Časopis za teoriju i praksu osiguranja
www.erevija.org
Magazine for Insurance Theory and Practice
www.erevija.org
UDK 347.764 ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Godina XIII, broj 2/2014
izlazi tromesečno
UDC 347.764 ISSN 2334-7597
Osnivač i izdavač
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beograd
www.srbija-aida.org
Tel: 064/ 131 12 40
račun: 105-51590-71
kod „AIK Banke” a.d. Niš
Founder & Publisher
Association for Insurance Law of Serbia (AIDA Serbia)
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Belgrade
Tel: + 381 064/ 131 12 40
www.srbija-aida.org
account: 105-51590-71
with the AIK Banka a.d. Nis
COBISS.SR-ID 197415692
Year XIII, No 2/2014
Published quarterly
Izdavački savet
Publishing Council
Blagojević Zoran, član Izvršnog odbora „Wiener Städtische osiguranja
ADO Beograd”
Jovović Dragan, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja ADO
Kragujevac”
Kvrgić Miodrag, generalni direktor „Merkur osiguranja ADO Beograd”
Šljivar Božana, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske
Blagojevic Zoran, Member of the Executive Board at Wiener Städtische
Insurance Belgrade
Jovovic Dragan, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance
Kragujevac
Kvrgic Miodrag, CEO, Merkur Insurance Belgrade
Sljivar Bozana, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska
Redakcioni odbor
Editorial Board
Belanić dr Loris, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakultet, Hrvatska, e-mail:
[email protected] hr
Cousy dr Herman, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet, Belgija,
e-mail: herman. [email protected] kuleuven. be Heiss dr Helmut Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet, Švajcarska, e-mail:
helmut. [email protected] uzh. ch
Jovanović dr Slobodan, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet
za privredu i pravosuđe, Srbija, e-mail: [email protected] rs
Kullmann dr Jerome, Univerzitet Pariz-Dofin, Privatno pravo, Francuska, e-mail: jerome. [email protected] fr
Labudović Stanković dr Jasmina, glavni i odgovorni urednik, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected] com
Marano dr Pierpaolo, zamenik glavnog i odgovornog urednika
Katolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva,
finansija i osiguranja, Italija, e-mail: Pierpaolo. [email protected] it
Merkin dr Robert, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Velika Britanija, e-mail: R. [email protected] ac. uk
Orlić dr Miodrag, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u penziji),
e-mail: [email protected] rs
Rohrbach dr Wolfgang, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakultet, (u penziji), Austrija, e-mail: [email protected] rs
Rokas dr Ioannis, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman
za poslovnu administraciju, Grčka, e-mail: i. [email protected] com
Slavnić dr Jovan, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet, (u penziji), e-mail: [email protected] rs
Žarković dr Nebojša, Univerzitet Megatrend Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac, e-mail: [email protected] rs
Vladetić dr Srđan, sekretar Redakcije, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni
fakultet, e-mail: [email protected] rs
Korice, prelom i prodaja
Belanic Loris, PhD, University Rijeka, Faculty of Law, Croatia, e-mail:
[email protected] hr
Cousy Herman, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit
Rechtsgeleerdheid, Belgium, e-mail: herman. [email protected] kuleuven. be Heiss Helmut, LLD, Universität Zürich, Rechtswissenschaftliche Fakultät,
Switzerland, e-mail: helmut. [email protected] uzh. ch
Jovanović Slobodan, LLD, University Business Academy, Faculty of Law,
Serbia, e-mail: [email protected] rs
Kullmann Jerome, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé, France,
e-mail: jerome. [email protected] fr
Labudovic Stankovic Jasmina, PhD, Editor, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected] com
Marano Pierpaolo, PhD, Associate Editor, Università Cattolica del Sacro
Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e assicurative,
Italy, e-mail: Pierpaolo. [email protected] it
Merkin Robert, LLD, University of Southampton, Southampton Law
School, UK, e-mail: R. [email protected] ac. uk
Orlić Miodrag, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.), Serbia,
e-mail: [email protected] rs
Rohrbach Wolfgang, PhD, State University of Vienna, Faculty of
Economics, (ret.), Austria, e-mail: [email protected] rs
Rokas Ioannis, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα
Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department), Greece, e-mail: i.
[email protected] com
Slavnić Jovan, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics, (ret.),
e-mail: [email protected] rs
Žarković Nebojša, PhD, University Megatrend Belgrad, Faculty for
business studies Vršac, e-mail: [email protected] rs
Vladetic Srdjan, PhD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of
Law, e-mail: [email protected] rs
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Lektura i korektura
Aleksandra Jovanović, MA
Štampa
„Planeta print”, Beograd
Cover, design and sale
Association for Insurance Law of Serbia
Print
Planeta print, Belgrade
Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi,
sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja.
Association for Insurance Law of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of
the content in and form or form published in the European Insurance Law Review.
2/2014
UPUTSTVO ZA AUTORE... / INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...
2
UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U
EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA
INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS
IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim
autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da
postanu pisanjem članaka, osvrta, komentara i prikaza sudskih presuda da je „Uputstvo za autore članaka
u Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u
uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po
kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objavljeno na internet stranici na adresi: www.erevija.org.
We are advising and draw attention to our distinguished
authors and collaborators, as well as those who wish to
become so by writing articles, reviews, commentaries, reviews of the court authorities and articles that “Instruction for authors of the works in the European Insurance
Law Review”, representing the standard in editing our
magazine, which all contributions must meet shall be
permanently accessible at: www.erevija.org.
EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA
OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH
AUTORA NA INTERNET STRANICI
www.erevija.org
EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS
ON THE WEB AT:
www.erevija.org
SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU
SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU
UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH
UNIVERZITETSKIH PROFESORA
Urednici
REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC
UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED
ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE
Editors
2/2014
SADRŽAJ / CONTENS
3
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW .............................................................................. 4
– Prof. dr Wolfgang ROHRBACH, Trendovi konjukturnih skokova / Konjunkturelle Aufwärtstrends ................... 4
Text in German .................................................................................................................................................................... 5
ČLANCI / ARTICLES ...................................................................................................................................................... 7
– Prof. dr Peter HAUSER, Rastući značaj funkcije zakonitosti poslovanja na primeru austrijske
ekonomije osiguranja / Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel der Österreichischen
Versicherungswirtschaft ...................................................................................................................................................... 7
Text in German .................................................................................................................................................................. 16
Summary ............................................................................................................................................................................ 24
– Doc. dr Loris BELANIĆ, Povijesni razvoj osiguranja pravne zaštite / The historical development
of legal expense insurance ................................................................................................................................................. 26
Summary .............................................................................................................................................................................33
– Bojan JOVANOVIĆ, Oblici i načini ispunjenja obaveze poslodavca na osiguranje zaposlenih
u Republici Srbiji / Forms and means of fulfilling the obligation for insurance of employees by
the employer in the Republic of Serbia ............................................................................................................................. 35
Summary ............................................................................................................................................................................ 42
– Doc. dr Nataša PETROVIĆ TOMIĆ, Nepravične klauzule i Principi evropskog ugovornog
prava osiguranja / Unfair clauses and Principles of European Insurance Contract Law ............................................ 44
Summary ............................................................................................................................................................................ 51
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE ........................... 52
– Presuda Evropskog suda od 20. maja 2010. godine, predmet C-111/09 povodom tumačenja člana 24 i člana 26
Uredbe Saveta (EC) br. 44/2001 od 22. decembra 2000. godine o nadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih
odluka u građanskim i privrednim sporovima. Prikaz: mr Jelena Gazivoda / Judgment of the European Court of
Justice of 20 May 2010 in case C-111/09 regarding the interpretation of Articles 24 and 26 of Council Regulation
(EC) No. 44/2001 of 22 December 2000 on jurisdiction and recognition and enforcement of judgments in civil and
commercial matters, Official Journal, L 12/1. Review by Jelena Gazivoda, LLM ....................................................52
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ....................................................................... 56
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovi c
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY .......................................................................................................................... 59
ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. 59
ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str. od 59 do 60
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS .................................................................. 61
– Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju
delatnosti osiguranja i reosiguranja (Solventnost II) – IV deo / Directive 2009/138/EC of the European Parliament
and of the Council of 25 November 2009 on the taking-up and pursuit of the business of Insurance and Reinsurance
(Solvency II) (recast) – IV part ......................................................................................................................................... 61
– Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja .................................................................................................. 85
Publication Ethics and Malpractice Statement ............................................................................................................... 87
– Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja ........................................................................... 89
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review ............................................................ 91
– Lista recenzenata ...............................................................................................................................................................93
Referees .............................................................................................................................................................................. 94
2/2014
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
4
Prof. dr Wolfgang ROHRBACH
Trendovi konjukturnih skokova
UDK: 339. 7(436):368 Dostavljeno: 6. 3. 2014.
Prihvaćeno: 9. 3. 2014.
Informativni prilog
doi: 10.5937/erpo1402004R
Početkom marta ove godine, agencija „Standard &
Poor’s” prognozirala je da će 127 država, za koje ova
agencije vrši rejting, u 2014. godini ponovo povećati
priliv novca i uzetih kredita. Povećanje će biti veće od
185 milijardi američkih dolara. Čak i ako polovina uzetih kredita bude upotrebljena za vraćanje starih dugova,
to treba shvatiti kao pozitivan znak da su neke države,
koje i sa Srbijom održavaju dobar kontakt, ponovo
spremne da investiraju, na primer u infrastrukturne
projekte.
U eri globalizacije ovakav razvoj događaja je uvek
direktno ili indirektno povezan sa industrijom osiguranja kroz ugovore. U vezi s tim treba ukazati na to da
austrijski osiguravači važe za bitne partnere Srbije u saradnji. Osiguranje za slučaj smrti u svrhu obezbeđenja
kredita, rente koje služe za premošćavanje perioda do
ostvarenja prava na penziju ili za slučaj gubitka radne
sposobnosti za angažovane rukovodioce i stručnjake,
kao i kratkoročna i srednjoročna osiguranja kapitala,
jesu ključni nosioci „kraljevskog” životnog osiguranja.
Međutim, i rizike nezgode i bolesti treba staviti pod
određenu zaštitu osiguranja. Sve se ovo odvija u okruženju prilično napete ekonomske klime i „uzdrmanog”
bankarstva. Nemiri i valutni pad u Ukrajini, drugoj po
veličini državi Evrope, stvaraju sektoru finansijskih
usluga dodatne teškoće. Pa i Austrija, partner Srbije
broj jedan, ima problem. Afera banke „Hipo-Adria”,
čiji dugovi u milijardama evra nisu ostavili trag samo u
Austriji, nego i u Bavarskoj i nekim državama Balkana,
zahteva brzo dejstvo. U sudskom postupku su tri bivša
menadžera banke „Hipo-Adria”, koji su krivotvorenim
bilansima zavaravali domaće i strane osiguravače, osuđena na visoke novčane i zatvorske kazne. Investitorima ove banke koji su kupili obveznice sa garancijama
u milijardama evra prezadužene austrijske pokrajine
Koruške, Republika Austrija nudi u zamenu obveznice
*
Prof. dr Wolfgang Rohrbach je zamenik direktora u
EUROPA NOSTRA AUSTRIA (Donau-Universität Krems);
e-mail: [email protected] rs.
sa državnom garancijom. Ovakve i druge mere su stabilizovale ne samo politiku alokacije kod nekih kompanija za (životno) osiguranje, već su i bile osnov da u
martu 2014. godine, agencija za ocenu finansijske snage
„Moody’s” oceni bonitet Austrije trostrukim A sa „stabilnom perspektivom.” Od toga će profitirati i države
Balkana u kojima treba da budu prodate, inače zdrave,
ćerke „Hipo-Adria banke.”
Uz sve negativne efekte se sasvim jasno pokazuje kakvu „tvrđavu”, nastalu na istorijskom iskustvu u proteklim krizama, predstavlja osiguranje.
Industrija osiguranja u Srbiji slavi 175. godišnjicu
svog postojanja. Povodom promocije jubilarnog toma
„Istorija osiguranja Austrije”, održane u Beogradu 21.
februara 2014, tri srpska autora su naglasila da se današnja stabilnost osiguranja u velikoj meri zasniva na
saradnji sa austrijskim pionirima osiguranja. Međutim,
ovo ne treba posmatrati samo u okviru jedne države.
Pet austrijskih matičnih društava imaju više od sto ćerki u dvadesetak država u regionu jugoistočne i istočne
Evrope. Njihov zajednički udeo u tržištu iznosi preko
50%. Nadalje, geografska blizina i istorijska tradicija
koja veže Austriju i balkanske zemlje doprinosi postojanju visokog nivoa poverenja, koje u osiguranju ima
specijalan značaj. Ali, kako proizlazi iz intervjua vođenih sa stručnjacima, rukovodiocima, preduzetnicima,
sportistima i drugima među 180.000 Srba koji žive u
Beču, postoji spremnost da uskoro investiraju u Srbiji,
kandidatu za ulazak u EU, kao i da preuzmu odgovarajuće lično zbrinjavanje članova uže i šire porodice koji
tamo žive. Celokupna nacionalna privreda Srbije će u
sledećim godinama uživati koristi od međunarodnog
osiguranja na njenom području.
Prevela: Nela Bukorović,
e-mail:nela. [email protected] de
2/2014
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
5
Univ. Prof. DDr Wolfgang ROHRBACH
Konjunkturelle Aufwärtstrends
UDK: 339. 7(436):368 Eingereicht: 6. 3. 2014.
Angenommen: 9. 3. 2014.
Informationstext
doi: 10.5937/erpo1402004R
Anfang März d. J. prognostizierte die Ratingagentur
Standard&Poor‘s dass die 127 Staaten, die im S&PRating sind, 2014 wieder mehr Geld an Krediten
aufnehmen werden. Insgesamt wird die Erhöhung
185 Mlliarden US-Dollar betragen. Wenn auch gut die
Hälfte des Volumens zur Tilgung alter Schulden dient,
so sollte doch andererseits als positives Zeichen erkannt
werden, dass etliche Staaten, die auch Kontakte zu
Serbien unterhalten, wieder bereit sind, zu investieren
-etwa in Infrastrukturprojekte.
Im Globalisierungszeitalter sind derartige
Entwicklungen stets direkt oder indirekt mit
Aufträgen an die Versicherungswirtschaft
verbunden. In diesem Zusammenhang sei darauf
hingewiesen, dass Österreichs Versicherer als
wichtigste Kooperations-Partner Serbiens gelten.
Ablebensrisikoversicherungen zur Kreditbesicherung,
Überbrückungs- und Berufsunfähikeitsrenten fùr
engagierte Fach- und Fürungskräftesowie kurzund mittelfristige Kapitalversicherungen sind die
„Flaggschiffe” der „Königssparte” Lebensversicherung.
Aber auch die Kranken- und Unfallrisiken gilt es
unter entsprechenden Versicherugsschutz zu stellen.
Dies alles geschieht in einem Umfeld eines ziemlich
angespannten wirtschaftspolitischen Klimas und
angeschlagenen Bankwesens. Die Unruhen und der
Währungsverfall im zweitgrößten europäischen
Staat Ukraine bereiten international tätigen
Finanzdienstleistern zusätzliche Schwierigkeiten. Auch
der Serbien-Partner Nummer 1, Österreich hat ein
Problem. Die Hypo-Alpe-Adria Bankaffâre, die ihre
Milliarden-€-Schuldspuren nicht nur in Österreich,
sondern auch in Bayern und einigen Balkanstaaten
hinterlassen hat, erfordert rasches Handeln. In einem
eben so zügig wie konsequent durchgezogenen
*
Univ. Prof. DDr Wolfgang Rohrbach ist stv. Geschäftsführer
(Vize-Direktor) bei EUROPA NOSTRA AUSTRIA (Donau-Universität Krems); e-mail: [email protected] rs.
Gerichtsverfahren wurden drei Hypo-Exmanager, die
auf Basis gefälschter Bilanzen auch Versicherer im Inund Ausland getàuscht hatten, zu schweren Geld-und
Freiheitsstrafen verurteilt. Den die Hypo-Investoren ,
die Anleihen mit Milliarden €-Haftungsgarantien des
restlos überforderten Landes Kärnten kauften, bietet
die Repubik Österreich nun auf Tauschbasis Anleihen
mit Bundeshaftung an. Diese und andere Maßnahmen
stabilisierten nicht nur die Veranlagungspolitik einiger
(Lebens)Versicherer, sondern veranlassten die USRatingagentur Moody‘s, die hohe Bonität Österreichs
im März 2014 durch abermalige Vergabe des Triple-A
mit „stabilem Ausblick” zu vergeben. Davon werden
auch jene Balkanstaaten profitieren, in denen die
an sich gesunden Hypo-Töchter nun rasch verkauft
werden sollen.
Bei allen Negativwirkungen zeigt sich
unmissverständlich, welch eine Festung die
Versicherungswirtschaft aufgrund ihrer historisch
gewachsenen Erfahrung im Umgang mit Krisen
darstellt.
Die Versicherungsbranche Serbiens feiert heuer
ihr 175-Jahre Bestandsjubiläum. Anlässlich der
Promotion eines Jubiläumsbandes in Belgrad (21.
2. 2014), unterstrichen die drei serbischen Autoren,
dass die heutige Stabilität der Branche in erheblichem
Ausmaß auf die Kooperation mit den österreichischen
Versicherungspionieren zurückzuführen sei.
Aber man solle das nicht nur national sehen. Fünf
österreichische Mutterunternehmen sind mit über
100 Tochtergesellschaften in rund 20 Ländern der
CESEE-Region vertreten. Sie erreichen kollektive
Marktanteile von über 50%. Darüber hinaus tragen
die geografische Nähe sowie die historische Tradition
zwischen Österreich und den Balkanländern dazu bei,
dass ein hohe Vertrauensbasis existiert, die für das
Versicherunbgswesen von emminenter Bedeutung
ist. Aber wie allein Interviews unter den Fach-und
Führungskräften, Unternehmern, Sportlern usw
2/2014
WOLFGANG ROHRBACH
6
der rund 180.000 in Wien lebenden Serben zeigen,
sind diese bereit, in nächster Zeit Investitionen
im EU-Kandidatenland Serbien zu tätigen und
auch entsprechende Eigenvorsorge für ihre dort
lebenden Verwandten durchzuziehen. Die gesamte
Volkswirtschaft Serbiens wird in den nächsten Jahren
Nutzen aus den Aktivitäten seiner international
verankerten Versicherer ziehen.
2/2014
ČLANCI
7
*
Prof. dr Peter HAUSER
Rastući značaj funkcije zakonitosti poslovanja na primeru
austrijske ekonomije osiguranja
UDK: 368. 338. 2(436)
Primljeno: 6. 3. 2014.
Prihvaćeno: 7. 4. 2014.
Pregledan naučni rad
doi:10.5937/erpo1402007H
Apstrakt
Mogućnost korupcije u velikim kompanijama i
preterana regulativa na nacionalnom i evropskom nivou stavljaju „poštovanje propisa” i „funkciju kontrole zakonitosti poslovanja” u prvi plan. Nova evropska
regulativa za osiguranje – Direktiva o solventnosti II
i Smernice Evropske agencije za nadzor osiguranja i
penzijskih fondova (dalje u tekstu: EANOPF) za njenu
implementaciju čine funkciju kontrole zakonitosti poslovanja (Compliance) ključnom funkcijom u sistemu
interne kontrole. Dosadašnje fokusiranje na zabranu
davanja insajderskih informacija i, uglavnom, na sprečavanje pranja novca, ne zadovoljava buduća očekivanja. Pravila za borbu protiv korupcije su u Austriji pooštrena i ne odnose se samo na javne službe. Izgradnja
sistema upravljanja funkcijom zakonitosti poslovanja,
kao sastavnog dela sistema interne kontrole, neće biti
neophodna samo posle stupanja na snagu Direktive o
solventnosti II, nego se time treba već sada pozabaviti.
Na osnovu modela Komiteta sponzorskih organizacija
Tredvejove Komisije (Committee of Sponsoring Organizations of the Treadway Commission – COSO, dalje
u tekstu: KSO), Institut revizora Nemačke (Institut der
Wirtschaftsprüfer in Deutschland – IDW) ustanovio je
obrazac ne samo za sam sistem, već i za njegovu proveru koja se još uvek odvija dobrovoljno, s tim što će ona
u budućnosti biti obavezna. Aktuelni napori u praćenju
zakonitosti nemaju grešku, ali postoji veliki potencijal
za njihov razvoj. Funkcija zakonitosti poslovanja pret*
Peter Hauser je profesor na Zapadnomađarskom
univerzitetu u Šopronu za ekonomske nauke i menadžment.
Predaje na Akademiji za izvršne direktore Ekonomskog
univerziteta u Beču i na Univerzitetu Johanes Kepler u Lincu.
Obavljao je rukovodeće funkcije u društvima za osiguranje, od
čega niz godina kao izvršni direktor i rukovodilac jedne evropske
osiguravajuće grupacije. Peter Hauser ima CRMA – Sertifikat
za upravljanje rizicima u osiguranju koji izdaje IIA – globalni
Institut internih revizora). E-mail: hauser. [email protected] at.
postavlja spremnost svih nivoa društva za osiguranje
u pogledu usaglašavanja sa zakonskim propisima i ne
ograničava se samo na rukovodioce ovom funkcijom.
Ključne reči: zakonitost poslovanja, sistem zakonitosti poslovanja, EIOPA, pranje novca, insajderske informacije, interni kontrolni sistem, korupcija, Solventnost II
1. UVOD
Pod pojmom zakonitost poslovanja (Compliance) u
najširem smislu reči podrazumeva se „poštovanje propisa”, dakle zakona, ugovornih obaveza, kao i internih
propisa društava i direktiva (Grützner, Jakob, 2010, 45).
U ekonomskoj literaturi se pod zakonitošću poslovanja
podrazumeva „obezbeđenje ispunjavanja zakona i propisa koji se tiču kompanije” (Amling, Bantleon, 2007,
76). U jednoj od studija revizorske kuće KPMG, navodi
se da je zakonitost poslovanja „poštovanje svih zakona, uredbi i direktiva, ugovornih obaveza i slobodnom
voljom preuzetih sopstvenih obaveza”, pri čemu se poštovanje mnoštva popisa vidi kao preterana regulativa
(KPMG, 2011, 3).
Industrija osiguranja Austrije pod pojmom zakonitost poslovanja, pretežno, podrazumeva sprečavanje
zloupotreba insajderskih informacija (koje nisu dostupne javnosti), a koje se odnose na investicije, odnosno
formiranje cena, kao i otkrivanje povreda relevantnih
propisa i sankcionisanje istih (Hauser, 2010, 334). Na
osnovu Direktive o solventnosti II, funkcija kontrole
zakonitosti poslovanja, kao deo funkcije upravljanja,
postaje jedna od ključnih funkcija u kompaniji (RL
2009/138/EG, EW 30, 33). Funkcija kontrole zakonitosti poslovanja se određuje kao „nadzor nad zakonitošću poslovanja” (RL 20009/138/EG 46/1). Direktiva o
solventnosti II najpre je bila citirana i cenjena kao revolucionarno nova regulativa za evropsku ekonomiju
osiguranja, a zatim obezvređena i ismejana. U toku nje-
2/2014
PETER HAUSER
8
ne implementacije nastao je tipično evropski nesklad
zbog koga je došlo do odlaganja primene za 1. januar
2016. godine.1 U jesen 2013. godine EANOPF je objavila „Smernice o sistemu uprave” (EIOPA, 2013), kojima
je lokalnim organima nadzora, a time i društvima za
osiguranje, već od 1. januara 2014. godine, postavljen
pravni okvir za prelazni period do stupanja na snagu
pomenute Direktive. Time je značajno proširen obim
funkcije zakonitosti poslovanja u ekonomiji osiguranja
Austrije, postavši sastavni deo opštih okvirnih uslova,
s tim što je o poštovanju propisa trebalo i ranije voditi
računa.
U jednoj studiji iz oktobra 2013. godine „efikasan
odnos sa enormno povećanim zahtevima u pogledu
funkcije kontrole zakonitosti poslovanja”, označen je
kao „značajan faktor uspeha za održivo vođenje kompanije” (PWC, 2013). Da bi se savladao ovaj zadatak
„potrebno je aktivno upravljanje zahtevima u pogledu funkcije kontrole zakonitosti poslovanja”, a mnoge
kompanije su već proteklih godina donele pravilnike
o internim i eksternim smernicama (PWC, 2013, 5).
U međuvremenu se mnoge kompanije, osim pitanjem
organizacije praćenja zakonitosti poslovanja, bave pitanjem efikasnog i održivog sprečavanja korupcije
(KPMG, 2011, 3). Kako se na primerima u prošlosti
pokazalo, korupcija postoji ne samo kroz podmićivanje
u kompaniji, već i kroz podmićivanje od strane kompanije.
U ovom radu se najpre istražuju pravila o funkciji
kontrole zakonitosti poslovanja u Direktivi o solventnosti II i Prelaznim smernicama EANOPF, zajedno
sa opštim propisima koji regulišu promet akcijama i
nadzor osiguranja. U nastavku se, na osnovu pozitivnih
propisa Austrije, izlažu pravni okviri suzbijanja korupcije, sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma,
zatim mere za sprečavanje zloupotrebe insajderskih
informacija, kao i mere protiv nelojalne konkurencije.
Druga pravna područja, kao što je zaštita podataka i
zaštita zaposlenih ili propisi o sprečavanju monopola,
moraju se izostaviti zbog ograničenog prostora. Na kraju su predstavljeni načini za organizaciju funkcije kontrole zakonitosti poslovanja. S tim u vezi, vredna pomena je činjenica da je Institut revizora Nemačke doneo
sopstvene Standarde sistema upravljanja zakonitošću
poslovanja (IDW PS 980, 2011).
1
Direktiva je trebalo da stupi na snagu 1. decembra 2012. (RL
2009/138/EG Art. 311). Prilagođavanje Lisabonskom sporazumu
i stvaranje Evropskog tela za nadzor osiguranja trebalo bi da,
nakon pomeranja datuma za početak primene, bude sprovedeno
putem Direktive Omnibus II o kojoj govori Komisija, Skupština
i Savet EU (Europäische Kommission, 2013). Izgleda da je
Predsedništvu Saveta EU uspelo da postigne jedinstvo mišljenja
(EU, 2013).
2. DIREKTIVA O SOLVENTNOSTI II,
SMERNICE EANOPF I OPŠTI PROPISI
Podsećamo da okvirna Direktiva o solventnosti
II polazi od toga da nekim rizicima nije poklonjeno
dovoljno pažnje u propisima koji se odnose na solventnost, već samo u okviru onih koji se tiču funkcije upravljanja. Efikasan sistem funkcije upravljanja se
smatra nezaobilaznim i uključuje funkciju upravljanja
rizikom, funkciju zakonitosti poslovanja, funkciju interne revizije i aktuarsku funkciju. Navedene funkcije
su ključne, a time su i važne i kritične. Sva lica koja ove
funkcije izvršavaju moraju imati stručne kvalifikacije i
odgovarajuće radno iskustvo (RL 2009/138/EG EW 29,
30, 33, 34, 35).2
Društva za osiguranje treba da raspolažu „efikasnim
sistemom interne kontrole” koji obuhvata „barem procese upravljanja i finansijskog izveštavanja, okvir interne kontrole, odgovarajuća pravila obaveštavanja na
svim nivoima društva, kao i funkciju zakonitosti poslovanja” (RL 2009/138/EG 46/1).
Pored opšte „kontrole zakonitosti poslovanja”, ovoj
funkciji se dodeljuje i „savetovanje administrativnih
organa, organa uprave ili nadzornih organa u vezi sa
pridržavanjem dogovora o upravno-pravnim propisima donetim na osnovu ove Direktive.”3 Funkcija zakonitosti poslovanja treba da posmatra i ocenjuje moguće
promene pravnog okruženja društava za osiguranje i
posledice koje one imaju na njegove aktivnosti. Nadalje, treba da identifikuje i oceni „rizike zakonitosti
poslovanja”, pod kojima se podrazumevaju opasnosti
koje nastaju usled nepridržavanja pravnih propisa (RL
2009/138/EG 46/2). Funkcija zakonitosti poslovanja,
koja se definiše kao deo sistema interne kontrole, predstavlja na taj način i deo funkcije upravljanja rizikom u
širem smislu.
Sistem interne kontrole, čiji je sastavni deo funkcija zakonitosti poslovanja, podrazumeva prvenstveno,
ocenu primerenosti i efikasnosti sistema interne kontrole, kao i drugih delova sistema funkcije upravljanja
(RL 2009/138/EG 47/1), za razliku od drugih ključnih
U broju 1/2013 Evropske revije za pravo osiguranja autor je
dao obiman prikaz sistema upravljanja sa posebnim osvrtom na
internu reviziju. U ovom radu ne daje šira objašnjenja kako bi se
izbegla ponavljanja (Hauser, 2013, 18).
3
Evropski zakonodavac u izradi direktiva bira usaglašavanje
sa pomenutom Direktivom o solventnosti II i odredbama za njeno
sprovođenje, kao posebnom formom potrebnih usaglašavanja sa
normama uopšte, i proširuje funkciju zakonitosti poslovanja i
na savetovanje odbora direktora, pri čemu postoji mogućnost
raznih varijanti na osnovu mogućih evropskih jednodomnih
ili dvodomnih sistema upravljanja i pri čemu ostaje sloboda da
države članice EU mogu donositi sopstvene propise.
2
2/2014
Rastući značaj funkcije zakonitosti poslovanja na primeru austrijske ekonomije osiguranja
funkcija kojima ne sme da se pripoji neka druga funkcija, pa ni u malim društvima (RL 2009 138/EG EW 32).
EANOPF je, kako je već rečeno, usvojila 2013. godine niz smernica koje se odnose na organe nadzora
osiguranja u državama članicama EU i čiji su predmet
„postupci u fazi pripreme za primenu Direktive o solventnosti II.” U ovom radu se ukazuje samo na „Smernice o sistemu uprave” (EIOPA, 2013, 1.3). U EANOPF
se strahuje da organi nadzora u pojedinim državama, u
nedostatku smernica, mogu videti potrebu donošenja
sopstvenih propisa da bi „obezbedili solidan nadzor u
skladu sa rizicima.” Na taj način bi moglo da dođe do
različitih nacionalnih rešenja na štetu funkcionisanja
zajedničkog tržišta (EIOPA, 2013, 1.3). Konzistentan i
konvergentan koncept pripreme za ovu Direktivu je od
odlučujućeg značaja i pomenute smernice treba posmatrati kao uvodni deo koji omogućava pripremu za ključna područja „u cilju obezbeđenja upravljanja društvima za osiguranje u skladu sa propisima.” Pravovremena
priprema je od centralnog značaja i nacionalne vlasti
bi trebalo da od 1. januara 2014. godine već počnu sa
primenom smernica da bi kompanije mogle da preduzmu odgovarajuće korake za implementaciju Direktive o
solventnosti II (EIOPA, 2013, 1.4, 1.5, 1.6). Smernice ne
treba samo da se primenjuju na nivou kompanija, već
i na nivou svake od osiguravajucih grupacija (EIOPA,
2013, 1.12.).
Uočeno je da se izgradnja sistema upravljanja rizikom dovodi u ravnotežu sa izgradnjom sistema upravljanja.4 Zbog nedostatka prostora, u ovom radu se izostavlja detaljniji pregled smernica u glavama od III do
V, a upravljanje rizikom će biti kasnije posebno analizirano.
Sprovođenje smernica u pogledu sistema interne
kontrole, a time i funkcije zakonitosti poslovanja, pokazalo se kao prilično skromno. Smernice 33 i 34 zahtevaju da se obezbedi da društva za osiguranje podržavaju
značaj sprovođenja odgovarajuće interne kontrole na
način da svi zaposleni budu svesni svoje uloge u sistemu interne kontrole. „Kontrolne aktivnosti treba da
budu usklađene sa rizicima koji nastaju iz procesa koje
4
Glava III Smernica EANOPF posvećena je sistemu
upravljanja rizikom (smernice 15–24 sa oznakama teksta 1.
37 do 1. 51). Glava IV se odnosi na smernicu 25 (Upravljanje
investicionim rizikom) pod nazivom Osnovni princip
preduzetničke brižljivosti i sistema upravljanja, smernicu 26
(Procena nesvakodnevnih investicionih aktivnosti), smernicu
27 (Ugovori vezani za fondove i indekse), smernicu 28 (Vredost
imovine kojom na jednom uređenom tržištu nije dopušteno
trgovati), smernicu 29 (Finansijski derivati), smernicu 30
(Sekjuritizovani instrumenti). Glava IV, pod naslovom Zahtevi
za sopstvenim kapitalom i sistem upravljanja, sadrži smernice
31 (Smernica o upravljanju kapitalom) i 32 (Srednjoročni plan
upravljanja kapitalom).
treba kontrolisati” (EIOPA, 2013, 1.67). Takođe, treba
utvrditi i da mehanizmi nadzora i izveštavanja, u okviru sistema interne kontrole, obezbede informacije bitne
za procese odlučivanja odbora direktora (EIOPA, 2013,
1.69).
3. AKTUELNE ODABRANE ODREDBE O
FUNKCIJI ZAKONITOSTI POSLOVANJA
U aktuelnim propisima koji se odnose na društva
za osiguranje mogu da se nađu na različitim mestima
ukazivanja na posebnu potrebu pridržavanja propisa, s
tim da se zajednički pojam zakonitosti poslovanja još
ne može izvesti iz važećeg prava nadzora osiguranja.
Zakon o akcionarskim društvima Austrije propisuje
da odbor direktora kompanije mora da vodi kompaniju onako „kako to zahteva dobrobit kompanije uz uvažavanje interesa akcionara i zaposlenih, kao i javnog
interesa” (AktG 70/1). Time on ima sveobuhvatnu,
sopstvenu odgovornost za korporativno upravljanje
kompanijom. Postupci koje odbor direktora sprovodi
treba u najširem smislu da budu u skladu sa zakonom.
Korporativno upravljanje podrazumeva i nastojanje da
poslovanje kompanije bude potpuno u skladu sa zakonskim propisima i da se u skladu sa njima ponašaju i njeni organi i svi zaposleni (KPMG, 2011, 6).
Zakon o nadzoru osiguranja Austrije zahteva da se
u okviru interne revizije društava za osiguranje vrši
„provera zakonitosti, poštovanje reda i svrsishodnosti
poslovanja” (VAG 17/1). Pod zakonitošću se podrazumeva poštovanje javno-pravnih propisa, a pod poštovanjem reda – poštovanje internih propisa društva za osiguranje (Hauser, 2008, 45–46). Iz navedenog se može
zaključiti da je zakonodavac odredio obavezu za društvo za osiguranje da svoje poslovanje obavlja u okviru
zakona i drugih javno-pravnih propisa, kao i internih
propisa donetih na nivou društva za osiguranje.
U sledećem odeljku izdvajamo tri tematske oblasti,
pri čemu su zloupotreba insajderskih informacija i tržišne manipulacije, praktično, nastale u kolevci napora ka stvaranju funkcije zakonitosti poslovanja, dok je
borba protiv korupcije sada centralna tema. Zbog nedostatka prostora i ekonomičnosti, izostavljaju se bliža
razmatranja posebnih oblasti zakonitosti poslovanja,
kao što je zaštita radnika, zaštita podataka i antimonopolsko pravo.
3.1. Zloupotreba insajderskih informacija
i tržišne manipulacije
Kao što je pomenuto, industrija osiguranja Austrije
posmatra zakonitost poslovanja pretežno u vezi sa za-
9
2/2014
PETER HAUSER
10
branom zloupotrebe insajderskih informacija, nezavisno od toga da li se društvo za osiguranje kotira na berzi ili ne. U jednom istraživanju 2008. godine utvrđeno
je da je tridesetdevet društava za osiguranje u Austriji,
sa tržišnim udelom od oko 79%, posmatralo funkciju zakonitosti poslovanja u užem smislu. Samo četiri
društva sa tržišnim udelom od jedva 13% su već imala
uvedenu funkciju zakonitosti poslovanja sa proširenim
područjem zadataka. U 2008. godini odgovorni za reviziju nisu uopšte pomišljali na proširenje sadržaja funkcije zakonitosti poslovanja (Hauser, 2010a, 334).5
Zakon o berzanskom poslovanju Austrije obavezuje
sva društva za osiguranje, bez obzira da li su emitenti
hartija od vrednosti kojima se trguje na berzi ili ne, i
nezavisno od veličine društva, na donošenje mera za
sprečavanje zloupotrebe insajderskih informacija (BörseG, § 48s). Ove mere se sastoje u podučavanju onih
koji pružaju usluge i ostalih lica koja vrše razne delatnosti za društvo, o zabrani zloupotrebe insajderskih
informacija, o donošenju internih smernica o prenosu
informacija u kompaniji, o nadzoru nad sprovođenjem
ovih smernica, kao i o odgovarajućim organizacionim
merama za sprečavanje zloupotrebe ili otkrivanja insajderskih informacija (BörseG, § 82/5 1–3).6 „Pod
insajderskom informacijom se podrazumeva u javnosti nepoznata, tačna informacija koja se direktno ili indirektno tiče jednog ili više emitenata finansijskih instrumenata ili jednog ili više finansijskih instrumenata
i koja bi, ako se javno objavi, značajno uticala na kurs
tih finansijskih instrumenata ili derivata koji se odnose
na te finansijske instrumente jer bi razuman investitor,
verovatno, iste koristio prilikom donošenja svojih investicionih odluka” (BörseG, § 48a 1/1). Tržišne manipulacije su poslovi (transakcije), odnosno kupoprodajni
ugovori koji reflektuju netačne i obmanjujuće signale
u vezi sa ponudom, tražnjom i kursevima finansijskih
instrumenata, i kod kojih bi u kontaktu sa drugim osobama, kursevi dostigli nenormalan ili veštački nivo, ili
bi se to desilo zbog prikazivanja netačnih činjenica koje
navode na pogrešan zaključak. Tržišne manipulacije
postoje i u slučajevima širenja netačnih ili obmanjujućih informacija, vesti ili glasina (BörseG, 48a 1/2).
Udruženje osiguravača Austrije, kao slobodno udruženje svih društava za osiguranje kojima je u Austriji izdata dozvola za rad, kao i ogranaka evropskih društava
Treba primetiti da je stav bio takav i pored postojanja
propisa o Solventnosti II.
6
Za emitente akcija ili akcijama srodnih hartija od vrednosti,
kojima je dozvoljeno trgovanje na berzi, postoje i druge odredbe
koje se nalaze u Uredbi o zakonitosti poslovanja emitenata
(Emittenten Compliance Verordnung- ECV) Agencije za nadzor
finansijskog tržišta (Finanzmarktaufsichtsbehörde – FMA).
Izostavljamo detaljniji prikaz ove materije zbog velikog obima.
5
za osiguranje u Austriji, objavilo je „Standardni kodeks
zakonitosti poslovanja za industriju osiguranja Austrije” (SCC, 2009) – dokument koji društvima za osiguranje treba da olakša primenu zakonskih odredbi. Ovde
izdvajamo funkcije lica zaduženih za zakonitost poslovanja, s tim što u ovom radu, imajući u vidu ograničen
prostor, nema mogućnosti da se detaljnije analizira ovaj
veoma obiman dokument.
Pomenuti kodeks, u suštini, ponavlja zakonske obaveze u smislu preduzimanja odgovarajućih organizacionih mera u cilju sprečavanja zloupotrebe ili otkrivanja
insajderskih informacija i proaktivnog izbegavanja sukoba interesa. Obim ovih mera zavisi od veličine društva za osiguranje, činjenice da li se radi o emitentu, od
veličine, broja i pravne forme, kao i zastupljenosti osoblja predmetnih organizacionih jedinica, te činjenice da
li poseduje investicione jedinice u investicionim fondovima. Odbor direktora kompanije snosi odgovornost za
primenu i pridržavanje Kodeksa na način koji odgovara
potrebama specifičnim za datu kompaniju (SCC, 2009,
6.1).
„Ukoliko to veličina i struktura kompanije nalaže7,
odbor direktora treba da angažuje poseban organ koji
će biti zadužen za zakonitost poslovanja, koji će u toj
funkciji biti podređen odboru direktora koji će odrediti aktivnosti tog organa.” Njegovoj funkciji kontrole
i provere podležu svi postupci na koje se primenjuju
odgovarajuće odredbe Zakona o berzanskom poslovanju i interne smernice donete u vezi sa tim. Tom organu
treba obezbediti najšire pravo uvida i pribavljanja izveštaja, što podleže posebnim odredbama o poverljivosti.
Dakle, interna revizija mora redovno da proverava organizaciju funkcije zakonitosti poslovanja i organa nadležnog za zakonitost poslovanja, kao i interne smernice
i procedure (SCC, 2009, 6.2).
Budući da se u industriji osiguranja u Austriji pridaje velika pažnja sprečavanju zloupotrebe insajderskih
informacija, pri čemu se samo dva društva za osiguranje kotiraju na berzi, postavlja se pitanje: Kako zloupotreba tih informacija u društvima za osiguranje može
biti relevantna za kretanje vrednosti akcija? Daćemo
neke primere. Ako je preduzeće koje je partner društva
za osiguranje koje se kotira na berzi u položaju da svoje usluge ne može da prenese na trećeg ni privremeno,
tada je osiguranje zaštite od požara ili sličnog prirodnog događaja koji ograničava tu uslugu, od velikog interesa za društvo za osiguranje koje se kotira na berzi.
Gubitak partnera i podosiguranje može u velikoj meri
I kod emitenata odbor direktora je odgovoran za primenu i
pridržavanje Uredbe o zakonitosti poslovanja emitenata. Takođe,
emitenti treba da ovlaste organ za sprovođenje zakonitosti koji
će biti podređen odboru direktora, ukoliko to nalaže veličina i
struktura kompanije.
7
2/2014
Rastući značaj funkcije zakonitosti poslovanja na primeru austrijske ekonomije osiguranja
da utiče na rezultat primaoca usluge, a time i berzansku
vrednost. Bolest Stiva Džobsa u kompaniji Apple izazvala je pad vrednosti akcija. Društvo koje je pružalo
zdravstveno osiguranje koje je znalo za njegovu bolest
bilo je „insajder”, tj. onaj ko je imao insajdersku informaciju (Hauser, 2010a, 353).
3.2. Pranje novca i finansiranje terorizma
„Za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma neophodno je suzbiti novčane tokove kriminalnog
porekla, kao i one u svrhu terorizma” (FMA, 2010).
Zakon o nadzoru osiguranja Austrije posvećuje ovom
cilju osmi deo i „obraća” se društvima za osiguranje koji
se bave poslovima životnog osiguranja (VAG, § 98a/1).
Zakon zahteva od društava za osiguranje da s posebnom pažnjom utvrđuju i proveravaju identitet klijenta
i da zahtevaju izveštaj o njegovim poslovima, te da pri
tome vode računa o obimnim zakonskim propisima
koji se moraju primenjivati i na filijale društava (VAG,
§§ 98b–e). Ukoliko se ukaže sumnja ili opravdan osnov
za pretpostavku da se posluje sa imovinom na način
koji predstavlja krivično delo prema Krivičnom zakoniku Austrije (StG, § 165) ili se obavlja transakcija u vezi
sa kriminalnim udruživanjem (StG, §§ 278ff ), društvo
za osiguranje mora to da prijavi nadležnom organu vlasti, te da se posao ne može obaviti i to obaveštenje mora
držati u tajnosti (VAG, § 98 f).8
Društva za osiguranje imaju obavezu da „uvedu odgovarajuće strategije i strategije za brižljivo utvrđivanje
identiteta klijenata, prijavljivanje sumnjivih pojava,
čuvanje podataka, internu kontrolu, inernu reviziju,
procenu rizika, upravljanje rizikom, obezbeđenje pridržavanja propisa, kao i komunikaciju u poslovnim
odnosima radi prevencije i sprečavanja transakcija povezanih sa pranjem novca i finansiranjem terorizma,
kao i odgovarajuće strategije za sprečavanje zloupotrebe novih tehnologija u cilju pranja novca i finansiranja
terorizma” (VAG, 98h 1/1). Ovi postupci treba da budu
poznati i kompanijama ćerkama u trećim zemljama gde
treba sprovoditi i odgovarajaće programe školovanja
kadrova (VAG, 98h 1/ 2–3).
Unutar društava za osiguranje treba predvideti poseban organ kome će biti povereno obezbeđenje poštovanja zakona i internih propisa za sprečavanje pranja
novca i finansiranja terorizma. Ovaj poseban organ
odgovoran je samo odboru direktora. Ovom posebnom
organu mora se omogućiti pristup svim informacijama
i podacima, zapisnicima i sistemima u slučaju nastanka
moguće veze sa pranjem novca ili finansiranjem tero8
Prikaz pojedinih odredbi Zakona o nadzoru osiguranja
Austrije je dat samo da bi se stekao pregled, budući da se u ovom
radu govori o funkciji borbe protiv pranja novca.
rizma. S tim u vezi, moraju mu se dati ovlašćenja, pri
čemu je zabranjeno prenošenje ovih ovlašćenja na drugo lice (VAG, § 98h 1 / 6).
3.3. Suzbijane korupcije
Pod korupcijom se podrazumeva „zloupotreba posebno poverljivog mesta na ekonomskoj, upravnoj,
političkoj ili pravnoj funkciji, kao i u neprivrednoj organizaciji ili udruženju.” Cilj korupcije je sticanje materijalne ili nematerijalne koristi za koju ne postoji zakonski osnov (Grützner, Jakob, 2010, 98).
Austrijski krivični zakonik pod „prevarnim” postupkom podrazumeva svesnu zloupotrebu određenog
ovlašćenja dobijenog na osnovu zakona, od strane organa vlasti ili iz pravnog posla, u raspolaganju tuđom
imovinom ili obavezivanjem drugih, i na taj način stvaranja štete u imovini drugih (StGB, § 153/1).
Na prvi pogled, korupcija se može razumeti kao pojava koja se javlja u redovima organa vlasti, tj. službenih
lica u javnoj upravi ili pravosuđu, u smislu da nezakonitim postupcima stiču određenu korist. Međutim,
zakonodavac ne utvrđuje kazne samo za nezakonite
postupke službenih lica, kao što je zloupotreba službenog položaja (StGB, § 302), mito (StGB, § 304), sticanje
koristi (StGB, § 305), sticanje pogodnosti za vršenje uticaja (StGB, § 306), već i za one koji vršeći usluge, pomenutim službenim licima žele da steknu korist. Posmatrajući ovo sa aspekta industrije osiguranja, neophodno
je biti svestan zakonskih granica u odnosu na službena
lica, pri čemu pojam „službeno lice” nije ni u kom slučaju ograničen na državne službenike ili sudije. U novijoj istoriji Austrije taj pojam je proširen. Službena lica
su lica kojima su, kao i u drugim državama ili međunarodnim organizacijama, povereni zadaci u zakonodavnim, upravnim i sudskim organima, javnim preduzećima, ustanovama javno-pravnog karaktera, kao što je, na
primer RTV Austrije, kao ustanova kojoj su poverena
javno-pravna ovlašćenja, komore, zatim lica kojima su
poverene posebne dužnosti, na primer veštaci za avionske nesreće ili lica koja rade u kompanijama u kojima
lokalni organi vlasti učestvuju u vlasništvu sa najmanje
50%, ili lica koja po sili zakona podležu kontroli Revizorskog suda za kontrolu trošenja budžetskih sredstava
(WKO, 2013, 2.1).
Zakonodavac predviđa kaznu u slučajevima kada je
službenom licu ponuđena, obećana ili garantovana korist za obavljanje ili neobavljanje službene dužnosti za
njega ili trećeg. Takođe, kažnjivo je nuditi, omogućiti
ili obećati korist za netačno veštačenje ili netačan nalaz (StGB, § 307). Kazni podleže i onaj ko službenom
licu ili trećem za obavezu izvršavanja ili neizvršavanja
zadatka ponudi neprimerenu korist (StGB, § 307a). Pri-
11
2/2014
PETER HAUSER
12
merena korist u ovom kontekstu jeste korist utvrđena
zakonom, ili ona koju treba obezbediti na osnovu učešća u nekoj manifestaciji od službenog ili stvarno opravdanog interesa i koja će služiti na dobrobit zajednice, ili
koja ima malu vrednost po običajima mesta ili države.
U tom smislu, pominju se tri vrste predmeta: kalendari, hemijske olovke i razne sitnice (StGB, § 305/4). Kažnjivo je, takođe, službenom licu ili trećem ponuditi,
obećati ili garantovati neprimerenu korist čime se vrši
uticaj na vršenje njegove funkcije (StGB, § 307b). Ove
kaznene odredbe odnose se na to da službeno lice ne
sme da bude podstaknuto na obavljanje zadatka putem
obezbeđenja određene koristi za slučaj koji činjenično
predstavlja službeni zadatak. Zakonodavac određuje
kao kažnjive i intervencije za neprimereno vršenje uticaja na službeno lice u donošenju odluka. U ovom slučaju će se lice koje interveniše kazniti za obećanu, datu
ili primljenu korist, a kazniće se i lice koje takvu korist
ponudi ili pruži. Neprimereno je vršenje uticaja na donošenje odluka službenog lica koje se odnosi na preduzimanje ili nepreduzimanje dužnosti suprotno obavezi
ili je u vezi sa obezbeđenjem ili nuđenjem prednosti za
službeno lice (StG, § 308).
Do sada citirane odredbe odnose se na postupak u
odnosu na službena lica, a u Krivičnom zakoniku u čl.
309 sankcioniše se „primanje poklona i podmićivanje
službenika i lica sa ovlašćenjima.” Službenik ili lice sa
ovlašćenjem u kompaniji kažnjava se ako u poslovnoj
saradnji zahteva, primi ili mu je obećana neprimerena
korist za sebe ili trećeg u vezi sa vršenjem ili nevršenjem
određene pravne radnje suprotno obavezi. Takođe, kažnjivo je kada treće lice službeniku ili licu sa ovlašćenjima u kompaniji, suprotno obavezi, tokom poslovne
saradnje za sebe ili trećeg ponudi, obeća ili primi korist
za vršenje ili nevršenje određene pravne radnje.
3.4. Lica koja daju anonimna upozorenja
Agencija za nadzor finansijskog tržišta u Austriji (u
daljem tekstu: Agencija), koja pored nadzora nad bankama i berzom, vrši nadzor nad društvima za osiguranje i društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim
fondovima, donela je odluku da uvede sistem koji će
omogućiti primanje i efikasnu obradu anonimnih dojava. Agencija se, pri tome, obraća licima koja dobiju
saznanje o povredama ili prekršajima u vršenju nadzora u organizacijama koje podležu nadzoru Agencije,
a koja takve informacije i upozorenja smatra „važnim
izvorom saznanja za delatnost nadzora.” Lice koje daje
informaciju pruža, smatra Agencija, „doprinos obezbeđenju zakonitosti i stabilnosti finansijskog tržišta u
Austriji putem efikasnog nadzora.” Agencija koristi
sistem elektronskog poštanskog sandučeta u koje ovo
lice može da ostavi svoju dojavu, a sa kojim se potom
može stupiti u kontakt za potrebna objašnjenja (FMA,
2014, StS ff ). Opisani postupak već neko vreme koristi
i državno pravobranilaštvo za privredu i (anti)korupciju9, formirano tokom donošenja propisa o ključnom
svedoku (StPO, čl. 209a i 209b) u cilju uspešnije borbe
protiv korupcije, krivičnih dela u privredi, u pogledu
bilansa krivičnih dela na tržištu kapitala i pranja novca
(Koenig, 2013, 1). O ovim upozorenjima koja se mogu
označiti pojmom Whistleblowing10 autor ovog rada je
već pisao u ovom časopisu, zbog čega se ona ovde neće
bliže objašnjavati (Hauser, 2013, 51 ff ).
U narednom delu rada obrađen je samo manji broj
zakonskih odredbi čija je namera da se odredi granica zloupotrebe ovlašćenja prenetih i na privatni sektor.
Ovaj okvir može biti uspešan samo ako sistem upravljanja zakonitošću poslovanja postoji kao značajan deo
sistema interne kontrole i ako „živi” na svim nivoima
kompanije.
4. SISTEM UPRAVLJANJA
ZAKONITOŠĆU POSLOVANJA
„Pod sistemom upravljanja zakonitošću poslovanja
podrazumevaju se instrumenti i mehanizmi koji razvijaju principe i predstave o vrednosti jedne organizacije
i sprovode ih u strateškom i operativnom poslovanju.
Sistem upravljanja zakonitošću poslovanja podržava
sve napore u postizanju ponašanja u skladu sa pravom
i propisima od strane članova organa, rukovodstava i
zaposlenih i tako, generalno, predstavlja važan element
efikasnosti kontrolnog okruženja i kontrole uopšte.
Opšti cilj jeste prepoznati rizik u okviru celokupnog
koncepta upravljanja zakonitošću poslovanja, njime
upravljati, a time izvršiti pregled svih postojećih rizika,
inventara i nadgledanje istih” (KPMG, 2011, 5).
Institut revizora Nemačke je u svom standardu 980
definisao osnovne elemente u njihovoj međuzavisnosti
(IDW 980, 2011, 5 f).11 Pritom, iako to nije izričito rečeno, na modelu KSO izgrađuje komponente kontrolnog
9
Centralno državno pravobranilaštvo za istraživanje delikata
u privredi i delikata korupcije (Zentrale Staatsanwaltschaft zur
Verfolgung von Wirtschaftssachen und Korruptionsdelikte –
WKStA).
10
Whistleblowing je naziv za pojavu kada insajder u svojoj
organizaciji ili okruženju otkrije pojave koje su protivzakonite
ili suprotne etičkim principima i informaciju o tome prosledi
nadležnom organu, odnosno javnosti.
11
Za ovaj rad odabran je celokupan prikaz ideje Instituta
revizora Nemačke. Ipak, treba ukazati i na to da se zbog
nedostatka prostora odustalo od prikaza modela KPMG 7 x 7
(KPMG, 2011, 11 i dalje).
2/2014
Rastući značaj funkcije zakonitosti poslovanja na primeru austrijske ekonomije osiguranja
okruženja, procenu rizika, kontrolne aktivnosti, informacije i komunikaciju i praćenje aktivnosti.12
Kultura zakonitosti. Kultura zakonitosti utiče na
značaj koji zaposleni pripisuju poštovanju propisa i na
njihovo ponašanje u skladu sa propisima. Ona je osnova načina delovanja sistema zakonitosti poslovanja i
nosi pečat osnovnih postavki i ponašanja uprave i uloge
nadzornog organa.
Ciljevi zakonitosti. Ciljeve koje treba postići sistemom upravljanja zakonitošću poslovanja utvrđuju zastupnici na osnovu opštih ciljeva kompanije i analize
težine značaja propisa za kompaniju. Ciljevi zakonitosti
predstavljaju osnov za ocenu odnosa rizici / zakonitost.
Rizici zakonitosti. Radi se o rizicima koji nastanu
kršenjem postavljenih pravila i koji se mere u okviru
ostvarenja ciljeva. Analiziraju se u pogledu verovatnoće
nastupanja i mogućih posledica.
Program zakonitosti predstavlja osnove i mere za
ograničenje rizika zakonitosti, a time i izbegavanja prekršaja.
Organizacija zakonitosti odnosi se na određivanje
uloga i odgovornosti, kao i uspostavljanje i odvijanje
čitave organizacije upravljanja zakonitošću poslovanja,
kao sastavnog dela organizacije društva za osiguranje.
Komunikacija u zakonitosti podrazumeva informisanje zaposlenih i zainteresovanih trećih lica o programu zakonitosti i utvrđenim ulogama i odgovornostima, o utvrđivanju načina izveštavanja o rizicima
zakonitosti, kao i upozorenja o kršenju utvrđenih pravila.
Nadgledanje i poboljšanje zakonitosti. Prilagođenost i efikasnost sistema upravljanja zakonitošću poslovanja kontrolišu se na osnovu postojeće dokumentacije.
O nedostacima sistema i kršenju propisa dostavljaju se
izveštaji odboru direktora koji ima odgovornost da otkloni slabosti, uvede poboljšanja i omogući funkcionisanje sistema.
5. ZAKLJUČAK
Poštovanje pravila ili normi predstavlja osnovu ljudskog društva i nezaobilazno je u funkcionisanju bilo
koje zajednice, pa tako i društva za osiguranje. Svet,
privreda i društvo su postali tako kompleksni, pa izgleModel KSO (engl. COSO) su stvorile sledeće institucije:
Američko udruženje računovođa (American Accounting
Association - AAA), Američki institut ovlašćenih javnih
računovođa (American Instute of Certified Public Accountants
- AICPA), Međunarodni finansijski rukovodioci (Financial
Executives International - FEI), Institut računovođa u
menadžmentu (Institute of Management Accountants - IMA) i
Institut internih revizora (Institute of Internal Auditors - IIA).
Model je razvijen još 1992. godine, a izmenjen 2013. godine.
12
da da sada više nije dovoljno deset Božjih zapovesti.
Postoji stvarna, odnosno, navodna, neophodnost za
dodatnim propisima na globalnom, regionalnom, kao
i nacionalnom nivou, i dodatno na nivou kompanija,
odnosno društava za osiguranje i grupacija, što često
dovodi do preterane regulative. Svako racionalno privređivanje obuhvata postavljanje ciljeva, postupke i
kontrolu ostvarivanja ciljeva, kao i sprovođenje potrebnih poboljšanja radi njihovog ostvarivanja. Potrebno je
utvrditi cilj poštovanja propisa, postupke koje pri tome
treba sprovesti, kao i rizike nepridržavanja istih.
Poštovanje interne i eksterne regulative je zadatak
svakog zaposlenog u kompaniji koja treba da stvori
takvu organizacijsku kulturu, odnosno kulturu društva za osiguranje, koja će implicitno podrazumevati i
poštovanje regulative. Pretpostavka funkcionisanja iste
je delovanje na svim nivoima u skladu sa pozitivnim
propisima. Kultura društva u kojoj se pravila različito
poštuju prema stepenu hijerahije nije put ka željenom
cilju.
Zakonitost je sastavni deo sistema interne kontrole
u društvu za osiguranje i treba da se sprovodi na svim
njegovim nivoima. Sistem interne kontrole nije stvar jedino uprave kompanije, već i svakog njenog pojedinog
člana, stručnih rukovodilaca, kao i rukovodilaca službe
ljudskih resursa. U ovom sistemu je predviđena sopstvena funkcija zakonitosti kojom treba da se obezbedi
poštovanje propisa. Ova funkcija treba da se odnosi na
propise i njihovu primenu, da procenjuje rizike nepoštovanja propisa i ukazuje na te rizike. Treba da olakša poštovanje propisa i pri tome pruži pomoć na svim
organizacionim nivoima. Konačno, treba da informiše
one koji odlučuju, o svakom kršenju smernica, o rizicima i poštovanju propisa. Specijalna funkcija zakonitosti
čini, uz funkciju upravljanja rizicima, drugu odbrambenu liniju kompanije, pri čemu prvu odbrambenu liniju čini sistem interne kontrole i upravljanje rizicima.
Interna revizija, kao treća odbrambena linija, treba
da utvrdi sveobuhvatan način delovanja i odstupanje
od normi, kako u pogledu celokupnog sistema interne
kontrole, tako i sistema upravljanja rizicima, i da odbor
direktora daje sugestije za poboljšanja. Odbor direktora
treba da uvažava izveštaje o funkciji kontrole zakonitosti, funkciji upravljanja rizicima i funkciji revizije i da
primenjuje racionalne sugestije.
Prevela: Nela Bukorović,
e-mail: nela. [email protected] de
13
2/2014
14
Peter HAUSER, PhD, CRMA
Full-time Professor, Executive Academy Economic
University Vienna and University Johannes Kepler, Linz
The growing importance of the Compliance function
on the example of Austrian insurance industry
UDC: 368. 338. 2(436)
Systematic Scientific Work
SUMMARY
Compliance describes the goal that organizations
aim to achieve with their efforts to ensure that the
personnel is aware of and takes steps to comply with the
relevant laws and regulations as well as with standards,
guidelines and contracts. Due the increasing number of
regulations and the need for operational transparency,
organizations have to establish a compliance
management system and compliance controls.
In the Austrian insurance industry a special
compliance management used to mainly concentrate
on the regulations against improper use of insider
information. Solvency II, the new framework for the
European insurance industry, becoming effective
with delay on January 1 2016, includes not only
effective quantitative solvency requirements, but
also an effective system of governance. The system of
governance includes the risk management function,
the compliance function as a part of the internal control
system, the internal audit function and the actuarial
function. These tasks are key functions of insurance
companies and the persons in charge of these functions
have to fulfil the proper requirements. In autumn 2013
the European Insurance and Occupational Pensions
Authority (EIOPA) presented „Guidelines on System
of Governance.” Following EIOPA, early preparation is
essential in order to ensure that, if Solvency II is fully
applicable, organizations will be well prepared and
able to apply the new system. Therefore, the national
insurance supervisory authorities and regulators are
expected to put the guidelines on System of Governance
in place, starting January 1 2014. In Austria the
implementation in the insurance supervisory law is
scheduled for July 1 2014.
Three special parts of regulations by law are discussed
in this paper: unauthorized use of insider information,
money laundering and corruption. Insider information
is intimate knowledge or non–public (privileged)
information about the affairs, operations or financial
position of a corporation that will affect the market
price of its publicly traded stock. Insurance Companies
are requested by the Austrian stock exchange law to
inform the employees and install procedures to avoid
improper use of insider information. The Austrian
insurance supervisory law requests all life insurance
companies certain regulations and procedures to avoid
money laundering and terrorism financing. They must
have a special officer responsible for regulations and
controls, reporting directly to the top management.
Corruption is the abuse of power, office or resources
for personal gain by politicians, public officers, judges
and also responsible managers in private companies.
Bribery is the improper use of gifts and favours in
exchange for personal gain or a gain for an organization.
The Austrian criminal law knows a lot of offences
concerning corruption and white collar crime.
The Austrian insurance companies have to
introduce effective Compliance Management Systems
(CMS) immediately. Based on COSO Internal Control
– Integrated Framework, the German Institute of
statutory auditors developed an audit standard for
auditing CMS. In this standard the integrating parts
of an effective CMS are Compliance Culture and
Environment, Compliance Objectives, Assessment of
Compliance Risks, Compliance Program and Processes,
Compliance Organization, Compliance Communication
and Information and Compliance Monitoring and
Improvement.
Prerequisite for an effective and helpful Compliance
Management System is the readiness of all members
of the organization on all levels in the chain of
command to act according to the common rules in the
organization.
Key words: Compliance, Compliance Management
System, EIOPA, money laundering, insider trading,
internal control system, corruption, Solvency II
2/2014
The growing importance of the Compliance function on the example of Austrian insurance industry
LITERATURA (REFERENCES)
Amling, T. , Bantleon, U. (2007). Handbuch der Internen
Revision. Grundlagen, Standards, Berufsstand, Schmidt:
Berlin.
Bundesgesetz vom 23. Jänner 1974 über die mit
gerichtlicher Strafe bedrohten Handlungen (Strafgesetzbuch
– StGB) BGBl 60/1974 idF bis BGBl I 134/2013.
Bundesgesetz vom 18. Oktober 1978 über den Betrieb
und die Beaufsichtigung der Vertragsversicherung
(Versicherungsaufsichtsgesetz – VAG) BGBl 569/1978 idF
bis BGBl I 184/2013.
Bundesgesetz vom 8. November 1989 über die Wertpapierund allgemeinen Warenbörsen und die Abänderung des
Börsesensale – Gesetzes 1949 und der Börsegesetz - Novelle
1903 Börsegesetz 1989 – BörseG) BGBl 555/1989 idF bis
BGBl I 184/2013.
Busch, J. , Redlein, B. (Hrsg.). (2013). Compliance –
Kompass, Wien: PWC Österreich.
Bundesgesetz über Aktiengesellschaften (Aktiengesetz –
AktG) BGBl 106/1997 idF bis BGBl I 35/2012.
COSO. (2013). Committee of Sponsoring Organizations
of the Treadway Commission, Internal Control – Integrated
Framework, Executive Summary, http://www. coso. org/
documents/990025P_Executive_Summary_final_may20_e.
pdf, 1. 03. 2014.
EIOPA. (2013). Leitlinien zum Governance System, CP
– 13/08 DE, https://eiopa. europa. eu/fileadmin/tx_dam/
files/publications/guidelines/System_of_Governance/
EIOPA_2013_00200000_DE_TRA. pdf. , 24. 02. 2014.
EU. (2013). Litauische Ratspräsidentschaft, Die litauische
Ratspräsidentschaft erzielt vorläufige Einigung mit dem
europäischen Parlament über die Omnibus II Richtlinie, 13. 11.
2013, www. eu. 2013. lt/de/news/pressemitteilungen. , 24. 02.
2014.
Europäische Kommission. (2013). Der EU Binnenmarkt,
Künftig geltende Vorschriften (Solvency II/Omnibus II) 14. 11.
2013, ec. europa. eu/internal_market/insurance/solvency/
future/index_de. htm, 24. 02. 2014.
FMA. (2010). Österreichische Finanzmarktaufsicht,
Rundschreiben zu Verdachtsmeldungen im Zusammenhang
mit Geldwäscherei, Terrorismusfinanzierung und Verletzung
der Offenlegung von Treuhandschaften, Wien.
FMA. Österreichische Finanzmarktaufsicht, www. fma.
gv. at, 24. 02. 2014.
Grützner, T. , Jakob. A. (Hrsg.) (2010). Compliance von A
– Z, Beck: München.
Hauser, P. (2008). Die Stellung der Internen Revision
in der österreichischen Versicherungswirtschaft und
ihre Zukunftstendenzen einschließlich der Rolle im
Whistleblowingprozess, IIA Austria, Wien.
Hauser, P. (2010a). Compliance in der
Versicherungswirtschaft in Lucius / Oppitz / Pachinger (Hrsg.),
Compliance im Finanzdienstleistungsbereich, Wien: Springer.
Hauser, P. (2010b). Entwicklung der rechtlichen
Rahmenbedingungen für die Interne Revison in europäischen
Versicherungsunternehmen im Schatten von Lehman, Revija
za pravo osiguranja, 4, 18-27.
Hauser, P. (2013). Whistleblowing: Chance or Risk? New
Tendencies in Europe, Evropska revija za pravo osiguranja, 1,
51-59.
IDW – Institut der Wirtschaftsprüfer in Deutschland.
(2011). IDW Prüfungsstandard: Grundsätze ordnungsgemäßer
Prüfung von Compliance Management Systemen vom 11. 03.
2011, IDW PS 980.
Koenig, F. A. (2013). Anonymes Hinweisgebersystem zur
Korruptionsbekämpfung, Zentrale Staatsanwaltschaft zur
Verfolgung von Wirtschaftssachen und Korruptionsdelikten,
Wien, www. justiz. gv. at/web 2013, 24. 02. 2014.
KPMG. (2011). Compliance – Managegement – Systeme,
Wien: KPMG Austria, www. kpmg. at, 24. 02. 2014.
Pscheidl, M. (2013). Ist ein betrieblicher
Datenschutzbeauftragter in Österreich gesetzlich vorgesehen?,
www. Externerdatenschutz. at/dsb-oesterreich, 24. 02. 2014.
Richtlinie 2009/138/EG des Europäischen Parlaments
und des Rates vom 25. November 2009 betreffend die
Aufnahme und Ausübung der Versicherungs- und
Rückversicherungstätigkeit (Solvabilität II) ABl. L 335 vom
17. 12. 2009.
Strafprozessordnung 1975 (StPO), BGBl 631/1975 idF
BGBl I 33/2011 bis BGBl I 195/2013.
Verordnung der Finanzmarktaufsichtsbehörde
(FMA) über Grundsätze für die Informationsweitergabe
im
Un t e r n e h m e n
sowie
betreffend
organisatorischer Maßnahmen zur Vermeidung von
Insiderinformationsmissbrauch für Emittenten (Emittenten
– Compliance – Verordnung 2007 – ECV 2007) BGBl II
213/2007 idF BGBl II 30/2012.
Versicherungsverband Österreich, Standard Compliance
Code der österreichischen Versicherungswirtschaft, Version 4.
0 vom 8. 10. 2009 (SCC 2009).
WKO – Wirtschaftskammer Österreich. (2013).
Antikorruptionsbestimmungen, www. wko. at/Content. Node/
Service, 22. 02. 2014.
15
2/2014
ARTICLES
16
Prof. Mag. Dr. Dr. habil. Peter HAUSER
Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel
der Österreichischen Versicherungswirtschaft
UDK: 368. 338. 2(436)
Eingereicht: 6. 3. 2014.
Angenommen: 7. 4. 2014.
Wissenschaftliche Arbeit
doi:10.5937/erpo1402007H
Abstrakt
Korruptionsverdacht gegen Großunternehmen
und überbordende Regulierungen auf nationaler und
europäischer Ebene rücken die „Einhaltung von Regeln”
also „Compliance” in den Vordergrund. Das neue
europäische Regelwerk für Versicherungen Solvabilität
II und die EIOPA Einführungsbestimmungen machen
die Compliance Funktion als Teil des Internen
Kontrollsystems zur Schlüsselfunktion. Die bisherige
Konzentration auf das Verbot von Insiderhandel und
allenfalls noch die Verhinderung von Geldwäsche greift
in Zukunft zu kurz. Antikorruptionsbestimmungen
werden in Österreich verschärft und treffen nicht nur
den Umgang mit öffentlichen Stellen. Der Aufbau
eines Compliance – Management – Systems als
integrierender Teil des Internen Kontrollsystems
wird nicht nur nach Inkrafttreten von Solvabilität II
notwendig sein, sondern sollte bereits jetzt in Angriff
genommen werden. Aufbauend auf dem COSO Modell
hat das IDW ein Muster nicht nur für das System selbst
sondern auch für die Prüfung desselben entwickelt,
die vorerst noch auf freiwilliger Basis erfolgt,
aber in Zukunft wohl ein Teil der Pflichtprüfung
wird. Die derzeitige Entwicklung der Compliance
Bemühungen sind unverkennbar aber haben noch
großes Entwicklungspotential. Eine funktionierende
Compliance setzt die Bereitschaft aller Ebenen des
Unternehmens zum regelkonformen Verhalten voraus
und beschränkt sich nicht auf den Compliance Officer.
 Peter Hauser ist an der Westungarischen Universität
in Sopron in Wirtschafts- und Managementwissenschaften
habilitiert und lehrt an der Executive Academy der
Wirtschaftsuniversität Wien und an der Johannes Kepler
Universität Linz. Er bekleidete verschiedene Leitungsfunktionen
in Versicherungsunternehmen davon viele Jahre als Chief
Audit Executive einer europäischen Versicherungsgruppe.
Peter Hauser hat CRMA – Certification in Risk Management
Assurance des IIA – global Institute of Internal Auditors; e-mail:
hauser. [email protected] at
Schlüsselwörter: Compliance, Compliance
Management System, EIOPA, Geldwäsche,
Insiderhandel, Internes Kontrollsystem, Korruption,
Solvabilität II
1. EINLEITUNG
Im weitesten Sinn kann unter Compliance
die „Einhaltung von Regeln”, also von Ge- oder
Verboten verstanden werden, wobei darunter
insbesonders Gesetze, vertragliche Verpflichtungen
sowie unternehmensinterne Regelungen und
Richtlinien fallen (Grützner, Jakob, 2010, 45). In
der betriebswirtschaftlichen Literatur versteht man
unter Compliance vielfach die „Sicherstellung der
Einhaltung der Gesetze und Regeln, von denen
Unternehmen betroffen sind” (Amling, Bantleon, 2007,
76). Eine Studie von KPMG definiert Compliance als
die „Einhaltung aller Gesetze, Verordnungen und
Richtlinien sowie von vertraglichen Verpflichtungen
und freiwillig eingegangenen Selbstverpflichtungen”
und dass die Notwendigkeit dazu eine Binsenweisheit
ist, wobei die Erfüllung durch eine Vielzahl von Regeln
als Überregulierung empfunden wird (KPMG, 2011, 3).
Die österreichische Versicherungswirtschaft hat
unter Compliance überwiegend die Verhinderung
des unzulässigen Umganges mit noch nicht
öffentlich zugänglichen Informationen, die anlagebeziehungsweise preisrelevant sind, sowie die
Aufdeckung von diesbezüglichen Verstößen sowie
allenfalls die Sanktionierung derselben verstanden
(Hauser, 2010, 334). Mit Solvabilität II wird die
Compliance Funktion als wesentlicher Bestandteil des
Governance Systems zu einer der Schlüsselfunktionen
des Unternehmens (RL 2009/138/EG, EW 30, 33).
Die Compliance Funktion wird als die „Überwachung
der Einhaltung der Anforderungen” bezeichnet
(RL 20009/138/EG 46/1). Diese Richtlinie, wurde
oftmals zitiert, als bahnbrechende neue Regulierung
2/2014
Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel der Österreichischen...
für die europäische Versicherungswirtschaft
gepriesen, bisweilen auch verteufelt und belächelt.
Es ist ein typisch europäisches Gezänke um die
Einführung entstanden, die nunmehr für den 1. 1.
2016 vorgesehen ist.1 Mit den von der europäischen
Versicherungsaufsichtsbehörde EIOPA im Herbst
2013 veröffentlichten „Leitlinien zum Governance
System” wird den lokalen Aufsichtsbehörden und
damit den Versicherungsunternehmen bereits ab
1. 1. 2014 bewusst ein rechtlicher Rahmen für die
Übergangszeit zum Inkrafttreten von Solvabilität II
vorgegeben (EIOPA, 2013). Damit wird der wesentlich
ausgeweitete Umfang der Compliance Funktion auch
für die österreichische Versicherungswirtschaft in
Bestandteil der allgemeinen Rahmenbedingungen,
wobei Compliance Vorschriften auch bisher zu
beachten waren.
In einer Studie von PWC vom Oktober 2013
wird „der effiziente Umgang mit den enorm
gestiegenen Compliance – Anforderungen” als
„wesentlicher Erfolgsfaktor für eine nachhaltige
Unternehmensführung” bezeichnet (PWC, 2013).
Um diese Aufgabe bewältigen zu können, „bedarf
es eines aktiven Managements der Compliance
Anforderungen” und viele Unternehmen haben
bereits in den vergangenen Jahren Programme zu
den internen und externen Richtlinien eingeführt
(PWC, 2013, 5). Mittlerweile steht im Mittelpunkt
der Überlegungen vieler Unternehmen neben dem
Aufbau einer Compliance Organisation und der
Sicherstellung von Compliance als Einhaltung der
Normen im Allgemeinen auch, wie Korruption in den
Unternehmen wirksam und nachhaltig verhindert
werden können (KPMG 2011, 3). Wie Beispiele in der
Vergangenheit gezeigt haben, geht es hier nicht nur um
Korruption durch Bestechlichkeit im Unternehmen
sondern auch um Bestechung durch das Unternehmen.
Im folgenden Beitrag soll vorerst die Ausgangslage
der Compliance Bestimmungen in Solvabilität II und
den EIOPA Übergangsleitlinien untersucht werden
samt den allgemeinen Vorschriften des Aktien- und
Versicherungsaufsichtsrechtes zu diesem Thema. In
einem weiteren Teil werden der rechtliche Rahmen
zur Korruptionsbekämpfung, Vorkehrungen gegen
Geldwäsche und Terrorismusfinanzierung und die
Das ursprüngliche Datum des Inkrafttretens sollte der 1. 12.
2012 sein. (RL 2009/138/EG Art. 311). Eine Anpassung an den
Vertrag von Lissabon und an die Schaffung der europäischen
Versicherungsaufsichtsbehörde sollte mit der Verschiebung
des Datums der Umsetzung durch die Omnibus II Richtlinie
erfolgen, die zwischen Kommission, Parlament und Rat
verhandelt wurde (EK 14. 11. 2013). Am 13. 11. 2013 scheint der
litauischen Ratspräsidentschaft eine Einigung gelungen zu sein
(EU, 2013, lit).
1
Maßnahmen zur Verhinderung des Missbrauches von
Insiderinformationen wie des Marktmissbrauches an
Hand der derzeitigen österreichischen Gesetzeslage
erläutert. Weitere Rechtsgebiete wie Datenschutz
und Arbeitnehmerschutz oder kartellrechtliche
Vorschriften müssen aus Platzgründen ausgeklammert
werden. Zuletzt werden Ansätze für eine Compliance
Organisation vorgestellt, wobei in diesem
Zusammenhang durchaus erwähnenswert ist, dass
das Institut Deutscher Wirtschaftsprüfer (IDW)
einen eigenen Prüfungsstandard zum Compliance
Managementsystem herausgegeben hat (IDW PS 980,
2011).
2. SOLVABILITÄT II; EIOPA LEITLINIEN
UND ALLGEMEINE VORSCHRIFTEN
Einleitend wird daran erinnert, dass die
Rahmenrichtlinie Solvabilität II davon ausgeht,
dass manche Risiken nicht ausreichend durch
Kapitalsolvenzanforderungen angesprochen werden
sondern nur durch Governance Anforderungen.
Ein wirksames Governance System wird für ein
angemessenes Management als unerlässlich angesehen
und schließt die Risikomanagementfunktion, die
Compliance – Funktion, die interne Revisionsfunktion
und die versicherungsmathematische Funktion ein.
Diese Funktionen sind Schlüsselfunktionen und
damit wichtige und kritische Funktionen. Sämtliche
Personen, die Schlüsselfunktionen ausüben sollen
fachlich qualifiziert und zuverlässig sein. Bei der
Beurteilung des Kompetenzniveaus sollen fachliche
Qualifikation und Berufserfahrung herangezogen
werden (RL 2009/138/EG EW 29, 30, 33, 34, 35).2
Die Versicherungsunternehmen haben über
ein „wirksames internes Kontrollsystem” zu
verfügen, das „zumindest Verwaltungs- und
Rechnungslegungsverfahren, einen internen
Kontrollrahmen, angemessene Melderegelungen auf
allen Unternehmensebenen und die Funktion der
Überwachung der Einhaltung der Anforderungen
(Compliance Funktion)” umfasst (RL 2009/138/EG
46/1).
Neben der allgemeinen „Überwachung der
Einhaltung der Aufgaben” wird er Compliance Funktion
auch „die Beratung des Verwaltungs-, Managementoder Aufsichtsorgans in Bezug auf die Einhaltung der
Eine umfangreiche Darstellung des Governance Systems
unter besonderer Berücksichtigung der Internen Revision
erfolgte durch den Autor in der Nummer 4/2010 der European
Insurance Law Review. Auf eine Wiederholung wird in diesem
Beitrag daher verzichtet (Hauser, 2010b, 18 ff ).
2
17
2/2014
PETER HAUSER
18
in Übereinstimmung mit dieser Richtlinie erlassenen
Rechts- und Verwaltungsvorschriften” aufgetragen.3
Die Compliance Funktion hat die möglichen
Änderungen des Rechtsumfeldes des Unternehmens
und die daraus folgenden Auswirkungen auf die
Tätigkeit des Unternehmens zu beobachten und zu
beurteilen. Sie hat weiterhin das „Compliance Risiko”
zu identifizieren und zu beurteilen, worunter die
Risiken verstanden werden die durch Nichteinhaltung
rechtlicher Vorgaben entstehen (RL 2009/138/EG 46/2).
Die Compliance Funktion, die als Teil des Internen
Kontrollsystems definiert ist, wird somit auch ein Teil
der Risikomanagement Funktion im weiteren Sinn.
Der Internen Revisionsfunktion, die im Gegensatz
zu den anderen Schlüsselfunktionen mit keiner
anderen Funktion, auch nicht in kleinen Unternehmen,
zusammengelegt werden darf (RL 2009 138/EG
EW 32), obliegt vordringlich die Bewertung der
Angemessenheit und Wirksamkeit des internen
Kontrollsystems, dessen Bestandteil die Compliance
Funktion ist, und der anderen Teile des Governance
Systems (RL 2009/138/EG 47/1).
EIOPA hat, wie ausgeführt, im Jahr 2013 eine Reihe
von vorbereitenden Leitlinien herausgegeben, die sich
an die nationalen Versicherungsaufsichtsbehörden
richten und „die Vorgehensweise in der
Vorbereitungsphase auf die Anwendung der Solvabilität
II Richtlinie” zum Gegenstand haben. In diesem Beitrag
wird nur auf die „Leitlinien zum Governance – System”
hingewiesen (EIOPA, 2013, 1.1). EIOPA befürchtet,
dass ohne vorbereitende Leitlinien nationale Behörden
die Notwendigkeit sehen könnten, nationale Lösungen
zu entwickeln um eine „solide, risikogerechte
Aufsicht zu gewährleisten”. Es könnte somit zum
Nachteil eines gut funktionierenden Binnenmarktes
zu unterschiedlichen nationalen Lösungen kommen
(EIOPA, 2013, 1.3). Ein konsistentes und konvergentes
Konzept für die Vorbereitung auf Solvabilität II ist
von entscheidender Bedeutung und die vorgelegten
Leitlinien sollen als Vorarbeit betrachtet werden,
indem sie die Vorbereitung auf die Schlüsselbereiche
fördern „um ein ordnungsgemäßes Management
von Unternehmen sicherzustellen.” Eine frühzeitige
Vorbereitung ist von zentraler Bedeutung und die
nationalen Behörden sollen die Leitlinien ab 1. 1. 2014
Der europäische Richtliniengeber wählt hier die
Übereinstimmung mit der vorliegenden Richtlinie und ihre
Ausführungsbestimmungen als besondere Form der geforderten
Übereinstimmung mit Normen im Allgemeinen aus und
verpflichtet die Compliance Funktion zur Beratung eines
obersten Organs, wobei ein Anbot verschiedener Ausformungen
folgend den in Europa möglichen dualen oder monistischen
Governancesystemen besteht und ein nationaler Regelungsraum
offen bleibt.
3
anwenden, damit die Unternehmen geeignete Schritte
zur vollen Umsetzung von Solvabilität II unternehmen
(EIOPA, 2013, 1.4, 1.5, 1.6). Die Leitlinien sollen nicht
nur im Unternehmen selbst sondern jeweils auch der
Ebene der Versicherungsgruppe angewendet werden
(EIOPA, 2013, 1.12.)
Es fällt auf, dass der Aufbau des Risikomanagement
Systems gleichgewichtig neben den Aufbau des
Governance Systems an sich gestellt wird.4 Die
umfangreiche Darstellung der Kapitel III bis V der
Leitlinien müssen aus der vorliegenden Arbeit aus
Gründen des begrenzten Umfanges ausgeklammert
werden und das Risikomanagement ist allenfalls in
einer späteren eigenen Betrachtung zu untersuchen.
Die Ausführungen der Leitlinien zum Thema Internes
Kontrollsystem und damit zur Compliance Funktion sind
eher dürftig ausgefallen. Die Leitlinien 33 und 34 fordern,
die Sicherstellung, dass das Versicherungsunternehmen
die Bedeutung der Durchführung angemessener
interner Kontrollen fördern indem sich alle Mitarbeiter
ihrer Rolle im internen Kontrollsystem bewusst
sind. „Die Kontrolltätigkeiten sollten den aus den
zu kontrollierenden Tätigkeiten und Prozessen
resultierenden Risiken angemessen sein” (EIOPA,
2013, 1.67). Es soll auch sicher gestellt werden, dass die
Überwachungs- und Berichterstattungsmechanismen
innerhalb des internen Kontrollsystem das oberste Organ
(Verwaltungs- Management- oder Aufsichtsorgan)
mit den für die Entscheidungsprozesse relevanten
Informationen versorgen (EIOPA, 2013, 1.69).
3. DERZEITIGE AUSGEWÄHLTE
COMPLIANCE BESTIMMUNGEN
Im derzeit geltenden Rechtsrahmen für
Versicherungsunternehmen finden sich an
verschiedenen Stellen Hinweise auf die besondere
Notwendigkeit der Einhaltung von Rechtsvorschriften
aber ein gesamtheitlicher Compliance Begriff ist
aus dem geltenden Versicherungsaufsichtsrecht
4
Die Leitlinien widmen das gesamte Kapitel III
(Leitlinien 15 -24 mit den Textziffern 1. 37 bis 1. 51) dem
Risikomanagementsystem. Das Kapitel IV beschäftigt sich
unter dem Titel „Grundsatz der unternehmerischen Vorsicht
und Governance System” mit den Leitlinie 25 (Management
des Anlagerisikos), 26 (Bewertung nicht alltäglicher
Anlagetätigkeiten), 27 (Fondsgebundene und indexgebundene
Verträge), 28 (Nicht zum Handel an einem geregelten
Markt zugelassene Vermögenswerte), 29 (Derivate) und
30(Verbriefte Instrumente). Das Kapitel V mit der Bezeichnung
Eigenmittelanforderungen und Governance System beinhaltet
die Leitlinie 31 (Kapitalmanagementleitlinien) und 32
(Mittelfristiger Kapitalmanagementplan).
2/2014
Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel der Österreichischen...
3.1. Insiderhandel und Marktmissbrauch
Compliance Funktion in diesem engen Sinn gesehen.
Nur vier Unternehmen mit einem Marktanteil von
knapp 13% haben bereits eine Compliance Funktion
mit einem erweiterten Aufgabengebiet eingerichtet.
Im Jahr 2008 wurde nicht einmal unter den
Verantwortlichen für die Revision der österreichischen
Versicherungswirtschaft ein aktives Zugehen auf einen
ausgeweiteten Funktionsinhalt angedacht (Hauser,
2010a, 334).5
Das
B örsegesetz
ver pf lichtet
alle
Versicherungsunternehmen gleichgültig ob sie
Emittenten von börsefähigen Wertpapieren sind oder
nicht und unabhängig von ihrer Größe Maßnahmen
zur Hintanhaltung von Insidergeschäften zu treffen
(BörseG, § 48s). Diese Maßnahmen bestehen aus
der Unterrichtung der Dienstnehmer und sonst
für das Unternehmen tätiger Personen über das
Verbot des Missbrauchs von Insiderinformationen,
in der Erlassung interner Richtlinien über die
Informationsweitergabe im Unternehmen. in der
Überwachung der Einhaltung dieser Richtlinien sowie
im geeigneten organisatorischen Maßnahmen zur
Verhinderung einer missbräuchlichen Verwendung
oder Weitergabe von Insiderinformationen (BörseG,
§ 82/5 1–3).6 „Unter Insider – Information ist eine
öffentlich nicht bekannte, genaue Information zu
verstehen, die direkt oder indirekt einen oder mehrere
Emittenten von Finanzinstrumenten oder ein oder
mehrere Finanzinstrumente betrifft und die, wenn
sie öffentlich bekannt würde, geeignet wäre, den
Kurs dieser Finanzinstrumente oder den Kurs sich
darauf beziehender derivativer Finanzinstrumente
erheblich zu beeinflussen, weil sie ein verständiger
Anleger wahrscheinlich als Teil der Grundlage seiner
Anlageentscheidungen nutzen würde” (BörseG, § 48a
1/1). Marktmanipulationen, die in die vorstehend
angeführten Verpflichtungen einzubeziehen sind, sind
Geschäfte oder Verkauf- beziehungsweise Kaufaufträge,
die falsche oder irreführende Signale für Angebot,
Nachfrage und Kurs von Finanzinstrumenten geben
könnten oder durch die in Absprache mit anderen
handelnden Personen ein anormales oder künstliches
Kursniveau erzielt wird oder solche unter Vorspiegelung
falscher Tatsachen oder unter Verwendung sonstiger
Wie bereits erwähnt hat die österreichische
Versicherungswirtschaft unabhängig ob das
Unternehmen an der Börse notiert war oder nicht
Compliance überwiegend im Zusammenhang mit
dem Verbot der missbräuchlichen Verwendung von
Insiderinformationen gesehen. In einer Untersuchung
des Jahres 2008 wurde in 39 Versicherungsunternehmen
in Österreich mit einem Marktanteil von rund 79% die
5
Diese abwartende Haltung war trotz des Vorliegens der
beabsichtigten Bestimmungen zu Solvabilität II festzustellen.
6
Für die Emittenten der Aktien oder aktienähnliche
Wertpapiere zum Handel an Börsen zugelassen sind
bestehen darüber hinaus weitere Bestimmungen, die
in der Emittenten Compliance Verordnung (ECV) der
Finanzmarktaufsichtsbehörde (FMA) weiter ausgeführt werden.
Auf eine Nähere Darstellung muss in diesem Beitrag aus
Gründen des Umfanges verzichtet werden.
noch nicht abzuleiten. Wie bereits erwähnt
stand bisher im Mittelpunkt der Compliance
Betrachtungen die Verhinderung des Missbrauchs von
Insiderinformationen.
Das Aktienrecht schreibt dem Vorstand vor die
Gesellschaft unter eigener Verantwortung so zu
leiten, „wie es das Wohl des Unternehmens unter
Berücksichtigung der Interessen der Aktionäre und
der Arbeitnehmer sowie des öffentlichen Interesses
es erfordert” (AktG, 70/1). Er hat somit eine
umfassende, selbständige Leitungsverantwortung bei
der Unternehmensführung. Sein unternehmerisches
Handeln muss im umfassenden Sinn rechtskonform
sein. Zum „Legal Management” gehört die Suche
nach der rechtlich zweckmäßigsten Gestaltung
im Unternehmen und die Gewährleistung der
Rechtsbefolgung durch das Unternehmen, seine
Organe und seine Mitarbeiter (KPMG, 2011, 6).
Das Versicherungsaufsichtsgesetz beauftragt die
Interne Revision des Unternehmens mit der „Prüfung
der Gesetzmäßigkeit, Ordnungsmäßigkeit und
Zweckmäßigkeit des Betriebs und des Geschäftes”
des Versicherungsunternehmens (VAG, 17/1). Unter
Gesetzmäßigkeit ist dabei die Einhaltung von öffentlich
rechtlichen Vorgaben und unter Ordnungsmäßigkeit
die Einhaltung unternehmensinterner Vorgaben
zu verstehen (Hauser, 2008, 45–46). Daraus kann
geschlossen werden, dass der Gesetzgeber dem
Versicherungsunternehmen aufträgt seinen Betrieb und
sein Geschäft im Rahmen der Gesetze und der anderen
öffentlich rechtlichen Vorgaben abzuwickeln und auch
im Rahmen der unternehmensinternen Vorgaben.
Im folgenden Abschnitt werden drei
Themenbereiche herausgegriffen, wobei Insiderhandelund Marktmissbrauch sozusagen an der Wiege
der Compliance Bemühungen gestanden sind und
das Thema Korruptionsbekämpfung nunmehr im
Mittelpunkt des Interesses steht. Aus Gründen des
Platzes und der Arbeitsökonomik wird auf eine nähere
Betrachtung von Spezialgebieten der von Compliance
wie etwa Arbeitnehmerschutz, Datenschutz und
Kartellrecht verzichtet.
19
2/2014
PETER HAUSER
20
Formen der Täuschung. Marktmanipulationen liegen
auch bei Verbreitung von falschen oder irreführenden
Informationen, Nachrichten und von Gerüchten vor
(BörseG, 48a 1/2).
Der Versicherungsverband Österreich, das
ist der freiwillige Zusammenschluss aller in
Österreich mit einer österreichischen Konzession
zugelass enen
Versicher ungsunternehmen
gleichgültig in welcher Rechtsform sie tätig sind
sowie der Zweigniederlassungen von europäischen
Versicherungsunternehmen in Österreich, hat einen
„Standard Compliance Code der österreichischen
Versicherungswirtschaft” (SCC, 2009) herausgegeben,
der es den Unternehmen erleichtern soll die
gesetzlichen Bestimmungen umzusetzen. Ohne
auf diesen umfangreichen Kodex näher eingehen
zu können, wird die darin enthaltene Funktion des
„Compliance – Beauftragten” herausgegriffen.
Grundsätzlich wiederholt der Kodex
die gesetzliche Verpflichtung, für geeignete
organisatorische Maßnahmen zur Verhinderung einer
missbräuchlichen Verwendung oder Weitergabe von
Insider-Informationen und zur Hintanhaltung von
Interessenkonflikten Sorge zu tragen. Der Umfang
der Maßnahmen richtet sich nach der Größe des
Unternehmens, nach der Tatsache ob es sich um einen
Emittenten handelt, der Größe, Anzahl und Rechtsform
sowie personeller Besetzung der betroffenen
Organisationseinheiten und nach der Tatsache ob
auch Investmentfondsanteile vermittelt werden. Der
Vorstand (die Geschäftsleitung) ist für die Umsetzung
und Einhaltung des Kodex entsprechend den
unternehmenspezifischen Bedürfnissen verantwortlich
(SCC, 2009, 6.1).
„Sofern es die Größe und Struktur des
Unternehmens erfordern7, hat der Vorstand einen
eigenen Compliance – Beauftragten zu bestellen, der in
dieser Funktion dem Vorstand untersteht, und dessen
Tätigkeitsbereich festzulegen.” Seiner Prüfungs- und
Kontrolltätigkeit unterliegen alle Vorgänge auf die die
entsprechenden Bestimmungen des Börsegesetzes und
die dazu erlassenen internen Richtlinien anzuwenden
sind. Es ist ihm ein umfassendes Einsicht- und
Auskunftsrecht einzuräumen und er unterliegt spezieller
Vertraulichkeitsbestimmungen. Die Interne Revision hat
die Compliance Organisation also auch den Compliance
Beauftragten und die internen Richtlinien und Prozedere
regelmäßig zu prüfen (SCC, 2009, 6.2).
Auch bei Emittenten ist die Geschäftsleitung für die
Umsetzung und Einhaltung der Verordnung verantwortlich.
Auch hier ist ein Compliance Beauftragter einzusetzen der der
Geschäftsleitung in dieser Funktion untersteht, sofern die Größe
und Struktur des Unternehmens es erfordern.
7
Da der Verhinderung von Insiderhandel
und Marktmissbrauch in der österreichischen
Versicherungswirtschaft große Bedeutung zugemessen
wird, aber nur zwei österreichische Unternehmen mit
Sitz der obersten Unternehmensleitung in Österreich
an der Börse notiert sind, stellt sich die Frage
weshalb der Missbrauch von Insiderinformationen
in Versicherungsunternehmen für Kursbewegungen
relevant sein kann. Dazu einige Beispiele: Ist ein
Zulieferbetrieb oder Subunternehmer eines an der
Börse notierten Unternehmens in einer Position,
dass seine Leistungen zumindest kurzfristig
nicht durch Dritte ersetzt werden können, ist der
Versicherungsschutz für einen Brand oder ein
sonstiges Naturereignis das diese Leistungsfähigkeit
einschränkt durchaus interessant für das an der Börse
notierte Unternehmen. Ein Ausfall des Lieferanten
und eine Unterversicherung können die Ergebnisse
des Leistungsempfängers massiv beeinflussen und
damit den Börsekurs. Die Erkrankung von Steve
Jobbs hat bei Apple einen Kursrutsch gebracht. Der
Krankenversicherer der von der Erkrankung Kenntnis
hatte wurde zum Insider (Hauser, 2010a, 353).
3.2. Geldwäsche und Terrorismusfinanzierung
„Zur Bekämpfung der Geldwäscherei und
Terrorismusfinanzierung ist es notwendig, Geldflüsse
krimineller Herkunft und für Zwecke des Terrorismus
zu unterbinden” (FMA, 2010). Das österreichische
Versicherungsaufsichtsgesetz widmet diesem
Ziel das achte Hauptstück und wendet sich an
Versicherungsunternehmen im Rahmen des Betriebs
der Lebensversicherung (VAG, § 98a/1). Das Gesetz
legt den Versicherungsunternehmen besondere
Sorgfaltspflichten auf um die Identität des Kunden
unter bestimmten Voraussetzungen festzustellen
und zu überprüfen und Kunden aufzufordern
Treuhandverhältnisse offen zu legen und dabei
umfangreiche gesetzliche Regelungen zu beachten
die auch in Zweigniederlassungen anzuwenden
sind (VAG, § 98b –e). Ergibt sich der Verdacht
oder der berechtigte Grund zur Annahme, dass die
Begründung einer Geschäftsbeziehung oder eine
bestehende Geschäftsbeziehung im Zusammenhang
mit Vermögensteilen aus einer Straftat nach § 165 StG
oder eine Transaktion im Zusammenhang mit einer
kriminellen Vereinigung nach §§ 278ff StG steht hat
das Versicherungsunternehmen eine Meldung an
bestimmte Behörden zu erstatten, das Geschäft vorerst
2/2014
Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel der Österreichischen...
nicht durchzuführen und die erfolgte Meldung geheim
zu halten (VAG, § 98 f).8
Die
Versicherungsunternehmen
sind
verpflichtet „geeignete Strategien und Verfahren
für die Sorgfaltspflichten gegenüber Kunden, die
Verdachtsmeldungen, die Aufbewahrung von
Aufzeichnungen, die interne Kontrolle, die interne
Revision, die Risikobewertung, das Risikomanagement,
die Gewährleistung der einschlägigen Vorschriften
und die Kommunikation einzuführen, um
Geschäftsbeziehungen und Transaktionen, die
mit Geldwäscherei oder Terrorismusfinanzierung
zusammenhängen, vorzubeugen und zu verhindern
sowie geeignete Strategien zur Verhinderung des
Missbrauchs von neuen Technologien für Zwecke
der Geldwäscherei und Terrorismusfinanzierung zu
entwickeln” (VAG, 98h 1/1). Diese Verfahren müssen an
Zweigstellen und Tochterunternehmen in Drittländern
bekanntgemacht werden und es sind entsprechende
Ausbildungsprogramme für die befassten Mitarbeiter
einzurichten (VAG, 98h 1/2–3 ).
Innerhalb des Unternehmens ist ein besonderer
Beauftragter vorzusehen, der mit der Sicherstellung
der Einhaltung der gesetzlichen Bestimmungen
und internen Regeln zur Verhinderung von
Geldwäsche und Terrorismusfinanzierung betraut
wird. Dieser besondere Beauftragte ist lediglich dem
Vorstand verantwortlich und berichtet direkt an den
Vorstand. Es ist ihm freier Zugang zu sämtlichen
Informationen, Daten, Aufzeichnungen und Systemen
zu gewähren sofern ein möglicher Zusammenhang
zur Geldwäscherei oder Terrorismusfinanzierung
bestehen könnte. Es sind ihm ausreichende Befugnisse
einzuräumen und eine Auslagerung ist nicht zulässig
(VAG, § 98h 1/6).
3.3. Korruptionsbekämpfung
Unter Korruption kann der „Missbrauch einer
besonderen Vertrauensstellung in einer Funktion
in Wirtschaft, Verwaltung, Politik und Justiz oder
auch nichtwirtschaftlichen Organisationen und
Vereinigungen verstanden werden.” Korruption zielt
darauf ab, einen materiellen oder immateriellen Vorteil
zu erlangen, auf den kein rechtlich oder sachlich
begründeter Anspruch besteht (Grützner, Jakob, 2010,
98).
Das österreichische Strafgesetzbuch versteht unter
„Untreue” den wissentlichen Missbrauch einer durch
Gesetz, behördlichen Auftrag oder Rechtsgeschäft
8
Die Darstellung erfolgt nur überblicksmäßig, da sich
der Beitrag auf die Funktion des Geldwäschebeauftragten als
Institution bezieht.
eingeräumten Befugnis über fremdes Vermögen zu
verfügen oder andere zu verpflichten und dadurch
anderen einen Vermögensnachteil zuzufügen (StGB, §
153/1).
Korruption wird auf den ersten Blick in Richtung
von Amtsträgern in der öffentlichen Verwaltung
oder Rechtssprechung verstanden, indem von
diesen ein Fehlverhalten gegen die Annahme eines
Vorteiles erwartet wird. Der Gesetzgeber stellt aber
nicht nur den Amtsträger der ein Fehlverhalten setzt
wie den Missbrauch der Amtsgewalt (StGB, § 302),
Bestechlichkeit (StGB, § 304), Vorteilsannahme (StGB,
§ 305) Vorteilsannahme zur Beeinflussung (StGB, § 306)
unter Strafe sondern auch jene die dieses Fehlverhalten
gegen Vorteile für den Amtsträge erreichen wollen.
Für die Betrachtung im Zusammenhang mit der
Versicherungswirtschaft ist es daher angebracht
sich der gesetzlichen Grenzen für den Umgang mit
Amtsträgern bewusst zu werden, wobei der Begriff
„Amtsträger” keineswegs auf den Staatsbeamten oder
Richter beschränkt ist und in Österreich in jüngster
Zeit ausgeweitet wurde. Amtsträger sind Personen
die mit Aufgaben der Gesetzgebung, Verwaltung
und Justiz in Gebietskörperschaften, Körperschaften
des öffentlichen Rechtes wie z. B. Österreichischer
Rundfunk als Körperschaft öffentlichen Rechtes,
Kammern sowie in anderen Staaten oder
internationalen Organisationen betraut sind, weiterhin
Personen an die hoheitliche Aufgaben übertragen
wurden wie Kraftfahrzeugschaden Begutachter oder
Personen die in Unternehmen tätig sind an denen
Gebietskörperschaften zumindest zu 50% Anteile
halten oder solche die kraft Gesetzes der Kontrolle des
Rechnungshofes unterliegen (WKO, 2013, 2.1).
Der Gesetzgeber stellt unter Strafe, wenn einem
Amtsträger für die pflichtwidrige Vornahme oder
Unterlassung eines Amtsgeschäftes ein Vorteil für
sich oder einen Dritten angeboten, versprochen oder
gewährt wird. Ebenso ist das Anbieten, Gewähren oder
Versprechen eines Vorteils für ein unrichtiges Gutachten
oder einen unrichtigen Befund zu bestrafen (StGB, §
307). Es ist aber auch unter Strafe gestellt, wenn einem
Amtsträger für die pflichtgemäße Vornahme oder
Unterlassung eines Amtsgeschäftes ein ungebührlicher
Vorteil für ihn oder einen Dritten angeboten,
versprochen oder gewährt wird (StGB, § 307a). Nicht
ungebührlich ist in diesem Zusammenhang ein Vorteil
der gesetzlich erlaubt ist oder der im Rahmen einer
Veranstaltung gewährt wird an deren Teilnahme ein
amtliches oder sachlich gerechtfertigtes Interesse
besteht, der für einen gemeinnützigen Zweck verwendet
wird oder orts- oder landesübliche Aufmerksamkeiten
geringen Wertes. In diesem Zusammenhang wird von
21
2/2014
PETER HAUSER
22
den drei K (Kalender, Kugelschreiber, Kleinigkeiten)
gesprochen (StGB, § 305/4). Es ist auch zu bestrafen,
wenn einem Amtsträger ein ungebührlicher Vorteil für
ihn oder einem Dritten angeboten, versprochen oder
gewährt wird um ihn dadurch in seiner Tätigkeit als
Amtsträger zu beeinflussen (StGB, § 307b). In dieser
Strafbestimmung geht es darum, dass Amtsträger
nicht durch Vorteilgewährung (Anfütterung) für
den Fall vorbereitet werden, wenn tatsächlich ein
Amtsgeschäft ansteht. Der Gesetzgeber stellt auch
die Intervention unter Strafe, wenn es sich um einen
ungebührlichen Einfluss auf die Entscheidungsfindung
eines Amtsträgers handelt. In diesem Fall ist der
Intervenierende zu bestrafen wenn er sich für die
Intervention einen Vorteil versprechen lässt, fordert
oder annimmt und derjenige ist zu bestrafen, der
für die Intervention einen Vorteil anbietet oder
gewährt. Ungebührlich ist die Einflussnahme auf die
Entscheidungsfindung eines Amtsträgers, wenn sie
auf eine pflichtwidrige Vornahme oder Unterlassung
eines Amtsgeschäftes bezieht oder wenn sie mit der
Gewährung oder dem Anbieten eines Vorteiles an den
Amtsträger verbunden ist (StGB, § 308).
Während sich die bisher zitierten Bestimmungen
mit dem Verhältnis zu Amtsträgern befasst haben ist
im StGB § 309 die „Geschenkannahme und Bestechung
von Bediensteten oder Beauftragten” geregelt. Zu
bestrafen ist ein Bediensteter oder Beauftragter eines
Unternehmens, der im geschäftlichen Verkehr für eine
pflichtwidrige Vornahme oder Unterlassung einer
Rechtshandlung von einem anderen für sich oder
einem Dritten einen Vorteil fordert, annimmt oder sich
versprechen lässt. Ebenso ist zu bestrafen, wer einem
Bediensteten oder Beauftragten eines Unternehmens
im geschäftlichen Verkehr für eine pflichtwidrige
Vornahme oder Unterlassung einen Vorteil für ihn
oder einen Dritten anbietet, verspricht oder annimmt.
3.4. Anonyme Hinweisgeber
Die österreichische Finanzmarktaufsichtsbehörde
(FMA) der neben der Banken – und Börseaufsicht
die Aufsicht über Versicherungsunternehmen und
Pensionskassen übertragen ist, hat sich entschlossen
ein System einzurichten, das es ermöglicht anonyme
Hinweise entgegenzunehmen und effizient zu
bearbeiten. Sie wendet sich dabei an Personen,
die „Kenntnis von Missständen oder Verstößen
gegen Aufsichtsrecht in Organisationen, welche
der Aufsicht der FMA unterliegen” haben. Sie
bezeichnet Informationen und Hinweise als „wichtige
Erkenntnisquellen für die Aufsichtstätigkeit.”
Hinweisgeber leisten nach Ansicht der FMA „einen
Beitrag zur Sicherstellung, der Ordnungsmäßigkeit und
Stabilität des österreichischen Finanzmarktes durch
eine effiziente Beaufsichtigung.” Sie bedient sich eines
Verfahrens, in dem der Hinweisgeber ein anonymes
elektronisches Postfach einrichten kann über das er seine
Meldung abgibt und von der Behörde für notwendige
Rückfragen kontaktiert werden kann (FMA, 2014, StS
ff ). Dieses Verfahren wird auch von der Wirtschaftsund Korruptionsstaatsanwaltschaft9 seit einiger Zeit
angewendet, das im Zuge der Kronzeugenregelung
(§§ 209a und 209b StPO) geschaffen wurde um
Korruption, Wirtschaftsstrafsachen, Bilanzund Kapitalmarktdelikte sowie Geldwäscherei
besser bekämpfen zu können (Koenig, 2013, 1).
Auf die Problematik dieser Hinweise, die unter
Whistleblowing10 zusammengefasst werden können,
wurde von mir in diesem Journal bereits berichtet,
sodass auf eine nähere Darstellung verzichtet wird
(Hauser, 2013, 51 ff ).
Die vorstehende Darstellung hat nur einige
wenige gesetzliche Bestimmungen herausgegriffen,
die versuchen Grenzen für den Missbrauch der
übertragenen Befugnisse auch in der Privatwirtschaft
zu setzen. Dieser Rahmen kann aber nur dann
erfolgreich sein, wenn ein unternehmensinternes
Compliance Management System als wesentlichem
Bestandteil des Internen Kontrollsystems besteht und
von allen Unternehmensebenen auch gelebt wird.
4. COMPLIANCE – MANAGEMENT – SYSTEM
„Unter einem Compliance – Management – System
(CMS) werden alle Instrumente und Mechanismen
verstanden, die die Prinzipien und Wertvorstellungen
einer Organisation entwickeln, implementieren und
im strategischen und operativen Geschäft durchsetzen.
Das Compliance – Management – System unterstützt
dabei alle Anstrengungen zum Erreichen eines rechtsund regelkonformen Verhaltens von Organmitgliedern,
Führungskräften und Mitarbeitern und stellt damit
ein wesentliches Element der Wirksamkeit des
Kontrollumfeldes und der Kontrollen überhaupt dar.
Gesamtziel ist Compliance – Risiken im Rahmen eines
Gesamtkonzepts zu erkennen, zu managen und somit
jederzeit einen Gesamtüberblick über die vorhandenen
9
Zentrale Staatsanwaltschaft zur Verfolgung von
Wirtschaftssachen und Korruptionsdelikte (WKStA).
10
Whistleblowing: Wenn ein Organisationsinsider in der
Organisation oder ihrem Umfeld gesetzwidrige oder unethische
Vorgänge entdeckt und diese an eine interne oder externe
Autoritätsinstanz allenfalls die Öffentlichkeit weitergibt.
2/2014
Steigende Bedeutung der Compliance Funktion am Beispiel der Österreichischen...
Risiken, deren Inventarisierung und Überwachung zu
erhalten” (KPMG, 2011, 5).
Das Institut Deutscher Wirtschaftsprüfer hat in
seinem IDW Prüfungsstandard 980 die folgenden
miteinander in Wechselwirkung stehenden
Grundelemente definiert (IDW 980, 2011, 5 f).11 Es baut
dabei ohne es explizit auszudrücken auf dem COSO
Modell mit den Komponenten Control Environment,
Risk Assessment, Control Activities, Information and
Communication and Monitoring Activities auf.12
Compliance Kultur. Die Compliance Kultur
beeinflusst die Bedeutung, welche die Mitarbeiter
der Beachtung von Regeln beimessen und ihre
Bereitschaft zum regelkonformen Verhalten. Sie ist
die Grundlage für die Wirkungsweise des CMS und
wird von der Grundeinstellung und dem Verhalten
des Managements und der Rolle des Aufsichtsorganes
geprägt.
Compliance – Ziele. Die Ziele, die durch das CMS
erreicht werden sollen, werden von den gesetzlichen
Vertretern auf der Grundlage der allgemeinen
Unternehmensziele und einer Analyse der Gewichtung
der für das Unternehmen bedeutsamen Regeln
festgesetzt. Die Compliance Ziele stellen die Grundlage
für die Beurteilung von Compliance – Risiken dar.
Compliance – Risiken. Es handelt sich um die
Risiken, die sich aus Verstößen gegen einzuhaltende
Regeln ergeben und die an den Compliance – Zielen
gemessen werden. Sie werden in Hinblick auf die
Eintrittswahrscheinlichkeit und der möglichen Folgen
analysiert.
Compliance Programm. Grundlagen und
Maßnahmen zur Begrenzung der Compliance –
Risiken und damit zur Vermeidung von Compliance –
Verstößen inklusive der bei Compliance – Verstößen zu
ergreifende Maßnahmen.
Compliance – Organisation. Regelung der Rollen
– und Verantwortlichkeiten sowie der Aufbau- und
Ablauforganisation im CMS als integraler Bestandteil
der Unternehmensorganisation.
Compliance – Kommunikation. Information
der Mitarbeiter und betroffenen Dritten über das
Compliance Programm sowie die festgelegten
Rollen und Verantwortlichkeiten. Festlegung der
11
Für diese Arbeit wurde eine zusammenfassende
Darstellung des Gedanken des IDW gewählt. Zu verweisen ist
aber auch auf das KPMG 7 x 7 Modell (KPMG, 2011, 11 ff ) auf
dessen Darstellung aus Platzgründen verzichtet wird.
12
Das COSO Modell wurde von der American Accounting
Association (AAA), dem American Instute of Certified Public
Accountants (AICPA), den Financial Executives International
(FEI), dem Institute of Management Accountants (IMA und
dem Institute of Internal Auditors (IIA) bereits 1992 entwickelt
und 2013 überarbeitet.
Berichterstattung über Compliance Risiken sowie über
Hinweise über festgestellte Regelverstöße.
Compliance Überwachung und Verbesserung. Die
Angemessenheit und Wirksamkeit des CMS werden auf
Grund der vorhandenen Dokumentation überwacht.
Mängel im System und Regelverstöße werden an das
oberste Management berichtet, das für die Beseitigung
der Schwachstellen und die Verbesserung des Systems
sowie seine Durchsetzung verantwortlich ist.
5. KONKLUSIO
Die Einhaltung von Regeln oder Normen
gehört zu den Grundsätzen jeglichen
menschlichen Zusammenlebens und ist für das
Funktionieren jeder Gemeinschaft so auch für ein
Versicherungsunternehmen unabdingbar. Die Welt,
die Wirtschaft und die Gesellschaft sind so komplex
geworden, dass das Auskommen mit den zehn Geboten
Gottes alleine nicht ausreichend erscheint. Es ergibt
sich die tatsächliche oder bisweilen auch eingebildete
Notwendigkeit der zusätzlichen Regulierung
sowohl global und regional als auch national und
zusätzlich innerhalb des Unternehmens und der
Unternehmensgruppe was oftmals Überregulierung
führt. Jedes sinnvolle Wirtschaften umfasst Zielsetzung,
Ausführung und Kontrolle von Zielerreichung und
Ausführung. Sowohl das Ziel der Einhaltung der
Regeln, die Vorgangsweise dabei und die Risiken der
Nichteinhaltung sind festzuhalten.
Die Einhaltung der internen und externen
Regelwerke ist die Aufgabe jedes einzelnen Mitarbeiters
des Unternehmens und das Unternehmen hat eine
Unternehmenskultur zu schaffen, die die Einhaltung
der Regelwerke von sich aus impliziert. Voraussetzung
für das Funktionieren ist aber das regelkonforme
Agieren auf allen Unternehmensebenen.
Eine Unternehmenskultur in der Regeln nach
Hierarchiestufen unterschiedlich eingehalten werden,
wird nicht zum gewünschten Erfolg führen.
Compliance ist Bestandteil des Internen
Kontrollsystems eines Unternehmens das von allen
Ebenen ausgeübt und getragen wird. Das Interne
Kontrollsystem ist nicht Sache der Unternehmensleitung
alleine sondern jedes einzelnen Mitarbeiters und jedes
fachlichen sowie personellen Vorgesetzten. In diesem
Internen Kontrollsystem ist eine eigene Compliance
Funktion vorgesehen, die sich um das Funktionieren
der Einhaltung der Regeln zu kümmern hat. Sie hat
die Regeln und deren Entwicklung zu beobachten
und die Risiken der Nichteinhaltung aufzuzeigen
und zu bewerten. Sie hat die Einhaltung der Regeln
23
2/2014
PETER HAUSER
24
zu erleichtern und den verschiedenen Ebenen des
Unternehmens dabei Hilfe zu stellen. Zuletzt hat sie
die Entscheidungsträger sowohl über Verstöße gegen
Richtlinien, Risken und Entwicklungen zu informieren.
Die spezielle Compliance Funktion gehört mit der
speziellen Risikomanagementfunktion der zweiten
Verteidigungslinie des Unternehmens an, wobei die
erste Verteidigungslinie im Internen Kontrollsystem
und im Risikomanagement an sich liegt.
Die Interne Revision hat als dritte Verteidigungslinie
umfassend Wirkungsweise und Abweichungen zur
Norm sowohl bezüglich des gesamten Internen
Kontrollsystems als auch des Risikomanagementsystems
festzustellen und der obersten Managementebene
Hinweise zur Verbesserung zu geben. Das oberste
Management hat die Berichte der Compliance
Funktion, der Risikomanagement Funktion und der
Revisionsfunktion zu beachten und sinnvolle Hinweise
umzusetzen.
Peter HAUSER, PhD, CRMA
Full-time Professor, Executive Academy Economic
University Vienna and University Johannes Kepler, Linz
The growing importance of the Compliance function on
the example of Austrian insurance industry
UDC: 368. 338. 2(436)
Systematic Scientific Work
SUMMARY
Compliance describes the goal that organizations
aim to achieve with their efforts to ensure that the
personnel is aware of and takes steps to comply with the
relevant laws and regulations as well as with standards,
guidelines and contracts. Due the increasing number of
regulations and the need for operational transparency,
organizations have to establish a compliance
management system and compliance controls.
In the Austrian insurance industry a special
compliance management used to mainly concentrate
on the regulations against improper use of insider
information. Solvency II, the new framework for the
European insurance industry, becoming effective
with delay on January 1 2016, includes not only
effective quantitative solvency requirements, but
also an effective system of governance. The system of
governance includes the risk management function,
the compliance function as a part of the internal control
system, the internal audit function and the actuarial
function. These tasks are key functions of insurance
companies and the persons in charge of these functions
have to fulfil the proper requirements. In autumn 2013
the European Insurance and Occupational Pensions
Authority (EIOPA) presented „Guidelines on System
of Governance”. Following EIOPA, early preparation is
essential in order to ensure that, if Solvency II is fully
applicable, organizations will be well prepared and
able to apply the new system. Therefore, the national
insurance supervisory authorities and regulators are
expected to put the guidelines on System of Governance
in place, starting January 1 2014. In Austria the
implementation in the insurance supervisory law is
scheduled for July 1 2014.
Three special parts of regulations by law are discussed
in this paper: unauthorized use of insider information,
money laundering and corruption. Insider information
is intimate knowledge or non–public (privileged)
information about the affairs, operations or financial
position of a corporation that will affect the market
price of its publicly traded stock. Insurance Companies
are requested by the Austrian stock exchange law to
inform the employees and install procedures to avoid
improper use of insider information. The Austrian
insurance supervisory law requests all life insurance
companies certain regulations and procedures to avoid
money laundering and terrorism financing. They must
have a special officer responsible for regulations and
controls, reporting directly to the top management.
Corruption is the abuse of power, office or resources
for personal gain by politicians, public officers, judges
and also responsible managers in private companies.
Bribery is the improper use of gifts and favours in
exchange for personal gain or a gain for an organization.
The Austrian criminal law knows a lot of offences
concerning corruption and white collar crime.
The Austrian insurance companies have to introduce
effective Compliance Management Systems (CMS)
immediately. Based on COSO Internal Control –
2/2014
The growing importance of the Compliance function on the example of Austrian insurance...
Integrated Framework, the German Institute of statutory
auditors developed an audit standard for auditing CMS.
In this standard the integrating parts of an effective CMS
are Compliance Culture and Environment, Compliance
Objectives, Assessment of Compliance Risks, Compliance
Program and Processes, Compliance Organization,
Compliance Communication and Information and
Compliance Monitoring and Improvement.
Prerequisite for an effective and helpful Compliance
Management System is the readiness of all members of
the organization on all levels in the chain of command to
act according to the common rules in the organization.
Key words: Compliance, Compliance Management
System, EIOPA, money laundering, insider trading,
internal control system, corruption, Solvency II
LITERATUR
Amling, T. , Bantleon, U. (2007). Handbuch der Internen
Revision. Grundlagen, Standards, Berufsstand, Schmidt: Berlin.
Bundesgesetz vom 23. Jänner 1974 über die mit
gerichtlicher Strafe bedrohten Handlungen (Strafgesetzbuch
– StGB) BGBl 60/1974 idF bis BGBl I 134/2013.
Bundesgesetz vom 18. Oktober 1978 über den Betrieb
und die Beaufsichtigung der Vertragsversicherung
(Versicherungsaufsichtsgesetz – VAG) BGBl 569/1978 idF
bis BGBl I 184/2013.
Bundesgesetz vom 8. November 1989 über die Wertpapierund allgemeinen Warenbörsen und die Abänderung des
Börsesensale – Gesetzes 1949 und der Börsegesetz - Novelle
1903 Börsegesetz 1989 – BörseG) BGBl 555/1989 idF bis
BGBl I 184/2013.
Bundesgesetz über Aktiengesellschaften (Aktiengesetz –
AktG) BGBl 106/1997 idF bis BGBl I 35/2012.
Busch, J. , Redlein, B. (Hrsg.). (2013). Compliance –
Kompass, Wien: PWC Österreich.
COSO. (2013). Committee of Sponsoring Organizations
of the Treadway Commission, Internal Control – Integrated
Framework, Executive Summary, http://www. coso. org/
documents/990025P_Executive_Summary_final_may20_e.
pdf, 1. 03. 2014.
EIOPA. (2013). Leitlinien zum Governance System, CP
– 13/08 DE, https://eiopa. europa. eu/fileadmin/tx_dam/
files/publications/guidelines/System_of_Governance/
EIOPA_2013_00200000_DE_TRA. pdf. , 24. 02. 2014.
EU. (2013). Litauische Ratspräsidentschaft, Die litauische
Ratspräsidentschaft erzielt vorläufige Einigung mit dem
europäischen Parlament über die Omnibus II Richtlinie, 13. 11.
2013, www. eu. 2013. lt/de/news/pressemitteilungen. , 24. 02.
2014.
Europäische Kommission. (2013). Der EU Binnenmarkt,
Künftig geltende Vorschriften (Solvency II/Omnibus II), 14. 11.
2013, ec. europa. eu/internal_market/insurance/solvency/
future/index_de. htm, 24. 02. 2014.
FMA. (2010). Österreichische Finanzmarktaufsicht,
Rundschreiben zu Verdachtsmeldungen im Zusammenhang
mit Geldwäscherei, Terrorismusfinanzierung und Verletzung
der Offenlegung von Treuhandschaften, Wien.
FMA. Österreichische Finanzmarktaufsicht, www. fma.
gv. at, 24. 02. 2014.
Grützner, T. , Jakob. A. (Hrsg.) (2010). Compliance von A
– Z, Beck: München.
Hauser, P. (2008). Die Stellung der Internen Revision
in der österreichischen Versicherungswirtschaft und
ihre Zukunftstendenzen einschließlich der Rolle im
Whistleblowingprozess, IIA Austria, Wien.
Hauser, P. (2010a). Compliance in der
Versicherungswirtschaft in Lucius / Oppitz / Pachinger (Hrsg.),
Compliance im Finanzdienstleistungsbereich, Wien: Springer.
Hauser, P. (2010b). Entwicklung der rechtlichen
Rahmenbedingungen für die Interne Revison in europäischen
Versicherungsunternehmen im Schatten von Lehman, Revija
za pravo osiguranja, 4, 18-27.
Hauser, P. (2013). Whistleblowing: Chance or Risk? New
Tendencies in Europe, Evropska revija za pravo osiguranja, 1,
51–59.
IDW – Institut der Wirtschaftsprüfer in Deutschland.
(2011). IDW Prüfungsstandard: Grundsätze ordnungsgemäßer
Prüfung von Compliance Management Systemen vom 11. 03.
2011, IDW PS 980.
Koenig, F. A. (2013). Anonymes Hinweisgebersystem zur
Korruptionsbekämpfung, Zentrale Staatsanwaltschaft zur
Verfolgung von Wirtschaftssachen und Korruptionsdelikten,
Wien, www. justiz. gv. at/web 2013, 24. 02. 2014.
KPMG. (2011). Compliance – Managegement – Systeme,
Wien: KPMG Austria, www. kpmg. at, 24. 02. 2014.
Pscheidl, M. (2013). Ist ein betrieblicher
Datenschutzbeauftragter in Österreich gesetzlich vorgesehen?,
www. Externerdatenschutz. at/dsb-oesterreich, 24. 02. 2014.
Richtlinie 2009/138/EG des Europäischen Parlaments
und des Rates vom 25. November 2009 betreffend die
Aufnahme und Ausübung der Versicherungs- und
Rückversicherungstätigkeit (Solvabilität II) ABl. L 335 vom
17. 12. 2009.
Strafprozessordnung 1975 (StPO), BGBl 631/1975 idF
BGBl I 33/2011 bis BGBl I 195/2013.
Verordnung der Finanzmarktaufsichtsbehörde
(FMA) über Grundsätze für die Informationsweitergabe
im
Un t e r n e h m e n
sowie
betreffend
organisatorischer Maßnahmen zur Vermeidung von
Insiderinformationsmissbrauch für Emittenten (Emittenten
– Compliance – Verordnung 2007 – ECV 2007) BGBl II
213/2007 idF BGBl II 30/2012.
Versicherungsverband Österreich, Standard Compliance
Code der österreichischen Versicherungswirtschaft, Version 4.
0 vom 8. 10. 2009 (SCC 2009)
WKO – Wirtschaftskammer Österreich. (2013).
Antikorruptionsbestimmungen, www. wko. at/Content. Node/
Service, 22. 02. 2014.
25
2/2014
ČLANCI
26
Doc. dr Loris BELANIĆ
Povijesni razvoj osiguranja pravne zaštite
UDK: 368:34(091) Primljen: 20. 1. 2014.
Prihvaćen: 7. 2. 2014.
Pregledni naučni rad
doi:10.5937/erpo1402026B
Apstrakt
U radu se daje prikaz povijesnog razvoja osiguranja
pravne zaštite (u daljem tekstu: OPZ) kao vrste osiguranja kojemu je cilj preuzimanje obveze plaćanja pravnih troškova koji pogađaju osiguranika kada se nalazi
u situaciji da mu je potrebna pravna pomoć. Povijesni
razvoj osiguranja pravne zaštite možemo podijeliti u
četiri razdoblja. U prvom razdoblju koje traje do 1917.
godine nalazimo neke osnovne oblike udruživanja radi
preuzimanja obveze plaćanja pravnih troškova za svoje članove (La Sou Medical 1897, Physicians’ Defence
Company 1899, Schutzverein deutscher Reeder 1901,
Versicherungsverein der Haus- und Grundbesitzer A. G.
1910). Drugo razdoblje započinje osnivanjem prvog
društva za osiguranje pravne zaštite pod nazivom DAS,
1917. godine u Parizu. Ono je pružalo pokriće troškova
pravne zaštite svakome tko je uplatio policu osiguranja,
a izvorno je bilo orijentirano na pravnu zaštitu vlasnika automobila i sportaša. Do početka II svjetskog rata
DAS je proširio svoje poslovanje na susjedne zemlje
(Njemačka, Belgija, Švicarska), a pojavili su se i neki
novi osiguratelji pravne zaštite. Treće razdoblje razvoja
OPZ-a započinje nakon završetka II svjetskog rata kada
dolazi do razvoja automobilskog turizma. U tom razdoblju dolazi do masovnog sklapanja polica osiguranja
pravne zaštite širom Europe. Tome dodatno pridonosi i pojava novih pokrića troškova pravne zaštite koja
nije isključivo rezervirana samo za vlasnike automobila. Na razini Europske unije donesena je i Direktiva br.
87/344/EEZ kojom se ujednačava pružanje usluga osiguranja pravne zaštite za čitavo područje Unije. Konačno, početkom 21. stoljeća započinje četvrto razdoblje
razvoja OPZ-a čija je glavna karakteristika da osiguratelji pravne zaštite usko surađuju s odvjetnicima (sklapaju se partnerski ugovori), ali i preventivno savjetuju
svoje osiguranike, između ostalog, kako da izbjegnu
sporne situacije a sve u cilju smanjenja pravnih troškova, tj. obveza osiguratelja.
*
Docent Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, e-mail:
[email protected] hr
Ključne riječi: osiguranje, povijesni razvoj, pravna
zaštita, pravni troškovi
1. UVOD
Vremena u kojima živimo karakteriziraju velike promjene u pravnim sistemima, stalno donošenje novih, te
izmjene i dopune postojećih propisa a što je posljedica
razvoja prava na europskoj i globalnoj razini. Prisutno je
stalno uvođenje novih pravnih instituta, a pojedinac (ali
općenito i svi ostali pravni subjekti) raspolaže raznim pravima i pravnim sredstvima i mogućnostima za njihovo
ostvarenje više nego ikad u povijesti ranije. Naravno, za zaštitu i ostvarenje prava u slučaju njihove povrede potrebna
je stručna pravna pomoć koja ima svoju cijenu. Potreba
za stručnom pravnom pomoći upravo zbog kompleksnosti pravnog sustava svakim danom je sve veća. No, i sam
postupak zaštite i ostvarivanja pred raznim tijelima nije
besplatan (osim u iznimnim slučajevima).
Osiguratelji su prepoznali mogućnost da uz plaćanje
premije preuzmu rizike nastanka potrebe za pravnim
troškovima koji pogađaju osiguranika kada se nalazi
u raznim situacijama u kojima mu je potrebna pravna
pomoć (zastupanje na sudu, pred ostalim državnim
tijelima, arbitražom ili pred nekim drugim tijelom za
rješavanje sporova). Upravo je neposredna svrha OPZ
preuzimanje rizika nastanka pravnog spora, odnosno
rizika nastanka potrebe za pravnom pomoći osiguraniku koja je povezana s plaćanjem pravnih troškova.
Radi se o vrsti osiguranja koja je relativno novijeg
datuma. U svom suvremenom smislu, ova vrsta osiguranja pojavila se prije nepunih stotinjak godina u Francuskoj, a danas je prisutna širom zemalja Europske unije i svijeta o čemu govorimo u nastavku.
2. PRETHODNICI OPZ-a
Institucije koje su na tragu ispunjavanja iste socijalne funkcije kao OPZ mogu se pronaći još u rimskom
2/2014
Povijesni razvoj osiguranja pravne zaštite
pravu patronata, u odnosu između patrona i njegovog
podložnika,1 u kojemu je patron imao obvezu prema
podložniku pružiti mu zaštitu, kako fizičku, tako i pravnu na sudu. Također, i srednjovjekovni feudalac imao je
identičnu obvezu prema svojim kmetovima: braniti ih
fizički, ali i pravno na sudovima. Nadalje, u srednjem
vijeku članovi gilda pomagali su međusobno jedni druge u ostvarivanju pomoći na sudovima, bilo kada je jedan njihov član postavljao određeni zahtjev za ostvarenje svoga prava, bilo kada su protiv njega postavljani
zahtjevi trećih. Bili su to primitivni oblici uzajamnog
osiguranja pravne zaštite (Pfennigstorf, 1975, 455; Isola, 2005, 3; Landwehr, 1975, 67–75).
Prvi ozbiljniji pokušaj bavljenja OPZ-om nailazimo
u razdoblju od 1820. do 1850. godine u Francuskoj gdje
se javljaju prve kompanije koje su sklapale ugovore kojima su se obvezivale voditi sporove (postupke) za svoje
klijente bilo kao tužitelje, bilo kao tuženike, uz plaćanje određenog periodičnog fiksnog iznosa. Za dodatno
uplaćeni iznos, preuzimale su obvezu isplate određene
svote novca svom klijentu ukoliko izgube spor. Ti ugovori su bili imenovani kao ugovori o osiguranju. Međutim, francuski Vrhovni sud („Cour de cassation”)
odlučio je da ti ugovori nemaju karakter ugovora o osiguranju, već karakter ugovora o službi. Također je bilo
dvojbi o pravnoj dopuštenosti takve vrste posla, te je
ovakva vrsta pružanja OPZ-a vrlo brzo napuštena.
Oko 1880. godine, također u Francuskoj, ponovo
se javlja još jedan eksperiment OPZ-a. Pod nazivom
contre-assurance générale jedan je zastupnik u osiguranju započeo sklapati ugovore, uz određenu godišnju
naknadu, kojima je pružao svojim klijentima pomoć
u ostvarivanju njihovih zahtjeva prema njihovim osigurateljima (početno osigurateljima od požara). No,
francuski Vrhovni sud zauzeo je 1891. godine gledište
da se i u ovom slučaju ne radi o ugovoru o osiguranju,
već o vrsti agencijskog ugovora, ali da ipak nije protupravan. Ipak, unatoč nedostatku službenog priznanja,
ideja o osiguravanju osiguranika protiv vlastitih osiguratelja proširila se i izvan granica Francuske – u Belgiji,
Luksemburgu, Italiji i Švicarskoj (Pfennigstorf, 1975,
455–456).
Nešto kasnije, 1897. godine jedan je liječnik u Parizu
bio osuđen za nepažnju i nesposobnost u liječenju zbog
smrti neke žene tijekom poroda. Organizacija za uzajamnu pomoć zdravstvenih djelatnika „Le Concours
Médical”, pratila je cijeli slučaj te je osnovala društvo za
uzajamno osiguranje „Le Sou Medical”, s ciljem pružanja zaštite medicinskim djelatnicima koji su njezini članovi, u sličnim slučajevima koji bi ih zadesili. Članarina
u toj organizaciji iznosila je 5 centi na dan, odnosno 18
franaka godišnje. Slična kompanija osnovana je 1899.
godine i u Fort Waynu, saveznoj državi Indiani, u SADu, pod nazivom „Physicians‘ Defence Company.” S obzirom na to da u to doba osiguranje od profesionalne
odgovornosti nije postojalo, dapače bilo je čak i zabranjeno, osiguranje koje su pružale navedene kompanije,
a koje se odnosilo na pomoć u kaznenim i građanskim
postupcima zbog pogreške u liječenju, naišlo je na veliko odobravanje među liječničkom profesijom (Isola,
2005, 4).
Godine 1901. u Hamburgu je osnovano Društvo
zaštite njemačkih brodovlasnika („Schutzverein deutscher Reeder”). To je bilo društvo za uzajamno osiguranje koje je svojim članovima pružalo pomoć u sporovima iz ugovora o pomorskom prijevozu i osiguranju,
kao i u sporovima koji su se vodili povodom zahtjeva za
naknadu štete zbog gubitka, ili oštećenja tereta, ili kod
havarija.
Pojava navedenih pokušaja pružanja usluga OPZ-a,
bila je razlogom što se započelo i u akademskim krugovima teoretski promišljati o toj grani osiguranja. Tako
se 1902. godine u austrijskom časopisu osiguranja pojavio članak koji je opisivao moguće osigurateljsko pokriće troškova parnice, te opravdanost i probleme tog
osiguranja.2 Članak se odnosio na osiguranje svih troškova koji se mogu pojaviti u parnici, a ne samo odvjetničke pristojbe. Zbog nedostatka statistike i zbog straha
od nepovoljne selekcije, autor je u tom članku zauzeo
negativno gledište prema OPZ-u, te da ono može biti
predmet poslovanja neozbiljnih kompanija ili onih koji
su spremne na velike žrtve.
Taj je članak zaslužan u zemljama njemačkog govornog područja za početak široke rasprave o teorijskim
osnovama i praktičnoj provedivosti OPZ-a. Ubrzo su se
uvidjele tri temeljne metode kojima se može odrediti
pokriće rizika osiguranja troškova pravne zaštite. Prva
metoda – određivanje pokrića rizika OPZ-a bilo bi
opće sveobuhvatno pokriće za sve troškove koji bi nastali u bilo kojem pravnom postupku (bilo koje vrste ili
prirode) – tzv. opće OPZ. Druga metoda – određivanje
pokrića rizika u OPZ-u bilo bi pokriće troškova koje
se odnosi na pojedini, jedan konkretno određeni pravni postupak. Treća metoda pokrivanja rizika u OPZ-u
odnosila bi se na pokriće troškova pravne zaštite u pojedinim specijalnim pravnim postupcima, na primer u
postupcima koji proizlaze iz vlasničkih sporova nekretnina, postupci koji se tiču određene djelatnosti ili zanimanja osiguranika i sl. Dakle, naglašava se tzv. specijalno pokriće OPZ-a. U teoriji, ali u praksi naposljetku je
1
Ako bi primjerice netko povrijedio roba ili izvršio nad njim
kakvo nasilje, odgovarajuću tužbu i zaštitu mogao je tražiti samo
gospodar (Horvat, 1977, 45).
2
Schneider, Eine Studie über Prozesskostenversicherung, 23,
Assekuranzjahrbuch II, 188, 1902, citirano prema: Pfennigstorf,
1975, 456, fusnota br. 14.
27
2/2014
LORIS BELANIĆ
28
prevladala ova treća metoda (Pfennigstorf, 1975, 456;
Isola, 2005, 4). Tim više što je u Francuskoj 1905. godine započeo s radom osiguratelj pod nazivom „Garantie
des Droits en Justice”, koji je pružao ugovorno pokriće
troškova u pravnim postupcima bilo koje vrste (generalno pokriće), ali je već 1918. godine prestao s radom.
Prvo uspješno OPZ, a koje se moglo svrstati u tzv.
specijalno OPZ, javilo se 1910. godine u Gelzenkirhenu u njemačkoj rurskoj oblasti. Ono je bilo društvo za
uzajamno osiguranje čiji su članovi bili kućevlasnici i
zemljoposjednici (odatle i naziv društva: „Versicherungsverein der Haus- und Grundbesitzer A. G.”) Ono još
postoji i danas u nešto izmijenjenom obliku (Harbauer, 2004, 98). Svrha je društva bilo financiranje parnica
protiv rudarskih kompanija u pogledu naknade štete
prouzrokovane rudarskom djelatnošću. Potreba za takovom vrstom osiguranja u tom području bila je očita. Uspješno vođenje parnice za naknadu štete protiv
moćnih rudarskih kompanija s njihovim iskusnim odvjetnicima zahtijevalo je jak angažman skupih vještaka
i isto tako stručnih, (ali i skupih) odvjetnika. Vođenje
parnice bez osiguranja troškova jako bi otežalo izglede
za uspjeh. Slična osiguranja pojavila su se, također, i u
ostalim njemačkim rudarskim područjima.
Navedeni osiguratelji koji su se pojavili u Francuskoj
i Njemačkoj između 1897. i 1917, a koji su se odnosili na
pokriće OPZ liječnika, brodovlasnika, te kućevlasnika i
zemljoposjednika u rudarskim štetama, ne smatraju se
pravim začetnicima suvremenog OPZ-a iz dva razloga
(Isola, 2005, 4). Ponajprije zbog toga što su to bila društva za uzajamno osiguranje koja su pružala zaštitu samo
svojim članovima, odnosno samo određenoj kategoriji
osoba za svojim partikularnim interesima, te kao takvi,
nisu bili otvoreni za pružanje osiguranja pravne zaštite
svakome, a što je glavna karakteristika modernih OPZa. Kao drugi razlog navodi se kako društva za uzajamno
osiguranje nemaju prvenstveni cilj poslovati s dobiti
kao obična osiguravajuća društva, te da kao takva djeluju više kao podrška svojim članovima, nego društvo
koje posluje na komercijalnoj osnovi. No, uskoro su se
počele stvari mijenjati i u pogledu navedenih razloga.
3. POČECI RAZVOJA OPZ-a
Pojava prvog pravog osiguratelja pravne zaštite vezuje se za razvoj automobilizma. Početkom 20. stoljeća,
automobili, koji su tada ipak bili velika novost, smatrali
su se bučnim, smrdljivim i nepotrebnim stvarima koje
su posjedovali samo ekscentrici, odgovorni za velik broj
sudara sa stokom, konjima i zaprežnim kolima na cesti.
Na taj način automobili i njihovi vlasnici „priskrbili”
su si mnogobrojne neprijatelje koji su prema njima postavljali različite pritužbe i pravne zahtjeve.
Imajući u vidu ove probleme automobilista, u francuskom gradu La Manu, 1917. godine u „Automobile
Club de l`Ouest”, čiji je osnivač bio Žorž Duran, francuski poduzetnik, automobilski entuzijast i organizator
automobilskih utrka 24 sata Le Mana, počelo se sa organiziranim pružanjem pravne usluge svojim članovima,
a u cilju njihove obrane od navedenih pritužbi i pravnih
zahtjeva zbog uporabe automobila. Ideja o pružanju
pravnih usluga članovima kluba bila je tako uspješna
da je klupska organizacija zapala u financijske poteškoće. Zbog toga se odlučilo da klub više neće pružati
pravne usluge svakom članu kluba, već će se one pružati
samo onima koji će platiti određeni doprinos u, za tu
svrhu, posebno osnovano društvo za uzajamno osiguranje od strane članova navedenog kluba. To društvo
je bilo „La Défense Automobile et Sportive” ili poznatije pod nazivom „DAS.” Društvo je prema uvjetima u
polici, „svojim klijentima jamčilo nadoknadu troškova
pravnog savjetovanja i odvjetničkog zastupanja na sudu
prije donošenja bilo koje sudske odluke” (Isola, 2005,
5). Riječ Sportive u nazivu društva nije bez razloga upotrijebljena. Ugovori o osiguranju nisu se sklapali samo s
vlasnicima automobila, nego i sa svim onima koji su se
bavili sportom. Prve su police osiguranja omogućivale
naknadu troškova prouzrokovanih u pravnim postupcima zbog povrede zakona ili ostalih propisa do kojih je
došlo zbog, ili su bile u vezi s vlasništvom nad motornim vozilom, biciklom, konjskom kočijom, ili u vezi s
prakticiranjem sportova na otvorenom, na primer baloniranjem, avijacijom, lovom, ribolovom, gađanjem,
gimnastikom, nogometom, itd.3 Dakle, osiguravajuće
društvo djelovalo je i kao osiguranje sportaša (Pfennigstorf, 1975, 457) u pogledu troškova pravne zaštite, a u
to doba se i sama vožnja automobila smatrala vrstom
sportske aktivnosti.
Od 1897. pa do 1917. godine u Europi se pojavilo nekoliko osiguratelja koji su pružali usluge OPZ-a.
To su već ranije spomenuti „Le Sou Médical iz Pariza,
„Schutzverein deutscher Reeder” iz Hamburga, „Versicherungsverein der Haus- und Grundbesitzer a. G.”
iz Gelzenkirhena, te novo pridošli „DAS” iz Le Mana.
Zajedničko im je bilo to što su sva ta društva bila
društva za uzajamno osiguranje, a što je početkom 20.
stoljeća bio uobičajeni oblik poslovanja društava za osiguranje.
Razlike društva „DAS” od već postojećih društava
koja su se bavila OPZ-om bile bi sljedeće (Isola, 2005, 5):
3
Godišnji doprinos za osiguranje bio je 20 ondašnjih franaka
za automobil (još 10 za drugi automobil), 3 franka za bicikl, 5
franaka za lov (uključujući i lov na lisice), 50 za avion ili balon
(još 25 za drugi avion ili balon) (Isola, 2005, 5).
2/2014
Povijesni razvoj osiguranja pravne zaštite
1) „DAS” je otvoren prema svakome tko je spreman
platiti doprinos za osiguranje, a ostala su bila usmjerena
samo na određen uski krug zainteresiranih osoba (liječnici, brodovlasnici, kućevlasnici i zemljoposjednici);
2) „DAS” je zasnovan na poduzetničkim načelima
sa stjecanjem dobiti, dok su ostala bila namijenjena
prvenstveno s ciljem za pružanje osigurateljske zaštite
svojim članovima;
3) Prethodni osiguratelji imali su drukčije organizirane usluge pružanja OPZ-a. Tako je „Le Sou Médical”
pružao svojim članovima defanzivno ili pasivno OPZ
u postupcima koje su prema njima pokrenule treće
oštećene osobe (na primer, za naknadu štete) ili sama
država (na primer, kaznene postupke zbog nesavjesnog
liječenja), a osiguratelj je financirao troškove obrane.
„Versicherungsverein der Haus- und Grundbesitzer a.
G.” iz Gelzenkirhena pružao je svojim članovima, tzv.
aktivno OPZ u postupcima za naknadu štete gdje su se
članovi pojavljivali kao tužitelji protiv rudarskih kompanija. S druge strane, „DAS” je nudio oboje, tzv. Recours et Défense (zahtjev i obrana), odnosno tzv. aktivni
i pasivni aspekt OPZ-a – pokriva i troškove tužbe (aktivne strane) u postupku, a i troškove obrane (pasivne
strane u postupku).
Zbog svih navedenih razloga „DAS” se smatra prvim modernim osiguravajućim društvom koje pruža
usluge OPZ-a, te se 1917. godina uzima kao godina nastanka OPZ-a (Isola, 2005, 5; Harbauer, 2004, 98; Van
Bühren, Plote, 2007, 1).
Osnivači „DAS-a” nisu mogli slutiti koliko je u narednih nekoliko desetljeća došlo do povećanja vlasnika automobila i time, posljedično, cestovnog prometa.
Tako je odmah nakon Prvog svjetskog rata tzv. automobilsko pokriće postalo glavni posao „DAS-a.” Društvo
je postalo tako uspješno da je ime i logo „DAS” postao
sinonim za pravnu zaštitu vlasnika motornih cestovnih
vozila. Čak su i neka nezavisno osnovana osiguravajuća
društva u drugim zemljama, a koja su se bavila OPZom, uzela isto ime.4 Također, do Drugog svjetskog rata
se diljem zapadne Europe pojavio čitav niz ostalih osiguratelja pravne zaštite koji su pružali OPZ vlasnicima
motornih vozila.
Zanimanje za pružanje OPZ-a pokazala su i osiguravajuća društva koja su se bavila i osiguranjem od odgovornosti, kao i osiguranjem imovine, nudeći svojim
osiguranicima OPZ kao dodatno osiguranje na već postojeće police osiguranja od automobilske odgovornosti ili kasko osiguranja. U ovom kontekstu, odmah na
početku se uočilo kako može doći do ozbiljnog suko4
Tako je 1926. osnovan „DAS” u Švicarskoj, 1927. u Belgiji,
a 1928. u Njemačkoj, s time da mu je naziv bio germaniziran:
„Deutscher Automobil Schutz” (Pfennigstorf, 1975, 457–458;
Linssen, Mathy, 2003, 259–260).
ba interesa kada jedan te isti osiguratelj bude uvučen
u isti slučaj kao osiguratelj pravne zaštite za tužitelja i
osiguratelj od odgovornosti za tuženika. Ovaj problem
motivirao je 1936. godine ondašnji njemački ured za
nadzor u osiguranju („Reichaufsichtsamt für Versicherungswesen”) na uvođenje stroge odvojenosti osiguratelja pravne zaštite od osiguratelja koji sklapaju ugovore
o osiguranju od odgovornosti (tzv. Spartentrennung –
odvajanje grana, govori se još i o načelu specijalizacije
osiguratelja pravne zaštite) (Isola, 2005, 9; Harbauer,
1986, 4). Tako su u Njemačkoj, već u početku razvoja
OPZ-a, osiguratelji pravne zaštite postali odvojeni od
ostalih osiguratelja.
4. SUVREMENI RAZVOJ OPZ-a
O suvremenom razvoju OPZ-a možemo govoriti
nakon Drugog svjetskog rata. Tada je došlo do prave
eksplozije cestovnog prometa čemu je svakako pridonijela i pojava, tzv. automobilskog turizma. Posjedovanje
police OPZ-a bilo je vrlo korisno u situacijama prometnih nezgoda u stranoj zemlji, sa stranim jezikom, s nepoznatim pravnim pravilima, postupcima i običajima,
i ponekad s neprijateljski raspoloženim stranim policajcima i svjedocima nesreće. Već je početkom 50-tih
godina prošlog stoljeća u Njemačkoj, rast OPZ-a dosegnuo stopu od 50% godišnje (Pfenningstorf, 1975, 459).
Velikim rastom OPZ-a došlo je i do pojave velikog
broja osiguratelja pravne zaštite, a to je posljedično vodilo jakoj međusobnoj konkurenciji. Da bi se održali na
tržištu, mnogi su osiguratelji počeli nuditi OPZ i za različite ostale situacije, a ne samo vlasnicima automobila. Tako se pojavilo OPZ za poljoprivrednike, poslovne
ljude, pojedina zanimanja, vlasnike nekretnina, zakupce,
zaposlenike, zatim, tzv. obiteljska pokrića, obrane u kaznenim postupcima, pokriće u sporovima za naknadu
štete i sporova iz ugovornih odnosa, pa sve do pokrića
određene pravne zaštite u obiteljskim i nasljednim stvarima. No, ovaj razvoj, također, dokazuje povećanje sposobnosti osiguratelja i njihov tehnički napredak u preuzimanju raznih novih rizika (Pfenningstorf, 1975, 459).
Razvoj suvremenog OPZ-a obilježava i njegov sukob
s odvjetničkom profesijom. Kamen spoticanja odnosi
se na pitanje mogu li osiguratelji pravne zaštite pružati
i usluge pravne zaštite poput odvjetnika (i tako osiguravati pravnu zaštitu) ili se njihova zadaća svodi samo
na financiranje troškova pravne zaštite (izdataka za
odvjetnike i sudske ili upravne pristojbe) (Isola, 2005,
12). Naime, još je „DAS” u doba svog početka, u svojim
policama osiguranja predvidio kako se njegova obveza
prema osiguraniku ne bi sastojala samo u plaćanju novčanog iznosa za nastale troškove pravne zaštite, nego i
29
2/2014
LORIS BELANIĆ
30
u raznim uslugama koje bi pružao svojim osiguranicima, a radi ostvarenja njihove pravne zaštite (Isola, 2005,
7–8). Na kongresu Međunarodnog udruženja odvjetnika 1958. godine u Kelnu iznesena su čak radikalna gledišta da se zabrani rad osigurateljima pravne zaštite jer
se njihovo poslovanje protivi općim načelima prava, te
da su ugovori o OPZ-u protupravni. No, prevladala su
ipak, blaža gledišta kako bi bilo dobro da se djelatnost
osiguratelja pravne zaštite ograniči samo na financijski
aspekt OPZ-a, koji bi obuhvaćao plaćanje troškova odvjetnika i ostalih troškova postupaka, pri čemu bi osiguranici slobodno izabirali svoje odvjetnike, a osiguratelji se ne bi miješali u vođenje postupka (Isola, 2005,
12). No, nakon ovih burnih događaja, ipak je pronađen
zajednički jezik te se uvidjelo da od OPZ-a postoji višestrana korist: ponajprije za osiguranike, a potom i za
osiguratelje te i za odvjetnike (jer postojanjem OPZ-a i
odvjetnici imaju određenu sigurnost da će im troškovi
biti podmireni).
Tijekom višegodišnjeg razvoja OPZ-a uvidjelo se da
ono omogućava pokriće rizika troškova pravne zaštite
prvenstveno osobama srednjeg imovinskog stanja koje
su spremne dio sredstava izdvajati u navedeno osiguranje. Osobe slabijeg imovinskog stanja, u pravilu, nisu
voljne na jednu takvu dodatnu financijsku žrtvu. Stoga,
70-ih godina 20. stoljeća javila se ideja u pravnoj teoriji
o uvođenju, tzv. općeg obvezatnog OPZ-a po uzoru na
sustav zdravstvenog i mirovinskog (socijalnog) osiguranja (Pfenningstorf, 1975, 459–460). Smatralo se da će se
na taj način svim osobama neovisno o njihovom imovinskom stanju, učiniti ekonomski dostupnijim OPZ, a
time posljedično i sve one pogodnosti koje takvo osiguranje nudi: lakši pristup pravnim institucijama, a radi
ostvarivanja ili obrane svojih prava. No, ipak ova ideja
nije naišla na prihvaćanje. Kao argumenti se navode:
1) takav jedan sustav bi dodatno opterećivao svoje potencijalne korisnike, 2) ne postoji tako velika učestalost
rizika pravne zaštite kao što je učestalost rizika kod, na
primer obveznog osiguranja od automobilske odgovornosti, 3) takav bi sustav depersonalizirao odnos odvjetnik – klijent te bi doveo do smanjenja osobnog sudjelovanja građana u pravosudnom sustavu. No, navele su
se i neke pozitivne kritike takvog sustava: 1) rješavanje
problema pristupa pravdi i pravosuđu, 2) smanjenje
troškova raznih pravnih postupaka, 3) subvencioniranje odvjetničkih tarifa i 4) poboljšanje sustava pravne
pomoći građanima. Ipak, nije došlo do ostvarenja ove
ideje, jer je prevladalo mišljenje da se osobama slabijih imovinskih mogućnosti pristup pravosuđu može
ostvariti izravnim potporama u sustavu pravne pomoći,
nego redistribucijom troškova među cjelokupnom populacijom obveznim osiguranjem pravne zaštite, dakle
među onima koji si mogu, ali i među onima koji si ne
mogu priuštiti plaćanje premije obveznog osiguranja
pravne zaštite (Pfenningstorf, 1975, 460).5
Važan događaj u suvremenom razvoju OPZ-a svakako je i donošenje Direktive br. 87/344 EEZ-a od 22. lipnja 1987. godine (Council Directive 87/334/EEC), koja
se odnosi na ujednačavanje zakonskih, podzakonskih
i upravnih akata koji se odnose na osiguranje troškova
pravne zaštite.6 Tom su Direktivom uređena neka bitna
pitanja OPZ-a koja su tijekom povijesnog razdoblja bila
sporna, te se na taj način pokušavalo ujednačiti pružanje usluga OPZ-a za čitavo područje Unije. Tako je u
Direktivi dana definicija OPZ-a (čl. 2 Direktive), uređeno je pitanje rješavanja sukoba interesa kada jedan
te isti osiguratelj pruža usluge OPZ-a zajedno s drugim
vrstama osiguranja (čl. 3 Direktive), naglašeno je pravo
osiguranika na slobodan izbor odvjetnika, kao i kada
se ono može ograničiti (čl. 4 i 5 Direktive), priznato je
pravo osiguraniku na provođenje posebnog postupka
u slučaju sukoba mišljenja između njega i osiguratelja
pravne zaštite (čl. 6 Direktive), propisana je i obveza
osiguratelja da informira osiguranika o pravu na slobodan izbor odvjetnika, kao i o pravu na provođenje
posebnog postupka u slučaju sukoba mišljenja između
osiguratelja i osiguranika (čl. 7 Direktive), također je
izričito navedeno kako se trebaju poništiti sve odredbe
koje zabranjuju osiguratelju da osim OPZ-a pruža i usluge iz ostalih grana osiguranja (čl. 8 Direkive).
I Europski sud pravde imao je priliku u nekoliko
navrata odlučivati o pitanjima koja su uređena Direktivom. Gotovo sva pitanja o kojima je Sud odlučivao odnosila su se na pravo osiguranika da slobodno izabere
odvjetnika, odnosno na razna ograničenja toga prava
koja su bila predviđena u uvjetima pojedinih osiguratelja. To i ne čudi imajući u vidu činjenicu da troškovi
odvjetnika predstavljaju najveću stavku u pravnim troškovima, pa osiguratelji pokušavaju u plaćanju odvjetničkih troškova postići određene uštede. Ovakvo nastojanje osigurateljima Europski sud ne osporava, ali se pri
tome ne smije ograničiti ili ugroziti pravo osiguranika
Tako je, na primer u Njemačkoj problem pristupa sudovanju
osoba slabijeg imovinskog stanja riješen posebnim Zakonom o
pomoći u procesnim troškovima (Gesetz über Prozesskostenhilfe,
BGBl. 1980 I S. 677) kojim je proširena primjena, tzv. siromaškog
prava iz Zakona o parničnom postupku (Zvilipozeßordung,
skraćeno: ZPO), kao i Zakonom o savjetodavnoj pomoći
(Beratungshilfegesetz, BGBl. 1980 I S. 689) (Harbauer, 2004,
116).
6
Direktiva o OPZ-u od 22. lipnja 1987. godine, u svom čl.
1 poziva se na Dodatak Prve Direktive neživotnog osiguranja
br. 73/239 EEZ-a gdje se u točki A paragrafa 17 Dodatka,
klasificiraju troškovi pravne zaštite kao zaseban rizik osiguranja,
a što je ujedno predstavljao i temelj za donošenje Direktive o
OPZ-u od 22. lipnja 1987. godine koja pobliže regulira OPZ kao
zasebnu vrstu osiguranja.
5
2/2014
Povijesni razvoj osiguranja pravne zaštite
na slobodan izbor odvjetnika, tj. pravnog zastupnika.
Tako, prema stavu Europskog suda postoji ograničenje
prava na slobodan izbor odvjetnika i ništetne (ništavne)
su odredbe uvjeta osiguranja koje ovlašćuju osiguratelja
pravne zaštite, u slučajevima u kojima velik broj osiguranih osoba pretrpi štetu iz istog događaja (tzv. klauzule
o masovnim štetama), da izabere jednog pravnog zastupnika koji će zastupati interese više osiguranih osoba (i
time ostvario uštede u plaćanju pravnih troškova). To
pravo isključivo pripada osiguraniku.7 Također, Europski sud smatra da postoji ograničenje prava na slobodan izbor odvjetnika, odnosno da je ono povrijeđeno i
u slučaju kada je osiguratelj uvjetima osiguranja predvidio da neće isplatiti troškove odvjetnika ako u pojedinim pravnim postupcima nije obvezno zastupanje od
strane odvjetnika (posrijedi je bio radni spor u Nizozemskoj), pa u tom slučaju osiguranika može zastupati
i savjetovati zaposlenik osiguratelja pravne struke, osim
ako sam osiguratelj odluči da je za zastupanje interesa
osiguranika potrebno ovlastiti vanjskog odvjetnika u
kom slučaju bi osiguratelj osigurao odvjetničke troškove. Time pravo na slobodan izbor odvjetnika ovisi o volji osiguratelja što je protivno smislu čl. 4 Direktive.8 No,
u jednom drugom slučaju Europski sud je sasvim jasno
dao do znanja da pravo osiguranika na slobodan izbor
odvjetnika nije povrijeđeno ako se osiguratelj uvjetima
osiguranja obvezao snositi troškove odvjetnika čije je
sjedište na području prvostupanjskog tijela koje vodi
postupak, ako na tom području postoji veći broj odvjetnika koje osiguranik može izabrati (u konkretnom
slučaju radilo se o Beču). Inzistiranje na plaćanje odvjetničkih troškova odvjetnika čije je sjedište u mjestu
prebivališta osiguranika, ali koje je značajno udaljeno
od mjesta prvostupanjskog tijela (u konkretnom slučaju radilo se o mjestu koje je 600 kilometara udaljeno od
Beča), samo bi uvećalo odvjetničke troškove (u prvom
planu, troškove puta i dnevnica), a pravo na slobodan
izbor odvjetnika nije povrijeđeno jer je osiguranik mogao slobodno izabrati odvjetnika u mjestu u kojem se
vodi prvostupanjski postupak (Beč).9
Ako o suvremenom razvoju OPZ-a govorimo o
brojkama, onda treba znati da je 2011. godine na tržištu osiguranja Europske unije ukupno uplaćena bruto
premija u ovoj grani osiguranja iznosila 7,784 milijardi
Spor C-199/08 Eschig [2009] ECR I-8295, videti prikaz:
Gazivoda, 2009, 94–101.
8
Spor C-422/12 Sneller [2013] ECR I-0000. Ovakvo rešenje
je, na primer, prihvaćeno u par. 5 Uslova za pravnu zaštitu
pacijenata njemačkog osiguravača „DAS” koje posluje u sastavu
njemačkog koncerna „ERGO osiguranja” (Sonderbedingungen
für den D. A. S. Patienten-Rechtsschutz, 2009, dostupno na:
www. dkv. com/productdb_img/pdf/VF474-3A. pdf, 6. 2. 2014.)
9
Spor C-293/10 Stark [2011] ECR I-4711.
eura. Od toga je gotovo 3,331 milijardi eura otpalo na
Njemačku, na Ujedinjeno Kraljevstvo oko 502 milijuna
eura, na Francusku 920 milijuna eura, na Austriju 445
milijuna eura, Belgiju oko 389 milijuna eura i Italiju 301
milijun eura.10
Iz navedenih podataka može se zaključiti kako je u
Njemačkoj došlo do daleko većeg razvoja OPZ-a nego
u drugim zemljama. Smatra se da je razlog tomu što je
Njemačka najranije od svih europskih zemalja zakonski uredila sudske pristojbe i odvjetničke tarife, kao i
okolnost da je ZPO-om (njemački Zakon o parničnom
postupku) propisano da ona strana koja je pretrpjela neuspjeh u parničnom postupku snosi sve troškove
spora, pa je time osiguratelj pravne zaštite, u slučaju
„pobjede” svojeg osiguranika, imao pravo na naknadu
troškova od protivnika osiguranika. Navedene okolnosti omogućile su da mnogi njemački osiguratelji pravne
zaštite, unatoč visokim svotama pokrića i velikog broja
vrsti OPZ-a, posluju s relativno malim premijama, čime
su privlačili veći broj potencijalnih osiguranika (Cornelius-Winkler, 2006, 2).
S druge strane, tržište OPZ u državama na području
bivše Jugoslavije izrazito je nerazvijeno. O tome svjedoči i činjenica da u Hrvatskoj godišnja bruto premija nije dosegnula niti milijun eura od 2003. godine od
kada uopće postoji takva vrsta osigurateljskog pokrića
u Hrvatskoj. Na hrvatskom tržištu osiguranja još uvijek
se nije pojavio specijalizirani osiguratelj koji bi isključivo pružao usluge iz OPZ-a, već takve usluge pruža vrlo
mali broj osiguratelja koji obavljaju poslove osiguranja
imovine općenito (tzv. kompozitni osiguratelji). Osiguratelji koji i obavljaju poslove OPZ-a, po pravilu nude
police OPZ-a u okviru nekog drugog osiguranja, najčešće osiguranja od odgovornosti (tzv. add on osiguranje
pravne zaštite). Ono na što valja skrenuti pozornost jest
da je za očekivati ekspanziju ove vrste osiguranja u Hrvatskoj, pogotovo nakon njezinog ulaska u EU, što potvrđuje i primjer Slovenije u kojoj je odmah po ulasku
u članstvo EU čak dvadesetdevet osiguratelja prijavilo
obavljanje poslova OPZ-a (Pehar, 2006, 110), a 2012.
godine u Sloveniji godišnja bruto zaračunata premija
OPZ iznosila je oko 3,7 milijuna eura.11
5. NAJNOVIJE TENDENCIJE U RAZVOJU OPZ-a
7
Iako je u Njemačkoj došlo do najvećeg razvoja OPZa u Europi, ipak se navodi kako se na njemačkom trNon-life Premiums of European Insurers, dostupno na:
http://www. insuranceeurope. eu/facts-figures/statistical-series/
non-life, 13. 1. 2014.
11
Dostupno na: http://www. zav-zdruzenje. si/statisticnipodatki-2012/ , 13. 1. 2014.
10
31
2/2014
LORIS BELANIĆ
32
žištu osiguranja osjeća određena zasićenost ponudom
osiguratelja pravne zaštite. Stoga, postoje tendencije da
osiguratelji pravne zaštite postupno preoblikuju svoju
ulogu u plaćanju i naknadi pravnih troškova osiguranika u ulogu dobavljača pravnih usluga (Gleichmann,
2006, 7). Radi se o tomu da osiguratelji pravne zaštite nastoje svojim osiguranicima pomoći u rješavanju
njihove pravne stvari u ranijoj fazi pravnog spora, „sve
do vrata sudnice” (Fagnart, 2002, 2). Ovakve „šire”
pravne usluge osiguratelja pravne zaštite odnosile bi se
prvenstveno na davanje raznih pravnih savjeta svojim
osiguranicima kako riješiti nastali pravni problem,12
odnosno kako izbjegnuti situacije iz kojih može nastati
neki pravni problem (preventivno savjetovanje), te na
zastupanju i pomoći osiguranicima u izvansudskom ili
alternativnom načinu rješavanja pravnih sporova. Ovo
posljednje je osobito povoljno za osiguranike ako žele
izbjeći dugotrajni postupak pred državnim pravosudnim aparatom i što brže riješiti spor na zadovoljavajući
način (Moerland, 2006, 9).
Naravno da u jednom takvom opsegu pružanja
pravnih usluga od strane osiguratelja pravne zaštite dolazi do određenih sukoba s odvjetničkom komorom u
pogledu postojanja ekskluzivnog prava na pravno savjetovanje i zastupanje klijenata. Ovo zbog straha odvjetništva od gubitka klijenata i smanjenja zarade. No,
navodi se kako se takvi sporovi mogu razriješiti sporazumima između osiguratelja i odvjetničkih komora
po kojima bi se osiguratelji obvezivali uplatiti godišnje
određen iznos na račun komore (Fagnart, 2002, 1).
S druge strane, a u cilju izbjegavanja sukoba s odvjetništvom, a također i u cilju smanjenja troškova
svojih obveza prema osiguranicima, mnogi su osiguratelji u Njemačkoj započeli s praksom sklapanja, tzv.
partnerskih ugovora s pojedinim odvjetničkim uredima. Prema takvim ugovorima, osiguratelji pravne
zaštite obvezuju se svojim osiguranicima, kada im je
potrebna pravna pomoć, ponuditi, odnosno preporučiti odvjetnike s kojima su sklopili navedene ugovore o
partnerstvu, a s druge strane, odvjetnici koji su partneri
osiguratelja pružaju usluge po sniženoj tarifi, odnosno
sniženim naknadama za one klijente koji su osiguranici osiguratelja s kojim takvi odvjetnici imaju sklopljen
partnerski ugovor (Van Bühren, 2007, 3607). Na taj
način, odvjetnici si osiguravaju stalan priliv klijenata, a
12
Kao dobar medij za pružanje pravnih savjeta spominje se
Internet, e-mail i sl. Zatim, navodi se mogućnost i telefonskog
savjetovanja (Heisen, 1997, 76-77). U složenijim pravnim
stvarima osiguranik neposredno surađuje sa zaposlenikom
osiguratelja pravne zaštite pravne struke, te se formira spis
predmeta, pokušava se stupiti u kontakt s protivnom stranom
i s njom postići nagodba za rješenje sporne situacije bez
sudjelovanja pravosudnog aparata (Moerland, 2006, 8).
time i sredstava, a osiguratelji pak imaju niže troškove u
plaćanju odvjetničkih naknada.
U posljednje vrijeme može se primijetiti da osiguratelji, pritisnuti žestokom konkurencijom, nastoje pridobiti osiguranike ponudom pokrića OPZ-a koje čim više
odgovaraju njihovim potrebama, odnosno pružanjem
novih pokrića u područjima u kojima ono nije do tada
postojalo. Drugim riječima, na djelu je posvemašnja
inovativnost među osigurateljima pravne zaštite. Primjerice, u Austriji se pruža pravna zaštita koja se odnosi
na uporabu motornih vozila na način da se osiguranicima olakša osiguranje pravne pomoći kod lakših tjelesnih ozljeda zadobivenih u prometnoj nesreći (kao posljedica uvođenja zakonske odredbe da se u kaznenom
postupku ne može ostvariti pravo na naknadu štete ako
je ozljeda kao posljedica prometne nezgode trajala manje od dva tjedna) (Slavnić, 2013, 387). Potom, uvodi se
pokriće pravne zaštite s područja mobinga, stalking-a
(praćenja i zastrašivanja), te u predkaznenim postupcima. Novost je i pravna zaštita u vezi sporova iz ugovora
osiguranju, te pokriće troškova pravne pomoći na putovanjima (prvenstveno turističkih na kojima najčešće
gravitiraju osiguranici iz EU) uz angažiranje lokalnog
pravnog zastupnika (odvjetnika). Najnovija ponuda
pokrića odnosi se na osiguranje troškova pravne zaštite pacijenata kojeg je u Njemačkoj 2010. godine uveo
„DAS.” Ova vrsta pokrića predstavlja poseban ugovor
o osiguranju koji je vezan za privatno zdravstveno osiguranje, a pokriva troškove pravne zaštite pacijentima
kada se upuštaju u sporove u vezi kvalitete medicinske
usluge, medicinskih savjeta i njege, s bolnicama, doktorima medicine i ostalim zdravstvenim osobljem i zaposlenima u zdravstvu (Slavnić, 2013, 390). U Austriji
je 2010. godine uvedeno posebno pokriće koje je specijalno kreirano za tzv. jednopersonalna poduzeća, odnosno poduzeća s jednim vlasnikom (Slavnić, 2013, 388).
Radi se o malim podzećima čije se potrebe razlikuju od
onih za srednja i velika poduzeća, što je trebalo uzeti u
obzir i u ponudi za pokriće troškova pravne zaštite.
Osim ponude novih pokrića suvremene tendencije
razvoja OPZ-a ogledaju se i u povećanju svote osiguranja, što je izravna posljedica povećanja odvjetničkih tarifa i sudskih pristojbi. Primjerice, pojedini osiguratelji
u Austriji imaju svotu osiguranja i do 120. 000 eura, a u
Njemačkoj i do 300.000 eura (Slavnić, 2013, 387,392).
6. ZAKLJUČAK
Od pojave prvog osiguratelja pravne zaštite pa do
danas, razvoj OPZ-a karakterizira stalan rast i širenje.
Između dva svjetska rata, osiguranje pravne zaštite proširilo se iz Francuske na Njemačku, Švicarsku, Belgiju.
2/2014
The historical development of legal expense insurance
Isprva je nudilo samo pokriće pravnih troškova vlasnicima automobila i sportašima. Nakon Drugog svjetskog
rata proširilo se po cijeloj Europi i svijetu. Razumljivo,
najprije u zemlje tadašnje tzv. zapadne Europe, a potom
i u sve današnje zemlje Europske unije. Konkurencija
među osigurateljima pravne zaštite prisilila ih je da prošire ponude osigurateljskih pokrića izvan automobilske
pravne zaštite na veći broj situacija u kojima može doći
do potrebe za pružanjem pravne pomoći.
Međutim, u uvjetima gospodarske krize i smanjenog
rasta, pa čak i pada na tržištu osiguranja, osiguratelji
pravne zaštite nalaze se pred novim izazovima kako bi
smanjili svoje troškove poslovanja, ali s druge strane i
dalje pružali kvalitetno osigurateljsko pokriće. Smatramo da bi se buduće djelovanje osiguratelja pravne zaštite moglo odvijati u dva smjera. Prvi je tijesna suradnja
između osiguratelja pravne zaštite i odvjetnika. O tome
svjedoči i primjer iz Njemačke gdje se sklapaju partnerski ugovor s odvjetnicima pri čemu bi odvjetnici pružali usluge po sniženoj tarifi. Drugi smjer odnosi se na
to da osiguratelji pravne zaštite pružaju pomoć svojim
osiguranicima u rješavanju pravnih problema različi-
tim savjetima kako riješiti pravni problem prije formalnog pokretanja sudskih ili drugih postupaka. Ovdje bi
spadalo i preventivno savjetovanje, ali i mogućnost da
osiguratelji pravne zaštite sudjeluju na neki način u alternativnom rješavanju sporova.
No, kako se radi o tome da bi osiguratelji pravne zaštite obavljali i poslove pravnog savjetovanja, sve gore
navedene prijedloge valjalo bi uskladiti s propisima o
odvjetništvu koji, bar što se tiče Hrvatske, još uvijek
priznaju odvjetnicima isključivo pravo pravnog zastupanja i savjetovanja klijenata. S druge strane, valjalo bi
odvjetničkom tarifom predvidjeti mogućnost popusta
na odvjetničke usluge kada se one pružaju putem osigurateljskog pokrića pravne zaštite. Ako bi osiguratelji
pravne zaštite doista uspjeli u takvoj ideji, onda bi se
s pravom mogli nazvati dobavljačima pravnih usluga.
Osiguranik pravne zaštite bi jedino trebao platiti premiju osiguranja, a za svu ostalu komunikaciju s pravnim zastupnicima i zastupanje u pravnim postupcima
(ako nastupi osigurani slučaj, spor) pobrinuo bi se njegov osiguratelj pravne zaštite.
Loris BELANIC, PhD,
Assistant Professor, Faculty of Law, Rijeka
The historical development of legal expense insurance
UDC: 368:34(091) Systematic Scientific Work
SUMMARY
This paper gives an account of the historical
development of legal expense insurance as a branch of
insurance aiming to cover all legal expenses that the
policyholder may incur in a situation in which they
are in need of legal aid. The history of legal expense
insurance can be divided into four periods. The first
period, which lasted until 1917, was the time which saw
the emergence of some basic forms of associations who
assumed the duty of paying legal costs incurred by their
members (La Sou Medical 1897, Physicians’ Defence
Company 1899, Schutzverein deutscher Reeder 1901,
Versicherungsverein der Haus- und Grundbesitzer A.
G. 1910). The second period began in 1917 in Paris
with the foundation of DAS, the first mutual company
offering legal expense insurance. The company
provided coverage for legal expenses for anyone who
signed an insurance policy. However, it was initially
particularly oriented towards providing the coverage
for car owners and sportsmen. By the beginning of
World War II, DAS expanded to neighboring countries
(Germany, Belgium and Switzerland) and a number
of new legal expense insurers appeared on the market.
The third period in the development of LEI began after
the end of World War II, with the rise of automobile
tourism. This period saw a massive increase in the
number of legal expenses insurance policies throughout
Europe. The emergence of legal expenses coverage
which was not restricted to car owners added new
impetus to the spread of legal expense insurance. Legal
expense insurance is also regulated and coordinated at
EU level by the Directive 87/344/EEC. Finally, the last
stage in the development of LEI began at the dawn of
the 21st century, and it is marked by close cooperation
between legal expense insurers and attorneys (who sign
partnership contracts). Furthermore, in order to reduce
legal costs, or, in other words, their own costs, legal
expense insurers take preventive measures and advise
33
2/2014
LORIS BELANIC
34
their policyholders on how to avoid situations which
may lead to disputes.
Key words: insurance, historical development, legal
protection, legal expenses
LITERATURA (REFERENCES)
Bühren Van, H., Plote, H. , (2007). ARB
Rechtsschutzversicherung Kommentar, Verlag C. H. Beck:
München.
Bühren Van, H. (2007). Rechtliche Probleme in der
Zusammenarbeit mit Rechtsschutzversichern, NJW, 50, 36063610.
Cornelius-Winkler, J. , (2006). Rechtsschutzverischerung,
Ein Leitfaden für die Praxis, Verlag Versicherungswirtschaft:
Karlsruhe.
Council Directive 87/334/EEC of 22 June 1987 on
the coordination of laws, regulations and administrative
provisions relating to legal expenses insurance, Official
Journal, L 185.
Fagnart, J. L. (2002). A lawyer’s point of view, RIAD
Congress, Basel, dostupno na:
http://www. riad-online. eu/fileadmin/documents/
homepage/events/past_events/ Basel/fangart_e. pdf, 1-12,
10. 1. 2014.
Gazivoda, J. (2009). Spor C-199/08, dr Erhard Eschig vs
Uniqa Sachversiherung AG, Revija za pravo osiguranja, 3–4,
94-101.
Gleichmann, R. (2006). Legal Expenses Insurance – Now
and the Future, Riad Congress in Paris on 22. 09. 2006. ,
dostupno na:
http://www. riad-online. eu/fileadmin/documents/
homepage /events/past_events/Paris/Gleichmann_en. pdf,
1-12, 3. 1. 2014.
Harbauer, W. (1986). Aktuelle rechtliche und wirtschaftliche
Probleme in der Rechtsschutzversicherung, Mannheimer
Vorträge zur versicherungswissenschaft, Institut für
Versicherungswissenschaft der Universität Mannheim,
Verlag Versicherungswirtschaft: Karlsruhe.
Harbauer, W. (2004). Rechtsschutzversicherung,
Kommentar zu den Allgemeinen Bedingugen für die
Rechtsschutzversicherug (ARB 75 und ARB 94/2000), Verlag
C. H. Beck: München.
Heisen, A. (1997). Kundesorientiertes Schadenmanagement
am Beispiel der Rechtsschutzversicherung, Verlag
Versicherungswirtschaft: Karlsruhe.
Horvat, M. (1977). Rimsko pravo, Školska knjiga: Zagreb.
Isola, C. , Legal Expenses Insurance: Origins and
Developmnet, RIAD, dostupno na:
http://www. riad-online. net/fileadmin/documents/
homepage/publications/general_publications/Historical_
brochure. pdf, 3. 1. 2014.
Landwehr, G. (1975). Genossenschaftliche rechtsverfolgung
im Mittelalter, u: Studien zur Rechtsschutzversiherung in
eurpäisches Ländern und in den Vereinigten Staaten, redaktor:
Möller, H. , Verlag Versicherungswirtschaft: Karlsruhe, 4578.
Linssen, M. , Mathy, F. A. (2003). Rechtsschutzversicherung,
u: Haftpflichtversicherung, Rechtsschutzversicherung, Verlag
Versicherungswirtschaft GmbH: Karlsruhe.
Moerland, J. (2006). Legal Protection Insurance in the
Netherlands: Effective and Efficient Access to the Law, RIAD
Congress in Paris, dostupno na:
http://www. riad-online. eu/fileadmin/documents/
homepage/events/past_events/Paris/Moerland_en. pdf, 114, 13. 1. 2014.
Non-life Premiums of European Insurers, dostupno na:
http://www. insuranceeurope. eu/facts-figures/statisticalseries/non-life,13. 1. 2014.
Pehar, V. (2006). Osiguranje pravne zaštite kao novi
proizvod na tržištu osiguranja BiH, u: Talijan D. (urednik):
Štete u osiguranju motornih vozila (109-113), Neum: EIB
Internationale - Centar za motorna vozila.
Pfennigstorf, W. (1975). Legal Expense Insurance, The
American Journal of Comparative Law, 23(3), 451-489.
Slavnić, J. (2013). Osiguranje troškova pravne zaštite
pacijenata, Pravni život, 11, 383–398.
Sonderbedingungen für den D. A. S. PatientenRechtsschutz. (2009), dostupno na: http://www. dkv. com/
productdb_img/pdf/VF474-3A. pdf, 20. 1. 2014.
2/2014
Pitanja
ČLANCI
35
Bojan JOVANOVIĆ*
Oblici i načini ispunjenja obaveze poslodavca na osiguranje
zaposlenih u Republici Srbiji
UDK: 368:349. 22(497. 11)
Primljeno: 3. 4. 2014.
Prihvaćeno: 14. 4. 2014.
Naučna kritika
doi:10.5937/erpo1402035J
Apstrakt
U ovom radu autor ispituje načine i oblike ispunjenja zakonske obaveze poslodavca da osiguravajućim
pokrićem zaštiti svoje zaposlene od raznih opasnosti
po život i zdravlje, kojima su zaposleni u većoj ili manjoj meri, svakodnevno izloženi u zavisnosti od prirode
posla koji obavljaju. Nakon upoznavanja sa propisima
iz kojih ovakva obaveza proizlazi za poslodavce u Srbiji
i nedostacima u pozitivnoj zakonskoj regulativi, dalje
istraživanje se usmerava na analizu uslova osiguranja
pojedinih domaćih i stranih osiguravača od čije sveobuhvatnosti zavisi da li je poslodavac svoju zakonsku
obavezu u potpunosti ispunio. Ovo otuda što obim pokrića ustanovljen predmetom osiguranja i isključenjima iz osiguranja, definisanim u uslovima osiguranja,
posredno određuje da li će poslodavac ispuniti svoju
obavezu kod osiguranja zaposlenih samo formalno ili
će svoje zaposlene i suštinski osigurati od opasnosti i
rizika koje je zakonodavac predvideo kao one koje bi
bilo potrebno pokriti osiguranjem.
Ključne reči: poslodavac, zaposleni, povreda tela,
profesionalna bolest, suma osiguranja, franšiza, sankcija, uslovi
1. UVOD
U zakonodavstvima modernih društava osnovna
prava, obaveze i odgovornosti subjekata koji učestvuju
u radnom odnosu regulišu se zakonom koji se najčešće
naziva Zakon o radu. I u Srbiji su sva osnovna pitanja
vezana za ovaj obligaciono-pravni odnos regulisana
navedenim zakonom. Sa aspekta osiguranja, najpre je
bitna odredba predmetnog zakona kojim je regulisana
obaveza poslodavca da zaposlenog prijavi za obavezno
*
Viši preuzimač rizika, Energoprojekt Garant a. d. o. , e-mail:
[email protected] rs.
socijalno osiguranje. Na odredbu koja je prva od značaja za temu kojom se ovaj rad bavi, nailazi se u daljem
tekstu zakona i njome se kaže sledeće: „Poslodavac
može zaposlenima uplaćivati premiju za dobrovoljno
dodatno penzijsko osiguranje, kolektivno osiguranje
od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj
težih bolesti i hirurških intervencija, a u cilju sprovođenja kvalitetne dodatne socijalne zaštite” (Zakon o radu,
2005, čl. 15, st. 5). U ovoj odredbi se pominje kolektivno osiguranje zaposlenih kao vid neživotnog osiguranja kojim se zaposleni štite od povreda i bolesti koje ih
mogu zadesiti bilo na radu, bilo van njega. Imajući u
vidu neobavezujuću prirodu ovako definisane norme,
kojom se ne kaže da poslodavac mora, već da može osigurati zaposlene, obaveza poslodavca da osigura svoje
zaposlene od povreda i bolesti koji bi mogli biti posledica njegove odgovornosti, morala je biti predviđena
nekim drugim zakonom. To je kod nas učinjeno Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. U daljem tekstu
ovog rada prikazaćemo najpre prednosti i mane zakonske formulacije ove obaveze u Srbiji, a zatim ćemo analizirati uslove pojedinih osiguravača i videti u kojoj su
meri prilagođeni i definisani tako da odgovore zahtevu
pozitivne zakonske regulative.
2. OBAVEZA POSLODAVCA NA OSIGURANЈE
ZAPOSLENIH PREMA ZAKONU O
BEZBEDNOSTI I ZDRAVLЈU NA RADU
Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu ustanovljena je obaveza poslodavca da osigura svoje zaposlene
od opasnosti po zdravlje navedenih u tom Zakonu, a
koje su u vezi sa radnim odnosom i profesionalnim angažovanjem kod poslodavca kao pravnog lica koje zaposlenog radno angažuje.
Zakon je definisao ovu obavezu na sledeći način:
„Poslodavac je dužan da zaposlene osigura od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi
2/2014
BOJAN JOVANOVIĆ
36
sa radom, radi obezbeđivanja naknade štete” (Zakon o
bezbednosti i zdravlju na radu, čl. 53, st. 1). Ovako definisana zakonska odredba je veoma ekstenzivna i čini
se da teži da obuhvati sve povrede, oboljenja ili bolesti
koje su u vezi sa radom ili koje mogu proisteći iz radnog
odnosa. Sa druge strane, ona se ograničava na povrede i oboljenja, a ne pominje smrt kao, takođe, realnu
posledicu do koje može doći pri obavljanju redovnih
poslovnih obaveza i za koju, takođe, poslodavac može
biti odgovoran isto koliko i za povredu ili oboljenje zaposlenog.
Kao nedostaci kako ove, tako i zakonske regulative
nekih drugih obaveznih osiguranja (osiguranja od odgovornosti prilikom vršenja kliničkih studija, osiguranja od odgovornosti iz upotrebe proizvoda itd.), mogu
se navesti još i: 1) nepostojanje minimalne sume osiguranja na koju je osiguranje potrebno zaključiti i 2) nepostojanje maksimalnog iznosa franšize koji je moguće
polisom ugovoriti.
Minimalna suma osiguranja bi morala biti ustanovljena zakonom iz razloga što poslodavac može samo
formalno ispuniti svoju obavezu osiguranja na sumu
koja nije ni u kakvoj proporciji sa rizikom koji po njegove zaposlene realno postoji. Ovo bi bilo najbolje rešiti na taj način što će se primenom određenih kriterijuma izračunavati minimalni iznos sume osiguranja
na koju svaki poslodavac mora zaključiti osiguranje.
Kriterijum koji bi se obavezno morao uzeti u obzir bio
bi broj zaposlenih koje poslodavac zapošljava u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju. Kao drugi kriterijum mogla bi se uzeti klasa opasnosti u koju bi bila
svrstana svaka od delatnosti predviđena klasifikacijom
delatnosti, a za koju je poslodavac registrovan i koju na
osnovu registracije obavlja. Time bi se poslodavac delimično onemogućio u zaključenju ugovora o osiguranju
kojim samo formalno štiti zaposlene. Zašto kažemo da
bi se poslodavac samo delimično onemogućio u ovakvim ugovaranjima? Baš iz drugog nedostatka Zakona
koji smo prethodno naveli. Nepostojanje maksimalnog
iznosa franšize omogućava poslodavcu da zaključi takav ugovor o osiguranju kojim će ugovaranjem visokog
iznosa franšize smanjiti iznos premije koji će platiti osiguravaču, a time posredno ostaviti svoje zaposlene bez
odgovarajućeg pokrića. Uzmimo za primer da se osiguranje zaključi sa franšizom od 10.000 evra. Sa takvim
učešćem osiguranika u šteti, a imajući u vidu izgrađenu
sudsku praksu srpskih sudova i praksu koja se do danas
razvila u podnošenju odštetnih zahteva1, osiguravači će
se utrkivati sa niskim iznosima premije osiguranja kako
1
Imajući u vidu da, procentualno gledano, najveći broj
povreda ne rezultira trajnom, već privremenom nesposobnošću
za rad, većina odštetnih zahteva zaposlenih ne prelazi iznos od
5.000 evra.
bi osiguranika privukli da ugovor o osiguranju potpiše
sa njihovom kompanijom. U ovom slučaju imali bismo
zadovoljnog osiguravača koji bi iznosom franšize bio
poprilično dobro zaštićen od eventualnih zahteva za
naknadu štete, a takođe i zadovoljnog poslodavca koji
bi za veoma mali iznos premije koji plaća, formalno ispunio svoju obavezu osiguranja zaposlenih. U takvoj situaciji na gubitku su zaposleni, koji će u slučaju eventualne povrede ili oboljenja koji su u vezi ili su posledica
obavljanja njihove poslovne delatnosti, biti u problemu
da dođu do naknade koju bi na ime takvih povreda i
oboljenja mogli da dobiju. Ovo iz razloga što zaposleni danas sve teže donose odluku da protiv poslodavca
podnesu tužbu za naknadu štete, koja bi, imajući u vidu
samo formalno postojanje osiguranja, rezultirala presudom na osnovu koje bi poslodavac iz svojih sredstava
bio dužan da zaposlenom nadoknadi štetu.
Takođe, kao ozbiljan propust zakonske regulative
moramo napomenuti da ovim Zakonom nije predviđena ni sankcija za poslodavca koji svoju obavezu da osigura zaposlene ne ispuni. Imajući u vidu da predmetna
sankcija nije regulisana ni drugim zakonima, a da ovom
Zakonu ne manjka broj kaznenih odredbi, verovatno se
radi o slučajnom previdu zakonodavca koji za posledicu ima pravnu prazninu koju je potrebno u budućnosti
popuniti.
Prema tome, uvođenje minimalne sume osiguranja i određivanje sankcije su obavezne teme koje treba
razmatrati pri prvoj sledećoj izmeni zakonskih propisa
koji se bave oblašću obaveznog osiguranja zaposlenih
od povreda i bolesti koje su posledica njihovog radnog
angažovanja. O potencijalnim rešenjima koja se odnose
na postojanje franšize u obaveznim osiguranjima govorićemo nešto kasnije u radu.
3. USLOVI DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE
Do danas su se u praksi osiguranja razvila dva modaliteta osiguravajućeg pokrića kojima se pruža zaštita
poslodavcima od odštetnih zahteva zaposlenih, odnosno naknada štete zaposlenima u slučaju povreda na
radu i / ili van rada, kao i naknada štete korisnicima
osiguranja u slučaju smrti osiguranika.
Jedan modalitet, tj. vid osiguranja je osiguranje zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja, dok je drugi
vid osiguranje od odgovornosti poslodavca. Većina
društava za osiguranje poseduje uslove osiguranja za
oba vida osiguranja, koji iako imaju isti cilj, na različiti način definišu kriterijume koji moraju biti ispunjeni
kako bi nastala obaveza društva za osiguranje na naknadu štete.
2/2014
Oblici i načini ispunjenja obaveze poslodavca na osiguranje zaposlenih u Republici Srbiji
Dakle, uslovi osiguranja su ti u kojima je definisan
predmet osiguranja, kao opis situacije, odnosno situacije u kojima će osiguranik i / ili korisnik osiguranja
ostvariti pravo na naknadu štete.
U daljem tekstu ovog dela rada govorićemo najpre o
opštim karakteristikama osiguranja zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja, nakon čega ćemo prikazati i
analizirati neke od uslova osiguranja iz ove oblasti, da
bismo potom istim redosledom izvršili i prikaz i analizu uslova za osiguranje od odgovornosti poslodavca.
3.1. Zaštita zaposlenih na osnovu
kolektivnog osiguranja zaposlenih od
posledica nesrećnog slučaja
Svest o potrebi obezbeđenja i zaštite zaposlenih na
osnovu osiguranja od posledica nesrećnih slučajeva
koji mogu rezultirati povredama zaposlenih, u modernom obliku, počinje da se razvija u drugoj polovini
19. veka pod patronatom nemačkog državnika Ota fon
Bizmarka.2 Zakon koji je izglasan u doba njegovog kancelarstva, 1884. godine, tzv. „Zakon o osiguranju nezgode” (Unfallversicherungsgesetz), sa sada već brojnim
amandmanima, i dalje je na snazi u Nemačkoj i služio
je kao osnova za donošenje brojnih zakona i akata kojima je počeo razvoj osiguranja zaposlenih od posledica
nesrećnog slučaja. On je predvideo jedan veoma širok
krug potencijalnih osiguranika (koji se amandmanima
dodatno širio), u automatsko pokriće uključio je sve zaposlene koji su zarađivali ispod 3.000 maraka (na one
sa višim platama osiguravajuće pokriće je moglo biti
dobrovoljno prošireno), a bilo je predviđeno da će pokrićem biti osigurane samo nesreće koje su posledica
i proizlaze iz samog zaposlenja (Williams, 1991, 124).
Osnovna karakteristika kolektivnog osiguranja zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja je da se ono
bazira na takozvanoj doktrini naknade štete bez obzira
na krivicu. Ovaj vid osiguranja se danas, prilično jednoobrazno, reguliše kod većine osiguravača, najpre Opštim uslovima za osiguranje lica od posledica nesrećnog
slučaja (u daljem tekstu: Opšti uslovi), a koji su praćeni
Posebnim uslovima za kolektivno osiguranje zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja i za slučaj smrti od
bolesti (u daljem tekstu: Posebni uslovi).
Jedna od najvažnijih stavki Opštih uslova je ona kojom se definiše pojam nesrećnog slučaja, a koji se najčešće definiše na sledeći način: „Svaki iznenadni i od volje
osiguranika nezavisni događaj koji, delujući uglavnom
spolja i na telo osiguranika, ima za posledicu njegovu
smrt, potpuni ili delimični invaliditet, prolaznu nes2
Više o istorijskom razvoju principa naknade zaposlenih u
slučaju povrede na radu videti na: http://www. ncbi. nlm. nih.
gov/pmc/articles/PMC1888620/ , 5. 3. 2014.
posobnost za rad ili narušenje zdravlja koje zahteva lekarsku pomoć” (Wiener Städtische Osiguranje a. d. o,
2009, čl. 6). Na ovaj način, sa eventualno minimalnim
razlikama od kojih nijedna nije suštinskog karaktera,
većina osiguravača u Srbiji definiše pojam nesrećnog
slučaja. U daljem tekstu ovih uslova vrši se preciziranje
situacija koje se smatraju nesrećnim slučajem3 koje su
dovoljno iscrpne i sveobuhvatne da se većina povreda
i narušenja zdravlja mogu podvesti pod, makar, jednu
od tih taksativno navedenih situacija. Takođe, jako važan deo ovih uslova (najčešće poslednji) čini tablica invaliditeta kojom se u procentualnom iznosu (od sume
osiguranja) određuje naknada za svaku od povreda koje
mogu prouzrokovati potpuni ili delimični invaliditet
osiguranika i po kojoj lekar-cenzor u slučaju nastanka štetnog događaja, a na osnovu uvida u medicinsku
dokumentaciju osiguranika, procenjuje iznos naknade
koji će se u pojedinom slučaju isplatiti osiguraniku.
Pored uobičajenih odredbi sadržanih u Posebnim
uslovima (o sposobnosti za ugovaranje, plaćanju premije, teritorijalnom važenju, trajanju osiguranja itd.),
u njima je mesto posvećeno definisanju lica koja mogu
biti potencijalni osiguranici: 1) lica koja sa ugovaračem
osiguranja imaju zasnovan radni odnos na neodređeno
ili određeno vreme; 2) lica koja sa ugovaračem osiguranja imaju zasnovan dopunski radni odnos; 3) lica koja
sa ugovaračem osiguranja imaju zaključen ugovor o
povremenim i privremenim poslovima; kao i 4) članovi porodica osiguranih zaposlenih lica, i to samo deca i
bračni drug (Wiener Städtische Osiguranje a. d. o, 2005,
čl. 2), a zatim se određuju i varijante samog osiguranja
kojim se konstatuje da osiguranje može biti zaključeno
sa naznakom i bez naznake imena i prezimena osiguranika u zavisnosti od toga o kojoj se od napred navedenih grupa osiguranika radi u datom slučaju.
Ono što je bitno napomenuti, to je da se za ovaj vid
osiguranja razvila takva praksa kojom se ovo osiguranje, po pravilu, zaključuje bez franšize, odnosno učešća osiguranika u šteti. U opštim i posebnim uslovima
osiguranja, kao i u tarifi premija koja prati ove uslove,
franšiza se uopšte ne pominje kao pojam, te se samim
tim ona ni ne ugovara. Razlog za kreiranje ovakvog poGaženje, sudar, udar kakvim predmetom ili o kakav
predmet, udar električne struje ili groma, pad, okliznuće,
survavanje, ranjavanje oružjem, eksplozivnim sredstvom ili
drugim predmetima, ubod predmetom, udar ili ujed životinja,
ubod insekata, trovanje hranom koje za posledicu ima smrt,
infekcije prouzrokovane nezgodom, trovanje usled udisanja
gasova i otrovnih para, opekotine, davljenje i utapanje, gušenja
ili ugušenja usled zatrpavanja zemljom, peskom i sl. , prsnuća,
iščašenja, lomovi zglobova i kostiju, delovanje svetlosnih i
sunčevih zraka, temperature ili lošeg vremena i delovanje
rendgenskih i radijumskih zraka (Wiener Städtische Osiguranje
a. d. o. 2009, čl. 6).
3
37
2/2014
BOJAN JOVANOVIĆ
38
krića bio je isključivo želja da se, imajući u vidu vrstu
pokrića koja se ovim osiguranjem pruža osiguraniku u
slučaju povrede ili bolesti, odnosno korisniku osiguranja u slučaju smrti osiguranika, nadoknadi šteta u potpunosti kako je predviđeno polisom osiguranja i pratećim uslovima bez umanjivanja naknade na ime učešća
osiguranika u šteti.
Dakle, ovaj vid osiguranja poslodavcu omogućuje
da osigura sve svoje zaposlene nezavisno od pravnog
osnova po kojem su oni zaposleni kod njega, odnosno nezavisno od vrste ugovora po kome zaposleni
obavlja poslove za svog poslodavca. Sa druge strane,
on osiguranicima pruža veliki obim pokrića koji je,
međutim, ograničen decidiranim navođenjem slučajeva koji se ne smatraju nesrećnim slučajem po ovim
uslovima4 i navođenjem slučajeva u kojima je obaveza
osiguravača isključena.5 Ono što je bitno napomenuti,
a vezano je za odnos pozitivne zakonske regulative u
Srbiji i odredbi uslova osiguranja domaćih osiguravača,
to je da zakonska regulativa, između ostalog, kaže da
je poslodavac obavezan da zaposlene osigura od profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom, dok
su uslovima osiguranja zarazne, profesionalne i ostale
bolesti, po pravilu, isključene iz osiguranja. Tako, uslovi osiguranja osiguravača „Delta Generali Osiguranje
a. d. o.” ne smatraju nesrećnim slučajem sve zarazne,
Zarazne, profesionalne i ostale bolesti, kao i posledice
psihičkih uticaja, razne vrste kile (osim onih koje nastanu
zbog direktnog oštećenja trbušnog zida pod neposrednim
delovanjem spoljašnje mehaničke sile na trbušni zid), infekcije
i oboljenja koja nastanu zbog raznih oblika alergija, rezanja ili
kidanja žuljeva ili drugih izraslina tvrde kože, anafilaktički šok
(osim ako nastupi prilikom lečenja od nesrećnog slučaja), sve
vrste hernija, lumbalgija, diskopatija, sakralgija, miofascitis,
kokcigodinija, išijalgija, fibrozitis i sve promene slabinsko-krsne
regije označene analognim terminima, odlepljenje mrežnjače
prethodno bolesnog ili degenerativno promenjenog oka,
posledice koje nastanu zbog delirijum tremensa i delovanja
droge, posledica medicinskih, naročito operativnih zahvata koji
se preduzimaju radi lečenja ili radi sprečavanja bolesti (osim
ako je do tih posledica došlo dokazanom greškom medicinskog
osoblja (vitium artis), patološke promene kostiju i patološke
epifiziolize i sistemske neuromuskulatorne i endokrine bolesti
(Wiener Städtische Osiguranje a. d. o. 2009, čl. 6).
5
Iz osiguranja su po ovim uslovima kod praktično svih
osiguravača isključene štete nastale: usled zemljotresa, ratnih
događaja ili oružanih akcija (osim osiguranikovog učešća u
istima, shodno njegovom zanimanju ili pozivu ovlašćenih
državnih organa), usled događaja koji se direktno pripisuju ratu,
invaziji, oružanim sukobima, građanskom ratu, ustanku, pobuni
ili revoluciji, usled terorizma, pri upravljanju vazduhoplovima
svih vrsta, usled pokušaja ili izvršenja samoubistva osiguranika,
usled namernog prouzrokovanja nesrećnog slučaja, pri
pripremanju, pokušaju ili izvršenju umišljajnog krivičnog dela,
kao i pri begu posle takve radnje i usled dokazane uzročne
veze delovanja narkotičkih sredstava ili alkoholisanog stanja
osiguranika i nastanka nesrećnog slučaja.
4
profesionalne i ostale bolesti, kao i posledice psihičkih
uticaja (Delta Generali Osiguranje a. d. o. 2009, čl. 4, st.
5, tač. 1), uslovi osiguravača Uniqa a. d. o. ne smatraju
nesrećnim slučajem sve obične, zarazne i profesionalne
bolesti (Uniqa Osiguranje a. d. o. 2007, čl. 5, st. 2, tač.
1), a uslovi osiguravača „DDOR Novi Sad a. d. o.” ne
smatraju nesrećnim slučajem zarazne, profesionalne i
ostale bolesti, kao i posledice psihičkih uticaja (DDOR
Novi Sad a. d. o. 2009, čl. 5, st. 4, tač. 1). Bez želje da dalje nabrajamo odredbe koje su prepisivačkom metodom
dospele i u uslove ostalih srpskih društava za osiguranje, napomenućemo da po pitanju postojanja ovakve
odredbe, izuzetak nisu ni društva za osiguranje „AXA
Neživotno osiguranje a. d. o.” (AXA Neživotno osiguranje a. d. o. 2011, čl. 5, st. 3, tač. 1), „Wiener Städtische
Osiguranje a. d. o.” (Wiener Städtische Osiguranje a. d.
o”, 2009, čl. 6, tač. 3, st. 1) i „Energoprojekt Garant a.
d. o.” (Energoprojekt Garant a. d. o. 2005a, čl. 18, st. 1,
tač. 1).
Kada su u pitanju uslovi stranih osiguravača, ovde
ćemo prikazati uslove koji bi mogli da budu dobar putokaz našim osiguravačima na koji bi način mogli da
koriguju svoje uslove u ovoj materiji. Uslovi za kolektivno osiguranje zaposlenih osiguravača „L&T General
Insurance Company Limited” na sledeći način definišu
obavezu osiguravača na naknadu štete: „Ukoliko u bilo
kom trenutku tokom perioda osiguranja, bilo koji zaposleni kod osiguranika doživi povredu usled nezgode
ili oboljenje koje proizlazi iz njegovog zaposlenja kod
osiguranika i ukoliko bi osiguranik bio odgovoran da
plati naknadu na ime takve povrede, bilo prema pravilima definisanim u prilogu ove polise ili prema pravilima definisanim zakonom, onda će osiguravač obeštetiti
osiguranika za sve sume koje ovaj bude dužan da plati
na ime povreda, kao i za sve troškove koji su proizašli
iz odbrane od zahteva za naknadu štete” (L&T General Insurance Company Limited, 2010, st. 2). Imajući
u vidu da i uslovi naših osiguravača predviđaju najpre
jako širok pojam nesrećnog slučaja koji je osnov za naknadu, a zatim isključenjima iz pojma nesrećnog slučaja bitno sužavaju taj osnov, moramo videti i koja su
isključenja iz osiguranja predviđena ovim uslovima.
Tako, osiguravač nije dužan da naknadi štetu u sledećim slučajevima: „1) bilo koje povrede ili bolesti koje
su direktna posledica rata, invazija, delovanja stranog
neprijatelja (bilo da je rat objavljen ili ne), građanskog
rata, pobune, revolucije ili vojne uzurpacije vlasti; 2)
osiguranikove odgovornosti prema zaposlenima kod
osiguranikovog podizvođača nekog posla; 3) bilo koje
odgovornosti osiguranika koja se pripisuje odredbama
nekog posebnog sporazuma koja ne bi postojala u nedostatku takvog sporazuma i 4) bilo koje sume koju bi
osiguranik imao pravo da povrati od neke druge stra-
2/2014
Oblici i načini ispunjenja obaveze poslodavca na osiguranje zaposlenih u Republici Srbiji
ne” (L&T General Insurance Company Limited, 2010,
st. 4). Ova isključenja se mogu svrstati u standardna
isključenja iz osiguravajućeg pokrića i vrlo jasno i usko
sužavaju krug isključenja. Ono što je specifičnost ovih
uslova za kolektivno osiguranje je što oni osiguravajuće
pokriće vezuju samo za povrede ili bolesti koje proizlaze iz zaposlenja. Pod tim se, verovatno, podrazumevaju
povrede koje zaposleni pretrpi na samom radu, kao i
u odlasku i povratku sa posla, budući da su i odlazak i
povratak sa posla vezani za zaposlenje. Uslovima osiguranja domaćih osiguravača, tačnije definicijom njihovih predmeta osiguranja, pretpostavlja se dvadesetčetvoročasovno pokriće, ali se osiguraniku dozvoljava da
osiguranje ograniči i samo na period od osam radnih
sati, kao i vreme koje je zaposlenom potrebno da stigne
do posla i da se sa njega vrati.6
Prema tome, možemo zaključiti da i pored dobro
definisane zakonske odredbe u domenu samog predmeta osiguranja, uslovi za kolektivno osiguranje lica
od posledica nesrećnog slučaja domaćih osiguravača ne
obezbeđuju poslodavcima zakonski traženi nivo pokrića. U nastavku rada ćemo videti da li je drugi vid osiguranja koji je na raspolaganju poslodavcima, u smislu
pokrića, više u skladu sa domaćom legislativom u ovoj
oblasti.
3.2. Zaštita zaposlenih osiguranjem
od odgovornosti poslodavca za štetu koju
pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom
U osiguranju se vremenom razvila opcija ugovaranja osiguravajućeg pokrića nazvanog „osiguranje od
odgovornosti poslodavca”, koje je postalo alternativa
ugovaranju kolektivnog osiguranja zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja. Ovaj tip osiguranja nastao je
iz potrebe koju su za takvim osiguranjem imali osiguranici i želje osiguravača da svojim osiguranicima izađu u susret proširenjem osiguranja od opšte zakonske
odgovornosti za štete pričinjene trećim licima i na dodatno pokriće kojim se osigurava odgovornost poslodavca za štete koje pretrpe zaposleni na radu ili u vezi
sa radom. Dakle, ovaj vid osiguranja je nastao kao oblik
dodatnog pokrića kojim se proširuje pokriće opšte zakonske odgovornosti, odnosno odgovornosti iz delatnosti i na štete koje zaposleni mogu pretrpeti, a za koje
poslodavac može biti direktno odgovoran (na primer,
propustima u održavanju mašina kojima zaposleni rukuju, propustu da zaposleni prođe sertifikovanu obuku
za obavljanje određenog posla itd.). Ovde dolazimo do
najvažnije razlike između dve vrste osiguranja o kojima
6
Na ime ovako umanjenog pokrića i realno smanjenog
rizika po osiguravače, domaći osiguravači odobravaju popust pri
kalkulaciji premije u iznosu od 30% do 40%.
u ovom radu govorimo. Osiguranje od odgovornosti
poslodavca osigurava baš ono što samo njegovo ime
kaže – odgovornost poslodavca. Dakle, ne radi se o tipu
osiguranja „bez obzira na krivicu”, nego o osiguranju
koje stupa na snagu samo u slučaju dokazane odgovornosti poslodavca u nastanku štetnog događaja.
Od propisa vezanih za ovu vrstu osiguranja treba
pomenuti onaj koji je na snazi u Velikoj Britaniji. U
Velikoj Britaniji je 1969. godine donet Zakon o obaveznom osiguranju od odgovornosti poslodavca (Employers’ Liability /Compulsory Insurance/ Act 1969)
kojim je predviđeno da: „Ukoliko nije drugačije predviđeno ovim Zakonom, svaki poslodavac koji obavlja određeni posao u Velikoj Britaniji ima obavezu da
osigura i da održava na snazi osiguranje, po jednoj ili
više zaključenih polisa, sa ovlašćenim osiguravačem
ili osiguravačima od odgovornosti za povredu tela ili
bolest koju pretrpi njegov zaposleni, a koja proizlazi iz
njegovog zaposlenja u Velikoj Britaniji na tom poslu,
isključujući povrede ili bolesti koje zaposleni doživi
obavljanjem poslova van Velike Britanije, izuzev ukoliko Zakon ne propisuje nešto drugo.” (Employers’ Liability /Compulsory Insurance/ Act, 1969, poglavlje 57, st.
1, tač. 1). Kao mana ovakvog načina uređenja obaveze
poslodavca da osigura svoje zaposlene može se navesti,
eventualno, to da ona ne predviđa potrebu za pokrićem
povreda ili bolesti koje zaposleni doživi obavljanjem
poslova van Velike Britanije. Najverovatnije objašnjenje
ovakvog zakonskog rešenja je u tome da je zakonodavac očekivao da se takve povrede pokriju nekim vidom
putnog osiguranja. Sa druge strane, ima mnogo više
dobrih rešenja predviđenih ovim Zakonom. Najpre,
predviđena je jedna vrlo kratka i, samim tim, uopštena
obaveza poslodavca da osigura svoje zaposlene od svih
povreda tela i bolesti koje ga mogu pogoditi dok obavlja
poslove za svog poslodavca. Takođe, ovim Zakonom je
predviđena i minimalna suma osiguranja u iznosu od
5 miliona funti (Employers’ Liability /Compulsory Insurance/ Act 1969 – A brief guide for employers), kao i kazna za poslodavce u iznosu do 2.500 funti za svaki dan
u kome nemaju propisano osiguranje na snazi (Bridge,
2011). Kao odlično rešenje ovog Zakona treba navesti i
to da on zabranjuje učešće u štetnom događaju, tačnije
predviđa mogućnost ugovaranja franšize, ali u jednom
specifičnom obliku. Zakonom se ne zabranjuje odredba
u polisi kojom će osiguranik (poslodavac) nadoknaditi osiguravaču određeni iznos troškova nakon što
on isplati štetu korisniku osiguranja (Gibbs, Williams,
Barton, Callan, Slater, Smith, Whelan, 2000, 14). Dakle,
ovde se radi o vrsti franšize koju osiguravač ne odbija
od svoje obaveze odmah pri naknadi štete, već nadoknađuje štetu korisniku osiguranja, odnosno oštećenom licu u potpunosti, a ugovarač osiguranja, koji je
39
2/2014
BOJAN JOVANOVIĆ
40
u ovom slučaju poslodavac, nadoknadiće osiguravaču
iznos određen u polisi osiguranja.7 Međutim, i u slučaju
kada su regulativom ovako dobro definisani svi parametri koje zahteva jedna vrsta obaveznog osiguranja,
posebno ona kod koje je predmet osiguranja, u suštini, ljudsko biće, odgovor na pitanje da li su zaposleni
polisom osiguranja zaštićeni u onom obimu u kojem je
to bila zamisao zakonodavca, leži u uslovima osiguranja društava za osiguranje. U nastavku ćemo prikazati i
ukratko analizirati neke od uslova kako domaćih, tako i
britanskih osiguravača.
Imajući u vidu napred pomenuto, da se ovaj vid osiguranja razvio, zapravo, kao proširenje osiguravajućeg
pokrića opšte zakonske odgovornosti, danas imamo
dva modaliteta kroz koje je ovo osiguranje obuhvaćeno
uslovima osiguranja. Pojedini osiguravači i dalje ovaj
vid osiguranja inkorporiraju u opšte uslove osiguranja
od odgovornosti i tretiraju ga kao proširenje tog pokrića, dok drugi osiguravači imaju donete posebne uslove
osiguranja od odgovornosti poslodavca.
Analizu možemo početi, kao i u prethodnoj glavi, od
uslova osiguranja domaćih osiguravača. Uslovi osiguranja osiguravača „Energoprojekt Garant a. d. o.” sadrže sledeće: „Osiguranjem od odgovornosti poslodavca
osiguravač plaća po odštetnim zahtevima potraživanja,
uključujući i materijalne troškove, koji proizlaze iz nesreće na radu, u skladu sa Zakonom o radu” (Energoprojekt Garant a. d. o. , 2005, čl. 1). Kao isključenja iz
osiguranja u uslovima navedeno je da osiguravač neće
platiti obeštećenje za: „1) nesreće na radu pokrivene
bilo kojim drugim osiguranjem; 2) nesreće na radu
prouzrokovane motornim vozilom koje su obuhvaćene obaveznim osiguranjem motornih vozila; 3) bilo
koju odgovornost čiji je uzrok profesionalna bolest; 4)
Istim rešenjem poslužila se i Narodna banka Srbije kada je,
nakon uvida u uslove osiguranja kojima se osigurava odgovornost
nastala kao posledica vršenja kliničkih ispitivanja, koje je u
Srbiji kao obavezno osiguranje određeno Zakonom o lekovima i
medicinskim sredstvima, donela sledeću odluku: „Imajući u vidu
da je Zakonom o lekovima i medicinskim sredstvima (Službeni
glasnik RS, br. 30/2010) propisana obaveznost osiguranja od
odgovornosti nastala kao posledica kliničkih ispitivanja, odredbe
uslova osiguranja kojima se utvrđuju pravila za naknadu i visina
odštete, potrebno je izmeniti na način da se pri isplati naknade
oštećenom licu (subjektu testa) isplata ne umanjuje za iznos
ugovorene franšize (učešća osiguranika u šteti). S tim u vezi,
dejstvo eventualnog ugovaranja franšize uslovima osiguranja
treba ograničiti isključivo na plaćanja između društva za
osiguranje i osiguranika” (Narodna banka Srbije, 2012, Odluka
br. VII-255/1/12). Budući da je ovo rešenje izuzetno dobro (iako
podložno teškoći izvršenja pravosnažne sudske odluke kada je
u pitanju osiguranik koji je pravno lice osnovano van Republike
Srbije), za osiguranja koja su propisana kao obavezna, mislimo
da ga treba primeniti i na ostale vrste obaveznih osiguranja,
nezavisno od toga da li je potencijalni oštećeni u tim vrstama
osiguranja fizičko ili pravno lice.
7
štete koje nisu kvalifikovane kao profesionalne bolesti,
ali proizlaze iz profesionalnih rizika na poslu i 5) štete
zasnovane na jednostranoj izjavi osiguranika kojom on
prihvata strože obaveze od onih propisanih zakonom”
(Energoprojekt Garant a. d. o. 2005, čl. 8). Uslovima
osiguranja osiguravača „Delta Generali Osiguranje a.
d. o.” predmet osiguranja definisan je kao: „građanskopravna odgovornost osiguranika – poslodavca za prouzrokovanu štetu usled smrti, povrede tela ili zdravlja,
odnosno oštećenja ili uništenja stvari zaposlenih, prouzrokovanih iznenadnim i neočekivanim štetnim događajem. Ovim osiguranjem pokrivena je i odgovornost
za prouzrokovanu štetu ako je nastala ili iz registrovane
delatnosti osiguranika, ili iz posedovanja stvari, ili iz
svojstva kao izvora opasnosti koji su označeni u polisi
osiguranja” (Delta Generali Osiguranje a. d. o. 2007, čl.
2). Isključenja iz osiguranja su taksativno pobrojana i
budući da ih ima puno, pomenućemo samo ono najbitnije za temu ovog rada, a to je isključenje „šteta koje su
posledica profesionalnog oboljenja radnika osiguranika” (Delta Generali Osiguranje a. d. o. 2007, čl. 5, st. 3,
tač. 11). Prema tome, ni uslovi osiguranja od odgovornosti poslodavca pomenuta dva domaća osiguravača
ne pružaju poslodavcu pokriće u onom obimu u kojem
je to predviđeno i zahtevano Zakonom o bezbednosti i
zdravlju na radu.
Od stranih osiguravača prikazaćemo uslove ogranka
švajcarskog „Cirih osiguranja” u Velikoj Britaniji, kao i
posebne uslove „skrojene” od strane osiguravača „AIG”
po meri određenog osiguranika. Uslovi „Cirih osiguranja” definišu pokriće na sledeći način: „Ako bilo koje
lice na osnovu ugovora o radu ili ugovora o obavljanju
pripravničkog staža sa osiguranikom doživi bilo koju
telesnu povredu ili bolest izazvanu tokom perioda osiguranja, a koja proizlazi iz i u toku njegovog zaposlenja
kod osiguranika na poslovima napred pomenutim, osiguravač će obeštetiti osiguranika za sve iznose za koje
će osiguranik biti odgovoran u slučaju tužbe za naknadu štete prouzrokovane takvom povredom ili bolešću, a
koji su dogovoreni uz saglasnost osiguravača. Osiguravač će, takođe, naknaditi sudske troškove podnosioca
zahteva i sve troškove nastale uz saglasnost osiguravača
u odbrani od takvih tužbi za naknadu štete” (Zurich
Insurance plc, 2014, 6). Od isključenja se navode samo
dva, i to: isključenje zaposlenih u bilo kojem ogranku u
inostranstvu ili u tranzitu između inostranih ogranaka,
kao i isključenje svih šteta koje su morale biti pokrivene
obaveznim osiguranjem od autoodgovornosti (Zurich
Insurance plc, 2014, 9). Uslovi osiguravača „AIG” predviđaju da će osiguravač obeštetiti osiguranika za „sve
iznose za koje će osiguranik postati zakonski obavezan
da plati odštetu, kao i sudske i ostale troškove podnosioca zahteva u pogledu telesne povrede koju je zadobio
2/2014
Oblici i načini ispunjenja obaveze poslodavca na osiguranje zaposlenih u Republici Srbiji
zaposleni, a koja proizlazi iz i tokom njegovog zaposlenja od strane ugovarača osiguranja, nastale u toku perioda osiguranja i u okviru teritorijalnog pokrića navedenog u polisi” (AIG Europe /UK/ Limited, 2001, čl. 1).
Imajući u vidu da se u predmetu osiguranja kao osigurani slučaj pominje samo telesna povreda zaposlenog,
moglo bi se pomisliti da se radi o nešto užem obimu
pokrića od onog koji pružaju uslovi „Cirih osiguranja.”
Međutim, ovim uslovima je pri definisanju termina
telesna povreda, on određen veoma ekstenzivno, tako
da se telesnom povredom, u smislu ovih uslova, smatra
„smrt, povreda, oboljenje ili bolest, kao i smrt usled takve povrede oboljenja ili bolesti, uključujući i duševne
bolove, duševnu patnju i šok” (AIG Europe /UK/ Limited, 2001, uvodne odredbe, tač. 1). Kao isključenja iz
osiguranja, pominju se, najpre, jedno koje se vezuje za
razne oblike radioaktivne kontaminacije, a zatim dva
koja su, iako različito definisana, suštinski ista kao i ona
u uslovima „Cirih osiguranja” koje smo napred naveli.
Sumirajući odredbe uslova domaćih i britanskih osiguravača u ovoj oblasti, vidi se da su pri pisanju uslova
osiguranja britanski osiguravači, za razliku od naših,
vodili računa da se uslovima osiguranja, potpuno u
skladu sa zakonskom regulativom, osiguraniku pruži
potreban nivo osiguravajućeg pokrića. Na našim osiguravačima je da uslove prilagode zakonskoj regulativi i,
samim tim, ih približe modernijim rešenjima, već aktuelnim u uslovima inostranih osiguravača.
4. PORESKI TRETMAN KOLEKTIVNOG
OSIGURANЈA LICA OD POSLEDICA
NESREĆNOG SLUČAJA I OSIGURANЈA OD
ODGOVORNOSTI POSLODAVCA
U ovom delu rada ćemo se kratko osvrnuti na poreski tretman kolektivnog osiguranja lica od posledica
nesrećnog slučaja i osiguranja od odgovornosti poslodavca. Imajući u vidu predmet kolektivnog osiguranja
lica od posledica nezgode, logična je bila odluka zakonodavca da ovaj vid osiguranja, po uzoru na životno
osiguranje, oslobodi dodatnog nameta u vidu poreza
na premiju osiguranja (Zakon o porezu na premije neživotnih osiguranja, 2004, čl. 6, tač. 1). Međutim, kako i
osiguranje od odgovornosti poslodavca za predmet ima
ako ne isti, onda vrlo sličan objekat8, može se postaviti pitanje: Da li i ovu vrstu osiguranja treba osloboditi od obaveze plaćanja poreza na premiju osiguranja?
Razlog zašto ovo osiguranje nije oslobođeno poreske
obaveze leži, verovatno, u tome što se ovaj vid osiguKod obe vrste osiguranja potencijalni štetni događaj
rezultira povredom tela ili zdravlja ljudi.
8
ranja najčešće zaključuje kao proširenje osiguranja od
opšte odgovornosti osiguranika. Kako osiguranje od
odgovornosti poslodavca danas sve češće nalazi svoje
mesto u polisama osiguranja kao isključivi predmet osiguranja, i predstavlja način na koji poslodavci žele da
ispune svoju obavezu propisanu Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, možda bi se moglo razmisliti da
u tim slučajevima i ovaj vid osigurаnja bude oslobođen
od poreza na premiju osiguranja.
Imajući u vidu još nedovoljno uređenu regulativu u
ovoj oblasti, ovo pitanje u Srbiji danas nije od posebnog značaja. Porez od 5% na premiju osiguranja, koja se
računa u promilima na sumu osiguranja kao osnovicu,
uglavnom nije veliki izdatak za ugovarača osiguranja,
budući da su i sume osiguranja, najčešće, simbolične.
Međutim, ako bismo uzeli za primer britansku regulativu koju smo pominjali u tekstu, u kojoj je određena
minimalna suma osiguranja u visini koja povlači za
sobom i značajan iznos premije osiguranja, porez koji
potom opterećuje tu premiju postaje ozbiljna stavka u
rashodima svakog osiguranika.
5. ZAKLJUČAK
Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu u Srbiji je
ustanovljena obaveza poslodavca da zaposlene osigura
od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Na ovaj način definisana obaveza
poslodavca predstavlja dobru polaznu osnovu za uređenje ove materije. Međutim, bez dodatno određenih
bitnih elemenata (suma osiguranja, franšiza) koje jedno
obavezno osiguranje mora da poseduje da bi bilo svrsishodno, i bez određene kazne za nepoštovanje ove zakonske obaveze, ova odredba ostaje podložna brojnim
izigravanjima njenog smisla.
Bitnu ulogu u ispunjenju cilja ove zakonske obaveze,
sa druge strane, imaju osiguravači. Oni bi svojim polisama trebali kako da omoguće poslodavcu da ispuni
svoju obavezu predviđenu zakonom, tako i da ga zaštite od potencijalnih odštetnih zahteva zaposlenih. Međutim, osiguravači to čine samo delimično, jer kao što
smo videli, na srpskom tržištu osiguranja skoro da i ne
postoje uslovi osiguranja koji iz osiguravajućeg pokrića
ne isključuju profesionalne bolesti.
Dakle, u ovoj materiji su u Srbiji potrebne sistemske
promene koje bi počele korigovanjem i uređenjem najpre regulative, a koja bi se odvijala uporedo sa akcijom
Narodne banke Srbije (kao organa koji obavlja nadzornu delatnost nad društvima za osiguranje), kojom bi
Narodna banka Srbije uputila društva za osiguranje na
potrebne promene u njihovim uslovima osiguranja. Na
zakonodavcu je da odredi, pored obaveze osiguranja,
41
2/2014
BOJAN JOVANOVIC
42
još makar minimalnu sumu osiguranja na koju se poslodavac mora osigurati i kaznu u slučaju da poslodavac
ne ispuni svoju obavezu. Na Narodnoj banci Srbije je
da osiguravače uputi da profesionalna oboljenja i bolesti uključi u osiguranje, njihovim kako isključivanjem
iz definicije onog što se ne smatra nesrećnim slučajem
prema uslovima, tako i brisanjem iz isključenih rizika.
Što se tiče franšize, kao bolje rešenje od onog kojim bi
se zakonom regulisao maksimalni iznos franšize, vidimo rešenje koje je na snazi kako u Velikoj Britaniji baš
za ovu vrstu osiguranja, tako i u Srbiji za osiguranje od
odgovornosti nastale kao posledica kliničkih ispitivanja. Oštećeno lice od osiguravača mora dobiti naknadu
kao da franšiza nije ugovorena, a na poslodavcu je, kao
ugovaraču osiguranja, izbor da li i u kom obimu će on
snositi deo rizika ugovaranjem učešća u štetnom događaju.
Bojan JOVANOVIC, LLM
Energoprojekt Garant Insurance PLC
Forms and means of fulfilling the obligation for insurance
of employees by the employer in the Republic of Serbia
UDC: 368:349. 22(497. 11)
Scientific Critic
SUMMARY
In the first part of this paper, the author is presenting
two acts of Serbian positive legislation of which one
allows the employer to insure their employees as a form
of additional social care and the other is obligating them
to insure the employees from injuries and diseases that
can arise out of and in the course of their employment
by the employer.
In the second part, Law on Safety and Health at
Work, as the law that obligates them on insurance, is
analised, and the good solutions (the definition of the
obligation) and shortcomings (absence of minimum
sum insured) of the Law are presented. In addition,
it is appointed that the obligation that is established,
does not have the sanction for non-fulfilment of the
obligation.
The third section of this paper outlines Worker’s
compensation insurance and Employer’s liability
insurance, as the types of insurance through which
the employer can fulfil their obligation. Furthermore,
the conditions of both types of insurance, of some
Serbian and foreign insurers were analyzed and it was
concluded that the conditions of Serbian insurers are
not providing the necessary coverage.
In the penultimate section, tax treatment of these
two types of insurance in Serbia is shown and bearing
in mind that one of them is excluded from tax on
insurance premium and the other one is not, the
equalization of their tax treatment is suggested.
In the last part of the paper it is concluded that in
Serbia, the structural changes in both legislation and
conditions of insurance in this domain are necessary.
It is suggested that the legislation needs to prescribe
the minimum sum insured and the sanction for nonfulfilment of the obligation and on the other side the
National bank of Serbia should point out to the insurers
on the neccesary changes in their insurance conditions.
Key words: employer, employee, bodily injury,
disease, sum of insurance, deductible, sanction,
conditions
LITERATURA (REFERENCES)
AIG Europe (UK) Limited. (2001). Employers Liability
Public and Products Liability Policy.
AXA Neživotno osiguranje a. d. o. (2011). Opšti uslovi za
osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja (nezgode).
Bridge, K. (2011). U. K. Employers’ Liability – a guide,
International Alert, dostupno na: http://www. willis. com/
Documents/Publications/Services/International/2011/UK_
Intl_Alert_0911_v3. pdf, 10. 03. 2014.
DDOR Novi Sad a. d. o. (2009). Opšti uslovi za osiguranje
lica od posledica nesrećnog slučaja (nezgode).
Delta Generali Osiguranje a. d. o. (2009). Posebni uslovi
za osiguranje od posledica nesrećnog slučaja (nezgode) uz
osiguranje života.
Delta Generali Osiguranje a. d. o. (2007). Uslovi za
osiguranje odgovornosti poslodavca.
2/2014
Forms and means of fulfilling the obligation for insurance of employees by the employer...
Employers’ Liability (Compulsory Insurance) Act. (1969).
dostupno na http://www. legislation. gov. uk/ukpga/1969/57/
pdfs/ukpga_19690057_en. pdf, 10. 03. 2014.
Employers’ Liability (Compulsory Insurance) Act 1969 – A
brief guide for employers, HSE, dostupno na: http://www. hse.
gov. uk/pubns/hse40. pdf, 10. 03. 2014.
Energoprojekt Garant a. d. o. (2005a). Opšti uslovi za
osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja.
Energoprojekt Garant a. d. o. (2005b). Posebni uslovi
osiguranja od odgovornosti poslodavca.
Gibbs, J. , Williams, N. , Barton, C. , Callan, G. , Slater, D. ,
Smith, M. , Whelan, O. (2000). Employers’ Liability Insurance,
dostupno na: http://www. actuaries. org. uk/research-andresources/documents/employers-liability-insurance-0, 10.
03. 2014.
L&T General Insurance Company Limited. (2010).
Workmen’s compensation insurance policy.
Narodna banka Srbije. (2012). Sektor za nadzor nad
obavljanjem delatnosti osiguranja, Odluka br. VII-255/1/12,
od 24. 02. 2012.
Uniqa a. d. o. (2007). Opšti uslovi za osiguranje lica od
posledica nesrećnog slučaja.
Wiener Städtische Osiguranje a. d. o. (2005). Dopunski
uslovi za osiguranje radnika od posledica nesrećnog slučaja
(nezgode).
Wiener Städtische Osiguranje a. d. o. (2009). Opšti uslovi
za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja (nezgode).
Williams, A. (1991). An International Comparison
of Workers’ Compensation. Boston: Kluwer Academic
Publishers.
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Službeni glasnik
RS, br. 101/2005.
Zakon o porezu na premije neživotnih osiguranja,
Službeni glasnik RS, br. 135/2004.
Zakon o radu, Službeni glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005,
54/2009.
Zurich Insurance plc. (2014). Employers’ Liability Policy
Document, Zurich, dostupno na: http://www. zurich. com/
NR/rdonlyres/73F45180-3B2F-40A7-BF5F-2CA74808AC8
C/0/15500680015EmployersLiabilityPolicy0111LoRes. pdf,
15. 03. 2014.
43
2/2014
ČLANCI
44
Doc. dr Nataša PЕTROVIĆ TOMIĆ
Nepravične klauzule i Principi evropskog
ugovornog prava osiguranja
UDK: 366+368:347. 7(4-672EU) Primljeno: 13. 3. 2014.
Prihvaćeno: 24. 3. 2014.
Stručni rad
doi:10.5937/erpo1402044P
Apstrakt
U radu se analiziraju odredbe Principa evropskog
ugovornog prava osiguranja o nepravičnim klauzulama. Autor polazi od značaja definicije nepravične
odredbe za podizanje standarda zaštite ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika usluga osiguranja,
kao slabije strane kod ugovora o osiguranju. Centralni deo rada posvećen je analizi nepravične klauzule iz
ugla Principa evropskog ugovornog prava osiguranja
i razlikama u odnosu na koncept iz Direktive 93/13 o
nepravičnim klauzulama u ugovorima zaključenim sa
potrošačima. Kao primer neusklađenosti potrošačkih i
propisa o ugovoru o osiguranju navodi se primer francuskog prava i dve klauzule ugovora o osiguranju – klauzula o raskidu ugovora nakon nastanka osiguranog
slučaja i klauzula o gubitku prava iz osiguranja zbog
zakasnele prijave osiguranog slučaja. Autor predlaže da
se u Prednacrt Građanskog zakonika Srbije unese i član
o nepravičnim odredbama u ugovorima o osiguranju.
Ključne reči: principi evropskog ugovornog prava
osiguranja, nepravične klauzule, zaštita potrošača, zaštita slabije strane
1. PRINCIPI EVROPSKOG UGOVORNOG
PRAVA OSIGURANJA – OPŠTA
RAZMATRANJA
Komisija sačinjena od uglednih evropskih profesora: Jürgen Basedow, John Birds, Malcolm Clarke (predsednik), Herman Cousy i Helmut Heiss ponudila je 17.
decembra 2007. godine evropskoj javnosti Nacrt opšteg
referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja (Draft Common Frame of Reference, Chapter III,
Section IX, Insurance Contract). Reč je o svojevrsnoj
*
Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, e-mail:
[email protected] bg. ac. rs.
kodifikaciji evropskog ugovornog prava osiguranja, kojom se nastoji dovršiti harmonizacija ugovornog prava osiguranja koja je na nivou Evropske unije u velikoj
meri sprovedena direktivama tzv. treće generacije. Principi evropskog ugovornog prava osiguranja (Principles
of European Insurance Contract Law; u daljem tekstu:
Principi), sadržani u opštem referentnom okviru, treba
da posluže kao model-zakon evropskim zakonodavcima. Oni su koncipirani kao opcioni instrument, budući
da omogućavaju ugovaraču osiguranja (osiguraniku) i
osiguravaču da izaberu primenu ovih principa umesto
nacionalnog prava, tj. njegovih imperativnih odredbi.
Time se stvaraju dalji uslovi za stvarno funkcionisanje
unutrašnjeg tržišta osiguranja Evropske unije, a građanima obezbeđuje pristup stranim uslugama osiguranja.
Imajući u vidu da je formirana Komisija koja radi na
Nacrtu Građanskog zakonika Srbije, koji će po prirodi stvari sadržati i deo posvećen ugovoru o osiguranju,
čini se korisnim upoznavanje sa odredbama Principa,
koji predstavljaju najnovija dostignuća evropskog ugovornog prava osiguranja.
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja sastoje se od četiri dela: zajedničke odredbe za sve ugovore uključene u principe evropskog ugovornog prava
osiguranja, zajedničke odredbe za osiguranja odštetnog
karaktera, zajedničke odredbe za osiguranja zaključena
na fiksnu sumu i posebne odredbe za pojedine grane
osiguranja.1
Prvi deo nosi naziv zajedničke odredbe za sve ugovore uključene u Principe evropskog ugovornog prava
osiguranja.2 Analizom celokupnog teksta Principa do1
Treći i četvrti deo opšteg referentnog okvira razmatraju se
u daljem izlaganju.
2
Prvi deo Principa ima sedam odeljaka. Oni uređuju sledeća
pitanja: uvodne odredbe, postupak zaključenja i trajanje ugovora,
posrednike osiguranja, osigurani rizik, premiju osiguranja,
osigurani slučaj i zastarelost. Drugi deo sadrži odredbe
zajedničke odštetnim osiguranjima. Njime su regulisani:
osigurana suma i osigurana vrednost, pravo na naknadu iz
osiguranja, subrogacija, osigurana lica, osigurani rizik, grupna
2/2014
Nepravične klauzule i Principi evropskog ugovornog prava osiguranja
lazi se do zaključka da su u prvom delu sadržane odredbe koje se primenjuju na sve ugovore o osiguranju, uključujući i uzajamna osiguranja (Principi, čl. 1: 101 (1)).
Iz polja primene Principa rationae materiae eksplicite
su isključena reosiguranja, što je sasvim logično i očekivano budući da u oblasti reosiguranja kao svojevrsnog
„osiguranja osiguranja” važe principi i pravila drugačiji
od onih koji predstavljaju srž osiguranja (Principi, čl. 1:
101 (2)).3 Pokušaj kodifikacije principa koji vladaju u
oblasti osiguranja i reosiguranja istim model-zakonom
bio bi, u najmanju ruku, problematičan i pun odredbi
kompromisnog karaktera.
2. PRINCIPI I NEPRAVIČNE ODREDBE
Uređenje nepravičnih klauzula specijalnom regulativom, tj. za potrebe prava osiguranja, predstavlja korak napred ka podizanju standarda zaštite osiguranika
i korisnika usluga osiguranja od zloupotrebe ekonomske i pravne nadmoći osiguravača i unošenja u ugovor
o osiguranju drakonskih klauzula. Principi evropskog
ugovornog prava osiguranja kao „opcioni instrument”4
mogu ostvariti značajnu ulogu u ostvarivanju zaštite
korisnika usluga osiguranja na nivou EU (Rokas, 2013,
32).5 Njihovo usvajanje treba da omogući prekograničnu prodaju proizvoda osiguranja na teritoriji EU. Ako
ugovore primenu Principa na svoj ugovor, ugovarači
su oslobođeni problemskih situacija koje nastaju usled
primene potencijalno različitih merodavnih prava država članica, tj. problema prilagođavanja njihovim prii osiguranja zasnovana na kolektivnim sporazumima. Treći
deo Principa je posvećen osiguranjima zaključenim na fiksnu
sumu. Principi predviđaju da se osiguranje od nesrećnog slučaja,
zdravstveno osiguranje, životno, bračno, osiguranje za slučaj
rođenja i druga slična osiguranja mogu zaključiti kao osiguranja
na fiksni iznos. Četvrti deo Principa se bavi specifičnim vrstama
osiguranja.
3
Do ovakvog zaključka dolazi se i na osnovu naslova
drugog, trećeg i četvrtog dela koji uređuju odštetna osiguranja,
osiguranja na fiksnu sumu i ostale grane osiguranja.
4
U perspektivi je usvajanje Principa (ili nekog drugog akta)
kao obavezujućeg instrumenta. Suština je u tome da bi oni tada
imali istu pravnu snagu kao i privatna prava država članica, pod
uslovom da su ih strane izabrale za svoj ugovorni odnos!
5
Namera je da Principi služe kao instrument ugovornih
strana kod ugovora o osiguranju. Pravila Principa predstavljaju
nezavisan skup pravila sačinjen od prinudnih pravila kojima
se štiti ugovarač osiguranja. Ona će se primenjivati kada se
ugovorne strane, ukoliko to dopušta merodavno pravo (izabrano
ili određeno po međunarodnom privatnom pravu), saglase
da se ona primenjuju na njihov ugovor. Zapravo, pravila su
„poluprinudna”, što implicira da su odstupanja moguća jedino u
korist ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika.
nudnim propisima (Belanić, 2010, 1335–1368).6 Interesantno je primetiti da, iako Principi polaze od toga
da ni jedna odredba nije mandatorna, ukoliko se strane
opredele za njihovu primenu, oni će važiti kao celina
(Principi, čl. 1: 102). Eventualna odstupanja od pojedinih odredbi biće moguća samo ako nisu na štetu imaoca polise, osiguranika ili korisnika osiguranja (Principi,
čl. 1: 103). Pribegavanje nacionalnom pravu, bilo radi
ograničenja ili dopune Principa, nije dopušteno.7
3. ZAŠTITA UGOVARAČA OSIGURANJA KAO
IZRAZ IZBEGAVANJA „PRAVA JAČE STRANE
U UGOVORNIM ODNOSIMA”
Važno je odrediti koji klijent i pod kojim uslovima
se nalazi u slabijem ugovornom položaju u poređenju
sa drugom stranom koja se nalazi u superiornom položaju. Pritom se u oblasti osiguranja slabija strana ne
izjednačava sa potrošačem usluga osiguranja. Ovo zato
što je definicija potrošača suviše uska i ne može obuhvatiti sva lica koja imaju potrebu za dodatnom zaštitom kada zaključuju ugovor o osiguranju (Herre, Hondius, Alpa, 2010, 4).8 Zato je pojam „slabija strana” u
ugovornom odnosu osiguranja šire određen i obuhvata
svakog ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika
prava. Dakle, za potrebe primene dodatnih zaštitnih
pravila, treba praviti razliku između ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika prava u statusu potrošača
i ostalih ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika
prava. Svi ugovarači osiguranja kod masovne prodaje
osiguranja u državama Evropske unije uživaju dodatnu zaštitu kroz prinudna pravila propisa o ugovoru o
osiguranju, pod uslovom da ne spadaju u izuzetke po
6
I pored brojnih direktiva kojima je uspostavljena sloboda
osnivanja i sloboda pružanja usluga osiguranja, između država
članica postoje velike razlike u pogledu prinudnih pravila koja
se primenjuju na ugovor o osiguranju. To je smetnja stvaranju
evropskog proizvoda osiguranja, koji bi se prodavao na teritoriji
cele EU.
7
To se ne odnosi na mandatorne odredbe nacionalnog prava,
donete za vrste osiguranja koje nisu pokrivene specijalnim
pravilima sadržanim u Principima (Principi, čl. 1: 105 (1)). Za
definisanje polja primene Principa bitan je i njihov odnos sa
Principima evropskog ugovornog prava (Lando, Beale, 1999,
Parts I, II; Lando, Clive, Zimmerman, 2002, Part III (2002)). Ovi
drugi mogu poslužiti kao dopunski izvor evropskog ugovornog
prava osiguranja, a ako neko pitanje nije uređeno ni njima, ona
će biti rešena primenom opštih principa prava država članica
(Principi, čl. 1: 105 (2)).
8
Potrošač se u različitim direktivama određuje kao fizičko
lice koje se snabdeva ili koristi robu ili uslugu za neprofesionalnu
upotrebu.
45
2/2014
NATAŠA PЕTROVIĆ TOMIĆ
46
osnovu definicije velikih rizika.9 Isti pristup usvajaju i
Principi. Kada je reč o ugovaračima osiguranja, osiguranicima i korisnicima, koji se u smislu zaštite potrošača smatraju potrošačima usluga osiguranja, oni uživaju
zaštitu potrošačkog zakonodavstva.
Suština ovog razlikovanja je u tome da ugovarači
osiguranja uživaju dodatnu zaštitu prema zakonima o
ugovoru o osiguranju i onda kada ne ispunjavaju uslove
da budu okarakterisani kao potrošači u smislu propisa potrošačkog zakonodavstva, tj. zakona o zaštiti potrošača. Propisi o osiguranju ne dozvoljavaju nikakva
ugovorna odstupanja od zakonskih propisa na štetu
ugovarača osiguranja, bez obzira na to da li je ugovarač
zaključio osiguranje u vezi sa profesionalnim aktivnostima. Ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnik prava
iz osiguranja uživaju dodatnu zaštitu, osim ako se mogu
podvesti pod definiciju velikih rizika. To je stanovište
Principa, koji uvode jedan i jedinstveni nivo zaštite za
sve ugovarače osiguranja, osiguranike i korisnike prava.
(u daljem tekstu: Direktiva 93/13)10 u pogledu tri pitanja: 1) u pogledu korisnika zaštite; 2) klauzula na koje
se odnosi i 3) sankcije. Korisnik zaštite je svaki ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnika usluga osiguranja, bez obzira na to da li je potrošač ili profesionalac.
Ovim je zaštita od nepravičnih klauzula specifikovana i prilagođena osobenostima ugovora o osiguranju.
Principi uvažavaju argument da svi osiguranici, bili oni
potrošači ili profesionalci, imaju potrebu za zaštitnom
funkcijom nepravičnih klauzula. Kako je istaknuto u
teoriji, ugovor o osiguranju obeležava neravnoteža inherentna njegovoj prirodi. Stoga je svojstvo ugovornih
strana sekundarni kriterijum za identifikaciju nepravičnih klauzula (Lisanti, 2009, 1012). Principi, dakle,
usvajaju objektivnu koncepciju identifikacije nepravičnih klauzula, jer upućuju na predmet klauzula, a ne na
svojstvo strana (Alkhalfan, 2012, 301).11 Stoga postoji
mogućnost proširenja polja primene nepravičnih klauzula na pristupioca ugovoru o osiguranju, čak i kada ne
postoji ugovorna veza između osiguravača i pristupioca
(Alkhalfan, 2012, 300).
4. NEPRAVIČNA KLAUZULA
4.1. Definicija
Principi definišu nepravičnu klauzulu na sledeći
način: „Ugovorna klauzula koja nije bila predmet individualnih pregovora ne vezuje ugovarača osiguranja,
osiguranika ili korisnika ugovora ako, protivno načelu
savesnosti i poštenja i uzimajući u obzir prirodu ugovora, ostale ugovorne odredbe i okolnosti u trenutku
zaključenja ugovora, stvara na štetu ovih lica značajnu
neravnotežu između prava i obaveza strana” (Principi,
čl. 2: 304).
Definicija nepravičnih klauzula iz Principa se razlikuje od definicije iz Direktive 93/13 o nepravičnim
klauzulama u ugovorima zaključenim sa potrošačima
9
Zakoni o osiguranju država članica EU usvajaju princip
imperativnosti najvećeg broja normi i time pružaju adekvatnu
zaštitu slabijoj ugovornoj strani. Princip imperativnosti ne
primenjuje se jedino u pogledu tzv. velikih rizika. Veliki
rizici, u smislu direktiva EU, obuhvataju: 1) klase osiguranja
šinskih vozila železnice, letelice, brodove, robu u prevozu,
odgovornost avioprevoznika i odgovornost brodara, kao i
kredite i garancije kada se ugovarač osiguranja profesionalno
bavi nekom industrijskom ili komercijalnom delatnošću ili
nekim od slobodnih zanimanja, pod uslovom da se rizici odnose
na tu delatnost; 2) klase osiguranja kopnenih vozila, požara i
elementarnih nepogoda, ostalu štetu na imovini, odgovornost iz
upotrebe motornih vozila, opštu odgovornost i ostalu finansijsku
štetu, pod uslovom da ugovarač osiguranja premašuje najmanje
dva od sledeća tri limita: a) bilans stanja 6,2 miliona evra; b)
promet 12,8 miliona evra ili c) prosečan broj zaposelnih je 250.
Dakle, veliki rizici se određuju prema prirodi rizika ili vrsti
ugovarača osiguranja u vezi sa prirodom rizika.
4.2. Razlike u odnosu na definiciju
iz Direktive 93/13
Za praktičnu primenu nepravičnih klauzula značajno je i pitanje koje klauzule mogu biti nepravične, odnosno da li su neke izuzete od primene. Iako i evropski
zakonodavac nepravični karakter vezuje za „ugovornu
neravnotežu” između prava i obaveza strana, postoje tri
razlike između stare i nove definicije. Prvo, konstitutivni element nepravičnih klauzula je odsustvo individualnih pregovora. To znači da ugovor nije bio predmet
izričitih pregovora između strana ugovora o osiguranju.
Pošto se ugovor o osiguranju zaključuje prema standardizovanim uslovima i ugovorima, u teoriji se ističe da
je ovaj uslov ispunjen za većinu ugovora o osiguranju
(Lisanti, 2009, 1016).
Principi uvode pretpostavku nepregovaranja o određenim klauzulama. „Smatra se da klauzula nije predmet individualnih pregovora kada je unapred redigovana i kada zbog toga ugovarač osiguranja nije imao
uticaja na njenu sadržinu, naročito u okviru ugovora po
pristupu. Činjenica da su pojedini elementi klauzule ili
10
Directive concernant clauses abusives dans les contrats
conclus avec les consommateurs (engl. Council Directive 93/13
of 5 April 1993 on unfair terms in consumer contracts).
11
Ovo je velika razlika u odnosu na Direktivu 93/13 i
nacionalna zakonodavstva država članica EU, koja usvajaju
subjektivni kriterijum identifikacije nepravičnih klauzula. Pravni
položaj ugovornih strana, od kojih je jedna potrošač, a druga
profesionalac, predstavlja preduslov za proveru da li ugovor
sadrži nepravične klauzule.
2/2014
Nepravične klauzule i Principi evropskog ugovornog prava osiguranja
sama klauzula bili predmet individualnih pregovora ne
isključuje primenu ovog člana na ostatak ugovora ako
na osnovu opšte procene proizlazi da se radi o ugovoru
po pristupu” (Principi, čl. 2: 304). Uz to, izričito je predviđeno da „ako profesionalac tvrdi da je standardizovana klauzula bila predmet individualnih pregovora teret
dokazivanja je na njemu.” Time je ugovorač osiguranja,
koji pokušava da se pozove na nepravični karakter standardizovane klauzule, dovoljno zaštićen.
Procena nepravičnog karaktera klauzula mora se
vršiti u svetlu povrede principa savesnosti i poštenja,
što je preuzeto iz Direktive 93/13. Indikativno je i to
da Principi ne sadrže ni crnu, ni sivu listu nepravičnih
klauzula. Principi sadrže odredbu o tome koje su klauzule izuzete od primene nepravičnih klauzula. „Ova
odredba se primenjuje na klauzule koje ograničavaju ili
menjaju pokriće, ali se ne primenjuje na: 1) adekvatnost
po vrednosti pokrića i premije i 2) na odredbe koje se
odnose na fundamentalne elemente pruženog pokrića
ili ugovorene premije, ako su ove klauzule redigovane
na jasan i razumljiv način” (Principi, čl. 2: 304). Tehnika formulacije isključenih šteta je krajnje diskutabilna.
Preciziranje učinjeno na početku stava se čini beskorisnim. Dovoljno je bilo precizno odrediti koje klauzule
su isključene. To bi značilo da se definicija odnosi na
sve ostale klauzule.
Dakle, iz Principa proizlazi da se odredba o nepravičnim klauzulama primenjuje na sve klauzule ugovora
o osiguranju, osim dve kategorije. Prvu čine klauzule
koje se odnose na „adekvatnost pokrića i premije po
vrednosti.” Reč je o klauzulama o ceni osiguranja i postoji konsenzus Direktive 93/13 i nacionalnih prava o
opravdanosti njihovog izuzimanja od primene nepravičnih klauzula. Drugu kategoriju čine klauzule koje se
„odnose na fundamentalne elemente pruženog pokrića
ili ugovorene premije, iako su redigovane na jasan i razumljiv način.” Postavlja se pitanje: Kako razumeti termin fundamentalni elementi pokrića i premije? Da li je
to isto što i predmet ugovora i cena iz Direktive 93/13 i
nacionalnih prava? O ovome postoje različita mišljenja.
Prema mišljenju jednog autora, „odredbe koje se
odnose na fundamentalne elemente pokrića ili premije
su klauzule koje definišu glavni predmet ugovora” (Lisanti, 2009, 1015). Drugi autor smatra da postoji razlika
između dva isključenja. „Odredba Principa o tome da
se pojam nepravičnih klauzula ne odnosi na fundamentalne elemente pokrića je šira definicija od predmeta
ugovora. Ona može da obuhvati sve klauzule u granicama pokrića” (Dreher, 2013, 410). U kontekstu rasprave
o tome šta se podrazumeva pod glavnim predmetom
ugovora u smislu isključenja iz Direktive 93/13, teorija
je zauzela stav da se radi o onome što direktno određuje
suštinu primarne prestacije osiguravača. Dakle, sve kla-
uzule koje nameću obaveze osiguraniku, koje sankcionišu njegove propuste ili se odnose na pogoršanje rizika
ne mogu se smatrati suštinom prestacije osiguravača.12
Razlika u odnosu na dosadašnju regulativu nepravičnih klauzula ogleda se i u tome što se zahtev jasnosti i
razumljivosti ne odnosi na sve klauzule izuzete od primene nepravičnih klauzula, već samo na one o fundamentalnim elementima pokrića (Alkhalfan, 2012, 305).
Ostaje da izrazimo sumnju da će usvajanje isključenja
od primene nepravičnih klauzula definisano u Principima značajno umanjiti zaštitu osiguranika, ugovarača
osiguranja i korisnika usluga osiguranja.
Principi propisuju dve sankcije za nepravične klauzule. Prva je klasična – ukidanje klauzule. Druga je novina i sastoji se u zameni nepravične klauzule važećom
klauzulom. Principi navode da nepravična klauzula „ne
vezuje ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika.”
Time se ne precizira priroda sankcije. To može biti i ništavost i nesuprotstavljivost. Što se tiče zamene nepravične klauzule drugom, validnom klauzulom, Principi
kažu: „Ugovor nastavlja da vezuje strane u meri u kojoj
može opstati bez nepravične klauzule. U suprotnom
slučaju, nepravična klauzula može biti zamenjena klauzulom koju su strane razumno mogle usvojiti, da su
znale da je klauzula nepravična” (Principi, čl. 2: 304).
Reč je o potpuno novoj i originalnoj sankciji, nepoznatoj Direktivi 93/13 i nacionalnim pravima. Zamena nepravične klauzule drugom klauzulom je jedna od mogućnosti za sud. Upućivanje na „klauzulu koji bi strane
razumno usvojile” je mogući pravac sudskog razmišljanja u ponovnom sastavljanju klauzule (Alkhalfan,
2012, 307). Kako je istakao francuski autor ovim se optira u korist održavanja ugovora na snazi (Lisanti, 2009,
1020).
Pojam nepravičnih klauzula iz Principa ima dve
pogodnosti u odnosu na postojeće definicije. Osnovna
prednost je u proširenju zaštite na sve ugovarače osiguranja, osiguranike i korisnike osiguranja. Druga dobra
strana je uvođenje sankcije zamene nepravične klauzule
drugom validnom klauzulom. S druge strane, definiciji
iz Principa se upućuju bar dve kritike. Prva je njen ograničen značaj. Principi se primenjuju na dobrovoljnoj
osnovi, tj. ako su saugovarači odlučili da se na njihov
ugovor primenjuju Principi umesto merodavnog prava.
Drugo, veliki značaj isključenih klauzula čini potencijalno ograničenim polje primene nepravičnih klauzula. One ostaju primenjive na manje značajne ugovorne
klauzule (Alkhalfan, 2012, 308). I pored ovih primedbi,
Podsećamo da je Direktiva 93/13 direktiva minimalne
harmonizacije. S tim u vezi je Evropski sud pravde zauzeo
stanovište da države članice mogu svojim propisima dozvoliti i
kontrolu nepravičnog karaktera klauzula o predmetu ugovora i
ceni, čak i ako su one jasne i razumljive.
12
47
2/2014
NATAŠA PЕTROVIĆ TOMIĆ
48
Principi ostaju prvi pokušaj kreiranja regulative nepravičnih klauzula prilagođene ugovoru o osiguranju.
4.3. Lista nekorektnih klauzula
Principi sadrže „indikativan i neograničen” spisak
klauzula koje se mogu smatrati nekorektnim. Nekorektni uslovi u ugovorima o osiguranju su:
1. Uslovi koji pogrešno navode osiguranog potrošača u vezi sa ugovorom, gde se ubrajaju: „uslovi sa kojima potrošač nema stvarnu mogućnost da se upozna
pre zaključenja ugovora”, uslovi skriveni u dugačkim
dokumentima, odštampani malim slovima (tzv. nekorektna iznenađenja), i uslovi koji ograničavaju obavezu
osiguravača da „poštuje obaveze koje su preuzeli njegovi zastupnici ili uslovljavanje obaveza ispunjavanjem
posebnih formalnosti”;
2. Uslovi koji oslobađaju odgovornosti zbog neadekvatnog izvršavanja ugovornih obaveza. Pod tim se podrazumavaju uslovi koji isključuju ili ograničavaju obavezu zakašnjenja u likvidaciji i isplati odštetnih zahteva.
Uslovi kojima se neadekvatno isključuju ili ograničavaju zakonska prava osiguranika prema osiguravaču za
slučaj potpunog ili delimičnog neizvršenja ili neadekvatnog postupanja osiguravača u vezi sa ugovornim
obavezama ulaze u ovu kategoriju. Isto važi i za uslove
koji obavezuju osiguranika da ispuni svoje obaveze i u
slučaju da osiguravač ne ispuni svoje;
3. Uslovi koji predstavljaju prepreku za regres. Ovde
spadaju uslovi kojima se isključuje ili otežava pravo
osiguranika da preduzme pravne radnje ili da se koristi bilo kojim pravnim sredstvom, uslovi koji ovlašćuju
osiguravača da uloži prigovor, uslovi kojima se zahteva
„zadovoljavajući dokaz prema osiguravaču i dozvoljava osiguravaču da postavlja nekorektne zahteve prema
oštećenom osiguraniku”, klauzule kojima se prebacuje
teret dokaza na osiguranika, arbitražne klauzule;
4. Uslovi koji osiguravaču daju pravo da raskine ugovor ad libitum, a da to isto pravo nema osiguranik, ili
uslovi koji ovlašćuju osiguravača da zadrži iznose plaćene za usluge koje osiguraniku još nisu izvršene kašnjenjem osiguravača, ako osiguravač raskida ugovor;
5. Uslovi koji ovlašćuju osiguravača da raskine ugovor bez razumnog obaveštenja, osim ako postoje ozbiljni razlozi za tako nešto;
6. Uslovi koji dozvoljavaju osiguravaču da jednostrano izmeni uslove ugovora o osiguranju, bez valjanog razloga navedenog u ugovoru (uslovi koji ovlašćuju
osiguravača da jednostrano izmeni premiju ili da ugovor prenese na drugog osiguravača); i
7. Uslovi koji zahtevaju od osiguranika koji prekrši
ugovor da plati „nesrazmerno visoku sumu naknade
štete.”
Pored Principa, Uredbe Komisije br. 3932/92 i br.
358/2003 sadrže spisak klauzula za standardne uslove
osiguranja na koje se izuzeće od čl. 81 st 1) Ugovora o
osnivanju EEZ nije primenjivalo zbog nametanja neopravdanih ograničenja ugovornim stranama. Izuzeće se
nije odnosilo na sledeće klauzule:
1. Uslovi koji omogućavaju osiguravaču da održi polisu na snazi, ako otkaže deo pokrića, poveća premiju
bez povećanja rizika ili promene obima pokrića, ili na
drugi način izmeni uslove osiguranja bez izričite saglasnosti ugovarača;
2. Omogućavanje osiguravaču da izmeni uslov osiguranja bez izričite saglasnosti osiguranika;
3. Nametanje ugovaraču osiguranja u oblasti neživotnog osiguranja dužeg ugovornog perioda od tri godine;
4. Nametanje produženja ugovora na više od godinu dana u slučaju automatskog produženja osiguranja,
osim ako je poslato pismeno upozorenje;
5. Zahtev ugovaraču da prihvati obnavljanje polise
osiguranja koja je suspendovana zbog prestanka osiguranog rizika, ako je on ponovo izložen riziku iste vrste;
6. Zahtev ugovaraču da zaključi pokriće sa istim osiguravačem za rizike različite od onih koji su osigurani;
7. Zahtev ugovaraču, u slučaju raspolaganja predmetom osiguranja, da sticalac preuzme polisu osiguranja;
8. Isključivanje ili ograničavanje pokrića rizika ako
ugovarač koristi bezbedonosne aparate ili instalacije ili
održavanje preduzeća nije odobreno u skladu sa relevantnim sprecifikacijama koje su dogovorila udruženja
društava za osiguranje u jednoj ili više država članica ili
na nivou Evrope;
9. Odredbe uslova kasko osiguranja o gubitku prava
osiguranika ako nakon prijavljene krađe vozila nije u
mogućnosti da osiguravaču predoči originalne ključeve, vlasnički list i saobraćajnu dozvolu (Šimac, 2007,
2–19);13
10. Unošenje u ugovor o osiguranju klauzule kojom
se u korist osiguravača, za slučaj raskida ugovora od
strane pribavioca osigurane stvari ili naslednika osiguranika, ugovara iznos na ime naknade štete koji je
veći od iznosa godišnje premije osiguranja (Hammoud,
2012, 177);
11. Klauzule kojima se protivno zakonskim normama priznaje pravo osiguravaču na raskid ugovora o
13
Ovakva odredba je očigledno protivna svrsi zaključenog
ugovora i preterano stroga. Kao takva, predstavlja primer
nepravične klauzule. U hrvatskoj sudskoj praksi je tokom dužeg
perioda ova klauzula smatrana punovažnom, sve dok Trgovinski
sud u Splitu nije doneo presudu kojom je osiguraniku kasko
osiguranja priznato pravo da se od osiguravača namiri za štetu
koju je pretrpeo usled krađe vozila, a bez prethodne predaje
saobraćajne dozvole osiguravaču.
2/2014
Nepravične klauzule i Principi evropskog ugovornog prava osiguranja
osiguranju zbog neplaćanja premije ili dela premije od
strane osiguranika (Hammoud, 2012, 177-178);
12. Klauzule kojima se skraćuju zakonski rokovi zastarelosti potraživanja iz ugovora o osiguranju
(Hammoud, 2012, 179).
5. NEPRAVIČNE KLAUZULE I ZAKONIK
O OSIGURANJU FRANCUSKE
Usvajanje posebnih normi o nepravičnim klauzulama u ugovorima o osiguranju je opravdano iz dva razloga. Prvo, ono je u skladu sa zakonskom politikom
zaštite osiguranika kao slabije ugovorne strane. Drugo, zbog neusklađenosti između nepravičnih klauzula i prava osiguranja. Svi zakoni o osiguranju u svetu
usvajaju set pravila protekcionističkog karaktera prema
ugovaraču osiguranja, osiguraniku i korisniku usluga
osiguranja. Osim podele na tzv. velike i masovne rizike,
zakonodavci ne prave nikakvu distinkciju po pitanju
delovanja normi zaštitnog karaktera. Isti je slučaj i sa
stranom sudskom praksom. Do donošenja potrošačkih
propisa, francuska praksa je više puta koristila termin
„nestručnjak” za označavanje lica koje ne poznaje pravne i tehničke aspekte ugovora o osiguranju. Pojam potrošač je mnogo manje pominjan u sudskoj praksi.
Iako su odredbe potrošačkih propisa načelno primenjive na ugovor o osiguranju, postoje brojni primeri
neusklađenosti odredbi dva zakona značajna za zaštitu potrošača usluga osiguranja. Primer neusklađenosti
su norme francuskog Zakonika o osiguranju (u daljem
tekstu: ZOO) o tome da su validne klauzule ugovora
o osiguranju obuhvaćene crnom ili sivom listom nepravičnih klauzula. Navodimo dve klauzule: klauzulu
o raskidu ugovora nakon nastanka osiguranog slučaja
i klauzulu o gubitku prava zbog zakasnele prijave osiguranog slučaja. Ove klauzule su regulisane na međusobno kontradiktoran način u francuskom Zakoniku o
zaštiti potrošača (u daljem tekstu: ZZP) i ZOO.
5.1. Klauzula o raskidu ugovora nakon
nastanka osiguranog slučaja
Klauzula o raskidu ugovora o osiguranju propisana
je francuskim ZOO, što omogućava osiguravaču da je
unese u ugovor i odredi uslove njene primene. S druge
strane, na crnoj listi nepravičnih klauzula ZZP nalazi
se i klauzula koja daje diskreciono pravo profesionalcu
da raskine ugovor, bez priznanja istog prava potrošaču. Postavlja se pitanje: Kako rešiti koliziju između ova
dva člana? Odgovor se može dobiti tek kada se analizira
pravo na raskid ugovora od strane osiguravača nakon
nastanka osiguranog slučaja. Da li je ovo pravo diskreciono i ekskluzivno?
O tome da li je određeno pravo diskreciono postoje dve teorije. Prema prvoj, pravo je diskreciono kada
ne podleže sudskoj kontroli zloupotrebe. Iz dostupne
francuske sudske prakse proizlazi da „pravo na raskid
nakon nastanka osiguranog slučaja nije podvrgnuto ispunjenju ni jednog drugog uslova, osim nastanka osiguranog slučaja koji aktivira odgovornost osiguravača”
(Kullmann, 2000, 1036). Čitanje sudskih presuda odaje
utisak da pravo na raskid ugovora o osiguranju nakon
nastanka osiguranog slučaja, izvršeno u skladu sa zakonom, ima apsolutni ili diskrecioni karakter. Prema
drugoj koncepciji, pravo je diskreciono kada njegovo
vršenje ne mora biti obrazloženo. Sledeći ovu koncepciju, pravo osiguravača na raskid ugovora nakon nastanka osiguranog slučaja je diskreciono, jer osiguravač vrši
pravo predviđeno ugovorom i ne mora da iznosi razloge za to (Lambert-Faivre, Leveneur, 2011, 397; Chagny,
Perdrix, 2009, 219). Nastanak osiguranog slučaja je, dakle, uslov za raskid, a ne obrazloženje odluke o raskidu.
Prema stavu Kasacionog suda, osiguravač nije dužan
da obrazloži razloge raskida u izjavi o raskidu; „zakon
ne nameće osiguravaču obavezu da u obaveštenje o raskidu unese i određene napomene.”14 Izgleda da iz obe
koncepcije diskrecionog prava proizlazi da je pravo osiguravača na raskid ugovora nakon nastanka osiguranog
slučaja diskreciono. Ostaje da utvrdimo da li je ovo pravo isključivo pravo osiguravača.
Pravo osiguravača da raskine ugovor nakon nastanka osiguranog slučaja je ekskluzivno, jer isto pravo
nema osiguranik. Suštinu ne menja podatak da osiguranik ima pravo da raskine sve druge ugovore zaključene sa istim osiguravačem, kao reakcija na njegovo
vršenje prava na jednostrani raskid. Nije u pitanju isto
pravo osiguranika. Njime se osiguranik ne stavlja u isti
položaj kao osiguravač i ne priznaje mu se identično
pravo. Osiguranik može vršiti pravo na raskid samo ako
osiguravač izvrši pravo na raskid prvog ugovora nakon
nastanka osiguranog slučaja. Pravo osiguranika je tako
uslovljeno vršenjem diskrecionog prava osiguravača, tj.
nije slobodno (Alkahalfan, 2012, 313). Osim toga, ono
se ne odnosi na ugovor o osiguranju koji je osiguravač
raskinuo nakon nastanka osiguranog slučaja, već na
druge ugovore zaključene sa istim osiguravačem. Ono
pretpostavlja postojanje više ugovora kod istog osiguravača. Međutim, u praksi se osiguranik najčešće zadovoljava zaključenjem samo jednog ugovora sa istim
osiguravačem. U tom slučaju, on nema na raspolaganju
identično pravo kao osiguravač nakon nastanka osiguranog slučaja.
14
Cass. Civ. 1re, 8 avril 1946.
49
2/2014
NATAŠA PЕTROVIĆ TOMIĆ
50
Iz analize uslova elemenata i uslova primene klauzule
o raskidu nakon nastanka osiguranog slučaja proizlazi da
je njome priznato diskreciono i ekskluzivno pravo osiguravaču, što omogućava da se u odnosu na nju primeni
neoboriva pretpostavka da ima nepravični karakter.
Klauzula o raskidu ugovora o osiguranju nakon nastanka osiguranog slučaja može biti punovažna ako se
osiguravač obaveže da opravda raskid (iznese razloge
za to) ili ako se isto pravo prizna i osiguraniku (Alkahalfan, 2012, 316). Čini nam se da je drugi način siguran put harmonizacije sa rešenjima iz ZZP i Principima
evropskog ugovornog prava osiguranja, u kojima stoji:
„klauzula koja predviđa mogućnost raskida ugovora
nakon nastanka osiguranog slučaja proizvodi dejstvo
samo ako garantuje ovo pravo obema stranama” (Principi, čl. 2: 604).
Priznanjem bilateralnog karaktera prava na raskid
nakon nastanka osiguranog slučaja obezbeđuje se ravnopravnost osiguravača i osiguranika. Pritom, svesni smo
da je interes za priznanjem ovog prava osiguranika čisto
hipotetički. Njemu ne ide u prilog da se, nakon nastanka
osiguranog slučaja, od čijih posledica je želeo da obezbedi zaštitu, poziva na vršenje prava na raskid ugovora.15
5.2. Klauzula o gubitku prava zbog
zakasnele prijave osiguranog slučaja
Sledeća problematična odredba francuskog ZOO je
ona o gubitku prava zbog zakasnele prijave osiguranog
slučaja. Da li je ona u koliziji sa odredbom ZZP, tj. sa
klauzulama sa sive liste? Prema ZOO, klauzula o gubitku prava zbog zakasnele prijave osiguranog slučaja
može biti istaknuta protiv osiguranika ako osiguravač
dokaže da mu je zakašnjenje izazvalo štetu. Da bi osiguravač mogao da se koristi pravom na raskid u ovom
slučaju treba da budu ispunjena dva uslova – da postoji
ugovorna klauzula koja predviđa to pravo i da osiguravač dokaže da mu je zakašnjenje izazvalo štetu. S druge
strane, na sivoj listi se nalazi klauzula koja pretpostavlja nepravičnom klauzulu koja ima za posledicu ili cilj
„nametanje potrošaču koji nije ispunio svoje obaveze
naknade štete koja je očigledno neproporcionalna.”
Čini se da je klauzula o gubitku prava zbog zakasnele prijave osiguranog slučaja uneta u ugovor koji nije
u direktnoj vezi sa profesionalnom aktivnošću osiguranika nepravična u smislu ZZP, ako lišava osiguranika
naknade iz osiguranja, iako šteta koju trpi osiguravač
zbog zakasnele prijave osiguranog slučaja može biti
manja. Takva klauzula nameće osiguraniku naknadu
koja je očigledno nesrazmerna (Alkahalfan, 2012, 318).
15
I pored toga, autori Principa se zalažu za uvođenje ovog
prava osiguranika, jer je jednostrano pravo osiguravača na raskid
nakon nastanka osiguranog slučaja protivno „ugovornoj pravdi,
obavezujućoj snazi ugovora, kao i poverenju u ugovorni odnos.”
6. ZAKLJUČAK
U Prednacrt Građanskog zakonika Srbije treba uneti
član kojim se definišu i sankcionišu nepravične klauzule u ugovoru o osiguranju. Takva odredba bi omogućila
svakoj slabijoj strani ugovora o osiguranju (ugovaraču
osiguranja, osiguraniku i korisniku prava) da bude zaštićena od nepravičnih klauzula koje je u ugovor unela
jača strana (osiguravač). Ovakvo zakonsko opredeljenje
donelo bi dva pozitivna efekta. Unošenje nepravičnih
klauzula u ZOO predstavljalo bi korak dalje u pružanju
zaštite osiguranicima, bez uzimanja u obzir njihovog
svojstva kao potrošača ili profesionalca. Što je još značajnije, pravo osiguranja ne treba da zavisi od drugih
zakona u materiji zaštite od nepravičnih klauzula. Smatramo da pomenuti član treba da glasi:
„Nepravična je klauzula koja stvara značajnu neravnotežu između prava i obaveza ugovornih strana na
štetu ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika
prava.
Nepravični karakter klauzule ceni se uzimanjem
u obzir prirode ugovora, kao i svih ostalih ugovornih
odredbi.
Nepravična klauzula može biti revidirana ili ukinuta
na zahtev osiguranika na čiju štetu je ugovorena.”
U prvom stavu je sadržana definicija nepravičnih
klauzula, koja se zasniva na opšteprihvaćenom kriterijumu „značajne neravnoteže između ugovornih prava i
obaveza na štetu ugovarača osiguranja, osiguranika ili
korisnika prava.” Posebno značajnim smatramo proširenje zaštite na svakog ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika prava. To je u skladu sa Principima
Evropskog ugovornog prava osiguranja i prirodom
ugovora o osiguranju, koji uključuje ugovorne strane
nejednake ekonomske snage i nejednake upućenosti u
mehanizam i tehniku osiguranja.
Što se tiče elemenata na osnovu kojih se ceni nepravični karakter, oni su nešto drugačiji od Principa.
Prvo, ne pominje se princip dobre vere. Drugo, odsustvo individualnih pregovora nije uslov nepravičnog
karaktera. Ugovor o osiguranju često sadrži standardne
klauzule o kojima se ne pregovara i kriterijum nepregovaranja je ispunjen za većinu njegovih klauzula. S druge
strane, čak i klauzula o kojoj se pregovaralo u trenutku
zaključenja ugovora može biti nepravična u trenutku
izvršenja ugovora.
Sankcija za nepravične klauzule ostavljena je na volju
ugovaraču na čiju štetu je ugovorena. On ima pravo izbora između revizije i ukidanja. Osiguranik samo izuzetno
ima interes da zahteva ukidanje klauzule (ako ekstremno
šteti njegovim interesima). On se najčešće odlučuje za izmenu klauzule i održavanje ugovora na snazi.
2/2014
Unfair clauses and Principles of European Insurance Contract Law
Pritom, autor se ne zalaže za unošenje isključenih
klauzula u pojam nepravičnih klauzula (za razliku od
Direktive 93/13 i većine pozitivnih zakonodavstava).
Ovo zbog bojazni da će njihovo postojanje značajno
umanjiti zaštitu osiguranika od nepravičnih klauzula.
Zaštita od nepravičnih klauzula mora da se odnosi na
sve ugovorne odredbe ugovora o osiguranju, a ne samo
na sekundarne i akcesorne klauzule.
Natasa PETROVIC TOMIC, PhD
Assistant Professor, Faculty of Law University of Belgrade
Unfair clauses and Principles of European Insurance Contract Law
UDC: 366+368:347. 7(4-672EU) Professional Paper
SUMMARY
Provisions of Principles of European Insurance
Contract Law regarding the unfair clauses are analyzed
in the paper. The author has come from the importance
of definition of unfair clause to the raising of standards
of protection of insured as weaker party to the contract
of insurance. The central part of the work is devoted
to the analysis of unfair clause form the point of view
of Principles as well as to the differences between the
concept of Principles and concept of Directive on unfair
contract terms in contracts concluded with consumers.
French law is stressed as an example of inconsistency
between consumer law and insurance contract law. There
are two clauses of insurance contract: clause of resolution
of contract after the realization of risk insured and
clause of loss of protection because of late declaration
of risk insured. The author proposes the introduction of
article on unfair clauses in insurance contracts into the
preliminary draft of Serbian Civil Code.
Key words: Principles of Insurance Contract Law,
unfair clauses, consumer protection, protection of
weaker party
LITERATURA (REFERENCES)
Alkhalfan, I. (2012). La protection contre les clauses
abusives du contrat d’assurance, Université Montpellier I:
Montpellier.
Belanić, L. (2010). Harmonizacija prava osiguranja u
Evropskoj uniji s osvrtom na ugovorno pravo osiguranja,
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 3, 1335–1368.
Chagny, M. , Perdrix, L. (2009). Droit des assurances,
LGDJ: Paris.
Coteur, J. P. Un intrument optionnel pour le contrat
d’assurance: le point de vue des consommateurs, dostupno na:
www. europarl. europa. eu. , 1. 12. 2013.
Directive concernant clauses abusives dans les contrats
conclus avec les consommateurs (engl. Council Directive
93/13 of 5 April 1993 on unfair terms in consumer contracts,
Official Journal, L 095).
Draft Common Frame of Reference, Chapter III, Section
IX, Insurance Contract, dostupno na: www. restatement. info.
1. 12. 2013.
Dreher, M. (2013). Versicherungsaufsichtsrecht und
Verbraucherschutz im Solvency-II-und EIOPA-System,
Versicherungsrecht, Heft 10, 410.
Hammoud, M. (2012). La protection du consommateur
des services bancaires et des services d’assurance, Thèse de
doctorat, Université Panthéon-Assas, Université libanaise:
Paris.
Herre, J. , E. Hondius, E. , Alpa, G. The notions of consumer
and professional and some related questions, dostupno na:
www. europarl. europa. eu. 1. 12. 2013.
Lando, O. , Beale H. (1999). Principles of European
Contract Laws, Parts I, II, The Commission of the European
Contract Law: Brussels.
Lando, O. , Prüm, A. , Clive, E. , Zimmerman, R. (2002).
Principles of European Contract Law, Part III (2002), The
Commission of the European Contract Law: Brussels.
Lisanti, C. (2009). La polise des clauses abusives dans
les principes du droit européen du contrat d’assurance,
Les principes du droit européen du contrat d’assurance
(séminaire), Revue Générale du Droit des Assurances, 3, 1012–
1021.
Kullmann, J. (2000). La sanction d’une résiliation licite,
Revue Générale du Droit des Assurance, No. 4, 1030-1036.
Lambert-Faivre, Y. , Leveneur, L. (2011). Droit des
assurances, Dalloz: Paris.
Rokas, I. (2013). Principi evropskog ugovornog prava
osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite
ugovarača osiguranja, Evropska revija za pravo osiguranja, 1,
32–36.
Šimac, S. (2007). Nevaljanost pojedinih odredbi općih
uvjeta iz ugovora o kasko osiguranju motornog vozila,
Zbornik radova Pravnog fakulteta u Rijeci, 1, 2–19.
51
2/2014
52
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
PREDMET C-111/09
Česká podnikatelská pojišt’ovna as,
Viena Insurance Group
vs
Michal Bilas
Presuda Evropskog suda od 20. maja 2010. godine
1. Uvodne napomene
Odluka Evropskog suda koja je predmet ovog prikaza neposredno se odnosi na tumačenje člana 24 i
člana 26 Uredbe Saveta (EC) br. 44/2001 od 22. decembra 2000. godine o nadležnosti i priznanju i izvršenju
sudskih odluka u građanskim i privrednim sporovima
(Council Regulation (EC) No. 44/2001 of 22 December
2000, u daljem tekstu: Uredba).
Povod za pokretanje postupka pred Evropskim sudom predstavljao je spor između društva za osiguranje
Česká podnikatelská pojišt’ovna as, Viena Insurance Group, sa sedištem u Republici Češkoj, i gospodina Mihala
Bilasa, osiguranika sa prebivalištem u Republici Slovačkoj, u vezi sa plaćanjem premije osiguranja.
2. Pravni okvir
Odredbe koje uređuju pitanje nadležnosti u sporovima koje se odnose na osiguranje sadržane su u Poglavlju II, Odeljak 3 Uredbe, kao i članovi 8–14.
Član 8 Uredbe propisuje da će se u sporovima u
pogledu osiguranja, nadležnost određivati na način
propisan Odeljkom 3, bez obzira na to šta je propisano članom 4 i tačkom 5, člana 5 Uredbe. Član 12, stav
1 Uredbe propisuje da bez obzira na odredbu člana 11
stav 3 Uredbe, osiguravač može da pokrene spor samo
pred sudom države članice Evropske unije u kojoj se
nalazi prebivalište tuženog. Navedeno pravilo se primenjuje bez razlike u odnosu na to da li se u svojstvu
tuženog pred sudom pojavljuje imalac polise osiguranja, osiguranik ili korisnik osiguranja. Član 13 Uredbe propisuje da se može odstupiti od primene odredbi propisanih Odeljkom 3 samo na osnovu ugovora
koji je zaključen nakon otpočinjanja spora, odnosno
u drugim slučajevima propisanim Uredbom. Član 22,
Odeljka 6, Poglavlja II pomenute Uredbe uređuje pravila o „ekskluzivnoj nadležnosti.” Član 24 Uredbe, sadržan u Odeljku 7, Poglavlja II pod nazivom „Promena
nadležnosti” propisuje da se, bez obzira na odredbe o
nadležnosti sadržane u drugim odredbama Uredbe,
nadležnost suda države članice ustanovljava presudom
one države članice pred kojim tuženi pristupi po osnovu podnete tužbe. Ovo pravilo se neće primenjivati u
slučaju kada je tuženi pristupio po pozivu na ročište na
kome je osporio nadležnost suda, niti se može primeniti u slučaju kada se nadležnost suda određuje u skladu
sa pravilima o ekskluzivnoj nadležnosti, što je propisano članom 22 Uredbe.
Odeljak 8 Uredbe naslovljen je kao „Ispitivanje i potvrđivanje nadležnosti.” On sadrži članove 25 i 26 Uredbe. Član 25 propisuje da kada sud države članice rešava o zahtevu koji se tiče pravne stvari u pogledu koje
sud druge države članice ima ekskluzivnu nadležnost u
skladu sa članom 22 Uredbe, tada je sud kome je podnet zahtev dužan da donese odluku kojom se oglašava
nenadležnim u predmetnoj pravnoj stvari. Član 26 stav
1 propisuje da u slučaju kada je tuženi, koji ima prebivalište u jednoj državi članici, tužen pred sudom druge
države članice pred koji ne pristupi po pozivu, tada će
sud države članice pred kojim je tuženi tužen doneti
odluku kojom se oglašava nenadležnim, osim u slučaju
kada nadležnost tog suda proizilazi iz primene drugih
odredbi Uredbe.
Član 35 pomenute Uredbe sadržan u Glavi III,
pod nazivom „Priznanje i izvršenje sudskih odluka”, u
Odeljku I koji nosi naziv „Priznanje”, propisuje sledeće:
„1. Oduka suda neće biti priznata u slučaju kada je
ona u suprotnosti sa Odeljcima 3, 4, ili 6 Poglavlja II,
niti u slučajevima na koje se primenjuje član 72.
...
1. U skladu sa odredbom stava 1 ovog člana, nadležnost suda države članice porekla ne može se preispitivati. Ispitivanje javnog poretka koji uređuje tačka 1, člana
34 Uredbe ne može se shodno primeniti na pravila koja
uređuju pitanje nadležnosti suda.”
3. Predmet spora i pravna pitanja u odnosu na
koja je zatraženo tumačenje Evropskog suda
Češko društvo za osiguranje „Česká podnikatelská
pojišt’ovna as, Viena Insurance Group” je 14. aprila
2008. godine podnelo tužbu protiv gospodina Bilasa,
državljanina Slovačke, pred sudom Republike Češke zahtevajući od suda da obaveže gospodina Bilasa na isplatu 1. 755 čeških kruna (CZK) na ime premije osiguranja
po osnovu ugovora o osiguranju, koji je zaključen između navedenih strana 30. maja 2002. godine. Tužbom
je zahtevana i isplata pripadajuće zakonske kamate na
utuženi iznos osnovnog duga.
Gospodin Bilas je primio tužbu preko Okružnog
suda u Cheb-u povodom koje je bio dužan da se izjasni
podnošenjem odgovora na tužbu. U odgovoru na tužbu, gospodin Bilas se upustio u osporavanje tužbenog
2/2014
Presuda Evropskog suda od 20. maja 2010. godine u predmetu C-111/09
zahteva, ulazeći u meritum spora, ali nije istakao prigovor nenadležnosti Okružnog suda u Cheb-u.
Međutim, u postupku ispitivanja nadležnosti po
službenoj dužnosti, Okružni sud u Cheb-u je stao na
stanovište da prema Uredbi proizlazi da, u slučaju kada
nije istaknut prigovor nenadležnosti od strane učesnika
u postupku, postupajući sud ne može da po službenoj
dužnosti ispituje da li konkretan spor potpada pod nadležnost tog suda, budući da se u tom slučaju ne primenljuju članovi 25 i 26 Uredbe.
Okružni sud u Cheb-u je dalje rezonovao da u slučaju kada bi predmetni sud odlučivao o meritumu spora,
s tim da prethodno ne postavi pitanje nadležnosti, takva odluka ne bi mogla da bude priznata u smislu člana
35 Uredbe. Navedena odredba Uredbe zabranjuje priznanje sudske odluke u državi članici, pod uslovom da
takvu odluku nije doneo sud koji je nadležan u smislu
pravila koja sadrže Odeljci 3, 4 i 6 Poglavlja II Uredbe. Prema stanovištu Okružnog suda u Cheb-u, odluka
ovog suda ne bi mogla da bude priznata u drugoj državi, članici budući da bi predmetni sud odluku doneo u
suprotnosti sa članom 12, stav 1 Uredbe.
Iz prethodno navedenih razloga, Okružni sud u
Cheb-u nije bio siguran u to da li je njegovo tumačenje
Uredbe ispravno, te samim tim i da li je stanovište koje
je zauzeo utemeljeno. Postupajući češki sud je smatrao
da on ili ima pravo da postavi pitanje svoje nadležnosti
u skladu sa članom 26 Uredbe ili ima pravo da shodno
primeni odredbu člana 24 Uredbe Saveta i da ustanovi svoju nadležnost, iako član 8 Uredbe ne ustanovljava eksplicitino mogućnost shodne primene navedene
odredbe.
Imajući u vidu navedenu argumentaciju, Okružni
sud u Cheb-u je odlučio da zastane sa daljim vođenjem
postupka sve dok Evropski sud pravde ne da odgovarajuće tumačenje koje će obezbediti dalje vođenje postupka.
Evropskom sudu pravde su postavljena sledeća pitanja:
„1. Može li se član 26 Uredbe tumačiti na način da
se njime ne daje ovlašćenje postupajućem sudu da po
službenoj dužnosti ispituje svoju nadležnost u postupku koji uključuje element inostranosti u odnosu na
tuženog, čak i u slučaju kada se na konkretan slučaj
primenjuju pravila o ekskluzivnoj nadležnosti u smislu
Odeljka 3, Poglavlja II Uredbe, a tužba kojom je započet
postupak je podneta suprotno ovim pravilima?
2. Može li tuženi na osnovu činjenice da učestvuje
u konkretnom sudskom postupku, da ustanovi međunarodnu nadležnost suda u smislu primene člana 24
Uredbe, čak i u slučaju kada bi u redovnim okolnostima
takav postupak potpadao pod opšta pravila o ekskluzivnoj nadležnosti u smislu Odeljka 3, Poglavlja II Uredbe,
a tužba kojom je započet postupak je podneta suprotno
ovim pravilima?
3. Ukoliko je odgovor na drugo pitanje negativan,
može li okolnost da tuženi učestvuje u postupku pred
sudom koji u redovnom toku stvari, u smislu tumačenja
Uredbe, ne bi potpao pod nadležnost tog suda u pravnoj stvari koja se tiče osiguranja, tumačiti kao ugovor,
odnosno sporazum oko nadležnosti u smislu člana 13,
stav 1 Uredbe?”
4. Obrazloženje Suda
Drugim pitanjem, postupajući sud je suštinski zatražio odgovor na pitanje: Da li se član 24 Uredbe mora
tumačiti tako da je postupajući sud nadležan u slučaju
kada tuženi pristupi ročištu, s tim da ne istakne prigovor nenadležnosti konkretnog suda, čak i u slučaju kada
ovo nije u skladu sa pravilima sadržanim u Odeljku 3,
Poglavlja II Uredbe?
Ovo pitanje je posebno značajno u slučajevima na
koja se primenjuju pravila koja uređuju posebnu nadležnost, kao što su pravila sadržana u Odeljku 3, Poglavlja II Uredbe u pravnim stvarima koja se tiču osiguranja, a u kojima pristupanje tuženog pred postupajući
sud bez isticanja prigovora nenadležnosti suda, dovodi
do prećutnog priznanja nadležnosti suda, ali i do odlaganja vođenja postupka.
S tim u vezi, analiza mora započeti od prve rečenice člana 24 Uredbe koja propisuje opšte pravilo o ustanovljavanju nadležnosti koje počiva na postulatu da se
nadležnost suda ustanovljava na osnovu pristupanja
tuženog pred konkretan postupajući sud, u svim sudskim sporovima gde se nadležnost suda ne ustanovljava
u skladu sa drugim normama propisanim Uredbom.
Ovo pravilo se, takođe, primenjuje i u slučajevima kada
je nadležnost suda ustanovljena protivno drugim propisanim normama i podrazumeva da se pristupanje
tuženog može smatrati prećutnim prihvatanjem ustanovljene nadležnosti suda, a tako i odlaganjem vođenja
postupka pred postupajućim sudom.
Druga rečenica člana 24 Uredbe propisuje izuzetke
od opšteg pravila. Ona propisuje da nema prećutnog
prihvatanja ustanovljene nadležnosti suda kada tuženi
istakne prigovor nenadležnosti suda, ističući na taj način jasno i nedvosmisleno da ne želi da prihvati nadležnost konkretnog suda, ili u slučaju kada je pravna stvar
koja je predmet konkretnog spora takva da se u odnosu na konkretno pravno pitanje primenjuju pravila o
ekskluzivnoj nadležnosti. Druga rečenica pomenutog
člana 24 propisuje pravilo kojim se ograničava domašaj
primene opšteg pravila. Prema stanovištu Vlada Republike Češke, Nemačke i Slovačke, kao i prema stanoviš-
53
2/2014
Presuda Evropskog suda od 20. maja 2010. godine u predmetu C-111/09
54
tvu Komisije Evropske zajednice, druga rečenica člana
24, mora se tretirati kao izuzetak od opšteg pravila i
shodno tome i tumačiti.
U skladu sa sudskom praksom koja se odnosi na
tumačenje i primenu člana 18 Konvencije od 27. septembra 1968. godine o nadležnosti i izvršenju sudskih
odluka u građanskim i privrednim sporovima (Convention of 27 September 1968 on Jurisdiction and the Enforcement of Judgments in Civil and Commercial Matters),
na odredbe koje su po svojoj suštini identične članu 24
Uredbe, u slučajevima koji se ne mogu eksplicitno podvesti pod izuzetke koje propisuje druga rečenica pomenutog člana 18 Konvencije, primenjuje se opšte pravilo
o prećutnom ustanovljavanju nadležnosti. U slučajevima u kojima su ugovorne strane postigle sporazum o
nadležnosti, Evropski sud je stao na stanovište da niti
opšte pravilo, niti ciljevi donošenja pomenute Konvencije, ne mogu dati osnova za tumačenje prema kome su
ugovorne strane onemogućene da svoj spor iznesu pred
sud koji nije sud u vezi sa čijom nadležnošću su ugovorne strane postigle sporazum, u vezi sa kojim pitanjem
se Sud već izjašnjavao u sporovima C-150/80 Elefanten
Schuh1 i C-48/84 Spitzley.2
Budući da pravila o nadležnosti sadržana u Odeljku 3, Poglavlja II Uredbe nisu pravila o ekskluzivnoj
nadležnosti, sud pred kojim je započet postupak, i kada
pravila nisu u celosti ispoštovana, mora da se oglasi
nadležnim i da nastavi sa vođenjem postupka u svakom
slučaju kada tuženi pristupi pred postupajući sud, a da
pri tom ne istakne prigovor nenadležnosti suda.
U svom zahtevu za davanjem tumačenja, Okružni
sud u Cheb-u traži tumačenje Evropskog suda u vezi sa
pitanjem da li će priznanje nadležnosti ovog suda u skladu sa članom 24 Uredbe, u situaciji u kojoj pravila Odeljka 3, Poglavlja II Uredbe nisu ispoštovana, uticati na to
da odluka ovog suda možda neće biti priznata u skladu sa
članom 35, stav 1 Uredbe. Član 35 Uredbe propisuje da je
osnov za odbijanje priznanja strane sudske odluke kolizija sa odredbom koja uređuje posebnu nadležnost suda,
u konkretnom slučaju u vezi sa pravnim stvarima koja se
tiču osiguranja, pri čemu su posebna pravila o nadležnosti suda u konkretnim pitanjima doneta iz razloga da bi
se njima obezbedila bolja pravna zaštita slabije strane u
određenom pravnom odnosu.
Navedena odredba tiče se nepriznavanja sudske
odluke koju je doneo nenadležan sud. Argumentum a
contrario, ova odredba se ne može primeniti na slučaj
kada je sudsku odluku doneo sud koji je bio nadležan
za vođenje konkretnog postupka. Isto pravilo se primenjuje i na slučaj kada je, između ostalog, odluku doneo
1
2
C-150/80 Elefanten Schuh [1981] ECR 1671, para 10.
C-48/84 Spitzley [1985] ECR 787, para 24 i 25.
sud čija je nadležnost, suprotno pravilu koje uređuje
posebnu nadležnost suda u konkretnoj pravnoj stvari, bila ustanovljena započinjanjem sudskog postupka
pristupanjem tuženog sudu, uz odsustvo isticanja prigovora nenadležnosti postupajućeg suda. Takav sud se,
shodno odredbi člana 24 Uredbe, ima smatrati nadležnim sudom u konkretnoj pravnoj stvari. Stoga ni član
35 Uredbe ne predstavlja smetnju za priznanje sudske
odluke koju je doneo sud koji je na ovakav način ustanovio svoju nadležnost.
Iako je cilj, koji se želeo postići normama sadržanim u Odeljcima 3–5 Poglavlja II Uredbe, obezbeđivanje bolje pravne zaštite slabijoj strani u određenom
pravnom odnosu, o čemu se Sud ranije izjašnjavao u
slučaju C-463/06 FBTO Schadeverzekeringen3, nadležnost suda koja je propisana pomenutim odredbama ne
može se nametnuti učesniku u sudskom sporu. Ukoliko učesnik u postupku odluči da želi da uzme učešća
u konkretnom sudskom postupku, Uredba mu ostavlja
slobodu da izabere da li želi da pristupi sudu kome je
podneta tužba, kao i da li želi da pred tim sudom istakne prigovor nenadležnosti, odnosno da iznese svoj
odgovor na tužbu izjašnjavajući se o meritumu spora.
Vlade Češke i Slovačke su u vezi sa predmetom konkretnog spora isticale da tuženi, kao slabija strana u
ugovornom odnosu sa osiguravačem, mora imati priliku da u potpunosti razume posledice iznošenja svoje
odbrane u pogledu merituma spora pred postupajućim
sudom. Prema gledištu pomenutih vlada, postupajući
sud bi u cilju zaštite interesa slabije strane trebalo da
ispita da li je namera te strane da ustanovi nadležnost
postupajućeg suda ozbiljna i zasnovana na razumnoj i
svojom voljom donetoj odluci kojom se nadležnost postupajućeg suda i ustanovljava.
Ovakva obaveza se ne može nametnuti na drugačiji način, osim unošenjem eksplicitne norme u Uredbu
kojom bi se takva obaveza ustanovila. Međutim, bez
obzira na ovakav pristup, sud koji je ustanovio nadležnost, imajući u vidu odredbe sadržane u Odeljcima 3–5,
Poglavlja II Uredbe, kojima se obezbeđuje jača pravna
zaštita slabijoj strani u određenom ugovornom odnosu,
uvek ima pravo da se uveri da li je tuženi u potpunosti
svestan pravnih posledica pristupanja pred postupajući
sud i ustanovljavanja nadležnosti konkretnog postupajućeg suda.
Iz svega navedenog, izvodi se zaključak da je odgovor na drugo pitanje da se član 24 Uredbe ima tumačiti
tako da se sud koji je započeo postupak, čak i u slučaju
kada ovo nije bilo u skladu sa odredbama sadržanim
u Odeljku 3, Poglavlja II Uredbe, mora oglasiti nadležnim za vođenje konkretnog sudskog spora u situaC-463/06 FBTO Schadeverzekeringen[2007] ECR I-11321,
para 28.
3
2/2014
Presuda Evropskog suda od 20. maja 2010. godine u predmetu C-111/09
cijama kada tuženi pristupi pred postupajući sud i ne
istakne prigovor nenadležnosti, budući da samo pristupanje sudu bez preduzimanja aktivne radnje u pogledu
potencijalnog osporavanja nadležnosti, u suštini znači
prećutno priznavanje nadležnosti konkretnog postupajućeg suda.
Uzimajući u obzir da je Evorpski sud dao pozitivan
odgovor na drugo postavljeno pitanje, nije bilo potrebe
da se izjašnjava o trećem postavljenom pitanju. Davanje odgovora na treće pitanje bilo bi potrebno samo u
slučaju da je Evropski sud na drugo postavljeno pitanje
negativno odgovorio.
Budući da je odgovor Evropskog suda na drugo postavljeno pitanje pozitivan, odnosno da bi postupajući
sud bio dužan da se oglasi nadležnim i nastavi da vodi
pred njim započet sudski postupak, to bi odgovor na
prvo postavljeno pitanje, u vezi sa tumačenjem člana
26, bio bez značaja.
5. Odluka Evropskog suda
Član 24 Uredbe ima se tumačiti tako da se sud koji
je započeo postupak, čak i u slučaju kada ovo nije bilo u
skladu sa odredbama sadržanim u Odeljku 3, Poglavlja
II Uredbe, mora oglasiti nadležnim za vođenje konkretnog sudskog spora u situacijama kada tuženi pristupi
pred postupajući sud i ne istakne prigovor nenadležnosti, budući da samo pristupanje sudu, bez preduzimanja
aktivne radnje u pogledu potencijalnog osporavanja
nadležnosti, u suštini, znači prećutno priznavanje nadležnosti konkretnog suda.
LITERATURA (REFERENCES)
Convention of 27 September 1968 on Jurisdiction and the
Enforcement of Judgments in Civil and Commercial Matters,
Official Journal 1978, L 304.
Council Regulation (EC) No. 44/2001 of 22 December
2000 on jurisdiction and recognition and enforcement of
judgments in civil and commercial matters, Official Journal,
L 12/1.
Prevela i priredila za prikaz:
mr Jelena Gazivoda, advokat,
e-mail: jelena. [email protected] rs
55
2/2014
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS
56
ODGOVORNOST ZA PREVREMENI RASKID
UGOVORA – PRODUŽENJE NA DESET
GODINA?
Na dnevnom redu nemačkog zakonodavca nalazi
se paket izmena u vezi sa odgovornošću za raskidanje
ugovora o osiguranju. Za klijente bi to značilo, uglavnom, pozitivan pomak, ali za posrednike u osiguranju
predviđaju se loše, odnosno fatalne posledice. Naime,
broj posrednika u osiguranju opada, istina za jedan
procenat u martu ove godine (upisanih posrednika u
registar u Nemačkoj sada ima 244.317) u odnosu na isti
period prethodne godine. To je trend koji traje već tri
godine. Takvi signali ukazuju da na ovu pojavu u osiguranju treba obratiti veću pažnju. Kretanja u sektoru
osiguranja se razlikuju i po kategoriji posrednika, a situacija je povoljnija za one kojima za rad nije potrebna
dozvola, čiji broj raste na štetu drugih.
Mere koje se u vidu zakonskih izmena pripremaju
pogodovaće nastavku ovakvog trenda. Naime, Savezno
ministarstvo za finansije Nemačke planira izmene učešća osiguranika u tzv. prikrivenim rezervama (rezerve
koje se formiraju iz razlike tržišne i knjigovodstvene
vrednosti sredstava) u isplati otkupne vrednosti ugovora o osiguranju, a što je u vezi sa smanjenjem posredničkih provizija. Planirano je i produženje perioda
odgovornosti za raskid ugovora, što posrednika stavlja
u situaciju da prilikom prevremenog raskida ugovora
mora da vraća proviziju koju zaradi za zaključenje ugovora.
U Nemačkoj postoji institucija koja zastupa interese ugovarača koji prevremeno raskidaju ugovor, a koja
se, ipak, zalaže da ostane period od pet godina u kom
periodu bi posrednik imao obavezu da vrati odgovarajuću proviziju. Ovaj deo je utvrđen i izmenama Zakona
o nadzoru osiguranja od 1. aprila 2012. godine. Nove
zakonske izmene predviđaju period od, čak, deset godina. Problem je u tome što posrednici imaju veoma promenjiva primanja i time im i poreski izdaci često teško
padaju. Provizije za zaključenje ugovora, dakle poreska
osnovica, mogu biti u jednom periodu visoke, a zahtevi za raskid ugovora i povraćaj provizija mogu da se
nastanu upravo u godini slabih zarada. Sledeći primeri
prikazuju, radi jednostavnosti, samo porez na prihod
koji igra najveću ulogu.
U prvom slučaju, posrednik u prvoj godini zaradi
oko 50.000 evra. Zaključenje jednog životnog osiguranja na veću osiguranu sumu doneće mu proviziju od
10.000 evra, što povećava i poresku obavezu za 4. 411
evra (bez drugih zakonski propisanih opterećenja). Posrednik se u prvoj godini raduje iznosu od 5.589 evra,
međutim, ako se ugovor posle jedne godine raskine, a
obaveza za prevremeni raskid traje deset godina, moraće da vrati 9.000 evra. Ako u godini raskida ugovora ima niska primanja, i ostvari zaradu od, na primer,
25.000 evra, uštedeće na porezu samo 2.581 evro. Drugim rečima, posrednik je u godini raskida opterećen
Primer br. 1
God.
Prihodi
Porez
Provizija
Prihod +
provizija
Novo stanje poreza
Poreska
razlika
1
2
3
50.000,00
25.000,00
25.000,00
13.483,00
4.261,00
4.261,00
10.000,00
–9.000,00
–8.000,00
60.000,00
16.000,00
17.000,00
17.894,00
1.680,00
1.946,00
4.411,00
–2.581,00
–2.415,00
Prihod +
provizija
Novo
stanje
poreza
U EUR
Primer br. 2
God.
1
2
3
Prihodi
80.000,00
40.000,00
40.000,00
U EUR
Neto po odbitku
poreza u godini
1
2
5.589,00
5.589,00
–6.419,00
–5.685,00
–830,00
–96,00
Porez
26.756,00
9.432,00
9.432,00
Provizija
10.000,00
–9.000,00
–8.000,00
90.000,00
31.000,00
32.000,00
31.187,00
6.199,00
6.539,00
Izvor: Savezno ministarstvo za finansije Nemačke, www. bmf-steuerrechner. de
Poreska
razlika
4.431,00
–3.233,00
–2.893,00
Neto po odbitku
poreza u godini
1
5.569,00
–5.767,00
–198,00
2
5.569,00
–5.107,00
462,00
2/2014
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
porezom od 6.419 evra. To znači da je za napore i posao
oko nalaženja klijenta, usluge savetovanja, izbor proizvoda, prijem zahteva za osiguranje, uspešno održavanje ugovora tokom cele godine, razne administrativne
aktivnosti za svog klijenta i slično – ostvario gubitak
od 830 evra. Posrednik koji ostvaruje bolju zaradu ima,
istina, i bolji konačan rezultat, što se vidi iz drugog primera.
Desetogodišnja odgovornost za raskid je razlog za
razmišljanje, jer preteće visoke obaveze ugrožavaju
egzistenciju posrednika. Ako takva regulativa ugleda
svetlo dana, prirodna reakcija će biti uvođenje potpuno
novog načina nagrađivanja posrednika osiguranja putem tekućih isplata. Ipak, svi ovi pristupi, uopšte, smanjuju motivaciju za nalaženje klijenata i sve aktivnosti
koje treba unapred finansirati.
Iz svega navedenog je sasvim razumljivo da signali
koji dolaze iz osiguranja ukazuju pre na odbijanje, nego
prihvatanje paketa zakonskih izmena. Jedan od većih
osiguravača, kompanija „Generali”, iskazao je nameru
da će radije odustati od novog načina procene prikrivenih rezervi, nego prihvatiti ovaj način isplate provizija.
Izvor: http://www. versicherungsmagazin. de/Aktuell/
Nachrichten/195/21480/Bei-zehn-Jahren-Stornohaftungzahlen-Vermittler-drauf. html, 7. 4. 2014.
TREBA KORIGOVATI PROPISE ZA
PROCENU PRIKRIVENIH REZERVI
Stav Udruženja osiguravača Nemačke u pogledu
isplate klijentima iz prikrivenih rezervi jeste da ih treba korigovati „u interesu klijenata.” Tako kaže jedan od
članova uprave ovog Udruženja, koje je u više gradova
Nemačke proaktivno učestvovalo u razgovorima sa novinarima, a takva inicijativa je, sa aspekta nepovoljnog
tretmana životnog osiguranja, u štampi poslednjih meseci, i više nego razumljiva. U Frankfurtu na Majni su u
razgovoru učestvovali pretežno novinari specijalizovani za oblast osiguranja. Udruženje smatra da rezerve za
povraćaj premija moraju imati centralnu ulogu kako bi
se u kriznim vremenima obezbedila stabilna isplata. Za
razliku od drugih finansijskih proizvoda, u životnom
osiguranju se prinosi planiraju unapred i na taj način
klijenti za sve vreme trajanja ugovora ostvaruju stabilno ukamaćivanje. Ukoliko i dalje kamate ostanu ovako niske, čak i na duži rok – „izdržaće se.” Osiguravači
su razvili sisteme dugoročnog upravljanja sredstvima
i poznaju teškoće. Cilmerova metoda i visoki troškovi
životnog osiguranja u prvih pet godina osiguranja trebalo bi da proizvedu niže troškove ako klijent zaključi
ugovor na duži rok. U životnom osiguranju je u pro-
seku, tek posle četrnaest godina, iznos uplata jednak
iznosu koji može da se isplati.
Izvor: http://www. versicherungsmagazin. de/
Aktuell/Nachrichten/195/21478/GDV-Regelung-zuBewertungsreserven-muessen-korrigiert-werden. html, 7. 4. 2014.
PENZIJSKO OSIGURANJE I FINANSIJSKA
SIGURNOST PORODICE – GLAVNI MOTIVI
ZA ZAKLJUČENJE ŽIVOTNOG OSIGURANJA
U Austriji, državi koja istorijski važi za imperiju osiguranja, još uvek postoji veliki kapacitet za zaključenje
životnih osiguranja. Dok u zapadnoj Evropi prosečan
udeo životnog osiguranja iznosi oko 4,5%, u Austriji je
to manje od polovine – oko 2,1%.
Jedan od najvažnijih kriterijuma zaključenja ugovora su garantovane usluge i sigurnost investicija. Privatno životno osiguranje u Austriji je instrument od elementarnog značaja kada se radi o sigurnosti i ličnom
osiguranju. Anketa instituta „GfK-Austria” pokazuje da
Austrijanci, u prvom redu, zaključuju životno osiguranje zbog penzijskog zbrinjavanja radi primanja doživotne rente (42%), finansijskog obezbeđenja porodice
za slučaj smrti hranioca (29%) i formiranja kapitala za
budućnost (28%). Više od polovine anketiranih smatra
da su garantovane isplate glavni kriterijum za zaključenje ugovora. Važan faktor zaključenja ugovora je sigurnost investiranja sredstava od uplaćenih premija,
što je odlučujuće za gotovo svaku drugu anketiranu
osobu (46%). U klasičnom životnom osiguranju, generalno, glavni motiv zaključenja ugovora je pravo na
punu, ugovorenu osiguranu sumu, već posle uplate jedne jedine premije. Premije ne služe samo za formiranje
kapitala, nego i za pokriće troškova za slučaj smrti. U
slučaju doživljenja, osiguranik ima pravo da osiguranu
sumu pretvori u doživotnu rentu bez obzira na trajanje
života. Pritom, visina rente je, tek za 20% anketiranih,
odlučujući faktor za zaključenje ugovora.
Trenutno u Austriji ima oko 9,8 miliona zaključenih
ugovora o životnom osiguranju, među kojima najveći
udeo imaju klasična životna osiguranja – oko 7 miliona,
a ostali deo čine životna osiguranja vezana za investicione fondove.
Aktuelne debate i realno stanje vezano za kamate
Evropske centralne banke koje i dalje ostaju na niskom
nivou unose nesigurnost među osiguranike, u smislu,
da se na dugi rok neće moći ostvarivati prihod od garantovanih kamata kao do sada. Austrijski osiguravači,
ipak, smatraju da mogu da pruže odgovarajuće garancije, navodeći da je uprkos dužoj fazi niskih kamata,
ukupno ukamaćivanje krajem 2013. godine bilo na nivou od 3,25%, što je znatno iznad kamate na štednju.
57
2/2014
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
58
Nijedna druga forma zbrinjavanja ne nudi takvu kombinaciju sigurnosti prinosa i zaštite od rizika. Da bi ova
sigurnost dobila i zakonski oslonac, Agencija za nadzor
finansijskog tržišta Austrije je 2013. godine odredila
obavezu formiranja dodatnih rezervi za kamatu, kako
bi osiguravači, i za slučaj trajnije faze niskih kamata,
mogli da izvršavaju garantovane obaveze. Za razliku od
Nemačke, naknada gubitaka u Austriji ne ide na teret
klijenata u okviru njihovog udela u dobiti, već u celosti
na teret osiguravača. Dodatne rezerve za isplatu garantovanih kamata u 2013. godini su smanjile dobit u bilansima osiguravača za oko 80 miliona evra.
Izvor: http://www. vvo. at/lebensversicherung-ein-systemmit-zukunft. html, 7. 4. 2014.
Izbor i prevod: Nela Bukorović,
e-mail: nela. [email protected] de
2/2014
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
59
ODABRANE KNJIGE / SELECTED
BOOKS
Peter Hilpold, Walter Steinmair, Nova evropska
finansijska arhitektura (Neue europäische
Finanzarchitektur), Springer Verlag Berlin, 2014, I
SBN 978-3-642-37867-6, strana XII i 269, 92,51 €
Ovo izdanje predstavlja prvi celovit prikaz evropske finansijske strukture, prikazujući ovu kompleksnu temu na vrlo razumljiv način. Autor je pošao od
aktuelnog značaja i ekonomske važnosti teme. Svetska
ekonomska kriza je stvorila veliku potrebu za preduzimanjem korenitih mera u Evropskoj ekonomskoj i monetarnoj uniji. Do tada je monetarnu uniju podržavala
loše koordinirana ekonomska politika, a sagledavanjem
efekata krize stvorena je jaka volja za uvođenjem promišljenije ekonomske politike. Evropska ekonomska
i monetarna unija je, od izbijanja svetske ekonomske
krize, pokazala veći stepen integracijske sposobnosti.
Sa jedne strane se od država članica traži veći stepen
discipline u raspolaganju budžetom, a sa druge strane
ima više uzajamne solidarnosti. U ovoj knjizi su poznati
finansijski eksperti Evrope dali svoja stručna mišljenja
o Evropskoj ekonomskoj i monetarnoj uniji i ukazali na
dalji razvoj njene finansijske strukture. U radu se analizira sudska praksa Evropskog suda pravde i Saveznog
ustavnog suda Nemačke. Takođe, analizira se „paket”
fiskalnih propisa, zatim tzv. „Šestostruki” paket mera
EU za efikasnije zajedničko ekonomsko upravljanje sastavljen od šest izveštaja i ESM (Mehanizam evropske
stabilnosti). Analiza se vrši iz perspektive evropskog,
međunarodnog i ustavnog prava, uz uvažavanje principa ekonomskih i političkih nauka.
su na lekara koji ih leči i zahtevima koje i sami mogu
da istaknu. Lekarima su ovim zakonom propisane veće
obaveze, u smislu obavezne dokumentacije, koja bezuslovno služi kao dokaz o obavljenom poslu i pruženoj
usluzi. Autor, koji je gotovo tri decenije član uređivačkog odbora časopisa „Pravo osiguranja” ove izdavačke
kuće, prikazanim komentarima pruža vrlo vredan materijal za rad advokatima, sudijama, lekarima i stručnim udruženjima navedenih profesija i bolju efikasnost
udruženja za zaštitu pacijenata.
ODABRANI ČLANCI / SELECTED
ARTICLES
EIOPA – IZLAZAK IZ EVROPSKOG OKVIRA
I PRAKTIČNE POSLEDICE
EIOPA je institucija formirana 1. januara 2011.
na nivou Evropske unije sa zadatkom vršenja nadzora u oblasti osiguranja i penzija. Osnivanje ovog tela,
kao dela novog sistema finansijskog nadzora u EU,
predstavljalo je reakciju na posledice finansijske krize
2007/2008. godine. U predstavljenom članku razmatraju se pitanja poslovanja EIOPA, u smislu njene usklađenosti sa zakonodavstvom EU i država članica, kao i
pitanja dometa njenih ovlašćenja ograničenih sudskom
praksom Evropskog suda pravde i principima ustavnog
prava i prava EU. U članku se rasvetljavaju razlozi koji
su od osnivanja EIOPA na dalje doveli do poteza koji su
bili protumačeni kao pogrešni.
Izvor: http://link. springer. com/article/10. 1007/s12297013-0257-z, 5. 4. 2014.
Lotar Jeger, Zakon o pravima pacijenata –
(Patientenrechtegesetz), 2013, Springer Verlag
Versicherungswirtschaft Karlsruhe,
ISBN 978-3-89952-749-0, cena 39,00 €
PENZIJSKI SISITEM AUSTRIJE
ZAHTEVA HITNE REFORME
Predstavljena knjiga daje komentar Zakona o pravima pacijenata u Nemačkoj koji je na snagu stupio 26.
februara 2013. godine. Ovaj Zakon uređuje ugovorna
prava pacijenata i obaveze lekara i donosi nova zakonska rešenja u oblasti pružanja lekarskih usluga. Do sada
su se prava pacijenata, uglavnom, rešavala na osnovu
sudske prakse i pacijentima su bila potpuno nejasna, te
je namera ovog Zakona i bila prvenstveno da omogući potrebnu preglednost i jasnoću. Pacijenti će na ovaj
način steći jasniju sliku o pravima koja imaju u odno-
Na osnovu ankete koju je sprovela osiguravajuća
kuća „Allianz”, izrađena je studija o uspešnosti penzijskog sistema Austrije. Rezultati ankete su mereni na
bazi indeksa održivosti penzijskih sistema (Pensions
Sustainability Index – PSI), iz kojih proizlazi da je Austrija, u okviru, od 50 država, tek na 27. mestu.
Države koje su svoje penzijske sisteme ranije reformisale bolje su pozicionirane na rang listi. Najbolje je
pozicionirana Australija, kao što je to bila i 2011. godine. Za njom slede Švedska i Novi Zeland. Na posled-
2/2014
Odabrani članci / Selected articles
60
njem, 50-om mestu je Tajland, posle Slovenije, Indije,
Japana i Brazila. Austrija je u Evropi jedina država (sa
izuzetkom država bivšeg Varšavskog pakta) u kojoj je
prosečna godina starosti u kojoj se stiče pravo na penziju ispod 60 godina, odnosno 58,6 godina. Globalno posmatrano, 14,1% društvenog bruto proizvoda Austrije
odlazi u tzv. prvi stub penzijskog sistema, odnosno na
državne penzije, što je stavlja na treće mesto u odnosu
na ostale zemlje. Ipak, prosečna penzija iznosi 48% primanja, što je pak stavlja tek na dvadeseto mesto. Generalni direktor kompanije „Allianz”, Volfram Litih, kaže
da iz rezultata jasno proizlazi da je reforma penzijskog
sistema u Austriji neophodna. Reforma je realno izvodiva jedino u kombinaciji državnih penzija i privatnih
penzija. Prema njegovim rečima, državna penzija, istina, pruža još relativno dobru osnovnu penziju, ali produženje očekivanog životnog veka i zaduženja države
će bez sumnje dovesti do ograničenja u prvom stubu.
Fleksibilna i dodatna briga za slučaj radne nesposobnosti, smrti hranioca porodice, za starost, za negu, moraju
se rešavati u privatnom aranžmanu.
Izvor: http://www. asscompact. at/article/allianz-studieoesterreichs-pensionssystem-braucht-dringend-reformen/
studien/y/contentpool/55225, 7. 4. 2014.
DA LI SU KAMATE PRENISKE? EMPIRIJSKA
ISTRAŽIVANJA I POSLEDICE NA ŽIVOTNO
OSIGURANJE U NEMAČKOJ
Poznato je da se posle finansijske krize pribeglo snižavanju kamata na tržištu državnih obveznica Nemačke, SAD, Velike Britanije i dr. Niski prinosi su, međutim, doneli probleme evropskoj industriji osiguranja, i
to posebno životnom osiguranju. U ovom radu su predstavljena empirijska istraživanja čiji rezultati pokazuju
strukturne nedostatke u pogledu dugoročnih kamata
na kapital, potrošačkih cena i industrijskih proizvoda u
Nemačkoj, a pritom se ističu i jasni signali da bi porast
prinosa izazvao i porast inflacije.
Izvor: http://link. springer. com/article/10. 1007/s12297013-0256-0, 8. 4. 2014.
Izbor i prevod: Nela Bukorović
e-mail: nela. [email protected] de
2/2014
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
61
Direktiva 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta
i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju
i obavljanju delatnosti osiguranja i reosiguranja
(Solventnost II) (prerađeno)
IV DEO
POGLAVLJE VII
DRUŠTVA ZA OSIGURANJE I REOSIGURANJE
SA FINANSIJSKIM PROBLEMIMA ILI U
NESREĐENOJ SITUACIJI
Član 136.
Utvrđivanje i obaveštavanje o slabljenju
finansijskog stanja od strane društva za
osiguranje i društva za reosiguranje
Društva za osiguranje i društva za reosiguranje uspostavljaju postupke za utvrđivanje slabljenja finansijskog stanja i odmah obaveštavaju nadzorne organe o
nastupanju takvih uslova.
Član 137.
Neispunjavanje odredbi vezanih za tehničke rezerve
U slučaju da društvo za osiguranje ili društvo za reosiguranje ne primenjuje odredbe iz Poglavlja VI, Odeljak 2, nadzorni organi njegove matične države članice
mogu da mu zabrane slobodno raspolaganje kapitalom
nakon što o svojim namerama obaveste nadzorne organe države članice-domaćina. Nadzorni organi matične
države članice će označiti kapital koji će biti pokriven
takvim merama.
Član 138.
Neispunjavanje zahteva vezanih za
potreban kapital za obezbeđenje solventnosti
1. Društva za osiguranje i društva za reosiguranje će
odmah obavestiti nadzorne organe čim primete da se
više ne ispunjavaju zahtevi vezani za potreban kapital za
obezbeđenje solventnosti, ili kada postoji rizik njihovog
neispunjavanja u naredna tri meseca.
2. U roku od dva meseca od kada je primećeno neispunjavanje zahteva vezanih za potreban kapital za
obezbeđenje solventnosti, predmetno društvo za osi-
guranje, odnosno društvo za reosiguranje će podneti
realan plan oporavka nadzornom organu na odobrenje.
3. Nadzorni organ će zahtevati da predmetno društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje
preduzme neophodne mere kojima će, u roku od 6
meseci od kada je primećeno neispunjavanje zahteva
vezanih za potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti, ponovno uspostaviti nivo prihvatljivih sopstvenih
fondova koji pokriva potrebni kapital za obezbeđenje
solventnosti ili smanjiti profil rizika kako bi se obezbedilo ispunjavanje zahteva vezanih za potreban kapital
za obezbeđenje solventnosti.
Nadzorni organi mogu, ukoliko je to primereno, da
produže ovaj rok za tri meseca.
4. U slučaju izuzetnog pada na finansijskom tržištu,
nadzorni organ može da produži rok utvrđen u drugom
podstavu stava 3 za odgovarajući period, uzimajući u
obzir sve relevantne faktore.
Predmetno društvo za osiguranje, odnosno društvo
za reosiguranje će, svaka tri meseca, podnositi izveštaj
o napretku svom nadzornom organu u kome će navesti
preduzete mere i ostvaren napredak u smislu ponovnog
uspostavljanja nivoa prihvatljivih sopstvenih fondova
koji pokriva potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti ili smanjenja profila rizika u cilju obezbeđivanja
ispunjavanja zahteva vezanih za potrebni kapital za
obezbeđenje solventnosti. Produženje definisano u prvom podstavu biće ukinuto ukoliko izveštaj o napretku
pokaže da nije bio ostvaren značajan napredak u smislu
postizanja ponovnog uspostavljanja nivoa prihvatljivih
sopstvenih fondova koji pokrivaju potreban kapital za
obezbeđenje solventnosti ili smanjenja profila rizika
kojim se obezbeđuje ispunjavanje zahteva vezanih za
potreban kapital za obezbeđenje solventnosti od datuma kada je primećeno neispunjavanje zahteva vezanih
za potreban kapital za obezbeđenje solventnosti do datuma podnošenja izveštaja o napretku.
5. U izuzetnim okolnostima, kada nadzorni organ
smatra da će se finansijska situacija predmetnog društva
dalje pogoršavati, može da ograniči ili zabrani slobodno
raspolaganje sredstvima tog društva. Taj nadzorni organ
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
62
će obavestiti nadzorne organe države članice domaćina
o svim merama koje je preduzeo. Ti organi će, na zahtev
nadzornog organa matične države članice, preduzeti iste
mere. Nadzorni organ matične države članice će označiti
sredstva na koja će se te mere odnositi.
Član 139.
Neispunjavanje zahteva u pogledu
minimalnog potrebnog kapitala
1. Društva za osiguranje i društva za reosiguranje će
obavestiti nadzorni organ odmah kada primete da se
više ne ispunjavaju zahtevi vezani za minimalni potrebni kapital ili kada postoji rizik njihovog neispunjavanja
u naredna tri meseca.
2. U roku od mesec dana od kada primeti neispunjavanje zahteva u pogledu minimalnog potrebnog kapitala, predmetno društvo za osiguranje, odnosno društvo
za reosiguranje podneće na odobravanje nadzornom
organu, svoj kratkoročan realan finansijski plan po
kome će, u roku od tri meseca od kada je neispunjavanje primećeno, oporaviti prihvatljive osnovne sopstvene fondove, najmanje do nivoa minimalnog potrebnog
kapitala ili kroz smanjenje svog portfelja rizika, tako da
se obezbedi zadovoljavanje zahteva u pogledu minimalnog potrebnog kapitala.
3. Nadzorni organ matične države članice, takođe,
može da ograniči ili zabrani slobodno raspolaganje
sredstvima društva za osiguranje, odnosno društva za
reosiguranje. On će obavestiti nadzorne organe države
članice domaćina shodno tome. Na zahtev nadzornog
organa matične države članice, ti organi će preduzeti
iste mere. Nadzorni organ matične države članice će
označiti sredstva na koja se te mere odnose.
Član 140.
Zabrana slobodnog raspolaganja sredstvima
koja se nalaze na teritoriji države članice
Država članica će preduzeti neophodne mere tako
da bude u stanju, u skladu sa nacionalnim zakonima,
da zabrani slobodno raspolaganje sredstvima koja se
nalaze na njenoj teritoriji u slučajevima predviđenim
članovima 137-139 i članu 144(2) na zahtev matične
države članice društva, koja će označiti sredstva na koje
se takve mere odnose.
Član 141.
Ovlašćenja za nadzor u uslovima
pogoršanja finansijskog stanja
Ne dovodeći u pitanje odredbe iz članova 138. i 139.,
ako solventnost društva i dalje nastavi da se pogoršava,
organi nadzora imaju ovlašćenje da preduzmu sve potrebne mere za zaštitu interesa ugovarača osiguranja u
slučaju ugovora o osiguranju ili obaveza koje proizilaze
iz ugovora o reosiguranju.
Te mere će biti srazmerne i tako odraziti nivo i trajanje pogoršanja solventnosti predmetnog društva za
osiguranje ili društva za reosiguranje.
Član 142.
Plan oporavka i finansijski plan
1. Plan oporavka pomenut u članu 138(2) i finansijski plan iz člana 139(2) obuhvatiće, u najmanju ruku,
pojedinosti ili dokaze o sledećem:
(a) proceni troškova upravljanja, naročito tekućih
opštih troškova i provizija;
(b) proceni prihoda i rashoda u odnosu na direktne
poslove, prihvatanje reosiguranja i ustupanje reosiguranja;
(c) prognozi bilansa stanja;
(d) proceni finansijskih izvora za pokriće tehničkih
rezervisanja i kapitala za obezbeđenje solventnosti;
(e) opštoj polisi reosiguranja.
2. Ako organi nadzora traže plan oporavka pomenut
u članu 138(2) ili finansijski plan iz člana 139(2) u skladu sa stavom 1. ovog člana, uzdržaće se od izdavanja
sertifikata u skladu s članom 39. sve dok smatraju da su
ugrožena prava ugovarača osiguranja ili ugovorne obaveze društva za reosiguranje.
Član 143.
Mere implementacije
Komisija usvaja mere implementacije precizirajući
faktore koji se uzimaju u obzir u cilju primene člana
138(4) uključujući maksimalno podesni rok, izražen
ukupnim brojem meseci, koji će biti isti za sva društva
za osiguranje, društva za reosiguranje kako se pominje
u prvom podstavu člana 138(4).
Ako treba unaprediti pokriće, Komisija može da
usvoji mere implementacije koje određuju dalje specifikacije plana oporavka iz člana 138(2), program finansiranja iz člana 139(2) i u vezi s članom 141. , vodeći
računa o izbegavanju cikličnih efekata.
Ove mere, predviđene za izmene elemenata ove Direktive koji nisu ključni, putem dopunjavanja Direktive, usvajaju se u skladu s regulatornom procedurom uz
strogu kontrolu u smislu člana 301(3).
Član 144.
Povlačenje odobrenja
1. Nadzorni organ zemlje članice domaćina može da
povuče odobrenje dato društvu za osiguranje ili reosiguranje u sledećim slučajevima:
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
(a) ako dotično društvo ne iskoristi ovlašćenje u
roku od 12 meseci, izričito ga odbije ili prestane da se
bavi tim poslovima duže od šest meseci, osim ako dotična država članica ne donese odredbu da se odobrenje
u takvim slučajevima ništi;
(b) ako dotično društvo ne ispunjava uslove za odobrenje;
(c) ako dotično društvo ozbiljno propusti da izvrši
svoje obaveze prema propisu kome podleže.
Nadzorni organ matične zemlje članice povlači ovlašćenje dato društvu za osiguranje ili reosiguranje u slučaju da se društvo ne pridržava minimalne obavezne
rezerve kapitala, a nadzorni organ smatra da je finansijski plan koji je podnet očito neadekvatan ili se dotično
društvo ne pridržava odobrenog programa u roku od
tri meseca od uviđanja nepoštovanja minimalne obavezne rezerve kapitala.
2. U slučaju povlačenja ili ništavosti ovlašćenja, nadzorni organ matične države članice obavestiće nadzorne organe drugih država članica o tome, a ti organi preduzimaju odgovarajuće mere za sprečavanje društva za
osiguranje ili reosiguranje da počinju novo poslovanje
unutar njihove teritorije.
Nadzorni organ matične države članice s tim organima zajedno preduzimaju sve potrebne mere za zaštitu
interesa osiguranih lica, a posebno ograničavanje slobodnog raspolaganja sredstvima društava za osiguranje
u skladu s članom 140.
3. Svaka odluka o povlačenju ovlašćenja mora sadržati u potpunosti razloge za oduzimanje dozvole rad i
biće dostavljena društvu za osiguranje ili reosiguranje
koje je u pitanju.
POGLAVLJE VIII
PRAVO OSNIVANJA I SLOBODA
PRUŽANJA USLUGA
O d e lj a k 1.
Osnivanje društva za osiguranje
Član 145.
Uslovi za osnivanje ogranka
1. Države članice će obezbediti da društvo za osiguranje koje predloži osnivanje ogranka na teritoriji
druge države članice obavesti nadzorni organ njegove
matične države članice.
Svako trajno prisustvo društva na teritoriji države
članice tretira se na isti način kao ogranak, čak i kada
to prisustvo nema oblik ogranka, već se sastoji samo od
kancelarije kojom upravlja sopstveno osoblje društva ili
neko lice koje je nezavisno, ali ima trajno ovlašćenje da
nastupa za društvo kao predstavništvo.
2. Države članice će zahtevati od svakog društva za
osiguranje koje predloži osnivanje ogranka na teritoriji
druge države članice da dostavi sledeće informacije prilikom podnošenja obaveštenja iz stava 1:
(a) državu članicu na čijoj teritoriji predlaže da
osnuje ogranak;
(b) plan poslovanja koji određuje, u najmanju ruku,
vrste poslova koji se predviđaju i organizacionu strukturu ogranka;
(c) ime lica koje ima dovoljna ovlašćenja da obaveže
društvo za osiguranje, ili u slučaju LLoyd-a, predmetne
osiguravače prema trećim licima i da ga zastupa ili da ih
zastupa pred organima i sudovima države članice domaćina (ovlašćeni zastupnik);
(d) adresu u državi članici domaćinu na kojoj se
mogu dobiti dokumenta i na koju se mogu dostavljati,
uključujući sva obsvrštenja za ovlašćenog zastupnika.
Osigurana lica, u slučaju sudskog postupka protiv
individualnih osiguravača Lloyd’s u državi članici domaćinu koja proizilazi iz obaveza po reosiguranju, ne
smeju biti tretirana ništa manje povoljno nego da je
sudski postupak pokrenut protiv uobičajenih društava
za osiguranje.
3. Ako društvo za neživotno osiguranje namerava da
njegov ogranak pokriva rizike vrste 10 iz Dela A Aneksa 1, ne uključujući odgovornost prevoznika, daće izjavu da je postalo član nacionalnog biroa i nacionalnog
garantnog fonda države članice domaćina.
4. U slučaju promene bilo kojih pojedinosti saopštenih pod tačkama (b), (c) ili (d) stava 2, društvo za
osiguranje dostavlja pismeno obaveštenje o promeni
nadzornim organima matične države članice i države
članice u kojoj se taj ogranak nalazi najmanje mesec
dana pre izvršenja promene, tako da nadzorni organi
matične države članice i nadzorni organi države članice
u kojoj se taj ogranak nalazi, mogu da ispune svoje odnosne obaveze prema članu 146.
Član 146.
Dostavljanje informacija
1. Osim ako nadzorni organi matične države članice imaju razloga da sumnjaju u adekvatnost sistema
upravljanja ili finansijskog stanja društva za osiguranje,
ili valjanost i adekvatnost uslova prema članu 42. ovlašćenog predstavnika, uzimajući u obzir planirani posao,
oni će u roku od tri meseca od prijema svih informacija
koje se pominju u članu 145(2), dostaviti te informacije
nadzornim organima matične države članice i o tome
će obavestiti predmetno društvo za osiguranje.
63
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
64
Nadzorni organi matične države članice, takođe, potvrđuju da društvo za osiguranje pokriva potreban kapital za obezbeđenje solventnosti i obaveznu minimalnu rezervu kapitala obračunatu u skladu s članovima
100. i 129.
2. Kada nadzorni organi matične države članice
odbiju da saopšte informacije koje se pominju u članu
145(2) nadzornim organima države članice domaćina
navešće razloge za odbijanje dotičnom društvu za osiguranje u roku od tri meseca po prijemu svih informacija u pitanju.
Takvo odbijanje ili nečinjenje podleže pravu obraćanja sudu u domaćoj državi članici.
3. Pre nego što ogranak društva za osiguranje počne s radom, nadzorni organi države članice domaćina
će, gde je potrebno, u roku od dva meseca od prijema
informacija pomenutih u stavu 1, obavestiti nadzorni
organ matične države članice. Nadzorni organ matične
države članice dostaviće tu informaciju dotičnom društvu za osiguranje.
Društvo za osiguranje može da osnuje ogranak i
počne poslovanje od datuma kada nadzorni organ matične države članice primi takvo obaveštenje, ili ako se
obaveštenje ne primi, po isteku perioda utvrđenog u
prvom podstavu.
O d e lj a k 2.
Slobodno pružanje usluga od strane
društva za osiguranje
Pododeljak 1.
Opšte odredbe
Član 147.
Prethodno obaveštenje matične države članice
Svako društvo za osiguranje koje namerava da se
bavi poslovima prvi put u jednoj ili više država članica,
po principu slobodnog pružanja usluga, prvo će obavestiti nadzorne organe matične države članice, navodeći
karakter rizika ili obaveza koje namerava da pokrije.
Član 148.
Obaveštenje od strane matične države članice
1. U roku od mesec dana od obaveštenja određenog
u članu 147, nadležni organi matične države članice dostaviće državi članici ili državama članicama na čijim
teritorijama društvo za osiguranje namerava da se bavi
poslovima, po principu slobodnog pružanja, usluga sledeće:
(a) potvrdu da društvo za osiguranje pokriva obavezni kapital za obezbeđenje solventnosti i obaveznu
minimalnu rezervu kapitala obračunate u skladu s članovima 100. i 129. ;
(b) vrste osiguranja koje društvo za osiguranje ima
ovlašćenje da nudi;
(c) karakter rizika ili angažmana koje predlaže da
pokrije u državi članici domaćinu.
Istovremeno, nadzorni organi matične državne članice o navedenom će obavestiti dotično društvo za osiguranje.
2. Države članice na čijoj teritoriji društvo za neživotno osiguranje namerava, po principu slobodnog
pružanja usluga, da pokriva rizike u vrsti 10 u Delu A
Aneksa I, osim obaveze prevoznika, može da traži da
društvo za osiguranje podnese sledeće:
(a) ime i adresu predstavnika koji se pominje u članu
18(1)(h);
(b) izjavu da je postalo član nacionalnog biroa i nacionalnog garantnog fonda države članice domaćina.
3. Kada nadzorni organi matične države članice ne
dostave informacije koje se pominju u stavu 1, u periodu koji je tamo utvrđen, navešće razloge za odbijanje
izdavanja društvu za osiguranje u tom istom roku.
Takvo odbijanje ili nečinjenje podleže pravu žalbe
pred sudovima matične države članice.
4. Društvo za osiguranje može da počne poslovanje
od datuma obaveštenja utvrđenog u prvom podstavu
stava 1.
Član 149.
Promene karaktera rizika ili angažovanja
Svaka promena koju društvo za osiguranje namerava da preduzme u vezi sa informacijama koje se pominju u članu 145 podleže proceduri utvrđenoj u članovima 147 i 148.
Pododeljak 2.
Osiguranje od auto odgovornosti
Član 150.
Obavezno osiguranje od auto odgovornosti
1. Kada društvo za osiguranje, putem organizacije
locirane u jednoj državi članici pokriva rizik, osim odgovornosti prevoznika, kategorisan u vrstu 10 u Delu A
Aneksa I, koji se nalazi u drugoj državi članici, država
članica domaćin će zahtevati da to društvo postane član
i da učestvuje u finansiranju njenog nacionalnog biroa i
njenog nacionalnog garantnog fonda.
2. Finansijski doprinos koji se pominje u stavu 1,
odnosi se samo na rizike, osim odgovornosti prevozni-
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
ka kategorisane u vrsti 10 Dela A Aneksa I pokrivene
putem pružanja usluga. Taj doprinos se obračunava na
istoj osnovici kao neživotno osiguranje koje pokriva te
rizike, preko organizacije locirane u državi članici.
Obračun se vrši pozivanjem na prihod od premije
društva za osiguranje iz te vrste u državi članici domaćinu ili broj rizika u toj vrsti koji se tamo pokriva.
3. Država članica može da zahteva od društva za
osiguranje koje pruža usluge da se pridržava pravila u
dotičnoj državi članici u pogledu pokrića pogoršanih
rizika, u meri koja se primenjuje na društva za neživotno osiguranje osnovana u toj državi.
Član 151.
Nediskriminacija lica koja podnose odštetne zahteve
Država članica domaćin zahtevaće od društva za
neživotno osiguranje da obezbedi da lica koja podnose
odštetne zahteve po osnovu štetnih događaja nastalih
na njenoj teritoriji ne budu stavljena u manje povoljan
položaj zbog toga što društvo pokriva rizik, koji nije
odgovornost prevoznika, klasifikovan u vrstu osiguranja 10 Dela A Aneksa I putem pružanja usluga, a ne
preko poslovne jedinice koja se nalazi u toj državi.
Član 152.
Predstavnik
1. U smislu člana 151, država članica domaćin zahtevaće od društva za neživotno osiguranje da imenuje
predstavnika sa stalnim boravkom ili koji je osnovan na
njenoj teritoriji, koji će prikupljati sve potrebne informacije u odnosu na odštetne zahteve, i koji će imati dovoljna ovlašćenja da zastupa društvo u odnosu na lica
koja pretrpe štetu, a koja bi mogla da podnesu odštetni
zahtev, uključujući isplatu takvih odštetnih zahteva, i da
ga zastupa ili, kada je potrebno, da se postara za njegovo zastupanje po osnovu tih odštetnih zahteva pred
sudovima i organima te države članice.
Od predstavnika se, takođe, može zahtevati da zastupa društvo za neživotno osiguranje pred nadzornim
organima države članice domaćina u pogledu provere
postojanja i valjanosti polisa osiguranja od autoodgovornosti.
2. Država članica domaćin neće tražiti od predstavnika da se bavi delatnošću u ime društva za neživotno
osiguranje koje ga je imenovalo, osim one utvrđene u
stavu 1.
3. Imenovanje predstavnika, samo po sebi, ne predstavlja otvaranje ogranka u smislu člana 145.
4. Kada društvo za osiguranje ne imenuje predstavnika, države članice mogu da izdaju odobrenje likvidatoru šteta imenovanom u skladu s članom 4, Direktive
2000/26/EC da preuzme funkciju predstavnika koja se
pominje u stavu 1. ovog člana.
O d e lj a k 3.
Nadležnosti nadzornih organa države članice
domaćina
Pododeljak 1.
Osiguranje
Član 153.
Jezik
Nadzorni organi države članice domaćina mogu
zahtevati da im se informacije za koje su ovlašćeni da
ih traže u vezi sa poslovima društva za osiguranje, koje
posluje na teritoriji te države članice, dostave na službenom jeziku ili jezicima te države.
Član 154.
Prethodno obaveštenje i prethodno odobrenje
1. Država članica domaćin neće usvojiti propise kojima se traži prethodno odobrenje ili sistematsko obaveštavanje o opštim i posebnim uslovima osiguranja,
premijskim stopama, ili, u slučaju životnog osiguranja,
tehničkim osnovama koje se naročito koriste za obračun premijskih stopa i tehničkih rezervi, ili formularima i drugim dokumentima koje društvo za osiguranje
namerava da koristi u svom radu sa osiguranicima.
2. Država članica domaćin će samo zahtevati od
društva za osiguranje, koje predlaže da se bavi poslovima osiguranja na njenoj teritoriji, da obavlja nesistematsko obaveštavanje o uslovima osiguranja i drugoj
dokumentaciji u cilju verifikacije poštovanja nacionalnih propisa o ugovorima o osiguranju i taj zahtev ne
predstavlja preduslov za društvo za osiguranje da se
bavi svojim poslovanjem.
3. Država članica domaćin neće zadržati ili uvesti uslove za prethodno obaveštavanje ili odobravanje
predloženog povećanja stopa premije, osim kao deo opšteg sistema kontrole cena.
Član 155.
Društva za osiguranje koja ne
poštuju zakonske propise
1. Ako nadzorni organi države članice domaćina
utvrde da društvo za osiguranje sa ogrankom ili koje se
bavi poslovima po principu slobode pružanja usluga na
njenoj teritoriji, ne poštuje zakonske odredbe koje se od-
65
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
66
nose na njega u toj državi članici, zahtevaće od predmetnog društva za osiguranje da otkloni ovu nepravilnost.
2. Ako predmetno društvo za osiguranje ne preduzme potrebne mere, nadzorni organi predmetne države
članice će o tome obavestiti nadzorne organe matične
države članice.
Nadzorni organi matične države članice obavestiće
nadzorne organe države članice domaćina o preduzetim merama.
3. Ako, uprkos preduzetim merama od strane matične države članice ili ako se te mere pokažu neadekvatnim ili nedovoljnim u toj državi članici, društvo za
osiguranje i dalje krši zakonske propise na snazi u državi članici domaćina, nadzorni organi države članice
domaćina mogu, posle obaveštavanja nadzornih organa matične države članice, da preduzmu odgovarajuće
mere da spreče ili da kazne dalje nepravilnosti, uključujući, u meri koja je striktno neophodna, sprečavanje
društva da nastavi zaključivanje novih ugovora o osiguranju na teritoriji države članice domaćina.
Države članice će obezbediti da na njihovim teritorijama bude moguće dostavljanje društvima potrebnih pravnih dokumenata za takve mere društvima za osiguranje.
4. Stavovi 1, 2 i 3 ne utiču na pravo odnosnih država članica da preduzmu odgovarajuće vanredne mere
kako bi sprečile ili sankcionisale nepravilnosti na svoji
teritorijama. Ovo pravo uključuje i mogućnost sprečavanja društava za osiguranje da nastave da zaključuju
nove ugovore o osiguranju u okviru njihovih teritorija.
5. Stavovi 1, 2 i 3 ne utiču na pravo država članica da
izriču kazne za prekršaje na svojim teritorijama.
6. Ako društvo za osiguranje koje je učinilo prekršaj ima sedište ili poseduje imovinu u predmetnoj državi članici, nadzorni organi te države članice mogu, u
skladu s nacionalnim pravom, da primene nacionalne
upravne kazne propisane za to kršenje putem izvršenja
nad tim sedištem ili imovinom.
7. Svaka mera usvojena po stavovima 2. do 6. koja
sadrži restrikcije u pogledu vršenja poslova osiguranja
mora da bude valjano zasnovana i saopštena predmetnom društvu za osiguranje.
8. Društvo za osiguranje dostavlja nadzornim organima države članice domaćina, na njihov zahtev, svu
dokumentaciju koju zatraže u svrhe stavova 1. do 7. u
onoj meri u kojoj su društva za osiguranje, koja imaju sedišta u toj državi članici, isto tako obavezna da to
učine.
9. Države članice obaveštavaju Komisiju o broju i
vrstama slučajeva koji su doveli do odbijanja, u smislu
članova 146. i 148. i merama koje su bile preduzete u
skladu sa stavom 4. ovog člana.
Na osnovu tih informacija, Komisija će obaveštavati
Evropski odbor za osiguranje i penzije svake dve godine.
Član 156.
Reklamiranje
Društva za osiguranje sa sedištem u državama članicama mogu da reklamiraju svoje usluge, putem svih
raspoloživih sredstava komunikacije, u državi članici
domaćinu, pod uslovom da je to reklamiranje u skladu
s pravilima koja uređuju oblik i sadržaj takvog reklamiranja i koja su donesena u interesu opšteg dobra.
Član 157.
Porezi na premije
Ne dovodeći u pitanje naknadna usklađivanja, svaki ugovor o osiguranju podleže isključivo indirektnim
porezima i parafiskalnim naknadama na premije osiguranja u državi članici u kojoj je se nalazi rizik ili državi
članici obaveze.
U svrhe ovog podstava, pokretna imovina u zgradi
koja je locirana na teritoriji neke države članice, osim
roba u komercijalnom tranzitu, smatra se rizikom lociranim u toj državi članici, čak i kada zgrada i sve što je u
njoj nisu pokriveni istom polisom osiguranja.
U slučaju Španije, ugovor o osiguranju, takođe, podleže doplatama koje su zakonski utvrđene u korist španskog „Consortio de Compensacion de Seguros” za vršenje njegovih funkcija u pogledu naknade šteta nastalih
od vanrednih slučajeva koji nastupe u toj državi članici.
2. Pravo koje važi za ugovor prema članu 178. ove
Direktive i prema Uredbi (EZ) br. 593/2008 ne utiče na
važeće fiskalne aranžmane.
3. Svaka država članica primenjuje svoje nacionalne
odredbe na ona društva za osiguranje koja pokrivaju
rizike ili obaveze koji se nalaze na njenoj teritoriji u pogledu mera za obezbeđenje naplate indirektnih poreza i
parafiskalnih naknada prema stavu 1.
Pododeljak 2.
Reosiguranje
Član 158.
Društva za reosiguranje koja
ne poštuju zakonske odredbe
1. Ako nadzorni organi države članice utvrde da
društvo za reosiguranje sa ogrankom ili koje se bavi poslovima prema slobodi pružanja usluga na njenoj teritorij i ne poštuje zakonske odredbe koje za njega važe u
toj državi članici, zahtevaće od predmetnog društva za
reosiguranje da ispravi tu neregularnost. Istovremeno,
uputiće te konstatacije nadzornom organu matične države članice.
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
2. Ako uprkos merama koje preduzme matična
država članica ili zbog toga što se te mere pokažu neadekvatnim, društvo za reosiguranje nastavi da krši
zakonske odredbe koje važe za njega u državi članici
domaćinu, nadzorni organi države članice domaćina
mogu, pošto obaveste nadzorne organe matične države
članice, da preduzmu odgovarajuće mere da spreče ili
kazne dalje nepravilnosti, uključujući, ukoliko je striktno neophodno, sprečavanje društva za reosiguranje da
nastavi da zaključuje ugovore o reosiguranju na teritoriji države članice domaćina.
Države članice obezbeđuju da na njihovim teritorijama omoguće dostavu dokumenata neophodnih za
takve mere protiv društava za reosiguranje.
3. Svaka mera usvojena prema stavovima 1. i 2. koja
znači sankcije ili restrikcije u vezi sa vođenjem poslova
reosiguranja, mora biti dobro argumentovana i biće dostavljena dotičnom društvu za reosiguranje.
O d e lj a k 4.
Statističke informacije
Član 159.
Statističke informacije
o prekograničnim aktivnostima
Svako društvo za osiguranje obaveštava nadležni
nadzorni organ svoje matične države članice, odvojeno
o poslovima koje obavlja prema pravu osnivanja poslovne jedinice i onim prema pravu pružanja usluga, o
iznosu premija, šteta i provizija, bez odbitaka reosiguranja, po državi članici, i to:
(a) za neživotno osiguranje po grupama vrsta osiguranja kako je utvrđeno u Aneksu V;
(b) za životno osiguranje za svaku vrstu od I do IX,
kako je utvrđeno u Aneksu II.
Što se tiče vrste osiguranja 10 u Delu A Aneksa I, ne
uključujući odgovornost prevoznika, predmetno društvo obaveštava nadzorni organ i o učestalosti i prosečnim troškovima šteta.
Nadzorni organ matične države članice dostaviće
informacije pomenute u prvom i drugom podstavu u
realnom roku i u zbirnom obliku nadzornim organima
svake od dotičnih država članica na njihov zahtev.
O d e lj a k 5.
Tretman ugovora ogranaka u postupcima likvidacije
Član 160.
Likvidacija društava za osiguranje
Kada se društvo za osiguranje likvidira, obaveze koje
proizilaze iz ugovora zaključenih preko ogranka ili pre-
ma slobodi pružanja usluga izvršavaju se na isti način
kao one koje proizilaze iz drugih ugovora o osiguranju
tog društva, bez razlike u pogledu nacionalnosti kada se
radi o osiguranim licima i korisnicima.
Član 161.
Likvidacija društava za reosiguranje
Kada se društvo za reosiguranje likvidira, obaveze
koje proizilaze iz ugovora zaključenih preko ogranka
ili prema slobodi pružanja usluga izvršavaju se na isti
način kao one koje proizilaze iz drugih ugovora o reosiguranju tog društva.
POGLAVLJE IX
OGRANCI KOJI SU OSNOVANI U EVROPSKOJ
ZAJEDNICI I PRIPADAJU DRUŠTVIMA ZA
OSIGURANJE, ODNOSNO DRUŠTVIMA ZA
REOSIGURANJE SA SEDIŠTIMA KOJA SE
NALAZE VAN EVROPSKE ZAJEDNICE
O d e lj a k 1.
Započinjanje poslovanja
Član 162.
Princip odobrenja za rad i uslovi
1. Države članice predviđaju da je za pristupanje poslovima, koji se pominju u prvom podstavu člana 2(1),
društvu sa sedištem van Zajednice neophodno odobrenje za rad.
2. Država članica može da izda odobrenje ako društvo ispunjava najmanje sledeće uslove:
(a) ima pravo da se bavi poslovima osiguranja prema
nacionalnom pravu;
(b) ima pravo da se bavi poslovima osiguranja na teritoriji države članice u kojoj se traži odobrenje;
(c) obavezuje se da u mestu upravljanja ogrankom
vodi račune specifične za poslove kojima se bavi i da tu
čuva svu evidenciju koje se odnosi na poslovne transakcije;
(d) da imenuje generalnog predstavnika koga treba
da odobre nadzorni organi;
(e) poseduje, u državi članici u kojoj traži odobrenje, sredstva u iznosu koji je jednak najmanje polovini
apsolutne donje granice propisane u članu 129(1)(d)
u odnosu na minimalni potrebni kapital i depozite od
jedne četvrtine od te apsolutne donje granice kao obezbeđenje;
67
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
68
(f) obavezuje se da pokrije potreban kapital za obezbeđenje solventnosti u skladu sa uslovima koji se pominju u članovima 100. i 128;
(g) dostavi ime i adresu predstavnika za štete koga
imenuje svaka država članica koja nije država članica u
kojoj se traži ovlašćenje gde su rizici koje treba pokriti
klasifikovani pod vrstom 10 Dela A Aneksa I, osim odgovornosti prevoznika,
(h) podnese program poslovanja u skladu sa odredbama člana 163;
(i) ispunjava uslove za upravljačke strukture utvrđene u Poglavlju IV Odeljak 2.
3. U svrhe ovog poglavlja, „ogranak” znači trajno
prisustvo na teritoriji neke države članice društva koja
se pominje u stavu 1. , koje je dobilo odobrenje za rad
u toj državi članici i koje se bavi poslovima osiguranja.
Član 163.
Plan poslovanja ogranka
1. Plan poslovanja ogranka koji se pominje u članu
162(2)(h) sadrži sledeće:
(a) prirodu rizika ili obaveze koje društvo predlaže
da pokriva;
(b) vodeće principe u vezi sa reosiguranjem;
(c) procene budućeg minimalnog potrebnog kapitala, kako je utvrđeno u Poglavlju VI, Odeljak 4, na bazi
predloga bilansa stanja, kao i obračunski metod koji je
korišćen za izvođenje tih procena;
(d) procene budućeg minimalnog potrebnog kapitala, kako je utvrđeno u Poglavlju VI, Odeljak 5, na bazi
procenjenog bilansa stanja, kao i metoda obračuna korišćenog za izvođenje tih procena;
(e) stanje prihvatljivih sopstvenih fondova i prihvatljivih osnovnih sopstvenih fondova društva u odnosu
na potreban kapital za obezbeđenje solventnosti, kako
se pominje u Poglavlju VI, Odeljci 4. i 5;
(f) procene troškova za osnivanje administrativnih
službi i organizacije za obezbeđenje poslovanja, finansijska sredstva usmerena na pokrivanje tih troškova i kada
se radi o rizicima koji će se pokrivati iz vrste 18 Deo A
Aneksa I, raspoloživim sredstvima za pružanje pomoći;
(g) informacije o strukturi sistema upravljanja.
2. Pored uslova utvrđenih u stavu 1. , u prve tri finansijske godine, plan poslovanja obuhvatiće sledeće:
(a) prognozu bilansa stanja;
(b) procenu finansijskih sredstava namenjenih pokriću tehničkih rezervi, minimalni potrebni kapital i
potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti;
(c) neživotno osiguranje:
(i) predračun troškova upravljanja osim troškova instaliranja, posebno tekućih opštih troškova i provizija;
(ii) predračun premija ili doprinosa i šteta;
(d) za životno osiguranje, plan koji sadrži detaljne
predračune prihoda i rashoda u odnosu na direktne poslove, prihvatanje reosiguranja i ustupanje reosiguranja.
3. U pogledu životnog osiguranja, države članice
mogu da traže od društava za osiguranje da podnose
sistematska obaveštenja o tehničkim osnovama korišćenim za obračun premijskih stopa i tehničkih rezervi,
a da taj uslov ne predstavlja preduslov za obavljanje poslova životnog osiguranja.
Član 164.
Prenos portfelja
a) Pod uslovima utvrđenim u nacionalnom pravu,
države članice će odobriti ograncima osnovanim na njihovoj teritoriji i obuhvaćenim ovim poglavljem da prenesu sav ili deo svojih portfelja ugovora društvu koje
prihvata prenos, a koje je osnovano u istoj državi članici
gde nadzorni organi države članice koji se pominju u
članu 167. , potvrde da posle uzimanja prenosa u obzir,
društvo koje je prihvatilo prenos portfelja ima potrebne
sopstvene fondove za pokriće kapitala za obezbeđenje
solventnosti koji se pominje u prvom stavu člana 100.
b) Pod uslovima utvrđenim nacionalnim pravom,
države članice odobravaju osnovanim ograncima na
svojim teritorijama i obuhvaćenim ovim poglavljem
prenos svih ili dela svog portfelja ugovora društvu za
osiguranje sa sedištem u drugoj državi članici, ako nadzorni organi te države članice potvrde da posle uzimanja prenosa u obzir, društvo na koje se vrši prenos poseduje potrebne sopstvene fondove za pokriće kapitala
za obezbeđenje solventnosti pomenutog u prvom stavu
člana 100.
3. Kada u skladu sa uslovima nacionalnog prava država članica odobri ograncima osnovanim na njenoj
teritoriji i prenese sve ili deo portfelja ugovora nekom
ogranku obuhvaćenom ovim poglavljem i osnovanom
na teritoriji druge države članice, ona će obezbediti da
nadzorni organi države članice društva koje je prihvatilo prenos portfelja, ili ako je pogodno, države članice
koja se pominje u članu 167. potvrde da:
(a) društvo koje je prihvatilo prenos portfelja, nakon
što je prenos uzet u obzir, poseduje potrebne sopstvene
fondove za pokriće kapitala za obezbeđenje solventnosti;
(b) zakon države članice društva koje je prihvatilo
prenos portfelja dozvoljava takav prenos, i
(c) se ta država članica saglasila sa prenosom.
4. U okolnostima pomenutim u stavovima 1. do 3., država članica u kojoj se nalazi ogranak koji obavlja prenos
portfelja, odobriće prenos posle pribavljanja saglasnosti
nadzornih organa države članice u kojoj se nalaze rizici,
ili države članice angažovanja, ako se razlikuje od države članice u kojoj se nalazi ogranak koji obavlja prenos.
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
5. Nadzorni organi konsultovanih država članica
daće svoje mišljenje ili saglasnost nadzornim organima
matične države članice ogranka koji obavlja prenos u
roku od tri meseca od prijema zahteva. Ako u tom roku
konsultovani organi ne daju odgovor, smatraće se isto
kao da je dato povoljno mišljenje i prećutna saglasnost.
6. Prenos portfelja odobren u skladu sa stavovima 1.
do 5. objaviće se kao što je utvrđeno nacionalnim zakonima u državi članici u kojoj se nalazi rizik ili državi
članici obaveza.
Ovakav prenos automatski važi u odnosu na ugovarača osiguranja, osigurana lica i sva druga lica koja imaju prava ili obaveze koji proizilaze iz prenetih ugovora.
Član 165.
Tehničke rezerve
Države članice će tražiti od društava da uspostave
tehničke rezerve za pokriće obaveza iz osiguranja i reosiguranja preuzetih na njihovim teritorijama obračunatih u skladu sa Poglavljem VI, Odeljak 2. Države članice tražiće od društava da procene imovinu i obaveze
u skladu s Poglavljem VI, Odeljak 1. i utvrde sopstvene
fondove u skladu s Poglavljem VI, Odeljak 1.
Član 166.
Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
1. Svaka država članica tražiće od ogranaka koji su
osnovani na njenoj teritoriji da raspolažu iznosom potrebnih sopstvenih fondova koji se sastoje od stavki pomenutih u članu 98 (3).
Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti i minimalni potrebni kapital obračunavaju se u skladu s
odredbama Poglavlja VI, Odeljci 4 i 5.
Međutim, u svrhe obračuna potrebnog kapitala za
obezbeđenje solventnosti i minimalnog potrebnog kapitala, kako za životno tako i za neživotno osiguranje,
vodiće se računa samo o poslovima realizovanim od
strane predmetnog ogranka.
2. Potreban iznos osnovnih sopstvenih fondova za
pokriće minimalnog potrebnog kapitala i apsolutne donje granice tog minimalnog potrebnog kapitala konstituiše se u skladu s članom 98(4).
3. Potreban iznos osnovnih sopstvenih fondova neće
biti manji od polovine apsolutne donje granice koja se
traži po članu 129(1)(d).
Depozit položen u skladu s članom 162(2)(e), računa se u odnosu na potrebne sopstvene fondove za pokrivanje minimalnog potrebnog kapitala.
4. Imovina koja predstavljaju potreban kapital za
obezbeđenje solventnosti moraju se držati do iznosa
potrebnog minimalnog kapitala u državi članici u kojoj
se obavljaju delatnosti, a višak u Zajednici.
Član 167.
Pogodnosti za društva koja imaju
odobrenje za rad u više država članica
1. Svako društvo koje je zatražilo ili dobilo odobrenje za rad od više od jedne države članice može da podnese zahtev za sledeće pogodnosti koje se mogu odobriti samo zajedno:
(a) kapital za pokriće solventnosti koji se pominje u
članu 166. obračunava se u odnosu na čitavo poslovanje
koje se obavlja unutar Zajednice;
(b) depozit koji se traži prema članu 162(e), polaže
se u samo jednoj od tih država članica;
(c) imovina koja predstavlja minimalni potrebni kapital biće lokalizovana u skladu s članom 134. u bilo kojoj
od država članica u kojoj se bavi svojim delatnostima.
U slučaju pomenutom u tačci (a) prvog podstava,
vodiće se računa samo o poslovima realizovanim od
strane svih ogranaka osnovanih unutar Zajednice u
svrhe ovog obračuna.
2. Zahtev za korišćenje pogodnosti utvrđenih u stavu 1, podnosi se nadzornim organima dotičnih država
članica. U zahtevu će biti naveden nadzorni organ države članice koji u buduće treba da nadzire solventnost
čitavog poslovanja ogranaka osnovanih u Zajednici.
Moraju se objasniti razlozi za izbor nadzornog organa.
Depozit koji se pominje u članu 162(2)(e) polaže se
u državi članici.
3. Pogodnosti koje se obezbeđuju u stavu 1. mogu se
dati samo ako to prihvate nadzorni organi svih država
članica u kojima je podnet zahtev.
Te pogodnosti stupaju na snagu od momenta kada
izabrani nadzorni organ obavesti druge nadzorne organe da će on nadzirati stanje solventnosti čitavog poslovanja ogranaka u Zajednici.
Nadzorni organ će pribaviti od drugih država članica informacije neophodne za nadzor ukupne solventnosti ogranaka osnovanih na njihovoj teritoriji.
4. Na zahtev jedne ili više država članica u pitanju,
pogodnosti odobrene u skladu sa odredbama stavova
1, 2 i 3 , istovremeno se ukidaju u svim državama članicama.
Član 168.
Računovodstvene, prudencijalne i statističke
informacije i društva u teškoćama
U svrhe ovog odeljka, primenjuju se član 34, član
139(3) i član 140. i 141.
Što se tiče primene članova od 137. do 139. , ako
se društvo kvalifikuje za pogodnosti utvrđene u članu
69
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
70
167(1), (2) i (3), nadzorni organ zadužen za proveru
solventnosti ogranaka osnovanih u Zajednici u pogledu čitavog poslovanja tretiraće se na isti način kao nadzorni organ države članice na čijoj teritoriji je sedište
društva osnovanog u Zajednici.
Član 169.
Odvajanje neživotnog od životnog osiguranja
1. Ogranci koji se pominju u ovom odeljku neće se
istovremeno baviti životnim i neživotnim osiguranjem
u istoj državi članici.
2. Izuzetno od odredbi stava 1, države članice mogu
da utvrde da ogranci koji se pominju u ovom odeljku,
koji se na određeni datum, koji se pominje u prvom
podstavu člana 73(5), bave obema delatnostima istovremeno u jednoj državi članici, mogu da nastave s tim,
pod uslovom da se svakom delatnošću odvojeno upravlja u skladu s članom 74.
3. Svaka država članica koja prema drugom podstavu člana 73(5) zahteva da društva osnovana na njenoj
teritoriji prestanu s istovremenim bavljenjem delatnostima kojima su se bavila na određeni datum koji se
pominje u podstavu člana 73(5), mora da postavi ovaj
uslov i ograncima koji se pominju u ovom odeljku koji
su osnovani na njenoj teritoriji i koji se istovremeno
bave obema delatnostima.
Države članice mogu da utvrde da ogranci iz ovog
odeljka, čije se sedište istovremeno bavi obema delatnostima i koje na datum iz podstava člana 73(5) posluje na
teritoriji države članice samo u oblasti životnog osiguranja, mogu da nastave svoje poslovanje u tim državama.
Ako društvo želi da se bavi neživotnim osiguranjem na
toj teritoriji, može da se bavi samo delatnošću životnog
osiguranja preko zavisnog društva (društva kćeri).
Član 170.
Oduzimanje odobrenja za rad društvima koja
imaju odobrenje za rad u više država članica
U slučaju oduzimanja odobrenja za rad od strane organa koji se pominje u članu 167(2), taj organ će obavestiti nadzorne organe drugih država članica gde društvo
posluje i ti organi će preduzeti odgovarajuće mere.
Ako je razlog za oduzimanje odobrenja za rad neadekvatnost ukupnog stanja solventnosti kako su utvrdile države članice koje su prihvatile zahtev koji se pominje u članu 167. , države članice koje su dale odobrenje
za rad, takođe, oduzimaju svoja odobrenja.
Član 171.
Sporazumi s trećim zemljama
Zajednica može, putem sporazuma zaključenih
shodno Ugovoru sa jednom ili više trećih zemalja, pri-
hvatiti primenu odredbi koje su drugačije od onih u
ovom odeljku, pod uslovom reciprociteta, u cilju obezbeđivanja adekvatne zaštite za ugovarače osiguranja i
osigurana lica u državama članicama.
O d elj a k 2.
Reosiguranje
Član 172.
Istovetnost
1. Komisija će usvojiti mere implementacije precizirajući kriterijume za procenu da li je režim solventnosti
treće zemlje za delatnost reosiguranja društava sa sedištem u toj trećoj zemlji istovetan onome koji je utvrđen
u Naslovu 1.
Ove mere, predviđene za izmenu elemenata ove Direktive koji nisu ključni putem dopune, usvajaju se u
skladu s regulatornom procedurom uz strogu kontrolu
u smislu člana 301(3).
2. Komisija može, u skladu s regulatornom procedurom koja se pominje u članu 301(2) i uzimajući u obzir
kriterijume usvojene u skladu sa stavom 1. , odlučiti da
li je režim solventnosti treće zemlje, koji se primenjuje
na delatnost reosiguranja društava sa sedištem u toj trećoj zemlji, istovetan režimu iz Naslova I.
Te odluke se redovno preispituju.
3. Ako se,u skladu sa stavom 2. , režim solventnosti
neke treće zemlje smatra istovetnim onom koji je utvrđen ovom Direktivom, ugovori o reosiguranju zaključeni s društvima sa sedištem u toj trećoj zemlji, tretiraće
se isto kao ugovori o reosiguranju zaključeni sa društvima ovlašćenim u skladu s ovom Direktivom.
Član 173.
Zabrana zaloge imovine
Države članice neće zadržati ili uvesti sistem sa bruto rezervisanjem radi uspostavljanja tehničkih rezervi,
koji zahteva zalogu imovine za pokrivanje prenosnih
premija i rezervi za nerešene štete ako je reosiguravač
društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje iz treće zemlje koje se nalazi u zemlji čiji se režim
solventnosti smatra istovetnim onom koji je utvrđen
ovom Direktivom u skladu s članom 172.
Član 174.
Principi i uslovi za obavljenje
delatnosti reosiguranja
Država članica neće primeniti na društva za reosiguranje trećih zemalja ili društva koja se bave poslovima
reosiguranja na njenoj teritoriji propise koji dovode do
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
povoljnijeg tretmana od onoga odobrenog društvima
za reosiguranje sa sedištem u toj državi članici.
Član 175.
Sporazumi s trećim zemljama
1. Komisija može da podnosi predloge Savetu za
sklapanje sporazuma s jednom ili više trećih zemalja u
pogledu načina vršenja nadzora nad:
(a) društvima za reosiguranje iz trećih zemalja koja
se bave poslovima reosiguranja u Zajednici;
(b) društvima za reosiguranje Zajednice koja se bave
reosiguranjem na teritoriji treće zemlje.
2. Sporazumima iz stava 1. nastoji se naročito obezbediti, pod uslovima istovetnosti prudencijalne regulative, efikasan pristup tržištu na teritoriji svake ugovorne
strane i uzajamno priznavanje pravila nadzora i prakse u
reosiguranju. Nastojaće, takođe, da obezbede i sledeće:
(a) da nadzorni organi država članica mogu da pribave potrebne informacije za nadzor društava za reosiguranje sa sedištem na teritoriji Zajednice i koja obavljaju delatnost na teritoriji dotičnih trećih zemalja;
(b) da nadzorni organi trećih zemalja mogu da pribave potrebne informacije za nadzor društava za reosiguranje sa sedištima unutar njihovih teritorija i koja
obavljaju delatnost u Zajednici.
3. Ne dovodeći u pitanje odredbe iz člana 300(1) i
(2) Ugovora, Komisija će uz pomoć Evropskog odbora
za osiguranje i penzije ispitati ishod pregovora koji se
pominju u stavu 1. ovog člana i nastale situacije.
u Zajednici, a društvo za osiguranje, odnosno društvo
za reosiguranje postaje zavisno društvo tog društva iz
treće zemlje, nadzorni organi matične države članice
obavestiće Komisiju i nadzorne organe drugih država
članica.
Član 177.
Tretman društava za osiguranje i društava za
reosiguranje iz Zajednice u trećim zemljama
1. Države članice će obavestiti Komisiju o svim opštim teškoćama s kojima se suočavaju njihova društva
za osiguranje ili društva za reosiguranje prilikom osnivanja i poslovanja u trećoj zemlji ili obavljanju delatnosti u trećoj zemlji.
2. Komisija će, periodično, podnositi izveštaj Savetu
ispitujući tretman koji u trećim zemljama imaju društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koja
su dobila odobrenje u Zajednici u vezi sa:
(a) osnivanjem u trećim zemljama društava za osiguranje, odnosno društava za reosiguranje u trećim zemljama koja su dobila odobrenje u Zajednici;
(b) sticanjem vlasničkog udela u društvima za osiguranje, odnosno društvima za reosiguranje u trećim
zemljama;
(c) bavljenjem delatnostima osiguranja, odnosno reosiguranja od strane tako osnovanih društava;
(d) prekograničnom pružanju usluga osiguranja i
reosiguranja iz Zajednice trećim zemljama.
Komisija će podneti te izveštaje Savetu zajedno sa
svim podesnim predlozima ili preporukama.
POGLAVLJE X
ZAVISNA DRUŠTVA DRUŠTAVA ZA
OSIGURANJE I DRUŠTAVA ZA REOSIGURANJE
KOJA SU REGULISANA ZAKONIMA TREĆE
ZEMLJE I STICANJE VLASNIĆKOG UDELA OD
STRANE OVIH DRUŠTAVA
NASLOV II
SPECIFIČNE ODREDBE ZA
OSIGURANJE I REOSIGURANJE
POGLAVLJE I
Član 176.
Informacije država članica Komisiji
Nadzorni organi država članica obavestiće Komisiju
i nadzorne organe drugih država članica o svim odobrenjima direktnog ili indirektnog zavisnog društva,
čije jedno i više matičnih društava uređuje zakonodavstvo treće zemlje.
Ta informacija će sadržati i naznaku o strukturi
predmetne grupe.
Kada društvo uređeno zakonodavstvom treće zemlje stekne vlasnički udeo u društvu za osiguranje ili
društvu za reosiguranje, koje je dobilo za to odobrenje
MERODAVNO PRAVO I USLOVI ZA
DIREKTNE UGOVORE O OSIGURANJU
O d e lj a k 1.
Merodavno pravo
Član 178.
Merodavno pravo
Svaka država članica koja ne podleže primeni Uredbe (EZ) br. 593/2008, primenjivaće odredbe te Uredbe
u cilju utvrđivanja merodavnog prava za ugovore o osiguranju koji spadaju pod obuhvat člana 7. te Uredbe.
71
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
72
O d e lj a k 2.
Obavezno osiguranje
Član 179.
Povezane obaveze
1. Društva koja pružaju neživotna osiguranja mogu
da nude i zaključuju ugovor o obaveznom osiguranju
pod uslovima utvrđenim u ovom članu.
2. Ako država članica propiše obavezu zaključenja
osiguranja, ugovor o osiguranju neće ispuniti tu obavezu ukoliko ne poštuje specifične odredbe koje se tiču
osiguranja utvrđenog od strane te države članice.
3. Ako država članica propiše obavezno osiguranje, a
od društva za osiguranje se zahteva da obavesti nadzorne organe o prestanku pokrića, takav prestanak može
da se koristi samo u okolnostima utvrđenim od strane
te države članice.
4. Svaka država članica dostaviće Komisiji rizike za
koje je, prema njenom zakonodavstvu, osiguranje obvezno, te navodi sledeće:
(a) specifične pravne odredbe koje se odnose na to
osiguranje,
(b) pojedinosti koje se moraju navesti u potrvdi koju
društva, koja pružaju neživotno osiguranje, moraju da
izdaju osiguranom licu kada ta država članica zahteva
dokaz da je obaveza da ugovori osiguranje ispoštovana.
Država članica može da zahteva da društvo za osiguranje uključi pojedinosti iz tačke (b) prvog podstava
u izjavu društva za osiguranje da je ugovor u skladu sa
specifičnim odredbama koje se odnose na to osiguranje.
Komisija će objaviti pojedinosti koje se pominju u tački
(b) prvog podstava u Službenom listu Evropske unije.
O d e lj a k 3.
Opšte dobro
Član 180.
Opšte dobro
Ni država članica u kojoj se nalazi rizik ni država članica obaveze neće sprečavati ugovarača osiguranja da zaključi ugovor o osiguranju sa društvom za osiguranje koje
je dobilo odobrenje za rad prema uslovima iz člana 14.
sve dok to zaključivanje ugovora nije protivno zakonskim
odredbama koje štite opšte dobro u državama članicama u
kojima se rizik nalazi ili u državi članici obaveze.
O d e lj a k 4.
Uslovi ugovora o osiguranju i premijske stope
Član 181.
Neživotno osiguranje
1. Države članice neće propisati prethodno odobrenje niti sistematsko davanje obaveštenja o opštim i
posebnim uslovima osiguranja, premijskim stopama,
ili obrascima i drugim štampanim dokumentima koja
društva za osiguranje planira da koristi u svojim poslovima sa ugovaračima osiguranja.
Države članice mogu da zahtevaju nesistematska
obaveštavanja o tim uslovima osiguranja i drugim dokumentima samo u svrhu proveravanja usklađenosti sa
nacionalnim odredbama koje se tiču ugovora o osiguranju. Ti zahtevi neće predstavljati prethodni uslov za
društvo za osiguranje za obavljanje delatnosti.
2. Država članica koja propisuje obavezno osiguranje može da zahteva da društva za osiguranje saopšte
svojim nadzornim organima opšte i posebne uslove takvog osiguranja pre otpočinjanja njihove primene.
3. Države članice neće zadržati niti uvesti obavezu
prethodnog obaveštavanja ili odobravanja predloženog
povećanja premijskih stopa, izuzev u okviru opšteg sistema kontrole cena.
Član 182.
Životno osiguranje
Države članice neće zahtevati prethodno odobrenje
niti sistematsko obaveštavanje o opštim i posebnim
uslovima osiguranja, premijskim stopama, tehničkim
osnovama koje se koriste posebno za obračun premijskih stopa i tehničkih rezervi ili obrazaca i drugih štampanih dokumenata koja društvo za životno osiguranje
planira da koristi u svom poslovanju sa ugovaračima
osiguranja.
Međutim, matična država članica može, isključivo u svrhu proveravanja usklađenosti sa nacionalnim
odredbama koje se tiču aktuarskih principa, da zahteva
sistematsko saopštavanje tehničkih osnova koje se koriste posebno za obračun premijskih stopa i tehničkih
rezervi. Ti zahtevi neće predstavljati prethodni uslov za
obavljanje delatnosti društva za osiguranje.
O d e lj a k 5.
Informacije za ugovarače osiguranja
Pododeljak 1.
Neživotno osiguranje
Član 183.
Opšte informacije za ugovarače osiguranja
1. Pre zaključivanja ugovora o neživotnom osiguranju, društvo za osiguranje koje pruža neživotno osiguranje obaveštava ugovarača osiguranja o:
a) merodavnom pravu koje se primenjuje na ugovor,
kada ugovorne strane nemaju slobodan izbor;
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
b) činjenici da ugovorne strane imaju slobodu izbora merodavnog prava i prava koje osiguravač predlaže
da bude izabrano.
Ne dovodeći u pitanje pravo ugovarača da se obrati sudu, društvo za osiguranje obaveštava ugovarača
osiguranja o aranžmanima za obradu šteta ugovarača
osiguranja koji se tiču ugovora uključujući i, gde je to
primereno, o postojanju tela za obradu štete.
2. Obaveze pomenute u stavu 1. primenjuju se samo
na ugovarače osiguranja koji su fizička lica.
3. Detaljna pravila za sprovođenje stava 1. i 2. utvrđuju članice u kojima se nalazi rizik.
Član 184.
Dodatne informacije u slučaju neživotnog
osiguranja koje se nudi u skladu sa pravom
osnivanja ili slobode pružanja usluga
1. Kada se neživotno osiguranje nudi po osnovu
prava osnivanja ili slobode pružanja usluga, ugovarač
osiguranja, pre nego što preuzme bilo kakvu obavezu,
treba da bude informisan o državi članici u kojoj se nalazi sedište ili, gde je to primereno, ogranak sa kojim se
zaključuje ugovor.
Sva dokumenta koja se izdaju ugovaraču osiguranja
sadrže informacije pomenute u prvom podstavu.
Obaveze predviđene u prvom i drugom podstavu ne
odnose se na velike rizike.
2. Na ugovoru i svakom dokumentu kojim se daje
pokriće, zajedno sa predlogom osiguranja, kada je obavezujući za ugovarača osiguranja, biće navedena adresa
sedišta ili, gde je to primereno, ogranaka društva za neživotno osiguranje koje daje pokriće.
Država članica može da zahteva da se na dokumentima navedenim u prvom podstavu ovog stava, takođe,
navedu naziv i adresa predstavnika društva koje pruža
neživotno osiguranje pomenutog u članu 148 (2) (a).
Pododeljak 2.
Životno osiguranje
Član 185.
Informacije za ugovarače osiguranja
1. Pre zaključivanja ugovora o životnom osiguranju,
ugovaraču osiguranja će biti saopštene najmanje one
informacije koje su predviđene u stavovima od 2. do 4.
2. Saopštavaju se sledeće informacije o društvu za
životno osiguranje:
a. naziv društva i njegov pravni oblik;
b ime države članice u kojoj se nalazi sedište i, gde je
to primereno, ogranak koji zaključuje ugovor;
c adresa sedišta i, gde je to primereno, ogranka koji
zaključuje ugovor;
d konkretno upućivanje na izveštaj o solventnosti
i finansijskim uslovima kako je utvrđeno u članu 51. ,
što će ugovaraču osiguranja omogućiti lak pristup ovim
informacijama.
3. Saopštavaju se sledeće informacije u vezi sa obavezom:
a. definicije svake naknade i svake opcije;
b. trajanja ugovora;
c. načina prestanka ugovora;
d. načina plaćanja premija i trajanja plaćanja;
e. načina obračuna i distribuiranja bonusa;
f. naznake otkupne i isplaćene vrednosti i obima u
kojem se ona garantuje;
g. informacija o premijama za svaku naknadu, kako
za glavne naknade tako za dopunske naknade, gde je to
primereno;
h. za unit-linked polise, definicije jedinica za koje su
naknade vezane;
i. naznake prirode osnovnih sredstava za unit-linked
polise;
j. aranžmana za primenu perioda mirovanja;
k. opšte informacije o poreskim aranžmanima koji
važe za tu vrstu polise;
l. aranžmana za obradu prigovora ugovarača osiguranja po osnovu ugovora, osiguranika po osnovu
životnog osiguranja ili korisnika osiguranja po osnovu
ugovora uključujući, gde je to primereno, postojanja
tela za obradu prigovora, ne dovodeći u pitanje pravo
pokretanja sudskog postupka;
m. merodavnog prava za ugovor kada ugovorne
strane nemaju slobodan izbor ili, kada ugovorne strane mogu da izaberu merodavno pravo, onda pravo koje
društvo za životno osiguranje predlaže da bude izabrano kao merodavno.
4. Osim toga, daje se posebna informacija kako bi
se obezbedilo da ugovarač osiguranja pravilno razume
osnovne rizike na kojima počiva ugovor, a koje on preuzima.
5. Ugovarač osiguranja se stalno obaveštava tokom
trajanja ugovora o svim eventualnim promenama koje
se tiču sledećih informacija:
a. uslovima osiguranja, opštim i posebnim;
b. nazivu društva za životno osiguranje, njegovom
pravnom obliku ili adresi njegovog sedišta i, gde je to
primereno, ogranka koji zaključuje ugovor;
c. svim informacijama navedenim u tačkama od (d)
do (j) stava 3. u slučaju promena uslova osiguranja ili
izmena i dopuna zakona kojim se reguliše ugovor;
d. jednom godišnje, informacijama o stanju bonusa.
Kada, u vezi sa ponudom ili zaključivanjem ugovora o životnom osiguranju, osiguravač pruža brojča-
73
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
74
ne podatke u vezi sa iznosom potencijalnih plaćanja
iznad i izvan ugovorno dogovorenih plaćanja, osiguravač ugovaraču osiguranja daje model obračuna kojim
je potencijalno dospelo plaćanje određeno primenom
osnova za obračun premija korišćenjem tri različite
kamatne stope. Ovo ne važi za ročna osiguranja i ugovore. Osiguravač obaveštava ugovarača osiguranja na
jasan i sveobuhvatan način da je ovaj model obračuna
samo primer računanja zasnovan na pretpostavkama, i
da ugovarač osiguranja ne može da ostvaruje nikakva
ugovorna potraživanja.
U slučaju osiguranja sa učešćem u profitu, osiguravač obaveštava ugovarača osiguranja, jednom godišnje,
u pisanom obliku, o statusu potraživanja ugovarača osiguranja, obuhvatajući učešće u profitu. Osim toga, kada
osiguravač daje brojčane podatke o potencijalnom budućem razvoju učešća u profitu, osiguravač obaveštava
ugovarača osiguranja o razlikama između stvarnog razvoja i inicijalnih podataka.
6. Informacije navedene u stavovima od 2. do 5. ,
pružaju se na jasan i tačan način, u pisanoj formi, na
službenom jeziku države članice obaveza.
Međutim, takva informacija može da bude na drugom jeziku ukoliko tako zahteva ugovarač osiguranja a
to dozvoljava zakon države članice ili ukoliko ugovarač
osiguranja ima slobodu izbora merodavnog prava.
7. Država članica obaveze može da zahteva da društva za životno osiguranje daju dodatne informacije uz
one navedene u stavovima od 2. do 5. , samo ukoliko je
to neophodno za pravilno razumevanje bitnih elemenata obaveze od strane ugovarača osiguranja.
8. Detaljna pravila za sprovođenje stavova od 1. do 7.
utvrđuje država članica obaveze.
Član 186.
Otkazni period
1. Država članica predviđa da ugovarači osiguranja,
koji zaključuju individualne ugovore o životnom osiguranju, mogu da otkažu ugovor u periodu od 14 do 30
dana od datuma kada su obavešteni da je ugovor zaključen.
Obaveštenje o otkazu koje daje ugovarač osiguranja
ima dejstvo njihovog oslobađanja od bilo kakvih budućih obaveza nastalih iz tog ugovora.
Druga pravna dejstva i uslove otkaza određuje pravo
koje je merodavno za ugovor, posebno u pogledu sporazuma u pogledu informisanja ugovarača osiguranja
da je ugovor zaključen.
2. Država članica može da odluči da ne primeni stav
1. u sledećim slučajevima:
a. kada ugovor traje šest ili manje meseci;
b. kada, zbog statusa ugovarača osiguranja ili okolnosti u kojima je ugovor zaključen, ugovaraču osiguranja nije potrebna posebna zaštita.
Kada država članica iskoristi mogućnost predviđenu
u prvom stavu, ona navodi tu činjenicu u svom pravu.
POGLAVLJE II
ODREDBE KOJE SE PRIMENJUJU
NA NEŽIVOTNO OSIGURANJE
O d e lj a k 1.
Opšte odredbe
Član 187.
Uslovi osiguranja
Opšti i posebni uslovi osiguranja ne obuhvataju bilo
kakve uslove kojima se, u pojedinačnom slučaju, nameravaju ispuniti posebne okolnosti rizika koji će biti
pokriven.
Član 188.
Ukidanje monopola
Države članice obezbeđuju ukidanje monopola u
pogledu započinjanja delatnosti određenih vrsta osiguranja, koje su bile odobrene institucijama osnovanim
na njihovim teritorijama, a pomenute su u članu 8.
Član 189.
Učešće u nacionalnim garantnim programima
Države članice domaćini mogu da zahtevaju da se
društva koja pružaju neživotno osiguranje uključe i da
učestvuju, pod istim uslovima kao društva koja pružaju
neživotno osiguranje koja imaju odobrenje za rad na njihovoj teritoriji, u bilo kom programu koji je uspostavljen
s ciljem garantovanja isplate odštetnih zateva iz osiguranja osiguranim licima i oštećenim trećim stranama.
O d e lj a k 2.
Saosiguranje u Evropskoj zajednici
Član 190.
Poslovi saosiguranja u Evropskoj zajednici
1. Ovaj odeljak važi za poslove saosiguranja u
Evropskoj zajednici koji uključuju poslove saosiguranja
koji se odnose na jedan ili više rizika klasifikovanih u
klase 3 do 16 Dela A Aneksa I, a koji ispunjavaju sledeće
uslove:
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
a. rizik spada u velike rizike;
b. rizik je pokriven jednim ugovorom, uz plaćanje
ukupne premije, za isti period od strane dva ili više društava za osiguranje, svaki za svoj deo kao saosiguravač,
a jedno od njih je vodeće društvo za osiguranje;
c. rizik se nalazi na teritoriji Zajednice;
d. u svrhu pokrivanja rizika, vodeće društvo za osiguranje se tretira kao da je društvo za osiguranje koje
pokriva celokupan rizik;
e. najmanje jedan od saosiguravača učestvuje u
ugovoru preko sedišta ili ogranka osnovanog u državi
članici različitoj od one iz koje je vodeće društvo za osiguranje;
f. vodeće društvo za osiguranje u potpunosti preuzima ulogu vodećeg društva u praksi saosiguranja i određuje uslove osiguranja i premiju.
2. Članovi od 147. do 152. primenjuju se samo na
vodeća društva za osiguranje.
3. Poslovi saosiguranja koji ne zadovoljavaju uslove
predviđene u stavu 1. , ostaju predmet odredbi ove Direktive, osim odredbi iz ovog odeljka.
Član 191.
Učestvovanje u saosiguranju u Evropskoj zajednici
Pravo društva za osiguranje da učestvuje u saosiguranju u Zajednici ne reguliše se samo odredbama ovog
odeljka.
Član 192.
Tehničke rezerve
Iznos tehničkih rezervi se određuje od strane različitih
saosiguravača u skladu sa pravilima utvrđenim od strane
njihovih matičnih država članica ili, ako nema takvih pravila, u skladu sa uobičajenom praksom u toj državi.
Međutim, tehničke rezerve će biti najmanje jednake
onima koje odredi vodeći osiguravač u skladu sa pravilima njegove matične države članice.
Član 193.
Statistički podaci
Matične države članice obezbeđuju da saosiguravači vode statističke podatke koji pokazuju obim poslova
saosiguranja u Zajednici u kojima učestvuju oni i odgovarajuća država članica.
Član 194.
Tretiranje ugovora o saosiguranju u postupcima
likvidacije društava za osiguranje
U slučaju likvidacije društva za osiguranje, obaveze
nastale iz učestvovanja u saosiguranju u ugovorima o
saosiguranju u Zajednici, ispunjavaju se na isti način
kao obaveze nastale po drugim ugovorima o osiguranju
tog društva bez razlike u pogledu državljanstva osiguranika i korisnika osiguranja.
Član 195.
Razmena informacija između nadzornih organa
U svrhu sprovođenja ovog odeljka, nadzorni organi
države članice, u okviru saradnje pomenute pod Naslovom 1, Poglavlje 4, Odeljak 5, jedna drugoj pružaju sve
neophodne informacije.
Član 196.
Saradnja na sprovođenju
Komisija i nadzorni organi države članice tesno sarađuju u svrhu ispitivanja svih poteškoća koje bi se javile u sprovođenju ovog odeljka.
U toku ove saradnje, one posebno ispituju sve prakse
koje bi mogle da ukažu na to da vodeće društvo za osiguranje ne igra ulogu vodećeg društva u praksi saosiguranja ili da je jasno da rizici ne zahtevaju učestvovanje
dva ili više saosiguravača za njihovo pokrivanje.
O d e lj a k 3.
Osiguranje pomoći
Član 197.
Poslovi koji su slični turističkoj pomoći
Države članice mogu propisati da se u vezi s pružanjem pomoći licima koja zapadnu u poteškoće u okolnostima koje su različite od onih iz člana 2 (2), primjenjuje ova Direktiva.
Kada država članica donese takve odredbe, takve
aktivnosti se tretiraju kao da su klasifikovane u vrstu
osiguranja 18 u Delu A Aneksa I.
Drugi stav ni na koji način ne utiče na mogućnost
klasifikacije utvrđene u Aneksu I za aktivnosti koje očigledno spadaju u druge vrste.
O d e lj a k 4.
Osiguranje troškova pravne zaštite
Član 198.
Oblast primene ovog odeljka
1. Ovaj odeljak važi za osiguranje troškova pravne
zaštite pomenute u vrsti osiguranja 17 u Delu A Aneksa
I prema kome društvo za osiguranje obećava, po osnovu plaćanja premije, da snosi troškove sudskog postup-
75
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
76
ka i da pruži druge usluge koje su direktno povezane
sa osiguranim pokrićem, posebno u pogledu sledećeg:
a. obezbeđenja nadoknade za gubitak, štetu ili povredu koju je pretrpelo osigurano lice, putem vansudskog poravnanja ili putem građanskog ili krivičnog postupka;
b. odbrane ili zastupanja osiguranog lica u građanskim, krivičnim, administrativnim i drugim postupcima ili u pogledu bilo kojeg odštetnog zahteva podnetog
protiv tog lica.
2. Ovaj odeljak se ne primenjuje u pogledu sledećeg:
a. osiguranja troškova pravne zaštite kada se takvo
osiguranje tiče sporova ili rizika nastalih iz, ili u vezi sa
korišćenjem pomorskih prevoznih sredstava;
b. aktivnosti koje obavlja društvo za osiguranje koje
daje pokriće za građansku odgovornost u svrhu odbrane ili zastupanja osiguranog lica u istrazi ili postupku
u kojem se ta aktivnost istovremeno obavlja u sopstvenom interesu tog društva za osiguranje u skladu s takvim pokrićem;
c. kada država članica tako odluči, poslova osiguranja troškova pravne zaštite preuzetih od strane osiguravača koji obezbeđuje pomoć, koji su u skladu sa sledećim uslovima:
i. poslovi se obavljaju u državi članici u kojoj osigurano lice nije stalno nastanjeno;
ii. poslovi čine deo ugovora koji pokriva isključivo
pomoć koja se pruža licima koja zapadnu u poteškoće
prilikom putovanja, dok su van svoje kuće ili uobičajenog mesta boravka.
U svrhu tačke (c) prvog podstava, ugovor jasno navodi da je odgovarajuće pokriće ograničeno na okolnosti navedene u toj tački i da je ono dopunsko uz osiguranje pomoći.
Član 199.
Posebni ugovori
Pokriće troškova pravne zaštite se reguliše zasebnim
ugovorom od onoga koji je sačinjen za druge klase osiguranja ili se reguliše zasebnim odeljkom jedinstvene
polise u kojoj je navedena priroda pokrića troškova
pravne zaštite i, ukoliko država članica tako zahteva,
iznos relevantne premije.
Član 200.
Upravljanje odštetnim zahtevima
1. Matična država članica obezbeđuje da društvo za
osiguranje usvoji, u skladu sa opcijom koju je odabrala
država članica, ili po sopstvenom izboru, kada je država
članica s tim saglasna, najmanje jedan način za uprav-
ljanje odštetnim zahtevima, koji su predviđeni u stavovima 2, 3 i 4.
Ma koje rešenje da je usvojeno, interes lica koje ima
osiguravajuće pokriće troškova pravne zaštite smatra se
zaštićenim na istovetan način shodno ovom odeljku.
2. Društvo za osiguranje obezbeđuje da nijedan član
njegovog osoblja, koji se bavi upravljanjem odštetnim
zahtevima po osnovu troškova pravne zaštite ili pravnim savetima u vezi sa istim, istovremeno ne obavlja
slične poslove u drugom društvu koje ima finansijske,
komercijalne ili administrativne veze sa prvim društvom za osiguranje i bavi se jednom ili više drugih vrsta
osiguranja predviđenih u Aneksu I.
Kompozitna društva za osiguranje obezbeđuju da
nijedan član njihovog osoblja, koji se bavi upravljanjem
odštetnim zahtevima po osnovu troškova pravne zaštite ili pravnim savetima u vezi sa istim, istovremeno ne
obavlja slične poslove za drugu vrstu osiguranja koju
društvo sprovodi.
3. Društvo za osiguranje će poveriti upravljanje odštetnim zahtevima po osnovu osiguranja troškova pravne zaštite društvu koje ima posebnu pravnu ličnost. To
društvo se navodi u posebnom ugovoru ili posebnom
odeljku kako je pomenuto u članu 199.
Kada društvo sa zasebnom pravnom ličnošću ima
veze sa društvom za osiguranje koje se bavi jednom ili
sa više vrsta osiguranja pomenutih u Delu A Aneksa I,
članovi osoblja tog društva koje ima zasebnu pravnu
ličnost, a koja učestvuju u upravljanju odštetnim zahtevima ili pravnim savetima vezanim za takvo upravljanje, neće istovremeno obavljati istu ili sličnu aktivnost
u drugom društvu za osiguranje. Države članice mogu
da postave iste zahteve za članove administrativnih, rukovodećih ili nadzornih tela.
4. Ugovor obezbeđuje da osigurana lica mogu da
daju uputstvo advokatu po svom izboru ili, u meri u kojoj nacionalno pravo to dozvoljava, bilo kojem drugom
odgovarajućem kvalifikovanom licu, od trenutka kada
ta osigurana lica imaju odštetni zahtev po tom ugovoru.
Član 201.
Slobodan izbor advokata
1. Svi ugovori o osiguranju troškova pravne zaštite
izričito obezbeđuju:
a) da kad je advokat ili druga osoba sa odgovarajućim kvalifikacijama u skladu s nacionalnim zakonodavstvom za odbranu, zastupanje ili služenje interesima
osiguranog lica u bilo kojoj istrazi ili postupku, da osigurano lice može slobodno odabrati takvog advokata ili
drugu osobu;
b) da osigurana lica mogu po svojoj volji da odaberu
advokata ili, ako im to više odgovara i ukoliko to nacio-
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
nalni zakon dozvoljava, drugo odgovarajuće kvalifikovano lice, da služi njihovim interesima kad god se javi
sukob interesa.
2. U svrhu ovog odeljka, „advokat” znači svako lice
koje ima pravo da obavlja svoju profesionalnu delatnost
u skladu sa jednom od vrsta predviđenih u Direktivi Saveta 77/249/EEZ od 22. 03. 1977. godine kojom se advokatima olakšava efikasna primena slobode pružanja
usluga (1).
Član 202.
Izuzetak od slobodnog izbora advokata
1. Države članice mogu zahtevati izuzimanje od primene člana 201(1) u pogledu osiguranja troškova pravne zaštite ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:
(a) osiguranje je ograničeno na slučajeve koji proističu iz upotrebe vozila na teritoriji države članice u
pitanju;
(b) osiguranje proističe iz ugovora kojim se reguliše
pomoć u slučaju saobraćajne nezgode ili kvara vozila;
(c) ni osiguravač troškova pravne zaštite ni osiguravač pomoći ne nude bilo koju vrstu osiguranja od odgovornosti;
(d) preduzete su mere da pravni savetnici i zastupnici svake od strana u sporu budu nezavisni advokati u
slučaju da stranama u sporu osiguranje troškova pravne
zaštite pruža isti osiguravač.
2. Izuzetak odobren u smislu stava 1. , ne utiče na
primenu člana 200.
Član 203.
Arbitraža
Države članice će, za potrebe rešavanja svakog spora između društva koje se bavi osiguranjem troškova
pravne zaštite i osiguranika, ne dovodeći u pitanje pravo obraćanja sudskom organu u skladu sa važećim zakonima, obezbediti arbitražu ili drugi postupak kojim
se postiže zadovoljavajući stepen nepristrasnosti.
Ugovor o osiguranju mora sadržati pravo osiguranika na pribegavanje tim postupcima.
Član 204.
Sukob interesa
U slučaju sukoba interesa ili neslaganja oko načina rešavanja spora, osiguravač troškova pravne zaštite
ili, u shodnom slučaju, kancelarija za likvidaciju šteta,
mora obavestiti osiguranika o pravu navedenom u članu 201(1) i o mogućnosti pribegavanja postupku navedenom u članu 203.
1
Sl. list L78, 26. 03. 1977, str. 17
Član 205.
Ukidanje specijalizacije osiguranja
troškova pravne zaštite
Države članice moraju ukinuti sve odredbe koje zabranjuju osiguravaču da u okviru svoje teritorije pruža
osiguranje troškova pravne zaštite i druge vrste osiguranja u isto vreme.
O d e lj a k 5.
Zdravstveno osiguranje
Član 206.
Zdravstveno osiguranje kao
alternativa socijalnom osiguranju
1. U pogledu ugovora kojima se regulišu rizici iz vrste 2 u Delu A Aneksa I, koji mogu služiti kao delimična
ili potpuna alternativa zdravstvenom osiguranju koje
podrazumeva obavezno socijalno osiguranje, države
članice mogu zahtevati da:
(a) takvi ugovori budu u skladu s konkretnim zakonskim odredbama važećim u državi članici kojima se
štiti opšte dobro u toj vrsti osiguranja;
(b) opšti i specijalni uslovi takvog osiguranja budu
saopšteni nadzornom organu države članice pre primene.
2. Države članice mogu zahtevati da se, sistem zdravstvenog osiguranja na koji se odnosi stav 1, sprovodi na
tehničim osnovama osiguranja sličnim onima koje se
primenjuju u slučaju životnog osiguranja, kada su ispunjeni sledeći uslovi:
(a) isplaćene premije se obračunavaju na osnovu
tabela bolesti i drugih statističkih podataka važećih u
državi članici u kojoj rizik nastaje u skladu s matematičkim metodama koje se koriste u osiguranju;
(b) postoji rezerva vezana za godine starosti;
(c) osiguravač može raskinuti ugovor samo u okviru
fiksnog perioda određenog od strane države članice u
kojoj rizik nastaje;
(d) ugovor predviđa da premije mogu biti uvećane i
da isplate mogu biti umanjene, čak i za važeće ugovore;
(e) ugovor predviđa da vlasnici polise mogu izmeniti važeći ugovor tako da imaju novi ugovor u skladu
sa stavom 1. , koji će im ponuditi isto društvo za osiguranje ili isti ogranak i koji će u obzir uzimati njihova
stečena prava.
U slučaju na koji se odnosi tačka (e) prvog podstava,
u obzir se mora uzeti rezerva vezana za godine starosti,
a novi medicinski pregled može biti zahtevan samo za
proširenje pokrivenosti osiguranjem.
Nadzorni organ države članice u pitanju mora
objavljivati tabele bolesti i druge statističke podatke na
77
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
78
koje se odnosi tačka (a) prvog podstava i proslediti ih
nadzornom organu države članice domaćina.
Premije moraju biti dovoljne, u skladu s razumnim
aktuarskim pretpostavkama, kako bi društva za osiguranje mogla da ispune svoje obaveze imajući u vidu sve
aspekte svog boniteta. Država članica domaćin mora da
zahteva da se tehničke osnove za obračun premija saopšte njenom nadzornom organu pre nego što se proizvod
pusti u promet.
Treći i četvrti podstav će se primenjivati u slučajevima kada dolazi do modifikacije važećih ugovora.
O d e lj a k 6.
Osiguranje od nezgoda na radu
Član 207.
Obavezno osiguranje od nezgode na radu
Države članice mogu zahtevati da svako društvo za
osiguranje koje nudi, na sopstveni rizik, obavezno osiguranje od nesreće na radu u okviru njihovih teritorija, poštuje konkretne odrednice njihovog zakona koji
reguliše takvo osiguranje, osim onih odredaba koje se
tiču finansijskog nadzora, koje će biti isključivo u nadležnosti države članice domaćina.
POGLAVLJE III
ODREDBE KOJE SE PRIMENJUJU
NA ŽIVOTNO OSIGURANJE
Član 208.
Zabrana obaveznog ustupanja
dela poslova osiguranja
Države članice ne zahtevaju od društava za osiguranje koja pružaju životna osiguranja da ustupaju deo
poslova osiguranja navedenih u članu 2(3) organizaciji
ili organizacijama određenih njihovim nacionalnim zakonodavstvom.
Član 209.
Premije za novu vrstu osiguranja
Premije za novu vrstu osiguranja moraju biti dovoljne, u skladu s razumnim aktuarskim pretpostavkama,
kako bi društva za osiguranje mogla da ispune svoje
obaveze i, naročito, kako bi se ustanovile odgovarajuće
tehničke rezerve.
U tu svrhu, moraju u obzir biti uzeti svi aspekti finansijskog stanja društva za životno osiguranje, pri
čemu se priliv od sredstava koja nisu premije ili premijski prihod ne uzimaju u obzir sistemski i stalno na
način koji može dugoročno ugroziti solventnost predmetnog društva.
POGLAVLJE IV
POSEBNA PRAVILA KOJA SE
PRIMENJUJU NA REOSIGURANJE
Član 210.
Ograničeno reosiguranje
1. Države članice se moraju postarati da društva
za osiguranje i reosiguranje koja zaključuju ugovore o
ograničenom reosiguranju ili obavljaju delatnost ograničenog reosiguranja imaju mogućnost da rizike, koji
proističu iz takvih ugovora ili delatnosti, na adekvatan
način uoče, izmere, prate, kontrolišu, njima upravljaju i
o njima izveštavaju.
2. Kako bi se postarala da je u pogledu aktivnosti vezanih za ograničeno reosiguranje primenjen harmonizovan pristup, Komisija može usvojiti mere implementacije u kojima će podrobnije biti objašnjene odredbe
stava 1. koje se tiču praćenja, upravljanja i kontrolisanja
rizika koji proističu iz delatnosti vezanih za ograničeno
reosiguranje.
Takve mere, koje su osmišljene da unaprede elemente ove Direktive koji nisu od suštinskog značaja, inter
alia, time što će je dopuniti, moraju biti usvojene u skladu s regulatornim postupkom uz nadzor opisan u članu
301(3).
3. U smislu stavova 1. i 2. , ograničeno reosiguranje
znači reosiguranje u okviru kog izričiti maksimalni
potencijalni gubitak, izražen kao maksimum prenetog
ekonomskog rizika, koji proističe iz prenosa značajnog
rizika osiguranja i vremenskog rizika, prevazilazi premiju tokom trajanja ugovora za ograničen, ali značajan
iznos, i koje karakteriše najmanje jedna od sledećih odlika:
(a) eksplicitno i materijalno razmatranje vremenske
vrednosti novca;
(b) odredbe ugovora kojima se uspostavlja uravnoteženost ekonomskog iskustva ugovornih strana tokom
vremena, kako bi se postigao željeni prenos rizika.
Član 211.
Pravno lice za posebne svrhe
1. Države članice moraju dozvoliti osnivanje pravnog lica za posebne svrhe na svojim teritorijama, pod
uslovom da dobiju odobrenje nadzornog organa.
2. Kako bi se obezbedio usklađen pristup za pravna
lica za posebne svrhe, Komisija će usvojiti mere implementacije, definišući sledeće:
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
(a) opseg dozvole za rad;
(b) obavezne uslove koji moraju biti sadržani u svakom potpisanom ugovoru;
(c) razumne i adekvatne uslove navedene u članu 42.
, vezane za osobe koje upravljaju pravnim licem za posebne svrhe;
(d) razumne i adekvatne uslove vezane za akcionare
ili članove koji imaju kvalifikovano učešće u pravnom
licu za posebne svrhe;
(e) adekvatne administrativne i računovodstvene
procedure, mehanizme unutrašnje kontrole i obavezne
instrumente upravljanja rizikom;
(f) propisane računovodstvene, nadzorne i statističke podatke;
(g) potreban kapital za obezbeđenje solventnosti.
Takve mere, koje su osmišljene da izmene elemente
ove Direktive koji nisu od suštinskog značaja, inter alia,
time što će je dopuniti, moraju biti usvojene u skladu
s regulatornim postupkom uz nadzor opisan u članu
301(3).
3. Pravna lica za posebne svrhe čiji je rad odobren
pre 31. oktobra 2012. biće regulisana u skladu sa zakonima države članice koja je odobrila rad pravnog lica
za posebne svrhe. Međutim, svaka nova delatnost koju
takvo pravno lice za posebne svrhe počne da obavlja
nakon tog datuma, biće regulisana stavovima 1. i 2.
NASLOV III
NADZOR DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE I
DRUŠTAVA ZA REOSIGURANJE U GRUPI
POGLAVLJE I
NADZOR GRUPE: DEFINICIJE, SLUČAJEVI
PRIMENE, OBLAST PRIMENE I NIVOI
O d e lj a k 1.
Definicije
Član 212.
Definicije
1. Za potrebe ovog Naslova, važiće sledeće definicije:
(a) „imalac značajnog učešća” jeste ono društvo koje
je ili matično društvo ili društvo koje ima učešće u drugom društvu ili je povezano s drugim društvom na način opisan u članu 12(1) Direktive 83/349/EEC;
(b) „povezano društvo” jeste zavisno društvo ili
društvo u kome drugo društvo ima učešće ili društvo
povezano s drugim društvom na način opisan u članu
12(1) Direktive 83/349/EEC;
(c) „grupa” jeste grupa društava koja:
(i) se sastoji od imaoca značajnog učešća, njegovih
zavisnih društava i društava u kojima imalac značajnog
učešća ili njegova zavisna društva imaju učešće, kao i
društva međusobno povezana na način opisan u članu 12(1) Direktive 83/349/EEC; ili
(ii) je, ugovorno ili na drugi način, zasnovana na uspostavljanju čvrstih i održivih finansijskih veza među
takvim društvima i u koju mogu spadati društva uzajamnog osiguranja ili društva tipa uzajamnog osiguranja,
pod uslovom:
– da jedno od takvih društava efektivno vrši, putem
centralizovane koordinacije, dominantan uticaj na donošenje odluka, uključujući odluke finansijske prirode,
nad ostalim društvima koja su delovi grupe; i
– da je zasnivanje i raskidanje takvih veza, u smislu ovog Naslova, predmet prethodnog odobrenja od
strane nadzornog organa grupe, gde će se društvo koje
sprovodi centralizovanu koordinaciju smatrati matičnim društvom, a sva ostala društva se smatrati zavisnim
društvima;
(d) „nadzorni organ grupe” jeste nadzorni organ
nadležan za nadzor nad grupom, određen u skladu s
članom 247;
(e) „kolegijum supervizora” jeste stalno telo promenljivog sastava osnovano u cilju koordinacije među
nadležnim organima država članica u pitanju;
(f) „osiguravajući holding” jeste matično društvo
koje nije mešoviti finansijski holding u smislu Direktive
2002/87/EC i čija je osnovna poslovna delatnost pribavljanje i posedovanje učešća u zavisnim društvima, onda
kada su takva zavisna društva isključivo ili u većoj meri
društva za osiguranje ili reosiguranje, ili društva za osiguranje i reosiguranje iz trećih država, pod uslovom da
je najmanje jedno takvo zavisno društvo društvo za osiguranje ili reosiguranje.
(g) „osiguravajući mešoviti holding” jeste matično
društvo, izuzev društva za osiguranje, društva za osiguranje iz trećih država, društva za reosiguranje, osiguravajućeg holdinga i mešovitog finansijskog holdinga u
smislu Direktive 2002/87/EC, među čijim se zavisnim
društvima nalazi najmanje jedno društvo za osiguranje
ili reosiguranje.
2. Za potrebe ovog Naslova, nadzorni organi će matičnim društvom smatrati i svako društvo koje, prema
mišljenju nadzornog organa, efektivno vrši dominantni
uticaj nad drugim društvom.
Takođe, zavisnim društvom će se smatrati svako
društvo nad kojim, prema mišljenju nadzornog organa,
matično društvo vrši dominantni uticaj.
Takođe, učešćem će se smatrati posedovanje, neposredno ili posredno, glasačkog prava ili udela u kapitalu
79
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
80
u preduzeću nad kojim se, prema mišljenju nadzornog
organa, efektivno vrši znatan uticaj.
O d e lj a k 2.
Slučajevi primene i oblast primene
Član 213.
Slučajevi primene nadzora nad grupom
1. Države članice moraju obezbediti nadzor, na nivou grupe, društava za osiguranje i reosiguranje koji su
deo grupe, u skladu sa ovim Naslovom.
Odredbe ove Direktive u kojima se propisuju pravila nadzora nad društvima za osiguranje i reosiguranje,
uzete pojedinačno, primenjivaće se na takva društva,
osim u slučajevima kada je drugačije propisano u okviru ovog Naslova.
2. Države članice moraju obezbediti vršenje nadzora
na nivou grupe na sledeći način:
(a) na društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje, koja su imaoci značajnog učešća u najmanje
jednom društvu za osiguranje, društvu za reosiguranje,
društvu za osiguranje iz trećih država ili društvu za reosiguranje iz trećih država, u skladu sa članovima od
218. do 258. ;
(b) na društva za osiguranje, odnosno društva za
reosiguranje, čije je matično društvo osiguravajući holding sa sedištem u Zajednici, u skladu sa članovima od
218. do 258. ;
(c) na društva za osiguranje, odnosno društva za
reosiguranje, čije je matično društvo osiguravajući holding sa sedištem van Zajednice, ili društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje iz treće države, u
skladu sa članovima od 260. do 263. ;
(d) na društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje, čije je matično društvo osiguravajući mešovit holding, u skladu sa članom 265.
3. U slučajevima opisanim u tačkama (a) i (b) stava 2, kada je društvo za osiguranje, odnosno društvo
za reosiguranje koje ima značajno učešće ili osiguravajući holding sa sedištem u Zajednici povezano društvo
regulisanog društva ili mešovitog finansijskog holdinga koji je predmet dodatnog nadzora u skladu s članom 5(2) Direktive 2002/87/EC, nadzorni organ grupe
može, nakon konsultacija sa ostalim odnosnim nadzornim organima, odlučiti da ne vrši, na nivou takvog
društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje ima značajno učešće ili takvog osiguravajućeg
holdinga, nadzor koncentracije rizika iz člana 244. ove
Direktive, nadzor transakcija unutar grupe iz člana 245.
ove Direktive, ili ni jedno ni drugo.
Član 214.
Oblast primene nadzora nad grupom
1. Vršenje nadzora nad grupom u skladu sa članom 213. ne podrazumeva obavezu nadzornih organa
da sprovode nadzor u odnosima s društvom za osiguranje iz treće države, društvom za reosiguranje iz treće
države, osiguravajućeg holdinga ili osiguravajućeg mešovitog holdinga, uz punu primenu člana 257. , u slučajevima u kojima se radi o osiguravajućim holdinzima.
2. Nadzorni organ grupe može odlučiti u svakom
pojedinačnom slučaju da ne vrši nadzor nad pojedinim
društvom u okviru nadzora nad grupom iz člana 213. ,
kada je:
(a) sedište takvog društva u trećoj državi u kojoj postoje zakonske prepreke za prenos neophodnih podataka, uz punu primenu člana 229;
(b) društvo koje bi trebalo uključiti u nadzor od zanemarljivog značaja za ciljeve nadzora nad grupom; ili
(c) uključivanje društva neprimereno ili irelevantno
za ciljeve nadzora nad grupom.
Međutim, u slučaju kada je veći broj društava u okviru iste grupe, pojedinačno gledano, isključen u skladu s
tačkom (b) prvog podstava, takva društva svakako moraju biti uključena kada, kolektivno gledano, nisu od
zanemarljivog značaja.
U slučaju da je nadzorni organ grupe mišljenja da
društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje
ne treba uključiti u nadzor nad grupom u skladu s tačkama (b) ili (c) prvog podstava, nadzorni organ mora
konsultovati ostale nadzorne organe pre nego što donese odluku.
U slučaju da nadzorni organ grupe ne uključi društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje u
nadzor nad grupom u skladu s tačkama (b) ili (c) prvog podstava, nadzorni organ države članice u kojoj se
nalazi takvo društvo može od društva koje je na čelu
grupe da zahteva sve podatke koji mogu olakšati nadzor takvog društva za osiguranje, odnosno društva za
reosiguranje.
O d e lj a k 3.
Nivoi
Član 215.
Najviše matično društvo na nivou Zajednice
1. U slučajevima kada je društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje koje ima značajno učešće, ili osiguravajući holding iz člana 213(2)(a) i (b) i
samo zavisno društvo drugog društva za osiguranje,
odnosno društva za reosiguranje, ili drugog osiguravajućeg holdinga sa sedištem u Zajednici, članovi od
218. do 258. će važiti samo na nivou najvišeg matičnog
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
društva za osiguranje ili reosiguranje ili osiguravajućeg
holdinga čije je sedište u Zajednici.
2. U slučajevima kada je najviše matično društvo za
osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje, ili osiguravajući holding čije je sedište u Zajednici, na koje se
odnosi stav 1, zavisno društvo društva koje je predmet
dodatnog nadzora u skladu s članom 5(2) Direktive
2002/87/EC, nadzorni organ grupe može, nakon konsultacija s ostalim nadzornim organima, odlučiti da ne
vrši, na nivou takvog najvišeg matičnog društva nadzor
koncentracije rizika iz člana 244. ove Direktive, nadzor
transakcija unutar grupe iz člana 245. ove Direktive, ili
ni jedno ni drugo.
Član 216.
Najviše matično društvo na nivou države
1. U slučajevima kada društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje koje je imalac značajnog učešća, ili osiguravajući holding čije je sedište u
Zajednici, iz člana 213(2)(a) i (b), nema sedište u istoj
državi članici kao najviše matično društvo na nivou Zajednice iz člana 215. , države članice mogu prepustiti
svojim nadzornim organima, nakon konsultacija sa
nadzornim organom grupe i takvim najvišim matičnim
društvom na nivou Zajednice, odluku da li će najviše
matično društvo za osiguranje, odnosno društvo za resiguranje, ili osiguravajući holding na nivou države biti
uključen u nadzor nad grupom.
U tom slučaju, nadzorni organ mora da obrazloži svoju odluku i nadzornom organu grupe i najvišem
matičnom društvu na nivou Zajednice.
Članovi od 218. do 258. biće primenjivani prema načelu mutatis mutandis, u zavisnosti od odredaba navedenih u stavovima od 2. do 6.
2. Nadzorni organ može ograničiti grupni nadzor
nad najvišim matičnim društvom na nivou države na
jedno ili više odeljaka Poglavlja II.
3. U slučaju da nadzorni organ donese odluku da
na najviše matično društvo na nivou države primeni
Poglavlje II, Odeljak 1, izbor načina u skladu s članom
220. , od strane nadzornog organa grupe u pogledu najvišeg matičnog društva na nivou Zajednice na koje se
odnosi član 215. , biće smatran konačnim i primenjen
od strane nadzornog organa države članice u pitanju.
4. U slučaju da nadzorni organ donese odluku da na
najviše matično društvo na nivou države primeni Poglavlje II, Odeljak 1, i u slučaju da je najviše matično
društvo na nivou Zajednice na koje se odnosi član 215. ,
u skladu s članom 231. ili članom 233(5), dobilo dozvolu da obračuna potreban kapital za obezbeđenje solventnosti grupe, kao i potreban kapital za obezbeđenje solventnosti društava za osiguranje, odnosno društava za
reosiguranje u okviru grupe na osnovu internog metoda, ta će odluka biti smatrana konačnom i sprovedena
od strane nadzornog organa države članice u pitanju.
U takvoj situaciji, u slučaju da nadzorni organ smatra da profil rizika najvišeg matičnog društva na nivou
države u znatnoj meri odstupa od internog modela usvojenog na nivou Zajednice, i u slučaju da takvo
društvo ne odgovori primereno na primedbe nadzornog organa, taj nadzorni organ može doneti odluku da
nametne dodatak na potrebni kapital za obezbeđenje
solventnosti grupe čiji je takvo društvo deo, kao rezultat primene tog modela, ili, u izuzetnim situacijama
kada ovaj dodatak na kapital ne bi bio primeren, nadzorni organ može od društva da zahteva da obračuna
potreban kapital za obezbeđenje solventnosti grupe na
osnovu standardnih formula.
Nadzorni organ mora da obrazloži takve odluke i
društvu i nadzornom organu grupe.
5. U slučaju da nadzorni organ donese odluku da
na najviše matično društvo na nivou države primeni
Poglavlje II, Odeljak 1, takvom društvu neće biti dopušteno da zahteva dozvolu, u skladu s članom 236. ili
članom 243. , da se na bilo koje od njegovih zavisnih
društava primene odredbe članova 238. i 239.
6. U slučaju da države članice dopuste svojim nadzornim organima da donesu odluku na koju se odnosi
stav 1, države članice će se postarati da nijedna takva
odluka ne bude donesena niti sprovedena kada je najviše matično društvo na nivou države zavisno društvo
najvišeg matičnog društva na nivou Zajednice na koje
se odnosi član 215. i kad najviše matično društvo na nivou Zajednice, u skladu sa članom 237. ili članom 243.
dobije dozvolu da na takvo zavisno društvo budu primenjeni članovi 238. i 239.
7. Komisija može usvojiti mere implementacije u
kojima će podrobnije biti navedene okolnosti u kojima
se može doneti odluka iz stava 1. Takve mere, koje su
osmišljene da izmene elemente ove Direktive koji nisu
od ključnog značaja, inter alia, time što će je dopuniti,
moraju biti usvojene u skladu s regulatornim postupkom uz nadzor predviđen članom 301(3).
Član 217.
Matično društvo koje pokriva
više od jedne države članice
1. U slučaju da države članice dopuste svojim nadzornim organima da donesu odluku na koju se odnosi član 216. , takođe im moraju dopustiti da donesu
odluku o sklapanju ugovora s nadzornim organima u
drugim državama članicama u slučajevima kada postoji
drugo povezano najviše matično društvo na državnom
81
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
82
nivou, u cilju vršenja grupnog nadzora na nivou podgrupe koja pokriva više od jedne države članice.
U slučaju da su nadzorni organi u pitanju sklopili
odluku na koju se odnosi prvi podstav, grupni nadzor
neće biti vršen na nivou bilo kog najvišeg matičnog
društva na koje se odnosi član 216. koje posluje u državama članicama, izuzev u državi članici u kojoj se nalazi
podgrupa na koju se odnosi prvi podstav ovog stava.
2. Član 216(2) do (6) primenjivaće se prema načelu
mutatis mutandis.
4. Komisija može usvojiti mere implementacije u
kojima će podrobnije biti navedene okolnosti u kojima
se može doneti odluka iz stava 1. Takve mere, koje su
osmišljene da izmene elemente ove Direktive koji nisu
od ključnog značaja, inter alia, time što će je dopuniti,
moraju biti usvojene u skladu s regulatornim postupkom uz nadzor iz člana 301(3).
POGLAVLJE II
BONITET
O d e lj a k 1.
Solventnost grupe
Pododeljak 1.
Opšte odredbe
Član 218.
Nadzor nad solventnošću grupe
1. Nadzor nad solventnošću grupe biće vršen u skladu sa stavovima 2. i 3. ovog člana, članom 246. i Poglavljem III.
2. U slučaju na koji se odnosi član 213(2)(a), države članice moraju zahtevati od društava za osiguranje,
odnosno društava za reosiguranje koja imaju značajna
učešća da se postaraju da potrebni sopstveni fondovi
budu dostupni u okviru grupe, i to u iznosu ne manjem
od potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti
obračunatog u skladu s pododeljcima 2, 3 i 4.
3. U slučaju na koji se odnosi član 213(2)(b), države članice moraju zahtevati od društava za osiguranje,
odnosno društava za reosiguranje koja imaju značajna
učešća da se postaraju da potrebni sopstveni fondovi
budu dostupni u okviru grupe, i to u iznosu ne manjem
od potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti
obračunatog u skladu s pododeljkom 5.
4. Propisani uslovi na koje se odnose stavovi 2. i 3.
biće predmet revizije od strane nadzornog organa grupe u skladu s Poglavljem III. Član 136. i član 138(1)
do (4) biće primenjivani prema načelu mutatis mutandis.
5. Čim imalac značajnog učešća uoči i obavesti nadzorni organ grupe da potreban kapital za obezbeđenje
solventnosti grupe više nije adekvatan ili da postoji rizik da tokom naredna tri meseca neće biti adekvatan,
nadzorni organ grupe mora o tome obavestiti ostale
nadzorne organe u okviru kolegijuma supervizora, koji
mora sprovesti analizu boniteta grupe.
Član 219.
Učestalost obračunavanja
1. Nadzorni organ grupe će se postarati da se obračun iz člana 218(2) i (3) vrši najmanje jednom godišnje,
bilo od strane društava za osiguranje, odnosno društava za reosiguranje koja imaju značajna učešća, bilo od
strane osiguravajućeg holdinga.
Relevantni podaci neophodni za obračun i rezultati
obračunavanja moraju biti predati nadzornom organu
grupe od strane društava za osiguranje, odnosno društava za reosiguranje koja imaju značajna učešća, ili, u
slučaju da na čelu grupe nije društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje, od strane osiguravajućeg holdinga ili od strane onog društva u okviru grupe
koje odredi nadzorni organ grupe nakon konsultacija s
ostalim nadzornim organima i samom grupom.
2. Društvo za osiguranje i društvo za reosiguranje i
osiguravajući holding moraju redovno pratiti potreban
kapital za obezbeđenje solventnosti grupe.
Ukoliko profil rizika grupe u znatnoj meri odstupa
od pretpostavki na kojima se zasniva poslednji izveštaj
o potrebnom kapitalu za obezbeđenje solventnosti grupe, potreban kapital za obezbeđenje solventnosti grupe
biće bez odlaganja ponovo obračunat i izveštaj o tome
će biti prosleđen nadzornom organu grupe.
Ukoliko postoje dokazi u prilog pretpostavci da se
profil rizika grupe u znatnoj meri promenio u odnosu
na datum poslednjeg izveštaja o potrebnom kapitalu za
obezbeđenje solventnosti grupe, nadzorni organ grupe
može zahtevati ponovno obračun potrebnog kapitala za
obezbeđenje solventnosti grupe.
Pododeljak 2.
Izbor metode obračunavanja i opšti principi
Član 220.
Izbor metode
1. Obračun solventnosti na nivou grupe društava za
osiguranje i društava za reosiguranje, na koje se odnosi
član 213(2)(a), mora biti izvršen u skladu s tehničkim
principima i u skladu s jednim od načina navedenih u
članovima od 221. do 233.
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
2. Države članice se staraju da obračun solventnosti na nivou grupe društava za osiguranje i društava za
reosiguranje na koje se odnosi član 213(2)(a) bude izvršen u skladu s načinom 1, koji je opisan u članovima
od 230. do 232.
Međutim, države članice dozvoljavaju svojim nadzornim organima koji su preuzeli ulogu nadzornog
organa nad određenom grupom da donesu odluku,
nakon konsultacija sa ostalim nadzornim organima u
pitanju i samom grupom, da na takvu grupu primene
način 2, koji je opisan u članovima 233. i 234. , ili kombinaciju načina 1 i 2, u slučaju da je isključiva primena
načina 1 neprimerena.
Član 221.
Uključivanje proporcionalnog udela
1. Pri obračunavanju solventnosti grupe uzima se u
obzir proporcionalni udeo koji imalac značajnog učešća ima u svojim povezanim društvima.
Za potrebe prvog podstava, proporcionalni udeo će
biti jedno od sledećih:
(a) u slučaju da se primenjuje način 1, procenat koji
se koristi pri uspostavljanju konsolidovanih računa; ili
(b) u slučaju da se primenjuje način 2, proporcija
upisanog kapitala koji je u posedu, posredno ili neposredno, imaoca značajnog učešća.
Međutim, bez obzira na to koji se način primenjuje,
u slučaju da je povezano društvo zavisno društvo i ne
poseduje dovoljne potrebne sopstvene fondove za potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti, u obzir će
biti uzet i ukupni manjak solventnosti zavisnog društva.
U slučaju da je, prema mišljenju nadzornih organa,
odgovornost matičnog društva koje poseduje deo kapitala strogo ograničena na taj udeo u kapitalu, nadzorni
organ grupe ipak može dozvoliti da se manjak solventnosti zavisnog društva uzme u obzir u proporcionalnoj
meri.
2. Nadzorni organ grupe mora, nakon konsultacija sa ostalim nadzornim organima u pitanju i samom
grupom, odrediti koliki je proporcionalni udeo koji se
mora uzeti u obzir u sledećim slučajevima:
(a) kada ne postoje veze između kapitala pojedinih
društava u grupi;
(b) kada nadzorni organ utvrdi da se posedovanje,
posredno ili neposredno, glasačkog prava ili udela u
kapitalu u jednom društvu može smatrati učešćem,
zato što se, prema mišljenju nadzornog organa, nad tim
društvom efektivno vrši znatan uticaj;
(c) kada nadzorni organ utvrdi da je jedno društvo
matično drugom zato što, prema mišljenju nadzornog
organa, jedno društvo efektivno vrši dominantan uticaj
nad drugim društvom.
Član 222.
Ukidanje duplog korišćenja
potrebnih sopstvenih fondova
1. Kod obračunavanja nije dozvoljeno duplo korišćenje sopstvenih fondova potrebnih za kapital za
obezbeđenje solventnosti među različitim društvima za
osiguranje, odnosno društvima za reosiguranje.
U te svrhe, prilikom obračunavanja solventnosti
grupe, kada metode objašnjene u pododeljku 4 nisu dovoljne, iz obračuna se isključujuje sledeće:
(a) vrednost bilo koje imovine društva za osiguranje,
odnosno društva za reosiguranje, koje ima značajno
učešće, a koja predstavlja finansiranje sopstvenih fondova potrebnih za kapital za obezbeđenje solventnosti
nekog od povezanih društava za osiguranje ili reosiguranje;
(b) vrednost bilo koje imovine povezanog društva
za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje društva
za osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće,
a koja predstavlja finansiranje sopstvenih fondova potrebnih za kapital za obezbeđenje solventnosti tog društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje
ima značajno učešće;
(c) vrednost bilo koje imovine povezanog društva
za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje društva
za osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće, a koja predstavlja finansiranje sopstvenih fondova
potrebnih za kapital za obezbeđenje solventnosti bilo
kog drugog povezanog društva za osiguranje, odnosno
društva za reosiguranje društva za osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće.
2. Ne dovodeći u pitanje primenu stava 1, sledeći
kapital se može uključiti u obračun jedino ako služi za
pokrivanje potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti datog povezanog društva:
(a) rezervni fondovi na koje se primenjuje član 91
(2) koji nastaju iz povezanog društva za životno osiguranje, odnosno društva za reosiguranje društva za
osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće, za
koje se obračunava solventnost grupe;
(b) sav upisan neuplaćen kapital povezanog društva
za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje društva
za osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće,
za koje se obračunava solventnost grupe.
Sledeći kapital se uvek izuzima iz obračunavanja:
(i) upisan, ali neuplaćen kapital koji predstavlja potencijalnu obavezu imaoca značajnog učešća;
(ii) upisan, ali neuplaćen kapital društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje ima značajno
83
2/2014
Direktiva br. 2009/138/EZ Evropskog Parlamenta i Saveta od 25. 11. 2009. o započinjanju...
84
učešće, koji predstavlja potencijalnu obavezu povezanog društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje;
(iii) upisan, ali neuplaćen kapital povezanog društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje, koji
predstavlja potencijalnu obavezu nekog drugog povezanog društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje istog društva za osiguranje, odnosno društva za
reosiguranje koje ima značajno učešće.
3. Kada nadzorni organ ustanovi da se određeni
sopstveni fondovi potrebni za kapital za obezbeđenje
solventnosti povezanog društva za osiguranje, odnosno
društva za reosiguranje, a koji se ne odnose na fondove
iz stava 2. , ne mogu efektivno iskoristiti za pokrivanje
potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje
ima značajno učešće za koje se obračunava solventnost
grupe, ti fondovi se mogu uključiti u obračun samo
ako su prihvatljivi za pokrivanje potrebnog kapitala za
obezbeđenje solventnosti povezanog društva.
4. Zbir sopstvenih fondova iz stava 2. i 3. ne može
da premaši vrednost potrebnog kapitala za obezbeđenje
solventnosti povezanog društva za osiguranje, odnosno
društva za reosiguranje.
5. Svi potrebni sopstveni fondovi povezanog društva
za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje društva
za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje
ima značajno učešće, za koje se obračunava solventnost
grupe, a koji su prethodno odobreni od strane nadzornog organa u skladu sa odredbom iz člana 90. , biće
uključeni u obračun samo u meri u kojoj su zvanično
odobreni od strane nadzornog organa zaduženog za
nadzor povezanog društva.
Član 223.
Ukidanje stvaranja kapitala unutar grupe
1. Kod obračunavanja solventnosti grupe, neće se
računati sopstveni fondovi potrebni za kapital za obezbeđenje solventnosti, koji su nastali recipročnim finansiranjem između društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje koje ima značajno učešće i nekog od
sledećih:
(a) povezanog društva;
(b) imaoca značajnog učešća;
(c) drugog povezanog društva u okviru bilo kog od
njegovih imalaca značajnog učešća.
2. Kod obračuna solventnosti grupe, neće se računati sopstveni fondovi potrebni za kapital za obezbeđenje
solventnosti povezanog društva za osiguranje, odnosno
društva za reosiguranje društva za osiguranje ili reosiguranje koje ima značajno učešće za koje se obračunava
solventnost grupe, ukoliko su dati sopstveni fondovi
nastali recipročnim finansiranjem sa nekim drugim povezanim društvom tog društva za osiguranje, odnosno
društva za reosiguranje koje ima značajno učešće.
3. Smatraće se da postoji recipročno finansiranje
ukoliko društvo za osiguranje, odnosno društvo za reosiguranje ili neko od njegovih povezanih društava poseduje akcije ili daje pozajmicu drugom društvu koje, direktno ili indirektno, ima sopstvene fondove potrebne
za kapital za obezbeđenje solventnosti prvog društva.
Član 224.
Vrednovanje
Vrednost imovine i obaveza će se procenjivati u skladu sa odredbama člana 75.
2/2014
85
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
Poštovanje etike objavljivanja i sprečavanje zloupotrebe objavljivanja su odgovornost i obaveza svakog autora, recenzenta, urednika i izdavača.
Časopis Evropska revija za pravo osiguranja objavljuje Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja naučnih i stručnih radova. Pomenuta Izjava
sastavljena je u skladu sa standardima Komiteta o etici objavljivanja (Committee on Publications Ethics:
COPE). Redakcija časopisa i Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuju se da poštuju etiku objavljivanja i
sprečavaju zloupotrebe u objavljivanju naučnih i stručnih radova. Istovremeno, poštovanje etike objavljivanja
obaveza je svakog autora. Niko ne može biti izuzet od
ove obaveze.
A) U oblasti objavljivanja i autorstva, svaki članak
objavljen u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
mora da sadrži spisak literature, naveden u posebnom
odeljku na kraju članka, i instituciju koja je finansijski
pomogla sprovedeno istraživanje u članku, ukoliko postoji takva institucija. Osim toga, mora postojati saglasnost za objavljivanje članka od strane institucije koja
je finansijski pomogla istraživanje objavljeno u članku.
Članak ne sme biti plagijat, niti sme sadržati krivotvorene podatke. Časopis ne prihvata ranije objavljene
članke. Zabranjeno je ponovo objavljivanje istih istraživanja. Časopis Evropska revija za pravo osiguranja,
prijavljen je kod Centra za evaluaciju u obrazovanju i
nauci (CEON). Preko sistema ASEESTANT dostavljeni
radovi biće proveravani preko servisa CrossCheck, odnosno iThenticate i dobijaće DOI (Digital Object Identifier) brojeve.
B) Odgovornost autora:
Svi autori navedeni u članku moraju dati značajan
intelektualni doprinos istraživanju, odnosno pisanju
rada. Da bi neko imao status autora nije dovoljno da je
samo učestvovao u prikupljanju podataka, pružao pomoć u tehničkoj obradi podataka, odnosno teksta ili je
samo prevodio tekst. Biti autor znači: aktivno učestvovati u osmišljavanju sadržaja članka, njegove strukture,
metodologije izrade članka; pisati članak, vršiti izmene
i prepravke u tekstu; odobriti konačnu verziju teksta.
Autori su u obavezi da potpišu izjavu da su sva istraživanja u članku originalna, da je rad u potpunosti samostalno napisan uz naznaku punog naziva izvora drugih autora koji su korišćeni u radu i da navedeni rad u
celosti ili neki njegov deo nije ranije objavljivan. Autori
treba da potvrde da rukopis podnet na recenziranje nije
u postupku recenziranja niti je prihvaćen za objavljivanje u drugom časopisu. Autori treba da potvrde da su
svi podaci navedeni u članku istiniti i autentični, i da, u
slučaju potrebe, na zahtev recenzenata i Redakcije časopisa, isprave greške, odnosno opozovu članak.
Autori moraju da uklone sve informacije iz članka
na osnovu kojih bi recenzenti mogli da ih identifikuju.
Zato je neophodno da u članku i citatima govore o sebi
u trećem licu.
C) Odgovornost recenzenata:
Kroz objektivno i blagovremeno recenziranje podnetih rukopisa, recenzenti treba da doprinesu i pomognu poboljšanju kvaliteta članka. Na sajtu časopisa nalazi se poseban deo namenjen recenzentima u kome je
detaljnije opisano koje su obaveze recenzenata. U časopisu Evropska revija za pravo osiguranja primenjuje se
dvostruko anonimno recenziranje. Recenzenti ne smeju biti u sukobu interesa sa sprovedenim istraživanjem,
autorima članka, odnosno sa finansijerima istraživanja.
Od recenzenata se očekuje da upozore urednika na bilo
koji objavljeni članak, odnosno dostavljeni članak koji
je suštinski sličan članku koji je u postupku recenziranja. U toku recenziranja članka, recenzenti treba autoru
da ukažu na relevantan objavljen rad koji u rukopisu
nije citiran, a koji je od značaja za temu koja se u članku obrađuje. Recenzirani članci treba da budu tretirani
kao poverljivi. Rukopisi ne smeju biti zadržani, niti kopirani.
D) Odgovornost urednika:
U obavljanju svojih dužnosti urednik mora da deluje objektivno, pošteno i ne sme da diskriminiše autore
po bilo kom osnovu. Urednik ima pravo da dostavljeni članak odbije, odnosno prihvati. U odabiru radova,
urednik se mora rukovoditi kvalitetom, originalnošću,
naučnim značajem radova (unapređenjem naučnih
znanja), primenljivošću rezultata istraživanja u rešavanju problema iz prakse, atraktivnošću teme za čitaoce,
jasnoćom teksta.
Urednik ne sme da bude u sukobu interesa sa autorima članaka koje odbacuje, odnosno prihvata. Članak se
prihvata kada je osnovano sigurno: da nije plagijat; da
nije prethodno objavljen u potpunosti, odnosno njegov
veći deo; kada ne sadrži krivotvorene podatke. Kada
se utvrde krupne materijalne greške, urednik objavljuje ispravku ili opoziv članka. Urednik je odgovoran za
2/2014
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
86
očuvanje anonimnosti recenzenata. U slučaju prigovora istaknutih od strane autora čiji je rad odbijen, odnosno od strane trećih lica, a koji se odnose na povredu
etike objavljivanja članaka ili prigovora zbog konflikta
interesa, urednik i Redakcija časopisa Evropska revija
za pravo osiguranja, sprovešće postupak za utvrđivanje
osnovanosti prigovora i razmatranje prigovora. Ukoliko urednik, odnosno recenzenti istaknu prigovore,
autorima treba pružiti mogućnost da odgovore na sve
prigovore urednika, odnosno recenzenata.
Urednik ima pravo da objavi rad u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja, s tim što ne sme da otkrije svoj identitet recenzentima.
E) Odgovornost izdavača:
Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač
Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuje se da
čuva reputaciju (ugled) časopisa nastojeći da objavljuje
kvalitetne radove, originalne naučne i stručne radove.
Kada je to potrebno, članci koji nisu napisani u skladu
sa etikom objavljivanja, biće povučeni. Ispravke će biti
učinjene u što kraćem roku.
Izdavač se obavezuje na dobru komunikaciju sa
uredništvom, autorima i recenzentima.
F) Posebna pitanja etike objavljivanja:
Etika objavljivanja i sprečavanje zloupotreba objavljivanja u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
podrazumeva:
• Vršenje konstantnog praćenja poštovanja svih
prethodno navedenih tandard u cilju poštovanja dobre
prakse I etike objavljivanja;
• Nastojanje Redakcije i izdavača časopisa da se zadovolje interesi čitaoca i autora;
• Konstantno poboljšanje kvaliteta objavljenih članaka;
• Slobodu izražavanja, odnosno pisanja;
• Ukoliko je to neophodno, primenu postupka opoziva članaka, objavljivanje ispravki, objašnjenja i izvinjenja;
• Vođenje uredne evidencije prispelih radova, recenzija i potpisanih autorskih izjava o originalnosti rada od
strane Redakcije časopisa;
• Nastojanje časopisa da očuva integritet akademske
evidencije;
• U slučaju sumnje u tačnost podataka, istraživanja
i rezultata, traženje objašnjenja i potrebnih ispravki od
autora;
• Sprečavanje objavljivanja plagijata i krivotvorenih
podataka.
2/2014
87
Publication Ethics and Malpractice Statement
Respecting publication ethics and the prevention
of publication malpractice is the responsibility of each
individual author, reviewer, editor and publisher.
The journal European Insurance Law Review
publishes Publication Ethics and Malpractice
Statement of scientific papers. This Statement is
written according to Committee on Publications Ethics
standards (COPE). The journal’s Editorial Board and
Insurance Law Association of Serbia, as publisher of
the European Insurance Law Review, are obliged to
respect publication ethics and to prevent publication
malpractice. In the same time, respecting of publication
ethics is obligation of each author. No one can be
exempted from this obligation.
A) In the area of publishing and authorship,
each published article in the European Insurance Law
Review should contain the list of references, listed
in separate section at the end of the article, and the
institution which has financially supported the research
carried out, if exists. Also, there must be consent for
the publication of an article by the institution which
has financially supported the research in the article.
The article must not be a plagiarism, and must not
contain fraudulent data, either. The journal does not
accept previous published articles. It is also forbidden
to publish the same research. The European Insurance
Law Review has registered to the CEES (Center for
Evaluation in Education and Science). Through the
system ASEESTANT articles will be checked through
service CrossCheck, that is iThenticate. Articles will get
DOI numbers (Digital Object Identifier).
B) Author’s responsibilities:
All authors must significantly intellectually
contribute to the research. Having assisted in the
collection of data or participated in a technical
processing of data or text, or just translating the text
are not in and of themselves sufficient criteria for
listing as an author. Being listed as an author requires
the fulfillment of the following requirements: actively
participate in the conception and drafting of the
article, its structure and its methodology; participate in
writing article; making changes and corrections; having
approved the final version to be published.
Authors are obliged to sign a statement that all the
research in the submitted manuscript is original, that
article is written completely independently, indicating
the full name of the source of other authors that were
used in the article, and neither the entire work, nor any
of its parts have been previously published. The authors
confirm that the article has not been submitted to peeer
review, nor is in the process of peer reviewing, nor has
been accepted for publishing in another journal. The
author(s) confirms that the research in their work is
original, and that all the data given in the article are real
and authentic. If it necessary, the article can be recalled,
and errors corrected.
The author should remove from the text all the
details that could identify him or her as the author.
In the text and quotations, the author should refer to
himself or herself in the third person.
The European Insurance Law Review expects from
the authors to declare any commercial association that
may represent a conflict of interest as regards the article
submitted.
C) Peer review / responsibility for the reviewers:
Through an objective and timely review of the
submitted articles, reviewers should contribute to the
decision-making process and help improve the quality
of the published article. At the website of the European
Insurance Law Review is a special section for reviewers
which is described in more detail what the obligations
of reviewers. All manuscripts submitted to the European
Insurance Law Review applies double-blind peer review.
Reviewers must not have any conflict of interest with
respect to the research, the authors and/or the research
funders. Reviewers are expected to warn the editor of
any published or submitted article essentially similar
to the manuscript being reviewed. Reviewers should
point out the relevant published article which is not
cited in the manuscript, and which is important for
topic of the article. Reviewed articles should be treated
confidentially. Manuscripts must not be retained, or
copied, either.
D) Editorial responsibilities:
The editor is expected to act in a objective and fair
way in the performing of his or her expected duties, not
discriminating authors on any grounds. The editor has
complete responsibility and authority to reject or accept
an article. In selecting the papers, the editor must be
guided by the quality, attractiveness topics to readers
and the clarity of the text.
2/2014
Publication Ethics and Malpractice Statement
88
The editor should have no conflict of interest with
respect to articles that rejects or accepts. An article
is accepted when it is reasonably certain: that it’s not
plagiarism; if it were not previously published in full,
or part of it; when it does not contain fraudulent data.
Once errors have been found, the editor promotes
publication of correction or retraction. The editor is
responsible for preserving the anonymity of reviewers.
In the event of complaints by authors whose work
is rejected, or by third parties, which are related to
the violation of publication ethics or complaints for
conflict of interest, editor and Editorial Board of the
European Insurance Law Review, should conduct the
procedures to determine the merits and consideration
of the complaints. In the event of complaints by the
editor and the reviewers, the authors should be given an
opportunity to respond to any complaint.
The editor has the right to publish a paper in the
European Insurance Law Review, but he or she must not
reveal his identity to reviewers.
E) Publisher’s responsibilities:
Insurance Law Association of Serbia, as the
publisher of the European Insurance Law Review,
obliged to protect reputation of the journal by only
publishing articles of the highest quality and scientific
relevance in a timely and responsible manner. When
it necessary, publisher will retract articles that not
contain ethical standards or that are misleading.
Publisher is obliged on good communication with
Editorial Board, authors and reviewers.
F) Publishing ethics issues:
Publication ethics and the prevention of publication
malpractice in the European Insurance Law Review
means:
• Constant monitoring of compliance with all of
the above standards in order to respect the publication
ethics.
• Trying Editorial Board and the publisher to meet
the interests of readers and authors.
• Constantly improving the quality of published
articles.
• Freedom of expression and writing.
• If necessary, apply the standard procedure of
articles retraction, publish corrections, clarifications
and apologies.
• Accurate records of submitted papers, reviewers’
reports and signed statement on the originality of the
work by the Editorial Board of the journal.
• Maintain the integrity of the academic record.
• If there doubt in the accuracy of the data or research
results, it must be immediately sought explanation and
necessary corrections from the authors.
• Prevent plagiarisms and fraudulent data from
being published.
2/2014
89
Uputstvo za autore članaka u
Evropskoj reviji za pravo osiguranja
Uslovi koje rad treba da ispunjava
Rad se recenzira i prihvata za objavljivanje pod sledećim uslovima:
• Da je originalan;
• Da se prvi put dostavlja na recenziju za objavljivanje u Evropskoj reviji za pravo osiguranja;
• Da njegovo objavljivanje ne razmatra neki drugi
izdavač;
• Da nije u celini ili nekim delom već objavljen;
• Da nije već prihvaćen za objavljivanje kod nekog
drugog izdavača;
• Da neće biti objavljen u nekom drugom časopisu
sve dok ne bude doneta odluka o njegovom objavljivanju u Evropskoj reviji za pravo osiguranja.
Svi radovi podležu dvostrukoj anonimnoj recenziji.
Autori svoje radove treba da šalju Redakciji časopisa, odnosno glavnom i odgovornom uredniku, Jasmini
Labudović Stanković, na e-mail: [email protected] rs i/
ili prof. Pjerpaolu Maranu (Pierpaolo Marano), zameniku glavnog urednika, na e-mail: Pierpaolo. Marano@
unicatt. it. Radovi se mogu dostaviti na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Uz rad treba dostaviti potpisanu i skeniranu autorsku izjavu koja se nalazi na sajtu
www. erevija. org.
Format
Članak ne sme da bude duži od 12 strana, sve margine - 2,54 cm, format strane – A4, prored - „1”. Autori treba da koriste Times New Roman, vode računa o
abecednom redosledu citiranja, strane reči i fraze pišu
kurzivom (italic).
Naslov rada
Naslov treba da odražava temu rada. U interesu je
časopisa i autora da se koriste reči koje su adekvatne
za indeksaciju i pretraživanje. Naslov ne treba da bude
duži od 10 reči. Treba da bude centriran, ispisan velikim slovima (Font 14, bold). Podnaslovi treba da budu
centrirani, ispisani velikim slovima (Font 12), označeni
arapskim brojevima. Sledeći podnaslovi pišu se malim
slovima po abecednom redosledu: a), b), c), d).
Primer:
OSIGURANJE ODGOVORNOSTI BROKERA
1. UVOD
2. DEFINICIJA OSIGURANJA PROFESIONALNE
ODGOVORNOSTI 2. 1. Građanska odgovornost brokera osiguranja 2. 1. 1 Analiza a) Uporedno pravo
Apstrakt, Zaključak i Summary
Na početku, a posle naslova rada, treba da se nalazi apstrakt koji ne sadrži više od 20 redova. Treba da
bude kucan običnim slovima (bez bolda i kurziva), bez
podvlačenja i citata. Naslov „Apstrakt” treba da bude
centriran.
Apstrakt treba da ima između 100 i 250 reči i da se
nalazi posle zaglavlja (autorovog imena, naslova), a pre
ključnih reči iza kojih sledi tekst rada. Apstrakt mora
da bude jasan i da ukratko informiše čitaoca o sadržini
rada. Naročito treba voditi računa o tome da apstrakt
sadrži: cilj istraživanja, korišćene metode, rezultate
istraživanja i zaključak.
Zaključak se daje na kraju rada. Zaključak bi trebalo
da bude u strukturisanoj formi i da iznosi do 1/10 dužine rada (duži od apstrakta).
Rad, na kraju, treba da sadrži rezime na engleskom
jeziku – Summary, dužine do 2/3 strane.
Ključne reči
Ključne reči se daju posle apstrakta, a pre glavnog
teksta. Ključnih reči ne treba da bude više od 6. Red treba da počne kurzivom, a zatim da se nastavi redovno
kucanim rečima.
Ime autora
Svoje ime i prezime, sa titulom „mr”, „dr” itd. ispred
imena, autor navodi pre apstrakta sa gornje leve strane,
dok u fusnoti označenoj „*” u Superscriptu navodi naziv institucije u kojoj je zaposlen, kao i e-mail adresu.
Primer: Doc. dr Slavko Đorđević*
U fusnoti:
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac, e-mail: slavko. [email protected] com
Tabele
Za tabele važe ista tehnička uputstva kao i za tekst,
sačinjavaju se u MS Wordu ili Excelu, označavaju rednim arapskim brojevima sa gornje strane tabele. Svaka tabela mora da ima naslov na gornjoj strani tabele
i treba da bude postavljena što bliže tekstu na koji se
odnosi.
Fusnote
Fusnote treba navoditi ispod teksta na svakoj strani na koju se odnose. Molimo autore da nastoje da sva
dodatna pojašnjenja i detalje najvećim delom umetnu
2/2014
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja
90
u kontekst izlaganja u samom tekstu, a što manji deo
ostave za fusnote.
Literatura
Literaturu koja je korišćena u pisanju rada navesti
kao posebnu sekciju na kraju rada, iza rezimea na engleskom jeziku (APA Style). Literaturu poređati po abecednom redu prema prezimenu autora. Ako je isti autor
citiran više puta, literaturu navesti po godini izdanja,
počevši od najnovije. Na kraju svake reference navesti
DOI broj, ukoliko postoji.
Primer: Croly, C. , Jefferies, I. (2012). Pitanja u vezi
sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom
pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD, Revija za pravo osiguranja, 11(1), 6-16.
Jensen, C. M. , Meckling, H. W. (1976). Theory of
the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and
Ownership Structure, Journal of Financial Economics,
3(4), 305-360.
Giovannini Group. (2001). Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU, Brussels, dostupno na: http://ec. europa. eu/internal_market/financial-markets/docs/first_giovannini_en. pdf, 21. 10.
2008.
Mehr, R. , Osler, R. (1961). Modern Life Insurance – a
textbook of income insurance, New York: The Macmillan
Company.
Rorbah, V. (2013). Značaj interkulturalne kompentencije u osiguranju, u: Marano, P. , Jovanović, S. , Labudović Stanković, J. (urednici): Pravo osiguranja Srbije u
tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja (99-111).
Beograd: Udruženje za pravo osiguranja Srbije.
Žarković, N. (2011). Životna osiguranja, Novi Sad:
Skonto.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS. br.
125/2004.
Pravila citiranja
Citiranje knjiga, članaka, radova u zbornicima, treba
vršiti u tekstu rada i to u skladu sa sledećim pravilima:
U zagradi navesti (prezime autora, godinu objavljenog rada, stranu).
Primer: (Žarković, 2011, 157)
Ukoliko knjiga, odnosno članak ima više autora,
prezimena autora odvojiti zarezom, zatim navesti godinu i stranu.
Primer:
(Mehr, Osler, 1961, 243)
Ukoliko se u radu navodi više radova istog autora u
istoj godini, pored godine dodati slovo (a, b, c).
Primer: (Slavnić, Jovanović, 2008a, 26)
(Slavnić, Jovanović, 2008b, 20)
Prilikom citiranja propisa navesti pun naziv, godinu
usvajanja zakona i član.
Primer:
(Zakon o osiguranju, 2004, čl. 15)
2/2014
91
Instruction for Authors of the Works in
the European Insurance Law Review
Conditions of submission
Manuscripts are reviewed with the understanding
that they:
• are original;
• are not under consideration by any other publisher;
• have not been previously published in whole or in
part;
• have not been previously accepted for publication;
• have not been previously reviewed by European
Insurance Law Review;
• will not be submitted elsewhere until a decision
is reached regarding their publication in European
Insurance Law Review.
All works are subject to a double-blind review.
Author should send article to the Editorial Board by
electronic mail at: Jasmina Labudovic Stankovic, Editor,
e-mail: [email protected] rs and/or Prof. Pierpaolo Marano,
Associate Editor, e-mail: Pierpaolo. [email protected] it.
Articles may be written in Serbian, English or German.
All the articles should be submitted with accompanying
signed and scanned statement on originality of the work,
that can be found at www. erevija. org.
The author alone is responsible for the claims
made in the article. Texts which fail to meet the
standards of academic publication in terms of content,
methodological coherence, bibliographical support
or presentation and structure will not be sent out for
external review. In such cases, the Editorial Board will
contact the author(s) to supply a reasoned explanation
for the decision taken.
arabic numbers. Further subtitles are in small italic
alphabet letters: a), b), c) d).
Example:
BROKER LIABILITY INSURANCE
1. INTRODUCTION 2. PROFESSIONAL LIABILITY
INSURANCE DEFINED 2. 1. Civil liability of an
insurance broker 2. 1. 1 Study a) Comparative law
Format
Article must not be longer than 12 pages, 2. 54 cm
(1) all margins, A4 page format, spacing “one”. Authors
should use Times New Roman, take care of alphabet
order when citing, write foreign words and phrases in
italic.
Author name
Author indicates his/her title „LLM”, „PhD”, „LLD”
etc. , name and surname after work title, but before an
abstract on the left-hand side, while citing company’s or
institution’s title of employment and place and e-mail in
the footnote designated by „*” in Superscript.
Example: Assistant Professor Slavko Djordjevic,
PhD*
In the footnote:
Article Title
Title should reflect the article topic. It is in the
interest of the magazine and author to use words
adequate for indexing and searching. Title should not
have more than 10 words and abbreviations. Work
title should take up central position, written in capital
letters (Font 14, bold). Subtitles should be in the central
position, in capital letters (Font 12) and numbered with
Abstract, Conclusion and Summary
At the beginning, after work title, article must
contain an abstract up to 20 lines. It should be typed in
ordinary font, (no bold, no italic), without underlining
and citation marks. Word „Abstract” should be in the
page middle.
Abstract should have between 100 and 250 words
and be situated between heading (title, author name
etc.) and key words, followed by article text. Abstracts
must be clear and briefly inform the reader about the
content of the work. Above all, abstracts should include:
purpose of the research, the methods used, research
results, and the conclusion.
Summary is given at the end of the article up to
2/3 of a page. It is desirable that the conclusion is in
structured form. Conclusion length may be up to 1/10
of the article’s length (longer than abstract).
Key words
Key words are given after an abstract, before the
main text. Number of key words may not be more than
six. Line should start in italic, followed by ordinarily
typed words.
University in Kragujevac, Faculty of Law,
Kragujevac, e-mail: slavko. [email protected] com
Tables
Tables are written same as text, produced in MS
Word or Excel, and desiganted by orderly arabic
2/2014
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review
92
numbers on the top of the table. Each table must have
title on the top of the table. Tables should take up place
as closer as possible to the reference text.
Footnotes
Footnotes should be given at the bottom of the page
they relate to. Please ensure that additional explanations
and details are in the text rather than in a footnote.
References
References used in the work should be stated as
a separate section at the end of the work, after the
summary in English. The references should be listed in
accordance with the APA Style. They should be given
alphabetically, by author’s last name. If one author is
cited several times, the references should be stated by
year of publication, starting with the most recent. The
DOI number (if there is one), should be given after each
reference.
Example: Croly, C. , Jefferies, I. (2012). Questions
relating to follow the statements in reinsurance under
English Law with comparative reference to the laws of
Germany and the USA, Insurance Law Review, 11(1),
17-26.
Jensen, C. M. , Meckling, H. W. (1976). Theory of
the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and
Ownership Structure, Journal of Financial Economics,
3(4), 305-360.
Giovannini Group. (2001). Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU, Brussels.
Retrieved October, 10, 2008, from: http://ec. europa.
eu/internal_market/financial-markets/docs/first_
giovannini_en. pdf.
Mehr, R. , Osler, R. (1961). Modern Life Insurance – a
textbook of income insurance, New York: The Macmillan
Company.
Rohrbach, W. (2013). Die Bedeutung der
Interkulturellen kompetenz im Versicherungswesen,
in: Marano, P. , Jovanović, S. , Labudović Stanković, J.
(Eds.): Serbian insurance law in transition to European
(EU) insurance law (112-126). Belgrad: Insurance Law
Association of Serbia.
Žarković, N. (2011). Životna osiguranja, Novi Sad:
Skonto.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS. No.
125/2004.
Citation rules
Citing books, articles and conference papers should
be made in the text in accordance with the rules:
c) In parentheses should be given (the author’s
surname, year of publication, and page).
Example: (Žarković, 2011, 157)
b) If there are several authors, surnames should be
separated by coma, ten shoud be given year and
page.
Example: (Mehr, Osler, 1961, 243)
c) If there are several works by the same author
published the same year, provide further
specification using letters (a, b, c)
Example: (Slavnić, Jovanović, 2008a, 26)
(Slavnić, Jovanović, 2008b, 20)
(b) In citing regulations it is necessary to cite the
whole title, year of publication, abbreviation art.
and the number of the article.
Example: (Insurance Law, 2004, art. 15)
2/2014
Lista recenzenata
Prof. dr Stefan Pürner, Nemačka fondacija za međunarodnu pravnu saradnju, Nemačka
Prof. dr dr habil. Peter Hauser, Univerzitet „Johanes Kepler Linc”, Ekonomski fakultet Beč i Zapadnomađarski univerzitet u Šopronu, Austrija
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Velika Britanija
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofin, Privatno pravo, Francuska
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni
fakultet, Švajcarska
Prof. dr Herman Cousy, Univerzitet u Luvenu,
Pravni fakultet, Belgija (profesor emeritus)
Prof. dr Josef Dezsy, Zapadnomađarski univerzitet
u Šopronu, Ekonomski fakultet, Mađarska
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonomski fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Predrag Šulejić, Univerzitet u Beogradu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Jakov Radišić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Volfgang Rorbah, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakultet, Austrija, (u penziji)
Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom
Sadu, Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Pierpaolo Marano, Katolički univerzitet
„Svetog Srca”, Fakultet za nauku bankarstva, finansija i
osiguranja, Italija
Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman za privredu i pravosuđe,
Grčka
Prof. dr Nebojša Žarković, Univerzitet „Megatrend” Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac, Republika Srbija
Prof. dr Katarina Ivančević, Univerzitet „Union”
Beograd, Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. dr Marijana Dukić Mijatović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Republika Srbija
Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna
akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Republika Srbija
Prof. dr Jasmina Labudović Stanković, Univerzitet
u Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Slavko Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Srđan Vladetić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Loris Belanić, Sveučilište u Rijeci, Pravni
fakultet, Republika Hrvatska
Doc. dr Nikola de Luka, Drugi Univerzitet Napulj,
Italija
Dr Kyriaki Noussia, Advokatska komora Atine,
Grčka
Dr Lola Stamenković, Jubmes banka, Republika Srbija
93
2/2014
94
Referees
Prof. Stefan Pürner, LLD, Deutsche stiftung fur
Internationale Rechtliche Zusammenarbeit, Deutschland
Prof. habil. Peter Hauser, PhD, Universität
Johannes Kepler Linc, Wirtschaftsuniversität Wien and
West-Ungarishen Universität Sopron, Austria
Prof. Robert Merkin, LLD, University of
Southampton, Southampton Law School, UK
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université ParisDauphine, Droit privé, France
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich,
Rechtswissenschaftliche Fakultät, Switzerland
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven –
Universiteit, Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium
Prof. Josef Dezsy, PhD, West-Ungarishen Universität
Sopron, Wirtschaftswissen Fakultät, Hungary
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad,
Faculty of Economics, Serbia,(ret.)
Prof. Predrag Sulejic, University of Belgrade, Faculty
of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Jakov Radisic, PhD, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of
Vienna, Faculty of Economics, Austria, (ret.)
Prof. Stevan Sogorov, LLD, University of Novi Sad,
Faculty of Law, Serbia
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade,
Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Università Cattolica
del Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie,
finanziarie e assicurative, Italy
Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό
Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και
Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department),
Greece
Prof. Nebojsa Zarkovic, PhD, University
„Megatrend” Belgrad, Serbia
Prof. Katarina Ivancevic, LLD, University „Union”
Belgrad, Faculty of Law, Serbia
Prof. Marijana Dukic Mijatovic, PhD, University
Business Academy, Faculty of Law, Serbia
Prof. Slobodan Jovanovic, PhD, University Business
Academy, Faculty of Law, Serbia
Prof. Jasmina Labudovic Stankovic, PhD,
University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD,
University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Srdjan Vladetic, PhD,
University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Loris Belanic, PhD, University
Rijeka, Faculty of Law, Croatia
Assistant Professor Nicola de Luca, PhD, Second
University Naples, Italy
Kyriaki Noussia, LLD, Athens Bar Association,
Greece
Lola Stamenkovic, PhD, Jubmes bank, Serbia
Download

2/2014