e l e k t r o n s k i
m a g a z i n
Sionska truba
83
2014
Jul - Avg.
U OVOM BROJU:
_______________________________________
POTRAGA ZA
KARAKTEROM
Derek Prince
NIKOME NIŠTA NE
BUDITE DUŽNI
Vlado Pšenko
HANANSKA ZEMLJA
Zoran Tornjanski
TAJNA POBEDONOSNOG
ŽIVOTA U VERI
C. S. Tubby
DA LI JE EVANĐELJE
BILO BEZUSPEŠNO?
Oswald J. Smith
misaone refleksije
Smešna strana...
"Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni
sveto ime Njegovo. Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i
ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio. On ti prašta
sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje; Izbavlja od groba
život tvoj, venčava te dobrotom i milošću; Ispunja
dobrim želje tvoje, ponavlja se kao u orla mladost tvoja."
(Psalam 103:1-5 RDK)
Ovde se David obraća svojoj duši. U stvari, on govori svojoj
vlastitoj duši: "Ne budi lenj Davide, ne budi nezahvalan, ne
zatvaraj se. Zahvali Bogu za sve što ti daje." I onda, nabraja
redom šest specifičnih blagoslova zbog čega to treba da radi.
1) Gospod prašta sva tvoja bezakonja.
2) Gospod zaceljuje sve tvoje bolesti.
3) Gospod iskupljuje dušu tvoju od uništenja.
4) Gospod te kruniše sa dobrotom i milošću.
5) Gospod ispunjava tvoje želje, daje ti dobre stvari.
6) Gospod te podmlađuje - obnavlja tvoj organizam.
Dragi naši čitaoci,
ako razumemo ovih šest ne promenljivih blagoslova milosti
Gospodnje koji su nam dostupni svakoga dana, onda ne
možemo ni mi ostati ravnodušni. Znati ili samo umom verovati
u to koliko je Bog dobar nije dovoljno, već da bi tu istinu
prisvojili za svoju dušu, moramo to praktično iskazati, poput
Davida: Ispovediti ustima svoju veru u takvog Gospoda.
Ne ispovedati svoju veru u blagoslove Gospodnje, je siguran
dokaz da smo zaboravili a još gore sebe distancirali od
Njegovih blagoslova. Jedan od načina da se dobrota Božja ne
zaboravi jeste da se nje prisećamo i zahvaljujemo Bogu za sve
specifične blagoslove, poput Davida. Ovakav stav će da
probudi našu dušu i blagoslovi (razveseli) Gospoda, i mi ćemo
uzeti aktivno učešće u Njegovim posebnim blagoslovima koje
ima za nas.
Vaša, Sionska truba.
SIONSKA TRUBA je nezavisna
(interdenominaciona) hrišćanska
publikacija, neprofitabilnog karaktera,
koja se bavi pisanjima o verskom
životu. Više detalja na stranici:
http://siont.net/desk/onama.php
www.siont.net
[email protected]
POTRAGA ZA KARAKTEROM
raspeće je uvek bolno. Ne postoji bezbolno
raspeće.
Derek Prince
Božiji standard
Pošto smo uspostavili činjenicu da karakter
dolazi samo kroz krst, pogledajmo opis karaktera
koji Bog očekuje da vidi. Nalazi se u 15. Psalmu:
Kada razmišljamo o velikom gradu nalik
Majamiju, na primer - rekli bismo da u njemu
postoji mnogo različitih crkava. No, ja ne mislim
da Bog to vidi na taj način. Verujem Bog vidi
samo jednu crkvu. Uostalom, knjiga Otkrivenja
govori da će Isus oženiti Crkvu - svoju nevestu a ja ne verujem da je Isus mnogoženac. On će
da oženi samo jednu crkvu. Dakle, mi možemo
da razmišljamo o različitim crkvama, ali Bog vidi
samo jednu i jedinu Crkvu. Kada je Pavle pisao
svoje poslanice, on nije pisao Baptističkoj crkvi
u Korintu, ili crkvi Reči života u Rimu, ili
Evanđeoskoj crkvi u Efesu. On je uvek pisao
jednoj crkvi u tom i tom gradu. Mi smo danas
daleko od toga, ali ne verujem da je Bog ikada
promenio svoj stav.
"Gospode! Ko može sedeti u senici Tvojoj?
Ko može nastavati na svetoj gori Tvojoj? Ko
hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz
srca svog; Ko ne opada jezikom svojim, ne
čini drugom zlo, i ne ruži bližnjeg svog; Ko ne
gleda onog koga je Bog odbacio, nego
poštuje one koji se boje Gospoda; ko se kune
bližnjemu pa ne poriče; Ko ne daje srebro
svoje na dobit, i ne prima mito na pravoga. Ko
ovako radi, neće posrnuti doveka."
Prvi stih je pitanje, a ostatak psalma daje
odgovor na to pitanje. David navodi deset
karakternih osobina traženih kod ljudi kojima će
biti dozvoljeno da prebivaju na Božijoj svetoj
gori. Dakle, da bi smo tamo bili, potreban nam je
određeni karakter. Pogledajmo na opis osobe
koja će živeti na Božjoj svetoj gori - imajući u
vidu da ih proizvodi milost, milost koja je
delotvorna.
Dakle, verujem da je važno da vođe crkvenih
zajednica unutar grada ili regiona znaju kako da
se odnose jedni prema drugima. Vrlo je lako
postati egocentričan - tj. razmišljati o "mojoj
crkvi" i fokusirati se samo na nju. No, to nije
biblijski stav. Mislim da bi trebalo da gledamo
jedni na druge kao na saradnike, kao na one
koji rade u istoj Crkvi.
1) Koji hodi bez mane. Njegovi postupci su
ispravni u Božijim očima.
Jedan od najvažnijih elemenata hrišćanskog
karaktera otkriva se kroz pitanje koje trebamo
postaviti sebi samima - koju ulogu igra krst u
našem životu?
2) Onaj koji tvori pravdu. On pravdu ne samo
propoveda - on je i čini, tj. živi. On "govori istinu
u srcu svom." Ono šta izlazi iz njegovih usta je
ono što se nalazi u njegovom srcu. On ne govori
jedno ustima, a drugo u srcu.
U Galatima 2:20 Pavle uspostavlja tu meru:
"Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos."
3) Ko ne opada jezikom svojim. On ne govori
protiv drugih njima iza leđa. Kaže se da mnogi
hrišćanski službenici, koji su ranjeni, imaju rane
upravo na leđima.
Pitam samoga sebe "da li je to istina i u mome
životu?", jer to je jedina zaštita. U Galatima 5:24
Pavle kaže: "Oni koji pripadaju Hristu Isusu
raspeli su telo sa njegovim strastima i
požudama."
4) Ne čini drugom zlo. On je ljubazan i
pravedan.
To je opis onih koji zaista pripadaju Hristu. Opis
ne kaže da pripadaju ovoj ili onoj crkvenoj
denominaciji, da su baptisti, prezbiterijanci,
katolici i sl. Jedini znak onih koji su istinski
pripadaju Hristu jeste da su razapeli svoje telo.
5) Ne ruži bližnjeg svog. Ako odete do njega i
kažete mu nešto loše o njegovom prijatelju, on to
neće slušati. Neće to prihvatiti, neće učestvovati
u tome. Ovo je jedna od najvažnijih tačaka
hrišćanske etike.
U Rimljanima 6:6, Pavle kaže "da je naš stari
čovek raspet s njim." To je nešto što je Bog
učinio. No, u Galatima 5:24, on kaže da je to
nešto što vi treba da uradite. Morate sami da
zabijete klinove u svoju telesnu prirodu. A
6) Ko ne gleda onog koga je Bog odbacio. On
neće pokleknuti pred zlima. Osoba može biti
veoma važna politički ili čak u crkvi, ali, ako je
podlac, on je prezren od ovog čoveka.
2
7) Poštuje one koji se boje Gospoda. On
tretira sa poštovanjem čak i one koji izgledaju
nevažno.
svađa". Dakle, logično je da ono što je suprotno
oholosti - poniznost - bude rešenje spora.
Biblija nam nikad ne kaže da će nas Bog učiniti
poniznim. Biblija nam uvek govori da se mi
moramo poniziti. To nije nešto što će Bog učiniti
za nas. To je nešto što moramo mi učiniti sami za
sebe. Pavle je takođe rekao da ne dozvolimo da
se išta uradi kroz sebične ambicije. Po mom
mišljenju, sebična ambicija je najveći pojedinačni
problem u Crkvi.
8) Ko se kune bližnjemu pa ne poriče. Ako se
na nešto obaveže, on ostaje pri tome, čak i ako
se ispostavi da je to na njegovu štetu.
9) Ko ne daje srebro svoje na dobit. On ne
naplaćuje kamatu onome ko je od njega
pozajmio novac.
10) Ne prima mito na pravoga. Ne možete mu
platiti da uradi nešto protiv nevinog čoveka.
Imam prijatelja koji je urednik jednog verskog
magazina u Sjedinjenim Državama. Pre nekoliko
godina, rekao sam mu: "Mnogi od članaka u
vašem časopisu su dobri. No, nakon što
pročitam i te brojne reklame osećam da mi je
potrebno kupanje, jer je sve to samo-promocija."
Na kraju piše: "Ko ovako radi, neće posrnuti
doveka". Ovakva osoba je nepokolebljiva. Kada
bi sve starešine u Crkvi bile takve, u Crkvi ne bi
bilo problema. Verujem da su ovo obeležja
praktične hrišćanske etike. Ako bi praktikovali
ovih deset karakteristika, mogli bi smo iskoreniti
etičku krizu u crkvi.
Lično je
Hrišćanstvo se prevashodno ogleda u ispravnim
odnosima, a ne ispravnoj doktrini. Evanđelje nije
skup pravila. Ono nije deklaracija o Bogu. Ono
ne dolazi kroz posedovanje sveg znanja o Bogu.
Svrha Evanđelja je ispravan odnos sa Bogom.
Bilo koje propovedanje Evanđelja koje ovo nema
za posledicu je prazna reč. U Mateju 18:15-17,
Isus govori o tome kako održati pravilne odnose
sa drugima.
Pogledajmo Kološanima 3:3-5, i udubimo se još
više u ovu temu:
"Jer, umrli ste i vaš život je sa Hristom
sakriven u Bogu. Kad se pojavi Hristos, vaš
život, tada ćete se i vi s njim pojaviti u slavi.
Umrtvite, dakle, svoje zemaljske udove: blud,
nečistotu, strast, zlu požudu i pohlepu, koja
je idolopoklonstvo."
"Ako tvoj brat zgreši protiv tebe, idi i nasamo
ga prekori. Ako te posluša, ponovo si stekao
brata. A ako te ne posluša, povedi sa sobom
još jednoga ili dvojicu, da se svaka stvar utvrdi
na osnovu svedočenja dvojice ili trojice
svedoka. Ako ni njih ne posluša, obavesti
crkvu. Pa ako ni crkvu ne posluša, odnosi se
prema njemu kao prema paganinu ili
cariniku."
Hrist je naš život. To je život koji ne može biti
uništen. Ne može se ugasiti. Nepobediv je i
nastaviće se zauvek. Pavle je dodao: "Umrtvite,
dakle, svoje zemaljske udove..." Drugim rečima,
morate ih držati mrtvim. To nije samo jedno
iskustvo, već život kontinuirane discipline.
"Ako, dakle, imate neko ohrabrenje u Hristu,
neku utehu ljubavi, ako imate neko
zajedništvo u Duhu, neku nežnost i samilost,
onda upotpunite moju radost: budite složni,
negujte istu ljubav, budite jednodušni,
mislima usmereni na jedno. Ništa ne činite iz
častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan
drugoga smatrajte većim od sebe. Ne
starajte se samo svako za svoje, nego svako
i za ono što se tiče drugih." (Filipljanima 2:14)
Postoje, dakle, tri koraka. Idi bratu nasamo. Ako
sami rešite situaciju, onda ne morate ići dalje.
No, ako je ne možete rešiti, onda uzmite dva ili
tri svedoka, tako da postoji pouzdan zapis o
tome šta je rekao. Ako ni to ne rešava situaciju,
odvedite ga pred celu crkvu. Šta god crkva kaže,
to će morati da se uradi. Ako on ne želi da
posluša crkvu, onda ga nemoj više tretirati kao
brata u veri. On je izgubio pravo da se zove
vernik.
Ovde, u Filipljanima, Pavle opisuje kakav naš
stav treba da bude ukoliko želimo da održimo
jedinstvo u Telu Hristovom. On koristi nekoliko
različitih reči, ali postoji jedna reč koja sve
pokriva: poniznost. To je ključ za jedinstvo.
Priče 13:10, kažu: "Od oholosti biva samo
To čini crkvu veoma važnom, autoritativnom i
uticajnom. Često se pitam da li su neke crkve
uopšte u stanju da tako nešto učine zbog loše
etičke prakse, zbog tolerisanja greha u svoj
sredini. No, Isus nastavlja u stihovima 19 i 20:
3
NIKOME NIŠTA
NE BUDITE DUŽNI
"A kažem vam i ovo: što god dvojica od vas
ovde na zemlji složno zamole, moj nebeski
Otac će im to dati. Jer, gde su dvojica ili
trojica okupljena u moje ime, onde sam ja
među njima."
Vlado Pšenko
U grčkom, reč "složno" je muzički termin. Od nje
smo dobili reč "simfonija". Ona govori o
harmoniji. Isus u suštini kaže: "Ako dvoje dok
mole uspeju da harmonizuju svoje zahteve,
to će im biti i dato od Boga."
Da li ste čuli o onoj zgodi kada je komšija došao
posuditi novac? Nije mi poznato ko se dosetio
ove priče, no, dobro me je nasmijala i poučila.
Ispričaću je onako kako sam je ja čuo.
Ja nisam muzičar, ali ja znam da ne biti u
harmoniji je veoma bolno iskustvo za uši. Video
sam mnoge hrišćanske odnose koji nisu nimalo
u harmoniji. Mislim da Bog na nebesima sebi
zapuši uši, da ne sluša to.
Došao komšija komšiji, pokucao na vrata, ušao,
pozdravio i upitao domaćina: "Moj dobri komšija,
u nevolji sam. Možeš li mi posuditi sto evra? Za
osam dana vraćam." Komšija je pogledao
komšiju i mirno odgovorio: "Naravno, komšija.
Nema problema. Eto, idi ti sam u onu sobu, i u
onoj debeloj knjizi na stolu, naći ćeš sto evra!"
Srećan i radostan, brzim korakom, komšija je
uleteo u sobu, prelistao knjigu i - našao sto evra,
i odmah je otrčao kući a svom komšiji se
zahvalio rečima: "Komšija, ovo ti neću zaboraviti.
Hvala ti! Vratiću ti kao što sam i rekao - za osam
dana." I tako, tih osam dana brzo prođe, a posle i
mesec dana komšiji još uvek ni traga ni glasa.
Tek nakon tri meseca, evo ti komšije ponovno na
vratima. Nije stigao ni pozdraviti, odmah je
prešao na stvar: "Dobri moj komšija, nisam ja
zaboravio na svoj dug. Sve što si mi dao,
dobićeš natrag za osam dana. Nego, ponovno
sam u teškoj nevolji: posudi mi još sto evra, pa
za osam dana sve ti vraćam odjednom!"
Domaćin je pogledao komšiju i mirno mu
odgovorio: "Sve je u redu, komšija. Idi ti ponovno
u onu sobu i potraži novac u knjizi." Komšija je
dotrčao do knjige, i počeo ju je žurno prelistavati
malo nalevo, malo na desno. Nakon nekog
vremena, uzviknuo je u čudu: "Komšija, pa u
knjizi nema nikakvog novca!" Na to mu je
domaćin mirno odgovorio: "Pa bilo bi, dragi
susede, da si na vreme vratio onih sto evra!"
Možda ste primetili da sam preskočio 18. Stih.
Pogledajmo sada i njega: "Istinu vam kažem:
što god svežete na zemlji, biće svezano na
nebu. I što god razrešite na zemlji, biće
razrešeno na nebu."
To je tako ogroman autoritet! Na izvestan način,
autoritet neba dat je nama kao vernicima. No,
primetite, mi smo ti koji to treba da urade. Često
sam čuo hrišćane da mole za Boga da nešto
sveže ili razreši. No, to nije ono što Biblija
govori. Bog kaže: "Što god svežete u Moje
ime." Na nam je da imamo veru i hrabrost da to
i uradimo. Tada, kada smo nešto svezali na
zemlji, to je postaje svezano i na nebesima.
Video sam tokom godina mnoge hrišćanske
služitelje koji su vrlo nesigurni, jer je njihovo
pouzdanje vezano za lični uspeh i na to kako ih
ljudi gledaju. Ja imam drugačiji pogled na život
uopšte. Za mene, uspeh je da zadovoljim svoga
Oca - Boga. Tako je moje pouzdanje znati da
sam voljen od mog Oca. Verujem da je to ono
što Evanđelje treba da proizvede. Kad bi svaki
pastir u gradu imao za svoj primarni motiv da
zadovolji Oca, ne bi bilo rivalstva. Ne bi bilo
konkurencije.
Kad sam čuo ovu priču, najpre sam se nasmejao
a onda se počeo pitati jesam li vratio sve svoje
dugove. Jesam li nekome ostao dužan? U vezi
duga, u Bibliji sam našao misao vodilju. Izrekao
ju je apostol Pavle, pisac mnogobrojnih
novozavetnih poslanica. Ovaj je veliki Božji
sluga, dao važnu opomenu članovima crkve u
Rimu. "Ne budite nikome ništa dužni," - pisao
je Pavao u poslanici Rimljanima - "osim da
ljubite jedan drugoga..." (Rim. 13:8 DS).
Verujem da životna iskustva govore u prilog
tome. Svaki dug dolazi na naplatu. Možda kažeš:
"Morao sam posuditi novac. Sinu je trebao auto,
kćerki je trebala nova haljina."
Verujem da je to način na koji Bog želi da
živimo. Verujem da je to odgovor na pitanje
moralnog pada unutar crkava. Ako je naš odnos
sa Ocem ispravan, svi drugi odnosi će sami po
sebi doći na svoje mesto.
Sa engleskog preveo: Aleksandar Jovanović.
4
Međutim, nije samo novac u pitanju. Postoji
dug, koji se tiče i naših među ljudskih odnosa.
Nismo samo dužnici ako smo pozajmili novac
pa ga na vreme nismo vratili! Veruj mi,
postajemo dužnici ako smo nečiju dušu ranili,
nekome naneli nepravdu, ili ga osudili bez
pravog razloga. Ako smo dužnici u tome smislu,
kad tad moraćemo položiti račun i suočiti se s
posledicama. Kao primer, želim navesti jedan
biblijski događaj. U Prvoj Mojsijevoj, u 25.
poglavlju, govori se o rođenju blizanaca.
Isakova žena Reveka, nakon što dugo vremena
nije mogla dobiti dete, napokon je rodila. Biblija
to ovako opisuje: "I kad dođe vreme da rodi, a
to blizanci u utrobi njenoj. I prvi izađe crven,
sav kao runo rutav, i nadeše mu ime Isav. A
posle izađe brat mu, držeći rukom za petu
Isava; i nadeše mu ime Jakov. A beše Isaku
šezdeset godina, kad ih rodi Reveka." (1.
Moj. 25:24-26 RDK) Budući da je Ezav izišao
prvi iz majčine utrobe, bio je Isakov i Revekin
prvorođenac. U ono vreme, biti sin prvorođenac
značilo je imati u budućnosti značajne
povlastice i ovlaštenja. Prvorođenac bi nasledio
dvostruki deo imovine i postajao poglavar
porodice. Isav je sva ta prava - kao prvorođenac
- imao. I izgubio.
čuvajući njegova stada. Doživeo je da ga Lavan
vara i uskraćuje mu platu. Pa ipak, Jakovljevo se
srce u tih dvadeset godina menjalo: sve je dublje
osećao Božje delovanje u svakodnevnim
životnim okolnostima. No, prevare iz mladosti
bile su poput duga, koji mu nije dao mira. Nakon
dvadeset godina izbeglištva i teškog života,
odlučio je, uz Božje podsticaje, poći natrag u
očev zavičaj. Susret sa svojim bratom Isavom
tako je postao neizbežan. Sa svoje dve žene,
decom, slugama i stadima približavao se
području gde je živeo njegov brat.
U Jakovljevu je srcu bilo puno strepnje i straha
da će ga Isav ubiti iz osvete. Srce mu je bilo
opterećeno. Njegovu je bojazan produbila i vest
da mu je brat Isav krenuo u susret s četiri stotine
ljudi. Jakov se strašno uplašio i pobojao za sebe
i živote svojih saputnika. Vapio je Bogu za
izbavljenje, slao je ispred sebe sluge s darovima
za Isava, ne bi li ga odobrovoljio, a u isto se
vreme pripremao i za mogući sukob. Možda mu
je kroz glavu prolazila misao poput ove: "Evo,
došlo je vreme da platim dug iz mladosti." Biblija
nas izveštava o tom sudbonosnom trenutku:
"Jakov podigavši oči svoje pogleda" - piše na
samome početku 33. poglavlja - "a to Isav ide, i
četiri stotine ljudi s njim" (1. Moj. 33:1 RDK)
Klanjajući se do zemlje u znak pozdrava, Jakov
je prišao Isavu. A Isav? "A Isav pritrča preda nj
i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga" (1.
Moj. 33:4 RDK) Umesto krvavog obračuna,
dogodio se dirljiv i radostan rasplet.
Njegov je brat Jakov najpre iskoristio Isavovu
silnu glad, da otkupi pravo prvorodstva od
njega. Iscrpljenome i nasmrt gladnome Isavu
ponudio je jelo u zamenu za sva prava, koja je
ovaj kao prvorođenac imao. Isav je pristao. No,
još se teži slučaj zloupotrebe dogodio na samrti
njihovog oca Isaka. Pred smrt, ostareli i već
skoro slepi otac, pozvao je sina Isava da ga
blagoslovi i time ga učini svojim naslednikom.
Verovalo se da je izrečeni očev blagoslov vrlo
delotvoran. Izgovoren na samrtničkoj postelji
postajao je i zakonski obvezatan za ljude onog
vremena. No, šta se dogodilo? Na nagovor
majke Reveke, čiji je ljubimac bio, Jakov se
prerušio u svog brata Isava i primio očev
blagoslov - na prevaru. Bez obzira što se radilo
o prevari, time je zadobio sva prava, koja iz
toga proističu. Međutim, to što je iskoristio
bratovljeve slabosti za svoje dobitke i što je
prevarom primio očev blagoslov, nije Jakovu
donelo nikakvo dobro. Isav je nasmrt zamrzio
brata, čitamo u Bibliji: "I Isav omrze ljuto na
Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi
otac, i govoraše u srcu svom: Blizu su
žalosni dani oca mog, tada ću ubiti Jakova
brata svog." (1. Moj. 27:41 RDK)
Jakov je prevarom hteo doći do vlasti i
povlastica. Na taj je način - ja bih to tako rekao načinio veliki dug u mladosti prema svome bratu
Isavu. Dvadeset je godina odlagao platiti račun i
suočiti se s bratom. No, nakon dvadeset godina,
teret ovakvog duga pritiskao je Jakova i on je
pošao natrag k bratu. U međuvremenu, Bog je
platio Jakovljev dug. I to na taj način što je radio
jednako - kako u srcu Jakovljevom, tako i u srcu
njegovog brata Isava. Upravo onako kako piše u
biblijskoj knjizi Izreka: "Kad su čiji putevi mili
Gospodu, miri s njim i neprijatelje njegove."
(Pri. 16:7 RDK) Jakovljevo je srce nakon
dvadeset godina postalo krotko i ponizno. Svoja
stada, koja je s mukom stekao, bio je spreman
darovati bratu. Dvadeset godina pre ovog
značajnog susreta, Isav je mrzio Jakova i pretio
da će ga ubiti! A sad je, videvši brata, od radosti
mu potrčao u susret.
Biblija također govori da je Bog platio dug, koji je
čovek grešnim životom napravio. Dug je bio tako
velik, da ga je samo Bog mogao platiti - i to
smrću svoga Sina na krstu. Apostol Pavle to u
Zbog toga je Jakov pobegao od Isava u vrlo
udaljeno područje. Tamo je ostao čak dvadeset
godina, živeći kod svog rođaka Lavana i
5
poslanici Kološanima ovako opisuje: "I vas koji
ste zbog prestupa... bili mrtvi, i vas je s njim
oživio, oprostivši nam sve prestupe. On je
izbrisao obveznicu protiv nas, koja nas je
svojim zapovestima optuživala, i uništio ju
je, prikovavši je na krst." (Kol. 2:13-14 DS)
"Kao što je napisano: Nema pravednog čoveka,
nema nijednoga. Nema nikog ko je razuman,
nema nikog ko traži Boga. Svi su zastranili, svi
su oni bezvredni, nema nikoga ko čini dobro,
nema nijednog." (Rimljanima 3:10-12)
Naslov ove teme je Hananska zemlja, a ima
veze sa ovim uvodom, jer one bitke koje je vodio
Izraelski narod na čelu sa Isusom Navinom, za
osvajanje Hananske zemlje, su iste bitke koje
vodimo mi protiv greha u nama, samo u
duhovnom smislu i na čelu sa jednim drugim
Isusom. Dozvolite mi da obrazložim.
Tvoj i moj dug platio je Isus Hrist. Na nama je
da to Božje delo milosrđa prema čoveku
prihvatimo ili odbijemo. Stoga naš Stvoritelj,
upućuje nam iste podsticaje, kao i Jakovu:
nemoj bežati, suoči sa svojim "Isavom". Vrati se
na mesto sučeljavanja. No, s onim novim
Jakovljevim srcem: krotkim i poniznim, koje vapi
Bogu i koje je spremno svega se odreći iz
ljubavi. Bog će ti biti u pomoći. I ne zaboravi:
nikome ne budi dužan osim da ljubiš bližnjega.
Hananska zemlja
Ovo je bila zemlja, u kojoj su živeli veliki i moćni
narodi. Sam Bog je ovu zemlju nazivao "zemlja u
kojoj teče med i mleko": "Zato sam sišao da ih
izbavim iz ruku Egipćana i da ih izvedem iz te
zemlje, u zemlju u kojoj teče med i mleko, tamo
gde žive Hananci, Heteji, Amoreji, Ferezeji,
Jeveji i Jevuseji." (2. Mojsijeva 3:8 ) Zemlja je
bila dobra, kvalitetna za život, imala je veliki
potencijal, ali je bila nastanjena od bezbožnog
naroda, naroda koji je obožavao razne bogove i
upražnjavao strašan okultizam.
Vlado Pšenko
[email protected]
www.krscanski-radio.hr
HANANSKA ZEMLJA
Bog je mogao sve da ih uništi zajedno sa
zemljom, ali je Njemu zemlja bila važna, i naumio
je da u nju nastani svoj narod Izrael. Njegova
zamisao je bila, da svoj narod uvede u ovu
zemlju, da im On da pobedu nad hananskim
narodom i da potpuno istrebi svakog hananca,
uključujući žene i decu. Prvo mesto na koje je
trebalo da se udari je bio sam centar
idolopoklonstva, grad Jerihon, koji je bio utvrđen
tako da nijedna vojska, tog vremena, nije imala
šanse da ga osvoji.
Zoran Tornjanski
Da li se sećate kakva ste osoba bili pre nego
što ste se obratili? Nekima od vas se to desilo
davno, pa su možda malo i zaboravili, neki se
tačno sećaju svega. Kod nekih se to dogodilo
posle nekog vremena, dok je kod nekih došlo
naglo. U svakom slučaju, važno je da su se
desile promene u našim životima, a kod onih
kod kojih nije bilo baš nikakvih promena, trebalo
bi da se preispitaju da li su zaista učinili istinsko
obraćenje?
Deluje malo okrutno da je Bog želeo da se ovi
ljudi potpuno istrebe, i to je jak argument
mnogima da se ne radi o istom Bogu kada
govorimo o Starom i Novom zavetu. U Novom
zavetu sa druge strane, imamo milost i ljubav
koje su nam date preko Isusa, koji je potpuno
prikazao Božiji karakter, i koji je za sebe rekao
da je on "Ja jesam", odnosno da je on onaj Bog
koji je bio i u Starom zavetu (2. Mojsijeva 2:1314). Otkud onda tolika razlika u karakteru?
Ponoviću još jednom, Isus je oslikao Božiji,
odnosno Očev karakter, što znači da je on pun
milosti i ljubavi, i da je svakom čoveku ponudio
spasenje. To je isto bilo i u Starom zavetu, ali
kada govorimo o narodima kao što su Hananci,
Amoreji, Amaličani, Filisteji itd. to je onda
potpuno druga priča, onda vidimo samo Božiji
Među obraćenim hrišćanima je uvek bilo, a
verujem da je tako i danas, svakakvih ljudi. Neki
od nas su bili lopovi, narkomani, alkoholičari,
neki čak i ubice. Da ne nastavljam listu, ima još
dosta kategorija ljudi, ali čak i među ljudima koji
nisu pripadali ovim "strašnim" grupama, među
moralnim i potpuno normalnim ljudima, bilo je
oholih, nadmenih, lažova, licemera... Neću ni u
ovom slučaju nabrojati sve, ali mislim da je
poenta da smo svi pred Bogom bili isti, jer
realno, sve su ovo jako ružne osobine, tako da
ne postoje dve, već smo svi bili jedna grupa
ljudi, zvali smo se GREŠNICI!
6
gnev. Mislim da je to potpuno druga i veoma
široka tema u koju ne bih ulazio sada.
svetlo i Njegovu ljubav da dopre u nas. Bilo
kakva borba u našim ličnim nastojanjima, protiv
te vojske u nama, je osuđena na propast.
Setimo se i priče u 1. Mojsijeva 9:20-25 kad je
Noje prokleo svog unuka Hanana i to iz nama
nepoznatih razloga, od kog su kasnije nastali
svi ovi narodi. Mi u stvari ne možemo da
zamislimo šta se odvijalo u toj zemlji, i kako su ti
narodi živeli, ali znamo da je kasnije kad je
Izrael pao u idolopoklonstvo, kada su počeli
upražnjavati okultizam, da žrtvuju svoju decu, i
još puno gadosti... Gospod ih je opominjao da
ne rade stvari koje su radili narodi koji su živeli
u zemlji pre njih, što znači da je Hananski narod
činio takvo zlo i da su zbog toga morali biti
istrebljeni sa zemlje. No, i pored svega toga,
Gospod ih nije odmah uništio, već je bio strpljiv
sa njima, i dao im je dosta godina života, što
možemo pročitati u 1. Mojsijeva 15:13-16:
"Tada Bog reče Avramu: ,'Znaj da će tvoji
potomci sigurno biti stranci u tuđoj zemlji, i
moraće da služe drugima, a oni će ih tlačiti
četristo godina. A ja ću suditi narodu kome će
oni služiti, a zatim će izaći s velikim blagom... A
oni će se u četvrtom naraštaju vratiti ovamo, jer
prestupi Amoreja još nisu prevršili meru.'"
Međutim, Bog šalje svog kneza Gospodnje
vojske da udari pravo u centar našeg grešnog
života, u naše srce (Jerihon), rušeći ogromne i
teške zidove oko njega, i onda polako korak po
korak, napredujući grad po grad, osvaja naše
celo biće, sve dok potpuno ne istrebi i
poslednjeg hananca u nama. Našim obraćenjem
nije sve završeno, naprotiv, tad tek počinje!
Jerihon je srušen, zidovi oko našeg srca su pali,
ogromni i teški gresi i stare navike su otpale, ali
ipak postoji još puno "manjih" gradova, odnosno
mesta u nama gde su se sakrili neki gresi i neke
navike, utvrde... Ko je srušio Jerihon? Nismo mi,
nego Bog. Isto tako treba da nastavimo i dalje,
sa Gospodom na čelu.
U svojoj ličnoj borbi sa grehom i starim lošim
navikama, ponekada se jako obeshrabrim. Onda
počnem da razmišljam negativno, kako nikada
neću moći da odbacim i pobedim neke grehe, jer
su suviše veliki i snažni. Jednom sam bio jako
obeshrabren, i onda mi je Gospod govorio preko
stihova, za koje se nadam da će biti na
ohrabrenje svakom ko je u sličnim problemima, i
ko je mnogo zabrinut zbog toga:
Zamislite kakvo strpljenje, dozvolio je da žive
četiri generacije naroda koji su se otvoreno
protivili Bogu i prkosili mu. Ovo je samo moje
mišljenje, neka svako istraži za sebe. Da li se
pitate otkud ovi narodi baš na ovom mestu, od
tolike planete? To je naravno bio sotonin plan
da spreči Izraela da uđe u ovu zemlju, jer je čuo
Gospoda kako obećava Avramu, Isaku i Jakovu
da će njihovom potomstvu dati ovu zemlju u
nasledstvo. Sotoni to nije odgovaralo, jer je još
ranije, tačnije u Edenskom vrtu čuo da će od
ženinog semena doći onaj koji će mu smrskati
glavu. Sve što je dalje radio je da je pratio
Božije aktivnosti i proučavao odakle će doći
Mesija.
"Ako bi u svom srcu rekao: 'Ovi narodi su
preveliki za mene. Kako ću ih oterati?' Ne boj ih
se. Seti se šta je Gospod, tvoj Bog, učinio
faraonu i celom Egiptu, seti se velikih kušnji koje
si video svojim očima, znakova, čuda, snažne
ruke i podignute mišice kojom te je izveo
Gospod, tvoj Bog. Tako će Gospod, tvoj Bog,
učini svim narodima kojih se bojiš." (5. Mojsijeva
7:17-19)
Ovo je direktna Reč svakom bratu i sestri, koje
se godinama neuspešno bore sa svojim gresima
i starim navikama: Bog će vam dati pobedu, ako
se držite Njega i verujete mu, i ako mrzite na
greh, i svim srcem želite da ga se oslobodite.
Gospod kaže: ako sam uništio faraona i izveo
vas iz Egipta, odnosno, ako je uništio u vama
one jake sile koje su vas vezivale i držale u
ropstvu pre vašeg obraćenja, ako vas je
duhovno oživeo iz mrtvila u kome ste se nalazili,
od robovanja đavolu, onda će sasvim sigurno
uništiti i sve one džinovske narode i jaka
utvrđenja pred vama, odnosno, sve vaše grehe i
stare navike koje vas vezuju, i daće vam mir,
radost i blagoslov u zemlji meda i mleka.
Naravno, kada je shvatio da treba da dođe iz
izraelskog naroda, morao je da to spreči,
postavivši vojsku nadljudi koji će im se isprečiti
na putu. Izraelci sami nikada ne bi mogli da im
se suprotstave, ali njih je vodio Gospod nad
vojskama. Dobro je poznavati ovu pozadinu, jer
tada možemo da razumemo u kakvom se mi
stanju nalazimo. Mi smo (bili) hananska zemlja!
Puni smo idolopoklonstva, bezbožni smo, na
ovaj ili onaj način smo povezani sa okultizmom.
Zaslužujemo potpunu kaznu od Boga, da nam
uništi i dušu i telo, ali ipak smo mu jako važni.
On želi da živi u nama. Sotona je godinama
radio u nama, množeći mnoge hanance u našim
srcima, koji bi nekako mogli da spreče Božije
Da se vratimo na Izrael, narod kome je Bog dao
ova obećanja. Šta se desilo sa njima? Oni su ušli
7
u hanansku zemlju, ratovali, osvojili je, podelili
je žrebom, i nastanili se u njoj. I onda su se
umorili od borbe i nisu poslušali Božiju
zapovest, da potpuno unište sve narode u toj
zemlji. Čitamo:
potrebno. Dakle, budite postojani. Opašite bedra
istinom, na grudi stavite oklop pravednosti, i
obujte noge spremnošću da propovedate dobru
vest mira. Iznad svega, uzmite veliki štit vere,
kojim ćete moći da ugasite sve goruće strele
Zloga. Uzmite i kacigu spasenja i mač Duha, to
jest, Božju reč." (Efescima 6:10-17)
"Jefremovim sinovima pripali su i neki gradovi
van njihovog područja koji su se nalazili unutar
nasledstva Manasijinih sinova, svi takvi gradovi
sa njihovim okolnim mestima. Ali oni nisu oterali
Hanance koji su živeli u Gezeru." (Isus Navin
16:9-10)
Kada sve ovo stavite na sebe, krenite u boj za
vašu zemlju, i uništite svakog Hananca koji vam
se nađe na putu, odnosno, svaki greh i lošu
naviku. Ne pravite kompromise sa njima, da bi
ste mogli potpuno da uživate u zemlji u kojoj teče
med i mleko, u miru sa vašim Bogom Ocem i
Gospodom Isusom Hristom.
"Ali Manasijini sinovi nisu mogli da osvoje te
gradove, tako da su Hananci ostali da žive u toj
zemlji." (Isus Navin 17:12)
Nisu poslušali Gospoda. Na kraju se sa njima
desilo to, da su se predali idolopoklonstvu,
krenuli su da obožavaju i da se klanjaju
bogovima tih naroda koje su trebali da istrebe,
odbacili su svoga Boga, i svako je činio ono što
je dobro u njihovim očima. Posle svega toga se
nisu pokajali i Gospod ih je kaznio tako što je
pustio Asirce da ih osvoje i odvedu u ropstvo iz
koga se nikada nisu vratili.
TAJNA POBEDONOSNOG
ŽIVOTA U VERI
C. S. Tubby
Ne smemo praviti kompromis sa gresima.
Moramo ih sve ukloniti, ali uz pomoć Božiju.
Svaki kompromis sa nekim grehom se može
jednog dana okrenuti protiv nas i ponovo nas
odvesti u ropstvo. Neki greh nam može reći,
kao što su komšije Hananci rekli Izraelcima:
nemoj me uništiti molim te, ja ću ti biti sluga! Mi
to prihvatimo, i taj sluga se jednog dana pobuni,
okrene protiv nas, i uništi nas. Čujemo sa svih
strana o poznatim hrišćanima, pastorima,
propovednicima, koji su posle dugo godina
hoda sa Bogom i svetog života, na kraju pali u
strašne grehe, i njihovi životi, životi njihovih
porodica, njihove službe su bile uništene.
Zašto? Jer su poštedeli živote Hanancima u
svojim životima, i oni su se posle dugo godina
robovanja, pobunili i uništili im živote.
Hrišćanin se doživotno nalazi u školi Svetog
Duha, u kojoj mora puno toga naučiti. Neke
lekcije su teže od drugih, ali skoro uvek je tako
da su najteže lekcije i one najvažnije. Jedna od
lekcija koja nije laka i većina Božje dece je
izbegava naučiti, jeste lekcija zahvaljivanja Bogu
za sve. Međutim, ako njime ovladamo možemo
biti sigurni da će ona u našem životu doneti
mnoge blagoslove.
U poslanici Efescima 5,20, čitamo: "Zahvaljujte
svagda za sve Bogu!"
Lako je slaviti Gospoda i zahvaljivati mu za
ugodne i lepe stvari u životu: Za uslišane
molitve, za zbrinutost naših telesnih potreba, za
osvežavajuće blagoslove koji kao prolećna kiša
padaju na našu dušu, za slavne doživljaje u
Duhu i za dnevne dokaze Božje dobrote i ljubavi.
Međutim, sasvim je drukčije slaviti Gospoda u
iskušenjima, bolestima, gubicima, udarcima i
svemu onom što nam se po prirodi ne dopada.
Ipak, gore navedeno mesto iz Pisma uključuje
sve te stvari.
Mi smo u ratu, u kome se borimo za zemlju koja
treba da bude naša. Sledeći stihovi govore o
tome, protiv koga se mi borimo, i na koji način:
"Na kraju, jačajte u Gospodu i u njegovoj silnoj
moći. Obucite svu Božju ratnu opremu da bi ste
mogli da se oduprete Đavolovim spletkama. Jer
se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv
poglavarstava, protiv vlasti, protiv svetskih
vladara ove tame, protiv zlih duhovnih sila na
nebesima. Zato uzmite svu Božju ratnu opremu,
da bi ste mogli da se oduprete u zli dan i da
ostanete postojani nakon što učinite sve što je
Jedno drugo mesto u Bibliji jasno nam pokazuje
da "onima koji ljube Boga sve ide na dobro"
(Rim. 8,28). No, ako je stvarno tako da se sve u
našem životu događa pod mudrim upravljanjem
našeg Gospoda, tako da nam se dešava samo
8
ono što je dobro i korisno za nas, onda bi za
nas zahvaljivanje u svako vreme i za sve
trebalo postati sasvim prirodna stvar.
uzdišem, i čuće glas moj." (Ps. 55,17 RDK)
David ovim rečima priznaje da tri puta na dan
moli. Mnogi hrišćani misle da je dovoljno ako
mole jednom na dan. Zatim u Psalmu 119,164 se
kaže: "Sedam puta na dan hvalim Te za sudove
pravde Tvoje."
Dok sam jednom boravio u nekom gradu i
propovedao u tamošnjoj crkvi. Duh Gospodnji
me tako vodio da sam te večeri propovedao iz
stiha: "Zahvaljujte svagda za sve Bogu." Na
službi je bila prisutna žena koja je već duže
vremena patila od strašnih bolova u očima.
Nosila je najjače naočare koje postoje, a i pored
toga bila je u stanju čitati svega pet minuta, i to
vreme je koristila za čitanje Biblije. Posle pet
minuta čitanja morala je stati, zato što su je oči
tako bolele da je mislila da će joj izgoreti. Svi
propovednici koji su prolazili kroz tu zajednicu i
služili, molili su se za nju, ali bez vidnog
uspeha. I ja sam se, takođe, molio za nju, bez
da je nastalo ozdravljenje.
Ovde imamo božanski odnos između molitve i
slavljenja: Slavljenje je više nego udvostručeno.
Zar nije većina od nas ovo ustvari obratno
praktikovala i dvostruko više molila nego slavila i
obožavala? Kad sam nedavno bio na kolenima u
molitvi izgledalo mi je kao da mi je Gospod hteo
reći: "Kad bi me moj narod više slavio, imao bi
manje razloga da me za štošta moli." Mislim da
bi ovo bilo dobro načelo za nas. Ako bi ga više
slavili, Bog bi mogao delovati na takav način da
bi izašao u susret našim potrebama i pre nego
što bi ga mi za štošta molili.
Jednog jutra za vreme molitve setila se moje
propovedi o snazi slavljenja. Tamo gde je
klečala odmah je rekla: "Gospode, hvala ti za
sve što sam pretrpela na mojim očima.
Zahvalna sam ti za sve bolove koje mi je
prouzrokovala moja bolest." Dok je tako molila
sila Božja se izlila na nju i istog trenutka bila je
ozdravljena od teške i mukotrpne bolesti. Ono
što nije mogla postići molitvom uspelo je
praktičnim primenjivanjem Božje reči:
"Zahvaljujte svagda za sve Bogu." Sledeće
večeri sestra M. je bila bez naočara u zajednici.
Od tog vremena bila je u stanju čitati satima
najsitnija slova bez bolova i poteškoća. Tako je
kroz zahvaljivanje i slavljenje nastupilo njeno
potpuno ozdravljenje.
Neki vernici iznova i iznova mole za određene
stvari bez da dožive uslišenje. Na kraju budu
obeshrabreni zato što ne poseduju više vere ili
počinju da misle da Bogu nisu važni. Ako se
nalaziš u takvom stanju, onda zahvali Bogu da
postoji još jedan put. Počni slaviti Gospoda zbog
tvoje neugodne situacije iz koje bi rado izašao.
Slavi ga i veličaj upravo zbog stvari koje te
pritiskaju i muče i čekaj na Gospoda i na njegov
divan zahvat, i on će učiniti preokret na
neočekivani način kojem ćeš se diviti.
Jedna misionarka koja je radila u Kini teško je
obolela od boginja, strašne bolesti istočne Azije.
Kad se približio kraj njenog života, Bog joj je u
viziji pokazao veliku vagu kod koje su tasovi bili
zamenjeni velikim korpama. Na jednoj od tih
korpi stajala je reč "molitve", a na drugoj
"zahvaljivanja". Ona je videla da je korpa sa
"zahvaljivanjima" stajala gore, dok je korpa sa
"molitvama" prevagnula na dole. Puno su se
molili za ozdravljenje te sestre, ali se njeno
stanje vidno pogoršavalo.
Jedna druga sestra, mučila se zbog žučnog
kamena. Čula je moju propoved o snazi
slavljenja i skoro da nije mogla dočekati poziv
da izađe napred da se za nju molimo. Kod
propovedaonice je odmah počela slaviti
Gospoda zbog njenog teškog stanja i na slavu
Božju je bila istog časa ozdravljena od njenog
žučnog kamena. Blagoslov za njeno slavljenje
je bilo trenutno i trajno isceljenje.
U tom teškom razdoblju bolesti ona je pozvala
sve preostale misionare i pomoćnike misijske
stanice k sebi. Kad su se sabrali u njenoj sobi
ona je zamolila sve prisutne da slave i hvale
Gospoda iz celog srca. Njeni prijatelji su mislili
da govori u groznici i da se njen kraj približio. Pa
ipak, svi su otpočeli da slave i veličaju Gospoda.
Ponekad nam izgleda tako da je slavljenje
uspešno tamo gde je molitva zakazala. To je
verovatno zbog toga jer slavljenje je najveći
izraz vere, nekog pojedinca, i kao takav
pokreće srce Božje. On se tada oseća
obaveznim da poštuje takvu veru.
Sestra je ponovo imala viđenje i gledala je kako
je korpa sa "zahvaljivanjima" išla polako na dole.
Sada je glasno povikala: "Prijatelji, napunimo
korpu zahvaljivanja do kraja!" Prisutni su
nastavili slaviti i veličati Gospoda dok se vizija
nije pojavila i po treći put. Kada je korpa sa
Slavljenje nije zamena molitvi, nego mnogo
više, njena moćna podrška. U Psalmima nam je
dato merilo za odnos između molitve i
slavljenja. "Večerom i jutrom i u podne tužim i
9
zahvaljivanjima na vagi bila sasvim dole, sila
Božja se spustila na tu sestru i doživela je
trenutno i potpuno ozdravljenje od strašne
bolesti.
Nedugo posle toga, dok je još slavila i veličala
Gospoda, stigao je ateista i zaprepastio se kad'
je ugledao sestru S. potpuno zdravu i radosnu.
Pozdravio ju je i upitao šta joj se dogodilo.
Odgovorila mu je: "Upravo me je posetio moj
lični lekar i on me je potpuno ozdravio." Ovaj
Božji protivnik bio je nadvladan tim
svedočanstvom, tako da se razmišljajući
povukao u svoju sobu i nakon kraćeg vremena
izašao iz nje kao obraćeni čovek.
Kratko nakon toga ona je ustala, obukla se,
izašla na ulicu da bi pola sata propovedala bez
ikakvih poteškoća. Zajedničko slavljenje i
zahvaljivanje pokrenulo je Božju svemoć i
Gospod je potpuno odstranio njenu telesnu
nevolju.
U prvi mah čini se sasvim nelogično zahvaljivati
Gospodu za takvu nesreću i veličati ga. No, kada
se vidi šta je to učinilo, da je jednog čoveka
dovelo do spasenja, tu nema onda ništa
nelogično, neshvatljivo.
Jov, koji je živeo pre mnogo vekova, verovatno
je imao veliko otkrivenje ove istine. Kada je
izgubio sve svoje sinove i kćeri, svoje ovce,
volove, kamile i sluge osim četvorice, pao je na
kolena, pogledao u lice svog Boga i rekao:
"Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno
ime Gospodnje!" (Jov 1,21 RDK). Upravo zbog
ovakvog shvatanja slavljenja u nevoljama i
iskušenjima Bog je blagoslovio drugi deo
njegovog života više od prvog.
U Psalmu 37,4 David kaže: "Teši se Gospodom, i
učiniće ti šta ti srce želi." Kad slavimo i
zahvaljujemo Gospodu, time pokazujemo da mu
se radujemo. Naše slavljenje je dokaz da se
slažemo sa Gospodom u njegovim načinima
vođstva i dopuštanja, a njemu nije ništa ugodnije
od zauzimanja takvog stava.
Sestra S. bila je pobožna i odana sluškinja
Gospodnja ne samo u propovedanju Božje reči
nego i u deljenju hrišćanske literature. Dok je
jednom išla u crkvu, doživela je saobraćajnu
nesreću. Iz bolnice, u velikim bolovima je
donesena u svoj stan.
Već smo naglasili da je slavljenje najveći izraz
vere i ispravno je ako Bogu zahvaljujemo za
nešto pre nego što to vidimo ili posedujemo.
Jedna sestra je ispričala kako je njen muž trebao
pod hitno pet stotina dolara za svoje poslovne
potrebe. Stoga je otišla u svoju molitvenu sobu i
podigavši svoju desnu ruku k nebu rekla je:
"Gospode, ti znaš da nam je novac potreban.
Otvaram sada i zatvaram svoju ruku i
zahvaljujem ti za primljenih pet stotina dolara."
Ona je to učinila u čvrstom pouzdanju i izgledalo
je tako kao da je novac već imala u svojoj ruci.
Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo s čekom u
vrednosti od tačno pet stotina dolara sa sasvim
neočekivane strane.
U istoj kući stanovao je i čovek koji je tvrdio za
sebe da je osvedočeni ateista. On se divio
sestri S. zbog njene oštrine misli, ali za njenu
"fanatičnu" veru u Boga nije imao razumevanja.
Kad' su je nakon nesreće doneli u stan i on je
bio prisutan. Ponudio se da joj pozove najboljeg
lekara u gradu, njegovog prijatelja, i da preuzme
sve troškove lečenja na sebe. Ona je odbila tu
ponudu izjavljujući da ima najboljeg doktora.
Upitao ju je, ko je taj lekar. Bez i najmanjeg
straha priznala mu je da se tu zapravo radi o
Gospodu Isusu Hristu. Čuvši to on se naljutio i
otišao.
U Novoj zemlji (istočna provincija Kanade) molili
su se za jednu ženu koja je bolovala od
tuberkuloze pluća. Nakon molitve neprestano je
slavila Gospoda za njeno ozdravljenje, iako nije
bilo nikakvih spoljašnjih znakova tome. Ona je
čak javno zahvaljivala Bogu za svoje
ozdravljenje na svakom bogosluženju koje je
posećivala. I kad' se jednom ponovno
zahvaljivala, božanska sila sišla je na nju i bila je
ozdravljena od svoje bolesti. Pred zadivljenim
mnoštvom ljudi u crkvi njeno lice je bilo
osveženo i veselo, a nisu nedostajali i drugi
dokazi da je bolest nestala.
Dok je sestra S. ceo dan ležala na svom
krevetu podnoseći velike bolove, Gospod joj je
progovorio rečima: "Zahvaljujte svagda za sve
Bogu!" Nakon kratke unutrašnje borbe
osluškivala je Božju reč i počela zahvaljivati
Gospodu za svoje veliko trpljenje i slaviti ga što
je dozvolio tu kušnju u veoma nezgodnom
trenutku. I dok je slavila i veličala Gospoda, Duh
Sveti je sišao na nju. Imala je osećaj kao da su
na bolne delove tela položene nečije ruke. Istog
su časa nestali svi bolovi a uveče se i oteklina
počela povlačiti. U ime Gospodnje ustala je i
zahvaljivala za ozdravljenje koje je sada bilo
očigledno.
Naučimo lekciju da slavljenje i zahvaljivanje
vode u pobedu. To su živa iskustva našeg
10
vremena. Oduzmemo li zahvaljivanje i slavljenje
iz života Božje dece, oduzeli smo im i pobedu.
Stoga David peva u Ps 34,1: "Blagosiljam
Gospoda u svako doba, hvala je Njegova
svagda u ustima mojim!"
više bilo. Niko se više ne bi kockao. Konjske
trke, kladionice i automati za kockanje bi postali
stvar prošlosti.
Nikada više ne bismo čuli ljude kako proklinju i
psuju. Božije ime se ne bi više uzimalo uzalud.
Niko ne bi bio gnevan i zao. Za ljubomoru se
više ne bi znalo. Niko više ne bi gajio u sebi
ubilačku mržnju, jer se takvo zlo više ne bi činilo,
pošto bi se ljubav u svemu ogledala. Više ne bi
bilo mržnje i sebičnosti.
Nikada više ne bi bilo ni bolesti ni smrti. Više ne
bi bilo pogreba i sahrana. Čovekovoj reči bi se
verovalo i cenila bi se, jer lažova više ne bi bilo.
Droge bi postale neprijatno sećanje na prošle
mračne vekove. Više ne bi bilo ratova, zato što
narodi više ne bi ustajali jedni na druge. Bitke,
vojska, mornarica i ratno vazduhoplovstvo bi bile
nepoznate stvari. Svuda bi vladao mir.
Problem greha mora da se reši
DA LI JE EVANĐELJE
BILO BEZUSPEŠNO?
Velika je to vizija! Da li želiš da bude ispunjena?
Da li zaista žudiš da učiniš ovaj svet boljim
mestom za život? Ako to zaista želiš, onda
moraš da ideš do kraja. Moraš da se boriš protiv
greha, jer je greh koren svake pohlepe i
sebičnosti, svake nesreće i nevolje čovečanstva
- greh, tvoj i moj.
Oswald J. Smith
Kako bi ovaj svet bio predivan kada bi greh
mogao sasvim da se odstrani! Bogati više
nikada ne bi ugnjetavali siromašne. Svaki čovek
bi imao zaposlenje i niko ne bi bio zaludan.
Radnik bi primao pravdu i dostojnu platu. Svako
bi imao sve što mu je potrebno. Živeli bismo u
izobilju i niko ne bi gladovao. Za siromaštvo se
ne bi više znalo. Ne bi više bilo dece koja bi
morala da rade teške poslove u bilo kojoj zemlji.
Da bismo se obračunali sa grehom, trebalo bi da
prodremo dalje i dublje od običnog popravljanja i
društvenog preporoda, zato što je greh rak
društva. Jedino ga krv Hristova može ukloniti.
Ukoliko se ne obazireš na to, onda nisi ni
dotakao jezgro bolesti. Zbog toga što smo ti i ja
grešnici, moramo da budemo obnovljeni i
preporođeni kao pojedinci. To mora da se desi i
sa svima ostalima. Zato je Isus i rekao: "Zaista,
zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne
može videti carstva Božija" (Jovan 3:3). Srce
mora da bude promenjeno, njegovi apetiti i želje,
jer "Srce je", kaže Bog, "prevarno više svega i
opako; ko će ga poznati?" (Jeremija 17:9). Tek
onda kada srca svih ljudi budu izmenjena, tek
tada i nikako ranije, imaćemo bolji svet.
Nigde u svetu ne bi bilo pijanica, ljudi bi donosili
svoju platu kući i trošili je na hranu i odeću. Žeđi
za žestokim pićima bi nestalo. Ne bi bilo pijanih
vozača i noćnih žurki i pijanki.
Na ulicama ne bi bilo ni jedne jedine bludnice.
Sva nepristojna i pornografska štampa, filmovi,
fotografije, slike i statue bi nestale. Sve ono što
je nečisto, zauvek bi otišlo. Preljuba se nikada
više ne bi činila. Bludništvo i belo roblje bi bile
stvari prošlosti.
Ta promena, kaže Biblija, može da se ostvari
samo delimično, zato što većina ljudi neće da
prihvati Isusa Hrista za svog Spasitelja i
Gospoda. Kad bi to ceo svet želeo, onda bi već
nastupilo Zlatno doba. Ali pošto neće, moramo
da čekamo dok se Isus Hristos ne vrati i
uspostavi Božije carstvo na zemlji.
Ne bi više bilo lopova i razbojnika. Banke i kuće
bi bile sigurne. Ključevi i katanci više ne bi bili
potrebni. Niko ne bi bio kidnapovan. Ne bi više
bilo zatvora i kaznenih zavoda; ne bi više bilo
nijedne siromašne kuće. Takse i poreza ne bi
"Spasenje krvlju," kaže D. L. Mudi (D. L. Moody),
11
"ima božanstveni uticaj na ljudski karakter."
Priča o prirodnom čoveku je stara priča o svinji
u gostinjskoj sobi. Prvo bi joj trebalo promeniti
prirodu, pre nego što joj dozvoliš da uđe u jednu
takvu sredinu. To može samo Evanđelje da
učini. Samo evanđelje može čoveka da
promeni.
evanđelje, da dovodi duše Isusu Hristu, da usadi
u njihova srca jedan jedini izvor radosti i prave
sreće... Pavle je tako učinio desetine hiljada ljudi
srećnima. Mudi i Sperdžen su propovedali to isto
evanđelje, a radnici koji su živeli pod vrlo teškim
uslovima, svuda su se radovali Božijem
spasenju.
Školovanje i obrazovanje to nikada nije moglo
da postigne, niti to može da se postigne
reformom. Sredina i okolnosti u tome ne
uspevaju. Svi lekovi su bezuspešni. Nema
ničega prijatelju moj, apsolutno ničega što bi
moglo da promeni čoveka, osim duhovnog
preporoda. To ti je već i samom poznato.
Duhovni preporod je to učinio za Džerija
Makaulija (Jerry McAuley), zloglasnog rečnog
pirata. On je to učinio za Džona Njutona (John
Newton), trgovca crnim robljem. On je to učinio
za Mariju Magdalinu, koja je bila bludnica; za
Mel Trotera (Mel Troter), koji je bio pijanica, kao
i za hiljade drugih. Duhovni preporod će to
učiniti i za svakog drugoga.
Mnogi agitatori smatraju da samo kad bi plate
bile veće, stambeni uslovi bili bolji, ljudima
omogućeno da imaju više slobodnog vremena i
da im se životni uslovi poboljšaju i olakšaju,
ishod bi bio sreća i blagostanje. Prijatelju moj,
među najnesrećnim ljudima na svetu nalaze se
bogataši, takozvane privilegovane klase. S druge
strane, neki od najsrećnijih ljudi za koje je svet
ikada znao, bili su ljudi i žene u ropstvu, po
zatvorima i u teškoj sirotinji. To je zato što je
izvor sreće u našim srcima i ne zavisi od
spoljašnjih uslova.
Bio sam u domovima siromašnih i tamo sam
našao svetlost i radost. Posećivao sam
proganjane hrišćane u Rusiji, Turskoj, Jermeniji i
drugim zemljama i našao sam da su oni bili
najsrećniji ljudi na svetu. Razmišljam o Pavlu i
Sili. Noge su im bile u okovima, a oni pevaju i
slave Boga u ponoć. Sećam se priča onih koji su
bili bačeni u tamnice za vreme španske
inkvizicije, hrišćana u rimskim katakombama,
ljudi i žena za vreme Nerona, koji su umirali u
areni. Sve te priče su priče radosti i mira. To su
bila iskustva o kojima svet ništa ne zna.
Prijatelju moj, greh je nevolja - GREH - greh, a
Hristos je jedini lek. Sve nesreće i bolesti
čovečanstva mogu da se pripišu samo jednoj
stvari - grehu. Sve dok ne budeš u stanju da
postupaš sa grehom, nećeš moći da učiniš ovaj
svet boljim mestom za život.
Moj Gospod može od pijanice da učini
trezvenjaka. On može bludinicu da učini čistom.
Da, On može da učini bogataša darežljivim i
poslodavca pravednim. On može da preobrazi
one koji žive u straćarama i sirotinjskim
četvrtima grada, u pristojne građane. On može
da skine teške terete koje nam život nameće i
tovari, te učini tužna srca veselim. Da, ja tvrdim
da moj Gospod može sve to da učini i još
mnogo više, kao što već hiljade ljudi mogu to da
posvedoče koji su to doživeli u sopstvenim
životima. On može da spase ljude iz ovoga
sveta od njihovih grehova.
Ukoliko bi ovaj život bio kraj svega, onda bismo
mogli da se usredsredimo na uslove ovde na
zemlji, ali ovaj život nije kraj svega. U poređenju
sa večnošću, ovaj život je vrlo kratak i od male
važnosti. Život posle groba je taj koji je važan.
Ovaj život je samo priprema za život koji dolazi;
dakle ako ovde čak i patimo, to nije baš toliko
važno. Mi smo na putu za lepše i bolje mesto nebeski grad, a kad stignemo u večnost, onda će
i patnje kroz koje smo ovde dole prolazili,
izbledeti i postati beznačajne.
Mi svakako priznajemo da ima mnogo sirotinje.
No Isus je rekao: "Siromahe svagda imate sa
sobom", i uvek ćemo ih imati, pošto je pre
nekoliko hiljada godina Bog rekao: "Neće biti bez
siromaha u zemlji" (5. Moj. 15:11). Niske plate
nisu jedini uzrok siromaštva. Rasipništvo, rđavo
upravljanje, lenost, preterivanje a pogotovo
alkohol, često su odgovorni za nemaštinu. U
današnjem svetu, često su grešni poroci i razvrat
jedne ili druge vrste, uzrok siromaštva i bolesti.
Ovaj svet je osuđen na propast
Ovaj svet je osuđen. On postaje sve gori i
mračniji. Lađa već tone. Ovo je subota uveče.
Jedino je ostalo onome koji propoveda
evanđelje da spase što više ljudi iz tog
brodoloma. Pavle nije pokušao da uništi
robovlastništvo. On nije pokušao da
reorganizuje društvo. Nije mu ni na pamet palo
da se meša u politiku. Njegova dužnost nije bila
da poboljša uslove radnog čoveka, ma koliko on
to želeo. Njegova dužnost je bila da propoveda
12
dotle dok zemljom ne zavlada pravi Knez Mira Gospod Isus. Zato uspostavljanje Carstva nije
zadatak crkve. Dakle, evanđelje nije
bezuspešno.
Vremena najvećeg napretka i uspeha
Dozvolite mi da podvučem da su vremena
najvećeg uspeha crkve bili dani buđenja vere i
nastojanja da se spasu izgubljene duše. Pavle
nije propovedao o takozvanim kooperativama,
tj. o onome što je od sekundarnog značaja. On
je samo želeo da se duše spasu i crkva je
napredovala u svim pravcima uprkos
neznaboštvu koje je svuda vladalo. Njegovo
doba je bilo vreme neustrašivog evangeliziranja.
Kada su Džon Vezli i Džordž Vitfild započeli sa
propovedanjem evanđelja masama, tada je i
crkva postala jaka i snažna. Za vreme snažnog
buđenja vere u vreme Čarlsa Finija, Sperdžena
i D. L. Mudija, crkva je svedočila svoje najveće
uspehe i pobede. Hiljade ljudi su bile ispunjene
radošću, iako je glavni cilj bio spasavanje duša.
Iz knjige: BORBA ZA ISTINU, Oswald J. Smith.
misaone refleksije
I U DOBRU I U ZLU
- nepoznati autor
JA: Bože, mogu li nešto da te pitam?
Kada je jednoga dana neki čovek zamolio Isusa
da se umeša u svađu i presudi ko je u pravu,
On je odgovorio: "Čoveče, ko je mene postavio
za sudiju ili delitelja nad vama?" No, uprkos
tome, današnje hrišćanske vođe bi da se crkva
meša u probleme radnika i da pokuša da reši
nevolje koje su izvan njene odgovornosti. "Moje
carstvo nije od ovoga sveta", izjavio je Gospod
Isus, "Kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta,
moji vojnici bi se borili." Znači da Hristos nije
predlagao da se On ili Njegovi učenici mešaju u
stvari sveta. Mi bi trebalo da budemo poseban
narod. "Zato otidite od njih i odvojte se, govori
Gospod." Da li to znači biti u saglasnosti sa
svetom? Svakako da ne znači.
BOG: Naravno.
JA: Obećaj mi da se nećeš ljuti...
BOG: Obećavam.
JA: Zašto si dozvolio da na mene dođe toliko
stvari?
BOG: Kako to misliš?
JA: Pa, jutros sam zaspao!
BOG: Da...
Držimo se zato svoga zadatka. Propovedajmo
evanđelje i spasavajmo duše. Sa tog puta ne
smemo da skrenemo. Promena do koje dolazi
kao nusprodukt propovedanja evanđelja,
svakako je poboljšanje za koje smo zahvalni
Bogu. No naš zadatak je da propovedamo
evanđelje, da sakupljamo ekleziju (crkvu), a
uspostavljanje Carstva da prepustimo samom
Caru - Gospodu Isusu, kada se On vrati.
JA: Trebala mi je cela večnost dok je moj auto
upalio!
Nema nikakve sumnje u to da će se Hristovo
hiljadu-godišnje Carstvo na zemlji ostvariti.
Obećano nam je Zlatno doba. Znanje o
Gospodu će prekriti zemlju kao što voda
ispunjava mora. Dolazi vreme kada više neće
biti rata. Na zemlji će biti uspostavljeno Njegovo
carstvo, i više neće biti potrebe da se molimo:
"Neka dođe carstvo tvoje." Ali, to doba neće
nastupiti sve dotle dok Gospod Isus Hristos ne
preuzme vlast u svoje ruke. Nema carstva bez
cara i nema kraljevstva bez kralja. Dakle,
nemoguće je uspostaviti Carstvo na zemlji pre
nego što se sam Car vrati. Neće biti pravde sve
JA: Na putu kući, sa posla, ispraznila mi se
baterija baš kad sam imao važan poziv...
BOG: Da, video sam...
JA: Za ručak sam dobio sendvič koji nisam
naručio - i morao sam da čekam!
BOG: I?
BOG: Da, znam.
JA: I kao da to sve nije bilo dovoljno, dođem kući
i želim da stavim noge u moju novu mašinu za
masažu i opuštanje, a ona ne radi! Danas ništa
ne ide kako treba! Zašto si dozvolio da se sve to
desi!?
Bog: Ako si završio, dozvoli mi da objasnim.
Vidiš, jutros je kod tvog kreveta stajao anđeo
13
Smešna strana...
smrti a ja sam poslao jednog od svojih anđela
da se bori sa njim za tvoj život. A za to vreme
sam tebe pustio da spavaš.
GREŠNIČKA TOLERANCIJA
JA: (Ponizno) O, stvarno?
BOG: Nisam dozvolio da tvoj automobil odmah
upali, jer se upravo tada na tvom putu nalazio
pijani vozač, koji bi te udario da si mu se našao
na putu.
JA: (Neprijatno) Uh...
BOG: Osoba koja ti je pripremala sendvič za
ručak je bila bolesna i nisam hteo da dobiješ i ti
taj virus. Znao sam da ne smeš kasniti na
posao.
JA: (Postiđeno) Oo...
BOG: Tvoj telefon je prestao da radi baš onda,
jer osoba sa kojom si razgovarao je htela da te
slaže i prevari u vezi nekih stvari, zbog čega bi
si mogao da izgubiš posao.
JA: (Tiho) Razumem, Bože.
BOG: I da, onaj tvoj novi masažer, koji si
poručio poštom, je imao fabrički kvar. On bi
radio neko vreme a onda bi se pokvario i
zapalio. A i ti zajedno sa njim. Zbog toga te
paket nije čekao kad si došao kući sa posla.
JA: O, Bože, izvini što sam te tako napao...
BOG: Ne žalosti se, samo nauči da mi veruješ...
u svemu... i u dobru i u zlu!
JA: Da, verovaću!
BOG: I ne sumnjaj, jer moj plan za svaki tvoj
dan je uvek bolji od tvog plana.
JA: Ne sumnjam. Dozvoli mi onda, da ti se
zahvalim za sve ono šta mi se desilo danas.
BOG: Dete moje, moje oči uvek motre na tebe,
dragocen si mi i želim da se pobrinem za tebe.
Kako danas, tako i sutra, i uvek...
14
Download

83 - Sionska truba