e l e k t r o n s k i
m a g a z i n
Sionska truba
87
2015
Mart - April
U OVOM BROJU:
_______________________________________
TESTIRANJE VERE
Derek Prince
KAKO DO PROBUĐENJA
Zoran Tornjanski
HRIST POBEĐUJE TAMU
Aleksandar Birviš
GREŠNICA I FARISEJ
Ian Taylor
TUŽITELJ BRAĆE
John White
misaone refleksije
Smešna strana...
"... da svi budu jedno kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi.
Neka i oni budu u nama da svet poveruje da si me ti
poslao. Dao sam im slavu koju si ti dao meni da budu
jedno kao što smo mi jedno - ja u njima, a ti u meni - da
budu savršeno ujedinjeni, da svet spozna da si me ti
poslao i da si i njih voleo kao što si voleo mene." (Jovan
17,21-23 SSP)
Isus je u svojoj molitvi izrazio goruću čežnju da njegovi
sledbenici budu "jedno" kao što su Otac i on "jedno". Ovo
"jedno" se ogleda u uvažavanju, saosećanju, poštovanju,
blagonaklonosti i isticanju onog drugog a ne samog sebe.
Isusova želja je da odnos koji on ima sa Ocem bude preslikan
međusobni odnos njegovih učenika. No, pored ovog
objašnjenja pogledajmo još pobliže neke od karakteristika
Isusovog odnosa prema Ocu:
- Isus je poznavao Oca, ne površno nego intimno, potpuno i
tačno. Ovo bi trebalo da je naša čežnja, da nas potiče da i mi
njega upoznamo kroz njegovu Reč.
- Isus je nastojao da očevu slavu veliča, uzdiže, da ga hvali.
Vodio je druge u upoznavanju Božje veličine i njegove dobrote.
Naše nastojanje treba da bude da Bogu donesemo slavu u
našim rečima, u našim delima i u našem štovanju.
- Isus se podčinio Ocu, u potpunom pouzdanju u svakoj
životnoj prilici ili neprilici.
- Isus je govorio jedino reči svoga Oca, objavljujući njegovu
pravu prirodu - predstavljao je Oca na pravi način - kakav on
zaista jeste.
- Isus je živeo životom koji je karakterisala nesebičnost spremnost za žrtvu.
- Isus je bio neprekidno svestan svoje misije. Nastojao je da
ispuni svoju službu po svaku cenu. Isus je došao na svet da
donese život. Crkva, Telo Isusa Hrista postoji na Zemlji iz istog
razloga, da pomogne ljudima da vide život. No, svet će ovaj
život najbolje videti, kada vidi kako crkva živi kao "jedno".
SIONSKA TRUBA je nezavisna
(interdenominaciona) hrišćanska
publikacija, neprofitabilnog karaktera,
koja se bavi pisanjima o verskom
životu. Više detalja na stranici:
http://siont.net/desk/onama.php
www.siont.net
[email protected]
Svako ko nosi Hristovo ime trebao bi da deli ovo nastojanje
svog učitelja - da mu je stalo do jedinstva. Učimo i ugledajmo
se na Isusa.
Vaša, Sionska truba.
TESTIRANJE VERE
dok mi ne odlučimo da se ponizimo i pozovemo
Boga da istraži naš karakter i da prosudi naše
najdublje motive.
Derek Prince
Kada postanemo jednom sasvim sigurni da ono
kroz šta prolazimo jeste zaista testiranje od
Boga, onda moramo biti sigurni da su otvorena
sva vrata za Božje delovanje.
"Zbog toga se radujete, iako vas sada, ako
treba, nakratko žaloste razna iskušenja. Ona
su tu da vaša vera - dragocenija od zlata
koje se proverava vatrom - bude proverena i
donese vam pohvalu, slavu i čast prilikom
Otkrivenja Isusa Hrista." (1. Pet. 1:6-7 SSP)
Prva vrata: Pokajanje
Pokajanje je možda najvažnija hrišćanska
doktrina, a opet, ona koja je najmanje
naglašavana od strane savremenim
propovednika. "Samo veruj" su slatkaste reči
mnogih propovedi, ali to nije potpuno biblijski. Od
početka do kraja Novog zaveta, poruka glasi:
prvo se pokaj, a onda veruj. Ako postoji bilo
kakav greh u našim životima, onda svaka vrsta
vere koju ispovedamo a koja ne proizilazi ili se
ne gradi na pokajanju jeste samo humanistički
falsifikat - čisto ljudsko (samo)ubeđivanje DUŠEVNOST. Ovako nešto ne stvara niti može
da proizvede one rezultate koji polaze od
istinske vere. Najednostavna ilustracija pravog
pokajanja jeste kada vozite auto i napravite puni
zaokret sa vozilom. Dakle, prepoznate da niste
živeli na pravi način, i prestanete tako da živite napravite zaokret u suprotnom smeru. Ako vaše
životno putovanje sa Bogom nije krenulo u
suprotnom smeru, slobodan sam da vam kažem:
onda se vi nikada niste istinski pokajali.
Kao hrišćani svi moramo proći kroz testove
vere, i oni mogu doći u različitim oblicima: kao
kriza u našem zdravlju ili finansijama; slom u
odnosima; odbacivanje ili progon zbog naše
vere; ili kao neki neizvestan dugačak i mračni
tunel bez jasnog svetla na drugom kraju, kroz
koji trebamo proći. No, u bilo koje doba
testiranja važno je imati na umu da se Bog, u
tim momentima, više bavi našim karakterom
nego našim dostignuća ili uspesima.
Onda, kako ćemo
odgovoriti na testiranje?
Pre svega, moramo umeti napraviti razliku
između testiranja i ukoravanja. Prečesto, kao
hrišćani, mi ne prepoznajemo Božje ukoravanje.
Kao rezultat toga, usvojimo stav da se trebamo
odupreti đavolu (protivimo se nevolji) a ustvari
bi trebali da se predamo Bogu. Koren ovog
problema jeste karakter koji je isuviše duševan PONOSAN.
Druga vrata: Obaveza
Prema Rimljanima 10:9, postoje dva osnovna
uslova za spasenje: da poveruješ u svom srcu
da je Bog podigao Isusa iz mrtvih; i da Isusa
priznaš svojim ustima da je On tvoj (lični)
Gospod.
Postoji molitva na kraju 19. Psalma, koju sam
često molim za sebe:
"Ko će znati sve svoje pogreške? Očisti me i
od tajnih; i od voljnih sačuvaj slugu svog, da
ne ovladaju mnome. Tada ću biti savršen i
čist od velikog prestupa." (Ps. 19:12-13
RDK)
Kada priznaš Isusa kao svog Gospoda, onda to
znači da si mu dao bezrezervnu kontrolu nad
celim tvojim životom - tvoje vreme, tvoj novac,
tvoje talente, tvoje prioritete, tvoje odnose. I ne
možeš više ništa od toga tražiti nazad. "Ako Isus
nije Gospodar svega" - neko je rekao - "onda On
uopšte nije Gospod."
Došao sam do zaključka da tajni gresi nisu tajne
koje čuvamo od drugih ljudi ili od Boga, što je
smešno, jer od Boga se ne može ništa sakriti.
Tajni gresi su tajna samo za nas same, to su
pogreške u našem karakteru koje sami kao
takve ne prepoznajemo - nismo ih svesni. David
ih opisuje kao tajne pogreške - to su gresi koje
smo počinili kada pretpostavljamo da je naše
ponašanje opravdano i prihvatljivo kod Boga, a
ustvari, ono je zapravo uvredljivo za Njega. Vrlo
često Bog nam neće razotkriti takve naše grehe
Treća vrata: Odnos prema Pismu
Satana je naveo na pad naše praroditelje tako
da ih je naveo da posumnjaju u istinitost Božije
reči: "Je li istina da je Bog kazao...?" (1. Moj. 3:1
RDK) Isus je stavio pečat Njegovog božanskog
2
autoriteta na celo Pismo kada ga je nazvao Reč
Božja i dodao: "Pismo se ne može ukinuti." (Jn.
10:35 SSP)
"odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako
zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji.
Uprimo pogled u Začetnika i Usavršitelja vere,
Isusa..." (Jev. 12:1-2 SSP)
Pavle kaže bezrezervno: "Sve Pismo je od
Boga nadahnuto." (2. Tim. 3:16 SSP)
Nije dovoljno da se samo bavimo stvarima u
našim životima koje su pogrešne (grešne).
Takođe, mi moramo eliminisati neke terete suvišne stvari koje nisu same po sebi grešne, ali
ipak nas sprečavaju da se koncentrišemo, da
sebe i sve svoje napore usmerimo na našu
službu za Hrista. Trkač u trci odbacuje sve
suvišno, on svoju odeću svodi na minimum. On
ne želi da sebi nosi ni jedan gram nepotrebne
težine. Moramo činiti isto, a ovo su neke od
stvari koje ćemo morati da svedemo na minimum
ili da ih eliminišemo - odbacimo: Društvene
obaveze koje nemaju duhovni značaj, isprazne i
sentimentalne veze sa ljudima, mestima i kućnim
ljubimcima - preterana zabrinutost za novac,
sport ili modu, punjenje svog uma lošim TV
programima, neke tašte časopise (tabloide),
knjige, muziku, i preterane brige o sutrašnjici,
zdravlju, porodici ili politici.
Dakle, da se dovodi u pitanje autoritet Pisma, ili
neki njegov deo, jeste luksuz koji niko od nas ne
može sebi priušti. To je siguran put u propast,
baš onako kako je to bio i u edenskom vrtu.
Četvrta vrata: Ispravni odnosi
Ispravna doktrina je osnova hrišćanske vere.
Međutim, samo ispravna doktrina koja se
ispravno primeni će proizvesti ispravne odnose.
Naši lični odnosi treba da odražavaju doktrinu
koju propovedamo - ispovedamo. Isus je
položio veliki naglasak na održavanje ispravnih
odnosa. On je dao jasne smernice za
postupanje sa bratom koji zgreši protiv nas (Mt.
18:15-17). U Besedi na gori On nas upozorava:
"Brzo se nagodi sa svojim protivnikom, još dok
si s njim na putu..." (Mt. 5:25 SSP) Zatvara
model molitve sa svečanim upozorenjem: "Ali,
ako vi ne oprostite ljudima, onda ni vaš Otac
neće oprostiti vaše greške." (Mt. 6:15 SSP)
Pri ispitivanju svake stvari kojoj posvećujemo,
više nego što je to potrebno, svoje vreme, snagu
i pažnju, moramo postaviti ova pitanja: Da li to
proslavlja Isusa? Da li me to izgrađuje duhovno?
Ima li u tome neke trajne (večne) vrednosti?
U vreme našeg testiranja, treba da budemo
oprezni i da preispitamo naše stavove i naše
odnose, da bismo bili sigurni da ne skrivaju
nikakvu gorčinu, odbojnost ili nepraštanje u
našim srcima.
Potreba za istrajnošću
Istrajnost jeste jedna od osnovnih vrlina koja se
zahteva u našem karakteru, a na koju se apeluje
kroz celo Pismu. Međutim, kod mnogih hrišćana,
to nije baš popularna tema. Ako u mojoj
propovedi najavim da je moja tema istrajnost,
onda neću da čujem mnogo glasnih "Haleluja" i
"Amin". Ponekad samo počnem i kažem: "Da
vam kažem kako da kultivišete (negujete)
istrajnost." Ljudi tada pažljivo slušaju, jer su
željni da nauče tajnu. "Postoji samo jedan način
da se kultiviše istrajnost," nastavim, "a to je kroz
istrajavanje." Ovo uvek proprati dubok kolektivne
uzdah. Izražen u rečima, taj uzdah kaže: "Ma
daj, zar ne postoji neki drugi i lakši način?"
Takođe, treba imati na umu da ne možemo imati
ispravne odnose sa pogrešnim ljudima
(nepravednim, nemoralnim). "Ne zavaravajte
se", Pavle nas upozorava, "rđavo društvo kvari
dobre navike." (1. Kor. 15:33 SSP) Ne možemo
voditi svete živote ako smo se uortačili sa
nesvetim osobama. Svi takvi odnosi moraju biti
odsečeni sa oštrim mačem Božje reči: "Ne
uprežite se u isti jaram s nevernicima. Jer, šta
ima pravednost sa bezakonjem? Ili, kakva je
zajednica svetlosti i tame?" (2. Kor. 6:14 SSP)
Ne, ne postoji lakši način! Istrajnost jeste bitan
element pobedničkog hrišćanskog života, a
može se gajiti samo kroz praktikovanje istranosti.
Kada prihvatimo ovu činjenicu, možemo postati
spremni da na ispravan način odgovorimo na
svaki test vere koji nam dolazi u životu, i
možemo to činiti s radošću, jer znamo da
testiranje naše vere proizvodi strpljenje
[istrajnost] (Jak. 1:2-3).
Isus kao primer
Vrhovni primer pravih odgovora, tj. ispravnog
ponašanja u vremenima testiranja vere nam je
obezbeđen od Njega samog, od onog koji je u
svačemu iskušan [testiran] kao mi, ali bez da je
načinio pogrešku (Jev. 4:15).
Da se sledi Njegov primer zahteva se da
3
No, mi smo upozoreni i da moramo dopustiti da
strpljenje [istrajnost] učini svoje savršeno delo
(Jak. 1:4). Drugim rečima, moramo nastaviti
izdržavati (u testu) dok Božja namera sa nama
ne bude potpuno izvršena i tada će sam
Gospod učiniti kraj testiranju.
Kakva da je god naša slabost, ona će biti
izložena pritisku kada smo suočeni sa izazovom
da istrajemo. Tragična je činjenica da mnogi
hrišćani nikada ne prevaziđu ove dve etape
(koraka) samokontrolu i istrajnost. Shodno tome,
oni nisu u stanju da napreduju ka višim
hrišćanskim vrlinama (karakteru) koje ih čekaju u
preostalim etapama: pobožnost, bratska
ljubaznost, ljubav. Njihov karakter i duhovni rast
biva hendikepiran.
Vrlo retko nam Bog kaže unapred: "Ovaj test će
trajati šest meseci." Jer tako se može desiti da
nakon pet i po meseci možemo reći: "Ja ovo
više ne mogu da izdržim! Odustajem."
Na kraju, smatram da je prikladno, da završim
jednim biblijskim stihom: "Blago čoveku koji
strpljivo podnosi iskušenje. Jer, kad postane
prekaljen, primiće venac života, koji je Bog
obećao onima koji ga vole." (Jak. 1:12 SSP)
Kako tužno! Još 15 dana i sve bi bilo gotovo, a
Božja namera bi bila postignuta. Ipak, sada
ćemo morati da prođemo još jedan test - da ga
ponavljamo, jer predviđeno oblikovanje našeg
karaktera nije postignuto. U stvari, Bog neće
prestati da nas testira dok Njegova namera za
nas ne bude postignuta. Što pre naučimo da
sve izdržavamo sa istrajnošću, brže će se
odvijati naš duhovni napredak - naš rast.
Izvor: Teaching Letter, No. 15.
U 1. Korinćanima 9:25, Pavle, kao i pisac
Jevrejima, koristi primer sportiste: "Svaki
takmičar se uzdržava od svega [vrši
samokontrolu]". Dakle, samo ako negujemo
samokontrolu, možemo imati snage i da
izdržimo.
KAKO DO PROBUĐENJA
Zoran Tornjanski
Dalje, u 2. Petrova 1:5-7, Petar navodi sedam
uzastopnih "koraka" koje vode prema gore od
temelja vere do vrhovnog (željenog) završetka u
oblikovanju hrišćanskog karaktera: agape
ljubavi. Ovi koraci su sledeći:
"Kad zatvorim nebo da ne pada kiša i
zapovedim skakavcima da poharaju zemlju i
kad pošaljem pošast na svoj narod, pa se moj
narod, koji nose moje ime, ponizi, pomoli i
potraži moje lice i vrati se sa svojih zlih
puteva, ja ću tada čuti sa nebesa i oprostiću
im njihov greh, i izlečiću njihovu zemlju." (2.
Dnevnika 7,13-14)
- Vrlina (moralna izvrsnost);
- znanje;
- samokontrola;
- istrajnost (izdržljivost);
- pobožnost;
- bratska ljubaznost;
- ljubav.
Pred nama su veoma često citirani stihovi.
Poznati su kao stihovi koji su doneli mnoga
probuđenja u istoriji Božjeg naroda. Ja bih rekao
da su ovi stihovi recept za probuđenje vernih i
samim tim za obraćenje mnogih nevernih. U
njima možemo videti dosta važnih stvari, i svaka
je važna za proučavanje. Možemo videti tri
stvari: Božju kaznu nad njegovim narodom,
uputstva za ono šta je potrebno da vernici rade, i
rezultat poslušnosti ovih uputstva.
Ovo nam jasno pokazuje da samokontrola jeste
bitan preduslov za pokazivanje i kultivisanje
istrajnosti. Svaki test istrajnosti jeste takođe test
i samokontrole. Test će izložiti na videlo svaku
našu slabost u bilo kojoj od mnogih oblasti naše
ličnosti - karaktera.
Nakon što su apostoli sa prvom crkvom raširili
hrišćanstvo po celom svetu, u istoriji sveta se
često puta dešavalo da Božji narod zaspi, da se
stopi sa ovim svetom i počne da živi u
kompromisu. Kada je Crkva spavala, sotona je
najviše radio, i tama se širila svetom. Međutim,
tada se dešavalo da su se vernici okupljali,
molili, vapili, kajali, i onda su se dešavala velika
probuđenja, takva da su neverni ljudi sa zabava
U oblasti emocija, slabost može biti strah ili
obeshrabrenje, ili depresija. U našoj telesnoj
prirodi to mogu biti NEOBUZDANE požude ili
apetiti. U našim ličnim vezama i odnosima to
može biti ljutnja ili ljubomora. U našem
duhovnom razvoju to može biti ponos,
samodovoljnost, samovolja ili sl.
4
trčali plačući u crkvu da se pokaju za svoje
grehe. O ovome možemo čitati i diviti se, ali sve
ovo je započelo onim okupljanjem vernih,
kajanjem, molitvom i vapajima Bogu.
zemlje koju vam daje Gospod." (5. Mojsijeva
11,16-17)
Sada vidimo u čemu je problem. Božji narod nije
slušao Božje zapovesti, nije voleo Gospoda svim
svojim srcem i svom svojom dušom, i zbog toga
se njihovo srce prevarilo, zastranili su, počeli da
obožavaju druge bogove i da im se klanjaju,
Gospod se žestoko razgnevio na njih i zatvorio je
nebesa kako ne bi bilo kiše. Sad vidimo šta se
sve krije iza onih reči sa početka: "Kad zatvorim
nebo da ne pada kiša..." Ova reč NEBO, je na
hebrejskom shamayim, a znači nebo koje mi
vidimo iznad nas, nebeski svod, atmosfera, a
može da znači i raj i prebivalište Boga. Ovo
svakako može značiti i bukvalno ono što piše, a
to je da Bog ponekad kažnjava tako što zatvori
nebo, i onda nastaje suša koja stvara ogromne
probleme. No, videli smo da reč nebo može da
znači i prebivalište Boga, i ovo može da
predstavlja još veći problem od suše, a to je da
Bog zbog neposlušnosti zatvori i nebo u kome
On sam prebiva, i zaustavlja kišu blagoslova
koja bi trebala da se izliva na njegov narod.
Verni su se probudili, a neverni su se obratili.
Mnogi danas pričaju o probuđenju i obraćenju
mnogih, ali koliko to iskreno žele, i da li su
spremni za ozbiljno pokajanje? Ako neko misli
da probuđenje vernih nije potrebno, ako u sebi
nema želju da se mnogi obrate, ako misli da je
ovaj svet divan i da je sve u redu, onda ova
poruka nije za njega, već za one koji shvataju
ozbiljnost ove situacije, i vide veliku potrebu za
probuđenjem, koji imaju želju da se mnogi
obrate, i žele da se ova zemlja izleči, ova
poruka je jako važna.
Prvi deo: Božja kazna nad njegovim
narodom
Na početku piše: Kad zatvorim nebo da ne
pada kiša i zapovedim skakavcima da poharaju
zemlju i kad pošaljem pošast na svoj narod...
Ono što bi ljude trebalo da brine više nego suša,
jeste duhovna suša. Bog sa neba izliva Duha
Svetog na svoj narod, izliva svoju milost, svoje
blagoslove, i to sve pevamo u našim crkvama, ali
da li smo se ikada zabrinuli šta će se desiti ako
Bog zatvori nebesa i prekine sve ovo? Kada
pogledamo na crkvu danas, uz određene
izuzetke u svetu, možemo reći da se to desilo,
da je Bog zatvorio nebesa, i da je prekinuo tu
kišu koja treba da pada na nas, a tome smo krivi
mi sami, jer nismo držali njegove zapovesti i
nismo mu bili poslušni. Kada Bog zatvori
nebesa, i kada nema kiše, onda od žive vere
nastane mrtva religija. Ostane ispovedanje vere
ali bez sile.
Bog kaže: Kad zatvorim nebo da ne pada kiša.
Zašto bi on svom narodu uradio ovako nešto?
Svi znamo da bez kiše nema ni života. Ako ne
padne kiša zemlja će se osušiti, i tako suva
neće davati ni travu ni plodove. Stoka neće
imati šta da jede i umreće, ni čovek neće imati
šta da jede, jer neće imati ni plodova zemlje, ni
stoku. Ovo znači smrt za čoveka. Da
pogledamo sad veliko Božje obećanje vezano
za kišu:
"Ako budete slušali moje zapovesti koje vam
danas dajem i ako budete voleli Gospoda,
svog Boga, i služili mu svim svojim srcem i
svom svojom dušom, ja ću vašoj zemlji
davati kišu u pravo vreme, kišu jesenju i
prolećnu, i ti ćeš sakupljati svoje žito, svoju
širu i svoje ulje. I davaću travu u tvom polju
za svoju stoku, i ješćeš i bićeš sit." (5.
Mojsijeva 11,13-15)
Nastavimo dalje, da vidimo šta Bog još radi: "... i
zapovedim skakavcima da poharaju zemlju." U
Bibliji, skakavci su jedan od simbola štete. Oni
su biljojedi, žive u travama i na drugim mestima
gde je niska vegetacija. Mogli smo čitati kakvu
su štetu naneli egipćanima, naime, pojeli su sve
ono što je ostalo posle grada, sve zeleno i bilje
na drveću. Kada je Bog govorio o kaznama za
neposlušnost, često puta su to bile kazne
puštanja skakavaca na zemlju kako bi pojeli sve
ono za šta se čovek trudio.
Vidimo da je Gospod dao veliko obećanje svom
narodu da ako budu slušali njegove zapovesti i
ako ga budu voleli svim svojim srce i svom
svojom dušom, on će njima davati kišu u pravo
vreme. Ali šta se desilo? Možemo samo
nastaviti sa 16. i 17. stihom: "Čuvajte se da se
vaše srce ne prevari, pa da zastranite i
obožavate druge bogove i klanjate im se, da se
Gospod ne bi žestoko razgnevio na vas i
zatvorio nebesa da ne bude kiše i da zemlja ne
daje svoj rod, pa da brzo nestanete sa dobre
U Otkrivenju, nakon što peti anđeo zatrubi,
pojavljuju se neki čudni skakavci, kojima je za
promenu zapoveđeno da ne diraju zemaljska
rastinja niti bilo kakvo zelenilo, već da samo
nanose štetu ljudima koji nemaju Božji pečat na
5
čelu. Skakavci predstavljaju štetu, i gubljenje
nečega u šta je uložen trud, oni jedu svaki plod
iz našeg života. Svakako da i za njih možemo
reći da je ta kazna doslovna, i da su oni stvarno
uništavali zemlju po Božijem naređenju, ali se
iza ove kazne skakavcima krije i duhovna
strana, u kojoj u našim životima dolazi do
potpunog gubitka onoga u šta smo ulagali, bilo
da je duhovnog ili materijalnog tipa, skakavci
odnose sve. Skakavci u našim životima pojedu
svaki rod i plod koji je izrastao, i ostaje samo
zemlja koja je suva jer takođe nema ni kiše.
Suva zemlja, bez trave...
ovo sa sobom donosi određene odgovornosti.
Nositi nečije ime znači i nositi nečiju reputaciju,
slavu i čast. Bogu pripada sva slava i čast, ali
kada sebe nazivamo hrišćanima dužni smo da tu
Božju reputaciju, slavu i čast, oslikavamo ovom
svetu na adekvatan način. Moramo pokazivati
otkrivenu slavu kako kaže apostol Pavle. Svaki
sin svojim životom i ponašanjem može svog oca
da čini ponosnim, ali takođe može i da ga
sramoti.
Hebrejska reč iz koje smo mi dobili prevod Moje
ime, je reč shem, i ona takođe može da znači i
spomenik. Na spomenicima obično piše kad je
neko rođen, kad je umro, i neke sitnice iz
njegovog života. Ako smo mi narod koji nosi
Božje ime, onda bi smo trebali ovom svetu da
budemo kao spomenici, na kojima bi trebalo da
piše nešto slično kao i na običnim spomenicima,
samo malo drugačije. Na spomenicima kao što
smo rekli piše kad je neko rođen i kad je umro,
ali na nama bi trebalo jasno da piše: umro je tad
i tad, onda se nanovorodio, i bio je verni Božji
sluga, sin koji je svog Oca učinio ponosnim.
I onda dalje kaže: "... i kad pošaljem pošast na
svoj narod..." Šta je ono što nam ovaj stih
govori? Setimo se primera iz Biblije, kad je Bog
pustio pošast na egipćane, oni su masovno
umirali, kako ljudi tako i stoka. Jedna od kazni
za neposlušnost Božjeg naroda bila je pošast.
Bog je to rekao u svojoj reči, to se više puta
ispunilo nad Izraelskim narodom, i proroci su
prorokovali kako će u Jerusalimu i Judi narod
prvo umirati od mača, oni koji prežive mač
umreće od gladi, onu koji prežive glad, na njih
će doći pošast. Kada je David zgrešio tako što
je naredio da se prebroji sav narod, bila su mu
ponuđena tri vida kazne da bira, a jedna od njih
je bila pošast, on je to i izabrao, i tada je
poginulo 70 000 ljudi (2. Samuilova 24,12-15).
Pošast je uvek povezana sa smrću, i većina
pošasti u Bibliji je pogodila upravo Božji narod. I
opet, verujem da ovo ima svoje bukvalno
značenje kao i zatvaranje neba i skakavci, i sve
se ovo dešavalo u istoriji, ljudi su stvarno umirali
od ovih stvari, ali kao što i u prva dva primera
postoji duhovna strana, verujem da je to slučaj i
kada je u pitanju pošast.
Stihovi kažu: "... pa se moj narod, koji nose
moje ime, ponizi, pomoli i potraži moje lice i
vrati se sa svojih zlih puteva..." Prvo šta je ovde
važno je deo koji kaže "moj narod", koji nosi
moje ime. Da li smo mi Njegov narod?
Dalje, ovo uputstvo kaže "ponizi", Kad se moj
narod ponizi! Ova reč deluje vrlo neprijatno, jer
niko od nas ne voli da se ponizi i da bude
ponižen, to jednostavno nije tipična ljudska
osobina. U našem rečniku se ova reč koristi
kada želimo da kažemo da je neko ponižen od
strane nekoga, odnosno da je neko osramoćen.
Kako ga je samo ponizio!? Vrlo ružno zvuči, ali
Bog od nas traži da se ponizimo. Kad
pogledamo u hebrejski, reč ponizi je kana, a
znači: biti ponizan, biti potčinjen, biti ispod, biti
doveden u stanje potčinjenosti. Bog ne želi da mi
budemo poniženi i osramoćeni, već želi da
budemo ponizni pred njim, da budemo ispod
njega, i da mu budemo potčinjeni. Pogledajmo
jedan dobar primer poniznosti, odnosno
promenu iz stanja potpune nezainteresovanosti
za Božije zapovesti, u poniznost. To je priča o
caru Ahavu, za koga Božija Reč kaže da se
nikada niko nije prodao da čini ono što je zlo u
očima Gospodnjim kao on, Ahav. Kada je prorok
Ilija došao do ovog cara i rekao mu kako će ga
Bog kazniti zbog njegovih greha, piše sledeće:
"Kada je Ahav čuo te reči, razderao je svoje
haljine i stavio kostret na svoje telo. Postio je,
spavao u kostreti i hodao potišteno. Gospodnja
reč došla je Iliji Tesvićaninu: Jesi li video kako se
Ahav ponizio preda mnom? Zato što se ponizio
preda mnom, neću pustiti ono zlo za njegovog
života. U vreme njegovog sina pustiću zlo na
njegov dom." (1. Carevima 21,27-29)
Zovemo se hrišćanima, nosimo Hristovo ime, i
Ovde vidimo nekoliko stvari, strah od Boga je
Zatvaranje neba kako nebi padala kiša, nema
Božjih blagoslova, nema sile Duha Svetog,
skakavci uništavaju sve duhovne plodove, i
pošast donosi duhovnu smrt. No, kako ne bi
smo bili u očaju i bez nade, Božja reč ide dalje, i
sada prelazimo na drugi deo.
Drugi deo: Uputstva za ono šta je
potrebno da vernici rade kada je ova
kazna na njima
6
naterao ovog pokvarenog cara da se ponizi.
Način na koji se car ponizio, i reakciju Boga na
ovo Ahavovo ponašanje koja je bila da on nije
uklonilo kaznu koja je trebala da bude izvršena
nad Ahavovim domom, ali ju je uklonio od
Ahava. Ako se ovaj car koji nikad nije mario za
Boga i nikad ga nije poznavao, ponizio pred
Bogom, koliko bi smo više trebali mi koji ga
poznajemo, i koji ga znamo i kao Boga koji je
"kao oganj koji proždire"? Moramo se ponizi i
potčiniti Bogu, i predati njemu svaki deo našeg
života. Biti potčinjen Bogu znači dozvoliti njemu
da potpuno odlučuje o svemu u našem životu.
To znači prestati činiti ono što je dobro u našim
očima, već tražiti i činiti ono što je dobro u
njegovim očima. Način na koji se Ahav ponizio
je prvo kroz post, i to je i danas za nas dobar
način da se ponizimo pred Bogom, zatim kroz
razdiranje haljine.
takođe treba kao Fines, da kad god vidimo greh
u našem životu, da ustanemo i probodemo ga
kopljem, kao i u našoj crkvi, porodici. Fines se
ovde zauzeo za Boga, revnovao je za njega, i
nije želeo da iko bude suparnik njegovom Bogu.
Sve ovo nam stoji iza reči Moliti. Nastavljamo
dalje, kaže: Potraži moje lice. Ovo ne znači da
treba da idemo po kući i da tražimo Božje lice,
već kao što i originalna hebrejska reč za "potraži"
kaže: bakaš a znači: tražiti, zahtevati, čeznuti,
tačno, precizno.
Nije dovoljno samo reći u molitvi: Bože daj mi da
vidim tvoje lice! Moramo za tim čeznuti, zahtevati
to, tačno i precizno. Videti Božije lice znači
upoznati njegovu slavu. Kada vidimo Božije lice,
tek tada vidimo potpuno sebe, koliko smo u
stvari prljavi i grešni. I to nas dovodi do
poslednje stvari koju Bog traži od nas, a to je: "...
i vrati se sa svojih zlih puteva..." Ovo je jednom
rečju pravo pokajanje. Ne samo rečima, već i
delima. Naši gresi su zli putevi, a vraćanje sa zlih
puteva znači da smo se okrenuli od naših greha i
vratili se Bogu, više nismo u gresima. Ovo nas
dovodi do trećeg dela, a to je:
U proroku Joilu 2,13 Gospod kaže: "Razderite
svoja srca umesto svojih haljina". To je ono što
Bog želi, da razderemo naša srca. I treći način
na koji se Ahav ponizio, jeste kroz oblačenje
kostreti. U Starom zavetu kostret su nosili ljudi
koji su bili ožalošćeni, kada su žalili i tugovali
zbog smrti svojih bližnjih, zbog poraza, zbog
uništenja zemlje, Hrama, i ostalo. To sve
možemo činiti mi kroz post, razdiranje naših
srca, i tugovanje zbog naših greha. Ovo sve
znači "poniziti se".
Rezultat poslušnosti ovih uputstva, ili
Božiji odgovor
"... ja ću tada čuti sa nebesa i oprostiću im njihov
greh, i izlečiću njihovu zemlju." Bog kaže, da će
tek tada čuti. Tek kad sve ovo uradimo što je on
tražio onda možemo da očekujemo da će on
čuti. Ali takođe kaže da će tek tada oprostiti greh.
Tek tada, nema lakih oproštaja. Poniziti se nije
lako, nije lako ni moliti se, ni tražiti Božije lice, a
takođe ni pokajati se, ali je ovo sve što moramo
ako želimo da Bog čuje, da nam oprosti, i na
kraju da izleči našu zemlju. Nismo samo mi, u
pitanju je i naša zemlja, mi smo odgovorni za
nju. Često puta gunđamo, prigovaramo na našu
zemlju, na zakone, na vlasti, na idolopoklonstvo,
na bezboštvo, ali ovde vidimo da dosta toga
zavisi od nas. Šta mi radimo po tom pitanju?
Tačno je i da je Bog više puta izlečio neplodnu
zemlju kada je njegov narod ispunio sve ove
zahteve koje je tražio, i da je zemlja tada dala
obilan plod, ali pred nama je nešto što je još
važnije od plodova zemlje, a to su plodovi
ljudskih duša. Ako želimo da dovedemo Bogu
puno ljudi i da se mnogi spasu, krenimo sa
nama, prvo poniznost, pa molitva, traženje
Božijeg lica, odvraćanje od zlih puteva, i tada će
Bog čuti sa nebesa, nama će da oprosti, ali ne
samo to, već će ovo da se širi svuda oko nas, i
mnogi će biti spašeni. Neka Bog pomogne svojoj
Crkvu u svemu ovome.
Dalje piše "pomoli". Za ovu reč stoji hebrejska
reč palal, i znači: moliti, posredovati, umetnuti,
zauzeti se za nekog. No, ova reč se pojavljuje
još na jednom malo neobičnom mestu. U 4.
Mojsijevoj 25. možemo čitati priču u kojoj je
izraelski narod počeo da čini blud sa Moavskim
kćerima, i počeo da se klanja Balu Fegorskom,
tada je Gospod pustio pošast na narod, od koje
je poginulo 24 000 ljudi. Dok je ova pošast
trajala jedan izraelac je doveo jednu madijanku
koju je uzeo za ženu, pred svoju braću izraelce i
pred Mojsija. I tad je ustao jedan čovek Fines, i
kopljem je ubio i ovog izraelca i ovu madijanku.
I sad u 106 Psalmu imamo opisano sve ovo što
se dešavalo u pustinji, i kad psalmista opisuje
ovaj događaj kaže sledeće: "Ali Fines je ustao i
umešao se, i pošast je prestala." Drugi prevod
kaže: "I ustane Fines, i umilostivi, i prestade
pogibao." (Psalam 106,30) Za "umešao se", i
"umilostivi se" koristi reč palal, ista reč koja se
koristi za reč "moliti se". Ovde vidimo dubinu
ove reči "moliti", osim što treba da se molimo i
to non-stop, 24h, 365 dana godišnje, treba da
se umetnemo između Boga i ljudi i da
posredujemo za braću i sestre, za neverne,
7
"Kad zatvorim nebo koje je moje prebivalište da
ne pada kiša blagoslova, milosti i sile Duha
Svetog, i zapovedim skakavcima da unište sve
duhovne plodove, i kad pošaljem duhovnu smrt
na svoj narod, pa se moj narod, koji nose moje
ime, moju reputaciju, slavu i moj spomenik,
ponizi i potčini meni, pomoli, umetne se i počne
da zastupa, i potraži , zahteva i čezne za mojim
licem i to tačno i precizno, i vrati se sa svojih
zlih puteva odnosno pokaje, ja ću tada čuti sa
nebesa i oprostiću im njihov greh, i izlečiću
njihovu zemlju i doneću veliko probuđenje, tako
da će se mnogi spasiti."
I od punine njegove mi svi primismo blagodat
za blagodat. Jer se Zakon dade preko
Mojsija, a blagodat i istina postade
posredstvom Isusa Hrista. (Jn. 1,1-17)
Divan uvod. Ovo je posebno pesničko izlaganje
o Gospodu Isusu. Šta nam ono kazuje?
Isus Hristos je Gospod i Spasitelj. On nije pojava
vezana za priliku ili događaj. Hristos je više nego
događaj: On je ostvarenje reči, smisla, značenja i
značaja svega što Bog jeste i što Bog pruža. Bog
ne bi bio tako celovito otkriven da to nije
objavljeno i da se ne objavljuje o Hristu. Zato
apostol Pavle upozorava: "Pazite da vas ko ne
obmane filozofijom i praznom prevarom po
predanju ljudskom, po nauci sveta, a ne po
Hristu. Jer u Njemu obitava sva punina
Božanstva telesno". (Kol. 2,8-9)
HRIST POBEĐUJE TAMU
Otac je stvoritelj i Sin je stvoritelj. Zato materija
nije sama po sebi zla. U njoj i ljubav Spasitelja i
Iskupitelja. Ako neko misli da je tvorevina zla,
onda on omalovažava Gospoda Isusa. Spasitelj
nije učesnik u zlu, pogotovu On ne sudeluje u
zloupotrebi materije. Naprotiv: sve što je sazdao
naš nebeski Učitelj dobro je i valja ga prihvatiti
kao dobro.
Aleksandar Birviš
Početak Evanđelja po Jovanu glasi ovako:
U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i
Reč beše Bog. Ona u početku beše u Boga.
Sve je njome postalo, i bez nje ništa ne
postade što je postalo. U njoj beše život, i
život beše svetlost ljudima. I svetlost svetli u
tami, i tama je ne obuze.
Život je najznačajniji vid tvorevine. On je
posebno istaknut. Život je proizašao iz Hrista.
Javljanje života, postajanje života, održavanje
života i životnih vrednosti valja sagledavati i
negovati u Hristu zato što izvan Hrista život
postaje bezvredan.
Bi čovek poslan od Boga, po imenu Jovan.
Ovaj dođe za svedočenje, da svedoči o
svetlosti, da svi veruju njegovim
posredstvom. On ne beše svetlost, nego "da
svedoči o svetlosti".
Gospod Isus daje smisao životu. Zato se o Hristu
i o životu govori kao o posebnom javljanju
svetlosti. Život bez smisla je kao mrak. Potreban
nam je dobar vodič, ali on je slab ako nema
svetiljku.
Beše svetlost istinita koja obasjava svakog
čoveka koji dolazi na svet. U svetu beše i
svet njime postade, i svet ga ne pozna.
Svojima dođe i svoji ga ne primiše. A onima
koji ga primiše dade vlast da budu čeda
Božija, onima koji veruju u ime njegovo; koji
se ne rodiše od krvi, ni od želje telesne, ni
od želje muževljeve, nego od Boga.
Hrišćanima je ponuđeno nešto više: ne svetiljka,
nego sama svetlost. Obična, fizička svetlost ima
neke čudesne osobine i različite moći. Spasitelj
ih ima mnogo više. On pobeđuje tamu: Njega
tama ne može zarobiti.
Jovan svedoči o njemu i viče govoreći:
Za čovečanstvo je potrebna povlastica: Hristos je
istinita svetlost prisutna u svem svetu i
namenjena svakom čoveku. Ko god želi može
postati hrišćanin. To nije teško niti zahteva neki
složeni postupak. Potrebno je jednostavno
uzdanje, vera u Hrista kao u potpunu ličnost koja
potpuno spasava.
- Ovo je onaj za koga rekoh: "Koji za mnom
dolazi ispred mene je", jer pre mene beše.
Šta se dešava sa onima koji veruju? Oni postaju
čeda Božija. Veru ne može da zameni nacija
I Reč postade telo i nastani se među nama, i
videsmo slavu njegovu, slavu kao
Jedinorođenoga od Oca, pun blagodati i
istine.
8
(rođenje "od krvi"), lične vrednosti (rođeni "od
želje telesne"), poreklo (rođeni "od želje
muževljeve") niti bilo kakvi činioci i dostignuća.
Bog preporađa ljude koji veruju. Oni postaju
Božije vlasništvo, trajna vrednost koja uživa
najuzvišeniju zaštitu.
kakva je ova žena koja ga dotiče - da je
grešnica.' 'Simone', reče mu Isus, 'imam
nešto da ti kažem...'" (Lk. 7,36-40 SSP)
Možete li da zamislite atmosferu u sobi kada je
ta žena, "grešnica iz tog grada" ušla u kuću
Simona fariseja, nenajavljena i nepozvana (Lk.
7,36-50)? Simon je pozvao nekoliko njemu
bliskih prijatelja da uživaju u obroku i diskutuju o
verskim temama sa ovim čovekom Isusom, koji
je, uprkos njegovom nedostatku formalnog
obrazovanja i farisejskog školovanja, imao neke
veoma zanimljive ideje o Bogu i tome kako
praktikovati jevrejski Zakon.
Hristov boravak u telu bio je kratak: svega
trideset i tri godine. Manje od jedne desetine
svog ovozemaljskog života Spasitelj je proveo
kao Učitelj. Sve ostalo vreme je radio teške
telesne poslove slušajući Josifa i majku Mariju.
Ipak, On je pokazao slavu Božiju, doneo nam
svetlost i istinu, te nismo više našminkane
maske, nego smo istinita, iskrena i pomilovana
ljudska bića.
Isus je bio popularan među narodom u to vreme.
Možda je imati ga za gosta na privatnoj večeri
bio Simonov način da među svojim vršnjacima
uzdigne svoju reputaciju. Možda su planirali da
ga oprobaju nekim teškim pitanjima. No, čak i
ako se ispostavi da on nije na nivou njihove
stručnosti i razumevanja dubljih stvari Zakona i
Boga, bio bi ovo zabavan način, da se prekine
normalna životna rutina.
Večni Bog je ušao među ljude i učinio ih
sudeonicima večnosti. Nepropadljivi i neuništivi
Bog je pristupio tebi ne gledajući na tvoju
privremenost, propadljivost i ništavnost.
Prihvati Božiji dar u Isusu Hristu. On daje život:
drugačiji i večni. Šta si ti Njemu: prijatelj,
neprijatelj, ravnodušni sused? Ne, ti treba da
postaneš Njegov brat, Njegova sestra. Budi to
već danas.
Trpeza je bila postavljena, kao i ležajevi oko nje.
Svaki od gostiju ležao je na boku sa glavom blizu
stola i nogama iza sebe, kao što je bio običaj tog
vremena. Simon je očigledno uživao u Isusovom
društvu i najverovatnije se mnogo trudio da Isusa
impresionira svojom učenošću i verskim
znanjem.
Neka tako bude i ostane do veka. Amin.
I sve je išlo dobro dok se "žena grešnica" nije
pojavila! Ona je bez imalo stida ušla u privatnu
kuću kao da je to neko javno mesto - bez
razmišljanja o osnovnom redu... Bez sumnje,
privukla je svačiju pažnju! Sve oči su bile uprte u
nju dok je prilazila Isusu. No, ona se uopšte nije
obazirala ni na koga drugog sem na Isusa. Ona
je brzo krenula ka Njemu, kleknula pred Njegove
noge, i počela da plače.
GREŠNICA I FARISEJ
Ian Taylor
Njen tihi plač je bilo sve što se moglo čuti u
zanemeloj atmosferi. Suze su se slivale niz
njene obraze i kapale na Isusove noge. Njena
duga kosa je pala preko njenog ramena i ona je
počela da ljubi Isusove noge, i nežno briše suze
svojom kosom. Ona je izvadila alabasternu
posudu skupog mirišljavog ulja i sipala ga Isusu
na noge.
"Jedan farisej pozva Isusa da jede s njim pa
on ode u njegovu kuću i leže za trpezu. Kad
je jedna žena, grešnica iz toga grada,
saznala da je Isus za trpezom u farisejevoj
kući, donese alabasternu posudu mirisne
pomasti pa stojeći iza Isusa, kod njegovih
nogu, plačući, poče da mu kvasi noge
suzama. Onda ih obrisa svojom kosom pa
mu je ljubila noge i mazala ih pomašću. Kad
je to video farisej koji ga je pozvao, reče u
sebi: 'Da je ovaj čovek prorok, znao bi ko je i
Ona je našla mir na Gospodnjim nogama sa
suzama pokajanja, zahvalnosti i radosti. Na svoj
jednostavan način ona je pokazala svoju ljubav i
odanost Onome koji može oprostiti njene grehe.
Bila je u "Svetinji na svetinjama" bez misli ili
svesti o kritici, neprijatnosti i previranju koje je
9
njeno prisustvo prouzrokovalo kod religioznih i
samouverenih fariseja.
ljubav ne traži svoje (1. Kor. 13,5)... Agape ljubav
je motivisana onim šta dobro može da uradi za
onog drugog.
Ova žena nije imala nikakvu lažnu predstavu o
sebi. Znala je da je otpadnik, ozloglašeni
grešnik, i da je znaju mnogi muškarci u gradu.
No, Isus je bio toliko različit ! On joj je ponudio
oproštaj od svih nečistoća koje su postale deo
njenog života. Njegovoj ljubavi se može
verovati. Ona nije bila čulna puna požude,
sebična vrsta ljubavi, već istinska ljubav kojoj se
može verovati. On nije želeo da je iskoristi kao
što su je drugi muškarci iskorišćavali - ona se
osećala sigurno i voljeno u Njegovom prisustvu.
Ona je bila preplavljena čistom ljubavlju prema
Njemu, nije joj bilo bitno šta drugi misle o njoj.
Samo je htela da izrazi svoju čistu "agape"
ljubav, ljubav koja za uzvrat ne traži ništa, na
najpraktičniji mogući način. Skupi parfem je bio
izliven na njegove noge, jer Isus je zaslužio da
mu da, ono najbolje što ima.
A šta je sa nama? Da li smo toliko obuzeti
sobom i našim znanjem Božije Reči i
formalnostima naše religije da ne shvatamo
suštinu? Da li imamo stav koji kaže da smo bolji
od drugih, jer je Isus, eto, tu negde sa nama? A
ustvari, nismo sposobni da ponizno padnemo
pred Njegove noge i da mu se poklonimo, da mu
damo hvalu zbog toga što On jeste. Biti
religiozan može biti vrlo samoispunjavajuće, u
smislu da možemo da počnemo misliti da smo
bolji od drugih i da Bogu mora biti drago što nas
ima.
Kako možemo biti sigurni da se ne ponašamo
kao Simon? Predlažem da razmislimo o
sledećem:
Prvo, kao žena koja je došla Isusu, moramo
imati pravu procenu sebe. Nismo ništa bolji od
bilo koga drugog; mi smo grešnici spaseni
milošću. Pavle je imao pravu procenu sebe. Sve
do kraja svog života on je mogao da kaže da je
"najgori" među grešnicima (1. Tim. 1,15) . Verske
stvari koje je ranije uvažavao kao farisej, i koje
su mu podstakle samouvereni ego, smatrao je
"užasnim" nakon što je spoznao Gospoda Isusa
(Fil. 3,8).
Simon, koji je sve ovo gledao, se sablaznio: "Da
je ovaj čovek Isus zaista prorok, on bi znao
kakva žena ovde izvodi spektakl pred njegovim
nogama. Zar on ne shvata da je ova žena
prostitutka? Zar on ne shvata da to, što on ovu
ženu pušta da radi ide protiv mojih verskih
osećanja i može povrediti moj društveni status u
zajednici?"
Isus je, znajući šta Simon misli, kazao: "Simone,
imam nešto da ti kažem..." i zatim je ispričao
priču o dva dužnika (Lk. 7,40-50 ). Jedan
duguje mnogo više nego drugi, ali obojici je dug
slobodno oprošten. Koji od njih će voleti više?
Simon je morao da prizna, "pretpostavljam onaj
kome je oprošten veći dug."
Drugo, moramo da iskreno preispitamo svoje
živote i da vidimo šta su naše slabosti i propusti.
Moramo da uradimo ono što je neophodno da se
ove stvari priznaju i isprave (1. Jn. 1,8-9). Šta
treba da učinimo da bi vratili naš život na pravi
put? Da nađemo Božiju volju za naš život i način
da ga živimo zadovoljni i ugodimo Bogu (Rim.
12,1-2).
Isus je zatim rekao Simonu šta se sve dešavalo
od kad je došao u njegovu kuću. Simon je mislio
da je bolji od drugih, ali nije uspeo da pokaže
čak i običnu učtivost Isusu kada mu je ovaj
došao u kuću. Međutim, ova žena koja je imala
puno toga što zahteva oprost, nije prestala da
ga obožava i daje mu hvalu. Imala je oči samo
za Njega, izlivajući svoju zahvalnost i ljubav
prema Isusu na jedini način na koji je znala.
Treće, moramo da se zapitamo, "Šta meni
Gospod Isus zaista znači?" Da li je naša ljubav
prema Njemu i dalje vitalna i sveža, ili smo ušli u
kolotečinu? Da li provodimo kvalitetno vreme sa
Njim svaki dan? Da li imamo osećaj da sa Njim
hodamo u svakom trenutku? (Gal. 5,16).
Četvrto, moramo utvrditi zašto zaista idemo u
crkvu? Da li je to zbog socijalnih kontakta? Da li
je to zato, što čini da se osećamo dobro? Ili da
idemo, jer je Isus tamo i mi želimo da budemo sa
Njim, da mu se klanjamo zajedno sa ostalim
članovima Njegovog tela, i da mu služimo?
Simon, koji je trebalo da bude primer nekog ko
je verski obrazovan, je u potpunosti promašio
jedan od najvećih istorijskih trenutaka čistog
obožavanja. Simonova ljubav prema Bogu je
sebična, fokusirana na sopstveno zadovoljstvo i
egoistična. Nasuprot tome, ženina ljubav je bila
nesebična, jer je bila voljna da daje a ne da
traži, ona je bila fokusirana samo na ugađanje
Isusu, koji je bio objekat njene ljubavi. Agape
Kad usredsredimo naša srca i umove na Hrista,
naši životi će se transformisati sve više i više u
Njegov lik, a mi ćemo razviti istinsku "agape"
10
ljubav prema Njemu - ljubav koja će se iz dana
u dan produbiti (Kol. 3,1-4).
Greh uvek treba priznati i ako je potrebno,
popraviti nanesenu štetu. Uvek će biti greha
kojeg treba priznavati (1. Jn. 1:8-9). No, odgovor
na prvi deo pitanja je: "Ne!" Krivica ne upućuje
uvek na greh.
Psiho-analitičari govore o neurotskoj krivnji, o
osećanju krivice koji nastaje usled ranijih životnih
doživljaja. Govoreći o tome, pokušavaju objasniti
zašto se osećamo krivima. Ipak, njihove teorije
potiču na ozbiljna pitanja: mora li to što se
osećam krivim nužno značiti da sam sagrešio?
Je li krivica koju osećam utemeljena krivica?
Može li se savesti (ili super egu) uvek verovati?
To su važna pitanja. Sotona nema snage da
nebesku vojsku zaustavi stvarnom krivicom, jer
Hristova je smrt dovoljno moćna da to reši.
Dakle, lažna krivica je oružje kojim se on najviše
služi. A lažna nas krivica muči onda kada se
osećamo krivima a da za to nemamo nikakvog
razloga. To je krivica koju je proizveo tužitelj.
Pokojni Donald Grey Barnhouse često je
navodio sjajan primer ograničenja savesti.
Savest je, običavao je reći, poput sunčanog sata
(to je jedna od onih retkosti koja se može naći u
starim engleskim vrtovima, a na kojoj su rimski
brojevi i sena pokazuje vreme).
TUŽITELJ BRAĆE
John White
"Tada čuh snažan glas na nebu kako govori:
'Sada je stiglo spasenje i sila i carstvo našeg
Boga i vlast njegovog Hrista jer je zbačen
tužitelj naše braće koji ih je i danju i noću
optuživao pred našim Bogom!'" (Otk. 12:10
SSP)
O, kako vas đavo voli optuživati! On optužuje.
Optužuje braću; to jest sve verne Hristu.
Optužuje vas. Gde optužuje? Optužuje vas
"pred našim Bogom". Kad kleknete na molitvu,
njegove će optužbe odjekivati u vašoj glavi. Kad
budete hteli svedočiti za Isusa, on će Bogu
vikati o tome kako ste kukavni i bezvredni, a
ako ikad budete pokušali javno propovedati,
čuvajte se! On će da besni i peni pred Bogom grmeći dovoljno glasno da ga možete čuti - o
poganosti usana koje pokušavaju propovedati
Božju reč.
Sunčani sat radi samo onda dok ima sunčeve
svetlosti. On ne radi u ponoć ni usred magle.
Osim toga, treba mu svetlo iz odgovarajućeg
izvora. Obasjan mesečinom pogrešno će
pokazivati vreme. Uzmite baterijsku svetiljku i
hodajte oko sunčanog sata u tri ujutro, i on će
vam pokazivati koje god vreme hoćete. Isto tako,
savest funkcioniše samo onda kada je obasjava
svetlost Božje reči, kada biva prosvetljena
Božjim Duhom.
On optužuje danju i noću. Probudite li se noću
na trenutak, on će vas i tada optuživati.
Optuživaće vas u vašim snovima. Ujutro ćete
pitati kafu s ukusom optužbi i raditi svoj
svakidašnji posao, dok će vam u ušima
neprekidno odjekivati optužbe.
Prema tome, kad psihoanalitičari razmatraju
pitanje lažne (neurotske) krivice, time upućuju na
sasvim biblijsku istinu. Ne moramo se s njima
složiti glede sadržaja lažne krivice (o tome što
vas treba potaknuti da se osećate krivima, a što
ne), ali što se tiče tvrdnje da se ona zna pojaviti,
imaju potpuno pravo.
Zato je prirodno da ćete osećati krivicu. Osećaj
krivice videće vam se u očima i čuće se u
odjeku vaših koraka. On će otupeti oštricu
vašeg svedočanstva, oduzeti žar vašoj
hrišćanskoj službi i svako javno svedočenje
učiniti pokvarenim poput smrdljive ribe. To je
upravo ono što Sotona želi postići. Optuživanje
je tajno oružje, krajnje delotvorno u osujećivanju
svakog napretka hrišćanske vojske. Kako
vojnici savladani osećanjem krivice mogu
uopšte razvaliti paklena vrata?
U uzbudljivoj knjizi The Holy War, John Bunyan
opisuje kako Apolionove (Apollyon) snage
zauzimaju grad Mansoul (koji simbolizira ljudsku
dušu). Najznamenitiji građanin ovog grada je
gospodin Savest, gradski glasonoša. Zadužen je
da grad upozori na opasnost i da obaveštava o
proslavama i dobrim vestima.
"Ali, čekaj malo"; reći ćete, "zar krivica ne
proizlazi iz greha, i ne treba li greh uvek
priznati?"
Nakon što princ Apolion zauzme grad, gradski
glasonoša poludi. Nad grad se može natkriliti
opasnost, ali gospodin Savest će ostati obavijen
Odgovor na drugi deo tog pitanja glasi: "Da!"
11
mrkom tišinom u svojoj kuli. Međutim, dok svi
ljudi noću spavaju, on vrišti mahnita upozorenja
na nepostojeće opasnosti ili umobolno peva o
radostima koje se neće ostvariti.
Bogom i ako osećaj grešnosti potiče od
sotonskog optuživanja, nećete osetiti nikakav
miomiris. Pre će vam se činiti da vam je
priznanje bilo nekako nedovoljno, da još
temeljitije morate preispitati svoj greh, da još više
morate ispaštati. Ali, na vaš užas, priznanje
nikad neće biti dovoljno temeljito. Neki glas će
vas pitati: "Koji je bio pravi motiv tvojeg dela?
Jesi li siguran da ništa nisi izostavio? Zar ne
osećaš da samo grebeš po površini? Ne vidiš li
kako ti varka prodire u srce poput opaka otrova?"
Obuzeti užasom, ustuknućete pred sve
strašnijom slikom vlastitog zla i pokvarenosti.
Najprije sivilo, a zatim crnina zaogrnuće vas
poput oblaka, i tako ćete sedeti u drhtanju i
šćućureni nad svojim jadom, obavijeni crnim
plaštem vlastite senke. Tužitelj će ostvariti svoju
nakanu.
Time je Bunyan slikovito hteo reći da je savest
palog čoveka zastranila. Ona može vrlo udobno
živeti s nekim grehom, a ipak biti neverovatno
osetljiva na nešto što uopšte nije greh. Ne
ispravi se sve automatski, čim čovek postane
hrišćanin. Sigurno je da savest oživljava, ali se
pogrešni načini postupanja iz prošlosti još
prepliću s pravilnim.
Kako onda možemo razlikovati dobro od zla?
Kako se možemo rešiti zastrašujućeg tereta
lažne krivice? Kako možemo razlučiti Sotonine
optužbe od uveravanja Svetog Duha?
Što se tiče pitanja savesti i njenog pravilnog
delovanja, rekao bih da postoji dugoročan i
kratkoročan odgovor. Dugoročan je odgovor
povezan sa Svetim pismom. Dan za danom,
nedelja za nedeljom, godinu za godinom moja
se savest mora obnavljati i preusmeravati
spoznavanjem Božije reči. Isto kao što se i
kompas u jedrilici treba okretati oko svoje ose,
to jest proveravati i prilagođavati se dok brodić
usmeruje u svim pravcima, tako i hrišćaninova
savest s godinama postaje sve osetljivija i sve
tačnije podešena usled praktičnih spoznaja
stečenih čitanjem Svetog pisma pod vodstvom
Svetog Duha. Celo to vreme hrišćaninovo se
ponašanje treba prilagođivati onome što sazna
iz Svetog pisma. On treba ploviti u skladu sa
popravljenim kompasom.
Jedino mesto u Svetome pismu gde je đavo
nazvan "Tužiteljem", nalazi se u dvanaestom
poglavlju Otkrivenja. U istom poglavlju, upravo u
sledećoj rečenici, čitamo da su ga braća
"pobedila (kao tužitelja) krvlju Jagnjeta".
Pričaju se mnoge gluposti i čine mnoge lakrdije u
vezi sa svetim rečima: "Isusova krv".
Neka nam bude jasno da reči same po sebi
nemaju magičnu moć. One nisu čarobne. Nikada
se ne smeju izgovarati kao kakva bajalica.
Možda je istina da reči "Isusova krv" mogu
izazvati zaista dramatičan učinak. Đavolčići su
ipak vrlo nervozna stvorenja.
Međutim, u odnosu na "Tužitelja", značenje im je
jasno. U Svetom pismu krv označava smrt, uvek
smrt, i obično nasilnu ili požrtvovanu smrt ("Neka
njegova krv padne na nas i na našu decu", "krvni
osvetnik", i tako dalje). Čak i tamo gde se čini da
govori o životu, spominje ga kao nešto što je
proisteklo iz smrti. Tako, kada Jovan kaže da su
braća pobedila "Tužitelja" krvlju Jagnjeta, time
zapravo kaže da su Hristovom smrću pobedila
njegove optužbe.
Ipak, kratkoročni je odgovor u svakom pogledu
jednako važan, i ostaće važan do kraja vašeg
života. Duh uverava, neprijatelj optužuje. Kako
znati koji je čiji glas?
Razmislite na trenutak o tome logično.
Što neprijatelj pokušava učiniti optuživanjem? A
Duh uveravanjem? Jasno je da neprijatelj želi
uništiti vaše zajedništvo s Bogom. Duh,
naprotiv, pokušava obnoviti vaše zajedništvo s
Bogom. (Valja napomenuti da tužitelj često
govori istinu. Gresi i propusti za koje nas
optužuje nisu uvek izmišljeni. Katkad optužbe
odgovaraju stvarnosti.)
Drugo što morate razumeti u vezi s krvlju, da
nam je ona data kako bi nam očistila savest.
Pevamo pesmu o tome kako su nam srca
oprana Isusovom krvlju. Note su možda muzički
gledano u redu, ali teologija malo škripi. "Ako,
naime, krv jaraca i bikova… posvećuje", piše
pisac Poslanice Jevrejima, "koliko će više krv
Hrista… će očistiti našu savest od mrtvih dela da
služimo živom Bogu" (Jevrejima 9:13-14).
Ako Duh pokušava obnoviti vaše zajedništvo s
Bogom, iz toga sledi da će se nakon priznanja
greha uverenje o njemu istopiti i izniknuće cvet
zajedništva, još mirisniji negoli pre. Sledi i to da,
ako je Sotona kanio uništiti vaše zajedništvo s
Pokušajte razumeti taj stih. Do sada smo
razmatrali sotonsku strategiju razaranja
12
zajedništva s Bogom uz pomoć opterećivanja
savesti krivicom. Božji odgovor na vašu savest
opterećenu krivicom jest smrt Njegovog Sina.
Vaš odgovor na savest opterećenu krivicom
obično je da nešto činite, da delate - da upornije
i iznova i iznova priznajete grehe, da se više
molite, da više čitate Bibliju, da dajete više
novca i slično. Ti su postupci ono što pisac
Poslanice Jevrejima naziva "mrtvim delima",
upravo ono od čega vam savest treba biti
očišćena, ono što vas na kraju uvuče i drži u
senki vlastite krivice.
da možete potrčati u Božje naručje puno ljubavi.
Razumete li sada kako su "braća" pobedila
"Tužitelja", i to "Jagnjetovom krvlju"? Nisu
dopustili da im njegove optužbe zapreče pristup
Bogu. Dovoljno je bilo jednostavno priznanje.
Odvažno su se suočili se sa Tužiteljem govoreći:
"Već nam je poznato i ono najgore što nam
možeš reći, a poznato je i Bogu. A što je još
važnije, Isusova krv je dovoljna..."
I zato, kad opazite da se spušta "sivi oblak" - dok
se molite, dok ste na poslu, ili radite bilo šta
drugo - kada opazite da vašim rečima nedostaje
sigurnosti i pouzdanja zbog nekog neodređenog
osećanja krivice, podignite pogled prema Bogu i
recite: "Hvala ti, Oče moj, za krv tvoga Sina.
Hvala ti, čak i sada što me rado i s ljubavlju
prihvataš, uprkos tome što sam takav kakav
jesam i u svemu šta sam učinio - zbog Njegove
smrti. Oče i Bože moj, dolazim ti u zagrljaj."
Razmotrite još jedan stih iz Poslanice
Jevrejima: "Pristupajmo k njemu iskrena srca i
sa sigurnim uverenjem pošto smo očistili srca
od zle savesti i oprali telo čistom vodom"
(Jevrejima 10:22). Eto, vodom čistimo telo, a
krvlju savest. Obratite pažnju i na kontekst.
Znate li kako ćete smelo ući u prisutnost
svetoga Boga? Ili mu možda dolazite puzeći,
pognute glave i spuštenih ramena? Razlika
između jednog i drugog pristupa je povezana sa
stanjem vaše savesti. Čovek čiste savesti trči u
Božju prisutnost široko raširenih ruku, kao dete
koje skače u zagrljaj ocu. Dolazite li i vi tako?
Recite mu to sada. Recite to sedeći, klečeći ili
stojeći. Nemojte čekati ni trenutak. Vaš nebeski
Otac vas čeka. Nedostajete mu. Poziva vas da
dođete. Sada. Poškropljeni krvlju Njegova Sina.
Izvor: Delovi iz knjige BITKA, John White.
Zar ne razumete? Otac vas ne prihvata srdačno
zato što ste se silno trudili, zato što ste sve do
sitnica priznali ili zato što ste u poslednje vreme
znatno duhovno napredovali. On vas ne
prihvata srdačno zato što imate nešto čime se
možete ponositi. On vas srdačno prihvata zato
što je Njegov Sin umro za vas. Njegovo je srce
uvek čeznulo za vama; čeznuo je da vas zagrli.
Sada je Hristova smrt omogućila Ocu da učini
ono što je oduvek želeo. Stoga, dođite mu
smelo - poškropljeni krvlju. Neka vas privije u
svoj zagrljaj, i neka Njegove vruće suze peru
vaše telo.
misaone refleksije
DVA OGLEDALA
- Bruno Ferrero
Jednoga dana đavo otkri način kako će se
zabavljati. Izmislio je posebno ogledalo koje je
imalo čarobno svojstvo: pokazivalo je jadnim i
nevaljalim sve što je bilo lepo i dobro, a sve što
je bilo ružno i zlo pokazivalo je lepim i dobrim.
Đavo je hodao svuda naokolo sa svojim strašnim
ogledalom, a svi koji bi u njega pogledali
zaprepastili bi se: sve je bilo izopačeno i grozno.
Đavola je ogledalo mnogo zabavljalo: što su
stvari izgledale odvratnije, to su mu se više
sviđale. Jednoga dana prizor što ga je pružalo
ogledalo beše tako mio njegovim očima da je
prasnuo u neobuzdan smeh: ogledalo mu ispade
iz ruku i razbi se u hiljadu komadića.
Vruće suze? Zvuči li taj izraz malo
sentimentalno, ili možda odiše nepoštovanjem?
Teološki neispravno? Nema tih reči koje bi
mogle primereno izraziti ljubav što je dovela do
smrti Božjega Sina. Svemir se trebao zaustaviti
i, što se mene tiče, žao mi je što se nije
zaustavio. Nikada nije počinjen odvratniji zločin
protiv Boga, niti je ikada izvršen veći čin ljubavi
prema zločincu. Možete li toliko huliti na Boga i
reći da vaša mrtva dela, vaši slabašni napori
mogu nešto pridodati dovršenom delu umirućeg
Spasitelja? "Svršeno je!" Povikao je. Završeno!
Učinjeno! Zauvek gotovo! Razvalio je paklena
vrata i oslobodio zatvorenike, obesnažio smrt i
iz groba je provalio u novi život. Sve to da i vas
oslobodi od greha i smrti. On vam je otvorio put,
Odnekud je dunuo silan vetar a đavo u njega
baci komadiće ogledala da ih raznese po celome
svetu.
13
Smešna strana...
Bilo je tu krhotina sitnijih od zrnaca peska, koje
su upadale ljudima u oči, i tako su oni počeli
posmatrati sve naopako. Uočavali su samo ono
šta je loše i u svemu videli zlo. Ostali komadići
postali su stakla za naočare. Ljudi koji su nosili
te naočare nisu više videli stvari kakve uistinu
jesu i počeli su krivo suditi. Da niste i vi slučajno
susreli takve ljude?
GLASNO RAZMIŠLJANJE...
Poneki delić ogledala je još uvek bio toliko velik,
da su ga upotrebili za prozorsko staklo. Jadni su
ljudi, gledajući kroz prozor, videli odbojna i zla
lica svojih komšija koji su celo vreme smišljali
gadosti.
Kade je Bog video šta se dogodilo, bio je vrlo
žalostan. Odlučio je pomoći ljudima. Reče:
"Poslaću na svet svoga Sina. On je moja slika,
moje ogledalo. Neka se u njemu ogleda moja
dobrota, pravednost, ljubav; neka u njemu vide
čoveka kakvog sam ja hteo i želeo". Isus je
došao ljudima kao Božje ogledalo, i ko se u
njemu ogledao, otkrio je dobrotu i lepotu, naučio
je razlikovati sebičnosti i laži, nepravde i
potcenjivanja. Bolesnici su ponovno nalazili
hrabrosti za život, očajnici su otkrivali nadu.
Tešio je ožalošćene i pomagao ljudima da
pobede strah od smrti.
Mnogi su ljudi zavoleli Božje ogledalo i počeli
sledili Isusa. On ih je nadahnjivao. Drugi su,
naprotiv, kipteli od besa: rekli su da će razbiti
Božje ogledalo. Ubili su Isusa. Uskoro nakon
toga digao se drugi silan vetar: Duh Sveti je
podigao je milione komadića Božjeg ogledala i
razneo ih po celome svetu.
I tako, i dan danas, kome samo mali delić toga
ogledala upadne u oko on počinje da vidi svet i
ljude kao što ih je gledao Isus: oni najpre
uočavaju lepe i dobre stvari, pravednost i
velikodušnost, radost i nadu; a zloća i nepravde
su, naprotiv, vidljive tako kao nešto što je
moguće nadvladati i pobediti.
14
Download

PDF - Sionska truba