KOŠARKA
Docent dr Trunić Nenad
1. Назив предмета,
предмета, статус предмета,
предмета, КОШАРКА,
КОШАРКА, обавез
обавезан премет
2. Име предавача: Доцент др Ненад ТРУНИЋ
3. Циљ предмета:
предмета:
Оспособити студента теоретским и практичним основама концепције
и стратегије игре у кошарци.
Научити студента формирању модерног концепта обуке и
усавршавања елемената технике кошарке игре као и њиховом
планским начинима употребе и коришћења за време утакмица и
такмичења.
Оспособити студента да зна употребну вредност сваке техничке
структуре у кошарци (индивидуалне, групне или колективне) као и
методске поступке за њихово обучавање и усавршавање.
Оспособити и научити студента, да о техници игре размишља и
дискутује, да припрема, да анализира своју техничку обуку и начине
за њено усавршавање у програмима физичког васпитања за
основне и средње школе.
4. Очекивани исходи или резултати огледају сe
сe првенствено у томе да студент који је
успешно савладао програм овог предмет
Кроз теоретску и практичну наставу на предмету стекну комплетан увид, шта је то
техника игре, њене дефиниције, систематизацију и поделу, задатке и фазе.
Зна место техничке обуке и усавршавања у кошарци, њену важност и повезаност са
осталим сегментима и елементима тренажног процеса неопходним за реализацију
наставе у програмима физичког васпитања.
Буде оспособљен , да на креативан начин спроводи методику обуке и усавршавање
техничких елемената у кошарци и да прилагођава њену апликацију индивидуалним
карактеристикама и узрасним категоријама са којима ради.
Научи да у кошаркашкој игри увек може да се ради на усавршавању и креативном
начину испољавања елемената индивидуалне технике и њиховом повезивању у
рационалне и сврсисходне целине.
Оспособљен ја да ђаке обучава и усавршава у свим елементима технике игре како у
фази напада , тако и у фази одбране.
Оспособљен да планира и реализује техничко образовање по плану техничких
елемената у одбрани и нападу.
Буде оспособљен да индивидуалне способности и индивидуални потенцијал својих
играча успешно искористи за усавршавање «специјалних» техничких елемената која
ће постати обележја стила сваког играча појединачно.
Оспособљен је за прављење тактичког плана утакмице или такмичења на бази
степена усвојености техничких елемената и њиховог нивоа аутоматизације на
тактиком плану, као и за евентуална одступања или корекције тог плана за време
саме утакмице или такмичења ако то ситуација налаже.
Оспособљен је за кративно или визионарско размишљање и проналажења нових
начина у методици обуке и усавршавања свих техничких елемената у кошаркашкој
игри.
5. Садржај предмета:
Појам, значај и систематизација савремене технике кошаркашке
игре.
Место и улога технике у кошарци. Биомеханичке основе технике у
кошарци.
Основи методике обуке и усавршавања технике у кошарци.
Формирање концепта обуке техничких елемената, њихов избор у
односу на узрасну категорију и индивидуалне карактеристике
тренажне групе.
Приказ и подела метода обуке у кошарци.
Анализа и подела кошаркашке технике: техника напада и техника
одбране и њихова апликација и могућности примене у тактичком
испољавању у игри.
Анализа елемената индивидуалне технике у нападу и одбрани и
методски приступи за успешно спровођење њихове обуке и
усавршавања.
Опсервација (уживо,ТВ, ЦД, видео записи) утакмица и такмичења у
кошарци (у свим категоријама), прикупљање релевантних података
и њихова анализа кроз примену елемената технике у игри.
Активно учествовање у раду клубова, кошаркашких школа и
кошаркашких кампова ради примене и провере стечених знања из
области технике и методског поступка учења и усавршавања
кошаркашке технике.
6. Наставни облици,
облици, методе и технике
У оквиру предмета Кошарка користиће се следећи наставни облици
и методе:
Теоретска предавања која се одржавају у просторијама школе.
Практична настава са приказом најважнијих методских приступа у
обуци и усавршавању техничких елемената у кошарци.
Посматрање утакмица ( видео записа, ЦДЦД-ова) и њихова анализа са
аспекта технике. Анализу концепта методике обуке техничких
елемената кроз присуство на тренинзима у различитим узрасним и
квалитативним категоријама екипа. Повезивање садржаја
теоретских предавања са уоченим елементима и техничким
решењима на посматраним утакмицама.
Спровођење тренинга са акцентом на техничком усавршавању од
стране студената са различитим узрасним категоријама кошаркаша.
Анализа успешности тактичког испољавања екипа кроз призму
реализације техничких елемената и њиховог повезивања у акционе
целине.
Стварање модела техничког испољавања код кошаркаша у
будућности и проналажење начина да му се актуелни кошаркаши
приближе.
Активно учествовање студената у раду клубова, кошаркашких
школа и кошаркашких кампова, са подношењем детаљног извештаја
по завршетку ових активности.
7.Предуслови
7.
Предуслови за похађање наставе
Редовно уписан студент на Факултету за физичку културу и менаџмент
у спорту.
8. Обавезе студената
Предиспитне обавезе су:
Редовно похађање наставе, колоквијум који се састоји у
прикупљању, приказивању и самосталној анализи и презентацији
неког простора или проблема са аспекта технике изабраног из
стручне литературе или по идеји предавача.
Боравак у клубовима и по могућности активно укључивање у рад са
млађим категоријама, рад у неком кошаркашком кампу или школи
кошарке за млађе категорије са обавезом да сачини детаљан
извештај о плану и програму рада у виду семинарског рада након
завршног програма.
Испитна обавеза се састоји од:
Полагања практичног дела испита и усменог полагања испита на коме
студент треба успешно да одговори на три испитна питања из
области методике технике игре у кошарци или да положи тест
знања из кошарке.
9. Начин праћења,
праћења, бодовање и оцењивање
студената:
Право на полагање завршног испита студент
стиче ако је учествовао у 80% предавања и
вежби.
Од могућих 100 поена за предиспитне обавезе,
студент може добити до 50 поена и то за
колоквијум 15 поена и за теренски практични
рад (у клубу, кампу или школи кошарке) са
семинарским радом до 35 поена.
Преостали број поена ( 50 ) се добија успешним
полагањем практичног и усменог (завршног)
дела испита на коме студент треба да покаже
задовољавајуће знање на сва три испитна
питања или положи тест знања.
Предметни наставник води евиденцију о
похађању наставе, предавањима, вежбама и
другим обавезама студената.
10. Литература
Каралејић,М. И Јаковљевић, С. (2001):
Основе кошарке, ФСФВ, Београд
Трунић, Н. (2007): Тренинг младих
кошаркаша различитих узрасних
категорија. Висока школа за спорт, Београд
KOŠARKA U BUDUĆNOSTI
Pretpostavlja se da će u nastupajućem periodu biti
nastavljeno usavršavanje košarkaške igre sa tendencijom
zadržavanja ravnoteže između svih faza toka igre, uz dalji
razvoj kolektivnosti igre i kreativnosti u realizaciji.
U evropskoj košarci će verovatno biti izvršena i promena
pravila igre u pravcu približavanja NBA ligi, tako da će biti
izvršeno pomeranje linije za tri poena sa 6,25 m na 6,70 m,
igraće se 4 četvrtine po 12 minuta, broj ličnih grešaka će
se povećati na 6 po svakom igraču, što će naravno usloviti
i izvesne adaptacije u trenažnom procesu i načinu
rešavanja problematike igre.
Smatra se da će apsolutna fizička snaga imati sve manji
koeficijent uticaja na rezultat košarkaških utakmica, a da
će eksplozivna snaga, brzina i preciznost biti obeležja
vrhunskih igrača u budućnosti. Način promene pravila igre
će usloviti veći nivo integracije faza igre, usklađivanje
kontrolisanog i brzog stila igre i stvaranje polivalentnih
igrača, koji će moći odgovoriti zahtevima igre u svim
njenim fazama.
Najveće taktičke rezerve se nalaze u usavršavanju
kontrolisanih tranzicionih odbrana i kontrolisanih
tranzicionih napada i u individualnom i ekipnom
prilagođavanju raznim sistemima i promenljivim uslovima
igre.
Verovatno će se i dalje težiti postepenom eliminisanju
podele igrača po pozicijama u igri (od 1 do 5), mada je
teško očekivati potpuno zanemarivanje karakteristika i
opisa igre na svakoj pojedinačnoj poziciji.
Veliki prostor za usavršavanje igre postoji u daljem
usavršavanju kontinuiteta igre, odnosno o potrebi da se
košarkaška tehnika izvodi maksimalno brzo uz visok nivo
taktičkog ispoljavanja u svim fazama igre.
Biće dalje usavršavana tendencija (i danas aktuelna)
kontinuiranog prelaza spoljnih igrača iz perimetralnog u
unutrašnji prostor i prelaz unutrašnjih igrača u spoljašnje
zone napada, da bi se što više opteretila odbrana u
odbrani od šuta spolja i kretnji u oba smera.
Razmišljanja o košarci budućnosti sa aspekta aktuelne
košarke upućuju na pretpostavku da će u odbrani
postojati sledeći zadaci:
Zadržavanje napredovanja lopte,
Sprečavanje i otežavanje linija kretanja i linija dodavanja,
Sprečavanje probijanja prednje linije odbrane u svim
zonama terena,
Prisiljavati protivnika na dužu igru u tranzicionom napadu,
Sprečavati brz šut u tranzicionom napadu i
Prisiljavati protivnika na postizanje poena iz igre 5:5.
Tendencija daljeg napredovanje u smislu veće
atraktivnosti igre, zahtevati od trenera i igrača visoke
nivoe tehničkotehničko-taktičkog znanja i u vezi sa njima ,
kreativnu košarku.
Obzirom na svakodnevno usavršavanje košarkaškog
izviđanja (scouting), mogućnost ostvarivanja vrhunskih
rezultata u košarci će biti moguća samo na visokim
nivoima ispoljavanja kreativnosti, kao protiv oružja protiv
jednostrane i predvidljive igre, podložne neutralisanju
posle dobrog skautinga.
Spuštanje granice za početak treniranja košarke je već u
današnjim uslovima pretpostavka da će se u
dugogodišnjem trenažnom procesu stvoriti uslovi za
kreaciju velikog broja visoko tehničkotehničko-taktički obučenih
igrača, koji će biti spremni da kreativnim načinom reše
nove taktičke varijante i ideje.
Sa aspekta antropomotoričkih karakteristika košarkaša
budućnosti , gotovo da ne postoji dilema u pogledu modela
košarkaša budućnosti. One će se verovatno ogledati u:
Sa motoričkog aspekta visokim nivoom koordinacije,
preciznosti, brzine, ravnoteže i eksplozivne snage,
U morfološkim osobinama će dominirati longitudinalne
karakteristike tela i visoki nivoi količine aktivne mišićne
mase, odnosno nizak nivo potkožnog masnog tkiva,
U aerobnoj i anaerobnoj izdržljivosti kao pokazateljima
energetskih kapaciteta, zahtev je za visokim kriterijumima
funkcionalnih sposobnosti u smislu snabdevanja kiseonikom
i brzinom oporavka posle anaerobnih opterećenja visokog
intenziteta (visok nivo tolerancije na mlečnu kiselinu i dr.),
U strukturi kognitivnih sposobnosti koja je adekvatna za
polivalentnu igru visokog intenziteta učestalih promena
(sposobnost rešavanja prostornoprostorno-vremenskih problema,
kompenzacija grešaka, igru pod pritiskom i kreaciju novih
načina rešavanja igrovnih situacija),
U konativnim osobinama koje se karakterišu visokim
nivoima frustracione tolerancije, samokontrole i istrajnosti
motiva, kontrolisane agresivnosti, niskog nivoa anksioznosti
itd.,
U strukturi tehničkotehničko-taktičkog znanja najprimerenijoj
polivalentnoj igri.
Sintetizujući prethodnu analizu može se pretpostaviti da će
košarka budućnosti zahtevati od igrača:
veliko morfološko, motoričko i funkcionalno opterećenje,
složeno tehničkotehničko-taktičko znanje i
naglašene kognitivne sposobnosti igrača.
Ideja je da će psihološka obeležja igrača (mentalna čvrstina
i igračka konzistentnost), uz sposobnost adaptacije na
igru protivnika i zahteve vlastitog koncepta igre,
prioritetno odlučivati o pojedinačnom i ekipnom položaju
u hijerarhiji profesionalne košarke.
Može se pretpostaviti da su se diferencirala tri bazična cilja
košarke u perspektivi:
ravnoteža taktike u svim fazama igre,
brzina, agresivnost, pojedinačna i kolektivna dinamika
igre i
transformacija morfoloških, funkcionalnih, motoričkih,
kognitivnih i konativnih karakteristika u smislu stvaranja
uslova za brzu i atraktivnu igru.
U odnosu na aktuelne tendencije za dominacijom
«odbrambene» tendencije, biće izvršena korekcija
povratka na fundamente košarke kao dispozicija za
uspešno igranje brze, atraktivne i kreativne košarke.
Razliku između igrača i ekipa će stvarati načini izvođenja
detalja i finesa, čije usavršavanje nas vraća na početak,
odnosno na individualnu tehniku visokog nivoa
fleksibilnosti i adaptibilnosti na promenljive uslove. Takav
pristup bi trebalo da bude odgovor na «šablonsku»
košarku čiji je smisao napraviti manje grešaka a ne više
dobrih poteza.
Složena jednostavnost košarke budućnosti bi trebalo da
označi renesansu inventivnosti i duhovitosti, koje bi pored
nepredvidljivosti, dale veliki doprinos i atraktivnosti igre.
Košarka je kolektivna igra i zahteva sintezu niza
antropoloških obeležja igrača, pa je za pretpostaviti da će
uspešne ekipe u nastupajućem periodu košarkaške
evolucije imati viši nivo usklađenosti individualnih
karakteristika igrača. Jedino tendencija za potpunim
razumevanjem problematike igre od strane svih igrača i
dosledno sprovođenje dobro osmišljenog trenažnotrenažnotakmičarskog plana, može dovesti do približavanja teoriji
o polivalenciji igrača unutar timske taktike.
Navedeni zahtevi bi trebalo da izoštre kriterijume za
selekciju dece za vrhunsku košarku, jer će samo
dugoročna, kontinuirana i pravilno postavljena
tehnologija treninga, moći da odgovori postavljenim
provizornim zahtevima.
Konkretni kriterijumi u selekciji dece za vrhunska
dostignuća u košarci (uz napomenu da su oni promenljiva
kategorija i uvek podložni promenama) bi mogli biti:
dijagnostika u selekciji igrača koji odgovaraju zadatim
kriterijumima ne za aktuelnu, već za košarku koja će se
igrati za 88-10 godina,
tehnologiju stvaranja igrača dominantnih u igri licem i
leđima prema košu,
povezivanje i usavršavanje tehničkotehničko-taktičkog znanja u
razvoju polivalentne tehnike i polivalentne igre,
selekciju modela igre,
stvaranje normi za uspešnu individualnu i timsku igru,
osiguravanje tehnologije trenažnog procesa koja
omogućava kontinuitet napredovanja,
limitiranje negativnih motoričkih navika, negativnih
stavova i oblika ponašanja koji onemogućavaju
ostvarenje koncepta igre u budućnosti.
Košarka je zamišljena kao timska sportska igra. Oblikovao i
razradio ju je dr Džejms Nejsmit, 1891. godine kao novu igru
koja je imala za cilj da zainteresuje studente Springfildskog
koledža (International YMCA Training School, Springfield,
Massachusetts), za bavljenje fizičkom aktivnošću za vreme
zimskog perioda. Rodonačelnik košarke je shvatio da ta nova
igra mora da bude kolektivna (po ugledu na američki fudbal).
Košarka je, ipak, i individualna igra! Igrači čine tim! Kako će
tim igrati, zavisi pre svega kako igraju oni koji ga čine! To
znači da igrači usavršavanjem svojih sposobnosti pomažu
svom timu, usavršavaju njegovu igru. Košarka, više nego neki
drugi sportovi, zahteva integraciju individualnih sposobnosti
u nesebičnu igru tima. Ona zahteva tečno izvođenje, jednom
naučenih, osnovnih košarkaških veština, i njihovu ugradnju u
igru tima. Osnovne košarkaške veštine čine tehniku košarke.
To je, u praksi, ustaljen izraz za osnovne elemente igre.
Uspeh u košarci zavisi od nekoliko faktora iz domena
konstitucionalnih, motoričkih i psihopsiho-socijalnih sposobnosti i
karakteristika igrača. Tehnika košarke je u osnovi specifična
košarkaška motorika i sadrži specifične motoričke strukture
kojima igrač rešava određene situacije u igri. Ona je
jednostavno osnovno sredstvo košarkaške igre. Individualno
izvođenje osnovnih elemenata tehnike je preduslov za
uspešno igranje košarke.
Drugim rečima svaki početnik mora da nauči sve osnovne
elemente, a napredniji i iskusniji košarkaši da ih
neprestano usavršavaju i tako proširuju i obogaćuju svoju
igru. Uprkos odličnoj konstituciji, fizičkim sposobnostima
i talentu, o tome ko će bolje igrati košarku ipak odlučuje
to, ko poseduje kvalitetniju tehniku, to jest bolje zna
osnovne košarkaške veštine.
Pod tehnikom košarke podrazumevamo racionalno
racionalno i
efikasno izvođenje određenih kretanja, bez i sa loptom,
koja su u domenu pravila igre, a čiji je cilj rešavanje
taktičkih zadataka (situacija) u košarkaškoj igri. Svaki
elemenat košarkaške tehnike predstavlja specifičnu
formu kretanja, koja ima svoju kinematičku i dinamičku
strukturu.
Kinematička struktura je izražena prvenstveno oblikom i
karakterom kretanja u smislu prostornih i vremenskih
pokazatelja:
položaj tela,
položaji određenih delova tela u odnosu jedni na druge,
položaji određenih delova tela u odnosu na uzdužnu osu
tela,
veličine amplituda pokreta.
Dinamička struktura je izražena:
brzinom,
tempom i ritmom izvođenja kretanja,
položajima tela ,
putanjom i pravcem kretanja,
snagom uloženom u pokret,
suprotstavljanjem inercionim i drugim ometajućim
silama.
Izučavanjem ovih karakteristika košarkaških kretanja
dolazi se do najracionalnije strukture pokreta.
Osnovne ovih struktura nam daje biomehanika.
Svaki elemenat tehnike u osnovi mora da karakteriše:
Racionalnost pokreta, što podrazumeva izvođenje
elementa tehnike sa najmanjim mogućim utroškom
energije (snage). Tome doprinose upravo kinematičke
analize pokreta unutar elementa.
Ritmičnost, što znači da svaki elemenat ima svoj ritam
izvođenja, koji se menja zajedno sa promenom ritma igre.
Funkcionalnost, podrazumeva da je elemenat tehnike
primenljiv u igri, to jest da služi taktici igre.
Efikasnost; elemenat tehnike ili uopšte tehnika će biti
efikasna onda kada igrač zna da odabere i izvede
određenu kretnju koja je adekvatan odgovor na trenutnu
situaciju u igri. Tu dolazimo do pojma individualna
taktika, koji se može definisati adekvatnim izborom
elementa, dok tehnika predstavlja način izvođenja tog
elementa u igri!
Specifična košarkaška motorika je kompleksna sposobnost.
Uspešno izvođenje elemenata tehnike u velikoj meri
zavisi od:
konstitucionalnih karakteristika i
bazičnih motoričkih sposobnosti.
Najveću pažnju bi trebalo obratiti na ravnotežu i brzinu
(eksplozivnost) kao najvažnije osobine koje jedan
košarkaš mora da ima. Ako igrač vlada ravnotežom i ako
je brz (eksplozivan), onda ima velike šanse da uspešno
igra košarku.
Ravnoteža znači da igrač kontroliše svoje telo, delove tela i
dobru poziciju potrebnu za izvođenje brzih kretanja.
Dobra ravnoteža je preduslov za brzu kretnju!
Brzina košarkaša znači brzinu izvođenja elemenata tehnike.
Svaki elemenat ima svoju brzinu u zavisnosti od situacije.
Kada se kaže brzina, misli se na oštrinu i odsečnost
izvođenja pokreta.
Uspešna primena elemenata tehnike uveliko zavisi od
specifičnih taktičkih znanja igrača (taktičkog mišljenja)
koja su zasnovana na inteligenciji i karakteristikama
ličnosti košarkaša. Dobra tehnika i individualna taktika
zajednički daju dobre košarkaše, to jest dobru osnovu za
postavljanje bilo koje taktike igre!
Koje su to osnovne košarkaške veštine?
Nabrajanje elemenata tehnike, kao što su: šutiranje,
dodavanje, dribling itd., sigurno nije pogrešno, ali uvek
daje mogućnost da se neki elemenat propusti. Poseban
problem je terminologija. Kod nas, pa i u svetu ne postoji
zvaničan dogovor u pogledu košarkaške terminologije.
Pojedini elementi tehnike imaju po nekoliko naziva,
sinonima, koji se pojavljuju u praksi i u teoriji. Zato se
nameće potreba opšte sistematizacije tehnike košarke. A
svaka sistematizacija je pomalo veštačka, jer je
nemoguće sve elemente igre potpuno izolovati i izdvojiti, a
pogotovo njihovu primenu u igri.
Elementi tehnike su „organski“ povezani, nastavljaju se jedni
na druge, i međusobno utiču na uspešnost izvođenja i
primene elemenata u igri. Sistematizacija tehnike ima pre
svega didaktičku ulogu. Izdvajanje elemenata tehnike
treba da pomogne i olakša proces učenja. Veliko
bogatstvo elemenata i naročito podelemenata tehnike
svaku preciznu sistematizaciju bi učinilo suviše širokom i
nepraktičnom. Zato je korisno u sistematizaciji tehnike
izdvojiti samo osnovne elemente, koji u sebi sadrže veći ili
manji broj podelemenata (na primer šutiranje i različite
vrste šutiranja kao podelemente).
TEHNIKA KOŠARKE
NAPAD
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
Igra bez lopte
Zaustavljanje
Pivotiranje
Skok u napadu
Postavljanja blokada
Osnovni košarkaški stav u napadu
Kontrola (držanje) lopte
Dodavanje i hvatanje lopte
Vođenje lopte (dribling)
Šutiranje
Fintiranje loptom
TEHNIKA KOŠARKE
ODBRANA
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Osnovni košarkaški stav i kretanje
Odbrana od napadača koji je bez lopte
Odbrana od driblera (prodora)
Odbrana od šuta (blokiranje)
Odbrana od centra (niskog i visokog posta)
Oduzimanje i presecanje lopte
Skok u odbrani
Tehnika i individualna taktika odbrane od
od blokada
(horizontalnih, vertikalnih, duplih, jednostrukih,
uzastopnih...)
Biomehaničke osnove tehnike
Već pomenute kinetička i dinamička struktura svakog od
elemenata tehnike biće obrađene kroz objašnjenja
osnovne mehanike svakog elementa, opisom pokreta,
bez preciznijih biomehaničkih analiza. U ovom delu data
su generalna razmatranja o biomehaničkim osnovama
glavnih aktivnosti i pokreta koji se pojavljuju u
elementima tehnike igre.
Stavovi i kretanje
Uspešna igra svakog košarkaša, i u napadu i u odbrani,
zasniva se na:
dobrom stavu (poziciji tela) i
pravovremenom i eksplozivnom kretanju iz stava (rad
nogu), bilo da košarkaš ima ili nema loptu.
Sa motoričkog aspekta (izostavljamo ovde taktičku
komponentu), napadač, da bi bio efikasan, mora da bude
u stanju da nadmudri i nadigra protivnika brzim i
pravovremenim promenama brzine i pravca kretanja.
Sa druge strane, odbrambeni igrač mora da bude u stanju da
pravovremeno reaguje na protivnikovu nameru da ga
nadmudri. U pokušaju da to urade oni moraju da budu
sposobni da proizvedu odgovarajuću silu koja će im
omogućiti ubrzanje ili usporenje kretanja, bez obzira da
li startuju iz mesta, zaustavljaju se, menjaju brzinu
kretanja ili menjaju pravac kretanja.
Veličina i pravac tih sila određuju pomenute manifestacije
kretanja. Zbog toga je veoma značajno da košarkaš, pre
nego što započne kretanje, zauzme takvu poziciju (stav)
iz koje će moći da brzo proizvede i primeni pomenute sile
u odnosu na situaciju.
Pošto je ta sila uglavnom delo mišića nogu i pošto se
prenosi na podlogu preko stopala, pozicija nogu i stopala
je od posebnog značaja.
Ravnoteža je najvažniji uslov za brz start. Zato je veoma
bitno da košarkaš ima udoban ravnotežni položaj iz koga
će veoma lako moći da naruši ravnotežu, odnosno da
uspostavi kretanje.
Tako postoji nekoliko različitih stavova koji omogućavaju
košarkašu da brzo startuje u aktuelnu akciju.
Osnovi metodike učenja i usavršavanja tehnike
U modernoj košarci prepoznajemo, uslovno rečeno, dve
tehnike: osnovnu (školsku) i takmičarsku. To je vrlo
važno razumeti i prihvatiti kada se pristupa učenju i
usavršavanju tehnike.
Osnovna tehnika je konvencionalna tehnika. Elementi
ove tehnike su izvorni, čisti i zadovoljavaju sve
biomehaničke parametre. To znači da se pokreti izvode u
punim amplitudama, optimalnim brzinama, u ravnoteži
itd. Uče se u standardnim uslovima vežbanja, bez ikakvih
pritisaka i smetnji sa akcentom na pravilnost i preciznost
izvođenja. Osnovna tehnika se uči! Ona je uslov za
igranje košarke i svaki početnik mora da je savlada!
Takmičarska tehnika je primenjena tehnika u uslovima
igre. To je nadgradnja osnovne tehnike. Uslovi igre
nameću manjak vremena i prostora, što ometa lako
izvođenje nekog elementa tehnike. Prisutan je i
protivnik! Usavršavanjem osnovne tehnike igrač dolazi
do takmičarske tehnike koju može relativno lako da
primeni u igri i da tako postigne željeni rezultat. Uz
razvoj funkcionalne tehnike igrač unapređuje i
individualnu taktiku, i na taj način kompletira svoj
igrački kvalitet.
Metodika učenja tehnike
Učenje (u praksi se koristi termin obučavanje) elemenata
tehnike je prvi korak u izgradnji tehnike igrača. Da bi se u
tome uspelo potrebno je poznavati prirodu motoričkog
učenja. Učenje bilo koje motoričke strukture prolazi kroz pet
osnovnih faza. Svaka faza se karakteriše posebnom
manifestacijom pokreta u čijoj su osnovi određeni nervnonervnomišićni procesi.
1. Formiranje jasne predstave o pokretu:
pokretu: Igrač prima prve
informacije o njemu. Pokret (elemenat) se demonstrira u
celini. Veoma je važno da prikaz bude kvalitetan, odnosno da
pokret bude pravilno i precizno izveden.
2. Iradijacija: Pri pokušaju da izvede pokret kod igrača dolazi do
iradijacije nadražaja u moždanoj kori. To se vidi kroz grubu
koordinaciju u izvođenju pokreta.
3. Diferencijacija: Daljim vežbanjem i izvođenjem elemenata
pojavljuju se određeni kočeći procesi koji utiču na eliminaciju
suvišnih i pogrešnih pokreta. Pokret se sada izvodi preciznije.
4. Koncentracija: U ovoj fazi su razvijeni kočeći procesi. Pokret
je još precizniji i tečniji. Dolazi do oplemenjivanja pokreta
obraćanjem pažnje na detalje.
5. Stabilizacije i automatizacija: To znači da je pokret naučen i
da se izvodi pravilno i precizno. Kontrola pokreta je sada u
sferi nesvesnog. Zato se i kaže da je pokret automatizovan.
U procesu učenja tehnike trebalo bi obratiti pažnju na
pravilnost i preciznost pokreta. Svaki elemenat mora da
bude naučen precizno i uvežban do automatizma.
Uči se u standardnim uslovima, bez ikakvih smetnji, tako da
je koncentracija igrača samo na elementu koji izvodi.
Igrač izvodi kompletan elemenat! To znači da bi trebalo
primeniti sintetički metod učenja, jer su elementi tehnike
motoričke celine koje se ne mogu razdvajati. Ovaj metod
podrazumeva da se po potrebi mogu menjati uslovi u
kojima se elemenat izvodi. To znači da se igraču olakšava
izvođenje elementa tehnike (na primer šutiranje skok šuta
s bližih pozicija, dodavanje lopte na manjem rastojanju i
sl.).
Značaj pravilnosti i preciznosti pokreta u okviru jednog
elementa tehnike je najuočljiviji kod izvođenja elemenata
tehnike koji zahtevaju jednako dobro izvođenje pokreta i
slabijom rukom (dribling, dodavanje, šut polaganjem).
Često manifestacija opšte koordinacije i manipulacije tom
rukom u odnosu na slabiju, iako pokret i nije tehnički do
kraja precizan i pravilan. Kod izvođenja pokreta slabijom
rukom neophodna je pravilna i precizna tehnika. Pravilna
kinematička struktura u pripremi pokreta (položaj tela,
položaj lopte, držanje lopte) i samo izvođenju (opružanje ili
pregibanje tela u aktuelnim zglobovima) će obezbediti i
tečno izvođenje elementa tehnike.
Metodika usavršavanja tehnike
Automatizovana osnovna tehnika je preduslov za
usavršavanje tehnike, to jest izgradnju takmičarske
tehnike. Kada se dostigne automatizacija pokreta značaj
se pridaje brzini izvođenja. Ona je neophodna u uslovima
igre. Sada je, međutim, glavni problem ravnoteža, koja je
kritični faktor u izgrađivanju brzine u izvođenju elemenata
tehnike. Radi se u uslovima sličnim onima koji vladaju u
igri. To podrazumeva tzv. situaciono vežbanje
vežbanje!! Igrač se
vežbanjem dovodi u situacije igre, a ponekad i u tzv.
nadsituacije,, tj. situacije koje su teže od onih koje se
nadsituacije
pojavljuju u igri. Na taj način igrač usavršava svoje
motoričke mehanizme i izgrađuje nove, prilagođene
uslovima igre.
Intenzitet rada je veći nego u fazi učenja tehnike. Rad na
usavršavanju tehnike bez intenziteta neće dati rezultate.
Glavni pokazatelj usavršenosti tehnike je njena
efikasnost. Vežbe usavršavanja daju egzaktne pokazatelje
efikasnosti. Igrač je nadigrao protivnika(e) ili nije! Uporedo
igrač razvija i individualnu taktiku. Takmičarska tehnika
tehnika
uključuje perfektno izvođenje osnovnih elemenata ali i
izbor i način njihovog korišćenja u igri. Igrač koji ima
dobru tehniku u stanju je da u određenoj situaciji igre
odabere pravo rešenje i za njega potreban elemenat (ili
više njih), kao i da to upotrebi u pravo vreme!
Usavršavanje tehnike dolazi radom na treninzima ali i
igranjem utakmica. Jako nadmetanje i nadigravanje
(utakmica, pa i trening sa takmičarskom crtom) pomaže
usavršavanje.
U tom radu trener (a i sam igrač) mora da uoči jake i slabe
strane u tehnici. Potom bi trebalo da usmeri rad i energiju,
da slabe strane postanu jake!
Osnovno sredstvo rada predstavljaju košarkaške vežbe.
Danas u košarkaškoj metodici postoji veliki broj (čak bi
mogli reći i bezbroj) košarkaških vežbi. Vežbe nisu nešto
tajno ili mitsko! Problem nije koliko vežbi jedan trener zna
ili primenjuje (u literaturi se može naći veliki broj), već je
problem kako ih primenjuje? Osnovno je da trener, kada
koristi neku vežbu, zna šta želi njom da postigne, šta želi
da uči i usavršava. Svaka vežba u principu, može da bude
metodsko uputstvo za učenje i usavršavanje u zavisnosti u
kakvim uslovima se izvodi.
Da bi rad na učenju i usavršavanju košarkaške tehnike bio
uspešan mora da ga karakteriše:
Postupnost u radu,
radu, pogotovo u fazi učenja. Veoma je
značajno da se prvo uče jednostavniji elementi, koji su
često u osnovi složeniji. Valjalo bi sačekati da se određeni
podelemenat u okviru nekog elementa automatizuje, pa
onda ići na sledeći, složeniji (na primer pravolinijski
dribling, pa onda promene pravca u njemu).
Celovitost,, znači da bi trebalo obuhvatiti sve aspekte
Celovitost
nekog elementa, odnosno napraviti generalnu jakost u
izvođenju i primeni nekog elementa tehnike (na primer
vođenje lopte dobro i desnom i levom rukom i sl.).
Kontinuitet u radu neophodan je u procesu učenja i
usavršavanja tehnike. Na taj način se učvršćuje
automatizam.
Kvantitet rada. Stalno vežbanje će sigurno dati dobre
rezultate. Ova karakteristika je povezana sa prethodnom.
Leri Bird, čuveni profesionalac iz NBA, je još kao
srednjoškolac na pitanje prijatelja koliko bi često trebalo
da vežba košarku da bi imao dobru tehniku, odgovorio:
„Svaki dan, ceo dan!“
Kvalitet rada.
Veoma je važno šta se vežba i kako se vežba.
Dugotrajno i uporno vežbanje manjeg broja elemenata neće
omogućiti igraču da dobro igra.
Često igrači vežbaju vredno ali nepravilno, što dovodi do
suprotnog efekta.
Pogrešno naučen elemenat se veoma teško ispravlja,
pogotovo u starijem uzrastu.
Zato bi trebalo vežbati pravilne pokrete, pogotovo u fazi
učenja.
Pravilno vežbanje dovodi do napretka.
Greške pri vežbanju se naravno često pojavljuju i njihova
stabilizacija veoma loše utiče na tehniku igrača.
Potrebne su brze i efikasne korekcije!
Najčešći uzroci grešaka, naročito u fazi učenja tehnike su:
Pogrešna ili površna predstava o pokretu.
pokretu. Početnici
(deca) su veoma sklona imitiranju (zato i mogu lako da
uče) i ako dete stekne pogrešnu predstavu o pokretu,
teško će uspeti da ga izvede pravilno.
Izvođenje neke slične kretne aktivnosti nije dovoljno
stabilizovano i negativno utiče na učenje nove kretne
strukture. Tu se ogleda korist od principa postupnosti
kada e ne uče nove slične kretnje, ako prethodna nije
naučena.
Nesistematski rad. Često dovodi do konfuzije kod igrača,
naročito početnika. Skakanje sa elementa na elemenat,
bez stabilizacije naučenog, dovodi do loše tehnike.
Ponekad treneri, pogotovo početnici, u želji da daju što
više informacija, nesistematski obrađuju tehniku.
Nedostatak fizičkih (bazičnih motoričkih) sposobnosti kod
početnika. Pošto su elementi tehnike motoričke
strukture, oni su u velikom meri u korelaciji sa bazičnim
motoričkim sposobnostima. Često trenutni nedostatak
neke sposobnosti (na primer snage) može da dovede do
lošeg izvođenja elemenata tehnike a i do njihove
neefikasne primene u igri. Zato uvek treba voditi računa o
uzrastu mladih igrača.
Pravovremeno ispravljanje grešaka je prioritetan zadatak u
procesu učenja tehnike.
Greške je moguće ispraviti primenom nekog od tri osnovna
načina:
1. Upoređenje lošeg i dobrog izvođenja. Neophodno je da
početnik uporedo gleda loše i dobro izvođenje nekog
elementa. Važno je da je u stanju da napravi diferencijaciju
grešaka i da na taj način ispravi svoje.
2. Olakšavanje uslova izvođenja pokreta. Često je brzina
najveći problem, odnosno već pomenuti problem ravnoteže
kao kritični faktor u izgrađivanju brzine u izvođenju
elementa. Trener može da pomogne igraču da otkloni
eventualne greške dovodeći ga u olakšane uslove izvođenja
(na primer manja brzina izvođenja, lakša lopta kod
najmlađih, niži koš i sl.).
3. Otkrivanje uzroka.
uzroka. Otkriti uzrok je najvažnije u nastojanju
da se greška ispravi. Uzrok greške u tehnici je najčešće iz
domena kinematike pokreta i odnosi se na položaje tela,
pojedinih delova tela, lopte i sl. Radom na eliminaciji
utvrđenog uzroka moguće je ispraviti grešku.
Kada početi sa procesom učenja tehnike?
Opšte je mišljenje da su u 10 godina starosti ispunjeni osnovni
anatomsko--fiziološki uslovi za početak učenja tehnike (u
anatomsko
SAD čak sa 7 godina). Sve do 12. godine obuka je u najvećoj
meri u formi igre. Moglo bi se reći daj to period druženja i
igranja loptom. Dete upoznaje loptu, njen oblik, veličinu,
težinu (uputno je koristiti po obimu manje i lakše lopte) i
uspostavlja odnose između veličine lopte i veličine svog
tela. Od 12. godine deca počinju sistematski košarkaški
trening u okviru kojeg najvažnije mesto zauzima učenje
tehnike! U procesu treninga trebalo bi kombinovati vežbe
učenja i vežbe usavršavanja, čak i onda kada su elementi
tehnike automatizovani jer vežbe učenja potkrepljuju znanja
i pripremaju igrača za vežbe usavršavanja. Tehnički
elementi bi trebalo da postanu za košarkaša prirodna
kretanja (većinom su to neprirodna kretanja za običnog
čoveka), pogotovu kada se radi o elementima loptom. Rečju,
čovek i lopta moraju da postanu jedan sistem – košarkaš!
Uvek bi trebalo isticati osnovni značaj tehnike u
košarkaškoj igri, pogotovo osnovnih veština. Na njima se
izgrađuje sve ostalo. Sve moguće taktike. Stepen
izgrađenosti tehnike igrača u osnovi (uz ostale sposobnosti
igrača) određuje i inicira izbor taktike igre jednog tima. Zato
bi trebalo sa početnicima najveći deo treninga provesti u
radu na tehnici, uvežbavajući osnovne principe i pravila koja
važe u procesu učenja.
TEHNIKA NAPADA
IGRA BEZ LOPTE
Značaj i osnovne karakteristike
Igra bez lopte je najvažniji deo napada. Da bi napadač bio
kompletan on mora da ume da igra efikasno bez lopte. Lopta
jeste magnet za sve igrače, pogotovo za mlade, ali bez
dobre igre igrača koji su bez lopte, obično saigrač sa loptom
nema dobre uslove da efikasno napadne. Osim toga, na
terenu se u istom trenutku nalazi pet napadača a samo
jedna lopta, što znači da u teoretski potpuno ravnopravnoj
raspodeli poseda lopte svaki napadač može da ima loptu 4
minuta. Drugim rečima igrači u napadu igraju 80% vremena
bez lopte. To je mnogo vremena i treba ga što bolje
iskoristiti.
Napadači koji su bez lopte moraju stalno da se kreću.
Odbrambeni igrač će daleko teže da čuva i kontroliše
napadača koji se stalno kreće, u odnosu na napadača koji
stoji u mestu ili se malo kreće. Napadač koji uvek ima želju
da svojim kretanjem dođe u što povoljniju poziciju „veže“ za
sebe odbrambenog igrača, i ne dopušta mu da pomaže u
odbrani.
U osnovi napadač bez lopte svojom igrom želi da postigne jedan
(ili više) od četiri osnovna cilja:
1.
Napadač želi da se oslobodi za prijem lopte (demarkiranje) i
to u što je moguće povoljnijoj poziciji, što najčešće znači što
bliže košu,
2.
Napadač želi da popuni ili da izađe iz određenog prostora i
na taj način da pomogne igraču sa loptom,
3.
Napadač želi da svojim kretanjem „veže“ odbrambenog
igrača za sebe i tako ga spreči da pomaže u odbrani što
naročito važi za napadače koji su na strani pomoći, i
4.
Napadač želi da kretanjem i postavljanjem blokade pomogne
nekom od saigrača.
U igri bez lopte napadač koristi osnovne načine kretanja:
hodanje,
trčanje,
skakanje,
okretanje,
uskakanje,
utrčavanje,
zaustavljanje i dr.
U tehničkom pogledu to su stilizovana kretanja koja se u osnovi
sprovode u pravim i krivim linijama.
Osnovne linije kretanja su:
Pravolinijsko kretanje sa promenom ritma i tempa,
Pravolinijsko kretanjem sa promenom ritma i tempa i
smera kretanja,
Pravolinijsko kretanje sa promenom ritma i tempa i pravca
kretanja,
Lučna kretanja sa kontinuiranim i promenljivim tempom,
Cik--cak kretanja sa promenom ritma i tempa,
Cik
Kretanja sa leđnim okretima, i
Različite specifične linije kretanja, kao što su: „V“, „L“,
kretanje u trouglu i dr.
Unutar ovih linija kretanja igrači mogu da izvode i
kombinovana kretanja ko i da nadovezuju jedna na druga u
zavisnosti od situacije na terenu, tj. od jačine pritiska
odbrane.
Osnovni zahtev u svim kretanjima je da se izvode sa
promenom ritma i tempa,
tempa, jer samo na taj način napadač
može da se oslobodi odbrambenog igrača. Promena ritma i
tempa znači, najčešće, da je kretanje napadača
sastavljeno od tzv. “fintirajućeg” kretanja koje se izvodi
nešto sporije, i stvarnog koje se izvodi brže i eksplozivnije.
Kod kretanja sa promenom pravca neophodno je da se
napravi i promena ritma. Svaki novi pravac kretanja
najčešće zahteva njegovo ubrzanje. Obično se napadač
pre promene pravca za trenutak (prividno) zaustavlja, a
onda eksplozivno započinje kretanje u novom pravcu.
Osim toga zahtev je da napadač stalno ima vizuelnu
komunikaciju sa loptom. Promena ritma zahteva dobar rad
nogu, što znači da je igrač sposoban da brzo startuje, da
se brzo zaustavi, da brzo promeni pravac i strukturu
kretanja. Usavršavanje rada nogu daje igraču mogućnost
da se kreće promenljivim ritmom, brzo i pravovremeno.
U pogledu pravca sva kretanja u košarci se izvode: po
dubini (60(60-70%), po širini (5
(5--10%) i kombinovano ili
dijagonalno (30(30-40%). Najefikasnija su dubinska kretanja.
Ona su i najopasnija za odbranu jer se napadač tako
približava košu osvajajući prostor i često izbacuje
odbrambenog igrača iz ravnoteže tako da napadač ima
dobre uslove za promenu pravca kretanja. ovo kretanje je
najčešće ka košu. Napadač se još kreće od koša, ka lopti i
od lopte.
Zaustavljanje kao preduslov za dobru igru bez lopte
Napadač ne može uspešno da igra bez lopte, da se kreće sa
promenom ritma i tempa, ako ne ume da e pravilno
zaustavi.
Pravilno zaustavljanje podrazumeva da igrač ume da
kontroliše telo, tj. da ima ravnotežu.
Samo iz ravnotežnog položaja je moguće brzo startovati i ići
u naredno kretanje.
To važi i kod svih drugih kretanja u košarci (kretanja sa
loptom, odbrambena kretanja i dr.).
U košarci je veoma važan brz start ali je isto toliko važno i
brzo zaustavljanje.
Sposobnost brzog i preciznog kretanja u malom prostoru
(sposobnost naglog ubrzanja i “gašenja” brzine kretanja)
se zove agilnost.
Postoje dva osnovna načina zaustavljanja u košarci:
1.
zaustavljanje u dva kontakta i
2.
zaustavljanje u jednom kontaktu.
Zaustavljanje u dva kontakta (osnovna mehanika)
Pri zaustavljanju prvi kontakt sa podlogom se uspostavlja
jednim ili drugim stopalom. Pre nego što se „uđe u
zaustavljanje“ trebalo bi dozvoliti gravitacionoj sili da
pomogne pri zaustavljanju. To se postiže tako što igrač, pre
nego što dođe u kontakt sa tlom prvim stopalom blago
poskoči i istovremeno blago zabaci gornji deo tela unazad
odnosno izbaci noge unapred. Tada igrač dolazi u kontakt
sa tlom jednim stopalom i odmah zatim iskoračuje drugom
nogom i zaustavlja se sa optimalnom širinom oslonca.
Širina oslonca daje stabilnost. Istovremeno igrač savija
kolena, i na taj način spušta težište, i tako postiže
ravnotežu. Noga koja je prva ostvarila kontakt sa tlom se
naziva stajna noga (pivot noga), a druga pokretna. Ovaj
momenat je značajan zbog toga što kod zaustavljanja sa
loptom (tehnike je ista osim što je i lopta u posedu) igrač
mora da vodi računa o tome koja je noga stajna a koja
pokretna da bi moga, pre svega u skladu sa pravilima igre,
da napravi sledeću akciju (pivotiranje, dribling i dr.).
Ovaj način zaustavljanja se najčešće koristi nakon velikih
brzina kretanja, pogotovo na većim udaljenostima od koša i
u situacijama kontranapada.
Zaustavljanje u jednom kontaktu (osnovna mehanika)
Prilikom zaustavljanja, kontakt sa podlogom se
uspostavlja istovremeno sa oba stopala.
To je veoma važno u taktičkom smislu jer u tom položaju
ne postoji stajna i pokretna noga nego igrač sam vrši
izbor, što mu daje prednost kada se radi o zaustavljanju
sa loptom.
Kao i kod zaustavljanja u dva kontakta igrač bi trebalo da
pre zaustavljanja blago poskoči, zabaci gornji deo tela
unazad, izbaci noge unapred, a i onda se zaustavi na oba
stopala savijajući kolena.
Tokom zaustavljanja značajno je da težinu na trenutak
premesti na zadnji deo stopala da bi se suprotstavio sili
inercije koja vuče njegovo telo napred.
Na taj način igrač dolazi u ravnotežan položaj.
Ovaj način zaustavljanja se najčešće koristi kod manjih
brzina kretanja i u pozicijama bliže košu.
Osnovne tehnike u igri bez lopte – demarkiranja (osnovna
mehanika)
Osnovne tehnike koje se koriste u igri bez lopte se baziraju na
pomenutim linijama kretanja i na zahtevu za promenom
ritma i tempa kretanja i to su:
Iskorači i utrči – Iskorak predstavlja fintirajuće kretanje i
obično se izvodi ka lopti ili ka košu jer tako provocira
reakciju i pomeranje odbrambenog igrača. Igrač može da
iskorači iz mesta ili da to učini posle nekog kretanja gde
iskorak, ustvari, predstavlja trenutno zaustavljanje. Posle
iskoraka napadač može da krene u novi pravac
fintirajućom (iskoračnom) nogom koja je dalja od
odbrambenog igrača i u tom slučaju napadač prilikom
iskoraka zadržava veći deo težine (2/3) na drugoj nozi, dok
na iskoračenu nogu prebacuje manji deo (1/3). Tako je
napadač u stanju da brzo krene u novi pravac. Posle
iskoraka napadač može da krene u novi pravac i drugom
nogom, koja je bliže odbrani, i tada napadač prebacuje
veći deo težine na iskoračnu nogu i jednostavno se sa nje
odbacuje i dobija eksplozivnu kretnju u novi pravac.
Prilikom prelaska u novi pravac kretanja zamahom
unutrašnje ruke dobija se na eksplozivnosti kretanja. Ruke
se ulaskom u novi pravac izbacuju ka lopti.
Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i lopti i
više je koriste spoljni igrači.
Okreni se i utrči (D1):
Kod ovog kretanja se pravac menja nakon leđnog okreta.
Napadač se kreće ka odbrambenom igraču ili iz mesta
pravi samo iskorak pravo ka njemu, na trenutak se
zaustavlja tako što istura nogu koja je bliža odbrambenom
igraču (bliža lopti) i nakon toga izvodi brzi leđni okret i ide
u novi pravac (najčešće utrčava u reket).
U izlasku iz okreta napadač podiže ruke u visinu grudi da bi
mogao što pre da primi loptu.
Ovu tehniku najčešće koriste unutrašnji igrači (centri) jer im
omogućava da na malom prostoru obiđu igrača a ovom
kretanju pogoduje i kontakt igra koja je prisutna kod
unutrašnjih igrača.
Igraj telom i istrči (D2)
U osnovi predstavlja kretanje sa promenom smera na
istom pravcu.
Napadač ide pravo na odbrambenog igrača, iskoračuje
prema njemu i ostvaruje kontakt grudima.
On tako potiskuje odbrambenog igrača ka košu.
Nakon kontakta napadač brzo istrčava od igrača
(od koša) na spoljnu poziciju spreman da primi
loptu.
Prilikom kontakta sa odbrambenim igračem, napadač
mora da drži ruke u uzručenju da ne bi napravio
ličnu grešku.
Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i
lopti i više je koriste spoljni igrači.
„V“ i „L“ kretanja (D3) – „V“ kretanje započinje sa spoljne
pozicije, kretanjem sa dva ili tri koraka ka donjem delu
reketa. Potom se napadač na trenutak zaustavlja na nogu
koja je bliža odbrambenom igraču i brzo se sa nje odbacuje i
istrčava pod oštrim uglom u odnosu na prethodni pravac
kretanja, tako da linije kretanja imaju oblik slova „V“. Slično
se izvodi i „L“ kretanje s tim što je ugao istrčavanja
približno 90 º, pa linije kretanja liče na slovo L.
Ova tehnika se najčešće koristi u kretanjima ka košu i lopti i
više je koriste spoljni igrači
Utrči iza leđa (back door) (D4) – Jedan je od osnovnih i
veoma važnih načina igre bez lopte, posebno danas kada
odbrane igraju sa velikim piritskom na prva dodavanja.
Započinje iskorakom ka lopti (ka spoljnoj poziciji) što
provocira pomeranje odbrambenog igrača ispred napadača.
Nakon toga napadač eksplozivno kreće ka košu odbacujući
se sa iskoračene noge pre nego što odbrambeni igrač
popravi poziciju. Prilikom utrčavanja napadač istura ruku
koja je bliže košu da bi primio loptu što bliže košu i što dalje
od odbrane.
Ovu tehniku najčešće koriste spoljni igrači.
Igra bez lopte pruža velike mogućnosti napadačima da se
korišćenjem većeg broja tehnika i njihovim kombinovanjem
relativno lako oslobađaju odbrambenih igrača ili ih „vežu“ za
sebe.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje igre
bez lopte
Osnovno pravilo u igri bez lopte je – svakodnevno
vežbanje..
vežbanje
Kako je u suštini veoma važan rad nogu, ove
tehnike se mogu vežbati čak i bez koša ili sale,
kroz različite igre što je veoma važno u radu sa
najmlađima.
U košarkaškom treningu u početku bi trebalo
izabrati jednu tehniku kretanja za prijem lopte na
spoljnoj poziciji, jednu za prijem na unutrašnjim
pozicijama i obavezno tehniku utrčavanja iza leđa.
Veoma je značajno naviknuti igrače da napadaju
„leđa“ odbrambenog igrača.
Kasnije se repertoar kretanja za prijem lopte
spolja ili unutra proširuje i drugim tehnikama.
Napadač će biti efikasniji ako raspolaže sa većim
repertoarom tehnika u igri bez lopte.
Veoma je važno da se u početku vežba pravilno i precizno.
To znači da se akcije izvode u maloj brzini da bi igrači
mogli kontrolisati svoje kretanje.
Posebnu pažnju bi trebalo obratiti na:
1. položaj stopala prilikom trenutnog zaustavljanja,
2. raspored težine tela,
3. amplitudu pokreta,
4. položaj i rad ruku,
5. položaj glave i
6. promenu ritma kretanja.
Tehnike kretanja najpre se uče bez ikakvih smetnji uz
pomoć markera kao što su: stalci, stolice i sl.
Ubrzo se uvodi i odbrana koja u početku igra dirigovano
(prati kretanja, ali ne sprečava prijem lopte ili ima
parcijalne zadatke) da bi što više vežbali u situacionim
uslovima.
Obično se to sprovodi kroz vežbe igre 1 na 1 plus dodavač,
na određenom prostoru koji može da se ograniči u
zavisnosti od pozicije.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Greške:
Kretanje bez promene ritma
Kretanje sitnim koracima pre promene pravca
Lučna kretanja pri promeni pravca, umesto odsečnih
kretanja
Držanje ruku pored tela, a ne u položaju prijema lopte
Izostanak vizuelne komunikacije sa loptom
Kod zaustavljanja usporavanje kretanja sitnim koracima
Kod utrčavanja iza leđa napadač nema dovoljno prostora
za utrčavanje
Kod utrčavanja iza leđa napadač se zaustavlja što
dovodi da dodana lopta ode van terena
Korekcije:
Odraziti se jače sa stajne noge
Koristiti normalne korake, koncentrisati se na
zaustavljanje
Koristiti nešto kraći korak pre promene pravca i tako
doći u niži položaj iz kojeg se može napraviti oštra
kretnja
Podići ruke i tako napraviti svojevrsnu metu dodavaču
Uvek imati loptu u vidnom polju, makar i periferno
Koristiti normalne korake, ali blago poskočiti pre
zaustavljanja
Treba odvesti odbrambenog igrača što dalje od koša
(korak iznad linije slobodnog bacanja) i onda ići na
utrčavanje
Nastaviti kretanje do koša
Osnovni stav u napadu
Košarka je igra brzih, promenljivih i iznenadnih kretanja.
Da bi se takva kretanja mogla uspostaviti igrač mora da
startuje iz nekog položaja – stava.
Osnovna karakteristika svakog stava je ravnoteža. Sa
dobrom ravnotežom igrač je spreman za brzo kretanje,
promenu pravca, kontrolisano zaustavljanje i skok. U
praksi je uobičajeno da se pod osnovnim stavom u
napadu misli samo na stav napadača sa loptom.
Međutim ranije je rečeno da je itekako važna igra
napadača koji su bez lopte, njihova stalna i aktivna
kretanja. Takva kretanja napadač može da izvede samo
iz ravnotežnog položaja.
Napadački stav bez lopte igrač zauzima na početku
akcije i povremeno za vreme kretanja pri zaustavljanju.
Osim ravnoteže ovaj stav bi trebalo da omogući igraču
dobar pregled igre.
Sa aspekta položaja delova tela i tela u celini taj stav je
identičan kao i stav sa loptom, samo što igrač nema
loptu u posedu.
–
Osnovni stav sa loptom
Ovaj stav omogućuje napadaču veću efikasnost u igri.
To je položaj igrača iz kojeg on može da uspostavi
najbržu (pravovremenu) kretnju u bilo kom pravcu, tj. da
započne bilo koju akciju loptom.
Napadač sa loptom ima na raspolaganju tri akcije: šut,
dodavanje i dribling (prodor).
Upravo osnovni stav dovodi telo u optimalan položaj iz
kojeg je igrač opasan u pogledu sve tri akcije.
Zbog toga se često osnovni stav naziva i stav trostruke
pretnje (pogotovo u SAD: triple threat stance).
Odmah po prijemu lopte igrač bi trebalo da zauzme
osnovni stav – kao na slici.
Ovaj stav podrazumeva blagu fleksiju u bočnoj ravni oko
horizontalne ose u aktuelnim zglobovima (zglob kuka,
kolena i skočni zglob).
Ovakav položaj omogućuje stabilnost u stavu i
mogućnost brzog reagovanja. Trup je ispravljena glava u
produžetku kičmenog stuba. Stopala su raširena
najmanje u širini kukova a najviše u širini ramena.
Težina je ravnomerno raspoređena na oba stopala i blago
je prebačena na prednje delove stopala. Mišići tela su u
blagoj kontrakciji, što dovodi do povećane mobilnosti.
Time je omogućena brza akcija napadača.
Visina i širina stava zavise od konstitucije igrača, pre
svega od visine tela i dužine nogu. Osnovni zahtev je da
stav bude udoban, što isključuje izrazito povećanu
napetost mišićnog aparata.
Ruke su savijene u laktovima i drže loptu ispred grudi i
bliže telu. Lopta se drži u poziciji šuta (jača šaka za lopte
a slabija sa strane), blago pomerena u stranu jače ruke.
U zavisnosti od položaja stopala postoje dve vrste stava:
paralelni i dijagonalni stav. Kod paralelnog stopala su
kako sama reč kaže međusobno paralelna sa pravcem
dejstva igrača (linija igrač – koš).
Stopala mogu da budu u liniji ili da jedno bude istureno
napred. Kod dijagonalnog stava stopala su i dalje
paralelna ali su pod određenim uglom na pravac dejstva
igrača.
To je obično situacija kada igrač napada bokom u situaciji
agresivne odbrane.
U tom stavu igrač često loptu drži na kuku ili unazad radi
bolje zaštite.
Napadač koji je u stavu trebalo bi da gleda koš i
protivničkog igrača. Krajičkom oka trebalo bi da vidi
saigrače koji su otvoreni (ili se očekuje da će biti) za
prijem lopte, a i ostale odbrambene igrače.
Loptu ne bi trebalo spuštati ispod trupa, nego je uvek
držati u poziciji šuta. Prva pretnja bi uvek trebalo da bude
pretnja šutem.
Koju će akciju napadač započeti iz stava zavisi pre svega
od pozicije u kojoj se nalazi i od položaja odbrambenog
igrača. Svaki napadač treba da primi loptu unutar svog
perimetra. Perimetar napadača je najdalje rastojanje od
koša sa koga taj igrač može uspešno da šutira na utakmici
(više od 45% preciznosti).
Ako igrač ne primi loptu unutar svog perimetra,
automatski gubi mogućnost pretnje šutem. Sam prijem
lopte je veoma važan.
Osnovni zahtev je da igrač pri prijemu lopte što brže dođe
u položaj trostruke pretnje. To znači da je licem okrenut
ka košu.
Prijem lopte u mestu ne predstavlja poseban problem jer
pretpostavlja slab pritisak odbrane i napadač je u
mogućnosti da lako i sigurno primi loptu. Prijem lopte iz
kretanja može doneti probleme, pre svega u pogledu
ravnoteže stava.
Napadač prima loptu iz kretanja jer ga na to tera
agresivna igra odbrambenog igrača. Pri prijemu lopte iz
kretanja igrač može da koristi zaustavljanje u dva ili u
jednom kontaktu. U prijemu lopte zaustavljanjem
(ulaskom u stav) u dva kontakta osnovna su dva načina.
Prvim načinom igrač prvo uspostavlja kontakt sa tlom
stopalom koje je bliže lopti i istovremeno sa prijemom
lopte se okreće oko njega i privlači drugo u položaj stava,
tj. koristi prednje (grudno) pivotiranje (slika A).
Veoma je značajno da stopalo koje prvo ide na tlo bude
okrenuto prstima ka košu. Kod drugog načina prvi kontakt
sa tlom napadač uspostavlja stopalom koje je dalje od
lopte i pri prijemu lopte leđnim okretom, privlačeći drugo
stopalo do stava, okreće se ka košu (koristi leđno
pivotiranje) (slika B).
U prijemu lopte zaustavljanjem u jednom kontaktu
napadač to izvodi tako što pre zaustavljanja mora da se
okrene u pravcu koša (stopala u pravcu koša), i da uđe u
stav.
Kada je napadač zauzeo osnovni stav, onda je spreman da
izvede neku od tri pretnje:
Šut. Igrač bi trebalo da je u svom perimetru, licem
okrenut ka košu, i da vidi odbrambenog igrača. Mora da
bude sposoban da šutira brzo i precizno. Na taj način će
prinuditi odbrambenog igrača da mu priđe bliže, i tkao
otvoriti mogućnost za prodor.
Dodavanje. Kad je licem okrenut ka košu, napadač može
da vidi ceo teren. Na primer, ako igrač sa loptom stoji na
7 metara od koša, on mora da bude voljan i sposoban da
doda loptu saigraču koji je bliži košu i koji će sigurno
preciznije šutirati.
Dribling. Napadač koristi dribling (prodor) kada je
protivnik blizu. On gleda na koju stranu je otvoren put u
zavisnosti od toga kakva je pozicija odbrambenog igrača.
Korišćenje fintirajućih kretanja iz stava daje napadaču
velike mogućnosti.
–
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Veliki značaj koji sav u napadu ima za efikasnu
napadačku igru dovoljno govori o potrebi za učenjem i
usavršavanjem.
Stav, kao položaj, ne predstavlja posebnu teškoću, nije
ga teško naučiti. Početnici lako razumeju taj položaj, ali
ga često ne izvode pravilno i ne primenjuju u igri. Stav
kao elemenat tehnike nije atraktivan i čini se
jednostavnim zbog čega ga igrači ne vežbaju korektno i
dovoljno.
Ako trener u početku propusti priliku da stav ugradi u
tehniku igrača i da mu on postane prirodan položaj u
napadačkoj igri posledice su katastrofalne.
Loš stav prouzrokuje neuspele akcije iz stava (šut,
dodavanje i dribling) i takav igrač je obično limitiran u
individualnim napadačkim akcijama.
Shodno osnovnim principima učenja tehnike, nakon
demonstracije stava, igračiigrači-početnici sami zauzimaju
stav. Pri tome je zahvalno koristiti linijski raspored
igrača.
Nakon korekcija u sledećem koraku igrači zauzimaju
stav iz koračanja podbacujući sami loptu ispred sebe
(zahtev je da su ranije pokazane tehnike zaustavljanja).
Posle toga to izvode iz trčanja.
Onda sve isto ponove u krivolinijskim kretanjima (lučnim).
Zatim ulaze u saradnju sa drugim igračem gde primaju loptu
iz kretanja (demarkiranja) i zauzimaju stav prema košu.
U početku odabrati jednu do dve tehnike i automatizovati ih
a kasnije ugraditi i druge.
Nastavci akcija su različiti i zavise od trenutnih sposobnosti
i znanja igrača.
Nakon automatizacije uvodimo odbrambenog igrača i
vežemo naučeni elemenat sa demarkiranjem u situacionoj
igri 1:1 bez lopte.
Poenta je da igrač usavrši prijem lopte us tavu iz brzog
kretanja i pod pritiskom odbrane da bi mogao da efikasno
napadne odbranu.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Greške:
Igrač je okrenut više na jednu stranu, što limitira kretanje
sa loptom
Igrač drži loptu predaleko od tela i izlaže je opasnosti da
je protivnik oduzme
Igrač nisko drži loptu, što mu ograničava kretanje
Igrač drži loptu sa šakama sa strane, zbog čega mu je
potrebno više vremena da se namesti za šut, dodavanje
Korekcije:
Okrenuti se licem ka košu, obratiti pažnju na položaj
stopala
Držati loptu bliže telu i ne ispod trupa
Držati loptu u osnovnom položaju
Držati loptu u poziciji šuta kada je mogućno brzo
šutiranje, dodati loptu ili krenuti u dribling
Kontrola (držanje lopte):
Pod kontrolom se podrazumeva držanje lopte i
sposobnost njene brze i kontrolisane manipulacije u
odnosu na telo igrača.
Za igrača koji ima dobru kontrolu lopte, obično se u
praksi kaže da on ima dobar osećaj za loptu. To je igrač
kome lopta nije strana u bilo kakvoj poziciji, položaju ili
situaciji. Takav igrač obično je veoma dobar u svim
elementima tehnike igre loptom.
Osnovna mehanika
Potpuna kontrola lopte započinje držanjem. Od pravilnog
načina držanja lopte zavisi kvalitet izvođenja svakog
sledećeg elementa, tj. akcije napadača.
Lopta mora da se drži meko ali sigurno. Šaka (šake) je
povijena i u kontaktu je sa loptom gotovo celom
površinom. Prsti su prirodno rašireni, blago povijeni i
spušteni na površinu lopte. Vrhovima prstiju se vrši blagi
pritisak na površinu lopte, što još pojačava udubljenost
šake. Palmarni deo šake (dlan) nije u potpunosti u
kontaktu sa loptom (u donjem delu je praznina). Na taj
način igrač ima pod kontrolom veliku površinu lopte što
mu obezbeđuje sigurno držanje, a u isto vreme i dobar
osećaj lopte. Treneri često slikovito kažu da lopta treba
da se oseća udobno u rukama igrača. Loptu ne pritiskati!
Igrač drži loptu jednom ili dvema rukama.
Početnici moraju da drže loptu sa obe ruke s obzirom na
veličinu šake kod najmlađih uzrasta.
Držanje sa dve ruke pruža bolju kontrolu i bolju zaštitu
lopte u odnosu na držanje jednom rukom.
Postoje četiri osnovna načina držanja lopte sa dve ruke:
1.
2.
3.
4.
Gornje držanje, gde su šake većim delom na gornjem
delu lopte,
Donje držanje, gde su šake većim delom na donjem delu
lopte,
Bočno držanje, gde su šake na bočnim delovima lopte,
Kombinovano držanje, gde je jedna šaka iza lopte a
druga na boku (pozicija šuta).
Koji način držanja će igrač da upotrebi zavisi od vrste
akcije i nivoa na kome se drži lopta.
Najčešće držanje lopte treba da bude kombinovano,
odnosno onakvo kakvo je u osnovnom napadačkom stavu
sa loptom.
Međutim, košarka nosi veliki broj iznenadnih i netipičnih
situacija u kojima igrač često mora da na trenutak drži
loptu i na neki od pomenutih načina.
Izvođenje pojedinih elemenata tehnike zahteva poseban
način držanja lopte (uručenje lopte, hvatanje niskih lopti i
dr.).
To podrazumeva i različite nivoe držanja lopte u odnosu
na telo.
Igrač obično drži loptu u četiri nivoa: iznad glave, u visini
grudi (osnovno držanje), u visini pojasa i u visini kolena.
Osim toga lopta može da se drži ispred tela, ili na boku (u
visini ramena ili kuka).
U zavisnosti od položaja odbrambenog igrača, od pozicije
i aktivnosti koju sprovodi napadač, od fizičkih
karakteristika napadača, koristi se optimalan način
držanja i optimalna pozicija lopte.
–
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Držanje i kontrola lopte trebalo bi da budu prvi elementi
tehnike sa loptom koji se uče u košarci.
Početnici moraju da se upoznaju sa veličinom, težinom
lopte.
Nakon korektne demonstracije držanja lopte, početnici
pokušavaju da to sami urade.
Tu se pojavljuju poteškoće s obzirom na to da početnici
(deca) imaju male šake u odnosu na veličinu košarkaške
lopte.
To će važiti i za sve druge elemente tehnike sa loptom,
zato bi trebalo posedovati lopte manjeg obima i manje
težine (mini basketball).
Koristiti spektar vežbi u kojima igrači uzimaju loptu u
mestu iz različitih pozicija i gde se lopta nalazi na
različitim pozicijama (na tlu, na stolici, na stalku itd.).
Kasnije, kroz proces učenja košarke uvek se obraća
pažnja na način držanja lopte kao sastavni deo ili
preduslov za uspešno učenje i usavršavanje drugih
elemenata tehnike (hvatanje, dodavanje, šut i dr.).
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Greške:
Igrač loptu drži samo prstima, što smanjuje kontrolu nad
loptom
Šake (prsti) su opružene i na taj način lopta ne leži stabilno
u šakama
Prsti su skupljeni, te je mala površina lopte pod kontrolom
Igrač šakama i prstima pritiska loptu
Korekcije:
Loptu držati prstima i većim delom dlana
Šake (prsti) su tako povijene i svojim oblikom prilagođene
obliku lopte
Prsti treba da budu rašireni i da tako obuhvataju što veću
površinu lopte
Prisutan je samo blagi pritisak vrhovima prstiju, a ostali
delovi šake ne pritiskaju loptu
Dobro držanje omogućuje dobru manipulaciju loptom. Da
bi se stvorila navika i sposobnost dobrog držanja (meko i
sigurno držanje) koriste se vežbe kontrole lopte. To su
raznovrsne vežbe koje razvijaju i usavršavaju držanje
lopte, koordinaciju ruku, brzinu rada ruku i izdržljivost
ruku.
Posebna metodska vrednost ovih vežbi je što mogu da se
izvode na malom prostoru i za njih je potrebna samo
lopta. Sve vežbe su bazirane na nekom pokretu
(jednostavnijem ili složenijem) koji se izvodi loptom više
puta, u određenom vremenskom periodu.
To su najčešće okretanja lopte oko pojedinih delova tela,
provlačenja lopte kroz noge na različite načine, udaranje
lopte od tlo, bacanje lopte uvis sa različitim zadacima i dr.
Cilj je da svaki igrač napravi što više zadatih pokreta za
određeni vremenski period (najčešće 30 sec). Svaki trener
može sam da smisli neku vežbu (zadatak) koja bi bila
primerena njegovim igračima.
Sve ove vežbe moraju da se izvode pravilno, i trener treba
da zna koji je rezultat vrhunski da bi imao uvid u
sposobnosti svojih igrača. Ove vežbe koriste igrači svih
uzrasta: od najmlađih do seniora, ali sa različitim
ciljevima. U košarkašku prasku ove vežbe je uveo čuveni
košarkaš Pistol Pit Maravič (1948(1948-1988), koji se i danas
smatra igračem koji je najbolje kontrolisao loptu u
svetskoj košarci u svakom elementu tehnike igre.
Pivotiranje
Pivotiranje ili okretanje sa loptom je elemenat tehnike
napada kojim se igrač pomera i osvaja određeni prostor
tako što se okreće oko jedne noge. Kada je igrač u
posedu lopte, pravila igre mu dozvoljavaju da izvodi koliko
god treba koraka okretanjem oko jedne noge. Noga oko
koje se igrač okreće naziva se stajna (pivot noga – kao
kod zaustavljanja) i jednom uspostavljena stajna noga se
ne sme pomerati ili odizati od tla dokle god je igrač u
posedu lopte. Noga koja se pomera naziva se pokretna
(pivotirajuća) i može da se pomera u svim pravcima i na
sve moguće načine.
Primenom pivotiranja igrač u osnovi:
Štiti loptu od agresivne odbrane. Napadač odvodi loptu
dalje od odbrambenog igrača i postavlja svoje telo između
lopte i protivnika.
Dolazi u povoljniju poziciju za nastavak akcije driblingom
(ako ima pravo driblinga), dodavanjem ili šutem. U ovom
segmentu tehnika pivotiranja je veoma važna! Pivotiranje
tako predstavlja sastavni deo drugih elemenata tehnike
(polazak u dribling, tehnike šuteva sa centarskih pozicija i
dr.).
Oslobađa se iz zamke. Napadač koji je udvojen od strane
dvojice odbrambenih igrača samo dobrim pivotiranjem
može da se izvuče iz zamke i da nastavi igru dodavanjem
ili šutem.
Osnovna mehanika pivotiranja
Pivotiranje je u praksi uobičajen naziv za različita okretanja
igrača sa loptom. Međutim i okretanja koja igrač izvodi bez
lopte su takođe pivotiranja. Takva okretanja košarkaš
koristi i u fazi napada i u fazi odbrane.
Osnovna mehanika kretanja je ista, s tim što pivotiranje sa
loptom ima dodatne zahteve koji se odnose na loptu.
Košarkaš u pivotiranje ulazi najčešće iz osnovnog stava u
napadu.
Najvažnije je da igrač pri pivotiranju zadrži dobru ravnotežu
i da zaštiti loptu.
Prilikom okretanja, stopalo stajne noge treba da je petom
blago odvojeno od tla što daje mogućnost okretanja za
potreban ugao, koji može da bude različiti i primeren
situaciji (60, 90, 180 stepeni ili neki drugi ugao).
Prilikom okretanja igrač pojačava stav tako što malo više
savije kolena i na taj način povećava stabilnost.
Pri kretanju ne sme da se menja visina stava jer svako
podizanje stava slabi ravnotežu i usporava akcije. Glava je
iznad trupa i time igrač obezbeđuje pregled igre. Trup je
ispravljen i igrač je blago savijen u zglobu kuka.
Tako je i težina tela blago prebačena na prednje delove
stopala.
Veći deo težine tela treba da je na stajnoj nozi da bi igrač
mogao da se okreće brzo i u različitim pravcima. Za vreme
pivotiranja pozicija lopte i način držanja zavise od blizine
odbrambenog igrača.
Napadač pomera loptu tako što je udalji od protivnika i
uvek postavlja svoje telo između lopte i protivnika. Lopta
se najčešće drži na udaljenijem (od protivnika) kuku ili
ramenu.
Laktovi su izbačeni u polje da bi zaštitili prostor oko lopte.
U odnosu na pravac okretanja postoje dve osnovne vrste
pivotiranja:
Prednje (grudno) pivotiranje, gde grudi vode okretanje
prema napred. Težina se prebacuje na prednji deo stopala
stajne noge i iskoračuje se pokretnom nogom (slika A).
Zadnje (leđno) pivotiranje, gde leđa vode okretanje prema
nazad. Težina se prebacuje na prednji deo stopala stajne
noge i pokretna noga se pomera nazad (slika B).
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje pivotiranja
Pivotiranje početi odmah. Deca treba da shvate pivotiranje
kao pravilo igre, i da uvide kakve mogućnosti ono daje
igraču u napadu. Da ga povežu sa elementima tehnike kao
što su: osnovni stav u napadu, držanje lopte i zaustavljanje
(problem stajne i pokretne noge). Rana automatizacija
pivotiranja uveliko olakšava učenje drugih elemenate
tehnike koji u sebi sadrže i pivotiranje (dribling, šutiranje i
dr.).
Nakon demonstracije, početnici rade pivotiranje u mestu.
Veoma brzo se pivotiranje povezuje sa zaustavljanjem.
Jednostavno, nakon zaustavljanja igrači bi trebalo da
izvedu pivotiranje (kombinuje se zaustavljanje u jednom i u
dva kontakta).
Zatim se vežba pivotiranje posle prijema lopte i polazak u
narednu akciju (dodavanje, dribling ili šut). U početku
odabrati po jedan ili dva nastavka za svaku akciju.
Po usvajanju tehnike u vežbanje se uvodi odbrana, najpre
dirigovana a zatim i situaciona na igrača koji pivotira i koji
treba da doda loptu otvorenom saigraču.
Usavršavanje se ostvaruje uz stvaranje situacionih uslova u
igri 2:2 pa sve do 5:5.
Veoma je značajno da igrači što više vremena vežbaju u
situacionim uslovima!
Najčešće greške u učenju pivotiranja i njihove korekcije
Greške:
Igrači ne razumeju pivotiranje u pogledu pravila igre
Igrač gubi ravnotežu i podiže stajnu nogu
Igrač menja visinu stava prilikom pivotiranja (podiže i
spušta težište)
Igrač izlaže loptu na dohvat protivniku
Korekcije:
Objasniti ponovo pravilo stajne noge i njene mogućnosti
podizanja
Držati težinu na prednjem delu stopala stajne noge kod
okretanja
Ne podizati težište prilikom pivotiranja
Insistirati da glava bude izdignuta iznad trupa
Insistirati na zaštiti lopte telom
Dodavanje i hvatanje lopte
Košarka je igra u kojoj pet napadača igraju loptom
timski. Dobro dodavanje i hvatanje lopte je osnova takve
igre.
To je elemenat tehnike igre koji čini košarku
jedinstvenom timskom igrom.
Dve osnovne uloge dodavanja su: omogućavanje brzog
kretanja lopte za dobar šut i organizacija napada.
Pravilna, precizna i pravovremena dodavanja kreiraju
bolje mogućnosti za realizaciju napada.
Lopta može da dođe u polje realizacije driblingom ili
dodavanjem.
Dodavanje je mnogostruko brža akcija i zato ga treba
koristiti kad god je to moguće.
Veliki trenerski autoriteti (kakav je Bob Najt, trener
Indiana univerziteta), često ističu da je kontrola lopte sa
dobrim dodavanjem i hvatanjem ključ uspeha svakog
tima.
U organizaciji napada dodavanje može da se pojavi u pet
osnovnih situacija:
Brzo ubacivanje lopte posle primljenog koša,
Iznošenje lopte iz reketa nakon skoka u odbrani,
Brzi transport lopte preko terena u želji za izvođenjem
kontranapada i brzog napada,
Postavljanje i organizacija pozicionog napada,
Pravovremeno dodavanje lopte otvorenom saigraču za
nesmetan šut,
Dodavanje i utrčavanje ka košu gde dodavač može brzo da
postane realizator.
Da bi dodavanje imalo taktički smisao u ovim situacijama
potrebno je da dodavač poštuje osnovne principe taktike
dodavanja.
Razumevanje principa dodavanja i hvatanja će omogućiti
igraču da ima: bolju procenu situacije, pravovremenost i
preciznost.
Principi o kojima bi trebalo voditi računa su sledeći:
Igrač sa loptom treba da gleda koš, a krajičkom oka ostali
deo terena uključujući saigrače i protivničke igrače
Koristiti dodavanje pre nego dribling, jer lopta tako putuje
brže
Dodavač treba da zna dobre i loše strane saigrača,
potencijalnih primalaca lopte, a naročito njihovu
sposobnost hvatanja
loptu dodati pravovremeno u odnosu na brzinu saigrača.
Treba predvideti brzinu kretanja saigrača prema košu i
dodati loptu pravovremeno.
Igrač bi trebalo da koristi finte pre nego što izvede
dodavanje. Potencijalnog primaoca lopte mora da vidi
bez direktnog gledanja u njega. Na taj način će lakše
otvoriti liniju dodavanja.
Dodavanje mora da bude brzo (oštro) i precizno. To
podrazumeva korektnu tehniku izvođenja dodavanja.
Igrač dodaje loptu saigraču dalje od odbrambenog
igrača. Odbrambeni igrač je uvek agresivniji na jednoj
strani, ne može da pokrije sve strane. Lopta koja se
dodaje dalje od odbrane omogućava saigraču lakši
prijem lopte.
Saigraču koji se otvara za prijem lopte treba dodati
loptu na njegovu otvorenu, dalju ruku. To će mu
omogućiti brzi i mirniji ulazak u šut.
Igrač mora da bude siguran u svoje dodavanje. Prema
svojim sposobnostima treba da izbegava rizik, kakav
nosi dodavanje u prostor koji je opterećen većim brojem
igrača ili dodavanje saigraču koji se nije otvorio za
prijem lopte.
Osnovne tehnike dodavanja (osnovna mehanika):
Osnovna dodavanja uključuju: dodavanje sa
grudi sa dve ruke, dodavanje sa grudi sa dve
ruke od tlo, dodavanje sa dve ruke iznad glave,
dodavanje jednom rukom ispred ramena,
dodavanje sa jednom rukom iznad ramena.
Kod izvođenja svih osnovnih dodavanja igrač
mora da:
Vidi metu, tj. saigrača koji bi trebalo da primi
loptu.
Napravi mali iskorak u pravcu dodavanja.
Bude siguran da su vrhovi prstiju imali
poslednji kontakt sa loptom pre izbačaja.
Posle izbačaja da zadrži ravnotežu, da bi
mogao brzo da krene u narednu akciju.
Dodavanje sa grudi sa dve ruke –
Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa obe ruke ispred grudi
sa laktovima unutra.
Šake su iza lopte i mekano drže loptu.
Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača), opružajući ruke.
Istovremeno obe šake dejstvuju na loptu (obratiti pažnju
na slabiju ruku, jer često se to dodavanje pretvori u
dodavanje jednom rukom, jačom).
Prsti guraju loptu unapred i izbačaj se vrši energičnim
pokretom u zglobovima šake i prstima. Prsti daju pravac
lopti.
Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu
suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u
ravnotežnom položaju, a šake ostaju u položaju sa
prstima usmerenim ka meti, a dlanovima ka tlu ili na
stranu.
Ovo dodavanje se koristi u transportu lopte upolje
napada, u postavljanju pozicionog napada i kod
upošljavanja saigrača koji utrčava ka košu.
U principu se koristi na malim rastojanjima (3 do 5 m), ali
sa dobrom tehnikom i snažnim ramenim pojasom može
da se izvede i na većim rastojanjima.
Dodavanje sa grudi sa dve ruke od tlo
Osnovna mehanika izvođenja je ista kao i kod prethodnog
dodavanja.
Razlika je u tome što se ruke opružaju na dole, ka tlu.
Izbačaj lopte je potpuno isti.
Lopta treba da odskoči od tlo tako da saigrač može lako da
je uhvati.
Zato dodavač cilja tačku koja je na 2/3 udaljenosti od
njega samog.
Posle izbačaja igrač treba da ostane u ravnotežnom
položaju, a šake ostaju u položaju sa prstima i dlanovima
ka tlu.
Ovo dodavanje se koristi za proigravanje saigrača kada se
odbrambeni igrač nalazi na liniji dodavanja, za
upošljavanje saigrača koji utrčava posle brze promene
pravca, za dodavanje igračima na poziciji centra (nisko).
U principu se koristi na malim rastojanjima.
Dodavanje sa dve ruke iznad glave :
Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa obema rukama
iznad glave.
Ruke su savijene u laktovima približno pod uglom od 90
stepeni.
Lopta se drži iza i blago bočno.
Lopta se ne sme dovoditi u poziciju iza glave.
Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) eksplozivno
opružajući noge i trup. Zatim brzo izbacuje loptu
energičnim opružanjem ruku i pregibanjem u zglobovima
šake. Izbačaj se završava dejstvom kažiprsta i srednjeg
prsta obeju šaka.
Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a
šake ostaju u položaju sa prstima usmerenim ka meti a
dlanovima ka tlu.
Ovo dodavanje koristi se kada je odbrambeni igrač blizu
dodavača i kada se lopta dodaje preko protivnika, zatim u
iznošenju lopte iz reketa za početak kontranapada, za lob
dodavanja i dodavanja igračima na poziciji centra (nisko).
U principu se koristi na srednjim rastojanjima (6 do 10
m), ali i na malim.
Dodavanje jednom rukom ispred ramena
Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred
grudi u poziciji šuta.
Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane.
Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača), opružajući
ruku kojom dodaje. Prsti guraju loptu unapred i izbačaj
se vrši energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake
i prstima.
Prsti daju pravac lopti. Izbačaj sa kažiprstom i srednjim
prstom daje lopti blagu suprotnu rotaciju.
Nakon izbačaja igrač ostaje u ravnotežnom položaju, a
šaka oborena sa prstima usmerenim ka tlu.
Primena ovog dodavanja je ista kao i dodavanja sa dve
ruke sa grudi.
Dodavanje jednom rukom ima svoje varijante u kojima se
lopta iznosi na neku drugu poziciju, pa imamo dodavanje
jednom rukom sa kuka, kao i dodavanje od tlo.
Dodavanje jednom rukom iznad ramena (bejzbol dodavanje)
Igrač u osnovnom stavu drži loptu sa dve ruke ispred
grudi u poziciji šuta.
Jedna šaka je iza lopte, a druga sa strane.
Igrač iskoračuje u pravcu mete (saigrača) i istovremeno
se okreće u pravcu ruke kojom dodaje.
Dovodi loptu u poziciju iznad ramena (otprilike je lakat u
visini uveta), ruka je savijena u laktu a šaka se nalazi iza
lopte, dok druga pridržava loptu.
Izbačaj započinje prebacivanjem težine na iskoračnu
nogu i energičnim opružanjem nogu i trupa.
Ruka se opruža u pravcu mete i lopta se izbacuje
energičnim pokretom (pregibanjem) u zglobu šake i
prstima. Prsti daju pravac lopti.
Izbačaj sa kažiprstom i srednjim prstom daje lopti blagu
suprotnu rotaciju. Nakon izbačaja igrač ostaje u
ravnotežnom položaju, a šaka ostaje oborena sa prstima
usmerenim ka tlu.
Ovo dodavanje se koristi pre svega u situacijama
kontranapada, za ubacivanje lopte u igru kada se želi
daleko ubaciti lopta, tj. u svim situacijama gde se lopta
dodaje na veliku udaljenost (preko 10 m).
Dodavanje jednom rukom iz driblinga
Igrač pre nego što prekine dribling trebalo bi da kod
poslednjeg driblinga potisne loptu nešto jače da bi ona
više odskočila.
Prilikom odskoka lopte on postavlja šaku tako da su prsti
usmereni ka gore. On snažno potiskuje loptu opružanjem
ruke i pregibanjem šake i prstima daje pravac lopti.
Nakon izbačaja ostaje u ravnotežnom, a šaka u oborenom
položaju sa prstima usmerenim ka tlu.
Ovo dodavanje se koristi pre svega u situacijama
kontranapada, i u svim situacijama kada igrač želi da što
brže doda loptu posle driblinga.
Osim osnovnih dodavanja postoje i tzv. napredna dodavanja.
To su dodavanja koja se teže izvode u odnosu na osnovna
dodavanja i koja zahtevaju pre svega dobru kontrolu lopte.
Zahtevaju mnogo vežbanja. Koriste se u iznenadnim,
atipičnim situacijama igre, često iz neravnotežnih
položaja, sa ciljem da donesu brzo i optimalno rešenje.
Često se nazivaju i atraktivnim ili egzibicionim
dodavanjima. Važno je shvatiti da ova dodavanja moraju
da budu svrsishodna, a ne sama sebi cilj, što se često
dešava, pogotovo kod mladih igrača. Takva dodavanja su:
dodavanje iza leđa, dodavanja bez gledanja u metu,
dodavanje iza glave, dodavanje kroz noge, lob dodavanja i
dr.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Dodavanje lopte je najpotcenjeniji elemenat tehnike
napada u odnosu na značaj koji ima u igri. Igrači često ne
vole da vežbaju dodavanje, prvenstveno zato što je uvek
želja početnika da daju koševe. Takođe i sportska javnost
(publika, mediji ...) permanentno veži značaj daju dobrim
realizatorima, a retko se hvali igrač koji je asistirao, koji
je svojim dodavanjem učinio saigrača boljim igračem.
Učenju i usavršavanju dodavanja trebalo bi posvetiti
veliku pažnju. Dodavanje mora da se vežba na svakom
treningu!
Početnici treba da počnu sa osnovnim dodavanjima i to
prvo u mestu i na malom rastojanju. Veoma je važno
prilagoditi rastojanje stepenu snage ruku i ramenog
pojasa početnika. Posle automatizacije dodavanja u
mestu počinje se vežbanje u kretanju. Kod dodavanja u
kretanju voditi računa o pravilu igre koja kaže da igrač
koji primi loptu u kretanju može da napravi dva dodira sa
tlom pre nego što doda loptu ili šutira. To pravilo je
osnova dodavanja u kretanju. U početku su linije kretanja
pravolinijske, a kasnije i krivolinijske. Ubrzo se dodavanje
povezuje sa drugim elementima kroz saradnju dva
napadača u napadu.
Posle automatizacije dodavanja uvodi se odbrana i počinje
vežbanje u situacionim uslovima, kroz igru 2:2 pa sve do
5:5.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Dodavanje sa grudi sa dve ruke
Greške:
Igrač dodaje loptu jednom rukom
Dodavanje je slabo
Dodavanje nije precizno
Korekcije:
Značajnije pogurati loptu slabijom rukom
Držati laktove unutra i loptu gurnuti napred sa
energičnom akcijom zglobova šake
Usmeriti prste ka meti, lopta ide kuda idu prsti
Dodavanje sa grudi sa dve ruke od tlo
Greške:
Dodavanje je previsoko i presporo
Lopta odskače suviše nisko
Korekcije:
Početi dodavanje sa grudi i ciljati tlo bliže saigraču
Početi dodavanje sa grudi i ciljati tlo dalje od saigrača
Dodavanje sa dve ruke iznad glave
Greške:
Lopta se pre dodavanja donosi iza glave, dodavanje traje dugo
Dodavanje je sporo i neprecizno
Korekcije:
Početi dodavanje loptom iznad glave, a ne iza
Energično opružiti ruke i prste usmeriti u pravcu mete
Dodavanje jednom rukom ispred ramena
Greške:
Dodavanje je neprecizno i slabo
Korekcije:
Postaviti šaku tačno iza lopte i energično opružiti ruku sa
pregibanjem zgloba šake i prstiju
Dodavanje jednom rukom iznad ramena (bejzbol dodavanje)
Greške:
Dodavanje je sporo i neprecizno
Dodavanje je kratko
Putanja lopte je parabolična
Korekcije:
Dovesti loptu u pravilnu poziciju iznad ramena i držati je sa obe
ruke
Ne koriste se noge u izbačaju! Prebaciti težinu na iskoračnu
nogu i iskoristiti snagu nogu i trupa
Držati ruku tačno iza lopte i prstima dati pravac lopti
Dodavanje jednom rukom iz driblinga
Greške:
Šaka kojom se dodaje postavlja se ispod lopte
neposredno pre dodavanja
Neposredno pre dodavanja igrač gleda u loptu
da bi imao bolju kontrolu i gubi iz vida situaciju
na terenu
Korekcije:
Šaka kojom se dodaje mora da se postavi iza
lopte
Igrač mora da izvrši dodavanje bez vizuelne
kontrole lopte; on vidom mora da kontroliše
teren (saigrače i odbranu)
Hvatanje lopte
Kvalitet izvođenja bilo koje akcije koju igrač može da
izvede posle prijema lopte u prvom redu zavisi od
kvaliteta hvatanja lopte. Pravilno hvatanje lopte
podrazumeva da igrač ima punu kontrolu nad loptom.
Zahtev je da se lopta nakon hvatanja što brže dovede u
poziciju trostruke pretnje.
Osnovna mehanika
Loptu možemo da uhvatimo jednom i sa dve ruke. Bilo
kako da se lopta hvata, sprovodi se u tri faze:
Pripremna faza. U ovoj fazi igrač se priprema a prijem
lopte pre svega tako što otvara slobodnu liniju
dodavanja i postavlja metu, tj. ruke prema lopti u
zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazi on ali i
odbrambeni igrač koji ga čuva.
Faza hvatanja lopte. Najvažnije u ovoj fazi je
amortizacija lopte. Ona započinje sa prvim kontaktom
šaka (šake) sa loptom i treba da ublaži snagu lopte.
Obično se izvodi povlačenjem ruku prema telu odmah
nakon prvog kontakta lopte sa šakama (šakom).
Završna faza. Lopta se dovodi u poziciju trostruke
pretnje.
Hvatanje sa dve ruke zahteva da se obe šake postave u
položaj držanja lopte i da na taj način pripreme mesto
gde će lopta da uđe.
Nakon kontakta sa loptom laktovi se savijaju i vrše
amortizaciju, te se lopta dovodi u osnovni položaj, ako se
hvataju lopte koje idu u visini grudi.
Za hvatanje lopti koje dolaze iznad glave igrača ruke se
postavljaju jedna do druge sa prstima usmerenim prema
gore.
Amortizacija se vrši odvođenjem ruku blago unazad i
nakon toga se lopta najbrže moguće dovodi u osnovnu
poziciju.
Lopte koje dolaze ispod visine pojasa se hvataju
postavljanjem šaka jedne do druge (mali prst do malog
prsta) sa prstima prema tlu.
Amortizacija se vrši povlačenjem ruku blago unazad,
nakon čega se lopta što brže dovodi u osnovnu poziciju.
Kod hvatanja lopte jednom rukom igrač istura prema
lopti ruku kojom hvata loptu. Ruka je blago savijena,
prsti su rašireni i blago savijeni. U fazi amortizacije ruka
se povlači unazad i odmah se priključuje druga ruka koja
obezbeđuje kontrolu nad loptom. Nakon toga se lopta što
je moguće brže dovodi u poziciju trostruke pretnje.
Sa taktičkog aspekta razlikuju se dve osnovne pozicije u
kojima se hvata lopta: u poziciji daleko od zone šuta i u
zoni šuta. Kada prima loptu van zone šuta igrač treba da
ide prema lopti, pokazujući gde želi da primi loptu.
Nakon hvatanja lopte odmah zauzima osnovni stav. Kada
igrač primi loptu u zoni šuta i u poziciji iz koje će moći
da šutira, u zavisnosti od pravca odakle dolazi lopta, on
mora da pripremi ruke za prijem. Ako lopta dolazi
frontalno igrač istura ruke prema lopti u položaju držanja
lopte za šut (slika A). Ako lopta dolazi sa strane njegove
jače ruke (ruke kojom šutira) on opet istura ruke kao u
prethodnom položaju držanja lopta s tim što je dlan
slabije ruke (ruka kojom igrač ne šutira) okrenut ka
dodavaču (slika B). Kada lopta dolazi sa strane slabije
ruke dlan ruke kojom igrač šutira je okrenut ka
dodavaču. Na taj način igrač može veoma brzo da šutira
nakon prijema lopte (slika C).
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Početnici istovremeno sa dodavanjem treba da uče i
hvatanje lopte.
Ovaj elemenat tehnike se često zapostavlja u procesu
treninga.
Njegova važnost je često zanemarena i zbog toga dolazi
do poteškoća u savlađivanju svih drugih elemenata
tehnike sa loptom, pogotovo u situacionim uslovima.
Nakon demonstracije deca pokušavaju da uhvate loptu u
mestu. Najpre hvataju lopte koje su precizne ali spore. To
im uveliko olakšava hvatanje.
Svako hvatanje mora da bude praćeno dolaskom u
osnovni stav. Zatim hvataju lopte koje su brže, i koje su
nepreciznije.
Ubrzo se vežba hvatanje lopte iz kretanja, u odnosu na
poziciju prijema i na poziciju dodavača.
Kasnije se uvodi odbrana, najpre dirigovana a onda i
situaciona. Potrebno je mnogo više vremena utrošiti u
radu u situacionim uslovima. Zadate akcije posle hvatanja
lopte takođe utiču na način hvatanja.
Sa svakim dodavanjem vežbamo i hvatanje lopte.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Greške:
Igrač nije spreman za hvatanje lopte
Kada protivnik igra blizu, napadač ne ide prema lopti
Lopta ispada iz ruku nakon hvatanja
Posle prijema lopte igrač odmah spušta loptu u dribling u
mestu
Kada primi loptu sa slabije strane igrač okreće telo i ruke
ka toj strani
Igrač uhvati loptu ali sporo šutira
Korekcije:
Igrač mora da bude u ravnotežnom položaju, da ima u
vidnom polju dodavača i protivnika
Treba primiti loptu držeći protivnika van linije dodavanja
Pripremiti ruke za prijem i izvršiti amortizaciju
Kada primi loptu igrač dolazi u osnovni stav
Telo ostaje u poziciji prema košu, a lopta se prima na jaču
(dalju) ruku
Držati ruke u poziciji za šut, primiti loptu i krenuti u šut u
jednom pokretu.
Dribling
Dribling (vođenje lopte) je integralni deo košarkaške igre i
od vitalnog je značaja za individualnu i timsku igru.
Kao i dodavanje, dribling je jedan od načina na koji se
lopta kreće u igri.
To je jedini elemenat tehnike igre koji dozvoljava igraču
da sa loptom pređe veći deo terena.
Igrač naizmenično jednom rukom ostvaruje i gubi kontakt
sa loptom.
Pravila igre ne dopuštaju istovremeni kontakt sa loptom
obema rukama.
Takođe, pravila igre ne dopuštaju da se dribling prekida i
ponovo uspostavlja.
Dve osnovne uloge driblinga su: omogućavanje dolaska
igrača u poziciju za šut i organizacija napada.
Svaki tim bi trebalo da ima bar jednog izvrsnog driblera.
U organizaciji napada dribling može da se pojavi u osam
osnovnih situacija:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Iznošenje lopte iz reketa nakon osvojene lopte u odbrani
kada nije moguće dodavanje saigraču (ili u napadu za
organizaciju novog napada)
Osvajanje terena kada saigrači nisu otvoreni za
dodavanje, naročito protiv presinga
Transport lopte u organizaciji kontranapada
Prodor na koš
Vezivanje još nekog protivničkog igrača za sebe i tako
stvaranje slobodnog prostora saigraču
Postavljanje pozicionog napada
Popravljanje sopstvene pozicije ili ugla u odnosu na koš
pre dodavanja lopte saigraču
Kreiranje povoljne pozicije za sopstveni šut
Da bi dribling bio efikasan svaki igrač koji dribla mora da
vodi računa o osnovnim pravilima koja važe za svakog
driblera. To su sledeća pravila:
Dribler mora biti u stanju da podjednako dribla i levom i
desnom rukom. Ako igrač slabije dribla jednom rukom,
njegova igra u napadu na strani te ruke će biti lošija.
Dribler mora da zaštiti loptu prilikom driblinga. To
najčešće znači da se telo driblera nalazi između lopte i
odbrambenog igrača.
Dribler mora da ima dobru kontrolu nad loptom.
Pri driblingu igrač mora da drži glavu ispravljenu i da ima
pregled igre.
Igrač sa loptom uspostavlja dribling tek onda kada nema
mogućnosti za efikasno dodavanje.
Pre uspostavljanja driblinga igrač mora da ima cilj koji
želi da postigne driblingom.
Kada jednom uspostavi dribling igrač ga ne sme prekidati
dok god nema otvorenog saigrača da primi loptu od
njega.
Osnovna mehanika driblinga
Zajedničko za sve tehnike driblinga, u pogledu mehanike
pokreta, je to da se lopta rukom gura (potiskuje) ka tlu, a
ne udara.
U zavisnosti od tehnike driblinga šaka se postavlja u
različite položaje na loptu, ali kod svakog pokreta ruka
potiskuje loptu ka tlu.
Potiskivanje se vrši opružanjem ruke u zglobu lakta i
pregibanjem u zglobu šake. Položaj prstiju određuje
pravac u koji će lopta da ode. Nakon odskoka lopte od tlo
šaka sačekuje loptu i ide zajedno sa loptom gore
(pregibanjem u laktu) amortizujući time kretanje lopte a
samim tim uspostavlja kontrolu nad loptom. Što je duža
lopta u kontaktu sa šakom pri driblingu to je njena
kontrola bolja.
Svaki dribling ima tri dela:
1.
polazak u dribling,
2.
tok driblinga i
3.
završetak driblinga.
Polazak u dribling
U zavisnosti u kojem pravcu igrač uspostavi dribling
postoji: prednji (uspostavlja kretanje unapred), bočni
(uspostavlja dribling i kreće se bočno) i zadnji
(uspostavlja dribling i kreće se unazad) polazak u dribling.
Kod svih polazaka je zajedničko to da igrač pre nego što
uspostavi dribling mora da napravi pokret nogom da bi
obezbedio zaštitu lopte i stekao prostornu i vremensku
prednost nad protivnikom. Veću napadačku crtu i primenu
ima prednji polazak u poređenju sa ostalim. U košarci se
koriste dva osnovna načina prednjeg polaska u dribling:
direktni i ukršteni polazak.
Direktni polazak se obično koristi u situacijama kada je
protivnik podigao ruku i iskoračio na jaču stranu driblera.
Ako napadač polazi u dribling u desnu stranu on iz
osnovnog stava pravi iskorak desnom nogom udesno
prolazeći levo stopalo odbrambenog igrača (koje je
istureno napred), a zatim uspostavljan dribling desnom
rukom (daljom od protivnika) i odbacuje se sa stajne nogu
u pravcu kretanja (slika). Lopta mora da napusti ruku
driblera pre nego što on podigne stajnu nogu. Da bi
polazak bio eksplozivan prilikom iskoraka težina treba da
je više na stajnoj nozi. Lopta se širi unutrašnjom rukom
(bližom protivniku) i telom, a glava je podignuta i pogled
je prema košu.
Ukršteni polazak znači da igrač pre uspostavljanja driblinga
pravi iskorak suprotnom nogom od pravca u koji kreće.
Ako napadač polazi u dribling u levu stranu on iz
osnovnog stava pravi iskorak desnom nogom ulevo
prolazeći desno stopalo odbrambenog igrača (koje je
istureno napred), a zatim uspostavlja dribling levom
rukom (daljom od protivnika) i odbacuje se sa stajne noge
u pravcu kretanja (slika).
Dalje je sve isto kao i kod direktnog prolaska.
U taktičkom smislu igrač pre polaska u dribling mora da
pripremi polazak.
Često se u tu svrhu koriste fintirajuća kretanja da bi se
dobio prostor za lakši i efikasniji polazak.
Tok driblinga
Dribling se izvodi u mestu i u kretanju.
Dribling koji se izvodi u mestu najčešće je u funkciji
zaštite lopte ili organizacije pozicionog napada. Igrač
može da bude u paralelnom ili u dijagonalnom stavu.
Lopta je pomerena malo iza tela.
Šaka kojom se dribla se nalazi direktno iznad lopte i
potiskuje loptu pod pravim uglom na tlo. Druga ruka i telo
su u funkciji zaštite lopte. Glava je podignuta iznad trupa
i pogled je usmeren prema košu. Ovaj dribling se često
naziva niski kontrolni dribling zato što lopta odskače do
nivoa kolena ili niže što omogućava odličnu kontrolu nad
loptom.
Prava funkcija driblinga je u kretanju, osvajanju prostora
i brzom transportu lopte na terenu. Tok driblinga u
kretanju je vezan za različite tehnike driblinga.
– Pravolinijski brzi dribling: Upotrebljava se kada u
blizini nema odbrambenog igrača, kada napadač ima
otvoren put u neki prostor ili čak skroz do koša. To je
visoki dribling gde se lopta potiskuje sa visine grudi.
Šaka ruke kojom igrač dribla je sada više iza lopte;
ruka potiskuje loptu na tlo pod oštrim uglom pod kojim
se lopta odbija unapred. Pri driblingu glava mora da
bude podignuta i pogled usmeren prema košu.
Pravolinijski dribling sa promenom ritma (brzine):
–
–
–
–
–
–
Ovaj dribling je koristan u pretrčavanju protivnika.
Dribler prelazi iz brzog driblinga u kontrolni i onda
najbrže što može ponovo u brzi dribling.
On može da se na trenutak zaustavi koristeći
kontrolni dribling a može samo da uspori kretanje u
toj fazi.
Zaustavljanje dribler izvodi u dva kontakta po istim
principima kao kod prijema lopte samo što ne
prekida dribling.
Dolazi u poziciju kontrolnog driblinga (objašnjen
prethodno).
Dribler je u prednosti u odnosu na odbrambenog
igrača jer on odlučuje kada će da promeni ritam
driblinga.
Pri driblingu glava mora da bude podignuta i pogled
usmeren prema košu.
Dribling varkom tela
Ovaj dribling igrač izvodi tako što pri driblingu fintira
promenu pravca driblinga, a onda se brzo vraća u
prvobitni pravac kretanja.
Fintirajuće kretanje se izvodi pomeranjem glave i
ramena u suprotan pravac kretanja i iskorakom u tom
pravcu jednom ili drugom nogom (težina na toj nozi).
Lopta se takođe vodi u taj pravac.
Iznenada, igrač se odbacuje u prvobitni pravac
kretanja sa noge kojom je iskoračio, i rotacijom šake
na lopti gura loptu u taj pravac.
Lopta treba da je blizu tela i u niskom kontrolnom
driblingu.
Sve vreme glava mora da je podignuta gore.
Promena pravca prebacivanjem lopte kroz noge
Kada dribler nije u mogućnosti da prebaci loptu u drugu
ruku ispred svog tela (zbog blizine protivnika), on to
može da uradi kroz noge. Obično je to situacija kada
protivnik agresivno zatvori pravac kretanja driblera. U
toj poziciji dribler istura nogu, koja je bliža protivniku,
napred i spušta loptu u nisko kontrolni dribling i brzo
je prebacuje kroz noge u drugu stranu. Prihvata loptu
drugom rukom i istovremeno se okreće oko isturene
noge i snažno kreće drugom nogom u novi pravac
kretanja tik pored tela protivnika. Glava je sve vreme
podignuta gore.
Promena pravca prebacivanjem lopte iza leđa
Obično se koristi u situacijama kada i dribling kroz noge.
Igrač ovde u promeni ustvari koristi dva driblinga (dva
udarca od tlo). Pre promene dribler povlači loptu
unazad, postavljajući šaku iza lopte prstima
okrenutim prema tlu. Iz te pozicije lopta se snažno
potisne napred i dole. Lopta se prihvata drugom
rukom i istovremeno se okreće oko isturene noge i
snažno kreće drugom nogom u novi pravac kretanja
tik pored tela protivnika. Ova promena je nešto
sporija u odnosu na prethodnu promenu ali je zato
lopta bolje zaštićena.
Promena pravca okretom – dribling rolingom
Kod ovog driblinga telo driblera je između lopte i
odbrambenog igrača i vrši funkciju zaštite lopte pri
promeni pravca.
Međutim, nedostatak je što dribler na trenutak gubi vizuelni
kontakt sa košem i drugim odbrambenim igračima te
postoji opasnost da neki od odbrambenih igrača
neopaženo priđe i ukrade loptu. Koristi se kada protivnik
igra veoma agresivno na loptu, odnosno na pravac
driblinga. I kod ovog driblinga igrač koristi dva udarca
od tlo. Prvi dribling je unazad, nakon čega se igrač
okreće oko noge koja je bliža protivniku i povlači loptu
drugim driblingom u drugu stranu i blizu tela. Drugi
dribling može da se izvede istom rukom, ili drugom
rukom. Čim započne okret igrač mora da okrene glavu u
novi pravac kretanja i da osmotri šta se dešava na
terenu. Takođe je zahtev da dribler uspostavi kontakt sa
protivnikom jer pri okretanju gubi vizuelni kontakt sa
njim. Na taj način on ipak „vidi“ protivnika. Nakon
završenog okreta igrač prihvata loptu drugom rukom ili
nastavlja dribling istom rukom kojom je izveo drugi
dribling.
Završetak driblinga
U zavisnosti od trenutne situacije na terenu,
položaj odbrambenih igrača i napadača, igrač
završava dribling šutem ili dodavanjem.
Akciju šuta ili dodavanja dribler može izvesti
posle zaustavljanja ili iz kretanja.
Kod šutiranja dribler, nakon zaustavljanja
najčešće šutira izvodeći skokskok-šut, dok iz
kretanja prodora koristi šuteve polaganjem.
Završetkom driblinga igrač mora da ima pre
svega dobru ravnotežu da bi mogao uspešno
da šutira ili doda loptu.
Osim toga bi trebalo da ima i dobar pregled
igre.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Dribling je verovatno najomiljeniji element tehnike igre
posle šutiranja. Deca rado driblaju i voljna su da uče i
vežbaju dribling. Dribling daje igračima velike
mogućnosti u kreaciji njihovih individualnih akcija i
pruža velike mogućnosti za individualno usavršavanje.
Igrač može samostalno da vežba. Potrebna mu je samo
lopta, prostor i želja za vežbanjem.
Početnici prvo moraju da savladaju dribling u mestu.
Učenjem driblinga u mestu oni će savladati u prvom
redu tehniku potiskivanja lopte prema tlu, kao i
prihvatanje lopte posle odskoka.
Ranije pomenute vežbe kontrole lopte ovde dobijaju
puni sjaj jer se kroz njihovo vežbanje razvija kontrola
lopte u driblingu u mestu što je neophodno za dalji rad
na driblingu u kretanju.
Stalno izvođenje ovih vežbi potkrepljuje i pomaže
dobroj kontroli lopte u driblingu.
U početku treba raditi u linijskom rasporedu radi bolje
kontrole vežbanja.
Vežbanje driblinga u kretanju započeti sa polaskom u
dribling. Nakon toga se vežba pravolinijski dribling,
promena ritma i zaustavljanje. Onda dolaze na red
promene pravca.
U početku je to samo prednja promena pravca koja je
najjednostavnija za izvođenje. Kasnije se, sa napretkom
igrača, uče i druge tehnike i međusobno se povezuju. U
procesu učenja se vežba bez odbrane. Na početku se
promene pravca mogu vežbati sa trenutnim
zaustavljanjem da bi se olakšali uslovi za izvođenje
tehnike.
Čim se pokreti automatizuju uvesti odbranu, najpre
dirigovanu a onda i situacionu. Samo u situacionom
vežbanju može da se razvije dobar dribler. Ubrzo se
dribling povezuje sa nastavcima akcije, tj. različitim
tehnikama šutiranja i dodavanja.
Dribling vežbati i jednom i drugom rukom
(ambideksternost).
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Kontrolni dribling u mestu
Greške:
Igrač gleda u loptu dok dribla
Igrač nema dobru kontrolu lopte, lopta mu beži
Igrač nedovoljno jako potiskuje loptu
Korekcije:
Držati glavu gore, gledati koš
Loptu treba potiskivati i kontrolisati je prstima
Pregibanjem u zglobu šake i prstima dati impuls lopti
Pravolinijski brzi dribling
Greške:
Prvi dribling je blizu tela
Suviše driblinga u osvajanju prostora
Korekcije:
Potisnuti loptu unapred i potrčati za njom
Potiskivati loptu sa visine grudi i trčati za njom, svesti
broj driblinga na minimum
Pravolinijski dribling sa promenom ritma (brzine)
Greške:
Kod zaustavljanja igrač usporava kretanje sitnim
koracima
Kod zaustavljanja igrač gubi ravnotežu padajući napred
Igrač nema brzu promenu iz kontrolnog u brzi dribling
Igrač nema kontrolu lopte pri promeni iz brzog u kontrolni
dribling
Korekcije:
Pre zaustavljanja iz brzog driblinga lagano poskočiti i
dozvoliti gravitaciji da pomogne kod zaustavljanja
Poskočiti pre zaustavljanja, šire iskoračiti zaustavnom
nogom i doći u niži stav
Potrebno je da se igrač snažno odgurne sa stajne noge
Igrač treba da dođe u niži položaj i da koristi niski
dribling (u visini kolena i niže).
niže).
Promena pravca prednjom promenom ruke koja dribla
(dribling prednjom promenom)
Greške:
– Igrač prebacuje loptu na drugu stranu suviše
visoko i suviše široko
– Igrač ne štiti loptu
Korekcije:
Loptu treba driblati u nivou kolena i bliže
telu
Štiti loptu telom i podignutom drugom rukom
Dribling varkom tela
Greške:
– Igrač ima jedan dribling više u fintirajuću stanu
pre nego što vrati loptu u prvobitni pravac
– Igrač prilikom vraćanja lopte u prvobitni pravac
ne potiskuje je dovoljno u stranu
Korekcije:
Igrač treba da rotira šaku na lopti tako da može da je
potisne u prvobitni pravac
Igrač treba da rotira šaku na lopti tako da može da je
potisne u prvobitni pravac
Promena pravca prebacivanjem lopte kroz noge (dribling
kroz noge)
Greške:
Igrač nije u stanju da brzo probaci loptu kroz
noge
Lopta odlazi suviše daleko od igrača, i igrač
nije u stanju da je kontroliše drugom rukom
Korekcije:
Šaka treba da se postavi više bočno i da se
lopta nisko potisne kroz noge
Loptu treba potisnuti pod većim uglom i
pripremiti šaku druge ruke za prihvatanje
lopte
Promena pravca prebacivanjem lopte iza leđa (dribling iza
leđa)
Greške:
Igrač nije u stanju da prebaci loptu iza leđa
Lopta ide suviše široko, daleko od tela igrača
Korekcije:
Igrač treba da napravi jedan dribling unazad i da ide
karlicom unapred
Loptu treba snažno potisnuti napred i uz telo u drugom
driblingu istom rukom
Promena pravca sa okretom (dribling rolingom)
Greške:
Igrač gubi ravnotežu pri okretu
Igraču beži lopta pri okretu
Korekcije:
Prebaciti težinu na prednji deo stopala stajne
noge i spustiti se u niži položaj
Napraviti prvi dribling unazad i onda sa dobrom
kontrolom povući loptu u okret
Šutiranje
1.
2.
Šutiranje je najvažniji elemenat tehnike igre.
Ostali elementi tehnike napada pomažu igraču i timu da
dođu u povoljnu poziciju za šut, ali igrač mora da bude
sposoban da šutira, tj. da postigne koš.
U odnosu na udaljenost sa koje se izvodi šut postoje
dve osnovne grupe šuteva:
skok šut, koji se koristi za šuteve sa svih udaljenosti i
svih pozicija i
šutevi polaganjem, koji se izvode neposredno ispod
koša ili sa malih udaljenosti.
Poseban način šutiranja je šut kod izvođenje slobodnog
bacanja koji se izvodi uvek sa istog rastojanja.
U pogledu udaljenosti, pozicije sa koje se šutira, od koša
postoje tri osnovna odstojanja: malo odstojanje do 3 m,
srednje odstojanje od 3 do 6 m (do 6.25 m) i veliko
odstojanje preko 6 m (preko 6.25 m).
Najvažnija karakteristika svakog šuta je efikasnost (preciznost).
Na efikasnost šuta utiče nekoliko faktora: tehnika (mehanika)
šuta, konstitucija igrača, fizičke predispozicije, psihološke
karakteristike i selekcija šuta.
Tehnika šuta (osnovna mehanika). Podrazumeva pravilnost
pokreta u određenoj vrsti šuta. U odnosu na vrstu šuta postoje
različiti motorički mehanizmi šutiranja li zajednička obeležja za
sve su:
Postojanje mete. Svaki šuter mora da uspostavi vizuelni kontakt
sa košem, pre nego što započne šut. Igrač percepcijom stvara
relaciju između svoje pozicije i koša u pogledu udaljenosti i ugla
pod kojim se nalazi u odnosu na koš. To je svojevrsno
nišanjenje.
Ravnoteža u šutu. Dobra ravnoteža pre polaska u šut
obezbeđuje dobru ravnotežu u samom šutu. Ravnoteža donosi
mirnoću i dobre preduslove da šut bude precizan.
Kontrola lopte. Podrazumeva dobro držanje lopte koje
omogućava njeno brzo dovođenje u potrebnu poziciju i dobar
izbačaj.
Ritam izvođenje šuta. Svaki šut zahteva sinhronizovane kretnje
sistema igračigrač-lopta. To dovodi do racionalnog položaja tela i
svakog dela tela posebno u izvođenju šuta. Na taj način se
najefikasnije koristi sila aktuelnih mišića i mišićnih grupa koje
učestvuju u šutiranju.
Pravilan izbačaj lopte. Tu se misli na ugao izbačaja koji
određuje putanju lopte. Takođe je bitan i način izbačaja od
kojeg zavisi i stepen rotacije lopte pri letu.
Konstitucija igrača.
Telesna visina igrača, kao dominantna komponenta
konstitucije, nije presudna za preciznost šuta. Među
odličnim šuterima mogu se naći najrazličitije telesne
visine. Ovde se pre svega misli na pokretljivost zglobnozglobnotetivnog i mišićnog aparat u pogledu građe tela. Šut
zahteva mekoću pokreta koja je proizvod dobre
pokretljivosti. Dobra pokretljivost omogućava igrač da
izvede šut sa potrebnim amplitudama pokreta u
pojedinim zglobovima. Građa igrača, konstrukcija
njegovog koštanog, zglobno tetivnog i mišićnog aparata
ponekad može da bude faktor ograničenja u izvođenju
pojedinih pokreta.
Fizičke predispozicije.
Dobre šutere karakteriše razvijena eksplozivna snaga nogu,
ruku i ramenog pojasa. Jake noge obezbeđuju dobru
ravnotežu i visok skok. Snažan rameni pojas i ruke
omogućuju kontrolisan šut sa svih odstojanja. Dobar
ritam šuta počiva na dobroj opštoj koordinaciji tela.
Psihološke karakteristike
Košarka je mentalna igra koliko i fizička. To pogotovo važi
za šutiranje. Najvažnije psihološke dimenzije šutera su
koncentracija i samopouzdanje. Koncentracija šutera
podrazumeva da je on sposoban da se usredsredi samo
na šut eliminišući sve prisutne smetnje koje mogu da se
pojave na utakmici (protivnik, publika, ... i dr.).
Samopouzdanje se nadograđuje na koncentraciju.
Verovanje u svoje šuterske sposobnosti dovodi do
poboljšanja efikasnosti šuta. Sposobnost igrača da
šutira i pogodi pod pritiskom odbrane, vremena,
prostora, publike i dr. razlikuje odličnog šutera od
prosečnog.
Selekcija šuta
Veliki šuteri, u istoriji košarke, su se uvek prepoznavali
po ranije navedenim karakteristikama, ali i po tome što
su znali kada da šutiraju, a kada ne. To je u punom
smislu reči taktika šutiranja. Osnova selekcije šuta je
poznavanje sopstvenih šuterskih sposobnosti. Moguće je
da igrač koji nema izrazito precizan šut ipak ima
efikasan šut, jer je svestan svojih mogućnosti i prema
njima vrši selekciju šuta.
Vrste šuteva i njihova tehnika izvođenja
Većina igrača danas u svom repertoaru ima pet vrsta
šuteva: šut jednom rukom iz mesta (slobodno bacanje),
skok šut, šut za tri poena, horog (bočni) šut i šutevi
polaganjem. Svi ov šutevi imaju sličnu osnovnu
mehaniku koja uključuje cilj, ravnotežu, poziciju ruke i
lakta, ritam šutiranja. Opis mehanike šutiranja kod šuta
jednom rukom iz mesta će biti primenjen i na druge
šuteve sa nekim dodacima ili promenama.
Šut jednom rukom iz mesta. Ovaj šut se danas
primenjuje kod izvođenja slobodnih bacanja. U mehanici
izvođenja šuta potrebno je obratiti pažnju na:
Meta. Igrač treba da se usredsredi na obruč (gornja
ivica prednjeg dela obruča), odnosno na tablu (gornji
bliži ugao malog pravougaonika) ako šutira uz pomoć
table (pozicije pod uglom od 45 stepeni). Potrebno je što
brže uspostaviti vizuelnu kontrolu mete i fokusirati
pogled na nju sve do trenutka kontakta lopte sa metom
(obručem ili tablom). Koncentracija na metu pomaže u
eliminaciji spoljašnjih smetnji (ruka protivnika, težak
faul i dr.).
Ravnoteža.
Ravnoteža daje kontrolu ritma šutiranja. Pozicija stopala
je najvažnija pri tome. Stav z koga se šutira je nešto viši
od osnovnog stava sa loptom i nešto širi. Stopala su
usmerena prstima ka košu, a jedno stopalo (na jačoj
strani) je često istureno blago napred. Savijena kolena
daju odlučujuću snagu za šut. Glava je ispravljena iznad
trupa i stopala i kontroliše ravnotežu. Ramena treba da
budu opuštena.
Pozicija ruku (lopte).
Lopta stoji u poziciji trostruke pretnje. Lopta se drži
napred na strani ruke kojom se šutira i na nivou između
ramena i uveta. Vrlo je važno da šaka ruke kojom se
šutira bude tačno iza lopte. Prsti su prirodno savijeni i
rašireni, a kažiprst je na sredini lopte. Šaka je opuštena i
pravi prirodno udubljenje za loptu gde je lopta u kontaktu
sa prstima i gornjim delom dlana. Lakat mora da bude
unutra i usmeren prema košu. Šaka druge ruke se
postavlja sa strane i doprinosi stabilnoj poziciji lopte u
rukama. Težina lopte se kontroliše sa poslednja dva
prsta. Ruka je opuštena, a lakat je usmeren nazad i u
stranu.
Pozicija ruku (lopte)
Lopta stoji u poziciji trostruke pretnje.
Lopta se drži napred na strani ruke kojom se šutira i na
nivou između ramena i uveta.
Vrlo je važno da šaka ruke kojom se šutira bude tačno iza
lopte.
Prsti su prirodno savijeni i rašireni, a kažiprst je na
sredini lopte.
Šaka je opuštena i pravi prirodno udubljenje za loptu gde
je lopta u kontaktu sa prstima i gornjim delom dlana.
Lakat mora da bude unutra i usmeren prema košu.
Šaka druge ruke se postavlja sa strane i doprinosi
stabilnoj poziciji lopte u rukama.
Težina lopte se kontroliše sa poslednja dva prsta.
Ruka je opuštena, a lakat je usmeren nazad i u stranu.
Ritam šuta
Ritam šuta predstavlja sinhronizovano opružanje nogu,
tropa ruke (lakta) kojom se šutira, te pregibanje šake i
prstiju.
Ritam i inicijalna sila šuta počinje opružanjem nogu.
Pre opružanja nogu igrač pojačava stav dodatnim
savijanjem kolena.
Istovremeno ruke dovode loptu u poziciju iznad glave.
Sada je šaka ruke kojom se šutira ispod lopte, ruka je
savijena u laktu (približno 90 stepeni ili manje) koji
zadržava unutrašnju poziciju i usmeren je ka košu.
Kada su noge opružene, trup i ramena nastavljaju lagano
opružanje gore.
Nakon opružanja trupa i ramena ruka kojom se šutira se
opruža u laktu, idući gore i napred.
Završna sila i kontrola šuta dolazi pregibanjem u zglobu
šake i prstima.
Izbačaj lopte se završava kažiprstom koji daje lopti
pravac i blagu suprotnu rotaciju.
Putanja lopte
Putanju lopte pre svega određuje ugao izbačaja lopte
(ugao između pravca izbačaja i podloge). Optimalni ugao
izbačaja je u intervalu od 49 do 55 stepeni (minimalni
ugao je 46, a maksimalni 65 stepeni). Ovaj ugao izbačaja
prouzrokuje upadni ugao lopte u koš (kada lopta direktno
ulazi bez kontakta sa obručem) u intervalu od 37 do 46
stepeni (minimalni upadni ugao lopte u koš je 32 stepena,
a maksimalni 90 stepeni). Ovo zavisi i od brzine lopte pri
izbačaju koja bi trebalo da bude između 6 do 9 m/s. Blaga
rotacija lopte pri letu pomaže da ona uđe u koš i kada ne
ide direktno kroz obruč. Lopta koja udari u prednji (bliži)
ili zadnji (dalji) deo obruča, usled suprotne rotacije, ima
tendenciju da se penje iznad obruča i da propadne kroz
obruč. Zato je veoma važno da igrač šutira loptu sa
rotacijom.
Pozicija posle izbačaja
Nakon izbačaja igrač bi trebalo da zadrži ruku kojom je
šutirao opruženu u pravcu koša sa dlanom prema tlu.
Dlan druge ruke je okrenut gore. Pogled je takođe
usmeren na koš. Težina je raspoređena na obe noge i
igrač je u ravnoteži.
U situaciji izvođenja slobodnih bacanja, kada se koristi
ovakav način šutiranja potrebno je imati na umu da
efikasnost izvođenja slobodnih bacanja, osim same
mehanike šuta, zavisi i od drugih faktora:
Rutina izvođenja. To podrazumeva izvođenje slobodnog
bacanja uvek na isti način u pogledu mehanike. Ono se
izvodi u standardnim nepromenljivim uslovima te igrač
mora da bude u stanju da na isti način izvodi šuteve.
Osnovni preduslov za to je ravnoteža prilikom izvođenja
šuta.
Relaksacija. Podrazumeva i fizičku i psihičku relaksaciju.
Igrač dolazi na liniju slobodnih bacanja najčešće sa
pojačanom frekvencijom disanja i otkucaja srca.
Mogućnost fizičke relaksacije (smirivanja) je u direktnoj
zavisnosti od njegove kondicione pripremljenosti.
Potrebno je da igrač sa nekoliko dubokih udaha smiri
disanje i da opusti rameni pojas i ruke. Dobra fizička
relaksacija pomaže dobroj psihičkoj relaksaciji. Izvođenje
slobodnih bacanja daje igraču vremena za razmišljanje. U
tom intervalu igrači često izgovaraju određene reči koje
ih smiruju ili izvode određene pokrete, obično u ritmu
izvođenja šuta. Svi igrači koji imaju visok procenat
realizacije sa linije slobodnih bacanja imaju svoj ritual
relaksacije koji im odgovara.
Samopouzdanje i koncentracija – idu zajedno!
Igrač, pre nego što stupi na liniju slobodnih
bacanja, treba da eliminiše sve spoljašnje ali i
unutrašnje smetnje id a se skoncentriše na koš.
U mislima igrač treba da ostane u sadašnjosti,
da ne razmišlja o tome što je prošlo ili šta će se
desiti posle šuta.
To je pogotovo važno u neizvesnim završnicama
utakmice.
Skok šut
To je najefikasniji i najprimenjiviji način šutiranja.
Koristi se sa svih odstojanja i iz svih pozicija.
Mehanika izvođenja ovog šuta je veoma slična
prethodnom, izuzev dve postavke. Kod skok šuta lopta
se iznosi nešto više iznad glave i šutira se posle skoka.
To znači da je osnovna razlika u ritmu.
Ritam i inicijalna sila šuta počinju opružanjem nogu i
započinjanjem vertikalnog skoka. Pre opružanja nogu
igrač pojačava stav dodatnim savijanjem kolena. U fazi
skoka ruke dovode loptu u poziciju iznad glave. Posle
opružanja nogu i odbacivanja od tlo, trup i ramena
nastavljaju opružanje ka gore. U jednom trenutku igrač
je opružen u vazduhu sa loptom u poziciji iznad glave.
Tada započinje izvođenje šuta opružanjem ruke (kojom
šutira) u laktu, idući ka gore i napred. Završna sila i
kontrola šuta dolazi pregibanjem u zglobu šake i
prstima.
Izbačaj lopte se završava kažiprstom koji daje lopti
pravac i blagu suprotnu rotaciju. Putanja lopte je ista
kao kod šuta iz mesta.
Veoma je važna pozicija tela posle šuta.
Posle izbačaja igrač zadržava opruženu ruku i gleda u koš.
Doskok mora da obezbedi dobru ravnotežu da bi igrač
mogao brzo da izvede narednu akciju (da ide na skok u
napadu ili da uspostavlja odbranu).
U zavisnosti od odstojanja sa kojeg se šutira zavisi i visina
skoka.
Sa malih i u određenoj meri srednjih odstojanja skok bi
trebalo da je visok i snažan.
Šuter nadskače protivnika i šutira iz najviše tačke.
Sa velikih odstojanja (šut za tri poena) nije prioritet visina
skoka jer se ti šutevi najčešće ne izvode preko
odbrambenog igrača.
Značajnija je kontrola ravnoteže i lopte nego visina skoka.
Često igrači sa ovih pozicija ne šutiraju u najvišoj tački
skoka nego zajedno sa skokom izbacuju loptu.
Takav način šutiranja im omogućuje da bolje iskoriste
snagu nogu pri šutiranju.
Nakon šuta igrač mora da doskoči u ravnotežan položaj.
Šut polaganjem lopte
Polaganje se koristi neposredno ispod koša, nakon
kretanja (utrčavanja ili prodora sa loptom). Da bi igrač
mogao da visoko skoči i položi loptu on mora da ima
nešto veću brzinu kretanja, ali isto tako mora da je
kontroliše. Dva osnovna načina kretanja iz kojih igrač
izvodi polaganje lopte su dvokorak i tzv. polukorak.
Osnovni naizmenični dvokorak
Prirodni oblik kretanja u kojem igrač nakon prijema lopte
(ili nakon prekinutog driblinga) ostvaruje dva kontakta sa
tlom i iz drugog kontakta skače uvis i šutira.
Prvi korak se izvodi nogom sa koje strane se želi šutirati,
a drugi korak je nešto kraći čime se igrač suprotstavlja
inerciji i dovodi telo u poziciju da može da skoči uvis.
Za vreme kretanja lopta je na ramenu na strani sa koje se
šutira, udaljena od protivnika.
Igrač skače sa suprotne noge, snažno podižući koleno
druge noge uvis i opruža ruku sa loptom direktno prema
košu.
U zavisnosti od situacije, pozicije sa koje napadač ide u
polaganje i položaja protivnika, igrač polaže loptu nekom
od tri osnovne tehnike:
Polaganje odozgo
Podrazumeva držanje lopte kao u poziciji šuta. Šaka,
ruke kojom se šutira, je ispod lopte sa prstima od koša,
dok šaka druge ruke pridržava loptu sa strane. Lopta se
izbacuje kao kod osnovnog šuta pregibanjem u zglobu
šake i prstima.
Polaganje odozdo
Šaka ruke kojom se šutira je ispod lopte sa prstima
usmerenim ka košu, a druga šaka pridržava loptu sa
strane. Izbačaj se vrši opružanjem u zglobu šake i
prstima. Često se u praksi samo ovaj način šuta naziva
polaganjem.
Bočno polaganje
Lopta se drži na boku, iznad ramena, sa šakama
postavljenim na bočnim stranama lopte. Lopta se šutira
spoljnom rukom slično kao kod horog šuta, samo što se
lopta ne odvodi od tela nego ide direktno uvis (ovaj način
polaganja se često naziva i polupolu-horog). Izbačaj lopte je
kao kod horog šuta.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Shodno značaju šutiranja u košarci, učenju i usavršavanju
šutiranja treba posvetiti najveću pažnju (najviše vremena) u
odnosu na druge elemente tehnike igre. Najvažnije je da se
nauči pravilna tehnika šutiranja.
Osnovni problem kod učenja šuta je disproporcija između
sposobnosti (pre svega motoričkih) početnika i njihove velike
želje da šutiraju i da postignu koš. Ranije ne napomenuto da
početnici (deca) nemaju dovoljno razvijene motoričke
sposobnosti, pre svega snagu, da bi mogli korektno da
manipulišu loptom u izvođenju elemenate tehnike igre. Tu leži
velika opasnost da se razviju pogrešni automatizmi šutiranja
koji se kasnije teško razbijaju i ugrađuju novi. Zato je stalna
kontrola trenera u procesu učenja šuta neophodna.
Učenje šuta jednom rukom iz mesta je osnov za kasnije učenje
skok šuta. Pojedinim vežbama kontrole lopte se može veoma
uspešno naučiti pokret izbačaja lopte (opružanje ruke i
pregibanje šake). Pošto je akcenat u procesu učenja na
pravilnosti pokreta ovaj šut se prvo vežba bez šutiranja na koš
(rad u parovima ili na zidu). Na taj način se pažnja usmerava
samo na pravilnost tehnike izvođenja. Međutim, brzo se prelazi
na šutiranje na koš. Počinje sa šutiranjem sa male distance.
Najčešće je to rad u rasporedu kolone. Insistira se na
pravilnosti šuta. Trener sada daje nove informacije vezane za
metu u odnosu na poziciju sa koje se šutira (ugao pod kojim se
šutira).
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Šut jednom rukom iz mesta
Greške:
–
–
–
–
–
–
–
Kratak šut
Dugačak šut
Šut je naizmenično kratak i drug
Lopta posle šuta ide u stranu (levo ili desno)
lopta udara u obruč i odbija se od koša
Mehanika šuta izgleda dobra ali lopta udara tvrdo u obruč
Mehanika šuta izgleda dobra, ali se promašuje
Korekcije:
Koristiti više noge i ubrzati ritam šuta
Pomeriti ramena napred i opustiti ih, podići ruke više da bi dobili
veći ugao izbačaja
Potpuno opružiti ruku kojom se šutira kod svakog šuta
Šaka kojom se šutira mora da bude na sredini lopte sa prstima
usmerenim napred a ne u stranu. Lakat unutra u pravcu koša.
Loptu izbaciti sa suprotnom blagom rotacijom. Obratiti pažnju na
pregibanje šake.
Proveriti držanje lopte. Ne držati loptu na celom dlanu!
Problem je verovatno u koncentraciji. Skoncentrisati se na metu
(koš--obruč)!
(koš
Kada se automatizuje šut jednom rukom iz mesta trebalo
bi preći na učenje skokskok-šuta. Međutim, to nije tako
jednostavno.
Tek nakon tri do četiri godine treniranja košarke dečak ili
devojčica stiču minimalni nivo snage da bi mogli da
izvedu skok šut. Problem je što oni do tog trenutka
treniraju, igraju utakmice, šutiraju.
U tom periodu treba pokušati zadržati osnovnu tehniku
šuta (pravilan stav, ritam šuta, pravilno držanje lopte,
pravilan izbačaj) i dozvoliti deci da šutiraju zajedno sa
skokom, slično šutiranju za tri poena. Takav šut im
dozvoljava da bolje iskoriste snagu nogu i da dobace do
koša, ali da zadrže osnovnu mehaniku pokreta. Kod
takvog šutiranja deca obično nisu u stanju da iznesu
loptu iznad glave, nego šutiraju na nivou ramena ili ispred
lica.
Uz dobru kontrolu i uporno vežbanje, uz poboljšanje nivoa
snage, relativno lako se može postepeno doći do
korektnog skok šuta.
Počeci učenja skok šuta su isti kao i kod šuta iz mesta
(vežbanje pravilnog izvođenja bez koša, i vežbanje skok
šuta na koš sa malog rastojanja).
Sledeći korak je vežbanje skok šuta nakon zaustavljanja
posle nekog kretanja. Tu je akcenat na tehnici zaustavljanja
od čijeg kvaliteta zavisi i kvalitet skok šuta. Počinje se sa
vežbama u kojima igrač sam sebi podbacuje loptu, hvata je,
zaustavlja se i izvodi skok šut. Prvo se uči šut posle
zaustavljanja u dva kontakta jer ta tehnika obezbeđuje bolju
ravnotežu u odnosu na zaustavljanje u jednom kontaktu.
Zatim igrač šutira nakon driblinga, i na kraju nakon
dodavanja, tj. prijema lopte od saigrača. Zadatak je da igrač
automatizuje skok šut iz svih relevantnih pozicija i situacija iz
kojih se skok šut može izvesti. Nakon automatizacije igrač
prelazi na usavršavanje skok šuta. Sada se zahtevi za
pravilnošću tehnike iz procesa učenja (koji su ispunjeni),
zamenjuju zahtevima za brzinom i preciznošću (efikasnošću)
šutiranja. U vežbama usavršavanja šuta igrači su opterećeni
vremenom i prostorom, tj. odbranom. Igrač se u vežbama
dovodi u situacije iz kojih najčešće šutira. Odbrana je u
početku dirigovana, a kasnije situaciona. Osim toga takvim
vežbama dovodimo igrača u stanje zamora kakvo je na
utakmici, jer zamor više utiče na efikasnost kod skok šuta u
odnosu na efikasnost drugih elemenata tehnike igre.
Preciznost šuta u situacijama bez odbrane, kada nema
opterećenja vremenom i prostorom, kada je igrač odmoran,
ne znači ništa ako sene pretoči u situacionu preciznost. Skok
šut se u situacionim vežbama povezuje sa drugim elementima
igre kao što su dribling, dodavanje i fintiranje, i to se
najefikasnije sprovodi kroz različite varijante igre 1:1, a
kasnije kroz igru 2:2 pa sve do 5:5.
5:5.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
(uz iste greške koje se pojavljuju kod šuta jednom
rukom iz mesta)
Skok šut
Greške:
Nemiran šut, skok izvan vertikale
Lopta se drži nisko pre izbačaja
Kod šuta za tri poena igrač gleda liniju tri poena
i gubi koš iz vidokruga
Kratak šut za tri poena
Korekcije:
Pre skoka igrač mora da je u ravnotežnom
položaju, licem okrenut ka košu
Dovesti loptu iznad glave
Postaviti se ranije za linije za tri poena
Koristiti više snagu nogu i trupa. Ubrzati ritam
šuta
Što se tiče šuteva polaganjem oni se odmah ugrađuju u
tehniku početnika. Šutevi polaganjem se izvode
neposredno ispod koša i iz kretanja što omogućuje
početnicima da relativno lako savladaju tehniku izvođenja
a i da budu efikasni. Problem može da bude kod učenja
šuteva polaganjem slabijom rukom. Učenje početi
polaganjem iz dvokoraka. Prvo se uči polaganje lopte
odozgo. Metodski postupak je u osnovi isti kao kod
učenja skok šuta. Pošto je to šut iz kretanja početne
vežbe bi trebalo da obezbede dobar prijem lopte. Zato u
prvim vežbama lopta miruje (stoji na stalku ili je pridržava
trener), tako daje igrači mogu veoma lako uzeti i imati pod
kontrolom. Zatim igrači sami sebi podbacuju loptu ispred,
stižu je i izvode dvokorak. U sledećem koraku izvode
dvokorak posle jednog driblinga, pa ona posle višestrukog
driblinga, da bi se završilo sa vežbama izvođenja
dvokoraka i polaganja lopte nakon dodavanja. Zadatak je
da igrač automatizuje dvokorak i šut polaganjem iz svih
relevantnih pozicija i situacija iz kojih se on može izvesti u
igri. Istovremeno vežbati i sa desne i sa leve strane. Isti
postupak važi i za šuteve iz polukoraka.
U procesu usavršavanja se primenjuju situacione vežbe.
Prvo su to vežbe iz situacija završnice kontranapada,
pošto se ovakav način šutiranja najviše i koristi u tim
situacijama. Druga grupa vežbi je u situacijama igre 1:1 i
kao individualna akcija u igrama 2:2 do 5:5.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Šutevi polaganjem
Greške:
Igrač skače udalj a ne uvis
Tokom kretanja, pre šuta, lopta se prebacuje na stranu
odbrane
Igrač gubi kontrolu nad loptom tokom kretanja i neposredno
pre izbačaja
Lopta se okreće po obruču, ne ulazi u koš direktno
Kod polaganja od tablu lopta udara nisko od nju i odlazi
gore
Igrač ne vodi računa o položaju druge ruke
Korekcije:
Držati glavu podignutu. Korak pre skoka mora da bude
kraći. Brzo podići koleno druge noge uvis
Loptu treba podizati pravo prema košu bez pomeranja levo i
desno
Držati loptu sa dve ruke dokle god je to moguće, do
izbačaja
Postaviti šaku direktno iza lopte i pri izbačaju dati lopti
blagu suprotnu rotaciju
Pogoditi loptom gornji, bliži deo ucrtanog malog
pravougaonika na tabli.
tabli. Drugom rukom zaštiti loptu, ali ne
ulazeći u cilindar protivnika i ne gurajući ga
Šut mora da se vežba više nego drugi elementi tehnike.
Često se čuju mišljenja da se odličan šuter rađa, da
rođenjem donosi talenat za šut. Međutim, postoje i
mišljenja da se odličan šuter stvara upornim vežbanjem.
Možda bi najprihvatljivije bilo uzeti u obzir oba mišljenja,
pa reći da se odličan šuter i rađa i stvara. Na kraju
talentovan šuter, ako je zaista talentovan, će sam dovesti
svoj šut do maksimuma u tehnici i primeni.
Šutiranje je elemenat koji igrač samostalno može da
vežba. Jednom savladana korektna mehanika šuta daje
mogućnost igraču da se i sam usavršava.
Brojni su takvi primeri u jugoslovenskoj, a i u svetskoj
košarci (Dragan Kićanović, Dražen Petrović, Predrag
Danilović, Aleksandar Đorđević, Pit Maravič, Redži Miler,
Kris Malin i Majkl Džordan).
Fintiranje
1.
2.
Fintiranje, u pogledu motorike, predstavlja
najkompleksniji elemenat košarkaške tehnike.
Igrač izvodi finte bez i sa loptom. Gotovo svi elementi
tehnike napada su prisutni u fintiranju loptom. Gotovo
svi elementi tehnike napada su prisuti u fintiranju
loptom. Suština finte je da sa njom poremetimo
ravnotežu protivnika.
To znači da odbrambeni igrač izlazi iz osnovnog
odbrambenog stava što mu smanjuje startnu brzinu i
pokretljivost.
Svaka finta u svojoj motoričkoj strukturi sadrži dva
osnovna kretanja (akcije):
prividno (lažno) i
stvarno kretanje.
Prividno kretanje bi trebalo da nagovesti nameru
napadača da će izvesti neku akciju, i to je ustvari finta!
Izvodi se sporije i treba da izazove reakciju protivnika, a
istovremeno da dovede igrača u položaj iz kojeg može
eksplozivno da krene u stvarnu akciju. Stvarna akcija se
izvodi brže nego prividna. Bez obzira da li se finta izvodi
loptom ili bez nje, da bi bila uspešna, mora da zadovolji
tri uslova:
1.
2.
3.
Blizina protivnika. Finte su najefikasnije u zoni
šuta, jer je tada odbrambeni igrač prinuđen da
igra bliže. Blizina odbrambenog igrača
smanjuje njegovu brzinu reakcije i daje
napadaču šansu da ga nadigra. Fintiranje
protivnika koji je udaljen nema smisla!
Ubedljivost finte. Izvođenje prividne akcije
treba da uveri protivnika da napadač zaista
želi to da uradi i da ga natera da reaguje, tj.
da poremeti svoj stav u odbrani. Napadač, s
druge strane, mora da izvede tako prividnu
akciju da može da je nastavi ako protivnik ne
bude reagovao.
Pravovremenost stvarne akcije. Često se kaže
da stvarnu akciju valja izvesti brzo! To ustvari
znači pravovremeno i eksplozivno. Napadač
mora da sačeka reakciju protivnika i tek
eksplozivnom kretnjom započne stvarnu
akciju.
U taktici fintiranja treba voditi računa o sledećim stvarima:
– Sposobnostima protivnika i načinu njegove igre u
odbrani. Čitanjem protivnika napadač može da dođe do
najefikasnijeg načina fintiranja.
– Finte ne izvoditi formalno i u istom ritmu,nego jasno i
oštro.
– Pre nego što napadne fintom igrač bi trebalo da ima plan
dalje akcije, inače može da dođe u situaciju da napravi
ličnu grešku u napadu ili neki prekršaj pravila igre
(koraci, nepravilno vođenje i dr.).
Osnovne finte
U pogledu prividne kretnje u košarci postoje tri osnovne
finte loptom: finta dodavanja, finta prodora i finta šuta.
Finta dodavanja. U principu se koristi za otvaranje neke
druge, povoljnije linije dodavanja, iako to nije pravilo. Ovu
fintu napadač može da izvede samo loptom ili loptom i
iskorakom. Ako izvodi fintu iskorakom veći deo težine (2/3)
zadržava na stajnoj nozi. To će mu omogućiti da
eksplozivno izvede stvarnu akciju.
Finta prodora (polaska u dribling). Koristi se kod agresivnih
odbrana i u situacionoj igri 1:1. Njome napadač želi da
otvori liniju prodora ka košu. Finta prodora može da se
izvede direktnim ili ukrštenim iskorakom. U oba slučaja
iskorakom napadamo istureno stopalo odbrambenog
igrača. Težina ostaje većim delom (2/3) na stajnoj nozi.
Lopta može da ostane na drugoj strani a može da ide
zajedno sa nogom, samo je u tom slučaju potrebno
obezbediti dobru zaštitu lopte prilikom polaska u stvarnu
akciju. Napadajući isturenu nogu protivnika sa spoljne
strane napadač ga primorava da otvori stav prema toj
strani povlačeći tu nogu unazad. Upravo je to trenutak za
stvarnu akciju. Napadač eksplozivnim pokretom fintirajuću
nogu prebacuje u suprotni pravac kretanja i uspostavlja
dribling. Odbrambeni igrač nije u stanju da reaguje jer mu je
težina na bližoj nozi napadaču. Nakon stvarne akcije
napadač može da doda loptu ili da šutira skok šutem ili
polaganjem.
Finta šuta.
Koristi se za otvaranje linije šuta.
Finta započinje iz osnovnog stava.
Napadač iznosi loptu prema gore i istovremeno pojačava
stav spuštajući ga savijanjem kolena. Na taj način
protivnik dobija utisak da napadač započinje šut.
Nakon reakcije protivnika (a to znači da on napušta
stav, podiže težište tela), napadač eksplozivno dovodi
loptu na kuk strane u koju ide i istovremeno direktnim ili
ukrštenim polaskom uspostavlja dribling i obilazi
protivnika.
Koji će polazak izabrati zavisi od toga na koju se stranu
protivnik otvorio i oslabio stav. U nastavku akcije on
može da se zaustavi posle jednog driblinga i da šutira
skok šut ili može da ide na prodor do koša i da šutira
polaganjem.
Ako protivnik ne reaguje napadač je u takvom stavu da
može da nastavi akciju skok šuta.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Učenje i vežbanje fintiranja pretpostavlja da su igrači
savladali osnovne elemente tehnike kao što su:
dodavanje,
dribling i
šutiranje.
Tek onda ima smisla vežbati finte. Parcijalno vežbati finte
dodavanja, prodora i šuta, a kasnije ih povezivati u
višestruke. Učenje počinje izvođenjem finti u
standardnim uslovima, tj. bez odbrane. Posebnu pažnju
obratiti na fintu prodora, jer svaki iskorak u prividnoj
kretnji nosi opasnost da u stvarnoj akciji igrač napravi
korake (pomeranjem stajne noge sa loptom u rukama).
Kod finte šuta pažnju obratiti na trenutak polaska u dribling
jer tu igrači da bi imali eksplozivnije kretanje, pomeraju
oba stopala i prave korake. Korisno je upotrebljavati
statične prepreke (stalke, stolice) da bi igrači dobili
bolju predstavu o stvarnoj akciji.
Usavršavanje fintiranja pretpostavlja situacione uslove. Pre
toga potrebno je vežbati sa dirigovanom odbranom.
Osnovno je vežbanje u igri 1:1. Vežbati u situacijama koje se
pojavljuju u igri.
Najčešće greške u učenju i njihove korekcije
Finta dodavanja
Greške:
– Finta se izvodi kratkim pokretom loptom tako da protivnik i
ne reaguje
– Prilikom iskoraka težina se prenosi na iskoračnu nogu
– Finta se izvodi u jednu stranu bez vizuelne kontrole druge
strane perifernim vidom
Korekcije:
Izvesti fintu jasno i srednjom brzinom
Težina neka ostane na stajnoj nozi
Pre i u toku finte perifernim vidom sagledati situaciju na strani
stvarne akcije
Finta prodora
Greške:
Prilikom iskoraka težina se prenosi na iskoračnu nogu
Fintirajućom nogom igrač iskoračuje u stranu a ne koso napred
Prilikom započinjanja stvarne akcije igrač pomera stajnu nogu
sa loptom u rukama
Korekcije:
Težina neka ostane na stajnoj nozi (2/3)
Iskoračiti fintirajućom nogom koso napred, pored noge
odbrambenog igrača
Stajna noga ne sme da se pomera dok se ne ispusti lopta
Finta šuta
Greške:
Prividna kretnja je kratka i brza tako da protivnik
i nema vremena da reaguje, finta nije ubedljiva
Prilikom finte pomeraju se noge, čega je
posledica prekršaj pravila koraka u polasku
Podizanje stava posle prividne kretnje
Korekcije:
Izvesti prividnu kretnju podizanjem lopte i
savijanjem kolena, uverljivo i srednjom brzinom
Prilikom izvođenja finte ne pomerati noge, tako
da igrač može sigurno krenuti u stvarnu akciju
U stvarnu akciju krenuti iz položaja prividne
kretnje
TEHNIKA ODBRANE
Pre analize osnovnih elemenata tehnike odbrane potrebno
je istaći značaj odbrane u košarci. Ona mora da ima isti
značaj kao i napad. Igra u napadu je privlačnija za igrače,
posebno igra loptom, dinamičnija je i pruža više prostora
za individualne kreacije. Ipak, u taktici igre, napad i
odbrana imaju isti tretman. To znači da bi igrači (pa i
treneri) sa istom voljom trebalo da vežbaju i odbranu i
napad. To je posebno važno kod mladih igrača koji moraju
da se naviknu da sa lakoćom, motivisano izvršavaju
zadatke u odbrani.
Osnovni uslov da bi jedan igrač mogao da igra uspešno
odbrano je da je tehnički obučen. On mora da zna
osnovne elemente tehnike igre u dobrani, ali i da
primenjuje jaku individualnu taktiku.
Odbrana koju igrač sprovodi u nekoj situaciji je spoj
njegove tehničke obučenosti, taktičkih znanja o pravilima
i principima čuvanja napadača u različitim pozicijama i
situacijama na terenu, i njegove velike želje i borbenosti
koju iskazuje u odbrani.
Često treneri kažu da se odbrana igra: glavom, srcem i
nogama, tj. telom.
Ova rečenica sadrži sve što je neophodno da bi igrač bio
uspešan u odbrani:
– Glava. Misli se na sposobnost koncentracije, pregleda
igre, predviđanja akcija napadača i taktičkih znanja u
košarci. To je individualna taktika, tj. taktičko mišljenje
igrača sa osnovama u njegovim kognitivnim
(intelektualnim) sposobnostima.
– Srce. Odnosi se na konativne karakteristike igrača (crte
ličnosti) koje on ispoljava u odbrani. To je pre svega
želja za igranjem, ali i vrednim vežbanjem odbrane. To
će dovesti do ispoljavanja borbenosti i kontrolisane
agresivnost, neophodnih za svaku uspešnu odbranu.
– Noge, tj. telo. Misli se na elemente tehnike odbrane i na
opšte motoričke sposobnosti koje su neophodne za
dobru odbranu, a to su: brzina, snaga, pokretljivost,
koordinacija (agilnost), ravnoteža.
Osnovni stav u odbrani i kretanje
Da bi igrač igrao uspešno odbranu mora da
bude sposoban da se brzo kreće u svim
pravcima i da brzo menja pravac kretanja,
zadržavajući pri tome ravnotežu. Preduslov za
takvo kretanje je da igrač polazi iz ravnotežnog
stava. Ravnotežu igraču obezbeđuje osnovni
odbrambeni stav.
Osnovna mehanika
Glava je prirodno ispravljena iznad trupa, koji
je, takođe, prav, a grudi su izbačene napred.
Položaj glave obezbeđuje da se težište tela
zadrži iznad površine oslonca. Stopala su
međusobno paralelna i raširena malo šire od
širine ramena. Težina je raspoređena na
prednje delove stopala. Kolena su savijena,
tako da je celo telo spušteno u položaj iz kojeg
je igrač spreman da reaguje u bilo kom pravcu.
Ruke su izbačene napred ili podignute uvis.
Širina stava. U najvećoj meri širina stava obezbeđuje
ravnotežu. Ona bi trebalo da obezbedi odbranu
(zauzimanje) određenog prostora i sposobnost brzog
kretanja. Važno je da stav bude što širi, ali nikako po cenu
smanjenja brzine polaska u kretanja i brzine samog
kretanja. Važno je da stav bude što širi, ali nikako po cenu
smanjenja brzine polaska u kretanja i brzine samog
kretanja. Na širinu stava pre svega utiču pokretljivost
igrača u preponskom delu i dužina nogu. Svi igrači ne
moraju da imaju stav iste širine. Treneri često kažu da
stav mora da bude udoban, da igrač ne oseća preteran
napor i nelagodnost u njemu. U principu širina stava ne bi
smela da bude manja od širine ramena.
Uglovi u aktuelnim zglobovima. Oni određuju visinu stava.
Najvažniji je ugao između natkolenice i potkolenice koji
direktno određuje visinu stava. Previsok ili prenizak stav
smetaju igraču da brzo reaguje. Optimalna visina stava je
različita od pojedinca do pojedinca. Ugao između
natkolenice i potkolenice,a kao mera stepena pregibanja u
zglobu kolena, zavisi pre svega od konstitucije igrača
(telesne visine, dužine nogu). Ovaj ugao je u rasponu od
135 do 160 stepeni.
Položaj ruku. Ruke mogu da budu u nekom od tri osnovna
položaja. U prvom položaju ruke su savijene u laktu,
isturene napred sa dlanovima u visini grudi i okrenutim
gore. Drugi položaj podrazumeva savijene ruke i
podignute iznad ramena (lakat u visini ramenog pojasa),
sa dlanovima okrenutim napred. Treći položaj je
kombinovan. Jedna ruka je usmerena prema tlu (dlan u
visini kolena i okrenut gore) a druga podignuta iznad
ramena sa dlanom okrenutim napred. U odnosu na pravac
dejstva postoje dve osnovne vrste odbrambenog stava:
paralelni i dijagonalni stav.
Paralelni stav. Stopala su međusobno paralelna i nalaze
se u pravoj liniji u odnosu na napadača (slika A).
Usmerena su u pravcu dejstva odbrambenog igrača. Ovaj
stav se koristi kada napadač igra po širini, tj. kada
odbrambeni igrač želi da natera napadača da igra po
širini. Kao i u situacijama kada se napadač kreće potpuno
vertikalno po dubini.
Dijagonalni stav. Stopala su paralelna. Jedna noga je
udaljenija od napada;a i stopala leže u dijagonali u odnosu
na napadača (slika B) a pod određenim uglom u odnosu na
pravac dejstva. Koristi se u tzv. odstupajućem koraku za
odbranu od dijagonalnih dubinskih kretnji napadača i kod
usmeravanja napadača u željeni pravac.
U odnosu na poziciju napadača bez lopte i poziciju lopte
odbrambeni igrač može da bude u tri različita stava: zatvoreni,
otvoreni i kombinovani ili poluzatvoreni stav.
Zatvoreni stav (D 8). Igrač je potpuno zatvoren prema
napadaču ili prema lopti, tako da ima potpunu vizuelnu
kontrolu samo napadača ili samo lopte. Najčešće se
koristi na strani akcije u čuvanju napadača koji je na
niskoj poziciji centra.
Otvoreni stav (D 9). Igrač je otvoren i prema napadaču i
prema lopti i ima podjednaku vizuelnu kontrolu i napadača
i lopte. Stav je paralelan sa linijom koja spaja poziciju
lopte i napadač kojeg odbrambeni igrač čuva. Jednu ruku
igrač usmerava prema lopti, a drugu ka napadaču kojeg
čuva. Najčešće se koristi na strani pomoći.
Poluzatvoreni stav (D 10). Ovaj stav se koristi kod čuvanja
napadača koji je blizu lopte. Odbrambeni igrač sa ovim
stavom ima nameru da spreči napadača da lako i brzo
primi loptu. Igrač je više okrenut napadaču a manje je
otvoren prema lopti, sa rukom, koja je bliža lopti,
isturenom na liniju dodavanja. Često se u praksi ovaj stav
naziva i zatvoreni, međutim on nije potpuno zatvoren.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Košarkaški stav u dobrani je neprirodan položaj. U
svakodnevnom životu nemamo potrebu da duže
boravimo u takvom stavu. To uvek imati na umu kada se
počinje sa učenjem stava i uopšte odbrane. Cilj trenera
je da navikne igrače da što duže borave u stavu, jer će
tako duže biti sposobni za brzu i pravovremenu reakciju.
To može da se postigne smo upornim i
beskompromisnim vežbanjem!
Učenje počinje pokazivanjem pa zauzimanjem pravilnog
stava. Da bi stekli naviku brzog zauzimanja stava,
koristi se niz vežbi u kojima početnici dobijaju zadatak
da iz različitih položaja i pozicija zauzmu stav. Oni
najpre zauzimaju stav u mestu, pa po iskoraku i onda iz
hodanja. Zauzimanje stava iz kretanja podrazumeva
poznavanje tehnike zaustavljanja (često se istovremeno
vežba zaustavljanje i stav, jer pravilno zaustavljanje
pretpostavlja id obro zaustavljanje u stavu). Načini
zaustavljanja su objašnjeni u tehnici igre bez lopte u
napadu. Mehanika je ista, osim što je zaustavljanje u
nešto širem i nižem stavu.
Usavršavanje zaustavljanja i zauzimanja stava se sprovodi
kroz igru 1:1. U zavisnosti od pozicije napadača
(njegovih eventualnih akcija sa te pozicije) odbrambeni
igrač će na različite načine prilaziti napadaču.
Najčešće greške u procesu učenja i usavršavanja
Greške:
Stav je preširok ili preuzak, što onemogućava
brzi igru u dobrani
Stav je previsok ili prenizak, što takođe
onemogućava brzu igru
Ruke su ispružene i udaljene od tela, što
prouzrokuje slabiju ravnotežu
Trup je nagnut isuviše napred. Savijena leđa
Korekcije:
Zauzeti stav optimalne širine koji će omogućiti
brzu reakciju i brzo kretanje
Jače saviti ili opružiti kolena i tako doći do
optimalne visine stava
Ruke držati ispred trupa, sa savijenim laktovima
i bliže telu
Ispraviti leđa, a saviti se u predelu kukova
Kretanje u odbrambenom stavu
Kretanje u odbrani je veoma naporno i uveliko
zavisi od želje, discipline, koncentracije i
fizičkih sposobnosti igrača.
Uspešnost kretanja u odbrani zavisi i od
sposobnosti predviđanja akcija napadača u
igri.
Kretanje sa dobrom ravnotežom, brzom
reakcijom u bilo kom pravcu, i sa brzom
promenom pravca je ključ uspeha odbrane.
U kretanju se koriste brzi i kratki koraci, pri
čemu je težina tela prebačena više na prednje
delove stopala.
Tehnike kretanja (osnovna mehanika)
Igrači bi trebalo da nauče četiri osnovna načina kretanja:
bočno ili klizanje prema napadaču, od napadača i
odstupajuće kretanje sa okretom.
Bočno kretanje ili klizanje. To je osnovni način kretanja u
odbrani. Igrač uspostavlja kretanje u jednu stranu
pomerajući nogu koja je na strani pravca kretanja. U tom
pokretu se stopalo blago odigne sa tla, okrene se prstima
u pravcu kretanja i agresivno se osvoji određeni prostor.
Čim se stopalo te noge (prve) spusti na tlo u novu
poziciju, stopalo druge noge se brzo privuče u pravcu
kretanja onoliko koliko je pomerena prva noga. To,
naravno, nije moguće apsolutno precizno izvesti, ali je
zahtev da se stopalo ne pomera suviše blizu prvom, da se
ne dodiruje sa njim ili da se ne ukrštaju. Posle privlačenja
drugog stopala igrač jednostavno treba da ima približnu
širinu osnovnog stava. Pri kretanju stopala se blago
odvajaju od tla tako da izgleda kao da igrač kliza po
terenu. Igrač ne sme da skače tokom kretanja jer je to
sporije i sa slabijom ravnotežom. Koraci su kratki i brzi a
težina je na prednjim delovima stopala. Glava je
ispravljena, trup prav a ruke su bliže telu i pomažu u
održavanju ravnoteže pri kretanju.
Kretanje prema napadaču (iz dijagonalnog stava).
Najčešće se koristi u situaciji kada odbrambeni igrač
želi da agresivno igra na napadača, sa namerom da
mu oduzme određeni prostor za manevar. To nije lako
izvesti, jer uvek postoji opasnost da napadač svojom
akcijom zatekne odbrambenog igrača u
neravnotežnom položaju i da ga obiđe. Ovo kretanje
zahteva dobru procenu i ravnotežu. Igrač ne sme da
prilazi napadaču brzo, ako pri tom gubi ravnotežu i
mogućnost brzog korigovanja kretanja, najčešće
unazad. Koristiti kratak, brz iskorak bližom nogom
prema napadaču, odbacujući se sa noge koja je dalja
od napadača, i to na stranu, tj. izvan tela napadača,
što će omogućiti, eventualno, brzo povlačenje. Nikada
se ne smeju ukrštati stopala. Težina je na njihovim
prednjim delovima.
Kretanje od napadača (iz dijagonalnog stava). U
situaciji kada napadač napada odbrambenog igrača na
strani dalje noge, odbrambeni igrač mora da se brzo
pomeri u nazad, i to bez gubitka ravnoteže. Brzo
pomeranje unazad sa gubitkom ravnoteže nema svrhe.
Koristiti kratak i brz korak unazad daljom nogom od
napadača, odbacujući se sa noge koja je bliža
napadaču. Nikada se ne smeju ukrštati stopala. Težina
je na prednjim delovima stopala.
Odstupajuće kretanje okretom.
Tokom igre odbrambeni igrač je veoma često u
dijagonalnom stavu u kome je jedno stopalo istureno
napred, prema napadaču. Upravo istureno stopalo je
najveća slabost tog stava. Ako protivnik napada na
strani isturenog stopala odbrambeni igrač će se teže
odbraniti nego ako protivnik napada na stranu daljeg
stopala. U tom slučaju odbrambeni igrač mora brzo da
odstupi od napadača tako što će napraviti okret oko
dalje noge pomerajući isturenu zadnju poziciju.
Na taj način, on dovodi napadača u situaciju da napada
na strani dalje noge što olakšava odbranu.
Nakon tog okreta igrač treba da napravi još jedan brzi
klizeći korak da bi učvrstio svoju novu odbrambenu
poziciju.
Ako odbrambeni igrač nije uspeo da to uradi, onda
mora da pređe u kretanje trčanjem da sustigne
napadača, zauzme stav i uspostavi kontrolu nad njim.
Uopšte, promena načina kretanja iz kretanja u stavu u
trčanje i obrnuto, te zaustavljanje i ponovo kretanje,
može da stvori teškoće. Igrači moraju da budu sposobni
da brzo menjaju način kretanja zadržavajući pritom
ravnotežu. Osim poteškoća u očuvanju ravnoteže, u
pogledu taktike igre, igrači često ne promene
pravovremeno način kretanja. To se posebno događa
mladim igračima.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Neposredno po učenju stava u odbrani, početi i učenje
kretanja u stavu. Najpre učiti osnovni način kretanja
klizanjem, a odmah i odstupajuće sa okretom. Što pre
uključiti vežbanje promene načina kretanja iz klizanja u
trčanje i obrnuto. U početku se koriste vežbe u kojima su
prave linije kretanja, zatim sa promenom pravca
kretanja, menjaju se i vežbe. Sve se vežba u standardnim
uslovima, bez odbrane.
Međutim, veoma brzo u vežbanje uključiti i napad, najpre
dirigovani, a posle i situacioni. Dirigovana igra napadača
usporava napad i odbrani olakšava vežbanje. Najveći deo
vremena vežbati u situacionim uslovima kroz igru 1:1, a
ponekad i 2:1.
Najčešće greške u procesu učenja i usavršavanja su
Greške:
Kod klizanja igrač kreće prvo daljom nogom od pravca kretanja
Igrač tokom kretanja skače goregore-dole i tako usporava kretanje
Igrač ukršta noge, smanjujući svoju sposobnost brze promene
pravca
U kretanju prema napadaču (od napadača) igrač ukršta stopala
U kretanju prema napadaču (od napadača) igrač se kreće
prebrzo da bi mogao da zadrži ravnotežu
U odstupajućem kretanju okretom igrač se udaljava od pravca
kretanja napadača
Odstupajući korak je spor
Korekcije:
Započeti kretanje nogom sa strane kretanja
Kretati se sa minimalnim odvajanjem stopala od tla
Ne ukrštati noge niti ih dovoditi blizu jedna druge
Ne ukrštati stopala niti ih dovoditi blizu
Usaglasiti brzinu kretanja sa sposobnošću održavanja
ravnoteže
Okrenuti se u pravcu kretanja napadača i zadržati pogled na
napadaču
Izvesti odstupajući korak pravo nazad i bliže tlu, ne podizati
pokretnu nogu visoko od tla
Čuvanje napadača koji je bez lopte
Ranije istaknuti značaj igre bez lopte u napadu
automatski daje značaj i odbrani od napadača koji su
bez lopte. Svaki tim u odbrani ulaže velike napore da bi
sprečio prodor lopte do koša i do pozicija iz kojih je
lako poentirati. Svi odbrambeni igrači u svakom
trenutku moraju da budu svesni pozicije koju ima
napadač u odnosu na loptu. Na osnovu tog saznanja
odbrambeni igrači zauzimaju i zadržavaju najbolju
poziciju iz koje mogu da spreče brz prodor lopte prema
košu.
Čuvanje napadača koji je na strani lopte
Strana akcije je strana terena na kojoj se nalazi lopta.
To znači da su svi napadači koji se nalaze na toj strani
veoma blizu lopte i da mogu brzo da prime loptu u
izglednim pozicijama za šut. Zato odbrambeni igrači
koji čuvaju napadače na strani akcije imaju osnovni
zadatak da spreče ili bolje reći da otežaju prijem lopte.
Nije prioritetan cilj da odbrambeni igrač direktno osvoji
(preseče) loptu, nego da natera napadača da je primi u
nepovoljnoj poziciji, a to najčešće znači daleko od
koša. Ovde se takva igra odnosi na napadače koji igraju
na spoljnim pozicijama.
Tehnika i individualna taktika
Na strani akcije odbrambeni igrač igra u poziciji poluzatvorenog
stava (slika). On je odmaknut za jedan korak (u nekim varijantama
odbrana može i 22-3) od napadača prema lopti. Tako on zauzima
poziciju tzv. odbrambenog trougla, koji mu omogućava vizuelnu
kontrolu i napadača koga čuva i pozicije lopte. Njegova ruka sa
strane lopte je gotovo opružena, dlanom okrenuta ka lopti (palac
prema tlu) i nalazi se na liniji dodavanja. Stopalo iz iste strane je
istureno uz liniju dodavanja. Druga ruka je usmerena prema
napadaču i služi za eventualnu kontaktkontakt-igru podlakticom radi
kontrole kretanja napadača. Igrač reaguje na kretanje napadača
kratkim i brzim klizanjem zadržavajući istu poziciju
Veoma opasna kretnja, po odbranu, u ovoj situaciji je
utrčavanje napadača ka košu iza leđa (back door cut).
Odbrambeni igrač nastavlja na isti način da igra odbranu
sve dok napadač ne dođe do reketa. Tada se odbrambeni
igrač otvara prema lopti okretom oko stopala koje je bliže
košu. Glava igrača se pomera levolevo-desno, tražeći
pogledom i loptu i napadača.
Ako napadač nastavlja kretanje na slabu stranu (strana
terena na kojoj nije lopta) on se jednostavno pomera ka
sredini terena zauzimajući poziciju pomoći na slaboj
strani. Ako napadač snažno istrčava nazad na prethodnu
poziciju na jakoj strani, odbrambeni igrač ponovo
uspostavlja poziciju koju je imao pre kretanja napadača i
sprečava dodavanje.
Odbrambeni igrač mora da zadrži ravnotežu u svom
kretanju. Osim toga potrebno je da izbegava kontakt
telom sa napadačem, trudeći se da uvek bude udaljen
jedan korak od napadača.
Kada napadač krene direktno u telo odbrambenog igrača,
on treba da brzim klizanjem zadrži prvobitno rastojanje.
Takođe, mora da koristi ruku bližu napadaču da
kontaktom podlakticom sa telom napadača zaustavi
njegovo kretanje na trenutak i pomeri se u potrebnu
poziciju.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Učenje i usavršavanje pretpostavlja dobre tehnike kretanja u
osnovnom stavu. U obe faze vežbanja se koriste iste vežbe.
U fazi učenja napadač ima dirigovane kretnje, u prvom redu u
pogledu pravca i brzine kretanja. Usled dirigovanih kretanja
napadača, odbrambeni igrač može jasno da usvoji način dejstva, da
upamti važne detalje. Prvo naučiti čuvanje napadača koji se kreće
pravolinijski, a kasnije i kombinovano. Ubrzo se napadaču daju veće
slobode u igri, sve do situacione igre 1:1. U toj situaciji istovremeno
i napadač i odbrambeni igrač usavršavaju igru.
Najčešće greške u procesu učenja i usavršavanja su
Greške:
Igrač nije u poziciji da spreči dodavanje (napadač prima loptu lako i
bez kretanja)
Igrač slabo brani prijem lopte, nakon finte napadača iskorakom ka
košu i vraćanjem po loptu
Igrač nije sposoban da spreči utrčavanje iza leđa ka košu i prijem
lopte
Igrač nema vizuelnu kontrolu nad napadačem
Korekcije:
Zauzeti poziciju odbrambenog trougla, sa rukom i stopalom bliže
lopti na liniji dodavanja
Ignorisati prvi korak napadača ka košu, ne zaboraviti da igrač ima
pomoć na utrčavanje napadača ka košu
Kod utrčavanja iza leđa otvoriti se prema lopti
Zauzeti odbrambeni trougao i zadržati vizuelnu kontrolu nad
napadačem. Ne okretati glavu prema lopti
Čuvanje napadača koji je na strani pomoći
Jedan od osnovnih zahteva u odbrani je da se stalno
vrši pritisak na napadača sa loptom.
Agresivna igra na igrača sa loptom nije moguća ako
odbrambeni igrač koji je primenjuje nema efikasan
sistem pomoći iza sebe.
Igrači koji su na slaboj strani (strani pomoći) su igrači
koji organizuju taj sistem. Napadači koji su na slaboj
strani su udaljeni od lopte i ne mogu brzo da je prime i
tako postanu opasni po koš. To dozvoljava
odbrambenim igračima koji ih čuvaju da se pomere u
sredinu, prema lopti.
Čuvanje napadača koji je udaljen od lopte ne dozvoljava
odbrambenom igraču da se odmara, nego da svojim
postavljanjem i kretanjem dođe u poziciju da pomogne,
pre svega saigraču koji čuva napadača sa loptom
loptom..
Tehnika i individualna taktika
Da bi bio uspešan u igri na slaboj strani igrač mora da zadrži osnovni
stav. Dakle, zauzima otvoren stav (slika). I to prema lopti sa rukom
sa strane prema njoj i sa drugom rukom usmerenom prema
napadaču kojeg čuva. Ruke su svojevrsne „antene“ koje prate
kretanje lopte i napadača i daju informaciju nogama za promenu
položaja i pozicije. One su spremne i da preseku eventualno direktno
dodavanje napadaču koji je na slaboj strani. Jedina dodavanja koja
odbrambeni igrač dopušta su lob dodavanja, zato što lopta dugo
putuje, tako da on ima vremena da koriguje svoju poziciju prema
novoj jakoj strani.
Za odbrambenog igrača sad je opasno utrčavanje
napadača sa slabe strane prema lopti. To je naročito
izraženo kada napadač utrčava u reket odakle, ako primi
loptu, može veoma lako da poentira. Zato odbrambeni
igrač na slaboj strani mora konstantno da bude svestan
gde se nalazi napadač, a gde lopta.
Svaki put kada napadač sa slabe strane krene ka sredini
(ka lopti) odbrambeni igrač mora da iskorači nogom koja
je bliže lopti i da zauzme poziciju odbrambenog trougla
(poluzatvoreni stav), tj. poziciju čuvanja napadača na
jakoj strani.
Takva akcija odvraća napadača u kretanju ka lopti. Ako
napadač krene prema košu, odbrambeni igrač se otvara
prema lopti i igra ispred napadača koristeći ruke i
pomeranje glave da bi pratio kretanje napadača.
Ako se napadač vraća na slabu stranu, odbrambeni igra
ponovo zauzima poziciju koju je imao pre akcije
napadača.
Ako napadač krene kroz reket ka krilnoj poziciji na jakoj
strani, odbrambeni igrač ga prati u poluzatvorenom stavu
i ne dozvoljava lak prijem lopte.
lopte.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Kao i prethodno, učenje i usavršavanje pretpostavlja
posedovanje dobre tehnike kretanja u osnovnom stavu.
U obe faze treninga se koriste iste vežbe.
U fazi učenja napadač ima dirigovane kretnje, u prvom
redu u pogledu pravca i brzine kretanja.
Usled dirigovanih kretanja napadača, odbrambeni igrač
može jasno da usvoji način dejstva i da upamti važne
detalje.
Prvo trebalo bi koristiti vežbe u kojima je napadač na
slaboj strani statičan a lopta se pomera.
Zatim vežbe u kojima je lopta statična a napadač se
pomera, tj. kreće se u želji da primi loptu.
U fazi usavršavanja igre, napadač igra slobodno a i lopta
se kreće.
Posle vežbanja u situacionoj igri 1:1, vežbati i u igri 2:2,
2:2+1, pa sve do 5:5.
Najčešće greške u procesu učenja i usavršavanja su
Greške:
Igrač je preblizu napadaču i nije u stanju da na vreme
pomogne
Napadač utrčava ispred ili iza odbrambenog igrača prema
lopti i prima je
Korekcije:
Biti u otvorenom stavu i pomeriti se prema sredini (ka
lopti), odakle može da se pomogne
Igrač mora da ima stalnu kontrolu pozicije lopte i
napadača koji je na slaboj strani
Pomoć i vraćanje na svog napadača
Odbrambeni igrač koji igra na slaboj strani i onaj koji je
na jakoj strani često mogu doći u situaciju da nakon
pomoći saigraču u sprečavanju prodora moraju brzo da
se vrate na svog napadača. Na jakoj strani se to
dešava u pokušaju odbrane da usmeri driblera u širinu
ili da spreči dribling u sredinu, a na slaboj strani uvek
kod rotacija pri odbrani od prodora na jakoj strani.
U akciji pomaganja i vraćanja na svog napadača
postoje određeni principi:
–
Iskorak prema lopti. Igrač koji čuva napadača sa
loptom mora nakon dodavanja da odskoči korak u
pravcu dodavanja.
–
Uvek gledati igrača i loptu. Igrač ne može da
pomogne ako ne vidi loptu.
–
Igrač koji ide u pomoć mora da zaustavi loptu. Ne
sme se ići na pomoć samo formalno, nego sa ciljem
da se zaustavi lopta. To je odgovornost igrača koji
pomaže.
–
Kada je lopta zaustavljena igrač koji je pomogao
mora brzo da se vrati na svog napadača.
Tehnika i individualna taktika
Igrač kada ide u pomoć kreće se brzim i kratkim
koracima klizeći da bi pre napadača zauzeo prostor i
zaustavio napredovanje lopte.
Nakon dodavanja, dok lopta leti kroz vazduh, on treba
brzim trčanjem da stigne do igrača koji prima loptu i da
se zaustavi u ravnotežnom položaju, u osnovnom stavu.
Trebalo bi koristiti zaustavljanje u dva kontakta i doći u
nešto niži stav iz kojeg je moguće brže reagovati.
Nikako se ne sme podizati stav (obično kod pokušaja da
se blokira eventualni šut), jer je tada igrač u neravnoteži
i napadač može da ga veoma lako obiđe.
Manja je šteta po odbranu ako napadač šutira preko
ruke odbrambenog igrača u odnosu na mogućnost da ga
obiđe i da dođe u poziciju otvorenog šuta.
Metodska sredstva za učenje i usavršavanje
Počinje se sa radom u situacijama 2:1, u dirigovanim
uslovima. Odbrambeni igrač čuva jednog napadača, odlazi u
pomoć na drugog napadača koji dribla prema košu i posle
dodavanja se vraća na svog napadača. Napadači u početku
ne napadaju koš. Na taj način igrač može da uvežba
pravilnu tehniku kretanja i zaustavljanja. To isto se radi i u
igri 2.2.
Kasnije napadač koji primi loptu dobija zadatak da je
odmah po prijemu šutira, zatim da samo ide na prodor, a
onda koristiti obe pozicije, tj. slobodnu igru. Kod vežbi igre
2:2 oba igrača dobijaju slobodu u napadu u pogledu akcije
nakon prijema lopte, međutim pre prijema lopte su statični.
Na kraju im se dozvoljava kretanja i pre prijema lopte.
Najčešće greške u procesu učenja i usavršavanja su
Greške:
Igrač pri vraćanju na svog napadača kasni
Igrač pri vraćanju na svog napadača pokušava da blokira
šut, ispravljajući se gubi ravnotežu, pa ga napadač posle
finte šuta obilazi
Korekcije:
Kretati se brže ka napadaču koristeći trčanje, a ne klizanje
Igrač treba da se zaustavi u niskom stavu sa podignutom
rukom, ali bez podizanja težišta tela
Čuvanje napadača koji ima loptu
Osnovni cilj svake odbrane je da zaustavi igrača sa loptom.
Napadač sa loptom je glavna i pra pretnja po koš. Da bi se
mogao čuvati igrač sa loptom preduslov je da se usavrši
osnovni stav u odbrani i kretanja iz tog stava. Samo sa
dobrim stavom i sposobnošću brz reakcije i kretanja iz
stava odbrambeni igrač može da zaustavi napadača sa
loptom.
Čuvanje napadača koji je u osnovnom stavu
Najteži zadatak u odbrani je čuvati igrača koji ima loptu,
koji je u poziciji trostruke pretnje. On može da šutira, da
dribla ili da doda loptu. Veoma teško odbrambeni igrač
može da brani jednako kvalitetno sve tri pretnje. Najčešće
se opredeljuje za odbranu od šuta i driblinga.
Tehnika i individualna taktika
Odbrambeni igrač bi trebalo da bude dovoljno blizu
napadaču da bi mogao da kontroliše njegove akcije.
Međutim, on ne sme da bude preblizu jer ga napadač tada
može veoma lako obići driblingom. Udaljenost od napadača
treba da bude tolika da odbrambeni igrač može da dodir
dodirne
ne
napadača poluopruženom rukom (60(60-90 cm). Igrač je u
osnovnom stavu (slika). Stopala su raširena malo šire od
širine ramena, sa blago isturenim unutrašnjim stopalom
(vrh spoljnjeg stopala u liniji sa petom unutrašnjeg) i
namerom da se „pušta“ kretanje lopte u širinu. U poziciji
kada je napadač blizu sredine terena onda su vrhovi stopala
u liniji.
Sa težinom raspoređenom na prednje delove stopala telo
je u ravnoteži ali i u stanju startne mobilnosti. Glava je
ispravljena, obe ruke su raširene. Spoljna ruka je savijena
u laktu sa prstima usmerenim prema lopti. Ako napadač
drži loptu iznad ramenog pojasa ruka prati loptu, ali igrač
zadržava osnovni stav, ne podiže se ka lopti. Ako
napadač drži loptu ispod visine grudi radi uspostavljanja
driblinga, ruka se spušta i priprema da igra na loptu. Cilj
je da napadač podigne loptu iznad glave, a ako kreće u
dribling da se usmeri u širinu. Unutrašnja ruka je
opružena i paralelna sa telom, sa dlanom okrenutim gore.
Na napadačevu fintu iskorakom igrač reaguje brzim
korakom klizeći unazad sa oba jednaka stopala i tako
zadržava isto rastojanje od napadača. Ako napadač
uspostavi dribling odbrambeni igrač ima prostora i
vremena da se prilagodi tom kretanju i da uspostavi
odbranu.
U slučaju da napadač vrati fintirajuće stopalo nazad,
odbrambeni igrač brzim korakom napred stiče prvobitnu
poziciju.
Svaki put kada napadač želi da šutira odbrambeni igrač
ima za cilj da mu omete šut. Cilj, dakle, nije da se šut
blokira nego da se omete.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Naučeni osnovni stav u odbrani je osnova za učenje
tehnike i individualne taktike čuvanja igrača koji je u
stavu trostruke pretnje.
Obavezno insistirati na detaljima, tj. na određenim
položajima tela (nogu, ruku) u odnosu pre svega na
poziciju napadača na terenu i na poziciju lopte.
Igraču se prvo daju osnovne informacije o tehnici i
individualnoj taktici.
Zatim se vežba u mestu sa napadačem koji dirigovano
izvodi kretanje (finta iskorakom, finta šuta i finta
dodavanja).
Posle toga, napadaču se dozvoli da napravi samo jedan
dribling.
Na taj način odbrambeni igrač ima vremena da stigne
napadača iako nije pravovremeno reagovao.
Kasnije napadač ima pravo da šutira iz mesta i posle
jednog driblinga.
Na kraju igrač usavršava odbranu u uslovima situacione
igre 1:1.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su
Greške:
Igrač je suviše blizu napadača i ne može na
vreme da reaguje na njegovu akciju
Igrač ima uzan stav i težinu raspoređenu na
celim stopalima što mu smanjuje mobilnost
Na finte napadača igrač reaguje podizanjem
stava, što mu smanjuje ravnotežu a time i
mobilnost
Korekcije:
Zauzeti stav na odstojanju poluopruženih ruku
(tek toliko da može da dodirne napadača)
Zauzeti stav malo širi od širine ramena i
prebaciti težinu na prednje delove stopala
nikako ne reagovati na finte napadača
podizanjem stava, zadržati stav i odstojanje od
njega
Čuvanje driblera
Napadač koji uspostavi dribling ima velike mogućnosti
kretanja sa loptom. To znači da može da se kreće u bilo
kom pravcu i da osvaja veliki deo prostora na terenu. Na
taj način on može uspešno da napada direktno na koš ili
da organizuje napad. Cilj odbrambenog igrača je da ne
dozvoli napadaču da ga obiđe, i da natera napadača da
prekine dribling, po mogućnosti što dalje od koša.
Tehnika i individualna taktika
Kada napadač započne dribling, odbrambeni igrač mora
da ostane nisko i široko da bi bio brži od napadača. Obe
ruke su raširene sa dlanovima gore. Unutrašnja ruka (ako
napadač dribla desnom rukom, unutrašnja ruka
odbrambenog igrača je desna) tera napadača da ide na
bok, a spoljna ide prstima na loptu sa ciljem da je udalji
od pravca kretanja ili da natera napadača da prekine
dribling. Ova ruka pomaže u ometanju napadača isključivo
bez dodira tela napadača. Položaj odbrambenog igrača
prema unutrašnjem ramenu napadača tera napadača na
bok. Kada napadač krene ka boku, odbrambeni igrač mora
da reaguje brzo i da klizanjem dođe u položaj koji će terati
napadača u širinu i ka boku. Pravilnim stavom i pravilnim
kretanjem (klizanjem) igrač može veoma uspešno da
usmeri driblera na bok. Ako je odbrambeni igrač nadigran,
on se mora brzo okrenuti i sprintom pokušati da stigne
napadača i tako uspostaviti odbranu (stav). `1
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Naučena tehnika kretanja u osnovnom stavu je osnova za
učenje tehnike i individualne taktike čuvanja igrača koji
dribla.
Sa vežbanjem početi u dirigovanim uslovima. Napadač
dribla hodajući a odbrambeni igrač ga usmerava ka
određenim pozicijama (na bok).
Zatim se napadaču daje mogućnost da dribla u punom
ritmu ali mu se ograničava prostor, tako da je
odbrambenom igraču olakšana odbrana.
U takvim uslovima odbrambeni igrač može lakše da
razume način odbrane i da koriguje eventualne greške.
Napadaču može da se oduzme i pravo realizacije, tako da
je odbrambeni igrač orijentisan samo na odbranu od
driblinga.
Međutim, zahtev je da se što brže pređe na rad i
situacionim uslovima igre 1:1. I tu se mogu praviti
korekcije, tako da napadač slobodno napada ali mu se
ograničava prostor
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su
Greške:
Igrač se kreće skokovima ili ukršta stopala
dok prati driblera
Igrač suviše otvara stav, tako da dribler ide u
dubinu a ne u širinu
Igrač pokušava da izbije loptu iz ruku, i
napadač ga obilazi
Korekcije:
Kretati se klizanjem shodno tehnici kretanja u
stavu
Ne otvarati suviše stav i terati napadača u
širinu (na bok)
Izbijanje lopte ne bi trebalo da bude prioritet,
nego udaljavanje napadača od koša
Čuvanje napadača koji je prekinuo dribling
Napadač koji prekine dribling i zadrži loptu kod sebe postaje
veoma ranjiv. On je opterećen pravilom 5 sekundi (mora da se
oslobodi lopte u roku od 5 sekundi), a njegova mobilnost je
ograničena na pivotiranje. To je situacija koju odbrambeni igrač
mora da iskoristi.
Tehnika i individualna taktika
Čim napadač prekine dribling odbrambeni igrač mora brzo i
agresivno da priđe napadaču i da napadne loptu. On prilazi
kratkim i brzim korakom, i blago podiže stav. Širokim stavom i
brzim radom nogu on blokira bilo kakvo pivotiranje prema košu ili
protivniku. Ruke su opružene i kao odraz u ogledalu prate loptu,
zatvarajući i najmanji prostor kuda bi lopta mogla da prođe. Igrač
mora da bude oprezan i da izbegava kontakt rukama sa telom
napadača koji će uvek pokušati da isprovocira ličnu grešku.
Odbrambeni igrač nema za cilj da direktno oduzme loptu iz ruku
napadača, iako je i to moguće i dešava se. Ako želi da oduzme
loptu, on mora preciznim i čistim pokretom da deluje na loptu. On
izbija loptu iz ruku napadača na dva načina u zavisnosti od
položaja lopte. Ako napadač drži loptu iznad grudi on izbija loptu
odozdo, što znači da deluje na loptu sa dlanom okrenutim gore i
prstima izbija loptu. Kada napadač drži loptu ispod nivoa grudi
onda je izbija odozgo, sa dlanom okrenutim tlu. Ipak, osnovno je
da odbrambeni igrač agresivnom igrom natera napadača da
napravi neki od mogućih prekršaja (pravilo 5 sekundi, korake i
dr.), ličnu grešku u napadu ili loše dodavanje.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
U početku bi trebalo raditi u mestu, u parovima. Napadač nema
pravo driblinga, a odbrambeni igrač igra agresivno uz njega. Zatim
dodati još jednog napadača, koji je takođe statičan, i kome
napadač dodaje loptu, a odbrambeni igrač pokušava da ga u tome
omete. U takvim vežbama igrač uči pravilno dejstvo na igrača koji
nema pravo driblinga. Onda se radi u kretanju. Napadač dribla i
dirigovano prekida dribling a odbrambeni igrač treba da na vreme
priđe i igra agresivno na njega. Isto to u igri 2:1.
Iste vežbe se rade i u situacionim uslovima u igri 2:1, 2:2 pa sve do
5:5, gde se insistira da uvek kada napadač prekine dribling
odbrambeni igrač mora da ga napadne.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su:
Greške:
Igrač ne prilazi napadaču koji je prekinuo dribling
Igrač u prilasku ima uzan stav i slabo radi nogama, tako da ga
napadač obilazi pivotiranjem
Igrač igra rukama isključivo da bi oduzeo loptu i pravi ličnu grešku
Korekcije:
Igrač mora da bude spreman i da brzo priđe napadaču koji je
izgubio pravo driblinga
Igrač mora da ima širok stav i da brzim radom nogu predupredi
svako efikasno pivotiranje
Rukama samo zatvarati linije dodavanja, a retko pokušati oduzeti
loptu
Odbrana od šuta
Odbraniti šut blokiranjem je veoma teško ali moguće.
Osnovni problem je što napadač uvek ima prednost prve
akcije, zbog čega odbrana kasni i u pokušaju blokiranja
šuta često pravi ličnu grešku. Zato se odbrana trudi da
omete šutera, dovodeći ga svojom igrom u nepovoljan
položaj za šut, opterećujući mu šut rukama.
Tehnika i individualna taktika
U osnovi igrač u odbrani se brani od skok šuta i od
šuteva polaganjem. Kod odbrane od skok šuta uspeh
odbrane će zavisiti od pravovremenosti, pravilnosti i
preciznosti pokreta.
Odbrambeni igrač reaguje na odskok napadača
vertikalnim skokom i sa jednom rukom opruženom u
pravcu lopte. Na taj način on ulazi u ritam napadača,
izvodeći isti redosled radnji koje izvodi i šuter. On ne
sme da povredi ni jednim delom tela prostor iznad
napadača (cilindar), jer će u tom slučaju svaki kontakt
predstavljati ličnu grešku.
Igrač može da se zadrži na toj akciji, i da na taj način
poremeti liniju izbačaja lopte, a može i da dejstvuje na
loptu pokretom iz zgloba šake i da blokira šut.
Blokiranje šuta je više izraženo u situacijama kada je
odbrambeni igrač izrazito viši od napadača koji šutira.
Kod odbrane od šuteva polaganjem iz prodora
odbrambeni igrač ima dve mogućnosti.
Prva je iznuđivanje lične greške u napadu. To je veoma
važan elemenat tehnike odbrane koji se često
zapostavlja i nedovoljno vežba.
Odbrambeni igrač bi trebalo da se postavi na liniju
kretanja napadača i da zadrži statičan položaj, bez
ikakvog pomeranja. Svaki kontakt između napadača i
odbrambenog igrača u toj situaciji će pokazati sudijama
da se radi o ličnoj grešci u napadu.
Igrač odbrane mora da zna kako da prihvati i amortizuje
sudar. On treba da je u širem stavu sa savijenim
kolenima.
Kontakt se prihvata grudima i igrač odmah pada pravo
unazad i prizemljuje se na stražnjicu. Ruke mogu da budu
savijene na grudi radi zaštite od sudara i ne pomažu pri
prizemljenju.
Igrač mora da poseduje volju i hrabrost da se postavlja za
ličnu grešku u napadu, a njih će steći ako ima pravilnu
tehniku.
Druga mogućnost u odbrani od šuteva polaganjem je
pokušaj blokiranja šuta u fazi izbačaja lopte.
To je dosta rizičan način jer je skoro uvek prisutan
kontakt između napadača i odbrambenog igrača, te često
odbrambeni igrač pravi ličnu grešku.
Nešto je lakše kada je igrač koji blokira šut izrazito viši
od šutera.
Igrač mora da uđe u ritam kretanja napadača i da čeka
trenutak izbačaja lopte, pa da onda brzo dejstvuje na
loptu.
Na primer, ako napadač prodire desnom stranom,
koristeći desni dvokorak, odbrambeni igrač ga prati i ulazi
u njegov ritam kretanja levim dvokorakom (kao lik u
ogledalu), i šut blokira levom rukom.
Tokom kretanja odbrambeni igrač mora da izbegava
kontakt sa napadačem.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
U učenju odbrane od skok šuta i njegovo blokiranje igrači
bi trebalo da rade u dirigovanim uslovima.
Napadač šutira sporije tako da odbrambeni igrač može
lako da uđe u njegov ritam i da skoči vertikalno uvis
ometajući ili blokirajući šut.
U takvim uslovima on će lakše razumeti tehniku
izvođenja. Zatim napadač šutira iz mesta bez fintiranja, a
posle sa fintiranjem što tera odbrambenog igrača da
pravovremeno reaguje i započne akciju ako želi da je
izvede uspešno.
Najveći napredak igrač će da postigne ako vežba u
situacionim uslovima igre 1:1.
Kod odbrane od šuta polaganjem, postavljanjem igrača
za ličnu grešku u napadu, igrač mora da nauči kako da
uskoči u prostor, kako da se postavi i kako da padne.
Sve to će lakše naučiti u dirigovanim uslovima.
Način padanja je moguće uvežbati i bez napadača.
Onda preći na vežbe u situacionim uslovima, jer će igrač
samo tako usavršiti individualnu taktiku ovog elementa
koja je veoma bitna.
Kod blokiranja šuteva polaganjem, igrač mora da nauči
kako da uđe u ritam kretanja napadača koji prodire.
Zato napadač prvo ide sporije i bez promene ritma.
U takvim uslovima odbrambeni igrač može lakše da uđe u
ritam kretanja napadača i da kontrolisano blokira šut.
Napadaču se da zadatak da izloži loptu napadaču da bi
ovaj lakše izveo blokiranje.
U situacionim uslovima igrači usavršavaju sposobnost
blokiranja šuteva polaganjem, predviđajući način i ritam
kretanja napadača i način šutiranja.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su:
Greške:
Pri pokušaju ometanja ili blokiranja skok šuta igrač skače
unapred i čini ličnu grešku
Pri pokušaju postavljanja za lične greške u napadu, igrač
nije statičan
Pri pokušaju postavljanja za lične greške u napadu, igrač
pada unazad i pre sudara sa napadačem
Korekcije:
Igrač bi trebalo da skoči vertikalno uvis sa opruženim
rukama ne ometajući prostor iznad napadača
Igrač mora da dođe pre napadača na njegovu liniju
kretanja i da tu stoji nepomično do sudara
Igrač mora da počne da pada neposredno nakon prvog
kontakta sa napadačem, nikako ranije
Čuvanje igrača na poziciji blizu koša
Napadač koji se postavlja u blizini koša (pozicija niskog
posta) predstavlja stalni problem za bilo koju odbranu.
Dolazak lopte do tog igrača omogućava laku realizaciju
i to sa visokim procentom.
Jedan od najvažnijih zadataka odbrane je da ne dozvoli
ubacivanje lopte blizu koša.
Svi igrači moraju da znaju kako se čuva napadač koji
se postavlja blizu koša.
Čuvanje igrača kada je bez lopte
Način dejstva odbrambenog igrača koji čuva napadača
koji stoji blizu koša zavisi u prvom redu od pozicije
lopte.
U situaciji kada je lopta u sredini ili na suprotnoj strani
od napadača, odbrambeni igrač se pomera prema lopti
spreman da pomogne ali i da spreči utrčavanje svog
napadača prema lopti.
Mnogo je opasnije po odbranu kada je lopta na strani
na kojoj je i napadač.
Tehnika i individualna taktika
Čim lopta dođe na stranu napadača, odbrambeni igrač
mora odmah da zauzme poziciju koja će mu omogućiti da
spreči brzo dodavanje napadaču (slika A). On iskoračuje
ka lopti unutrašnjom nogom i opruža unutrašnju ruku na
liniju dodavanja. Druga ruka je podlakticom u kontaktu sa
napadačem. Igrač ostaje u toj poziciji sve dok je lopta u
nivou linije slobodnog bacanja.
Kada lopta krene, driblingom, ili dodavanjem, ka osnovnoj liniji
(ispod nivoa slobodnog bacanja) odbrambeni igrač mora da se
postavi ispred napadača, računajući na pomoć saigrača u
dobrani od lob dodavanja (slika B). On mora to brzo da izvede,
tako što će da iskorači napred nogom koja je bliža napadaču
(dalja od lopte) i njeno stopalo postavi ispred unutrašnjeg
stopala napadača. Iz te pozicije on lako i brzo može da napravi
korak klizanjem ispred napadača da bi došao u poziciju ispred.
Ruke treba da digne uvis kako bi sprečio brzo dodavanje. Tokom
kretanja treba da ima kontakt telom sa napadačem. Ako izgubi
kontakt mora brzo da okrene glavu unazad i vidi poziciju
napadača.
Ako napadač krene unutrašnjom nogom ka liniji slobodnog
bacanja, isturajući unutrašnju ruku u želji da dobije loptu,
odbrambeni igrač leđnim pivotom oko spoljašnje noge
dolazi u poziciju (leđima okrenut ka osnovnoj liniji) da
spreči prijem lopte napadača, sa isturenom spoljnom
rukom na liniji dodavanja (slika C).
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Vežbanje počinje u dirigovanim uslovima nakon trenerovog
objašnjenja. Treba koristiti stalke (stolice) koji simuliraju
napadača koji je u poziciji niskog posta i igrači vežbaju
tehniku čuvanja napadača u odnosu na položaj lopte. Lopta
treba da se kreće od strane pomoći do strane akcije,
odnosno na strani akcije od nivoa slobodnog bacanja do
osnovne linije. Ubrzo napadač zamenjuje stalak i vežba se
dirigovano. Tako je odbrambeni igrač u prilici da preciznije
izvodi sva kretanja u odbrani. Najviše vremena bi trebalo
provesti vežbajući u situacionim uslovima kroz vežbe: 1:1, 2:2
i sve do igre 5:5.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su
Greške:
Igrač ostaje iza napadača i dozvoljava mu da primi loptu
Lopta je ispod nivoa slobodnog bacanja, a odbrambeni igrač
ostaje u bočnoj poziciji
Igrač drži, gura ili udara napadača rukama u nastojanju da ga
spreči da primi loptu
Korekcije:
U zavisnosti od pozicije lopte, igrač mora da svojim
postavljanjem spreči lako dodavanje
Čim je lopta ispod linije slobodnog bacanja, igrač mora doći u
poziciju ispred napadača. Igrač ne sme da igra rukama na
telo napadača, izuzev kontakta podlakticama
Čuvanje igrača kada je u posedu lopte
Kada napadač primi loptu u blizini koša (niska pozicija
posta), odbrambeni igrač je u velikoj nevolji i teško može
sam da odbrani koš. Očigledno u tim situacijama u
timskoj odbrani dolazi do pomaganja od strane saigrača,
preuzimanjem ili udvajanjem. Ipak svaki pojedinaca
mora da zna osnovne kretnje koje će mu omogućiti da
eventualno prinudi napadača na nemiran šut.
Tehnika i individualna taktika
Kada napadač primi loptu, odbrambeni igrač mora što
pre da se postavi između napadača i koša i da nastoji da
zadrži tu poziciju i u trenutku šuta napadača.
Pošto je napadač okrenut leđima košu, odbrambeni
igrač treba da se malo odmakne od njega.
Ako napadač krene ka unutra, odbrambeni igrač mu se
odupire gurajući ga podlakticom.
Na taj način se on odupire pritisku napadača koji želi da
dođe još bliže košu.
Taj kontakt podlakticom ne bi trebalo da traje dugo jer ga
napadač može iskoristiti kao oslonac i leđnim okretom
zaobići odbrambenog igrača.
Ako se napadač okrene licem prema košu, sa namerom
da šutira, odbrambeni igrač ne sme da gubi ravnotežu u
želji da blokira šut.
On treba da omete šut podizanjem ruku visoko, i ne sme
da dozvoli da ga napadač izvede iz ravnoteže fintom i da
ga obiđe.
Često je moguće odbraniti se i postavljanjem za ličnu
grešku u napadu, pogotovo kod napadača koji leđima
snažno idu prema košu.
U nekim slučajevima može se napraviti i lična greška,
kao krajnje sredstvo odbrane, pre nego što je napadač
započeo akciju šutiranja, i na taj način preduprediti
akcija napadača.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
U dirigovanim uslovima odbrambeni igrač upoznaje način
na koji bi trebalo da igra protiv napadača koji je primio
loptu.
Posebno se vežba dejstvo na napadača koji je leđima
okrenut košu i na napadača koji se okrenuo licem prema
košu.
On dobija informacije o osnovnim napadačkim akcijama
koje napadač može da primeni u tim pozicijama i o načinu
odbrane.
Napadač tokom vežbanja napada prvo samo leđnom
tehnikom, a posle prednjom.
U situacionim uslovima napadač koristi sve tehnike po
izboru, a odbrambeni igrač na osnovu naučenog pokušava
da odbrani koš.
Često se vežba igra 1:1 bez lopte, a nakon prijema lopte
1:1 sa loptom, tako da se ove dve vežbe povezuju.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su:
Greške:
Igrač je suviše blizu napadaču koji je leđima okrenut
košu, te ga napadač lako obilazi
Igrač prilazi napadaču, koji je licem okrenut prema košu,
gubeći ravnotežu i dozvoljavajući napadaču da ga obiđe
Korekcije:
Odmaći se za dužinu savijene ruke i ostvariti kontakt
podlakticom
Sačuvati ravnotežni položaj u prilasku napadaču i u
pokušaju ometanja šuta
Skok u odbrani
Napori koje igrači (tim) ulažu u odbrani nisu kompletni
sve dok odbrana ne osvoji loptu.
Igrač ne završava svoje odbrambeno dejstvo u trenutku
kada je napadač uputiš šut na koš.
U trenutku šuta protivnika svaki igrač odbrane mora da
predvidi gde će lopta da se odbije u slučaju promašaja
id a se obri za poziciju iz koje će moći da dođe do lopte
pre nekog protivničkog igrača.
To je veoma važno kod skoka u odbrani, jer u dobroj
poziciji i niži igrač odbrane će često biti uspešniji
skakač od višeg protivnika.
Pozicija čini igrača jakim u skoku, a ne samo visina ili
skočnost.
Tehnika i individualna taktika
Ključ uspeha u skoku u odbrani je zauzimanje pozicije između
protivnika i koša. Igrač mora da ostvari kontakt sa
protivnikom. To ustvari znači da kod skoka u odbrani igrač
prvo mora da zadrži napadača dalje od koša, da ga ima pod
kontrolom, pa tek onda da krene na skok. Igrač dolazi u tu
poziciju tako što prvo ostvaruje kontakt sa napadačem
rukom, tj. podlakticom. Nakon toga pivotiranjem dolazi u
poziciju kada kontakt sa napadačem ostvaruje stražnjicom
(zagrađuje napadača). Igrač može da koristi prednje
pivotiranje (slika A) i zadnje pivotiranje (slika B).
Tokom pivotiranja igrač drži ruke savijene u laktu i
podignute iznad glave (tako da je lakat u nivou ramenog
pojasa), sa šakama spremnim da uhvate loptu.
Kada je pivotiranje završeno igrač je u stavu nešto širem
od širine ramena, sa savijenim kolenima i spreman da
krene u skok. U tom položaju igrač mora da bude
sposoban da se odupre pritisku napadača koji želi da dođe
u poziciju za skok, i da ne dozvoli napadaču da ga obiđe.
Kada je lopta na obruču igrač procenjuje gde će se odbiti i
ide ka lopti, ne čeka da lopta dođe do njega. Igrač skače
sa dve noge i hvata loptu sa dve ruke. Lopta može da se
hvata i jednom rukom, ali je sigurnije sa dve.
Veoma je važno kako će igrač koji je skočio i uhvatio loptu
doskočiti. On mora doskočiti u ravnotežni položaj, iz koga
će pivotiranjem doći u poziciju da ima dobar pregled igre
da bi mogao što brže da doda loptu i tako počne
organizaciju kontranapada.
Vrhunski skakači se, nakon uhvaćene lopte, još u padanju
okreću u pravcu gde očekuju da se nalaze saigrači koji
organizuju kontranapad, i čak dodaju loptu pre doskoka.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Igrači prvo nauče tehniku zagrađivanja napadača,
tehniku skoka i doskoka nakon uhvaćene lopte.
U tu svrhu se koristi vežbanje bez napadača, u kojem
stalak može da markira napadača.
Neometan od protivnika igrač uvežbava zagrađivanje, i
naročito pravovremeno uključivanje u skok u odnosu na
ponašanje lopte posle šuta.
Zatim se isto vežba sa statičnim napadačem. Napadač
kasnije igra dirigovano tako što ide na skok ali sporijim
i slabijim kretnjama.
U procesu usavršavanja koriste se vežbe u kojima
napadač igra agresivno i punom snagom.
Postoji spektar dobrih situacionih vežbi u situacijama
igre 1:1, 2:2 pa sve do 5:5.
Najčešće greške u učenju i usavršavanju su:
Greške:
Igrač gleda u loptu i nema kontrolu nad protivnikom
Igrač gubi ravnotežu kada napadač fintira u želji da dođe
do pozicije za skok
Nesigurno hvatanje lopte u skoku
Nakon uhvaćene lopte igrač doskače u neravnotežan
položaj, što mu otežava distribuciju lopte
Korekcije:
Prvo locirati protivnika, zagraditi ga, pa tek onda ići na
skok (na loptu)
Igrač bi trebalo da bude u širem stavu i sa težinom na
prednjem delu stopala da bi mogao brzo da reaguje
Hvatati loptu sa dve ruke i zaštiti je laktovima
Igrač da doskoči u nešto širi stav, štiteći loptu laktovima,
iz koga se može brzo okrenuti i dodati loptu nekom od
saigrača
TAKTIKA KOŠARKE
Pod taktikom u košarci podrazumevamo primenu
sveukupnih individualnih, grupnih i ekipnih dejstava u
postizanju maksimalnog sportskog rezultata. Pred svaku
utakmicu trener se zapita koju taktiku da primeni.
Često se mogu čuti komentari u navijačkom okruženju i u
sportskim medijima da je neka ekipa na utakmici imala
lošu taktiku. Takve konstatacije su neprecizne i
nestručne.
U košarci ne postoji dobra ili loša taktika, postoji samo
dobar ili loš izbor. Sva taktička sredstva u košarci u startu
imaju istu vrednost, ali loš izbor na nekoj utakmici će ih
prikazati slabim. Zato je najvažnija stvar u taktici igre
izbor taktike za konkretnu utakmicu ili takmičenje.
Pre nego što izvršimo izbor konkretne taktike igre trebalo
bi da znamo osnovne ciljeve koje želimo da postignemo.
Dva su osnovna cilja svake taktike:
1. Dovesti protivničku ekipu, našom taktikom, u inferioran
položaj, i
2. Nametnuti protivničkoj ekipi našu superiornost u nekoj
sposobnosti.
Tako, na primer, ako je naša ekipa izrazito viša od
protivničke, pokušaćemo da nametnemo igru ispod koša, i
time dovesti protivnika u inferioran položaj i nametnuti
svoju superiornost u igri pod košem.
Pri izboru taktike trener mora da vodi računa o:
1. Sposobnostima i karakteristikama vlastitog tima. Od toga
polazimo kada želimo da napravimo izbor taktike igre. Na
osnovu sposobnosti vlastitog tima (fizičkih, tehničkih i dr.)
biramo taktiku za koju pretpostavljamo (ili znamo) da će
nam omogućiti da postignemo pomenuta dva osnovna cilja
svake taktike.
Često treneri greše što kopiraju taktiku uspešnih, vrhunskih
timova i pokušavaju da je primene u igri sa svojim timom,
ne vodeći računa o tome da nemaju tako kvalitetne igrače
koji to mogu uspešno da sprovedu. Još drastičnija
situacija je kada to radi trener subseniorske selekcije, koji
pokušava da kod dece ugradi taktičke sisteme koje igraju
vrhunski sportski timovi. To se, na žalost, u praksi često
dešava. Obično je to strogo šematizovana igra koja čak
može da dâ takmičarski rezultat, ali koja guši i sprečava
individualni razvitak mladog igrača.
2. Sposobnostima i karakteristikama protivničkog tima.
Trener mora prvo da dobro prouči individualne kvalitete
svakog igrača protivničkog tima, a onda i kvalitet celog
tima. Za to koristi procedure izviđanja i analize
protivnika (scauting) koje su danas veoma razvijene i
dostupne.
3. Stepen uigranosti, odnosno o tome koliko je dugo tim
zajedno. Smatra se da su potrebne najmanje tri godine
da bi jedan tim usavršio svoja taktička sredstva, to jest
da bi gotovo besprekorno funkcionisao unutar svoje
taktike.
4. Starosnoj strukturi tima, kod seniorskih timova, tj. koliko
u timu ima tzv. starih igrača, igrača srednjih godina i
mladih igrača.
5. Sistemu takmičenja, koji može da bude ligaški, turnirski i
kup sistem. Osnovna razlika je u učestalosti igranja
utakmica (svakih sedam dana, dve ili tri utakmice u tri
ili četiri dana i sl.).
6. Strukturi tima. Strukturu tima čine igrači po pozicijama
(mestu u timu): bekovi, krila i centri. To je važno kod
seniorskih ekipa, dok kod subseniorskih, sve do
juniorskog uzrasta treba, u principu, izbegavati
specijalizaciju igrača za pojedina mesta.
7. Uzrasnim karakteristikama. Razlikovati pionirske,
kadetske, juniorske i seniorske timove. Svaki uzrast
nosi specifične odlike pa bi sposobnosti i taktiku
trebalo tome prilagoditi.
U odnosu na broj igrača koji učestvuju u taktičkim
dejstvima postoje tri nivoa taktike igre:
–
Individualna taktika napada i odbrane, koja
podrazumeva samostalno dejstvo pojedinca, koji
primenom svojih tehničkotehničko-taktičkih znanja rešava
određene situacije.
–
Grupna taktika napada i odbrane, koja
podrazumeva učešće dva ili tri (može i četiri) igrača
iste ekipe, koji uzajamnim dejstvom, opet koristeći
svoja tehničkotehničko-taktička znanja rešavaju situacije
igre.
–
Kolektivna taktika napada i odbrane, koja
podrazumeva taktičke sisteme u napadu i odbrani u
kojima učestvuje svih pet igrača, na osnovu
određenog rasporeda i principa kretanja.
Svaki savladani nivo je uslov za uspešno savlađivanje
sledećeg.
To znači da bez savlađivanja i usvajanja individualne
taktike nema savlađivanja grupne taktike, odnosno bez
posedovanja individualnih i grupnih taktičkih znanja
nema ni dobre kolektivne igre.
Taktika košarke je neobično bogata.
Trener ima na raspolaganju, zaista, veliki broj različitih
taktičkih sredstava u sva tri nivoa: individualnom,
grupnom i kolektivnom.
Radi jasnije predstave o taktičkim sredstvima u košarci
neophodno je napraviti sistematizaciju taktike.
Taktika igre u napadu
Individualna taktika
Grupna taktika
Kolektivna taktika
Dejstva igrača bez lopte
- Demarkiranje
- Utrčavanje
- Tehnika postavljanja
blokade
- Tehnika izlaska iz
blokade
- Tehnika skoka u napadu
Dejstva igrača sa loptom
- Osnovni stav u napadu
- Pivotiranje
- Hvatanje i dodavanje
- Finte
- Dribling
- Tehnika ulaska na koš
- Šutevi
Saradnja 2 i 3 igrača u
kontranapadu
- 2:0/2:1/3:0/3:1/3:2/4:3
Saradnja 2 i 3 igrača u
polukontri
- 2:2/3:3/4:4
Saradnja 2 i 3 igrača u
pozicionom napadu
- Dupli pas
- Utrčavanje iza leđa
(back door)
- Utrčavanje ispred (front
door)
- Dodaj i utrči (give and
go)
- Klasična blokada
- Pick and roll
- Kontrablokada
- Blokade navođenjem
- Dupla blokada
- Uzastopne blokade
- UCLA cut
- Shuffle cut
Kontranapad
- Posle skoka u odbrani
- Posle slobodnog
bacanja
- Posle primljenog koša
- Iz podbacivanja
- Posle oduzete lopte
Brzi napad (polukontra)
- Sa spoljnim igračem
- Sa prvim trailerom
- Sa drugim trailerom
Pozicioni napad
- Protiv odbrane „čovek
na čoveka“
- Protiv zonske odbrane
- Protiv presinga
- Protiv zonskog presinga
- Protiv kombinovanih
odbrana
- Kombinacija iz auta
Taktika igre u odbrani
Individualna taktika
Dejstva na igrača bez lopte
- Čuvanje igrača bez lopte
- Izbor pozicije
- Tehnika stava
- Odbrana od blokada
- Tehnika skoka u odbrani
Dejstva na igrača sa loptom
- Oduzimanje lopte
- Čuvanje driblera
- Odbrana od prodora
- Odbrana od šuta
- Čuvanje centra
Grupna taktika
Kolektivna taktika
Odbrana od kontranapada
- 2:3/3:4/
Odbrana od polukontranapada
- 2:2/3:3/4:4/4:5
Poziciona odbrana
- Odbrana od blokada:
probijanje, proklizavanje,
zaobilaženje, preuzimanje, i
udvajanje
- Pomaganje
- Skakački trougao
Otvoreni sistemi
- Osnovna odbrana „čovek na
čoveka“ (na 2/3, 1/2 i 1/3)
- Osnovna odbrana „čovek na
čoveka“ sa udvajanjem
- Klasični presing
- Presing sa korektorom
- Zonski presing (na 1/1 i 2/3)
Zatvoreni sistemi
- Sistemi zonske odbrane
(klasične i moderne
varijante)
- Sistemi zonske odbrane sa
udvajanjem
- Kombinovane odbrane (1
čovek – 4 zona, 2 čovek – 3
zona)
- Match up odbrane
- Zonski presing na 1/2
- Odbrana od kontranapada
kao sistem odbrane
- Multiple odbrane
Posebno značajan problem je izbor taktike kod
subseniorskih ekipa.
Tu valjano voditi računa o svim pomenutim faktorima, ali
posebno o uzrasnim karakteristikama.
Trener u radu sa mlađim selekcijama mora da ima, pre
svega, cilj koji želi da postigne svojim radom. Tu je koren
svih kasnijih problema koji se javljaju u radu sa mladim
igračima.
Ako trener sebi postavi za cilj da tokom svog rada „napravi“
što više odličnih seniorskih igrača i prema tom cilju
odabere i sadržaj rada (fizička, tehnička i taktička
priprema), onda se, uz primenu adekvatnih metoda rada i uz
zadovoljavajući potencijal dece, može nadati uspehu.
Šta je uspeh, u tom slučaju?
Uspeh je da iz ekipe izraste što više ili bar jedan vrhunski
košarkaš.
Često treneri imaju sasvim druge ciljeve, ili im je ovaj cilj
sekundaran, i sasvim drugačije kategorišu pristup radu.
Mladi treneri žele da se „probiju“, da što pre „uplivaju“ u
vode seniorske košarke, i misle da će to najbrže postići
ako sa svojom pionirskom ili kadetskom ekipom postanu
prvaci države.
Veoma je teško, ali moguće, pomiriti ova dva cilja:
izgraditi mlade igrače, a istovremeno imati i najviše
takmičarske rezultate.
Taj „veliki“ rezultat treneri mlađih kategorija upravo
najčešće dostižu, na polju taktike igre.
Oni najveći deo treninga provode u uigravanju taktičkih
varijanti, pri tome zapostavljajući rad na razvoju i
usavršavanju tehnike i individualne taktike mladih
igrača.
Osim toga u takvom konceptu se često zapostavljaju
talentovana deca, koja u tom trenutku zaostaju u razvoju
(retardanti) a forsiraju se ona deca, pojedinci koji su
napredni, pre svega, u fizičkom razvoju (aksceleranti).
Poznata je činjenica da ima veoma mali broj vrhunskih
košarkaša koji su u svojim pionirskim ili kadetskim
danima bili članovi ekipa koje su osvajale titule na
prvenstvima države i sl.
Taktiku igre u radu sa mlađim kategorijama bi trebalo
odabirati tako da njena primena razvija i usavršava
sposobnosti prvo pojedinačno igrača, a onda i celog tima.
To znači učenje i usavršavanje osnovnih principa igre u
području individualne taktike, grupne taktike – osnovni
vidovi saradnje dva i tri igrača u napadu i odbrani i
kolektivne taktike – kontranapada i pasing gejma kao
osnovnih napadačkih sistema i osnovne odbrane čovek na
čoveka i presinga kao osnovne odbrane sistema.
Osnovi metodike učenja i usavršavanja taktike
Kada se govori o učenju i usavršavanju igre u košarci
trebalo bi istaći da je izgradnja taktike proces koji duže
traje. Naime, u odnosu na tehniku igre, taktika igre nije
automatizam, nije nešto što se nauči u nekom obliku i
tako se primenjuje u igri.
Taktika je živa materija koja se neprestano ugrađuje u
igru (ili se razgrađuje) tima, odnosno ona se menja
prema potrebama, sa velikim brojem varijacija u okviru
jednog sistema.
Za taktiku igre, sa aspekta učenja, možemo reći da je
poluautomatizam. To znači da mi u taktičkim dejstvima
imamo u određenoj meri spremljene osnovne načine
dejstva (linije kretanja i slično), ali se oni veoma brzo
transformišu i prilagođavaju u odnosu na situaciju na
terenu, s obzirom da košarkaška utakmica obiluje
atipičnim i iznenadnim situacijama.
U procesu učenja taktike prvo ugrađujemo u igrače
individualnu taktiku, a onda osnovne vidove grupne
saradnje dva ili tri igrača u napadu i odbrani,i na kraju
neku kolektivnu taktiku napada i odbrane.
INDIVIDUALNA TAKTIKA
Još je dr Džejms Nejsmit okarakterisao košarku kao igru
u kojoj se pojedinac svestrano razvija, a koja zahteva
lepezu različitih sposobnosti košarkaša. Time je on često
objašnjavao i iznenadnu popularnost košarke.
Košarka je kolektivna igra, koja nenametljivo pruža priliku
svakom pojedincu da se istakne; ona potencira značaj
kolektiva, ali i pojedinca.
Na terenu sarađuje pet košarkaša, oni izvršavaju taktičke
zamisli trenera, ali pri čemu je svaki igrač individualno
taktički obrazovan. To znači da ima dobru individualnu
taktiku.
Pod individualnom taktikom podrazumeva se sve što
košarkaš izvodi, u napadu i odbrani, bez direktne pomoći
nekog od saigrača.
To je smišljena i racionalna primena konstitucijskih,
motoričkih i tehničkih sposobnosti košarkaša, na osnovu
njegovih specifičnih košarkaških znanja, u rešavanju
tipičnih i atipičnih situacija u igri.
Smišljenim korišćenjem tela i lopte košarkaš dovodi sebe
(ili saigrača) u taktičku, prostornu i vremensku prednost
nad protivnikom, u napadu ili u odbrani. Tu se u punom
značenju te reči spajaju telesno i mentalno!
Individualna taktika najjasnije dolazi do izražaja u igri
1:1, u direktnom duelu i nadigravanju.
To znači da igrač pokušava da na najbolji način proceni
situaciju u tom duelu i da „logično“ odluči o načinu svog
dejstva.
Osim toga, individualna taktika dolazi do izražaja i u
pojedinačnim dejstvima igrača protiv dva ili tri protivnika,
a veoma je značajna kao osnova za uspešnu saradnju
dva, tri četiri i pet igrača.
Grupna i kolektivna taktika počivanju, između ostalog, i
na individualnim taktičkim sposobnostima igrača.
Igrač u saradnji sa saigračima bira svoju akciju a ona bi
trebalo da bude u saglasnosti sa taktičkim zahtevima
određene situacije i naravno, korisna za ekipu.
Igra 1:1
Ovo je osnov košarkaške igre, i u napadu i u odbrani. Na
osnovu ovog aspekta individualnih taktičkih sposobnosti
kreira se i kolektivna taktika ekipe. Dobra igra 1:1 zavisi
od: tehničke pripremljenosti igrača, taktičkog mišljenja,
njegovih energetskoenergetsko-motoričkih sposobnosti i
psiholoških karakteristika.
Dobra tehnička pripremljenost podrazumeva, pre svega,
automatizovane elemente tehnike košarke, kao i
mogućnost lakog izvođenja tih elemenata u igri.
Automatizovana tehnika znači da se elementi tehnike
izvode u standardnim uslovima (bez pritisaka protivnika)
tečno i „bez kontrole svesti“, tako da to postaje
„prirodni“ način kretanja za košarkaša. To se relativno
lako dostiže upornim i sistematskim uvežbavanjem.
Međutim, lako izvođenje i primena elemenata tehnike u
igri podrazumeva složeniji proces.
U igri je neprestano prisutan protivnik, postoji „pritisak“
prostora i vremena, a sve se uz to dešava u okviru
malobrojnih tipičnih i mnoštva atipičnih situacija igre.
To znači da će košarkaš koji je u stanju da pod ovakvim
„pritiscima“ efikasno izvede određeni elemenat(e)
tehnike prilagođen trenutnoj situaciji u igri,
najverovatnije biti uspešan.
Ta, takmičarska tehnika je u stvari i jedini kriterijum u
procenjivanju dobre ili loše tehničke pripremljenosti.
Izbor elementa tehnike zavisi od taktičke procene
situacije i od drugog aspekta tehničke pripremljenosti, a
to je bogatstvo automatizovanih elemenata tehnike.
Košarkaška tehnika je veoma bogata, različitim
elementima, kao i podelementima koji su primereni
različitim situacijama igre.
Košarkaš koji raspolaže većim repertoarom elemenata
takmičarske tehnike ima veće izglede da igra uspešno.
Tako će, na primer, napadač koji u igri primenjuje veći
broj tehnika dodavanja, biti uspešniji od drugog napadača
koji poseduje samo jednu ili dve tehnike dodavanja.
Osim motoričke komponente, takmičarska tehnika nosi i
veoma izraženu mentalnu – taktičku komponentu.
Tehnika i individualna taktika su nerazdvojive kategorije.
Sposobnost košarkaša da na osnovu kognitivnih
dimenzija i specifičnih košarkaških znanja dolazi do
rešenja problema u tipičnim i atipičnim situacijama igre
nazivamo taktičko mišljenje.
Ono počiva na dobroj percepciji događanja u prostoru i
vremenu i brzom logičkom zaključivanju o trenutnoj
situaciji.
Uporedo sa tom sposobnošću ide i poznavanje principa
igre u napadu i odbrani, kao i poznavanje pravila igre (što
se podrazumeva). Spoj svih sposobnosti daje igraču
mogućnost da najbolje igra, a to znači da svoje akcije
temelji na dobrom predviđanju daljih događanja u igri.
Uz dobru takmičarsku tehniku igrač će biti u stanju da
sprovede svoju taktiku, tj. akciju na koju se odlučio na
osnovu informacija „sa terena“.
To znači da rešenje svake situacije čine dve
komponente: komponenta motoričkih informacija, koja
podrazumeva stepen razvijenosti takmičarske tehnike i
komponenta takmičarskih informacija, koja
podrazumeva stepen razvijenosti kognitivnih sposobnosti
i košarkaškog znanja.
Izbor rešenja podrazumeva primenu određenog
tehničkog elementa, koji je najadekvatniji za konkretnu
situaciju.
Energetsko--motorička svojstva košarkaša su osnovi
Energetsko
preduslov za bavljenje košarkom. Bazične motoričke
sposobnosti su osnova za specifičnu košarkašku motoriku
– tehniku igre. Njihov izuzetni značaj za igru 1:1 i uopšte
košarku nije potrebno isticati. Što se tiče energetskog
aspekta, tu se misli na otpornost košarkaša na zamor.
Košarka postavlja pred igrače visoke energetske zahteve
i loša energetska priprema neminovno dovodi do slabe
igre.
Pod psihološkim karakteristikama smatramo, osim
pomenutih kognitivnih dimenzija, konativne dimenzije
ličnosti košarkaša, odgovorne za modalitete ponašanja.
Košarka postavlja veoma visoke zahteve u pogledu dobro
kontrolisanog ponašanja, posebno u situacijama
neposrednih duela u igri 1:1. U igri 1:1 dolazi,
najdirektnije, do konfliktnih situacija, pa su dobra
kontrola ponašanja i reagovanja na tu situaciju često
presudna za pobedu u duelu. Mentalna otpornost na sve
ono što se dešava u duelu (meču) omogućava igraču da
jasnije sagleda sve protivnikove i svoje mogućnosti i da
na taj način što optimalnije deluje.
Osim ovih sposobnosti i karakteristika svakog igrača
koje su veoma važne za igru 1:1, dobra igra u svakom
duelu, bilo u odbrani ili u napadu, od igrača zahteva
sledeće:
Poznavanje individualnih sposobnosti i karakteristika
protivnika, njegove tehničke, taktičke, kondicione i
psihološke pripremljenosti, na osnovu čega igrač pravi
generalni plan svog delovanja u duelu sa tim protivnikom.
Direktno čitanje protivnika, što se odnosi na trenutna
situaciona dejstva, a predstavlja nadgradnju prethodnog.
Igrač mora da „proučava“, pre svega taktička dejstva
protivnika u određenim situacijama i da na osnovu toga
predviđa protivnikove buduće akcije.
Čitanje ostalih protivničkih igrača. Poznavanje osnovnih
karakteristika ostalih protivničkih igrača i predviđanje
njihovih reakcija unutar grupne ili timske taktike, često
je od velike pomoći u sprovođenju neke individualne
akcije košarkaša.
Razumevanje i saradnja sa saigračima, u smislu
poznavanja njihovih akcija u određenim situacijama koje
mogu igraču pomoći posredno da napravi dobru
individualnu akciju.
Igra 1:1 u napadu
Želeći da igru što više pojednostavi, napadač
neprestano teži da stvori uslove za igru 1:1. to je
prirodno jer je napadač uvek u prednosti, ima prednost
prve akcije.
Često se kaže da će „u igri 1:1 najbolji napadač na
svetu uvek pobediti najboljeg odbrambenog igrača na
svetu“.
Danas košarkaši veoma uspešno igraju napad u igri 1:1,
što je dovelo do velikih promena u načinu kolektivne
odbrane da bi se otupila oštrica individualnih akcija
napadača.
To je dovelo napadače u situaciju da često igraju i
protiv dva odbrambena igrača i da iz takve složene
situacije daju najbolja rešenja, i to češće
pravovremenim dodavanjem, nego šutiranjem.
Neophodna taktička znanja za igru u napadu u igri 1:1
su vezane za izbor, način izvođenja i korišćenja
osnovnih elemenata tehnike napada i njihovu
pravovremenu primenu.
Tehnika napada je veoma bogata, podrazumeva mnogo
veći broj elemenata u odnosu na tehniku odbrane.
Ti elementi su osnovno sredstvo kojim napadač deluje u
igri i njihovo učenje ide zajedno sa njihovom primenom.
Tako su u delu gde je bilo reči o osnovnim elementima
tehnike napada (od igre bez lopte do fintiranja), data i
osnovna uputstva vezana za njihovu primenu, odnosno
taktičke vrednosti i karakteristike pojedinog elementa
tehnike.
Napadač mora da čita odbranu, prvo svog direktnog
protivnika, a potom i još bar dva najbliža odbrambena
igrača.
On „proba“ odbrambenog igrača: kako brani prodor, kako
brani šut, da li usmerava ili ne, da li ide na skok?
Na taj način on otkriva dobre i loše strane odbrambenog
igrača što mu olakšava njegove akcije.
Igra 1:1 u odbrani
Dobra odbrana u duelima 1:1 predstavlja kamen
temeljac svake odbrane. Idealno bi bilo kada bi svaki
odbrambeni igrač bio u stanju da se uspešno
suprotstavi direktnom protivniku u većem broju
situacija.
Specifičnosti igre u odbrani proizilaze iz same postavke
igre. Odbrambeni igrač je u „neprirodnom“ položaju, jer
su skoro sva njegova kretanja „leđima“ unazad. To
otežava brzo i lako kretanje.
Osim toga, on je veći deo vremena okrenut leđima
ostalim akterima igre i ima veoma slab pregled
događanja van duela, što ga čini prilično ranjivim.
Igrač u odbrani je u principu u podređenom položaju i
zbog toga što je prinuđen da uglavnom odgovara na
akcije napadača, pri čemu najčešće kasni u
reakcijama, što napadač može dobro da iskoristi.
Ovakve otežavajuće okolnosti za igru u odbrani
predstavljaju poseban izazov, upravo, zbog razvoja
dobre individualne taktike, koja bi omogućila da se ovi
hendikepi eliminišu ili da se bar ublaži njihovo
negativno dejstvo.
Zato je tendencija da se odbrana u igri 1:1 (a sa tim i grupna i
kolektivna odbrana) zasniva više na dobrom otkrivanju i
predviđanju napadačevih aktivnosti nego na reakcijama.
Međutim, za to bi trebalo stvoriti uslove, a to znači prinuditi
napadača da radi ono što odbrambeni igrač želi. To se
najbolje postiže agresivnom igrom u odbrani, čime napadača
primoravamo da se on „brani“! agresivna igra u odbrani
oduzima napadaču prostor, opterećuje ga manjkom vremena.
Umesto da napadač razmišlja kako da napravi akciju iz koje
će postići koš (ili asistenciju), on se „bori“ da sačuva loptu
(ako je napadač sa loptom) ili odustaje od svoje namere. Sa
druge strane ovakva odbrana nosi i veliki rizik, tako da je
mogu igrati samo uvežbani i potpuno spremni igrači. To
podrazumeva sve vidove pripreme, a pre svega tehničku
pripremljenost.
U delu gde je bilo reči o osnovnim elementima tehnike
odbrane (od osnovnog stava u odbrani do skoka u odbrani),
data su osnovna uputstva vezana za njihovu primenu,
odnosno taktičke vrednosti i karakteristike pojedinog
elementa tehnike.
Još više nego u napadu, ovde dolazi do izražaja čitanje
protivnika, upoznavanje njegovih karakteristika, dobrih i loših
osobina, načina na koje najčešće napada, strane sa koje rađe
napada, repertoar tehničkih elemenata koje koristi u igri i
drugo. Na osnovu tih podataka (i na osnovu tipa kolektivne
odbrane) odbrambeni igrač pravi plan svoje odbrane.
Metodska uputstva za učenje i usavršavanje
Zbog velikog značaja igre 1:1 ona bi trebalo da bude
sastavni deo svakog treninga, s tim da količina zavisi
od uzrasta, tipa treninga, perioda rada i dr.
Direktni duel dva igrača je najbolji test za proveru
usvojenih tehničkotehničko-taktičkih znanja.
Osim toga dueli razvijaju inicijativu, kontrolisanu
agresivnost, hrabrost, odgovornost i jačinu, što su
neophodne karakteristike dobrog košarkaša.
Početnici imaju prioritetan zadatak da savladaju
elemente tehnike.
U početku se elementi uče kao „suve“ motoričke
strukture u tzv. standardnim uslovima, a to znači bez
protivnika, uz neke statičke prepreke (stalci i sl.), i bez
naročitog prostornog i vremenskog ograničenja.
Igračima se postepeno daju informacije o taktičkim
karakteristikama svakog elementa.
Vremenom, sa automatizacijom elemenata tehnike,
vežba se sa protivnikom u dirigovanim uslovima, koji
omogućuju igračima da jasnije sagledaju taktičku
vrednost i primenljivost pojedinog elementa tehnike ili
akcione celine, koji omogućavaju vežbanje onih načina
delovanja koji nisu još dovoljno uvežbani i koje igrači
izbegavaju kada igraju u situacionim uslovima jer
trenutno nisu efikasni (npr. prodor slabijom stranom i šut
slabijom rukom za početnika).
Trebalo bi kombinovati rad u dirigovanim i rad u
situacionim uslovima nastojeći da se što više vremena
provede u situacionom vežbanju.
U direktnom vežbanju sa protivnikom u igri 1:1 akcenat
povremeno valja stavljati na napad, a povremeno na
odbranu i na taj način korigovati, da bi se na kraju
istovremeno popravljala igra i napadača i odbrambenog
igrača.
Igrače bi trebalo stavljati u sve pozicije, pogotovo mlade
za koje još nema i ne bi trebalo da bude izdiferenciranih
pozicija u timu.
Vežbanje bi trebalo približiti što više uslovima igre, što se
postiže ograničavanjem prostora i vremena trajanja
akcije, pogotovo napada.
Osim toga igra 1:1 se vežba u tipičnim situacijama koje
se viđaju na utakmici (igra 1:1 plejmejkera kroz sredinu,
centri na niskoj poziciji i sl.). često je korisno vežbati i
tzv. hendikep uslovima, kada se namerno daje prednost
napadaču ili odbrambenom igraču.
Ti svojevrsni nadsituacioni uslovi mogu biti dobar
podsticaj za brži i bolji razvoj individualnih sposobnosti
igrača.
Primena naučenog na utakmici je osnovni kriterijum u
oceni uspešnosti igrača. Ako igrač na utakmici ne
primenjuje „naučenu“ igru 1:1, to najčešće znači da još
ne vlada sigurno usvojenim elementima igre 1:1.
Vežbanje igre 1:1 u uslovima utakmice je najbolji način
usavršavanja i trebalo bi ga koristiti kada je to moguće
(prijateljske utakmice i sl.).
Download

Predavanje 001.pdf