Margaret Mičel
PROHUJALO SA VIHOROM
PRVI DEO
I
Skarlet O'Hara nije bila lepa, ali to ljudi nisu ni primećivali kad bi ih zanele njene
draži, kao što je to sada slučaj sa blizancima Tarlton. Na njenom licu su se suviše
jasno sudarale nežne crte njene majke, primorske aristokratkinje francuskog porekla,
i oštre crte njenog oca, Irca, rumena i punokrvna lica. Ali je njeno lice i pored toga
bilo privlačno sa šiljatom bradom i snažnom donjom vilicom. Oči su joj bile
bledozelene, bez i najmanjeg traga smeđe boje, oivičene crnim, dugim trepavicama
pri kraju lako povijenim uvis. Iznad njih guste crne obrve dizale su se u koso naviše i
čudno ocrtavale kosu prugu na njenoj kao cvet magnolije beloj koži, koju žene na
Jugu tako visoko cene i šeširima, velovima i dugim rukavicama tako brižljivo čuvaju
od vatrenog sunca Džordžije.
Dok je toga sunčanog aprilskog popodneva 1861. sedela sa Stjuartom i Brentom
Tarlton u svežoj hladovini na tremu Tare — plantaže svoga oca — pružala je
čarobnu sliku.
Njena nova haljina od zelenog muslina sa cvetićima, širila je svojih jedanaest
metara tkanine preko obruča krinolina i savršeno odgovarala sandalama od zelenog
marokena sa niskom petom, koje joj je otac nedavno doneo iz Atlante. Haljina je
divno ocrtavala taj najtanji stas u sve tri susedne pokrajine, tesno pripijeni struk je
isticao prsa, lepo razvijena za devojku od šesnaest godina. Ali i pored sve čednosti
njenih raširenih sukanja, skromnosti njene glatke kose uvijene u punđu, i pored
nepomičnosti njenih ručica koje je držala sklopljene na krilu, njena prava priroda
nije se mogla prikriti. Njene zelene oči, i pored brižljivo podešene blagosti lica, bile
su nemirne, samovoljne, pune života, i jako su odudarale od njenog krutog držanja.
To ponašanje bilo joj je nametnuto blagim opomenama njene dobre majke i
strožom disciplinom njene Mami{1}, ali oči su bile čisto i samo njene.
I s jedne i s druge strane pored nje sedeli su blizanci nemarno prekrštenih, snažno
razvijenih nogu u čizmama do kolena, i uz smeh i razgovor, udobno zavaljeni u
naslonjače, posmatrali sunce kroz svoje čaše pune likera od nane. Ti mladići od
devetnaest godina, visoki šest stopa i dva palca, dugih kostiju i snažnih mišića,
preplanula lica i kose boje tamnog ćilibara, vesela i drska pogleda, odeveni u
istovetne plave kapute i jahaće čakšire boje slačice, ličili su jedan na drugog kako
samo dva klubeta pamuka mogu biti slična.
Napolju je kasno popodnevno sunce bacalo svoje kose zrake na dvorište i raskošno
obasjavalo drenove načičkane cvetovima koji su, kao čvrste bele mase, odudarali od
pozadine mladog zelenila. Konji dvaju blizanaca bili su privezani u aleji, behu to
krupne i snažne životinje, riđe kao i kosa njihovih gospodara, a oko njihovih nogu
igrali su se mršavi i žilavi hrtovi koji su Stjuarta i Brenta pratili kud god su išli. Nešto
po strani, kao što i dolikuje aristokrati, ležala je velika doga išarana crnim pegama sa
njuškom na šapama i strpljivo čekala da mladići pođu kući na večeru.
Između pasa, konja i blizanaca postojala je izvesna sličnost, dublja nego što je ona
koja dolazi od stalnog drugovanja. Svi su bili zdrave, bezbrižne mlade životinje, pune
ljupkosti i vatrenosti. Mladići su bili isto tako živi i osetljivi kao i konji koje su jahali,
osetljivi i opasni ali ujedno i blagi i poslušni prema onima koji umeju da postupaju s
njima.
lako je sve troje mladih na tremu bilo još od detinjstva naviklo na udoban život na
plantaži, iako su ih još od ranog detinjstva služili robovi koji su pred njima klečali,
ništa na njihovim licima nije odavalo tromost ni mekuštvo. Imali su snagu i hitrinu
ljudi sa sela koji čitav život provode na svežem vazduhu i vrlo malo lupaju glavu oko
dosadnih stvari iz knjiga. Život u pokrajini Klejton u Severnoj Džordžiji bio je još
nov, i prema merilima što su važila u Augusti, Savani i u Čarlstonu, još sirov.
Staloženiji i sporiji delovi Juga gledali su sa izvesne visine i s podsmehom na
stanovnike gornjih krajeva Džordžije, ali tu, u Severnoj Džordžiji, nije bilo ničega
zazornog ako se nisu poznavale prefinjenosti klasične kulture samo ako je čovek
dovoljno spretan u stvarima koje nešto znače. A za stvari koje nešto znače smatralo
se: gajiti dobar pamuk, jahati dobro, biti dobar strelac, igrati lepo, umeti zabavljati
dame i moći podnositi piće kao pravi džentlmen.
Blizanci su u svim tim stvarima bili odlični, a bili su isto tako izvanredni i u svojoj
nesposobnosti da nauče bilo šta što se nalazi između korica knjiga. Njihova je
porodica imala više novaca, više konja i više robova nego ijedna druga u tome kraju,
ali su mladići bili slabiji u gramatici nego mnogi od njihovih siromašnih suseda
seljaka.
To je i bio razlog što su Stjuart i Brent toga aprilskog popodneva besposličili na
tremu Tare. Bili su nedavno isterani sa Džordžijskog univerziteta, četvrtog
univerziteta koji ih je izbacio u toku dve godine. Njihova starija braća, Tom i Bojd,
vratili su se kući zajedno s njima, jer nisu hteli da i dalje ostanu u jednom zavodu
gde za blizance nema mesta. Stjuart i Brent su svoje najnovije isterivanje smatrali
za izvrsnu šalu, a Skarlet, koja nije od svoje volje otvorila nijednu knjigu otkako je
prošle godine izišla iz Akademije u Fejetvilu, mislila je, kao i oni, da je stvar vesela.
— Ja znam da ni vi, a ni Tom, ne marite mnogo što ste isterani — reče ona. —
Ali, kako stoji stvar sa Bojdom? On izgleda kao da voli da uči, a vi ste ga odvukli sa
univerziteta u Virdžiniji, u Alabami, u Južnoj Karolini, pa sad i sa univerziteta u
Džordžiji. On na taj način neće nikad moći da završi.
— Oh, pa on može da uči pravo i u kancelariji sudije Parmali u Fejetvilu —
odgovori Brent nemarno.
— A osim toga i nije baš velika šteta. Mi bismo svakako morali doći kući i pre
isteka semestra.
— A zašto?
— Pa zbog rata, ćurkice. Rat može da plane svakog dana, a ti valjda ne misliš da
bismo mi ostali u koledžu i kad je rat, zar ne?
— Vi dobro znate da neće biti nikakvog rata — reče Skarlet sa izrazom dosade. —
To su samo prazni razgovori. Ašli Vilks i njegov otac rekli su mome tati još prošle
nedelje da će naši izaslanici u Vašingtonu doći do... ovaj... nekog prijateljskog
sporazuma o Konfederaciji sa gospodinom Linkolnom. A osim toga Jenki se strašno
boje da se biju s nama. Neće biti nikakvog rata, i meni je već dosta tih priča.
— Neće biti rata! — uzviknuše blizanci besno, kao da im je neko nešto oteo.
— Hoće, draga moja, razume se da će biti rata — reče Stjuart. — Jenki se možda
boje nas, ali posle načina na koji ih je general Boregar prekjuče bombardovanjem
izbacio iz tvrđave Samter{2}, oni će morati ili da se biju, ili će večito ostati kukavice
u očima celog sveta. Pa Konfederacija ...
Skarlet napući usta u znak dosade i nestrpljenja.
— Ako samo još jednom čujem tu reč » rat« , ja idem u kuću i zatvoriću vrata.
Nikad mi nijedna reč nije toliko dodijala koliko » rat« osim, možda, reči » secesija« .
Tata govori o ratu ujutru, u podne i noću, a sva gospoda koja dolaze da ga posete
viču na sva usta: tvrđava Samter, prava Država, i Eb Linkoln{3}, da meni prosto
dođe da vrištim. A i mladići samo o tome razgovaraju, o tome i o njihovoj slavnoj
vojsci. Ovoga proleća nije bilo nimalo veselo ni na jednoj zabavi zato što mladići ne
mogu da govore ni o čemu drugom. Ja sam presrećna što je Džordžija pričekala da
prođe Božić pa da istupi iz Saveza, jer bi nam inače propale i sve božične zabave.
Ako još jednom izgovorite reč » rat« , ja idem u kuću.
Ona je ozbiljno mislila ono što je govorila, jer nije nikako mogla dugo da izdrži
razgovor kome nije ona glavni predmet. Ali se smešila dok je govorila, svesno
pravila duboke jamice na obrazima brzo trepćući dugim trepavicama kao leptir
krilima. Mladići su bili očarani, što je ona i želela, pa požuriše da se izvine što su bili
dosadni. I nisu mislili nimalo lošije o njoj zato što je to ne zanima. Naprotiv, to im se
dopadalo. Rat je muški posao a ne ženski, i oni su njen stav shvatili kao dokaz
ženstvenosti.
Pošto je uspela da razgovor skrene sa dosadnog predmeta rata, ona se sa velikim
interesovanjem vrati na njihov sadašnji položaj.
— Šta vam je rekla majka kada je saznala da ste vas dvojica ponovo isterani?
Mladići se osetiše nelagodno, setivši se kako se držala njihova majka kad su, pre tri
meseca, došli natrag kući sa univerziteta u Virdžiniji.
— Pa — reče Stjuart — još nije ni imala prilike da nam nešto kaže. Tom i nas
dvojica otišli smo od kuće pre nego što je ona ustala, pa je Tom otišao da poseti
Fontenove a mi smo došli ovamo.
— Zar vam nije ništa rekla sinoć, kad ste stigli?
— Sinoć smo imali sreće. Baš pre no što ćemo stići doveli su novog pastuva koga
je majka kupila u Kentakiju prošlog meseca, te je u kući bio čitav džumbus. Znaš,
Skarlet, silan je to konj! Treba da kažeš svome tati da dođe da ga vidi što pre. Već na
putu je ugrizao konjušara i pogazio dva mamina crnca koji su išli po njega na stanicu
u Džonsboro. A baš pre nego što smo mi stigli on je bio skoro porušio štalu i napola
ubio Stroberija, maminog starog pastuva. Kad smo došli mama je bila u štali s
kesom punom šećera, stišavala ga i, za divno čudo, imala uspeha. Crnci su visili sa
greda i buljili oči: silno su se bili preplašili, mama je samo govorila konju, kao da je
čovek, a on je jeo iz njene ruke. Niko živ ne ume tako sa konjima kao ona. Kad nas je
videla rekla je: » Za ime sveta, šta vas četvorica opet tražite kod kuće? Gori ste od
misirske kuge!« Na to je konj stao da frkće i da se propinje, te ona brzo reče:
» Odlazite odmah odavde! Zar ne vidite da je nervozan, slatki moj mali. A sa vama
četvoricom ću se pozabaviti sutra ujutru.« Na to smo mi otišli u krevet, a jutros smo
umakli pre nego što nas je uhvatila i ostavili Bojda da se nosi s njom.
— Šta mislite, da li će istući Bojda?
Skarlet, kao i ostali svet iz toga kraja, nije mogla nikako da se navikne na način
kojim mala gospođa Tarlton doteruje u red svoje sinove, po potrebi i bičem po
leđima.
Bietris Tarlton je bila jako zaposlena žena, jer je imala na svojim leđima ne samo
veliku plantažu pamuka, stotinak crnaca i osmoro dece, nego i farmu za odgajivanje
konja, najveću u državi. Bila je plahovite naravi, te su je česti ispadi njena četiri sina
lako dovodili u gnev, i dok nikom nije bilo dopušteno da ošine bičem konja ili roba,
ona je smatrala da malo šibanja s vremena na vreme ne škodi mladićima.
— Pa naravno da neće tući Bojda. Ona nije nikad tukla Bojda, nešto zato što je
najstariji a osim toga i zato što je izrod te je najmanji — reče Stjuart ponosan na
svojih šest stopa i dva palca. — Zato smo njega i ostavili kod kuće da joj objasni
stvari. Bože moj! Već bi trebalo da mama prestane da nas tuče. Mi imamo već
devetnaest godina, Tomu je dvadeset i jedna, a ona se prema nama ponaša kao da
smo balavci od šest godina.
— Da li će vaša majka sutra dojahati na novom konju na barbekju{4} kod
Vilksovih?
— Ona bi htela, ali tata kaže da je suviše opasno, a ni devojke joj svakako neće to
dopustiti. Rekle su joj da hoće da vide kako bar na jednu zabavu ide kao prava
gospođa: da se vozi u kolima.
— Nadam se da neće biti kiše — reče Skarlet. — Padala je neprestano skoro punu
nedelju dana. Nema ništa gore nego kad se barbekju pretvori u zabavu u zatvorenom
prostoru.
— O, sutra će biti vedro i toplo kao u junu — reče Stjuart. — Pogledajte samo
zalazak sunca. Nikad nisam video da je nebo tako crveno. Vreme se može uvek
predskazati prema zalasku sunca.
Svi pogledaše preko poorane zemlje Džeralda O'Hara, preko pooranih njiva
pamuka, prema crvenom vidiku. Sad kad se sunce spuštalo iza bregove preko reke
Flint u pravoj orgiji od purpura, toplina aprilskog popodneva postepeno je prelazila u
blagotvornu svežinu.
Te godine proleće beše došlo rano, s toplim i plahim kišama. Rumeni cvet je
iznenada odenuo breskve, a drenovi su okitili belim zvezdama močvari kraj reke i
daleke bregove. Oranje je bilo već skoro potpuno dovršeno i krvavi sjaj sunčeva
zalaska prelio je sveže poorane brazde crvene džordžijanske ilovače i obojio ih još
crvenije. Belookrečena zgrada plantaže od cigala izgledala je kao ostrvo usred
uzburkanog crvenog mora, mora punog izvijenih, uvrnutih, polukružnih valova,
iznenada okamenjenih baš u trenutku kad je trebalo da se njihovi rumeni hrbati okite
penom i preliju. Jer tu više nije bilo pravih brazda, onakvih kakve se viđaju na
njivama od žute ilovače u ravnoj, srednjoj Džordžiji, ili u masnoj crnici primorskih
plantaža. Talasasti podbrežni kraj Severne Džordžije ore se u milione krivina i
uvojica, kako bi se bogata zemlja zadržala da je kiše ne snesu na dno reka.
Bila je to divna crvena zemlja, posle kiše rumena kao krv, a kao prašina od cigle
za vreme suša: najbolja za pamuk na celom svetu. Prijatan kraj belih kućica, mirnih,
pooranih polja i tromih, žutih reka ali, i pored jakih suprotnosti, najbleštavijeg sjaja i
najtamnije senke. Slobodan prostor sa zgradama plantaže i čitave milje polja
smeškali su se na toplom suncu tiho i zadovoljno. Na njihovim okrajcima su se
uzdizale još netaknute prašume, tamne i hladovite čak i u najvrelije podne,
tajanstvene, pomalo zlokobne, a hujanje kroz vrhove njihovih jela kao da vekovima
strpljivo stražari i preti tiho uzdišući: » Pazite se! Pazite se! Mi smo nekad bili jači. Mi
možemo opet sve osvojiti!«
Do ušiju troje mladih na tremu dopirala je raznolika buka: tutanj kopita stoke,
zveckanje zaprežnih lanaca i bezbrižan, kreštavi smeh crnaca koji su se sa svojim
mazgama vraćali sa polja.
Iz unutrašnjosti kuće čuo se blagi glas Skarletine majke, Elen O'Hara, kako doziva
malu crnkinju čija je dužnost bila da za njom nosi korpicu s ključevima, pa kreštavi
detinji glas kako odgovara: » Odma, gospa!« Zatim su se čuli koraci po putu iza kuće
prema zgradi gde Elen sigurno deli hranu radnicima koji se vraćaju sa polja. Iz
trpezarije je dopiralo zveckanje porculana i srebra: to je Pork, sluga oko stola i lakej
Tare, postavljao sto za večeru.
Blizanci shvatiše da je vreme da pođu kući. Ali im se nije išlo na oči majci, te su
se zadržavali na tremu Tare očekujući svakog časa da ih Skarlet zadrži na večeri.
— Slušaj, Skarlet — reče Brent. — Nešto u vezi sa sutrašnjim danom. Nije naša
krivica što nismo bili tu te nismo znali za barbekju i igranku, to nikako nije razlog da
sutra uveče ne igraš sa nama. Nisi valjda sve igre već obećala, zar ne?
— Pa da vidiš i jesam! Otkud sam ja znala da ćete vi doći kući? Nisam se mogla
izložiti opasnosti da sedim kao neka slika i da čekam na vas dvojicu.
— Ti da sediš kao slika? — nasmejaše se grohotom mladići.
— Znaš šta, guščice? Meni moraš dati prvi valcer a Stjuartu poslednji, i moraš da
večeraš sa nama. Sedećemo na stepeništu kao i poslednji put, pa ćemo dovesti Mami
Džinsi da nam opet vrača.
— Ja ne volim da mi vrača Mami Džinsi! Znate da mi je rekla kako ću se udati za
nekog gospodina s kosom crnom kao gavran i dugim crnim brkovima, a ja ne volim
gospodu crne kose.
— Ti voliš samo riđokose, zar ne, ćurkice? — nasmeja se Brent. — No, hajde,
obećaj nam ove valcere i večeru.
— Ako obećaš, kazaćemo ti jednu tajnu — reče Stjuart.
— Šta to? — viknu Skarlet radoznalo kao dete.
— Da li misliš na ono što smo čuli u Atlanti, je li, Stju? Ako je to, onda znaš da
smo obećali da nećemo nikome kazati.
— Pa nama je to rekla mis Piti.
— Ko?
— Ta znaš, neka rođaka Ašli Vilksa koja živi u Atlanti: mis Pitipat Hamilton, tetka
Čarlsa i Melani Hamilton.
— Znam, nikad u svome životu nisam srela luckastije stvorenje nego što je ta
stara.
— E pa lepo, kad smo juče bili u Atlanti i čekali na voz, njena kola naiđoše pored
stanice i ona zastade da porazgovara s nama, pa nam kaza da će se sutra uveče, na
igranci kod Vilksovih, objaviti jedna veridba.
— Oh, pa ja to znam! — reče Skarlet razočarano. — Veriće se onaj njen glupi
nećak Čarls Hamilton sa Honi Vilks. Već je godinama svakome poznato da će se oni
jednoga dana uzeti, iako on ne izgleda baš tako jako zagrejan za to.
— Zar misliš da je on glupak? — upita Brent. — A prošlog Božića si ga ipak pustila
da mnogo obleće oko tebe.
— Zar sam mu ja mogla zabraniti da obleće? — sleže Skarlet nemarno
ramenima. — Meni se on čini strašan šmolja.
— Uostalom i ne objavljuje se njegova veridba — reče Stjuart pobedonosno. —
Objavljuje se veridba Ašija sa Čarlsovom sestrom Melani.
Lice Skarlet O'Hara ne izmeni se, već joj samo usne pobledeše kao kad neko
dobije iznenada udarac po glavi, pa u prvim trenucima potresa ne shvata što mu se
dogodilo. Njeno lice je bilo tako ukočeno dok je blenula u Stjuarta, da je on, i inače
slab psiholog, pomislio kako je ona prosto iznenađena i da je jako zanima ta novost.
— Mis Piti nam je rekla da nisu mislili da tu stvar objavljuju pre iduće godine, jer
mis Meli nije baš najbolje sa zdravljem, ali otkako su počele da kruže ove priče o
ratu, obe su porodice došle na misao da bi bilo bolje da se njih dvoje uzmu što pre. I
tako će ta stvar biti objavljena sutra uveče, za vreme jedne pauze pri večeri. A sad
eto, Skarlet, mi smo ti kazali tajnu, i ti nam moraš obećati da ćeš večerati sa nama.
— Naravno da hoću — reče Skarlet ne razmišljajući.
— I valcere?
— Sve.
— Slatka si! Kladim se da će drugi mladići pobesneti od zavisti.
— Pa neka pobesne! — reče Brent. — Nas dvojica možemo lako izići na kraj s
njima. Slušaj, Skarlet, hoćeš li biti sa nama i za vreme barbekjua pre podne?
— Šta?
Stjuart ponovi svoju molbu.
— Pa razume se!
Blizanci se zgledaše puni radosti ali i sa izvesnim iznenađenjem, iako su mislili da
ih Skarlet smatra za svoje najmilije udvarače, oni nikad dotle nisu dobijali tako lako
znake njene milosti. Ona ih je obično naterivala da prose i moljakaju, dok je sama
odugovlačila stvari i nije htela da kaže ni » da« , ni » ne« , smejući se kad su se oni
durili a postajući hladna kad bi se ljutili. A sad im je eto, obećala čitav sutrašnji dan:
da sede kraj nje za vreme barbekjua, sve valcere (a oni će se već postarati da sve
igre budu valceri), i da večera s njima. Vredelo je već i zbog toga izleteti sa
univerziteta.
Puni oduševljenja zbog svoga uspeha oni ostadoše još malo u razgovoru o zabavi i
igranci, o Ašliju i o Melani Hamilton, upadajući jedan drugom u reč, praveći šale i
smejući se na njih, ciljajući otvoreno da ih ona pozove na večeru. Prošlo je prilično
vremena a oni još nisu opažali kako Skarlet malo govori. Atmosfera se na neki način
bila promenila. Blizanci ne bi znali da objasne kako i zašto, ali je popodne izgubilo
onu svoju čar. Izgledalo je kao da Skarlet malo mari za ono što oni govore, iako je
davala odgovore koji su bili na svome mestu. Osećajući nešto što nisu bili u stanju da
shvate, zbunjeni i puni dosade, blizanci su sedeli još neko vreme, pa onda preko volje
ustadoše pogledavši u svoje časovnike. Sunce je bacalo vodoravne zrake preko
pooranih njiva, a visoke šume preko reke uzdizale su se kao crne gromade. Laste su
brzo preletale preko dvorišta, a kokoši, patke i ćurke lagano su gegale vraćajući se sa
polja.
Stjuart viknu iz sveg glasa: » Džims!« Skoro odmah istrča kao bez duše iza kuće
visok crnac, momče njihovih godina, pa produži dalje prema privezanim konjima.
Džims je bio njihova telesna garda i pratio ih svuda kao i psi. On je još kao dete bio
njihov drug u igri, pa je dat blizancima na poklon o njihovom desetom rođendanu.
Kad ga ugledaše kerovi poustajaše iz crvene prašine, očekujući svoje gospodare.
Mladići se pokloniše, pozdraviše se i rekoše devojci da će biti kod Vilksovih sutra rano
ujutru i čekati je, pa brzim koracima odoše niz stazu, pojahaše konje i u pratnji
Džimsa odjuriše u galopu kroz aleju kedrovih drveta, mašući šeširima i vičući iz
glasa prema njoj.
Kad su zašli za okuku prašnjavog druma i izgubili iz vida Taru, Brent zadrža konja
ispod jednog bokora drenova. Stjuart takođe stade, a i mladi crnac zateže uzde svome
konju na nekoliko koraka iza njih. Konji osetiše labave uzde pa pružiše vratove da
čupkaju nežnu prolećnu travu, strpljivi kerovi opet polegaše u meku crvenu prašinu
gledajući u hitre laste što su kružile kroz sve gušći sumrak. Brentovo široko bezazleno
lice izgledaše zbunjeno i pomalo ljutito.
— Slušaj — reče on. — Ne čini li se tebi da je trebalo da nas zadrži na večeri?
— Ja sam stalno mislio da će nas zadržati — reče Stjuart. — Neprestano sam
čekao da to uradi, ali ona ne reče ni reči. Kako ti to tumačiš?
— Ja nikako ne tumačim. Samo mi se čini da je baš mogla da to uradi. Na kraju
krajeva ovo je prvi dan otkako smo se vratili, a nije nas videla već prilično dugo. Ta
imali smo još toliko stvari da joj kažemo.
— Meni se učinilo da se jako obradovala kad smo došli.
— I meni tako isto.
— Pa odjednom, otprilike pre jedno pola sata, nekako se umirila, kao da je glava
zabolela.
— I ja sam to opazio ali nisam mislio o tome. Šta misliš, šta li joj je bilo?
— Ne znam. Misliš li da smo rekli nešto što ju je moglo naljutiti?
Obojica su razmišljali neko vreme.
— Ne mogu ničega da se setim. A osim toga kad je Skarlet ljuta to svako pozna.
Ona se ne usteže kao što rade neke devojke.
— Jest, to je baš ono što mi se i dopada kod nje. Ona se ne drži hladno i odvratno
kad je ljuta, nego ti sve lepo kaže. Ali je ipak bilo nečega što smo mi uradili ili rekli a
što ju je navelo da prestane da govori i da izgleda kao da joj se smučilo. Mogao bih
se zakleti da se obradovala kad smo došli i da je nameravala da nas zadrži na večeri.
— Ne misliš li da je to možda zbog toga što smo isterani?
— O ne, bože sačuvaj! Nemoj da budeš lud! Smejala se od sveg srca kad smo joj
pričali o tome. A osim toga Skarlet ne mari nimalo više od nas za učenost i knjige.
Brent se okrete u sedlu i doviknu crnom dečaku:
— Džims!
— Molim, gos'n!
— Ti si slušao šta smo mi razgovarali sa mis Skarlet?
— Ne, gos'n Brent! Kako može ja budi špijun moj gospodar?
— Ti špijun? Ta vi crnci znate sve što se radi. Šta pričaš, lažljivče! Ja sam te
svojim očima video kako se privlačiš iza ugla od trema i čučiš u žbunju jasmina kraj
zida. Nego hajde reči jesi li čuo da smo rekli nešto što bi moglo da naljuti mis
Skarlet, ili da je uvredi?
Pred takvom molbom Džims prestade da se pravi da nije prisluškivao razgovor, pa
nabra svoje crno čelo.
— Ne, gos'n, ja ne opazi niš' ona može ljuti. Ja mene čini ona imala puno rados'
kad vi došla i sigurno želela vama, i sve čini cvr, cvr, cvr, kao mali tica, dok vi kazala
njoj kako gos'n Ašli i mis Meli Hamilton treba ženi zajedno. Onda ona počni ćuti, kao
tica kad ima jastreb blizu.
Blizanci se pogledaše i klimnuše glavom iako nisu razumeli.
— Džims ima pravo. Ali ja ne vidim zašto — reče Stjuart. — Bože moj! Ašli nije
za nju ništa drugo do prijatelj, ona nije ludovala za njim, ona luduje za nama.
Brent klimnu glavom u znak odobravanja.
— Ali, zar ne misliš — reče on — da je možda ljuta na Ašlija što joj nije ranije,
kao svojoj staroj prijateljici, kazao o svojoj veridbi, pre nego što se stvar sutra uveče
objavi svima drugima? Devojke mnogo polažu na to da prve saznaju za takve stvari.
— Pa može biti. Ali šta je s tim ako joj nije kazao da će to biti sutra? Smatralo se
da to treba čuvati kao tajnu i iznenađenje, a najzad svaki čovek ima pravo da svoju
veridbu drži u tajnosti, zar ne? Ni mi ne bismo znali da se tetka mis Meli nije sama
izdala. Ali Skarlet je morala znati da će on jednoga dana uzeti mis Meli. Pa mi smo
to znali već godinama. Vilksovi i Hamiltonovi se uvek žene svojim rođakama. Svako
je znao da će se on oženiti jednoga dana njome, kao što će se i ona Honi Vilks udati
za brata mis Meli, Čarlsa.
— E ja, eto, dižem ruke, ne razumem ništa, i neću više da lupam glavu. Samo mi
je žao što nas nije zadržala na večeri. Baš mi se ne ide kući da slušam mamine
pridike o našem izbacivanju. A nije, da kažeš, da nam je ovo prvi put.
— Možda ju je Bojd dosad stišao. Ti znaš kako onaj mali gad zna slatko da govori.
On je uvek u stanju da je umiri.
— Da, on to ume, ali i njemu treba vremena za to. On mora da kruži i da obilazi u
govoru dok se mama ne zbuni i ne zaplete, pa digne ruke i rekne mu da štedi glas za
svoj advokatski posao. Ali dosada još nije imao vremena ni da počne kako valja. Ja
bih se kladio da je mama još tako uzrujana zbog novoga konja, da neće čisto ni
shvatiti da smo se mi vratili kući dok ne sedne za večeru i ne vidi Bojda. Pre no što se
večera svrši ona će da tutnji i da sipa vatru, a biće i deset sati pre nego što Bojd
dobije priliku da joj kaže kako ne bi bilo časno za ma koga od nas da ostane u koledžu
posle načina na koji je upravnik, govorio tebi i meni. Možda će tek oko ponoći uspeti
da je dotera dotle da se razbesni protiv upravnika i da upita Bojda zašto ga nije ubio
na mestu. Ne, mi možemo ići kući, tek posle ponoći.
Blizanci su se gledali u neprilici. Oni nisu nimalo strahovali od divljih konja, kao ni
od toga da u nekoj gužvi potegnu pušku i da razljute susede, ali su imali blagosloven
strah od svoje riđokose majke i njenih otvorenih i iskrenih grdnji, kao i od njenog
biča koji ona nije oklevala da omota oko njihovog tura.
— Onda slušaj — reče Brent. — Hajde da idemo Vilksovima. Ašli i devojke će
biti presrećni da nas zadrže na večeri.
Stjuart je izgledao nekako u neprilici.
— Ne, nemoj da idemo tamo. Oni će biti u poslu zbog priprema za sutra, a osim
toga ...
— Ah, ja sam na to i zaboravio — reče Brent brzo, — Ne, nećemo tamo.
Obodoše konje i poteraše kasom, ćuteći neko vreme. Na Stjuartovim preplanulim
obrazima videla se rumen neke zbunjenosti. Sve do prošlog leta Stjuart se udvarao
Indiji Vilks uz odobravanje obeju porodica i cele Pokrajine u kojoj se smatralo da će
mirna i pribrana Indija Vilks delovati povoljno na njega i da će ga stišati. Svi su se
tome od srca nadali. I Stjuart bi se oženio njome da Brent nije izgledao
nezadovoljan. Indija je Brentu biia prilično simpatična, samo mu se činila suviše
obična i mirna te ni za živu glavu nije mogao da se zaljubi u nju i da pravi društvo
svome bratu. Tu su se prvi put ukusi i sklonosti blizanaca mimoišli, i Brentu je čak bilo
krivo na brata što poklanja pažnju devojci koja se njemu ne čini dostojna pažnje.
Zatim, prilikom nekog političkog skupa u jednom hrastovom gaju kraj Džonsboroa,
obojici zape za oko Skarlet O'Hara. Oni su je poznavali godinama i ona je, još dok su
bili deca, bila njihova najomiljenija drugarica, jer je umela da jaše konje i da se
penje na drveće skoro isto tako dobro kao i oni. A sad su se zaprepastili kad su videli
da je postala prava odrasla mlada dama, i to nesumnjivo najzanosnija na svetu.
Prvi put su opazili kako joj zelene oči poigravaju, kako su joj duboke jamice na
obrazima kad se smeje, kako su joj majušne ručice i nožice i kako ima tanak struk.
Ona se glasno smejala na njihove dosetke te su oni skoro prevazilazili sami sebe kad
im se učinilo da ih ona smatra za osobit par mladića.
Bio je to značajan dan u životu blizanaca. Razgovarajući kasnije o tome oni su se
čudili kako nisu ranije zapazili draži lepe Skarlet. Nisu nikad mogli da nađu pravi
odgovor, koji je u stvari bio u tome što se Skarlet baš toga dana bila rešila da ih
natera da je bolje zapaze. Ona po prirodi nije mogla da dopusti da ma koji mladić
bude zaljubljen u ma koju ženu osim nje, a samo jedan pogled na Indiju Vilks i
Stjuarta na tome skupu bio je isuviše za njenu gramzljivu prirodu. Ne
zadovoljavajući se samo Stjuartom, ona je bacila oko i na Brenta i uspela tako
savršeno da su i oni sami bili zbunjeni.
Sada su obojica bili zaljubljeni u nju, a Indija Vilks i Leti Manro iz mesta Lavdžoi,
kojoj se Brent dosta mlako udvarao, izbledele su u njihovom sećanju. Blizanci se nisu
pitali šta će biti sa onim koji bude izgubio, ako se Skarlet reši da izabere jednoga od
njih. Odlučiće se onda kad bude došlo do toga.
Zasad su bili potpuno zadovoljni što se slažu u pogledu jedne devojke, jer oni nisu
bili ljubomorni jedan na drugog. Bio je to odnos koji je zanimao sve susede i
zabrinjavao njihovu majku koja nije marila za Skarlet.
— Biće vam baš ono što ste i zaslužili ako ta prepredena ptičica izabere jednog od
vas — rekla im je ona. — Ili će možda izabrati obojicu, pa ćete onda morati da se
selite u Utah, Mormonima, ako vas i oni prime, u što sumnjam... Mene samo brine to
što ćete jednoga dana obojica pobrljaviti i postati ljubomorni pa ćete ubiti jedan
drugog. A to još možda ne bi ni bilo tako loše.
Od dana toga političkog skupa Stjuart se osećao nelagodno u Indijinom društvu.
Ne zato što bi mu Indija nešto prebacila, ili što bi mu jednim pogledom ili pokretom
dala na znanje da je svesna da je on našao drugi predmet obožavanja. Ona je bila
isuviše ponosna da bi to uradila. Ali Stjuart se osećao kriv i bilo mu je neugodno
pored nje. On je znao da je naveo Indiju da ga zavoli, znao je da ga ona još voli i
osećao je duboko u srcu da nije pošteno postupio prema njoj. Njemu se ona još jako
dopadala, a osim toga osećao je prema njoj i uvaženje zbog njenog odmerenog,
lepog ponašanja, njene načitanosti i zbog svih snažnih crta njenog karaktera. Ali, do
đavola! Ona je tako bledolika, nezanimljiva i uvek ista u poređenju sa sjajnom i
raznolikom Skarlet. Čovek je uvek dobro znao na čemu je sa Indijom, dok sa Skarlet
nije nikad mogao imati ni pojma o tome. To je bilo dovoljno da čoveka dovede do
ludila, ali je imalo i svojih draži.
— No, hajdemo onda do Keida Kalverta da tamo večeramo. Skarlet reče da se
Ketlin vratila kući iz Čarlstona. Možda će imati neke novosti o tvrđavi Samter koje mi
još nismo čuli.
— Ketlin? Ona! Sačuvaj bože! Kladim se u jedan prema dva da nije ni imala
pojma da je tvrđava u toj luci, a još manje da je puna Jenkija, sve dok ih nismo
topovima izbacili iz nje. Ona će znati da priča o balovima na kojima je bila i o
udvaračima koje je zanela.
Pa šta ćeš, ipak je uživanje slušati njeno ćeretanje, a to će nam biti i zgodno
utočište dok mama ne ode da spava.
— Jes' do vraga! Meni se dopada Ketlin, a i zanima me, i voleo bih da čujem
nešto o Karu Retu i ostalim Čarlstoncima, ali neka idem do đavola ako mogu da
podnesem da sedim za stolom sa onom njenom Jenki maćehom.
— Nemoj da budeš suviše strog, Stjuarte. Ona ima dobre namere.
— Nisam ja strog. Ja je žalim, ali ne volim ljude koje moram da žalim. A ona se
toliko uzvrti, toliko se muči da sve bude dobro i da se čovek oseti udobno, da međutim
uvek nađe mogućnosti da kaže i učini baš ono što nije na svome mestu. Ona mi ide
na živce. I još uobražava da su Južnjaci varvari! Išla je tako daleko da je to čak i
rekla mami. Ona se plaši Južnjaka. Kad god smo mi tamo, ona izgleda smrtno
preplašena. Podseća me na neku mršavu kokošku koja se popela na stolicu, s onim
njenim očima sjajnim i zbunjenim od straha. Čini mi se kao da će svakoga časa da
zaleprša krilima i da počne da kokoće na najmanji pokret.
— Pa znaš, nije joj se ni čuditi. Zar nisi baš ti ranio Keida u nogu?
— Jesam, ali bio sam pijan, inače ne bih to uradio — reče Stjuart. — A Keid nije
nikad zato bio ljut na mene, pa ni Ketlin, ni Reford, a ni gospodin Kalvert. Samo se ta
Jenki maćeha našla da krešti i da kaže kako sam ja divlji varvarin i kako čestit svet
nije siguran u blizini necivilizovanih Južnjaka.
— Ne, ti nemaš prava da joj zameraš. Ona je Jenki, nema uglađeno ponašanje,
ali na kraju krajeva ti si ga ranio, a on je njen pastorak.
— Dobro, do vraga! Ali to nije razlog da me vređa. Ti si rođeni sin svoje majke,
pa je li ona pravila čudo kad te Toni Fonten ranio u nogu? Nije, nego je samo poslala
po staroga doktora Fontena da te previje i pitala ga šta ja smetalo Toniju da bolje
gađa. Rekla je da misli da mu piće kvari nišan. Sećaš li se kako je Toni bio besan
zbog toga?
Oba mladića udariše u grohotan smeh.
— Naša mama je sila! — reče Brent s puno nežne ljubavi. — Na nju se može
računati da će uraditi tačno ono što treba i da će nam osvetlati obraz.
— Jeste, ali se bojim da će osvetlati obraz i prema nama pred tatom i devojkama
kad se noćas budemo vratili kući — reče Stjuart sumorno. — Slušaj, Brente, meni se
čini da će ovo značiti da od našeg puta u Evropu nema ništa. Ti znaš kako je mama
rekla da ne možemo ići na naše veliko putovanje ako budemo isterani još iz jednog
koledža.
— Ih, koješta! Nama nije ni stalo do toga, zar ne? Šta ima da se vidi u toj Evropi?
Kladim se da nam ti stranci ne mogu pokazati ništa što mi ne bismo imali baš ovde u
Džordžiji. Kladim se da njihovi konji nisu tako brzi, ni devojke tako lepe, a znam
sasvim pouzdano da nemaju viski od raži koji bi ma i blizu bio nalik na viski našeg
tate.
— Ašli Vilks je pričao da imaju mnogo pozorišta i muzike. On je živeo u Evropi i
uvek priča o tome.
— Pa... znaš kakvi su svi ti Vilksovi. Oni su ludi za muzikom, za knjigama i lepim
predelima. Mama kaže da je to zbog toga što je njihov deda došao iz Virdžinije. Ona
kaže da ljudi u Virdžiniji pridaju veliku važnost tim stvarima.
— Neka su im na čast. Meni samo daj dobrog konja da jašem, nešto dobro da
popijem, lepu devojku da joj se udvaram i neku, ne baš tako dobru, da se provedem,
pa neka idu s milim bogom sa svojom Evropom ... Šta nas se tiče ako baš i ne
putujemo? Zamisli samo da smo mi u Evropi, a ovde rat! Ne bismo stigli da se
vratimo na vreme. Ja mnogo više volim da idem u rat nego na putovanje po Evropi.
— Tako isto i ja... Nego slušaj, Brente. Sad znam kod koga možemo ići na večeru.
Hajde da pređemo preko baruštine do kuće Ebl Vajndera da mu kažemo da smo sva
četvorica opet kod kuće i da smo gotovi za vežbanja.
— To je sjajna ideja! — viknu Brent oduševljeno. — Tamo možemo čuti i sve
novosti o vojsci i saznati za kakvu su se uniformu odlučili.
— Ako je zuavska, neka me vrag nosi ako odem u Trupu. Osećao bih se kao moja
strina u onim crvenim čakširama nalik na vreću. Meni, brate, ono više liči na ženske
gaće od crvenog flanela!
— Je li vi misli ideš kod gospah Vajeneh? Jehbo ako vi idi tamo, vi nema mnogo
večeha — reče Džims. — Njino kuvah umri, a oni nema kupiš drugo. Oni uzmi
jedno phosto žena kuva, a moje chnac mene kaži nema dhugi kuva tako sthašno u
cela dhšava.
— Gospode bože! Pa zašto ne kupe drugog kuvara?
— Kako moži sihoto belo bahaba kupi chno čovek? Ono nema nikad više od četihi.
U Džimsovom glasu se osećalo iskreno prezrenje. Njegov društveni položaj bio je
određen, jer su Tarltonovi imali stotinu crnaca i on je, kao i svi crnci na velikim
plantažama, gledao s visine na manje farmere koji su imali mali broj crnaca.
— Sad ću te prebiti zbog toga! — viknu Stjuart ljutito. — Da se nisi usudio da Ebl
Vajndera zoveš » sihoto belo bahaba« . On je sigurno siromašan ali nije baraba i ja
ne dopuštam da se ma ko, bio belac ili crnac, baca blatom na njega. U celoj
Pokrajini nema boljeg čoveka od njega, jer ga vojska inače ne bi izabrala za
poručnika.
— Ja samo to ne može nikad razumi — odgovori Džims ne mareći za ljutinu
svoga gospodara. — Ja mene čini theba sve oficih izbeheš bogato gospodah, mesto
dhipac iz bahuština.
— On nije dripac. Misliš li ti da ga porediš sa barabom kao što su Sleterijevi? Ebl
samo nije bogat. On je mali farmer a ne veliki vlasnik plantaža, pa ako su momci
mogli da ga izaberu za poručnika, nema prava nikakav crni gad da brblja drsko o
njemu. Trupa zna šta radi.
Odred konjice organizovan je tri meseca ranije, istoga onoga dana kad se
Džordžija izdvojila iz Saveza, i otada su regruti neprestano priželjkivali rat. Odred još
nije imao svoje ime, iako su predlozi pljuštali kao kiša. Svaki je imao neko svoje
shvatanje o tome i nije ga se rado odricao, kao što je svaki imao i svoju zamisao o
boji i kroju uniforme. » Klejtonske divlje mačke« , » Žderači vatre« , » Husari
Severne Džordžije« , » Zuavi« , » Strelci iz unutrašnjosti« (iako je trupa imala da
bude naoružana pištoljima, sabljama i kamama, a ne puškama), » Klejtonski sivi« ,
» Krv i Grom« , » Brzoruki« — i svaki je naziv imao svoje pristalice. Ali, dok se
stvari ne srede, svaki je o odredu govorio kao o Trupi, te i pored zvučnog imena koje
se najzad usvojilo ona je do kraja svoje korisne službe ostala poznata prosto kao
» Trupa« .
Oficiri su bili birani od članova, jer niko u Pokrajini nije imao vojnog iskustva
osim nekolicine veterana iz meksikanskih i seminolskih ratova. Osim toga Trupa bi se
ljutila da joj neki veteran bude vođa, sem ako ga ne bi lično voleli i imali vere u
njega. Svaki je voleo četiri mladića Tarlton i trojicu iz porodice Fonten, ali su svi sa
žaljenjem odbili da ih izaberu zato što su se Tarltonovi lako opijali i pravili ludosti, a
Fontenovi su imali plahovitu i suviše surovu narav. Ašli je bio izabran za kapetana jer
je bio najbolji jahač u Pokrajini, a sem toga se računalo na njegovu mudru i
pribranu glavu, tako da se verovalo da će uspeti da održi prividan red. Reford Kalvert
je određen za prvog poručnika jer su svi voleli Refa, a Ebl Vajnder, sin jednog
trapera iz baruština, i sam mali farmer, izabran je za drugog poručnika.
Ebl je bio pametan nepismen div dobra srca, stariji od drugih mladića, isto tako
lepog a možda i još lepšeg ponašanja u prisustvu dama. U Trupi je bilo malo
snobovske nadmenosti. Suviše veliki broj očeva i dedova njenih članova došao je do
bogatstva počevši sa malom farmom. Uz to je Ebl bio i najbolji strelac koji kad
nanišani pogađa na trideset metara vevericu u oko, a znao je i sve o životu u prirodi:
mogao je da potpali vatru na kiši, da goni životinju po tragu i da nađe vodu. Trupa se
poklonila pred stvarnom vrednošću pa ga, dodajući još i lične simpatije, odrediše za
oficira. On je tu čast nosio ozbiljno, bez ikakvih vidljivih znakova razmetljivosti, kao
da je to nešta što mu po pravu pripada. Ali gospođe velikih posednika plantaža i
njihovi robovi nisu mogli da pređu preko činjenice da on nije gospodski sin, čak ni
onda kad su to njihovi muževi i gospodari činili.
Ispočetka se Trupa popunjavala isključivo sinovima vlasnika plantaža, i svaki je od
njih morao imati svoga konja, oružje, opremu, uniformu i svog ličnog slugu. Ali je
bogatih posednika bilo malo u Pokrajini Klejton, te da bi sastavili što snažniju
jedinicu bilo je potrebno primati i nove regrute iz redova manjih farmera, lovaca iz
dalekih šuma i trapera sa obala baruština, a u malom broju slučajeva i iz redova
siromašnih belih ljudi ako su bili iznad prosečnog u svome staležu.
Ovi poslednji su isto tako vatreno želeli da se biju sa Jenkima kao i njihovi bogatiji
susedi, ali se pojavilo osetljivo pitanje novca. Mali je broj sitnih farmera imao
konja. Radove na svojim farmama obavljali su mazgama, a ni njih nisu imali suviše,
retko kad više od četiri. Oni ne bi mogli nikako da ih se liše i da ih pošalju u rat, čak i
kad bi se mazge primale za Trupu, što nije bio slučaj. Što se pak tiče siromašnih belih
ljudi, oni su se smatrali za imućne ako su imali i jednu mazgu. Ljudi iz šuma i kraj
baruština nisu imali ni konja ni mazge. Oni su živeli isključivo od proizvoda sa svoje
zemlje i lova po barama. Vodili su među sobom trgovinu većinom po sistemu
trampe, a retko bi u toku cele godine videli u rukama pet dolara, te su konji i
uniforme za njih bili nešto nedostižno. Ali su oni bili isto tako ludo ponosni u svojoj
ubogosti kao i posednici u svome bogatstvu, te nisu mogli da od svojih bogatih suseda
prime ništa što bi makar i iz daleka mirisalo na milostinju. Stoga, da bi se poštedela
svačija osećanja i da bi se Trupa popunila do pune brojne snage, Skarletin otac,
Džon Vilks, Bak Manro, Džim Tarlton, Hju Kalvert, stvarno svaki bogatiji posednik u
Pokrajini — izuzimajući Engasa Mekintoša — prilagali su novac da se nabavi
oprema za Trupu, za konje i ljude. Kao posledica svega toga došlo je da je svaki
vlasnik plantaže pristao da plaća za opremu svojih sinova i izvesnog broja drugih, ali
se udesilo tako da su manje bogati članovi odreda mogli da prime konje i uniformu
bez poniženja za svoju čast.
Trupa se sastajala dvaput nedeljno da vežba i da moli boga za rat. Još se nije
mogao dobiti potpun broj konja, te su oni koji su imali konje izvodili na poljani iza
suda nešto što se zamišljalo kao konjički manevar, dizali silnu prašinu, urlali do
promuklosti i mlatarali revolucionarnim ratnim sabljama skinutim sa zidova u
sobama za primanje. Oni koji još nisu imali konje sedeli su na ivičnjaku ispred
Bulardove radnje i posmatrali svoje drugove na konjima, žvakali duvan i pričali
priče. Ili su pak održavali streljačke utakmice, ali ne zato što bi bilo potrebno vežbati
nekog od njih u streljanju. Većina Južnjaka je odrasla s puškom u ruci, a život
proveden u lovu napravio je od njih odlične strelce.
Iz kuća posednika plantaža i iz kućica kraj baruština na svaki sastanak se dolazilo sa
najrazličitijim vrstama vatrenog oružja. Tu su bile duge lovačke puške koje su bile
nove prilikom prvog prelaska preko Aligenskih Planina, starinske dugačke puške koje
se pune kroz cev, koje su smakle mnoge Indijance kad je Džordžija bila još nova, pa
konjaničke kubure kojima se služilo još 1812. u seminolskim ratovima i u Meksiku,
srebrom okovani pištolji za dvoboje, kratko džepno oružje, lovačke dvocevke i lepe
nove puške engleske izrade sa sjajnim kundacima od tvrdog drveta.
Vežba se obično završavala u krčmama u Džonsborou, i do mraka bi obično izbilo
toliko tuča da su oficiri imali muke da spreče prolivanje krvi dok Jenki ne dođu da je
proliju. I Stjuart Tarlton je u toku jedne takve tuče ranio Keida Kalverta, a Toni
Fonten njegovog brata Brenta. Blizanci su u vreme kad se Trupa organizovala bili kod
kuće, nedavno izgnani sa univerziteta u Virdžiniji, te su odmah stupili u nju
oduševljeno, ali posle tog događaja s pucanjem, pre dva meseca, majka ih je na
brzu ruku spakovala i poslala na državni univerzitet sa nalogom da tamo i ostanu. Dok
su bili na univerzitetu mnogo im je nedostajalo uzbuđenje sa vežbi, te su sad gubitak
prilike za dalje obrazovanje smatrali za veliku sreću, samo kad mogu da jaše, da
urlaju i da pucaju iz pušaka zajedno sa ostalim svojim prijateljima.
— E pa hajdemo prečicom preko polja do Ebla — predloži Brent. — Možemo
preći preko doline gospodina O'Hare, pa preko livade Fontenovih, i tamo smo za tren
oka.
— Ima večehas samo pasulj i khastavac — protivio se Džims.
— Ti nećeš dobiti ni to — nasmeja se Stjuart — zato što ćeš ići kući da kažeš
mami da mi nećemo doći na večeru.
— Ne, ja ne idi! — viknu Džims preplašeno. — Ne, ja ne idi! Ja ne voli mene mis
Biathis tuči, kako vi ne voli. On phvo ima pita mene kako ja dopusti vama isteha iz
škola. Posle on zghabi mene kako patka malo buba, i ja samoima bude khiva za sve.
Ako vi neće mene vodi kod gospodah Vajndeh, ja sedi cela noć šuma, pa može
bidne mene pathola nađi i uzmi, ja mnogo više voli mene pathoia uzmi, nego mis
Biathis kad ona mnogo ljutiš.
Blizanci pogledaše na odlučnog mladog crnca zbunjeno i ljutito.
— On bi zaista bio toliko lud da pusti da ga patrola uhvati, a to bi opet bio razlog da
mama nedeljama praska. Crnci su zaista najveća napast! Ponekad čak pomislim da,
i abolicionisti{5} imaju pravo.
— Pa, znaš, ne bi ni bilo pravo da Džimsa izlažemo onome od čega sami bežimo.
Povešćemo ga sa sobom. Nego slušaj, ti bezobrazni crni gade, ako budeš pred
crncima, gospodina Vajndera dizao nos i pričao kako mi neprestano jedemo pržene
piliće i šunke, dok oni jedu samo zečeve i krompire, ja ću ti... ja ću to kazati mami. I
nećemo te povesti u rat sa nama!
— Ja diže nos? Ja diže nos kod ovo jadno chnac? Ne, gosp'n, ja ume bolje ponaša.
Mene mis Biathis uči ponaša kako ona uči vama svima!
— Na svaki način nije imala uspeha ni sa jednim od nas trojice — reče Stjuart.
— Nego, hajde da idemo.
On povuče unazad svoga krupnog ata, pa pošto mu pribi mamuze uz slabine natera
ga da lako preleti preko ograde na meku zemlju plantaže Džeralda O'Hare. Brentov
konj skoči za njim, a zatim i Džimsov, dok se Džims grčevito držao za jabuku na sedlu
i za konjsku grivu. On nije voleo to preskakanje orgada, ali je preskakao preko još i
viših samo da ne bi izostao iza svojih gospodara.
Dok su birali put preko crvenih brazda i niz breg do dna rečne doline kroz sve gušći
sumrak, Brent doviknu svome bratu:
— Slušaj, Stju! Ne čini li se tebi da je Skarlet ipak htela da nas pozove na večeru?
— Ja sam stalno mislio da hoće — odazva mu se Stjuart. — A zašto ti misliš? ...
II
Kad Skarlet po odlasku blizanaca ostade stojeći na tremu Tare i kad već i poslednji
šum od konjskih kopita iščeze u daljini, ona se vrati svojoj stolici ukočena pogleda i
nesvesna kao mesečar. Osećala je da joj je lice ukočeno kao od bola a usta su je
stvarno bolela zato što ih je često, i preko volje, razvlačila u osmeh da blizanci ne bi
nazreli njenu tajnu. Sela je slomljena i podavila jednu nogu pod sebe, srce joj se
nadimalo od jada sve dok joj se nije učinilo isuviše veliko za njene grudi. Kucalo je
čudnim kratkim otkucajima, ruke su joj bile hladne a dušu joj je pritiskivalo neko
predosećanje neminovne nesreće. Na licu joj se video izraz bola i zbunjenosti,
zaprepašćenja razmaženog deteta kome se uvek činilo sve što je zahtevalo, a koje
sada prvi put dolazi u dodir sa neprijatnošću života. Ašli se ženi sa Melani Hamilton!
O, to ne može biti istina! Blizanci se varaju. To je samo jedna od njihovih šala na
njen račun. Ašli ne može, prosto ne može biti zaljubljen u Melani. A ne bi ni ma ko
drugi mogao biti zaljubljen u sitnu bubicu kao što je ona. Skarlet se sad s prezrenjem
seti Melanine detinje mršave prilike, njenog ozbiljnog lica nalik na srce, toliko bez
ikakvih draži da je skoro izgledalo ružno. A Ašli je sigurno nije viđao po nekoliko
meseci. On nije išao u Atlantu više od dvaput od one domaće zabave koju je prošle
godine priredio kod Dvanaest Hrastova. Ne, Ašli ne može biti zaljubljen u tu Melani
zato što... on, ona se ne vara! — zato što je zaljubljen u nju! Ona, Skarlet, ona je ta
koju on voli — to ona dobro zna!
Skarlet ču kako težak korak njene crne Mami potresa pod u holu, te brzo izvuče
nogu ispod sebe starajući se u isti mah da svome licu da staloženji izraz. Ne bi nikako
valjalo da Mami posumnja da kod nje nešto nije u redu. Mami je osećala da joj svi
članovi porodice O'Hara pripadaju dušom i telom, da su njihove tajne u stvari i
njene tajne, te bi i najslabiji nagoveštaj nekog prikrivanja bio dovoljan da je baci na
trag da njuška isto tako neumoljivo kao neki čistokrvni lovački pas. Skarlet je znala iz
iskustva da će Mami, ako njena radoznalost ne bude odmah zadovoljena, početi da
stvar pretresa sa Elenom, te će onda Skarlet morati ili da sve kaže majci ili da smisli
neku zgodnu laž.
Mami se pojavi iz hola, ogromna stara žena malih lukavih očiju kao u slona. Bila
je sjajno crna, čista Afrikanka, odana porodici O'Hara do poslednje kapi krvi.
Elenina desna ruka, bauk za njene tri kćeri, a pravo strašilo za ostalu kućnu poslugu.
Mami je bila crnkinja, ali su njeni nazori o ponašanju i njen ponos stajali isto tako
visoko, ako ne i više, kao i ponašanje njenih gospodara. Bila je odrasla i izvežbala se
u kući Solanže Robijar, majke Elene O'Hara, prefinjene, hladne Francuskinje
orlovskog nosa čija pravedna kazna nije štedela ni decu ni poslugu za najmanji
prekršaj pravila pristojnosti. Ona je bila i Elenina Mami, pa je s njom došla iz
Savane u severni kraj kad se ova udala. Mami je grdila one koje je volela, pa pošto
je i njena ljubav prema Skarleti bila ogromna, a njen ponos njome isto toliki, čitanje
pridika je išlo skoro bez prekida.
— Je li mladi gos'n otišla? Zašto ne držiš njega ostati na večera, mis Skarlet? Ja
rekla Pork postavi dva tanjir više za njega. Kako to ti ponaša!
— Oh, ja sam toliko bila sita tih priča o ratu, da ne bih mogla podneti da to slušam
i za večerom, naročito kad se još tata raspali i stane da viče na gospodina Linkolna.
— Ti nema bolje ponašanje od prost rob, a mis Elen i ja mučio se toliko godina
uči tebe. I sad, eto, sedi ovde bez tvoj šal! A noć vazduh hladno i brzo došlo. Ja toliko,
put ima kazala tebe kako dobiješ groznica ako sediš u noć vazduh a nema ništa na
tvoje rame. Hajde odma' unutra kuću, mis Skarlet! Skarlet se okrete od Mami sa
smišljenom nemarnošću, zadovoljna što Mami zanesena pitanjem šala nije
pogledala njeno lice.
— Ne, ja hoću da sedim ovde i da posmatram zalazak sunca. Tako je lepo
večeras. Ti potrči unutra pa mi donesi šal. Molim te, Mami, da ostanem ovde dok se
tata ne vrati.
— Tvoje glas kao da ima nazeblo — reče Mami podozrivo.
— E, bogme, nisam nazebla — reče Skarlet nestrpljivo, — Samo ti meni donesi
šal.
Mami se vrati natrag u hol i Skarlet je ču kako tiho doziva uz stepenice sobaricu sa
gornjeg sprata.
— Hej, Roza! Baci mene Skarlet šal! — Pa zatim dodade malo glasnije: —
Nevaljalo crnkinja! Nikad nije tamo gde ga tražiš. Sad ja mora sam ide gore donese
šal.
Skarlet ču kako stepenice škripe i ustade sasvim tiho. Kad se Mami vrati nastaviće
svoju pridiku o tome kako se Skarlet ogrešila o gostoprimstvo, a ona je osećala da ne
može izdržati njeno brbljanje o takvoj sitnici kad joj srce puca od jada. I dok je
stajala tako, neodlučna, domišljajući se gde bi se sakrila dok joj bol u grudima ne
popusti, u glavi joj sinu misao koja joj donese zračak nade. Njen otac je toga
popodneva odjahao na Dvanaest Hrastova, plantažu Vilksovih, da pokuša da otkupi
Dilsi, debelu ženu svoga lakeja Porka. Dilsi je bila nadzornica žena i babica na
plantaži kod Dvanaest Hrastova, a otkako se pre šest meseci oženio njome, Pork je i
danju i noću probijao glavu svome gospodaru da kupi Dilsi kako bi oboje mogli
zajedno živeti na istoj plantaži. Toga popodneva Džerald se uputio da učini svoju
ponudu za otkup Dilsi, pošto više nije mogao da odoleva Porkovim navaljivanjima.
Tata će svakako znati da li ima kakve istine u toj užasnoj priči, mislila je Skarlet.
Ako baš i ne bude čuo ništa toga popodneva, možda je opazio nešto, namirisao neko
uzbuđenje u porodici Vilksovih. Ako uspem da ga vidim nasamo makar za trenutak
pre večere, ja ću možda saznati istinu: da je to samo jedna od neslanih šala onih
bezobraznih blizanaca.
Bilo je već vreme da se Džerald vrati te ako hoće da ga vidi nasamo ne ostaje joj
ništa drugo no da ide da ga sretne na mestu gde aleja kroz drvored izbija na drum.
Pošla je oprezno niz spoljne stepenice, osvrćući se preko ramena da vidi da je
slučajno Mami ne opazi s nekog prozora gornjeg sprata. Ne videvši široko crno lice,
uokvireno snežnobelim turbanom, koje bi nezadovoljno provirivalo između
zaljuljanih zavesa, ona smelo zadiže svoje zelene suknje s cvetićima pa pohita niz
putanju prema aleji svom brzinom koju su joj dopuštale njene sandalice pritegnute
zelenim kajišima.
Tamni kedrovi s obe strane šljunkom posute aleje sklapali su se u luku nad njenom
glavom i pretvarali dugu aleju u polumračan tunel. Čim se našla ispod čvornovatih
grana kedrovih drveta znala je pouzdano da je niko ne može opaziti iz kuće te je
usporila korak. Bila se zaduvala, jer joj je steznik bio toliko pritegnut da joj nije
dopuštao da trči, ali je nastavila da ide što može brže. Uskoro je došla do kraja aleje i
izišla na glavni put, ali nije stala sve dok nije zašla za okuku kod koje je veliko drveće
stvaralo zid između nje i kuće.
Usplamtelih obraza i zadihana sela je na jedan panj da pričeka oca. Bilo je prošlo
vreme kad je on obično dolazio kući, ali je njoj bilo milo što je zakasnio. Dok ga
očekuje imaće vremena da umiri disanje i da rashladi lice, te da ne izazove njegovu
sumnju. Svakoga časa se nadala da će čuti topot kopita njegovog konja i da će ga
ugledati kako u trku juri uz breg svojom običnom vratolomnom brzinom. Ali su
minuti prolazili a Džerald nije dolazio. Pogledala je niz drum i tražila ga pogledom,
dok joj je bol tu srcu opet postajao jači.
— O, to ne može biti istina! — mislila je. Zašto ga još nema?
Oči su joj išle po vijugama puta koji je posle jutarnje kiše bio crven kao krv. Ona
je u mislima išla njime niz breg do spore reke Flint, pa kroz korito zaraslo u šipražje i
uz suprotni breg do Dvanaest Hrastova gde živi Ašli. U tome je sad bio sav značaj
toga puta: to je put ka Ašliju i lepoj kući sa belim stubovima, koja je krunisala breg
kao neki grčki hram.
» Ah, Ašli, Ašli!...« mislila je ona, a srce joj je još jače zakucalo.
Nešto od onog hladnog osećanja zaprepašćenosti što ju je neprestano pritiskivalo
otkako su joj braća Tarlton saopštila svoju novost beše se povuklo u dno srca, a mesto
toga pojavi se grozničav nemir koji je gospodario njenom dušom za poslednje dve
godine.
Činilo joj se čudno što joj Ašli dok je rasla nije nikad izgledao vrlo privlačan. Dok
je još bila dete viđala ga je kako dolazi i odlazi a nije obraćala na njega ni najmanju
pažnju. Ali, od onoga dana kad je Ašli pre dve godine po povratku sa svog velikog
trogodišnjeg putovanja po Evropi navratio do njih da ih poseti, ona se zaljubila u
njega.
Bila je na prednjem tremu kad je on dojahao uz dugu aleju drvoreda, odeven u
odelo od sivog škotskog štofa i sa širokom crnom kravatom koja je savršeno pristajala
uz njegovu nabranu košulju. Čak i dan danas ona se seća svake pojedinosti njegovog
odela: kako su mu se cipele divno sjajile, pa meduzine glave u kameji na igli njegove
kravate, širokog panama šešira koji mu je odmah sleteo s glave čim ju je ugledao.
Sjahao je, dobacio uzde jednom malom crncu, i stao da je gleda dok su mu se
sanjalačke sive oči širile uz osmeh a sunce je tako odsjajivalo od njegove
svetloplave kose da je izgledala kao kapa od sjajnoga srebra. » Bože, kako ste vi
porasli, Skarlet!« — rekao je. I popevši se hitro uz stepenice poljubio joj ruku. A
onaj njegov glas! Nikad neće zaboraviti kako joj je srce zaigralo kad je čula onaj
otegnuti zvonki, zvučni glas, kao da ga prvi put čuje.
I od toga prvog trenutka on joj je bio tako potreban, isto tako prosto i nesvesno kao
što je potrebna hrana da se jede, konji da se jašu i meka postelja da se na nju legne.
Pune dve godine on ju je pratio po celoj Pokrajini na igranke, na riblje večere, na
izlete u prirodu i na druge svečanosti, ne baš tako često kao braća Tarlton ili Keid
Kalvert, ni onako nametljivo kao mlađi među Fontenovim mladićima, ali ipak nikad
ne bi prošla nedelja dana a da Ašli ne dođe da poseti Taru. Istina je da joj nije nikad
izjavljivao ljubav, niti bi njegove bistre sive oči ikad usplamtele onim vatrenim
sjajem kakav je Skarlet dobro poznavala u očima drugih ljudi. A ipak ... ipak ... ona
je znala da je on voli. U tome se ona nikada ne vara. Nagon jači od razuma i
saznanje stečeno iskustvom govorili su joj da je on voli. Ona ga je isuviše često
iznenada hvatala u trenucima kad mu oči nisu bile sanjalačke, ni rasejane, kad je
gledao u nju sa žudnjom i nekim žaljenjem koje ju je dovodilo u nepriliku. Ona je
dobro znala da je on voli. Ali, zašto joj to nikad ne kaže? To nije mogla da razume.
Kod njega je uopšte bile tako mnogo stvari koje nije bila u stanju da shvati.
Bio je uvek vrlo učtiv i držao se na odstojanju i rezervisano. Niko nije nikad
mogao znati o čemu on misli, a Skarlet najmanje. U toj sredini gde je svaki govorio
tačno ono što misli čim bi nešto pomislio, ta Ašlijeva zakopčanost je jako dražila
čoveka. On nije nimalo zaostajao iza ostalih mladića ni u čemu što je imalo veze sa
provodima u Pokrajini, u lovu, kocki, igranju i politici, a bio je najbolji jahač od svih
njih, ali se od svih razlikovao po tome što mu sve te ugodne zabave nisu bile životni
cilj. Izdvajao se i bio osamljen svojim interesovanjem za knjige i muziku, kao i
svojom sklonošću da piše pesme.
O, zašto je onako divno plav, onako učtivo odmeren, onako ludo dosadan svojim
pričanjem o Evropi, o knjigama, muzici i pesništvu, o stvarima koje nju nisu nimalo
zanimale — a ipak tako zanimljiv? Iz noći u noć Skarlet bi odlazila u postelju, pošto je
sedela s njim u polumraku na prednjem tremu, prevrtala se i bacakala po nekoliko
časa i tešila se jedino mišlju da će je on neizostavno idućeg puta zaprositi. Ali bi taj
idući put došao i prošao bez ikakvih posledica, sem što je vatra kojom je ona gorela
bivala sve jača i jača.
Ona ga je volela, i želela ga, i nije ga razumela. Bila je isto onako prirodna i
jednostavna kao vetrovi što duvaju preko Tare, kao žuta reka što se savija oko nje, i
dok je živa ona neće biti u stanju da pojmi nečiju složenost. A sad se, eto, prvi put u
životu, našla lice u lice sa jednom složenom prirodom.
Ašli je bio izdanak jedne loze ljudi koji su svoje slobodno vreme ispunjavali
razmišljanjem a ne delanjem, ispredali sjajno obojene snove u kojima nije bilo
nijedne tačke stvarnosti. Kretao se u nekom unutrašnjem svetu lepšem nego što je
Džordžija i nerado se vraćao stvarnosti. Jednostavno je posmatrao ljude i niti ih je
voleo, niti mrzeo. Posmatrao je i život, pa ga ni on nije ni veselio ni žalostio. On je
sav svet i svoje mesto u njemu uzimao za onakve kakvi su, pa bi slegnuvši ramenima
tražio razonode u muzici, knjigama i svome boljem svetu.
Ona ni sama nije znala kako ju je on mogao osvojiti, kad je njegov duh tako tuđ
njenom. Baš ta njegova tajanstvenost izazvala je njenu radoznalost, kao neka vrata
što nemaju ni brave ni ključa. One njegove osobine koje nije mogla da razume
činile su da ga ona samo još više voli, a njegovo čudno, odmereno udvaranje
uspevalo je samo da još više pojača njenu rešenost da ga osvoji i sasvim pridobije
za sebe. Nije nikad sumnjala da će je on jednoga dana zaprositi, jer je bila
premlada i suviše razmažena da bi znala za poraz i neuspeh. A sad, kao grom iz
vedra neba, odjednom došla je ta grozna vest: Ašli se ženi sa Melani! To ne može
biti istina!
Ta šta, još prošle nedelje kad su se kroz sumrak na konjima vraćali kući iz Ferhila,
on joj je rekao: » Skarlet, ja imam nešto tako važno da vam kažem, da skoro i ne
znam kako da kažem« . Ona je čedno oborila oči, a srce joj je tuklo od lude radosti
pri pomisli da je blaženi trenutak najzad došao. Zatim je on rekao: » Ne sad! Skoro
smo već stigli do kuće, nema vremena... Oh, Skarlet, što sam ja grozna kukavica!« I
pošto mamuzama obode konja, on se utrkivao s njom uz breg sve do Tare.
Sedeći tu, na tome panju, ona je razmišljala o tim rečima koje su je onda tako
obradovale, ali one sada odjednom dobiše neko drugo značenje, jedno grozno
značenje. Da nije on tada hteo da joj saopšti vest o svojoj veridbi?
Oh, da joj je samo da se tata što pre vrati kući! Ona više ne može ni trenutka
izdržati tu neizvesnost. Opet je nestrpljivo pogledala niz put, i opet je bila razočarana.
Sunce se sad bilo spustilo iza vidika, a crveni sjaj, oko njega bio je već prešao u
slabije rumenilo. Nebo nad njom polagano je prešlo od ažurnog plavetnila u nežnu
plavozelenkastu boju, a natprirodna tišina poljskog sutona spuštala se neprimetno oko
nje. Velovi mraka su polagano padali na ceo kraj. Crvene brazde oranica i krvava
brazgotina druma sad su izgubile svoju jezivu boju krvi i postale prosta, mrka zemlja.
Na pašnjaku s one strane druma konji, mazge i krave stajali su mirno s glavama
preko letava od ograde i čekali da ih poteraju prema štali i večeri. Nije im bila po
volji tamna boja čestara koji je opkoljavao pašnjak, te su mrdali ušima gledajući u
Skarlet kao da im je prijatno ljudsko društvo.
U tome čudnom sumraku visoke jele na obali reke, tako toplo zelene na suncu,
crnele su se sad na sivo plavkastom nebu i izgledale kao red crnih divova koji kriju
tihu reku kraj njihovih nogu. Na bregu, s druge strane reke, visoki beli dimnjaci doma
Vilksovih iščezavali su postepeno u tami gustih hrastova što su ih okružavali i samo su
svetle tačke lampi na stolovima za večeru pokazivale da se tamo nalazi poneka kuća.
Topla i vlažna mirisavost proleća blago ju je obavijala najslađim mirisima sveže
uzorane zemlje i svega što je izbijalo iz zemlje.
Sunčev zalazak, proleće, ta u novo ruho odevena priroda, nisu bili ništa novo za
Skarlet. Ona je njihovu lepotu primala isto tako prirodno kao i vazduh koji je udisala i
vodu koju je pila, jer nikad nije svesno videla lepotu ni u čemu drugom osim na
licima žena, na konjima, svilenim haljinama i opipljivim stvarima. Ta vedra i mirna
polusvest nad lepo obrađenim oranicama Tare ipak donese izvesno smirenje njenoj
uznemirenoj duši. Ona je tako jako volela tu zemlju, čak i ne znajući da je voli,
volela je kao što je volela lice svoje majke pod svetlošću lampe u vreme večernje
molitve.
A na mirnom, krivudavom putu još nigde ni traga od Džeralda. Ako bude morala
još duže čekati, Mami će sigurno doći da je traži i da je grdnjama otprati u kuću. Ali,
dok je naprezala oči gledajući duž sve tamnijeg puta, ona ču topot konjskih kopita pri
dnu pašnjaka preko druma i vide kako se konji i krave razbežaše uplašeno. Džerald
O'Hara se u najvećem trku vraćao kući preko polja.
On dotutnja uz breg u galopu na svome prsatom lovačkom konju tankih nogu. U
daljini je izgledao kao neki mali dečak na suviše velikom konju. Njegova duga seda
kosa lepršala je za njim, a on je podbadao konja udarcima biča i glasnom vikom.
lako prepuna svojih briga, Skarlet ga je posmatrala s osećanjem ljubavi i ponosa,
jer je Džerald bio izvanredan jahač.
— Htela bih da znam zašto uvek voli da preskače ograde onda kad malo više
» povuče« — pomisli ona.
— I to još posle pada baš na ovome mestu kad je prebio koleno. Rekao bi čovek da
će ga to naučiti pameti, naročito pošto se pred mamom zakleo da neće više
preskakati ograde.
Skarlet se nije bojala svoga oca i osećala se s njim mnogo bliže nego sa svojim
sestrama, jer ga je preskakanje ograda ili zatajivanje čega pred ženom ispunjavalo
nekim osećanjem dečačkog ponosa i likovanja, koje je bilo slično njenom uživanju
kad bi nadmudrila Mami. Ustala je se svog mesta i stala da ga posmatra.
Veliki konj dospe do ograde, prikupi se i vinu u visinu bez ikakvog napora kao ptica,
a njegov jahač kliknu oduševljeno sekući vazduh korbačem, dok su mu pramenovi
sede kose lepršali na vetru. Džerald nije video svoju ćerku u senci drveća, te zadrža
konja uzdom nasred puta, pljeskajući ga rukom po vratu u znak odobravanja.
— Nema ti para u celoj Pokrajini, a ni u državi — reče on svome paripu s puno
ponosa, sa irskim izgovorom koga se nije mogao osloboditi i pored svog
tridesetogodišnjeg boravka u Americi. Zatim stade žurno doterivati kosu, nameštati
izgužvanu košulju i kravatu koja mu se bila popela iza uha. Skarlet je znala da se on to
doteruje da bi se pred ženom pojavio sa izgledom otmenog gospodina koji je mirno
dojahao iz posete jednom susedu. A znala je i da joj baš to pruža onaj zgodan povod
koji je ona želela da bi otpočela razgovor a da ne otkrije svoju pravu nameru.
I nasmeja se iz glasa. Kao što je i htela, Džerald se trže iznenađeno na taj zvuk pa,
kad je poznade, na njegovom širokom i rumenom licu ukaza se izraz u isto vreme
pokunjen i prkosan. On teško sjaha s konja, jer mu je koleno bilo ukrućeno, pa
prebacivši uzdu preko ruke stade gegucati prema njoj.
— No, mala gospođice — reče on uštinuvši je za obraz — tako dakle, ti me uhodiš
kao i tvoja sestra Sjuelin prošle nedelje, pa ćeš onda da me odaš majci?
U njegovom promuklom basu nije bilo nikakve ljutine nego čak i nekog prizvuka
nežnog milovanja i Skarlet zadirkujući ga stade puckati jezikom pružajući ruku da mu
namesti kravatu. Do nje je dopirao miris dobroga viskija, pomešan s jedva
primetnim mirisom nane, a s njim zajedno osetila je i miris duvana za žvakanje kao i
dobro namazanog pribora, i konja — smeša mirisa koje je ona uvek dovodila u vezu
sa svojim ocem, pa ih je nagonski volela i kod drugih ljudi.
— Ne, tata, ja nisam brbljivica kao Sjuelin — uveravala ga je ona odmičući se
malo da što pravilnije oceni kako je njegovo odelo ponovo uređeno.
Džerald je bio omalen čovek, malo nešto preko pet stopa visok, ali tako teška trupa
i debela vrata da su ga ljudi ako bi ga prvo videli kako sedi smatrali za mnogo
krupnijeg čoveka. Njegov temeljan trup nosile su kratke i snažne noge uvek obuvene
u čizme od najlepše kože koja se mogla nabaviti, a skoro uvek široko raskrečene kao u
nekog razmetljivog derana. Većina rastom malih ljudi koji sebe uzimaju ozbiljno
pomalo je smešna, ali rasni petlić se ceni u dvorištu za živinu, pa je tako bilo i sa
Džeraldom. Niko ne bi nikad bio toliko drzak da pomisli da je Džerald O'Hara smešan
mali čovečuljak.
Bilo mu je već šezdeset godina, njegova kruta kovrdžava kosa bila je bela kao
srebro, ali njegovo lukavo lice nije imalo bora, a sitne i postojane plave oči bile su
mlade onom bezbrižnom mladošću čoveka koji nije nikad mučio svoj mozak težim
problemom nego što je problem koliko karata da zadrži pri igri pokera. Imao je
najirskije lice što se moglo naći širom njegove majke domovine koju je bio napustio
tako odavno: oblo, rumeno, kratka nosa, širokih usta i prkosno.
Pod tom svojom spoljašnjošću prgavog i nabusitog čoveka Džerald O'Hara je
imao najnežnije srce koje se može zamisliti. On nije mogao da podnese da vidi
nesrećno lice nekog crnca koji je ukoren, da čuje mačku kako mauče, ili dete da
plače, ali se strašno plašio da se ta njegova slabost ne otkrije. Nije mu bilo ni na kraj
pameti da je svaki ko ga je upoznao odmah prozreo svu dobrotu njegova srca,
njegova sujeta bi strašno stradala da je nekako to uvideo, jer je uživao da misli da
sve živo drhće i sluša kad on iz sveg glasa i gromovito izdaje zapovesti. Nije mu nikad
palo na pamet da se na plantaži slušao samo jedan glas: tihi i blagi glas njegove žene
Elen. To je bila tajna koju on nije smeo nikad da sazna jer su svi, počevši od Elen pa
do najglupljih poljskih robova, bili u prećutnoj i dobroćudnoj zaveri da ga održavaju
u uverenju da njegova reč znači za njih zakon.
Na Skarlet je njegova dreka i ljutina činila još manji utisak nego na sve ostale.
Ona je bila njegovo najstarije dete i sad kad je Džerald već znao da neće nijedan sin
doći za onom trojicom koji su ležali na porodičnom groblju, on se polako navikao da
se prema njoj ponaša kao prema čoveku sebi ravnom, što se njoj jako dopalo. Ona
je bila više nalik na oca nego njene mlađe sestre, jer je Karin, koja je krštena kao
Karolina Irena, bila nežna i sanjalica, a Sjuelin, krštena kao Suzana Elinor, ponosila
se svojom elegancijom i držanjem kao u kakve visoke gospođe.
Osim toga, Skarlet i njen otac bili su vezani i jednim prećutnim ugovorom o
uzajamnom neodavanju pogrešaka. Ako bi Džerald uhvatio nju kako preskače preko
neke ograde umesto da zaobilazi jedno pola milje do vratnica, ili kako sedi suviše
kasno na prednjim stepenicama u društvu nekog udvarača, on bi je sam lično i
žestoko izgrdio, ali nije stvar dostavljao Eleni ni Mami. A kad bi Skarlet videla njega
kako na konju preskače ograde posle svečanog obećanja datog ženi, ili bi saznala
tačnu sumu koju je on izgubio na pokeru, kao što je redovno saznavala iz ogovaranja
i pričanja po Pokrajini, ona ne bi to pominjala pri večeri, za stolom, na prepredeno
naivan način kojim se služila Sjuelin. Skarlet i njen otac su svečano uveravali jedno
drugo da bi dostavljanje takvih stvari prouzrokovalo silan bol Eleni i njih ništa nije
moglo navesti da povrede njenu plemenitu blagost.
Skarlet pogleda oca pri slaboj večernjoj svetlosti, pa, i ne znajući zašto, nađe neku
utehu u njegovoj prisutnosti. U njemu je bilo nečega primitivnog, zemaljskog i
grubog, što se njoj dopadalo. Pošto nije bila neki psiholog, ona nije shvatila da to
dolazi otuda što i ona sama u izvesnom stepenu ima te iste osobine, uprkos
šesnaestogodišnjem nastojanju Elene i Mami da ih iz nje iskorene.
— E, sad izgledaš prilično pristojno — reče mu ona — i ne mislim da će ma ko
posumnjati da si radio nedopuštene stvari, ako se sam ne budeš hvalio njima. Nego,
čini mi se, pošto si prošle godine prebio koleno preskačući baš ovu istu ogradu, da...
— Ama, neka me đavo nosi ako budem trpeo da mi moja rođena ćerka popuje šta
treba da preskačem a šta ne — viknu on, štipajući je ponovo za obraz. — Moj vrat je
moj vrat, to treba da znaš. Sem toga, devojčice, šta ti radiš ovde tako bez šala?
Videći da se on služi već poznatim doskočicama da bi se izvukao od neugodnog
razgovora, ona proturi svoji ruku ispod njegove i reče:
— Čekala sam tebe. Nisam znala da ćeš toliko zakasniti. Bila sam radoznala da li si
otkupio Dilsi?
— Otkupio, itekako! I to po skupe pare. Kupio sam nju i njenu devojčicu Prisi.
Džon Vilks je bio skoro raspoložen da ih da budzašto, ali ja nikad ne bih dopustio da se
kaže kako Džerald O'Hara iskorišćava prijateljstvo u trgovačke svrhe. Naterao sam
ga da primi tri hiljade za njih obe.
— Za ime božje, tata, zar tri hiljade! Pa nisi morao da kupiš Prisi...
— Zar je već došlo vreme kad meni treba da sude moje rođene ćerke? — viknu
Džerald besednički. — Prisi je zgodna curica, te sam ja...
— Znam je ja. Podmuklo, glupavo stvorenje — odgovori Skarlet mirno, ne
mareći nimalo za njegovu viku. — A ti si je kupio samo zato što te Dilsi molila da je
kupiš,
Džerald je izgledao pokunjen i zbunjen, kao i uvek kad bi ga uhvatila da je učinio
neko dobro delo, pa se Skarlet glasno nasmeja njegovoj naivnosti.
— Pa šta je s tim, ako i jesam? Kakva bi korist bila kupiti Dilsi ako bi ona stalno
čeznula za svojim detetom. Ali zato nikad više neću dopustiti da se moj crnac oženi
devojkom sa druge plantaže. To suviše skupo staje. Nego hajde, mačkice, hajde da
idemo kući na večeru.
Senke su bivale sve tamnije i poslednja zelenkasta svetlost beše iščezla s neba, a
laka noćna svežina zamenila je u vazduhu prolećnu mirisavost. Skarlet se nije žurila
nego je smišljala kako da navede razgovor na Ašlija a da ne da povoda Džeraldu da
pogodi njene pobude. To je bilo teško jer Skarlet nije imala prefinjene dovitljivosti, a
Džerald joj je bio toliko sličan da je uvek sa sigurnošćut prozirao njene slabe
izgovore, kao što je i ona prozirala njegove. I to bez imalo obazrivosti.
— Kako su oni tamo kod Dvanaest Hrastova?
— Kao i obično. Keid Kalvert je bio tamo, pa pošto sam ja svršio stvar oko Dilsi,
seli smo na verandu i prevrnuli po nekoliko čaša todija{6}. Keid se tek vratio iz
Atlante i priča kako su tamo svi uzrujani i neprestano govore o ratu i ...
Skarlet uzdahnu. Kad Džerald jednom počne da priča o ratu i o secesiji, onda mu
treba nekoliko sati da sa tim prestane. Ona povede razgovor u drugom pravcu.
— Jesu li što rekli o sutrašnjem barbekjuu?
— Da, sad kad si me podsetila, sećam se da jesu. Mis — kako li se zvaše? — ono
slatko malo stvorenje koje je bilo tu prošle godine, ama znaš, ona Ašlijeva rođaka —
ah, da, mis Melani Hamilton, jest, tako se ona zove — ona i njen brat Čarls već su
došli iz Atlante, pa...
— A, dakle, ipak je ona došla?
— Jeste, krasno je to i mirno stvorenje, nikad ništa ne govori o sebi — kao što bi
trebalo svaka žena da bude. Nego hajde, kćeri, požuri, tvoja majka će poslati da nas
traže.
Skarletino srce se ispuni očajanjem na tu vest. Ona se uporno nadala da će nešto
zadržati tu Melani Hamilton u Altanti, gde joj je i mesto, saznanje da se sad i
njenom ocu dopada ta blaga i tiha priroda, natera je da iziđe otvoreno na sredu.
— A je li i Ašli bio tamo?
— Jeste. — Džerald pusti ruku svoje kćeri pa se okrete i zagleda se oštro u njeno
lice. — A ako si zbog toga došla ovamo meni u susret, zašto nisi odmah to kazala, bez
okolišenja?
Skarlet nije mogla da se seti šta da kaže, osećala je kako joj plamen udara u lice
zbog zbunjenosti.
— No, govori!
Ona još nije odgovarala. Želela je da može da prodrma svoga oca i da mu kaže
da začuti.
— Bio je tamo i vrlo ljubazno je pitao za tebe, kao i njegove sestre, i rekli su da se
nadaju da te ništa neće sprečiti da sutra dođeš na barbekju. Ja sam im potvrdio da
neće — reče on lukavo. — A sad, kćeri, kakve su to stvari između tebe i Ašlija?
— Nikakve stvari — reče ona kratko, vukući ga za ruku. — Hajde da idemo, tata.
— Tako dakle? Sad ti hoćeš da se ide kući — primeti on. — Ali, sad se ja ne
mičem odavde dok ne saznam o čemu je stvar. Kada sad pomislim na to pada mi na
pamet da si mi bila čudna u poslednje vreme. Da se on nije igrao s tobom? Je li
tražio da pođeš za njega?
— Nije — reče ona kratko.
— Neće ni tražiti — reče Džerald.
U njoj planu bes, ali je Džerald umiri mahnuvši rukom.
— Jezik za zube, Skarlet. Danas po podne čuo sam od Džona Vilksa, u najstrožem
poverenju, da Ašli ima da se oženi sa mis Melani. To će sutra da se objavi.
Skarletina ruka pade s njegove mišice. Dakle, istina je. Silan bol joj probode srce,
kao da ga zadiru zubi neke zveri. Za sve to vreme ona je osećala očev pogled na sebi
pomalo sažaljiv a pomalo zbunjen što pred njim stoji jedan problem koji on nije
znao da reši. On je voleo Skarlet, ali mu je bilo neprijatno što ona iznosi svoje detinje
probleme da ih on rešava. Elen zna rešenje za sve! Skarlet bi morala da ode njoj sa
svojim nevoljama.
— Pravila si se smešnom pred celim svetom!... Sve si nas pravila smešnim!... —
grmeo je on, a glas mu se dizao sve više kao i uvek kad je uzbuđen. — Trčala si za
čovekom koji te ne voli, a mogla si da imaš na izbor sve mladiće u Pokrajini.
Ljutina i ponos ublažiše joj malo bol.
— Ja nisam trčala za njim. To me je samo... iznenadilo.
— To ti lažeš! — reče Džerald, pa zatim, zavirujući u njeno poraženo lice, dodade
u nastupu nežnosti:
— Žao mi je, ćerkice. Ali, na kraju krajeva, ti si još dete, a ima mnogo drugih
mladića.
— Majci je bilo tek petnaest kad se udala za tebe, a meni je sad šesnaest — reče
Skarlet prigušena glasa.
— Tvoja majka je bila nešto drugo — reče Džerald. — Ona nije nikad bila
vetrenjasta kao ti. Nego, mani se mala moja, razveseli se samo, a ja ću te povesti u
Čarlston iduće nedelje da posetiš svoju tetku Eulali, pa ćeš pored sve one huke i buke
koja se tamo diže oko zauzeća tvrđave Samter zaboraviti na Ašlija za nedelju dana.
» On misli da sam ja dete — pomisli Skarlet, gušeći se od tuge i besa — i čini mu
se da treba samo da pokaže preda mnom neku novu igračku pa da zaboravim na svoj
bol.«
— Nemoj mi sad tu tako opasno dizati uvis tu tvoju tiradu — opomenu je Džerald.
— Da si imala makar malo mozga ti bi se već odavno udala za Stjuarta ili za Brenta
Tarltona. Razmisli malo o tome, kćeri. Udaj se ti za jednog od blizanaca i plantaže će
se spojiti, pa ćemo vam ja i Džim Tarlton sagraditi divnu kuću baš na međi naših
imanja u velikoj jelovoj šumi, a...
— Hoćeš li prestati da postupaš sa mnom kao sa detetom? — viknu Skarlet. —
Neću da idem u Čarlston, niti da se udam za blizance, niti mi treba neka kuća! Ja
samo hoću ... I zastade, ali prekasno za svoga oca.
Džeraldov glas beše začudo miran i govorio je polako, kao da reči izvlači iz nekog
magacina koji retko upotrebljava.
— Ti hoćeš samo Ašlija, ali ga nećeš dobiti. A i kad bi on hteo da te uzme, ja bih
teška srca dao svoj blagoslov i pored divnog prijateljstva između mene i Džona
Vilksa. — Pa videći njen iznenađen izgled, nastavi: — Ja želim da moja ćerka bude
srećna, a ti ne bi bila srećna s njim.
— O, da, bila bih! Bila bih!
— To ne bi nikako, kćeri. Sreće može biti samo kad se uzmu dve srodne duše.
Skarlet je osetila naglu, podmuklu želju da vikne: — Pa ti si bio srećan, a ti i
majka niste srodne duše — ali se uzdržala, bojeći se da će dobiti od oca šamar zbog
svoje drskosti.
— Naš svet se razlikuje od Vilksovih — nastavi on lagano, kao da pipajući traži
reči. — Vilksovi se razlikuju od svih naših suseda — razlikuju se od svake porodice
koju sam ja poznavao. Čudan je to svet, i najpametnije je to što se oni udaju i žene
samo između sebe, svojim rođacima, te njihove nastranosti ostaju samo među
njima.
— Kako, tata, pa Ašli nije ...
— Ne tupi zube, ludice! Ja nisam kazao ništa ružno o tome mladiću, jer mi se on
dopada. A kad ja kažem da je nastran, ja ne mislim da kažem da je lud. On nije
nastran onako kao Kalvertovi, koji bi dali sve što imaju kladeći se na jednoga konja,
ni kao Tarltonovi, koji izbace po neku pijanicu u svakom kolenu, ili kao Fontenovi,
plahovite zveri koje su gotove da zakolju čoveka zbog neke uobražene, sitne uvrede.
Ta se vrsta nastranosti može lako shvatiti jer, nema zbora, samo da Džeralda O'Haru
milost božja nije sačuvala od toga, i on bi imao sve te mane. I ne mislim da kažem
da bi Ašli pobegao s nekom drugom ženom kad bi mu ti bila žena, ili da bi te tukao. Ti
bi bila srećnija kad bi on to radio, jer bi to bar razumela. Ali, on je nastran u drugim
stvarima, i tu ga čovek ne može nikako razumeti. A sad, mačkice, kaži mi iskreno da li
ti razumeš ono njegovo lupetanje o knjigama, o pesništvu, o muzici, o slikarstvu i
sličnim ludorijama?
— Oh, tatice... — viknu Skarlet nestrpljivo — kad bih se ja udala za njega ja bih
promenila sve to.
— Da, promenila bi, misliš da bi promenila? — reče Džerald pogledavši je
naročito pažljivo. — Onda znači da slabo poznaješ ma koga čoveka, a da i ne
govorimo o Ašliju. Nijedna žena još nije nikad promenila svoga muža ni za dlaku, i
to ne treba da zaboraviš. A što se tiče toga da promeniš jednog Vilksa... božje mi
brade, ćerko, to ti ne bi pošlo za rukom! Čitava njihova porodica je na svoju ruku,
I uvek su bili na svoju ruku! A valjda će takvi uvek i biti. Kažem ti da se oni takvi
rađaju. Pogledaj ti samo ono njihovo ludo jurenje u Njujork, ili Boston, da slušaju
nekakve opere, ili da vide neku izložbu slika! I ono njihovo poručivanje na sanduke
francuskih i nemačkih knjiga od Jenkija! Pa onda sede, čitaju i sanjare bog bi mili
znao o čemu, umesto da provode vreme u lovu i igranju pokera kao što rade svi
pristojni ljudi.
— Nema čoveka u celoj Pokrajini koji se bolje drži u sedlu od Ašlija — reče
Skarlet, besna zbog toga ciljanja na neku žensku prefinjenost kod Ašlija — niko osim
možda njegov otac. A što se tiče pokera, zar nije Ašli dobio od tebe dvesta dolara
prošle nedelje u Džonsborou?
— Opet su se oni Kalvertovi mladići izbrbljali— reče Džerald skrušeno — jer
inače ti ne bi mogla znati tačnu sumu. Ašli može najbolje da jaše konja i da igra
poker sa najboljima — a to sam ti ja, mačkice! I ne poričem da kad sedne da pije on
je u stanju da obori pod sto čak i same Tarltonove. U stanju je da uradi sve to, ali on
ne radi to sa srcem. Eto zašto ja kažem da je nastran.
Skarlet je ćutala, a srce joj se stezalo. Nije mogla da kaže ništa kao odbranu od
ove poslednje optužbe, jer je znala da Džerald ima pravo. Ašli nije radio od srca
nijednu od svih stvari koje je radio tako dobro. On je uvek pokazivao samo površno i
učtivo interesovanje za sve te stvari, koje su svakog drugog zanimale kao stvari od
životne važnosti.
Shvatajući ispravno njeno ćutanje, Džerald je potapša po ruci i reče
pobedonosno: — No, ništa ne mari! Priznaješ, dakle, da je istina! Šta bi radila s
mužem kao što je Ašli? Svi su oni zanesenjaci, svi ti Vilksovi! — pa zatim kao da se
umiljava dodade blažim tonom: — Kad sam ti maločas pomenuo Tarltonove, ja ti ih
nisam naturio. Oni su krasni mladići, ali ako ti se više dopada Keid Kalvert, onda je
to meni svejedno. Kalvertovi su dobri ljudi, svi od reda, i pored toga što se stari
oženio jednom Jenki.
A kad mene nestane... — pssst, mala, saslušaj me samo! — ja ću ostaviti Taru
tebi i Keidu...
— Ne bih ti ja primila Keida ni da je sav od zlata! — viknu Skarlet besno. — I
želela bih da prestaneš da mi ga neprestano naturaš! Ne treba mi ni Tara, niti bilo
koja druga plantaža. Plantaža nije nikakvo blago kad ...
Htela je da kaže » kad nemaš čoveka koga voliš« , ali Džerald, razljućen tim
bezobraznim načinom kojim je ona prihvatila ponuđeni dar, stvar koju je on na
celom svetu najviše voleo posle Elen, viknu gromoglasno:
— Zar ti smeš meni da kažeš da Tara — ta prekrasna zemlja — ne vredi ništa?
Skarlet tvrdoglavo klimnu glavom. Srce ju je toliko bolelo da više nije marila ni za
to da li će naljutiti svoga oca ili ne.
— Zemlja je jedina stvar na svetu koja nešto vredi — vikao je on, dok su mu
debele, kratke ruke pravile široke, ljutite pokrete — jer to je jedino što na ovome
svetu traje i to ne smeš nikako da zaboraviš! To je jedino za šta vredi raditi, boriti se
i... umreti!
— Oh, tata — reče ona s negodovanjem — govoriš kao pravi Irac.
— Jesam li se ja ikad stideo toga? Nisam, nego sam se ponosio! I nemoj da
zaboraviš, mačkice, da si i ti upola Irkinja! A za svakoga ko u sebi ima makar jednu
kap irske krvi zemlja na kojoj živi znači što i rođena majka. Ja se tebe stidim ovoga
časa! Ja ti nudim najlepšu zemlju na svetu — sem Pokrajine Mit u staroj domovini
— a šta ti radiš? Ti prezrivo dižeš i prćiš nos!
Džerald beše počeo da se sve više raspaljuje i da besno viče, sa nekim uživanjem,
kad ga nešto na ćerkinom licu odjednom zaustavi.
— Ali ne mari, mlada si još. Doći će to i tebi, ta ljubav prema zemlji. Ne možeš
se oteti od toga ako imaš irske krvi. Ti si tek dete, a tvoji kavaljeri ti zadaju brige. Kad
budeš starija, videćeš kako je to... A sad se lepo reši da li hoćeš Keida Kalverta, ili
blizance, ili jednoga od mladića Ivana Manro, pa da vidiš kako ću te divno opremiti!
— Oh, tata!
Sad je već Džeraldu bilo dosta razgovora, a bilo mu je i neugodno što i ta briga
pada na njegova ramena. Bio je i uvređen što Skarlet izgleda još žalosna, iako joj je
on ponudio najbolje mladiće u Pokrajini, i još Taru uz to. Džerald je voleo da se
njegovi darovi dočekuju s radosnim pljeskanjem ruku i poljupcima.
— Prestani, nemoj da mi se tu pućiš, devojčice! Nije toliko važno za koga ćeš se
udati, koliko da on bude pravi džentlmen i pravi, ponosit Južnjak. Jer za ženu ljubav
dolazi po udaji.
— Oh, tata, to su pojmovi iz stare domovine!
— Zato i jesu dobri! Sva ova amerikanska rabota sa obigravanjem i udavanjem iz
ljubavi, baš kao kod sluškinja, sve je to od Jenkija! Najbolje su one udaje gde
roditelji izaberu muža za svoju kćer. Jer kako će neka luckasta bubica, kao što si ti,
moći da razlikuje dobra čoveka od bitange? Eto, pogledaj samo te Vilksove! Šta ih je
održalo ponosne i snažne kroz tolika pokolenja? Ništa drugo do ženidba sa sebi
ravnima, ženidba rođacima koje im porodica nameni.
— Oh — uzviknu Skarlet od novog bola što joj zadadoše Džeraldove reči koje je
ponovo podsetiše na strašnu neizbežnost te istine. Džerald pogleda njenu sagnutu
glavu i stade se klatiti s jedne noge na drugu.
— Ne plačeš valjda zbog toga? — upita on, tražeći nezgrapno prstima njenu
bradu, trudeći se da joj lice digne naviše, dok je i njegovo lice bilo puno sažaljenja.
— Ne! — viknu ona vatreno, trgnuvši se unazad.
— To ti lažeš, i ja se tim ponosim! Milo mi je što vidim da imaš ponosa. Hoću da
budeš ponosna sutra na zabavi. Neću da Pokrajina govori o tebi i da ti se smeje što si
se zacopala u čoveka koji ti nije nikad pokazivao ništa drugo do obično prijateljstvo.
» Pokazivao mi je i nešto više« — pomisli Skarlet s bolom u duši. — » O, i mnogo
više! Ja znam da jeste. Ja to razumem. Da sam imala samo malo više vremena,
znam da bih ga naterala da se izjasni. O, samo da kod tih Vilksovih nema toga
običaja da moraju da se žene svojim rođakama!« ...
Džerald je uze pod ruku i pođe.
— No, hajdemo sad na večeru, a sve ovo ostaje među nama. Neću da s tim
dosađujem tvojoj majci — a nemoj ni ti. Obriši nos, dete!
Skarlet obrisa nos svojom poderanom maramicom, pa pođoše ruku pod ruku uz
tamnu aleju, dok je konj išao lagano za njima. U blizini kuće Skarlet opet htede da
progovori, ali ugleda svoju majku u nejasnoj polutami na tremu. Imala je šešir na
glavi, šal i duge rukavice, a iza nje je stajala Mami s licem kao oblak pun grada i
držala u ruci crnu kožnu torbu u kojoj je Elen O'Hara uvek nosila zavoje i lekarije
koje je upotrebljavala pri lečenju crnaca. Usne Mami su bile debele i otromboljene,
a kad je još bila i ljuta ona je mogla da donju usnu obesi do dvostruke dužine. Sad je
ta usna bila tako obešena te je Skarlet znala da u Mami sve kipi od besa zbog nečega
što joj se nije svidelo.
— Gospodine O'Hara! — doviknu Elen kad vide njih dvoje kako dolaze uz aleju.
(Elen je pripadala onome pokolenju koje je pazilo na forme čak i posle sedamnaest
godina života u braku.) — Gospodine O'Hara, kod Sleterijevih je neko bolestan.
Emina bebica se rodila i umire i mora se krstiti. Išla bih tamo sa Mami da učinim što
mogu.
Glas joj se na kraju podigao kao da pita, kao da ostvarenje plana zavisi od
Džeraldovog odobrenja, puka formalnost, ali formalnost draga Džeraldovom srcu.
— Za ime božje! — zagrme Džerald. — Zašto ti beli odrpanci moraju da te vuku
baš kad je vreme za večeru i kad ja imam da ti pričam šta se sve govori o ratu u
Atlanti! Idi, gospođo O'Hara. Ti ne bi mogla mirno spustiti glavu na jastuk cele noći
ako negde ima neke nevolje i ti nisi tamo da je olakšaš.
— On nikad nema spusti glavu na jastuk, samo skači svaka noć, leci crno i belo
baraba, što može leci njega samo — gunđala je Mami jednolikim glasom silazeći niz
stepenice prema kolima koja su čekala u sporednoj aleji.
— Zastupaj me za stolom, mila! — reče Elen, tapšući blago Skarlet po obrazu
svojom rukom u dugoj rukavici.
I pored svih svojih prigušenih suza Skarlet sva srećna uzdrhta od milog majčinog
dodira koji je uvek čudesno delovao na nju, kao i od lakog mirisa vrbene koji je
dolazio iz kesice ušivene u skute njene šuštave svilene haljine. U Eleni O'Hara bilo je
nečega što je uvek jako uzbuđivalo Skarlet. kao da je to neko čudo koje živi u kući
pored nie, platilo je, očaravalo i umirivalo.
Džerald pomože ženi da se popne u kola i naredi kočijašu da tera pažljivo. Tobi,
koji je dvadeset godina terao Džeraldove konje, napući usne s nemim
negodovanjem što ga sad uče kako će da radi svoj posao. Kad su polazili, on i Mami
pored njega pružali su savršenu sliku afričkog negodovanja.
— Da nisam ja toliko činio za te odrpane Sleterijeve, oni bi se odselili odavde —
gunđao je ljutito Džerald — bili bi voljni da mi prodadu ono nekoliko njihovih jutara
baruštine i Pokrajina bi ih se oslobodila zanavek. — Zatim se razvedri, unapred
uživajući u šali koju je smislio da izvede.
— Slušaj, kćeri, hajde da kažemo Porku da sam njega prodao Džonu Vilksu,
mesto da kupim Dilsi. Baci uzdu jednom malom crncu iz štale, koji se nalazio u
blizini, pa pođe uz stepenice. Već je bio zaboravio na Skarletine jade i sav je bio
zanesen mišlju kako će da namuči svoga lakeja. Skarlet se pela uz stepenice teško,
kao da su joj noge od olova. Mislila je kako na kraju krajeva brak između nje i Ašlija
ne bi bio nimalo neobičniji nego između njenog oca i Elen Robijar O'Hara. I kao
uvek, ona se pitala kako je njen grubi, neosetljivi otac uspeo da se oženi ženom kao
što je njena majka, jer nikad na svetu nisu postojala druga dva stvora tako različita
po rođenju, vaspitanju i duševnom životu.
III
Elen O'Hara imala je trideset i dve godine, a bila je prema tadašnjim
shvatanjima sredovečna žena koja je rodila šestoro dece i sahranila troje. Bila je
visoka, za čitavu glavu viša od svoga plahovitog muža, ali se kretala s tako mirnom
ljupkošću uz njihanje obruča svog krinolina da ta njena visina nije jako padala u oči.
Njen vrat, koji se izdizao iz razreza haljine od crnog tafta, bio je mlečno beo,
zaobljen i vitak i izgledao je malo zabačen unazad pod teretom raskošne kose koju je
nosila obavijenu tankom mrežicom na zatiljku. Od svoje majke, Francuskinje, čiji
roditelji behu dobegli sa Haitija za vreme revolucije 1791, bila je nasledila crne oči
osenčene crnim trepavicama i crnu kosu, a od oca, Napoleonovog oficira, imala je
dug, prav nos i četvrtastu donju vilicu, koju je ublažavala prijatna oblina njenih
obraza. Ali njeno lice moglo je dobiti samo od života tu svoju ponositost bez
nadmenosti, svoju ljupkost, svoju setnost i potpun nedostatak veselosti.
Ona bi bila neobično lepa žena da je bilo makar malo sjaja u njenim očima,
makar malo topline u njenom osmehu, ili kakve bilo živosti u njenom glasu, čiju su
milozvučnost i blagost ipak voleli da čuju svi članovi njene porodice i sva posluga.
Govorila je otegnutim glasom kao primorski Džordžijanci, slivajući samoglasnike i
umekšavajući suglasnike sa vrlo slabim francuskim naglaskom. Taj glas se nije nikad
podizao zapovednički kad se obraćao nekom sluzi, ni pri ukoravanju dece, ali se taj
glas slušao bez pogovora na Tari, gde se mirno prelazilo preko bučnog praskanja i
grmljavine njenog muža.
Otkako se Skarlet sećala svoje majke, ona je uvek bila ista, glas joj je bio tih i
blag, bilo da hvali ili da kudi, njeno držanje uvek odmereno i vedro, i pored
svakodnevnih briga i poslova koje joj je nametao ogroman i bučan domazluk
Džeralda O'Hare, duh joj je ostao miran i nije se podavala nesreći čak ni prilikom
smrti njena tri sinčića. Skarlet nije nikad videla da se leđa njene majke oslanjaju na
naslon stolice na kojoj sedi, niti je ikad videla da sedi bez nekog ručnog rada, osim za
vrame obeda, dok bi negovala nekog bolesnika, ili dok bi radila na knjigovodstvu
plantaže. Ako bi bilo prisutno neko društvo to bi bio neki fini vez, a inače bi joj ruke
bile zaposlene krpljenjem Džeraldovih košulja, šivenjem haljina za svoje kćeri, ili
krojenjem kecelja za crnkinje. Skarlet nije mogla da zamisli ruke svoje majke bez
zlatnoga naprstka, ni njenu ličnost u šuštavim haljinama bez pratnje male crnkinje
čiji je jedini posao u životu bio to da vadi konce iz prošivenih haljina i da nosi za
gospođom iz sobe u sobu njenu kutiju za rad od ružinog drveta, dok bi se Elen kretala
po kući, nadgledala kuvanje, pranje rublja i pravljenje odela za stanovnike plantaže.
Ona nije nikad videla svoju majku drukčije nego mirnu i odmerenu, nije videla ni
najmanju neurednost u njenom savršeno urednom odelu u ma koje doba dana ili
noći. Kad bi se Elen oblačila za neku igranku, ili za goste, ili čak i za odlazak na
svečanost u Džonsboro, često joj je trebalo dva puna sata, dve sobarice i Mami da je
doteraju tako da bude zadovoljna, ali je opet bilo za divno čudo kako se mogla brzo
spremiti kad bi se javila neka hitna potreba.
Skarlet, čija je soba bila preko hola naspram soba njene majke, poznavala je još
od detinjstva meki šum bosih nogu koje se jako žure po podu od tvrdog drveta, u rane
časove jutra, žurno kucanje na vrata njene majke i prigušene uplašene crnačke
glasove što šapću o bolesti i smrti u dugom redu belo okrečenih kućica za crnačke
porodice. Još dok je bila dete ona bi često došla do vrata i virila kroz vrlo uzanu
pukotinu, videla bi kako Elen izlazi iz tamne sobe, iz koje se čulo ravnomerno
neporemećeno Džeraldovo hrkanje, u treperavu svetlost dignute sveće, sa svojom
torbom za lekarije pod pazuhom, kose brižljivo zaglađene i bez ijednog raskopčanog
dugmeta na struku.
Skarlet je uvek osećala kako je umiruje kad čuje kako njena majka šapuće
odlučno ali sažaljivo, dok na vrhovima prstiju ide preko hola: » Psst! Ne tako glasno.
Probudićete gospodina O'Haru! Nisu smrtno bolesni.«
Da, bilo je prijatno leći ponovo u krevet i znati da je Elen izišla poslom i da je sve
u redu.
Izjutra, posle čitave noći provedene pored postelje neke porodilje ili samrtnika,
pošto se ni stari ni mladi doktor Fonten, odazvani drugim bolesnicima, nisu mogli naći
da joj pomognu, Elen bi sedela na svome mestu za doručkom kao i obično, njene
crne oči bile su podvučene tamnim kolutovima, ali joj glas i držanje nisu odavali ni
najmanju zamorenost. Bilo je neke čelične čvrstine u dostojanstvenoj blagosti koja
je ulivala neki pobožan strah ne samo posluzi nego i devojkama, pa i samom
Džeraldu, iako bi on pre umro nego što bi to priznao.
Ponekad, kad bi Skarlet na vrhovima prstiju prišla da poljubi majku u obraz,
gledala bi njena usta s kratkom i suviše nežnom gornjom usnom, usta koja je život
suviše lako mogao da rani, pa bi se pitala da li su se ta usta ikad izvila u obesnom
devojačkom kikotanju i da li je ikad u dugim noćima šaputala tajne svojim
najprisnijim drugaricama. Ali ne, to je nemoguće. Majka je oduvek bila ovakav isti
stub snage, izvor mudrosti, jedina živa duša koja zna odgovore na sva pitanja.
Ali se Skarlet varala, jer se pre mnogo godina Elen Robijar kikotala isto tako
obesno i bezrazložno kao i ma koja petnaestogodišnja devojka u onoj krasnoj varoši
na Primorju i šaputala po čitave noći sa svojim drugaricama, izmenjivala poverenje
za poverenje, kazivala im sve tajne osim jedne. To je bilo one iste godine kad je
Džerald O'Hara, dvadeset osam godina stariji od nje, stupio u njen život — iste one
godine kad su mladost i njen crnooki rođak Filip Robijar izišli iz njega. Jer kad je Filip,
mladić vatrenih očiju i neobuzdanog ponašanja, te godine ostavio Savanu zanavek,
on je sobom odneo i svu toplinu iz srca Elene a za krivonogog Irca koji se njome
oženio ostavio samo dražesnu školjku. Džeraldu je to bilo dovoljno, jer je bio
presrećan već i zbog svoje neverovatne sreće što je uspeo da se njom oženi, te ako
je nešto i odletelo iz nje, njemu to nije nikad nedostajalo. Bistar od prirode, on je
dobro znao da je pravo čudo što je on, prost Irac bez porodice i bogatstva, uspeo da
dobije kćer jedne od najimućnijih i najponosnijih porodica na Primorju. Jer Džerald
je bio čovek koji je sam sebi prokrčio put kroz život.
Džerald je došao u Ameriku iz Irske kad mu je bila dvadeset i jedna godina. Bio je
došao u žurbi i, kao mnogi drugi bolji i gori Irci pre i posle njega, samo sa odelom
koje je imao na sebi, sa ostatkom od dva šilinga posle plaćene karte za brod i sa
glavom ucenjenom na sumu koja mu se činila znatno veća nego što je bilo nedelo
zbog koga su ga ucenili. Nije postojao s ove strane pakla nikakav Oranžist za čiju bi
glavu britanska vlada, pa ni sam đavo, dali stotinu funti, ali kad se već britanska vlada
pokazivala tako jako ozlojeđena usled smrti jednog Engleza, nastojnika kod nekog
engleskog veleposednika absentište, bilo je neophodno za Džeralda da se skloni i to da
se skloni što brže. Istina je da je on tog nastojnika nazvao » kopiletom jednog
Oranžiste« , ali to opet, prema Džeraldovim pojmovima, nije ovome davalo pravo
da ga vređa time što je zviždukao početak pesme: » Reka Bojna« {7}.
Bitka kod Bojne bila se pre više od stotinu godina, ali se O'Hari i njegovoj okolini
činilo kao da je bila juče, kad su njihove nade i njihovi snovi, zajedno sa njihovim
zemljama i bogatstvom, iščezli u istom oblaku prašine koji je obavio bekstvo
poplašenog i potučenog princa Stjuarta, a ostavio Viljema Oranskog i njegovu
omrznutu vojsku sa narandžastim kokardama da kolju irske pristalice Stjuarta.
Zbog toga, kao i iz drugih razloga, Džeraldova porodica ne bi ozbiljno shvatila
koban ishod te svađe da ona nije dovela do ozbiljnih posledica. Porodica O'Hara bila
je loše zabeležena kod engleske policije, koja je sumnjala na nju da potajno radi
protiv vlade, te Džerald nije bio prvi O'Hara koji je morao da udari noktom o ledinu i
da u cik zore napusti Irsku. Njegova dva starija brata, Džems i Endrju, bila su učinila
to isto. On ih se jedva sećao. Pamtio je samo da su to bili vrlo tajanstveni mladi ljudi
koji su odlazili i dolazili krišom u ma koje doba noći i ponekad iščezavali po nekoliko
nedelja dok im se majka satirala od silne brige. Bili su otišli u Ameriku mnogo godina
pre njega, pošto je policija pronašla jedan mali arsenal pušaka zatrpan ispod svinjca
kuće O'Hara. Sad su bili napredni trgovci u Savani, » iako sam mili bog zna gde mu
je to« , dodavala bi njihova majka, kad god bi pomenula dva najstarija sina, zato su i
Džeralda poslali k njima.
Pošao je od kuće s majčinim žurnim poljupcem na obrazu i njenim katoličkim
blagoslovom u ušima, kao i sa očevim upozorenjem na rastanku: » Imaj na umu ko
si, i ne ostani nikad nikom dužan ni dobro ni zlo« . Petorica njegove braće oprostiše se
s njim uz osmehe pune divljenja, ali i nekog zaštitničkog izraza, jer je Džerald bio
mezimac i najmanji u toj snažnoj porodici.
Petorica njegove braće i otac bili su visoki preko šest stopa i srazmerno krupni
prema svojoj visini, ali je Džerald u svojoj dvadeset prvoj godini znao da njemu
Svevišnji u svojoj mudrosti neće podariti više od pet stopa i četiri i po palca. Bilo je
sasvim u Džeraldovom duhu što se nije nikad uzaludno vajkao zbog svoga malog
rasta i što u tome nije nikad gledao nikakvu smetnju da dođe do onoga za čim teži.
Pre bi se reklo da je baš taj temeljit maleni rast učinio Džeralda onakvim kakav je
bio, jer je još zarana naučio da malen čovek mora biti čvrst i izdržljiv ako hoće da
opstane među velikima. A Džerald je bio čvrst. Njegova visoka braća bili su ćutljivi i
tihi ljudi u kojima je porodično predanje o nekadanjoj slavi, zanavek iščezloj, tinjalo
i pretvaralo se u neiskazanu mržnju, da bi pokatkad izbilo u nekoj gorkoj dosetki. Da
je Džerald bio krupniji i on bi pošao putem ostalih članova porodice O'Hara i kretao
bi se mirno i tajno među buntovnicima protiv vlade. Ali je Džerald bio » zubat i
svojeglav« , kao što je njegova majka često s puno ljubavi govorila, dozlaboga
plahovite naravi i gotov da razmahne pesnicama. On se kočoperio među visokim
O'Hara mladićima kao neki petlić po dvorištu za živinu među krupnim pevcima, a oni
su ga voleli, izazivali ga s puno ljubavi samo da bi uživali u njegovoj larmi i samo bi
ga tek ponekad tresnuli svojim ogromnim pesnicama koliko da mezimcu pokažu
njegovo pravo mesto.
Da je njegovo znanje s kojim je pošao u Ameriku bilo prilično mršavo on to nije
ni opažao, a da mu je to neko i rekao on ne bi mario. Majka ga je bila naučila da čita
i da piše čitkim rukopisom, on se sam bio izvežbao u računu, i tu je bio kraj njegovoj
učenosti. Iz latinskog jezika znao je samo nekoliko odgovora na jektenija za vreme
mise, a iz istorije samo nešto o nepravdama učinjenim Irskoj. Od pesništva je znao
samo za Murove pesme, a od muzike za irske pesme koje su se prenosile s kolena na
koleno. Iako je duboko uvažavao one koji su bili učeniji od njega, on nije nikad
osećao nedostatak učenosti kod sebe. A šta mu je sve to i trebalo u jednoj zemlji u
kojoj su i najprostiji Irci stekli silno bogatstvo? U toj zemlji u kojoj se traži samo da
je čovek snažan i da se ne plaši rada?
Ni Džems ni Endrju, koji ga uzeše u svoju radnju u Savani, nikad ne zažališe zbog
njegovog oskudnog obrazovanja. Njegov čitak rukopis, njegovo tačno računanje i
lukava okretnost u cenkanju pribaviše mu njihovo uvaženje, dok bi njegovo
poznavanje lepe književnosti i razumevanje u muzici, da je Džerald slučajno njima
raspolagao, izazvali njihovo prezrivo smeškanje. Amerika je prvih godina toga veka
bila dobra i ljubazna prema Ircima. Džems i Endrju, koji su počeli sa prevoženjem
trgovačke robe u pokrivenim kolima iz Savane u gradove u unutrašnjosti Džordžije,
sad su imali svoju sopstvenu trgovačku radnju i neprestano su napredovali, pa je i
Džerald napredovao sa njima.
On je voleo Jug, pa je ubrzo, bar po svome mišljenju, i sam postao Južnjak. U
tome pojmu Juga i Južnjaka bilo je mnogo stvari koje on nije nikad bio u stanju da
pojmi, ali zahvaljujući njegovoj prostosrdačnosti, koja je bila njegova druga
priroda, on je usvojio njihova shvatanja i običaje onako kako ih je on shvatao i srodio
se sa njima: sa pokerom, besnim jahanjem konja, vatrenim politiziranjem i
zakonima o dvoboju, s pravima države i preziranjem Jenkija, sa bezuslovnom
privrženošću gajenju pamuka, preziranjem belih beskućnika i preteranom uslužnošću
prema damama. Čak je naučio i da žvaće duvan. Nije mu bilo potrebno da privikava
glavu na jaka pića: glava mu je bila takva još od rođenja.
Ali, Džerald je ostajao Džerald. Izmenio je način života i svoje ideje, ali svoje
ponašanje nije hteo nikako da izmeni, čak i da je bio u stanju da to učini. On se divio
nemarnoj eleganciji imućnih posednika plantaža pirinča i pamuka, koji su imali
običaj da dojašu u Savanu iz svojih mahovinom obraslih kraljevina, na čistokrvnim
konjima, praćeni karucama svojih isto tako elegantnih dama i teretnim kolima punim
robova. Džerald nije nikako mogao da postane elegantan. Njihov len, otegnut govor
je prijatno delovao na njegove uši, ali se on nije nikako mogao otresti svoga irskog
izgovora i naglaska. Njemu se dopadala laka nemarnost s kojom su oni vodili
razgovore o nekoj krupnoj stvari, stavljali na kocku čitavo svoje bogatstvo, čitavu
plantažu ili nekog roba na jednu kartu i otpisivali gubitke laka srca i bez ikakvog znaka
žalosti, kao kad bacaju marjaše malim crncima. Ali je Džerald poznavao siromaštvo
i nikad se nije mogao sviknuti da veselo i raspoloženo snosi gubitke. Prijatan je to bio
svet, ti Džordžijanci, sa svojim mekim glasovima, plahovitim ljutinama i
simpatičnim nedoslednostima, i Džeraldu su se oni dopadali. Ali je mladi Irac imao
neku živahnu i nemirnu životnu snagu, još svežu iz zemlje gde duvaju vlažni i hladni
vetrovi, gde po maglovitim baruštinama nema groznice, i ona ga je izdvajala od tih
tromih plemića iz polutropskog podneblja i malaričnih baruština.
Od njih je naučio ono što mu se činilo korisno, a ostalo je odbacio. Od svih
južnjačkih navika poker mu se učinio najkorisniji, poker i sigurna glava što podnosi
viski. Ta njegova prirodna podobnost za karte i za piće smeđe boje ćilibara donese
Džeraldu dve-tri stvari koje je on najviše cenio: momka i plantažu. Treća je bila
njegova žena, ali je taj dar mogao pripisati samo tajanstvenoj milosti božjoj.
Sluga, po imenu Pork, crnac sjajne kože, dostojanstven i izvežban u svim
tančinama veštine odevanja došao mu je kao posledica jedne noći provedene u
igranju pokera sa jednim vlasnikom plantaže sa Ostrva Sv. Simona, čija je hrabrost u
blefiranju pri pokeru bila ravna Džeraldovoj, ali čija glava nije tako uspešno
podnosila rum iz Nju Orleansa. iako je Porkov raniji gospodar kasnije nudio da ga
otkupi natrag po dvostrukoj ceni, Džerald je uporno odbijao, jer je dobijanje prvoga
roba, » vraški dobroga lakeja, najboljega na Primorju« , bio njegov prvi korak naviše
prema ostvarenju želje njegovog srca. Džerald je želeo da postane veleposednik i
džentlmen.
Bio je čvrsto rešen da ne provede sve dane svoga života u čekanju kao Džems i
Endrju, a sve noći kraj sveće nad kolonama cifara. On je živo osećao, onako kako to
njegova braća nisu osećala, društvenu neuglednost žiga » bavi se trgovinom« .
Džerald je hteo da bude posednik plantaže. Sa onom duboko usađenom žudnjom Irca
koji je bio najamnik na zemlji svoga roda, nekada njihovoj vlastitoj po kojoj su lovili,
on je žudeo da vidi kako mu se pred očima šire vlastita zelena jutra zemlje. Sa
bezobzirnom upornošću želeo je svoju sopstvenu kuću, svoju sopstvenu plantažu,
svoje konje i svoje robove.
I tu, u toj novoj zemlji, sklonjen od dveju opasnosti koje su mu neprestano pretile
u zemlji iz koje je umakao — teškog poreza, koji je gutao i žetve i žitnice, i večito
mogućeg konfiskovanja imovine — on se rešio da ih stekne. Ali, osećati tu želju i
dovesti je do ostvarenja bile su dve sasvim različite stvari, kao što je vremenom to i
uvideo. Primorska Džordžija bila je čvrsto u rukama nepristupačne aristokratije, te se
teško mogao nadati da će u njoj doći do mesta za kojim je žudeo.
Onda se ruka sudbine i sreća na pokeru udružiše da mu dadu plantažu koju je
kasnije nazvao Tara i u isto vreme ga pokrenuše sa Primorja prema gornjim
delovima Severne Džordžije.
Bilo je to jedne tople proletnje noći u nekoj krčmi u Savani kad je Džerald
slučajno čuo razgovor nekog stranca koji je sedeo nedaleko od njega. Taj stranac,
rodom iz Savane, bio se tek vratio posle dvanaest godina provedenih u unutrašnjosti
zemlje. Bio je jedan od dobitnika zemljišne lutrije koju je organizovala država da bi
podelila prostrana zemljišta u srednjoj Džordžiji, ustupljena od strane Indijanaca na
godinu dana pre Džeraldovog dolaska iz Ameriku. On je otišao tamo i osnovao
plantažu, ali je sad kuća bila izgorela, a njemu je bilo već dosta te » proklete
pustolije« i bilo bi mu vrlo milo da je se otarasi.
Džerald, koji je neprestano imao na umu misao da dođe do svoje sopstvene
plantaže, udesi da se sa strancem upozna i njegovo je interesovanje bivalo sve veće
što je stranac više pričao o tome kako se severni delovi države popunjavaju
pridošlicama iz Karoline i Virdžinije. Džerald je već dosta dugo živeo u Savani da bi
mu več bilo poznato gledište Primorja: sav se ostatak države sastoji od neprohodnih
šuma a iz svakog čestara viri po jedan Indijanac u zasedi. Putujući trgovačkim
poslovima Braće O'Hara, on je odlazio u Augustu, na sto milja uz reku Savanu, a
putovao je i još dalje u unutrašnjost i obilazio stare varoši zapadno od toga grada. On
je znao da je taj kraj naseljen isto tako gusto kao i Primorje, ali je iz strančevog
opisivanja saznao da je njegova plantaža na više od dvesta pedeset milja u
unutrašnjosti severozapadno od Savane i ne mnogo milja na jugu od reke Čutahuči.
Džerald je znao da zemlju severno od reke još drže čeroki Indijanci, te je bio istinski
zaprepašćen kad je video kako se stranac smeje njegovom mišljenju da bi mogao
doći do nemira sa Indijancima i kako priča o naprednim varošima što rastu i o
plantažama koje cvetaju u tome novom kraju.
Sat kasnije, kad je razgovor počeo da malaksava, Džerald, sa lukavstvom koje je
bilo u suprotnosti sa naivnošću njegovih svetlih, plavih očiju, predloži partiju pokera.
Ukoliko je noć odmicala i piće je sve više kružilo unaokolo, pa dođe jedan trenutak
kad svi drugi igrači položiše svojo karte a ostadoše samo Džerald i stranac. Stranac
baci na gomilu sve svoje žetone i dodade još i tapiju svoje plantaže, Džerald složi na
nju sve svoje žetone i preko njih svoju punu lisnicu. Što je taj novac pripadao firmi
Braća O'Hara to nije toliko mučilo njegovu savest da bi zbog toga otišao sledećeg
jutra na misu da se ispovedi. On je znao šta hoće, a kad je Džerald nešto hteo on je
do toga dolazio najkraćim putem. Osim toga on je toliko verovao u svoju sreću i u
svoj kare pubova, da se ni za trenutak nije upitao kako će vratiti novac ako bi onaj s
druge strane stola pokazao bolje karte u ruci.
— Niste baš mnogo ućarili, a ja sam srećan što neću imati da plaćam više poreze
na tu vrašku pustoliju — uzdahnu njegov protivnik pošto je pokazao svoj ful kečeva,
pa zatraži pero i mastilo. — Glavna kuća je izgorela pre godinu dana, a njive su
zarasle u korov i sitne boriće. I to je sad vaše, neka vam je na čast!
— Ne mešaj nikad karte i viski ako ti nisu, kad su te odbili od sise, sipali u cuclu i
pomalo irske rakije — rekao je Džerald ozbiljno Porku te iste večeri kad mu je ovaj
pomagao da legne u krevet. A lakej, koji je iz osećanja divljenja prema svome
novom gospodaru počinjao da zanosi na irski naglasak, odgovori sad nekakvom
kombinacijom crnačkog Gici dijalekta i narečja pokrajine Mit iz Staroga Kraja, na
koju bi zinuo svaki osim ove dvojice.
Blatnožuta reka Flint, tekući nečujno između dva zida od jela i hrastova obraslih
isprepletanom divljom lozicom obavijala je Džeraldovo novo imanje i grlila ga sa
dve strane. Za Džeralda je dok je stajao na brežuljku na kome je bila kuća taj zeleni
bedem bio vidljiv i prijatan dokaz njegovog vlasništva isto tako kao i neka ograda koju
bi on sam podigao da obeleži svoje imanje. Stajao je na pocrnelim temeljima
izgorele zgrade i gledao niz dugi drvored koji je vodio prema drumu, pa sočno
opsova prepun suviše jake radosti da bi zahvalnost za nju mogao da izrazi pobožnom
molitvom. Ta dva reda tamnih drveta pripadali su njemu, njegov je i napušteni
travnjak do pojasa zarastao u korov pod mladim magnolijama belim kao zvezde.
Neobrađena polja prošarana mladim borićima i šipražjem, koja su prostirala svoju
površinu od crvene ilovače daleko u nedogled na sve četiri strane, pripadala su sad
Džeraldu O'Hari — bila su njegova zahvaljujući irskoj glavi i smelosti da stavi sve
na jednu kartu. Džerald sklopi oči i usred tih neobrađenih i zapuštenih jutara zemlje
oseti se kao da je došao svojoj kući. Tu, pred njegovim nogama, uzdizaće se kuća od
okrečenih opeka. Tamo, preko puta, dizače se nova ograda od letava iza koje će pasti
goveda i čistokrvni konji, a crvena zemlja što se talasa niz breg sve do bogatog korita
reke bleštaće na suncu sva bela kao paperje: pamuk, jutra za jutrima pokrivena
pamukom! Zablistaće opet zvezda porodice O'Hara!
S ono malo svoga novca i onim što je mogao da pozajmi od svoje neoduševljene
braće, uz to i sa prilično pristojnom sumom koju je dobio založivši svoju zemlju,
Džerald kupi prve robove za rad u polju i doseli se na Taru da živi momačkom
samoćom u nadzornikovoj kućici od četiri sobe dok se ne budu podigli beli zidovi
nove plantaže.
Iskrčio je njive, zasadio pamuk, pa je od Džemsa i Endrjua pozajmio novu sumu
novaca da kupi nove robove. Braća O'Hara su imala osećanje plemenske
povezanosti i držali su se jedan drugoga u dobru kao i u zlu, ne iz neke preterane
rodbinske ljubavi, nego što su kroz tolike godine muka i patnji bili uvideli da jedna
porodica može opstati samo ako prema ostalom svetu pokaže čitav neprobojan front.
Pozajmili su Džeraldu novac, a on je nekoliko godina kasnije to vratio s kamatama.
Plantaža se postepeno proširivala, pošto je Džerald dokupljivao još zemlje u svojoj
okolini. Bela kuća vremenom je postala stvarnost rođena iz jednog sna.
Sagrađena je bila samo radom robova, bila je to dosta glomazna i prostrana
zgrada. Stajala je na vrhu jedne humke sa koje su se zeleni pašnjaci spuštali sve do
same reke, a Džeraldu se jako dopadala jer je, iako još nova, imala nekakav izgled
kao da je starovremska kuća. Stari hrastovi, koji su nekad gledali kako Indijanci
prolaze ispod njihovih grana, grlili su kuću sasvim izbliza svojim snažnim stablima i
nadnosili nad njen krov svoje grane, štiteći je gustom hladovinom. Travnjak, preotet
od korova i šipražja, sad je bio pokriven detelinom i lepom engleskom travom, jer je
Džerald stalno vodio računa da se on lepo neguje. Od aleje kedrova pa sve do niza
belih kućica u odeljenju za robove dobijao se izvestan utisak postojanosti, sigurnosti i
stalnosti Tare, i kad god bi Džerald dojurio u trku iza okuke na drumu pa video kako se
njegov krov uzdiže kroz zelene grane, srce bi mu se nadimalo od ponosa kao da taj
prizor prvi put vidi.
Sve je to on sam stvorio, on — mali, svojeglavi larmadžija, Džerald!
Džerald je sa svim svojim susedima u Pokrajini bio u najboljim odnosima, osim
sa Mekintoševima, čija se zemlja graničila sa njegovom, i Sleterijevima, čija su
mršava tri jutra bila desno od njega, duž barovitog zemljišta između reke i plantaže
Džona Vilksa.
Mekintoševi su bili škotsko-irskog porekla i Oranžisli, pa da su imali i osobine svih
svetaca iz katoličkog kalendara ti njihovi preci bi ih zanavek činili nemogućim u
Džeraldovim očima. Istina je da su živeli u Džordžiji već sedamdeset godina i da su,
pre toga, jedno pokoljenje proživeli u Karolini, ali je prva njihova porodica koja je
stupila nogom na američko tle došla iz Ulstera a to je bilo dovoljno za Džeralda.
Bila je to vrlo ćutljiva i nadmena porodica koja se držala strogo za sebe, a ženili se
i udavali samo sa svojim rođacima i rođakama iz Karoline, Džerald nije bio jedini
koji ih nije voleo, jer su ljudi u Pokrajini bili uopšte dobri susedi i vrlo druževni, te
nisu dobrim okom gledali one koji nisu imali te osobine. Glasovi o njihovim
abolicionističkim naklonostima nisu pojačali dobar glas Mekintoševih. Pa iako stari
Engas nije nikad oslobodio nijednog roba, nego je čak učinio i neoprostivi društveni
greh prodavši neke svoje crnce trgovcima robljem u prolazu za šećerne plantaže u
Luizijani, ta pričanja su se i dalje uporno održavala.
— Sigurno je abolicionist — primetio je Džerald Džonu Vilksu. — Ali ako kod
Oranžiste neko načelo dođe u sukob sa škotskim cicijašlukom onda se načelo loše
provede.
Sleterijevi su bili nešto drugo. Pošto su bili siromašni belci, njima se nije ukazivalo
ni ono oskudno uvaženje koje je svojeglava nastranost Engasa Mekintoša iznuđivala
od svojih suseda. Stari Sleter, koji se grčevito pripijao za svoja tri jutra i pored svih
čestih ponuda sa strane Džeralda i Džona Vilksa, bio je nesposobno stvorenje i
grozna kukumavka. Njegova čupava žena, vrlo bolešljiva izgleda, imala je čopor
natmurene i prćaste dece koji je svake godine redovno prirastao. Tom Sleteri nije
imao robova, te su on i njegova dva najstarija sina povremeno obrađivali ono malo
zemlje zasejane pamukom, dok je njegova žena sa mlađom decom obrađivala nešto
što je trebalo da bude bašta za povrće. Ali bi pamuk skoro uvek nekako podbacio, a
bašta bi, usled stalne trudnoće gospođe Sleteri, retko bila u stanju da ishrani porodicu.
I tako je prizor kako Tom Sleteri sedi na tremu nekog svog suseda i moljaka da mu
dadu seme da poseje pamuk, ili jednu polutku slanine da se » prehrane« bio vrlo
običan i poznat. Sleteri je mrzeo svoje susede sa ono malo duševne snage što ju je
još imao, jer je ispod njihove prividne ljubaznosti osećao njihovo preziranje, a
naročito je mrzeo » naduvene crne sluge bogataške« . Crnačka kućna posluga u
Pokrajini smatrala se za nešto više od belih siromašaka, a njihovo otvoreno prezrenje
ga je bolelo utoliko više što je i njihov osiguran položaj izazivao njegovu zavist.
Nasuprot njegovom bednom stanju, oni su bili dobro hranjeni, dobro odeveni i imali
su sigurnu negu u bolesti i starosti. Oni su se ponosili čuvenim imenima svojih
gospodara, pa su se i razmetali što pripadaju otmenim ljudima, dok su njega svi
prezirali.
Tom Sleteri je mogao prodati svoj salaš triput skuplje nego što je stvarno vredeo
ma kome od posednika u Pokrajini. Oni bi smatrali da su dobro utrošili svoj novac
ako bi uspeli da Pokrajinu oslobode jedne bede, ali on se zadovoljavao da ostane i
dalje, da bedno životari od prodaje jedne bale pamuka na godinu i od milostinje
svojih suseda.
Sa svima ostalim susedima iz Pokrajine Džerald je bio u prijateljskim, pa čak
donekle i u prisnim odnosima. Vilksovi, Kalvertovi, Tarltonovi, Fontenovi, svi su se
oni smešili kad bi mala prilika na velikom belom konju dojurila u galopu uz njihove
aleje prema kući, smešili se i davali znak da se donesu poveće čaše u koje bi se nalilo
dosta dobrog viskija preko kašičice sitnog šećera i malo iseckane nane. Džerald je
mogao da se dopadne, a njegovi susedi bi vremenom uvideli ono što su deca, crnci i
psi opažali na prvi pogled: da iza njegovog larmadžijskog glasa i njegovog grubog
ponašanja proviruje dobro srce, uslužno i blagonaklono uho, i otvorena lisnica.
Njegov dolazak bi uvek pozdravila paklena larma od lajanja pasa, dreke crnačke
dece koja se nadvikuju dok mu trče u susret i svađaju se koje će da mu pridrži konja,
ili se keze na njegove dobroćudne grdnje. Bela deca su se larmajući otimala koje će
pre da mu sedne na koleno da ih on cupka, dok na sav glas starijima priča o
bestidnim postupcima Jenki političara, kćeri njegovih prijatelja su mu poverljivo
pričale o svojim ljubavnim nevoljama, a mladići iz susedstva, bojeći se da pred
svoje očeve iznesu svoje dugove časti, nalazili su u njemu prijatelja u nuždi.
— Tako dakle, i ti to duguješ već čitav mesec dana, ti mlada bitango! — proderao
bi se on. — A zašto mi se, za ime božje, nisi već ranije obratio za pare?
Njegov grub način govora bio je isuviše poznat da bi se neko na njega našao
uvređen i mladići su se na njega samo smešili u neprilici i odgovarali: — Pa znate,
gospodine, mučno mi je bilo da vam dosađujem, a otac, znate ...
— Tvoj otac je krasan čovek, o tome nema razgovora, ali strog, nego uzmi sad
ovo, pa da više ne čujem ni reči o tome.
Gospođe vlasnika plantaža su poslednje položile oružje. Ali kad je gospođa Vilks
» vrlo velika gospođa koja ima redak dar da ćuti« , kako se Džerald izražavao o njoj,
jedne večeri, kad je Džeraldov konj otutnjao niz aleju rekla svome mužu: » Dosta je
grub na jeziku, ali je ipak džentlmen« , Džerald je bio sasvim uspeo.
A nije znao da mu je trebalo skoro deset godina da uspe, jer mu nije nikad ni na
um padalo da ga susedi posmatraju ispitivački. Po njegovom mišljenju nije bilo ni
najmanje sumnje da on spada među njih još otkad je prvi put stupio na zemljište
Tare.
Kad Džeraldu beše četrdeset i tri, onako temeljna tela i rumena lica da je izgledao
kao sportska slika nekog vlastelina u lovu, njemu se učini da Tara, iako mu je bila
mila i draga, i sav taj svet iz Pokrajine, sa svojim otvorenim srcima i otvorenim
kućama, ipak nisu dovoljni. Bila mu je potrebna žena.
Tara je prosto vapila za gospodaricom. Debela kuvarica, neka obična crnkinja
koju je nužda naučila kuvanju, nikad nije bila na vreme gotova s ručkom i večerom,
a sobarica, nekadašnja radnica iz polja, puštala je da se prašina gomila na
nameštaju kao da nije imala nikad čiste krpe pri ruci, tako da bi dolazak gostiju uvek
bio povod za uzbunu i smetenu žurbu. Pork, jedini izvežbani kućni sluga na plantaži,
vodio je opšti nadzor nad drugom poslugom, ali se i on bio olenjio i postao nemaran
pošto je već nekoliko godina gledao Džeraldov neuredan život. U svojstvu lakeja, on
je držao u redu Džeraldovu sobu, a kao trpezarijski momak služio je oko stola
dostojanstveno i u stilu, ali je inače puštao da stvari idu kako hoće.
Sa nepogrešivim afrikanskim nagonom crnci su bili uvideli da je Džerald kao pas
koji mnogo laje ali ne ujeda, te su se bezobrazno koristili tom činjenicom. Vazduh je
uvek bio pun pretnji o tome kako će ih prodati plantažama na Jugu, kako će ih grozno
šibati, ali nikad nije nijedan rob sa Tare bio prodat, a bilo je svega jedno šibanje koje
je izvršeno zbog toga što seiz nije osenjao konja koji je došao kući posle celog dana
provedenog u lovu.
Džeraldove oštre plave oči su zapažale kako se u kućama njegovih suseda sve lepo
drži u redu i sve ide kao namazano zbog prisustva glatko začešljanih žena u šuštavim
suknjama koje vode nadzor nad slugama. On nije imao pojma o tome kako su one
zaposlene ponekad od zore pa do ponoći, ni o tome kako su zarobljene nadzorom nad
kuvanjem, negom dece i bolesnih, šićem i pranjem rublja. On je video samo
spoljne posledice i one su činile dubok utisak na njega.
Ta hitna potreba da se ženi postala mu je jasna naročito jednoga jutra kad se
oblačio da odjaše u grad na neku svečanost. Pork mu beše doneo njegovu omiljenu
nabranu košulju, koju je sobarica bila tako nevešto iskrpila da se prosto nije mogla
nositi već je morao dati lakeju.
— Gos'n Džerald — reče Pork zahvalno savijajući košulju dok je Džerald besneo
— vi ima treba jedno žena, i to jedno žena treba ima mnogo crni sluga.
Džerald ukori Porka za njegovu drskost, ali je znao da crnac ima pravo. Hteo je da
ima ženu i hteo je da ima decu, a ako ih ne dobije što pre može biti suviše kasno. Ali
on se neće oženiti makar kojom, kao što je učinio gospodin Kalvert, koji se oženio
Jenki guvernantom svoje dece bez majke. Njegova žena mora biti prava gospođa, i
to gospođa visokog roda, s onakvim istim držanjem i ponašanjem kao što ga ima
gospođa Vilks i sa sposobnošću da upravlja Tarom onako isto kao što gospođa Vilks
drži u redu svoj dom i domazluk.
Ali postojale su dve teškoće koje su smetale Džeraldovoj ženidbi iz porodica u toj
Pokrajini. Prva je bila u malom broju devojaka u godinama za udaju, a druga, i to
još ozbiljnija, bila je u tome što je Džerald bio još » nov čovek« i stranac i pored
svega svoga desetogodišnjeg bavljenja među njima. Niko nije ništa znao o njegovoj
porodici, iako društvo u gornjoj Džordžiji nije bilo baš tako nepristupačno kao društvo
primorskih plemića, nijedna porodica ne bi dopustila da se njena kćer uda za čoveka
o čijem se dedi ništa ne zna.
Džerald je znao da i pored sve svoje omiljenosti medu ljudima u Pokrajini sa
kojima je išao u lov, pio i raspravljao o politici, teško da bi se našao ijedan koji bi mu
dao svoju kćer za ženu. A on nije nikako želeo da pruži priliku da se među njegovim
prijateljima priča pri stolovima za vreme večere, kako je taj i taj otac sa žaljenjem
odbio Džeraldu O'Hari dopuštenje da se udvara njegovoj kćeri. Ali to saznanje nije
činilo da se on ma u kom pogledu oseća nižim od svojih suseda. Nikad ništa nije
moglo učiniti da se Džerald oseća nižim ma od koga, niti ma od čega. On je to
jednostavno shvatio kao čudan običaj Pokrajine da se njihove kćeri udaju samo u
porodice koje su živele na Jugu mnogo duže od dvadeset i dve godine, bile vlasnici
zemlje i robova a za to vreme bile odane samo porocima koji su za to vreme bili u
modi.
— Pakuj stvari! Idemo za Savanu! — rekao je on Porku jednoga dana. — Samo
pazi, ako te samo jednom čujem da kažeš: » Dovraga!« , ili » Boga mu!« odmah ću
te prodati, jer te reči ni ja sam ne govorim često.
Možda će Džems i Endrju moći da mu dadu neki savet u pitanju ženidbe, a možda
će se među njihovim starim prijateljima naći nečija kćer koja bi odgovarala
njegovim zahtevima i koja bi ga mogla primiti za muža. Džems i Endrju saslušaše
njegovu priču vrlo strpljivo, ali ga ne ohrabriše mnogo. Oni u Savani nisu imali
rodbine od koje su mogli dobiti neku pomoć, jer su već bili oženjeni kad su došli u
Ameriku, a kćeri njihovih starih prijatelja već su se odavno poudavale i negovale
već svoju decu.
— Ti nisi bogat čovek, a ne pripadaš nikakvoj velikoj porodici — reče mu Džems.
— Ja sam stekao svoje pare, pa mogu steći i veliku porodicu. A neću da se ženim
makar kakvom.
— Mnogo visoko dižeš nos — primeti mu Endrju suvoparno.
Ali su činili za Džeralda sve što su mogli. Džems i Endrju bili su stariji ljudi i
uživali su izvestan ugled u Savani. Imali su veliki broj prijatelja i kroz čitav mesec
dana vodili su Džeralda od kuće do kuće na večere, igranke i piknike.
— Samo mi se jedna dopada — rekao je Džerald na kraju. — A ona nije bila ni
rođena kad sam se ja iskrcao ovde.
— A koja ti se to dopada?
— Gospođica Elen Robijar — reče Džerald starajući se da govori hladno, jer su
malo kose crne oči Elen Robijar osvojile i nešto više, a ne samo njegovo oko. I pored
neke čudne obamrlosti, neobične za devojče od petnaest godina, ona ga beše zanela.
A, osim toga, na njoj se opažao i izraz očajanja koji je kosnuo njegovo srce i učinio
da bude prema njoj blaži nego što je ikad bio prema kojoj bilo drugoj osobi na svetu.
— Pa toliko si star da bi mogao da joj budeš otac.
— Ali sam u najboljim godinama! — viknu Džerald dirnut u živac.
Džems progovori mirno:
— Slušaj, Džeri, nisi u Savani mogao naći devojku za koju bi imao manje izgleda
da je dobiješ. Otac joj je jedan Robijar, a ti Francuzi su ponositi kao i sam Lucifer.
A i njena majka — pokoj joj duši! — bila je velika gospođa.
— Ništa se to mene ne tiče — reče Džerald vatreno — a, osim toga, njena majka
je umrla, a stari me Robijar voli.
— Voli te kao čoveka, ali ne kao zeta.
— Na svaki način devojka te ne bi htela — umeša se Endrju, — Ona je bila
zaljubljena u onoga svoga vetropirastog rođaka, Filipa Robijara, skoro punu godinu
dana, i pored navaljivanja cele porodice da ga se okane.
— On je pre mesec dana otišao u Luizijanu — reče Džerald.
— A otkuda ti to znaš?
— Eto znam — odgovori Džerald, koji nije voleo da se dozna da mu je Pork
pribavio to dragoceno obaveštenje, kao i to da je Filip otputovao na Zapad na izričnu
želju svoje porodice. — I ne mislim da je baš toliko bila zaljubljena da ga ne bi
mogla zaboraviti. Petnaest godina! Pa to ti je još suviše mlado da se mnogo razume
u ljubavi.
— Porodica bi svakako više volela onog ludog rođaka nego tebe.
Stoga su i Džems i Endrju bili isto tako iznenađeni, kao i svi ostali u gradu, kad na
javnost izbi novost da se kćer Pjera Robijara udaje za onog malog Irca iz gornjih
krajeva. Savana je brujala iza zatvorenih vrata i domišljala se šta li je sa Filipom
Robijarom, koji je otišao na Zapad, ali njihovo govorkanje nije dobilo nikakvog
odgovora. Zašto se najlepša od Robijarovih devojaka udaje za jednog bučnog,
crvenog čovečuljka koji joj jedva doseže do ušiju, ostalo je tajna za sve.
Ni sam Džerald nikad nije jasno znao kako se to dogodilo. Jedini put u svome
životu on je bio do krajnosti, skroman i ponizan, kad mu Elen, vrlo bleda ali i vrlo
mirna, stavi ruku na mišicu i reče: — Udaću se za vas, gospodine O'Hara.
Gromom poraženi Robijarovi znali su rešenje te tajne, ali samo jednim delom, a
samo su Elen i njena dadilja znale celu istoriju one noći kad je devojka jecala sve do
zore kao ucveljeno dete, a ujutru ustala kao savršena, zrela žena, sa čvrstom odlukom
u glavi.
Mami je sa nekim predosećanjem bila donela svojoj gospođici jedan mali
svežanj, upućen nepoznatim rukopisom iz Nju Orleansa, svežnjić u kome se nalazila
Elenina minijaturna slika, i koji ona uz očajan krik baci na zemlju, četiri pisma
njenom rukom pisana Filipu Robijaru, i jedno kratko pismo od sveštenika u Nju
Orleansu koji joj javlja za smrt njenog rođaka u nekoj tuči u krčmi.
— Oni su ga oterali, otac, i Paulin, i Eulali. Oni su ga oterali od kuće. Ja ih mrzim!
Ja ih sve mrzim! Neću više da ih vidim nikako. Hoću da idem odavde. Idem tamo
gde ih više nikad neću videti, ni njih, ni ovaj grad, niti ikoga ko me podseća na... na...
njega!
A kad noć beše već skoro protekla, Mami, koja se gorko isplakala nad crnom
glavom svoje mlade gospodarice, stade da se buni:
— Pa sluša zlato, ti ne može čini to!
— Ja ću to učiniti. On je dobar čovek. Učiniću to, ili ću otići u manastir u
Čarlstonu.
Ta pretnja s odlaskom u manastir najzad iznudi pristanak zaprepašćenog i
ožalošćenog Pjera Robijara. On je bio vatren presviterijanac, iako je sva njegova
porodica bila katolička, te je i sama pomisao da mu kćer može postati kaluđerica bila
nešto gore od njene udaje za Džeralda O'Haru. Na kraju krajeva protiv toga čoveka
nema ništa da se kaže, osim što nije iz velike porodice.
I tako Elen, sad ne više Robijar, okrete leđa Savani da je ne vidi nikad više, i sa
svojim sredovečnim mužem, svojom Mami i dvadesetak » kućnih crnaca« otputova
za Taru.
Sledeće godine rodi se njihovo prvo dete i oni mu dadoše ime Keti Skarlet, po
imenu Džeraldove majke. Džerald je bio razočaran jer je želeo sina, ali je ipak bio
toliko zadovoljan zbog svoje crnokose ćerčice da je naredio da se svi robovi na Tari
časte rumom, pa se i sam slavno i bučno opio.
Ako se Elen ikad pokajala zbog svoje nagle odluke da se uda za njega, to nije niko
nikad saznao, na svaki način bar ne Džerald, koji je skoro hteo da pukne od ponosa
kad god bi pogledao u nju. Ona je ostavljala za sobom Savanu i sva sećanja na nju
onoga dana kad je otišla iz te varoši lepog ponašanja i od dana njenog dolaska u
Pokrajinu — Severna Džordžija je bila njena domovina.
Kad je zanavek otišla iz kuće svoga oca ona je ostavila za sobom kuću čije su
linije bile isto tako lepe i pravilne kao linije nekog ženskog tela, kao neka lađa s
potpuno razvijenim jedrima: bledoružičasta kuća od veštačkog mermera sagrađena
u stilu francuskih kolonija, visoko uzdignuta na elegantan način, s pristupom preko
dvostrukih polukružnih stepenica, sa ogradom od kovanog železa nalik na čipku,
senovitu i raskošnu kuću ali hladnu i bezosećajnu.
Ostavila je za sobom ne samo tu lepu kuću, nego i svu prefinjenost koju je ona
predstavljala i našla se u jednom svetu koji je bio tako različit i čudan kao da je
prešla čitav jedan kontinent.
Ovde, u Severnoj Džordžiji, bila je u brdovitom kraju naseljenom grubim i
čvrstim ljudima. Sa visoravni na padinama Plavih Planina videla je talasaste crvene
bregove kad god bi pogledala u tom pravcu, iz kojih su štrcale ogromne granitne
stene i sumorne jele koje su se na svim stranama dizale u visinu. Njenim očima
primorke, naviknutim na tihu lepotu džungle morskih ostrva zaogrnutih svojom sivom
mahovinom i isprepletanim puzavicama, na belo prostranstvo žalova zagrejanih i
blistavih od polutropskog sunca, na duge, nesmetane poglede preko peskovite zemlje
prošarane palmama, sve je izgledalo divlje i neukroćeno.
To je bio kraj koji je znao za mraz i zimu, kao i za letnje pripeke, a ljudi su imali
neku snagu i preduzimljivost koja je njoj bila čudna. Bio je to dobroćudan svet,
uslužan, plemenit, pun ozbiljne dobrote srca, ali krut, muževan, plahovite naravi.
Ljudi sa Primorja mogli su se ponositi svojim nemarnim držanjem u ozbiljnim
trenucima, čak i u dvobojima i svađama, a ljudi Severne Džordžije imali su u sebi
neku žicu silovitosti. Na moru je život bio umekšao ljude, a ovde je život bio mlad,
bujan i nov.
Svi ljudi koje je Elen poznavala u Savani kao da su bili izliveni iz istog kalupa, toliko
su im bila slična gledišta i predanja, a ovde je svet bio raznolik. Naseljenici u
Severnoj Džordžiji doseljavali su se iz raznih mesta, iz drugih delova Džordžije, iz
Severne i Južne Karoline i Virdžinije, iz Evrope i sa Severa. Neki od njih, kao
Džerald, bili su novi ljudi koji su tražili bogatstvo, a neki, opet kao Elen — bili su
članovi starih porodica koji su nalazili da im je život nepodnošljiv u njihovim ranijim
sredinama pa su tražili pribežište u novim i dalekim zemljama. Mnogi su se selili i
bez ikakvih razloga, sem što im nemirna krv njihovih predaka, prvih pionira, nije dala
da se skrase.
Taj svet, sakupljen iz različitih mesta i sa mnogim i različitim duhovnim
nastrojenjima, davao je životu Pokrajine izvesnu uprošćenost koja je bila nepoznata
Eleni, neobičnost na koju se ona stvarno nije nikad mogla naviknuti. Ona je znala po
nagonu kako bi se ljudi sa Primorja držali u svakoj prilici, ali joj niko nije mogao
kazati šta bi ljudi iz Severne Džordžije uradili.
I da još više podstakne živost toga kraja naišla je plima naprednosti i bogatstva,
koja je prelazila preko zemalja na Jugu. Čitav svet je tražio pamuk, a nova, odmorna
i plodna zemlja Pokrajine proizvodila ga je u izobilju. Pamuk je bio srce što kuca, a
sejanje i berba pamuka disanje crvene zemlje. Iz crvenih, vijugavih brazda izbijalo
je bogatstvo, a sa njim je došao i ponos, ponos sazdan na zelenom žbunju i jutrima
runaste beline. Ako je pamuk bio u stanju da ih obogati za života jednog kolena, kakvo
li tek bogatstvo očekuje sledeća pokolenja?
Ta obezbeđena sutrašnjica davala je životu izvestan polet i oduševljenje, tako da
su ljudi u Pokrajini živeli životom punim nekog zanosa koji Elen nije mogla da
razume. Imali su dosta novaca i robova, imali su vremena i da se provode, a voleli
su provod. Nikad nije izgledalo da su toliko opterećeni poslom da ga ne bi mogli
napustiti za neku riblju večeru, lov ili konjsku trku, i retko bi prošla jedna nedelja bez
barbekjua ili igranke.
Elen nije nikad htela, ili nije mogla, da postane isto što i oni, jer je iza sebe
ostavila mnogo svoje duše, ali ih je poštovala i vremenom je naučila da se divi
otvorenosti i neposrednosti toga sveta, koji je malo stvari prećutkivao a cenio čoveka
onako kakav je.
Ubrzo je postala najomiljenija među svima susedima u Pokrajini. Bila je
savršena i ljubazna domaćica, dobra majka i odana žena. Mesto da crkvi posveti
svoje slomljeno srce i svoju nesebičnost, ona ih je posvetila svome detetu, svome
domu i čoveku koji ju je odveo daleko od Savane i njenih uspomena, a nije postavio
nikad nikakvo pitanje.
Kad je Skarlet imala godinu dana, zdravija i snažnija nego što je po Maminom
mišljenju ijedna devojčica njenog uzrasta imala prave da bude, rodi Elen i drugo
dete, kršteno Suzana Eleonora ali uvek zvano Sjuelin, a ne mnogo potom dođe i
Karin, u porodičnoj Bibliji zavedena kao Karolina Irena. Zatim su jedan za drugim
došla tri muškarca, ali je svaki od njih umro pre nego što je prohodao — tri
muškarčića što sada leže pod izvijanim i čvornovatim kedrovima na porodičnom
groblju, stotinak metara udaljenom od kuće ispod tri kamene ploče od kojih na svakoj
stoji ime » Džerald O'Hara, M« Od dana kad je Elen došla na Taru kuća se
preobrazila, iako je imala svega petnaest godina, ona je ipak bila spremna da ponese
sve odgovornosti gospodarice jedne ovakve plantaže. Pre udaje mlada devojka mora
na prvom mestu biti ljupka, blaga, lepa i nakićena, ali posle udaje od nje se očekuje
da upravlja domazlukom koji broji stotinu i više duša, belih i crnih, pa se one i
vaspitavaju s obzirom na takve mogućnosti.
I Elen je dobila tu svoju pripremu za brak koju je dobijala svaka lepo vaspitana
mlada dama, a uz to je imala Mami, koja je umela da naelektriše i najtromijeg
crnca i da ga pokrene na rad. Ona je brzo unela red, dostojanstvenost i ljubaznost u
Džeraldovu kuću i dala Tari izvesnu lepotu za koju ova dotle nije znala.
Kuća je bila sagrađena bez ikakvog građevinskog plana, sa naknadnim
prostorijama koje su se dodavale kad se i gde se htelo i gde je izgledalo zgodno, ali uz
Elenino nastojanje i pažnju ona dobi neku privlačnost koja je nadoknađivala
nedostatak smišljenog plana. Aleja od kedrova što je vodila od glavnog puta do kuće
— kedrov drvored bez koga kuća jednog vlasnika plantaže u Džordžiji ne može biti
potpuna — imala je izvesnu svežu, tamnu senovitost, što je po suprotnosti činila
svetlijim zelenilo ostalog drveća. Ukrasne puzavice koje su visile sa krovova verandi
odudarale su od beline okrečenih opeka i udruživale se sa bokorima ružičaste mirte
zasađenim pored vrata i belo rascvetanim magnolijama u dvorištu, kao da bi prikrile
neke nezgrapne linije glavne kuće.
U proleće i leto engleska trava i detelina na travnjaku zelenela se kao smaragd
tako primamljivim zelenilom da je pružala stalno iskušenje jatima ćuraka i belih
gusaka koje su smele da se gegaju samo po dvorištima iza kuće. Starija živina stalno
je krišom predvodila najezde u prednje dvorište primamljena zelenilom trave i
sočnim obećanjima žbunova jasmina i leja cinije. Protiv njihovih pustošenja stalno
je bila jedna mala crna straža na prednjem tremu. Naoružan jednim pocepanim
peškirom, mali crnac, sedeći na prednjim stepenicama, bio je sastavni deo slike
Tare — i to nezadovoljan deo, jer mu je bilo zabranjeno da gađa živinu. Smeo je
samo da maše peškirom i da se dere na nju. Elen poveri tu dužnost jednom tucetu
crnih dečaka, prvu dužnost koja je na Tari davala neku odgovornost jednom muškom
robu. Kad bi mali crnci navršili desetu godinu davali su ih za šegrte starome Ciki,
obućaru plantaže, da izuče njegov zanat, ili Amosu, kolaru i drvodelji, ili Filipu,
kravaru, ili Kafiju, mazgaru. Ako ne bi pokazali nikakve sposobnosti ma za koji od
ovih poslova, onda su postajali poljski radnici, te su, po mišljenju crnaca, gubili svako
pravo na ma kakav ugled u društvu.
Elenin život nije bio lak, ni srećan, ali ona nije ni očekivala da život bude lak, a što
nije srećan — to je suđeno ženama. Svet je stvoren za čoveka i ona ga je primala
takvog. Imovina je pripadala čoveku, a žena ju je uređivala, čovek se ponosio
njenim uređenjem, a žena je hvalila njegovu veštinu. Dok je čovek rikao kao bik kad
mu se zabode trn u nogu, dotle je žena ugušivala svoje porođajne krike bojeći se da
njega ne uznemiri. Ljudi su bili grubi u govoru i često pijani, a žene su prelazile
preko grubih reči i vodile ih pijane u krevet bez gorkih reči. Ljudi su bili sirovi i
otvoreni, a žene uvek ljubazne, ljupke i gotove da praštaju.
Vaspitana u predanju velikih gospođa, od kojih je naučila kako da snosi svoje
tegobe a da ipak ne izgubi svoju draž, ona je nameravala da i njene tri kćeri budu
tako isto velike gospođe. Sa mlađim kćerima je imala uspeha, jer je Sjuelin tako jako
želela da bude privlačna da je pažljivo i poslušno slušala sve pouke svoje majke, a
Karin je bila stidljiva i lako je bilo voditi. Ali je samo Skarleti, pravom Džeraldovom
detetu, put ka dostojanstvenosti velike gospođe izgledao tegoban.
Na veliko nezadovoljstvo stare Mami, njeno društvo u igri nisu bile njene čedne
sestre, ni lepo vaspitane Vilksove ćerke, nego deca crnaca sa plantaža i dečaci iz
susedstva, tako da je mogla da se penje na drveće i da se baci kamenom isto onako
dobro kao ma koji od njih. Mami se jako brinula što Elenina ćerka pokazuje takve
crte i često joj je savetovala: » treba ponaša kao mali gospoja« . Ali je Elen imala
širokogrudije i dalekovidnije shvatanje te stvari. Ona je znala da drugovi u igri u
kasnijim godinama postaju udvarači, i da je glavna dužnost jedne devojke da se uda.
Ona je govorila sebi da je to dete samo puno života i da će biti još vremena da se
nauči veštint da bude ljupka i privlačna za ljude. U tome su pravcu Mami i Elen
uputile sva svoja nastojanja, i što je Skarlet postajala starija bivala je i sve
sposobnija učenica u tome predmetu, iako je slabo učila što drugo. Uprkos čitavom
nizu guvernanti i dvema godinama provedenim u Fejetvilskoj ženskoj akademiji,
njeno obrazovanje je bilo vrlo površno, ali nije bilo u Pokrajini devojke koja je
igrala lepše od nje. Ona je znala kako treba da se smeši pa da joj se naprave jamice,
kako da ide na vrh prstiju, da joj se obruči na krinolinu njišu zavodljivo, kako da
pogleda čoveka pravo u lice pa da naglo spusti oči tako da joj trepavice brzo zaigraju
te da izgleda kao da ona drhti od nekog blagog uzbuđenja. A što je najvažnije,
naučila je kako će od ljudi sakriti svoju oštru inteligenciju pod licem tako slatkim i
učtivim kao lice u najnevinijeg detenceta. Elen svojim upozoravanjima u blagom
tonu, a Mami svojim neprestanim kljucanjem, radile su postojano na tome da u njoj
razviju osobine koje se stvarno traže od jedne žene.
— Moraš biti blaža, draga moja, i staloženija — govorila je Elen svojoj kćeri. —
Ne smeš prekidati gospodu kad govore, čak ni onda kad misliš da o nekoj stvari znaš
više od njih. Gospoda ne vole drske devojke.
— Mladi gospođica što si mršti i isturi brada gore, i uvek kaži » Ja hoče« i » Ja
neče« nima nikad uhvati muž — proricala je Mami zabrinuto. — Mladi gospođica
spustiš oči dole i kažiš: » Dobro, gos'n« i » Jeste gos'n, kako vi kaži, gos'n.«
One su je, svaka sa svoje strane, učile svemu što jedna lepo vaspitana devojka
treba da zna, ali ona je naučila samo spoljne znake otmenosti. Unutarnju otmenost
duše, iz koje treba da se javljaju ti znaci, ona nije nikad naučila, niti je imala razloga
da je nauči. Dovoljan je bio samo spoljni izgled, jer joj je taj spoljni izgled lepo
vaspitane dame pribavio mogućnost da bude omiljena i svuda lepo dočekana, a to je
sve što je ona tražila. Džerald se svuda na sva usta hvalio kako je ona kraljica lepote
u svih pet pokrajina, a u tome je bilo i neke istine, jer su je prosili svi mladi ljudi iz
njihovog susedstva, a mnogi i iz daljih mesta kao što su Atlanta i Savana.
U svojoj šesnaestoj godini, zahvaljujući Eleni i Mami ona je izgledala mila,
krasna i vetrenjasta, a u stvari je bila svojeglava, sujetna i uporna. Imala je
plahovitu narav svoga oca Irca, a tek samo vrlo tanku skramicu nesebične i trpeljive
prirode svoje majke. Elen to nije nikad potpuno shvatila, jer je Skarlet uvek pred
majkom pokazivala samo svoju dobru prirodu a krila svoje ispade, savlađivala svoju
ljutinu i u Eleninom prisustvu pravila se što je moguće dobroćudnija, jer je majka
mogla jednim jedinim prekornim pogledom da je postidi i da je dovede do suza.
Ali se Mami nije varala u pogledu njene prave prirode i uvek je budno motrila
kad će skramica da pukne. Mami je imala oštrije oko nego Elen, i Skarlet nikad nije
mogla da se seti da je ikad u celom svom životu mogla da duže vremena vuče Mami
za nos.
To ne znači da su ta dva nežna mentora zamerala Skarletinoj vatrenosti, živosti i
primamljivosti, jer su to bile crte kojima su se žene sa Juga dičile. Samo ih je kod
nje brinula Džeraldova uporna tvrdoglavost i njegova plahovita priroda, pa su se
ponekad bojale da neće biti u stanju da sakrivaju te njene nezgodne osobine dok ona
ne nađe povoljnu priliku. Ali je Skarlet nameravala da se uda — i to za Ašlija — pa
je bila voljna da se pravi čedna, pokorna i vetropirasta, ako već te osobine privlače
ljude. Samo nikako nije mogla da razume zašto su ljudi takvi, znala je samo da takvo
ponašanje pali. Nju stvar nije toliko zanimala pa da o tome razmisli i nađe razlog za
to, jer nije imala pojma o unutarnjem sklopu duše ma koga ljudskog stvora, čak ni
svoje sopstvene. Znala je samo da će ako učini to i to ljudi neizostavno odgovoriti
laskavim komplimentima. To je bilo kao neka matematička formula nimalo teška, a
računica je bila jedini predmet koji je Skarlet lako učila za vreme svoga školovanja.
Ako je imala malo pojma o duševnom stanju ljudi, o duševnom stanju žena znala
je još manje, jer su je one manje zanimale. Ona nikada nije imala drugarice i nikad
nije osetila da joj to nedostaje. Za nju su sve žene, računajući tu čak i njene rođene
sestre, bile prirodni neprijatelji koji love isti plen — čoveka. Sve, osim jednog
jedinog izuzetka — njene majke.
Elen O'Hara je bila drugačija, i Skarlet je u nju gledala kao u neku svetinju i biće
po strani od celog ljudskog roda. Kad je Skarlet bila još dete mešala je svoju majku i
djevu Mariju, a sad, kad je bila starija, nije videla zašto bi morala da menja svoje
mišljenje. Za nju je njena majka predstavljala krajnju pouzdanost koju samo nebo i
majka mogu da dadu. Ona je znala da je njena majka oličenje pravednosti,
istinitosti, nežne ljubavi i duboke mudrosti — istinska velika gospođa.
Skarlet bi mnogo volela da bude kao i njena majka. Teškoća je bila samo u tome
što ako neko hoće da bude pravedan, istinoljubiv i nesebičan, on mora da se liši
mnogih radosti u životu, a svakako i mnogih udvarača. A život je isuviše kratak da bi
se mogli lišavati tako prijatnih stvari. Jednoga dana kada se ona bude udala za Ašlija i
kad bude stara, jednog dana kad bude imala vremena za to ona je nameravala da
bude kao Elen. Ali dotle...
IV
Uveče za večerom, Skarlet je zamenjivala svoju majku za stolom, ali joj je u
glavi bio čudan metež zbog strašne vesti o Ašliju i Melani. Ona je sad očajno želela
da joj se mati što pre vrati od Sleterijevih, jer se bez nje osećala izgubljena i
usamljena. S kakvim su pravom ti Sleterijevi i njihova večita bolest odvodili Elen od
kuće baš onda kad je ona njoj tako jako potrebna?
Za sve vreme te sumorne večeri Džeraldov bučni glas je bubnjao u njenim
ušima, dok joj se nije učinilo da to više ne može izdržati. On je bio potpuno zaboravio
na svoj razgovor s njom toga popodneva i neprestano je nastavljao svoj monolog o
poslednjim novostima iz tvrđave Samter, koje je naglašavao udaranjem pesnicom
po stolu i mahanjem ruku po vazduhu. Džerald je imao naviku da gospodari
razgovorom za stolom, a Skarlet ga je jedva i slušala pošto je bila zanesena svojim
mislima, ali večeras nije mogla da ne čuje njegov glas, makar koliko se trudila da
čuje šum kolskih točkova koji bi javljali da se Elen vraća.
Ona, naravno, nije nameravala da majci kaže ono što joj je pritiskivalo dušu, jer
bi se Elen grozila i žalostila kad bi saznala da je njena ćerka htela da se uda za čoveka
koji je bio veren sa drugom devojkom. Ali, u dnu svoje duše, u prvoj tragediji koju
je iskusila, ona je stvarno žudela baš za utešnim majčinim prisustvom. Ona se uvek
osećala sigurna kad je majka bila kraj nje, jer nije bilo ništa tako strašno a da to Elen
ne bi mogla popraviti prosto samim svojim prisustvom.
Kad se u aleji čula škripa kolskih točkova ona je naglo skočila sa stolice, pa se onda
opet spustila na nju kad su kola obišla kuću i otišla prema zadnjem dvorištu. To nije
mogla biti Elen, jer ona bi sišla kod prednjih stepenica. Zatim se čulo živo brujanje
crnačkih glasova kroz mrak u dvorištu i kreštavi crnački smeh. Skarlet pogleda kroz
prozor i vide Porka, koji je malo pre toga bio izišao iz sobe, kako visoko drži
raspaljenu jelovu buktinju dok su neke nerazgovetne prilike silazile iz jednih taljiga.
Smejanje i razgovor čuli su se čas glasnije čas tiše kroz tamni noćni vazduh, prijatni,
poznati domaći bezbrižni zvuci, grleno meki i visoko kreštavi. Zatim se čulo tapkanje
nogu preko stepenica pred zadnjim tremom, pa kroz hodnik što vodi u glavnu kuću, da
zastane u holu pred samom trpezarijom. Nastalo je kratko šaputanje, a onda je Pork
ušao, bez svoje obične dostojanstvenosti, kolutao očima i kezio svoje blistave bele
zube.
— Gosp'n Džerald — javi on teško dišući, a lice mu se sijalo od supružanske sreće
i ponosa — vaše novi žena došao.
— Nova žena? Ja nisam kupio nikakvu ženu — izjavi Džerald, praveći se tobož
iznenađen.
— Jeste, gos'n. Vi kupio, gos'n Džerald, jeste, gos'n! I eto, tu je, pred vrata, hoći
govori vama — odgovori Pork, smejući se i stiskajući uzbuđeno ruke.
— Dobro, onda uvedi mladu — reče Džerald, a Pork se okrete i prstom pozva iz
hola svoju ženu, koja je stigla sa plantaže Vilksovih da postane deo plantaže Tare.
Ona uđe, a za njom, skoro sakrivena u njenim širokim suknjama od kaliko platna, uđe
i njena dvanaestogodišnja ćerčica, uvijajući se oko majčinih nogu.
Dilsi je bila visoka i držala se uspravno. Mogla je imati od trideset pa do šezdeset
godina, tako joj je bronzano lice bilo bez bora i nepomično. Indijanska krv se jasno
videla na njenim crtama i preovlađivala je nad crnačkim odlikama. Crvena boja
njene kože, usko i visoko čelo, ispupčene jagodice i orlovski nos koji je bio spljošten
pri kraju nad debelim, crnačkim usnama — sve je to pokazivalo mešavinu dveju
rasa. Bila je mirna i pribrana i kretala se sa izvesnom dostojanstvenošću koja je
nadmašivala i dostojanstvenost same Mami, jer je njena dostojanstvenost bila
stečena dok je ona kod Dilsi bila u krvi.
Kad progovori njen glas nije bio tako otegnut kao kod većine crnaca, a uz to je i
pažljivije birala reči.
— Dobro veče, mladi gospođici. Gos'n Džerald, mene jako žao što vas uznemirim
ali ja želi odma' dođi ovde kažem vama fala što vi kupila mene i moj dete. Mnogo
drugi gos'n može kupi mene, ali neće kupi moje Prisi, nego pusti mene plači, zato ja
fala vama. Ja 'oče čini koliko može najdobro za vama i pokaži vama ja ne zaboravi.
— Hm! — hmm! — učini Džerald da pročisti grlo, jako zbunjen što je otvoreno
uhvaćen da je učinio dobro delo.
Dilsi se okrete prema Skarlet i u uglovima njenih očiju zaigra nešto nalik na
osmeh.
— Mis Skarlet? Po'k mene kažio kako vi kazali gos'n Džerald kupi mene. Zato ja
hoče daje moje Prisi vama služi.
Pruži ruku iza sebe i povuče napred devojčicu. Bilo je to mrko malo stvorenje
mršavih nogu kao u neke ptice i sa mnoštvom tankih pletenica brižljivo uvezanih
uzicama i ostavljenih da štrče sa njene glave. Imala je oštre bistre oči kojima nije
ništa moglo da izmakne i vesto udešen tup izraz lica.
— Hvala vam, Dilsi — odgovori Skarlet — ali ja sa bojim da se Mami neće
složiti s tim. Ona je mene služila otkako sam se rodila.
— Mami postalo staro — reče Dilsi mirnim tonom koji bi razbesneo staru Mami.
— Ono mnogo dobro Mami, ali vi sad mladi dama pa treba ima mlado sluškinja, a
moj Prisi bio sluškinja kod mis Indija, ima sad celo godina. On zna kako treba urediti
kosa kao veliki žena.
Pošto ju je majka munula u rebra Prisi odjednom načini nespretan reverans i
iskezi zube prema Skarleti, koja nije mogla da joj se ne nasmeši u znak odgovora.
— Bistra mala veštica — pomisli u sebi Skarlet — a glasno reče: — Hvala vam,
Dilsi, to ćemo videti kad se majka vrati kući.
— Hvala, gospoj'ca. Ja vama želi laka noć — reče Dilsi, pa okrenuvši se pođe iz
sobe sa detetom, dok je Pork odskakutao za njima.
Kad se raščisti sto posle večere Džerald nastavi svoje govorancije, ali bez mnogo
zadovoljstva za sebe a bez ikakvog za svoju publiku. Njegova gromoglasna
predskazivanja o skorom ratu i njegova pitanja puna retorike o tome da li će Jug još
trpeti uvrede od Jenkija, izazivala su samo kratke odgovore pune dosade: » Da, tata«
i » Ne, tata« . Karin, koja je sedela na jednom jastučiću za klečanje ispod velike
lampe, bila se zadubila u neki roman o jednoj devojci koja se zakaluđerila posle
smrti svoga dragana, pa je uz tihe suze koje su joj vlažile obraze, silno uživala
zamišljajući sebe pod belom kapom kaluđerice. Sjuelin je vezla nešto što je uz
glasno smejanje zvala » svojim mirazom« i razmišljala u sebi kako bi sutra, na
barbekjuu, mogla nekako da odmami Stjuarta Tarltona od svoje sestre i kako bi ga
zanela, svojim sopstvenim osobinama koje njena sestra nije imala. A Skarlet je još
uvek bila puna burnih misli o Ašliju.
Kako li može tata da govori tako bez prekida o tvrđavi Samter i o Jenkima kad zna
kako njoj srce puca? Kao što se često dešava kod vrlo mladih osoba, ona se čudila
kako svet može da bude tako sebičan i da zaboravlja na njen bol, a da se zemlja i
dalje okreće i pored sveg njenog ojađenog srca...
U duši joj je bilo kao da je neki ciklon prešao preko nje i ostavio pustoš, pa joj se
činilo čudno što je trpezarija u kojoj su sedeli tako tiha, tako ista kao što je uvek bila.
Teški sto od mahagonija i trpezarijski orman, teško srebro, svetli ćilimi na sjajnom
podu bili su na svojim običnim mestima, baš kao da se ništa nije dogodilo. Bila je to
ugodna i prijatna soba i Skarlet je obično volela tihe časove koje je porodica
provodila u njoj posle večere, ali večeras joj je bila mrska, i samo da se nije bojala
glasnih pitanja svoga oca ona bi se tiho i neopaženo izvukla da kroz tamni hol ode do
male Elenine kancelarije i isplače se do mile volje na staroj sofi.
Tu malu kancelariju Skarlet je najviše volela u celoj kući. Tamo je Elen svakoga
jutra sedela za svojim visokim pisaćim stolom, sređivala račune plantaže i slušala
izveštaje nastojnika Džonasa Vilkersona. Tamo je dok su ostali besposličili Elenino
pero škripalo preko stranica računske knjige, Džerald u staroj stolici za ljuljanje a
devojke na mekanim jastucima sofe suviše udubljene i izbledele da bi mogla da
bude u prednjim sobama. Skarlet je sad čeznula za tom sobom, želela je da bude u
njoj sama sa Elen. Kako bi mogla sad da stavi glavu u majčino krilo i da mirno
plače. Zar mama neće nikad doći? Zatim točkovi snažno zaškripaše po šljunkovitoj
aleji i u sobu dopre kroz vazduh blagi žubor Eleninog glasa koji otpušta kočijaša. Svi
su je željno posmatrali dok je ulazila brzo, uz njihanje obruča, žalosna i umorna lica.
Zajedno s njom uđe i laki miris vrbene, koji bi čovek uvek osetio iz skutova njenih
haliina, miris koji se u sećanjima Skarlete uvek spajao sa njenom majkom. Mami je
išla na nekoliko koraka iza nje, s kožnom torbom u ruci, s donjom usnom izbačenom
unapred i natuštenih obrva. Mami je gegajući se gunđala u sebi, starajući se da
njene primedbe budu suviše tihe da bi ih neko mogao razumeti, ali ipak dovoljno
glasne da stave do znanja njeno neodobravanje.
— Žao mi je što sam tako kasno stigla — reče Elen, skinuvši šal sa ramena i,
dodajući ga Skarleti, potapša je po obrazu u prolazu.
Džeraldovo se lice čim ona uđe odmah razvedri kao nekim čudom.
— Jeste li krstili to dete?
— Jesmo i umrlo je siroče — reče Elen. — Strepela sam da će i Emi umreti, ali
mislim da će ostati živa.
Devojačka lica su bila okrenuta prema njoj, iznenađena i puna pitanja, a Džerald
je filozofski mahao glavom.
— Pa i bolje što je umrlo, jadno malo...
— Već je prilično kasno. Vreme je već da se molimo bogu — prekide ga Elen
tako mirno, da kad Skarlet ne bi poznavala svoju majku to bi prekidanje prošlo
neopaženo.
Bilo bi zanimljivo doznati ko je otac detenceta Eme Sleteri, ali je Skarlet znala da
nikad neće doznati istinu o tome ako bude čekala da je čuje od svoje majke. Skarlet
je sumnjala na Džonasa Vilkersona, jer ga je često viđala kako šeta u sumrak sa
Emom. Džonas je bio Jenki i neoženjen, a sama činjenica što je bio nastojnik
oduzimala mu je zauvek svaku mogućnost ulaza u društveni život Pokrajine. Nije bilo
nijedne malo bolje porodice iz koje bi se mogao oženiti, ni ljudi s kojima se mogao
družiti, osim Sleterijevih i bednika kao što su oni. A kako je on po svome obrazovanju
bio za nekoliko stepeni iznad Sleterijevih, bilo je prirodno što nije mislio da se oženi
Emom pa ma koliko se često šetao s njom po sumraku.
Skarlet uzdahnu, jer ju je radoznalost strašno mučila. Mnoge stvari se događaju
pred samim očima njene majke, a ona ih ne opaža kao da se i ne događaju uopšte.
Elen je prelazila preko stvari protivnih njenim pojmovima o pristojnosti i pokušavala
da nauči Skarlet da radi to isto, ali je slabo uspevala. Elen priđe kaminu da uzme
svoje brojanice iz male kutije ukrašene utisnutim sedefom, kad Mami odlučno
progovori:
— Gospa Elen, valjda hoči nešto jedi večera pre molitva?
— Hvala, Mami, ali ja nisam gladna.
— Ja ide sam spremi nešto večera, a ti ima jedeš to — reče Mami ljutito nabrana
čela, odlazeći kroz hol prema kuhinji. — Pook! — viknu ona — kaži kuvarica raspali
vatra. Gospa Elen došao kući.
Dok su se daske tresle pod njenom težinom, monolog koji je govorila u prednjem
holu postajao je sve glasniji i jasno je dopirao do ušiju porodice u trpezariji:
— Ja toliko put kazao ne treba činiš ništa za to belo baraba. Ono mnogo leno,
sebično i nezahvalni stvorenje. A gospa Elen nema drugo posla, samo ide umori
sebe za to čovek što ako ima nešto vredi ono hoči ima crnac služi njega. I ja kaži...
Njen je glas i dalje brujao dok je išla hodnikom pokrivenim samo krovom koji je
vodio u kuhinju.
Mami je imala svoj sopstveni način na koji je svojim gospodarima davala na
znanje šta ona misli o svima stvarima. Ona je znala da je ispod časti belim ljudima
da poklone i najmanju pažnju onome što kaže neki crnac kad govori sam za sebe.
Znala je da će oni, da bi očuvali svoje dostojanstvo, preći preko onoga što ona kaže,
čak i kad bi stajala u susednoj sobi i skoro vikala iz glasa. To je nju zaklanjalo od
prekora, a nikoga nije ostavljalo u sumnji o njenom shvatanju pojedinih stvari.
Pork uđe u sobu noseći jedan tanjir, srebro i salvetu. Odmah za njim išao je Džek,
mali crnac od deset godina, koji je žurno jednom rukom zakopčavao beli platneni
kaputić, a u drugoj nosio teralicu za muve napravljenu od odsečaka hartije od novina
privezanih za trsku dužu od njega. Elen je imala vrlo lepu teralicu od paunovog
perja, ali se ona upotrebljavala samo u naročitim prilikama, pa čak i tada posle teške
domaće borbe zato što su Pork, kuvarica i Mami uporno tvrdili da paunovo perje nosi
nesreću.
Elen sede na stolicu koju joj Džerald izvuče, a četiri glasa je odjednom napadoše.
— Majko, meni se oparala čipka na balskoj haljini, a ja hoću da je obučem sutra
uveče za igranku kod Dvanaest Hrastova. Hoćeš li da mi je prošiješ, molim te?
— Majko, Skarletina nova haljina je lepša od moje, a ja izgledam kao strašilo u
ružičastom. Zašto ne bi ona obukla moju ružičastu, a dala meni svoju zelenu? Ona
izgleda sasvim lepo u ružičastoj.
— Majko, mogu li i ja ostati na igranci sutra uveče? Meni je već trinaest godina,
pa...
— Hoćete li verovati, gospođo O'Hara... — Mir, devojke, dok vas nisam istukao!
— Keid Kalvert je bio u Atlanti, jutros, pa kaže... — Ama, hoćete li jednom ućutati i
pustiti me da čujem svoj glas? —... pa kaže da su oni tamo svi uznemireni i da
govore samo o ratu, da se narodna vojska vežba, trupe obrazuju. Pa kaže i da se čuje
iz Čarlstona da oni više neće da trpe uvrede od strane Jenkija.
Elenina umorna usta se nasmešiše na tu graju i obrati se prvo svome mužu, kao
što je to red.
— Lepo je to od Čarlstonaca što tako osećaju i uverena sam da ćemo i mi vrlo
brzo osećati to isto — reče ona, jer je u njoj bilo duboko usađeno uverenje da,
izuzimajući samo Savanu, najveći deo plemenite krvi na celom kontinentu može se
naći u toj malenoj luci, a to su verovanje delili i svi Čarlstonci.
— Ne, Karin, iduće godine, drago dete. Onda ćeš i ti smeti da ostaješ na
zabavama i da nosiš haljine za odrasle. Ala će se onda moji rumeni obraščići divno
provoditi! Nemoj da se pućiš, mila! Možeš ići na barbekju, imaj to na umu, i ostati
do kraja večere, ali ne na večernju igranku sve dok ne navršiš četrnaestu.
— Daj mi tvoju haljinu, Skarlet. Ja ću ti već urediti čipku posle molitve.
— Slušaj, Sjuelin, meni se, draga moja, baš ne dopada taj tvoj ton. Tvoja
ružičasta haljina je krasna i dobro ide uz tvoju boju lica, kao što za Skarlet dobro ide
njena. Ali ćeš zato moći da nosiš sutra uveče moju ogrlicu od granata.
Sjuelin, iza majčinih leđa, nabra pobedonosno nos prema Skarlet, koja je
smišljala da ogrlicu traži za sebe. Skarlet joj isplazi jezik. Sjuelin je bila dosadna
sestra sa svojim neprestanim kukanjem i svojom sebičnošću, i da Elen nije bila
čvrste ruke Skarlet bi je često išamarala.
— A sad, gospodine O'Hara, kažite mi još štogod šta gospodin Kalvert priča o
Čarlstonu.
Skarlet je znala da njena majka ne mari nimalo za rat ni za politiku već to smatra
muškim poslovima kojima se nijedna žena ne može pametno baviti, ali je Džeraldu
pričlnjavalo veliko zadovoljstvo da izlaže svoje poglede, a Elen je bila uvek puna
obzira prema onome što godi njenom mužu.
Dok je Džerald razlagao svoje novosti, Mami donese činije pred svoju gospođu:
zlatnožute biskvite, pečene pileće grudi i jedan žuti jamkrompir koji se još pušio
preliven rastopljenim maslom. Mami uštinu maloga Džeka, koji se požuri na svoj
posao da neumorno maše teralicom od hartije tamo i ovamo iznad Elenine glave.
Mami je stajala pored stola i posmatrala svaki zalogaj koji je išao od tanjira do
Eleninih usta, kao da hoće da hranu potera silom kroz njeno grlo ako bi se pokazali
znaci usporavanja. Elen je jela marljivo, ali je Skarlet jasno videla da je umorna te
da skoro i ne zna šta jede. Samo ju je neumoljivo lice Mami nagonilo na to.
Kad posuda bi prazna a Džerald beše došao tek na pola puta svoga izlaganja
lopovluka Jenkija koji traže oslobođenje crnaca, ali ne misle da plate ni prebijenu
paru za njihovu slobodu, Elen ustade.
— Hoćemo li sad molitvu? — upita on nerado.
— Da. Suviše je kasno. — Gle! Pa već je deset sati! — reče ona kad časovnik
svojim tupim iskucavanjima, kao da kašlje, objavi vreme. — Karin bi već odavno
morala da bude u krevetu. Pork, vidite lampu, molim vas, a vi, Mami, dajte moj
molitvenik.
I pored svoga bolnog srca i muke zbog neprolivenih suza Skarlet je ispunjavalo
neko duboko osećanje mira i blagosti, kao i uvek u tome času. Izvestan deo
razočaranja od toga dana i straha od sutrašnjice ode od nje i ostavi za sobom neko
osećanje nade. Ali, to smirenje ne donese i uzdizanje njenog srca prema bogu, jer
vera nije prodirala duboko u njenu dušu. Uteha joj je dolazila od gledanja u majčino
vedro lice, dok se molila za sreću onih koje voli. Kad se Elen molila nebeskoj sili
Skarlet je bila sigurna da će njena molitva biti uslišena.
Elen završi, pa onda Džerald koji nikad nije mogao naći svoje brojanice u vreme
molitve poče krišom da odbraja na prstima svoju dekadu. Dok je njegov glas
jednoliko brujao Skarletine misli odlutaše i protiv njene volje. Ona je znala da bi
trebalo sada da ispituje svoju savest. Elen ju je učila da pri kraju svakoga dana treba
da smatra za svoju dužnost da brižljivo ispita svoju savest, da prizna svoje
mnogobrojne greške i da se moli bogu za oproštaj i snagu da ih više nikad ne ponovi.
Ali Skarlet je sada ispitivala svoje srce.
Spustila je glavu na sklopljene ruke da joj majka ne bi mogla da vidi lice, a njene
misli su se žalosno vratile na Ašlija. Kako je on mogao i pomisliti da se oženi sa
Melani, kad stvarno voli nju i kad zna koliko ga ona voli?
Kako je mogao da svesno razbije njeno srce?
Zatim joj, odjednom, jedna nova i sjajna misao blesnu kroz mozak kao kometa.
— Gle! Pa Ašli nema ni pojma da sam ja zaljubljena u njega!
Ta misao je bila toliko neočekivana da ona zamalo ne uzdahnu glasno. Misao joj
je zastala kao paralizovana za dug trenutak, a ona je za to vreme skoro bila prestala
da diše, pa onda misli ponovo navališe.
— Kako bi i mogao da zna? Ja sam se uvek držala tako prepodobno i kao neka
velika gospođa da je on verovatno mislio da ne marim za njega osim kao za
prijatelja. Da, zato mi nije nikad ni govorio! On misli da je njegova ljubav uzaludna.
Pa je zato i izgledao onako ...
Misli joj se brzo vratiše u ono doba kad bi ga uhvatila kako je gleda nekako čudno,
kad su njegove sive oči, koje su bile tako savršene zavese za njegove misli, bile široko
otvorene i bez vela tajanstvenosti, a u njima je bio neki izraz nemira i očajanja.
— Njemu je pucalo srce što misli da sam ja zaljubljena u Brenta, u Stjuarta ili u
Keida, pa je verovatno mislio da pošto mene ne može dobiti može zadovoljiti svoju
porodicu i oženiti se sa Melani. Ali, ja sam znala da ga volim ...
Njeno lako promenljivo raspoloženje odjednom se vinu iz najdublje potištenosti
do uzbuđenog blaženstva. To je dakle bilo objašnjenje za Ašlijevo ćutanje, za
njegovo ponašanje. On ne zna! Njena sujeta prilete upomoć njenoj želji da veruje,
stvori od želje potpunu izvesnost. Da on zna da ga ona voli on bi se požurio njoj. Ona
ima samo da...
— Oh! — mislila je ona zaneseno, pritiskujući prstima donji deo čela — baš sam
bila luda što na to nisam mislila sve dosad! Moram smisliti neki način da mu to
stavim na znanje. On se ne bi njome oženio kad bi znao da ga ja volim! Kako bi to
moglo da bude?
Odjednom se trže i primeti da je njen otac završio i da majčine oči gledaju u nju.
Ona žurno otpoče svoju dekadu, odbrajajući nesvesno zrna na brojanicama, ali s
duboko uzbuđenim glasom koji navede Mami da širom otvori oči i da baci ispitivački
pogled prema njoj. Kad svrši svoje molitve i kad Sjuelin pa potom Karin počeše
svoje dekade, njen um je još žurno leteo napred s novom zanosnom misli.
Čak i sada još nije suviše kasno! Pokrajina se dosta često zgranjavala kad bi se
neko od verenika i pored zaruka našao pred oltarom sa nekom trećom osobom. A
Ašlijeva veridba nije stvarno još ni objavljena. Da, ima još dosta vremena.
Ako između Ašlija i Melani nema ljubavi nego je bilo samo obećanje dato još
odavno, zašto ne bi on mogao prekršiti to obećanje i oženiti se njome? On bi to
sigurno učinio kad bi znao da ga ona, Skarlet, voli. Ona mora pronaći neki način da
mu to stavi do znanja. Ona će naći nešto. A zatim ...
Skarlet se trže iz svojih slatkih sanjarija, jer je bila propustila da odgovara na
jektenija i majka ju je gledala prekorno. Kad se vratila verskom obredu ona je širom
otvorila oči i bacila jedan pogled unaokolo po sobi. Prilike što kleče, meka svetlost
lampe, nejasna polutama u kojoj su se crnci njihali, čak i poznati predmeti koji su joj
bili mrski pre jednog sata, za tili čas dobiše boju njenog uzbuđenog osećanja i soba
je opet izgledala prekrasno i milo mesto. Nikad ona neće zaboraviti taj trenutak, ni taj
prizor.
I sada kao i ranije dok je bila dete ovo je za Skarlet pre bio trenutak obožavanja
Elene nego Djeve Marije. Ma kako da je to izgledalo kao vređanje svetinje, Skarlet
je svojim sklopljenim očima uvek videla Elenino uzdignuto lice, a ne Bogorodičino,
dok su se ponavljale starinske rečenice: » Okrepo bolesnih!« » Prestole mudrosti!«
» Utočište grešnih!« » Ružo tajanstvena!« — bile su to prekrasne reči zato što su
označavale Elenina svojstva. Ali večeras, u zanesenosti svoga duha, Skarlet nađe u
celom obredu, ti tiho izgovorenim rečima, u žuboru skupnih odgovora neku
nadzemaljsku lepotu višu od svega što je ikad bila osetila. I srce joj polete bogu u
iskrenoj zahvalnosti što se pred njenim stopama stvorila jedna staza — kojom će iz
svoje bede otići pravo u Ašlijev zagrljaj.
Kad se razleže poslednje: » Amin!« , svi poustajaše, pomalo ukrućeni, a Mami
moraše da se uspravi na noge udruženim naporima Tine i Rože. Pork uze sa kamina
dugi štapić od luči, pripali ga na plemenu lampe i iziđe u hol. Pred zavojitim
stepenicama bio je jedan trpezarijski ormar od orahovine, suviše veliki za trpezariju,
a na njegovoj širokoj gornjoj polici bilo je nekoliko lampi i dug niz sveća u
svećnjacima. Pork pripali jednu lampu i tri sveće, pa sa svečanom
dostojanstvenošću, kao neki komornik kraljevske ložnice koji osvetljava put kralju i
kraljici do njihovih odaja, povede povorku uz stepenice držeći svetlost visoko iznad
svoje glave. Elen pod ruku sa Džeraldom pođe za njim, pa se onda devojke, od kojih
je svaka nosila svoj svećnjak, popeše iza njih.
Skarlet uđe u svoju sobu, stavi sveću na visoku komodu i stade preturati u mračnoj
pregradi tražeći balsku haljinu koju je trebalo popraviti. Pošto je prebaci preko ruke,
ona tiho pređe preko hola. Vrata na spavaćoj sobi njenih roditelja behu malko
odškrinuta i pre nego što je stigla da zakuca, do njenih ušiju dođe Elenin glas, tih ali
strog: :
— Gospodine O'Hara, morate otpustiti Džonasa Vilikersona.
Džerald prasnu: — A gde da nađem drugog nastojnika koji me neće varati i krasti
na moje oči?
— On se mora otpustiti, i to odmah sutra ujutru. Veliki Sam je dobar nadzornik i
može preuzeti njegove poslove dok vi ne nađete novog nastojnika.
— Aha! — čuo se Džeraldov glas. — Sad razumem! Znači da je uvaženi Džonas
zaveo ...
— On se mora otpustiti.
— Dakle on je otac deteta Eme Sleteri — pomisli Skarlet. — No, pa to nije ni
čudo. Šta se drugo moglo očekivati od jednog Jenkija i devojke tih belih baraba!
Zatim posle kratke počinke koja dade vremena Džeraldovim praskanjima da se
smire, ona zakuca na vrata i dade majci svoju haljinu.
Dok se Skarlet svukla i ugasila sveću njen plan za sutra već beše izrađen do
najmanjih sitnica. Bio je to jednostavan plan, jer je ona, kao prava Džeraldova
ćerka, umela da usredsredi sve svoje misli na glavni cilj i da misli o najkraćem putu
kojim će do njega doći.
Prvo će biti » ponosita« kao što joj je Džerald naredio. Od trenutka kad dođe na
Dvanaest Hrastova biće što je moguće veselija i duhovitija. Niko neće moći ni
pomisliti da je ona sad žalosna zbog Ašlija i Melani. Zabavljače se sa svakim
čovekom koji bude tamo. To će biti nemilosrdno prema Ašliju, ali će ga naterati da
još više čezne za njom. Neće zanemariti nijednog čoveka koji bi mogao biti kandidat
za ženidbu, od onog starog Frenka Kenedija sa riđeplavim zaliscima, Sjuelininog
udvarača, pa sve do stidljivog, tihog i zbunjeno rumenog Čarlsa Hamiltona, brata
Melani. Oni će se svi rojiti oko nje kao pčele oko košnice, pa će se svakako i Ašli
odvojiti od Melani da se pridruži krugu njenih poklonika. Onda će ona na neki način
vesto izvesti da za koji trenutak ostane nasamo s njim, odvojena od gomile. Nadala
se da će joj na taj način sve poći za rukom, jer bi inače bilo mnogo teže. Ali, ako
Ašli ne bude učinio prvi korak, onda će ga jednostavno ona sama morati učiniti.
Kad najzad njih dvoje budu sami njemu će još biti svežoa u pameti slika kako se
drugi ljudi bore oko nje, biće mu svež snažan utisak kako svaki od njih žudi za njom,
pa će u njegovim očima biti onaj izraz tuge i očajanja. Onda će ga ona opet učiniti
srećnim time što će mu dati da uvidi da ona, iako je tako omiljena, voli više njega
nego ma koga čoveka na svetu. A kad mu bude to priznala, skromno i slatko, ona će
mu svojim izgledom obećavati još mnogo više. Naravno da će sve to izvesti na način
dostojan prave dame. Ona nije mogla ni u snu da sanja da mu smelo i otvoreno kaže
da ga voli — to ne bi nikako valjalo. A sam taj način na koji bi mu ona to stavila na
znanje bio je jedna sitnica koja joj nije zadavala mnogo brige. Nalazila se ona već i
ranije u takvim prilikama, pa će se i ovoga puta moći da snađe.
Dok je ležala mirno u krevetu, a mesečina je svu oblivala svojom svetlošću, ona
je imala u glavi celu tu sliku. Videla je izraz iznenađenja i blaženstva koji će se
pojaviti na njegovom licu kad shvati da ga ona zaista voli i čula je reči kojima je
moli da mu bude žena.
Naravno, ona će mu morati odgovoriti da ne može prosto ni da zamisli da se uda
za čoveka verenog sa nekom drugom devojkom, ali će on navaljivati i ona će najzad
dopustiti da je on ubedi. Zatim će se resiti da pobegnu u Džonsboro toga istog
popodneva, pa...
Ta šta, do ovoga doba sutra uveče ona lako može biti gospođa Ašli Vilks!
Uspravila se i sela u postelji, obgrlila kolena rukama i čitav jedan dug i blažen
trenutak stvarno je bila gospođa Ašli Vilks — Ašlijeva mlada! Zatim joj neka jeza
uđe u srce. Pomisli: a ako ne bude išlo na taj način? A šta će biti ako je Ašli ne
zamoli da odbegne s njim? Ona odlučno odbaci tu misao iz glave.
— Neću sad da mislim o tome — reče ona odlučno. — Ako sad budem mislila o
tome to će me uzrujati. A nema razloga da stvari ne pođu onako kako ja želim —
Ako me on voli. A ja znam da me voli!
Podigla je bradu i njene blede, crnim oivičene oči zasijaše na mesečini. Elen joj
nije nikad rekla da su želja i ispunjenje želje dve različite stvari, a život je još nije
naučio da trku ne dobija uvek onaj ko je najbrži. Ležala je tako u srebrnastoj
polutami sve hrabrija i pravila planove kakve pravi samo šesnaestogodišnje
stvorenje kome je život tako prijatan da mu neuspeh izgleda nemoguć i kome lepa
haljina i čista boja lica izgledaju oružje kojim se pobeđuje život.
V
Bilo je deset sati pre podne. Dan je bio suviše topao za april, a zlatna sunčeva
svetlost sjajno je plavila Skarletinu sobu kroz plave zavese na širokim prozorima.
Zidovi boje slonove kosti blistali su se od svetlosti, visoki komadi nameštaja od
mahagonija sijali su se tamnocrveno kao vino, dok je pod bleštao kao da je od stakla
svuda gde nije bio pokriven ćilimima koji su unosili žive i vesele boje.
Leto je već bilo u vazduhu, osećao se onaj prvi nagoveštaj džordžijanskog leta kad
proleće na svome vrhuncu ustupa preko volje mesto većoj vrućini. Laka toplina,
meka i opojna, probijala se u sobu prepuna kadifastih mirisa, sva prožeta dahom
rascvetanih voćnjaka, mirisom drveća okićenog novim lišćem i vlažne, skoro
prevrtane crvene zemlje. Skarlet je kroz prozore videla sjaj dvostrukog reda
zelenkada koje čine ivicu šljunkovite aleje i teške zlatne mase žutog jasmina koji
čedno pruža do zemlje svoje rascvetane kite kao krinoline. Kosovi i svrake, prvi
blagim i žalostivim glasom a druge oštrim i zajedljivim kreštanjem, vodili su svoju
staru borbu o drvo magnoliju pod samim prozorima.
Tako sjajno jutro bi obično izazvalo Skarlet da iziđe na prozor, da nasloni ruke na
širok ragastov i da udiše duboko mirise i zvuke Tare. Ali danas ona nije videla sunce
na plavetnom nebu, sem što je za časak pomislila: » Hvala bogu, ne pada kiša« . Na
krevetu je ležala njena bledozelena balska haljina od sirove svile sa nabranim
čipkama boje slonove kosti, lepo složena u kutiji od kartona. Bila je gotova da se nosi
na plantažu Dvanaest Hrastova kako bi je ona obukla pred početak igranke, ali Skarlet
samo sleže ramenima kad je ugleda. Ako njen plan uspe ona neće večeras oblačiti tu
haljinu. Mnogo pre nego što igranka počne ona i Ašli će biti na putu za Džonsboro,
gde će se venčati. Samo sad ju je mučilo pitanje: kakvu će haljinu obući za
barbekju?
Koja bi haljina najbolje isticala sve njene draži i učinila je nedoljivom za Ašlija?
Od osam sati neprestano je probala i odbacivala sve haljine redom, a sad je stajala
pokunjena i razdražena, u čipkanim gaćicama, platnenom stezniku i tri nabrane donje
suknje od lanenog platna i čipaka.
Odbačene haljine su ležale po podu, na krevetu, na stolicama, u gomilama žive
boje i sa razbacanim pantljikama.
Ružičasta haljina od organdina sa dugim ružičastim svilenim pojasom stajala joj
je lepo. ali nju je ona imala na sebi još prošlog leta kad je Melani bila u gostima i
ona će se sigurno setiti. A mogla bi još da bude toliko pakosna pa joj to i kaže.
Haljina od crnog bombazina sa naduvenim rukavima i okovratnikom od čipke sjajno
je isticala belinu njene kože, ali je u njoj izgledala malko starački.
Skarlet bojažljivo pogleda u ogledalu svoje šesnaestogodišnje lice, kao da očekuje
da na njemu vidi bore i opuštene mišiće oko brade. Nikako ne bi valjalo da ona
izgleda starija i staloženija kraj Melanine slatke mladosti. Haljina boje majčine
dušice, od prugastog muslina bila je lepa sa svojim širokim umecima od čipke i
mrežicama oko rubova, ali nije nikad odgovarala njenom tipu. Ona bi savršeno
pristajala uz Karinin nežni profil i bezbojni izraz, ali je Skarlet osećala da u njoj
izgleda kao učenica. Ne bi nikako odgovaralo njenom licu da izgleda kao učenica
pored Melaninog sigurnog držanja. Haljina od zelenog tafta sa škotskim šarama, sva
penušava od volančića od kojih je svaki bio opšiven zelenom kadifenom pantljikom
stajala joj je vrlo lepo — to je u stvari bila njena najmilija haljina jer joj je očima
davala tamniju boju smaragda — ali bila je jedna masna mrlja na prednjem delu
struka. Neki broš bi to mogao i da prikrije, ali Melani možda ima oštro oko. Ostale su
još samo raznobojne pamučne haljine koje joj nisu izgledale dovoljno svečane za tu
priliku, balske haljine i ona od zelenog muslina sa cvetićima koju je juče imala na
sebi. Ali, to je bila popodnevna haljina i nije bila zgodna za barbekju, jer je imala
samo kratke naduvane rukave a izrez na grudima je bio dovoljno širok i za balsku
haljinu. Nije joj ostajalo ništa drugo nego da nju obuče. Na kraju krajeva, ona se ne
stidi svoga vrata, mišica i grudi, ako baš i nije u redu da ih pokazuje pre podne.
Dok je stajala pred ogledalom i izvijala se da vidi svoju sliku sa strane, pomislila
je kako na celoj njenoj pojavi nema ničega čega bi se morala stideti. Vrat joj je bio
kratak i zaobljen a mišice punačke i primamljive. Njena prsa, visoko uzdignuta
steznikom, bila su prekrasna prsa. Ona nije nikad morala da prišiva sitne redove
svilenih porupčića na svojim platnenim strukovima, kao što su radile mnoge
šesnaestogodišnje devojke da bi svome stasu dale željene linije i punoću. Bila je
srećna što je od Elen nasledila vitke bele ruke i majušnu nogu, samo je još želela da
ima i Eleninu visinu, ali bila je zadovoljna i svojom. Kakva silna šteta što se i noge ne
mogu pokazivati, pomisli ona, zadižući naviše svoje suknje i gledajući sa žaljenjem u
lepo zaobljene i čiste linije svojih nogu ispod gaćica. Ona ima tako lepe noge, čak su
joj i sve devojke u Fejetvilskoj akademiji to priznavale. A što se tiče njenog stasa —
nije bilo devojke u Fejetvilu, Džonsborou pa ni u tri pokrajine koja bi imala tako tanak
stas.
Pomisao na njen stas dovede je natrag na praktične stvari. Zelena haljina od
muslina ima u struku sedamnaest palaca, a Mami ju je utegla u steznik za haljinu od
crnog bombazina od osamnaest palaca. Mami je mora još više stegnuti. Ona otvori
vrata, oslušnu i ću teški korak Mami u donjem holu. Ona je doviknu nestrpljivo,
znajući da može slobodno glasno viknuti, pošto je Elen u ostavi gde odmerava
kuvarici dnevni obrok hrane.
— Mnogo ludi misli ja može leti — gunđala je Mami tapkajući teško uz stepenice.
Uđe u sobu zadihana s izrazom čoveka koji očekuje borbu i pozdravlja je
dobrodošlicom. Među svojim širokim rukama nosila je poslužavnik na kome se pušio
doručak: dva velika jamkrompira premazana maslom, gomila korica od crnog
brašna prelivenih sirupom, dve dobre kriške šunke koje su plivale u soku. Kad ugleda
ono što je donela Mami, Skarletin izraz lica pređe od lake razdraženosti u ratobornu
upornost. Onako uzrujana probanjem haljina ona je zaboravila na gvozdeno,
nepokolebljivo pravilo Mami da pre polaska ma na kakvu zabavu gospođice O'Hara
moraju da se tolika nakljukaju hranom kod kuće da ne bi bile u stanju da mnogo jedu
u društvu.
— To ti ništa ne vredi. Ja neću da jedem. Možeš slobodno da nosiš sve to natrag u
kuhinju.
Mami spusti poslužavnik na sto i podboči se rukama o kukove.
— Jeste, mis, vi hoče jedi. Ja neče opet bude isto kao prošla godina barbekju, kad
ja bio mnogo bolestan pa nije mogao donese vama poslužavnik pre nego vi otišla. Vi
mora jede sve što ima ovde.
— Ja neću ni da okusim. Nego dođi ovamo da me stegneš još više, jer smo i
onako zakasnili. Čula sam kako su kola već došla pred kuću.
— Hajde, mis Skarlet, budi dobar pa dođi jedeš samo malo. Mis Karin i mis
Sjuelin već pojelo sve.
— Verujem da jesu — reče Skarlet prezrivo. — One nisu bistrije od običnog
zečića. Ali ja neću. Meni je dosta tih vaših poslužavnika. Neću skoro zaboraviti onaj
slučaj kad sam pojela sve što je bilo na jednom poslužavniku pa otišla kod
Kalvertovih, a kod njih bio sladoled od leda donesenog naročito za to čak iz Savane i
ja sam mogla da pojedem samo jednu kašičicu. Ja hoću da se danas dobro
provedem i da jedem sve što mi se dopada.
Čelo Mami se natušti na ovo prkosno proglašavanje jeresi. Ono što jedna
gospođica može da radi i ono što ona ne može da radi bile su isto tako različite stvari
u glavi Mami kao crno i belo: između njih nije bilo nikakve prelazne sredine. I Sjuelin
i Karin bile su kao neka ilovača u njenim rukama i slušale su s puno poštovanja njene
opomene. Ali, imala je muke da nauči Skarlet da su njeni prirodni prohtevi u većini
slučajeva nedostojni jedne mlade dame. Mami je teško odnosila pobede nad
Skarletom i te su pobede predstavljale silne podvige prepredenosti nepoznate belom
svetu.
— Ako vi ne mari kako svet kaži za ova porodica, ja mari — grmela je ona. — Ja
neče vidi svaki tamo u društvo kaže kako vi ne dobro vaspitan devojka. Ja uvek i uvek
vama kaži kako čovek može pozna fino gospođa ako ona malo jedi. I ja neće vidi kako
vi ide kod gos'n Vilks pa jedi kao poljsko radnik i trpa meso u guša kao grabljivo tica.
— Majka je prava dama pa ipak jede — odgovori Skarlet.
— Kad vi bude udata, onda može i vi jede — odgovori Mami. — Kad mis Elen
bio mlado kao vi, ono nikad ne jede ništa kad išla društvo, ni vaše tetka Polin, ni tetka
Eulali. I ono našlo muž. Mlado gospojca što mnogo jedi nikad ne može ufati muž.
— Ja to ne verujem. Na onome barbekjuu, kad si ti bila bolesna pa kad ja nisam
jela pre ručka, Ašli Vilks mi je rekao da se njemu dopada da vidi kod devojke zdrav
apetit.
Mami je zlosutno mahala glavom.
— Što gospođini misli i što govori nije isto stvar. A ja nije video kako gos'n Ašli
dođi prosi vama. Skarlet se namršti, htede da nešto oštro odgovori, ali se uzdrža. Tu
je Mami dobro uhvatila i tu više nije moglo biti prepiranja. Videći uporan izraz na
Skarletinom licu Mami uze poslužavnik pa sa učtivom prepredenosću svoje rase
promeni taktiku. Idući prema vratima ona samo uzdahnu:
— E dobro onda, svršen stvar, ako neće, neće. Ja malopre govori kuvarica kako
čovek može pozna fino dama ako ono malo jede, pa onda ja kaži: » Ja nikad ne vidi
belo gospojca jedi tako malo kao ono mis Meli Hamilton kad ono bio u goste kod
gos'n Ašli... oči kažem mis Indija.«
Skarlet baci na nju jedan oštar pogled pun sumnje, ali se na širokom licu Mami
čitala samo sušta nevinost i žaljenje što Skarlet nije toliko fina dama kao Melani
Hamilton.
— Spusti taj poslužavnik pa me stegni još jače — teče Skarlet razdražljivo. —
Pokušaću da jedem malo kasnije. Ako bih sad jela ne bih se mogla stegnuti kako
valja.
Ugušujući u sebi svoje likovanje Mami spusti poslužavnik.
— Što moja golubica obuči danas?
— To — reče Skarlet, pokazujući na penušavu masu muslinske zelene haljine s
cvetićima. Mami se opet podboči u borben stav.
— Ne, to ni može. To ni pristojno za pre podne. Vi ne moži pokaži vaše prsa pre tri
sat posle podne, a ovaj haljina nema jaka ni rukav. I vama sunce donese pege
sigurno. Ja ne voli vi dobila opet sunce pega, kad ja vama mazao mleko krem cela
zima da skini ono pega, što vi dobila na sunce na plaža u Savana. Ja ide odma' kaže
vaša mama.
— Ako kažeš majci jednu reč pre nego što se budem obukla, ja neću pojesti ni
zalogaja od toga što je tu — reče Skarlet mirno. — Mama neće imati vremena da
me vrati natrag da se ponovo oblačim kad već budem obučena.
Mami uzdahnu nemoćno videći da je pobeđena. Od dva zla ipak je bolje da
Skarlet nosi popodnevnu haljinu na barbekjuu pre podne, nego da se tamo naklopi na
jelo kao prase.
— Uzmi držiš za nešto i prestani dišeš!
Skarlet posluša. Zaustavi disanje i dohvati se za jedan stub od kreveta. Mami stade
da trza i da priteže, snažno, pa kad mali obim struka obuhvaćenog steznikom od riblje
kosti postade još manji u njenim očima se ukaza izraz ponosa i nežnosti.
— Nema drugo devojka ima stas ko moje jagnje — reče ona sa divljenjem. —
Uvek kad ja stegni mis Sjuelin manje od dvadeset palac, ono 'oči padne nesvest.
— Ih! — odahnu s mukom Skarlet jedva govoreći. — Ja nisam nikad pala u
nesvest u životu.
— E, znaš, ne bilo bi mnogo šteta ako vi padne u nesvest ponekad — savetovala je
Mami. — Vi nekad mnogo tvrdo, mis Skarlet. Ja odavno mislio kažem vama, to ne
'zgleda lepo kako vi ne padne nesvest kad vidi zmija, ili miš i tako stvar. Ne misli kaže
kad vi sam kod kuća, nego vi kad negde ima društvo. A ja vama kazao...
— Hajde, hajde, požuri se. Ne pričaj toliko. Ja ću već dobiti muža, videćeš, iako
ne vrištim i ne padam u nesvest. Gospode bože, ala sam stegnuta! Navuci mi haljinu.
Mami pažljivo spusti haljinu od deset metara zelenog muslina preko širokih
sukanja i zakopča pozadi dugmeta na tesnom, duboko izrezanom struku.
— Samo pazi držiš vaše šal preko rame kad sedi na sunce, i ne skini šešir kad ima
mnogo vruće — naređivala je ona. — Inače dođeš kući crno kao staro gospa Sleteri.
Sad ajde jedi, zlato moj, samo ne jedeš brzo.
Skarlet poslušno sede ispred poslužavnika pitajući se da li će biti u stanju još da
diše ako unese nešto hrane u želudac. Mami dohvati jedan ubrus sa umivaonika pa
joj ga pažljivo priveza oko vrata i raširi preko krila. Skarlet poče prvo sa šunkom, jer
je volela šunku, i nekako je silom proguta.
— Kamo lepe sreće da sam već udata — reče ona prelazeći na jamkrompire sa
odvratnošću. — Dosta mi jo već te neprirodnosti i da nikad ne smem da činim ono
što želim. Dosta mi je toga da se pravim da jedem kao neka ptica, da hodam kad mi
se trči i da kažem kako sam umorna posle jednog valcera a igrala bih puna dva dana
da se ne umorim. Dosta mi je već što moram da uzviknem: » Kako ste vi divni!«
svakoj muškoj budali koja nema ni pola moje pameti i sita sam toga pretvaranja kao
da ništa ne znam da bi ljudi mogli da mi pričaju nešto i da se prave važni dok to
rade... Ne mogu više ni zalogaja.
— Proba edno kolač — reče Mami neumoljivo.
— Zašto devojka mora da bude luckasta pa da dobije muža?
— Ja misli to zato što gospodi ne znaju šta oči. Oni samo znaju što oni misli ono
'oči, to onda žena štedi sebe mnogo nevolja i ne postani staro devojka. A oni misli oni
voli malo lutkica što kao tica i nema ništa pamet. Ja ne misli jedno gos'n voli oženi
jedno devojka ako misli ono više pametan nego on.
— Pa zar ne misliš da se muževi iznenade kad vide posle venčanja da su im žene
pametne?
— Jeste, ali onda kasno. Ono već oženjeno. A gospodi opet želi njegovo žena treba
budi pametan.
— Jednoga dana ću ja da počnem da radim i da govorim sve što želim da radim i
da govorim, pa ako ljudi to ne vole baš me briga.
— Ne, vi ne sme radiš to — reče Mami sumorno. — Ne kad ja još živa. Sad samo
jediti ovaj kolač. Umoči sok, zlato.
— Ja mislim da Jenki devojke nisu takve budale. Kad smo bile u Saratogi prošle
godine ja sam videla mnoge da se drže i ponašaju kao da su jako pametne, i to pred
ljudima.
Mami samo frknu na nos.
— Jenki devojka! Jeste molim! Ja misli ono kaži kako misli, samo ja ne vidi mnogo
ona što se udala u Saratoga.
— Ali i Jenki moraju da se žene — dokazivala je Skarlet. — Ne rastu valjda iz
zemlje. Mora da se žene i da imaju dece. Ima ih tako mnogo.
— Ljudi ženi nji zbog njino pare — reče Mami odlučno.
Skarlet natopi hlebnu koru u sok i metnu je u usta. Možda ipak ima neke istine u
tome što Mami kaže. Mora biti nečega u tome, jer i Elen govori to isto, samo
drukčijim i lepšim rečima. U stvari svaka majka nastoji da ubedi svoju kćerku da
treba da bude nemoćno i neumešno stvorenje, košuta s preplašenim očima i da se
pripija kao koza. Potrebno je stvarno mnogo bistrine da se može stalno zauzimati
takva poza. Možda je ona zaista suviše muškobanjasta. Ponekad se ona prepirala s
Ašlijem i otvoreno iskazivala svoja mišljenja. Možda ga je to, kao i njena zdrava
ljubav za pešačenje i jahanje i odvratilo od nje okrenuvši ga prema nežnoj Melani.
Možda... ako bi ona promenila svoju taktiku ... Ali je osećala da kad bi Ašli bio
podložan takvim ženskim podvalama ona ga ne bi uvažavala kao što ga sad uvažava.
Čovek koji je toliko lud da padne zbog jednog osmeha, jednog padanja u nesvest, ili
jednog usklika: » O, kako ste divni!« , nije ni vredan da je dobije. Ali izgleda da su svi
oni takvi.
Ako se ona ranije služila pogrešnom taktikom prema Ašliju — pa lepo, to je prošlo
i svršeno je s tim. Danas će se poslužiti drugom taktikom, onom pravom. Ona hoće
njega po svaku cenu, a ima svega nekoliko časova da ga dobije. Ako to može da se
postigne padanjem u nesvest, ili pravljenjem da se pada u nesvest, onda će ona pasti
u nesvest. Ako uspijanje, smeškanje i koketerija, ili praznoglavost mogu da ga
privuku, ona će vrlo rado odigrati ulogu kokete i biti šupljoglavija nego i sama Ketlin
Kalvert. A ako su potrebne smelije mere, ona će i njih preduzeti. Danas ili nikad!
Nije bilo nikoga da joj kaže da njena prava ličnost, ma kako nezgodno puna
životne snage, više privlači nego ne znam kakvo pretvaranje koga bi se mogla latiti.
Da joj je to neko kazao njoj bi bilo milo ali ne bi verovala, jer se ni u koje doba, ni
pre ni posle, ženska prirodnost nije tako nisko cenila.
Dok su je karuce vozile niz crveni drum prema plantaži Vilksovih Skarlet je
osećala neko grešno zadovoljstvo što u društvu neće biti ni njena majka, ni Mami.
Neće na barbekjuu biti nikoga ko bi jednim neprimetnim uzdizanjem obrva, ili lakim
pućenjem donje usne mogao da omete njen plan za nastupanje. Sjuelin će sigurno
sve pričati sutra kod kuće, ali ako sve bude išlo onako kako se Skarlet nada, uzbuđenje
u porodici zbog njene veridbe ili njenog bekstva s Ašlijem biće kudikamo jače od
njihove ljutine. Da, ona se jako radovala što je Elen morala da ostane kod kuće.
Džerald, koji je toga jutra potegao malo više konjaka, beše dao otkaz Džonasu
Vilkersonu, te je Elen ostala na Tari da pregleda sa njim račune pre njegovog
odlaska. Skarlet je poljubila majku i rekla joj zbogom u maloj kancelariji u kojoj je
ona sedela ispred visokog pisaćeg stola sa pregradama prepunim hartija. Džonas
Vilkerson, sa šeširom u ruci, stajao je pored nje, a na licu sa crnpurastom i
zategnutom kožom jasno se čitao bes što ga tako bez ustezanja izbacuju sa najboljeg
nastojničkog mesta u Pokrajini. I to zbog toga što se malo zabavljao. On je bio rekao
Džeraldu nekoliko puta da dete Eme Sleteri može da potiče od nekih desetak ljudi isto
tako kao i od njega — i Džerald se slagao s tim mišljenjem — ali to nije nimalo
menjalo stvar ukoliko se ticalo Elen. Džonas je mrzeo sve Južnjake. Mrzeo je njihovu
hladnu uljudnost prema njemu i preziranje njegovog društvenog položaja koje se
nije moglo pokriti uljudnošću. A više od sviju mrzeo je Elenu O'Hara, jer je bila
oličenje svega onoga što je on mrzeo kod Južnjaka.
Mami je kao nastojnica plantaže ostala da pomogne Eleni, te je Dilsi sedela na
boku pored Tobija, držeći na krilu kutiju od kartona sa devojačkim haljinama za
igranku. Džerald je jahao pored karuca na svome velikom konju za lov, zagrejan od
konjaka i zadovoljan samim sobom što je svršio tako brzo taj neprijatni posao sa
Vilkersonom. Bio je prebacio odgovornost na Elenu, a njeno žaljenje što će
propustiti barbekju i sastanak s prijateljicama nije mu ni padalo na pamet. Dan je
bio tako divan, njegova polja tako lepa, a ptice pevaju i on se oseća suviše mlad i
veselo raspoložen da bi mogao misliti ma na koga drugog. S vremena na vreme bi
zapevao pesmu: » Peg se vozi u karucama« , i jednu drugu poznatu irsku pesmu, ili
onu žalosniju tugovanku za Robertom Emet: » Ona je daleko od zemlje gde njen
mladi junak spi« .
Bio je veseo, prijatno uzbuđen izgledom da provede dan u vikanju o Jenkima i o
ratu, a ponosan na svoje tri lepe kćeri u njihovim široko razastrtim suknjama na
obručima ispod luckastih, majušnih suncobrana od čipke. Nije ni pomišljao na
jučerašnji razgovor sa Skarlet, jer mu je bio potpuno izvetreo iz glave. Samo je
mislio kako je lepa, kako mu služi na čast, i kako su joj danas oči zelene kao bregovi u
Irskoj. Ova poslednja misao mu dade bolje mišljenje o njemu samom jer je u njoj
bilo nečega poetičnog, i on počasti devojke glasnim i nešto malo nečistim pevanjem
pesme: » O, bojo zelena!« Skarlet je gledala u njega sa onim izrazom prezrenja
punog ljubavi kakvo majke osećaju prema svojim malim, razmetljivim sinovima, a
znala je da će do sunčevog smiraja on već biti jako pijan. Kad se bude vraćao kući
tako pijan pokušavaće kao obično da preskoči svaku ogradu između Dvanaest
Hrastova i Tare, i nadala se da će zahvaljujući milosti proviđenja i pameti svoga
konja izbeći da slomi vrat. S prezrenjem će obići most i na konju preći reku, pa će
stići kući silno larmajući dok ga Pork ne stavi da legne na sofu u kancelariji, jer ga je
on uvek u takvim prilikama čekao sa lampom u prednjem holu. Upropastiće svoje
novo štofano odelo, a to će biti za njega povod da sutra ujutru strašno psuje i
nadugačko i naširoko priča Eleni kako mu je konj u mraku pao s mosta — vrlo
providna laž koja neće zavarati nikoga, ali koju će svako primiti za gotovo a on pak
misliti da se vesto izvukao.
Tata je mio, sebičan, neodgovoran stvor, mislila je Skarlet u nastupu ljubavi
prema njemu. Ona se osećala toga jutra tako uzrujana i srećna da je svojom
ljubavlju obuhvatala ceo svet kao i Džeralda.
Bila je lepa i bila je svesna toga, osvojiće Ašlija i oteti ga za sebe pre nego što taj
dan protekne. Sunce je bilo toplo i nežno, a sjaj proleća Džordžije širio se pred
njenim očima. Pored puta su lozice kupina prekrivale najnežnijim zelenilom divlje
crvenilo oranice izrivene zimskim kišama, a gole granitne stene što su probijale kroz
crvenu zemlju behu okićene resama divljih ruža i okružene svuda unaokolo divljim
ljubičicama bledomodre boje. Po pošumljenim brdima iznad reke drenovi u cvetu
su se blistali i svetlucali belo kao da se usred toga bujnog zelenila zadržao neistopljen
sneg. Rascvetane divlje jabuke su otvorile svoje pupoljke u svima prelivima boja, od
najnežnije bele do zatvorenoružičaste, a po zemlji, ispod drveća, onde gde je sunce
šaralo zemlju prekrivenu jelovim iglicama, divlji orlovi nokti su razastrli svoj
raznobojni prostirač, crven, narandžast i ružičast. U lakom povetarcu koji je čarlijao
osećao se miris rascvetanog žbunja i drveća, te je svet mirisao tako lepo da bi ga
čovek čisto pojeo.
— Sećaću se dogod budem živa kako je ovo bio divan dan — pomisli Skarlet. —
Možda će ovo biti moj venčani dan!
Uz življe kucanje srca mislila je o tome kako će ona i Ašli možda još toga
popodneva jahati brzo kroz tu rascvetanu i zelenu lepotu, ili možda doveče, po
mesečini, prema Džonsborou i nekom svešteniku. Ona će se, razume se, morati
ponovo venčati pred sveštenikom iz Atlante, ali o tome će onda Elen i Džerald imati
da razbijaju glavu. Malo je zadrhtala pri pomisli kako će Elen prebledeti od stida kad
čuje kako je njena kćerka odbegla s verenikom druge devojke, ali je znala da će joj
Elen to oprostiti kad bude videla njenu sreću. A Džerald će grditi i grmeti, ali će i
pored svih svojih jučerašnjih zamerki o tome kako ne voli da se ona uda za Ašlija biti
zadovoljan više nego što se može iskazati što će se njegova porodica oroditi s
Vilksovima.
— Ali o tome ću se brinuti pošto se budem venčala — pomisli ona, odbacujući
brigu od sebe.
Bilo je nemoguće osećati se drukčije nego uzdrhtao od radosti na tome toplom
suncu, u takvo proleće, i u času kad se dimnjaci plantaže kod Dvanaest Hrastova
počinju već ukazivati na bregu preko reke.
— Proživeću tamo čitav svoj život i videću pedeset proleća kao što je ovo, a
možda i više, i pričaću svojoj deci i unučićima kako je ovo proleće bilo krasno,
krasnije nego ikoje što će ga oni videti — mislila je ona u sebi. Bila je tako srećna da
se i ona pridruži pevanju poslednje strofe pesme: » O, bojo zelena!« i dobi od
Džeralda bučnu pohvalu.
— Ja ne razumem zašto si ti tako vesela jutros — reče Sjuelin ljutito, jer ju je u
duši još pekla misao da bi ona mnogo bolje izgledala u Skarletinoj zelenoj balskoj
haljini nego i sama njena vlasnica. I zašto je ta Skarlet tako sebična kad treba da njoj
pozajmi svoje haljine i šešire? I zašto majka drži uvek stranu njoj i kaže kako zelena
boja nije za Sjuelin? — Ti znaš kao i ja da će večeras da se objavi Ašlijeva veridba.
To mi je tata rekao jutros. A ja znam da si ti već od pre nekoliko meseci izgleda
bacila oko na njega.
— To je sve što ti znaš — reče Skarlet, isplazivši joj jezik i ne hoteći da gubi svoje
dobro raspoloženje. Kako li će gospođica Sju biti iznenađena sutra u ovo doba!
— Ti znaš, da to nije tačno, Suzi — protestovala je neprijatno iznenađena Karin.
— Pa ti znaš da je Skarlet zaljubljena u Brenta.
Skarlet brzo okrete pogled prema svojoj mlađoj sestri, čudeći se kako neko može
biti tako sladak. Sva je porodica znala da je trinaestogodišnje srce Karin puno ljubavi
prema Brentu Tarltonu, koji nije o njoj nikad ni mislio drukčije osim kao o
Skarletinoj najmlađoj sestri. Kad Elen ne bi bila tu svi O'Hara su je peckali do suza
tom njenom ljubavlju.
— Slušaj, mila, ja ne marim nimalo za Brenta — izjavi Skarlet, toliko srećna da je
mogla da bude i plemenita. — A ni on ne mari nimalo za mene. Ta on čeka da ti
porasteš!
Oblo malo lice Karin porumene, dok se na njemu zadovoljstvo borilo sa
nevericom.
— Oh, Skarlet! Je li to istina?
— Skarlet, ti znaš šta je mama rekla, da je Karin suviše mlada da misli na takve
stvari, a ti je navodiš na takve misli.
— No, idi pa kaži mami ako hoćeš da vidiš da li ja marim — odgovori Skarlet. —
Ti bi htela da zadržiš malo sestricu zato što vidiš da će ona za koju godinu biti lepša od
tebe.
— Budite učtive jedna prema drugoj danas, ili ću ja uzeti svoj bič — opomenu ih
Džerald. — A sad, pssst! Čujem neke točkove! To će biti Tarltonovi ili Fontenovi.
Kad se primakoše raskrsnici gde se njihov put ukrštao s putem koji je silazio niz
gusto pošumljeni breg i vodio iz Mimoze i Ferhila, topot kopita i šum kolskih točkova
ču se jasnije, pa onda iza zaklona od drveća odjeknuše i prijatni ženski glasovi koji su
se prepirali. Džerald, koji beše odjahao napred, zaustavi svoga konja i dade znak
Tobiju da stane s kolima na mestu gde su se dva puta sastajala.
— To su dame Tarlton—javi on svojim kćerima dok mu se rumeno lice blistalo
od zadovoljstva, jer posle Elen nije u Pokrajini bilo gospođe koju je on više voleo od
riđokose gospođe Tarlton. — I to ona sama tera! Ah, to je žena sa divnim rukama za
upravljanje konjima! Lake kao perce a jake kao sirova koža, a uz to tako lepe da ih
čovek može poljubiti. Šteta što nijedna od vas nema takve ruke — dodade on,
bacajući mile i prekorne poglede na svoje kćeri. — Karin se tako plaši jadnih
životinja, a i Sjuelin ima ruke kao da su od masla kad drži uzde, dok ti, mačkice ...
— Ja bar nisam nikad pala s konja — viknu Skarlet ljutilo. — A gospođa Tarlton
tresne o svakom velikom lovu.
— I prelomi ključnu kost kao kakav čovek — reče Džerald. — Nikakvog padanja u
nesvest, ni traga od neke vriske. A sad dosta o tome, evo ih, tu su.
On se uspravi u svojim uzengijama i razmahnuvši svečano skide šešir kad se
karuce Tarltonovih pretrpane devojkama u svetlim haljinama, suncobranima i
lepršavim velovima ukazaše sa gospođom Tarlton na boku, kao što Džerald beše već
rekao. Kraj njene četiri kćeri, njihove dadilje i njihovih balskih haljina u dugim
kutijama od kartona nije bilo mesta još i za kočijaša. Sem toga Bietris Tarlton nikad
nije rado dopuštala nikome, bio on beo ili crn, da tera njene konje kad njene ruke
nisu u zavojima. Nežnih i sitnih kostiju, tako bele kože da bi čovek rekao da joj je
plamena kosa posisala i poslednji trag rumenila iz obraza, ona se ipak sva prelivala
od zdravlja i neumorne energije. Donela je na svet osmoro dece, isto tako riđe kose i
isto tako pune života kao i ona. U Pokrajini se govorilo da je umela da ih lepo vaspita
zato što je i pored sve svoje ljubavi prema njima primenjivala na njih isti postupak
kao i na svoje ždrebice i pustila ih da žive na slobodi, a u isto vreme ih podvrgavala
strogoj disciplini. » Savijati ih, ali ih ne slomiti« — bilo je načelo gospođe Tarlton.
Volela je konje i neprestano govorila o njima. Razumevala ih je i upravljala
njima bolje nego bilo koji čovek u Pokrajini. Ždrebad bi provalila sa livada na
travnjak ispred kuće, kao što je i njeno osmoro dece preplavilo prostranu kuću na
vrhu brega, a ždrebad, sinovi, kćeri i lovački psi trčkarali su oko nje dok je išla tamoamo po plantaži. Ona je konjima, a naročito svojoj alataskoj kobili Neli, pripisivala
ljudsku inteligenciju i kad bi je kućni poslovi zadržali preko onog vremena u koje je
nameravaia da pođe na svoje svakodnevno jahanje ona bi tanjirić sa šećerom dala u
ruke nekom malom crncu i rekla mu: » Idi daj Neli šaku šećera i kaži joj da ću ja
odmah doći« .
Osim u retkim prilikama, ona je uvek imala na sebi jahaće odelo, jer bilo da je
jahala ili ne ona je uvek očekivala da će jahati, pa je s obzirom na tu mogućnost po
ustajanju oblačila haljinu za jahanje. Svakoga jutra, bilo kišno ili lepo, Neli je bila
osedlana, te su je vodali gore-dole ispred kuće u očekivanju vremena kad će gospođa
Tarlton moći da odvoji jedan čas od svojih kućnih poslova. Ali bilo je teško
upravljati plantažom Ferhil i s mukom se moglo oteti malo slobodnog vremena, te je
Neli često hodala sat za satom gore-dole bez jahača, dok je Bietris Tarlton svršavala
dnevne poslove sa skutovima svoje jahaće haljine rasejano prebačenim preko ruke,
ispod koje su se videle noge do kolena u sjajnim jahaćim čizmama. Danas, obučena
u crnu svilu preko nemoderno uzanih obruča, ona je izgledala kao da je u svojoj
haljini za jahanje, jer je haljina bila tako strogo skrojena kao i jahaći kostim, a mali
crni šešir sa dugim crnim perom nakrenutim nad jednim toplim, blistavim
kestenjastim okom bio je slika njenog izgužvanog starog šešira koji je nosila na
jahanju.
Ona mahnu bičem kad ugleda Džeralda, pritera par alata koji su poigravali pa ih
zadrža da stanu, a četiri devojke u zadnjem delu karuca nagnuše se napolje i udariše
u tako glasno međusobno pozdravljanje da zaprega opet krenu uplašeno. Površni
posmatrač bi mislio da je prošlo već nekoliko godina otkako Tarltonovi nisu videli
porodicu O'Hara, a ne svega dva dana. Ali su oni bili vrlo druževna porodica i voleli
su svoje susede, naročito devojke O'Hara. To jest voleli su Sjuelin i Karin. Nijedna
devojka u Pokrajini izuzimajući samo luckastu Ketlin Kalvert, nije istinski volela
Skarlet.
Preko leta bi se u Pokrajini priređivao prosečno po jedan barbekju nedeljno sa
igrankom, ali su za riđokose Tarltonove sa njihovom ogromnom sposobnošću za
provodnju svaki barbekju i svaka igranka bili isto tako uzbudljivi kao da je to bio prvi
barbekju ili prva igranka na kojoj su oni bili. Bio je to lep i punačak kvartet, tako
natrpan u karuce da su im obruči od sukanja i volani padali jedni preko drugih, a
suncobrani im se naginjali i sudarali nad širokim šeširima protiv sunca, iskićenim
ružama i pantljikama od crne kadife koje se vezuju na podbratku. Ispod tih šešira su
bili zastupljeni svi prelivi riđe kose — Hetina prosto riđa, Kamilina plava sa riđim
prelivima, Randina svetlo smeđa sa odsjajima bakarnocrvenim, i najzad u male Beti
vitice boje kao mrkva.
— Divna kita devojaka, gospođo — reče Džerald galantno, zaustavivši konja uz
sama kola. — Ali, ipak trebaće im još mnogo da pobede svoju majku!
Gospođa Tarlton prevali svojim smeđim očima i šaljivo se ujede za donju usnu u
znak da ceni kompliment, a devojke povikaše: — » Mama, prestani da tako prevrćeš
očima, inače ćemo kazati tati!« i » Sreće mi, nema za nas, gospodine O'Hara,
nimalo izgleda pored nje, samo kad se pojavi neki tako lep gospodin kao vi« .
Skarlet se smejala sa ostalima na ove šale, ali ju je kao i uvek sloboda sa kojom su
se Tarltonove devojke ponašale prema svojoj majci dirala pomalo neprijatno. Ona
su se odnosile prema njoj kao da je ona jedna od njih i ni dan starija od šesnaest
godina. U očima Skarlet i sama pomisao da tako nešto kaže svojoj majci ličila je na
vređanje svetinje. A ipak ... ipak ... bilo je nečega vrlo prijatnog u tim odnosima
Tarltonovih devojaka i njihove majke, one su je obožavale i pored toga što su je
kritikovale, grdile i peckale, ali to ne znači — žurila se Skarlet da iskreno prizna sama
sebi — da bi ona više volela da ima majku kao gospođa Tarlton nego Elen, nego bi
ipak bilo zanimljivo moći se šaliti sa svojom majkom. Ona je znala da je i sama ta
pomisao kao neko vređanje za Elen, pa se zastidela od toga. Ona je znala da takve
nezgodne misli nikad ne muče one mozgove pod četiri plamena runa u karucama, te
je, kao što se uvek dešavalo kad bi osetila da je u nečem drukčija od ostalog sveta,
obuze neka razdražljiva zbunjenost.
Premda je imala vrlo bistar mozak ona nije bila sposobna za psihološku analizu,
nego je samo polusvesno shvatala da pored svega toga što su Tarltonove devojke
neobuzdane kao ždrebad i divlje kao zečevi u martu, one imaju izvesnu bezbrižnu
svojeglavost koja je deo njihovog nasleđa. I po ocu i po majci ta deca su bila
Džordžijanci, i to severni Džordžijanci, tek za jedno pokolenje odmakli od prvih
pionira. Oni su jasno znali sebe i svoju okolinu. Znali su nagonski šta hoće, kao što su
to znali i Vilksovi. samo u vrlo različitim pravcima. Kod njih nije bilo onakvih sukoba
kakvi su često besneli u grudima Skarlet, gde se krv jedne prefinjene aristokratkinje
blagoga glasa mešala s lukavom, seljačkom krvi jednog irskog seljaka. Skarlet je
želela da poštuje i obožava svoju majku kao idola, ali i da joj mrsi kosu i da je pecka
u šali. A znala je, opet, da mora biti ovakva ili onakva. To je bila ona ista protivrečna
želja koja je navodila da želi da izgleda nežna i lepo vaspitana dama kad je s
mladićima, a u isto vreme da bude devojka koja se ne ljuti na pokoji poljubac katkad.
— A gde je Elen danas? — upita gospođa Tarlton.
— Otpustili smo nadzornika pa je ona ostala kod kuće da s njim pregleda račune.
A gde su vaš muž i mladići?
— O, oni su odjahali do Dvanaest Hrastova još pre nekoliko časova — da probaju
punč i da vide da li je dovoljno jak. Kao da neće imati dosta vremena za to od sada
pa do sutra ujutru! Ja ću da molim Džona Vilksa da ih zadrži na prenoćištu, makar ih
morao smestiti i u štali. Pet pripitih ljudi — to je malo suviše za mene samu. Sa
trojicom i mogu da iziđem na kraj, ali...
Džerald brzo upade da promeni predmet razgovora. On je osećao kako se njegove
rođene kćeri smeškaju iza njegovih leđa, sećajući se u kakvom je stanju on došao
kući od Vilksovih posle poslednjeg barbekjua prošle jeseni.
— A zašto vi danas ne jašete, gospođo Tarlton? Vi bez vaše Neli — pa to niste više
vi! Nema zbora, vi ste pravi stentor...
— Ja stentor, lepi moj mladiću? — reče gospođa Tarlton podražavajući
Džeraldov irski naglasak i izgovor — hoćete da kažete kentaur. Stentor je bio nekakav
čovek čiji se glas razlegao kao mesingani gong.
— Stentor ili kentaur to je meni svejedno — odgovori Džerald ne zbunjujući se
nimalo zbog svoje greške. — A imate baš i glas kao mesingani gong, gospođo, kad
huškate kerove, jest, vere mi!
— E to ti je sad dobro rekao, mama — reče Heti. — Ja sam ti već govorila da
vičeš kao neki divlji Indijanac kad god ugledaš lisicu.
— Ali ne vičem ni blizu tako glasno kao ti kad ti Mami pere uši — uzvrati gospođa
Tarlton. — A imaš šesnaest godina! Da, a danas ne jašem zato što se Neli jutros
oždrebila.
— Zar? — viknu Džerald sa stvarnim interesovanjem, dok mu je irska strasna
ljubav za konje sijala u očima, i Skarlet opet oseti kao neki neprijatan potres
upoređujući svoju majku sa gospođom Tarlton. Za Elen kobile se ne ždrebe, niti se
krave tele. Skoro da ni kokoške ne nose jaja. Elen je potpuno prelazila preko tih stvari.
Ali gospođa Tarlton nije znala za takva prećutkivanja.
— Je li mala ždrebica, a?
— Ne, krasan mali pastuv tankih dugih nogu. Morate skoro doći da ga vidite,
gospodine O'Hara. Pravi tarltonski konj. Crven je kao Hetine vitice.
— A i inače mnogo liči na Heti — reče Kamil, pa vrišteći iščeze u vihoru sukanja,
bluza i šešira zato što je Heti, čije se lice izdužilo, počela da je štipa.
— Moje ždrebice kao da su jutros dobile malo više zobi — reče gospođa Tarlton.
— Gađaju kopitama od onog trenutka kad smo jutros čuli novost o Ašliju i onoj
njegovoj maloj rođaci iz Atlante. Kako se ono zvaše? Melani? Neka je bog
blagoslovi, slatka je to mala, ali ja se nikad ne mogu da setim njenog imena ni
njenog lica. Naša debela kuvarica je žena jednog Vilksovog sluge pa je on sinoć
došao sa vešću da će veridba biti oglašena večeras, a kuvarica nam je to kazala
jutros. Sve su devojke uzbuđene zbog toga, ma da ja ne mogu da razumem zašto.
Svako živi je već godinama znao da će se Ašli oženiti njome, to jest ako se ne oženi
nekom od svojih rođaka iz porodice Bar iz Makona. Isto onako kao što će se Honi
Vilks udati za Melaninog brata Čarlsa. A sad recite vi meni, gospodine O'Hara, da li
je Vilksovima zabranjeno da se žene van svoje porodice? Jer ako ...
Skarlet ne ču ništa više od njenih reči izgovorenih kroz smeh. Za kratak trenutak
njoj se učinilo kao da je sunce zapalo za neki taman oblak i ostavilo ceo svet u tami,
da je oduzelo boju stvarima. Sveže zeleno lišće izgledalo je sparušeno, drenovi bledi,
a rascvetane divljake, onako ružičaste maločas, uvenule i bezbojne. Jedno je bilo
znati da je Ašli veren, a sasvim je druga stvar čuti kako svet o tome govori tako
nemarno. Zatim joj se hrabrost povrati u snažnom nastupu, sunce se opet pojavi i
predeo opet zablista u svome sjaju. Ona zna da Ašli voli nju. To je nesumnjivo. I
nasmeši se pri pomisli kako li će ta ista gospođa Tarlton biti iznenađena kad se te
večeri ne objavi nikakva veridba — kako će se iznenaditi ako čuje za neka bekstvo. I
pričaće susedima kako je ta Skarlet prepredena ptičica, jer je sedela tu i slušala
mirno njen govor o Melani, dok su, međutim, ona i Ašli... Ona se nasmeši na svoje
misli, jamice joj se pojaviše na obrazima, a Heti, koja je oštro posmatrala dejstvo
reči svoje majke, klonu natrag s lakim zbunjenim mrštenjem.
— Ja ne marim makar šta vi kazali, gospodine O'Hara — govorila je gospođa
Tarlton energično. — Nikako to nije u redu, to uzimanje između rođaka. Još kojekako
što se Ašli ženi sa tom malom Hamilton, ali da se Honi uda za onoga bledunjavog
Čarlsa Hamiltona...
— Honi neće uloviti nikoga ako se ne uda za Čarlsa — reče Randa, svirepa i
sigurna u svoj sopstveni uspeh.
— Ona nije nikad imala nikakvog udvarača osim njega. A i on se nikad nije
pokazivao baš jako zaljubljen u nju, iako su vereni. Je li, Skarlet, sećaš li se kako je
jurio za tobom prošlog Božića?
— Nemojte da budete pakosni, gospođice! — reče joj majka. — Bratučedi ne bi
smeli da se uzimaju, pa čak ni dalji rođaci. To slabi rasu. Tu nije slučaj kao kod
konja, čovek može spariti neku kobilu s njenim bratom, ili nekog konja s njegovom
ćerkom i dobiti dobre rezultate ako vodi računa o rasi, ali sa ljudima to ne ide. Možda
se dobiju lepe crte, ali nema čvrstine. Vi...
— E, gospođo, tu se ja ne slažem s vama! Možete li mi pokazati bolje ljude nego
što su Vilksovi? A oni se uzimaju između sebe još bogzna otkada.
— I krajnje je vreme da s tim prestanu, jer posledice već počinju da se pokazuju.
O, ne toliko na Ašliju, jer je on dosta lep vrag, premda čak i on... Nego pogledajte
one izbledele i slabunjave Vilksove devojke, jadnice! Krasne devojke, nema zbora,
ali slabunjave. Pa pogledajte tu mis Melani! Mršava je kao pritka, nežna da bi je
vetar oduvao kao perce i bez trunke živosti. Nijedne svoje misli samo: » Ne,
gospođo« , » Da, gospođo!« Ništa se drugo ođ nje ne čuje. Razumete šta hoću da
kažem? Toj porodici je potrebna nova krv, lepa, snažna krv, kao moje riđokose ili
vaša Skarlet. Nemojte da me pogrešno shvatite. Vilksovi su krasni ljudi, na svoj
način, a vi znate da ih ja volim, ali budimo iskreni! Zar vam se ne čine suviše
prefinjeni? Oni bi mogli podneti za suvu stazu, za brzu stazu ali, pamtite šta kažem, ne
verujem da bi Vilksovi odneli pobedu na blatnoj stazi. Ja bih rekla da je vaspitanjem
iščezla iz njih sva čvrstina i snaga, i da u slučaju opasnosti ne bi bili u stanju da se
pokažu na dovoljnoj visini. Oni su rasa pogodna samo za lepo vreme. A meni treba
konj koji će da trči po svakojakom vremenu! To njihovo uzimanje između sebe
učinilo ih je različitim od ostalog sveta u ovome kraju. Stalno lupkaju prstima po
onome klaviru, ili zabiju glavu u neku knjigu.
Ja mislim da bi Ašli radije čitao nego išao u lov! Da, ja sasvim iskreno verujem
to, gospodine O'Hara.
A pogledajte samo njihove kosti. Suviše tanke. Potrebno im je ukrštanje sa
snažnim ljudima i ženama.
— A... hm... mmm! — nakašlja se naglo Džerald, osećajući se kriv što bi
razgovor, vrlo zanimljiv i sasvim zgodan za njega, mogao izgledati sasvim drukčije
Eleni. On je stvarno bio siguran u to da ona ne bi mogla doći sebi od čuda kad bi
saznala kako su njene kćeri bile izložene da čuju tako otvoren razgovor. Ali je
gospođa Tarlton kao i obično bila gluva za sve druge misli kad bi se jednom dočepala
svoga omiljenog predmeta — odgajivanja, pa bilo konja ili ljudi.
— Ja znam šta govorim, jer sam imala neke rođake koji su se uzimali između sebe
i, dajem vam časnu reč, deca su im sva budibog s nama, buljooka kao krastave žabe,
jadni mali. I kad je moja porodica htela da me uda za jednog bližeg rođaka, ja sam
se uzjogunila kao ždrebe. Rekla sam: » Ne, mama. Nije to za mene. Deca bi mi
imala sakagiju i mrtve kosti.« Mama je pala u nesvest kad sam ja rekla ono o
sakagiji i mrtvim kostima, ali ja nisam popuštala a baka me je pomagala. Baka je
mnogo znala o gajenju konja, pa je rekla da ja imam pravo. Ona mi je pomogla da
odbegnem za gospodina Tarltona. I pogledajte sad moju decu! Krupna i zdrava, a
nema nijednog bolešljivog ni zakržljalog među njima. Bojd je visok svega metar i
sedamdeset, dok Vilksovi...
— Je li po volji da promenimo predmet razgovora, gospođo — upade Džerald
žurno, jer beše opazio zabezeknut izraz na licu Karin i željnu radoznalost kod Sjuelin,
pa se bojao da one mogu postaviti Eleni nezgodna pitanja što bi moglo da dovede do
toga da se pokaže kakav je on bio čuvar. Mačkica je, opazio je on sa zadovoljstvom,
izgledala kao da misli o nekim drugim stvarima, što bi i svaka druga mlada dama
trebalo da radi.
Heti Tarlton ga izvuče iz nezgodnog položaja.
— Gospode bože! Mama, ta hajdemo dalje! — viknu ona nestrpljivo. — Ovo me
sunce strašno pali i prosto kao da čujem kako mi pege izbijaju po vratu.
— Samo trenutak, gospođo, pre nego što pođete — reče Džerald. — Jeste li
odlučili da nam prodate konje za Trupu? Sad rat može da izbije svakoga dana, a
mladići žele da se to pitanje jednom reši. To je trupa Pokrajine Klejton, pa nam za
nju trebaju i konji Pokrajine Klejton. Ali vi, tvrdoglavo stvorenje, nećete nikako da
nam prodate svoje lepe konje.
— Pa možda neće ni biti nikakvog rata — otezala je gospođa Tarlton da bi dobila u
vremenu. Ona je sad bila zaboravila na Vilksove i njihovo čudno međusobno
stupanje u brak.
— Ali, gospođo, pa vi tek ne možete ...
— Mama! — upade opet Heti. — Zar ne možete vi i gospodin O'Hara razgovarati
o konjima isto tako tamo kod Dvanaest Hrastova kao i ovde?
— Sasvim tako, gospođice Heti — reče Džerald — i ja vas neću zadržavati duže
od jednog minuta po časovniku. Za kratko vreme ćemo stići na Dvanaest Hrastova
pa će svaki čovek tamo, mlad i star, hteti da zna šta je bilo s njima. Ah, meni srce
puca što vidim kako jedna tako krasna gospođa kao što je vaša mama sad cicijaši sa
svojim konjima! A gde vam je vaše rodoljublje, gospođo Tarlton? Zar
Konfederacija ne znači baš ništa za vas?
— Mama! — viknu mala Betsi — Randa mi sedi na haljini, pa sam sva izgužvana.
— Pa odgurni Randu od sebe, Betsi, i ćuti! A sad, slušajte me, Džeralde O'Hara
— odgovori ona, a oči joj počeše sevati. — Nemojte da mi tu bacate Konfederaciju
u lice! Ja mislim da Konfederacija znači za mene isto ono što i za vas, a još imam i
četiri sina u Trupi a vi nijednog. Ali moji sinovi mogu da se staraju o sebi, a konji ne
mogu. Ja bih rado dala konje i besplatno kad bih znala da će ih jahati mladići za koje
znam da su navikli na čistokrvne konje. Ne, ne bih oklevala ni jednog minuta. Ali da
dam moje krasne životinje na milost i nemilost ljudima iz šume i seljacima koji su
naučili samo na mazge, to ne, nikako! Mene bi po celu noć mučila mora pri pomisli
da ih jašu sa ranama od sedla i da ih ne čiste kako valja. Zar vi mislite da bih ja
dopustila da te neznalice jašu moje mekouste lepotane, da im đemovima raznesu
usta i da ih tuku dok iz njih ne izgnaju i poslednju iskru vatrenosti? Ta šta govorite!
Meni se koža ježi kad samo pomislim na to. Ne, gospodine O'Hara, vrlo je lepo od
vas što tražite moje konje, ali bi bolje bilo da odete u Atlantu i tamo kupite neke rage
za vaše drvoseče. Oni ne bi videli nikakve razlike.
— Mama, zar ne bismo mogli već da pođemo dalje? — upita Kamila pridružujući
se horu nestrpljivih.
— Vi dobro znate da ćete naposletku morati da date vaše lepotana ovako ili onako.
Kad tata i mladići stanu da viču da su potrebni Konfederaciji, vi ćete udariti u plač i
pustićeta ih da idu.
Gospođa Tarlton se nasmeja i zadrma uzde.
— To ja neću nikad učiniti — reče ona dodirnuvši lako konje bičem. Kola krenuše
i odmakoše brzo.
— Silna žena! — reče Džerald stavljajući šešir na glavu i zauzimajući svoje
mesto kraj kola. — Teraj napred, Tobi. Mi ćemo joj vremenom dosaditi i dobićemo
konje. Ali, ona svakako ima pravo! Ima pravo, nema sumnje. Ako neko nije
džentlmen, on nema posla s konjem — za njega je mesto u pešadiji. Ali, na žalost,
nema dovoljno posedničkih sinova u ovoj Pokrajini da dadu potpun broj za Trupu. šta
kažeš, mačkice?
— Tata, molim te jaši iza nas, ili ispred nas. Dižeš toliku prašinu da se mi gušimo
— reče Skarlet, koja je osećala da ne može izdržati više nikakav razgovor. To je
odvajalo od njenih misli, a ona je želela da sredi misli i da podesi svoje lice da bude
primamljivo pre nego što dođu do Dvanaest Hrastova. Džerald poslušno obode konja
mamuzama i odlete napred u oblak crvene prašine za kolima Tarltonovih gde je
mogao da nastavi svoj razgovor o konjima.
VI
Pređoše preko reke i kola se počeše peti uz breg. Pre nego što se ukaza plantaža
Dvanaest Hrastova Skarlet vide kako dim kao neka laka izmaglica lebdi nad vrhovima
visokog drveća i oseti ugodni miris vatre od orahovih cepanica i prasećeg i
jagnjećeg pečenja.
Jame za ognjišta, u kojima je vatra potpaljena još od sinoć, morale su sad već biti
dugi valovi puni rumenog žara na kome se pečenice polagano okreću na ražnjevima,
a sok iz njih kaplje i pršti na usijanom ugljevlju. Skarlet je znala da miris koji je
donosio laki vetrić dolazi iz jednog bokora velikih hrastova iza velike kuće. Džon Vilks
je uvek tamo držao svoje barbekjue, na blagoj padini koja se spušta prema
ružičnjaku, lepom i senovitom mestu, mnogo prijatnijem nego što je, na primer,
mesto kojim se služe Kalvertovi. Gospođa Kalvert nije volela jelo na barbekjuu
govoreći da miris od njega ostaje u kući danima, te su se gosti uvek znojili na
jednom ravnom, otkrivenom mestu na jedno četvrt milje daleko od kuće. Ali je
Džon Vilks, širom države poznat sa svoje gostoljubivosti, zaista znao kako se priređuje
barbekju.
Dugi stolovi na nogarama, prekriveni najfinijim lanenim stolnjacima koje su
Vilksovi imali, uvek su bili postavljeni u najdebljem hladu, s klupama bez naslona na
obema stranama, a stolice, jastuci za klečanje i manji jastučići iz kuće biii su
rastureni po zgodnim mestima u hladovini za one koji ne vole klupe. Na odstojanju
tako velikom da dim ne dopire do gostiju bile su duge jame na kojima se peklo meso
i veliki kazani iz perionica iz kojih, je dolazio ukusan miris » barbekjusosa« i
braunšvajgskog paprikaša. Gospodin Vilks je uvek imao jedno desetak crnaca
zaposlenih služenjem gostiju, koji su neprestano trčkarali do kuće i natrag. Nešto
dalje iza ambara bile su druge jame sa vatrama, gde su kočijaši, domaća posluga i
sobarice gostiju imali svoju čast koja se sastojala iz pogačica, jamkrompira i
svinjskih iznutrica koje crnci toliko vole, a kad je vreme i lubenica, kojih je bilo do
mile volje.
Kad miris pečenja sveže mlade prasetine dopre do nje Skarlet sa uživanjem
nabra nos, nadajući se da će do vremena dok ono bude sasvim pečeno moći već
nešto da jede. Zasad se osećala toliko sita i bila je tako jako utegnuta da se svakog
trenutka bojala da joj ne pozli. To bi bila velika nesreća, jer samo stari ljudi i vrlo
stare gospode imaju prava na to da im bude zlo a da im se u društvu ne zameri.
Popeše se na vrh uzvišice i bela kuća razvi pred njenim očima svoju savršenu
simetriju, s visokim stubovima i prostranim verandama, s ravnim krovom, lepa kao
što je lepa žena koja je sigurna u svoju lepotu te može da bude ljubazna i milostiva
prema svima. Skarlet je volela Dvanaest Hrastova više nego i samu Taru, jer je
imala neku dostojanstvenu lepotu, neku zrelu ozbiljnost koja je nedostajala
Džeraldovoj kući.
Široka polukružna aleja bila je prepuna osedlanih konja i kola i gostiju koji su
silazili i glasno pozdravljali jedni druge. Crnci, koji su se kezili smešeći se, uzrujani
kao i uvek kad je neko veće primanje, odvodili su konje prema štalama da ih tamo
ispregnu ili oslobode sedla za taj, dan. Čopori dece, bele i crne, trčali su larmajući po
sveže zelenom travnjaku, igrali se žmurke i lovljenja, i unapred se hvalili kako će
mnogo da jedu. Prostrani hol koji se prostirao od ulaza pa kroz celu kuću do
sporednih vrata bio je prepun sveta, i kad kola porodice O'Hara priđoše do prepunih
stepenica Skarlet ugleda devojke u krinolinama šarenim kao leptiri kako idu gore-dole
po stepenicama, sa drugog sprata, zagrljene oko pasa zastajkuju da se naslone na
ukusno izrađenu ogradu, smeju se i dovikuju mladićima u holu ispod njih.
Kroz otvorena staklena vrata videla je starije gospođe kako sede u salonu.
Ozbiljne, u haljinama od tamne svile, one su sedele i hladile se lepezama,
razgovarajući o svojim bebama, o bolestima i o tome ko se kim oženio i zašto.
Trpezarijski sluga Vilksovih, Tom, žurio se kroz holove sa srebrnim poslužavnikom u
rukama, klanjao se i ponizno smešio dok je nudio visoke čaše mladim ljudima u
bledosmeđim i sivim čakširama i tankim nabranim košuljama.
Prednja veranda obasjana suncem beše puna gostiju. Da, pa tu je sva Pokrajina,
pomisli Skarlet. Četiri mlada Tarltona bili su tu sa svojim ocem, naslonjeni na visoke
stubove: blizanci Brent i Stjuart jedan uz drugoga, nerazdvojni kao i uvek, a Bojd i
Tom sa svojim ocem Džemsom Tarltonom. Gospodin Kalvert je stajao kraj svoje
Jenki žene koja je i posle petnaest godina provedenih u Džordžiji izgledala kao da ne
može da se ovde snađe. Svaki je bio vrlo uljudan prema njoj, jer su je svi žalili, ali
niko nije mogao da zaboravi da je ona uz svoj osnovni greh u pogledu mesta rođenja
imala još i taj što je nekad bila guvernanta dece gospodina Kalverta. Dva
Kalvertova sina, Reford i Keid, bili su tu sa svojom živahnom, plavom sestrom
Ketlin i zadirkivali crnopurastog Džo Fontena i Sali Manro, njegovu buduću mladu.
Aleks i Toni Fonten šaputali su nešto na uho lepoj Mimiti Manro i terali je da se
naglas smeje. Bilo je porodica čak iz Lavdžoija, sa daljine od deset milja, pa iz
Fejetvila i Džonsboroa, a nekoliko njih i iz Atlante i Mekona. Izgledalo je da kuća
puca od silnog sveta, a bezbrižni žubor razgovora, smeha, kikotanja i oštrog ženskog
piskanja i vriske čas se pojačavao čas utišavao.
Na stepenicama trema stajao je Džon Vilks, kose bele kao srebro, uspravan, a iz
njega je zračila mirna ljubaznost i gostoljubivost isto tako topla i postojana kao
džordžijansko sunce u leto. Kraj njega Honi Vilks — tako nazvana{8} zato što se
svakom bez razlike, počev od svoga oca pa do poljskih radnika, obraćala ljubazno i
prijatnim glasom — vrtela se neprestano i smejala, dovikujući pozdrave novim
pridošlicama.
Očevidna želja Honi da se dopadne svakom čoveku na domaku oštro je odudarala
od mirnog držanja njenog oca, i Skarlet pomisli u sebi kako, možda, ima nečega u
onome što je gospođa Tarlton govorila. Ljudi iz porodice Vilks svakako imaju svu
lepotu porodice. Guste tamnozlatne trepavice koje su jače isticale oči Džona Vilksa i
Ašlijeve — na licu Honi Vilks i njene sestre Indije bile su retke i bezbojne. Honi je
imala čudne oči bez trepavica kao u zeca, a za Indiju se nije moglo kazati ništa drugo
do da je ružna.
Indija se nije mogla nigde videti, ali je Skarlet znala da je ona, verovatno, u
kuhinji, gde daje poslednja uputstva posluži: » Sirota Indija, pomisli Skarlet, otkako
joj je majka umrla toliko je zaposlena kućom da nije imala ni mogućnosti da ulovi
nekog udvarača, osim Stjuarta Tarltona, a što je on uvideo da sam ja lepša od nje to
svakako nije moja krivica« .
Džon Vilks siđe niz stepenice da ponudi ruku Skarleti. Dok je silazila s kola ona vide
kako Sjuelin gleda smešeći se i odmah je bila uverena da je Sjuelin morala ugledati
negde u gomili Frenka Kenedija.
» Zar ja ne bih mogla uloviti boljeg udvarača nego što je ta stara frajla u
čakširama!« — pomisli ona u sebi s puno prezrenja, stajući na zemlju i smešeći se
sa zahvalnošću Džonu Vilksu.
Frenk Kenedi se žurio prema kolima da pomogne Sjuelini, dok se ona tako
kočoperila da Skarlet oseti želju da je ošamari. Frenk Kenedi može da ima više
zemlje nego ma ko u Pokrajini, može da bude dobra srca, ali sve to ne znači ništa kad
se uzme u obzir da mu je četrdeseta, da je sitan i nervozan, i da ima riđeplavu
bradicu i držanje nervozne stare usedelice. Ali, setivši se svoga plana Skarlet uguši u
sebi prezrenje i upravi na njega u znak pozdrava tako zanosno ljubazan osmeh da on
stade kao ukopan, i dok je njegova ruka pomagala Sjuelini on je gledao u Skarlet s
izrazom zadovoljnog zanosa.
Dok je sa Džonom Viiksom vodila ljubazan razgovor o sitnim stvarima ona je
gledala po gomili i neprestano tražila Ašlija, ali njega ne beše na tremu. Čuše se
usklici dobrodošlice od jedno dvanaestak glasova, a Stjuart i Brent potrčaše prema
njoj. Manro devojke dotrčaše i stadoše da se dive njenoj haljini i ona brzo postade
središte jednog kruga glasova koji su se uzdizali sve jače i jače nastojavajući da
nadviču jedni druge. Ali, gde je Ašli? A Melani i Čarls? Trudila se da njeno
interesovanje ne bude upadljivo dok je gledala oko sebe i zavirivala niz hol u
nasmejane grupe u njemu.
Dok je ćeretala, smejala se i bacala brze poglede u kuću i po dvorištu pogled joj
pade na nekog stranca koji je stajao sam u holu i gledao netremice u nju, nekako
hladno i drsko. Taj način na koji ju je on sad gledao dalo joj živo žensko zadovoljstvo
što je privukla jednog muškarca, ali i neko nejasno osećanje zbunjenosti što joj je
haljina isuviše duboko izrezana na grudima. Izgledao je prilično star, imao je
najmanje trideset pet godina. Bio je visok, snažno razvijen čovek. Skarlet pomisli
kako nikad nije videla čoveka sa tako širokim ramenima, tako teškim mišićima, skoro
suviše teškim za čoveka iz otmenog društva. Kad njene oči susretoše njegove on se
nasmeši i pokaza skoro životinjski bele zube ispod kratko potkresanih crnih brkova. Bio
je preplanula lica, mrk kao neki gusar, a oči su mu bile crne i drske kao oči kakvog
gusara koji odmerava galiju koju će da opljačka ili devojku koju će da ugrabi. Na
njegovom licu je bio izraz neke hladne bezobzirnosti i ciničkog podsmeha da Skarlet
skoro izgubi dah. Osećala je da bi takav pogled morao da je vređa i ljutila se na sebe
što se ne oseća uvređenom. Nije znala ko to može biti, ali se na njegovom licu video
neki izraz nesumnjivo otmenog roda. To se videlo po tankom orlovskom nosu nad
punim crvenim usnama, po visokom čelu i široko razmaknutim očima.
Ona odvoji pogled od njega ne nasmešivši mu se pa se okrete, kad neko viknu:
» Rete! Rete Batleru! Hodi ovamo! Hoću da te upoznam s najnemilosrdnijom
devojkom u Džordžiji« .
Ret Batler? Ime joj nekako beše poznato, vezano za nešto skandalozno i zanimljivo,
ali je njoj Ašli bio neprestano u pameti te ona otera tu misao.
— Moram skoknuti gore da malo doteram kosu — reče ona Stjuartu i Brentu koji
su se trudili da je izdvoje iz gomile u neki kutak. — Vi, mladići, pričekajte na mene, i
nemojte mi pobeći s nekom drugom devojkom jer ću inače biti besna.
Videla je da će danas sa Stjuartom teško izići na kraj ako bude flertovala ma s kim
drugim. Bio je prilično » povukao« i imao na licu izazivački izraz za koji je ona iz
iskustva znala da ne predskazuje ništa dobro. Ona zastade u holu da razgovara s
nekim prijateljima i da pozdravi Indiju, koja se beše pojavila iz zadnjih delova kuće s
neurednom kosom i sitnim kapima znoja po čelu. Sirota Indija! Nije joj dosta
nevolje što ima bledu kosu i trepavice i isturenu bradu — znak tvrdoglavosti — nego
još uz to ima dvadeset godina i usedelica je. Pitala se da li se Indija iako ljuti na nju
što joj je preotela Stjuarta? Mnogi kažu da je još zaljubljena u njega, ali čovek nikad
ne može znati šta jedno stvorenje iz porodice Vilks misli. Ako se i ljuti na nju ona joj
to na svaki način ničim nije pokazala, nego se ponašala prema Skarleti s onom
hladnom i pristojnom rezervisanošću koju joj je pokazivala i ranije. Skarlet joj reče
nekoliko ljubaznih reči pa pođe uz stepenice. Baš kad je pošla nekakav bojažljiv glas
iza nje izgovori njeno ime, ona se okrete i vide Čarlsa Hamiltona. Bio je to mladić
mila izgleda, sa obiljem smeđih kovrdža na belom čelu i tamnosmeđih očiju, bistrih i
blagih kao oči nekog ovčarskog psa škotske rase. Izgledao je lepo u pantalonama boje
slačice i crnom žaketu, a preko njegova nabrane košulje širila se najšira i
najmodernija crna kravata. Kad se ona okrete, njemu u lice udari jako rumenilo jer
je bio stidljiv kao devojka. Kao i mnogi drugi stidljivi muškarci i on je voleo
vetrenjaste, živahne, uvek prisebne devojke kao što je Skarlet. Ona mu nikad ranije
ne beše pokazala ništa više od najobičnije uljudnosti, te sad skoro izgubi dah od
iznenađenja, kad ga ona ozari osmehom punim radosti i ka njegovoj ruci pruži obe
svoje ručice.
— Šta, zar ste to vi, Čarlse Hamiltone, vi krasni mladiću? Kladim se da ste došli
ovamo čak iz Atlante samo da slomite moje jadno srce!
Čarls skoro stade zamuckivati od uzbuđenja, dok je držao njene tople ručice u
svojim rukama i gledao u njene nemirne zelene oči. Tako su devojke govorile
drugim mladićima, ali nikad njemu. On nije znao zašto, ali su se devojke prema
njemu uvek ponašale kao prema mlađem bratu, bile ljubazne, ali nisu sebi nikad
davale truda da ga peckaju. On je uvek goreo od želje da devojke koketiraju i da se
šale s njim kao i sa drugim momcima, mnogo tužnijim i manje obdarenim blagom
ovoga sveta nego on. Ali prvom prilikom kad se to dogodilo njemu nije moglo nikako
pasti na pamet ništa zgodno što bi rekao, te je trpeo smrtne muke zbog svoje
zbunjenosti i mutavosti. Posle bi po čitavu noć ležao budan i smišljao hiljade
galantnih i laskavih stvari koje je mogao reči, ali bi mu se retko kad ukazala nova
prilika, jer su ga devojke ostavljale na miru posle jednog do dva pokušaja.
Čak i sa samom Honi — s kojom je imao prećutnl sporazum da se oženi kad iduće
jeseni bude postao punoletan i kad bude dobio svoje nasledstvo — on je bio na oprezi
i ćutao. Ponekad mu je dolazila u glavu neljubazna misao da i njena koketnost prema
njemu i vlasničko ponašanje nisu mnogo laskavi za njega, jer je ona bila toliko luda
za muškarcima da bi se isto tako ponašala prema svakom čoveku čim bi joj se
ukazala prilika. On se nije mnogo oduševljavao pri pomisli na taj budući brak, jer
ona nije u njemu budila nikakvo od onih romantičnih uzbuđenja o kakvim njegove
omiljene knjige pričaju kao o neophodnim za jednog ljubavnika. On je uvek žudeo
da ga voli neka lepa, smela devojka, puna žara i obesti.
A eto, sad ga Skarlet O'Hara pecka time kako će joj on slomiti srce!
Pokušavao je da smisli nešto zgodno da joj kaže, ali nije mogao, nego ju je ćuteći
u sebi blagosiljao što stalno ona govori te ga oslobađa potrebe da on nešto kaže.
Isuviše lepo da bi bilo istinito.
— A sad samo malo pričekajte ovde dok se ja vratim, jer želim da sa vama
jedem na barbekjuu. I da mi niste flertovali sa drugim devojkama, jer sam jako
ljubomorna — čuo je neverovatne reči sa crvenih usana sa pojednom jamicom sa
svake strane, a crne trepavice su se čedno spuštale preko zelenih očiju.
— Neću — uspe on najzad da izusti i ne sanjajući da ona baš u tom trenutku misli
kako on mnogo liči na neko tele koje čeka kasapina.
Pošto ga lako kucnu po mišici svojom zatvorenom lepezom, ona pođe uz
stepenice, a pogled joj opet pade: na čoveka zvanog Ret Batler koji je stajao na
nekoliko koraka od Čarlsa. Bilo je očevidno da je čuo ceo razgovor, jer se pakosno
smejao kao neki matori mačak i opet mu oči preleteše preko njene cele prilike bez
ijedne trunke uvaženja na koje ona beše navikla.
— Božje mi brade! — reče Skarlet besno u sebi, služeći se Džeraldovom
omiljenom kletvom. — Ovaj izgleda kao da... kao da zna i kako izgledam bez košulje.
U spavaćoj sobi gde su ležali ogrtači zateče Ketlinu Kalvert kako se doteruje pred
ogledalom i ujeda za usne da bi bile crvenije. Za pojasom je imala sveže ruže koje
su odgovarale njenim obrazima, a njene oči, plave kao različak, igrale su od
uzbuđenja.
— Ketlin — reče Skarlet starajući se da malo više izvuče struk svoje haljine — ko
je onaj dosadan čovek dole koji se zove Batler?
— Šta, draga moja, zar ti ne znaš? — šapnu joj Ketiin uzrujano, bacajući oprezno
pogled u susednu sobu gde su Dilsi i mami Vilksovih brbljale. — Ne mogu da
zamislim kako mora da se oseća gospodin Vilks što je on došao, ali on je bio u poseti
kod gospodina Kenedija u Džonsborou — izgleda zbog neke kupovine pamuka — pa
ga je gospodin Kenedi, razume se, morao povesti sa sobom. Nije mogao prosto otići
i ostaviti ga samog.
— Pa šta je s njim?
— Znaš, draga, njega niko ne prima!
— To nije moguće!
— Ne!
Skarlet primi to ćutke, jer još nikad dotle nije imala prilike da bude pod istim
krovom s nekim koga ne primaju u društvu. To je jako zanimljivo.
— A šta je učinio?
— Oh, Skarlet, pa on uživa strašan glas! Zove se Ret Batler i rodom je iz
Čarlstona, gde njegova rodbina spada među najbolji svet, ali o njemu neće ni da
čuje. Karo Ret mi je o njemu pričala prošloga leta. On nije nikakav rod s njenom
porodicom, ali ona zna sve što se njega tiče ko i ostali svet. Bio je izbačen napolje iz
Vest Pointa{9}. Zamisli! I to za stvari tako ružne da Karo nije smela da ih zna. A
posle toga je došla stvar sa devojkom kojom se nije oženio.
— Hajde, ispričaj mi!
— Kako, draga, zar ti ne znaš? Meni je Karo sve to ispričala prošloga leta, a njena
mama bi presvisla samo kad bi pomislila da Karo nešto zna o tome. E pa evo u čemu
je stvar: gospodin Batler je poveo jednu devojku iz Čarlstona da se provozaju
čezama. Ja nisam nikad doznala ko je ta devojka, ali nešto malo sumnjam. Nije
mogla biti mnogo dobra, jer inače ne bi pošla s njim kasno popodne toga dana bez
neke pratnje. I tako su, draga, ostali napolju celu noć i vratili se najzad kući pešice,
pričajući kako im je konj odjurio nekuda, razlupao kola, a oni su zalutali u šumi. I
možeš li misliti šta je...
— Ne mogu da zamislim ništa. Pričaj samo — reče Skarlet oduševljeno, nadajući
se najgorem.
— Sutradan je odbio da se njom oženi!
— Oho — učini Skarlet razočarano.
— Rekao je da joj nije ... ovaj... učinio ništa, pa ne razume zašto bi se morao
ženiti njom. Posle toga, razume se, njen brat ga je izazvao na dvoboj, a gospodin
Batler je rekao da će radije pristati da bude ubijen nego što će se oženiti jednom
glupom ludom. I tako su se tukli na dvoboju, gospodin Batler je ranio devojčinog
brata i on je posle umro, a gospodin Batler je morao da ode iz Čarlstona i sad ga niko
ne prima u društvo — završi Ketlin pobedonosno, baš na vreme, jer Dilsi uđe u sobu
da popravi toaletu svoje gospođice.
— A je li dobila bebu — šapnu Skarlet Ketlini na uvo.
Ketlin odlučno odmahnu glavom. — Ali se ipak sasvim onemogućila — prošaputa
ona odgovarajući. » Volela bih da sam ja navela Ašlija da me kompromituje« ,
pomisli Skarlet odjednom. » Bio bi isuviše veliki džentlmen pa bi se morao oženiti
mnome« . Ali, odjednom odnekuda oseti neko uvaženje prema tome Retu Batleru što
nije hteo da se oženi glupom devojkom.
Skarlet je sedela na visokom otomanu od ružinog drveta u hladu jednog ogromnog
hrasta iza kuće, a njeni mnogobrojni volani i nabori na haljini talasali su se oko nje,
dok su ispod njih provirivale sandalice od zelenog marokena samo onoliko koliko
jedna dama može da ih pokaže a da ipak ostane dama. Jedva da je i dotakla hranu na
tanjiru ispred sebe, a sedam udvarača je bilo oko nje. Barbekju je bio na svom
vrhuncu i topli vazduh je bio pun smeha i razgovora, zveckanja srebra po porculanu i
bogatih, teških mirisa pečenog mesa i umokaca. S vremena na vreme, kad bi
povetarac promenio pravac, naišli bi preko gomile gostiju talasi dima iz dugih jama.
Ženskadija bi ih dočekivala vriskom pritvornog straha i besomučnirn mahanjem
lepeze ispred nosa.
Mlade dame su većinom sedele sa svojim udvaračima na klupama ispred stolova,
ali Skarlet, znajući da devojka za stolom ima samo dve strane i da samo po jedan
udvarač može sedeti sa svake strane, beše izabrala da sedi po strani kako bi ih mogla
okupiti što je moguće više.
Pod hladnjakom su sedele udate žene, a njihove tamne haljine su unosile ton
ozbiljnosti usred šarenila i veselosti oko njih. Udate gospođe, bez obzira na svoje
godine, pravile su zasebnu grupu odvojenu od devojaka sjajnih očiju, udvarača i
smeha, jer na Jugu nije bilo poznato udvaranje udatim ženama. Od stare gospođe
Fonten, koja je iskorišćavala svoje godine da otvoreno podriguje, pa do
sedamnaestogodišnje Alise Manro kojoj bi se s vremena na vreme smučilo usled
prve trudnoće, one su bile sastavile glave jedna uz drugu i vodile beskrajne
razgovore o srodstvima i o porođajima, te su ove sastanke činile u isti mah prijatnim
i poučnim.
Bacajući prezrive poglede prema njima Skarlet je mislila kako one izgledaju kao
jato ugojenih vrana. Udate žene nemaju nikad nikakve zabave. Njoj nije bilo ni na
kraj pameti da bi i ona, kad bi se udala za Ašlija, samim tim prešla u njihovu grupu,
pa bi bila osuđena na hladnjake i salone zajedno sa svima dostojanstvenim
matronama u tamnoj svili, isto onako dostojanstvenoj i tamnoj kao i one same, a ne
bi više bila učesnica opšte zabave i šale. Nju je njena mašta, kao i većinu drugih
devojaka, dovodila samo do oltara, ne dalje. Sad se osećala isuviše nesrećnom da bi
se mogla baviti apstraktnim mislima.
Spustila je oči na tanjir i stala grickati jedan biskvit sa elengacijom i slabim
apetitom koji bi joj pribavio odobravanje Mami. I pored svega izobilja udvarača oko
sebe, retko je kad u životu bila tako nesrećna. Na izvestan način, što ona nije nikako
bila u stanju da razume, njen sinoćni plan beše promašio ukoliko se odnosio na
Ašlija. Ona je privukla druge udvarače na tuceta, ali ne i Ašlija, i sad su sve njene
strepnje od jučerašnjeg popodneva ponovo počele da je muče i nagonile su njeno
srce da kuca čas brzo čas lagano i da joj obrazi naizmenično plamte i blede.
Ašli nije ni pokušavao da pristupi krugu oko nje, ona stvarno ne beše progovorila ni
reči nasamo s njim otkako je došla, niti je uopšte govorila s njim od časa kad su se
pri dolasku pozdravili. On je pristupio da je pozdravi kad je došla u baštu iza kuće, ali
je tada išao pod ruku sa Melani, sa Melani koja jedva da mu je dostizala do ramena.
To beše sitna i nežno razvijena devojka, koja je davala utisak deteta koje se
prerušilo u ogromne suknje s obručima svoje majke, a taj se utisak pojačavao
bojažljivim, skoro preplašenim izrazom njenih krupnih, kestenjastih očiju. Imala je
oblak kovrdžave crne kose koji je bio tako strogo stegnut ispod svoje mrežice da
nijedan nepokorni pramen nije mogao da se izdvoji iz te tamne mase, a dugi vrh koji
se spuštao na čelo dopunjavao je sliku srca koju je predstavljalo njeno lice. Suviše
široko u visini jagodica i suviše zašiljene brade njeno lice je bilo milo, bojažljivo,
sasvim obično lice, bez ikakvog ženskog dovijanja da navede posmatrače da
zaborave na njegovu jednostavnost. Izgledala je — a i stvarno je bila — prosta kao
zemlja, dobra kao hleb, a prozirna kao voda. Ali, pored sve te svoje proste
jednostavnosti crta i malog stasa ona je imala neku mirnu dostojanstvenost pokreta,
koja je bila čudno dirljiva i mnogo starija od njenih sedamnaest godina.
Njena haljina od organdina sa satenskim pojasom boje trešnje prikrivala je
svojim talasima i naborima njeno detinjski nerazvijeno telo, a žuti šešir s dugim
pantljikama boje trešnje davao je neki sjaj njenoj koži beloj kao mleko. Teške
minđuše sa dugim resicama od zlata njihale su se skoro na visini njenih smeđih
očiju, očiju koje su imale odsjaj nekog jezerceta u zimu, kad se svenulo lišće
presijava kroz tihu vodu.
Kad se pozdravila sa Skarletom nasmešila se uz neki bojažljiv izraz dopadanja i
rekla joj kako je lepa njena zelena haljina, a Skarlet se morala savlađivati da joj
učtivo odgovori, jer je vatreno želela da govori sama sa Ašlijem. Otada je Ašli
neprestano sedeo na jednoj niskoj stoličici kraj Melani, po strani od ostalih gostiju i
mirno razgovarao sa njom, smeškajući se onim sporim, sanjivim osmehom koji je
Skarlet volela. Još je gore bilo to što bi na taj osmeh u očima Melani sinula jedna
mala iskrica, tako da je Skarlet bila prinuđena da prizna da izgleda skoro lepa. Kad bi
Melani gledala u Ašlija njeno jednostavno lice bi se ozarilo nekom unutrašnjom
vatrom, jer ako se ikad zaljubljeno srce pokazivalo kome na licu, ono se sad
pokazivalo na licu Melani Hamilton.
Skarlet se trudila da ne gleda u njih dvoje ali nije mogla, te bi posle svakog
pogleda na njih nastojala da bude dvostruko vesela pred svojim udvaračima,
smejala se, govorila škakljive stvari, peckala ih, zabacivala glavu na njihove
komplimente tako da su joj minđuše poigravale. Nekoliko puta je rekla i » ah,
gluposti!« , govorila da u svima njihovim laskanjima nema ni trunke istine, i klela se
da neće nikad verovati ni u šta što joj neki čovek kaže. Ali, izgledalo je da je Ašli
uopšte i ne opaža. On je samo gledao u Melani i neprestano govorio, a Melani je
gledala dole na njega sa izrazom iz koga je jasno zračilo priznanje da samo njemu
pripada.
I zato je Skarlet bila nesrećna.
Površnom posmatraču bi mogla doći misao da nikad nije bilo devojke koja bi
imala manje razloga da bude nesrećna. Bila je nesumnjivo kraljica svečanosti na
tome skupu, središte opšte pažnje, i u svako drugo vreme njoj bi jako godio zanos koji
je izazivala kod muškaraca i bes kojim su sve to pratile ostale devojke.
Čarls Hamilton, ohrabren njenim ponašanjem, beše se nepomično posadio s
njene desne strane, odupirući se hrabro udruženim naporima blizanaca Tarlton da ga
uklone odatle. U jednoj ruci je držao njenu lepezu, a u drugoj svoj tanjir s
netaknutim mesom sa ražnja i uporno je izbegavao da pogleda u oči Honi Vilks koja
je izgledala kao da će svaki čas da zaplače. Keid se beše otmeno zavalio s njene leve
strane pa ju je svaki čas vukao za suknju da privuče njenu pažnju i besnim
pogledima gledao Stjuarta. Vazduh je već bio pun elektriciteta između njega i
blizanaca, pa je došlo i do grubih reči. Frenk Kenedi bio se užurbao kao neka kvočka
oko jednog jedinog pileta, trčao svaki čas tamo i ovamo iz hladovine ispod hrasta do
stola da donese po neku poslasticu i ponudi Skarlet, kao tu nije bilo tuce slugu
određenih u tu svrhu. Kao posledica toga dođe to što namršteno neraspoloženje
Sjuelin beše prešlo granice otmenog ponašanja te je bacala besne poglede na
Skarlet. Mala Karin bila je u stanju da zaplače, jer i pored toga što joj je Skarlet
rekla da je ohrabri toga jutra, Brent joj je dobacio samo jedno » Zdravo mala!« i
povukao je za pantljiku u kosi, pa onda svu pažnju posvetio Skarleti. On je obično bio
ljubazan prema njoj i ponašao se s nemarnim poštovanjem koje je bilo uzrok da se
ona oseća odrasla, i Karin je u potaji sanjala o danu kada će podignuti kosu u punđu,
produžiti suknje i primati ga kao pravog udvarača. A sad ga je, eto, Skarlet zauzela.
Manro devojke su prikrivale svoju žalost što su ih crnpurasti mladići Fonten izneverili,
ali ih je naročito ljutio način na koji su se Toni i Aleks neprestano vrteli oko kruga
vrebajući neko mesto blizu Skarlet, ako bi se desilo da neko od onih kraj nje ustane sa
svoga mesta.
One su telegrafski, lako izdignutim obrvama dostavljale Heti Tarlton svoje
neodobravanje zbog ponašanja Skarlete. » Raspusna!« — to je jedino što se moglo
reči o njoj. U istom trenutku tri mlade dame digoše svoje suncobrane od čipaka,
zahvališe na jelu, rekoše da su već dosta jele, pa spustivši lako prste na mišice ljudi
koji su im bili najbliži izjaviše molećivim glasom da bi htele da vide ružičnjak, izvor i
letnjikovac. To strategijsko povlačenje u redu ne izmače iz oka nijednoj prisutnoj
ženi, ali nijedan od ljudi to ne primeti.
Skarlet se podrugljivo nasmeja videći kako joj odvlače tri čoveka van domašaja
njenih draži — da tobož razgledaju mesta koja devojke poznaju još od detinjstva — i
jednim brzim pogledom pokuša da vidi da li je to Ašli opazio. Ali on se igrao
krajevima Melaninog pojasa smešeći se na nju. Bolan grč prostreli srce Skarlet.
Osećala je da bi bila u stanju da noktima razdire kožu Melani, belu kao slonova kost,
sve dok joj krv ne bi potekla i da još uživa u tome.
U trenutku kad se njen pogled odvoji od Melani ona uhvati pogled Reta Batlera,
koji se nije mešao sa gomilom nego je stajao po strani i razgovarao sa Džonom
Vilksom. On ju je dotle posmatrao, i kad ga ona pogleda on se otvoreno i glasno
nasmeja. Skarlet je imala neko nelagodno osećanje da je taj čovek koga niko ne
prima jedini od prisutnih koji zna šta ona želi iza svoje razuzdane veselosti, i da mu to
daje neko pakosno zadovoljstvo, I njega bi ona s uživanjem izgrebla.
» Ako samo preživim ovaj barbekju do danas popodne — mislila je u sebi — sve
će devojke otići gore da prodremaju da bi doveče bile sveže, a ja ću ostati dole i
naći načina da razgovaram s Ašlijem. On je sigurno morao opaziti kako se oko mene
otimaju. — Zatim je stala da umiruje svoje srce još jednom nadom: — Pa on,
naravno, mora da bude pažljiv prema Melani, jer na kraju krajeva ona mu je
rođaka, a nije omiljena uopšte, pa ako on ne bi vodio računa ona bi stajala sama kao
slika« .
Ta je misao ponovo ohrabri te udvostruči svoje napore prema Čarlsu, čije su je
smeđe oči prosto gutale. To je bio prekrasan dan za Čarlsa, nešto kao u snu, i on se
bez po muke zaljubio do ušiju u Skarlet. Slika njegove Honi je pred tim novim
osećanjem iščezla kao u nekoj lakoj magli. Honi mu se činila kao neki kreštavi
vrabac, a Skarlet zanosna rajska ptica. Ona ga je zadirkivala, poklanjala mu najveću
pažnju, postavljala mu pitanja i sama odgovarala na njih, tako da je on izgledao vrlo
duhovit iako nije govorio ni reči. Ostali mladići su se čudili i njena pažnja prema
njemu nije im godila, jer su znali da je Čarls tako stidljiv da nije u stanju da sastavi
ni dve reči zajedno, a njihova učtivost je imala da izdrži veliko iskušenje ako hoće da
prikrije njihov usplamteli bes. U svakome je tinjala ljutina, i to bi značilo sjajnu
pobedu za Skarlet samo da nije bilo Ašlija ...
Kad se pojede i poslednji zalogaj piletine, prasetine i jagnjetine Skarlet se poče
nadati da je došlo vreme kad će Indija ustati i predložiti da se dame povuku u kuću.
Bilo je dva sata i sunce je peklo nad njihovim glavama, ali Indija, zamorena
trodnevnim pripremama za barbekju, beše srećna i presrećna da ostane i sedi u
hladnjaku i da nešto glasno dovikuje na uho jednom gluvom starom gospodinu iz
Fejetvila.
Na društvo se spusti neka sanjiva tromost. Crnci su stajali besposleni unaokolo,
raspremali duge stolove na kojima je bila postavljena hrana. Razgovor i smeh su
malaksavali, a grupe su ovde i onde postajale ćutljive. Svi su očekivali da domaćica
da znak da su prepodnevne svečanosti završene.
Lepeze su se polagano njihale, a nekoliko starijih ljudi je već klanjalo glavama od
silne vrućine i, prepunih želudaca. Barbekju je bio svršen i svima bi bilo ugodno da
se malo odmore dok je sunce na svome vrhuncu.
U međuvremenu između jutarnje zabave i večernje igranke oni su izgledali tiho i
miroljubivo društvo. Samo su mladi ljudi još očuvali svoju nemirnu energiju kojom
je bilo zadahnuto celo društvo pre kratkog vremena. Dok su tako išli od grupe do
grupe, govorili otegnuto svojim blagim glasovima, oni su izgledali isto tako lepi kao
čistokrvni pastuvi a i isto toliko opasni. Podnevna klonulost beše ovladala skupom, ali
ispod nje je provirivala ljutina koja se mogla podići i do ubilačkog besa u jednom
sekundu, a isto tako brzo se i stišati. I ljudi i žene su bili i lepi i divlji, svi pomalo
naprasiti ispod svog izveštačenog ljubaznog ponašanja i tek samo malo pripitomljeni.
Prođe izvesno vreme puno dosade, dok je sunce postajalo sve vrelije, a Skarlet i
ostali pogledaše opet prema Indiji. Razgovor beše već zamro, kad u nastaloj tišini u
gaju svi čuše glas Džeralda koji se ljutito razlegao. On je stajao nešto dalje od dugih
stolova i bio na vrhuncu strasnog prepiranja sa Džonom Vilksom.
— Božje mi brade, čoveče! Da se molimo bogu za mirno rešenje spora sa
Jenkima? Pošto smo te bitange vatrom izbacili iz tvrđave Samter? Mirno? Jug mora
njima oružjem da pokaže da više neće trpeti uvrede i da ne napušta Savez usled
ljubaznosti Saveza, nego samo zbog svoje snage!
— O bože! — pomisli Skarlet. — Eto ga opet! Sad je svršeno! Ostaćemo svi ovde
do ponoći.
Za tili čas je sanjivost napustila društvo koje se odmaralo i kroz vazduh je počelo
kao pucketanje nekog elektriciteta. Ljudi poskakaše sa klupa i stolica mašući rukama u
širokim pokretima i dižući glasove u nastojanju da se čuju iznad drugih glasova.
Celoga jutra se nije ni jednom reči pomenuo rat niti je bilo političkih razgovora usled
molbi gospodina Vilksa da se ne dosađuje damama. Ali, sad je Džerald grmeo
rečima: » Tvrđava Samter« , i svaki prisutni čovek zaboravi opomenu svoga
domaćina.
— » Razume se da ćemo se boriti...« , » Proklete Jenki lopužel« , » Mogli bismo da
ih potučemo za trideset dana ...« , » Ta šta! Jedan Južnjak bi mogao da izmlati
dvadeset Jenkija...« , » Dati im lekciju koju će pamtiti dok su živi...« , » Mirno? Neće
oni nas ostaviti na miru ...« , » Neće, pogledajte samo kako je g. Linkoln uvredio naše
izaslanike!« » Da, puštao ih da nedeljama čekaju na odgovor... a kleo se da će
narediti da se Samter evakuiše!« , » Oni hoće rat, daćemo im mi rat pa da im se
smuči...« a iznad svih glasova grmeo je Džerald. Skarlet je čula samo: » Prava
država, za ime božje!« što se svaki čas ponavljalo. Džerald je uživao, ali njegova
ćerka nije.
» Secesija« , » rat« — to su reči koje su još odavno dodijale Skarleti svojim
čestim ponavljanjem, ali je sad mrzela da čuje i njihov zvuk, jer je to značilo da će
ljudi ostati tu da drže govore jedan drugome, a ona neće moći da prinudi Ašlija na
razgovor nasamo. Razume se da neće biti rata, i ljudi to dobro znaju. Oni tek tako
vole da govore i da sami sebe čuju kako lepo govore.
Čarls Hamilton ne beše ustao sa ostalima, pa kad se nađe skoro sam sa Skarlet on
joj se primače bliže i sa hrabrošću koju mu je ulivala nova ljubav prošaputa kao da
se ispoveda:
— Gospođice O'Hara... Ja... ja sam se već rešio da ako se budemo borili, odem u
Južnu Karolinu i tamo stupim u trupu. Priča se da Veid Hampton organizuje odred
konjice, te ja, naravno, volim da odem k njemu. To je silan čovek, a bio je najbolji
prijatelj moga oca.
Skarlet je mislila: Šta li bih ja sad imala da kažem — možda da mu viknem tri puta
» Živeo!« — jer je izraz na Čarlsovom licu pokazivao da joj on otvara svoje srce.
Nije se mogla setiti šta da kaže, nego ga je samo gledala i razmišljala zašto su ljudi
takve budale da misle da takve stvari mogu da zanimaju žene. On je njen izraz
shvatio kao zapanjeno odobravanje te je smelo nastavljao dalje:
— Ako bih ja otišao da li biste vi... da li bi vama bilo žao, gospođice O'Hara?
— Plakala bih u jastuk svake noći — reče Skarlet nameravajući da bude šaljiva,
ali on primi tu izjavu kao sasvim ozbiljnu i porumene od sreće. Njena ruka beše
sakrivena u skutovima haljine i on oprezno privuče svoju do nje i steže je, zanesen
svojom smelošću i njenim prećutnim pristajanjem.
— Da li biste se molili bogu za mene?
» Što je lud!« — mislila je Skarlet ogorčeno, bacajući krišom pogled oko sebe u
nadi da će je neko spasti od toga razgovora.
— Jel'te da bi?
— O, pa razume se, gospodine Hamilton. Tri krunice na noć, najmanje.
Čarls baci jedan brz pogled oko sebe, udahnu duboko vazduh i ukruti mišiće na
trbuhu. Bili su stvarno sami, a može biti da mu se nikad više neće ukazati takva prilika.
Pa čak i kad bi mu se dala još jednom takva bogom dana prilika, njega može izdati
hrabrost.
— Gospođice O'Hara... moram vam nešto reči. Ja ... ja vas volim!
— Šta? — učini Skarlet rasejano, starajući se da kroz gomilu ljudi koji su se
prepirali vidi da li Ašli još sedi kraj nogu Melani.
— Da! — šaputao je Čarls u zanosu od radosti što se ona nije ni nasmejala, ni
vrisnula, ni pala u nesvest, kao što su po njegovom mišljenju mlade devojke uvek
radile u sličnim prilikama. — Ja vas volim! Vi ste naj... naj... — i prvi put u životu
jezik ga srećno posluži — najlepša devojka koju sam ja ikad upoznao i najmilija, i
najljubaznija, imate najlepše ponašanje i ja vas volim iz sveg srca! Ne mogu se
nadati da vi možete voleti čoveka kao što sam ja, ali, draga gospođice O'Hara, ako
me možete makar malo ohrabriti ja ću učiniti sve na svetu samo da postignem da
me vi volite. Ja ću Čarls stade, jer nije mogao da smisli ništa što bi bilo dovoljno
teško i čime bi mogao zaista dokazati Skarleti dubinu svoje ljubavi, te jednostavno
reče:
— Ja hoću da se oženim vama.
Na tu reč » oženim« Skarlet se odjednom vrati na zemlju. Ona je baš u tom
trenutku mislila o udaji i o Ašliju, pa je pogledala Čarlsa sa slabo prikrivenom
ljutinom. Zašto joj ova luda baš sada mora nametati svoja osećanja baš danas kad
ona ima toliko jada da bi čisto poludela? Gledala je u oči pune molbe, ali nije mogla
da vidi svu lepotu prve mladićke ljubavi, obožavanje jednog ovaploćenog ideala, ni
ludu sreću i blaženstvo koji su ga zanosili i proždiraii kao plamen. Skarlet je bila
navikla da je ljudi prose, i to mnogo primamljiviji ljudi nego što je Čarls Hamilton i
koji imaju više pameti te je ne bi prosili na ovakvom barbekjuu kad je njoj puna
glava mnogo važnijih stvari. Ona je videla samo jednog mladića od dvadeset
godina, crvenog kao paprika, koji je izgledao vrlo glupo. Jako bi volela da može da
mu kaže kako izgleda glup. Ali joj na usta dođoše i bez potrebnog razmišljanja reči
koje je, po savetu Elene, imala da kaže u takvim prilikama, i ona oborivši pogled
prema zemlji, po sili duge navike promrmlja: » Gospodine Hamilton, ja sam svesna
časti koju mi činite time što želite da postanem vaša žena, ali je to za mene takvo
iznenađenje da ne znam šta da vam kažem« .
To je bio zgodan način da se ne uvredi sujeta jednoga čoveka a da on ipak ostane
na udici, i Čarls odmah proguta taj mamac kao da je to nešto sasvim novo i da je on
prvi koji ga guta.
— Ja ću moći da čekam dok sam živ! Ja vas želim samo ako ste vi sasvim sigurni
u svoja osećanja. Molim vas, gospođice O'Hara, recite mi da se mogu nadati!
— Kako? — učini Skarlet, čije oštre oči behu opazile kako se Ašli, koji ne beše
ustao da učestvuje u opštem razgovoru, smeši naviše prema Melani. Kad bi taj
blesan koji joj baš sad gnječi ruku hteo da bude miran samo za trenutak, ona bi
možda mogla i da čuje šta oni govore. Ona mora da čuje šta oni govore. Šta li to
Melanii govori sada njemu što izaziva izraz tako jakog interesovanja u njegovim
očima.
Čarls je i dalje govorio i njegove reči su joj smetale da čuje glasove prema
kojima je naprezala uši.
— O, ćutite! — reče mu ona pakosno šišteći prema njemu i uštinu ga za ruku i ne
gledajući u njega. Iznenađen, isprva i malo poplašen, Čarls porumene na njene reči,
pa videći da je njen pogled upravljen prema njegovoj sestri nasmeši se. Ona je,
razume se, bila zbunjena i uplašena da ih neko ne čuje. Čarls oseti silan nastup muške
odlučnosti kakav nikad dotle ne beše osetio, jer je tada prvi put u životu zbunio neku
devojku. Bio je prosto pijan od radosti. Dao je svome licu izvestan izraz koji je
zamišljao kao izraz nemarne ravnodušnosti i odgovorio joj štipanjem na njeno
štipanje, da pokaže kako je on iskusan čovek pa razume i prima njen ukor.
Ona i ne oseti njegovo štipanje, jer je jasno čula blagi glas koji je bio glavna draž
Melani: » Bojim se da se ne mogu složiti s vama u pogledu dela g. Tekerija. On je
cinik. Meni on ne izgleda pravi džentlmen kao g. Dikens« .
» Ala je to glupo govoriti tako nešto jednom čoveku! — mislila je Skarlet, gotova
da udari u smeh od muke. — Ta ona nije ništa drugo do plava čarapa, a svaki zna šta
ljudi misle o plavim čarapama... Ako hoćeš da zabaviš nekog čoveka i da sačuvaš
njegovo interesovanje onda mu treba govoriti o njemu samom, pa postepeno dovesti
razgovor na sebe samu — i zadržati se na tome. Skarlet bi se malo zabrinula da je
čula kako Melani kaže: » Kako ste vi divan čovek!« ili » Kako vam samo takve stvari
padaju na pamet. Moj slabi mozak bi se raspuknuo kad bih ja samo pokušala da
mislim o njima!« Ali eto, ona sa čovekom koji joj sedi kraj nogu razgovara kao da
je u crkvi« . Sad stvari Skarleti ne izgledaju tako rđave, u stvari one su joj se činile
tako sjajne da se radosnih očiju okrete Čarlsu i nasmeši se od puste sreće.
Oduševljen tim njenim dokazom naklonosti on zgrabi lepezu i stade tako ludo mahati
njom da njena kosa poče leteti u neredu.
— Ašli, vi nas niste udostojili svoga mišljenja — reče Džim Tarlton, okrećući se
od grupe ljudi koji su se nadvikivali, i Ašli se izvini pa ustade. Nema tu tako lepog
čoveka, pomisli Skarlet, zapažajući kako je ljupko njegovo nemarno držanje i kako se
sunce presijava na njegovoj kosi i brkovima. Čak i stariji ljudi zastadoše da čuju šta
će on reči.
— Pa, gospodo, ako Džordžija stupi u rat, i ja ću s njom. Zašto bih inače stupio u
Trupu? — reče on. Njegove sive oči se otvoriše širom, njihova sanjivost iščeze i one
sinuše takvim sjajem kakav Skarlet ne beše nikad videla u njima. — Ali i ja, kao i
moj otac, imam nadu da će nas Jenki ostaviti na miru, i da neće biti borbe... — On
diže ruku uz jedan osmeh, kad se začuše uzrujani glasovi sa strane gde su bili mladi
Tarltonovi i Fontenovi. — Da, da, znam da su nas vređali i lagali — ali da smo mi na
mestu Jenkija pa da oni pokušavaju da istupe iz Saveza šta bismo mi radili?
Verovatno istu stvar. To nam ne bi godilo.
» Eto ga opet — pomisli Skarlet. — Uvek sebe zamišlja na mestu nekog drugog. —
Po njegovom mišljenju, u svakoj prepirci postoji samo jedno ispravno mišljenje.
Ponekad se Ašli zaista ne može razumeti.«
— Treba da pripazimo da ne budemo suviše usijane glave i da ne uletimo olako u
rat. Najveći broj nesreća na svetu došao je od ratova. A kad su se ratovi svršavali
niko nije znao načisto zašto je do njih došlo.
Skarlet šmrknu prezrivo. Sreća je za Ašlija što uživa glas nesumnjivo hrabra
čoveka, inače bi bilo muke. Baš kad je to mislila, diže se graja nezadovoljnih glasova
oko Ašlija, punih ljutine i ogorčenja. Pod hladnjakom onaj gluvi stari gospodin iz
Fejetviia okrenu se Indiji:
— Šta je tamo? O čemu se govori?
— O ratu! — viknu Indija stavljajući mu ruku na uho da bolje čuje. — Hoće da
se biju sa Jenkima!
— Je li rat? — viknu on, tražeći oko sebe svoj štap i podižući se s mukom iz stolice,
ali sa više snage nego što se već odavno videlo kod njega. — Idem ja da im kažem
nešto o ratu, ja sam bio u njemu. — Retko je gospodin Mak Re imao prilike da priča
o ratu, jer ga je njegovo žensko potomstvo stalno ućutkivalo.
On pristupi grupi teškim hodom, mašući štapom i vičući, pa pošto nije mogao da
čuje glasove oko sebe, brzo zagospodari opštom pažnjom.
— Slušajte vi, mladi vetrogonje! Poslušajte malo da vam ja kažem. Nemojte da
tražite da se bijete. Ja sam se bio u seminolskom ratu pa sam bio toliko lud da sam se
borio i u meksikanskom. Niko od vas i ne zna šta je rat. Vi mislite da to znači jahati na
lepom konju i gledati kako vas devojke zasipaju cvećem kad se vraćate kući kao
junaci? E pa, da vam ja kažem: rat nije to. Ne, rode moj! Rat znači gladovanje,
boginje i zapaljenje pluća usled spavanja u vlazi. A ako i ne dođu boginje ili
zapaljenje pluća, onda patite od creva. Da, moj gospodine, šta je rat u stanju da
učini crevima — sa svojom dizenterijom i sličnim stvarima...
Dame su crvenele pod hladnjakom. G. Mak Re ih je podsećao na jedno sirovije
doba, kao baka Fonten i njeno glasno podrigivanje, na doba koje bi svaki rado
zaboravio.
— Trči, dovedi dedu natrag! — šapnu jedna od kćeri staroga gospodina jednoj
devojčici koja je stajala kraj nje. — Moram da priznam — šaputala je ona mladim
gospođama oko sebe — da je svakoga dana sve gori. Hoćete li verovati da je koliko
jutros rekao Meri — a ona ima tek šesnaest godina — » Slušaj, Meri...« i glas pređe
u šapat kad unuka ode nečujno da nagovori dedu da se vrati u svoju stolicu u hladu.
U celoj toj gomili koja se neprestano vrtela pod drvećem, od tih devojaka što su
se smešile uzrujano i od ljudi što su strasno govorili, bio je samo jedan koji je
izgledao miran. Pogled Skarlete pade na Reta Batlera koji je stajao naslonjen na
jedno drvo, ruku zabijenih duboko u džepove od pantalona. On je stajao sam otkako
gospodin Vilks beše otišao od njega i nije progovorio ni reči otkako se razgovor
rasplamteo u pravu vatru. Njegove crvene usne ispod potkresanih crnih brkova bile
su izvijene kao da se rugaju, a u očima mu je blistala neka iskra prezrivog
interesovanja kao da sluša hvalisanje razmetljive dečurlije. "Skarleti se njegov
osmeh učini vrlo neprijatan. On ih je slušao mirno sve dok Stjuart Tarlton, sa svojom
razbarušenom riđom kosom i usplamtelim očima ne ponovi: — šta, pa mi bismo ih
mogli izlemati za mesec dana! Gospoda se uvek bolje tuku nego barabe. Jedan
mesec... ta šta, jedna bitka ...
— Gospodo — reče Ret Batler ravnomerno otegnutim glasom koji je odavao
njegovo čarlstonsko poreklo, ne mičući se sa svoga mesta kraj drveta i ne vadeći
ruke iz džepova — smem li i ja da kažem nešto?
U njegovom držanju bilo je nečeg prezrivog kao i u njegovim očima, prezrenja
prevučenog koprenom uljudnosti, a što je pravilo smešnim njihovo držanje.
Grupa se okrete prema njemu i ukaza mu učtivu pažnju koja se uvek duguje
strancu.
— A da li je iko od vas, gospodo, mislio na to da mi nemamo nijedne topolivnice
južno od linije Meson—Dikson? Ili na to kako malo livnica uopšte ima na Jugu? Ili
predionica za vunu i pamuk i za preradu kože? Da li ste mislili da mi ne bismo imali
ni jedne jedine ratne lađo i da bi Jenki sa svojom flotom mogli da zatvore luke tako
da ne bismo bili u stanju da prodamo ni gram pamuka inostranstvu? Ali, razume se,
vi ste, gospodo, svakako pomišljali na sve te stvari.
— Šta? Pa on misli da su oni rulja glupaka! — pomisli Skarlet u sebi sva besna, a
krv joj udari u obraze.
Bilo je očevidno da nije ona jedina kojoj je ta misao došla u glavu, jer su mnogi
mladići počinjali da prkosno dižu bradu uvis. Džon Vilks, kao slučajno, ali brzo, dođe
natrag na svoje mesto pored govornika, kao da bi hteo da svima prisutnima da na
znanje da je taj čovek njegov gost i da su, pored toga, još i dame prisutne.
— Nezgodno je kod nas Južnjaka — nastavi Ret Batler — što mi ili ne putujemo
dovoljno, ili se ne koristimo dovoljno svojim putovanjima. Ali, naravno, vi ste,
gospodo, dosta putovali. Ali šta ste videli? Evropu, Njujork i Filadelfiju, a dame su,
naravno, bile u Saratogi (i tu pokaza na grupu pod hladnjakom). Videli ste hotele i
muzeje, igranke i kockarnice. I vratili ste se kući s uverenjem da nigde na svetu nije
tako lepo kao na Jugu. Što se mene tiče, ja sam rođen u Čarlstonu ali sam nekoliko
poslednjih godina proveo na Severu. — Njegovi beli zubi su se pokazivali u jednom
osmehu, kao da je njemu jasno da svaki od prisutnih zna zašto on više ne živi u
Čarlstonu, i da mu je sasvim svejedno što oni to znaju. — Video sam mnoge stvari
koje vi niste videli. Hiljade doseljenika koji bi bili srećni da se biju za Jenki gospodare
za hranu i za nekoliko dolara, pa fabrike, livnice, brodogradilišta, rudnike železa i
uglja — sve ono što mi nemamo. Ta šta, mi imamo samo pamuk, robove i
naduvenost. Oni bi nas izlemali za mesec dana!
Nastala je tišina za kratak trenutak pun napregnutosti. Ret Batler izvadi iz džepa
finu lanenu maramicu i polako otrese prašinu s rukava. Zatim se u gomili podiže neko
jasno gunđanje, a ispod hladnjaka je dolazilo zujanje isto tako nesumnjivo po
značenju kao i zujanje pčela u uznemirenoj košnici. Čak i dok je osećala kako joj se
vrela ljutita krv penje u obraze, nešto je u praktičnoj glavi Skarlete guralo napred
misao da je to što taj čovek kaže sasvim tačno i da zvuči kao ovejani zdrav razum. Pa
ni ona sama nije nikad videla nikakvu fabriku, niti je znala nekoga ko je video fabriku.
Ali, baš ako je i tako on nije taj koji ima pravo da govori tako nešto — i to na jednoj
zabavi gde se svako tako lepo zabavlja. Stjuart Tarlton, natuštenih obrva, pođe
napred, a za njim i Brent. Blizanci Tarlton su, razume se, bili uglađeni mladići i oni
ne bi izazvali neki sukob na barbekjuu, čak ni kad bi bili teško uvređeni. Ali, ipak, sve
su se dams osećale prijatno uzrujane, jer se retko dešavalo da one stvarno vide neku
scenu ili svađu. Obično su samo slušale o njima iz treće ruke.
— Gospodine — reče Stjuart ozbiljnim glasom — Šta vi hoćete da kažete?
Ret ga pogleda učtivo ali s podsmehom u očima.
— Hoću da kažem — odgovori on — ono što je Napoleon — valjda ste čuli za
njega? — rekao jednom prilikom. » Bog je na strani onoga koji ima najjači
bataljon« Zatim se okrete Džonu Vilksu i reče mu sa uljudnošću u kojoj nije bilo ni
trunke pretvaranja: » Vi ste, gospodine, obećali da mi pokažete svoju biblioteku. Da li
bi bilo suviše nametljivo od mene ako bih vas zamolio da je vidim sad? Bojim se da
se moram vratiti u Džonsboro rano popodne, jer imam tamo nešto posla« .
Okrete se na levokrug prema gomili, lupi pete jednu o drugu i pokloni se kao neki
učitelj igranja, poklonom koji je bio vrlo graciozan za tako krupnog čoveka i toliko isto
pun drskosti kao i šamar posred lica. Zatim ode preko travnjaka sa Džonom Vilksom
visoko podignute glave, a njegovo neprijatno hladno smejanje dopre do grupe oko
stolova.
Nastade iznenadna tišina, pa onda glasovi opet zabrujaše. Indija ustade umorno sa
svoga mesta u hladnjaku i ode prema ljutitom Stjuartu Tarltonu. Skarlet je nije
mogla čuti šta mu govori, ali je pogled njenih očiju dok je gledala u njegovo
natušteno lice izazvao u njenom srcu neki lak grč nalik na grižu savesti. To je bio onaj
isti izraz očiju koji se video kod Melani kad je gledala u Ašlija, samo što ga Stjuart
nije video. Dakle Indija ga još voli. Skarlet pomisli za trenutak: » Da nisam koketirala
suviše otvoreno sa Stjuartom na onom političkom skupu pre godinu dana on bi se
možda odavno oženio Indijom.« Ali malo posle onaj grč prođe uz utešnu misao da
nije ona kriva što druge devojke ne mogu da zadrže svoje udvarače.
Najzad se Stjuart nasmeši prema Indiji nekim osmehom kao preko volje i klimnu
glavom. Verovatno ga je Indija molila da ne pođe za Batlerom i da ne pravi nered.
Ispod drveća nastade učtiva graja kad gosti počeše ustajati otresajući mrvice s krila.
Udate žene su dozivale dadilje i malu decu i tako okupljale svoja jata pre nego što
pođu, a grupe devojaka su se upućivale uz smeh i razgovor prema kući da izmenjaju
utiske i da malo prodremaju u gornjim spavaćim sobama.
Sve gospođe, osim gospođe Tarlton, pođoše iz zadnjeg dvorišta ostavljajući
ljudima hladovinu pod hrastovima i hladnjakom. Nju zadržaše Džerald, Kalvert i
neki drugi, tražeći od nje odgovor o konjima za Trupu.
Ašli laganim korakom došeta do mesta gde su sedeli Skarlet i Čarls, zamišljena i
vesela osmeha na licu.
— Ponosan kao vrag, a? — primeti on gledajući za Batlerom. — Izgleda kao neki
Bordžija.
Skarlet brzo razmisli, ali se ne mogaše setiti nikakve porodice u pokrajini Atlanti, a
ni u Savani, koja se tako zvala.
— Ja ih ne poznajem. Je li im on što rod? Ko su te Bordžije?
Neki čudan izraz se ukaza na Čarlsovom licu, izraz neverovanja i stida koji vode
borbu s ljubavi.
Ljubav odnese pobedu kad mu dođe misao da je za jednu devojku dovoljno ako je
blaga, mila, lepa ma i nemala mnogo obrazovanja, pa se požuri da odgovori:
» Bordžije su bili Italijani« .
— Stranci! — reče Skarlet s umanjenim interesovanje.
I upravi svoj najumiljatiji osmeh prema Ašliju, ali on iz nekog nepoznatog razloga
ne gledaše u nju. Gledao je u Čarlsa, a na licu mu se čitalo razumevanje i pomalo
žaljenja.
Skarlet je stajala na stepeništu i oprezno izvirivala preko ograde u hol ispod sebe.
On je bio prazan. Iz spavaćih soba na gornjem spratu čuo se beskrajni žubor tihih
glasova, čas jače čas slabije, s vremena na vreme prekidan smehom, vriskom i
usklicima: » Ta nije, valjda!« i » A šta je on kazao na to?« Na krevetima i sofama u
šest velikih soba devojke su se odmarale, skinutih haljina, popuštenih steznika i
raspuštene kose niz leđa. Popodnevni odmor posle ručka bio je običaj toga kraja i
nikad nije bio tako potreban kao na ovim zabavama koje su trajale preko celog dana
— počinjale rano ujutru a završavale se igrankom u noći. Devojke će jedno pola
sata ćeretati i smejati se, a onda će posluga priklopiti kapke i u toplom polumraku će
zamreti razgovor, preći u tiho šaputanje, da i ono najzad iščezne i da tišinu narušava
samo pravilno disanje.
Skarlet se uveri da Melani leži na krevetu sa Honi i Heti Tarlton pre nego što se
izvukla u predsoblje i pošla niz stepenice. Sa prozora na stepeništu videla je grupu
ljudi koji su sedeli pod hladnjakom, pili iz visokih čaša i znali da će ostati tamo do
kasno popodne. Njene oči pregledaše grupu, ali Ašli ne beše među njima. Zatim
oslušnu i ču njegov glas. Kao što je i očekivala, on je još bio u prednjoj aleji gde se
opraštao sa gospođama koje su odlazile s decom.
Osećajući da je nešto guši u grlu, ona pođe niz stepenice. Šta će biti ako sretne
gospodina Vilksa? Kakvo opravdanje može dati što seta tako po kući dok ostale
devojke osvežavaju svoju lepotu snom? Ali toj se opasnosti mora izložiti.
Kad dođe do dna stepeništa ču kako se posluga kreće po trpezariji pod komandom
upravitelja, kako pokreće stolove i stolice i priprema za igranku. Preko prostranog
hola bila su otvorena vrata na biblioteci i ona se požuri nečujno u nju. Može tamo
pričekati dok Ašli bude svršio sa ispraćajima i pozvati ga kad bude ušao u kuću.
Biblioteka je bila u polumraku, jer su zavese bile spuštene zbog sunca. Nejasno
osvetljena soba s visokim zidovima do vrha punim knjiga u tamnim koricama
pritiskivaše joj dušu. Ona ne bi izabrala takvo mesto za sastanak. Na nju je uvek
neprijatno delovao veliki broj knjiga, kao i ljudi koji mnogo vole da čitaju knjige. To
jest: svi ljudi osim Ašlija. Masivni delovi nameštaja kao da su se uzdizali prema njoj
u toj polutami: stolice sa visokim naslonom, dubokim sedištima i širokim naslonima
za ruke, napravljene za krupne muškarce iz porodice Vilks, oniske meke kadifene
stolice sa tvrdim jastucima za noge ispred njih, za žene. Tamo daleko preko sobe
ispred kamina duga sofa od sedam stopa, omiljeno Ašlijevo mesto, uzdizala je svoj
visoki naslon nalik na neku zaspalu životinju.
Ona otvori vrata ostavljajući ih malko odškrinuta i pokuša da postigne da joj srce
sporije kuca. Pokušavala je da se tačno seti šta je sinoć smislila da kaže Ašliju, ali se
nije sećala ničega. Da li je mislila nešto pa je zaboravila, ili je samo imala u planu
da će joj Ašli nešto reči? Nije se mogla nikako setiti i odjednom se sva ohladi od
straha. Kad bi joj samo srce prestalo da tuče u ušima možda bi još i mogla smisliti
šta da kaže. Ali se brzo lupanje malo pojača kad ga ču kako dovikuje poslednje
zbogom i ulazi u prednji hol.
Jedina njena misao je sada bila da ga voli, da voli sve na njemu, od ponosno
uzdignute zlatokose glave pa do tankih visokih čizama, da voli njegov smeh čak i onda
kad je zbunjuje, da voli njegova nerazumljiva ćutanja, On, kad bi sad samo došao do
nje i uzeo je u zagrljaj i tako je poštedeo od svakog smišljanja šta da mu kaže. On je
sigurno voli. » Možda, ako se pomolim bogu...« I na to čvrsto zažmuri pa poče
mrmljati tiho: » Zdravo, Marija, milosti puna...«
— Šta, Skarlet! — reče Ašli, čiji se glas probijao kroz tutnjavu u njenim ušima i
dovodio je u najveću nepriliku. On je stajao u holu i virio prema njoj kroz odškrinuta
vrata smešeći se pomalo podrugljivo.
— Od koga se krijete, od Čarlsa ili od Tarltonovih? Ona se stade gušiti. Dakle on je
opazio kako su se ljudi otimali o nju! Kako je neizrecivo mio dok stoji tu sa svojim
sjajnim očima i nema ni pojma o njenoj uzrujanosti. Nije mogla da govori, nego
samo pruži ruku i uvuče ga u sobu. On uđe ne shvatajući ali zainteresovan. Na njoj
se videla neka napregnutost, a u očima sjaj koji on dotle nikad ne beše video, pa je
čak i u polutami primetio kako su joj obrazi crveni. On ne razmišljajući zatvori vrata
za sobom i uze je za ruku.
— Šta je bilo? — reče on skoro šapućući.
Na dodir njegove ruke ona poče da drhti. Sad će da bude ono o čemu je ona
sanjala. Hiljade neubičajenih misli joj sinuse kroz glavu, ali nije mogla naći ni jednu
jedinu reč da ih izrazi, te se samo tresla i gledala u njegovo lice. Zašto on ne govori?
— Šta je bilo? — ponovi on. — Imate da mi kažets neku tajnu?
Njoj se odjednom jezik odreši i isto tako naglo i iznenadno spadoše sa nje tolike
godine vaspitanja.
Neposredna irska Džeraldova duša progovori kroz usta njegove kćeri.
— Da... jednu tajnu. Ja vas volim!
Za trenutak zavlada tako napregnuta tišina da nijedno od njih skoro nije smelo da
diše. Onda ona prestade da drhti, i osećanja sreće i ponosa osvojiše je i ponese
sobom. Zašto ona to nije ranije uradila? Koliko bi to bilo jednostavnije nego sva ona
gospodstvena dovijanja kojima su je učili. A zatim njene oči potražiše njegove.
U njima se čitalo zaprepašćenje, neverica i nešto više
— Ali šta? Da, tako je izgledao Džerald onoga dana kad je njegov najmiliji
lovački konj prelomio nogu te je morao da ga ubije. Zašto da se ona baš sad seća
toga? To je tako luda misao. I zašto Ašli gleda tako čudno i ne govori ništa? Zatim mu
se na lice navuče maska lepo vaspitanog čoveka i on se kavaljerski nasmeši.
— Zar vam nije dosta što ste osvojili srce svakog čoveka prisutnog ovde danas? —
reče on svojim starim šaljivim glasom u kome kao da je bilo nekog milovanja.
— Zar baš morate sve da osvojite? Pa vi znate da je moje srce uvek bilo vaše. Na
njemu ste prvo počeli da oštrite zube!
Nešto nije u redu. Ovo nije ono što je ona smišljala. Među svim mislima koje su
se ludo komešale po njenoj giavi samo je jedna počinjala da se ocrtava. Na neki
čudan način, iz nekog nepoznatog razloga, Ašli se drži kao da misli da je ona samo
koketirala s njim. Ali on stvarno zna da stvar ne stoji tako.
— Ašli... Ašli... recite mi... vi morate ... Oh, nemojte sad da se šalite! Je li vaše
srce moje? Ah, mili moj, ja vas vo ...
Njegova ruka joj brzo poklopi usta. Maske beše nestalo s njegovog lica.
— Ne smete govoriti takve stvari, Skarlet! To ne smete nipošto! Vi to stvarno ne
mislite. Posle ćete mrzeti sebe što ste ih izgovorili, a mrzećete i mene što sam ih čuo!
Ona otrže glavu ustranu. Oseti da je nosi neka brza i vrela struja.
— Ja vas ne bih nikad mogla mrzeti. Ja vam kažem da vas volim, a i vi sigurno
volite mene jer... — i stade. Nikad ranije nisu njene oči videle toliko bola na
njegovom licu. — Ašli, da li me volite? ... Volite me, zar ne?
— Da — reče on tupo — volim vas!
Ona se ne bi više poplašila da joj je rekao da mu je odvratna. Povuče ga za rukav,
nema i bez reči.
— Skarlet — reče on — ne bismo li mogli da idemo odavde i da zaboravimo
zanavek da smo izgovorili ove reči?
— Ne — šapnu ona. — Ja ne mogu. Šta mislite time da kažete? Zar ne želite da se
sa mnom oženite?
On odgovori: — Ja ću da se oženim sa Melani.
Ne znajući ni sama kako, ona vide da sedi na jednoj od onih oniskih kadifenih
stolica, a Ašli na jednom tvrdom jastuku kraj njenih nogu i drži je čvrsto za obe ruke.
On je govorio nešto, nešto što nema nikakvog smisla. Glava joj je bila sasvim tupa,
sasvim prazna, bez ijedne od onih misli koje su pre kratkog vremena besnele kroz nju
kao vihor, a njegove reči nisu ostavljale ni toliko traga koliko kiša po staklu. One su
padale u uši koje ne čuju, te reči brze i nežne, i pune žaljenja kao kad otac govori
detetu. Zvuk imena Melani dopre do njene svesti i ona pogieda u njegove kristalno
sive oči. U njima je videla onu istu rezervisanost koja ju je uvek zbunjivala — i
nekakav izraz mržnje prema sebi samom.
— Otac će večeras da proglasi našu veridbu. Mi moramo da se venčamo. Ja bih
vam to kazao, ali sam mislio da već znate. Mislio sam da svako to zna... i da je znao
godinama. Nisam ni sanjao da vi... Vi imate toliko udvarača. Mislio sam da Stjuart...
Njoj se poče vraćati život, osećanje i shvatanje.
— Ali vi ste rekli da volite mene.
Njegove tople ruke su stezale njene tako da su je bolele.
— Draga moja, zar baš morate da me naterate da kažem stvari koje će vas
zaboleti?
Njeno ćutanje ga je podsticalo da nastavi.
— Kako da vam objasnim te stvari, draga moja? Vi ste tako mladi i nepromišljeni
da nemate ni pojma šta znači brak.
— Ja samo znam da vas volim.
— Ljubav nije dovoljna da brak bude srećan kad je dvoje tako različito kao što
smo nas dvoje. Vi biste tražili sve od čoveka, Skarlet, njegovo telo, srce, dušu,
njegove misli. Ako ih ne biste dobili vi biste bili nesrećni. A ja vam ne bih mogao
dati sve od sebe. Ja ne bih nikome mogao dati sve od sebe. Ne bih zahtevao ni svu
vašu dušu i misli, a vas bi to bolelo i vi biste me omrzli — o, i još kako! Mrzeli biste
knjige koje čitam i muziku koju volim, jer bi me ma i za jedan časak oduzimali od
vas. A ja... možda ja...
— Volite li nju?
— Ona je kao i ja, deo moje krvi, i mi se međusobno razumemo. Skarlet! O,
Skarlet! Kako da vam objasnim da brak ne može biti srećan ako dvoje nisu nalik
jedno na drugo?
I neko drugi je kazao: » Nema sreće u braku osim između supružnika koji liče
jedno na drugo« . Ko li to beše? Činilo joj se da je proteklo milion godina otkako je to
čula, ali to ipak još nije za nju imalo smisla — Ali vi ste kazali da me volite.
— Nije trebalo da vam kažem.
Negde, u nekom kutu njenog mozga poče da plamti neka vatra i da potiskuje sve
drugo.
— No, pošto ste već bili toliko podli da mi to kažete ...
On preblede u licu.
— Da, bio sam podlac što sam vam kazao da ću da se oženim sa Melani. Učinio
sam veliku nepravdu vama, a još veću Melani. Nije trebalo da vam to kažem jer
sam znao da to nećete shvatiti. Kako sam mogao da ne volim vas — vas koja imate
tako strasnu ljubav prema životu, koju ja nemam? Vas, koja volite i mrzite silinom za
koju sam ja nesposoban? Ta vi ste ista takva stihija kao vatra, vetar, kao divlji
stvorovi, a ja ...
Ona je mislila na Melani i odjednom je videla njene mirne smeđe oči s onim
udaljenim pogledom, njene mirne ručice u dugim crnim čipkanim rukavicama,
njena blaga ćutanja. I u njoj odjednom izbi bes, isti onaj bes što je naterao Džeralda
na ubistvo i druge njene irske pretke na zločine koji su ih stajali glava. Sad u njoj nije
bilo ni traga od uglađenih Robijara koji su mogli s bledim ćutanjem da podnose sve
što ih u svetu snađe.
— Zašto to otvoreno ne kažete, kukavice? Vi se plašite da se sa mnom oženite! Vi
biste radije živeli sa onom glupom bubicom koja ne zna da otvori usta, već samo da
kaže: » Da« ili » Ne« i da vam rodi čopor bezizrazne dečurlije kao što je i sama! Šta
...
— Ne bi trebalo da govorite tako o Melani!
— Neka ide do vraga to vaše: » Ne bi trebalo!« Ko ste vi da mi smete kazati šta
treba, a šta ne treba? Vi, kukavice, podlače, vi... Naveli ste me da verujem da ćete
me uzeti...
— Budite pravedni — molio je njegov glas. — Jesam li vam ja ikad ...
Ona nije htela da bude pravedna, iako je znala da je istina ono što on kaže. Nikad
nije bio prešao granice čistog prijateljstva prema njoj, ali kad se seti toga nju ponese
talas nove ljutine, ljutine uvređenog ponosa i ženske sujete. Ona je trčala za njim, a
on je nije hteo. Pretpostavio joj je onu malu bledoliku ludicu Melani. Ah, koliko bi
bolje bilo da se držala pouka svoje majke i Mami i da nije nikad, nikad ni otkrila da
joj se on dopada — sve drugo samo da nije doživela ovu sramotu što peče! Ona
skoči na noge stisnutih pesnica, a i on ustada nadnoseći se nad nju lica puna
neiskazanog jada čoveka koji mora da gleda stvarnosti u oči onda kad je stvarnost
puna samrtnih muka.
— Mrzeću vas dok sam živa, vi podlače ... vi niski... — Kakvu to reč traži! Nije
mogla da se seti nikakve reči dovoljno ružne.
— Molim vas, Skarlet!
On pruži ruku prema njoj i, kad on to učini, ona ga pljesnu po obrazu iz sve snage.
Šamar odjeknu u tihoj sobi kao udarac biča, a njena ljutina odjednom iščeze i ona
oseti u srcu silnu žalost.
Crveni trag njene ruke video se jasno na njegovom belom zamorenom licu. On
ne reče ništa nego samo podiže do svojih usta njenu mlitavu ruku i poljubi je. Zatim
ode pre nego što je ona mogla da progovori i tiho zatvori vrata za sobom.
Ona se naglo spusti i sede, jer beše nastupila reakcija posle besa i kolena je behu
izdala. On je otišao, a sećanje na njegovo ošamareno lice će je mučiti do smrti.
Čula je kako slabi šum njegovih koraka iščezava u daljini niz dugi hol i tek sada
jasno shvati svu zamašnu ozbiljnost svoga postupka. Sad ga je zanavek izgubila. Sad
će je mrzeti kad god je vidi i uvek će se sećati kako mu se ona bacila pred noge iako
joj on nije dao ni najmanjeg podstreka za to.
— Gora sam nego Honi Vilks — pomisli ona odjednom, i seti se kako se svako, a
ona ponajviše, prezrivo smejao nametljivom ponašanju Honi. Videla je Honi kako
se nespretno uvija, čula njeno luckasto kikotanje, dok visi o ruci nekog mladića i ta je
misao podstače da se ponovo razbesni, da se razbesni na samu sebe, na Ašlija, na
ceo svet. Zato što je mrzela sebe mrzela je sve mržnjom osujećene i ponižene
ljubavi u šesnaestoj godini. U toj ljubavi je bilo samo malo istinski nežnog osećanja.
Ona se sastojala većim delom iz sujete, iz samodopadanja i pouzdanja u svoje draži.
A sad je, eto, pobeđena, i njen strah da se izložila opštem podsmehu bio je veći od
osećanja gubitka. Da li je bila isto onako nametljiva kao Honi? Da li se i njoj svi
smeju? Sva je uzdrhtala na tu pomisao.
Ruka joj se spusti na jedan mali sto pored nje i dodirnu malu porculansku vazu za
ruže na kojoj su se podrugljivo smeškala dva anđelčića. U sobi je vladala takva tišina
da joj je prosto došlo da zavrišti da bi je narušila. Mora nešto učiniti, ili će poludeti.
Zgrabi ljutito vazu sa stočića i besno je zavitla preko cele sobe do kamina. Ona
prolete pored samog naslona sofe i uz slabi tresak pršte u komadiće o mermer
kamina.
— E, ovo je — reče neki glas sa dna sofe — malo suviše!
Nikad je nije ništa toliko iznenadilo ni uplašilo, a usta joj se tako osušiše da nije
mogla ni da vikne.
Uhvatila se za naslon stolice a kolena joj zaklecaše kad se Ret Batler podiže sa sofe
na kojoj je ležao i pokloni se s preteranom učtivošću.
— Kao da nije dovoljno što ste mi poremetili popodnevni odmor sukobom koji
sam bio prinuđen da čujem, nego mi još i glava nije sigurna od vas!
Bio je to istinski čovek a ne avet! Ali, za ime svega na svetu, pa on je čuo sve! I
ona prikupi svu snagu da se bar prividno dostojanstveno drži.
— Trebalo je da date na znanje da ste tu, gospodine.
— Zbilja? — Njegovi beli zubi sinuše, a drske crne oči su se smejale prema njoj.
— Pa vi ste ovde došli nezvani! Ja sam morao da čekam gospodina Kenedija, pa
pošto sam osećao da sam persona non grata tamo u zadnjem dvorištu, bio sam tako
pažljiv da sam svoju ličnost sklonio na mesto gde sam mislio da me niko neće
uznemiriti. Ali na žalost! — on sleže ramenima i tiho se nasmeja.
Skarlet je osećala da se počinje ponovo ljutiti pri pomisli da je taj grubi i drski
čovek sve čuo, da je čuo stvari kojih se ona tako stidela da bi pristala da umre samo
da ih nije izrekla.
— Oni što prisluškuju ... — poče ona besno.
— Oni što prisluškuju često čuju vrlo zanimljive i poučne stvari — nasmeja se on
veselo. — Usled dugog iskustva u prisluškivanju, ja...
— Gospodine — reče ona — vi niste čestit čovek?
— Umesna primedba — odgovori on veselim glasom.
— A vi, gospođice, niste čestita dama. — Izgledalo je da mu se ona čini vrlo
zanimljiva, jer se opet tiho nasmejao.
— Niko ne može ostati prava dama posle reči i postupaka kao što su oni koje sam
ja čuo. Ali ja sam ipak odvajkada slabo mario za prave dame. Ja znam šta one
misle, ali one nemaju nikad hrabrosti niti su toliko nevaspitane da kažu šta misle. A to,
vremenom, postane čoveku dosadno. Vi ste, cenjena gospođice O'Hara, devojka
puna duha, retko vatrena duha i ja vam skidam kapu. On bi morao da na kolenima
hvali boga što mu daje devojku sa vašom — kako on ono reče? — » strasnom
ljubavlju prema životu« , ali pošto je on bedan slabić...
— Vi niste dostojni ni da mu obrišete prašinu sa obuće — doviknu mu ona besno.
— A maločas ste rekli da ćete ga mrzeti dok ste živi? — On se spusti na sofu i ona
ga ču kako se od srca smeje.
Da je mogla ubila bi ga, sigurno bi. Mesto toga ona, iziđe iz sobe sa onoliko
dostojanstvenosti koliko je bila u stanju da pribere, i zalupi teška vrata za sobom.
Pojurila je tako brzo da joj se kad stiže do stepeništa učini da će pasti u nesvest.
Zastade i uhvati se za ogradu, dok joj je srce tako lupalo od ljutine, uvređenog
osećanja i zamorenosti da joj se činilo da će probiti bluzu. Trudila se da diše duboko,
ali Mami je suviše jako utegla. Kad bi sad pala u nesvest i oni je našli ovde na
stepeništu, šta bi onda mislili? O, oni bi mislili svašta, i Ašli, i onaj gadni Batler, i one
pakosnice gore koje su taka ljubomorne! Prvi put u životu je zažalila što ne nosi
mirišljavu so u bočici kao ostale devojke, ali ona nije nikad, imala te bočice. Uvek se
ponosila što nema ni vrtoglavicu. Ne sme dopustiti sebi da sad padne u nesvest.
Malo po malo to mučno osećanje kao da poče slabiti. Kroz jedan minut osetiće se
bolje pa će se onda nečujno uvući u malu garderobu pored Indijine sobe, olabaviće
steznik, uvući se i leći na krevet kraj neke zaspale devojke. Pokuša da smiri srce i
podesi lice da izgleda malo mirnije, jer je znala da sigurno izgleda kao luda žena.
Ako bi samo jedna od devojaka bila budna, onda bi one sve znale da nešto nije u
redu. A niko ne sme nikad, ali baš nikad, znati da se nešto dogodilo.
Kroz široki prozor na stepeništu videla je ljude kako još nemarno sede u stolicama
pod drvećem i u senci hladnjaka. Kako im zavidi! Ala je to divno biti čovek i ne
morati se nikad izlagati nevoljama kao što je ona kroz koju je ona maločas prošla!
Dok je stajala tako i posmatrala ih, ona ču brzi topot konjskih kopita u aleji ispred
kuće, prštanje šljunka, pa onda neki ljudski glas koji dovikuje neko pitanje crncima.
Šljunak stade opet leteti, pa joj se onda na dogled oka pojavi nekakav čovek na konju
koji je u galopu jurio preko travnjaka prema besposlenoj grupi ljudi ispod drveta.
Sigurno neki zadocneli gost — ali zašto tera konja preko travnjaka koji je Indijin
ponos? Nije ga mogla poznati, ali kad skoči sa sedla i snažno dohvati za ruku Džona
Vilksa na njegovom licu se videlo jako uzbuđenje. Gomila ljudi se odmah okupi oko
njega, visoke čaše i lepeze ostadoše na stolovima i na zemlji. I pored sve daljine ona
je čula brujanje glasova koji su pitali, dovikivali, osećala je grozničavu napregnutost
ljudi. Zatim se iznad nejasne graje razleže glas Stjuarta Tarltona u jednom
vatrenom kriku: » Juijuju!« kao da je negde u lovu. Tada je ona, i ne znajući, prvi
put čula ratni poklič buntovnika.
Dok je i dalje gledala, četiri brata Tarlton a za njima i mladi Fonten izdvojiše se iz
grupe i pođoše žurno prema štalama, vičući uz put iz sveg glasa: » Džimse! Hej
Džimse! Sedlaj konje!«
— Sigurno se upalila nečija kuća — pomisli Skarlet. Ali, bilo vatre ili ne, ona ima
da se što pre uvuče u sobu dok je još niko nije video.
Sad joj je srce bilo mirnije i ona na vrh prstiju pođe uz stepenice pa uđe u tihi hol.
U kući je vladala teška topla sanjivost, kao da i ona spava kao devojke, sve do večeri
kad će opet blesnuti svojom punom lepotom u sjaju mnogobrojnih sveća i muzike.
Pažljivo odškrinu vrata na predsoblju i tiho uđe unutra. Rukom iza leđa još je držala
kvaku na vratima, kad glas Honi Vilks, sasvim tih, skoro kao šapat, dopre do nje kroz
mali otvor na suprotnim vratima koja su vodila u spavaću sobu.
— Ja mislim da se Skarlet danas ponašala ne može biti gore.
Skarlet oseti kako joj srce počinje opet svoju ludu trku i ona ga i nesvesno pritisnu
rukom kao da hoće da ga stiskanjem natera da bude mirno. » Oni koji prisluškuju
često čuju vrlo poučne stvari« , dođe joj odjednom u pamet. Da li da se opet
nečujno izvuče? Ili da se javi pa da zbuni Honi onako kako ona to zaslužuje? Ali je
drugi glas natera da zastane. Ni par mazgi je ne mogao odvući odatle kad poznade da
je to Melanin glas.
— Oh, Honi, to ne! Nemoj da budeš neljubazna! Ona je samo živahna i puna
snage. Meni se baš jako dopada.
— Oh — pomisli u sebi Skarlet, zabadajući nokte u bluzu. — Da doživim da me
brani ta jadna mala žgoljavica!
To joj je teže padalo nego čista pakost Honi. Skarlet nije nikad imala poverenja u
neku ženu, niti je ikad ma kojoj ženi, osim svojoj majci, pripisivala druge pobude
osim sebičnosti. Melani zna da joj Ašli pripada sigurno, pa može sebi dopustiti da
pokaže i malo hrišćanskog milosrđa. Skarlet je osećala da je to baš pravi način da se
Melani malo razmeće svojim osvajanjem i da još izgleda da je blaga i dobroćudna.
Često je Skarlet i sama upotrebljavala to lukavstvo kad bi sa ljudima razgovarala o
nekoj drugoj devojci, i nikad nije promašila da one budalaste muškarce ubedi da je
mila i nesebična.
— No, gospođice — ču se zajedljivi glas Honi — ti mora da si slepa.
— Pssst, Honi — prišapnu Sali Manro. — Čuče te u celoj kući!
Honi poče govoriti tiše, pa nastavi.
— Eto, sve ste videle kako se ponašala prema svakom čoveku koga se dočepala —
čak i prema g. Kenediju, a on je udvarač njene rođene sestre. Nikad nisam videla
nešto ni nalik na to! A nema sumnje da je lovila Čarlsa. — Honi se nasmeja malo u
neprilici. — A vi znate da smo ja i Čarls ...
— Je li istina? — šaputahu glasovi uzbuđeno.
— Pa jest, samo nemojte nikom govoriti, devojke — bar ne još zasada.
Nastalo je novo kikotanje, pa onda federi na krevetima zaškripaše, kao da neko
gura Honi. Melani promrmlja nešto o tome kako joj je milo što će joj Honi biti
sestra.
— A ja, bogme, neću biti srećna ako mi Skarlet bude sestra, jer je ona
najrazuzdanija devojka koju sam ja ikad videla — ču se ljutiti glas Heti Tarlton. —
Ali, ona je tako reči verena sa Stjuartom. Brent kaže da ona ne mari nimalo za
njega, ali i Brent je, razume se, lud za njom. — Ako mene pitate — reče Honi sa
tajanstvenom važnošću — ima samo jedan čovek za koga ona nešto mari, taj čovek
je Ašli!
Kad se šaputanja sliše u jedno snažno šuštanje, puno zapitkivanja i upadanja,
Skarlet oseti kako se sva ohladila od straha i poniženja. Honi je prava luda, luckasta
naivčina u pogledu ljudi, ali ima ženski nagon u pogledu drugih žena koji je Skarlet
potcenjivala. Stid zbog uvređenog ponosa koji je pretrpela u biblioteci sa Ašlijem i
Ret Batlerom bili su joj kao ubodi igle. Ljudima se može verovati da će ćutati, čak i
ljudi kao što je onaj Batler, ali ako Honi Vilks odreši svoj jezik cela će Pokrajina znati
to još pre šest sati. A Džerald je bio rekao ne ranije nego sinoć da neće da čuje kako
se cela Pokrajina smeje njegovoj kćeri. A kako li bi joj se sad smejali! Pri samoj
pomisli na to obli je znoj.
Odmeren i miran glas Melani, pomalo prekoran, čuo se iznad ostalih.
— Honi, ti znaš da to nije istina! A to je tako ružno i neljubazno!
— Istina je, Meli, i kad ti ne bi uvek bila zauzeta "traženjem nečeg dobrog kod
ljudi koji nemaju ničega dobrog u sebi, ti bi i sama videla to. A meni je milo što je to
tako. Tako joj i treba. Skarlet O'Hara nije nikad ništa radila nego je samo izazivala
zabunu i trudila se da drugim devojkama otima udvarače. Vi dobro znate da je otela
Stjuarta od Indije, a nije joj ništa trebao. A danas je pokušala da preotme g.
Kenedija, Ašlija i Čarlsa...
— Ja moram ići kući! — pomisli Skarlet. — Moram ići kući.
Kad bi je sad neko nekim čudom mogao preneti na Taru i u sigurnost! Da joj je
samo da bude sa Elen, samo da je vidi, da se drži za njenu suknju, da se isplače i da
joj ispriča celu priču naslonjena na njeno krilo. Ako bude morala da čuje još jednu
reč ona će jurnuti da počupa Honi onu njenu retku i bledu kosu punim šakama i
pljunuće u lice Melani Hamilton da joj pokaže šta misli o njenom milosrđu. Ali
danas se već pokazala dovoljno prosta, dovoljno nalik na bele barabe — u tome i
jeste muka!
Pritisnula je čvrsto ruke na suknje da ne bi zašuštale pa se izvukla nečujno kao
neka životinja. » Kući — mislila je ona žureći se kroz hol ispred zatvorenih vrata i
mirnih soba — moram ići kući« .
Već je bila na prednjem tremu kad je jedna nova misao natera da naglo stane —
ne može ići kući! Ne može da pobegne! Mora ostati do kraja, snositi svu pakost tih
devojaka i svoje vlastito poniženje i jad. Kad bi sad pobegla dalo bi im se samo još
više podstreka za ogovaranje.
Lupala je stisnutom pesnicom o visoki beli stub pored sebe i želela da je jaka kao
Samson pa da sruši celu ovu kuću kod Dvanaest Hrastova i da uništi svaku živu dušu u
njoj. Naterala bi ih da se pokaju. Pokazala bi ona njima. Nije jasno shvatala kako bi
im to pokazala, ali bi to ipak nekako uradila. Nanela bi im jači bol nego što su ga oni
njoj naneli, čak je za trenutak zaboravila i na Ašlija onakvog kakvog ga je dosad
gledala. On nije više u njenim očima bio visoki mladić, sanjalica koga je ona volela,
nego deo Vilksovih, Dvanaest Hrastova, Pokrajine — i ona ih sve mrzi jer su joj se
smejali. Sujeta je jača od ljubavi kad neko ima šesnaest godina, te sad u njenom
usplamtelom srcu ne beše mesta ni za šta drugo do za mržnju.
— Neću da idem kući — pomisli ona. — Ostaću ovde i nateraću ih da se kaju. I
neću nikad kazati majci. Ne, neću nikad nikome kazati. — Pribrala je snagu da se
vrati u kuću, da se opet popne uz stepenice i da ode u neku drugu sobu.
Baš kad se okrete ugleda Čarlsa kako ulazi u kuću s drugog kraja hola. Kad je vide
on se požuri prema njoj. Kosa mu beše razbarušena, a lice crveno skoro kao
geranijum, usled uzbuđenja.
— Znate li šta se dogodilo? — viknu on, čak i pre nego što dođe do nje. — Jeste li
čuli? Pol Vilson je baš sad dojahao iz Džonsboroa sa tom vešću.
Kad joj priđe bliže on zastade da predahne. Ona ne reče ništa, nego je samo
gledala u njega.
— Gospodin Linkoln je pozvao svoje ljude, vojnike — hoću da kažem dobrovoljce
— sedamdeset i pet hiljada!
Opet taj g. Linkoln! Zar ljudi nikad ne misle o nečemu što ima prave važnosti. Eto,
ta budala sad očekuje da se ona uzbudi zbog nečega što g. Linkoln petlja, i to onda
kad joj srce puca i kad joj je dobar glas skoro propao.
Čarls je blenuo u nju. Lice joj je bilo belo kao hartija, a njene uske oči su blistale
kao smaragdi. On nije nikad video takvu vatrenost na licu jedne devojke, ni takav sjaj
u ma čijim očima.
— Ja sam tako nespretan — reče on. — Trebalo je da vam to kažem mnogo
blaže. Zaboravio sam kako su dame nežna stvorenja. Žao mi je što sam vas uplašio.
Da li osećate da vam je mučno? Da vam donesem čašu vode?
— Ne treba — reče ona i uspe nekako da se preko volje nasmeši.
— Hoćete li da sednemo na klupu? — upita on uzevši je pod ruku.
Ona klimnu glavom i on je polako povede niz prednje stepenice preko travnjaka
do zelene klupe pod najvećim hrastom u prednjem dvorištu. » Kako su žene slabe i
nežne — mislio je on u sebi — kad mogu da se onesveste samo pri pomenu rata i
grubosti« . Ta mu misao uli osećanje muške snage, te postade dvostruko nežan dok
joj je pomagao da sedne na klupu. Ona je izgledala tako neobično, a na njenom licu
je bila neka divlja lepota od koje mu srce stade brzo kucati. Da li to nije možda zbog
toga što joj je žao pri pomisli da će i on morati da ide u rat? Ne, ta on je isuviše
uobražen! Ali zašto izgleda tako čudno? I zašto joj se ruke tresu preturajući čipkanu
maramicu? A njene guste crne trepavice trepću baš kao kod onih devojaka u
romanima koje je čitao, sve poigravaju od bojažljivosti i ljubavi.
On triput pročisti grlo da progovori, ali ne mogaše. Obori oči prema zemlji zato
što njene zelene i prodirne oči susretoše njegove tako oštro kao da ga uopšte ne vide.
— On ima mnogo novaca — mislila je ona brzo, dok su se jedna misao i čitav
plan stvarali u njenoj glavi. — A nema roditelja da mu smetaju i živi u Atlanti. Ako
bih se odmah udala za njega pokazala bih Ašliju da ništa ne marim za njega — da
sam samo koketirala s njim. A to bi prosto ubilo Honi. Ona ne bi više nikad, ama baš
nikad mogla naći drugog udvarača i svaki bi pucao od smeha kad je vidi.
A zabolelo bi i Melani, jer voli Čarlsa tako mnogo. Pa bi zabolelo i Stjuarta i
Brenta... Nije tačno znala zašto želi da i njima nanese bol, osim valjda što imaju
pakosne sestre. — A bilo bi im svima krivo kad bih se ja vratila ovamo, u goste, u
krasnim kolima sa puno divnih haljina i svojom sopstvenom kućom. E, onda mi se ne
bi nikad više smejali, ama baš nikad više!
— Razume se da to znači rat — reče Čarls, posle nekoliko neuspelih pokušaja. —
Ali vi ništa ne brinite, mis Skarlet, to će biti gotovo za mesec dana i mi ćemo ih
naterati da drhte od straha. Da drhte, dabome! Ne bih ja to propustio ni za živu glavu.
Bojim se da večeras neće biti bogzna kakav bal, jer se Trupa sastaje u Džonsborou.
Tarltonovi mladići su odjurili da rasprostru vest. Znam da će dame biti žalosne.
Ona samo reče: » Oh!« , jer nije znala ništa bolje, ali je i to bilo dosta.
Hladnokrvnost joj se postepeno vraćala a sa njom i prisebnost. Nekakva hladnoća
je obavijala sva njena osećanja i činilo joj se da nikad više neće imati nikakvo toplo
osećanje. Ne, neće više nikad moći da mari ni za šta, makar doživela i devedesetu.
— Ja ne mogu sad da rešim da li da idem kod Veid Hamptona, u Legiju Južne
Karoline, ili u Gardu grada Atlante.
Ona opet reče jedno: » Oh!« pa im se pogledi sretoše, a njeno poigravanje
trepavicama je njega slomilo ...
— Da li ćete čekati na mene, mis Skarlet? Bilo bi... ovaj... bilo bi za mene pravo
blaženstvo kad bih samo znao da me vi čekate dok ih mi lemamo! — Čekao je na
njen odgovor ne dišući i gledao kako joj se usne uzdižu polako naviše u uglovima,
prvi put opažajući senke oko tih uglova i pitajući se šta bi za njega značilo kad bi
mogao da ih poljubi. Njena ruka, s dlanom vlažnim od znoja, skliznu u njegovu ruku.
— Ja ne bih želela da čekam — reče ona oborenih očiju.
On je sedeo i stezao njenu ruku širom otvorenih usta. Posmatrajući ga ispod
trepavica Skarlet je hladnokrvno pomislila da joj on liči na neku žabu. On poče da
zamuckuje nekoliko puta, sklopi usta, pa ih ponovo otvori i opet pocrvene jako kao
geranijum.
— Je li moguće da me vi volite?
Ona ne reče ništa nego samo pogleda naniže u svoje krilo, a Čarls se ponovo
zanese u oduševljenje i zbunjenost. Možda muškarac ne bi smeo da postavlja takva
pitanja jednoj devojci? Možda i nije u redu da devojka odgovara na takvo pitanje?
Pošto nije nikad ranije imao dovoljno hrabrosti da sebe postavi u sličan položaj,
Čarls je bio u nedoumici šta sad da radi. Dolazilo mu je da viče iz glasa i da peva, da
je ljubi i da skače od radosti po travi, da trči, da kazuje svima i svakome, i crnom i
belom, da ga ona voli. Ali, on je samo sedeo i stezao njenu ruku, dok joj nije skoro
utisnuo prstenje u meso.
— Hoćete li da skoro pođete za mene, mis Skarlet?
— Ah ... — učini ona gužvajući skut svoje haljine.
— Kako bi bilo da napravimo dvostruku svadbu sa Mel...
— Ne! — reče ona odsečno, a oči su joj sevale prema njemu značajno. Čarls je
opet video da je učinio neku grešku. Pa naravno, devojka želi svoje posebno
venčanja — a ne da sreću deli s nekim drugim. Kako je ona dobra što tako lako
prelazi preko njegovih nespretnosti. Kad bi samo sad bilo veče on bi imao hrabrosti u
mraku pa bi je poljubio u ruku i rekao joj sve ono što želi da joj kaže.
— Kad mogu da govorim s vašim ocem?
— Što pre to bolje — reče ona, nadajući se da će joj on onda pustiti ruku, koja je
zbog stisnutog prstenja bolela, pre nego što bude morala da mu to kaže.
On odmah skoči na noge i ona za trenutak pomisli da će početi da skače od radosti,
ali posle kao da se seti da mu dostojanstvo to ne dopušta. Gledao je naniže u nju sav
ozaren radošću, a u očima mu se ogledalo čitavo njegovo mlado i čisto srce. Ona
nije nikad dotle videla da neko tako gleda u nju i nikad neće to dobiti ni od kog čoveka,
ali u onoj njenoj ravnodušnosti prema svemu pomisli samo da joj on jako liči na
tele.
— Idem da nađem vašeg oca — reče on smešeći se celim bićem. — Ja ne mogu
da čekam! Hoćete li me izviniti... mila? — Ta reč puna ljubavi teško mu pređe preko
usana, ali kad je jednom izgovori on je opet ponovi s uživanjem.
— Dobro — reče mu ona — ja ću vas čekati ovde. Tako je sveže i prijatno.
On ode preko travnjaka i iščeze iza kuće, a ona ostade sama pod hrastom koji je
šuštao. Iz štala su svaki čas izletali ljudi na konjima, a crni seizi su jahali za svojim
gospodarima. Mladići Manro projuriše mašući šeširima, a Fontenovi i Kalvertovi
odjuriše niz drum kličući iz glasa. Četiri mlada Tarltona proleteše pored nje preko
travnjaka, a Brent viknu: » Majka nam daje svoje konje! Juijuju!« Busenje je letelo
iza njih i oni iščezoše ostavljajući je opet samu.
Bela kuća je uzdizala svoje visoke stubove ispred nje i kao da se odmicala u svojoj
dostojanstvenoj rezervisanosti. To više nikad neće biti njen dom. Ašli je neće nikad
preneti preko ovoga praga kao svoju nevestu. Oh, Ašli! Ašli! Šta sam uradila? Negde
duboko u njenoj duši, pod slojevima povređenog ponosa i hladne praktičnosti, nešto
se bolno komešalo. Rađalo se neko zrelo uzbudljivo osećanje jače od njene sujete i
samovoljne sebičnosti. Ona voli Ašlija i znala je da ga voli, i nikad nije za njim
čeznula toliko koliko u tome trenutku kad je Čarls zamakao iza zavijutka pošumljene
aleje.
VII
Posle dve nedelje Skarlet je postala udata žena, a posle dalja dva meseca mlada
udovica. Brzo se oslobodila veza kojima se sputala tako žurno i tako nepromišljeno,
ali je za nju bilo svršeno sa bezbrižnom slobodom devojačkih dana. Udovički dani su
došli brzo, u stopu za udadbom, ali, na njeno veliko zaprepašćenje, došlo je i
materinstvo.
Kasnijih godina kad bi mislila na te poslednje dane 1861. Skarlet se nije nikako
mogla sasvim jasno setiti pojedinosti. Vreme i događaji su jurili vrtoglavom brzinom
i mešali se i preplitali kao u nekom teškom snu bez stvarnosti i razloga. Sve do
samoga samrtnog časa u njenom sećanju na te dane postojaće prazna mesta.
Naročito su nejasna bila sećanja na vreme između pristanka koji je dala Čarlsu i
njenog venčanja. Dve nedelje! U vreme mira bi tako kratko trajanje veridbe bilo
nemoguće. U to vreme bi se ono proteglo na punu dostojanstvenu godinu, ili
najmanje šest meseci. Ali sav Jug je bio buknuo plamenom rata, događaji su tutnjali
kao da ih goni neki siloviti vihor i nestalo je onog sporog ritma starih dana. Elen je
kršila ruke i savetovala da se stvar odloži, nadajući se da će Skarlet bolje razmisliti o
celoj stvari. Ali, na sve njene molbe Skarlet je izgledala gluva i pokazivala
namršteno lice. Ona se mora udati! I to što pre! U roku od dve nedelje!
Doznavši da je Ašlijevo venčanje pomereno od jeseni na prvi maj, tako da bi on
mogao da ode s Trupom onda kad ona bude stupila u dejstvo, Skarlet odredi svoje
venčanje za dan uoči njegovog. Elen se bunila, ali je Čarls molio svojom
novostečenom rečitošću, jer je bio nestrpljiv da što pre krene za Novu Karolinu, i da
tamo stupi u legiju Veida Hamptona, a Džerald je bio na strani dvoje mladih. On je
bio uzrujan ratnom groznicom i zadovoljan što je Skarlet našla tako dobru priliku, pa
zašto da se staje na put mladoj ljubavi kad još uz to i rat besni? Očajna Elen najzad
popusti, kao što su radile i tolike druge majke širom celoga Juga. Njihov svet
odmerenosti i dokolice beše se okrenuo naopačke, a njihove molbe, dokazivanja i
saveti nisu mogli ništa protiv ogromne sile koja ih je sobom nosila.
Jug je bio opijen oduševljenjem i uzrujanošću. Svako je znao da će se rat svršiti
jednom bitkom i svaki se mladi čovek žurio da stupi u vojsku pre nego što bi se rat
svršio — žurio se da se oženi svojom draganom pre nego što odleti u Virdžiniju da i
on zada svoj udarac Jenkima. Po Pokrajini su se na sve strane slavila na tuceta ratna
venčanja i bilo je malo vremena za tugovanje pri rastanku, svako je bio isuviše
zauzet i uzbuđen da bi mogao vrlo ozbiljno da razmišlja ili da plače. Gospođe su
pravile uniforme, plele čarape i savijale zavoje, a ljudi su se vežbali i gađali. Vozovi
puni vojske prolazili su svakodnevno kroz Džonsboro i odlazili na sever za Atlantu i
Virdžiniju. Neki odredi su bili odeveni u vesele crvene i svetloplave i zelene boje
odabranih četa narodne vojske, neki manji odredi bili su u domaćem suknu i sa
šubarama od medveđe kože, drugi su opet bili u škotskom štofu i lepom rublju, a svi
su bili upola izvežbani, upola naoružani, podivljali od uzrujanosti i vike, kao da su pošli
na neki izlet. Gledajući te ljude, mladići u Pokrajini prosto su bili ludi od straha da će
se rat svršiti pre nego što oni dođu do Virdžinije, te se pohitalo sa pripremama Trupe
za odlazak.
Usred te opšte uzrujanosti vršile su se pripreme za Skarletino venčanje, i skoro pre
nego što je i sama znala ona se našla obučena u venčanu haljinu i Elenin veo kako
silazi niz široke stepenice na Tari pod ruku sa svojim ocem, da stane pred lice kuće
dupke pune gostiju. Kasnija se sećala kao nekog sna stotina sveća što blešte po
zidovima, lica svoje majke punog ljubavi, malo zbunjenog dok su joj se usne micale
u molitvi za sreću svoje kćeri, Džeralda crvenog od konjaka i ponosa što mu kćer
udajom dolazi do novca i do lepog i starog imena — i Ašlija kako stoji pri dnu
stepenica držeći Melani ispod ruke. Kad je videla izraz njegovog lica pomislila je:
» Ovo ne može biti stvarno. To ne može biti. Ovo je nekakav mučan san. Probudiću
se i videti da je to bio samo san. Sad ne smem da mislim o tome, jer ću inače početi
da vrištim pred svim ovim svetom. Ne mogu sad da mislim. Misliću kasnije kad
budem u stanju da izdržim — kad ne budem videla njegove oči!«
Sve je to bilo kao san: ono prolaženje kroz redove sveta koji se smeši, Čarlsovo
lice i glas što zamuckuje i njeni odgovori tako čudno zvonki i hladni. Pa posle toga:
čestitanja, ljubljenje, zdravice i igranje — sve, sve kao san! Čak joj se činio
nestvaran i dodir Ašlijevih usana na obrazu, pa i samo tiho šaputanje Melani: » Sad
smo zaista i stvarno sestre« . Uzbuđenje koje izazva padanje u nesvest Čarlsove
punačke, uzrujane tetke mis Pitipat Hamilton izgledalo je kao sastavni deo nekog
čudnog sna.
Ali kad je igranci i zdravicama najzad došao kraj, i kad se zora počela ukazivati,
kad svi gosti iz Atlante koji su se mogli natrpati u Taru i u nadzornikovu kuću benu
otišli da legnu na krevete, sofe i slamnjače po podu, a svi susedi se razišli kućama da
se odmore i pripreme za sutrašnje venčanje na Dvanaest Hrastova, onda je taj
zanos kao u snu prsnuo u komade kao staklo ispred stvarnosti. Stvarnost se sastojala od
rumenog Čarlsa koji iz njene sobe za toaletu izlazi u svojoj spavaćoj košulji i
izbegava preplašeni pogled kojim ga je ona gledala ispod visoko navučenog
pokrivača.
Ona je, razume se, znala da venčani parovi spavaju u istom krevetu, ali ona o
tome nije nikad dotle duže mislila. Slučaj njenog oca i majke joj se činio sasvim
prirodan, ali ga ona nije nikad primenjivala na samu sebe. Sad je tek, prvi put posle
barbekjua, jasno shvatila šta je navukla na sebe. Pomisao na toga tuđeg mladića
koga ona stvarno nije nameravala da uzme a koji se sad sprema da legne u njen
krevet, sad kad joj srce puca od žalosti zbog suviše prenagljenog postupka a i jada što
je izgubila Ašlija zanavek — bila je isuviše mučna da bi je mogla podneti. Dok se on
oklevajući približavao krevetu, ona progovori promuklim šapatom :
— Vrištaću iz sveg glasa samo ako mi priđete. Hoću! Hoću! I to što jače mogu.
Odlazite od mene! Da me niste dotakli!
Ali ako joj je njeno sopstveno venčanje izgledalo kao mora, Ašlijevo venčanje
joj je bilo još gore. Skarlet je stajala u svojoj bledozelenoj haljini za » drugi dan« u
salonu Dvanaest Hrastova, pri svetlosti stotina sveća, stisnuta u onoj istoj gomili koja
je i juče bila, i gledala prosto, sitno lice Melani Hamilton kako blista i postaje lepo
dok postaje Melani Vilks. Sad je Ašli bio izgubljen zanavek. Njen Ašli! Ne, ne više
njen Ašli... A da li je ikad bio njen? Sve se to bilo smešalo u njenoj glavi, a glava joj
je bila tako zamorena, tako zbunjena. On je rekao da je voli, ali šta ih je onda
rastavilo? Kad bi se samo mogla setiti toga. Ona je bila umirila pakosne jezike u
Pokrajini time što se udala za Čarlsa, ali šta to sad mari? Nekad joj se to činilo tako
važno, ali joj sad više nije izgledalo nimalo važno. Sad je on otišao, a ona se udala za
čoveka koga ne samo što ne voli, nego prema kome oseća i neko stvarno preziranje.
O, kako se ona ljuto kajala za sve! Često je slušala kako se govori da neki ljudi za
inat svome licu odseku sebi nos, i sve dotle je to za nju bilo samo jedna slikovita
govorna figura. Sad je tek jasno shvatala šta to znači. A zajedno sa njenom
vatrenom željom da se oslobodi Čarlsa i da se srećno vrati na Taru kao neudata
devojka mešalo se i saznanje da ima samo sebi da zahvali za sve to. Elen je pokušala
da je zadrži, ali ona nije htela da čuje.
Zato je cele te noći na Ašlijevoj svadbi igrala kao u nekom zanosu, govorila stvari
mehanički, smešila se i čudila gluposti sveta koji je u njoj gledao srećnu mladu a
nije mogao da shvati da je njeno srce prepuklo. No, hvala bogu što ne mogu to da
vide!
Te noći pošto joj je Mami pomogla da se svuče pa otišla, a Čarls se pomolio
bojažljivo iz sobe za toaletu razmišljajući da li će morati da provede još jednu noć u
naslonjači od konjske dlake, ona udari u plač. Plakala je sve dok se Čarls ne pope u
krevet pored nje i ne pokuša da je umiri, plakala je bez reči sve dok više nije bilo
suza, i najzad je ležala i jecala tiho na njegovom ramenu.
Da nije bilo rata protekla bi nedelja dana u posetama po Pokrajini, sa igrankama i
barbekjuima u čast dva para mladenaca, pre nego što bi pošli na put za Saratogu ili
Huajt Salfar na svadbeno putovanje. Da nije bilo rata Skarlet bi imala haljine i za
treći dan, i za četvrti dan, koje bi oblačila kad bi išla kod porodica Fonten, Kalvert i
Tarlton na zabave koje bi oni priredili u njenu čast. Ali, sad nije bilo zabava ni
svadbenog putovanja. Nedelju dana posle venčanja Čarls ode da stupi kod pukovnika
Veida Hamptona, a dve nedelje kasnije odoše i Ašli i Trupa, i ostaviše Pokrajinu
ožalošćenu.
U toku te dve nedelje Skarlet nije videla nijednom nasamo Ašlija, niti je
progovorila ijednu reč s njim. Čak i u onome strašnom trenutku rastanka kad on beše
svratio na Taru idući na stanicu, nije progovorila ni reči s njim odvojeno. Melani, sa
šeširom i šalom, mirna i dostojanstvena u novostečenom dostojanstvu gospođe,
držala ga je pod ruku, a sva bela i crna posluga na Tari bila je izišla napolje da vidi
kako Ašli odlazi u rat.
Melani reče: » Moraš poljubiti Skarlet, Ašli. Ona je sad moja sestra!« , i Ašli se
sagao i dodirnuo njen obraz svojim hladnim usnama zategnuta lica. Skarlet se nije
mogla radovati tome poljupcu, jer joj je srce bilo ojađeno što je Meli morala da ga
podseti na to. Melani je toplo zagrli na rastanku.
— Doći ćeš u Atlantu da posetiš mene i tetku Pitipat, je li da hoćeš? O, mila, mi te
tako volimo! Želimo da bolje upoznamo Čarlsovu ženu.
Proteklo je pet nedelja i za to vreme su od Čarlsa iz Južne Karoline stizala
bojažljiva pisma, puna zanosa, puna ljubavi, pisma koja su govorila o njegovoj
ljubavi, o njegovim planovima za budućnost kad se rat svrši, njegovoj želji da
postane junak samo nje radi i o obožavanju prema svome komandantu, Veidu
Hamptonu. Sedme nedelje je stigao jedan telegram lično od pukovnika Hamptona,
pa za njim pismo, ljubazno, dostojanstveno pismo, kojim je izjavljivao saučešće.
Čarls je bio mrtav. Pukovnik bi i ranije poslao telegram, ali Čarls, smatrajući svoju
bolest za neznatnu, nije hteo da zadaje brige svojoj porodici. Nesrećnom mladiću
beše oteta ne samo ljubav koju je mislio da je zadobio, nego i sve njegove visoke
nade o časti i slavi na bojnom polju. Umro je nedostojanstveno i brzo od zapaljenja
pluća koje je nastupilo iza boginja, a nije se primakao Jenkima bliže nego do logora u
Južnoj Karolini.
U propisno vreme rodi se i Čarlsov sin, pa pošto je bilo u modi da se sinovima
daje ime očevog komandanta, njega nazvaše Veid Hampton Hamilton, Skarlet je
plakala od očajanja kad je saznala da je začela i volela bi da je mrtva. Ali je nosila
dete određeno vreme, sa vrlo malo neugodnosti, rodila ga bez velikih bolova i
oporavila se tako brzo da joj je Mami rekla, u poverenju, da je to vrlo prostački —
prave dame se muče malo više. Osećala je malo ljubavi prema svome detetu,
makar koliko to krila od same sebe. Ona ga nije želela te joj je bilo krivo što je ono
došlo, a sad kad je već bilo tu njoj se prosto činilo nemoguće da je to njeno dete, deo
nje same.
Iako se fizički oporavila posle Veidovog rođenja tako brzo da je to već bilo
sramota, duhovno je ostala slomljena i potištena. Bila je puna čame i pored svih
napora čitave plantaže da je oživi. Elen je išla po kući nabrana i zabrinuta čela, a
Džerald je psovao i larmao češće nego obično i donosio je beskorisne darove iz
Džonsboroa. Čak je i sam dr Fonten priznavao da ne zna šta da misli, pošlo nije
moglo da je osnaži ni njegovo sredstvo za jačanje sastavljeno od sumpora, melase i
nekih trava. U poverenju je Eleni rekao da ona to zbog ojađenog srca čas plane a čas
je bez ikakve volje. Ali bi im Skarlet, da je sama htela da govori, mogla kazati da je
njena bolest mnogo drukčija i složenija. Nije im rekla da to dolazi od krajnjeg
osećanja dosade, zaprepašćenosti što je majka i još najviše zbog Ašlijevog odsustva,
zbog čega je i imala tako očajan izraz.
Ta njena dosada je bila stalna i neprekidna. U Pokrajini nije bilo nikakvog provoda
ni društvenog života još otkako je Trupa otišla u rat. Svi zanimljivi mladi ljudi bili su
otišli: četiri Tarltona, dva Kalverta, Fontenovi, Manroovi, i svi živi iz Džonsboroa,
Fejetvila i Lavdžoja, svako ko je bio mlad i primamljiv. Samo stariji ljudi, bogalji i
žene ostali su i provodili vreme u pletenju i šivenju, gajili žito i pamuk, što više
svinja, ovaca i krava za vojsku. Nije se mogao nigde videti pravi čovek, osim kad bi
jednom mesečno odred intendanata pod komandom Frenka Kenedija, nekadašnjeg
Sjuelinog udvarača, naišao da skuplja namirnice. Ljudi iz intendantskog odreda nisu
bili jako zavodljivi, a samo jedan pogled na Frenkovo boljažljivo udvaranje bio joj
je tako dosadan da joj je bilo teško da bude učtiva prema njemu. Kad bi samo on i
Sjuelin hteli da jedanput već svrše s tim!
Čak i da su intendantski oficiri bili zanimljiviji, to ništa ne bi poboljšalo njen
položaj. Ona je udovica i njeno jo srce u grobu. Bar svako misli da je u grobu, pa i
očekuje da će se ona prema tome i ponašati. To je Skarlet jako ljutilo, jer ma koliko
se trudila nije joj na Čarlsa ostalo nikakve naročite uspomene osim sećanja na onaj
njegov izraz teleta koje izdiše kad mu je rekla da će se udati za njega, pa čak se i ta
slika gubila. Ali sad je udovica i mora voditi računa o svome ponašanju. Nema više
za nju provoda neudate devojke! Sad mora biti ozbiljna i povučena. Elen joj je o
tome dugo govorila kad je jednom zatekla kako Frenkov poručnik ljulja Skarlet u
ljuljašci u bašti i kad je ona cikala od smeha. Tada joj je Elen, duboko potresena,
govorila kako udovica može lako postati predmet opšteg razgovora. Ponašanje jedne
udovice mora biti dvaput obazrivije nego ponašanje udate žene.
» A sam bog zna — mislila je Skarlet u sebi, slušajući pokorno blagi glas svoje
majke — da ni same udate žene nemaju nikakvog provoda ni zabave. Dakle, udovice
mogu slobodno i da umru!«
Udovica mora nositi odvratne crne haljine, čak i bez ijednog gajtančića da ih
ukrasi, bez ikakvog cveta, pantljike, čipke, pa čak ni nakita, osim žalosnih broševa od
oniksa, ili ogrlice napravljene od pokojnikove kose. A veo od crnog krepa na njenom
šeširu morao je da dopire do kolena, pa da se tek posle tri godine udovičkog života
može skratiti do visine ramena. Udovice se nikad ne smeju glasno smejati, niti
govoriti živahno. Čak i kad se smeše to mora biti tužan, tragičan osmeh. A što je
najstrašnija od svega, one ne smeju pokazivati nikakvo interesovanje za muško
društvo. A ako bi neki gospodin bio tako rđavo vaspitan te bi pokazao neko
interesovanje za nju, ona ga mora udaljiti dostojanstvenim ali lepo smišljenim
sećanjima na svoga pokojnog muža. O, da, mislila je Skarlet sumorno, neke se
udovice ponekad i udadu kad su stare i nervozne, premda jedini bog zna kako i to
postignu pored suseda koji tako paze. Pa i tada nađu tek ponekog očajnog starog
udovca koji ima veliku plantažu i čitavo tuce dece.
Udaja je već sama po sebi prilično mučna stvar, ali udovički život... O, pa to je
onda zanavek svršeno s njenim životom! Kako je glup taj svet kad može da govori
kako će mali Veid Hampton biti velika uteha za nju, pošto Čarlsa više nema! Kako je
glupo od njih kad kažu da sad ona ima zašto da živi! Svako je govorio kako je divno za
nju što ima tu posmrtnu zalogu njegove ljubavi, a ona, razume se, nije razbijala tu
njihovu zabludu. Ali, ta pomisao bila je daleko od nje. Ona se vrlo malo interesovala
za Veida i ponekad joj je čak bilo teško što mora i da se seti da je to njeno dete.
Svakoga jutra kada bi se probudila za izvesno kratko vreme opet je bila Skarlet
O'Hara, sunce je bleštalo na magnoliji ispred prozora, kosovi su zviždali iz sveg
glasa, a do njenih nozdrva je dopirao miris pržene slanine. Opet je bila bezbrižna i
mlada! Zatim bi čula nemirno i gladno plakanje i uvek bi — ali uvek bi se prvog
trenutka trgla i pomislila: » Kako, pa to kao da ima neko malo dete u kući?« Onda bi
se odjednom setila da je to njeno dete. Sve je to bilo neobično čudno!
A Ašli! Ah, naročito Ašli! Prvi put u životu ona je doterala dotle da je skoro
mrzela Taru, omrzla dugi, crveni put što vodi niz breg do reke, omrzla crvene njive
sa izniklim zelenim pamukom. Svaka stopa zemljišta, svako drvo i potočić, svaka staza
i konjska putanja podsećale su je na njega. On ne pripada nijednoj drugoj ženi, on je
otišao u rat, ali njegov duh još luta po tim drumovima u suton, još se smeši na nju
svojim sanjalačkim sivim očima u tami na tremu. Nikad nije mogla da čuje topot
konjskih kopita što dolazi ozdo od reke, sa strane Dvanaest Hrastova, a da ma i za
jedan slatki trenutak ne pomisli — Ašli.
Sad je mrzela i Dvanaest Hrastova, a nekad ih je volela. Mrzela ih je, ali je nešto
vuklo tamo samo da bi mogla da čuje kako Džon Vilks i devojke govore o njemu, da
ih čuje kako čitaju njegova pisma iz Virdžinije. Ona su joj nanosila bol, ali ih je ipak
morala čuti. Nije trpela ukočenu Indiju, ni luckastu, brbljivu Honi, a znala je da ni
one nju nimalo ne vole, ali nije mogla da ne ide k njima. I kad god bi se vratila kući
sa Dvanaest Hrastova legla bi na svoj krevet neraspoložena i ne bi htela da ustane za
večeru.
To odbijanje jela brinulo je Elen i Mami mnogo više nego ma šta drugo. Mami je
donosila poslužavnike natovarene najprimamljivijim jelima i nagoveštavala joj da
sada kao udovica može da jede do mile volje, ali Skarlet nije imala volje za jelo.
Kad dr Fonten jednog dana reče Eleni ozbiljno da žene često usled ojađenog srca
opadaju i polako venu dok se ne svale u grob, ona samo preblede jer je baš taj strah
potajno nosila u svome srcu.
— Pa zar se ne može ništa učiniti, doktore?
— Promena sredine bi bilo nešto najbolje za nju — reče on, želeći samo da se
oslobodi jednog nezgodnog pacijenta.
I tako Skarlet ode bez velikog oduševljenja zajedno sa detetom da prvo poseti
svoje O'Hara i Robijar rođake u Savani, pa onda Elenine sestre Paulinu i Eulali u
Čarlstonu. Ali vratila se na Taru čitavih mesec dana pre nego što je Elen očekivala
njen povratak. Bili su ljubazni prema njoj u Savani, ali su Džems i Endrju kao i
njihove žene bili stari i zadovoljni kad sede mirno i kad pričaju o prošlosti koja nije
Skarlet nimalo zanimala. To je isto bilo i kod Robijarovih, a Čarlston je po mišljenju
Skarlet bio grozan.
Tetka Paulin i njen muž, omalen čičica, veliki formalista i prek, s uljudnim
ponašanjem i rasejanim izgledom kao da pripada nekom ranijem veku, živeli su na
plantaži na reci mnogo usamljenijoj nego Tara. Njihov najbliži sused stanovao je na
dvadeset milja po mračnim putevima kroz mirnu džunglu čempresa i hrastova uz
baruštine. Stari hrastovi sa svojim navlakama od sive mahovine izazivali su jezu kod
Skarlet i uvek je podsećali na Džeraldove priče o irskim duhovima koji lutaju po
gustoj, sivoj magli. Nije mogla ništa drugo da radi do da sedi i plete celog dana, a
noću sluša kako čika Karl čita naglas iz poučnih dela Bulvera Lajtona.
Eulali, sakrivena u bašti s visokim zidovima, u velikoj kući na Bateriji u Čarlstonu,
nije bila nimalo zanimljiva. Skarlet, naviknuta na prostrane vidike talasastih crvenih
bregova, osećala se kao u zatvoru. Ovde je bilo nešto više društvenog života nego kod
tetke Pauline, ali se Skarleti nije dopadao svet koji je dolazio u posetu sa izrazom
ponosa zbog svog porekla i stalnim naglašavanjem svojih porodičnih veza. Znala je
da oni svi misle kako je ona dete neprilične veze i da se čude kako je jedna Robijar
mogla da se uda za skorog pridošlicu Irca. Skarlet je osećala da se tetka Eulali
izvinjava zbog nje iza njenih leđa. To je ljutilo jer nije marila za ovu porodicu više
nego njen otac. Ona se ponosila Džeraldom i onim što je on postigao bez ičije
pomoći, svojim bistrim irskim mozgom.
Čarlstonci su uz to bili tako naduveni i zbog onog utvrđenja Samter. Milostivi bože!
Zar baš ne shvataju da ako slučajno oni nisu bili tako ludi da opale prvi metak koji je
izazvao rat, našla bi se neka druga budala koja bi to učinila? Naviknuta na odsečni
izgovor stanovnika gornje Džordžije, ona nije mogla da podnosi otegnuti jednoliki
ravničarski govor. Mislila je da će zavrištati ako samo još jednom čuje kako neko
kaže: » paame« mesto » palme« , » kooća« mesto » kuća« , » naću« mesto
» neću« , i » maama i taata« mesto » mama i tata« . To ju je tako jako ljutilo da je
za vreme jedne zvanične posete stala da podražava irskom govoru svoga oca na
neiskazano zaprepašćenje svoje tetke. Zatim se vratila na Taru. Bolje je i da je
muče sećanja na Ašlija, nego da snosi čarlstonski naglasak.
Elen, danju i noću zauzeta nastojanjem da udvostruči proizvodnju na Tari kako bi
pomogla Konfederaciju, uplašila se kad joj se nastarija kći vratila kući iz Čarlstona
mršava, bleda i oštra na jeziku. Ona je i sama znala za jade srca, pa je iz noći u noć
ležala pored Džeralda koji je hrkao i trudila se da smisli nešto čime će umanjiti
Skarletine jade. Čarlsova tetka, mis Pitipat Hamilton, pisala joj je nekoliko puta i
molila da dopusti da joj Skarlet dođe u Atlantu u jednu dužu posetu, i Elen sad prvi
put stade ozbiljno misliti o tome.
Ona i Melani su same u velikoj kući i bez muške zaštite — pisala je mis Pitipat —
sad kad dragoga Čarlsa više nema. Tu je, razume se, moj brat Henri, ali on ne živi u
istoj kući sa nama. Ali, možda vam je Skarlet pričala o Henriju. Izvesni obziri me
sprečavaju da pišem nešto više o tome. Meli i ja bismo se osećale mnogo bolje i
bezbednije kad bi i Skarlet bila s nama. Tri same žene je ipak bolje nego dve. A
možda će draga Skarlet ovde ipak naći i neke utehe svojoj žalosti, kao što i Meli čini,
negujući naše hrabre mladiće u bolnicama ovde — a, naravno, "Meli i ja žudimo da
vidimo i milog mališana...«
I tako se Skarletin sanduk opet spakova i napuni njenom crninom i ona ode za
Atlantu sa Veidom Hamptonom, njegovom dadiljom Prisi i punom glavom
uputstava od Elen i Mami u pogledu njenog držanja, kao i stotinom dolara u
novčanicama Konfederacije, od Džeralda. Ona nije naročito želela da ide u Atlantu.
Smatrala je tetku Piti za najluckastiju staru gospođu, a grozila se i na samu pomisao
da živi pod istim krovom sa Ašlijevom ženom. Ali Pokrajina, sa njenim
uspomenama, bila je sad za nju nemoguća i svaka joj promena beše dobrodošla.
DRUGI DEO
VIII
Dok je voz nosio Skarletu prema severu, tog majskog jutra 1862, ona je mislila da
Atlanta ne može nikako biti tako dosadna kao što su bili Čarlston i Savana, te je i pored
svega neraspoloženja prema mis Pitipat i Melani ipak sa izvesnom radoznalošću
iščekivala da vidi kako je varoš napredovala od njene poslednje posete u zimu pred
sam rat.
Atlanta ju je oduvek više zanimala nego ikoja druga varoš, jer joj je Džerald
govorio dok je još bila dete da su ona i Atlanta tačno istih godina. Kad je odrasla,
saznala je da je Džerald nešto malo preterao istinu, kao što je često imao običaj, kad
bi malo preterivanje moglo da ulepša stvar, ali, Atlanta je bila svega devet godina
starija od nje, pa je zbog toga još uvek izgledala mlađa od svake druge varoši za koju
je ona čula. Savana i Čarlston su imali dostojanstvenost svoje starosti — prva je bila
već u svome drugom stoleću, a druga je stupala već u treće — te su u njenim
mladim očima uvek izgledale kao stare bake koje sede na suncu i hlade se lepezom.
A Atlanta je pripadala njenom pokolenju, imala kao i ona sirovost mladosti i svoju
sopstvenu svojeglavost i neobuzdanost.
Priča koju joj je ispričao Džerald zasnivala se na činjenici da su ona i Atlanta bile
krštene iste godine. Za onih devet godina pre nego što se Skarlet rodila, varoš se zvala
prvo Terminus, zatim Martasvil, pa je tek one godine kad se Skarlet rodila postala
Atlanta.
Kad se Džerald doselio u Severnu Džordžiju još nije bilo ni traga od Atlante, niti
ičega što bi bilo nalik na neko selo, a divljina se talasala preko mesta na kome je ona
kasnije osnovana. Ali sledeće godine, 1836, država je dala dozvolu za građenje
železničke pruge prema severu, kroz krajeve koje su Čeroki Indijanci nedavno
ustupili. Pravac nameravane železnice, kroz Tenesi pa na Zapad, bio je jasan i
određen, ali je njena polazna tačka u Džordžiji bila još neizvesna sve dok godinu
dana kasnije nije jedan inženjer zabio kolac u crvenu ilovaču da obeleži južni kraj
pruge, i tako je nastala Atlanta, rođena kao Terminus.
Dotle nije bilo železnica u Severnoj Džordžiji, a vrlo malo i na drugim stranama.
Ali onih godina, pre nego što se Džerald oženio sa Elen, maleno naselje na dvadeset i
pet milja severno od Tare polagano se beše razvilo u selo, a šine su se pružale prema
severu. I tada je stvarno počelo doba izgradnje železnica. Drugi krak železnice
pružao se iz staroga grada Auguste prema zapadu, prelazio preko države, da se spoji
s tom novom prugom za Tenesi. Od staroga grada Savane izgrađena je treća
železnička pruga prvo do Makona, u srcu Džordžije, pa onda na sever kroz
Džeraldovu pokrajinu do Atlante da za nju veže dve druge pruge i da luci u Savani da
izlaz prema Zapadu. Od toga istog železničkog čvora, mlade Atlante, izgrađena je i
četvrta pruga prema jugozapadu, za Montgomeri i Mobajl.
Ponikla sa železničkom prugom, Atlanta se i razvijala sa razvojem te pruge. Kad
pomenute četiri pruge behu dovršene, Atlanta je bila vezana sa Zapadom, sa Jugom,
sa morem, a preko Auguste i sa Severom i Istokom. Ona je postala raskrsnica svih
puteva prema severu i jugu, prema istoku i zapadu, a maleno seoce je postala
napredna varoš.
U razmaku vremena, nešto malo dužem nego što su Skarletinih sedamnaest
godina, Atlanta se od jednog jedinog koca pobodenog u zemlju razvila u naprednu
varošicu od deset hiljada stanovnika na koju je bila usredsređena pažnja cele države.
Stariji, mirniji gradovi imali su običaj da na novu, bučnu varoš gledaju kao što
kvočka gleda na pače koje je izlegla. Zašto se to mesto toliko razlikuje od drugih
varoši Džordžije? Zašto raste tako brzo? Na kraju krajeva, mislili su oni, u njoj nema
ničeg dobrog što bi je preporučivalo, osim njene železnice i šake avanturista.
Ljudi koji su se doselili u varoš naizmenično zvanu Terminus, Martasvil i Atlanta,
bili su obična muvala. Nemirni, energični ljudi iz starijih delova Džordžije i iz daljih
država bili su primamljeni u tu varoš koja se širila oko centra železničkog čvora.
Dolazili su puni oduševljenja i podizali svoje radnje duž pet crvenih blatnih puteva
koji su se ukrštali blizu stanice. Izgrađivali su svoje lepe kuća na ulicama Huajthol i
Vašington, duž kose po kojoj su bezbrojna pokolenja indijanskih nogu u lakim
opancima utabala putanju zvanu Breskvin Put. Oni su se ponosili svojim mestom,
ponosili su se njegovim razvojem, bili ponosni i na same sebe što su umeli da ga
unaprede. Neka drugi gradovi govore o Atlanti što god hoće, Atlanta ne mari za to.
Skarlet je oduvek volela Atlantu, iz onog istog razloga zbog koga su je Savana,
Augusta i Makon osuđivali. I varoš je, kao i ona sama, bila mešavina stare i nove
Džordžije, u kojoj je ono što je bilo staro često stradalo u sukobima sa onim što je
bilo samovoljno i novo. A uz to je bilo za Skarlet i nečega ličnog i naročito
uzbudljivog u toj varoši koja se rodila — ili bar krstila — iste godine kad i ona.
Prošla noć bila je burna i kišovita, ali kad Skarlet stiže u Atlantu toplo sunce je već
bilo na poslu i hrabro se trudilo da osuši ulice koje su bile prave reke crvenog blata.
Na otvorenom prostoru oko stanice meka zemlja je bila tako izdubljena i izrivena od
silnog saobraćaja da se pretvorila u jedno veliko blatište, a ovde-onde su pojedina
kola upadala do osovina u blato. Neprekidni niz vojnih i bolničkih kola u koja su
tovarili namirnice i ranjenike iz voza činila su da blato i zbrka budu još veći, i sa
teškom mukom su se izvlačila uz psovke kočijaša, propinjanje mazgi i prskanje blata
na nekoliko metara unaokolo.
Skarlet je stajala na donjoj stepenici vagona — bleda i lepa prilika u dubokoj
crnini, na kojoj se crni veo lepršao sve do zemlje. Ustezala se da uprlja svoje
cipelice i donji deo haljine, i osvrtala se oko sebe, po onom metežu teretnih kola,
lakih čeza i karuca, tražeći mis Pitipat. Ali se ta gospođa zatupastog nosa i rumenih
obraza nije nigde videla, već — dok je ona tako sa strahom tražila — jedan slab stari
crnac s prosedom kovrdžavom kosom i dostojanstvenim, zapovedničkim izgledom
pođe kroz blato prema njoj držeći šešir u ruci.
— To sigurno mis Skarlet? Ovo ovde Petar, kočijaš mis Piti. Nemoj gaziš dole
blato! — naredi on strogo, kad Skarlet stade prikupljati skute spremajući se da siđe.
— Vi tako ludo kao i mis Piti, a ona kao dete odma ima mokre noge. Čekaj, ja te
ponesem.
On diže Skarlet sasvim lako i pored svoje prividne slabosti i starosti, pa opazivši
kako Prisi stoji na platformi voza sa detetom u naručju, on zastade: » Je l' onaj dete
vaše dadilja? Mis Skarlet, ono mnogo mlado da može čuva jedno dete naše gos'n
Čarlsa. Nego to vidimo posle. Hej, ti devojka, hajde iza mene, samo pazi da ne
ispustiš beba!«
Skarlet se krotko pusti da je on ponese do kola, i pomiri se sa zapovedničkim
načinom kojim je čika Petar kritikovao nju i Prisi. Dok su tako išli kroz blato i dok je
Prisi šljapkala i pućila se iza njih, ona se sećala onoga što joj je Čarls pričao o čika
Petru.
» On je prošao kroz ceo meksikanski rat s mojim ocem, negovao ga je kad je bio
ranjen, i stvarno mu spasao život. Petar je zaista odgajio mene i Melani, jer smo
ostali vrlo mali kad su otac i mati umrli. Tetka Piti se, otprilike u to vreme, bila
zavadila sa svojim bratom Henrijem, te je došla da živi sa nama i da se stara o
nama. To je najbespomoćnije stvorenje na svetu — sasvim kao neko blago, odraslo
dete. I čika Petar se tako i ponaša prema njoj. Ona se ni za šta na svetu ne može
odlučiti, te zato čika Petar odlučuje sve što se nje tiče. On je bio taj koji je odlučio da
se meni da veći džeparac kad mi je bilo petnaest godina, on je navaljivao i da idem
u Harvard u drugoj godini studija iako je čika Henri hteo da diplomiram na
Univerzitetu. A on je i odlučio kad je Meli bila dovoljno odrasla da digne kosu i da
počne ići na zabave. On govori tetki Piti kad je za nju suviše hladno i vlažno da ne ide
napolje i kad treba da uzme šal... To je najbistriji stari crnac koga sam ja ikad video,
a ujedno i najodaniji. Muka je samo u tome što je potpuni gospodar tela i duša svih
nas troje, i što on to zna.«
Čarlsove reči dobiše potvrdu čim se čika Petar pope na bok i uze bič u ruke.
— Mis Piti strašno krivo što ne mogla dođe sretne vama. Ona ima strah, vi neće
da razumite, ali ja rekao njoj i mis Meli ne treba one dođu, samo prljaju njino lepo
haljina, ja vam sve objasnim. Mis Skarlet, bolje vi uzmi to dete. Taj mali crnica
njega još može ispusti.
Skarlet pogleda u Prisi i uzdahnu. Jer Prisi i nije nikako izgledala sposobna za
dadilju. Njeno skorašnje unapređenje od mršave, jadne, male crnkinje u kratkim
suknjicama, s krutim malim pletenicama, na dostojanstvo duge haljine od cica i
uštirkanog belog turbana bilo je nešto zanosno za nju. Ona nikad ne bi dospela na taj
visoki položaj tako rano u svome životu da nije bilo rata i zahteva vojne intendanture
od Tare, zbog kojih je Eleni bilo nemoguće da za taj posao odredi Mami ili Dilsi, ili
bar Rozu i Tinu. Prisi nije dotle makla ni za milju dalje od Dvanaest Hrastova niti sa
Tare, pa je to putovanje vozom, položaj dadilje bilo više nego što je mozak u njenoj
maloj, crnoj glavi bio u stanju da podnese. Putovanje od dvadeset milja od
Džonsboroa do Atlante nju je toliko uzrujalo da je Skarlet morala da drži dete skoro
celim putem. A sad, gledajući tolike zgrade i ljude, Prisi je potpuno izgubila glavu.
Neprestano se vrtela sad na ovu sad na onu stranu, pokazivala prstima, podskakivala i
tako tresla dete da je ono, jadno, stalo očajno da zavija.
Skarlet je čeznula za punim rukama stare Mami. Mami je imala samo da stavi
svoju ruku na dete pa da ono prestane plakati. Ali je Mami bila na Tari i Skarlet nije
tu mogla ništa. Ništa joj nije vredelo da uzima malog Veida od Prisi. On je plakao
isto tako glasno kad ga je ona držala kao i kod male Prisi. Uz to će je, sigurno, vući za
pantljike od šešira i izgužvaće joj haljinu. Zato se pravila kao da nije ni čula čika
Petrov predlog.
— Možda ću i ja nekad naučiti nešto o maloj deci — mislila je ona razdražljivo,
dok su se kola truckala i nakretala, izvlačeći se iz blata oko stanice — ali neću nikad
voleti da se igram s njima. — I pošto je Veidovo lice pocrvenelo od silne dreke, ona
reče oštro maloj Prisi: » Podaj mu parče šećerne trske što imaš u džepu. Daj mu šta
bilo, samo da ćuti. Znam da je gladan, ali mu sad ne mogu pomoći« .
Prisi izvuče parče šećerne trske koje joj Mami beše dala toga jutra, i detetov plač
se utiša. Ponovo nasta tišina, i pred novim prizorima koji su se ukazivali pred njenim
očima, Skarlet nešto malo živahnu. Kad najzad čika Petar vešto istera kola iz blatnih
rupčaga i izvede ih na Breskvin Put, ona prvi put posle toliko meseci oseti neko
interesovanje za okolinu. Kako se ta varoš razvila! Sad je bilo tek nešto malo više od
godinu dana otkako je ona bila tu poslednji put, te joj se činilo nemoguće da je mala
Atlanta, koju je ona poznavala, narasla tako mnogo.
Za tu proteklu godinu dana ona je bila tako zauzeta svojim sopstvenim jadima,
tako joj je bio dosadan svaki pomen o ratu, da nije znala kako je od trenutka kad su
bitke otpočele Atlanta bila potpuno preobražena. One iste železnice koje su je činile
raskršćem trgovačkih puteva u vreme mira, sad su joj u vreme rata davale životnu
strategijsku važnost. Daleko od borbenih linija, varoš je sa svojim železničkim
prugama služila kao spojnica između dveju vojski Konfederacije: vojske u Virdžiniji
i vojske u Tenesiju i na Zapadu. Atlanta je tako isto održavala vezu između te dve
vojske i dubljega Juga odakle su se one snabdevale. A sad, odgovarajući na potrebe
rata, Atlanta beše postala i industrijski centar, pa bolnička baza i jedno od glavnih
slagališta prikupljene hrane i namirnica za vojske na bojnom polju.
Skarlet se okretala oko sebe i tražila onu malenu varošicu koju je poznavala, ali nje
nije više bilo.
Varoš koju je sad gledala bila je kao dete koje je prekonoć poraslo u nekog diva
punog života.
Atlanta je brujala kao košnica, svesna svoje važnosti za Konfederaciju, a danju i
noću se neprekidno radilo i nastojalo da se od zemljoradničkog kraja stvori
industrijski. Pre rata je bilo svega nekoliko predionica za pamuk i vunu, oružnica i
mehaničkih radionica južno od Merilenda — činjenica kojom su se svi Južnjaci
ponosili. Jug je davao državnike i vojnike, vlasnike plantaža i lekare, advokate i
pesnike, ali na svaki način nikako inženjere i mehaničare. Neka se Jenki drže tih novih
zanimanja. Ali, sad su pristaništa Konfederacije bila zatvorena topovnjačama
omrznutih Jenkija i tek je samo nešto malo prokrijumčarene robe, što je umaklo
blokadi, moglo da dospe iz Evrope, te se Jug očajno naprezao da sam izrađuje svoj
ratni materijal. Sever je mogao da crpe iz celoga sveta namirnice i vojnike, pa su
hiljade Iraca i Nemaca nagrnule u vojsku Unije, primamljene novčanim
nagradama koje je Sever davao. A Jug je mogao da računa samo na sebe.
U Atlanti su mehaničke radionice vrlo sporo izrađivala mašine potrebne za izradu
ratnog materijala, zato što je bilo vrlo malo mašina na Jugu koje bi služile kao modeli
za izradu novih, sem toga se skoro svaki točkić i zupčanik morao izrađivati po
nacrtima koji su se iz Engleske provlačili kroz blokadu. Sad su se po ulicama Atlante
viđala strana lica, i građani koji bi pre godinu dana načuljili uši samo kad bi čuli neki
neobičan zapadnjački naglasak, sad se nisu osvrtali na strane jezike Evropljana koji
su se bili provukli kroz blokadu da dođu da grade mašine i da Konfederaciji proizvode
potrebnu municiju. Vešti su ljudi bili ti Evropljani i Konfederacija bi da nije njih bilo
imala muke da se snabde pištoljima, puškama, topovima i barutom.
Moglo se skoro čuti kako kuca srce te varoši u kojoj se radilo i danju i noću da bi
železničke arterije odnela ratni materijal prema dvema bojnim linijama. Vozovi su
sa tutnjavom dolazili i odlazili u svako doba dana i noći. Čađ iz novopodignutih fabrika
je padala kao kiša po novim belim kućama. Noću su zažarene peći bleštale, a lupa
silnih čekića je odjekivala još dugo posle vremena kad su drugi građani išli na
spavanje. Onde gde su pre godinu dana bila prazna zemljišta sad su bile fabrike koje
su izrađivale konjske opreme, sedla i potkovice, fabrike oružja iz kojih su izlazile
puške i topovi, oružnice i livnice koje su izrađivale železne šine i vagone da zamene
one što ih Jenki uništavaju, a najrazličitije fabrike su izrađivale mamuze, đemove,
kopče za kolane, dugmeta, pištolje i sablje. Livnice su već počinjale osećati oskudicu
u gvožđu, pošto je vrlo malo ili nimalo moglo da prođe kroz blokadu, a rudnici u
Alabami skoro nisu radili jer su im radnici bili na frontu. Sad više u Atlanti nije bilo
ograda od železničkih prečaga, ni gvozdenih hladnjaka po baštama, gvozdenih
vratnica, ni gvozdenih spomenika po parkovima, jer su vrlo brzo sve te stvari otišle
put livnica i radionica za izradu čelika. Ovde, u Breskvinoj ulici i u obližnjim ulicama,
bila su sedišta raznih vojnih nadleštava, a svaka je kancelarija bila puna ljudi u
uniformi: intendanata, odreda za vezu, poštara, železničkih sprovodnika i drugih. Na
krajevima varoši bile su stvorene stanice za remont, gde su konji i mazge trčali
unaokolo po torovima, a u sporednim ulicama bile su bolnice. Pošto joj čika Petar
beše i njih pomenuo, Skarlet je mislila da Atlanta mora biti grad ranjenih, jer je bilo
opštih bolnica, zaraznih bolnica i bolnica za bezbrojne rekonvalescente. A vozovi su
svakog dana. donosili nove bolesnike i ranjenike.
Male varošice beše nestalo, a lice grada koji se naglo razvija bilo je živo od
neprekidne žurbe i huke. Gledajući toliku žurbu Skarlet se posle seoske mirnoće i
tišine osećala skoro i sama zadihana, ali joj se to dopadalo. U tome mestu bilo je
nečega uzbudljivog što ju je podizalo, činilo joj se kao da stvarno oseća kako ubrzano
i postojano srce toga grada kuca zajedno s njenim sopstvenim.
Dok su sporo odmicali preko blatnih rupčaga po glavnoj ulici ona je sa
interesovanjem zapažala nove zgrade i nova lica. Trotoari su bili prepuni ljudi u
uniformi, na kojima su bili znaci svih redova i svih rodova oružja, tesna ulica beše
zakrčena svakojakim prevoznim sredstvima: karucama, čezama, bolničkim kolima,
pokrivenim komorskim kolima, a bezbožni vozari su psovali i vikali, dok su se mazge
naprezale po izrivenom putu. U sivo odeveni glasnici jurili su, rasturajući blato kroz
ulice, od jednog štaba do drugog, nosili naređenja i telegrafska saopštenja,
rekonvalescenti su hramali tamo i ovamo na štakama, obično s nekom brižnom
damom pored sebe, trube i doboši su treštali i odsečne komande su se razlegale sa
poljana za vežbanje regruta koje su tamo pretvarali u vojnike — i Skarlet sa nekim
prigušenim i mučnim osećanjem vide prvi put Jenki uniforme kad joj čika Petar
bičem pokaza grupu sumornih ljudi u plavim kaputima koje je jedno odeljenje
vojnika Konfederacije sa bajonetima na puškama sprovodilo da ih utovari u voz za
zarobljenički logor.
— Oh — pomisli Skarlet, osećajući istinsko zadovoljstvo prvi put od onog dana kad
je bio barbekju — meni će se dopasti ovde! Tako je sve živo i uzbudljivo!
Varoš je bila još i mnogo življa nego što je ona mislila jer je bilo na tuceta novih
krčmi, javne žene, koje u stopu prate vojsku, šetale su se po varoši, kuće bluda su bile
prepune mladog sveta, na zaprepašćenje onih ozbiljnih i pobožnih. Svaki hotel, svaki
pansion i privatna kuća bili su prepuni posetilaca koji su došli da budu blizu ranjenih
srodnika u velikim bolnicama u Atlanti. Svake nedelje bilo je zabava i igranki,
kermesa i ratnih venčanja bez broja, sa mladoženjama na odsustvu, obučenim u sive
uniforme sa zlatnim širitima i nevestama u elegantnim toaletama prokrijumčarenim
kroz blokadu. Mladenci su prolazili kroz zasvođenu kapiju od sastavljenih sabalja,
napijale su se zdravice prokrijumčarenim šampanjcem i lile se obilno suze pri
oproštajima. Svake noći su mračne ulice sa redovima tamnih drveta odjekivale od
nogu koje igraju, a iz salona se čulo sviranje klavira i kako se sopranski glasovi slivaju
sa vojničkim u prijatnoj seti pesama: » Trube što trube primirje« i » Pismo je tvoje
stiglo, al' stiglo prekasno« — tih žalosnih balada koje su izazivale suze uzbuđenja u
očima koje nikad pre, možda, nisu znale za suze, bol i jad.
Dok su oni odmicali ulicom kroz gusto blato, Skarlet je bila puna pitanja a Petar je
na sve odgovarao pokazujući ovamo i onamo, ponosan što može da iskoristi svoje
znanje.
— Ono tamo, jeste arsenal, da, gospa, tamo oni drži topove i take stvari. Ne,
gospa, ono ni radnje, ono kancelarije za blokadu. Zaboga, mis Skarlet, zar vi ne zna
šta to jeste kancelarija za blokadu? To kancelarija gde strano čovek dođe kupi naše
pamuk, pa nosi ga u lađu u Čarlston, Wilmington a nama natrag nosi barut. Ne,
gospa, ja ne zna sigurno kakvo je to strano čovek. Mis Piti kaži ono Ingleze, samo niko
ne može razumi jedno reč što ono kaži. Da, jeste, gospa, strašno mnogo dim i
čađavo, što mnogo kvari svileno zavesa na mis Piti. To dođe od mnogo fabrika i
livnice. A kako mnogo larma u noć! Niko ne može spava. Ne, gospa, ne može sad
svratiš malo gledaš. Ja sigurno kazao mis Piti ja vama donesem pravo kući... Mis
Skarlet, napravi tvoje poklon, eno mis Merivedar i mis Elsing vama se pokloni!
Skarlet se nejasno sećala dveju gospođa takvih imena koje su dolazile iz Atlante na
Taru da prisustvuju njenom venčanju, i sećala se da su to najbolje prijateljice mis
Pitipat. Zato se brzo okrenu onamo kuda joj Petar pokazivaše i pokloni se. Njih dve su
sedele u jednim kolima ispred neke galanterijske radnje. Vlasnik radnje i dva
pomoćnika stajali su na trotoaru s naručjem punim bala pamučnog platna koje su im
pokazivali. Gđa Merivedar beše visoka, puna žena i tako čvrsto stegnuta da su joj jako
razvijene grudi ispadale napred kao kljun neke lađe. Njena kosa, siva kao gvožđe, bila
je dopunjena jednom viticom lažne kose koja kao da se toliko ponosila svojom
smeđom bojom te nije nimalo marila što se razlikuje od ostale kose. Imala je
okruglo, crveno lice, u kome se mešao izraz dobroćudne bistrine i navike da
zapoveda. Gđa Elsing beše mlađa, mršava i sitna žena koja je nekad bila lepotica i na
kojoj se još i sada videla svežina, iako malo svenula, i neki prefinjeni gospodstven
izgled.
Te dve gospođe i jedna treća, gđa Huajting, bile su stubovi Atlante. One su
upravljale trima crkvama kojima su pripadale, kao i sveštenicima, horovima i
parohijanima. Organizovale su bazare i vodile odeljenja za šivenje, pod njihovim
pokroviteljstvom su se priređivale igranke i piknici, one su znale koja je devojka za
koga momka a koja nije, ko se u tajnosti opijao, koja će žena roditi i kad. One su bile
priznati autoriteti u pogledu rodoslova svakog ko je bio od neke važnosti u Džordžiji,
Južnoj Karolini i Virdžiniji, dok nisu mnogo lupale glave o drugim državama, jer su
smatrale da niko ko nešto znači ne dolazi iz neke druge države izvan ove tri. One su
znale šta je dostojanstveno držanje a šta nije, i svoja mišljenja o tome su uvek
iskazivale — gđa Merivedar sasvim glasno, gđa Elsing nekim gospodstvenim,
iznurenim otezanjem, a gđa Huajting očajnim šaputanjem koje je pokazivalo koliko
joj je neprijatno što mora da govori o takvim stvarima. Te tri gospođe nisu trpele
jedna drugu i bile su nepoverljive jedna prema drugoj, isto onako ogorčene kao i
članovi prvoga trijumvirata u Rimu, i njihova tesna združenost je verovatno dolazila
baš iz toga razloga.
— Ja sam kazala Piti da vas moram uzeti za svoju bolnicu — doviknu joj gđa
Merivedar. — Nemojte da se obećate gospođi Mid ili gospođi Huajting!
— Neću — reče Skarlet, nemajući ni pojma o čemu govori gđa Merivedar,
osećajući samo neku toplinu što je tako ljubazno dočekuju i žele. — Nadam se da ću
vas skoro opet videti.
Kola su i dalje glibila kroz blato, zastavši jednom da za časak dopuste dvema
gospođama s korpom na ruci punom zavoja da polagano pređu po nameštenom
visokom kamenju preko raskaljane ulice. Baš u tome trenutku Skarletino oko ugleda
na trotoaru jednu priliku u haljini svetle boje — suviše svetle za ulicu — ogrnuta
šalom iz Pezlija s resama dugim do zemlje. Kad se okrete ona vide visoku i lepu ženu
drska lica, guste riđe kose, suviše riđe da bi mogla biti prava. Tada je ona prvi put
videla jednu ženu koja je, znala je to sigurno , » učinila nešto sa svojom kosom« , te
ju je zaneseno posmatrala.
— Čika Petre, ko je ono?
— Ja ne zna.
— Znate i još kako. Ja to vidim. Ko je to?
— Zove se Bel Votling — reče čika Petar, a njegova donja usna poče da se pući.
Skarlet je uočila da on ispred njenog imena nije stavio ni » gospođica« ni
» gospođa« .
— A šta je ona?
— Mis Skarlet — reče Petar natušteno ošinuvši bičem iznenađenog konja — mis
Piti nema voli ako vi pita mnogo stvar što nije vaše posao. Ima sad ovde mnogo svet
za koe ne treba pošten čovek mnogo govori.
— Bože gospode! — pomisli Skarlet zaćutavši postideno. — To mora biti neka
gadna žena!
Ona nikad dotle nije videla rđavu ženu, pa okrenu glavu i stade gledati za njom sve
dok se ova ne izgubi u gomili.
Sad su dućani i nove ratne zgrade bili već dalje jedni od drugih, sa dosta praznog
zemljišta između sebe. Najzad poslovni deo grada ostade za njima i ukazaše se kuće
za stanovanje. Skarlet ih stade razlikovati kao stare prijatelje, kuća Lejdenovih,
prostrana i dostojanstvena, pa Bonelovih, sa malim belim stubovima i zelenim
kapcima, kuća od crvene opeke porodice Mek Ljur iza svoje niske ograde od šimšira.
Sad su išli sporije jer su joj sa tremova, iz bašta i sa trotoara mnoge gospođe
dovikivale. Neke je pomalo poznavala, drugih se nejasno sećala, ali najveći broj od
njih nikako nije poznavala. Pitipat je sigurno udarila njen dolazak u velika zvona.
Često su moraii da podižu maloga Veida da bi gospođe koje su se spuštale do kraja
svojih popločanih tremova mogle da kliču od divljenja nad njim. Sve su joj
dovikivale da mora stupiti u njihov kružok za pletenje ili šivanje, ili u njihov bolnički
odbor i ni u koji drugi, a ona je obećavala nepromišljeno i levo i desno.
Kad su naišli pored jedne široke, nepravilne zelene kuće jedna mala crnkinja,
postavljena na prednje stepenice doviknu: » Evo je, ide!« a doktor Mid, njegova
žena i trinaestogodišnji sinčić Fil iziđoše iz kuće pozdravljajući je glasno. Skarlet se
sećala da su i oni bili na njenom venčanju. Gđa Mid se pope na jedan visok kamen
kraj stepenica i stade pružati vrat da vidi bebu, a doktor ne osvrćući se na blato pređe
preko njega sve do samih kola. Bio je visok, mršav i imao je šiljatu prosedu bradicu,
a odelo mu je visilo na mršavom telu kao da je nabačeno na motku. On je važio u
Atlanti kao izvor sve snage i mudrosti, pa nije bilo nikakvo čudo što je i sam primio
nešto od toga verovanja. Ali je i pored svoje navike da daje proročanske izjave i
svoga svečanog držanja bio jedna od najboljih duša što ih je u tome gradu bilo.
Pošto se rukovao s njom i pošto je gurnuo prstom maloga Veida u trbuščić i
čestitao joj na njegovom izgledu, doktor izjavi da je tetka Pitipat pod zakletvom
obećala da Skarlet neće otići ni u koji drugi bolnički odbor i odbor za pravljenje
zavoja, nego samo kod gospođe Mid.
— O, bože, pa ja sam već dala obećanja mnogim gospođama! — reče Skarlet.
— Gospođa Merivedar, siguran sam! — viknu dr Mid besno. — Do vraga sa tom
ženom! Ja bih rekao da ona dočekuje svaki voz!
— Ja sam obećala zato što nisam imala pojma o čemu se radi — priznade Skarlet.
— Kakvi su to bolnički odbori?
I doktor i njegova žena pogledaše je malo neprijatno iznenađeni njenim
neznanjem.
— Pa da, razume se, vi ste se zakopali tamo u selu pa niste ni mogli da znate —
izvinjavala ju je gđa Mid mesto nje same. — Mi imamo odbore za negovanje
ranjenika za razne bolnice i za razne dane. Negujemo vojnike, pomažemo lekarima i
pravimo zavoje i odelo, a kad se ljudi toliko oporave da mogu da iziđu iz bolnice mi
ih uzimamo k sebi u kuću dok sasvim ne ozdrave i ne budu u stanju da se vrate natrag
u vojsku. Osim toga staramo se i za žene pojedinih ranjenika koji su siromašnog
stanja — da, i gore još nego siromašnog stanja. Dr Mid je u bolnici Instituta gde radi
moj odbor, i svako kaže da on čini čudesa...
— No, no, gospođo Mid — reče doktor s puno ljubavi. — Nemoj da se razmećeš
sa mnom toliko pred svetom. To što ja činim isuviše je malo, pošto me ti nisi htela
pustiti da odem u vojsku.
— Nisam te htela pustiti! — viknu ona ljutito. — Ja? Ta varoš te nije htela pustiti, i
ti to dobro znaš. Znate, Skarlet, kad je svet čuo da on namerava da ide u Virdžiniju
kao vojni hirurg sve su gospođe potpisale jednu molbu kojom su ga molile da ostane
ovde. Varoš, naravno, ne bi mogla da bude bez tebe.
— Hajde, hajde, gospođo Mid, ostavi to — reče doktor, očevidno uživajući u
njenim hvalama. — Možda, pošto već imam jednog sina na frontu, zasada činim
dosta.
— A i ja idem iduće godine! — viknu mali Fil skačući unaokolo sav uzrujan. —
Idem kao mali dobošar, ja sad učim da udaram u doboš. Hoćete li da čujete? Sad ću
ja da donesem moj doboš!
— Ne, ne sad — reče gđa Mid i privuče ga bliže k sebi, dok joj se na licu ukaza
izraz usiljene mirnoće. — Ne još iduće godine, mili moj. Možda one druge godine.
— Ali rat će se dotle svršiti! — viknu on razdražljivo, silom se odvajajući od nje.
— A vi ste mi obećali.
Čika Petar pročisti grlo.
— Mis Piti bilo mnogo nervos kad ja otišao od kuća, a sad ako ne dođi natrag brzo,
ono padne u nesvest!
— Zbogom. Skoknuću do vas posle podne — doviknu joj gđa Mid. — A vi kažite
Piti mesto mene da će se zlo provesti ako ne dođete u moj odbor.
Kola su se klizala i odmicala po blatnom putu, a Skarlet se zavali unazad na jastuke
i nasmeši se. Sad se već osećala bolje nego što se mesecima osećala. Atlanta sa
svojim gomilama svetine, svojom žurbom i atmosferom živosti koja osvežava, bila
je prijatna, vesela i mnogo zgodnija od osamljene plantaže tamo izvan Čarlstona gde
rika aligatora narušava noćnu tišinu, bolja od samog Čarlstona koji sanjari po svojim
baštama ograđenim visokim zidovima, bolja nego i Savana sa svojim širokim
ulicama, redovima palmi i mutnom rekom kraj sebe. Da, za neko vreme čak bolja i
od Tare, premda joj je Tara bila jako mila.
Bilo je nečega uzbudljivog u toj varoši sa uskim, blatnjavim ulicama što leži među
talasastim, crvenim bregovima, nečega sirovog i primitivnog što je odgovaralo
izvesnoj primitivnoj i sirovoj podlozi koja je ležala ispod prevlake otmenosti koju
Skarleti behu dale Elen i Mami. Ona odjednom oseti da je njoj mesto tu, a ne u
vedrim, tihim starim gradovima koji leže u ravnici pored mutnih, žutih reka.
Sad su kuće bile sve dalje jedna od druge, i nagnuvši se napolje Skarlet vide kuću
mis Pitipat od crvene opeke sa krovom od liskuna. To beše skoro poslednja kuća na
Severnoj strani grada. Iza nje je Breskvin put krivudao znatno sužen i gubio se u
nedogled, u gustim, tihim šumama. Uredna ograda od letava beše nedavno obojena
belo, a prednje dvorište koje je ona ograđivala bilo je posuto žutim zvezdama
poslednjih zelenkada u sezoni. Na prednjim stepenicama su stajale dve žene u crnini,
a iza njih neka krupna, žuta žena s rukama ispod kecelje i belim zubima otkrivenim u
širokom osmehu. Punačka mis Pitipat je uzrujano poigravala na majušnim nožicama
pritiskujući rukom svoje obline grudi da utiša uznemireno srce. Skarlet ugleda Melani
gde stoji pored nje, i u naglom nastupu neraspoloženja oseti da će joj sve uživanje u
Atlanti kvariti ta sitna osoba u crnini, sa svojim bujnim, crnim kovrdžama glatko
začešljanim kao u dostojanstvenih gospođa i osmehom punim ljubavi i sreće na licu
koje je imalo oblik srca.
Kad bi se neko s Juga rešio da spakuje svoj kofer i da pređe dvadeset milja da bi
došao nekome u posetu, ta poseta onda nije mogla biti kraća od mesec dana, a
obično je bila mnogo duža. Južnjaci su isto tako rado išli u goste kao što su ih i
primali, te nije bilo ništa neobično ako bi rođaci došli da provedu božični raspust pa
se vraćali kući tek u julu. Često bi se dešavalo, kad bi mladenci pošli da prave
uobičajene posete za vreme medenog meseca, da bi se zadržali u nekoj prijatnoj
kući čak i dok im se ne bi rodilo i drugo dete. Često bi starije tetke ili čike došli u
nedelju na ručak, pa bi ostajali dok ih ne bi sahranili, posle nekoliko godina. Posetioci
nisu bili nikakva teškoća jer su kuće bile prostrane, posluga mnogobrojna, i ishrana
nekoliko usta više bila je sitnica u toj zemlji izobilja. Ljudi i žene svih doba starosti išli
su u goste, mladenci za vreme medenog meseca, mlade majke koje su imale da
pokažu svoje male bebe, rekonvalescenti, ožalošćeni, devojke čiji su roditelji želeli
da ih odstrane od opasnosti neke lude udaje, devojke koje su bile već došle u opasne
godine a nisu se još verile i koje će, nadati se, možda naći neku srećnu priliku u
drugim mestima prema uputstvima rodbine. Gosti su donosili promenu i uzbuđenje u
spori južnjački život, a to je bilo uvek dobrodošlo.
Stoga je Skarlet došla u Atlantu bez neke određene namere o tome koliko će
vremena ostati u njoj. Ako njena poseta ispadne isto onako dosadna kao i u Savani i
Čarlstonu ona će se vratiti kući kroz mesec dana. Ako joj pak bude prijatno da živi tu,
ona će ostati neodređeno dugo. Ali, tek što beše stigla tetka Piti i Melani počeše da je
nagovaraju da se stalno nastani kod njih. Iznosile su sve moguće razloge za to. One
hoće da ona bude njihova zato što je vole. Osećaju se osamljene pa se često i boje
noću u tako velikoj kući, a Skarlet je tako hrabra te će i njima ulivati hrabrost. Ona je
tako krasna pa će ih razveseljavati u njihovoj žalosti. Sad kada je Čarls mrtav njeno
mesto i mesto njenog sina je među njegovim srodnicima. A osim toga, po
Čarlsovom testamentu pola kuće pripada njoj. Najzad, Konfederaciji je potreban
svaki par ruku za šivenje, pletenje, pravljenje zavoja i negu ranjenika.
Čarlsov stric, Henri Hamilton, koji je kao neženja živeo u hotelu Atlanta, blizu
stanice, isto tako je ozbiljno razgovarao s njom o toj stvari. Čika Henri beše omalen,
trbušast, prgav stari gospodin, rumena lica, s plaštom srebrnaste kose na glavi i
krajnje nestrpljiv prema ženskoj bojažljivosti i njihovom padanju u nesvest. Iz ovog
poslednjeg razloga on je skoro jedva i govorio sa svojom sestrom, mis Pitipat. Njih
dvoje su još od ranog detinjstva bili suprotni jedno drugom po naravi, a još više ih je
razdvojilo njegovo protivljenje načinu na koji je ona odgajivala Čarlsa. » Praviti
maminu mazu od sina jednog vojnika!« Još pre mnogo godina on je beše tako
uvredio da ona o njemu nije nikad govorila drukčije osim opreznim šapatom i sa
tolikim znacima prećutkivanja strašnih stvari da bi čovek toga čestitog starog
advokata smatrao u najmanju ruku za ubicu. Ta uvreda se desila jednog dana kad je
Piti htela od svoje imovine nad kojom je on bio staratelj da izuzme sumu od pet
stotina dolara da bi ih uložila u neki nepostojeći rudnik zlata. On nije pristao da joj
odobri tu sumu nego je vatreno izjavio da ona nema razuma ni koliko bumbar i da on
nema strpljenja da bude pored nje duže od pet minuta. Od toga dana ona ga je
viđala samo zvanično, jedanput mesečno, kad bi je čika Petar odvezao do njegove
kancelarije da primi novac za izdržavanje kuće. Posle tih kratkih poseta Piti bi odmah
legla u krevet da tamo provede ostatak dana u suzama i sa bočicom mirišljave soli.
Melani i Čarls, koji su odlično stajali sa svojim stricem, često su joj se nudili da je
odmene od toga teškog iskušenja, ali bi Piti uvek čvrsto stegla svoja detinja usta i
odbila. Henri je njen krst i ona ga mora nositi. Iz toga su Čarls i Melani mogli samo
da zaključe da ona silno uživa u tome povremenom uzbuđivanju, jedinom uzbuđenju
koje je imala u svome jednolikom životu.
Čika Henriju se Skarlet odmah dopala, kako je to sam rekao, jer i pored njenog
luckastog izvijanja, ipak ima u njoj nešto zdravog razuma. On je bio staratelj ne
samo nad imanjem tetke Piti i Melani, nego i nad onim koje je od Čarlsa ostalo
Skarleti. Ona je osetila prijatno iznenađenje kad je saznala da je sad imućna mlada
žena, jer joj Čarls beše ostavio ne samo polovinu kuće tetke Piti, nego i farme, kao i
imanja u gradu. A dućani i magacini pored železničke pruge blizu stanice, koji su bili
sastavni deo njenog nasleđa, dobili su trostruku vrednost otkako je rat počeo. I čika
Henri, kad joj je davao računa o njenom imanju, pokrenu pitanje njenog stalnog
boravka u Atlanti.
— Kad Veid Hampton bude punoletan, on će biti bogat mladić — reče on. Prema
načinu na koji Atlanta napreduje, imanje će desetostruko skočiti u vrednosti u roku od
dvadeset godina, pa je i pravo i pametno da se dečko vaspita onde gde mu se imanje
nalazi kako bi mogao naučiti da vodi računa o njemu, kao i o imanju tetke Piti i
Melani. To će biti jedini muškarac u porodici Hamilton, jer on, Henri, neće tu biti
večito.
Što se tiče čika Petra, i on je smatrao da je Skarlet došla da nesumnjivo tu i
ostane. Za njega je bilo neshvatljivo da se Čarlsov sin jedinac vaspitava negde gde
on ne može voditi nadzor nad tim vaspitanjem. Skarlet se smešila na sve te razloge,
ali nije ništa govorila pošto nije želela da se obavezuje pre nego što bude videla kako
će joj se dopasti Atlanta i život s rodbinom njenog muža. A uz to je znala da za to
mora dobiti pristanak Džeralda i Elen. Osim toga, sad kad je otišla sa Tare osećala je
koliko joj ona nedostaje, kako joj nedostaju crvene njive sa zelenim, mladim
pamukom, one njene slatke sutonske tišine. Sad je tek počinjala da nazire šta je
Džerald mislio kad je govorio da je i njoj u krvi ljubav prema zemlji.
I zato se ljupko izvlačila, bar za izvesno vreme, od nekog određenog odgovora u
pogledu trajanja njene posete i lako se saživela sa životom u kući od crvenih opeka
na tihom kraju Breskvine ulice.
Živeći tako s rodbinom svog muža Čarlsa, gledajući dom iz kojeg je on proizišao,
Skarlet je sad mogla bolje da razume i samog sirotog mladića koji ju je načinio
ženom i majkom, tako brzo jedno za drugim. Lako se moglo videti zašto je on bio
onako stidljiv, onako prostodušan i onakav idealist. Ako je Čarls i bio nasledio neke
osobine onog strogog, neustrašivog i plahovitog vojnika kakav mu je bio otac, te
osobine je u njemu ugušila ova ženska atmosfera u kojoj je bio odgajen. On je bio
odan detinjastoj Piti, a bio je mnogo bliži Melani nego što je to obično slučaj sa
braćom i sestrama, jer teško da bi se mogle naći dve blaže žene sa tako malo
životnog iskustva.
Tetka Pitipat bila je krštena kao Sara Džein Hamilton pre nekih šezdeset godina, ali
od onog davnog dana kad joj otac, pun milošte, prikači taj nadimak zbog njenih živih
i nemirnih nožica što su stalno tapkale po podovima, niko je nije drukčije ni zvao. U
toku godina koje su nastupile iza toga drugog krštenja zbile su se mnoge stvari usled
kojih je njen nadimak postao neskladan. Od nekadašnjeg živahnog i vetrenjastog
deteta ostale su samo dve male noge, nesrazmerne za njenu težinu, i sklonost da se
smeje i priča blaženo i besciljno. Bila je puna, rumenih obraza i srebrnaste kose,
uvek pomalo zadihana usled suviše jako utegnutog struka. Nije bila u stanju da pređe
veći prostor nego od jednog ćoška do drugog na nožicama silom nabijenim u suviše
malene cipelice. Imala je slabo srce koje je treperilo pri svakom uzbuđenju a ona
mu je ugađala na taj način što je padala u nesvest na najmanji povod. Svakome je
bilo poznato da su njene nesvestice samo ženska pretvaranja, ali su je svi toliko voleli
da joj to niko nije nikad govorio. Svi su je voleli, mazili je kao neko dete i niko je nije
uzimao ozbiljno — svi osim njenog brata Henrija.
Volela je ćaskanje više nego ma šta na svetu, čak više nego i uživanje u jelu, pa
je po čitave sate bezazleno brbljala o stvarima drugih ljudi. Nije mogla da pamti
imena, datume i mesta, te je često mešala učesnike jedne društvene drame u Atlanti
sa licima iz neke druge drame, što nije nikoga bunilo jer niko nije bio toliko lud da
shvata ozbiljno ma šta što bi ona govorila. Niko joj nikad nije govorio ništa što bi bilo
stvarno sramotno, jer se njen stid neudate devojke morao poštovati iako joj je bilo
već šezdeset godina. Kao da su se njeni prijatelji zaverili da joj očuvaju položaj
deteta koje treba maziti i kome treba zaštite.
Melani je u mnogim stvarima bila kao i njena tetka, imala je njenu stidljivost,
imala običaj da naglo porumeni kao i ona, njenu skromnost, ali je nesumnjivo imala
zdravog razuma — » u neku ruku, to hoću da priznam« , mislila je Skarlet i preko
volje. I Melani, kao i tetka Piti, imala je lice bezazlenog deteta koje nikad nije znalo
ni za šta drugo do za jednostavnost, za dobrotu, istinu i ljubav — deteta koje nije
nikad videlo ništa grubo ni zlo, te ih ne bi ni poznalo i kad bi ih videlo. Zato što je
sama bila uvek srećna, ona je želela da svako bude srećan, ili bar zadovoljan samim
sobom. Iz toga razloga je ona u svakome videla ono što je u njemu najbolje i
ljubazno je to baš i isticala. Nije bilo tako glupe sluškinje u kojoj ona ne bi našla neku
crtu čestite dobroćudnosti kojom ju je pravdala, ni devojke tako ružne da ona na njoj
ne bi otkrila neku lepotu oblika, ili neku plemenitost u njenom karakteru, ni
beznačajnog i dosadnog čoveka da ona ne bi u njemu našla neke ma i izmišljene
prednosti.
Usled tih osobina, koje su iskreno i samoniklo dolazile od plemenitog srca, sve se
živo skupljalo oko nje, jer ko bi mogao odoleti privlačnosti one koja u drugima
pronalazi divne osobine o kojima ni oni sami ne sanjaju?
Ona, je imala više prijateljica nego iko drugi u varoši, a i više muških prijatelja,
iako je imala malo udvarača, jer su joj nedostajale samovolja i sebičnost koje služe
za lovljenje muških srca.
Ono što je Melani radila nije bilo ništa drugo nego ono što su sve devojke na Jugu
učile da treba da rade — da svima oko sebe daju mogućnosti da se osećaju lepo i
zadovoljno. To je bila baš ona srećna ženska solidarnost koja je društvo na Jugu
činila tako prijatnim. Žene su znale da zemlja u kojoj su ljudi zadovoljni, gde se ne
vređa njihova muška sujeta, može postati vrlo prijatna i samim ženama. Stoga su se
žene od kolevke pa sve do groba starale da ljudi budu njima zadovoljni, a zadovoljni
ljudi su im se oduživali svojim galantnim udvaranjem i obožavanjem. U samoj
stvari ljudi su drage volje ženama priznavali sve na svetu osim pameti. Skarlet je
imala istu privlačnost kao i Melani, samo s tom razlikom što ju je ona postizala
izveštačenom umešnošću i savršenom veštinom. Jedina razlika koja je postojala
između njih dveju bila je u tome što je Melani govorila ljubazne i laskave reči iz
želje da ljudima ugodi, pa makar i privremeno, a Skarlet je to radila samo kad je
htela da postigne neke svoje ciljeve.
Od ovih dveju žena koje je najviše voleo Čarls nije dobio nikakva uticaj ni
vaspitanje usled kojeg bi postao čvršći, niti je saznao ma šta o surovosti stvarnosti, a
dom u kome je odrastao sve do svoje zrelosti bio je mek kao ptičje gnezdo, tako tih,
starinski, blag dom u poređenju sa sa Tarom. Za Skarlet je ta kuća prosto vapila za
onim muškim mirisima na konjak, duvan i makasarsko ulje, za grubim glasovima i
ponekom psovkom, za puškama, zaliscima, za sedlima i uzdama, kao i za kerovima
koji se vrzu oko nogu. Ona je osećala potrebu za svadljivim glasovima koji su se uvek
čuli na Tari čim bi Elen okrenula leđa, nedostatak onog svađanja Mami s Porkom, za
zajedanjem između Rože i Tine, za njenim sopstvenim žučnim prepiranjem sa
Sjuelin i za Džeraldovim gromoglasnim pretnjama. Nije nikakvo čudo što je Čarls
bio onakav mekušac pošto je izižao iz ovakve kuće. Ovde nikad nije bilo nikakva
uzrujanosti, glasovi se nisu nikad podizali, svaki se blago pokoravao mišljenju drugih,
a na kraju krajeva je uvek imao pravo onaj crni prosedi diktator iz kujne. Skarlet,
koja se nadala labavijoj uzdi kad bude otišla ispod nadzora Mami, uvidela je na svoju
veliku žalost da čika Petrovi nazori o ponašanju jedne otmene gospođe, naročito
gos'n Čarlsove udovice, idu kudi-kamo dalje u pogledu strogosti nego nazori stare
Mami.
U takvoj kući Skarlet odmah dođe k sebi i, skoro prvo što je i shvatila, njeno se
raspoloženje povrati na normalno stanje. Bilo joj je tek sedamnaest godina,
raspolagala je sjajnim zdravljem i energijom, a sva je Čarlsova rodbina činila sve
što je mogla da joj ugodi. Ako i nije potpuno uspela u tome krivica nije bila do nje,
jer niko nije mogao iz Skarletina srca iščupati bol koji ju je pekao čim bi se izgovorilo
Ašlijevo ime. A Melani ga je tako često izgovarala. Melani i Piti su neprestano
izmišljale načine kako bi utišale žalost za koju su one mislile da nju muči. One su
stavljale na stranu svoju žalost samo da nju razonode. Neprestano su se brinule oko
njene hrane, oko njenog popodnevnog odmaranja, o tome da se svakog dana izveze.
One su se ne samo divile svemu na njoj, njenoj živosti, njenom stasu, njenim
ručicama i nožicama, njenoj beloj koži, nego su joj često to i govorile, mazile je,
milovale, grlile i ljubile da bi time još pojačale svoje reči pune ljubavi.
Skarlet nije baš mnogo marila za milovanja, ali se topila od miline na tolike
laskave reči. Na Tari joj niko nikad nije govorio toliko lepih reči. Mami je, u stvari,
veći deo vremena provodila u nastojanju da suzbije njenu uobraženost. Mali Veid
joj više nije zadavao nikakve muke jer su ga svi u kući, i beli i crni, kao i susedi,
prosto obožavali i nije nikad bilo kraja otimanju ko će pre da ga uzme na krilo.
Naročito je Melani ludovala za njim. čak i onda kad bi najstrašnije plakao Melani je
govorila da je divan, pa bi dodala: » On, milo moje malo! Kako bih bila srećna da si
samo moje!«
Skarlet je ponekad imala muke da prikrije svoja osećanja, pošto je smatrala tetku
Piti za neobično luckasto stvorenje, a njene nedoslednosti i zanovetanja su je
ponekad jako dražili. Prema Melani je osećala neku ljubomornu odvratnost koja je
bivala sve veća ukoliko su dani više prolazili, te je ponekad morala da naglo ode iz
sobe kad bi Melani sva ozarena ponosom i ljubavlju govorila o Ašliju ili bi joj naglas
čitala njegova pisma. Ali, sve u svemu, život je tekao srećno i zadovoljno, ukoliko je
to prema prilikama bilo moguće. Atlanta je bila mnogo zanimljivija od Savane,
Čarlstona ili Tare, i pružala joj je toliko raznovrsnih i čudnih ratnih zaposlenja, da je
imala malo vremena za razmišljanje i čamu. Samo bi ponekad, pošto bi ugasila
sveću i zarila glavu među jastuke, uzdahnula i pomislila: » Samo da se Ašli nije
oženio! Samo kad ne bih morala da budem bolničarka u onoj prokletoj bolnici! Oh,
samo kad bih još mogla imati i koga udvarača!«
Posao bolničarke joj je odmah od početka bio odvratan, ali se nije mogla izvući
od te dužnosti, jer je bila u odboru i kod gđe Mid i kod gđe Merivedar. To je značilo
da je četiri dana u nedelji morala da provede u zagušljivoj, smrdljivoj atmosferi,
kose povezane maramom i u toploj kecelji koja ju je pokrivala od vrata do nogu.
Svaka gospođa u Atlanti bila je bolničarka i radila je to sa oduševljenjem koje se
graničilo sa fanatizmom. One su smatrale da je sigurno i Skarlet nadahnuta njihovim
rodoljubivim žarom i bile bi neprijatno iznenađene da su znale kako se ona slabo
interesuje za rat. Izuzev stalne brige da Ašli može poginuti, rat je nije nimalo
zanimao, a negovanje bolesnika je vršila kao nešto što nije nikako mogla izbeći.
U negovanju ranjenika zacelo nije bilo ničeg romantičnog. Za nju je to
predstavljalo jecanje, buncanje, smrt i smrad. Bolnice su bile prepune prljavih, u
bradu zaraslih, vašljivih ljudi koji su grozno zaudarali i imali po telu tako grozne rane
da bi se smučilo i najčestitijem hrišćaninu. Bolnice su smrdele na trulo meso i taj
smrad joj je dopirao do nozdrva mnogo pre nego što bi i došla do bolničkih vrata,
neki otužan, sladunjav smrad koji se uvlačio u ruke i kosu i mučio je čak i u snovima.
Muve, komarci, razne mušice vrteli su se po prostranim bolničkim sobama u
rojevima što su zujali i mučili ljude koji su nemoćno psovali ili ječali, a Skarlet bi,
češući se i sama od ujeda komaraca, mahala lepezama od palmovog lišća dok je ne
bi ruke zabolele te bi zaželela da svi ti ljudi pomru.
Ali kod Melani je izgledalo kao da ne mrzi taj smrad, niti rane, ni golotinju, što je
sve Skarleti izgledalo čudnovato za tako plašljivo i čedno žensko stvorenje. Ponekad,
kad bi dr Midu držala lavor i instrumente dok je on rezao istrulelo telo, Melani je
izgledala vrlo bleda. A jednom, posle jedne takve operacije, Skarlet ju je zatekla
kako u jednom odeljenju za rublje krišom povraća u ubrus. Dok je bila onde gde je
ranjenici vide, ona je bila blaga, puna simpatija i vesela, i ljudi u bolnici su je zvali
anđelom milosrđa. Skarlet bi takođe volela da dobije takav naziv, ali to je značilo da
mora dodirivati ljude po kojima gamižu vaši, gurati prste u grlo onesveslih bolesnika
da vidi da li se ne guše usled progutanog komada duvana za žvakanje, previjati
patrljke nogu i ruku i vaditi crve iz istrulelih rana. Ne, bolničarski posao joj se nije
nikako dopadao!
Možda bi se to još i moglo podneti kad bi joj bilo dopušteno da svojim dražima
zanosi rekonvalescente, jer su mnogi od njih bili primamljivi i od dobrog roda, ali
kao udovica to nije mogla činiti. Mlade devojke iz varoši, kojima nije bilo dopušteno
da neguju bolesnike iz bojazni da mogu videti stvari nepodesne za devojačke oči,
imale su da se staraju o sobama u kojima su bili rekonvalescenti.
Slobodne od okova braka ili udovištva, one su nesmetano osvajale
rekonvalescente, tako da i najmanje privlačna devojka, kako je Skarlet to sumorno
opažala, nije imala nikakve teškoće da nađe sebi verenika.
Sa izuzetkom teško bolesnih ili ranjenih ljudi, svet u kome se Skarlet sad kretala bio
je potpuno ženski i to je nju dražilo, jer ona niti je volela svoj pol niti je imala
poverenja prema njemu, nego ga je, što je još gore, smatrala vrlo dosadnim. Na tri
popodneva u nedelji imala je da odlazi u odbore gospođa za šivenje i za pravljenje
zavoja, kod Melaninih prijateljica. Devojke koje su poznavale Čarlsa behu na tim
sastancima vrlo ljubazne i pažljive prema njoj, naročito Fani Elsing i Mejbel
Merivedar, kćeri varoških velikih gospođa. One su se prema njoj ponašalo s puno
uvaženja kao da je već stara i da je s njom sasvim svršeno, dok je njihovo
neprekidno ćeretanje o igrankama i udvaračima izazivalo kod nje zavist na njihovim
uživanjima i mržnju prema svome udovičkom stanju koje ju je odstranjivalo od
takvih doživljaja. Ta šta? Ona je sto puta privlačnija nego Fani i Mejbel! O, kako je
život nepravedan! Kako je nepravedno što o njoj misle da joj je srce u grobu kad
ono nije tamo! Ono je u Virdžiniji, kod Ašlija!
I pored svih tih nezgoda Atlanta joj se jako dopadala. I njeno se gostovanje
produžavalo a nedelje su neopaženo promicale.
IX
Skarlet je sedela kraj prozora svoje spavaće sobe tog junskog jutra i očajno
posmatrala kola i karuce pune devojaka, vojnika i starijih gospođa kako se veselo
izvoze Breskvinim putem da naberu šumskog granja za bazar koji se imao održati te
večeri u korist bolnica. Crveni put se pružao u nedogled prošaran sunčevom svetlošću
i senkom ispod zasvođenog drveća i mnoge kopite su podizale oblake crvenkaste
prašine. Jedna kola, koja behu odmakla ispred ostalih, vozila su četiri krupna crnca sa
sekirama da seku zimzelen i svlače puzavice sa drveća, a u zadnjem delu tih kola bile
su nagomilane torbe pokrivene maramama, korpe od pruća pune jestiva za ručak i
jedno desetak lubenica. Dvojica od tih crnih momaka nosili su sa sobom bandžo i
harmoniku, te su živo i veselo pevali pesmu: » Ako tražiš veseo život stupi u konjicu!«
Za njima je išla, kao bujica, vesela povorka, devojke u lakim pamučnim haljinama
sa cvetićima, s lakim šalovima, šeširima i dugim, tankim rukavicama da im štite
kožu, i lakim suncobranima nad glavama, starije gospođe mirne i nasmejane posred
smeha, dovikivanja i dobacivanja šala što su letele or kola do kola, rekonvalescenti iz
bolnica uklješteni između debelih bolničarki i vitkih devojaka koje su bile pune briga i
staranja za njih, oficiri na konjima su jahali laganim korakom pored pojedinih kola
— dok su točkovi škripali, mamuze zveckale, zlatni širiti blistali, suncobrani se njihali,
lepeze mahale, a crnci pevali. Sve živo je pošlo da se izveze Breskvinim putem da
skuplja zelenilo i da učestvuje u pikniku i rezanju lubenica. » Sve živo osim mene«
— mislila je Skarlet.
Svi su mahali rukama prema njoj i dovikivali joj, a ona se trudila da im ljubazno
odgovara, ma da joj je to bilo teško. Jedan mali oštar bol pođe joj od srca pa krenu
lagano prema grlu, gde je počeo da je guši da bi se potom pretvorio u suze. Sve živo
ide na piknik osim nje! I sve živo će doveče ići na bazar u varoškoj dvorani, osim
nje. To jest, sve živo osim nje, mis Pitipat, Meli i drugih nesrećnica koje su u žalosti.
Izgledalo je da Meli i Pitipat ne mare. Njima nije bilo ni na kraj pameti da zažele da
odu. Ali Skarleti je to palo na pamet i ona je želela da ide, i to vatreno želela.
To zbilja nije pravo. Ona je radila dvaput više od ma koje devojke u varoši i
spremala sve što je bilo potrebno za bazar. Plela je čarape, dečje kapice, pokrivače
za krevete i šalove, silne metre čipaka, i malala je ukrase na porculanskim delovima
za toaletne stolove. Osim toga izvezla je jedno desetak navlaka za jastučiće na
divanima i ukrasila ih zastavom Konfederacije. (Zvezde su na njima, nema zbora,
bile malo nakrivo, neke su bile skoro i okrugle, a neke su imale šest, pa čak i po sedam
krakova, ali je opšti utisak bio dobar). Juče je radila do iznemoglosti u prašljivom
starom magacinu i zastirala žutim, ružičastim i zelenim cicom stolove koji su bili
nanizani duž zidova. Bilo je vrlo teško i nimalo zanimljivo raditi pod nadzorom
gospođa iz Bolničkog odbora. Nikad nije bilo zanimljivo biti pored gđa Merivedar,
Elsing i Huajting i trpeti da vam one zapovedaju kao nekom crncu. I još neprestano
slušati kako se razmeću šta sve rade njihove ćerke i kako su svuda omiljene. A što je
još najgore, napravila je sebi dva žulja na prstima dok je pomagala tetki Pitipat i
kuvarici da naprave kolače za tombolu.
I sad, pošto je tako radila kao kakva poljska radnica, morala je da se
dostojanstveno povuče u pozadinu, baš onda kad je zabava počinjala. O, to nije
pravo da ona ima mrtvog muža i detence koje plače tamo u susednoj sobi, i da stoji
po strani od svega onoga što je prijatno. Pre godinu i nešto više dana ona je igrala,
nosila svetle haljine mesto ove tamne crnine, i bila stvarno verena sa tri mladića.
Sad joj je tek sedamnaest godina a u njenim nogama leži još silna, neutrošena
sposobnost za igranje. O, to baš nije pravo! Eto, život teče pored nje niz topli, senovit,
letnji put, život u sivim uniformama i zveckavim mamuzama, u organdin haljinama
iskićenim cvećem, u raspevanim gitarama! Ona se trudila da se ne smeši i da ne
maše suviše razdragano ljudima koje je najbolje poznavala, onima koje je negovala
u bolnicama, ali je bilo vrlo teško ukloniti jamice sa obraza i izgledati tužno kao da joj
je srce u grobu — kad stvarno nije!
Njeno klanjanje i mahanje naglo prestade kad Pitipat uđe u sobu, zadihana kao
obično od penjanja uz stepenice, i povuče je bez ustručavanja od prozora.
— Jesi li poludela, mila moja, kad mašeš ljudima iz svoje spavaće sobe? Moram
ti reči, Skarlet, da me to zaprepašćuje! Šta bi tvoja majka kazala?
— Pa oni i ne znaju da je ovo moja spavaća soba.
— Ali mogu misliti da jeste, mila moja, a to je isto tako rđavo. Slušaj, mila, ne
smeš više da radiš takve stvari. Svako će te ogovarati i govoriti da si raskalašna — tim
pre što gospođa Merivedar zna da je to tvoja soba.
— Pa će valjda i kazati mladićima, stara pakosnica!
— Pssst, mila! Doli Merivedar je moja najbolja prijateljica.
— No, pa šta ja mogu kad je pakosnica! Žao mi je! Tetkice draga! Nemoj da
plačeš! Ja sam zaboravila da je to prozor moje sobe za spavanje. Neću to nikad više
činiti... Ja... ja sam samo volela da ih vidim kako prolaze. Tako bih rado i ja išla.
speše kolima gđa Merivedar i gđa Elsing. Iznenađene posetom u taj neuobičajeni
čas, Melani, Skarlet i tetka Pitipat se trgoše, žurno zakopčaše bluze, zagladiše kosu pa
siđoše u sobu za primanje.
— Deca gospođe Bonel su dobila boginje — reče gđa Merivedar odjednom,
pokazujući jasno da ona smatra gđu Bonel lično odgovornom što je dopustila da se
tako nešto dogodi.
— A devojke iz porodice Mek Ljur su morale otputovati u Virdžiniju — reče gđa
Elsing glasom kao da je na izdisaju, hladeći se lepezom tromo, kao da ni to, niti ma
šta drugo nema baš mnogo važnosti.
— Dalas Mek Ljur je ranjen.
— Ala je to strašno! — rekoše njihove domaćice u jedan glas. — Je li siroti
Dalas...
— Nije. Samo u rame — reče gđa Merivedar odsečno. — Ali to se desilo u
najnezgodnije vreme. Devojke putuju na Sever da ga dovedu kući. Nego, za ime
sveta! Mi nemamo vremena da sedimo ovde i da pričamo, već se moramo žuriti
natrag u salu da dovršimo dekorisanje. Piti, ti i Meli ste nam potrebne večeras da
popunite mesta gospođe Bonel i Mek Ljurovih devojaka.
— Oh, Doli, ali mi ne možemo da idemo.
— Ne govori mi » ne mogu« , Pitipat Hamilton! — reče odsečno gđa Merivedar.
— Ti si nam potrebna da vodiš nadzor nad crncima koji služe piće. To je gospođa
Bonol imala da radi. A ti, Meli, imaš da preuzmeš šator devojaka Mek Ljur.
— O, mi to nikako ne možemo... kad je naš jadni Čarls poginuo tek pre...
— Ja znam kako se vi osećate, ali nikakva žrtva nije suviše velika za Opštu Stvar —
upade gđa Elsing blagim glasom koji nije trpeo pogovora.
— O, mi bismo volele da pomognemo — ali zašto ne nađete neke slatke, lepe
devojke da preuzmu taj šator?
Gđa Merivedar šmrknu sasvim glasno.
— Ne znam šta je s tim mladim svetom danas. To ti nema nikakvog osećanja
dužnosti. Sve devojke koje nemaju svog šatora imaju toliko izgovora da ti ne daju ni
da progovoriš. O, mene ne mogu prevariti! One samo hoće da budu slobodne pa da
se vrte oko oficira i ništa drugo, plaše se da im se nove haljine neće tako videti kad
stoje iza stola. Bilo bi mnogo pametnije kad onaj krijumčar... onaj, kako se zvaše?
— Kapetan Batler — pomože joj gđa Elsing.
Bilo bi mnogo pametnije kad bi on donosio više bolničkog materijala nego
krinolina i čipaka. Ako danas nisam videla dvadeset haljina koje je on
prokrijumčario, onda nisam videla ni jednu. Kapetan Batler — smuči mi se kad
samo čujem njegovo ime! — Dakle slušaj, Piti, ja nemam vremena da se
prepirem. Vi morate da dođete. Svako će vas razumeti. Na svaki način niko tebe
neće ni videti tamo u zadnjoj sobi, a ni Meli neće padati u oči. Šator sirotih Mek
Ljurovih devojaka je daleko tamo u dnu i nije mnogo lep, pa je neće skoro niko ni
opaziti.
— Ja mislim da bi trebalo da idemo — reče Skarlet, nastojeći da obuzda svoju
žarku želju i da održi ozbiljno i skromno lice. — To je najmanje što možemo učiniti
za bolnicu.
Nijedna od dveju gošća ne beše pomenula njeno ime, te se okretoše naglo i
pogledaše oštro, čak i u svojoj krajnoj nuždi one nisu ni pomišljale da zovu udovicu
od nepunih godinu dana da se pojavi na jednoj društvenoj priredbi. Skarlet izdrža
njihov pogled sa detinjastim izrazom u široko otvorenim očima.
— Ja mislim da bi morale da idemo i pomognemo da stvar uspe, i to sve tri. Ja
mislim da bih i ja morala da idem sa Meli u njen šator, jer — kako da kažem,
izgledaće bolje ako budemo tamo dve nego samo jedna. Zar ne misliš i ti tako, Meli?
— Pa... — zamuca Meli nemoćno. Misao da se u crnini pojavi na jednoj
društvenoj priredbi bila je tako nečuvena, da je bila zaprepašćena.
— Skarlet ima pravo — reče gđa Merivedar opažajući znake popuštanja. Ona
ustade i strese se da namesti obruče na krinolinu. — Morate doći obe — morate doći
sve. Sad, Piti, nemoj da mi tu opet počneš sa izvinjavanjem. Samo pomisli koliko je
bolnici potrebno novca za nove krevete i lekove. Znam da bi i Čarli voleo da i vi
pomognete stvari za koju je on dao svoj život.
— Pa — popusti Pitipat, kao i uvek pred nekom jačom ličnošću — ako vi mislite
da će svet razumeti... » Suviše lepo da bi bilo istina! Suviše lepo da bi bilo istina!«
pevušila je Skarlet u sebi radosna srca kad se neprimetno uvukla u ružičasto i žuto
zastrti šator, koji ja imao da bude poveren devojkama Mek Ljur. Ona je sad stvarno
na jednoj zabavi! Posle zatvora od godinu dana, posle krepa i govora tihim glasom,
pošto je skoro izludela od dosade ona je sad na jednoj zabavi, najvećoj zabavi koju
je Atlanta ikad videla. I mogla je da gleda svet i mnoge svetlosti, da sluša muziku i da
sama vidi divne čipke, haljine i riševe koje je kapetan Batler provukao kroz blokadu
na svom poslednjem putovanju.
Ona se polako spusti na jednu stoličicu iza tezge u šatoru pa pogleda naviše i
naniže po prostranoj dvorani koja je do toga dana bila tako prazna, gola i ružna
prostorija. Kako su gospođe morale naporno raditi danas dok su je dovele do ove
lepote! Sad je izgledala divno. Svaka sveća i svećnjak u Atlanti nalazi se sigurno
noćas u ovoj dvorani, mislila je ona, srebrni svećnjaci sa tucetom opruženih krakova,
porculanski sa prekrasnim figuricama načičkanim oko postolja, stari bronzani čiraci,
pravi i puni dostojanstva, načičkani svećama svih veličina i boja što prekrasno mirišu
na lovoriku, postavljenih na rafove za puške koji su se pružali celom dužinom zidova,
po drugim, cvećem ukrašenim stolovima, po stolovima u šatorima, na otvorenim
prozorima gde su struje toplog letnjeg vazduha bile dovoljno jake da ih rasplamte.
Na sredini dvorane visila je sa tavanice na zarđalim lancima ogromna ružna
lampa. I ona je sad bila potpuno preobražena isprepletenom imelom i divljim
lozama koje su već venule od toplote. Zidovi su bili ukrašeni jelovim granama koje
su puštale od sebe jak miris, sklapale se u kutovima u lepe senice gde su pratilje i
stare gospođe mogle da sede. Dugi i lepi venci od bršljana, vinove loza i ladoleža
visili su svuda u izvijenim figurama po zidovima, iznad prozora i iznad šatora zastrtih
platnom u živim bojama. A svuda su uz zelenilo na zastavama i platnu blistale sjajne
zvezde Konfederacije na svojoj pozadini crvene i plave boje.
Uzdignuta platforma za svirače bila je naročito umetnički ukrašena. Ona je bila
potpuno zaklonjena od pogleda naslaganim zelenilom i platnom okićenim zvezdama,
i Skarlet je znala da se tu nalaze u loncima i buradima sve biljke što postoje u varoši:
koleusi, geranijumi, hortenzije, oleandri, slonovo uvo — pa čak i četiri dragocene
gumapalme gđe Elsing kojima su data počasna mesta na četiri ugla. Na drugom
kraju dvorane, prema platformi, gospođe su bile nadmašile same sebe. Na tome zidu
su visile velike slike predsednika Devisa i rođenog sina Džordžije, » Malog Aleka« ,
Stivensa, potpredsednika Konfederacije. Iznad njih je bila ogromna zastava, a ispod
njih po dugim stolovima ležao je plen iz svih varoških bašta: paprati, gomile ruža,
crvenih, žutih, belih, ponosno isukane zlatne sabljice, mase raznobojnog
nasturcijuma, visoke i krute kane koje su uzdizale svoje tamnocrvene i žute glave
iznad ostalog cveća. Među njima su sveće gorele kao vatre na oltaru. Dva lica su
gledala sa visine na prizor ispod sebe, dva lica tako različita kako se samo mogu
zamisliti u dva čoveka na krmi jednog tako značajnog pothvata. Devis sa svojim
pljosnatim obrazima i hladnim očima isposnika, s ponosnim usnama čvrsto stisnutim,
Stivens s tamnim, vatrenim očima u dubokim dupljama na licu koje nije znalo
nizašta drugo do za bolest i bol, i koje je sve to savladalo svojim raspoloženjem i
svojom vatrenošću — dva lica koja su bila jako omiljena.
Starije gospođe iz odbora koje su nosile odgovornost za održavanje celoga bazara
dolazile su šušteći isto tako važno kao neke velike lađe s potpuno razvijenim jedrima,
požurivale su mlađe gospođe koje su zakasnile i nasmejane devojke da zauzmu svoje
šatore, pa bi onda žurno iščezle tamo u zadnje prostorije gde je bilo jelo i piće. Tetka
Piti je išla dahćući iza njih.
Svirači se popeše na svoju platformu, crni, nasmejani, debelih obraza koji su se
već sjali od znoja i počeše da udešavaju svoje violine, da stružu i prevlače gudalima
praveći se unapred važni. Stari Levi, kočijaš g-đe Merivedar, koji je dirigovao
orkestrima prilikom svakog bazara, igranke i venčanja još od dana kad se Atlanta
zvala Martasvil, kucnu svojim gudalom da privuče njihovu pažnju. U sali je osim
dama koje su držale šatore bilo malo sveta i sve se oči upreše u njega. Violine, pa
viole, akordeoni, bandžo i kastanjete zasviraše u sporom taktu pesmu » Lorena« —
suviše sporo za igranje, jer će igranka nastati kasnije kad stvari budu rasprodate.
Skarlet oseti kako joj srce brže zakuca kad do nje dopreše slatko setni zvuči valcera.
» Godine prolaze sporo, Lorena! Snegom je pokrivena trava zelena. Sunce je
nisko na nebu, Lorena...« Jedandvatri, jedandvatri, dubokzamah, dvatri, okret, tri!
Oh, da divnoga valcera! Ona lako opruzi ruke, sklopi oči i stade se njihati po tužnom
nezaboravnom taktu. U tragičnoj melodiji Lorenine izgubljene ljubavi bilo je nečega
što se mešalo s njenim sopstvenim uzbuđenjem i što učini da joj se grlo opet steže.
Zatim, kao da ih je stvorilla muzika valcera, šumovi počeše dopirati i ozdo sa
senovite i mesečinom obasjane ulice: topot konjskih kopita, šum kolskih točkova,
smeh i topli, slatki vazduh i meka kreštavost crnačkih glasova koji su se prepirali oko
mesta gde se imaju privezati konji. Na stepenicama je vladala zbrka i dobroćudna
veselost, čulo se mešanje svežih devojačkih glasova, tonovi u basu njihovih pratilaca,
bezbrižni uzvici pozdravljanja i radosni usklici kad bi devojke ugledale neke prijatelje
od kojih su se rastale toga istog popodneva.
Odjednom sva dvorana zabruja životom. Bila je puna devojaka, devojaka koje
kao da su lebdele po zraku u svojim haljinama živih boja kao u leptira, sa ogromnim
krinolinama, dok su ispod njih provirivale njihove čipkane gaćice, obla, nežna, gola
pleća sasvim malčice otkrivena, meka prsa što su se ukazivala iznad čipkanih nabora,
šalovi od čipaka koji su nemamo visili s ruke, lepeze iskićene i namalane, lepeze od
labudovog i paunovog perja, koje su visile s članka na ruci o tankim kadifenim
pantljikama, devojke s crnom kosom čvrsto začešljanom u frizure tako teške da su im
glave stajale zaturene unazad s puno drskog ponosa, devojke s oblakom zlatnih
kovrdžica i vitica prosutih po vratu i sa kitnjastim, zlatnim minđušama koje su se
njihale i poigravale sa treperenjem njihovih kovrdžica. Čipke, svile, zlatni širiti i
pantljike, sve utoliko skupocenije i nošeno s većim ponosom zbog toga što je
prokrijumčareno kroz blokadu, i sve te skupocene ukrase su izlagali sa još više ponosa
jer su bili kao neka izvanredna uvreda nanesena Jenkima.
Ali nije sve varoško cveće stajalo kao straža pred vođama Konfederacije.
Najmanji, najmirisniji cvetovi su kitili devojke. Ruže zataknute iza rumenih ušiju,
jasmin i ružini pupoljci upleteni u venac ležali su na nekim zlatnim viticama koje su
padale unaokolo kao vodopad, cveće je bilo čedno zataknuto za svilene pasove, cveće
koje će, pre nego što noć protekne, dospeti u džepove na prsima sivih uniformi da se
sačuva kao dragocena uspomena.
U gomili je bilo tako mnogo uniformi — tako mnogo uniformi na tolikim ljudima
koje je poznavala, ljudima koje je upoznala na bolničkim krevetima, na ulicama, na
vežbalištu. To su bile sjajne uniforme, divne u sjaju svojih dugmadi, sa
isprepletenim zlatnim širitima na rukavima i jakama, sa crvenim, žutim ili plavim
prugama na čakširama, prema rodovima oružja, koje su savršeno lepo isticale sivu
osnovu uniforme. Skerletni i zlatni pasovi su se njihali tamo i amo, sablje su
odsijavale i lupkale o sjajne čizme, mamuze zvonile i zveckale.
» Tako lepi ljudi« , mislila je Skarlet, a srce joj se nadimalo od ponosa, dok su
ljudi dovikivali pozdrave, mahali prijateljima i naginjali se duboko nad rukama
starijih gospođa. Svi su izgledali tako mladi, čak i sa dugim, žutim brcima i punim,
crnim i smeđim bradama, tako lepi, tako pusti, sa rukama koje su nosili u marami što
im je visila o vratu, sa bleštavo belim zavojima oko glave, iznad suncem opaljenih
lica. Neki su od njih išli na štakama, a ponosne devojke su usporavale svoj korak
prema skakutavom hodu svojih kavaljera. Među uniformama je bila jedna mrlja
drečeće boje koja je bacala u zasenak devojačke sjajne opreme i isticala se u gomili
kao neka tropska ptica: jedan zuav iz Luizijane, u širokim čakširama sa plavim i belim
prugama, svetložutim dokolenicama i tesno pripijenom crvenom dolamom, neki
crnpurasti, nasmejani majmun od čoveka, s rukom u crnoj svilenoj traci o vratu. To
je bio naročiti udvarač mlade Mejbel Merivedar — Rene Pikar. Mora biti da su tu
došli svi iz bolnice, bar svi oni koji su mogli da idu, pa svi ljudi na odsustvu i na
bolovanju, svi železnički i poštanski službenici, sve osoblje iz bolnica i intendantura
odavde pa do Makona. Ala će gospođe biti zadovoljne! Bolnica će sigurno noćas
zaraditi ovde silne pare!
Odjednom se ozdo sa ulice začu lupanje doboša, ravnomerno trupkanje nogu i
usklici divljenja kočijaša. Glas trube je zatreštao i neki glas u basu je komandovao da
se jedinica može razići. Posle jednog trenutka su se uske stepenice tresle pod
navalom Domaće garde i jedinice Narodne vojske koje navališe u svetlim
uniformama u dvoranu, stadoše se klanjati, pozdravljati po vojnički i rukovati se. To
su bili mladići iz Domaće garde, presrećni što se igraju rata, oduševljeni obećanjem
da će iduće godine biti u Virdžiniji u ovo doba godine ako rat bude trajao tako dugo,
stari ljudi sa sedim bradama, koji žale što nisu mlađi i ponose se što marširaju u
uniformi, ponosni na slavu svojih sinova na frontu. U Narodnoj vojsci je bilo mnogo
sredovečnih ljudi, nešto i starijih, ali je bio i priličan broj onih koji su bili u godinama
podložnim vojnoj obavezi, i koji se nisu držali onako kočoperno kao oni stariji i mlađi
od njih. Svet je već počinjao da se pita zašto oni nisu kod Lija.
Kako li će sav taj silni svet stati u tu dvoranu! Pre nekoliko minuta ona je izgledala
tako velika prostorija a sad je bila dupke puna, topla od letnjih noćnih mirisa, mirisa
na kolonjsku vodu, pomadu za kosu, lovorovog mirisa od sveća, mirisa cveća, lakog
mirisa na prašinu što se dizala ispod tolikih nogu iz podova stare dvorane. Od silne
graje i brujanja mnogih glasova bilo je skoro nemoguće da se čuje ma šta, a stari
Levi, kao da je saosećao sa radošću i zanosom cele mase, prekide » Lorenu« usred
jednog takta, pa oštro lupnu gudalom i orkestar, svirajući što može oduševljenije,
grmnu pesmu: » Lepa plava zastava« .
Stotine grla prihvatiše pesmu i zapevaše je kao da kliču oduševljeno. Trubač
Domaće garde, popevši se i sam na platformu, prihvati melodiju baš u trenutku kad
je počinjao hor, a visoki, srebrni tonovi truba se digoše potresno iznad pevanja
gomile i nateraše niz kičmu i po golim mišicama jezu od dubokog uzbuđenja:
» Ura! Ura! Ura! za prava Južnjaka, ura!
Ura lepoj plavoj zastavi!
Koja nosi jednu jedinu zvezdu!«
Svetina je grmnula već i drugu strofu, kad Skarlet koja je pevala sa ostalima, ču
slatki Melanin sopran kako se diže iza nje, zvonak i čist kao i drhtavi tonovi trube.
Okrenuvši se ona vide Melani kako stoji ruku sklopljenih na prsima, zatvorenih očiju,
dok su joj se iz kutova očiju slivale sitne suze. Ona se samo nasmeši na Skarlet nekako
zamišljeno i setno kad muzika završi i utirući suze maramicom malo napući usta u
znak izvinjenja.
— Tako sam srećna — prošaputa ona — i tako ponosna vojnicima, da prosto ne
mogu da ne zaplačem. U očima joj je sijao neki dubok, skoro fanatičan blesak koji je
za časak obasjao njeno jednostavno lice i činio ga lepim.
Kad se pesma svrši isti izraz beše na licima svih žena, suze ponosa na obrazima
rumenim ili naboranim, osmesi na usnama, duboki, topli sjaj u očima kad su se
okretale svojim ljudima, dragana ljubavniku, žena mužu. Sve behu lepe onom
zasenjujućom lepotom koja preobražava i najružniju ženu kad joj se ukazuje zaštita i
ljubav, i kad ona daje za uzvrat hiljadostruku ljubav.
Volele su svoje ljude, verovale u njih, oslanjale se na njih do posljednjeg svog
daha. Kako može nesreća zadesiti žene koje su kao one zaklonjene bedemom snažnih
muškaraca koji stoje između njih i Jenkija? Da li je ikad od stvorenja sveta bilo ljudi
kao što su ovi, tako junačkih, tako bezobzirnih, tako viteških, tako nežnih? Šta bi drugo
moglo krunisati tako pravednu i istinitu borbu kao što je njihova, osim sjajne pobede?
Borbu koju su one voleie isto toliko koliko i svoje ljude. Borbu kojoj su služile i
rukama i srcem. Borbu o kojoj su govorile, o kojoj su mislile, o kojoj su sanjale. —
Borbu za koju bi, ako je potrebno žrtvovale i same svoje ljude i podnosile te žrtve isto
tako ponosno kao što ti ljudi nose svoje bojne zastave.
Ponos i požrtvovanje nadimali su njihova srca, srećna zvezda Konfederacije bila
je na vrhuncu, jer je krajnja pobeda već na pomolu. Pobede Stonvela Džeksona u
Dolini i poraz Jenkija u sedmodnevnoj bici oko Ričmonda pokazivali su to sasvim
jasno. Kako bi i moglo biti drukčije kraj takvih vođa kao što su Li i Džekson? Još jedna
pobeda, pa će Jenki klečati na kolenima i preklinjati za mir, dok će njihovi ljudi
dojahati kućama, pa će nastati ljubljenje i radost. Još jedna pobeda i rat je gotov!
Razume se da ima praznih stolica za stolom, i dečice koja neće nikad više videti
lice svog oca, i neobeleženih grobova po samotnim ruinama u Virdžiniji i u mirnim
planinama u Tenesiju, ali zar je to skupa cena kojom se plaća tako uzvišena stvar?
Teško je doći do svile za gospođe, do čaja i šećera, ali su to stvari koje se podnose
kao od šale. A osim toga neustrašivi krijumčari su se probijali kroz blokadu i donosili
ipak sve te stvari ispred samog nosa Jenkija, što je činilo da se sve te stvari primaju
mnogo uzbudljivije nego inače. Skoro će Rafael Sems i flota Konfederacije urediti
stvar sa tim Jenki topovnjačama, pa će luke biti širom otvorene. A i Engleska će doći
u pomoć da bi Konfederacija dobila rat, jer engleske fabrike stoje besposlene zato
što nemaju južnjačkog pamuka. Pa razume se da britanska aristokratija ima
naklonosti prema Konfederaciji, kao aristokrata prema aristokrati, a protiv je one
rase ljubitelja dolara kao što su Jenki...
Tako su žene šuštale svojim svilenim haljinama i smejale se, gledajući na svoje
ljude srcima koja su se nadimala od ponosa, jer su znale da ljubav ponikla pred
licem opasnosti i smrti predstavlja dvostruku slast zbog neobičnih uzbuđenja koja je
prate.
Kad je prvi put ugledala gomilu sveta Skarleti je srce zakucalo jače od uzbuđenja
što se nalazi na jednoj zabavi, ali kad je kasnije razumevajući tek upola videla
oduševljene izraze na licima oko sebe, njena radost poče da bledi. Svaka prisutna
žena je blistala od uzbuđenja koje ona nije osećala. To je nju zapanjilo i činilo je
potištenom. Dvorana joj se nekako više nije činila tako lepa, ni devojke tako smele, a
belo usijanje odanosti Opštoj Stvari, koje je još žarilo sva lica, njoj se činilo — kako
da kaže, eto, činilo joj se besmisleno.
U jednom naglom nastupu samopouzdanja od koga joj se usta začuđeno otvoriše
ona shvati da ne deli sa tim ženama njihov ludi ponos, njihovu želju da žrtvuje sebe i
sve što imaju za Stvar. I pre nego što je groza natera da pomisli u sebi: » Ne, ne! Ne
treba da mislim na takve stvari! To nije u redu — to je greh! — znala je da za nju
Opšta Stvar ne znači baš ništa, i da joj je dosadno kad čuje kako drugi ljudi govore o
tome sa fanatičnim izrazom u očima. Njoj se Opšta Stvar nije činila sveta. Rat joj
nije izgledao nešto sveto, nego jedna besmislica zbog koje ljudi ginu bez razloga i
koja staje novaca i čini da se luksuzne stvari teško dobijaju. Ona je osetila da su joj
dodijale beskrajne sedeljke sa pletenjem i savijanjem zavoja i čijanjem šarpije od
koje joj se zalamaju nokti. I kako joj je dosta te bolnice! Dosadilo joj je i smučilo
joj se od onih odvratnih zadaha truleži i beskrajnog jecanja, plašili su je izrazi koje je
bliska smrt davala bledim i oslabelim licima.
Dok su joj se te izdajničke, bogohulne misli kovitlale po glavi krišom je pogledala
oko sebe strahujući da neko to ne vidi ispisano na njenom licu. O, zašto ne može i ona
da oseća kao i ostale žene! One su iskreno i od sveg srca odane Opštoj Stvari. One
zaista misle ozbiljno sve što rade i govore. A kad bi neko ma samo i posumnjao da
ona... Ne, to nikad niko ne sme znati! Ona se mora i dalje praviti oduševljena i
ponosna Opštom Stvari, iako to ne oseća, i dalje igrati svoju ulogu udovice oficira
Konfederacije koja hrabro snosi svoju žalost, koja oseća da smrt njenoga muža nije
ništa ako je samo doprinela pobedi Stvari.
O, zašto je ona tako različita, tako izdvojena od tih žena punih ljubavi? Ona ne bi
nikad mogla voleti ništa i nikoga tako nesebično kao one. Kako je to strašno osećanje
osamljenosti — a ona se nije nikad ranije osećala osamljena ni telom ni dušom.
Prvo je pokušala da odagna te misli, ali uporna čestitost prema sebi samoj, koja je
ležala u osnovi njene prirode, nije joj to dozvoljavala. I tako je bazar tekao dalje dok
su ona i Melani posluživale kupce koji su dolazili u njihov šator, glava joj je bila
zaposlena pokušavanjem da se opravda pred samom sobom — zadatak koji se njoj
retko činio težak.
» Druge žene su jednostavno luckaste i histerične sa svojim govorom o
rodoljublju i Opštoj Stvari, a ljudi su skoro isto tako dosadni sa svojim pričama o
životnim pitanjima i pravima Država. Samo ona, Skarlet O'Hara Hamilton, ima
zdravi i uporni irski razum. Ona neće dopustiti da pravi sebe ludom u pogledu te
stvari, ali neće biti luda ni da pokazuje javno svoja prava osećanja. Kako bi se ceo
taj bazar iznenadio kad bi samo saznao šta ona stvarno misli! Kako li bi se zgranuli
kad bi se odjednom popela na platformu pored svirača i izjavila da ona misli da rat
treba da prestane da bi svaki čovek mogao da dođe svome domu, da se stara o
svome pamuku i da bi opet moglo biti zabava i udvarača i dovoljno bledozelenih
haljina.« Njeno pravdanje same sebe je za trenutak nešto malo ohrabri, ali se ipak
još osvrtala po dvorani nepoverljivo. Šator devojaka Mek Ljur nije bio na
upadljivom mestu, kao što je gđa Merivedar bila i rekla, te je bilo dugih razmaka
vremena kad niko ne bi došao u njihov kutak, i Skarlet nije imala ništa drugo da radi
do da gleda u srećnu gomilu. Melani je osećala njeno neraspoloženje, ali pripisujući
ga njenoj čežnji za Čarlsom, nije ni pokušavala da je uvuče u razgovor. Ona se
zaposlila uređivanjem stvari u šatoru da lepše izgledaju, dok je Skarlet sedela
sumorno i gledala oko sebe. Čak joj se sad nije dopadalo ni cveće nagomilano ispod
slika g. Devisa i g. Stivensa.
— Izgleda kao nekakav oltar — pomislila je u sebi prezrivo. A kako se svi drže
prema toj dvojici rekao bi čovek da su oni bogotac i bogsin! — Zatim odjednom,
obuzeta strahom pred svojim nepoštovanjem, poče žurno da se krsti kao da se
izvinjava, ali se ipak zadrža na vreme.
» Pa i jeste tako — prepirala se ona sa svojom savešću. Svaki ih preuznosi kao da
su sveci, a oni su samo obični ljudi, i to još prilično neprivlačni ljudi, ovako naoko.«
G. Stivens, razume se, nije ništa kriv za svoj izgled, jer je bio bolešljiv celog svog
života, ali g. Devis...
I ona pogleda u ponosito čisto lice, izvajano kao kakva kameja. Najviše ju je
dražila njegova šiljata bradica kao u jarca. Ljudi bi ili trebalo da se sasvim briju ili
da nose brkove i punu bradu.
— Pa sigurno je taj pramičak sve što je mogao da stekne — pomisli ona, ne
videći u tome licu hladan, pribran um koji je nosio na sebi teret jednog novog
naroda.
Ne, ona sad nije više bila srećna iako je u početku sva zračila od zadovoljstva što
se nalazi u takvoj gomili. Sad joj više nije bilo dovoljno što je samo tu prisutna. Ona
je bila na bazaru ali nije bila njegov deo. Niko nije obraćao pažnju na nju i ona je
bila jedina udata žena koja nije imala udvarača. A ona je celog svog života bila
navikla da bude središte pažnje. To nije pravo! Njoj je tek sedamnaest godina, i
noge joj cupkaju po podu željne da klize i da igraju. Njoj je sedamnaest godina i
ima muža koji leži na groblju u Oklendu i dete u kolevci u kući tetke Pitipat, pa svi
misle da treba da bude zadovoljna svojom sudbinom. Njena su prsa belja i struk
tanji, a nožica manja nego u ikoje od prisutnih devojaka, ali što se njih tiče ona bi
slobodno mogla i sama ležati pored Čarlsa s natpisom iznad glave » Ljubljena
supruga toga i toga« .
Ona nije devojka koja može da igra i da se zabavlja, s nije ni udata žena da može
da sedi s drugim ženama pa da kritikuje devojke koje igraju i zabavljaju se. Nije ni
toliko stara da bi bila udovica. Udovice bi morale biti stare — tako strašno stare da
više ne žele da igraju, da se zabavljaju ni da im se dive. O, to nije nikako pravo što
ona sad tu sedi, mirna i dostojanstvena, kao primer udovičke smernosti i čednosti, ma
da joj je tek sedamnaest godina. Nije pravo što mora da govori tihim glasom i da
drži oči oborene prema zemlji kad privlačni ljudi dolaze u njen šator.
Svaka devojka u Atlanti je imala po tri udvarača oko sebe. Čak su se i najružnije
držale kao neke lepotice — i, oh, što je još najgore, imaju na sebi tako divne, tako
krasne haljine!
A ona tu sedi kao neka vrana u crnoj svili sve do članaka, zakopčana sve do brade,
bez i najmanjeg traga neke čipke ili gajtana, bez ikakvog nakita osim žalosnog broša
od oniksa koji joj je dala Elen, i mora da gleda kako neke mršave devojke vise o ruci
lepih ljudi. A sve to zbog toga što je Čarls Hamilton dobio boginje. Nije čak ni
poginuo u hrabrom boju da bi se mogla bar time hvaliti! Buntovnički se nasloni
laktovima o sto, pa stade gledati po gomili ne mareći za često ponavljanu opomenu
Mami da se ne naslanja laktovima i da ih ne pravi ružnim i naboranim. Šta sad mari
ako i budu ružni? Verovatno neće ni imati prilike da ih opet negde pokazuje. Čežnjivo
je gledala haljine što su prolazile mimo nje, od divne žućkaste sirove svile sa
vencima od ružinih pupoljaka, ružičasti saten sa osamdeset volana opšivenih tankim,
crnim, kadifenim pantljikama, svetloplavi taft u ogromnim suknjama i čitavim
slapovima čipke, otkrivena prsa, prekrasno cveće. Mejbel Merivedar priđe susednom
šatoru pod ruku sa svojim zaovom. Imala je na sebi haljinu od svetlozelenog tarltana,
tako široku da je njen struk skoro iščezao, svu iskićenu volanima od čipke » Šantiji« ,
donesene iz Čarlstona poslednjom krijumčarskom lađom, i Mejbel se njom toliko
ponosila kao da je te čipke donela ona a na čuveni krijumčar, kapetan Batler.
— Kako bih ja slatko izgledala u toj haljini — pomisli Skarlet s mnogo lude zavisti
u srcu. — Ona ima struk kao neka krava. Zeleno je baš moja boja, a isticalo bi moje
oči. Do vraga — zašto plavuše pošto poto moraju da nose tu boju? Njena koža
izgleda zelena kao ustajao sir. I kad samo pomislim da više nikad neću poneti tu boju,
čak ni onda kad budem skinula crninu! Čak ni ako stvarno uspem da se ponovo udam.
Onda ću morati da nosim odvratne sive boje, ili mrke i ljubičaste.
I još je jedno kratko vreme razmišljala o nepravednosti svega toga. » Kako je bilo
kratko vreme za zabavu, za lepe haljine, za igranje i koketiranje! Svega nekoliko
kratkih godina! Zatim se udaš i nosiš haljine mrtvih boja, dobiješ decu koja ti
upropaste struk i sediš u kutovima na igrankama sa drugim ozbiljnim gospođama, da
tek ponekad iziđeš da igraš sa svojim mužem ili nekim starim gospodinom koji ti gazi
na prste. Ako se ne ponašaš tako onda te druge gospođe ogovaraju, dobar glas ti ode
do vraga a tvoja porodica se osramoti. Izgleda tako ludo traćenje vremena što kao
sasvim mlada devojka neprestano učiš kako ćeš biti primamljiva i kako ćeš loviti
ljude, pa onda iskorišćuješ to znanje svega jednu do dve godine.« Kad je stala da
razmatra svoje vaspitanje dobiveno od Elen i stare Mami, znala je da je bilo
temeljno i dobro jer je uvek imalo dobre posledice. Imala si se držati utvrđenih
pravila, a ako si ih se držala uspeh ti je krunisao napore.
Prema starim gospođama moraš biti slatka i bezazlena i izgledati što je moguće
prostodušnija, jer stare gospođe imaju oštro oko pa posmatraju devojke ljubomorno
kao pakosne mačke gotove da skoče na najmanju nepromišljenost jezika ili oka.
Prema staroj gospodi devojka mora biti smela i govorljiva i pomalo, ali ne otvoreno,
koketna da bi se sujeta tih starih budala malo zagolicala. To kod njih budi osećanje da
su vragovi i još mladi pa vas štipkaju za obraze i kažu da ste mala veštica. A vi.
razume se, uvek pocrvenite u takvoj prilici, jer bi vas oni inače uštinuli s više
uživanja nego što se pristoji a svojim sinovima biste rekli da ste raskalašni.
Prema mladim devojkama i mladim udatim ženama moraš biti slatka, topiti se od
miline i ljubiti se kad god ih sretneš, makar i po deset puta na dan. Moraš ih obgrliti
rukom oko pasa i pustiti da ti one urade to isto, makar koliko ti se to ne dopadalo.
Moraš se diviti njihovim haljinama ili njihovim bebama bez razlike, zadikrivati ih
zbog udvarača i čestitati im na njihovim muževima, a uz to se kikotati smerno i
odricati da imaš ikakvih draži koje bi se mogle meriti sa njihovim. A naročito, nikad
ne smeš otvoreno govoriti ono što misliš, ma šta to bilo, kao god što ni one ne govore
ono što stvarno misle.
Muževe drugih žena strogo ostavljaš na miru, čak i onda kad su to tvoji nekadašnji
odbačeni udvarači, i makar kako privlačni bili. Ako si suviše ljubazna prema mladim
muževima njihove žene kažu da si raspusna, te stekneš rđav glas i nikad ne dobiješ
ozbiljne udvarače za sebe.
Ali sa neoženjenim mladićima — o, to je već nešto drugo! Možeš se tiho smejati
na njih, a kad oni dotrče da vide zašto se smeješ ti nećeš da kažeš, nego se samo još
više smeješ i držiš ih uza se bogzna kako dugo, dok se oni trude da pogode. Očima
možeš obećavati mnogo uzbudljivih stvari, koje će naterati nekog čoveka da se ubije
pokušavajući da ostane nasamo s tobom. A kad budeš s njim nasamo, onda se možeš
naći jako, o vrlo jako uvređena, ili vrlo ljuta kad pokuša da te poljubi. Onda ga možeš
naterati da se izvinjava da je lud, pa mu tako milo oprostiti da će se on neprestano
vrteti oko tebe i nastojati da te još jednom poljubi. (Elen i Mami je nisu tome učile,
ali je ona uvidela da to pali.) Onda ti udariš u plač i izjaviš da ne znaš šta ti je, i da te
on više nikad ne može poštovati. A on onda mora da ti utire suze i obično te zaprosi,
samo da pokaže kako te jako ceni. Pa onda ima tu... O, ima toliko stvari koje se mogu
izvoditi s neoženjenim mladićima, i ona ih sve zna, sve veštine kradimičnih pogleda
sa strane, lako smeškanje iza lepeze, njihanje kukova u hodu, tako da se suknje
ljuljaju kao zvona, pa suze, smeh, pa laskanje, pa blaga simpatija. Ah, sve
raznovrsne smicalice koje nisu nikad promašile — osim kod Ašlija!
Ne, zaista ne izgleda pametno učiti sve te bistre doskočice pa se njima služiti tako
kratko vreme i onda ih ostaviti na stranu jednom za svagda. Ala bi to bilo divno nikad
se ne udavati nego stalno izgledati divno u bledozelenoj haljini i stalno imati oko sebe
lepe udvarače. Ali ako bi to potrajalo suviše dugo onda bi neizbežno postala stara
usedelica, kao Indija Vilks, i svaki bi govorio o tebi » jadnica« , onim odvratnim
neiskreno sažaljivim tonom. Ne, ipak je bolje udati se pa sačuvati samopoštovanje
čak i ako nemaš više zabave.
O, kako je taj život zamršena stvar! Zašto li je ona bila tako glupa te se udala baš
za Čarlsa i završila svoj život u šesnaestoj godini?
Njeno ljutito i sumorno sanjarenje prestade kad gomila poče da se izmiče unazad
prema zidovima, dok su gospođe pažljivo držale svoje krinoline da im se pri dodiru
obruči ne podignu nezgodno i ne otkriju više gaćica nego što se pristoji. Skarlet se
podiže na vrh prstiju, pogleda preko glava i vide kako se kapetan Narodne vojske
penje na platformu. On viknu nekoliko naredaba i polovina čete se postroji. Nekoliko
minuta su izvodili vežbe od kojih im izbi znoj po čelu i koje izazvaše klicanje i
pljeskanje publike. Skarlet je po dužnosti pljeskala sa ostalima kad vojnici nagrnuše
prema šatorima za punč i limunadu pošto behu raspušteni, pa se okrete Melani,
osećajući da će biti bolje ako odmah, što može ranije, počne sa pretvaranjem u
pogledu Opšte Stvari.
— Divno su izgledali, zar ne? — reče ona. Melani je preturala po pletenim
stvarima na stolu.
— Mnogi od njih bi mnogo bolje izgledali u sivim uniformama i u Virdžiniji —
reče ona, pa se čak nije ni trudila da spusti glas.
Nekoliko ponosnih majki članova Narodne vojske stajale su sasvim blizu, te čuše
njenu primedbu. Gđa Ginan pocrvene pa preblede, jer njen dvadesetpetogodišnji
Vili beše takođe u četi.
Skarlet beše zapanjena rečima koje je čula baš ođ Meli.
— Zašto, Meli?
— Ti dobro znaš da je to tačno, Skarlet. Ja ne mislim na mlade dečake i staru
gospodu. Ali većina onih koji su u Narodnoj vojsci savršeno je sposobna da uprti
pušku na rame, pa bi trebalo da je dosad već to i uradila.
— Ali... ali... — počela je Skarlet, koja nije nikad dotle razmišljala o tome. —
Neko je ipak morao da ostane na domu da... (— Šta li joj je ono Vili Ginan kazao, da
se izvini što je još u Atlanti?) — Neko je ipak morao da ostane da štiti državu od
invazije.
— Ne preti nama nikakva invazija i niko neće ni izvršiti tu invaziju — reče Meli
mirno, gledajući prema grupi milicionara. — A najbolji način da se invazija
onemogući bio bi da oni odu u Virdžiniju i da tamo tuku Jenkije. A što se tiče priče da
Narodna vojska ostaje ovde da spreči crnce da se pobune — to je najgluplja priča
koju sam ja ikad čula. Zašto bi se naši crnci bunili? To je samo izvinjenje za
kukavice. Ja se kladim da bismo mi mogli da potučemo Jenkije u roku od mesec dana
kad bi samo sva Narodna vojska iz svih država otišla u Virdžiniju. Tako stoji stvar!
— Ta šta govoriš, Meli? — viknu Skarlet, gledajući u nju.
Meline blage, crne oči su sevale od ljutine.
— Moj muž se nije bojao da ode, kao ni tvoj. A više bih volela i da su obojica
mrtvi nego da su ostali kod kuće... Oh, mila, žao mi je! Kako sam nepromišljena i
svirepa!
I stade nežno lupkati po mišici Skarlet koja je gledala u nju. Ali nije mislila na
mrtvoga Čarlsa. Mislila je na Ašlija. Zamisli da i on umre! Odjednom se okrete i
automatski se nasmeši kad dr Mid pristupi njihovom šatoru.
— No, devojke — pozdravi ih on — vrlo je lepo od vas što ste došle. Ja znam
kakva je to za vas žrtva što ste došle večeras. Ali sve je to za Opštu Stvar. A sad ću da
vam kažem jednu tajnu. Imam jedan tajni način kako da večeras ovde dođemo do
što više novca za bolnicu, ali, bojim se da će se neke od gospođa pobuniti na to.
Zastade i zasmeja se cupkajući svoju šiljatu bradicu.
— A šta to? Hajde, kažite nam!
— Nego sad sam se predomislio i rešio da i vas pustim da pogađate. Ali vi,
devojke, morate biti uz mene ako članovi crkvenih odbora budu hteli da me proteraju
iz varoši. Zaboga, pa to je za bolnicu! Videćete. Ništa slično ovome nije nikad dosad
bilo.
I ode dostojanstveno prema većoj grupi starijih dama u jednom uglu. Kad se dve
mlade žene behu okrenule jedna prema drugoj da nagađaju kakva li to može biti
tajna, dva starija gospodina pristupiše njihovom šatoru govoreći glasno da žele deset
metara nekog veza. Najzad, bolje i stara gospoda nego bez gospode uopšte, mislila ja
Skarlet, odmeravajući vez i čedno dopuštajući da je gospoda hvataju za podbradak.
Stare delije odšetaše prema šatorima sa limunadom a drugi kupci zauzeše njihova
mesta kod stola. Njihov šator nije imao toliko mnogo kupaca kao drugi, gde je zvonio
gugutavi smeh Mejbel Merivedar, a duhoviti odgovori Fani Elsing i kćeri gđe
Huajting izazivali opšti smeh. Meli je prodavala nepotrebne stvari ljudima koji ih
nisu mogli nikako iskoristiti i to tako mirno i vedro kao kakav trgovac, a Skarlet je
svoje držanje podešavala prema ponašanju Meli.
Pred svakim stolom, osim njihovog, bile su gomile ljudi, devojke su ćeretale a
ljudi kupovali. Ono nekoliko ljudi koji bi došli do njih govorili su o tome kako su na
univerzitetu bili zajedno sa Ašlijem, o tome kako je on sjajan vojnik, ili su govorili s
poštovanjem o Čarlsu i o tome kako je njegova smrt bila veliki gubitak za Atlantu.
Zatim muzika zasvira veselu melodiju: » Džoni Beker, paz' ovog crnca!« i Skarlet
pomisli da će morati da vrisne. Ona je želela da igra. Ona je silno želela da igra.
Gledala je preko poda i lupkala nogom po taktu muzike a njene zelene oči su
plamtele tako željno da su upravo sevale. Na drugoj strani dvorane, sasvim prema
njoj, na vratima je stajao neki čovek koji tek što beše došao i taj čovek je opazi, trže
se kad je poznade i stade pažljivo gledati u njene oči na namrštenom, buntovnom
licu. Zatim se nasmeši sam za sebe kad u njima pročita poziv koji je svaki muškarac
mogao videti.
Bio je to čovek visoka stasa obučen u crno odelo, koji se za čitavu glavu izdizao
iznad oficira koji su bili oko njega, širokih ramena koja su se postepeno sužavala do
vitkog stasa, a njegove noge u sjajnim crnim cipelama behu začudo male. Njegovo
strogo crno odelo s lepom naboranom košuljom i pantalonama lepo zategnutim
čudno je odudaralo od njegove pojave i lica, jer je bio kicoški odeven odelom nekog
fićfirića na telu koje je bilo snažno i potajno opasno u svojoj nemarnoj lepoti. Kosa
mu je bila crna kao gavran, a crni brkovi mali i kratko potkresani, skoro sa stranačkim
izgledom u poređenju sa mužastvenim, junačkim brkovima konjičkih oficira oko
njega. Izgledao je, i bio, čovek mnogih neobuzdanih i neprikrivenih prohteva. Imao
je izgled krajnjeg samopouzdanja i neprijatne smelosti, a u njegovim drskim očima
je bilo nekog pakosnog sjaja dok je nepomično gledao u Skarlet. Najzad i ona,
osetivši njegov pogled na sebi, pogleda prema njemu.
Negde joj u glavi zazvoni zvono sećanja, ali se za trenutak nije mogla nikako setiti
ko je to. Ipak to je, posle tolikih meseci, bio prvi čovek koji je pokazao neko
interesovanje za nju i ona mu dobaci jedan veseo osmeh. Kad se on pokloni ona mu
lako odgovori glavom, pa zatim kad se on uspravi i pođe k njoj nekim neobično
gipkim, kao indijanskim korakom, njena ruka polete ustima da uguši krik groze jer je
sad znala ko je to.
Stajala je kao gromom poražena i ukočena dok se on probijao kroz gomilu. Zatim
se slepo okrete spremna da pobegne u bife, ali joj suknja zape za jedan klin u šatoru.
Ona je besno povuče i razdera je, dok se on za časak stvori pored nje.
— Dozvolite mi — reče on saginjući se da otkači volan — nisam se mogao nadati
da ćete me se vi setiti, gospođice O'Hara.
Njegov glas je začudo godio njenom uhu, lepo odmeren glas otmenog čoveka,
zvučan, spor i otegnut kao u pravog Čarlstonca.
Ona pogleda naviše u njega očiju punih preklinjanja, lica crvena od stida zbog
njihovog poslednjeg susreta, i srete dva najcrnja oka koja je ikad videla kako
poigravaju puna nemilordne veselosti. Zar se od svih ljudi na svetu morao tu stvoriti
baš taj čovek koji je bio svedok one scene sa Ašlijem zbog koje je nju još mučila
mora, taj odvratni bednik koji upropašćuje devojke i koga ne primaju u društvo, onaj
grozni čovek koji je rekao, i to s puno razloga, da ona nije prava dama.
Na zvuk njegovog glasa Melani se okrete i, prvi put u svome životu, Skarlet zahvali
bogu što je stvorio i njenu zaovu.
— Šta?... Ali — pa to je... to je gospodin Ret Batler? — reče Melani uz lak osmeh
pružajući ruku. — Ja sam se s vama upoznala ...
— O srećnom danu objavljivanja vašeg zaručenja — dopuni on naginjući se nad
njenu ruku. — Vrlo je ljubazno od vas što me se sećate.
— A šta vi radite tako daleko od Čarlstona, gospodine Batlere?
— Imam nešto malo dosadnog posla, gospođo Vilks. Odsada ću ja često svraćati u
vašu varoš jer uviđam da moram ne samo donositi robu, nego se moram postarati i
da se ona rasturi.
— Donositi robu? — poče Melani a čelo joj se nabra, pa se zatim stade radosno
smešiti. — Kako, pa to ste... onaj koji nam probija blokadu. Ta svaka devojka
večeras ima na sebi haljinu koju ste vi doneli. Zar tebe to ne uzbuđuje, Skarlet? ...
Nego, šta je tebi, mila? Je li ti zlo? Hajde, sedi!
Skarlet se spusti na stolicu, a disala je tako brzo da se bojala da će joj steznik pući.
Oh, kako je to grozna stvar! Ona nije nikada mislila da će opet sresti ovog čoveka. On
podiže sa stola njenu crnu lepezu i stade je brižno, suviše brižno hladiti, ozbiljna lica,
ali očiju koje su još veselo poigravale.
— Ovde je jako toplo — reče on. — Nije ni čudo što se gospođici O'Hara
smučilo. Mogu li vas odvesti do prozora?
— Ne! — reče Skarlet tako grubo da je Meli pogleda začuđeno.
— Ona više nije gospođica O'Hara — reče Meli. — Ona je gospođa Hamilton.
Sad je ona moja sestra!
— Meli upravi na Skarlet jedan od svojih pogleda punih ljubavi. Skarlet pomisli da
će se ugušiti kad se na crnpurastom, gusarskom licu kapetana Baltera ukaza neki
čudan izraz.
— Uveren sam da je to sreća za obe krasne gospođe — reče on uz lak poklon. To
je bila primedba koju su činili svi ljudi, ali kad on to reče njoj se činilo da on misli
sasvim suprotno.
— Sigurno su vaši muževi večeras ovde, u ovoj srećnoj prilici? Bilo bi mi vrlo
prijatno da obnovim poznanstvo.
— Moj je muž u Virdžiniji — reče Meli s ponosno dignutom glavom. — A Čarls...
— i glas je izdade.
— On je umro u logoru — reče Skarlet mrtvo. Skoro je odsecala svoje reči. Dali
će taj stvor jednom otići? Meli je pogleda iznenađeno, a kapetan učini pokret kao da
sam sebi nešto prebacuje.
— Drage moje gospođe — kako sam samo mogao! ... Vi ćete mi oprostiti! Ali,
dopustite jednom strancu da vam mesto utehe kaže da umreti za otadžbinu znači
večito živeti.
Melani se nasmeši prema njemu kroz blistave suze, dok je Skarlet osećala kako joj
gnev i nemoćna mržnja kao gladna lisica proždiru utrobu. On je opet učinio jednu
ljubaznu primedbu, ukazao dužnu poštu kao što bi svaki lepo vaspitan čovek učinio u
sličnoj prilici, ali on nije ozbiljno mislio ni jedne reči. On se samo podsmevao njoj.
On zna da ona nije volela Čarlsa. A Meli je ona ista stara luda kad nije u stanju da ga
prozre. » O, molim ti se bože, samo nemoj da dopustiš da ga ma ko drugi prozre!« ,
mislila je ona trgnuvši se od užasa. Da li će on kazati ono što zna? On, razume se, nije
džentlmen, a čovek nikad ne može znati šta sve mogu počiniti ljudi koji nisu
džentlmeni. Ne postoji nikakvo merilo kojim bi se oni mogli meriti. Ona podiže oči da
ga pogleda i vide da su mu usta naniže oborena u kutovima u znak usiljenog saučešća
čak i dok joj je hladio lice. Nešto u njegovom izrazu je prkosilo njenom duhu i
vraćalo joj natrag snagu u naglom nastupu mržnje. I ona mu odjednom otrže lepezu
iz ruke.
— Meni je sasvim dobro — reče ona prkosno. — Nije nužno da mi rasturate kosu
unaokolo.
— Skarlet, draga! Kapetane Batlere, vi joj ne smete zameriti. Ona... ona ne zna za
sebe kad čuje da se izgovori ime sirotog Čarlsa — a možda, na kraju krajeva, nije
trebalo ni da dođemo večeras ovamo. Znate, mi smo još u žalosti pa je to prava
muka za nju — sve ovo veselje, pa muzika, jadno dete!
— Ja potpuno razumem... — reče on s napregnutom ozbiljnošću, okrenuvši se
pažljivo pogleda u Melani pogledom što prodire do dna njenih blagih zabrinutih očiju
i njegov se izraz na licu promeni, a neko prekovoljno poštovanje i blagost zavladaše
nad njim. — Ja mislim da ste vi hrabra mlada dama, gospođo Vilks?
» Ni jedne reči o meni« — pomisli ljutito Skarlet dok se Meli smešila zbunjeno i
odgovarala.
— Bože moj, kapetane Batlere! Bile smo potrebne bolničkom odboru za ovaj šator
u poslednjem trenutku. — Jednu navlaku za jastuke? — Evo vam jedne divne sa
lepom zastavom izvezenon na njoj. I okrete se pošto se tri konjanika pojaviše kod
stola. Melani je za trenutak mislila kako je kapetan Batler divan čovek. Zatim zažele
da između njene suknje i jedne pljuvaonice, što je stajala ispod samog stola, postoji
nešto deblje od običnog platna, jer su konjanici nesigurnije nišanili svojom od
duvana mrkom pljuvačkom nego svojim dugim pištoljima. Zatim zaboravi i na
kapetana Batlera i na Skarlet i na pljuvaonicu pošto nove mušterije nagrnuše na
šator.
Skarlet je mirno sedela na stoličici i hladila se lepezom ne usuđujući se da digne
pogled i žaleći što se kapetan Batler ne nalazi na palubi svog broda gde mu je i
mesto.
— Je li vam muž odavno umro?
— O da, odavno. Pre skoro godinu dana.
— Sigurno pre čitavog eona.
Skarlet nije baš bila sigurna šta je to eon, ali se nije mogla prevariti u zajedljivom
tonu njegovog glasa i ne odgovori ništa.
— Jeste li dugo bili udati? Izvinite što vas to pitam, ali ja sam dugo bio odsutan iz
ovoga kraja.
— Dva meseca — reče Skarlet preko volje.
— Prava tragedija, zaista — nastavljao je on nemarnim glasom.
» O, neka ide do vraga — pomisli ona ljutito. — Da je to ma koji drugi čovek na
svetu, ja bih ga prosto hladno dočekala i oterala od sebe. Ali on zna o Ašliju, i zna da
nisam volela Čarlsa. I tako su mi ruke vezane. — Nije govorila ništa, samo je
neprestano gledala naniže u svoju lepezu.
— I ovo vam je prvi put da izlazite u društvo?
— Znam da to izgleda čudno — objašnjavala je ona brzo. Ali devojke Mek Ljur,
koje su imale da drže ovaj šator, morale su da odu, te nije bilo nikoga drugog nego
samo Melani i ja...
— Nikakva žrtva nije suviše velika za Opštu Stvar! Gle! Pa i gđa Elsing je rekla
baš te iste reči, samo kad ih je ona izgovarala one nisu tako zvučale. Njoj navreše na
usta ljutite reči ali se uzdrža da ih kaže. Jer ona i nije ovde zbog Opšte Stvari nego što
joj je dodijalo da sedi kod kuće.
— Ja sam uvek mislio — reče on zamišljeno — da je običaj žaljenja i
umotavanja žena u krep za sav ostatak života i uskraćivanja svakog normalnog
zadovoljstva isto tako varvarski kao i induski običaj » sati« .
— Satira?
On se samo nasmeja kad ona pocrvene zbog svoga neznanja. Mrzela je ljude koji
upotrebljavaju reči koje ona ne zna.
— U Indiji kad neki čovek umre spaljuju ga, mesto da ga sahrane, a njegova žena
se uvek popne na lomaču pored njega te je spale s njim zajedno.
— Uh, ala je to užasno! A zašto to rade? Zar policija ništa ne preduzima?
— Razume se, ništa. Žena koja se ne bi spalila bila bi onemogućena u društvu.
Svaka poštovanja dostojna hinduska gospođa bi govorila kako ona nije postupila onako
kako lepo vaspitana dama treba da postupi — baš kao što bi i one uvažene gospođe u
kutu govorile o vama kad biste se večeras pojavili ovde u crvenoj haljini i kad biste
poveli igru. Ja lično mislim da je običaj sati mnogo milostiviji nego naš prekrasni
južnjački običaj da se udovice žive sahranjuju.
__ Kako vi smete da kažete da sam živa sahranjena?
— Kako se žene grčevito drže okova koji ih stežu! Vi smatrate hinduski običaj za
varvarski — ali, da li biste imali hrabrosti da se večeras pojavite ovde da niste
potrebni Konfederaciji?
Skarlet su uvek dovodile u zabunu prepirke ovakve vrste. A ova ju je zbunila utoliko
više što je osećala da u njegovim tvrđenjima ima neke istine. Ali sad je bila prilika
da svrši s njim.
— Razume se da ne bih došla. To bi značillo da ne ukazujem ... no... da ne
ukazujem poštovanje... izgledalo bi kao da nisam vo...
Njegove oči pune cinične radoznalosti kao da su željno iščekivale njene reči, i ona
ne beše u stanju da nastavi. On zna da ona nije volela Čarlsa, a neće da je pusti da
pokazuje lepa osećanja koja treba da pokazuje. Ala je grozna stvar imati posla sa
čovekom koji nije džentlmen! Pravi džentlmen bi se pravio da veruje jednoj dami i
onda kad zna da ona laže. To znači južnjačko viteštvo. Pravi džentlmen se uvek drži
utvrđenih pravila, govori uljudne stvari koje olakšavaju život jednoj dami. A ovaj
čovek kao da ne mari za neka pravila i očevidno uživa da govori o stvarima o kojima
niko nikad ne govori.
— Čekam na vaše reči bez predaha...
— Mislim da ste grozni! — reče ona nemoćno obarajući oči prema zemlji.
On se naže prema njoj preko stola dok mu usta ne dođoše skoro do njenog uha, u
vrlo uspelom podražavanju nevaljalca sa pozornice, pa promrmlja: — Ne bojte se,
lepa gospođo! Vaša grešna tajna je sigurna kod mene!
— Oh! — šapnu ona grozničavo uzrujana — kako možete da govorite takve stvari?
— Ja sam samo hteo da vas umirim. Šta biste vi inače hteli da kažem? » Budi
moja, lepotice, jer ću inače sve otkriti!«
Ona i nehotice pogleda u njegove oči i vide da su pune šeretskog zadirkivanja kao
u nekog dečaka. I odjednom se nasmeja. Na kraju krajeva to je samo jedan glup
položaj. I on se takođe nasmeja i to tako glasno da nekoliko starijih gospođa iz ugla
pogledaše prema njima. Pošto primetiše da se udovica Čarlsa Hamiltona po svoj
prilici lepo zabavlja i to s nekim potpuno nepoznatim čovekom, one s negodovanjem
primakoše glave jedna drugoj.
Odjednom se začu lupa doboša i mnogi glasovi povikaše » pssst« , a dr Mid se
pope na platformu i raširi ruke zahtevajući tišinu.
» Mi svi moramo odati duboku zahvalnost ljubaznim gospođama čiji je neumorni i
rodoljubivi napor učinio od ovog bazara ne samo novčani uspeh — poče on — nego
je ovu grubu prostoriju pretvorio u zanosno mesto, u prekrasnu baštu dostojnu
pupoljaka koje vidim oko sebe.« Svi zapljeskaše u znak odobravanja. » Gospođe su
dale sve od sebe, ne samo svoje vreme, nego i trud svojih ruku, te su lepi predmeti u
šatorima dvostruko lepi — jer su izrađeni lepim ručicama naših divnih južnjačkih
žena.«
Čuli su se novi usklici odobravanja, a Ret Batler koji je stajao nemarno naslonjen
na sto pored Skarlet, prošaputa: » Uobraženi stari jarac!«
Skarlet, koja se ponovo zgrozi na ovo vređanje veličanstva najomiljenijeg
građanina Atlante, pogleda ga prekorno. Ali je doktor zaista izgledao kao jarac sa
svojom šiljatom bradicom na podbratku koja se brzo drmala tamo i ovamo, tako da
se i sama jedva uzdrža da ne prsne u smeh.
» Ali sve to još nije dovoljno. Dobre gospođe iz bolničkog odbora, čije su bodre
ruke ublažile mnogu patnju i izvukle iz čeljusti smrti naše hrabre borce za
najpravedniju Stvar, poznaju naše potrebe. Ja ih neću sad nabrajati. Mi moramo
imati još novaca da kupimo lekarske potrebe iz Engleske, a večeras je među nama i
neustrašivi kapetan koji se tako uspešno probijao kroz blokadu više od godinu dana, i
koji će se i dalje probijati da donese lekarije koje su nam potrebne. Kapetan Ret
Batler!«
lako je to došlo potpuno iznenada za njega, junak i borac protiv blokade lepo se
pokloni — isuviše lepo, pomisli Skarlet, nastojeći da ga analizira. Izgledalo je kao da
namerno preteruje u uljudnosti iz prezrenja koje oseća prema svima koji su tu
prisutni. Dok se on klanjao sala se prolamala od burnog pljeskanja, a iz ženskog kuta
su se pružali vratovi da ga bolje vide. S njim se dakle udovica Čarlsa Hamiltona
onako zabavljala! A nema ni godina dana kako je Čarls umro!
» Nama treba još zlata i ja ga tražim od vas — nastavljao je doktor. — Ja tražim
od vas žrtvu, ali žrtvu isuviše malu u poređenju sa žrtvama koje naši hrabri ratnici u
sivom čine svaki čas... Tako malu da izgleda skoro: smešna. Gospođe, ja od vas
tražim vaš nakit. Ja tražim vaš nakit? Ne, Konfederacija traži vaš nakit,
Konfederacija vas moli za njega, i ja znam da ga niko neće uskratiti. Kako krasno
blista dragi kamen na vašoj lepoj ruci! A kako se divno presijavaju zlatni broševi na
grudima rodoljubivih dama! Ali koliko je lepša žrtva nego sve zlato i drago kamenje
bogate Indije! Zlato će se rastopiti, drago kamenje prodati a novac upotrebiti da se
nabave lekarije i druge lekarske potrebe. Gospođe, kroz vaše redove će proći dva
naša hrabra ranjenika sa korpama i.. « — ali se ostatak govora nije mogao čuti od
burnog pljeskanja i klicanja.
Prva Skarletina misao beše duboka radost što joj crnina ne dopušta da nosi
skupocene minđuše i teški zlatni lanac, što su pripadali još staramajci Robijar, i
grivne od emajla i zlata, kao i broš od granata. Videla je kako mali zuav sa običnom
pletenom kotaricom o drugoj, neranjenoj ruci prolazi kroz gomilu na njenoj strani
dvorane i gledala kako žene, i mlade i stare, smejući se, zažarene, trzaju grivne, ciče
kao da ih boli dok skidaju minduše iz probušenih ušiju, pomažu jedna drugoj da
otkopčaju krute kopče na đerdanima, da otvore broševe sa grudi. Čulo se stalno
zveckanje metala o metal i uzvici: » Čekajte — čekajte! Evo, otkopčala sam. Eto!« I
Mejbel Merivedar je skidala s ruke divne dvostruke grivne ispod i iznad lakta. Fani
Elsing je vičući: » Smem li, mama?« vadila iz kose dijademu od bisera i teškog zlata
koja je pripadala porodici kroz nekoliko pokolenja. Kako bi koji dar pao u korpu
nastalo bi pljeskanje i klicanje.
Nasmejani mali čovek je sad prilazio njihovom šatoru s korpom koja je već bila
teška za njegovu ruku i kad on naiđe, Ret Batler nemarno baci u nju tešku i lepu zlatnu
tabakeru. Kad dođe do Skarlet i nasloni korpu na tezgu, ona samo mahnu glavom i
raširi ruke da pokaže kako nema ništa da mu da. Bilo je to neprijatno za nju, jedinu
prisutnu osobu koja nije imala ništa da pokloni. I tada ona opazi sjaj svog teškog
venčanog prstena.
U tom trenutku zbunjenosti ona se trudila da se seti Čarlsovog lica — kako je
izgledalo kad joj ga je stavio na prst. Ali je sećanje bilo nejasno, zamućeno nekim
osećanjem razdraženosti, koje je uvek izazivalo sećanje na njega. Čarls — pa on je
kriv što je život svršen za nju, što je ona već stara.
Ona naglo dohvati da ga skine, ali prsten zape. Zuav već beše pošao prema
Melani.
— Čekajte! — viknu Skarlet. — Imam nešto za vas! — Prsten se skide, i kad pođe
da ga baci u kotaricu prepunu lanaca, satova, prstenja, igala, broševa, ona susrete
pogled Reta Batlera. Njegove su se usne lako smeškale. Ona prkosno baci svoju
burmu na vrh gomile.
— Oh, mila moja! — prošaputa Melani hvatajući je pod ruku, dok su joj oči
plamtele od ponosa i ljubavi. — Ti, čestita, hrabra dušo! Pričekajte — molim vas,
pričekajte, poručnice Pikar! Imam i ja nešto za vas.
I ona je sad skidala svoj venčani prsten za koji je Skarlet znala da još nijednom
nije sišao s njenog prsta otkako ga je Ašli tamo stavio. Skarlet je znala kao niko drugi
šta taj prsten znači za nju. Prsten se teško skidao, pa i onda, kad ga je već skinula, za
neko vreme ostade stisnut u njenoj malenoj ruci. Onda ga blago spusti na gomilu
nakita.
Dve mlade žene su stajale i gledale za zuavom koji jo išao prema grupi starijih
gospođa u uglu, Skarlet prkosno, a Melani žalosnija izgleda nego da plače. Ali ništa
nije izmaklo oku čoveka koji je stajao pored njih.
— Da ti nisi imala hrabrosti da to učiniš, ja se nikad ne bih usudila na to — reče
Meli, stavljajući svoju ruku oko Skarletinog struka i blago je stežući. Skarlet je za
trenutak osetila želju da je se otrese i da vikne: » Za ime božje!« iz svega glasa, kao
što je to radio Džerald kad je bio ljut, ali opazi Batlerove oči i uspe da se kiselo
nasmeši. Dosadno je to kako Meli uvek uspe da pogrešno protumači njene pobude,
ali možda je to ipak bolje nego da nazire istinu.
— Divan je to gest! — reče Ret Batler tiho. — Takve žrtve, kao ove vaše, jačaju
naše junake u sivom! Opet su ljutite reči navirale na njena usta i imala je grdne
muke da se uzdrži. U svemu što je on govorio bilo je nekakvog podsmeha. Ona ga je
mrzela iz dubine duše, tako nemarno naslonjenog o stub šatora. Ali je iz njega zračilo
nešto što ju je oživljavalo, nešto toplo, životvorno i uzbudljivo. Sve što je bilo irsko u
njenoj krvi podizalo se na izazivanje njegovih crnih očiju. I ona odluči da mora malo
udariti po nosu toga gospodina. To što mu poznavanje njene tajne daje neku vlast
nad njom dovodi je do besnila, te će morati tu nešto da izmeni time što će ga nekako
dovesti u nezgodan položaj. Zasada je ugušila u sebi želju da mu tačno kaže šta misli
o njemu. Na šećer se uvek hvata mnogo više muva nego na sirće, govorila je često
stara Mami, pa će i ona sad uhvatiti i potčiniti tu muvu, tako da više nikad neće biti
njemu na milost i nemilost.
— Hvala vam — reče ona slatko, hotimice pogrešno shvatajući njegovo
podsmevanje. — Takav kompliment od strane tako slavnog čoveka kao što je kapetan
Batler mora se visoko ceniti.
On zabaci unazad glavu i stade se smejati iz sveg glasa — upravo lajati, kako
Skarlet besno pomisli u sebi dok joj je lice opet porumenelo.
— Zašto ne kažete ono što stvarno mislite? — upita on spuštajući glas tako da to u
opštoj uzrujanosti zbog skupljanja darova dopre samo do njenih ušiju. — Što ne
kažete da sam prokleti podlac a ne džentlmen, i da treba da vam se skidam s očiju jer
ćete inače pozvati jednoga od onih hrabrih mladića u sivom da me izazove.
Bilo joj je na vrh jezika da mu odgovori drsko, ali junačkim savlađivanjem uspe
da kaže: — Ta šta govorite, kapetane Batlere? Ala vi svašta mislite! Kao da ceo svet
ne zna kako ste vi slavni i hrabri i kakav ste... kakav...
— Ja sam se razočarao u vama — reče on.
— Razočarali?
— Da. Prilikom našeg značajnog susreta ja sam u sebi mislio da sam najzad
naišao na devojku koja je ne samo lepa nego i hrabra. A sad vidim da ste samo
lepi...
— Hoćete li da kažete da sam kukavica? — Sva se nakostrešila kao kokoška.
— Sasvim. Vama nedostaje hrabrost da kažete ono što mislite. Kad sam vas
upoznao pomislio sam: evo devojke, jedine u milion. Ona nije kao ove luckaste male
ludice koje veruju sve što im njihove mamice kažu i postupaju prema tome, makar
kako same osećale. I sakrivaju svoja osećanja, želje, svoje sitne jade iza niza slatkih
reči. Mislio sam: gospođica O'Hara je devojka retkog duha. Ona zna šta hoće i ne
usteže se da kaže svoje mišljenje — pa čak ni da baca vaze.
— Oh! — reče ona, a bes u njoj najzad izbi na površinu. — Onda ću vam još
ovog trenutka otvoreno kazati svoje mišljenje. Da ste imali makar i malo ma kakvog
vaspitanja vi nikad ne biste došli ovamo da govorite sa mnom. Vi biste znali da ja ne
želim ni da vas vidim. Ali vi niste džentlmen! Vi ste samo gadan, nevaspitan stvor! I
mislite ako su vaši bedni brodići umakli Jenkima da sad imate pravo da dolazite čak
ovamo i da se podsmevate ljudima koji su hrabri i ženama koje se žrtvuju za Opštu
Stvar...
— Stojte, stojte... — zamoli je on smešeći se. — Počeli ste sasvim lepo i rekli šta
mislite, ali nemojte sad da počinjete da mi govorite o Opštoj Stvari. Ja sam sit
slušanja o tome, a kladim se da je vama već...
— Šta, kako ste to po... — poče ona izvedena iz ravnoteže, pa se onda brzo uzdrža,
sva zapenušena od ljutine na sebe samu što se odala.
— Ja sam stajao tamo, u vratima, pre nego što ste me opazili, pa sam vas
posmatrao — reče on. — A posmatrao sam i druge devojke. One su izgledale kao da
su im lica sva izišla iz istog kalupa. Vaše ne. Vi imate lice koje je lako čitati. Vama
pamet nije išla za vašim poslom, i kladim se da niste mislili ni o Opštoj Stvari ni o
bolnici. Na celom vašem licu se jasno videlo da vi želite da igrate i da se provodite, a
ne možete. I zato ste bili besni na sve i svakoga. Recite istinu. Zar nemam pravo?
— Ja nemam ništa više da vam kažem, kapetane Batlere — reče ona što je mogla
učtivije, trudeći se da prikupi oko sebe ostatke svoje dostojanstvenosti. — To što ste vi
uobraženi zbog svog uspeha kao veliki junak blokade, ne daje vam pravo da vređate
žene.
— Veliki junak blokade? To je samo šala! Molim vas, poklonite mi samo još jedan
trenutak svoga skupocenog vremena pre nego što me odbacite u mrak. Ja ne bih
želeo da jedna tako dražesna, mala, rodoljubiva osoba ostane sa pogrešnom
predstavom o nekakvom mom korišćenju stvari Konfederacije.
— Meni se ne slušaju vaša hvalisanja.
— Probijanje kroz blokadu je za mene jedan čisto trgovački posao i ja zarađujem
pare na tome. Kad prestanem da zarađujem ja ću prestati s tim. šta velite na to?
— Velim da ste koristoljubivi podlac — sasvim kao i Jenki.
— Potpuno tačno — nasmeja se on. — A Jenki mi i pomažu da zarađujem pare.
Vidite, prošlog meseca sam sa svojim brodom uplovio u samu luku Njujork i primio
tamo svoj tovar.
— Šta? — viknu Skarlet zainteresovana i uzbuđena i protiv svoje volje. — Zar vas
nisu bombardovali?
— Sirota ludice! Razume se da nisu! Postoji veliki broj čvrstih rodoljuba Unije
koji nisu protiv toga da zarade novac prodajom robe Konfederaciji. Ja sam ušao sa
svojim brodom u Njujork, kupio robu od Jenki firmi, potajno, razume se, pa sam
onda kidnuo. A kad takve stvari postanu malko opasne, ja onda odem do Nasaua gde
su oni isti rodoljubi iz Unije kupili za mene barut, municiju i krinoline. To je mnogo
zgodnije nego da idem u Englesku. Ponekad je malo teže prodreti u Čarlston ili
Vilmington — ali biste se iznenadili da čujete kako tu nešto malo zlata pomaže.
— O, ja sam znala da su Jenki niski, ali nisam znala da...
— Zašto sad tu cepidlačiti oko toga što neki Jenki zarade koji čestit groš izdajući
Uniju? To neće ništa značiti posle sto godina. Rezultat će biti isti. Oni znaju da će
Konfederacija najzad biti tučena, pa zašto ne bi na račun toga došli do malo
gotovine?
— Mi tučeni?
— Dabogme!
— Hoćete li, molim vas, da odmah odete od mene! — Ili ću morati da dozovem
svoja kola da odem kući, da bih se otresla od vas.
— Vatrena mala buntovnica! — reče on i ponovo se naglo nasmeja. Pokloni se i
lagano odšeta ostavljajući je teško zadihanu i punu nemoćnog besa. U njoj je
plamtelo razočaranje deteta koje vidi kako mu se sve iluzije ruše. Kako se usuđuje da
skida sjaj sa junaka blokade! I kako sme da kaže da će Konfederacija biti tučena! Ta
njega bi trebalo streljati za to — streljati kao izdajnika. Ona pogleda po dvorani u ta
poznata lica, tako sigurna u uspeh, tako hrabra, tako puna požrtvovanja, i neko jezivo
osećanie joj se rodi u srcu. Tučeni? Zar ovi ljudi? Ta šta! To, razume se, ne može
biti. I sama pomisao na to je nemoguća, nečasna.
— Šta ste vas dvoje šaputali sami? — upita Melani okrenuvši se Skarleti pošto se
kupci behu razišli.
— Ja nisam mogla da ne opazim kako te je gđa Merivedar neprestano posmatrala,
mila, a ti znaš kako ona zna da ogovara.
— O, taj čovek je nemoguć jedan nevaspitani prostak — reče Skarlet. — Što se
pak tiče gđe Merivedar, neka samo ogovara. Meni je već dosta da se ponašam kao
neka ćurka, samo da se njoj dopadnem.
— No, no, Skarlet! — viknu Melani zaprepašćeno.
— Pssst! — reče Skarlet. — Dr Mid će opet nešto da objasni.
Svetina se utiša kad doktor opet podiže glas, prvo da zahvali damama koje su tako
rado dale svoj nakit. » A sad, gospođe i gospodo, imam da vam predložim jedno
iznenađenje — nešto novo, što će možda neprijatno dirnuti neke među vama, ali vas
pozivam da se setite da se sve ovo čini za bolnicu i za dobro naših mladića koji tamo
leže!«
Svako se stade gurati napred radoznalo iščekujući i trudeći se da zamisli šta li
čestiti doktor može da predloži što bi moglo da bude neprijatno iznenađenje.
» Sad će da otpočne igranka i igra broj jedan će, naravno, biti kadril, a za njim
valcer. Posle će doći polke, šotiš, mazurke, a ispred svake po jedna kratka igra. Ja
vrlo dobro poznajem ono prijateljsko otimanje ko će da vodi kadril, i zato ...« Doktor
zastade da obriše znoj s čela i baci jedan brižan pogled prema kutu gde je njegova
žena sedela među drugim starijim gospođama. — » Gospodo, ako želite da vodite
neku igru sa nekom izabranom damom vi se morate nadmetati oko nje. Ja ću
rukovoditi licitacijom, a prihod će pripasti bolnici« .
Lepeze zapeše u vazduhu i kroz dvoranu prođe talas uzrujanog mrmljanja.
Postarije dame u kutu digoše graju, a gđa Mid, voljna da pomogne svome mužu u
jednom pothvatu koji ni sama ne odobrava, beše u neprilici. Gđa Elsing, gđa
Merivedar i gđa Huajting behu crvene od ljutine. Ali odjednom Domaća garda
stade klicati, pa im se pridružiše i ostali gosti. Mlade devojke stadoše pljeskati rukama
i skakutati uzbuđeno.
— Zar ti se ne čini da je to ... baš... kao licitiranja robova? — šapnu Melani,
gledajući ukočeno u borbenog doktora koji joj se dotle činio savršen čovek.
Skarlet ne odgovori ništa, ali su joj oči sijale a srce joj se steže od malog bola. Da
samo nije udovica! Da joj je samo da je opet Skarlet O'Hara, tamo na podu u
dvorani, u haljini svetlozelene boje, sa tamnozelenim pantljikama koje lepršaju sa
grudi i tuberozama u crnoj kosi — ona bi počela igru. Da, sigurno! Čitavo tuce ljudi
bi se otimalo oko nje i plaćali bi silne pare doktoru. Oh, sedeti tu kao neka slika uza zid
mimo svoje volje i gledati kako Fani, ili Mejbel vode prvu igru kao kraljice lepote u
Atlanti!
Iznad opšte graje razleže se glas malog zuava, sa jako osetnim kreolskim
izgovorom i naglaskom. — Ako smem — dvadeset dolara za mis Mejbel Merivedar.
Mejbel sva rumena u licu nasloni glavu na rame svoje prijateljice Fani, i obe
devojke zagnjuriše lica jedna drugoj u vrat i stadoše se smejati, dok su glasovi
izvikivali druga imena i druge sume novca. Dr Mid poče opet da se smeši potpuno
prelazeći preko ljutitog šaputanja koje se čulo iz kuta bolničkog odbora gospođa.
Gđa Merivedar ispočetka beše izjavila jasno i glasno da njena Mejbel neće nikad
učestvovati u takvom pothvatu, ali, kad se Mejbelino ime stade najčešće izvikivati i
suma dostiže iznos od sedamdeset i pet dolara, njeni protesti počeše slabiti. Skarlet
nasloni laktove na sto i skoro ljutito gledaše u uzrujanu gomilu koja se smejala i
gurala oko platforme s rukama punim novca Konfederacije.
Sad će sve igrati osim nje i starih gospođa. Sad će se svaka od njih provoditi, osim
nje. Ona vide kako Ret Batler stoji baš ispod samog doktora i pre nego što je mogla
promeniti izraz lica, on je vide i jedan kut njegovih usta se spusti naniže, a jedna
obrva ode naviše. Ona naglo podiže bradu i okrete glavu od njega, kad iznenada ču
kako se njeno ime izvikuje — izvikuje nesumnjivim čarlstonskim naglaskom koji je
zvonio jasno iznad sve buke od ostalih imena.
— Gospođa Čarls Hamilton — sto pedeset dolara — u zlatu.
U gomili odjednom nastade tišina i zbog pomena tolike sume, kao i zbog
izgovorenog imena. Skarlet je bila tako iznenađena da se nije mogla ni maći. Ostala
je sedeći s bradom na rukama, očiju razrogačenih od čuda. Svi su se okretali da
gledaju u nju. Ona je videla kako se doktor naginje naniže sa platforme i šapuće
nešto Retu Batleru. Verovatno mu kaže da je ona u žalosti, te joj je nemoguće da
igra. Zatim vide kako Ret leno sleže ramenima.
— Možda neku drugu od naših lepotica? — pitao je doktor.
— Ne — reče Ret glasno, dok su mu oči nemarno preletale preko gomile. — Za
gospođu Hamilton.
— Ja vam kažem da je to nemoguće — reče doktor uporno. — Gospođa Hamilton
neće...
Skarlet ču nekakav glas koji isprva ne poznade kao svoj sopstveni:
— Da, hoću!
I skoči na noge dok joj je srce tuklo tako ludo da se bojala da neće moći izdržati,
tuklo od radosti što je centar opšte pažnje kao i nekada, što je opet najviše željena
devojka i, oh, što je od svega najbolje, što pred njom stoji mogućnost da opet igra.
— Ah, šta ja marim, šta ja marim šta će oni reči! — šaputala je ona u sebi, dok
ju je neko slatko ludilo nosilo sobom kao bujica. Digla je ponosno glavu i požurila iz
šatora, lupajući petama kao kastanjetama, šumno otvarajući svoju crnu svilenu
lepezu što može više. Samo za jedan kratak trenutak ona ugleda Melanino lice puno
neverice, lica starih gospođa, lica uznemirenih devojaka i ču oduševljeno
odobravanje vojnika.
Zatim se odjednom nađe usred dvorane, dok se Ret Batler kroz gomilu probijao
prema njoj, sa onim gadnim, podsmešljivim osmehom na licu. Ali ona nije marila
— nije marila makar on bio i Eb Linkoln. Ona će opet da igra. Ona će da počne igru.
Ona mu napravi dubok reverans i dobaci mu zanosan osmeh, a on joj se pokloni s
jednom rukom na nabranim grudima košulje. Zaprepašćeni Levi brzo spase položaj i
zagrme: » Birajte parove za veliku igru Virdžinije!«
I orkestar zasvira najlepši kadril » Diksi« .
— Kako se usuđujete da tako skrećete opštu pažnju na mene, kapetane Batlere?
— Ali, draga gospođo Hamilton, vi ste tako očevidno želeli da privučete pažnju.
— Kako ste mogli da licitirate moje ime pred celim svetom?
— Vi ste mogli da odbijete.
— Ali... Ja sam dužna da učinim to za Opštu Stvar... Ja... Ja nisam smela da
mislim na sebe kad ste vi nudili tolike novce u zlatu. Prestanite da se smejete, svi nas
gledaju.
— Oni će svakako gledati u nas. Nemojte pokušavati da mi opet pričate te priče o
Opštoj Stvari. Vi ste želeli da igrate i ja sam vam pružio priliku. Ovo je sad završni
deo kadrila, zar ne?
— Jest, zaista... Sad ja moram prestati i sedeti mirno.
— Zašto? Jesam li vam stao na žulj?
— Niste — nego će me svi ogovarati.
— Zar vi zaista marite — duboko u srcu?
— Pa...
— Vi ne činite nikakav zločin, zar ne? Zašto ne biste igrali sa mnom i valcer?
— Ali, ako bi majka ikad doznala...
— Još visite o maminoj kecelji?
— O, vi imate najgadniji način da čar i vrlinu učinite glupim.
— Pa vrlina i jeste glupa. Zar vi marite za ono što svet govori?
— Ne... ali... eto, nemojte da govorimo o tome. Hvala bogu što valcer počinje. Ja
se od kadrila uvek zaduvam.
— Nemojte da izbegavate odgovor na moje pitanje. Da li ste ikad marili za ono
što druge žene govore?
— O, ako baš hoćete da me tako priklještite, onda — nisam! Pretpostavlja se da
žensko biće mora da mari. Ali večeras, nekako, ne marim!
— Bravo! Sad počinjete da mislite samostalno mesto da drugi misle za vas. To je
početak mudrosti.
— Ali...
Kad se o vama bude govorilo toliko koliko se o meni govori, vi ćete pojmiti kako to
malo znači. Samo pomislite: nema ni jedne jedine kuće u Čarlstonu gde mene
primaju, čak ni ono što ja činim za našu pravednu i svetu Stvar ne skida s mene
prokletstvo.
— Kako je to strašno!
— O, baš nimalo! Sve dok ne izgubite dobar glas vi ne shvatate kakav je to teret i
šta je u stvari sloboda.
— Vi zaista govorite strašno.
— Strašno i istinito. Pod uslovom da ima hrabrosti — i novca — čovek može uvek
biti bez dobrog glasa.
— Novac ne može sve da kupi.
— To mora da vam je neko drugi kazao. Vi ne biste nikad sami po sebi došli na
takvu odvratnu glupost. Šta to novac ne može da kupi?
— Pa ne znam — ne može da kupi sreću, ni ljubav, na svaki način.
— Obično može. A kad ne može, onda pribavlja neke od najpribližnijih zamena za
to.
— A imate li vi mnogo novaca, kapetane Batlere?
— Uh, što je to nevaspitano pitanje, gospođo Hamilton! Ja se iznenađujem. Ali,
imam! Imam mnogo za mladog čoveka koji je još sasvim mlad bio oteran od kuće
bez prebijene pare. A siguran sam da ću zaraditi bar jedan čist milion na blokadi.
— Nije moguće!
— Tako je, bogami! Izgleda da većina ljudi ne shvata da se na rušenju jedne
civilizacije može zaraditi isto toliko novaca kao i na podizanju neke druge.
— A šta to sve znači?
— Vaša porodica i moja porodica i svi prisutni večeras ovde zaradili su pare na
tome što su pustoši pretvarali u civilizaciju. To je stvaranje carstva. Ali se još više
ćari pri raspadanju carstva.
— O kakvom carstvu vi to govorite?
— O ovome u kome mi sad živimo — o Jugu — o Konfederaciji — o Kraljevstvu
Pamuka. — Ono se sad raspada pod našim nogama. Samo većina luđaka neće da to
vidi i da se koristi položajem koji to rušenje stvara. Ja se bogatim usled toga rušenja.
— Onda znači da vi zbilja mislite da ćemo mi biti tučeni?
— Da. Zašto da čovek bude noj?
— O, bože! Meni je dosadno da govorim o takvim stvarima. Zar vi nikad ne
govorite o lepim stvarima, kapetane Batlere?
— Da li bi vam se više dopadalo kad bih vam rekao da su vaše oči dva staklena
suda za zlatne ribice, do vrška puna najčistije zelene vode i da ste, kad ribice isplivaju
na površinu kao ovo sad, vraški zanosni?
— O, to mi se ne dopada... Zar nije muzika divna? On, mogla bih da igram valcer
beskrajno! Nisam ni znala da mi je to tako nedostajalo.
— Vi ste najbolja igračica koju sam ja ikad držao u svome naručju.
— Kapetane Batlere, ne smete me stezati tako jako. Svi nas gledaju.
— A kad niko ne bi gledao da li bi vam to smetalo?
— Kapetane Batlere, vi se zaboravljate!
— Ni za trenutak. Kako bih to mogao kad vas držim u naručju? ... Kakva je to
melodija? Je li to nešto novo?
— Jeste. Zar nije božanstveno? To je nešto što smo zaplenili od Jenkija.
— Kako se zove?
— » Kad prođe ovaj strašni rat« .
— Kako glase reči? Otpevajte mi ih.
»Sećaš li se, dragi moj,
Kad se sretosmo zadnji put?
Kad reče da me ljubiš ti.
I kleče pred moj skut.
U gordoj sivoj uniformi,
Zakle se tada kao bog,
Da ćeš veran junak biti Moj i dragog roda svog.
Uzdišem i plačem sama,
Pritiskuju me teški sni,
Kad prođe ovaj strašni rat,
Hoćeš li mi doći ti?«
— Mi smo, naravno, mesto » plave uniforme« stavili » sivu« ... O, vi igrate
valcer tako divno, kapetane Batlere! Znate, većina krupnih ljudi ne igra dobro. A kad
pomislim samo da će proći bogzna koliko godina pre nego što ja ponovo zaigram!
— Proći će svega nekoliko minuta. Ja ću da vas licitiram za idući kadril — pa za
idući, pa za idući.
— O, ne, ja ne mogu! Ne smete to da uradite! Moj dobar glas bi propao!
— On je već otišao sav u parčad te još jedna igra ne mari ništa! Možda ću morati
da i drugim mladićima ostavim priliku pošto sam budem imao jedno pet-šest prilika,
ali moram imati poslednju igru.
— Oh, u redu stvar. Znam da sam luda, ali ne marim ni trunke šta će ko reči. Sita
sam već toga sedenja kod kuće. Igraću i igrati...
— I nećete nositi crninu? Meni je odvratan taj pogrebni krep.
— O, ne mogu valjda skinuti crninu. Kapetane Batlere, ne smete me držati tako
blizu. Biću ljuta na vas ako to radite.
— A izgledate tako sjajno kad ste ljuti. Opet ću da vas stegnem — eto — samo da
vidim da li ćete se zaista naljutiti. Nemate pojma kako ste bili divni onoga dana kod
Dvanaest Hrastova, kad ste zaista bili ljuti i kad sta bacali stvari.
— O, molim vas — zar nikad nećete to zaboraviti?
— Neću. To je jedna od mojih najdragocenijih uspomena — jedna nežno
vaspitana lepotica s Juga sa irskim temperamentom... Znate li da vi imate mnogo
irskog u sebi?
— O, bože! Evo muzika završava, a eno i tetka Pitipat izlazi iz zadnje sobe. Znam
sigurno da joj je gđa Meriveoar morala kazati. O, za ime boga, hajde da idemo da
gledamo kroz prozor. Ne bih htela da me sad uhvati. Oči su joj velike kao šolje za
kafu.
X
Sutradan za doručkom Pitipat beše uplakana, Melani ćutljiva a Skarlet prkosna.
— Ne marim ništa šta će govoriti. Uverena sam da sam dobila za bolnicu više
novaca nego ma koja devojka ovde — više nego što se dobilo od svih onih tričarija
koje smo prodavale.
— O draga, ali šta znači novac! — jaukala je Pitipat, kršeći ruke. — Ja prosto
nisam mogla da verujem svojim očima, a nema ni puna godina kako je siroti Čarls
umro ... I onaj strašni kapetan Batler što te je onako izneo na glas, on je grozan
čovek, Skarlet. Gđa Kolman, rođaka gđe Huajtman, čiji je muž iz Čarlstona, pričala
mi je o njemu. On je otpadnik od jedne krasne porodice — o, kako je moglo od
porodice Batler ispasti nešto nalik na njega? Njega niko ne prima u Čarlstonu i on
uživa najstrašniji glas, pa je bilo nešto i oko neke devojke — nešto tako grozno da ni
sama gđa Kolman nije znala šta je to...
— O, ja ne mogu da verujem da je on tako rđav — reče Meli blago. — Meni je
on izgledao savršen džentlmen, a kad pomislite kako je bio hrabar i kako se probijao
kroz blokadu ...
— On nije hrabar — reče Skarlet pakosno, sipajući skoro pola bokala sirupa preko
svojih palačinki. — On sve to radi samo za novac. To mi je on sam kazao. On nimalo
ne mari za Konfederaciju i kaže da ćemo mi biti tučeni. Ali igra božanstveno.
Njene slušateljke behu zanemele od užasa.
— Meni je dosta ovog sedenja kod kuće i neću više to da radim. Ako svi budu
govorili o meni zbog onoga sinoć onda je moj dobar glas već otišao do vraga, te
neće ništa mariti ma šta se dalje govorilo. Nije joj bilo ni na kraj pameti da je tako
mislio i Ret Batler. To joj je dolazilo tako zgodno i podudaralo se sa onim što je sama
mislila.
— O, šta će reči tvoja majka kad bude čula za ovo? Sta će ona misliti o tebi?
Hladna jeza strahovanja obuze Skarlet kada pomisii na Elen i njeno zaprepašćenje
ako bi saznala za ovo sramno ponašanje. Ali se ona ohrabri pri pomisli da dvadeset i
pet milja dele Atlantu od Tare. Mis Piti sigurno to neće kazati Eleni. Jer bi to i nju
prikazalo u vrlo nepovoljnoj svetlosti kao čuvarku Skarletine vrline. A ako Piti ne bude
brbljala ona je van opasnosti.
— Ja mislim — reče Piti — da, ja mislim da će biti najbolje da napišem pismo
Henriju o svemu tome — iako mi je to jako mrsko — ali on je naš jedini muški
srodnik, da ga nateram da ode i strogo govori sa tim kapetanom Batlerom... Oh, bože,
da je samo Čarli živ! Skarlet, ne smeš nikad više, ali nikad, govoriti sa tim čovekom.
Melani je sedela mirno s rukama u krilu, a palačinke su joj se hladile na tanjiru.
Ona ustade. Došavši iza Skarlet stavi joj ruke oko vrata.
— Mila moja — reče ona — nemoj da se uzrujavaš. Ja razumem da je ono što si
ti učinila prošle noći nešto vrlo hrabro, i da će to biti velika pomoć za bolnicu. A ako
se ma ko usudi da kaže makar i najmanju rečcu protiv tebe, ja ću se poneti s njim ...
Tetka Piti, nemoj da plačeš. Skarleti je teško što nije išla nigde. Ona je tako mlada!
— I njeni prsti se stadoše igrati crnom kosom Skarlete. — A možda bi i za sve nas
bilo mnogo bolje kad bi ponekad išle u društvo. Možda smo bile suviše sebične što
smo samo sedele kod kuće sa svojom žalosti. Ratno vreme nije kao drugo vreme.
Kad samo pomislim na tolike vojnike u našem gradu koji su daleko od svoga doma a
nemaju prijatelja koje bi mogli posećivati uveče — pa na one u bolnici koji su se
već oporavili da mogu da izlaze, a nije im još toliko dobro da bi se vratili u vojsku —
no, pa eto, bile smo sebične. Trebalo bi da ovoga časa imamo u kući tri
rekonvalescenta, kao i svaki drugi, i po koga vojnika da nam dođe na ručak svake
nedelje. Eto, Skarlet, nemoj da se uzrujavaš. Svet te neće ogovarati kad shvati stvar.
Mi znamo da si ti volela Čarlsa.
Skarlet je bila daleko od pomisli da se uzrujava, a Melanine ruke u njenoj kosi
prosto su je dovodile do besa. Dolazilo joj je da otrgne glavu i da kaže: » Ah,
koješta!« U njoj je bilo još toplo sećanje kako su se vojnici iz Domaće garde i
Narodne vojske kao i vojnici iz bolnice otimali da igraju s njom. Od svih ljudi na
svetu najmanje je želela da je Melani brani. Hvala vam lepo, ona se može i sama
braniti, a ako one stare mačke vole da mauču, pa lepo — može izići na kraj i sa
starim mačkama. Ima isuviše krasnih oficira na svetu da bi vodila računa o tome što
kojekakve babe toroču.
Pitipat je maramicom brisala suze pod uticajem utešnih Melaninih reči, kad Prisi
uđe sa jednim podebelim pismom.
— Za vas, mis Meli. Jeno malo crnac donelo njega.
— Za mene? — reče Meli, čudeći se i otvarajući koverat.
Skarlet je dobro odmicala sa svojim palačinkama te nije ništa opažala dok ne ču
kako Meli udari u plač, a tetka Piti, gledajući u nju, prinese ruku srcu.
— Ašli poginuo! — vrisnu Pitipat zabacivši glavu unazad i otpustivši mlitavo ruke.
— Oh, bože moj! — viknu Skarlet osećajući kako joj se krv ledi u žilama.
— Nije! Nije! — povika Melani. — Brzo! Njenu bočicu s mirišljavom soli,
Skarlet! No, no, mila, je li ti bolje? Diši duboko! Ne, nije Ašli? Žao mi je što sam vas
poplašila. Zaplakala sam od uzbuđenja — i odjednom otvori stisnutu pesnicu i
prinese usnama nekakav predmet koji beše u njoj. — Tako sam srećna! — reče ona
i opet zaplaka.
Skarlet ugleda samo za časak onaj predmet i vide da je to debeo, zlatan prsten.
— Pročitaj ga — reče Meli, pokazujući na pismo na podu. — O, kako je divan,
kako je to ljubazan čovek!
Zabezeknuta Skarlet podiže s poda jednostruk list hartije i vide na njemu napisano
crnim, snažnim rukopisom: » Konfederaciji mogu biti potrebni životi njenih sinova,
ali ona još ne traži krv iz srca njihovih žena. Primite dakle, cenjena gospođo, ovu
zalogu moga uvaženja za vašu hrabrost i ne mislite da je vaša žrtva bila uzaludna, jer
je prsten otkupljen svojom desetostrukom vrednošću. Kapetan Ret Batler.«
Melani natače prsten na prst i pogleda u njega s puno ljubavi.
— Jesam li vam kazala da je on pravi džentlmen? — reče ona okrenuvši se tetki
Pitipat s radosnim osmehom kroz suze. — Samo je jedan prefinjeni gospodin i čovek
pun osetljivosti mogao da shvati kako je meni pucalo srce što ... nego, poslaću svoj
zlatni lanac mesto njega. Tetka Pitipat, morate mu napisati pismo da ga pozovete na
ručak u nedelju, kako bih mu mogla zahvaliti.
U onoj uzrujanosti ni jednoj ni drugoj kao da ne padaše na pamet da kapetan
Batler nije vratio i Skarletin prsten. Ali, ona je mislila na to i bilo joj je neprijatno.
Ona je znala da kapetana Batlera nije mogla navesti nežna pažnja na ovako
kavaljerski postupak. To je on učinio zato što je hteo da bude pozvan u kuću tetke
Pitipat, pa je znao kako će neizostavno postići da dobije taj poziv.
» Jako me je zabolelo kad sam doznala za tvoje skorašnje ponašanje« — glasilo
je pismo Elene, i Skarlet, koja ga je čitala za stolom beše strašno namrštena. Rđav
glas nesumnjivo putuje brzo. Ona je često još u Čarlstonu i Savani slušala kako svet u
Atlanti strašno ogovara i da se meša u tuđe stvari više nego ma gde na Jugu, i sad je
verovala u to. Bazar se držao u ponedeljak uveče a danas je tek četvrtak. Koja li je
od onih starih pakosnica smatrala za dužnost da piše Eleni? Za trenutak je posumnjala
na Pitipat ali je odmah odbacila tu misao. Jadna Pitipat se tresla u svojim cipelicama
broj trideset pet od straha da će se njoj zamerati nepromišljenost Skarletinog
ponašanja, i ona bi bila poslednja koja bi Elen izvestila o svome nedovoljnom
nadzoru. Verovatno će to biti gđa Metivedar.
» Teško mi je da verujem da si mogla tako lako da zaboraviš na sebe i na svoje
vaspitanje. Prelazim preko nepodesnosti što si se pokazivala javno u društvu dok si još
u crnini, pošto shvatam tvoju toplu želju da budeš od koristi svojoj bolnici. Ali igrati, i
to s čovekom kao što je kapetan Batler! Mnogo sam slušala o njemu (kao i svi drugi),
a Paulina mi je baš prošle nedelje pisala da je to čovek na vrlo rđavom glasu i da ga
ni njegova rođena porodica u Čarlstonu ne prima u kuću osim, razume se, njegove
očajne majke. To je skroz pokvaren čovek koji će zloupotrebiti tvoju mladost i
naivnost da te iznese na rđav glas i da te obruka, tebe i tvoju porodicu. Kako je mis
Pitipat mogla tako da zanemari svoju dužnost prema tebi?«
Skarlet pogleda preko stola u svoju tetku. Stara gospođa beše poznala Elenin
rukopis i njena punačka mala usta behu uplašeno napućena kao u malog deteta koje
se boji grdnje i nada se da će je izbeći ako zaplače.
» Meni srce puca kad pomislim da si ti tako brzo mogla zaboraviti svoje
vaspitanje. Mislila sam da te odmah pozovem kući, ali ću to prepustiti nahođenju
tvog oca. On će biti u Atlanti u petak da govori s kapetanom Batlerom i da te doprati
kući. Bojim se da će biti strog prema tebi i pored svih mojih molbi. Nadam se i
molim boga da je takvo tvoje bezobzirno ponašanje samo posledica mladosti i
nepromišljenosti. Niko ne može više od mene želeti da služi našoj Stvari, i ja želim
da moje kćeri osećaju tako isto, ali sramotiti...«
Bilo je još mnogo u tome smislu ali Skarlet i ne pročita do kraja. Bila je potpuno
uplašena. Sad se više nijo osećala bezobzirna i prkosna. Osećala se isto onako mlada i
kriva kao kad joj je bilo deset godina i kad je za stolom bacila maslom namazani
biskvit na Sjuelin. Kad samo pomisli da je njena dobra majka prekorevala tako
strogo, a njen otac dolazi u grad da govori s kapetanom Batlerom! Njoj postajaše
sve jasnija ozbiljnost cele te stvari. Džerald će sigurno biti strog. To će biti jedini put
kad ona neće moći da izbegne kaznu time što će mu sesti na krilo i biti slatka i
brbljiva.
— Nisu ... nisu valjda nikakve rđave vesti? — upita drhtavim glasom Pitipat.
— Tata dolazi sutra pa će da se obori na mene kao patka na majsku bubu —
odgovori Skarlet bolno.
— Prisi, nađi moju so — promuca Pitipat odgurnuvši stolicu od stola usred obeda.
— Mu ... muka mi je!
— On je u vaše đep — reče Prisi, koja se vrtela iza Skarletinih leđa uživajući u
senzacionalnoj drami. Gospodin Džerald je uvek zanimljiv kad je ljut, samo ako se
njegova ljutina ne tiče njene kovrdžave glave. Piti se pipnu po suknji i prinese pod
nos spasonosnu bočicu.
— Vi morate svi stajati uz mene i ne ostavljati me ni za trenutak nasamo s njim
— viknu Skarlet. — On vas obe toliko voli, te ako vi budete prisutne, on ne može vikati
na mene.
— Ja ne mogu — klonulo reče Pitipat, ustajući. — Ja... se osećam bolesna.
Moram ići da legnem.
Sutra ću ležati celoga dana. Morate me izviniti kod njega.
— Kukavica! — pomisli Skarlet sevajući besno očima.
Meli joj priskoči u pomoć iako beše bleda i preplašena pri pomisli da će morati da
pogleda u oči plahovitome g. O'Hari.
— Ja ću ti po... ja ću pomoći da mu objasniš da si to radila za bolnicu. On će
sigurno shvatiti.
— Ne, neće — reče Skarlet. — A ako budem morala da se vratim na Taru ovako
osramoćena, kao što mi majka nagoveštava, ja ću presvisnuti od muke!
— O, ti ne možeš ići kući! — viknu Pitipat i udari u plač. — Ako bi ti otišla ja bih
bila primorana — da, morala bih da zovem Henrija da dođe i stanuje s nama, a ti
znaš da ja ne bih mogla da stanujem sa Henrijem. Ja se plašim sama sa Melani u
kući preko noći pored toliko stranih ljudi u varoši. A ti si tako hrabra da ne marim što
nema muškaraca samo kad si ti u kući.
— O, on te ne bi mogao odvesti na Taru — reče Meli, gledajući kao da će i ona
svakog časa da zaplače. — Sad je ovo tvoja kuća. Šta bismo mi radile bez tebe?
» Vi biste bile srećne da budete bez mene kad biste samo znale šta ja stvarno
mislim o vama« — pomisli Skarlet kiselo, žaleći što nema nikog drugog ko bi joj
pomogao da od sebe otkloni Džeraldovu ljutinu. Bilo joj je mučno pri pomisli da je
brani neko koga ona toliko ne trpi.
— Možda bi trebalo da otkažem poziv kapetanu Batleru? —poče Pitipat.
— O, to ne bismo mogli nikako da učinimo! To bi bila krajnja neučtivost! — viknu
Melani očajno.
— Pomozite mi da dođem do kreveta. Biću bolesna! — zaječa Pitipat. — Oh,
Skarlet, kako si mogla da me dovedeš do ovoga?
Pitipat beše bolesna i u postelji kad Džerald stiže sledećeg popodneva. Nekoliko
puta mu je poručivala iza zatvorenih vrata da je izvini i ostavila je dve mlade žene
da same prisustvuju večeri za stolom. Džerald je bio značajno ćutljiv iako je
poljubio Skarlet i ljubazno uštinuo Meli za obraz i nazvao je » rođako Meli« . Skarlet
bi mnogo više volela da ga čuje kako gromoglasno psuje i žali se. Verna svome
obećanju Melani nikako nije ostavljala Skarlet nasamo, nego se držala nje kao neka
mala senka, a Džerald je bio isuviše džentlmen da bi grdio ćerku pred njom. Skarlet
je morala da prizna da je Melani vrlo lepo izvela stvar i držala se kao da ne zna da
ima nečega što nije u redu, pa ubrzo uspe da uvuče Džeralda u razgovor, pošto
večera beše svršena.
— Volela bih da znam sve novosti iz Pokrajine — reče ona gledajući milo u
njega. — Indija i Honi tako retko pišu, a ja znam da vi sasvim dobro znate sve što se
tamo dešava. Hajde, pričajte nam o venčanju Džoa Fontena.
Džerald se zagreja na njeno laskanje, te reče da je venčanje izvršeno u tišini, » ne
kao što je bilo vaše, devojke« , jer je Džo imao svega nekoliko dana odsustva. Sali,
ona mala Manro, izgledala je vrlo lepo. Ne, on se nije mogao setiti da je imala
haljine za » drugi dan« .
— Nije imala!
— Svakako da nije, jer nije bilo drugog dana — objasni Džerald i stade se glasno
smejati pre nego što se priseti da možda takva primedba nije baš najzgodnija za
ženske uši. Skarletino raspoloženje se znatno popravi kad ču njegov smeh i ona stade
blagosiljati Melaninu okretnost ...
— Sutradan je Džo otišao natrag za Virdžiniju — dodade Džerald brzo. — Nije
bilo pravljenja poseta ni igranja posle svadbe. Blizanci Tarlton su se vratili kući.
— To smo čule. Jesu li ozdravili?
— Nisu bili teško ranjeni. Stjuart je dobio metak u koleno, a sačma je prošla
Brentu kroz rame. Svakako da ste čule da su za svoju hrabrost i pohvaljeni u
naredbama.
— Nismo. Pričajte nam.
— Lude glave... obojica. Ja mislim da u njima ima irske krvi — reče Džerald
zadovoljno. — Ne znam baš tačno šta su učinili, tek Brent je sad poručnik.
Skarlet oseti izvesno zadovoljstvo slušajući o njihovim podvizima, zadovoljna kao
neki vlasnik. Ako je neki čovek jednom bio njen udvarač ona nije nikad prestajala da
oseća da on pripada njoj i da sva njegova dobra dela služe njoj na čast.
— Ali ima i jedna novost koja će vas obe iznenaditi — reče Džerafd. — Kažu da
Stjuart opet obigrava oko Dvanaest Hrastova.
— Oko Honi ili oko Indije? — upita Meli živo dok ju je Skarlet gledala skoro ljutito.
— Pa oko mis Indije, razume se. Zar ga nije ona držala čvrsto dok ova moja
devojčica nije počela da namiguje na njega.
— Oh — reče Meli, nešto malo zbunjena Džeraldovom otvorenošću.
— I još nešto, mladi Brent je stao da obleće oko Tare. Šta velite na to?
Skarlet nije mogla ni da progovori. Neverstvo njenih nekadašnjih poklonika bilo je
skoro uvredljivo. Naročito kad se sećala kako su se ludo oba blizanca ponašala kad im
je rekla da će se udati za Čarlsa. Stjuart je pretio da će ubiti Čarlsa ili Skarlet, ili sebe,
ili sve troje. To je bilo neobično uzbudljivo.
— Je I' Sjuelin? — pitala je Meli smešeći se zadovoljno. — Ali, ja sam mislila da
gospodin Kenedi...
— O, on? — reče Džerald. — Frenk Kenedi se još šunja oko nje a plaši se od
svoje senke, te ću ovih dana morati da ga pitam šta misli, ako se samo ne izjasni. Ali
sad je reč o najmlađoj.
— Zar Karin?
— Pa ona je još dete! — reče Skarlet oštro pošto joj se odreši jezik.
— Ona je tek nešto malo više od godine dana mlađa nego što ste vi bili, gospođice,
kad ste se udali — odseče Džerald. — Zar svojoj sestrici zavidiš na svom starom
udvaraču?
Meli pocrvene nenaviknuta na takvu otvorenost i dade Petru znak da se donese
kolač od slatkih kromplra. Očajno je preturala po glavi da nađe neki zgodan predmat
razgovora koji ne bi bio toliko ličan, te bi tako odstranio pažnju gospodina O'Hare od
svrhe njegovog putovanja. Nije mogla ništa da smisli, ali Džerald, koji je i sam
započeo, nije mogao da prestane i nije mu ni bio potreban nikakav podstrek do samo
slušaoci. Govorio je o lopovlucima intendanture čiji su zahtevi svakoga meseca sve
veći, o prepredenoj gluposti Džefersona Devisa, i o podlosti Iraca koji su dobrim
platama bili namamljeni u vojsku kod Jenkija.
Kad vino dođe na sto i dve mlade žene ustadoše da se povuku, Džerald uperi strog
pogled na svoju kćer ispod namrštenih obrva i naredi joj da ostane još za nekoliko
minuta nasamo s njim. Skarlet baci jedan očajan pogled prema Meli, koja je
nemoćno gužvala maramicu i tiho izišla zatvarajući za sobom vrata.
— Šta ćemo sad, gospođice? — prodera se Džerald nalivajući sebi čašu portoa. —
Divno se ti ponašaš! Sad se trudiš da uloviš novog muža, ti mlada udovica, jel'?
— Nemoj tako glasno, tata, posluga ...
— Oni to sve već znaju, siguran sam, i svaki zna za našu bruku. Tvoja sirota majka
se razbolela zbog toga a ja ne mogu nikom da pogledam u oči. To je sramota! Ne,
mačkice, ovoga puta se ne možeš izvući svojim suzama — reče on brzo i s nekim
strahom u glasu kad kapci Skarlete počeše treptati a usta se počeše skupljati. — Znam
te ja dobro! Ti bi se zabavljala i kraj mrtvačkog odra svog muža. Nemoj da plačeš.
No večeras neću ništa više da govorim, ali ću sutra otići da vidim tog krasnog
kapetana Batlera koji se tako igra dobrim glasom moje kćeri. Ali, sutra ujutru ... No
ne plači sad. To ti neće ništa pomoći. Ja sam čvrsto rešen i sutra ćeš ti lepo sa mnom
na Taru dok nas nisi ponovo obrukala, sve koliko nas je. "Nemoj da plačeš, bubice.
Gledaj šta sam ti doneo! Zar ovo nije lep poklon. Pogledaj samo. Kako si mogla da
nam baciš na vrat takvu nevolju i da me nateraš da putujem tako daleko sad kad sam
u tolikom poslu? Nemoj da plačeš!
Melani i Pitipat behu već pre nekoliko sati zaspale, dok je Skarlet ležala u toploj
pomrčini s teškim i punim straha srcem u grudima. Ostaviti Atlanu sad kad je život
tek započeo, otići kući i pogledati Eleni u lice! Pre bi umrla nego što bi izišla pred
majku. Želela je da umre tog istog časa, pa bi onda svi žalili što su se tako gadno
ponašali. Okretala se i prevrtala po vrelom jastuku dok joj ne dopre do ušiju nekakav
šum. daleko ozgo sa vrha ulice. Taj joj je šum bio nekako čudno poznat iako je bio
prigušen i nerazgovetan. Ona se izvuče iz kreveta i priđe prozoru. Ulica sa širokim
krošnjama drveća beše meko, duboko tamna, pod nebom okićenim zvezdama. Šum
se primicao sve bliže, šum točkova, topot konjskih kopita i glasovi. I ona se odjednom
nasmeja, jer iako je glas bio nečist od irskog akcenta i viskija, jasno je dopirao do
nje u pesmi: » Peg se vozi u karucama« , koja joj je bila dobro poznata.
Ovo možda nije Džonsboro na dan neke svetkovine, ali je Džerald dolazio kući u
istom stanju.
Ona vide tamnu masu nekakvih kola kako staju pred kućom i kako nerazgovetne
prilike silaze s njih. Neko je bio s njim. Dve prilike zastadoše kod vratnica i ona ču
šum brave i Džeraldov glas joj dođe do ušiju.
— A sad ću da vam otpevam » Tugovanku za Robertom Emet« . To je pesma
koju treba da znate, moj mladiću. Ja ću vam je pokazati.
— Ja bih voleo da je naučim — odgovori njegov sadrug jednolikim, otegnutim
glasom u kome se osećao uzdržani smeh. — Ali ne sad, gospodine O'Hara.
— O, bože, to je opet onaj odvratni Batler! — pomisli Skarlet. Zatim se ohrabri.
Bar nisu pucali jedan na drugog. Mora biti da su u prijateljskim odnosima kad dolaze
zajedno kući u ovo doba i u ovome stanju.
— Ja ću da vam pevam, i vi ćete je slušati, ili ću sad pucati i ubiti vas kao pravog
Oranžistu.
— Nisam Oranžist nego Čarlstonac.
— To nije ništa bolje. To je još gore. Ja imam dve svastike u Čarlstonu pa dobro
znam.
» Sad će da ispriča sve celom komšiluku!« — pomisli Skarlet sva u silnome
strahu, uzimajući svoju kućnu haljinu. Ali šta ona tu može? Ne može ići dole u ovo
doba noći da uvuče svoga oca sa ulice.
A Džerald, koji se grčevita držao za ogradu, bez daljeg upozorenja zabaci glavu
unazad i zapeva » Tugovanku« gromoglasnim basom. Skarlet nasloni laktove na
prozor i stade slušati smejući se preko volje. Bila bi to lepa pesma samo da je njen
otac mogao da održava čist ton. To je bila jedna od njenih omiljenih pesama, i ona
je za neko vreme slušala te stihove pune neiskazane lepote i sete, a koji počinju:
» Daleko je od zemlje gde njen mladi junak počiva,
A ljubavnici oko nje uzdišu« .
Pesma se nastavljala dalje i ona je čula šuškanje u Pitinoj i Melinoj sobi. Sirotice,
one će se sigurno uplašiti. One nisu navikle na punokrvne muškarce kao što je
Džerald. Kad se pevanje završi dve se prilike sliše u jednu, pa pođoše stazom i
popeše se uz stepenice. Na vratima se ču lako kucanje. » Sigurno ću morati da siđem
dole« — pomisli Skarlet — » On je na kraju krajeva moj otac, a sirota Piti bi pre
umrla nego što bi izišla« . — Sem toga nije želela da posluga vidi Džeralda u
ovakvom stanju. A ako bi Petar pokušao da ga stavi u krevet on bi mogao postati
nemiran. Samo je Pork znao kako se može izići na kraj s njim.
Ona prikopča kućnu haljinu čvršće ispod grla, pripali svoju sveću i pohita niz
tamne stepenice u prednje predsoblje. Pošto spusti sveću na jedan stočić, otključa
vrata i u treperavoj svetlosti vide Reta Batlera na kome nijedna bora na košulji nije
bila poremećena kako drži njenog malog, zdepastog oca. » Tugovanka« je očevidno
bila Džeraldova labudova pesma pošto je sad sasvim visio o ruci svog druga. Šešira
mu beše nestalo, njegova kovrdžava seda kosa se lepršala kao bela griva, kravata mu
beše ispod jednog uva, a imao je mrlje od pića po grudima od košulje.
— Sigurno vaš otac? — reče kapetan Batler, a oči su mu se smejale na
crnpurastom licu. On pažljivo zagleda jednim pogledom njenu lako obučenu priliku
kao da prodire kroz kućnu haljinu ...
— Dajte ga unutra — reče ona kratko, u neprilici zbog svoga izgleda i besna na
Džeralda što ju je doveo u takav položaj da joj se taj čovek može smejati.
Ret pogura Džeralda napred.
— Hoću li vam pomoći da ga odvedete gore? Vi ne možete sami. Jako je težak.
Ona zinu od užasa na drskost njegovog predloga. Zamislite samo šta bi Piti i Meli
mislile u svojim krevetima kad bi kapetan Batler došao gore!
— Bože i Bogorodice! Ne, nikako! Evo ovde u sobu za primanje. Položite ga na to
kanabe.
— Da li da mu skinem cipele?
— Ne treba. Spavao je on u njima i ranije. Odgrizla bi sebi jezik za tu glupost, jer
se on tiho nasmeja prekrštajući Džeraldove noge.
— Sad idite, molim vas.
On iziđe u slabo osvetljeno predsoblje i uze svoj šešir koji beše spustio kraj vrata.
— Videću vas u nedelju za ručkom — reče on i iziđe zatvarajući bez šuma vrata
iza sebe.
Skarlet je ustala u pet i trideset, pre nego što sluge behu došle iz zadnjeg dvorišta
da počnu sa spremanjem doručka, i spusti se nečujno niz stepenice do tihog donjeg
sprata. Džerald beše budan i sedeo je na kanabetu, a rukama je čvrsto stezao glavu
kao da hoće da je zdrobi između dlanova. Kad ona uđe on je krišom pogleda. Bol od
kretanja očiju bio je toliki da je bio skoro nepodnošljiv, te on zaječa.
— Lepo si se ponašao, tata — poče ona šapućući besno. — Dolaziš kući u to doba
noći i budiš susede svojim pevanjem!...
— Šta, zar sam pevao?
— I još kako. Sve se orilo od tvoje » Tugovanke« .
— Ja se ničega ne sećam.
— Susedi će se sećati dok su živi, a tako isto i mis Pitipat i Melani.
— Jadna mi majka! — uzdahnu Džerald teško mičući i preplićući jezikom između
osušenih usana. — Malo se čega sećam pošto je igra počela.
— Igra?
— Onaj fićfirić Batler se hvalisao da je najbolji igrač pokera u...
— Koliko si izgubio?
— Kako, pa zna se da sam dobio. Jedna ili dve čašice mi pomažu pri igranju.
— Pogledaj svoju lisnicu.
Džerald izvadi lisnicu iz džepa kao da mu svaki pokret zadaje smrtni bol i otvori je.
Bila je prazna i on je gledao u nju zaprepašćeno.
— Pet stotina dolara — reče. — S tim sam imao da nakupujem stvari od
blokadera za gospođu O'Hara, a sad nemam ni za povratak na Taru.
Dok je ona ljutito gledala u njegovu praznu lisnicu, jedna misao se ocrtala u
njenoj glavi i sve više se razvijala.
— Ja sad ne smem više nikom pogledati u oči u ovoj varoši — poče ona. — Sve si
nas obrukao.
— Jezik za zube, mačkice. Zar ne vidiš da mi glava puca?
— Dolaziš kući pijan i to sa čovekom kao što je kapetan Batler, i pevaš koliko te
grlo nosi da te svako živi čuje, i još uz to gubiš novac.
— Taj čovek je suviše vešt na kartama da bi bio džentlmen. On...
— Šta će majka reči kad bude čula?
On odjednom podiže oči i baci na nju pogled pun naiskazane strepnje.
— Ti valjda nećeš kazati majci ni jednu reč o tome, da joj samo zadaješ nove
muke, zar ne?
Skarlet ne reče ništa nego samo napući usne.
— Pomisli kako bi joj to nanelo bola, njoj tako blagoj.
— A kad se samo setim, tata, da si rekao baš sinoć kako sam ja obrukala porodicu!
Ja, svojim sirotim igranjem da bih zaslužila novaca za vojnike. O, mogla bih da
plačem!
— De, nemoj — molio je Džerald. — Moja sirota glava ne bi mogla još i to da
podnese jer i inače hoće da pukne.
— I rekao si da ja...
— No, no, mačkice, nemoj sad da se vređaš na ono što tvoj siroti otac kaže a ne
misli ozbiljno ništa i ne razume ništa! Ti si na svaki način dobra devojka, u to sam
uveren!
— I rekao si kako ćeš da me vodiš kući ovako osramoćenu.
— Ah, draga moja, to ja neću nikako da učinim. To sam ja govorio samo da te
diram. Samo ti nemoj da govoriš majci o parama, jer je i inače već dosta uzrujana
zbog troškova.
— Neću — reče Skarlet iskreno. — Ja neću govoriti ako me ti pustiš da ostanem
ovde, i ako kažeš majci da sve to nije bilo ništa do prosto ogovaranje nekih starih
pakosnica.
Džerald je gledao sumorno u ćerku.
— Pa to je ucenjivanje, ni više ni manje.
— A ono prošle noći bio je pravi skandal, ni više ni manje.
— E lepo — reče on umiljavajući se — zaboravićemo sve to. A misliš li da će
tako fina gospođa kao što je mis Pitipat imati malo konjaka u kući? Znaš, klin se...
Skarlet prođe na vrhovima prstiju kroz predsoblje u trpezariju da nađe bocu sa
konjakom koju su ona i Meli poverljivo zvale » boca za nesvesticu« , jer je Pitipat
imala običaj da srkne iz nje kad bi joj nemirno srce bilo uzrok slabosti. Na licu joj se
čitalo pobedonosno likovanje, bez traga stida zbog nedostojnog postupanja prema
Džeraldu. Sad će se Elen utešiti da su to laži ako bi joj još neka druga dobra duša
pisala. Sad će ona moći da ostane u Atlanti. Sad će, skoro, moći da radi što bude
htela pošto je Pitipat samo jedna slaba dobra duša. Ona otključa ormančić s pićem i
neko vreme ostade stojeći s bocom i čašicom pritisnutom na grudima.
Gledala je pred sobom čitav niz piknika oko žuboravog izvora Breskvine Reke,
barbekjua u Kamenoj Planini, primanja i balova, popodnevnih igranki, vožnji u
čezama i hladnih večera nedeljom uveče.
Ona će biti tu, živa duša svih stvari, u samom središtu čitave gomile ljudi. A ljudi
se zaljubljuju tako lako ako ste im ukazali samo malo pažnje u bolnici. Sad joj ni
bolnica neće padati lako teško. Ljudi se tako lako uzbuđuju posle preležane bolesti.
Padaju u ruku okretnoj devojci baš kao i zrele breskve tamo na Tari kad se drvo
blago zatrese.
Vrati se natrag ocu s okrepljujućim napitkom zahvaljujući bogu što čuvena glava
O'Hare ipak nije mogla da izdrži pijanku od prošle noći, i pomišljajući odjednom
nije li tu, možda, Ret Batler umešao svoje prste?
XI
Jednog popodneva sledeće nedelje Skarlet dođe kući iz bolnice, iznurena i ljuta.
Bila je umorna jer je celo pre podne stajala na nogama, a razdražena što joj je gđa
Merivedar oštro prebacila što sedi na krevetu jednog vojnika dok mu je previjala
ranu. Tetka Piti i Melani sa šeširima i u najboljim haljinama behu na tremu sa
Veidom i Prisi, spremne da pođu u svoje nedeljne posete. Skarlet ih zamoli da je
izvine što ih ne prati i ode gore u svoju sobu.
Kad poslednji šum kolskih točkova beše zamro u daljini, znala je da je porodica
sigurno daleko od očiju te uđe tiho u Melaninu sobu i okrete ključ u bravi. Bila je to
čedna i malena devojačka soba, tiha i mirna, topla u kosim zracima popodnevnog
sunca. Podovi su se sijali goli svuda, osim na mestima gde je bilo poneko, svetlo
ćilimče, a beli zidovi behu bez ukrasa osim jednog kuta koji Melani beše uredila kao
kakav oltar.
Tu je pod jednom nabranom zastavom Konfederacije visila sablja sa zlatnim
balčakom koju je Melanin otac nosio u meksikanskom ratu, ista sablja s kojom je i
Čarls pošao u rat. Čarlsov opasač i pištolj visili su takođe, sa njegovim revolverom u
futroli. Između sablje i pištolja beše jedna dagerotipna slika samoga Čarlsa, vrlo
ukrućenog i ponosnog u svojoj sivoj uniformi, s krupnim, smeđim očima koje su
svetlele iz okvira i stidljivim osmehom na usnama.
Skarlet čak i ne pogleda u sliku već bez oklevanja pređe preko sobe do jedne kutije
od ružina drveta koja je stajala na stolu kraj uskog kreveta. Iz nje izvadi svežanj
pisama uvezan plavom pantljikom, upućenih rukopisom Ašlija na Melaninu adresu.
Na vrhu beše pismo koje je stiglo tog jutra i ona ga otvori.
Kad je Skarlet prvo počela da čita u potaji ta pisma, jako ju je mučila savest i tako
se bojala da je ne uhvate da je od drhtanja jedva otvarala koverte. A sad je njeno
osećanje časnosti, koje nikad nije bilo jako razvijeno, bilo otupelo stalnim
ponavljanjem prestupa te je čak i strepnja da ne bude uhvaćena bila slabija.
Ponekad bi s bolom u srcu pomislila: » Šta li bi majka kazala kad bi saznala?« Ona je
znala da bi Elen više volela da je vidi mrtvu nego da dozna da je učinila tako nečasno
delo. To je isprva mučilo Skarlet, jer je još želela da bude u svakom pogledu nalik na
svoju majku. Ali je iskušenje da čita ta pisma bilo isuviše veliko, te je odstranila
pomisao na Elen. Ona je uopšte u to vreme stekla naviku da neprijatne misli
odstranjuje iz glave. Bila se navikla da kaže: » Neću se sada baviti ovom ili onom
neprijatnom misli. O tome ću misliti sutra« . A u većini slučajeva kad bi to sutra
došlo misao joj ili ne bi pala na pamet ili je vremenom oslabila te je nije više tako
mučila. Tako joj ni ta stvar sa Ašlijevim pismima nije jako pritiskivala savest.
Melani je uvek bila otvorena sa svojim pismima, te je delove iz njih čitala glasno
tetka Piti i Skarleti. Ali je Skarlet grizlo baš ono što ona nije čitala i to ju je i doteralo
do potajnog čitanja korespondencije svoje zaove. Morala je da dozna da li je Ašli
došao do toga da zavoli svoju ženu otkako se njom oženio. Ona mora da zna da li se
on bar pravi da je voli. Da li joj se obraća nežnim rečima i da li joj tepa? Kakva
osećanja izražava i sa kakvom toplinom?
I ona brižljivo razvi pisma.
Sitan, ujednačen Ašlijev rukopis polete joj u oči još pri prvim rečima: » Draga
moja ženo« , i ona odahnu od olakšanja. On dakle ne naziva Melani » Mila« , ni
» Draga« , bar još ne.
» Draga moja ženo. Ti mi pišeš i kažeš da se brineš jer ti se čini da ja prikrivam
svoje prave misli od tebe, pa me pitaš šta je predmet mojih misli ovih dana...«
— Milostiva majko božja! — pomisli u sebi Skarlet zaprepašćeno. — Da krije
svoje prave misli! Zar Meli može da čita njegove misli? Ili možda i moje misli? Da
li ona sumnja da on i ja...
Ruke su joj drhtale od straha dok je primicala bliže pismo, ali kad pročita sledeći
stav bi joj lakše. » Draga ženo, ako sam išta sakrio od tebe to je bilo samo zato što
nisam hteo da prenosim teret i na tvoja pleća, te da tvojim brigama o mojoj fizičkoj
bezbednosti dodajem još i brige za moj duhovni nemir. Ali, ja ne mogu da sakrijem
ništa od tebe jer me ti isuviše dobro poznaješ. Nemoj da se plašiš. Nisam ranjen,
nisam bio bolestan. Imam dovoljno da jedem a ponekad i dobru postelju na kojoj
mogu da spavam. Vojnik i ne može da traži ništa više. Ali, Melani, teške misli mi
pritiskuju srce, a ja ću svoje srce da otvorim pred tobom.
Kad u ove letnje noći ležim dugo budan, dugo pošlo su svi u logoru zaspali, dok
gledam u zvezde ja se neprestano pitam: » Zašto si ti sad ovde, Ašli Vilkse? Zašto se
ti boriš?«
Svakako ne za čast ni slavu. Rat je prljava stvar, a ja ne trpim prljavštinu. Ja
nisam vojnik i nemam želje da tražim praznu slavu pred čeljustima topova. A ipak,
evo me u ratu — evo u ratu čoveka koji, tu mi bog može biti svedok, nije imao druge
želje do da bude povučen seoski gospodin odan knjigama.
Jer, Melani, trube ne uzrujavaju moju krv niti doboši izazivaju moje noge na
kretanje, i ja sad jasno vidim da smo mi sami sebe izdali, da nas je izdala naša
južnjačka naduvenost verujući da svaki od nas može izlemati tuce Jenkija, verujući
da Kralj Pamuk može zapovedati svetu. Izdali smo sami sebe takođe i rečima i
krilatim frazama, predrasudama i mržnjom koje su izvirale iz usta onih na visokim
mestima, onih ljudi koje smo mi visoko cenili i uvažavali... » Kralj Pamuk, Ropstvo,
Prava Država, Prokleti Jenki« .
I tako, kad ležim na svom ćebetu i gledam gore zvezde i pitam se: » Za šta se ti
boriš?« , ja mislim o pravima država, o pamuku, o crncima i o Jenkima, koje su nas
od malena učili da mrzimo, a znam da nijedna od tih stvari nije razlog zbog koga se
borim. Mesto toga ja vidim Dvanaest Hrastova i sećam se kako mesečina koso pada
preko belih stubova, sećam se nezemaljskog izgleda magnolija koje se otvaraju na
mesečini, sećam se kako ruže puzavice u tremu sa strane prave hladovinu i u
najvrelije popodne. I vidim kako majka tamo šije kao što je šila kad sam bio mali
dečko. Čujem kako se crnci vraćaju kući preko polja u suton, umorni i raspevani,
raspoloženi za večeru, i škripu čekrka dok vedro silazi u hladni bunar. Pa onda dugi
pogled niz put sve do reke, preko njiva s pamukom i izmaglicom koja se u suton
podiže iz ravnice. I eto zato sani ja sad ovde, ja koji ne volim smrt, ni bedu, ni slavu, i
ne mrzim baš nikoga na svetu. Možda je to ono što se zove rodoljublje: ta ljubav
prema svome domu, prema svojoj zemlji. Ali, Melani, ovo ide još i dublje od toga.
Jer, Melani, sve ove stvari koje sam ja nabrojao nisu ništa drugo do simboli stvari za
koju ja zalažem svoj život, simboli one vrste života kakav ja volim. Jer se borim za
staro vreme, za stare načine koje ja toliko volim, ali su oni, bojim se, već sada iščezli
zanavek, makar kako kocka pala. Jer, dobili ili izgubili, mi ćemo ipak izgubiti. Ako
dobijemo rat i ostvarimo svoju Kraljevinu Pamuka o kojoj sanjamo mi ćemo biti u
gubitku jer ćemo postati drukčiji svet, a stari, mirni način ophođenja će nestati. Ceo
svet će navaljivati na naša vrata i tražiti iz sveg glasa pamuk, i mi ćemo postići cenu
kakvu hoćemo. A onda ćemo, bojim se, već biti kao Jenki čijem se sticanju novca,
gramzljivosti i trgovačkom duhu sad prezrivo smejemo. A ako izgubimo, Melani, ako
izgubimo!
Ja se ne bojim opasnosti, zarobljeništva ili rana, pa čak ni smrti, ako smrt baš
mora doći. Ali se stvarno bojim da, kad se rat jednom svrši, nećemo nikad više
vratiti stare dane. Ja sav pripadam tim starim danima. Ja ne pripadam ovoj ludoj
sadašnjici ubijanja, te se bojim da se neću snaći u budućnosti ma koliko se trudio. A
nećeš ni ti, draga moja, jer smo ja i ti iste krvi. Ja ne znam šta će nam budućnost
doneti, ali ona ne može biti onako lepa ni onako po volji kao prošlost.
Ležim i gledam mladiće koji spavaju pored mene i pitam se da li blizanci, ili
Aleks, ili Keid isto misle? Pitam se da li oni znaju da se bore za jednu stvar koja je
bila izgubljena još onog trenutka kad je prvi metak opaljen, jer je u samoj stvari
naša Stvar naš način života, a to je već iščezlo. Ali ja ne verujem da oni misle o
tome i smatram da su zato srećni.
Nisam mislio na sve ovo kad sam te zamolio da pođeš za mene. Mislio sam da će
život na Dvanaest Hrastova teći onako kako je uvek tekao, mirno, lako,
nepromenljivo. Mi smo slični jedno drugom, Melani, volimo iste mirne stvari, i ja
sam gledao ispred sebe dug niz godina bez ikakvih događaja, ispunjenih čitanjem,
slušanjem muzike i sanjarenjem. Ali ne ovo! Nipošto ovo! Da je ovo moglo zadesiti
sve nas, ovo rušenje starog načina života, ovaj krvavi pokolj i mržnja! Melani, ovo
ništa ne može opravdati: ni prava Država, ni robovi, ni pamuk! Ništa ne može
opravdati ovo što se sada događa i što se još može dogoditi, jer ako nas Jenki potuku
budućnost će biti verovatno grozna. A oni nas mogu tući, draga moja!
Ne bi trebalo da pišem ove reči. Ne bi čak trebalo ni da mislim. Ali ti si me pitala
šta mi je u srcu, a u njemu je strah od poraza. Sećaš li se kako je na barbekjuu na
dan oglašenja naše veridbe onaj čovek koji se zvao Batler, nekakav Čarlstonac po
naglasku, skoro izazvao tuču svojim primedbama o tome kako su Južnjaci neznalice?
Sećaš li se kako su blizanci hteli da pucaju na njega zato što je kazao da mi imamo
malo livnica i fabrika, radionica za izradu čelika, oružja i brodova i radionica
mašina? Sećaš li se kako je on govorio da nas flota Jenkija može zatvoriti u naše luke
tako da nećemo biti u stanju da izvozimo svoj pamuk? On je imao pravo! Dok Jenki
imaju nove puške, mi se protiv njih borimo mašinama iz Revolucionarnog rata, a
blokada će ubrzo biti toliko neprobojna da nam se čak ni lekarske potrebe neće više
moći doturati. Trebalo je da poklanjamo vere cinicima kao što je Ret Batler, koji su
nešto znali, umesto državnicima koji su osećali — i pričali. On je u stvari govorio da
Jug za vođenje rata nema ništa drugo osim pamuka i naduvenosti. Pamuk nam sad
ništa ne vredi, a ono što je on zvao našom naduvenošću jedino je što nam je još
ostalo. Samo ja tu naduvenost nazivam besprimernom hrabrošću. Kad bi...«
Skarlet pažljivo savi pismo i ne dovršivši ga vrati ga natrag u koverat jer joj beše
dosadno da dalje čita. Osim toga sam ton pisma joj je neodređeno teško padao
svojim neozbiljnim pričanjem o porazu. Ona, najzad, i ne čita ta pisma zato da sazna
nejasne i nezanimljive Ašlijeve misli. Njih je ona slušala dovoljno često u minulim
danima kad su sedeli na tremu Tare.
Želela je samo da zna da li on svojoj ženi piše strasna pisma. Koliko se sad može
oceniti, ne piše joj. Ona je pročitala svako pismo u kutiji na pisaćem stolu i ni u
jednom od njih nije bilo ničega što neki brat ne bi mogao napisati svojoj sestri. To su
bila pisma ljubazna, puna opisa i raspravljanja, šaljiva, ali ne pisma jednog
ljubavnika. Skarlet je dobijala isuviše vatrenih ljubavnih pisama pa je mogla poznati
pravi ton strasne ljubavi tamo gde bi ga bilo. Kao i uvek posle tih potajnih čitanja
ispunjavalo bi je neko osećanje zadovoljstva, jer bi bila ubeđena da je Ašli još voli. I
uvek se s podsmehom pitala kako to da Melani ne uviđa da je Ašli voli samo kao
prijateljicu. Melani očigledno nije osećala nikakav nedostatak u pismima svog muža
— ali Melani nije nikad ni primala pisma od drugih ljudi s kojima bi mogla da poredi
Ašlijeva pisma.
— On piše samo gluposti — mislila je Skarlet. — Kad bi meni muž pisao takve
besmislice lepo bi se proveo sa mnom! Kako, pa i sam Čarli je pisao bolja pisma
nego što su ova!
I ona ponovo rasklopi stranice pisama, stade zagledati datume, i sećati se njihovog
sadržaja. U njima nije bilo opisnih mesta o logorovanju i jurišima kao u onima koje
je Darsi Mid pisao svojim roditeljima, ili što ih je siroti Dalas Mek Ljur pisao svojim
neudatim sestrama, gospođicama Fejt i Houp. Midovi i Mek Ljurovi su s ponosom
čitali ta pisma po celom komšiluku, a Skarlet je osećala potajni stid što Melani ne
prima od Ašlija takva pisma da ih može pokazati na sastancima za šivenje. Izgledalo
je kao da se Ašli trudi dok piše Melani da uopšte zaboravi na rat, nastoji da oko njih
dvoje stvori neki začarani krug bezvremenosti iz koga će odstraniti sve što se zbilo od
onog dana kad je tvrđava Samter bila najvažnija dnevna novost. Izgledalo je kao da
čak i veruje da uopšte rat ne postoji. Pisao je o knjigama koje su on i Melani čitali, o
pesmama koje su nekad pevali, o prijateljima koje su poznavali i mestima koja je on
posećivao na svom velikom putovanju. Kroz sva pisma je provejavala neka
neiskazana čežnja da se vrati natrag u vilu kod Dvanaest Hrastova, i on bi po nekoliko
strana pisao o lovu i dugim jahanjima po tihim šumskim stazama, pod hladnim
jesenjim zvezdama, o barbekjuima, o pecanjima riba i ribljim večerama, o tihim
noćima punim mesečine i vedroj lepoti staroga doma.
Ona se seti njegovih reči u pismu koje maločas beše pročitala: » Ne ovo! Nipošto
ovo!« i one su joj se sad činile kao krik neke mučene duše koja gleda nešto što ne
može a ipak mora da gleda. To je nju zbunjivalo, jer ako se on ne plaši ni rana ni
smrti, čega se onda plaši? Oduvek slab psiholog, ona se mučila sa tom složenom
misli.
» Rat ga uznemirava a on... on ne voli ono što ga uznemirava... Mene na primer...
On je bio zaljubljen u mene ali se plašio da se sa mnom oženi zato... što bih ja
poremetila njegov način mišljenja i življenja. Ne, nije to čega se on plaši. Ašli nije
kukavica. On to ne može bitt jer ga pohvaljuju u naredbama i jer je pukovnik Sloun
pisao ono pismo Meli u kome je govorio samo o njegovom hrabrom držanju pri
vođenju juriša. Kad se on jednom rešio da nešto učini, niko nije mogao biti odlučniji
ni hrabriji, samo... On živi u svojim mislima mesto u spoljnom svetu i ne voli da
izlazi u taj spoljni svet, i...
O, ja ne znam šta je to! Da sam pojmila samo tu stvar o njemu pre nekoliko
godina dobro znam da bi me on uzeo« .
Stajala je kratko vreme i držala pismo na grudima misleći čežnjivo na Ašlija.
Njena osećanja prema njemu nisu se promenila od onog dana kad se bila prvi put
zaljubila u njega. To su bila ona ista osećanja od kojih je odjednom zanemela onog
dana kad joj je bilo četrnaest godina, kad je stajala na tremu Tare i videla kako Ašli
dolazi na konju i smeši se, a kosa mu se pod zracima jutarnjeg sunca sijala kao
srebro. Njena ljubav je još bila ono obožavanje mlade devojke prema čoveku koga
ne razume, prema čoveku koji ima sva svojstva koja ona nema ali kojima se divi. On
je još bio san mlade devojke o Vitezu bez mane, i njen san nije tražio ništa više od
priznanja njegove ljubavi, nije išao dalje od nadanja u jedan poljubac.
Pošto je pročitala pisma bila je uverena da on stvarno voli nju, Skarlet, čak i pošto
se oženio sa Melani, i ta izvesnost je bila skoro sve što je ona želela. Ona je bila još
mlada i nepokvarena. Da je Čarls svojom nespretnošću i svojim milovanjem uspeo
da probudi neku od žica vatrenosti koje su u njoj tinjale, njeni snovi o Ašliju ne bi se
završavali željom za jednim poljupcem. Onih nekoliko noći punih mesečine što ih
beše provela sama sa Čarlsom ne behu se dotakle njenih osećanja niti je behu
dovele do zrelosti. Čarls ne beše u njoj probudio shvatanje šta ja strast, šta je stvarna
nežnost ili istinska prisnost tela i duha.
Za nju je strast značila samo ropsko pokoravanje neobjašnjivom muškom ludilu u
kojem ženke ne učestvuju, nekakav bolni i neprijatni proces što neizbežno vodi još
bolnijem procesu porađanja. Za nju nije bilo nikakvo iznenađenje da to znači brak.
Elen joj beše pred venčanje nagovestila da je brak nešto što žene moraju snositi s
puno dostojanstvenosti i duhovne hrabrosti, a šaputana objašnjenja starijih gospođa
otkako je udovica potvrđivala su to. Skarlet je bila srećna što je svršila s brakom i sa
strašću.
Svršila je s brakom ali ne i sa ljubavlju, jer je njena ljubav prema Ašliju bila
nešto drugo, pošto nije imala nikakve veze sa strasti ni sa brakom, nešto sveto, nešto
tako lepo da čoveku staje dah, neko osećanje koje je potajno jačalo za vreme dugih
dana prisilnog ćutanja, hranilo se sećanjima i nadama koje je često preturala po
glavi.
Ona uzdahnu i pažljivo veza pantljiku oko svežnja pitajući se možda i po hiljaditi
put šta li je to kod Ašlija što ona nikako ne može da shvati. Trudila se da u mislima
dođe do nekog zadovoljavajućeg zaključka ali je, kao i uvek, taj zaključak izmicao
njenom jednostavnom duhu. Ona vrati pisma u kutiju i spusti poklopac. Zatim joj se
čelo namršti jer joj se misli vratiše na poslednji deo pisma koje beše pročitala, na
ono mesto gde pominje kapetana Batlera. Kako to izgleda čudno da je na Ašlija
ostavilo tako dubok utisak nešto što je ta bitanga govorila pre godinu dana. Jer kapetan
Batler je nesumnjivo bitanga i pored toga što božanstveno igra. Samo jedna
propalica može da govori o Konfederaciji stvari koje je on kazao na onom bazaru.
Ona pređe preko sobe do ogledala i s dopadanjem pogladi svoju glatku kosu.
Dobro raspoloženje joj se vrati kao što je uvek bio slučaj kad bi videla svoju belu
kožu, svoje kose zelene oči i ona se nasmeši da bi joj se ukazale jamice na obrazima.
Zatim izbaci kapetana Batlera iz svojih misli dok je blaženo gledala svoju sliku u
ogledalu i sećala se kako je Ašli voleo te jamice. U njenom srcu nije bilo nikakve
grize savesti što voli muža druge žene, ili što čita pisma te žene, niti ičega da pomuti
to uživanje u njenoj mladosti i primamljivosti i u obnovljeno uverenje u Ašlijevu
ljubav.
Ona otključa vrata i pođe niz nejasno osvetljene, uvijene stepenice. Na pola puta
tiho zapeva pesmu » Kad prođe ovaj strašni rat« .
XII
Rat je i dalje trajao, većim delom uspešno, ali svet beše već prestao da govori:
» Još samo jedna pobeda pa je rat svršen!« , kao što beše prestao da govori i da su
Jenki kukavice. Sad je svima bilo jasno da su Jenki daleko od toga da budu kukavice i
da će trebati nešto viša nego jedna pobeda da se savladaju. Ipak su postojale pobede
vojske Konfederacije u Tenesiju, koje beše zadobio general Morgan, pa pobeda u
drugoj bici — dvanaestodnevnoj bici kod Bul Rana, — koje su bile opipljive i koje su
tako reči visile kao vidljivi skalpovi Jenkija oko kojih se moglo igrati. Ali su ti skalpovi
bili skupo plaćeni. Bolnice i privatne kuće u Atlanti su bile prepune bolesnika i
ranjenika, i sve je više bilo žena u crnini. Jednoliki nizovi vojničkih grobova na
Oklendskom groblju produžavali su se svakoga dana.
Vrednost novca Konfederacije beše pala tako da je to zadavalo brigu, a cene
hrane i odela behu skočile u odgovarajućim srazmerama. Intendantura je odnosila
tolike količine životnih namirnica da se to počinjalo osećati za stolovima u Atlanti.
Belo brašno beše tako retko i tako skupo da je pšenični hleb bio u opštoj upotrebi
mesto biskvita, kifli i zemičaka. U mesarnicama nije skoro nikako bilo goveđeg mesa,
a vrlo malo ovčijeg, pa je i ta ovčetina bila tako skupa da su je samo bogataši mogli
kupovati. Ali je zato bilo dovoljno svinjetine, kao i piletine i povrća.
Blokada oko pristaništa Konfederacije sve se čvršće stezala te su luksuzne stvari
kao čaj, kafa, svila, steznici od riblje kosti, kolonjska voda, modni žurnali i knjige bili
retki i skupi. Čak je i najprostija pamučna roba poletela u nebo u pogledu cena i
gospođe su sa žaljenjem prepravljale stare haljine da istraju još jednu sezonu.
Razboji koje je godinama pokrivala prašina behu sišli iz svojih skrovišta na tavanu, te
su se skoro u svakoj sobi za primanje mogli videti zastirači od domaće tkanine. Svi od
reda: vojnici, građani, žene, deca i crnci, sve živo je nosilo domaće platno. Sivo,
boja uniforme vojske Konfederacije, beše u stvari iščezlo, a mesto nje je došla
mrka boja orahove ljuske.
Bolnice su se već brinule usled oskudice u kininu, kalomelu, opijumu, hloroformu i
jodu. Sad su laneni i pamučni zavoji bili suviše skupoceni da bi se posle upotrebe
bacali, i svaka gospođa koja je negovala ranjenike u bolnicama nosila je kući pune
korpe krvavih zavoja da se isperu i ispeglaju, pa da se vrate za upotrebu kod drugih
nevoljnika.
Ali za Skarlet, koja se tek beše iščaurila iz udovičkog života, rat je sad značio samo
vreme veselog provoda i uzrujavanja. Njoj čak nisu teško padali mali nedostaci u
hrani i odelu, tako je bila srećna i presrećna što se ponovo vratila među svet.
Kad bi se setila dosadnog prošlogodišnjeg vremena kada su se dani nizali jedan za
drugim skoro potpuno isti, činilo joj se da se sad život kreće neverovatnom brzinom.
Svaki bi dan osvanuo kao neka uzbudljiva pustolovina, dan kad će ona upoznati nove
ljude koji će je moliti za dopuštenje da je posete, govoriti joj kako je lepa i kako je
prava sreća boriti se a možda i umreti za nju. Mogla, je da voli Ašlija do poslednjeg
daha, ali to joj nije smetalo da navodi druge ljude da je mole da se uda za njih.
Rat je društvenim odnosima davao neku novu slobodu, prema dotadašnjoj
ukočenoj formi — što je stariji svet zabrinuto gledao. Majke bi zaticale strane ljude u
poseti kod svojih kćeri, ljude koji su dolazili bez pismenih preporuka i o čijem se
ranijem životu i precima nije ništa znalo. Na svoj neiskazani užas majke su zaticale
kako se njihove ćerke drže za ruku s tim ljudima. Gđa Merivedar, koja se nije
poljubila sa svojim mužem sve do posle venčanja, nije mogla verovati svojim
očima kad je uhvatila Mejbel da se ljubi sa malim zuavom Rene Pikarom, a
zaprepastila se još i više kad Mejbei nije nikako htela da se zastidi. Čak ni činjenica
što je Rene odmah zatražio njenu ruku nije mogla da popravi stvar. Gđa Merivedar
je osećala da se Jug uputio potpunoj moralnoj propasti, pa je to osećanje često i
iskazivala. I druge su se majke od srca slagale s njom i za to krivile rat.
Ljudi koji su očekivali da umru u toku sledeće nedelje ili meseca nisu mogli da
čekaju godinu dana pa da tek onda mogu da traže dopuštenje da devojku zovu
njenim krštenim imenom, naravno sa dodatkom reči » gospođice« ispred njega. Niti
su mogli da prođu kroz sve formalne faze dugog udvaranja koje je lepo vaspitanje
propisivalo pre rata. Oni su sad bili u stanju da zaprose devojku posle tri do četiri
meseca. A devojke, koje su vrlo dobro znale da devojka na svom mestu uvek treba
da triput odbije gospodina kad je prosi, žurile su se na vrat na nos da pristanu odmah.
Taj nedostatak ustručavanja bio je za Skarlet jak izvor zabavnosti. Da nije bilo
tužnog posla oko negovanja bolesnika i dosade oko izrađivanja zavoja ona ne bi
marila da rat i večito traje. U stvari ona je sad mogla mirne duše da podnosi posao u
bolnici jer joj ova beše postala izvanredno bogato lovište. Nesrećni ranjenici su bez
ikakvog otpora podlegali njenim dražima. Promeni im zavoj, opere im lice, popravi
im jastuke, hladi ih lepezom — i oni su već zaljubljeni. O, to je prosto božanstveno
— posle prošlogodišnje čame i dosade.
Sad je Skarlet opet bila onde gde i pre udaje za Čarlsa, pa joj se činilo kao da se
nikad nije ni udavala za njega, da nije nikad osetila potres usled njegove smrti, niti je
ikad rodila Veida. Rat, udadba i porođaj behu prošli preko nje a da nisu ostavili
nikakav dublji osećaj u njoj — ona se nije promenila. Imala je dete, ali su se za
njega drugi, u kući od crvenih opeka, tako dobro starali da je skoro mogla i da ga
zaboravi. U svojoj glavi i srcu ona je opet bila Skarlet O'Hara, lepotica Pokrajine.
Njene misli i zaposlenost bili su kao u one stare dane, samo je polje njene delatnosti
bilo mnogo šire. Ne osvrćući se na negodovanje prijateljica tetke Pitipat, ona se
ponašala onako kako se ponašala pre udadbe, išla je na zabave, igrala, jahala sa
vojnicima, koketirala, činila sve što je radila kao devojka, sem što nije prestala da
nosi crninu. Znala je da bi to bila kap zbog koje bi se prelila čaša strpljenja. Bila je
isto prekrasna udovica kao što je bila i devojka, prijatna kad su stvari išle po njenoj
volji, uslužna sve dok joj to ne pada teško, sujetna na svoj spoljašnji izgled i na svoje
uspehe.
Sad je bila srećna, dok je pre nekoliko nedelja bila žalosna, srećna zbog svojih
obožavatelja i njihovog uveravanja u njenu lepotu, srećna — onoliko koliko je to
mogla biti pošto se Ašli oženio sa Melani i bio u stalnoj opasnosti. Ali joj je nekako
bilo lakše da podnosi misao o tome da Ašli pripada nekoj drugoj kad je tako daleko.
Na odstojanju od toliko stotina milja koje su delile Atlantu od Virdžinije on joj se
ponekad činio isto toliko njen koliko je pripadao i Melani.
Tako su joj jesenji meseci 1862. brzo prolazili u negovanju bolesnika, igranju,
izletima i pravljenju zavoja, što joj je zauzimalo sve vreme koje ne bi provela u
kratkim posetama na Tari. Te posete su je razočaravale jer je imala malo prilike za
one duge i mirne razgovore sa svojom majkom, koje je unapred priželjkivala u
Atlanti. Nije imala vremena da sedi kraj Elene dok ona šije, da udiše laki i zanosni
miris vrbene iz kesica ušivenih u njene suknje, da u blagim milovanjima oseća njene
meke ruke na svojim obrazima.
Sad je Elen bila mršava i zabrinuta i na nogama od jutra do dugo u noć kad je već
sva plantaža počivala. Zahtevi intendature Konfederacije bili su sve veći i sve teži iz
meseca u mesec, a njena je dužnost bila da Tara što više proizvede. Čak je i Džerald
bio zaposlen, prvi put posle tolikih godina, jer nije mogao naći nadzornika na mesto
Džonasa Vilkersona, pa je sam jahao i obilazio svoju zemlju. Pored Elene, suviše
zauzete za ma šta drugo osim jednog poljupca pred polazak na spavanje i Džeralda
koji je bio celog dana po polju, Skarleti se Tara činila dosadna. Čak su i njene sestre
bile zauzete svojim stvarima. Sjuelin se bila sporazumela sa Frenkom Kenedijem te
je sad pevala » Kad se ovaj strašni rat svrši« sa tako podmuklo pakosnim izrazom da
je Skarlet to jedva podnosila, a Karin je bila toliko zanesena u svoje snove o Brentu
Tarltonu da nije mogla biti nimalo zanimljiva. Iako je Skarlet odlazila kući na Taru sa
srcem punim sreće, ipak nije nikad žalila kad bi od Melani i Piti stizala neizbežna
pisma u kojima je mole da se vrati. Elen bi uvek u takvim prilikama uzdisala, tužna
pri pomisli da će je njena najstarija kći i jedino unuče opet ostaviti.
— Ne smem biti sebična i zadržavati te ovde kad si potrebna kao bolničarka u
Atlanti — govorila bi ona. — Samo... samo, mila moja, čini mi se da nikad ne
stignem da s tobom malo razgovaram i da osetim da si ti opet moja mala devojčica
— jer ti tako brzo odeš od mene.
— Ja sam još uvek tvoja mala devojčica — rekla bi Skarlet i zarila bi glavu na
grudi Eleni, osećajući da se njena nemirna savest podiže da je optuži. Nije govorila
majci da je natrag u Atlantu privlače igranje i udvarači a ne služenje Konfederaciji.
Sad je već bilo mnogo stvari koje je tajila od svoje majke. Ali je najbrižljivije krila
činjenicu da Ret Batler često dolazi u posetu u kuću tetke Pitipat. Nekoliko meseci
posle bazara Ret Batler je dolazio u posetu kad god je bio u gradu, izvodio Skarlet da
je provoza u svojim kolima, pratio je na igranke i bazare, i čekao na nju ispred
bolnice da je vozi kući. Ona je izgubila onaj strah da će on odati njenu tajnu, ali je
uvek negde u dnu duše postojalo neko mučno sećanje da ju je video u najgorem
stanju, i da zna istinu o Ašliju. I to joj je saznanje zauzdavalo jezik kad bi joj bio
neprijatan. A on joj je često bio neprijatan.
Njemu je moglo biti oko trideset pet godina te je bio stariji od ma kog udvarača
koga je dotle imala, a ona je bila kao dete nemoćna da njime vlada i gospodari kao
što je gospodarila udvaračima svojih godina. On je uvek izgledao kao da ga ništa ne
iznenađuje i da ga mnoge stvari zanimaju, pa kad bi je doterao dotle da nije mogla
da progovori od ljutine osećala je da mu tada izgleda zanimljivija nego ma šta na
svetu. Ponekad bi planula u otvoren bes pod njegovim veštim izazivanjem, jer je
imaia Džeraldovu plahovitu narav uz prividnu blagost lica što joj beše nasleđe od
Elene. Sve dosad ona se nije mučila da obuzdava svoju ljutinu, osim u prisustvu
Elene. Sad je bolelo što mora da guta svoje ljutite reči iz straha od njegovog
ironičnog osmeha. Kad bi se i on bar jednom naljutio onda se ne bi osećala u
podređenom položaju.
I tako bi posle čestih prepirki s njim, iz kojih bi retko izlazila kao pobedilac,
izjavljivala da je on nemoguć, nevaspitan, da nije džentlmen i da neće više imati
nikakva posla s njim. Ali bi se on pre ili posle vratio u Atlantu i došao bi u posetu,
tobož tetki Piti, a doneo bi poklon Skarleti i predao bi joj s preteranom uljudnošću
kutiju bonbona koje je za nju bio nabavio u Nasau. Ili bi opet uzeo mesto pored nje
na nekom koncertu, ili bi je pozvao na neku igranku, a nju je tako zanimala njegova
uglađena drskost da bi udarila u smeh i prešla preko njegovih prošlih nedela dok ne bi
došla nova.
Ali i pored svih tih njegovih osobina koje su je razdraživale, ona je doterala dotle
da je nestrpljivo očekivala njegove posete. Imao je nešto uzbudljivo što ona nije
mogla da analizira, nešto drukčije nego kod ma kog čoveka koga je ona poznavala. U
simpatičnoj snazi njegovog krupnog tela bilo je nečega što je činilo da joj dah stane,
njegov ulazak u sobu delovao je na nju kao neki fizički udar, a nešto je u njegovim
crnim očima punim i drskosti i učtivog podsmeha prkosilo njenom duhu i dražilo je
da ga pobedi.
— Skoro izgleda kao da sam zaljubljena u njega! — mislila je ne razumevajući.
— Ali nisam, samo ne mogu to da razumem.
To uzbudljivo osećanje neprestano je trajalo. Kad bi došao u posetu, pred
njegovom muškom pojavom je gospodstvena i ženski uređena kuća tetke Pitipat
izgledala nekako mala, bleda i pomalo ustajala. Skarlet nije bila jedini član te kuće na
koga je njegovo prisustvo delovalo nekako čudno i mimo volje — i tetka Piti bi bila
uzrujana i življa.
lako je Piti znala da Elen ne bi odobravala da je čula za njegove posete njenoj
kćeri, a znala je isto tako da je čarlstonski ukaz o njegovom izgnanju iz društva takav
da se preko njega ne bi smelo olako preći, ona nije mogla odoleti njegovim veštim
komplimentima ni njegovom ljubljenju ruke, kao što ni muva ne može da odoli loncu
s medom. Osim toga on bi joj obično doneo i neki poklon iz Nasaua, koji je, kako je
on uveravao, bio kupio naročito za nju i prokrijumčario kroz blokadu po cenu života
— čiode ili igle nanizane na hartiji, dugmeta, kaleme svilenog konca, ili ukosnice. Sad
je već bilo skoro nemoguće dobiti te sitne luksuzne potrebe — gospođe su sad nosile
ručno izrađene drvene ukosnice i žir bi presvlačile platnom mesto dugmeta — a Piti
nije imala moralne čvrstine da ih odbije. Uz to je imala detinju slabost prema
paketima koji sadrže iznenađenja te nije mogla da odoli iskušenju da ne otvara
njegove poklone. A kad ih je već otvorila činilo joj se nemoguće da ih vrati. A zatim,
pošto bi primala njegove poklone, nije mogla da pribere dovoljno hrabrosti da mu
kaže da ga njegov glas čini nepodesnim da posećuje tri same žene koje nemaju
muškog zaštitnika. Tetka Piti je osećala da joj je potreban muški zaštitnik kad je Ret
Batler u kući.
— Ne znam šta je to kod njega — govorila je ona nemoćno — ali, kako da kažem,
ja zaista mislim da bi on bio divan, privlačan čovek, samo kad bih mogla da osetim
da on ... eto, da on duboko u duši poštuje žene.
Otkako joj je vratio venčani prsten, Melani je smatrala da je Ret pravi, retko
prefinjen gospodin i neobično pažljiv, te ju je primedba tetke Piti neprijatno
iznenadila. On je bio pun poštovanja prema njoj, ali se ona osećala pomalo
zaplašena pred njim, u mnogom i zato što je bila bojažljiva pred svakim muškarcem
koga nije poznavala od detinjstva. Ona ga je u potaji žalila, a to bi osećanje svakako
jako iznenadilo njega da je samo mogao da zna za to. Bila je uverena da je neka
romantična tuga opustošila njegov život i načinila ga grubim i ogorčenim, pa je
osećala da je ljubav neke dobre žene baš ono što njemu treba. U celom svom
povučenom životu ona nije nikad videla nevaljalstvo te je jedva mogla i da veruje
da ono postoji, a kad su zli jezici šaputali o Retu i onoj devojci u Čarlstonu nju je to
neprijatno diralo i nije verovala. I umesto da je okrene protiv njega, to ju je samo
navelo da bude još stidljivije ljubazna prema njemu zbog ljutine koju je kod nje
izazivalo ono što je ona zamišljala kao ogromnu nepravdu koja mu se čini.
Skarlet se prećutno slagala s tetkom Pitipat. I ona je osećala kao da on nema
nikakvog poštovanja ni prema kojoj ženi, osim, možda, prema Melani. Ona je još
uvek imala osećanje kao da je naga kad god bi je on obuhvatio svojim pogledom. Da
je bar ikad rekao nešto nepristojno, ona bi ga ošinula rečima punim ljutine i
prezrenja — a ovako nije mogla ništa pred onim drskim pogledom kojim su njegove
oči gledale sa crnpurasta lica, i onim odvratnim izrazom drskosti, kao da su sve žene
njegova svojina u kojoj on može uživati kad mu se prohte. Samo kad bi govorio s
Melani tog izraza nije bilo. Nikad se na njemu nije video onaj pogled hladnog
rasuđivanja, nikad podsmeha u očima kad bi gledao u Melani, a u njegovom glasu bi
se osećao nekakav naročiti ton kad bi govorio s njom, uljudan, pun poštovanja, željan
da učini uslugu.
— Ja ne znam zašto ste vi mnogo bolji prema njoj nego prema meni — reče
Skarlet razdraženo jednog popodneva, kad se Melani i Piti behu povukle da malo
prodremaju posle ručka, a ona ostala sama s njim. Skarlet je čitav sat posmatrala
kako Ret drži pamuk koji je Melani namotavala za pletenje, pa je zapazila njegov
uljudni i nepronicljivi izraz dok je Melani opširno i s puno ponosa pričala o Ašliju i
njegovom unapređenju. Skarlet je znala da Ret nema vrlo visoko mišljenje o Ašliju i
da slabo mari za to što je ovaj bio proizveden za majora. A ipak je učtivo odgovarao
i mrmljao pristojne primedbe o Ašlijevoj hrabrosti.
» A ako ja samo spomenem ime Ašlija — mislila je razdraženo — on odmah
digne obrve i smeška se onim gadnim, značajnim osmehom.«
— Ja sam lepša od nje — nastavljala je ona — pa ne razumem zašto ste
ljubazniji prema njoj.
— Smem li se nadati da ste ljubomorni?
— O, nemojte da uobražavate!
— Dakle, još jedna propala nada! Ako sam ljubazniji prema gospođi Vilks, to je
zbog toga što ona to zaslužuje. Ona je jedna od malog broja ljubaznih, iskrenih i
nesebičnih duša koje sam ikad poznavao. Ali vi možda niste uspeli da zapazite te
osobine. A osim toga, i pored sve njene mladosti, ona je jedna od onog malog broja
pravih velikih dama koje sam ja ikad imao čast da upoznam.
— Hoćete li time da kažete da ja nisam velika dama?
— Ja mislim da smo se mi prilikom našeg prvog susreta saglasili da vi uopšte niste
nikakva dama.
— O, vi ste toliko odvratni i neučtivi da opet to pokrećete! ... Kako možete da mi
još zamerate za onaj ispad detinje ljutine? To je bilo tako odavno, i ja sam se
uozbiljila odonda, pa bih sasvim to i zaboravila da mi vi stalno ne spominjete i
neprestano na to ne ciljate.
— Ne mislim da je ono bio ispad detinje ljutine, niti verujem da ste se promenili.
Vi ste i sad isto onako u stanju da bacate vaze ako stvari ne idu po vašoj volji. Ali sad
stvari obično idu kako vi hoćete, te zato i nema potrebe da razbijate ukrasne sitnice.
— O, vi ste... šteta što nisam muško! Onda bih vas izazvala, pa bih vas...
— Pa biste poginuli svojom krivicom. Ja pogađam stoparac na pedeset metara.
Bolje da vi ostanete pri svome oružju: pri jamicama, vazama i tome slično.
— Vi ste prosto naprosto jedna bitanga!
— Sad valjda očekujete da se ja razbesnim? Žao mi je što vas moram razočarati.
Vi me ne možete naljutiti time što ćete me nazivati imenima koja su istinita. Svakako
da sam bitanga, a i zašto ne bih bio? Ovo je slobodna zemlja pa čovek može da bude
i bitanga ako mu se prohte. Samo licemeri kao što ste vi, draga gospođo, čija je duša
isto tako crna kao i vaša ali se trude da to sakriju, samo oni padaju u vatru kad ih neko
nazove pravim imenom.
Ona je bila nemoćna pred njegovim mirnim osmehom i njegovim otegnutim
govorom, jer dotle ne beše naišla ni na koga ko bi bio tako nepobediv. Njeno oružja
koje se sastojalo od prezrenja, hladnoće i grdnji, postajalo je tupo u odnosu na
njega, jer se on nije stideo ničeg što bi mu rekla. Dotle je ona imala iskustvo da lažov
najvatrenije dokazuje svoju verodostojnost, kukavica svoju hrabrost, nevaspitan
čovek svoje džentlmenstvo, nitkov svoju časnost. Ali to nije bio slučaj i kod Reta. On
je sve priznavao, smejao se i izazivao je da kaže još nešto.
On je dolazio i odlazio u toku tih meseci, stizao iznenada i odlazio bez zbogom.
Skarlet nije nikad bila u stanju da sazna tačno kakvi ga poslovi dovode u Atlantu, jer
je malo drugih blokadera nalazilo potrebu da zalazi tako daleko od obale. Oni su
iskrcavali svoje tovare u Vilmingtonu ili Čarlstonu, gde su ih sretali čitavi rojevi
trgovaca i špekulanata sa celog Juga koji su se okupljali da kupe prokrijumčarenu
robu javnim nadmetanjem. Njoj bi bilo milo kad bi mogla da veruje da on pravi ta
putovanja samo da nju vidi, ali je čak i njenoj nenormalnoj sujeti bilo teško da u to
veruje. Da joj je on bar jednom izjavio ljubav, ili bio ljubomoran na druge ljude
koji su se vrteii oko nje, da je bar pokušavao da drži njenu ruku, ili da je tražio njenu
sliku ili maramicu radi sećanja na nju, ona bi likovala pri pomisli da ga je ulovila
svojim dražima. Ali se on stalno držao hladno, kao čovek kod koga nema ni traga od
neke zaljubljenosti, i što je još najgore, kao da je skroz prozirao njena manevrisanja
i težnju da ga obori na kolena preda se.
Kad god bi on došao u varoš kod žena bi nastalo uzrujanje. Ne samo što je
nekakav romantičan oreol bio oko glave smelog blokadera, nego je tu postojala i
golicava draž nepristojnog i zabranjenog. Ta on je uživao tako rđav glas! I udate
gospođe bi se uvek okupile da ga ogovaraju, te bi njegov glas postajao sve gori, ali bi
to činilo da je bivao sve privlačniji u očima devojaka. Kako je većina od njih bila
naivna, slabo behu o njemu čule što drugo osim da je » vrlo opasan za žene« — iako
u stvari nisu znale kako je to kad je neko » vrlo opasan za žene« . Šaputalo se takođe
da nijedna devojka nije sigurna pored njega. A pored takvog glasa bilo je čudno što
on nije nikad čak ni poljubio ruku neke neudate devojke otkako se prvi put pojavio u
Atlanti. Ali je to doprinosilo da je postajao samo još tajanstveniji i uzbudljiviji.
On je, osim onih junaka u vojsci, bio čovek o kome se najviše govorilo u Atlanti.
Svaki je znao pojedinosti o tome kako je on bio izgnan iz akademije Vest Point zbog
pijanstva i » nečega u vezi sa ženama« . Onaj grozni skandal s onom Čarlstonkom,
devojkom koju je kompromitovao i čijeg je brata ubio, beše postao javna svojina.
Dopisivanjem s prijateljima iz Čarlstona beše se doznalo još i kako ga je otac, krasan
stari gospodin čelične volje sa kojim se nije moglo šaliti, bio izbacio na ulicu bez
prebijene pare kad mu je bilo dvadeset godina, pa je čak prebrisao i njegovo ime u
porodičnoj Bibliji. Posle toga on je otišao u Kaliforniju, u onoj groznici za zlatom
koja je bila zavladala 1849, pa odatle u Južnu Ameriku i Kubu, a izveštaji o njegovoj
delatnosti u tim delovima sveta nisu bili nimalo ukusni. Kako se u Atlanti čulo,
njegova karijera je bila prošarana aferama oko žena, pucnjevima iz revolvera,
krijumčarenjem oružja za revolucionare u Centralnoj Americi i, što je najgore,
profesionalnim kockanjem.
U Džordžiji je bila retka porodica koja, na svoju veliku žalost, nije imala bar
jednog muškog člana ili srodnika koji se kockao i gubio novac, kuće, zemlju i robove.
Ali ovo je bilo nešto drugo. Čovek može da prokocka sve što ima pa da ipak ostane
džentlmen, ali profesionalni kockar ne može nikad biti ništa drugo do avanturista.
Da samo nije bilo neredovnih ratnih prilika i njegovih usluga učinjenih vladi
Konfederacije, Reta Batlera ne bi niko nikad primao u Atlanti. A ovako su čak i
najstroži moralisti osećali da im rodoljublje nalaže da budu širokogrudiji.
Sentimentalniji su bili skloni da veruju da se otpadnik iz porodice Batler pokajao za
svoje rđave postupke, pa čak i da je pokušavao da ispašta svoje grehe. Tako su i
gospođe smatrale za dužnost da budu malo popustljivije, naročito kad je u pitanju
neustrašivi probijač blokade. Svakome je bilo poznato da sudbina Konfederacije
zavisi koliko od vojnika na frontu, toliko isto i od veštine krijumčarskih brodova da
umaknu floti Jenkija.
Kružio je glas da je kapetan Batler jedan od najboljih brodskih upravljača na
Jugu, da je neobično hrabar i takoreći bez živaca. Odrastao u Čarlstonu, on je
poznavao svako i najmanje ostrvce, uvalu, sprud i stenu na obali Karoline blizu luke,
pa je bio isto tako dobro upoznat i sa vodama oko Vilmingtona. On nikad nije izgubio
nijedan brod, niti je bio primoran da baci preko ograde brodski tovar. U samom
početku rata on se pojavio odnekud iz mraka sa dovoljnom sumom novaca da kupi
jedan mali i brzi brod, a sada, kad je prokrijumčarena roba donosila dve hiljade na
sto od svakog tovara, on je već bio vlasnik četiri broda. Imao je dobre krmanoše i
plaćao ih dobro, a oni bi se izvlačili iz Čarlstona i Vilmingtona po mračnim noćima
sa tovarom pamuka za Nasau, Englesku i Kanadu. Predionice pamuka u Engleskoj
bile su bez posla i radnici su skapavali od gladi, svaki krijumčar koji bi umakao floti
Jenkija mogao je da traži što hoće na tržištu u Liverpulu. Brodovi Reta bili su dobre
sreće i prilikom iznošenja pamuka Konfederacije kao i prilikom unošenja ratnog
materijala za kojim je Jug očajno vapio. Da, gospođe su osećale da mogu da oproste
i da treba da zaborave vrlo mnogo stvari o tako hrabrom čoveku.
Bio je pojava koja pada u oči i za kojom se svet okreće na ulici. Trošio je novac
nemilice, jahao na besnom crnom pastuvu, i nosio odelo koje je uvek bilo savršeno
po materijalu i kroju. Ovo poslednje je već samo po sebi bilo dovoljno da privuče
pažnju na njega, jer su vojničke uniforme već bile izbledele i pohabane, a građani,
čak i kad su nosili svoje najbolje odelo, imali su na njemu vešto prikrivene zakrpe.
Skarlet je mislila da nikad nije videla tako elegantne čakšire kakve je on nosio, boje
kao u košute, od škotskog štofa s crnim i belim kockama. A šta se tiče njegovih
prsnika, oni su bili neiskazano lepi, naročito onaj od bele sirove svile sa sitnim ružinim
pupoljcima izvezenim po njemu. To je odelo bilo na njemu još elegantnije zato što
je izgledalo kao da on i ne zna kako je divno.
Malo je bilo gospođa koje su mogle odoleti njegovoj privlačnosti kad bi se samo
rešio da ih pridobije, te je najzad i sama gđa Merivedar popustila i pozvala ga na
ručak jedne nedelje.
Trebalo je da se Mejbel Merivedar uda za malog zuava kad bude dobio sledeće
odsustvo, pa je plakala kad bi mislila o tome, jer je bila uvrtela sebi u glavu da se
mora venčati u beloj satenskoj haljini a sad više nije bilo belog satena u
Konfederaciji. A nije mogla ni pozajmiti haljinu od nekog jer su sve satenske
venčane haljine otišle za pravljenje bojnih zastava. Bilo je potpuno beskorisno što je
rodoljubiva gđa Merivedar prekorevala svoju kćer i isticala da je domaće platno
najbolja venčanica za jednu mladu u današnjoj Konfederaciji. Mejbel je želela
saten. Ona je bila voljna, čak i ponosna, da bude bez ukosnica, bez dugmadi i bez
lepih cipela, bez ušećerenog voća i čaja, sve za ljubav Stvari, ali htela je satensku
venčanicu!
Ret, koji je to čuo od Melani, donese iz Engleske poviše jardi blistavog belog
satena i čipkanog vela i pokloni joj ga kao svoj svadbeni dar. On je to učinio na tako
divan način da se nije moglo ni misliti da mu se za to plati, a Mejbel je bila toliko
radosna da ga zamalo nije poljubila. Gđa Merivedar je znala da je tako skupocen dar
— i to još dar u odelu — vrlo nepristojna stvar, ali nije mogla da smisli nikakav način
da bi odbila kad joj Ret u najkitnjastijem i najprobranijem jeziku reče da ništa nije
suviše lepo što krasi nevestu jednog od naših hrabrih ratnika. I tako ga gđa Merivedar
pozva na ručak smatrajući da je taj ustupak više nego dostojno plaćanje za dar.
On ne samo što donese za Mejbel beli saten, nego beše u stanju da im pomogne
odličnim savetima pri pravljenju venčane haljine. Obruči su u Parizu širi ove
sezone, a suknje kraće. Više se ne nabiraju nego se ukrašavaju volanima u
slapovima, tako da se vide gajtanima okićene donje suknje. Rekao im je da više ne
viđa gaćice po ulicama, te misli da su izišle iz mode. Kasnije je gđa Merivedar rekla
gđi Elsing da se bojala da će, ako bi mu ona dala samo malo podstreka, tačno opisati
i kakvu vrstu onih drugih donjih gaćica nosi Parižanka.
Da nije bio tako očigledno pravi muškarac, njegova sposobnost da pamti
pojedinosti o haljinama, šeširima i frizurama shvatila bi se kao neka crta ženskosti.
Gospođe su se uvek nekako čudno osećale kad su ga zasipale pitanjima o modi, ali su
ipak to radile. One su bile tako ograđene od sveta mode kao da su na nekom pustom
ostrvu, jer je malo modnih žurnala prolazilo kroz blokadu. Po onome što su one
mogle znati, Francuskinje su mogle brijati glave i nositi medveđe šubare, pa je zato
Retovo razumevanje u ženskoj modi bilo odlična zamena za » Ženski modni žurnal« .
On je umeo da zapazi takve pojedinosti drage ženskim srcima da se posle svakog
povratka sa putovanja mogao videti usred grupe gospođa kojima je pričao kako su
šeširi manji ove godine i kako stoje više na glavi pokrivajući skoro sasvim vrh glave,
da se perje i cveće upotrebljavaju kao ukras na njima, da je francuska carica
prestala da pravi razdeljak kod večernjih frizura (nego skuplja svu kosu na vrh glave
tako da joj se vide uši), i da su i večernje haljine, opet, skoro nepristojno duboko
izrezane.
I pored svega njegovog ranijeg lošeg glasa, čak i pored šaputanja da se bavi ne
samo krijumčarenjem kroz blokadu nego i špekulisanjem sa cenama hrane, on je za
nekoliko meseci bio najpopularnija i najromantičnija ličnost koju je varoš poznavala.
Ljudi koji ga nisu voleli govorili su da posle svakog njegovog dolaska u Atlantu skaču
cene namirnicama za pet dolara. Ali je on ipak i pored sveg potajnog govorkanja
koje je kružilo po gradu mogao sačuvati svoju popularnost da mu je samo bilo stalo
do nje. Mesto toga, izgledalo je kao da je, pošto je oprobao društvo ukrućenih i
rodoljubivih građana i zadobio njihove uvaženje i njihove skupe simpatije, sad, pod
uticajem neke izopačenosti u svojoj prirodi, nastojao da ih uvredi i da im pokaže da
je njegovo ponašanje bilo samo pretvaranje i da u njemu ne nalazi više zabave.
Izgledalo je kao da odiše nekim bezličnim prezrenjenu prema svakom i svačem
na Jugu, naročito prema Konfederaciji, pa se čak i ne trudi da to sakrije. Te njegove
primedbe o Konfederaciji bile su prvi uzrok što je Atlanta počela da gleda na njega
prvo zaprepašćeno, onda hladno, pa zatim ljutito. Još i pre nego što je 1862. prešla u
1863, ljudi su mu se javljali sa očiglednom hladnoćom a žene su počinjale da
privlače svoje kćeri uza se kad bi se on pojavio na nekom skupu.
Izgledalo je nekako da on uživa ne samo da vređa iskrenu i vatrenu odanost
Atlante, nego i da sebe predstavlja u najgoroj svetlosti. Kad bi mu dobronamerni
ljudi čestitali na hrabrosti sa kojom se probija kroz blokadu on bi učtivo odgovorio da
ga je uvek strah kad je u opasnosti isto onako kao i naše hrabre mladiće na frontu.
Svaki je znao da nije nikad bilo nijednog plašljivog vojnika Konfederacije, te je
takvo tvrđenje izgledalo naročito razdražljivo. On bi uvek pominjao vojnike kao
» naše hrabre mladiće« , ili » naše junake u sivom« i to bi rekao tako da je to značilo
krajnju uvredu za njih. Kad bi mu nasrtljive mlade devojke, nadajući se malom
flertovanju, zahvaljivale što je on jedan od junaka koji se bori za njih, on bi se samo
poklonio i izjavio da stvar ne stoji tako, jer bi to isto radio i za žene Jenkija samo kad
bi iste sume bile u pitanju.
Otkako se Skarlet prvi put srela s njim na bazaru on je s njom razgovarao na taj
način, ali je sad u njegovim razgovorima i sa svima ostalim vladao taj isti ton
prevučen podsmehom. Kad bi ga hvalili za usluge koje čini Konfederaciji, on bi
neminovno odgovorio da je za njega probijanje kroz blokadu trgovački posao. Kad bi
mogao zaraditi toliko isto para na državnim liferacijama, rekao bi i stao očima tražiti
one koji su imali državne liferacije, on bi se svakako okanuo izlaganja opasnostima u
tome poslu, pa bi prodavao Konfederaciji slabe štofove, šećer pomešan s peskom,
buđavo brašno i trulu kožu.
Na mnoge od njegovih primedaba nije se uopšte moglo ništa odgovoriti te ih je to
činilo još gorim. Bilo je već nekoliko sitnijih skandala sa onima koji su imali ugovore
za liferacije državi. Pisma od ljudi na frontu žalila su se neprestano na obuću koja
nije trajala ni nedelju dana, na barut što se nije palio, na konjsku opremu koja se
kidala pri malo većem naporu, na trulo meso i na brašno puno crva. Ljudi iz Atlante
prvo su pokušavali da misle da oni "koji prodaju vladi takav materijal moraju biti
liferanti iz Alabame, ili Virdžinije, ili Tenesija, a ne iz Džordžije. Zar se nisu među
liferantima u Džordžiji nalazili ljudi iz najboljih porodica? Zar nisu oni bili prvi koji
su prilagali za bolničke fondove i za pomaganje vojničke siročadi? Zar nisu oni bili
prvi koji su klicali kad se zasvira » Diksi« i koji su najvatrenije tražili da se proliva krv
Jenkija? Pravi bes protiv onih koji se nesavesno bogate na račun države još nije bio
dostigao do svog punog izliva, te su se "Retove reči smatrale prosto kao dokaz
njegove nevaspitanosti.
On je ne samo vređao varoš svojim aluzijama na potkupljivost ljudi na visokim
položajima i bacanjem ljage na hrabrost ljudi na bojnom polju, nego je nalazio
uživanje i u tome da uvažene građane dovodi u nezgodan položaj. On nije mogao da
odoli želji da bocka uobraženost, licemerstvo i vatreno rodoljublje onih oko sebe, kao
što neki mali dečak ne može da odoli želji da zabode iglu u naduvan balon. On je
umeo vrlo vešto da učini da splasne naduvenost, da se neznalaštvo i lažna pobožnost
razgolite, i to je radio tako vešto, navlačeći žrtve svojim prividno uljudnim
interesovanjem, da oni nisu nikad bili načisto s tim šta se desilo sve dok nisu bili
izloženi podsmehu i prezrenju.
U toku onih meseci kad ga je varoš primala Skarlet se nije nimalo zavaravala o
njemu. Ona je znala da sva njegova izveštačena uljudnost i kitnjasta rečitost nisu
ništa drugo do potajno podsmevanje. Znala je da on igra ulogu smelog i
rodoljubivog blokadera prosto zato što ga to zabavlja. Ponekad joj se on činio kao
mladići iz Pokrajine s kojima je bila odrasla: kao divlji blizanci Tarlton sa njihovim
stalnim smišljanjem o tome kako će nekoga nasamariti, kao đavolski nastrojeni
Fonteni, zajedljivi i pakosni, pa Kalverti koji bi presedeli po čitave noći da
pripremaju podvale. Ali je ipak bilo i neke razlike — ispod prividne Retove
nemarnosti bilo je nečega zlobnog, skoro zlokobnog u njegovoj ljubaznoj svireposti.
Najzad na jednom popodnevnom koncertu kod gđe Elsing u korist rekonvalescenata,
Ret potpuno navuče na sebe isključenje iz društva Atlante. Toga popodneva kuća gđe
Elsing beše puna vojnika na odsustvu i ljudi iz bolnica, članova Domaće garde i
Narodne vojske, gospođa, udovica i mladih devojaka. I poslednja stolica u kući beše
zauzeta, pa su čak i duge, uvojite stepenice bile načičkane gostima. Velika vaza od
čistog kristala koju je trpezarijski sluga kuće Elsing držao na ulazu praznila je već
dvaput svoju sadržinu srebrnog novca. To je već bilo dovoljno da od priredbe učini
znatan uspeh jer je sad jedan dolar u srebru vredeo koliko šezdeset dolara u papirnim
novčanicama Konfederacije. Svaka devojka koja je imala ma kakve pretenzije na
muzikalnost pevala je ili svirala na klaviru, a žive slike su pozdravljane laskavim
pljeskanjem. Skarlet je bila jako zadovoljna sobom, jer ne samo da su ona i Melani
otpevale dirljiv duet: » Kad biserna rosa padne na cveće!« pa za njim veseliju
pesmu: » O, bože, gospe, ne zamer'te Štivu!« nego je ona još bila i izabrana da
predstavlja duh Konfederacije u poslednjoj živoj slici.
Ona je izgledala neobično lepa, čedno zaogrnuta jednom starogrčkom haljinom
od belog platna, opasana crvenim i plavim, dok je u jednoj ruci držala zastavu na
kojoj su bile simbolične zvezde i poluge, a drugom je kapetanu Keriju Ašbernu iz
Alabame pružala sablju sa zlatnim balčakom koja je pripadala Čarlsu i njegovom
ocu.
Kad je njena slika bila svršena nije mogla da očima ne potraži Reta, da vidi da li
se njemu dopala lepa slika koju je ona predstavljala. I sa osećanjem neiskazane
ljutine videla je da se on prepire, te je možda uopšte nije ni gledao. Skarlet je po
licima grupe koja ga je opkoljavala mogla da vidi da su ljudi besni zbog nečega što
im on govori.
Ona se uputi prema njima, i u jednom od onih čudnih nastupa tišine koji ponekad
zavladaju nekim skupom, ona ču kako Vili Ginan, iz jedinice Narodne vojske, jasno
kaže: » Treba li da shvatim, gospodine, da po vašem mišljenju Stvar za koju su naši
junaci izginuli nije sveta?«
— Ako bi vas voz pregazio, vaša smrt svakako ne bi posvetila železničko društvo,
zar ne? — upita Ret, a glas mu je zvučao kao da on ponizno pita pa očekuje neko
obaveštenje.
— Gospodine! — reče Vili drhtavim glasom — da samo nismo pod ovim krovom
...
— O, ja prosto drhtim pri pomisli šta bi se dogodilo: — reče Ret. — Jer je,
razume se, vaša hrabrost dobro poznata.
Vili pocrvene i razgovor prestade. Svaki je bio u neprilici. Vili je bio snažan i
zdrav i u godinama za vojnu obavezu, pa ipak nije bio na frontu. On je, razume se,
bio jedinac sin svoje majke, a na kraju krajeva neko je morao da bude i u Narodnoj
vojsci da štiti državu. Ali je bilo među oficirima rekonvalescentima nekolicina koji se
nasmejaše kad Ret progovori o hrabrosti.
— O, zašto ne ćuti! — pomislila je Skarlet ljutito. — On će prosto pokvariti celu
zabavu!
Obrve dr Mida behu strašno namrštene.
— Za vas možda ništa i nije sveto, mladi čoveče — reče on glasom kojim je uvek
držao svoje besede.
— Ali ima mnogo stvari koje su svetinja za rodoljubive ljude i žene na Jugu. A
oslobođenje naše zemlje od ugnjetača jeste jedna od njih, a prava Država su druga
i...
Ret je gledao mirno, a glas mu je imao svilen ton pun dosade.
— Svi su ratovi sveti — reče — za one koji se u njima bore. Kad ljudi koji
pokreću ratove ne bi od njih napravili svetinje ko bi bio toliko lud da se tuče? Ali ma
kakve bile krilatice koje besednici dobacuju ludacima koji se tuku, ma kako plemenite
svrhe oni pripisivali ratovima, rat uvek ima samo jedan razlog. A taj razlog je novac.
Svi ratovi su stvarno bili tuče oko novca. Ali je malo ljudi koji to shvataju. Njihove
uši su tako pune treštanja truba, doboša i lepih reči besednika, koji se uostalom ne
miču iz kuća. Nekad je bila parola: » Spašavajte Hristov grob od neznabožaca!«
kasnije: » Dole papska vlast« , pa onda: » Sloboda!« , a nekad bogami i: » Pamuk,
ropstvo i prava Država!«
— Šta kog vraga sad meša i papu ovde? — mislila je Skarlet. — Ili opet Hristov
grob?
Ali dok se žurila prema grupi punoj gneva ona vide kako se Ret klanja sasvim
slobodno i polazi prema vratima probijajući se kroz gomilu. Ona pođe za njim, ali je
gđa Elsing dohvati za suknju i zadrža je.
— Pustite ga neka ide — reče ona zvonkim glasom koji se čuo kroz celu
napregnuto tihu sobu. — Neka ide! — To je izdajnik, špekulant! To je guja koju smo
mi hranili na svojim grudima!
Ret koji je stajao u holu sa šeširom u ruci ču sve, kao što se i htelo, pa okrenuvši se
gledaše za trenutak po sobi. Pažljivo se zagleda u pljosnate grudi gđe Eteing,
odjednom se nasmeja i poklonivši se iziđe dostojanstveno.
Gđa Merivedar se vozila kući u kolima tetke Pitipat, i tek što su četiri gospođe sele,
ona prasnu:
— No, Pitipat Hamilton, jesi li sad zadovoljna?
— Čime? — viknu uplašeno Piti.
— Ponašanjem onog gadnog Batlera koga ti primaš u kuću.
Pitipat uzdrhta isuviše zbunjena tom optužbom da bi se setila da je gđa Merivedar
u nekoliko prilika ugostila Reta Batlera. Skarlet i Melani su mislile na to, ali odgajene
da budu učtive prema starijim osobama uzdržaše se da o tome nešto kažu. Mesto
toga su pažljivo zagledale u svoje ruke u dugim rukavicama.
— On je uvredio sve nas, i Konfederaciju tako isto — reče gđa Merivedar, a
bujne grudi joj se zatalasaše pod svetlucavim vezom od gajtana. — Kaže da se
borimo za novac! Da su nas naše vođe slagale! Ta njega bi trebalo strpati u zatvor!
Da, razume se da bi trebalo! Ja ću još razgovarati sa dr Midom o tome. Da je samo
gospodin Merivedar živ on bi se postarao za to! A sad, Piti Hamilton, slušaj što ću ti
reči. Ne smeš više dopustiti da ti ta bitanga uđe u kuću!
— Oh ... — promrmlja Piti nemoćno, izgledajući kao da bi više volela da je
mrtva. Ona pogleda molećivo u dve mlade žene koje su držale oči oborene naniže,
pa onda u čika Petrova uspravna leđa. Znala je da on sluša pažljivo svaku reč pa se
nadala da će se okrenuti i uzeti učešća u razgovoru kao što je to često radio. Nadala
se da će reči: » No, mis Doli, ostavite vi samo mis Piti na miru« — ali se Petar nije
ni makao. On je od sveg srca mrzeo Reta Batlera a jadna Piti je to znala. Ona
uzdahnu i reče: » Pa, Doli, ako ti misliš ...
— Ja zbilja mislim — odgovori gđa Merivedar odlučno. — Ne mogu da zamislim
šta ti je bilo još u početku da ga primaš. A posle ovoga popodneva neće više biti
nijedne čestite kuće u Atlanti u kojoj će on biti dobrodošao. Priberi malo snage i
zabrani mu pristup u svoju kuću.
Zatim se okrete i strogo pogleda u mlade žene.
— Ja se nadam da i vas dve dobro pamtite moje reči — nastavi ona — jer ste
dobrim delom i vi krive pošto ste bile tako ljubazne prema njemu. Samo mu učtivo i
odlučno recite da njegovo prisustvo i njegove buntovničke reči nemaju mesta u
vašoj kući.
Skarlet je međutim već bila sva uzavrela od ljutine i bila je gotova da se propinje
kao konj ako mu tuđa, gruba ruka dohvati uzdu. Ali bojala se da progovori. Nije se
mogla izložiti opasnosti da gđa Merivedar napiše još jedno pismo njenoj majci.
» O, ti stara glupačo! — pomislila je ona u sebi, a lice joj je bilo crveno od
uzdržavanog besa. — Kako bi bilo božanstveno kad bih ti samo mogla reči šta mislim
o tebi i o tvome zapovedničkom držanju!«
— Nisam nikako mislila da ću doživeti da čujem tako odvratne reči o našoj Stvari
— nastavila je gđa Merivedar, koju već beše svu obuzeo silan i pravedan gnev. —
Trebalo bi obesiti svakoga ko ne misli da je naša Stvar pravedna i sveta! Ja neću da
čujem da ste vas dve više uopšte progovorile ma i jednu reč s tim čovekom... Za
ime božje, Meli, šta je tebi?
Meli beše bleda a oči joj behu ogromne.
— Ja ću i dalje govoriti s njim — reče ona tihim glasom. — Ja neću da budem
gruba prema njemu. Neću da mu zabranim pristup u kuću.
Gđi Merivedar zastade dah kao da ju je neko udario posred grudi. Debela usta
tetke Piti zinuše a čika Petar se okrete začuđeno.
— Eto, zašto ja nisam imala hrabrosti da kažem tako nešto! — mislila je Skarlet
kod koje se zavist mešala sa divljenjem. — Kako je ovaj mali zečić mogao da
pribere toliko hrabrosti da se odupre staroj gospođi Merivedar?
Melani su ruke drhtale, ali je brzo dalje govorila, kao da se boji da će je hrabrost
izdati ako oteže stvar.
— Ja neću da budem gruba prema njemu zbog onoga što je rekao glasno, sasvim
nepromišljeno — ali to je... to je isto ono što i Ašli misli. I ja ne mogu da uskratim
pristup u moju kuću čoveku koji misli ono što i moj muž. To bi bilo nepravedno.
Gospođi Merivedar se vrati dah i ona navali.
— Meli Hamilton, ja nisam nikad u svome životu čula takvu laž! Nikad nije bilo
nijednog Vilksa koji bi bio kukavica! ...
— Ja nisam nikad kazala da je Ašli kukavica — reče Melani a oči joj počeše
sevati. — Ja sam rekla da on misli ono što i kapetan Batler, samo što on iskazuje
drugim rečima. I ne ide po koncertima da to govori na sav glas, nadam se. Nego mi
je to pisao.
Skarletina nečista savest se uznemiri dok se trudila da se seti šta je Ašli mogao
pisati što bi navelo Melani da daje takvu izjavu, ali je većina pisama koja ona beše
pročitala bila izvetrela iz njene glave čim bi svršila sa čitanjem. Njoj se činilo prosto
da je Melani sišla s uma.
— Ašli mi je pisao da ne bi trebalo da se tučemo sa Jenkima i da su nas izdali naši
državnici i besednici, koji su izbacivali parole i stvarali predrasude — reče Meli brzo.
— On je pisao da ništa na svetu ne može opravdati ono što će rat da nas staje. Kazao
je da nema nikakve slave uopšte ... da je sve samo beda i prljavština ...
— O! To je ono pismo! — mislila je Skarlet. — Zar je on to mislio?
— Ja u to ne verujem! — reče gđa Merivedar odlučno. — Ti si pogrešno shvatila
ono što on hoće da kaže.
— Ja nisam nikad pogrešno shvatila Ašlija — odgovori mirno Melani iako su joj
usne drhtale. — Ja ga savršeno razumem. On je mislio tačno što i kapetan Batler!
— Samo što on to ne iskazuje na grub način.
— Treba da se stidiš sama sebe kad možeš da uporediš onako divnog čoveka kao
što je Ašli Vilks sa protuvom kao što je kapetan Batler. Sigurno i ti sama misliš da
Stvar nije ništa?
— Ja... ja ne znam šta mislim — poče Melani nesigurno jer je vatrenost počinjala
da je ostavlja i da je obuzima strah zbog suvišne otvorenosti. — Ja... ja bih umrla za
našu Stvar, kao što bi i Ašli učinio. Ali... ja hoću da kažem, ja puštam ljude da o tome
misle jer su oni mnogo bistriji.
— Nikad nisam čula nešto ni nalik na ovo! — viknu gđa Merivedar. — Stanite čika
Petre! Prešli smo moju kuću!
Čika Petar, zanesen u razgovor iza sebe, beše prošao pored kuće gđe Merivedar te
vrati natrag konja. Gđa Merivedar siđe s kola dok su joj se pantljike na šeširu lepršale
kao jedra u buri.
— Kajaćete se! — reče ona.
Čika Petar ošinu konja.
— Vam mladi gospođic treba budi stid što tako mis piti žalosan — grdio je on.
— Ja nisam žalosna — odgovori Piti na opšte iznenađenje jer je dotle za mnogo
manje stvari padala u nesvest. — Meli, slatka moja, ja sam znala da ti to radiš samo
da mene izvučeš, i ja sam zaista srećna što se našao neko da malo udari po nosu tu
dosadnu Doli. Ono tako voli da zapoveda! Kako si se samo usudila? Ali, šta misliš, da
li je trebalo da kažeš ono o Ašliju?
— Pa to je istina! — odgovori Melani i tiho zaplaka.
— I ja se ne stidim što on tako misli. On misli da je rat uopšte pogreška ali je
voljan da se bori i da pogine, a za to je potrebna mnogo veća hrabrost nego li za
nešto što se smatra za opravdano.
— Bože, mis Meli, nemoj plačeš ovde na Breskvin put — jeknu čika Petar i potera
brže konje. — Svet 'oće strašno ogovara. Čekaj dođeš kući.
Skarlet ne reče ništa. Ona čak ne htede ni da stisne ruku koju Melani beše stavila u
njenu radi utehe. Ona je čitala Ašlijeva pisma samo s jednom svrhom, da se uveri
da li je on još voli. A eto, Melani je dala novo značenje odlomcima u pismima koje
su Skarletine oči jedva i videle! Njoj je bilo neprijatno pri pomisli što neko tako
potpuno savršen kao što je Ašli, može da ima iste misli kao i ona protuva koja se zove
Ret Batler. I pomisli: » Oni obojica vide istinu o ovome ratu, samo što Ašli pristaje
da umre u njemu, a Ret ne. Ja mislim da je to dokaz Retovog zdravog razuma« . I
zastade za časak i zgranu se pri pomisli da je mogla da misli nešto tako o Ašliju. —
» Oni obojica vide istu neprijatnu istinu, samo Retu se dopada da joj gleda u lice i da
dovodi ljude do besnila govoreći o njoj — a Ašli jedva može i da podnese da gleda u
nju!«
To je zaista neobično zanimljivo!
XIII
Pod uticajem neprestanog podsticanja sa strane gđe Merivedar dr Mid stupi u
dejstvo u vidu jednog dopisa upućenog mesnom listu u kome ne pominjaše Reta po
imenu, iako se jasno videlo na koga misli. Urednik, koji beše namirisao društveni
značaj pisma, stavi ga na drugu stranu lista što je već samo po sebi bilo nešto novo,
jer su prve dve strane lista uvek bile posvećene oglasima o prodavanju i kupovanju
robova, plugova, mrtvačkih sanduka, kuća za prodaju ili za izdavanje, oglasa o
lekovima za potajne bolesti, o sredstvima za pobacivanje i vraćanje izgubljene
muške snage.
Doktorovo pismo beše prvi glas čitavog hora gnevne vike koja se počinjaše dizati
širom celog Juga protiv špekulanata i gramzljivih liferanata. Prilike u Vilmingtonu,
glavnom pristaništu Konfederacije, sad kad je čarlstonska luka bila u stvari potpuno
zatvorena topovnjačama Jenkija, behu stvarno došle do otvorenog skandala,
špekulanti koji behu navalili u jatima na Vilmington i koji su imali gotovog novca,
kupovali su celokupne tovare brodova koji bi se probili kroz blokadu pa bi onda
kupljenu robu držali sakrivenu čekajući skok cena. A cene bi uvek skakale, jer što je
manje bilo namirnica cene su bile svakog meseca sve veće. Gradsko stanovništvo je
ili moralo da bude bez njih, ili da ih kupuje po ceni koju su tražili špekulanti, a
sirotinja i ljudi osrednjeg stanja sve su više osećali oskudicu. Sa skakanjem cena
novac Konfederacije je sve više gubio vrednost, a sa njegovim brzim padanjem
rasla je sve luđa potražnja za luksuznim namirnicama i potrebama. Brodovi, kojima
je bila poverena misija da se probiju kroz blokadu da bi doneli ono što je bilo nužno,
imali su dopuštenje da samo uzgred donose i ponešto od luksuznih artikala, ali sad se
beše već došlo do toga da su njihovi brodovi bili prepuni te luksuzne robe a malo ili
nimalo one robe koja je bila od životne važnosti za Konfederaciju. Svet se
grozničavo grabio za luksuzne artikle da bi što pre isturio novac koji je imao iz ruku,
jer se bojao da će sutrašnje cene biti još veće a vrednost novca manja.
I što je stvar još pogoršavalo: postojala je samo jedna pruga od Vilmingtona do
Ričmonda, i dok su hiljade buradi punih brašna i sanduci sa slaninom trunuli i kvarili
se na sporednim stanicama zbog nedostatka prevoznih sredstava, špekulanti sa skupim
vinima, svilom i kafom nekako su uvek nalazili načina da svoju robu prebace u
Ričmond za dva dana po iskrcavanju u Vilmingtonu.
Priče koje su ranije išle od uha do uha sad su se otvoreno pričale i pretresale o
tome kako Ret Batler ne samo što šalje svoja četiri broda i što prodaje njihove tovare
robe po nečuveno visokim cenama, nego još kupuje i tovare drugih brodova i drži ih
sakrivene dok cene još više ne skoče. Govorilo se da on stoji na čelu jedne družine
koja raspolaže sa više od milion dolara i da mu je u Vilmingtonu glavni štab radi
kupovanja prokrijumčarene robe, još na dokovima. Ta je družina, kako se govorilo,
imala čitavo tuce magacina u tome gradu i u Ričmondu, a ti magacini su bili prepuni
hrane i odela što se drži prikriveno dok cene još ne skoče. Već su i vojnici i građani
podjednako osećali oskudicu, a gunđanje protiv njega i njegove špekulantske družine
postajalo je sve ogorčenije.
» Postoje mnogi hrabri i rodoljubivi mornari u onom delu mornarice kome je
Konfederacija poverila čast da probija blokadu — glasio je kraj doktorovog članka
— nesebični ljudi koji stavljaju na kocku svoje živote i sve što imaju samo da bi
Konfederacija opstala. Oni leže kao sveci u srcima svih čestitih sinova Juga i niko im
ne zamera za oskudnu nagradu kojom se njihov trud i izlaganje opasnosti nagrađuje.
Ja o tim ljudima ne govorim.
Ali ima protuva koje se kriju pod maskom probijača blokade radi svoga ličnog
sebičnog ćara, i ja prizivam na njih pravedni gnev i osvetu zaraćenog naroda koji se
bori za najpravedniju od svih stvari, na te lešinare koji unose svilu i čipke dok naši
sinovi umiru zbog nedostatka kinina, koji tovare svoje brodove čajem i vinima dok
naši junaci trpe smrtne muke zbog nedostatka morfijuma. Ja se gnušam tih krvopija
koji sisaju životnu krv ljudi koji idu za Robertom Li — onih ljudi koji su uzrok da se i
samo ime blokadera oseća kao ružan zadah u nozdrvama svakog rodoljubivog
čoveka. Kako mi možemo da gledamo gde se ti nitkovi kreću u našoj sredini u
lakovanim cipelama kad naša bosonoga deca gaze blato leteći u bitke. Kako možemo
da ih snosimo, njih i njihov šampanjac, njihove strasburške paštete, kad naši vojnici
cvokoću oko svojih logorskih vatri i jedu ubuđalu slaninu? Ja pozivam svakog čestitog
člana Konfederacije da ih izbaci iz svoje kuće.«
Atlanta je čitala, znala da je progovorio glas naroda, te se svaki, kao odani sin
Konfederacije, požuri da se odrekne Reta Batlera.
Od svih domova koji su ga primali 1862. godine, dom mis Pitipat Hamilton beše
skoro jedini u koji je on mogao da uđe i 1863. A da nije bilo Melani, verovatno je da
ne bi bio primljen ni tamo. Tetka Piti je uvek bila uzrujana čim bi se on pojavio u
gradu. Ona je dobro znala šta njene prijateljice govore o tome što mu ona dopušta
da dolazi u njenu kuću, ali još nikako nije imala hrabrosti da mu kaže da nije
dobrodošao. Kad god bi on stigao u Atlantu ona bi stegla svoja punačka usta pa bi
govorila mladim ženama da će ga sačekati na vratima i zabraniti mu da uđe. A uvek,
kad bi došao s malim paketom u rukama i spremnim komplimentom na usnama o
njenoj dobroti i lepoti, ona bi popustila.
— Prosto ne znam šta da radim — jadala se. — On samo pogleda u mene a ja...
ja se smrtno uplašim od onoga što bi on učinio kad bih mu ja rekla. Ta on ima tako
rđav glas! Mislite li da bi me udario... ili... ili... Oh, draga, da je samo naš Čarli živ!
Skarlet, ti mu moraš reči da više ne dolazi — reči mu to na lep način! Oh, bože moj!
Ja sve mislim da ga baš ti mamiš, cela varoš govori o tome, a ako tvoja majka ikad
sazna za to, šta li će mi ona reči? Oh, Meli, ti ne smeš da budeš onako ljubazna
prema njemu. Budi hladna i povučena pa će on sam shvatiti. Oh, Meli, zar ne misliš
da bi bilo najbolje da ja napišem pismo Henriju, da ga molim da on govori sa
kapetanom Batlerom?
— Ne, ne mislim! — reče Melani. — i ja ne nameravam da budem gruba prema
njemu. Ja mislim da ljudi postupaju prema njemu kao bezglava živina. Ja sam
sigurna da kapetan Batler ne može biti onako rđav kako to za njega kažu dr Mid i gđa
Merivedar. Ne može biti da on krije hranu od sveta koji gladuje. Ta on mi je, čak,
dao stotinu dolara za siročad. Ja sam uverena da je on isto onako odan i rodoljubiv
kao i ma ko od nas, samo je suviše ponosit da se brani. Vi znate kako ljudi mogu biti
tvrdoglavi kad ih nepravedno uvrede.
Tetka Piti nije znala ništa o ljudima, ni o onima koji su neopravdano uvređeni niti
o drugima, te je mogla samo da nemoćno maše svojim malim ručicama. Što se pak
tiče Skarlet, ona se odavno bila pomirila sa Melaninom navikom da vidi u svakome
nešto dobro. Melani je jedna luda, ali tu ne može niko ništa.
Skarlet je znala da Ret nije rodoljubiv i to joj je bila baš svejedno, premda bi pre
umrla nego što bi to priznala. Za nju su bili najvažniji mali pokloni, sitne stvarčice
koje dama može da primi bez zazora i koje joj je on donosio iz Nasaua. Pored tako
visokih cena kakve su tada bile, gde bi ona, za ime sveta, mogla dobiti igle, i bonbone,
i ukosnice, kad bi pred njim zatvorili vrata?
Ne, mnogo je lakše prebaciti odgovornost na tetku Piti, koja najzad i jeste glava
kuće, starija osoba koja njih zaklanja, a koja treba i da odlučuje u pitanjima morala.
Skarlet je znala da varoš govori o Retovim posetama kao i o njoj. Ali je znala i da u
očima Atlante Melani Vilks ne može da greši, pa ako Melani brani Reta, njegove
posete su, znači, pristojne.
Ali bi život bio mnogo prijatniji kad bi se Ret odrekao svojih jeresi. Onda ne bi
morala da se oseća u neprilici kad vidi kako mu neko jasno pokazuje prezrenje, dok
ide s njim kroz Breskvinu ulicu.
— Ako baš i mislite takve stvari zašto ih govorite? — grdila ga je ona. — Kad biste
mislili šta vam je volja, ali samo da držite usta zatvorena, sve bi bilo mnogo lepše.
— To je vaš način, zar ne, moja zelenooka licemerko? Skarlet! Skarlet! Ja sam
očekivao mnogo hrabrije držanje od vas! Mislio sam da Irci kažu sve što im padne
na pamet, pa bilo što bilo. Recite mi istinu, zar vam nikad ne dođe da puknete što ne
smete da govorite?
— Pa... dođe — priznade Skarlet preko volje. — Zaista mi ponekad dosadi kad
slušam kako govore o Opštoj Stvari dan i noć. Ali za ime božje, Rete Batlere, kad bih
ja to priznala niko ne bi sa mnom ni reči progovorio i nijedan mladi čovek ne bi hteo
da igra sa mnom.
— Pa da, razume se, a mora se s nekim igrati, zar ne, pa makar šta stalo? Ja se
divim vašoj sposobnosti da vladate sobom, ali ne mogu da se ugledam na vas. Niti
mogu da se zaogrćem ogrtačem romantičnosti i rodoljublja, makar kako mi to
zgodno bilo. Ima dosta glupih rodoljuba koji ulažu i poslednju paru koju imaju u
probijanju blokade i koji će iz ovog rata izići kao uboga sirotinja. Ja im nisam
potreban niti da ulepšam sjaj rodoljublja, niti da povećam spisak rodoljuba. Neka se
oni sami diče svojim oreolom. Oni ga zaslužuju — bar sad govorim istinu — a osim
toga, oreol slave će biti jedino što će oni imati kroz godinu-dve!
Ja mislim da je vrlo ružno od vas što izmišljate takve stvari kad znate da će
Engleska i Francuska kroz kratko vreme stupiti u rat na našoj strani...
— Šta je sad, Skarlet? Vi ste sigurno opet čitali neke novine! To me iznenađuje s
vaše strane! Nemojte to više da radite. To unosi zbrku u ženski mozak. Radi vašeg
ličnog obaveštenja kažem vam ovo: bio sam u Engleskoj pre mesec dana, i znam da
Engleska neće nikad priteći u pomoć Konfederaciji. Engleska se nikad ne kladi na
slabog konja. Zato i jeste Engleska. A osim toga ona debela Holanđanka koja sedi na
kraljevskom prestolu boji se boga i protivna je ropstvu. Neka engleski fabrički radnici
i skapavaju od gladi zato što ne dobijaju naš pamuk, ali nikad, nikad oni neće ni
prstom maknuti da pomognu vlasnicima robova. A što se tiče Francuske, tamo ona
slaba kopija Napoleona ima isuviše posla učvršćivanjem francuske vlasti u Meksiku
da bi se mogla brinuti i za nas. U stvari njemu je dobro došao ovaj naš rat, jer nam
zadaje posla i ne da nam da izbacimo njegovu vojsku iz Meksika... Ne, Skarlet, ta
pomisao o pomoći sa strane samo je novinarska izmišljotina koja ima za cilj da
održava moral na Jugu. Konfederacija je osuđena na propast. Ona sad živi od sala iz
svoje grbe kao kamila, ali ni najveće grbe nisu neiscrpne. Ja sebi dajem još jedno
šest meseci probijanja kroz blokadu, pa je svršeno. Posle toga će stvar biti suviše
opasna. Onda ću svoje brodove prodati nekom ludom Englezu koji misli da ih može
lako provući. Ali, bilo ovako ili onako, ja se za to ne brinem. Ja sam zaradio dosta
novca koji se nalazi u engleskim bankama i to sve u zlatu. Meni nisu potrebne ove
bedne hartije.
I kao uvek kad je govorio izgledao je jako ubedljiv. "Drugim Ijudima mogu
njegove izjave izgledati izdajničke, ali su za Skarlet one bile uvek izraz zdravog
razuma i istine. Znala je da je to sasvim pogrešno i da bi trebalo da bude neprijatno
iznenađena i ljuta. Ali, u samoj stvari, ona nije bila ni jedno ni drugo, nego se samo
mogla praviti kao da jeste, jer joj je davalo dostojanstveniji i gospodstveniji izgled.
— Ja mislim da je tačno ono što je dr Mid pisao o vama, kapetane Batlere. Jedini
način na koji biste mogli da iskupite svoje grehe je u tome da stupite u vojsku pošto
prodate svoje brodove. Vi ste završili pomorsku akademiju u Vest Pointu pa...
— Vi govorite kao neki propovednik koji obraća divljake u hrišćanstvo. Ali
zamislite da ja neću da iskupljujem svoje grehe, šta onda? Zašto bih se ja borio za
održanje jednog sistema koji me je odbacio? Ja mogu samo da uživam gledajući
kako se raspada.
— Ja nisam nikad čula ni za kakav sistem!
— Zar niste? A vi ste njegov sastavni deo kao šta sam i ja bio, pa se kladim da se i
vama ne dopada više nego što se meni dopadao. Eto, na primer, zašto sam ja
otpadnik porodice Batler? Samo zbog ovog i ni zbog čega drugog: nisam se pomirio
sa Čarlstonom i nisam to mogao nikako. A Čarlston je Jug samo u jačoj meri. Ne
znam da li shvatate kako je to dosadno. Tolike stvari mora čovek činiti samo zato što
se tako uvek radilo. A mnoge druge opet, sasvim bezazlene, ne smeju se činiti iz istog
razloga. Tolike stvari koje su mi bile nesnosne zbog njihove besmislenosti. To što se
nisam hteo oženiti onom mladom damom o kojoj ste svakako slušali, bilo je
poslednja kap. A zašto da se oženim jednom dosadnom ludom samo zato što me je
jedan nesrećan slučaj sprečio da je pre mraka vratim kući? I zašto da dopustim da
me njen podivljali brat ubije kad sam ja umeo da nišanim bolje od njega? Naravno,
da sam bio pravi džentlmen ja bih dopustio da me on ubije i to bi zbrisalo mrlju sa
grba porodice Batler. Ali — meni se živelo! Ostao sam živ i dobro sam se proveo...
Kad samo pomislim na svog brata koji živi među svetim kravama čarlstonskim i
mora da im se klanja, kad se setim njegove debele žene i balova svete Cecilije, uvek
istih pirinčanih polja — onda znam čime sam nagrađen što sam raskinuo s tim
sistemom. Skarlet, naš južnjački način življenja je tako zastareo kao i srednjovekovni
feudalni sistem. Za divno čudo kako je i dosad trajao. On je morao da iščezne i on
sad iščezava. A vi, eto, očekujete od mene da slušam propovednike kao što je dr Mid
koji govori da je naša Stvar pravedna i sveta? I da me zvuk doboša tako zanese pa da
zgrabim pušku i da poletim u Virdžiniju da prolivam krv za mister Roberta Lija? Za
kakvog me luđaka vi držite? Ja nemam običaj da ljubim bič kojim me šibaju. Sad
smo ja i Jug kvit! Jug me je nekad izbacio na ulicu da skapavam od gladi. Nisam
skapao, nego zarađujem novac na smrtnim mukama Juga, da se tako naplatim za
gubitak svog prava nasleđa.
— Ja mislim da ste vi nizak i koristoljubiv čovek — reče Skarlet, ali je njena
primedba bila neubedljiva. Veći deo onoga što je on govorio nije joj išao u glavu,
kao i svaki drugi razgovor koji se nije ticao nje lično. Ali je izvestan deo imao smisla.
Ima toliko besmislica u životu pristojnog sveta.
Na primer, eto, ona mora da se pravi da joj je srce u grobu iako nije. Kako su se
svi zgranuli kad je igrala na onome bazaru! I onaj očajno dosadni način na koji taj
svet samo podigne obrve kad god ona učini ili rekne nešto što se makar malo razlikuje
od onoga što svaka mlada žena radi i govori. Ipak je nju neprijatno diralo kad je
slušala kako on napada baš one tradicije koje i njoj najviše smetaju. Ona je isuviše
dugo živela među svetom koji se učtivo pretvara a da se ne bi osećala uznemirena
kad čuje svoje sopstvene misli izražene rečima.
— Koristoljubiv? Ne, ja sam samo dalekovid. Možda je to samo sinonim za
koristoljubivost. Svakako će tako misliti ljudi koji ne vide stvari tako jasno kao ja.
Svaki čestiti građanin Konfederacije koji je 1861. godine imao hiljadu dolara mogao
je da učini ono što sam ja uradio, ali koliko ih je bilo malo koji su bili toliko
koristoljubivi da se koriste prilikama! Eto, na primer, odmah po zauzeću tvrđave
Samter, još pre no što je počela blokada, ja sam kupio nekoliko hiljada bala pamuka
po basnoslovnoj ceni i preneo ih u Englesku. Imam ih još u magacinima u Liverpulu.
Nisam nikako hteo da ih prodajem. Držim ih tako dok engleske fabrike ne doteraju
dotle da mi moraju platiti ono što zatražim. Neće me čuditi ako budem dobio dolar za
funtu pamuka.
— Dobićete dolar za funtu onda kad se slonovi budu verali po drveću!
— Ja mislim da ću ga dobiti. Pamuk se već sad plaća po sedamdeset i dva centa
za funtu. Ja ću biti bogat čovek kad se ovaj rat svrši, Skarlet, zato što sam umeo da
gledam unapred — pardon, zato što sam bio koristoljubiv! Već sam vam jednom
prilikom rekao da ima dva trenutka kad se stiču velika bogatstva: prilikom podizanja
neke zemlje, kao i prilikom rušenja neke druge. Spora zarada prilikom podizanja, a
brza zarada prilikom propadanja. Pamtite moje reči. Možda će vam jednog dana biti
od koristi.
— Ja mnogo cenim dobar savet — reče Skarlet što je mogla zajedljivije. — Ali
vaš savet mi nije potreban. Vi valjda mislite da je moj tata neki siromašak? On ima
dovoljno novaca koliko je meni potrebno, a osim toga ja imam i Čarlsovo imanje.
— Ja sve mislim da su i francuski plemići mislili stvarno tako isto, sve do trenutka
dok ih nisu poveli na giljotinu.
Ret je često naglašavao Skarleti besmislenost njenog nošenja crnine kad već
učestvuje u svim društvenim priredbama. Njemu su se dopadale svetle boje, a
crnina i veo od krepa koji je visio od glave sve do pete Skarleti, bio mu je i zanimljiv
a i neprijatan. Ali se ona grčevito držala svoje dosadne crne haljine i vela, znajući
da će ako ih zameni življim bojama ne čekajući još koju godinu, varoš još jače
brujati nego što sad bruji. A osim toga kako bi to mogla objasniti svojoj majci?
Ret joj je otvoreno govorio da pod velom liči na vranu i da joj crnina dodaje
punih deset godina. Na tu njegovu nekavaljersku izjavu ona polete prema ogledalu
da vidi da li zaista izgleda kao da joj je dvadeset osam mesto osamnaest godina.
— Ja bih rekao da vi imate više ponosa i da se nećete truditi da izgledate kao
gospođa Merivedar — peckao je on. — Mislio sam da imate malo više takta koji
vam ne bi dopuštao da se pravite pred svetom kao da osećate žalost koju sigurno niste
nikad osećali. Smem da se kladim s vama da ću u roku od dva meseca skinuti s vaše
glave taj crni šešir s velom i staviti na nju jedan divan pariški model!
— Zaista nećete, i bolje da više ne govorimo o tome — reče Skarlet, koju je bunio
njegov način govora o Čarlsu. Ret, koji se spremao da ide u Vilmington radi novog
putovanja u inostranstvo, ode s nekim čudnim osmehom na licu.
Nekoliko nedelja kasnije, jednog sjajnog letnjeg jutra, on se ponovo pojavi s
jednom svetlo iskićenom kutijom za šešir u ruci, pa pošto vide da je Skarlet sama,
otvori kutiju. U njoj je bio uvijen u nekoliko slojeva tanke hartije jedan model šešira
koji joj izmami nehotičan usklik: » Oh, kako je divan!« i pruži ruke da ga prihvati.
Onako željnoj da vidi, a još više da uzme u ruke nove haljine, njoj se to činio
najlepši šešir koji je ikad videla. Bio je od tamnozelene svile, tafta, postavljen
sirovom svilom bledozelene boje. Pantljike koje su se vezivale ispod brade behu
široke kao dlan, a i one su bile svetlozelene. Obavijeno oko oboda, lepršalo se
najlepše zeleno nojevo pero.
— Probajte ga — reče Ret smešeći se.
Ona potrča preko sobe do ogledala i stavi ga na glavu, zabacujući unazad kosu da
joj se vide minđuše, i priveza pantljike ispod brade.
— Kako izgledam? — uzviknu, i okrenu se na peti prema njemu, zabacivši glavu
unazad tako da se pero stade njihati. Znala je da je lepa čak i pre nego što vide
potvrdu u njegovim očima. Izgledala je primamljivo drska, a zelena boja postave
činila je da joj oči izgledaju kao tamnozeleni svetlucavi smaragdi.
— Oh, Rete, čiji je ovo šešir? Htela bih da ga kupim. Dala bih i poslednju paru za
njega.
— To je vaš šešir — reče on. — Ko bi inače mogao nositi takvu zelenu boju? Zar
nisam dobro imao u pameti tačnu boju vaših očiju?
— Jeste li ga zaista poručili za mene?
— Jesam, i na kutiji stoji » Rue de la Paix« , ako to nešto znači za vas.
To za nju nije ništa značilo dok se gledala i smešila na sebe u ogledalu. U tom
trenutku ništa za nju nije imalo nikakve važnosti osim činjenice da izgleda neiskazano
zanosna u prvom lepom šeširu koji je stavila na glavu posle dve godine. Šta bi sve
mogla postići s tim šeširom! A zatim joj osmeh zamre na usnama.
— Šta je, zar vam se ne dopada?
— O, da, lep je kao san — samo mi neće biti milo da pokrijem ovu divnu zelenu
boju krepom i da pero obojim crno.
On se začas stvori pored nje i spretnim prstima odveza mašnu ispod njene brade.
Posle jednog trenutka šešir je opet bio u kutiji.
— Šta to radite? Zar niste rekli da je to moj šešir?
— Ali nisam rekao da ga pretvarate u šešir za crninu. Ja ću lako naći neku drugu
lepu gospođu sa zelenim očima koja će umeti da ceni moj ukus.
— O, nećete! Ja ću umreti ako ga ne dobijem! O, molim vas, Rete, nemojte da
budete pakosni! Dajte mi ga natrag!
— Pa da od njega napravite čudo kao što su vaši drugi šeširi? To nikako!
Ona zgrabi kutiju. Zar ta krasota u kojoj ona izgleda tako mlada i zanosna da ode
nekoj drugoj devojci? E, to nikako! Pomisli za trenutak na užasavanje tetke Piti i
Melani. Pomislila je i na Elen i na ono što će ona reči, i uzdrhtala je. Ali je sujeta
nadvladala.
— Neću ga menjati: obećavam da neću! Hajde, dajte mi ga sad!
On joj dade kutiju uz pritajeni podrugljiv osmeh, i posmatrao je dok ga je ona
ponovo stavljala na glavu i dok se kočoperila njim.
— Koliko staje? — upita ona odjednom, a lice joj se snuždi. — Ja imam samo
pedeset dolara, ali idućeg meseca ...
— Pa stajao bi otprilike dve hiljade dolara u novcu Konfederacije — reče on
smejući se njenom zaprepašćenom izrazu lica.
— O, bože!... Pa, znate, ja ću vam sad dati onih pedeset dolara, a posle, kad
dobijem...
— Ja ne tražim nijedne pare za njega — reče on. — To vam je poklon.
Skarlet zinu od čuda. Postojala je tačno i brižljivo određena granica u pogledu
poklona koji se smeju primati od muškaraca.
» Samo ušećereno voće i cveće, draga! — govorila joj je Elen vrlo često. —
Možda i neku knjigu pesama, ili album, ili bočicu vode iz Floride, samo takve stvari
moža devojka da prima od nekog gospodina. A nikad, apsolutno nikad, nikakve
skupocene poklone, čak ni od svoga verenika. I nikad nikakav nakit ili nešto od stvari
koje se nose, čak ni maramice, ni rukavice. Kad bi jednom primila takav poklon ljudi
bi znali da nisi prava dama, pa bi pokušavali da budu suviše slobodni« .
— O, bože! — mislila je Skarlet, gledajući prvo u ogledalo pa onda u Retovo
nepronicljivo lice. — Ja mu prosto ne mogu reči da neću da ga primim. Tako je
sladak! Skoro bih više volela i da... da... pokuša da bude suviše slobodan, kad bi to bilo
nešto sasvim malo. — Zatim se zgranu na samu sebe, kako joj je mogla doći takva
misao, te porumene.
— Daću vam ... daću vam pedeset dolara ...
— Ako to učinite ja ću ih baciti u oluk na ulici. Ili nešto bolje, platiću mise za vašu
dušu. Uveren sam da bi vašoj duši dobro došla koja misa za oproštaj grehova!
Ona se i preko volje nasmeja, a odraz toga smeha pod obodom šešira natera je da
se odmah odluči.
— Šta li vi to nastojite da učinite od mene?
— Dovodim vas u iskušenje lepim darovima dok vam sasvim ne iziđu iz glave vaši
devojački ideali i dok ne budete sasvim ostali meni na milost i nemilost — reče joj
on. — » Primaj samo ušećereno voće i cveće od gospode, mila moja« — govorio
je podrugljivo, i ona pršte u smeh.
— Vi ste bistar, pokvareni mangup, Rete Batlere, i vrlo dobro znate da je ovaj
šešir isuviše lep da bih ga mogla odbiti.
Njegove oči su se podrugljivo smešile na nju čak i kada je laskao njenoj lepoti.
— Mis Piti, naravno, možete reči da ste mi dali po jedan komad tafta i zelene svile
i da ste mi nacrtali šešir, a da sam vam ja iskamčio pedeset dolara za to.
— Ne, reči ću stotinu dolara, a ona će pričati po varoši i svi će biti zeleni od zavisti
i govoriće o mojoj rasipnosti. Ali, Rete, vi mi ne smete više donositi tako skupocene
stvari. To je vrlo ljubazno od vas, ali ja zaista ne bih mogla primati ništa drugo.
— Zbilja? E, ja ću vam donositi poklone kad god mi je volja i kad god vidim nešto
što ističe vaše draži. Doneću vam tamnozelenu sirovu svilu za haljinu da odgovara
tome šeširu. A upozoravam vas da nisam baš tako mnogo ljubazan. Ja vas samo
dovodim u iskušenje raznim šeširima i kopčama, i vodim vas u provaliju. Imajte
uvek na umu da ne činim nikad ništa a da ne očekujem neku nagradu. Ja se moram
uvek naplatiti.
Njegove crne oči pogledaše u njeno lice i pređoše na njene usne. Skarlet obori oči
a uzrujanost joj ispuni srce. Eto, sad će on da postane suviše slobodan, baš kao što je
Elen govorila. Sigurno će hteti da je poljubi ili će je možda i poljubiti, i ona se u
svojoj uzrujanosti nije jasno mogla odlučiti koje će od to dvoje biti. Ako ga odbije on
joj može otrgnuti šešir s glave, i dati ga nekoj drugoj devojci. S druge strane, opet,
ako mu dopusti jedan nevin poljubac, on joj može donositi i druge poklone u nadi da
će dobili još koji poljubac. Ljudi toliko polažu na poljupce, premda jedini bi bog znao
zašto. A toliko puta posle prvoga poljupca oni se potpuno zaljube u neku devojku te je
vrlo zanimljivo posmatrati ih, samo ako je devojka dovoljno vešta da im uskraćuje
svoje poljupce posle onoga prvog. Bilo bi "tako zanimljivo videti da se Ret Batler
zaljubi u nju pa da joj to izjavi i da je moli za jedan poljubac ili za osmeh. Da,
dopustiće mu da je poljubi!
Ali on nije ni pokušavao da je poljubi. Ona ga pogleda sa strane ispod trepavica i
promrmlja kao da ga ohrabri.
— Dakle vi se morate uvek naplatiti? A čemu se nadate od mene?
— To ćemo tek da vidimo.
— Ako mislite da ću se udati za vas zbog ovog šešira, vi se jako varate — reče mu
ona drsko i zabaci nestašno glavu a pero na šeširu stade se njihati.
Njegovi beli zubi zablistaše ispod malih brkova.
— Gospođo, vi sebi mnogo laskate, ja ne želim da se oženim ni vama, ni ma
kojom drugom. Ja nisam čovek koji se ženi.
— Zaista! — viknu ona jako iznenađena, sad rešena da mu dopusti da bude
slobodniji.
— Čak ne nameravam ni da vas poljubim.
— Ja vam to ne bih ni dozvolila!
— Zašto su vam onda usta tako smešno napućena?
— Oh! — viknu ona i ugleda sebe u ogledalu s crvenim usnama zaista
nameštenim u pravi položaj za poljubac. — Vi ste najgrozniji čovek koga sam ikad
videla i ne bih marila kad vas moje oči ne bi više nikad videle!
— Kad biste vi zaista tako mislili, vi biste bacili pod noge i taj šešir. Bože mili, ala
ste ljuti, i to vam vrlo dobro stoji, što vi svakako znate. Hajde, Skarlet, bacite taj šešir
pod noge da mi pokažete šta mislite o meni i mojim poklonima!
— Da se niste dotakli ovog šešira! — reče ona i dohvati ga za mašnu, uzmičući
unazad. On je išao za njom tiho se smejući i uze njene ruke u svoje.
— O, Skarlet, vi ste tako mladi da me čisto srce boli zbog vas. — I poljubiću vas
pošto izgleda da vi to očekujete. — Pa nemarno se nagnuvši naniže, on lako dotače
svojim brkovima njen obraz. — No! Da li sad osećate da me morate ošamariti
pristojnosti radi?
Napućivši ljutito usne ona ga pogleda pravo u oči i vide toliko veselosti u njihovim
tamnim dubinama da i sama pršte u smeh. što je to neko dosadno peckalo! Ako ne
želi da se njom oženi, ako ne žeii ni da je poljubi, šta onda želi? Ako nije zaljubljen u
nju, zašto onda dolazi tako često i donosi joj poklone?
— To je već nešto pametnije — reče on. — Skarlet, ja rđavo utičem na vas i ako
imate makar malo pameti oteraćete me od sebe — ako možete! Mene se niko ne
može tako lako otresti. Ali ja sam pravo zlo za vas!
— Istina?
— Pa zar ne vidite i sami? Otkako sam vas sreo na bazaru, vaše ponašanje je da
ne može biti gore, a za to sam najviše ja kriv. Ko vas je naveo da igrate? Ko vas je
naterao da priznate da naša Slavna Stvar nije ni slavna ni sveta? Ko vas je naveo na
priznanje da mislite da su ljudi zaista ludi što ginu za nekakva visokocenjena načela?
Ko vas je navodio da dajete tako mnogo povoda starim gospođama za ogovaranje?
Ko sad hoće da vam skina crninu dve godine pre vremena? I, najzad, ko vas je
namamio da primite na poklon nešto što nijedna dama ne bi smela da primi ako želi
da i dalje ostane dama?
— Vi mnogo sebi laskate, kapetane Batlere! Ja nisam učinila ništa baš tako strašno,
a na svaki način sve ono što ste vi pomenuli učinila sam bez ikakvog vašeg uticaja.
— U to sumnjam — reče on, a lice mu se odjednom natušti i umiri. — Vi biste
još važili kao ožalošćena udovica Čarlsa Hamiltona, poznata po svojim dobrim
postupcima prema ranjenicima. Ali, možda bi...
Ona ga nije slušala jer se opet zadovoljno gledala u ogledalu i mislila kako će izići
u tome šeširu još danas kad pođe u bolnicu da odnese cveće oficirima
rekonvalescentima.
Da je u njegovim poslednjim rečima bilo neke istine nije joj bilo ni na kraj
pameti. Ona nije shvatala da joj je Ret širom otvorio vrata na zatvoru njenog
udovičkog života i da ju je izveo da kraljuje nad neudatim devojkama, iako su dani
njenog devovanja i vladanja kao lepotice bili odavno minuli. A nije shvatala ni da je
pod njegovim uticajem otišla daleko od majčinih pouka. Promena je bila tako
postepena, gaženje jednog malog obzira izgledalo je kao da nema veze sa gaženjem
nekog drugog, iako nijedan od tih obzira nije izgledao kao da ima neke veze sa
Retom. Nije uviđala da je, uz njegovo ohrabrenje, bila zanemarila neke od
najstrožih propisa koje joj je majka davala u pogledu pristojnosti i da je zaboravila
teške pouke o tome kako se postaje prava gospođa.
Ona je samo videla da joj taj šešir stoji najbolje od svih koje je ikad nosila, da je
nije stao ni prebijene pare, i da Ret mora biti zaljubljen u nju bilo da on to priznaje
ili ne. A ona će svakako naći neki način da ga natera da to prizna.
Sutradan je Skarlet stajala pred ogledalom sa češljem u ruci, držeći u ustima puno
ukosnica, i probala novu frizuru za koju je Mejbel, koja se nedavno beše vratila iz
posete svome mužu u Ričmondu, rekla da žene luduju u prestonici. Zvala se
» mačke, pacovi i miševi« i zadavala je mnogo muke. Trebalo je napraviti razdeljak
u sredini, pa kosu udesiti u tri sve veća vala sa svake strane, od kojih je onaj najveći i
najbliži razdeljku bio » mačka« . Bilo je lako udesiti » mačku« i » pacove« , ali su se
» miševi« neprestano izvlačili ispod ukosnica tako da ju je to već silno ljutilo. Ali se
ona resila da to izvede po svaku cenu jer je Ret dolazio na večeru, a on je uvek
zapažao i govorio o svakoj novini u odelu i kosi. Dok se ona nosila sa svojim bujnim i
krutim viticama, i po čelu joj izbijale kapi znoja, ču kako neki koraci odjekuju u
donjem holu i seti se da je to Melani došla kući iz bolnice. Čula ju je kako leti uz
stepenice sve po dva stepenika odjednom, pa zastade s ukosnicama na pola puta
shvatajući da sigurno nešto nije u redu, jer je Melani obično išla dostojanstveno kao
kakva vojvotkinja. Ona priđe vratima i otvori ih širom. Melani upade u sobu sva
crvena u licu i preplašena, s izgledom deteta koje je nešto skrivilo.
Na obrazima su joj se videle suze, a šešir joj je visio na pantljikama o vratu, dok
su joj se obruči krinolina burno njihali. U ruci je nešto grčevito stezala, a u sobu je
zajedno s njom ušao i zadah nekakvog jeftinog parfema.
— O, Skarlet! — viknu ona zatvarajući vrata i klonuvši na krevet. — Je li tetka već
došla kući? Nije još? O, hvala bogu! Skarlet, ja se tako stidim da bih mogla da
umrem! Zamalo nisam pala u nesvest, Skarlet, a čika Petar preti da će da kaže tetki
Piti.
— Šta će da kaže?
— Da sam razgovarala sa onom... onom gospođicom, onom gospođicom... —
Melani stade hladiti lice maramicom. — Sa onom ženom riđe kose, koja se zove Bel
Votling.
— Ta šta kažeš, Meli! — viknu Skarlet tako zaprepašćena da je samo mogla
ukočeno da gleda u nju. Bel Votling je bila žena riđe kose koju je ona videla na ulici
još prvog dana kad je došla u Atlantu, a sad je već znala da je to najpoznatija žena u
varoši. U Atlantu su se bile zgrnule mnoge prostitutke, idući za vojskom, ali se Bel
izdvajala od ostalih zbog svoje riđe kose i raskošnih, drečećih, preterano modernih
haljina koje je nosila. Ona se retko viđala u Breskvinoj ulici, ili u ma kojoj pristojnoj
ulici susedstva, ali kad bi se pojavila čestite žene bi požurile da pređu na drugu stranu
ulice samo da se sklone što dalje od nje. A Melani je sad govorila s njom! Nije
nikakvo čudo što se čika Petar uzbunio.
— Ja ću umreti ako tetka Piti sazna za to! Ti znaš da će ona plakati, pa će pričati
celoj varoši i ja ću se obrukati — jecala je Melani. — A ja nisam kriva za to. Ja... ja
nisam mogla da pobegnem od nje. To bi bilo suviše grubo. Skarlet, ja... meni je žao
nje. Misliš li ti da sam rđava što tako osećam?
Ali se Skarlete nije ticala etička strana te stvari. Kao i mnoge druge naivne i lepo
vaspitane mlade žene, i ona je bila neobično radoznala da dozna nešto o
prostitutkama.
— A šta je htela? Kako govori?
— O, ona strašno greši u gramatici, ali sam videla da se jako trudi da bude
otmena, jadnica! Ja sam izišla iz bolnice a čika Petar me je čekao s kolima, ali sam
se odlučila da pođem pešice kući. Kad sam naišla pored dvorišta Emersonovih ona
je stajala tamo sakrivena iza žive ograde. O, bogu hvala što su Emersonovi u
Makonu! Ona me oslovi: » Molim vas, gospođo Vilks, da govorim za časak s vama« .
Ne znam otkud ona zna moje ime. Znala sam da bi trebalo da bežim kao bez duše,
ali... eto, Skarlet, ona je izgledala tako tužna i kao da moli. Imala je na sebi crnu
haljinu i crn šešir, te bi izgledala pristojno samo da nije one njene riđe kose. I pre
nego što sam mogla da joj odgovorim ona je nastavila: » Ja znam da ne bih smela
da razgovaram sa vama, pokušala sam da govorim sa onom starom svrakom,
gospođom Elsing, a ona je naredila da me izbace iz bolnice!«
— Je li je zaista nazvala svrakom? — upita Skarlet zadovoljno i nasmeja se.
— O, nemoj da se smeješ. To nije smešno. Izgleda da je ta gospođica... ta žena,
htela da uradi nešto za bolnicu — možeš li to da zamisliš? Ponudila se da neguje
bolesnike svako pre podne, ali je, naravno, gospođa Elsing skoro umrla pri pomisli na
tako nešto i naredila joj da ide napolje iz bolnice. A zatim mi je rekla: » Htela bih da
i ja nešto uradim. Zar nisam i ja ćerka Konfederacije kao što ste i vi?« I slušaj,
Skarlet, mene je to dirnulo, htela sam da joj pomognem. Znaš, ona sigurno ne može
biti tako rđava ako želi da pomogne našoj Stvari. Misliš li da sam i ja rđava što tako
mislim?
— Za ime božje, Meli, šta se koga tiče da li si ti rđava! Šta ti je još ona rekla?
— Rekla je da je posmatrala kako gospođe idu u bolnicu, pa je mislila kako ja
imam ... do... dobro lice te me je zaustavila. Ona ima nešto novaca, pa želi da to
primim i da ga upotrebim za bolnicu, ali da nikom ne kažem otkuda dolazi. Rekla je
da gospođa Elsing sigurno ne bi dopustila da se taj novac upotrebi samo kad bi znaia
kakvog je porekla. Kakvog je porekla! Eto, tada mi se učinilo da ću da padnem u
nesvest. I bilo mi je tako teško, i tako sam želela da što pre odem, da sam samo rekla:
» O, da, zaista, kako je to lepo od vas« , ili nešto glupo, slično tome, a ona se
nasmešila i rekla: » To je zaista plemenito od vas« , pa mi je tutnula u ruku ovu
prljavu maramicu. Uh! zar ne osećaš kako miriše? Melani pruži jednu mušku
maramicu, prljavu i jako namirisanu, čiji su uglovi bili vezani u čvor.
— Zahvaljivala mi je i govorila nešto o tome kako će mi svake nedelje donositi
ponešto novca, ali baš u taj mah čika Petar naiđe s kolima i ugleda me. — Melani
opet udari u plač i položi glavu na jastuk. — A kad je video ko je sa mnom, on ... o,
Skarlet, on se prosto proderao na mene! Niko se dosad nije tako proderao na mene u
mom životu. Rekao je: » Odma' dođiš ovam u ovaj kola!« Ja sam, razume se,
odmah poslušala i on me je sve do kuće grdio i nije mi dopuštao da objasnim, nego
je govorio da će kazati tetki Piti. Skarlet, idi molim te dole pa ga nagovori da joj ne
kaže. Možda će tebe poslušati. Tetku bi ubilo kad bi doznala da sam samo i pogledala
tu ženu u lice. Hoćeš li?
— Dobro, hoću. Nego hajde da vidimo koliko ovde ima novaca. Dosta je teško.
Ona odreši zavežljaj a po krevetu se prosu šaka zlatnog novca.
— Skarlet, ovde ima pedeset dolara i to u zlatu! — viknu Melani uplašeno, dok je
brojala sjajan novac.
— Reči, misliš li da je u redu upotrebiti ovakav novac... no, novac zarađen ...
hm!... na ovaj način, za naše mladiće? Ne misliš li da će bog možda razumeti da i
ona želi da pomogne te neće mariti što je novac zagađen? Kada samo pomislim
koliko je stvari potrebno bolnici...
Skarlet je nije slušala. Ona je gledala prljavu maramicu a dušu su joj ispunjavali
bes i osećanje poniženja. U jednom uglu bio je na njoj monogram sa početnim
slovima » R. K. B.« U najvišoj fjoci bila je još jedna ista takva maramica koju joj
je Ret Batler pozajmio juče da u nju uvije stabljike divljeg cveća koje behu nabrali.
Nameravala je da mu je vrati večeras za vreme večere.
Tako dakle! Ret se druži s tom osobom i daje joj novac. Otuda i taj prilog za
bolnicu. Zlato krijumčara kroz blokadu. I kad samo pomisli da Ret ima drskosti da
pogleda u lice jednoj čestitoj ženi pošto je govorio s tim stvorenjem! I kad pomisli
da je još mogla da veruje da je zaljubljen u nju! To dokazuje da to ne može biti.
Za nju su nevaljale žene i sve ono što one znače bile tajanstvene i odvratne stvari.
Ona je znala da ljudi zaklanjaju takve žene radi ciljeva koje nijedna prava gospođa
ne sme da pomene — ili, ako ih baš i pomene, onda ih govori samo šapatom,
zaobilazno i u blažim izrazima. Uvek je mislila da samo prosti, neobrazovani ljudi
posećuju takve žene. Sve do tog trenutka ne beše joj nikad palo na pamet da i
pristojni ljudi — to jest ljudi koje viđa u pristojnim kućama i sa kojima igra — mogu
da rade takve stvari. To je sad otvaralo sasvim novo polje misli, i to polje kojeg se
ona grozila. Možda svi ljudi to rade! Već je dosta zla u tome što nagone svoje žene
da se podvrgavaju onakvim nepristojnim stvarima, ali da još plaćaju i te niske žene u
te iste svrhe! O, ljudi su tako niski, a Ret Batler je najgori od sviju!
Ona će uzeti tu maramicu i baciće mu je u lice pa će mu pokazati vrata, da nikad
više s njim ne progovori ni reči. Ali ne, razume se da to ne može učiniti. Ona mu
nikad, ali baš nikad ne sme dopustiti da sazna da ona makar i izdaleka nagađa da
nevaljale žene postoje, a još manje da ih on posećuje.
Prava gospođa nikad to ne može učiniti.
— O — mislila je sva besna od ljutine. — Samo da nisam prava gospođa, već bih
znala šta da kažem tom gadu.
I gužvajući maramicu u ruci ona siđe niz stepenice u kujnu i potraži čika Petra.
Prolazeći pored peći baci maramicu u plamen, i, puna nemoćnog besa, posmatraše
je kako gori.
XIV
Početkom leta 1863. nada je bujala u srcu svakog Južnjaka. I pored oskudice i
tegoba, uprkos špekulanata hranom i sličnih nevolja, uprkos smrti, boleštini i patnji
koja je u to vreme već ostavila poneki znak na skoro svakoj porodici, sav Jug je još
uvek tvrdio: » Još samo jedna pobeda i ratu je kraj« , govoreći to čak sa više blažene
sigurnosti nego prošlog leta. Jenki su se pokazali kao tvrd orah ali, evo, najzad se
lome.
Božić 1862. bio je srećan za Atlantu, za čitav Jug. Konfederacija je odnela sjajnu
pobedu kod Frederiksburga, a mrtvi i ranjeni Jenki ležali su na hiljade. Osećala se
opšta radost u te praznične dane, radost i zahvalnost što se sreća vraća. Vojnici u
mrkoj uniformi bili su već prekaljeni borci, njihovi generali behu dokazali svoju
hrabrost, i svaki je bio uveren da će Jenki biti zauvek slomljeni čim borba ponovo
otpočne u proleće.
Proleće stiže i borba otpoče ponovo. Dođe maj, i Konfederacija zadobi još jednu
veliku pobedu kod Čenselorsvila. Jug je brujao od oduševljenja.
Blizu zavičaja, jedan upad Unijine konjice u Džordžiju pretvorio se u trijumf
Konfederacije. Ljudi su se još uvek smejali i tapšali jedan drugog po ramenu
govoreći: » Da, gospodine! Kad ih stari Natan Bedford Forest pojuri najbolje im je
da kidnu!« Kasno u aprilu bili su pukovnik Strejt i hiljadu osam stotina konjanika
Jenkija iznenada ujahali u Džordžiju sa ciljem da stignu u Rim, koji je severno od
Atlante jedva nešto više od šezdeset milja. Njihov ambiciozni plan beše da preseku
bitno važnu železničku prugu između Atlante i Tenesija, da zatim okrenu na Jug u
Atlantu da bi razorili fabrike i uništili ratni materijal nagomilan u tom ključu
Konfederacije.
Bila je to smela zamisao i skupo bi stala Jug da se ne nađe Forest. On pođe za
njima sa trećinu manje ljudi — ali kakvih ljudi i kakvih jahača! — Uznemiravao ih
je danju i noću i najzad ih sve zarobi!
Vest o ovome stiže u Atlantu gotovo u isto vreme kad i novost o pobedi kod
Čenselorsvila i grad se upravo tresao od oduševljenja i radosti. Čenselorsvil je
možda važnija pobeda, ali je zarobljavanje Strejtovih konjanika učinilo Jenkije
upravo smešnim.
» Ne, gospodine, bolje da se nisu šalili sa starim Forestom« — blaženo je govorila
Atlanta, jer se stvar uvek iznova prepričavala.
Izliv sreće Konfederacije rastao je snažno i brzo, noseći sobom vesele ljude.
Istina je da su Jenki pod Grantom opsedali Viksburg od sredine maja. Istina je da je
Jug bio pretrpeo gubitak kada je ono Stonvol Džekson bio kobno ranjen kod
Čenselorsvila. Istina je da je Džordžija bila izgubila jednog od svojih najhrabrijih i
najdragocenijih sinova kada general T. R. R. Kob pogibe kod Frederiksburga. Ali je
sigurno da Jenki ne bi mogli podneti još jedan poraz kao kod Frederiksburga i
Čenselorsviia. Mora će popustiti, a tada će ovaj surovi rat najzad biti gotov.
Stigoše prvi dani jula a sa njima i glasovi, kasnije potvrđeni kuririma, da Li
maršuje u Pensilvaniju. Li na neprijateljskom zemljištu uzima inicijativu! Ovo je
najzad poslednja bitka ovog rata!
Atlanta je podivljala od oduševljenja, zadovoljstva i tople žeđi za osvetom.
Najzad će Jenki naučiti šta znači voditi rat na sopstvenom zemljištu. Sada će shvatiti
šta znači videti svoja polja opustošena, konje i goveda odvedene, kuće popaljene,
starce i dečake bačene u tamnicu, a žene i decu ostavljene da umiru od gladi.
Svaki je pamtio ono što su Jenki učinili u Misuriju, Kentakiju, Tenesiju i Virdžiniji.
I mala deca su čak znala da nabrajaju strahote koje su Jenki naneli osvojenoj zemlji.
Atlanta je već bila puna begunaca iz Tenesija, i grad je čuo priče iz prve ruke o
patnjama kroz koje su prošli. U njihovom kraju pristalice Konfederacije blie su u
manjini, i ruka rata pade svom težinom na njih, kao na svepogranične države, gde je
sused izdavao suseda, i brat ubijao brata. Ove su izbeglice žudele da vide svu
Pensilvaniju kako gori kao neka buktinja, pa se čak i na licima najplemenitijih dama
video izraz surovog zadovoljstva.
Ali kad stigoše vesti kako je Li izdao naredbu da se ničija privatna svojina u
Pensilvaniji ne sme dotaći, da će se pljačkanje kažnjavati smrću, i da će vojska
platiti svaki rekvirirani artikal — bilo je potrebno sve poštovanje koje je general bio
stekao da bi spasao svoju popularnost. Nepustiti na volju ljudima u bogatim
magacinima naprednog grada? Kako to misli general Li? A naši mladići tako gladni,
bez cipela, bez odela, bez konja!
Pisamce Darsi Mida pisano na brzu ruku doktoru, jedino obaveštenje iz prve ruke
koje je Atlanta primila tih prvih dana jula, išlo je od ruke do ruke i budilo gnev.
» Oče, da li bi mogao da mi nabaviš par cipela? Ima već dve nedelje kako sam
bos, i nemam nade da dođem do nekog para. Da nemam tako veliku nogu mogao
sam da skinem cipele sa nekog mrtvog Jenkija kao drugi mladići, ali još ne nađoh
Jenkija čija bi noga bila približno tako velika kao moja. Ako mi ih nabaviš ne šalji
poštom. Neko bi ih mogao usput ukrasti i ja ga ne bih za to korio. Neka Fil sedne na
voz i donese mi ih. Pisaću ti uskoro gde da me nađe. Zasad ne znam kuda idemo.
Znam samo da marširamo na sever. Sad smo u Merilendu, i svi govore da idemo u
Pensilvaniju« ...
» Oče, mislio sam da ćemo Jenkima vratiti milo za drago, ali general kaže » Ne« ,
a ja lično ne marim da dobijem kuglu u čelo zbog spaljivanja kuće kakvog Jenkija.
Danas smo, oče, prolazili kroz najveličanstvenija žitna polja koja sam ikad video.
Takvo žito mi tamo dole nemamo. Moram priznati da smo ipak opljačkali malo tog
žita, jer smo bili vrlo gladni, a ono što general ne zna neće ga naljutiti. Ali nam ovo
zeleno žito nije donelo mnogo dobra. Svi su mladići dobili dizenteriju na razne
načine, a žito ju je pogoršalo. Lakše je pešačiti sa ranjenom nogom nego sa
dizenterijom. Oče, pokušaj, molim te, da nabaviš cipele. Sada sam kapetan, a
kapetan treba da ima cipele čak ako i nije dobio novu uniformu ili epolete.«
Ali, vojska je u Pensilvaniji! — To je bilo najvažnije. Još jedna pobeda i rat će
biti svršen, a onda će Darsi Mid imati cipela koliko hoće, a mladići će domarširati u
zavičaj i svi će biti opet srećni. Oči gđe Mid se vlaže pred tom slikom njenog sina
vojnika prispelog kući, najzad prispelog da ostane.
Trećeg jula telegrafske žice sa severa iznenada umukoše, i to ćutanje potraja do
četvrtog jula u podne, kad u vojnu komandu u Atlanti počeše stizati isprekidani i šturi
izveštaji. Vodila se teška borba u Pensilvaniji, blizu malog grada zvanog Getisburg,
velika bitka u kojoj je bila nagomilana sva vojska generala Lija. Vesti su bile
nepouzdane i stizale su sporo jer se bitka vodila na neprijateljskom zemljištu, te su
izveštaji morali da prelaze prvo kroz Merilend da bi stigli u Ričmond, pa tek onda u
Atlantu.
Neizvesnost poče da osvaja, a počeci straha se lagano razmileše po gradu. Ništa
nije bilo teže od te neizvesnosti: šta se događa? Porodice koje su imale sinove na
frontu molile su u sebi boga da njihovi ne budu u Pensilvaniji, a oni čiji su srodnici
bili u istom puku sa Darsi Midom stezali su zube i govorili da je za njih čast što
učestvuju u velikoj bici u kojoj će jednom za svagda izlemati Jenkije.
U kući tetke Piti tri žene su se zgledale sa strahom koji nisu mogle da sakriju. Ašli
je u Darsijevom puku!
Petoga jula stigoše loše vesti, ali ne sa severa, nego sa zapada. Viksburg beše pao
posle duge i teške opsade, te je stvarno sva reka Misisipi, od Sent Luisa do Nju
Orleansa bila sad u rukama Jenkija. Konfederacija je presečena nadvoje. U svako
drugo vreme vest o ovom porazu unela bi strah i zapevku u Atlanti, ali sad ljudi nisu
imali vremena da misle na Viksburg. Mislili su o Liju u Pensilvaniji, koji je nametao
bitku. Ako Li pobedi na istoku, gubitak Viksburga neće biti nikakva velika nesreća.
Tamo leže Filadelfija, Njujork i Vašington. Njihov pad bi ukočio sav Sever i više
nego poništio dejstvo poraza na Misisipiju.
Sati se lagano i tromo vuku a crna senka nesreće lebdi nad gradom i zamračuje
vrelo sunce tako da ljudi sa čuđenjem gledaju u nebo, kao da ne veruju da je vedro i
plavo a ne natušteno i teško od gromadnih oblaka. Žene se svuda okupljaju u grupice,
u gomile — na tremovima ispred kuća, na trotoarima, čak i nasred ulice, ubeđuju
jedna drugu da je nedostatak vesti dobra vest i pokušavaju da teše jedna drugu i da
pokažu hrabro lice. Ali grozne vesti: da je Li poginuo, bitka izgubljena, i da dolazi
ogroman spisak poginulih — lete na sve strane kao ošamućeni slepi miševi. Mada se
svi trude da ne veruju, ipak čitavi delovi grada, obuzeti panikom, jure u centar do
redakcije, do vojnih komandi i preklinju za vesti, ma kakve vesti, makar i rđave vesti.
Na stanici se stvorila gomila u nadi da će se doznati novosti od prispelih vozova,
isto i u zgradi telegrafa, pred užurbanim vojnim komandama, ispred zaključanih
vrata novinskih redakcija. Bile su to začudo tihe gomile, mase koje su rasle sve više,
sasvim mirno, bez ikakvog razgovora. S vremena na vreme bi drhtavi glas nekog
starca molio za vesti i mesto da izazove u gomili žagor, ta molba bi samo pojačala
tišinu kroz koju se čula ona često ponavljana rečenica: » Još ništa na telegrafu, osim
da se bila neka bitka« . Živi niz žena koje su stajale ili sedele u kolima rastao je sve
više a vrelina koja je izbijala iz zbijenih telesa, i prašina ispod mnogobrojnih nogu,
otežavale su disanje. Žene nisu govorile ništa, ali su njihova ozbiljna lica vapila
rečitije i glasnije nego ikakva zapevka. Retka je bila kuća u gradu koja nije poslala u
boj bilo sina, ili brata, bilo oca, ili verenika ili muža. Sve su one očekivale da čuju da
je smrt pogodila njihove domove. Očekivale su smrt. Nisu očekivale poraz. Ta je
misao bila odbačena. Njihovi ljudi možda baš sad izdišu na suncem sažeženoj travi u
bregovima Pensilvanije. Možda baš sada redovi Južnjaka padaju kao zrnevlje žita od
grada, ali Stvar za koju se oni bore ne može nikad pasti. Oni mogu izginuti na hiljade,
ali će nove hiljade ljudi u sivoj i mrkoj uniformi iznići iz zemlje s buntovničkim
krikom na usnama i zauzeće njihova mesta.
Samo što niko nije znao odakle će ti ljudi doći. One su samo znale da je Li pravi
čudotvorac i da je vojska u Virdžiniji nepobediva.
Skarlet, Melani i tetka Piti sedele su ispred uredništva » Dnevnog pregleda« , u
kolima s dignutim krovom, zaklonjene suncobranima. Skarleti su ruke drhtale da joj
se suncobran njihao nad glavom, Piti je bila tako uzrujana da joj je nos poigravao na
okruglom licu kao u zeca, ali je Melani sedela kao da je izvajana od kamena, a
tamne su joj oči postajale sve krupnije što je vreme više prolazilo. Progovorila je
samo jednom za čitava dva sata, kad je izvadila iz torbice bočicu s mirisavom solju i
dodala je tetki, i to je bio jedini put kad je ona u celom svom životu progovorila
drukčije a ne samo s krajnjom nežnošću u glasu:
— Evo ti ovo, tetice, pa se služi time ako osećaš da ti je zlo. Ali te upozoravam,
ako ti bude zlo, da ćeš jednostavno morati da padneš u nesvest, pa će te čika Petar
odvesti kući, jer ja ne idem odavde dok ne čujem o... dok ne čujem. A neću dopustiti
ni da Skarlet ode od mene.
Skarlet ni sama nije nameravala da ide, niti je imala nameru da ode negde gde
neće saznati prve vesti o Ašliju. Čak i kad bi mis Piti umrla ona ne bi otišla s tog
mesta. Tamo negde Ašli se bori, možda je i na umoru, a uredništvo lista je jedino
mesto gde se može saznati istina.
Pogledala je unaokolo po gomili i videla u njoj prijatelje i susede: gđu Mid, sa
šeširom nakrivo i rukom proturenom ispod ruke petnaestogodišnjeg Fila, gđice Mek
Ljur koje su se trudile da svojom uzdrhtalom gornjom usnom pokriju zube, gđu
Elsing kruto uspravljenu, kao kakva spartanska majka, koja je odavala svoju
uzbuđenost samo izvučenim pramenovima kose koji su joj visili iz punđe, a pored nje
Fani Elsing, bledu kao smrt. (Fani sigurno nije tako zabrinuta zbog svoga brata Hjua.
Da nema nekog tajnog udvarača na frontu za koga niko ne sumnja?) Gđa Merivedar
je sedela u kolima i tapkala Mejbel po ruci. Mejbel je bila tako očevidno u drugom
stanju da je bilo prosto sramota što se pokazuje pred svetom iako je bila brižljivo
umotana šalom. Zašto se ona tako brine? Niko nije čuo da su i trupe iz Luizijane u
Pensilvaniji. Možda je baš u ovom trenutku njen čupavi mali zuav siguran u
Ričmondu. Na krajevima gomile nastade neko kretanje, i oni koji behu na nogama
pomakoše se ustranu da propuste Reta Batlera koji je pažljivo uputio svoga konja
prema kolima tetke Piti. Skarlet je mislila u sebi: on je strašno drzak kad dolazi ovamo
sad kad bi samo malo trebalo pa da ga gomila rastrgne u komade što nije u uniformi.
Dok se primicao njima mislila je kako bi ga ona prva rastrgla. Kako se usuđuje da
sedi na tom krasnom konju, u sjajnim cipelama i lepom, belom, lanenom odelu, tako
zaglađen i dobro uhranjen, sa skupom cigarom u ustima, dok Ašli i drugi mladići biju
boj sa Jenkima, bosonogi, okupani u znoju, gladni, utroba razrivenih od bolesti.
Dok je lagano prolazio kroz gomilu mnogi ogorčeni pogledi padali su na njega.
Stari ljudi su gunđali sebi u bradu, a gđa Merivedar, koja se nije bojala ničega,
pridiže se malo u kolima i reče razgovetno: » Špekulant!« , glasom koji je toj reči
davao najružnije i najomrznutije značenje. On nije obraćao pažnju ni na koga nego
skide šešir pred Meli i tetkom Piti, pa prešavši na stranu pored Skarlet, saže se i
prošaputa: » Zar vam se ne čini da bi sad bilo vreme da nam dr Mid uputi svoj obični
govor o tome kako se pobeda kao orao koji klikće spušta na naše zastave?«
Njeni su živci bili tako zategnuti od neizvesnosti da se ona okrete prema njemu
brzo kao besna mačka i ljutite reči joj behu navalile na usta, ali ih on zadrža jednim
pokretom.
— Ja sam došao, gospođe, da vam kažem — reče on glasno — da sam bio u
glavnom štabu i da će prvi spiskovi poginulih odmah stići.
Na te reči začu se žagor među onima koji su bili toliko blizu da su mogli da ih čuju,
i gomila se zatalasa, gotovo da krene prema Huajthol Stritu i glavnom štabu.
— Nemojte ići! — viknu on, dižući se u sedlu i pružajući ruku. — Spiskovi su
upućeni u oba uredništva i sad se štampaju. Ostanite gde ste!
— Oh, kapetane Batlere — viknu Melani okrećući se prema njemu suznih očiju.
— Kako ste ljubazni što ste došli da nam kažete. Kad će ti spiskovi biti istaknuti?
— To može da bude svakog časa, gospođo. Ima već pola sata otkako su spiskovi u
uredništvu. Dežurni major nije hteo da se o tome zna pre nego što se štampanje svrši
iz straha da gomila ne upadne u redakcije i da silom dođe do vesti. Ah, eno, gledajte!
Jedan sporedan prozor na uredništvu se otvori i pruži se neka ruka koja je držala
čitavu rukovet dugih, uzanih » šlajfni« , umrljanih od mokre crne boje i punih zbijeno
štampanih imena. Gomila se stade otimati oko njih, poče ih cepati nadvoje, dok su
oni koji su ih dobili nastojali da se povuku u stranu da ih čitaju, a oni koji su bili pozadi
gurali se napred i vikali: » Pustite me da prođem!«
— Pridržite uzde! — reče Ret kratko skočivši na zemlju i dobacujući uzde čika
Petru. One videše kako se njegova krupna ramena izdižu iznad gomile dok je išao
grubo se gurajući i probijajući. Posle kratkog vremena vratio se natrag sa jedno petšest lista u rukama. On dobaci jednu Melani, a druge razdeli gospođama u najbližim
kolima: gospođicama Mek Ljur, gđi Mid, gđi Merivedar, gđi Elsing.
— Brzo, Meli — viknu Skarlet kojoj srce beše došlo pod grlo, a očajno
nestrpljenje je obuzimalo dok je gledala kako Melanine ruke drhte tako da ona nije
bila u stanju da čita.
— Evo, uzmi je ti — reče Meli, i Skarlet joj je skoro istrže iz ruku. Slovo » V« .
Gde je slovo » V« ? Ah, evo ga sasvim pri dnu i sasvim zamrljano. » Vajt« pročita
ona, i glas joj je drhtao, » Vilkins ... Vin ...« Oh, Meli. On nije u spisku! Oh, za ime
božje, tetice! Meli, podigni brzo bočicu sa solju! Pridrži je, Meli!
Meli otvoreno plačući od sreće pridrža glavu tetke Piti koja beše klonula i podnese
joj bočicu mirisave soli pod nos. Skarlet podupre debelu staru gospođu s druge strane
dok joj je srce kliktalo od radosti. Ašli je živ! Nije čak ni ranjen. Kako je bog dobar
što ga je sačuvao! Kako...
Ona ču tiho jecanje i kad se okrete vide kako Fani Elsing leži, s glavom na grudima
svoje majke, vide kako spisak izginulih i ranjenih pade lepršajući na pod kola, vide
kako tanke usne gđe Elsing podrhtavaju dok drži kćer u zagrljaju i tiho kaže kočijašu:
» Brzo kući!« Skarlet prelete očima po listi. Hju Elsing nije bio na spisku. Mora da je
Fani imala nekog ljubavnika koji je sad poginuo. Gomila se razmače puna saučešća
ispred kola porodice Elsing, a za njima pođoše i male trščane dvokolice s ponijem
gospođica Mek Ljur. Gđica Fejt je terala, lica kao od kamena i s usnama jedva
jednom navučenim preko zuba. Gđica Houp, kojoj kao da je smrt bila ispisana na
licu, sedela je uspravno pored nje i grčevito držala skut sestrine haljine. Izgledale su
kao dve starice. Njihov mlađi brat Dalas bio je njihov ljubimac i jedini srodnik koga
su te dve stare devojke imale na svetu. Sad Dalasa više nije bilo!
— Meli! Meli! — viknu Mejbel glasom prepunim radosti. — Rene je zdrav! A i
Ašli isto tako! O, hvala bogu! šal joj beše skliznuo sa ramena te se i njeno stanje
jasno videlo, ali ovoga puta ni ona ni njena majka nisu za to marile. » Oh, gospođo
Mid, Rene...« — Njen glas se promeni. — » Meli, pogledaj!... Gospođo Mid, molim
vas! Darsi nije valjda...?«
Gđa Mid je gledala sebi u krilo i nije dizala glavu kad su je zvali po imenu, ali je
lice maloga Fila kraj nje bilo otvorena knjiga koju je svaki mogao da čita.
— No, no, majčice — govorio je on nemoćno. Gđa Mid diže oči i srete Melanin
pogled.
— Sad mu više neće trebati one cipele — reče ona.
— Oh, mila moja! — uzdahnu Meli i poče jecati, pa prebaci tetku Piti na
Skarletino rame, žurno iskoči iz kola i pođe prema doktorovoj ženi.
— Majko, ti imaš još i mene — reče Fil, očajno se trudeći da uteši prebledelu
ženu pored sebe. — I ako mi samo dopustiš, ja ću pobiti sve Jen ...
Gđa Mid ga grčevito obgrli rukom kao da hoće da ga zadrži i da ga nikad ne pusti
pa reče: » Ne!« prigušenim grcajućim glasom.
— File, začuti! — uzviknu Melani, penjući se u kola pored gospođe Mid i grleći je.
— Misliš li da će tvojoj mami pomoći pomisao da i tebe može tako izgubiti? Takvu
glupost još nisam čula. Vozi nas kući, brzo!
I dok je Fil prihvatao dizgine ona se obrati Skarleti:
— Čim odvezeš tetku kući pređi do Midovih. Kapetane Batlere, da li biste mogli da
obavestite doktora? On je sad u bolnici.
Kola se probiše kroz gomilu koja se razilazila. Neke od žena su plakale od radosti,
ali je većina od njih izgledala suviše zapanjena da shvati težak udar koji ih je snašao.
Skarlet naže glavu nad zamrljanu listu tražeći poznata imena. Sad, kad je znala da je
Ašli zdrav i čitav, mogla je da misli i na ostali svet. O, kako je dugačka lista! Kako
težak danak u krvi iz Atlante, iz čitave Džordžije.
Milostivi bože! » Kalvert — Reford, poručnik« . Ref! I ona se odjednom seti onog
davnog dana kada su odbegli od kuće pa se već u prvi sumrak odlučili da se vrate
zbog gladi i straha od mraka.
» Fonten — Džozef K,. redov.« Mali prgavi Džo. A Sali se tek oporavila od
porođaja!
» Manro — Lafajet, kapetan.« A Laf je bio verenik Ketline Kalvert! Sirota
Ketlin! Njen gubitak je dvostruk: brat i verenik. Ali Salin gubitak je još veći — brat i
muž.
Oh, suviše strašno. Gotovo se plašila da čita dalje. Tetka Piti se mučila i uzdisala
na njenom ramenu, ali Skarlet je kratkim postupkom smesti u ugao kola pa produži da
čita.
Ne... ne... — ne može biti da su sva tri imena Tarlton na listi. Možda, možda je
užurbani slagač greškom ponovio ime. Ali ne. Sva trojica su bili tu. » Tarlton —
Brent, poručnik.« » Tarlton — Stjuart, kaplar.« » Tarlton — Tomas, redov.« A
Bojd, poginuo još prve godine rata, zakopan bogzna gde u Virdžiniji. Svi mladići
Tarlton — mrtvi. Tom i lenji, krakati blizanci s onom naklonošću za brbljanje i za
neslane šale, i Bojd sa svojom gracijom učitelja igranja i peckavim jezikom.
Više nije mogla da čita, da nailazi na sve nova imena mladića s kojima je
odrasla, igrala, flertovala, ljubila se. Želela je da zaplače, da oslabi na neki način one
gvozdene prste koji su joj kopali po grlu.
— Sažaljevam, Skarlet — reče Ret. Ona podiže oči prema njemu. Bila je
zaboravila da je on još tu. — Sigurno mnogi od vaših prijatelja?
Ona klimnu glavom i uspe da izgovori: — Skoro iz svake porodice u Pokrajini — i
svi — sva tri Tarltona.
Njegovo lice bilo je mirno, gotovo mračno, bez onog podrugivanja u očima. — A
to još nije sve — reče. — To su samo prve nepotpune liste. Sutra će stići duže liste.
— On priguši glas da ga ne bi čuli oni u susednim kolima. Skarlet, general Li mora da
je izgubio bitku. Čuo sam u vojnoj komandi da se povlači u Merilend.
Ona ga pogleda uplašenih očiju, ali njen strah ne beše zbog Lijovog poraza. Sutra
duži spisak poginulih! Sutra! Nije ni pomislila na sutrašnjicu, tako je bila srećna što
Ašlijevo ime nije na ovoj listi. Sutra!... Pa ovog trenutka on je možda mrtav a ona to
neće znati sve do sutra, ili možda nedelju dana kasnije.
— O, Rete, šta će nam ti ratovi? I za Jenkije bi bilo bolje da su platili za crnce —
ili da im besplatno predamo crnce samo da se ovo ne događa.
— Nije ovo sve zbog crnaca, Skarlet. Oni su samo izgovor. Uvek će biti ratova
zato što ljudi vole ratove. Žene ne, ali ljudi — da, čak više nego ljubav žena.
Njegova se usta izviše onim poznatim osmehom i ozbiljnost mu iščeze sa lica. On
podiže svoj široki panama šešir.
— Zbogom. Odoh da nađem doktora Mida. Verujem da on u prvom trenutku neće
zapaziti ironiju slučaja da mu baš ja prvi javljam o smrti njegovog sina. Ali kasnija
biće mu svakako mrsko da misli kako je jedan špekulant doneo vest o smrti heroja!...
Pomoću groga Skarlet uspe da stavi tetku Piti u krevet, ostavi Prisi i kuvaricu da je
čuvaju, i ode niz ulicu do kuće Midovih. Gospođa Mid je bila sa Filom na prvom
spratu očekujući povratak muža, dok je Melani sedela u prizemlju razgovarajući
glasno sa grupom suseda punih saučešća. Ona je nešto radila iglom i makazama,
prekrajajući crninu koju je gospođa Elsing pozajmila gospođi Mid. Kuća se već bila
ispunila oštrim mirisom odela koje se boji domaćom crnom bojom za tkanine, jer je
kuvarica, jecajući, već bojila sve haljine gospođe Mid potrpane u veliki lonac za
pranje rublja.
— Kako je ona? — zapita Skarlet tiho.
— Nijedne suze — reče Melani. — Strašno je kad žena ne može da plače. Ne
razumem kako ljudi podnose ovakve stvari bez suza. Čini mi se da je to zato što su
jači i hrabriji od žena. Kaže da će da ide u Pensilvaniju da ga lično donese kući.
Doktor ne može da napusti bolnicu.
— To će biti strašno za nju. Zašto ne bi išao Fil?
— Ona se boji da će se priključiti vojsci ako ga pusti samog. Vidiš i sama da je
suviše veliki za svoje godine, a oni sad uzimaju i šesnaestogodišnjake.
Jedan po jedan susedi su odlazili ne želeći da budu prisutni kada doktor stigne kući.
A Skarlet i Melani ostadoše same šijući u prizemlju. Melani je izgledala tužna ali
mirna, mada su joj suze kapale na haljinu koju je držala u rukama. Očigledno joj
nije padala na pamet pomisao da bi bitka mogla još uvek da traje, i da je Ašli možda
mrtav u ovom trenutku. S panikom u srcu Skarlet se kolebala da li da ponovi Melani
Retove reči i stekne na taj način sumnjivu utehu u svom jadu ili da ih zadrži za sebe.
Najzad odluči da ćuti. Ne bi baš bilo poželjno da Melani primeti kako se ona suviše
mnogo brine o Ašliju.
Bila je zadovoljna što su svi toga jutra, uključujući tu i Melani i Piti, bili suviše
zauzeti svojim brigama da bi primetili njeno ponašanje.
Neko vreme su ćutke šile, kad začuše neke glasove spolja, i vireći iza zavese,
ugledaše doktora Mida kako silazi s konja. Ramena mu behu opuštena a glava
pognuta tako da mu se seda brada lepezasto raširila na grudima. On uđe polako u
kuću i, ostavljajući šešir i torbu, poljubi bez reči obe mlade žene. Zatim umorno
pođe naviše. Uskoro Fil siđe, sav nespretan, dugih nogu i ruku. Na licu mladih žena
videla se želja da im priđe, ali on ode do prednje verande i, sedajući na najvišu
stepenicu, nasloni glavu na dlanove.
Meli uzdahnu.
— On je nesrećan što ga ne puštaju da se bori sa Jenkima. Petnaest godina tek. O,
Skarlet, mora da je sjajno imati takvog sina.
— I najzad ga videti mrtva? — reče Skarlet kratko, misleći na Darsija.
— Bolje je imati sina pa ma on morao biti i ubijen, nego ga nemati uopšte —
reče Melani s tugom. — Ti to ne razumeš, Skarlet, jer imaš malog Veida, ali ja —
oh, Skarlet, mnogo želim bebu. Znam da mislite o meni da sam strašna što to tako
otvoreno govorim, ali to je istina i to je jedino što svaka žena želi, kao što i sama znaš.
Skarlet se savlada da ne pokaže neslaganje.
— Ako je božja volja da mi uzme Ašlija, čini mi se da bih to mogla podneti, ma
da bih više volela da umrem ako on pogine. Ali, imala bih snage da to podnesem.
Samo ne bih mogla da podnesem njegovu smrt ako mi ne bi ostalo od njega dete da
me uteši. O, Skarlet, kako si ti srećna. Mada si izgubila Čarlija, imaš njegovog sina. A
ja neću imati ništa ako Ašli ode. Oprosti mi, Skarlet, ali ponekad ti zavidim.
— Zavidiš ... meni? — uzviknu Skarlet, osećajući se kriva.
— Jer ti imaš sina, a ja ga nemam. Ponekad čak zaželim da je Veid moj, jer
strašno je kad se nema dece.
— Koješta! — reče Skarlet s olakšanjem. Ona baci brz pogled na sitnu Melaninu
priliku i na njeno zarumenjeno lice nagnuto nad poslom. Melani može da želi dete,
ali nema telo sposobno za rađanje. Bila je jedva viša od dvanaestogodišnjeg deteta,
uskih, kao detinjih kukova, i ravnih grudi. Njoj se učini smešna i sama pomisao da bi
Melani mogla imati dete. To u njoj pokrenu misli koje nije mogla da podnosi. Kad bi
Melani dobila s Ašlijem dete, bilo bi to kao da je od Skarlete oteto nešto samo njeno.
— Oprosti mi, molim te, zbog onoga što sam rekla o Veidu. Ti znaš da ga ja
mnogo volim. Ne ljutiš se na mene, je li?
— Ne budi luda — reče Skarlet kratko. — Iziđi na verandu da se nađeš oko Fila.
On plače.
XV
Vojska, potisnuta natrag u Virdžiniju, iznurena, proređena posle poraza kod
Getisburga, ode u zimske logore na Rapidanu, i Ašli dođe kući na odsustvo. Skarlet,
koja ga vide prvi put posle dve godine, uplaši se od jačine svojih osećanja. Kad je
onda stajala u salonu kod Dvanaest Hrastova i gledala ga tek venčanog sa Melani,
verovala je da ga je nemoguće silnije voleti nego što ga je volela u tom trenutku. Ali
sada je znala da su njena osećanja iz te davno minule noći bila samo prohtev
razmaženog deteta kome su oteli igračku. Njena je strast sada bila pooštrena dugim
snovima o njemu, pojačana uzdržavanjem kojim je bila prisiljena da zauzda svoj
jezik.
Ovaj Ašli Vilks u izbledeloj i iskrpljenoj uniformi, sa svetlom kosom izbledelom
na letnjem suncu kao lan, razlikovao se mnogo od onog spokojnog mladića,
sanjalačkih očiju, koga je ona pre rata volela do očajanja. Sada je bio hiljadu puta
privlačniji. Bio je preplanuo i suvonjav, dok je nekad bio plav i vitak, a dugi zlatni
brkovi koji su padali oko njegovih usta na konjanički način, bili su ono što je još
nedostajalo da od njega načini savršenu pojavu vojnika.
Stajao je u svojoj staroj uniformi vojnički uspravan, sa revolverom u iznošenoj
futroli, sa ulubljenom kanijom koja je lupkala o čizme, sa mamuzama mutno
svetlucavim — on, Ašli Vilks, major vojske Konfederacije. Navika da zapoveda
ležala je u njemu, miran izgled samopouzdanja i autoriteta, a oko usana počele su da
mu se pojavljuju oštre bore. Bilo je nešto novo i čudnovato u četvrtastoj liniji
njegovih ramena i u hladno bistrom sjaju njegovih očiju. Dok je nekad bio čeznutljiv
i nemaran, sada beše živ kao mačka koja se šunja, sa napetom opreznošću čoveka
čiji su živci neprestano zategnuti kao žice na violini. U očima mu se video iscrpen,
unezveren pogled, a suncem opaljena koža bila je zategnuta preko finih kostiju
njegovog lica — isti onaj njen Ašli, pa ipak tako različit od njega.
Skarlet je isprva zamišljala da Božić provede na Tari, ali posle Ašlijevog
telegrama nije bilo te sile na zemlji, — čak ni izričita zapovest razočarane Elene —
koja bi je mogla odvući iz Atlante. Da je Ašli odlučio da ode do Dvanaest Hrastova,
ona bi požurila na Taru da bude blizu njega, ali je on porodici javio da ga dočeka u
Atlanti, i već su stigli u grad gospodin Vilks, Honi i Indija. Zar da ode na Taru i da ga
ne vidi, posle dve godine? Da ni ovom prilikom ne čuje njegov uzbuđujući glas, da
ne pročita u njegovim očima kako je nije zaboravio? Nikad! Ni za sve majke na
svetu!
Ašli je stigao četiri dana pre Božića sa grupom mladića iz Pokrajine, koji su
takođe išli na odsustvo, grupom tužno umanjenom posle Getisburga. Među njima
beše Keid Kalvert, mršavi Keid, koji je neprestano kašljao, dvojica od Manro
mladića, uzbuđeno raspričani o svom prvom dopustu od godine 1861, i Aleks i Toni
Fonten, sjajno nakresani, hvalisavi i svađalački raspoloženi. Grupa je imala da čeka
na svoj voz oko dva sata, pa ih Ašli dovede u dom tetke Pitipat, pošto bi bila potrebna
prava diplomatska veština da se na stanici braća Fonten odvrate od međusobne tuče i
od tuče s potpuno nepoznatim putnicima.
— Čovek bi rekao da ih je u Virdžiniji prošla volja za bitkom — govorio je Keid
ogorčeno dok je gledao kako se ta dvojica kostreše jedan na drugog kao petlovi, zbog
pitanja ko će od njih dvojice prvi poljubiti uznemirenu i polaskanu tetku Piti. — Ali
ne! Pijani su i traže kavgu otkako smo stigli u Ričmond. Nadležni tamo htedoše već
da ih zgrabe, i samo zahvaljujući okretnom Ašlijevom jeziku neće Božić provesti u
zatvoru.
Ali Skarlet jedva da je išta čula od onog što je on govorio, toliko je bila ushićena
što je opet u istoj sobi s Ašlijem. Kako je za ove dve godine mogla i da pomisli da i
drugi ljudi mogu da budu zgodni, lepi i privlačni? Kako je mogla i za trenutak da
podnosi njihovo udvaranje dok Ašli postoji na svetu? Evo ga opet kod kuće, daleko od
nje za dužinu jednog ćilimčeta. Trebalo je dosta snage da ne brizne u plač od sreće,
gledajući ga kako sedi tu na sofi s Melani na jednoj strani a Indijom na drugoj dok
mu se Honi naslanja na rame. O, kad bi ona imala prava da sedi tu pored njega, ruku
pod ruku. Kad bi ona tako smela da mu opipava rukav svakog trenutka da bi se uveriia
da je on zaista tu, da mu drži ruku i upotrebljava njegovu maramicu brišući suze
radosnice. Sve je to Melani činila bez stida. Suviše srećna da bi bila stidljiva i
odmerena, ona je visila o muževljevoj ruci i otvoreno ga obožavala svojim očima,
svojim osmesima i suzama. A Skarlet beše suviše srećna da bi joj ovo smetalo,
suviše blažena da bi bila ljubomorna. Evo najzad Ašlija kod kuće!
Svaki čas bi podizala ruku do mesta na obrazu gde ju je poljubio, osećala iznova
podrhtavanje njegovih usana i osmehivala se na njega. Naravno da nije prvo nju
poljubio. Prvo se Meli bacila u njegov zagrljaj, plačući rastrojeno, držeći ga kao da
ga nikad neće pustiti da ode. A tada ga obgrliše Indija i Honi, otimajući ga gotovo od
Melani. Zatim je poljubio oca, u dostojanstvenom toplom zagrljaju koji je odavao
snažna i mirna osećanja što postoje između njih. A tada tetku Piti koja je skakutala od
uzbuđenja na svojim nezgodnim nogama. Najzad se okrete njoj, okružen svim
dečacima koji su takođe polagali pravo na poljupce, i reče: » O, Skarlet, lepotice
moja« i poljubi je u obraz. S tim poljupcem izlete joj iz glave sve što je spremala
da mu kaže kao dobrodošlicu. Tek satima docnije setila se da je nije poljubio u usta.
Tada se grozničavo zapita da li bi to učinio da su bili sami, dok bi nadvijao svoje
visoko telo nad njeno i izvlačio je na prste, držeći je dugo, dugo. I njoj se učini da bi,
možda samo zato što ju je činilo srećnom da tako misli. Ali ima za sve vremena —
čitava nedelja. Svakako će na neki način izvesti da ga nađe nasamo i da mu kaže:
» Sećate li se kako smo imali običaj da jašemo onim samo nama poznatim uskim
stazama?« , » Sećate li se kako je izgledao mesec one noći kada smo sedeli na
stepenicama Tare kad ste mi recitovaii onu pesmu (kako li se samo zvaše ta
pesma?)« , » Sećate li se onog popodneva kad uganuh nogu pa ste me odneii kući na
rukama, u sumrak?«
O, tako bih mnogo stvari mogla da počnem sa tim » Sećate li se?« Tako mnoge
drage uspomene koje bi mu dočarale one lepe dane kada su lutali Pokrajinom kao
bezbrižna deca, mnoge stvari koje bi dozvale u pamet one dane pre nego što se
Melani Hamilton pojavila na sceni. I dok bi tako razgovarali, ona bi možda mogla da
primeti u njegovim očima neki blesak osećanja, neki mali znak koji bi pokazivao da
se iza supružanske naklonosti za Melani u njemu krije još uvek ljubav za nju, ljubav
isto onako strasna kao onog dana na barbekjuu kad mu se istina omače sa usana. Ona
nikad nije razmišljala o tome šta bi bilo kad bi joj Ašli najednom jasno rekao da je
voli. Dosta bi bilo doznati da on samo mari za nju... Da, ona može da čeka, da
ostavlja Melani sreću u stiskanju njegove ruke i u plakanju. Doći će i njenih pet
minuta. Najzad, šta može devojčica kao Melani da zna o ljubavi?
— Ali, dragi, pa ti izgledaš kao neki odrpanac — reče Melani, kad prođe prvo
uzrujanje zbog povratka kući. — Ko ti je krpio tu uniformu, i zašto je stavio plave
zakrpe?
— A ja sam bogami mislio da izgledam sasvim zanosno — reče Ašli osvrćući se
na svoj spoljni izgled. — Uporedi me za časak sa onim odrpancima onde, pa ćeš
malo bolje misliti o meni. Mojsije mi je iskrpio uniformu i nalazim da je on to vrlo
dobro uradio s obzirom na to da pre rata nije nikad uzeo iglu u ruke. A što se tiče
plavih zakrpa, kad čovek dotera dotle da mora da bira između poderotina na
čakširama i zakrpa od uniformi zarobljenih Jenkija, onda, bogme, tu nema nikakvog
biranja. A što izgledam kao odrpanac — trebalo bi da hvališ boga što ti muž nije
došao kući bosonog. Prošle nedelje su me moje stare čizme bile sasvim izdale, te bih
došao kući nogu uvijenih u komade džakova da nismo imali sreću da ubijemo dva
Jenki izvidnika. Čizme jednog od njih su bile baš za moju nogu.
I pruži svoje duge noge u ispucalim visokim čizmama da bi im se svi divili.
— A čizme onog drugog ne odgovaraju mojoj nozi — reče Keid. — Za dva i po
broja su mi manje, pa me i sad žulje da sve vidim zvezde. Ali ipak svečano idem
kući u njima.
— I tako je sebična životinja da ih ne bi dao nekome od nas — reče Toni. — A
tačno bi bile za naše male, aristokratske, fontenovske noge. Tako mi pakla, mene je
stid da se pojavim pred majkom u ovim cokulama. Pre rata ona ne bi dala ni našim
crncima da nose tako nešto.
— Ništa ne brini — reče Aleks gledajući u Keidove cipele. — Skinućemo mu ih s
nogu u vozu na putu za kuću. Ja ne marim da se pojavim ovako pred majkom, ali
neka me vrag ... hoću da kažem da ne nameravam da dopustim da Dimiti Manro vidi
kako mi prsti vire.
— Ta šta, to su moje cipele! Ja sam prvi polagao pravo na njih — reče Toni
počinjući da se mršti na brata, a Melani, sva uplašena da ne izbije jedna od poznatih
svađa između Fontenovih, umeša se i primiri ih.
— Ja sam imao krasnu bradu da vam pokažem, drage moje — reče Ašli sumorno
prelazeći rukom preko lica gde su se još videle upola zarasle posekotine brijačem. —
Bila je to divna brada, a kad ja sam to kažem onda znajte da ni Džeb Stjuart, ni
Natan Bedford Forest nemaju lepšu. Ali kad stigosmo u Ričmond ova dva mangupa
— on pokaza na Fontenove — rešiše da, kad oni briju svoje brade, i moja ima da
padne. Savladali su me i obrijali, i divno je čudo da mi i glava nije otišla zajedno s
bradom. Samo je zalaganje Ivena i Keida pomoglo da mi se brkovi spasu.
— Ne slušajte ga! Gospođo Vilks, morali biste da nam kažete hvala. Vi ga nikad
ne biste poznali i ne biste ga pustili u kuću — reče Aleks. — Mi smo to uradili samo
da bismo mu pokazali svoju zahvalnost što je svojim ubedIjivim rečima postigao kod
načelnika stanice da nas ne strpa u zatvor. Recite samo jednu reč, pa ćemo mu i
brkove skinuti vama za volju, evo odmah sad.
— O nemojte, hvala vam lepo — reče Melani brzo, pa uplašeno zgrabi Ašlija, jer
su ta dva crnpurasta čovečuljka bila sposobna za svako nasilje. — Ja mislim da su
mu oni sasvim divni.
— Eto, to ti je ljubav! — rekoše Fontenovi i klimnuše glavom jedan prema
drugom.
Kad Ašli iziđe napolje, na hladnoću, da otprati mladiće na stanicu u kolima tetke
Piti, Melani dohvati Skarlet za ruku.
— Zar mu nije uniforma užasna? Zar neće moj kaput biti pravo iznenađenje? Oh,
samo da sam još imala dovoljno štofa i za čakšire!
Taj kaput je za Skarlet bio predmet bolnih misli, jer je tako vatreno želela da mu
ona, a ne Melani, pokloni nešto tako za Božić. Sivi vuneni štof za uniforme bio je sad
dragoceniji nego drago kamenje, te je Ašli nosio obično domaće sukno. Čak nije ni
mrka tkanina bila mnogo česta, pa su mnogi vojnici imali na sebi uniforme
zarobljenih Jenki vojnika, prefarbane domaćom bojom od orahove ljuske. Ali je
Melani nekom retkom srećom bila došla do jednog komada sivog vunenog štofa od
koga se mogao napraviti kaput — dosta kratak kaput, ali ipak kaput. Ona je negovala u
bolnici jednog mladića iz Čarlstona, a kad je umro odrezala mu je jedan pramen
kose i poslala ga njegovoj majci zajedno sa oskudnom sadržinom njegovih džepova i
utešnim opisom njegovih poslednjih časova, u kome nije bilo reči o mukama u
kojima je umro. Između njih se nastavilo dopisivanje, pa je ta majka, saznavši da
Melani ima muža na frontu, poslala taj komad sivog štofa i mesingana dugmeta koja
je bila kupila za svoga sina.
Bio je to krasan komad materije, debele i tople, sa nekim tamnim sjajem,
nesumnjivo prokrijumčarena roba i nesumnjivo skupocena. Sad je bila u krojačevim
rukama i Melani ga je molila da kaput dovrši do Božića izjutra. Skarlet bi dala sve na
svetu samo da može da mu pokloni ostatak uniforme, ali se potreban materijal nikako
nije mogao naći u Atlanti.
I ona je imala spremljen poklon za Ašlija, ali je on bio sasvim beznačajno bled
pored sjaja Melaninog sivog kaputa. To je bila mala torbica od flanela u kojoj je bio
čitav jedan dragoceni paket igala koje joj Ret beše doneo iz Nasaua, tri, četiri
batistane maramice dobijene iz istog vrela, dva kalema konca i par malih makaza.
Ali je ona želela da mu pokloni nešto što bi mu bilo prisnije, nešto što bi žena mogla
da pokloni mužu, kao košulju, par jahaćih rukavica ili šešir. O, da, šešir na svaki
način. Ona mala šapka sa zaravnjenim temenom, koju je Ašli nosio, izgledala je
prosto smešna. Skarlet ih je uvek mrzela. Šta mari što je Stovel Džekson nosi radije
nego filcani šešir! To im ne daje nimalo dostojanstveniji izgled. Ali su se u Atlanti
mogli dobiti samo vrlo grubi vuneni šeširi, a oni su bili još grozniji nego one male
majmunske šapke.
Kad je mislila o šeširima setila se Reta Batlera. On ima tako mnogo šešira, širokih
panama šešira za leto, visokih polucilindera za svečane prilike, mekih filcanih šešira,
surih, crnih, plavih. Šta će njemu toliki šeširi, dok njen mili Ašli jaše po kiši a voda
mu se sliva za vrat sa zadnjeg dela šapke?
— Nateraću Reta da mi da jedan od njegovih crnih filcanih šešira — reši se ona.
— A ja ću staviti sivu pantljiku oko oboda, prišiću i oficirsku značku pa će sve
zajedno biti prekrasno.
Tu zastade i pomisli da će biti teško dobiti šešir bez nekog objašnjenja. Retu se nije
moglo reči da ona to želi za Ašlija. On bi samo podigao obrve na svoj odvratni način
i najverovatnije odbio da joj da šešir. Moraće da izmisli kakvu žalosnu istoriju o
vojniku u bolnici kome treba šešir, a Ret ne mora nikad da dozna istinu.
Čitavo to popodne ona je pokušavala da ostane nasamo s Ašlijem, ma samo na
trenutak, ali je Melani neprestano bila uz njega, a Indija i Honi išle su za njim po kući
dok su im blede, kao bez trepavica oči, svetlele. Čak ni Džon Vilks, očigledno ponosan
na svog sina, nije imao prilike da mirno s njim razgovara.
Ni za večerom nije bilo drukčije, jer svi navaljivahu na njega da priča o ratu.
Rat! Ko još vodi računa o ratu? Skarleti se učini da se Ašliju baš mnogo ne sviđa
ovaj predmet razgovora. On se najzad raspričao, često se smejao i vladao
razgovorom potpunije nego što ga je Skarlet ikad ranije čula, ali izgleda da je
izbegavao da govori određeno. Pričao im je duhovite angedote o prijateljima,
govorio veselo o raznim dovijanjima, o olakšavanju gladi i dugih marševa po kiši, i
opisivao do pojedinosti kako je general Li izgledao kad je bio projahao pored njih pri
povlačenju od Getisburga i zapitao ih: » Gospodo, jeste li vi trupe iz Džordžije? Mi,
dakle, ne možemo ništa bez vas Džordžijanaca« .
Skarleti se činilo da on grozničavo priča samo da bi izbegavao pitanja na koja ne
želi da odgovara. Kad vide kako se Ašlijeve oči uznemireno obaraju pred dugim,
upitnim pogledom njegovog oca, ona se sa čuđenjem i brigom pitala šta li se to krije
u Ašlijevom srcu. Ali je brzo prešla preko toga, jer u njoj tada ne beše mesta nizašta
drugo osim za sreću koja zrači i za žarku želju da se nađe s njim nasamo.
Ova ushićenost trajala je sve dok svi u krugu okupljenom oko vatre ne počeše da
zevaju, kada se gospodin Vilks i devojke oprostiše i odoše u hotel. Tada, dok su se
Ašli, Melani i Pitipat peli uz stepenice koje je osvetljavao čika Petar, na njenu dušu
pade strah. Sve do trenutka kada se zaustaviše u holu na prvom spratu Ašli beše njen,
samo njen, čak iako nije uspela da ostane sa njim nasamo čitavo to popodne. Ali
sada dok se pozdravljala ona vide da su se Melanini obrazi zarumeneli, i zadrhta.
Melanin pogled je ležao na tepihu, i mada je izgledala savladana nekim osećanjem
koje plaši, očigledno bila je stidljivo srećna. Melani ne podiže pogled čak ni kada Ašli
otvori vrata od spavaće sobe, već požuri unutra. Ašli Kratko nazva laku noć ne
pogledavši Skarlet. Vrata se iza njih zatvoriše ostavivši Skarlet otvorenih usta i
iznenada osamljenu. Ašli više nije njen. On sad pripada Melani. I dogod Melani
bude živela imaće pravo da ulazi ovako u sobe sa Ašlijem i zatvara za sobom vrata,
da se zaključava od ostalog sveta.
Najzad dođe vreme da se Ašli vrati u Virdžiniju, da se vrati dugim marševima
kroz susnežicu, noćivanju bez hrane u snegu, mukama i teškoćama i opasnosti da sva
sjajna lepota njegove zlatne glave i vitkog tela bude smrvljena u jednom trenutku
kao mrav pod nepažljivom petom. Prošla je ova nedelja puna svetlucave lepote koja
se nalazi u snovima i časovima prepunim sreće.
Sedmica je prošla brzo, kao san koji odiše na borove grane i božično drvce,
svetlost svećica i domaćih ukrasa, san u kome minuti proleću brzo kao otkucaji srca.
Ta nedelja bez daha, u kojoj je nešto nagonilo Skarlet da radosna i bolna u isto
vreme preopterećuje svaki minut sitnim događajima kojih će se sećati kad on bude
otišao, događajima o kojima će razmišljati docnije u dokolici dugih meseci koji
dolaze, izdvajajući iz njih svaki komadić utehe — da igra, da se smeje, da poslužuje
Ašlija, da pogađa njegove želje, da se smeje kad se on smeje, da ćuti dok on priča,
da ga ne pušta iz očiju, tako da joj sa svaka linija njegovog uspravnog tela, svako
uzdizanje njegovih obrva, svako izvijanje njegovih usana neizbrisivo ureze u pamet
— jer nedelja prođe začas, a rat traje u beskraj.
Na kanabetu u salonu sedi ona, drži u krilu poklon koji treba da mu preda, čeka na
trenutak kad će se oprostiti od Melani i moli boga da sam siđe niz stepenice te tako
najzad ugrabi nekoliko trenutaka razgovora s njim nasamo. Njene uši osluškuju
šumove sa prvog sprata, ali je kuća čudnovato tiha, tako tiha da joj se čak i njeno
disanje čini glasno. Tetka Pitipat plače na jastucima u svojoj sobi, pošto se Ašli
oprostio s njom još pre jednog sata. Iza zatvorenih vrata Melanine sobe ne čuju se
zvuči govora ili plakanja. Skarleti se čini da je on u toj sobi već satima i vređa je
svaki trenutak njegovog daljeg zadržavanja tamo dok se oprašta od svoje žene, jer
trenuci tako brzo prolaze a vremena mu je ostalo još tako malo.
Razmišlja o svim onim stvarima koje je želela da mu kaže za vreme ove nedelje.
Ali se nije ukazala prilika da ih kaže, a sada zna da joj se možda neće nikad ni ukazati.
Poneke od njih sasvim su beznačajne i naivne: » Čuvajte se, Ašli! Pazite da vam
noge ne budu vlažne. Lako navlačite nazeb! Ne zaboravite da stavite uvek novine
preko grudi pod košulju. To odlično čuva od vetra« . Ali i neke mnogo važnije stvari
želela je da mu kaže i da čuje njega kako ih govori, stvari koje je čeznula da pročita
u njegovim očima, čak i ako ih ne bi izgovorio.
Trebalo je reči tako mnogo stvari, a evo, nema se vremena. Čak i ovo nekoliko
trenutaka koji ostaju mogu joj oteti ako ga Melani isprati do vrata ili do staze za kola.
Kako da ne nađe priliku za čitavu nedelju? Ali pored njega je uvek bila Melani, sa
svojim očima punim obožavanja, uvek prijatelji, susedi, rođaci, od jutra do mraka,
tako da Ašli nikad nije bio sam. A uveče, vrata od spavaće sobe bi se zatvarala i on bi
ostajao nasamo sa Melani. Nijednom tih dana on nijednim pogledom, nijednom
rečju nije pokazao Skarleti neko osećanje koje ne bi mogao da pokaže brat sestri, ili
prijatelj prijatelju, doživotnom prijatelju. Nije mogla da se pomiri s tim da ga pusti
da ode možda zauvek a da ne dozna da li je još uvek voli. Tada bi, čak i da on umre,
mogla da neguje u sebi do kraja svog života toplu utehu u njegovoj skrivenoj ljubavi.
Posle čitave večnosti čekanja ona začu šum koraka u spavaćoj sobi gore i kako se
otvaraju i zatvaraju vrata. Sam! Hvala bogu! Mora da je Melani suviše teško na
rastanku da bi mogla da napusti sobu. Najzad će ga dobiti samo za sebe za nekoliko
dragocenih trenutaka.
On polako siđe niz stepenice zveckajući mamuzama i ona ču slabo lupkanje sablje
o njegove čizme. Kad uđe u salon pogled mu beše sumoran. On pokuša da se
nasmeši, ali mu lice osta bledo i zategnuto kao kod čoveka u kome krvari neka
unutarnja rana. Kad on uđe ona ustade nekako ponosna što je on najlepši vojnik koga
je videla u svom veku. Dugačak pištolj i pojas sijaju, a srebrne mamuze i kanija
blistaju na njemu, sjajne od vrednog čika Petrovog čišćenja. Novi kaput ne stoji baš
najbolje, jer se krojač žurio da svrši pa je poneki šav otišao ukrivo. Novi sjaj kaputa
tužno odskače od iznošenih i iskrpljenih pantalona i iskrzanih čizama, ali da je obučen
i u srebrnu opremu ne bi joj izgledao sjajniji vitez.
— Ašli — zamoli ona brzo — mogu li da vas otpratim na stanicu?
— Bolje nemojte. Tamo će biti otac i sestre. A, sem toga, više volim da se
oprostim s vama ovde nego kad budete drhtali od zime na stanici. Ima toliko da se
kaže.
Ona odmah napusti prvobitni plan. Ako će Indija i Honi, koje nju ne vole mnogo,
biti prisutne neće ni tamo biti prilike za razgovor udvoje.
— Dobro, onda ne idem — reče ona. — Pogledajte, Ašli — spremila sam vam
još jedan poklon.
Malo zbunjena sad kada je došlo vreme da mu to preda ona je odvijala
zamotuljak. Bila je to duga žuta ešarpa, napravljena od kineske svile i završena
teškom resom. Pre nekoliko meseci Ret Batler joj je doneo iz Havane žuti šal
raskošno izvezen pticama i cvećem u grimiznom i plavom. Za ovih sedam dana ona
je počupala sav vez i komade svile nastavila do dužine ešapre.
— Ovo je divno, Skarlet. Jeste li to sami napravili? Onda ću to ceniti još više.
Stavite to, draga, na mene. Mladići će pozeleneti od zavisti kada me ugledaju u sjaju
mog novog kaputa i ešarpe.
Ona omota sjajnu ešarpu oko njegovog vitkog stasa, iznad opasača, i zaveza
krajeve u » ljubavnički čvor« . Ako mu je Melani poklonila nov kaput, ona mu evo
poklanja ovu ešarpu da je nosi kroz bitke kao tajnu amajliju i ona će ga sećati na nju
kad god je pogleda. Ona se izmače i pogleda ga sa gordošću, misleći da čak ni Džeb
Stjuart{10} sa svojom gizdavom ešarpom i perjanicom ne izgleda tako zanosan kao
njen kavaljer.
— Divno je! — ponovi on pokazujući na resu. — Ali znam da ste raskrojili neku
haljinu, ili šal, da biste to načinili. Nije to trebalo da radite, Skarlet. Suviše je teško
danas doći do tih lepih stvari.
— O, Ašli, ja bih...
Htela je da kaže: » Ja bih srce iščupala da ga ti poneseš ako želiš« , ali završi: — Ja
bih učinila sve za vas.
— Biste li? — zapita on, i neka seta mu se pokaza na licu. — Onda evo šta biste
mogli da učinite za mene, Skarlet, nešto što bi učinilo da mi bude lakše kada budem
daleko odavde.
— Šta je to? — zapita ona radosna, spremna da obeća zlatna brda.
— Skarlet, hoćete li da pazite na Melani umesto mene?
— Da pazim na Melani?
Srce je zabole od razočaranja. Dakle to je ono što on na rastanku traži od nje, dok
je ona želela da mu obeća nešto lepo, nešto čudesno i u njoj se rasplamte ljutina.
Ovo je njen trenutak s Ašlijem, samo njen. Pa ipak, mada je Melani odsutna, njena
bleda senka leži između njih. Kako je samo mogao da pomene njeno ime u ovom
trenutku njihovog oproštaja? Kako je mogao tako nešto da zatraži od nje? On nije
primetio razočaranje na njenom licu. Kao nekad, njegove oči su gledale kroz nju,
nekud iza nje, u nešto drugo, ne videći nju.
Da, ne puštajte je s očiju, brinite se o njoj. Ona je tako nežna, a nije svesna toga.
Iznuriće se bdijući nad bolesnicima i šijući. A ona je tako plemenita i smerna. Osim
tetke Pitipat, ujaka Henrija i vas nema bliže rodbine na svetu, osim onih Barovih u
Makonu, a i oni su daljni rođaci. A vi znate, Skarlet, da je tetka Pitipat kao dete. Ujak
Henri je, opet, star čovek. Melani vas mnogo voli, ne samo zato što ste Čarlsova
žena, nego... kako da kažem, što ste to vi, voli vas kao da ste joj sestra. Skarlet,
ponekad me noću muči pomisao šta bi bilo s njom kad bih ja kojim slučajem
poginuo, ona ne bi imala kome da se obrati. Hoćete li da mi obećate?
Ona čak i ne ču njegovo poslednje pitanje, tako se sledi od ovih zlokobnih reči:
» Ako bih ja poginuo.« Svakog dana čitala je spiskove mrtvih, čitala ih stegnuta srca,
svesna da bi to bio smak sveta ako bi se njemu nešto dogodilo. Ali je uvek, uvek
nosila u sebi osećanje da će Ašli biti pošteđen, čak ako i čitava vojska Konfederacije
bude zbrisana. A sad, eto, on izgovara strašne reči. Koža joj se naježi od njih i obuze
je strah, sujeveran strah protiv koga se nije mogla boriti razumom. Bila je dovoljno
Irkinja da veruje u vidovitost, naročito kada su u pitanju predosećanja smrti, a u
njegovim široko otvorenim očima ona ugleda neku duboku tugu koju je mogla da
objasni jedino kao osećanje čoveka koji predoseća ledenu ruku na svom ramenu,
sluša zapevanje Banši.{11}
— Ne smete to da govorite. Ne smete čak ni da mislite tako. Ne valja govoriti o
smrti. Brzo se pomolite bogu, brzo!
— Molite se vi za mene i zapalite uz to sveću — reče on, osmehujući se na
uplašeno navaljivanje njenog glasa.
Ali, ona sad nije mogla da odgovori, tako je bila poražena slikom koju je gledala u
mislima: kako Ašli leži mrtav u snegovima Virdžinije, tako daleko od nje. On je
produžio da govori, i u njegovom glasu je zvučala neka tuga i rezignacija, što je
pojačavalo strah u njoj dok i poslednji ostaci ljutnje i razočaranja ne iščezoše.
— Imam razloga što to od vas tražim, Skarlet. Ne znam šta će se desiti ni meni ni
ma kome od vas. A i kad bude kraj ja ću biti vrlo daleko odavde, čak i ako budem živ,
suviše daleko da bih mogao da se staram o Melani.
— Šta... kraj?
— Kraj ovog rata... i kraj sveta.
— Ali, Ašli, vi svakako ne mislite da će nas Jenkt tući? Čitave ove nedelje pričali
ste kako je general Li jak...
— Čitave ove nedelje pričao sam laži, kao što svi čine dok su na odsustvu. Zašto da
bez potrebe plašim Melani i tetku Piti? Da, Skarlet, ja mislim da su nas Jenki već
potukli. Getisburg je početak kraja. Ljudi ovde u pozadini to još ne znaju. Oni ne
mogu da shvate šta se s nama dešava, ali, Skarlet, mnogi su od mojih ljudi sada
bosonogi, a sneg je u Virdžiniji dubok. I kada vidim one njihove jadne smrznute noge
umotane u dronjke i stare vreće i vidim krvave tragove koje ostavljaju za sobom u
snegu, a ja idem u čitavim čizmama... nekako mi se čini da ću ih dati nekom i poći
takođe bosonog.
— O, Ašli, obećajte mi da ih nećete dati.
— Kada vidim takve stvari, a onda pogledam na Jenkije — vidim kraj svega.
Znate li, Skarlet, da Jenki kupuju vojnike iz Evrope na hiljade? Mnogi od zarobljenika
do kojih smo tu skoro došli ne znaju ni da govore engleski. Ima među njima
Nemaca, Poljaka, divljih Iraca koji govore galski. Dok, kad mi izgubimo čoveka, on
se ne može nadoknaditi. Kad se naša cipela pocepa, ne dobijamo novu. Zatvoreni
smo kao u boci, Skarlet. A ceo svet ne možemo pobediti.
Ona je mislila besno: » Ta neka se čitava Konfederacija smrvi u prah. Neka bude
i smak sveta, ali ti ne smeš da umreš. Meni nema života ako ti umreš« .
— Nadam se da to nećete nikome reči, Skarlet. Ne želim da uznemirim ostale. Ne
bih čak ni vas uznemiravao, draga, da nisam bio prinuđen da vam objasnim zašto
želim da pazite na Melani. Ona je tako lomna i slaba, a vi ste jaki, Skarlet. Biće to za
mene olakšanje da znam da ste vas dve zajedno ako se meni nešto dogodi. Obećajte
mi, hoćete li?
— O, hoću! — uzviknu ona, jer u tom trenutku, videći smrt na njegovom ramenu,
bila je spremna da obeća ma šta. — Ašli, Ašli, ne mogu da vas pustim da odete, ne
mogu prosto da budem toliko hrabra.
— Morate biti hrabri — reče on i njegov glas se tako izmeni. Postade zvučan,
dublji, i reči počeše da izleću brže, požurene nekom unutrašnjom snagom. — Morate
da budete hrabri. Jer kako bih inače ja to podneo?
Njene oči potražiše njegovo lice brzo i sa radošću, pitajući da li on to hoće da kaže
da i njemu kida srce ovo rastajanje od nje kao i njoj. Njegovo lice bilo je isto onako
zategnuto kao kad je silazio od Melani, ali nije mogla ništa da mu pročita u očima.
On se naže k njoj, uze njeno lice u ruke, i blago je poljubi u čelo.
— Skarlet, Skarlet! Tako ste divni, i jaki, i dobri. Tako ste lepi, ne samo vaše lice,
draga moja, nego vi celi, vaše telo, vaš duh, i vaša duša.
— O, Ašli — šaputala je ona srećno, uzdrhtavši na njegove reči i na dodir njenog
lica. — Niko osim vas...
— Volim da mislim kako vas ja poznajem bolje nego ostali ljudi, i da ja vidim u
vama duboko zakopane divne stvari koje drugi ljudi zato što nemaju vremena i što su
nepažljivi ne primećuju.
On prestade da govori i njegove ruke pustiše njeno lice, ali mu se oči još
zadržavahu na njenim. Ona je očekivala jedan trenutak bez daha da ga čuje kako
nastavlja da govori, izdignuta na prste da ga čuje kad izgovori one tri čarobne reči.
Ali one ne dođoše. Ona mu grozničavo pogleda u lice i usne joj zadrhtaše kad vide
da je završio.
U tom trenutku rušenje njenih nada bilo je više nego što joj je srce moglo da
podnese i ona uzviknu: » Oh!« nekako detinjastim šapatom, i sede, dok su je u očima
pekle suze. Tada začu zloslutan šum na kolskom putu pred prozorom, šum koji još
ubedljivije pokaza bolnu neminovnost Ašlijevog odlaska. Nije se mogao očajnije
osećati ni neznabožac dok sluša kako voda klokoće oko Haronovog čamca. Ovo je
čika Petar zamotan u ćebe dovodio kola da Ašlija odveze na stanicu. Ašli se oprosti
vrlo tiho, dohvati sa stola široki filcani šešir koji ona beše izmamila od Reta i uputi se
u mračni prednji hol. Dok je držao ruku na bravi on se okrete i pogleda je dugim
očajnim pogledom, kao da je želeo da ponese sa sobom svaku, i najmanju
pojedinost njenog lica i njene pojave. Ona mu vide lice kroz maglu suza, i, uz
prigušeni bol u grlu, znala je da on to odlazi nekud van domašaja njihovog staranja o
njemu, odlazi od bezbrižnog raja ove kuće, iz njenog života, možda zauvek, a da
pritom nije izgovorio reči za kojima ona toliko žudi. Vreme je jurilo kao voda kroz
vodenički buk, a sad je evo dockan. Ona teturajući se potrča preko salona u hol i
uhvati ga za krajeve ešarpe.
— Poljubi me — šapnu ona. — Poljubi me na rastanku. — Njegove ruke je
obrgliše i on naže glavu nad njeno lice. Na prvi dodir usana njene se ruke sklopiše
oko njegovog vrata u grčevitom stezanju. Za jedan brzi trenutak on priteže njeno telo
čvrsto uz svoje. Tada ona oseti iznenadno zatezanje svih njegovih mišića. On brzo
ispusti na pod svoj šešir i dignuvši ruke skide njene ruke sa svog vrata.
— Ne, Skarlet, ne — reče on tiho, stežući do bola njene ruke.
— Volim te — reče ona gušeći se. — Uvek sam te volela. Nikad nikog drugog
nisam volela. Udala sam se za Čarlsa samo... samo da tebi prkosim. O, Ašli, volim te
toliko da bih te pratila u stopu na tvom putu kroz Virdžiniju samo da budem pored
tebe. Ja bih ti kuvala, čistila ti cipele, timarila ti konja... Ašli, reci mi da me voliš.
Živeću od toga do kraja svog života.
On se najednom saže da popravi šešir i ona za trenutak vide njegovo lice. Bilo je
to najnesrećnije lice koje se moglo videti, lice sa koga je iščezla sva rezervisanost.
Na njemu je bila ispisana njegova ljubav za nju i radost što ga ona voli, ali i jedno i
drugo nadjačano stidom i očajanjem.
— Zbogom — reče on promuklo.
Otvorena vrata lupkaju i dah hladnog vetra širi se po kući njišući zavesama.
Skarlet drhti dok gleda kako Ašli trči putanjom do kola, dok mu sablja blešti na slabom
zimskom suncu a resa na njegovoj ešarpi bezbrižno igra.
XVI
Januar i februar 1864. prođoše puni hladne kiše i besnih vetrova, pod teškim
oblacima koji su pritiskivali dušu. Pored poraza kod Getisburga i Viksburga i središni
deo južnjačkog fronta beše probijen. Sad su trupe Unije posle ogorčenih borbi držale
skoro sav Tenesi. Ali čak i posle tog gubitka, koji je došao iza onih prvih, duh Juga ne
beše slomljen. Istina da je sumorna odlučnost došla na mesto oduševljenog poleta,
ali su ljudi ipak bili u stanju da nazru malo beline ispod crnih oblaka na vidiku. Jedna
je stvar bila sigurna: Jenki su bili snažno odbačeni u septembru kad su pokušali da
posle svojih pobeda u Tenesiju prodru u Džordžiju.
Tamo, u najseverozapadnijem kutu države, kod Čikamauge, vodila se ozbiljna
bitka, prvi put od početka rata na zemljištu Džordžije. Jenki behu zauzeli Čatanugu, pa
zatim prešli preko planinskog prevoja u Džordžiju, ali behu vraćeni natrag uz teške
gubitke.
Atlanta i njene železnice su igrale značajnu ulogu u borbi da se Čikamauga
pretvori u veliku pobedu za Jug. Preko železnica koje su vodile iz Virdžinije za
Atlantu, pa dalje za Tenesi na severu bio je na brzu ruku upućen na bojište korpus
generala Longstrita. Na dužini od nekoliko stotina milja pruga je bila raščišćena, a
sva upotrebljiva prevozna sredstva na celom Jugoistoku bila su okupljena za taj
pokret. Atlanta je gledala kako voz za vozom tutnji kroz grad sat za satom, sa
putničkim i teretnim vagonima prepunim ljudi koji viču iz glasa. Behu stigli bez hrane
i sna, bez svojih konja, bez bolničkih kola i komore, pa se bez odmaranja behu
ustremili sa vozova pravo u borbu. I, Jenki su bili prebačeni iz Džordžije natrag u
Tenesi.
Bio je to slavan ratni podvig i Atlanta je osećala silan ponos i veliko zadovoljstvo
pri pomisli da su njene železnice omogućile pobedu.
Ali Jugu je i bio potreban podstrek radosnih vesti o Čikamaugi da bi mu pojačao
moralnu snagu da istraje preko zime. Niko sad više nije poricao da su Jenki dobri
borci i da, najzad, imaju dobre vojskovođe. Grent je bio kasapin koji nije pitao koliko
će ljudi baciti na klanicu za jednu pobedu, ali je morao da pobedi. Šeridan je bio
jedno ime koje je uterivalo strah u kosti Južnjaka. A zatim se javilo i neko ime
Šerman, koje se sve češće pominjalo. On beše izbio na površinu u bitkama u
Tenesiju i na Zapadu, a njegov glas kao odlučnog i bezobzirnog borca sve je više
rastao.
Razume se da se nijedan od njih nije mogao porediti sa generalom Lijem. Vera u
vojskovođu i njegovu vojsku još je bila jaka. Verovanje u krajnju pobedu nije se još
kolebalo. Ali se rat isuviše otezao. Bilo je već tako mnogo izginulih, tako mnogo
ranjenih i osakaćenih za ceo život, tako mnogo udovica i siročadi. A predstoji im još
duga i teška borba, što znači nove mrtve, nove ranjenika, nove udovice i siročad.
Da bi se stvari još pogoršale u narod se beše počelo uvlačiti neko nejasno
nepoverenje u ljude na visokim položajima. Mnogi listovi su bili jako otvoreni u
svojim optužbama protiv Predsednika Devisa lično i protiv načina na koji on vodi rat.
Bilo je razmimoilaženja među članovima vlade Konfederacije, nesporazuma
između Predsednika Devisa i njegovih voskovođa. Vrednost novca je brzo padala.
Odelo i obuća za vojsku su bili retki, a tako isto retki i ratni materijal i lekovi.
Železnicama su bili potrebni novi vagoni umesto starih, kao i nove šine da zamene
one koje su Jenki bili uništili. Vojskovođe na bojištu su vapile za novim trupama, a
sveže trupe su se sve teže mogle dobiti. Što je još gore, neki od državnih guvernera
— a među njima i guverner Džordžije, Braun — behu odbili da pošalju Narodnu
odbranu i oružje van granica Pokrajine. Postojale su mnoge hiljade ljudi sasvim
sposobnih za vojsku, ali vlada nije bila u stanju da ih pošalje na front.
Sa novim padanjem novca cene behu poletele uvis. Govedina, svinjetina i maslo
stajali su trideset i pet dolara funta, brašno hiljadu i četiri stotine dolara jedno bure,
soda stotinu dolara funta, čaj pet stotina dolara funta. Toplo odelo, ako se uopšte
moglo dobiti, beše skočilo do nemogućih cena, te su gospođe u Atlanti postavljale
krpama svoje stare haljine, ili su umetale novine ispod njih da im ne bude hladno od
vetra. Cipele su stajale od dvesta do osamsto dolara jedan par prema tome da li su
od kartona ili od prave kože. Sad su i gospođe nosile dokolenice napravljene od starih
vunenih šalova ili od izrezanih ćilimova. Ðonovi su bili od drveta.
Stvarna je istina bila da Sever drži Jug potpuno u opsadi, premda mnogi još nisu
mogli to da shvate. Ratni brodovi Jenkija su bili pritegli mrežu oko luka, te je malo
brodova bilo u stanju da se sad provlači kroz blokadu.
Jug je oduvek živeo od prodaje pamuka i kupovanja stvari koje nije sam
proizvodio, ali sad nije mogao ni da prodaje ni da kupuje. Džerald O'Hara je imao
tri godišnje žetve pamuka složene u skladištima i ostavama na Tari, ali mu je to slabo
pomagalo. U Liverpulu bi za taj pamuk dobio sto pedeset hiljada dolara, ali nije
moglo biti nade da se taj pamuk može dobaciti do Liverpula. Džerald se od
nekadašnjeg bogatog čoveka beše pretvorio u siromaška koji se pitao kako će
prehraniti preko zime svoju porodicu i crnce.
Širom celog Juga mnogi su vlasnici plantaža pamuka bili u istom škripcu. Pošto je
blokada sve jače stezala nije bilo načina da se pamuk proda na engleskom tržištu, ni
načina da se dobiju potrebne namirnice koje su se nekad nabavljale novcem
dobijenim za pamuk. A zemljoradnički Jug u ratu protiv industrijskog Severa
oskudevao je sad u mnogim stvarima, u stvarima koje nekad, u vreme mira, nije ni
mislio da kupuje.
To je bio položaj kao poručen za špekulante i zelenaše, i nije bio mali broj ljudi
koji su se koristili tim stanjem. Što su hrana i odelo bili ređi a cene sve više, bila je
sve glasnija i sve žešća povika na špekulante. U te prve dane godine 1864. nije se
mogao otvoriti nijedan list u kome ne bi bilo prezrivih uvodnih članaka u kojima se
špekulanti optužuju kao lešinari, krpelji i krvopije i poziva vlada da ih uništi strogim
merama. Vlada je radila sve što je mogla, ali su svi napori slabo pomagali jer su
vladu brinule i mnoge druge stvari.
Nije bilo čoveka protiv koga je javno mnenje bilo tako ogorčeno kao protiv Reta
Batlera. Kad probijanje kroz blokadu beše postalo suviše opasno, on je prodao svoja
brodove pa je sad otvoreno špekulisao hranom. Priče o njemu, koje su stizale iz
Ričmonda i Vilmingtona u Atlantu nagonile su da oni koji su ga nekad primali u kuću
sad crvene od stida i jeda.
Ali i pored svih tih iskušenja i patnji stanovništvo Atlante za vreme rata beše od
deset hiljada skočilo na dvaput toliko. Čak je i blokada bila podigla ugled Atlante. Još
od pamtiveka su primorski gradovi gospodarili Jugom u trgovačkom pogledu, a i
inače, ali sad kad su mnogi primorski gradovi bili zatvoreni sa strane mora, a mnogi
opet zauzeti ili opsednuti, spas Juga je zavisio od njega samog. Sad je jedino
unutrašnjost imala značaja ako Jug želi da pobedi u ratu, te je tako sad Atlanta bila
središte svega. Varoško stanovništvo je podnosilo tegobe, oskudicu, boleštine i smrt
isto onako teško kao i ostali delovi Konfederacije, ali je varoš Atlanta više dobila
nego što je izgubila usled rata. Atlanta, srce Konfederacije, još je kucala punim i
snažnim otkucajima, železnice, koje su bile njene arterije, i dalje su nosile
neprekidan talas ljudi, municije i namirnica.
U neko drugo vreme Skarlet bi bila ogorčena zbog pohabanih haljina i iskrpljenih
cipela, ali sad nije ništa marila, jer jedina ličnost koja je bila važna za nju nije bila tu
da je vidi. Bila je blažena za ta dva meseca, blaženija nego što je bila za mnogo
godina. Zar ona nije osetila kako je Ašlijevo srce zaigralo kad su se njene ruke
obavile oko njegovog vrata? Zar mu nije videla na licu onaj očajan izgled koji je bio
otvorenije priznanje nego što bi ikakve reči mogle iskazati? On je voli. Ona je sad u
to uverena, i to joj je ubeđenje bilo tako prijatno da je čak mogla i da bude
ljubaznija prema Melani. Sad je mogla i da je sažaljeva, da je žali s nekim lakim
preziranjem zbog njenog slepila i njene gluposti.
— Kad se rat jednom svrši — mislila je ona. — Kad se to svrši — onda...
Ponekad joj se dešavalo da s nekom malom strepnjom pomisli: » Pa šta onda?«
Ali bi odmah odbacila tu misao. Kad se rat svrši sve će se na neki način urediti. Ako
Ašli nju voli on prosto neće moći da dalje živi sa Melani.
Ali u to vreme razvod braka se nije mogao zamisliti, i Elen i Džerald, postojani
katolici kakvi su oduvek bili, ne bi nikad dozvolili da se ona uda za razvedenog čoveka.
To bi značilo istupanje iz Crkve. Razmislivši o tome Skarlet zaključi da kad bi mogla
da bira između Crkve i Ašlija, svakako bi izabrala Ašlija. Ali, kakav bi to skandal bio!
Razvedeni ljudi i žene bili su pod anatemom ne samo Crkve nego i društva.
Rastavljenog supruga nisu primali u društva. Pa ipak, ona bi se i na to odvažila za
ljubav Ašlija. Za Ašlija bi žrtvovala sve!
Nekako će se već to sve urediti posle rata. Ako je Ašli toliko voli on će već naći
načina. Ona će izvesti da on nađe načina. Sa svakim danom koji je prolazio ona je
postajala sve pouzdanija u njegovu odanost i u mislima je sve lepše rasplitala stvari
u budućnosti, pošto Jenki budu najzad potučeni. Istina da je on rekao kako su ih Jenki
već nadvladali, ali se to Skarleti činilo nemoguće. Bio je umoran i nepribran kad je to
govorio. Uostalom, bilo joj je svejedno hoće li Jenki pobediti ili ne. Važno je bilo da
se rat brzo svrši i da se Ašli vrati kući.
Baš tada, u vreme martovskih susnežica koje su ljude držale u sobama, pade
strašan udarac. Melani joj reče, očiju sjajnih od radosti i glave pognute zbunjenom
gordošću, da očekuje bebu.
— Dr Mid kaže da ću je dobiti u avgustu ili septembru — reče ona. — Osećala
sam, ali do danas nisam bila sigurna. O, Skarlet, zar to nije divno? Toliko sam ti
zavidela na tvom Veidu i tako želela bebu. Bojala sam se da je možda nikad neću ni
imati, a sada želim čitavo tuce.
Skarlet je baš češljala kosu spremajući se da legne i zastade s češljem u vazduhu.
— Za ime boga — uzviknu ona, i u prvom trenutku ne shvati dobro. Tada se
najednom seti onih zatvorenih vrata Melanine sobe, a bol joj kao nož prođe kroz
grudi, i žestoka patnja kao da je Ašli bio njen muž pa je izneverio. Beba! Ašlijeva
beba! O, kako je mogao kad voli nju a ne Melani?
— Znam da te to iznenađuje — brbljala je Melani bez predaha. — I zar to nije
divno? O, Skarlet, ne znam kako da o tome pišem Ašliju. Bilo bi lakše kad bih mu
mogla to usmeno reči, ili... možda ne govoriti ništa dok on sam polako ne primeti,
znaš već...
— Sveti bože — reče Skarlet gotovo jecajući dok je ispustila češalj i oslonila se o
mermernu ploču toaletnog stola.
— Draga, zašto me tako gledaš? Ti znaš da nije tako strašno imati bebu. I sama si
to govorila. Ne treba da se brineš za mene, ma da je lepo što si tako zabrinuta. Istina,
doktor Mid je rekao da sam... da sam — Melani pocrvene — prilično uska, ali da se
sve može svršiti bez komplikacija, i... Skarlet, jesi li ti pišala Čarliju kad si prvi put
osetiia Veida, ili je to učinila tvoja majka ili možda gospodin O'Hara. Oh, bože, kad
bih imala majku da to učini mesto mene. Zaista ne vidim način...
— Ćuti — viknu Skarlet besno — ćuti.
— O, Skarlet, baš sam glupa. Oprosti. Izgleda da su srećni ljudi uvek sebični.
Zaboravila sam da je Čarli, u jednom trenutku ...
— Ćuti — reče opet Skarlet, trudeći se da se savlada i da stiša osećanja. Ne,
Melani ne sme nikad da nasluti šta ona oseća.
Melani, puna takta, poče tiho plakati zbog svoje grubosti. Kako je mogla samo da
podseti Skarlet da je Veid rođen posle smrti sirotog Čarlsa? Kako je samo mogla da
bude toliko nepromišljena?
— Pusti me da ti pomognem da se svučeš, draga — reče ponizno. — I ja ću ti
istrljati glavu.
— Ostavi me — reče Skarlet skamenjena lica. I Melani sva u suzama
samoprekora izlete iz sobe ostavljajući Skarlet bez suza da legne u krevet.
Učini joj se da više neće moći da živi pod istim krovom sa ženom koja nosi
Ašlijevo dete pod srcem, pomisli da ode kući na Taru, zavičaju kome i pripada. Nije
videla načina da i dalje gleda u Melani a da ova ne pročita tajnu na njenom licu. I
idućeg jutra ustade sa čvrstom namerom da pakuje stvari odmah posle doručka. Ali,
dok su sedele za stolom sve tri, Skarlet ćutljiva, tetka Piti zbunjena a Melani
pokunjena, stiže depeša.
To je Ašlijev posilni Mojsije javljao Melani:
» Tražio svuda, ali ga nisam mogao naći. Treba li da dođem?«
Nijedna nije znala šta to treba da znači, ali se tri žene zgledaše s užasom i Skarlet
zaboravi svoje misli o odlasku. Ne završivši doručak one se odvezoše da telegrafišu
Ašlijevom pukovniku, ali ih je na pošti već čekao od njega telegram: » Žalim što vas
moram izvestiti da je major Vilks nestao pre tri dana prilikom izviđanja. Mi ćemo
vas obaveštavati« .
Bio je to užasan povratak kući: tetka Pitipat plače u maramicu, Melani sedi
uspravna i bleda, a Skarlet zapanjena u uglu kola. Čim stigoše kući Skarlet se posrćući
pope uz stepenice u svoju spavaću sobu i zgrabivši brojanice sa stola spusti se na
kolena i pokuša da moli. Ali joj molitve nisu dolazile u pamet. Obuzimao ju je samo
ogroman strah, neko saznanje da je gospod okrenuo lice od nje grešne. Voli
oženjenog čoveka i pokušava da ga otme od zakonite žene, i bog je evo kažnjava
ubijajući njega. Želela je da moli, ali nije mogla da podigne oči k nebu. Želela je da
plače, ali joj suze nisu dolazile. Kao da su joj plavile grudi neke vrele suze koje ne
mogu da se preliju napolje.
Vrata na njenoj sobi se otvoriše i uđe Melani. Lice joj beše bledo kao od hartije,
uokvireno tamnom kosom, a oči joj benu širom otvorene kao u deteta izgubljenog u
mraku.
— Skarlet — reče ona, pružajući ruke. — Moraš da mi oprostiš ono što sam juče
rekla, jer ti si mi sada sve što imam. O, Skarlet, ja znam da je moj Ašli mrtav.
Ona se baci u Skarletino naručje uz jecaje iz svojih malih grudi, i one se nekako
nađoše na krevetu držeći se čvrsto jedna uz drugu. Skarlet je takođe plakala
pritiskujući čvrsto svoju glavu o Melaninu tako da su suzama kvasile jedna drugoj
lice. Bolno je to plakati, ali ne tako bolno kao ne moći plakati. Ašli je mrtav... mrtav,
mislila je ona, i to sam ga ja ubila svojom grešnom ljubavi. Ona ponovo zajeca, a
Melani osećajući nekako utehu u njenim suzama obavi joj ruke oko vrata.
— Bar — šapnu ona — bar imam od njega bebu. A ja? — pomisli Skarlet, suviše
nesrećna da bi osećala nešto tako ništavno kao što je ljubomora. — » Meni nije
ostalo ništa osim onog izraza njegovog lica kad se rastajao od mene.«
Prvi izveštaj beše: » Nestao — verovatno poginuo« , i tako iziđe na spisku. Melani
posla pukovniku Slounu dvanaestak depeša i najzad stiže od njega pismo puno
saučešća koje je objašnjavalo da je Ašli krenuo sa patrolom u izviđanje i da se nisu
vratili. Bilo je izveštaja o lakom čarkanju pred redovima Jenkija, a Mojsije, lud od
bola, stavio je život na kocku da nađe Ašlijevo telo, ali nije našao ništa. Melani mu,
sada čudno mirna, posla depešom novac i poziv da dođe kući.
Ali, kada se na listi pojavi: » Nestao — verovatno zarobljen« , radost i nada
ogrejaše kuću. Melani se nije dala odvući iz ureda za depeše i dočekivala je svaki voz
nadajući se pismu. Nije joj bilo dobro, jer se njena trudnoća ispoljavala na vrlo
neprijatne načine, ali ona nije hteia da sluša savete doktora Mida i da ostane u
krevetu. Stekla je neku grozničavu energiju i nije nikako pristajala da miruje, a noću
dugo pošto bi legla u krevet Skarlet je čula njene korake po podu u susednoj sobi.
Jednog dana nju doveze iz varoši uplašeni čika Petar uz pomoć Reta Batlera.
Pozlilo joj je u telegrafu i Ret našavši se u blizini i primetivši stvar doprati je do kuće.
Poneo ju je uz stepenice u njenu spavaću sobu, i dok su se uplašeni ukućani rastrčali
po tople cigle, ćebad i viski on ju je nameštao na jastuku njenog kreveta.
— Gospođo Vilks — zapita on strogo — vi ste izgleda na putu da dobijete bebu?
Da Melani nije bila tako slaba, tako bolesna i tako nesrećna ona bi propala u
zemlju na to pitanje. Čak i pred ženama ona se ustručavala da pominje svoje stanje,
dok su joj posete doktora Mida bile užasne. A da moža čovek, naročito Ret Batler, da
joj postavi takvo pitanje — to se nije moglo ni zamisliti. Ali ležeći ovako slaba i
izgubljena u krevetu samo je mogla da klimne glavom. A pošto je već potvrdila, nije
joj izgledalo tako strašno jer je on izgledao tako ljubazan i brižan.
— Onda morate bolje da se čuvate. Ovo trčanje i zamaranje neće vam pomoći,
a može da naškodi bebi. Ako mi dozvoljavate, gospođo Vilks, ja ću upotrebiti izvestan
uticaj koji imam u Vašingtonu da doznamo za sudbinu gospodina Vilksa. Ako je
zarobljen on će biti na listi Federalaca, a ako nije... pa sve je bolje nego neizvesnost.
Aii mi prvo morate obećati da ćete voditi računa o sebi ili ja, bogami, neću ni
prstom mrdnuti.
— O, vi ste zaista ljubazni — uzviknu Melani. — Kako mogu ljudi da govore onako
strašne stvari o vama?
Tada najednom poče da plače setivši se da je ovo što je rekla neučtivo, a takođe i
na pomisao da ona razgovor o svome stanju vodi sa jednim muškarcem. I Skarlet,
doletevši uz stepenice sa toplom ciglom zavijenom u flanel, nađe Reta kako tapše
njenu ruku.
On zaista ispuni obećanje. Nikad se nije doznalo za kakvu je to uzicu povukao.
Bojali su se da pitaju, jer bi se mogla pokazati njegova suviše bliska veza sa Jenkima.
Pre no što prođe mesec dana on dobi željenu vest koja ih u prvi mah obradova ali im
kasnije unese oštru uznemirenost u srca.
Dakle, Ašli nije mrtav. On je samo ranjen i zarobljen i, kako izveštaji govore,
nalazi se u Rok Ajlendu, zarobljeničkom logoru u Ilinoisu. U trenutku prve radosti
mogle su samo da se raduju što je živ. Ali kad im se poče vraćati prisebnost one se
zgledaše i rekoše: » Rok Ajlend!« , istim tonom kao da su rekle » u paklu« . Jer kao što
je Andersonvil bio strah i trepet za Severnjake, Rok Ajlend je unosio užas u srca
Južnjaka čiji su rođaci bili tamo zatvoreni.
Kada je ono Linkoln odbio da izvrši zamenjivanje zarobljenika verujući da će se
rat pre završiti ako Konfederaciji natovari na leđa ishranu i čuvanje Unijinih
zarobljenika, u Andersonvilu je bilo plavih koporana na hiljade. Konfederacija je i
za svoje vlastite bolesnike i ranjenike imala mršave obroke, a lekove i zavoje nije
imala gotovo nikako, te su slabo šta imali da podele sa zarobljenicima. Hranili su
zarobljenike onim što su jeli vojnici na frontu: masnom svinjetinom i suvim
graškom. Na toj dijeti Jenki su umirali kao muve, ponekad i po stotinu na dan.
Razljućeni ovakvim izveštajem Severnjaci su pribegli grubljem postupanju sa
zarobljenicima Konfederacije, a nigde prilike nisu bile gore nego na Rok Ajlendu.
Hrana je bila mršava, na tri čoveka dolazilo je po jedno ćebe, besnele su boginje,
zapaljenje pluća i vrućica, tako da je to mesto dobilo naziv » kugina kuća« . Tri
četvrtine ljudi poslatih tamo nije se vratilo živo.
A Ašli je, eto, na tom strašnom mestu. Ašli je živ ali ranjen i na Rok Ajlendu, a
sneg u ono vreme kad je on bio tamo bačen mora da je bio dubok u Ilinoisu. Da
možda nije umro od rane od vremena kad je Ret primio vesti o njemu? Možda je
pokošen boginjama? Možda je u bunilu od zapaljenja pluća, a nema ćebe da se
pokrije? ...
— O, kapetane Batlere, zar nema načina... zar ne biste mogli da upotrebite svoj
uticaj da se on zameni? — uzviknu Melani.
— Gospodin Linkoln, milostiv i pravedan, koji proliva suze nad pet dečaka gospođe
Biksbi, nema suza da prolije nad hiljadama Jenkija koji umiru u Andersonvilu —
reče Ret i osmehnu se. — Mari on ako i svi pomru. Naredba je naredba. Nema
zamenjivanja.
Nisam ... vam dosad rekao, gospođo Vilks, da je vaš muž imao prilike da iziđe
odande, ali je odbio.
— O, nije moguće — povika Melani ne verujući.
— Bogami, jeste. Jenki regrutuju ljude za službu u pozadini, to jest borbu protiv
Indijanaca, i regrutuju naročito među zarobljenicima Konfederacije. Bilo koji od
zarobljenika koji bi pristao da se zakune na vernost i da stupi u tu službu na dve godine
biće oslobođen i poslan na Zapad.
— O, kako je mogao da odbije? — uzviknu Skarlet.
— Zašto se nije zakleo, pa onda dezertirao i došao kući čim ga puste iz zatvora?
Melani se okrenu prema njoj besno.
— Kako možeš i pomisliti da bi on tako nešto mogao da učini? Prvo da izda
Konfederaciju polažući tu prljavu zakletvu, pa da onda prekrši reč datu Jenkima.
Više bih volela da čujem da je umro na Rok Ajlendu nego da je položio takvu
zakletvu. Ponosiću se njime ako umre u ropstvu, ali ako ovo drugo učini neću ga
nikad više pogledati u lice. Nikad! Naravno da je odbio!
Dok je Skarlet pratila Reta do vrata zapita ozlojeđeno: — Da ste vi na njegovom
mestu zar se ne biste upisali kod Jenkija da se spasete sa onog mesta, a onda
dezertirali.
— Naravno — reče Ret, i pokaza zube ispod brkova.
— A zašto to Ašli nije učinio?
— E, on je džentlmen — reče Ret, i Skarlet se začudi da je moguće uneti u ovakvu
jednu reč toliko cinizma i preziranja.
TREĆI DEO
XVII
Stiže maj 1864, vreo i sušan maj koji sparušava cvetove još u pupoljcima, i Jenki
se pod generalom Šermanom opet nađoše u Džordžiji, više Daltona, na sto miija
severozapadno od Atlante. Govorilo se da će doći do velike bitke blizu granice
između Džordžije i Tenesija. Jenki su se koncentrisali za napad na Zapadnu i
Atlantsku železnicu, liniju koja je spajala Atlantu sa Tenesijem i Zapadom, na istu
onu liniju kojom su trupe Južnjaka jurile da izvojuju pobedu kod Čikamauge.
Ali Atlanta najvećim delom nije bila uzbuđena izgledom na bitku blizu Daltona.
Mesto na kome su se Jenki gomilali bilo je svega nekoliko milja na jugoistoku od
bojišta Čikamauge. Bili su jednom odbijeni kada su hteli da se probiju kroz planinske
prolaze ove oblasti, pa će biti odbijeni i drugi put. Znala je Atlanta, kao i cela
Džordžija, da je njihova država isuviše važna za Konfederaciju da bi general
Džonston dozvolio Jenkima da se duže zadrže u njenim granicama. Stari Džo i
njegova vojska neće nikako dozvoliti da Jenki pođu na Jug dalje od Daltona, jer je
isuviše mnogo zavisilo od pitanja hoće li Džordžija moći da nesmetano živi. Ova još
neopustošena zemlja bila je žitnica, tvornica mašina i stovarište rezervi
Konfederacije. Najveći deo baruta i oružja, pamuka i vunenih stvari proizvodila je
ona. Između Atlante i Daltona leži grad Rim sa svojom livnicom topova i drugim
industrijama, dok južno od Ričmonda leže Itovah i Alatuna sa najvećim topionicama
čelika. A u Atlanti ne samo da su fabrike revolvera, sedla, šatora i municije, nego su
tu i najjači parni mlinovi na Jugu, radionice i skladišta najglavnijih pruga i ogromne
bolnice. U Atlanti je raskrsnica četiri pruge od kojih zavisi opstanak Konfederacije.
Zbog svega ovog niko se nije osobito zabrinjavao. Najzad, Dalton je vrlo daleko,
blizu granice prema Tenesiju. Tri godine vodile su se borbe u Tenesiju i ljudi su se
navikli na misao da je ova zemlja udaljeno bojište, daleko skoro kao Virdžinija ili
reka Misisipi. A što je najglavnije između Atlante i Jenkija nalazi se stari Džo sa
svojim ljudima, a svako zna da posle generala Lija nema većeg generala nego što je
Džonston, sad pošto je Stonvol Džekson mrtav.
Jedne tople majske večeri na tremu kuće tetke Piti doktor Mid je najbolje izrazio
opšte mišljenje o toj stvari, kada je rekao da Atlanta nema razloga da se boji jer
general Džonston stoji na planinama kao gvozdeni bedem. Oni oko njega slušali su ga
zabavljeni svako svojim osećanjima, jer je svako od onih koji su se tu njihali sedeći
u bledom sutonu i gledajući prve svice tog proleća kako čarobno lete kroz sumrak
imao po neku svoju brigu. Gospođa Mid držala je Filovu ruku i mislila da doktor ima
pravo. Ona je znala da će Fil morati da ide u vojsku ako bi se rat bliže primakao.
Njemu je već šesnaest godina i služi u Domaćoj gardi. Fani Elsing, posle Getisburga
bleda i praznih očiju, trudila se da otera iz glave mučnu sliku koja je za ovih nekoliko
prošlih meseci već provrtela put kroz njen zamoreni duh: poručnik Dalas Mek Ljur
umire na truckavim volovskim kolima na kiši pri dugom strašnom povlačenju u
Merilend.
Kapetana Keri Ašberna bolela je osakaćena ruka, a uz to beše potišten od pomisli
da je njegovo udvaranje Skarleti na mrtvoj tački. Primetio je da to traje od vesti o
zarobljavanju Ašlija Vilksa, mada ova dva događaja nije dovodio u vezu. Skarlet je
gorko, bolno razmišljala: » Mora da je već mrtav, jer bismo inače čuli nešto o
njemu« . Melani je opet prigušivala navale straha koje su je satima mučile i govorila
sama sebi: » Ne može biti da je mrtav. Ja bih to znala... ja bih osetila da je mrtav« .
Ret Batler je udobno sedeo u senci, noge nehatno prebačene preko noge, dok je
njegovo nežno lice bilo neispisana hartija. U njegovom naručju spavao je Veid sa
oglodanim jadcem u maloj ruci. Skarlet je Veidu dozvoljavala da ostane duže sa
starijima kada bi Ret bio prisutan, jer ga je dete volelo, a što je najčudnije, i on dete.
Obično bi prisustvo deteta uznemiravalo Skarlet, ali se u rukama Reta ono uvek dobro
ponašalo. Što se tiče tetke Piti, ona je uzrujano pokušavala da uguši štucanje jer je
petao koga su imali za večeru bio prilično mator i žilav.
Tog jutra tetka Piti je došla do tužnog zaključka da je daleko čovečnije zaklati ovog
veterana nego ga pustiti da umre od starosti i tuge za svojim haremom koji je
pojeden davno pre njegove smrti. On je danima skitao po praznom dvorištu, suviše
neraspoložen da bi kukurikao. Pošto mu je čika Petar zavrnuo šiju, tetku Piti poče da
muči savest pri pomisli da će ga oni sebično pojesti u porodičnom krugu dok mnogi
njihovi prijatelji nisu okusili piletine već nedeljama, i ona predloži da pozovu i njih.
Melani, koja je bila već u petom mesecu trudnoće i nije već nedeljama izlazila u
društva niti primala goste, pobuni se na ovu pomisao. Ali je tetka Piti bila ovog puta
odlučna. Bilo bi to sebično od njih da petla pojedu sami, a Melani bi mogla da
podigne malo više pojas svoje suknje i niko neće ništa primetiti, tim pre što su joj
grudi ionako ravne.
— O, tetkice, meni ne treba niko kad je Ašli...
— To nije isto kao da je Ašli... kao da je preminuo — reče tetka Piti drhtavim
glasom, jer je u dnu srca biia sigurna da je Ašli mrtav. — On je živ isto koliko i ti, a
tebi će malo društvo dobro činiti. Nameravam da pozovem i Fani Elsing. Gospođa
Elsing me je molila da pokušam da je razvedrim i da je izvedem u društvo...
— Ali, tetkice, surovo je nagoniti je na to kad je siroti Dalas tako skoro poginuo ...
— Ako se još budeš sa mnom prepirala, Meli, ja ću zaplakati od muke. Jesam li ja
tvoja tetka ili nisam, i ja znam šta radim. A ja želim danas društvo.
Tako je tetka Piti izvojevala svoje društvo, a u poslednjem trenutku stiže gost koga
je najmanje očekivala ili želela. Baš kad je miris pečenog petla počeo da se siri po
kući, Ret Batler, na povratku sa jednog od svojih tajanstvenih putovanja, zakuca na
vrata sa velikom kutijom bonbona zamotanom u čipkastu hartiju pod miškom i usta
punih dvosmislenih komplimenata za nju. Nije joj ništa preostalo nego da ga pozove
da ostane, mada je tetka Piti vrlo dobro znala koliko ga vole doktor i gospođa Mid i
kako je oštra Fani sa ljudima koji nisu u uniformi. Ni Midovi ni Elsingovi ne bi sa
njim razgovarali na ulici, ali ovako u kući prijatelja morali su, naravno, da budu
prema njemu učtivi. Osim toga on je sada bio više nego ikad pod zaštitom nežne
Melani. Otkako je on posredovao da bi pribavio vesti o Ašliju ona je javno objavila
da je njen dom za njega uvek otvoren dogod je živ i ma šta o njemu govorili ostali
ljudi.
Tetka Piti se umiri kad vide da je Ret u svom najboljem raspoloženju. Posvetio se
Fani sa simpatičnim uvažavanjem, tako da se ona čak smešila na njega i obed je
tekao mirno. Bila je to kraljevska gozba. Keri Ašbero je doneo nešto čaja koji je
našao u rancu jednog zarobljenog Jenkija na putu za Andersonvil i svako je dobio po
šolju koja je pomalo mirisala na duvan. Svako je dobio po parče žilave matore živine
i uz to odgovarajuću količinu žitne kaše začinjene crnim lukom, lonče suvog graška i
dosta pirinča sa sokom koji je bio prilično vodnjikav jer nije bilo dovoljno brašna da
se napravi gušći. Na kraju su imali kolač od slatkih krompira, a za njim Retove
bonbone. Kad Ret izvadi i prave Havana cigare za gospodu da zapale uz čašu vina od
kupina svi su složno mislili da je to prava Lukulova gozba.
Kad se gospoda vratiše u društvo dama na tremu razgovor pređe na rat. Razgovor
se uvek navraćao na rat — ponekad tužan razgovor, ponekad veseo, ali stalno o ratu.
Ratni romani, ratna venčanja, umiranje u bolnici i na bojištu, događaji u logoru, u
bici, na maršu, junaštvo, kukavičluk, šala, tuga, oskudica i nada. I uvek, uvek nada.
Čvrsta nada, nepokolebana i pored svih poraza od prošlog leta.
Kad kapetan Ašbern objavi da je molio i da mu je odobren prelaz iz Atlante u
vojsku u Daltonu, gospođe posmatrahu njegovu osakaćenu ruku i prikriše svoje
ponosno uzbuđenje izjavom da mu one neće dati da ide jer ko će onda biti njihov
kavaljer.
Mladi Keri izgledaše zbunjen i zadovoljan što čuje takve izjave od staloženih
gospođa i starih devojaka kao što su gđe Mid i Melani, tetka Piti i Fani, pa se trudio da
se nada da i Skarlet stvarno to misli.
— Ta šta, on će se vratiti kroz kratko vreme — reče doktor obgrlivši jednom
rukom Kerija oko ramena.
— Biće još samo jedna kratka čarka pa će Jenki zagrepsti natrag u Tenesi. A kad
tamo dođu general Forest će se već postarati za njih. Vas gospođe ne treba da brine
to što su Jenki tako blizu, jer vojska generala Džonstona stoji u planinama kao
gvozdeni bedem. Da, kao gvozdeni bedem — ponovi on, uživajući u toj frazi. —
Šerman neće nikad proći. Neće nikad izbaciti iz sedla staroga Džoa!
Gospođe su se smeškale s odobravanjem, jer je i najbeznačajnija njegova izjava
smatrana za nepobitnu istinu. Najzad, ljudi razumeju te stvari mnogo bolje nego
žene, pa ako on kaže da je general Džonston gvozdeni bedem onda mora da je tako.
Samo Ret progovori. On je ćutao stalno posle večere i sedeo u sumraku slušajući
razgovor o ratu sa ironičnim osmehom, držeći zaspala dete u krilu.
— Meni se čini da postoji neka vest kako Šerman ima preko sto hiljada ljudi sad
kad su mu stigla pojaćanja?
Doktor mu odgovori kratko. On se morao jako savlađivati još od prvog trenutka kad
je došao i video da će za večerom morati da bude u društvu sa čovekom koga lako od
srca mrzi. Samo ga je poštovanje prema mis Pitipat i činjenica što se pod tim
krovom nalazi kao gost bila sprečila da mu ne pokaže svoja osećanja malo osetnije.
— Pa šta onda, gospodine? — obrecnu se doktor mesto odgovora.
— Meni se čini da kapetan Ašbern maločas reče da general Džonston ima svega
nekih četrdeset hiljada, računajući tu i dezertere kojima je poslednja pobeda dala
hrabrosti da se vrate.
— Gospodine, ne postoje nikakvi dezerteri u vojsci Konfederacije! — viknu ljutito
gđa Mid.
— Molim da izvinite — reče Ret s podrugljivom poniznošću. — Mislio sam na one
hiljade ljudi na odsustvu koji su zaboravili da se vrate u svoje pukove i na one koji su
već pre šest meseci bili prezdravili od rana ali koji su još kod kuće i idu za svojim
svakodnevnim poslovima i svršavaju prolećno oranje.
Oči su mu svetlele, a gđa Mid se ujede za usnu od besa. Skarlet je imala volju da
prsne u smeh zbog njenog poraza, jer je Ret beše žestoko pogodio. Postojale su
stotine ljudi koji su se krili po baruštinama i planinama i prkosili svim naporima vlasti
da ih pošalju natrag na front. To su bili oni koji su proglasili da je to » rat bogataša, a
ne rat siromaha« i da im je dosta svega toga. Ali su mnogo znatniji po broju bili oni
koji su se na četnim spiskovima vodili kao dezerteri a nisu imali nameru da uvek
ostanu kao takvi. To su bili oni koji su uzalud čekali po tri godine na odsustvo, a od
kuće su neprestano dobijali slabo pismena pisma u kojima je stajalo: » Gladni
smo!« , » Ove godine neće biti žetve, nema ko da poore. Gladni smo!« , » Komisija
je uzela prasad, a od tebe nismo dobili para već toliko meseci! Jedemo samo suv
grašak« .
I taj hor je neprestano sve neodoljivije i glasnije zapevao: » Gladni smo, tvoja
žena, tvoja dečica, tvoji roditelji. Kad će se to svršiti? Kad ćeš doći kući? Gladni
smo, gladni!« Kad se u proređenoj vojsci prestade sa davanjem odsustva, vojnici
stadoše ići kućama i bez odsustva, da pooru zemlju, da poseju useve, poprave kuće i
podignu ograde. Kad bi pukovski oficiri, koji su shvatili položaj, videli da im predstoji
uskoro teška borba, pisali su svojim vojnicima i pozivali ih da se vrate u puk, a da ih
niko neće ništa pitati. Ljudi su se obično vraćali kad bi videli da će se glad na domu
moći da odstrani još za koji mesec. Na » odsustva radi oranja« nije se gledalo istim
očima kao na dezertiranje pred licem neprijatelja, ali su i ona ipak slabila vojsku.
Dr Mid žurno pređe preko nelagodnog ćutanja i reče hladnim glasom:
— Kapetane Batlere, razlika u broju između naše vojske i vojske Jenkija nije nikad
bila od značaja. Jedan vojnik Konfederacije vredi koliko tuce Jenkija.
Gospođe klimnuše glavama. To je svakome bilo poznato.
— To je bilo tačno na početku rata — reče Ret. — Možda je i sad tačno ako vojnik
Konfederacije ima metaka za pušku, obuću na nogama i hrane u želucu. A, kapetane
Ašbern, je li tako?
Glas mu je još bio blag i pun neke naročite poniznosti. Keri Ašbern je bio u
neprilici, jer je bilo jasno da ni on ne voli nimalo Reta. On bi drage volje držao
stranu doktoru, ali nije mogao da laže. I razlog iz koga je on tražio da bude prebačen
na front i pored svoje sakate ruke ležao je u tome što je on shvatao ozbiljnost
položaja bolje nego građansko stanovništvo. Bilo je još mnogo drugih ljudi koji su
nabadali drvenim nogama, imali samo po jedno oko, bili bez prsta na ruci, bez jedne
ruke, pa su mirno tražili da budu premešteni iz intendature, sa dužnosti u bolnicama,
iz železničke i poštanske službe i da se vrate u svoje boračke jedinice. Znali su da
starome Džou treba i poslednji čovek.
On ne reče ništa, a dr Mid zagrme, jer beše izgubio strpljenje:
— Naši su se ljudi već i dosad borili bez obuće i tirane odnoseći pobede, pa će se i
opet boriti i pobeđivati. Ja vam kažem da se general Džonston ne može izbaciti.
Nepristupačne planine su oduvek bile utočište i neosvojive tvrđave pred navalama
neprijatelja. Setite se Termopila.
Skarlet se strašno mučila da se seti, ali reč Termopile nije za nju značila ništa.
— Izginuli su svi do poslednjeg čoveka kod Termopila, zar ne, doktore? — pitao je
Ret, a usne su mu poigravale od uzdržanog smeha.
— Mislite li vi to da vređate, mladi čoveče?
— Doktore, molim vas izvinite. Vi ste me pogrešno razumeli. Ja sam samo tražio
obaveštenje. Znate, ja se slabo sećam stare istorije.
— Ako je potrebno naša će vojska i izginuti do poslednjeg čoveka, ali neće
dopustiti da Jenki prodru dalje u Džordžiju — uzviknu doktor. — Ali, to neće biti! Oni
će ih izbaciti iz Džordžije posle prve bitke.
Tetka Pitipat ustade žurno i zamoli Skarlet da im otpeva neku pesmu uz pratnju
klavira. Videla je da razgovor naglo zalazi u duboke i uzburkane vode. Ona je vrlo
dobro znala da će biti muke ako bude pozvala Reta na večeru. Uvek je bilo muke kad
je on bio u društvu, ali ona nije nikad mogla da razume kako je to počinjalo. Bože
blagi! Šta li Skarlet nalazi u tome čoveku? I kako može Meli da ga brani? Kad Skarlet
pođe poslušno u salon na tremu zavlada ćutanje, ćutanje koje je bilo puno
negodovanja prema Retu. Kako neko ko ima srca može sumnjati u nepobedivost
generala Džonstona i njegove vojske? Verovanje je sveta dužnost. A oni koji su toliki
izdajnici da ne veruju trebalo bi bar da imaju toliko pristojnosti pa da ćute.
Skarlet udari nekoliko akorda, pa zatim njen glas dopre iz salona do njih, slatko,
setno u rečima omiljene pesme:
» Nečiji dragi stiže jednog dana,
U bolničku sobu okrečenu belo,
Gde u gužvi leže, sve telo uz telo,
Mrtvaci i samrtnici puni rana.
Nečiji se dragi sa smrću hrabro rve,
Iz oka mu zadnji još svetluca zrak
Od čitavog sjaja mladosti mu prve,
Da potone i on brzo u grobni mrak.«
» Umrljane i mokre vitice mu zlatne« , podrhtavao je Skarletin nesiguran sopran,
a Fani se podiže upola i reče iznemoglim, prigušenim glasom: » Pevajte nešto
drugo!«
Klavir odjednom zaćuta, jer je Skarlet bila obuzeta iznenađenjem i zabunom.
Onda žurno i nepromišljeno udari početne tonove pesme » Sive dolame« , pa zastade
sa diskordom jer se seti kako je i to tužna pesma. Klavir opet ućuta, jer ona prosto
nije znala šta će. Sve pesme govore o smrti, rastanku i tuzi.
Ret brzo ustade, stavi Veida u krilo mis Fani, pa ode u salon.
— Svirajte: » Moj stari dom u Kentakiju« {12}, podseti je on mirno, i Skarlet sva
srećna započe tu pesmu. Njenom pevanju se pridruži i Retov odličan bas i već kad
pređoše na drugu strofu oni na tremu stadoše ugodnije disati, iako u stvari ni to nije
bila baš bogzna kako vesela pesma.
Predskazanje doktora Mida se obistini — u izvesnoj meri. Džonston se stvarno
odupre kao gvozdeni bedem u planinama iznad Daltona, na sto milja od njega. On se
držao tako čvrsto i tako se ogorčeno odupirao Šermanovom nastojanju da pređe
dolinu prema Atlanti, da se najzad Jenki povukoše i počeše savetovati između sebe.
Pošto nisu mogli probiti sive redove direktnim napadom, oni pod zaštitom mraka
obiđoše u polukrug kroz planinske klance nadajući se da će iznenaditi Džonstona s
leđa i preseći železničku vezu iza njega kod Resake, na petnaest milja ispod Daltona.
Pred tom opasnošću koja zapreti onim dragocenim dvostrukim šinama, vojska
Konfederacije napusti svoj očajnički branjene položaje iza stena pa se pri svetlosti
zvezda kratkim prečicama i forsiranim maršom uputi prema Resaki. Kad Jenki kao
rojevi navališe iz planina, vojska Južnjaka ih dočeka ukopana iza dobrih zaklona, sa
dobro maskiranim baterijama, sa sjajnim bajonetima, baš kao što su bili i kod
Daltona.
Kad ranjenici iz Daltona donese prve, šture vesti o povlačenju staroga Džoa
prema Resaki, Atlanta se iznenadi i malo uznemiri. Izgledalo je kao da se neki mali
oblačak, taman oblačak, beše pojavio na severozapadu, prvi oblak u jednoj letnjoj
oluji. Šta li to general smera kad pušta da Jenki prodru punih osamnaest milja dublje
u Džordžiju? Planine su prirodne tvrđave, to je i sam dr Mid rekao. Zašto stari Džo
nije tamo zadržao Jenkije?
Džonston se borio očajno kod Resake i opet je odbio Jenkije, ali Šerman, služeći se
istim zaobilaznim kretanjem, uputi svoju veliku vojsku u novom polukrugu, pređe
preko reke Ustanaule i opet udari na prugu u pozadini vojske Konfederacije. I opet
sivi redovi dobiše naređenje da brzo napuste svoje crvene rovove i idu da brane
železničku prugu. Iznemogli od nespavanja, iscrpeni maršom i borbom, krenuše oni
na drugi forsirani marš niz dolinu. Stigoše do varošice Kalhun, na šest milja niže od
Resake, pre Jenkija, ukopaše se i behu opet spremni da dočekaju Jenkije kad budu
stigli. Napad dođe, nastade žestoka borba i Jenki behu odbijeni. Vojska
Konfederacije je iznemoglo ležala na puškama i molila boga da može da predahne i
da se odmori. Ali, nije bilo odmora. Šerman je neumoljivo išao napred, korak po
korak, neprestano okretao vojsku oko njih u sve novim zaobilaznim pokretima i
primoravao ih na nova povlačenja u odbrani železničke pruge u pozadini.
Konfederirci su spavali idući, većim delom vremena isuviše umorni da bi mogli
misliti. Ali, kad su stvarno mislili oni su se oslanjali na staroga Džoa. Znali su da su u
povlačenju, ali su znali i da nisu tučeni. Oni samo nisu imali dovoljno ljudi da drže
rovove i da osujete Šermanova zaobilazne pokrete. Bili su u stanju da potuku, i tukli su
jenkije kad god su ovi hteli da stanu i da se bore. Ali nisu znali kako će se to
povlačenje završiti. Nego stari Džo zna šta radi i to je dovoljno za njih. On je
povlačenja izveo na majstorski način, jer su oni izgubili mali broj ljudi, a gubici
Jenkija u poginulim i ranjenim bili su visoki. Nisu bili izgubili ni jedna jedina kola, a
samo četiri topa. I nisu izgubili železničku prugu u svojoj pozadini, Šerman se nije bio
nje ni dotakao, pored svih svojih frontalnih napada, konjičkih juriša i bočnog
obilaženja.
Železnica! Još je bila njihova ta vitka, železna pruga što vijuga kroz sunčanu dolinu
prema Atlanti. Ljudi su legali da spavaju onde odakle su mogli da vide kako šine
svetlucaju pri sjaju zvezda. Padali su da umru, a poslednji prizor koji su gledale
njihove zbunjene oči bile su te šine što blistaju na nemilosrdnom suncu dok vrelina
treperi nad njima.
Dok su se oni povlačili kroz dolinu čitava vojska izbeglica se povlačila ispred njih.
Vlasnici plantaža i mali farmeri, bogati i siromasi, žene i deca, starci i samrtnici,
bogalji, ranjeni, žene pri kraju trudnoće, preplavili su drum prema Atlanti, na
vozovima, peške i na konjima i kolima do vrha natovarenim sanducima i
pokućanstvom. Na pet milja ispred vojske u povlačenju išle su izbeglice i zastajale
kod Resake, kod Kalhuna i Kingstona uvek u nadi da će čuti kako su Jenki oterani i da
se oni mogu vratiti svojim domovima. Ali, nije bilo izgleda za vraćanje tim suncem
obasjanim putem. Siva vojska je prolazila pored praznih domova, napuštenih farmi,
usamljenih kolibica vrata širom otvorenih. Ovde onde je bila ostala poneka
osamljena žena s malo poplašenih crnaca, i oni su izlazili na drum da pozdrave
vojnike, da žednima iznesu vedra puna vode, da previju rane i da sahrane mrtve u
svoja porodična groblja. Ali je sunčana dolina bila većinom pusta i tužna, a
nezbrinuta letina je stajala na suncem opaljenim poljima.
Opet napadnut s boka Džonston se povuče prema Adersvilu, pa prema Kasvilu, pa
zatim na jug prema Kartersvilu. A neprijatelj beše sad odmakao za pedeset pet
milja od Daltona. Kod Nju Houp Čerča, na petnaest milja još dalje tim vatreno
branjenim putem, sivi redovi se ukopaše za odlučan otpor. Plavi redovi su nastupali
neumitno, kao neka ogromna zmija koja se uvija, koluta i napada otrovnom snagom,
povlači svoje povređene delove, ali stalno ponovo napada. Kod Nju Houp Cerča su
bile vrlo ogorčene borbe, jedanaest dana neprekidnih borbi, a svaki je napad Jenkija
bio krvavo odbijen. Zatim Džonston, ponovo obuhvaćen s boka, povuče svoje
proređene redove još nekoliko milja dalje.
Broj mrtvih i ranjenih vojnika Konfederacije kod Nju Houp Čerča bio je vrlo
veliki. Ranjenici preplaviše Atlantu prepunim vozovima i varoš se zaprepasti. Nikad,
čak ni posle bitke kod Čikamauge, nije varoš videla tolike ranjenike. Bolnice behu
prepune, a ranjenici ležahu na podovima praznih radnji, na balama pamuka, po
magacinima za robu. I svaka gostionica, svaki pansion i privatni stan behu prepuni
ratnika. Tetka Piti dobi svoj deo, iako je dokazivala da je neobično i neprilično imati
tuđe ljude u kući kad je Melani u naročito delikatnom stanju te bi gledanje groznih
prizora moglo izazvati pobačaj. Ali Melani podiže malo više najviši obruč svog
krinolina da sakrije svoju punoću i ranjenici preplaviše kuću od crvenih opeka.
Nastade beskrajno kuvanje, podizanje, prevrtanje i hlađenje lepezom, beskonačni
časovi pranja i peglanja zavoja, češljanja lana, beskrajne noći kad se nije moglo
spavati zbog buncanja ljudi u bunilu u susednoj sobi. Najzad prepunjena varoš ne
beše više u stanju da primi nove ranjenike, te nove transporte poslaše u bolnice u
Makon i Augustu.
Ta poplava ranjenika koji su donosili protivrečne vesti i sve veći broj preplašenih
izbeglica koji su punili i inače prepunu varoš, podiže uzrujanost u Atlanti do vrhunca.
Onaj mali oblak na vidiku beše brzo porastao u ogroman, natušten olujni oblak, a
imao se i neki osećaj kao da iz njega bije pritajen i hladan vetar...
Niko još nije gubio veru u nepobedivost vojske, ali je svako, bar među građanima,
bio izgubio veru u generala. Nju Houp Čerč beše svega na trideset pet milja od
Atlante! General je dopustio da ga Jenki odgumu preko šezdeset pet milja za tri
nedelje! Zašto nije zadržavao Jenkije, umesto što se neprestano povlači? To je ludak,
i još nešto gore od ludaka! Ljudi s prosedim bradama u Domaćoj gardi i članovi
Narodne vojske, bezbedni u Atlanti, govorili su na sav glas kako bi oni bolje izveli tu
bitku i crtali su mape na stolnjacima samo da dokažu svoja tvrđenja. Kad mu se
redovi vojske behu sasvim proredili i kad bi primoran da se još i dalje povlači, on
zatraži od guvernera Brauna da mu uputi baš te sposobne ljude, ali se ti odredi nisu
mnogo brinuli. Na kraju krajeva, guverner se bio usprotivio Džefu Devisu kad ih je
on tražio, pa zašto bi popustio pred generalom Džonstonom.
Tući se i uzmicati! Tući se i uzmicati! Vojska Konfederacije se povukla preko
sedamdeset milja i za dvadeset pet dana borila se skoro svakoga dana. Sad je Nju
Houp Čerč bila iza sive vojske samo jedna uspomena u nizu maglovitih uspomena u
vrućini, prašini, gladovanju, iznurenosti, tapkanju po crvenim, izlokanim putevima,
šljapkanju kroz crveno blato, — povlači se, ukopavaj se, bori se — pa opet: povlači
se, ukopavaj se i bori se! Nju Houp Čerč bio je kao neki ružan san iz nekog drugog
života, a to isto postade i Big Senti, gde se oni okretoše i boriše protiv Jenkija kao
demoni. Ali ma da su se borili protiv Jenkija sve dok se polja ne bi zaplavila od
njihovih mrtvih i ranjenih, uvek su pristizali sve novi Jenki i uvek se ponavljalo ono
zlokobno jugoistočno povijanje plavih linija prema pozadini vojske Konfederacije,
prema železnici — i prema Atlanti!
Od mesta Big Senti iznurene i neispavane trupe povukoše se putem prema
planinama Keneso, blizu varošice Marijete, i tu se razviše u bojni luk dug deset
milja. Na strmim padinama planine iskopaše svoje rovove za strelce, a na
nepristupačnim visovima postaviše svoje baterije. Kupajući se u znoju, s kletvama i
psovkama na ustima, ljudi su vukli teške topove uz okomite padine, jer se ni mazge
nisu mogle uz njih popeti. Glasnici i ranjenici stigoše u Atlantu i dadoše poplašenom
varoškom stanovništvu utešne vesti. Visovi na Keneso planinama su neosvojivi. Tako
isto i Pajn Maunten i Lost Maunten nedaleko odande, koje su bile tako isto utvrđene.
Jenki neće moći izbaciti ljude staroga Džoa, a teško da će ih moći i bočno obići, jer
sad baterije sa planinskih vrhova gospodare svima drumovima nadaleko. Atlanta
stade disati lakše, ali...
Planine Keneso behu svega dvadeset i dve milje udaljene od njih!
Onoga dana kad prvi ranjenici stigoše sa planine Keneso kola gđe Merivedar behu
pred kućom tetke Piti u neobično doba, već u sedam sati izjutra, a crni čika Levi javi
gore da se Skarlet mora odmah obući i doći u bolnicu. Fani Elsing i gospođa Boneli,
rano probuđene iz sna, zevahu na zadnjim sedištima, a Mami porodice Elsing sedela
je neraspoložena na boku s korpom sveže opranih zavoja u krilu. Skarlet pođe preko
volje, jer je igrala do zore prošle noći na zabavi Domaće garde te su joj noge bile
umorne. Proklinjala je u sebi i preduzimljivu i neumornu gđu Merivedar, i ranjenike,
i čitavu Južnu Konfederaciju, dok ju je Prisi zakopčavala u njenu najstariju i
najiznošeniju cicanu haljinu koju je upotrebljavala za rad u bolnici. Pošto je na brzu
ruku sručila u sebe gorku mešavinu od istucanog žita i suvih slatkih krompira, što je
tada važilo kao kafa, ona pođe napolje da se pridruži devojkama.
Njoj je bilo dosta toga rada u bolnicama. Odmah će, toga istog dana, reči gđi
Merivedar kako joj je Elen pisala da dođe u posetu. Ali joj to nije ništa pomoglo, jer
je ta uvažena gospođa s rukavima zasukanim do lakata i celom svojom snažnom
pojavom umotanom u ogromnu kecelju samo oštro pogleda i reče: » Da nisam više
čula takve ludosti od tebe, Skarlet Hamilton! Ja ću još danas pisati tvojoj majci i reči
ću joj koliko si nam ti potrebna, a ona će, uverena sam, to razumeti i pustiti te da
ostaneš. A sad navuci svoju kecelju pa trči tamo doktoru Midu. Njemu je potreban
neko ko će mu pomoći pri previjanju.
— O, bože! — uzdahnu Skarlet sumorno — pa to je baš ono što ne valja. Majka će
me pustiti da ostanem ovde, a ja ću umreti ako budem morala da još dugo podnosim
ovaj smrad. Volela bih da sam stara gospođa i da mogu da se izvičem na mlađe,
mesto da stalno trpim nečije gunđanje — i da mogu da kažem takvim starim
pakosnicama da idu bestraga!
Da, bila je sita bolnice, odvratnog zadaha, vašiju, bolova, neopranih tela. Ako je
ikad u tome negovanju bolesnika i bilo neke novine i romantičnosti, to je još pre
godinu dana iščezlo. A uz to, ti ljudi ranjeni u povlačenju nisu više bili onako
privlačni kao oni pre. Oni nisu pokazivali ni najmanje interesovanje za nju i imali su
malo što da kažu, osim: » Kako ide bitka? Šta Stari Džo sad radi? Veoma je vešt
čovek, taj Stari Džo!« ... Njoj se taj Stari Džo nije činio baš tako vešt čovek! Pustio
je Jenkije da prodru osamdeset osam milja u Džordžiju, i to je sve. Ne, nisu ti
ranjenici bili baš nimalo primamljivi. A uz to su mnogi umirali, umirali brzo, tiho,
pošto su imali malo otporne snage da se bore protiv trovanja krvi, gangrene, vrućice,
zapaljenja pluća koje su bili navukli pre nego što su i stigli do Atlante i lekarske
pomoći.
Dan beše vreo i muve su uletale kroz otvorene prozore u rojevima, debele lenje
muve, opasnije po duh ljudi nego telesne muke. Plima zadaha i patnji neprestano se
dizala oko nje. Kroz njen sveže uštirkan bolnički kaput probijao je znoj dok je išla za
doktorom Midom sa lavorom u rukama.
Uvek bi je spopala muka dok bi stajala uz doktora, trudeći se da ne povraća dok bi
on sjajnim nožem sekao umrtvljeno meso. I kakva strahota u tim neprestanim
kricima koji dopiru iz sale za operacije gde su se neprestano izvodile amputacije. Pa
ono mučno bespomoćno osećanje sažaljenja na prizor zategnutih, bledih lica onih
unakaženih ljudi dok čekaju na doktora da stigne do njih, ljudi čije su uši pune
krikova, ljudi koji čekaju na strašne reči: » Žao mi je, mladiću, ali, ruka će morati da
ide. Da, da, znam ja to, ali, pogledaj, vidi one crvene pruge! Moraćemo da
sečemo« .
Hloroform je u to vreme bio tako redak da se upotrebljavao samo za najteže
amputacije, a opijum je bio skupocena stvar koja se upotrebljavala samo da olakša
umiranje samrtnicima, a ne bolove živima. Kinina i joda nije bilo uopšte. Da,
Skarleti je bilo dosta svega toga, i toga jutra ona zažali što ne može i ona kao Melani
da se izgovori svojom trudnoćom. To je, izgleda, bilo jedino izvinjenje koje je
oslobađalo od bolničarske dužnosti u te dane.
Čim dođe podne ona skide kecelju i pobeže iz bolnice dok je gospođa Merivedar
pisala pismo nekom nepismenom gorštaku. Osećala je da to prosto više ne može da
podnosi. Bio je to za nju pravi kuluk, a znala je da će biti dovoljno posla kada u podne
stigne voz sa ranjenicima da je zadrže u bolnici sve do noći, tako da možda ne bi
imala vremena ni da jede.
Pošla je žurno u pravcu malih blokova kuća Breskvine ulice, udišući nezagađen
vazduh uzdasima dubokim koliko je dopuštao njen tesno pritegnuti steznik. Zastala je
na uglu ne znajući kuda će dalje, stideći se da ide kući tetke Pitipat, ali rešena da se
ne vraća u bolnicu. Tada naiđe Ret u koiima.
— Izgledate kao ćerka nekog starinara — primeti on gledajući u njenu
prepravljenu cicanu haljinu promočenu znojem i ovde-onde poprskanu vodom iz
bolničkog lavora. Skarlet se zbuni i razljuti u isto vreme. Što on uvek mora da
primećuje kako su žene obučene, i zašto je toliko nepristojan da pravi primedbe o
njenoj slučajnoj neurednosti?
— Ne želim ni reči da čujem od vas. Iziđite, pomozite mi da uđem u kola i
odvezite me nekud gde me niko neće videti. Makar me obesili, neću da se vratim u
bolnicu. Na kraju krajeva, ja nisam pokrenula ovaj rat i ne vidim zašto bih baš ja
morala da radim dok ne padnem.
— Vi ste izdajnik naše Velike Borbe!
— Pa zar vi da mi to prebacite! Pomozite mi bolje da uđem u kola. Ne tiče me se
kuda ćete me odvesti.
On iskoči iz kola, i ona iznenada pomisli kako je lepo gledati čoveka koji je čitav,
kome ne nedostaje oko ili ruka i koji nije bled od muke ili žut od malarije, a koji
izgleda dobro uhranjen i zdrav. Bio je i lepo obučen. Njegov kaput i pantalone behu
od istog materijala i dobro su mu pristajali, umesto da vise na njemu u naborima ili
da budu suviše tesni da bi se u njima mogao kretati. Odelo je novo, nije iscepano
tako da se kroz rupe vidi golo prljavo meso i dlakave noge. Izgleda da se nimalo ne
brine o svetu oko sebe i da u sebi prkosi ovim danima kada su drugi ljudi tako
iznureni, zamišljeni, mračnih očiju. Njegovo mrko lice beše blago, a crvene usne,
zasečene oštro kao kod žena, otvoreno čulne, smejahu se bezbrižno dok joj je
pomagao da se popne u kola.
Pod dobro skrojenim odelom nadimahu se mišići njegovog krupnog tela dok je
sedao pored nje i kao uvek, nju gotovo udari osećanje njegove velike telesne snage.
Gledala je sa ushićenjem koje je zbunjivalo, gotovo plašilo, kako se njegova snažna
ramena kreću pod odelom. Njegovo telo izgledalo je tako žilavo i čvrsto kao i njegov
duh. Bio je on laka graciozna snaga, lenj kao panter koji se proteže na suncu, živ kao
panter koji skače i napada.
— Vi, mala varalice — reče on, terajući konje. — Igrate čitavu noć s vojnicima,
dajete im ruže i pantljike i pričate im kako ste spremni da umrete za našu Stvar, a
kada se od vas zatraži da previjete nekoliko rana, da ubijete nekoliko vašiju, vi se
žurno povlačite.
— Zar ne možete da pričate o nečem drugom i da vozite malo brže? Kakve sam
sreće, još će čiča Merivedar da iziđe iz svog dućana da me spazi i da posle priča
staroj dami... mislim gospođi Merivedar.
On lako dotače kobilu i ona zakasa oštro preko Fajv Pointsa i preko šina koje su
grad presecale po sredini. Voz sa ranjenicima već je bio stigao i nosači nosila
prenosili su ranjenike žurno u ambulantna i vojnička kola. Nikakvu grižu savesti nije
osećala Skarlet dok ih je gledala, već samo razdraganost što je uspela da pobegne.
— Već sam bolesna i umorna od te stare bolnice — reče ona popravljajući svoje
talasave suknje i pritežućl čvršće pod bradom mašnu svoje kape. — A svaki dan
pristiže sve više i više ranjenika. To je krivica generala Džonstona. Da se on dobro
odupro Jenkima kod Daltona, oni bi...
— Ali on se odupro Jenkirna, vi neuko detence. I da je on produžio da stoji tamo
Šerman bi ga obuhvatio i smrvio ga svojim krilima. I izgubio bi prugu, a to je baš ono
zašto se Džonston bori.
— O, u redu — reče Skarlet za koju su pitanja strategije bila španska sela. — Pa
ipak to je njegova krivica. Tu je trebalo nešto drugo preduzeti, i ja mislim da bi
trebalo da ga smene. Zašto nije zastao i borio se, umesto da se povlači?
— I vi ste kao i svi drugi koji viču: » Dole s njegovom glavom« , prosto zato što ne
može da učini nemoguće. Doskora je bio Isus Spasitelj, a sada je, već posle šest
nedelja, na planini Keneso Juda izdajnik. Pa ipak, neka potisne Jenkije samo za
dvadeset milja biće opet Isus. Dete moje, Šerman ima dvaput više ljudi nego
Džonston, i on može da izgubi dva svoja čoveka za svakog muža naših plemenitih
gospođa. A Džonston ne sme da dozvoli gubitak ni jednog jedinog čoveka. Njemu je
preko potrebno pojačanje, a šta dobija? Ljubimce Džoa Brauna. Od kakve oni
pomoći mogu da budu?
— Zar će zaista pozvati miliciju? I Domaću gardu takođe? Nisam za to čula.
Odakle to znate?
— O tome se mnogo govori. Glas je stigao ovoga jutra sa vozom iz Miledžvila. I
milicija i Domaća garda biće poslate u pomoć generalu Džonstonu. Da, ljubimci
guvernera Brauna treba najzad da omirišu barut, i verujem da će mnogi od njih biti
iznenađeni. Verovatno mnogi od njih nisu očekivali da će ih upotrebiti. Guverner im
je čak obećao da neće. Ovo je sada dobra šala s njima. Mislili su da su zaštićeni od
bombi, jer se guverner usprotivio čak i Džefu Devisu i odbio da ih pošalje u
Virdžiniju, sa razlogom da su oni potrebni da brane svoju državu. Ko je mogao i da
pomisli da će se rat preneti i na njihovo zemljište i da će oni zaista imati da brane
svoju državu?
— O, vi, grubijane jedan, kako možete da se podsmevate! Pomislite na staru
gospodu i na dečake u Državnoj gardi! Zar će morati da idu mali Fil Mid, deda
Merivedar i čika Henri Hamilton?
— Ne govorim o dečacima i veteranima iz Meksikanskog rata. Mislim na hrabre
mlade ljude kao Vili Gusjnan, koji vole da nose lepe uniforme i da zveckaju
sabljama ...
— A vi?
— Draga moja, ne nasedam ja na to. Ja ne nosim uniformu i ne zveckam
sabljom, i ne tiče me se baš nimalo sudbina Konfederacije. Nekako ne želim za
njenu ljubav da nađem smrt u Državnoj gardi ili u kojoj drugoj vojsci. Na Vest
Pointu zasitio sam se vojevanja za čitav život... Dakle, ja starom Džou želim dobar
uspeh. General Li ne može da mu pošalje pomoć jer je zauzet Jenkima u Virdžiniji,
tako da su državne trupe Džordžije jedino pojačanje koje Džonston može da dobije.
On zaslužuje više, jer je veliki strateg. On uvek tako izvede da na položaje stigne pre
nego Jenki. Ali, morao bi da prekine sa povlačenjem ako želi da zaštiti prugu, i, pazite
šta ću vam reči, kad ga potisnu sa brdovitog terena u ovu ravnicu oko nas on će biti
iskasapljen.
— U ovu ravnicu? — povika Skarlet. — Vi vrlo dobro znate da Jenki neće nikada
prodreti tako daleko!
— Keneso je daleko odavde svega dvadeset i dve milje, i ja sam spreman da se
opkladim ...
— Rete, pogledajte tamo niz ulicu! Kakva je ono gomila ljudi. To nisu vojnici. Za
ime boga... Pa ono su crnci!
Ulicom je dolazio veliki oblak crvene prašine, a u oblaku čulo se trupkanje mnogih
nogu i stotinu ili više crnačkih glasova, dubokih, bezbrižnih, kako pevaju neku pesmu.
Ret pritera kola uz ivičnjak i Skarlet se zagleda sa interesovanjem u oznojene crne
ljude koii su na ramenima nosili lopate i pijuke, dok je za njima kao za stadom išao
jedan oficir i četa ljudi sa oznakama inženjerskih trupa.
— Ali, zaboga ... ! — uzviknu ona. Tada joj pogled pade na jednog crnca koji je
pevao u prvom redu. On je merio gotovo šest i po stopa u visinu, džin od čoveka, crn
kao ebanovina, svetlucavih zuba, koračao je vitkom gracijom moćne životinje dok je
predvodio četu u pevanju pesme » Siđi Mojsije« . Sigurno je da na svetu nema još
jednog crnca tako visokog i tako grlatog osim njihovog Velikog Sama, nadzornika sa
Tare. Ali, šta ima da traži Veliki Sam ovde, tako daleko od kuće, osobito sad kad nije
bilo nadzornika na plantaži i kad je on Džeraldova desna ruka?
Kako se bila digla sa sedišta da bolje vidi, džin je opazi i njegovo se crno lice
razvuče u srećan osmeh prepoznavanja. On zastade, spusti lopatu i uputi se njoj,
vičući crncima koji su bili pored njega: » Svemogući bože' Ovo je mis Skarlet! Ej ti,
Lidži! 'Postole! Proroče! Ev' mis Skarlet!
U redovima nastade pometnja. Gomila nesigurno zastade smešeći se, i Veliki
Sam sa druga tri velika crnca pretrča ulicu do kola, progonjen užurbanim oficirom
koji je vikao:
— Natrag u redove, momci! Natrag, kažem vam ili ću... Šta, zar ste to vi, gospođo
Hamilton? Dobro jutro gospođo, i vi, gospodine. Zar vi to unosite u moje redove
pobunu i neposlušnost? Sam bog zna koliko sam muka imao čitavog jutra sa ovim
momcima.
— O, kapetane Rendel, nemojte ih grditi! To su naši crnci. Ovo je Veliki Sam, naš
nadzornik, i Elija, i Apostol, i Prorok sa Tare. Naravno da treba da se pozdrave sa
mnom. Kako ste, momci?
Ona se rukova sa svima, i njena mala bela ruka iščezavala je pri tome u
ogromnim crnim šapama ove četvorice, koji su podskakivali od radosti zbog ovog
susreta od gordosti što su pred svojim drugovima mogli da pokažu kakvu su lepu
mladu gospodaricu imali.
— Šta vi radite ovde, tako daleko od Tare? Mogu se zakleti da ste vi to pobegli. Zar
niste pomislili da će vas policija svakako uhvatiti?
Oni zagrajaše veselo.
— Pobegli? — odgovori Veliki Sam. — Ne, gospa, mi ne pobegla.. Oni poslali nas
dođemo i uzme nas, što nas najjači ruka na Tara. — U gordosti on pokaza bele zube.
— Oni ročito slali mene dođem, što ja moći pevati dobro. Da, gospa gos'n Frenk
Kenedi, on došla i uzela nas.
— Ali zašto to, Veliki Same?
— Bože, gospa Skarlet! Zar vi ne čulo? Nas imala kopati jarak za beli gospodari da
ona sakrila kad Jenki došla.
Kapetan Rendel i oni u kolima prikriše osmehe na ovo naivno objašnjenje opkopa.
— Ravno, gos'n Džerald mal' ne dobila nesest kad oni ja uzeli, a kažiti ona ne moći
bez ja raditi.
Ali gospa, Elen kazati: » Uzmiti njih, gos'n Kenedi. Konfederacija treba Veliki
Sam više nego nama. I ono dati mene dolar i kazati mene ja činiti sve što beli
gospodar meni kazati. Tako nas smo ovde.
— Šta treba sve to da znači, kapetane Rendel?
— O, vrlo prosta stvar. Treba da pojačamo utvrđenja oko Atlante sa još nekoliko
milja opkopa, a general ne može da za to odvoji ljude s fronta. Zato smo pokupili
najjače crnce u okolini da to urade.
— Ali..
Skarlet oseti kako u grudima počinje da joj podrhtava laki strah. Još nekoliko milja
opkopa? Šta će im to? U toku prošle godine iskopan je svuda oko Atlante niz velikih
zemljanih utvrđenja sa mestima za topove, na jednu milju od središta grada. Ova
velika utvrđenja spojena su rovovima, milju po milju, tako da je grad bio sav
opasan. Zar još treba tih rovova?
— Ali, šta će nam više utvrđenja nego što imamo? Neće nam trebati ni ovo.
General svakako neće...
— Naša sadašnja utvrđenja daleko su samo jednu milju od grada — reče kapetan
Rendel kratko. — A to je suviše blizu da bi bilo udobno... ili bezbedno. Ovi novi rovovi
biće iskopani dalje. Jer, znate, iduće povlačenje moglo bi da bude do Atlante.
Ali kako se njene oči razrogačiše od straha, on odmah požali što je to kazao.
— Samo, naravno, do toga neće doći — dođade brzo. — Položaji oko planine
Keneso su neosvojivi. Topovi su razmešteni po planinskim stranama i gospodare
putevima, tako da Jenki nikako neće moći da prođu.
Ali Skarlet vide kako on obara oči pred Retovim lenjim pronicljivim pogledom, i
uplaši se. Ona se seti Retove primedbe: » Kada ga Jenki uhvate na ovoj ravnici oko
nas on će biti iskasapljen« .
— O, kapetane, zar vi mislite ...
— Ama ni govora! Nemate zašto da se brinete ni jednog minuta. Stari Džo samo
preduzima mere za svaki slučaj. To je jedini razlog zbog koga kopamo više
utvrđenja... Ali, sad moram da idem. Prijatno mi je bilo da razgovaram s vama ...
Recite zbogom gospodarici, momci, i hajde da pođemo.
— Zbogom, mladići. Ako bi se razboleli, povredili, ili se našli u nevolji, javite mi.
Ja živim ovde u Breskvinoj ulici, tamo u skoro poslednjoj kući u gradu. Čekajte
malo... ona poče da pretura po torbici.
— O, bože, nemam ni marjaša. Rete, dajte mi nešto sitnine. Evo ti, Veliki Same,
za duvan, tebi i ostalima. I budi dobar, radi ono što ti kapetan Rendel naređuje.
Kolebljivi red se ponovo obrazova, prašina se opet podiže u crvenom oblaku čim
krenuše dalje, i Veliki Sam opet započe pesmu:
» Siđ' vam, Mojsje! Vaam, dool', u Egip't!
I reec' star' Favaon Da pusti mooj navod sav!«
— Rete, izgleda da je kapetan Rendel lagao, kao što naši muškarci kriju pravu
istinu od svojih žena, iz straha da ne bi pale u nesvest. Ili, možda i nije lagao? O,
Rete, šta će im dalje kopanje tih grudobrana, ako nema nikakve opasnosti? Zar je
vojska toliko ostala bez ljudi da su joj potrebni crnci?
Ret podviknu na kobilu.
— Vojska je strahovito ostala bez ljudi. Zašto bi inače slali Domaću gardu? A što
se tiče utvrđenja, misli se da bi mogla da posluže u slučaju opsade. General se
sprema da da svoj poslednji otpor ovde.
— Opsada! O, okrećite konja. Idem kući, kući na Taru, odmah!
— Šta vas to uzbuđuje?
— Opsada! Za ime boga, opsada! Čula sam o opsadama! Tata je bio u jednoj, ili
je to možda bio njegov tata, a tata mi je samo pričao ...
— U kakvoj opsadi?
— Opsada Drohede, kada je Kromvel pobedio Irce i oni nisu imali šta da jedu,
tata mi je pričao da su gladovali i umirali po ulicama, i najzad pojeli sve mačke,
pacove, pa čak i neke bube. I kaže da su čak jeli jedan drugog pre nego što su se
predali, ma da ja ne znam da li da u to verujem. A kada su Kromvelovi vojnici
zauzeli grad, oni su sve žene... Opsada! Majko božja!
— Vi ste najgora mlada neznalica koju sam ja sreo.. Opsada Drohede bila je
početkom sedamnaestog veka, a gospodin O'Hara tada nije mogao biti živ. Osim
toga, Šerman nije Kromvel.
— Nije, ali nešto gore od njega! Kažu ...
— A što se tiče nezgodnog mesa koje su Irci jeli pri toj opsadi — ja bih lično isto
tako jeo sočnog pacova koliko i ona jela koja mi ponekad serviraju u ovdašnjem
hotelu. Sve mi se čini da ću morati da se vratim u Ričmond. Tamo ima dobre hrane,
samo ako čovek ima para. — Njegove se oči podsmevahu strahu koji se ogledao na
njenom licu.
Njoj bi krivo što je pokazala preplašenost, i uzviknu — Čudi me uopšte zašto se još
bavite ovde. Vi mislite samo na udobnost, na jelo i na takve stvari.
— Zaista ne znam prijatniji način da čovek provode vreme od uživanja u jelu i u,
ovaj, takvim stvarima — reče on. — A zašto ostajem ovde, da vam i to kažem: čitao
sam mnogo o opsadama, opkoljenim gradovima i sličnom, ali nisam nikad doživeo
tako nešto. Ranjen neću biti pošto nisam borac, a volim doživljaje. Ne propuštajte
nikad doživljaje, Skarlet. Oni obogaćuju duh.
— Moj duh je dovoljno bogat.
— Možda vi to bolje znate, ali ja bih rekao... ali, to bi bilo neučtivo. A možda
ostajem ovde da vas spasem, kad opsada dođe. Još nisam dosad spašavao neku
mladu ženu iz opasnosti. To će za mene takođe biti nov doživljaj.
Ona je znala da je on bocka, ali je osećala i ozbiljnost iza njegovih reči. Zato
odmahnu glavom.
— Ništa meni ne treba da me vi spašavate. Mogu o sebi da se brinem i sama,
hvala vam.
— Samo to nemojte da govorite, Skarlet! Mislite to u sebi ako želite, ali nikad,
nikad to ne izgovarajte glasno pred nekim čovekom. To je ono što smeta kod Jenki
devojaka. One bi bile najčarobnije devojke samo da uvek ne govore » hvala« i kako
mogu same da vode računa o sebi. Najčešće one pritom govore istinu, bog im bio na
pomoći. Zato ih ljudi ostavljaju da se same staraju o sebi.
— Ala imate maštu — reče ona hladno, jer nema gore uvrede nego nju porediti
sa Jenki devojkom.
— Ja ipak verujem da ste lagali ono o opsadi. Jenki nikad neće stići do Atlante.
— Hoćete li da se opkladimo da će stići ovamo za još manje nego mesec dana.
Smem da se opkladim s vama u kutiju bonbona za... — Njegove se oči spustiše na
njene usne — za poljubac, ako izgubite.
Za jedan trenutak nju obuze strah pred dolaskom Jenkija, ali na reč poljubac ona
zaboravi na sve to. To je bilo mnogo poznatije i zanimljivije zemljište nego vojne
operacije. Ona jedva savlada osmeh radosti. Od onog dana kada joj beše poklonio
zeleni šešir Ret nije pokušao ništa što bi se moglo nazvati pokušajem ljubavnika. nije
se dao navesti na razgovore lične prirode, mada je ona pokušavala. A sad je, bez
ikakvog povoda s njene strane, on počeo da govori o ljubljenju.
— Ne marim mnogo za razgovore te vrste — reče gladno i namršti se. — Osim
toga, ja bih radije poljubila jedno prase.
— Ukusi su različiti, a s druge strane uvek sam slušao da Irci imaju naročitu
slabost prema prasićima i da ih čak drže pod krevetom. Ali vama je, Skarlet,
ljubljenje preko potrebno. To je ono što ne valja kod vas. Svi vaši udvarači suviše su
vas poštovali, mada sam bog zna zašto, ili su vas se bojali suviše da bi s vama
postupali onako kako treba. Posledica je da ste vi nepodnošljivo uobraženi. Vas bi
trebalo da neko poljubi, i to neko ko dobro zna kako se to radi.
Razgovor nije pošao onim pravcem kojim je ona želela. Sa njim se to nikad nije
moglo. Uvek je to bio dvoboj u kome je ona podlegala.
— I vi sigurno mislite da ste vi ta naročita osoba? — zapita ona zajedljivo, jedva
se savlađujući.
— Da, kad bih ja samo pristao da primim na sebe tako nešto — reče on nemarno.
— Kažu da ja vrlo dobro ljubim.
— Oh — poče ona, ljuta što se njene čari potcenjuju. — Šta vi...
Ali joj se oči iznenada zbuniše. On se smešio, ali u tamnim dubinama njegovih
očiju zatreperi za trenutak mala svetlost, kao oštri plamičak.
— Vi ste se naravno morali pitati zašto ja ne pokušavam ništa posle onog nevinog
dodira kljunom što sam vam dao onda kad sam vam poklonio šešir...
— Nisam nikad ...
— U tom slučaju niste lepa devojka, Skarlet, i žao mi je što to moram da čujem.
Sve zaista lepe devojke čude se kad ljudi ne pokušavaju da ih poljube. One znaju da
to ne bi trebalo da žele, a ako bi ovi to pokušali da se moraju praviti uvređene, ali
ipak, one žele da ljudi to pokušaju ... Dakle, draga moja, opametite se. Jednoga dana
ja ću vas poljubiti i vi ćete to voleti. Ali ne sada, pa vas molim da se malo strpite.
Ona je znala da je on namerno draži, ali kao i uvek njegovo ju je peckanje ljutilo.
Uvek je bilo suviše mnogo istine u onom što on govori. Ali ovo ga najzad
upropašćuje. Ako ikada bude toliko nevaspitan da pokuša to sa njom, ona će mu već
pokazati.
— Biste li hteli da budete ljubazni da okrenete konje, kapetane Batlere? Želim da
se vratim u bolnicu.
— Zar zaista to želite, anđele moj? Znači da vam više prijaju vaši i lokve krvi
nego razgovor sa mnom? Dobro, ja sam daleko od toga da odvraćam od posla ruke
koje žele da rade za našu Slavnu Stvar. — On okrete konje i oni pođoše natrag prema
Fajv Pointsu.
— Evo zašto nisam dalje ništa pokušavao — nastavi on blago, kao da ona nije dala
na znanje da je razgovoru kraj. — Ja čekam da malo porastete. Jer, znate, za mene
ne bi bilo baš veliko zadovoljstvo da vas poljubim sada, a ja sam sebičan čovek koji
vodi računa o svojim zadovoljstvima. Nikad nisam mnogo uživao u ljubljenju dece.
On savlada osmeh kada pogledavši sa strane vide kako se njene grudi nadimaju od
besa.
— A zatim — nastavi on mirno — čekam da kod vas izbledi uspomena na
cenjenog Ašlija.
Kad on pomenu Ašlijevo ime nju prostreli iznenadni bol, suze joj navreše na oči.
Da izbledi?
Uspomena na Ašlija neće nikad izbledeti, pa makar bio mrtav i hiljadu godina.
Njoj iziđe pred oči Ašli ranjen, na samrti u dalekoj tamnici kod Jenkija, bez ćebeta
da se pokrije, bez ikog svog da ga drži za ruku, i nju svu ispuni mržnja na tog dobro
uhranjenog čoveka koji sedi pored nje sa podsmehom koji je prikrivao u svome
otegnutom govoru.
Bila je toliko ljuta da nije mogla da progovori ni reči, te su se neko vreme vozili
ćuteći.
— Sad potpuno razumem odnos između vas i Ašlija — završavao je Ret. —
Počeo sam sa onom nezgodnom scenom kod Dvanaest Hrastova, pa sam otada
prikupio još neke stvari zato što sam budno posmatrao. Kakve stvari? Pa, eto, da vi
još gajite prema njemu romantičnu ljubav jedne šiparice, koju vam on uzvraća
ukoliko mu to njegova časna priroda dopušta. I da gospođa Vilks ne zna ništa, i da ste
joj vas dvoje vešto podvaljivali. Sve sam shvatio, osim možda jedne jedine stvari
koja zaista draži moju radoznalost. Da li je časni gospodin Ašli ikad doveo u opasnost
svoju besmrtnu dušu time što vas je poljubio?
Odgovori mu ledeno ćutanje i na drugu stranu okrenuta glava.
— A, dakle on vas je poljubio? To je sigurno bilo onda kad je bio ovde na
odsustvu. A sada, kad je verovatno mrtav, vi gajite u srcu sećanje na to. Ali ja sam
siguran da ćete to preboleti, a kad budete zaboravili na taj poljubac, ja ću...
Ona se okrete prema njemu sva besna.
— Idite vi... bestraga! — reče ona besno, dok su joj zelene oči sevale. — I pustite
me da siđem s kola, inače ću skakati preko točkova. Ne želim da ikad više progovorim
ijednu reč s vama!
On zaustavi kola, ali pre nego što stiže da joj pomogne ona je već skočila na
zemlju. Jedan obruč njenog krinolina beše zapeo za točak i gomila na Fajv Pointsu
sagleda za trenutak kako se zabelasaše donje suknje i gaćice. Zatim se Ret saže i
otkači je. Ona ode ponosno i bez ijedne reči, čak i ne okrenuvši se da ga pogleda, a
on se tiho nasmeja pa stade puckati jezikom da podstakne konje.
XVIII
Prvi put od početka rata huka bitke čula se u Atlanti. U ranim jutarnjim časovima,
pre nego što počne varoška galama, mogli su se čuti topovi sa planine Keneso, u
daljini, kao tihi nejasni tutanj za koji bi se moglo pomisliti da je obična letnja
grmljavina. Ponekad bi tutanj nadjačavao i buku podnevnog saobraćaja. Ljudi su
pokušavali da ne slušaju, da pričaju, da se smeju, da idu za svojim poslom kao da
Jenki nisu tako blizu, dvadeset dve milje odatle, ali su se uši stalno naprezale pri onom
zvuku. Svi ljudi u gradu imali su zabrinut izgled, i ma čime da su im bile zauzete ruke
oni su osluškivali po sto puta na dan, dok bi im srce počinjalo iznenada jače da lupa.
Da tutanj nije jači? Ili im se možda samo čini? Hoće li ih general Džonston zadržati
ovog puta?
Panika se osećala ispod prividno mirne spoljašnosti. Živci, zatezani sve više
svakim danom povlačenja, pretili su da popucaju. Niko nije govorio o strahu. O tome
se nije smelo govoriti, ali su zategnuti živci dolazili do izražaja u glasnom kritikovanju
generala. Javno mnenje bilo je grozničavo uzbuđeno, Šerman je, evo, na vratima
Atlante. Dalje povlačenje moglo bi da dovede Konfederirce u sam grad.
Dajte nam generala koji se neće povlačiti! Dajte čoveka koji će stati i boriti se!
Državna milicija, » Ljubimci Džo Brauna« i Državna garda marširaju iz Atlante
sa dalekom grmljavinom topova u ušima da brane mostove i prelaze na reči
Čatahuči, u Džonstonovoj pozadini. Dan je tmuran, oblačan, i dok marširaju preko
Fajv Pointsa i puta za Marijetu počinje da pada sitna kiša. Ceo grad je izišao da ih
vidi kako odlaze, pokušavajući da bude oduševljen.
Skarlet i Mejbel Merivedar dobile su dopuštenje da ostave bolnicu da bi ispratile
ljude, jer su u Državnoj gardi bili ujak Henri Hamilton i deda Merivedar, i one su
stajale pritešnjene u gomili, sa gospođom Mid, dižući se na prste da bolje vide. Dok
je gledala kako prolaze šareni redovi Skarlet se osećala nekako nelagodno, mada je i
sama bila ispunjena onom opštom željom Južnjaka da misli o razvoju bitke samo ono
što ohrabruje i što umiruje. Mora da stvari očajno stoje kad mora da ide, evo, i ova
gomila neboraca, starih ljudi i mladih dečaka! Istina da ima i mladih, dobro građenih
ljudi u redovima koji prolaze, u sjajnim uniformama, iz viših društvenih redova,
okićeni perjem i bogatim ešarpama. Ali ima tako mnogo staraca i dečaka, čiji je
izgled činio da se srce zgrči od sažaljenja i straha. Ima staraca sede brade, starijih
nego njen otac, koji pokušavaju da koračaju veselo na sitnoj kiši, po ritmu truba i
doboša. Deda Merivedar, eno, korača u prvom redu sa najboljim ogrtačem gospođe
Merivedar prebačenim preko ramena da bi se sačuvao od kiše i pozdravlja devojke
osmehom. One mu mašu maramicama i viču zbogom, ali Mejbel hvata za ruku
Skarlet i šapuće: » O siroti, dragi stari, jedan jači pljusak će ga upropastiti. Ima
reumatizam« .
Eno ujaka Hamiltona u redu iza dede Merivedara, sa jakom svoga kaputa
dignutom do ušiju, sa dva pištolja iz Meksikanskog rata za pojasom i sa ručnom
torbom u rukama. Pored njega maršuje njegov crni sluga, gotovo isto toliko star, sa
otvorenim kišobranom koji je rasklopio nad obojicom. Rame uz rame sa starijima
prolaze dečaci, od kojih nijedan nije preko šesnaest godina. Mnogi su od njih pobegli
iz škole da se priključe vojsci, a ovde-onde vide se grupe u uniformama vojne
akademije sa crnim petlovim perjem na kapama mokrim od kiše i sa platnenim
kajiševima prekrštenim preko okvašenih grudi. Među njima eno Fila Mida, koji gordo
nosi sablju svoga poginulog brata i konjanički pištolj, sa šeširom junački nakrivljenim
na jednu stranu. Gospođa Mid pokušava da se smeši i maše mu dok prolazi, a onda za
trenutak naslanja glavu na Skarletino rame kao da je iznenada izdaje snaga.
Mnogi ljudi potpuno su nenaoružani, jer im Konfederacija nije mogla da izda ni
pušku ni municiju. Ovi ljudi se nadaju da će se dočepati opreme kakvog mrtvog ili
zarobljenog Jenkija. Mnogi od njih nose samo lovačke noževe u čizmama, ili u
rukama duge debele motke sa gvozdenim šiljcima, poznate kao » koplja Džoa
Brauna« . Samo oni najsrećniji imaju kremenjaču preko ramena i rog za barut o
pojasu.
Džonston je bio izgubio oko deset hiljada ljudi pri povlačenju. Potrebno mu je
deset hiljada novih ljudi. A evo, mislila je Skarlet, šta dobija umesto toga!
Dok je artiljerija tutnjala prolazeći ulicom i prskala blatom gomilu koja je
gledala, njoj pade u oči crnac na mazgi koji je jahao sasvim blizu topa. Bio je to
mlad crnac ozbiljnog lica, čija je koža imala boju sedla, i kada ga ugleda Skarlet
viknu: » Pa to je Mojsije! Ašlijev Mojsije! Šta će on ovde?« Ona se probi kroz
gomilu do ivičnjaka i pozva ga: » Mojsije! Stoj!«
Dečak je opazi, priteže uzde, nasmeši se zadovoljno i htede da skoči. Ali se umeša
jedan podnarednik sav prokisao: » Ostani na mazgi, momče, ili ću te ja poslati u
pakao! Ipak treba da stignemo najzad do te planine« .
U nedoumici Mojsije pogleda od podnarednika na Skarlet, te ona priđe gazeći kroz
blato, izbegavajući točkove i uhvati uzde Mojsijeve mazge.
— O, podnaredniče, samo za trenutak! Ne moraš silaziti, Mojsije. Šta ćeš ti ovde,
zaboga?
— Ja opet išla u vat, gospa Skarlet. Ovo put sa stavi gos'n Džon, ne mladi gos'n
Ašli.
— Gospodin Vilks! — Skarlet je bila zapanjena. Gospodinu Vilksu bilo je gotovo
sedamdeset. — Gde je on?
— Natvag sa poslednja top, gospa Skarlet. Tam' natvag.
— Žao mi je, gospođo. Napred, mladiću!
Skarlet ostade za trenutak u mestu sa člancima zaglibljenim u blato, dok su topovi
prolazili. » O, ne!« mislila je mlada žena. » To je nemoguće! On je suviše star. I ne
voli rat mnogo više nego Ašli.« Ona se povuče za nekoiiko koraka od ivičnjaka
zagledajući svako lice koje je prolazilo. Kad najzad poslednji top i topovska kara
naiđoše grmeći i prskajući blato, ona ga ugleda vitkog, uspravnog, sa srebrnom
kosom ovlaženom na vratu, kako jaše malu alatastu kobilu koja je pažljivo išla i birala
gde će stati kroz blatne rupčage, kao kakva nežna gospođa u svilenoj haljini. Kako —
pa to je Neli! Neli gospođe Tarlton! Dragocena miljenica Bietrise Tarlton!
Kad je ugleda gde stoji u blatu g. Vilks zaustavi uzdama konja sa osmehom
pravog zadovoljstva, pa pošto sjaha uputi se prema njoj.
— Nadao sam se da ću moći da vas posetim, Skarlet. Imam da vam izručim tako
mnogo pozdrava od vaših. Ali nisam mogao dobiti vremena. Stigli smo jutros, pa nas
odmah žurno šalju na položaj, kao što vidite.
— Oh, gospodine Vilkse — uzviknu ona očajno, držeći njegovu ruku. — Nemojte
da idete! Zašto vi morate da idete?
— A, tako? Vi dakle mislite da sam ja suviše star? — nasmeši se on, i kao da se
Ašlijev osmeh pojavio na njegovom staračkom licu. — Možda sam zaista suviše star
za marševe, ali ne i da jašem ili da pucam. A gospođa Tarlton bila je toliko ljubazna
da mi pozajmi Neli, tako da imam vrlo dobrog konja. Nadam se da se neće ništa
dogoditi Neli, jer ako bi joj se nešto dogodilo nikada ne bih smeo da iziđem pred oči
gospođi Tarlton. Neli je poslednji konj koji joj je ostao.
On se smejao da rastera strahovanja.
— Vaša majka, vaš otac i sestre su dobro i šalju vam pozdrave. Malo je
nedostajalo da i vaš otac pođe sa nama danas.
— O, tata nikako! — povika Skarlet sa užasom. — Tata — ne! Neće valjda i on u
rat. Neće, zar ne?
— Neće, ali se spremao da pođe. Naravno da peške ne bi daleko stigao sa svojom
ukočenom nogom, ali je navalio da odjaše sa nama. Vaša majka je dala pristanak
samo pod uslovom da se on pokaže sposoban da preskoči ogradu, jer će u vojsci,
govorila je ona, biti prilike da se vrlo naporno jaše.
Vašem ocu se to učini lako, ali... hoćete li mi verovati? Kad njegov konj stiže do
ograde zastade kao ukopan i vaš otac se preturi preko njegove glave! Čudo je što nije
slomio vrat! Ali vi znate kako je on tvrdoglav. On ustade i pokuša ponovo. I znate šta
je bilo, Skarlet: on je triput pokušavao, dok ga najzad gospođa O'Hara i Pork ne
odnesoše u krevet. Bio je sav besan zbog toga i kleo se da je vaša majka prošaputaia
nešto životinji na uvo. Sada zaista nije za vojnu službu, Skarlet. Ne morate se ništa
stideti zbog toga. Najzad neko mora da ostane kod kuće i da skuplja žetvu za vojsku.
Ali Skarlet nije osećala nikakav stid, već samo olakšanje.
— Poslao sam Indiju i Honi u Makon da žive kod Barovih, pa će zato gospodin
O'Hara da nadgleda Dvanaest Hrastova kao i Taru ... A sad moram da idem, draga
moja. Dajte mi da poljubim vaše lepo lice.
Skarlet mu pruži usne uz težak bol u grudima. Volela je starog gospodina Vilksa.
Nekada, davno, nadala se da će mu postati snaha.
— I predajte ovaj poljubac Pitipat, a ovaj Melani — reče on, ljubeći je lako još
dva puta. — A kako je Melani?
— Dobro je.
— Eh! — Njegove su oči gledale kroz nju, pored nje, kao što su često radile
Ašlijeve, rasejane sive oči koje gledaju u neki drugi svet. — Voleo bih da vidim
svoja prvo unuče. Zbogom, draga moja.
On se baci u sedlo i otkasa oštro, sa šeširom u ruci, dok mu je srebrnobela kosa
bila izložena kiši. Skarlet se pridruži Mejbeli i gospođi Mid pre no sto je shvatila
smisao njegovih poslednjih reči. A onda se, u sujevernom strahu, prekrsti i pokuša da
očita u sebi molitvu. On je govorio o smrti, kao ono Ašli, a eto Ašli... Niko ne bi
trebalo da govori o smrti. To pominjanje smrti je kušanje Proviđenja. Dok su se tri
žene vraćale ćutke u bolnicu, Skarlet je molila u sebi:
» Ne njega, bože. Ne njega, i ne Ašlija!«
Povlačenje od Daltona do planine Keneso izvodilo se od prvih dana maja do
sredine juna, a kada prođoše topli kišni dani juna i Šermanu ne pođe za rukom da
Konfederirce potisne sa strmih klizavih padina, nada opet podiže glave. Svi se
razveseliše i počeše da govore ljubaznije o generalu Džonstonu. A kada se vlažni
dani juna pretvoriše u još vlažnije dane jula, a Konfederirci u očajnim odbranbenim
bitkama još uvek držahu Šermana u dolini, Atlantu obuze divlja radost. Nada im
udari u glavu kao šampanjac. Hura! Hura! Mi im se odupiremo. Nastade prava
zaraza veselja i igranki. Kad god bi ljudi sa fronta noćivali u gradu priređivahu im se
večere, a zatim igranke u njihovu čast, na kojima bi se devojke, kojih je bilo deset
puta više nego muškaraca, polomile da igraju sa njima i činile sve da im se dopadnu.
Atlanta je bila preplavljena posetiocima, porodicama ranjenika u bolnici, ženama
i majkama vojnika koji se bore u planini a koje žele da budu bliže njima da bi im se
našle u slučaju ako budu ranjeni. Uz to su u grad sišle sve lepotice iz okoline, pošto
tamo nije ostalo muškaraca iznad šesnaest godina ili ispod šezdeset. Tetka Piti se
zgražala nad ovom pojavom, jer je osećala da one nisu došle ni zbog čega drugog
nego da traže muževe, bestidnost ovakvog ponašanja pokaza joj dokle je svet
doterao. Ovo se ni Skarleti nije dopadalo. Nije bila nimalo orna za takmičenje sa
šesnaestogodišnjim devojkama, čiji su sveži obrazi i veseli osmesi činili da ljudi
zaboravljaju na njihove prevrnute haljine i krpljene cipele. Njene su haljine lepše i
novije nego kod većine ostalih, zahvaljujući materijalu koji je Ret Batler doneo sa
svoga poslednjeg putovanja, ali je njoj ipak već devetnaesta godina, zašla je u
godine, a ljudi vole da love mlade ludice.
Udovica koja ima dete ne može se meriti sa tim lepim kaćiperkama, mislila je
ona. Ali u te uzbudljive dane ona je manje osećala svoj položaj udovice i majke
nego ikad ranije. Zauzeta dužnostima u bolnici preko dana i sedeljkama noću ona je
jedva viđala Veida. Ponekad bi za duže vreme zaboravljala da ima dete.
U tople letnje noći domovi su po Atlanti bili otvoreni za vojnike, branioce grada.
Velike kuće od ulice Vašington do Breskvine ulice bleštale su osvetljene kad bi se u
njima zabavljali borci još blatnjavi od rovova i daleko u noć prodirali su zvuči
bandža i violine, uz šumove nogu koje igraju i uz veseli osmeh. Oko klavira se
okupljaju grupe i strasni glasovi pevaju tužne reči pesme: » Tvoje pismo je došlo, ali
suviše kasno« , dok odrpani udvarači značajno gledaju u devojke koje se smeju iza
svojih lepeza od ćuraćih repova kao da ih mole da ne čekaju da bude suviše kasno.
Nijedna od devojaka nije želela da čeka, ukoliko je to od nje zavisilo. U nastupu
histerične veselosti i uzbuđenja koje je obuzelo varoš one su žurile u brak. Za onih
mesec dana dok je Džonston odbijao neprijatelja na Kenesou sklopljeno je bezbroj
brakova sa mladom koja crveni na venčanju od sreće, ukrašenom nakitom
pozajmljenim u brzini od dvanaestak drugarica, i mladoženjom čija sablja zvecka po
zakrpljenim čakširama. Toliko uzbuđenja, toliko sedeljki, toliko svadbi! Hura!
Džonston drži Jenkije na dvadeset i dve milje od grada!
Da, položaji na planini Keneso bili su neprobojni. Posie dvadeset pet dana borbi to
je uvideo čak i general Šerman, jer je imao ogromnih gubitaka. Umesto da
produžava sa frontalnim napadanjem, on opet skrenu vojsku u širokom krugu i pokuša
da se probije između Konfederiraca i Atlante. Opet je proradila strategija. Džonston
bi prinuđen da napusti visove koje je tako dobro branio da bi zaštitio pozadinu. U ovoj
bici izgubio je trećinu svojih ljudi, a ostatak se umorno vukao po kiši preko polja ka
reči Čatahuči. Pojačanja Konfederirci nisu mogli da očekuju, dok je pruga koju su
sada Jenki držali od Tenesija pa sve do borbenih redova dovozila Šermanu nove
trupe i ratne potrebe. Tako se redovi sivih uniformi povukoše kroz blatne njive prema
Atlanti!
Na vest o ovom napuštanju položaja za koje se mislilo da su neosvojivi gradom se
raširi novi talas užasa. Za proteklih dvadeset i pet besnih, srećnih dana, svako je
uveravao svakog da se to nikako ne može dogoditi. A evo sada se desilo. Ali general
će sigurno zadržati Jenkije na drugoj strani reke, mada je reka suviše blizi grada,
svega sedam milja daleko.
Šerman ih opet obiđe prešavši reku iznad njih, i iznureni redovi sivih uniformi bili
su prinuđeni da požure preko žute vode i da se opet bace između neprijatelja i
Atlante. Oni se ukopaše u plitke rovove na severu od grada u Dolini Breskve, dok je
Atlanta bila u bunilu i panici.
Tući se i uzmicati! Tući se i uzmicati! A svako povlačenje dovodilo je Jenkije sve
bliže gradu. Dolina Breskve bila je svega pet milja daleko! Šta to misli taj general?
Zahtev » Dajte nam čoveka koji će stati i boriti se!« prodre čak u Ričmond.
Ričmond je znao da je rat izgubljen ako padne Atlanta, i general Džonston bi
smenjen posle prelaženja reke Čatahuči. Preuze komandu general Hud, jedan od
njegovih komandanata, i grad malo odahnu. Hud se neće povlačiti. Neće se povlačiti
taj sin Kentakija sa svojom bujnom bradom i sjajnim očima. Govorilo su da je kao
buldog. On će potisnuti Jenkije iz Doline Breskve, da, natrag preko reke, i dalje, stopu
po stopu putem sve do Daltona. Ali je vojska vikala: » Vratite nam Starog Džoa!« ,
jer oni su pod Starim Džoom prešli sav onaj mučni put od Daltona i znali su vrlo
dobro ono što građani nisu mogli znati: da ih pobeđuje nesrazmerna snaga.
Šerman nije čekao da se Hud sabere za napad. Na dan smenjivanja komande
Jenki general napade naglo na malo mesto Dekatur, šest milja od Atlante, osvoji ga i
na tom mestu preseče prugu. Bila je to pruga koja je spajala Atlantu sa Augustom,
Čarlstonom, Vilmingtonom i sa Virdžinijom. Time je Šerman upravo osakatio
Konfederaciju. Došlo je krajnje vreme da se nešto učini. Atlanta je vapila da se
nešto preduzme.
I najzad jednog toplog julskog popodneva Atlanta dočeka ono što je želela.
General Hud preduze nešto više nego odbranu. On divlje jurnu na Jenkije u
Breskvinoj Dolini, gurnu svoje ljudi iz rovova na redove plavih, na Šermanove ljude
koji su brojem bili dvaput jači nega njegovi.
U Atlanti je svaki pojedinac, uz molitve da Hudov juriš odbaci Jenkije dalje,
osluškivao tutanj topova i prasak hiljada pušaka koji se čuo kao iz neke druge ulice,
mada je dopirao sa daljine od pet milja. Mogli su čuti grmljavinu baterija, videti
dim kako se kotrlja preko drveća kao niski oblaci, ali satima niko nije znao kako se
bitka razvija.
Prve vesti stigoše kasno popodne, ali nepouzdane, protivrečne, strašne, pošto su ih
donosili ljudi ranjeni u prvim časovima bitke. Ovi ljudi počeli su da stižu teturajući
se, pojedinačno ili u grupama u kojima su oni lakše ranjeni podupirali one koji su
hramali ili posrtali. Uskoro poče da teče u grad prava reka ranjenika, vukući se u
pravcu bolnica, lica pocrnelih kao u crnca od baruta, prašine i znoja, sa nezavijenim
ranama na kojima se sušila krv i rojile muve.
Kuća tetke Piti beše jedna od prvih na koje su ranjenici nailazili u svom teturanju
sa severa, i jedan za drugim oni su s mukom stizali do kapije i padali na zelenu livadu
stenjući:
— Vode!
Čitavo to žarko popodne tetka Piti i njeni ukućani i crni i beli stajali su na suncu sa
vedrom vode i zavojima u rukama, zahvatali vodu kutlačom, previjali rane sve dok
nije nestalo zavoja, a zatim i iscepanih čaršava i peškira. Tetka Piti sasvim zaboravi
da na pojavu krvi treba da padne u nesvest i radila je sve dok njena mala stopala u
suviše tesnim cipelama ne otekoše i odbiše da je dalje održavaju uspravno. Čak je i
Melani, sada već u dobrom stepenu trudnoće, zaboravila na svoju stidljivost i radila
grozničavo uporedo sa Prisi, kuvaricom i Skarlet, dok je njeno lice bilo ukočeno isto
kao u ranjenika kojima je priticala u pomoć. Kada je najzad pala u nesvest za nju je
bilo mesta samo na kuhinjskom stolu, pošto je svaki krevet, sve fotelje, sofe i sve
drugo u kući bilo puno ranjenika.
Zaboravljen u opštoj zbrci mali Veid se zgurio pozadi ograde od stepenica na
prednjem tremu, zureći u ledinu kao preplašen zec u kavezu. Njegove su se oči širile
od užasa, dok je sisao palac i štucao. U jednom trenutku Skarlet ga opazi i viknu:
— Idi, igraj se pozadi u bašti, Veide Hamptone!
Ali je on bio suviše preplašen, suviše začaran ovim luđačkim prizorom da bi
poslušao.
Travnjak je bio pokriven ljudima koji su bili tako umorni da dalje nisu mogli ići,
tako ispijeni ranama da nisu mogli ni maći. Ovakve je čika Petar tovario u kola i
vozio u bolnicu, stalno odlazio i vraćao se sve dok mu sa stari konj nije zapenušio.
Gospođa Mid i gospođa Merivedar staviše takođe na raspolaganje svoja kola, te i ona
počeše da prevoze, dok im se opruge savijahu pod teretom ranjenika.
Kasnije, u dugi topli letnji sumrak, stigoše ambulantna kola grmeći putem od
razbojišta, pa stigoše i komordžijska kola pokrivena prljavim arnjevima. Zatim
seljačka kola, volovska kola, pa čak i privatne kočije kojima su upravljali službenici
sanitetskih odreda. Ona su prolazila pored kuće tetke Pitipat, tresla se preko neravnog
druma natovarena ranjenicima i samrtnicima i prolivala krv u crvenu prašinu. Kad
bi ugledali žene sa vedrima vode, kola bi se zaustavljala i čuo bi se čitav hor kako
viče ili stenje:
— Vode!
Skarlet je pridržavala klonule glave da bi osušene usne mogle da piju, sipala vedra
vode na prašnjava grozničava tela i na otvorene rane da bi se ljudi bar za trenutak
osvežili. Na prstima je dodavala vodu vozačima ambulantnih kola i pitala uvek dok
joj je srce lupalo:
— Ima li novosti? Ima li novosti? Uvek je dobijala isti odgovor:
— Ne znamo ništa pouzdano, gospođo. Još je rano da se govori.
Stiže zagušljiva noć. Vazduh se nije pokretao a raspaljene borove buktinje crnaca
kao da su ga činile još toplijim. Prašina je dražila Skarletine nozdrve i sušila joj usne.
Njena cicana haljina boje majčine dušice tek oprana i uštirkana tog jutra bila je sad
isprskana krvlju i znojem. To je, dakle, ono na šta je Ašli mislio kad je pisao da rat
nije nimalo slavan, već prljav i bedan.
Umor dade nekakav nestvarni, jeziv izgled čitavom prizoru. Ovo ne može biti
stvarno, ili je možda stvarno da je svet poludeo. Ako nije, što bi trebalo da ona stoji
ovde u mirnoj bašti tetke Piti, u drhtavoj svetlosti, i da sipa vodu nad nekadašnje
udvarače koji umiru? Zaista mnogi od njih behu njeni udvarači i pokušavahu sad da
se nasmeše kad je ugledaše. Toliko je onih koji se tresu u kolima preko crnog,
prašnjavog puta, koje je poznavala vrlo dobro, toliko ih je koji umiru ovde pred
njenim očima dok se komarci kupe oko njihovih krvavih lica, toliko ljudi sa kojima je
igrala i smejala se, za koje je svirala i pevala, sa kojima se svađala i mirila, i koje je
pomalo i volela.
Ona otkri Keri Ašberna pod gomilom ranjenika u jednim volovskim kolima, jedva
živa, ranjena kuglom u glavu. Ali ga nije mogla izvući odatle a da ne uznemiri šest
drugih ranjenika, te ga ostavi da ode do bolnice. Kasnije je čula da je umro pre nego
što je doktor stigao do njega i bio sahranjen neznano gde. Tako su sahranjeni mnogi
ljudi tog meseca u plitkim, žurno iskopanim rakama na Oklandskom groblju. Melani
beše vrlo teško što nije mogla da odseče Kerijevu kovrdžu i da je pošalje njegovoj
majci u Alabamu.
Što je topla noć više odmicala i što su ih više leđa bolela od umora i kolena im
klecala od iznemoglosti, one su sve češće pitale čoveka za čovekom: » Šta je novo?
Šta je novo?«
I ukoliko su se duže otezali očajno dugi časovi, one su dobijale odgovor, odgovor
koji ih je naterivao da preblede i da pogledaju jedna drugoj u oči.
» Odstupamo.« » Odstupamo.« » Nadmašuju nas brojnom snagom na hiljade.«
» Jenki su odsekli Huilerovu konjicu blizu Dekatura. Moramo da je pojačamo.«
» Naša će momčad skoro stići u varoš.« Skarlet i Piti dohvatiše jedna drugu za
mišicu da se pridrže.
— A da li... da li Jenki dolaze ovamo?
» Da, gospođo, na svaki način dolaze, samo neće daleko stići.« » Ni brige vas,
gospođice, oni ne mogu zauzeti Atlantu.« » Ne, gospođo, ta mi imamo na milion
milja op kopa oko ove varoši.« » Ja sam svojim ušima čuo kako stari Džo kaže: Mogu
držati Atlantu čitavu večnost.« » Ali nemamo više staroga Džoa. Sad imamo...«
» Umukni, budalo! Zar hoćeš da plašiš gospođe?« » Jenki neće nikad zauzeti ovu
varoš, gospođo.« » A što vi, gospođe, niste lepo otišle u Makon, ili negde gde je
sigurnije? Zar nemate tamo neke rodbine?« » Jenki neće osvojiti Atlantu, ali ipak
neće ovde biti baš tako zgodno za gospođe dok oni budu to pokušavali.« » Biće ovde
silnog bombardovanja.«
I sutradan kroz toplu kišu potučena vojska stade kuljati kroz Atlantu na hiljade,
iznurena od gladi i zamora, proređena bombama i povlačenjem za punih
sedamdeset šest dana, s konjima tako izgladnelim da su izgledali kao strašila i
topovima i karama zapregnutim komadićima užadi, uzica i sirove kože.
Ali se nije povlačila kao neuređena rulja koja je sasvim razbijena. Ljudi su išli u
lepom redu, živahno i lako i pored svojih rita, sa iskrzanim, crvenim bojnim
zastavama razvijenim na kiši. Bili su naučili da se povlače u redu pod starim Džoom,
koji je od povlačenja napravio isto tako znamenit podvig kao što je i napredovanje.
Bradati otrcani redovi su stupali niz Bretskvinu ulicu uz pesmu: » Merilend, moja
Merilend!« , a sva varoš beše izišla da im kliče. U pobedi ili u porazu — to su njihova
deca!
Narodna odbrana koja beše otišla pre tako kratkog vremena sva sjajna u novim
uniformama, sad se jedva mogla razlikovati od prekaljenih vojnika, tako je prljava i
neuredna izgledala. U njihovim očima se video nekakav nov izraz. Pune tri godine
izvlačenja i izgovaranja zašto nisu na frontu sad su im bile za leđima. Sad su
bezbednost u pozadini bili zamenili teškom smrću. Sad su i oni bili veterani, veterani
kratka roka ali ipak veterani, i pokazali su se vrlo dobro. Oni su tražili po gomili lica
svojih prijatelja, pa su netremice gledali u njih ponosito, čak i prkosno. Sad mogu i
oni da dignu glave.
Starci i dečaci iz Domaće garde marširaju pored njih, ljudi s prosedim bradama
toliko umorni da skoro više ne mogu da dižu noge, a dečaci imaju na licu izraz
umorne dece pred kojom su se iznenada isuviše rano postavili problemi zrelih ljudi.
Skarlet spazi Fila Mida i jedva ga prepoznade, tako mu je lice bilo garavo od baruta i
prljavštine, tako iznemoglo i zategnuto od naprezanja i iznemoglosti. Ujak Henri
naiđe pored nje hramajući, glave proturene kroz jednu rupu u komadu uvoštanjenog
platna. Deda Merivedar se vozio na jednom topu, a bose noge mu behu uvijene u
komade nekakve perine. Ali Džona Vilksa nikako ne ugleda, ma koliko se trudila da ga
vidi.
Sad Džonstonovi veterani naiđoše onim neumornim, nemarnim korakom kojim su
išli pune tri godine, pa su još imali snage da se smeše i mašu lepim devojkama i da
dobacuju grube i podrugljive šale ljudima koji nisu bili u uniformi. Išli su sad da
posednu rovove koji su opasivali varoš — ne plitke, na brzu ruku iskopane, nego prave
opkope izrađene od zemlje, u visini grudi pojačane džakovima peska a po vrhu
načičkane drvenim kočevima. Takvi opkopi su se protezali milju za miljom oko cele
varoši, kao crvene brazgotine nad kojima su se uzdizale crvene kose i koje su čekale
na ljude da ih ispune. Svetina je klicala vojsci isto onako kao što bi joj klicala i da je
pobedila. Svako je srce bilo puno straha, ali sad kad su znali pravu istinu, kad se zbilo
ono što se najgore moglo desiti, sad kad im je rat došao pred samu kuću, u varoši se
osećala izvesna promena. Sad nije bilo panike niti kakve histeričnosti. Ma šta im se
krilo u srcima, na licima se to nije videlo.
Izgledali su veseli, iako je ta veselost bila izveštačena. Svako živi se trudio da se
pokaže hrabar i pun poverenja prema vojsci. Svi su ponavljali ono što beše Stari Džo
rekao pre nego što mu je oduzeta komanda: » Mogu držati Atlantu do
beskonačnosti« .
Sad kada je i Hud morao da se povlači, sad je bilo mnogo onih koji su, kao i
vojnici, želeli da im se ponovo vrati Stari Džo, ali su se mirili sa činjenicom i hrabrili
se rečima staroga generala: » Mogu držati Atlantu do beskonačnosti« .
Hud se nije držao oprezne taktike generala Džonstona. On je napadao Jenkije na
istoku, napadao ih je i na zapadu. Šerman je kružio oko varoši kao neki rvač koji traži
gde će što čvršće da zgrabi svoga protivnika, ali Hud nije stajao iza grudobrana da
čeka da ga Jenki napadnu. On je smelo izletao i divlje udarao po njima. U toku od
svega nekoliko dana odigraše se bitke kod Atlante i Ezra Čerča koje behu veći sukobi,
a prema kojima borba kod Breskvine Reke izgledaše kao mala čarka.
Ali Jenki su uvek dolazili ponovo. Oni su trpeli velike gubitke ali su bili u stanju da
ih podnose. Za sve to vreme njihove baterije su zasipale Atlantu granatama, ubijale
svet u kućama, skidale krovove s kuća, otvarale ogromne kratere po ulicama.
Stanovnici su se sklanjali kako su znali po podrumima, po rupčagama iskopanim u
zemlji i u okruglim tunelima napravljenim u železničkim propustima. Atlanta je bila
opsednuta.
Posle jedanaest dana po preuzimanju komande general Hud beše izgubio onoliko
ljudi koliko je Džonston bio izgubio u toku sedamdeset četiri dana borbe i povlačenja,
a Atlanta je bila pritisnuta sa tri strane.
Sad je železnička pruga iz Atlante za Tenesi bila sva u Šermanovim rukama.
Njegova vojska je bila preko pruge koja je išla prema istoku, a beše presekla i prugu
koja je vodila prema jugozapadu, za Alabamu. Samo je još onaj put prema jugu, za
Makon i Savanu, bio slobodan.
Skarlet se uplaši kad shvati kako je sad ta pruga postala važna i kako će se Šerman
očajno zalagati da je osvoji, a kako će se očajno Hud boriti da je odbrani. Jer to je
bila železnica koja je išla kroz Pokrajinu, kroz Džonsboro. A Tara je svega na pet
milja daleko od Džonsboroa! Tara joj se činila kao tiho utočište prema drečećem
paklu Atlante, ali je Tara bila svega na pet milja od Džonsboroa!
Skarlet i druge gospođe bile su na dan bitke kod Atlante na ravnim krovovima i pod
zaklonom svojih malih suncobrana posmatrale bitku. Ali kad granate počeše padati
po ulicama one se skloniše u podrume i te noći otpoče seoba žena, dece i starih ljudi
iz varoši. Uputili su se prema Makonu, a mnogima od onih koji te noći uđoše u voz
bila je to već četvrta ili peta seoba otkako se Džonston povlačio iz Daltona. Sad su
putovali s manje prtljaga nego što behu došli u Atlantu. Mnogi su sad nosili samo
jednu ručnu torbu i nešto hrane u jednoj velikoj marami. Po koji sluga vukao je
srebrno posuđe, noževe, viljuške i porodične portrete ponesene u žurbi.
Gospođa Merivedar i gospođa Elsing ne htedoše da beže. One su potrebne bolnici,
a zatim, govorile su gordo, one se ne plaše i nikakav Jenki na svetu ne može ih
naterati da napuste svoj dom. Ali Mejbel sa svojom bebom i Fani Elsing odoše u
Makon. Gospođa Mid, prvi put u svom bračnom životu, mirno odbi da posluša
doktorovu naredbu da otputuje iz Atlante. Ona je doktoru potrebna, govorila je, a
osim toga Fil je negde tu u rovovima i ona je želela da bude u blizini u slučaju ...
Ode i gospođa Huajting i mnoge druge dame iz Skarletinog kruga. Tetka Piti, koja
je bila najvrednija kada je trebalo osuđivati taktiku povlačenja Starog Džoa, jedna od
prvih poče da pakuje stvari. Njeni su živci, reče ona, suviše osetljivi i ne mogu da
podnose buku. Može da padne u nesvest pri nekoj eksploziji i da onda ne može da siđe
u podrum. Ne, ona se ne boji. Njena detinjasta usta pokušaše pritom da zauzmu
ratnički izraz, ali im to ne pođe za rukom. Ona će otići u Makon da stanuje sa svojom
sestričinom, gospođom Bar, a mlade žene će poći s njom.
Skarlet nije bila raspoložena da ide u Makon. Mada se bojala bombi, više je volela
da ostane u Atlanti nego da putuje u Makon jer je od srca mrzela staru gospođu Bar.
Pre nekoliko godina gospođa Bar je rekla za nju da je raskalašna devojka kada je
uhvatila jednom prilikom gde se ljubi sa njenim sinom Vilijem na jednom od
skupova u kući Vilksovih.
— Ne — reče ona tetki Piti — ja idem kući na Taru, a Meli može sa vama u
Makon.
Na ovo Melani poče preplašeno, beznadežno da plače. A kad tetka Piti otrča da
pozove doktora Mida, Melani uhvati Skarlet za ruku, moleći:
— Molim te nemoj da odeš na Taru i da me ostaviš. Biće mi pusto bez tebe. O,
Skarlet, ja ću umreti ako ti ne budeš pored mene kad bude dolazila beba. Da... da, ja
znam da imam tetku Piti, i ona je slatka. Ali, najzad, ona nikad nije rađala i ponekad
mi tako ide na živce da bih mogla da vičem.
Molim te ne napuštaj me. Ti si mi bila kao sestra, a osim toga — dodade ona uz
bled osmeh — ti si obećala Ašliju da ćeš se brinuti o meni. On mi je rekao da će te
za to moliti.
Skarlet se zagleda u nju sa čuđenjem. Kako to da je Meli toliko voli kad ona to
uzvraća tolikim neprijateljstvom da se ponekad jedva uzdržava da ga ne pokaže?
Kako Melani može da bude toliko glupa pa da ne uvidi tajnu njene ljubavi za Ašlija?
Ona se odala bar stotinu puta za poslednjih meseci punih mučenja u iščekivanju vesti
o njemu. Ali Melani nije primećivala ništa, Melani koja nije mogla da vidi ništa
rđavo u onima koje voli.. Da, ona je obećala Ašliju da će paziti na Melani. O, Ašli!
Ašli! Ti mora da si negde mrtav, mrtav već nekoliko meseci! A sad me, evo,
obećanje dato tebi dostiže i sputava.
— Dobro — reče ona kratko — obećala sam i ne odustajem od svojih obećanja.
Ali ne želim da idem u Makon i da živim sa onom starom mačkom Bar. Iskopala bih
joj oči za nekoliko minuta. Idem na Taru, a ti možeš sa mnom ako hoćeš. Majci će
biti milo kad te vidi.
— O, volela bih to. Tvoja majka je slatka. Ali, znaš, tetkica će umreti ako ne bude
sa mnom kad beba dođe, a znam da na Taru neće. To je suviše blizu borbi, a tetkica
želi da bude na sigurnom mestu. Doktor Mid stiže bez daha, očekujući na osnovu
uzbuđenog poziva tetke Piti da je kod Melani u najmanju ruku prerani prodaj i
razljuti se kad vide u čemu je stvar, ne skrivajući svoje negodovanje. A pošto se
upoznao sa pitanje zbog koga je pozvan, on odgovori rečima koje nisu dozvoljavale
prepiranje.
— Ni govora o tome da biste vi mogli u Makon, gospođo Meli. Ja za vas ne
odgovaram ako se budete pokrenuli. Vozovi su prepuni i nesigurni, a putnicima se
svaki čas može dogoditi da ih izbace ako bi vozovi zatrebali za ranjenike, za vojnike,
ili za ratne potrebe. U vašem stanju ...
— Ali ako idem na Taru sa Skarlet...
— Kažem vam da se ne smete ni mrdnuti. Svejedno je da li je voz za Taru ili za
Makon — prilike su iste. Osim toga niko ne zna gde su Jenki, dok su oni izgleda svuda.
Lako se može desiti da voz bude zarobljen. A ako i stignete bez nezgoda do
Džonsboroa, imate još pet milja vožnje preko rđavog puta da biste stigli do Tare. Taj
put nije za ženu u tako osetljivom stanju. Osim toga u celoj Pokrajini nema ni jednog
doktora otkad je stari doktor Fonten otišao u vojsku.
— Ali ima babica ...
— Ja rekoh » doktora« — odgovori on osorno i nehotice baci pogled na njen sitni
telesni sastav. — Ne dozvoljavam da se pokrećete odavde. Moglo bi da bude opasno.
Svakako ne želite da dobijete bebu u vozu ili u kakvim taljigama, zar ne?
Ova doktorova otvorenost učini da Melani zbunjeno pocrvene i zaćuta.
— Vi imate da ostanete ovde pod mojim nadzorom, i to u krevetu. I da ne trčite u
podrum. Ne, pa ma granate padale pravo u prozor. Na kraju krajeva ovde nije tako
opasno. Jenkije ćemo brzo odbaciti natrag... A vi, gospođo Pitipat, idite pravo u
Makon i ostavite mlade dame ovde.
— Ali zar ovako bez starijih? — uzviknu ona zapanjena.
— One su već majke — reče doktor zlovoljno. — A gospođa Mid je daleko
odavde svega dve kuće. One neće morati da prime u kuću kakvog muškarca kad je
gospođa Meli u takvom stanju. Bože moj, gospođo Piti! Ovo je ratno vreme. Ne
može danas uvek da se misli na pristojnost. Moramo da mislimo i o gospođi Melani.
On iziđe iz sobe i pričeka na tremu Skarlet.
— Sa vama ću govoriti otvoreno, gospođo Skarlet — poče on, gunđajući u bradu.
— Izgleda da ste i vi žena sa predrasudama, pa vas molim da me poštedite svoga
crvenila. Nema više ni govora o putovanju gospođe Meli. Sumnjam da bi mogla da
izdrži takav put. Za nju će uskoro nastupiti mučni dani, čak i u najboljem slučaju.
Ima vrlo uske kukove, kao što znate, i vrlo je verovatno da će biti potrebna klešta pri
porođaju, tako da ne mogu dozvoliti da se neka neuka crnkinja petlja oko nje. Žene
kao što je ona ne bi trebalo nikad da rađaju, ali... U svakom slučaju pomognite tetki
Piti da se spremi i pošaljite je u Makon. Ona je toliko preplašena da bi uznemiravala
gospođu Melani, a to nije nimalo zgodno. A zatim, gospođo — on se zagleda u nju
prodornim pogledom — ne bi bilo zgodno da vi odete. Ostanite sa gospođom Meli
dok ne dođe beba. Ne plašite se, zar ne?
— O, ne! — šlaga Skarlet ne trepnuvši.
To se zove hrabra žena. Gospođa Mid će vam biti na usluzi a poslaću staru Betsi
da vam kuva ako gospođica Piti želi da povede poslugu sa sobom. Sve to neće trajati
tako dugo. Beba bi trebalo da stigne u roku od pet nedelja, ali kod prvih porođaja to se
nikad ne može unapred znati, a naročito pri ovom bombardovanju. Mogla bi da
stigne svakoga dana.
Tako tetka Pitipat ode u Makon u bujici suza, odvodeći čika Petra i kuvaricu. U
nastupu rodoljublja pokloni bolnici konja i kola, odmah zažali što je to učinila i to
izazva nove suze. A Skarlet i Melani ostadoše same sa Veidom i Prisi u kući koja
postade mnogo mirnija, mada se bombardovanje nastavljalo.
XIX
U te prve dane opsade, dok su Jenki navaljivali ovde-onde na opkope oko varoši,
Skarlet se toliko plašila rasprskavanja granata da bi samo bespomoćno drhtala, sa
rukama na ušima, u očekivanju da svakog časa bude zbrisana u večnost. Kad bi čula
fjuk koji je objavljivao približavanje granate jurnula bi u sobu kod Melani, bacila se
na krevet pored nje i njih dve bi se grčevito držale, vičući » Oh! Oh!« dok bi
zavlačile glave pod jastuke. Prisi i Veid hitali bi u podrum i gurali se u mraku punom
paučine, pri čemu bi Prisi vrištala na sav glas a Veid jecao i štucao.
Dok bi se gušila pod perjanim jastucima i dok bi joj smrt zviždala preko glave,
Skarlet bi proklinjala Melani što zbog nje ne može da siđe u najniže delove kuće gde
je svakako bilo manje opasnosti. Ali je doktor zabranio da Melani silazi, a Skarlet je
morala da ostaje pored nje. Uz njen užas pred mogućnošću da bude svakog časa
raskomadana, došao je ne manji strah da bi beba mogla da stigne svakog časa.
Hladan bi je znoj probijao kad god bi joj ta misao došla u glavu. Šta će da radi kad
beba počne da dolazi? Znala je dobro da će pre pustiti Melani da umre nego što će
izići na ulicu da juri doktora dok granate padaju kao aprilska kiša. A znala je i da bi
Prisi pre poginula od batina nego što bi se na to rešila. Šta da radi ako beba počne da
dolazi?
O ovome je šapatom razgovarala jedne večeri sa Prisi, dok su pripremale večeru
za Melani, i Prisi, na njeno veliko iznenađenje, ublaži njeno strahovanje.
— Gos' Skarlet, ak mi ne moći dobiti doktor kad doći vreme gos' Mela, vi ne
uznemiravati ništo. Ja moći izvesti. Ja znati sve o pohođaj. Zah ne moja mami bila
babica? Zah ne ona meni naučiti biti babica takođ? Vi to meni ostaviti.
Od tada je Skarlet disala mnogo lakše, svesna da pored sebe ima iskusne ruke, ali
je i pored toga žarko želela da tom mučenju što pre dođe kraj. U ludoj želji da ode
izvan domašaja bombi, u očajnoj žudnji za mirnim domom na Tari, ona je svake
noći molila boga da ta beba stigne idućeg dana, da bi ona onda bila oslobođena svog
obećanja i da bi mogla napustiti Atlantu. Tara joj je izgledala tako bezbedna, tako
daleko od čitave ove bede.
Skarlet je čeznula za domom i za majkom kako nije čeznula nikad i ni za čim u
svom životu. Kad bi samo bila blizu Elen, ona se ne bi plašila pa ma šta se dešavalo.
Svake noći posle dana punog zviždanja granata koje para uši ona je odlazila u krevet
sa odlukom da idućeg jutra kaže Melani kako ne može da izdrži u Atlanti više ni jedan
dan i da će ona kući a Melani gospođi Mid. Ali, dok bi ležala na jastuku uvek bi joj
izlazilo pred oči ono Ašlijevo lice od njihovog poslednjeg viđenja, kao mučeno
nekim unutrašnjim bolom, ali sa lakim osmehom na usnama: » Vi ćete paziti na
Melani, hoćete li? Vi ste tako jaki... Obećajte mi!« I ona je obećala. Ašli sada negde
leži mrtav. Ma gde bio on je gleda, opominjući je na obećanje. Živog ili mrtvog ona
ga ne može prevariti ma koliko je to stajalo. Tako je ostajala dan za danom.
U odgovoru na sva Elenina pisma u kojima je ona pozivala da se vrati kući, Skarlet
je umanjivala opasnost: opsade, objašnjavala Melanino stanje i obećavala da će
doći čim prođe porođaj. Elen je držala do rodbinskih veza, bile one krvne ili preko
braka, i u odgovoru se nerado složi s tim da ona mora da ostane ali zatraži od nje da
pošalje kući Veida i Prisi. Ovo se jako dopade Prisi, koja je već ludo cvokotala
zubima pri svakom neočekivanom šumu. Ona je toliko vremena provodila u
podrumu da bi se mlade žene vrlo rđavo provele da nije bilo sluškinje gospođe Mid,
neosetljive stare Betsi. Skarlet je isto koliko i njena majka želela da Veida pošalje iz
Atlante, ne samo zbog brige za dete već i što joj je njegov neprestani strah smetao.
Veid se toliko užasavao granata da mu se jezik oduzimao, i čak kad bi nastajalo
zatišje on bi visio o Skarletinim suknjama, suviše preplašen da bi plakao. Beše ga
strah da ide uveče u krevet, bojao se mraka, bojao se da zaspi da ne bi došli Jenki i
odneli ga, a njegovo tiho nervozno jecanja u noći uticalo je nepodnošljivo na njene
živce. U dubini duše ona je bila isto toliko preplašena koliko i on, ali ju je ljutilo što je
na to podseća svakog minuta njegovo unezvereno, izduženo lice. Da, Tara je pravo
mesto za Veida. Prisi će ga odvesti i odmah se vratiti da bude prisutna kad dođe do
porođaja.
Ali pre no što je mogla da ih pošalje na put stiže vest da su Jenki zaokružili varoš s
juga i da se vode čarke duž puta između Atlante i Džonsboroa. Jenki bi mogli da
zarobe voz u kome bi putovali Veid i Prisi. Skarlet i Melani prebledeše na tu pomisao,
jer je svako znao da su zločini Jenkija nad nemoćnom decom strasniji nego nad
ženama. Tako se ona uplaši da ga pošalje kući i on ostade u Atlanti kao neki ćutljivi,
preplašeni duh koji očajno lebdi oko svoje majke bojeći se da ma i za trenutak ispusti
njene suknje.
Opsada se produžavala kroz tople dane jula. Posle dana punih grmljavine dolazile
bi noći pune turobne, zloslutne tišine, i grad se polako privikavao. Činilo se kao da je
najgore već prošlo, da se više nemaju čega plašiti.
Bojali su se opsade, a sada je evo i to došlo, i na kraju krajeva nije tako strašno.
Život je produžio da teče kao obično. Svi su bili svesni da sede na vulkanu, ali dok taj
vulkan ne proradi protiv njega se ne može ništa. Prema tome zašto se uznemiravati?
A možda vulkan neće ni proraditi. Pogledajte samo kako general Hud ne da Jenkima
ni da privire u grad! A tamo, opet, kako konjica drži železničku prugu za Makon.
Šerman je nikad neće zauzeti?
I pored prividne hrabrosti pred padanjem granata i smanjenim obrocima, i pored
prelaženja preko činjenice da se Jenki nalaze na jedva pola milje od njih, i pored
bezgraničnog poverenja u sive redove vojnika u ritama ušančene oko grada, strujala
je, odmah ispod Atlantine kože, mučna neizvesnost šta će doneti idući dan. Sumnja,
briga, tuga, glad i muke pri jačanju i slabljenju nade — sve je ovo pojačavalo to
strujanje.
Postepeno sa lica Skarletinih prijatelja pređe hrabrost i na nju, ili je ta hrabrost
bila plod onog mirenja sa sudbinom koja je u prirodi svakog čoveka. Naravno, ona je
još uvek skakala na tresak eksplozije, ali nije više jurila vrišteći da zavuče glavu pod
Melanin jastuk. Ona bi sad samo uzdahnula i rekla tiho: » Ova je pala negde blizu« .
Manje se plašila i zato što je život počeo da liči nekako na san, na san suviše
užasan da bi bio stvaran. Nije moguće da ona, Skarlet O'Hara, može da zapadne
utakav položaj u kome je smrt moguća svakog sata, svakog minuta. Nije moguće da
se onaj miran tok života mogao promeniti za tako kratko vreme. Nestvarno je,
smešno nestvarno, da jutarnje nebo, u svanuće tako nežno plavo, može da bude i
uprljano dimom topova koji se vuče nad gradom kao niski oblaci, da topli sunčevi
zraci ispunjeni prodornim mirisom i sladunjavošću kukavičnjaka i ruža puzavica
mogu da budu. tako strašni dok granate fjuču nad ulicama i rasprskavaju se kao da je
smak sveta, razbacujući komade gvožđa na stotine metara u krug, kidajući ljude i
životinje na komade.
Moralo se odustati od mirnog, dremljivog popodnevnog odmaranja, jer ma da se
huka bitke s vremena na vreme stišavala, Breskvina ulica bila je živa i bučna u svako
doba, kroz nju su tutnjali topovi i ambulantna kola, ranjenici posrtali sklanjajući se iz
rovova, odredi žurili ubrzanim hodom sa naredbom da stignu iz rovova sa jednog
kraja grada do odbrane nekog jače ugroženog grudobrana na drugom kraju, i
zadihani kuriri trčali niz ulicu prema Vojnoj komandi kao da sudbina Konfederacije
zavisi od njih.
Vrele noći donosile su nešto mira, ali zloslutnog mira. Kada je noć bila tiha, bila
je suviše tiha, kao da su kreketuše, zrikavci i ptice rugalice bili suviše preplašeni da bi
podigli glasove u uobičajenom horu letnje noći. Ponekad bi mir bio narušen
praskanjem pušaka iz najbližih linija odbrane.
Skarlet bi često ležeći budna kasno noću, kada su sve svetiljke bile pogašene, kad je
Meli spavala a smrtna tišina pritiskivala grad, čula kvaku na prednjoj kapiji kako škripi
i žurno kucanje na prednjem ulazu.
Uvek bi vojnici čija lica ne bi mogla da vidi stajali u mraku na tremu i njihovi bi
joj različiti glasovi govorili. Ponekad bi iz tame čula glas obrazovanog čoveka kako
joj govori: » Gospođo, izvinite molim vas što moram da vas uznemiravam — da li
biste mogli da mi date vode za mene i za konja?«
Ponekad bi to bio govor sa gutanjem glasa » r« , ponekad smešno pevanje kroz nos
ljudi iz ravnice Vajergras i dalje sa juga, a katkad, opet, uspavljujuće razvučeni
govor sa Primorja koji bi je uvek podsetio na Elenin način govora.
— Gospođo, imam ovde druga koga moram da smestim u bolnicu, ali sve mi se
čini da može da umre pre nego što dođemo tamo. Možete li da ga primite?
— Milostiva, dajte mi nešto da zagrizem, malo pogače, ako vas to neće mnogo
oštetiti.
— Gospođo, oprostite, ali — da li bih mogao da provedem noć na vašem tremu?
Videh ruže i omirisah kukavičnjak i to me toliko podseti na moju kuću da se usudih...
— Ne, te noći nisu — java! One su samo ružan san a ljudi su senke iz tog sna,
ljudi bez lica, bez tela, samo umorni glasovi koji joj govore iz toplog mraka. Sipati
vodu, donositi hranu, nameštati jastuke na prednjem tremu, previjati rane,
pridržavati umorne glave samrtnicima. Ne, mora da ona to sanja! Jednom kasno u
julu zakuca sam ujak Henri Hamilton. Bio je to ujak Henri, ali bez svog kišobrana,
bez ručne torbe i bez trbuha takođe. Koža njegovog ružičastog lica visila je sada u
opuštenim naborima kao na podvaljku buldoga, a njegova duga seda kosa bila je
neopisivo prljava. Gotovo bez cipela, pun vašiju i gladan, ali je njegov prgavi duh
ostao nepromenjen.
Uprkos njegove primedbe: » Ovo je glup rat kada stare budale kao ja treba da
vuku puške na leđima« , mlade žene su imale utisak da se ujak Henri ugodno oseća.
Bio je potreban kao da je mladić i vršio je posao mladog čoveka. Štaviše mogao je
da ide u korak sa mladim ljudima, što deda Merivedar, na primer, nije mogao.
Pričao im je veselo kako starca mnogo uznemirava njegov reumatizam i kako je
kapetan već hteo da ga oslobodi. Ali deda nije hteo kući. Otvoreno je izjavio da više
voli kapetanovo psovanje i zlostavljanje nego maženje svoje snaje i njeno
neprestano zahtevanje da prestane sa žvakanjem duvana i da pere i pegla svakog
dana svoju bradu.
Poseta ujaka Henrija beše kratka jer je imao svega četvoročasovno odsustvo, a
pola od toga vremena potrebno mu je za put tamo i natrag.
— Deco, došao sam da vas vidim samo na trenutak — objavi on dok je sedeo u
Melaninoj spavaćoj sobi i zadovoljno brčkao nažuljane noge u čabru hladne vode
koji mu je Skarlet donela. — Moje društvo odlazi u zoru.
— Kuda? — zapita Melani uplašeno i zgrabi mu ruku.
— Ne dodiruj me — viknu ujak Henri ljutito. — Vaši vrve po meni. Rat bi bio
pravi izlet da nije tih vašiju i dizenterije. Kuda idem? Nisu mi rekli, ali znam otprilike.
Ujutro krećemo na jug prema Džonsborou, ako se ne varam.
— Oh, zašto prema Džonsborou?
— Jer se tamo sprema velika bitka, moje dame. Jenki se spremaju da zauzmu tu
prugu ako je ikako moguće. A ako u tome uspeju, onda — zbogom Atlanta!
— O, ujače, zar misliš da će uspeti?
— Koješta, drage moje! Ne! Kako bi mogli kada sam ja tamo? — Ujak Henri se
nasmeja njihovim preplašenim licima, a zatim, postavši ozbiljan, reče:
— Biće to, izgleda, teška bitka, devojke moje. Moramo je dobiti. Vi, naravno,
znate da su se Jenki dočepali svih železničkih pruga osim one za Makon, ali to nije
sve. Možda vi, devojke, i ne znate ali oni su se dočepali i svakog puta, svakog kolnika,
svake staze, osim Makdonafovog druma. Atlanta je u torbi, a uzica koja tu torbu
zatvara je kod Džonsboroa. I ako bi Jenki zauzeli tamošnju prugu mogli bi da pritegnu
uzicu i da nas zatvore, našli bismo se kao miš u mišolovci. Ali mi nemamo nameru
da im to dozvolimo... Međutim, vreme je da idem, devojčice moje. Došao sam
samo da se s vama pozdravim i da vidim je li Skarlet još sa Meli.
— Naravno da je još uvek sa mnom — reče Melani toplo. — Nemoj se za nas
brinuti, ujače, i više pazi na sebe.
Ujak Henri obrisa mokre noge o čupavi peškir, i zastenja dok je oblačio pocepane
cipele.
— Spreman sam da pođem — reče on. — Imam da pređem pet milja. Skarlet,
spremi mi nešto za jelo. Ma šta bilo.
Pošto je na rastanku poljubio Melani, on siđe u kuhinju gde je Skarlet zavijala u
peškirić komad proje i nekoliko jabuka.
— Ujače Henri... je li... je li zaista tako ozbiljno?
— Ozbiljno? Svemogući bože! Nemoj biti guska. Mi smo saterani u poslednje
rovove.
— Misliš li da će doći i na Taru?
— Šta... — zausti Henri da kaže, naljućen ženskom pameću koja samo misli na
svoje brige iako su opšti interesi u pitanju, ali videći njeno preplašeno i rastuženo lice
on omekša.
— Naravno da neće. Tara je pet milja od pruge, a Jenki hoće samo prugu. Vama,
gospođo, kao da nije ostalo više pameti nego junskoj bubici. — On naglo pređe na
drugu temu: — Ali, ja nisam došao samo da vas vidim, već da donesem Meli i neke
rđave vesti pa kad je trebalo da joj ih kažem nisam imao snage. Zato to ostavljam
tebi da uradiš.
— Ašli... nije... ti valjda nisi čuo nešto... da je on ... mrtav?
— O, brate, kako bih ja mogao da čujem nešto o Ašliju stojeći onako u rovu,
zariven u blato do kolena? — ljuto zapita stari gospodin. — Ne. Odnosi se na
njegovog oca. Džon Vilks je mrtav.
Skarlet iznenada sede sa upola zavijenom hranom u rukama.
— Došao sam da to kažem Meli — ali nisam mogao. Moraćeš to ti da učiniš. I daj
joj ovo.
On izvuče iz džepa teški zlatni sat sa lancem koji se ljuljao, malu minijaturu davno
preminule gospođe Vilks i par masivnih dugmeta za manšete. Kad ugleda sat koji je
toliko puta viđala u rukama Džona Vilksa, njoj najzad dođe do svesti da je Ašlijev
otac zaista mrtav. I bila je toliko zapanjena da nije bila u stanju ni da govori. Ujak
Henri se vrteo, kašljucao i nije gledao u nju da ne bi ugledao u njenim očima suze
koje bi ga uzbudile.
— Bio je to hrabar čovek, Skarlet. Reči to Melani. Reči joj da to piše i njegovim
ćerkama. I dobar vojnik uprkos svojim godinama. Dohvatila ga je granata. Pala je
baš na njega i njegovog konja. Konja je raskidala... ustrelio sam konja svojom
rukom, sirotu životinju. Bila je to fina mala kobila. Najbolje bi bilo da pišete i gospođi
Tarlton o tome. Ona je mnogo držala do te kobile. Zavi moju užinu, dete moje,
moram da idem. De, de, draga moja, nemoj to tako da uzimaš k srcu. Zar ima lepše
smrti za starog čoveka nego da pogine vršeći dužnosti mladog čoveka.
— O, nije trebalo da on pogine! Nije uopšte trebalo da on ide u rat. Trebalo je da
živi i da dočeka da vidi svoje unuče kad odraste i da umre mirno u postelji. O, zašto
je išao? On nije bio za secesiju, i mrzeo je rat, i...
— Mnogi od nas misli na isti način, ali šta s tim? — Ujak Henri obrisa nos ljutito.
— Zar ti misliš da ja uživam da predstavljam pod starost nišan za Jenkije? Ali za
džentlmena nema drugog izbora u ove dane. Poljubi me na rastanku, dete, i ne brini
se za mene. Proći ću ja kroz ovaj rat bez povrede.
Skarlet ga poljubi i ču zatim kako silazi niz stepenice u mrak, ču kako brava škljoca
na prednjoj kapiji. Zastala je za trenutak da osmotri stvarčice koje je držala u
rukama. A zatim pođe uz stepenice da kaže sve Melani.
Pri kraju jula stiže neprijatna vest, koju je ujak Henri predskazao, da su se Jenki
ponovo okrenuli prema Džonsborou. Oni su presekli prugu na četiri milje od grada,
ali ih je odbila konjica Konfederacije, tako da sad pionirske trupe znojeći se na suncu
opravljaju prugu.
Skarlet se tresla od uzbuđenja. Očekivala je puna tri dana vesti sa strahom koji je
sve više rastao u srcu. Tada stiže od Džeralda utešno pismo. Neprijatelj nije dospeo
do Tare. Oni tamo čuli su huku bitke, ali nisu videli nijednog Jenkija.
Džeraldovo pismo bilo je tako puno hvalisanja i besa dok je opisivao kako su Jenki
odbijeni od pruge, da bi čovek mogao pomisliti kako je on lično izvršio taj podvig. Na
tri strane se raspisao o viteštvu vojske i najzad, na kraju pisma, kratko napomenuo da
je Karin bolesna. Gospođa O'Hara je rekla da je tifusna groznica. Slučaj nije opasan
i Skarlet nema razloga da se brine, ali sada nipošto ne sme da se vrati kući, čak ako bi
se pruga i obezbedila. Gospođa O'Hara je sad vrlo srećna što se Skarlet i Veid nisu
vratili kući kad je opsada počela. Ona kaže da bi Skarlet trebalo da ode u crkvu i da
izmoli nekoliko rozarija za ozdravljenje Karine.
Ovo poslednje pogodi Skarletinu savest, jer ona već mesecima nije odlazila u
crkvu. Ranije ona bi ovakav propust smatrala za smrtni greh, ali danas joj nekako evo
izostajanje nije izgledalo tako grešno kao nekad. Ona ipak posluša majku i vraćajući
se u sobu promrmlja žurno jednu rozariju. Kada se digla sa kolena nije osećala
onakvo olakšanje kakvo je uvek ranije osećala posle molitve. U poslednje vreme
osećala je da bog ne gleda na nju, na Konfederaciju ili na Jug, uprkos milionima
molitava koje mu se svakodnevno upućuju.
Te večeri sedela je na prednjem tremu sa Džeraldovim pismom u nedrima gde
ga je mogla ponekad opipati i time življe dočarati Taru i Elen. Svetiljka na
prizemnom prozoru bacala je čudne zlatne seni u tamni trem obrastao lozom, a splet
žutih ruža puzavica i kukavičnjaka gradio je oko nje zid od izmešanih mirisa. Noć je
bila potpuno tiha. Od zalaska sunca čak nije pukla nijedna puška i izgledalo je da je
svet vrlo daleko. Skarlet se ljuljala u stolici, potištena zbog vesti koje je primila sa
Tare, tužna što neko, ma ko, pa ma to bila i gospođa Merivedar, nije s njom. Ali
gospođa Merivedar je bila na svojoj noćnoj službi u bolnici, gospođa Mid je bila kod
kuće i pripremala malu svečanost za Fila koji je došao sa fronta na kratko vreme, a
Melani je spavala. Nije se mogla čak nadati ni slučajnom posetiocu. Oni su
poslednje nedelje bili vrlo retki jer je svaki čovek sposoban da nosi pušku bio u rovu
ili u lovu na Jenkije po selima oko Džonsboroa.
Vrlo često bila je ovako sama, i tu samoću nije volela. Kada bi ostajala sama bila
je prinuđena da misli, a tih dana misli baš nisu bile najprijatnije. Kao i svi drugi, i
ona je uvela običaj da misli o prošlosti, o mrtvima.
Te noći dok je Atlanta bila tiha trebalo je samo da zatvori oči pa da zamisli da je
opet u seoskoj tišini Tare, da se život nije nimalo izmenio, i da se ne menja. Ali je
dobro znala da život u Pokrajini neće nikada biti onakav kakav je bio. Mislila je na
četiri Tarltona, na crvenokose blizance, na Toma i Bojda, i u grudima oseti iskrenu
tugu. Ta nije trebalo mnogo da Stju ili Brent postane njen muž. Ali sada, kad se rat
završava i ona odlazi na Taru da živi, neće više nikad čuti njihovo divlje dozivanje
dok jure kroz aleju kedrova. A Reford Kalvert, koji je tako božanstveno umeo da
igra, nikad je više neće izabrati za svoju partnerku. Pa dečaci Manro, pa mali Džo
Fonten, pa...
— Oh, Ašli! — zajeca ona naslanjajući glavu na ruke. — Nikad se neću navići na
misao da ni tebe više nema.
U to ču neku lupu na spoljnim vratima, brzo podiže glavu i pređe rukom preko
vlažnih očiju. Zatim ustade i vide da Ret Batler dolazi stazom, noseći u ruci svoj
široki panama šešir. Nije ga videla od onog dana kada je onako naglo napustila
njegova kola kod Fajv Pointsa. Tada je izjavila želju da joj se više ne pojavljuje
pred očima. Ali sad oseti zadovoljstvo što je našla nekog s kim može da razgovara,
nekoga ko će joj odvratiti misli od Ašlija, i ona žurno ukloni iz sećanja taj događaj.
Očigledno da je on zaboravio tu svađu ili se bar pravi da je zaboravio, jer je, evo,
seo na najviši stepenik uz njene noge ne pominjući njihovu poslednju razmiricu.
— Znači vi niste pobegli u Makon! Čuo sam da se gospođica Pitipat povukla, pa
sam, naravno, mislio da ste to i vi učinili. Kad u prolazu videh kod vas svetlost, svratih
ovamo da se obavestim. Zašto ste ostali?
— Da pravim društvo Melani. Vidite, ona... pa, ona sad ne može da putuje.
— Grom i pakao! — reče on, I pri svetlosti lampe ona vide da se mršti. — Da vi
to ne tvrdite da je gospođa Vilks još uvek ovde? Nikad nisam čuo za takvu glupost. Za
nju je to sada u njenom stanju izvanredno opasno.
Skarlet zaćuta u zabuni, jer Melanino stanje nije bilo predmet za razgovor s
jednim čovekom. Zbunjivala ju je takođe i činjenica da Ret zna da je to stanje vrlo
opasno za Melani. Takvo poznavanje stvari baca rđavu svetlost na jednog neženju.
— Vrlo ljubazno od vas što vam i ne pada na pamet da bi se i meni moglo što
desiti — reče ona ljutito. Njegove oči sinuše od zadovoljstva.
— Sa vama Jenki ne mogu nikada izići na kraj.
— To mi ne izgleda baš veliki kompliment — reče ona s nesigurnošću.
— I nije — reče on. — Kad ćete već jednom prestati da tražite komplimente u
najobičnijim izjavama muškaraca?
— Kad budem na samrtničkoj postelji — odgovori ona i nasmeja se na pomisao
da će uvek biti ljudi koji će je obasipati komplimentima, čak i ako ih Ret nikad na
bude činio.
— Taština, taština — reče on. — Na kraju krajeva, to je vaša stvar.
Otvori svoju tabakeru, izdvoji crnu cigaru i omirisa je za trenutak. Šibica blesnu u
mraku. On se nasloni na stub i pušio je neko vreme u tišini, ruku sklopljenih oko
kolena. Skarlet nastavi da se ljulja u stolici i tiha pomrčina tople noći sklopi se oko
njih. Ptica rugalica, koja se ugnezdila u spletu ruža i kukavičnjaka, trže se iz sna i pusti
jedan plašljiv zvonak zvuk. A zatim, kao da je bolje promislila o stvari, ponovo
zaćuta.
Iz senke trema Ret se iznenada nasmeja tihim mekim smehom.
— Vi dakle ostajete sa gospođom Vilks! Nikad nisam naišao na čudniji položaj.
— Ne vidim u tome ništa tako čudnovato — odgovori ona s nelagodnošću, već na
oprezi.
— Ne? Znači da vam nedostaje dar objektivnog posmatranja. Moj utisak je bio do
pre kratkog vremena da vi jedva podnosite gospođu Vilks. Vi o njoj mislite da je
luckasta i glupa a njena rodoljubiva osećanja vas ljute. Vi retko propuštate priliku da
o njoj kažete nešto nepovoljnije, pa mi je, naravno, čudnovato da ste se odlučili na
tako nesebičan korak da ostanete s njom ovde za vreme ovog bombardovanja. Recite
mi pravo zašto ste to učinili?
— Zato što je ona Čarlijeva sestra... a i meni samoj kao sestra — odgovori Skarlet
sa što je moguće više dostojanstva u glasu, iako su joj obrazi postali topliji.
— Vi to mislite zato što je ona udova Ašli Vilksa.
Skarlet brzo ustade savlađujući ljutinu.
— Bila sam već spremna da vam oprostim ono vaše ranije prostačko ponašanje,
ali sada neću. Ne bih vam nikada dozvolila da priđete ovom tremu, ali sam se
osećala tako tužna i...
— Sedite, molim vas, i smirite svoju nakostrešenu dlaku — reče on i glas mu se
izmeni. On je dohvati za ruku i povuče u stolicu. — Zašto ste tužni?
— O, dobila sam danas pismo sa Tare. Jenki su blizu naše kuće, a moja mala
sestra se razbolela od tifusne groznice, i... i tako sada, čak i kad bih mogla da se
vratim kući, što bih želela, majka to neće iz straha da se i ja ne zarazim. A ja bih tako
želela da se vratim kući!
— Razumem vas, ali nemojte da plačete zbog toga — reče on ljubaznim glasom.
— Za vas je mnogo manje opasno ovde u Atlanti, čak i ako bi došli Jenki, nego što bi
bilo na Tari. Jenki vam neće ništa učiniti, a tifusna groznica bi mogla.
— Jenki mi neće ništa učiniti! Kako možete da govorite takve laži.
— Draga moja gospođo, Jenki nisu aždaje. Oni nemaju rogove i kopita, kao što vi,
izgleda, mislite.
Oni sasvim liče na Južnjake. samo što se gore ponašaju, naravno, i što govore sa
strašnim naglaskom.
— Pa, Jenki će...
— Silovaće vas, je li? Ja mislim da neće. Mada bi oni to, naravno, drage volje
učinili.
— Ako, nastavite da govorite tako prostački, ja ću ustati i otići u kuću — povika
ona, srećna što mrak sakriva crvenilo na njenom licu.
— Budite iskreni: zar niste baš to mislili?
— O, naravno da nisam!
— Ali ja znam da jeste! Vi me ne možete obmanuti kad čitam vaše misli. Na to
sve fine i naivne južnjačka dame misle. To imaju neprestano na umu. Mogu se
zakleti da čak i babe, kao gospođa Merivedar...
Skarlet je ćutala i sećala se kako bi se uvek kad god bi se dve ili više žena sastajalo
u te dane pune iskušenja šaputalo o takvim događajima u Virdžiniji, u Tenesiju, u
Luizijani, ali nikad suviše blizu njih. Jenki siluju žene, decu probadaju bajonetima
kroz stomak i pale kuće nad glavama starih ljudi. Svako je znao da se to zaista
događalo, mada se o tome nije vikalo po uličnim uglovima. A da je Ret maio
pristojniji on bi shvatio da je sve to istina i ne bi govorio o tome. I svakako da u tome
nije bilo ničega smešnog.
Čula ga je kako se tiho smeje. Ponekad je bio vrlo čudan. U stvari on je čudan u
najviše slučajeva. Užasno je kad čovek zna o čemu žene zaista misle i razgovaraju.
Pri tome se žena nekako oseća kao svučena. A nijedan muškarac te stvari nije naučio
od poštenih žena. Bila je ljuta što joj je opet pročitao misli. Volela je o sebi da misli
kako je ona za ljude prava tajna, ali je znala da je Ret vidi skroz, kao providno staklo.
— Kad već govorimo o takvim stvarima — produži on — imate li u kući koga
starijeg? Divnu gospođu Merivedar, ili gospođu Mid? One me uvek gledaju kao da
misle da ja dolazim ovde sa zlom namerom.
— Gospođa Mid obično spava kod nas — odgovori Skarlet, srećna što se predmet
razgovora promenio. — Ali noćas ne može. Njen sin Fil je došao.
— Kakva sreća — reče on nežno — da vas zateknem samu.
Nešto u njegovom glasu učini da joj srce zakuca življe, i ona oseti kako joj lice
crveni. Ona je taj prizvuk u muškim glasovima osećala dovoljno često i znala je da
on uvek predskazuje izjavu ljubavi.
O, kako je ovo zabavno! Ako bi samo kazao da je voli, kako će mu se osvetiti, kako
će mu vratiti sve one sarkastične primedbe kojima ju je zasipao za poslednje tri
godine. Osvetiće mu se čak i za ono strašno poniženje od onog dana kad je video kako
ona udara Ašlija. A zatim će mu blagonaklono reči da mu ona može biti samo sestra
i povući će se sa svom pobedničkom slavom. Nervozno se smejala u prijatnom
predosećanju.
— Zašto se smejete — reče on, uze joj ruku i okrete, pa pritisnu usne na njen
dlan. Nešto živahno, uzbudljivo, pređe sa njega na nju na dodir njegovih toplih
usana, nešto što joj je čitavo telo prožeto prijatnom drhtavicom. Njegove se usne
uputiše prema zglavku i ona se seti da će on osetiti u njenom pulsu kako joj srce brže
kuca i zato pokuša da izvuče ruku. To ona nije očekivala. Iznenadio ju je ovaj
izdajnički topli izliv osećanja koji joj čak nameće želju da provuče prste kroz
njegovu kosu, da oseti njegove usne na svojima.
Ona nije zaljubljena u njega, govorila je zbunjeno u sebi. Ona je zaljubljena u
Ašlija. Ali, kako da objasni ovo osećanje od koga joj drhte ruke?
On se tiho nasmeja.
— Zašto izvlačite ruku! Neću vam ništa.
— Nećete mi ništa? Ne bojim se ja vas, Rete Batlere, niti ma kojeg čoveka! —
uzviknu ona, sva besna što joj i glas drhti kao ruke.
— To je zaista za pohvalu, ali stišajte, molim vas, malo glas. Mogla bi da vas čuje
gospođa Vilks. I, molim vas, saberite se. — Njegov glas kao da je pokazivao da se
zabavlja njenim uzbuđenjem.
— Skarlet, ja vam se dopadam, zar ne?
To je već više ličilo na ono što je ona očekivala.
— Pa, ponekad — odgovori ona oprezno. — Kada se ne ponašate kao prostak.
On se opet nasmeja i pritište njen dlan o svoj grubi obraz.
— Ja mislim da vam se baš zato sviđam što sam prostak. U svom mirnom životu
vi ste poznavali tako malo prostaka da vas već sama novost očarava.
Ovo nije bio obrt razgovora koji je očekivala, i ona opet pokuša bez uspeha da
svoju ruku oslobodi.
— To nije istina! Ja volim pristojne ljude, — ljude u koje možete imati poverenja
da će se uvek ponašati džentlmenski.
— Vi pritom mislite na ljude sa kojima možete da se igrate. To je više stvar
definicije. Ali, svejedno. On joj opet poljubi dlan i opet se koža na njenom vratu
prijatno naježi.
— Ali ja vam se ipak dopadam. Da li biste me ikada mogli voleti, Skarlet?
» Ah — mislila je ona likujući. — Sada sam ga uhvatila!« — I ona odgovori sa
proračunatom hladnoćom: — Naravno, ne. Odnosno — bar dok znatno ne promenite
svoje ponašanje.
— A ja nemam nameru da ga menjam. Znači, vi me ne možete voleti? To je ono
što sam i očekivao.
Jer slično je i sa mnom: vi mi se zaista mnogo dopadate, ali vas ne bih mogao
voleti, a bilo bi za vas tragično da po drugi put patite od neuzvraćene ljubavi, zar ne,
draga? Mogu li da vas zovem » draga« , gospođo Hamilton? Ja ću vas tako zvati želeli
vi to ili ne, jer to mi je svejedno, ali ipak pravila pristojnosti treba da budu
zadovoljena.
— Vi me ne volite?
— Naravno ne. Zar ste vi mislili da vas volim?
— Nemojte biti tako drski.
— Vi ste se, znači, nadali! Avaj, zar da uništim vaše nade! Trebalo bi da vas
volim, jer vi ste dražesni i daroviti u mnogim beskorisnim stvarima. Ali mnoge dame
imaju draži i svojih savršenstava a isto su toliko beskorisne kao i vi. Ne, ja vas ne
volim. Ali mi se sviđate neizmerno zbog elastičnosti vaše pameti, zbog sebičnosti
koju sa retko trudite da sakrijete i zbog one razumne praktičnosti u vama koju ste vi,
bojim se, nasledili od nekog ne baš mnogo udaljenog pretka, irskog seljaka.
» Seljanka! Šta, on je vređa!« Ona poče da muca nešto nerazumljivo.
— Ne upadajte mi u reč — zamoli je on i steže njenu ruku. — Sviđate mi se zato
što imate slične osobine koje imam i ja, a slično se privlači. Ja znam da vi još uvek
gajite ljubav za božanskog i drvenoglavog gospodina Vilksa, koji je verovatno već
umro za poslednjih šest meseci. Ali u vašem srcu mora svakako da ima mesta i za
mene. Skarlet, prestanite da se koprcate! Ja vam ovo izjavljujem ljubav. Ja sam vas
poželeo od prvog trenutka kada sam vas ugledao u holu kod Dvanaest Hrastova, onda
kada ste omađijali sirotog Čarlsa Hamiltona. Želim vas više nego što sam ikad želeo
ijednu ženu, I čekao sam na vas više no što sam čekao ma na koju ženu dosada.
Njoj zastade dah od iznenađenja pri ovim njegovim poslednjim rečima. Uprkos
svih njegovih uvreda on nju voli, samo je tako oprezan da se boji da to otvoreno kaže
Iz straha da će mu se ona smejati. Ako je tako, ona će mu brzo pokazati.
— Tražite li vi od mene da vas uzmem za muža?
On pusti njenu ruku i nasmeja se tako glasno da se ona trže i zavali u naslonjaču.
— Svemogući bože, ne! Zar vam nisam rekao da ja nisam čovek za brak?
— Ali... ali... šta onda...
On ustade i sa rukom na srcu izvede lakrdijaški poklon.
— Draga — reče on mirno — ja se obraćam vašem razumu kada tražim od vas
da postanete moja ljubavnica a da vas ne moram prethodno zavoditi.
— Ljubavnica!
U njenom duhu odjeknu ova reč, odjeknu kao oštra uvreda. Ali u trenutku prvog
zaprepašćenja ona se nije osećala baš uvređenom. Osećala je samo nagli nastup
besa što je on smatra za takvu budalu. Svakako je smatra za budalu kada joj nudi
takav položaj, umesto da joj ponudi položaj supruge, kako je to ona očekivala. Bes,
povređena taština i razočaranje uzburkaše njen duh i, pra nego što je stigla da
zauzme dostojanstven moralni stav kojim bi ga prekorela, ona izbaci prve reči koje
su joj došle na usta:
— Ljubavnica! Šta bih ja time dobila, osim možda tuce dečurlije?
A zatim joj se vilice stegoše u užasu kada shvati šta je kazala. On se nasmeja, dok
se ona gušila.
Gledao je u nju kroz tamu dok je ona sedela sasvim nema sa maramicom
pritisnutom na usta.
— Eto, baš zbog toga mi se dopadate! Vi ste jedina slobodna žena koju ja znam,
jedina žena koja gleda na praktičnu stranu stvari i ne zamagljuje prave razloge
pričama o grehu i moralu. Svaka druga žena bi prvo pala u nesvest a zatim mi
pokazala vrata.
Skarlet skoči na noge, dok joj se lice zacrvenelo od stida. Kako je samo mogla da
kaže tako nešto! Kako je mogla ona, Elenina ćerka, sa vaspitanjem koje je od nje
dobila, da sedi ovde i sluša ovako uvredljive reči, i zatim još da takav bestidan
odgovor? Trebalo je da zavrišti. Trebalo je da padne u nesvest. Trebalo je da se
hladno okrene i ćutke ode sa trema. Ali sada je suviše dockan.
— Pokazaću ja vama vrata — viknu ona, bez obzira hoće li je Melani ili Midovi
čuti. — Gubite se! Kako se usuđujete da mi govorite tako nešto! Šta sam ja to ikada
učinila da vas na to ohrabrim... da pretpostavljate... Gubite se i nikad da se ne vratite
više. Ovog puta mislim to sasvim ozbiljno. Niste mi potrebni ni vi, ni vaše trake i igle
pomoću kojih ćete misliti da postignete da vam oprostim. Ja ću... ja ću sve reči svom
ocu a on će vas ubiti!
Ret dohvati svoj šešir i pokloni se, i ona vide na svetlosti lampe da mu se ukazuju
zubi u osmehu pod brkovima. On, dakle, nije nimalo postiđen. Njemu je sve ovo što
ona priča vrlo zabavno i posmatra je sa živim interesovanjem.
Oh, on je gnusan! Ona se okrete na peti i pođe u kuću, dohvati bravu da zatvori
vrata sa treskom, ali kuka koja ih je držala stalno otvorena beše za nju suviše teška.
Ona se mučila oko nje zadihano.
— Dozvolite da vam pomognem — reče on. Osećajući da će pući od besa ako
ostane i trenutak dalje, ona odjuri kao vetar uz stepenice. I kada stiže na najviši
stepenik ču kako on pažljivo zatvara vrata umesto nje.
XX
U vreme kad su se bučni dani avgusta bližili kraju bombardovanje iznenada
prestade. Mir koji je pao na varoš čudio je ljude. Susedi se sretahu na ulicama i
gledahu u nedoumici, sa nelagodnošću, kao da se pitaju šta li će ovo da donese.
Zatišje posle bučnih dana nije donelo olakšanje zategnutim živcima, već ih je, ako je
to bilo moguće, zateglo još više. Niko nije znao zašto su baterije Jenkija zaćutale, nije
bilo vesti o trupama osim da su povučene u velikom broju sa grudobrana oko grada i
da marširaju na jug da bi odbranile železničku prugu. Niko nije znao gde se vodi
borba ako uopšte ima neke borbe, ili kako se razvija bitka ako se vodi kakva bitka.
Tih dana vesti su se mogle širiti samo od usta do usta. U nestašici hartije, mastila i
ljudi novine su bile obustavljene od početka opsade, a najčudnije vesti izvirale su
niotkud i širile se po gradu. Sada, u ovom zlokobnom zatišju, mnoštvo je opsedalo
vojnu komandu generala Huda u želji za obaveštenjima, gomilalo se oko zgrade
telegrafa i stanice u nadi da će doznati nešto povoljno, jer se svako nadao da ovo
ćutanje Šermanovih topova znači da se Jenki nalaze u punom povlačenju i da ih
Konfederirci gone drumom prema Daltonu. Ali vesti nije bilo. Telegrafske žice su
ćutale, vozovi nisu stizali ni onom jedinom preostalom prugom sa juga, a poštanska
služba je bila prekinuta.
Ušunjala se i jesen sa svojom prašnjavom i zagušljivom vrućinom da priguši
iznenada zamukao grad, da na usplahirena srca natovari i svoj suvi sumorni teret. Za
Skarlet, koja je gorela od želje da nešto čuje o Tari, ali još uvek hrabrog izraza lica,
prošla je čitava večnost od dana kad je počela opsada. Njoj se činilo da je oduvek
živela sa tutnjavom topova u ušima sve do trenutka otkad zavlada ova zloslutna tišina.
A međutim prošlo je svega trideset dana od početka opsade. Trideset dana opsade!
Grad opkoljen šančevima u crvenoj ilovači, jednoliko i neprestano bučanje topova,
dugačke kolone ambulantnih i volovskih kola iz kojih se sliva krv na prašnjave ulice u
pravcu bolnica, preopterećeno odeljenje grobara koji odvlače ljude tek što se ohlade
i bacaju ih kao klade u beskrajne redove jaraka koji zjape! Samo trideset dana!
I zar je prošlo svega četiri meseca od vremena kad su Jenki pošli na jug od
Daltona! Svega četiri meseca! Skarleti se učini, sećajući se tog davnog dana, da se to
događalo u nekom drugom životu. O, ne! Nemoguće da je prošlo samo četiri
meseca. Čitav život je od tada prošao.
Pre četiri meseca! Pa zar pre četiri meseca nisu za nju Dalton, Resaka,
Kenesoplanine bila samo imena mesta na pruzi. Sada su to okršaji, očajne bitke,
uzaludne borbe uz Džonstonovo povlačenje prema Atlanti. Sada ni Breskvina Dolina,
Dekatur, Ezra Čerč i Atoj Krik nisu više imena prijatnih mesta. O njima više nikad
neće misliti kao o mirnim selima punim prijatelja koji je pozdravljaju, ili kao o
zelenilu u koje je izlazila na piknik sa lepim oficirima na tihe obale sporih potoka. I ta
imena sada znače bitke, a meka zelena trava na kojoj je sedela izbrazdana je
topovskim točkovima, grčevito zgnječena stopama ljudi koji se bore bajonetom
prema bajonetu i pritisnuta telima koja se trzaju u samrtnim mukama... A tihi potoci
crveniji su sada nego ranije kada su se crveneli samo od džordžijske ilovače.
Breskvina Dolina je purpurna, kažu, otkad su je Jenki pregazili. Breskvina Dolina,
Dekatur, Ezra čerč, Atoj Krik! Nikada više to neće biti imena mesta, već imena
grobova u kojima leže prijatelji, imena zamršenog korova i guste šume gde trunu
nesahranjena tela, imena četiri strane Atlante odakle je Šerman pokušao da se
probije u grad dok su ga Hudovi ljudi očajno odbijali.
Najzad u uznemireni grad stigoše novosti, i to neprijatne, naročito za Skarlet.
General Šerman je pokušao da sa četvrte strane uđe u grad i bori se na pruzi za
Džonsboro. Na toj četvrtoj strani grada napada veliki broj Jenkija. Nije to čarkanje
manjih odreda pešaka ili konjice, već masovni napad, i hiljade vojnika
Konfederacije behu povučene sa unutrašnjih gradskih opkopa da budu bačene na tu
stranu. To objasni iznenadno zatišje.
— Zašto Džonsboro? — pomisli Skarlet, pomišljajući s užasom na blizinu Tare. —
Što uvek napadaju Džonsboro? Zar nemaju koje drugo mesto da napadnu prugu?
Čitavu nedelju dana nije čula ništa sa Tare, a poslednje Džeraldovo pismo je još
više zabrinulo. Karinina bolest bila je pošla na gore, i ona je vrlo teško bolesna. Ko
zna koliko će još dana biti potrebno da pošta uspe da se probije, te da ona dozna da li
je Karin živa ili mrtva. O, trebalo je da odmah ode kući, na početku opsade, pa bilo
teško Melani ili ne!
Kod Džonsboroa se vodila bitka — toliko je znala Atlanta, ali kako se bitka razvija
niko nije znao da kaže te su grad mučile nemoguće vesti. Najzad stiže iz Džonsboroa
kurir sa utešnom vešću da su Jenki odbijeni, ali su izveli prepad na Džonsboro, zapalili
vojnu stanicu, prasekli telegrafske žice i zapalili tri milje pruge pre no što su se
povukli. Odeljenje pionira radilo je kao ludo na opravci pruge, ali će za to biti
potrebno dosta vremena jer su Jenki izvalili pragove, naložili od njih vatru, naslagali
na nju šine i grejali ih do usijanja, a zatim ih savili oko telegrafskih stubova tako da su
ovi dobili izgled džinovskih otvarača za boce. U to vreme bilo je vrlo teško zameniti
gvozdene šine, zameniti ma šta što je od gvožđa.
Ne, Jenki nisu stigli do Tare. U to je ubedio Skarlet baš isti kurir koji je doneo
izveštaj generalu Hudu. On je u Džonsborou sreo Džeralda posle bitke, baš pre nego
što je pošao za Atlantu, i Džerald ga je zamolio da joj odnese jedno pismo.
Ali šta je otac tražio u Džonsborou? Mladi kurir je izgledao zbunjen dok je
odgovarao. Džerald je tražio vojnog lekara da ga odvede na Taru.
Dok je stajala na suncu na prednjem tremu i zahvaljivala mladom čoveku na
usluzi, Skarlet je osećala kako joj klecaju kolena. Mora da je Karin umirala kad je
bila tako teško bolesna da nije bila dovoljna Elenina lekarska veština te je Džerald
morao da ide po doktora. Dok je kurir odlazio kroz mali oblak crvene prašine Skarlet
otvori Džeraldovo pismo drhtavim prstima. U Konfederaciji je bila tako velika
nestašica papira da je Džerald svoje reči morao da piše između redova njenog
poslednjeg pisma njemu, i čitanje nije baš išlo lako.
» Draga ćerko, tvoja majka i obe sestre imaju tifusnu groznicu. Sve su jako
bolesne, ali se moramo nadati najboljem. Kad tvoja mati pade u krevet reče mi da ti
pišem da nipošto ne dolaziš ovamo da ne bi izložila i sebe i Veida zarazi. Ona te
pozdravlja i želi da se moliš za nju« ,
— Da se molim za nju! — Skarlet ustrča uz stepenice u svoju sobu i klečeći pred
posteljom molila se kao nikada ranije. Nije šaputala naučene rozarije, već je
neprestano ponavljala: — Majko božja, ne daj da umre! Biću tako dobra ako ti ne
dozvoliš da ona umre! Molim te, ne daj da umre!
Čitave sledeće sedmice Skarlet se vukla oko kuće kao ranjena životinja iščekujući
vesti, trzala se na svaki zvuk konjskih potkovica, jurila niz stepenice u mrkloj noći kad
bi vojnici dolazili i kucali na vratima, ali vesti sa Tare nije bilo. Izgledalo je kao da se
prostor čitavog kontinenta isprečio između nje i njenog doma umesto dvadeset i dve
milje prašnjavog puta.
Pošta još nije radila i niko nije znao gde se nalaze Konfederirci ni šta Jenki
nameravaju da učine. Niko nije znao ništa drugo sem da se hiljade vojnika u plavom
ili sivom nalaze negde između Atlante i Džonsboroa. Ni reči sa Tare za čitavu
sedmicu.
Skarlet je videla dovoljno slučajeva tifusne groznice u bolnicama Atlante i znala
je šta sve jedna sedmica može da donese u toku ove strašne bolesti. Elen je bolesna,
možda umire, a Skarlet sedi bespomoćno ovde u Atlanti sa trudnom ženom na vratu i
sa dve vojske između nje i zavičaja. Elen je bolesna — možda umire. Ali nemoguće
je da je Elen bolesna. Sama pomisao na tako nešto izgledala je neverovatna i udarila
u same temelje sigurnosti Skarletinog života. Svaki drugi bi se mogao razboleti, ali
Elen — nikada! Elen je dvorila bolesnike i lečila ih. Nemoguće je da je ona bolesna.
Skarlet požele da je već kod kuće. Požele Taru očajnom željom uplašenog deteta
koje žudi za jedinim nebom za koje je odvajkada znalo.
Dom! Široka i niska bela kuća sa lepršavim belim zavesama na prozorima i sa
debelom detelinom na livadi i pčelama zaposlenim po njoj, zatim mali crni dečak na
prvoj stepenici koji tera patke i ćurke iz leje sa cvećem. Vedra crvena polja, i milje,
milje pamuka koji sve više beli na suncu! Dom!
Da se vratila kući odmah na početku opsade, kad su i svi drugi pobegli! Mogla je
mirne duše da povede i Melani sa sobom.
» O, prokleta Melani! — mislila je po hiljaditi put. — što nije otišla u Makon sa
tetkom Piti? Ona tamo pripada, svojoj rodbini, a ne meni. Ja joj nisam nikakav rod.
Šta mi se tako obesila o vrat? Da je, nešto, otišla u Makon, ja bih mogla da odem
majci. Čak i sad — čak i sad mogla bih da ugrabim priliku i da se probijem do kuće
uprkos Jenkima, samo da nije te njene bebe. Možda bi mi general Hud dao i pratnju,
znam da bih mogla izvesti da mi da pratnju i zastavicu primirja da bih prošla kroz
položaje. Ali imam da čekam da se ta beba rodi!... O, majko, majko nemoj da
umreš!... Što ta beba ne dolazi već jednom? Naći ću danas doktora Mida i pitaću ga
ima li načina da se bebe malo požure, tako da bih mogla da odem kući što pre — ako
bih mogla da dobijem pratnju. Dr Mid reče da će taj porođaj ići teško. Svemogući
bože! šta bi bilo da ona umre? Melani mrtva. Melani mrtva! A Ašli — ne, o tome ne
smem da mislim, to nije lepo. Ali Ašli... — Ne, ne smem da mislim o tome, jer je
on svakako mrtav. On mi je iznudio obećanje da ću se starati o njoj. Ali — ako se ne
staram o njoj pa ona umre a Ašli je još živ? — Ne,
O tome ne smem da mislim. To je grešno. A obećala sam bogu da ću biti dobra
ako ne dopusti da majka umre. O, kad bi samo došla ta beba! Kad bih samo mogla
da odem odavde — da odem kući — da odem ma kud odavde.
Skarlet je mrzela sadašnji izgled zlokobno tihog grada, a nekad ga je volela.
Atlanta nije više bila ono veselo, očajnički veselo mesto koje je ona volela. Postalo
je to sada strašno mesto, kao grad udaren kugom, tako tiho, tako užasno tiho mesto
posle one bučne opsade. U galami i opasnosti od bombardovanja bilo je nečega što
je podržavalo čoveka. U tišini, međutim, koja je potom nastupila bilo je samo užasa.
Grad je izgledao uklet, uklet strahom, neizvesnošću i uspomenama. Lica ljudi
izgledala su upala a ono nekoliko vojnika koje je Skarlet još viđaia imali su izraz
iznurenih trkača koji se vuku na zadnjem zaokretu trke koja je već izgubljena.
Stiže poslednji dan avgusta a sa njim uzbudljivi glasovi da se vodi najžešća bitka
posle bitke za Atlantu. Negde na jugu. Atlanta je očekivala novosti o razvoju bitke i
pokušavala da se smeje i šali. Svaki je sada znao ono što su vojnici znali još pre dve
nedelje: da je odbrana Atlante sada na svom poslednjem položaju, da će Atlanta
pasti ako bude zauzet drum za Makon.
Ujutru prvog septembra Skarlet se probudi sa teškim osećanjima straha u
grudima, straha sa kojim je legla u krevet prošle večeri. Razmišljala je još bunovna:
» Šta me je ono mučilo kad sam legla u krevet prošle večeri? O, da, bitka. Negde se
odigrala juče bitka! O, ko li je pobedio?« Ona ustade žurno, protrlja oči, i njeno
umorno srce ponovo podiže jučerašnji teret.
Vazduh je bio zaparan čak i u jutarnjim časovima, vreo od nastupajuće podnevne
žege bleštavog neba i nemilosrdnog zažarenog sunca. Drum pred kućom bio je tih.
Kola po njemu nisu škripala. Vojska nije podizala crvenu prašinu svojim trupkavim
koracima. Iz susednih kuhinja nisu se čuli leni crnački glasovi niti prijatni odjeci
spremanja doručka, jer su svi prvi susedi — osim gospođa Mid i Merivedar —
izbegli u Makon. A ni iz njihovih kuća nije moglo ništa da se čuje. Dalje, dole niz
ulicu, trgovački deo varoši bio je tih, a mnogi dućani i kancelarije zaključani i
zakovani daskama, dok su njihovi vlasnici otišli nekud sa puškom u rukama.
Tišina koja je vladala ovoga jutra izgledala je kobnija nego ikad dosada u toj
čudnovato tihoj sedmici. Ona ustade žurno, bez svog uobičajenog prethodnog
zevanja i protezanja, i ode do prozora u nadi da će videti lice koga suseda ili kakav
prijatan prizor. Ali drum je bio sasvim pust. Ona opazi kako je lišće na drveću još
uvek tamnozeleno ali suvo i teško ogrnuto crvenom prašinom i kako je zanemareno
cveće u prednjoj bašti izgledalo uvelo i tužno.
Dok je tako stajala i gledala kroz prozor dopre joj do ušiju daleki zvuk, slab i
turoban, kao prva daleka grmljavina bure koja se približava.
— Kiša — pomisli ona u prvi mah, a njen urođeni seljački duh dodade: —
Svakako je sada potrebna.
— Ali već idućeg trenutka: — Kiša? Ne! Ne kiša! Topovi!
Srce joj je lupalo dok se naslanjala na prozor, uši su bile napregnute da uhvate
daleko tutnjanje, da pokušaju da odrede pravac iz koga ono dolazi. Ali je nejasna
grmljavina bila tako daleko da odmah to nije mogla odrediti. — O, daj bože, da bude
od Marijete! — molila je ona. — Ili od Dekatura. Ili od Breskvine Doline. Ali ne sa
juga, samo ne sa juga! — Ona čvršće steže prozorski ragastov i bolje napreže uši
kada se udaljena tutnjava učini glasnija. Dolazila je baš sa juga.
Topovi sa juga! A na jugu leži Džonsboro i Tara... i Elen!
Možda su Jenki na Tari baš sad, ovog trenutka! Ona oslušnu opet, ali joj kucanje
srca u ušima pomuti odjek daleke paljbe. Ne, ne mogu još biti u Džonsborou. Da su
tako daleko odjeci bi bili još slabiji i neodređeniji. Ali mora da su bar deset milja
odavde, na drumu za Džonsboro, verovatno kod malog naselja Raf end Redi. A
Džonsboro jedva da je deset milja dalje od Raf end Redija.
Topovi s juga, možda zvone kao posmrtno zvono Atlantinog pada. Ali za Skarlet,
zabrinutu za život svoje majke, borba na jugu značila je samo borbu blizu Tare. Ona
je šetala po sobi, kršila ruke, i prvi put njoj sinu u glavi misao da siva vojska može biti
potučena! Ta se misao pojavila tek sada kada su se Šermanove armije približile Tari.
To joj je predočilo svu strahotu rata, iako to nisu mogli svi topovi opsade od kojih se
tresu prozorska okna, ni sva nestašica hrane i odela, niti beskrajni redovi ljudi koji
umiru. Šermanova vojska na pet milja od Tare! Pa čak i ako bi Jenki bili potučeni,
oni bi se niz drum mogli povući do Tare. A Džerald se naravno ne bi mogao skloniti s
puta sa tri bolesne žene.
O, kad bi samo ona bila tamo, pa bilo tamo Jenkija ili ne. Gazila je po podu
bosonoga, u noćnoj košulji koja joj se vila oko nogu, i što je više hodala sve joj je
teže bilo na duši. Želela je da bude kod svoje kuće. Želela je da bude blizu Elen.
Iz kuhinje dole čulo se zveckanje porculana. Prisi je pripremala doručak, ali se
Betsi gospođe Mid nije čula. Prisi je pevala svojim drhtavim melanholičnim
glasićem: » Još sam' nekoliko dan' pa zbacim strašni tehet...« Pesma je neprijatno
dirala Skarlet, njeni tužni prizvuci plašili su je, i zaplićući se o košulju ona otapka u hol
do zadnjih stepenica i viknu: » Prestani sa tim pevanjem, Prisi!«
Tužno » Da, gospoja« stiže do nje, i ona duboko uzdahnu osećajući se iznenada
postiđena.
— Gde je Betsi?
— Ja ne znala. Ona nije došla.
Skarlet priđe Melaninim vratima i odškrinu ih da proviri u sunčanu sobu. Melani je
u noćnoj košulji ležala na krevetu očiju zatvorenih i okruženih crnim kolutovima, dok
je njeno oduhovljeno lice bilo kao zamagljeno, a mršavo telo strašno i bezoblično.
Skarlet zlobno požele da je sad vidi Ašli. Izgledala je gore nego ijedna trudna žena
koju je dosad videla. Dok je gledala, Melanine oči se otvoriše i po njenom licu se
razli topao, mek osmeh.
— Uđi — pozva je ona, okrećući se nezgodno na stranu. — Budna sam već od
izlaska sunca, mislim tako i, Skarlet, imam nešto da te zamolim.
Ona uđe u sobu i sede na krevet koji se sijao od jake sunčeve svetlosti.
Melani dohvati Skarletinu ruku i steže je prijateljski.
— Draga — reče ona — žao mi je ali... oni topovi... Izgleda da su kod
Džonsboroa, zar ne?
Skarlet promrmlja nešto u znak potvrđivanja i srca joj poče življe da kuca čim se
ponovo seti toga.
— Znam dobro kako ti je teško. Znam da bi otišla kući još prošle nedelje kad si
čula ono o svojoj majci da ja nisam na putu. Zar ne?
— Da — odgovori Skarlet nemilosrdno.
— Skarlet, draga. Ti si bila tako dobra prema meni. Sestra mi nikad ne bi mogla
biti slađa i hrabrija. I ja te zato volim. Tako mi je žao što ti stojim na putu.
Skarlet se zagleda u nju. Nju voli, zar je to moguće? Glupača!
— I, Skarlet, dok sam ležala ovako i razmišljala, odlučila sam da zatražim od tebe
jednu veliku uslugu.
— Njen stisak ruke se pojača. — Ako ja umrem, hoćeš li da se staraš o mojoj
bebi?
Melani raširi oči i one zasijaše od nežne molbe.
— Hoćeš li?
Skarlet trže ruku od straha koji je svu obuze. Od straha ogrube i glas kojim je
odgovorila:
— O, ne budi guska, Meli. Nećeš ti umreti. Svaka žena misli da će zaglaviti pri
prvom porođaju. I ja sam tako mislila.
— Ne, nisi ti tako mislila. Nikad se ti ničega nisi plašila. To govoriš samo zato da
me ohrabriš. Ne bojim se ja smrti, nego se bojim da ostavim bebu ako je Ašli...
Skarlet, obećaj mi da ćeš uzeti k sebi moju bebu ako ja umrem. Onda se neću plašiti.
Tetka Pitipat je suviše stara da bi mogla da neguje dete, Honi i Indija su slatke ali...
Ja želim da ti preuzmeš moju bebu. Obećaj mi, Skarlet. Ako bude dečko odgaji ga da
bude kao Ašli, a ako bude devojčica ja bih želela, draga, da bude kao ti.
— Svemogući bože! — viknu Skarlet i skoči sa kreveta. — Zar stvari ne stoje
dovoljno rđavo i bez tog tvog pričanja o umiranju?
— Oprosti, draga. Ali obećaj mi. Čini mi se da će to biti danas. Čak sam sigurna
da će to danas biti. Molim te, obećaj mi.
— O, dobro, dobro, obećavam ti — reče Skarlet i pogleda je zbunjeno.
Je li moguće da je Melani takva glupača da ne vidi koliko ona voli Ašlija? Ili
možda zna sve i oseća da će Skarlet baš zbog te ljubavi voditi računa o Ašlijevoj
bebi? Skarlet oseti potrebu da joj dovikne ta pitanja, ali joj ona zamreše na usnama
kada Melani dohvati njenu ruku i pritište je za trenutak o svoj obraz. Mir joj se vrati u
očima.
— Zašto misliš da će to biti baš danas, Meli?
— Imam bolove već od zore — ali ne mnogo jake.
— Imaš bolove? Pa zašto me nisi pozvala? Poslaću Prisi po doktora Mida.
— Ne, nemoj još, Skarlet. Ti znaš koliko je on zaposlen, koliko su svi zaposleni. Javi
mu samo da će nam biti potreban danas. Pošalji po gospođu Mid i reci joj da dođe i
da sedi pored mene. Ona će dobro znati kada zaista treba poslati po doktora.
— Oh, prestani, molim te, da budeš toliko nesebična. Ti znaš da je sada doktor
potreban tebi isto koliko i ma kome u bolnici. Ja ću odmah poslati po njega.
— Nemoj, molim te, nemoj. Ponekad se čeka čitav dan na porođaj, a ja ne mogu
da tražim od doktora da satima sedi ovde dok je svima onima sirotim mladićima
toliko potreban. Pošalji samo po gospođu Mid. Ona će znati.
— Dobro, dobro — reče Skarlet.
XXI
Skarlet najpre posla Melani doručak, a zatim naredi Prisi da požuri do gospođe
Mid i najzad sede sa Veidom da i sama doručkuje. Ali nije imala nikakav apetit. Nije
bila u stanju da jede mučena s jedne strane mišlju da se približuje vreme porođaja,
a s druge strane neprestanim osluškivanjem topova. Njeno srce se ponašalo vrlo
čudnovato: pravilno bi kucalo nekoliko minuta, a onda bi zalupalo tako glasno i brzo da
bi joj se čisto smučilo. Teški kačamak zastajao joj je u grlu kao lepak, nikad nije bila
tako odvratna mešavina isprženog ječma i samlevenog slatkog krompira, koja je
trebalo da bude zamena za kafu. Bez šećera ili pavlake bila je gorka kao žuč, jer je
sorgum{13} vrlo slabo popravljao ukus. Posle prvog gutljaja ona odgumu šoljicu.
Ako ni zbog čega drugog ona je mrzela Jenkije što su je lišavali prave kafe sa
šećerom i debelim slojem pavlake odozgo.
Veid je bio mirniji nego obično i nije gnjavio svojom svakodnevnom tužbom na
kačamak koji je toliko mrzeo. Ćutke je gutao kašičice kačamaka koje mu je ona
trpala u usta i spirao ih niz grlo bučno gutajući vodu. Njegove tople smeđe oči pratile
su je svakog trenutka, krupne, okrugle kao dolari, sa nekom detinjom zbunjenošću u
sebi kao da je na njega prelazilo njeno slabo prikriveno strahovanje. Kada je završio
doručak posla ga u zadnje dvorište da se igra prateći ga pogledom kako se tetura
preko nabujale trave prema svom igralištu i osećajući neko olakšanje.
Ona ustade i zaustavi se neodlučno kod najniže stepenice. Trebalo bi da ode gore i
sedne pored Melani da bi joj odvraćala misli od predstojećeg mučenja, ali se nije
osećala nimalo raspoložena za to. Od svih dana u godini Melani je izabrala baš ovaj
da rađa! I od svih dana baš ovaj da priča o umiranju!
Sede na najnižu stepenicu i pokuša da se sabere. Ponovo se zamisli kako li je
prošla jučerašnja bitka, kako li se razvija današnja borba. Kako je to čudno da čovek
baš ništa ne može da zna o velikoj bici koja se odigrava na svega nekoliko milja od
njega! Kako je danas čudna tišina ovog napuštenog dela grada u poređenju sa onim
danom borbe kod Breskvine Doline! Kuća tetke Pitipat je jedna od krajnjih na
severnoj strani Atlante, i pošto se bitka vodi negde daleko na jugu nema nikakvih
pojačanja da žure ubrzanim maršem, nikakvih ambulantnih kola i teturavih redova
ranjenika koji se vraćaju. Pitala se da li se sada takvi prizori viđaju u južnom delu
grada i zahvaljivala je bogu što nije tamo. Da samo nisu svi osim Midovih i
Merivedarovih pobegli iz ovog sevemog dela Breskvine ulice! Osećala se sama. Da
se bar čika Petar nađe ovde pa da ona može da otrči do vojne komande i dozna vesti.
Samo je Melani sprečavala da to ne učini odmah, jer je nije mogla ostaviti dok ne
dođe gospođa Mid. Zašto već ne dolazi? I gde je Prisi?
Ona ustade, iziđe na prednji trem i pogleda nestrpljivo da li već dolaze, ali se kuća
Midovih nije mogla videti zbog zavijutka ulice i ona ne ugleda nikoga. Posle izvesnog
vremena Prisi stiže na domak njenih očiju, ali sama, idući bezbrižno kao da ima
vremena čitav dan, ljuljajući suknjom ovamo-onamo i gledajući preko ramena da
vidi kakav utisak ostavlja.
— Spora si kao puž — obrecnu se Skarlet kada Prisi otvori kapiju. — šta je rekla
gospođa Mid? Kada će da dođe ovamo?
— Ona nema tamo — reče Prisi.
— Gde je? Kada će se vratiti?
— Ovako gospoja — odgovori Prisi razvlačeći namerno reči da bi svom izveštaju
dala što više dostojanstva — njihov kuvahica kazala gospoja Mid čuo ovo jutro mladi
gospodin Fil bila ranjena i gospoja Mid ona uzeo kola i stari Talbot i Betsi i oni biti
otišla da donesi njega kući. Kuvahica kazalo on hđavo hanjeno i gospoja Mid ne
može misli da biti dođiti 'vamo nama.
Skarlet je pogleda i dobi želju da je zadavi. Crnci su uvek gordi kada nose loše
vesti.
— Dobro, šta sad stojiš tu kao glupača! Otiđi do gospođe Merivedar i zamoli je da
dođe ovamo ili da pošalje njihovu Mami. Hajde, požuri.
— Oni ne bili tamo, gospoja Skarlet. Ja otišao tamo da provela vreme pa našao
njihov Mami kad se ja vraćao u naša kuća. Oni svi otišlo. Kuća ono zaključano.
Možda oni bilo u bolnica.
— Dakle zato tebe nema tako dugo! Kad te nekud pošaljem moraš da ideš samo
tamo kuda ti ja kažem, a ne da zastaješ » da provela vreme« sa kojekim. Idi...
Ona zastade i poče da pretura po mozgu. Ko je od prijatelja ostao u gradu i ko bi
joj mogao biti od pomoći? Možda gospođa Elsing. Gospođa Elsing, istina, nju nije tih
dana mnogo volela ali je uvek volela Melani.
— Otiđi do gospođe Elsing, objasni joj sve vrlo pažljivo i zamoli je da dođe
ovamo. I, Prisi, slušaj me. Beba gospođe Melani tek što nije došla i ti mi možeš
zatrebati svakog trenutka. Požuri dakle da budeš brzo ovde.
— Da, gospoja — reče Prisi, okrete se i pođe niz stazu mileći sporo kao puž.
— Požuri, ti dangubo!
— Da, gospoja!
Prisi jedva nešto ubrza korak i Skarlet uđe u kuću. Opet poče da okleva pre no što
pođe gore kod Melani. Njoj treba objasniti zašto gospođa Mid ne može da dođe a
vest da je Fil Mid teško ranjen mogla bi je suviše uznemiriti. Znači, treba joj reči
neku laž.
Ona uđe u Melaninu sobu i vide da ova svoj doručak nije ni dotakla. Ležala je
porebarke, bleda lica.
— Gospođa Mid je već u bolnici — reče Skarlet. — Ali, doći će gospođa Elsing.
Osećaš li se rđavo?
— Ne mnogo — lagala je Melani. — Skarlet, koliko ti je trebalo da rodiš Veida?
— Vrlo malo — odgovori Skarlet srećna što je prebrodila tu tegobu. — Bila sam u
dvorištu kada me je snašlo tako da sam jedva ušla u kuću. Mami je govorila da je to
skandalozno: rađati tako kao neka crnkinja.
— Nadam se da će i kod mene biti kao kod kakve crnkinje — reče Melani uspevši
da se nasmeje. Ali taj osmeh iznenada iščeznu kad joj bol zgrči lice.
Skarlet baci pogled na njene uske kukove bez mnogo vere u dobar ishod, ali reče
da je umiri: » Oh, nije to baš tako strašno« .
— O, znam ja to. Bojim se da sam pomalo kukavica. Hoće li gospođa Elsing skoro
doći?
— Da, odmah — reče Skarlet. — Idem dole da donesem malo sveže vode pa da
te istrljam sunđerom. Danas je jako toplo.
Ona se zadrža što je mogla duže oko donošenja vode, odlazeći svaka dva minuta
do prednjih vrata da vidi dolazi li Prisi. Ali od Prisi nije bilo ni traga, tako da se ona
pope do Melani, istrlja sunđerom njeno oznojeno telo i iščešlja joj dugu tamnu kosu.
Pošto je prošao jedan sat ona začu lene crnačke korake kako se vuku niz ulicu i kad
pogleda kroz prozor vide Prisi koja se vraćala polako, njišući se u hodu kao i pre i
klimajući glavom sa toliko uobražene izveštačenosti kao da ima oko sebe
mnogobrojnu i njom zainteresovanu publiku.
— Jednog dana išibaću kajišem tu malu nevaljalicu — pomisli Skarlet besno,
žureći niz stepenice da je sretne.
— Gospođa Elsing gohe u bolnica. Njihova kuvahica kaže veliki gomila vojnici biti
došla na rano voz. Kuvahica radila supa da nosi tamo gohe. Ona kazala...
— Nije važno šta je kazala — prekide je Skarlet, dok joj se srce stezalo. — Obuci
čistu kecelju, jer hoću da odeš u bolnicu. Daću ti pisamce za doktora Mida, a ako on
nije tamo, onda ćeš to dati doktoru Džonsu ili ma kom drugom lekaru. A ako se ni
ovog puta ne vratiš brzo živu ću te odrati.
— Da, gospoja!
— I zapitaj ma koga za novosti sa bojišta. Ako tamo u bolnici ne budu znali idi do
stanice i pitaj pionire koji dovoze ranjenike. Pitaj da li se borba vodi u Džonsborou ili
blizu njega.
— Bože stvoritelj, gos' Skarlet! — i na Prisinom crnom licu pokaza se iznenada
strah. — Jenki ne biti u Tara, ne biti?
— Ne znam. Kažem ti da pitaš za novosti.
— Bože stvoritelj, gos' Skarlet! Što učiniti oni biti sa moja majka?
Iznenada Prisi poče da se dere iz sveg glasa, i to deranje pojača Skarletinu
nelagodnost.
— Prestani sa dernjavom! Čuće te gospođa Melani. Sada idi i promeni kecelju,
brzo.
Zastrašena, Prisi požuri zadnjem delu kuće, dok je Skarlet žurno pisala belešku na
praznom prostoru Džeraldovog poslednjeg pisma njoj — na jedinom komadiću
papira u kući. Dok je pisamce savijala tako da njena beleška ostane odozgo ugleda
Džeraldove reči: » Tvoja majka... tifusnu groznicu ... nipošto ... doći kući...« i skoro
zajeca. Da nije Melani, ona bi istog trenutka pošla kući pa makar morala svaki korak
preći peške.
Prisi otrča trkom sa pismom koje je stezala u ruci i Skarlet se pope uz stepenice
trudeći se da smisli neku ubedljivu laž kojom će objasniti zašto nema gospođe Elsing.
Ali Melani nije postavljala nikakva pitanja. Ležala je na leđima, mirna i nežna lica, i
njen izgled malo umiri Skarlet.
Ona sede pored nje i pokuša da priča o beznačajnim stvarima, ali su je
neprestano uznemiravale misli na Taru i na eventualnu pobedu Jenkija. Zamišljala
je Elen kako umire i kako Jenki ulaze u Atlantu paleći sve pred sobom, ubijajući.
Kroz sve to čula se neprestano daleka potmula grmljavina koja se kotrljala talasima
straha u njenim ušima. Najzad, nije više mogla da govori i samo se zagleda kroz
prozor u toplu tihu ulicu i u prašnjavo lišće koje nepokretno visi na drveću. Melani je
takođe ćutala, ali bi se s vremena na vreme njeno lice grčilo od bola.
Posle svakog nastupa bolova ona bi govorila: » Nije baš tako strašno bilo« , ali je
Skarlet znala da ona laže. Više bi volela da je čuje kako vrišti, nego da gleda kako
ćutke podnosi bolove. Znala je da bi trebalo da oseća sažaljenje za Melani, ali se
nekako nije mogla da prisili ni na iskru simpatije. Njene misli bile su suviše zauzete
vlastitim brigama. U jednom trenutku pogledala je to lice zgrčeno od bolova i zapita
se zašto je od tolikih ljudi baš ona morala da bude kraj Melani u ovom odsudnom
trenutku — baš ona koja nema ništa zajedničko sa njom, koja je mrzi, koja bi je rado
videla mrtvu. A možda će joj se želja ispuniti i pre no što prođe ovaj dan. Na tu
misao spopade je hladan praznoverni strah. Nije dobro želeti nekom smrt, skoro isto
toliko je opasno kao i nekoga proklinjati. Kletve se vraćaju onome ko ih šalje,
govorila je Mami. Ona žurno poče da moli za Melanin život, a zatim da grozničavo
priča neke nevažne stvari. Najzad Melani stavi svoju toplu ruku na njenu.
— Ne moraš ti mene zabavljati, draga. Znam ja koliko ti imaš briga. Toliko mi je
žao što ti zadajem muke.
Skarlet zaćuta, ali nije mogla da sedi mirno, šta da radi ako ni doktor ni Prisi ne
dođu na vreme? Ona ode do prozora i pogleda niz ulicu, a zatim se vrati i opet sede
na krevet. Zatim ustade i pogleda kroz prozor na drugoj strani sobe.
Prođe jedan sat, a zatim i drugi. Dođe podne. Sunce se ispelo visoko i ražarilo, tako
da ni dašak vazduha nije pokretao prašnjavo lišće. Melanine muke se pojačaše.
Njena duga kosa bila je natopljena znojem, a košulja se prilepila za telo. Skarlet joj
ćutke opra lice sunđerom, dok je strah počeo da je muči.
Nebeski bože, ako taj porođaj počne pre no što stigne doktor! Šta bi ona mogla da
radi? Ona savršeno ništa ne zna o poslu babice. Izgleda da je nastupio baš onaj slučaj
koga se već nedeljama plašila. Računala je na Prisi da će spasti situaciju ako se
doktor ne bi našao. Prisi zna sve o porođaju. Ona je to sama toliko puta rekla. Ali gde
je Prisi? Zašto ne dolazi? Zašto ne dolazi doktor? Ona ode do prozora i pogleda
ponovo. Osluškivaše pažljivo i iznenada se zapita da li se to njoj samo čini ili su
topovi u daljini zaista umukli. Ako su otišli dalje to bi značilo da se bitka približava
Džonsborou, a to bi značilo ...
Najzad opazi Prisi kako dolazi ulicom trčećim korakom i nagnu se kroz prozor.
Prisi je opazi i njena se usta otvoriše kao da će kriknuti. Skarlet ugleda paniku ispisanu
na njenom sitnom crnom licu i iz straha da bi mogla uznemiriti Melani dovikivanjem
zlih vesti žurno stavi prst na usta i povuče se sa prozora.
— Idem da donesem malo sveže vode — reče pogledavši u Melanine oči sa
crnim podočnjacima i pokuša da se nasmeje. Zatim žurno napusti sobu zatvorivši
tiho vrata za sobom.
Prisi je sedela na najnižoj stepenici u holu i dahtala.
— U Džonsboho bilo veliko bitka, gos' Skarlet! Oni kazala naši gospodar biti
pobeđen. Ou, bože, gos' Skarlet! Šta biti radi moja majka i Pok? Ou, bože, gos'
Skarlet! Šta biti radi nam kad Jenki biti doći ovde? Ou, bože...
Skarlet pljesnu dlanom po njenim ustima koja su jecala.
— Za ime božje — ćuti!
Da, šta će biti sa njima ako Jenki dođu — šta će biti sa Tarom? Ona potisnu misao
natrag u podsvesti i dohvati se druge hitnije misli. Ako pusti mislima na volju moraće
i ona da vrišti i urla kao Prisi.
— Gde je doktor Mid? Kada će doći?
— Ja ne biti videla njeg, gos' Skarlet.
— Šta?
— Ne gos', on nije u bolnica. Gos' Merivedar i gos' Elsing isto ne biti u bolnica.
Jedan čovek on meni reči doktoh dole gde kola sa hanjenik što biti odma došlo iz
Džonsboho, ali gos' Skarlet ja biti bojala dole na stanica — tamo ljudi biti umri dole
na zemlja tamo. Ja bojati od mrtvo čovek.
— A šta je sa drugim doktorima?
— Gos' Skarlet za bog, ja ne moći naći ni jedan ko pročita vaša pismo. Svi išlo po
bolnica kao ludo. Jedan doktoh on mene reči: » Ići ti do vhaga! Ne smetati mene tu
za jedno beba kad mi ima mnogo ljudi umihati. Naći ti neki žena da vama pomoći« .
A onda ja ići okoli da naći šta novo, kako vi meni reči, i oni svi kazati borba veliko kod
Džonsboho, i ja...
— Kažeš da je doktor Mid na stanici?
— Da, gos', on ...
— Sad me dobro slušaj. Idem ja da dovedem doktora Mida, a hoću da ti ostaneš
pored gospođe Melani i da radiš sve što ona kaže. Ako joj samo pisneš o borbi
poslaću te smesta na Jug. I nemoj joj govoriti da drugi doktori nisu nteli da dođu.
Čuješ li?
— Da, gos'.
— Obrisi oči i odnesi gore bokal sveže vode. Otari je sunđerom. Kaži joj da sam
otišla po doktora Mida.
— Biti njeno vheme blizu, gos' Skarlet?
— Ja ne znam. Plašim se da jeste, ali ne znam. To bi trebalo ti da znaš. Požuri
gore.
Skarlet dohvati svoj široki slamni šešir sa stočića i natače ga na glavu. Pogleda se
u ogledalo i nesvesno popravi raščupane pramenove kose, ali pritom i ne vide svoj lik
u ogledalu. Hladni sitni talasići straha koji kao da su dolazili negde od vrha stomaka
zračili su tako da su joj prsti bili hladni kad je dodirnula obraze, dok joj se ostalo telo
znojilo. Ona požuri iz kuće u sunčevu jaru. Sunce je zaslepljivalo, bleštalo toplinom, i
dok je žurila niz Breskvinu ulicu počeše da joj kucaju slepoočnice od vrućine. Daleko
niz ulicu čula je kako se diže i utišava šum mnogih glasova. U vreme kad je stigla do
kuće Leidenovih bila je već vrlo zadihana jer ju je steznik suviše stegao, ali korak
nije usporila. Buka je postala mnogo glasnija. Od kuće Leidenovih pa nadalje, sve do
Fajv Pointsa, ulica je vrila od pokreta, pokreta kao u mravinjaku koji tek što je
razoren ... Crnci su trčali ulicom sa strahom na licima, a na tremovima su napuštena
bela deca plakala. Ulica je bila zakrčena vojnim i ambulantnim kolima i karucama
natovarenim do vrha putnim torbama i komadima nameštaja. Ljudi na konjima
jurili su bez reda iz pobočnih ulica niz Breskvinu ulicu prema Hudovoj vojnoj
komandi. Pred kućom Bonelovih stajao je stari Amos i držao glavu konja upregnutog
u kola, on pozdravi Skarlet svojim kolutavim očima.
— Vi još ne biti otišla, gos' Skarlet? Mi sam gotovo da ići. Staho gospoja ima
pakovala svoje stvahi.
— Idete? Kuda?
— Bog znati, gospoja. Negde. Jenki ima doći!
Skarlet odjuri dalje, ne rekavši čak ni zbogom. Jenki dolaze! Kod Veslejanske
crkve zastade da predahne i da pričeka da joj se smiri srce koje je lupalo kao čekić.
Da se nije zaustavila sigurno bi pala u nesvest. Dok je tako stajala naslonjena na stub
ulične svetiljke, ugleda jednog oficira na konju kako juri niz ulicu od Fajv Pointsa i
gotovo nehotice istrča na sredinu ulice i poče da mu maše.
— O, stanite! Molim vas, stanite!
On priteže uzde tako iznenada da se konj čak malo povede, posrnu i poče kopati
prednjim nogama po vazduhu. Na njegovom licu bio je oštro urezan umor i
užurbanost, ali on ipak zamahnu u znak pozdrava svojim odrpanim sivim šeširom.
— Izvolite, gospođo.
— Recite mi je li istina? Zar Jenki zaista dolaze?
— Bojim se da je tako.
— Znate li to pouzdano?
— Da, gospođo. Znam dobro. Došao je telegram u vojnu komandu pre pola sata
sa bojnog polja kod Džonsboroa.
— Kod Džonsboroa? Jeste li sigurni?
— Siguran sam. Nema nikakve koristi zavaravati vas, gospođo. Vest je od
generala Hardija, i on kaže: » Izgubio sam bitku i nalazim se u punom povlačenju« .
— O, bože moj!
Pocrnelo lice umornog čoveka gledalo je na nju bez uzbuđenja. On ponovo
prikupi uzde i stavi na glavu šešir.
— Oh, gospodine, molim vas, još samo za trenutak, šta treba da radimo?
— Gospođo, ne znam šta da vam kažem. Vojska će uskoro napustiti Atlantu.
— Zar će otići i prepustiti nas Jenkima?
— Nažalost, tako je.
Podboden konj odjuri kao na krilima, i Skarlet ostade nasred ulice sa crvenom
prašinom sve do članaka.
Jenki dolaze. Vojska napušta Atlantu. Jenki dolaze, šta da radi? Kuda da pobegne?
Ne, nikuda ne može. Melani tamo leži u krevetu i očekuje bebu. O, zašto te žene
moraju da rađaju? Da nije Melani, ona bi jednostavno uzela Veida i Prisi i sakrila se
u šume gde ih Jenki ne bi nikad mogli naći. Ali Melani ne može da povede u šumu.
Ne, sada ne. O, da je ta beba naišla malo ranije, bar juče, možda bi mogli da nađu
kakva ambulantna kola da je odnesu odavde i negde sakriju. Ali ovako — mora naći
doktora Mida i odvesti ga kući. Možda on može da požuri porođaj.
Ona prikupi suknje i otrča niz ulicu, dok je u ritmu svojih koraka čula: » Jenki
dolaze! Jenki dolaze!« Fajv Points beše preplavljen narodom koji se komešao i vrteo
tamo-ovamo sa očima koje nisu ništa videle, i sa mnogim kolima običnim i
ambulantnim, volovskim i luksuznim, natovarenim ranjenicima. Iz mnoštva se dizala
buka slična lomljenju talasa o obalu.
Tada ugleda čudan prizor. Pravcem od železničke pruge dolazila je gomila žena
koje su na ramenima nosile šunke. Pored njih su žurila deca i posrtala pod vedrima
sirupa. Veći dečaci su vukli džakove žita ili krompira. Jedan starac borio se sa malim
buretom brašna na kolicima. Ljudi, žene i deca, crni i beli, žurili su, žurili napregnutih
lica vukući hranu u paketima, vrećama, kutijama — hrane koliko Skarlet nije videla
za godinu dana. Mnoštvo iznenada načini prolaz opasno nakrivljenim kolima, i kroz
taj prolaz prođe nežna i elegantna gospođa Elsing, stojeći na boku svojih kočija sa
uzdama u jednoj ruci a bičem u drugoj. Bila je gologlava i bleda, a njena duga seda
kosa padala je niz leđa dok je šibala konje kao furija. Na zadnjem sedištu kočija
odskakala je njena crna mami, Melisi, i pritiskivala uz sebe masnu stranu komada
slanine jednom rukom, dok je drugom rukom i obema nogama pokušavala da održi
kutije i torbe nagomilane oko nje. Jedna torba suvog graška se raspala i grašak se
prosuo po ulici. Skarlet pokuša da je dozove, ali buka gomile zaguši njen glas i kočije
luđački odjuriše dalje.
Za trenutak nije mogla da razume šta taj prizor treba da znači, a onda se seti da se
dole uz železničku prugu nalaze vojni magacini i shvati da ih je vojska otvorila
narodu da bi se od Jenkija spasio ono što se moglo razneti.
Ona se žurno progura kroz mnoštvo, kroz nabijenu, histeričnu gomilu, do
otvorenog mesta kod Fajv Pointsa i požuri što je brže mogla pored kratkog bloka kuća
prema vojnoj stanici. Kroz splet ambulantnih kola i kroz oblake prašine ona ugleda
doktore i nosače nosiljki kako se saginju, podižu, žure. Hvala bogu, najzad će naći
doktora Mida. Kad zaobiđe ugao hotela » Atlanta« i ugleda vojnu stanicu ona zastade
zaprepašćena.
Stotine ranjenika ležalo je na nemilosrdnom suncu, rame uz rame, glavom uz tuđe
noge, preko šina, preko perona, postavljeni u beskrajne redove pod peronskirn
krovom. Neki leže ukočeni i tihi, dok se neki uvijaju pod vrelim suncem i ječe. Rojevi
muva lete svuda oko ljudi, mile im po licu i zuje, svuda je krv, prljavi zavoji,
stenjanje, krici bola uz psovke kada bi nosači podigli koga čoveka. Na talasima
vrućine koja je izazivala plikove na koži dizao se zadah znoja, krvi, neopranih tela,
izmeta, smrad toliko jak da se njoj gotovo smučilo. Ljudi iz ambulantnih kola žurili su
tamo-amo između telesa prostrtih po zemlji, pri čemu bi često nagazili ponekog
ranjenika, jer su redovi bili tako gusto zbijeni. A oni koje su obišli gledali su tupo
očekujući da i na njih dođe red.
U prvi mah Skarlet zastade i pritisnu usta rukama, osećajući da će povraćati. Nije
bila u stanju da ide dalje. Viđala je ranjenike u bolnici, ranjenike na livadi tetka Piti
posle bitke u Dolini, ali nikad nije videla ovako nešto. Nikad nije srela ovakav smrad,
ovoliko krvi, ovoliko tela koja se prže pod žestokim suncem. Bio je to pravi pakao od
muka i smrada, buke i žurbe,.. žurbe... žurbe! Jenki dolaze! Jenki dolaze!
Ona povi ramena i pođe u gomilu, upravljajući oči na uspravne figure ne bi li
ugledala doktora Mida. Ali brzo je došla do zaključka da je nemoguće tako ići, jer
čim ne bi pazila nagazila bi na kog sirotog vojnika. Podiže suknje i pokuša da gazi
između njih prema grupi ljudi od koje su polazili nosači nosiljki.
Dok je išla za njenu suknju su se grozničavo hvatale ruke i promukli glasovi vikali:
» Gospođo — vode! Molim, gospođo, vode! Tako vam Hrista — vode!«
Znoj joj je niz lice tekao potocima dok je izvlačila suknje iz grčevitih ruku. Da je
stala na koga od tih ljudi sigurno bi vrisnula i pala u nesvest. Gazila je preko mrtvih
ljudi, preko ljudi koji su ležali praznih očiju, ruku zgrčenih na trbuhu gde je zgrušana
krv lepila pocepane uniforme na rane, preko ljudi čije su brade bile okorele od krvi i
iz čijih su slomljenih vilica dolazili glasovi koji su izgleda trebalo da znače:
— Vode! Vode!
Činilo joj se da će početi histerično da vrišti ako ne bude skoro našla doktora Mida.
Ona pogleda prema grupi ljudi pod peronskim krovom i uzviknu koliko je glasnije
mogla: » Doktore Mid! Je li doktor Mid tamo?«
Iz grupe se izdvoji jedan čovek i pogleda prema njoj. To je bio doktor. Bio je bez
kaputa i njegovi rukavi su bili zasukani do ramena. Košulja i pantalone bili su mu
crveni kao u mesara, pa je čak i kraj njegove metalnosive forade bio škoren od krvi.
Njegovo lice bilo je pijano od umora, od nemoćnog besa, od mučnog sažaljenja.
Bilo je sivo i prašnjavo, a znoj je tekao potocima preko njegovih obraza. Ali mu je
glas bio miran i odlučan dok joj je dovikivao.
— Hvala bogu, vi ste ovde. Meni je potreban svaki par ruku.
Za trenutak ona se zagleda u njega zbunjena i u užasu ispusti suknje. One padoše
preko lica jednog ranjenika, koji nemoćno pokuša da skloni njihove nabore koji su ga
gušili. Šta to doktor misli? U lice je udari prašina od ambulantnih kola koja je gušila, a
truo smrad punio joj je nozdrve kao prljava tečnost.
— Požuri, dete! Hodi ovamo!
Ona podiže suknje i pođe prema njemu što je brže mogla preko redova telesa.
Stavi ruku na njegovu šaku i oseti da drhti od slabosti, ali mu na licu nije bilo slabosti.
— O, doktore! — uzviknu ona. Vi morate sa mnom. Melani treba da dobije bebu.
On je pogleda kao da nije shvatio njene reči. Čovek koji je ležao na zemlji kod
njenih nogu, glave naslonjene na svoju čuturu, nasmeja se drugarski na njene reči.
— Urediće oni već to — reče on veselo.
Ona ga čak i ne pogleda već zatrese doktorovu ruku.
— Melani... porađa se. Doktore, vi morate da dođete. Ona... bolo ... — vreme nije
bilo za obzire uljudnosti, ali su reči o porođaju teško prelazile preko usana u prisustvu
tolikih stranih ljudi.
— Bolovi postaju sve jači. Molim vas, doktore!
— Porođaj? Svemogući bože! — jeknu doktor, i njegovo lice se najednom zgrči
od mržnje i besa, besa koji nije bio upravljen na nju niti na ma koga, već na čitav
svet gde se takve stvari dešavaju. — Jeste li poludeii? Kako mogu sada da ostavim
ove ljude? Oni umiru na stotine. Ne mogu ja njih da ostavim za ljubav te proklete
bebe. Nađite neku ženu da vam pomogne. Nađite moju ženu.
Ona već zausti da kaže zašto gospođa Mid ne može da dođe, ali se naglo zaustavi.
Doktor ne zna da mu je rođeni sin ranjen! Pitala se da li bi i dalje bio ovde kad bi to
znao, i nešto joj reče da bi on ovde ostao da pruža pomoć mnogima umesto jednom
pa ma umirao i sam Fil.
— Ne, vi morate doći, doktore. Vi dobro znate da ste sami rekli kako će njen
porođaj biti vrlo težak.
— Zar to, zaista ona, Skarlet, stoji ovde, u ovom paklu vrućine i jauka, i izgovara
tako nepristojne reči što glasnije može? — Ona će umreti ako vi ne dođete!
On se grubo otrese njene ruke i odgovori kao da je jedva čuje, kao da jedva zna
šta mu govori:
— Umreti? Da, svi će oni umreti — svi ti ljudi. Nema zavoja, nema lekova,
kinina, Moroforma. O, bože, da nam je malo morfijuma! Samo malo morfijuma za
one najgore. Samo malo hloroforma. Neka su prokleti Jenki! Neka su prokleti!
— Neka idu u pakao, doktore! — reče čovek koji je ležao na zemlji i zubi mu se
pokazaše u bradi.
Skarlet poče da drhti i na oči joj navreše suze straha. Doktor, dakle, neće da pođe s
njom. Melani će umreti i ona čak požele da tako bude.
— Za ime boga, doktore, molim vas!
Doktor Mid se ujede za usnu a vilica i celo lice dobiše izraz čvrstine i hladnoće.
— Drago dete, pokušaću. Ne obećavam. Ali pokušćju. Kad završimo sa ovim
ljudima. Jenki dolaze i trupe se povlače iz grada. Ja ne znam šta se namerava sa
ranjenicima. Vozova nema. Pruga za Makon je presečena... Ali pokušaću. Sada
požuri. Ne uznemiravaj me. Nije teško izvesti porođaj. Samo odreži vrpcu ...
On se okrete kada mu jedan bolničar dotače ruku i poče da pokazuje u raznim
pravcima na ove ili one ranjenike. Čovek koji je ležao kod Skarletinih nogu pogleda u
nju sa sažaljenjem. Ona se okrete i pođe, jer je doktor bio sasvim zaboravio na nju.
Prođe brzo preko ranjenika ka Breskvinoj ulici. Doktor dakle neće doći. To je
mogla unapred znati. Hvala bogu, Prisi zna sve o poslu babice. Glava je bolela od
vrućine i osećala je kako joj se bluza natopljena znojem lepi uz telo. Mozak kao da
joj je obamro, a noge isto tako obamrle kao u teškom snu kad pokušava da trči ali ne
može ni da ih pomakne. Mislila je koliko još ima da prođe do kuće i put joj se učini
beskrajan.
Zatim poče ponovo da se javlja u njenom mozgu kao refren misao: » Jenki
dolaze!« Srce poče da joj udara i nova snaga joj prostruja kroz udove. Požuri u
gomilu kod Fajv Pointsa, koja je sad postala tako gusta da na trotoarima nije bilo
mesta te je bila prinuđena da pođe sredinom ulice. Prolazili su dugi redovi vojnika
pokrivenih prašinom, potpuno premorenih. Bilo ih je izgleda na hiljade, bradatih,
prljavih, sa puškama koje su se klatile o ramenima dok su išli korakom pobeđenih.
Pored nje su tutnjali topovi, dok su kočijaši šibali leđa mazgi kajiševima od sirove
kože. intendantska kola pokrivena poderanim platnom klatila su se preko kolotečina.
Konjica je prolazila u beskrajnim redovima i podizala zagušljivu prašinu. Nikad
dosada Skarlet nije videla toliko vojnika na okupu. Povlačenje! Povlačenje! Vojska
odlazi iz grada.
Kolone koje su žurile potisnuše je natrag na prenatrpani trotoar i ona oseti zadah
jevtine rakije. U gomili kod Dekatur ulice bilo je i nekih žena, blistavo obučenih, čija
su raskošna i namazana lica odavala neskladnu notu prazničnog dana. Većina njih
bila je pijana, a isto tako i vojnici na čije su se ruke oslanjale. Ona za trenutak ugleda
glavu sa crvenim uvojcima i prepozna ono stvorenje Bel Votling, ču njen oštar,
pijani smeh i vide je kako se oslanja o jednorukog vojnika koji se klatio i posrtao.
Kada se progurala kroz gomilu do iza Fajv Pointsa mnoštvo se proredi i ona
skupivši suknje poče opet da trči. Kad je stigla do Veslejanske crkve ostala je sasvim
bez daha i bila sva ošamućena, sa mukom u stomaku. Steznik ju je pritiskivao i
oduzimao dah. Ona se spusti na crkvene stepenice i zagnjuri glavu u ruke čekajući da
počne lakše disati. Kad bi samo mogla da jednom duboko uvuče vazduh u pluća. Kad
bi joj srce prestalo da lupa tako neuredno. Kad bi se samo mogla bar na nekog
obratiti u ovoj ludnici.
Pa ona još u svom životu nije imala da se stara sama o sebi. Uvek se našao neko
da se brine umesto nje, da pazi na nju, da je štiti i da je kvari na taj način.
Nemoguće je da se sada baš ona našla u takvom škripcu da nema ni suseda ni
prijatelja koji bi joj mogli pomoći. Uvek je bilo prijatelja, suseda, spretnih ruku
dobroćudnih crnaca. A baš sada, u času najveće nužde, nema nikoga. Nemoguće je
da je tako potpuno napuštena, uplašena i daleko od kuće.
Dom! O, samo kad bi bila kod kuće, pa bilo Jenkija ili ne. Kući, čak ako je Elen i
bolesna! Čeznula je da vidi Elenino slatko lice, da oseti snažne ruke Mami oko sebe.
Nesvesno se podiže na noge i pođe dalje. Kad stiže do kuće ugleda Veida kako se
ljulja na prednjim vratnicama. Kad je spazi njegovo se lice iskrivi u grimasu plača i
on joj pokaza svoj povređeni prst.
— Bo — jecao je on. — Bo!
— Ćuti, ćuti ili ćeš dobiti batine. Idi u zadnje dvorište, igraj se na pesku i da se nisi
makao odande!
— Veid gladan — jecao je on stavljajući povređeni prst u usta.
— Vrlo važno! Idi odmah tamo u dvorište i da se nisi...
Slučajno pogleda naviše i opazi kako se Prisi naginje napolje kroz prozor na
gornjem spratu s izrazom užasnog straha na licu, ali taj strah odmah iščeze kad opazi
gospođu. Skarlet joj dade znak da siđe pa uđe u kuću. Kako je divna hladovina u holu!
Ona odreši pantljike svog šešira, baci ga na sto i prevuče rukama preko čela. Čula je
otvaranje nekih gornjih vrata i tiho, bolno jecanje kao da je neko u najvećim
samrtničkim mukama. Prisi siđe niz stepenice preskačući po tri stepenika odjednom.
— Oče doktah dodži?
— Neće, ne može da dođe!
— Bože, gospa Skahlet! Gospa Meli mnogo teško.
— Doktor ne može da dođe. Niko ne može da dođe. Ti moraš da budeš babica, a
ja ću ti pomagati.
Prisina se usta široko otvoriše a jezik joj stade palacati bez reči. Gledala je koso u
Skarlet i stala da trlja nogama po zemlji uvijajući se čitavim mršavim telom.
— Nemoj da mi se tu praviš glupa! — viknu Skarlet koju taj njen glupi izraz
dovede do besa. — Šta ti je sad? I Prisi se stade koso povlačiti prema stepenicama.
— Za ime boga, gospa Skahlet... — U njenim crnim očima kojima je kolutala
čitao se strah i sram.
— No? Šta je bilo?
— Za imaš boga, gospa Skahlet, mora ima doktoh. O... o... gospa Skahlet, ja ne zna
ništa kako babica hadi. Moja majka nikad ne pusti mene blizu žena kad dete rodi se!
U Skarletinim grudima se za časak preseče dah, pa je onda obuze silna ljutina.
Prisi se saže da šmugne pored nje i da pobegne, ali je Skarlet zgrabi.
— Ti crna lažljivice — šta to sad znači? Uvek si mi govorila da znaš sve što se radi
kad ima beba da se rodi. Sta je sad istina? Govori! — I stade je drmusati, tako da joj
se kudrava crna glava njihala kao da je pijana.
— Ja bila lagao, gospa Skahlet! Ja ne zna zašto ja tako lagao. Ja ima video samo
jedan beba kad on rodio, a majka hteo tučeš mene što ja video!
Skarlet je gledala u nju pogledom kao da će da je smrvi o zemlju, a Prisi se
izmicala i trudila da se oslobodi. Za izvesno kratko vreme njena glava nije prosto
htela da shvati istinu, ali kad joj najzad beše sasvim jasno da Prisi ne zna o babičkom
poslu ništa više od nje obuze je silna ljutina kao nagli plamen. U svom životu ona
dotle nije nikad udarila nijednog crnca, ali sad pljesnu po crnom obrazu iz sve snage
svoje zamorene ruke. Prisi vrisnu iz sveg glasa, više od straha nego od bola, i stade
poigravati gore-dole pokušavajući da se izmakne od Skarletinih šaka.
Kad ona vrisnu jecanje na gornjem spratu prestade, a za trenutak se ču kako
Melanin slab i drhtav glas dovikuje:
— Jesi li to ti, Skarlet? Oh, molim te dođi ovamo! Molim te!
Skarlet ispusti Prisinu ruku, a devojka se plačući spusti na stepenice. Skarlet neko
vreme stajaše mirno, gledajući naviše i osluškujući tiho ječanje koje beše opet
otpočelo. I dok je tako stajala činilo joj se da se težak jaram spustio na njen vrat, kao
neki vrlo težak teret u vezi sa tim jarmom, neki teret koji će osetiti čim bude kročila.
Trudila se da se seti svega onoga što su Mami i Elen radile oko nje kad se Veid
rodio, ali je blagotvorna maglovitost usled porođajnih bolova činila da je sve videla
kao u snu. Ipak se setila nekoliko stvari, te se okrete prema Prisi i stade joj govoriti
glasom kome nije moglo biti pogovora.
— Naloži vatru u štednjaku i drži stalno ključalu vodu u loncu. Onda mi donesi sve
peškire koje budeš mogla da nađeš i ono klupče konca. Nađi mi i makaze. Da nisi
došla da mi kažeš kako ne znaš gde su. Donesi mi ih, i to brzo. Hajde sad, požuri!
Jednim naglim pokretom ruke ona postavi Prisi na noge pa je gurnu u pravcu
kuhinje. Zatim uzdiže ramena i krenu uz stepenice. Biće teško kazati Melani da samo
ona i Prisi moraju da je oslobode tereta.
XXII
Nikad više neće doživeti tako dugo popodne kao što je bilo to. Ni tako toplo. Ni tako
puno lenih i bezobraznih muva. One su se prosto rojile oko Melani prkoseći lepezi
kojom je Skarlet neprestano mahala. Već su je ruke bolele od neprestanog mahanja
širokim palminim listom. Izgledalo je kao da su svi njeni napori uzaludni, jer dok ih
je ona terala sa Melaninog vlažnog lica one su milele po njenim znojem okupanim
nogama i terale je da se trza i da viče slabačkim glasom: » Po nogama, molim te!«
Soba je bila u polutami, jer je Skarlet spustila zavese da odstrani vrućinu i svetlost.
Kroz sitne rupice na zavesama i oko ivica probijale su se igličaste tračice svetlosti.
Soba je bila kao peć za pečenje hleba, a na Skarleti se znojem natopljene haljine
nisu nikako sušile, već su postajale sve vlažnije i sve se više lepile. Prisi je čučala u
jednom kutu, znojila se tako isto i mirisala tako neprijatno da bi je Skarlet odmah
izbacila iz sobe da se nije plašila da će devojka pobeći negde čim joj ode s očiju.
Melani je ležala na krevetu, na čaršavu tamnom od znoja i umrljanom od vode koju
Skarlet beše prosula. Prevrtala se neprestano, čas na ovu čas na onu stranu, čas na
levo, čas na desno, i opet natrag. Ponekad bi pokušala da sedne, pa bi se odmah opet
zavalila i stala da se ponovo previja. Isprva se trudila da se uzdrži da ne jauče, grizla
usne dok ih ne bi raskrvavila, a Skarlet, čiji su živci bili isto tako razdraženi i bolni kao i
njene raskrvavljene usne, reče promuklo:
— Slušaj, Meli! Za ime božje, nemoj da se trudiš da budeš hrabra. Jauči, ako ti se
jauče. Nikoga nema da te čuje osim nas dve.
Dok se popodne otezalo u beskraj Melani je ječala, htela ne htela, a ponekad bi
vrisnula. Kad bi se to dogodilo Skarlet bi spustila glavu na ruke, zapušila uši, stala da
se vrpolji celim telom i da želi da i sama umre. Bolje je makar šta, nego biti
nemoćan očevidac takvih bolova. Sve je drugo bolje nego biti ovako privezan i čekati
novorođenče kome treba tako dugo vremena da se pojavi. Čekati, kad su po svoj
prilici Jenki možda već na samom trgu Fajv Points.
Od sveg srca je sada žalila što nije obraćala malo više pažnje na razgovore koje
su udate gospođe vodile šapatom između sebe. Da je samo to radila! Da je samo
pokazivala više interesovanja za takve stvari sad bi znala da li to kod Melani već
suviše dugo traje ili ne. Kao kroz san se sećala nekakve priče koju je tetka Piti pričala
o nekoj svojoj prijateljici koja se mučila u porođajnim mukama puna dva dana pa
je umrla, a dete nije nikad ni došlo na svet. Šta bi bilo kad bi i kod Melani to potrajalo
dva dana! Melani je tako nežna. Ona ne bi mogla izdržati dva dana bolova. Sigurno
će umreti ako beba ne dođe brzo. A kako bi ona mogla izići Ašliju na oči — ako je on
još živ — i kazati mu da je Melani umrla, kad je obećala da će se starati o njoj?
Melani je isprva želela da drži Skarlet za ruku čim bi je napali jaki bolovi, ali ju je
toliko pritiskivala i gnječila u svojim rukama da je izgledalo kao da će joj prelomiti
kosti. Posle jednog sata takvog stiskanja Skarletine ruke behu tako natečene i pune
masnica da ih je jedva mogla savijati. Onda ona uveza dva dugačka peškira i priveza
ih za dno kreveta pa dade Melani u ruke zavezani kraj. Melani je tako grčevito držala
peškire kao da je to uže za spašavanje iz vode, vukla je iz sve snage, potezala tako da
su peškiri pucali i kidali se, a ponekad ih je i popuštala. Čitavog toga dugog popodneva
njen se glas razlegao kao glas neke životinje koja umire na dnu svoje jazbine.
Ponekad bi ispustila peškir pa bi slabačkim pokretima stala da trlja ruke i da gleda u
Skarlet očima uvećanim od bola.
Pričaj mi nešto! Molim te, pričaj mi nešto! — šaputala je ona, a Skarlet bi stala
da mrmlja nešto sve dok Melani ne bi opet dočepala zavezane peškire i počela da se
previja.
Mračna soba bila je puna vrućine, bola i dosadnih muva, a vreme se otezalo tako
strašno da se Skarlet jedva sećala jutra. Imala je osećanje kao da je celog veka bila
u toj mračnoj parionici gde se sve kupalo u znoju. Dolazilo joj je da i ona vrišti kad
god bi Melani jauknula i samo je grizući usne do krvi uspevala da se savlada i sačuva
od nastupa histeričnog ludila.
Jednom se Veid na vrhu prstiju prikrade uz stepenice i stajaše plačući pred
vratima.
— Veid gladan! — jaukao je on, i Skarlet učini pokret kao da će da pođe njemu,
ali je Melani zadrža i prošapta: — Ne ostavljaj me! Lakše podnosim sve kad si ti
pored mene.
Na to Skarlet posla Prisi dole da podgreje ostatke doručka malome Veidu i da dete
nahrani, što se nje same tiče, činilo joj se da posle toga popodneva neće nikad više
moći ništa da okusi.
Časovnik na polici iznad kamina beše stao te nije mogla da zna koliko je sati, ali
pošto je vrućina bivala slabija i igličaste tračice svetlosti postajale manje sjajne, ona
podiže zavese. Na svoje veliko iznenađenje vide da je kasno popodne i da je sunce,
kao ogromna purpurna kugla, nisko na vidiku. Ni sama nije znala zašto, ali je nekako
zamišljala da će ona zagušljiva podnevna vrelina večito trajati.
Gorela je od silne želje da sazna šta se događa tamo dole u varoši. Da li su se već
sve jedinice vojske povukle? Da li su Jenki došli? Da li će Konfederirci odstupiti bez
ikakve borbe? Zatim se odjednom, uz neko mučno grčenje u stomaku, seti kako je
malo Konfederiraca, koliko vojske ima Šerman i kako se ta vojska dobro hrani! Ni
samo ime Satane nije joj zadavalo ni izbliza toliki strah. Ali sad nije vreme da se
razmišlja o svemu tome kad Melani svaki čas traži ili malo vode ili hladan oblog na
glavu, ili da je hladi lepezom i da joj se oteraju muve sa lica.
Kad se spusti suton i Prisi skakućući kao neka crna avet upali lampu, Melani
izgledaše slabija.
Počinjala je da doziva Ašlija i to neprestano, kao da je u bunilu, sa tako jezivom
jednolikošću da je Skarlet osećala neobuzdanu želju da joj uguši glas ispod nekog
jastuka. Možda će ipak na kraju krajeva doktor doći. Samo kad bi brzo došao! Pošto
joj se ta nada javi u glavi, ona se okrete prema Prisi i naredi joj da brzo otrči do
kuće doktora Mida da vidi da li je tamo on ili gđa Mid.
— A ako on nije tamo upitaj gospođu Mid ili kuvaricu šta da radimo. Zamoli ih da
dođu ovamo.
Prisi ode kloparajući niz stepenice i Skarlet je gledala kako se žuri ulicom brže
nego što je uopšte mogla misliti da je crna nevaljalica u stanju da trči. Posle
podužeg bavljenja ona se vrati sama.
— Doktah nema došla kući ćelo dan. Javilo mora otišla s vojnik. Gospa Skahlet,
gos'n Fil umri.
— Mrtav?
— Jeste, gospa — reče Prisi šepureći se važno. — Talbot, kočijaš, mene rekla. On
bilo ranjen ...
— Ostavi to sada.
— Ja nije vidi gospa Mid. Kuvahica kaži gospa Mid njega kupa i spremi za pogreb
zašto Jenki dođi. Kuvahica kaži kad boli mnogo jako staviš jedno noš pod khevet od
gospa Meli pa bol preseče na pola.
Skarlet zažele da je ponovo pljusne po licu zbog toga korisnog saveta, ali tada
Melani otvori široke, razrogačene oči i prošaputa:
— Je li, mila — zar Jenki dolaze?
— Ne — reče Skarlet sigurnim glasom. — Prisi je lažljivica.
— Jeste, gospa. Ja jeste lažljivica — saglasi se Prisi od sveg srca.
— Oni dolaze — šaputala je Melani koja nije dala da je prevare, pa zari glavu u
jastuk. Glas joj je otuda dolazio prigušen.
— Jadna moja beba! Jadna moja beba! — Pa posle dužeg vremena nastavi: —
Oh, Skarlet, ti ne treba da ostaješ ovde. Moraš ići i povesti Veida!
To što je Melani govorila nije bilo ništa drugo nego ono o čemu je Skarlet mislila,
ali kad ču tu svoju misao izraženu rečima ona se razbesne postiđena, kao da joj se
kukavičluk video jasno ispisan na licu.
— Nemoj da budeš ćurka! Ja se ne plašim. Ti znaš dobro da te ja neću ostaviti.
— Možeš me slobodno ostaviti. Umreću i onako. — Onda opet stade da ječi.
Skarlet je lagano silazila niz mračne stepenice, neprestano pipala pri svakom
koraku, držala se za ogradu bojeći se da ne padne. Noge su joj bile teške kao da su od
olova i drhtale od straha i umora, a ona se sva ježila od hladnog i lepljivog znoja u
kome joj je celo telo bilo okupano. Jedva se dovuče do prednjeg trema i skljoka se
na najvišu stepenicu. Pošto se zavali unazad i nasloni na jedan stub ona drhtavom
rukom otkopča dugmeta na bluzi do polovine prsa. Noć je bila prožeta toplom tamom
i ona je ležala buljeći u nju tupo.
Sve je bilo svršeno. Melani nije umrla, a mali muškarčić koji je puštao od sebe
glasove kao malo mače sad je u Prisinim rukama doživljavao svoje prvo kupanje.
Melani je spavala. Kako je mogla da spava posle one grozne more i onih strašnih
bolova, pored one neznalačke babičke pomoći koja joj je zadavala više muka nego
pomoći? Kako to da nije umrla? Skarlet je znala da bi i ona sama morala umreti
pored takvog zlostavljanja. No kad se sve svršilo Melani je čak prošaputala — ali tako
tiho da je ona morala da prinese uho da bi je čula — jedno » Hvala ti« . A zatim je
tvrdo zaspala. Kako može da spava? Skarlet je zaboravljala da je i ona isto tako
zaspala pošto se Veid rodio. Sve je bila zaboravila. U glavi je osećala strašnu
prazninu: život uopšte nije postojao pre toga beskrajnog dana, niti će odsada postojati
— postoji samo ova teška, vrela noć, samo šum njenog hrapavog, umornog disanja,
samo znoj što se lagano sliva u hladnim kapljama ispod pazuha pa do pasa, od kukova
do kolena, vlažan, lepljiv i hladan.
Čula je kako njeno disanje od glasne ujednačenosti prelazi u dahtanje isprekidano
jecanjem, ali su joj oči bile suve i pekle je kao da nikada više neće biti suza u njima.
I ona se lagano i naporno podiže i zagrnu svoje suknje do preko polovine butina. Bila
je u isti mah sva vrela i hladna, sva mokra od znoja, te joj je svežina noćnog
vazduha po udovima neobično godila. Mislila je tupo šta bi tetka Piti rekla kad bi je
odnekud videla tako opruženu tu na prednjem tremu, zadignutih sukanja tako da joj
se gaćice vide, ali nije marila. Nije marila više nizašta. Vreme je bilo zastalo. Moglo
je možda biti još veče, a možda i ponoć. Ona nije znala ništa i nije marila nizašta.
Iznad sebe je čula korake, pa pomisli: » Neka vrag nosi tu prokletu Prisi« , a oči joj
se sklopiše i na nju se spusti nešto nalik na san. Zatim, posle nekog neodređenog
vremena, Prisi se stvori kraj nje i stade brbljati zadovoljno:
— Mi mnogo dobro uradila, gospa Skahlet. Ja misli moje majka ne može radi
ništa bolje.
Skarlet je iz mraka besno gledala u nju, suviše umorna da bi joj se smejala, suviše
umorna da je izgrdi ili da nabraja njene glupe pogreške: razmetljivo hvalisanje
znanjem koje nije imala, njen strah, njenu nedotupavnu nespretnost, krajnju
smetenost u nuždi, pogrešno nameštanje makaza, prosipanje lavora s vodom po
krevetu, ispustanje novorođenog deteta iz ruku. Sad se tu još razmeće kako je bila
dobra i vešta!
A ti Jenki još hoće da oslobode crnce! E, neka su im na čast.
Zavalila se ćutke natrag na stub, a Prisi, nazirući njeno raspoloženje, požuri da
iščezne u tami na tremu. Posle dužeg vremena, pošto joj se disanje umirilo a
neraspoloženje stišalo, Skarlet ču šum slabih glasova ozdo s puta, pa topot mnogih
nogu koji je dolazio sa severa. Vojnici! Ona se polako uspravi i sede spustivši svoje
suknje, iako je dobro znala da je niko ne može videti u mraku. Kad neki ljudi naiđoše
pored kuće, prolazeći kao senke, ona im doviknu:
— Slušajte, molim vas!
— Jedna senka se izdvoji od ostalih i primače se ogradi.
— Vi odlazite? Ostavljate nas?
Senka kao da skide kapu, pa onda neki miran glas dopre iz mraka:
— Jeste, gospođo. Tako je. Mi smo poslednji ljudi s bedema na jednu milju
odavde.
— Je l' se vi to... da li se vojska povlači? — Jeste, gospođo! Znate, Jenki dolaze!
Jenki dolaze! Ona je i zaboravila na to. Odjednom je nešto steže u grlu te ne beše
u stanju da ma šta progovori. Ona senka krenu opet napred i stopi se s drugim
senkama, a bat njihovih nogu iščeze u pomrčini. » Jenki dolaze! Jenki dolaze!« To je
njoj govorio takt njihovih koraka, to joj stade i njeno srce govoriti svakim svojim
otkucajem. Jenki dolaze!
— Jenki dođi! — jeknu Prisi pored nje i pripi se uz nju. — o, gospa Skahlet! Ono
ubije sve nas. Oni zabodi bajonet u naše trbuh. Oni...
— De, umukni! — Dosta joj je što sama misli o tim stvarima, nije potrebno da
sluša i kako neko govori o njima. Opet je obuze silan strah. Šta može sad da radi?
Kako da im umakne? Kome da se obrati za pomoć? Svi su je prijatelji izneverili.
Odjednom se seti Reta Batlera i iznenadni mir joj rastera strah. Zašto nije mislila
na njega još toga jutra kad se koprcala kao pile bez glave? Ona ga mrzi, ali je on
snažan i okretan i ne boji se Jenkija. A još se nalazi u gradu. Ona je, razume se, ljuta
na njega što joj je poslednji put rekao one neoprostive stvari, ali može malo i
zažmuriti u ovakvim prilikama. Uz to on ima kola i konja. O, kako da se nije ranije
setila njega? On ih može sve odvesti nekuda dalje od tog prokletog mesta, dalje od
Jenkija, negde, kuda bilo!
Okrenu se prema Prisi i stade joj govoriti u grozničavoj žurbi.
— Ti znaš gde stanuje kapetan Batler — u » Atlanta« hotelu?
— Jeste gospa, samo ...
— E, idi tamo sad odmah što možeš brže, i kaži mu da mi je potreban. Neka brzo
dođe i dovede kola i konja, ili neka bolnička kola ako ih može dobiti. Ispričaj mu o
bebici. Kaži mu da želim da nas on odvede odavde. Hajde sad, požuri!
I uspravi se sedeći, pa gurnu Prisi da stane na noge.
— Bože milosti, gospa Skahlet! Ja ima mnogo stvart ide samo po mrak. Ako Jenki
uhvati mene?
— Ako potrčiš stići ćeš one vojnike pa će te oni čuvati da te Jenki ne uhvate.
Požuri!
— Ja se plaši! Ako gos'n kapetan Batler ne budi hotel?
— Onda pitaj gde je. Zar nemaš malo mozga? Ako nije u hotelu idi u bar u
Dekatur ulici pa raspitaj gde je. Otiđi i kod Bel Votling. Svuda ga traži. Ludo jedna,
zar ne vidiš da će nas Jenki sve pohvatati ako se ti sad ne požuriš?
— Gospa Skahlet! Moja majka mene strašno šiba ako čuji ja išla u krčma i u
nepoštena kuća.
Skarlet skoči na noge.
— A ja ću te išibati ako ne odeš. Možeš napolju na ulici i zvati ga iz glasa, zar ne?
Ili pitati da li je unutra. Da si odmah pošla!
Kako se Prisi još predomišljala, vukla noge i nešto gunđala, Skarlet je opet gurnu
tako da se zamalo ne sruši glavačke niz stepenice.
— Idi odmah, ili ću te prodati tamo niz reku da kopaš na polju. Nikad više nećeš
videti majku niti koga drugog svoga. Požuri!
— Bože milosti, gospa Skahlet!...
— Ali, pred odlučnim navaljivanjem svoje gospodarice ona ipak pođe niz
stepenice. Prednja vrata zalupiše, a Skarlet joj doviknu: — Potrči, ćurko!
Do ušiju joj dopre tapkanje Prisinih nogu u trku, pa i taj šum zamre u daljini.
XXIII
Pošto Prisi ode Skarlet siđe umorno u donji hol i pripali lampu. U kući je bila
zagušljiva vrućina, kao da su zidovi sačuvali svu vrelinu žarkog dana. Sad joj je
prošla ona otupelost i obamrlost i osećala je glad. Seti se da nije ništa okusila još od
prošle noći sem jedne kašike kukuruzne kaše pa uze lampu i pođe u kuhinju. Vatra se
u štednjaku bila ugasila, ali je u kuhinji vladala zagušljiva vrućina. U nekom loncu
nađe parče tvrde pogače od kukuruza i gladno je zagrize, tražeći neprestano očima
nešto drugo za jelo. Našla je i nešto malo kukuruzne kaša i stade je jesti jednom
velikom varjačom, ne čekajući da je izruči u tanjir. Kaša je bila jako neslana, ali je
ona bila isuviše gladna da bi imala vremena da traži so. Pošto je progutala četiri
kašike, vrućina u kuhinji joj se učini tako nesnosna da ona uze lampu u jednu ruku a
parče pogače u drugu i pođe u hol.
Dobro je znala da bi morala da ide gore i da sedi pored Melani. Ako bi se nešto
okrenulo na zlo Melani bi bila suviše slaba da zove u pomoć. Ali i sama pomisao da
se vrati u onu sobu gde je provela toliko groznih časova beše joj odvratna i
nepodnošljiva. Čak i kad bi Melani umirala ona se ne bi više mogla vratiti gore. Nije
uopšte želela da ponovo vidi tu sobu. Spusti lampu na jedan stočić pored prozora pa
se vrati na prednji trem. Tamo je bilo mnogo svežije iako je noć bila prepuna neke
topline. Sede na stepenice u krug svetlosti koju je lampa bacala oko sebe i nastavi da
grize svoj komad pogače.
Kad svrši s njim povrati joj se nešto snage, a sa snagom se vrati i staro
strahovanje. Daleko dole niz ulicu čula se neka nejasna buka, ali ona nije znala šta to
znači. Nije mogla da razazna ništa drugo osim nekakav neodređen šum koji je rastao
i opadao. Naže se napred i napreže da bolje čuje tako da je od napregnutosti mišići
zaboleše. Više od svega na svetu žudela je da čuje topot kopita i da vidi Retove
bezbrižne i samopouzdane oči kako se smeju njenom strahu. Ret će ih odvesti
nekuda. Ni ona sama ne zna kuda, a i ne mari da zna.
Dok je napregnuto slušala glasove i buku iz grada iznad drveća se ukaza nekakav
slab sjaj. Stade ga po smatrati i vide kako postaje sve jači. Tamno nebo porumene,
pa zatim postade tamnocrveno, pa odjednom iznad vrhova drveća vide kako
ogroman plameni jezik suknu prema nebu. Ona skoči na noge i srce joj opet stade
mučno udarati.
Jenki su dakle tu! Znala je da su došli i da pale grad. Plamen je izgledao daleko,
negde prema istoku od sredine grada. Lizao je sve više u visinu i brzo se širio i
razastirao svoj crveni prostor pred zaplašenim očima. Mora da gori čitav blok kuća.
Lak i vreo povetarac koji se beše podigao donese joj miris dima. Ona potrča uz
stepenice i naže se kroz prozor da bolje vidi. Nebo je dobilo neku jezivo crvenu boju,
a visoki stubovi crnog dima uzdizahu se uspravno da kasnije lebde u vidu gomile
oblaka iznad plamena. Sad je i miris dima bio postao jači. Njene misli su bez veze
skakale sa stvari na stvar, čas je mislila o tome koliko će vremena biti potrebno vatri
da se proširi do Breskvine ulice i da proguta njihovu kuću, čas o tome kad će Jenki
jurnuti na nju, kuda će ona potrčati i šta će raditi. Izgledalo je kao da joj u ušima
pište sve nemani pakla, a mozak joj se vrteo u vihoru, zabuni i očajnom strahu, koji
je toliko savladaše da se morade uhvatiti za prozor da ne padne.
— Moram nešto da smislim! — ponavljala je ona u sebi neprestano. — Moram
nešto da smislim!
Ali su misli bežale od nje, uletale u njenu glavu i izletale kao poplašene ptice
kolibri. I dok je tako stajala grčevito se držeći za prozor da ne padne, u ušima joj
odjeknu zaglušujući tresak, jači od svih pucnjeva topova koje je dotle slušala, a nebo
se procepi od nekog džinovskog plamena. Zatim nastadoše nove eksplozije jedna za
drugom. Zemlja se tresla a okna na prozorima iznad nje zadrhtaše i sručiše se svuda
oko nje.
Dok su eksplozije treštale neprestano u zaglušnom nizu, svet beše postao pravi
pakao pun huke i plamena, a zemlja se neprestano tresla. Bujice varnica sukljale su
prema nebu i padale naniže lagano i leno kroz krvavo obojene oblake dima. Činilo joj
se da iz susedne sobe čuje slabo dozivanje, ali ne obrati pažnju na to. Sad nije imala
vremena da misli na Melani. Nije imala vremena nizašta drugo osim za neobuzdan
strah koji joj je strujao kroz žile isto tako brzo kao i ti plamenovi koje je gledala. Bila
je kao dete poludelo od straha i želela je da zagnjuri glavu u majčino krilo pa da sve
to ne vidi. Da joj je samo da je kod svoje kuće i kod svoje majke!
Kroz svu buku koja joj je potresala živce ona odjednom ču bat žurnih koraka koji
dolaze uz stepenice preskačući sve po tri odjednom i glas kao kad pseto zavija. Prisi
upade u sobu pa pritrčavši do Skarlet zgrabi je za mišicu i tako je grčevito steže da
joj se činilo da će joj otkinuti komad mesa.
— Jenki... — viknu Skarlet.
— Ne, gospa, to su naše gospoda! — uzviknu Prisi jedva dišući i zabijajući nokte
još dublje u Skarletinu mišicu. — Ona pali livnica, i vojni magacin i hrana i, gospa
Skahlet, ona baci vazduh sedamdeset vagon đule i bahut. Za ime Isus, mi sve ide
vazduh zajedno!
Ona opet poče da kreštavo cvili i da štipa Skarlet tako strašno da ona jauknu od
bola i besa i otrese se njene ruke.
Dakle, Jenki još nisu tu! Onda znači da još ima vremena za bežanje! I ona ponovo
pribra svu svoju snagu.
» Ako se ne priberem — pomisli — ja ću uskoro drečati kao oparena mačka« , i
pogled na Prisinu odvratnu poplašenost pomože joj da se umiri. Ona je dohvati za
ramena i stade je drmati.
— Prestani da jaučeš i govori pametno. Jenki nisu još došli, ludo! Jesi li videla
kapetana Batlera? Šta je kazao? Hoće li doći?
Prisi prestade da zavija, ali su joj zubi cvokotali.
— Jes, gospa, ja lepo njega našlo. U jedna khčma kako ti kazao. Ono ...
— Nije važno gde si ga našla. Hoće li doći? Jesi ii mu rekla da dovede konja?
— Bože, gospa Skahlet, ono kaži naša gospoda uzmi njegov konja i kola za bolesno
vojnik.
— Svemogući bože!
— Ali ono oče dodži...
— Šta je rekao?
Prisi se beše povratio dah i pomalo pribranost, al! je još kolutala očima.
— Pa znaš, gospa, kako ti meni kazao, ja njega našao u jedna khčma. Ja stani phed
khčma pa viči a on dodži napolje. Ono odma dodži kad mene vidi, pa ja njemu
počne priča, a vojnik zapali jedna kuća na Dekatur ulica, pa on mene uzmi za ruka
kaži » hajdi« , i mi dva trči do Fajb Points, pa ono onda kaži:
Šta ima sad? Priča brzo! A ja njemu kaži kako ti kaži da kapetan Batler treba brzo
dodži i da donese njegovo konj i kola. Mis Meli dobio njegovo beba, a ti hoće brzo
ideš iz ovo grad. Ono posle pita: » Na koje mesto ona hoče ide?« A ja kaži: ja ne zna,
gospon, ali ti treba dodžiš pre no što Jenki dodže ovde, i ona hoče idi s vama. A onda
se ono smeje i kaži vojnik uzelo njegovo konj.
Skarleti se srce skameni kad joj iščeze i ta poslednja nada. Kako je mogla biti luda
da se ne seti da će vojska u povlačenju, sasvim prirodno, uzeti svaka kola i svakog
konja koji se još nađe u varoši? Za trenutak je stajala tako zapanjena da nije ni čula
šta joj Prisi kaže, ali se brzo pribra da čuje ostatak priče.
— Posle ono rekla: » Kažiš gospa Skahlet theba bude miran, ništa ne brini. Ja hoče
ukradi konj iz vojno štala, ako ima samo jedan.« Pa posli kaži ja već često krala
konja i pre sada. Kaži gospa ja nadžem konja za njega, ako mene i puška ubije. Posle
se smeje i kaži — hajde sad kidaj i trči kući, a pre nego što ja podži, opet strašno
bumbumbum! Tako strašno puca da ja skoro padni na zemlja, a ono veli ni to ništa,
to samo naše gospoda zapali naše mernicija da Jenki njega ne nadži, pa...
— Hoće li doći? Hoće li dovesti konja? — Tako kazala.
Ona duboko odahnu od silnog olakšanja. Ako ima ikakvog načina da se dođe do
konja Ret Batler će doći do njega! Bistar je to čovek, taj Ret! Oprostiće mu sve
samo ako ih izvuče iz ove nevolje. Samo da pobegnu! A pored Reta se ona neće
bojati ničega. Ret će je zaštititi. Hvala bogu za Reta! I s tim izgledom na zaštitu ona
postade praktična.
— Idi probudi Veida, pa ga obuci i spakuj nešto stvari za sve nas. Stavi ih u mali
kofer. I nemoj da govoriš gospođi Meli da idemo. Ne još. Samo umotaj bebu u
nekoliko debelih peškira i nemoj da propustiš da spakuješ njene stvari.
Prisi se još grčevito držala za njene suknje i od očiju joj se nije videlo ništa drugo
osim beonjača. Skarlet je gurnu i otrže se od njenih ruku.
— Požuri! — viknu ona, i Prisi otrča kao zec. Skarlet je znala da bi trebalo da uđe
unutra i da umiri Melani, jer je znala da Melani mora da je poludela od straha od te
silne pucnjave koja neprestano traje s istom žestinom i od toga vatrenog bleska na
nebu. Tutnjalo je i izgledalo kao da je došao smak sveta.
Ali, nije mogla prisiliti sebe da se vrati u onu sobu. Strča niz stepenice s nekom
nejasnom namerom da spakuje nešto tetkinog porculana i srebrnog posuđa što beše
ostalo posle njenog odlaska u Makon. Kad dođe do trpezarije ruke su joj tako drhtale
da ispusti tri tanjira i oni se razbiše u paramparčad. Zatim istrča na trem da oslušne,
pa se opet vrati u trpezariju i s treskom ispusti srebro na pod. U žurbi se spotače o
čilim i pade na pod, ali se pridiže tako brzo da skoro i ne oseti nikakav bol. Čula je
kako gore Prisi trči po sobi kao neka divlja zver, i taj je šum još više zbuni jer je i ona
sama trčala isto tako bezglavo.
Već dvanaesti put istrča na trem, ali se ovoga puta ne vrati svome beznačajnom
pakovanju. Sad sede na trem. Bilo joj je prosto nemoguće da ma šta pakuje,
nemoguće da radi makar šta, osim da sedi tako s ustreptalim srcem i da očekuje
Reta. Činilo joj se da su dugi časovi prošli, a njega još nema. Najzad, daleko ozgo s
puta, ču se jaka škripa nepodmazanih osovina i spor, nesiguran topot kopita. Zašto se
ne požuri? Zašto ne potera konja kasom?
Zvuči su se primicali i ona skoči na noge i viknu Reta po imenu. Zatim ga nejasno
nazre kako silazi s boka nekakvih malih kola, ču kako škljocnuše vratnice dok on ulazi i
ide prema njoj. Najzad se on pojavi i svetlost lampe ga jasno pokaza. Bio je odeven
isto onako brižljivo kao da ide na neki bal, u lepo skrojenom kaputu i pantalonama od
belog platna, i sivom izvezenom prsniku od sirove svile i beloj košulji lako nabranoj
na prsima. Njegov beli panama šešir bio je kicoški nakrivljen na jednu stranu, a za
pojasom su virila dva duga revolvera s koricama od slonove kosti. Džepovi na kaputu
su teško visili pod teretom municije.
On se približi stazom gipkim koracima kao neki snažni divljak a držao je svoju lepu
glavu ponosito kao kakav paganski vladar. Izgledalo je da opasnosti te noći koje su
Skarleti zadale toliki strah njega samo raspaljuju i podstiču. Na njegovom mrkom
licu kao da se čitala neka uzdržljiva surovost, neka bezobzirnost od koje bi se ona
uplašila da je imala dovoljno pribranosti da je opazi.
Njegove crne oči su poigravale kao da ih zanima cela ta stvar, kao da su ti pucnji
od kojih se zemlja prolama i taj blesak zapaljenog neba stvari za zastrašivanje dece.
Dok se peo uz stepenice ona se uputi prema njemu, bleda lica i usplamtelih očiju.
— Dobro veče! — reče on svojim otegnutim glasom skidajući šešir jednim
širokim pokretom. — Imamo prekrasno vreme! Čujem da želite da se malo
provozate.
— Ako budete pravili šale neću više nikad progovoriti s vama.
— Nećete valjda reći da se plašite? — On se pravio da je iznenađen i smešio se
tako da njoj dođe da ga gurne natrag niz strme stepenice.
— Da, plašim se! U smrtnom sam strahu i kad biste vi imali ma i toliko razuma
koliko jedna koza i vi biste se plašili. Ali, nemamo vremena za razgovor. Moramo ići
odavde.
— Stojim vam na raspolaganju, gospođo! Nego kuda vi to nameravate da idete?
Ja sam skoknuo do vas iz radoznalosti, tek koliko da vidim kuda vi to mislite da krenete.
Ne možete ići ni na sever, ni na istok, ni na jug. Jenki su svuda unaokolo. Postoji
samo jedan put koji vodi iz grada, a koji Jenki još nisu presekli, ali se vojska povlači
tim putem. Ni taj put neće još dugo biti otvoren. Konjica generala Stiva Lija bori se
kao zaštitnica kod Raf end Redija da ga održi otvorenog dok se vojska ne izvuče.
Ako vi pođete za vojskom putem Mek Donou, oni će vam uzeti konja, iako ovo nije
bogzna kakav konj. Imao sam mnogo muke dok sam ga ukrao. Dakle, kuda idete?
Ona je stajala i drhtala, slušala njegove reči a skoro ih nije ni čula. Ali, na
njegovo pitanje odjednom joj bi jasno kuda želi da ide, znala je da je čitavog tog
groznog dana znala kuda treba da ide. Na jedno jedino mesto.
— Idem kući — reče ona.
— Kući? Mislite na Taru?
— Da, da, na Taru! Oh, Rete, moramo žuriti! On je gledao u nju kao da je sišla s
uma.
— Na Taru? Svemogući bože, Skarlet! Pa zar ne znate da su se celog dana tukli
kod Džonsboroa? Tukli se preko deset milja uz put i niz put od Raf end Redija sve do
samih ulica varoši Džonsboroa? Jenki sad već mogu bili na Tari i po celoj Pokrajini.
Niko ne zna tačno, ali su sigurno u toj okolini. Vi ne možete ići kući! Ne možete ići
pravo kroz vojsku Jenkija!
— Ja hoću da idem kući! — viknu ona. — Hoću! Hoću!
— Slušajte, ludice! — a glas mu postade brz i grub. — Ne možete ići tim putem.
Čak i kad ne biste naleteli na Jenkije, šume su pune begunaca i dezertera iz obe
vojske. A delom se i naše trupe još povlače od Džonsboroa. Oni bi vam oteli konja
isto tako brzo kao i Jenki. Jedini vam je izlaz da idete za vojskom niz Mek Donou put i
da molite boga da vas ne opaze u mraku. Vi ne možete ići na Taru. Čak i kad biste
stigli tamo, verovatno biste je našli spaljenu do temelja. Ja vas neću pustiti kući. To
bi bila ludost!
— Ja hoću kući! — viknu ona, a glas joj se podiže i pređe u pravi vrisak. — Ja
hoću kući! Vi me ne možete zadržati! Ja hoću kući! Ja hoću majci! Ubiću vas ako
me zadržavate! Hoću kući!
I suze straha i histeričnog napada obliše joj lice kad najzad popusti usled silne
napregnutosti. Stade se tući pesnicama u prsa i ponovo vrištati: — Hoću kući! Hoću!
Hoću! Makar morala ići peške sve donde! Odjednom se nađe u njegovom zagrljaju,
s mokrim obrazom naslonjena na uštirkane nabore njegove košulje i ratobornim
rukama smirenim uz njega. Njegove ruke su je blago milovale po kosi i umirivale je,
a glas mu je bio takođe blag. Tako blag, tako tih, tako bez traga podsmevanja da
uopšte nije ličio na glas Reta Batlera nego na glas nekog snažnog stranca koji miriše
na konjak, duvan i konje, na sve one ugodne mirise koji su je podsećaii na Džeralda.
— No, no, mila! — govorio je on blago. — Ne plačite. Ići ćete kući, hrabra moja
devojko. Morate ići kući. Ne plačite!
Ona oseti kako joj nešto lako dodirnu kosu i kroz svu svoju uznemirenost pomisli
nejasno da li su to njegove usne. Bio je tako blag, tako ju je beskrajno umirivao da je
osećala želju da večito ostane u njegovom zagrljaju. Sigurno joj niko i ništa ne bi
moglo naškoditi pored tako snažnih, zaštitničkih ruku!
On se pipnu za džep, izvadi maramicu i obrisa joj oči.
— A sad obrišite nos kao svako dobro dete — naredi joj on sa osmehom u očima
— pa mi kažite šta treba da radim. Moramo brzo da radimo.
Ona se poslušno obrisa maramicom drhteći još sva, ali nije nikako mogla da
smisli šta da mu kaže da radi. Videći kako joj usne drhte i kako njene oči gledaju
nemoćno naviše u njega on preuze komandu u svoje ruke.
— Je li gospođa Vilks već dobila bebu? Biće opasno pokretati je — opasno voziti je
preko sedamdeset i pet milja u ovim rasklimatanim kolima. Bilo bi bolje da je
ostavimo kod gospođe Mid.
— Midovi nisu kod kuće. Ja je ne mogu ostaviti.
— Vrlo dobro. Onda u kola s njom! Gde vam je ona glupa devojčica?
— Gore je, pakuje kofer.
— Kofer? Ne možete poneti nikakav kofer na ovim kolima. Mislim da su suviše
mala za sve vas, a točkovi su gotovi da spadnu samo ako im makar malo u tome
pomognemo. Zovite je i recite joj da donese najmanji dušek koji imate u kući i stavi
ga u kola.
Ali se Skarlet još ne pomače. On je snažno stisnu za mišicu i nešto od životne
snage kojom on beše prožet kao da pređe na nju. Kad bi samo mogla i ona da bude
isto tako mirna i pribrana kao što je on!
Ret je stade blago gurati kroz hol ali je ona još gledala nemoćno u njega. Njegove
usne se razvukoše u podsmešljiv osmeh:
— Je li moguće da je ovo ona ista junačka žena koja me je uveravala da se ne
boji ni boga ni čoveka? Pa odjednom udari u smeh i pusti joj ruku. Uvređena, ona
pogleda ljutito u njega s puno mržnje.
— Ja se ne bojim — reče ona.
— Plašite se, i još kako! Još koji trenutak pa ćete pasti u nesvest, a ja nemam pri
sebi mirišljave soli. Ona tresnu nogom o zemlju, jer nije mogla da smisli ništa drugo
— pa bez reči diže lampu i pođe uz stepenice. On je išao odmah za njom i ona je
mogla da čuje kako se on tiho smeje za svoj račun. Taj joj zvuk uspravi kičmu. Ona
ode u Veidovu sobu i zateče ga kako poluobučen sedi u Prisinom naručju i mirno
štuca. Prisi je plakala. Dušek na Veidovom krevetu beše mali, te ona naredi Prisi da
ga odnese dole u kola. Prisi spusti dete i posluša. Veid pođe naniže za njom i prestade
štucati usled interesovanja koje svi ti postupci probudiše u njemu.
— Hodite — reče Skarlet okrećući se prema Melaninoj sobi, a Ret pođe za njom
sa šeširom u ruci. Melani je ležala mirno sa čaršavom navučenim do brade. Lice joj
beše samrtnički bledo, ali njene oči, upale i s crnim podočnjacima, behu vedre. Ona
ne pokaza nikakvo iznenađenje kad vide Reta u svojoj sobi — izgledalo je da shvata
to kao sasvim prirodnu stvar. Pokuša da se slabo nasmeši, ali joj osmeh zamre na
usnama pre nego što dođe do kraja usta.
— Idemo kući na Taru — objasni joj Skarlet brzo.
— Jenki dolaze. Ret će da nas vodi. To je jedini izlaz, Meli!
Melani pokuša da klimne slabo glavom i pokaza jednim pokretom na bebu. Skarlet
podiže detence i uvi ga žurno u jedan debeo peškir. Ret pristupi krevetu.
— Paziću da vas ne povredim — reče on mirno podvlačeći krajeve čaršava oko
nje. — Vidite da li možete da me obuhvatite rukama oko vrata.
Melani pokuša, ali joj ruke padoše natrag. On se saže, proturi joj jednu mišicu
ispod ramena, a drugom je obuhvati preko kolena pa je blago podiže. Ona ne pusti ni
glasa, ali Skarlet vide kako grize usne i kako postaje još bleđa. Ona diže lampu visoko
da Ret vidi, pa pođe prema vratima kad Melani učini jedan slab pokret prema zidu.
— Šta je sad? — upita Ret blago.
— Molim — prošaputa Melani i pokuša da pokaže.
— Čarls!
Ret pogleda dole u nju kao da misli da je u bunilu, ali Skarlet je shvati i naljuti se.
Znala je da Melani želi Čarlsovu starinsku fotografiju koja je visila na zidu ispod
sablje i pištolja.
— Molim — šapnu opet Melani — i sablju.
— No, dobro — reče Skarlet, pa pošto osvetli da se Ret pažljivo spusti niz
stepenice vrati se i skide s klina opasač sa sabljom i pištoljem. Biće joj nezgodno da
nosi dole zajedno njih i detence, kao i lampu. To je sasvim ličilo na Melani, da se ne
brine što je skoro na umoru i što Jenki dolaze, nego da se stara za Čarlsove stvari.
Kad skide s klina starinsku fotografiju ona pogleda Čarlsovo lice. Njegove krupne,
smeđe oči sretoše se s njenim i ona za trenutak zastade da radoznalo zagleda bolje
sliku. Taj čovek je bio njen muž, ležao je nekoliko noći pored nje, dao joj dete sa isto
tako blagim smeđim očima kao što su i njegove. A ona ga se jedva seća.
Detence u njenom naručju stade mahati majušnim pesnicama pa kmeknu tiho i
ona pogleda u njega. Tada prvi put shvati da je to Ašlijevo detence, i odjednom
zažele od sveg srca da je to njeno detence, njeno i Ašlijevo.
Prisi dotrča skačući uz stepenice i Skarlet joj predade dete. Zatim žurno siđoše
dole, dok je lampa bacala nepostojane senke na zidove. U holu Skarlet opazi jedan
šešir, stavi ga brzo na glavu i priveza pantljike ispod brade. To je bio Melanin šešir za
žalost i nije bio zgodan za njenu glavu, ali se Skarlet nije mogla nikako setiti gde je
ostavila svoj šešir.
Ona iziđe iz kuće i siđe niz prednje stepenice noseći lampu i trudeći se da zadrži
sablju da je ne lupka po nogama. Melani je ležala u zadnjem delu kola, a pored nje
je sedeo Veid i u peškir umotano detence. Prisi se pope u kola i podiže dete na krilo.
Kola su bila vrlo mala a daske sa strane vrlo niske. Točkovi su se naginjali na
spoljnu stranu, kao da će pri prvom obrtanju da spadnu. Ona baci jedan pogled na
konja i zaprepasti se, — bilo je to sitno i iznureno konjče, a stajalo je glave klonulo
oborene, spuštene između prednjih nogu. Leđa su mu bila puna rana od amova, a
disalo je kako nijedan zdrav konj ne diše.
— Nije sjajno kljuse, zar ne? — reče smešeći se Ret. — Izgleda kao da će lipsati
upregnuto. Ali to je najbolje što sam mogao naći. Jednog dana ću vam ispričati s
nešto malo ulepšavanja gde sam ga i kako sam ga ukrao, i kako sam za dlaku umakao
da me ne ubiju. Samo moja odanost prema vama mogla me je u ovom stupnju
moje karijere pretvoriti u konjokradicu, i to da kradem ovakvog konja. Dopustite da
vam pomognem da se popnete.
On prihvati lampu od nje i spusti je na zemlju. Prednje sedište se sastojalo iz
jedne uske daske preko bočnih ograda kola. Ret odiže Skarlet od zemlje i posadi je
gore. Kako je divno biti takav čovek i tako jak kao što je Ret, mislila je ona
podvlačeći svoje široke suknje pod sebe. Dok je Ret kraj nje ona se ne boji ničega, ni
vatre, ni pucnja, pa ni Jenkija.
On se pope na sedište pored nje i uze dizgine.
— Oh, pričekajte! — viknu ona. — Zaboravila sam da zaključam ulazna vrata.
On udari u glasan smeh i stade udarati uzdama po konjskim leđima.
— Čemu se toliko smejete?
— Vama — što hoćete da zaključate i da ostavite sirote Jenkije napolju — reče on
i konj krenu, lagano i preko volje.
Lampa je pred kućom gorela i dalje i bacala jedan majušan krug svetlosti koji je
postajao sve manji ukoliko su odmicali.
Ret skrenu spore korake svoga konja sa Breskvine ulice i rasklimatana kola stadoše
odskakati tamo amo preko rupčaga jedne sporedne uličice, tako strašno da Melani
odjednom jeknu ali se brzo savlada. Nad glavama su im se prepletale grane tamnog
drveća, tamne i ćutljive kuće su se uzdizale s obe strane, a bele letve na ogradama
svetlele su slabo kao redovi nadgrobnog kamenja. Uzana uličica beše kao mračan
tunel, samo se kroz gust lisnat svod slabo probijao jeziv crven sjaj i senke su gonile
jedna drugu kao lude aveti kroz mračnu ulicu. Miris dima bio je sve jači, a na krilima
povetarca doletala je paklena buka iz sredine grada, vika, potmuli tutanj teških vojnih
kola i postojano tapkanje koraka u maršu. Baš kad Ret skrenu konja u jednu novu
ulicu vazduh se prolomi od nove zaglušne eksplozije, a na zapadu suknu u nebo
ogroman stub plamena i dima.
— To je sigurno poslednji voz sa municijom — reče Ret mirno. — Budale! Zašto
ih nisu izvukli izvan grada danas pre podne. Bilo je dovoljno vremena. Utoliko gore
po nas. Ja sam mislio da ću obilazeći sredinu grada izbeći možda vatru a i onu pijanu
gomilu u Dekatur ulici, pa preći u jugozapadni deo varoši bez ikakve opasnosti. Ali
ćemo morati da pređemo preko Marijetine ulice, a ova eksplozija je bila negde oko
Marijetine ulice ako se ne varam.
— Moramo li... zar moramo da prođemo kroz vatru? — upita Skarlet drhtavim
glasom.
— Ne, ako požurimo — reče Ret, pa skočivši s kola iščeze u mraku u jedno
dvorište. Kad se vrati u ruci je imao tanku granu nekog drveta koju nemilosrdno
položi preko ranjavih leđa jadnog konja. Životinja udari u hromo kaskanje dišući
teško i naprežući se, a kola stadoše odskakati kao zrno pasulja u rešetu. Bebica stade
plakati, Prisi i Veid takođe, jer se behu udarili o ivice kola. Samo Melani ne pusti ni
glasa.
Kad se stadoše približavati Marijetinoj ulici drveće postajaše sve ređe, a visoki
plameni jezici suktahu s hukom iznad grada i obasjavahu ulice i kuće bleštavom
svetlošću, jačom od svetlosti dana, bacajući čudovišne senke koje su se zapletale tako
besno kao pocepana jedra koja se lepršaju na olujnom vetru na nekoj lađi koja tone.
Od silnog straha Skarlet stade cvokotati zubima, a ne beše ni sama svesna toga.
Bilo joj je hladno pa je drhtala, iako im je toplota plamena već dopirala do lica. Ovo
je bio pravi pakao i da je samo mogla da se pouzda u svoja kolena koja su drhtala
skočila bi s kola i vrisnuvši pobegla natrag mračnim putem, natrag da traži utočišta u
kući mis Pitipat. Ona se pribi bliže uz Reta, steže njegovu mišicu prstima koji su
drhtali i stade gledati u njega, očekujući da nešto kaže, da je uteši, da je ohrabri. U
demonskom, crvenom sjaju koji ih je sve oblivao njegov tamni profil se isticao tako
jasno kao glava na nekom starinskom novcu, lepa, svirepa i izrodnička. Kad ga ona
dodirnu, on se okrete, oči mu zasijaše nekim sjajem isto tako strašnim kao i vatra.
Skarleti se učini da sve to njega tako veseli i da se prema svemu drži prezrivo kao da
silno uživa u tome položaju i kao da mu je dobrodošao pakao kome su se primicali.
— Evo vam — reče on stavljajući ruku na jedan od svojih dugih pištolja za
pojasom. — Ako ma ko, bio beo ili crn, naiđe s vaše strane kola pa pokuša da stavi
ruku na konja, pucajte na njega pa ćemo posle pitati šta hoće. Samo, za ime božje,
nemojte da u zabuni ubijete kljuse!
— I ja... imam pištolj — šapnu ona, hvatajući grčevito oružje koje joj beše na
krilu, potpuno uverena da kad bi joj neko zavirio u lice ona od straha ne bi mogla da
potegne okidač.
— Zar imate? A otkud vam to?
— To je Čarlsov pištolj.
— Čarlsov?
— Da, Čarlsa, moga muža.
— Zar ste vi zaista imali muža, draga moja? — šapnu on i tiho se nasmeja.
Samo kad bi on hteo da bude ozbiljan! — I kad bi se požurio!
— A šta mislite, otkud mi sin? — viknu ona ljutilo.
— O, pa ima za to i drugih načina, i bez muža!
— Umuknite i požurite!
Ali on naglo zateže dizgine, skoro kod Marijetine ulice, u senci jednog magacina
koga plamen još ne beše zahvatio.
— Požurite! — To je bilo jedino što joj se vrzmalo po glavi. Žuriti! Žuriti!
— Vojska! — reče on.
Odred je silazio niz Marijetinu ulicu između zgrada koje su gorele, ljudi su išli
proizvoljnim korakom, umorno noseći puške kako ko hoće, oborenih glava, isuviše
iznureni da bi mogli da žure, toliko iznureni da već kao da nisu ni marili da li će
zapaljene grede padati levo ili desno i oblaci dima ih obavijati sa svih strana. Svi su
bili u ritama, toliko iscepani da nije bilo nikakve vidne razlike između oficira i vojnika,
niti kakvih znački osim što se ovde-onde na šeširu ponekog oficira videla iglom
prikačena isprepletena slova » C. S. A.« {14}. Mnogi su išli bosonogi, a ovde-onde je
poneki imao zavoj na ruci ili na glavi. Prolazili su ne gledajući ni levo ni desno, tako
tiho da bi čovek, samo da nije bilo stalnog tapkanja njihovih nogu, pomislio da su to
sve same aveti.
— Dobro ih pogledajte — reče Ret tonom punim podsmeha — da biste mogli da
pričate unučićima da ste videli zaštitnicu vojske Slavne Stvari kako se povlači.
Njoj se on odjednom učini neobično odvratan i ona oseti prema njemu tako silnu
mržnju da ta mržnja za jedan trenutak nadvlada strah, učini da taj strah izgleda sitan
i beznačajan. Znala je da njen spas, kao i spas svih ostalih u kolima iza nje zavisi od
njega i samo od njega, ali ga je omrznula zbog njegovog prezrivog podsmevanja
tim odrpanim vojnicima. Pomislila je na Čarlsa koji je mrtav i na Ašlija koji je
možda isto tako mrtav, i na sve onevesele i hrabre mlade ljude koji trunu u plitkim
grobovima, pa zaboravi da ih je i ona nekad smatrala za budale. Nije skoro mogla da
govori od ljutine, jer su joj mržnja i odvratnost sevale iz očiju dok ga je netremice
gledala.
Baš kad naiđoše poslednji vojnici neka mala prilika u poslednjim redovima čija se
puška skoro vukla po zemlji zastade i gledaše za ostalima, prljava lica tako otupelog
od umora da je izgledao kao mesečar. Bio je ista toliko mali kao i Skarlet, toliko mali
da mu je puška bila skoro koliko i on, a čađu umrljano lice mu je bilo još golobrado.
Ni dan više od šesnaest godina, pomisli Skarlet rasejano, mora biti da je iz Narodne
odbrane ili neki utekli gimnazist.
Dok ga je ona tako posmatrala dečaka izdadoše kolena i on se skljoka u prašinu.
Dva čoveka bez reči istupiše iz poslednjeg reda i vratiše se natrag do njega. Jedan od
njih, neki visok i mršav čovek crne brade do pojasa, ćutke predade svoju kao i
dečakovu pušku onom drugom. Zatim zabaci dečaka na leđa s takvom lakoćom da je
bilo pravo čudo i pođe lagano za kolonom u povlačenju, pognutih pleća pod teretom,
dok je dečak, iako slab i nemoćan, besneo kao neko dete koga stariji zadirkuju: » Ali,
pustite me na zemlju, prokleti bili! Spustite me dole, mogu valjda i sam da idem!«
Onaj s bradom ne reče ništa nego nastavi da i dalje tromo korača i izgubi se iz
vida na jednom savijutku ulice.
Ret je sedeo mirno držeći labavo uzde u rukama i gledao za njima s nekim
čudnim izrazom neraspoloženja na mrkom licu. Zatim se ču tresak kao da se nešto
ruši sasvim blizu i Skarlet vide kako jedan tanak plameni jezik suknu preko krova
magacina u čijoj su senci oni stajali zaklonjeni. Crvene zastave od plamena dizahu
se pobedonosno u nebo iznad njih. Dim im stade peći nozdrve, a Veid i Prisi počeše
kašljati. Beba je puštala slabe zvuke kao da kija.
— O, Rete, za ime boga! Požurite! Ta požurite! Niste valjda poludeli!
Ret ne odgovori ništa, ošinu samo konja preko leđa onom granom i to tako
nemilosrdno da jadna životinja skoro odskoči unapred. Oni pojuriše napred što je
konj mogao brže i stadoše odskakati i truckati se niz Marijetinu ulicu. Pred njima je
bio pravi vatreni tunel od zgrada u plamenu s obe strane uličice koja je vodila naniže
prema železničkom koloseku. Oni jurnuše u njega. Oči im zaseni blesak mnogo jači
od sunčevog sjaja, vrelina im je palila kožu na licu, a huka, praskanje i pucketanje
vatre je prosto zaglušivalo uši. Prolaženje kroz taj pakao trajalo je, kako im se činilo,
čitavu večnost, pa se onda ponovo nađoše u polutami.
Dok su jurili iz sve snage i odskakali preko železničkih šina Ret je bez razmišljanja
neprestano šibao konja. Lice mu je izgledalo namršteno i rasejano kao da je
zaboravio gde se nalazi. Njegova široka ramena behu pognuta unapred, a brada
isturena, kao da misli u njegovoj glavi nisu baš najugodnije. Niz čelo i obraze mu se
slivao znoj od vreline vatre ali ga on nije brisao. Pređoše u jednu sporednu ulicu, pa
zatim u drugu i tako sve dalje dok Skarlet potpuno ne izgubi moć snalaženja i dok
tutanj vatre ne zamre za njima. A Ret još nikako nije govorio ništa. Samo je sasvim
pravilno i bez prestanka šibao konja. Sad je crveni odsjaj vatre na nebu bio već bled
a put postajaše taman i zadavaše strah. Skarlet bi jedva dočekala neku reč, makar
kakvu reč s njegove strane, čak i podrugljivu, ili uvredljivu reč, koja prodire. Ali on
nije govorio.
Ćutao ili ne ona je ipak zahvaljivala bogu što je on tu. Tako je divno imati pored
sebe jednog čoveka, naslanjati se na njega i osećati njegove tvrde i nabrekle mišice,
znati da on stoji između vas i neukrotivih strahota, čak i ako taj čovek samo sedi tu i
gleda ukočeno.
— Oh, Rete — šapnu ona stežući ga za mišicu — šta li bismo mi radile da nije bilo
vas? Tako mi je milo što niste i vi u vojsci!
On se okrete i ošinu je jednim pogledom, pogledom od koga ona ispusti njegovu
mišicu i ustuknu. Sad se u njegovim očima nije video podsmeh. Bile su jasne i u
njima se čitala silna ljutina pomešana s nekakvim čuđenjem. Njegova donja usna se
povi i on okrenu glavu u stranu. Vozili su se i odskakali po putu dosta dugo, u tišini koju
su narušavali samo slabi zvuči bebinog plakanja i Prisinog šmrkanja. Kad više ne
beše u stanju da podnosi to Skarlet se okrete i uštinu Prisi tako pakosno da je natera da
sasvim istinski vrisne a zatim da prestrašeno ućuti.
Najzad Ret skrenu konja pod pravim uglom i posle kratkog vremena izbiše na
ravniji put. Nejasni oblici kuća ostajahu pozadi sve dalje i dalje, a neprekidna šuma
se uzdizala kao dva zida sa svake strane puta.
— Sad smo već izvan varoši — reče Ret kratko, zatežući uzde — i na glavnom
drumu za Raf end Redi.
— Požurite! Nemojte da stajete!
— Pustite životinju da malo odahne. — Zatim okrećući se prema njoj on upita
lagano: — Skarlet, jeste li vi još čvrsto rešeni na onu ludu stvar?
— Na koju stvar?
— Da li još želite da pokušate da idete do Tare? To je pravo samoubistvo!
Konjica Stiva Lija i vojska Jenkija su između vas i Tare.
O, preblagi bože! Zar će sad da odbije da je vodi kući, posle svih onih grozota koje
je pretrpela toga dana?
— O, da, da! Molim vas, Rete, hajde da požurimo! Konj nije umoran!
— Samo jedan minut. Vi ne možete ovim putem ići prema Džonsborou. Ali ne
možete ići ni železničkom prugom. Celog današnjeg dana su se vodile borbe i uz
prugu i niz prugu od Raf end Redija prema jugu. Da li vi znate za neki drugi put, za
neki sporedni kolski put koji ne prolazi kroz Raf end Redi, ni kroz Džonsboro?
— O, da — uzviknu Skarlet s velikim olakšanjem. — Ako možete samo da priđete
blizu do Raf end Redija ja znam jedan kolski put koji se odvaja od glavnog puta za
Džonsboro i vodi miljama kroz polja. Tata i ja smo imali običaj da jašemo tim
putem. On izbija tačno pored Imanja Mekintoševih, a odatle ima samo jedna milja
do Tare.
— Dobro. Možda ćete moći da srećno stignete do Raf end Redija. General Stiv Li
je danas bio tamo i štitio povlačenje. Možda Jenki još nisu stigli donde. Možda ćete
moći da prođete onuda ako vam ljudi generala Lija ne oduzmu konja.
— Možda ću ... ja moći srećno da prođem onuda?
— Da, vi. — Glas mu je bio grub.
— Ali, Rete — pa vi ste... Zar nećete vi da nas vodite?
— Neću. Ja vas ovde ostavljam.
Ona pogleda oko sebe kao luda, u modro nebo iza njih, u tamno drveće koje ih je
okružavalo sa svih strana kao zid nekog zatvora, u preplašena lica u zadnjem delu kola
— pa najzad u njega. Je li on poludeo? Da li je ona dobro čula? .
On se sad smejao. Jasno mu je videla bele zube pri slaboj svetlosti, a u očima mu
je bio njegov stari izraz podsmeha.
— Da nas ostavite? Pa kuda... kuda vi idete?
— Ja idem, draga moja, s vojskom.
Ona uzdahnu od olakšanja i ljutine. šta mu je da se šali u ovakvom trenutku? Ret u
vojsci! Posle svega onoga što je govorio o budalama koje lupa doboša i hrabre reči
raznih govornika namame da izgube život — o budalama koje gube glave da bi
pametni ljudi zarađivali novac!
— Oh, prosto bih vas udavila što ste me tako poplašili. Hajdemo dalje!
— Ja se ne šalim, draga moja. I to me vređa, Skarlet, što vi malo lepše ne shvatite
moju hrabru žrtvu. Gde vam je vaše rodoljublje i vaša ljubav prema našoj Slavnoj
Stvari? Sad vam se pruža prilika da mi kažete da se vratim » sa štitom ili na njemu« .
Nego kažite to brzo, jer meni je potrebno vremena da vam održim jedan hrabar
govor pre nego što pođem u rat.
Njegov otegnuti govor je zvučao podrugljivo u njenim ušima. On se podsmeva
njoj, a na neki način je znala da se podsmeva i sebi samom. Šta on to govori? Kakvo
rodoljublje, štitovi, hrabri govori? Ne može biti da on ozbiljno misli ono što govori.
Prosto se ne može verovati da on tako veselo govori o tome kako će da je ostavi tu na
tome mračnom putu sa ženom koja svakoga časa može da umre, s malim
novorođenčetom, budalastom mladom crnkinjom i poplašenim detetom, da je ostavi
da se muči sama i da ih vodi miljama kroz bojna polja, kroz dezertere i Jenkije, vatru
i bogzna šta još.
Jednom, kad joj je bilo tek šest godina, ona je bila pala s nekog drveta potrbuške.
Još se sećala mučnog kratkog trenutka pre nego što joj se dah povratio u grudi. I eto
sad dok je tako gledala u Reta ona je imala ono isto osećanje koje i nekada, nije
mogla da predahne, bila je ošamućena i osećala se rđavo.
— Rete, vi se šalite!
Ona ga zgrabi grčevito za mišicu, a suze straha joj kanuše na članak od ruke. On
podiže njenu ruku i poljubi je bezbrižno.
— Sebični ste do kraja, zar ne, draga moja? Mislite uvek samo na svoju dragu i
skupocenu kožu, a ne na našu hrabru Konfederaciju! Pomislite samo kako će našu
vojsku osokoliti moja pojava u jedanaestom času! — U glasu mu se osećao prizvuk
neke zlobne nežnosti.
— O, Rete — jauknu ona — kako možete da to učinite meni? Zašto me napuštate?
— Zašto? — nasmeja se on podrugljivo. — Možda zbog one izdajničke
sentimentalnosti koja se krije u svakom Južnjaku. Možda... možda i zato što se stidim?
— Stidite se? Trebalo bi da umrete od stida. Da nas napustite ovde, same,
nemoćne ...
— Draga Skarletl Vi niste nemoćni. Svaki onaj ko je tako sebičan i odlučan kao što
ste vi nije nikad nemoćan. Neka je bog na pomoći Jenkima ako vas uhvate!
I on naglo skoči s kola, pa dok ga je ona posmatrala zabezeknuta od zaprepašćenja
on pređe na njenu stranu kola.
— Siđite — zapovedi joj on.
Ona je ukočeno gledala u njega. On grubo diže ruke naviše, dohvati je ispod
pazuha i skide na zemlju pored sebe. Držeći je čvrsto uza se odvuče je nekoliko
koraka dalje od kola. Skarlet je osećala kako joj prašina i kamičci u sandalama bodu
noge. Tiha topla tama obavi ih kao san.
— Ja vas ne molim de shvatite i da mi oprostite. Mene se nimalo ne tiče da li ćete
vi uraditi bilo jedno bilo drugo, jer ja ni sam neću nikad ni shvatiti ni oprostiti
samome sebi ovu glupost. Mene je stid što vidim da je toliko donkihoterije još ostalo
u meni. Ali, našem lepom Jugu potreban je svaki čovek. Zar nije naš guverner
Braurii rekao baš to isto? Bilo kako bilo, ja odlazim u rat! — i odjednom se nasmeja
zvonkim, neobuzdanim smehom, koji se razleže po tamnoj šumi.
— » Ne bih te, mila, voleo tako mnogo, da čast ipak ne volim jače« —
deklamovao je on. — To mu sad zgodno dođe, zar ne? Na svaki način zgodnije nego
šta drugo što bih mogao sam smisliti u ovom trenutku. Jer ja vas volim, Skarlet, i
pored svega onoga što sam rekao one noći prošlog meseca, tamo, na tremu. Njegov
razvučeni govor beše pun nežnosti, a njegove, ruke pođoše uz njene gole mišice,
njegove tople, snažne ruke. — Ja vas volim, Skarlet, zato što smo toliko slični jedno
drugom, oboje otpadnici i sebični bednici, mila. Nijedno od nas ne mari nimalo ako i
ceo svet ode do vraga samo da je nama dobro!
Glas mu je odjekivao kroz mrak i ona je čula reči, ali one nisu imale nikakvog
smisla. Njene su misli umorno pokušavale da shvate grubu istinu da je on ostavlja da
sama sretne Jenkije. U glavi joj se neprestano vrzla misao: » On me ostavlja! On
me ostavlja!« Ali se više nija javljalo nikakvo uzbuđenje. Zatim se njegove ruke
obaviše oko njenog pasa i ramena i ona oseti čvrste mišiće njegovih butina uz svoje
telo i dugmeta njegovog kaputa kako se pritiskuju na: njena prsa. Kroz celo telo joj
prođe neki topao talas zanosnog i uplašenog osećanja koje zbrisa iz sećanja svaku
pomisao na vreme, mesto i okolnosti. Oseti se meka kao lutka od krpe, topla, slaba i
nemoćna, a njegove ruke koje je pridržavahu behu tako prijatne.
— Vi ne mislite da promenite odluku o onome što sam vam rekao prošlog
meseca, zar ne? Ništa tako ne daje draži i podstreka stvarima kao opasnost i smrt.
Budite rodoljubivi, Skarlet. Pomislite kao da šaljete jednog vojnika da umre sa lepim
uspomenama!
Poljubio je u usta, a njegovi brkovi su joj golicali usne, ljubio je sporo, vrelim
usnama koje se nisu nimalo žurile kao da imaju pred sobom čitavu noć. Čarls je nije
nikad tako poljubio. A ni poljupci mladih Tarltonovih, ni Kalvertovih mladića nisu
nikad bili takvi da se osećaš čas u vatri čas u ledu i da tako drhti. On savi njeno telo
unazad, a usnama joj stade pokrivati grlo sve do mesta na kome je jedan broš od
kameje zakopčavao bluzu.
— Slatka! — šaputao je on — slatka moja!
Ona je nejasno videla u mraku kola i čula piskavl glasić maloga Veida.
— Mamice! Veid boji!
Odjednom joj se u otupeli um povrati hladna trezvenost kao snažna bujica i ona se
seti onoga što za časak beše zaboravila — seti se da se i ona boji, i da je Ret ostavlja,
ostavlja nju, prokleta kukavica. A povrh svega toga još ima i krajnju drskost da stoji
tu na tome putu i da je vređa svojim bestidnim predlozima. Bes i mržnja ispuniše je
svu, učvrstiše njenu kičmu, i ona se jednim snažnim pokretom ote iz njegova
zagrljaja.
— O, vi gadni nevaljalče! — viknu ona, a u mislima stade očajno tražiti najgore
izraze kojima bi ga nazvala, fraze koje je čula od Džeralda o g. Linkolnu, o
Mekintoševima i o tvrdoglavim mazgama, ali joj te reči sad nisu padale na pamet.
— Vi niski, kukavički, pakosni gade! — i zato što nije mogla smisliti ništa
poražavajuce, ona razmahnu rukom i pljesnu ga preko usta iz sve snage koju je još
imala. On učini jedan korak unazad, pošto podiže ruku prema svome licu.
— Ah! reče on mirno i za trenutak stajahu tako jedno prema drugom u tome
mraku. Skarlet je čula njegovo teško disanje, a i sama je disala s prekidima kao da se
zaduvala od silnog trčanja.
— Oni su imali pravo! Svi su imali pravo! Vi niste nikakav džentlmen!
— Draga moja mala — reče on — to je sad jako neumesno!
Znala je da joj se on podsmeva i ta je misao pekla.
— Hajde, odlazite! Odlazite samo! Idite što pre! Ne želim da vas vidim nikad
više! Dao bog da vas neko topovsko đule pogodi i da vas raznese na milion komada!
Ja...
— Ne morate reči ostalo. Ja uglavnom shvatam šta vi hoćete da kažete. Kad
budem pao za otadžbinu nadam se da će vas gristi savest.
I ona ga ču kako se smeje i okreće od nje da se uputi kolima. Vide ga kako zastaje
pored njih i ču kako govori, a glas mu je bio promenjen, uljudan i pun poštovanja,
kao i uvek kad je govorio Melani.
— Gospođo Vilks!
Iz kola mu odgovori Prisin uplašeni glas.
— Bože milos, kap'tan Batlah. Mis Meli ima nesvest još tamo daleko.
— Nije valjda umrla? Diše li?
— Jest, gos'n, ona diši.
— Onda je još i bolje tako. Da je svesna sumnjam da bi podnela bolove. Dobro
je pazi, Prisi. Evo nešto malo bakšiša za tebe. Potrudi se da ne budeš veća budala no
što si.
— Jest, gos'n. Hvala, gos'n!
— Zbogom, Skarlet!
Ona je znala da se okrenuo prema njoj, ali ne reče ništa. Mržnja joj nije dala da
progovori. Šljunak na putu zaškripa pod njegovim nogama i ona za trenutak vide kako
se njegova široka ramena naziru u mraku. Zatim ga nestade. Još se neko vreme čuo
bat njegovih koraka, pa se zatim i to izgubi u daljini. Ona se lagano vrati kolima, a
kolena su joj klecala.
Zašto je on otišao, u mrak, u rat, za stvar koja propada, u svet koji je poludeo?
Zašto da ode taj Ret koji je voleo da uživa u ženama i u piću, u dobroj hrani i mekoj
postelji, u mekanom i finom rublju i dobroj koži, koji je mrzeo Jug i podsmevao se
budalama koje su se borile za njega? Sad je svoje sjajno očišćene cipele uputio po
jednom tegobnom putu na kome glad korača neumornim koracima zajedno sa
ranama, iznurenošću i očajanjem koji jure kao izgladneli vukovi. A taj put vodi u
smrt. On nije imao potrebe da ide. Bio je van opasnosti, bogat, imao je svaku
udobnost. Ali, on je ipak otišao i ostavio je samu usred mraka, crnog kao što je mrak
pred očima večitog slepca, sa Jenkima između nje i njenog doma.
Sad joj padoše na pamet svi gadni izrazi kojima je htela da ga zaspe, ali je već
bilo kasno. I ona nasloni glavu na sagnuti vrat jadnog konja i zaplaka.
XXIV
Skarlet se probudi od sjajnog bleska jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz grane
na drveću iznad nje. Za kratak trenutak onako ukočena od zgrčenog položaja u kome
je spavala ona nije znala gde je. Sunce joj je zasenilo oči, tvrde daske na kolima su
je žuljale, a nekakav težak teret joj je ležao preko nogu. Ona pokuša da se uspravi i
da sedne i vide da je taj teret Veid koji je zaspao glave naslonjene na njena kolena.
Melanine bose noge su bile skoro uz samo njeno lice, a ispod sedišta za kočijaša
ležala je Prisi sva sklupčana kao neka crna mačka pored male bebice prignječene
između nje i Veida.
Zatim se seti svega. Brzo se uspravi i sede, pa stade gledati svuda oko sebe. Hvala
bogu, nigde Jenkija na dogled oka! Mesto na kome su se one bile sakrile nije niko
pronašao u toku noći. Sad joj je opet sve bilo sveže u sećanju: strahovito mučno
putovanje pošto su Retovi koraci zamrli u daljini, beskrajna noć, crni put pun rupčaga
i kamenja preko kojih su se kotrljali i dubokih jarkova s obe strane puta u koje bi kola
često skliznula, zatim pomamne snage od straha s kojom su ona i Prisi izvlačile
točkove iz jaraka. Sećala se sva naježena kako je često terala slabačkog konja u njive
i u šumu kad bi čula da im neki vojnici dolaze u susret, ne znajući ni sama da li su
prijatelji ili neprijatelji
— A sećala se i strepnje da ih nečiji kašalj, ili kijanje, ili Veidovo štucanje ne
odadu ljudima koji su prolazili.
O, taj tamni put po kome su ljudi prolazili kao aveti, prigušeni glasovi, potmuli
topot koraka po mekoj prašini, slabo zveckanje uzda i škripa zategnute kože! I, oh! Da
strašnoga trenutka kada slabi konj beše posrnuo, a konjica i laka artiljerija protutnjaše
u mraku baš pored mesta gde su oni ležali ne dišući, tako blizu da je ona skoro mogla
da pruži ruku i da ih dotakne, tako blizu da je osećala otužni zadah znoja sa tela
vojnika.
Kad najzad dođoše blizu mesta Raf end Redi, nekoliko logorskih vatri zasvetlucaše
onde gde su poslednji delovi zaštitnice generala Stiva Lija još čekali naređenje za
dalje povlačenje. Ona ih je obišla preko poorane njive i išla punu milju sve dok se
svetlost vatri ne izgubi iza nje. Ali u tome lutanju beše izgubila put u mraku, te poče
da jeca kad ne mogaše pronaći mali kolski put koji je tako dobro poznavala. Zatim,
kad ga naposletku pronađe konj se beše skljokao onako upregnut i ne htede da makne,
ne htede čak ni da ustane kad ga ona i Prisi stadoše vući za uzdu.
Onda ga je ona ispregla i odvukla se sva slomljena od umora da legne u zadnji
deo kola i da opruzi noge koie su je strašno bolele. Sećala se sad kao kroz san
Melaninog glasa baš pre nego što joj je san sklopio oči, slabog glasa koji se
izvinjavao i koji je molio: » Skarlet, mogu li dobiti malo vode, molim te?«
Ona je samo odgovorila: » Nema ni kapi!« i zaspala pre nego što je završila.
A sad je već jutro, i svet je tih, vedar i zelen, i zlatan, prošaran sunčanim zlatom.
A vojnika nigde dokle oko dosezaše. Bila je gladna i usta su joj bila suva od žeđi, sva
bolna kao prebijena, sva utrnula i puna čuđenja što ona, Skarlet O'Hara, koja je
nekad mogla da se odmara dobro samo između lanenih čaršava i na najmekšem
krevetu od perja, sada spava kao neka poljska radnica na golim i tvrdim daskama.
Dok je žmurila od sunčane svetlosti pogled joj pade na Melani i ona zadrhta od
straha i zaprepašćenja. Melani je ležala mirna i bleda, tako da Skarlet pomisli da je
umrla. Izgledala je kao mrtvac, kao neka mrtva, stara žena izmučenog lica, a njena
crna kosa, razbarušena i zamršena, padala je preko njega. Zatim Skarlet radosno
vide dizanje i spuštanje njenih grudi pri slabom disanju i bi joj jasno da je Melani
preživela tu noć.
Skarlet joj zakloni oči od sunca i stade se osvrtati oko sebe. Bilo je očevidno da su
proveli noć pod drvetotn u nečijem prednjem dvorištu, jer se jedna kolska staza
posuta peskom i šljunkom pružala ispred nje i krivudate kroz aleju kedrovih drveta.
— Pa to je kuća porodice Malori — pomisli ona i srce joj skoči od radosti na
pomisao da su tu prijatelji i pomoć.
Ali je nad celim naseljem vladala mrtva tišina. Ukrasno žbunje i trava na
travnjaku bili su sasvim uništeni onde gde su kopite, točkovi i noge lutali gore-dole sve
dok nisu potpuno preorali ceo prostor. Ona baci pogled na kuću, ali mesto stare bele
kuće od drveta koju je tako dobro poznavala vide samo pocrneo pravougaonik od
granitnog temelja i dva visoka dimnjaka koji su dizali čađave cigle prema opaljenom
lišću mirnog drveća.
Ona uzdahnu duboko i svu je prođe jeza od užasa. Da li će i Taru naći ovako
sravnjenu sa zemljom i tiha kao da je mrtva?
— Ne smem sad misliti o tome — reče ona samoj sebi žurno. — Ne smem sebi
dopustiti da mislim o tome. Opet ću poludeti od straha ako mislim na to. — Ali joj i
mimo volje srce brže lupalo i kao da je svaki otkucaj govorio: » Kući! Požuri! Kući!
Požuri!«
Moraju odmah opet krenuti na put prema kući. Ali prvo moraju doći do malo
hrane i vode, naročito vode.
Ona gurnu Prisi i probudi je. Prisi iskolači oči i stade gledati oko sebe.
— Bog milosti! gospa Skahlet, ja mislio ja se probudim samo u Obećana Zemlja.
— Još si dosta daleko od nje — reče Skarlet trudeći se da zagladi svoju
razbarušenu kosu. Lice joj beše mokro a telo već vlažno od znoja. Osećala se sva
prljava, neuredna i ulepljena. Njene haljine, uvek čiste i uredne, behu izgužvane i
naborane zato što je spavala u njima, a nikad se u svom životu nije osećala tako
bolno umorna. Mišići za koje nije znala da postoje boleli su je od neuobičajenih
napora prethodne noći i svaki joj je pokret donosio po jedan oštar bol.
Pogleda naniže u Melani i vide da su njene oči otvorene. Bile su to bolesne oči,
grozničavo svetle, a oko njih behu tamni podbuli kolutovi. Ona otvori ispucale usne i
prošaputa molećivo: » Vode!«
— Ustani, Prisi! — naredi Skarlet. — Idemo na bunar da donesemo malo vode.
— Ali, gospa Skahlet! Tamo mora biti ima duhovi, ako neko ima tamo umri.
— Napraviću ja duha od tebe ako odmah ne skočiš s kola — reče Skarlet koja nije
bila raspoložena za razgovor, te ona bez volje siđe na zemlju.
Zatim se seti konja. Milostivi bože! šta će biti ako je konj lipsao u toku noći! Kad
ga je ispregla izgledao je kao da će svaki čas izdahnuti. Optrča oko kola i vide ga gde
leži na strani. Da je lipsao ona bi samo proklela boga pa bi i sama umrla. Neko je u
Bibliji učinio baš to isto — prokleo boga i umro. Ona je potpuno shvatila kako se taj
neko osećao. Ali je konj bio živ — disao je teško, bolesne oči su mu bile
polusklopljene, ali je bio živ. E pa, malo vode će i njemu dobro doći.
Prisi preko volje siđe s kola silno ječeći, pa s puno straha pođe za Skarlet. Iza
ruševina je stajao red belo okrečenih ćutljivih kućica, pustih ispod lisnatog drveća.
Između tih stanova za robove i temelja od kamena naidoše na bunar, njegov krov je
bio još čitav, ali je kofa bila duboko dole u bunaru. One obe zajedno stadoše izvlačiti
uže i kad se vedro puno sveže, iskričave vode ukaza iz dubine ona ga nakrenu do usta i
stade piti glasno srčući i poli se vodom po prsima.
Pila je neprekidno sve dok Prisi ne viknu razdraženo: » Bože, pa i ja žedan, gospa
Skahlet!« , i tako je podseti na potrebe onih ostalih.
— Odreši sad uže pa ovo vedro odnesi tamo do kola i daj im da piju. Ostatak
podaj konju. Zar ne misliš da bi Melani morala da podoji dete? Ono će skapati od
gladi
— Za ime bog' gospa Skahlet, pa mis Meli nema mleko — ona neće može da ima.
— Otkud ti to znaš?
— Ja vidi mnogo kao on.
— Nemoj tu da mi se praviš važna. Juče, kad je trebalo, nisi ništa znala o deci.
Hajde, sad požuri. Ja idem da pokušam da nađem nešto za jelo.
Skarlet je uzalud tražila sve dok ne dođe do voćnjaka gde nađe nekoliko jabuka.
Vojska je prošla kroz njega pre nje i na drveću ih nije uopšte bilo. Onih nekoliko
našla je po zemlji, ali one behu većinom trule. Pokupi najbolje u zadignutu suknju pa
se vrati preko meke zemlje, a sandale joj se napuniše sitnim kamičcima. Kako se
nije setila da obuje neke jače cipele? Zašto nije ponela i šešir za sunce? Zašto nije
ponela nešto za jelo? Ponašala se kao luda. Ali, razume se, ona se nadala da će se
Ret brinuti za njih.
Ret! Ona pijunu na zemlju, toliko joj to ime beše odvratno. Kako ga silno mrzi!
Kako je odvratno postupio. A ona je čak mirno stajala na putu s njim i pustila da je
poljubi — pa joj se to još skoro i dopadalo. Bila je luda prošle noći. Kako je to
gnusan čovek!
Kad se vrati natrag podeli jabuke a ostatak baci u zadnji deo kola. Konj beše ustao,
ali nije izgledalo da ga je voda mnogo osvežila. Igledao je mnogo gore po danu nego
sinoć u mraku. Bokovi su mu štrcali kao u neke stare krave, rebra su mu izgledala kao
mašina za pranje rublja, a leđa bila sva u ranama. Čuvala se da ga ne dotakne dok ga
je uprezala. Kad mu uvuče đem u usta vide da konj u stvari nema zuba. Star kao i
okolni bregovi! Zar Ret kad je već krao konja nije našao nekog dobrog?
Ona se pope na bok i položi dugački prut po njegovim leđima. On zašišta i krenu,
ali pre nego što ga je isterala na put ona je jasno znala da bi ona sama mogla ići
mnogo brže bez ikakve muke. On, samo da nema ovde Melani, Veida, bebice i Prisi
da se o njima brine! Kako bi ona brzo stigla do kuće! Ta šta, ona bi sve trčala do
kuće, trkom bi prešla svaku stopu koja bi je dovela bliže Tari i majci.
Do kuće ne može biti više od petnaest milja, ali sa brzinom kojom ide ova stara
raga trebaće im čitav dan, jer će morati često zastajati da ga odmara. Čitav dan?
Gledala je u bleštavocrven drum s dubokim kolotečinama koje behu izrili točkovi
topova i bolničkih kola. Još će proći mnogo sati pre nego što sazna da li Tara još stoji
čitava i da li je Elen tamo. Još mnogo časova pre nego što bude kraj tome putovanju
pod vrelim zracima septembarskog sunca.
Osvrnu se i baci pogled na Melani koja je ležala očiju sklopljenih da se sačuva od
sunca, pa jednim trzajem odveza pantljike svoje kape i dobaci je Prisi.
— Stavi joj to preko lica. To će joj bar zakloniti oči od sunca. — Zatim, kad joj
sunce stade peći nezaštićenu glavu ona pomisli: — Pre nego što današnji dan prođe
sva ću se osuti pegama kao svračje jaje.
Nikad još u svome životu nije bila napolju na suncu bez vela ili bez šešira, nikad
nije rukovala uzdama bez rukavica koje su štitile kožu na njenim punačkim rukama.
A sad se, eto, izlaže suncu na tim rasklimatanim kolima, sa ovim iznemoglim
konjem, sva prljava, znojava, gladna, nesposobna da učini ma šta drugo osim da se
vuče tako kao puž kroz taj opusteli kraj. A tek pre nekoliko kratkih nedelja osećala se
tako bezbedna i sigurna! Kako je kratko vreme prošlo od onih dana kad je svako
mislio da Atlanta ne može nikad pasti, da Džordžija neće nikad biti pregažena. Ali
mali oblačak koji se pre četiri meseca ukazao na severozapadu beše se pretvorio u
silnu oluju, pa onda u hučan ciklon i zbrisao u nepovrat sav njen svet, izbacio je iz
njenog bezbednog života i spustio je usred ove bezglasne i jezive pustoši.
Da li je Tara čitava? Ili je sve prohujalo sa vihorom koji je besneo nad
Džordžijom ...
Ona ošinu jako prutom leđa umornog konja i pokuša da ga natera da pođe brže,
dok su se labavi točkovi pijano krivili čas na jednu čas na drugu stranu.
U vazduhu je svuda lebdela smrt. U zracima kasnog popodnevnog sunca svaka
dobro poznata njiva, svaki gajić bili su zeleni i tihi, puni neke nezemaljske tišine koja
je ulivala strah u Skarletino srce. Svaka prazna, granatama razorena kuća pored koje
je prošla toga dana, svaki, crn dimnjak koji je usamljeno štrcao kao da čuva stražu
na čađavim ruševinama, zadavali su joj sve veći strah. Od prošle noći nigde nisu
naišli na živo ljudsko biće ni životinju. Na mrtve ljudi i mrtve konje jesu, kao i na
mrtve mazge koje su ležale kraj druma pokrivene muvama, ali ni na šta živo. Nije
više bilo dalekog mukanja goveda, ni ptičjeg pevanja, niti je vetar njihao grane na
drveću. Ništa nije narušavalo tišinu osim jednolikog kloparanja Konjskih nogu i
slabog plača Melaninog detenceta.
Ceo kraj je ležao kao pod nekom ukletom koprenom, ili još gore, mislila je Skarlet
u sebi ježeći se, kao poznato i drago majčino lice, lepo i mirno najzad posle strašnih
muka. Činilo joj se da su poznate šume pune aveti. Hiljade su izginule u borbama oko
Džonsboroa. I njihovi se duhovi sada vrzu po tim šumama gde se kosi zraci
popodnevnog sunca nekako natprirodno sijaju kroz nepomično lišće, dok prijatelji i
neprijatelji izviruju na nju u tim raskiimatanim kolima, sa očima zalivenim krvlju i
crvenom prašinom — groznim, staklenim očima.
— Majko! Majko! — šaputala je ona. Kad bi same mogla da dođe do Elen! Kad
bi samo nekim čudom Tara bila još čitava i kad bi ona mogla da pritera kola uz dugi
drvored, da uđe u kuću i da vidi majčino ljubazno i nežno lice, da još jednom oseti
njene sposobne ruke koji su odgonile strah, kad bi mogla da se grčevito uhvati za
Elenine suknje i da zarije lice u njih. Majka bi znala šta da radi. Ona ne bi dopustila
da umre Melanino detence. Ona bi rasterala sve aveti i svaki strah svojim mirnim:
» Psst! Umiri se, dete!« Ali je majka bolesna, možda i na samrti.
Skarlet snažno ošinu umornu grbaču jadnog konja. Moraju ići brže! Već celog tog
vrelog dana one mile po tom beskrajnom putu. Skoro će već i mrak, a one će biti
same u toj pustoši koja znači smrt. Ona jače steže kajase rukama punim žuljeva i
snažno njima ošinu konjska leđa, dok su je pri tome pokretu ruke bolele i pekle.
Kad bi samo mogla da stigne u Tarino i Elenino naručje puno ljubavi, da spusti
svoj tegobni teret, suviše težak za njena mlada ramena — tu ženu koja umire,
detence koje se gubi, svoga rođenog gladnog sinčića, poplašenu crnkinju, koji svi
gledaju u njenu snagu i očekuju od nje uputstvo, u njenim uspravnim leđima čitaju
hrabrost koje ona nema i snagu koja je nju odavno izdala.
Iznureni konj nije više nikakvim pokretom odgovarao na šibanje ni pruta ni kajasa
nego se samo vukao dalje, povlačio noge po zemlji, spoticao se na najmanjem
kamenu i povodio se kao da će sad pasti na kolena. Ali kad se sumrak spusti najzad
stupiše na poslednji deo svoga dugog puta. Saviše okukom malog kolskog puta i izbiše
na glavni drum. Tara je bila na svega jednu milju odatle.
Već se videla tamna masa žive ograde od divlje narandže, koja je obeležavala
početak imanja Mekintoševih. Malo dalje napred Skarlet zaustavi konja ispred dugog
hrastovog drvoreda koji je vodio s puta do kuće staroga Engasa Mekintoša. Ona
pogleda kroz zgusnuti mrak niz dva reda starih drveta. Sve beše u tami. Ni iz kuće ni iz
crnačkih stanova nije se video ni zračak svetlosti. Naprežući oči kroz mrak ona nazre
nejasno prizor na koji se već beše navikla u toku tog strahovitog dana: dva visoka
dimnjaka kao dva džinovska nadgrobna spomenika koji su se nadnosili nad porušeni
drugi sprat i razbijene neosvetljene prozore što su zurili iz zidova kao bezizrajne,
slepe oči.
— Hej! — viknu ona iz sveg glasa. — Hej, vi tamo. Prisi je grčevito zgrabi u
nastupu očajnog straha i Skarlet okrenuvši se vide da joj oči kolutaju.
— Nemoj vičiš, gospa Skahlet! Molim nemoj vičiš više — prošapta ona drhtavim
glasom. — Ko zna ko može odgovori!
— Bože moj — pomisli Skarlet i svu je prođe jeza. — Bože moj, ona ima pravo.
Ko zna ko sve može izići odande.
Ona ošinu konja kajasima i konj krenu dalje. Taj izgled kuće Mekintoševih razbio
je i poslednji zračak nade koji joj još beše ostao. Spaljena, srušena, opustela kao i
sve plantaže pored kojih je prošla toga dana! Tara je ležala svega na pola milje
odatle, na istom putu, sasvim: na putu vojske. Sigurno je i Tara sravnjena sa
zemljom! Naći će samo pocrnele cigle, sagledaće zvezde između zidova bez krova,
Elen i Džerald otišli, Mami otišla, crnci otišli bog jedini zna kuda, i ova očajna tišina
što vlada nad svim tim prostorom.
Zašto je pošla na taj bezumni put, uprkos zdravom razumu i povukla sa sobom
Melani i njeno dete? Bolje bi bilo i da su umrli u Atlanti nego što su se mučili celog
dana i pekli na suncu u tim groznim kolima da bi umrli u tihim ruševinama Tare!
Ali Ašli je poverio Melani njenom staranju » Pazite na nju« , rekao joj je. O, tog
divnog dana kad joj je on rekao zbogom i poljubio je, pre nego što je pošao zanavek
» Pazićete na nju, zar ne? Obećajte!«
Ona je obećala. Zašto se vezala jednim takvim obećanjem, i to dvostruko vezala,
sad kad Ašlija više nema? Ona je čak i onako iznurena još mrzela tu Melani, mrzela
onaj slabi glas koji je narušavao tišinu sve slabije i sve ređe. Ali ona je dala
obećanje i oni su sad njeni, onako isto kao što Veid i Prisi pripadaju njoj, i ona se
mora mučiti i boriti za njih: do poslednje svoje snage, do poslednjeg daha. Mogla ih
je ostaviti u Atlanti, strpati Melani u bolnicu i napustiti je. Ali, da je to učinila ne bi
nikad više mogla izići pred oči Ašliju ni na ovom ni na onom svetu i reči mu da je
ostavila njegovu ženu i dete da umru među tuđim ljudima.
On, Ašli! Gde li je on noćas kad se ona muči po ovome jezivom putu s njegovom
ženom i detencetom? Da li je živ i da li misli na nju iza gvozdenih rešetaka na Rok
Ajlendu? Ili je umro od boginja pre toliko meseci i sad trune negde u nekom dugom
jarku sa stotinama drugih svojih zemljaka?
Njeni napregnuti živci skoro popucaše kad se iz grmlja blizu njih odjednom
razleže neka buka. Prisi vrisnu i leže na pod kola preko male bebice. Melani se slabo
pomače tražeći rukama dete, a Veid pokri oči rukama i zgrči se, suviše prestravljen
da bi plakao. Onda se grmlje pored njih razmaknu pod teškim nogama i do ušiju im
dopre glasno mukanje.
— Pa to je samo krava! — reče Skarlet glasom grubim od straha. — Ne budi
luda, Prisi. Prignječila si bebu i poplašila Meli i Veida.
— To strašno duh! — jeknu Prisi, uvijajući se i krijući lice uz stranu kola.
Skarlet se odlučno okrete, podiže prut kojim se služila mesto biča pa udari Prisi po
leđima. Bila je toliko iznemogla od zamorenosti i straha da nije više mogla da
podnosi slabost kod drugoga.
— Uspravi se, ludo! — viknu ona — dok nisam slomila o tebe ovu batinu!
Prisi dreknu ali diže glavu, pogleda preko kola i vide da je to zaista krava, neka riđa
i bela životinja koja je stajala i gledala u njih molećivo svojim krupnim i poplašenim
očima. Ona otvori usta i opet muknu kao da je nešto boli.
— Da nije ranjena? Nekako ne muče kao što krave obično muču.
— Mene čini njeno vime mnogo puno mleko, pa treba njega muze — reče Prisi
koja se beše malo povratila od straha. — To sigurno krava od gospon Mekintoš što
crnac oteralo u šuma a Jenki ga nije našlo.
— Baš dobro, povešćemo je sa sobom pa ćemo imati mleka za bebicu — odluči
brzo Skarlet.
— Kako može vodi krava s nama, gospa Skahlet? Mi ne može vodi krava s nama.
Krava ne vredi ništa ako dugo ne muzlo niko. Njegov vime naduje se i prsne. Zato
ovaj krava viče.
— E kad tako mnogo znaš onda skini tvoju donju suknju, rascepi je pa priveži
kravu za stražnji deo kola.
— Gospa Skahlet, vi dobro znala ja nema donja suknja, a ako ja i ima, ja njega ne
može daje za krava. I ja ne može veže nikako. Ja nikad ne imala posao sa krava. Ja
mnogo plaši od krava.
Skarlet pusti uzde pa podiže suknju. Čipkom ukrašena donja suknja joj beše jedini
komad rublja koji je imala, jedini lep i čitav. Odreši uzicu oko pasa i spusti suknju niz
noge, gužvajući pri tome mekano platno u rukama. To platno i čipku joj je doneo Ret
iz Nasaua poslednjim brodom koji se provukao kroz blokadu i ona je radila na njoj
punu nedelju dana. Odlučno dohvati za rub i trže naglo, stavi ga u zube i stade vući
dok najzad materijal ne popusti i procepi se uzduž. Besno je i dalje grizla, cepala
obema rukama i suknja je brzo ležala u njenim rukama sva u trakama. Zatim zaveza
krajeve prstima koji su krvarili od žuljeva i drhtali od umora.
— Prebaci joj ovo preko rogova — reče ona, ali se Prisi usprotivi.
— Ja mnogo plaši od krava, gospa Skahlet. Ja nikad nemao posla s krava. Ja nije
štala crnac, ja kućno crnac.
— Ti si blesavo crnac, i tata je učinio najveću ludost onoga dana kad je tebe kupio
— reče Skarlet sporo, umorna da bi se mogla ljutiti. — I ako ikad još budem mogla
da se služim rukom ja ću te izlemati ovim prutom.
» Eto — mislila je ona u sebi — rekla sam » crnac« , a majka nije to nikako
volela« .
Prisi stade divlje kolutati očima gledajući prvo u strogo lice svoje gospodarice pa
onda u kravu koja je žalosno mukala. Skarlet joj se učini manje opasna, te Prisi
ostade držeći se grčevito za kola i ne mače se s mesta.
Skarlet sva ukočena siđe s kola, a svaki joj je pokret donosio silan bol u mišićima.
Prisi nije bila jedini stvor koji se bojao krava. I Skarlet ih se uvek plašila te joj se i
najmirnija krava činila strašna, ali sad nije bilo vremena za ta sitna strahovanja kad
su se tolike opasnosti množile oko njih. Srećom krava beše mirna i u svome bolu ona
je tražila ljudsko društvo i pomoć te nije učinila nikakav opasan pokret dok joj je ona
vezivala kraj rascepljene suknje oko rogova. Zatim drugi kraj priveza za zadnji deo
kola tako sigurno kako su joj to njeni nespretni prsti dopuštali. Pošavši svome sedištu
ona oseti tako silnu iznurenost da se povede kao da će pasti u nesvest i dohvati se za
kola da ne bi pala.
Melani otvori oči, pa kad vide kako Skarlet stoji kraj nje prošaputa:
— Jesmo li stigli kući, draga?
Kući? Na tu reč se Skarletine oči napuniše toplim suzama. Kući! Melani i ne zna
da nema više kuće i da su ostale same na ludom i pustom svetu.
— Ne još — reče ona što je mogla blaže kroz stegnuto grlo — ali ćemo brzo stići.
Baš sad sam našla jednu kravu pa će biti mleka za tebe i za bebicu.
— Jadna moja bebica! — prošaputa Melani pružajući slabu ruku prema detetu ali
ga ne dotače.
Skarlet morade da upotrebi i poslednji delić svoje snage da se ponovo popne na
kola, ali najzad postiže i to pa onda ponovo uze uzde u ruke. Konj je stajao oborene
glave i ne htede da pođe. Skarlet ga je nemilosrdno šibala. Nadala se da joj bog neće
upisati u greh što tako zlostavlja iznurenu živovtinju, ali ako joj i upiše njoj će biti žao
ali ne može ništa drugo da radi... Na kraju krajeva do Tare je ostalo svega još jedno
četvrt milje, a posle toga konj može i da lipše pokraj svoje rude ako baš hoće.
On najzad pođe vrlo lagano, kola su škripala, a krava je mukala na svakom koraku.
To mukanje obolele životinje tako je dražilo Skarletine živce da joj je dolazilo da
stane i da odreši kravu. Šta će im krava ako na Tari ne budu zatekle nikoga? Ona je
svakako ne bi mogla musti, a i kad bi mogla životinja bi se svakako trzala čim bi joj
neko dotakao bolno osetljivo vime. Ali ipak, kad već ima tu kravu može je i zadržati,
ionako nema više bogzna šta na ovom svetu.
Skarleti se oči zamagliše kad najzad dođoše u podnožje jedne blage uzvišice, jer
je odmah ispod nje ležala Tara. Zatim joj se srce ispuni očajanjem jer ih ova
iznemogla životinja nikako neće moći da izvuče uz uzbrdicu. Ta kosa joj se uvek
činila vrlo niska, tako blaga kad je uz nju jurila trkom na svojoj brzonogoj kobili.
Izgledalo joj je nemoguće da je kosa postala tako strma otkako ju je poslednji put
videla. Konj je neće nikako moći savladati sa tako teškim tovarom.
Sva slomljena od umora ona siđe s kola i uze životinju za uzdu.
— Silazi s kola, Prisi — naredi ona — i uzmi Veida. Ponesi ga ili ga vodi da sam
ide. Metni bebicu pored mis Melani.
Veid stade da jeca i da nešto govori kroz plač, ali Skarlet ču samo:
Mrak ... Mrak ... Veid boji!
— Gospa Skahlet, ja ne može ide. Moje noge puno žulja što moja cipela napravio,
a Veid mnogo teško i...
— Silazi odmah! Silazi dok te ja nisam izbacila! A ako te ja skinem ostaviću te
ovde u mraku sasvim samu. Hajde, požuri.
Prisi jeknu i stade gledati u tamno drveće koje se sklapalo nad njima s obe strane
puta — u drveće koje je moglo dosegnuti do nje i zgrabiti je čim napusti zaklon u
kolima. Ali ipak položi bebu pored Melani, skljoka se nekako na zemlju, pa digavši
ruke skide i Veida s kola. Dečko je još jednako plakao i pripijao se uz svoju dadilju.
— Ućutkaj ga! Ne mogu to da trpim! — reče Skarlet, pa uze konja za uzdu i
povuče dok on ne pođe preko volje. — Budi mali čovek, sine, nemoj da plačeš, inače
ću doći tamo da te izbijem!
Zašto je bog stvorio decu, mislila je ona u sebi besno kad bolno iskrivi članak na
nozi na tamnom putu. Da, zašto je stvorio te beskorisne, plačljive stvorove koji uvek
traže da se neko o njima stara i koji se uvek pletu među noge. U njenoj iznurenoj
duši nije bilo mesta za sažaljenje prema poplašenom detetu koje je kaskalo pored
Prisine suknje, držalo se za njenu ruku i plakalo. Ona je osećala samo dosadu što ga
je uopšte rodila, zamoreno čuđenje kako se uopšte mogla udati za Čarlsa Hamiltona.
— Gospa Skahlet! — šaputala je Prisi dohvativši je grčevito za ruku — ne theba
mi idemo na Taha. Oni nema tamo. Ona svi otišla. Može bi i umrla — majka i sve
dhugo.
To glasno izražavanje njenih sopstvenih strepnji razljuti Skarlet i ona se otrese
grčevitih prstiju.
— Onda daj meni Veidovu ruku. Ti možeš sesti tu gde si i ostati.
— Ne, ne! Ja neće!
— Onda umukni!
Kako taj konj sporo mili! Na ruku joj kanu pena s njegovih zapenušenih usta. U
glavi su joj se neprestano vrzle reči pesme koju je jednom prilikom pevala sa Retom
— ostalih reči nije se mogla setiti:
» Još samo koji dan posrći pod tegobnim tovarom!«
» Svega još koji korak!« zujalo joj je u mozgu uvek ispočetka — » Samo još koji
korak posrći pod tegobnim tovarom!«
Zatim se ispeše na vrh kose i pred njima se ukazaše hrastovi plantaže na Tari,
visoka, tamna masa koja se dizala prema modrom nebu. Skarlet brzo pogleda da vidi
da li se negde vidi kakva svetlost. Nije bilo nikakve svetlosti.
» Otišli su!« — reče njeno srce, teško kao olovo u grudima. — » Otišli!«
Ona skrenu konja i utera ga u aleju, a kedrovi se sklopiše nad njihovim glavama i
baciše ih u ponoćni mrak. Gledajući napred duž mračnog tunela, naprežući oči,
videla je ispred sebe — ili je možda oči varaju? Da je njene zamorene oči ne
obmanjuju? Ispred sebe je videla sure i nerazgovetne bele cigle kuće na Tari. Kuća!
Kuća! Mili beli zidovi, prozori sa zavesama koje se lepršaju, prostrane verande — da
li je sve to tu ispred nje u tom mraku? Ili taj mrak milostivo krije onakvu istu grozotu
kao što je i kod Mekintoševe kuće?
Aleja joj se činila beskrajno duga, a konj je išao sve sporije i sve teže. Njene oči
su nestrpljivo ponirale kroz mrak. Izgleda da je krov čitav. Je li moguće... da li je
zbilja moguće? Ne, to nije moguće. Rat ne zastaje ni pred kim, pa čak ni pred
Tarom, sazidanom da traje pet stotina godina. Ne može biti da je rat poštedeo Taru.
Zatim se nejasne konture ocrtaše jasnije. Ona stade brže vući konja napred. Beli
zidovi su se stvarno videli kroz mrak. I to ne čađavi od dima. Tara se sretno izvukla!
Njena kuća! Ona pusti uzdu i pretrča ono nekoliko poslednjih koračaji, stade skakati
gonjena neobuzdanom željom da zagrli rukama i same zidine. Zatim kroz još
nejasan mrak ugleda nekakvu priliku koja kao senka izlazi iz tame na prednjem tremu
i staje na vrh stepenica. Tara nije pusta. Neko je ostao kod kuće.
Iz grla joj pođe usklik radosti i zamre u njemu. Kuća je tako mračna i tiha, a ona
prilika se ne miče, ne dovikuje joj ništa. Šta li to nije u redu? Šta nije u redu? Tara
stoji netaknuta, ali obavljena nekom jezivom tišinom koja visi nad celim krajem.
Zatim se ona prilika pomače. Ukočeno i lagano siđe niz nekoliko stepenica.
— Tata? — prošaputa ona promuklo, skoro sumnjajući da li je to on. — To sam
ja... Skarlet. Došla sam kući.
Džerald pođe ćuteći kao mesečar i vukući po zemlji ukočene noge. Priđe joj
sasvim blizu i stade je zagledati nekako kao u snu, kao da mu se čini da sanja. On
pruži napred svoju ruku i položi je na njeno rame. Skarlet oseti kako ta ruka drhti,
drhti kao da se baš sad probudila iz nekog mučnog sna u neko poluosećanje stvarnosti.
— Kćeri! — reče on teško govoreći. — Kćeri! Zatim opet ućuta.
Kako? Pa on je pravi starac! pomisli Skarlet, užasnuta. Džeraldova ramena behu
opuštena. Na njegovom licu koje je ona tek nejasno nazirala nije bilo ni traga od one
muškosti, one Džeraldove životne snage, a u očima koje su gledale u nju video se
skoro onaj isti izraz straha kao i u očima maloga Veida. To je bio samo jedan mali i
slomljen starčić.
I nju tek sad obuze strah od nečeg nepoznatog što kao da se beše ustremilo na nju
iz toga mraka tako da je ona bila u stanju samo da stoji tu i da ukočeno gleda u njega
dok joj se čitava bujica pitanja smrzla na usnama.
Iz kola se opet ču slabački plač, a Džerald kao da se sa nekim naporom trže i
pribra.
— To je Melanina beba — šapnu brzo Skarlet. — Ona je jako bolesna... dovela
sam je kući.
Džerald spusti ruku s njenog ramena i ispravi svoja. Dok je lagano prilazio kolima
u njemu se nazirala neka daleka sličnost s nekadašnjim domaćinom Tare kad je
dočekivao goste, i Džerald naporno progovori reči kojih se maglovito sećao:
— Rođako Melani...
Melanin glas promrmlja nešto nerazgovetno.
— Rođako Melani, ovo je tvoj dom. Kuća kod Dvanaest Hrastova je spaljena.
Moraćeš ostati kod nas. Pomisao na Melanino dugo mučenje dala je podstreka
Skarleti da pregne na posao. Ona se opet vrati stvarnosti sadašnjice: potrebi da se
Melani i njeno detence polože u mekan krevet i da se za nju učine sve one sitne stvari
koje se mogu učiniti.
— Ona se mora preneti. Ne može da ide.
Začu se šum brzih koraka i neka prilika se ocrta u pećinskom mraku prednjeg
trema. Pork strča niz stepenice.
— Gospoja Skahlet? Gospoja Skahlet!
Skarlet ga zgrabi za mišice. Pork, dragi Pork, isto tako nerazdvojni deo i isto tako
mio kao i cigle u zidovima Tare i njeni hladoviti hodnici! Ona oseti kako njegove suze
kaplju na njene ruke dok ih je neprestano i zbunjeno tapšao i govorio: — Sigurno, ja
mnogo radujem što vi došla. Sigur...
Prisi brižnu u plač i stade nerazgovetno mumlati: — Pohk! Pohk! Zlatno Pohk! —
Na to mali Veid, ohrabren slabošću starijih, stade da govori plačući: — Veid žedan.
Skarlet onda uze sve u svoje ruke.
— Mis Melani je u kolima i njena beba s njom. Pork, morate je preneti gore, ali
vrlo pažljivo, i položiti je u krevet u gostinskoj sobi. Prisi, ponesi bebu i povedi Veida
unutra u kuću pa mu daj da pije. Je li Mami tu, Pork? Reci joj da mi je potrebna.
Galvaniziran njenim zapovedničkim glasom Pork priđe kolima i spusti zadnju
dasku na njima. Melani bolno zaječa kad je on upola diže a upola povuče sa dušeka
na kome je provela ležeći toliko časova, a zatim se nađe u Porkovim snažnim rukama
dok joj je glava visila preko njegovog ramena kao glava malog deteta koje nose u
naručju. Noseći bebu i vukući Veida za ruku Prisi pođe za njima uz stepenice i iščeze
u mraku hola.
Skarlet raskrvavljenim prstima grozničavo potraži ruku svoga oca.
— Jesu li one dobro, tata?
— Devojke se oporavljaju.
Nastade tišina, a u toj tišini njoj se u glavi ocrta jedna misao suviše grozna da bi
se mogla rečima iskazati. Ona nije mogla, prosto nije mogla da je prevali preko usta.
Stade gutati i gutati nešto, ali njena usta behu tako suva da joj se učini kao da su joj
strane grla prirasle jedna za drugu. Je li to odgovor na onu strašnu zagonetnu tišinu na
Tari? A Džerald, kao da odgovara na pitanje koje je njoj bilo u glavi, progovori:
— Tvoja majka... — poče on pa stade.
— Majka? ...
— Majka ti je umrla juče.
Držeći čvrsto očevu mišicu ispod svoje Skarlet je pipajući išla kroz širok i mračan
hol, koji je čak i tako u mraku vrlo dobro poznavala kao i ono što joj je u glavi. Obišla
je sve stolice s visokim naslonom, prazan naslon za puške, stari kredenac s
ispupčenim nogama nalik na kandže i osećala je kako je nagon vuče prema maloj
kancelariji u zadnjem delu kuće gde je Elen uvek sedela i sređivala svoje
beskonačne račune. Kad bude ušla u tu sobu majka će sigurno opet tamo sedeti
ispred svog pisaćeg stola, pa će pogledati naviše držeći pero u vazduhu i ustaće uz
sladak miris i šuštanje haljina da dočeka svoju umornu ćerku. Elen ne može biti
mrtva, čak i ako je to tata kazao, iako je to ponavljao neprestano kao papagaj koji zna
samo jednu rečenicu: » Umrla je juče... umrla je juče ... umrla je juče« .
Čudno kako sad ništa ne oseća, ništa osim velike iznemoglosti koja joj sputava ruke
i noge teškim lancima i gladi od koje joj kolena klecaju. Kasnije će misliti o majci.
Sad mora izbaciti iz glave majku jer će inače glupo posrtati kao i Džerald, ili će stati
da jednoliko jeca kao mali Veid.
Pork siđe niz široke stepenice i pođe prema njima, nastojeći da se što bliže
primakne Skarleti kao neka ozebla životinja vatri.
— A svetlost? — upita ona. — Zašto je kuća u mraku, Pork? Donesite sveće!
— Oni odnela sve sveće, sve osim jedna što mi palimo kad treba nešto nađi, a i taj
se skoro potroši. Mami metne fitilj od krpa u jedno tanjirče svinjska mast kod bolesno
mis Karin i mis Sjuelin.
— Donesite koliko ima sveće — naredi ona. Donesite i majčinu... u kancelariju.
Pork odgega u trpezariju, a Skarlet pipajući uđe u kao katran mračnu i majušnu
sobicu pa se umorno spusti na sofu. Očeva ruka je još bila ispod njene, nemoćna,
molećiva, puna poverenja, kako samo mogu biti ruke vrlo mladih i vrlo starih ljudi.
Pa on je sad starac, pravi star, umoran čovek! — mislila je ona čudeći se kako
može da ne mari ništa za to.
Svetlost zatreperi u sobi kad Pork uđe držeći visoko poludogorelu sveću prilepljenu
na tanjirić. Tamna pećina odmah ožive: propala stara sofa na kojoj su sedeli, visoki
pisaći sto koji se dizao prema tavanici s majčinom stolicom ispred njega, redovi
pregradica za hartije još prepuni hartija ispisanih njenim sitnim i lepim rukopisom,
otrcani tepih — sve, sve beše isto, samo što Elen ne beše više tu, Elen i njenog lakog
mirisa iz kesice s limunovom vrbenom i blagim izrazom u malo kosim očima. Skarlet
oseti neki mali bol u srcu kao od živaca utrnulih posle neke duboke rane koji se trude
da opet ožive.
Ona ih ne sme pustiti da sad ožive, tu je čitav njen život ispred nje, pa neka onda
bole. Samo ne sad! Molim te bože, samo ne sad!
Džeraldovo nekada rumeno lice sad beše mrko i upalo. Ona ga pogleda i prvi put u
životu vide ga neobrijano, zaraslo u srebrnaste čvrste dlake. Pork stavi sveću na stalak
za svećnjak i priđe joj bliže. Skarlet oseti da bi on da je pas sigurno stavio njušku na
njeno krilo i zacvileo da mu ona stavi svoju prijateljsku ruku na glavu.
— Pork, koliko ima crnaca ovde?
— Gospojca Skahlet, grdno crnac pobeglo, a mnogo otišlo i sa Jenki vojska, i...
— A koliko ih je ostalo?
— Pa tu ima ja, gospojca Skahlet, pa Mami. Ona čuvala bolesno gospojca po celo
dan. I Dilsi, ona sad sedi kod mlado gospojca. Mi tri, gospojca Skahlet!
» Mi tri« , a bilo ih je na stotinu. Skarlet s mukom podiže glavu na bolnom vratu.
Bila je svesna da se mora čuvati da joj glas ne zadrhti. I sama se iznenadi što su joj
reči tekle mirno i pribrano kao da nikad nije bilo nekog rata i kao da još može samo
da mane rukom pa da joj pritrči deset kućnih slugu.
— Pork, ja umirem od gladi. Ima li što za jelo?
— Nema, gospojca! Oni uzela sve.
— A bašta?
— Oni pustilo njino konj u bašta.
— Pa zar nema ni slatkog krompira?
Nešto nalik na zadovoljan osmeh razvuče debele usne.
— Gospojca Skahlet, ja sigurno zabohavi slatko krompih. Ja misli ono ostalo još
tamo. Jenki vojnik nikad ne videlo njima, pa misli to obično koren.
— Skoro će izići mesec. Iziđi napolje pa iskopaj malo krompira i ispeci. Zar nema
kukuruznog brašna? Ni suvog graška? Ni pilića?
— Ne, gospa! Ne, gospa! Koliko pilića oni ne pojedi ovde, oni poneli na njino
sedlo.
Oni... oni... oni! Zar neće nikad biti kraja tome šta su » oni« počinili? Zar im nije
dosta što su palili i ubijali?
Zar još moraju ostavljati žene, decu i nemoćne crnce da umiru od gladi u kraju
koji su oni opustošili?
— Gospojca Skahlet, ima nešto jabuka što Mami zakopao ispod kuća. Mi to jeli
danas.
— Donesi ih pre nego što odeš da kopaš krompire. i slušaj, Pork, ja se osećam tako
slaba. Ima li kakvog vina u podrumu, makar kupinovog?
— Oh, gospo'ca Skahlet. Oni prvo otišla u podhum čim došla ovde.
Skarleti se smuči i zavrte u glavi nešto usled gladi, nešto zbog nespavanja,
iznurenosti i iznenadnih udara koji joj se behu sručili na glavu, te se čvrsto uhvati za
duborezne ruže na fotelji koja joj beše pod rukom.
— Nema vina — reče ona tupo, sećajući se beskrajnih redova boca u podrumu.
Na to se jedno sećanje probudi u njoj.
— Pork, a šta je sa onim viskijem od ječma koji je tata zakopao u hrastovom
buretu ispod onog bresta? Ponovo se senka jednog osmeha ukaza na crnom licu
punom zadovoljstva i poštovanja.
— Bože, gospojca Skahlet, kako vi sve pamtila! Ja sasvim zabohavi to bure. Ali,
gospojca Skahlet, to viski ni dobro. Ono bilo u zemlja samo godina dan, a viski i tako
ni za mlado gospa.
Kako su ti crnci glupi! Ne mogu ničega da se sete dok im se sve ne kaže. A Jenki
još hoće da ih oslobode!
— Biće sasvim dobar za ovu gospođu i za tatu. Požuri, Pork, iskopaj ga pa donesi
dve čaše, malo nane i šećera.
Njegovo lice beše puno prekora.
— Gospojca Skahlet, vi znala na Tara ne bilo šećeh tako dugo i konji popasli sve
nana a oni razbila sve čaša.
» Ako još jednom kaže to » oni« počeću da vrištim, ne mogu drukčije« , mislila je
ona u sebi, pa onda reča glasno:
— Dobro, onda požuri i donesi samo viski, brzo. Pićemo ga samog. — A kad se on
okrete, ona dodade: — Čekaj, Pork. Ima da se uradi toliko stvari da ja ne mogu svega
da se setim ... Oh, da. Ja sam dovela kući jednog konja i jednu kravu, tu kravu treba
što pre pomusti a konja ispregnuti i napojiti. Idi i kaži Mami da se postara za kravu.
Reci joj da je nekako zbrine. Mala beba gospođe Melani će umreti ako ne dobije
nešto da jede i...
— Gospojca Meli nije... ne može... — I Pork zastade oprezno.
— Gospođa Melani nema mleka. — Bože gospode! Ta majka bi presvisnula kad bi
to čula.
— Pa sluša, gospojca Skahlet, moja Dilsi može brini za mis Melino beba. Moje
Dilsi dobio novo beba, pa ima više mleka nego treba za dva deca.
— Vi imate novu bebu, Pork?
Deca, deca i opet deca! Zašto bog stvara toliko dece? Nego ne pravi ih bog. Prave
ih glupi ljudi!
— Jest, gospojca, veliko, debelo crno beba. On ...
— Idi i kaži Dilsi da ostavi devojke. Ja ću da pazim na njih. Reci joj da podoji mis
Melinu bebu i da učini sve što treba za mis Melani. Kaži Mami da se pobrine za kravu
i da ostavi jadnog konja u štalu.
— Mi nema štala, gospojca Skahlet. Oni uzeli drva za vatha.
— Nemoj više da mi govoriš šta su » oni« učinili. Kaži Dilsi da se pobrine za njih.
A ti, Pork, idi da iskopaš prvo viski pa onda malo krompira.
— Ali, gospojca Skahlet, kako može kopam kad nema svetlost?
— Možeš uzeti i zapaliti komad luča, zar ne?
— Nema luča. Oni...
— Radi šta znaš... Učini makar šta. Samo mi iskopaj to sve i to brzo! Hajd, požuri!
Pork se požuri da iziđe i Skarlet ostade sama sa Džeraldom. Ona ga blago potapša
po kolenu i opazi kako su mu usahle butine koje su nekad bile nabrekle od razvijenih
mišića usled jahanja. Mora učiniti nešto da ga izvuče iz te obamrlosti — ali ne može
da ga pita o majci. To će doći kasnije kad bude mogla da izdrži.
— A zašto nisu spalili Taru?
Džerald je za trenutak gledao ukočeno u nju kao da nije čuo i ona ponovi pitanje.
— Zašto... — stade on mucati — upotrebili su je za glavni stan.
— Jenki... u ovoj kući?
Nju svu ispuni osećanje da su ti mili zidovi umrljani. Ta kuća, tako sveta zato što
je Elen živela u njoj, a ti... ti... u njoj!
— Da, bili su, kćeri. Videli smo dim kad je gorela kuća kod Dvanaest Hrastova,
tamo preko reke, još pre nego što su oni došli ovamo. Mis Indija, mis Honi i neki
njihovi crnci bili su se ranije sklonili u Makon te se nismo brinuli za njih. Ali mi
nismo mogli da idemo u Makon. Devojke su bile tako teško bolesne — a i tvoja
majka — prosto nismo mogli. Crnci su nam bili pobegli — ni sam ne znam kuda...
Ukrali su nam kola i mazge. Mami, Dilsi i Pork, oni nisu pobegli. Devojke... tvoja
majka ... nismo mogli da ih krećemo...
— Da, znam. — » Ne smem mu dopustiti da govori o majci! Šta bilo drugo. Ni o
tome da je general Šerman bio baš u toj sobi, u maminoj kancelariji, da mu je tu bio
štab. Šta bilo drugo.«
— Jenki su išli za Džonsboro da preseku železničku prugu. Nastupali su uz put, od
reke — hiljadama i hiljadama — a topova i konja na hiljade. Ja sam ih sačekao na
tremu.
» Oh, hrabri, mili Džerald« — pomisli Skarlet dok joj se srce nadimalo. Džerald
dočekuje neprijatelje na stepenicama Tare kao da čitava vojska stoji za njim a ne
ispred njega.
— Rekli su mi da odlazim, jer oni hoće da spale kuću. A ja sam im rekao da će je
spaliti samo nad mojom glavom. Mi ne možemo da idemo... devojke... tvoja majka
su...
— Pa onda? — » Zar se neprestano mora vraćati na Elen?«
— Rekao sam im da je u kući zaraza, tifusna groznica, i da bi pokretanje za
bolesnice značilo smrt. Mogu spaliti krov nad našim glavama. Ja i inače ne želim da
idem... da ostavim Taru. «
Glas mu se razvlačio kroz tišinu dok je on rasejanim pogledom bludeo unaokolo po
zidovima, i Skarlet ga shvati. Iza Džeraldovih leđa je veliki niz irskih predaka koji su
umirali na ubogoj grudi, borili se do poslednjega pre nego da ostave domove gde su
živeli, orali, voleli i izrodili sinove.
— Rekao sam im da ako hoće mogu spaliti kuću nad glavama triju žena koje su na
samrti. Ali mi nećemo otići. Mladi oficir beše... beše pravi džentlmen.
— Jenki, pa džentlmen? Šta kažeš, tata?
— Pravi džentlmen. Odjahao je u galopu i odmah se vratio s jednim kapetanom,
hirurgom, pa je ovaj pregledao devojke... i tvoju majku.
— Zar si dopustio da odvratni Jenki uđe u njihovu sobu?
— Imao je opijuma, a mi ga nismo imali. On je spasao tvoje sestre. Sjuelin je
imala krvarenje. Bio je i ljubazan, kako se samo može biti. A kad je on podneo
izveštaj da su one zaista teško bolesne... oni nisu zapalili kuću. Uselili su se u nju:
nekakav general, njegov štab, puna kuća! Ispunili su sve sobe, osim bolesničke. A
vojnici ...
On opet zastade kao da je umoran i ne može dalje. Čekinjasta brada i podbradak
padahu mu u borama na grudi. Zatim se napreže i opet progovori.
— Ulogorili su se oko kuće, svuda, u pamuku, u žitu. Pašnjak se prosto plavio od
njih. Noću je bilo hiljade logorskih vatri. Oborili su svu ogradu i izgoreli je za
kuvanje, zatim ambare, štale i pušnicu. Poklali su krave, živinu ... čak i moje ćurke.
— » Džeraldove dragocene ćurke« . — Uzimali su sve stvari, čak i slike... nešto od
nameštaja, porculan ...
— A srebro?
— Pork i Mami su nešto učinili sa srebrom — sakrili ga u bunar, šta li? — Ali ja se
toga sad ne sećam.
— Džeraldov glas je bio uzrujan. — Vodili su bitku odavde — sa Tare. — Bilo je
mnogo buke, ljudi su neprestano jurili na konjima, trupkali oko kuće. A docnije,
topovi oko Džonsboroa — tutnjalo je kao grmljavina — čak su i devojke mogle da
čuju, iako su bile bolesne i neprestano su govorile: — » Tata, naredi da prestane ta
grmljavina.
— A majka? Je li ona saznala da su Jenki u kući?
— Ona... nije ništa znala.
— Bogu hvala! — reče Skarlet. — Majka je bila pošteđena od toga. Ona nije
nikako saznala, nije čula da su neprijatelji u sobama ispod nje, nije čula topove kod
Ožonsboroa, nije nikad saznala da je zemlja koja joj je ležala na srcu pregažena od
Jenkija.
— Ja sam ih malo viđao jer sam bio neprestano gore kod devojaka i tvoje majke.
Najčešće sam viđao mladog lekara, on je bio ljubazan, Skarlet, tako dobar! Pošto bi
po ceo dan radio oko ranjenika došao bi i sedeo pored njih. Čak nam je ostavio i neke
lekove. Kad su krenuli dalje rekao mi je da će devojke preboleti, ali tvoja majka...
Ona je bila tako nežna... suviše nežna da izdrži sve to. Rekao je da je ona pokopala
svoju snagu ...
U tišini koja zavlada Skarlet je zamišljala pred sobom svoju majku kao vitku kulu
snage na Tari, onakvu kakva je morala biti tih poslednjih dana, kako neguje bolesne,
radi, čini sve bez odmora i hrane samo da bi ostali mogli da se odmaraju i da jedu.
— A posle su oni otišli dalje. Posle su otišli dalje ...
Dugo je ćutao, pa zatim pipajući potraži njenu ruku.
— Radujem se što si došla kući — reče on jednostavno.
Na zadnjem tremu se čulo struganje nogu. Jadni Pork, naviknut kroz punih
četrdeset godina da briše obuću pre nego što uđe u kuću, nije zaboravio na to čak ni u
ovakvo vreme. On uđe pažljivo noseći u rukama dva vrča, dok je ispred njega već
dolazio jak miris prosutog alkohola.
— Ja dosta prosuo, gospojca Skahlet. Mnogo teško čovek puni vrč iz rupa od bure.
— Ništa ne mari, Pork, hvala. — Ona uze od njega jedan vrč a nozdrve joj se
nabraše kad oseti odvratan zadah pića.
— Popij ovo, tata — reče ona gurajući viski u tome čudnom sudu u njegovu ruku i
uzimajući od Porka drugi vrč s vodom. Džerald ga poslušan kao dete prinese ustima i
stade bučno gutati. Ona mu pruži i vodu, ali on manu glavom.
Kad ona uze viski od njega i prinese ga svojim ustima opazi kako njegove oči idu
za njenom rukom i kako se u njima javlja izraz snažnog negodovanja.
— Znam ja da fina dama ne pije alkohol — reče ona kratko. — Ali ja danas
nisam dama, tata, a noćas ima mnogo da se radi.
Ona nakrenu vrč, odahnu duboko pa brzo proguta dobar gutljaj. Jaka tečnost je
opali niz grlo sve do želuca, zaguši je i natera joj suze u oči. Ona ponovo odahnu i
opet povuče.
— Keti Skarlet — reče Džerald, a u glasu mu se prvi put otkako je došla oseti
zapovednički ton, — to je dosta. Ti ne znaš šta je piće pa će brzo početi da ti se vrti u
glavi.
— Da mi se vrti u glavi? — I nasmeja se zlobnim smehom. — Da mi se vrti u
glavi? Dao bog da se napijem. Volela bih da se opijem pa da zaboravim sve ovo.
I poteže opet a blagi mlaz topline palio joj je sve žile i strujao kroz celo telo dok
joj čak i vrhovi prstiju ne zakucaše. Ala je to neko blaženo osećanje, ta prijatna
vatra! Činilo joj se kao da se ona probija i kroz ledom okovano srce i snaga joj stade
ponovo prožimati telo. Videći Džeraldovo zbunjeno i uvređeno lice ona ga opet
potapša po kolenu i uspe da pokaže nešto nalik na onaj stari drski osmeh koji je on
nekad toliko voleo.
— Otkuda može to meni da zavrti glavu, tatice? Zar ja nisam tvoja ćerka? Zar
nisam nasledila najpostojaniju glavu u Pokrajini Klejton?
On se skoro nasmeši prema njenom umornom licu. Viski beše i njega oživeo. Ona
mu opet dodade vrč.
— Sad ćeš i ti da potegneš još malo, pa ću ja onda lepo da te povedem gore i da
te stavim u krevet.
Ona naglo stade. Ta ona govori s njim na isti način kako govori i sa malim
Veidom — ne bi trebalo da tako govori sa svojim ocem. To izgleda kao da ga ne
poštuje. Ali je on gutao njene reči.
— Da, da te stavim u krevet — reče ona veselo — i da ti dam da još malo gucneš,
možda i ceo vrč, pa da te to uspava. Potrebno ti je da spavaš, a sad je tu Keti Skarlet
pa se ne moraš brinuti nizašta. Pij!
On opet stade piti poslušno, a ona proturi svoju ruku ispod njegove i podiže ga na
noge.
— Pork...
Pork uze vrč u jednu ruku, Džeraldovu mišicu u drugu, a Skarlet uze raspaljenu
sveću pa svi troje pođoše polako u tamni hol uz stepenice prema Džeraldovoj sobi.
U sobi u kojoj su Sjuelin i Karin ležale buncajući i prevrćući se na istom krevetu
odvratno se osećao zadah uvrnute krpice koja je gorela u tanjiriću punom svinjske
masti, jedine svetiljke koju su imale.
Kad Skarlet otvori vrata skoro se onesvesti od gustog i teškog vazduha u sobi sa
zatvorenim prozorima i od zadaha bolesničke sobe, mirisa lekova i smrdljive
upaljene masti. Lekari mogu govoriti koliko hoće kako je svež vazduh ubitačan kad se
pusti u bolesničku sobu, ali ona mora imati vazduha ili će umreti. Otvori sva tri
prozora i pusti u sobu miris hrastovog lišća i zemlje, ali ni svež vazduh nije mogao
lako da rastera otužni zadah koji se nedeljama gomilao u zatvorenoj sobi.
Sjuelin i Karin, izmršavele i blede, spavale su nemirno i budile se mrmljajući
ponešto, široko otvarajući oči i gledajući ukočeno sa visokog kreveta na četiri stuba, u
kome su u one bolje i srećnije dane šaputale jedna s drugom. U jednom kutu sobe
nalazio se prazan krevet, uzan krevet stila francuskog carstva koji je Elen bila donela
iz Savane. Na tome krevetu je ležala bolesna Elen.
Skarlet sede pored dveju devojaka i stade bezizrazno gledati u njih. Viski, koji je
došao na suviše dugo prazan stomak, počinjaše da joj izvodi pred oči razna
priviđenja. Ponekad su joj se sestre činile daleke i majušne, a njihovi bunovni
glasovi dolazili su joj do ušiju kao zujanje insekata. Malo kasnije su joj izgledale
ogromne, kako jure prema njoj brzo kao munja. Bila je umorna, mrtva umorna, u
stanju da odmah legne i da se ne digne nekoliko dana.
Kad bi samo mogla da legne i da spava pa da se probudi kad oseti Eleninu blagu
ruku kako je drma za mišice i kaže: » Kasno je već, Skarlet. Ne smeš biti tako lenja« .
Ali to nikad više ne može biti. Da joj je samo da ima Elen, nekog starijeg od sebe,
mudrijeg i nezamorenog, kome bi se mogla obratiti. Nekoga na čije bi krilo mogla da
položi glavu, nekoga na čija bi pleća mogla slobodno da prenese svoj teret! Vrata se
tiho otvoriše i Dilsi uđe držeći Melanino dete na prsima i vrč sa viskijem u drugoj
ruci. Pri dimljivoj, nesigurnoj svetlosti ona se učini Skarleti mršavija no što je
izgledala kad ju je poslednji put videla, a na licu joj se jasnije videla indijanska rasa.
Ispupčene jagodice su joj jače štrcale, orlovski povijen nos se jače ocrtavao, a
bakarna koža se sijala svetlijim tonom. Izbledela cicana haljina beše joj otvorena do
pasa, a krupne, bronzane dojke otkrivene. Melanino detence koje je ona čvrsto držala
uza se pritiskivalo je požudno svoja bleda ustašca slična pupoljku uz mrku bradavicu,
stiskalo je majušna pesnice uz njenu mrku put kao malo mače uz toplo krzno na
majčinom trbuhu.
Skarlet ustade nesigurno i stavi ruku na Dilsinu mišicu.
— Lepo je od tebe što si ostala, Dilsi.
— Kako ja može bi otidem sa ono crno lopovi, gospojca Skarlet, kad tvoje tata bilo
tako dobro da kupi mene i moje malo Prisi, i tvoje majka bilo tako dobro?
— Sedni, Dilsi. Znači da će beba moći lepo da sisa'? A kako je mis Melani?
— Nema ništa zlo na ovo beba, ono samo gladno, a ja ima dosta što treba da se
hvani gladan dete. Gospojca Melani mnogo dobro. Ona neće da umri, gospojca
Skahlet. Nema ništa brineš. Ja videla mnogo drugo kao ona, chno i beio. Ono mnogo
umoran i nevoz, i ima stvah za njegovo bebica. Ali ja nju umirio, i da njemu što još
osta'o u ona vrč, pa ona sad spava.
Tako se dakle čitava porodica okrepila viskijem! Skarlet uzrujano pomisli da bi
možda bilo dobro kad bi i malom Veidu dala da malo popije i vidi da li bi mu
prestalo štucanje... A Melani neće umreti. I kad se Ašli vrati kući — ako se ikad
vrati... Ne, i o tome će ona kasnije misliti. Ima tako mnogo da misli — kasnije. Toliko
stvari koje treba razmrsiti — odlučiti. Kad bi samo mogla zanavek odložiti taj čas
obračunavanja! Odjednom stade iznenađena kad se ču neko ritmičko škripanje:
» Krrrr...!« koje iznenada naruši tišinu napolju.
— To je Mami, vadi voda za da pere mlade gospojce. Ono treba mnogo kupanje
— objasni joj Dilsi, koja namesti vrč na stolu između bočice s lekom i čaše.
Skarlet odjednom pršte u smeh. Mora da su joj živci otišli do đavola kad se trza na
šum točka na bunaru koji poznaje još od malena. Dilsi se zagleda u nju ukočeno dok
se smejala, nepomičnog i dostojanstvenog lica, ali je Skarlet osećala da je Dilsi
razume. I ona se spusti malaksalo u naslonjaču. Kad bi samo mogla da se oslobodi
tog čvrstog steznika, okovratnika koji je guši i sandala punih peska i šljunka koji joj
žulje noge.
Čekrk na bunaru je sporo krčkao dok se uže navijalo, a svako krckanje je donosilo
vedro sve bliže vrhu. Još malo pa će Mami biti pored nje — Elenina Mami, njena
Mami. Sedela je i ćutala ne misleći ni o čemu dok se bebica gušila od mleka da
ponekad zacvili kad izgubi prijatnu bradavicu. Dilsi je takođe ćuteći vraćala natrag
detinja usta, ljuljuškala ga u naručju, dok je Skarlet slulšala kako Mami teško i sporo
vuče noge preko zadnjeg dvorišta. Kako je tih noćni vazduh! I najslabiji šum joj je
tutnjao u ušima.
Izgledalo je da se sav gornji hol trese pod Maminim teškim koracima dok se
primicala vratima. Zatim se Mami stvori u sobi — na ramenima je vukla dva teška
drvena vedra — žalosnog, ljubaznog crnog lica nalik na majmunsko lice, puno
neshvatljive tuge.
Oči joj sinuse kad ugleda Skarlet, a beli zubi se zablistaše kad spusti vedra na pod i
kad joj Skarlet pritrča i nasloni glavu na široka, opuštena prsa na kojima su se
odmarale mnoge glave, i bele i crne. Evo, ovo je nešto postojano, mislila je Skarlet,
nešto od starog života što se nije promenilo. Ali Mamine prve reči rasteraše njene
iluzije.
Mamino dete opet došla kući! Ah, gospojca Skarlet. šta mi radimo sad kad
gospojca Elen leži u groba? On, gospojca Skarlet, samo da sam i ja umro zajedno s
gospojca Elen! Ja ne može ništa bez gospojca Elen. Sad nema ništa više ostalo, samo
muka i jad. Samo teško tovar, srce, samo teško tovar! Dok je Skarlet tako stajala
glave naslonjene uz Mamine grudi njene dve reči privukoše joj pažnju. » Teško
tovar.« To su reči koje su joj se vrzmale po glavi neprestano celog dana tako da joj
se skoro smučilo. Sad se sećala i ostalih reči u pesmi, sećala ih se s očajanjem u
srcu:
» Još koji dan posrći pod tegobnim tovarom...
lako nikad neće biti lakši! Još samo koji dan da ga nosimo po putu...«
» lako nikad neće biti lakši« — primeni ona na svoj sopstveni slučaj. Zar zaista
njen tovar neće nikad biti lakši? Zar povratak na Taru ne znači blaženi počinak nego
samo nošenje novih tereta? Ona skliznu iz Maminog zagrljaja pa podigavši ruke
pomilova njeno naborano crno lice.
— Tvoje ruke, srce! — Mami uze njene male ruke pune žuljeva i krvavih mrlja
među svoje i stade gledati u njih sa zgranutim negodovanjem. — Gospojca Skarlet,
ja uvek govorim i govorim jedno fino gospojca poznaje se po ruka, a i tvoje lice
izgorelo od sunce!
Jadna Mami, ona još može da kljuca o tako beznačajnim stvarima i onda kad su
rat i smrt prohujali preko njene glave. Još malo pa će reči da mlade dame sa
žuljevima na rukama, i pegama na licu skoro nikad ne ulove muža, a Skarlet požuri
da preduhitri tu njenu primedbu.
— Mami, hoću da mi pričaš o majci. Nisam mogla da podnesem da mi tata
govori o njoj.
Iz Maminih očiju grunuše suze dok se saginjala da podigne vedra. Ćutke ih prinese
krevetu, pa pošto zavrnu čaršav stade svlačiti spavaće haljine sa Sjuelin i Karin.
Gledajući u svoje sestre pri slaboj i dimljivoj svetlosti Skarlet vide da Karin ima na
sebi noćni ogrtač, čist ali sav pocepan, a Sjuelin leži umotana u neki stari sobni ogrtač
ukrašen irskom čipkom. Mami je tiho plakala dok je mokrom krpom trljala
izmršavela tela, služeći se komadom neke stare kecelje mesto peškira.
— Gospojca Skarlet, ono gadno, ono propalo, siromašno beli Sleteri krivo što umri
gospojca Elen. Ja toliko puta govori i govori ne treba ona čini ništa za propali ljudi, ali
gospojca Elen tako dobar, tako meka, i imala tako meki srce da ne može nikad kaže
ne nikome ko trebalo pomoć.
— Sleterijevi? — upita Skarlet iznenađena. — Kakva posla imaju tu Sleterijevi?
— Ono prvo bio bolestan od ovaj bolest — i Mami pokaza krpom na dve gole
devojke s kojih je curila voda na mokre čaršave. — Devojka od staro gospa Sleteri,
Emi, razboleo se prvo, a gospa Sleteri odma popeo se ovamo brzo, brzo zovi
gospojca Elen da dođi kao što radila uvek kad neko bio bolestan. Zašto ona ne čuva
sama svoje ćerka? Gospojca Elen imalo i tako više nego što može nosi. Ali gospojca
Elen ide tamo dole i čuva Emi. A gospojca Elen i sama ne bio mnogo dobro,
gospojca Skarlet. Tvoje majka ne bilo dobro mnogo vreme. Ovde ne bilo mnogo da
se jedi kad vojno komesar uzelo sve što mi čuvali za nama. A gospojca Elen jelo kao
tica. Ja njemu govori i govori ona ostavi belo propalica samo sebe čuva, ali ona ne
sluša ništa. 1 tako kad Emi počeo da bude zdravo, mis Karin pao bolestan od isto
bolest. Da, gospojca, tifos groznica leteo pravo uz put i uhvati mis Karin, pa posle
pao bolestan i mis Sjuelin. I onda gospojca Elen počni čuva njima.
— Nešto zbog to bitka što dolazilo bliže pokraj puta, nešto zbog što Jenki bilo preko
reka i što mi ne znala što bude sa nas, nešto opet što crno poljsko radnik bežalo svaka
noć sve više, ja skoro postala luda. Ali gospojca Elen hladan kao od kamen. Samo
imao mnogo briga za mlado gospojca što mi nemala ništa medecina za njima. A
jedno noć kad mi svršila da pospremo mlado gospojca ona kaži mene: » Sluša,
Mami, ako ja može da proda moje duša, ja bi prodao njega samo da dobijem malko
led da metnem na glava od moje devojka« .
Mami duboko uzdahnu, a suza kanu iz njenih očiju.
— Nikad ne htelo pusti gos'n Džerald dođi ovde nutra, ni Roza, ni Tina, niko samo
mene, zašto ja već imalo tifos. A posle i ona dobila, i ja odma' vidim ne pomaži
ništa, ono oči umri.
Mami se uspravi i podiže kecelju da obriše oči pune suza.
— Ona brzo išla dole, ni ono dobri Jenki doktor ne moglo ništa pomogni. Ja uvek
zovi nju, i uvek govori, ali ona ne znala čak ni njegovo staro Mami.
— Je li ikad ... da li je nekad pomenula mene... je li me zvala?
— Ne, srce. Ona samo mislilo da ona mala devojka u Savana. Ona ne zvala nikog
na ime.
Dilsi se pomače i spusti zaspalo detence sebi na krilo.
— Jeste, gospa, ona zvala neko po ime.
— Ti jezik za zubi, ti, indijansko crnkinja! — viknu Mami prema Dilsi glasom
punim pretnje.
— Mir, Mami! Koga je ona zvala, Dilsi! Tatu?
— Ne, gospojca. Ne vaše tata. To bilo ono noć kad pamuk gorelo ...
— Zar je pamuk izgoreo? ... Govori brzo!
— Jeste, gospa, sve izgorelo. Jenki vojnik izbaci sve bale iz magazin u zadnji
dvorište pa viče: » Evo, sad bude najveća vatra u cela Džordžija« , i zapali pamuk.
Trogodišnja berba pamuka — sto pedeset hiljada dolara u plamenu!
— A vatra bilo tako sjajno kao da bilo dan. Mi uplašili i kuća izgori, a u ova soba
bilo tako svetio da možeš nađeš malo igla na pod. A kad plamen tako svetlilo u prozor,
ono kao da probudilo gospojca Elen, ono sedila u krevet i viče nekoliko put: » Filip!
Filip!« Ja nikad ne čula tako ime, ali to bilo jedno ime i ono zvalo njega.
Mami je stajala kao da se okamenila i besno gledala u Dilsi, ali Skarlet pokri glavu
rukama. Filip! Ko je taj Filip i šta je on bio majci kad je umrla dozivajući ga?
Put od Atlante do Tare bio je svršen, ali se završio u jednom ćorsokaku — taj put
koji je imao da je dovede u Elenino naručje. Nikad više neće Skarlet moći da legne
kao dete, sigurna pod očinskim krovom, obuhvaćena sa svih strana materinskom
ljubavlju kao mekim i toplim ogrtačem. Sad više nije bilo sigurnosti ni utočišta u koje
se mogla skloniti. Nikakvim vrdanjem ni zaobilaženjem na može se izvući iz
ćorsokaka u koji je zapala. Nikoga nema na čija pleća može da prenese svoje terete.
Otac joj je star i utučen, sestre bolesne, Melani nežna i slaba, deca nemoćna, a crnci
gledaju u nju s detinjastom verom, hvataju se za njene suknje znajući da će im
Elenina ćerka biti utočište kakvo im je Elen uvek dosad bila.
Pri svetlosti meseca koji je izlazio Tara je gledana kroz prozor ležala pred njom,
kao telo koje krvari na njene oči, kao njeno sopstveno telo koje lagano krvari: crnci
otišli, jutra zemlje opustošena, ambari razrušeni. To je dakle kraj toga puta, ta
drhtava starost, bolest, tolika gladna usta, nemoćne ruke koje se hvataju grčevito za
njene suknje. A na kraju toga puta ništa — ništa osim male Skarlet O'Hara Hamilton,
devetnaest godina stare udovice s malim detetom.
Šta sad može da radi? Tetka Piti i Barovi u Makonu mogli bi da uzmu Melani i
njeno dete. Ako devojke ozdrave Elenina rodbina će morati da ih primi htela ne
htela. A ona i Džerald mogu se obratiti čika Džemsu i Endrjusu. Gledala je u
izmršavele prilike koje su se prevrtale pred njom na čaršavima vlažnim i tamnim od
vode koja je kapala. Ona ne voli Sjuelin. Sad je to videla sasvim jasno. Nije je nikad
volela. Ne voli bogzna kako ni Karin — ona ne može da voli nikoga ko je slab. Ali su
one njena krv, deo Tare. Ne, ona ih ne bi mogla pustiti da žive do kraja svoga života
kod svojih tetaka kao siromašna rodbina. Zar da jedan O'Hara bude siromašan
srodnik, da živi od tuđe milosti i sažaljenja! O ne, to nikad!
Zar baš nema nikakvog izlaza iz toga ćorsokaka? Njen umorni mozak je sporo
radio. Podiže ruke prema glavi isto tako teško i umorno kao da je vazduh voda protiv
koje njene ruke moraju da se bore. Uze vrč između bočice s lekom i čaše pa pogleda
u njega. Na dnu beše ostalo još nešto viskija, ni sama nije znala koliko pri ovoj
nesigurnoj svetlosti. Čudnovato kako joj sad oštri miris nije više udarao u nozdrve.
Pila je lagano, ali je sad već tečnost nije više palila nego samo nastupi neka slaba
toplina.
Spustila je prazan vrč i stala gledati oko sebe. Sve je ovo samo ružan san, ta
zamagljena soba, te iznurene devojke, ova izobličena i ogromna Mami koja kleči
pored kreveta, Dilsi kao mirna bronzana slika sa zaspalim ljudskim rumenim
komadićem na svojim tamnim prsima, sve je to samo san iz koga će se probuditi da
oseti miris slanine koja se prži u kujni, da čuje crnački smeh iz punog grla i škripu
kola koja odlaze u polje i oseti Eleninu blagu ruku na sebi.
Odjednom oseti da je u svojoj sobi, na svome krevetu, dok slaba mesečeva
svetlost probija pomrčinu a Mami i Dilsi je svlače. Mučiteljski steznik joj nije više
pritiskivao struk i sad može da diše duboko i mirno sve do dna pluća. Osećala je kako
joj pažljivo skidaiu čarape s nogu i čula kako Mami pušta neke nerazgovetne i utešne
glasove dok joj pere nažuljene noge. Ala je voda sveza, i kako ie divno ležati u
mekom, kao dete! Ona odahnu duboko i opusti sve mišiće: posle izvesnog vremena,
koje je moglo trajati čitavu godinu kao i jednu sekundu, ona ostade sama a soba beše
svetlija jer su sad mesečevi zraci obasjavali njen krevet.
Nije ni sama znala da je pijana, pijana od umora i od viskija. Činilo joj se samo
da je izišla iz svoga umornog tela i da lebdi negde iznad njega, gde nema ni bola ni
iznurenosti, a mozak joj je sad video stvari s nekom nadljudskom jasnoćom.
Videla je stvari novim očima, jer je negde na putu do Tare bila ostavila za sobom
svoje devojačko doba. Sad više nije bila meka ilovača koja prima utiske od svakog
novog iskustva. Ilovača se bila stvrdnula u toku prošloga tako beskrajno dugog dana
koji je trajao hiljadu godina. Ovo je noćas poslednji put kad su joj ukazali negu kao
nekom detetu. Sad je ona zrela žena i mladost je prošla.
Ne, ona se ne može i neće obraćati Džeraldovoj i Eleninoj rodbini za pomoć.
Porodica O'Hara neće ničiju milostinju. Porodica O'Hara se stara sama o svojima.
Njeni tereti su njeni, i to tereti za pleća koja su dosta jaka da ih ponesu. Sad je bez
ikakvog iznenađenja prosuđujući sve ove prilike mislila da su joj pleća dovoljno
snažna da ponesu ma šta, pošto su podnela najteže što ju je moglo snaći. Ona ne
može ostaviti Taru, ona pripada toj crvenoj zemlji mnogo više nego što ta zemlja
pripada njoj. Njeni koreni leže duboko u tom krvavo obojenom tlu i izvlače iz njega
život, kao što ga i pamuk sisa. Ostaće na Tari i nekako će je održati, izdržavaće svoga
oca i sestre, Melani i Ašlijevo dete, i crnce. Sutra — oh, to sutra! Sutra će ona staviti
vrat u jaram. Sutra će biti toliko stvari koje se moraju uraditi. Otići do Dvanaest
Hrastova i do kuće Mekintoševih da vidi da li se još nešto može naći u njihovim
opustošenim baštama, otići do baruština duž reke i pretražiti ih ne bi li našla neku
zalutalu krmaču ili koji komad živine, otići do Džonsboroa i Lavdžoja s Eleninim
nakitom — mora biti da će se tamo naći neko ko će hteti da proda nešto za jelo.
Sutra... sutra... Mozak joj je radio sve sporije i sporije kao časovnik koji će skoro da
stane, ali je jasnost viđenja neprestano trajala.
Odjednom joj sve stare porodične priče koje je slušala još od detinjstva, često
slušala s dosadom, nestrpljivo i ne razumevajući ih potpuno, sad sinuše u sasvim
novoj svetlosti i jasnoći. Priča o Džeraldu koji bez prebijene pare stvara Taru, o
Eleni koja se uzdigla visoko nad nekom tajanstvenom žalošću, o starom dedi Robijaru
koji je preživeo pad Napoleonovog prestola i ponovo zasnovao svoj život na plodnom
primorju Džordžije, o pradedi Pridomu koji je u džungli na Haitima izvojevao sebi
čitavu jednu malu kraljevinu pa je izgubio i doživeo da mu se ime izgovara s
poštovanjem u Savani. Postojale su i mnoge Skarlet koje su se borile uz irske
dobrovoljce za slobodnu Irsku i koje su mesto nagrade vešali, mnogi O'Hara koji su
izginuli kod Bojne boreći se do kraja za ono što je njihovo.
Svi su oni pretrpeli teške nesreće i nisu podlegli ni klonuli. Nije ih slomio ni pad
carevine, ni sekire pobunjenih robova, ni ratovi, ni pobune, proganjanja,
konfiskacije. Zla sudbina im je možda često slomila vratove, ali nikad srca. Oni nisu
plakali nego su se borili. A kad su padali, padali su iznureni ali ne klonuli duhom.
Izgledalo joj je kao da se seni svih tih ljudi čija je krv tekla u njenim žilama tiho
kreću po toj sobi punoj mesečine. I Skarlet nije bila nimalo iznenađena što vidi sve te
srodnike koji su vedra čela dočekali najgore što im je sudbina mogla poslati i iz tog
iskovali nešto najbolje. Tara je njena sudbina, njena borba, i ona mora istrajati do
pobede.
Okrenula se sanjivo na stranu, dok joj je neki mrak koji je dolazio sporo obavijao
misli. Da li su te seni zaista tu, da li one zaista šapuću neko nečujno ohrabrenje ili je
to samo deo njenog sna?
» Bili vi tu, ili ne — mrmljala je ona sanjivo — laku vam noć — i hvala vam!«
XXV
Sledećeg jutra Skarletino telo beše tako ukočeno i tako bolno od tolikih milja hoda i
treskanja u taljigama da je svaki pokret bio za nju pun očajnog bola. Lice joj beše
crveno i preplanulo, nažuljene ruke ranjave, jezik prevučen belom prevlakom a grlo
suvo i upaljeno kao da ga je plamen spalio i nikakva voda nije bila u stanju da joj
ugasi žeđ. Glava joj je bila kao natečena, a bolela je strašno kad bi samo pokrenula
oči ustranu. U želucu je osećala neku muku koja je podsećala na prve dane trudnoće
i činila da joj čak i sam miris vrelih slatkih krompira na stolu za doručkom izgleda
nepodnošljiv.
Džerald bi joj mogao kazati da su to posledice njenog prvog upoznavanja s jakim
pićem, ali Džerald nije video ništa. On je samo sedeo na čelu stola, sed i rasejan
starčić, bezizraznih očiju uperenih u vrata i glave lako nakrivljene na jednu stranu u
očekivanju da čuje šuštanje Eleninih sukanja i da oseti miris kesice s limunovom
vrbenorn.
Kad Skarlet sede za sto on promrmlja: » Pričekaćemo malo gđu O'Hara.
Zakasnila je« . Ona podiže glavu puna bola i pogleda u njega iznenađeno i s
nevericom, kad susrete molećiv pogled stare Mami koja je stajala iza Džeraldove
stolice. Ona ustade nesigurno i držeći se rukom za grlo pogleda naniže u svoga oca,
osvetljenog jutarnjom svetlošću. On pogleda naviše u nju neodređeno, a ona vide da
mu ruke drhte a da mu se i glava pomalo trese.
Ona sve do toga časa nije shvatala koliko je računala na Džeralda da uzme upravu
u svoje ruke, da joj govori šta treba da se radi, ali sada... Ta još i sinoć je on skoro
izgledao onaj stari. Nije u njemu bilo one njegove stare životne snage i
razmetljivosti, ali je bar bio u stanju da priča povezano, dok sad... sad se on više ne
seća čak ni da je Elen umrla. Uzastopni potresi od dolaska Jenkija i njene smrti bili su
ga potpuno utukli. Ona zausti da nešto kaže, ali Mami stade jako mahati glavom i
podiže kecelju da obriše crvene oči.
» Oh, da li je moguće da je tata pomerio pameću? — pomisli Skarlet, a u glavi joj
bol stade još jače kucati od ovog novog napora. — Ne, ne! On je samo potresen od
svega toga. Kao da je bio teško bolestan. Preboleće on to. Mora preboleti! šta ću
raditi ako ne preboli? — Neću sad da mislim o tome. Neću da mislim ni o njemu, ni
o majci, niti o ma kojoj od tih strašnih stvari. Ne, sve dok ne budem u stanju da to
podnesem. Ima toliko drugih stvari o kojima moram da mislim — stvari gde mogu
nešto pomoći a da i ne mislim o stvarima gde ne mogu ništa učiniti.«
Ona iziđe iz trpezarije ne okusivši ništa, pa se zadrža na zadnjem tremu gde nađe
Porka, bosog i u ritavim ostacima najbolje livreje, kako sedi na stepenicama i ljušti
kikiriki. U glavi joj je neprestano kucalo a oči su je pekle od sunca. Morala je uložiti
mnogo volje makar i samo da se održi uspravno, a govorila je što je mogla kraće
odbacujući obične forme uljudnosti koje je majka uvek upotrebljavala prema
crncima.
Počela je da postavlja pitanja tako nabusito i da izdaje naredbe tako odsečno da
Pork začuđeno podiže obrve. Gospođa Elen nije nikad govorila tako odsečno ni s kim,
čak ni kad bi nekoga uhvatila da krade piliće ili lubenice. Opet ga je pitala o njivama,
o baštama, o stoci, a njene zelene oči sevale su nekim tvrdim i svetlim bleskom kakav
Pork ne beše nikad ranije video u njima.
— Jeste, gospa, ono konj crklo, ostalo da leži onde gde ja njega vezalo, sa glava u
kofa s voda prevrnuto. Ne, gospa, krava ne crklo. Zar vi ne znala? Ona dobio tele
prošla noć. Zato on tako muči.
— Krasna će to biti babica, ona tvoja Prisi — primeti Skarlet zajedljivo. — Ona
je rekla da krava muče zato što je treba musti.
— Pa, znaš, gospa, Prisi ne učio budne babica za krava — odgovori Pork s puno
takta. — I ne treba ljutiš kad bog daje dobro. Taj tele bidne velika krava, a sad može
imamo mnogo mleko što theba za mlado gospojce: kako ono mlado Jenki doktor
kazalo ono treba mnogo pije.
— Vrlo dobro, hajd'mo dalje! Je li ostalo još nešto od stoke?
— Ne, gospa. Ništa, samo jedan stari krmača sa prasci. Ja njima otehao u
bahuština dok Jenki došlo, aif samo bog zna kako mi njima nađemo. Ono mnogo
gadno, taj khmača.
— Naći ćemo je te još kako. Ti i Prisi možete poći sad odmah da je tražite.
Pork je pogleda sav zaprepašćen i besan.
— Gospojica Skahlet, to posao od poljsko hadnik. Ja uvek bilo kućno sluga.
Skarletine oči sevnuše ljutito.
— Vas dvoje ćete mi naći tu krmaču, ili ćete leteti odavde kao što su i poljski
radnici otišli.
Porkove uvređene oči se napuniše suzama. Oh, samo da je tu gospođa Elen, da
čuje ovo! Ona je bila puna pažnje i umela je da shvati širok jaz koji deli dužnost
poljskog radnika od dužnosti kućnog sluge.
— Ja letim, gospojca Skahlet? Kuda ja letim?
— Ne znam i ne tiče me se. Ali ko god na Tari neće da radi može da ide za
Jenkima. To možeš kazati i ostalima.
— Razumem, gospa.
— A šta je sa kukuruzom i s pamukom?
— Kukuruz? Bože, gospojca Skahlet! Oni paslo konje u kukuruz, a što konji ne
pojelo oni odnelo. I vozilo topovi i kola pheko pamuk, pa sve uphopastilo, samo nešto
malo lanac tamo pheko, na dno potok, što ono ne videlo. Ali to pamuk ne valja ništa,
zašto tamo može budne najviše tri bala pamuk.
Tri bale pamuka! Skarlet se sećala stotina bala pamuka koje je Tara davala i glava
je još jače zabole.
Tri bale! To je nešto malo više nego što su oni bedni Sleterijevi dobijali sa svoje
zemlje. A što je još gore, postoji i pitanje poreza. Vlada Konfederacije je uzimala
na ime poreza pamuk mesto novca, ali tri bale neće čak biti dovoljne ni za plaćanje
poreza. Premda je sve to od slabe koristi bilo za nju bilo za Konfederaciju sada kad
su poljski radnici pobegli i kad nema ko da bere pamuk.
» E neću ni o tome da mislim — reče ona sama sebi. — Porezi ionako nisu ženski
posao. Tata bi trebalo da brine o tim stvarima, ali eto, tata... Neću sad da mislim ni o
tati. Konfederacija može da peva o porezu. Nama treba sad prvo nešto za jelo.«
— Pork, da li je ko od vas išao do Dvanaest Hrastova, ili do kuće Mekintoševih da
vidi da li je što ostalo u njihovim baštama?
— Ne, gospa. Mi ne ostavilo Tara. Može Jenki nama uhvati.
— Poslaću Dilsi preko do Mekintoševih. Možda će ona naći što tamo. A ja ću otići
do Dvanaest Hrastova.
— Ko još idi s vama?
— Idem sama. Mami mora ostati pored devojaka, a g. Džerald ne može...
Pork udari u takvu dreku da se ona razljuti. Na Dvanaest Hrastova može biti
Jenkija, ili neki odbegli crnac. Ona ne treba da ide sama.
— Dosta sad o tome, Pork. Reci Dilsi da odmah pođe. A ti i Prisi idite da dovedete
krmaču i prasad — reče ona kratko i okrenu mu leđa.
Na čiviluku u zadnjem tremu visio je Mamin stari šešir za sunce, izbledeo ali čist, i
Skarlet ga stavi na glavu sećajući se, kao nečega iz sasvim drugog sveta, šešira sa
povijenim zelenim perom koji joj je Ret doneo iz Pariza. Ona uze jednu poveliku
kotaricu od pruća pa pođe niz zadnje stepenice, a pri svakom koraku glava joj se
tresla tako bolno da joj se činilo kao da će joj kičmeni stub probiti kroz vrh lobanje.
Put koji je vodio prema reci ležao je crven i suv između upropašćenih polja
pamuka. Nije bilo nigdo drveta koje bi bacalo i najmanju senku, nego je sunce peklo
kroz Mamin šešir kao da je napravljen od tankog musiina a ne od vatom ispunjenog
cica, dok joj se prašina koja se dizala sa zemlje uvlačila u nos i grlo tako da joj se
činilo da će njene glasne žice prsnuti ako samo progovori, toliko su bile suve. Po putu
su stajale usečene duboke brazde i kolotečine kojima su konji vukli teške topove, a s
obe strane su zjapili duboki jarkovi razriveni točkovima. Pamuk je bio izgažen i
utaban na mestima gde su konjica i pešadija skretale s puta da propuste artiljeriju pa
su prolazile kroz zeleno grmlje, utabale ga i uterale u zemlju. Ovde-onde po putu i po
njivama videle su se kopče i komadi kože od amova, vojničke porcije zgnječene
konjskim kopitama, točkovi od kara, dugmeta, plave kape, poderane čarape, komadi
krvavih krpa i svakojaki otpaci koje ostavlja za sobom vojska u maršu.
Kad naiđe pored bokora kedrova i niskog zida od cigala koji je ograđivao
porodično groblje ona se trudila da ne misli o novom grobu koji je ležao pored tri
stara humke njene male braće. Oh, Elen! — Ona je nastavila da vuče noge niz
prašnjavi breg i prođe pored gomile pepela i kratkog dimnjaka gde je nekad stajala
kuća Sleterijevih. — Da nije bilo one gadne Emi koja je imala dete sa njihovim
nastojnikom — Elen ne bi umrla!
Ona jeknu od bola kad joj se jedan oštar kamičak zabi u nažuljenu nogu. Šta radi
ona ovde? Zašto ona Skarlet O'Hara, lepotica Pokrajine, najveći ponos Tare, pešači
ovim rđavim putem skoro bosonoga? Njene majušne noge su stvorene za igru a ne
za hramanje, njene cipelice zato da smelo izviruju ispod sjajnih svilenih tkanina, a
ne da skupljaju oštre kamičke i prašinu. Ona se rodila zato da je paze i dvore, a, eto,
slaba i u ritama, gonjena glađu, ide da traži hranu po vrtovima svojih suseda!...
U podnožju dugog brega tekla je reka. O, kako je puno hladovine i mirno to gusto
zapleteno drveće koje se nadnosi nad vodu! Iznemoglo se spusti na nisku obalu, pa
pošto skide s nogu ostatak čarapa i sandala, zamoči zažarene noge u svezu vodu. Bilo
bi tako divno sedeti čitav dan, daleko od svih onih gladnih pogleda tamo na Tari, ovde
gde tišinu narušava samo šuštanje lišća i žubor spore reke. Ali ona i preko volje opet
navuče čarape i cipele pa pođe umorna niz obalu preko meke mahovine pod
senovitim drvećem. Jenki su bili spalili most, ali je ona znala za jedan drugi prelaz
preko brvna na jednom uskom mestu reke nekih sto metara niže. Pređe preko njega
oprezno pa pođe da po toj žezi pređe još pola milje do Dvanaest Hrastova.
Tamo su se silni stari hrastovi dizali u visinu kao u doba Indijanaca, ali s lišćem
potamnelim od vatre i s na gorelim i opaljenim granama. U njihovom krugu su
ležale ruševine kuće Džona Vilksa, ugljenisani ostaci onog gospodskog doma koji je
krunisao breg dostojanstvenošću svojih belih stubova.{15} Duboka jama gde je
nekad bio podrum, pocrneli kameni temelji i dva ogromna dimnjaka pokazivali su
mesto gde je bila kuća. Jedan dug, upola sagoreo stubi, beše pao preko travnjaka i
pritisnuo pod sobom žbunove jasmina.
Skarlet se spusti na taj stub sva bolesna i nesposobna da makne dalje. Ta pustoš je
dimu u srce, više no išta što beše dotle videla. Tu pred njenim nogama leži u prašini
ponos staroga Džona Vilksa. To je kraj onog ljubaznog, gostoljubivog doma u kome
je ona uvek bila dobrodošla, doma čijom se gospodaricom zamišljala u svojim
lakoumnim sanjarenjima. Tu je ona igrala, večeravala i flertovala, a tu je i sa
srcem punim bola i zavisti gledala kako se Melani osmehuje na Ašlija. Tu joj je, u
hladu ovog drveća, Čarls Hamilton pun zanosa i sreće stisnuo ruku kad mu je rekla da
će poći za njega.
— On, Ašli! — pomisli ona — dao bog da si mrtav. Ja ne bih mogla nikako podneti
da ti vidiš ovo. Ašli je tu doveo svoju mladu, ali je njegov sin i sin njegovog sina
neće nikad dovesti u tu kuću. Neće više biti sklapanja brakova ni rađanja pod tim
krovom koji je ona toliko volela, a za Skarlet je to bilo isto kao i da su svi Vilksovi
ležali mrtvi u pepelu te kuće.
— Neću sad da mislim o tome. Ne mogu sad to da podnesem. Kasnije ću misliti o
tome — reče ona glasno i okrete pogled ustranu.
Tražeći baštu ona pođe lako hramajući oko kuće, preko ugaženih leja za ruže koje
su Vilksove devojke tako brižljivo gajile, pa preko zadnjeg dvorišta i kroz pepeo
sušnice, ambara i kokošarnika. Ograda od letava oko povrtnjaka beše uništena, a
nekada lepo uređene leje s povrćem behu pretrpele istu pustoš kao i one na Tari.
Mekana zemlja beše izrivena od kopita i teških točkova, a povrće izgaženo i utisnuto u
zemlju. Tu nije bilo ničega za nju.
Ona se vrati preko dvorišta i pođe stazom kroz redove belo okrečenih kućica za
robove pa stade dozivati: Hej! Hej!« Ali nigde nikakvog glaska odgovora. Čak ni psa
da zalaje. Bilo je jasno da su i crnci porodice Vilks bili odbegli ili pošli s Jenkima.
Ona je znala da je svaki crnac imao svoju bašticu, te se idući pored njihovih stanova
nadala da su bar te baštice ostale pošteđene.
Trud joj bi nagrađen, ali je ona bila tako umorna da čak nije osećala ni radost kad
ugleda repu i kupus, sparušene od suše ali ipak još dobre za jelo, kao i boraniju i bob
iako su bili požuteli. Spusti se među brazde i stade riti po zemlji drhtavim rukama pa
poče lagano puniti korpu. Doveče će na Tari biti dobra večera, iako nema ni parčeta
pastrme da se skuva s tim povrćem. Možda će se malo od one masti što je Dilsi
upotrebljavala za osvetIjenje moći spasti i iskoristiti da se jelo zamasti. Mora imati
na umu da preporuči Dilsi da za osvetljenje upotrebljava borov luč a da mast štedi
za kuvanje.
Iza jedne kućice pronađe kratak red rotkvica i odjednom oseti strašnu glad.
Oštroljuti ukus rotkvice bio js baš ono za čim je njen želudac žudeo. Skoro i ne
čekajući da je trljanjem o suknju očisti od zemlje odgrize polovinu i brzo je proguta.
Rotkvica beše stara, tvrda i tako ljuta da joj suze udariše na oči. Tek što beše
progutala zalogaj, njen se prazni želudac oseti teško povređen i ona ostade dugo
ležeći u prašini i povraćajući.
Slabi miris na crnce koji se osećao iza kućica još je više pojačavao gađenje i ona
je nemajući snage da ga suzbije povraćala malaksalo, a kućice i drveće su se brzo
okretali oko nje.
Posle izvesnog vremena ležala je potpuno iznemogla sa licem na zemlji. Meka
zemlja bila joj je ugodna kao i perjani jastuk, a misli su joj lutale tamo-amo. Ona,
Skarlet O'Hara, leži tu iza neke crnačke kućice usred ruševina toliko bolesna i slaba da
ne može da se makne, a niko na svetu niti zna niti mari za to. Niko ne bi mario ni kad
bi znao za to, jer svako ima isuviše svojih muka i nevolja da bi se brinuo za nju. A
sve to snalazi Skarlet O'Hara, koja nije htela da pruži ruku da podigne bačenu čarapu
ni da veže uzice na cipelama — onu Skarlet čije su male glavobolje i nelagodnosti
izazivale zabrinutost i maženje.
Dok je ležala tako malaksala i pogružena, toliko slaba da više nije mogla da odbaci
od sebe sećanja i brige, one navališe na nju, stadoše kružiti nad njom kao jato
lešinara koje čeka da žrtva umre. Više nije imala snage da kaže: » Kasnije ću misliti
o majci, tati i Ašliju, i o svojoj propasti... Da, kasnije, kad budem u stanju to da
podnesem« . Ni sad nije bila u stanju da to podnese, ali je mislila o njima i protiv
svoje volje. Misli su kružile i vile se nad njom, pa bi se s visine ustremile na nju da
zabodu oštre kljunove i kandže u njenu glavu. Ona je neko neodređeno vreme ležala
nepomično s licem u prašini dok ju je vrelo sunce peklo i sećala se stvari i lica sada
već mrtvih, sećala se nekadašnjeg načina života zanavek iščezlog — i gledala u
mračnu budućnost koja ja pred njom otvarala sumorne perspektive.
Kad se najzad podiže i opet vide pred sobom crne ruševine doma kod Dvanaest
Hrastova podiže glavu visoko i nešto što je bilo i mladost i lepota i prijatna nežnost
iščeze zanavek s njenog lica. Što je prošlo, prošlo je. Mrtvi su mrtvi. Lenja raskoš
starih dana nestala je da se nikad ne vrati. I kada Skarlet namesti preko ruke tešku
korpu ona beše sredila misli o svom budućem životu.
Nema više vraćanja u prošlost, mora se ići napred.
Za čitavih pedeset godina po celom Jugu će biti žena koje će s ogorčenjem u
očima gledati unazad na minule dane, izazivati sećanja, bolna i beskorisna, snositi
siromaštvo s ogorčenim ponosom baš zbog tih sećanja, ali Skarlet neće nikad gledati
unazad.
Ona baci još jedan pogled na crno kamenje i još jedanput ugleda plantažu
Dvanaest Hrastova kako se ponosno diže pred njenim očima onako kako se nekad
dizala, bogata i ponosna, oličenje ljudi i načina života. Zatim krenu nizbrdo prema
Tari s teškom korpom koja joj se zasecala u meso.
U vreme koje nastupi za ovim Tara je ličila na Robinzonovo pusto ostrvo po tišini
koja je na njoj vladala, kao i po odsečenosti od ostalog sveta. Svet je bio svega na
nekoliko milja od nje, ali je to bilo isto kao da se i hiljade milja uzburkanih talasa
prostiru između Tare i Džonsboroa, Fejetvila ili Lavdžoja, čak i između Tare i
susednih plantaža. Pošto je stari konj bio lipsao nestalo je i poslednjeg prevoznog
sredstva, a oni nisu imali ni vremena ni snage da peške prelaze mnoge zamorne
milje crvenog druma.
Ponekad kad bi joj kičma pucala od rada u očajnoj borbi za hranu i neprekidnom
staranju oko tri bolesnika Skarlet bi sebe iznenada uhvatila kako napreže uši ne bi li
čula poznate šumove: kreštavi smeh dece u crnačkim kolibama, škripu kola koja se
vraćaju kući s rada u polju, topot kopita Džeraldovog pastuva koji leti preko pašnjaka,
šum kolskih točkova po aleji i vesele glasove suseda koji dolaze na popodnevno
ćaskanje. Ali je uzalud slušala. Put se pružao miran i pust, a na njemu nikakav
oblačak prašine nije najavljivao dolazak gostiju. Tara je bila pusto ostrvo u
zatalasanom moru zelenih bregova i crvenih njiva.
Negde je nekad postojao neki svet i u njemu porodice koje su jele i bezbrižno
spavale pod svojim krovovima. Negde su devojke i po treći put prevrtanim
haljinama flertovale i veselo pevale: » Kad se ovaj svirepi rat jednom svrši« , kao
što je i ona pevala do pre neke nedelje. Negde bukti rat, topovi gruvaju, varoši gore i
ljudi trunu po bolnicama punim groznog sladunjavog smrada. Negde neka bosonoga
vojska u prljavom suknenom odelu maršuje, bori se, spava, gladna i iznurena onim
zamorom koji čoveka ovlada kad ga svaka nada napusti. A negde se bregovi u
Džordžiji plave od Jenkija, od uhranjenih Jenkija na živim, uhranjenim konjima
sjajne dlake. Dalje od Tare postoji rat i široki svet. Ali na samoj plantaži rat i svet su
postojali samo u sećanjima koja se moraju suzbijati kad jurnu u glavu u trenucima
zamorenosti. Spoljni svet se povlačio u pozadinu ispred zahteva praznih i polupraznih
želudaca, i život se svodio samo na dve čvrsto vezane misli: na hranu i na način kako
da se do nje dođe.
Hrane! Hrane! Zašto želudac ima bolje pamćenje nego glava? Skarlet je mogla
da odagna žalost ali ne i glad, i svakog jutra dok bi ležala u polusnu u postelji pre
nego što bi joj sećanje dovelo natrag u glavu rat i glad ona bi se sanjivo savila u
klupče iščekujući da oseti miris pržene slanine i sveže pečenih zemičaka. I svakoga
jutra se toliko naprezala da oseti taj miris da bi se najzad sasvim probudila.
Na stolu Tare bilo je jabuka i slatkih krompira, kikirikija i mleka, ali čak ni te proste
hrane nikad u dovoljnoj količini. Čim bi ih samo videla triput na dan njene bi misli
poletele natrag, u ono staro vreme, na obede tih starih dana, na sjajno osvetljeni sto i
hranu koja se pušila i ispunjavala vazduh izvrsnim mirisom. Kako se onda nije vodilo
računa o hrani, kako se hrana ludo rasipala! Zemičke, pogačice, biskviti sa kojih se
cedio buter, i sve to o jednom obroku! Na jednom kraju stola šunka, a na drugom
prženi pilići, brda zelenog graška na zdelama s cvećem u živim bojama, pržene
tikvice, obarena keleraba i mrkva sa sosom od kajmaka lako gustim da se nožem
seče. Pa tri vrste kolača da svako može da izabere ono što voli: doboš torta sa
slojevima čokolade, krempita sa vanilom i patišpan sa slatkim kremom. Sećanje na
te ukusne, izvrsne obede bilo je u stanju da joj natera suze u oči — što smrt i rat nisu
mogli da učine — bilo je u stanju da joj prazni želudac prevrne i da je obuzme
muka. Jer onaj njen apetit zbog koga je Mami uvek sa snebivanjem uzdisala, zdravi
apetit devetnaestogodišnje devojke sad je bio još četvorostruko veći usled napornog i
neodložnog rada za koji ranije nije znala.
Ali na Tari nije postojao samo njen apetit da joj zadaje brigu, jer kud bi se god
okrenula pogled bi joj pao na gladna, crna i bleda lica. Još malo pa će Sjuelin i Karin
osećati onu nezasitu glad tifusnih rekonvalescenata, a mali Veid već ionako jednoliko
jauče: » Veid ne može slatki klompil. Veid gaadan!«
A i drugi su takođe gunđali:
— Gospojca Skahlet, ako ja ne dobije nešto za jedem ja ne može doji niti jedan
bebica.
— Gospojica Skahlet, ako ja ne dobije nešto više u moje stomak ja ne može čepa
dhva.
— Sluša, jagni, ja hoći nešto dobro jedi.
— Je li, kćeri, zar baš moramo da jedemo samo slatki krompir?
Samo se Melani nije žalila, Melani čije je lice izgledalo sve mršavije i sve bleđe,
koja je podrhtavala od bola čak i u snu.
— Ja nisam gladna, Skarlet. Daj Dilsi moj deo mleka. Njoj je potrebno da doji
bebe. Ko je bolestan nije nikad gladan.
A baš je ta njena blaga trpeljivost dražila Skarlet više nego kukanje svih ostalih.
Ona je mogla da ućutka sve njih nekim gorkim zajedanjem, pa je to i radila, ali je
bila nemoćna pred Melaninom nesebičnošću, nemoćna i besna. A sad su se Džerald,
Veid i crnci držali uz Melani, jer je ona i pored sve slabosti bila puna dobrote i
sažaljenja, a Skarlet tih dana nije imala ni jednog ni drugog.
Naročito Veid nije izlazio iz Melanine sobe. Kod njega nešto nije bilo u redu, ali
Skarlet nije imala vremena da ispita šta je to. Ona je primila za gotovo kad joj je
Mami rekla da dečko ima gliste, pa ga je kljukala nekom mešavinom od suvih trava i
kore kojom je Elen obično lečila od glista male crnce. Ali je dete od toga leka
izgiedalo samo još bleđe. Tih dana je Skarlet retko mislila o Veidu kao o ljudskom
biću. On je za nju predstavljao jednu brigu više, jedna usta više koja treba hraniti.
Jednom kad ove nevolje prođu ona će se zabavljati s njim, pričaće mu priče i
pokazivače mu slova, ali sad nije za to imala ni vremena ni volje. A zato što joj se on
uvek pleo među noge kad je bila umorna i puna briga ona se oštro obrecala na njega.
Bilo joj je neprijatno što je njeno brecanje unosilo u njegove okrugle oči tako
užasan strah, jer je izgledao nekako glup kad bi se poplašio. Ona nije mogla da pojmi
da taj mali dečko živi u neprestanom strahu, nesvatljivom za odrasle ljude. Strah je
neprestano živeo sa Veidom, strah od koga mu je duša drhtala i koji je činio da se
noću budi s vriskom. Svaki iznenadni šum ili oštra reč naterali bi ga da drhti, jer su u
njegovoj duši šumovi i grube reči bili nerazdvojni od Jenkija, a on se više bojao
Jenkija nego Prisinih aveti.
Dok nije čuo prvu grmljavinu topova on je znao samo za blažen, tih i miran život.
Čak iako mu je majka poklanjala malo pažnje, on je znao samo za maženje i
ljubazne reči sve do one noći kad se trgao iz sna da vidi zažareno nebo i vazduh pun
zaglušnog treštanja eksplozija. U toku te noći i dana koji je za njim nastupio majka ga
je udarila prvi put u životu i čuo je njen glas pun ljutine i grubih reči. Život u udobnoj
kući od opeka u Breskvinoj ulici, jedini život za koji je on znao, beše iščezao i on nije
nikako mogao da dođe k sebi zbog tog gubitka. Od svega onog bežanja iz Atlante on je
shvatio samo da Jenki jure za njim, pa je i sad živeo u neprestanom strahu da će ga
Jenki uhvatiti i iseći na komade. Kad god bi Skarlet podviknula na njega on bi sav
pretrnuo od straha, a njegovo neodređeno detinje pamćenje bi mu iznelo pred oči
sve grozote one noći kad je ona to učinila prvi put. Sad su već u njegovoj svesti Jenki
i ljutiti glas bili tesno vezani pa se plašio i svoje majke.
Skarlet nije mogla da ne opazi kako dete počinje da je izbegava, i u retkim
trenucima kad bi joj njeni beskrajni poslovi dali vremena da misli o tome to joj je
bilo vrlo neprijatno. To je bilo još gore nego kad joj se neprestano pleo među noge,
pa je vređalo i to što mu je Melanin krevet bio utočište gde se mirno igrao igara koje
mu je Melani predlagala, ili slušao priče koje mu je ona pričala. Veid je obožavao
svoju » tetiću« koja ima blag glas, koja se uvek smeši i nikad ne viče: » Ćuti, Veide!
Boli me glava od tvoje vike!« ili: » Za ime boga, Veide, ne vrti se više!«
Skarlet nije imala ni vremena ni volje da ga mazi, ali je postajala ljubomorna kad
bi videla da to radi Melani. Kad ga jednog dana zateče kako dubi na glavi na
Melaninom krevetu i vide ga kako se sruši na nju, ona ga ošamari.
— Zar ne znaš ništa pametnije nego da tako bubneš na tetu kad leži bolesna.
Hajde, odmah idi u baštu, igraj se tamo, i da se nisi više vratio ovamo!
Ali Melani pruži ruku i privuče sebi rasplakano dete.
— No, no, ćuti, Veide. Ti nisi hteo da me udariš, je li da nisi? On meni ne smeta,
Skarlet. Pusti ga neka ostane kod mene. Dopusti da se ja staram o njemu. To je
jedino što ja mogu da radim dok mi ne bude bolje, a ti ionako imaš pune ruke posla
da bi se mogla još i o njemu brinuti.
— Ne budi luda, Meli — reče Skarlet odsečno. — Ti se ne oporavljaš onako brzo
kako bi trebalo, a neće ti nimalo pomoći ako te Veid udara u trbuh. Slušaj, Veide, ako
te samo još jednom vidim na tetinom krevetu prebiću te. A sad prestani da šmrkćeš.
Uvek samo šmrkćeš. Potrudi se da budeš mali čovek.
Veid jecajući pobeže da se sakrije ispod kuće. Melani se ugrize za usnu, a Mami
koja je stajala u holu i videla sve što se desilo namršti se i bučno huknu. Ali tih dana
niko nije ništa odgovarao Skarleti. Svi su se bojali njenog oštrog jezika i strepeli od
nove ličnosti koja je oživela u njenom telu.
Sad je Skarlet neograničeno vladala na Tari, pa su i u njoj kao i u drugim ljudima
koji iznenada dođu do vlasti izbili na površinu svi tiranski nagoni. Ne što bi bila rđava
po duši, nego više zbog toga što je bila poplašena i nesigurna u samu sebe te je bila
gruba od straha da drugi ne oseti njenu nemoć i ne odreknu joj poslušnost. A osim
toga pomalo je i uživala da viče na druge kad zna da je se oni plaše.
Ona nije bila slepa pred činjenicom da se njena ličnost menja. Ponekad, kad bi
njeno suviše odsečno zapovedanje izazvalo Porka da napući donju usnu, ili Mami da
mumla: » Neko stvor mnogo visoko diže nos« , ona se i sama čudila kud se delo njeno
lepo ponašanje. Sva uljudnost i blagost koje je Elen nastojala da joj ulije behu opale
s nje isto onako brzo kao što lišće opada s drveća na prvi hladan dah jesenjeg vetra.
Elen joj je nekada svaki čas ponavljala: » Budi čvrsta ali blaga prema
potčinjenima, naročito prema crncima". Ali kad bi bila blaga crnci bi celog dana
sedeli u kuhinji i beskrajno pričali o starim dobrim vremenima kada se od kućnog
crnca nije tražilo da radi poslove poljskih crnaca. » Voli i čuvaj svoje sestre. Budi
dobra prema slabima — govorila je Elen. — Pokaži nežnosti prema onima koji su
ucveljeni i u nevolji« .
A ona prosto nije mogla da voli svoje sestre. One su bile mrtav teret na njenim
plećima. A što se tiče čuvanja, zar ih ona ne kupa, zar ih ne češlja i ne hrani, čak i po
cenu dugog pešačenja da dođe do nešto povrća? Zar ne zna da muze kravu, iako joj
srce uvek siđe u pete kad ta grozna životinja stane mahati rogovima prema njoj? Što
se pak tiče ljubaznosti to je samo traćenje vremena uludo. Kad bi bila preterano
ljubazna prema njima one bi, verovatno, ostale još duže u postelji, a njoj je bilo
stalo da ih što pre vidi na nogama te da joj četiri nove ruke priteknu u pomoć.
One su se sporo oporavljale i ležale na postelji izmršavele i slabe. Dok su ležale u
nesvesti svet se bio iz osnova promenio. Jenki su bili došli, crnci odbegli, a majka
umrla: To su bila tri neverovatna događaja i one to nisu nikako mogle da uliju sebi u
glavu. Ponekad im se činilo da mora biti da su još u bunilu i da se te stvari nisu uopšte
dogodile. Na svaki način Skarlet se toliko promenila da ne može biti da je to ona
prava. Kad bi se ona nadnosila preko donjeg dela njihovog kreveta i ukratko im
izlagala šta očekuje od njih da rade kad se oporave, one su gledale u nju kao da je
neki pakosni đavo. Njima nije išlo u glavu da više nemaju stotinu crnaca da
svršavaju poslove. One nisu mogle da shvate da jedna dama iz porodice O'Hara
mora da radi rukama.
— Ali, sestrice — reče Karin lica potamnelog od zaprepašćenja. — Ja ne mogu
da cepkam drva za potpalu! To bi mi upropastilo ruke!
— Pogledaj moje! — reče Skarlet s osmehom koji je ulivao strah i pruži prema
njoj svoje ruke pune žuljeva i ožiljaka.
— Ti si grozna što tako govoriš sestri! — viknu Sjueiin. — Ja mislim da ti lažeš i da
hoćeš da nas plašiš. Da je mama tu ti ne bi tako govorila. Da cepka drva za potpalu,
nije nego još nešto!
I Sjuelin pogleda sa slabačkom, ljutitom mržnjom svoju stariju sestru, duboko
uverena da Skarlet sve to govori samo da ih ljuti. Ona zamalo nije umrla, izgubila je
majku, oseća se usamljena i poplašena i želi da je neko mazi i da se brine za nju.
Mesto toga Skarlet svakoga dana gleda u njih preko donjeg dela kreveta da li su se
oporavile i to s nekim odvratnim, novim sjajem u svojim kosim zelenim očima,
zatim govori o nameštanju postelja, o pripravljanju hrane, nošenju vedra s vodom i
o cepkanju drva za potpalu. A izgleda kao da uživa da govori tako grozne stvari.
A Skarlet je stvarno uživala u tome. Vikala je na crnce i vređala osećanja svojih
sestara, i to ne samo zato što je bila suviše umorna, preopterećena i zabrinuta, nego i
zato što joj je to pomagalo da zaboravi na svoju ogorčenost što je sve ono što joj je
majka govorila o životu ispalo sasvim drukčije.
Ništa od svega onoga čemu je njena majka učila svoje kćeri nije imalo neke
vrednosti i Skarlet se u duši osećala ljuta i zbunjena. Njoj nije padalo na um da Elen
nije mogla da predviđa rušenje civilizacije u kojoj je ona vaspitavala svoje kćeri,
nije mogla da računa sa propadanjem onoga mesta u društvu za koje ih je ona tako
divno spremala. Nije joj padalo na um da je Elen imala pred očima dugi niz godina
mira — sve nalik na tihe godine njenog sopstvenog života — kad je učila da bude
blaga i ljupka, časna i dobra, skromna i istinoljubiva. Život je dobar prema ženama
kad dobro nauče te lekcije, govorila je Elen.
S očajanjem u duši Skarlet je mislila: » Ne, ne, baš ništa od svega onoga čemu
me je ona učila danas mi nimalo ne pomaže. Šta će mi sada ljubaznost? Kakvu
vrednost ima sad blagost? Bolje bi bilo da sam naučila da orem ili da berem pamuk
kao neka crnkinja. O, majko, kako si grešila!«
I nije uspevala da pomisli da je Elenin sređeni život iščezao, a umesto njega
došao surov svet, svet u kome se promenilo svako merilo i svaka vrednost. Ona je
samo videla — ili joj se bar činilo da vidi — da se njena majka varala, pa se brzo
menjala da se prilagodi tom novom svetu za koji ona nije bila spremna.
Samo se njeno osećanje prema Tari ne beše izmenilo. Nikad se ona nije vraćala
umorna preko polja i gledala široku i onisku kuću a da joj se srce ne nadme od silne
ljubavi i radosti što se vraća svome domu. Nikad ne bi s prozora bacila pogled na
zelene pašnjake i crvene njive, na visoku i gustu šumu u baruštinama a da se sva na
ispuni osećanjima lepote. Njena ljubav prema tome kraju blago zatalasanih
brežuljaka i svetlocrvene kore, prema toj lepoj zemlji boje krvi, granata, prašine od
cigle, toj rušenoj zemlji iz koje tako čudesno buja zeleno grmlje okićeno belim
loptama — ta ljubav bila je deo nje same, deo koji se nije menjao ni onda kad se
sve drugo menjalo. Nigde na svetu nema zemlje kao što je ova.
Kad je gledala na Taru ona je u izvesnoj meri shvatila zbog čega se vode ratovi.
Ret nije imao pravo kad je govorio da ljudi vode ratove zbog novca. Ne, oni ratuju
zbog tih zatalasanih jutara zemlje meko izbrazdanih plugom, zbog zelenih pašnjaka i
kratko pokošene trave, zbog laganih žutih reka i belih kuća koje leže u hladu
magnolija. To je jedino za što se vredi boriti, ta crvena zemlja koja je njihova i koja
će pripadati njihovim sinovima, ta crvena zemlja koja će rađati pamuk za njihove
sinove i sinove njihovih sinova.
Ta ugažena jutra zemlje na Tari behu sve što joj ja ostalo, sad kad nema više
majke i Ašlija, kad je Džerald podetinjio od potresa, i kad novac, crnci, bezbednost i
položaj behu iščezli preko noći. Ona se sećala kao s nekog drugog sveta jednog
razgovora sa svojim ocem kad je ovaj govorio o zemlji, pa se onda čudila kako je
mogla biti tako mlada i takva neznalica da ne shvati šta je on hteo da kaže kad je
govorio da je zemlja jedina stvar na svetu za koju se vredi boriti.
» Jer to je jedino što na svetu traje... i za svakoga ko ima makar i jednu kap irske
krvi u sebi zemlja na kojoj živi je kao majka... To je jedina stvar za koju vredi raditi,
boriti se i umreti.«
Da, za Taru se vredi boriti, i ona je primala tu borbu jednostavno i bez ikakvog
pitanja. Niko joj neće moći oteti Taru. Niko neće nju i njene odgurnuti da žive od
milosti svoje rodbine. Ona će održati Taru makar morala slomiti kičmu svakog živog
bića na njoj.
XXVI
Prošlo je već dve nedelje otkako se Skarlet vratila iz Atlante kad joj se najveći plik
na nozi poče gnojiti i nateče toliko da više nije mogla da navuče cipelu na nogu, nego
je morala samo da skakuće na peti. Obuzelo bi je očajanje kad god bi pogledala
ranjav prst na nozi. Šta bi bilo kad bi joj se meso počelo raspadati kao na ranama
onih vojnika u bolnici? Makar kako život bio gorak i težak ona ipak nije želela da ga
napusti. A ko bi se starao o Tari kad bi ona umrla?
Ispočetka, odmah po povratku kući, ona se nadala da će u Džeraldu oživeti njegov
stari duh i da će on preuzeti zapovedništvo. Sad je pak znala da će sva plantaža i briga
za sve živo na njoj pasti na nju pa htela ona to ili ne, jer je Džerald još sedeo mirno
kao čovek koji sanja, tako strašno odsutan sa Tare, tako blag. Na njene molbe za neki
savet samo bi odgovorio: » Učini što ti se čini da je najbolje, kćeri« ,
Ili nešto još gore: » Posavetuj se sa majkom, mačkice« .
Nikada više neće on biti drukčiji i Skarlet je sad shvatiia istinu i shvatila je bez
uzbuđenja da će Džerald dogod bude živ očekivati Elenu i osluškivati da je čuje. On
se neprestano nalazio u nekoj polutamnoj nepoznatoj zemlji gde vreme stoji
nepomično, a Elen se uvek nalazi u susednoj sobi. Kad je ona umrla on je izgubio
glavni oslonac svoga života, a s njom je iščezlo i njegovo razmetljivo
samopouzdanje, njegova drskost i nemirna životna snaga. Elen je bila publika pred
kojom je Džerald O'Hara igrao svoju bučnu dramu. Sad se zavesa bila zanavek
spustila, svetiljke pred binom ugasile, a publika odjednom iščezla, dok je zapanjeni
stari glumac ostao na pustoj pozornici i čekao da mu se dobaci dalja reč ili aplauz.
Toga jutra kuća beše tiha, jer svi osim Skarlet, Veida i tri bolesne devojke behu
otišli da love krmaču po baruštini. Čak se i Džerald bio unekoliko probudio i oteturao
držeći se jednom rukom za Porka, a u drugoj noseći kolut užeta. Karin i Sjuelin behu
zaspale od plača, što su radile bar dvaput dnevno pri pomisli na Elen, te su im se suze
žalosti i slabosti kotrljale niz upale obraze. Melani, koja je toga dana prvi put sedela
poduprta jastucima, bila je pokrivena jednim iskrpljenim čaršavom između dve
bebe, jedne s mekanom zlaćanom kosicom na jednoj ruci, i crnom kovrdžastom
glavicom Dilsinog deteta na drugoj ruci. Veid je sedeo pri dnu kreveta i slušao priču
o vilama.
Skarleti je ta tišina na Tari bila nepodnošljiva jer je isuviše živo podsećala na
mrtvu mirnoću opustošenog kraja kroz koji je prolazila onog dugog dana kad se
vraćala kući iz Atlante. Krava i tele nisu dali glasa od sebe već nekoliko sati. Nije bilo
ptičica da cvrkuću ispred prozora, a toga dana nije pevala čak ni bučna porodica
ptice rugalice koja već toliko pokolenja živi među krutim šuštavim lišćem magnolije.
Privukla je jednu nisku stoličicu uz sam otvor prozora svoje spavaće sobe pa je
gledala na prednju aleju, na travnjak i prazni pašnjak preko puta i sedela naslonjene
brade na ruke. Na podu kraj nje stajalo je vedro s vodom i ona bi svakog časa
zamočila svoju bolesnu nogu grčeći lice od bola.
Sva besna od nestrpljenja ona jače pritisnu bradom ruke na prozoru. Taj prst je
morao da se zagnoji baš onda kad joj je najpotrebnija sva snaga. One lude neće
nikad moći da uhvate tu krmaču. Bila im je potrebna puna nedelja da pohvataju
prasad jedno po jedno, a krmača je još na slobodi i posle pune dve nedelje. Skarlet
je znala da kad bi samo bila u baruštini s njima ona bi zadigla skutove haljine do
kolena pa bi uzela uže i uhvatila lasom krmaču za tren oka.
Ali kad se ta krmača uhvati — ako se uhvati — šta će biti kad se ona i prasad
pojedu? Život će teći i dalje kao i apetiti. Zima ide a neće biti hrane, čak ni onog
skupljanja povrća po susednim baštama. Moraju naći suvog graška, sorguma{16},
brašna, pirinča i... i... još toliko drugih stvari. Semena za žito i pamuk za iduće
proleće, a i nešto novog odela. Gde će sve to da nađe i kako da plati?
Pregledala je krišom sve Džeraldove džepove i sanduče gde drži novac pa je
našla samo svežnjeve obveznica Konfederacije i tri hiljade dolara u novčanicama
Konfederacije. To je taman toliko da se kupi jedan dobar obed za sve njih. —
pomisli ona ogorčeno u sebi — sad sad novac Konfederacije ne vredi skoro ništa. Ali
i kad bi imala novaca, i kad bi mogla da nađe da kupi hranu, kako bi je dovukla do
Tare? Zašto je bog dopustio da crkne onaj stari konj? Čak bi i ona bedna raga koju je
Ret bio ukrao mnogo značila za njih. Ah, one krasne mazge koje su se ritale po
pašnjaku onamo preko puta, pa oni divni konji za prezanje u kola, njena mala kobila,
dva ponija za njene sestre, pa Džeraldov pastuv koji je prosto leteo i raznosio
travnjak kopitama!... Ah, da joj je samo jedno od njih, makar i najćudljivija mazga!
Ali ne mari ništa: kad joj se noga zaleči ona će otići pešice do Džonsboroa. To će
biti najduže pešačenje u njenom životu, ali će ona otići. Čak i ako su Jenki potpuno
spalili varoš, svakako će naći nekoga u okolini ko će moći da joj kaže gde će dobiti
hrane. Pred očima joj se ukaza Veidovo omršavelo lice. On je neprestano ponavljao
da ne voli slatke krompire, voleo bi pileći batak, pirinač, sok od pečenja.
Sjajno sunce koje je obasjavalo prednje dvorište odjednom potamne, a suze joj
zamutiše sliku drveća. Skarlet spusti glavu na mišice i stade se boriti da ne zaplače.
Ništa joj sad ne vredi plakati. Plakanje pomaže samo onda kad je pored vas neki
čovek od koga hoćete da izmamite neku uslugu. Dok je sedela tako zgrčena i čvrsto
stiskala oči da zadrži suze iznenada je trže topot konjskih kopita. Ali ona ne diže glavu.
Za poslednje dve nedelje često je uobražavala da čuje taj topot danju i noću, baš
kao što joj se činilo da čuje i kako šušte Elenine haljine. Srce joj zalupa jače kao i
uvek u takvim prilikama, dok ne reče sama sebi strogo: » Nemoj biti luda!«
Ali topot kopita postade sporiji i na njeno veliko čudo sasvim prirodno pređe iz
kasa u hod te se ču odmereno škripanje po šljunku u aleji. To je nekakav konj ...
Tarltonovi, Fontenovi? Ona brzo baci pogled. Bio je to nekakav Jenki konjanik!
Ona i bez razmišljanja pobeže iza zavese i stade zabrinuto da viri prema njemu
kroz tanke nabore tkanine, toliko zaprepašćena da joj dah beše zastao u grudima.
On je sedeo pognut u sedlu, glomazan čovek gruba izgleda s neurednom crnom
bradom prosutom preko otkopčanog plavog koporana. Sitne blizu primaknute oči koje
su žmirkale na bleštavom suncu razgledale su mirno kuću ispod štita plave kape. Dok
je on lagano sjahao i prebacio uzde preko direka za vezivanje konja, Skarleti se brzo
povrati dah kao posle naglog udara u trbuh. Jenki, neki Jenki s dugim revolverom o
kuku! A ona sama u kući sa tri bolesne žene i bebama!
Dok je on lagano prilazio kući uz aleju, s rukom na revolveru i okruglim sitnim
očima budno uperenim čas levo čas desno, njoj beše u glavi čitav kaleidoskop
zamršenih slika iz priča koje je tetka Piti šaputala o napadima na nezaštićene žene, o
klanju, o paljenju kuća nad glavama smrtno bolesnih žena, o naticanju dece na
bajonet zato što vrište, o svim neiskazanim grozotama što su bile vezane za ime
» Jenki« .
Onako u prvom strahu ona najpre pomisli da se sakrije u jednu sobicu pa da se
zavuče pod krevet, a zatim da pojuri niz stepenice i da vrišteći pobegne prema
baruštini, da učini makar šta samo da umakne od njega. Zatim ču njegove oprezne
korake preko prednjih stepenica, pa lagano prikradanje dok je ulazio u hol, i sad je
znala da joj je presečena odstupnica. Sva sleđena od straha tako da se nije mogla
pomaći, čula ga je kako ide iz sobe u sobu na donjem spratu dok su mu koraci
postajali sve zvonkiji i smeliji pošto nije naišao ni na koga. Sad je u trpezariji, još koji
časak pa će preći i u kuhinju.
Pri pomisli na kuhinju Skarlet odjednom sva planu besom, nešto je probode kroz
srce kao oštar nož, a pred tim neodoljivim besom nestade svakog straha. Kuhinja! Pa
tamo su na otvorenom ognjištu dva lonca, jedan pun jabuka koje se kuvaju a drugi s
pomešanim povrćem koje je ona s teškom mukom donela iz bašte kod Dvanaest
Hrastova i od Mekintoševih, ručak koji mora da bude dovoljan za devet gladnih osoba
a jedva bi bio za dvoje. Skarlet je stalno suzbijala svoju glad i čekala da se drugi
vrate, a misao da im taj Jenki može pojesti bedni ručak natera je da sva uzdrhti od
ljutine.
Neka idu do vraga svi do jednoga! Pali su kao skakavci na Taru i ostavili je da
lagano skapava od gladi, pa sad ponovo dolaze da pokradu i ove jadne ostatke. Prazni
želudac joj se grčevito stezao u utrobi. Živoga mi boga, taj Jenki neće više nikom
ništa ukrasti!
Ona skide i drugu iznošenu cipelu pa tapkajući bosim nogama brzo priđe pisaćem
stolu i ne osećajući svoj otečeni prst na nozi. Otvori bez šuma gornju fijoku i zgrabi
teški pištolj koji beše donela iz Atlante, oružje koje je Čarls nosio ali nije iz njega
nijednom opalio. Zatim stade preturati po kožnoj torbi koja je visila na zidu, izvadi iz
nje jedan metak i stavi ga gde treba rukom koja nije drhtala. Zatim brzo i tiho istrča
u gornji hol, pa niz stepenice, Podržavajući se jednom rukom za ogradu a drugom
držeći pištolj čvrsto uza se među naborima suknje.
— Ko je tu? — viknu jedan glas kroz nos i ona zastade nasred stepenica a krv joj
stade bubnjati u ušima tako jako da ga je jedva čula. — Stoj, ili pucam! — vikao je
onaj glas.
On je stajao na vratima trpezarije zgrčen u stavu napregnutog iščekivanja, držeći
u jednoj ruci revolver a u drugoj malu kutiju za ručni rad od ružinog drveta s
uglavljenim zlatnim naprstkom, makazicama s drškom od zlata i zlatnim jastučetom
za igle. Skarleti se od straha odsekoše noge ispod kolena, ali joj lice usplamte od besa.
Elenina kutija za rad u njegovim rukama! Došlo joj je da vikne: » Ostavi to! Ostavi
to, ti gade...« Ali ne mogaše da prevali ni reči preko jezika. Mogla je samo da
ukočeno gleda preko ograde u njega i da vidi kako izraz na njegovom licu prelazi iz
grube napregnutosti u nekakav osmeh poluprezriv, a poluumiljat.
— A, dakle, ima nekoga u kući — reče on i spusti svoj revolver natrag u futrolu pa
pođe preko hola dok ne dođe tačno ispod nje. — Sasvim sami, mlada damice?
Ona munjevitom brzinom pruži svoj pištolj preko ograde pravo prema
iznenađenom bradatom licu. Pre nego što je on stigao da se maši za pojas ona
povuče za oroz. Pištolj se trže unazad i natera je da padne, tresak pucnja joj zagluši
uši, a opori dim je ujede za nozdrve. Čovek se stropošta unazad na pod i pade s
treskom, tako da se sav nameštaj zadrma. Kutija mu ispade iz ruke a stvari iz nje se
prosuše oko njega. Skarlet strča niz stepenice i nadnese se nad njega, gledajući u ono
što još beše ostalo od lica iznad brade, u krvavu šupljinu gde je bio nos i staklene oči
opaljene barutom. I dok je ona tako gledala dva mlaza krvi stadoše mileti po
drvenom podu, jedan s lica a drugi iz potiljka.
Da, mrtav je! Nema sumnje! Ubila je čoveka! Dim se lagano peo u kolutovima
prema tavanici, a crveni mlazevi postajahu širi kraj njenih nogu. Stajala je tu neko
vreme, ni sama ne bi znala da kaže koliko, a u mirnoj, vreloj tišini letnjeg
prepodneva svaki i najslabiji šum i miris činilo joj se uvećan: brzo lupanje njenog
srca koje je tuklo kao doboš, tiho, oštro šuštanje lišća magnolije, daleki žalosni pisak
neke barske ptice i opojni miris cveća ispod prozora.
Dakle, ubila je čoveka, ona koja se dobro čuvala da u lovu ne vidi ubijanje zveri,
koja čak nije mogla da podnese ciku krmače kad je kolju, ni pisak zeca uhvaćenog u
kljuse. Ubistvo! — pomisli ona tupo. Izvršila sam ubistvo! Šta li se to zbiva sa mnom?
Pogled joj pade na dlakavu i široku ruku na podu, blizu kutije za rad i odjednom joj
se povrati sva životna snaga i ispuni je nekom mirnom i neobuzdanom radošću i
divljinom kao u tigrice. Bila je u stanju da mu zabije petu u ranu koja je zjapila onde
gde mu je bio nos i da se naslađuje kad oseti njegovu toplu krv na svojoj bosoj nozi.
Zadala je prvi udar da osveti Taru ... da osveti Elen!
U gornjem holu se čuše žurni i nesigurni koraci, mala počivka pa onda opet koraci
nogu koje se vuku uz neko metalno zveckanje. Skarlet, kojoj ss ponovo vrati svest za
vreme i stvarnost, pogleda naviše i vide Melani na vrhu stepenica samo u pocepanoj
košulji koja joj je služila kao spavaćica, dok je u slaboj ruci držala tešku Čarlsovu
sablju. Melani obuhvati pogledom prizor u celosti: i opruženi leš u prljavom odelu
usred crvene bare, i kutiju za ručni rad pored njega, i uzbuđenu Skarlet, bosu, bledu,
kako još steže u ruci dugi pištolj.
Njene oči se u toj mrtvoj tišini susretoše sa Skarletinim. Na njenom obično
blagom licu video se izraz ozbiljnog ponosa, odobravanja i neobuzdane radosti u
osmehu i sve to potpuno odgovaraše vatrenoj uzrujanosti u Skarletinim grudima.
— Kako? ... Šta? ... Pa ona je baš kao i ja! Ona shvata kako se ja osećam —
pomisli Skarlet u tom beskonačnom trenutku. — Ona bi učinila ovo isto!
I ona oduševljeno pogleda gore u slabačku priliku koja se jedva držala na nogama
i prema kojoj nije nikad osećala ništa drugo osim odvratnost i preziranje. A sad,
potiskujući mržnju prema Ašlijevoj ženi u njoj se javi osećanje divljenja i
drugarstva. I ona munjevitom jasnošću nepomućenom nikakvim niskim osećanjem
shvati da se ispod blagog glasa i golubijeg pogleda u Melani krije sjajna i oštra sablja
od prekaljenog čelika, oseti da u njenoj mirnoj krvi postoje bojne zastave i zvuci
bojne trube.
— Skarlet! Skarlet! — zvale su piskavim poplašenim glasovima Sjuelin i Karin
kroz zatvorena vrata, dok je Veid drečao iz sveg glasa: » Tetiće! Tetiće!« Melani
brzo stavi prst na usta, pa spustivši sablju na vrh stepenica prođe s mukom kroz gornji
hol i otvori vrata na bolesničkoj sobi.
— Ne plašite se, mile moje! — čuo se njen glas pun šaljive veselosti. — Vaša
starija sestra se mučila da skine rđu s Čarlsovog pištolja pa je okinuo i mnogo je
uplašio... A ti, Veide Hamiltone, ćuti, tvoja mama je pucala iz tatinog pištolja. Kad
porasteš daće i tebi da pucaš.
— Ala drsko laže! — pomisli Skarlet puna divljenja. — Ja ne bih mogla da
smislim nešto tako na brzu ruku. Ali zašto da lažemo? One moraju saznati da sam ja
to učinila.
Baci ponovo pogled na mrtvo telo na podu, pa kako joj ljutina i strah behu iščezli
nju obuze užas i kolena joj stadoše klecati pred onim što je učinila. Melani se beše
opet dovukla do vrha stepenica i gledaše naniže držeći se za ogradu i stežući donju
usnu zubima.
— Idi u krevet, ludice, propašćeš! — doviknu joj Skarlet, ali poluodevena Melani
stade samo mirno silaziti u donji hol.
— Skarlet — šapnu ona — moramo ga nekako ukloniti odavde i sahraniti. Možda
nije bio sam, pa ako ga nađu ovde... — I ona se nasloni na Skarletinu ruku.
— Mora biti da je sam — reče Skarlet. — Nisam videla nikog više s gornjeg
prozora. Sigurno je vojni begunac.
— Pa i ako je begunac niko ne sme ništa da zna o tome. Crnci bi se mogli
izbrbljati pa bi Jenki došli i uhvatili te. Nego, slušaj, mi ga moramo sakriti pre nego
što se oni naši vrate iz baruština.
Pošto joj je Melanin glas pokrenuo mozak na rad, Skartet stade i sama naporno
misliti.
— Mogla bih ga zakopati u dnu bašte ispod hladnjaka, zemlja je meka onde gde je
Pork iskopao bure sa viskijem. Ali kako da ga odnesem do hladnjaka?
— Dohvatićemo svaka za po jednu nogu pa ćemo ga odvući — reče Melani
pouzdanim glasom.
Skarlet i preko volje oseti još veće divljenje prema Melani.
— Ti ne bi mogla da povučeš ni crknutu mačku — reče ona grubo. — Ti moraš
natrag u krevet. Upropastićeš se. Da se nisi usudila da mi pomažeš, jer ću inače ja
tebe odneti gore.
Melanino bledo lice se razvuče u blag osmeh razumevanja. — Ti si zlatna, Skarlet
— reče i lako dodirnu usnama Skarletin obraz. I pre nego što se Skarlet povratila od
iznenađenja Melani nastavi: — Ako ga ti možeš izvući, ja ću da očistim ... sve ovo,
pre nego što se naši vrate kući. I još nešto.
Skarlet...
— Šta?
— Misliš li ti da bi bilo nečasno pregledati njegov ranac? Možda ima u njemu
nešto za jelo.
— Ne mislim — reče Skarlet kojoj beše neprijatno što se i sama nije setila toga.
— Ti uzmi ranac a ja ću mu pretresti džepove.
Sagnuvši se s gađenjem nad mrtvim čovekom ona otkopča i ostala dugmeta
njegovog koporana i stade mu brižljivo pregledati džepove.
— Milostivi bože! — šapnu ona izvlačeći nabrekli novčanik uvijen u neku krpu. —
Melani... Meli, čini mi se da je pun novaca!
Melani ne reče ništa nego samo naglo sede na pod i zavali se unazad da se nasloni
na zid.
— Pregledaj ti — reče ona drhtavim glasom — meni je malo zlo.
Skarlet trže krpu i drhtećim rukama otvori kožne pregrade novčanika.
— Gledaj, Meli!... Pogledaj samo!
Melani pogleda i oči joj se raširiše od čuda. Unutra je bila hrpa banknota: zelenih
novčanica Sjedinjenih Država pomešanih s novcem Konfederacije, a među njima
se sijao jedan zlatnik od deset dolara i dva zlatnika od pet dolara.
— Nemoj sad da ih brojiš — reče Melani kad Skarlet poče da prelistava
novčanice. — Nemamo sad vremena ...
— Da li ti shvataš, Melani, da ovaj novac znači da ćemo imati šta da jedemo?
— Da, da, mila. Znam, samo nemamo sad vremena. Pregledaj mu druge
džepove a ja ću ranac.
Skarlet nije volela da ispusti iz ruke novčanik. Pred očima su joj sijali sjajni vidici:
novac od vrednosti. Jenkijev konj, pa hrana! Ipak ima boga i on se stara, iako
ponekad nalazi neobične načine za to staranje. Čučala je zamišljeno i gledala u
novčanik smešeći se. Hrana! Melani joj ga istrže iz ruke.
— Požuri! — reče joj ona.
U džepovima od čakšira ne nađe ništa osim jednog komada sveće, britve, paketa
duvana za žvakanje i kratke uzice. Melani izvadi iz ranca jedan paket kafe koji stade
mirisati kao da je najzanosniji miris, zatim nešto dvopeka i jako promenjena u licu,
izvuče iz ranca minijaturnu sllku neke devojčice u zlatnom ramu ukrašenom sitnim
biserom, jedan broš od granata, dve široke zlatne grivne s tankim zlatnim lančićima
koji su visili sa njih, zlatan naprstak, malu srebrnu čašu za dete, zlatne makazice za
vez, prsten soliter s jednim krupnim brilijantom i par minđuša s kojih su visili
brilijanti u obliku kruške, tako da su i neiskusne oči mogle videti da u svakom ima više
od jednog karata.
— Nekakav pljačkaš! — šapnu Skarlet. — I ovamo je došao u nadi da još nešto
opljačka ...
— Milo mi je što si ga ubila — reče Melani a blage oči joj postadoše grube —
samo požuri, mila, da ga izvučeš odavde.
Skarlet pristupi poslu, dohvati leš za čizme i povuče. Ali je bio strašno težak a ona
se odjednom osećala slaba! Šta će biti ako ne bude u stanju da ga pomakne?
Okrenuvši se leđima prema lešu ona proturi po jednu čizmu ispod svakog pazuha i
poteže napred iz sve snage. On se pomače, a ona je ponovo povukla. Njena bolesna
noga na koju je u svojoj uzrujanosti zaboravila sad je strašno zabole i natera da
zaškripi zubima i da težinu tela prenese na petu. Stade ga vući dalje niz hol naprežući
svu snagu i kupajući se u znoju, dok je za njom ostajao po podu crven trag.
— Ako krv bude tekla preko dvorišta nećemo je moći sakriti — reče ona jedva
dišući. — Daj mi tu tvoju košulju, Meli, da mu je omotam oko glave.
Melanino lice se obli rumenilom.
— Nemoj biti luda! Ja te neću gledati! — reče Skarlet. — Da ja imam na sebi
suknju ili što drugo uzela bih to.
Melani čučnu pored zida, pa pošto svuče preko glave pocepani komad donjeg
rublja dobaci ga ćutke Skarleti krijući se što je bolje mogla svojim rukama.
— Bogu hvala što ja nisam stidljiva — pomisli Skarlet, više osećajući nego
gledajući Melaninu zbunjenost, dok je omotavala poderanom košuljom razmrskanu
glavu.
Zatim čitavim nizom kratkih trzaja odvuče leš kroz hol prema zadnjim vratima, pa
zastade da nadlanicom obriše znoj s čela. Osvrnu se i vide Melani, koja je čučala
kraj zida pritiskujući kolena uz gola prsa. Ala je luda ta Melani što se i u takvoj prilici
zanosi stidljivošću, mislila je Skarlet razdraženo. To je ono isto njeno prefinjeno
prenemaganje zbog koga je Skarlet uvek prezirala. Zatim se zastide toga. Na kraju
krajeva ta se ista Melani izvukla iz kreveta tako brzo posle porođaja i potrčala da joj
pomogne, noseći oružje koje je jedva mogla da digne. Za to je trebalo hrabrosti,
onakve hrabrosti kakvu Skarlet po svom sopstvenom priznanju nije osećala, one
prekaljene i nepokolebljive hrabrosti koju je Melani pokazala one strašne noći kad je
Atlanta pala, na putovanju za Taru. To je bila neka neshvatljiva, nerazmetljiva
hrabrost koju su imali svi Vilksovi, neka osobina koju Skarlet nije mogla da shvati ali
koju je i nehotice poštovala.
— Ti idi da legneš — dobaci joj ona preko ramena. Umrećeš ako ne odeš. Ja ću
ukloniti sve te tragove pošto ga zakopam.
— Ja ću to učiniti komadom krpe — šapnu Melani gledajući u baricu krvi s
izrazom gađenja na licu.
— Pa ubij se, baš me briga! Ako se ko od naših vrati kući pre nego što ja budem
gotova zadrži ga u kući i kaži da je konj došao sam odnekuda.
Melani je sedela i drhtala na jutarnjem suncu, pokrivala uši da ne čuje jeziv zvuk
lupkanja glave mrtvoga čoveka po stepenicama.
Niko nije pitao odakle je konj došao. Bilo je jasno da je zalutao od skorašnje bitke i
oni su se radovali što ga imaju. Jenki je ležao u plitkoj jami koju je Skarlet na brzu
ruku iskopala ispod brestovog hladnjaka. Direci obrasli puzavicama behu natruli, a te
noći ih Skarlet još i prestruga jednim velikim kuhinjskim nožem te se srušiše tako da
je cela ta zamršena zelena masa prekrivala svojom divljinom svezi grob. Skarlet
nikada nije rekla da se ti direci opet usprave, a ako je neko od crnaca i znao zašto on
to nije nikad rekao.
I nikakav se duh ne podiže iz tog plitkog groba da je uznemiri u dugim noćima kad
je ležala budna, toliko umorna da nije mogla da spava. Njeno pamćenje nije mučilo
nikakvo osećanje groze ni griže savesti. Čak se i čudila zašto ništa ne oseća, pošto je
znala da na mesec dana pre toga ne bi nikako mogla učiniti tako nešto. Da lepa i
mlada gospođa Hamilton, s rupicama na obrazima i zveckavim minđušama i
maznim, nežnim držanjem — napravi krvavu kašu od lica nekog čoveka pa ga posle
začeprka u jamu iskopanu na brzu ruku! Skarlet se sumorno smešila pri pomisli na
zaprepašćenje koje bi priča o takvoj stvari izazvala kod onih koji je poznaju.
— Neću više da mislim o tome — odluči ona. — To je svršena stvar, i ja bih bila
luda da ga nisam ubila. Sigurno sam se... na svaki način nešto sam se malo
promenila otkako sam se vratila, inače ne bih mogla to da učinim.
Ona nije o tome mislila svesno, ali je u podsvesti kad god bi pred njom stajao neki
neprijatan i težak posao izbijala na površinu misao koja joj je davala snagu: » Kad
sam ubila čoveka, mogu valjda uraditi i to.«
Bila se promenila i više nego što je znala, i onaj tvrdi oklop koji se počeo stvarati
oko njenog srca dok je ležala u bašti kraj kućica za crnce na Dvanaest Hrastova
postajao je postepeno sve deblji.
Sad kad je imala konja Skarlet je mogla da ode lično da vidi šta je bilo s njihovim
susedima. Otkako se vratila kući neprestano se očajno pitala po hiljadu puta na dan:
» Da li smo mi jedini ostali u Pokrajini? Jesu li svi izbegli u Makon?« Imajući stalno
pred očima sliku ruševina kuće kod Dvanaest Hrastova i kuće Mekintoševih, kao i
udžerice Sleterijevih, ona je skoro strepela da sazna istinu. Ali je bolje znati i
najcrnje, nego biti u neizvesnosti. I reši se da prvo odjaše do Fontenovih, ne zato što
su joj bili najbliži susedi, nego zato što će možda tamo biti stari dr Fonten. Melani je
bio potreban lekar. Ona se nije oporavljala onako kako bi trebalo da se oporavlja i
Skarlet je plašilo njeno bledilo i slabost.
I zato prvoga dana kad joj se noga beše toliko zalečila da je mogla da navuče
cipelu ona uzjaha konja ubijenog Jenkija. S jednom nogom u skraćenoj uzengiji a
drugom prebačenom oko jabuke sedla kao da jaše na ženskom sedlu ona se uputi
preko polja prema Mimozi, spremna da je nađe spaljenu.
Na svoje veliko iznenađenje i zadovoljstvo ugleda kuću od bledožutog gipsa kako
stoji među drvećem mimoza i izgleda kao što je uvek izgledala. Ispuni je nekazana
sreća, radost koja joj skoro natera suze u oči kad tri žene iz porodice Fonten iziđoše iz
kuće da je dočekaju poljupcima i radosnim usklicima.
Ali kad se utišaše prvi usklici pozdravljanja punog ljubavi i kad sve uđoše u
trpezariju da sednu, Skarlet oseti neku jezu. Jenki ne behu doprli do Mimoze zato što
je bila daleko od glavnog druma.
Tako su Fontenovi još imali svu svoju stoku i namirnice, ali je Mimozu pritiskivala
ona ista čama i tišina koja je lebdela i nad Tarom, kao i nad celom zemljom. Behu
im pobegli svi crnci — osim četiri žene od kućne posluge, — poplašeni
približavanjem Jenkija. U kući nije bilo muške glave osim Salinog malog dečaka
Džoa, tek izišlog iz povoja — ako bi se on mogao smatrati kao čovek. U velikoj kući su
bile same žene: staramajka Fonten, sedamdesetih godina, njena snaha, poznata pod
imenom Mlada gospođica iako joj je bilo već pedeset, i Sali koja beše tek ušla u
dvadesetu. Bile su daleko od suseda i baz zaštite, ali ako su se i plašile to im se nije
videlo na licu. Sigurno zato, pomisli Skarlet, što se Mlada gospođica i Saii suviše boje
staramajke Fonten, lomne kao porculan ali nesavitljive, pa se i ne usuđuju da pokažu
svoj strah. I sama Skarlet se bojala stare gospođe koja je imala oštro oko, a još oštriji
jezik koji je Skarlet u svoje vreme dobro osetila.
lako nisu bile u krvnom srodstvu, a bile su i različitih godina, između sve tri žene
postojala je neka srodnost duha i iskustva. Sve tri su nosile prebojenu crninu, sve su
bile iznurene, žalosne i zabrinute, sve pune gorčine koja je ipak provirivala iz njihovih
osmeha i reči dobrodošlice. Crnci su se razbegli, novac je bez vrednosti. Salin muž,
Džo, umro kod Getisburga, Mlada gospođica takođe u žalosti jer je mladi dr Fonten
umro od dizenterije u Viksburgu. Ostala dva mladića, Aleks i Toni, bili su negde blizu
u Virdžiniji, ali niko nije znao da li su živi ili mrtvi... a i stari dr Fonten beše otišao
nekud sa Hvilerovom konjicom.
— Taj matori ima sedamdeset i tri godine, iako se trudi da izgleda mlađi, a pun je
reumatizma kao krmača buva — reče staramajka ponoseći se svojim mužem, a sjaj
njenih očiju uterivao je u laž njene reči.
— Jeste li čuli štogod šta se događa u Atlanti? — upita Skarlet kad se behu udobno
namestile. — Mi smo na Tari sasvim odsečeni od sveta.
— Za ime božje, dete — reče stara gospođa preuzimajući razgovor u svoje ruke,
što je bio njen običaj — mi smo u istom takvom položaju. Ne znamo ništa drugo
sem da je Šerman najzad zauzeo varoš.
— Dakle, ipak je osvojio? A šta se sad događa? Gde se sad vodi bitka?
— Kako mogu tri same žene ovde iza božjih leđa da znaju nešto o ratu kad nismo
videle ni pisma ni novine već toliko nedelja? — reče stara gospođa malo kiselo. —
Jedna od naših crnkinja je razgovarala s nekim crncem, kome je opet pričao drugi
crnac koji je bio u Džonsborou, a osim toga nismo čule ništa. Oni su rekli da Jenki
samo sede u Atlanti i odmaraju konje i ljude, ali da li je to ta