Božo Koprivica
SAMO BOGOVI MOGU OBEĆATI
Srce i tišina
Pred utakmicu veterana Jugoslavija–Mađarska krajem šezdesetih pitao sam Vojina,
mog najstarijeg brata, kako je igrao Božik. Broj 5. U čemu je stvar: Imao je fantastičan
pas, tako je dobro čitao prostor da je mogao da doda loptu Puškašu i kad je bio okružen
trojicom protivničkih igrača. Ali je taj Božikov pas Puškaša (o)stavljao u bolju poziciju.
Video sam te noći na stadionu JNA, Partizanovo igralište, nekoliko takvih Božikovih pasova. Zapamtio sam da je oko tog otmenog halfa bio neki spokoj i tišina. I da su
sve akcije Mađara kretale od njega.
Do svoje desete godine Puškaš je nosio prezime Pucfeld. Njegov otac (mesar) bio je
nemačkog porekla: Deca su me često zvala Švaba. Roditelji su 1937. Pucfeld promenili
u Puškaš. Mladi Ferenc, Eči, po ceo dan je igrao lopte na ulici, pa je jednog od dečaka
sa igrališta, sa ulice, doveo kući: Mama, daj mu nešto da jede, igrao je bolje od mene.
Taj dečak koga je Puškaš doveo bio je Jožef Božik. Ne verujem da je to Puškaš više
ikad ponovio, da je priznao da je neko bolji od njega. Tako je nastalo veliko prijateljstvo, prijateljstvo kakvog nije bilo među velikim igračima. Božik i Puškaš zajedno su
otišli u mali klub Kišpešt, pa u Honved i u reprezentaciju. Uvek je Puškaš bio malo brži,
malo ispred Božika, ali je njihovo prijateljstvo nastavljeno i kad Puškaš (posle ustanka
1956) više nije bio u Budimpešti. Odigrali su poslednju utakmicu u Beču i Puškaš je
krenuo putem dobrovoljnog izgnanstva, krenuo je da luta po Evropi, a Božik se vratio u
Mađarsku.
Jednom su pitali Puškaša ko je najbolji igrač koga je on video: Ne znam ko je najbolje igrao, ko je najbolji igrač, ali znam ko je mislio najbolje. Najbolje je mislio moj prijatelj Jožef Božik.
Na utakmici stoleća Engleska–Mađarska 1953. Božik je već u prvom minutu odigrao pas: U Londonu nam nije trebalo više od 50 sekundi da postignemo prvi gol. Dobio
sam loptu nekako odmah posle izvedenog početnog udarca. Potrčao sam nekoliko koraka i ugledao Hidegkutija kako uleće u njihov kazneni prostor. Nisam oklevao, ubacio
sam loptu između beka i centarhalfa. Nandor je to dobro razumeo. Ostalo mu je samo
da učini jednu varku telom i da šutira. Na toj utakmici Božik je postigao gol sa 25 metara: Puškaš mi je dobacio loptu. Nisam više ništa razmišljao. Udario sam iz sve snage.
Lopta je samo fijuknula i uletela u mrežu ispod same prečke.
Na finalnoj utakmici u Švajcarskoj kod rezultata 2 : 2 Božik je izgubio loptu. Želeo
je da dribla. Lorant je tu loptu odbio do Helmuta Rana... Sa tom ranom na srcu, Božik je
stigao do stote utakmice za mađarsku reprezentaciju. Moj brat Vojin, onaj koji mi je pričao o Božiku, umro je tokom operacije srca na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Jožef Božik umro je od srca, trećeg infarkta.
Božik o driblingu: Privikavam srce na tišinu.
Konj umire, ptice uzleću
Mađarska je 23. maja 1954. pobedila Englesku u Budimpešti 7 : 1. Golove su dali
Lantoš, Hidegkuti, Tot, Puškaš dva i Kočiš dva. To je bila poslednja zvanična utakmica
Mađarske pred Svetsko prvenstvo. Bila je to dvadeset druga pobeda u nizu zlatne momčadi, u nizu od dvadeset šest utakmica uz četiri nerešena rezultata i gol razliku 107 : 27.
I nastavila se ta serija na Svetskom prvenstvu: Koreja 9 : 0. Kočiš je dao tri gola, Zapadna Nemačka 8 : 3 Kočiš je postigao četiri gola, Brazil u četvrtfinalu 4 : 2, Kočiš je strelac dva gola, u polufinalu je Urugvaj i dva gola Kočiša u produžetku utakmice. Jedanaest golova na četiri utakmice Svetskog prvenstva, kakav je to strašan učinak Šandora
Kočiša.
U finalu protiv Nemačke Kočiš nije postigao gol i Mađarska je izgubila tu utakmicu.
Finale se igralo na Vankdorf stadionu u Bernu. Poslednju utakmicu u reprezentaciji Kočiš je odigrao 14. oktobra protiv Austrije u Beču. Pobedila je Mađarska 2 : 0. Posle te
utakmice Puškaš, Kočiš i Cibor krenuli su na put izgnanstva. Bila je to godina ustanka u
Mađarskoj, godina 1956. kad su građani Budimpešte išli telom na ruske tenkove.
Krenuli su Kočiš, Cibor i Puškaš svaki svojim putem po Evropi. Kao junaci iz Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča. Gospođa iz priče „Crvene marke s likom Lenjina“
rekla mi je da je Kišovo interesovanje za fudbal oslabilo posle finalne utakmice u Švajcarskoj, u Švicarskoj. „Naš je život Švajcarska“, to je Emili Dikinson. Danilo Kiš, terasa
hotela „Argentina“ u Dubrovniku, 4. jul 1979. tri sata posle podne: Bio sam siguran da
će Mađarska biti prvak sveta. Onda je, onda smo pili badočanjski rizling, pa muškataljoš... Hteo sam da napišem esej o golovima Šandora Kočiša i o pesmi Lajoša Kašaka
„Konj umire, ptice uzleću“:
Gospod Bog zaboravlja lepe žene
***
Video sam povijeni slamni šešir moga oca kako pliva
***
Budimpešta – Pariz – Berlin – Kamčatka – Sankt Peterburg.
***
Nek svako posoli vrh svog nosa.
***
Eto kako je život kratak.
Mi ćemo ipak postati samo mačori na pariskim zidinama.
Buji dete,
pa buji paji.
Čovek zaspi
tako od vertikala postaju horizontale.
***
Ptice su progutale glas
Drveće ipak peva dalje.
Ovo je već znak starosti.
Al’ ništa ne mari.
Ja sam LAJOŠ KAŠAK.
Nad glavom nam proleće niklovani samovar.
Mađarska je izgubila finale i Kišov esej je ostao u rukopisu.
Posle dve godine lutanja, i jedne fusnote s Didijem u Riju, Puškaš je otišao u Real
Madrid, Kočiš i Cibor u Barselonu. Ciboru i Kočišu pomogao je Vladislav Kubala. Kakva je to bila navala, četiri lutajuća viteza i jedan Španac: Kubala, Kočiš, Evaristo, Suarez i Cibor. Barselona je dva puta bila prvak Španije 1959. i 1960. Pobedila je u finalu
Kupa Real Madrid. Barselona je igrala u finalu Kupa šampiona 1961. Kočiš je dao gol
glavom, gol je dao i Cibor, ali je pobedila Benfika. U izveštaju sa tog finala piše da je
Barselona na toj utakmici 11 puta pogodila stativu, stativu ili prečku. Jedanaest puta
mora da fantaziraju. Istina je osam puta, iako fantaziraju. To finale Kupa šampiona igralo se na istom stadionu, na stadionu Vankdorf u Bernu, na kome je Mađarska izgubila
finale. I bio je isti rezultat 3 : 2 za Nemačku, i 3 : 2 za Benfiku. Oba finala igrali su Kočiš i Cibor. Šandor Kočiš je na 68 utakmica postigao 75 golova, 33 glavom za državni
tim Mađarske. Kad je reprezentacija izlazila na teren, Kočiš je, iako najviši, bio poslednji u vrsti. Imao je lice melanholika husara, i lice holivudske zvezde pedesetih, i stas,
stas kao Šandor Kočiš. Kad je prestao da igra, Kočiš je držao jedan bar u Barseloni, bar
Zlatni lav. Zlatni lav od zlatne momčadi. Voleo je da pije Šandor Kočiš. Razboleo se od
raka, amputirana mu je noga. Šandor Kočiš je izvršio samoubistvo 22. jula u Barseloni.
Još jedno finale, 4. jul – 22. jul Šandora Kočiša, još jedno finale Bern u Barseloni. I Lajoš Kašak: Konj umire, ptice uzleću.
I moj brat Dimitrije, onaj koji je voleo Šandora Kočiša, izvršio je samoubistvo. Poleteo je sa jednog balkona, balkona jednog hotela (hotel Sunce) u Moskvi. Pasti i odleteti
nije isto.
P. S:
Ladislav Kubala igrao je u reprezentaciji Mađarske i u reprezentaciji Čehoslovačke i
u reprezentaciji Španije. Kakav je to bio nomad. Zbog Ladislava Kubale, zbog njegovih
golova i zbog interesovanja publike, sagrađen je stadion Nou kamp u Barseloni. U Budimpešti Kubala je bio prijatelj sa Milanom Fištom i Đulom Ilješom. Pesnici. Ilješ je uz
pomoć rečnika i jednog emigranta, poljskog Jevrejina, preveo pesmu Galčinskog, pesmu
o Inge Barč. U policijskom izveštaju piše da je Kočiš pred sam čin samoubistva čitao
rukopis tog prevoda, ili kako su se voleli Inge Barč i Šandor Kočiš:
Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena
u tajanstvenim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svoj prostoti,
namenjeno potomcima.
Ona je bila riđa, ali ne sasvim – neki sjaj je na kosi
bujao –
živela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma
se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas na Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči „Mond“ – mesec... der Mond,
im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.
Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz Poljske...
Berlin... Berliiiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mőra srce mi davio ludo...
Dosada – i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.
Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i – oprostite molim – trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: – Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunđa: – He’s gone mad –
Ovaj je lud.
Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće, i još neko leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen – eto.)
Dok jednog dana čujem ja –
državni udar. Coup d’état.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvezde
vitlejemske
za kojim se vuklo tri miliona mađioničara.
I sve je bilo kao spremljeno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgartenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgartenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas –
i odjednom Inge: – Wiffen Sie waf?
(Ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.
– Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim –
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:
Pik! I njene oči počeše da kruže
au-delà, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao, niti se začudio
jer takvo pik! to se moglo ubiti najviše kakvo dete.
A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kavu, na gljive
i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!
Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć – soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako; to je suviše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare –
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva... u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani „kobila“).
Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:
„Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim
okolnostima...“
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.
Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.
I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.
Los Olvidados
Omar Sivori nije slučajno počeo da igra u malom klubu Teatro Munisipal San Nikolas. Fudbal za Sivorija jeste bio pozorište, u kome je on glavni glumac, onaj koji pleni.
On je u dvadesetoj bio najmlađi član čuvene navale River Plate koju su deca izgovarala
napamet, kao kletvu ili kao molitvu: Vernaca, Labruna, Gomez, Sivori, Lustau.
Tako je krenula njegova harizma. Sa River Platom Sivori je bio tri puta, zaredom,
prvak Argentine. U finalu prvenstva Južne Amerike Argentina je pobedila Brazil sa 3 :
0. Kakav je to bio tango Pjacole, kakav trio Maskio, Sivori, Anđelilo. I kakav niz, kakav
strašan niz pobeda: Kolumbija 8 : 2, Ekvador 3 : 0, Urugvaj 4 : 0, Čile 6 : 2 i Brazil 3 :
0. Sivori je već tada bio čuven po tunelu, po driblingu kroz noge. Ali ne zato što je taj
dribling efektan, nego zato što je funkcionalan, zato što jednim potezom (ako uradiš
centarhalfa) možeš izbaciti celu odbranu i ostati sam sa golmanom na čistini. A kad je
jedna devojka, Lima Nazario, novinar kolumbijskog radija, pitala Sivorija kako uspeva
taj dribling kad ga svi očekuju, Sivori je pogledao ravno u oči i rekao da je pročitao davno dva stiha, ali da se ne seća ko je to napisao: Pa onda odoli, pa onda odoleti ne možeš.
Na kraju sezone 1957. Sivori prelazi u Juventus za ogroman novac – oko 500.000
dolara. I odmah postaje glavni i najpopularniji igrač. Čudo u Torinu. Juventus osvaja prvo mesto 1958, 1960. i 1961. Te 1961. Omar Sivori ulazi u 27. godinu, a na 27 utakmica
postiže 27 golova.
Proglašen je 1961. za najboljeg igrača u Evropi. Zlatna lopta, Sivori.
Posvađaće se Sivori nešto u Juventusu, teško je bilo upravi Juventusa izdržati njegovu slavu. Sivori odlazi u Napulj, u Napoli. Maradona je u Napulj došao zbog Sivorija.
Jer, neki se krugovi, neki putevi otvaraju a da mi ne znamo koji je pravi razlog tog puta.
Poslednju utakmicu u Italiji Sivori je odigrao 20. decembra 1968. Zašto sam ja to zapamtio? Deset godina ranije, decembra 1958, jedna devojka iz moje ulice rekla je da će
me voditi u kino i da ćemo gledati jedan film koji se meni neće dopasti jer nije vestern,
nije kaubojski film. Naslov tog filma je Los olvidados. To sam zapamtio, ali nisam znao
šta to znači. Još mi je ta devojka rekla – ona je bila na božićnim ferijama, a živela je već
nekoliko godina u Finskoj, studirala je glumu – da će s nama biti jedan mladić koji odlično igra lopte. Nije mi se dopao taj film. Zapamtio sam neke dečake koji su na jednoj
ledini pratili nekog slepca. I sećam se kako je majka izbacila sina iz kuće zato što se kasno vratio kući. Taj dečak se zvao Pedro. Ali se najviše sećam tri mesingana kreveta u
jednoj drvenoj baraci. Zapamtio sam te krevete, jer smo i mi, na mansardi, imali dva takva kreveta.
Ona mlada devojka vodila me u bioskop da bih ja igrao masku zbog onog mladića
koji je dobro igrao lopte. Bila je stroga ta njena baka Mila Makrid. Njih dvoje su razgovarali, ja ništa nisam razumeo, mislim da sam znao da pričaju na italijanskom, ali kako
sam znao, to ne znam. Zapamtio sam samo da mu je ona govorila El Kabezon.
P. S.
Posle dve decenije o onom filmu pričaću sa Mirkom Kovačom. To je njegov omiljeni film, Los olvidados, i njegov omiljeni reditelj Luis Bunjuel.
U listu Fudbal, nekoliko godina kasnije, videću fotografiju igrača sa spuštenim štucnama i velikom glavom. Bio je u crno-belom dresu, i kakav je to bio dribling. Kao da je
toreador, ta elegancija i taj stav. Ispod je pisalo Omar Sivori. To je bio onaj mladić, iz
bioskopa, koji je dobro igrao lopte.
U jednom tekstu, to je bio neki intervju, Sivori kaže o driblingu: Štucne spustiti, listove otvoriti, lopta se ne odvaja od mojih stopala jer vezana je smolom mrtvih.
Ni danas ne mogu da verujem da je pored mene u starom bioskopu u Nikšiću sedeo,
red 12, sedišta 8, 9 i 10, Omar Sivori. I da smo gledali film Zaboravljeni. I da je to bio
20. decembar, moj rođendan.
Strelac iz doma za ratnu siročad
Početkom šezdesetih u jugoslovenskom fudbalu vladale su crno-bele bebe. Bilo je
veselo na treningu Partizana. Tamo na crvenoj šljaci pomoćnog igrališta Bobek je poveo
navalne igrače da vežbaju volej. Šutirali su Kovačević, Laza Radović, Vukelić, Hasanagić, Vislavski... Trener je iz ruke nabacivao loptu, a oni su šutirali Šoškiću. Gol ispod zida prema ulici. Galić iz nekoliko pokušaja nije dao gol. I bilo je šale na njegov račun,
prednjačio je Bobek. Onda je Galić pitao Bobeka može li da ode s treninga ako pogodi.
Važi, kaže Bobek, i baci mu jednu kosku, a Galić da strašan gol. To ni Šoškić, ni Jašin i
Šoškić zajedno ne bi odbranili. Još čujem Galićev smeh, još blista njegov osmeh dok ide
prema svlačionici. A o varanju Galić ovako kaže: Dribling se uči na grobu oca gde niče
kozja krv i raste vučja trava. A ja kažem Galić dribla kao talas koji diše. Krajem januara, tačno 31. januara, na rođendan moje kćeri Jovane (Ivo, kakav sam suvozač?) sedeo
sam sa Galićem u kafani „Šumadija“, na Neimaru, i slušao. Milan Galić prema klupskoj
administraciji nije legenda Partizana. Legende su Bobek, Šoškić, Kovačević, Vukotić.
Nemam ništa protiv, naprotiv. Ali, ako Galić nije legenda, onda niko nije legenda ni u
Partizanu, ni u jugoslovenskom fudbalu. Galićeva priča može se meriti sa Zemljotresom
u Čileu:
Rođen sam u Temerinu, starom Đurđevu. Moj otac je otišao za Ameriku sa rođenim
bratom i, kada je počeo Prvi svetski rat, on se ukrca na brod, vrati kao dobrovoljac, prošao je celu ratnu golgotu, nastavili su i dalje za Rusiju, zašto to mi nije jasno. Kad su se
vraćali iz Rusije prolazili su kroz Vojvodinu, Srbi ih zaustave, daju mu kuću i zemlju u
starom Đurđevu da bi što više Srba ostalo naseljeno u Vojvodini. Bio je jako vredan i
radan, kad se dobro snašao, ode u Bosansko Grahovo, čuje da u Mirčićima ima jedna lepa devojka koja je već bila obećana Gavrilu Principu.
Otac se nije dugo razmišljao nego se s njom dogovorio, oteo je i doveo je sa sobom
u Vojvodinu. Bio je snažan, jak, moćan, zgodan čovek. Ostavio je i slično potomstvo.
Dovede je u Vojvodinu u Đurđevo, ona tu ostane.
Tu smo se svi rodili. Đorđe, pa su bila još dva brata: Bogdan i Milan i Marija, pa
sam ja poslednji. Otac je umro 1938. godine, šest meseci pre nego što sam se ja rodio.
Bio je jako vredan čovek, po ceo dan je radio po polju, ne znam koliko je imao zemlje.
Uhvati ga sunčanica, prebace ga u Novi Sad, izgleda da je neko tamo pogrešio i on umre
od sunčanice. Da li je to bila samo sunčanica, ne znam, niko od mojih nije znao da mi
kaže. Majka je ostala sama, a Đorđe, rođen ’23. je malo pomagao majci, posle toga malo i sestra. Kad je počeo Drugi svetski rat i kada su Mađari počeli da ubijaju po Vojvodini, ona nas spakuje i odvede u Bosansko Grahovo, odakle joj je otac bio, u Mirčiće.
Nešto je bilo tamo. Neko imanje. Ne mogu tačno da se setim. Znam da na Šator planini imaju Donji i Gornji Galići. Ne znam šta ima, šta nema, šta je bilo, tamo od imanja,
od zemlje. Sigurno je bilo nešto. Kad nas je odvela u Mirčiće, nisu nas baš primili kako
treba. Majka se naljutila i nije htela da bude kod njih. Pričam priču koju su meni pričali.
Nečega se malo i sećam. Tako da smo otišli, pošto je rat krenuo. Bila je bistra i pametna
moja majka, pismena je bila. Našla je posao da uči decu u školi, a da mi stanujemo u
školi. To je priča mog najstarijeg brata i sestre. Marija i najstariji brat odmah odu u partizane. Sestra je bila ’28. godište. Majka je ostala sa Boškom i sa mnom.
Tu smo bili do ’43-44. Onda su ustaše krenule da ubijaju po tom kraju, pa smo morali da se stalno seljakamo. Koliko se sećam ’44, mislim da je bio desant na Drvar, stalno smo bili u nekom zbegu. Kad se završio desant, tu smo negde prošli, majka mi je
imala neke rođake kod Bosanskog Petrovca, našla je neku porodicu i tamo smo se smestili. Pošto smo imali jednog vola, mene su iz Bosanskog Grahova stavili na vola, Boško
je kao malo stariji išao pored majke i tako smo bežali. Zaustavismo se u jednom selu
kod Drvara, i ona nas smesti tu i vrati se po „dunje“ (posteljina od perja u Vojvodini),
koje je ostavila usput kod neke žene. Vrati se i naiđe na ustaše i oni je... Odmah smo saznali. Rekla nam je žena kod koje je ostavila dunje. Sahranili smo je tamo. Ne mogu da
se setim, pretražili smo ceo put od Grahova do Drvara... Pošto smo je sahranili, isterali
su Boška i mene... Boško je našao seljaka kod koga je služio, čuvao ovce do 1946. godine kada nas je sestra našla preko nekih organizacija koje su se tada bavile pronalaženjem nestalih i ubijenih. Dovela nas je u Temerin u našu kuću. Kuća je bila prazna, bilo
je to ’46, ’47. godine, Boško je odmah krenuo u školu, Marija se zaposlila, radila...
Đorđe je radio, trebalo je da bude proglašen za narodnog heroja, ali kada je čuo za
majčinu smrt, naišla je jedna zarobljena jedinica i on ih je sve poubijao. To su mu strašno zamerili. Ostao je u Armiji, radio je u Udbi, bio tamo i viši savetnik. Dobro se održao, koliko u tome čovek može da se održi dobro.
Moj otac je bio izuzetno jak čovek, imao je neverovatnu energiju. Pričaju da se takmičio u 45. godini ko će na seljački sto da skoči bolje od njega. Mladež je kažu nadjačao u skoku uvis. Ja sam u osmoljetki konjičkim skokom skakao 1,60. U tome nema nikakvog prevrtanja, niti da preskočiš sa strane. Metar šezdeset. Odraz jednom nogom.
Preko letve sa dve noge skačeš i dočekaš se na noge. Kako drugačije.
Bio sam najbrži na 100, 200 metara, udalj sam skakao šest i nešto. U Partizanu sam
se takmičio sa atletičarima. Na 20 i 40 metara, sve sam ih pobeđivao. Oni u sprintericama, ja u patikama. Imao sam neverovatan start. Još kad tom sprintu dodaš loptu...
U Proleteru me je trenirao i Kiš, Mađar, jednu godinu. Bio je vrlo dobar trener.
Znam da nas je mnogo toga naučio o organizaciji igre. Najviše sam naučio od Ilješa Špica, to je bio genijalac, za to se treba roditi. Ja sam u Zrenjanin došao ’49. ili ’50... Moram opet malo da se vratim na dečji dom. Sestra se udala 1949. godine i naravno otišla
sa mužem. Boća i ja smo ostali sami, sestra nas odvede u Novi Sad u prihvatilište za decu palih boraca. Posle nekoliko meseci nas razdvoje, Boška ostave u Novom Sadu, mene pošalju u Kanjižu u dečji dom. Iz Kanjiže odem u Mol, iz Mola u Adu, iz Ade u Titel, iz Titela u Zrenjanin.
U svim domovima bio sam prvi, kad se igrao fudbal. Krpenjača je bila moj razum,
moje srce, moje sve... Tako da sam ja na takmičenjima između dečjih domova sa 12, 13
godina bio u ekipi gde su bili i stariji domci. Uzimali su me u sve ekipe za sportske discipline. Svi su me znali, zato što sam tako mali, mlad, a spretan i sposoban u svim disciplinama.
U dečjem domu u Molu bila je devojka Matica. Ne mogu da se setim kako se prezivala. Otac joj je bio direktor škole, posle smo se dopisivali. Već tada je bilo popularnosti. Momčić to ne zna, pogotovo sirotan, niti misli o tome...
Uvek sam imao lopte krpenjače. Sestra me je posetila u domu u Kanjiži, spavao sam
s njom u jednoj sobi u Zrenjaninu. Imala je najlon čarape, ja sam ih ukrao i napravio krpenjaču. To je odskakalo kao prava lopta. Ne znam od čega smo pravili, ali smo ih pravili da može da odskoči, a ne samo da se rola.
Kad god smo igrali fudbal, svi su se otimali da imaju mene u ekipi. Odmah se to videlo, odmah se to osetilo. Zato je jedan Milinković u Zrenjaninu, bio je profesor u gimnaziji, gledajući nas kako igramo, gore s prozora, rekao nekim prijateljima: „Ne znam
šta zamišljamo da budemo i šta ćemo da budemo, da li ćemo u životu i koliko ćemo uspeti, ali ovaj mali Galić, ako ne uspe u fudbalu, onda niko živi neće uspeti.“
Talenat se odmah vidi. U dečjem domu sam sanjao da igram pored Bobeka i Zebeca.
Želim da igram pored njih. Na kraju mi se to ostvarilo 1956. godine u Partizanu, na treninzima sam igrao pored Bobeka. Imao sam čudne snove u tim dečjim domovima. Sanjam neka stabla, velika stabla, neka energija i ja to upijam. Upijam nešto, kao da svemirska energija dolazi u mene. Imao sam ogromnu energiju, čudnovatu. Ne znam da li
bih u drugim sportovima za koje sam bio talentovan postigao mnogo. Fudbal me je opčinio. Godine 1955. sam napustio dom. Upravnica je zvala brata Đorđa, rekla mu je da
je zabrinuta za mene, jer sam zaljubljen u fudbal, da nisam loš đak, mogao bih lepo da
završim školu, ali hoću da napustim dom i igram fudbal. Đorđe je sa mnom razgovarao i
rekao, to je tvoja odluka.
Naravno, upravnica je razgovarala sa mnom, pa se sastao savet doma. Izuzetna žena,
krvav borac za dom, sve što je mogla da nabavi najbolje da obuče decu, ona je nabavljala. Jer bilo je u Vojvodini malo potcenjivanja domaca. Ona nije volela sport, ne pa bog.
Morate da završite školu, da se osposobite za neki životni poziv koji će kasnije da vam
koristi. I tu je bila strašno uporna. Mi smo ceo dan učili od jutra do sutra. Ustanemo u
šest, radili smo pola sata gimnastiku, potom odlazili u kupatilo i tek posle doručka u
školu. Kad se vratiš iz škole mala pauza za ručak, učenje do dva sata, iza dva sata mali
odmor, ponovno učenje do osam uveče. I nema nigde napolje da ideš. Tako sam 1955.
godine izašao iz dečjeg doma. Leto je bilo, na sebi sam imao jednu majičicu, džemperić
koji je, čini mi se negde bio bušan, kratke pantalone.
Godine 1952. sam krenuo u Proleter na trening, sa 14 godina. Bilo je desetak nas u
domu koji smo dobro igrali fudbal. Koča Kolarov nas je sve prihvatio. Bila su razna takmičenja u domu i po školama. On je išao i gledao takmičenja u fudbalu, zapazio je 10,
15 igrača iz dečjeg doma u Zrenjaninu, koji bi mogli nešto da naprave u fudbalu. Došao
je i zamolio, upravu, samo da probamo. Odabrao je bogami dosta onih koji su uspeli da
uđu u prvi tim Proletera, to su bili Rašić, Đuričić, Medan, Prole. Otišli smo na trening sa
13, 14 godina i on je posle nekoliko meseci sastavio podmladak Proletera i bogami napravio odličan tim. Krenulo je takmičenje podmladaka po Vojvodini i mi smo postizali
vrlo dobre rezultate. Stalno je govorio za mene, ljudi to je neverovatno, pa to je drugi
Zebec. Ja mu se jednom prilikom požalim da hoću da izađem iz doma, jer upravnica neće da mi dozvoli da treniram. Kaže dobro, ako si rešio, ja ću doći da porazgovaram sa
upravom. Razgovarao je, oni prihvate, rekao je da će mi naći porodicu kod koje će me
smestiti i kupiti garderobu, i 1954. godine već sam bio u prvom timu Proletera, igrao
sam levo krilo. Pošto je tek trebalo da napunim šesnaest godina morao sam da imam ličnu kartu. A ja ne znam gde sam rođen. Ne mogu da dobijem sestru, ni mog Bocu, ni
Đorđa, i oni mi stave da sam rođen u Maleševcu u Bosanskom Grahovu. I to mi dan-danas ostane, nisam promenio. Sa ličnom kartom i lekarskim pregledom stekao sam pravo
da igram.
Vrlo brzo sam bio prihvaćen od svih. Videlo se to na terenu. Otkada sam ušao više
nisam izlazio iz prvog tima. Prvo sam igrao levo krilo, pa sam prešao na levu polutku.
Moj trener, čika Koča, bio je fenomenalan čovek. Bio je drugi otac. Bivši fudbaler Obilića iz Zrenjanina, čak je bio kandidat za reprezentaciju. Ali sve je umeo sa decom, da ih
urazumi, da im pomogne kao roditelj, malo pomazi ako treba. Sem toga, bio je veliki
stručnjak. Ni od koga ništa nisam naučio što se tiče samog fudbala. Rodio sam se takav.
Samo sam gledao šta ko radi, upijao i pokušavao da nađem bolje od onog što su radili.
To mi je Špic i rekao. Na utakmici kvalifikacija za Prvu ligu igrali smo sa Sarajevom.
Ferhatović pređe celu našu odbranu i da gol. I ja sam nešto slično uradio. I tako izjednačimo. Bila je velika greška kod sastavljanja tima, Sandić je bio trener, bivši igrač i on se
gurnuo da igra, kao da pomogne i to da igra na mojoj levoj strani. Mene stavi na desno
krilo, morao sam da trčim i otimam lopte od mojih igrača, drugi gol je bio penal... Poveli smo sa 2 : 1, sa 3 : 1, ušli bismo u Prvu ligu. Sva sreća... Ma Bog je sve odredio... Da
smo ušli u ligu, ostao bih u Proleteru. Ma ne znam šta bi se desilo. Bio sam odlučio da
idem. Ali pošto sam navijao za Partizan i želeo da igram pored Bobeka i Zebeca, naravno da je Partizan bio najinteresantniji. Uzeo sam ispisnicu iz Proletera i došao u Partizan. Došli su iz Partizana, sa mojim bratom, i registrovali me. Pošto uprava Proletera nije htela da pusti najboljeg igrača, želela je da poništi tu registraciju pa su se žalili Fudbalskom savezu.
Došao sam u Partizan u leto 1958. Tu je generacija beba koja je već stasala. Kada
sam došao na prvi trening, bio sam pridružen prvom timu, ali s nama su bili i igrači drugog tima. Ulazim unutra, puno igrača: Stojanović, Bruno Belin, Lazarević, Jovanović,
Kaloperović, Pajević... Nisu tu ni Miloš, ni Valok, ni Bobek. Zebec je tu, Mesaroš je
tu... Još niko od mladih nije ušao. Igrao sam prvo sa ovim starijim timom. Iz Budućnosti
je bio došao Laza Radović, iz Vojvodine Vukelić, Brana Mihajlović... Tako da je stvoren bio prvi tim. Nisam imao pravo da igram tri meseca, šest meseci prvenstvene utakmice. U oktobru su počele kvalifikacije za Kup. Na treninzima dve ekipe, igrali smo između sebe, prijateljski. Posle mesec dana mi priđe Ilješ Špic... Trener Špic nas je terao
da sa centra šutiramo na gol punom, direktno, ne sa strane... Niko nije pogodio jer je zakon fizike takav. Prišao mi je posle mesec dana i rekao šteta što nisi pet santimetara viši,
ti bi bio najbolji centarfor.
Posle toga je naišla mlada generacija. Tako da se tu skupilo 40, ako ne i više fudbalera. U Partizanu su rešili, a i propis je bio takav da ne može ostati više od 30. Među njima i Vasović otpadne. Igrali smo prvu utakmicu s Novim Sadom za kup, imali su izvanrednu ekipu. Jedva, na jedvite jade igramo nerešeno. Zebec je izneo utakmicu na plećima, i pošto nije bilo produžetaka, odmah su se šutirali penali. Oni odrede Klipu, stojimo
na centru, Ilješ pita Zebeca hoće li on da šutira, on kaže ne, ne, znam ko će i pravo kod
mene. Kaže, mali uzmi loptu i šutiraj. Šutirao Klipa, ja, on, ja, on promaši, ja dam... Međutim, nisam mogao da igram prvenstvene do marta 1959. i meča Partizana sa Vojvodinom kada smo pobedili sa 2 : 1, a ja dao dva gola. Nastavim i dalje tako na svim utakmicama, na kraju maja meseca, sastavlja se državni tim. Tirnanić kaže hvala ti bože da
imamo jednog centarfora koji ume da igra fudbal. Ni nepuna tri meseca nije prošlo od
mog dolaska u Partizan, a pozovu me u reprezentaciju. I na prvoj utakmici protiv Bugarske dam gol u 28. sekundi... Božija ispomoć. Den Braun je rekao lepu rečenicu – Božije
posredovanje. Stvar je tehnike da to dopuniš.
Posle Partizana igrao sam u Liježu gde je bio trener Miša Pavić. Kada sam dolazio
na probu u Crvenu zvezdu 1955. godine Miša Pavić je rekao da imaju igrače kao što
sam ja... Nisam voleo da idem u Standard. To me je novinar Jovica Veličković izradio.
Godine 1965. u vojsci su se dešavala čudna trvenja. Te godine smo ponovo prvaci,
uprava se menja, dolazi uprava koja je za drugu stranu na kojoj su Vladica, Vaske...
Mene je ta uprava proglasila najcrnjom ovcom i najgorim čovekom koji je ikada bio u
Partizanu. Jedva smo završili to prvenstvo, učestvovali u kvalifikacijama za Kup šampiona, dam dva gola Nantu i posle toga odem u vojsku, ali je ta uprava ostala...
...Počeo sam da igram za omladinsku reprezentaciju 1955. godine u Skoplju, bilo je
odličnih fudbalera, Vučina Vasović iz Budućnosti, fenomenalan tehničar, igrači iz cele
Jugoslavije. Od 30 igrača mora se izabrati 18 onih koji idu u Grčku i igraju dve utakmice protiv njihovih omladinaca. Bogami oni mene povedu. Ko je glavni krivac? Hugo
Ruševljanin na sastanku komisije Vojvodine kaže da će od mene biti takav igrač da moram da idem s reprezentacijom. Te 1955. godine sam učestvovao na prvenstvu omladinaca u Montekatiniju u Italiji. Godinu kasnije sam postao kapiten reprezentacije u Ma-
đarskoj, Miša Pavić je bio trener. Tamo nismo bog zna kako prošli, nismo bili ni loši.
Bio sam najbolji golgeter na tom turniru. Bio sam kapiten olimpijske i kapiten A reprezentacije. Igrao sam 51 put, a 24 puta bio kapiten, kapiten olimpijskog tima koji je osvojio zlatnu medalju u Rimu, posle 31 godine pobedili smo Mađare, bili drugi u Evropi,
bio sam u najboljem timu Evrope. Sve to kad se sklopi, ova uprava sa Zečevićem kada
je birala najveće legende Partizana, dodelili su priznanja Bobeku, Šoškiću, Vladici Kovačeviću i Moci Vukotiću. Njima četvorici dodele ta najveća priznanja. Ovo ne govorim
zbog neke moje taštine. Ali činjenice su činjenice. Na 51 utakmici u reprezentaciji dao
sam 37 golova.
Vladici Kovačeviću sam znao da kažem, kad vidimo da ne ide: „Vladice, tako dalje
nećemo da prođemo. Mi smo najjača ekipa, a gost dođe u Beograd i njih 11 se nabije u
šesnaest metara. Navaljuješ, probaš... Vlado, moramo na varku s njima, kad krenem na
jednu stranu daj mi loptu, pa mi daj drugi put na tu istu stranu, treći put ću opet da krenem a ti daj iza leđa protivniku.“ Prvih 20 minuta kad daš gol, možeš da daš pet, koliko
smo i davali protivniku.
Dupli pas je najdivnija igra na svetu, bez duplog pasa nema ni igre. To je najjednostavniji i najveličanstveniji dribling. To je igra bez velikog jurcanja. Jedino kad si u nekom škripcu onda tu može da... Imao sam jako dobar dribling telom, ljuljanje protivnika. Štef je imao to ljuljanje, on je imao još i rolanje... Ja sam imao taj dribling, brzina,
pa staneš, zama’neš, tako me je i povredio Crnković. Protiv Dinama smo igrali, primio
sam loptu po desnoj strani, sjurio se ka korneru i on me je pratio, ja zamahnem kao da
ću da centriram, loptu ispod noge provučem iza ove druge noge, na drugu stranu. Onda
me je on šopio po nozi i tad sam osetio da me je koleno prvi put zabolelo. Tada mi je
malo pukao meniskus, ali sam dugo igrao sa tim...
Iz one starije generacije igrača meni je najbliži bio Zebec. Univerzalni igrač. Zebec
je fudbalski genije. Nemoguće je porediti Bobeka, Zebeca, Rajka. Svaki je bio pojam za
sebe, velika vrednost. Od mlađih po talentu najbolji je Zoran Miladinović, ubedljivo.
Šteta. Bio je šmeker. Zoran je mnogo ličio na Zebeca, samo nije imao Zebecovu brzinu.
Mene je obožavao. Kad se pojavio Hasanagić kaže mu na poluvremenu: „Hasane, molim te gledaj Galića kako igra, njemu mogu u svako doba da dam loptu. Gledaj šta radi i
samo to radi.“ Ja sam imao posebne načine za otvaranje i primanje lopte. Nikad nisam
išao da sačekam loptu, već prema njoj. Ali, ne odmah prema njoj, morao sam da uradim
nešto, prvo da zavaram protivnika, napravim neku fintu, levo desno, pa kad ga malo zavaram, tek onda idem u susret lopti.
Sećam se utakmice u Sarajevu, igrali smo protiv Železničara, pobedili smo sa 1 : 0,
dao sam gol, izbacili ih iz Prve lige. Na klupi su sedeli... mali Damjanović... Kod primanja tih lopti stalno sam imao finte. Krenem na jednu stranu, odnesem loptu na drugu
stranu. To sam pet, šest puta napravio ispred same klupe, kad su oni počeli da se smeju,
Jusufbegović se zaleti na mene. Čebincu noga ovde prošla, da ga je zakačio ko zna gde
bi mu glava otišla... Mene nije mogao da uhvati. Napravim fintu, on proleti.
Čebinac je imao taj dribling udesno, pa centaršut. Ja sam voleo centaršut Paje Samardžića, jači je bio, naletiš, ona te udari u glavu i uđe u gol. A Zeka je imao taj lob, padajući...
Ne znam, ne mogu sebi da objasnim kako nismo osvojili 1962. Prvenstvo sveta u
fudbalu. Dobru smo ekipu imali. Krivim Ćosića, Obradovića, Ćirić je bio trener, tu je
bio Hugo Ruševljanin. Oni su morali da stave iz Dinama centarhalfa Markovića... Kovačević je malo igrao, on je vrlo dobar igrač, izvrstan igrač.
Bila je jako dobra atmosfera, mi smo bili u Ariki. Šteta što nije bio Paja Samardžić
na desnoj strani, Joška na levoj, to je tolika greška bila. Pet igrača igraju na krilu, Šija-
ković, Mujić, Vladica, Anković... Zamisli ti, kad Aca Obradović napravi takvu grešku.
Katastrofalnu, on je gledao Čehe i Mađare u četvrtfinalu i levi bek Čeha se stalno ubacivao Mađarima i vodio napade. I zahvaljujući njemu su oni izbacili Mađare. Aca Obradović umesto da Melića ili Vladicu stavi na desno krilo, a on stavi Šijakovića protiv Čeha u polufinalu Svetskog prvenstva, koji nikad nije igrao na toj poziciji, igrao je desnog
beka. Ali zašto ga je stavio? Da bi kontrolisao tog češkog levog beka. Izbacio nam je
igrača iz igre, imali smo manjak igrača. Pored svega toga mi smo 80 minuta bili u šesnaestercu Čeha. Non-stop. Ne mogu sebi da oprostim tri stopostotne šanse. Ja prođem
po levoj strani, do korner linije, golman ide na mene, izašao skroz van gola. Vidim Šijaka na penalu, ja mu vratim loptu, prazan gol, potpuno prazan gol. On odmah šutira, nekako je lako udari i ona pogodi u leđa čehoslovačkog centarhalfa, koji je utrčavao ka
golu i odbije se. Skoblar uhvati volej sa pet metara i pogodi golmana u glavu... Nismo
imali ni sreće tad. Bila je slaba organizacija u odbrani. Kod prvog gola bio je ofsajd, to
smo videli kasnije na snimcima, ipak sudija je propustio da svira, Čeh je kasnije izašao
sam pred golmana. Onda mi izjednačimo. Vladica Popović gradi loptu na korner liniji,
da ode napolje, da bude naša lopta, a Čeh mu je nekako izvuče ispred njega, da sebi for i
doda saigraču na penal i taj nam da gol. Treći gol... Marković igra rukom, niko ne zna
živi zašto...
Pobedili smo Urugvaj. Dao sam gol, namestio Jerkoviću gol, 3 : 1 je bilo za nas.
Protiv Kolumbije je bilo 5 : 0, dao sam dva gola. Posle utakmice došlo je kompletno rukovodstvo urugvajskog Penjarola da razgovaraju s našim rukovodstvom Acom i Ćosom
i tražili da razgovaraju sa mnom da odmah krenem u Montevideo. U avionu za Santijago ponovo su došli da razgovaraju sa Acom da me spakuju i vode u Montevideo.
Dobro bih se snašao tamo. Mada su oni bili fudbalski genijalci. Kad je došla utakmica s Nemcima, imali smo veliku tremu, već se približavala završnica, a stalno smo gubili od Nemaca. Dobro smo se pripremili, dobro organizovali, pa smo i mi i oni imali dosta šansi. I najrealniji rezultat bi bio 1 : 1. Ja sam probio skroz po desnoj strani od centra, predriblao jednog, pa drugog igrača, došao do same korner linije i video Radakovića
i on je naleteo na tu loptu i dao veoma, veoma lep gol pod prečku. Naravno, imali smo
još i mi i oni šansi. Mi smo hteli po svaku cenu da sačuvamo tih 1 : 0, to bi bila prva pobeda protiv Nemaca i prvi plasman u polufinale. Tako da su oni često imali veliku inicijativu na terenu, ali smo se mi ipak dobro branili. Šole je dobro branio, tako da smo izdržali do kraja. Čini mi se da smo ih imali na kontrama, da smo mogli još nešto uraditi.
Ja sam uvek slabo igrao na prijateljskim utakmicama. Godine 1960. na Olimpijskim
igrama, kad smo osvojili zlato (tad su igrale najjače reprezentacije), dao sam sedam golova, tri Bugarima. Imao sam taj maler u finalu sa isključenjem. Sudija je mislio da sam
njega opsovao. Posle, kad sam igrao utakmicu, za Standard, u četvrtfinalu Kupa kupova
u Lidsu, protiv Lidsa, sudio nam je Lo Belo, sretnemo se i uspemo da se sporazumemo.
On mi se izvinio, rekao je gledajući snimak sa te utakmice da je video da ja njemu nisam mogao ništa da kažem. Na sreću ja sam već dao gol u prvom minutu. Gledamo polufinale Danska–Mađarska. Ja posmatram danskog golmana, izlaze Mađari pred njega
sami, jedan na jedan, samo se baci i hvata loptu, ne mogu mu ništa. I jednog trenutka
penal za Mađare, Albert namešta loptu, golman Danske stalno žvaće žvakaću gumu, i
mrtav ’ladan stoji na gol liniji. Albert se taman namešta da krene kad ga golman Danske
zaustavi. Albert stane i gleda ga šta ovaj radi. Danac mrtav ladan ode do stative, izvadi
žvaku iz usta i zalepi je na stativu. Albert se zaleti, šutira, a on se samo baci i uhvati loptu. Neverovatan čovek, naravno, Danci pobede sa 2 : 1 Mađare i plasiraju se u finale.
Mađari su 90 minuta bili pred njihovim golom, ne znam šta bismo mi uradili sa Mađarima.
Pred utakmicu u finalu razmišljam i vidim da su Mađari slabo šutirali iz daljine, prvu loptu koju sam dobio, bilo je to negde oko 20 metara od gola, odmah sam je šutnuo,
a Danac je nije ni očekivao, nije stigao ni da podigne ruke za naš prvi gol. Drugi gol na
isti način, na ivici šesnaesterca, ja sam imao loptu, dodao je do Matuša i on mu isto tako
sa 20 metara da gol za 2 : 0. Međutim, u 37. minutu ja sam u šesnaestercu, ide centaršut
ka meni, a Bora Kostić iza mene vikne „Gale pusti“, ja pustim loptu kroz noge i dođe do
Bore na penal i kad je Bora levom nogom tresnuo loptu, razvalio je mrežu. To je 3 : 0 za
nas, finale olimpijskog turnira. Učestvovao sam u sve tri akcije kod golova. Kad sudija
svira ofsajd od mene, kako od mene ofsajd, ja propustio loptu? I kaže: „Dok si propuštao loptu bio si u pasivnom ofsajdu“. Međutim, Bora ne čuje pištaljku, Bora da gol, trči
ka centru, skače, ne čuje ništa. Odjednom, okrene se i vidi da je gol poništen. Dolazi do
sudije nervozan, prgav i on hoće da se svađa. Sudija je meni iza leđa, ja sam kod Bore,
guram Boru, kažem mu: „Boro nemoj tebe da izbaci, nek ide u pizdu materinu, jer vodimo sa 2 : 0 i osvajamo zlato.“ Samo to sam uradio i rekao. Bio sam leđima okrenut sudiji, to je on video posle na snimku, pa mi se zato izvinjavao. Bio je na seminaru sudija u
Subotici mesec dana pred Olimpijske igre i tu su ga naučili psovkama. A Italijani kad
psuješ majku... I tako me izbaci napolje u 37. minutu. Znaš kako sam se osećao, kapiten.
I posle kao kapiten, trener Ćira, veliki zvezdaš, navukao me na tanak led. Ja sam
morao da izađem van terena, nije mi sudija dao da sedim na klupi, nego sam morao da
izađem na tribine. Da bih došao do medalje moram da uđem, karabinjeri mi ne daju da
uđem na glavni ulaz, žica svuda okolo, i šta ću, ja preskočim preko žice. Postrojavaju se
već tamo treći, drugi, prvi i Ćira kaže, znaš šta, bilo bi nezgodno, ti si isteran, da se popneš na postolje, gore je naša zastava, pa himna, da publika ne zviždi zato što si isključen, pusti Bora nek’ se popne. Ja pristanem. Jedanput se u životu penjem na to mesto,
ali rekoh ’ajde.
Iste te godine smo bili drugi u Evropi. Bila je ona čuvena utakmica protiv Francuske
kad su oni vodili sa 4 : 2. Jeste, bilo je 3 : 1, pa 4 : 2 za njih, a pobedili smo 5 : 4. Mogli
smo deset golova da im damo. Tad sam dao gol, sedmi-osmi minut na početku, kao Brazilci. Brazilci kad šutiraju, imaju taj efe, oni ne krive mnogo stopalo, kad šutiraju iz daljine oni loptu ne hvataju odmah, malo dublje zahvate loptu, malo jače, bliže sredini, tako kad lopta sa 20 metara ide ka golu vrlo često ona na kraju kad dođe kod golmana
skreće. Ja sam je šutnuo na taj način. Golman je krenuo na jednu stranu, pa na drugu, ne
može je uhvatiti. To se da izvežbati. Sudija je toliko navijao za Francuze da je to već
sramota bila, i publika je to videla. Ofsajd 10 metara. Šole, Šoškić, izađe na šesnaest
metara, stane i neće da brani. Ovaj ga obiđe i da gol i tako dva puta. 3 : 1 za njih. Onda
smo se razljutili i krenuli da igramo. Dali smo im četiri gola kô od šale, a šansi... Ja sam
hteo da išamaram sam sebe što ih nisam pretvorio u golove.
Dobro je igrao Dražen Jerković, pa Bora Kostić, Šeki, on je odličan igrač, oseća igru
samo suviše voli da se zabavlja, on oseća to samo ponekad kasno predaje loptu. Ja sam
ga jurio po terenu kao kapiten da ga bijem. Ja na jednu stranu, on zama’ne pa zakovrne,
ja na drugu, on isto. Pitam ga „Šeki šta radiš to?“ A ja kapiten.
Aco Obradović je posle Čilea dolazio kod mene kući, kumio i molio, kule i gradove
obećavao da pređem u Zvezdu. Nudili mi vilu pored stadiona i obećavali da će srediti da
iste te godine budem proglašen za najboljeg igrača Evrope. A oni su tada bili moćni.
Te 1962. Garinča je bio najbolji i on je izneo i zaradio titulu svetskog prvaka. To mi
je žao, što nismo igrali s njima, bila bi to izvanredna utakmica. Brazil je tada bio ranjiv,
Pele nije igrao, igrao je samo Garinča, njega stopiraš i imaš igru u svojim rukama. Najžalije mi je to Svetsko prvenstvo, ne mogu da oprostim ni sebi ni celoj ekipi. Najmanje
smo mi krivi, igrači. Najveću krivicu snosi rukovodstvo reprezentacije. Nisu bili dovolj-
no ni stručni, nisu dovoljno pripremali ekipu. Imali smo kondicionog trenera koji se brinuo, tako da je to bilo kako treba. Sami smo se dogovarali na terenu, to je najvažnije.
Trener ne može da ti nacrta kako ćeš igrati na terenu. Meni nikad niko nije nacrtao kako
ću da igram fudbal. Špic me je samo jednom prekorio, kada sam napravio veliku grešku.
Tada sam se bio naljutio na njega. Igrali smo protiv Dinama u Zagrebu i pobedili sa 2 :
1, dao sam oba gola. Bio sam na aut liniji, ne znam šta sam uradio, on me je prekorio, ja
sam se okrenuo i ne znam više šta sam mu rekao. Posle sam se Špicu izvinio sto puta.
Bio je u pravu, nisam smeo to da uradim.
Da mi je ova pamet i taj talenat koji sam imao na terenu, obogatio bih fudbal. Ne
može onaj u petoj godini da komponuje za klavir i ceo orkestar. To se rodi za to.
Najvažnije je da čovek prepozna svoj talenat i da ga istera do kraja. Još 1955. godine
ja kažem upravniku, idem da pitam klub da mi da jednu sobu. Ja sam odlučio da idem iz
doma, to je bila moja ljubav. To je sve u meni. Ja sam stvarno obožavao fudbal i ni za šta drugo nisam znao. Dobro, završio sam fakultet. Pravni fakultet. To je navika iz doma.
Ujutro pred polazak u školu učenje, vratiš se učenje, predveče, pred večeru učenje. Non
stop su nas obilazili, stalno si učio. Radnu naviku sam stekao. Ja sam fakultet završio u
35, vratiš se i šta sad da radiš s pravom. To sam završio zbog sebe...
Na Svetskom prvenstvu 1954. video sam jednu strahovitu utakmicu, kad je Mađarska pobedila Nemačku sa 8 : 3 i navijao sam za Mađare, a tukao sam se sa Mađarima u
dečjem domu kad sam bio u Kanjiži. Imali smo zakazanu tuču. Mrzeli smo Mađare jer
su bili veliki zlotvori. Sećam se naše utakmice, Miloš Milutinović je odigrao jednu dobru utakmicu, protiv Francuza mislim. Gledao sam TV snimke, mnogo sam gledao
snimke iz Švajcarske. Miloš bi mogao da igra sada. Miloš je bio blagodet od čoveka i
inače je bio genije. Kao Krojf.
Niko nije znao više od Krojfa. Pele je sporać za Krojfa. Krojf ode u šesnaesterac,
uzme loptu, ode do gola i daje gol. Na 20, 30, 40 metara otima loptu i daje gol. On pokriva ceo teren, zato se i razboleo, nije srce to moglo da izdrži. Genijalnost u fudbalskoj
igri, tehnika. Za mene je on daleko iznad svih igrača, ne zato što sam ja sličan njemu ili
je on sličan meni, nego zato što je genije.
Nesrećno su izgubili ono finale protiv Nemaca 1974. Neverovatno, koliko ti Nemci
imaju sreće, tad im je sve išlo, zato im sad ne ide ništa. Kakve sam ja golove video koje
je Krojf davao. Kad sam igrao u Standardu, Belgijanci su me proglasili da sam najbolji
stranac koji je igrao u Standardu do tad, za mog doba, posle ne znam. Lopta mi ide u susret, ja se ne okrećem nigde, udaram loptu efeom u ćošak, golman nije podigao ruke, nije znao šta da radi, to je i Krojf radio. Takav gol je dao i Tevez. Toliko ideja ima u fudbalu. Ja ne gledam engleski fudbal, to je ratnički fudbal, na kraju će pobediti ko ima više
mrtvih.
Derbi, ovaj sad što igraju Partizan–Zvezda, to je sramota, vandalizam, to više nije
derbi. Ja ne idem na utakmice, ja sam osetljiv čovek, nemam živaca, ne mogu da gledam
ove grubosti. Ja nikad nikog udario na terenu nisam. Naš derbi na prepunom stadionu
Partizana ima 55.000 gledalaca. Pustili ih do samih linija. Ma niko nije očešao nikog,
nijedan navijač reč nije rekao. Bilo je 1 : 1. To je moj drugi-treći derbi.
Dok pred prvi derbi celu noć nisam mogao da spavam, ujutro kažem doktoru Ristiću, velikom hirurgu, da nisam celu noć spavao, a on veli pa šta. Imao je takav pristup
igračima da ih je lako mogao ubediti. Jesi ležao, kaže. Jesam, Pa šta hoćeš, odmarao si
se celu noć, izađi na teren i igraj. Kad sam se zagrevao od silne treme me nešto na preponama stezalo, prosto ne možeš da trčiš. Izašao sam na teren i bogami sam prvo poluvreme slabo odigrao. Nije bilo najslabije, ali to nije bio taj Milan. Drugo poluvreme trener me izvede iz igre i ja sam ga poljubio, spasio me. Koliko može da oduzme strah! Po-
sle sam se toga oslobodio. Na pripremama smo radili dosta i sa tegovima, a ja sam imao
tu sreću da sam rođen sa elastičnim mišićima. Miša Pavić je video šta ja s loptom mogu
da uradim u Liježu. Tri trenera su gledala kako smo se dodavali, jedan njihov dobar
igrač i ja na 40 metara iz raznoraznih kombinacija. Kad je Miša video kako primam, štopujem i odvodim loptu 30-40 metara levo-desno, on i treneri su se zaprepastili, rekli su
da to još nisu videli. Nije Miša tražio da se posebno vežba. Igramo na dva gola i kroz
igru je pravio neke manje korekcije.
E, već kasnije, u derbiju dao sam tri gola. Tad sam već bio opasan, stabilan. Vukelić
prođe po desnoj strani, centrira, ja na 16 metara u punom naletu na grudi, odskoči ispred
mene, sastavljam je volejom i završava u golu Stojanoviću iznad glave. Možeš misliti
oduševljenje Partizanovih navijača. I drugi gol sam dao veoma lepo.
Vislavski je dao dva gola. To je bio mlad i interesantan mladić. Mali je dogurao do
reprezentacije po potencijalu fizičkom i igračkom, ali mu je falilo u glavi. Pravim veliku
razliku između inteligencije i fudbalske inteligencije. Znam fudbalere koji imaju inteligenciju koja nema veze s fudbalskom, fudbalska inteligencija je neverovatno značajna.
Ja sam u jednoj sekundi pet ideja imao šta ću da uradim sa loptom. To je bitno i važno, i
odlučiti se za ono najbolje rešenje. Moraš kroz trening da sve to počneš automatski da
radiš, i da to samo nadograđuješ posle. Uvek je to jedna napetost. To je poseban doživljaj. Ti si u centru zbivanja, u žiži vrlo važnog događaja kad dođe sto hiljada ljudi da te
gleda, znaš li šta to znači. Dođe sto hiljada gledalaca, Vembli 1961. godine, a stadion kô
zamak. Završilo se prvo poluvreme, izlazimo iz svlačionica, kad sam izašao, gledam
gde sad treba da stanem, ma neverovatno. Nisam bio sebičan, i to jako sebi zameram. Ja
sam mogao toliko golova da dam, ali sam stvarao šanse i drugima. Ja sam toliko drugima pomogao, a i sada bih rađe drugom pomogao nego sebi. Volim da vidim da se neko
drugi raduje. Ja sam za reprezentaciju mogao da dam sto golova. Toliko sam šansi ja nameštao. U Partizanu isto.
U Partizanu sam najviše voleo da igram s Vladicom Kovačevićem. Žao mi je što je
Kaloperović prestao rano. Toma je takav šmeker fudbalski bio, lukav je bio u igri, znao
je da daje lopte u šesnaesterac iza leđa protivnika. Sad vidim, uveo je to malo u engleski
fudbal trener Arsenala Arsen Venger, a to smo mi radili. Nikad se ne daje lopta direktno
u noge igraču. To sam ja shvatio, nisu drugi shvatili. Kada gledaš fudbal, stalno daju u
noge, ako ima prostor ispred sebe, nateraj ga, to sam ja Vladicu naučio.
Bila je ta trenerska škola, pa kažem da se i ja upišem, Vladica, Vaske, svi odreda
upisali. I mi iz inostranstva došli, ’ajde da završimo i za tog trenera, pa možda nešto i
uspemo. Na Košutnjaku smo radili vežbe i raznorazne stvari, u sali smo vežbali i dribling. Trener (čijeg imena ne mogu da se setim) kaže: Vladica, pa ti si važio za najboljeg tehničara, ajde sad pokaži to, a Vladica kaže: Ja vam se izvinjavam, ja to ne umem
tako da uradim kao Milan, ja bih molio Milana da to uradi. Oni su stali, koji me ne znaju, pitajući se kako sad Milan. Milan je sve to pokazao i došao je profesor, pa kaže: Alal
ti vera, pa nisam ni ja to znao.
E to finale prvaka... u Briselu. Dolazim na petnaest dana, a godinu dana nisam šutnuo loptu. Gde možeš nešto i da uradiš, nemaš snage. Ja sam jedini bio na pripremama,
od ovih niko nije hteo da dolazi, svi su gledali kako da nađu klubove, da potpišu ugovore. Dolazili raznorazni predsednici klubova, uopšte se nije mislilo na tu finalnu utakmicu. Uprava je bila zainteresovana samo za pare te 1966. godine.
Drugačije bi bilo da je igrao Zoran Miladinović, nego tu je Vaske napravio grešku,
što je na takvoj utakmici zabranjeno. Da te protivnik tako vrtne, a da ga ne tresneš, to ne
može. Bistar je bio, ali to nije smeo da mu dozvoli, morao je da ga presamiti. Prvo poluvreme smo ih nadigrali totalno, ja sam imao neke šanse, Hasan je imao, ma imali smo
ih, ali mi smo nespremni psihički ušli u utakmicu, pogotovu sam ja bio nespreman i psihički i fizički. E, samo da sam imao snage, samo je snaga bila u pitanju... Svako je gledao gde će šta da uhvati, niko nije mislio na fudbal. Možda se jedanput u životu jednom
klubu takva šansa pruži. Mi smo to zaslužili po kvalitetu, ali klub nije bio na nivou.
Gegić je bio solidan trener, ali uprava nije znala ništa. Oni su nama sve ostavili, mi
igrači smo glavni krivci. Nismo mislili na fudbal, nedostajao nam je dogovor, nismo bili
kompaktni na terenu.
Igrač koji se nije dovoljno dokazao, a za mene je bio veliki igrač, bio je Bečejac, taj
je bio pravi lukavi igrač da proturi loptu tamo gde niko ne misli da može. Lucidan i stamen igrač. A bio je plan da dođu još neki igrači. Da smo ostali svi zajedno, više bismo
zaradili tako nego što smo igrali po inostranstvu. Jer tada, u to vreme su bile samo Nemačka, Belgija i Holandija otvorene za fudbal, sve ostalo zatarabljeno.
Toliko je bilo dobrih fudbalera u staroj Jugoslaviji, ne samo Bobekova, ne samo moja, pa posle toga Džajina generacija. Veliki broj fudbalera je bio, ali slabio je kvalitet
fudbala, nije bilo ljubavi i strasti.
Bili smo četvrti na svetu, drugi u Evropi, zlatna medalja na Olimpijskim igrama, sve
u dve godine. Protiv Rusa, produžetak u finalu, Prvenstvo Evrope u Parizu.
U finalu protiv Rusa, jao što sam bio ljut na sebe posle te utakmice. Stvarno sam
pretrčao mnogo. Imali su Rusi dobar tim, imali su centarfora Ponedeljnika, desno krilo
Metrvelija, pa Neta, a Jašin brani. Mi smo toliko dobro igrali, bolji smo bili, ja sam dva
puta izašao sam i Jašin mi je odbranio.
Šole je dobar čovek, ali nije smeo da prihvati da bude rezerva. Htedoh da mu kažem
sad na proglašenju sportiste godine, a nisam bio za istim stolom, ali ne znam kako bi to
shvatio. Mi smo imali jako dobar tim. Centrirana lopta sa desne strane, Šekularac je nabacio tu loptu, ja utrčim baš na pet metara, na meni je Rus i samo je malo glavom skrenem u gol. Kod udarca glavom ne zna se gde lopta ide, kad šutiraš nogom obično se vidi
gde ide lopta, a glavom nema šanse. 1 : 0 za nas. Posle toga, lopta dolazi do mene, ja je
propuštam i ona ulazi u prazan prostor. Bora to oseti, utrči sam u šesnaest metara, malo
sa leve strane, zamahne, uhvati malo veći efe i ona prohuji pored same stative. Da je bilo 2 : 0 bilo bi gotovo. U drugom poluvremenu, kako smo primili taj izjednačujući gol,
ne mogu nešto da se setim, nešto je traljavo bilo. Primili smo gol, Vidinić nespretno izađe na jednu visoku loptu i golmani obično kad istrčavaju da hvataju loptu koleno guraju
napred, i on udara Zorana Miladinovića u butinu. Zoran nije mogao na nogu da stane.
To je bila polovina drugog poluvremena i izdržali smo do kraja, ali je u produžetku na
jednu nabačenu loptu iz kornera sa leve strane Vidinić bio u nedoumici, hoće-neće da
uzleti, Zoran ispred njega i Rus utrči i samo je malo skrene glavom u gol. Bila je to izvanredna utakmica, bili su oduševljeni Francuzi i vrlo lepo su posle toga pisali. Tada mi
je Ćirić rekao, kako su pitali Bernabeua da li je zapazio nekog fudbalera koga bi mogao
da odvede u Madrid, kaže nisam video nikoga, ali sam video jednog koga ne mogu da
odvedem. Koga, pitao je Ćirić, a Bernabeu mu kaže: Milana Galića (tada nije moglo da
se ide iz Jugoslavije dok igrač ne napuni 28 godina). Bio bih proglašen za ne znam šta
tada, godinu dana ne bih smeo da igram, ne bih smeo da se vraćam u zemlju, bio bih
proglašen neprijateljem države.
Najdarovitiji moraju najviše da vežbaju... Ja se ljutim na ove naše tenisere, posebno
na teniserke što su došle na vrh i stale. Nadal je izjavio da svakog dana sve više i više
radi. Kad si uspešan i šampion Evrope, ma radi još više da bi održao to. Najteže je održati vrhunsku formu. Samo rad, rad, rad i ništa drugo.
Znaš šta sam mogao da uradim na terenu da mi je ova pamet bila. Mogao sam da
doprinesem mnogo Partizanu, reprezentaciji... Oni su smatrali da ja nisam tehničar zato
što sam odmah davao lopte. A umetnost je dati loptu, precizno i pametno dati loptu, to
treba naučiti. Ovi naši igrači ne znaju na dva metra jedan drugom da dodaju loptu...
Idealan tim Partizana – Šoškić, Jusufi, Belin, ako bih stavio Čika, onda bih morao
staviti i Bečejca u half liniju, onda Minda Jovanović, bio je fenomenalan centarhalf, on
je toliko mozgom igrao fudbal, otvarao se, neverovatno, ima alternativa za svakog igrača.
Centarhalf – Zebec, ali ne bih ga stavio za centarhalfa nego na levo krilo... Bekenbauer je držao celu reprezentaciju, ceo klub i na terenu i van njega, tako da bi Zebec bio tu
stožer da ga slušaš.
Levi half – Zoran Miladinović. Pa sad ovako navalu: Miloš, Bobek, ja, sad dvojicu
naći koji bi najviše odgovarali, meni je strašno odgovarao kao igraču Mihajlović, ali se
povredi i nešto se izglupirao sa onom ženidbom. Bio je šmeker i igrač je bistar bio, brz,
hitar. Ja sam njega koristio strašno zato što sam video da on neće da posluša, zato sam
uvek gurao njega u vatru. Samo gurnem loptu u 16, on dvojicu-trojicu naniže i ja sam
sam. Ne mogu da kažem da sam to na lukavstvo radio, ali on je takav stil igre imao. Ne
mogu još da se prisetim, desno krilo je bio Herceg, Mesaroš, pa je bio Čebinac. Laza
Radović je bio dobar fudbaler, samo je kasno došao u Partizan, dobar igrač. Malo mu je
falila brzina, malo borbenost, tehnički je fenomenalan bio, na finjaka. Tu je Bečejac
znao i da trči, da se baci i da otme. I on je malo kasno došao. Marko Valok je bio jedan
prosečan fudbaler, ali je davao golove.
Perušić iz Dinama, koja je to krljina od fudbalera, ti moraš u timu da imaš jednog
krlju, jer ne možeš da ga predriblaš, toliko dosadan igrač da nemaš pojma. Koliko ga
puta pretrčim kao od šale, a on tako mali, i ne znam odakle mu ta nogetina da se baci i
da mi samo malo gurne loptu ispred mene. To su ti igrači.
Vladica Popović je igrač koji je znao lepim ponašanjem da odigra fudbal, ali nije bio
reprezentativni kalibar. Da je Bečejac bio umesto Vladice Popovića... Da su bili u Čileu
Bečejac, Vasović, Miladinović, Samardžić. Ako si morao nekog da uzmeš, uzmeš Perušića ili Žanetića.
Ne nije, videla se razlika. Dobro, Hrvati su se družili samo sa Hrvatima. Mi smo se
zajebavali na taj način, oni nas mi njih, ali nikad bolje drugarstvo nije bilo nego na tom
svetskom prvenstvu. Toliko smo se mi šalili, slavili i veselili. Jerković je znao da bude
duhovit čovek, društven je bio, znao je da se našali, zna on i da cimne neku, svi smo mi
neki put znali malo da švrljamo. Ja sam igrao u Barseloni (sa Partizanom, reprezentacijom Beograda i sa Standardom), nekoliko puta na stadionu Kamp nou, na izlazu imaš
kapelu sa strane da se pomoliš Bogu i da zaželiš sebi ili kome god hoćeš sreću, s leve
strane stoji jedna flaša i jedna čašica, onaj koji je veliki tremaroš dozvoljeno mu je,
znaš, ti, koliko to umiri.
Pele jeste veliki, on je gromada. On je sa 17 bio prvak, i sa 30. Kako je igrao sa 17,
on uđe u igru, nije bio u postavi i da on tri gola. Gledajući na televiziji kako je odigrao
protiv Francuza, kako je dete odigralo. To je božansko posredovanje. I ja sam verovatno
imao to posredovanje, Bog mi je u nekoliko navrata... stvarno mi je pružio ruku. U životu sam se tri puta davio, u reci dva puta i na moru jedanput. Stanovao sam u Novom Bečeju, na samoj reci Tisi. Nisam voleo dom, nikad nisam voleo dom, velika buka starijih,
ja se nisam mnogo ni družio, ima tu i tamo nekih vide da si miran, hoće da te išopaju i
ovo i ono, šta ja znam. Nikom nisam ostao dužan, ali onda kad su videli kako sam žestoko reagovao, rekli su sklanjaj se od njega i ostavljali su me na miru. Ne možeš drugačije, kad si mali i ako ne pokažeš zube i ne ujedeš nekog.
Jako mi je žao što se nismo kvalifikovali na Svetsko prvenstvo u Londonu. To je toliko glupavo išlo, imali smo i dobru reprezentaciju i dobre igrače, odemo na revanš u
Norvešku i izgubimo sa 3 : 0. Ni na kraj pameti nam nije bilo, ali kakvu smo nesreću
imali, nekako se sve urotilo, taj dan kiša, teren težak, blatnjav, oni glomazni samo lete
po terenu, ne možeš da dođeš do lopte. A oni kako šutnu tako lopta uđe u gol.
Jako mi je žao što nismo otišli dalje, mogli smo i Francuze usred Pariza da pobedimo, onaj dade gol Šoletu sa 30 metara, poluvisoko, a mogao je da brani. Zato mu je dao
i ovaj u finalu, neki polulob...
U Brisel smo išli avionom. Samo, u hotelu, u Briselu se nije znalo ko kad spava, ko
šta radi pred utakmicu. Kod nas su po ceo dan bili menadžeri, predstavnici klubova, trgovina.
Ne može tebi da kaže niko kako ćeš ti da igraš fudbal. To je intuitivno, talenat i tvoje moći da to sprovedeš u delo na terenu. Ne može niko da ti nacrta kako ćeš ti da igraš.
Špic nam je govorio da kad igramo u Beogradu igramo na jednoj strani i igramo triling.
Baš tako danas igra Barselona. E, tako je Špic nama govorio da igramo. Kad akcija počinje sa jedne strane nikada se ne završava na toj strani. Zašto? Zato što privučeš odbranu na tu stranu, ostaviš dosta prostora, pripremaš ko će u taj prostor da uđe i onda tom
saigraču daješ loptu. U tome je Špic bio veliki da nas pouči kako to na pojedinim delovima terena da igramo. U naše vreme, nijedan naš napadač nije trčao da otima loptu protivničkom napadaču. Trčao je Rajko Mitić.
Znaš koji igrač me podseća na tebe, Ronaldo, Brazilac. Dao je osam golova na SP,
dva Nemcima. Izuzetno je bio brz. Ulazio je u petnaest šansi na utakmici.
Jeste, jeste, jeste...
Dotakoh njeno bedro i smrt se nasmeši
za Jovanu
Veliki Gaeli zemlje Irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi njihovi veseli,
A sve pesme tužne.
Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok
je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na
jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester junajteda Bob Bišop. I, kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: Mislim da sam pronašao genija.
Besta je u Mančester junajted primio menadžer Mat Bezbi, tada je Best imao 15 godina. Već u 17. godini je igrao za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je
protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je 1965. godina,
Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu šampiona sam je pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5 : 1. U portugalskim novinama pojavio se novi nadimak Džordža Besta – O’Beatle.
Best je počeo da vraća radost na Old Traford: Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna, a fudbal nije bio loš.
Posle Benfike protivnik Mančester junajteda u Kupu šampiona u polufinalu bio je
Partizan. I tako sam u Beogradu video taj čudesni trio: Lou, Čarlton, Best. Prvo poluvreme bilo je 0 : 0. Abdulah Gegić, trener Partizana, bio je zadovoljan i tražio je da Partizan pokuša da održi taj rezultat. A Velibor Vasović zamolio je Gegića u poluvremenu
da napusti svlačionicu i da ostavi fudbalere same. Partizanove bebe bile su odrasle i Vasović je rekao: Idemo da ih pobedimo!
I Partizan je pobedio sa 2 : 0. U Mančesteru je bilo 0 : 1 i Partizan je izbacio taj
strašni Mančester junajted. Sredinom sedamdesetih Garinča odlazi iz fudbala, Pele je
bio često povređen, Best je najbolji fudbaler na svetu. Bio je popularan kao Bitlsi, kao
Bitlsi i Rolingstonsi zajedno: Ono što nikada neću zaboraviti je huk navijača Mančestera. Kada sam išao kroz tunel, to mi je raznosilo glavu i kako sam bio bliži igralištu, to
se čulo sve više. U takvim utakmicama bio sam ubeđen da mi niko ne može ništa.
Mančester je i u sezoni 1966/67. bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968.
Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4 : 1, 4 : 1 u
produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao golmana Benfike i
postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup šampiona.
Sledeće godine, 1969, Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju.
Bestu se više nije igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako je igrao te četiri sezone,
od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i osećao je kako njegovim
venama počinje da teče splin, kako osvajaju melanholične note njegove majke iz one
pesme kako su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne: Trošio sam novac na piće,
žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a
on katkad dolazi s nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s
kojima sam igrao, tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili.
Da Best nije živeo kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz
Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Northamptona:
Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s najboljima i da Mančester bude
najbolji... Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere. Kad je umro Džordž
Best, tog dana ujedinilo se celo Britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi, i Velšani. I
katolici i protestanti. A šta je Best rekao o driblingu: To je kao u onoj pesmi Džima Morisona:
Dotakoh njeno bedro
i smrt se nasmeši.
Kad je Best krenuo na poslednje putovanje, ja se nisam od Iraca setio ni Jejtsa, ni
Džojsa, ni Hjustona, ni Bernarda Šoa, ni Oskara Vajlda. Samo sam čuo zvuk, plivao je
prema meni taj zvuk, zvuk velike elegije o Džordžu Bestu.
Džordž Best je usnuo i sve s njim spava.
Sve spava. Boca, čaša, zdela
Spi Belfast, spi London, Mančester ceo
U luci jedrenjak spava meko
Velikim snom spava ostrvo.
Ćute ptice. San je savladao i njih.
Iskri zvezda. Prostor engleski je tih.
Džordž Best je usnio. Spavaju poeme.
Slike. I rime. Jake, nikad slabe.
Spava jamb ispod starog svoda.
Horej, kô stražar, tu, tamo spava
Sni priviđenja Letinih voda.
Sve što postoji. Spi slava.
To jedan lenjingradski Jevrejin i jedan pesnik Venecijanac o Džordžu Bestu i Džonu
Donu, jer, što bi rekao Odn: meso i krv prolazne su sreće. A ja kažem: dribling nema
domovinu.
P. S.
Kad je umro Mat Bezbi igrači i navijači oprostili su se od prvog gospodina Mančester junajteda, na Old Trafordu. Best je govorio poslednji, kao da su Bezbi i on sami na
terenu Mančester junajteda, stihove iz Biblije, Knjiga propovjednikova: Svemu ima vrijeme... Vrijeme ridanju i vrijeme igranju... Vrijeme kad se teče i vrijeme kad se gubi,
vrijeme kad se razvaljuje i vrijeme kad se gradi. I na kraju stihovi koji najviše liče na
Džordža Besta: Zato vidjeh da ništa nema bolje čovjeku nego da se veseli onijem što radi...
Sedam godina u logoru
za Ota Tolnaija
Prvu utakmicu SSSR i Engleska odigrali su 18. maja 1958. u Moskvi. Te godine
igrali su još dva puta, dva puta na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Na prvoj utakmici
bilo je 2 : 2, na drugoj 1 : 0 za Sovjetski Savez.
I četvrta utakmica 6. decembra 1967. u Londonu.
Decembar je moj mesec.
Na početku utakmice videlo se da je u sovjetskom timu igrač prema kome idu sve
lopte. I da taj snažni plavi fudbaler igra sa toliko spokoja, sigurnosti i spontanosti. Odigravao je petom na deset, na petnaest metara. Kakvi su to bili pasovi. Prvi put sam video
jednog sovjetskog igrača da igra bez grča, bez discipline koja sputava. SSSR je te noći
na Vembliju igrao s uživanjem.
Intonaciju takvoj igri davao je Eduard Streljcov, fudbaler koji je sedam godina bio u
logoru u Sibiru. Engleska je bila aktuelni prvak sveta, Streljcov je te večeri na Vembliju
nekoliko puta dobio veliki aplauz. Tu utakmicu gledao je i Miša Barišnjikov, tek prispeli emigrant. Utakmica se završila rezultatom 2 : 2, oba gola za Sovjete dao je Igor Čislenko. A Streljcov: Takve utakmice volim. Nema straha da ćeš izgubiti. I ne želiš samo
da igraš, da odradiš posao, nego hoćeš da igraš dobro, da igraš lepo. Teren je bio vlažan, ali to nije smetalo. Prvi put sam igrao na Vembliju. Nisam igrao na boljem terenu.
Da pozavidiš igračima Svetskog prvenstva kakvu su igru mogli pokazati na ovakvoj travi.
Kakva delikatnost Streljcova. Na koji način on saopštava da je njegova velika želja
bila da igra na Svetskom prvenstvu. Sprečili su ga da igra na tri svetska prvenstva. Znao
je Streljcov da veliki igrači moraju igrati na važnim takmičenjima, i da se na tim takmičenjima dar najbolje pokazuje.
Prvu utakmicu za reprezentaciju Streljcov je odigrao protiv Švedske u Stokholmu.
Bilo je to 26. juna 1955, SSSR je pobedio sa 6 : 0, a mladi Streljcov je postigao tri gola.
Takav debi nije imao niko u ruskom, u sovjetskom fudbalu. Streljcov je bio član reprezentacije koja je u Melburnu 1956. osvojila zlatnu olimpijsku medalju. Najmlađi igrač u
reprezentaciji. Bila je to generacija Ivanova, Simonijana, Ilijina, Neta, a dolazili su Jašin, Voronjin, Meshi, Metreveli, Ponedeljnik...
Pred sam odlazak na Svetsko prvenstvo reprezentativci su imali dan-dva slobodno, i
u jednoj dači u blizini Moskve bilo je veselo društvo. Na toj sedeljci bio je i Eduard
Streljcov. On je u to vreme bio idol mladih u Moskvi. Bio je to ruski Džems Din, samo
još više plav. Kćerka jednog visokog sovjetskog rukovodioca pokušavala je da bude što
bliže sa Streljcovom, nije joj uspevalo. Ona se Streljcovu nije dopadala, nervirala ga je.
Posle te sedeljke Streljcov je bio optužen za silovanje. Ta optužba dobro je došla zajedljivcima iz reprezentacije, a još više rukovodiocima klubova ruske policije, Dinamo, i
ruske vojske, CSKA. Streljcov ni pod kakvom vrstom pritisaka nije želeo da pređe ni u
Dinamo ni u CSKA, ostao je u Torpedu. Kod istražnog sudije Streljcov nije ništa priznao, jer nije imao šta da prizna. A kad su mu agenti KGB-a rekli da potpiše priznanje i
da će onda ići u Švedsku na Svetsko prvenstvo, Streljcov je potpisao. Reprezentacija
Sovjetskog Saveza otišla je na Svetsko prvenstvo, a Streljcova su otpremili u logor. Bio
je osuđen na 15 godina. U njegovoj ostavštini ostala su logorska pisma, pisma majci:
Mama, pišeš da ti uzimaju jednu sobu. Daj im tu sobu i ne sekiraj se. Biću živ i zdrav i
zaradiću sve što smo izgubili, a ako i ne zaradim, živećemo u 15 kvadratnih metara. Za
mene je najvažnije da ti budeš živa i zdrava... Dobro veče, mama. Čestitam ti 50. rođendan... Izvini što ne mogu da ti kupim poklon, ali mislim da se nećeš ljutiti ako poklon dobiješ kasnije, kada izađem...
...Već smo počeli da igramo fudbal. Igrali smo sa sedmim logorskim naseljem i pobedili sa 7 : 1. Od 1. juna počinje klupsko po logorima... Vreme će veselije i brže prolaziti... Neki naši pišu svojim bliskim ili svojim devojkama kolektivno. Onda dobijaju od
njih pisma i počinju rasprave. Nekada se smeju, verovatno devojkama, a nekada možda
sebi samima. To mi se ništa ne sviđa, zato ja nikome ne dam da čita moja pisma i ničija
ne uzimam.
Ton ovih pisama je lirski, ponegde melodramski (a šta fali melodrami?). Streljcov je
dobro znao šta sme napisati, i šta ne bi prošlo makaze zatvorskih cenzora. U tako (auto)cenzurisanim pismima, uz neki idilični pasus, promakne i neka rečenica koja potvrđuje da je život u logoru bio daleko od svake idile. Tako u jednom pismu E. Streljcov,
logorski broj 101010, moli majku da lepo dočeka njegovog logorskog druga 111111:
Dočekaj ga kao da sam ja doputovao... Znaš sama šta znači Moskva za čoveka koji je
izašao iz zatvora, treba da prođe kroz nju i da vidi sve ono najlepše. A onda se prokrijumčari ta opasna rečenica – da vidi sve ono najlepše. A sve što je na svetu loše, to vidimo ovde. Svih devet krugova pakla steklo se u ruskim logorima. I dalje, u istom pismu,
Streljcov piše o svom prijatelju Geni: U logoru imam samo tri druga. Vitek, Gena, njega
znaš, Svajek... Kada je Vitek došao sa mnom u peto naselje, bilo nas je četvorica. Zajedno smo se hranili i sve smo delili.
Iz pisma se vidi da je Streljcov (ili je to za njega učinila majka) uputio molbu za pomilovanje, i da je odbijen: Mama, ovih pet meseci dobro se odmori i nikuda nemoj da
ideš. Nemoj da misliš na odbijanje molbe, a ja ću sve učiniti što zavisi od mene.
Posle sedam godina Streljcov se vratio u Moskvu. I vratio se fudbalu. To je jedinstven primer da se neko posle sedam godina zatočeništva vrati fudbalu. (Koliko je samo
muka imao Kasijus Klej, koji je zbog Vijetnama bio sprečen da boksuje cele tri godine.)
I ne samo da se Streljcov vratio, nego je te 1965. Torpedo postao prvak SSSR-a. Nisu
imali hrabrosti da Streljcova uvedu u tim Sovjetskog Saveza koji je otišao na Svetsko
prvenstvo u Engleskoj. Zato i Streljcov u onom komentaru o kvalitetu trave na Vembliju
tako gospodski kaže kako zavidi učesnicima Svetskog prvenstva. Kakva nostalgija najboljeg sovjetskog igrača svih vremena.
Generacija kojoj je pripadao Streljcov, tu negde pet-šest godina okolo, generacija Jašina, Voronjina, Ivanova, Čislenka, Metrevelija, najbolja je generacija u istoriji Sovjetskog Saveza i ona je sa Streljcovom mogla igrati u dva finala svetskih prvenstava, 1962.
i 1966.
Koliko je fudbal izgubio što je Streljcov bio sedam godina u logoru, ne može se nikako izračunati. Koliko energije, koliko strasti, koliko radosti, koliko građanske hrabrosti, koliko nacionalne i državne samosvesti. Dostojanstva i gospodstva. To se može izračunati u jedinicama bola, u jedinicama mašte. Jer Streljcov je bio uveo leto u Moskvu, u
Rusiju, u ceo Sovjetski Savez. Leto je sa Streljcovom došlo i u Sibir.
Streljcov je umro od raka. Od raka duše i od raka tela. Umro je 21. jula 1990, a rođen je 20. jula 1937.
P. S.
U ostavštini Eduarda Streljcova pronađene su neke kratke priče, neke beleške Sergeja Konsoma. Te priče je sakupio i objavio njegov brat Lav Konsom. Sergeja Konsoma
Streljcov je upoznao u logoru:
...Kad su nas naterali da kopamo krompir, ljuštili smo ga komadićima stakla i jeli ga
sirovog. Koru smo zakopavali u zemlju, a oni su nas jako tukli.
...Za vreme transporta prenoćili smo u etapnom zatvoru. Jedan je imao zlatne zube.
U klozetu mu ih izbiše lopatom i odneše nekud.
...Ako ti stražar smakne s glave kapu i baci je na stranu, neka ti ne padne na pamet
da kreneš za njom. Bićeš ubijen pri pokušaju bekstva.
...Čudan je bio Vaska Krisin. Lice okruglo, dobroćudno. I on je zaista bio dobar. Ali
mi ga nikako nismo trpeli. Zbog gladi, svakako. Svako je podnosio glad kako je znao i
umeo, a Vaska je smislio nešto po svome. Trudio se da ubedi sebe kako je hrana koju
nam daju sasvim dovoljna. Mi smo se strašno ljutili na njega. Katkad bismo pomahnitali
i promukli od besa. Vikali smo na njega: ’A kad bi ti dali, uzmimo, još 50 grama hleba,
ti to ne bi mogao pojesti, a?’ ’Kažem, ne bih. Meni ni mrvica više od ovoga ne treba.
Taj višak grama prosto ne bi mogao da mi siđe kroz grlo. Ja sam sit. Sit. U glasu su mu
se osećale suze. Sada mi ga je žao, a tada sam se žestio na njega. Bio sam glup i gladan.
U martu su mnogi poumirali. I Vaska je umro u martu.
...Ribica je volela da žvaće smolu. Nikola Zvizd je živeo sa Ribicom. Živeo s njom,
ali je, eto, prevario. Kada su ih izveli na rad, Nikola zaspa na trenutak, Ribica mu sekirom odseče glavu. Uze je za uvo, kose nije bilo, i donese je stražarima. Kaže: ’Uzmite i
zamislite da je pobegao.’ Ona je sledećeg dana žvakala smolu. Ona je stalno žvakala
smolu.
I još je ovo ostalo u beleškama Streljcova: Fudbalski jezik je pas. Dupli pas.
Koliko mora stane u oko, toliko lepote stane u dribling.
Download

SAMO BOGOVI MOGU OBEĆATI