Gradovi
Katmandu
Nepal u meni
T e k s t Dušan
fotografije
Arsević
Iva Kostović-Nikoliš
56 | TRAVEL MAGAZINE
TRAVEL MAGAZINE | 57
Gradovi
da se setim da li je gostovao u afričkoj
ili aziskoj zemlji. Jako sam želeo da je
Afrika bila u pitanju. Ulice kroz koje smo
prolazili su bile u potpunosti prašnjave, sa
mnogo krupnog kamenja na putu, a svaka
kuća je ispod prozora imala gomilu šuta i
delova već korišćene građe. Tog trenutka,
nisam uspeo da odgonetnem da li je ovaj
grad jedno od najvećih gradilišta ili rušilišta na ovoj planeti. Odgovor na pitanje ću
dobiti malo kasnije.
Na kraju, ipak sam prošao mnogo bolje
nego Muja. Isporučen sam na unapred
dogovoreno mesto, ispred hotela Potala
Guest House, koji se nalazi u samom centru
Katmandua, i noćenje u njemu iznosi 900
dinara. Čini mi se čak da sam za te pare
imao i doručak, ali ga nisam iskoristio
jer sam ujutru što pre želeo da prošetam
ulicama tog magijskog grada.
Prvo jutro
Sa radnikom na recepciji, koji radi treću
smenu, a ujedno i spava u predvorju hotela
u kompletno nameštenom krevetu, sa
jastukom i čaršavima, transformisanog od
foteljica, dogovorio sam da mi rezerviše
kartu do Pokhare u mini busu i da dođem
po nju u 8.00h. Kad, ne lezi vraže (a vrag
ne leži ni u Nepalu), ujutru saznajem da
od karte nema ništa jer mini busevi kreću
Sveti ljudi Sadhu u hinduističkom
Pasupatinat hramu
Kada sam se vratio sa puta
dalekog 6.000 kilometara,
imao sam dilemu kako se
pravilno kaže. Da li “Bio sam
na Nepalu” ili “Bio sam u
Nepalu”? Tek posle nekoliko
dana provedenih kod kuće
i dozvoljavanju utiscima da
se slegnu, shvatio sam da
ni jedno ni drugo nije tačno.
“Nepal je bio u meni” je
rečenica koja najbolje opisuje
doživljaje i osećanja koja
nose jednog turistu u poseti
“Zemlji na krovu sveta”
58 | TRAVEL MAGAZINE
Čest prizor u Nepalu - budistički monasi i kučići
P
ut od Beograda do glavnog grada
Nepala, Katmandua, vodio je preko
aerodroma u Dubaiju i šesnaestočasovnog čekanja na let Dubai
- Katmandu. Šesnaest sati je više
nego dovoljno da se u potpunosti upoznaš
sa svakim kutkom aerodromskog terminala i da istražiš granice svoje izdržljivosti
spavajući na netapaciranoj stolici. Kada je
mala kazaljka napravila pun krug i još malo, došlo je vreme da se ukrcam na svoj let.
Aerodrom u Katmanduu upalio je reflektore
na pisti za sletanje Fly Dubaija.
Avantura počinje!
Koliko sam se radovao što ću sleteti na
aerodrom u Katmanduu, zbog pogleda na
venac na kojem je krov sveta, baš toliko je
i bilo mračno kad smo sletali. Ko bi rekao,
s obzirom na to da je bilo 22.00 sata. Mislio
sam da na drugom kraju sveta mrak izgleda drugačije.
Posle overavanja vize, kupljenja prtljaga,
na samom izlasku sa aerodroma, odmah
nastupaju taksisti. Pa ovo i nije tako velika
razlika, budući da sam u zemlji trećeg
sveta. Možda jeste trećeg rangirajući je u
ekonomskom pogledu, ali je u duhovnom,
daleko ispred svih bolje rangiranih po
prethodnom sistemu vrednosti. Srpska
izreka “Ljudi odlaze u crkvu, samo dok kiša
pada” je u stvari globalnog karaktera. Ali i
to postaje relativno, šta je za koga kiša.
Taksisti imaju svoj šalter na kojem naplaćuju uslugu i preuzimaju putnika. Dok
sam objašnjavao koji hotel želim i pravdao
se da je, ipak, jeftiniji od onog koji oni nude,
jedan od njih me je upitao odakle sam. Poučen lošim iskustvom iz prethodnih susreta
sa strancima, na šta je pretpostavljam
najviše uticao moj “južnoslovenski” izgled
(tamna kosa i brada), polako izgovaram
“Serbia”, da mi ponovo ne bi zavičaj smestili
u ratne zone Sirije. Taj isti taksista klima
glavom i kaže: “Yes, yes, Milosevic”. Momentalni šok! Samo još i da je koristio kvačice iznad slova u izgovoru, mislim da bih
ga izljubio i to tri puta, po naški. Ma, kakav
Đoković, Cobe je i dalje naš najjači brend. Za
njega znaju taksisti u zemlji udaljenoj više
od 6.000 kilometara od njegovog Požarevca.
Valjda su im kolege iz Srbije poručile “Ćutite,
budite tu gde jeste, i ovde kod nas je katastrofa...”. Bilo mi je žao da saopštim jadnom
Nepalcu da je nekadašnji otac “nebeskog
naroda” odavno sa druge strane
površine zemlje. Ako nije do sad
to čuo, ne moram ni ja
da mu kvarim raspoloženje.
Pokhara
Katmandu
Biratnagar
Nakon pozdrava sa predstavnikom SPN
(socijalističke partije Nepala), odlazim u
taksi i krećem put hotela sa vozačem po
imenu Rudra. Nije bilo teško primetiti da
kraj u okolini aerodroma spada u neprivilegovanu grupu korisnika, koja pravo na
korišćenje restrikcije struje ima od 19.00
do 24.00 časa. Na ulici, apsolutni mrak. Da
nema automobila i motora koji prolaze,
nema šanse da bi se videle sve zmije koje
gamižu putem. Ma šalim se, nema ovde
zmija, ali sam zamišljao kako bi cela ta
atmosfera još sa njima izgledala. Inače,
ovde se uglavnom vozi levom stranom.
Naglašavam, uglavnom!
Sve je bilo u redu dok smo bili na putu.
Onog trenutka kada je Rudra skrenuo na
zemljani put u, od podruma mračniju
ulicu, kroz glavu mi je prošao vic o Muji
kojeg su uhvatili domoroci i pitali ga
“Tungalunga ili smrt?”. Nisam mogao
Zastava Nepala je jedina
državna zastava koja nije
pravougaonog oblika i jedina su
zemlja koja računanje vremena
nije “zaokružila” na ceo ili pola
sata, nego na 15 minuta. GMT 5.45.
već u 7.00, i da su od 8.00 raspoloživi samo
lokalni autobusi. Eto, još jedan Srbomrzac.
Pa dokle se bre prostirete. Ovaj mora da je
prijatelj na facebook-u sa Madlin Olbrajt
ili u spiritualnoj konekciji sa Francom
Ferdinandom.
Mini busevi su otišli, lokalni busevi
ispadaju iz kombinacije jer nešto ne planiram da se kešam na autobus sa tri torbe i
opremom, koji ukupno imaju 40 kilograma. Možda bi u najboljem slučaju i dobio
sedeće mesto unutar autobusa (naglašavam “unutar autobusa”, jer sedeće mesto
po povoljnijoj ceni možete dobiti i na
krovu autobusa), na kojem bi mi društvo
pravila domaćica koja se vraća sa pijace
i u rukama drži po tri, četiri žive kokoške,
a za struk je privezala kanap, na čijem
drugom kraju se nalazi koza. Jedino što mi
preostaje je avion, koji je dosta skuplji u
odnosu na autobuski prevoz. S obzirom na
to da je udaljenost Katmandua od Pokhare
TRAVEL MAGAZINE | 59
Gradovi
Budanat stupa, Budine oči i tibetanske molitvene
zastavice koje simbolišu 5 elemenata
Budanat stupa
samo 200 kilometara, a autobusi je prelaze za čitavih osam sati, ili ako je Branimir
Mitrović za volanom sedam sati, apsolutno se isplati kupiti kartu za avion, koji do
Pokhare leti celih 20 minuta. Videvši da
avioni u pravcu mog konačnog odredišta
poleću na svaki sat, rešio sam da malo
procunjam gradom.
Prvo, naravno, doručak. Pa zdravlje na
usta ulazi, mada ovde veoma često i izlazi
jer se mimoiđe sa ponekom bakterijom
koje su u hrani veoma česte. Toliko česte
da ih svrstavaju u začine. Sve zavisi
U Nepalu se nalazi najviši vrh
sveta - Mont Everest, sa visinom
od 8.848 metara. Reč himal na
nepalskom znači planina, a ujedno
je i popularno muško ime.
60 | TRAVEL MAGAZINE
koliko ti treba slobodnih dana za borbu
stomačne flore, protiv upravo pridošle
faune. Ponesen avanturističkim duhom
i radoznalošću (koja je za mačku bila
pogubna), hrabro ulazim u prvi restoran
koji se nalazi u neposrednoj blizini hotela. Prvi put čujem i sa razumevanjem
prihvatam “Namaste”, što im služi kao
pozdrav u bilo kojem trenutku dana.
Inače, “Namaste” se izgovara uz spojene
dlanove sa ispruženim prstima u visini
grudi i povijanjem glave unapred. Koliko sam skapirao, pozdrav sa takvim
malim klimanjem glave je odraz
poštovanja i ne koristi se u svakodnevnoj, neformalnoj komunikaciji. Vrlo
ljubazni konobari, odmah prilaze za sto.
Poručujem “basic breakfast”.
Svaki element u tanjiru mi je u
potpunosti bio poznat, samo je način
njegove pripreme malo drugačiji. Najviše mi je “štrčala” banana. Ne znam
šta ih navodi da je koriste baš uz ovaj
meni. Ukus nije sigurno, možda oblik
kobasica, pa kad je bal, nek ide i banana.
Malčice sam se zaneo pripremajući se da
započnem obrok, jer dok sam solio povrće i
kobasice, malo sam zasolio i bananu, tako
da sam, ipak, otkrio neke nove ukuse. Ako
ni zbog čega drugog, dođite u Katmandu
da probate slane banane.
Odmah nakon zasoljavanja banane,
utehu su mi pružili drugi gosti hotela koji
su bili Evropljani, a kod jednog se videlo da
je apsolutno čest gost i da već ima svoje uobičajene porudžbine. Ako oni do sada nisu
morali da uvežbaju minimalno potrebno
vreme za skidanje gaća i ateriranje na WC
šolju, onda i ja mogu sasvim opušteno da
uživam u egzotičnom, totalno nesvakidašnjem ukusu već gorepomenute banane.
Nastavljam sa šetnjom kroz, za sada,
najuže ulice po kojima sam gegao svoje
ravne tabane. Radnje su delimično otvo-
rene, iako je već prošlo 8.30h. Oni koji su
imali da pripreme reklamni materijal i
iznesu tezgice pored ulaza, još su bili u
pripremama svog radnog mesta, za razliku od privilegovanih koji samo povuku
rolo vrata na gore i kažu “butik je otvoren”.
Već su počeli da mi se dopadaju Nepalci,
vole da spavaju, i znaju da običan radni
dan nigde neće pobeći
Majstori odnosa s javnošću
Odmah počinje borba za tržište. Svako od
njih ko je video moje neiskošene oči, vikao
je čuveno “namaste” i pozivao u radnju, a
oni koji su znali engleski dodavali su i rečenicu “My friend, I will give you a very nice
price”. Iz radoznalosti, ulazim u prodavnicu
sablji, noževa i gomile drugog hladnog
oružja. Sledi priča s prodavcem koja je
poznata svakome ko je bio na letovanju u
Egiptu, Turskoj, Grčkoj:
dobra cena, samo za 2.500.” Jao, koliko li
je bio “dobar” na 4.700, ako meni nudi i
za 2.500. “Hvala, previše je to za mene, a
i ne volim noževe.” Izgleda da drugi deo
rečenice nije razumeo, jer sam bez povreda
izašao iz radnje.
Na jednom od ćoškova, novo iznenađenje. Odmah sam se setio naših kablovskih operatera. Maksimalno iskorišćen
kapacitet nosivosti bandere - više od 1.000
metara kablova. Dok sam fotografisao jadnu banderu, ispred mene se pojavio šuster.
Ne, nisam rekao šuster u smislu da nekoga
omalovažim, nego zaista pravi šuster
koji svoju radnjicu nosi svuda sa sobom.
Lagano je ušao u priču sa mnom sa žvakom
“Jao što imaš dobre patike”. Ha ha ha, crknite
vi što nosite Air Max, Nike, Adidas, Puma
i ostalo smeće. Konačno je došlo mojih pet
minuta, a za njih garantuje stručnjak.
Predstavio mi se, ali nisam zapamtio
ime. Mnogo sam lakše zapamtio njegovo
zanimanje, jer šuster popravlja cipele,
patike, torbe, nebitno na kom se delu sveta
nalazio. Naravno da mi nije ponudio svoje
usluge vezane za patike, jer bi samim tim
što kaže naš narod “skočio sebi u usta”, a i
mene učinio depresivnim jer sam ih kupio
neposredno pred polazak. Zato je taktički
ponudio da mi popravi bilo kakvu vrstu
torbe, ukoliko se slučajno pocepala. Doduše,
torbe nisam zagledao po dolasku u hotel,
ali ako naš šuster radi u kooperativi sa
momcima na aerodromu, to se već može
svrstati u “udruživanje radi kriminalnog
delovanja” ili u narodu poznatije kao “organizovani kriminal”. Čim sam mu saopštio
da sam iz Srbije, prestao je sa nuđenjem
šusterskih usluga, jer zna da Vučić “neće
poštedeti nikoga!”.
Posle toga je krenuo sa igrom na drugu
kartu i izneo mi sasvim neverovatnu
Porezi na vozila su izuzetno visoki. Maleni Suzuki Maruti
košta čitavih 15.000€, a porez na luksuzne evropske automobile
iznosi više od 500 posto. Iz tog razloga, većina stanovnika koristi
motocikl kao prevozno sredstvo.
“Koliko je ovaj nož?”, pitam bez ikakve namere da kupim. “Ooo prijatelju, to je veoma
specijalan nož, sa posebnom drškom i gravurama na oštrici...”. Vidi se da ne moraju
da odlaze na kurseve prodaje koji su danas
u Srbiji postali bezrazložno popularni. “O.K,
cenim to, koliko je?”. “Veoma jeftino, 4.700.”
Mislim da mu je to “veoma jeftino” veoma
neadekvatno u rečenici. “Ne, previše je!”
Iz radoznalosti čekam da vidim sledeću
ponudu. “A koliko bi ti želeo da daš?” Ovu
rečenicu su učili čim su kao bebe naučili
da kažu mama i tata. “Ne, kaži mi koja je
cena?” “O.K, za tebe moj prijatelju, veoma
ponudu. Pozvao me je da prisustvujem
svečanoj ceremoniji hindu vernika, koji se
taj dan, javno na gradskom trgu kremiraju. Da, zaboravio sam da kažem da su ti
vernici pre toga već postali pokojni, znači
bez propratnog zvučnog efekta. Zaista sam
se šokirao. Kroz glavu su mi u trenutku proletele slike ljudi, bez odela, na gomili sitnih
grana i panjeva, spremnih za kremaciju. I
sve to javno, uz prisustvo prijatelja, rodbine,
pa i turista. Nisam ni smeo da pomislim
kakav bi se miris osećao u vazduhu.
U glavi mi je momentalno nastao haos.
Tog trenutka sam shvatio da je onolika
TRAVEL MAGAZINE | 61
Gradovi
Svetim životinjama kravama je
dozvoljeno da odmaraju nasred ulice
Obred spaljivanja mrtvih u hindu hramu
gomila šuta ispred kuća, đubreta po
ulicama, prljavštine i svega ružnog nama
strancima, u stvari simbolika načina na
koji živi ovaj grad. Sva ta prašina, šut,
đubre, pa i kremirani ljudi, simbolizuju
kraj. Kraj upotrebe jednog zida ili flaše
nije velika stvar i zato se neritualno
odbacuje uglavnom u rečna korita. Kraj
upotrebe ovozemaljskog tela je samo za
nijansu bitnije od cigli i plastike, pa se
zato odbacuje uz ceremoniju, ali opet svi
završavaju na istom mestu. Na samom
početku jednog putopisa iz Katmandua
sam pročitao da je život u ovom gradu
“život, nikad bliži smrti”, ne u smislu
opasnosti koji nosi, nego u povezanosti i
blizine ta dva fenomena, koji jedan bez
drugog gube na vrednosti. Tu rečenicu
sam uspeo da doživim, odmah prvo jutro
na ulicama ovog grada.
Mom nesuđenom šusteru i vodiču sam
se zahvalio na nezamislivo raznovrsnoj
ponudi. Za uzvrat nije tražio pare, samo da
mu platim nešto što bi mogao da pojede.
Jeste da me je malo ganuo, ali na slične
žvake sam navikao i u Srbiji, sa momcima
Nepalci su posebno ponosni na svoj odred specijalne jedinice
Gurke, koje imaju i svoj muzej. Deo njihovog neizostavnog oružja je
čuveni Kukri nož, koji je postao deo tradicije Nepala. Svake godine
30 najbolje fizički i psihički pripremljenih nepalskih momaka,
dobija mesto u specijalnim britanskim jedinicama S.A.S.
62 | TRAVEL MAGAZINE
na semaforu, groblju ili u podzemnim pešačkim prolazima. Nije odustajao tako lako.
Koračao je za mnom i konstantno pričao
nešto o religiji i toj ceremoniji jer je našao
moju slabu tačku. Da sam tog trenutka bio
na semaforu, upalio bih brisače i oterao
profesionalnog perača šoferki, koji ne razume 12 puta izrečeno “Neka, nemoj, ne treba”.
Ubrzao sam malo korak, i ostao je iza mene,
vičući da ga mogu naći na tom ćošku ako
mi ikada zatreba.
Još jedna grupa samostalnih privrednika, vreba skoro na svakom ćošku. Ispred
svakog hotela, hostela ili bilo kakvog
objekta, u kojem noće turisti, nalaze se taksisti. Čim izađeš napolje, oni ti nude svoje
usluge, i to, moram priznati, po veoma
uređenom redosledu. Tačno se zna ko ima
pravo da “nasrne” na mušteriju. Toliko su
uporni da ne možeš da im se ne obratiš, a
ponekad im čak i moraš reći koliko daleko
ideš, i da ti taksi zaista nije potreban.
Nastavljam dalje da šetam i razgledam
radnje i ljude. U ponudi za kupiti ima apsolutno svega, od ćilima, skulptura, patika,
majica, opreme za planinarenje, tehničke
robe (apsolutno nepoznatih marki), slika,
nečega što liči na goblen, hrane, začina,
čajeva… A na ljudima, za nas neka nespojiva osećanja. Vide se tragovi teškog života
u nehigijeni i za nas Zapadnjake (uf, ne
volim ovo “zapadnjake”, uvek sam smatrao
da smo mi Srbi izuzeti iz ove grupacije)
nehumanim uslovima za život. Prašina,
prljavština, voda koja curi ulicama jer
je svi prolivaju ispred svoje radnje da bi
barem na trenutak sprečili podizanje
prašine, i na kraju beda. Čini mi se da je
ovde veoma mala razlika između onih
koji “imaju” i onih koji “nemaju”. Ono što je
za nas nespojivo je sreća koja zrači iz svih
tih ljudi. Snaga duha u njima očigledno ne
zavisi od finansijskog profita za taj dan.
Verovatno ih sama činjenica da su upravo
oni bili onaj najbrži spermatozoid od
milijardu preostalih, od samog starta čini
srećnim. U stalnom kontaktu sa Budom ili
Šivom, uspevaju da dobiju odgovore na neka od najtežih pitanja, a posle toga, veoma
uspešno popunjavaju onaj deo u grudima
koji je rezervisan za sreću.
Sve je relativno
Zvuk sirena motora i automobila mi se
već odomaćio u glavi, kao da mi je radno
mesto saobraćajni policajac na Slaviji, i
to pred novogodišnje ludilo. Malo mi je
predstavljalo problem mimoilaženje sa
ljudima na ulici, jer se i oni i ja sklanjamo
u istu stranu. Oni normalno idu u svoju
levu, ja normalno idem u svoju desnu i
ko je u pravu? Pa oni, ovde se vozi levom
stranom. Opet sam se setio jadnog Muje
i njegovih putešestvija, ali ovog puta po
Engleskoj. Što više vremena provodim
ovde, sve više zajedničkih tačaka nalazim
sa njim, a rekao sam da idem sebe da
nadogradim kroz ovo putovanje. Ko zna,
možda i jesam na dobrom putu.
Na jednom od narednih trgova, nailazim na šokantno-uobičajenu situaciju. Za
mene šokantnu, a za sve ostale u toj ulici
uobičajenu. Na raširenom najlonu preko
asfalta, muškarac i žena prodaju meso.
Muškarac ga tranžira, bukvalno među
svojim tabanima (logično, to je teži posao),
žena meri i prodaje (logično, tu se radi sa
novcem). Nije čudno to što oni rade, pa to
može i u Srbiji bilo ko da pokuša. Čudno je
što je oko njih nekoliko zainteresovanih
mušterija koje se prepiru ko će kupiti
koji komad. E to je za nas već nedostižno.
Naravno da ne mislim na prepirku, tu bi
im mogli održati časove za bilo koju oblast
prepiranja, pogotovo u poglavlju “porodica”. Ipak, ne mogu da zamislim ovakvu
scenu u Srbiji, da neko daje pare za meso,
koje je do malopre igralo “takni me takni”
sa prodavčevim tabanima. Još ako su u
igri bile i kurije oči, možda se ukus malo
promenio. Ipak smo mi više ponosan nego
gadljiv narod. Pre bi pojeli iz kontejnera,
nego drugom platili za nijansu “kvalitetnije”. Ipak ću potražiti Mc Donald’s.
Nastavljam dalje istom ulicom i
shvatam da sam u delu “meso i mesne
prerađevine”. Na sledećoj “tezgi” prodavac
koji ispunjava hasap kriterijume (nepalske da, ali srpske teško). Raskomadana
životinja sa tek zaustavljenim krvarenjem.
Izvolite odabrati fragment po želji! Mislim
da ću morati brzo da napustim ovo mesto,
pojavili su mi se leptirići u stomaku, a
nisu od zaljubljenosti. Idem da nađem raf
sa žitaricama, ovo je za mene malo teža
“rana”, što kažu u mom zavičaju.
Ukoliko vozač nekim vozilom
usmrti kravu, koje su inače
veoma česte na ulici i putevima,
odgovara pred sudom, kao da je
usmrtio čoveka.
Iako nisam uspeo da pronađem tezgu sa
muslijem i ostalim elementima “živim
brzo, a hranim se lako” doručka, našao
sam nešto što mi je za trenutak privuklo
pažnju. Mali hindu hram, koji se nalazi na
samoj sredini puta. Mislim se samo koliko
simbolike ima u tome. Primetio sam da je
unutra bilo vernika i da je jedno od pravila
pre ulaska u hram, da se pozvoni nekoliko
puta na veliko zvono pored vrata. Deo tog
rituala sam video i u jednoj seoskoj kući,
nekoliko dana kasnije, kada je domaćica,
pre molitve, simbolično pozvonila, ovog
puta u mnogo manje “kućno” zvono.
TRAVEL MAGAZINE | 63
Nepalci su vrlo vešti trgovci
Gradovi
bio okrenut licem ka stepenicama, da bih,
za svaki slučaj, video ko ulazi. Nekoliko
minuta kasnije, u restoran je ušao dečko u
kabanici, sa kacigom na glavi. U trenutku
sam se setio glupih holivudskih filmova u
kojima su egzekutori bili baš tako obučeni.
Sreća moja, holivudski egzekutori su
jurili mračne, mafijaške tipove zbog nekih
sumnjivih akten tašni, ovaj moj je samo
isporučio paket jaja za restoran.
Da crnjak bude veći, nakon samo nekoliko sekundi po izlasku hrišćanomrsca,
konobar mi je doneo kineski čaj dobrodošlice. Nije bila provokacija, nego je stvarno
bio kineski restoran u kojem svaki gost
dobije čaj, pre svoje porudžbine. Bolje da
služe neko hladno ili toplo oružje, jer im
neki gosti možda neće dočekati da pojedu
porudžbinu, a to im je onda čist gubitak. Ko
će tad račun da plati?
Jaja, koje je doneo nesuđeni ubica, su
stigla za moj sto. Ne, nisu ga kastrirali,
nego je kokoška ostala bez naslednika. Bila
su u vidu omleta sa kobasicom. Uz jaja i
kobasice, stigao je i nepalski čaj, tost i marmelada. Lagano sam pojeo svoju porudžbinu i spustio se do kola na parking da vidim
da mi nisu podmetnuli neku eksplozivnu
napravu. Šalim se. U ovom hotelu nemaju
parking, a ni ja nemam kola, a na bicikl je
malo teže da postave TNT.
Taksi prevoz OPREZNO!
Posle uspešno obavljene novčano-robne
transakcije sa radnikom agencije za prodaju avio karata, na brzaka sam spakovao
kofere, spustio se u predvorje hotela, regulisao svoje novčane obaveze prema kući
u kojoj sam noćio, i konačno, ispunio obećanje dato taksisti i iskoristio njegove usluge.
Spakovali smo kofere u kola i krenuli
Molitveni točak Budanat stupe
Kupovina OPREZNO!
U predvorju hotela, na moju sreću, nalazila
se i agencija koja je prodavala karte za
avion. Veoma ljubazan vlasnik/radnik
ponudio mi je da sednem. Naravno da sam
prihvatio, jer mi je u glavi još stajala slika
tranžiranog mesa, blago aromatizovanog
kurjim očima. Brzo sam rekao da želim
kartu do Pokhare, prodavac je uzeo digitron
u ruke i počeo da računa. Kucka, kucka i kaže -100 $. Mislim se “e taj digitron će ti baš
Nepalsku naciju sačinjava više
od 70 etničkih grupacija, od kojih
je najpoznatija grupa Sherpa ili
Šerpasi, za koje znamo kao čuvene
nosače i vodiče u planinarskim
ekspedicijama.
64 | TRAVEL MAGAZINE
pomoći da ne izgledaš kao da hoćeš da me
prevariš, pa u Evropi je ta fora prevaziđena,
mi se sad pecamo na 99,9999”. Nije znao da
u Srbiji imamo internet i da lako dolazimo
do nekih podataka. Ipak je shvatio zašto
nas je ceo svet bombardovao i dao pravu
ponudu, opet se “konsultujući” sa digitronom. Kaže, 65$. E tako može, odvraćam mu.
Pu, pljujem u dlan (svoj, naravno) i pružam
mu ruku. Prodato!
Loše iskustvo
U restoranu hotela u kojem sam boravio, a
u kojem gosti ne moraju biti i gosti hotela,
sedeo je jedan Nepalac. Nipočemu nije bio
drugačiji od ostalih, sem što nije imao ni
jednu jedinu dlaku na glavi. Toliko glatko
teme je imao, da se svetlost reflektovala
sa njegove ćele. Njegov sto je bio u ćošku,
odmah do stepenica koje vode ka izlazu.
Seo sam za sto, odmah do njegovog. Ispred
njega, na stolu, stajao je ogroman ranac,
koji nam je onemogućavao direktne poglede. Čuo sam kako govori nešto na nepalskom. Za mene potpuno nerazumljivo, ali
izuzetno temperamentno. Ne glasno, nego
pomalo ljutito. S obzirom na to da od torbe
nisam mogao da mu vidim lice, pomislio
sam da razgovara telefonom. Njegov
monolog je trajao i tokom mog poručivanja
hrane. Ne znam da li namerno ili slučajno,
pomerio je ranac i tada je bilo jasno da ne
postoji slušalac “sa druge strane žice”, nego
bi to trebalo da bude neko od nas prisutnih.
Nakon što sam shvatio da ga ne slušaju ni
konobar, ni barmen, a ni ostali gosti, pomislio sam da on u svakom trenutku ima
nekog svog slušaoca, a možda i više njih.
Prestao sam da obraćam pažnju na njega.
Još jedan ludak na ovom svetu!
Tog trenutka, kada je shvatio da moju
pažnju više privlače druge stvari, počeo je
da govori na engleskom. Shvatio sam ko bi
trebalo da bude primalac njegovih poruka.
Za mene u tom trenutku, potpuno iznenađenje. Sadržaj poruka je bio: “Dosta više sa
tim hrišćanima. Svuda samo hrišćani. Gde
god da odem, vidim samo hrišćane, muka
mi je od njih. Sve ih treba pobiti. Hrišćani,
mrzim vas”. Uspeo je, kao nijedna osoba do
tada, da privuče moju pažnju. U potpunosti
sam čuo svaku njegovu reč i video svaki
njegov pokret, naročito posle rečenice “Sve
ih treba pobiti”. U tom trenutku, govornik je
pridobio i pažnju konobara, pa i nekoliko
gostiju. Kinezi se, naravno, nisu osvrtali,
jer su svi do jednog, engleski govorili “litl”,
kako to oni kažu, a to je u njihovom slučaju
razumevanje reči “yes, no, hi, bye”.
Ćelavac koji je mrzeo hrišćane, u trenutku kada je bio u centru pažnje, demonstrativno je ustao od stola i krenuo niz stepenice ka izlazu. Naravno da pogled sa njega
nisam skidao ni trenutka. Dok je odlazio,
više je govorio sebi u bradu, ali glasno
Veoma popularno “Everest” pivo posvećeno je
pedesetogodišnjici prvog osvajanja vrha Mont Everest. Ser
Edmond Hilari i Šerpas Tenzing Norgej prvi su uspeli da osvoje
“Krov sveta” 29. maja 1953. godine.
da ga svi čuju. Upotrebio je čak i psovku,
upućujući je jedinom prisutnom hrišćaninu u restoranu. Ponovio je nekoliko puta,
a na kraju je čak i izgovorio konkretno “I
will kill you...”. Doduše, dok je izgovarao tu
rečenicu, gledao je pravo ispred sebe, kao
da je ne govori nikome lično. Ovog puta je
bilo lično i bez gledanja u oči. Otišao je.
Ne znam kako sam se osećao, jer ne
mogu da izdvojim nijedno konkretno
osećanje. Nisam bio uplašen, ali ne mogu
reći da mi je bilo potpuno svejedno. To
potvrđuje i činjenica da sam promenio
stolicu na kojoj sam sedeo. Ovog puta sam
ka aerodromu. Vožnja, sasvim pristojna.
Taksista kulturan i nenametljiv, što je za
lokalno stanovništvo apsolutno nespojivi
deo karaktera.
Taman kada sam pomislio da će ovo biti
rutinska, ni po čemu drugačija taksi vožnja,
začulo se tupo “druuummm”, i auto se
nagnuo na vozačevu desnu stranu. Prednji
desni točak upao je u otvoreni šaht. Kako
upao? Lepo, ravno, pod uglom od 90 stepeni.
Da se bavio skokovima u vodu, dobio bi čistu desetku, ovako je dobio reči od taksiste
koje u potpunosti nisam razumeo, ali sam
siguran da mu je u obraćanju pominjao
TRAVEL MAGAZINE | 65
Gradovi
Uobičajen prizor na ulicama Katmanudua
majku. Naravno, sirene vozila koje smo
predvodili u toj jednosmernoj uličici, počele su da dominiraju nad ostalim zvukovima. Opet čujem neke slične reči upućene
mom šoferu, kao što je on upućivao našem
skakaču u vodu. Na brzaka, sa par pomoćnika, vadimo davljenika i nastavljamo ka
aerodromu. Neću pisati ništa o sadržaju
šahta, to ću ostaviti vašoj mašti na volju,
ali reći ću da je njegova zapremina bila u
potpunosti iskorišćena.
Provukosmo se kroz misteriozne, uske,
sa manjkom poklopaca za kanalizacione
otvore, ulice i ulismo se u široke, asfaltirane, prave gradske ulice, u kojima konačno
mogu da vidim svaki auto sa kojim smo se
zamalo sudarili. Koliko sam se samo uželeo semafora. Već je počela da mi nedostaje
saobraćajna gužva u “Kneza Miloša”, gde
dobro znam sa kim mogu napraviti udes.
Ili ću “stići” nekoga, ili će mene neko “stići”.
Ovde opasnost vreba sa svih strana (ovo
nije metafora), a s obzirom na to da sam
Beda, siromaštvo, nehigijena i Coca Cola
bio svedok kada su “nestašni” klinci bacili
cigle na trotoar sa terasice, ni odozgo čovek
više nije siguran.
Kad smo konačno stigli na parking
aerodroma, shvatio sam da je sreća zaista
u malim stvarima. Ima li manje stvari od
normalne, sigurne vožnje do aerodroma, a
toliko sam bio srećan kada sam do njega
stigao. Posle nekoliko simultanih kočenja
mog vozača i mene, iskreno sam žalio
što aerodrom nije malo bliže. Na ulicama
Katmandua, nije retkost da ti izleti neki
magarac ispred automobila, a ni konji nisu
diskriminisani.
Taksista mi je za svoju uslugu i demonstraciju veštine preživljavanja na ulicama
Katmandua, u vlasništvo zatražio mojih
500 rupija. Naravno da sam pristao, jer je
vožnja istim putem, ali u suprotnom smeru,
prethodno veče iznosila 750 rupija. Ili je
prva vožnja bila po trećoj tarifi, ili se poštenje drugog taksiste ne isplati, jer mu nisam
ostavio bakšiš.
Poslednja ratna dešavanja na prostoru Nepala bila su u periodu
od 1996. do 2006. godine, kada se vodio građanski rat između
monarhista i komunista. Komunisti su izborili pobedu i ukinuli
monarhiju koja je bila od 1768. godine.
66 | TRAVEL MAGAZINE
Aerodromska tortura
Na parkingu aerodroma, spremna za
izvršavanje svojih dnevnih zadataka,
čeka ekipa drugog sektora transporta.
“Cargo transport by foot” momci, odmah
su dotrčali i preuzeli moje torbe. Nisam ni
imao vremena da pitam koliko košta, jer
je prvi već odmakao desetak metara sa
torbom. Ma kad je bal, nek nose i torbe, pa
koliko košta nek košta. E, to je u potpunosti
pogrešna logika u Nepalu. Kada smo uspešno prepešačili sedamdesetak metara od
parkinga do ulaska u aerodromsku zgradu,
što je ukupno trajalo ne više od minut,
shvatio sam da bez stava i namrgođenih
obrva, čovek ne sme koristiti ni jednu uslugu u kojoj nije jasno definisana cena. Jedan
od CTBF momaka mi je, bez imalo stida, za
pruženu uslugu tražio 2.000 rupija. Pola za
sebe, pola za prijatelja.
U prvom momentu nisam znao da li da
ga pitam je li normalan ili da mu kažem
da odnese torbu tamo gde je uzeo i da ću je
sam doneti. Za to vreme drugi CBTF momak
je ćutao i čekao. Iz novčanika sam lagano
vadio novčanicu od 100 rupija. Kada je
video stotku, prvi, halapljivi momak, počeo
je da viče da je to premalo. Novčanicu sam
ponudio drugom, ćutljivom, nezainteresovanom momku, koji je bez imalo oklevanja
uzeo i sa blagim poklonom se zahvalio.
Tada sam shvatio koliko je sati. Drugu stotku sam ponudio halapljivom i ovog puta
je ipak uzeo ono što mu se nudi. Zahvalio
se i otišao, a meni je ostalo da razmišljam,
zašto konstantno delujem tako lakoverno.
Da li je to zbog evropskog, nežućkastog i
nekosookog izgleda, ili jednostavno nisam
nosio štipaljku između očiju na spavanju,
kao nekolicina mojih zemljaka, pa sad ne
izgledam dovoljno opasno.
Nenošenje štipaljke mi se isplatilo odmah na sledećem koraku, pre ulaska u sam
aerodrom. Na kontroli prtljaga i glavnom
pretresu (ne između okrivljenog i sudskog
veća, nego između radnika obezbeđenja i
korisnika aerodromskih usluga), sačekao
me je nepalski grmalj od 190cm, (kad si u
tuđoj zemlji poštuješ njihova pravila, za
njih je on sa 190 grmalj) i oštrim pogledom
poručio: “Vi Evropljani, nemojte da se pravite mangupi ovde, jer ovde ja vladam”. Dobro
de, pomislih, šta se bre odmah duriš, i na
kraju nisam ja Evropljanin. O mojoj zemlji
tek treba da se zakažu razgovori, da se
dogovore dal’ smo oduvek bili deo Evrope
ili smo samo živeli u njenim prostorijama.
Mislim da taj podatak njemu i nije puno
menjao stvari u glavi, tako da sam na brzaka raširio i to malo skupljenih obrva, da ne
bih prošao kao mučenik ispred mene, kojeg
su skidali do gaća. Samo sam čekao da
web shop: www.stylos.rs
besplatan info tel: 0800 200 500
Uvek uz vas
MALOPRODAJE:
BEOGRAD: Delta city, Nušićeva 15,
Balkanska 13, 27. marta 11
NOVI SAD: Zmaj Jovina 7,
Jevrejska 28, Spens
KRAGUJEVAC: TC Plaza
ZRENJANIN: Subotićeva 1
SR. MITROVICA: Trg Svetog Stefana 31
VRBAS: Maršala Tita 92
SUBOTICA: Dimitrija Tucovića 3
VRŠAC: Anđe Ranković 2-10
3$1ÿ(92 Braće Jovanović 22
Mega Shop:
BEOGRAD, Žorža Klemansoa 19,
NOVI SAD, Kej žrtava racije 8
Nova lokacija!
Tr`ni centar BIG - Novi Sad
TRAVEL MAGAZINE | 67
generalni zastupnik
Jedna od glavnih ulica u Katmanduu
Gradovi
da me uvuku u avion zagrljenog za prednji
trap. E onda bih morao da uložim prigovor
ako se zamažem sa tovarnom mašću na
osovini točka.
Srećom, nisam se zamazao, ali sam
među poslednjima, ipak, ušao u autobus
koji vozi do aviona. U daljem tekstu ću
koristiti reč avionče, da biste imali bolju
sliku o mom prevoznom sredstvu. Unutar
njega, ne više od 30 sedećih mesta. Po dva
sa leve, i jedno sa desne strane prolaza.
Sedišta na kojima sede usamljeni su
skroz pribijena uz zid aviončeta, tako da
usamljeni moraju dvadesetak minuta da
budu i zakošeni, zbog ovalnog oblika unutrašnjosti. Poslednji sam ušao u prevozno
sredstvo i video slobodno mesto u samom
repu aviončeta. Ha, ha, ne znaju za foru.
Ako avionče “omasti” o zemlju, najveće
šanse da prežive imaju oni u repu. Tooo,
majstore, sad ga vozi punim gasom po krivinama, ne bojim se ništa! Nije slučajno
stjuardesino sedište upravo u repu. Možda
zajedno preživimo, pa dok sačekamo
spasilačku ekipu u tim trenucima šoka i
straha, izrodi se neka interkontinentalna
ljubav. Nikad se ne zna, ali ću, ipak, za
svaki slučaj, kad krene turbulencija da
namestim frizuru.
Pilot je krenuo da rula, a možda i da
rola, ne znam jer su vrata kabine zatvorena. Pista kratka, ali odabrana, samo za
Rikše, pored taksija omiljeno prevozno
sredstvo za turiste u Katmanduu
vidim da li će uz avionsku kartu dobiti i besplatan pregled prostate, zarad pronalaženja nedozvoljenih opijata. Mada smatram,
koju god supstancu da neko prošvercuje,
skladištenu odmah iza prostate, ona automatski, nakon “izlaska” postaje opijat.
Verovatno zbog bezopasnosti mog pogleda, shvatili su da je sa mojim izaprostatnim
prostorom sve u redu, pa nisu želeli dalja
ispitivanja, tako da sam uspešno prošao
kroz detektor za metal i nerektalni sadržaj.
Sledeći sektor, nakon uho-grlo-nos-anus
odeljenja, bili su ponovo CTBF momci, koji
za razliku od prethodnih, izgleda mnogo
više sebe ulažu u nošenje tuđeg prtljaga.
U ovih 15 metara, koliko su oni nosili moj
prtljag od detektora do šaltera, verovatno
ostavljaju deo svoje duše, kad i za tako
kratku distancu traže novac za uzvrat.
Dakle, opet se hvatam za novčanik.
Taman što sam buđelar spakovao ispod
majice, ljubazno osoblje aerodroma me je
zamolilo da platim aerodromsku taksu, još
400 rupija. Nema problema, samo recite.
Odlazim na šalter, plaćam, dobijam roze papirče, vraćam buđelar bliže grudi. Vraćam
se odakle sam krenuo ka šalteru, i taman
pomislim da sam završio sa finansijskim
delom, kad opet se začu “You have to pay…”.
Šta sad više, majku mu poljubim, pa jel’ nije
dosta!? E ovog puta plaćam za prekoračenje
prtljaga i to, prekoračio sam za 20kg, ali oni
će me častiti 10, tako da mi ostaje da platim
samo drugu polovinu. Ajde dobro, kako vi
kažete (k’o i da imam drugog izbora). Plaćeno, i prolaz slobodan.
Terminal za
lokalne letove
Konačno sam se dokopao aerodromskog
terminala. Karta koju sam kupio, bila je za
avion u 12.00h, ali pošto sam došao ranije
na aerodrom, pustili su me da uđem u
avion od 10.30. Ova zemlja baš počinje da
mi se dopada. Pre samog ulaska u avion,
proveo sam neko vreme na terminalu.
Terminal za lokalne letove čini jedna
Jedan od nepalskih kulinarskih specijaliteta je “momo”. Testo
kuvano na pari, punjeno sitno seckanim mesom piletine, bivola ili
svinje. Krava je sveta životinja i nikako se ne koristi u ishrani.
68 | TRAVEL MAGAZINE
velika prostorija, ne veća od 400 kvadrata,
sa jednim ulazom i dva izlaza. Potpuno
logično, jedan izlaz za Yetti Airlines, drugi
za Buda Airlines, pa koji ti je bliži srcu. U
mom slučaju, bio je ovaj dlakavi, što ne
silazi sa planine. U Katmanduu se može
uplatiti ekspedicija koja za cilj ima hvatanje Jetija. Pretpostavljam da su ih za ovaj
vid eksploatacije legende o planinskom
čoveku inspirisali Amerikanci. Jedino oni
zaista odaju otisak nekoga ko američku
naciju shvata kao posebnu, iako nikome
do sada nije pošlo za rukom da liši slobode
našeg brata Jetija, oni će uspeti. Kad su
mogli uhvatiti izmišljenog Bin Ladena, što
ne bi mogli i izmišljenog Jetija.
“Pozivaju se putnici za Yetti Airlines
da prođu kroz leva vrata terminala”. Nije
bilo baš tako, ali sam se nadao da ću čuti
nešto slično. Ništa, samo je zemaljska
stjuardesa pokazala rukom na vrata i
ljudi su ustali. Naravno da taj trenutak
“otvaranja kapije” nisam primetio, jer sam
zverao naokolo pomišljajući hoću li videti
nekog poznatog. Da nije bilo ljubaznog
korisnika “Buda Airlines” usluga, koji je
shvatio da “ovaj ovde pojma nema gde je”,
ne bih znao da je onaj lepi zeleni avion što
upravo poleće, baš moj let. Morao bih da
trčim po pisti kao Stalone, da se bacim u
poslednjem trenutku, uhvatim za točak, i
TRAVEL MAGAZINE | 69
Gradovi
info
Jezik
Zvaničan jezik je nepalski. Jezici za sporazumevanje su engleski,
indijski i kineski.
Medicinske
norme
Poneti nešto za dijareju,
koja je čest pratilac prilikom posete Nepalu zbog
specifične kuhinje i začina.
Novac
Geografski
položaj
Azija, između Indije i
Kine.
Populacija
26.000.000 stanovnika.
Dokumenta
Potrebna je viza. Kupuje
Mlada mama na Darbar trgu u Katmanduu.
Trg je pod zastitom UNESCO-a
iskusne pilote. I dok sam rekao “Katmandu” u genitivu, bili
smo u vazduhu. Buka motora je bila podnošljiva, dokle god
je ujednačen i ritmičan zvuk. Onog trenutka kad je počelo
da krlja i škripi u nepravilnim vremenskim intervalima,
tad je počela da mi smeta. Odmah sam paranoično gledao u
zemlju pokušavajući da pronađem neku livadu pogodnu za
alternativno sletanje i eventualni početak moje romanse sa
stjuardesom. Zaboravio sam da sam u podnožju Himalaja, i da
se livade ne ubrajaju u prirodna bogatstva Nepala. Ništa onda
lepojko, ljubićemo se u brdima!
Ružne misli o sudbini Vesne Vulović mi je skrenula njena
koleginica prilikom prvog prolaska sa ajncerom punim
bombona i vate. Ulogu bombona sam shvatio odmah, one su
za sisanje, ali za šta je vata? Način upotrebe vate, otkrio mi je
saputnik iz prednjih redova koji je smotao i gurnuo u uši. Znači,
vata je za zapušavanje telesnih šupljina. Smejao sam se kao
da sam progutao zezalicu. Vrhunac smeha je nastupio kada je
putnica sa moje desne strane, bez glume bontona i skromnosti,
gurnula celu šaku u ćasu sa bombonicama i uzela koliko god
je moglo da joj stane u dlan. Izgleda da nema zube, a možda su
joj na prošlom putovanju nudili čips, pa im se sad sveti. Ipak je
ostalo nekoliko komada, od kojih sam skromno, balkanski primitivno, uzeo samo jednu. Pošto je let trebalo da traje samo 20
minuta, odmah sam otpakovao bombonicu, jer ako je ukusna,
posle nema repete.
U jednom trenutku, počeo sam da osećam kako mi se podiže
želudac. Srećom, ne zbog bombone nego je avion krenuo u
poniranje. Taman kad sam izvadio češalj iz džepa, obratila se
stjuardesa: “Poštovani putnici, obaveštavamo vas da smo započeli proceduru sletanja na pokharski aerodrom. Nadamo se da
ste uživali i da ćete ponovo leteti sa nama. Ukoliko vidite Jetija,
recite mu da se javi njegovoj agenciji. Hvala”.
70 | TRAVEL MAGAZINE
se na aerodromu za
100$, za tri meseca
boravka, maksimalan
boravak je pet meseci
u jednoj kalendarskoj
godini.
Klima
Suptropska. Idealno
vreme za posetu je od
marta do juna, zbog
izbegavanja monsunskog perioda koji je u
toku leta. To je period sa
puno padavina.
Vremenska
razlika
GMT - 5.45
Nepalski rupij - NPR. 1€ =
135 NPR.
Javni prevoz
Gradski prevoz - autobusi. Vozi se levom
stranom.
Bezbednost
Niska stopa kriminala.
Potencijalne prirodne
nepogode su monsuni i
zemljotresi. Opasnosti
od ratnih dešavanja
nema.
Zabrane
Nema posebnih zabrana.
Zabava
Svi klubovi i barovi
zatvaraju se u 23.00h.
Turistima su na raspolaganju apsolutno
sve vrste aktivnosti
u prirodi: paraglaj-
ding, planinarenje, zip
flying, rafting, biciklizam,
safari.
Zamršeni kablovi na banderi
Download

Pročitajte ceo tekst