S. Nenadović
ZAŠTITA GRADITELJSKOG NASLEĐA
Beograd 1980.
Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postojala je mogućnost
stručnog usavršavanja iz oblasti proučavanja arhitektonskog nasleđa. Ta
nastava bila je plod lične zainteresovanosti pojedinaca i odvijala se po
mentorskom sistemu sa posebnim programom za svakog pojedinog slušaoca.
Trajala je dva semestra i imala je magistarski karakter. Za poslednjih deset
godina takve studije završilo je svega sedam kandidata.
Sa proširenjem mreže ustanova za zaštitu spomenika kulture u celoj
Jugoslaviji i veoma naraslim potrebama za stručnim kadrovima, počeli su se
obrazovati i posebni specijalistički i magistarski kursevi u zagrebu, Splitu,
Sarajevu, Skoplju. Ova potreba ukazala se i u SR Srbiji, pa je na
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu obrazovan školske 1978/79. godine
specijalistički kurs iz oblasti zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, kao
prvi deo usavršavanja, a školske 1979/80. godine počeće sa radom i
magistarski kurs, kao drugi deo, sa težištem na proučavanju graditeljskog
nasleđa. Oba kursa čine jednu celinu i ovo usavršavanje traje četiri semestra
s tim, da je uslov za upis na magistarski kurs uspešno završen specijalistički
kurs.
U okviru ovog kursa mogućno je, po mentorskom sistemu i sa
posebnim programom, usavršavanje u oblasti memorijalne arhitekture.
Ova knjiga nastala je iz predavanja na specijalističkom kursu i ona
obuhvata samo onaj deo materije, koja je predviđena programom, o opštoj
metodologiji i tehničkoj zaštiti. Ona je data kao prva u nizu publikacija čije se
izdavanje predviđa iz široke oblasti zaštite graditeljskog nasleđa, kao što je:
zaštita urbanih jezgara (starih gradskih centara), zaštita ruralnih celina,
arheološki parkovi, istorija zaštite, osvetljavanje istorijskih spomenika i
gradskih jezgara, pravna zaštita itd. Zato izvesne oblasti koje su mogle da
uđu i u ovu knjigu nisu obrađene, jer se predviđa njihova posebna obrada.
Knjiga je namenjena prvenstveno slušaocima specijalističkog kursa, ali
je isto tako potrebna i korisna i svima onima koji rade na zaštiti graditeljskog
nasleđa, a naročito arhitektima u takvim ustanovama. Ona je potrebna i svima
onima koji dolaze u situaciju da moraju da rešavaju probleme u vezi sa
zaštitom graditeljskog nasleđa, jer se ovaj rad više ne odvija samo iz
ustanova za zaštitu, već je prešao i na stručne opštinske i mesne organe.
Ona je potrebna i svima arhitektima koji se bave projektovanjem, a naročito
rekonstrukcijama gradskih starih centara. Nju mogu da koriste kao literaturu i
studenti Arhitektonskog fakulteta, koji dobijaju osnovna znanja o zaštiti
graditeljskog nasleđa.
SAVREMENA METODOLOGIJA ZAŠTITE
OPŠTI DRUŠTVENI I HUMANI ZNAČAJ GRADITELJSKOG NASLEĐA
GRADITELJSKO NASLEĐE I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE
Pojam graditeljskog nasleđa
Od svih oblasti u kojima je delovao čovečiji um graditeljstvo predstavlja svakako
jednu od najvećih i najširih delatnosti od koje se sačuvalo jedno ogromno materijalno nasleđe.
Od onog trenutka kada je čovek napustio svoja prirodna skloništa, koja je koristio za svoju
zaštitu, uglavnom pećine, on je bio prinuđen da počne sam da gradi. Motivi toga građenja:
njegove prvobitne potrebe za ličnu zaštitu od prirodnih nepogoda i osećanje ugroženosti od
prirodnih sila, sve do najskorijih vremena, nisu se mnogo menjali, ali su potrebe tokom
milenijuma narastale do ogromnih razmera. Od prvih koliba od zemlje, busena, čatme,
bambusove trske ili od leda (igloa), od sojenice, prve brvnare i bunje u suhozidini, čovek je
došao na svome graditeljskom putu do, valjda poslednje razvojne faze na zemlji, stvaranja
oblakodera i megalopolisa. Njegov strah od prirodnih sila, koje nije umeo da objasni i njegova
nemoć da ih savlada stvorili su u njemu ideju da ih magijom, čarolijama ili molitvama
umilostivi, što se posle razvilo u razne religije. Od prvih žrtvenika ili usamljenih kamenova,
koje je postavljao, ovaj motiv naveo ga je da sagradi ogroman broj velikih i vrlo komplikovanih
građevina za religiozne obrede. Od jednog menhira, istočnjačke stupe, egipatske piramide ili
grčkog hrama, stigao je do vitke i prozračne gotske katedrale. Njegovo vekovno protivljenje,
da je njegov život na zemlji krtkotrajan, prolazan i neponovljiv, dovelo ga je do vere u
zagrobni život, do kulta mrtvih i gradnje faraonskih piramida i monumentalni mauzoleja.
Organizujući se u zajednice višeg stupnja čovek se branio ili je napadao druge i zato svugde
gradio utvrđenja, počevši od zemljanih bedema i palisada, preko kamenih tvrđava došao je do
velikog kinskog zida, jedine ljudske građevine koja se može i sa meseca da vidi. Na velikim i
dugim osvajačkim pohodima morao je da savlađuje brojne prepreke i gradi preko njih svuda
mostove. Od običnog brvna, preko drvenih i višelučnih zidanih mostova dospeo je i do jednog
Goldengejta.
Nebrojeno je i nepregledno bogatsvo graditeljskog nasleđa i to samo onog dela, koji
je nad zemljom, koji je vidljiv i koji se sačuvao. Drugi deo, možda ne tako isto veliki, ali obima,
je pod zemljom. Čitava naselja i gradovi prekriveni su već vekovima humkama i tek sada, u
poslednja dva stoleća, savremena arheologija izvlači nam ih na svetlost dana.
Međutim, iako je čovek u svom gigantskom hodu napretka došao do oblakodera i
megalopolisa, zakoračio svemirom i stigao i namesec, na njegovoj zemlji i danas osim
oblakodera bitišu i kolibe; ne one prvobitne, koje su davno nestale, zbog svog slabog
materijala, ali kolibe koje čovek danas gradi su istih onih oblika, od istog materijala i na isti
način sagrađene, kao što su ih gradili njegovi davni preci, koji nisu znali za oblakodere. Osim
megalopolisa na njegovoj zemlji su rasuta i mala seoska naselja izgrađena od zemlje, trske ili
drveta, baš kao i pre mnogo hiljada godina. I kao što se danas grade ti bezbrojni oblakoderi,
koji izazivaju vrtoglavicu savremenog čoveka na njihovim najvišim spratovima, odvajajući ga
od njegove prirodne sredine, isto tako, grade se i ta mala naselja sa kolibama i prostim
seoskim kućama.
S toga pod pojmom graditeljskog nasleđa danas podrazumevamo sve ono što je u
prošlosti bilo sagrađeno, a što ima određene spomeničke vrednosti, koje ga valorizuju i po
kojima se utvrđuje potreba za njegovim očuvanjem. Zbog toga to nisu samo građevine
monumentalne arhitekture, kako se u prošlosti shvatalo, niti samo dobro očuvane građevine,
niti pak građevine sa pretežnima umetničkim pretenzijama i zidane skupocenim trajnim
materijalom – mermerom. U graditeljsko nsleđe mi danas ubrajamo i objekte narodne
arhitekture, građene sasvim slabim materijalom; ubrajamo i one objekte koji su u razvalinama
i ruševimama i koje spadaju pretežno u domen arheologije. Najzad u graditeljsko nasleđe
spadaju i svi oni objekti koje je stvorila građevinska tehnika u današnjem užem smislu reči,
kao što su utvrđenja i mostovi.
Potrebe čuvanja graditeljskog nasleđa
U svojom istoriji čovek je i gradio i rušio. Ipak njegova graditeljska delatnost, izgleda,
bila je mnogo veća od njegvoe rušilačke delatnosti. Međutim, sa razvojem industrije,
demografskom eksplozijom i ogromnim zahtevima savremenog društva, koji su i doveli do
savremene urbanizacije, nastala je izuzetna opasnost od uništavanja velikog dela materijalnih
kulturnih dobara, a u prvom redu dobara graditejske delatnosti. Međutim, sve dok se nisu
pojavile ideje o tome, da to predstavlja materijalnu kulturu naroda i da te građevine i naselja
treba čuvati kao dokaze daleke prošlosti, jednostavno kod svake ukazane potrebe da se bilo
jedna građevina, njihov skup ili čitava naselja zamene novim gradnjama, oni su rušeni. Tako
nam je zauvek isčezao veliki broj građevina, za koje znamo iz predanja ili pisanih
dokumenata da su postojale i za koje bismo bili srećni da ih danas imamo. A mišljenja o
kulturnim vrednostima tih građevina ili naselja i ideja o potrebi njihovog organizovanog
čuvanja su vrlo mladi, jedva dva stoleća. Ali od ideje do prelaska na organizovanu zaštitu,
koja će imat izakonsku podlogu bilo je potrebno da prođe takođe dosta vremena. Neke
evropske države dobile su svoje zakone o zaštiti dobara materijalne kulture još u XIX stoleću;
naša zemlja je tek u novoj socijalističkoj Jugoslaviji, posle II Svetskog rata, a neke zemlje ga
nemaju ni do danas.
Opasnosti uništenja graditeljskog nasleđa nastale su naročito onda, kada su
preduzimani veliki potezi rekonstrukcije gradova. Rušenje starih ambijenata u cilju izgradnje
novih celina i oslobađanja monumentalnih građevina radi lepših pogleda poznato je još iz
vremena renesanse, ali su ti stavovi dobili svoju kulminaciju u XIX veku. Tako, na primer,
Mikelanđelo je porušio ostatke antičkog Tabularijuma, da bi ostvario svoju zamisao o
ansamblu Kapitolskog trga. Sansovino i Skamoci porušili su čitav ansambl starih zgrada na
trgu Sv. Marka u Veneciji, da bi na njemu izgradili biblioteku, Lođetu i novu Prokuraturu i dali
mu današnji oblik. No i u ta vremena vodile su se velike diskusije među savremenicima da li
treba sve rušiti ili ne? Međutim, glas onih koji su bili protiv rušenja, bio je glas vapijućih u
pustinji, a onih koji su bili za rušenje, čuo se mnogo jače. Tako, na primer, »klasicistički
teoretičar Moazi bio je odlučan protivnik zadržavanja ma kakvih elemenata arhitektonskog
nasleđa Pariza i zahtevao: da bi se Pariz ulepšao treba rušiti.« (B. Maksimović: Spomenici
kulture u okviru savremenog urbanizma, Zbornik zaštite spomenika kulture X,20).
Pjer Pat u diskusiji sa svojim savremenicima o rekonstrukciji Pariza ipak smatra da bi
trebalo sve ono što je od vrednosti sačuvati. Takav stav imao je i Kamilo Zite prema
kulturnom nasleđu, a i naš Emilijan Josimović nalazi za potrebno da opravda svoj stav
povodom rušenja nekih monumentalnih spomenika Beograda. (B. Maksimović: Camillo Sitte:
Der Städtebao nach seinen künstlerischen Grundsätzen, Beč 1909. 21).
Posle II Svetskog rata, naročito u Evropi, u zemljama koje su bile najviše njime
pogođene, pa i u našoj zemlji, došlo je ponovno do ogromnog zamaha rekonstrukcija starih
gradova i izgradnja novih naselja u starim jezgrima. U tom velikom zamahu svima onima koji
su zastupali gledišta o čuvanju graditeljskog nasleđa zastajao je dah: nisu pred njihovim
očima nestajale samo pojedine građevine, već čitava naselja, veliki gradovi. Čak i oni koji su
bili duboko uvereni i potrebu čuvanja, priznavali su svoj poraz rečima, da u sudaru sa
teškoćama rekonstrukcije u istorijskim jezgrima savremeni urbanizam primenjuje jedno
najlakše, najradikalnije i sa gledišta zaštite najgore i sasvim neprihvatljivo rešenje smatrajući
da je ono jedino mogućno i ispravno, a to je: »potpuno brisanje stare strukture o kojoj za
nekoliko godina ne ostaje ni najmanji trag.« (B.Maksimović: o.c.3). »Time se žrtvuju izvesne
pozitivne vrednosti, koje u novoj urbanističkoj koncepciji ne dobijaju svoje mesto.« Drugi pak
smatraju da je najneotporniji materijal od koga je građena čitava jedna arhitektura u
bondruku, kod nas istočnjačkog porekla, a ima je na celom istoku i u severnoj Africi, a takođe
je ima i cela Evropa, samo bez istočnjačkih odlika, dovoljan razlog da je pustimo da umre
pred našim očima, jer je i njen vek trajanja ograničen u jednom kontinuiranom procesu
spontanog nestajanja po osudi dotrajalosti – koja ne pravi razlike između onog vrednog i onog
za čime nećemo nikada žaliti.« (S. Mandić: Prizren – ovovremenost i nasleđe, Problemi
zaštite i egzistencije spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, VII Savetovanje konzervatora,
1967, 84).
Ta ogromna uništenja postala su samo jedan deo svih onih uništavanja kojima je
savremena civilizacija izložena i koja proističe baš iz osobenosti te civilizacije, iz produkta
koje ona stvara i koristi i koji idu za time da unište i samu prirodnu sredinu čoveka, u kojoj se
ta civilizacija rodila i danas živi. Prema tome, potreba za očuvanjem graditeljskog nasleđa je
samo jedan deo svetskih napora, za očuvanjem naše prirodne sredine, tj naše životne
sredine. Samo dok je ta potreba zaštite životne sredine uočena tek poslednjih decenija, kada
je počelo nestajanje i izumiranje čitavih životinjskih vrsta, pretvaranje ogromnih kompleksa
zemljine površine, nekada vrlo plodne, u kamene i peščane pustinje i kada se ta životna
sredina počela da zagađuje u tolikoj meri da preti opstanku i samoga čoveka, potreba čuvanja
graditeljskog nasleđa je, kao što je već rečeno, odavno uočena i u naše doba, bez obzira na
negiranje manjeg broja upornih zastupnika svih rušenja, opšte prihvaćena. Ona je sada samo
uključena u te sveopšte napore zaštite životne sredine čoveka.
Posmatrajući sve te građevine i sva ta nasleđa, proučavajući njihove uslove
nastanka, njihove oblike i njihovu tehniku građenja, mi smo u stanju da sagledamo čitav
razvoj čovečanstva i da u svojoj biti sagledamo shvatanja i težnje, kako onog primitivnog
čovekaiz igloa i sojenice, tako i onoga koji se izgubio kao jedinka u oblakoderima
megalopolisa. Iz tih potreba savremenog kulturnog čoveka da sazna sve o razvoju svojih
predaka, o razvoju čovečanstva uopšte, nastala je želja, da što više sačuva od one baštine,
koja pripada materijalnoj kulturi čovečanstva, a graditeljsko nasleđe predstavlja njen najveći
deo.
U propratnom aktu Zakonodavnog saveta DF Jugoslavije, uz predlog zakona o zaštiti
spomenika kulture od 1954. godine, date su pobude i izložen je stav naše nove socijalističke
državne uprave, zbog kojih mi čuvamo naša kulturna dobra uključujući tu i graditeljsko
nasleđe:
»Sve do donošenja ovog Zakona odlazili su u nepovrat objekti dragoceni za
nauku i umetnost. Narod je lišavan najlepših zaveštanja svoje prošlosti, najneoborivih
dokaza svoga kulturnog i političkog prava na tlo na kome je živeo. Narodne mase i
omladina gubile su najneposrednije elemente svoga obrazovanja, upoznavanja svoje
istorije, svojih običaja, svoje umetnosti i svoje zemlje uopšte. Narod je, najzad,
lišavan svoga prava da bude u svetu cenjen po onome, što je stvorio i pružio
čovečanstvu.«
(Z. Kajmaković: Šta je spomenik kulture, Sarajevo, 1961.).
Koliko ove poslednje reči ocrtavaju naš tragični kulturni položaj pred kraj I Svetskog
rata, kada je na jugu prema Grčkoj i na zapadu prema Albaniji trebalo odrediti granice nove
države, Jugoslavije, pokazuje i kulturna uloga koju je odigrala osnovna naučna studija za
poznavanje srpske srednjevekovne arhitekture L'ancien art Serbe Gabriel-a Millet-a. Pred
samu mirovnu konferenciju u Versaju mi smo morali da molimo jednog stranca, Gabriel-a
Millet-a, da što pre završi svoju studiju, jer mi nismo tako dobro poznavali svoje graditeljsko
nasledje i da prikažemo svetu ono što smo stvorili i pružili čovečanstvu, da bi i time poduprli
naše zahteve i naše istorijsko pravo na te zemlje.
Iz svega onoga što smo do sada naveli jasno je da potrebe čuvanja graditeljskog
nasledja proističu iz dubokih istorijskih, naučnih, nacionalnih i drugih razlogai da se te potrebe
danas više ne osporavaju, već se postavlja problem kako na najbolji mogući načinrealizovati
taj zadatak. Teškoće sa kojima se služba zaštite u celom svetu bori su katkad tako velike, da
se čini da su nepremostive. Pod pritiskom savremenih životnih potreba, pred neodoljivim
silama velikog potrošačkog društva, pred ogromnom ekspanzijom savremene arhitekture i
bezobzirnom eksploatacijom gradskog zemljišta i najveći teoretičari, koji razmišljaju o tim
problemima, padaju pokatkad u stanje rezignacije, stanje sumnji i dilema. Da navedemo
samo Gilbert-a Charles-a Picard-a, poznatog arheologa, koji se pita, bori li se danas
arheologija otkrivajući ruševine starih civilizacija i zauzimajući velike prostore, koji se više ne
mogu upotrebiti za nova gradjenja, protiv savremenog života ili ne? Sa njome, razume se, i sa
celokupnim naporima za očuvanje graditeljskog nasledja i služba zaštite, kao jedan njen
završni deo. (G. Ch. Picard: L'archeologie, 22).
Kod takvih dilema prisutna su i neka principielna pitanja, koja neki teoretičari
postavljaju, kao što je na primer pitanje, koja je ideološka podloga zaštite i konzervacije
graditeljskog nasledja? (B.Maksimović: Spomenici kulture u okviru savremenog urbanizma,
Zbornik zaštite X, 1959, 18). Po našem mišljenju takav problem u okviru zaštite ne bi smeo ni
da se čuje, ni da postavi. Mi smo u najopštijim crtama prikazali postanak najraznovrsnijih
kategorija graditeljskog nasledja. Sve one nastale su u vrlo različitim uslovima i društvenim
uredjenjima, vrlo često i kao proizvod suprotnih ideologija, koje su medjusobno vodile borbe
do istrebljenja. Iako tako različite one imaju izvesne opšte čovečanske i humane osobine koje
ih povezuju u jednu celinu, zbog kojih u zaštiti one ravnopravno stoje jedne pred drugih. Te
osobine su njihove istorijske, umetničke, naučne, arhitektonske i druge vrednosti; to su one
vrednosti zbog kojih u zaštiti graditeljskog nasledja ne smeju i ne mogu egzistirati
netrpeljivosti prema spomenicima nastalih iz raznih ideoloških suprotnosti. Mi znamo da su
baš u ideološkim sukobima sviju vremena, najstarijih, onih srednjih i najnovijih, uvek najviše
stradali spomenici kulture, odnosno brojna umetnička dela i gradjevine.
Zato smatramo da čuvanje i zaštita graditeljskog nasledja ne počiva i ne sme da
počiva na ideološkim podlogama, već na potrebama očuvanja kulture čovečanstva, potrebe
koja čovečanstvo ujedinjuje u naporima zaštite kulturnih dobara, pa i graditeljskog nasledja i u
slučaju nemogućnosti rešavanja velikih problema zaštite neke male zemlje u pomoć priskaču
oni najveći, i čitava svetska organizacija.
Šta treba od graditeljskog nasledja čuvati?
Pojam graditeljsko nasledje je vrlo širok i obuhvata sve ono, što je u prošlosti
sagradjeno i što se ili sačuvalo, ili je u ruševinama nad zemljom ili se porušeni ostaci nalaze
pod zemljom, a nekada i pod vodom. U praksi, kao i u stručnoj literaturi, susrećemo se u
domenu graditeljskog nasledja i sa drugim terminima: arhitektonsko nasledje, arhitektonskourbanističko, spomeničko, kulturno nasledje. Smatramo da su svi ovi nazivi nastali u novije
vreme i da jedni, kao na primer arhitektonsko i arhitektonsko-urbanističko nasledje ne
obuhvataju sve ono, što je bio produkt čovekovih graditeljskih napora. Opredeljujući se danas
za arhitekturu, odnosno spomenike arhitekture, izostavljamo one čisto inženjeriske
konstrukcije, oje se ne bi mogle svrstati u arhitekturu, kao što su stari mostovi, tvrdjave
akvadukti. Pojmu arhitektonsko- urbanističko nasledje izmiču ne samo inženjeriska
konstrukcija, već i ruralna nasledja, kaja takodje predstavljaju deo graditeljskog fonda. Izraz
graditelj, najbolje odgovara svima onima koji su se bavili gradjenjem, a naročito u vremenu,
kada su oni gradili i arhitektonske i inžinjerske konstrukcije: i katedrale, i akvadukte, mostove i
utvrdjenja, pa čak i projektovali i planove za čitave gradove, odnosno kada ovakvih podela
nije ni bilo.
Želja i potreba da se jednim terminom obuhvati svo nasledje iz oblasti gradjenja,
odnosno da se obuhvate sve kategorije i svi spomenici, da u našoj težnji za očuvanjem tog
nasledja ne izmakne ništa ispod uticaja zaštite, dovodi nas u situaciju, da smo tim pojmom
obuhvatili i ono, što se može svrstati i u graditeljsko nasledje, ali što sigurno nećemo nikada
čuvati. Dileme oko toga šta treba čuvati iz ovakvog ogromnog fonda, kako pojedinih objekata,
tako i čitavih kompleksa, starih urbanih jezgara i ruralnih celina, su vrlo velike i problemi koji
nastaju u vezi sa ovim su osnovni problemi zaštite spomeničkog nasledja. Zauzimanje
ekstremnih stavova u rešavanju ovog problema, kako sa strane onih koji brinu o zaštiti, tako i
od onih, koji planiraju rekonstrukcije naselja, dovodilo je u prošlosti do vrlo rdjavih rešenja i
rezultata i nanelo velike štete graditeljskom nasledju.
S jedne strane služba zaštite, nemoćna da ponudi adekvatno realno rešenje u tim
trenucima zauzimala je odbojan i pasivan stav rezignacije, prepuštajući se samo kritikovanju
onoga svega što je druga strana radila. Ova pak, isuviše samouverena u ispravnost i
nbaprednost svih rešenja, nanosila je ogromne štete. Posle više od tri decenije takvog rada
kod nas je zanimljivo citirati mišljenje i kritičku ocenu sopstvenog rada druge strane:
»Činjenica je da smo dugo posle rata u izradi urbaništičkih rešenja nastojali da po
svaku cenu što više rušimo centre starih gradova. To je postalo stil. Preovladjivalo je
mišljenje da su ti najuži centri naših »palanki« odraz bede, zaostalosti, nerazvijenosti
starog društva. I danas, kad pogledamo šta smo sve uradili, čoveka duša zaboli kad u
nekim starim gradovima, na mestu gde su postojale jedinstvene zgrade, dragoceni
svedoci istorijei kulture iz prošlih vekova vidimo rogobatne »betonjerke««.
Ovo mišljenje bi trebalo da se odnosi na Srbiju, jer se dalje kaže:
»Nasuprot tome, u Sarajevu, u Mostaru, Travniku, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani,
Varaždinu, Čakovcu, Somboru i u svim primorskim gradovima svesno su sačuvali
staro i ukomponovali novo u taj ambijent. Uzor savremenom svetu su svakako
urbanisti Minhena, Varšave, Kijeva, gradova sravnjenih sa zemljom u prošlom ratu, ali
koji danas po zgradama sa patinom starih vremena i izgledom stare arhitekture,
ulivaju sigurnost u postojanje naroda i njegovog grada«
(Mišljenje ing. Djordja Minjevića, generalnog direktora Zavoda za urbanizam i
komunalnu delatnost SR Srbije, Ž.Todorović: Gradovi »spavaonice«, »Politike« 27.III
1977, 10).
Ili pak, kako je jedan pisac, još i danas živ, Valentin Katajev, doživeo velike poteze
rekonstrukcije stare Moskve posle Oktobarske revolucije:
»Ja sam gotovo neosetno preživeo epohu novih mostova preko reke Moskve i
pomeranje ogromnih starih domova s jednog na drugo mesto, epohu gradjenja prvih
linija metroa, isčezavanje Hrama Hrista Spasitelja, čiju je zlatnu ogromnu kupolu, koja
je jako bleštala na suncu, bilo mogućno razgledati kao zlatnu zvezdu nad šumom.
kada je do Moskve ostalo još mnogo kilometara. Sada je na njenom mestu plivački
bazen sa večnom šapkom bistre vode, tople – u kojoj je moguće kupati se čak i za
vreme ljutih mrazeva.« I dalje:
»Zatim je nastupila mučna epoha premeštanja i uništavanja spomenika. Nevidljiva
svemoćna ruka premeštala je spomenike kao šahovske figure, a neke od njih je
sasvim odbacivala sa šahovske table. Ta ruka premestila je Gogoljev spomenik, rad
genijalnog Andrejeva, upravo onaj spomenik, gde Nikolaj Vasiljevič sedi, žalosno
gurnuvši svoj dugački ptičiji nos u okovratnik bronzanog šinjela – gotovo sav potonuo
u tom šinjelu – s Arbatskog trga u dvrište vile, gde je po predanju ludi pisac u kaminu
spalio drugi deo »Mrtvih duša, a na njegovom mestu su podigli drugog Gogolja –
celim rastom, u kratkoj pelerini, na dosadnom oficijelnom pijedestalu, kao da je
glumac vodvilja, ili neki naučnik, lišen svake individualnosti i poezije...« (Valentin
Katajev: Dijamantni moj venac)
U isto vreme dilema zbog neshvatanja suštine problema upao je i naš poznati
naučnik Stojan Novaković, kada je putovao novooslobodjenim krajevima, koji su bili izgradjeni
sa arhitekturom od slabog materijala i istočnjačke unutrašnje koncepcije. U to doba Srbija
prihvata zapadnjačke ideje i koncepcije domaćeg života, a u gradnji novepoglede i nove
stilove, uglavnom eklektične, smatrajući da sve ono što je »tursko« ne valja. Sve to što je
unošeno spolja, u taj stari životni organizam, bilo je toj sredini potpuno strano, iako su
školovani ljudi tog vremena, kao Stojan Novaković, smatrali da je sve to i napredno. Zato je
njegovo razočarenje bilo veliko, kada je čuo da se na sve strane samo žali za onim što se ruši
i što je staro, a da se to novo ne prihvata. Drukče bi i on, možda, mislio, da je ušao dublje u
vrednosti stambene kulture tog sveta, koja je bila na vrlo visokom nivou, jer je nova stambena
arhitektura, koju je nudio zapad preko svojih eklektičnih stilova, nije predstavljala nikakav
napredak u odnosu na ono staro, osim što je gradjena u solidnom materijalu.
Taj problem odabiranja šta treba čuvati iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja
nastao je onoga trenutka, kada su istaknute uopšte potrebe čuvanja spomenika kulture. U
prvo vreme kod nas u Srbiji, pa ništa drukče i u ostalim zemljama Evrope, smatralo se da su
to uglavnom naše stare crkve i manastiri. Uopšte rečeno, čuvanje objekata sa religioznom ili
kultnom namenom ima svoju tradicionalnu podlogu u odnosu na čoveka i prema strahu od
religije. Materijal sa napuštenog grada, tvrdjave ili uopšte gradjevine profanog karaktera,
narod će bez ikakvih obzira da razvlači i time da doprinese daljem rušenju do skoro potpunog
uništenja. Sa objekata koji imaju religioznu namenu to obično ne radi. Kao što smo videli iz
napred navedenih primera vrlo je opasno olako prihvatiti neke ideje koje su u prošlosti
egzistirale i nudjene kao »napredne« ili »nazadne« i takve ideje, čak i kada su dolazile od vrlo
učenih ljudi, ali koji očigledno odredjene probleme nisu poznavali, mogle su da nanesu velike
štete zaštiti graditeljskog nasledja. U toliko su one opasnije kada se dovoljno neproverene
usvajaju od planera novih naselja i rekonstrukcija starih gradova, a naročito rekonstrukcija
starih gradskih jezgara. Čak ni učeni ljudi koji su predlagali čuvanje objekata graditeljskog
nasledja nisu imali nikakve opšte izgradjene kriterijume, već se to svodilo na lično mišljenje i
zbog toga broj takvih objekata bio je sasvim mali i ograničen, a isto tako i broj kategorija
objekata. Tek kada su se počele uvoditi pojmovi spomenika kulture i tražiti definicije za njih,
odnosno šta pod tim treba razumeti, došlo se i do postupka naučne valorizacije spomeničkih
vrednosti. Valorizacija spomenika u savremenoj zaštiti je osnovni metodološki postpuak u
odabiranju onoga što treba čuvati, a šta ne iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja. Ona je
jedini siguran putokaz u tom vrlo teškom i komplikovanom poslu da se ne pogreši, a kao što
smo videli te greške mogu biti ogromne i uvek su nepopravljive. Ni za jedan objekat ne bi se
smela doneti nikakva odluka, a najmanje odluka o njegovom rušenju, dok se naučnom
valorizacijom ne utvrde njegova svojstva. Kao zaključak togapostupka proističe i odluka o
tome, da li takav objekat, ili urbanistička ruralna, ambijentalna celina, spada u deo
graditeljskog nasledja, koje treba čuvati ili u onaj drugi deo, koji ne dolazi u obzir za zaštitu.
SPOMENIČKA SVOJSTVA I METOD NAUČNE VALORIZACIJE
Opšti pojam spomenika kulture i njegova defnicija
Izraz spomenik kulture koga danas upotrebaljavamo je novijeg porekla i on ne
obuhvata sve ono što ima svoju vrednost, zbog koga se neki objekat mora čuvati, jer ima i
takvih objekata, koji ne potiču od kulture, ili bar ne od one i onakve kulture, koju bi smo
podrazumevali kada taj naziv izgovorimo. Postoje i takvi spomenici koji potiču od primitivne
kulture, zaostalosti, nekulture, barbarstva, divljaštva, pa čak i zločina. Takvu vrstu
»spomenika kulture« predstavljaju danas kod nas, pa i u celoj Evropi, mnogobrojni zatvori i
koncentracioni logori u kojima su mučeni rodoljubi, protivnici fašizma i nacizma u poslednjem
ratu. U tu vrstu spomenika spadaju i sve kosturnice i vojnička groblja izginulih ratnika usvim
prošlim ratovima. Jedno takvo vojničko groblje u Nemačkoj potiče još iz Napoleonovih ratova i
od tada se na njemu sahranjuju vojnicisvih onih ratova koji su vodjeni u krajevima gde se
nalazi groblje. U tu vrstu »spomenika kulture« spada i Ćele-kula u Nišu, kula sa izidanim
lobanjama izginulih junaka Stevana Sindjelića na Čegru 1809. godine. Ovoj grupi spomenika
mogu da se priključe i neke vrste objekata narodnig neimarstva, koje imaju visoke
arhitektonske-umetniče i etnografske vrednosti, ali i vrlo nehigijenske odlike, zbog kojih su
uslovi stanovanja u njima sa naših današnjih gledišta neprihvatljivi (zajedničko stanovanje sa
stokom).
U Srbiji, u XIX veku, pri izradi nacrta Zakona o zaštiti spomenika kulture, koji je
pripremilo 1889. godine Srpsko učeno društvo uveden je izraz spomenik drevnosti. Ovaj
pojam bio je dosta širok i obuhvatan, ali još uvek nedovoljan, jer se on odnosio samo na
spomenike prošlosti, spomenike jednog minulog vremena, a spomenik kulture može da potiče
i iz najnovijeg savremenog doba. Ovom izrazu bio je verovatno adekvatan francuski izraz
Monument historique, koga francuzi i danas upotrebljavaju. Izraz istorijski spomenik bio je
dugo vremena u upotrebi posle izraza spomenik drevnosti i on se obično odnosio u Srbiji na
manastire i tvrdjave, pa nije obuhvatao spomenike daleke prošlosti, klasike i praistorije. U
gradjevinski zakon od 1931. godine bili su uneseni propisi o istorijsko-umetničkim mestima i
istorijski-umetničkim zgradama.
U predlogu zakona koji je 1. marta 1908. godine podnesen Narodnoj skupštini Srbije
govori se o starinama, dakle tu se izrazi spomenik vrednosti ili istorijski spomenik jednostavno
zamenjuju izrazom starine.
Naš najnoviji zakon za republiku Srbiju, proglašen 14.VII 1977. godine uvodi pojam
kulturno dobro (sl. glasnik br.28 od 14. VII 1977.godine). Ovaj pojam obuhvata sve ono što je
od posebnog ulturnog i istorijskog značaja. Zakon svrstava sva kulturna dobra u dve grupe:
nepokretna i pokretna. Nepokretna kulturna dobra su prema zakonu: spomenici kulture,
prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta. Pokretna
kulturna dobra su: umetnička dela i istorijski predmeti, arhivska gradja, filmska gradja i stara
retka knjiga.
Medjutim, pod ovim pojmovima nije se uvek podrazumevalo isto, te su obično date i
izvesne definicije tog pojma, koje su nekad uže, a nekad dosta široko i diskriptivno
objašnjavale štza treba smatrati spomenikom kulture, istorijskim spomenikom, spomenikom
drevnosti itd. U početku stvaranja službe zaštite ti pojmovi su bili vrlo usko postavljeni i
odnosili su semanje više na objekte monumentalne arhitekture ili umetničke predmete. U to
vreme niko nije ni pomišljao da i gradjevine narodne arhitekture, ne samo jedna brvnara, već i
koliba i potleušica mogu biti spomenici graditeljstva, odnosno kulture ili istorijski spomenici.
Sa razvojem službe zaštite taj pojam spomenika kulture sve je širi i sve je obuhvatniji i stalno
se težilo da se njime obuhvati sve ono što bi zaštita trebala da stavi pod svoje okrilje i da joj
ništa ne izmakne, da se ništa ne uništi. Jedan letimičan pregled tih definicija najbolje to
potvrdjuje.
Pojam »spomenik drevnosti«, odnosno »spomenik prošlosti« nije bio uopšte
definisan, što znači da bi se nešto smatralo spomenikom dovoljno je bilo da potiče iz
prošlosti.
U spomenutom predlogu zakona iz 1908. godine o starinama kaže se, da su starine
svi oni predmeti »koji imaju kulturne, naučne, istorijske i umetničke vrednosti za doba u kojem
su nastali i za mesto u kojem su postali.« (dr. S.Tomić: Pravna zaštita, 95). Pošto se govori o
predmetima svakako se misli na pokretne spomenike.
Francuski zakon iz 1887.godine zaštićuje takodje predmete koji predstavljaju javni
interes sa gledišta istorije i umetnosti.
Jedan zakon za državu Baden iz 1884. godine definiše spomenik kulture na ovaj
način:
»Svi nepokretni i pokretni predmeti, koji potiču iz neke minule kulturne epohe, a koji,
kako karakteristični dokumenti svoga vremena mogu biti značajni za razumevanje
umetnosti i umetničkog zanata i njihovog istorijskog razvoja, za upoznavanje prošlosti
i za istorijska istraživanja uopšte, ili koji imaju značaja za očuvanje sećanja na važne
istorijske dogadjaje – jesu spomenici u smislu ovoga zakona.«
Medjunarodna povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih celina
(Venecija 1964. godine) daju ovakvu definiciju spomenika kulture:
»Pod pojmom istorijskog spomenika podrazumeva se kako pojedinačno arhitektonsko
ostvarenje, tako i gradska ili seoska celina koja predstavlja svedočanstvo odredjene
civilizacije, neke značajne faze razvoja ili nekog istorijskog dogadjaja. Ovaj pojam
obuhvata ne samo velkia umetnička dela, već i skromna dela koja su vremenom
stekla kulturni značaj.«
Ova definicija pisana očigledno od strane arhitekata i tehničara koji se brinu o zaštiti
spomenika graditeljstva usko je usmerena na »arhitektonska ostvarenja«, te joj izmiču i čisto
inžinjerska ostvarenja, koja se ne vezuju usko za arhitekturu, kao što smo već naveli. Ali, ona
je naročito pozitivna u onome delu što uvodi i »skromna dela« i »seoske celine«, odnosno ne
podrazumeva samo dela monumentalne arhitekture, kao što je bilo u prošlosti, baš naročito u
Evropi.
Dr. S.Tomić, koji se kod nas u Srbiji naročito bavio ovim teoretskim istraživanjima o
pravnoj zaštiti uopšte, dao je ovakvu definiciju spomenika kulture:
»Spomenici kulture jesu oni pokretni i nepokretni objekti (starine), koji potiču iz neke
prošle epohe,
- a koji u svome današnjem obliku, stanju, sadržaju i suštini imaju osobine koje
označavamo kao istorijsku, naučnu, umetničku, kulturnu ili etnografsku vrednost.
- i koji mogu biti od koristikao izvori za razna saznanja, kao dokazi nekog istorijskog
zbivanja, kulturnih dostignuća, narodnog života i običaja, kao sredstva za održavanje
sećanja na značajne dogadjaje, ideje ili ličnostii kao svedoci i nosioci životne snagei
postignuća prošlosti
-
zbog čega mogu biti odznačaja za razumevanje, proučavanje i obeležavanje istorijskih i
kulturno-istorijskih zbivanja
a usled čega javni interes zahteva da oni budu sačuvani.«
(dr.S.Tomić: Pravna zaštita, 114)
U našem najnovijem zakonu za republik Srbiju spomenici kulture su prema čl. 35:
»Spomenici kulture su gradjevinski i arhitektonski objektii njihove celine, drugi
nepokretni objekti, delovi objekata i celina vezani za odredjenu sredinu, dela
monumentalnog i dekorativnog slikarstva, vajarstva i primenjenih umetnosti, kao i
druge pokretne stvari u njim od posebnog kulturnog i istorijskog značaja.«
U čl.36 definišu se prostorne kulturno-istorijske celine:
»Prostorne kulturno-istorijske celine su delovi urbanih i ruralnih naselja koje su kao
celine od posebnog kulturnog značaja.«
U čl.37 definišu se arheološka nalazišta:
»Arheološka nalazišta su delovi zemljišta koji sadrže ostatke gradjevina i drugih
nepokretnih objekata, grobnih i drugih nalazišta, kao i pokretne predmete iz ranijih
istorijskih doba, a od posebnog su kulturnog i istorijskog značaja.«
I najzad, u čl. 38 definiše se šta su znamenita mesta, što je takodje od velikog
značaja za budući rad arhitekte specijaliste za zaštitu:
»Znamenita mesta su prostori u prirodi vezani za dogadjaje od posebnog značaja za
istoriju, kao i područja sa izraženim elementima prirodnih i radom stvorenih vrednosti
kao jedinstvene celine.«
Prema tome graditeljsko nasledje koje je za nas na ovome kursu od posebnog
interesa nije sve obuhvaćeno pojmom spomenika kulture, kako je taj pojam definisan novim
zakonom, jer mi graditeljskim nasledjem, kao što smo rekli, smatramo sve ono što graditelj
stvara, a tu spadju i sve prostorne kulturno-istorijske celine i nepokretni objekti graditeljstva
koji su pod zemljom i koji su svrstani u arheološka nalazišta.
Kao što se iz ovog izlaganja vidi od prvih dosta usko shvaćenih pojmova spomenika
kulture, u kojima su se nalazili samo kriterijumi monumentalnog, umetničkog, istorijskog ili
kulturnog, od pojma koji se odnose samo na pojedine objekte, došlo se do vrlo bogatihi i
raznovrsnih drugih kriterijuma, kojima se sada obuhvataju i celine, čitava urbana i ruralna
naselja.
U koliko definicija spomenika kulture ima opštiji karaker, u toliko je i bolja, jer je
obuhvatnija i primenljiva za sve ono što ima svoju odredjenu vrednost, koja je od javnog
interesa, te je treba čuvati.
Spomenička svojstva
Iz dosadašnjih izlaganja vidi se uopšte da bi se jedna vrednost za koju postoji javni
interes mogla da sačuva od uništenja, potrebno je najpre da se zna, koja je i kakva je ta
vrednost, odnosno treba da bude definisana, tj. da se zna kakva svojstva treba da poseduje.
U izvesnoj meri ta svojstva smo već uočili i sagledali govoreći o definicijama spomenika
kulture. I kao što se pojam spomenika kulture sve više proširivao na sve veći broj objekata i
celina, tako su se i spomenička svojstva sve više otkrivala i dopunjavala. Danas znamo da te
vrednosti za spomenike kulture mogu biti sledeće:
- naučno-dokumentarne
- istorijske
- umetniče ili umetničko-zanatske
- kulturne
- etnografske
-
arhitektonske
arheološke
gradjevinske i gradjevinsko-konstruktivne
urbanističke
ruralne
ambijentalne
vrednosti originala i falsifikata
vrednosti unikata ili zbirke
vrednosti starine itd.
Iz ovog pregleda vidimo da su neka svojstva bila uočena odmah u početku
razmišljanja o potrebi zaštite kulturnih dobara, kao što su naučne, istorijske, kulturne,
umetničke vrednosti i vrednosti starine, ali da se za neka svojstva može reći da su stekla
pravo gradjanstva tek u novije doba. Sa ovime se ne iscrpljuje spisak onih vrednosti koje se
mogu tražiti i utvrdjivati pri naučnoj valorizaciji. Taj spisak vrednosti može samo da se uveća,
a time će se i broj spomenika kulture samo povećavati.
U skoro svim našim ranijim zakonima u definisanju spomenika kulture polazilo se od
tih vrednosti, koje on treba da ima. Najnoviji zakon u republici Srbiji ne govori ništa o takvim
svojstvima, već samo kaže da su kulturna dobra sve ono što je od posebnog kulturnog i
istorijskog značaja, a to se isto kaže i za spomenike kulture i arheološka nalazišta.
Jasno je da jedno kulturno dobro ili spomenik kulture u širem smislu od ovoga kako
ga daje ovaj zakon može da ima samo jedno svojstvo zbog koga može da bude od značaja
za opšti javni interes, ali isto tako može da ih poseduje i više jadnovremeno.
Postupak valorizacije
Izvestan stepen valorizacije spomenika graditeljskog nasledja bio je prisutan već u
samim začecima službe zaštite u Srbiji, jer se prva naredba koja je bila izdata 1844. godine u
cilju sprečavanja rušenja odnosila na stare gradove ili njihove razvaline (dr. S.Tomić: Pravna
zaštita, 8). »U paragrafu 24. gradjevinskog zakona od 1931. godine odredjeno je da će
opštinske vlasti naročitom uredbom utvrditi »koji su delovi grada od istorijskog ili umetničkog
značaja, kao i koje su stare gradjevine koje imaju karakteristične osobine vredne da se
održe.«« Regulacione planove za takve gradove ili varošice odobravali su zajednički ministar
gradjevina i ministar prosvete. Očigledno je već, da se ovbim propisom više ne misli samo na
gradjevine za religioznu namenu, niti samo na manastire i stara utvrdjenja, već uopšte, na sve
gradjevine od istorijskog ili umetničkog značaja. U kriterijumima za valorizaciju ovde se osim
istorijskog uvodi i jedan nov, umetnički, što znači da bi takva gradjevina mogla da bude i
savremena, a ne gradjevina nasledjena iz drevnosti, odnosno prošlosti.
Sa utvrdjivanjem kriterijuma o spomeničkim svojstvima valorizacioni postupak u
odabiranju iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja šta treba čuvati kao spomenik kulture, a
šta ne, u mnogome je olakšan i jasno je ukazan put kojim taj proces treba da ide. Medjutim i
pored toga, proces valorizacije je vrlo težak, složen, a krajnje je odgovoran. On je težak
naročito zbog toga što se u jednom odredjenom trenutku spomenička svojstva jednog
predmeta ili jednog objekta ne mogu da uoče ili se čak i negiraju, a tek kasnije vreme pokaže,
kada je već možda i dockan, jer je spomenik uništen ili oštećen da ga je terbalo čuvati.
Zbog nepoznavanja spomeničkih svojstava objekata ili celina, kako u prošlosti, tako i
danas, čak i iz najplemenitijih pobuda, dolazilo je do potpunog uništavanja značajnih
spomenika kulture, a i graditeljstva. Da navedemo samo nekoliko primera iz Srbije: rušenje
srednjevekovnog grada na Avali – Žrnova, radi podizanja spomenika Neznanom Junaku,
rušenje Ičkove kuće u Beogradu, rušenje Gospodar Jevremovog konaka u šapcu, kuće kneza
Miloša u selu Crnuću (današnja je restaurisana), rušenje svih zgrada domaćinstva Vuka
Karadžića u s. Tršiću (svi današnji objekti su plod rekonstrukcije) itd.
Valorizacioni postupak predstavlja interdisciplinarni rad. Ni procenjivanje spomeničkih
svojstava jednog objekta ne može da bude rad jednog čoveka, a pogotovu kada se radi o
celinama. Taj posao mora da obavlja jedna grupa stručnjaka i to raznih stručnih profila,
upravo svih onih profila koji su u datom slučaju potrebni. Treba naročito istaći kada se radi o
graditeljskom nasledju nikako se ne sme smatrati da su samo arhitekte i gradjevinski inženjeri
pozvani da ga valorizuju. Objekti graditeljskog nasledja imaju svoju dugu istoriju, pa su skoro
uvek u toku te svoje istorije stekli i mnoga druga svojstva, koja ih mogu svrstati u red
spomenika kulture. Zato će često biti potrebno da grupa stručnjaka sastavljena od arhitekata,
istoričara, istoričara umetnosti, arheologa, etnologa itd. obavi valorizacioni postupak i
podnese predlog da li taj objekat, urbanu ili ruralnu celinu treba zaštititi i smatrati da je od
posebnog kulturnog i istorijskog značaja ili ne. U izvesnim slučajevima može se čak
konsultovati i javno mišljenje, naročito kada se radi o ambijentalnim celinama.
Naši raniji zakoni o zaštiti spomenika kulture, pa i graditeljskog nasledja,
izjednačavali su u pogledu valorizacije sve spomenike kulture. Valorizacioni postupak za sve
spomenike kulture bio je isti, pa su i oni posle obavljene valorizacije i zakonskog proglašenja
za spomenik kulture uživali ista prava zaštite. Najnoviji zakon, medjutim, predvidja izvesnu
selekciju spomenika kulture, posle prve valorizacije, a prema njihovom značaju. Posle opšte
valorizacije kojom se objekt utvrdjuje kao spomenik od značaja za javni interes ili, da to
nazovemo prvostepenim valorizacionim postupkom, spomenici se podvrgavaju još jednoj
valorizaciji u cilju odabiranja i proglašavanja spomenika od velikog spomenika i spomenika od
izuzetnog značaja.
Ova stepenovana valorizacija nastala je iz odredjenih praktičnih potreba za slučaj
opšte opasnosti, ratova i zbog medjunarodnog ugovora o pravljenju spiskova kulturnih dobara
od opšteg svetskog značaja. Proširenjem pojma spomenika kulture i utvrdjivanjem sve novih
svojstava koja spomenici kulturnih dobara mogu da imaju mi smo dobili jedno veliko kulturno
nasledje koje praktično u danim posebnim trenucima, nećemo biti u stanju da podjednako
štitimo. Proglašavanjem spomenika od izuzetnog i velikog značaja ukazuje se na ove
vrednosti kojima se i u tim posebnim okolnostima mora da ukaže zaštita. To ne znači da se
ostalim spomenicima u normalnim uslovima neće ukazivati dovoljna zaštita, već se samo
valorizuju izuzetne vrednosti koje moraju uvek biti u prvom planu zaštite.
Proces valorizacije pri ovako obimnom fondu graditeljskog nasledja je vrlo
dugotrajan. Uzrok te dugotrajnosti leži još i u nedovoljnim stručnim kadrovima koji taj proces
treba da obave, kao i uvek nedovoljnim sredstvima. Kod nas do danas čitava velika područja
graditeljskog nasledja ostala su izvan tog procesa, a naročito graditeljskog nasledja iz oblasti
seoskog graditeljstva. Proces valorizacije praktično se nikada neće ni završiti; njega ćemo
stalno primenjivati kadgod uočimo neki nov objekt za koga mogu postojati osnove da se može
uvrstiti u red spomenika kulture. S toga dokle god traje služba zaštite, dotle će se stalno i
obavljati valorizacija spomeničkog nasledja.
Šta znači zaštićen spomenik?
Oni objekti, urbane, ruralne i ambijentalne celine, za koje se stručnom analizom utvrdi
da imaju takva spomenička svojstva koja su od javnog interesa, stavlhjaju se pod zaštitu
države posebnim pravnim rešenjem i od otg trenutka, bez obzira da li se kulturno dobro nalazi
u javnom ili privatnom vlasništvu, nad njim se primenjuje poseban režim koji je predvidjen
odredbamazakona o zaštiti kulturnih dobara.
Mere tog posebnog režima naziremo već u odredbama onog pomenutog
Gradjevinskog zakona od 1931.godine. U njegovom 24. paragrafu odredjuje se postupak za
slučaj da treba preduzeti nekakve tehničke mere na takvom objektu ili celini. Njime se
zabranjuje da se izvršavaju bilo kakve promene, a opravke se ne mogu vršiti »dok se
prethodno ne dobije odobrenje od nadležne vlasti za čuvanje starina.« Nažalost takva vlast u
to vreme nije ni postojala.
Rešenjem o zaštiti za nepokretne objekte i celine odredjuju se bliže i dalje granice
oko njih, odnosno okolina koja takodje potpada pod poseban režim zakona.
Samim činom stavljanja kulturnog dobra pod zaštitu države status svojine kulturnog
dobra ništa se ne menja, već se samo ograničavaju i onemogućavaju izvesni postupci, koji
mogu ići na štetu delimičnog ili potpunog integriteta kulturnog dobra. To znači da se spomenik
kulture ne sme rušiti niti štetiti, niti se mogu preduzimati takve radnje koje mogu prouzrokovati
promenu oblika ili izgleda, a koje počivaju na nestručnom pristupu, odnosno nestručnim i
nenaučnim osnovama.
Obaveze koje država preuzima na sebe stavljanjem objekata ili celine pod zaštitu su
vrlo velike; one su kako materijalne tako i moralne prirode.
Zbog tih velikih materijalnih obaveza, kao i zbog dugog trajanja procesa valorizacije,
a da u medjuvremenu neki objekti ili celine ne bi stradali pre donošenja rešenja o zaštiti, raniji
zakoni predvidjali su satatus evidentiranog spomenika. Objekt ili celina koji su evidentirani
nisu stavljani formalnim rešenjem pod zaštitu, te time praktično i nemaju status zaštićenog
spomenika, niti se odredbe zakona o zaštiti mogu na njih primenjivati. Ali ustanove zakonski
odgovorne za sprovodjenje zakona čim uoče opasnost da evidentirani spomenik može biti
oštećen, uništen ili na ma koji drugi način ugrožen, stavljaju ga hitno rešenjem pod zaštitu.
Ovakav postupak, medjutim, u praksi prouzrokovao je čitav niz nezgoda, jer ustanove koje se
bave urbanističkim planiranjem ili rekonstrukcijom starih gradova i starih jezgara moraju biti
unapred upoznate o postojanju vrednosti koje su od javnog interesa u domenu njihovog
planiranja i projektovanja, a ne pošto su svoj obično vrlo obiman rad završile.
Pa i ovakvim postupkom još uvek postoji izvan domašaja zaštite veliki broj spomenika
graditeljskog nasledja, koje imaju spomeničke vrednosti, ali one zvanično nisu utvrdjene, jer
valorizacioni postupak nije sproveden, pa spomenici nisu čak ni evidentirani. No time što
njihova svojstva nisu utvrdjena ne znači da oni nemaju vrednost kulturnog dobra. To je slučaj
sa objektima pod zemljom za koje se sazna tek prilikom gradjevinskih radova ili objektima
etnografskog karaktera i folklorne narodne arhitekture, koji su ostali daleko od puteva (stare
vodenice, kovačnice, valjalice, sovrašice, crkve brvnare, kuće narodnog neimarstva, seoska
groblja XIX veka ili i starija itd). Takvi spomenici imaju svoja spomenička svojstva i bez obzira
što nisu čak ni evidentirani imaju pravo da budu sačuvani. Najveće štete u ovim slučajevima
nastaju na spomenicima te vrste iz razloga, što oni koji ih uništavaju ne znaju da procene
njihova spomenička svojstva. Ranijim zakonom bilo je predvidjeno da ako se u toku
izvodjenja gradjevinskih radova ili drugih radova naidje na arheološko nalazište ili slično,
organizacija, ustanova ili lice koje neposredno izvodi radove, dužno je da o tome obavesti
nadležni zavod radi preuzimanja potrebnih i daljih mera zaštite. Čak se predvidja da su
organizacija, ustanova ili lice dužni da preduzmu potrebne mere da se do dolaska ovlašćenog
i stručnog lica nalaz ne uništi, niti ošteti i da se sačuva na mestu i u položaju u kome je
otkriven. Takvi nalazi arhitekture su naročito značajni kod naseljenih mesta sa dugom
prošlošću i kontinuitetom života, kao na primer, kod nas, Sremska Mitrovica: ostaci starog
Sirmium-a ispod današnjeg grada; Niš – neovizantijska nakropola u Jagodin-mali, rimski
terme u centru Čačka itd.). Katkad gradjevinski radovi zbog značaja nalaz moraju se i
obustaviti, pa se čak i projekti moraju menjati i prilagodjavati novo nastaloj situaciji.
Sadašnji zakon čl.5 predvidja zaštitu i za takva kulturna dobra, kao dobra koja uživaju
prethodnu zaštitu. Znači ni ona se ne isključuju iz zaštite iako se o njihovim spomeničkim
svojstvima još uvek ništa ne zna. Za njih se kaže: »Nepokretnosti i druge stvari za koje se
pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu i istoriju, uživaju zaštitu u
skladu sa odredbama ovog zkona,« a čl. 43 detaljno objašnjava koja su to dobra. Nevolja je
uvek u tome što se time izražava više samo jedna želja da se sve što je od javnog interesa
sačuva od uništenja, a praktično nismo u stanju to da sprovedemo.
Specijalno za arhitekte ovde je važno da se spomene da gradjevine koje dolaze u
obzir za zaštitu ne moraju uvek imati i arhitektonske, estetske, umetničke vrednosti, već mogu
biti čuvane samo zbog svojih istorijskih vrednosti. To su one gradjevine u kojima su se rodili,
živeli, radili ili umrli ljudi zaslužni za prošlost svoga naroda. Tih gradjevina ima vrlo mnogo i to
su obično kuće znamenitih književnika, državnika, umetnika, vojskovodja, narodnih heroja itd.
Kao što se iz svega napred rečenog vidi cilj stavljanja objekta ili celine pod zaštitu
države je čuvanje od uništenja ili od preduzimanja nestručnih intervencija. Dakle, stavljanje
pod zaštitu treba u praksi da dovede uvek do pozitivnih rezultata po objekt ili celinu. Medjutim,
formalno stavljanje pod zaštitu, ako ne bude u izvesnim slučajevima praćeno i uskladjeno sa
blagovremenim intervencijama tehničke zaštite, može da se na zaštićeni objekat odrazi
negativno i da postigne sasvim suprotan cilj. Kada to može da se dogodi?
Spomenici kulture koji se stavljaju pod zaštitu većinom su u derutnom stanju, nekada
su čak u takvom, da je njihovo rušenje stvar trenutka. Takvom spomeniku je potrebno
ukazivanje najhitnije preventivne zaštite, a takve inicijative dolaze često mimo službe zaštite.
Danas su takve inicijative sve veće i veće, jer služba zaštite se sve više otvara i uključuje u
ovaj rad sve mesne organe vlasti. Sprečavanje takvih inicijativau prošlosti baš od strane
službe zaštite odražavalo se često tragično za sam spomenik, kome je potrebna stručna
tehnička zaštita, ali izvodjenje takve zaštite predstavlja dug i skupocen proces. S druge strane
još je gore ako se zbog formalnog stavljanja pod zaštitu svi ogradjuju da ukažu spomeniku
čak i osnovne preventivne mere smatrajući da to treba da uradisamo stručna služba zaštite.
Nijedan rad na opravljanju srednjovekovnih crkava u Srbiji i van nje, koji je izveden u XVIII ili
XIX veku, sa vrlo retkim izuzecima, ne bi se mogao nazvati stručnim konzervatorskim poslom,
jer ako je bio propao kamen na fasadi, ona je bila jednostavno omalterisana; ako su pali
svodovi, oni su ozidani, ali je time možda arhitektura bila izmenjena itd. Ali svi ti radovi su u
krajnjoj liniji korisni za očuvanje samog spomenika.
Savremeni stav zaštite počiva i na principu da svaki spomenik treba da se uvede u
život, da se revitlizira, jer napušteni spomenik sa preživelom namenom brže propada od živog
spomenika. Formalnim stavljanjem spomenika pod zaštitu, ako on nije živ, može da bude još
više napušten, naročito ako intervencije stručne službe ne stižu blagovremeno ili čak postoji
nečiji interes da se on sruši. (Slučaj konaka Rauf bega Džinića, odnos prema gradjanskoj
arhitekturi orijentalnog porekla u nekim našim gradovima itd.). Ako je spomenik pak živ, pa se
formalnim stavljanjem pod zaštitu uslovi onih koji ga koriste ograničavaju ili se njihov život
time otežava, može da dodje čak do suprotnog dejstva: da se živ spomenik napušta i pretvara
u mrtav! Ovo je vrlo važno za urbana i ruralna naselja, naročito za ova prva, gde uslovi života
stanovnika u njima ionako nisu na savremenom nivou. Napuštanjem nasljea od starane
stanovnikamože da dodje i do vrlo velikih šteta i razaranja, mnogo većih od njihovih
intervencija, koje su išle poboljšanjem njihovog načina života, a koje službe zaštite nisu
uporno odobravale ili su sprečavale. A u naslje koje jedanput opusti vrlo je teško ponovo
uvesti život (Ulcinj, istarski gradovi itd.).
Medjunarodne norme i povelje
Velika kulturna dobra jedne zemlje ne moraju biti od značaja samo za tu zemlju, već
njihova vrednost može da ima značaja i za više zemalja ili da budu od opšteg značaja za
kulturu čitavog čovečanstva. To se naročito odnosi na ona kulturna dobra koja su nam ostala
od starih isčezlih civilizacija, a koja su danas mnogo puta raspodeljena medju više zemalja
kao što je slučaj sa dobrima pred kolumbijske Amerike, staroga Egipta, Grčke, Rimskog i
Vizantijskog carstva. Takodje i ona kulturna dobra savremenih civilizacija, čiji su se
protagonisti danas našli u uzanim okvirima nacionalnih država, a nekada su posedovali velike
imperije, kao na primer islamska arhitektura. Isto tako to se odnosi i na izuzetne kulturne
tekovine pojedinih današnjih naroda. Uvidjajući potrebu da takva dela treba da budu
sačuvana po svaku cenu, čitavo čovečanstvo se ujedinjuje preko medjunarodnih organizacija
u naporima zaštite i spasavanja takvih dobara. Kroz te organizacije utvrdjuju se na prvom
mestu kriterijumi za odabiranje takvih kulturnih dobara. Na medjunarodnim skupovima
izgradjuju se zajednički stavovi zaštite i razmenjuju medjusobna iskustva, koja se proklamuju
kroz povelje o zaštiti kulturnih dobara. Kroz te organizacije utvrdjuju se na prvom mestu
kriterijumi za odabiranje takvih kulturnih dobara. Medjusobni ratovi i oružani sukobi oduvek su
predstavljali najveću opasnost za kulturno nasledje zaraćenih strana. Zbog toga se pokušava
da se još za vreme mira medju državama stvore norme, po kojima će se buduće zaraćene
strane upravljati tj. da ne ruše jedna drugoj spomenike kulture niti da odnose jedna drugoj bilo
pokretne bilo nepokretne spomenike. Isto tako, u uslovima velikih katastrofa ili posebnih
uslova koji se stvaraju izuzetnim naporima za promenom vodenih tokova i stvaranjem velikih
veštačkih jezera, kada mogu da stradaju mnogi spomenici kulture dolazi do medjunarodne
solidarnosti u zaštiti kulturnih dobara.
Naša zemlja je potpisala više medjunarodnih konvencija u slučaju oružanih sukoba.
Potpisnici ovih konvencija obavezali su se da u slučaju ratova neće rušiti, štetiti, uništavati,
iskorišćavati za vojne ciljeve i odnositi kulturna dobra zaraćene strane. No, ovim ugovorima
mogu da budu zaštićeni samo najvažniji spomenici, tj. oni od najvećeg značaja, jer se samo
oni upisuju u medjunarodne spiskove zaštićenih spomenika, koje svaka zemlja potpisnica
sastavlja za sebe i podnosi. Spomenik koji je ušao u takav spisak ne sme se koristiti u ratne
svrhe (za smeštaj oružija, municije, kao sklonište za civilno stanovništvo ili vojsku i sl.). U
prošlom ratu Smederevski grad je stradao od eksplozije municije koja je bila smeštena u
njemu (a i od avionskih bombardovanja), a Djurdjevi Stupovi kod Novog Pazara stradali su još
1912. godine, jer su bili korišćeni za vojno utvrdjenje itd. No i pored potpisanih ugovora o
zaštiti spomenika kulture za vreme ratova malo se vodi računa, u koliko dodje do takvih
situacija.
Prva povelja o zaštiti kulturnih dobara u kojoj je došla u izvesnoj meri medjunarodna
solidarnost i u kojoj je pokušano da se formulišu opšti principi pristupa u tehničkoj zaštiti
donesena je na medjunarodnom savetovanju u Atini 1931. godine, pa se zato i naziva Atinska
povelja. Na II medjunarodnom kongrsu arhitekata i tehničara konzervatora u Veneciji 1964.
godine donesena je druga povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih
celina, u kojoj se daju opšti principi čuvanja i tehničke zaštite. Njena vrednost je naročito u
tome, kao što smo već naveli, što se prvi put na jednom medjunarodnom nivou proklamuje
princip da u okviru graditeljskog nasledja treba sagledavati ne samo objekte od
monumentalnog i umetničkog značaja, već i objekte skromne arhitekture seoskog i narodnog
graditeljstva. Sve dotle o ovim objektima i njihovoj zaštiti više su vodili računa etnolozi nego
arhitekte. S obzirom da je ova povelja u Veneciji stvarana samo od jednog profila stručnjaka,
arhitekata i tehničara konzervatora, kao i s obzirom da se data definicija istorijskog
spomenika u ovoj povelji praktično odnosi samona spomenike graditeljstva, to bismo ovu
povelju zaista mogli i smatrati i poveljom za zaštitu graditeljskog nasledja.
Ovakve povelje koje su donesene na medjunarodnim skupovima su samo jedna
preporuka i jedan putokaz o savremenim shvatanjima u zaštiti, ali nemaju nikakvu obaveznu
snagu, kao što je to slučaj sa medjunarodnim ugovorima o zaštiti kulturnih dobara.
SAVREMENI METODOLOŠKI PRISTUP U TEHNIČKIM INTERVENCIJAMA NA
ZAŠTIĆENIM OBJEKTIMA GRADITELJSKOG NASLEDJA
Tehnička zaštita graditeljskog nasledja ne bi sama po sebi bila naročito teška, s
obzirom na današnje mogućnosti korišćenja savremene tehnologije i savremenih materijala.,
da se o arhitekturi i oblicima spomenikaovog nasledja uvek zna sve što je potrebno.
Medjutim, problem se sastoji baš u tome, što se vrlo retko zna kako su spomenici, koji su do
sada, bilo oštećeni, bilo porušeni, nekada izgledali. Iz ovih uslova i okolnosti proizilaze i svi
problemi u tehničkoj zaštiti spomenika graditeljskog nasledja.
U prethodnom odeljku mi smo došli do saznanja da jedino naučnim pristupom
utvrdjivanja spomeničkih vrednosti možemo biti u stanju da odaberemo ono što treba čuvati.
Isto tako savremeni metodološki pristup u spasavanju od uništenja odabranih spomenika i
spomeničkih celina počiva na svestranoj naučnoj analizi svih elemenata koji se moraju uzeti u
obzir pri donošenju odluke o preduzimanju tehničkih zaštitnih mera. Svaka konzervatorska
intervencija mora da počiva na prethodnom naučnom istraživanju i mora da bude praćena
naučnim ispitivanjem i u slučaju novih saznanja, mora da bude blagovremeno koregirana i na
kraju svaka konzervatorska intervencija treba da bude objavljena u naučnim publikacijama u
cilju postizanja kontinuiteta u radu na spomenicima. U ovome se sastoji bitna razlika izmedju
konzervatorskog pristupa zaštiti spomenika graditeljskog nasledja i ostalih tehničkih
intervencija koje počivaju na ovakvom metodološkom pristupu.
Medjutim, s obzirom na stanja u kojima se nalaze spomenici graditeljskog nasledja,
ovaj princip se mora na razne načine da primenjuje. Tako, na primer, kod arheoloških
lokaliteta, tj lokaliteta kod kojih se ostaci materijalne kulture nalaze pod zemljom, sve dok se
oni ne otkopaju, sve dok se naučno ne istraže, nikakva tehnička zaštita nije mogućna.
Doduše, s obzirom na veličine tih objekata i metode arheoloških istraživanja, koje zahtevaju
više vremena i ovaj metodološki pristup može biti primenjen i na parcijalno istraženim
površinama, tj tehničke mere se mogu preduzimati u okviru istražene površine.
Ali kod druge vrste spomenika ostaci materijalne kulture mogu se nalaziti delom ispod
zemlje, a delom iznad zemlje. To je slučaj kod svih onih spomenika kulture, koji neisu
potpuno porušeni, već su im se izvesni delovi sačuvali nad zemljom, a pali porušeni delovi su
urasli u sopstvene ruševine i obično zarasli u vegetciju. Takvi su, uglavnom, srednjovekovni i
stari gradovi – tvrdjave, srednjevekovne i antičke gradjevine, stari kameni mostovi itd. Kod
srednjevekovnih gradova, crkava i manastirskih kompleksa se u kulturnim slojevima, oko njih i
u njima, ne nalaze samo podaci za njihovu oštećenu ili uništenu arhitekturu, već se nalaze i
podaci o životu koji se odvijao oko njih i u njima. Zbog toga prethodna istraživanja,
otkopavanja i proučavanja ostataka pod zemljom, treba da čine osnovu za izradu projekata
tehničkih intervencija.
Medjutim, ovaj najbolji i najsigurniji metodološki pristup treba uvek uskladiti sa
potrebama tehničke intervencije, jer se mnoge tehničke intervencije mogu obaviti i na osnovu
proučavanja samo ostataka nadzemnih ostataka. Bezuslovno uslovljavanje svake tehničke
intervencije potpunim arheološkim istraživanjem, odnosno otkopavanjem, u nedostatku
dovoljnih sredstava može da dovede i do ugrožavanja nadzemnih ostataka, odnosno njihovog
rušenja.
S druge strane, treba imati na umu da su tehničke mere zaštite na nekim
spomenicima po katkad i jedini mogući način da se dodje do naučnih podatakao samome
spomeniku. To je slučaj sa onim spomenicima kulture, koji su se oglavnom potpuno
ilinajvećim delom sačuvali, ali su tokom svoje prošlosti pregradjivani, malterisani spolja i
iznutra, pa su promenili prvobitne oblike arhitekture. Prethodna proučavanja kod ovih
spomenika treba da sadrže naročito istorijske podatke u koliko postoje baš o njihovim
rušenjima, požarima, obnovama, odnosno svim onim fazama kroz koje je fizičko stanje
spomenika prošlo od njegovog nastanka do naše intervencije. Ovakvi spomenici su obično
novijeg porekla, gradjevine XVIII i XIX veka, ali mogu da budu i starije i da potiču čak iz
srednjeg veka.
Takve tehničke intervencije se ne mogu, ili bar ne bi trebalo da smatraju, prethodnim
istraživanjem, jer su te intervencije već sastavni deo konzervatorskih radova, posle kojih
moraju da uslede definitivni radovi. Navešću kao primer slučaj sa spomenikom koji je obično
zbog teških oštećenja fasade samo omalterisan spolja i iznutra. Skidanjem spoljnih slojeva
maltera dolazi se skoro uvek do najbitnijih podataka o arhitekturi i potrebnoj vrsti intervencije,
ali se spomenik ne može ostaviti duže vreme ogoljen, jer je taj malter imao svoju odredjenu
zaštitnu funkciju. Ako se skine malter sa unutrašnjih površina i otkrivaju freske, to nije samo
ispitivački ra, već konzervatorska intervencija posle koje mora da usledi konzervacija
otkrivenih fresaka i malterisanje ili fugovanje odredjenih površina zidova. Ovakvim radom
zadržati se samo na ispitivanju, zanči direktno ugroziti spomenik, ostaviti ga ogoljenog, kao
kada bi se rasečeni bolesnik ostavio na operacionom stolu, pošto je utvrdjeno da čir postoji.
Konačno ima spomenika kod kojih prethodna istraživanja nemaju arheološki karakter,
jer se od njihove arhitekture ne nalazi ništa pod zemljom. Kod tih spomenika prethodna
istraživanja obično se sastoje iz istorijskih podataka o nastanku spomenika, dogadjaja u vezi
sa njima, sa njihovom prošlošću itd. Medjutim, za tehničke intervencije zaštite na samom
spomeniku mnogi istorijski podaci nemaju značaja, te u takvim prethodnim studijama koje
obično rade istoričari, istoričari umetnosti, etnolozi, korisno je da se izdvoje oni podaci koji su
potrebni za izradu projekata tehničkih intervencija, a čija izrada počiva prvenstveno na
tehničkim licima koja rade u zaštiti, a to su tehničari, inženjeri i arhitekte. Obično je težnja
onih lica koja rade ovakve studije da daju svestranu studiju, a ne daju konzervatorsku studiju,
što stvara veliku teškoću tehničarima u korišćenju njihovih prethodnih studija. S druge strane
davanje prave konzervatorske studije mogućno je samo onim licima koja su se specijalizovala
za takvu vrstu radova, što znači, da kao što je potrebno imati specijalistu arhitektu
konzervatora, isto tako je potrebno imati specijalistu istoričara umetnosti – konzervatora,
arheologa – konzervatora, etnologa – konzervatora. Tek onda kada se svi stručnjaci takvih
profila nadju zajedno na zajedničkom poslu mogu potpuno naći i zajednički jezik i prevazići
sva stručna neslaganja, a imati jedan zajednički metodološki pristup.
U toj dokumentaciji, koja je sastavni deo prethodnih istraživanja, postoje izvesne
kategorije koje se nikako ne smeju mimoići, jer nam one obično, kada se one odnose na
objekt koji istražujemo, daju najbolje podatke, na osnovu kojih se često puta donose predlozi
za tehničku zaštitu. To su stari crteži i planovi, duborezi, slikani modeli na freskama, gravire,
fotografije, pa čak i umetničke slike – grafike i ulja.
Medju najstarije crteže spomenike arhitekture kod nas možemo ubrojati slikane
modele na freskama, koje ktitori svojih zadužbine drže u rukama. Ovi slikani modeli mogu se
koristiti naročito tamo, gde se stanje spomenika izmenilo, a model hga prikazuje u prvobitnom
izgledu. Oni nisu slikani svi sa istom tačnošću, te su neki više, aneki manje upotrebljivi; neki
se uopšte ne mogu koristiti. Slikani modeli iz perioda gradjenja kralja Milutina su naročito
dobro slikani i vrlo tačno predstavljaju izgradjeni objekt. Tako, na primer, po modelu se vidi da
je srkva sv. Djordja u Starom Negorčinu imala bočne brodove kojih danas nema, a kraljeva
crkva u Studenici da je imala kube sa završnim talasastim vencem, koji je kasnije pretvoren u
ravan (skorom restauracijom taj talasasti oblik vraćen je kubetu). Na osnovu modela može se
utvrditi da je prilikom restauracije crkve sv. Petra u Bijelom Polju potvrdjeno da je slikani
model bio vrlo tačan. I na modelu Pećke Patrijaršije koji se nalazi u Bogorodičinoj crkvi
primećujemo čitav niz podataka o njenom nekadašnjem izgledu, koji je danas dosta izmenjen;
jedan od najvažnijih podataka koji daje model je postojanje zvonika ispred (ili na priprati!?)
Pećke Patrijaršije. Model Ravanice pokazivao je da je ona imala pripratu jedne naročite
arhitekture, što je istraživanjima na samom spomeniku i potvrdjeno.
Slikani modeli na freskama katkada daju i čitav niz detalja koji su nam pri izvodjenju
tehničke zaštite neophodni. Na pomenutom modelu Kraljeve crkve u Studenici vidimo čak da
su prozori bili zatvoreni tranzenama, koje su imale staklene okuluse; da su vrata bila drvena i
dvokrilna sa zvekirima.
Većina modela bila je slikana po izvesnim opštim principima, a naročito u pogledu
primene boje. Tako, na primer, ako je na modelu krovni prekrivač naslikan sivom golubijom
bojom, onda je to olovni prekrivač, a ako je obojen crveno, onda je bio crep ili ćeramda.
Slikani modeli su neka vrsta slikarske intrpretacije sagradjenih spomenika, medjutim
pravih tehničkih crteža, koji daju tačne podatke o oblicima, ima vrlo malo. Kao najznačajnije
ovde možemo pomenuti one crteže koji su urezani i fasade Bogorodičine crkve u Studenici, a
koji se odnose na arhivolte portala i spoljnih lukova na kubičnom postolju. Sličnih crteža ima
još i na patosu bočnih brodova katedrale u Trogiru, kao i na zidovima dominikanskih
samostana u Dubrovniku i Trogiru, ali su oni dosta mladji od ovih u Studenici.
Posebnu grupu starih crteža čine i bakrorezi. Njih imamo još počevši od XVII veka, a
vrlo su brojni u Srbiji u XVIII veku. Kako se stanje mnogih spomenika od toga vremena bitno
izmenilo to su oni odličan izvor informacija. Bakrorez je jedan poseban vid umetničkog
izražavanja i za nas su najvažniji oni, koji predstavljaju stare gradove, utvrdjena naselja ili
manastire. Bakrorezi su obično davali tačne podatke, kako opšte, o izgledima celog ansambla
i o postojanju objekata, tako i izvesne detalje o arhitekturi, pa čak i o životu koji se odvijao u
tim gradovima i manastirima. Za njihovo čitanje potrebna su ipak, izvesna predznanja, jer oni
deluju na prvi pogled nestvarno i tek kada se eliminišu sve one likovne predstave kojima su
bakrorezi dopunjeni, kao i one slikarske slobode u načinu izražavanja, možemo doći do onih
podataka koji su nam potrebni. U toj eliminaciji treba biti i vrlo oprezan, naročito ako se radi o
zgradama koje bakrorez pokazuje, a danas one ne postoje. Ako je bakrorezac naslikao
objekt, on je vrlo verovatno i postojao. Na osnovu bakroreza Studenice utvrdjeno je da su
mnogi objekti postojali, kojih danas više nema (trem trpezarije, crkva sv. Jovana Preteče).
Bakrorez Pećke Patrijaršije takodje pokazuje mnoge objekte kojih danas nema. Na bakrorezu
manastira Hilandara vidimo da je današnje stanje bitno izmenjeno od onog iz 1757.godine, jer
su bila dva dvorišta, a danas postoji samo jedno; dalje bilo je i crkava, koji danas nema, a
crkve koje su zidane posle izrade bakroreza prirodno da nisu ni nacrtane.
U starije crteže koje možemo da koristimo slično bakrorezima spadaju i drvorezi,
mada su oni grublji od bakroreza. Tako, na primer, na jednom drvorezu vidimo da je
Gračanica u izvesno vreme imala iznad priprate i drveni zvonik.
I noviji crteži iz XIX i XX veka, grafike i ulja, kada prikazuju spomenike arhitekture
prošlosti, mogu biti dragoceni izvori. Tako, na primer, crteži Valtrovića u starim »Ilustrovanim
novinama« (Gradac, Drenča, Rudenica), Feliksa Kanica u njegovim putopisnim knjigama o
Srbiji i njegova monografija o srednjovekovnim spomenicima Srbije. Ulja Djordja Krstića o Žiči
i Studenici daju takodje mnogo dragocenih podataka, a naročito grafike Ljube Ivanovića, koji
je dobar deo svoga života posvetio slikanju starih spomenika arhitekture. Pa čak i uzgredni
crteži nepoznatih autora (ili onih kojima slikanje nije bio ni poziv), mogu biti katkad od značaja
(crtež Lazarice iz 1857. godine pre nazidjivanja baroknog kubeta ili njen još stariji crtež na
crkvenom barjaku iz 1844. godine).
Stare fotografije su takodje bogat izvor podataka, kada prikazuju stanje spomenika
pre nastalih promena na njemu. One su i daleko pouzdaniji izvor od crteža, jer su potpun
dokaz fizičkog stanja jednog spomenika u datom trenutku. Tako na primer, na fotografijama
crkve manastira Banje pre zidanja današnjeg kubeta nad pripratom vidimo sasvim jednu
drugu arhitekturu i drugu koncepciju, koja potpuno odgovara stilu te arhitekture.
Ponekada čak i takvi predmeti, kao što su medalje, spomenice ili novci, koji se obično
kuju prilikom kakvih proslava mogu biti od značaja, kada su na njima prikazani spomenici
arhitekture. Tako, na primer, na jednoj spomenici vidimo stanje crkve manastira Žiče pre
njene restauracije. Na počasnim stubovima rimskih imperatora bila su prikazivana sva
značajnija dela iz njihovog života, pa i gradjevine koje su podizali. Zahvaljujući tome danas
možemo da stvorimo sasvim jasnu i tačnu predstavu nekadašnjeg Trajanovog mosta preko
Dunava, jer se njegov reljef nalazi na njegovom počasnom stubu.
Zadatak istoričara je da ukažu na ovu prethodnu dokumentaciju, ali u pogledu njenog
korišćenja za tehničku zaštitu treba da je arhitekt kompetentniji i, kao što je već rečeno, za
korišćenje te dokumentacije potrebno je izvesno znanje i izvesno iskustvo. Dugo vremena
starim gravirama nije poklanjena ona pažnja koju su one zasluživale i one nisu bile
iskorišćene za zaštitu graditeljskog nasledja ni približno u onom opsegu u kome se one danas
koriste. One su bile više predmet likovnih istraživanja.
Uloga arhitekte u zaštiti graditeljskog nasledjai odnos prema spomenicima i drugim
stručnjacima
Po samoj prirodi stvari tehnička zaštita graditeljskog nasledja mora da počiva na onoj
profesiji koja i stvara gradjevine, jer su i kod tehničke zaštite potrebna ista ona tehnička
znanja, koja su bila potrebna i graditeljima koji su ih stvarali. Sve ostale druge potrebne struke
saradjuju na istome zadatku u onoj oblasti za koju arhitekti ili nisu uopšte stručni ili su
nedovoljno stručni.
Dolaženje do saznanja da opšta fakultetska sprema lica koja rade u zaštiti nije
dovoljna i da je potrebno njihovo dopunsko obrazovanje kod nas je uočena dosta kasno, tako
da su u ustanovama zaštite stupali i godinama radili stručnjaci samo sa opštom spremom. Tu
spremu neki su dopunili naknadnim studijama u inostranstvu, a neki su se izgradjivali samo
kroz praksu. Medjutim, kao i u prošlosti, tako i danas, uopšte oseća se nedostatak
sistematskog školovanja, a praznine su naročito uočljive u neizgradjenosti osnovnih
konzervatorskih stavova i u lošem metodološkom pristupu tehničkoj zaštiti spomenika kulture.
No sasvim je pogrešno smnatrati da se uloga arhitekte ograničava u zaštiti
spomenika graditeljskog nasledja na rad arhitekte konzervatora zaposlenog u ustanovi koja
po slovu zakona ima zadatak da zaštićuje graditeljsko nasledje. Još je pogrešnije shvatanje
da su samo takvom arhitekti potrebna specijalna znanja o zaštiti graditeljskog nasledja. Ta
znanja potrebna su svakom arhitekti, jer je domen njihove savremene delatnosti toliko širok,
da zbog nepoznavanja osnovnih principa u zaštiti oni mogu da nanesu, kao što smo već rekli,
ogromnu štetu koja se ne može popraviti ili naknaditi.
Arhitekti koji se bave projektovanjem novih objekata ta znanja su neophodna, jer se ne
projektuju samo nova naselja na sterilnom terenu, već i novi objekti u starim izgradjenim
naseljima, pa čak i u starim gradskim jezgrima. Kod takvih projektnih zadataka arhitekt nikada
nije slobodan, već ima postavljene uslove od strane službe zaštite, pa čak i da ih ona ne
postavi, od nivoa njegove šire spreme i arhitektonske kulture, zavisiće u kojoj će meri
poštovati tu sredinu u koju treba da postavi svoj novi objekt. Zahtevi za projektovanjem novih
objekata u istorijskim celinama sve su brojniji, pa čak i za takve istorijske celine kao što su
srednjevekovni mnastiri ili gradovi.
Još veća odgovornost počiva na arhitekti koji dobje zadatak da vrši rekonstrukciju
jednog starog gradskog centra ili jezgra. Bez prethodnih znanja o zaštiti graditeljskog
nasledja, njenih principa, zakona i bez poznavanja metodološkog postupka u rešavanju takvih
zadataka, on tak zadatak obično ne zna da reši i ako ga reši, onda se njegovo svo znanje
svodi na ono što smo već naveli: brisanje stare strukture, o kojoj posle par godina nestaje
svaki trag.
U vreme kada je služba zaštite bila isključivo u rukama istoričara konzervatora,
rešavanje svih problema bilo je u njihovim rukama, a arhitekte su bile samo realizatori njihovih
usmenih ili deskriptivno datih rešenja ili samo ideja. Medjutim, sva ta rešenja nisu mogla da
budu na dovoljno stručnoj visini, jer istoričaru umetnosti nedostajala su tehnička znanja, a
arhitekti konzervatoru konzervatorska. No, kada je dolazilo i do ovakve saradnje to je bila
srećna okolnost, jer do skore prošlosti, a ponegde i danas, ta saradnja uopšte ne postoji.
Dogadja se da se istoričar umetnosti upušta u rešavanje najdelikatnijih stručnih konstruktivnih
problema, pa čak preuzima na sebe ulogu nadzornog inženjera-izvodjača, a arhitekta
urbanista vrši rekonstrukciju starog jezgra nekog grada, a da nikakva valorizacija
graditeljskog nasledja u jezgru nije izvršena. Navešću jedan romantičarski podhvat takve
rekonstrukcije Prizrena iz 1912. godine, koji srećom nije realizovan.
Odmah posle oslobodjenja Prizrena on je geodetski snimljen i taj geodetski plan bio
je jedina podloga za izradu idejnog projekta rekonstrukcije ili bolje reći izgradnje novog
Prizrena. Nova ideja tog projekta sastojala se u rušenju starih mahala i krivih ulica i u izgradnji
novih pravih ulica; u stvaranju novih trgova oko glavnih spomenika, čiji su oblici i veličina
odredjivani običnim ocrtavanjem kruga zabadanjem kraka šestara u taj objekat, kao njegov
centar.
Svoj udeo u zaštiti spomenika graditeljstva imaju isto tako i svi oni arhitekti koji su
zaposleni u komunalnim organima i javnoj administraciji, koji daju saglasnost za razna
gradjenja i rušenja. Njihove odluke, naročito o rušenjima, ako nisu potkrepljenei praćene
solidnom dokumentacijom, pogotovu su opasne. Zbog raznih pritisaka koji se na njih vrše
dešava se, da čak i kad postoje izvesni podaci koji nalažu obazrivost, da se takva rešenja
donesu na brzinu, a još se sruši, čak i noću, objekt koji bi mogao biti od interesa za zaštitu.
Na žalost, sve do pre par godina naš fakultet u Beogradu nije imao u svojim
programima čak ni jedno jedino slovo, a u svojim nastavnim planovima ni jedan jedini čas,
predvidjen zaštiti graditeljskog nasledja. Zbog toga iz njega su izašle brojne generacije mladih
arhitekata, od kojih su neki sada već na kraju svoje karijere, koje nisu dobile tu osnovu.
Medjutim, dansa na njima počiva sav teret novog planiranja, projektovanjai izgradnje svih
vrsta objekata za našu zemlju. S toga će još dugo vremena tehnička služba zaštite biti u
uzanom krugu specijalista-arhitekata konzervatora, a to je sasvim nedovoljno, ograničeno i
neefikasno.
U prvim danima preduzimanja zaštitnih mera u Srbiji, koje su se sastojale, uglavnom,
u opravkama starih crkava (a ti radovi su katkada bili vrlo veliki, obimni i značajni) uočavalo
se, da oni nisu obični gradjevinski poslovi, već da imaju svoje specifičnosti, te da su potrebna
i druga znanja, koje obični inženjeri nisu imali. Dešavalo se čak da su se neki radovi
poveravali i geometrima. Prateći danas te radove možemo uočiti da za one, za koje su bili
angažovani oni stari graditelji, koji još nisu imali pravu školsku spremu, već su pripadali
plejadi narodnih majstora, da su ti radovi bili izvedeni više u duhu naših današnjih zahteva.
Razlog je bio baš u tome, što su oni vladali narodnim tradicijama starog graditeljstva, a neka
nova stremljenja, koja su školovanim arhitektama bila poznata, njima su bila sasvim
nepoznata. Zbog toga su školovani arhitekti uvodili novine eklektičnih stilova, a ovi drugi su
išli za očuvanjem onoga što je bilo staro. Medju takvim starim graditeljima naročito ističem
radove poznatog majstorskog ustabaše Nastasa Stefanovića na zaštiti Bogorodičine crkve u
Studenici, koji su izvedeni u četvrtoj deceniji XIX veka za vlade knjaza Miloša, kao i na crkvi
manastira Resave.
Prilikom obnove Žiče 1857. godine Popečiteljstvo prosvešćenija (ministarstvo
prosvete) naročito nmaglašava, da se obnova mora izvoditi pod stalnim nazorom jednog
veštog inženjera. Pa čak još 1921. godine ministar gradjevine izveštava Srpšsku akademiju
nauka da ministarstvu stižu »zahtevi da se mnoge crkve oprave ili obezbede od propasti«, ali
kako smatra da su ove opravke »vrlo delikatne«, a od mladjih arhitekata nema nikoga ko bi se
tim poslom interesovao, »te ove umetničke opravke ostaju nesvršene.« (dr.S.Tomić: 80).
Paralelno sa izgradjivanjem idejnih i naučnih postavki u čuvanju spomenika kulture,
medju prvima je Francuska jednovremeno izgradila i mrežu nadležnih institucija, koje su tu
zaštitu imale da sprovode i stručni kadar arhitekata za sprovodjenje specifičnih stručnih
poslova, pokazavši time da obična opšta znanja jednog arhitekte nisu dovoljna.
U Austro-Ugarskoj i Nemačkoj staranje o zaštiti kulturnih dobara, kao i graditeljskog
nasledja počivalo je na istoričarima umetnosti i arheolozima, pa su oni predlagali i izvodili sve
tehničke radove na zaštiti ispomažući se inženjerima, koji nisu bili specijalisti. Taj stav
zadržao se u našim republikama koje su bile pod Austro-Ugarskom do 1918. godine i do
danas. Tek u poslednje vreme stvara se specijalista arhitekta konzervator i u tim republikama.
Ni u republici Srbiji nije nešto bolja situacija, mada je kadar arhitekata nešto brojniji.
Izvesno je da u savremenom pristupu zaštiti mesto svakog stručnjaka može se sasvim dobro
postaviti i njegovo učešće iskoristiti do maksimuma njegove stručnosti. Medjutim, zbog
ovakvih nasledjenih istorijskih shvatanja o zadatku jednog istoričara umetnosti ili arheologa,
kao i zbog našeg poslovično utvrdjenog pomanjkanja talenta za medjustručnu saradnju, čak i
danas postoji jedna pritajena borba o primatu staranja o spomenicima kulture izmedju
istoričara umetnosti, koji stoje na tim starim pozicijama, kada još nije postojao stručni
arhitekta konzervator i sadašnjih savrmenih uslova, kada smo ga mi stvorili i utvrdili potrebu
da ga imamo. U stvari problem se vuče još od onog vremena kada stvarno ni istoričari
umetnosti, ni arheolozi takodje nisu bili konzervatori u suštini, već samo po položaju, ili po
nazivu. Konzervatorska struka je izborila svoj stručni profesionalni položaj tek u najnovije
doba, ali još uvek radi sa kadrovima koji nemaju specijalizaciju i mora se ispomagati sa onima
koji imaju bar tu opštu fakultetsku spremu. Taj sukob o primatu pojavljuje se naročito oštor u
onim sredinama, gde se baš takvi stručnjaci još nisu oformili kao stručnjaci konzervatori
konzervatorske struke.
Takva borba nanosi velike štete zaštiti graditeljskog nasledja, gde su uloge svih ovih
pojedinih struka i stručnjaka sasvim razgraničene. U savremenom metodološkom pristupu
zaštiti, kako u prethodnom postupku, tako i u toku realizacije, kao i posle realizacije, uloge
svih profila stručnjaka i saradjujućih struka su danas sasvim jasne, te do takvih problema ne
bi trebalo da dolazi.
Etički odnos arhitekte u procesu zaštite
Na ovome mestu treba se osvrnuti na poseban etički odnos arhitekte konzervatora
prema spomeniku, jer od arhitekte i tog njegovog etičkog odnosa mnogo zavisi i sudbina
samog spomenika.
U vreme kada kriterijumi o umetničkim, istorijskim i kulturnim vrednostima jednog
spomenika nisu bili ni postavljeni, a kamoli valorizovani, sudbina spomenika zavisila je od
poručioca investitora i kreativnih sposobnosti arhitekata.
U istoriji stvaranja srpske srednjevekovne arhitekture nailazimo na brojne primere
rušenja starih gradjevina, da bi se na njihovom mestu sagradile nove. Kralj Milutin je do
temelja porušiocrkvu njegovog pradede Simeona Nemanje u Hilandaru i na tome mestu
sazidao novu njegovu, današnju hilandarsku crkvu. Šta bi danas značilo za razvoj te
arhitekture i poznavanje istorije, da je ta crkva ostala tu, sačuvana, a da je kralj Milutin pored
nje sagradio novu?
Ništa bolje nije prošla ni Konstantinova bazilika sv. Petra u Rimu, koja je žrtvovana
ambicijama jednog velikog pape i jednog velikog rhitekte. Ona je srušena početkom XVI veka
bez obzira na svoje velike vrednosti koje je imala i kao graditeljsko delo i kao istorijsko delo.
Srušeno je jedno veliko delo, da bi ustupilo mesto drugom delu, sasvim druge arhitekture i
drugih vrednosti, oastavljajući nas čak u dilemi, nije li srušeno nešto značajnije, da bi se
dobilo nešto manje vredno? A koliko bi smo sada bili zahvalni da su i papa Julije II i Bramante
ostavili staru baziliku na miru, a sagradili novu crkvu sv. Petra na novom mestu? Narod koji je
bio protiv rušenja stare bazilike, kao da je i dalje i zrelije gledao, kako na prišlost, tako i na
budućnost, i od Bramantea i od pape Julija II, koji se čak plašio da narod neće posećivati
novu crkvu.
Drukčije se nisu odnosili ni istočnjački osvajači vizantijske imperije i drugih oblasti
klasičnog Egipta i Grčke, pa nisu zazirali da jednu džamiju ubace u sam Partenon ili u jedan
egipatski hram.
Osim toga za sredjivanje stanjaspomenika kaoda se do danas nije ništa promenilo.
Jedan arhitekt ako dobije zadatak da adaptira ili preradi neku gradjevinu, bez obzira da li ona
ima ili nema nekakvu vrednost, on uvek pristupa tom poslu sa one pozicije, da se on svojim
delom afirmiše na toj gradjevini i da joj da pečat soje ličnosti. On to radi čak još za života
autora te gradjevine i ne pomišljajući na to, da time vrši povredu autorstva jednog stvaraoca,
povredu njegove ličnosti. Mnogo puta bili smo svedoci takvih postupaka, kada niko, ni kao
ličnost, ni kao ustanova, čak i ne pomišlja da bi takve poslove trebalo davati samim autorima
dok su još živi.
Uzroci ovakvog stanja leže s jedne strane u tome što gradjevine imaju na prvom
mestu svoju utilitarnu namenu i što se smatra da je njihov umetnički izraz neka vrsta
oplemenjivanja te utilitarnosti; s druge strane leže u lošem etičkom odgoju sa žmih arhitekata.
Za jedno slikarsko delo teško da bi se našao slikar, koji bi prepravljao umetničko delo svog
profesionalnog kolega, da bi na njemu dao svoje novo shvatanje. Još manje bi to uradio jedan
skulptor. Medjutim, takav odnos medju arhitektama ne posotji.
Zbog takvih odnosa nanesena je velika šteta mnogim spomenicima graditeljskog
nasledja, a naročito u periodima promena graditeljskih stilova i pojava eklektičnih stilova. Bez
mnogo ustezanja starim spomenicima su dodavani novi elementi, koji su u većini slučajeva
odgovarali trenutnoj modi, trenutnom ukusu, a vreme je pokazalo koliko su ti postupci bili
neuki i koliko je to shvatanje bilo malogradjansko.
Ovakav neetički odnos dobio je svoj puni zamah u jednom trenutku nestašice stanova
kod nas u velikim gradovima, kada su mnoge stilske gradjevine dobijale još po jedan ili dva
sprata i kada je jedini uslov za takav rad bio da se ta gradjevina mora da izravna sa susednim
višim gradjevinama, odnosno data je samo gornja regulaciona linija. Umetnički, stilski kvaliteti
mnogih gradjevina u to doba, koji su bili vrlo suptilno i znalački izraženi od strane njihovih
autora, bili su ili uništeni ili dogradnjama unakaženi. Navešću u tome pogledu samo primer
Beograda i njegovog starog dela na Obilićevom i Kosančićevom Vencu. Najveću ličnu
tragediju doživeo je svakako jedan od retkih naših starijih arhitekata, koji je pokušao da u
arhitekturi stvori jedan lični izraz, u čemu je donekle i uspeo, da su mu skoro sva značajna
dela, bilo u ratu, bilo posle rata, jedno za drugim, iz raznih razloga, i potreba i nepotreba,
uništavana. Eklakantan ilustrativni primer ovih izlaganja je svakako preradjivanje njegove
pošte br.2 u Beogradu.
Savremeni arhitekta koji radi u zaštiti ili na zadacima zaštite ne sme da usebi nosi taj
preživeli odnos, da na istorijskom spomeniku gradi svoj spomenik i da na taj način shvati
realizovanje svojih kreatorskih sposobnosti. Sav savremeni metodološki pristup koji smo
naveli ograničava ga u takvom odnosu, ali na žalost, ako on to ipak tako u sebi nosi, postoji
velika bojazan, da će naći puta i načina, i pored svih ograda, da ponekada sprovede svoje
zamisli i obično nanese velike štete. Kreatorske sposobnosti jednog rhitekte u zaštiti moraju
počivati na drugim osnovama i moraju se razvijati samo uz puno poštovanje integriteta
spomenika ili celine, za koje se od njega traži da predloži tehničke mere zaštite. Tek onda će
on u punoj meri odgovoriti svome pozivu i svome zadatku.
METODI TEHNIČKE ZAŠTITE GRADITELJSKOG NASLEDJA
Pojam tehničke zaštite
U zaštiti graditeljskog nasledja srešćemo se sa više izraza koji definišu odredjene
tehničke poduhvate, te ih na samome početku treba objasniti. U svojim začetcima, pa i
kasnije, skoro do danas, tehnički proces zaštite na samim spomenicima nazivan je
konzervacijom, pa je i sama struka dobila naziv konzervatorska struka. Medjutim, ovaj izraz
odnosio se i na samo jednu vrstu odredjenih radova, što nestručnjake dovodi u nedoumicu o
čemu je reč. Sam pojam konzerviranja nečeg nosi u sebi i nešto trajno, nepromenjljivo, pa je
taj izraz dovodio u nedoumicu šta stvarno znači i neke nestručne organe, koji su pozvani da
brinu o spomenicima (na primer opštinske organe vlasti). On je čak u neku ruku mistifikovao
suštinu tehničke zaštite na spomenicima graditeljstva, jer su se i obične opravke krovnih
pokrivača, oluka, raspuklih zidova itd. nazivali konzervacijom spomenika i konzervatorskim
radovima, odvajajući ih tako od matične struke arhitekture i gradjevinarstva, a ponekada
izbegavajući i izvesne gradjevinske propise koji se moraju primenjivati u konzervatorskim
radovima, kao da konzervatorski radovi nisu i gradjevinski radovi.
Za ovim izrazom došao je i jedan drugi: restauracija. On tkodje definiše odredjeni
tehnički postupak koji se preuzima na nekom spomeniku. Uvodjenjem u život i ovoga pojma
tehnički proces zaštite je nešto proširen.
Dugo vremena ta dva izraza vezana medjusobno: konzervatorsko-restauratorski
radovi – označavali su uopšte svaki rad na tehničkoj zaštiti spomenika graditeljstva. Oni su
donekle održavali i idejne stavove u zaštiti: vreme kada se smatralo da spomenik treba samo
konzervirati, a ne i restaurisati i vreme kada je restauracija priznata kao metod zaštite.
Sam izraz konzervacija spomenika u svojoj suštini nikada nije odgovarao onome što
se stvarno moglo da uradi, jer ni jedna konzervacija nije imala nikakav dugotrajni karakter,
već se njen vek svodio na kraće vreme, čak i godinu ili dve, i nijedna konzervacija nije mogla,
ili bar nije trebalo, da ostane bez stalne nege. Zato je dolazilo često puta do nesporazuma
kada se za jedan isti objekat, za njegovu konzervaciju, tražila finansijska sredstva više puta.
Neupućeni su smatrali da je jedna konzervatorska intervencija trajnog karaktera i dajući
jednom sredstva, da je i sam rad na konzervaciji spomenika gotov za uvek.
Osim toga za sredjivanje stanja spomenika u savremene svrhe, za njegovu
revitalizaciju, mora se preduzimati čitav niz mera, koje neupućeni nisu mogli shvatiti, kada se
za takve mere zahtevaju finansijska sredstva pod stavkom: konzervacija spomenika. Takve
mere su: izgradnja prilaznih puteva, uvodjenje vodovodnih instalacija i dovodjenje vode,
uvodjenje osvetljenja i osvetljavanje objekata, uvodjenje sanitarija i izgradnja javnih klozeta
itd. U vreme masovnog turizma, u kome su spomenici graditeljstva jedan od glavnih ciljeva
posetilaca te vrste, ne može se ni zamislit da se spomenici graditeljstva uključuju u turističke
projekte i planove, a da ti problemi nisu rešeni. Osim toga, u izvesne dane posvećene
održavanju sabora oko naših srednjevekovnih spomenika, koji imaju svoju duboku tradiciju,
jer su ustrojavani čak vladarskim poveljama i predstavljaju deo one druge vrste kulturnog
nasledja, duhovnog, poseta naroda je toliko velika, da osnovne sanitarne i higijenske potrebe
moraju biti rešene.
Medjutim, mi smatramo da oba ova izraza – restauratorsko – konzervatorski radovi –
danas ne obuhvataju i sve one druge postupke koji se primenjuju u zaštiti. Tako, na primer,
mi danas selimo nepokretne spomenike sa jednog mesta na drugo, dakle uveden je jedan
postupak koji, niti je konzervacija, niti je restauracija. Zbog toga mi se zalažemo za uvodjenje
izraza tehnička zaštita, kojim se mogu obuhvatiti svi tehnički postupci u zaštiti, a sama zaštita
se i terminski vezuje za osnovnu struku koja je i stvarala spomenike gradjevinske kulture.
Osim ovih izraza u litraturi održavaju se još dva, čiju suštinu, takodje, ovde treba
objasniti i definisati. To su: aktivna i pasivna zaštita.
Pod pasivnom zaštitom, pisci koji taj izraz upotrebljavaju, podrazumevaju
konzervaciju spomenika, tj konzervatorske radove, a pod aktivnom zaštitom revitalizaciju
spomenika.
Smatramo da se konzervacija spomenika, onako kako se to danas radi, ne može
smatrati nekim vidom pasivne zaštite, jer je to jedan aktivan proces na samome spomeniku.
Kada se taj proces danas obavi u potpunosti na jednom arheološkom lokalitetu, on se odmah
uvodi dvostruko u život: s jedne strane u naučni život, tj koristi ga nauka, a s druge strane
može se koristiti i u druge svrhe turizma i nastavne svrhe. Pod pasivnom zaštitom mogla bi se
smatrati samo pravna zaštita, jer se njome na samom spomeniku ništa ne radi. Nazivanjem
konzervatorskih radova pasivnom zaštitom oni se u izvesnoj meri čak i degradiraju, odnosno
njihov značaj.
Umesto izraza aktivna zaštita prikladnije je upotrebiti izraz revitalizacija, jer je tada
jasnije na šta se misli. Pod njime se podrazumeva da se nešto što je izgubilo svoju prvobitnu
namenu, ili je pustelo, dakle jednu gradjevinu koja je nekada služila nekome ili nečemu uvede
ponovo u život, tj. dobije neku istu ili neku drugu namenu.
Odnos »romantičara« prema tehničkoj zaštiti
Preduzimanje ma kakvih oblika tehničke zaštite na spomenicima graditeljskog
nasledja imalo je uvek svoje protivnike, pa ih ima čak i danas. Njihovi razlozi sastoje se u
tome, da se ma kakvom merom tehničke zaštite integritet spomenika, njegova originalnost,
povredjuje i gube ili mogu da se izgube, delimično ili potpuno, svojstva spomenika, odnosno
dragoceni podaci vredni za nauku i istoriju. Ti protivnici svake tehničke intervencije u zaštiti
radije pristaju da spomenik »umre u svojoj čednosti«, nego da ga nečija ruka dotakne ili
povredi. Zato i predstavljaju ono ekstremno »romantičarsko« krilo u zaštiti.
Drugi pak, nisu tako radikalni protivnici, ali su protivni odredjenim velikim
poduhvatima, o čemu je moralo biti već više govora u istoriji zaštite.
Ako bi se stav »romantičara«, koji ima svoje ozbiljne i važne osnove, usvojio onda bi
cela arheologija bila negirana, jer su svih arheološki radovi takvog karaktera, da se ono
poslednje stanje jednog arhelološkog lokaliteta menja. Kod nekih lokaliteta posle izvedenih
arheoloških radova, odnosno iskopavanjam na samom terenu ne ostaje ništa. Romantičari
gube iz vida da se savremenim metodološkim konzervatorskim pristupom dobija jedan
ogroman broj novih podataka važnih zanauku i istoriju, koji bi zauvek ostali nepoznati, ako se
takvi radovi ne bi izvodili, a spomenici puštali« da umru netaknuti u svojoj čednosti«.
Takav stav »romantičara« je itekako podložan jakoj kritici. Oni kao da zaboravljaju, da
su skoro svi spomenici sa retkim izuzecima, uvek teški bolesnici, koji se mogu lečiti, a da se
pri tome bolesnik ne povredi, ili bar da s mnogo ne povredi i da mu se život produži. Oni koji
vršetehničke intervencije svesni su toga, daneće biti uvek u stanju da sačuvaju sve tragove
važne za spomenička svojstva spomenika da će neke samo da registruju i da će, baš kao i
kod bolesnog čoveka morati katkad da mu amputiraju nogu ili ruku, ili da mu dodaju veštačku
nogu ili ruku, da bi mu produžili život. U stavu »romantičara« ocrtava se očigledno jedna
deformisanost profesije, koja bi bila slična deformisanosti jednog lekara, koji bi uživao u
lepoti rumenila tuberkuloznog bolesnika, umesto da mu leči tuberkulozu ili lepoti rascvetanosti
jednog raka, umesto da ga oslobodi od njega. »Romantičari«, kojima najviše pripada krug vrlo
kulturnih ljudi: pesnika, slikara, književnika, uživaju u lepoti starih ruševina i stoletne iznikle
vegetacije na njima, ne misleći da i jedno i drguo predstavlja najveću opasnost za opstanak
spomenika.
Danas, taj stav »romantičara« je potpuno odbačen, ali ga ni oni nisu promenili i ostaju
i dalje protivnici svih tehničkih postupaka koji se preduzimaju u zaštiti.
Radeći na zaštiti mnogih spomenika lično smatram da je takav stav, bez obzira na
neke opravdane razloge koje sadrži, vrlo štetan za spomenike, za njihov opstanak, za
napredak nauke, jer čak, kada se ne bi preduzimale nikakve tehničke mere zaštite, stanje
spomenika graditeljskog nasledja je skoro uvek takvo, da postoji niz potreba da se neke mere
preduzmu i da bi nepreduzimanje takvih mera ostavljalo same spomenike u jednom krajnje
zapuštenom i nekulturnom stanju prema opštem napretku čovečanstva, što će se ilustrativno
pokazati docnije na brojnim primerima.
Faktori koji imaju negativan uticaj na opstanak graditeljskog nasledja
Opstanak spomenika graditeljskog nasledja, urbanih i ruralnih celina sa spomeničkim
svojstvima ugrožava čitav niz faktora, koji su se, kako u prošlosti, tako i danas, negativno
odrazili i još uvek imaju negativno dejstvo. Izvesni faktori postojali su kako u davnoj prošlosti,
tako i u vrlo skoroj, a svakako će ih biti i ubuduće, dok su izvesni faktori posledica
savremenog civilizovanog društva. neki faktori su izvan spomenika graditeljskog nasledja, a
neki se nalaze u njima. Ti faktori su sledeći:
Prirodne pojave
-
atmosferske padavine: kiša, sneg, grad
temperaturne promene, mraz i vlaga
erozija: eolska erozija (erozija od vetra), abrazija (morska erozija), rečna erozija, bujičasta
erozija
vegetacija
vulkani
zemljotresi
požari
životinje, ptice, insekti
Društvene pojave
-
ratovi i revolucije
ideološke borbe i isključivost ideologija
raznošenje materijala sa spomenika
pojave novih pronalazaka
razvoj civilizacija; nestajanje jednih i pojava drugih
Eksploatacija prirodnih bogatstva
-
otvaranje rudokopa, kamenoloma, naftonosnih nalazišta; eksploatacija soli
poljuprivredni radovi
Savremena industrijalizacija i elektrifikacija
-
izgradnja velikih industrijskih postrojenja
hidrogradnja i irigacioni sistemi
izgradnja telekomunikacionih i električnih postrojenja
Savremeni saobraćaj
- izgradnja suvozemnih puteva i železnica
Savremena urbanizacija
-
nova izgradnja u zgusnutim urbanim sredinama
savremena izgradnja u ruralnim celinama
PRIRODNE POJAVE
Atmosferske padavine: kiša, sneg, grad. Temperaturne promene, mraz i vlaga
Oni spomenici graditeljskog nasledja, koje kao gradjevine imaju krovove i krovne
pokrivače, zaštićeni su u dovoljnoj meri od uticaja atmosferskih padavina. Medjutim, veliki broj
spomenika kao što su gradovi (utvrdjenja), arheološka nalazišta ili gradjevine koje su u
ruševinama, bez ikakvih krovova, izložen je u najvećoj meri razornoj moći atmosferskih
padavina. Kiše obično ispiraju spojnice i vezivni matrijal i natapaju zidove vlagom. U
predelima u kojima se temperatura kreće od +40 do –40 stepeni, dakle sa 80 stepeni razlike,
voda u natopljenom materijalu se smrzava i pretvara u led, koji povećava zapreminu, te dolazi
do rušenja i razbijanja materijala u zidovima. Sneg ima još veću razornu snagu od kiše, jer se
on redovno javlja na niskim temperaturama i natapa zidove vlagom mnogo više od
kratkotrajnih i plahovitih kiša. Osim toga naizmenično natapanje i sledjivanje u hladnim
danima je najopasnije za nezaštićene zidove, odnosno njihov materijal.
Stalne visoke temperature, a takodje i stalne niske temperature, povoljno se
odražavaju, čak imaju izvesno konzervirajuće dejstvo. Slično je i sa spomenicima koji imaju
vekovno jednu istu vlagu.
Grad je uvek kratkotrajan, ali snažan i praćen olujama, te najčešće dejstvuje koso.
Zato je opasan za one spomenike koji imaju malo zidova, amnogo otvora, pogotovu ako su
veliki i zastakljeni. To su naročito spomenici sa vitroima, na velikim prozorima i rozetama.
Erozije
Erozija tla nastaje kada se prirodne zemljine površine ogole, te u tom slučaju nastaju
posebni oblici, kao što su krš ili karst, pustinje, peščare (dune ili dine) ili sl.
U pustinjskim krajevima erozija od vetra ima dvojako dejstvo: sitan pesak koji vetra
nosi, udara i kruni površinu spomenika, koji su u tim krajevima obično u ruševinama.
Spomenici napadnuti eolskom erozijom izgledaju kao izglodani, okrunjeni, »izšmirglani«, bez
oštrih ivica. S druge strane taj pesak kad vetar izgubi snagu, taloži se i zasipa spomenike.
Eolskom erozijom i jednog i drugog načina napadnuti su naročito spomenici arhitekture starog
Egipta, koji su se posle ogoljavanja plodnog tla našli u pustinji. Kip velike Sfinge sasvim je
okrunjen po svojoj površini, a grobnica u Abu Simbelu do otkrivanja je bila potpuno zasuta
peskom.
Morska erozija nastaje dejstvom mora na kopno. Tom dejstvu izloženi su spomenici
graditeljstva u blizini mora. I ona može da bude dvojaka: može da neposredno napada obalu,
da je ruši i odnosi sve sa sobom što je na njoj, pa i spomenike graditeljstva. Takav slučaj bio
je donekle sa nekim delovima starog Efesosa u Maloj Aziji. Medjutim, morska erozija
odražava se negativno na spomenike graditeljstva i u tome, što stalni vetrovi koji duvaju od
mora ka kopnu nose slane čestice mora, čak i na veću udaljenost, do nekžoliko kilometara.
Ove čestice probijaju zidove, razaraju vezivni materijal, vlaže zidove, a zbog velike količine
soli uništavaju naročito živopis na unutrašnjim površinama zidova, kao i živopis na drvetu
smešten obično u tim spomenicima. Od takvog uticaja mora boluju skoro svi spomenici
kulture na našem primorju, kao i svi svetogorski manastiri, zajedno sa našim Hilandarom, koji
je udaljen dva kilometra od mora. Od takvog dejstva morske vode skoro je sasvim stradao i
živopis crkve sv. Vasilija na moru u sv.Gori, zadužbine kralja Milutina, koji se nalazio na zidu
izloženom uticaju mora.
No, morska erozija može da se odrazi i na drugi način. Dešava se da materijal koji se
sa jednog dela odnosi, da se taloži na drugom delu i zasipaju neki spomenici graditeljstva.
Kao posledica toga dogadja se da neka stara naselja, koja su bila na obali mora, njegovim
povlačenjem su sada na kopnu. Ponekada morska erozija učini i neku uslugu; tako na primer,
dejstvom morske erozije u oktobru 1978.godine otkrivena je praistorijska nekropola na obali
kod hilandarskog prustaništa u Svetoj Gori za koju niko nije ni pretpostavljao da se tu nalazi i
time je pokazano da je Sveta Gora bila naseljena mnogo pre nego što su na njoj počeli da se
grade manastiri u IX veku.
Rečna erozija ima slično dejstvo kao i morska s tom razlikom, što reke obično
meandriraju i menjajući korito podrivaju obalu i ruše one spomenike koji se nalaze na njima.
Tako je na primer reka Bojana odnela dve trećine bazilike sv.Sergija i Vakha ili reka Morava
najveći deo rimskog kastruma Marguma.
No, izvesne reke u odredjeno godišnje doba dobijaju velike količine vode, izlivaju se
iz svoga korita i potapaju sve što dodje ispod visokog nivoa vode. Tako je reka Nil redovno
potapala ostrvo File i sve hramove na njemu do najviših delova, kapitela i arhitrava.
Bujičarska erozija nastaje u brdskim krajevima koji su delom ogoleli. Dejstvo bujica je
takodje dvojako. One su nagle i kratkotrajne, ali vrlo snaže i nose obilje materijala: kamen,
drvo, šljunak, pesak, mulj. Ovaj materijal može pri snažnom udaru da poruši objekt, a ako
odoli, bujica ga taloži uz zidove i zasipa objekt. Tokom dužeg perioda može da dodje do
delimičnog ili potpunog zatrpavanja objekta. Tako su u bujičastim plavinama bili zasuti crkva
sv. Nikole, trpezarija i zgrade za stanovanje u manastiru sv. Arhandjela kod Prizrena. Nanos
plavina iznad trpezarije ovog manastira na nekim mestima bio je preko 12,0 metara visine.
Sličan slučaj bio je i sa crkvom manastira Graca kod Raške, koju je bujica zasula sa svih
strana, osim sa severne. Nanosi bujice su iznosili i preko dva metra; voda je prodirala i u
samu crkvu za po 30-50cm ostavljajući talgo mulja posle povlačenja.
Vegetacija
Vegetacija je jedan od velikih neprijatelja spomenika graditeljstva, jer je snaga korena
drveća u stanju da razbije i najsnažnije zidove, da ih izvede iz njihove stabilnosti i dovede do
rušenja. Osim toga, vegetacija uvlači u zidove i velike količine vlage. Ne samo pojedinačni
spomenici, već i čitava naselja bila su tokom vremena napuštana i potpuno su urasla u
vegetaciju. Tako na primer, veliki spomenici starih pretkolumbijskih civilizacija u srednjoj
Americi, Maja i Azteka, zatim spomenici Indije i Kambodže, Burme, sve do otkrivanja bili su
potpuno zarasli u vegetaciju, da se zidovi i ne vide, a da se koren drveta ne može skoro ni
odvojiti od zida. U velikoj meri to je bio slučaj i sa gradom oko Manasije pre početka
konzervatorskih radova.
Vulkani, zemljotresi, požari
Prirodne pojave kao što su vulkani i zemljotresi, imali su u izvesnim slučajevima
katastrofalne posledice, kada su pogodili gradove. Poznat je slučaj erupcij Vezuva koji je
pepelom zasuo i zatrpao Herkulanum i Pompeju. Iako je ovaj dogadjaj bio prava katastrofa,
kako za stanovnike ovih varoši, tako i za njihove gradjevine, za današnju nauku on je bio od
velike koristi, jer je pokrivanjem pepelom dveju varoši u jednom trenutku prekinut sav njihov
život i u tom trenutku konzerviran za sva vremena do današnjih dana, tj sačuvano je sve ono
od materijalnih i kulturnih vrednosti u toj meri, da su arheolozi XIX i XX veka, koji su
otkopavali ove gradove, i koji ih još i danas otkopavaju, mogli da rekonstruišu potpuno život
stanovnika, njihove gradjevine, običaje, navike, ljudske odnose itd.
Medjutim, ima slučajeva kada se ne samo pepeo, već i lava iz vulkana izlila u grad i
okamenila iznad njega. Tako je stradalo antičko naselje na ostrvu Teri u Jegejskom moru.
Antički grad se nalazi sad ispod okamenjene lave, a iznad nje je nastalo novo naselje.
Zemljotresi su uvek imali takvu razornu moć, da su se kuće gradova pogodjenih
zemljotresom delimično ili potpuno rušile. U zemljotresima su naročito stradale
monumentalne gradjevine, one koje su bile zidane opekom i kamenom. One gradjevine koje
su zidane na način drevnog bondruka, koji sje poznat još iz najstarijih vremena (većina starih
gradjevina starog Rima) nisu se srušile, ali one nisu imale monumentalni i javni karakter.
U prošlosti u našoj zemlji od zemljotresa naročito je stradao Dubrovnik sa njegovom
bogatom arhitekturom. U najnovije doba, za poslednju deceniju, naša zemlja bila je
pogodjena sa više zemljotresa, od kojih su tri imali katastrofalne posledice i za spomenike
kulture: to je bio zemljotres u Skoplju, u najvećoj meri stradali su najkznačajniji spomenici
Skoplja, kao što su: Kale – skopski grad, Kuršumli-han sa džamijom i amamom, više džamija
turbeta i dr. Svi ti objekti bili su zidani kamenom i opekom, a najmanje je stradala stara
skopska čaršija, koja je bila sagradjena od drveta. Kada je ceo život tih dana u Skoplju bio
zamro i stao, stara skopska čaršija bila je prva gradska celina kojom je život ponovo
prostrujao. Najnoviji katastrofalni zemljotres je pogodio Bukurešt i naneo ogromne štete
mnogim stilskim i istorijskim gradjevinama, dok je neke sasvim razorio. Zemljotresom je bila
oštećena i Bogorodičina crkva u Studenici, čiji su se temelji ispod poprečnih, zapadnih, zidova
raspukli.
Požari, koji mogu biti i prirodna i veštačka pojava, naneli su takodje mnogo štete
naročito onim spomenicima koji su bili gradjeni od drveta ili od mešovitih materijala. U
najnovije vreme kod nas je požarom uništen čitav niz značajnih objekata, kao što su: stara
trpezarija manastira Dečana, stari konak u Pećkoj Patrijaršiji, Morača han u Sarajevu itd.
Požari u Svetoj Gori i za sve manastire predstavljaju stalnu i veliku opasnost zbog drvenih
konstrukcija i upotrebe starih ognjišta.
Životinje, ptice, insekti
Negativan uticaj životinja, ptica i insekata na spomenike graditeljstva ogleda se više u
njihovom zagadjivanju, nego u kakvom rušenju. Stara napuštena naselja naprimer, stari Bar,
zatim utvrdjenja – gradovi, manastirski konaci itd. su najprvlačnija mesta za naseljavanje
zmija, pacova, ptica (naročito vrana) i slepih miševa. Ovi poslednji su u stanju da svojim
izmetom za relativno kratko vreme zagade svako potkrovlje u koje se uvuku. Tako, na primer,
oni su potpuno ispunili izmetom za samo dva veka svu kubaturu izmedju svodova i krovnog
pokrivača novosagradjene priprate manastira Manasije, a isto tako i priprate Pećke
Patrijaršije. Takodje i laste pravljenjem svojih gnezda zagadjuju spomenike, ali u manjoj meri.
Medju pticama najveći zagadjivač je golub. On je omiljen kod ljudi, koji ga neguju i
smatraju kao neku atrakciju golubija jata kod spomenika kulture i spomeničkih kompleksa.
Medjutim, golub je vrlo prljava ptica sa vrlo velikom proizvodnjom izmeta te su takva jata u
stanju da u najvećoj meri zagade spomenike. Naročito ozbiljne probleme imaju službe zaštite
sa zagadjivanjem spomenika na Markovom Trgu u Veneciji, u Dubrovniku, a to biva i kod
pojedinih objekata, ako se nalaze u potkrovlju (slučaj sa trogirskom katedralom, sa zvonicim
na Rabu, sa katedralama u Južnoj Italiji itd.).
Što se tiče insekata razne šupljine napuštenih spomenika naseljavaju ose i pčele,
praveći velike osinjake, a pčele uz to prave i med. To gradjevinama obično ne škodi, ali u vezi
sa freskama to može da nanese štetu.
DRUŠTVENE POJAVE
Ratovi i revolucije
Ratovi su se oduvek, još od najsarijih vremena, odražavali vrlo negativno na
spomenike graditeljstva, jer su u njima rušeni ne samo pojedinačni najvredniji spomenici, već
i čitavi gradovi i naselja. Specijalna psihoza koja se stvara u ratovima i ima za cilj da što više
podstiče na ubijanje ljudi neprijateljske strane, rušenje i uništavanje svih kulturnih dobara,
koja naročito čine obeležje jednoga naroda i dokazuju pravo na njihov život i opstanak na
tome tlu, kao što smo ranije naveli, čini da se sva kulturna dobra masovno i bezobzirno
uništavaju. U vreme vodjenja ratova hladnim oružijem, osvajači su razarali do temelja, kamen
po kamen, osvojene gradove i odnosili materijal za zidanje svojih gradova. Takvi su bezbrojni
primeri iz ratova najstarijih civilizacija: Sumera, Vavilonaca, Asiraca i dr. Po verske spomenike
bili su naročito kobni verski ratovi, ratovi koje su vodili hrišćani protiv »inoveraca« i obratno. U
njima naročita meta rušilačkih snaga bili su verski hramovi i bogomolje, koji su oduvek bili
značajni kao spomenici graditeljstva i istorijski spomenici.
Prelaskom sa hladnog na vatreno oružije rušilačka snaga ratova se samo
povećavala, a sa tim i uništenje spomenika graditeljstva. Najzad ta snaga dostigla je svoj
vrhunac osvajanjem neba i bombardovanjem iz vazduha, a naročito pronalskom nuklearnih
bombi. Konačno, čovek je pronašao takva sredstva da je mogao masovnimbombardovanjem,
sa upotrebom stotina aviona u jednom letu, da čitave milionske varoši sa svim njihovim
gradjevinama pretvori u prah i pepeo ili da ih sprži, kako je pokazano na primerima Hirošime i
Nagasakija u II Svetskom ratu.
Svest i strah od potpunog uništenja najvećih kulturnih dobara čovečanstva, toliko su
bili veliki kod Francuza u I i u II Svetskom ratu, da su činili sve da ne dodje do uništenja i
razaranja Pariza: u I svetskom ratu su ga branili ispred, a u II su ga predali bez borbe. Ali i
pored toga svim zaraćenim stranama nanesena je ogromna nenadoknadiva šteta razaranjem
čitavih urbanih celina sa spomenicima od najveće vrednosti za arhitekturu i istoriju.
Nvešćemo samo neke od njih: Sen Lo, Falez, Ruan, Varšava, Keln, Minhen, Dortmund,
Moskva, Kijev, Lenjingrad i mnogi drugi.
U II svetskom ratu i u našoj zemlji uništeni su i oštećeni, bilo bombardovanjem bilo
ratnim operacijama u blizini spomenika, mnogi spomenici graditeljstva. Naročito su stradali
fruškogorski manastiri Novo Hopovo, Rakovac, Divša, Kuveždin, Šišatovac (skoro sasvim
porušen), Bešenovo (potpuno razoreno), renesansna većnica u Šibeniku, Zadar sa
spomenicima oko sv. Donata, Žiča, Narodna biblioteka u Beogradu sa celokupnim fondom,
Smederevski grad itd.
Naročito ilustrativan primer kako je jedan spomenik uništen stvaranjem te veštačke
psihoze netrpeljivost i u ratu je primer Spasovice, koju je podigao Stevan Dečanski kod
Ćustendila, na brdu kod sela Nikoličevici, a na mestu gde mu se nalazio šator, odakle je
komandovao bitkom na Velbuždu. Oko njega niti su se vodile borbe, niti je kome smetao u
ratnim operacijama. Jednostavno su razoreni i temelji, te od njega više nije ostalo ništa.
Ideološka borba i isključivost ideologija
Za spomenike kulture najveću opasnost nosile su one ideologije, koje su bile
isključive, a koje su se mogle pojaviti čak i u okvirima jedne kulture ili civilizacije. Takav primer
sigurno predstavlja ikonoborstvo, kada su u medjusobnim borbama onih koji su bili za slikanje
ikona i onih koji su bili protiv stradala nebrojena slikarska dela i zidni mozaici najveće
vrednosti.
Uništavanju spomenika graditeljstva, kao posledica ideoloških, odnosno verskih
netrpeljivosti, izloženi su bili spomenici graditeljstva ne samo u periodima rata, već i u
periodima mira. Sa mnogih našpuštenih gradjevina odnošen je materijal za zidanje drugih, ne
samo sa gradjevina verskog, već i sa gradjevina profanog karaktera, pa i vojnog. U periodu
vizantijske gradnje rušeni su spomenici klasične arhitekture (primer crkve Male Mitropolije u
Atini, rušenje antičkog Skoplja i izgradnja skopskog kaleta, rušenje Mons Aureusa i
Viminacijuma i izgradnja Smederevskog grada, rušenje sv. Arhandjela kod Prizrena i
izgradnja Sinan-pašine džamije, rušenje crkve Blagoveštenja u Smederevskom gradu i
izgradnja ugaone kule na ušću reke Jezave, itd.)
Najnoviji pokret u Kini tzv. »kulturna revolucija« je, izgleda, takodje naneo velike štete
istorijskim spomenicima.
Raznošenje materijala sa spomenika i upotreba spomenika
Ovde treba navesti još jedan faktor koji je bio negativan za opstanak samih
spomeniaka, a to je odnos mesnog stanovništva prema ruševinama. Takva mesta su oduvek
bila gotovi majdani obradjenog kamena, gotove opeke i neobradjenog kamena, koji je narod
koristio za svoju gradnju.Jedan redak primer razvlačenja toga materijala, i danas vidljiv,
predstavlja selo Bregovina u blizini istoimenog lokaliteta,jednog razorenog vizantijskog
grada.Skoro svako domaćinstvo ima ugradjen materijal sa tog lokaliteta : divni mermerni
kapiteli upotrebljeni su kao stope za osovine vratnica, a mermerni stubovi hramova iskorišćeni
su za pravljenje valova za pojenje stoke.
I sama upotreba spomenika graditeljstva od strane onih koji su ih koristili skoro se
uvek negativno odražavala na njihov integritet, jer su se spomenici obicno preradjivali prema
novim potrebama. Naročito su se loše odrazili izvesni verski običaji bogosluženja u crkvama,
gde su se koristile sveće.Tokom vekova živopis na zidovima tih crkava je potpuno pocrneo od
dima i čadji u tolikoj meri da se freske nisu ni videle (primer fresaka crkve sv. Klimenta u
Ohridu).
I izvesna narodna verovanja dovodila su u opasnost neke spomenike kulture. Tako,
na primer, naročito su uništavane freske, odnosno oči naslikanih likova svetaca, zbog
verovanja da taj malter stavljen na oči može da isceli obolelog ili da mu vrati vid. Slične štete
nastaju na freskama i zbog običaja posetilaca da zapišu svoje ime na fresci ili spomeniku za
spomen na dan posećivanja spomenika.
Ovaj poslednji motiv, koliko nanosi štete spomenicima, toliko predstavlja i sam jednu
vrstu dokumentacije o izvesnom dogadjaju, koji se kasnije registruje i može biti vrlo dragocen
kao podatak.Skoro svi naši srednjevekovni objekti – crkve su izgrebani raznim podacima koji
danas predstavljaju takodje istorijsku vrednost. Pa čak i najnoviji potpisi su ponekad od
vrednosti, kada takva ličnost izraste u istorijsku (potpisi Djure Jakšića, Gavrila Principa,
Patrijarha Dimitrija na zidovima Bogorodičine crkve u Studenici).
Pojava novih pronalazaka u ratnoj tehnici
Ovde se ne misli na dejstvo tih pronalazaka u ratu, što smo uglavnom razmotrili, već
kako su se ti pronalasci odrazili na razvoj gradova i utvrdjenja, odnosno na fortifikacione
objekte, koji kao spomenici graditeljstva imaju značajno mesto. U ratnoj tehnici večito se
vodila borba izmedju pronalazaka za uništavanje i pronalazaka za odbranu. Prelaz sa
hladnog na vatreno oružje odrazio se na to što su stari gradovi (tvrdjave) gradjeni za borbu sa
hladnim oružjem preradjivani dodavanjem drugih postrojenja: nižih kula sa amplasmanima za
topove, zemljanih rovova i zemljanih bedema, pojačavanjem zidova kula s jedne strane, a s
druge strane potpunim napuštanjem gradjenja takvih gradova i izgradnjom novih, po novom
sistemu, zemljanih utvrdjenja sa debelim zemljanim bedemima i rovovima, tzv. Vobanov
sistem. Preradjivanje je izvedeno na Smederevskom gradu i Golupcu, a tvrdjave novog tipa
su beogradska tvrdjava, niška, Bal-tepe (kod Tetova), itd.
Razvoj civilizacija – nestajanje jednih i pojava drugih
Posle velikih uništavajućih ratova dešavalo se da izvesne civilizacije počinju da
jenjavaju, nestaju i da ih skoro potpuno nestane. To je na primer slučaj sa nestajanjem
egipatske kulture, a pojavom arabljanske; nestajanjem grčke i rimske, a pojavom kulture
varvarskih naroda i vizantijske; potiskivanjem vizantijske kulture i konačnim njenim
zamenjivanjem sa islamskom. Redje se dešavalo da je jedna kultura pobedjenog asimilirala
kulturu pobednika i time više uticala na stvaranje novih kulturnih dobara, sprečavajući
uništavanje starih, kao što je bio slučaj sa grčkom i rimskom kulturom.
Još ilustrativniji primer je asimilacija mongolske kulture Bugara od strane vizantijske,
što se naročito ogleda u potpunom zamenjivanju te kulture vizantijskom, kao i spomenika
graditeljstva iz tog mongolskog perioda Bugara i spomenika iz vizantijskog perioda.
Medjutim, smena jedne stare kulture novom mogla se odraziti i vrlo kobno po
arhitekturu stare civilizacije, kao što je bio slučaj sa antičkom arhitekturom u sukobu sa
varvarima. Srpski narod doživeo je takodje dva puta takve promene. Jedan period bio je
njegovo doseljavanje iz stare postojbine na teritorije vizantijske imperije i kada je
prihvatanjem vizantijske kulture nestalo sve ono što ga je karakterisalo pre tog perioda.
Izgleda da u tom prethodnom periodu nismo ništa trajnije ni stvorili.Medjutim, drugi put
njegova kultura naglo opada pod udarcima nasilne islamizacije ; ponegde ona se jedva sa
teškom mukom održava, a negde je islam potpuno zamenjuje, što se odrazilo i na spomenike
graditeljstva iz tog perioda. U tom periodu se čak mnogi verski spomenici najvišeg dometa
njegovog razvoja islamiziraju, pretvaraju u džamije : Banjska, Bogorodica Ljeviška, sv.Petar,
u Bijelom Polju itd.
EKSPLOATACIJA PRIRODNIH BOGATSTAVA
Otvaranje rudokopa, kamenoloma, naftonosnih nalazišta
Velika rudna nalazišta u blizini spomenika graditeljskog nasledja ili starih gradova
utiču na njih dvojako negativno : s jedne strane prkopavanjem i bušenjem velikih kompleksa
zemljišta uništavaju se i svi značajni ostaci kulture, kao i tragovi nekadanjeg života, a s druge
strane velika koncentracija zagadjenosti u vazduhu loše utiče na zidove, a naročito na
sliakrske i umetničke predmete. Posebno se velika šteta nanosi kod površinskih kopova, gde
se svi objekti, kao i arheološki tereni, potpuno ruše. Takav slučaj je donekle sa jednim delom
rimskih ostataka u Kostolcu ( rimske ciglane ).
Veliki broj spomenika graditeljstva nalazi se u najlepšim krajevima, divnim klisurama,
ali u kojima ima i odličnog kamena, jer su i sami spomenici podizani tamo, gde je bilo dobrog
kamenog materijala ta njihovo gradjenje. Otvaranjem kamenoloma u blizini ovih spomenika
sa postrojenjima za njegovu preradu nanosi dvojaku štetu samim spomenicima. U prvom redu
kamenolomima se uništava najlepši prirodni ambijent, zelenilo i stvaraju ogromne rupe, koje
deluju kao prave rane u toj prirodi. Osim toga u kamenolomima kamen se često puta vadi
eksplozivom, naročito ako je predvidjen za gradnju puteva, kao podloga. Ove eksplozije
izazivaju potrese koji mogu i fizički da ugroze spomenik. Tih opasnosti od kamenoloma u
Srbiji bilo je u vezi sa manastirom Sopoćani, Ravanicom i Resavom, a u poslednje vreme
eksploatacija kamena uzima sve više maha i u okoloni Studenice. Osim ovih negativnosti na
spomenik može da utiče i ona prašina prilikom drobljeja kamena kao i naročite transportne i
saobraćajne potrebe, koje za sobom povlači svako otvaranje kamenoloma.
Naftonosna nalazišta su takodje od negativnog uticaja na integritet spomenika, kada
se radovi oko pronalaženja, eksploatacije i prerade nafte odvijaju u njihovoj blizini. Njihov
uticaj je isti kao i rudokopa i kamenoloma, a ako se radi o preradi, onda kao i industrijskih
postrojenja. Teškoće spasavanja spomenika u tim slučajevima su skoro nepremostive (slučaj
manastira Vojilovice).
Poljoprivredni radovi
Površine arheoloških lokaliteta koje se eksploatišu u poljoprivredne svrhe bivaju u
znatnoj meri upropašćenje prilikom obrade zemljišta, oranja i zasadjivanja poljoprivrednih
kultura. Ovo upropašćavanje je danas u toliko veće, u koliko se primenjuje mehanizovana
obrada zemljišta sa tzv. dubokim oranjem i ako se arheološki kulturni sloj nalazi ispod tankog
sloja zemlje. Najbolje je da se arheološki lokaliteti koji su identifikovani kao takvi ne
eksploatišu za poljoprivredu, ali ima i takvih lokaliteta, koji su još nepoznati i čija identifikacija
usledi obično baš posle obavljenih poljoprivrednih radova, koji obično i iznesu na svetlost
dana arheološke nalaze.
SAVREMENA INDUSTRIJALIZACIJA I ELEKTRIFIKACIJA
Izgradnja velikih industrijskih postrojenja
Velika industrijska postrojenja prate uvek takvi objekti, koji se nikako ne mogu uklopiti
u ambijent jednog istorijskog spomenika ili celine. Takvi objekti su visoki dimnjaci, čelična
rešetkasta postrojenja (transporteri – pokretne trake), žičane železnice, mnogobrojni
specijalni čelični objekti različitog obilka i visine u zavisnosti od tehnologije i industrije.
Industrijsku proizvodnju prati često velika količina otpadnih, neupotrebljivih i nesagorljivih
materijala, za čije je lagerovanje potreban veliki prostor. Takozvane jalovine pretvaraju čitave
delove zemljišta u ružne pustinje bez zelenila, sa brdima šljake itd. Industrije zahtevaju i
velika prostarnstva za razne deponije nepreradjenih sirovina i finalnih proizvoda, oko njih se
razvija vrlo živ teretni saobraćaj, a sve se to u najvećoj meri odražava na spomenike
graditeljstva i njihovu okolinu. Obične strugare, na primer, koje se često pojavljuju tamo gde
su značajni spomenici graditeljstva, u šumskim predelima, u cilju eksploatacije drveta, imaju
čiatva brda gradje, što se sve vrlo ružno odnosi prema ambijentu u kome treba da živi jedan
spomenik. Rdjavo lociranje železničke stanice u Smederevu i ložionice, pored samog
Smederevskog grada, imalo je za posledicu uništavanje delova njegove arhitekture i potpuno
upropašćenje jednog istorijskog ambijenta.
Hidrogradnja i irigacioni sistemi
Podizanje velikih vodenih brana i stvaranje akumulacionih jezera u cilju odvodjenja
vode kanalima za navodnjavanje neplodnog zemljišta bilo je poznato još u Starom veku, a
naročito u Egiptu izmedju Tigra i Eufrata. Medjutim, u savremenoj civilizaciji iskorišćavanje
vodene energije na ovaj način i njeno pretvaranje u električnu energiju, dostiglo je svoj
vrhunac. Tim radovima, medjutim, ugrožava se vrlo veliki broj najznačajnijih spomenika time,
što se nivo vode podiže za više desetina metara i veštački stvorena jezera potapaju sve što je
ispod njihovog nivoa, pa i spomenike graditeljstva, ako se nadju ispod tog nivoa. Jedna od
najvećih rdjavih posledica tog procesa nastala je za spomenike egipatske kulture u dolini Nila
podizanjem Asuanske brane. Ništa manje štete spomenicima graditeljstva nisu nanele i
mnogobrojne brane za hidrocentrale u našoj zemlji, kao što su brana na Dunavu u Djerdapu,
Drini, Zapadnoj Moravi itd. Mnogi spomenici u ovim radovima su jednostavno potopljeni
(Jovanje u Ovčaru), a drugi demontirani i preneseni na drugo mesto (Trajanova tabla,
Lepenski Vir, Pivski manastir, itd.). Osim ovih šteta podizanje nivoa vode ima za posledicu i
podizanje nivoa podzemnih voda, koje utiču na stabilnost tla spomenika izgradjenih u blizini
(Smederevski grad), a zatim menja se i prvobitni ambijent.
Hidrotehnički radovi nanose naročito mnogo štete ruralnim celinama, kada se izvesne
vode odvode drugim tokovima i ostavljaju suvu vododerinu. Na tim vodama obično se nalaze
stare vodenice ili i same one predstavljaju prirodne lepote. Osim toga izvesne vode koje
prolaze kroz gradove su sa svojim starim jazevima, vodenicama i sl. bile sastavni deo
gradskog ambijenta (prizrenska Bistrica i pećka Bistrica, itd.), a njima stalno preti opasnost da
im tok bude upućen drugim pravcem.
Izgradnja telekomunikacionih i električnih postrojenja
Ova postrojenja karakterišu visoki rešetkasti čelični ili betonski stubovi sa mnoštvom
žica i kablova. Njih je uvek lako tako postaviti, da budu dovoljno udaljeni od spomenika, kada
se radi izvan urbanizovanih sredina. Ali, u urbanizovanim sredinama koncentracija tih
postrojenja znatno se povećava, a sa njome i žičana mreža, dok se sami stubovi mogu i
zamenjivati pogodnijim postrojenjima. U savremenoj eksploataciji i tehnologiji najviše se
primenjuju podzemni vodovi, koji su kao rešenje najpogodniji u odnosu na spomenike.
U urbanizovanim sredinama telekmunikaciona i električna postrojenja, a naročito ona
koja služe u svetlosne i reklamne svrhe, postavljaju se vrlo često na same gradjevine, čak i
one stilske, imaju ambijentalni i monumentalni karakter. I ta postrojenja sastoje se takodje od
rešetkastih nosača što sve postavljeno na jednu stilsku zgradu uvek čini vrlo ružan utisak. Iz
razloga bezobzirne eksploatacije i reklame proizvoda dešava se da se i umetnička dela sa
gradjevina uklanjaju, da bi se ova postrojenja postavila.
SAVREMENI SAOBRAĆAJ
Izgradnja suvozemnih puteva, nadzemnih i podzemnih železnica
Sa velikim razvojem automobilizma naglo se razvila i mreža drumskih saobraćajnica,
a isto tako i železnička mreža. Projektovanje ovih saobraćajnica obavlja se prema
odredjenim tehničkim propisima i zbog toga se dešava da se ponekada putevi i železnice
projektuju i preko arheoloških nalazišta ili čak prelaze i preko pojedinih arhitektonskih
spomenika. Često ni najvažnija nalazišta svetke arheologije nisu poštedjena od takvog rada:
put u Mikeni ide delom i preko starog podgradja; podzemna železnica u Atini delom preseca
periferiju stare Atine, gde je hram Tezejon; put preko Pele, prestonice Aleksandra
Makedonskog (jedan deo je ostao s jedne a drugi sa druge strane puta), put preko starog
foruma u Rimu.I u našoj zemlji ima primera gde su spomenici izgradnjom puteva i železnica
uništeni ili oštećeni: Stara Pavlica (Ibarska železnica), železnica preko stare Dokleje.
Pravilnim vodjenjem trase drumova i železnica mogućno je uvek pronaći zadovoljavajuće
rešenje, da se spomenici ne štete: zaobilaženje spomenika, korišćenje tunela, nadvožnjaka
itd. Obično se ovo izbegava i ne radi, jer to poskupljuje radove, a ljudi koji projektuju takve
saobraćajnice obično nisu ni upoznati sa značajem tih spomenika i uvek su vrlo spremni i
uporni u tome da ih žrtvuju izgovarajući se da nema drugog tehničkog rešenja.
SAVREMENA URBANIZACIJA
Nova izgradnja u zgusnutim urbanim sredinama
Nova izgradnja u starim ambijentima uvek predstavlja dvostruku opasnost za
spomeničke vrednosti : jedna se sastoji u mogućnosti rušenja stare arhitekture, a druga u
mogućnosti narušavanja ambijentalne vrednosti. Savremena urbanizacija, koja počiva dobrim
delom na industrijskom gradjenju, tipizaciji i rigoroznoj ekonomskoj eksploataciji gradskog, pa
i ostalog zemljišta, nema mnogo obzira prema ambijentima i ambijentalnoj arhitekturi, pa čak
ni prema istorijskim ansamblima. Još ako pri izradi generalnih urbanističkih planova nije
izvršena valorizacija objekata sa spomeničkim vrednostima, kao dokumentacija i podloga
urbanističkog projekta, može doći do potpunog uništenja arhitekture prošlosti, a naročito one
koja nije gradjena u masivnom tvrdom materijalu.
Savremena izgradnja u ruralnim celinama
Dok se savremena izgradnja u urbanim celinama još i može na neki način da uskladi
sa starim ambijentalnim i istorijskim jezgrima, dotle se kod savremene izgradnje u ruralnim
celinama skoro ništa više ne može učiniti. Svaki način tradicionalne arhitekture i
tradicionalnog gradjenja prestaje, gradjevine uglavnom propadaju, a nova gradnja nastaje bez
ikakvih obzira na staro postojeće. Ono postoji samo još onoliko koliko biva nedirnuto.
FAKTORI PROPADANJA SPOMENIKA KOJI SE NALAZE U NJIMA SAMIMA
Svi do sada nabrojani i analizirani faktori nalaze se izvan samih spomenika
graditeljstva. Medjutim, ima faktora koji leže u njima samima ili su posledica njihovog
položaja. Kao što smo videli taj položaj u vreme njihove gradnje mogao je biti sasvim dobar i
povoljan, ali uticajem iznesenih okolnosti on je u tolikoj meri postao nepovoljan, da je i sam
izbor mesta za gradjenje bio loš i samo mesto za gradjenje vrlo nepovoljno, što je dovelo do
ugrožavanja spomenika. Faktori koji su se negativno odrazili na stanje spomenika, a koji leže
u samom spomeniku su sledeći: -materijal od koga su gradjeni i
-tehnika gradjenja spomenika.
Materijal od koga su spomenici gradjeni
Upotrebljeni materijal za gradjenje spomenika graditeljstva bio je uvek odlučujući
faktor sam po sebi za njegovu trajnost.Gradjevine od kamena bile su trajnije od gradjevina u
drvetu, a ove opet trajnije od gradjevina gradjenih ćerpičem ili nabijenom zemljom. Ali nije
samo opšte opredeljivanje za kamen davalo trajnost spomenicima graditeljstva, već i sam
izbor kamena, njegov kvalitet, pa čak i vreme vadjenja iz kamenoloma i ugradjivanje. Graniti
su imali prednost nad mermerima i mermernim brečama, a ovi ope nad peščarima. Kod na u
Srbiji veliki broj monumentalnih gradjevina srednjeg veka sagradjen od bigra, koga ima starijih
i mladjih formacija. Redji slučaj je da je kvalitet bigra loš ili da su korišćeni i površinski slojevi,
nagriženi već vlagom ili da su pomešani sa ilovačom (kao na primer kod priprate kralja
Radoslava u Studenici). Velike katedrale u Francuskoj gradjene su najviše od starijih ili
mladjih formacija krede. Ponekada su one tako lošeg kvaliteta, da su čitave fasade tih
katedrala već zamenjene novim kamenom.
Opeka je bila od manjeg uticaja na trajnost naših starih spomenika, jer je
upotrebljavana samo kao dopuna kamenu, a retko su spomenici zidani samo opekom (crkva
sv.Nikole kod Kuršumlije). Njen kvalitet kod nas u srednjem veku je vrlo različit.
Tehnika gradjenja spomenika
-
Ona se manifestovala na različite načine:
- pogledu primene konstruktivnih sistema
načina gradjenja zidova i temelja
načina obrade materijala za zidanje
načina pokrivanja i vrste krovnih pokrivača
-
Primena različitih konstruktivnih sistema (arhitravnog i svodnog) značila je u suštini
različito rasporedjivanje opterećenja, a sa time i različito dejstvo unutrašnjih sila i
naprezanje materijala, što se odražavalo na sam proces propadanja gradjevina, odnosno
na njihovu trajnost. Na večnost egipatskih piramida nesumnjivo je pored mnogih drugih
činilaca uticalo baš to. što imaju taj oblik, njihova jednostavnost i statičnost na tlu.
-
Tehnika gradjenja zidova – sa jednim materijalom ili sa različitim materijalima – bitno je
uticala na trajnost spomenika, jer su i naprezanja u zidovima bila različita, pa je i javljanje
pukotina u zidovima, kao posledica tih naprezanja.
-
Solidnost izgradnje temelja, primenjen materijal, kvalitet, dimenzioniranje, otpornost tla na
kome je izvedeno fundiranje su bili elementi od vrlo važnog uticaja na trajnost spomenika
graditeljstva. Neke gradjevine srušile su se baš iz tih razloga (kao na primer crkva kralja
Marka u Prizrenu), a kod nekih su nastale takve deformacije u naginjanju čitavih
gradjevina, što danas predstavlja najteže probleme u zaštiti spomeničkog nasledja (slučaj
krivog romanskog zvonika u Pizi).
-
Na trajnost gradjevina iamli su svoj odredjeni uticaj i krovni pokrivači, jer njihovim
propadanjem (ili uklanjanjem – skidanjem olovnog lima za razne potrebe) svodne
gradjevine su vrlo brzo popadale.
KLASIFIKACIJA SPOMENIKA GRADITELJSTVA PREMA NJIHOVOJ OČUVANOSTI I
VRSTAMA
Fizičko stanje spomenika graditeljstva pre početka ma kakvih tehničkih intervencija u
cilju njihove zaštite rezultat je onih negativnih uticaja kojima su spomenici izloženi. Od toga
stanja u najvećoj meri zavisi kakav ćemo oblik zaštite da primenimo, pa je korisno da se
upoznamo sa onim osobinama koje takvi spomenici imaju i koje su od odlučujućeg uticaja na
izbor i primenu metoda zaštite. Ta klasifikacija je data prema vrstama spomenika
graditeljskog nasledja, koje imaju izvesne zajedničke osobine u gradjenju, pa i kod
propadanja daju izvesna stanja koja su im zajednička, ali i prema nekoj posebnoj osobini koja
ih povezuje, kao što su arheološka nalazišta, čija je zajednička karakteristika da su pod
zemljom. Ovakva kvalifikacija koju ćemo dati nije isključiva, da ne bi mogla da bude i drukčija.
Arheološka nalazišta (lokaliteti)
Nalaze se uvek ispod sloja zemlje čija debljina može biti vrlo različita. Kod onih
lokaliteta kod kojih je sačuvan kontinuitet života sloj zemlje je uvek deblji od onih lokaliteta
kod kojih to nije slučaj. Sloj zemlje arheološkog lokaliteta u kome se nalaze materijalni ostaci
života naziva se kulturni sloj. Onaj sloj zemlje ispod ili iznad kulturnog sloja u kome više nema
materijalnih ostataka naziva se sterilni sloj.
Prema vrstama materijalnih ostataka koje arheološki lokaliteti mogu da sadrže
možemo ih svrstati u dve široke grupe: praistorijske i klasične, odnosno rano-srednjovekovne
i srednjovekovne.
Praistorijska nalazišta imaju često oblik humke (tumulusa). Materijalni ostaci su
obično u najvećoj meri oštećeni, a naročito ako je bilo kakvih gradjevina, koje su gradjene od
slabog materijala : drveta ili zemlje. To su više tragovi nego ostaci. U ovim lokalitetima su
česti nalazi pojedinačnih ili masovnih grobnica, koje mogu biti sagradjene i od tvrdog
materijala, pa čak mogu imati i monumentalni karakter. Kod izvesnih lokaliteta posle
otkopavanja pojedinih kulturnih slojeva, do poslednjeg sterilnog sloja, na terenu može da ne
ostane apsolutno ništa. Ako su materijalni ostaci samo pokretni predmeti oni se prenose u
muzeje.
Ukoliko ima kakvih nepokretnih objekata oni su redovno u najvećem stepenu
oštećenja i njihovo spasavanje je vrlo teško (na primer stambene zgrade Lepenskog Vira u
Djerdapu).
Arheološki lokaliteti koji potiču iz perioda klasične ili rano-srednjovekovne, pa donekle
i srednjovekovne kulture, predstavljaju obično porušene i napuštene stare gradove i naselja,
koje je tokom vremena prekrio sloj zemlje sa vegetacijom. Ova nalazišta obiluju sa ostacima
gradjevina, koje su bile gradjene od odličnog materijala, kamena i opeke, a bile su često
monumentalnog karaktera. One su uvek porušene u najvećoj meri, katkada i do samoh
temelja ili su od gradjevina otali slabi ostaci zidova, jedva koji metar visine. Ponekada jedini
ostaci tih gradjevina su samo njihovi podovi, koji mogu biti i vrlo dekorativni, od mozaika.
Materijal sa gradjevina može se nalaziti in situ tj. na mestu kako je pao prilikom rušenja
gradjevine i sa toga mesta nije pomeran, ali može biti i razvučen.Zidovi su obično trošni, sa
malterom koji je istruleo. Takodje i kamen može da bude truo i zbog toga kada se otkrije brzo
se raspada. Raspadanje je rapidno naročito kod gornjih slojeva zidova, kada izgube svoju
vlagu koju su imali pod zemljom. Svaki arheološki lokalitet dok je pod zemljom, zaštićeni je,
jer ga ona čuva. Ako se otkopa mere zaštite moraju se odmah preduzeti, što je i zakonom
predvidjeno.
Po mestu na kome se nalaze arheološki lokaliteti mogu se svrstati u dve grupe: jedni
su u urbanizovanim, a drugi van urbanizovanih sredina. Zaštićavanje lokaliteta u
urbanizovanim sredinama je s jedne strane otežano zbog problema koje nameće savremeni
grad, ali je organizacija očuvanja lokaliteta lakša; organizovanje zaštite lokaliteta van
urbanizovanih sredina je teže, ali je rešavanje pitanja tehničke zaštite lakše, jer nema brojnih
problema koje nameće urbanizacija.
Arheološki lokaliteti mogu se naslutiti već i na topografskim kartama u koliko već nisu
utvrdjeni i identifikovani. Nazivi kao što su: gomila, gradište, grad, crkvina, crkvište, dvor,
grčko ili latinsko groblje i sl. ukazuju na postojanje kakvog arheološkog lokaliteta.
Gradovi (utvrdjenja) i utvrdjeni zamkovi
U našoj zemlji to je jedna posebna grupa spomenika, kojih ima vrlo mnogo i prema
svome fizičkom stanju mogu da budu potpuno porušeni ili zatrpani, da pripadaju prvoj grupi
arheoloških lokaliteta, ali mogu da imaju i vrlo velike sačuvane nadzemne delove. Mogu se,
uglavnom, prema svojim osobinama svrstai u tri grupe : gradovi za borbu hladnim oružjem;
isti gradovi koji su prerasli u feudalne zamkove i gradovi za borbu vatrenim oružjem.
Gradovi za borbu hladnim oružjem imaju visoke kule vrlo debele zidove. Zidani su
speciajlnim postupkom sa lomljenim ili pritesanim kamenom sa spoljnim ili unutrašnjim licem;
izmedju ova dva lica je ispuna sa nekom vrstom liva – sitnijeg komada kamena sa mnogo
maltera. Ovi gradovi nalaze se redje u urbanizovanim sredinama, a mnogo češće izvan njih u
udaljenim, vrlo često nepristupačnim krajevima. Nekada su bili, čak i u vrlo blisko prošlo
vreme, naseljeni vojnim posadama, ali su ih one sada napustile i obično su nenastanjene.
Stanje očuvanosti kreće se od potpuno porušenih zidova i kula, do delimično samo oštećenih
ili uništenih gornjih delova. U prvom slučaju karakteristike su kao i za arheološke terene. Kod
očuvanijih gradova, obično su spoljna lica potpuno opala, kule iamju velike pukotine, katkada
je pola ili dve trećine kule porušeno, a nekada su jako nagnute. Često su zatrpane i velikim
naslagama šuta. Obično su obrasle u stoletnu vegetaciju, koja ne raste samo u unutrašnjosti,
već i po samim zidovima i kulama. Gradjevine koje su se nalazile u unutrašnjosti gradova
obično su sasvim porušene. Zato i te unutrašnje površine imaju osobine arheoloških terena.
Izvan gradova razvijala su se i podgradja koja su imala gradjevine zidane slabim materijalom
zbog čega su brzo i propala, porušena, te su i ona pod zemljom i imaju takodje sve osobine
arheoloških nalazišta. Ali ono što se očuvalo obično je originalno, nije prepravljeno, osim u
nekim slučajevima, gde su prepravke došle kao posledica novog naoružanja.
Osobine onih gradova koji su prerasli u oblik utvrdjenih feudalnih zamkova su slične s
tom razlikom, što u njima postoje i monumentalne gradjevine u kojima se stanovalo.
Udaljenost ovih gradova od saobraćajnica i njihova nepristupačnost su element koji u
velikoj meri otežava i poskupljuje njihovu tehničku zaštitu. S druge strane oni u velikoj meri
svojim poetičnim izgledom podsećaju svakog na minulu prošlost i predstavljaju ukras ionako
divnih pejzaža u kojima se nalaze. Oni, sa retkim izuzecima, ne zauzimaju velike površine, ali
debljine zidova i veličine kula predstavljaju uvek veliku kubaturu za zidanje. Uglavnom, to su
grubi radovi koji zahtevaju specijalizovane majstore samo kod stilskih zamkova.
Gradovi Vobanovog sistema zauzimaju velike površine.Zemljani bedemi su obloženi
spoljnom i unutrašnjom oblogom, koje su od kamena ili opeke. Završni delovi ovih obloga sa
odbrambenim postrojenjima obično su uništeni, a katkada i same obloge. Rovovi su zatrpani,
a u naseljima su katkad služili i kao deponija za gradsko smeće. Unutrašnjost ovih gradova,
kao i sami bedemi, obrasla je bujnom vegetacijom. Gradjevine koje su postojale obično su
sasvim porušene ili jako oštećene, te i ta unutrašnjos predstavlja arheološki teren, pogotovo
kod onih gradova koji su nastali na terenima starijih kultura (Beogradski i Niški grad). I njihovu
zaštitu karakteriše masovnost i velika kubatura zemljanih i zidarskih radova.
Utvrdjena naselja
Mnoga naselja naselja (varoši) bila su opasana utvrdjenjem, koje se sastojalo od
bedema i kula. Takvih utvrdjenih naselja ima najviše kod nas na našem primorju. Zbog malog
prostranstva utvrdjenog naselja zgusnutost gradjevina u njima je vrlo velika. Mnoga od ovih
utvrdjenih naselja žive i danas i predstavljaju najdragocenije spomeničke celine (kao što je
Kotor), neka su polu napuštena kao Ulcinj, a neka potpuno zapustila i predstavljaju mrtav
grad sa ruševinama – stari Bar. Naselja koja žive odnose se aktivno prema staroj arhitekturi,
pa i prema utvrdjenju, te je njihova tehnička očuvanost najbolja. U naseljima kao što je Ulcinj,
u kojima se život jedva održava, stare stilske gradjevine ili su u ruševinama ili se adaptiraju,
odnosno podešavaju za život, na primitivan način, samonazidjivanjem i pokrivanjem, a o
stilskom karakteru gradjevine uopšte se ne vodi računa. Time se ambijent ii njegova stara
arhitektura u najvećoj meri šteti. Naselja koja su potpuno izumrla imaju gradjevine uglavnom
porušene, ili su samo ostali zidovi bez medjuspratnih i krovnih konstrukcija, urasle su i same
u ruševine i vegetaciju, pa i ona predstavljaju specifične arheološke terene.
Monumentalni spomenici sakralne i profane arhitekture
Gradjevine ove vrste zidane su obično kvalitetno sa primenom specijalnih tehnika
zidanja kao i sa naročito dobrom obradom materijala. Kod nas ih ima najviše sa svodnim
konstrukcijama. Kod mnogih od njih, kada krovni pokrivač propadne, brzo se ruše i svodovi, a
ostaju samo zidovi.Neke su i za više od dve trećine porušene, te je teško da se dodje do
njihove prvobitne arhitekture. Takvih ruševina monumentalne arhitekture ima još vrlo mnogo.
Ponekada takve gradjevine nisu usamljene, kao na pr. episkopske crkve u gradovima, već su
bile u sklopu sa drugim manjim i lošije zidanim gradjevinama koje su potpuno porušene te
sada okolina takve monumentalne gradjevine predstavlja arheološko područje.
Na mnogim stilskim gradjevinama ove vrste koje su bile tokom vremena mnogo
oštećene, izvodjene su opravke pri kojima su one gubile svoja stilska obeležja. Mnoge od njih
izgubile su potpuno svoju prvobitnu namenu, pa ili su opustele i urasle u sopstvene ruševine i
vegetaciju ili su čak dobile nove namene, sa novim adaptacionim merama sa kojima su opet
gubile svoja stilska obeležja.
Obezbedjenja mnogih monumentalnih objekata koji su bili ugroženi bilo raspadanjem
zidova, rušenjem svodova, krivljenjem zidova i sl. izvodjena su primitivno a najčešće
podupiranjem zidova novim kontrforima. U pojedinim slučajevima tih kontrfora bilo je na
jednom objektu toliko mnogo , da se njegova prvobitna stilska arhitektura pretvorila u
bezobličnu masu.
NA gradjevinama eklektičnih stilova devetnaestoga veka koje su imale karakter javnih
i poslovnih gradjevina novijimadaptacijama, a naročito nadgradnjama, u znatnoj meri stilski
karakter je oštećen. Obim ovih oštećenja je utoliko veći, ako ove gradjevine pripadaju
ambijentima. Savremena arhitektura, odnosno savremeni arhitekti u svojoj avangardnosti i
negiranju vrednosti ovih stilova doprineli su teškom oštećenju unakažavanju i upropašćenju
značajnih gradjevina druge polovine devetnaestog veka u Srbiji. Adaptacijama je stradala
naročito unutrašnjost ovih gradjevina koje su imale u svom rasporedu prostorija izvesnu
zakonomernost, u njihovoj unutrašnjoj prostornoj koncepciji odredjenu smišljenost, a ponekad
i monumentalnost. Kod nekih se ta unutrašnja prostorna struktura čak ni danas ne poštuje i
onda kada tehničke radove izvode nadležne službe zaštite.
Mostovi i akvadukti
Stari mostovi predstavljaju jednu posebnu vrstu spomenika graditeljstva, koji svojim
specifičnim lučnim konstrukcijama, koje se danas retko primenjuju, čine ukras pejzaža u
kome su, jer je on uvek vezan sa vodom.U našoj zemlji oni potiču najviše iz turskog perioda i
pripadaju islamskom graditeljstvu. Mnogi i danas služe, ali za ograničen, pešački saobraćaj.
Materijal od koga su zidane uvek je kamen, koji je već dotrajao. Voda podlokava stubove, te
se neki luci ruše.
Stari mostovi se sve više zapuštaju i propadaju, jer njihova asanacija skupo staje, a
ne mogu da zadovolje nove transportne kapacitete i opterećenja. Odredjivanjem lokacija za
nove mostove često se ne vodi dovoljno računa da novi mostovi budu na većem rastojanju od
starih te da sačuvaju bar donekle prvobitni ambijent.
Akvadukti su neka vrsta mostova koji su služili za nošenje vodovodnih cevi i zidani
su kao i mostovi. U našoj zemlji nemamo ih mnogo ali su pojedini vrlo dobro očuvani mada i
njihova zaštita zahteva ogromne investicije.
Seoska arhitektura i ruralne celine
Seoska arhitektura gradjena je obično slabim materijalom, osim kada je od kamena, i
nije od dugog veka, ali zbog toga što se gradi u izvornim oblicima, sve dok živi, tj dok se
gradi, ti oblici imaju svoje vrednosti. Medjutim, kada prestane da se gradi, sagradjeni objekti
vrlo brzo propadaju, a naročito ako se napuste. Zbog ekonomske migracije iz naših
siromašnih krajeva mnoga naselja sa svojom živopisnom arhitekturom ostala su pusta.
Napuštena naselja u primorju, koja su gradjena od kamena brzo se pretvaraju u ruševine tipa
Starog Bara, tj ostaju samo zidovi kuća, a krovovi i medjuspratna konstrukcija padaju.
Redak je slučaj da su celine sa ambijentalnim ruralnim ili urbanim vrednostima
potpuno čiste od objekata koji nemaju tih vrednosti. Većinom u njima postoji čitav niz
gradjevian, koje narušavaju njihovu vrednost. Takve gradjevine mogu da budu bez ikakvog
značaja, kao što su razni magacini, šupe, barake i sl. u kom slučaju njihovo uklanjanje je
lako, ali kada se radi o većim i solidno zidanim gradjevinama, onda je njihovo uklanjanje
skopčano sa raznim teškoćama.
Memorijalne gradjevine
Ovoj grupi pripadaju gradjevine koje mogu biti bez ikakvih stilskih i arhitektonskih
vrednosti, ali imaju istorijska ili kakva druga svojstva spomenika kulture, zbog kojih se čuvaju.
Tu grupu gradjevina sačinjavaju i obične seoske kuće (kuća Dimitrija Tucovića u Gostilju,
kneza Miloša u Gornjem Cenuću, male kuće gradjanske arhitekture 19. veka : kuća vojvode
Stepe Stepanovića), a mogu biti i stilske gradjevine gradske arhitekture 19. i 20. veka.
Ove gradjevine su katkada zadržale svoj izvorni oblik ali su katkada i bitno izmenjene
raznim adaptacijama. Ima ih i koje su potpuno srušene. Gradjevine sa izmenjenim oblicima
dobijaju često svoj prvobitni izgled, a one koje su srušene redje se obnavljaju, a često se na
neki drugi način obeležava mesto i ističu spomenička svojstva tj. ukazuje na dogadjaj koji se
tu odigrao.
Stara groblja, stećci, nadgrobni spomenici i spomenici krajputaši
Ovo može da bude posebna grupa spomenika koji imaju svoje arheološke, istorijske
ili etnografske vrednosti. Stara groblja kao arheološki lokaliteti razlikuju se od oih drugih, jer
nemaju ostatke gradjevina. Po svojim odlikama razlikuju se srednjovekovna sa grobnicama
koje imaju obične ravne nadgrobne ploče; ili sa stećcima koji imaju bogatu plastiku.
Pravoslavna groblja 19. veka mogu imati pobodene vertikalno postavljene kamene krstove ili
jednostavne obeliske sa natpisima i sa plastikom, koja bje vrlo dekorativna i ima simbolični
karakter. Seoska muslimanska groblja imaju pobodene neobradjene kamene ploče bez
ikakvih natpisa, ali gradska muslimanska groblja imaju naročito obradjene nadgrobne
spomenike tzv. nišane, koji mogu biti i vrlo dekorativni. Na tim grobljima mogu se naći i vrlo
lepi mermerni sarkofazi sa plastikom islamskog karaktera. Spomenici krajputaši nisu
nadgrobni spomenici, već spomenici podignuti kraj puta u spomen nekoga koji je negde u
tudjini umro ili poginuo i tamo sahranjen. Takvi spomenici nisu podizani samo kraj puteva, već
i na drugim mestima, obično u portama seoskih crkava. U tim slučajevima oni nisu usamljeni
već ih ima više u grupi.
Problemi zaštite ovih grobalja nisu toliko tehničke, koliko pravne prirode, jer uvek
postoji opasnost da se pri izvesnom stepenu urbanizacije celo groblje uništi. Osim toga
najveća teškoća je i u tome što valorizacija ovih spomenika do danas nije ni počela a njih ima
vrlo mnogo. Tamo gde nema više vlasnika tih spomenika oni su obično potpuno zapušteni, a
novi vlasnici koji dobijaju parcele na kojima su oni, jednostavno ih uništavaju ili čak preradjuju
spomenik prema svojim zamislima i potrebama, čim ega praktično uništavaju.
OPŠTI PRINCIPI U PRIMENI TEHNIČKE ZAŠTITE SPOMENIKA GRADITELJSKOG
NASLEDJA
Visoki nivo savremene tehnologije u gradjevinarstvu i vrlo bogat izbor, kako starih,
tako i novih materijala omogućava nam da primenimo najraznovrsnije metode u spasavanju
spomenika graditeljstva. Koji će se metod i kom slučaju primeniti zavisi od mnogih okolnosti,
a najviše od stanja spomenika i dokumentacije o njemu sa kojom raspolažemo. Nije mogućno
propisati koji će se metod primenjivati, jer izbor tog metoda rezultira iz pručavanja stanja
samog spomenika i on se mora odredjivati od slučaja do slučaja. Medjutim, postoje izvesni
zajednički principi na kojima savremena zaštita danas počiva i oni se mogu donekle već
sagledati i izvući iz naših opštih izlaganja o metodologiji savremene zaštite. Ti principi su
sigurni putokazi svakom stručnjaku koji radi u zaštiti i koji dobija vrlo složene i odgovorne
zadatke u projektovanju i izvodjenju tehničke zaštite na spomenicima graditeljstva. Oni koji
potpuno ovladaju tim principima mogu biti sigurni da bar u osnovnim, generalnim rešenjima,
neće pogrešiti. Takodje neće grešiti ni kod izvodjenja detalja, jer se ti principi mogu primeniti i
na njih. Pa čak i u slučaju da dodju u situaciju da neki od tih principa nisu u stanju da primene
ili sprovedu, moraju znati da svesno od nečega odstupaju i primenjuju nešto drugo, zbog
sticaja takvih okolnosti. Oni koji te principe ne poznaju, a to su obično arhitekte samo sa
opštim stručnim obrazovanjem, uvek polaze od onih osnova, koje su za zaštitu i za sam
spomenik, neprihvatljive. Obično su to njihovi subjektivni stavovi koji polaze od toga, šta oni
misle, šta oni osećaju ili šta se njima dopada ili ne. Ta načela su sledeća:
1. Načelo čuvanja autentičnosti spomenika i njegovih spomeničkih vrednosti
Već smo rekli da su tehničke intervencije na spomenicima graditeljstva slične
intervencijama, koje preduzima lekar na bolesniku. Svaki naš rad koji preduzimamo u cilju
spasavanja spomenika (otkopavanja, rušenja, prezidjivanja, nadzidjivanja, utezanja itd.)
narušava u većoj ili manjoj meri njegovu autentičnost i on u izvesnoj meri gubi spomeničku
vrednost originala.
Ta njegova vrednost ″ originala″ i pre preduzimanja radova skoro uvek je smanjena, a
ponekad do te mere oštećena, da je mi moramo tražiti i da tokom radova uočavamo. Retki su
oni spomenici koji su dospeli do naših dana sa najvećim stepenom očuvanosti svoje
autentičnosti. To pitanje dovoljno smo osvetlili u izlaganju stava ″ romantičara″ prema
tehničkoj zaštiti. Idealno je da se spomenik može sačuvati primenom takve zaštite, kojom se
na njemu i na njegovoj bliskoj okolini ništa ne menja. Ali, da bi se to postiglo i sam spomenik
bi morao biti u takvim uslovima koji omogućavaju takvo rešenje, a to je obično vrlo retko.
Osnovni principi poštovanja autentičnosti spomenika, odnosno onoga što zaštićujemo,
automatski dovodi do zahteva, da treba težiti da tehničke intervencije budu svedene na
najneophodniju meru. Poštovanje autentičnosti spomenika dovelo je do proglašenja načela
da spomenik treba konzervirati, a ne restaurirati. Ovo načelo na prvi pogled, logično, nije
moglo uvek da se primeni u onoj meri u kojoj bismo to i sami želeli, odnosno da ne
preduzimamo takve mere u cilju spasavanja spomenika. Njegova primena uvek će biti najbolji
i najsigurniji putokaz u preduzimanju mera tehničke zaštite.
2. Načelo poštovanja svih stilova na jednom spomeniku
Ima spomenika koji su gradjeni tokom stoleća, za koje su se vreme stilske koncepcije
menjale, te su oni započeti da se grade u jednom stilu, a završeni su u drugom, ili čak i
trećem. Naročito velike katedrale, čije je gradjenje trajalo čitavo stoleće i više, započete su u
romanskom stilu, završene su primenom gotskog ili čak renesansnog stila. Osim toga kod
mnogih spomenika vršene su tokom vekova i mnoge dogradnje u istom ili drugom stilu. Vitke
gotske konstrukcije su ponegde oblačene u glomazne stubove baroka sa krivim površinama.
Te dogradnje mogu čak biti i takvog karaktera da umanjuju lepotu ili skladnost gradjevine uz
koju su prizidane. To je naročito slučaj kod srednjovekovnih pravoslavnih crkava.
(Dodavanjem narteksa, eksonarteksa i zvonika, prizidjivanje priprate itd.). Na nekim
gradjevinama klasičnog doba, koje su bile po svome prostranstvu vrlo velike i monumentalne,
nastale su čitave aglomeracije, sa gradjevinama novih stilskih vrednosti, upravo čitava
naselja.
Ovo načelo u zaštiti istaknuto je posle mnogih tehničkih inervencija u prošlosti, kojima je
bio za cilj da se uklone kasnije stilske dogradnje, da bi se postigla čistota ″ prvobitnog
izgleda″ ili ″ prvobitnog stanja″ spomenika. Ovo je u priličnoj meri sprovodio Violet le Duc
u svojim restauratorskim radovima. Takodje i u Grčkoj su naročito uklanjanje iz antičkih
lokaliteta sve kasnije gradjevine nastale u periodu Vizantije, dok i ove nisu konačno zauzele
svoje mesto u razvoju arhitekture.
Zbog toga na ovome mestu traba objasniti i pojam prvobitnog izgleda spomenika, baš
zbog toga što se i danas predlažu mere zaštite u cilju traženja tog ″ prvobitnog izgleda″ ,
kao i zahteva da se spomeniku vrati njegov ″ prvobitni izgled″ .
O prvobitnom izgledu jednog spomenika može biti govora samo onda ako on od vremena
svoga gradjenja pa sve do preduzimanja naših intervencija nije novim dogradnjama, koje
takodje imaju svoje vrednosti, potpuno ili delimično promenio svoj izgled, odnosno oblik. O
prvobitnom izgledu možemo govoriti, na primer, kod spomenika u ruševinama, koji nemaju
nikakve kasnije dogradnje. Na primer taj prvobitni izgled mogli smo tražiti pri restauraciji crkve
u s. Matejevcu kod Niša, Spasovice kod Ćustendila itd. Taj prvobitni izgled možemo tražiti i
kod onih gradjevina čiji su oblici neukim preradjivanjem potpuno izmenjeni, celom objekti ili
njegovim delovima, kao na primer pri restauraciji crkava u s. Donjoj Kamenici kod Knjaževca,
crkve sv. Petra u Bijelom Polju, crkve sv. Djordja u Podgorici itd. Medjutim, kod spomenika
kao što su Pećka Patrijaršija, Sopoćani, itd., možemo samo u studijama analizirati prvobitne
gradjevine i njihove izglede i na hartiji razdvajati jedne od drugih. danas je, na primer, na bazi
naučnih podataka sakupljenih tokom restauratorsko-konzervatorskih radova mogućno
rekonstruisati prvobitni izgled kompleksa manastira Studenice iz doba Nemanje, a pre svih
kasnijih gradnji. Ali, mi moramo čuvati ovakve komplekse, kakvi su oni danas sa svim
njihovim vrednostima i ne možemo tražiti i fizičko vraćanje na ″ prvobitni izgled″ , jer bismo
uništili i one vrednosti koje su sastavni deo života toga spomenika. To je danas opšte
prihvaćeno načelo savremene zaštite.
Ovaj princip, iako lako shvatljiv, logičan i pravilan, ponekada je teško primenljiv, kao i
druga načela koja ovde izlažemo. Ima takvih stilskih dogradnji kod kojih se ni za jedan
trenutak nećemo predomišljati, da li da ih čuvamo ili ne, a pogotovu ako one osim stilskih
imaju i druge vrednosti. One su se tako uklopile da se o nekom uklanjanju jednih, da bi se
postiglo nekakvo stilsko ″ čistunstvo″ drugih, uopšte ne postavlja pitanje.
Medjutim, mogu se pronaći i takvi primeri gde se opstanak izvesnih stilskih dogradnji
ili nadgradnji može zaista staviti pod znak pitanja. Tako se, na primer, na jednom rimskom
hramu nadje prozor venecijske gotike, ili na zvoniku Lazarice barokni dodatak kubeta; gotski
stubovi crkve u Kostanjevici utope se (i sakriju tom dogradnjom) u teške barokne stupce. Šta
raditi, na primer, kada preko najstarijih slojeva fresaka dodju freske kasnijih vremena ili kada
se freske starijih gradjevina zaklone zidovima novih, koje takodje treba čuvati?
Svakako da ovo opšte proklamovano načelo moramo kao ispravno i mi usvojiti, ali
kada nastupe slučajevi, gde nečemu moramo dati prioritet, za to moramo imati i vrlo jake
razloge. Takve slučajeve predvidja venecijanska povelja u svome članu 11., ali iz mera
opreznosti rešavanje takvih slučajeva ne ostavlja se samo projektantima radova.
3. Načelo poštovanja svih vrednosti na spomeniku
Ovaj princip je u tesnoj vezi sa izloženim principom o poštovanju i čuvanju svih
stilskih gradjenja na jednom spomeniku i može izgledati da se nepotrebno ponavljamo. Ali,
ovde se dešava da ima i takvih dogradjivanja i nadzidjivanja, koja uopšte nisu stilska i nemaju
nikakve arhitektonske vrednosti. Najčešće takve dogradnje u najvećoj meri narušavaju izgled
spomenika kome su prizidane. To je slučaj sa dozidanom pripratom uz zapadni zid Ravaničke
crkve. Kao gradjevina ona nema nikakve stilske vrednosti zbog kojih bi je trebalo čuvati. Ali
ona ima istorijske vrednosti zajedno sa svojim živopisom kao odraz jednog vremena u kome
je nastala.
Takvo mišljenje postojalo je i za pripratu kralja Radoslava pre nego što je utvrdjeno
otkrivanje njegovog portreta u južnom paraklisu, da je tu pripratu on sazidao. Sama za sebe
ona nesumnjivo ima svoju lepu arhitekturu. Medjutim, dozidana uz Bogorodičinu crkvu sasvim
je izvesno da se te dve arhitekture isključuju. Pomišljalo se čak pre utvrdjivanja njenog ktitora
da se ona i poruši, da bi se Bogorodičina crkva oslobodila.
Izvesno je da je baš u Studenici napravljena jedna ozbiljna greška kada je donesena
odluka da se otkriva stari živopis XIII i XVI veka čije postojanje je utvrdjeno ispod živopisa iz
XIX veka za koji se smatralo da nema nikakve vrednosti. Taj živopis XIX veka je uništen iako
se danas uvidja, da je imao vrednosti kako umetničkih tako i stilskih i da ga je skidanjem i
konzerviranjem trebalo čuvati.
To je razlog da se o svakom od ovih slučajeva mora primeniti načelo proklamovano u
čl.11 Venecijanske povelje koje glasi: “Procena vrednosti pojedinih elemenata i donošenje
odluke o uklanjanju nekiih od njih ne mogu biti povereni samo autoru projekta.“
4. NAČELO STALNOSTI SPOMENIKA NA MESTU NA KOME JE SAGRADJEN
Spomenici arhitekture su neodvojivi od istorije, čiji su oni svedoci i od sredine u kojoj
su nastali, odnosno u koju su smešteni. Prema tome spomenici moraju ostati na
onome mestu, na kome su i njihovo premeštanje nije dozvoljeno. (čl. 7 Venecijkanske
povelje). U koliko je potrebno da se na spomeniku izvode izvesne intervencije u cilju
njegove zaštite, oni treba da imaju takav karakter kojim se njegova stalnost na mestu
na kome je vekovima stajao ne ugrožava.
Tokom vekova život oko spomenika koji se odvijao ostavio je za sobom svoje
tragove; oni su u najtešnjoj vezi sa samim spomenikom i čine jednu spomeničku celinu. To je
naročito slučaj sa spomenicima monumentalnog karaktera koji su bili predvidjeni za
sahranjivanje visokih državnih ili verskih poglavara. To su, na primer, monumentalne grobnica
klasičnih vremena, zadužbine srpskih srednjovkovnih vladara itd. U tom pogledu naročito je
ilustrativan primer Pećke Patrijaršije, u kojoj su sahranjeni mnogi najviši verski poglavari
Srpske pravoslavne crkve. Isto tako i oko tih crkava ima vrlo mnogo grobova, koji su takodje
značajni spomenici prošlih vremena. Na njima su kamene ploče sa vrlo značajnim natpisima i
zbog svih tih materijalnih dokaza spomenik je od njih neodvojiv.
Spomenici arhitekture vezani su za mesto na kome su i fizički; oni su u njega urasli
svojim temeljima i iz njih izrastaju. Ta substrukcija kojom je spomenik vezan za mesto takodje
ima svoje spomeničke vrednosti čak i kad je ceo nadzemni deo nestao, odnosno porušen, ta
substurkcija predstavlja sama spomeničku vrednost na osnovu koje možemo pretpostaviti i o
izgledu i o arhitekturi nestalog nadzemnog dela gradjevine. Svaki način spasavanja
spomenika koji ide za tim da se on odvoji od svoje substrukcije je neispravan, jer se odvaja
od jednog njegovog organskog dela. Posledice za spomenik su takve, kao kada se drvo
odseče i odvoji od svoga korena.
Osim toga mnogi spomenici koje mi tehničkim intervencijama zaštićujemo nastali su
tu baš zbog nekog ranijeg života ili postojanja nekog starijeg spomenika ili nekropole. Za
mesto na kome će se graditi neki objekat u prošlosti koga mi danas smatramo spomenikom
graditeljstva postojali su uvek odredjeni razlozi i on tu nije nastajao slučajno (Dečani,
Studenica, Resava, Banjska, sv. Arhandjeli kod Prizrena, Bogorodica Ljeviška). Dislokacijom
takvog spomenika na drugo mesto on se odvaja od svega onoga što je uslovilo njegov
postanak. Jedan most podiže se uvek na naročito izabranom mestu, da zadovolji osnovne
potrebe saobraćaja u tom trenutku. Dislociran posle više vekova, u naše vreme, na drugo
mesto, on ne govori više o saobraćaju u vreme kada je gradjen. Ako bismo dislocirali
spomenike, kao što su ostaci manastira Petra Koriškog ili sv. Andreje na Tresci, koji su bili
sagradjeni u krajnje nepristupačnim krajevima, ili pretpostavimo Meteore u Grčkoj, onda ih mi
zaista odvajamo od onog istorijskog motiva i trenutka zbog koga su i u kome su oni postali.
Na novim mestima oni su samo muzejski eksponati i mogu se premeštati i dalje na ma koje
drugo mesto: ono više nema za njih onu istorijsku vrednost, već je potrebno da samo ispuni
odredjene tehničke uslove o čemu će biti govora kod preseljavanja spomenika s jednog na
drugo mesto.
Pogotovu neodvojivi su od mesta na kome su oni spomenici koji su podignuti baš tu
zbog nekog dogadjaja koji se na tome mestu odigrao, da bi ga obeležili. Postavljeni na svako
drugo mesto ti spomenici gube potpuno smisao svoga podizanja i mogu se čuvati još samo
zbog drugih svojstava, ako ih imaju (umetničkih). Spomenici koji imaju taj karakter: tabla
imperatora Trajana u Djerdapu, spomenik Koče Kapetana u Tekiji, spomenik izginulima na
Čegru, spomenici podignuti u cilju obeležavanja mesta čuvenih borbi i bitaka.
Isto tako i sva umetnička dela vajarska, slikarska, dekorativna i druga, koja čine
sastavni deo spomenika, ne smeju se od njega odvajati. Ovo je dozvoljeno samo u slučaju,
ako se ni ona ne mogu ni na koji drugi način da spasu od oštećenja ili uništenja.
5. Načelo dokumentarnosti i kontinuiteta rada
Primena ovoga načela ima dva vida: prvi je kada dodajemo nove delove za koje
imamo dokumentaciju i drugi je, kada smo prinudjeni da dodajemo nove delove za koje
nemamo dokumentaciju.
Već u metodološkom pristupu izneli smo da siv naši radovi u zaštiti moraju da
počivaju na naučno prikupljenoj dokumentaciji. Za sve oblike novih delova i elemenata koji se
dodaju mora da postoji dokumentacija. Ali u savremenoj zaštiti spomenika graditeljstva dolazi
se u situaciju da nemamo nikakve podatke o tome kako je neki deo izgledao i da ga u
interesu spomenika moramo dodati (vrata ili prozor). U tom slučaju mora se ostaviti
dokumentacija da je to dodatak našeg vremena. Tu dolazimo onda do jednog novog
momenta koji uslovljava još jedno načelo: kontiunitet u radu.
Po svojoj priorodi posla i zbog sistema finansiranja radova u zaštiti, obično obimnosti
radova, a nedovoljnih sredstava, oni se retko okončavaju za kraći vremenski period, već
mogu da traju i duže, ponekad i više decenija. Iz tih a i drugih razloga arhitekte koji rade na
zaštiti spomenika graditeljskog nasledja dosta se često menjaju, a sa njima i planovi i projekti
zaštite. Neophodno je da se svaki novi stručnjak koji dolazi posle izvedenih radova od strane
drugog stručnjaka, upozna sa njima. Nevodjenje o ovom načelu uvek donosi štete ili samom
spomeniku ili se predlažu istraživanja koja su već obavljena, ili se projektuju nepotrebni radovi
(kada su u pitanju temelji objekta koji su već ranije sanirani).
U pogledu zaštite slikarstva od najveće je važnosti da se znaju sredstva koja su u
prethodnim konzervacijama primenjivana, naročito ako dodje do štetnih posledica primene
takvih sredstava (problem freske Raspeća u Žiči).
6. NAČELO SARADNJE SA DRUGIM STRUKAMA
Zaštita spomenika graditeljskog nasledja predstavlja kompleksan problem i zbog toga
u njoj moraju da učestvuju svi potrebni stručnjaci. Pri radovima na tehničkoj zaštiti mogućno
je doći i do raznih drugih saznanja koja su od interesa za mnoge druge naučne discipline, a
ne samo za graditeljstvo. Skoro uvek pre radova kao i za vreme njihovog izvodjenja biće
potrebno izvršiti mnoga druga istraživanja koja su od interesa za nauku. O ovome je već bilo
dosta govora u metodologiji zaštite.
OBLICI TEHNIČKE ZAŠTITE
Sve vidove tehničkih metoda i postupaka u zaštiti graditeljskog nasledja možemo
prema njihovom karakteru svrstati u sledeće grupe:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Tehničke mere privremene zaštite
Primena zaštitnih gradjevina
Primena konzervacije
Primena anastiloze
Primena restauracije
Primena kombinovanih metoda
Preseljavanje nepokretnih spomenika
Tehničke mere privremene zaštite
Tehničke mere koje imaju privremeni karakter zaštite treba uvek preduzimati gde god
je to potrebano kod svih spomenika, kod kojih se iz ma kojih razloga ne mogu odmah ili u
dogledno vreme preduzeti mere za trjno obezbedjivanje. Ove mere su uvek od velike koristi
za opstanak spomenika do onog trenutka kada bude mogućno da se trajno zaštiti.
Tehničke mere privremene zaštite treba masovno koristiti u vremena posle ratnih
razaranja ili elementarnih katastrofa i kada nam veliki broj spomenika ostane pogodjen tim
razaranjem, a nismo u stanju da mašta solidnije učinimo.
Tehničke mere privremene zaštite preduyimaju se i u slučajevima opasnosti od
izbijanja ratnih sukoba, kao i za vreme samoga rata.
Kao privremene mere zaštite navešćemo sledeća sredstva:
Privremena obezbedjenja u ratu ili u slučaju opasnosti izbijanja ratnih sukoba
Najveći broj nepokretnih spomenika ne može se sakriti od direktnog bombardovanja i
od direktnih pogodaka, ali se dragocene skulpture na njihovim portalima i fasadama mogu
zaštititi od vrlo razornih dejstava raspuknutih komada, parčadi bombi koje su pale blizu
spomenika. Ova zaštita se obično radi oblaganjem zidova i portala sa dragocenim
skulpturama džakovima peska. Džakovi treba da su od jute, da se zobg duge upotrebe, koja
može trajati i više godina, ne raspadnu. Na ovaj način može se zaštititi čitava fasada ako je
potrebno.
Medjutim, nepokretni spomenici izvan naselja za koje postoji mogućnost da će biti
bombardovani iz vazduha, mogu se zaštititi maskiranjem odnosno postavljanjem maski iznad
njih da bi bili što manje uočljivi iz vazduha. Iznad njih se obično razastiru razne mreže preko
kojih se postavljaju maskirna platna ili uopšte maskirne materije.
Privremena zaštita kod prekidanja radova
Mere koje će se preduzeti kao privremena zaštita kodprekidanja izvodjenja radova
zavise od samog objekta, odnosno lokaliteta, na kome se izvode radovi. Ovim merama treba
naročito zaštititi zidove od zakišnjavanja, a pogotovu ako objekt ima na unutrašnjim
površinama živopis (a može ga imati i na spoljnim). One treba da obezbede sigurnost, da su
ekonomične i da se mogu lako ukloniti pri nastavljanju radova u sledećoj gradjevinskoj sezoni.
Primena zaštitnih gradjevina
U izvesnim slučajevima vrlo je korisno podići iznad spomenika gradjevinu koja će ga
štititi. To je slučaj sa onim spomenicima koji treba da ostanu potpuno u svome autentičnom
stanju i za koje su ma kakvi zaštitni radovi na njima samima potpuno nepodesni i nepovoljni.
Gradjevine koje se dižu iznad ovih spomenika imaju stalni karakter. S obzirom da se
spomeniku koji je bio pod vedrim nebom i izložen raznim atmosferskim neprilikama bitno
menja sredina podizanjem gradjevina iznad njega, te se mora obratiti posebna pažnja
pitanjima ventilacije i osvetljenja. Ovo je jako bitno ukoliko spomenik sadrži dragocene
predmete ili ostatke koji su podložni truljenju, raspadanju, kao što su drveni predmeti, freske
koje su natopljene vlagom, kosti itd. Jedan od takvih primera je i Ćele-kula u Nišu. Posle
skidanja privremenog zaštitnog krova iznad nje je ozidana jedna zaštitna gradjevina, koja ima
oblik crkve projektovane u vizantijskom stilu. sama Ćele kula sazidana je od trošnog
materijala, kamena sa blatom, drvenih roštilja, a u nju su uzidane lobanje izginulih junaka na
Čegru. Ovakav način zaštite u izvesnim slučajevima može predstavljati idealno rešenje, jer
senjime postiže najbolja zaštita spomenika, a da se autentičnost spomenika ne narušava.
Jedino što se u ovom slučaju narušava to je prvobitni ambijent u kome se spomenik nalazio.
No on je ionako već ranijie bio izmenjen.
Zaštitne gradjevine satrajnom nemenom zaštite mogu se naročito korisno primenjivati
u slučajevimazaštite prirodnih mozaika, kada je stara gradjevina potpuno propala i od nje
nema ili više nema nikakvih zidova ili su ostaci zidova sasvim slabi. Takvi primeri su brojni
naročito iz primera klasične Grčke i Rimske arhitekture na čitavoj teritoriji na kojoj su se te
kulture razvijale, pa i u našoj zemlji. Primena ovih gradjevina za zaštitu podnih mozaika
preporučljiva je tamo, gdese ne predvidja prezentacija čitavog lokaliteta kao arheološkog
parka pod vedrim nebom, jer u takvim slučajevima te gradjevine mogu u velikoj meri da
naruše opšti izgled lokaliteta. Ali tamo gde se to ne predvidja, gdemozaici nisu u okviru tako
velikog kompleksa ili gde njihova zaštita na drugi način nije mogućna, zaštitne gradjevine su
vrlo poželjne. Tako su na primer, zaštićeni rimski mozaici na Konstanci u Rumuniji.
Primena konzervacije
Konzervacija spomenika graditeljstva predstavlja takav postupak pri kome se teži da
se spomenik očuva u stanju u kome se nalazi. To znači da se spomeniku ne dodaju elementi
koji mu nedostaju ili koji su uništeni. Ali to se odnosi samo na spomenik, jer ako je spomenik
zagadjen, opkoljen kakvim šupama, delimično zatrpan itd. to ne znači dakonzervacijom sve
treba da ostane takvo kakvo je. Medjutim, i sama konzervacija onakva kakvu smo je definisali
predstavlja samo ideal, kome treba težiti, da bi se autentičnost samog spomenika što više
očuvala, ali koji se retko kada praktično može moće da postigne, jer se i pri konzervaciji
moraju izvoditi mnoge intervencije, sa kojima se spomenik vraća iz stanja raspadanja u stanje
stabilnosti, iako i dalje ostaje u ruševinama. možda je bolje reći da se pri postupku
konzervacije spomenika mogu njemu dodavati nevi elementi samo u najpotrebnijem obimu za
njegovo očuvanje.
Metod konzervacije primenjuje se uglavnom na onoe spomenike, koji su u tolikoj meri
porušeni, da se o njihovoj prvobitnoj arhitekturi mogu da vati samo izvesne pretpostavke. To
su obično arheološki tereni. Kod gradjevina, odnosno njihovih ostataka, na arheološkim
terenima, uvek su nam poznate samo substrakcije (temelji i možda ponešto zidova), a njihova
elevacija (visina) nije nam poznata.
Ovaj metod primenjuje sei kod onih gradjevina, koje su u izvesnim delovima sačuvale
čak do krova, ali su im drugi delovi porušeni do temelja, te nam je mogućno o njihovim
oblicima i visinama dati samo pretpostavku kako su izgledali.
Spomenike arhitekture na kojima je primenjen samo metod konzervacije i koji ostaju
pod vedrim nebom treba stalno održavati. To se preporučuje i čl. 4 venecijanske povelje, a do
toga iskustva došla je i naša konzervatorska praksa i služba.
Arheološki tereni uredjuju se danas kao arheološki parkovi. Pored njih ili u njihovoj
neposrednoj blizini podiže se savremena zgrada za muzej toga lokaliteta, u koji se smeštaju
svi pokretni predmeti, kao i umetničke skulpture, koje ne smeju da ostanu napolju. Umesto
njih mogu se postaviti odlivci od specijalnih masa ili čak i kopije od istog materijala. U muzeju
se obično prikazuje i opšta dokumentacija o iskopavanju lokaliteta, o istoriji njegovog
nastanka i njegovoj prošlosti, kao i rekonstrukcija gradjevina koje se prikazuju na crtežima i
modelima.
Zidovi otkopanih gradjevina konzerviraju se zavisno od stanja u kome su i od
materijala od koga su gradjeni. Ako su od tesanog, pritesanog ili lomljenog kamena, stari
materijal koji je njima pripadao i koji je otkopan, a nije u stanju raspadanja, vrlo korisno se
upotrebljava. Ukoliko nema starog kamena dodaje se nov, ali treba gledati da je iz istih
kamenoloma iz kojih je bio i stari. Zidovi se moraju očistiti potpuno od vegetacije, od zemlje,
od trulih i raspadnutih delova, do zdravih, a zatim se prezidjuju istom tehnikom. Ponekada
zbog rdjavog stanja zidova, moralo bi se sve porušiti. Da ne dodje do toga oni se moraju
isprati vodom pod pritiskom, a onda ubacivanjem maltera i šljunka, takodje pod pritiskom
mogu povezati. Kao vezivno sredstvo za ove zidove treba koristiti krečne ili produžne maltere.
Čisti cementni malteri nisu pogodni, jer su i suviše jaki, postaju krti, ne spajaju se sa starim
malteromm a naročito ako pri tome još zidovi nisu dobro isprani vodom.
Završavanje gornje površine ovih zidova predstavlja poseban problem, jer je ta
površina najviše izložena atmosferskim padavinama. Ravan završetak ne odgovara
ruševinama i krut je, zato je uvek bolja stepenasto prekidati duge ravne linije i pokušati da se
ostavi utisak ruševine, kakva je bila. Sredina gornje površine treba da je konveksna, te da se
voda lako sliva sa zida. Raniji metodi pokrivanja zidova sa betonskim kapama pokazali su se
rdjavi, kako u estetskom pogledu, tako i u tehničkom.
U estetskom pogledu ravna i glatka površina betona nikako se ne uklapa u izgled
ruinirani, dosta rapavih i neravnih površina. Izlivena iznad njih izgleda kao kakav preliv. Uz to i
siva boja betona vrlo neprijatno deluje u odnosu na rumene površine zidova, ako su od
opeke, a ne povezuje se ni sa bojom tesanog ili pritesanog kamena, koji su obično žućkaste
boje. Taj estetski nedostatak odmah je uočen i pokušavano je da se dodavanjem krupnijeg
komada kamenja, koje se utapa do polovine u betonsku masu, glatka površina razbija, ali ni
sa ovim načinom nije se mnogo postiglo.
U tehničkom pogledu čvrstoća betona je mnogo veća od zidova koje pokriva, te se
on, kao i cementni malteri, sa njima ne povezuje. Obično se potpuno odvoji i pošto i on upija
vodu i propušta vlagu, to donje površine ispod izlivene kape počnu da se krune.
Ovaj metod naišao je na opšte negodovanje kod arheologa, te se danas uglavnom ne
koristi, jer su i arhitekte uočile sve njegove nedostatke. Ni betonska kapa u našem podneblju
nije dugovečna. Najbolje je gornje površine zidova od lomljenog kamena zidati sa sve većim
komadima, da spojnice budu što manje. Korisno je ponekada koristiti za pokrivanje i kamene
ploče, mada se onda dobijaju i ravne linije. No, kamenim pločama mogućno je pokrivati i krive
sferne površine.
Ukoliko se ostane pri tome da se ruševine jednog spomenika samo konzerviraju
upotrebom krečnih i produžnih maltera u cilju povezivanja strukture njenih zidova, onda se
mora mnogo voditi računa o lepoti tih ruševina. Primenjenim metodima ta lepota može biti u
velikoj meri i narušena, naročito ako se primenjeni materijali budu videli. Ruševine se mogu i
fugovati, ali spojnice moraju biti duboke, ogrebane, a u malter se mora stavljati i odgovarajuća
boja, da ne bude uočljiv. Takve ruševine moraju se skoro modelirati i konzervacija je tek onda
dobro izvedenau estetskom pogledu, kada se ruka konzervatora na njima uopšte i
neprimećuje.
Ispravljanje zidova
Ispravljanje zidova preduzima se kada su oni nagnuti i postoji opasnost od prevrtanja,
a ne želimo iz bilo kojih razloga da ih na drugi način obezbedjujemo. To je naročito slučaj ako
želimo da se na nekim zidovima sačuvamo sve tragove njegove prošlosti, a koji bi se
prezidjivanjem potpuno izgubili ili su sami zidovi tako dekorativno zidani (na pr. zidovi crkve
sv. Nikole u Varoši kod Prilepa), da bi svako prezidjivanje uništilo njihovu originalnost. Ukoliko
se na takvim zidovima nalaze freske ili bilo kakvi drugi osetljivi dekorativni elementi, portali,
prozori, skulptura itd. onda se najpre oni skidaju. Zid koji se ispravlja mora da se detaljno
ispita i ako je dugačak, a ima vertikalne pukotine, deli se u lamele. Ceo zid se uteže u oplatu,
a otvori se zazidjuju/ispunjavaju. U donjem delu takvog zida betonira se obrtna osovina; zid
se zatim postupno privlači zategama, koje su na svom suprotnom kraju dobro ankerovane, ili
se potiskuju hidrauličnim presama, koje moraju biti postavljene na čvrstoj betonskoj podlozi.
Pri tome se stalno kontroliše postupnost ispravljanja, dok zid ne dodje u pravilan vertikalni
položaj. Takav zid je posle ove operacije dobio mnoge prskotine, negde je nagnječen ili
zdrobljen i ako bi se oplata skinula, on bi se srušio. Zato se preduzima injektiranje njegove
mase sa žitkim cementnim malterom, koji se ubacuje mašinama pod pritiskom. Zid postaje
homogen tek onda kada više ne prima malter. Oplata se skida kada zid postane potpuno
čvrst. Ona se skida postupno i pri skidanju se stalno kontroliše stabilnost zida. U našoj zemlji
ovaj metod je primenjen na više mesta, a prvi put je primenjen na južnom zidu sv. Sofije u
Ohridu, u saradnji sa komisijom UNESCa. Rukovodjenje ovom operacijom povereno je
italijanskom arhitekti konzervatoru Forlati-u, koji je i sam način ispravljanja predložio.
Nadzorni operativni organ bio je arh. Boris Čipan.
Utezanje spomenika (gradjevina) horizonatlnim serklažama i zategama
Kada se zidovi medjusobno razdvoje vertikalnim pukotinama, te je potrebno da se
povežu, potrebno je da se koristi armirano- betonski serklaži i zatege. Najpogodnija mesta
postavljanja serklaža, a da se spomenik najmanje ošteti, su mesta na kojima su se nalazili
stari drevni santrači. Kod crkvenih gradjevina oni su bili po sredini tambura kubeta, u
osloncima kalota, u ležištima tambura kubeta i u vertikalnim zidovima na medjusobnom
odstojanju od 1,40 do 1,60m. Kada drvo istruli ostavlja za sobom šupljine, koje su često uzrok
pucanja zidova. Te šupljine se gotovo uvek popunjavaju betonom. Ova se mesta vide često
na preseku zida kod vertikalnih pukotina ili su obično iza horizontalnih pojaseva od 3-4 reda
opeke, koje se vide na gradjevini. Serklaži se izvode po delovima i ne smeju da budu vidljivi
spolja, a naročito ako je fasada zidana u materijalu koji se ne malteriše, već fuguje. Ako se i
unutrašnje površine ne malterišu, već samo fuguju, ne smeju da budu vidljivi ni sa unutrašnje
strane.
Ponekada se ukaže potreba da se dva suprotna serklaža povežu medjusobno
gvozdenim zategama ili da se samo postave gvozdene zatege u cilju sprečavanja razmicanja
zidova. Ove zatege se mogu postaviti samo tamo, gde su postojale drvene zatede, a one su
se uvek nalazile u osloncima lukova ili svodova. Takva gvozdena zatega se obično maskira
oblogom, koja je od drveta, te imitira drevnu zategu.
Rdjavo postavljeni serklaži i zatege mogu u najvećoj meri da naruše arhitekturu
spomenika, a naročito ako su vidljivi i seku spoljne arhivolte, kao nekada kod crkve u s.
Lipljanu ili čak i dekorativne kamene prozore i portale, kao kod crkve sv. Trojice u OvčarskoKablarskoj klisuri.
Prilikom postavljanja armirano-betonskih serklažau cilju saniranja stanja spomenika,
danas se pokušava, gde god je mogućno, da se oni povežu i u vertikalnom pravcu, te da se
gradjevina obezbedi i za slučaj zemljotresa. Ove operacije su vrlo teške i zahtevaju u velikoj
meri i rušenje samih zidova. Za postavljanje vertikalnih stubova, bilo čeličniih bilo samo
armature za betonski stub, treba koristiti gde god je to mogućno vertikalne pukotine.
Obezbedjenje temelja
Kao što smo videli uzroci oštećenja spomenika mogu da leže i u samim temeljima.
Grečke u izvodjenju temelja mogu biuti vrlo različite, što se utvrdjuje sondažnim ispitivanjima
ili otkopavanjem celokupnih temelja. Na osnovu iskopavanja odredjuje se način obezbedjenja.
Temelji mogu biti plitki, pa čak i ispod 0,80 m, odnosno ispod zone smrzavanja u našim
krajevima. Mogu da budu izvedeni rdjavim materijalom; mogu biti nedovoljno dimenzionirani ili
najzad mogu biti postavljeni na rdjavo tlo. Prema potrebi oni se mogu injektirati cementnim
malterom pod pritiskom, pošto se dobro očiste; mogu se proširivati ili podzidjivati i spuštati do
zdravice ili stene. U izvesnim slučajevima greška nije u temeljima, već u tlu, odnosno u
podzemnim vodama, koje neravnomerno kvase tlo, zbog čega dolazi do naginjanja, pa čak i
rušenja gradjevina. Naveli smo već slučaj sa romanskim zvonikom u Pizi, koji se iskrivio zbog
neravnomernog priliva podzemnih voda. Obezbedjenje ovoga zvonika svelo se na prvom
mestu na regulisanje režima podzemnih voda i na pojačanje tla. Ovo pojačanje izvedeno je
betonskim injekcijama.
Isto tako do velikog naginjanja zbog podzemnih voda došlo je i kod zida Maloga
grada u Smederevu prema Dunavu (zida sa biforama), te su preduzeta specijalna
obezbedjenja od daljeg naginjanja.
Kvašenje tla ne mora da bude samo od podzemnih voda, već isto tako i od
površinskih, izliva kanalizacije, prskanja vodovodnih cevi itd. Ako takvo kvašenje tla bude
dugotrajno, pod jednim delom gradjevine, dok drugi nije tome izložen, može doći do
neravnomernog sleganja i pucanja gradjevine, odnosno spomenika. To je slučaj sa nekim
objektima Hilandara: crkve Dvanaest Apostola, stare trpezarije (apsida) itd.
Kontrola rada pukotina i nagnutih zidova
Na gradjevinama koje imaju vertikalne pukotine, a iz izvesnih razloga ne predvidja
seskoro obezbedjenje drugim sredstvima, mora se vršiti stalna kontrola da li pukotine rade ili
ne. Ta kontrola se vrši postavljanjem tankih stakala u gipsani ilicementni malter na posebna
mesta, tako da jedan kraj stakla dodje s jedne strane pukotine, a drugi kraj stakla sa druge.
Ako dodje do prskanja stakla znači da pukotina radi, odnosno da jedan deo zida sleže. Ako
se to desi znak je da obezbedjenje mora što pre da se preduzme. Ako pukotina ne radi, to je
znak da je nastala zbog uzroka koji više ne postoje (na pr. zemljotresa), te gradjevinu ne
ugrožavaju. Zgrada Srpske akademioje nauka i umetnosti u Knez Mihailovoj ulici, koja
svakako spada u istorijske spomenike, je usled neravnomernog sleganja ispucala na vrlo
mnogo mesta i te su pukotine dostigle takav stepen da već predstavljaju veliku opasnost. One
se stalno kontrolišu.
Kao što se mora kontrolisati rad pukotina tako se mora kontrolisati i naginjanje
zidova. Nagnutost zidova može se kontrolisati jednostavno viskom sa odredjenog repera i
postavljanjem horizontalnog razmernika. Kod vrlo osetljivih naginjanja, koja su već dostigla
kritičnu tačku, da težište gradjevine izlazi iz njegovog jezgra, kontrola se mora vršiti preciznim
instrumentima. Kod kule u Pizi konstatovano je pre obezbedjenja da se ona naginjala 1mm
godišnje.
Konzervacija gradjevina od drvenog bondruka
Ove gradjevine su pre konzervacije u tako jadnom stanju, da njihova zaštita stoji na
granici izmedju konzervacije i restauracije. Drevni kosturi obično su istruleli, drvene tavanice
takodje, a ispuna zidova, ako je od ćerpića, obično je propala. Jedan od takvih primera je i
zgrada “Česni dom” u Obrenovcu pre preduzimanja zaštitnih mera. Njima praktično ne mora
da nedostaje ni jedan deo tj. da je deo gradjevine porušen, a da se mora restaurirati. One
jednostavno sve delove imaju, ali se materijal od koga su sagradjene više ne može koristiti.
Njihova konzervacije praktično znači delimičnu ili potpunu zamenu sveg materijala, a od
gradjevina ostaju samo njeni originalni oblici.
Medjutim, takve gradjevine mogu imati izvesne dekorativne delove, naročito drvene
tavanice, rezbarene drvene stubove i jastuke, prozorske rešetke i kapke, vrata. Svi ovi delovi
obično mogu da se sačuvaju kao originali uz izvesne konzervatorske intervencije i svakako je
bolje da se sačuvaju originalni, nego ih zbog oštećenja zamenjivati novim.
Karakterističan je primer zaštite istrulelih drvenih tavanjača u jednom francuskom
dvorcu, koje su imale izvanrednu spoljnu profilaciju, ali su im bila istrulela ležišta, a isto tako i
sredina, te zbog toga nisu mogli ni sammmi sebe da nose. Unutrašnjost tih tavanjača je
izdubljena i u nju su stavljeni gvozdeni nosači, koji su primili teret. Spoljni deo tavanjača sa
profilom, koji je ostao, samo je konzerviran da dalje ne truli.
U početku delovanja naše službe zaštite, kad ona nije još imala potpunu kontrolu u
svojim rukama, desio se jedan loš slučaj u tom pogledu. Pri opravci konaka kneza Miloša u
Dečanima, koji je preduzeo zavod u Prištini, koji je tek bio u formiranju, u cilju njegovog
osposobljavanja za smeštaj dece koja su trebala tu da letuju, sa svih soba su bila skinuta
stilska drvena vrata. Ova vrata su imala po sredini jedan vrlo lep duborezni friz. Zbog toga što
je daska oko ovog friza istrulila, jednostavno su bačena u podrum, a mesto njih su
postavljena obična vrata sa daskama na kušake. Sasvim slučajno sa m video šta je uradjeno,
te je to hitno ispravljeno. No i kasnije, odnos prema rezbarenim jastucima i stubovima izgorele
dečanske trpezarije nije bio ništa bolji zbog neshvatanja njegove estetske vrednosti. Ti
stubovi i jastuci izradjeni od najboljeg kestenovog drveta predstavljali su jedinstvene primerke
narodnog graditeljstva. Na jednome od njih majstori su bili izrezali i alat sa kojim su radili.
Primena anastiloze
Anistiloza je tehnički postupak u konzervatorskoj zaštiti spomenika graditeljstva pri
kome se originalni delovi spomenika vraćaju na svoje mesto na kome su i bili i daje im se ona
funkcija koju su i imali.
Anistiloza se može primenjivati kao samostalni postupak ili kao dopunski postupak pri
konzervaciji i restauraciji spomenika. To zavisi od toga, da li su se originalnidelovi sačuvali u
tolikoj meri da se može iz njih dasa stavi ceo spomenik ili su se sačuvali samo pojedini delovi
spomenika.
Kod spomenika klasične arhitekture, egipatske, persijske, grčke, prekolumbijske
Amerike, Indijske itd. koji su ugradjeni uglavnom od velikih blokova tesanog kamena,
monolitnih stubova ili stubova od tesanih tambura, čiji su zidovi izodomi, primena anastiloze je
jedan od najčešćih i najboljih načina. Kada ima dovoljno sačuvanog originalnog materijala
može se i čitava gradjevina sastaviti samo od njega bez ikakvih novih dodataka ili sa vrlo
malo novih dodataka. Takav primer predstavlja dorska riznica u Delfim, kod koje su svi zidovi
zajedno sa zoforosom, u kome su metope i triglifi i završnim vencem (gejzonom) od
originalnih delova, sa vrlo malo novih dodataka (dorski stub na ulazu). Sličan primer
predstavljaju skoro svi spomenici atinskog Akropolisa (Propileji, hram Nike Apteros, Erehtejon
i Partenon).
Anastiloza se naročito uspešno primenjuje ako je rušenje posledica zemljotresa ili
nekog drugog uzroka, pri čemu je sačuvano dosta originalnih delova, a postupak obnove
preuzima odmah posle rušenja. Tako je, na primer, restaurisano turbe Ishak bega u Skoplju
odmah posle katastrofalnog zemljotresa. Ono se jednostavno srušilo sa svim pločama
kamenih zidova na jednu gomilu.
No, mnogo je češći slučaj da su se originalni delovi spomenika sačuvali delimično, te
se iz njih može sastaviti samo jedan deo spomenika. U tom slučaju rekonstruiše se samo ono
što je mogućno, a ostalo se ostavlja nedovršeno. Pomenuti akropoljski spomenici nisu
potpuno završeni, jer su svi bez krovova i otvoreni su.
Kod konzervacije arheoloških terena, sa gradjevinama uništenim do temelja i sa
relativno vrlo malo očuvanog materijala, anastiloza se svodi najčešće na postavljanje
sačuvanih baza, stubova, kapitela, oltarskih pregrada, na ona mesta na kojima su se ti delovi
nalazili. Tako su konzervirana skoro sva velika arheološka nalazišta klasičnog doba, a kod
nas , na primer, Stobi, Herakleja, Gamzigrad itd. Ovde se anastilozom samo dočarava
donekle nekadašnji izgled gradjevina ili bolje reći oživljava arheološki teren.
Kod srpskih srednjovekovnih monumentalnih spomenika, uglavnom crkava,
anastiloza je primenjivanatamo gde su prilikom restauratorskih ili konzervatorskih radova
pronadjeni originalni delovi. To jeobično slučaj sa delovima skulptura, prozora, ikonostasa,
portala i sl. Tako na rpimer, kao što smo već rekli, majstor Nastas Stefanović je pri opravci
Bogorodičine crkve u Studenici za vreme knjaza Miloša vraćao pronadjene delove plastike na
mesta odakle su pali: plastika sa istočne tirfore, kapiteli na biforama (ne svim). U timpanonu
studeničkog zapadnog portala nedostajali su fragmenti krila Bogorodice sa Hristom i njene
ruke. Kada su pronadjeni 1954. godine oni su vraćeni na svoje mesto. Takodje su vraćeni i
komadi sa jedne konzole sa zapadne fasade i jedne bifore. Danas se medju fragmentima
nalazi još dosta komada koje treba vratiti tamo odakle su pali.
Najteži problem pri postupku anastiloze sastoji se u tome, što se mesto sačuvanih
originalnih delova ne može lako da utvrdi, a naročito ako oni nisu bili sačuvani in situ. Zbog
toga ponekada može da dodje i do greške, da se deo koji nije nigde pripadao, tamo postavi.
Da do toga ne dodje kod istraživanja sa koga mesta koji deo potiče, treba obratiti pažnju na
sledeće:
1. Mesta na kojima su bile stope (baze) obično nisu glačane, već samo sitno
špoicovane, te oblik stope treba da odgovara takvom obliku;
2. Baze ne mogu nikada da budu šire od temelja ili zidova na kojima počivaju;
3. Ležište za stubove obično je uradjeno na bazi, te stub mora da odgovara ovom
ležištu;
4. Dva prelomljena dela jednog stuba ili uopšte kamenog elementa uvek odgovaraju
potpuno jedan drugome, te se mogu tako spojiti, da se prelom jedva uočava
golim okom, a naročito ako nije oštećen. Ako se delovi tako ne slažu, znači da ne
potiču od jednog preloma ili od jednog elementa.
Uopšte uzeto stručnjaci koji rade na anastilozi moraju odlično poznavati stilove i
tehniku gradjenja onih gradjevina čiju anastilozu izvode. ovo je naročito potrebno u slučaju
rada na arheološkim terenima. Pokatkada se moraju praviti i minijaturni oblici u gradjevinskoj
razmeri sačuvanih fragmenata, da bi se napravila kabinetska studija njihove moguće
rekonstrukcije. Ovo zbog toga što se ne mogu dizati više tonski blokovi da bi im se tražilo
mesto od koga potiču ili deo sa kojim ga treba spojiti. Takav postupak je primenio prof.
Klemenc kod anastiloze jedne rimske nekropole, koja je bila odnesena bujicom.
Primena restauracije
Restauracija spomenika graditeljstva predstavlja u zaštiti takav metodološki tehnički
postupak pri kome se spomeniku dodaju oni delovi koji mu nedostaju u obliku koji su imali.
Poslednji deo ove definicije odredjuje da se praktično ni jedan spomenik koji je
potpuno ili samo delimično uništen ne može restaurirati ako se ne zna kako je on izgledao,
odnosno ako ne postoji dokumentacija o nekadašnjem izgledu onih delova koji su uništeni. To
je osnovni element koji je od bitnog uticaja da li će se doneti odluka da se jedan spomenik
graditeljstva restaurira ili se konzervira u stanju u kome se nalazi. Prema tome restauracija
mora da se zasniva uvek na opštim načelima zaštite, a na prvom mestu na načelu poštovanja
stare originalne materije i na poštovanju autentičnosti spomenika. Ona se mora zaustaviti
tamo gde počinje predpostavka (čl. 9 povelje).
Cilj restauracije treba da bude uvek očuvanje spomeničkih vrednosti, zatim otkrivanje
onih vrednosti koje su na spomeniku bile zaklonjene ili su ostale dotle nepoznate i najzad
vraćenje spomeniku onih estetskih vrednosti koje su mu bile oštećene, umanjene ili uništene.
Obim oštećenja spomenika može se kretati od njegovog skoro potpunog razaranja do
samo delimičnog uništavanja nekih njegovih delova, te se i restauracija spomenika kreće od
skoro potpune restauracije celog spomenika, do restauracije samo pojedinih uništenih delova.
Medjutim, brojni slučajevi su da kod spomenika ne postoji potpuna dokumentacija o
oblicima svih uništenih delova, već samo delimična tj. za neke oblike možemo naći
dokumentaciju, a za neke ne. U takvim slučajevima trebalo bi primeniti ono što smo rekli: čim
počinje pretpostavka odmah prekinuti sa restauracijom! Ali ako bismo se striktno pridržavali
ovoga, često puta bi smo naneli veću štetu spomeniku time, što smo mu izvesne delove
restaurisali i možda bi bilo bolje da je prihvaćen u tom slučaju postupak konzervacije.
Zbog ovih dilema restauracija je bila dugo smatrana u zaštiti nepovoljnim i
nepoželjnim metodom, koga treba izbegavati. Medjutim, danas se ona smatra, i pored brojnih
protivnika koje ima, ravnopravnim metodom zaštite, kao i konzervacija, ako se izvodi stručno,
na naučnoj osnovi i u slučajevima koji su opravdani. Ali baš kod ovakvih slučajeva, kada se
ne raspolaže dovoljnom dokumentacijom za restauraciju celog spomenika, već samo
pojedinih delova, a obim oštećenja ili uništenja je mnogo veći od onog što nam je preostalo
od spomenika, nije preporučljivo izvoditi restauraciju, jer se tada ide mnogo u pretpostavku.
Procenu tih faktora treba da vrše ličnosti svih onih struka koje mogu sa svojih aspekata da
izvrše stručne razloge za i protiv restauracije, i uopšte tehničkih mera zaštite, jeiznalaženje
pravilnog odnosa izmedju onoga što je ostalo od originalnog dela i novog koji se dodaje,
odnosa starog i novog. Pogrešna primena ovog odnosa ima za posledicu narušavbanje
autentičnosti spomenika; umesto da ostvarimo naučnu restauraciju, dobijamo falsifikat ili još
gore, može se otići u kič. To u stvari predstavlja zloupotrebu metoda restauracije.
Činjenica je ,medjutim, da su i svi oni, koji su govorili da restauracije treba izbegavati i
da je treba samo izuzetno prihvatiti kao metod zaštite, izvodili ili učestvovali u izvodjenju i
donošenju odluka za izvodjenje vrlo značajnih i opsežnih restauracija. To znači da se
restauracije nameću kao izraz velike potrebe. Nacije koje su je rano prihvatile u najvećoj meri
su sačuvale svoje spomenike graditeljstva; oni koji su bili uzdržani i li su zakasnili sa njenom
primenom izgubili su dosta svojih spomenika.
Danas su se restauracije izvodile čak i na daleko osetljivijim spomenicima kulture,
kao što su slikarska dela štafelajnog i zidnog slikarstva, pa čak i na vajarskim delima, što se
svakako teoretski ne bi moglo pravdati, jer su ovi spomenici u muzejima zaštićeni, te za njih
restauracija samo metod estetske zaštite, dok se spomenici pod vedrim nebom zaštićuju od
daljeg propadanja.
Kad smo prinudjeni da spomeniku damo neki deo o čijem obliku ne postoji
dokumentacija, smatramo da u tom slučaju ne treba ići za stilskim analogijama, a još manje
za kopiranjem elemenata sa drugih spomenika. Proglašenjem i prihvatanjem opštoih načela
za zaštitu primena analogije je odavno odbačena i ona se ne može uskladiti sa tim načelima.
Smatramo da u tim slučajevima treba obaviti stilsko izražavanje o najverovatnijem obliku
uništenog dela i tako ga dati. Takvi dodaci mogu u odredjenim slučajevima da nose i odlike
našeg vremena, alli pri tome ne treba zaboraviti na načelo, da se dodatni deo mora
harmonično uklopiti u celinu, načelo postavljeno kod izgradnje novih objekata u istorijskim i
ambijentalnim celinama. Drastična odvajanja nisu nikada dobra.
Potpuna restauracija nekog spomenika koji je srušen do temelja je dosta redak slučaj
i primenjuje se samo u izuzetnim prilikama. Naročito ako se radi o spomenicima davne
prošlosti koji su još izgubili i sovju prvobitnu funkciju i kod kojih nema, osim temelja, nikakvih
ili sasvim malo sačuvanih originalnih delova. Ipak, posle velikih razaranja u II Svetskom ratu
narodi se nisu lako mirili sa činjenicom da zauvek izgube velike spomenike svoje kulture i
prošlosti, pa je dolazilo i do potpune restauracije, kao ilustraciju prvog slučaja navodimo
primer potpune restauracije Atalasove Stoje u Atini, staroj Atini, ispod Akropolisa, koja je
restaurisana 1952. godine ili pak stadion Averof isto u Atini. Kao ilsutraciju drugog možemo
navesti restauraciju renesansne većnice u Šibeniku, kod nas, koja je bila srušena za vreme II
svetskog rata. Renesansna većnica u Šibeniku nije bila samo izolovani spomenik, već je bila
deo jedne urbanističke celine, jednog trga, zajedno sa katedralom, gde je njenim rušenjem i
ta celina uništena. To je bio jedan od glavnih razlgoa njene restauracije. Sprat većnice koji je
bio zazidan i čime je njegova arhitektura u znatnoj meri izmenjena i oštećena, a i namena
promenjena, jer je pretvoren u radne prostorije, otvoren je, kako je nekad bio, te je gradjevina
dobila svoj prvobitni izgled. Originalni delovi, skulpture stubova itd. što je bilo oštećeno, nije
bilo korišćeno u restauraciji, već je sklonjeno u muzej. Gradjevinu je restaurisao arh. Bilinić
koji je publikovao nacrte restauracije u januarskom broju “Naše gradjevinarstvo” 1949 godine.
(Dr Cvito Fisković: Zaštita i popravak spomenika u Dalmaciji 1950-1951 godine, Zbornik
zaštite spomenika kulture knj. II sv. I., 1951, 143-166).
Takodje, i romanski zvonik splitske katedrale potpuno je restaurisan poslednjih
decenija XIX veka. Planove za restauraciju je izvodio A.Hauser, a izvodjač radova bio je
Andrija Perišić. Radovi su počeli 1885.god. a završeni su 1909. god. Profesor hauser nije
doživeo da završi ove radove, jer je umro 1896 god, pa je nastavio E. Forster, koji je takodje
umro po završetku restauracije. (D.Kačkemet: Restauracija zvonika splitske katedrale,
Zbornik zaštite spomenika kulture knj od VI-VII, Beograd 1856. 37-78).
I pored toga što se, kao što vidimo, izvode i potpune restauracije spomenika i da se u
restaurisanim gradjevinama ne nalaze skoro nikakvi originalni ostaci, treba biti načisto s time
d ase takvom restauracijom rešavaju drugi problemi (kulturni, nacionalni, urbanistički i dr.), ali
da takav restaurisani spomenik ima vrednost jedne makete uradjene u prirodnoj veličini
spomenika, jer je spomenik izgubio potpuno onu vrednost originala i u odnosu na originalni
spomenik ima istu vrednost koju ima jedna kopija slike u odnosu na originalnu sliku.
Delimična restauracija spomenika predstavlja daleko češći slučaj, odnosno, da je
spomenik sačuvan u znatnoj meri, najmanje 50%, a da smo mi prinudjeni da mu restaurišemo
samo onaj deo, koji mu nedostaje. Tu nastaje onaj momenat iznalaženje prave mere, do koje
treba ići u restauraciji i kada treba stati.
Medjutim, ponekada, restauracija se može izvoditi i iz izvesnih drugih razloga, koji
nagone na takvo rešenje, i ako ga možda ne bi prihvatili u drugim slučajevima. Na primer,
jednu izolovanu ruševinu uvek možemo konzervirati i obraditi u zelenilu u arheološkom parku,
ali ako imamo ruševinu spomenika u jednom zgusnutom urbanom tkivu gde mu ne možemo
da ti takvu širinu i izolovati ga zelenilom, nas takve okolnosti nagone na restauraciju.
Osim ovog razloga i održavanja konzerviranih spomenika nagone nas, ponekada, da
preduzmemo i radikalnije mere restauracije, iako se iz drugih razloga na to ne bi odlučili.
Rešenje projekta za restauraciju ne može se nikada ni propisati ni preporučiti; ona
zavisi od slučaja do slučaja i od važećih normi koje smo prihvatili. No kako je sve podložno
promenama, to je izvesno rešenje prihvaćeno u jednom vremenu, u drugom mogu biti
odbačena, dopunjena ili zamenjena drugim. Ponekad se dešava i pobratno: da izvesna
rešenja izvedena u jedno doba, budu osudjena u drugom, a posle ipak prihvaćena. Takva
evolucija izgleda kao da se dešava u odnosu na velike restauratorske radove Violet le Duc-a,
koji je u prvim decenijama Xxveka bio oštro kritikovan, kada smo i sami bili prinudjeni na
velike restauratorske poduhvate posle I i II Svetskog rata, bili smo skloni da opravdamo i
njegovepostupke. Nešto slično se odigrava i u promeni mišljenja u odnosu na totalnu
restauraciju zapadne fasade crkve-manastira Kalenića kod nas.
Tehnika restauracije
Načelno uzevši u pogledu tehnike izvodjenja restauracije primenjuju se podjednako
kako stare metode gradjenja i stari materijali, tako i najsavremenije metode i najsavremeniji
materijali.
Stare metode rada primenjuju se načelno u oblikovanju spomenika na spoljnoj i
unutrašnjoj arhitekturi, gde tražimo da se sa našim savremenim dodavanjem što više
približimo starini spomenika, onoj tehnici kojima je on gradjen, pa se čak ide i dotle da se
patina spomenika, koji je dobio tokom vekova podražava. Time se najbolje ispunjava onaj
princip harmoničnog spajanja starog i novog.
Savremene metode primenjuju se načelno u konstruktivnom obezbedjenju
spomenika, jer nam one pružaju daleko veće mogućnosti da spomenika, da obično koji su u
konstruktivnom pogledu u vrlo rdjavom stanju, konstruktivno bolje konsolidujemo, nego što
nam u tom pogledu pružaju nove metode. Te metode su nariočito primenljive kao što je već
rečeno u konzervaciji u obezbedjenju i konsolidaciji temelja i povećavanja nosivosti tla, zatim
u povezivanju gradjevina armirano-betonskim serklažima i vertikalnim stubovima, u izradi
medjuspratnih konstrukcija, kojim se stare i trule zamenjuju u izradi unutrašnjih delova
ziodova, zatim svodova i kupola, kao i novih armirano-betonskih konstrukcija i krovova, na
mestu nekadašnjih drvenih.
Već iz načelnog stava u upotrebi načelnih konstrukcija vidi se da će se one
primenjivati tamo, gde se neće uopšte videti ili gde je njihovo maskiranje lako izvodljivo.
Materijali su u oblikovanju uvek klasični, a u konstrukcijama i klasični i savremeni. Od
klasičnih materijala najčešće su kamen, opeka, ćeramida, kamene ploče, olovo, lim, drvo, a
od savremenih beton, armirani beton i gvoždje.
Kao i u konzervaciji najbolje je da je za kamen od koga je spomenik zidan znamo iz
koga je kamenoloma izvadjen i ako postoji mogućnost da se takav kamen i koristi. U tom cilju
treba blagovremeno uzeti uzorke kamena sa svih spomenika, izvršiti njihovo ispitivanje i
utvrditi poreklo.
Opeka se koristi u onim oblicima koji su bili primenjeni na spomeniku. Savremeni
oblici opeke ne odgovaraju starim i moraju se specijalno za odredjene svrhe da prave. Isti je
slučaj i sa ćeramidom i sa kamenim pločama.
Gvoždje od savremenih materijala nije uvek pogodno. Njegove osobine za slučaj
požara su vrlo rdjave, jer se zagreva savija, širi i svojim rušenjem povlači sa sobom i
ostalekonstrukcije, što nije slučaj sa armiranim betonom koji u tom slučaju ima prednost. Zato
su naročito nepovoljne metalne stepenice koje se i po svom izgledu nikada ne uklapaju u
starinske zidove i konstrukcije spomenika. Gvoždje se najčešće koristi za zatege i u obliku
nosača.
Od savremenih materijala u delikatnim slučajevima spajanja kamenih delova,
primenjuju se legure koje ne rdjaju. Kod skulptura, a naročito onih koje stoje napolju i izložene
su atmosferskim uticajima i kod spomenika klasične arhitekture, gde se pojedini delovi moraju
spajati metalom, pa se u njih u cilju rasterećenja kamena moraju da ubace i metalni nosači,
obično gvoždje nije nikako podesno za takav rad zbog svoje osobine rdjanja. Kada pokisne
mrlje od rdje izbijaju kroz kamen na spoljnu površinu. Osim toga i sam kamen upija vlagu koja
dolazi do gvoždja i ono počinje da rdja.
Odvajanje starog od novog
Sve ono što se pri restauraciji dodaje spomeniku treba da bude i na samom
spomeniku odvojeno od originalnih delova, odnosno treba da bude tako prilkazano da
posmatrači lako mogu da uoče šta je restaurisano, a šta originalno. Osim toga načelno treba
težiti tome i svi oni koji dolaze posle nas da intervenišu na spomeniku mogu lako da uočavaju
šta je tokom ranije restauracije učinjeno.
Odvajanje starih originalnih delova od novih dodatih postiže se na razne načine, a
bira se onaj način koji je u datom slučaju najpodesniji. To odvajanje može se izvesti već i
samim odabirom materijala za restauraciju, koji može da bude po boji i strukturi približan
starom, ali ne isti. Isto tako odvajanje se može izvesti, ako je spomenik, na primer od tesanog
kamena, jednom trakom-redom kamena-nešto drukčije obradjenog ili drugačijeg sastava. Na
primer, ako je spomenik od žutog peščara može da dodje traka od žutog bigra ili ako je
peščar brušen, da traka bude od sitno špicovanog peščara. Najjednostavniji i najneupadljiviji
način je ubacivanje u spojnicu trake olovnog lima, koja se postavlja duplo i stuče, te se posle
vidi samo jedna metalna linija. Gde je to odvajanje izvodjeno je i trakom oblutka ili trakom
opeke, što može biti dobro ako je uradjeno na pogodnom mestu (traka oblutka kod zidova od
lomljenog kamena; opeka kod zidova od opeke) i na pogodan način.
Nikako nije preporučljivo da se za nove delove upotrebi sasvim različiti materijali od
originalnog. Na primer, ako je spomenik od kamena , i to tesanog i još pri tom plemenitog
materijala, kao što je mermer da se za nove delove upotrebi opeka kao materijal. Time se ne
može postići harmoničnost starog i novog, već naprotiv uništava se, a postiže se nešto
suprotno: disharmonija i kontrast izmedju starog i novog. U prošlom veku, na Dioklecijanovoj
palati u Spiltu, u tolikoj meri je primenjivan različiti materijal, da je arhitektura tog spomenika
bila najblaže rečeno unakažena. Svi ostali principi su bili zapostavljeni da bi se zadovoljio
samo jedan: da se vidi šta je staro, a šta novo!
U izvesno vreme bilo je slučajeva kada se govorilo o primeni tzv. “neutralnog
materijala”, kao i “neutralne boje” kod oštećenja fresaka. Nema tog materijala i boje, koji će
biti postavljeni na gradjevinu ili na fresku, a da imaju nekakvo neutralno dejstvo. Svaki
primenjivani materijal ili boja imaju svoje odredjeno dejstvo u odnosu na posmatrača,
odnosno u odnosu na okolni materijal i na okolnu boju.
Preporučeni načini odvajanja iako deluju jednostavni, ponekad nisu lako izvodljivi, a
ponekad je to uopšte vrlo teško izvesti naročito ako se radi na ruševinama starih tvrdjavagradova, velikih zamkova, katedrala itd. Najbolji način ostavljanja te dokumentacije su foto
snimci stanja pre i posle restauracije, planovi u kojima je obeleženo šta je dodato, a šta
originalno i publikovanja te dokumentacije. Ponekad ta obeležavanja mogu da dovedu i do
dezinformacije i da postignu čak suprotan cilj od onog, koji se hteo postići.
Obeležavanje na samom objektu šta je originalno, a šta je restauracija kao metod nije
prihvaćeno od svih konzervatora i ima dosta protivnika, naročito medju arhitektama.
Zastupnici obeležavanja su manje više arheolozi i istoričari umetnosti. U prošlosti kod nas
postoji jedan vrlo interesantan primer načina obeležavanja pri obnovi crkve Bogorodice
Ljeviške 1307.god. Tadašnji episkop prizrenski Sava koji je rukovodio tom obnovom, neredio
je da se na sve nove zidove sazidane u toj novoj obnovi postavi opeka sa njegovim imenom:
Sava. Pa izgleda da je to uradjeno i sa lucima koji su sazidani sa tim da se po jedna takva
opeka stavlja i u novi luk: jedna je pronadjena u najvišem luku, južnom luku zvonika.
Degažiranje (uklanjanje) dodataka sa kojima je prvobitna arhitektura zaklonjena
Poseban vid restauracije predstavlja uklanjanje onih dodataka sa kojim je arhitektura
jednog spomenika najčešće unakažena i koji su dati spomeniku u izvesnom trenutku, kao
privremena mera obezbedjenja i koji su bili više izraz nužde. No, ti dodaci mogu biti izraz
novih stilskih stremljenja, koja su najčešće primitivno shvaćena i izvedena na nepodesnom
mestu i na nepodesan način. U ovom slučaju cilj restauracije je otkrivanje prvobitnih estetskih
vrednosti samo uklanjanjem tih dodataka, a ne dodavanjem novih.
Na anšim spomenicima ovde se radi najčešće o crkvama koje su imale lepe kamene
fasade ili dekorativne fasade od opeke, a koje su iz bilo kojih razloga omalterisane. Isto tako
to su crkve koje su pretvorene u džamije i koje su dobile izvesne dodatke, da bi bar donekle
delovale kao džamije i mogle da služe za islamske obrede. To su na kraju i izvesni dodaci
koje su crkve dobijale na mesta koja su prokišnjavala i sa primenom novog krovnog pokrivača
(umesto olovnog lima došla je ćeramida ili kamena ploča) izmenjeni su njihovi oblici. U vreme
kada više nije bilo tradicionalnog materijala za pokrivanje - olovnog lima, koji je zamenjen
kamenim pločama ili ćeramidom, talasaste površine kubeta, a naročito kiškastih kubeta, i
krive površine svodova bile su nepodesne, te su pretvarane u ravne površine i ravne, prave
linije. To, dakle, nisu nikakvi stilski dodaci spomenicima, već dodaci, koji su unakazili njegovu
arhitekturu i u procesu restauracije oni se uklanjaju. Time restauracija ispunjava onaj svoj cilj
vraćanja spomeniku onih estetskih vrednosti koje je izgubio.
Pri degažiranju nestilskih dodataka mora se strogo voditi računa o tome, da se ne
uklone originalni delovi ili delovi koji imaju neku od vrednosti, zbog koje taj dodatak moramo
da sačuvamo. Dodaci koji su izvodjeni za vreme Turaka nad crkvama srpske srednjevekovne
arhitekture obično se vrlo lako raspoznaju, jer su izvodjeni jednostavno primitivnim
sredstvima; zazidjavanje je ćerpičem, zidovi su bondručni i rabicirani, stepenice drvene
upravno izvodjeno je sredstvima sa kojima je gradjena i njihova gradska arhitektura,a takva
tehnika potpuno se razlikuje od tehnike gradjenja monumentalnih spomenika srednjevekovne
arhitekture.
Primena kombinovanih metoda
Redak je slučaj u zaštiti spomenika graditeljstva da se koristi isključivo samo jedan od
do sada navedenih metoda. Naprotiv, kompleksni problemi zahtevaju da se pristupi
kombinovanoj primeni svih metoda: privremene zaštite, konzervacije, anastiloze, restauracije.
Naročito ako se radi o spomenicima daleke prošlosti koji su neodvojivi od neposredne okoline
u kojoj se odvijao život vezan za njih, a koja je najčešće potpuno porušena, te predstavlja
arheološki teren. (Na primer, crkva manastira Dečana je potpuno sačuvana, ali ceo teren oko
nje je danas još potpuno neistražen, a znamo da su skoro sve zgrade za stanovanje
porušene). Dok će se na toj površini primeniti samo konzervacija sa najneophodnijom
konzervacijom ili anastilozom, na drugim, više sačuvanim objektima, primeniće se, možda,
potpuna restauracija. U nekim slučajevima prevagniuće jedan metod, a u drugom drugi. U
kome će se obimu koji od metoda primeniti to će zavisiti od konkretnog slučaja.
Ima spomenika koji su prošli sve faze zaštite od privremenih mera, preko
konzervacije, do potpune restauracije. Oni predstavljaju jednovremeno i odraz razvoja naših
shvatanja, jer zaštićujući ih pre četiri ili pet decenija primenom onih mera koje danas
smatramo privremenim, nisamo ni pomišljali o mogućnosti da ih potpunoi restaurišemo, pa
čak i kada smo te privremene mere zamenili drugim konzervatorsim merama.
Preseljavanje nepokretnih spomenika
Opšti pojmovi o preseljavanju
Preseljavanje nepokretnih spomenika sa jednog mesta na drugo preduzima se kao
poslednje sredstvo u cilju da se spase od spomenika ono što se još može sačuvati, a što bi
sasvim izvesno nepreduzimanjem ovog poslednjeg sredstva bilo uništeno. Primenom
preseljavanja svesno se odustaje od osnovnog principa o čuvanju nepokretnih spomenika, da
je spomenik ne odvojiv od sredine u kojoj je nastao i u kojoj je smešten, te da mora ostati na
onom mestu na kome se nalazi.
Medjutim, preseljavanje nepokretnih spomenika kako u prošlosti, tako i danas te se i
ovaj postupak mora uzeti u obzir. Mi ga ne nazivamo metodom zaštite iz razloga što se
primenom ostalih metoda zaštite postižu izvesni zajednički ciljevi, a to su: da se spomeničke
vrednosti tretiranog objekta sačuvaju, otkriju, istaknu, pa čak i da im se vrate ako su ih
izgubili. Primenom preseljavanja nepokretnih spomenika te vrednosti se uvek gube, smanjuju,
pa čak i uništavaju do te mere da spoemnik kao spomenik može više to i da ne bude.
Preseljavanje spomenika u zaštiti treba smatrati samo kao nužno zlo, koje se mora u
izvesnim slučajevima prihvatiti i protiv njega se uvek treba boriti ako se zahteva neopravdano
preseljenje spomenika.
Razlozi za preseljavanje nepokretnih spomenika u prošlosti i danas su različiti.
Nekada preselkjavanje spomenika nije izvršavano u cilju njegove zaštite, već su spomenici
jednostavno najčešće odnošeni kao ratni trofeji ili su otkupljivani u cilju popunjavanja muzeja.
Sudbinu masovnog preseljavanja doživeli su naročito egipatski obelisci, koji su bili meta
mnogih osvajača: oni su ih demontirali, prenosili i ukrašavali javne trgove kao ratni trofeji.
Medju poslednjim bio je prenesen 1935-36 god. obelisk iz Aksuma u Italiju posle ItalijanskoAbisinakog rata. i posle arheoloških radova mnogi spomenici nisu bili konzervirani na licu
mesta, niti su podizani lapidarijumi pored lokaliteta, u cilju smeštaja otkrivenih spomenika već
su odnošeni u druge kompleksne muzeje, koji nisu imali nikakve organske veze sa istraženim
spomenikom. Pojedini delovi spomenika, naročito njihove skulpture, takođe su odnošeni
(skulpture sa Parteneona ili sa hrama u Pergamonu).
Savremeni razlozi prenošenja nepokretnih spomenika sa jednog mesta na dugi su
dvojaki: prvi se sastoje u tome da se prirodni uslovi u kojima se spomenik dotle bezbedno
nalazio bitno menjaju, te spomeniku novi prirodni uslovi prete uništenjem ili više ne postoje
praktične mogućnosti, da se spomenika čuva i održava u onim prirodnim uslovima, koji se
bitno nisu izmenili, ali su se izmenili ekonomski i društveni uslovi za njegovo održavanje.
O svim tim uzrocima govorilo se već ranije, te ih ovde nećemo ponovo razmatrati.
Jedino što još treba reći je, da razlozi za preseljavanje spomenika koji se ne sastoje u primeni
prirodnih, već ekonomskih i društvenih uslova, najčešće pogadjaju spomenike narodne
arhitekture, odnosno onih koji imaju više etnografski karakter. Uslovi života menjaju se i na
selu, te novi način gradjenja i novi tipovi kuća zamenjuju stare. One se često ruše i materijal
koristi za novu gradnju, te najlepši primeri narodnog graditeljstva vrlo brzo nestaju, iako
prirodni činioci nisu bitno ili uopšte izmenjeni.
Savremenom tehnikom mogućno je rešiti i najteže slučajeve preseljavanja. Medjutim,
treba biti načisto sa time da se svakim preseljavanjem spomenik u velikoj meri oštećuje, pa
čak može i da izgubi, kako smo rekli, i potpuno svoje spomeničke vrednosti, da dodje u
pitanje i njegovo brisanje iz registra spomenika i skidanje zaštite. Te štete su za spomenik
dvojake:
1. Spomenik se izvlači iz sredine i pejzaža u kome je nastao i stavlja u novu sredinu i novi
pejzaž, koji nemaju nikakve veze sa spomenikom, i o toj povezanosti spomenika sa
mestom na kome je nastao bilo je dosta govora ranije.
2. Zavisno od tehnike primenjenog postupka preseljavanja spomenika nastaju veće ili manje
štete na samome spomeniku. Ni jedan metod nije u stanju da garantuje potpunu
nepovredivost spomenika koji se preseljava. Jedino u izvesnim slučajevima, kod manjih
objekata, sagradjenih samo od drveta ili objekata izgradjenih od jednog komada kamena
ili vrlo krupnog kompaktnog kamena, mogućno je bez ikakvih oštećenja premestiti
spomenik sa jednog mesta na drugo.
Tehnika preseljavanja
Preseljavanje spomenika izvodi se uglavnom na dva načina: ili se spomenik prenosi
ceo ili se rastavlja u delove, a onda se ponovo sastavlja ili zida na novom mestu. Da li će se
primeniti jedan ili drugi metod zavisi od mnogih faktora, kao što su:
- stanje spomenika, odnosno stepen njegove očuvanosti;
- tehnika gradjenja spomenika (da li je zidan od tvrdog materijala ili od drveta; da li je iz
jednog kamenog bloka, velikih tesanih blokova, od sitnog materijala ili čak od zemlje);
- veličina spomenika;
- veličina udaljenosti novog mesta na koje se spomenik prenosi;
- pogodnost prilaza od starog na novo mesto.
Prenošenje celih spomenika primenjuje se na manje spomenike, koji su kompaktni i
sastoje se iz jednog ili više većih komada. Veliki spomenici, a naročito oni koji su zidani od
većeg broja tesanika ili od sitnog materijala demontiraju se deo po deo. I u jednom i u drugom
slučaju svi oni umetnički objekti u spomeniku i na njemu, koji bi mogli da budu oštećeni ili
upropašćeni prilikom prenošenja moraju se demontirati. Kod onih spomenika koji na
unutrašnjim površinama imaju živopis, on se mora skinuti.
Ma na koji način da se spomenik prenosi, mora da se izradi detaljan projekat
preseljavanja. Projekat mora da sadrži najpotpuniju dokumentaciju o spomeniku pre
preseljavanja, u kojoj mora da bude obeležen svaki pojedini deo; zatim rešenje načina
demontiranja ili obezbedjenja pre prenošenja, rešenje načina prenošenja i rešenje načina
ponovnog postavljanja spomenika.
Novo mesto na kome će se spomenik postaviti mora da se odabere i ispita sa svih
aspekata, a naročito sa aspekta geološke stabilnosti.
Za većinu spomenika koji se demontiraju deo po deo, a naročito onih koji su zidani od
sitnog materijala, lomljenog kamenja i oblutka, nije mogućno da se taj materijal ugradi onako
kako je bio nekada ugradjen. Još ako je spomenik bio i u rdjavom stanju, to se i ne radi, već
se kao vezivno sredstvo primenjuje savremeni materijal, a isto tako primenjuju se i
savremene konstrukcije, naročito za izradu temelja. Spomenik dobija konačno samo
nekadašnji opšti arhitektonski oblik i izgled; stara tehnika rada i stari materijal koriste se za
ono što se vidi, a za sve ostalo u unutrašnjosti zidova, svodova, krovova itd., što se ne vidi, a
obezbedjuje spomeniku sigurnost, upotrebljavaju se savremeni materijali i savremene
konstrukcije. U stvari posle prenošenja kod većine spomenika dobija se samo jedna
materijalizovana slika i materijalizovana uspomena na nekadašnji spomenik; praktično, može
se reći da je on uništen. Za nauku, za naučna istraživanja, takav ponovo restaurisan
spomenik ima sasvim maleili nikakve vrednosti.
Spomenici koji se sastoje iz jednog ili više kamenih blokova ili stena, često puta
moraju da se seku u manje delove. U tom slučaju mora se izraditi plan sečenja. Mesta za
sečenje moraju se tako odabrati, da se umetničke karakteristike spomenika ne oštete ili
unište. U slučaju da spomenik ima prirodne lasove, koji su već napukli, takodje i njih treba
koristiti. Prilikom izbora mesta za sečenje treba naročito voditi računa da će spojnice posle
sastavljanja biti vidljive, te da mesta treba tako izabrati, da se vidljivost spojnica svede na
najmanju moguću meru. Ukoliko je došlo do izvesnog razdrobljavanja spomenika, zbog
lasovitog materijala, starosti ili zemljotresa, pre sečenja moraju se ti delovi medjusobno
spojiti, a naročito razne pukotine i prskotine. Na taj način biće sprečeno razdrobljavanje
isečenih delova.
Samo sečenje mora se izvoditi specijalnim testerama, da bi se širina reza smanjila na
najmanju moguću meru. Osim toga prilikom sečenja moraju se izbegavati svi oni metodi
kojima se spomenik potresa, koji izazivaju udare, jer se time dovodi u pitanje kompaktnost
materijala.
Spomenici koji se na ovakav način prenose trpe manju štetu od onih koji su od sitnog
materijala, ali je jasno, da im se nanosi šteta, čim se moraju da seku. Njihova originalna
vrednost posle prenošenja je svakako umanjena, ali se ona ipak ne može negirati.
Spomenici koji se ne seku, već se demontiraju i prenose kao celina, trpe najmanju
štetu na njima samima i njihova vrednost originala najmanje se gubi. Takvi spomenici moraju
najpre da se potpuno obezbede i obično se ispod njih izradjuje jedna armirano-betonska
ploča, na kojoj oni počivaju prilikom prenošenja i koja ima garantuje potpunu stabilnost. U
koliko spomenik ima pukotine one moraju da se obezbede i on poveže u jednu kompaktnu
celinu; ako ima otvore oni se privremeno zatvaraju do preseljenja. Spomenik se uteže sa svih
strana tako da se spreči ma kakvo naginjanje, popuštanje ili nastajanje unutrašnjih
deformacija za vreme prenosa.
Spomenik koji je prenesen na novo mesto zahteva specijalnu negu kroz jedan duži
period, odnosno njegov život na novom mestu mora se dalje pratiti, jer kod njega mogu da
nastupe poremećaji, ako se proces sleganja ne odvija ravnomerno. Isto tako, ako je spomenik
imao freske koje su skinute sa zidova, pa su ponovo vraćene, onda se njihov dalji život
pogotovu mora da prati, jer usled nepravilnog sleganja zidova može doći do prskanja i
odvajanja fresaka, ako su vraćene na zid, a usled vlažnih zidova i njihovog nepravilnog
sušenja može doći do pojave šalitre ili do deformacije platna, ako su skidane metodom
“strapo”, pa samo okačene na zid. U novoozidani “spomenik“ freske se ne smeju da unose
sve dok se on potpuno ne osuše, a taj proces može da traje i do dve godine. Pogotovu ne
smeju se o takve da kače freske prebačene na platno.
O problemima nekih tehničkih zaštita izvedenih na spomenicima graditeljskog nasledja
kod nas
Več kod načelinh izlaganja o primeni opštih oblika tehničke zaštite na spomenicima
graditeljskog nasledja ukazivano je na izvesnme karakteristične primere tih primena. Kao i u
Evropi, tako su i kod nas, razna načela zaštite preživljavala mnoge transformacije, a kao
posledica toga došlo je i do vrlo raznolikih i neujednačenih stavova u primeni tehničke
zaštite. Ta neujednačenost je vrlo velika, kako u odnosu na prošlost, tako i u odnosu na
najskorija zbivanja. Ona je toliko velika, da se zbog neizgradjene jedinstvene metodologije, u
jednoj istoj ustanovi u isto vreme primenjuju vrlo različite tehničke metode za vrlo slične
slučajeve. Mnogi spomenici koji su bili u ruševinama prošli su kroz više faza zaštite, od
privremene zaštite do potpune restauracije. Zato ćemo ovde na izvesnom broju naročito
izabranih primera prikazati primenu i evoluciju naših metoda tehničke zaštite, mada bi bilo od
velike koristi da se takva analiza napravi za sve spomenike na teritoriji Jugoslavije, što izlazi
izvan skromnih okvira ove knjige.
Lazarica
Restaurisana je 1901.god., a projekt za restauraciju dao je arhitekt Pera Popović. On
je rukovodi o i izvodjenjem radova. Crkva je bila spolja omalterisana, a samo ponegde, ispod
opalog maltera, videla se nekadašnja struktura zidova, kao i kamena plastika arhivolti. Iznad
zapadne kule bio je jedan nazidak sa časovnikom, koga je oko 1880.god. dodao inženjer
Matijašević, po ugledu na prečanske barokne crkve, a kalote, kako iznad zvonika, tako i iznad
kubeta, izvedene su visoko, poluloptasto i sa lanternama (Pera Popović: Zapadno kube cara
Lazara u Kruševcu sa dve neobjavljene slike iz polovine prošlog veka, Starinar 1926-27, 229233). Projekt za restauraciju bio je već ranije izgradjen od strane arhitekte Bugarskog. Cilj
restauratorskog rada bio je da ukloni kasnije dodatke, koji su bili nestilski i da vrati crkvi
prvobitni izgled. Podatke za rešenje završetka zvonika restaurator je našao na samom
spomeniku. Rešenje koje je dao, odnosno izveo, nije bilo po svemu po projektu, jer je on
pronašao ostatke četvrtastog nazidka na vrhu zvonika, koga prethodni projekt nije predvideo.
Restaurisani su i delovi plastike na arhivoltama; potpuno su novi ulazni portal na zapadnoj
strani i južna bifora na narteksu, za koje nisu postojali nikakvi podaci za restauraciju. Južna
bifora je uradjena po ugledu na južnu biforu hilandarski eksonarteksa kneza Lazara.
Ova restauracija arhitekte P.Popovića predstavlja prvu stručno izvedenu restauraciju
u Srbiji i čini prelomnu tačku izmedju dotadašnjeg perioda običnog opravljanja spomenika i
novog dobva, koje počinje da počiva na odredjenim prinicipima, za koje se arhitekt P.Popović
i teoretski zalagao. Te principe savremene zaštite arhitekt Popović primenjivaće i dalje na
drugim svojim izvedenim radovima - na Žiči i Sopoćanima. Medjutim, njegov tadašnji rad
ograničio se isključivo na crkvu, dok je ceo kompleks oko crkve ostao tada neistražen, što je
uradjeno tek u najnovije vreme. Najozbiljniji propust pri ovoj restauraciji je učinjen u odnosu
na ostatke živopisa, koji nisu čuvani, već su tada uništeni.
Žiča
Žiča je mnogo puta paljena, rušena i obnavljana. Prema jednom crtežu iz 1822.
godine glavno kube je provaljeno; kube severnog paraklisa je za dve trećine porušeno;
svodovi paraklisa su porušeni, a delimično i zidovi; gornji deo kule je bio takodje porušen.
Godine 1856. episkop žički Janjićije Nešković nastoji da se Žiča obnovi, a zatim obnavlja
crkvu i kulu. Narteks ostaje i dalje nerestaurisan. Takvo stanje koje se vidi na mnogobrojnim
fotografijama toga vremena, kao i na jednoj uljanoj slici Djordja Krstića zatekao je arhitekta
P.Popović 1928. godine. On podvrgava reviziji tu restauraciji prema novim principima; tom
prilikom restauriše se i narteks, a zvonik dobija novi završetak.
Restauracija Žiče bila je problemski teži slučaj od mnogih drugih spomenika
(Sopoćana, Graca, Bogorodice Ljeviške), jer se nije tačno znalo kako je izgledalo srednje
kube, kakav je bio zavšetak zvonika, kako je izgledao eksonarteks. Završetak zvonika i kube
restaurisani su bez podataka i počivaju na stilskoj pretpostavci. Isto tako na pretpostavci
počiva i arkadni friz ispod venca glavnog kubeta. Drugu varijantu nekadašnjeg mogućeg
izgleda Žiče dapo je prof. A. Deroko (dr.M.Vasić: Žiča i Lazarica 44). Medjutim, kasnijim
ispitivanjima utvrdjeno je da je Žička crkva imala i posebne prostore za proskomidiju i
djakonikon, koji su bili izraženi i u spoljnoj arhitekturi; ti delovi nisu ni do danas restaurisani.
U pogledu obrade fasade Žiče, arhitekt P.Popović napravio je jedan vrlo smeo potez.
Žiča je dotle bila omalterisana i belo okrečena. On je, medjutim, našao brojne ostatke crvene
boje na malteru, kako na spoljnim površinama zidova crkve, tako i na zvoniku. To je bila boja
trule višnje i on je celu Žiču tako i omalterisao. U stvari Žiča je dobila spolja crvenu boju,
kakvom su obojene skoro sve svetogorske crkve, izuzimajući hilandarsku crkvu kralja
Milutina, Svetoandrejski skit, crkvu manastira sv. Pantelejmona. U to vreme ovakav rad arh.
P.Popovića izazvao je čudjenje kod stručnjaka. Medjutim, ovakvo bojenje je s obzirom na
dalja ispitivanja, predstavlja jedan poseban problem koji još i danas nije izveden na čisto: u
kojoj meri i na kojim crkvama je ono došlo kasnije, kao ugledanje na ovakve postupke
svetogorskih kaludjera. Restauracija Žiče je trajala skoro tri godine: od 1925.-28.
U ratu 1941-45. god. Žiča je bombardovana i bilo je srušeno severno malo kube
paraklisa i deo severnog pevničkog prostora. Restauracijom od 1953.godine nisu menjane
postavke prethodne restauracije. Ovu restauraciju izveo je S. Nenadović.
Kod Žiče ostaje i dalje problem ispitivanja okoline, jer je ona morala da ima ostale
prateće objekte, koji su porušeni. S obzirom da su novogradnjama, počevši još od 1804.
godine, mnogi delovi prekopani, da su i te nove gradjevine porušene, a njihove ruševine
raskrčene, ovaj arheološki teren oko Žiče sigurno je u najvećoj meri i oštećen.
Sopoćani
Do 1925.godine crkva manastira Sopoćani bila je u ruševinama. Svi svodovi glavnog
broda bili su srušeni, a kube do polovine tambura. Od eksonarteksa ostali su samo južni
stupci i luci, a gornji deo zvonika porušen. Vertikalni zidovi sa gonje strane rastreseni su i
natopljeni vlagom u najvećoj meri sa dosta visokom izniklom vegetacijom. Takvo stanje
Sopoćana trajalo je oko dva veka.
U pogledu restauracije oblika svodova, kubeta, pa čak i detalja (prozora), nije bilo
specijalnih problema. Isto tako i kod zvonika, pa su crkva i zvonik restaurisani i dobili prvobitni
izgled. Eksonarteks izmedju crkve i zvonika je samo konzerviran. Oblici njegove arhitekture
nisu dovoljno poznati. Jedan od najtežih problema u konzervaciji Sopoćana predstavlja i dalje
vlaga, koja utiče na stanje fresaka. Cilj restauracije bio je na prvom mestu baš zaštita fresaka.
U odnosu na zaštitu fresaka restauracija Sopoćana predstavlja jedno veliko iskustvo.
Pre restauracije Sopoćana zbog vlage u zidovima, zbog fresaka natopljenih vlagom, trebalo je
preduzeti posebne mere opreznosti. Sopoćane je trebalo staviti pod zaštitne krovove da se i
zidovi i freske osuše prirodnim putem, pa tek onda restaurisati svodove. U tom slučaju sve
kasnije teškoće i štete koje su nastale u odnosu na freske bile bi izbegnute. Tu veliku korist
freskama pružili su zaštitni krovovi iznad gradačke crkve, jer su njeni zidovi bili pod njima sve
do njene restauracije više od pet decenija, a isto je bilo i sa živopisom donjokameničke crkve,
koja je bila u toku dve sezone, dok je izvodjena restauracija pokrivena zaštitnim krovovima.
Manastir Sopoćani morao je imati i sve prateće zgrade jednog manastira: trpezariju,
konake, madjupnicu, bolnicu itd. Svi ti objekti su potpuno porušeni i pri ovoj restauraciji nisu
traženi. Tek u najnovije doba izvršena su izvesna otkopavanja tih objekata, koja nisu još
dovedena do kraja.
Glavne radove od 1925.godine izveo je arhitekt P.Popović.
Gradac
Ova zadužbina kraljice Jelene iz druge polovine XIII veka bila je do 1965. godine u
sličnom stanju kao ruševine u kakvim su bili i Sopoćani. Mogućnost njene restauracije
zasnivala se na sačuvanim podacima o njenim arhitekturi na samoj gradjevini, iako su joj
svodovi i kube bili porušeni. Restauracija je izvedena sa istim materijalom od koga je crkva
bila sazidana (bigrom), koji je vadjen iz istih kamenoloma iz kojih je vadjen i pri njenom
gradjenju. Za restauraciju mermernih prozora iskorišćen je veliki broj pronadjenih starih
fragmenata.
Crkva je bila dosta zasuta nanosima bujice, te je okolni nivo otkopan. Tom prilikom
otkopani su i ostaci ruševina gradjevina za stanovanje i stare trpezarije; oni su samo
konzervirani.
Kao što su sopoćanska i gradačka crkva bile slično zidane, slično porušene, slično su
i restaurisane s tom razlikom, što je za restauraciju sopoćanske crkve osnovni motiv bio
zaštita živopisa, pa tek zaštita arhitekture, u gradačkoj crkvi stari živopis sačuvao se u manjoj
meri, te je cilj restauracije bio koliko zaštita živopisa, toliko i zaštita arhitekture, jer je ona
jedinstven primer sa lepim gotskim portalima od belog mermera, sa kontrforima, rebrastim
svodom, oktogonalnom kupolom i spolja i iznutra. Svi ovi elementi davali su njenoj arhitekturi
posebno mesto u okviru raške stilske grupe.
Sasvim je sigurno da su i sopoćanska i gradačka crkve bile omalterisane belim
malterom, jer su se od njega sačuvali značajni ostaci. Doduše, ne bi se moglo tvrditi da je taj
malter iz vremena zidanja; mogućno je da su i kasnije bile omalterisane. Kod gradačke crkve
on je pronadjen na zidovima ispod kontrfora, što već bliže odredjuje njegovu hronologiju. Ni
jedna crkva pri restauraciji nije omalterisana, te nije postupljeno kao kod Žiče. S obzirom da
obe crkve imaju u svojoj unutrašnjosti živopis i na spoljnim obimnim zidovima postupak
malterisanja mora se dobro da prostudira, jer je sasvim izvesno da bi se postavljanje maltera
odrazilo i na stanje fresaka u unutrašnjosti.
Restauracija gradačke crkve izvršena je po projektu koga su izradili prof.dr
S.M.Nenadović i arhitekta Olivera Marković. Izvodjenjem je rukovodio prof. Nenadović uz
stalni nadzor arhitekte Markovićeve.
Kalenić
Jedno od najstarijih pozantih obnova crkve manastira Kalenića izveo je iguman
Vasilije 1766.godine, a 1806. godine prizidana je uz crkvu priprata. Stručnu restauraciju izveo
je 1929. godine prof. Dj. Bošković. Nešto pre toga iguman manastira je porušio dozidani
narteks. Pre restauracije deo iznad gornjeg kordon venca je omalterisan, a vrlo velike štete
bile su nanete i preradom arhivolti i krovnih venaca. Malter je skinut i dati su novi oblici donjih
arhivolti (severna i južna strana) kubičnog postolja. Oblici niskog kubeta iznad narteksa
restaurirani su, kao i ceo zapadni portal i rozeta na zapadnoj strani.
Cilj ove restauracije bio je vraćanje prvobitnog izgleda arhitekture crkve. Za većinu
restaurisanih delova postojali su podaci; nedovoljno podataka bilo je za restauraciju zapadne
rozete, portala i kubeta iznad narteksa. Svoje poglede na izvedenu restauraciju prof. Dj.
Bošković izneo je usvome članku: Kube nad pripratom manastira Kalenića (Starinar V, 1930,
156-174). Prvobitni projekt za restauraciju izradio je arhitekta Žarko Tatić, ali restauracija nije
izvedena po ovom proijektu (Ž.Tatić: Tragom velike prošlosti - Kalenić, Beograd 1929. 207255).
Restauracija crkve manastira Kalenića po svojoj suštini vrlo je bliska restauraciji crkve
Lazarice u Kruševcu i u odnosu na nju predstavlja nesumnjivo još jedan korak dalje. Na crkvi
manastira Kalenića nije bilo toliko elemenata koje je trebalo uklanjati kao kod Lazarice, ali je
dodato mnogo više, nego kod nje, a naročito restauracijom brojnih venaca i arhivolti u gornjoj
zoni, kao i restauracijom cele zapadne fasade. Dosta vremena ova restauracija bila je
predmet kritike, čak i od samog projektanta; u najnovije vreme, medjutim, ona se smatra za
najbolje stručne restauracije izvedene kod nas.
Crkva u selu Donjoj Kamenici
Ova crkva restaurisana je od 1956.-1958.godine. Pre restauracije njeno kube bilo je
srušeno sa delom zidova i svodova, a priprata, koja je imala dve kulice, bila je pretvorena u
glomaznu masu.
Iako savim mala ova crkva je sa vrlo interesantnom i pretencioznom arhitekturom.
Obimna dokumentacija o njenoj nekadanjoj arhitekturi postojala je, a naročito su bila važna
dva ktitorska modela. Ona je ispred fasade imala i mali drveni rezbareni trem, sa spratom.
Cilj restauracije bio je zaštita odlično očuvanih fresaka vraćanjem spomeniku
prvobitne arhitekture. Sam spomenik restauracijom kubeta i dve male kule dobio je taj oblik,
ali drveni trem nije restauriran. Njegova restauracija predstavlja jedan načelni problem, jer je
ona mogućna na osnovu dokumentacije, ali bi to bio sasvim novi trem, jer se od njega nije
sačuvao ni jedan originalni deo.
Kao konzervatorski problem crkva u selu Donjoj Kamenici, iako sasvim mala,
predstavljala je vrlo složen i interesantan problem, možda interesantniji za rešenje i od
sopoćanske i od gradačke crkve. U vreme njene restauracije pre dve decenije nije se uopšte
ni postavljalo pitanje restauracije njenog drvenog trema. Danas, medjutim, to nam više ne
izgleda tako problematično, kada ovu restauraciju uporedimo sa nekim drugim potpunim
restauracijama ne samo u Evropi, več i kod nas. Kao i kod drugih spomenika, gde su crkve
restaurisane, a okolina je ostala neistražena, tako je i kod ove crkve okolina ostala potpuno
neispitana.
Projekt za restauraciju izradio je arhitekt S.Nenadović, koji je rukovodio restauracijom
i koja je izvedena po tome projektu.
Rudenica
Ova crkva iz vremena despota Stefana Lazarevića bila je u XIX veku u ruševinama
(Srpske ilustrovane novine br. 4 od 3.IX 1881.god). Njeni svodovi su srušeni kao i kalota
kubeta konhe apside i pevničkih prostora. Restaurisana je 1936. godine po projektu profesora
Dj.Boškovića. Medjutim, ova restauracija, iako je dobro zamišljena nije dobro izvedena, a
naročito zbog osetljivosti problema koji su se postavljali. Crkva je tom prilikom spolja
jednostavno omalterisana dok je njena prvobitna fasada bila omalterisana, ali sa islikanim
redovima opeke, kako u horizontalnim, tako i u vertikalnim spojnicama. U horizontalnim bilo je
po četiri reda opeke, a u vertikalnim spojnicama po dve opeke. Poslednji nalazi u pogledu
slikanih fasada na našim spomenicima, a naročito slikana obrada fasade crkve manastira
Ljubostinje ističe u prvi plan rešavanje restauratorskih problema ovih fasada, pa i rudeničke
fasade. Ova restauracija zahtevaće u svakom slučaju radikalne dopune i izmene.
Ravanica
Zadužbina kneza Lazara iz 1377.godine (kada je početa da se gradi, a završena je
pre 1389. godine) bila je u utvrdjenom gradu, kao i Resava, sa brojnim zgrada ma za
stanovanje , trpezarijom, madjupnicom.
Ravanica je mnogo puta pustošena, paljena i rušena, ali svi objekti nisu podjednako
bili oštećeni. Od tvrdjave su skoro sve kule u velikoj meri porušene, a neke čak do temelja;
porušene su zgrade za stanovanje i ostale potrebe; porušen je i narteks kneza Lazara.
Ako se izuzme potpuno rušenje narteksa, može se reći, da je sama crkva najmanje
stradala od rušilačkih akcija; ona je bila mnogo oštećena od atmosferskih uticaja. Fasade su
joj bile u trošnom stanju, kamen ispucao, plastika dosta oštećena, pa je bila u više mahova i
prekrečavana.
Opsežni konzervatorsko-restauratorski radovi započeti su 1956.godine i još uvek
traju; na crkvi su završeni (osim narteksa), ali ne i na celom spomeniku. Radovi su imali i
restauratorski i konzervatorski karakter. Fasade crkve su skoro potpuno restaurisane, a na
plastici su izvedene samo konzervatorske intervencije. Crkva je dobila svoj prvobitni izgled
restaurisanjem oštećenih, a često i unakaženih linija. Na mestu nekadanjeg narteksa daskal
Stefan je podigao u drugoj deceniji XVIII drugi narteks: jednu običnu ružnu gradjevinu uz
čipkastu zapadnu fasadu crkve.
Problem ovog narteksa i restauracije narteksa kneza Lazara, čiju je arhitekturu
utvrdio prof. Vulović pronalaskom brojnih fragmenata ostao je još otvoren i nerešen. Predlog
da se na dozidanom narteksu daskala Stefana delimično restaurišu oblici prvobitnog narteksa
ne rešava problem ni crkve, ni starijeg, a ni novijeg narteksa; crkva ostaje i dalje zaklonjena
prvobitni narteks nerestaurisan, a novi narteks se menja. U današnje vreme prihvaćenih
nužnih preseljavanja spomenika možda bi radikalno rešenje u ovome slučaju bilo najbolje:
narteks daskala Stefana sačuvati premeštanjem u ravaničkoj porti, a u potpunosti restaurisati
prvobitni narteks.
Sve projekte za Ravanicu radio je prof. dr B. Vulović, a pod njegovim rukovodjenjem
izvedeni su najglavniji radovi.
Pećka Patrijaršija
Glavni restauratorski i konzervatorski radovi na Pećkoj Patrijaršiji izvedeni su 1931. i
1932. godine, a u više mahova su izvodjeni i posle II svetskog rata. Stanje spomenika pre
radova od 1931.godine u najkraćim crtama bilo je ovakvo: spoljne površine bile su većinom
omalterisane; zapadni zid, osim što je bio omalterisan, bio je poduprt na svojoj južnoj polovini
jednim velikim zidom, koji je bio visok do same strehe; mnogi delovi zidova bili su
razdruzgani, a sva kubeta imala su sa gornje strane ravne vence, umesto nekadanjih
talasastih; na južnoj strani ispred crkve sv.Nikole bio je jedan drveni trem.
Komlpeksnost konzervatorskih problema zahtevala je da se radovi odvijaju u tri
pravca: najpre su morali da se obezbede konstruktivno oni delovi, koji su ili popustili ili bili u
stanju raspadanja; zatim je trebalo ispitivanjima utvrditi sve nekadanje oblike, kako je
spomenik izgledao i kroz koje je faze prošao tokom svoje duge istorije i najzad, restauracijom
izvesnih delova vratiti spomeniku izgled koji je imao u jednom odredjenom periodu.
Ovi radovi na Pećkoj Patrijaršiji imali su više konzervatorski karakter, a manje
restauratorski i to je svakako jedna od njaboljih primera kod nas izvedenih radova, pri kojima
je respektovan celokupni život i razvoj spomenika, što je putem ovih radova naročito istaknuto
na samome spomeniku. Jedino bi se moglo postaviti pitanje zašto je srušen drveni trem na
južnoj strani, koji se vidi i na bakrorezu izgleda Pećke Patrijaršije. Profesor Dj. Bošković, koji
je izvodio ove radove smatra da je “veoma jako kvario izgled cele gradjevine”, te je iz tih, i
nekih drugih praktičnih razloga, srušen.
Restauracija je ovde korišćena u najmanjem obimu, samo toliko, da se spomenik
očisti od onih nestilskih dodataka, sa kojima mu je arhitektura bila nagrdjena, a ne da se
dodavanjem novih elemenata dopunjavaju uništeni delovi. Zato je zapadni zid priprate ostao
sa svim onim običnim kamenim zidanjem iz doba Makarija Sokolovića, iako se njegova
arhitektura sa divnim mermernim stubovima može da sagleda. Situacija skoro slična sa
ravaničkom pripratom daskala Stefana.
Ako ocenjujemo steoen naučnog pristupa u konzervaciji i restauraciji jednog
spomenika, za Pećku Patrijaršiju može se reći da je taj naučni pristup bio na najvišem nivou.
Posle II svetskog rata na Pećkoj Patrijaršiji su izvodjeni i dalje radovi, koji su u prvo
vreme imali više asanacioni karakter u rešavanju izvesnih problema: stari konak sa zapadne
strane, koji je izgoreo, potpuno je srušen, što je svakako bila velika šteta, jer ga je trebalo
restaurisati.
U drugoj fazi konzervatorskim radovima prethodila su arheološka istraživanja dvorišta
i tom prilikoom otkopani su ostaci starih gradjevina, od kojih je svakako ona na južnoj strani,
koja bi mogla biti trpezarija, najstarija i najvažnija.
Ljubostinja
Arhitektura crkve manastira Ljubostinje, zadužbine kneginje Milice, žene kneza
Lazara, s kraja XIV i početka XV veka, bila je u znatnoj meri oštećena, jer je prilikom ranijih
opravki iz 1690.godine i vremena kneza Miloša, dobila nove završne oblike, a fasade su joj
bile, osim prozora i kamene plastike na njima, jednostavno omalterisane i obojene žutom
bojom.
Ispitivanja njene arhitekture početa su 1965.godine i trajala su do 1967. godine, pa je
na osnovu prikupljene dokumentacije, uglavnom sa samog objekta, napravljen projekt
restauracije i preduzeti su radovi. Ovi radovi imali su konzervatorsko-restauratorski karakter
sa ciljem da spomenik dobije svoj prvobitni izgled.
Iako je crkva bila spolja ozidana tesanim peščarem, to tesanje nije bilo takvo da se
predvidjalo da fasada ostane nemalterisana, u kamenu. Fasada je bila omalterisana, ali je na
malteru podražavano zidanje tesanim kamenom i opekom, a pojedine površine su živopisane
sa prepletnom ornamentikom. Takva prvobitna fasada je skoro sasvim uništena, a od ovog
islikavanja sačuvali su se samo tragovi.
Najglavniji restauratorski radovi izvedeni su na završnim delovima priprate, koji su
tokom ranijih opravki dobili nove vence izlomljenih linija, iako su ranije linije pratile krivine
unutrašnjih lukova i svodova. Ipak neki problemi ostali su i dalje nerešeni u vezi sa
arhitekturom, kao što je pitanje stepenica u zidu izmedju naosa i narteksa. Isto tako i
predloženo rešenje iznad polukružnih lukova priprate sa malim prelomljenim timpanonima je
nestilsko i teško da se može prihvatiti da je to pronadjeni originalni oblik. On je sasvim
adekvatan onim prelomljenim donjim vencima, za koje je bilo jasno i pre ispitivanja da su
poznijeg porekla. Pa ni nazidak iznad kubeta teško da se može prihvatiti kao da je originalan.
Ipak po principima koji su primenjivani tokom ovih radova oni su vrlo slični radovima na
Pećkoj Patrijaršiji, reklo bi se da su bili više arheološko-konzervatorski i da je taj momenat
više respektovan od same arhitekture.
Bogorodica Ljeviška u Prizrenu
Episkopska crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, obnovljena bazilika iz IX veka
1307. godine i pretvorena u petokupolnu crkvu sa zvonikom bila je pre konzervatorskorestauratorskih radova (1950.-1953.god) u rdjavom stanju, ali skoro potpuno sačuvana.
Spolja i iznutra bila je omalterisana, a zvonik pretvoren u kubičnu masu zatvaranjem bifora i
nadzidjivanjem; prizemlje narteksa zazidano, a dva stupca, od kojih je jedan nosio glavno
kube, srušeni.
Ovi radovi imali su više konzervatorski, a manje restauratorski karakter. Otkrivene su
vizantijske fasade i uklonjeni su dodaci na zvoniku, te je dobio prvobitnu arhitekturu. Stilske
intervencije bile su naročite na prozorima bočnih brodova, kojima su vraćeni prvobitni oblici, a
koji su izmenjeni prilikom pretvaranja crkve u džamiju.
Restauratorsko-konzervatorski radovi na ovome objektu nisu predstavljali težak
problem, jer su uvek svi podaci koji su bili potrebni utvrdjivani na samome spomeniku.
Skidanjem maltera sa spoljnih površina zidova ukazivale su se sve prepravke koje su bile
izvedene za vreme Turaka, a isto tako i svi originalni podaci potrebni za restauraciju.
Medjutim, sve to nije bilo dovoljno da bi se utvrdilo u kojoj je meri ovaj spomenik
pripadao vizantijskoj arhitekturi, jer se znalo da je on postojao i pre obnove kralja Milutina
1307. godine, a u kojoj meri srpskoj srednjovekovnoj arhitekturi. Naučna istraživanja u toku
ovih konzervatorskih radova odgovorila su na ovo pitanje i ovi radovi, osim same zaštite
spomenika, bogatstvom dobijenih naučnih podataka, ispunili su veliku prazninu u razvoju
naše arhitekture.
To što je rečeno za arhitekturu, odnosi se i na zidni živopis, jer je tokom ovih radova
otkriveno preko 500 m2 fresaka iz XIV veka, a nešto i iz XIII veka. Otkrivanje i zaštita ovog
živopisa predstavljali su takodje težak konzervatorski problem, jer su freske bile pokrivene sa
dva sloja maltera i nije se znalo uopšte da postoje.
Ovi radovi na crkvi Bogorodice Ljeviške predstavljali su početak velikih i značajnih
restauratorsko-konzervatorskih u Srbiji posle II svetskog rata.Njihov značaj u tom pogledu
sastoji se u tome, što se na njima pokazalo da konzervatorski radovi moraju da baziraju na
naučnoj metodologiji i da oni pored tehničke zaštite koju obezbedjuju samome spomeniku,
pružaju i nauci čitav niz podataka do kojih se može doći tokom njihovog izvodjenja.
U stilskom pogledu oni nisu dovedeni do kraja: ostale su nerestaurisane oštećene
slepe arkade bočnih brodova, što opet predstavlja odraz naših tadanjih shvatanja
konzervacije. No daleko više od toga ostala je i nedovoljno istražena i unutrašnjost ovog
spomenika i potpuno neistražena okolina.
Crkva sv. Nikole kod Kuršumlije
Ovaj spomenik prošao je skoro sve faze i oblike naše zaštite od privremene do skoro
potpune restauracije i kako su se posle II svetskog rata menjali naši stavovi o zaštiti, tako se i
menjala tehnička zaštita na njemu.
Od ove najstarije Nemanjine zadužbine iz druge polovine XII veka bio se sačuvao
samo centralni deo sa kupolom i južna kula bez završnog dela. Istočni oltarski deo bio je
potpuno porušen, a isto tako porušeni su bili skoro do temelja i južni pevnički prostor, narteks
i eksonarteks, severna kula i severni paraklis.
Privremena krovna zaštita postavljena iznad kupole i kule zvonika još 1910. godine
skinuta je već u prvoj konzervatorskoj akciji posle II svetskog rata, a gornje površine
obrušenih zidova zalivene su betonom - 1948. godine. No uskoro, već 1957. godine, pojavila
se studija arhitekte B.Vuiovića u kojoj je data potpuna rekonstrukcija ovog spomenika. Od
tada pa za poslednje dve decenije izvodi se potpuna restauracija ovog spomenika na jedan
dosta specifičan način: deo po deo. Najpre su izvedene neophodne restauracije na
sačuvanom centralnom delu: na kubetu i lucima ispod njega, kao i završetak na sačuvanoj
kuli. Zatim je restaurisan ceo oltarski deo, pa južna pevnica, zatim severni paraklis i polovina
severne kule. Verovatno će se ovaj rad nastaviti do potpune restauracije, što bi bilo i logično,
jer ostavljanjem severne kule do polovine nezavršene, sa podražavanjem ruševine, tek sada
dovodi posetioce u nedoumicu, da li je donji restaurisani deo bio originalan.
Prve konzervatorske radove izveo je dr. B.Vulović još kao apsolvent arhitekture po
uputstvima prof. Dj. Boškovića; sve ostale radove projektovao je i izvodio prof. dr. B.Vulović
sam. Odstupanje od prvobitne sudije sastoji se u tome, što izand severnog paraklisa nije
restaurisano kube, koje je u studiji dato, a isto tako i zabati iznad istočnog oltarskog prostora
dobili su polukružne oblike, a ne izlomljene, što svakako više odgovara ovoj arhitekturi.
Crkva sv.Petra u Bijelom Polju
U svojoj prošlosti ova crkva, zadužbina kneza Miroslava iz druge polovine XII veka,
toliko je bila izmenjena u svojoj spoljnoj arhitekturi da se njena prava arhitektura nije moglani
naslućivati. Ona je mnogo puta dogradjivana i sve te dogradnje, do njenog pretvaranja u
džamiju, imale su svoju istorijsku i arhitektonsku vrednost. Medjutim, neke od njih su
porušene i od njih su ostali samo temelji, kao što je južna kula, južni i severni paraklis. Čak je
i njen mermerni portal sa čuvenim natpisom njenog ktitora prebačen sa zapadne na severnu
stranu. Zbog svega ovoga problem konzervatorsko-restauratorskih radova na ovome
spomeniku postavljao se u prvom planu kao problem naučnog istraživanja istorije i arhitekture
spomenika. Sve prepravke i popravke koje su izvršene u turskom periodu, kao i one od 192123. godine, bile su obični zaštitni radovi privremenog karaktera.
Prethodna naučna istraživanja ovog spomenika dugo su trajala, a definitivni
konzervatorski radovi izvedeni su 1961- 62. godine. Projektom ovih radova prihvaćena su
donekle neka zatečena stanja: nisu restaurisani severni i južni paraklis, niti jućna kula, ali je
restaurisano malo četvrtaso kube i zabati u krovovima koji pobrazuju krst, a portal je vraćen
sa severne na zapadnu stranu. Na taj način crkva je dobilaiznenadjujuću arhitekturu
preromanskih crkvica na primorju sa malim četvrtastim kubetom. Restauraciju je izveo
arhitekt J.Nešković.
Izuzetan značaj ovih radova bio je povod i osnova studija D. Nagornog: Die Kirche sv.
Petar in Bijelo Polje, Munchen 1978.
Primenjeni metodi restauracije ove crkve slični su principima rada u Pećkoj Patrijaršiji,
jer se nije išlo u restauraciju onih delova koji su bili porušeni do temelja i po tome se ovaj rad
razlikuje dosta od rada na sv. Nikoli u Kuršumliji.
Banjska
Crkva manastira Banjska od svog postanka u drugoj deceniji XIV veka preživela je
mnogo rušenja, prezidjivanja i obnavljanja, a u XIX veku korišćena je i kao džamija. Od stare
monumentalne crkve, sazidane spolja mermerom u tri boje, sa romanskim portalima i
skulpturom, ostalo je vrlo malo. Godine 1938. na Banjskoj su izvedeni vrlo opsežni zaštitni
radovi, zbog čijeg specifičnog karaktera smo stavili Banjsku na kraj ovih izlaganja. Sa
teorijske tačke analizirani ovi radovi, odnosno metod koji je tom prilikom primenjen, yaslužuje
posebnu paćnju.
Naime, izbad porušenih zidova Banjske, čak i onih na kojima su se sačuvali kvaderi
šarenog mermera, nazidani su opekom oni delovi, koji nedostaju dakle u sasvim različitom
materijalu od onog od koga je bila sazidana, kao i različitom od onog, sa kojim su kasnije
izvodjene razne prepravke i dogradnje. Dalje, svodovi nisu restaurisani, već je preko drvene
krovne konstrukcije dat krovni prekrivač, te je ona sa unutrašnje strane vidljiva. U podignute
nove zidove od opeke uzidjivani supronadjeni fragmenti, obični tesanici, kao i skulpture, a da
im se tačno mesto kome su pripadali nije utvrdilo.
Ovakav primenjeni metod, ne može se strogo uzevši, nazvati konzervaciojom; on to
nije, jer je više od pola gradjevine izidano opekom, cela severna i zapadna strana od samoga
sokla.
Ne može se nazvati ni restauracijom, jer ni to nije, pošto spomenik nije doibiio
nikakav svoj raniji oblik. Primenom sasvim raznorodnog materijala spomenik je dobio jedan
potpuno nov oblik, nove fasade, sa novim otvorima. Ovakvim proimenjenim metodom ipak su
postignuti izvesni pozitivni ciljevi, ali su se dobili i neki negativni rezultati. Od pozitivnih su, da
su ruševine bile zaštićene od daljeg propadanja; da se novi rad potpuno razlikuje od starih
originalnih i kasnijihdodatih zidova i najzad, da je spomenik bio osposobljen za versku
upotrebu, a sa malim materijalnim sredstvima što je bio jedan od glavnih razloga prihvatanja
ovog metoda. Negativni su: što je spomenik dobio sasvim novi izgled i novi oblik, što nikada
nije cilj ni jedne niti konzervacije, ni restauracije; što su novi delovi toliko kontrastni po svojoj
boji i sitnom materijalu, da o nekoj harmoniji uklapanja u stare ruševine ne može biti ni
govora. U analizi drugih mogućnosti koje su se mogle primeniti na Banjskoj profesor
Dj.Bošković, koji je projektovao i izveo ove radove, predlagao je i druga rešenja, od skoro
čiste konzervacije, do potpune restauracije.
Poslednjih godina izvan današnjeg manastirskog kompleksa izvršena su opsežna
arheološka iskopavanja i sa jugozapadne strane otkopani su delom sačuvani zidovi
nekadanje nelike manastirske trpezarije, čak i sa nekoliko sačuvanih kamenih stolova. Sa
zapadne strane otkopani su zidovi nekadanjeg pirga, koji je bio gradjen poput hilandarskog
morskog pirga kralja Milutina. Ovim nalazimadokazano je da se manastirski kompleks
prostirao mnogo više izvan današnjih zidova, te da ga tek treba potpuno istražiti.
Sa ovim vellikim otkrićima, očigledno je, da problem zaštite Banjske nije rešen
radovima iz 1938. godine i da njena zaštita danas izbija u prvi dugoročni plan radova
ustanova za zaštitu graditeljskog nasledja. Radovi iz 1938. godine mogu se već danas
smatrati “privremenom zaštitom za duže vreme”, kada će se takva zaštita morati da ukloni i
da se zaštita Banjske izme u kompleksno razmatranje. Tom novom zaštitom moraju se rešiti
sledeći problemi: a) restauracija crkve; b) konzervacija trpezarije, kule i svih drugih ostataka
gradjevina i obimnih zidova i c) prezentacija celokupnog kompleksa u projektu urbanističkog
razvoja naselja Banjske (lekovite banje koja se razvija) sa odredjenim zaštitnom zonom oko
manastira.
Konzervacija podnog mozaika u Resavi
Medju karakteristične radove u kojima je primenjen jedan specifičan metod moćemo
da ubrojimo i konzervaciju podnog mozaika u narteksu crkve manastria Resave.
Taj pod bio je napravljen u tehnici krupnog tzv. milanskog mozaika, od ploča raznog
oblika i uglavnom u tri boje: crvene, zeleno-plave i bele. Njegova sudbiina bila je teška:
barutna eksplozija prvo je razrušila pripratu u kojoj se on nalazi, a jedno vreme priprata je
služila i kao konjušnica. Zato se od prvobitnog poda sačuvalo vrlo malo; najviše se sačuvala
rozeta isop kupole, a od traka i poda u medju prostorima ostali su samo tragovi. Prazne
površine bile su popunjene na najgrublji način betonom, neobradjenim kamenim pločama i
opekom raznih foramata. Osim toga i originalne ploče bile su toliko oštećene ili ispucale u
tolikoj meri, da bi se pri vadjenju potpuno razdrobile. Od ovog poda pronadjeno je vrlo mnogo
fragmenata i izvan crkve, u kaldrmi porte i prilaznim stazama. Svi su ti fragmenti skupljani
tokom restauratorskih radova na crkvi. Ovi komadi su pokazali da je ornamentika traka bila
različita, te je data nova rekonstrukcija ovog poda.
Pod je konzerviran na taj način, što je najpre očišćen od svih dodataka. Zatim su se
raspadnuti originalni delovi povezivali u celinu, što je bio dugotrajan i vrlo pipav posao. Svi
fragmenti koji su pronadjeni izvan crkve vraćeni su u trake iz kojih su izvadjeni. Na taj način
originalni deo poda je izravnat i učvršćen. Postavljao se problem šta da se radi sa praznim
površinama? Usvojen je predlog da se one popune sa komadima odgovarajućeg oblika, ali
samo bele boje, od mermera. Na ovaj način odvojen je stari deo od novog, originalan od
dodatog, mada je bilo mogućno i drugo rešenje, da se prazni delovi rekonstruišu u
odgovarajućoj boji. Konzervacija je izvršena izmedju 1956. i 1960. godine (arh. S. M.
Nenadović: Konzervatorska dokumentacija o arhitekturi manastira Resave, Zbornik zaštite
spomenika kulture, knj. XII, 1961, 51-81).
KORIŠĆENJE GRADITELJSKOG NASLEDJA SA SPOMENIČKIM SVOJSTVIMA U
SAVREMENE SVRHE
Primena tehničkih mera zaštite na jednom objektu graditeljskog nasledja sa
spomeničkim svojstvima je dovoljna da osigura spomeniku njegovu egzistenciju i da mu
produži vek trajanja, ali ako se spomenik ne uvede u život i ako mu se ne dodeli odredjena
namena, taj vek trajanja biće mnogo kraći. Zbog toga i medjunarodnom poveljom donesenom
u Veneciji predvidja se čl. 5 da je za spomenik uvek povoljnije ako on ima za društvo neku
korisnu namenu. U tom slučaju odrćavanje spomenika je mnogo lakše, jer se sredstva
održavanja obično dobijaju od korisnika. Ako spomenik ostane bez namene, u tom slučaju
pada na teret specijalizovanih službi, koje su obično preopterećene i koje nisu u mogućnosti
da se dalje brinu o njima, pošto su tehničke mere zaštite već obavljene. Spomenik ostaje i
dalje u izvesnoj meri prepušten samome sebi i svojoj sudbini, odnosno nedovoljno zaštićen.
Korišćenje spomenika arhitekture prošlosti u savremene svrhe, odnosno njihova
revitalizacija, predstavlja vrlo tećak problem i potrebno je mnogo duha, inventivnosti i
ekonomske snalažljivosti da bi se spomenik uveo u život. U svakom slučaju korišćenje
spomenika dozvoljeno je samo pod uslovom, da se njegova spomenička svojstva ne štete ili
ne uništavaju. Ovaj uslov je često razlog da mogućni korisnici nerado prihvataju spomenike
graditeljstva ili ako ih prihvate zahtevaju takve adaptacije koje su nedozvoljene.
Teškoće oko uvodjenja spomenika u savremeni život sastoji se, uglavnom, u tome,
što je spomenik ili potpuno izgubio svoju prvobitnu namenu ili što ta namena može da postoji i
danas, ali je bitno izmenjena i ne odgovara današnjim uslovima. tako na primer stare tvrdjave,
srednjevekovni gradovi, potpuno su izgubili svoju nekadanju funkciju vojnih utvrdjenja; isto
tako oni gradovi koji su bili pretvoreni u feudalne zamkove, takodje su izgubili svoju prvobitnu
funckiju sedišta feudalaca. Medjutim, nekadanja javna kupatila islamske arhitekture ili javne
tržnice, još uvek u nekim zemljama služe u iste svrhe kao inekada, iako je njihova upotreba u
drugim savremenim zemljama prevazidjena. Sličan je slučaj i sa grupom spomenika starih
mostova, koji je mogu više da zadovolje potrebe i opterećenja savremenog saobraćaja, ali se
mogu još koristiti za pešački ili ograničeni saobraćaj.
Za spomenik je najbolje, i sa stanovišta principa zaštite i sa etičke tačke gledišta,ako
on i dalje ima onu funkciju zbog koje je i sagradjen. Medjutim, mali je broj onih spomenika koji
su tu funkciju mogli da sačuvaju i u savremenim uslovima. To su većinom objekti javnog
karaktera, kao što su bile gradske većnice ili stambenog karaktera, kao što je gradska
arhitektura orijentalnog stila XIX veka. Medjutim, promenom načina stanovanja i takvi objekti
zahtevaju modernizaciju, koja obično ne može da se uskladi sa prvobitnim enterijerom.
U ovu grapu spadaju isto tako i kultni, verski objekti, koji i danas služe u iste svrhe
kao i nekada, u koliko verska ideologija u toj zemlji nije prevazidjena (Albanija) ili zamenjena
novom. Tako na primer izvesni klasični hramovi, odnosno hramovi klasične arhitekture, iako
su dobro očuvani izgubili su svoju prvobitnu namenu, ali veliki broj mladjih, kao što su crkve i
džamije, mogu imati danas istu namenu.
Na osnovu svega može se uglavom reći, da se svi spomenici u pogledu revitalizacije
mogu svrstati u tri grupe:
- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu potpuno izgubili
- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu sačuvali, ali je ona zastarela u
novim uslovima i
- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu i danas sačuvali.
Dodeljivanje nove namene
Kakvu će novu namenu spomenik dobiti zavisi od mnogih činilaca. Na prvom mestu
od karaktera spomenika, njegovog stanja, ekonomskih mogućnosti i savremenih potreba.
Uzimajući u obzir sve te faktore mogu se predložiti neki opšti principi koji se mogu primenjivati
kod dodeljivanja nove namene.
Već smo spomenuli da se spomeniku može dodeliti nova namena,ali pod uslovom da
ta namena ne šteti, niti uništava njegova spomenička svojstva. Ovo obično biva kod
spomenika profane arhitekture, kod koje se poštuje spoljna arhitektura, dok se na unutrašnjoj
arhitekturi obično smatra da se mogu vršiti mnoge promene u cilju nove organizacije prostora
u skladu sa novom namenom. Medjutim, kod mnogih spomenika unutrašnja arhitektura je isto
toliko vredna koliko i spoljna, kao na primer kod profanih gradjevina monumentalne
arhitekture (gradske većnice gotskog i renesansnog stila, episkopski dvorovi XIX veka
eklektičnih stilova, upravno-administrativnih i školskih zgrada XIX veka u Srbiji itd.).
Nova namena ne treba da bude takve vrste da u izvesnoj meri u etičkom smislu
degradira ili vredja spomeničke vrednosti i dostojanstvo spomenika. To se neće dogoditi ako
spomeniku dodeljujemo one namene, koje je on nekada imao ili bar slične: starom hanu ulogu
drumskog prenoćišta, starom bezistanu ulogu pijace, starom mostu namenu saobraćaja. Te
namene ne moraju u realizaciji imati onaj isti karakter, koji su nekad imale, već savremen i
oplemenjen: stara pijaca ne mora da prodaje produkte kojima se može zagaditi, već u njoj
mogu biti proidavnice cveća, nakita, suvenira, zanatske proizvodnje. Ako drumski han i danas
dobije istu ulogu, kafane sa zabavnim programom to je u skladu sa principima zaštite (Tri
šešira u Beogradu), ali ako se takva namena i takav program primene na jednom verskom
objektu, onda je taj etički princip poštovanja dostojanstva spomenika povredjen. To je na pr.
slučaj sa sahranjivanjem jednog psa na Novom groblju u Beogradu, mada oni koji su to uradili
nisu ni mislili da time mogu da oskrnave duhovnu uzvišenost toga mesta, jer su se rukovodili
humanošću prema psu lutalici, koga su deca volela, a koji je bio pregažen od autobusa.
Crkva, džamija, manastir, ako nemaju prvobitnu ulogu, mogu imati i ulogu samo spomenika
kulture u kojim će se održavati kulturne priredbe sa odabranim programom: muzički koncert
duhovne, srednjevekovne i renesansne muzike, izložbe ikona, srednjovekovnih knjiga i
pergamenata itd.
Arheološka nalazišta obradjuju sedanas isključivo kao arheološki parkovi i služe kao
muzejski eksponati pod vedrim nebom. Medjutim, od njih se ne može zahtevati “pluća grada”
u onome smislu, u kome se obradjuju obične zelene površine, jer ozelenjavanje arheoloških
terena visokim rastinjem dozvoljeno je samo po perifernim delovima terena. Stari gradovi
(tvrdjave), naročito ako su Vobanovskog karaktera mogu primeniti donekle i tu ulogu, kada
se nadju u urbanim aglomeracijama (Niški grad), jer kod njih ima velikih zemljanih bedema,
gde se to ozelenjavanje može smelije sprovesti.
U ranija vremena starim gradovima dodeljivane su namene zooloških vrtova. U
beogradskoj tvrdjavi i danas se nalazi zoološki vrt. Ta namena je danas prevazidjena, jer
savremeni zoološki vrt zahteva posebne uredjaje koji se u starom gradu ne mogu ili bar teško
mogu sprovesti. Uz to, ako su u blizini zoološkog vrta i stambene zgrade onda za stanovnike
tih zgrada je vrlo neprijatno da podnose zadah životinja koji se širi iz zoološkog vrta.
I ranije,a i danas, stari gradovi se koriste za kulturne priredbe pod vedrim nebom, te
postoje zahtevi za izgradnjom letnjih pozornica, sportskih igrališta itd. Ta namena je i
mogućna i vrlo korisna, ali sa ograničenim ciljem. Svaki profesionalni sport zahteva izgradnju
izvesnih stalnih objekata, koja se obično ne dozvoljava, a pogotovu ako se radi o velikim
armirano-betonskim stadionima. Osim toga profesionalni sport zahteva isključivo pravo
korišćenja ovih objekata u lukrativne svrhe i ograničava i isključuje upotrebu spomenika u
javne svrhe, što se kosi sa osnovnim principom korišćenja spomenika kao opšteg kulturnog
dobra, zbog čega je objekt i proglašen spomenik i zbog čega su čak ograničena i prava
privatnoog vlasništva. Medjutim, za razna površinska sportska igrališta za školsku omladinu
(košarke, tenis, odbojku, laku atletiku itd.) ovakvi objekti su dragoceni, pogotovu što školska
omladina zbog profesionalnog sporta i nema svoja igrališta.
U starim gradovima u kojima su se još sačuvale gradjevine za stanovanje, koje su
obično imale karakter feudalnog zamka ili običnih vojnih kasarni, ti objekti mogu vrlo dobro da
se koriste kao ugostiteljski objekti specijalnog tipa, restorani, hoteli, ili se mogu urediti za
posebne svečane prijeme najvišeg nivoa.Tako na primer kasarnski deo Petrovaradinske
tvrdjave je dobio jednu široku kulturnu namenu, koja danas tu tvrdjavu najtešnje povezuje sa
Novim Sadom. Ceo grad uredjen je parkovski, sa velikim terasama iznad samog Dunava, sa
restoranom, sa hotelom, muzejom, svečanom salom za prijeme najvišeg nivoa itd. Za
savremenog turistu smeštaj u takvom ambijentu, koji predstavlja deo istorije toga grada, a uz
to ima i sve udobnosti savremenih hotela, uvek je privlačniji od smeštaja u modernim
gradskim četvrtima.
U pogledu izgradnje stalnih letnjih pozornica u tim objektima isto važi što i za objekte
profesionalnog sporta. Njih treba izbegavati, ali je uvek mogućno za privremene priredbe
postaviti montažne konstrukcije za pozorišta, kao što se radi na primer, u Karakalinim
termama u Rimu, koja se posle lako demontiraju. Jedan vrlo rdjav primer izgradnje sličnih
pozornica kod nas bio je u Malom Gradu u Smederevu. Ta pozornica sa gledalištem ispunila
je ceo Mali Grad i zakrčila ga, iako nisu bili ispunjeni najosnovniji uslovi zaštite posetilaca, jer
okolne kule nisu ni konzervirane i kamenje se sa njih odronjavalo.
Antička pozorišta i danas se koriste kada su dobro očuvana i restaurisana, u iste
svrhe kao i nekada, sa velikim uspehom. Tako na primer, i danas se u Grčkoj u Odeonu ispod
Akropolja u Atini ili u Epidaurusu održavaju antičke drame, tragedije i igre.
Medju kulturnim namenama koje se dodeljuju spomenicima graditeljstva su vrlo često
namene lokalnih muzeja, smeštaja izložbenih i umetničkih galerija, arhiva, čitaonica itd. No
prilikom dodeljivanja ovih namena treba uvek imati na umu da ti objekti nisu naročito podesni
za takvu namenu, pa se njihove osobiine i namena moraju uskladiti. Stari amami i bezistani
su vrlo podesni za izložbene i umetničke galerije, jer imaju velike zidne površine za izlaganje,
zatim zenitno osvetljenje i komunikacija se mmože lako podesiti prema muzejskim zahtevima.
Medjutim, treba imati na umu da su ti objekti obično vrlo vlažni i da je potrebno da se
prethodno ppotpuno isuše, da bi se unjih mogli uneki slikani umetnički predmeti koji su vrlo
osetljivi na vlagu. Nsaročito je poželjno da se u te prostzorije uvedu i savremeni uredjaji za
održavanje temperature. Ukoliko to nije rešeno mogućno je da se koriste za lapidarijume.
Stare gradske kuće XIX veka kojima se daje namena muzeja, biblioteka, arhiva i sl.
treba obezbediti od požara. Mnoge od tih zgrada imaju danas tu ulogu tzv. lokalnih zavičajnih
muzeja, etnografskih zbirki, memorijalnih muzeja (Vukov i Dositejev licej u Beogradu, muzeji
u Leskovcu i Pirotu u kući Bore Piksle, Pašin konak u Vranju, Gospodar Vasin konak u
Kraljevu, Gospodar Jovanov konak u Čačku). U ovakve muzeje ne treba smeštati objekte od
velike umetničke vrednosti ili istorijske i naučne vrednosti, već više kopije, odlivke, kamene
predmete, predmete etnografskog i zanatskog karaktera, primenjene umetnosti i grnčarije.
Većina verskih spomenika i danas služi, ali se oni mogu i drukčije tretirati. Verski
objekti velike umetničke vrednosti mogu se pretvoriti sami u muzejski eksponat i da se u
njima ne obavljaju verski obredi. U tom slučaju oni se stavljaju pod poseban tretman
muzejskih organizacija. Tako se na pr. u Aja Sofiji u Carigradu više ne obavljaju verski obredi,
kao ni u crkvi Dafni kod Atine u Grčkoj, a kod nas u Sinan Pašinoj džamiji u Prizrenu.
Kod onih spomenika - crkava u kojima se još obavljaju verski obredi, a koje imaju na
svojim zidovima živopis, poželjno je da ti obredi budu svedeni na najmanju meru. Ovo iz
razloga što se u pravoslavnim crkvama naročito upotrebljavaju u velikoj količini sveće, koje pri
gorenju daju dim, koji se taloži na zidovima. Zato je kod nekih objekata njihova verska
upotreba svedena na nekoliko dana u godini.
Spomenici kulture memorijalnog karaktera sami po sebi postali su muzejski eksponati
pod vedrim nebom, te se kao takvi i tretiraju. U naše doba istorijska mesta iz bliske prošlosti II
svetskog rata na kojima su se odigrali važni dogadjaji, bitke ili masovna streljanja od strane
okupatora obeležena su umetničkim spomenicima i u dane potsećanja na te dogadjaje
pretvaraju se u pozornice sa najodabranijim kulturnim programima (Veliki školski čas u
Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu). Neki od spomenika, kao što su bili u prošlom ratu logori i
zatvori danas takodje imaju samo muzejsku namenu.
Na kraju da navedemo da sespomenici graditeljstva danas koriste u jednoj posebnoj
vrsti spektakla, koji se izvodi noću pomoću zvuka i svetlosti, sa naročitim zvučnim i svetlosnim
efektima u kojima se gledaocima obnično dočarava ceo istorijski život spomenika. U jeku
turističkih sezona takve predstave imaju zapažen uspeh ( u Versaju, zamku Šambor i dr.).
PROJEKTNI ELABORATI I DOKUMENTACIJA O IZVODJENJU RADOVA
Projektni elaborati mogu da sadrže tri odvojena dela, koji čine jednu celinu. Prvi deo
sadrži dokumentaciju o prethodnim istraživanjima, drugi deo dokumentaciju o postojećem
stanju, a treći deo projekt radova koji se predvidjaju.
Idealno je da ustanove koje se bave zaštitom spomenika graditeljskog nasledja
raspolažu sa onom dokumentacijom koja jepotrebana za prvi i drugi deo elaborata i da tu
dokumentaciju stavljaju na raspoloženje svim ustanovama, koje praktikuju tehničke radove
zaštite s obzirom da je ova dokumentacija u tim ustanovama javno- pravnog karaktera.
Stvarnost je drugačija: obično te ustanove ne raspolažu tom dokumentacijom, pa se posle
donošenja načelne odluke o preduzimanju tehničkih mera zaštite, počinje sa njenim
prikupljanjem. To rade čak i onda kada treba da otpočnu sa radovima na pojedinim objektima.
Za svaku tehničku meru zaštite koja se može preduzeti na spomenicima projektni
elaborat nemora da sadrži potpuno i do detalja razradjena prva dva dela. Naročito za one
mere zaštite, koje su privremenog karaktera. Ponekad biće dovoljno da se u tehničkom opisu
radova daju samo najnužniji podaci o spomeniku. To je slučaj kada se na spomeniku vrše
tekuća održavanja ili se pokriva zaštitnim krovom i sl. Kada se radi o potpunim i trajnim
merama zaštite, kao što su uredjenja arheoloških parkova, restauracije, preseljavanje
spomenika itd., onda projektni elaborat mora da sadrži sva tri dela.
Izrada prvog dela treba da je posao onih struka koje se bave prikupljanjem istorijske
dokumentacije i prethodnih istraživanja. U izradi ovoga dela u arhivskom radu, pretežni deo
posla je na istoričarima, istoričarima umetnosti, etnolozima. Ali ako se istraživanja vrše i na
samom spomeniku, onda je neophodno učešće i arheologa i arhitekata. Bez prisustva
arhitekata (kadkada i geologa i statičara-konstruktivaca) ne može se vršiti ispitivanja temelja,
geološki sastav zemljišta i njegova nosivost, jer su ovi podaci odlučujući za preduzimanje
sanacionih mera kada su u pitanju temelji.
Izrada drugog dela projektnog elaborata počiva uglavnom na arhitektama, koji
moraju da izrade planove postojećeg stanja objekta u potrebnim razmerama i sa svim
detaljima. U ovaj rad mogu se uključiti i geodeti, ukoliko su potrebni situacioni planovi ili
fotogrametrijski snimci. Ova dokumentacija dopunjava se gipsanim odlivima. Oni su naročito
potrebni kada na objektu postoje specifični profili za koje crteži nisu dovoljno tačni, a koji se
mogu tokom vremena da izgube ili tokom rada da se oštete ili čak i unište. To je slučaj
naročito sa fasadama gradjevina XIX veka eklektičnih stilova (prilikom opravke fasade
Kapetan Mišinog zdanja u Beogradu uzeti su svi profili venaca). Isto tako kod enterijera te
arhitekture, naročito na plafonima, postoje profili koji se moraju snimiti tehnički, ali se katkada
uzimaju i sa njih i odlivci.
Bilo uz ovaj prvi ili uz ovaj drugi deo, uzimaju se sa objekata i svi potrebni uzorci
materijala od koga je on gradkjen ili koji su na njemu promenjeni. Na ovom materijalu vrše se
potrebne analize, bilo da će iz njih posle uslediti predlog za njihovu konzervaciju, bilo za izbor
materijala koji će se u zaštiti na objektu primeniti. Skoro sve evropske zemlje koje imaju
razvijenu službu zaštite imaju već uzete uzorke materijala sa svih spomenika, a naročito
uzorke kamena. Svojstva kamena su već ispitana, utvrdjeno je poreklo kamena, iz kojih je
kamenoloma vadjen i iz kojih se kamenoloma taj materijal danas može dobiti. Naša zemlja
iako ima razvijenu službu zaštite još nije ni počela rad na osnivanju ovakve zbirke uzoraka
materijala.
U izradi ovog drugog dela ostalih struka, a naročito onih koje su radile na arhivskom
prikupljanju dokumentacije je samo konsultativne prirode.
Treći deo - projekt tehničkih radova zaštite - sadrži one planove kakve zahteva
rešenje koje se predlaže. Karakter i izrada ovih planova zavisi od toga da li je treći deo idejni
projekt ili glavni projekt.
Idejni projekt radi se pre nego što je donesena konačna odluka i on može da ima
nekoliko varijanti. Glavni projekt radi se kada se usvoji odredjena varijanta idejnog projekta.
Glavni projekt ima tehnički opis radova, predmer, predračun, izvodjačke planove u
potrebnim razmerama, statički račun, detalje armature, projekt vodovoda, kanalizacije (ili
drenaže), električnog osvetljenja itd. Medjutim, zbog specifinčnosti samih radova izvesni
projekti mogu i da otpadnu ako za njima nema potrebe (projekt vodovoda , kanalizacije ili
osvetljenja). No isto tako izvesni projekti mogu se bitno razlikovati od uobičajeniih projekata
za gradjevine (projekt osvetljavanja kada se naročito traže svetlosni efeki, osvetljavanje u
kominaciji sa zvučnim efektima - predstave zvuk i svetlost ili najzad ako se revitalizacijom
predvidja nova namena objekta naročito u izložbene ili muzejske svrhe).
U izvodjačkom delu projekta moraju uvek biti tačno odvojeni delovi koji postoje od
onih koji se dodaju odnosno grade. Moraju se tačno naznačiti originalni delovi i delovi koji su
novi a koji se možda ruše. Sva rušenja moraju da se tačno obeleže, a ako se nešto otkopava,
onda se naznačuje površina otkopavanja, kao i kota do koje se otkopava. U slučaju da se ne
zna kota do koje se vrši otkopavanje, onda se označava približan nivo: na pr. do prvobitnog
nivoa, a taj nivo mora da se nadje u toku rada.
Osim materijala koji se dobijaju iz prethodnih istorijskih istraživanja kao i materijala o
aktuelnom stanju spomenika, koji služe kao podloga za izradu projektnog elaborata treba biti
načisto sa time da se tokom radova dobija obilje novih podataka sa kojima se projekt mora
dopuniti. Sam spomenik najviše pruža one podatke koji su nam potrebni za izradu projekta,
ali da bi se ti podaci mogli da uoče i pravilno da koriste potrebna je i velika stručnost.
S obzirom da se u tehničkoj zaštiti pšrimenjuju kako novi najsavremeniji materijali i
operiše sa novim tehnikama rada, a isto tako, po potrebi koriste i stari materijali i stare tehnike
rada to opis radova treba da je što detaljniji i da ide čak dotle, da propisuje kakav se način
rada zahteva (mašinski ili ručni), pa čak i kakvim se alatom materijal mora da obradjuje.
Treći deo projektnog elaborata rade oni stručnjaci u čiji domen spadaju oni radovi koji
će se izvoditi. Na izradu ovih elaborata treba primenjivati sve zakonske odredbe o
investicionoj izgradnji.
Svaki ovakav projektni elaborat treba da prodje tehničku računsku kontrolu, što se za
tri decenije naše službe nije nikada sprovodilo, niti se danas sprovodi. Sve elaborate sada
primaju komisije sastavljene od stručnjaka raznih struka, kao i nestručnjaka za tehničke
poslove. Bilo bi korisno da te tehničke komisije budu stalne, čime bi se i sa formalne strane
uveo zajednički kriterijum za celu republiku Srbiju.
O toku izvodjenja radova vodi se takodje ista ona dokumentacija kao i za svaki drugi
gradjevinski rad. U nju spadaju sva ugovorna i pogodbena dokumenta sa raznim izvodjačima
radova, isplatna dokumenta, dnevnik radova, gradjevinska knjiga, dokumenta o obračunu
radova i prijemu radova.
Ova dokumentacija upotpunjava se i fotografskim snimcima koji treba da prikažu ceo
tok radova. Ista ova dokumentacija koju mi danas vodimo služiće generacijama posle nas kao
izvorna gradja u daljem radu na zaštiti. Čuvanje ove dokumentacije ima i svoj praktičan
značaj, jer je rad na spomenicima graditeljskog nasledja često dugotrajan i izvodi se
parcijalno (Smederevska tvrdjava), te ekipa koja smenjuje prethodnu mora da bude upoznata
sa izvedenim radovima.
U slučajevima kada izvesno znamo da će neki spomenik biti uništen pristupa se
uzimanju svih raspoloživih podataka o njemu kako bi se prikupila što detaljnija dokumentacija.
Posle takvih istraživanja i uzimanja dokumentacije pokretni predmeti se spasavaju
prenošenjem u muzeje, a nepokretni objekti se prepuštaju svojoj sudbini, a dokumentacija se
čuva i obavezno publikuje.
U nekoliko mahova za uredjenje nekih naših velikih spomenika (Smederevska
tvrdjava, Niška tvrdjava) raspisivani su javni konkursi. Svi ovi konkursi dali su krajnje
negativne rezultate, što nije nikakvo čudo, jer je samo njihovo raspisivanje značilo negiranje
celokupnog metodološkog pristupa zaštite graditeljskog nasledja. To negiranje sastoji se u
tome, što se tim spomenicima putem javnih konkursa tražilo rešenje za novu namenu, a da
dotle nije preduzeto ništa da se oni naučno i arheološki istraže, da se izvrši njihova
konzervacija ili restauracija, pa da se tek onda traži i pogodna nova namena. Ništa od tih
konkursa, srećom, nije ni realizovano. Raspisivanje ovakvih konkursa za spomenike praktično
znači isto što, da bismo bili što jasniji, kao kada bismo raspisali konkurs za uredjenje nekog
arheološkog lokaliteta, a da ga pre toga nismo ni otkopali. Danas se nažalost i to dešava, da
se izradjuju generalni planovi koji obuhvataju i arheološke lokalitete i da se izdaju čak i
lokacije za velike gradjevine na samim arheološkim lokalitetima (lokacija hotela u Sremskoj
Mitorvici). Treba biti jednom sa time načisto, da se bez ovog prethodnog rada ne može tražiti
za ovakve spomenike nikakvo idejno rešenje putem javnih konkursa. Oni se mogu koristiti u
sasvim izuzetnim slučajevima i kada je prethodno naučno istraživanje potpuno obavljeno.
Rezultati tih istraživanja u tom slučaju moraju biti osnova za davanje uslova i programa za
javni konkurs. Ni jedan od svih javnih konkursa nije to imao.
MEDJUNARODNA POVELJA
o konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih celina
DEFINICIJE
Čl.1
Pod pojmom istorijskog spomenika podrazumeva se kako pojedinačno arhitekstonsko
ostvarenje, tako i gradska i seoska celina koja predstavlja svedočanstvo odredjene
civilizacije, neke značajne faze razvoja ili nekog istorijskog dogadjaja. Ovaj pojam obuhvata
ne samo velika umetnička ostvarenja već i skromna dela koja su vremenom stekla kulturni
značaj.
Čl. 2
Konzervacija i restauracija spomenika predstavljaju disciplinu koja neophodno
zahteva saradnju sa svim granama nauke i tehnike koje mogu da doprinesu proučavanju i
spasavanju spomenika spomeničkog nasledja.
CILJ
Čl. 3
Konzervacija i restauracija spomenika imaju za cilj da ih sačuvaju ne samo kao
umetnička dela već i kao istorijska svedočanstva.
KONZERVACIJA
Čl. 4
Konzervacija spomenika na prvom mestu zahteva njihovo stalno održavanje
Čl. 5
Za osiguravanje zaštite spomenika uvek je povoljnije ako oni imaju neku za društvo
korisnu namenu; davanje takve namene je prema tome poželjno, ali se priv tome ne sme
menjati unutrašnji raspored ni izgled gradjevine. Samo u tim granicama mogu se uzimati u
obzir i dozvoljavati preuredjenja koja zahtevaju savremene potrebe i način života.
Čl. 6
Pri konzervaciji jednog spomenika treba voditi računa o njegovoj okolini. Kad još
postoji njegov tradicionalni okvir treba ga sačuvati i treba zabraniti svako novo gradjenje,
rušenje ili preuredjenje koje bi moglo da naruši odnose volumena ili boje.
Čl.7
Spomenik je neodvojiv od istorije čiji je svedok ili od sredine u koju je smešten.
Dosledno tome premeštanje spomenika ili nekog njegovog dela ne može se dozvoliti sem kad
to zahteva spasavanje spomenika ili kad to opravdavaju razlozi od velikog nacionalnog ili
medjunarodnog interesa.
Čl. 8
Vajarski, slikarski i drugi dekorativni elementi koji čine sastavni deo spomenika smeju
se odvojiti od njega ako je jedina mera kojoj se može osigurati njegova zaštita.
RESTAURACIJA
Čl. 9
Restauracija spomenika je operacija koja se može vršiti samo u izuzetnim
slučajevima. Njen cilj je da sačuva ili da otkrije estetske ili istorijske vrednosti spomenika, a
zasniva se na poštovanju stare materije i autentičnih dokumenata. Ona mora da se zaustavi
tamo gde počinje pretpostavka; svako dogradjivanje zasnovano na pretpostavkama ili svako
dopunjavanje koje se pokaže neophodnim iz estetskih ili tehničkih razloga treba da proizilazi
iz arhitektonske kompozicije i da nosi pečat našeg vremena. Pre kao i za vreme restauracije
treba uvek vršiti arheološka i istorijska ispitivanja spomenika.
Čl. 10
Ako se pokaže da tradicionalne tehnike ne odgovaraju, konsolidacija spomenika
može se obezbediti primenom savremenih metoda konzervacije i konstrukcija, čija je
efikasnost prethodno potvrdjena naučnim podacima i proverena iskustvom.
Čl. 11
Treba poštovati doprinose svih epoha koje su učestvovale u izgradjivanju jednog
spomenika, jer cilj restauracije nije postizanje stilskog jedinstva spomenika. Ako jedna
gradjevina sadrži karakteristike više epoha, uklanjanje elemenata jedne epohe da bi se otkrila
druga opravdano je samo u izuzetnim slučajevima i pod uslovom da su uklonjeni elementi
neznatne vrednosti, da su otkrivene konstrukcije od posebnog istorijskog, arheološkog ili
estetskog značaja, a da je njihovo stanje očuvanosti zadovoljavajuće. Procena vrednosti
pojedinih elemenata i donošenje odluke o uklanjanju nekiih od njih ne mogu biti povereni
samo autoru projekta.
Čl. 12
Elementi koji zauzimaju one koji nedostaju treba da se skladno uklapaju u celinu, a
da se ipak razlikuju od originalnih delova, kako se restauracijom ne bi falsifikovao dokument
istorije ili umetnosti.
Čl. 13
Dodavanja se mogu dozvoliti samo ako ona poštuju sve bitne delove gradjevine, njen
tradicionalni okvir, ravnotežu njene kompozicije i njene odnose sa neposrednom okolinom.
SPOMENIČKE CELINE
Čl. 14
Spomeničke celine treba da budu predmet posebne brige da bi se sačuvao njihov
integritet, osigurala njihova asanacija i njihovo uredjenje, te istakle njihove vrednosti.
Konzervatorski i restauratorski radovi na njima treba da se vrše u skladu sa principima
iznesenim u prethodnim članovima.
ISKOPAVANJA
Čl. 15
Radovi na iskopavanjima treba da se izvode u skladu sa naučnim normama i sa
“Preporukom koja odredjuje medjunarodne principe koje treba primenjivati pri arheološkim
iskopavanjima” usvojenim od UNESCO-a 1956. godine.
Pri tome je potrebno osigurati uredjenje ruševina i preduzimanje mera neophodnih za
konzervaciju i stalnu zaštitu arhitektonskih elemenata i otkrivenih predmeta. Sem toga treba
preduzeti i sve mere kojima se olakšava razumevanje otkrivenog spomenika, vodeći računa
da se pri tom ne povredi njegovo značenje.
Treba, medjutim, a priori isključiti svaki rad na rekonstrukciji; jedino se može
razmotriti mogućnost anastiloze, tj. rekompozicija postojećih ili rasturenih delova. Dopunski
elementi treba da se uvek raspoznaju i treba da se svedu na minimum neophodan za
osiguravanje čuvanja spomenika i za uspostavljanje kontinuiteta njegovih oblika.
DOKUMENTACIJA I PUBLIKOVANJE
Čl. 16
Radove na konzervaciji, restauraciji i iskopavanjima treba uvek da prati precizna
dokumentacija u obliku analitičkih i kritičkih izveštaja ilustrovanih crtežima i fotografijama.
Dokumentacija treba da obuhvati sve faze rada na otkrivanju, konsolidaciji,
rekompoziciji i integraciji, kao i sve tehničke i formalne elemente identifikovane u toku tih
radova. Ovu dokumentaciju treba deponovati u arhivi neke javne institucije, tako da bude
dostupna istraživačima; preporučuje se publikovanje ove dokumentacije
Povelja je donesena u Veneciji na savetovanju
od 25. do 31. maja 1964. godine.
Potpisala je i naša zemlja zajedno sa još
22 druge zemlje.
Publikovana je u Zborniku zaštite spomenika
kulture, knj. XVII 1966. godine.
Download

ZASTITA GRADITELJSKOG NASLEDJA.pdf