Časopis za teoriju i praksu osiguranja
www.erevija.org
UDK 347.764 ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Godina XII, broj 3/2013
izlazi tromesečno
Magazine for Insurance Theory and Practice
www.erevija.org
UDC 347.764 ISSN 2334-7597
Osnivač i izdavač
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beograd
www.srbija-aida.org
Tel: (011) 2927 900, fax: (011) 2927 970
račun: 105-51590-71
kod „AIK Banke” a.d. Niš
Founder & Publisher
Insurance Law Association of Serbia (AIDA Serbia)
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Belgrade
Tel: + 381 (011) 2927 900, fax: + 381 (011) 2927 970
www.srbija-aida.org
account: 105-51590-71
with the AIK Banka a.d. Nis
Izdavački savet
Blagojević Zoran, član Izvršnog odbora „Wiener Städtische osiguranja”
Jovović Dragan, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja”
Kvrgić Miodrag, generalni direktor „Merkur osiguranja”
Šljivar Božana, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske
Publishing Council
Blagojevic Zoran, Member of the Executive Board at Winer Städtische
Insurance
Jovovic Dragan, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance Co.
Kvrgic Miodrag, CEO, Merkur Insurance Co.
Sljivar Bozana, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska
Redakcioni odbor
Belanić dr Loris, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakultet, Hrvatska,
e–mail: [email protected]
Cousy dr Herman, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet,
Belgija, e–mail: [email protected] Heiss dr Helmut Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet, Švajcarska,
e–mail: [email protected]
Jovanović dr Slobodan, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Srbija, e–mail: [email protected]
Kullmann dr Jerome, Univerzitet Pariz–Dofin, Privatno pravo,
Francuska; e–mail: [email protected]
Labudović Stanković dr Jasmina, glavni i odgovorni urednik,
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e–mail: [email protected]
Marano dr Pierpaolo, zamenik glavnog i odgovornog urednika
Katolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva,
finansija i osiguranja, Italija, e–mail: [email protected]
Merkin dr Robert, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet,
Velika Britanija, e–mail: [email protected]
Orlić dr Miodrag, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u penziji)
e–mail: [email protected]
Rohrbach dr Wolfgang, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakutet,
(u penziji), Austrija, e–mail: [email protected]
Rokas dr Ioannis, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu,
Departman za poslovnu administraciju, Grčka, e–mail: [email protected]
Slavnić dr Jovan, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet,
(u penziji), e–mail: [email protected]
Vladetić dr Srđan, sekretar Redakcije, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni
fakultet, e–mail: [email protected]
Korice, prelom prodaja
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Lektura i korektura
Aleksandra Jovanović
Štampa
„Planeta print”, Beograd
COBISS.SR-ID 197415692
Year XII, No 2/2013
Published quarterly
Editorial Board
Loris Belanic, PhD, University Rijeka, Faculty of Law, Croatia,
e–mail: [email protected]
Cousy Herman, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit
Rechtsgeleerdheid, Belgium, e–mail: [email protected] Heiss Helmut, LLD, Universität Zürich, Rechtswissenschaftliche Fakultät,
Switzerland, e–mail: [email protected]
Jovanović Slobodan, LLD, University Business Academy, Faculty of Law,
Serbia, e–mail: [email protected]
Kullmann Jerome, LLD, Université Paris–Dauphine, Droit privé,
France, e–mail: [email protected]
Labudovic Stankovic Jasmina, PhD, Editor, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, e–mail: [email protected]
Marano Pierpaolo, PhD, Associate Editor, Università Cattolica del Sacro
Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e assicurative,
Italy, e–mail: [email protected]
Merkin Robert, LLD, University of Southampton, Southampton Law
School, UK, e–mail: [email protected]
Orlic Miodrag, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.),
Serbia, e–mail: [email protected]
Rohrbach Wolfgang, PhD, State University of Vienna, Faculty
of Economics, (ret.), Austria, e–mail: [email protected]
Rokas Ioannis, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα
Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department), Greece, e–mail:
[email protected]
Slavnic Jovan, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics,
(ret.), e–mail: [email protected]
Vladetic Srdjan, PhD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of
Law, e–mail: [email protected]
Cover, design and sale
Insurance Law Association of Serbia
Print
Planeta print, Belgrad
Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi,
sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja.
Insurance Law Association of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of the
content in and form or form published in the European Insurance Law Review.
3/2013
UPUTSTVO ZA AUTORE... / WRITING INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...
2
UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U
EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA
INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS
IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim
autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da
postanu pisanjem članaka, osvrta, komentara i prikaza sudskih presuda da je „Uputstvo za autore članaka
u Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u
uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po
kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objavljeno na internet stranici na adresi: www.erevija.org.
We are advising and draw attention to our distinguished
authors and collaborators, as well as those who wish to
become so by writing articles, reviews, commentaries,
reviews of the court authorities and articles that
“Instruction for authors of the works in the European
Insurance Law Review”, representing the standard in
editing our magazine, which all contributions must meet
shall be permanently accessible at: www.erevija.org.
EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA
OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH
AUTORA NA INTERNET STRANICI
www.erevija.org
EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS ON
THE WEB AT:
www.erevija.org
SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU
SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU
UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH
UNIVERZITETSKIH PROFESORA
Urednici
REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC
UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED
ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
347.764
EVROPSKA revija za pravo osiguranja :
časopis za teoriju i praksu osiguranja =
European Insurance Law Review : Magazine for
Insurance Theory and Practice / glavni i
odgovorni urednik Jasmina Labudović
Stanković. - God. 12, br. 3 (2013)- . Beograd : Udruženje za pravo osiguranja
Srbije, 2013- (Beograd : Planeta print). 28 cm
Tromesečno. - Je nastavak: Revija za pravo
osiguranja = ISSN 1451-1290
ISSN 2334-7597 = Evropska revija za pravo
osiguranja
COBISS.SR-ID 197415692
Editors
3/2013
SADRŽAJ / CONTENS
3
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW
– Paul WENINGER, Osiguravači omogućavaju obimnije kreditiranje /
Erweiterte Kreditvergabe durch Versicherer ...................................................................................................................... 5
Text in German .................................................................................................................................................................... 6
– Alkistis HRISTOFILOU, Nadzor nad alternativnim investicionim fondovima: Da li će se Direktiva o
upravnicima alternativnih investicionih fondova pokazati kao efikasan mehanizam? – Primedbe na Direktivu
o upravnicima alternativnih investicionih fondova / Supervising hedge funds: will the AIFMD
prove an effective tool? – Notes on the EU Directive on Alternative Investment Fund Managers ................................. 7
Text in English ..................................................................................................................................................................... 9
ČLANCI / ARTICLES
– Doc. dr Wim WETERINGS, Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika u slučaju suparnične
tužbe akcionara / Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions ............ 11
Text in English ................................................................................................................................................................... 23
– Mr Milovan JOVANOVIĆ, Fronting osiguranje i njegov uticaja na razvoj osiguranja Srbije /
Fronting insurance and its impact on the development of insurance of Serbia ........................................................... 34
Summary ....................................................................................................................................................................... 44
– Mr Ljiljana STOJKOVIĆ, Pravni aspekti upravljanja rizikom i sistem internih kontrola kao integralni
deo korporativnog upravljanja u društvu za osiguranje / Legal aspects of Risk Management and Internal
Control system as integral part of Corporate governance in Insurance Company .................................................... 46
Summary ........................................................................................................................................................................... 52
– Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ, Pranje novca sa osvrtom na osiguranje /
Money Laundering in Insurance .................................................................................................................................. 54
Summary ....................................................................................................................................................................... 64
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE
OF THE EU MEMBER–STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
– Presuda Evropskog suda od 13. jula 2006. u objedinjenim slučajevima C–295/04 do C–298/04 povodom
povrede prava konkurencije od strane nekoliko osiguravajućih društava u Italiji u vezi sa dogovorima koje su
osiguravajuća društva postigla u vezi sa zajedničkim nastupom u pogledu prodaje različitih proizvoda, kao i u
vezi sa razmenom informacija što je dovelo do rasta premija u obaveznom osiguranju od odgovornosti za štetu
prouzrokovanu motornim vozilom. Prikaz: mr Jelena Gazivoda / Judgment of the European Court of Justice of
13 July 2006 in Joined Cases C–295/04 to C–298/04 concerning the infringement of competition law by insurance
companies in Italy – an agreement or concerted practice between insurance companies, consisting of a mutual
exchange of information that makes possible an increase in premiums for compulsory civil liability insurance
relating to accidents caused by motor vehicles. Review by Jelena Gazivoda, LLM .................................................... 66
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ...................................................................... 71
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovi c
3/2013
SADRŽAJ / CONTENTS
4
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND
INSURANCE COMPANIES
– Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ, Osiguranje preko Interneta – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog
kongresa Međunarodnog udruženja za pravo osiguranjakoji će se održati u Rimu od 29. 9. do 2.10.2014. / Online Insurance – Replies to the Questionnaire for the XIV AIDA World Congress in Rome between
29 September and 2 October 2014 .................................................................................................................................. 73
– Dr Milan CEROVIĆ, Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini /
Insurance market of Republic of Serbia in 2012 ............................................................................................................. 76
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. od 89 do 90.
ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str od 90 do 91.
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS ................................................................... 92
– Direktiva br. 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i
obavljanju delatnosti osiguranja i reosiguranja (Solventnost II) – I deo / Directive 2009/138/EC
of the European Parliament and of the Council of 25 November 2009 on the taking–up and pursuit
of the business of Insurance and Reinsurance (Solvency II) (recast) – the first part ................................................... 92
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja .................................................................................................. 108
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja ............................................................................ 110
Lista recenzenata (Referees) ............................................................................................................................................. 112
3/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
5
Paul WENINGER
Osiguravači omogućavaju obimnije kreditiranje
UDK: 336.71
Dostavljen: 3. 9. 2013.
Prihvaćen: 6. 9. 2013.
Informativni prilog
Pojam „kreditna kriza” je u Evropi postao nov omražen izraz. Postaje sve jasnije da Evropa ne može više putem banaka da finansira svoja preduzeća u dosadašnjem
obimu, budući da strogi propisi o visini sopstvenog kapitala obavezuju na vezivanje velike količine sredstava.
Prvenstveno se srednja preduzeća žale na to da svež
novac potreban za investiranje više ne mogu pribaviti putem bankarskih kredita. Da bi se izašlo iz recesije,
neophodna je početni kapital za investicije. Situacija
nije akutna samo u državama iscrpljenim krizom, već
i u Austriji, koja je izrazito usmerena na istočna tržišta.
Lokalno finansiranje je postalo pravi podvig.
Austrijska agencija za nadzor finansijskog tržišta
(FMA) je krajem avgusta 2013. godine objavila da je
planirana značajna izmena Uredbe o ulaganju kapitala, koja bi domaćim osiguravajućim kompanijama
pojednostavila dugoročno kreditiranje klijenata. Ove
mere bi trebalo da daju jači impuls domaćoj privredi,
a FMA procenjuje da bi na taj način austrijski osiguravači domaćoj privredi mogli da omoguće dodatnih 4,2
milijarde evra kreditnih sredstava. Do sada su u branši
osiguranja dodeljivani krediti u ograničenom obimu, i
to samo klijentima sa najvišom ocenom boniteta („triple–A”), Republici Austriji i velikim kompanijama.
Ubuduće bi krug klijenata trebalo da bude znatno širi.
Mnoge firme koje beleže stabilan priliv sredstava ili takav očekuju, a imaju bonitet na nivou B, takođe bi dobi-

Prof. Paul Weninger je četrdeset godina obavljao različite
vodeće funkcije u koncernu Austria–Collegialität i UNIQA
Group. Obavlja funkciju zamenika Velikog Priora Vojnog i
bolničkog reda Sv. Lazara Jerusalimskog – Velikog Priorata
Rutenije; i.Prior Austrije; u Donjoj Austrii je član uprave jedne
podružnice organizacije „Österreichisches Hilswerk” za negu i
lečenje. E–mail: [email protected]
le priliku da dođu do kredita. Očekuje se i intenzivnije
poslovanje na planu životnih osiguranja. Osiguravačima već godinama niske kamatne stope predstavljaju
teškoću. Klasične investicije – kao na primer obveznice
sa najboljim rejtingom – daju veoma slabe prinose, što
kompanijama koje se bave životnim osiguranjem otežava da održe obećanja o učešću u dobiti, kao i zaključenje novih ugovora o osiguranju. Sada se ipak stvaraju
novi izgledi za profitabilnija ulaganja; osiguranja kapitala i rente opet postaju interesantna. Sa porastom broja
datih kredita povećaće se i broj zaključenih ugovora na
slučaj smrti (u cilju obezbeđenja isplate kredita).
Druga očekivana prednost sastoji se u tome da austrijski osiguravači neće morati da imaju licencu za
bankarsko poslovanje, što je zakonom jasno utvrđeno.
Sve u svemu, navedena izmena, ovako kako je u Austriji planirana, trebalo bi da se odrazi i na Srbiju, tj. da
društva za osiguranje koja se bave životnom osiguranjem, putem kredita koje će moći da dodeljuju brojnim
privatnim kompanijama, ostvare veće prihode, što bi u
celini pozitivno uticalo na konjunkturu.
U Nemačkoj je ovakav model u primeni već godinama i pokazao se kao zadovoljavajući. I ekonomski slabije kompanije sada se trude da budu tačne u otplatama
kreditnih rata, kako bi održale izvore za buduće kredite.
Prevela: Nela Bukorović
e–mail: [email protected]
3/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
6
Paul WENINGER
Erweiterte Kreditvergabe durch Versicherer
UDK: 336.71
Empfangen: 3. 6. 2013
Angenommen: 6. 9. 2013
Informationstext
Der Begriff „Kreditklemme“ wurde in Europas
Wirtschaft zum neuen Unwort. Es zeigt sich immer
deutlicher, dass Europa seine Unternehmen nicht mehr
im bisherigen Ausmaß über Banken finanzieren kann,
da die Umsetzung der strengeren Eigenkapitalregeln
erhebliche Teile der Geldmittel bindet.
Vor allem Unternehmer des sogenannten
Mittelstandes beklagen, dass sie sich nicht mehr
via Bankenkredite mit Frischgeld für Investitionen
versorgen können. Um aus der Rezession
herauszukommen, sind aber Startkredite für
Investitionen unumgänglich. Akut ist die Situation nicht
nur in den krisengebeutelten Ländern, sondern auch in
Österreich, das eine starke Ausrichtung auf Geschäfte
in den Ostmärkten ausweist. Lokale Finanzierungen
sind in CEE zum Kunststück geworden.
Die Österreichische Finanzmarktaufsicht
FMA gab Ende August 2013 in einer Aussendung
bekannt, dass eine vielversprechende Novelle zur
Kapitalanlageverordnung geplant ist. Auf Basis dieser
Verordnung soll es für heimische Versicherer künftig
leichter sein, langfristige Kredite an Firmen direkt zu
vergeben. Aus dieser Maßnahme würde ein starker
Impuls für die Volkswirtschaft resultieren, da nach
Schätzung der FMA die heimischen Versicherer
zusätzlich 4,2 Milliarden Euro in Form von Krediten
für die österreichische Wirtschaft ins Rollen bringen
könnten. Bisher konnten Assekuranzen Darlehen
nur in eingeschränktem Maße und nur an Kunden
mit der höchsten Bonitätsnote (Triple–A), an die
Republik und an Großunternehmen vergeben. Künftig

Prof. Paul Weninger war rund vierzig Jahre in diversen
Führungspositionen im Austria–Collegialität Konzern sowie in
der UNIQA Group tätig. Er ist stv. Großprior des „Military and
Hospitaller Order of Saint Lazarus of Jerusalem – Grand Priory
of Ruthenia“, Prior von Österreich; weiters Vorstandsmitglied
einer NÖ–Niederlassung des im Kranken– und Pflegedienst
engagierten „Österreichischen Hilswerks“, e–mail: paul.
[email protected]
soll der Kundenkreis erheblich erweitert werden. Die
vielen Firmen, die einen stabilen Geldfluss haben
oder erwarten, sollen auch bei bestimmten Level B
Einstufungen (ausgenommen Ramschniveau) zu
Krediten kommen. Aber auch für die Ankurbelung
des Lebensversicherungsgeschäftes werden Impulse
erwartet. Versicherer leiden als Anleger schon seit
Jahren unter den niedrigen Zinsen. Klassische
Investments –etwa in Anleihen mit einem Top–Rating–
werfen nur noch gegen Null tendierende Renditen ab.
Das erschwert den Lebensversicherern die Einhaltung
der zugesagten Gewinnbeteiligungen und erschwert
Neuabschlüsse. Doch nun öffnet sich ein Fenster für
lukrativere Veranlagungen. Damit werden Kapital–
und Rentenversicherungen wieder interessanter. Mit
der steigenden Zahl der Kreditvergaben wird aber auch
die Zahl der Ablebensrisiko–Versicherungsverträge
(zwecks Kreditbesicherung) wachsen.
Es gibt noch einen weiteren Vorteil. Eine Banklizenz
werden Österreichs Versicherer für ihre Kreditgeschäfte
auch weiterhin nicht benötigen, weil dies ausdrücklich
im Gesetz so bestimmt ist.
Alles in allem wäre eine solche Novelle, wie sie
Österreich plant, auch eine Möglichkeit, in Serbien
über Lebensversicherer , die Kredite an zahlreiche
Privatfirmen vergeben zu höheren Renditen zu
kommen. Damit würde auch hier die Konjunktur
wirksam angekurbelt werden.
In Deutschland, wo dieses Modell schon vor einigen
Jahren eingeführt wurde, ist man mit dem bisherigen
Verlauf zufrieden. Auch schwächere Firmen bemühen
sich, die Kreditraten pünktlich zu zahlen, um sich diese
Quelle für weitere künftige Kredite zu erhalten.
3/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
7
Alkistis CHRISTOFILOU 
Nadzor nad alternativnim investicionim fondovima: Da li će
se Direktiva o upravnicima investicionih fondova pokazati kao
efikasan mehanizam? – Primedbe na Direktivu o upravnicima
alternativnih investicionih fondova
UDK: 330.322
Dostavljen: 6. 9. 2013.
Prihvaćen: 7. 9. 2013.
Informativni prilog
Finansijska kriza iz 2008. Godine alarmirala je nadzorne organe u vezi sa brojnim problemima. Evropska
unija je formirala Evropski odbor za sistemske rizike (European Systemic Risk Board – ESRB) i proširila
nadležnosti evropskih finansijskih nadzornih organa,
uključujući i Evropsku agenciju za tržišta hartijama
od vrednosti (European Securities Market Authority
– ESMA), Evropsku agenciju za nadzor banaka (European Banking Authority – EBA) i Evropsku agenciju
(European Insurance and Occupational Pensions Authority – EIOPA). Pored toga, ona je donela i određeni broj
propisa i nadzornih mehanizama koji treba da pomognu praćenje i predviđanje tržišnih nepravilnosti koje
bi mogle da dovedu do budućih kriza.
Alternativni investicioni fondovi i drugi fondovi visokog rizika istaknuti su kao važni činioci finansijskog
sunovrata, dok je G20 potvrdila da svi značajni subjekti
finansijskih tržišta moraju biti podvrgnuti pravilima i
nadzoru, čime se povećava transparentnost i zaštita
investitora. SAD su predmetna pravila usvojile 2010.
Godine kroz Zakon Doda i Frenka o reformi Volstrita i
zaštiti potrošača. U EU je u junu 2011. Godine doneta
Direktiva 2011/61/EU1 koja sadrži pravila za izdavanje dozvola, poslovanje i transparentnost upravnika
alternativnih investicionih fondova i/ili alternativnih investicionih fondova na tržištu EU. Od država
članica je zahtevano da primene ovu Direktivu do 22.
Jula 2013. Konačan cilj je postizanje jednoobraznih
pravila na teritoriji cele EU do 2018. Godine, koji će do

Partner, I.K.Rokas & Partners Law Firm, Atina, e–mail:
[email protected]
1
Direktiva 2011/61/EU Skupštine Evrope i Saveta od 8. juna
2011. o upravnicima alternativnih investicionih fondova i
o izmeni Direktiva 2003/41/EZ i 2009/65/EZ i Uredbi (EZ)
br. 1060/2009 i (EU) br. 1095/2010.
tada zameniti sve nacionalne propise u vezi sa privatnim plasmanima profesionalnih investitora.
Pojam „alternativni investicioni fondovi” obuhvata
širok spektar društava za kolektivno investiranje kao
što su fondovi uravnotežavanja rizika (hedge funds),
privatne akcionarske fondove (private equity funds),
fondove nekretnina i druge institucionalne fondove,
izuzev društava za kolektivno investiranje u prenosive
hartije od vrednosti (Undertakings for Collective Investment in Transferable Securities – UCITS) regulisanih
Direktivom 2009/65/EC. Iako sami fondovi nisu regulisani, plan je da se efikasna posredna kontrola postigne
preko regulisanja i nadzora upravnika tih fondova.
Predmet regulisanja Direktive o upravnicima alternativnih investicionih fondova postavljen je široko i
obuhvata sledeće vrste upravnika privatnih fondova:
a. upravnike iz EU, bez obzira da li upravljaju fondovima na teritoriji EU ili van nje;
b. upravnike van EU koji upravljaju bilo fondovima
iz EU i/ili obavljaju marketing fondova na teritoriji EU.
U skladu sa pravilima iz navedene direktive, Evropska komisija i Evropska agencija za tržišta hartijama od
vrednosti donele su novu Uredbu 2. Nivoa radi rešavanja određenog broja važnih pitanja u vezi sa primenom,
kao što su: osnovni kapital; rešavanje sukoba interesa;
pravila o nagrađivanju radi izbegavanja inicijativa za
prekomerno preuzimanje rizika; upravljanje rizicima;
obračun zaduženja; upravljanje likvidnošću; investicije u pozicije obezbeđenje hartijama od vrednosti; depoziti; organizacioni pokazatelji; pravila vrednovanja;
pravila o transparentnosti i izveštavanju; izmeštanje
poslovanja na teritoriji EU putem jedinstvene dozvole.
Ta pravila obuhvataju određeni broj zaštitnih mera,
na primer: funkcija upravljanja rizicima mora da bude
odvojena od upravljačkih nadležnosti; kada se radi o
metodama uhartijavanja, kao što je slučaj sa prepakiva-
3/2013
ALKISTIS CHRISTOFILOU
8
njem zajmova u utržive hartije od vrednosti, izdavalac,
kupac i zajmodavac ne mogu da naplaćuju kamatu veću
od 5%; uloga, kvalifikacije i odgovornost depozitara;
obavezno je zaključenje sporazuma o saradnji između
nacionalnih nadzornih organa i nadzornih organa trećih država.
Direktiva o upravnicima alternativnih investicionih
fondova predviđa ustanovljenje postupka izdavanja dozvola, koji će se razviti tokom dva prelazna perioda, a
najkasnije do 2018. Oni upravnici alternativnih investicionih fondova koji ispunjavaju uslove moraće da se
registruju i da dobiju dozvolu za rad. Tokom prelaznog
perioda primenjivaće se nacionalnih propisi dok će zainteresovani upravnici van EU morati da obave analizu
relevantnog tržišta da bi odredili pogodne države članice za osnivanje i utvrdili uslove za prenošenje njihovih
usluga u druge države članice.
Upravnici alternativnih investicionih fondova koji
potiču van EU a žele da se registruju u EU, pored obaveze prijavljivanja neophodnih podataka i izveštavanja
koje moraju da ispune, moraće da potiču iz države koja
je zaključila sporazum o saradnji sa nadležnim nadzornim organom predmetne države članice. Evropska
agencija za tržišta hartijama od vrednosti je u svom
pres izdanju od 18. jula 2013. Objavila da je odobrila
već sedam memoranduma o razumevanju sa nadzornim organima trećih država. Ona je pregovarala sa najmanje 28 država u ime država članica EU. Sada je na
nacionalnim nadzornim organima da na osnovu njih
zaključe pojedinačne sporazume. Pored toga, upravnici
alternativnim investicionim fondovima i upravljani alternativni investicioni fondovi neće ispunjavati uslove
ako su isključeni kao „nekooperativni” u skladu sa definicijom Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj
UN (OECD).
Direktiva o upravnicima alternativnih investicionih
fondova se primenjuje kada upravnici aktivno reklamiraju alternativne investicione fondove, tj. Kada postoji
„direkna ili posredna ponuda ili plasman na inicijativu
upravnika alternativnih investicionih fondova, jedinica ili akcija alternativnih investicionih fondova kojima
upravljaju ili sa investitorima sa prebivalištem ili sedištem na teritoriji EU.” Upravno obrnuto, ako do re-
klamiranja dođe na inicijativu investitora, Direktiva o
upravnicima alternativnih investicionih fondova se ne
primenjuje. Uredba 2. Nivoa biće korisna za ograničavanje obima takvog „pasivnog reklamiranja” ili „obrnu-
tog pregovaranja”, kako se takođe ono naziva, sve dok
izmene nacionalnih propisa na budu obavljene tokom
prelaznog perioda zbog čega ostaje da se vidi kako će se
njena značajna uloga odraziti na to kako će upravnici
alternativnih investicionih fondova pružati svoje prekogranične usluge. Agencija Velike Britanije o nadzoru
finansijskog ponašanja (The UK Financial Conduct Authority – FCA), koja se uvek nalazi na vrhu po inicijativama za donošenje nadzornih smernica, u svom vodiču
objavljenom u martu 2013. Godine, prihvata da je reklamiranje aktivno onda kada „neko lice namerava da
prikupi kapital tako što jedinicu ili akciju alternativnog
investicionog fonda nudi za kupovinu potencijalnom
investitoru. To obuhvata i situacije koje predstavljaju
ugovornu ponudu „koju potencijalni investitor može
prihvatiti radi investiranja i zaključenja ugovora, kao i
situacije koje predstavljaju poziv investitorima za davanje ponude za upis zainteresovanih investitora.” Za da-
vanje promotivnog materijala može se prihvatiti da ono
ne predstavlja aktivno reklamiranje pod uslovom da se
jedinice ne nude istovremeno na prodaju.
Upravnici alternativnih investicionih fondova sa teritorije EU mogu da reklamiraju alternativne investicione fondove sa teritorije EU prema svom univerzalnom
pasošu EU. Ova pogodnost se neće važiti za upravnike
alternativnih investicionih fondova van teritorije EU ili
alternativne investicione fondove najmanje do 22. jula
2015. Godine kada Evropska agencija za tržišta hartijama od vrednosti ima obavezu da Komisiju EU obavesti
o neophodnim izmenama u ovoj oblasti.
Da bi se postigao cilj jednoobraznosti pravila i nadzora na teritoriji Unije, Evropska agencija za tržišta hartijama od vrednosti će jednom godišnje analizirati aktivnosti nacionalnih nadzornih organa, oceniti stepen
dostignute konvergencije, uključujući i usvajanje pravne tehnike i standarda za sprovođenje, kao i upravne
propise i kazne.
Uopšteno gledano, tržište na ovu direktivu gleda kao
na sredstvo za uspostavljanje skupog nadzornog sistema za upravnike alternativnim investicionim fondovaima sa teritorije EU i dovelo je do glasne zabrinutosti da
to može da utiče na njihovu konkurentnost. Ostaje da
se vidi kako će tržište reagovati kada ujednačeni propisi
stupe na snagu u državama članicama EU.
Preveo: prof. dr Slobodan Jovanović
e–mail: [email protected]
3/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
9
Alkistis CHRISTOFILOU
Supervising hedge funds: Will the AIFMD prove an effective
tool? – Notes on the EU Directive on Alternative Investment
Fund Managers
UDC: 330.322
Received: 6. 9. 2013
Accepted: 7. 9. 2013
Informative contribution
The financial crisis of 2008 alerted regulators
in multiple respects. The EU created the European
Systemic Risk Board (ESRB) and upgraded the role of
European financial regulators, including the European
Securities Market Authority (ESMA), the European
Banking Authority (EBA) and the European Insurance
and Occupational Pensions Authority (EIOPA). It
further moved to take a number of regulatory and
supervisory measures intended to assist in monitoring
and foreseeing market irregularities which may lead to
future crises.
Hedge funds and other high risk funds have been
identified as important components of the financial
downturn, while the G20 has acknowledged that all
significant financial market actors must be subject
to regulation and supervision, thus increasing
transparency and investor protection. The USA
enacted measures in 2010 with the Dodd–Frank
Wall Street Reform and Consumer Protection Act. In
the EU, Directive 2011/61/EU was enacted in June,
2011, laying down the rules for the authorisation,
ongoing operation and transparency of managers of
alternative investment funds (AIFMs) and/or market
alternative investment funds (AIFs) in the Union.
Member States were required to transpose the Directive
by 22 July 2013. The ultimate goal is to achieve uniform
regulation throughout the Union by the year 2018,
which should by then have replaced all national regimes
regarding private placements to professional investors.
AIFs encompass a wide range of collective
investment undertakings such as hedge funds, private

Partner, I.K.Rokas & Partners Law Firm, Athens, e–mail:
[email protected]
equity funds, real estate funds and other institutional
funds, other than Undertakings for Collective
Investment in Transferable Securities ( UCITS)
regulated under Directive 2009/65/EC. Although
the funds themselves are not regulated, an effective
indirect control is intended to be achieved through the
regulation and supervision of the fund managers.
The Alternative Investment Fund Managers
Directive (AIFMD) has a broad scope, encompassing
the following kinds of private fund managers:
a. EU AIFMs (irrespective whether they market the
funds they manage within or outside the Union);
b. Non–EU AIFMs either managing EU AIFs, and /
or marketing AIFs within the Union.
As requested by the Directive, the European
Commission and ESMA have further issued Level
2 Regulations to tackle a number of important
implementation issues, such as: capital requirements;
management of conflicts of interest; remuneration
rules to avoid incentives for excessive risk-taking;
risk management; leverage calculation; liquidity
management; investment in securitization positions;
depositaries; organisational parameters; valuation rules;
transparency and reporting requirements; passporting
of activities within the Union under a single passport.
Such measures include a number of safeguards,
as for example: in relation to risk management, the
respective offices must be separated from functional
positions; in relation to securitization tools, as in the
case of repackaging of loans into tradable securities, the
originator, the sponsor and the original lender will not
be allowed to retain a net economic interest exceeding
5%; the role, qualifications and liability of depositaries;
3/2013
ALKISTIS CHRISTOFILOU
10
cooperation arrangements are required to be concluded
between UD national and third country supervisory
authorities.
The AIFMD foresees the establishment of an
authorisation mechanism, which will evolve over two
consequent transitional periods until 2018 at least.
Eligible AIFMs will have to register and be authorised.
During the transitional period, national regimes will
apply and interested non-EU managers shall need
to undertake the relevant market analyses in order
to determine both the eligible Member State for
establishment and the requirements for passporting
their services to other Member States.
Non-EU AIFMs wishing to establish in the EU,
further to the disclosure and reporting requirements
that they must meet, will have to originate from a
jurisdiction which has concluded a cooperation
agreement with the respective MS’s regulator. ESMA
in its press release of 18 July 2013 announced it has
already approved seven MOUs with non-EU regulators.
It has negotiated with at least another 28 jurisdictions
on behalf of the Union Member States. It remains for
national regulators to conclude agreements on that
basis. In addition, both the AIFM and the managed
AIFs will not qualify if they are excluded as “noncooperative” under OECD’s Financial Action Task
Force classification.
The AIFMD applies when the AIFM actively
markets the AIF, i.e. when there is a “direct or indirect
offering or placement at the initiative of the AIFM, of
units or shares of an AIF it manages to or with investors
domiciled or with a registered office in the Union”. On
the contrary, if the marketing occurs at the initiative
of the investor, the AIFMD does not apply. Level 2
Regulations will be useful to delimit the ambit of such
“passive marketing” or “reverse solicitation”, as it is also
called, while their endorsement into national rules as
long as the transitional periods last remains to be seen
and will play a significant role in how AIFMs will be
passporting their services. The UK Financial Conduct
Authority (FCA), which is always at the forefront
in providing regulatory directions, in its guidance
published in March, 2013, accepts that marketing is
active when “a person seeks to raise capital by making
a unit or share of an AIF available for purchase by
a potential investor. This includes situations which
constitute a contractual offer that can be accepted by
a potential investor in order to make the investment
and form a binding contract, and situations which
constitute an invitation to the investor to make an
offer to subscribe for the investment.” The provision
of promotional material could be accepted not to
constitute active marketing provided that no units are
offered at the same time for sale.
EU AIFMs may market EU AIFs under their single
EU passport. This facility shall as a rule not extend to
non–EU AIFMs or AIFs for at least until 22 July 2015,
when ESMA is required to advise the EU Commission
on the suggested evolution in this matter.
To achieve the goal of unified regulation and
supervision within the Union, ESMA shall conduct
annual peer review analyses of the supervisory
activities of national authorities, to assess the degree
of convergence achieved including the adoption of
the regulatory and implementing technical standards
developed by ESMA, as well as administrative measures
and penalties imposed by national authorities.
As a general view, the Directive is perceived by the
market to establish a more burdensome regulatory
regime for EU AIFMs, resulting to the voicing of
concerns that this may affect the competitiveness
of EU AIFMs. It remains to be seen how the market
will respond now that the harmonized regulation has
started becoming effective in the EU jurisdictions.
3/2013
ČLANCI
11
Doc. dr Wim WETERINGS
Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika
u slučaju suparnične tužbe akcionara
UDK: 368.6:347.72
Primljeno: 11.8.2013.
Prihvaćeno: 17.9.2013.
Pregledni naučni rad
Apstrakt
Privredna društva čije se akcije nalaze na listingu
berzi i njihovi direktori i službenici snose povećan rizik
pasivne procesne legitimacije po suparničnim tužbama
akcionara. Zbog toga što suparnične tužbe podrazumevaju velike iznose nadoknada, od suštinskog značaja za
sve stranke u postupku je da tuženi direktori / službenici i privredno društvo raspolažu odgovarajućim osiguranjem direktora i službenika. Bez adekvatnog pokrića, direktori i privredno društvo bi mogli da dođu
u situaciju da u celini ili delimično sami snose isplatu
nadoknade štete. Ako oni ne mogu da isplate nadoknadu štete, što je obično slučaj zbog velikih iznosa tužbenih zahteva kod suparničnih tužbi, oštećena lica neće
naplatiti ništa ili će ostvariti delimičnu nadoknadu štete, pa suparnična tužba neće ostvariti svoj cilj. To ima
negativne posledice po efikasnost u odštetnom pravu.
Osiguranje direktora i službenika je zato bitno za parnične stranke kod suparnične tužbe i za društvo. Ipak,
može doći do sukoba interesa između tuženog privrednog društva i direktora u pogledu nadoknade nastale
obaveze ako su podosigurani. Može doći i do sukoba interesa između brojnih osiguravača, što može negativno
da utiče na osiguravajuće pokriće i isplatu obaveze nastale po suparničnoj tužbi. Prvi sukob interesa između
privrednog društva i direktora može se ograničiti ubacivanjem ili klauzule o alokaciji ili klauzule o redosledu
isplata. Može se izvršiti i izbor u pogledu (veće) podele
Odeljaka A i C osiguravajućeg pokrića u polisi osiguranja direktora i službenika ili se može zaključiti posebna polisa osiguranja po Odeljku A. Potencijalni efekti
sukoba interesa između brojnih osiguravača direktora
i službenika mogu se smanjiti ubacivanjem adekvatno
formulisanih klauzula o istovetnosti forme i klauzula o
vodećem osiguravaču. U tom kontekstu, ali takođe ne
Univerzitet u Tilburgu, Pravni fakultet; advokat u
advokatskoj firmi Dirkzwager Advocaten & Notarissen
N.V., Arnhem, e–mail: [email protected] / weterings@
dirkzwager.nl.
zavisno, po mišljenju autora treba da se primenjuje i direktna obaveza savesnog i korektnog postupanja prvog
osiguravača prema osiguravačima viška štete, a takođe i
obaveza dužne pažnje osiguravača viška štete.
Ključne reči: osiguranje direktora i službenika, suparnična tužba, odeljak A i odeljak B osiguravajućeg
pokrića, klauzula o istovetnosti forme, klauzula o vodećem osiguravaču, direktna obaveza savesnog i korektnog postupanja prvog osiguravača
1. UVOD
Velika šteta i njena nadoknada od strane većeg broja
lica često je bila predmet pažnje u pravnoj teoriji u poslednjih nekoliko godina. Visoki odštetni zahtevi neizbežno se tiču velikog broja lica koja su pretrpela štetu
ili koja su učestvovala u rešavanju spora sa jednim fizičkim ili pravnim licem ili grupom lica odgovornih za
štetu, a koji spor se tiče istog ili sličnog činjeničnog osnova, zakonske odgovornosti ili drugih pitanja (Campos, 2012, 1065; Nagareda, 2008, xii; Cashman, 2007, 1;
Hensler, 2000, 3; Hensler, 1993, 966). Velika šteta se često rešava kroz suparničarstvo, umesto vođenja pojedinačnih parnica. Sudska praksa pokazuje da se povećao
broj suparničnih tužbi. Posebno je to slučaj u finansijskom sektoru gde se suparnične tužbe sve češće podižu
protiv akcionarskih društava. Zahtevani odštetni iznosi
u tim parnicama kao i stvarno dosuđeni iznosi protiv
akcionarskih društava u severnoj Americi i Evropi su
(veoma) visoki.
Na primer, u istraživanju Cornerstone survey obavljenom u periodu 1996–2010 prosečan iznos nadoknade po suparničnim tužbama u SAD iznosio je 40 miliona dolara (Cornerstone Research, 2011a, 2), dok se
iz drugih istraživanja došlo do prosečnih iznosa od 45 i
48 miliona dolara (Baker, Griffith, 2010, 22; Klausner,
Hegland, 2010, 1). Svake godine u periodu od 2000. do
3/2013
WIM WETERINGS
12
2009. u proseku jedna od petnaest kompanija sa berzanske liste S&P 500 pojavljivala se u svojstvu tuženog /
satuženog u suparničnim tužbama (Cornerstone Research, 2011b, 12). Ovaj odnos od jedne od 8,5 kompanija
u finansijskom sektoru bio je još izraženiji. Promene u
vezi sa suparničnim tužbama protiv kompanija sa berze
takođe se mogu uočiti i u Evropi. Na primer, u Holandiji, najmanje 13 suparničnih tužbi pokrenuto je u poslednjih nekoliko godina protiv kompanija čije akcije
su kotirane na holandskoj berzi akcija (koja ima akcije
75 kompanija), po kojima se isplata nadoknade kretala
između 1 milion i 1 milijardu evra (Van Abeelen, Weterings, 2013, 35).
U najkraćem, rizik za kompanije, čijim akcijama se
trguje na berzi, da budu upletene u suparnični spor sa
akcionarima ili povodom nekih drugih pitanja je visok. Takvi slučajevi neminovno podrazumevaju visoke sume nadoknada ili iznose vansudskog poravnanja.
Pored kompanija, cilj suparničnih tužbi akcionara često
je usmeren na ličnu odgovornost direktora. Direktori
i članovi nadzornih odbora sve češće se suočavaju sa
suparničnim tužbama, te zato pronalaženje zaštite od
ovog rizika odgovornosti sve više dobija na značaju.1
U svetlu ogromnih tužbenih zahteva, od suštinske je
važnosti za sve strane da direktori i kompanija koji su
tuženi imaju adekvatno osiguranje od odgovornosti direktora i službenika. Bez osiguranja ili dovoljnog osiguranja, tuženi direktori i kompanija će možda morati da
u celosti ili delimično sami snose teret isplate tužbenog
zahteva. Ako oni to ne budu mogli da ispune, što se
dešava često uzimajući u obzir visinu tužbenog zahteva,
suparnična tužba neće postići svoj cilj. To takođe ima
negativne posledice na domet prava građanskopravne
odgovornosti. Sve zainteresovane strane u suparničnoj
tužbi imaju interes za postojanjem adekvatnog osiguranja direktora i službenika, pri čemu može doći do sukoba interesa između tužene kompanije i direktora. Pored
toga, može da dođe i do sukoba interesa između raznih
osiguravača direktora i službenika, što može da negativno utiče na osiguravajuće pokriće i isplatu po osnovu tužbenog zahteva. Osiguranje direktora i službenika
mora da bude tako organizovano da bude u interesu ne
samo zainteresovanih strana, već i društva, kako bi se u
najvećoj meri sprečili potencijalni sukobi interesa.
Interes i uloga adekvatnog osiguranja direktora i
službenika za slučaj suparnične tužbe akcionara detaljnije se razmatra u poglavlju 2. Zatim će se detaljnije analizirati pokriće po polisi osiguranja direktora
i službenika pre mogućeg sukoba interesa između (i)
1
U SAD, akcionarske suparnične tužbe su godinama bile
najčešći pojavni oblik odštetnih zahteva protiv kompanije
sa berze i njenih direktora (Towers Watson, 2011, 19; Baker,
Griffith, 2010, 21).
kompanije i njenih direktora i (ii) raznih osiguravača u
poglavlju 3. Diskutovaće se o mogućim rešenjima, kao
što je ograničenje prvog mogućeg sukoba ubacivanjem
klauzula o alokaciji ili klauzule o redosledu plaćanja,
ili (većom) podelom Odeljaka A i C polise osiguranja.
Takođe, biće istaknuti argumenti u prilog tvrdnje da se
bolja veza između raznih osiguravača odgovornosti direktora i službenika može postići ubacivanjem ispravno
definisane klauzule o istovetnosti forme. Pored navedenog, biće obrazloženo zašto se potencijalni sukobi interesa između raznih osiguravača prilikom isplate povodom suparnične tužbe mogu umanjiti ubacivanjem
adekvatne klauzule o vodećem osiguravaču (lideru) i,
nezavisno od toga, prihvatanjem direktne obaveze savesnog i poštenog ponašanja prvog osiguravača prema
osiguravačima viška šteta (i takođe, obaveze dužne pažnje osiguravača viška šteta). Poslednje poglavlje zaključujemo kratkim rezimeom.
2. ULOGA OSIGURANJA DIREKTORA I
SLUŽBENIKA KOD SUPARNIČNIH TUŽBI
AKCIONARA
2.1. Veza između osiguranja direktora
i službenika i suparničnih tužbi akcionara
Kolektivna nadoknada velike štete poželjnija je u odnosu na pojedinačne nadoknade svim oštećenim stranama. Ekonomska prednost, sa parnicama ili bez njih,
podizanja suparnične tužbe je očigledna. Za tužene
strane i njihove osiguravače, korisno je da se sprovodi
samo jedna parnica umesto velikog broja pojedinačnih
sudskih postupaka, što ima koristan efekat na troškove odbrane (Hensler, 2000, 121; Rosenberg, 1987, 571).
Druga važna prednost za zainteresovane strane leži u
tome što kod kolektivne isplate, postoji veća sigurnost
u odnosu na broj odštetnih zahteva i visinu, te tako i
u odnosu na njihove obaveze na nadoknadu vis–à–vis
oštećenih. Takođe, jedna parnica sprečava konfrontiranje sa kontradiktornim ili nedoslednim odlukama suda.
Za oštećena lica, prednost leži u tome što ona primaju
nadoknadu u kratkom ili kraćem roku bez potrebe da
svaki pojedinac vodi skupu, dugu, tešku i neizvesnu
parnicu (Bone, 2012, 69–70).
Kolektivna isplata promoviše usklađenost prava i
time smanjuje prostor između tzv. ponavljača i pojedinca – oštećenika u vezi sa važnošću pobede u parnici,
know-how i finansija – takođe poznato kao „nadoknada za neravnopravnost” (Bone, 2012, p. 69; Rosenberg,
2000, 393; Hensler, 2000, 4). Preventivni efekat suparnične tužbe takođe se može navesti kao važna prateća
nuspojava (Bone, 2012, 71; Scherer, 2012, 27). Posto-
3/2013
Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika u slučaju suparnične tužbe akcionara
janje suparnične tužbe može da ima efekat odvraćanja
zbog čega su potencijalni prekršioci standarda podstaknuti da se povinuju pravilima, te zato suparnična tužba više nije potrebna (više o ovome u poglavlju 2.2).
Ipak, suparnična tužba akcionara iz finansijskog
sektora se jedino može rešiti kolektivno ili pojedinačno ako tuženi direktor i / ili kompanija mogu da snose
moguću nadoknadu (bilo kroz isplatu ili na drugi način). Imajući u vidu visoke sume kod suparničnih tužbi,
direktori često neće moći sami da ispune sve ili veliki
deo tih troškova. Isto važi i za kompaniju, jer će u protivnom nadoknade koje treba da plati imati (izrazito)
negativne posledice na finansijsko poslovanje kompanije. To je izvesno tačno za mlade kompanije (Bondt,
2010, 621). Iz tog razloga, posedovanje polise osiguranja odgovornosti od vitalnog je značaja za uspešnost i
efikasnost suparnične tužbe i kolektivne nadoknade.
2.2. Značaj osiguranja direktora i službenika
kod suparničnih tužbi (za akcionare, direktore,
kompanije i društvo)
U svetlu rizika moguće lične odgovornosti i gubitka
njihove privatne imovine, direktori i članovi nadzornog
odbora kompanije sa berze automatski raspolažu velikim interesom da zaključe polisu osiguranja direktora i
službenika. Najveći broj kompanija sa berze zaključuje
takvo osiguranje za svoje direktore i službenike (Baker,
Griffith, 2010, 44).
Kod suparnične tužbe akcionara, polisa osiguranja
direktora i službenika će takođe biti jedino sredstvo
za kompaniju (Katz, 1996, 31). U tim slučajevima, osiguranje trgovačke opšte odgovornosti često ne pruža
nikakvu zaštitu jer se osiguravajuće pokriće „jedino”
pruža za odgovornost za telesne povrede i štete na stvarima (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2013; Maniloff, 2012).
Odštetni zahtevi akcionara, međutim, tiču se isključivo
čiste finansijske štete. Ne postoji standardno pokriće
odgovornosti kompanije u osiguranju direktora i
službenika, ali se pokriće može proširiti tako da i kompanija bude osiguranik (više o ovome u poglavlju 3.1).
Pored navedenog, osiguranje direktora i službenika
sa adekvatnim pokrićem može da predstavlja dobar
način za kompanije sa berze da privuku i zadrže dobre
i iskusne direktore i službenike koji će kritički pratiti
najnoviji razvoj kod suparničnih tužbi akcionara – posredan interes kompanije (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2013,
11; Baker, Griffith, 2007, 502; Black, Cheffins, Klausner,
2006, 1140; Parr, 2004, 13). Takođe, polisa osiguranja
direktora i službenika sprečava direktore da zbog straha
od odgovornosti i suparničnih tužbi postupaju prekomerno oprezno i da se zato dovoljno ne upuštaju u
preduzetničke rizike, kada vođenje posla u stvari po-
drazumeva preuzimanje prihvatljivih rizika u interesu
akcionara i drugih zainteresovanih strana (Baker, Griffith, 2010, 57; Black, Cheffins, Klausner, 2005, 169).
Akcionari takođe imaju veliki interes u osiguranju direktora i službenika. Oni su, zapravo, osiguranici
kojima se po suparničnoj tužbi dosuđuje nadoknada
bez obzira na vrednost njihovih akcija koje su svakako
nepovoljno pogođene u celini ili u najvećoj meri nadoknadom koja treba da se isplati.
Osiguranje direktora i službenika nije jedino važno
za direktore, akcionare i kompaniju, već takođe ima i
širi društveni značaj. Postojanje osiguranja direktora i
službenika obezbeđuje da postoje solventne, odgovorne strane ako se desi da direktori (i službenici) i / ili
kompanija budu proglašeni odgovornim vis–à–vis akcionara.2 Ta unapređena sredstva nadoknade imaju pozitivan uticaj na kompenzatorne i preventivne funkcije
prava građanskopravne odgovornosti (Hensler, 2000,
121–122; Rosenberg, 1987, 563–566). Kod suparničnih
tužbi, kompenzatorna funkcija ima važnu ulogu jer
se, sa jedne strane, odštetni zahtevi po osnovu krivice
za štetu objedinjuju kako bi se obezbedila efikasna isplata i pojačan pristup obligacionom pravu (ili drugoj vrsti prava), dok sa druge strane, ukupna utužena
suma je često velika ili prekomerna (Hensler, 2000,
3–4). Ta kompenzatorna funkcija može, međutim,
jedino ispravno da se postigne ako postoji dovoljno
osiguravajuće pokriće.
Ideja za preventivnu funkciju građanskopravne
odgovornosti leži u tome što su direktori i kompanije,
zbog straha od odgovornosti i obaveze da nadoknade
štetu svojim akcionarima, podstaknuti da pažljivo postupaju i spreče nastanak štete za akcionare (Griffith,
2012, 337; Shavell, 2004, 268). Međutim, ako direktor
i / ili kompanija nemaju dovoljno sredstava da mogu
da plate nadoknadu štete, što se posebno ne može isključiti kod suparničnih tužbi akcionara, odvraćajući
uticaj građanskopravne odgovornosti ne bi bio dovoljno robustan. Razlog je što relevantna strana ne može
isplatiti nadoknadu štete na bilo koji način, ispravno
ponašanje koje je trebalo primeniti nije unapred poznato (problem dokaza za donošenje presude). Uticaj nepostojanja odvraćajućeg uticaja postaje još veći ako se
akcionari unapred odreknu prava na nadoknadu štete
zbog nepostojanja dovoljno sredstava direktora i kompanije. U slučaju polise osiguranja direktora i službenika, biće moguće da direktori i kompanija mnogo češće
U SAD (gde se relativno govoreći pojavljuje mnogo više
internih odštetnih zahteva iz osnova odgovornosti), u teoriji se
pojavilo stanovište da upravo iz tog razloga polisa osiguranja
direktora i službenika je više u interesu pravnih lica / akcionara
nego u interesu direktora za koga je kompanija zaključila tu vrstu
osiguranja (Boyer, 2005; Gutiérrez, 2003; Romano, 1991).
2
13
3/2013
WIM WETERINGS
14
budu proglašavani odgovornim u datim okolnostima,
te je zato tada jača motivisanost na pažljivo postupanje. Sa druge strane, postoji takođe nekoliko podsticaja
na postupanje sa dužnom pažnjom u slučaju postojanja
polise osiguranja direktora i službenika, jer direktori ili
kompanije više ne moraju da sami u celini ili delimično, snose štetu (Shavell, 2005, 63–77; Parsons, 2003,
448–471; Dionne, 2000, 153; Baker, 1996, 267; and Pauly, 1968, 531–537). Ipak, osiguravači preduzimaju sve
mere kako bi te aspekte građanskopravne odgovornosti
što više iskoristili u uslovima osiguranja – maksimalna
suma osiguranja, isključenja, franšize, suma premije,
kontrola ponašanja, itd (Weterings, 2012).
Konačno, adekvanta polisa osiguranja direktora i
službenika proizvodiće pozitivne posledice po ciljeve suparnične tužbe: (i) efikasno i efektivno rešavanje
suparničnih tužbi vansudskim poravnanjem u kojem
oštećena lica ostvaruju razumnu nadoknade štete; (ii)
izbegavanje brojnih pojedinačnih parnica povodom
istog osnova; i (iii) pojačano ostvarivanje uloge zakona.
3. MOGUĆI SUPROTNI INTERESI U
OSIGURANJU DIREKTORA I SLUŽBENIKA
KOD AKCIONARSKIH TUŽBENIH ZAHTEVA
3.1. Osiguravajuće pokriće direktora i službenika
Polisa osiguranja direktora i službenika u osnovnom
pokriću pruža zaštitu od odštetnih zahteva protiv direktora ili članova nadzornog odbora radi nadoknade
štete prouzrokovane njegovim radnjama ili propustima u vršenju nadležnosti direktora ili člana nadzornog
odbora (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011, 9, 11, 12). Ovo
bi moglo da se odnosi na odštetne zahteve kompanije
prema direktoru gde direktor radi ili je radio (interna
odgovornost). Takođe, postoji pokriće odštetnih zahteva trećih lica kao što su stečajni upravnik, klijent ili
konkurent – eksterna odgovornost (Weterings, 2012).
Odštetni zahtevi akcionara, uzimajući u obzir potpuno
pokriće za internu i eksternu odgovornost direktora ili
druge vrste odgovornosti, takođe će biti pokriveni bilo
po pojedinačnoh tužbi, bilo po suparničnoj tužbi. Osiguranjem su pokrivene nadoknade koje potiču od takvih odštetnih zahteva kao i troškovi odbrane od istih
(Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011, 11–25; Baker, Griffith,
2007, 500).
Pokriće za direktore i službenike, a koje se odnosi
na rizik lične odgovornosti za radnje uprave, naziva
se pokrićem po Odeljku A polise. Pored navedenog,
postoji i Odeljak B polise, koji je poznat kao korporativno pokriće (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011, 11–19;
Baker, Griffith, 2007, 46–47 i 499; Mathias, 2006, 6–18).
Većina kompanija sa berze izvršila je obeštećenje svojim direktorima i službenicima i na toj osnovi su preuzele rizik odgovornosti direktora / službenika kao i
nadoknade štete i eventualne troškove odbrane. Za
Odeljak B polise kompanija koja, na osnovu emitovanog obeštećenja, mora da snosi troškove odbrane i /
ili nadoknade u slučaju odgovornosti direktora može
da računa na to da ti troškovi budu pokriveni polisom
osiguranja direktora i službenika (O’Leary, 2007, 37).
U većini polisa osiguranja direktora i službenika,
Odeljak A i B su standardno pokriveni. Pored toga,
postoji mogućnost proširenja osiguranja direktora i
službenika sa Odeljkom C (Griffith, 2012, 339; Mathias
2006, 6–20). To pokriće štiti kompaniju od odštetnih
zahteva koji se direktno postavljaju protiv kompanije
(Baker, Griffith, 2010, 47–48; Baker, Griffith, 2007,
499; Philips, 2007, 698). Pokriće se često ograničava na
tzv. odštetne zahteve vlasnika hartija od vrednosti, uglavnom, definisane kao odštetni zahtevi vlasnika sredstava obezbeđenja korporativnog osiguranika (Kalis,
Reiter, Segerdahl, 2011, 11–10).
Ovaj Odeljak C polise (i njegov predmet) važan
je za kompanije čije su akcije listirane na nacionalnom i međunarodnom berzanskom tržištu radi
omogućavanja da se zaštite od rizika podnošenja
suparnihčnih tužbi akcionara. Dalje, ako pokriće po
Odeljku C nije zaključeno ili je nedovoljno, to je štetno
za akcionare. Tužena kompanija će u tom slučaju morati da plati odštetne zahteve u celini ili delimično iz
„svog džepa”, što negativno utiče na imovinu kompanije. Konačno, to može da utiče ili će uticati na funkcionisanje i vrednost kompanije (vrednost akcija). To
bi moglo da ima za posledicu da akcionari u celini ili
delimično snose sopstveni gubitak. Takođe, umanjenje
imovine kompanije može da nepovoljno pogodi druge akcionare, kao što su poverioci i zaposleni. Ako se
posmatra iz ovog ugla, polisa osiguranja direktora i
službenika sa Odeljkom C pokrića je poželjna za svaku
kompaniju sa berze.
3.2. Zaštita direktora u odnosu na zaštitu
kompanije – problemi podele pokrića
Iako polisa osiguranja direktora i službenika redovno pruža tri vrste zaštite, samo Odeljak A polise osiguranja štiti direktora. Glavna mana istovremene zaštite
i kompanije od odgovornosti (Odeljak C polise) je u
tome što veliki odštetni zahtev protiv kompanije može
da smanji ili iscrpi sumu osiguranja, zbog čega direktori
mogu da postanu podosigurani ili da se nađu u situaciji
da uopše nemaju osiguranje ako se tokom istog perioda
osiguranja podnese još jedan odštetni zahtev. Takođe,
može se desiti da akcionari podnesu odštetne zahteve
3/2013
Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika u slučaju suparnične tužbe akcionara
protiv kompanije i direktora, ali pošto je suma osiguranja nedovoljne visine za isplatu u ime i kompanije i
direktora ili je u celini nedovoljna da pruži pokriće za
samo jednog osiguranika iz suparnične tužbe, akcionari neće biti obeštećeni (Bordon, 1998, 170). Suparnične
tužbe često se odnose na ogromne iznose (desetine ili
stotine miliona dolara, odnosno evra), što je odavno
postao sasvim realan scenario. To je još izvesnije zbog
toga što se suma osiguranja prvo koristi za plaćanje
troškova odbrane, jer su advokatske provizije kod suparničnih tužbi (veoma) visoke da bi se prvo počelo sa
njihovim isplatama (Eisenberg, 2004, 51–54; Alexander, 1991, 511–512). U tom slučaju, razna osigurana
lica, kompanija i direktori, imaju suprotstavljene interese u vezi sa razdvajanjem sume osiguranja ili rezervacijom.
Zbog toga se u polise osiguranja direktora i službenika ubacuju klauzule o alokaciji i / ili klauzule o
redosledu plaćanja. Ako je upotrebljena klauzula o
redosledu plaćanja (poznata i pod nazivom „klauzula
o prioritetnim isplatama”), prvo se nadoknada mora
isplatiti direktorima (Mathias, 2006, 6–14). Većina polisa osiguranja direktora i službenika sadrži pomenutu
klauzulu. To će imati efekat samo ako odštetni zahtevi
protiv direktora i kompanije budu postavljeni istovremeno. U suprotnom, primeniće se princip „prvi u vremenu, jači u pravu”, kao što će isto važiti i u slučaju da te
klauzule nema u polisi osiguranja. U slučajevima kada
ova klauzula funkcioniše u korist osiguranih direktora,
mana za osiguranu kompaniju vidi se iz toga što ona
može u celini ili delimično da ostane bez zaštite u slučaju podnošenja suparnične tužbe. Uprkos zaključenoj
polisi osiguranja od odštetnih zahteva akcionara (Odeljak C polise), kompanija bi mogla da bude prinuđena
da na kraju snosi troškove ukupne ili dela nadoknade
kao i troškove odbrane, što će negativno uticati na njenu vrednost akcija.
Kada se radi o klauzuli o alokaciji, osiguranici moraju da se, što je moguće u većoj meri, potrude da dogovore pošteno i adekvatno podelu sume osiguranja
(nadoknada štete i troškovi odbrane), ako je ona nedovoljna za nadoknade svim osiguranim licima (Ostrager,
Newman 2010, 1531; Ferrara, 2005, 13–29; Bordon,
1998, 170).3 Kada je „nevolja” podeljena između raznih
osiguranih lica, svako se onda suočava sa podosiguranjem.
Slučajno ili ne, klauzula o alokaciji često se tiče razdvajanja
osiguranih i neosiguranih suma između, na primer, osiguranog
direktora i neosigurane kompanije (jer odštetni zahtevi
akcionara nisu pokriveni Odeljkom C uslova osiguranja).
Ipak, postoji nekoliko klauzula koje se odnose na razdvajanje
osiguranih suma.
3
U tom slučaju, pomenutim klauzulama pokušava se
adekvatno regulisanje problema podele sume osiguranja u slučaju podosiguranja po polisi osiguranja direktora i službenika (sa kombinovanim pokrićem Odeljaka A–B–C). Međutim, čini se mnogo poželjnijim da se
razdvoje pokrića po Odeljcima A i C i da se u što većoj
meri teži sprečavanju nastanka podosiguranja. Sprovođenje osiguranja direktora i službenika počelo je prvo
samo sa pokrićem po Odeljku A radi prodaje zaštite
direktorima i službenicima od rizika lične odgovornosti. Osiguranje se, iz dobrog razloga, zvalo „Osiguranje
odgovornosti direktora i službenika.” Zaštita kompanije dodata je kasnije radi pokrića po polisi osiguranja
direktora i službenika (Odeljci B i C). To je druga vrsta pokrića, za drugog osiguranika i drugačije situacije. Zato je poželjnije praviti podelu između pokrića za
direktora, za koje je osiguranje direktora i službenika
prvo i bilo namenjeno i pokrića za kompaniju od odštetnih zahteva akcionara, od kojeg rizika je teško dobiti zaštitu van polisa osiguranja direktora i službenika
(O’Leary, 2007, 36).
3.3. Podela pokrića po Odeljcima A i C
U okviru osiguranja direktora i službenika može se
izvršiti navedeni izbor. To može da se uradi ubacivanjem odvojenih podlimita. U tom slučaju, na snazi su
odvojene sume osiguranja za Odeljke A i C. Iako je to
najjednostavnije rešenje, postoji mogućnost da pokriće
za direktore bude privremeno ili trajno pogođeno odštetnim zahtevima protiv kompanije ili obrnuto. To se
dešava u slučaju nesolventnosti kompanije, zbog toga
što ili stečajni upravnik otkaže celu polisu osiguranja
direktora i službenika ili ako stečajni upravnik i / ili poverioci smatraju da je polisa osiguranja direktora i službenika deo imovine kompanije, bez obzira da li je ona
solventna. Pored toga, isticanje prigovora odgovornosti
u vezi sa radnjama kompanije, kao što su neprijavljivanje informacija, može da utiče na celu polisu i, samim
tim na pokriće po Odeljku A.
Poželjnije rešenje je u tome da se razdvoje polise osiguranja za Odeljak A na jednoj strani od Odeljka C (i
Odeljka B) sa druge strane. U nekim slučajevima, osiguravači polisa osiguranja direktora i službenika nude
odvojenu polisu osiguranja direktora i službenika samo
sa Odeljkom A (samostalno pokriće po Odeljku A) za
ličnu odgovornost direktora. U drugim slučajevima,
postoje redovne polise osiguranja direktora i službenika sa Odeljcima A, B i C u kojima se višak sume osiguranja koristi kao deo pokrića po Odeljku A (Kalis,
Reiter, Segerdahl, 2013, 11–41; Philips, 2007, 720). Ovaj
višak pokrića koristi se čim se iscrpe druge sume osiguranja osnovnog pokrića iz polise osiguranja direktora
15
3/2013
WIM WETERINGS
16
i službenika. U tom slučaju, višak pokrića važi samo
za direktora (Rossi, 2005, 7). U oba slučaja mogu da se
primenjuju širi uslovi osiguranja po Odeljku A od onih
koji su uobičajeno mogući u polisama osiguranja direktora i službenika (sa Odeljcima A–B–C), kao što su širi
opis šteta, manji broj isključenja radnji drugih osiguranih lica i isključenja koja ne utiču na troškove odbrane.
Iz istraživanja koje je sproveo Willis (The Willis
D&O A–Side Purchasing Survey), američki broker u
osiguranju, vidi se da oko 55%–60% kompanija sa liste Fortune 100 i 35%–40% kompanija iz Evrope sa liste Fortune 500 imaju neku formu odvojenog pokrića
Odeljka A (Willis, 2004).4 U većini slučajeva podela
pokrića se tiče polise osiguranja A–B–C uz dodatno
pokriće viška po Odeljku A. Ono što je neuobičajeno
u pogledu tih rezultata odnosi se na to da su u periodu
istraživanja (2002–2003) nadoknade po suparničnim
tužbama bile najviše, te da su se prilikom produženja
polise osiguranja brojne kompanije sa berzi odlučile na
zaključenje šireg pokrića po Odeljku A (višak pokrića).
Sve ovo je potvrđeno u istraživanju kompanije za konsalting o upravljanju rizicima Towers Watson (Towers
Watson, 2008, 15, 16 i 18). Prema tom istraživanju 41%
kompanija sa berze u 2008. godini imalo je odvojena
pokrića Odeljka A i ono se primenjivalo na 80% velikih poslovnih aktivnosti. U 2011. godini taj procenat je
iznosio78% (Towers Watson, 2011, 16–17).
U Evropi je uobičajeno da se zaključuju tradicionalne, kombinovane polise osiguranja sa Odeljcima A–B–
C, bez odvojenog pokrića po Odeljku A. U izuzetnim
slučajevima, kada se zaključuje odvojeno pokriće, ono
se tiče osiguranja viška po Odeljku A. Očekivanje je,
međutim, da će u slučaju povećanja broja suparničnih
tužbi, doći do povećanja tražnje za odvojenim pokrićem po Odeljku A ili pokriću viška štete po Odeljku A
jer to pruža direktorima i službenicima najbolju zaštitu
od podosiguranja usled iscrpljenja suma osiguranja u
korist kompanije. U tom slučaju, takođe će biti lakše
da kompanije sa berzi privuku direktore i službenike
pa će one biti manje podstaknute da postupaju suviše
pažljivo. Pored toga, to će pružiti najbolju zaštitu od
odgovornosti kompanija sa berze ako imaju odvojene
polise osiguranja Odeljka C, makar odvojenu (samostalnu) polisu osiguranja Odeljka A, zbog čega pokriće
po Odeljku C se sporije i manje iscrpljuje.
Uopšteno govoreći, kompanija je ugovarač osiguranja. Ona zaključuje ugovor o osiguranju direktora i
službenika sa osiguravačem. Ipak, kompaniju zastupaju
odbor direktora, koji je, u stvari, strana koja zaključuje ugovor o osiguranju direktora i službenika. Ako se
osiguranje direktora i službenika zaključuje bez pokrića
Willis D&O A–Side Purchasing Survey 2004. Ovi rezultati
su potvrđeni u istraživanju 2007. godine.
4
po Odeljku C kao i / ili bez odvojenih odeljaka A i C,
akcionari će moći da se koriste prigovorom da direktor
nije postupao u interesu kompanije i njenih akcionara,
što može da predstavlja samostalan ili povezan osnov
za odgovornost direktora. Sledstveno tome, za direktora kompanije sa berze, ako postoji velik rizik od toga da
akcionari podignu suparničnu tužbu, važno je ugovoriti dovoljno pokrića po Odeljcima A i C. Pošto se taj
interes povećao poslednjih nekoliko godina i doći će do
njegovog daljeg povećavanja, očekuje se da to aktivira i
promeni evropsko tržište osiguranja direktora i službenika. U tom kontekstu, direktor mora da obezbedi da
suprotni interesi kompanije i direktora u polisi osiguranja budu uravnoteženi i da postoji dovoljno pokriće za
direktore i kompaniju. Angažman brokera u osiguranju
mogao bi da bude nepoželjan iz prostog razloga što ako
bi ga angažovano direktor, broker bi se suočio sa problemom da mora da daje konfliktne preporuke o pokriću kompaniji i direktorima. Brokeri zato moraju da
izvršavaju svoje obaveze sa dužnom pažnjom prilikom
savetovanja o programu i sumama osiguranja kako bi
izbegli sopstvenu odgovornost.
3.4. Mogućnost nepoklapanja pokrića različitih
osiguravača direktora i službenika
Ako su polisu osiguranja direktora i službenika zaključile kompanije sa berze i / ili njihovi direktori od
rizika suparničnih tužbi, odnosno u vezi sa visokim
odštetnm zahtevima, može doći do sukoba interesa velikog broja osiguravača. Po pravilu, u osiguranje direktora i službenika sa visokim sumama osiguranja, uključeno je nekoliko osiguravača. Veće kompanije sa berze
u Evropi često imaju pokriće između 100 i 200 miliona
evra, dok manje kompanije sa berze imaju pokriće koje
počinje od 50 miliona evra (Weterings, 2010, 166).
Osiguravači, međutim, imaju maksimalni kapacitet
koji je uobičajeno manji od tog iznosa. Često postoji
maksimalni kapacitet pokrića od 10, 15 ili 25 miliona
evra (sa izuzetkom od 50 miliona evra).5 Budući da je
kompanijama čije su akcije listirane na berzi, po pravilu, potrebno, a i one same žele da imaju više sume
osiguranja (na primer, 100 miliona evra), pokrivanje
sume osiguranja mora da se podeli na više različitih
osiguravača.
To se može obaviti na nekoliko različitih načina.
Kada se radi o saosiguranju, suma osiguranja se deli
horizontalno. Postoji samo jedna polisa osiguranja sa
jedinstvenom sumom osiguranja, a razni osiguravači preuzimaju pokrivanje troškova odbrane i moguću
5
Isto važi i za američke osiguravače o odgovornosti direktora
i službenika (Griffith, 2012, 340; Anderson, Stanzler, Masters,
2002, 13–19).
3/2013
Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika u slučaju suparnične tužbe akcionara
nadoknadu štete u srazmeri njihovog udela u datom
osiguranju. U većini slučajeva, suma osiguranja se
kod polisa osiguranja direktora i službenika deli vertikalno. U tom slučaju, polisa osiguranja direktora i
službenika sastoji se od „kule” sa nekoliko nivoa polisa osiguranja i suma osiguranja (Baker, Griffith, 2010,
53). Osiguravač(i) u prvom nivou (osnovni osiguravač
– prim. aut.) mora prvi da pruži pokriće za troškove odbrane i moguću nadoknadu štete Anderson, Stanzler,
Masters 2002, 13–16). Gornji nivoi predstavljaju polise
osiguranja viška štete (Stempel, 2005, 2–92 i 2–93). One
se aktiviraju samo kada suma osiguranja iz donjeg nivoa bude iscrpljena tako da se aktivira polisa osiguranja
iz sledećeg nivoa za nadoknadu viška sume – suma koja
premašuje nivo osiguranja iz donjeg nivoa (Richmond,
2000, 29).6
To bi trebalo da spreči osiguravače da zauzimaju različite stavove o osiguravajućem pokriću, kao i isplati
odštetnog zahteva. Ta mogućnost postoji kod suparničnih tužbi jer će nekoliko nivoa u tom slučaju često biti
aktivirani (Baker, Griffith, 2010, 145–147). Različiti stavovi osiguravača onemogućavaju efikasnu i efektivnu
isplatu suparničnih tužbi. Klauzula o istovetnosti forme
može se primeniti da bi se postiglo da nema velikih razlika između uslova polise osnovnog osiguranja i polisa osiguranja viška štete (Anderson, Stanzler, Masters,
2002, 13–29). Većina programa osiguranja direktora i
službenika sadrži takvu klauzulu u polisama osiguranja viška štete (Stempel, 2005, 2–92 i 2–93). Klauzula o
istovetnosti forme može, na primer, da glasi: „Na ovu
polisu se primenjuju isti limiti, definicije, isključenja i
uslovi (izuzev u vezi sa premijom, sumom i limitima
odgovornosti i ako nešto drugo nije ugovoreno) koji
su sadržani u njoj ili koji budu dogovoreni u osnovnim
polisama pre nastanka osiguranog događaja zbog čega
je postavljen odštetni zahtev.”
Ako gorenavedena klauzula uopšte nije ubačena ili
nije ubačena sa adekvatnim tekstom, mogu nastati sve
vrste problema što će dovesti do nedovoljnosti ili nepoklapajućih pokrića. Konkretno, redovno dolazi do toga
da se uslovi osiguranja viška štete razlikuju i, na primer,
uslovi osiguranja viška štete sadrže dodatne i / ili specijalne uslove koji se ne nalaze u uslovima osnovnog
osiguranja ili osnovnog osiguranja viška štete, kao što
je isključenje pokrića, arbitražna klauzula, izbor merodavnog prava ili neka druga klauzula, ili kraći otkazni
rok (Stempel, 2005, 2–93). Drugi je da ne mora svaki
osiguravač viška štete da primenjuje uslove osnovnog
osiguranja, već one koje primenjuje osiguravač viška
6
Veći broj slučajnih osiguravača može pružati pokriće u
nekom nivou osiguranja, tako da horizontalno razdvajanje
(saosiguranje) postoji u tom nivou (Anderson, Stanzler, Masters,
2002, 13–19).
štete iz donjeg nivoa zaštite, ili da postoji neizvesnost
u pogledu toga koji se osiguravač mora slediti. Takođe, moguće je da iz teksta klauzule o istovetnosti forme
proističe da se mora slediti osiguravač sa najužim pokrićem. U nastavku dajemo primer takve jedne klauzule: „Osiguravač pruža osiguravajuće pokriće u skladu sa
istim limitima i uslovima osnovne polise i svim oštrijim
limitima i uslovima svih drugih osnovnih polisa, izuzev
ako nešto drugo nije ugovoreno.”
Da bi izbegao te probleme i da bi se ostvarilo potpuno i skladno pokriće direktora i kompanije, u klauzuli o
istovetnosti forme mora da bude jasno naznačeno da će
se slediti uslovi osnovnog osiguranja ali uz istovremeno
da ostavi što manje prostora za eventualne razlike u pokrićima kako ne bi bilo praznina između različitih nivoa osiguravajućeg pokrića. Konkretno, to je čest problem kod suparničnih tužbi u SAD (Stempel, 2000, 16).
3.5. Položaj različitih osiguravača direktora i
službenika tokom rešavanja suparničnih tužbi
Bitno je da osiguravači osiguranih direktora i kompanija na jednoj strani, i oštećena lica sa druge strane
u najvećoj mogućoj meri sarađuju prilikom kolektivne
ili individualne isplate po osnovu suparnične tužbe,
umesto da rade jedni protiv drugih. Opasnost opstrukcije je, ipak, snažno prisutna uzimajući u obzir različite
interese osiguravača direktora i službenika iz različitih
nivoa osiguranja i činjenice da će kod suparničnih tužbi
biti aktivirano nekoliko nivoa zaštite.
Kod pojedinačne ili suparnične tužbe, osnovni osiguravač svakako isplaćuje celokupnu sumu osiguranja
kada su odštetni zahtevi visoki. To može, takođe, da
važi za osiguravače na prvim nivoima viška štete. U tom
slučaju, oni neće imati jak interes za isplatom nadoknade. Ali ako je ishod u pogledu odgovornosti neizvestan,
oni će brže odlučiti da se upuste u parnicu (Squire,
2012, 3 i 14). Ako te parnice budu uspešne za njih, oni
neće morati da isplate nadoknadu, dok će u slučaju dosuđene obaveze na nadoknadu morati da isplate sumu
osiguranja ili njen veći deo.
Ostali osiguravači, sa druge strane, imaju snažan interes da isplate nadoknadu jer je moguće da oni neće
imati obavezu da isplate svoj ugovoreni udeo uopšte ili
će to biti u manjem iznosu od ukupnog udela u pokriću
(Squire, 2012, 3, 17 i 26). Parnice osiguravačima stvaraju neizvesnost u pogledu njihovog položaja i, samim
tim, rizika. Direktori i kompanija će takođe neretko
imati (preveliki) interes u isplati suparnične tužbe. U
slučaju isplate nadoknade, iznos koji treba da se plati
ćesto će u celini ili pretežnom delu biti manji od sume
osiguranja, što im omogućava da štetu ne moraju da
plate sami.
17
3/2013
WIM WETERINGS
18
U svakom slučaju, osigurana naknada proizlazi iz
jasnoće i jednoobrazne reakcije svih osiguravača iz programa osiguranja direktora i službenika u odnosu na
suparničnu tužbu. Problem suprotnih interesa u „kuli
osiguranja” može posle svega da dovede do kašnjenja u
isplati po osnovu suparnične tužbe i propasti pregovora
o isplati nadoknade koji su imali dobre izglede na uspeh (Squire, 2012, 26).
Ovaj problem se može izbeći, ili u najmanju ruku
ograničiti, ubacivanjem klauzule o sleđenju, takođe
poznatoj i kao klauzula o sleđenju lidera ili klauzula o
vodećem osiguravaču (Meyenburg, Stahl, 2006, 22). U
tom slučaju, osnovni osiguravač je ovlašćen da kontroliše odbranu od odštetnog zahteva tako da osiguravači
viška štete moraju, po pravilu, da se povinuju odlukama osnovnog osiguravača u vezi sa odbranom od i / ili
isplatom odštetnog zahteva. Takva jedna klauzula može
da ima sledeći sadržaj: „Osiguravači iz ove polise obavezuju se da slede sve odluke osiguravača iz osnovnih polisa.” Ili „Za sve odštetne zahteve, obaveštenja i isplate,
mora se pribaviti saglasnost vodećih osiguravača.”
Pozadina klauzule o sleđenju je jedinstvo i usmeravanje isplate odštetnog zahteva u interesu svih zainteresovanih strana iz polise osiguranja. U osnovi, nema
ugovornog odnosa između osnovnog osiguravača i
osiguravača viška štete koji bi bio osnov za ugovorne
obaveze između tih osiguravača. Ugovorna veza postoji samo između osiguranika i osiguravača – osnovnog
osiguravača ili osiguravača viška štete na osnovu ugovora o osiguranju. Prema mišljenju autora, moraju se
pretpostaviti, uzimajući u obzir faktički odnos između
osnovnog osiguravača i osiguravača viška šteta, moguće
ozbiljne posledice radnji osnovnog osiguravača po
osiguravača viška štete ili njegov položaj, zbog toga
što vanugovorna odgovornost leži na osnovnom
osiguravaču (i osiguravaču viška šteta – prim. aut.) u
kontekstu odštetnih zahteva koji premašuju ili će verovatno premašiti sume osiguranja osnovnog pokrića.
Osnovni osiguravač, prema mišljenju autora, ima obavezu savesnog i poštenog postupanja ne samo prema
svom osiguraniku, već i prema osiguravačima viška
šteta.7 Iako se na ovu tvrdnju mogu pronaći prigovori u retkim precedentima i teoriji, takođe je prisutno i drugo stanovište u precedentnom pravu SAD u
vezi sa vansudskim poravnanjem i odlukama o isplati, ali direktna obaveza savesnog postupanja osnovTwin City Fire Ins. Co. v. Country Mutual Ins. Co., 23
F.3d 1175, 1178 (7th Cir. 1994): „ogromna većina američkih
precedenata opisuje obavezu koju prvi osiguravač ima prema
osiguravaču viška šteta kao obavezu koja potiče od obaveze
prvog osiguravača koju on ima prema osiguraniku.” Videti i:
Anderson, Stanzler, Masters, 2002, 11–76.
7
nog osiguravača prema osiguravaču viška štete nije
utvrđena.8
Takve direktne obaveze mogu se ubrzo pretpostaviti kod klauzule o sleđenju. Zahvaljujući ovoj klauzuli, izričit pravni odnos nastaje između vodećeg
osiguravača (osnovnog osiguravača) i osiguravača
koji ga slede – osiguravači viška štete (Meyenburg,
Stahl, 2006, 22). Ovaj odnos se može tumačiti kao situacija koja nastaje na osnovu punomoći, odnosno
odnosa zastupanja. Osnovni osiguravači primaju „pravo” da se brane i isplate odštetni zahtev takođe u ime
osiguravača viška štete. Davanje ovlašćenja ipak ne
znači da strana koja ima punomoć – vodeći osiguravač
može da vrši svoja ovlašćenja na nekontrolisan način
i bez dužne pažnje. Osnovni osiguravač ima obavezu,
imajući u vidu principe savesnosti i poštenja prema
osiguravačima viška štete, da postupa razumno i zato
on mora imati u vidu interes osiguravača koji ga slede (lica koja su mu dala punomoć) prilikom donošenja
odluka (Schwepcke, 2004, 63). Ako vodeći osiguravač
/ osnovni osiguravač ispunjava svoju obavezu dužne
pažnje prema osiguravačima koji ga slede, osiguravač
viška rizika, prema mišljenju autora, nema slobodu
drugačijeg ponašanja od onog da i on mora da sledi njihove odluke.9
To, po pravilu, dovodi do adekvatnog zadovoljenja
raznih interesa. Osiguranik i osiguravači viška šteta
na višim tačkama u „kuli osiguranja” imaju glavnu reč
kada se radi o rešavanju i prihvatanju predloga za isplatu odštetnog zahteva koji bi bio previsok sve dotle dok
odštetni zahtev ne dopire do njihovog ugovora (Spier,
To se primenjuje u većini saveznih država SAD. – Federal
Ins. Co. v. Travelers Casualty & Surety Co., 843 So.2d 142 (Ala.
2002) i U.S. Fire Ins. Co. v. Zurich Ins. Co., 768 N.E.2d 288 (Ill.
App. Ct. 2002). Međutim, direktna obaveza prvog osiguravača je
uvedena u, na primer, precedentima Schal Bovis, Inc. v. Casualty
Ins. Co., 732 N.E.2d 1082 (Ill. App. Ct. 1999), St. Paul Fire &
Marine Ins. Co. v. Royal Ins. Co. of Am., No. 91 Civ. 6151 (CMM)
(S.D.N.Y. May 2, 1994) i Colonia Ins. Co. v. Assuranceforeningen
Skuld, 588 So.2d 1009, 1010–11 (Fla. Dist. Ct. App. 1991)
rev. den. 598 So.2d 75 (Fla. 1992). U većini saveznih država
primenjuje se teorija subrogacije i isti rezultat može ponekad da
se postigne na indirektan način. U tom slučaju, osiguravač viška
štete se subrogira u prava osiguranika prema prvom osiguravaču.
Ovo omogućava manje opcija od direktne obaveze postupanja u
dobroj veri. Videti i: Anderson, Stanzler, Masters, 2002, 11–76.
9
To se takođe susreće u precedentnom pravu SAD. Većina
sudova zauzela je stav da osiguravač viška štete, po pravilu, nema
osnov za podizanje tužbe protiv prvog osiguravača ako je prvi
osiguravač odbio da isplati nadoknadu zbog čega je osiguravač
viška štete, umesto njega, morao da isplati nadoknadu. Tužba će
biti uspešna jedino ako je prvi osiguravač nepotrebno izbegao
da isplati nadoknadu zbog čega je došlo do presude na štetu
koja premašuje sumu osiguranja osnovne polise osiguranja. –
Fortman v. Safeco Ins. Co., 221 Cal. App. 3d 1394, 271 Cal. Rptr.
117 (2d Dist. 1990).
8
3/2013
Mogući sukobi interesa kod osiguranja direktora i službenika u slučaju suparnične tužbe akcionara
2007, 331; Keeton, 1954, 1138). Kada taj aspekt nestane,
osnovni osiguravač donosi odluku pri čemu mora da
uzme u obzir interese ostalih osiguravača (obaveza savesne isplate štete). Njega mogu tužiti drugi osiguravači
zbog takvog ponašanja. Imajući u vidu da kršenje obaveze dužne pažnje znači kršenje ugovora o zastupanju
ili vanugovornoj odgovornosti, može se sankcionisati
nadoknadom štete (štete zbog nesavesnog postupanja).
Zato je velika mogućnost pokretanja sudskog postupka od strane osnovnog osiguravača ili odbacivanja razumnih predloga za vansudsko poravnanje uklonjena,
odnosno smanjena (Sykes, 1994, 77; Syverud, 1990,
1113 and 1127). To je još jasnije zbog činjenice da obaveza savesnog i poštenog postupanja osnovnog osiguravača, koja nastaje iz ekskluzivnog prava osiguravača da
kontroliše odbranu i isplatu odštetnog zahteva, takođe
podrazumeva da se osiguravačima koji slede moraju
dostaviti dovoljne informacije i da se oni informišu o
toku pregovora o isplati nadoknade i drugim važnim
događajima – obaveza savesnog informisanja osiguravača viška štete o pregovorima o isplati i nepovoljnim
događajima (Lanzone, Ringel, 1982, 280–281). Obaveza dužne pažnje osnovnog osiguravača dovodi, prema
mišljenje autora, do toga da osiguravači koji slede, ako
se to želi, imaju pravo na konsultacije u vezi sa važnim
odlukama i odlukama sa značajnim finansijskim posledicama – obaveza savesnosti prilikom odlučivanja
o tome da li da se prihvati odštetni zahtev (Lanzone,
Ringel, 1982, 280–281). Do raspravljanja ovog pitanja
sigurno može da dođe kod suparničnih tužbi.
Međutim, klauzula o sleđenju ne postoji u svim programima osiguranja direktora i službenika sa nekoliko
nivoa zaštite. Pored toga, moguće je da se koriste različiti jezici, što može da dovede do nemogućnosti da se
ostvari prethodno opisani cilj. Tekst odredbe mora biti
sastavljen tako da onemogućava njegovo preširoko tumačenje a da istovremeno osiguravaču viška štete omogućava slobodu da postupa nezavisno. U vezi sa tim redovno dolazi do diskusija između brojnih osiguravača
u praksi SAD, ali i u drugim državama.
Autor je stava da ako klauzula o sleđenju (ili neka
slična) ne postoji u ugovoru, njena pravila svakako proizlaze iz obaveze savesnosti i poštenja osnovog osiguravača i osiguravača viška štete da su (i) osiguravači dužni
da prihvate opasan odštetni zahtev, i (ii) da osiguravači
imaju obavezu da ispune svoju obavezu u „kuli” polisa
osiguranja. To podrazumeva sa jedne strane da osnovni
osiguravač ili drugi osiguravači ne smeju da dozvole da
se parnice pokreću odmah ili naknadno ako protiv njih
postoji rizična suparnična tužba (sa dobrim šansama na
uspeh) i ako postoje dobri razlozi da se prvo istraži mogućnost vansudskog poravnanja. Na drugoj strani, to
znači da osiguravači viška štete ili drugi osiguravači ne
smeju da izbegavaju isplatu svojih udela u nadoknadi
štete ako je određena suma nadoknade razumna i zbog
toga aktivirana njihova polisa osiguranja.
4. ZAKLJUČAK
Međunarodna praksa suparničnih tužbi pokazuje da
su ove tužbe najviše usmerene na akcionarska društva
i njihove direktore i službenike. Danas se akcionarska
društva i njihovi direktori ne suočavaju samo sa odštetnim zahtevima svojih akcionara, već i sa druigim
ogromnim odštetnim zahtevima. Zbog toga pronalaženje načina kako da se takvi odštetni zahtevi rešavaju na
efikasan i efektivan način dobija na značaju. Odgovarajuće osiguranje direktora i službenika obezbeđuje da
se plati osnovan odštetni zahtev ili suparnični tužbeni
zahtev akcionara i da tako ne samo da vrši zaštitu interesa privrednog društva, njegovih direktora i akcionara,
već i obavlja jednu društvenu funkciju.
U zavisnosti od datog slučaja, zaštita koju pruža osiguranje direktora i službenika može da se razlikuje. Do
problema može da dođe, pored ostalog, prilikom razdvajanja sume osiguranja između privrednog društva,
sa jedne strane, i direktora i službenika, sa druge strane.
Problem se pokušava rešiti primenom klauzule o redosledu isplata, ali nažalost, ona ne pruža uvek idealno
rešenje. Samostalna polisa osiguranja Odeljka A ili osiguranje viška štete Odeljka A pruža bolju zaštitu.
Drugi problem tiče se činjenice da se visoki iznosi
odštetnih zahteva postavljaju u suparničnim tužbama.
Osiguranje direktora i službenika akcionarskih društava, po pravilu, se sastoji iz nekoliko nivoa osiguranja, te
zato u slučaju suparnične tužbe osigurani direktori i akcionarsko društvo postavljaju odštetne zahteve prema
nekoliko osiguravača. Ipak, brojni osiguravači mogu da
pružaju različita pokrića. Pored toga, mogu da postoje
različiti interesi kod osiguravača koji se mogu pojaviti
u slučaju suparničnih tužbi. Ovi aspekti mogu da otežavaju efikasno i efektivno upravljanje suparničnim
tužbama i moraju se, uzimajući u obzir interese velikog
broja stranaka i društva u adekvatnom osiguranju direktora i službenika, sprečiti što je moguće više. Klauzula o istovetnosti forme, pod uslovom da je ispravno
formulisana, i klauzula o vodećem osiguravaču mogu
da pruže rešenje za ova pitanja. Obaveza postupanja na
savestan i pošten način prvog osiguravača i osiguravača
viška šteta ima takođe važnu ulogu.
Preveo: prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ
e–mail: [email protected]
19
3/2013
ARTICLES
20
Wim WETERINGS, PhD
Assistant Professor, Faculty of Law, Tilburg
Attorney at Law, Dirkzwager Advocaten & Notarissen N.V., Arnhem
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of
shareholders’ class actions
UDC: 368.6:347.72
Systematic scientific work
Summary
Listed companies and their directors and officers
run an increasing risk of becoming involved in a
shareholders’ class action. Since class actions involve
significant compensation amounts, it is of vital
importance to all parties involved that the directors/
officers and the company being sued have adequate
Directors & Officers (D&O) insurance. Without
sufficient insurance, these directors and the company
might have to bear compensation in whole or in part
themselves. If they are incapable of doing so to one
extent or another, which is usually the case in light of
the extensive compensation amounts with class actions,
the injured parties will receive nothing or incomplete
compensation and the class action will not realise
its goal. This also has a negative effect on the scope
of liability law. D&O insurance is therefore relevant
for both the parties involved in the collective action
and for society. Nonetheless, conflicts of interest can
arise between the company and the directors being
sued in respect of the cover if they are underinsured.
In addition, conflicts of interest between the various
D&O insurers could also arise which can negatively
affect both the insurance cover and the settlement of
a promising class action. D&O insurance must be set
up in such a way – given the various interests and in
light of the goals of a collective action and liability law –
that these potential conflicts of interest are prevented as
much as possible. The first conflict of interest between
the company and directors can be restricted through
the inclusion of either an allocation clause or an order
of payment clause. In addition, a choice can be made to
make a (greater) division between the Side A and Side
C coverage within the D&O insurance policy or to take
out a separate Side A policy altogether. The potential
effects of the conflicting interests between the various
D&O insurers involved with regard to the cover and
the claim settlement can be mitigated by incorporating
a properly defined follow form clause and an adequate
leading underwriter clause. In that context, but also
independently thereof, in my opinion a direct duty of
good faith and fair dealing of the primary insurer(s)
toward excess insurers (and also a duty of care of excess
insurers) should be adopted.
Key words: Directors & Officers insurance, class
action, shareholders claims, Side A–coverage, Side
C–coverage, follow form clause, leading underwriter
clause, direct duty of good faith of primary insurer.
LITERATURA (REFERENCES)
Alexander, J. (1991). Do the merits matter. A study of
settlements in securities class actions, Stanford Law
Review, 43(1), 497–598.
Anderson, E., Stanzler, J., Masters, L. (2002). Insurance
coverage litigation, Aspen Publishers.
Baker, T. (1996). On the Genealogy of Moral Hazard,
Texas Law Review, 75(2), 237–292.
Baker, T., Griffith, S. (2010). Ensuring corporate
misconduct. How liability insurance undermines
shareholder litigation, The University of Chicago
Press: Chicago.
Baker T., Griffith, S. (2007). Predicting corporate
governance risk: evidence from the directors’ and
officers’ liability insurance market, The University of
Chicago Law Review, 74(2), 487–544.
Black, B., Cheffins, B., Klausner, M. (2006). Outside
director liability, Stanford Law Review, 58(4), 1050–
1155.
Black, B., Cheffins, B., Klausner, M. (2005). Liability
Risk for outside directors: a cross–border analysis,
European Financial Management, 11(2), 153–171.
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
Bondt, B. (2010). Facilitating economic recovery and
sustainable growth through reform of the securities
class–action system: arbitration as an alternative to
litigation, Harvard Journal of Law & Public Policy,
33(2), 608–638.
Bone, B. (2012). Class action, in: Sanchirico, C. (ed.),
Procedural law and economics, Edward Elgar:
Cheltenham.
Bordon, D. (1998). Directors and Officers Liability
Insurance: Deskbook, ABA: Chicago.
Boyer, M. (2005). Directors’ and officers’ insurance and
shareholder protection, CIRANO working paper, 2005,
SSRN: http://ssrn.com/abstract=886504
Campos, S. (2012). Mass torts and due process, Vanderbilt
Law Review, 65(4), 1060–1121.
Keeton, R. (1954). Liability insurance and responsibility
for settlement, Harvard Law Review, 67(), 1136–1171.
Klausner, M., Hegland, J. (2010). How Protective is D&O
Insurance in Securities Class Actions? Part II, Plus
Journal, 23(2), 1–5.
Lanzone, A., Ringel, S. (1982). Duties of a primary insurer
to an excess insurer, Nebraska Law Review, 61(2),
259–282.
Maniloff, R., Stempel. J. (2012). General liability insurance
coverage – Key Issues in Every State, Oxford
University Press.
Mathias, J. eds. (2006). Directors’ and officers’ liability:
prevention, insurance and indemnification, Law
Journal Press: New York.
Cashman. P. (2007). Class action law and practice, The
Federation Press: Sydney.
Meyenburg, B., Stahl, A. (2006) Englishes
Rückversicherungsrecht and the London Market, Verlag
Versicherungswirtshaft GmbH.
Cornerstone Research (2011a). Securities Class Action
Settlements – 2011 Review and Analysis.
Nagareda, R. (2008). Mass torts in a world of settlement,
The University of Chicago Press: Chicago.
Cornerstone Research (2011b), Securities Class Action
Filings – 2011 Year in Review.
O’Leary, M. (2007). The Directors & Officers Liability
Insurance Deskbook, ABA.
Dionne, G. (2000). Handbook of Insurance, Kluwer
Academic Publishers: Boston.
Ostrager, B., Newman, T. (2010). Handbook of Insurance
Coverage Disputes, Aspen Publishers.
Eisenberg, T., Miller, G. (2004). Attorney fees in class
action settlements: a empirical study, Journal of
Empirical Legal Studies, 1(1), 27–78.
Pauly, M. (1968). The Economics of Moral Hazard:
Comment, American Economic Review, 58(3), 531–
537.
Ferrara, R. (2005). Shareholder Derivative Litigation:
Besieging the Board, ALM: New York.
Parr, R. (2004). Directors and Officers Insurance, in: Paar,
R., Loewenson, C. (eds.) D&O Liability Insurance
2004: Directors & Officers Under Fire, PLI: New York.
Griffith, S. (2012). D&O Insurance and the ability of
shareholder litigation to deter, in: Hill, C., McDonnell,
B. (eds.) Research Handbook on the Economics of
Corporate Law, Edward Elgar: Cheltenham.
Gutiérrez, M. (2003). An economic analysis of corporate
directors’ fiduciary duties, Rand Journal of
Economics, 34(3), 516–535
Hensler. D. (2000). Class action dilemmas: pusuing public
goals for private gain, RAND: Santa Monica.
Hensler, D., Peterson, M. (1993). Understanding mass
personal injury litigation: a socio–legal analysis,
Brooklyn Law Review, 59(3), 961–1063.
Kalis, P., Reiter, T., Segerdahl, J. (2013). Policyholder‘s
Guide to the Law of Insurance Coverage, Wolters
Kluwer Law & Business.
Kalis, P., Reiter T., Segerdahl, J. (2011). Policyholder‘s Guide
to the Law of Insurance Coverage, Wolters Kluwer Law
& Business.
Katz, D. (1996). Risk managers advised to lock in D&O
contracts, National Underwriter Property & Casualty /
Risk & Benefits Management, 100(5), 31.
Parsons, C. (2003). Moral Hazard in Liability Insurance,
The Geneva Papers on Risk and Insurance, 28(3), 447–
470.
Philips, R. (2007). The securities enforcement manual:
tactics and strategies, ABA.
Richmond, D. (2000). Rights and responsibilities of excess
insurers, Denver University Law Review, 78(1), 29–
103.
Romano, R. (1991). Corporate governance in the
aftermath of the insurance crisis, in: Schuck, P. (ed.)
Tort Law and the Public Interest, W.W. Norton: New
York.
Rosenberg, D. (2000). Mass tort class actions: what
defendants have and plaintiffs don’t, Harvard Journal
on Legislation, 37(1), 393–430.
Rosenberg, D. (1987). Class actions for mass torts: doing
individual justice by collective means, Indiana Law
Journal, 62(3), 561–596.
Rossi, M. (2005). Rewriting the Rulebook On D&O
Insurance. The Risk Report, 27(5).
21
3/2013
WIM WETERINGS
22
Ryan, E., Simmons, L. (2011). Securities Class Action
Settlements – 2011 Review and Analysis, Cornerstone
Research, Inc.
Sykes, A. (1994). “Bad Faith” refusal to settle by liability
insurers: some implications of the judgment–proof
problem, Journal of Legal Studies, 23(1), 77–110.
Scherer, F. (2012). Class actions in the U.S. experience: an
economist’s perspective, in: Backhaus, J. (eds.), The
law and economics of class actions in Europe: Lessons
from America, Edward Elgar: Cheltenham.
Syverud, K. (1990). The duty to settle, Virginia Law
Review, 23(1), 77–110.
Schwepcke, A. (ed.) (2004). Reinsurance: Principles and
State of the Art, Verlag Versicherungswirtshaft GmbH.
Towers Watson (2009). Directors and officers liability:
2008 survey of Insurance purchasing trends. Towers
Watson
Shavell, S. (2005). Minimum Asset Requirements and
Compulsory Liability Insurance As Solutions to the
Judgment–Proof Problem, Rand Journal of Economics,
36(1), 63–77.
Shavell, S. (2004). Foundations of Economic Analyses of
Law, Harvard University Press.
Spier, K.E. (2007). Litigation, in: Polinsky, A.M., Shavell,
S. (eds.) Handbook of Law and Economics, North–
Holland: Amsterdam.
Squire, R. (2012). How collective settlements camouflage
the costs of shareholder lawsuits, Duke Law Journal,
62(1), 1–78.
Stempel, J. (2005). Stempel on insurance contracts, New
York: Aspen Publishers.
Stempel, J. (2000). Law of insurance contract disputes,
Gaithersburg: Aspen Publishers.
Towers Watson (2011). Directors and officers liability
survey: 2011 summary of results. Towers Watson.
Van Abeelen, D., Weterings, W. (2013). De rol van
de D&O–verzekering bij collectieve acties door
aandeelhouders, Tijdschrift voor Ondernemingsbestuur
[Journal of Corporate Governance], 5(2), 31–43.
Willis (2004). D&O A–Side Purchasing Survey.
Weterings, W. (2012). Directors’ & Officers’ liability,
D&O Insurance and moral hazard: more control of
moral hazard by D&O insurers needed to increase
the incentives of directors and supervisory board
members, SSRN working paper: http://ssrn.com/
abstract=2153129.
Weterings, W. (2010). De aansprakelijkheidsverzekering
voor bestuurders en commissarissen in de
(verzekerings)praktijk [Liability insurance for
directors and officers in (insurance)practice],
Verzekerings–Archief [Journal of Insurance Sciences],
88(4), 161–171.
3/2013
ARTICLES
23
Wim WETERINGS
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of
shareholders’ class actions
UDC: 368.6:347.72
Received: 11.8.2013.
Accepted: 17.9.2013.
Systematic scientific work
Abstract
1. INTRODUCTION
Listed companies and their directors and officers
run an increasing risk of becoming involved in a
shareholders’ class action. Since class actions involve
significant compensation amounts, it is of vital
importance to all parties involved and society (seen
the goals of a collective action and of liability law) that
the directors/officers and the company being sued
have adequate Directors & Officers (D&O) insurance.
Nonetheless, conflicts of interest can arise between the
company and the directors being sued in respect of
the cover. In addition, conflicts of interest between the
various D&O insurers could also arise. D&O insurance
must be set up in such a way that these potential
conflicts of interest are prevented as much as possible.
The first conflict of interest can be restricted through
the inclusion of either an allocation clause or an order
of payment clause. In addition, a choice can be made
to make a (greater) division between the Side A and
Side C coverage within the D&O insurance policy or
to take out a separate Side A policy altogether. The
potential effects of the conflicting interests between
the various D&O insurers involved can be mitigated
by incorporating a properly defined follow form clause
and an adequate leading underwriter clause. In that
context, but also independently thereof a direct duty
of good faith and fair dealing of the primary insurer(s)
toward excess insurers should be adopted.
Large–scale loss and the collective settlement
thereof have received a lot of attention in legal literature
in the past few years. Mass tort claims invariably
concerns large numbers of parties incurring a loss
that are involved in the settlement of a dispute with
a single person or entity responsible for the loss or a
limited group thereof, which dispute forms the basis of
the same or similar factual and legal liability or other
questions (Campos, 2012, 1065; Nagareda, 2008, xii;
Cashman, 2007, 1; Hensler, 2000, 3; Hensler, 1993, 966).
Large–scale loss is frequently collectively settled instead
of via individual proceedings. Legal practice shows
that the number of class actions has increased. The
financial sector in particular is where the instrument
of the class action is increasingly being brought to bear
against listed companies. In the process, the claimed
compensation amounts as well as the actual settlement
amounts for class actions against listed companies in
North America and Europe are (very) high.
For instance, in the Cornerstone survey from 1996–
2010 the average settlement amount for class actions
in the United States amounted to USD 40 million
(Cornerstone Research, 2011a, 2); average amounts
of USD 45 million and USD 48 million followed from
other surveys (Baker, Griffith, 2010, 22 respectively
Klausner, Hegland, 2010, 1). Each year from 2000 to
2009 saw an average of 1 in 15 companies from the S&P
500 index as a defendant / respondent in a class action
(Cornerstone Research, 2011b, 12). The ratio in1 the
financial sector was even more pronounced at 1 in 8.5
companies. Developments in respect of class actions
against listed companies can also be seen in Europe. For
instance, in the Netherlands, at least 13 class actions
were initiated in the past few years against companies
that had been listed on the Dutch stock market (which
lists 75 companies), whereby the settlement amounts
varied roughly between EUR1 million and EUR1
billion (Van Abeelen, Weterings, 2013, 35).
Key words: Directors & Officers insurance, class
action, shareholders claims, Side A–coverage, Side
C–coverage, follow form clause, leading underwriter
clause, direct duty of good faith of primary insurer.

Assistant Professor, Tilburg University, Faculty of Law,
Tilburg, and attorney at law, Dirkzwager Advocaten & Notarissen
N.V., Arnhem, e–mail: [email protected] / weterings@
dirkzwager.nl.
3/2013
WIM WETERINGS
24
In short, the risk is high for listed companies
of becoming involved in a security or other class
action. In these cases, it concerns very high levels of
compensation or settlement amounts. The focus of
shareholders’ class actions is often aimed at, aside from
the listed company, holding the directors personally
liable. Individual directors and supervisory board
members are confronted more often than before with
a class action; consequently, finding protection against
this liability risk is gaining importance.1
In light of the extensive compensation amounts, it
is of vital importance to all parties involved that the
directors and the company being sued have adequate
D&O (Directors & Officers) liability insurance. Without
insurance or sufficient insurance, the directors and
company being sued might have to bear compensation
(in whole or in part) themselves. If they are unable to
do so, which is often the case given the amounts being
sued for, the class action will not realise its goal. This
also has a negative effect on the scope of liability law.
All parties involved in a class action have an interest
in an adequate D&O insurance policy, but a conflict
of interest can arise between the company and the
directors being sued. In addition, conflicts of interest
between the various D&O insurers involved could also
arise which can negatively affect both the insurance
cover and the settlement of a promising class action. A
D&O insurance policy must be set up in such a way –
in the interest of not only the parties involved but also
society – that these potential conflicts of interest are
prevented as much as possible.
The interest and the role of adequate D&O insurance
in the event of shareholders’ class actions is first
discussed in greater detail below (§ 2). Then the cover
under the D&O insurance policy is addressed before
the possible conflict of interest between (i) the company
and its directors and (ii) the various D&O insurers is
described in greater detail (§ 3). Possible solutions will
be discussed, such as the limitation of the first possible
conflict through the inclusion of an allocation clause or
an order of payment clause, or the addition of a (greater)
division between the Side A and Side C coverage. It
is also argued that a better connection can be created
between the cover of the various D&O insurers by
implementing a properly defined follow form clause.
Further, it will be set out that the potential effects of the
conflicts of interests between the various D&O insurers
in the settlement of (promising) class actions can be
mitigated through the inclusion of an adequate leading
1
In the United States, a shareholders’ class action has been
the most frequently occurring claim against a listed company
and its directors for years already (Towers Watson, 2011, 19;
Baker, Griffith, 2010, 21).
underwriter clause and, independently thereof, the
adoption of a direct duty of good faith and fair dealing
of the primary insurer(s) toward excess insurers (and
also a duty of care of excess insurers). I conclude section
4 with a short summary.
2. D&O INSURANCE AND
SHAREHOLDERS’ CLASS ACTIONS
2.1 Connection D&O insurance
and shareholders’ class actions
The collective settlement of large–scale loss is
preferential to individual settlement(s) for all parties
involved. The economic benefits, associated with
the proceedings or not, of bringing a class action are
evident. For the parties being sued and their insurers,
it is beneficial that only one set of proceedings has to
be followed instead of multiple lawsuits, which has a
beneficial effect on the defence costs (Hensler, 2000, 121;
Rosenberg, 1987, 571). Another important advantage
for these parties is that in a collective settlement
they have more security regarding the number of
claims and the scope thereof and, consequently, their
compensation obligations vis–à–vis the injured parties.
It also prevents them from being confronted with
conflicting or inconsistent rulings. For injured parties,
it is beneficial that they receive compensation in the
short or shorter term without every party needing to
conduct expensive, time–consuming, burdensome and
uncertain proceedings (Bone, 2012, 69–70).
Collective settlement promotes the unity of law
and reduces furthermore the gap between the so–
called repeat player and the individual injured party in
respect of the importance of winning the proceedings,
the know-how and the financing (Bone, 2012, 69;
Rosenberg, 2000, 393; Hensler, 2000, 4). The preventive
effect of the class action can also be mentioned as a
important side effect (Bone, 2012, 71; Scherer, 2012,
27 et seq). The existence of the instrument of the
class action can have a deterring effect as a result of
which potential violators of standards are encouraged
to comply with the regulations and a class action is
ultimately no longer necessary (more on this in § 2.2).
Nonetheless, a financial shareholders’ class action
can only in fact be settled collectively or individually
if the director and/or company being sued can bear
possible compensation (on the basis of a settlement
or not). Given the high amounts involved in a class
action, directors will often not be able to meet all or
a large portion of these costs themselves. The same
holds true for the company, or compensation to be paid
will have a (strongly) negative effect on the financial
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
position of the company. That certainly holds true for
young companies (Bondt, 2010, 621). For this reason,
the presence of a liability insurance policy is of vital
importance for the success and effectiveness of a class
action and collective settlement.
2.2 Importance of D&O insurance
in event of a class action
In light of the risk of possible personal liability
and exposure of their private assets, directors and
supervisory board members of a listed company
automatically have a major interest in a D&O insurance
policy. Most listed companies take out such insurance
for their directors and officers (Baker, Griffith, 2010,
44).
In a shareholders’ class action, the D&O insurance
policy will also be the only resort for the company
involved (Katz, 1996, 31). In such cases, a Commercial
General Liability Insurance (GCL) policy often fails
to provide any solace since cover is ‘only’ offered for
(liability for) bodily injury and property damage (Kalis,
Reiter, Segerdahl, 2013; Maniloff, 2012). Shareholders’
claims, however, concern purely pecuniary loss. There
is no standard cover for the company’s liability under
the D&O insurance, but the policy can be expanded, so
that cover for the company is also included (more on
this in § 3.1).
Furthermore, a D&O insurance policy with adequate
cover can be a good way for a listed company to be able
to attract and keep good and experienced directors
and officers who will critically follow the recent
developments regarding shareholders’ class actions –
the company’s indirect interest (Kalis, Reiter, Segerdahl,
2013, 11; Baker, Griffith, 2007, 502; Black, Cheffins,
Klausner, 2006, 1140; Parr, 2004, 13). In addition, a
D&O insurance policy prevents the fear of liability and
class action from causing directors to act excessively
cautiously and not to take enough entrepreneurial
risks, where running a business in fact assumes taking
acceptable risks in the interest of the shareholders and
other stakeholders (Baker, Griffith, 2010, 57; Black,
Cheffins, Klausner, 2005, 169).
Shareholders too have a major interest in D&O
insurance. In that way they are, after all, assured that
in the event of a class action, compensation will take
place without the value of their shares being negatively
affected at all or too much by the compensation to be
paid.
D&O insurance is not only important for the
directors, shareholders and the company concerned,
but it also has a societal relevance. The presence of D&O
insurance ensures that there are solvent, liable parties in
the event directors (and officers) and/or the company
are held liable vis–à–vis shareholders.2 These improved
means of recovery have a positive effect on both the
compensatory and preventive functions of liability law
(Hensler, 2000, 121–122; Rosenberg, 1987, 563–566).
In class actions, the compensatory function plays an
important role, as on the one hand liability claims are
bundled to ensure that efficient settlement takes place
and access to liability law (or other law) is increased,
while on the other hand the total amount sued for is
often significant to very extensive (Hensler, 2000, p.
3–4). That compensatory function can, however, only
be properly fulfilled if there is sufficient insurance cover.
The idea behind the preventive function of liability
law is that directors and companies, out of fear of
liability and the obligation to pay compensation to their
shareholders, are encouraged to act carefully and to
prevent loss for the shareholders (Griffith, 2012, 337;
Shavell, 2004, 268 et seq). However, if a director and/or
company do not have sufficient assets to be able to pay
the compensation, which in particular cannot be ruled
out in shareholders’ class actions, the deterring effect
of liability law will not be robust enough. Since the
relevant party cannot pay anyway, the right behaviour
incentives are not given (judgment proof problem).
The lack of a deterring effect becomes even greater if
shareholders waive the right to a claim in advance due
to insufficient assets on the part of the directors and the
company. In the event of a D&O insurance policy, it
will be possible for directors and companies to be held
liable more often in appropriate circumstances and the
incentives to act carefully are stronger then. On the
other hand, there are also fewer stimuli to act with due
care due to the presence of the D&O insurance policy,
since the directors or companies no longer have to bear
the loss themselves in whole or in part (Shavell, 2005,
63–77, Parsons, 2003, 448–471, Dionne, 2000, 153 et
seq., Baker, 1996, 267 et seq., and Pauly, 1968, 531–537).
Nonetheless, insurers are taking measures to retain as
much of those incentives from liability law as possible,
amongst others a maximum insured sum, exclusions,
deductibles, scope of the premium, monitoring
behaviour, etc (Weterings, 2012).
Finally, a proper D&O insurance policy will have a
positive effect on the goals of class actions: (i) efficiently
and effectively settling class actions out of court, whereby
injured parties receive reasonable compensation; (ii)
In the United States (where relatively speaking many
more internal liability claims occur), it has even emerged in the
literature that for that reason a D&O insurance policy is more in
the interest of the legal entity/shareholders than in the interest of
the director for whom the D&O insurance policy was taken out
by the company (Boyer, 2005; Gutiérrez, 2003; Romano, 1991).
2
25
3/2013
WIM WETERINGS
26
avoiding many individual lawsuits pertaining to the
same issue; and (iii) increasing access to the law.
3. POSSIBLE OPPOSITE INTERESTS
OF PARTIES REGARDING TO COVERAGE
3.1. D&O insurance cover
A D&O insurance policy initially covers claims
against a director or supervisory board member for the
purpose of compensating loss caused by his/her acts or
omissions in his/her capacity of director or supervisory
board member (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011, 9, 11, 12).
This could relate to a claim against the director by the
company where the director is or was working: internal
liability. There is also cover for claims of third parties,
such as a receiver, a client or a competitor – external
liability (Weterings, 2012). Shareholders’ claims – given
the ample cover for both internal and external directors’
or other liability – will also be covered in the event of
either an individual action or a class action. Both the
compensation to be paid that could ensue from such
claims and the defence costs against claims are covered
(Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011, 11–25 et seq; Baker,
Griffith, 2007, 500).
The cover for directors and officers, related to the risk
of personal liability for acts of management, is referred
to as Side A coverage. In addition, Side B coverage
also generally exists, which is also known as corporate
reimbursement cover (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2011,
11–4 and 11–9; Baker, Griffith, 2007, 46–47 and 499;
Mathias, 2006, 6–18). Most listed companies have
issued an indemnification to their directors and
officers and on the basis thereof assume the liability
risk of the director/officer as well as the compensation
and defence costs possibly associated therewith. For a
Side B coverage, a company that – on the basis of an
issued indemnification – must, in the event of a liability
claim vis–à–vis a director, bear the defence costs and/or
the compensation can have these costs covered by the
D&O insurance policy (O’Leary, 2007, 37).
In most D&O insurance policies, both Side A and
Side B are covered as standard. Further, the option
exists of expanding the D&O insurance with Side C
coverage (Griffith, 2012, 339; Mathias 2006, 6–20). This
corporate entity cover protects the company against
claims that are brought directly against the company
itself (Baker, Griffith, 2010, 47–48; Baker, Griffith, 2007,
499; Philips, 2007, 698). The coverage is often limited to
so–called securities claims, mostly defined as claims by
securities holder of the corporate policyholder (Kalis,
Reiter, Segerdahl, 2011, 11–10).
This Side C coverage (and the scope thereof) is
important for nationally and internationally listed
companies for the purpose of ensuring they are able
to protect themselves against the risk of shareholders’
class action claims. Moreover, in the event the Side C
coverage is absent or insufficient, that is detrimental to
the shareholders. The company being sued will in that
case have to pay the claims in whole or in part out of „its
own pocket” – which negatively affects the company’s
assets, possibly in a significant manner. Ultimately, that
can or will have an impact on the functioning and the
value of the company (share value). This could result
in the shareholders, as it were, bearing their own loss
in whole or in part. In addition, a decline in corporate
assets could also affect other stakeholders, such as
creditors and employees. If viewed in this light, a D&O
insurance policy with Side C coverage is desirable for
every listed company.
3.2 Protection of directors versus
protection of company
While a D&O insurance policy regularly provides
three types of protection, only Side A coverage protects
the director. A major disadvantage of also protecting the
company against liability (Side C) is that a major claim
against the company can reduce or even exhaust the
insured sum, as a result of which the directors become
underinsured or end up having no cover at all if they
are then confronted with another claim in the same
insurance year. It can also occur that the shareholders
file claims vis–à–vis both the company and the
directors, but that the insured sum is insufficient to
make a payment on behalf of both the company and
the directors, or is entirely insufficient to provide cover
for one of the insured parties in a class action (Bordon,
1998, 170). Class actions often involve extensive
amounts (many dozens or hundreds of millions of
dollars/euros) and this is a realistic scenario. This is
even more the case since the insured sum is used to pay
for the defence costs first, and the lawyer’s fees for class
actions are (very) high to begin with (Eisenberg, 2004,
51–54; Alexander, 1991, 511–512). In that case, the
various insured parties – the company and the directors
– have conflicting interests in respect of the division of
the insured sum or what remains thereof.
It is for that reason that allocation clauses and/
or order of payment clauses are incorporated into
the D&O insurance policy. In the event of an order
of payment clause (also called a priority of payment
clause), the directors must be paid first (Mathias, 2006,
6–14). Most D&O insurance policies contain such a
clause. That will only have an effect, however, if claims
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
against the directors and the company are running
concurrently. Otherwise, the principle of “first come,
first served“ will be in effect, as is the case in the event
such a clause is absent from the policy. Moreover,
whereas this clause can be advantageous to the insured
director(s), the disadvantage to the insured company
is that it could be left partially or wholly out to dry in
the event of a shareholders’ class action. In spite of the
insurance taken out against shareholders’ claims (Side
C), the company might be forced after all to bear all or
part of the compensation and the defence costs itself,
which will negatively affect its share value.
For an allocation clause, the insureds must
endeavour as much as possible to arrive at an honest
and appropriate division of the insured sum (payment
and defence costs), if it is insufficient in satisfying every
insured party (Ostrager, Newman 2010, 1531; Ferrara,
2005, 13–29; Bordon, 1998, 170).3 Whereas the pain is
then shared by the various insured parties, each one is
then confronted with underinsurance.
In such an event, these clauses attempt to properly
regulate the problem of division in the event of
underinsurance under the D&O insurance policy (with
a combined Side A–B–C coverage). It appears more
desirable, however, to separate the Side A and Side C
coverage and to strive to prevent underinsurance as
much possible. At some point, D&O insurance was
introduced with only Side A coverage for the purpose
of offering directors and officers protection against
the risk of personal liability. The insurance is called
“Directors’ and Officers’ Liability Insurance” for good
reason. The protection of the company was added later
to the cover provided by the D&O insurance policy
(Side B and Side C). That is another type of coverage,
for another insured party, for other situations. That
is why it is preferable to make a division between the
cover of the director – for whom the D&O insurance
was originally intended – and the cover of the company
against shareholders’ claims – against which risk it
is difficult to obtain protection beyond the D&O
insurance policy (O’Leary, 2007, 36).
3.3 Division of Side A and Side C coverage
A choice can be made to make that division within
the D&O insurance. This can be done by including
separate sub–limits. In that case, separate insured sums
Incidentally, an allocation clause often concerns a division
of insured and uninsured amounts between, for instance,
the insured director and the uninsured company (because
shareholders’ claims are not covered on the basis of Side C).
There are, however, also clauses that relate to the division of
insured amounts.
3
are in effect for both the Side A and Side C coverage.
Whereas that is the simplest solution, there is a chance
that the cover for the directors will be temporarily or
permanently affected by claims against the company
(or vice versa). This can be the case in the event of an
insolvency of the company, for instance, because either
the receiver cancels the entire D&O insurance policy
or the receiver and/or creditors believe that the D&O
insurance policy is part of the assets of the company,
whether it is insolvent or not. Furthermore, claiming
exclusion [of liability] in connection with acts of the
company, such as a failure to disclose information, can
affect the entire policy and, consequently, the Side A
coverage too.
It is preferable to opt for separate insurance policies
for Side A on the one hand and Side C (and Side B)
on the other hand. In some cases, D&O insurers
offer a separate D&O insurance policy with only Side
A insurance (stand-alone Side A coverage) for the
personal liability of directors. In other case, there is a
regular D&O insurance policy (with Side A, B and C
coverage), whereby an excess cover is used for the Side
A portion (Kalis, Reiter, Segerdahl, 2013, 11–41; Philips,
2007, 720). This excess cover is called on as soon as the
cover limits have been reached for the primary cover
under the D&O insurance policy. In that case, that
excess coverage is there only for the directors (Rossi,
2005, 7). In both situations, there can be broader policy
conditions under the Side A coverage than is usually
possible for a D&O insurance policy (with A–B–C
coverage), such as a broader description of loss, a more
limited exclusion for acts of other insured parties and
exclusions which have no effect on defence costs.
It is evident from a survey conducted in the US by
insurance broker Willis that roughly 55%–60% of the
companies from the Fortune 100 and 35%–40% of
the companies from the Fortune 500 have some form
of separate Side A coverage (Willis, 2004).4 In most
cases it concerns an A–B–C insurance policy with a
supplemental excess Side A coverage. What is striking
about these results is that in the period of the survey
(2002–2003) the settlement amounts resulting from
shareholders’ class actions were the highest, and upon
renewal of the insurance policy many listed companies
opted for a broader Side A coverage (excess cover). All
this was confirmed in a survey by Towers Watson, a risk
management consultancy firm (Towers Watson, 2008,
15, 16 and 18). From this survey it emerged that 41%
of the public limited companies in 2008 had a separate
Side A coverage and that this applied to 80% of the large
cap businesses. In 2011 those figures came in at 78%
and 78%, respectively (Towers Watson, 2011, 16–17).
4
These results were confirmed in the 2007 survey.
27
3/2013
WIM WETERINGS
28
This is often different in Europe, where it is common
to have a traditional, combined A–B–C coverage
without a separate Side A coverage. In exceptional
instances, the latter is the case though, and then it
concerns an excess Side A coverage. The expectation
is, however, that in the event class actions increase,
demand will increase for a separate Side A coverage
or an excess Side A coverage given that this provides
directors and officers with the best protection against
underinsurance (due to the exhaustion of the insurance
limits by the company). In that case it will also be easier
for listed companies to attract directors and officers and
they will be less encouraged to act excessively cautiously.
In addition, it will also give the listed company the best
protection against liability if they have a separate Side
C insurance policy, at least a separate (stand–alone)
Side A insurance policy, as a result of which the Side C
coverage is burdened less quickly and less heavily.
Generally speaking, the company is the policyholder.
It enters into an insurance contract with the D&O
insurer. The company, however, is represented by
the (board of) director(s), which is in fact the party
that takes out the D&O insurance. If D&O insurance
is taken out without Side C coverage as well and/or
without separate Side A / Side C, the shareholders will
possibly argue that the director has not acted in the
interest of the company and its stakeholders, which can
be a separate or related ground for directors’ liability.
Consequently, for a director of a listed company, where
a significant risk of a shareholders’ class action is present,
it is pertinent to make arrangements for both sufficient
Side A coverage and sufficient Side C coverage. Since
that interest has increased in the past few years and will
strongly increase in the future, the expectation is that
this will also activate and change the European D&O
insurance market. In that context, the director must
ensure that the conflicting interests of the company and
the directors in the insurance package are in balance and
that sufficient cover is present for both the directors and
the company. A role for the insurance broker could also
be laid away here. Engaged by the director, the broker
might nonetheless encounter the problem that it must
make (conflicting) recommendations concerning the
cover to both the company and the directors. Brokers
must therefore perform their work with due care when
advising on the insurance structure and the insured
sums, for the purpose of avoiding being held liable.
– and therefore in connection with high claims – a
conflict of interest can arise between the various D&O
insurers. D&O insurance policies with high insured
sums generally involve several insurers. The larger
listed companies in Europe often have a coverage
between EUR 100 million and EUR 200 million, while
the smaller listed companies have a coverage starting
at EUR 50 million (Weterings, 2010, 166). Insurers,
however, have a maximum capacity that is usually
below this. There is often a maximum capacity of EUR
10 million, EUR 15 million or 25 million (and on
exception EUR 50 million).5 Since a listed company
usually needs and desires to have a higher insured
amount (for instance EUR100 million), the insured
sum must be shared amongst the different insurers.
That can take place in a variety of ways. In the
event of coinsurance, the insured amount is divided
horizontally. There is one insurance policy with
a single insured sum, whereby different insurers
assume the defence costs and possible compensation
in proportion to their share of the insurance. Mostly,
however, the insured amount is divided vertically
for a D&O insurance policy. In that case, the D&O
insurance policy consists of a „tower” with many layers
of insurance policies and insured sums (Baker, Griffith,
2010, 53). The insurer(s) on the first layer (the primary
insurer) must be first to provide cover for defence
costs and possible compensation (Anderson, Stanzler,
Masters 2002, 13–16). The layers above this are excess
insurance policies (Stempel, 2005, 2–92 and 2–93). It is
only when the insured amount under a layer has been
exhausted that the insurance policy at the next level can
be called upon to pay for the excess (Richmond, 2000,
29 et seq.)6
This should then prevent the various insurers from
taking a different position in respect of the cover, as well
as the settlement of the claim. That chance exists in the
event of a class action given that several layers will often
be called upon in that case (Baker, Griffith, 2010, 145–
147). Deviating positions of the insurers concerned
could frustrate an efficient and effective settlement of a
class action. A follow form clause can be used to ensure
that there is no substantive difference between the
conditions of the primary insurance policies and those
of the excess insurance policies (Anderson, Stanzler,
Masters, 2002, 13–29). Most D&O insurance packages
contain such a clause in the excess insurance policies
3.4 Possibility of no matching
covers of different D&O insurers
This is also the case for American D&O insurers (Griffith,
2012, 340, Anderson, Stanzler, Masters, 2002, 13–19).
6
Incidentally, various insurers can be involved in an
insurance layer, so that a horizontal division (coinsurance) exists
within that level (Anderson, Stanzler, Masters, 2002, 13–19).
If a D&O insurance policy is relied upon by listed
companies and/or their directors due to class actions
5
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
(Stempel, 2005, 2–92 and 2–93). A follow form clause
can, for instance, read as follows:
“This Policy is subject to the same terms, definitions,
exclusions and conditions (except as regards the
premium, the amount and Limits of Liability
and except as otherwise provided herein) as are
contained in or as may be added to the Underlying
Policies prior to the happening of an occurrence for
which claim is made hereunder.”
If a clause has not been incorporated at all or
properly, all kinds of problems can arise which will
result in insufficient or deviating covers. Specifically, it
regularly occurs that the policy conditions of an excess
insurer deviate and, for instance, the excess insurance
policy contains supplemental and/or special conditions
that are not included in the conditions of the primary
insurance policy or an underlying excess insurance
policy, such as an exclusion of cover, an arbitration
clause, a choice-of-law or another clause, or a stricter
notification period (Stempel, 2005, 2–93). Another
problem is that possibly not every excess insurer must
adhere to the conditions of the primary insurer, but
rather to those of an excess insurer from a layer below,
or that uncertainty exists as to which insurer must be
followed. It is also possible that it can be derived from
the text of the follow form clause that the insurer with
the narrowest cover must be followed. The following is
an example of such a clause:
“The insurer will provide the insured coverage in
accordance with the same terms and conditions of
the primary policy and any more restrictive terms
and conditions of any other underlying policy,
except as otherwise provided herein.”
In order to avoid such problems and to realise
complete and matching cover for the directors and the
company, a follow form clause must therefore clearly
indicate that the conditions of the primary insurer will
be followed and must leave as little room as possible for
deviating covers, so that there is no gap between the
various layers. Specifically, this is a frequently occurring
problem in class actions in the United States (Stempel,
2000, 16).
3.5 Position of different D&O insurers
during settlement of class actions
It is also relevant for the insured directors and the
company on the one hand and the injured parties
on the other hand that in the collective or individual
settlement of a financial class action the various insurers
work together as much as possible instead of against
each other. The risk of obstruction is, however, strongly
present given the differing interests of the D&O insurers
at the various layers and the fact that in class actions
several insurance layers will be called upon.
In the event of an individual or class action, the
primary insurer will lose its entire insured sum anyway
when high levels of compensation have been claimed.
This might apply to the insurers on the first excess
layers as well. In that case, they will not have a strong
interest in a settlement. But if the outcome is uncertain
in respect of liability, they will be sooner inclined to go
to court (Squire, 2012, 3 and 14). If those proceedings
are successful, they need not pay out, whereas in the
case of a settlement they will have to cough up the
insured sum or a large portion thereof.
The other insurers, on the other hand, have a strong
interest in a settlement given that in that case their
insured sum is not called upon at all or only in part
(Squire, 2012, 3, 17 and 26). Proceedings generate
uncertainty for them regarding their position and,
consequently, a risk. The directors and the company
will also often have (too great of) an interest in a
settlement of a class action. In the event of a settlement,
the amount to be paid will often wholly or largely come
in below the insured sum, which prevents them from
having to pay compensation themselves.
In any case, the insured benefit from clarity and a
unified response from all insurers within the D&O
insurance package as a result of an announced class
action. The deviating interest problem within the
‘insurance tower’ can, after all, produce delays in the
settlement of a (promising) class action and even result
in the breakdown of settlement negotiations that had
good prospects (Squire, 2012, 26).
This problem can be avoided, or at least limited,
through the inclusion of a to follow clause, also called
the follow the leader clause or Leading Underwriter
Clause (Meyenburg, Stahl, 2006, 22). In that case the
primary insurer is authorized to control the defence of
claims, so that the excess insurers must, in principle,
follow the decisions of the primary insurer in respect of
the defence against and/or the settlement of the claim.
Such a clause can have the following contents:
“The underwriters of this policy shall bind
themselves to follow any decision taken by
the underwriters of the Underlying policies.”
or
“All claims, advices and settlements to be agreed by
the Leading Underwriters.”
The background of the follow clause is unity in and
streamlining of the settlement of a claim in the interest
of all parties involved in the policy. Basically, there is
no contractual relationship between a primary insurer
29
3/2013
WIM WETERINGS
30
and an excess insurer that gives rise to contractual
obligations between these insurers. There are
contractual obligations only between the insured and
the insurer – the primary or the excess insurer – created
by the insurance contract. In my opinion, it must be
assumed – given the factual relationship between
primary and excess insurers and the possible major
consequences of the acts of a primary insurer for an
excess insurer or the position thereof – that direct, non–
contractual duties lie with primary insurers (and excess
insurers) in the context of claims that exceed primary
limits or are likely to do so. The primary insurer owes,
in my opinion, a duty of good faith and fair dealing not
only to its insured but also to excess insurers.7 Whereas
that is argued in the sparse case law and literature,
another viewpoint is also regularly assumed, certainly
in US case law, in respect of settlement negotiations and
settlement decisions; unfortunately no direct duty of
good faith is seen from primary insurers toward excess
insurers.8
Such direct duties can sooner be assumed in the
event of to follow clause. Thanks to this clause, an
explicit legal relationship arises between the leading/
primary insurer and the following/excess insurers
(Meyenburg, Stahl, 2006, 22). It can be viewed as a
situation in which a power of attorney exists, an agency
relationship as it were. The primary insurer receives a
“right” to defend and to settle the claim also on behalf
of the excess insurer(s). Granting a power of attorney
does not yet mean, however, that the party having a
power of attorney – the leading insurer – can exercise
its powers in an uncontrolled manner and without
due care. The primary insurer has – given his duty
Cf. in respect of the United States, for instance, Twin City
Fire Ins. Co. v. Country Mutual Ins. Co., 23 F.3d 1175, 1178 (7th
Cir. 1994): “overwhelming majority of American cases describe
the duty that a primary insurer owes an excess insurer as one
derivative from the primary insurer’s duty to the insured.” See
also: Anderson, Stanzler, Masters, 2002, 11–76.
8
That applies in most states in the US. See, for instance,
Federal Ins. Co. v. Travelers Casualty & Surety Co., 843 So. 2d
142 (Ala. 2002) and U.S. Fire Ins. Co. v. Zurich Ins. Co., 768
N.E.2d 288 (Ill. App. Ct. 2002) . However, a direct duty was
imposed on the primary insurer in, for instance, Schal Bovis,
Inc. v. Casualty Ins. Co., 732 N.E.2d 1082 (Ill. App. Ct. 1999),
St. Paul Fire & Marine Ins. Co. v. Royal Ins. Co. of Am., No. 91
Civ. 6151 (CMM) (S.D.N.Y. May 2, 1994), and Colonia Ins. Co. v.
Assuranceforeningen Skuld, 588 So.2d 1009, 1010–11 (Fla. Dist.
Ct. App. 1991) rev. den. 598 So.2d 75 (Fla. 1992). In most states,
the doctrine of equitable subrogation is in fact applied and the
same result can sometimes be achieved via a circuitous route.
In that case, the excess insurer is subrogated to the rights of the
insured against the primary insurer. This provides fewer options
than a direct duty of good faith. See Anderson, Stanzler, Masters,
2002, 11–76.
7
of good faith and fair dealing to also excess insurers
– to act reasonably and for that reason must take the
interest of the following insurers (the parties issuing
the authorisation) into consideration when making
decisions (Schwepcke, 2004, 63). If the leading/primary
insurer complies with its duty of care toward the
followers, the following excedent insurer does not have,
in my opinion, any freedom of movement and must
simply follow.9
That results, in principle, in a proper consideration
of the various interests. The insured and the excess
insurers higher in the ‘insurance tower’ have, after all,
a major incentive to settle and to accept a settlement
proposal that might be too high, as long as it does
not affect them (Spier, 2007, 331; Keeton, 1954,
1138). Whereas that aspect disappears when the
primary insurer makes the decision, it must take into
consideration the interests of the other insurers (duty
of good faith to settle) and it can be sued by the other
insurers upon a violation thereof. Since the violation of
the duty of care results in a breach of contract of agency
or a tort, it can be sanctioned with compensation
(damages for bad faith liability). As a result, the strong
incentive for the primary insurer to initiate proceedings,
or at least to reject reasonable settlement proposals, is
removed/mitigated (Sykes, 1994, 77; Syverud, 1990,
1113 and 1127). This is even more the case because
the duty of good faith and fair dealing of the primary
insurer, which arises from the insurer’s exclusive right
to control the defence and settlement of claims, also
entails that the following insurers must be furnished
with sufficient information and that the following
insurers are kept abreast of the course of the settlement
negotiations and other important developments: the
duty of good faith to keep the excess carrier informed
of settlement negotiations and adverse developments
(Lanzone, Ringel, 1982, 280–281). The duty of care of
the primary insurer(s) results, in my opinion, in the
fact that the following insurers, if desirable, have a
right to consultation regarding fundamental decisions
and decisions with significant financial implications:
the duty of good faith in deciding whether to settle
(Lanzone, Ringel, 1982, 280–281). This could definitely
come up for discussion in class actions.
However, a to follow clause is not contained in all
D&O insurance packages with several layers. Further,
9
That can also be found in US case law. The majority of
courts are of the opinion that an excess carrier has, in principle,
no cause of action against a primary insurer where the primary
insurer has refused to settle a case causing the excess insurer to
step in. An action will only be successful where the primary’s
unreasonable failure to settle has resulted in a verdict in excess of
the primary policy limits. See for example Fortman v. Safeco Ins.
Co., 221 Cal. App. 3d 1394, 271 Cal. Rptr. 117 (2d Dist. 1990).
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
different language is possible, which can result in the
inability to realise the goal described above properly
or at all. The text of the provision must be drawn up
in such as way as to prevent it from being phrased too
broadly and for an excess insurer to have the freedom
ensuing therefrom to act independently in part. In
connection with this, discussions between the various
insurers occur regularly in US practice or elsewhere.
Incidentally, I am of the opinion that if a to follow
clause (or a proper one) is absent, it already ensues from
the duty of good faith and a fair dealing of primary and
excess insurers that (i) insurers are obliged to accept a
risky claim, and (ii) the insurers concerned have a duty
to contribute in the event of a “tower” of insurance
policies. This entails on the one hand that a primary or
other insurer must not allow proceedings to take place
immediately or later if a risky class action exists (with a
good chance of success) and on account thereof there
are good reasons to first explore the possibility of a
reasonable settlement. On the other hand, this means
that excess or other insurers must not attempt to avoid
making a contribution to a settlement if a specific
settlement amount is reasonable and their policy is
called upon as a result thereof.
4. CONCLUSION
The international class action practice shows that
class actions are increasingly being aimed at holding
listed companies and their directors and officers
liable. Nowadays listed companies and their directors
are not only being confronted with shareholders’
liability claims more frequently than before, but also
with significant extensive compensation amounts.
Consequently, finding ways to deal with such claims
in an efficient and effective manner is also gaining
importance. A proper D&O insurance policy ensures
that a valid or other shareholders’ class action can also
be paid, and it not only guarantees the interests of the
company, its directors and its shareholders, but it also
has a societal function.
The protection that D&O insurance provides can,
however, vary depending on the case. Problems can
arise, among other things, in the division of the insured
amount between the company on the one hand and
the director and officers on the other hand. An order
of payment clause strives to resolve this problem,
but, unfortunately, does not always provide solace. A
separate Side A insurance policy or an excess Side A
coverage provides better protection.
Another problem also concerns the fact that high
levels of compensation are being claimed in class
actions. A D&O insurance policy of a listed company
generally consists of several layers of insurance; in the
event of a class action, several insurers are called upon
by the insured directors and the company. Nonetheless,
the various insurers can have deviating covers. In
addition, differing interest can exist at the insurers
involved in respect of the approach to the class action.
These aspects can frustrate an efficient and effective
handling of a promising class action and must – given
the interests of the various parties involved and of
society in proper D&O insurance – be prevented as
much as possible. A follow form clause – one that is
properly formulated – and a leading underwriter clause
can provide a solution for such issues. The duty of good
faith and fair dealing of both the primary insurer and
the excess insurer play an important role as well.
Summary
Listed companies and their directors and officers
run an increasing risk of becoming involved in a
shareholders’ class action. Since class actions involve
significant compensation amounts, it is of vital
importance to all parties involved that the directors/
officers and the company being sued have adequate
Directors & Officers (D&O) insurance. Without
sufficient insurance, these directors and the company
might have to bear compensation in whole or in part
themselves. If they are incapable of doing so to one
extent or another, which is usually the case in light of
the extensive compensation amounts with class actions,
the injured parties will receive nothing or incomplete
compensation and the class action will not realise
its goal. This also has a negative effect on the scope
of liability law. D&O insurance is therefore relevant
for both the parties involved in the collective action
and for society. Nonetheless, conflicts of interest can
arise between the company and the directors being
sued in respect of the cover if they are underinsured.
In addition, conflicts of interest between the various
D&O insurers could also arise which can negatively
affect both the insurance cover and the settlement of
a promising class action. D&O insurance must be set
up in such a way – given the various interests and in
light of the goals of a collective action and liability law –
that these potential conflicts of interest are prevented as
much as possible. The first conflict of interest between
the company and directors can be restricted through
the inclusion of either an allocation clause or an order
of payment clause. In addition, a choice can be made to
make a (greater) division between the Side A and Side
C coverage within the D&O insurance policy or to take
31
3/2013
WIM WETERINGS
32
out a separate Side A policy altogether. The potential
effects of the conflicting interests between the various
D&O insurers involved with regard to the cover and
the claim settlement can be mitigated by incorporating
a properly defined follow form clause and an adequate
leading underwriter clause. In that context, but also
independently thereof, in my opinion a direct duty of
good faith and fair dealing of the primary insurer(s)
toward excess insurers (and also a duty of care of excess
insurers) should be adopted.
Key words: Directors & Officers insurance, class
action, shareholders claims, Side A–coverage, Side
C–coverage, follow form clause, leading underwriter
clause, direct duty of good faith of primary insurer.
Bordon, D. (1998). Directors and Officers Liability
Insurance: Deskbook, ABA: Chicago.
Boyer, M. (2005). Directors’ and officers’ insurance and
shareholder protection, CIRANO working paper, 2005,
SSRN: http://ssrn.com/abstract=886504
Campos, S. (2012). Mass torts and due process, Vanderbilt
Law Review, 65(4), 1060–1121.
Cashman. P. (2007). Class action law and practice, The
Federation Press: Sydney.
Cornerstone Research (2011a). Securities Class Action
Settlements – 2011 Review and Analysis.
Cornerstone Research (2011b), Securities Class Action
Filings – 2011 Year in Review.
Dionne, G. (2000). Handbook of Insurance, Kluwer
Academic Publishers: Boston.
REFERENCES
Alexander, J. (1991). Do the merits matter. A study of
settlements in securities class actions, Stanford Law
Review, 43(1), 497–598.
Anderson, E., Stanzler, J., Masters, L. (2002). Insurance
coverage litigation, Aspen Publishers.
Baker, T. (1996). On the Genealogy of Moral Hazard,
Texas Law Review, 75(2), 237–292.
Baker, T., Griffith, S. (2010). Ensuring corporate
misconduct. How liability insurance undermines
shareholder litigation, The University of Chicago
Press: Chicago.
Baker T., Griffith, S. (2007). Predicting corporate
governance risk: evidence from the directors’ and
officers’ liability insurance market, The University of
Chicago Law Review, 74(2), 487–544.
Eisenberg, T., Miller, G. (2004). Attorney fees in class
action settlements: a empirical study, Journal of
Empirical Legal Studies, 1(1), 27–78.
Ferrara, R. (2005). Shareholder Derivative Litigation:
Besieging the Board, ALM: New York.
Griffith, S. (2012). D&O Insurance and the ability of
shareholder litigation to deter, in: Hill, C., McDonnell,
B. (eds.) Research Handbook on the Economics of
Corporate Law, Edward Elgar: Cheltenham.
Gutiérrez, M. (2003). An economic analysis of corporate
directors’ fiduciary duties, Rand Journal of
Economics, 34(3), 516–535
Hensler. D. (2000). Class action dilemmas: pusuing public
goals for private gain, RAND: Santa Monica.
Hensler, D., Peterson, M. (1993). Understanding mass
personal injury litigation: a socio–legal analysis,
Brooklyn Law Review, 59(3), 961–1063.
Black, B., Cheffins, B., Klausner, M. (2006). Outside
director liability, Stanford Law Review, 58(4), 1050–
1155.
Kalis, P., Reiter, T., Segerdahl, J. (2013). Policyholder‘s
Guide to the Law of Insurance Coverage, Wolters
Kluwer Law & Business.
Black, B., Cheffins, B., Klausner, M. (2005). Liability
Risk for outside directors: a cross–border analysis,
European Financial Management, 11(2), 153–171.
Kalis, P., Reiter T., Segerdahl, J. (2011). Policyholder‘s Guide
to the Law of Insurance Coverage, Wolters Kluwer Law
& Business.
Bondt, B. (2010). Facilitating economic recovery and
sustainable growth through reform of the securities
class–action system: arbitration as an alternative to
litigation, Harvard Journal of Law & Public Policy,
33(2), 608–638.
Katz, D. (1996). Risk managers advised to lock in D&O
contracts, National Underwriter Property & Casualty /
Risk & Benefits Management, 100(5), 31.
Bone, B. (2012). Class action, in: Sanchirico, C. (ed.),
Procedural law and economics, Edward Elgar:
Cheltenham.
Klausner, M., Hegland, J. (2010). How Protective is D&O
Insurance in Securities Class Actions? Part II, Plus
Journal, 23(2), 1–5.
Keeton, R. (1954). Liability insurance and responsibility
for settlement, Harvard Law Review, 67(), 1136–1171.
3/2013
Possible conflicts of interest with D&O insurance in event of shareholders’ class actions
Lanzone, A., Ringel, S. (1982). Duties of a primary insurer
to an excess insurer, Nebraska Law Review, 61(2),
259–282.
Maniloff, R., Stempel. J. (2012). General liability insurance
coverage – Key Issues in Every State, Oxford
University Press.
Mathias, J. eds. (2006). Directors’ and officers’ liability:
prevention, insurance and indemnification, Law
Journal Press: New York.
Meyenburg, B., Stahl, A. (2006) Englishes
Rückversicherungsrecht and the London Market, Verlag
Versicherungswirtshaft GmbH.
Nagareda, R. (2008). Mass torts in a world of settlement,
The University of Chicago Press: Chicago.
O’Leary, M. (2007). The Directors & Officers Liability
Insurance Deskbook, ABA.
Ostrager, B., Newman, T. (2010). Handbook of Insurance
Coverage Disputes, Aspen Publishers.
Pauly, M. (1968). The Economics of Moral Hazard:
Comment, American Economic Review, 58(3), 531–
537.
Parr, R. (2004). Directors and Officers Insurance, in: Paar,
R., Loewenson, C. (eds.) D&O Liability Insurance
2004: Directors & Officers Under Fire, PLI: New York.
Parsons, C. (2003). Moral Hazard in Liability Insurance,
The Geneva Papers on Risk and Insurance, 28(3), 447–
470.
Philips, R. (2007). The securities enforcement manual:
tactics and strategies, ABA.
Richmond, D. (2000). Rights and responsibilities of excess
insurers, Denver University Law Review, 78(1), 29–
103.
Romano, R. (1991). Corporate governance in the
aftermath of the insurance crisis, in: Schuck, P. (ed.)
Tort Law and the Public Interest, W.W. Norton: New
York.
Rosenberg, D. (2000). Mass tort class actions: what
defendants have and plaintiffs don’t, Harvard Journal
on Legislation, 37(1), 393–430.
Rosenberg, D. (1987). Class actions for mass torts: doing
individual justice by collective means, Indiana Law
Journal, 62(3), 561–596.
Rossi, M. (2005). Rewriting the Rulebook On D&O
Insurance. The Risk Report, 27(5).
Ryan, E., Simmons, L. (2011). Securities Class Action
Settlements – 2011 Review and Analysis, Cornerstone
Research, Inc.
Scherer, F. (2012). Class actions in the U.S. experience: an
economist’s perspective, in: Backhaus, J. (eds.), The
law and economics of class actions in Europe: Lessons
from America, Edward Elgar: Cheltenham.
Schwepcke, A. (ed.) (2004). Reinsurance: Principles and
State of the Art, Verlag Versicherungswirtshaft GmbH.
Shavell, S. (2005). Minimum Asset Requirements and
Compulsory Liability Insurance As Solutions to the
Judgment–Proof Problem, Rand Journal of Economics,
36(1), 63–77.
Shavell, S. (2004). Foundations of Economic Analyses of
Law, Harvard University Press.
Spier, K.E. (2007). Litigation, in: Polinsky, A.M., Shavell,
S. (eds.) Handbook of Law and Economics, North–
Holland: Amsterdam.
Squire, R. (2012). How collective settlements camouflage
the costs of shareholder lawsuits, Duke Law Journal,
62(1), 1–78.
Stempel, J. (2005). Stempel on insurance contracts, New
York: Aspen Publishers.
Stempel, J. (2000). Law of insurance contract disputes,
Gaithersburg: Aspen Publishers.
Sykes, A. (1994). “Bad Faith” refusal to settle by liability
insurers: some implications of the judgment–proof
problem, Journal of Legal Studies, 23(1), 77–110.
Syverud, K. (1990). The duty to settle, Virginia Law
Review, 23(1), 77–110.
Towers Watson (2011). Directors and officers liability
survey: 2011 summary of results. Towers Watson.
Towers Watson (2009). Directors and officers liability:
2008 survey of Insurance purchasing trends. Towers
Watson
Van Abeelen, D., Weterings, W. (2013). De rol van
de D&O–verzekering bij collectieve acties door
aandeelhouders, Tijdschrift voor Ondernemingsbestuur
[Journal of Corporate Governance], 5(2), 31–43.
Willis (2004). D&O A–Side Purchasing Survey.
Weterings, W. (2012). Directors’ & Officers’ liability,
D&O Insurance and moral hazard: more control of
moral hazard by D&O insurers needed to increase
the incentives of directors and supervisory board
members, SSRN working paper: http://ssrn.com/
abstract=2153129.
Weterings, W. (2010). De aansprakelijkheidsverzekering
voor bestuurders en commissarissen in de
(verzekerings)praktijk [Liability insurance for
directors and officers in (insurance)practice],
Verzekerings–Archief [Journal of Insurance Sciences],
88(4), 161–171.
33
3/2013
ČLANCI
34
Mr Milovan JOVANOVIĆ
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
UDK: 368
Dostavljen: 18. 7. 2013.
Prihvaćen: 28. 8. 2013.
Stručni rad
Apstrakt
Kraj dvadesetog i početak dvadesetprvog veka obeležen je opštom globalizacijom u svim segmentima
društva – ekonomiji, sportu, kulturi. Pojava globalizacije postavila je nove izazove i za države i za osiguravače, koji posluju u njima. Proces globalizacije sve više
dovodi do gubljenja značaja državnih granica, a uticaj
globalizacije na ubrzani privredni rast doprinosi promeni strukture rizika i njegovom izravnavanju, što je
često neophodno, a ponekad jedino i moguće ostvariti
izvan nacionalnih granica. Globalizacija sa sobom nosi
otvaranje i deregulaciju tržišta osiguranja, kao što je to
slučaj u Kini, Meksiku i nekim državama Južne Amerike. Međutim, i dalje postoje brojne države koje imaju
zakone koji sprečavaju da inostrani osiguravači posluju
direktno na tom tržištu, bez izdavanja potrebne dozvole
nadzornog organa. Velike kompanije, u prevazilaženju
navedenih barijera svojim globalnim programima osiguranja imovine, upućuju se na usluge lokalnih osiguravača koji imaju dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, izdatu od nadležnog nadzornog organa države
u kojoj se imovina nalazi. Uticaj globalnih kretanja na
lokalna tržišta osiguranja dovode do pojave frontinga.
U ovom radu biće izneti teorijski i praktični aspekti
fronting osiguranja počev od pojma frontinga i ugovora o fronting osiguranju kao i osobenosti ovih odnosa
iskazanih u master polisi. Posebno će se razmotriti pitanja uticaja frontinga na osiguranika, osiguravača, reosiguravača i delatnost osiguranja kao i iskustva i praksa
fronting osiguranja u Srbiji.
Ključne reči: fronting osiguranje, captive – sopstveno
društvo za osiguranje, master polisa, reosiguranje
1. POJAM FRONTING OSIGURANJA
Fronting je engleski izraz koji označava nešto ispred,
odnosno fasadu, paravan, prednju stranicu. U doma
MK Group Beograd, e– mail: [email protected]
ćoj literaturi, za fonting osiguranje koristi se i pojam
pretpreuzimanje (Žarković, 2013, 432) što predstavlja postupak kojim osiguravač samo naizgled redovno
preuzima rizik. U nekim zemljama Evrope i Sloveniji
za ovo osiguranje koristi se naziv indirektno osiguranje
(Šker, 2012, 37). Zakon o osiguranju Slovenije, indirektni način osiguranja definiše kao saosiguranje, odnosno
fakultativno kvotno reosiguranje (Zakon o zavarovalništvu, 2006, čl. 14 st. 10). Imajući u vidu da je izraz
fronting dominantan, a ova vrsta osiguranja isključivo
je zasnovana na elementu inostranosti, u daljem radu,
za ovu vrstu osiguranja koristićemo izraz fronting osiguranje. Fronting je ugovor kojim je zaključeno osiguranje od strane kompanije (fronter) koja deluje kao
osiguravač, ali glavni deo, do 100% rizika, prenosi trećim licima, na primer jednom ili više reosiguravača pod
uslovima koji su navedeni u ugovoru (Schwepcke, 2004,
17). U fronting osiguranju, osiguravač rizik ne prenosi
društvu za reosiguranje, već na drugog osiguravača postavljenog u ulogu reosiguravača. U daljem tekstu, izraz
reosiguravač će biti upotrebljavan u ovom kontekstu.
U ovom radu biće reči o fronting osiguranju kao
alternativnoj tehnici za upravljanje rizicima. Fronting
poslovi su usko povezani sa captive, ali mogu se zaključivati i nezavisno od nje.
U situaciji opšte globalizacije, velike kompanije žele
da svoju imovinu, koja se nalazi u drugim državama,
zaštite pod istim uslovima i kod istog osiguravača kod
kojeg su osigurali i imovinu matične kompanije. Za
ovakvo osiguranje menadžeri rizika kompanije u saradnji sa brokerom i svojim osiguravačem, izrađuju
globalni ili master program osiguranja. Osiguravač
matične kompanije, u državama koje su liberalizovale
poslove osiguranja, može direktno osiguravati imovinu
delova kompanija u tim državama pod istim uslovima
kao i imovinu matične kompanije. Međutim, veliki
broj zemalja štiti svoja tržišta osiguranja i za osiguranja
imovine u tim državama neophodno je da osiguravač
ima licencu nadležnog nadzornog organa, odnosno
mora biti registrovan za obavljanje poslova osiguranja.
U takvim situacijama, osiguravač matične kompanije
3/2013
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
mora sarađivati sa lokalnim osiguravačima, odnosno
licenciranim osiguravačima u datoj državi. Lokalni osiguravači zaključuju ugovor sa osiguravačem matične
kompanije o sprovođenju globalnog programa osiguranja čime osiguravač matične kompanije postaje lider
osiguranja, a lokalni osiguravač fronting osiguravač.
Lokalni osiguravač sa osiguranikom zaključuje polisu
osiguranja, ali najveći deo rizika ili čak ceo rizik prenosi
lideru osiguranja kao svom reosiguravaču, a za svoj deo
posla dobija odgovarajuću proviziju.
2. UGOVOR O FRONTING OSIGURANJU
Osobenost ugovora o fronting osiguranju ogleda se
s jedne strane, u dualizmu postojećih odnosa, između
osiguravača i osiguranika a, sa druge, osiguravača i reosiguravača. U nekim slučajevima taj odnos dodatno se
komplikuje, jer može predviđati i odnos između osiguravača, reosiguravača i retrocesionara, gde je retrocesionar lider osiguranja. U međusobne ugovorne odnose
između navedenih strana uključuju se često i posrednici, odnosno brokeri osiguranja.
U standardnim tokovima osiguranja, postupak osiguranja kreće od osiguranika preko osiguravača, pa do
reosiguravača. U fronting osiguranju postupak osiguranja polazi od reosiguravača, kao lidera osiguranja,
koji sa vlasnikom osiguranika i njegovim brokerom
koncipiraju globalni program osiguranja sa svim elementima, od predmeta osiguranja, osiguranih rizika,
suma osiguranja, podlimita i franšiza. Tako koncipiran program osiguranja dostavlja se lokalnom brokeru
osiguranja i lokalnom osiguravaču. Broker osiguranja
kojeg je odabrao matični osiguravač, traži lokalnog
brokera partnera u državi osiguranja, koji je licenciran
za poslove posredovanja. Reosiguravač takođe traži na
lokalnom tržištu osiguravača partnera koji je ovlašćen i
licenciran za obavljanje poslova neživotnog osiguranja
i kojem dostavlja globalni program osiguranja. Reosiguravači, kao lideri osiguranja, u državama u kojima
nemaju svoje filijale ili ekspoziture, unapred traže partnere osiguravače za fronting osiguranje, stvarajući na
taj način mrežu osiguravača za sprovođenje globalnih
programa osiguranja širom sveta.
Kao rezultat pravnih odnosa u fronting osiguranju
dolazi do određenih obaveza ugovornih strana koji nastaju u odnosima između reosiguravača iz inostranstva
i osiguravača, osiguravača i osiguranika, osiguravača i
reosiguranika kao i specifičnog odnosa između osiguranika i reosiguravača.
Postupak fronting osiguranja započinje zaključenjem ugovora o osiguranju i reosiguranju između reo-
siguravača iz inostransta, kao lidera osiguranja, i lokalnog reosiguravača.
Zaključenje ugovora između reosiguravača, kao lidera, i lokalnog osiguravača, kao partnera, ima za cilj
da se pisanim putem utvrde osnovni uslovi i zahtevi za
preuzimanje rizika u osiguranje, smernice za administrativno rešavanje i obradu šteta, pitanja u vezi sa polisama osiguranja koje će izdavati osiguravač na zahtev
reosiguravača.
Ugovor između reosiguravača iz inostranstva i lokalnog osiguravača je dvostrano obavezujući ugovor u
kome svaka ugovorna strana ima određene obaveze.
Na zahtev reosiguravača, osiguravač izdaje polise na
osnovu njegovih smernica za preuzimanje rizika, a koje
reosiguravač prihvata, odnosno reosigurava.
Ugovor o osiguranju i reosiguranju zaključen između reosiguravača i osiguravača, prilikom izdavanja polise, sadrži sledeće obaveze:
• Na zahtev reosiguravača, osiguravač izdaje kotacije, ponude za premiju, najkasnije u roku od 10
dana.1
• Osiguravač izdaje polise, sva primenjiva proširenja
osiguranja, potvrde o osiguranju i fakture u roku
od 60 dana2 nakon prijema obavezujućih instrukcija od strane reosiguravača.
• Osiguravač je dužan da odmah obavesti reosiguravača u slučaju da tekst polise ili predložena formulacija teksta nije u skladu sa lokalnim zakonima,
kako bi se tekst polise izmenio.
• Ukoliko ne postoji drugačije pisano upustvo, reosiguravač u izdate polise uključuje opšte uslove
osiguranja osiguravača.
• Ukoliko reosiguravač izda pisano obaveštenje o
tome, polise uključuju opšte uslove osiguranja reosiguravača.
Ugovorom se reosiguravač obavezuje da će pružiti
reosiguranje za svaku polisu izdatu od strane osiguravača, u skladu sa zaključenim ugovorom. Reosiguravač
je obavezan da izda potvrdu o reosiguranju za svaku
polisu izdatu od strane osiguravača, na osnovu čega je
osiguravač dužan da cedira polisu na bazi 100% kvotnog reosiguranja, osim ukoliko nije drugačije dogovoreno sa reosiguravačem i ukoliko takvo reosiguranje
nije dozvoljeno prema važećim lokalnim zakonima.
Ugovor o osiguranju i reosiguranju između reosiguravača i osiguravača uređuje i pitanje premija, samopridržaja, dodatnih provizija ili naknada za fronting,
kao i procedure obrade šteta. Ugovor reguliše i pitanja
kontrole dokumentacije, cesija, arbitraža, ništavnosti
1
Navedeni rok nije pravilo, već se utvrđuje ugovorom o
osiguranju i reosiguranju između osiguravača i reosiguravača.
2
Rok se utvrđuje ugovorom o osiguranju ili reosiguranju
između osiguravača i reosiguravača.
35
3/2013
MILOVAN JOVANOVIĆ
36
pojedinih odredbi, merodavnog prava. Ovaj ugovor,
po svojoj prirodi, predstavlja ugovor o fronting osiguranju, odnosno dvostrano obavezujući ugovor kojim se
stvara obaveza lokalnom osiguravaču da zaključi drugi
ugovor o osiguranju sa osiguranikom, kao i obaveza reosiguravaču da zaključi drugi ugovor o reosiguranju sa
osiguravačem.
Ugovor o fronting osiguranju između osiguravača
i osiguranika je formalno u svemu identičan kao i svaki
drugi ugovor o osiguranju, s tom razlikom da osiguranik
nema uticaj na izbore predmeta osiguranja, osiguranih rizika, suma osiguranja, podlimita i franšiza, već te elemente
u polisu unosi osiguravač na osnovu instrukcija reosiguravača na osnovu globalnog programa osiguranja.
Ugovor o osiguranju je dvostrano obavezujući ugovor u kome je osiguranik ugovorna strana koja zaključuje ugovor u svoje ime i za svoj račun i koja se obavezuje da plati premiju osiguranja. Obaveza osiguranika da
prijavi sve okolnosti od značaja za ocenu rizika u ovom
slučaju je modifikovana, u smislu da je osiguravač već
upoznat sa ocenom rizika kroz upustva dobijena od reosiguravača. Osiguraniku ostaje obaveza obaveštavanja
osiguravača o promenama rizika, do kojih dolazi u toku
trajanja osiguranja. Osiguranik u toku trajanja osiguranja ima obavezu da preduzme sve preventivne mere za
otklanjanje uzroka nastupanja osiguranog slučaju, kao i
obavezu preduzimanja mera za smanjenje posledica nastalih osiguranim slučajem. Nastupanje osiguranog slučaja proizvodi obavezu osiguranika da prijavi nastanak
osiguranog slučaja, odnosno prijavi štetu osiguravaču.
Osnovna obaveza osiguravača u ugovoru o osiguranju je isplata naknade iz osiguranja. Međutim, pre toga,
osiguravač je u obavezi da prihvati ponudu osiguranika
za zaključivanje ugovora o osiguranju, jer se na to obavezao ugovorom sa reosiguravačem, kao i da osiguraniku dostavi važeće uslove osiguranja koji čine sastavnni
deo polise.
Nakon zaključenja ugovora o osiguranju, osiguravač
preuzeti rizik prenosi u reosiguranje zaključenjem ugovora o reosiguranju. Ugovor o reosiguranju je dvostrano obavezujući posao u kome ugovorne strane imaju
potpunu slobodu da same odrede sadržaj svojih prava
i obaveza (Marović, Jovanović, 2004, 193). Pravna priroda ovog ugovora je da je to ugovor o reosiguranju.
Međutim, sloboda ugovaranja je uslovljena preuzetim
obavezama iz predhodno zaključenog ugovora o osiguranju i reosiguranju između reosiguravača iz inostranstva i lokalnog osiguravača.
Osiguranik, nakon izdavanja, dostavlja polise osiguranja brokeru osiguranika, koji je po pravilu lokalni
broker. Broker osiguranika kontroliše da li su polise u
skladu sa instrukcijama dobijenim od brokera globalnog
programa osiguranja. Ponekad se događa da se instrukci-
je koje dobije osiguravač i instrukcije koje dobije lokalni
broker razlikuju, te ih je nužno uskladiti. Ovde postoje
dva ugovora sa brokerima. Jedan ugovor o posredovanju
koji zaključuje matični osiguranik u inostranstvu sa brokerom u inostranstvu koji definiše uslove osiguranja sa
reosiguravačem iz inostranstva. Drugi ugovor o posredovanju zaključuje lokalni osiguranik sa lokalnim brokerom za posredovanje sa lokalnim osiguravačem.
U navedenim odnosima u fronting osiguranju specifično mesto zauzima odnos između matičnog osiguranika i reosiguravača u inostranstu. Matični osiguranik
u inostranstvu sa reosiguravačem u inostranstvu definišu globalni program osiguranja a pravno međusobne
odnose zasnivaju zaključenjem master polise. Lokalni
osiguranik nije u pravnom odnosu sa reosiguravačem.
Njegova obaveza prihvatanja globalnog programa osiguranja proizilazi iz faktičke i formalne veze sa matičnim osiguranikom u inostranstvu koji je vlasnik lokalnog osiguranika.
3. MASTER POLISA
Globalni programi osiguranja velikih kompanija,
usled neujednačenosti zakonskih propisa država u kojima se nalazi imovina tih kompanija, suočeni su sa problemom formulisanja jednoobraznih uslova osiguranja.
Zaključeni ugovor o osiguranju, odnosno izdata polisa
osiguranja, mora biti u skladu sa uslovima predviđenim
nacionalnim zakonima. Master polisa zaključuje se sa
ciljem pokrivanja „razlika u uslovima”, a kojom se ispunjavaju praznine u pokriću lokalne polise osiguranja (Samardžić, 2009, 205). Uslovi osiguranja lokalnih
osiguravača, najćešće, su restriktivniji u pogledu obima
pokrića od uslova osiguranja po kojima je sačinjen globalni program osiguranja, te se u takvim situacijama
master polisom pokriva razliku u pokriću između ovih
uslova. U Srbiji do nedavno nije bilo moguće zaključiti
osiguranje po uslovima all risk pokrića, već su se ugovarali rizici iz imenovanih vrsta osiguranja. Ukoliko je
globalnim programom osiguranja bilo predviđeno osiguranje po all risk pokriću, master polisa će pokrivati
one rizike koji nisu pokriveni imenovanim rizicima iz
lokalne polise i all risk pokrića iz master polise. Često
se u uslovima master osiguranja uvodi klauzula o nadoknadi štete nastale nepriznavanjem uslova i limita
iz master polise od strane lokalnih sudova (Jovanović,
2012, 70).
Lokalne polise uvek moraju biti u skladu sa lokalnim
zakonima, što često dovodi do nezadovoljavanja uslova
iz master polise. U cilju prevazilaženja ovog problema,
reosiguravač i osiguravač u ugovor o osiguranju i reosiguranju ugrađuju DIC klauzulu za razliku u uslovima
3/2013
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
(Difference in Conditions), koja reguliše pitanje kada su
lokalni uslovi osiguranja ograničeniji u odnosu na one
koje pruža master polisa, te će ta razlika u uslovima biti
pokrivena iz master polise. Druga klauzula DIL o razlikama u limitima (Difference in Limits) reguliše pitanje
kada je limit određen lokalnom polisom iscrpljen, a razlika između limita lokalne polise i limita master polise
biće obezbeđena iz master polise.
Uobičajeno za globalne programe osiguranja je da
se i oni, poput neproporcionalnog reosiguranja, organizuju prema određenom broju nivoa zaštite. Različitim klauzulama želi se obezbediti određeni nivo zaštite,
kao što su, na primer, klauzule o istovetnosti isplata ili
klauzula o kontroli odštetnog zahteva. Određeni stepen centralizovanog osmišljavanja uslova globalnog
programa osiguranja mora da postoji, radi ostvarivanja
maksimalne usklađenosti uslova osiguranja (Samardžić, 2009, 206).
4. PREDMET FRONTING OSIGURANJA
Predmet fronting osiguranja je uslovljen prirodom
samog frontinga, i budući da se sastoji od osiguranja i
reosiguranja, ne predstavlja prost zbir osiguranih predmeta iz osiguranja i predmeta reosiguranja. Za razliku
od osiguranja, osigurani predmeti kod fronting osiguranja su najćešće ekonomsko dobro na kome se može
realizovati osigurani rizik, mada ima slučajeva kada je
predmet fronting osiguranja i lično dobro.3
Predmet fronting osiguranja je sveobuhvatniji, te
uglavnom obuhvata sve pokretne i nepokretne stvari
svih društava kćeri matične kompanije širom sveta, zatim određeni novčani interes iskazan kroz prekid rada,
kao i osiguranje od odgovornosti.
Predmet reosiguranja je nadoknada svih isplata koje
je osiguravač isplatio osiguraniku. Kod fronting osiguranja reosiguravač ima obavezu isplate i većeg iznosa
od onog koji je osiguravač isplatio osiguraniku. Zaključivanjem ugovora o osiguranju i reosiguranju i izdavanjem master polise, reosiguravač je u obavezi da isplati
pun iznos štete, iako on prelazi iznos koji je osiguravač
isplatio osiguraniku.
5. NAČIN UGOVARANJA VISINE
POKRIĆA U FRONTING OSIGURANJU
Fronting osiguravač podatke za sve bitne elemente
ugovora o osiguranju dobija kroz instrukcije od reosiU Bosni i Hercegovini, pripadnici međunarodne zajednice i
mirovnih snaga osigurani su po fronting polisama.
3
guravača kao lidera osiguranja. Način ugovaranja visine
pokrića utvrđen je globalnim programom osiguranja u
kome su menadžeri rizika matične kompanije i brokeri
utvrdili uslove osiguranja. Načini ugovaranja visine pokrića isti su za sva preduzeća širom sveta u vlasništvu
matične kompanije. Globalnim programom utvrđuje se
predmet osiguranja, a time i imovina koja je isključena
iz osiguranja, kao i limiti i podlimiti osigurane vrednosti za te predmete osiguranja. Imajući u vidu da globalni
programi osiguranja imaju za cilj što potpunije pokriće
za osiguranu imovinu, najčešće se imovina kompanije osigurava po principima all risk osiguranja. Pored
imovine kompanije, utvrđuje se i način osiguranja od
prekida rada, kao i osiguranja odgovornosti kompanije.
Osiguranje imovine od svih rizika predviđa pokriće na
novu vrednost, sa utvrđenim limitima koji predstavljaju maksimalnu obavezu osiguravača za naknadu štete
pokrivene po fronting polisi. Pored utvrđenih limita u
globalnom programu, utvrđuju se i podlimiti za pojedine rizike kao maksimalne obaveze osiguravača za dati
rizik. U cilju racionalnijeg korišćenja osiguranja i smanjenja troškova osiguranja, programima su predviđene
i franšize, odnosno nivoi učešća osiguranika u šteti za
pojedinačno određene rizike.
6. PREMIJA OSIGURANJA
U FRONTING OSIGURANJU
Visinu premije, iskazanu u polisi osiguranja, utvrđuje reosiguravač u instrukcijama koje dostavlja osiguravaču. Ukoliko premija nije tarifna, reosiguravač će
obezbediti da se zaračuna ciljana premija, a ukoliko je
premija tarifna, tražiće se kvotacija.
Premiju osiguranja kod fronting osiguranja naplaćuje osiguravač od osiguranika jednokratno. Za razliku
od standardnih osiguranja gde se premija može plaćati i
u ratama, kod fronting osiguranja ona se naplaćuje jednokratno, nakon izdavanja polise osiguranja. U slučaju
da osiguranik ne plati premiju u predviđenom roku,
osiguravač obaveštava o tome reosiguravača, osiguranika i osiguranikovog brokera i dostavlja obaveštenje
o raskidu ili prestanku osiguranja, ukoliko u dodatno
određenom roku ne uplati premiju. Premija se u polisama iskazuje u američkim dolarima ili evrima, a naplaćuje se u domaćoj valuti prema zvaničnom kursu za
datu valutu na dan uplate. U Srbiji osiguranik premiju
plaća osiguravaču, a u nekim državama pravila su da
osiguranik premiju plaća svom brokeru, koji je prosleđuje osiguravaču.
Premija reosiguranja mora biti srazmerna cediranom osiguranju, bez provizije reosiguravača, posredničke provizije, poreza i drugih zakonskih obaveza.
37
3/2013
MILOVAN JOVANOVIĆ
38
Osiguravač, na osnovu sporazuma sa reosiguravačem,
ima pravo na proviziju ili nadoknadu za fronting, obračunatu na bazi utvrđenog procenta neto premije reosiguranja za polisu koju izda osiguravač. Prilikom utvrđivanja nadoknade za fronting, utvrđuje se i minimalni
iznos provizije koji se izražava nominalno, u američkim
dolarima ili evrima.
Od premije osiguranja treba razlikovati nadoknadu za fronting. Premiju osiguranja plaća osiguranik
u iznosu naznačenom na polisi, na osnovu sume osiguranja i premijske stope. Nadoknada za fronting ili
provizija je nadoknada koja ostaje osiguravaču nakon
cediranog osiguranja. Visina nadoknade u frontingu
prevashodno zavisi od visine samopridržaja osiguravača, odnosno od procenta zadržanog rizika. Uobičajeni
samopridržaj u fronting osiguranju, u državama gde je
zabranjeno 100% prenošenje rizika, kreće se od 5–10%.
Za fronting osiguranja sa malim iznosom premije, utvrđuje se fiksna nadoknada za osiguravača u visini od 500
USD. Ova nadoknada ima za cilj da pokrije troškove
osiguravača u postupku sprovođenja fronting osiguranja. Ukupni fronting troškovi uglavnom variraju od 5%
do 12% naplaćene bruto premije (Thompson, 2004, 3).
7. NADOKNADA ŠTETE
U FRONTING OSIGURANJU
Reosiguravači i brokeri veliki značaj pridaju ugrađivanju klauzula o kontroli šteta, što predstavlja preduslov budućih obaveza reosiguravača.
Osnovni princip reosiguranja o samostalnosti osiguravača u sopstvenim poslovima, prema kome osiguravač samostalno odlučuje prilikom procene i likvidacije odštetnih zahteva, bez obraćanja reosiguravaču,
u fronting osiguranju ne važi. U pogledu štete, prema
polisi osiguranja, osiguravač i reosiguravač dužni su da
se pridržavaju procedura navedenih u potvrdi o fakultativnom reosiguranju. Poštovanje navedenih procedura od strane osiguravača, predstavlja uslov koji prethodi
regresu. Osiguravač je dužan da prijavi reosiguravaču
svaku štetu ili okolnosti koje mogu dovesti do štete po
izdatoj polisi, u roku od 24 sata od nastanka štetnog događaja ili saznanja o takvoj šteti. Važnost blagovremene
informacije o šteti za reosiguravača ispoljava se i u činjenici da osiguravač štetu može prijaviti elektronskom
poštom, faksom ili telefonom.4
Osiguravač ne sme da prizna nikakvu odgovornost
iz nastale štete, kao ni da likvidira ili plati štetu, bez
predhodnih konsultacija i dogovora sa reosiguravačem.
4
Ugovorom o fronting osiguranju između reosiguravača i
osiguravača, uređuju se, između ostalog, način i postupak prijave
štete.
Osiguravač je u obavezi da reosiguraniku dostavi detaljne informacije o šteti, dovoljne za pravilnu procenu
pokrića i plaćanja obaveze, što predviđa dostavljanje
podataka o osiguraniku, oštečenom, broju reosiguravačeve potvrde o fakultativnom reosiguranju, datumu
nastanka i prijave štete, mestu i uzroku nastanka štete,
broju polise osiguravača, stanju štete i preduzetim koracima na umanjenju gubitka, procenu o iznosu i obimu
štete izkazane u lokalnoj valuti, kao i druge informacije
koje mogu biti od značaja za isplatu štete.
Imenovanje procenitelja štete obavlja se u dogovoru
sa reosiguravačem, za šta je neophodna njegova pisana
saglasnost. U slučaju hitnosti, kada je određivanje procenitelja potrebno obaviti odmah, odredbama postojećeg ugovora o osiguranju i reosiguranju između reosiguravača i osiguravača, unapred je određen procenitelj
za takve situacije. U slučaju da imenovani procenitelj
ne bude u mogućnosti da izvrši proveru štete, uz pisanu
saglasnost reosiguravača, može se angažovati lokalna
agencija za procene šteta.
Osiguravač prethodno mora dobiti pisano odobrenje od reosiguravača za likvidaciju svih šteta, većih od
ugovorom utvrđenog limita izraženog u američkim
dolarima ili evrima. Osiguravač je ovlašćen da likvidira
sve štete ispod utvrđenog limita u skladu sa uslovima
iz polise i sam avansira njihovu isplatu. Sve avansirane štete od strane osiguravača, reosiguravač će refundirati u roku od 30 dana od prijema svih relevantnih
dokumenata u vezi likvidacije štete. Ukoliko osiguravač
nije u mogućnosti da avansira isplatu šteta, reosiguravač može izvršiti isplatu štete direktno osiguraniku ili
podnosiocu odštetnog zahteva, ukoliko je to zakonom
države osiguranika dozvoljeno, ili može izvršiti isplatu
osiguravaču dok on istovremeno obavlja isplatu osiguraniku ili licu koje je osiguranik ovlastio. Reosiguravač
može izvršiti isplatu, zajednički plativu celu sumu za
nadoknadu štete, osiguravaču i osiguraniku, odnosno
podnosiocu odštetnog zahteva, ukoliko je to po zakonu
države osiguranika moguće.
Reosiguravač nakon isplate nadoknade za štetu,
može naložiti osiguravaču da otpočne postupak prema
trećem licu na osnovu subrogacije (u prava osiguranika), ukoliko ima osnova za to (Klobučar, 2007, 199).
Nadoknada štete u fronting osiguranju ne zasniva
se na kumuliranju osobina nadoknade štete iz osiguranja i reosiguranja, već ima određene osobenosti prouzrokovane specifičnim odnosima koji postoje u ovom
osiguranju. Osnovni princip reosiguranja, zasnovan na
istovetnosti sudbina, koji daje pravo osiguravaču da zahteva od reosiguravača nadoknadu za isplaćenu štetu
osiguraniku, istovremeno uslovljava obavezu reosiguravača da isplati nadoknadu osiguravaču u visini iznosa
isplaćenog osiguraniku za štetu. U fronting osiguranju,
3/2013
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
reosiguravač u određenim situacijama ima veću obavezu naknade od one koju je isplatio osiguravač, na ime
štete, osiguraniku. U pitanju je situacija kada je zbog
zakonskih ograničenja lokalnog osiguravača obim pokrića po polisi uži od pokrića predviđenog globalnim
programom osiguranja i master polisom. Princip reosiguranja koji se tiče prebijanja uzajamnih potraživanja
između osiguravača i reosiguravača, u fronting osiguranju ne postoji, jer osiguravač premiju plaća jednokratno nakon zaključenja osiguranja. Nastala šteta na
imovini osiguranika po prijavi reosiguravaču, za njega
predstavlja obavezu isplate nastale štete.
Nadoknada štete po fronting polisama razlikuje se i
od nadoknade za štetu po polisama osiguranja u saosiguranju. Kod saosiguranja, svaki osiguravač odgovara
samo za preuzeti deo obaveza. U fronting osiguranju
osiguravač ne zadržava rizik za sebe već ga cedira reosiguravaču, koji nadoknađuje pun iznos štete.
8. EFEKTI FRONTING OSIGURANJA
Efekti fronting osiguranja mogu se utvrditi u odnosu na motive i ciljeve koji se žele postići ovim osiguranjem. Motiv frontinga može biti ostvarivanje licencnih
ciljeva, odnosno osiguravač bez licence može posredstvom fronting osiguravača zaključiti osiguranje na tržištu, gde je uslov za osiguravače posedovanje licence
izdate od strane nadzornog organa, a koju on nema. U
situacijama kada osiguranik za osiguranje svog interesa
traži odgovarajući rejting osiguravača, zainteresovani
osiguravač, koji nema traženi rejting, može koristiti
usluge fronting osiguravača koji poseduje odgovarajući rejting, te na taj način zadovoljiti postavljeni uslov.
Fronting osiguranje može biti sredstvo za ulaženje
osiguravača na određeno tržište ili u određenu oblast
osiguranja, uz tehničku i finansijsku podršku reosiguravača, ali istovremeno može biti i sredstvo izlaska sa
određenog tržišta, u slučaju da ga ugovorne obaveze vezuju za određeno vreme. Fronting osiguranje je osnov
za funkcionisanje captive, jer većina captive osiguravača
nema potrebne dozvole za obavljanje poslova osiguranja na željenom tržištu.5 Fronting osiguranje može se
koristiti i za poreske olakšice. Kompanije koje biraju da
osiguraju svoje poslove preko captive, žele da postignu
poreske olakšice za svoje premije osiguranja.
Zaključivanjem fronting osiguranja, dolazi do uspostavljanja određenih odnosa između aktera ovog
osiguranja. Ti odnosi mogu dovesti do pozitivnih ili
5 Više od 40% glavnih američkih korporacija poseduje
jednu ili više captive. Osnovne destinacije na kojima su osnovane
captive su Bermudska ostrva, Kajmanska ostrva i država
Vermont (Towers, 1).
negativnih efekata koji se ispoljavaju kod osiguranikua,
osiguravačua, reosiguravačua, a mogu uticati i na delatnost osiguranja u celini.
8.1. Uticaj fronting osiguranja na osiguranika
Uticaj fronting osiguranja na osiguranika može se
ispoljavati u pozitivnim ili negativnim dejstvima. Pozitivni efekti fronting osiguranja proističu iz prirode
ovog osiguranja, osmišljenog u cilju pružanja potpunije
i jeftinije zaštite osiguranika. Osiguranik svoju imovinu
osigurava po globalnom programu osiguranja, koji je
osmislio menadžment rizika matične kompanije osiguranika u saradnji sa brokerom. U proceni rizika i ugovaranja pokrića uključena su najpozvanija lica – vlasnik
osiguranika koji najbolje poznaje strukturu kompanije
i delatnosti koja se osigurava, a sa druge strane, broker
osiguranika kao stručno lice iz oblasti osiguranja. Ugovaranjem fronting osiguranja osiguranik dobija nižu
premiju za osigurano pokriće, zato što fronting aranžman sa reosiguravačem obuhvata i osiguranje imovine
drugih osiguranika matične kompanije u istoj ili drugim državama, stvarajući efekat ekonomije obima, što
dovodi do disperzije rizika i nižih premija. Efekti fronting osiguranja za osiguranika ispoljavaju se i u obimu
i širini ugovorenog pokrića. Osiguranik dobija šire pokriće fronting osiguranjem, jer u globalnom programu
osiguranja mogu se naći i rizici koji nisu predviđeni lokalnim uslovima osiguranja. Šire pokriće ostvaruje se
postojanjem master polise. Postojanjem globalnog programa osiguranja, osiguravač eliminiše troškove koje bi
imao ukoliko bi morao da utvrđuje elemente potrebne
za ugovaranje pokrića.
Negativni efekti fronting osiguranja za osiguranika
mogu se ispoljiti u gubitku samostalnosti kod izbora i
utvrđivanja načina ugovaranja visine pokrića. Ponekad
je interes osiguranika da ugovori niže franšize ili da ih
isključi za pojedine rizike, od onih koje su predviđene
globalnim programom. Međutim, ovde treba istaći, da
i u ovoj situaciji osiguranik ima mogućnost da ugovori
nezavisno osiguranje za pokriće troškova franšize. Na
osiguranika, fronting osiguranje može imati negativni
uticaj i kod plaćanja premije. Kod standardnih oblika
osiguranja, osiguranik premiju može plaćati na rate, što
direktno utiče na njegov novčani tok (cash flow), dok
kod fronting osiguranja premija se plaća jednokratno,
odmah nakon zaključenja osiguranja. Zavisno od ugovora o osiguranju i reosiguranja između reosiguravača
i osiguravača, te regulisanja plaćanja provizije brokeru,
može se dogoditi da osiguravač ne plaća proviziju lo-
39
3/2013
MILOVAN JOVANOVIĆ
40
kalnom brokeru, već to postaje obaveza osiguranika što
predstavlja novi izdatak za osiguranika.6
8.2. Uticaj fronting osiguranja na osiguravača
Osiguravač je u fronting osiguranju neposredni
izdavalac polise osiguranja, kojom osigurava pokriće
predviđeno globalnim programom osiguranja. Reosiguravač na lokalnom tržištu traži partnera, licenciranog osiguravača, koji na taj način proširuje svoj portfelj
osiguranikom, kojeg bi u redovnom postupku osiguranja teško mogao „dobiti”. Izdavanjem fronting polise
osiguraniku, osiguravač dobija mogućnost da osiguraniku samostalno, bez uticaja reosiguravača, ponudi i
osiguranje drugih rizika koji nisu obuhvaćeni globalnim programom. U druge rizike mogu se svrstati zakonski obavezna osiguranja, osiguranja kasko osiguranja motornih vozila, osiguranje zaposlenih, osiguranje
robe u transportu. Posebna mogućnost za osiguravača
je prilika da osiguraniku ponudi da samostalno osigura
iznose franšize, odnosno iznose, fronting osiguranjem
predviđene kao šteta koja pada na teret osiguranika.
Fronting osiguranjem, u najvećem broju slučajeva,
osiguravaju se veliki i složeni rizici7 koje osiguranik
zbog složenosti rizika i sopstvenih kadrovskih i finansijskih resursa, ne bi bio u mogućnosti da osigura. Na
ovaj način od reosiguravača dobija uputstva i potrebnu
logistiku za preuzimanje ovakvih rizika. U poslovima
fronting osiguranja, veliki značaj za osiguranika ima
know-how koji, na ovaj način, osiguravač preuzima od
svetski priznatog reosiguravača, edukujući tako svoj
kadrovski potencijal, kako bi u budućnosti i sami mogli osiguravati slične rizike. Osiguravači, po uzoru na
globalne programe osiguranja, i sami razvijaju svoje
programe osiguranja i na taj način obogaćuju svoju ponudu i konkurentnost na domaćem tržištu osiguranja.
Fronting osiguranje osiguravačima omogućava dobijanje provizije uz relativno mali napor i mali rizik, jer se
ceo ili najveći deo rizika prenosi reosiguravaču.
Prenošenje rizika reosiguravaču je okolnost koja na
osiguravača može imati i negativan efekat. U slučaju
nesolventnosti reosiguravača, osiguravač je u obavezi
prema osiguraniku da izmiri nastalu štetu u punom
iznosu. Osiguravač kao jedini pravni subjekt u osiguranju koji je u ugovornom odnosu sa osiguranikom, u
obavezi je da osiguraniku nadoknadi 100% iznos nastale štete. U takvoj situaciji mali deo provizije u odnosu
na ukupnu štetu ne bi bila adekvatna suma. Međutim,
Fronting osiguranjem po polisi DDOR–a br. 400220208,
400220224, 400220190, osiguranik je bio u obavezi da plati
proviziju lokalnom brokeru u visini od 20.000 evra.
7
Na primer, čeličane, automobilska industrija, cementare,
rafinerije, šećerane, mostogradnja i sl.
6
i u slučaju samostalnog osiguranja, osiguravač može
doći u situaciju, da zbog nesolventnosti reosiguravača,
sam nosi ceo iznos štete osiguranika. Razlika kod ova
dva slučaja je u tome što kod fronting osiguranja reosiguravač bira osiguravača, a kod standardnog reosiguranja, osiguravač bira reosiguravača. Praksa je pokazala
da i u fronting osiguranju osiguravači mogu da odbiju,
ukoliko reosiguravač nema određeni rejting ili prihvate
ponudu reosiguravača za fronting osiguranjem.
8.3. Uticaj fronting osiguranja na reosiguravača
Reosiguravač je najčešće osiguravač matičnog osiguranika. U državama u kojima je dozvoljeno direktno
osiguranje sa stranim osiguravačem, ovaj osiguravač i
dalje ostaje u ulozi osiguravača lokalnih osiguranika,
dok u državama koje ne dozvoljavaju direktno osiguranje sa stranim osiguravačem i traže posedovanje licence
za poslove osiguranja, ovaj osiguravač traži partnere u
lokalnim osiguravačima koji poseduju licencu, i on se
prema njima pojavljuje kao reosiguravač potpunog ili
najvećeg dela rizika. Fronting osiguranje na pozitivan
način pomaže reosiguravaču da premosti nedostatak licence u zemlji osiguranika za osiguranje imovine lokalnog osiguranika, što mu omogućava da vodi program
primarnog osiguranja bez licence (Robert, 2001, 22).
Imajući u vidu da reosiguravač, sprovodeći globalni program osiguranja izrađuje upustva i instrukcije za
osiguravača, pruža mu se mogućnost da ceo postupak
i tok osiguranja drži pod kontrolom. Kontrola prijave
i likvidacija štete direktno su pod nadzorom reosiguravača.
Osiguravač kroz fronting osiguranje trpi i određene
negativne uticaje kroz povećane troškove za proviziju
fronting osiguravača koja nije u srazmeri sa prenetim
rizikom. Reosiguravač ima i povećane troškove za pronalaženje fronting osiguravača, izradu instrukcija osiguranja za osiguravače, izdavanje master polise i druge
troškove u vezi sa pribavom osiguranja. Negativan uticaj na reosiguravača u fronting osiguranju može imati i
inertan odnos osiguravača prema zaključenom osiguranju iz razloga što osiguravač ne nosi nikakav ili veoma
mali rizik, a za izdavanje polise je dobio svoju proviziju.
U takvom odnosu osiguravač može biti nemotivisan da
izvršava svoje obaveze iz ovog osiguranja.
Izbor kredibilnog osiguravača za osiguranika je važan kako on u toku osiguranja ne bi postao insolventan
ili otišao u stečaj. Reosiguravač, kao nosilac globalnog
programa osiguranja, odgovoran je prema matičnom
osiguraniku za kompletno osiguravajuće pokriće svih
njegovih preduzeća shodno zaključenoj master polisi.
U slučaju insolventnosti ili pokretanja stečaja nad lokalnim osiguravačem, za reosiguravača nastaje pro-
3/2013
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
blem jer se prekida lanac osiguranja od osiguranika do
reosiguravača. Kako bi reosiguravači prevazišli nastalu
situaciju, u državama gde je to dozvoljeno, ugovaraju
se klauzule o direktnom plaćanju štete osiguraniku od
strane reosiguravača. Ove klauzule se navode u ugovoru između osiguravača i reosiguravača, kao i master
polisom između reosiguravača i matičnog osiguranika.
U SAD su sudovi za fronting osiguranja, gde je preneto 100% rizika reosiguravaču, donosili presude da u
slučaju insolventnosti osiguravača, reosiguravač treba
da direktno osiguraniku isplati štetu (Carranza, 2010,
246–247). U ovim presudama, sudovi su navodili da
direktna isplata reosiguravača osiguraniku ne predstavlja pravilo, već da se sve okolnosti moraju utvrđivati od
slučaja do slučaja. Iz prakse američkih sudova proizilazi da je osnov ove isplate sudska praksa, a ne ugovorni
odnos.
8.4. Uticaj fronting osiguranja
na delatnost osiguranja
Najveći broj captive i fronting procesa obavlja se u
SAD. Opreznost kod fronting procesa od strane regulatora počinje još od 1950 (Robert, 1999, 53–56). Država Njujork je najdoslednija u svom negativnom stavu
prema fronting osiguranju, međutim, pitanje frontinga
postavljalo se i u drugim državama, pa i u Nacionalnom
udruženju poverenika za osiguranje (National Association of Insurance Commissioners). Najčešći argument
regulatora protiv frontinga je da on pomaže i podstiče reosiguravača da radi u državi u kojoj nema licencu
za rad. Drugo po redu je pitanje likvidnosti. Imajući u
vidu da su reosiguravači često izvan regulatorne jurisdikcije, regulatori nemaju ovlašćenje da štite osiguranika od bilo kakvih neregularnosti koje mogu počiniti
reosiguravači. Međutim, ovde treba napomenuti da i u
redovnim poslovima reosiguranja, regulatorni organ
nema mogućnost kontrole reosiguravača, koji je u najvećem broju slučajeva iz druge države.
Svi oni koji imaju negativan stav prema frnotingu,
kao i sudovi u SAD koji su postupali u predmetima iz
fronting osiguranja, jednoglasni su u stavu da fronting
ne krši zakonske propise.
Fronting osiguranje ima i pozitivne efekte za delatnost osiguranja u državi u kojoj se sprovodi. Doprinosi
ne samo razvoju delatnosti osiguranja, već i razvoju privrede zemlje. Inostrani kreditori finansiranje poslovnih
aktivnosti domaćih preduzeća uslovljavaju primenom
standarda osiguranja koji još nisu razvijeni na domaćem tržištu, tako da preduzeća ovaj uslov ispunjavaju
korišćenjem fronting osiguranja. Fronting osiguranje
sprovodi se u državama čija su tržišta osiguranja zatvo-
rena. Pomoću fronting osiguranja ova tržišta se pripremaju za buduću liberalizaciju i konkurenciju.
Lokalni osiguravači kroz programe frontinga mogu
pratiti trendove u osiguranju i zahteve i interese osiguranika, kao i blagovremeno preduzimati mere, kako
bi svoje uslove osiguranja uskladili sa tim potrebama i
time postali konkurentniji na tržištu. Fronting osiguranje utiče i na bilanse lokalnih osiguravača. Najveći deo
rizika se prenosi reosiguravaču, tako da on snosi potpun ili najveći deo gubitka nastalog realizacijom osiguranog rizika. Usled nastanka štetnog događaja, lokalni
osiguravači ne trpe nikakve gubitke.
9. FRONTING OSIGURANJE U SRBIJI
Prva fronting osiguranja pojavila su se u Srbiji krajem devedesetih godina prošlog veka, kada su izdate
prve lokalne polise usklađene sa globalnim programima osiguranja. Intenzivnije fronting osiguranje počelo
je da se primenjuje od 2001. godine, nakon liberalizacije tržišta i intenzivne privatizacije preduzeća, odnosno
dolaskom stranih investitora. Način sprovođenja fronting osiguranja uglavnom je ujednačen i odnosi se na
preduzeća u Srbiji čiji su vlasnici strane kompanije, a
koje svoju imovinu u Srbiji žele da zaštite i osiguraju po
jedinstvenom globalnom programu osiguranja, preko
domaćih osiguravača i reosiguravača.
9.1. Praksa domaćih osiguravača
u fronting osiguranju
Propisi Srbije onemogućavaju strane osiguravače da
direktno zaključuju polise osiguranja u Srbiji (Zakon
o osiguranju, 2004, čl. 3). Strani osiguranici, kao lideri
globalnih programa osiguranja, primorani su da osiguranje u Srbiji zaključuju posredstvom domaćih osiguravača. Imajući u vidu i odredbu u Zakonu o osiguranju prema kojoj domaći osiguravači obavezno moraju
reosigurati višak rizika kod domaćih reosiguravača,
fronting osiguranje u Srbiji uvodi još jednog učesnika u
proces frontinga, a to je domaći reosiguravač. Domaći
osiguravač osigurava imovinu osiguranika po globalnom program; rizik iznad samopridržaja reosigurava
kod domaćeg reosiguravača, a domaći reosiguravač
višak rizika preko svog samopridržaja cedira reosiguravaču u inostranstvu, koji je lider ovog osiguranja.
Nakon dobijanja instrukcija od lidera osiguranja,
osiguravač na osnovu predviđenih rizika koji se osiguravaju, utvrđuje visinu svog samopridržaja u ovom osiguranju. Imajući u vidu da instrukcije predviđaju vrste
osiguranja ili kombinacije rizika, koje osiguravač nema
predviđene u svojim uslovima osiguranja, on shodno
41
3/2013
MILOVAN JOVANOVIĆ
42
tome i utvrđuje iznos rizika koji može sam nositi kroz
samopridržaj. Visina tog samopridržaja je manja od samopridržaja u osiguranju uobičajenih rizika, jer u fronting osiguranju svako osiguranje je slučaj za sebe.
Uslovi osiguranja koji se koriste za fronting osiguranja predviđeni su u instrukcijama reosiguravača lidera,
međutim, Narodna banka Srbije, kroz mere nadzora
(Zakon o osiguranju, 2004, čl. 149 i 161) insistira da se
osigurani rizik može osigurati samo po uslovima domaćih osiguravača, te osiguravači, shodno zahtevima
iz instrukcija, pripremaju i usvajaju posebne uslove
kako bi pokrili tražene rizike. U slučaju da nije moguće usvojiti uslove za sve rizike, razlika u rizicima pokriva se master polisom. Polise frontinga koje izdaje
domaći osiguravač pisane su dvojezično, na srpskom
i engleskom. Iznos premije osiguranja obračunava se
u konvertibilnoj valuti uz napomenu da se plaćanje
obavlja u domaćoj valuti, dinarima, po srednjem kursu
Narodne banke Srbije na dan uplate. Postupak uplate
premije kreće se od osiguranika do osiguravača, a zatim
od domaćeg reosiguravača do stranog reosiguravača.
Isplata šteta mora ići istim putem kao i premija, samo
u suprotnom smeru. U fronting osiguranju u Srbiji, osiguranik premiju može platiti samo osiguravaču, nikako
reosiguravaču. Isplatu štete osiguraniku može izvršiti
samo osiguravač, nikako reosiguravač.
Lokalni brokeri, odnosno posrednici u osiguranju,
imaju svoje mesto u fronting osiguranju i u Srbiji. Osiguravač, nakon izdavanja, polisu dostavlja brokeru koji
obavlja kontrolu usklađenosti osiguranih rizika sa rizicima predviđenim u globalnom programu osiguranja.
Nakon kontrole polise, brokeri je dostavljaju na potpisivanje osiguraniku. Značajna uloga brokera ogleda se i
u pitanjima u vezi sa štetama,: prijavi šteta, dostavljanju
podataka u toku obrade šteta, isplati šteta. Za poslove
posredovanja, brokeri u fronting osiguranju dobijaju proviziju od osiguravača, mada se ponekad dešava,
kada u lancu ima više posrednika na različitim nivoima, da brokeri svoju proviziju dobiju i od osiguranika,
koji ih je angažovao. Brokerska provizija u fronting osiguranju kreće se 5–7,5%.
Domaći osiguravači i reosiguravači, u prihvatanju
inostranog reosiguravača, posebnu pažnju posvećuju
kredibilnosti stranog reosiguravača. Osiguravači ne
prihvataju automatski svaku ponudu za fronting osiguranje, već sagledavaju sve činjenice, a posebno činjenice
o rejtingu stranog reosiguravača. Pojedini osiguravači imaju odluke upravnih odbora da mogu prihvatati
fronting osiguranja samo ukoliko strani reosiguravač
ima rejting A,8 što obezbeđuje visok stepen likvidnosti
Bonitet reosiguravača prema Agenciji za procenu boniteta
Standard & Poor’s.
8
reosiguravača.9 Strani reosiguravač, takođe, u izboru
lokalnog osiguravača za fronting partnera traži osiguravače koji moraju ispunjavati određene kriterijume:
bonitet, kadrovske i tehničke osposobljenosti. Imajući u
vidu da su domaći osiguravači već dugo godina prisutni na tržištu osiguranja i reosiguranja u međusobnim
relacijama, značajna je i istorija međusobnih poslovnih
odnosa i pozitivna ili negativna iskustva jednih ili drugih u dosadašnjem poslovanju. Osiguravači koji kratko
vreme posluju na tržištu osiguranja u Srbiji su kompanije kćeri najpoznatijih evropskih osiguravača.
U dosadašnjoj poslovnoj praksi sa fronting osiguranjem, na osnovu sprovedenog istraživanja koje je sproveo autor lično, nijedan osiguranik nije imao problema, nerešenih pitanja ili sudskih sporova proisteklih iz
fronting osiguranja. Fronting osiguranje postalo je značajan izvor prihoda domaćih osiguravača, pa su najveći
osiguravači organizaciono ustanovili posebna odeljenja
za međunarodne poslove ili sektore za reosiguranje, saosiguranje i fronting poslove. Visina ostvarene zarade
iz fronting osiguranja kreće se do 8% neto premije. Za
fronting poslove manjeg obima, sa manjim iznosom
premije, provizija osiguravaču nadoknađuje se u nominalnom iznosu i iznosi najmanje od 300 do 500 evra.10
10. ZAKLJUČAK
Fronting osiguranje u Srbiji doprinosi razvoju delatnosti osiguranja kroz edukovanje zaposlenih kod
domaćih osiguravača, razvoju novih programa osiguranja, osposobljavanju osiguravača za tržišnu utakmicu
i proširivanju portfelja osiguranja. Sprovodeći globalni
program osiguranja kroz fronting osiguranje, zaposleni
se upoznaju sa tehnikama osiguranja koje se primenjuju na specifične rizike ili posebne vrste osiguranja sa
kojima se oni ranije nisu susretali. Na ovaj način osiguravaču se direktno prenosi know-how iskustvo stranog
reosiguravača. Sprovodeći nove programe osiguranja,
osiguravač dobija razrađene uslove osiguranja od stranog reosiguravača. Pozitivan primer u tom pravcu je
nedavna primena uslova osiguranja od svih rizika (all
risk) domaćih osiguravača, koji ovu vrstu osiguranja do
sada nisu koristili. All risk uslove osiguranja na domaće tržište doneti su zahvaljujući globalnim programima
osiguranja posredstvom fronting polisa. Nakon toga,
osiguranici i osiguravači prepoznali su novi kvalitet
9
Primera radi prema poslednjoj proceni boniteta Triglav Re
ima rejting A, Sava Re ima rejting A– (A minus).
10
Ugovorom o osiguranju i reosiguranju između osiguravača
i reosiguravača iz inostranstva (lidera osiguranja) navedeni su
nominalni iznosi provizije osiguravača za fronting poslovime
manjeg obima.
3/2013
Fronting osiguranje i njegov uticaj na razvoj osiguranja u Srbiji
ovog osiguranja. Domaći osiguravači su svojim osiguranjima pokrivali rizike za koje je cena bila znatno skuplja od osiguranja istih rizika stranih osiguranika. Na
ovaj način, osiguravači su shvatili da je cena osiguranja
postala značajan činilac na tržištu osiguranja i u Srbiji.
Cena osiguranja nije samo visina premije, već i kvalitet
usluge, organizacija, servis i sve drugo što jedno osiguranje čini efikasnim. Domaći osiguravači, posredstvom
fronting osiguranja, proširuju dodatno svoj portfelj
naknadnim osiguranjima rizika osiguranika koji nisu
pokriveni fronting polisama. Osiguravači samostalno
svojim polisama pružaju obavezne vrste osiguranja
osiguraniku kojeg su osigurali fronting polisama. Ta
osiguranja mogu biti kasko osiguranja motornih vozila, obavezna osiguranja autoodgovornosti, osiguranje
zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja (nezgode)
ili dopunskog zdravstvenog osiguranja. Osiguravači sve
češće sami pokrivaju rizike za koje su ugovorene franšize, do iznosa ugovorene franšize, dok su iznosi preko
franšize pokriveni fronting polisama.
Otpor prema fronting osiguranju pojavljuje se izvan
osiguranja, u delu stručne javnosti i medija. To pokazuju novinski naslovi poput: „Sigurno je ono što je samo
(polu)ilegalno” (Dani, 2001) i „Fronting biznis – nužno zlo industrije osiguranja” (Svijet osiguranja, 2011).
Negativan stav prema fronting osiguranju zasniva se na
arhaičnom shvatanju da se, na ovaj način, preliva kapital iz zemlje u inostranstvo, pa do strožih kritika da se
radi o ponižavajućem, kolonijalnom odnosu. Činjenica
da SAD predstavljaju najveće tržište fronting osiguranja, za neke nema značaja. Da vlasnička struktura ne
utiče apriori na delatnost osiguranja, najbolji je primer
delatnost osiguranja u Sloveniji nakon uslaska u EU i
liberalizacije tržišta osiguranja. Slovenačko tržište osiguranja danas se sastoji od 18 osiguravajućih društava, tri penziona fonda, tri ogranka drugih osiguravača
država članica EU i 628 osiguravača iz zemalja članica
EU koji direktno sprovode osiguranje (Štibernik, Simoniti, 2012, 15). Učešće domaćih osiguravača na tržištu
osiguranja u Sloveniji, i pored velikog broja učesnika,
iznosi 92% (Kočović, 2012, 35).
43
3/2013
ARTICLES
44
Milovan JOVANOVIĆ, LLM
MK Group Belgrade
Fronting insurance and its impact
on the development of insurance in Serbia
UDC: 368
Professional paper
SUMMARY
General globalisation has set new challenges in
all segments of the society for both the state and
insurers. Globalisation brings with it the opening
and deregulation of the insurance market. However,
there are still numerous countries with the laws that
prevent foreign insurers from operating directly at their
markets. Aiming at overcoming the above–mentioned
barriers with their global property insurance
programmes, the companies are directed to services of
local insurers holding permits for insurance operations
issued by the competent supervision authorities of the
country in which the property is located.
Fronting insurance is the agreement concluded
between the companies acting as the insurer for the
insured parties, but the main portion of up to 100%
of risk is transferred onto third persons, namely one
or several reinsurers. The insurer from abroad is
entitled to insure directly the property of companies
in the countries that liberalised insurance operations.
However, a large number of countries protect their
insurance markets and property insurance in these
countries requires the insurer to hold the licence of the
competent supervision authority, namely it has to be
registered for conducting of insurance operations. In
such cases, the insurer from abroad has to co–operate
with local insurers, namely licensed insurers in the
relevant country. Local insurers conclude the agreement
with the insurer from abroad on implementation of a
global insurance programme, which makes the insurer
from abroad the insurance leader, and local insurers
become fronting insurers. Local insurer concludes the
insurance policy with the insured party, but the largest
portion of risk or even the entire risk is transferred onto
the insurance leader as its re–insurer, while it is paid
appropriate commission for its part of work.
The insurance conditions of local insurers are
most often more restrictive in the scope of coverage
compared to insurance conditions under which a global
insurance programme was compiled. Therefore, in such
situations the master policy covers the difference in
coverage between the above–mentioned conditions.
Local policies always have to be in compliance with local
legislation and that is why the re–insurer and insurer
integrate the DIC clauses in the insurance agreements
in order to cover the difference in conditions. The
above–mentioned clause regulates the issues when
local insurance conditions are more limited compared
to those provided by master policy, which means that
such difference shall be covered from the master policy.
The DIL clause on difference in limits regulates the
issues related to cases when the limit that is set based on
a local insurance policy is exhausted and the difference
between the local policy limit and master policy limit
shall be covered from the master policy.
Due to legal limitations, Serbia introduces the
retrocessionaire in fronting insurance since local
insurers have the obligation to insure the risk exceeding
the retention at domestic reinsurers, who in turn may
insure abroad the surplus risk that exceeds the retention.
The impact of fronting insurance on insurance in Serbia
may be analysed through the impact this insurance has
on the insured parties, insurers, reinsurers, as well as
effects of fronting insurance on the overall insurance
activities. The effects that fronting insurance has may
be classified as positive and negative. The analysis of all
the arguments points to the conclusion that fronting
insurance has a positive impact on the development of
insurance in Serbia through the transfer of know-how
and experiences of foreign insurers, development of
new insurance programmes, promoting of competition
and enhancing of the quality of insurance services.
Key words: Fronting insurance, captive, master insurance policy, reinsurance
3/2013
Fronting insurance and its impact on the development of insurance in Serbia
LITERATURA (REFERENCES)
Carranza, K. E. (2010). Fronting Arrangments: Industry
Practices and Regulatory Concerns, Connecticut
Insurance Law Journal, 17(1), 227–252.
Dani. (2001). 204, Sarajevo, dostupno na: http://www.bhdani.com/arhiva/204/sadrzaj.shtml, 15. 7. 2013.
Jovanović, M. (2012). Osiguranje od svih rizika na tržištu
osiguranja u Srbiji, Revija za pravo osiguranja, 4, Beograd, 69–75.
Klobučar, D. (2007). Risk managment i osiguranje, Tectus:
Zagreb.
Kočović, J. (2012). Uticaj vlasničke strukture osiguravajućih kuća na razvoj tržišta osiguranja u zemljama zapadnog Balkana, Tokovi osiguranja,1, Beograd, 33–37.
Marović, B., Jovanović, S. (2004). Reosiguranje, DDOR
Novi Sad: Novi Sad
Robert, M. H, (1999). Fronting: Here We Go Again, Best’s
Review, 53–56.
Robert, M. H. (2001). Fronting: Business Considerations,
Regulatory concerns, Legislative Reactions and
Related Case Law, XII Mealey’s Reinsurance, Report,
No. 14
Samardžić, S. (2009). Požarno osiguranje u sistemu neživotnog osiguranja, Želnid: Beograd.
Schwepcke, A. (2004). Reinsurance: Principles and State
of the Art – A guidedbook for home lerners, Swiss Re
Germany AG, Karlsruhe.
Svijet osiguranja. (2011). 5, Zagreb, dostupno na: http://
www.svijetosiguranja.eu/hr/novosti/damir–zoric–fronting–poslovi–stete–hrvatskom–osiguranju,12679.html, 15. 7. 2013.
Šker, T. (2012). Šta je to fronting? Svet osiguranja, 3, Beograd, 37–37.
Štibernik, N., Simoniti, S. (2012). Tržište osiguranja u Sloveniji i njegova regulativa – odabrana pitanja, Tokovi
osiguranja,1, 14–24.
Thompson, J. H. (2004). A Captives Primer, Captiva
Managers Ltd: Road Town, Tortola British Virgin
Islands.
Towers, P. Captives 101: Managing Cost and Risk,
dostupno na: http://www.towersperrin.com/tp/
getwebcachedoc%3Fwebc=TILL/USA/2004/200408/
Captives.pdf, 15. 7. 2013.
Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br.
29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list
SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna
povelja.
Zakon o osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 55/2004, 70/04,
61/05, 61/05 – dr. zakon, 85/05 – dr. zakon, 101/07,
63/09 – odluka US i 107/09.
Zakon o zavarovalništvu, Uradni list RS, št.109/2006.
Žarković, N. (2013). Pojmovnik osiguranja, Skonto: Novi
Sad.
45
3/2013
ČLANCI
46
Mr Ljiljana STOJKOVIĆ
Pravni aspekti upravljanja rizikom i sistem
internih kontrola kao integralni deo korporativnog
upravljanja u društvu za osiguranje
UDK: 005.21:334.72.021]:368
Primljen: 22. 9. 2013.
Prihvaćen: 3. 10. 2013.
Stručni rad
Apstrakt
1. UVODNE NAPOMENE
Kako bi poslovanje društava za osiguranje odražavalo složenosti, obim, profil i stepen rizika kojima su
izložena, društva za osiguranje, odnosno njihovi vlasnici, trebalo bi da organizuju korporativno upravljanje na
način koji neće imati negativan uticaj na sveobuhvatnu
izloženost riziku i profil rizika u dužem roku, kao i na
način koji neće sprečiti, niti otežati ostvarivanje poslovnih ciljeva, strategije poslovanja i operativnih planova.
Predmet istraživanja ovog rada su osnovni postulati
korporativnog upravljanja u društvu za osiguranje, te
pravni aspekti sistema internih kontrola i upravljanja
rizikom, kao integralnog dela korporpativnog upravljanja, sa posebnim osvrtom na kontrolu usklađenosti poslovanja (engl. Compliance). Autor ističe značaj
kreiranja i promovisanja korporativne kulture koja se
zasniva na odgovornosti uprave i svakog zaposlenog za
ostvarivanje dobrih poslovnih performansi i istovremeno obezbeđivanje zaštite interesa svih stejkholdera
u društvu za osiguranje na duži rok.
Pored analize zakona i drugih propisa, kao i autonomne regulative u oblasti korporativnog upravljanja, sistema internih kontrola i upravljanja rizicima u društima za osiguranje saglasno pravu Republike Srbije, autor
daje i uporedno–pravni prikaz rešenja komunitarnog
prava – prava Evropske unije, koje bi trebalo da obezbedi regulatorni okvir za zaštitu svih učesnika na tržištu
osiguranja uz poštovanje osnovnih etičkih principa.
Polazeći od aktuelnog trenutka globalne krize finansijskog tržišta, a imajući u vidu propuste u delu korporativnog upravljanja u finansijskim institucijama, kada
je reč o sprečavanju prekomernog preuzimanja rizika, novi regulatorni okvir – Solventnost II (Direktiva
2009/138/EC), zahteva od društava za osiguranje postojanje sistema internih kontrola, odnosno uspostavljanje sistema upravljanja rizicima na korporativnom
nivou. Cilj rada je da ukaže na rast značaja kontrole u
strukturi korporativnog upravljanja i neophodnost implementacije efikasnih sistema upravljanja rizikom, a u
cilju podizanja performansi i konkurentnosti u periodu
nakon krize.
„Dobro korporativno upravljanje danas je široko
prihvaćeno, kao bitno, za uspostavljanje privlačne investicione klime, koju karakterišu konkurentne kompanije i efikasna finansijska tržišta” (White Paper – Preporuke o korporativnom upravljanju u jugoistočnoj Evropi,
2009). Unapređenje korporativnog upravljanja nameće
se kao neminovnost i trebalo bi da doprinese ukupnoj
ekonomskoj efikasnosti, uz uvažavanje regulatornog
okvira, kulturnog ambijenta, tradicije, strukture vlasništva i sl. Prema istraživanju Svetske banke (La Porta,
Lopez–de–Silanes, Sleifer, Vishny, 1999, 1) „empirijski
dokazi odbacuju hipotezu da je privatno ugovoranje
dovoljno”. Dodatno, oni navode dokaz da se: „insajderi
u značajnom broju kompanija suprotstavljaju reformi
korporativnog upravljanja i širenju tržišta kapitala…
Time pokazuju interes da zadrže status quo sistem.”
Treba istaći da je trajnost u upravljanju rizikom i
rezultatom od esencijalnog značaja za obezbeđenje
dugoročnog uspeha društava za osiguranje, kao i promovisanje tačno određene vrednosti kompanije sa definisanjem jasnih transparentnih procesa (Hasenohrl,
2009, 56–62).
Ključne reči: korporativno upravljanje, sistem internih kontrola, integrisani pristup upravljanja rizicima,
compliance

com.
Advokat iz Beograda, e–mail: [email protected]
3/2013
Pravni aspekti upravljanja rizikom i sistem internih kontrola kao integralni deo korporativnog...
2. KORPORATIVNO UPRAVLJANJE U
DRUŠTVU ZA OSIGURANJE SA ASPEKTA
AUTONOMNE REGULATIVE
2.1. Osnovni principi za delatnost osiguranja
Stabilan i koherentan regulatorni režim je osnova
za dobro korporativno upravljanje (OECD, 2011, 33).
Upravljanje u društvima za osiguranje sve više dobija
na značaju, te postaje centralni elemenat regulatornog
okvira i nadzornih organa. Ovaj trend isticanja značaja korporativnog upravljanja je neophodan kako bi se
obezbedila adekvatna ravnoteža između razvijenog regulatornog okvira, koji zahteva visok kvalitet u sprovođenju prakse korporativnog upravljanja i istovremeno,
težnje da se obezbedi adekvatna autonomija društava
za osiguranje, u donošenju odluka i preuzimaju odgovornosti za razvoj adekvatnih praksi upravljanja. Na
osnovu empirijskih sagledavanja nesporno je da glavni
instrumenti, koji obezbeđuju pravičnu i nepristrasnu
raspodelu korporacijske moći, s jedne strane i zaštitu
prava različitih stejkholdera sa druge strane, su pre svega adekvatno uspostavljena sudska zaštita zakonskih
prava i uređeno upravljanje, podržano adekvatnim nivoima obelodanjivanja i transparentnošću.
U sferi korporativnog upravljanja generalno, a posebno u oblasti funkcionisanja društava za osiguranje,
sve veći značaj dobija autonomna regulativa, kao i regulativa koju donose organi nadzora nad radom društava
za osiguranje. Organi nadzora usvajaju instrukcije, kao
standarde, koje treba slediti u uspostavljanju i razvijanju dobre poslovne prakse u sferi korporativnog upravljanja.
Radi efikasnijeg upravljanja i nadgledanja društava
za osiguranje, a u saglasnosti sa međunarodnim principima korporativnog upravljanja i osnovnim principima
supervizije osiguranja, Međunarodna asocijacija supervizora osiguranja (International Association of Insurance Supervisors – IAIS), usvojila je Osnovne principe za
delatnost osiguranja, standarde, vodič i metodologiju
za procenu (International Association of Insurance Supervisors, 2012).
Saglasno principu 7 (engl. insurance core principle –
dalje u tekstu: ICP 7), koji se odnosi na korporativno
upravljanje, organ nadzora treba da zahteva da društvo
za osiguranje uspostavi i implementira okvir korporativnog upravljanja, koji obezbeđuje pouzdano i oprezno upravljanje i kontrolu poslovanja društva za osiguranje, kao i adekvatno priznavanje i zaštitu interesa
osiguranika.
Saglasno principu ICP 8 nadzorni organ zahteva da
društvo za osiguranje ima, kao deo svog celovitog okvira korporativnog upravljanja, efektivan sistem uprav-
ljanja rizicima i internih kontrola, uključujući efektivne
funkcije za upravljanje rizicima, compliance, aktuarska
pitanja i internu reviziju. Uspostavljeni sistem interne
kontrole i funkcije koja je zadužena za kontrolu zakonitosti (compliance) trebalo bi da je adekvatan prirodi,
obimu, kompleksnosti kompanije, njenim poslovnim
aktivnostima i riziku kojima je izložena. Sistem upravljanja rizikom je dizajniran da identifikuje, procenjuje,
kontroliše, upravlja i izveštava.
Uspostavljanje stabilnog upravljanja u sektoru osiguranja zahteva dva nivoa odbrane i to: prvi nivo uključuje uspostavljanje internih organa društva (menadžment, sistem upravljanja rizicima, interna reviziju i
sistem internih kontrola) sa nadzornim odborom, koji
bi trebalo da kontroliše sve druge organe i uspostavljeni sistem internih kontrola. Spoljni nadzor obezbeđuje
drugi nivo kontrole. Oba nivoa odbrane su podjednako
važna i neophodna da obezbede visok nivo transparentnosti i odgovornosti.
Korporativno upravljanje odnosi se na sistem (poput
strukture, politika i procesa), putem kojeg se upravlja i
sprovodi kontrola pravnog lica. Saglasno tome, okvir
korporativnog upravljanja u društvu za osiguranje, definiše ulogu i odgovornosti svih učesnika u procesu.
Saglasno osnovnim principima izuzetan značaj za
korporativno upravljanje društava za osiguranje ima
nadzorni odbor. U skladu sa osnovnim principom ICP,
nadzorni odbor trebalo bi da ima pet osnovnih uloga:
1) nadzorni odbor ima ulogu nadgledanja funkcije
upravljanja rizicima koja je nezavisna i koja kontroliše
rizike povezane sa vrstama poslova koje društvo obavlja. Nadzorni odbor uspostavlja funkciju interne revizije, aktuarsku funkciju i jak sistem internih kontrola
obezbeđujući sistem koji se može primeniti i omogućiti
uspostavljanje ravnoteže u funkcionisanju sistema;
2) Nadzorni odbor ima pristup svim informacijama
o kompaniji i može tražiti i primiti bilo koju dodatnu
informaciju i analizu ako je to potrebno;
3) Nadzorni odbor komunicira sa organom nadzora
kada je to neophodno i sastaje se sa nadzornim organom kada je to potrebno;
4) Nadzorni odbor imenuje odgovornu osobu za
kontrolu usaglašenosti poslovanja, čije su odgovornosti
za obezbeđivanje usaglašenosti sa relevantnom legislativom i zahtevanim standardima poslovnog ponašanja
i koja izveštava nadzorni odbor periodično, u propisanim rokovima;
5) Ako je ovlašćeni aktuar deo sistema internih procesa kontole, aktuar ima direktan pristup nadzornom
odboru ili odboru koji je pomoćno telo nadzornog odbora. Aktuar izveštava o relevantnim pitanjima nadzorni odbor u definisanim rokovima. Nadzorni odbor bi
47
3/2013
LJILJANA STOJKOVIĆ
48
trebalo da daje značajan doprinos zaštiti interesa svih
stejkohldera, posebno osiguranika.
Nadzorni odbor formira pomoćna tela – odbore koji
će mu pomagati u obavljanju njegove uloge i nadležnosti.
Trebalo bi svakako formirati Odbor za reviziju kao pomoćno telo koje bi bilo zaduženo za kontrolu svih pitanja
povezanih sa internom revizijom, internim kontrolama
i eksternim revizorima kao i za ocenjivanje i odobravanje finansijskih izveštaja. Odbor revizora bi trebalo da
obezbedi da sistem internih kontrola dostigne standard
COSO1 koji podrazumeva integrisani pristup upravljanja
rizikom (Labudović Stanković, 2011, 9–16).
Saglasno principima OECD koji se odnose na upravljanje u osiguranju (OECD, 2011), upravljanje rizikom
je proces koji sprovodi odbor direktora, rukovodstvo i
drugi zaposleni u društvu radi uspostavljanja i ostvarivanja strategije društva. Proces mora biti osmišljen
da identifikuje događaje koji mogu nepovljno uticati na društvo i da upravlja rizikom u okviru utvrđene
prihvatljivosti rizika, obezbeđujući mehanizme (koji
treba da pruže razumno uveravanje) da će svi ciljevi
definisani kreiranom strategijom biti ostvareni. Tako,
upravljanje rizikom u svakoj kompaniji zahteva odgovarajuće strategije, koje proizilaze iz definisanih ciljeva
kompanije i sagledavanja rizika koji predstavljaju pretnju ostvarenju ciljeva. Strategije obuhvataju definisanje
odgovarajućih mehanizama i to uspostavljanjem sistema internih kontrola koje imaju za cilj ublažavanje
rizika, na celishodan i za kompaniju racionalan način,
odnosno uz minimalne troškove i korišćenjem sinergije
postojećih resursa kompanije.
Sistem internih kontrola uspostavlja i definiše odbor
direktora i isti obuhvata politike, procese i procedure
(uključujući interno izveštavanje) neophodne da obezbede odgovarajuće pridržavanje i sprovođenje usvojenih strategija. De facto i de iure upravljanje rizikom je
proces tesno povezan i u interakciji je sa sistemom internih kontrola.
3. SISTEM INTERNIH KONTROLA
I UPRAVLJANJE RIZICIMA PREMA
KOMUNITARNOM PRAVU
Novi, pravni i metodološki okvir za upravljanje rizicima, Solventnost II (Direktiva 2009/138/EC), kao nastojanje za uvođenjem efikasne kontrole solventnosti u delatnosti osiguranja, nastaje kao rezultat velike finansijske
COSO se odnosi na The Committee of Sponsoring
Organisations of the Treadway Commission, koji ima u fokusu
interne kontrole. Definicija upravljanja rizikom u dokumentu
ENTERPRISE RISK MANAGEMENT – Integrated Framework,
2004, godine, dostupno na internet adresi: www.coso.org.
i ekonomske krize, kada se pojavila potreba za efikasnim
upravljanjem rizikom. Osnovni ciljevi Direktive Solventnost II su zaštita osiguranika, upravljanje svim rizicima
kojima je društvo izloženo, anticipiranje tržišnih promena i zasnovanost na principima a ne na strogim pravilima. Solventnost II se oslanja na tri stuba: stub I – kvantitativni zahtevi za sopstvenim kapitalom – finansijska
opremljenost sa kvantitativnim zadacima; stub II – kvalitativni nadzor– postupak pravne provere od strane nadzora (ocena delotvornosti sistema upravljanja rizicima i
interne kontrole; dodatni zahtevi za kapitalom u posebnim slučajevima) i stub III – tržišna disciplina – propisi o
transparentnosti i objavljivanju podataka.
Novi regulatorni okvir za delatnost osiguranja, Solventnost II, zahteva od društava za osiguranje uspostavljanje funkcije upravljanja rizikom i uspostavljanje
sistema internih kontrola, što posebno uključuje organizovanje funkcije za kontrolu usklađenosti poslovanja.
Uloga nadzornog organa po ovom sistemu će biti da
obezbedi adekvatan pristup korporativnom upravljanju i upravljanju rizicima u društvima za osiguranje.
U situacijama ekstremnih izloženosti riziku, u okviru
poslovanja, nadzorni organ će imati pravo da zahteva
povećanje kapitala. Efektivnost Solventnosti II okvira
će u mnogome zavisiti od raspoloživosti aktuara, visoko edukovanih finansijskih stručnjaka i izvanrednog
informacinog sistema (Lester, Reichardt, 2009, 3).
Solventnost II prisiljava osiguravače na intenzivno
upravljanje rizikom i usmerava društvo za osiguranje
ka konceptu upravljanja zasnovanom na vrednostima
(Peer, 2010, 17–22). Upravljanje orijentisano na vrednosti je koncept upravljanja sa ciljem dugoročnog,
trajnog povećanja vrednosti društva za osiguranje kao
celine.
Regulatorni okvir EU ima sledeće ciljeve: trajno
jačanje finansijskih tržišta u EU, pravovremeno prepoznavanje sistemskih rizika, koordinaciju postupaka
nadzornih vlasti, unifikovanje poboljšanih propisa za
osiguranja, zajedničke postupke u krizama. Navedeni
ciljevi deluju na strukturu uspostavljenog korporativnog upravljanja i organizacionu strukturu društva za
osiguranje. Nesporno je da novi regulatorni okvir EU
ukazuje na potrebu definisanja jasnih odgovornosti,
u smislu obaveza koje obavljaju strukturirani organi
društva, zatim menadžment rizika, efikasan sistem internih kontola, transparentan sistem izveštavanja kako
internog tako i izveštavanje nadzornog organa i obezbeđivanje društva dovoljnim kapitalom.
1
3.1. Stabilan i delotvoran sistem upravljanja
Društva za osiguranje moraju uspostaviti stabilan
sistem upravljanja, koji uključuje transparentnu orga-
3/2013
Pravni aspekti upravljanja rizikom i sistem internih kontrola kao integralni deo korporativnog...
nizacijsku strukturu sa jasnom alokacijom odgovornosti, odnosno odgovarajućom raspodelom odgovornosti.
Sistem upravljanja treba organizovati u skladu sa prirodom, opsegom i složenošću poslova društva. Nadzorni
organ mora imati potrebna ovlašćenja da zahteva da se
sistemi upravljanja poboljšaju i ojačaju kako bi se osigurala usklađenost sa zahtevima definisanim Direktivom Solventnost II.
Delotvoran i prudentan sistem upravljanja je ključan za primereno upravljanje društvima za osiguranje.
Sistem upravljanja, saglasno Direktivi Solventnost II
uključuje funkciju upravljanja rizicima, funkciju praćenja usklađenosti, funkciju interne revizije i aktuarsku
funkciju.
3.2. Primerenost i prikladnost lica koja upravljaju
društvom ili imaju druge ključne funkcije
Funkcije uključene u sistem upravljanja smatraju
se ključnim funkcijama, te su ujedno važne i kritične
funkcije. Stoga, sve osobe koje obavljaju ključne funkcije moraju biti primerene i imati profesionalne kvalifikacije i iskustvo za delotvorno vođenje odnosno obavljanje ključnih funkcija.
Profesionalne kvalifikacije, znanje i iskustvo lica
koja obavljaju ključne funkcije treba da budu primereni
da omoguće stabilno i razborito upravljanje. Osim toga,
ova lica moraju imati dobar ugled i integritet. Ovo se,
zapravo, odnosi na prikladnost.
3.3. Upravljanje rizicima
Društva za osiguranje imaju uspostavljen delotvoran
sistem upravljanja rizicima koji obuhvata strategije, procese i postupke izveštavanja koji su potrebni za utvrđivanje, merenje i praćenje rizika, upravljanje rizicima i kontinuirano izveštavanje, na pojedinačnoj i grupnoj osnovi,
o rizicima kojim su izložena ili bi mogla biti izložena,
odnosno o međusobnoj uslovljenosti tih rizika.
Sistem upravljanja rizicima mora biti delotvoran
i dobro integrisan u organizacijsku strukturu i procese odlučivanja društva. Funkcija upravljanja rizicima
mora biti strukturirana na način koji olakšava sprovođenje sistema upravljanja rizicima.
3.3.1. Funkcija upravljanja rizicima
i odbor za upravljanje rizicima
Sistem upravljanja rizicima je integralni element
sistema korporativnog upravljanja u društvu za osiguranje (IAIS, OECD, 2009). Proces upravljanja rizicima
pomaže društvu za osiguranje da razume prirodu i zna-
čaj rizika kojima je izloženo ili može biti izloženo i da
upravlja tim rizicima adekvatno.
Uspostavljanje funkcije upravljanja rizicima je zahtevano u većini jurisdikcija ili promovisano od nadzornih organa. Odbor direktora ili nadzorni odbor može
obrazovati odbor ya upravljanje rizicima, odnosno komitet za upravljanje rizicima kao svoje pomoćno telo.
Neophodno je da funkcija upravljanja rizicima i odbor
za upravljanje rizicima imaju neophodna ovlašćenja,
izvore i pristup svim relevantnim infomacijama.
3.4. Sistem internih kontrola
Prema zahtevu Solventnost II, društvo za osiguranje
mora imati uspostavljen delotvoran sistem interne kontrole. Ovaj sistem uključuje upravne i računovodstvene
postupke, okvir unutrašnje kontrole, adekvatne sisteme
izveštavanja na svim nivoima društva, kao i funkciju
praćenja usklađenosti (compliance).
Funkcija praćenja usklađenosti uključuje savetovanje upravnog i/ili nadzornog organa društva o usklađenosti sa zakonima i drugim propisima. Ova funkcija
uključuje i procenu mogućeg uticaja bilo kojih promena u pravnom okruženju na poslovanje konkretnog
društva, te utvrđivanje i procenu rizika usklađenosti.
Interna revizija uključuje vrednovanje primerenosti
sastava unutrašnjih kontrola i drugih elemenata sistema upravljanja. Funkcija interne revizija je objektivna i
nezavisna od poslovnih funkcija.
3.4.1.Compliance funkcija kao integralni
deo sistema internih kontrola
Compliance funkcija trebalo bi da bude definisana
kao institucionalni – integralni deo sistema internih
kontrola društva ya osiguranje.
Kako je compliance funkcija jedna od obaveznih
funkcija definisanih Direktivom Solventnost II, njena
neodgovarajuća implementacija neminovno će voditi
povećanju zahtevanog kapitala društva za osiguranje,
zbog toga što neodgovarajući sistem internih kontrola
dovodi do neodgovarajućeg, odnosno neefikasnog modela korporativnog upravljanja.
Uspostavljene compliance politike moraju biti predmet kritičke ocene i provere najmanje jedanput godišnje, kako bi se obezbedile najbolje prakse i prilagođavanje promenama u okruženju i onemogućilo nepovoljno
reflektovanje tržišnih kretanja.
1) Oblast delovanja
Delovanje compliance funkcije odnosi se na primenu
zakona i drugih propisa, koje se odnose na aktivnosti
društva za osiguranje, odnosno poštovanje regulator-
49
3/2013
LJILJANA STOJKOVIĆ
50
nih zahteva od strane društva za osiguranje, a imajući
u vidu odredbe Direktive Solventnost II, koje se odnose
na solventnost društava za osiguranje. Posebno u fokusu ove funkcije su zakonske odredbe koje se odnose na:
– osnovnu delatnost društva (osiguranje, reosiguranje, penzijski fondovi),
– savesno i odgovorno postupanje sa klijentima –
osiguranicima,
– upravljanje odštetnim zahtevima,
– zaštitu potrošača, zaštitu podataka o ličnosti,
– sprečavanje prevara,
– zaštitu konkurencije,
– konflikt interesa,
– regulativa o sprečavanju pranja novca i finansiranje terorizma.
2) Uloga
Saglasno navedenoj oblasti delovanja obaveza i uloga compliance funkcije je da (1) identifikuje, procenjuje
i prati compliance rizike; (2) pruža podršku i savetuje
rukovodstvo u vezi sa obavezama usaglašavanja određenih oblasti poslovanja sa propisima; (3) pruža neophodnu pomoć i podršku zaposlenima u vezi konkretnih
obaveza i odgovornosti.
3) Misija
Misija funkcije za kontrolu usaglašenosti (compliance funkcije) je da obezbedi transparentnost i promoviše
compliance kulturu, kao sveobuhvatni deo korporativne
kulture i da razvija svest o odgovornosti, kako najvišeg
rukovodstva, tako i svakog zaposlenog, te da istovremeno doprinosi očuvanju i razvoju dobre poslovne reputacije društva i obezbedi stabilno poslovanje.
4. ZAKONODAVNI OKVIR REPUBLIKE SRBIJE
4.1. Imperativni propisi
Društvo za osiguranje je dužno da sistem internih
kontrola organizuje, primenjuje i razvija u skladu sa
Zakonom o osiguranju i Odlukom Narodne banke Srbije o sistemu internih kontrola i upravljanju rizicima u
poslovanju društva za osiguranje i to tako što utvrđuje
organizacionu strukturu, pismene procedure, postupke
i radnje kojima se obezbeđuje identifikovanje, merenje
i procena rizika, odnosno upravljanje rizicima, njihova
primena i stalna provera, kao i prilagođavanje promenjenim uslovima poslovanja društva.
Saglasno Odluci Narodne banke Srbije, kao regulatora za tržište osiguranja u Republici Srbiji, pod sistemom internih kontrola podrazumevaju se odgovarajuće procedure, postupci i radnje koje je društvo dužno
da organizuje na način koji odgovara prirodi, složenosti
i rizičnosti posla, kao i promenama uslova poslovanja
koje se mogu predvideti – radi sprečavanja i prekomerne izloženosti društva rizicima, sprečavanja nezakonistosti i nepravilnosti u poslovanju društva, kao i zaštite
interesa osiguranika, korisnika osiguranja, trećih oštećenih lica i drugih poverilaca društva.
Upravljanje rizicima društva mora biti u skladu s
propisima, pravilima struke, dobrim poslovnim običajima i poslovnom etikom.
Za organizovanje, primenu i razvoj sistema internih
kontrola prema propisima Narodne banke Srbije, odgovorni su upravni odbor, direktor društva i rukovodioci
organizacionih jedinica društva koji su neposredno odgovorni direktoru društva (u daljem tekstu: rukovodioci).
Istovremeno, za sprovođenje sistema internih kontrola odgovorni su svi zaposleni u društvu, koji su
dužni da se, pri obavljanju svojih zadataka, pridržavaju utvrđenih procedura, postupaka i radnji, kao i uspostavljenih etičkih i profesionalnih standarda. Svaki
zaposleni u društvu dužan je da sve nepravilnosti koje
uoči u organizaciji i sistemu internih kontrola blagovremeno prijavi direktoru društva i rukovodiocima, radi
njihovog otklanjanja.
Na osnovu navedenog može se zaključiti da je regulatorni sistem Republike Srbije zasnovan na principima
uspostavljenim komunitarnim pravom i principima
koji definišu standarde najbolje prakse upravljanja u
društvu za osiguranje i isti obezbeđuje: neophodnost
poštovanja načela savesnosti u poslovanju; adekvatno
uspostavljanje sistema internih kontrola, koji omogućuje i obezbeđuje efikasno i efektivno upravljanje rizicima sa kojima se kompanija susreće, u okviru obavljanja osnovne delatnosti, koji mora biti deo korporativne
kulture, gde je uprava i vodeći menadžmet glavni promoter i nosilac sprovođenja ove culture; da sprovođenje
sistema internih kontrola mora biti i odgovornost svih
zaposlenih u društvu, i to u okviru pojedinačnih odgovornosti svakog zaposlenog.
4.2. Struktura korporativnog
upravljanja u društvu za osiguranje
U vezi sa strukturom organa društva za osiguranje,
nakon donošenja Zakona o privrednim društvima (u
daljem tekstu: ZOPD) pojavila su se određena otvorena
pitanja, budući da je prisutna, de lege lata, nedovoljna
usaglašenost posebnog (Zakona o osiguranju) i opšteg
(ZOPD) zakona. Statusna pitanja funkcionisanja akcionarskog društava za osiguranje i korporativnog upravljanja kao bitnog dela statusne regulative uredjeni su
Zakonom o osiguranju. Navedene odredbe, sedes materiae, predstavljale su lex specialis u odnosu na ZOPD
3/2013
Pravni aspekti upravljanja rizikom i sistem internih kontrola kao integralni deo korporativnog...
koji je bio na snazi do donošenja ZOPD iz 2011. godine
i bile su relativno kompatibilne sa ovim zakonom.
Osnovni problem usklađivanja društava za osiguranje sa novim ZOPD jeste u tome što Zakon o osiguranju, u članu 47 stav 1 propisuje da se „na organe
akcionarskog društva za osiguranje primenjuje zakon
kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije
uređena.” Nesporno je da zakon definiše supsidijarnu
primenu ZOPD. Međutim, Zakon o osiguranju nije
uredio strukturu organa, odnosno nedostaju odredbe
koje jasno definišu prethodna pitanja i to: pojam uprave
(ko čini upravu), kao i strukturu organa akcionarskog
društva za osiguranje.
Ključno pitanje koje se postavilo pred stručnu poslovnu javnost u Republici Srbiji, u kontekstu nedovoljne konzistentnosti dva sistemska zakona, koji uređuju
materiju statusnih pitanja društava za osiguranje u Republici Srbiji jeste: Kako organima utvrđenim Zakonom
o privrednim društvima utvrditi nadležnosti propisane
Zakonom o osiguranju i podzakonskim aktima Narodne banke Srbije, a sve u cilju zakonitog poslovanja ovih
privrednih subjekata i neophodne pravne sigurnosti
svih učesnika na tržištu (Stojković, 2013, 184–197)? Na
ovo i slična pitanja u implemetaciji propisa odgovore je
dala poslovna praksa kroz usaglašavanje tekstova statutarnih dokumenata sa organom nadzora. Međutim,
očekuje se da će se donošenjem novog Zakona o osiguranju precizirati sva trenutno otvorena i nedovoljno
konzistentna rešenja, koja se tiču regulatornog okvira,
koji definiše strukturu i odgovornosti organa društva
za osiguranje.
4.3. Smernice Narodne banke Srbije
kao organa nadzora2
Polazeći od činjenice da je u procesu posredne i
neposredne supervizije Narodna banka Srbije uočila
nezadovoljavajući nivo profesionalnosti i angažovanosti
organa pojedinih društava za osiguranje, odnosno
neadekvatnog korporativnog upravljanja i celokupne
funkcije upravljanja, donete su smernice za oblast korporativnog upravljanja radi usklađivanja aktivnosti
organa društava za osiguranje sa složenošću, obimom
i stepenom rizika kome su društva izložena. Pomenute
smernice su de facto standardi koje treba slediti u uspostavljanju i razvijanju dobre poslovne prakse u sferi
korporativnog upravljanja.
2
Smernica br. 2. – Korporativno upravljanje, dostupno na
internet adresi: www.nbs.rs. Smernice u oblasti nadzora nad
obavljanjem delatnosti osiguranja dostupno na istoj internet
adresi.
Prilagođavanje organizacije novom poslovnom
modelu, korporativna kultura, organizaciona struktura
i upravljanje ljudskim resursima treba da budu takvi
da se svakom zaposlenom omogući da shvati svoje zadatke i njihov značaj u ostvarivanju ciljeva društva za
osiguranje. Sistem internih kontrola u ovom procesu
ima važnu ulogu jer treba da osigura sprovođenje koncepta adekvatnog upravljanja svim rizicima poslovanja
i ostvarivanje strategija i planova i predupredi nepravilnosti i nezakonitosti u poslovanju, kao i prekomernu
izloženost rizicima.
Odgovorna, transparentna i tržišno orijentisana
društva za osiguranje, koja imaju povoljnu poslovnu
reputaciju – cilj je kome treba da teži uprava društva.
Takvim postupanjem najbolje će se obezbediti kvalitetna usluga osiguranja uz apsolutnu sigurnost i zaštitu
interesa samog društva za osiguranje.
5. ZAKLJUČAK
Korporativna struktura društva za osiguranje trebalo bi da ima adekvatno uspostavljene i raspoređene
kontrolne i upravljačke odgovornosti, sa jasno definisanim obavezama i odgovornostima i sa jasnim zahtevima u pogledu kvalifikacija koje moraju imati osobe
koje su članovi organa društva za osiguranje. Dobro
stukturiran sistem korporativnog upravljanja društva
za osiguranje sa jasno definisanim obavezama i odgovornostima esencijalna je komponenta regulatornog i
nadzornog okvira.
Jasno uspostavljen i definisan pravni okvir korporativnog upravljanja obezbeđuje da uprava ne koristi svoju privilegovanu poziciju na štetu drugih stejkohldera, a
posebno manjinskih akcionara, poverioca, osiguranika
i/ili ugovorača osiguranja.
Upravljanje rizicima je ključni mehanizam u obavljanju delatnosti osiguranja, te bi trebalo da bude sveobuhvatno i dobro integrisan u sistem korporativnog upravljanja društvom za osiguranje. Odbor direktora, odnosno
nadzorni odbor trebalo bi da uspostavi okvir, odnosno
adekvatnu strategiju upravljanja rizikom, te da definiše
pristup društva, upravljanju rizicima, metode za procenu
rizika i utvrdi odgovornosti risk menadžmenta.
U Republici Srbiji i pored činjenice da postoje podzakonski propisi koji uređuju osnovne postulate korporativnog upravljanja i upravljanja rizicima, opšti regulatorni okvir koji se odnosi na strukturu korporativnog
upravljanja je nekonzistentan i nedovoljno jasan, te se
očekuje da će donošenjem novog Zakona o osiguranju
biti stvoreni neophodni preduslovi, kako za zakonito
poslovanje svih učesnika na tržištu, tako i za adekvatnu
zaštitu interesa svih stejkholdera.
51
3/2013
ARTICLES
52
Ljiljana STOJKOVIĆ, LLM
Attorney, Belgarde
Legal aspects of risk management and internal control system
as integral part of corporate governance at insurance company
UDC: 005.21:334.72.021]:368
Professional Paper
SUMMARY
A well structured system of the insurance
corporate governance, with clearly defined duties and
responsibilities, makes an essential component of the
regulatory and supervisory framework.
Corporate structure of the insurance company
should have adequately established and assigned
control and management responsibilities, with the
obligations and responsibilities clearly stated and with a
specific request in respect of qualifications required for
persons members of their bodies.
It is the precisely determined legal framework
of corporate governance that prevents the board of
management from abusing their privileged position
at the expense of other stakeholders, and especially
minority shareholders, creditors, policyholders and / or
insurers.
Risk management is a key mechanism of insurance
operations, consequently, it should be comprehensive
and well integrated into the corporate governance
system of the insurance company. The Board of
Directors or the Supervisory Board should establish
a framework and an adequate risk management
strategy (eng. “risk management framework”), define
the company’s approach, risk management, methods
for risk assessment and determine the responsibility
of the management for the implementation of risk
management policies.
Key words: corporate governance, sistem internih
kontrola, integrisani pristup upravljanja rizicima,
compliance
up and pursuit of the business of Insurance and
Reinsurance (Solvency II), Official Journal of the
European Union L 335/1
International Association of Insurance Supervisors.
(2012). Insurance Core Principles, Standards, Guidance
and Assessment Methodology, 1 October 2011as
amended 12 October 2012, dostupno na: www.
iaisweb.org., 15. 9. 2013.
IAIS and OECD. (2009). Issues Paper on Corporate
Governance, dostupno na: http://www.oecd.org/
finance/insurance/46036825.pdf, 12. 9. 2013.
Hasenohrl, M. (2009). Upravljanje šansama u krizi, upravljanje rizikom I prihodom u društvima za osiguranje,
Revija za pravo osiguranja, 3–4, 56–62.
Labudović–Stanković, J. (2011). Integrisani koncept
upravljanja rizicima kompanija za osiguranje kao način korporativnog upravljanja, Revija za pravo osiguranja, 3, 9–16.
La Porta, R., Lopez–de–Silanes, F., Shleifer, A., Vishny,
R. (1999). Investor Protection: Origins, Consequences,
Reform, World Bank: Cambridge, dostupno na: http://
citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.1
98.5422&rep=rep1&type=pdf, 15. 9. 2013.
Lester, R., Reichardt, O. (2009). Insurance Governance
and Risk Management, dostupno na siteresources.
worldbank.org/FINANCIALSECTOR/Resources/primer11_Insurance_governance_Risk_management.
pdf
LITERATURA (REFERENCES)
Odluka Narodne banke Srbije o sistemu internih kontrola
i upravljanju rizicima u poslovanju društva za osiguranje, Službeni glasnik RS, br. 12/2007.
Directive 2009/138/EC of the European Parliament and
of the Council of 25 November 2009 on the taking–
OECD. (2011). OECD Guidelines on Insurer Governance,
OECD Publishing, dostupno na: www.oecd.org/
dataoecd/. 12. 9. 2013.
3/2013
Legal aspects of risk management and internal control system as integral part of corporate...
Peer, H. (2010). Zamena paradigmi u burnim vremenima
(projekat EU Solventnost II), Revija za pravo osiguranja, 2, 17–22.
Stojković, Lj. (2013). Korprativno upravljanje u akcionarskom društvu za osiguranje–uporedno pravni aspekti, u: Marano, P., Jovanović, S., Labudović Stanković,
J. (urednici): Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka
evropskom (EU) pravu osiguranja (184–197). Beograd:
Udruženje za pravo osiguranja Srbije.
White paper – Preporuke o korporativnom upravljanju u
jugoistočnoj Evropi, Pakt stabilnosti, Sporazum jugoistočne Evrope za reforme, investicije, integritet i rast.
(2003). Prevod objavljen u časopisu Prizma, 9.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS, br. 55/2004,
70/2004 – ispr., 61/2005, 61/2005 – dr. zakon, 85/2005
– dr. zakon, 101/2007, 63/2009 – odluka Ustavnog
suda, br. 107/2009, 99/2011 i 119/2012.
Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br.
36/2011 i 99/2011.
53
3/2013
ČLANCI
54
Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
UDK: 336.74:368
Primljen: 10. 9. 2013.
Prihvaćen: 22. 9. 2013.
Pregledni naučni rad
Apstrakt
Pranje novca je u uslovima globalizacije i liberalizacije postalo problem koji zahteva saradnju među državama i donošenje mera za njegovo suzbijanje ne samo
na nacionalnom, već i međunarodno-pravnom i na
nadnacionalnom nivou. Nakon pregleda najznačajnije
regulative na nacionalnom, međunarodno-pravnom i
nadnacionalnom nivou koja se odnosi na pranje novca, autor objašnjava faze pranja novca – polaganje, prikrivanje i integraciju. Uz to, pažnju posvećuje sistemu
analize zasnovanom na proceni rizika, kao vrlo važnom
mehanizmu otkrivanja i sprečavanja pranja novca. Centralni deo rada odnosi se na pranje novca u osiguranju.
Autor objašnjava postupak pranja novca u osiguranju i
navodi primere iz prakse. Na kraju je predstavljeno stanje u Srbiji i ukazano da iako zakon sadrži dobra rešenja
u pogledu sprečavanja pranja novca, u praksi se često
ne sprovode uvek, pa bi takvu praksu trebalo menjati.
U radu je korišćen uporedno-pravni i analitički metod.
Ključne reči: pranje novca, osiguranje, sistem zasnovan na proceni rizika
1. UVOD
Osnovni smisao pranja novca je prikrivanje pravog porekla i vlasništva nad sredstvima koja potiču iz
kriminalnih aktivnosti (najčešće trgovine narkoticima, trgovine ljudima i sl.) i njihovo uvođenje u legalne
tokove. Dakle, čitav proces je usmeren na pretvaranje
nelegalno stečenog u legalni novac. Ovaj proces je vrlo
dinamičan, što znači da se načini pranja novca menjaju
prilagođavajući se novim propisima (nacionalnim i međunarodnim), kao i privrednom ambijentu (na primer,
sa globalizacijom se olakšava put pranju novca). Izraz

Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac,
e–mail: [email protected]
„pranje novca” prvi put je upotrebljen u Sjedinjenim
Američkim Državama (u daljem tekstu: SAD). Preciznije, ovaj izraz se odnosio na predstavljanje novca
mafije, poreklom od krijumčarenja alkohola i drugih
kriminalnih radnji, kao novca stečenog od perionica za
pranje veša i automobila. Izraz „pranje novca” (money
laundering) je nastao u novinarstvu, premda ima mišljenja da je potekao od marke mašina za pranje – Laundromat. Američka država Vašington je donela prvi
Zakon o pranju novca (Money Laundering Act) 1986.
Pranje novca ima višestruke negativne posledice
na ekonomiju, ali i društvo. Dovodi do destabilizacije
finansijskog sistema, gubitka poverenja u finansijski
sistem, utiče na promenu kursa i tražnju valuta, uzurpiranja međunarodne trgovine, smanjuje investicije, doprinosi smanjenju ugleda države i predstavlja kočnicu
dugoročnog razvoja. Iako se najčešće vezuje za finansijski sektor, do „pranja novca” može doći i u nefinansijskom sektoru (na primer, kod advokata, advokatskog
ortačkog društva; lica koja se bave poštanskim saobraćajem; organizatora posebnih igara na sreću u igračnicama; priređivača igara na sreću koje se organizuju
preko Interneta, telefona ili drugi način putem telekomunikacionih veza; preduzetnika i pravnih lica koja se
bave posredovanjem u prometu nepokretnosti i sl.).
Budući da je pranje novca globalni problem i da šteti
stabilnosti finansijskog sistema i poverenju u isti, istovremeno predstavlja ozbiljnu pretnju tržištu EU, koje
nastoji da dostigne što viši stepen integracije. Iz tog
razloga nije dovoljno suprotstaviti mu se na nacionalnom nivou, tj. krivičnim pravom država članica EU, već
je neophodno delovati i preduzimanjem preventivnih
mera na nadnacionalnom nivou.
Kako bi se ovaj problem minimizovao, nužna je i saradnja među državama. Gotovo sve države prihvataju
međunarodne standarde u borbi protiv pranja novca i
finansiranja terorizma. Jedine države koje to ne čine,
prema izveštajima međunarodnih organizacija i Uprave za sprečavanje novca Republike Srbije, su Iran i Narodna Demokratska Republika Koreja (Pravilnik o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu sa Zakonom
3/2013
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma,
2010, čl. 21).
O tome koliko je pranje novca važno za kriminalce
govori podatak da se u SAD od prodaje kokaina ostvari
godišnji prihod od 29 milijardi dolara, od prodaje heroina 10 milijardi dolara, a od prodaje kanabisa 67 milijardi dolara, dok godišnji prihod od prodaje kokaina,
heroina i kanabisa u SAD i Evropi iznosi 122 milijarde dolara (Fijat, 2008, 27). Kolika je vrednost opranog
novca može se samo pretpostaviti. Smatra se da se ona
kreće u rasponu 2–5% svetskog bruto domaćeg proizvoda (u daljem tekstu: BDP). Ipak, procene o vrednosti opranog novca za pojedine države su znatno iznad
pomenutih. Tako na primer, u Nemačkoj 2–11% BDP,
Australiji 4–12% BDP, Japanu 4–15% BDP, SAD 4–33%
BDP, dok se, prema nekim analizama, najviše novca
opere u Italiji 10–50% BDP (Fijat, 2008, 28).
2. REGULATIVA I DEFINICIJA PRANJA
NOVCA
U uspostavljanju međunarodnih standarda u borbi
protiv pranja novca i finansiranja terorizma naročito
važnu ulogu ima Grupa za finansijusku akciju protiv
pranja novca i finansiranja terorizma (Financial Action Task Force, u daljem tekstu: FATF).1 Ova grupa je
usvojila 40 preporuka koje države članice grupacije treba da primenjuju. Poslednje izmene pomenutih preporuka usvojene su početkom 2012 (FATF, 2012). Treba
ukazati da se države razlikuju po stepenu razvijenosti
finansijskog sistema, pravnog sistema, te da se ne može
očekivati da će sve preduzimati iste mere za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma. Ipak, FATF
utvrđuje osnovne principe koje države treba ugrade u
svoje nacionalne propise. To bi bili: identifikovanje klijenata, identifikovanje rizika, vršenje nadzora nad transakcijama, vođenje sudskog postupka u slučaju pranja
novca i finansiranja terorizma, primena preventivnih
mera, čuvanje podataka, interna kontrola, utvrđivanje
ovlašćenja i odgovornosti nadležnih organa, povećanje
transaprentnosti i dostupnosti informacija o vlasnicima
pravnih lica i olakšanje međunarodne saradnje.
Više je definicija pranja novca. Mnoge konvencije
sadrže definicije pranja novca. Definicije iz Konvencije
Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa opojnih
droga i psihotropnih supstanci iz 1988. (u daljem tekGrupa za finansijsku akciju protiv pranja novca (prevodi se
i kao: Operativne snage finansijske akcije) je nadnacionalno telo
osnovano 1989., čiji je cilj borba protiv pranja novca i finansiranja
terorizma. Ovo telo je prvi put usvojilo 40 preporuka 1990.
godine, s tim što su preporuke kasnije menjane i dopunjene sa
još devet.
1
stu: Bečka konvencija) i Konvencije Ujedinjenih nacija
protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola iz 2000. (u daljem tekstu: Palermo
konvencija) prihvata veliki broj država, među kojima i
Republika Srbija. Tako, pod pranjem novca se podrazumeva „konverzija ili prenos imovine stečene izvršenjem
krivičnog dela; prikrivanje ili netačno prikazivanje prave prirode, porekla, mesta nalaženja, kretanja, raspolaganja, vlasništva ili prava u vezi sa imovinom koja je
stečena izvršenjem krivičnog dela; sticanje, držanje ili
korišćenje imovine stečene izvršenjem krivičnog dela”
(Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, 2009, čl. 2).
Nešto detaljniju definiciju pranja novca daje Direktiva o sprečavanju pranja novca iz 2005, poznata kao
tzv. treća Direktiva.2 Shodno članu 1 ove Direktive, pod
pranjem novca podrazumevaju se radnje izvršene s namerom: a) konverzije ili prenosa imovine, sa znanjem
da ta imovina potiče iz kriminalnih poslova ili učestvovanja u takvim poslovima radi prikrivanja ili netačnog
prikazivanja nezakonitog porekla imovine ili pomaganja lica koje je umešano u obavljanje takvih poslova
radi izbegavanja zakonskih posledica njegovih postupaka; b) prikrivanja ili netačnog prikazivanja prave prirode, izvora, lokacije, karaktera, kretanja, prava u vezi
sa svojinom na imovinu, sa znanjem da imovina potiče
iz kriminalne aktivnosti ili učešća u takvoj aktivnosti;
c) sticanja, držanja ili upotrebe imovine sa znanjem da
2
Ova Direktiva je više puta menjana do sada i to:
– Directive 2010/78/EU of the European Parliament and of
the Council of 24 November 2010 amending Directives 98/26/
EC, 2002/87/EC, 2003/6/EC, 2003/41/EC, 2003/71/EC, 2004/39/
EC, 2004/109/EC, 2005/60/EC, 2006/48/EC, 2006/49/EC and
2009/65/EC in respect of the powers of the European Supervisory
Authority (European Banking Authority), the European
Supervisory Authority (European Insurance and Occupational
Pensions Authority) and the European Supervisory Authority
(European Securities and Markets Authority), Official Journal
of the European Union, L 331/120;
– Directive 2009/110/EC of the European Parliament and
of the Council of 16 September 2009 on the taking up, pursuit
and prudential supervision of the business of electronic money
institutions amending Directives 2005/60/EC and 2006/48/EC
and repealing Directive 2000/46/EC, Official Journal of the
European Union, L 267/7;
– Directive 2008/20/EC of the European Parliament and
of the Council of 11 March 2008 amending Directive 2005/60/
EC on the prevention of the use of the financial system for the
purpose of money laundering and terrorist financing, as regards
the implementing powers conferred on the Commission, Official
Journal of the European Union, L76/46;
– Directive 2007/64/EC of the European Parliament and of
the Council of 13 November 2007 on payment services in the
internal market amending Directives 97/7/EC, 2002/65/EC,
2005/60/EC and 2006/48/EC and repealing Directive 97/5/EC,
Official Journal of the European Union, L 319/1.
55
3/2013
JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
56
ta imovina potiče iz kriminalne aktivnosti u trenutku
sticanja državine; d) učešća, udruživanja radi činjenja,
pokušaja da se počini, pružanja pomoći, omogućavanja
i savetovanja kako da se izvrši bilo koja radnja navedena
u prethodnim tačkama. Istu definiciju sadrži i predlog
nove (četvrte) Direktive o sprečavanju pranja novca i
finansiranja terorizma, objavljen 5. februara 2013 (European Commission, 2013, čl. 1 (2)).
Dodajmo, da se u smislu pomenute treće Direktive
(kao i predloga nove), pod pranjem novca podrazumevaju i sve aktivnosti kojima je nastala imovina koju
treba oprati na teritoriji druge države članice ili u nekoj
trećoj državi.
Imajući u vidu vrlo sofisticirane metode pranja
novca, definicija pranja novca mora biti „fleksibilna”,
tj. primenjiva na nove metode i tehnike pranja novca.
Ovo iz razloga jer se pranje novca ne odnosi samo na
novac, već na bilo koju imovinu proisteklu iz kriminalnih aktivnosti (Hopton, 2006, 2). Imovina se odnosi na
stvari, novac, prava, hartije od vrednosti, tj. na sve telesne i bestelesne, pokretne ili nepokretne, materijalne ili
nematerijalne stvari, kao i isprave ili instrumente u bilo
kom obliku, uključujući elektronsku ili digitalnu formu
kojima se može utvrditi pravo svojine i druga prava.
Značaj Bečke konvencije ogleda se u činjenici što je
ovom konvencijom zahtevano od država koje su ratifikovale konvenciju da pranje novca opredele kao krivično delo i da ga, kao takvo, unesu u svoje zakonodavstvo.
Nakon Bečke konvencije, u Strazburu je 1990. doneta
Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom (u daljem tekstu: Strazburška konvencija). Dobrim delom, osnovu Strazburške
konvencije čini Bečka konvencija, s tim što Strazburška konvencija polazi od šireg kruga krivičnih dela po
osnovu kojih se ostvaruje prihod koji je predmet pranja
novca, tj. odnosi se najmanje na sva teška krivična dela,
a ne samo na trgovinu narkoticima.
Shodno Palermo konvenciji, predikatna krivična
dela, a to su sva krivična dela iz kojih potiče dobit koja
je predmet pranja novca (Palermo konvencija, čl. 2 (h)),
obuhvataju mnogo širi krug krivičnih dela, nego Bečka
konvencija koja se odnosi samo na krivično delo trgovine nakroticima. Tako, Palermo konvencija se odnosi
na sva teška krivična dela za koja je propisana kazna zatvora u trajanju od najmanje četiri godine ili teža kazna
(Palermo konvencija, čl. 2 (b)); krivična dela organizovanog kriminala (Palermo konvencija, čl. 5), korupcije
(Palermo konvencija, čl. 8) i ometanja pravde (Palermo
konvencija, čl. 23). Predikatna krivična dela mogu biti
„izvršena unutar i van jurisdikcije konkretne države
koje su potpisnice Konvencije. Međutim, krivična dela
učinjena van jurisdikcije države potpisnice, predstavljaju predikatna krivična dela, samo kada određena rad-
nja predstavlja krivično delo i po zakonu države u kojoj
je učinjena, a bilo bi krivično delo i po zakonu države
potpisnice” Konvencije ako je delo učinjeno u njoj (Palermo konvencija, čl. 6, tač. 2 (c)). Palermo konvencija
postavlja cilj državama potpisnicama da obuhvate što
više predikatnih krivičnih dela. Takođe, ona ukazuje na
obavezu država da uspostave sveobuhvatni nacionalni
nadzorni režim za banke i nebankarske finansijske subjekte, kako bi se sprečilo pranje novca.
Dakle, u pogledu predikatnih krivičnih dela, tj. krivičnih dela iz kojih potiče prihod koji je predmet pranja
novca, postoje različiti načini regulisanja. U svakom
slučaju, države mogu da izaberu način koji im odgovara. Tako, najširi način regulisanja podrazumeva da
u krug predikatnih krivičnih dela ulaze sva krivična
dela. Pranje novca može da se odnosi na prihode stečene izvršenjem teških krivičnih dela, odnosno dela koja
predstavljaju organizovani kriminal. S druge strane,
pranje novca može da obuhvati i prihode koji potiču od
krivičnih dela za koje je propisana stroža kazna od minimalne zatvorske (na primer, za koja je propisana minimalna kazna duža od godinu dana, odnosno za koja
je propisana minimalna kazna duža od šest meseci).
Postoje i države koje polaze od koncepta da se pranje
novca odnosi samo prihod stečen od krivičnih dela sa
sastavljene liste krivičnih dela. Moguće su i kombinacije prethodnih pristupa (FATF, 2010, 3). Treba istaći da
FATF upućuje na to da se u krug predikatnih krivičnih
dela uključe sva teška krivična dela. Osim toga, i Direktiva EU iz 2005. o sprečavanju korišćenja finansijskog
sistema za pranje novca i finansiranje terorizma,3 ističe
potrebu uspostavljanja šireg opusa krivičnih dela čijim
izvršenjem se ostvaruje prihod koji je predmet pranja
novca, premda upućuje na teška krivična dela (član 3
(5) treće Direktive). Predlog četvrte Direktive, u krug
predikatnih krivičnih dela, uključuje i poreska krivična
dela.
Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji
prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma
(u daljem tekstu: Varšavska konvencija) usvojena je od
strane Saveta Evrope 2005. godine. Varšavska konvencija sadrži novije i savremenije standarde u borbi protiv
pranja novca i finansiranja terorizma. Jedna od njenih
tekovina je definisanje finansijsko–obaveštajne službe
(u daljem tekstu FOS). Inače, osnivanje FOS preporučeno je od strane FATF u okviru 40 preporuka. FOS predstavlja nacionalni centar za traženje, primanje, analizu i
razmenu informacija o sumnjivim transakcijama i ostalih informacija u vezi sa pranjem novca i finansiranjem
terorizma. On mora imati blagovremeni, direktni ili
3 Direktivom se utvrđuju detaljna pravila o savesnosti
klijenata, o povećanoj savesnosti visokorizičnih klijentata i
savestnosti prilikom uspostavljanja poslovnih odnosa.
3/2013
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
indirektni pristup svim informacijama koje su potrebne, uključujući i analizu prijava sumnjivih transakcija.
Konvencijom se predviđaju privremene mere koje FOS
mora preduzeti kada posumnja u legalnost transakcije,
a predviđena je i međunarodna saradnja između nacionalnih FOS.
3. FAZE PRANJA NOVCA
Cilj pranja novca nije makismiziranje profita, već
je cilj pretvoriti što veću količinu „prljavog” novca, tj.
novca stečenog kriminalom, u legalni novac. Drugim
rečima, cilj je ostvariti što veću iskorišćenost tzv. „prljavog” novca (Pedić, 2010, 619). Tako kriminalci imaju
mogućnost da „prljav” novac koriste za vrlo raznovrsne
legalne aktivnosti.
Osnovne faze pranja novca su: polaganje ili ulaganje
(placement), prikrivanje ili raslojavanje (u upotrebi su
i sledeći nazivi: mešanje, oplemenjivanje, pretresanje –
layering) i integracija (integration). U prvoj fazi ileglano
stečen novac, kako sam naziv kaže, polaže se na bankarski račun i tako ulazi u bankarski sistem. Ulaganje nezakonitog novca predstavlja se kao novac koji je legalno
stečen, i to najčešće kao prihod ostvaren od fiktivne
kompanije koja ne obavlja nikakvu delatnost, već služi
samo da se preko nje pere novac, odnosno preko nje
se obavlja usitnjavanje većih suma novca u manje, kako
bi se manji iznosi uložili i izbeglo prijavljivanje nadležnim državnim organima (Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, 2008,
1). Smatra se da je ovo najopasnija faza, posmatrano iz
ugla kriminalaca jer postoji direktna veza s novcem. S
druge strane, ova faza je izuzetno važna za otkrivanje
prljavog novca (Cindori, 2007, 56). Dakle, u ovoj fazi je
najlakše otkriti ko je vlasnik nezakonitog novca i odakle on potiče. Veliki iznosi novca mogu se „razbiti” na
manje sume. Takođe, ukoliko se prihod sastoji od novčanica male denominacije, cilj je da se pretvore u novčanice veće denominacije, da se polože na bankarski
račun, uloži u finansijske instrumente, kao i kupovinu
ugovora o osiguranju. Moguće je i da se vrši konvertovanje u drugu valutu (Schott, 2006, I–7). U ovoj fazi
veliku ulogu mogu imati off–shore kompanije.4
U drugoj fazi se vrši niz transakcija koje imaju za cilj
da prikriju pravo poreklo ilegalno stečenog novca i vlasništvo nad takvim novcem. U toj fazi se novac može
prenositi sa računa na račun, može se menjati valuta,
ulagati u različite hartije od vrednosti, a često dolazi i
4
Off–shore kompanija je strana kompanija (pravno lice)
koja ne obavlja ili ne sme da obavlja proizvodnu ili trgovinsku
delatnost u državi u kojoj je registrovana (Zakon o sprečavanju
pranja novca i finansiranja terorizma, 2009, čl. 3(22/).
do prenosa sredstava u druge države. Polise osiguranja se mogu unovčavati. Nakon toga, novac se ponovo
može uložiti na bankarske račune, koristiti za kupovinu
hartija od vrednosti, nekretnina i druge aktive.
Integracija je poslednja faza koja podrazumeva da je
ilegalno stečen novac, konačno, ušao u legalne tokove i
integrisao se u finansijski sistem. Ova faza je poznata i
kao faza „sušenja” ili „centrifugiranja” (Cindori, 2007,
57). Koristi se za kupovinu nekretnina, dragocenosti,
automobila, antikviteta, i sl. U fazi integracije, novac se
često ulaže u kompanije koje imaju finansijskih problema, s tim da one nastavljaju svoju delatnost nakon ulaganja novca. Kada novac dođe do ove faze vrlo je teško
utvrditi da je, zapravo, u pitanju „prljav” novac (Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, 2008, 2). U praksi se navedene faze često prepliću i ponekad ih je teško razlikovati, budući da
je pranje novca vrlo kompleksan proces. Faze se mogu
odvijati i u različitim državama (Schott, 2006, I–9).
Pranje novca podrazumeva korišćenje različitih metoda. One se konstantno menjaju i mogu se razlikovati
od države do države, zavisiti od stepena razvijenosti države, složenosti finansijskog sistema, propisa u oblasti
sprečavanja pranja novca i saradnje između država i
različitih organizacija (Schott, 2006, I–10). Krijumčarenje novca, konvertovanje u drugu valutu, kupovina
osiguranja, međunarodna trgovina, manipulacije računima, manipulacije hartijama od vrednosti, korišćenje
off–shore centara, igre na sreću i sl., samo su neki od
metoda pranja novca.
4. SISTEM ZASNOVAN NA PROCENI RIZIKA
Za uspešnu borbu protiv pranja novca veliki značaj
imaju preventivne mere, među kojima izdvajamo i one
koje se tiču analize i procene rizika. Sistem analize zasnovan na proceni rizika (risk-based system) je suprotan
sistemu zasnovanom na pravilima (rule-based system).
Sistem zasnovan na pravilima bio je u primeni od donošenja prve Direktive o sprečavanju pranja novca iz
1991. (Council Directive 91/308/EEC). Njegovu primenu predviđala je i Direktiva iz 2001. (Directive 2001/97/
EC), dok Direktiva iz 2005. (Directive 2008/20/EC),
polazi od sistema zasnovanog na riziku. Na poštovanje
ovog principa apeluje i FATF (FATF, 2012, 11). Takođe, ovaj sistem prihvaćen je i u predlogu nove Direktive
o sprečavanju pranja novca (European Commission,
2013), s tim što predlog nove Direktive dodatno naglašava značaj RBS. Da bi se RBS efikasno primenjivao u
praksi, nužna je koordinisana primena od strane nadzornih organa i na nivou EU i na nacionalnom nivou.
57
3/2013
JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
58
Sistem zasnovan na proceni rizika, osim procene
rizika od pranja novca i finansiranja terorizma, „podrazumeva i klasifikaciju rizika, kao i njegovu materijalizaciju u formi sumnjivih transakcija” (Cindori, 2013,
183). FATF poznaje tri faze u primeni sistema zasnovanog na proceni rizika. To su: detekcija rizika, procena i
razvoj strategije upravljanja rizikom i ublažavanje rizika (Cindori, 2013, 184). Takođe, FATF poznaje i tri vrste rizika – nizak rizik, visok rizik i inovacije, kao što su
tehnološke inovacije, kako bi se očuvala anonimnost.
FATF predviđa i mehanizme koji se primenjuju za analizu primenjenih procedura i donošenje odluke o nivou
rizika. Procena rizika mora biti takva da se odnosi na
svakog potrošača, proizvod i uslugu.
Procena zasnovana na riziku mora poći od analize
svih relevantnih činjenica, odnosno pribavljenih informacija koje mogu upućivati na sumnjive transakcije
pranja novca. Iako tzv. treća Direktiva iz 2005. ne daje
definiciju sumnjivih transakcija, u članu 20 propisano
je da sve države članice treba da obrate posebnu pažnju
na sve aktivnosti za koje posebno smatraju da će verovatno, zbog svoje prirode biti povezane sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma. Ovo se posebno odnosi
na sve složene ili neuobičajene delove transakcija koje
nemaju očiglednu ekonomsku i vidljivu zakonitu svrhu. U Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja
terorizma Republike Srbije (u daljem tekstu: ZSPNFT)
nalazimo sličnu odredbu o sumnjivim transkacijama u
članu 29 a (na osnovu koje je obveznik dužan da obrati naročitu pažnju na rizik pranja novca i finansiranja
terorizma koji proizilazi iz primene novih tehnoloških
dostignuća koji omogućavaju anonimnost stranke) i
članu 29 b koji govori o neuobičajenim transakcijama,
tj. o transakcijama koje su složene i imaju neuobičajeno
visok iznos – neuobičajeno se izvršavaju. Takođe, pomenuti član 29 b govori i o povezanosti transakcija koje
nemaju ekonomski ili pravno osnovanu namenu, odnosno nisu usaglašene ili su u nesrazmeri sa uobičajenim,
odnosno očekivanim poslovanjem stranke, kao i druge
okolnosti koje su povezane sa statusom ili drugim osobinama stranke. Obveznici su dužni da utvrde osnov i
svrhu ovakvih transakcija i da o tome sačine službenu
belešku u pismenoj formi. Iz ovakve sadržine odredbi
zakona, može se zaključiti da nije precizno definisan
pojam sumnjive transakcije. Iako pomenuti zakon polazi od sistema zasnovanog na proceni rizika, istraživanja govore da se on neadekvatno sprovodi u praksi
(Cindori, 2013, 200).
Sistem zasnovan na proceni rizika vrlo je važan za
prijavljivanje sumnjivih transakcija nadležnim organima. Iako je to u mnogim državama detaljno uređeno,
u Srbiji je u članu 37 pomenutog zakona to urađeno na
opšti način.
Efikasna upotreba RBS sistema zahteva: detaljnu
definiciju sumnjivih transakcija, efikasan nadzor, prijavu sumnjivih transakcija ne samo od banaka, već i od
nefinansijskih subjekata, zbog činjenice da opasnost od
pranja novca sve više dobija na značaju u ovom sektoru,
obuku svih subjekata koji učestvuju u procesu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma (Cindori,
2013, 202).
5. PRANJE NOVCA I OSIGURANJE
Pranje novca najčešće se manifestuje preko ulaganja novca u banke (polaganjem na bankarske račune) i
druge depozitne institucije. Ipak, na meti perača novca
je i osiguranje, i to, u prvom redu životno osiguranje.
Takođe, pranje novca može se vršiti i kupovinom neživotnog osiguranja. Osetljivost osiguranja na pranje
novca zavisi od više faktora. To su: složenost ugovora,
distribucija, način plaćanja (na primer, gotovina ili sa
računa na račun), ugovorno pravo (International Association of Insurance Supervisors, 2004, 3).
Ključni razlozi atraktivnosti osiguranja za one koji
žele da operu novac su: veličina premije koja se naplaćuje zaključenjem ugovora, jednostavnost zaključenja
ugovora o osiguranju, laka dostupnost osiguranja, raznovrsnost proizvoda osiguranja, tj. različite vrste ugovora (Financial Action Task Force, 2004, 15). Uostalom,
osiguranje se često obavlja i kao prekogranična transakcija. Korisnik osiguranja najčešće je osoba koja nije i
ugovorna strana, odnosno strana koja je platila premije,
što je dodatna pogodnost za one koji žele da nezakonito stečen novac prikažu kao zakonit. Česti su slučajevi
promene korisnika osiguranja, pre nego što polisa osiguranja bude dospela za isplatu osigurane sume, odnosno pre nego što bude zahtevan otkup polise (International Association of Insurance Supervisors, 2004, 4).
Postoje različiti modaliteti pranja novca u osiguranju. Osim toga, mogu se praviti razlike i po fazama
(polaganje, prikrivanje ili mešanje i integracija). Pranje
novca započinje fazom polaganja novca, što bi u slučaju
osiguranja značilo kupovinu polisa osiguranja (bilo osiguranja života, bilo neživotnog osiguranja). Osiguranje
se često kupuje preko posrednika osiguranja (brokera)
nad kojim osiguravač najčešće nema kontrolu (Financial Action Task Force, 2004, 15).
Životno osiguranje je postalo naročito popularno za
tzv. perače novca zato što se, osim godišnjih premija,
može uplatiti jednokratna premija (single premium),
zato što se može podići velika količina novca, zato što
osiguranje života daje mogućnost otkupa, matematičku rezervu i sl. Često se dešava da narko dileri kupuju
polise osiguranja života novcem od prodaje narkoti-
3/2013
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
ka. Ubrzo nakon toga, zahtevaju otkup polise, a zatim
dobijen novac od osiguravača ulažu dalje – u zemlji, a
najčešće u inostranstvu kako bi zavarali trag pravom
poreklu novca. Otkupi se dešavaju često, nezavisno što
su manji od sume osiguranja koja bi bila isplaćena kada
bi polisa dospela. Kriminalcima se to isplati jer znaju
da novac koji nije opran manje vredi. To može da bude
signal osiguravaču da je reč o pranju novca.
Osim toga, pored tzv. tradicionalnih vrsta ugovora
o osiguranju života, prisutne su i nove vrste ugovora,
koje su atraktivne tzv. peračima novca. Zbog izraženije
i oštrije konkurencije na finansijskom tržištu, nastaju
nove vrste tzv. hibridnih ugovora o osiguranju života,
kao npr. ugovori osiguranja života vezani za investicionu jedinicu, koji imaju obeležja vrlo složenih finansijskih proizvoda i koji su naročito privlačni peračima novca. Sa širenjem lepeze novih finansijskih mogućnosti za
klijente (na primer, fiksni i varijabilni prinosi), odnosno sa novim vrstama ugovora o osiguranju, raste i broj
klijenata (osiguranika) među kojima su i oni koji žele
da „operu prljav novac.”
Osim ugovora o osiguranju vezanih za investicionu
jedinicu, naročito pogodni za pranje novca su ugovori o
osiguranju života na određeno vreme, mešovito osiguranje života i ugovori o osiguranju rente. Za dati „prljav
novac” u formi premije, dobija se „opran” novac u formi osigurane sume, odnosno otkupne vrednosti (ako je
zahtevan otkup), odnosno rente koja se može isplatiti odmah ili odloženo u ratama (fiksne ili varijabilne).
Često se dešava da onaj ko kupuje polisu osiguranja nije
osiguranik niti korisnik osiguranja. U lancu kupovine polise često učestvuje veliki broj subjekata kako bi
se prikrio trag o poreklu novca i osiguravač zavarao u
pogledu prave namere kupovine polise osiguranja.
Mnogi ugovori o osiguranju života koji su zaključeni
sa svrhom pranja novca, zaključeni su preko brokera (posrednika), ali i zastupnika u osiguranju. Treba reći da su vrlo sumnjive transakcije u kojima se
zaključivanje ugovora o osiguranju obavlja isključivo
preko određenog (određenih) posrednika. Kako bi
posrednici ostvarili što veću zaradu, stupaju u vezu
sa kriminalcima, pa se može reći da predstavljaju onu
najslabiju „kariku” koja dovodi do prevare osiguravača
i istovremeno, pranja novca (National Money Laundering Strategy, 2007, 61). U jednom od slučajeva pranja
novca otkrivenog u SAD, brokeri su novcem narko klana kupovali različite vrste polise osiguranja života. Polise su kupovane od osiguravača Eagle Star Life (National
Money Laundering Strategy, 2007, 62). Istraga je otkrila
da su mnoge polise plaćene novcem sa računa brokera
na koje im je uplaćivana provizija. Praktično, brokeri
su primali novac od klijenta iz Kolumbije, a novcem sa
svojih računa kupovali polise u ime klijenata (National
Money Laundering Strategy, 2007, 62).
Kanali distribucije osiguranja su raznovrsni, pa do
zaključenja ugovora može doći i putem Interneta, kao
i preko trećeg lica (na primer, investicionih savetnika).
Ipak, s druge strane posrednici i zastupnici u osiguranju
mogu biti izuzetno važan mehanizam odbrane od pranja novca. Oni direktno dolaze u kontakt sa osobama
koje žele da operu novac i zato su važan deo programa
sprečavanja pranja novca. Treba istaći da i kada dođe do
pranja novca preko posrednika, razlog ne mora da bude
namera posrednika da kriminalcima pomogne u pranju novca. Moguće je da posrednik nije ni bio svestan
da je pomogao kriminalcima u pranju novca. Takođe,
moguće je da nije bio obučen i nije mogao da zna da je
reč o transakciji pranja novca.
Do pranja novca može doći i kod neživotnog osiguranja. U takvim slučajevima oni koji žele da operu
novac, mogu ispostaviti osiguravaču lažne odštetne zahteve, odnosno zahteve koji glase na mnogo veće iznose
od realnih (stvarnih šteta). Praksa je zabeležila i slučajeve otkaza polise, a zatim uplate veće premije nego što
je to potrebno kako bi se kasnije tražio povraćaj viška
uz isplate tog viška nekoj trećoj osobi. Za pranje novca
podobno je i podosiguranje. Budući da je kod podosiguranja suma osiguranja manja od vrednosti osigurane
stvari, kriminalac (osiguranik) može od osiguravača da
zahteva da on (osiguranik) uplati potrebnu razliku u
premiji, s tim da se suma osiguranja poveća.
Od pranja novca nije pošteđeno ni reosiguranje.
Brojni su slučajevi pranja novca u reosiguranju. Tako,
na primer moguće je da novac od kriminala, koji primi
osiguravač na ime premija, bude jednim delom (iznad
samopridržaja osiguravača) prenet na reosiguravača;
mogu se osnovati lažni osiguravači kako bi deo novca
bio prenet na reosiguravača; mogu se osnovati lažni
reosiguravači (International Association of Insurance
Supervisors, 2004, 4). Treba istaći da u reosiguranju ne
postoji direktan odnos osiguranika i reosiguravača, pa
je nemoguće da reosiguravač utvrdi identitet svakog
osiguranika, odnosno korisnika osiguranja. Takvo obeležje ovog odnosa pogoduje kriminalcima. Direktan
odnos postoji samo između osiguravača i reosiguravača.
Međunarodno udruženje supervizora osiguranja
(IAIS) je objavilo listu indikatora koji mogu ukazati na
transakcije koje imaju karakter sumnjivih, tj. transakcije koje su deo procesa pranja novca. Navodimo neke
od njih. Tako na primer, sumnju može izazvati situacija
kada potencijalni osiguranik potiče iz vrlo udaljenog
prodručja na kome posluju drugi osiguravači, a on zahteva osiguranje od osiguravača iz nekog vrlo udaljenog
mesta bez ikakvog valjanog razloga za to; osiguranje od
rizika koji nisu uobičajeni za vrstu delatnosti kojom se
59
3/2013
JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
60
bavi potencijalni osiguranik; uskraćivanje traženih informacija, odnosno odlaganje dostavljanja informacija
relevantnih za zaključenje ugovora o osiguranju; prihvatanje nepovoljnih uslova osiguranja koji nisu u vezi
sa zdravstvenim stanjem osiguranika ili godinama života; neuobičajeno učestalo plaćanje premija unapred;
neobično visoke premije osiguranika, imajući u vidu
njegova primanja; priliv sredstava preko računa nerezidenata na račune brokera osiguranja; zahtev za osiguranjem koji nema nikakvu svrhu, odnosno situacija kada
osiguranik ne želi da otkrije razlog za osiguranjem;
rano otkazivanje ugovora o osiguranju; neobaveštavanje osiguravača o promeni korisnika osiguranja; promena korisnika i navođenje novog koji nije ni u kakvoj
vezi sa osiguranikom; potencijalni osiguranik već ima
više polisa osiguranja kod nekoliko drugih osiguravača;
kupovina osiguranja sa velikom osiguranom sumom
uz otkup polise nakon vrlo kratkog perioda; osiguranik želi maksimalni iznos zajma po osnovu polise ubrzo nakon zaključenja ugovora; osiguranik koristi mejl
adresu van nadležnosti organa zvaničnog nadzora, a
telefon koji je naveo za kontakt je isključen (International Association of Insurance Supervisors 2004, 27–28).
Ovom spisku može se dodati da ono što izaziva sumnju
da je reč o pranju novca jeste i traženje da se osigurana
suma isplati u gotovini ili čekom, kao i situacije kada se
premije plaćaju novčanicama u malim apoenima (Radović, Aleksić, Petrović, Petrović, 2003, 125).
Sumnjive transakcije predstavljaju i slučajevi kada
se osiguranik više interesuje za uslove otkaza ugovora,
nego za korist koju pruža osiguranje. Zato su sumnjive
jednokratne premije izuzetno velikog iznosa, otkazi polise ubrzo nakon zaključenja ugovora, uplate premija iz
off–shore centara i sl.
Evropska komisija je u februaru 2013. objavila
predlog nove Direktive o sprečavanju pranja novca,
tzv. četvrte Direktive. Iz ugla osiguranja, ovaj predlog
Direktive je vrlo značajan budući da uvažava specifičnosti sektora osiguranja, tj. njegov specifičan profil rizika. Važno je istaći da predlog sadrži RBS sistem na
kome počiva i Direktiva iz 2005. Ipak, pored pohvala,
predlogu nove direktive mogu se uputiti izvesne kritike, u smislu da nije dato dovoljno razjašnjenje u vezi
sa smernicama koje treba da razviju Evropska agencija za razvoj bankarstva, Evropska agencija za nadzor
osiguranja i penzijskih fondova i Evropska agencija za
hartije od vrednosti i tržišta hartija od vrednosti, a koje
se odnose na faktore rizika i mere koje treba preduzeti
prilikom primene mera u vezi sa pojednostavljenom i
detaljnom proverom savesnosti klijenata (Insurance
Europe, 2013, 2).
Ukoliko bi se visokorizični klijenti opredelili da kupe
nerizične proizvode osiguranja života, onda osiguravači
ne bi trebalo da preduzimaju mere detaljne provere savesnosti klijenata. Pojednostavljena provera savesnosti
klijenata vrši se ukoliko postoji nizak rizik od pranja
novca. Ipak, predlog nove Direktive ukazuje na to da
se pojednostavljena provera savesnosti klijenata vrši od
slučaja do slučaja i to uzimajući u obzir odnos sa kupcima i vrstu transakcije. Struka ukazuje da onda ne bi
bilo razlika između pojednostavljene i detaljne provere
savesnosti klijenata (Insurance Europe, 2013, 2).
Izvesne primedbe bi se mogle uputiti i kada je reč
o proveri identiteta korisnika. Naime, poznato je da se
korisnik može menjati više puta, a u nekim državama
određivanje korisnika nije obavezno. Promena korisnika polise osiguranja može biti od značaja za otkrivanje pranja novca jedino u slučaju nastanka osiguranog
slučaja. Sumnju ne izaziva njegovo određivanje prilikom zaključenja ugovora o osiguranju života, već samo
ukoliko dođe do realizacije osiguranog slučaja. Zato se
smatra da korisnika ne treba identifikovati do momenta dok se ne izvrši isplata (Insurance Europe, 2013, 3).
Još treba istaći da predlog nove Direktive sadrži odredbu da će finansijske institucije država članica zahtevati
proveru identiteta korisnika osiguranja života, kao i korisnika u drugim polisama povezanim sa investicijama,
bilo da su određeni ili odredivi, u vreme isplate polise.
Struka zamera što predlog Direktive ne sadrži definiciju korisnika polise osiguranja života, kao što je to u
preporukama FATF. Ovo je važno jer u zavisnosti od
okolnosti, značenje korisnika može biti različito. Korisnik polise osiguranja života i drugih polisa vezanih za
investiciju, je fizičko ili pravno lice kome će osigurana
suma biti isplaćena kada nastane osigurani slučaju (Insurance Europe, 2013, 4).
Pažnju zaslužuje i član 20 predloga Direktive gde se
ukazuje da osiguravači treba da preduzmu određene
razumne mere kako bi se utvrdilo da li je korisnik polise politički eksponirana osoba5, i to najkasnije u vreme
isplate polise. Pitanje je: Koje su te razumne mere i od
čega one zavise? Te razumne mere treba da odgovaraju nivou rizika. Ovakva odredba koja se tiče posebno
osiguranja je novina, budući da je ne sadrži Direktiva
iz 2005.
Zanimljivo je da se predlog Direktive odnosi kada
je reč o osiguravačima samo na one koji se bave osiguranjem života, ali ne i na one koji nude druge vrste
Politički eksponirana osoba (funkcioner) je fizičko lice koje
obavlja ili mu je bilo povereno obavljanje važnih javnih funkcija,
kao i članovi njihovih porodica ili lica koja su bila bliski srodnici
tih lica za koja se zna da su bili bliski saradnici tih lica (Direktiva,
2005, iz čl. 3 (8)). Predlog nove Direktive daje širu definiciju
politički eksponirane osobe (predlog Direktive, 2013, čl. 3 (7
a, b)) i odnosi se i na pojedince iz zemlje (domestic politically
exposed persons) koji obavljaju istaknute javne funkcije, pored
onih iz inostranstva (foreign politically exposed persons).
5
3/2013
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
osiguranja. Smatra se da je opravdanje za to činjenica
da je osiguranje manje izloženo riziku pranja novca (Insurance Europe, 2013, 1).
5.1. Primeri iz prakse
Zanimljiv slučaj iz prakse je kupovina polisa osiguranja života za veći broj stranih državljana. Posebno je
interesantno i sumnjivo bilo to što je od osiguravača
traženo da isplati osiguranu sumu jednaku visini uplaćene premije. U slučaju otkaza polise, trebalo je novac
vratiti na račune osiguranika u različitim jurisdikcijama (International Association of Insurance Supervisors
2004, 28).
Drugi zanimljiv slučaj pranja novca u osiguranju
potiče iz 90–ih godina XX veka. U Velikoj Britaniji je
osuđen zastupnik osiguranja za kršenje zakona i pranje novca. Sredstva u vrednosti od 1,5 miliona dolara
su bila deponovana kod banke. Međutim, pranje novca je otkriveno u tzv. drugoj fazi (prikrivanje) kada je
novac sa bankarskog računa trebalo da se iskoristi za
kupovinu polise osiguranja života. Zapravo, trebalo je
platiti jednokratnu premiju. Budući da je zastupnik bio
najproduktivniji – nagrađen je. To govori o činjenici da
korumpirani zaposleni mogu ugroziti ugled osiguravača za koga rade (International Association of Insurance
Supervisors 2004, 29).
Pranje novca od droge vršeno je kroz ulaganja novca u osiguranje, tj. u off–shore kompaniju za osiguranje.
Osiguravač je nudio polise osiguranja slične proizvodima investicionih fondova. Prinos na takve investicione
proizvode zavisio je od kretanja glavnih svetskih berzanskih indeksa. Perači novca su novac ulagali u kupovinu polisa, da bi ubrzo nakon toga zahtevali otkup
polise i plaćali penale za rano povlačenje sredstava. U
ovom slulaju oprano je oko 29 miliona dolara.
U jednom slučaju osiguranik je platio 400.000 dolara na ime premije osiguranja života za kupovinu ugovora o osiguranju na period od 10 godina. Međutim,
odbio je da dostavi podatke o poreklu tog novca, što je
kod nadležnih organa izazvalo sumnju da je reč o pranju novca (International Association of Insurance Supervisors 2004, 29).
Praksa je puna primera promene korisnika osiguranja, i to više puta u toku trajanja osiguranja. Tako,
osiguranik je zaključio ugovor o osiguranju života na 5
godina, uz obavezu osiguravača da mu se isplati 7 miliona dolara na ime osigurane sume. Međutim, tri meseca nakon zaključenja ugovora promenjan je korisnik
osiguranja. Drugi put korisnik osiguranja je promenjen
dva meseca pre isteka osiguranja. Osiguravač je prijavio
slučaj nadležnom organima. Utvrđeno je da je poslednji
korisnik bio funkcioner (politički eksponirana osoba –
politically exposed person).
Kada je reč o neživotnom osiguranju, zanimljiv
je slučaj kupovine pomorskog osiguranja imovine za
nepostojeći prekookeanski brod. Kriminalac je platio
veoma visoku premiju i podmitio posrednika kako bi
bile, navodno, evidentirane štete i isplaćena naknada
štete. Kako bi transakcija oslata neotkrivena, zahtev za
naknadu štete bio je manji od uplaćene premije (FATF,
2004, 16). Ipak, slučaj je otkriven.
Pomenimo i slučaj pranja novca u osiguranju od
autoodgovornosti. Naime, otkriveno je da je grupa
kriminalaca zarađivala novac od krađe vozila u jednoj
zemlji i namernog izazivanja saobraćajnih udesa u drugoj zemlji. Kradeni su luksuzni automobili kojima su
stavljane lažne tablice pre nego što bi automobili prešli
granicu. Ugovor o osiguranju zaključen je u zemlji A. U
zemlji B automobil bi imao saobraćajni udes, a zahtev
za naknadu štete bi bio ispostavljen osiguravaču u zemlji gde je zaključen ugovor o osiguranju. Zemlja u kojoj su se dešavali udesi nije izabrana slučajno, već zbog
brzine isplate odštetnih zahteva. Ukupna šteta u ovom
slučaju bila je oko 2,5 miliona dolara (FATF, 2004, 16).
6. REPUBLIKA SRBIJA
Donošenjem ZSPNFT 2009., Srbija je uskladila svoje
propise sa međunarodnim, odnosno Direktivom EU iz
2005. Kao obveznici pomenutog zakona predviđena su
i društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici
u osiguranju koji imaju dozvolu za obavljanje poslova
životnog osiguranja (ZSPNFT, 2009, čl.4, tač. 6)
ZSPNFT u članu 8 predviđa niz radnji i mera koje
su obveznici dužni da preduzmu (utvrđivanje identiteta stranke i provera identiteta na osnovu dokumenata,
podataka ili informacija pribavljenih iz pouzdanih i
verodostojnih izvora; utvrđivanje identiteta stvarnog
vlasnika stranke i provera njegovog identiteta; pribavljanje informacija o svrsi i nameni poslovnog odnosa i
transakcije; redovno praćenje poslovanja i proveravanje
usklađenosti aktivnosti stranke sa prirodom poslovnog
odnosa i uobičajenim obimom i vrstom poslovanja
stranke). Preduzimanje ovih radnji obavezuje i društva
za osiguranje, i to kada uspostavljaju odnos sa strankom; pri vršenju transakcije u iznosu od 15.000 evra ili
više u dinarskoj protivvrednosti; kada u vezi sa strankom ili transakcijom postoji osnovana sumnja da je reč
o pranju novca ili finansiranju terorizma i kada postoji
sumnja u istinitost i verodostojnost pribavljenih podataka o stranci i stvarnom vlasniku. Društvo za osiguranje navedene radnje treba da sprovede pre uspostavlja-
61
3/2013
JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
62
nja poslovnog odnosa sa strankom. Ipak, zakonom je
posebno određeno da kada je reč o poslovima životnog
osiguranja, provera identiteta korisnika polise može da
se izvrši nakon zaključenja ugovora o osiguranju, ali
najkasnije pre isplate po osnovu zaključenog ugovora
(ZSPNFT, 2009, čl. 10).
Član 12 ZSPNFT predviđa izuzetak od obaveze preduzimanja radnje u vezi sa poznavanjem i praćenjem
stranke propisane članom 8 za društva za osiguranje,
društvo za posredovanje u osiguranju, društvo za zastupanje u osiguranju i zastupnika u osiguranju koji ima
dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja u
slučaju zaključivanja ugovora životnog osiguranja kod
kojih pojedinačna rata premije ili više rata premije osiguranja, koje treba platiti u jednoj godini, ukupno ne
prelazi 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti ili ako
plaćanja jednokratne premije ne prelaze iznos od 2.500
evra u dinarskoj protivvrednosti. Ipak, ako postoji
osnovana sumnja da se radi o pranju novca, prethodna odredba se neće primeniti. Pomenute odredbe su u
skladu sa članom 10 (5a) Direktive EU iz 2005.
Ulogu FOS u Srbiji ima Uprava za sprečavanje prana
novca (u daljem tekstu: Uprava) koja predstavlja organ
uprave u sastavu Ministarstva finansija (ZSPNFT, 2009,
čl. 52). Uprava je i članica Egmont grupe od jula 2003.6
Između ostalog, Uprava organizuje stručne ispite u kojima proverava znanja u oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma uopšte, ali i u specifičnim
oblastima poslovanja u kojoj kandidat želi da ima licencu. U 2010. godini održani su stručni istpiti: iz oblasti
bankarstva, osiguranja, menjačkih poslova i brokerskodilerskih poslova (Uprava za sprečavanje pranja novca,
2011a, 3).
Članom 56 ZSPNFT predviđeno je da Uprava može
privremeno da obustavi izvršenje transakcije ukoliko
postoji osnovana sumnja da se radi o pranju novca ili
finansiranju terorizma. Nalog za obustavljanje transakcije se izdaje u pismenoj formi, s tim što u hitnim slučajevima direktor Uprave, odnosno lice koje on ovlasti,
može da izda usmeni nalog. Obustavljanje transakcije
može da traje najduže 72 sata. Ovo obustavljanje može
da se sprovede i na osnovu pismenog i obrazloženog
zahteva državnog organa strane države nadležnog za
sprečavanje i otkrivanje pranja novca i finansiranja terorizma. Ovo je važan element međunarodne saradnje
i u cilju je efikasnog otkrivanja pranja novca. Takođe,
ZSPNFT predviđeni su i drugi načini međunarodne saradnje.
6
Egmont grupa je osnovana 1995. godine u Briselu (u palati
princa Egmonda), i predstavlja glavni forum za rad finansijskih
obaveštajnih jedinica država članica u smislu njihovog mrežnog
povezivanja.
Upravi se dostavljaju podaci o transakcijama, odnosno licima u pogledu kojih postoji osnovana sumnja da
je reč o pranju novca. Shodno izveštaju Uprave za 2011.
godinu, prijavljeno je bilo 2.570 sumnjivih transakcija,
od čega najviše od strane banaka, obveznika koji pružaju usluge poštanskog saobraćaja i brokera (Uprava za
sprečavanje pranja novca, 2011a, 1). S druge strane, nezavisno od toga da li su transakcije sumnjive, prijavljivane su i gotovinske transakcije u vrednosti 15.000 evra
i više. U 2011. godini bilo je 259.866 takvih transakcija.
Kao nadzorni organ u osiguranju, Narodna banka
Srbije vrši i nadzor nad primenom ZSPNFT od strane
društava za osiguranje, društava za posredovanje u osiguranju, društava za zastupanje u osiguranju i zastupnika u osiguranju koji imaju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja. Ako postoji osnovana sumnja
da je reč o transakcijama koje se mogu okarakterisati
kao pranje novca i finansiranje terorizma, pored niza
drugih subjekata predviđenih članom 58 ZSPNFT,
Narodna banka Srbije može pokrenuti postupak pred
Upravom. Takođe, za sektor osiguranja važan je i član
71 ZSPNFT, prema kome su organizator tržišta hartija od vrednosti, u smislu Zakona o tržištu kapitala i
Centralni registar, dužni da u pismenoj formi obaveste
Upravu, ako u vršenju poslova iz svog delokruga, otkriju činjenice koje bi mogle biti u vezi sa pranjem novca i
finansiranjem terorizma.
Pranje novca u Republici Srbiji često se odvija uz uspostavljanje kriminalnih veza sa zemljama u okruženju,
kao što su Bugarska, Rumunija, Crna Gora, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina. Novac „zarađen”
od krivičnih dela (trgovina narkoticima, oružjem, falsifikovanje novca, krijumčarenje imigranata), a koji treba da se „opere”, prenosi se u gotovini, i to često preko
sistema Vestern Union ili preko određenog kurira (Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, 2008, 8).
Kada je reč o indikatorima pranja novca u osiguranju u Republici Srbiji, Uprava za sprečavanje novca je
sastavila listu indikatora septembra 2011. U nastavku
navodimo te indikatore: veoma visoke premije osiguranja koje stranka uplaćuje godišnje ili paušalno; stranka
uplaćuje velike iznose premija za više polisa osiguranja, posebno u slučajevima kada su polise zaključene u
kraćem periodu ili plaćane obveznicama stare devizne
štednje; postoji sumnja da su polise osiguranja zaključene na lažna imena, na imena drugih lica ili su prijavljene adrese lažne; isto lice je vlasnik većeg broja polisa
kod različitih društava za osiguranje, posebno ako postoji i saznanje da su ugovori o osiguranju sklapani u
kraćem periodu; vlasnik polise često vrši izmene ugovora o osiguranju zahtevajući polisu sa većom premijom ili da sa mesečnog plaćanja pređe na godišnje ili
3/2013
Pranje novca sa osvrtom na osiguranje
paušalno plaćanje premija; stranka otkazuje polise osiguranja odmah po sticanju uslova za prevremen otkup,
posebno kada se radi o polisi sa visokom premijom;
pravna lica koja su vlasnici polisa osiguranja u ime zaposlenih radnika plaćaju neuobičajeno velike premije
osiguranja ili otkazuju polise odmah po sticanju uslova za prevremen otkup polisa osiguranja; pravna lica
kupuju polise životnog osiguranja za svoje zaposlene
radnike, a broj zaposlenih je manji od broja kupljenih
polisa; polise se izdaju i na lica koja nisu zaposlena u
tom pravnom licu; stranka koja sklapa ugovor o osiguranju je lice koje ima lošu reputaciju, poznate su njene nezakonite aktivnosti iz prošlosti ili je stranka lice
koje se sa takvim licem može dovesti u vezu; ugovarač
osiguranja ili osiguranik insistira na tajnosti transakcije, odnosno, na tome da se iznos premije osiguranja ili
suma osiguranja ne prijavi Upravi uprkos činjenici da
je to zakonska obaveza osiguravača; klijent molbom ili
podmićivanjem pokušava da ubedi službenika društva
za osiguranje da protivno zakonu zastupa njegove interese; osiguranik kao korisnika u polisi navodi fizičko
lice sa kojim nije u srodstvu.
7. ZAKLJUČAK
Na udaru pranja novca je pored bankarstva, i osiguranje. Iz tog razloga u radu je posebna pažnja posvećena
pranju novca u osiguranju.
Budući globalnog karaktera, pranje novca nužno
iziskuje saradnju između zemalja kako bi se uspešno
stalo na put ovom problemu. Ipak, postoje i države
koje nisu usvojile međunarodne standarde u borbi
protiv pranja novca, te bi bilo jako poželjno da se to u
budućnosti promeni.
O pranju novca postoji obimna međunarodna regulativa. Osim toga, kako bi borba protiv pranja novca
bila efikasnija, predlažu se i donose se novi propisi, kao
što je i predlog nove Direktive o sprečavanju upotrebe
finansijskog sistema za svrhu pranja novca i finansiranja terorizma na nivou Evropske unije.
Veliki značaj u borbi protiv pranja novca ima preventiva i to naročito sistem analize zasnovan na proceni
rizika. Iako mnoge države svojim propisima predviđaju
ovaj mehanizam, u praksi on ne funkcioniše uvek i ne
sprovodi se, što je slučaj i u Srbiji, pa bi, u tom smislu,
takvu praksu trebalo menjati. Efikasan nadzor od strane nadležnih organa takođe doprinosi boljoj prevenciji. Važno mesto u otkrivanju transakcija pranja novca
i finansiranja terorizma pripada načelu „upoznaj svog
klijenta”, pa bi u budućnosti trebalo raditi na njegovoj
daljoj razradi. Pomenimo i neophodnost saradnje sa
drugim državama i međunarodnim organizacijama na
otkrivanju transakcija pranja novca i finansiranja terorizma koju treba treba produbljivati. Konačno, kada
predlog nove Direktive o sprečavanju pranja novca i
finansiranja terorizma bude usvojen, neophodno je
domaće zakonodavstvo uskladiti sa sadržinom nove
Direktive kako bi se pratili najnoviji standardi borbe
protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
63
3/2013
ARTICLES
64
Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ, PhD
Assistant Professor, Faculty of Law, Kragujevac
Money laundering in insurance
UDC: 336.74:368
Systematic scientific work
SUMMARY
Money laundering in the process of globalization
and liberalization has become a problem that requires
cooperation between the countries, and also the
adoption of measures for prevention not only at
national, but also at the supranational level. After
reviewing the most important regulations relating
to money laundering, the author explains the stages
of money laundering – placement, layering and
integration. In addition, author pays attention to the
analysis of risk based system, as a very important
mechanism in prevention and detection of money
laundering. The central part of the paper deals with
money laundering in insurance. The author explains
the process of money laundering in the insurance
and cites practical examples. At the end, attention is
given to situation in Serbia and there is pointed out
that even though law contains a good solutions about
money laundering, unfortunately, in practice it is
not implemented always. So, this practice should be
changed. Author has used comparative and analytical
research methods.
Key words: money laundering, insurance, risk–based
system
Directive 2010/78/EU of the European Parliament and of
the Council of 24 November 2010 amending Directives
98/26/EC, 2002/87/EC, 2003/6/EC, 2003/41/EC,
2003/71/EC, 2004/39/EC, 2004/109/EC, 2005/60/EC,
2006/48/EC, 2006/49/EC and 2009/65/EC in respect
of the powers of the European Supervisory Authority
(European Banking Authority), the European
Supervisory Authority (European Insurance and
Occupational Pensions Authority) and the European
Supervisory Authority (European Securities and
Markets Authority), Official Journal of the European
Union, L 331/120.
Directive 2009/110/EC of the European Parliament and of
the Council of 16 September 2009 on the taking up,
pursuit and prudential supervision of the business of
electronic money institutions amending Directives
2005/60/EC and 2006/48/EC and repealing Directive
2000/46/EC, Official Journal of the European Union, L
267/7.
Directive 2008/20/EC of the European Parliament and
of the Council of 11 March 2008 amending Directive
2005/60/EC on the prevention of the use of the
financial system for the purpose of money laundering
and terrorist financing, as regards the implementing
powers conferred on the Commission, Official Journal
of the European Union, L 76/46.
LITERATURA (REFERENCES)
Cindori, S. (2007). Sustav sprječavanja pranja novca, Financijska teorija i praksa, 31(1), 55–72.
Cindori, S. (2013). Money laundering: correlation between risk assesment and suspicious transactions, Financial Theory and Practice, 37(2), 181–206.
Council Directive 91/308/EEC of 10 June 1991 on
prevention of the use of the financial system for the
purpose of money laundering, Official Journal, L 166.
Directive 2007/64/EC of the European Parliament and
of the Council of 13 November 2007 on payment
services in the internal market amending Directives
97/7/EC, 2002/65/EC, 2005/60/EC and 2006/48/EC
and repealing Directive 97/5/EC, Official Journal of
the European, L 319/1.
Directive 2005/60/EC of the European Parliament and
of the Council of 26 October 2005 on the prevention
of the use of the financial system for the purpose of
money laundering and terrorist financing, Official
Journal of the European Union, L 309/15.
Directive 2001/97/EC of the European Parliament and of
the Council of 4 December 2001 amending Council
3/2013
Money laundering in insurance
Directive 91/308/EEC on prevention of the use of the
financial system for the purpose of money laundering,
Official Journal, L 344.
Delić, N. (2006). Krivično delo pranja novca – međunarodni okviri i pozitivno pravna regulativa, u: Zajednički zločinački poduhvat u Rimskom statutu i jurisprudenciji Tribunala (331–350). Tara: Udruženje za
međunarodno krivično pravo.
European Commission. (2013). Proposal for a Directive
of the European Parliament and of the Council on the
prevention of the use of the financial system for the
purpose of money laundering and terrorist financing,
COM(2013) 45 final, 2013/0025 (COD).
FATF. (2012). International standards on combating
money launedring and the financing of terrorism &
proliferation – The FATF Recommendations, OECD,
FATF: Paris.
FATF. (2010). FATF 40 Recommendations. FATF, OECD.
Financial Action Task Force. (2004). Financial Action
Task Force on Money Laundering, Report on Money
Laundering Typologies 2003–2004, FATF: Paris.
Fijat, Lj. (2008). Pranje novca, Bankarstvo, 3–4, 26–34.
Hopton, D. (2006). Money laundering: A Concise Guide for
all Business, Gower Publishing Ltd: Hampshire.
Insurance Europe. (2013). Insurance Europe Position Paper
on the proposal for the forth AML Directive, Insurance
Europe aisbl: Brussels.
International Association of Insurance Supervisors.
(2004). Guidance Paper on Anti–Money Laundering
and Combating the Financing of Terrorism, IAIS:
Amman.
Konvencija o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom, Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori, br. 7/2002–3. (tzv. Strazburška konvencija)
Nacionalna strategija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, Službeni glasnik RS, br. 89/08.
National Money Laundering Strategy, (2007). Dostupno
na: http://www.treasury.gov/resource–center/terrorist–illicit–inance/Documents/nmls.pdf, 5. 10. 2013.
Pedić, Ž. (2010). Nefinansijski sektor i samostalne profesije u kontekstu sprječavanja pranja novca, Zbornik
Pravnog fakulteta u Rijeci, 31(1), 617–642.
Pravilnik o metodologiji za izvršavanje poslova u skladu
sa Zakonom o sprečavanju pranja novca i finansiranja
terorizma, Službeni glasnik RS, br. 7/2010 i 41/2011.
Radović, Z., Aleksić, Ž., Petrović, Z., Petrović, T. (2003).
Prevare u osiguranju, Glosarijum: Beograd.
Schott. P. A. (2006). Reference Guide to Anti–Money Laundering and Combating the Financing of
Terorism,Washington: The World Bank & The International Monetary Fund.
Uprava za sprečavanje pranja novca (2011a). Godišnji
izveštaj o radu Uprave za sprečavanje pranja novca za
2011. godinu, Ministarstvo finansija, Uprava za sprečavanje pranja novca: Beograd.
Uprava za sprečavanje pranja novca (2011b). Lista indikatora za prepoznavanje sumnjivih transakcija za osiguravajuća društva, Ministarstvo finansija, Uprava za
sprečavanje pranja novca: Beograd.
Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma,
Službeni glasnik RS, br. 20/2009, 72/2009 i 91/2010.
Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o pranju,
traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, Službeni glasnik
RS – Međunarodni ugovori, br. 19/2009. (tzv. Varšavska konvencija)
Zakon o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, Službeni list SRJ – Međunarodni
ugovori, br. 6/2001. (tzv. Palermo konvencija)
Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija protiv
nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih
supstanci, Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori,
br. 14/1990. (tzv. Bečka konvencija)
65
66
3/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
OBJEDINJENI PREDMETI od C–295/04
do C–298/04
Vincenzo Manfredi (C–295/04)
vs
Lloyd Adriatico Assicurazioni SpA,
Antonio Cannito (C–296/04)
vs
Fondaria Sai SpA,
Nicolo Tricarico (C–297/04),
Pasqualina Murgolo (C–298/04)
vs
Assitalia SpA
Presuda Evropskog suda od 13. jula 2006. godine
1. ČINJENIČNO STANJE KOJE JE DALO
POVODA POKRETANJU POSTUPAKA PRED
EVROPSKIM SUDOM
Svojim odlukama od 8. septembra 1999. godine,
10. novembra 1999. godine i 3. februara 2000. godine,
nadležni organ Republike Italije za zaštitu konkurencije
– Autorita Garante della Concorenza e del Mercato (u
daljem tekstu: AGCM) je pokrenuo postupak u vezi sa
povredom prava konkurencije protiv nekoliko osiguravajućih društava.
Postupak je pokrenut na osnovu Zakona br. 287/90
koji ovlašćuje AGCM da pokrene postupak u vezi sa
dogovorima koje su osiguravajuća društva postigla u
vezi sa zajedničkim nastupom u pogledu prodaje različitih proizvoda, kao i u vezi sa razmenom informacija. U konkretnom slučaju, AGCM je svoje postupanje
bazirala na nedozvoljenoj razmeni informacija između
konkurenata na tržištu. Naime, AGCM je utvrdila da
je u periodu od 1994. do 1999. godine u Italiji, za razliku od ostatka Evropske unije, zabeležen neuobičajen
porast premija osiguranja kod obaveznog osiguranja
od odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom
motornih vozila. AGCM je sektorskom analizom tržišta dodatno utvrdila da je tržište osiguranja od odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom motornih
vozila prilično zatvoreno. AGCM je prikupila obimnu
dokumentaciju na osnovu koje je mogla da se dokaže
intenzivna i veoma raširena razmena informacija između velikog broja osiguravajućih društava koja se bave
pružanjem pomenute vrste osiguranja. Razmena informacija se odnosila na razmenu podataka pre svega
u vezi sa cenama, popustima, prinosima, troškovima,
odnosno štetom prouzrokovanom u saobraćajnim udesima i troškovima distribucije.
U svojoj konačnoj odluci br. 8546 (1377) od 28. jula
2000. (objavljenoj u Službenom glasniku br. 30/2000 od
14. avgusta 2000.) AGCM je utvrdila da su osiguravajuća društva koja su bila obuhvaćena postupkom koji je
AGCM vodila, zaključivala nedozvoljene sporazume u
cilju razmene informacija na tržištu osiguranja. Nedozvoljeni sporazumi omogućili su osiguravajućim društvima da koordinišu svoju poslovnu politiku i da na taj
način, a na osnovu prethodnog dogovora, fiksiraju cene
(premije) u osiguranju od odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom motornih vozila, čineći to na
način koji je doveo do značajnog porasta premija osiguranja koje nije bilo primereno tržišnim uslovima. Osiguranicima u ovom slučaju nije ostavljena mogućnost
izbora osiguravača. Odluka AGCM–a protiv koje su
osiguravajuća društva pokrenula upravni spor potvrđena je od strane Upravnog suda regije Lacio (Tribunale
amministrativo regionale per il Lazio), kao i od strane
Državnog Saveta (Consiglio di Stato).
Osiguranici su pokrenuli postupke pred nadležnim
organom kako bi ostvarili naknadu štete u postupku
protiv osiguravajućih društava zbog neosnovanog povećanja premije osiguranja koje su platili iz razloga što
su osiguravajuća društva na nedozvoljen način razmenjivala informacije i na osnovu takve razmene faktički postigli dogovor o visini premije osiguranja, što je
AGCM utvrdila da predstavlja nedozvoljeno ponašanje.
U postupku koji je vođen protiv osiguravajućih društava dokazano je da je prosečna premija osiguranja od
odgovornosti za štetu prouzrokovanu upotrebom motornih vozila bila 20% viša od premije koja bi se formirala da nije bilo nedopuštenog ponašanja osiguravajućih društava i njihove orkestrirane prakse. Ovakvo
postupanje osiguravajućih društava prozurokovano njihovim udruženim i zajedničkim delovanjem dovelo je
do toga da su finalni korisnici usluga – osiguranici, bili
oštećeni ovakvim ponašanjem i to iz dva razloga – bilo
im je uskraćeno pravo na izbor, budući da su se osiguravajuća društva dogovorila oko premija.
Nacionalni sud je smatrao da ovakvo postupanje
osiguravajućih društava ne samo da je bilo protivno
članu 2 Zakona br. 287/90, već i članu 81 Ugovora o
Evropskoj zajednici (u daljem tekstu: Ugovor) koji zabranjuje i proglašava ništavim sve zabranjene ugovore,
odluke i orkestrirane prakse. Nacionalni sud je rezonovao da navedeni član komunitarnog prava daje osnov
svakom osiguraniku da se pozove na nevažnost bilo
kakvog sporazuma koji se smatra zabranjenim po članu 81 Ugovora, i po osnovu toga da zahteva naknadu
3/2013
Objedinjeni predmeti od C–295/04 do C–298/04
štete u slučajevima kada se može dokazati uzročno–posledična veza između orkestrirane prakse koja se zasniva na nedopuštenom ugovoru, dogovoru odnosno
odluci, i štete koju je osiguranik pretrpeo usled takvog
postupanja. Nacionalni sud se nije precizno izjašnjavao
o roku u kom mogu da se podnesu zahtevi za naknadu štete koji su regulisani italijanskim nacionalnim
pravom, a čije odredbe su kompatibilne sa članom 81
Ugovora, niti je precizirao visinu naknade štete koja bi
se odredila. Imajući u vidu kompleksnost svih okolnosti, nacionalni sud Italije je odlučio da u objedinjenim
postupcima po predmetima od C–295/04 do C–297/04
zastane sa daljim odlučivanjem obraćajući se Evropskom sudu za tumačenje u vezi sa određenim pitanjima
čiji će pregled biti dat u ovom tekstu. Takođe, i u slučaju
C–298/04 nacionalni sud Italije je odlučio da zastane sa
daljim odlučivanjem obraćajući se Evropskom sudu za
tumačenje u vezi sa istim pitanjima, kao i u postupcima
u predmetima od C–295/04 do C–297/04, uz dodatno
pitanje:
Da li se član 81 Ugovora može tumačiti tako da se
njime prekludira primena nacionalnog propisa koje
uređuje isto pravno pitanje na sličan način (da li se
može prekludirati primena člana 33 Zakona br. 287/90)
prema kome se zahtev za naknadu štete koja je proistekla iz povrede komunitarnog prava, odnosno nacionalnih propisa država članica, mora podneti od strane zainteresovanih lica koja imaju pravni interes pred sudom
koji nije sud koji je uobičajeno nadležan za postupanje
kod zahteva za naknadu štete slične vrednosti, čime
dolazi do značajnog uvećanja troškova, ali i značajnog
prologiranja u donošenju odluke povodom podnetog
zahteva?
Na osnovu odluke Evropskog suda od 28. septembra
2004. sporovi od C–295/04 do C–298/04 su objedinjeni
u cilju objedinjene rasprave i donošenja odluke.
2. PRVO PITANJE U SPOROVIMA
OD C–295/04 DO C–298/04
Prvim pitanjem koje je upućeno Evopskom sudu,
nacionalni sud je želeo da dobije tumačenje u pogledu
sledećeg: Da li se ugovor, sporazum odnosno orkestrirana praksa između osiguravajućih društava, koji imaju
za predmet razmenu informacija, mogu smatrati uzrokom povećanja premija osiguranja od odgovornosti za
štetu prouzrokovanu upotrebom motornih vozila, i da
li se to može smatrati povredom člana 81 Ugovora?
Evropski sud je istakao da se komunitarno pravo
i nacionalno pravo država članica, u delu koji uređuje oblast konkurencije, primenjuju paralelno. Sud je
istakao da članovi 81 i 82 Ugovora proizvode direktno
dejstvo na odnose između pojedinaca i da ustanovljavaju pravila koja se tiču i pojedinaca, a koje nacionalni
sudovi moraju da obezbede, te da jače pravno dejstvo
komunitarnog prava zahteva da svako pravilo, odnosno norma nacionalnog prava koje je u suprotnosti sa
komunitarnim pravom prestane da se primenjuje, bez
obzira da li je nacionalni propis usvojen pre donošenja
konkretnog akta komunitarnog prava ili posle.1 Da bi se
za određeni ugovor, sporazum ili orkestriranu praksu
moglo reći da utiče na trgovinske odnose između država članica, neophodno je sa određenim stepenom izvesnosti i na bazi objektivnih propisanih kriterijuma ili
na osnovu objektivnog činjeničnog stanja, da oni mogu
neposredno ili posredno, realno ili potencijalno uticati
na trgovinske odnose između država članica, u smislu
da mogu narušiti principe na kojima počiva jedinstveno tržište Evropske zajednice, a takav uticaj ne sme biti
zanemarljiv, o čemu je Sud već ranije davao svoje mišljenje u sporovima C–42/84 Remia and Others v Commission2 i C–306/96 Javico.3
Kako je predmetno relevantno tržište veoma osetljivo na pružanje usluga osiguranja od osiguravača iz
drugih država članica, članovi nacionalnog cenovnog
kartela mogu da zadrže svoje učešće na tržištu samo
pod uslovom ako se odbrane od stranih konkurenata
o čemu već postoji sudska praksa u sporovima Belasco
and Others v Commission i British Sugar v Commission.
3. DRUGO PITANJE U SPOROVIMA OD C–295/04
DO C–297/04 I ODGOVOR NA
TREĆE PITANJE U SPORU C–298/04
Drugim pitanjem koje je uputio Evropskom sudu,
nacionalni sud Italije je zamolio za tumačenje sledećeg:
Može li se član 81 Ugovora tumačiti tako da se osiguranici mogu pozvati na ništavost ugovora, sporazuma
odnosno orkestrirane prakse, što je pravna posledica
postupanja suprotno članu 81, pod uslovom da se može
dokazati uzročno-posledična veza između određenog
ugovora, sporazuma, odnosno prakse i štete koja je nastupila?
Evropski sud je u davanju tumačenja na postavljeno pitanje najpre istakao da član 81, stav 2 Ugovora
1
Videti detaljnije sporove C–127/73 BRT and SABAM [1974]
ECR 51, para 16; C–282/95 P Guerin Automobiles v Commission
[1997] ECR I–1503, para 39; C–453/99 Courage and Crehan
[2001] ECR I–6297, para 23; C–198/01 CIF [2003] ECR I–8055,
para 48.
2
Videti detaljnije spor C–42/84 Remia and Others v
Commission [1985] ECR 2545, para 22.
3
Videti detaljnije spor C–306/96 Javico [1998] ECR I–1983,
para 16.
67
3/2013
Objedinjeni predmeti od C–295/04 do C–298/04
68
propisuje da se svi ugovori, sporazumi i praksa koji su
suprotni članu 81 Ugovora smatraju ništavim, te tako
i nevažećim. Prema dosadašnjoj sudskoj praksi, načelo ništavosti predstavlja načelo na koje se može pozvati
svako treće lice koje ima pravni interes, pod uslovom
da su ispunjeni uslovi propisani članom 81, stav 1 Ugovora i sve dok nisu ispunjeni uslovi za izuzetak od opšteg pravila koje propisuje član 81, stav 3 Ugovora, kao
u sporu C–10/69 Portelange.4 Kako Ugovor propisuje
apsolutnu ništavost, to praktično znači da takav ugovor,
sporazum odnosno orkestrirana praksa ne proizvode
pravno dejstvo između ugovornih strana, odnosno subjekata na koje se konkretna praksa odnosi o čemu je
Sud ranije već doneo odluku u sporu C–22/71 Beguelin.5 Član 81, stav 1 Ugovora proizvodi neposredno dejstvo na odnose između subjekata i ustanovljava prava
čiju zaštitu su nacionalni sudovi dužni da obezbede. Iz
navedenog proizilazi pravo svakog subjekta da se osloni na pravnu posledicu koju propisuje član 81 Ugovora
te da pred nacionalnim sudom ostvaruje sva prava koja
proizilaze iz uvažavanja svih pravnih posledica ništavosti, uključujući i pravo da zahteva naknadu štete.
4. DRUGO PITANJE U SPORU C–298/04
Nacionalni postupajući sud je želeo da dobije tumačenje u vezi sa sledećim pitanjem: Da li se član 81
Ugovora ima tumačiti tako da ima jaču pravnu snagu
od člana 33, stav 2 Zakona br. 287/90 prema kome treća
lica moraju da pokrenu postupak u vezi sa povredom
komunitarnih pravila koja uređuju pravo konkurencije, kao i nacionalnih propisa koji uređuju ovu oblast,
pred sudom koji nije sud koji je uobičajeno nadležan
za vođenje postupka za naknadu štete, čime dolazi do
značajnog uvećanja troškova i značajnog prolongiranja
postupka?
Evropski sud je zauzeo stav da u nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila komunitarnog prava, dužnost je zakonodavca u svakoj državi članici da propiše
detaljna pravila koja uređuju postupak ostvarivanja
ovakvog prava, obezbeđujući efikasnost, ali ujedno i
garantovanje jednake pravne zaštite oštećenih širom
Evropske unije, kao da su zaštitu izvodili iz neposredne
primene člana 81.
4
Videti detaljnije spor C–10/69 Portelange [1969] ECR 309,
para 10.
5
Videti detaljnije spor C–22/71 Beguelin [1971] ECR 949,
para 29.
5. TREĆE PITANJE U SPOROVIMA OD
C–295/04 DO C–297/04 I ODGOVOR NA
ČETVRTO PITANJE U SPORU C–298/04
Nacionalni postupajući sud je želeo da dobije tumačenje u vezi sa pitanjem: Da li se član 81 Ugovora ima
tumačiti tako da pomenuti član ima jaču pravnu snagu u odnosu na nacionalno zakonodavstvo u pogledu
roka unutar koga se može isticati zahtev za naknadu
štete koja je proistekla iz ugovora, sporazuma, odnosno
orkestrirane prakse koji su protivni članu 81 Ugovora i
da li taj rok počinje da teče od dana kada je zaključen
sporni ugovor, odnosno sporazum, odnosno od dana
od kada je ustanovljena praksa koja je suprotna članu
81 Ugovora?
Evropski sud je smatrao da u nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila komunitarnog prava koja
uređuju ovo pitanje, nacionalno zakonodavstvo svake
države članice treba da uredi detaljna pravila i procedure kojima će se obezbediti zaštita prava koja neposredno proizilaze iz komunitarnog prava, uz garantovanje
efikanosti vođenja sudskog postupka i jednak tretman
unutar Evropske zajednice. Nacionalno pravilo prema
kome rok zastarelosti počinje da teče računajući od
dana zaključenja ugovora, odnosno od dana ustanovljenja orkestrirane prakse može dovesti do toga da praktično postane nemoguće ostvarivati pravo na naknadu
štete, posebno u slučaju kada nacionalno zakonodavstvo država članica propisuje kratke rokove zastarelosti.
U slučajevima u kojima postoji kontinuirana povreda
prava konkurencije ili ponovljena povreda prava konkurencije, može doći do toga da rok zastarelosti istekne čak i pre nego što prestane kontinuirana povreda
prava konkurencije, u kojim slučajevima praktično postaje nemoguće da subjekt koji je pretrpeo štetu zaista
i ostvari pravo na naknadu štete. Dužnost je postupajućeg nacionalnog suda da utvrdi da li je ovo slučaj i u
postupku koji se vodi pred italijanskim sudom.
Odgovor na treće pitanje u slučajevima C–295/04 do
C–297/04, kao i na četvrto pitanje u slučaju C–298/04
je da u nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila,
dužnost je zakonodavca konkretne države članice da
propiše rok zastarelosti za pokretanje postupka za naknadu štete po osnovu povrede člana 81 Ugovora, ali
na način kojim će se obezbediti efikasnost i obezbediti
jedank tretman širom Evropske zajednice svih zainteresovanih oštećenih koji žele da pokrenu postupak za
naknadu štete koju su pretrpeli usled provrede prava
konkurencije. Stoga, dužnost je postupajućeg nacionalnog suda da utvrdi da li rok zastarelosti za pokretanje
postupaka za naknadu štete prouzrokovane povredom
člana 81 Ugovora počinje da teče računajući od dana
zaključenja zabranjenog ugovora, odnosno sporazuma,
3/2013
Objedinjeni predmeti od C–295/04 do C–298/04
odnosno od dana ustanovljavanja nedozvoljene prakse,
a posebno da pri tome vodi računa da se ovim ne prouzrokuje skraćenje roka zastarelosti kojim se onemogućava ili se značajno otežava oštećenom da ostvaruje
svoje pravo pred sudom na efikasan način i na način
koji mu je obezbeđen pravilima komunitanog prava.
6. ČETVRTO PITANJE U SPOROVIMA OD
C–295/04 DO C–297/04 I ODGOVOR NA PETO
PITANJE U SPORU C–298/04
Nacionalni sud je želeo da dobije tumačenje na pitanje: Da li se član 81 Ugovora ima tumačiti tako da
nacionalni sudovi država članica mogu prilikom donošenja odluke u vezi sa zahtevom za kaznenu odštetu da
priznaju zahtev čija visina nadmašuje visinu imovinske
koristi koju su stekli subjekti koji su zaključili nedozvoljene ugovore, odnosno sporazume, odnosno koji su
učestvovali u nedopuštenoj orkestriranoj praksi?
U skladu sa dosadašnjom praksom Evropski sud je
bio stava da su nacionalni sudovi dužni da obezbede
da pravila komunitarnog prava istinski zažive u primeni u državama članicama i da se kroz njihovu primenu obezbedi zaštita prava svih onih kojima se zaštita
pruža relevantnim odredbama komunitarnog prava, o
čemu je bilo reči u sporovima C–106/77 Simmenthal6 i
C–213/89 Factortame and Others.7 Praktična primena
člana 81 Ugovora bila bi dovedena u pitanje kada bi licima, koja su pretrpela štetu ponašanjem koje je suprotno
imperativnim odredbama člana 81 Ugovora, bilo uskraćeno pravo da zahtevaju naknadu štete koju su pretrpeli
ugovorom, sporazumom ili praksom koji su ograničili
ili onemogućili slobodu konkurencije na jedinstvenom
tržištu. Postojanje ovakvog prava jača slobodu konkurencije na jedinstvenom tržištu roba i usluga i ima za
cilj da utiče na sprečavanje zaključenja ugovora, sporazuma ili ustanovljavanja prakse kojima se ograničava
sloboda konkurencije. Zahtevi za naknadu štete koji
se podnose pred nacionalnim sudovima treba, između ostalog, da služe i očuvanju slobode konkurencije
na tržištu. Što se tiče same odluke u pogledu podnetih
zahteva za naknadu štete, odnosno u pogledu zahteva
za eventualnu kaznenu naknadu, u odsustvu pravila
komunitarnog prava koja ovo pitanje detaljnije uređuju, dužnost je zakonodavaca u svakoj državi članici da
odrede kriterijume za određivanje visine zahteva za naknadu štete, uz puno uvažavanje načela efikasnosti i načela zaštite jednakog tretmana unutar Evropske unije.
6
Videti detaljnije spor C–106/77 Simmenthal [1978] ECR
629, para 16.
7
Videti detaljnije spor C–213/89 Factortame and Others
[1990] ECR I–2433, para 19.
7. ODLUKA SUDA
Na osnovu svega gore navedenog Evropski sud je
odlučio sledeće:
1. Ugovor, sporazum ili orkestrirana praksa koji su
zaključeni ili ustanovljeni između osiguravajućih društava, a koji se sastoje u međusobnoj razmeni informacija koja za posledicu može da ima povećanje premija
osiguranja od odgovornosti za štetu prourokovanu
upotrebom motornih vozila, plovila, mopeda i dr., i
kojima se narušava sloboda konkurencije propisana
nacionalnim pravom konkretne države članice, može
predstavljati postupanje suprotno članu 81 Ugovora
ukoliko, u skladu sa karakteristikama konkretnog nacionalnog tržišta, postoji dovoljan stepen izvesnosti da
takav ugovor, sporazum ili praksa mogu imati neposredan ili posredan, odnosno stvarni ili potencijalni uticaj
na prodaju polisa osiguranja u konkretnoj državi članici, te da takav uticaj nije beznačajan.
2. Član 81 Ugovora ima se tumačiti tako da svaki
pojedinac ima pravo da se pozove na ništavost ugovora, sporazuma, odnosno orkestrirane prakse koji su
suprotni navedenom članu Ugovora, pod uslovom da
postoji uzročno-posledična veza između zaključenja
ugovora, odnosno sporazuma, odnosno ustanovljavanja nedopuštene orkestrirane prakse i štete koju je to
lice pretrpelo a koja je nastala kao posledica konkretnog ugovora, sporazuma, odnosno prakse. U nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila komunitarnog
prava, nacionalno zakonodavstvo svake države članice
dužno je da propiše detaljna pravila i procedure koje
se odnose na ostvarivanje takvog prava, uključujući i
pravila koja počivaju na konceptu „uzročno-posledične
veze”, pod uslovom da ista počivanju na načelu efikasnosti i načelu obezbeđivanja jednakog tretmana širom
Evropske zajednice.
3. U nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila
komunitarnog prava, nacionalno zakonodavstvo svake države članice je dužno da utvrdi nadležnost sudova pred kojima će se voditi postupci za naknadu štete
koja je proistekla kao posledica kršenja odredbi komunitarnog prava koje uređuju pravo konkurencije, kao i
da propiše detaljna pravila kojima se uređuje postupak
ostvarivanja takvih prava, a sve ovo pod uslovom da te
odredbe nisu manje povoljne u odnosu na odredbe koje
propisuje domaće zakonodavstvo konkretne države članice, kao i pod uslovom da domaći propisi ne onemogućavaju ostvarivanje prava na naknadu štete u slučaju
provrede člana 81 Ugovora.
4. U nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila
komunitarnog prava, nacionalno zakonodavstvo svake države članice je dužno da uredi rok unutar koga se
može ostvarivati pravo na naknadu štete koja je proiste-
69
3/2013
Objedinjeni predmeti od C–295/04 do C–298/04
70
kla iz nedozvoljenog ugovora, odnosno sporazuma, odnosno nedopuštene orkestrirane prakse kojima se krši
član 81 Ugovora. Dužnost je domaćeg suda da utvrdi da
li nacionalni propisi koji uređuju rokove unutar kojih
se mogu podneti zahtevi za naknadu štete u slučaju zaključenja ugovora, sporazuma, odnosno prakse suprotne članu 81 Ugovora, propisuju da se rok ima računati
počev od dana zaključenja ugovora, odnosno sporazuma, odnosno od dana ustanovljavanja orkestrirane
prakse.
5. U nedostatku eksplicitnih proceduralnih pravila
komunitarnog prava, nacionalno zakonodavstvo svake
države članice dužno da je da propiše kriterijume na
osnovu kojih će se određivati visina naknade štete koja
je proistekla kao posledica zaključenja ugovora, odnosno sporazuma, odnosno ustanovljavanja orkestrirane
prakse kojima se krše obavezujuća pravila komunitarnog prava, a određivanje visine naknade štete treba
da počiva na načelu efikasnosti i načelu jednakog tretmana širom Evropske zajednice. U skladu sa načelom
obezbeđivanja jednakog tretmana, moguće je u postupcima koji se vode pred nacionalnim sudovima utvrditi
pravo na specifičnu naknadu, kao što je naknada štete
ili kaznena naknada, na način sličan onome koji se zasniva na odredbama komunitarnog prava koje uređuje
slobodu konkurencije na tržištu EU. I na kraju, lice koje
pretrpelo štetu zaključenjem ugovora odnosno sporazuma ili orkestriranom praksom koje su suprotne načelu slobode konkurencije, ima pravo ne samo na naknadu obične štete, već ima pravo i na naknadu izgubljene
dobiti, kao i pravo na kamatu.
Prevela i priredila za prikaz:
Mr Jelena Gazivoda, advokat,
e–mail: [email protected]
3/2013
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS
71
NOVI PROIZVODI KOMPANIJE „ZURICH”
Kompanija za osiguranje „Zurich” namerava da pojača svoje aktivnosti u oblasti biometrijskih proizvoda.
Osiguranje od teških bolesti – kojih je na listi osiguranja pedeset  biće uključeno i u osiguranje od gubitka
sposobnosti za obavljanje profesionalne delatnosti pod
nazivom „Team”. Ovo osiguranje će imati relativno povoljnu početnu visinu premije. Premije će biti utvrđivane na godišnjem nivou. Osim kolektivnih osiguranja za
srednja preduzeća, postoje slični proizvodi namenjeni
pojedincima, a ove nove proizvode mogu da plasiraju i
brokeri osiguranja.
Osim toga, na planu starosnog zbrinjavanja, „Zurich” proširuje ponudu polisa za ulaganje u investicione fondove. Tako, na primer, proizvod „Vorsorgeflex”
predstavlja osiguranje rente sa jednokratnom uplatom,
i prvenstveno je namenjen starijima. Sigurnost i raspoloživost sredstava obezbeđeni su ulaganjem u dva fonda. Proizvod „Balance” je namenjen starijim osobama
sklonim sigurnim ulaganjima i to u fondove sa manjim
udelom akcija i slabijim oscilacijama vrednosti. Inače,
najveći deo prodaje odvija se preko Deutsche Bank i
to 47%, preko agenata 24% i preko brokera osiguranja
18%. „Zurich” je obustavio prodaju klasičnog životnog
osiguranja.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=20933/alloc=195/site=vm, 30. 8. 2013.
STAROSNO ZBRINJAVANJE
ZA GENERACIJU SREDNJE DOBI
U Berlinu je predstavljena studija „Generacija srednje dobi – životne situacije, nadanja i brige stanovnika
između 30 i 59 godina.” Od ukupno 35 miliona stanovnika ove starosne grupe odabrana je i anketirana reprezentativna grupa od 1240 osoba.
Rezultati pokazuju da su anketirani pretežno zadovoljni ličnim i profesionalnim uslovima života. Njih
54% smatra da će u budućnosti njihova ekonomska situacija biti slična sadašnjoj, a 19% da će biti i bolja. Ipak,
pored bojazni za zdravstveno stanje, postoji i strah da
u starosti neće imati željeni životni standard (55%), da
zbog bolesti ili nezgode neće biti sposbni za rad (49%)
ili da u sledećim godinama neće imati dovoljna primanja (41%).
U predstavljanju studije učestvovao je i dr Alexander Erdland, predsednik Udruženja nemačke ekonomije osiguranja (GDV), koji je rekao da uprkos postojanu
tih strahova, nema izražene svesti za sopstveno zbrinjavanje; na primer, jedna trećina ispitanih je izjavila da
želi da ide u prevremenu penziju čime bi postupili na
sopstvenu štetu. Tri četvrtine anketiranih želi, doduše,
da štedi za starost, ali ne uz veća sadašnja odricanja.
Skoro niko ne želi dugoročno da planira ili ulaže: 60%
anketiranih je izavilo da bi ulagali najduže na deset godina, što ne omogućava nikakvo sistematsko osiguranje
za starost.
Žene i majke maloletne dece, pre svega, se intenzivno brinu sa jedne strane za primanja u starosti (48% i
50%) i očekuju od države da u većoj meri prizna za penziju vreme provedeno u vaspitanju i nezi (71 i 60 %).
Ovo ipak odgovara jednoj ranijoj pretpostavci i očekivanjima od države. Ipak, sve su manje šanse za takve
mere. Nadalje, 27% žena je navelo da je prevremeno
prestalo da radi potpuno ili delimično (52%), a samo
trećina želi u budućnosti da radi puno radno vreme.
Gotovo polovina (45%) anketiranih muškaraca i žena je
u podjednakoj meri izjavila da želi da živi u zajednici u
kojoj bi muškarac radio puno radno vreme, a žena skraćeno kako bi vodila brigu o deci. Samo 18% anketiranih
(16% na zapadu, a 29% na istoku zemlje) daje prednost
ravnopravnosti u podeli poslova oko dece i u domaćinstvu u slučaju punog radnog vremena oba partnera.
Kako kaže Erdland, jedan od navažnijih zaključaka
za branšu jeste da savetodavna funkcija treba da ubuduće zauzme još veću ulogu u obradi pitanja (prevencije)
siromaštva u starosti i prevremenog odlaska u penziju.
Erdland dalje predlaže mogućnosti za redovan celovit
uvid u očekivana primanja u starosti kod sva tri sloja
stanovništva, pošto sadašnje informacije daju samo fragmentarnu sliku i utiču na nedovoljnu svest o pretećoj
oskudici u starosti. U tom pravcu Komisija EU priprema projekat platformi na internetu koje bi pružale potrebne informacije, na kome DGV aktivno sarađuje.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=20930/alloc=195/site=vm, 30. 8. 2013.
ZABRANA PROVIZIJE – SIGNALI IZ
PARLAMENTA EU
Na Osmom savetovanju eksperata u Alpbahu, održanom 27–28. avgusta 2013., sa glavnom temom „Broker
osiguranja – profesija sa ili bez budućnosti”, potpredsednik Parlmenta EU, Otmar Karas, izneo je mišljenje
da predviđeni propisi u vezi provizija koje brokeri neće
smeti zaračunavati u prodaji tzv. PRIPs ne idu u prilog
poštenom odnosu cena–usluga, rekavši da će se Parla-
3/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
72
ment „suprotstaviti cunamiju regulative koja ide na teret delatnosti prodaje. U oblasti finansijskih usluga, u
ovo vreme značajnih društvenih transformacija, postoji
velika potreba za odnosima poverenja, verodostojnosti
i ličnog kontakta; u tom smislu je u industriji osiguranja, uporkos svim tehničkim mogućnostima komunikacije, upravo uloga brokera nezamenjiva.” Otmar
Karas, smatra Direktivu o posrednicima u osiguranju
(IMD II) predlogom na kome treba još raditi u svetlu
uloge unutrašnjeg tržišta EU, kao njenog realnog odgovora na globalizaciju. Evropi treba zajednička regulativa sa dovoljnim prostorom za slobodno odlučivanje, ali
koji ne sme da ometa konkurenciju. Prema njegovim
rečima, trebalo bi posvetiti više pažnje nacionalnim zakonodavstvima u cilju što manjeg dupliranja regulative.
Izvor: http://www.versicherungsjournal.at/markt–und–
politik/provisionsverbot–karas–gibt–entwarnung–12899.php,
2. 9. 2013.
„SAJBER” KRIMINAL SE NE MOŽE OSIGURATI
Nedavno je austrijska policija objavila nove statističke podatke. Uočljiv je porast kriminala u oblasti interneta, ali, iako postoji, na primer mogućnost osiguranja
od zloupotreba od strane zaposlenih, prema rečima
direktora jedne od vodećih osiguravajućih austrijskih
kompanija UNIQA Austrija, Hartwiga Lögera, nema
naročito velike tražnje za tom vrstom osiguranja.
Interesantan je trend u krađi automobila: u odnosu na prvu polovinu godine, njihov broj se smanjio za
11%, uglavnom zahvaljujući ugradnji GPS čipa. Tako
je na primer UNIQA ostvarila povrat od 75% ukradenih vozila, a 2015. godine bi trebala da stupi na snagu
i Uredba EU o obaveznoj ugradnji čipa u nove modele
automobila. Povećan je broj krađa plemenitih metala,
pljačke prodajnih objekata sa tehničkom robom, kao i
domaćinstava, a visine šteta su sve veće.
Izvor: http://derstandard.at/1376535266801/
Internetkriminalitaet–ist–nicht–versicherbar, 1. 9. 2013.
Izbor i prevod: Nela Bukorović
e–mail: [email protected]
3/2013
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ
Odgovori na Upitnik AIDA: Osiguranje preko interneta
(povodom XIV svetskog kongresa u Rimu 29. 9. – 2. 10. 2014.)
1) U vezi sa postojanjem nacionalnih zakona ili
podzakonskih akata koji specijalno regulišu osiguranje preko interneta
Molim da navedete da li u vašoj zemlji postoje pravila koja posebno regulišu poslovanje i ugovore preko
interneta i da li se ta pravila primenjuju na sve ugovore
(uključujući ugovore o osiguranju) ili na sve ugovore o
finansijskim uslugama ili isključivo na ugovore o osiguranju.
Glavni izvori pravnog regulisanja poslovanja za sve
ugovore o finansijskim uslugama (izuzimajući lutrijske
igre, igre u kazinima, kladioničke igre i igre na sreću na
automatima), uključujući ugovore o osiguranju preko
interneta su:
– Zakon o elektronskoj trgovini, Službeni glasnik
RS, br. 41/2009,
– Zakon o elektronskom dokumentu, Službeni glasnik RS, br. 51/2009,
– Zakon o elektronskom potpisu, Službeni glasnik
RS, br. 135/2004,
– Zakon o zaštiti potrošača, Službeni glasnik RS, br.
73/2010,
– Podzakonski akti – pravilnici doneti na osnovu tih
zakona.
Pored navedenih, na poslovanje društava za osiguranje primenjuju se i:
– Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS, br.
55/2004, 70/2004, 61/2005, 101/2007, 107/2009,
99/2011 i 119/2012.
– Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni glasnik RS, br. 51/2009, 72/2011, 78/2011,
101/2011 i 93/2012.
– Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Službeni
list SRJ, br. 12/98, 44/99, 74/99 i 73/2000, Službeni
glasnik RS, br. 73/2010.
– Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko–
pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, Službeni
glasnik RS, br. 87/2011.
– Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list
SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, Službeni list
SRJ, br. 31/93.
– Ostali zakoni i podzakonski akti.
Zakonom o elektronskoj trgovini (čl. 9), Zakonom o
elektronskom dokumentu (čl. 4, st. 3) i Zakonom o elektronskom potpisu (čl. 3) propisani su pravni poslovi na
koje se ne primenjuju odredbe tih zakona u postupku zaključenja ugovora. To su: pravni poslovi kojima se vrši
prenos prava svojine na nepokretnosti ili kojima se ustanovljavaju druga stvarna prava na nepokretnosti, ugovori o utvrđivanju imovinskih odnosa bračnih drugova,
ugovori o raspolaganju imovinom lica kojima je oduzeta
poslovna sposobnost, ugovori o poklonu, ugovori naslednog prava, ugovori o doživotnom izdržavanju i drugi
pravni poslovi za koje je propisana upotreba svojeručnog
potpisa u dokumentima na papiru ili overa svojeručnog
potpisa, i pravne radnje kao što su izjave u postupku za
raspravljanje zaostavštine i formu zaveštanja.
2) U vezi sa zaključenjem ugovora o osiguranju
preko interneta
Molim da ukratko opišete
– kako se kategorišu sukcesivni koraci (ponuda, prihvat ponude)
Zakon o elektronskoj trgovini u čl. 9 propisuje opšte pravilo da se ponuda i prihvat ponude mogu dati
elektronskim putem, odnosno u elektronskoj formi prilikom zaključenja ugovora, kada se takvom ugovoru ne
može osporiti punovažnost samo zbog toga što je sačinjen u elektronskoj formi.
Osiguravač je dužan da, bez odlaganja, elektronskim
putem, posebnom elektronskom porukom, potvrdi prijem elektronske poruke koja sadrži ponudu ili prihvat
ponude za zaključenje ugovora.
Ugovorne strane, koje nisu potrošači, u međusobnim ugovornim odnosima mogu izričito ugovoriti odstupanje od prethodno navedenog pravila.
– trenutka kada je utvrđena saglasnost
Prema čl. 15 Zakona o elektronskoj trgovini, ugovor
u elektronskoj formi smatra se zaključenim onog časa
kada ponuđač primi elektronsku poruku koja sadrži
izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Ponuda i prihvat ponude, kao i druge izjave volje učinjene elektronskim putem, smatraju se primljenim kada im lice kome
su upućene može pristupiti.
73
3/2013
SLOBODAN JOVANOVIĆ
74
– pravila o pravu odustajanja ugovarača osiguranja
Prema čl. 31 Zakona o zaštiti potrošača, osiguravač
je dužan da ugovaraču osiguranja preda obrazac za jednostrani raskid ugovora na daljinu u roku od 14 dana
od dana zaključenja ugovora, odnosno od dana obaveštavanja potrošača o sadržini ugovora ako je obaveštenje
primio posle zaključenja ugovora o osiguranju. Ugovarač
osiguranja to može da učini u pismenoj formi ili na trajnom nosaču zapisa (trajnom medijumu). Kod elektronske trgovine, odnosno zaključenja ugovora o osiguranju
preko interneta, osiguravač je dužan da ugovaraču osiguranja omogući da, osim raskida ugovora na navedeni
način, ugovor može da raskine popunjavanjem i dostavljanjem obrasca o jednostranom raskidu na internet stranici osiguravača u elektronskom obliku. U tom slučaju
osiguravač je dužan da ugovaraču osiguranja bez odlaganja pošalje potvrdu o prijemu izjave o raskidu.
Osiguravač je dužan da potencijalnom ugovaraču,
pre zaključenja ugovora o osiguranju, obezbedi na jasan, razumljiv i nedvosmislen način podatke i obaveštenja o:
1) postupku koji se primenjuje kod zaključivanja
ugovora;
2) ugovornim odredbama;
3) opštim uslovima;
4) jezicima na kojima ugovor može biti zaključen;
5) kodeksima ponašanja i kako se ti kodeksi mogu
pregledati elektronskim putem.
Osiguravač je dužan da potencijalnom ugovaraču,
pre zaključenja ugovora, obezbedi tehnička sredstva za
prepoznavanje i ispravljanje pogrešnog unosa podataka
u poruku pre njene predaje ili slanja.
Osiguravač je dužan da obezbedi da tekst ugovora
i odredbe opštih uslova koje su sastavni deo ugovora
zaključenih u elektronskoj formi budu dostupni korisnicima usluga na način koji omogućava njihovo skladištenje, ponovno korišćenje i reprodukovanje.
Specijalna zaštita osiguranika od prevara osiguravača
ostvaruje se putem nadzorne funkcije Narodne banke Srbije i opštim pravilima ugovora o osiguranju iz Zakona o
obligacionim odnosima.
Opšta pravila u vezi sa plaćanjem veće ili manje premije regulišu situacije kada posle zaključenja ugovora o
osiguranju dolazi do povećanja ili smanjenja rizika, kao
i kada se osigurani slučaj dogodi pre raskida ugovora ili
postizanja sporazuma o povećanju premije.
Tako u slučaju povećanja rizika posle zaključenja ugovora, ako je povećanje rizika toliko da osiguravač ne bi
zaključio ugovor da je takvo stanje postojalo u času njegovog zaključenja, on može raskinuti ugovor. Međutim,
ako je povećanje rizika toliko da bi osiguravač zaključio
ugovor samo uz veću premiju da je takvo stanje postojalo
u času zaključenja ugovora, on može ugovaraču osiguranja predložiti novu stopu premije. U tom slučaju, ako
ugovarač osiguranja ne pristane na novu stopu premije u
roku od četrnaest dana od prijema predloga nove stope,
ugovor prestaje po samom zakonu.
Sledeće pravilo u vezi sa plaćanjem premije reguliše
situaciju kada se osigurani slučaj dogodi pre nego što je
osiguravač obavešten o povećanju rizika ili pošto je obavešten o povećanju rizika, ali pre nego što je ugovor raskinuo ili postigao sporazum sa ugovaračem osiguranja
o povećanju premije. Tada se naknada smanjuje u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi trebalo
platiti prema povećanom riziku.
U slučaju kad se posle zaključenja ugovora o osiguranju dogodilo smanjenje rizika, ugovarač osiguranja ima
pravo da zahteva odgovarajuće smanjenje premije, računajući od dana kad je o smanjenju obavestio osiguravača. Ako osiguravač ne pristane na smanjenje premije,
ugovarač osiguranja može raskinuti ugovor.
Pored navedenih pravila, primenjuju se i opšta pravila
obligacionog prava iz čl. 65 Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri
da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana
može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije
bitna. Ugovarač osiguranja koji je zaključio ugovor pod
prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete. Takođe, prema čl. 210 ZOO ako je ugovarač platio premiju nekom licu a da to nema osnov u pravnom poslu ili
zakonu, lice (osiguravač, agent ili posrednik u osiguranju)
koje je primilo uplatu premije od ugovarača osiguranja ili
osiguranika dužno je da mu je vrati, odnosno nadoknadi
iznos koji je on uplatio na ime premije.
4) U vezi sa specijalnom zaštitom osiguranika od
prevara ili u vezi sa plaćanjem premije
Da li u vašem pravnom sistemu postoje specijalna
pravila u vezi sa ovom vrstom zaštite?
5) U vezi sa specijalnom ulogom posrednika u osiguranju
Da li u vašem pravnom sistemu postoje specijalna
pravila za posrednike kada posluju preko interneta?
3) U vezi sa specijalnim informacijama ili upozorenjima koji se moraju dati potencijalnom ugovaraču
osiguranja prilikom zaključenja ugovora preko interneta
Razmislite o prekidu komunikacije: greška u izjavi,
greške u prenosu i softveru (pritiskanje pogrešnog tastera, klik na pogrešan okvir; elektronska poruka izgubljena na internetu ili softver ne može da šalje / prima
poruke, itd.).
3/2013
Odgovori na Upitnik AIDA: Osiguranje preko interneta
Primeri: zahtev registracije, obaveze informisanja,
odgovornost za internet stranicu, zaštita ličnih podataka, itd.
Za poslovanje posrednika u osiguranju preko interneta, primenjuju se ista pravila u meri u kojoj ona očigledno nemaju za predmet regulisanje poslovanja osiguravača. Sa druge strane, Zakonom o osiguranju propisane su
određene obaveze društva za posredovanje koje je ono
dužno da izvršava mimo obaveza propisanih za elektronsku trgovinu.
Tako je društvo za posredovanje u osiguranju koje
obavlja poslove posredovanja (brokerske poslove u osiguranju) u osiguranju na osnovu naloga osiguranika,
dužno da osiguraniku pruži objašnjenja i savete o okolnostima koje su od značaja za zaključenje ugovora o osiguranju.
U izvršavanju obaveze objašnjavanja i savetovanja,
društvo za posredovanje u osiguranju dužno je naročito
da:
1) izradi odgovarajuću analizu opasnosti i predloži
odgovarajuće pokriće;
2) izradi procenu solventnosti društva za osiguranje,
na osnovu podataka o poslovanju tog društva;
3) posreduje, radi pregovaranja o zaključenju ugovora
o osiguranju sa društvom za osiguranje koje, u odnosu
na okolnosti pojedinog slučaja, osiguraniku nudi najpovoljniju zaštitu;
4) obavesti društvo za osiguranje o osiguranikovoj
nameri da zaključi ugovor o osiguranju i da osiguraniku ponudi uslove osiguranja i upozna ga sa pravilima za
izračunavanje premije;
5) proveri sadržinu polise osiguranja;
6) ponudi pomoć osiguraniku za vreme trajanja ugovora o osiguranju, pre i posle nastupanja osiguranog slučaja, a naročito da vodi računa o tome da osiguranik u
utvrđenim rokovima izvrši radnje koje su od značaja za
očuvanje, odnosno ostvarivanje prava iz ugovora o osiguranju;
7) prati izvršavanje ugovora o osiguranju koji je osiguranik zaključio uz njegovo posredovanje;
8) izradi predlog za izmenu zaključenog ugovora o
osiguranju, radi veće sigurnosti osiguranika.
Uslov registracije posrednika u osiguranju ostvaruje se
dobijanjem dozvole za rad društva za posredovanje od
Narodne banke Srbije i njegovom registracijom u Agenciji za privredne registre, dok je zaštita ličnih podataka za
sve korisnike finansijskih usluga regulisana Zakonom o
zaštiti podataka o ličnosti iz 2008.
N.B. Odgovori u ovom Upitniku su dati prema stanju pozitivnih propisa Republike Srbije na dan 6. 6. 2013.
godine.
75
76
3/2013
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Dr Milan CEROVIĆ*
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
UDK: 368:339.13
Primljen: 16. 9. 2013.
Prihvaćen: 18. 9. 2013.
Informativni prilog
Apstrakt
Društva za osiguranje sastavljaju finansijske i godišnje izveštaje o poslovanju, u skladu s propisima. Analiza
ovih izveštaja i podataka obuhvata strukturu portfelja,
ažurnost u rešavanju i isplati šteta i dobitak odnosno
gubitak, a zbog specifičnosti delatnosti osiguranja analiziraju se racio brojevi i tehnički rezultat kao dodatni
pokazatelji karakteristični za osiguranje. U radu su prikazani ostvareni rezultati poslovanja svih društava za
osiguranje u Republici Srbiji u 2012. godini na osnovu
kojih se ocenjuje uspešnost poslovanja delatnosti osiguranja u celini.
Ključne reči: premija, štete, rezultati poslovanja, tehnički rezultat, racio brojevi, dobitak
1. UVOD
Posle dužeg povećanja proizvodnje u Republici Srbiji koje je karakterisalo period od 2001. do 2008. godine
nastupio je period usporavanja, a zatim i opadanja privrednih aktivnosti. Nakon prilično nepovoljnih kretanja u 2009. kada se bruto društveni proizvod (u daljem
tekstu: BDP) smanjio za 3,5%, u naredne dve godine
došlo je do blagog oporavka privrednih aktivnosti. U
2010. BDP je porastao za 1,0% a u 2011. godini za 1,6%.
Prema proceni Republičkog zavoda za statistiku u 2012.
godini ostvaren je pad od 1,9% (Republički zavod za
statistiku, 2012, 1). Posmatrano po aktivnostima, najveći rast bruto dodate vrednosti zabeležen je u sektoru
informisanja i komunikacija, stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti, administrativne i pomoćne
uslužne delatnosti, a najveći pad u sektoru poljoprivrede, šumarstva i ribarstva, ostale uslužne delatnosti i sektoru usluga smeštaja i ishrane.
Zabeležen je rast indeksa potrošačkih cena od 107,8
prema 111,0 u 2011. godini i 106,5 u 2010. godini.

E–mail: [email protected]
Inflacija decembra tekuće prema decembru prethodne godine porasla je za 13,0% prema 7,0% u 2011.
odnosno 10,3% u 2010. godini.
Broj zaposlenih manji je za 1,1% u odnosu na smanjenje od 2,8% u 2011. godini i 4,9% u 2010. godini.
U isto vreme indeks prosečnih zarada bez doprinosa
nominalno je iznosio 109,3 prema 111,2 u 2011. godini i 107,6 u 2010., a realno 101,4 prema 100,2 odnosno
100,7.
Prema Anketi o radnoj snazi aprila 2012. broj nezaposlenih se povećao na 25,5% sa 22,2% u 2011. godini i
19,2% koliko je iznosio u aprilu 2010. godine.
Među značajnije karakteristike delatnosti osiguranja
u 2011. godini spada izmena zakonske i podzakonske
regulative:
1. Izmenama Zakona o Narodnoj banci Srbije1 (između ostalog) u cilju daljeg unapređenja njene prudencione i kontrolne funkcije formirana je Uprava za
nadzor nad finansijskim institucijama. Utvrđeno je da
propise iz oblasti nadzora donosi i izdavanje i oduzimanje dozvola vrši Izvršni odbor Narodne banke Srbije
na predlog Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama.
2. Izmenom Zakona o osiguranju2 produžen je rok
za razdvajanje kompozitnih društava koja obavljaju poslove životnog i neživotnog osiguranja do 31.12.2013.
godine;
3. Izmenama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju3 pomeren je početak primene najniže sume
osiguranja na koje može biti ugovoreno obavezno osiguranje od auto odgovornosti na 13.10.2014. godine;
4. Ustavni sud Republike Srbije na sednici održanoj
20.12.2012. godine doneo je Odluku kojom je utvrdio
da stav 2 člana 26 Zakona o obaveznom osiguranju u
Službeni glasnik RS, broj 72/03,55/04,85/05–dr. zakon,
44/10,76/12 i 106/12.
2
Službeni glasnik RS, broj 55/04, 70/04, 61/05, 85/05,101/07,
63/09 Odluka US, 107/09, 99/11 i 119/12.
3
Službeni glasnik RS, broj 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 i 7/13
Odluka Ustavnog suda.
1
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
saobraćaju nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Na osnovu člana 168 stava 3 Ustava, ova odredba
zakona prestala je da se primenjuje danom objavljivanja
ove Odluke, tj. od 23.01.2013. godine.4
5. Izmenama Odluke o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja matematičke rezerve i rezerve za
učešće u dobiti5 produžen je rok do 31.12.2013. godine
do kada su društva za osiguranje obavezna da primenjuju najvišu propisanu kamatnu stopu na sve ugovore o životnom osiguranju u stranoj valuti uključujući i
ugovore s valutnom klauzulom;
6. Doneta je nova Odluka o pojedinim oblicima
deponovanja i ulaganja sredstava tehničkih rezervi i
najvišim iznosima pojedinih deponovanja i ulaganja
garantne rezerve društava za osiguranje.6 U cilju usaglašavanja sa Zakonom o tržištu kapitala propisani su
oblici, kao i kvalitativni uslovi za plasman sredstava
tehničkih rezervi, uključujući i municipalne obveznice,
a radi daljeg usaglašavanja sa evropskom regulativom
i unapređenja investicionog procesa društava za osiguranje, utvrđena je obaveza društva za osiguranje da
plasira sredstva za pokriće tehničkih rezervi i garantne
rezerve u skladu s principom prudentnosti, vodeći računa o profilu rizika i limitima tolerancije rizika, kao
i obaveza da donese strategiju i politiku za upravljanje
rizicima plasmana sredstava.
Napomena: Uporedni podaci premije osiguranja, likvidiranih i rezervisanih šteta, dobitak i gubitak po godinama prikazani su u evrima po srednjem kursu NBS
krajem svake godine (2012=113,7183; 2011=104,6409;
2010=105,4982 i 2009=95,8888), a podaci u tabelama,
kao i njihov komentar, po kursu navedenom u svakoj
tabeli.
2. UČESNICI NA TRŽIŠTU OSIGURANJA
U 2012. na tržištu osiguranja radilo je 28 akcionarskih društava, kao i u prethodnoj 2011. godini – 24
društva za osiguranje i četiri društva za reosiguranje.
Poslove neživotnih vrsta osiguranja obavljalo je jedanaest društava, osiguranje života – sedam, a osiguranje životnih i neživotnih osiguranja (kompozitna društva) – šest društava.
Prema strukturi vlasništva kapitala, sedam akcionarskih društava je u domaćem vlasništvu od kojih su
dva u većinskom vlasništvu države. U stranom vlasništvu je 21 društvo od kojih su tri društva za reosiguranje.
Službeni glasnik RS, broj 7/13.
Službeni glasnik RS, broj 7/10, 93/11 i 87/12.
6
Službeni glasnik RS, broj 87/12.
4
U društvima za osiguranje i društvima za reosiguranje radilo je 11.376 lica u odnosu na 11.208 u 2011. godini i 11.025 lica u 2010. godini (Agencija za privredne
registre, 2012, 8). Pored zaposlenih lica u društvima za
osiguranje, poslove osiguranja obavljali su i drugi učesnici na tržištu, 19 banaka kao i u prethodnoj godini,
84 pravna lica (društva za posredovanje u osiguranju i
društva za zastupanje u osiguranju) u odnosu na 79 u
2011. godini, 105 zastupnika u osiguranju (fizičkih lica
preduzetnika) u odnosu na109 u 2011. godini i 14.023
fizičkih lica koja su imala ovlašćenje za poslove zastupanja, odnosno posredovanja u osiguranju u odnosu na
13.363 u 2011. godini.
Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju omogućava da prodaju polisa osiguranja od autoodgovornosti, pored lica predviđenih Zakonom o osiguranju,
mogu obavljati i pravna lica koja u skladu sa propisima o bezbednosti saobraćaja na putevima vrše tehnički
pregled motornih vozila. Prodaja polisa autoodgovornosti od strane tehničkih pregleda ne smatra se poslovima zastupanja u osiguranju u smislu Zakona o osiguranju, ali tu prodaju mogu vršiti samo zaposlena lica kod
tehničkih pregleda, koja imaju ovlašćenje za obavljanje
poslova zastupanja u osiguranju izdato od Narodne
banke Srbije (u daljem tekstu: NBS). Pored akcionarskih društava i tehničkih pregleda, prodaju ovih osiguranja vrše i drugi učesnici na tržištu.
3. PREMIJA OSIGURANJA
Blag oporavak privredne aktivnosti u 2010. i 2011. a
zatim pad u 2012. godini, nedovoljno razvijeno tržište i
pooštravanje domaćih i međunarodnih rizika poslovanja nepovoljno su se odrazili i na delatnost osiguranja u
Republici Srbiji, što je uticalo na visinu premije, strukturu portfelja i druge pokazatelje poslovanja društava
za osiguranje i društava za reosiguranje.7 Visina, obim
i struktura ostvarene premije osiguranja uslovljena je i
nizom faktora, među kojima najznačajnije mesto zauzima uticaj svetske ekonomske krize što se u značajnoj
meri odražava na stepen privredne aktivnosti, iskorišćenost privrednih kapaciteta, društveno–ekonomske i
političke prilike, kretanje zaposlenosti, životnog standarda i drugih društvenih aktivnosti.
Ukupna bruto premija osiguranja manja je za 7,2
miliona evra, odnosno 1,3% u odnosu na povećanje
od 12,0 miliona evra, odnosno 2,2% u 2011. godini i
smanjenje za 22,3 miliona evra, odnosno 4,0% koje je
zabeleženo u 2010. godini.
5
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, rast BDP
u 2010. iznosio je 1,0% a 2011. godine 1,6%.
7
77
3/2013
MILAN CEROVIĆ
78
Tabela 1: Bruto premija osiguranja u evrima po srednjem kursu NBS 31. decembra 2011. i 2012. godine
Šifra
01
02
03
04
05
06
07
08
09
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
I
20
21
22
23
24
II
III
Iznos u evrima
2011
2012
Osiguranje od posledica nezgode
37.023.802
34.653.103
Dobrovoljno zdravstveno osiguranje
9.286.656
9.525.204
Osiguranje motornih vozila
68.590.331
60.921.795
Osiguranje šinskih vozila
1.564.857
1.302.658
Osiguranje vazduhoplova
1.186.209
1.166.189
Osiguranje plovnih objekata
981.347
841.008
Osiguranje robe u prevozu
7.476.828
6.996.473
Imovina od požara i dr. opasnosti
42.083.851
41.435.996
Ostala osiguranja imovine
78.659.874
78.519.306
Autoodgovornost
178.801.683
170.001.539
Odgovornost vazduhoplova
2.476.632
3.577.885
Odgovornost plovnih objekata
128.420
117.624
Opšta odgovornost
10.065.500
10.020.533
Osiguranje kredita
930.573
790.497
Osiguranje jemstva
738.048
731.835
Osiguranje finansijskih gubitaka
1.363.329
4.548.802
Osiguranje troškova pravne zaštite
89.172
83.135
Osiguranje pomoći na putu
10.763.334
10.991.890
Drugo neživotno osiguranje
15.137
13.094
NEŽIVOTNA OSIGURANJA
452.225.583
436.238.565
Osiguranje života
83.105.363
90.634.181
Rentno osiguranje
4.739.437
4.672.722
Dopunsko uz osig. života
7.286.367
8.183.476
Dopbrovoljno penzijsko osiguranje
0
0
Ostale vrste životnog osiguranja
364.055
761.971
ŽIVOTNA OSIGURANJA
95.495.222
104.252.350
UKUPNO (I+II)
547.720.805
540.490.915
Izvor: Narodna banka Srbije, Sektor za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja.
Vrsta osiguranja
Premija neživotnih osiguranja manja je za 16,0 miliona, evra odnosno 3,5% u odnosu na povećanje od 5,1
milion evra, odnosno 1,1% u 2011. godine i pad od 29,0
miliona evra, odnosno 6,1% u 2010. godini.
Premija životnih osiguranja povećana je za 8,8 miliona evra ili 9,2% u odnosu na povećanje od 6,9 miliona
evra ili 7,7% u 2011. i 6,5 miliona evra ili 7,9% koliko je
iznosilo u 2010. godini.8
Učešće premije neživotnih osiguranja u ukupno
ostvarenoj premiji karakteriše postepen pad, sa 85,3%
u 2009. godini, preko 83,5% u 2010. i 82,6% u 2011. godini, na 80,7% u 2012. godini. U isto vreme povećavalo
se učešće premije životnih osiguranja sa 14,7% u 2009.
godini, preko 16,5% u 2010. i 17,4% u 2011. godini, na
19,3% koliko je zabeleženo u 2012. godini.
Posmatrano po vrstama osiguranja, najveće učešće
u ukupnoj bruto premiji, ali sa tendencijom pada, beleži
Posmatrano u dinarima ukupna premija je povećana
za 7,2%, kao rezultat osetnijeg povećanja premije životnih
osiguranja za 18,6% i znatno nižeg povećanja premije neživotnih
osiguranja za 4,8%.
8
Učešće
2012
6,4%
1,8%
11,3%
0,2%
0,2%
0,2%
1,3%
7,7%
14,5%
31,5%
0,7%
0,0%
1,9%
0,1%
0,1%
0,8%
0,0%
2,0%
0,0%
80,7%
16,8%
0,9%
1,5%
0,0%
0,1%
19,3%
100,0%
Index
2011=100
93,6
102,6
88,8
83,2
98,3
85,7
93,6
98,5
99,8
95,1
144,5
91,6
99,6
84,9
99,2
333,7
93,2
102,1
86,5
96,5
109,1
98,6
112,3
0,0
209,3
109,2
98,7
obavezno osiguranje od autoodgovornosti, i to 31,8% u
odnosu na 32,6% u 2011. i 33,3% u 2010. godini.9 Drugo
mesto zauzimaju životna osiguranja 19,3% u odnosu na
17,4% (2011), odnosno 16,5% (2010), ostala osiguranja
imovine 14,5% u odnosu na 14,4% (2011), odnosno 13,7%
(2010), auto kasko 11,3% u odnosu na 12,5% (2011), odnosno 13,5% (2010), osiguranje imovine od opasnosti požara 7,7% u odnosu na 7,7% (2011) odnosno 8,4% (2010) i
osiguranje nezgode 6,4% u odnosu na 6,8% (2011), odnosno 6,2% (2010), a sve ostale vrste neživotnog osiguranja
8,4% u odnosu na 8,6% u 2011., odnosno 8,4% u 2010. godini. Karaktrističan je pad učešća premije motornih vozila
(auto kasko i autoodgovornost) sa 46,8% u 2010., preko
45,2% u 2011. na 42,7% u 2012. godini.
Od 436,2 miliona evra premije svih vrsta neživotnih
osiguranja, na osiguranje motornih vozila (auto kasko i
autoodgovornost) odnosi se 230,9 prema 247,4 u 2011. i
250,5 miliona evra u 2010., što je činilo 52,9% u odnosu
9
U 2009. godini učešće osiguranja od autoodgovornosti
iznosilo je 39,9%.
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
na 54,7% u 2011. i 56,0% u 2010. godini.10 Drugo mesto
sa 18,0% prema 17,4% u 2011. i 13,7% u 2010. zauzimaju
ostala osiguranja imovine, zatim 9,5% u odnosu na 9,3% u
2011. i 8,4% u 2010., osiguranje imovine od požara i nekih
drugih opasnosti i 7,9% u odnosu na 8,2% u 2011. i 6,2% u
2010., osiguranje lica od posledica nezgode, što zajedno sa
osiguranjem motornih vozila iznosi 385,5 miliona evra ili
88,4% ukupne premije neživotnih osiguranja prema 89,6%
u 2011. i 90,0% koliko je iznosilo u 2010. godini. Kao i prethodne godine, ali sa izmenjenim redosledom, veoma mali
iznos premije i nisko učešće beleži osiguranje drugih vrsta
neživotnih osiguranja, osiguranje troškova pravne zaštite i
obavezno osiguranje od odgovornosti plovnih objekata. U
odnosu na prethodnu godinu ostvaren je rast premije kod
trinaest prema deset, a pad kod šest prema devet vrsta neživotnih osiguranja koji je zabeležen u 2011. godini. Veći
rast od deset odsto ostvaren je kod četiri vrste osiguranja,
i to 362,6% osiguranje finansijskih gubitaka, 157,0% osiguranje vazduhoplova, 111,5% dobrovoljno zdravstveno
osiguranje i 111,0% pomoć na putu. Najveći pad od 9,5%
zabeležen je kod osiguranja šinskih vozila, zatim 7,7% kod
osiguranja kredita, 6,9% kod osiguranja plovnih objekata i
6,0% kod ostalih neživotnih osiguranja.
Od 104,3 miliona evra premije životnih osiguranja
najveći deo – 90,6 miliona evra odnosi se na osiguranje
života, što čini 86,9% prema 87,0% u 2011. i 86,9% u
2010. godini. Znatno niže učešće od 7,8% prema 7,6%
u 2011. i 7,6% u 2010. zabeleženo je kod dopunskg osiguranja uz osiguranje života, zatim 4,5% prema 5,0%
u 2011. i 5,5% u 2010., rentno osiguranje i ostale vrste
životnih osiguranja 0,7% prema 0,4% u 2011. i 0,0%
koliko je iznosilo u 2010. godini. Rast premije životnih
osiguranja od 9,2% rezultat je povećanja od 109,3% kod
ostalih vrsta životnih osiguranja, 12,3% kod dopunskog
osiguranja uz osiguranje života i 9,1% kod osiguranja
života i pada od 1,4% kod rentnog osiguranja.
Ukupna zarađena bruto premija svih vrsta životnih i
neživotnih osiguranja iznosila je 533.580.892 evra prema 548.729.827 evra u 2011. godini.
Ostvarena premija osiguranja po glavi stanovnika
iznosila je 75evra prema 77 evra u 2011. i 73 evra u
2010. a učešće bruto premije osiguranja u BDP 1,8%
koliko je iznosilo u 2011. i u 2010. godini.
4. RASPODELA BRUTO
PREMIJE OSIGURANJA
Raspodela bruto premije osiguranja uređuje se Pravilnikom o maksimalnim stopama režijskog dodatka koji,
10
U 2009. godini premija osiguranja motornih vozila bila je
još veća. Iznosila je 269,2 miliona evra ili 56,5% od premije svih
vrsta neživotnih osiguranja.
kao akt poslovne politike, donosi društvo za osiguranje.
Visinu režijskog dodatka utvrđuje svako društvo za osiguranje. Pravilnik je predmet nadzora NBS (Zakon o osiguranju, 2004, čl. 149, st. 1, tač. 2).
Režijski dodatak iznosi 114,5 miliona evra u odnosu na 115,2 miliona evra u 2011. i 132,6 miliona evra u
2010. godini, odnosno 21,2% u odnosu na 21,0% i 24,8%
od ukupne bruto premije. Za životna osiguranja režijski
dodatak iznosi 18,6 miliona evra prema 16,7 miliona
evra u 2011. i 16,5 miliona evra u 2010., odnosno 17,8%
prema 17,5% i 18,6%, a za neživotna osiguranja 96,0 miliona evra u odnosu na 98,5 miliona evra u 2011. i 116,2
miliona evra u 2010. odnosno 21,2% prema 21,8% u
2011. i 26,0% koliko je iznosio u 2010. godini.
Najveći procenat režijskog dodatka od 42,6% izdvojen
je kod osiguranja pomoći na putu prema 39,5% koliko je
u prethodnoj godini iznosilo u ovoj istoj vrsti osiguranja
i 45,0% kod osiguranja troškova pravne zaštite u 2010., a
najniži procenat režijskog dodatka od 0,4% izdvojen je
kod osiguranja odgovornosti vazduhoplova prema 0,8%
kod ove vrste u 2011. i 14,5% koji je u 2010. izdvojen kod
osiguranja vazduhoplova. Obavezna osiguranja od odgovornosti u saobraćaju imaju različit režijski dodatak, auto
odgovornost 18,0% (od limitiranih 23,0%) prema 18,1%
u 2011. i 20,8% u 2010, vazduhoplov 0,4% prema 0,8%
i 26,5%, a plovni objekti 23,7% prema 28,0% u 2011. i
26,9% koliko je iznosio u 2010. godini.
Sredstva preventive koja se koriste za sprovođenje
mera radi sprečavanja i suzbijanja rizika koji ugrožavaju
imovinu i lica izdvojena su od bruto premije neživotnih
osiguranja u iznosu od 6,9 miliona evra prema 7,0 miliona evra u 2011. i 6,5 miliona evra u 2010. godini ili po
prosečnoj stopi od 1,6% prema 1,5% koliko je iznosila
u 2011. i u 2010. godini. Najveći procenat preventive od
2,0% izdvojen je kod osiguranja od autoodgovornosti
kao i prethodne godine u ovoj vrsti osiguranja prema
2,3% kod osiguranja šinskih vozila u 2010. a najmanji
0,1% kod osiguranja vazduhoplova prema 0,4% kod
osiguranja pomoći na putu u 2011. i 0,2% kod osiguranja vazduhoplova u 2010. godini. Nisu izdvajana sredstva preventive kod osiguranja od odgovornosti vazduhoplova i osiguranja troškova pravne zaštite kao u 2011.
kod osiguranja vazduhoplova, osiguranja od odgovornosti vazduhoplova i osiguranja troškova pravne zaštite
i u 2010. godini kod osiguranja troškova pravne zaštite.
Od ukupno izdvojenih sredstava preventive, 87,4% prema 86,9% u 2011. i 86,6% u 2010. godini odnosi se na
auto kasko, osiguranje imovine od opasnosti požara i
nekih drugih opasnosti, ostala osiguranja imovine i osiguranje od autoodgovornosti.
Ukupna tehnička premija obračunata u skladu sa
aktima poslovne politike društava za osiguranje (bruto premija umanjena za režijski dodatak i preventivu)
79
3/2013
MILAN CEROVIĆ
80
iznosi 419,1 milion evra u odnosu na 425,5 miliona
evra u 2011. i 396,6 miliona evra u 2010. godini, odnosno 77,5% od bruto premije u odnosu na 77,7% u
2011. i 74,1% u 2010. godini.11 Veći deo tehničke premije 80,7% odnosi se na neživotna, a 19,3% na životna
osiguranja u odnosu na 81,5% na (neživotna), odnosno
18,5% (životna) u 2011. i 81,9% (neživotna), odnosno
18,1% (životna) koliko je iznosilo u 2010. godini. Pored
promene strukture bruto premije, na povećanje učešća
tehničke premije u bruto premiji, najviše je uticala promena izdvajanja za režijski dodatak. Neophodno je ukazati na činjenicu da ovo nije stvarno ostvarena tehnička
premija, već da bi ovoliko iznosila kada bi iznos troškova sprovođenja osiguranja (u daljem tekstu: TSO) bio
manji ili jednak iznosu režijskog dodatka. Pošto je za
TSO upotrebljen veći iznos premije osiguranja od iznosa obračunatog režijskog dodatka u skladu sa poslovnim aktima društava za osiguranje, stvarna tehnička
premija (bruto premija umanjena za preventivu i TSO)
iznosi 308,9 miliona evra u odnosu na 312,2 miliona
evra u 2011. i 340,5 miliona evra u 2010. godini. Ovo
treba imati u vidu jer stvarna tehnička premija, prikazana u bilansu uspeha društava za osiguranje, ima veoma veliki uticaj na utvrđivanje merodavnog tehničkog
rezultata i drugih pokazatelja poslovanja osiguravača,
što je prikazano u delu rada koji se odnosi na ostvarene
rezultate poslovanja.
5. AŽURNOST U LIKVIDACIJI I ISPLATI ŠTETA
Ažurnost u obradi i isplati zahteva za naknadu šteta
predstavlja jedan od najvažnijih pokazatelja poslovanja
društava za osiguranje i delatnosti osiguranja u celini.
Utvrđuje se odnosom broja prenetih rezervisanih nastalih prijavljenih šteta (u daljem tekstu: Rnpš) na kraju
prethodne godine i prijavljenih, storniranih i odbijenih
(u daljem tekstu: St i Od), likvidiranih i rezervisanih
nastalih prijavljenih šteta na kraju tekuće godine.
Prosek plaćenih šteta izračunat je na osnovu iznosa
likvidiranih šteta, a prosek rezervisanih nastalih prijavljenih šteta na osnovu dela iznosa rezervisanih šteta
koji se odnosi na ove štete.
U 2012. godini u odnosu na 2011. godinu zabeležen je rast broja svih kategorija zahteva za naknadu
štete izuzev broja rezervisanih nastalih prijavljenih
šteta. Broj podnetih zahteva povećan je za 3,4% (životna 18,9%, a neživotna 2,4%) u odnosu na stagnaciju u
2011. (životno je zabeležilo pad od 7,5% a neživotno
rast od 0,5%), storniranih i odbijenih 10,8% (životno
11,7%, a neživotno 10,8%) u odnosu na pad od 7,3%
U 2009. godini tehnička premija je bila još manja. Iznosila
je 73,2% od bruto premije.
11
(pad životnog 7,8%, a neživotnog 7,3%), plaćenih 3,3%
(životno 19,3%, a neživotno 2,2%) u odnosu na rast
od 1,4% (pad životnog 8,1% i rast neživotnog 2,1%) u
2011. godini.
Broj rezervisanih zahteva za naknadu štete na kraju
2012. smanjen je za 9,1% kao rezultat povećanja kod životnih osiguranja za 27,7% i smanjenja kod neživotnih
osiguranja za 10,2% u odnosu na povećanje od 0,2%
(životno – rast 25,2%, a neživotno – pad od 0,4%) koje
je zabeleženo u 2011. godini.
Od ukupnog broja podnetih zahteva za naknadu štete, 93,1% predmet su neživotnih vrsta osiguranja u odnosu na 94,0% u 2011. i 93,5% u 2010., a 6,9% predmet
su životnih vrsta osiguranja u odnosu na 6,0% u 2011. i
6,5% koliko je zabeleženo u 2010. godini. Od storniranih i odbijenih zahteva 96,0% su po osnovu neživotnih,
a 4,0% po osnovu osiguranja života što je u istoj srazmeri kao i u dve prethodne godine.
Najveći broj podnetih zahteva za naknadu štete kod
neživotnih osiguranja – 20,3% odnosi se na nezgodu,
18,2% na auto kasko, 17,8% na ostala osiguranja imovine, 16,2% na dobrovoljno zdravstveno osiguranje,
14,3% na auto odgovornost i 8,4% na osiguranje pomoći na putu. Njihov zbir čini 95,2% od ukupno podnetih
zahteva za naknadu štete svih vrsta neživotnih osiguranja u odnosu na 95,7% u 2011. i 95,0% koliko je iznosio
u 2010. godini.
Kod životnih osiguranja, 77,6% podnetih zahteva za
naknadu štete u 2012. godini odnosi se na osiguranje
života u odnosu na 77,3% u 2011. i 80,2% u 2010. godini, a 17,9% na dopunsko osiguranje uz osiguranje života u odnosu na 18,9% u 2011 i 17,3% u 2010. godini.
Od ukupno 459.314 zahteva za naknadu štete koji
su bili u postupku rešavanja, 34.443 preneta nerešena
predmeta iz prethodne i 424.881 prijavljenih zahteva u
toku godine, u 2012. rešeno je 428.023 ili 93,2% prema
92,3% koliko je ostvareno u 2011. i u 2010. godini. Likvidirano je i isplaćeno 375.148 ili 87,6% prema 88,4%
u 2011. i 87,4% u 2010., a 52.875 predmeta ili 12,4%
stornirano je i odbijeno u odnosu na 11,6% u 2011. i
12,6% u 2010. godini. Najveći broj storniranih i odbijenih zahteva zabeležen je kod vrsta osiguranja sa najvećim brojem podnetih zahteva, izuzev kod životnih
osiguranja gde je na prvom mestu dopunsko osiguranje
uz osiguranje života. Slična kretanja su i kod broja plaćenih zahteva. Od plaćenih šteta 93,8% su po osnovu
neživotnih, a 6,2% po osnovu životnih osiguranja prema 93,2%, odnosno 6,8% u 2011. godini. Ovi podaci
ukazuju da je ostvarena veoma dobra ažurnost u likvidaciji i isplati šteta.
Na kraju 2012. rezervisan je 31.291 nastao prijavljen
zahtev za naknadu štete što čini 6,8% od ukupnog broja
zahteva za rešavanje u toku godine, prema 7,7% koliko
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
je rezervisano u 2011. i 2010. godini. Do smanjenja broja rezervisanih šteta u odnosu na prethodne dve godine
u najvećem delu došlo je zahvaljujući eksternoj kontroli
NBS koja je započeta krajem 2010. godine. U toku 2012.
godine okončan je kontrolni ciklus u vezi sa primenom
Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju kod 11
društava koja obavljaju poslove osiguranja od autoodgovornosti stavljajući naglasak na troškove sprovođenja
osiguranja i na proceduru i postupak rešavanja malih
šteta.12. Krajem 2012. izvršena je kontrola jednog, a početkom 2013. godine drugog društva po drugim osnovama. Zbog utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti i
nepostupanja u skladu s pravilima o upravljanju rizikom izrečene su propisane mere nadzora. Izrečeno je
18 novčanih kazni, u slučaju 12 društava i 6 odgovornih
lica u ovim društvima. U jednom društvu za osiguranje
oduzeta je saglasnost predsedniku upravnog odbora,
a u drugom generalnom direktoru društva. Protiv tri
društva za osiguranje i odgovornih lica u tim društvima podnete su prijave za privredne prestupe. Jednom
zastupniku u osiguranju oduzeta je dozvola za rad (Narodna banka Srbije, 2012a, 3). Po osnovu osiguranja od
autoodgovornosti na kraju 2012. rezervisano je 13.860
šteta što je znatno manje od 15.196 u 2011. i 16.524
predmeta koliko je rezervisano na kraju 2010. godine.
Od ukupnog broja rezervisanih zahteva za naknadu
štete 96,0% se odnosi na neživotna u odnosu na 97,1%
u 2011. i 97,7% u 2010., a 4,0% na životna osiguranja što
je znatno više u odnosu na 2,9% u 2011. i 2,3% koliko je
kod životnih osiguranja zabeleženo u 2010. godini. Najveći broj rezervisanih šteta neživotnih osiguranja 73,9%
odnosi se na osiguranje motornih vozila (46,2% AO i
27,7% AK) u odnosu na 74,4% (45,4% AO i 29,0% AK)
u 2011 i 79,6% (49,2% AO i 30,4% AK) u 2010., a kod
životnih osiguranja 99,0% predmeta odnosi se na osiguranje života i dopunsko osiguranje uz osiguranje života
prema 99,9% koliko je iznosilo u 2011. i u 2010 godini.
U 2012. godini došlo je do smanjena prosečno
isplaćene štete za 7,0% kao rezultat povećanja za 8,1%
kod životnih i smanjenja za 9,3% kod neživotnih vrsta
osiguranja prema povećanju od 2,6% (životno 34,7%,
12
Član 27 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju
definiše posebnu proceduru rešavanja malih šteta. Štete za koje
odštetni zahtev iznosi manje od 500 evra, a od dana pristupanja
Republike Srbije EU od 1.000 evra i za koje su uz zahtev
dostavljeni dokazi na osnovu kojih se može utvrditi obaveza
osiguravača, smatraju se malim štetama i osiguravač je dužan
da ih reši (isplati ili odbije) u roku od 8 dana od dana prijema
zahteva. Zbog nepoštovanja ovih odredbi i drugih propusta NBS
je izrekla više mera prema društvima za osiguranje i njihovim
članovima uprave, ali o tome nije data nikakva službena
informacija iz koje bi se videlo koja društva i lica su u pitanju.
a neživotno 0,4%) koje je zabeleženo u 2011. godini.13
Prosečno isplaćena šteta iznosila je 634 evra u odnosu
na 682 evra u 2011. i 665 evra u 2010. godini kao rezultat povećanja prosečne štete kod životnih osiguranja na
1.041 evra prema 963 evra u 2011. i 715 evra u 2010.
i smanjenja proseka kod neživotnih osiguranja na 602
evra prema 664 evra u 2011. i 661 evro koliko je iznosila
u 2010. godini.
Najveći prosek kod neživotnih vrsta osiguranja od
16.981 evra u odnosu na 28.246 evra u 2011. i 487.118
evra u 2010. zabeležen je kod osiguranja vazduhoplova, zatim 5.533 evra kod osiguranja plovnih objekata
u odnosu na 8.520 evra u 2011. i 1.711 evra u 2010.
kod osiguranja kredita, 2.391 kod osiguranja imovine
od požara i nekih drugih opasnosti prema 3.794 evra
u 2011. i 3.286 evra u 2010. kod osiguranja odgovornosti plovnih objekata, 2.056 evra kod osiguranja kredita prema 3.614 evra u 2011. i 3.508 evra u 2010. kod
osiguranja plovnih objekata i 1.681 evro kod osiguranja
robe u prevozu u odnosu na 3.096 evra u 2011. kod osiguranja troškova pravne zaštite, gde nije bilo isplaćenih
zahteva za naknadu štete u 2010. godini.
Najniži prosek kod neživotnih vrsta osiguranja od
97 evra zabeležen je kod ostalih vrsta neživotnih osiguranja u odnosu na 121 evre kod dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja u 2011. i 119 evra koliko je u 2010.
godini iznosio kod drugih vrsta neživotnih osiguranja,
zatim 99 evra kod dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja u odnosu na 198 evra u 2011. i 119 evra u 2010. kod
drugih vrsta neživotnih osiguranja, 161 kod osiguranja
pomoći na putu prema 208 evra u 2011. i 207 evra u
2010. kod ove vrste osiguranja i 316 evra kod osiguranja
nezgode prema 337 evra u 2011. i 295 evra u 2010. godini koliko je iznosio kod ove vrste osiguranja.
Najveći prosek kod životnih osiguranja od 1.382
evra zabežen je kod rentnog osiguranja u odnosu na
1.355 evra u 2011. i 2.153 evra u 2010. kod drugih vrsta
životnih osiguranja, a najmanji od 664 evra kod dopunskog osiguranja uz osiguranje života u odnosu na 679
evra u 2011. i 680 evra u 2010. godini koliko je iznosio
kod ove iste vrste osiguranja.
Prosek rezervisanih nastalih prijavljenih zahteva za
naknadu štete za sve vrste životnih i neživotnih osiguranja iznosio je 2.994 evra (životna 1.871, a neživotna
3.041 evra) prema 3.006 evra (životna 2.295, a neživotna 3.027 evra) u 2011. i 3.243 evra (životna 2.433, a
neživotna 3.262 evra) u 2010. godini. Prosečno rezervisana šteta beleži blago smanjenje od 0,4% kao rezultat
smanjenja od 18,5% kod životnih i povećanja proseka
od 0,5% kod neživotnih vrsta osiguranja prema padu
od 7,3% (životna 5,7%, a neživotna 7,2%) u 2011. godiU prosek nije uključen broj storniranih i odbijenih zahteva
za naknadu štete.
13
81
3/2013
MILAN CEROVIĆ
82
ni. Najveći prosek od 67.637 evra zabeležen je kod osiguranja vazduhoplova prema 55.399 evra kod ove iste
vrste osiguranja u 2011. i 32.141 evra kod osiguranja
kredita koliko je iznosio u 2010. godini. Drugo mesto
sa prosekom od 17.614 evra zauzima osiguranje od odgovornosti vazduhoplova prema 36.692 evra u 2011. i
24.711 evra u 2010. kod osiguranja od požara i drugih
opasnosti, a treće mesto, sa prosekom od 15.886 evra
odnosi se na osiguranje od požara i drugih opasnosti prema 6.194 evra u 2011. kod osiguranja kredita i
20.234 evra u 2010. godini kod osiguranja vazduhoplova. Najniži prosek od 232 evra zabeležen je kod osiguranja finansijskih gubitaka prema 239 evra kod rentnog
osiguranja u 2011. i 16 evra koliko je u 2010. godini
iznosio kod osiguranja finansijskih gubitaka.
Isplaćene štete sa troškovima koji obuhvataju uviđaj,
procenu, likvidaciju i isplatu, ostvarivanje regresnih
zahteva, sudske troškove i takse, veštačenja i druge
troškove, uključujući i štete iz primljenih saosiguranja,
iznose 237,8 miliona evra prema 247,7 miliona evra u
2011. i 238,1 milion evra u 2010., što je u sve tri godine pojedinačno manje u odnosu na 253,9 miliona evra
koliko su iznosile u 2009. godini. Na neživotne vrste
osiguranja odnosi se 209,8 miliona evra prema 226,0
miliona evra u 2011. i 220,6 miliona evra u 2010. a na
osiguranje života 28,0 miliona evra prema 21,7 miliona
evra u 2011. i 17,5 miliona evra u 2010. godini. Iznos
ukupno isplaćenih šteta karakteriše pad od 4,0% što je
više od pada ostvarene premije osiguranja koje je iznosilo 1,3%, kao rezutat povećanja isplaćenih šteta životnih osiguranja od 29,0% i pada kod neživotnih osiguranja od 7,2% prema rastu premije životnih osiguranja od
9,2% i padu kod neživotnih osiguranja od 3,5%.
Najveći rast isplaćenih šteta zabeležen je kod osiguranja od požara i nekih drugih opasnosti od 180,6 u odnosu na 535,3 indeksnih poena kod osiguranja kredita
u 2011., a najveći pad kod osiguranja vazduhoplova od
10,0 prema 3,5 indeksnih poena koliko je iznosilo kod
ove iste vrste osiguranja i u 2011. godini.
U strukturi isplaćenih šteta neživotnih osiguranja
najveći deo, od čak 58,4% u odnosu na 61,0% u 2011.
i 60,4% u 2010. godini pripada osiguranju motornih
vozila. Posmatrano po vrstama osiguranja, na prvom
mestu je autoodgovornost sa 37,9% u odnosu na 39,3%
u 2011. i 36,9% u 2010., a zatim autokasko 20,5% prema
21,7% (2011), odnosno 23,5% (2010), ostala osiguranja
imovine 15,2% prema 15,7% (2011), odnosno 15,9%
(2010), nezgoda 10,1% prema 9,7% (2011), odnosno
8,6% (2010), osiguranje imovine od požara 7,6% prema
3,9% (2011), odnosno 6,0% (2010), što zajedno iznosi 91,2% prema 90,3% (2011), odnosno 90,9% (2010),
a svih ostalih vrsta neživotnih osiguranja 8,2% prema
9,7% u 2011. odnosno 9,1% koliko je iznosilo u 2010.
godini.
Posredne štete koje se plaćaju preko doprinosa garantnom fondu iznosile su 7,2 miliona evra prema 8,4
miliona evra u 2011. i 7,2 miliona evra u 2010. godini.
Njihovo učešće u ukupnom iznosu isplaćenih šteta svih
vrsta osiguranja od odgovornosti u saobraćaju iznosi
9,1% prema 9,4% u 2011. i 8,8% u 2010. godini ili 4,1%
prema 4,6% (2011), odnosno 4,0% (2010) od bruto premije osiguranja. Prema podacima Udruženja osiguravača Srbije za poslednje tri godine isplaćene štete bile
su manje od doprinosa garantnom fondu, prvenstveno
zbog toga što se smanjuje broj i iznos isplaćenih šteta
po osnovu stečaja sa tendencijom daljeg opadanja jer se
radi o stečaju društava za osiguranje koja su prestala sa
radom 2004. i 2005. godine, što ukazuje da je doprinos
garantnom fondu trebalo smanjivati na način definisan
Zakonom.
Najveće učešće isplaćenih zahteva za naknadu štete
kod životnih osiguranja zabeleženo je kod vrste osiguranja života 86,1% prema 84,8% u 2011. i 82,5% u 2010.
i dopunskog osiguranja uz osiguranje života 8,1% prema 9,8% u 2011. i 11,8% u 2010., a sve ostale vrste životnih osiguranja imale su učešće šteta od 5,8% prema
5,4% u 2011. i 5,7% koliko je iznosilo u 2010. godini.
Ukupno rezervisane štete za sve vrste životnih i neživotnih osiguranja sa troškovima iznose 193,4 miliona
evra prema 200,3 miliona evra u 2011. i 201,2 miliona
evra u 2010. godini. Na štete neživotnih osiguranja odnosi se 98,4% prema 98,6% u 2011. i 98,8% u 2010. a
na štete životnih osiguranja 1,6% prema 1,4% u 2011. i
1,2% u 2010. godini.
Najveće učešće u rezervisanim štetama neživotnih
osiguranja beleži osiguranje motornih vozila 80,7%
(74,1% AO i 6,6% AK) prema 77,4% (70,2% AO i 7,2%
AK) u 2011. i 78,0% (70,1% AO i 7,9% AK) u 2010. godini. Drugo mesto sa 5,1% zauzima osiguranje od požara prema 7,0% u 2011. i 5,2% u 2010. godini. Na trećem
mestu je osiguranje lica od posledica nezgode sa 4,8%
prema 6,0% u 2011. u ovoj istoj vrsti osiguranja i 5,5%
koliko je u 2010. iznosilo učešće ostalih osiguranja imovine, a na četvrtom sa 3,9% ostala osiguranja imovine
prema 4,6% u 2011. u ovoj istoj vrsti osiguranja i 3,9% u
2010. koliko je iznosilo učešće nezgode. Sve druge vrste
neživotnih osiguranja učestvuju sa 5,5% prema 5,0% u
2011. i 7,4% u 2010. godini.
Najveći deo od ukupno rezervisanih šteta životnih
osiguranja pripada dopunskom osiguranju uz osiguranje života 50,8% prema 54,0% u 2011. i 61,0% u 2010.
a zatim osiguranju života 48,9% prema 46,0% u 2011. i
38,9% u 2010., a svim ostalim vrstama životnih osiguranja 0,3% prema 0,0% u 2011. i 0,1% u 2010. godini.
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
83
Tabela 2: Tehničke rezerve osiguranja na dan 31.12.2012. u evrima
Redni
broj
1
2
3
4
5
Opis
Prenosna premija
Rezervisane štete
Rezerve za
izravnanje rizika
Matematička rezerva
Ukupno
Ukupno
180.042.676
193.593.212
Neživot
%
Iznos
UTR
178.288.815 99,0
190.557.729 98,4
Život
%
TRNŽ
45,0
48,1
27.421.400
27.421.400
100,0
6,9
345.270.489
746.327.777
0
396.267.945
0,0
53,1
0,0
100,0
Iznos
% UTR % TRŽ
1.753.860
3.035.483
1,0
1,6
0,5
0,9
0
0,0
0,0
100,0
46,9
98,6
100,0
345.270.489
350.059.832
Izvor: Narodna banka Srbije, Sektor za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja.
Rezervisane nastale prijavljene štete na kraju 2012.
iznosile su 93,7 miliona evra što je manje od 103,5 miliona evra u 2011. i 111,5 miliona evra koliko su iznosile
u 2010. odnosno 48,4% prema 51,7% u 2011. i 55,4% u
2010. godini od ukupno rezervisanih šteta. Najveći deo
čak 97,5% prema 97,8% u 2011. i 98,3% u 2010. pripada
neživotnim, a svega 2,5% prema 2,2% u 2011. i 1,7% u
2010. godini životnim vrstama osiguranja.
Kao i kod ukupno rezervisanih šteta neživotnih osiguranja najveći deo 79,4% prema 73,2% u 2011. i 75,2%
u 2010. godini odnosi se na osiguranje motornih vozila
(72,5% prema 65,1% u 2011. i 66,5% u 2010. autoodgovornost, a 6,9% prema 8,1% u 2011. i 8,7% u 2010.
autokasko). Drugo mesto sa 8,6% prema 12,1% u 2011.
i 7,8% u 2010. zauzima osiguranje od požara, treće sa
3,6% osiguranje od opšte odgovornosti prema 2,5% u
2011. kod ove iste vrste osiguranja i 6,5% u 2010. koliko je iznosilo učešće ostalih vrsta osiguranja imovine, a
četvrto mesto sa 3,8% ostala osiguranja imovine prema
7,4% u 2011. kod ove vrste osiguranja i 4,5% u 2010.
godini kod osiguranja kredita koje je zauzimalo četvrto
mesto. Na sve druge vrste neživotnih osiguranja, izuzev
osiguranja motornih vozila i ove tri vrste osiguranja,
odnosilo se 4,6% prema 4,8% u 2011., i 5,9% u 2010. godini što ukazuje da je u ukupnom iznosu rezervisanih
nastalih prijavljenih šteta neživotnih osiguranja dominantno učešće osiguranja motornih vozila i ove tri vrste
osiguranja.
Kod rezervisanih nastalih prijavljenih šteta životnih
osiguranja na prvom mestu sa 62,0% prema 58,9% u
2011. je osiguranje života, a sa 51,6% u 2010. godini bilo
je dopunsko osiguranje uz osiguranje života. Drugo
mesto sa 37,5% prema 41,9% u 2011. zauzima dopunsko osiguranje uz osiguranje života, a sa 48,4% u 2010.
godini zauzimalo je osiguranje života. Na sve druge vrste životnih osiguranja otpada svega 0,5% od ukupno
rezervisanog iznosa prema još manjem delu od 0,01%
koliko je iznosilo u 2011. i 2010. godini.
Rezervisane nastale neprijavljene štete iznose 99,9
prema 96,7 u 2011. i 89,7 miliona evra koliko su iznosile u 2010. odnosno 51,6% prema 48,3% u 2011. i 44,6%
u 2010. godini od ukupno rezervisanih šteta. Kao i kod
ukupno rezervisanih i rezervisanih nastalih prijavljenih
šteta najveći deo 99,3% prema 99,3% u 2011. i 99,5% u
2010. pripada neživotnim, a 0,7% prema 0,7% u 2011. i
0,5% u 2010. godini životnim vrstama osiguranja.
Kod neživotnih vrsta osiguranja najveće učešće od
81,8% prema isto tolikom učešću u 2011. i 81,3% u
2010. godini zabeležilo je osiguranje motornih vozila
(75,5% prema 75,6% i 72,6% – autoodgovornost, a 6,3%
prema 6,2% i 6,9 % – autokasko). Zatim sledi osiguranje
od nezgode sa 7,5% koliko je iznosilo i u 2011. i 6,7%
u 2010, ostala osiguranja imovine sa 4,0% prema 4,4%
u 2011. i 4,2% u 2010., a osiguranje od požara sa 2,0%
prema 1,6% u 2011. i 2,3% u 2010. koliko je iznosilo osiguranje od opšte odgovornosti. Osiguranje motornih
vozila i ove tri vrste osiguranja učestvuju sa 95,3 prema
isto tolikom učešću u 2011. i 94,5% u 2010., a na sve sve
druge vrste neživotnih osiguranja sa 4,7% prema isto
toliko u 2011. i 5,5% u 2010. godini od ukupnog iznosa
rezervisanih nastalih neprijavljenih zahteva za naknadu štete.
Najveće učešće kod rezervisanih nastalih neprijavljenih šteta životnih osiguranja zabeležilo je dopunsko
osiguranje uz osiguranje života 96,6% prema 100,0%
koliko je iznosilo u 2011. i 2010., osiguranje života 3,4%
prema 0,0% u 2011. i 2010. godini, a sve ostale vrste neživotnih osiguranja svega 0,01% prema 0,0% u 2011. i
2010. godini jer su sve rezervisane štete pripadale dopunskom osiguranju uz osiguranje života.
Obavezna osiguranja od odgovornosti u saobraćaju zauzimaju vodeće mesto u ukupnom portfelju osiguranja,
a posebno u portfelju neživotnih vrsta osiguranja. Bruto premija osiguranja ove tri vrste obaveznih osiguranja
(autoodgovornost, vazduhoplov i plovila) iznosi 32,1%
od ukupne premije prema 33,1% u 2011. i 33,6% u 2010.
a u odnosu na premiju neživotnih osiguranja 39,8% prema 40,1% u 2011. i 40,2% u 2010. godini. Udeo u ukupno
likvidiranim štetama iznosi 33,5% prema 35,9% u 2011.
i 34,2% u 2010., a u odnosu na iznos šteta neživotnih
osiguranja 37,9% prema 39,3% u 2011. i 36,9% u 2010.
godini. Posebno visoko učešće zabeleženo je kod rezervi-
3/2013
MILAN CEROVIĆ
84
sanih zahteva za naknadu štete čak 73,0% prema 69,2% u
2011. i 69,3% u 2010., a u odnosu na iznos šteta neživotnih vrsta osiguranja 74,1% prema 70,2% u 2011. i 70,1%
u 2010. godini. U strukturi portfelja obaveznih osiguranja u saobraćaju dominantno mesto zauzima osiguranje
od autoodgovornosti, a veoma malo učešće zabeležilo je
obavezno osiguranje od odgovornosti vlasnika vazduhoplova i obavezno osiguranje od odgovornosti vlasnika plovila. Od ukupne bruto premije obaveznih osiguranja u saobraćaju 97,9% prema 98,6% u 2011. i 99,1%
u 2010. pripada osiguranju od autoodgovornosti. Udeo
likvidiranih i rezervisanih šteta autoodgovornosti iznosi
100,0%, kao i u prethodne dve godine. Karakterističan
je podatak o likvidiranim i rezervisanim štetama autoodgovornosti. Za 50.554 likvidirana predmeta isplaćeno
je 79,5 miliona evra, a za 13.860 predmeta rezervisan je
iznos od 141,2 miliona evra. Veoma slična situacija bila
je i u prethodne dve godine. Tako, u 2011. isplaćene su
58.363 štete u iznosu od 88,8 miliona evra, a 15.196 zahteva je rezervisano na iznos od 138,6 miliona evra, a u
2010. isplaćeno je 55.267 zahteva u iznosu od 81,4 miliona evra, a rezervisano 16.524 zahteva na iznos od 139,3
miliona evra. Na osnovu ovih podataka može se sasvim
pouzdano zaključiti da je u poslovima osiguranja veoma
visoko učešće obaveznih osiguranja u saobraćaju, među
kojima je daleko najvće osiguranje od autoodgovornosti.
To treba imati u vidu kako zbog velikog obima poslova,
tako i zbog činjenice da osiguranje od autoodgovornosti
u našoj zemlji, po velikom broju pitanja, nije uređeno u
skladu sa evropskim standardima.
Tehničke rezerve osiguranja čine sredstva prenosne premije, rezervisanih šteta, rezervi za izravnanje rizika i matematičke rezerve. Utvrđuju se na osnovu akata poslovne
politike društava za osiguranje u skladu sa odlukama NBS
kojima su uređeni bliži kriterijumi i način obračunavanja
pojedinih vrsta tehničkih rezervi osiguranja.14
Ukupna sredstva tehničkih rezervi osiguranja iznose
746,3 miliona evra prema 707,6 miliona evra u 2011.
i 650,2 miliona evra u 2010. godini. Prenosna premija
iznosi 180,0 miliona evra prema 188,2 miliona evra u
2011. i 187,6 miliona evra u 2010., što čini 24,1% prema
26,6% u 2011. i 28,9% u 2010. godini od ukupnog iznosa svih vrsta tehničkih rezervi. Rezervisane štete iznose
193,6 miliona evra prema 200,3 miliona evra u 2011.
i 201,2 miliona evra u 2010. odnosno 25,9% prema
28,3% u 2011. i 30,9% u 2010., a rezerve za izravnanje
rizika 27,4 miliona evra prema 26,1 milion evra u 2011.
i 18,8 miliona evra u 2010., odnosno 3,7% prema isto
toliko u 2011. i 2,9% u 2010. godini.
14
Odluka o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja
prenosnih premija; Odluka o bližim kriterijumima i načinu
obračunavanja rezervisanih šteta i Odluka o bližim kriterijumima
i načinu obračunavanja rezervi za izravnanje rizika.
Matematička rezerva osiguranja života na kraju 2012.
iznosila je 345,3 miliona evra prema 293,1 miliona evra
u 2011. i 242,6 miliona evra u 2010., odnosno 46,3% prema 41,4% u 2011. i 37,3% u 2010. godini od iznosa ukupnih tehničkih rezervi, a deo koji je obrazovan u 2012.
iznosi 52,2 miliona evra prema 50,5 miliona evra u 2011.
i 58,6 miliona evra koliko je ostvarena u 2010. godini.
6. REOSIGURANJE
Ukupna premija pasivnog saosiguranja i reosiguranja iznosi 65,8 miliona evra prema 67,9 miliona evra u
2011. i 67,7 miliona evra, odnosno 12,2% prema 12,4%
u 2011. i 12,6% u 2010. godini od ukupne premije osiguranja. Veći deo 89,1% odnosi se na premiju reosiguranja, a 10,1% na premiju pasivnog saosiguranja
Učešće pasivnog saosiguranja i reosiguranja u likvidiranim štetama osiguranja iznosi 42,0 miliona evra
prema 22,9 miliona evra u 2011. i 27,6 miliona evra u
2010. odnosno 17,7% što je znatno više od 9,2% koliko
je zabeleženo u 2011. i 11,6% u 2010. godini. Kao i kod
premije veći deo (93,8%) pripada učešću reosiguranja,
a 6,2% učešću pasivnog saosiguranja.
7. OSTVARENI REZULTATI
Društvo za osiguranje sastavlja finansijske izveštaje
i godišnji izveštaj o poslovanju u skladu sa zakonom,
primenom kontnog okvira i sadržaja pojedinih računa
u kontnom okviru koji propisuje NBS. Sagledavanje
rezultata poslovanja polazi od analize finansijskih izveštaja i drugih podataka na više načina koji se koriste za
analizu poslovanja preduzeća, a zbog specifičnosti osiguranja analiziraju i neki dodatni pokazatelji karakteristični samo za delatnost osiguranja. U nastavku rada
prikazaćemo rezultate poslovanja svih društava za osiguranje u zemlji koristeći merodavan tehnički rezultat,
racio brojeve i dobitk, odnosno gubitak.
7.1. Tehnički rezultat
Tehnički rezultat osiguranja veoma je značajan za
analizu poslovanja delatnosti osiguranja u celinu i društva za osiguranje pojedinačno. Služi kao indikator politike cena i dovoljnosti tarifnog sistema premija osiguranja koje se koriste za izmirivanje obaveza po osnovu
zaključenih ugovora o osiguranju, troškova sprovođenja osiguranja i drugih obaveza u skladu sa propisima.
Veoma je pogodan za korišćenje kao korektivni faktor
jer osiguravač skoro u svakom trenutku raspolaže podacima za njegovo izračunavanje.
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
Tehnčki rezultat bez efekata reosiguranja i pasivnog
saosiguranja sa režijskim dodatkom iznosi 105,8 miliona evra prema 131,4 miliona evra u 2011. i 77,7 miliona
evra u 2010., odnosno 0,744887 prema 0,69156 u 2011.
i 0,80110 koliko je iznosio u 2010. godini.15 Tehnički rezultat neživotnih osiguranja iznosi 109,9 miliona evra
prema 123,2 miliona evra u 2011. i 82,3 miliona evra
u 2010., odnosno 0,666598 prema 0,64520 u 2011. i
0,74183 u 2010. godini. Životna osiguranja su zabeležila
negativan tehnički rezultat u iznosu od 4,1 milion evra
prema pozitivnom rezultatu od 8,2 miliona evra u 2011.
i negativnom rezultatu od 4,6 miliona evra u 2010., odnosno 1,047780 prema 0,89537 u 2011. i 1,06393 koliko
je iznosio u 2010. godini.
Ostvaren je pozitivan tehnički rezultat kod svih vrsta neživotnih osiguranja izuzev veoma malog negativnog rezultata u iznosu od 30.998 evra kod dobrovoljnog
zdravstvenog osiguranja prema pozitivnom rezultatu
kod svih vrsta u 2011., za razliku od 2010. godine kada
je zabeležen pozitivan tehnički rezultat kod svih vrsta
neživotnih osiguranja izuzev negativnog rezultata od
3,6 miliona evra kod osiguranja vazduhoplova, 3,4 miliona evra kod osiguranja kredita i 0,2 miliona evra kod
osiguranja pomoći na putu. Negativan tehnički rezultat
kod životnih osiguranja od 4,1 milion evra rezultat je
pozitivnog rezultata dopunskog osiguranja uz osiguranje života 3,7 miliona evra i drugih vrsta životnih
osiguranja 0,1 milion evra i negativnog rezultata vrste
osiguranja života 5,0 miliona evra i rentnog osiguranja
2,9 miliona evra prema pozitivnom rezultatu od 8,2 miliona evra u 2011. u kojoj je samo rentno osiguranje zabeležilo negativan tehnički rezultat od 0,8 miliona evra.
Veoma je značajno da vrste osiguranja sa najvećim
učešćem u ukupnom portfelju beleže pozitivan tehnički
rezultat, kao što je osiguranje nezgode, autokasko, osiguranje imovine od požara i nekih drugih opasnosti,
ostala osiguranja imovine i autoodgovornost.
Merodavan tehnički rezultat, kao indikator politike
cena i adekvatnosti tj. dovoljnosti premija, potvrđuje
da je premijski sistem svih vrsta neživotnih osiguranja,
izuzev dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, dovoljan
za pokriće obaveza po osnovu ugovora o osiguranju,
troškova sprovođenja osiguranja do visine obračunatog
režijskog dodatka i drugih obaveza u skladu sa zakonom. Kod životnih osiguranja premijski sistem je dovoljan kod dopunskog osiguranja uz osiguranje života i
ostalih vrsta životnih osiguranja, a nedovoljan kod osiguranja života i rentnog osiguranja.
Tehnčki rezultat bez efekata reosiguranja i pasivnog
saosiguranja sa troškovima sprovođenja osiguranja pokazuje znatno nepovoljnije rezultate jer je veći iznos
TSO od režijskog dodatka negativno uticao na ostvarene rezultate poslovanja. Zbog nedostatka podataka o
Tabela 3: Tehnički rezultat sa troškovima sprovođenja osiguranja
u evrima po srednjem kursu NBS 31.12. svake godine
Redni
broj
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
Opis
Bruto premija
Preventiva
Troškovi sprovođenja osiguranja (TSO)
Tehnička premija
Prenosna tehnička premija prethodne godine
Prenosna tehnička premija tekuće godine
Merodavna tehnička premija
Likvidirane štete
Naplaćeni regresi
Doprinos garantnom fondu
Rezervisane štete tekuće godine
Rezervisane štete prethodne godine
Matematička rezerva tekuće godine (MR)
Merodavne štete
Merodavan tehnički rezultat u evrima
Merodavan tehnički rezultat
2010
535.752.638
6.520.547
204.842.481
324.389.610
132.475.777
138.624.147
318.241.240
238.130.783
6.347.587
7.166.900
201.179.205
185.908.670
58.564.156
312.784.787
5.456.453
0,98285
2011
547.720.805
7.000.934
228.503.262
312.216.609
139.759.864
139.070.880
312.905.594
247.744.534
7.316.680
8.361.683
200.265.632
202.827.231
48.492.186
294.720.124
18.185.470
0,94188
2012
540.490.915
6.883.457
221.510.865
312.096.593
127.969.746
132.190.140
307.876.199
237.776.004
7.101.970
8.131.391
193.593.212
184.279.716
60.901.966
309.020.888
–1.144.688
1,00372
Izvor: Narodna banka Srbije, Sektor za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja.
U Godišnjem izveštaju o poslovanju i rezultatima rada NBS
u 2012. godini iskazan je merodavan tehnički rezultat osiguranja
15
u samopridržaju od 71,4% koji je nešto nepovoljniji od 67,8%
koliko je iznosio u 2011. godini (Narodna banka Srbije, 2012,
66).
85
3/2013
MILAN CEROVIĆ
86
TSO po vrstama osiguranja prikazan je ukupan tehnički rezultat za sve vrste životnog i neživotnog osiguranja.
Za razliku od pozitivnog tehničkog rezultata bez efekara reosiguranja sa režijskim dodatkom od 105,8 miliona evra, kada se umesto režijskog dodatka iskažu troškovi sprovođenja osiguranja utvrđeni bilansom uspeha
društava za osiguranje, ostvaren je znatno nepovoljniji,
tj. negativan tehnički rezultat u iznosu od 1,1 milion
evra prema pozitivnon rezultatu od 18,2 miliona evra u
2011. i 5,5 miliona evra u 2010., odnosno 1,00372 prema 0,94188 u 2011. i 0,98285 u 2010. godini.
Merodavan tehnički rezultat sa TSO, pod pretpostavkom da su raspoređeni po vrstama osiguranja srazmerno visini bruto premije, ukazuju da kod jednog
broja vrsta osiguranja tarifni sistemi nisu dovoljni za
pokriće obaveza po osnovu ugovora o osiguranju, TSO
i drugih obaveza u skladu sa zakonom, što je veoma
izraženo u životnom osiguranju, u neživotnom osiguranju kod nezgode (1,110348), dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja (1,140522), autokaska (1,054426) i
autoodgovornosti (1,026800), a u životnom osiguranju
kod osiguranja života (1,485140), rentnog osiguranja
(2,489544) i ostalih vrsta osiguranja života (1,215085).
7.2. Racio brojevi
Racio brojevi finansijskih izveštaja koriste se za
analizu poslovanja preduzeća, ali se zbog specifičnosti
0,5%, a racio troškova sprovođenja osiguranja je smanjen za 0,1% u odnosu na prethodnu godinu.
Troškovi sprovođenja osiguranja umanjeni za proviziju od reosiguranja i retrocesija u iznosu od 12,713.741
evra prema 12,598.428 evra u 2011. i 11,198.921
evra u 2010. godini iznose 221,510.865 evra prema
228,503.262 evra i 188,793.998 evra odnosno 41,0%
prema 41,7% u 2011. i 35,2% u 2010. godini od ukupne
bruto premije (Udruženje osiguravača Srbije, 2012).16
Pokrivenost troškova sprovođenja osiguranja režijskim dodatkom od 51,7% prema 50,4% u 2011. i 70,3%
u 2010. godini pokazuje da je u odnosu na 2011. došlo do smanjenja troškova, ali je to smanjenje značajno
ispod pokrića u 2010. godini i neophodnog potpunog
pokrića. Smanjenje TSO za 7,0 miliona evra ili 3,1% uz
istovremeno smanjenje režijskog dodatka za 0,7 miliona evra ili 0,6% u odnosu na prethodnu godinu, uticalo
je na povećanje pokrića TSO režijskim dodatkom za
1,3%.
Nesrazmera između režijskog dodatka i TSO veoma
je nepovoljan pokazatelj, što se posebno odnosi na obavezna osiguranja u saobraćaju imajući u vidu njihovo
učešće u ukupnoj premiji osiguranja, režijskom dodatku i troškovima sprovođenja osiguranja i činjenicu da
su troškovi sprovođenja osiguranja obaveznog osiguranja od autoodgovornosti limitirani.
Ako se povećavaju TSO, neophodno je da se povećava i režijski dodatak jer TSO treba da budu manji ili
Tabela 4: Racio brojevi delatnosti osiguranja
Redni broj
Opis
1
Racio režije
2
Tacio TSO*
3
Racio šteta
4
Kombinovani Rd+štete
5
Kombinovani
TSO+štete
Vrsta
Život
Neživot
Ukupno
Život
Neživot
Ukupno
Život
Neživot
Ukupno
Život
Neživot
Ukupno
Život
Neživot
Ukupno
2010
18,6%
26,3%
25,1%
37,3%
35,3%
35,7%
19,8%
50,0%
45,0%
38,5%
76,4%
70,0%
57,1%
85,4%
80,7%
2011
17,5%
21,7%
21,0%
41,7%
41,6%
41,6%
22,8%
49,9%
45,1%
40,3%
71,6%
66,2%
64,5%
91,5%
86,8%
2012
17,9%
22,3%
21,5%
41,1%
41,6%
41,5%
26,9%
48,8%
44,6%
44,8%
71,2%
66,0%
68,0%
90,4%
86,1%
*TSO raspoređeni srazmerno visini bruto premije osiguranja
delatnosti osiguranja analiziraju i neki dodatni racio
pokazatelji koji su karakteristični samo za poslovanje i
bonitet društava za osiguranje.
Sve vrste racio brojeva, izuzev racija režije, imaju pozitivnu tendenciju. U 2012., racio režije je povećan za
0,5%, a racio troškova sprovođenja osiguranja je smanjen za 0,1% u odnosu na prethodnu godinu.
Prema ovim podacima troškovi sprovođenja obaveznih
osiguranja od odgovornosti u saobraćaju iznose 74,8 miliona
evra prema 68,6 miliona evra u 2011. i 67,5 miliona evra u 2010
godini, odnosno 43,1% prema 38,6% u 2011. i 37,9% u 2010., a
svih ostalih vrsta životnih i neživotnih osiguranja 149,9 miliona
16
3/2013
Tržište osiguranja Republike Srbije u 2012. godini
jednaki iznosu obračunatog režijskog dodatka. Neophodno je imati u vidu da visina režijskog dodatka koji
pokriva TSO mora da ima određenu granicu jer neprimereno visok režijski dodatak dovodi u pitanje opravdanost i smisao osiguranja što, pre svega, treba da imaju u vidu osiguravači, ali i NBS kao organ za nadzor i
kontrolu, posebno kada je iznos TSO značajno veći od
iznosa režijskog dodatka.
Racio šteta smanjen je za 0,5%, kombinovani racio
sa režijskim dodatkom za 0,2%, a kombinovani racio sa
troškovima sprovođenja osiguranja za 0,6% u odnosu
na 2011. godinu.
7.3. Ostvarena dobit
Pored objektivnih okolnosti zbog otežanih uslova
poslovanja i subjektivnih slabosti koje su se uglavnom
manifestovale preko nelojalne konkurencije osiguravača, delatnost osiguranja u celini beleži pozitivan finansijski rezultat. Neto dobitak osetno je povoljniji u
odnosu na 2011., ali je znatno manji od ostvarenog u
2010. godini.
Ukupan neto dobitak svih društava za osiguranje i
reosiguranje iznosi 11,3 miliona evra prema 5,3 miliona
evra u 2011. i 18,6 miliona evra koliko je iznosio u 2010.
godini, kao rezultat neto dobitka 18 društava u iznosu
od 21,6 miliona evra i neto gubitka 10 društava u iznosu od 10,3 miliona evra. Društva za osiguranje ostvarila su neto dobitak od 7,4 miliona evra kao rezultat neto
dobitka od 17,7 miliona evra koji je ostvarilo 14 društava i neto gubitka od 10,3 miliona evra koji je ostvarilo
10 društava za osiguranje. Sva 4 društva za reosiguranje
poslovala su pozitivno i ostvarila neto dobitak u iznosu
od 3,9 miliona evra.
Neto dobitak društava za osiguranje od bruto premije osiguranja iznosi 1,4% prema 1,0% u 2011. i 2,7% u
2010., a u odnosu na osnovni i ostali kapital 3,6% prema 1,7% u 2011. i 7,2% koliko je iznosio u 2010.
Znatno povoljnije rezultate zabeležila su društva za
reosiguranje. Nihov neto dobitak u odnosu na premiju
reosiguranja iznosi 6,6%, a u odnosu na osnovni i ostali
kapital 16,9%.
8. ZAKLJUČAK
I pored blagog pada ukupnog portfelja osiguranja u
Republici Srbiji, u 2012. godini ostvareni su pozitivni
rezultati. Značajno je povećan dobitak, a racio brojevi
ukazuju na pozitivne tendencije. Tehnički rezultat sa
režijskim dodatkom pozitivan je kod neživotnih osiguranja, izuzev kod dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, a negativan kod životnih osiguranja, izuzev kod
dopunskog osiguranja uz osiguranje života i ostalih
osiguranja života. Međutim, kada se umesto režijskog
dodatka u obračunu prikažu troškovi sprovođenja osiguranja, osetno je nepovoljniji. U tom slučaju tehnički rezultat, kao indikator cena osiguranja, ukazuje da
premijski sistemi nisu dovoljni za pokriće šteta i drugih
obaveza u skladu sa zakonom u neživotnim vrstama
osiguranja kod nezgode, dobrovoljnog zdravstvenog
osiguranja, autokaska i autoodgovornosti, a u životnom
osiguranju kod osiguranja života, rentnog osiguranja i
ostalih vrsta osiguranja života.
Imajući u vidu nepovoljne uslove privređivanja i pooštravanje domaćih i međunarodnih rizika poslovanja,
ostvareni rezultati u celini ukazuju da se delatnost osiguranja kreće u pozitivnom smeru što čini dobru osnovu za dalji razvoj u narednom periodu.
Tabela 5: Finansijski rezultat u evrima po srednjem kursu NBS 31.12.
Redni
broj
1
2
3
Opis
Neto dobitak
Neto gubitak
Neto dobitak 1–2
2010
Iznos
26.261.242
7.702.533
18.558.709
2011
Broj ad
17
9
xxx
Iznos
18.549.152
13.216.629
5.332.523
2012
Broj ad
15
12
xxx
Iznos
21.533.781
10.258.604
11.275.177
Broj ad
18
10
xxx
Izvor: Narodna banka Srbije, Sektor za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja.
evra prema 159,9 miliona evra u 2011. i 121,3 miliona evra u
2010, odnosno 40,9% prema 32,8% od bruto premije koliko su
iznosili u 2011. i 2010. godini. TSO koji su umanjeni za iznos
provizija od reosiguranja i retrocesija u odnosu na prihode od
premija osiguranja i saosiguranja u samopridržaju iznose 47,3%,
kod životnih osiguranja 37,8%, kod obaveznih osiguranja u
saobraćaju 41,1%, a kod neživotnih osiguranja (bez obaveznih
osiguranja u saobraćaju) čak 58,8%. Imajući u vidu ograničenje
režijskog dodatka i TSO kod osiguranja od autoodgovornosti,
može se zaključiti da je veći deo troškova od autoodgovornosti,
ali najverovatnije i deo TSO životnih osiguranja, prebačen na
teret ostalih vrsta neživotnih osiguranja, što je uticalo da se
deo premije osiguranja u samopridržaju potroši za troškove
sprovođenja osiguranja. Napomena: Dinarski iznosi preračunati
u evre po srednjem kursu NBS na dan 31.12.2012. godine (1
evro=113,7183 dinara).
87
88
3/2013
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Milan CEROVIĆ, PhD
Insurance market of Republic of Serbia in 2012
UDC: 368:339.13
Informative paper
SUMMARY
Insurance companies prepare financial and annual
reports on operations, in accordance with the regulations. Analysis of these reports include data structure
of the portfolio, updating the settlement and payment
of claims and gain or loss. Due to the specifics of the
insurance also, analyzed ratio numbers and technical
result as additional indicators specific to insurance.
This paper presents the achieved results of all insurance companies in the Republic of Serbia in the 2012, on
which assesses performance of the insurance industry
as a whole.
Key words: premium, damages, claims, technical results, ratio numbers, profit
LITERATURA (REFERENCES)
Agencija za privredne registre. (2012). Saopštenje o poslovanju finansijskih institucija u Republici Srbiji u 2012.
godini – uporedni podaci iz finansijskih izveštaja za
2012. i 2011. godinu, Agencija za privredne registre:
Beograd.
Narodna banka Srbije. (2012). Godišnji izveštaj o poslovanju i rezultatima rada, Narodna banka Srbije: Beograd.
Narodna banka Srbije. (2012a). Sektor osiguranja u Srbiji
– Izveštaj za 2012. godinu, Narodna banka Srbije, Sek-
tor za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja:
Beograd.
Odluka o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja
matematičke rezerve i rezerve za učešće u dobiti, Službeni glasnik RS, broj 7/10, 93/11 i 87/12.
Odluka o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja rezervisanih šteta, Službeni glasnik RS, br. 86/07
Odluka o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja
rezervi za izravnanje rizika, Službeni glasnik RS, br.
13/05 i 23/06
Odluka o bližim kriterijumima i načinu obračunavanja
prenosnih premija, Službeni glasnik RS, br. 19/05
Odluka o pojedinim oblicima deponovanja i ulaganja
sredstava tehničkih rezervi i najvišim iznosima pojedinih deponovanja i ulaganja garantne rezerve društava za osiguranje, Službeni glasnik RS, broj 87/
Republički zavod za statistiku. (2012). Ekonomska kretanja u Republici Srbiji, 2012., Republički zavod za statistiku: Beograd.
Udruženje osiguravača Srbije. (2012). Godišnji finansijski
izveštaj za 2012. godinu, Beograd, dostupno na: http://
uos.rs/assets/Uploads/Akta/GodFinIzv2012.pdf,
12.9.2013.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS, broj 55/04, 70/04,
61/05, 85/05,101/07, 63/09 Odluka US, 107/09, 99/11
i 119/12.
Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Službeni
glasnik RS, broj 51/09, 78/11, 101/11, 93/12 i 7/13 Odluka Ustavnog suda.
3/2013
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
89
ODABRANE KNJIGE / SELECTED
BOOKS
Sebastian Prisching, Saniranje šteta usled
prirodnih katastrofa – osiguranje kao
jedno od rešenja (Schadenbewältigung nach
Naturkatastrophen – Versicherungslösung als ein
möglicher Beitrag), Schriftenreihe der Gesellschaft für
Versicherungsfachwissen 2. tom,
ISBN 978–3–7083–0832–6, 335 strana, 48,80 EUR
Austrijsko društvo za nauku osiguranja je po drugi
put dodelilo nagradu za naučni rad u kome se obrađuje
tema relevantna za nauku osiguranja. Ovaj put je prikazana knjiga mr Sebastijana Prišinga koja obrađuje model
rešavanja šteta nastalih usled prirodnih katastrofa, tzv.
model NatKat, na kome se u Austriji radi poslednjih godina. U knjizi se obrađuju i mogući problemi ovog modela, tj. nejasnoće i granice koje nastaju u smislu ekonomskih, pravnih i moralnih obaveza. Posebno se obrađuju
neka pravna pitanja na nivou evropskog i nacionalnog
prava. Polazi se od potrebe da se provere pravni osnovi
modela u kome svaki akt zakonodavca treba da bude odgovarajuće ekonomski efikasan i pravno opravdan.
Georg Muhri, Peter Ertl, Roland Gerlach, Lična
odgovornost direktora, članova upravnog i
nadzornog odbora (za Austriju) Persönliche Haftung
für Geschäftsführer, Vorstände und Aufsichtsräte
(f. Österreich), Linde Beč 2013,
ISBN 978–3–7073–2280–4, 160 strana, cena 58,00 EUR
U pomenutoj knjizi eksperti iz prakse nude pregled
odgovornosti organa rukovođenja u zakonskoj regulativi. Autori na razumljiv način predstavljaju rizike i
mogućnosti osiguranja rukovodioca pod geslom „ograničite svoju odgovornost što boljim poznavanjem rizika”. U knjizi su zastupljeni zadaci i područja rizika,
analize rizika, građanska i krivičnopravna odgovornost,
menadžerska odgovornost u računovodstvu, direktora/
upravnog odbora u situaciji poslovne krize, odgovornost iz ugovora o vršenju dužnosti, menadžerska odgovornost sa aspekta osiguranja, kao i širok pregled istih
sa slučajevima iz prakse.
Martin Winner, Rizici odgovornosti majki koncerna
u srednjoj i istočnoj Evropi (Haftungsrisiken für die
Konzernmutter in Mittel– und Osteuropa), Facultas Nomos,
ISBN 978–3–7089–1040–6, 810 strana, cena 132,00 EUR
Ova knjiga je rezultat dvogodišnjeg istraživanja Instituta za istraživanje privrednog prava srednje i istočne
Evrope (Forschungsinstituts für mittel– und osteuropäisches Wirtschaftsrecht – FOWI) Ekonomskog univerziteta u Beču, u okviru koga je istraživana regulativa odgovornosti majke koncerna, i to u Albaniji, Hrvatskoj,
Bugarskoj, Poljskoj, Rumuniji, Rusiji, Slovačkoj, Češkoj
i Mađarskoj. U svim posmatranim državama ima mnogo propisa koji ovu odgovornost ne tretiraju direktno,
niti pak imaju na nju značajno dejstvo. Za praksu osiguranja je neophodna detaljna analiza na osnovu karakteristika svake pojedine zemlje zbog veoma velikih
razlika koje vladaju u propisima svake od njih.
Marc Latza, Priručnik za preuzimanje tehničkih
rizika: informacije za prihvatanje i analizu zanatskih
rizika u oblasti kompozitnih osiguranja (Handbuch
für das Technische Underwriting: Informationen für die
Aufnahme und Analyse von gewerblichen Risiken im
Bereich der Kompositversicherungen), GmbH, 2013,
ISBN 978–3844–24061–0, 236 strana, cena 39,99 EUR
Prikazani priručnik predstavlja vrlo uspešno delo „iz
prakse i za praksu”. Na jasna način je opisana organizacija zaštite od požara i eksplozije, postupci tokom istih,
obrađene su teme kao osiguranje montažnih radova,
građevinskih usluga, osiguranja mašina, obezbeđenje
poljoprivrednih i industrijskih pogona za biogasove,
osiguranje prekida proizvodnje itd. Nadalje, razmatraju
se pitanja vezana za energiju vetra, solarnu energiju i sl.
U celini se radi o dobro strukturisanom delu u kome
autor svesno redukuje složenost sadržaja, kao i veliki
broj paragrafa, zakonskih tekstova i uslova koji inače
regulišu celokupnu i jako obimnu materiju. Zbog toga
je priručnik pogodan za zaposlene u osiguranju, kako
u unutrašnjim tako i spoljnim službama (agentima) i
preuzimačima tehničkih rizika.
Robert Schwarz, Praktične smernice za poslovno
starosno zbrinjavanje – Poslovno kolektivno
osiguranje, sigurna forma poslovnog starosnog
zbrinjavanja (Praxisleitfaden betriebliche
Altersvorsorge Die sichere Form der betrieblichen
Altersvorsorge: Betriebliche Kollektivversicherung),
Springer Fachmedien Wiesbaden 2013, ISBN 978–3–
658–02845–9, 155 strana, 25,69 EUR
Poslovno kolektivno osiguranje je vrsta penzijskog
osiguranja koje je manje izloženo oscilacijama tržišta
kapitala i utoliko obezbeđuje sigurnije penzije. Poslovno kolektivno osiguranje je vrsta poslovne penzije sa
garancijom i upravo u vreme oscilatornih kretanja na
berzama jeste jedina forma penzijskog osiguranja koja
obezbeđuje rast penzija. Smatra se kao postojeća i si-
3/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
90
gurna alternativa reformi penzijskog osiguranja u Austriji.
Hubert W. van Bühren, Priručnik za pravo osiguranja
(Handbuch Versicherungsrecht), Anwaltverlag Bon
2012, ISBN 978–3–8240–0972–5, 2480 strana, cena
159 EUR
Ovaj priručnik za pravo osiguranja je idealan i kompetentan pratilac u rešavanju gotovo svih pitanja u pravu osiguranju. U uvodnom delu je predstavljena sistematika i sudska praksa reformisanog prava o ugovoru o
osiguranju; slede objašnjenja vezana za 25 važnih vrsta
osiguranja u kojima su učešće uzeli advokati i eksperti
iz osiguravajućih kompanija na način da vrste osiguranja kojima se bave objašnjavaju na osnovu sudske
prakse, sastavljenih ček lista za efikasnije sprovođenje
postupaka, obrazaca tužbi, uslova za pojedine vrste osiguranja i sl. U ovom izdanju se razmatra sudska praksa
zaključno do 1. jula 2012. godine sa detaljnom razradom odredbi Zakona o ugovoru o osiguranju Nemačke iz 2008. Knjiga predstavlja deo osnovne literature za
stručne advokatske studije na Nemačkoj advokatskoj
akademiji u Berlinu.
ODABRANI ČLANCI / SELECTED
ARTICLES
Udruženje osiguravača Austrije, Siguran
oblik poslovnog penzijskog zbrinjavanja:
poslovno kolektivno osiguranje (Die sichere
Form der betrieblichen Altersvorsorge: Betriebliche
Kollektivversicherung)
U aktuelnim diskusijama na ovu temu, u Austriji se
ističu koristi i prednosti kolektivnog poslovnog osiguranja. Dr Louis Norman–Audenhove, generalni sekretar
Udruženja austrijskih osiguravača, kaže da je ova vrsta
osiguranja manje podložna kretanjima na tržištu kapitala i stoga obezbeđuje sigurnije penzije. Sa više od 70
milijardi evra uloženih u životno osiguranje, od čega
75% u klasično životno osiguranje (a time i u poslovno
zbrinjavanje), ovaj se koncept pokazao već nekoliko desetina godina kao stabilan, čak i u kriznim vremenima.
Poslovnom kolektivnom osiguranju u Austriji temelji
su postavljeni 2005. godine kao alternativa penzijskom
sistemu, u formi klasičnog životnog osiguranja sa sigurnim rastom i garantovanom kamatom. Sistem je zamišljen kao varijanta minimalno sklona riziku da bi korisnici penzija što manje osetili negativne oscilacije na
tržištu kapitala. Među prednostima modela poslovnog
kolektivnog osiguranja navode se sledeće:
– Sigurnost sistema klasičnog životnog osiguranja.
Formiranjem većih rezervi za slučaj oscilacija dobro se
izravnavaju rezultati boljih i lošijih perioda. Ova sredstva su sigurna i u slučaju stečaja jer ne spadaju u stečajnu masu.
– Zakonski uređene, sigurne odredbe investiranja:
zakonske odredbe o ulaganju kapitala dobro uređuju
mogućnosti ulaganja u životno osiguranje. One stvaraju mogućnost vrlo sigurne politike ulaganja sa minimalnim rizikom.
– Poštovanje ovih zakonskih odedbi nadgleda nezavisni fiducijar koga odredi Agencija za nadzor osiguranja. On vrši stalnu kontrolu da li su sredstva rezervi dovoljna za pokriće zahteva klijenata u svakom trenutku.
Zatim slede procene sredstava prema posebno restriktivnim, a time i vrlo sigurnim pravilima.
– Maksimalna zaštita ulagača putem odgovarajućih
propisa o bilansiranju: polaganje računa životnog osiguranja podleže vrlo strogoj kontroli. Primenu propisa
jednom godišnje proverava odgovarajući službenik za
zaštitu ulaganja. Takođe, vrši i redovne kontre bilansa.
Isto to čini i agencija za zaštitu potrošača.
– Vrhunska garancija za udeo u dobiti: budući da se
u praksi ostvaruju viši prinosi na tržištu kapitala i da se
višak može isplaćivati, tj. vraćati klijentima iz troškova
rizičnih premija, osiguravač može, pored garantovane
kamate, da finansira i udeo u dobiti. Ovako se rasporedi
najmanje 85% ukupne godišnje dobiti.
Izvor: http://www.vvo.at/die–sichere–form–der–
betrieblichen–altersvorsorge–betriebliche–kollektivversich.
html
Dieter Pscheidl, Prospekti za osnovne informacije
EU – ideal ili stvarnost (EU–Basisinformationsblätter:
Ideal und realität)
U Evropskoj uniji u oblasti različitih investicionih
proizvoda vladaju velike razlike u obavezama informisanja, kako među državama EU, tako i ponuđačima
(bankama, osiguravačima i kompanijama koje upravljaju hartijama od vrednosti). U cilju poboljšanja položaja
klijenta, odnosno olakšanja njegovog postupka odlučivanja u masi informacija koje mu stoje na raspolaganju
i uglavnom deluju zbunjujuće na prosečnog potrošača,
nadležni u EU su odlučili da propišu obavezu ponuđačima ovih proizvoda za izdavanje prospekta koji mora
da sadrži osnovne informacije. Ipak i dalje postoje nerešena pitanja koja se mogu svrstati u tri grupe: jasan
pogled na proizvode svih ponuđača, transparentnost
usluga osiguranja i odgovornost. Donošenje Uredbe je
planirano za ovu, 2013, godinu, a počela bi se provoditi
u praksi najkasnije početkom 2016. godine.
Izvor: Versicherungsrundschau, br. 4/2013, str. 15.
3/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
Walter J. Jaburek, Razmena zdravstvenih
podataka između osiguravača u svetlu Zakona
o zdravstvenoj telematici iz 2012. godine
(Gesundheitsdatenaustausch durch Versicherer im
Lichte des Gesundheitstelematkgesetzes 2012)
Zakon o zdravstvenoj telematici je u Austriji prvi put
objavljen kada je donet Zakon o reformi zdravstenog
sistema 2005. godine, a sa daljnjim zakonskim izmenama propisa u zdravstvenom sistemu sledile su izmene
i ovog zakona. Reč je o veoma složenoj problematici u
kojoj se pravna nauka i informaciona tehnologija maksimalno prožimaju, a najčešća pitanja i problemi su oni
u vezi sa elektronskim potpisom, obezbeđenjem podataka tokom elektronske razmene, programima koji na
najbolji način nude zaštitu podataka i dr.
Izvor: Versicherungsrundschau, br. 5/2013, str. 22–24.
Werner Müller, Na putu ka Direktivi Solventnost II
treba rešiti još neka pitanja (Auf dem Weg zu Solvency
II sind noch einige Probleme zu lösen)
U ovom intervjuu gospodina Vernera Milera, direktora u kompaniji Allianz i rukovodioca Sektora za računovodstvo i poreze u Udruženju osiguravača Austrije,
čitamo o koracima koje EU još planira u sprovođenju
Direktive Solventnost II, ulozi koju ima ORSA (Own
Risk and Solvency Assessment), čiji će rezultati biti podvrgavani proveri nadzora osiguranja i o pogledu jedne
od vodećih osiguravajućih kompanija na problematiku
koju sadrži ove Direktiva. Kao što je poznato, Solventnost II počiva na tri stuba: zahtevima za kapitalom,
poštovanju pravnih propisa i propisima u vezi sa objavljivanjem informacija.
Izvor: Versicherungsrundschau, br. 5/2013, str. 8–10.
Izbor i prevod:
Nela Bukorović,
e–mail: [email protected]
91
3/2013
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
92
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta
od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju delatnosti
osiguranja i reosiguranja (Solventnost II) (prerađeno)
SKUPŠTINA EVROPE I SAVET EVROPSKE UNIJE,
Imajući u vidu Ugovor o osnivanju Evropske zajednice, a posebno član 47(2) i član 55,
Imajući u vidu predlog Komisije,
Imajući u vidu mišljenje Evropskog ekonomskog i
socijalnog odbora1,
Nakon savetovanja sa Odborom ili Komitet regiona,
Postupajući u skladu sa postupkom utvrđenim u članu 251. Ugovora2,
Imajući u vidu da:
(1) je predviđeno nekoliko značajnih izmena Prve
Direktive Saveta 73/239/EEZ od 24. jula 1973. godine o
usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa
koji se odnose na započinjanje i obavljanje delatnosti
direktnog osiguranja različitog od osiguranja života3;
Direktive Saveta 78/473/EEZ od 30. maja 1978. godine
o usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa koji se odnose na saosiguranje na teritoriji Zajednice4; Direktive Saveta 87/344/EEZ od 22. juna 1987.
godine o usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa koji se odnose na osiguranje troškova pravne zaštite5; Druge Direktive Saveta 88/357/EEZ od 22.
juna 1988. godine o usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa koji se odnose na direktno osiguranje različito od osiguranja života i utvrđuju odredbe koje doprinose efikasnoj primeni slobode pružanja
usluga6; Direktive Saveta 92/49/EEZ od 18. juna 1992.
godine o usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa koji se odnose na direktno osiguranje različito od osiguranja života (Treće Direktive o neživotnom
Sl. list EU, C 224, 30.08.2008., str. 11
Mišljenje Skupštine Evrope od 22. 4. 2009. godine (koje
još nije objavljeno u Službenom listu) i Odluka Saveta od 10. 11.
2009. godine.
3
Sl. list EU, L 228, 16. 8. 1973, str. 3.
4
Sl. list EU, L 151, 07.06.1978, str. 25.
5
Sl. list EU, L 185, 04. 07.1987, str. 77.
6
Sl. list EU, L 172, 04.07.1988, str. 1.
1
2
osiguranju)7; Direktive 98/78/EZ Skupštine Evrope i
Saveta od 27. oktobra 1998. godine o dopunskom nadzoru društava za osiguranje u osiguravajućoj grupi8;
Direktive 2001/17/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 19.
marta 2001. godine o reorganizaciji i likvidaciji društava za osiguranje9; Direktive 2002/83/EZ Skupštine
Evrope i Saveta od 5. novembra 2002. godine o osiguranju života10; i Direktive 2005/68/EZ Skupštine Evrope i
Saveta od 16. novembra 2005. godine o reosiguranju.11
Da bi se bolje obezbedila potrebna jasnoća, potrebno je
da se ove Direktive prerade.
(2) Radi lakšeg započinjanja i obavljanja delatnosti
osiguranja i reosiguranja, neophodno je da se uklone
značajnije razlike između zakona država članica u pogledu pravila propisanih za društva za osiguranje i reosiguranje. U tom cilju treba da se obezbedi pravni okvir
za društva za osiguranje i reosiguranje da obavljaju delatnost osiguranja širom teritorije unutrašnjeg tržišta, i
da se na taj način društvima za osiguranje i reosiguranje sa sedištima u Zajednici olakša da pokrivaju rizike i
obaveze koje se nalaze u njoj.
(3) U interesu je neometanog funkcionisanja unutrašnjeg tržišta da se utvrde usklađena pravila za nadzor
osiguravajućih grupa i, u cilju zaštite poverilaca, usklađena pravila za postupak reorganizacije i likvidacije
društava za osiguranje.
(4) Celishodno je da određena društva koja pružaju
usluge osiguranja ne budu obuhvaćena sistemom koji
se utvrđuje ovom Direktivom, i to ili zbog svoje veličine, pravnog statusa, odnosno prirode – jer su tesno povezana sa sistemima javnog osiguranja – ili zbog posebnih usluga koje pružaju. Pored toga, poželjno je da se u
nekoliko zemalja članica izuzmu određene institucije,
čija delatnost pokriva samo veoma ograničen sektor a
Sl. list EU, L 228, 11.08.1992, str. 1.
Sl. list EU, L 330, 05.12.1998, str. 1.
9
Sl. list EU, L 110, 20.04.2001, str. 28.
10
Sl. list EU, L 345, 19.12.2002, str. 1.
11
Sl. list EU, L 323, 9. 12. 2005, str. 1.
7
8
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
koja je zakonom ograničena na određenu teritoriju ili
posebno navedena lica.
(5) Veoma mala društva za osiguranje koja ispunjavaju određene uslove, uključujući taj da im je prihod
od ukupne premije manji od 5 miliona evra, izuzimaju
se iz oblasti primene ove Direktive. Međutim, sva društva za osiguranje i reosiguranje koja već imaju dozvolu
izdatu po osnovu važećih Direktiva, treba da je i dalje
imaju kada se ova Direktiva bude primenjivala. Društva
koja su izuzeta iz oblasti primene ove Direktive trebalo bi da mogu da primenjuju osnovne slobode garantovane Ugovorom. Takva društva imaju mogućnost da
traže dozvolu po osnovu ove Direktive kako bi uživala
pogodnosti jedinstvene dozvole predviđene ovom Direktivom.
(6) Države članice bi trebalo da mogu da zahtevaju
da se društva koja obavljaju delatnost osiguranja i reosiguranja a izuzeta su iz oblasti primene ove Direktive
registruju. Države članice bi takođe mogle da predvide
prudencijalni i pravni nadzor za ta društva.
(7) Direktiva Saveta 72/166/EEZ od 24. aprila 1972.
o usaglašavanju zakona država članica koji se odnose
na osiguranje od građanske odgovornost zbog upotrebe
motornih vozila i sprovođenje obaveze osiguranja od
takve odgovornosti12; Sedma Direktiva Saveta 83/349/
EEZ od 13. juna 1983. bazirana na članu 54(3)(g) Ugovora o konsolidovanim računima13; Druga Direktiva
Saveta 84/5/EEZ od 30. decembra 1983. o usaglašavanju
zakona država članica koji se odnose na osiguranje od
građanske odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila14; Direktiva 2004/39/EZ Skupštine Evrope i Saveta
od 21. aprila 2004. o tržištima finansijskih instrumenata15; i Direktiva 2006/48/EZ Skupštine Evrope i Saveta
od 14. juna 2006. o započinjanju i obavljanju delatnosti
kreditnih institucija16 utvrđuju opšta pravila u sferi računovodstva, autoodgovornosti, finansijskih instrumenata i kreditnih institucija i postavljaju definicije u tim
oblastima. Celishodno je da se određene definicije koje
su utvđene u navedenim direktivama primenjuju i za
svrhe ove Direktive.
(8) Započinjanje poslova osiguranja i reosiguranja treba da podleže dobijanju prethodnog odobrenja.
Zbog toga je neophodno da se utvrde uslovi i postupak
za davanje odgovarajućih odobrenja, kao i za odbijanje
zahteva za dobijanje tih odobrenja.
(9) Direktivama koje se ukidaju ovom Direktivom
nisu utvrđena nikakva pravila u pogledu obima poslova
Sl. list EU, L 103, 2. 5. 1972, str. 1.
Sl. list EU, L 193, 18. 7. 1983, str. 1.
14
Sl. list EU, L 8, 11. 1. 1984, str. 17.
15
Sl. list EU, L 145, 30. 4. 2004, str. 1.
16
Sl. list EU, L 177, 30. 6. 2006, str. 1.
12
13
reosiguranja za koje može da se izda dozvola društvu za
osiguranje. Države članice same odlučuju o utvrđivanju
odgovarajućih pravila u vezi s tim.
(10) Upućivanja u ovoj Direktivi na društva za osiguranje i reosiguranje treba da uključuju i sopstvena
društva za osiguranje i sopstvena društva za reosiguranje, osim kada su date posebne odredbe za takva društva.
(11) Pošto ova Direktiva predstavlja bitan instrument za postizanje ciljeva unutrašnjeg tržišta, društvima za osiguranje i reosiguranje koja su dobila dozvole u matičnim državama članicama treba dozvoliti da
sve svoje poslove obavljaju na celoj teritoriji Zajednice
putem osnivanja ogranaka ili putem pružanja usluga.
Zbog toga je celishodno da se postigne potrebno usaglašavanje koje bi bilo dovoljno za uzajamno priznavanje dozvola i sitema nadzora, a time i za jedinstvenu
dozvolu koja važi na celoj teritoriji Zajednice i dozvoljava da nadzor nad društvom sprovodi matična država
članica.
(12) Direktiva 2000/26/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 16. maja 2000. o usaglašavanju zakona država
članica koja se odnose na osiguranje od građanske odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila (Četvrta Direktiva o autoosiguranju)17 utvrđuje pravila o postavljanju likvidatora šteta. Ta pravila treba da se primenjuju
za potrebe ove Direktive.
(13) Društva za reosiguranje treba da ograniče svoju
delatnost na poslove reosiguranja i poslove povezane sa
poslovima reosiguranja. Ovaj zahtev ne treba da sprečava društvo za reosiguranje da obavlja poslove kao što
su pružanje statističkih ili aktuarskih saveta, obavljanje
analize rizika ili istraživanja za svoje klijente. To takođe može da uključuje funkciju i poslove holdinga koji
se odnose na poslove u finansijskom sektoru u smislu
člana 2(8) Direktive 2002/87/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 16. decembra 2002. o dopunskom nadzoru kreditnih institucija, društava za osiguranje i investicionih
kompanija u finansijskom konglomeratu.18 U svakom
slučaju, ovaj zahtev ne dozvoljava obavljanje nepovezanih bankarskih i finansijskih poslova.
(14) Zaštita ugovarača osiguranja pretpostavlja da
su za društva za osiguranje i reosiguranje propisani valjani zahtevi u pogledu solventnosti, što rezultira efikasnom raspodelom kapitala na celoj teritoriji Evropske
unije. Imajući u vidu razvoj tržišta, sadašnji sistem više
nije adekvatan. Zbog toga je neophodno da se uvede
nov regulatorni okvir.
(15) U skladu sa najnovijim razvojem upravljanja rizikom, u kontekstu Međunarodnog udruženja supervi17
18
Sl. list EU, L 181, 20. 7. 2000, str. 65.
Sl. list EU, L 35, 11. 2. 2003, str. 1.
93
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
94
zora osiguranja, Komisije za međunarodne računovodstvene standarde i Međunarodne aktuarske asocijacije,
a shodno skorašnjem razvoju i u drugim finansijskim
sektorima, trebalo bi da se usvoji ekonomski pristup zasnovan na riziku koji daje podsticaj društvima za osiguranje i reosiguranje da valjano mere rizike i upravljaju
svojim rizicima. Usaglašavanje bi trebalo da se pojača
predviđanjem posebnih pravila za vrednovanje imovine i obaveza, uključujući i tehničke rezerve.
(16) Glavni cilj regulisanja i nadzora osiguranja i
reosiguranja jeste da se obezbedi odgovarajuća zaštita
ugovarača i korisnika osiguranja. Termin korisnik osiguranja obuhvata svako fizičko ili pravno lice koje ima
neko pravo po osnovu ugovora o osiguranju. Drugi ciljevi regulisanja i nadzora osiguranja i reosiguranja su
postizanje finansijske stabilnosti i fer i stabilnog tržišta,
koji takođe treba da budu uzeti u obzir, ali ne smeju da
slabe glavni cilj.
(17) Očekuje se da režim solventnosti utvrđen u ovoj
Direktivi obezbedi još bolju zaštitu ugovarača osiguranja. Da bi se to postiglo neophodno je da države članice
osiguraju da nadzorni organi raspolažu odgovarajućim
resursima za izvršavanje svojih obaveza, kako je predviđeno u ovoj Direktivi. To podrazumeva sve neophodne
kapacitete, uključujući finansijske i ljudske resurse.
(18) Nadzorni organi država članica zato treba da
imaju na raspolaganju sva sredstva koja su neophodna da se osigura da društva za osiguranje i reosiguranje uredno obavljaju svoju delatnost na celoj teritoriji
Zajednice, bilo da posluju po osnovu prava osnivanja
poslovne jedinice ili slobode pružanja usluga. Da bi se
obezbedila delotvornost nadzora, sva delovanja nadzornih organa treba da budu srazmerna prirodi, obimu
i složenosti rizika prisutnih u delatnosti društava za osiguranje i reosiguranje, bez obzira na značaj predmetnog društva za ukupnu finansijsku stabilnost tržišta.
(19) Ova Direktiva ne bi trebalo da bude suviše
opterećujuća za mala i srednja društva za osiguranje.
Jedan od načina za postizanje ovog cilja jeste valjana
primena principa srazmernosti. Ovaj princip treba da
se primenjuje i na zahteve koji se postavljaju pred društva za osiguranje i reosiguranje i na vršenje nadzornih
ovlašćenja.
(20) Ova Direktiva, posebno, ne bi trebalo da bude
suviše opterećujuća za društva za osiguranje koja su
specijalizovana za pružanje posebnih vrsta osiguranja
ili usluga posebnim segmentima klijenata, već bi trebalo da prepozna da ovakva specijalizacija može da predstavlja dragocen instrument za delotvorno i efikasno
upravljanje rizikom. Da bi se ostvario ovaj cilj, kao i
valjana primena principa srazmernosti, treba da se donese i poseban propis koji će društvima omogućiti da
koriste sopstvene podatke za kalibrisanje parametara u
modulima rizika osiguranja u standardnoj formuli za
obračun potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti.
(21) Ova Direktiva takođe treba da uzme u obzir
posebnu prirodu sopstvenih društava za osiguranje i
reosiguranje. S obzirom na to da ova društva pokrivaju
samo rizike povezane sa industrijskom ili komercijalnom grupom kojoj pripadaju, treba da se obezbede odgovarajući pristupi u skladu sa principom srazmernosti
da bi se odrazili priroda, razmere i složenost njihove
delatnosti.
(22) Prilikom nadzora nad poslovima reosiguranja,
treba uzeti u obzir posebne karakteristike delatnosti reosiguranja, odnosno njihovu globalnu prirodu i činjenicu da su ugovarači osiguranja i sami društva za osiguranje ili reosiguranje.
(23) Nadzorni organi treba da su u stanju da od
društava za osiguranje i reosiguranje dobiju informacije potrebne za svrhu nadzora, uključujući, gde je to
primereno, informacije koje je društvo za osiguranje ili
reosiguranje javno obelodanilo po osnovu finansijskog
izveštavanja, listinga ili drugih zakonskih ili regulatornih zahteva.
(24) Nadzorni organi matične države članice treba
da budu odgovorni za kontrolu finansijskog stanja društava za osiguranje i reosiguranje. U tom cilju, oni treba
da sprovode redovna ispitivanja i vrednovanja.
(25) Nadzorni organi treba da su u stanju da uzmu
u obzir efekte koje na upravljanje rizicima i sredstvima
proizvode dobrovoljna pravila ponašanja i transparentnost koje sprovode relevantne institucije koje posluju
sa neregulisanim ili alternativnim investicionim instrumentima.
(26) Polazna tačka za adekvatnost kvantitativnih
zahteva u sektoru osiguranja jeste potreban kapital za
obezbeđenje solventnosti. Nadzorni organi zato treba da imaju ovlašćenje da nalože dodatak na potrebni
kapital za obezbeđenje solventnosti samo u izuzetnim
okolnostima, u slučajevima navedenim u ovoj Direktivi, nakon procesa nadzornog ispitivanja. Standardna
formula za potreban kapital za obezbeđenje solventnosti koncipirana je tako da odražava profil rizika većine
društava za osiguranje i reosiguranje. Međutim, moguće je da u nekim slučajevima standardizovan pristup ne
može adekvatno da odrazi vrlo specifičan profil rizika
određenog društva.
(27) Uvođenje obaveze dodatka na potrebni kapital
predstavlja izuzetak i uvodi se samo kao krajnja mera
kada su druge nadzorne mere nedelotvorne ili neodgovarajuće. Pored toga, izraz izuzetak treba da se tumači u
kontekstu posebne situacije svakog društva, a ne u od-
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
nosu na broj obaveznih dodataka na potrebni kapital na
konkretnom tržištu.
(28) Dodatak na potrebni kapital treba da se zadrži sve dok se ne poprave okolnosti u kojima je on bio
uveden. U slučaju značajnih nedostataka celih ili delimičnih internih modela ili značajnih nedostataka u
upravljanju, nadzorni organi treba da budu sigurni da
predmetno društvo čini maksimalne napore da otkloni
nedostatke koji su doveli do uvođenja obaveze dodatka
na potrebni kapital. Međutim, u slučaju da standardizovan metod ne odražava adekvatno poseban profil rizika
društva, onda se dodatak na potrebni kapital može zadržati u uzastopnim godinama.
(29) Neki rizici mogu da se valjano obuhvate samo
putem zahteva koji se odnose na upravljanje a ne putem
kvantitativnih zahteva koji se odražavaju u potrebnom
kapitalu za obezbeđenje solventnosti. Zbog toga je efikasan sistem upravljanja bitan za adekvatno upravljanje
društva za osiguranje i za regulatorni sistem.
(30) Sistem upravljanja uključuje funkciju upravljanja rizikom, funkciju usklađenosti, funkciju interne
revizije i aktuarsku funkciju.
(31) Funkcija predstavlja administrativni kapacitet
za obavljanje posebnih poslova upravljanja. Utvrđivanje posebne funkcije ne sprečava društvo da slobodno
odlučuje o tome kako će da organizuje tu funkciju u
praksi, osim kada je drugačije određeno u ovoj Direktivi. Ovo ne bi trebalo da dovede do nepropisno opterećujućih zahteva jer bi trebalo da se uzmu u obzir
priroda, razmere i složenost poslovanja društva. Zato
bi trebalo da je moguće da se za vršenje ovih funkcija
angažuje sopstveno osoblje, da se oslanja na savete dobijene od spoljnih eksperata ili da se za njeno vršenje
angažuju spoljni eksperti u okviru ograničenja utvrđenih ovom Direktivom.
(32) Pored toga, osim kada se radi o funkciji interne
revizije, u manjim i manje složenim društvima trebalo
bi da jedno lice ili organizaciona jedinica može da vrši
više od jedne funkcije.
(33) Funkcije uključene u sistem upravljanja smatraju se ključnim funkcijama i shodno tome takođe značajnim i kritičnim funkcijama.
(34) Sva lica koja vrše ključne funkcije treba da budu
sposobna i podobna. Međutim, zahtev u pogledu obaveštavanja nadzornog organa treba da važi samo za nosioce ključnih funkcija.
(35) U svrhu ocene potrebnog nivoa kompetentnosti onih koji stvarno vode društvo ili imaju druge ključne funkcije, treba da se, kao dodatni faktori, uzmu u
obzir njihove stručne kvalifikacije i iskustvo.
(36) Sva društva za osiguranje i reosiguranje treba
da imaju, kao sastavni deo svoje poslovne strategije, re-
dovnu praksu ocenjivanja svojih ukupnih potreba vezanih za solventnost, imajući u vidu svoj specifični profil
rizika (sopstveni rizik i ocena solventnosti). Ta ocena
ne zahteva ni razvijanje internog modela niti služi za
obračun potrebnog kapitala različitog od potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti ili minimalnog potrebnog kapitala. Rezultati svake ocene treba da se podnesu na uvid nadzornim organima, kao deo informacije
koja se obezbeđuje za nadzorne svrhe.
(37) Da bi se osigurao efikasan nadzor funkcija ili
poslova koji su prepušteni spoljnim pružaocima usluga,
neophodno je da nadzorni organi društva za osiguranje
ili reosiguranje koji angažuju spoljne pružaoce usluga imaju pristup svim relevantnim podacima koje taj
spoljni pružalac usluga drži, bez obzira na to da li je on
regulisan ili neregulisan subjekt, kao i pravo da obavljaju neposredne kontrole kod njega. Da bi mogli da uzmu
u obzir tržišni razvoj događaja i osiguraju dalje poštovanje uslova za angažovanje spoljnih pružalaca usluga,
nadzorni organi treba da budu odgovarajuće obavešteni
pre angažovanja spoljnih pružalaca usluga za kritične i
značajne funkcije ili poslove. Ti uslovi treba da uzmu
u obzir rad Zajedničkog foruma i budu u skladu sa važećim pravilima i praksama u bankarskom sektoru i sa
Direktivom 2004/39/EZ i njenom primenom na kreditne institucije.
(38) U cilju garantovanja transparentnosti, društva
za osiguranje i reosiguranje treba da javno obelodane,
odnosno da stave javnosti na raspolaganje – u štampanom ili elektronskom obliku, besplatno, i najmanje
jedanput godišnje – bitne informacije o svojoj solventnosti i finansijskom stanju. Društvima treba da bude
dozvoljeno da, na dobrovoljnoj osnovi, javno obelodanjuju dodatne informacije.
(39) Treba da se donesu propisi kojima se reguliše
razmena informacija između nadzornih organa i organa ili tela koja, na osnovu svoje funkcije, pomažu stabilnosti finansijskog sistema. Zbog toga je neophodno
da se bliže navedu uslovi pod kojima ovakve razmene
informacija treba da budu moguće. Osim toga, kada
informacije mogu da se obelodanjuju samo uz izričitu
saglasnost nadzornih organa, ti organi treba da budu
u stanju, gde je to primereno, da saglasnost daju pod
uslovom da su ispoštovani strogi uslovi.1
(40) Neophodno je da se unapredi usaglašavanje
nadzora ne samo u pogledu nadzornih instrumenata
već i u pogledu nadzornih praksi. Odbor evropskih supervizora za osiguranje i penzije po osnovu rada (CEIOPS), osnovan na osnovu odluke Komisije 2009/79/
EZ19, treba da igra značajnu ulogu na ovom planu i
19
Sl. list EU, L25, 29. 1. 2009, str. 28.1
95
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
96
da dostavlja redovne izveštaje o ostvarenom napretku
Evropskom Parlamentu i Komisiji.
(41) Cilj informacije i izveštaja koje CEIOPS treba
da podnese u vezi sa dodacima na potrebni kapital nije
da se spreči njihova upotreba, kao što je dozvoljeno
ovom Direktivom, već da se doprinese sve većem stepenu usaglašavanja nadzora u pogledu korišćenja dodataka na potrebni kapital između nadzornih organa u
različitim državama članicama.
(42) Da bi se ograničilo administrativno opterećenje
i izbeglo dupliranje poslova, nadzorni organi i nacionalni organi zaduženi za statistiku treba da sarađuju i
razmenjuju informacije.
(43) U svrhu jačanja nadzora društava za osiguranje
i reosiguranje i zaštite ugovarača osiguranja, ovlašćeni
revizori u smislu Direktive 2006/43/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 17. maja 2006. o zakonom propisanim
revizijama godišnjih finansijskih izveštaja20, treba da
imaju obavezu da promptno izveste o svim činjenicama
koje bi mogle ozbiljno da utiču na finansijsku situaciju
ili administrativnu organizaciju društva za osiguranje
ili reosiguranje.
(44) Društva za osiguranje koja obavljaju i poslove
životnog i poslove neživotnog osiguranja treba da tim
poslovima upravljaju zasebno, u cilju zaštite interesa
ugovarača životnog osiguranja. Za takva društva, naročito, treba da važe isti zahtevi u pogledu kapitala kao
oni koji se primenjuju na ekvivalentnu osiguravajuću
grupu, koju sačinjavaju društvo za životno osiguranje i
društvo za neživotno osiguranje, uzimajući u obzir povećanu prenosivost kapitala u slučaju društava za kombinovano osiguranje.
(45) Ocena finansijskog položaja društava za osiguranje i reosiguranje treba da počiva na zdravim ekonomskim principima i da optimalno koristi informacije dobijene sa finansijskih tržišta, kao i opšte dostupne
podatke o tehničkim rizicima osiguranja. Posebno, zahtevi u pogledu solventnosti treba da budu bazirani na
ekonomskom vrednovanju celokupnog bilansa stanja.
(46) Standardi vrednovanja u svrhu nadzora treba
da budu kompatibilni sa trendovima u međunarodnom
računovodstvu, u meri u kojoj je to moguće, kako bi
se ograničila administrativna opterećenost društva za
osiguranje i reosiguranje.
(47) U skladu sa tim pristupom, potrebni kapital treba da bude pokriven sopstvenim fondovima, bez obzira
da li su onai bilansne ili vanbilansne stavke. Pošto sva
finansijska sredstva ne obezbeđuju puno apsorbovanje
gubitaka u slučaju likvidacije i na bazi stalnosti, stavke sopstvenih fondova treba da budu klasifikovane u
skladu sa kriterijumima kvaliteta u tri stuba, a podob220
Sl. list EU, L157, 9. 6. 2006, str. 87.
ni iznos sopstvenih fondova za pokrivanje potrebnog
kapitala treba da bude u skladu s tim ograničen. Ograničenja koja se primenjuju na stavke sopstvenih fondova treba da se primenjuju samo za određivanje stanja
solventnosti društva za osiguranje ili reosiguranje, i ne
treba da dodatno ograničavaju slobodu tih društava u
pogledu njihovog internog upravljanja kapitalom.
(48) Generalno, imovina koja nije potrebna za predvidive obaveze na raspolaganju je za absorbovanje gubitaka usled negativnih poslovnih fluktuacija na stalnoj
bazi i u slučaju likvidacije. Zbog toga veliki deo viška
imovine nad obavezama, vrednovano u skladu sa principima datim u ovoj Direktivi, treba da se tretira kao
kvalitetan kapital (Stub 1).
(49) Nisu sva sredstva unutar jednog društva neograničena. U nekim državama članicama posebni proizvodi rezultiraju strukturama fondova sa utvrđenom
namenom koji jednoj klasi ugovarača osiguranja daju
veća prava nad sredstvima unutar njihovog sopstvenog
fonda. Iako su ta sredstva uključena u obračun viška
imovine koja prelazi obaveze za svrhe sopstvenog fonda, ona u stvari ne mogu da se stave na raspolaganje za
rešavanje rizika izvan fonda sa utvrđenom namenom.
Da bi se postigla doslednost sa ekonomskim pristupom, ocena sopstvenih fondova treba da se koriguje
tako da odražava različitu prirodu sredstava, koja čine
deo aranžmana sa utvrđenom namenom. Slično tome,
obračun potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti treba da odrazi smanjenje u objedinjavanju ili diversifikaciji vezanoj za ove fondove sa utvrđenom namenom.
(50) Aktuelna je praksa u određenim državama članicama da društva za osiguranje prodaju proizvode
životnog osiguranja u vezi sa kojima ugovarači ili korisnici osiguranja daju doprinos riziko kapitalu kompanije u zamenu za ceo ili deo prinosa na doprinose. Ti
akumulirani profiti predstavljaju rezervne fondove, koji
su svojina pravnog lica u kojem su stvoreni.
(51) Rezervni fondovi treba da se vrednuju u skladu
sa ekonomskim pristupom utvrđenim u ovoj Direktivi.
U tom pogledu, prosto upućivanje na procenu vrednosti rezervnih fondova u zakonski propisanim godišnjim
izveštajima ne bi trebalo da bude dovoljno. U skladu sa
zahtevima o sopstvenim fondovima, rezervni fondovi
treba da se ocenjuju kriterijumima utvrđenim u ovoj
Direktivi za klasifikaciju u stubove. Ovo znači, između
ostalog, da samo rezervni fondovi koji ispunjavaju zahteve za klasifikaciju u Stub 1 treba da se smatraju kapitalom Stuba 1.
(52) Udruženje društava za uzajamno osiguranje i
udruženja društava za uzajamno osiguranje sa varijabilnim doprinosima mogu da upute zahtev svojim članovima za uplatu dopunskih doprinosa (poziv članovi-
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
ma za uplatu dopunskog doprinosa) kako bi povećali
iznos finansijskih sredstava koja drže za apsorbovanje
gubitaka. Poziv članovima za uplatu dopunskog doprinosa može da predstavlja značajan izvor finansiranja
za udruženja društava za uzajamno osiguranje i društava tipa uzajamnog osiguranja, uključujući situaciju
kada su ta udruženja suočena sa negativnim poslovnim
fluktuacijama. Pozivi članovima za uplatu dopunskog
doprinosa zato treba da se priznaju kao stavke dodatnih sopstvenih fondova i da se, shodno tome, tretiraju
za svrhe solventnosti. Posebno, u slučaju društava za
uzajamno osiguranje ili tipa uzajamnog osiguranja brodovlasnika sa varijabilnim doprinosima koji isključivo
osiguravaju pomorske rizike, pribegavanje pozivima
članovima za uplatu dopunskog doprinosa predstavlja
davno ustanovljenu praksu koja se sprovodi u skladu
sa posebnim aranžmanima za oporavak, a dozvoljeni
iznos tih poziva članovima treba da se tretira kao kvalitetan kapital (Stub 2). Slično tome, u slučaju društava
za uzajamno osiguranje i tipa za uzajamno osiguranje
kada su pozivi članovima za uplatu dopunskog doprinosa sličnog kvaliteta, odobren iznos tih poziva članova
takđe treba da se tretira kao kvalitetan kapital (Stub 2).
(53) Da bi se društvima za osiguranje i reosiguranje
omoguićlo da ispune svoje obaveze prema ugovaračima
i korisnicima osiguranja, države članice treba da zahtevaju da ta društva formiraju odgovarajuće tehničke
rezerve. Principi i aktuarske i statističke metodologije
koji obeležavaju obračun tih tehničkih rezervi treba da
budu usklađeni širom Zajednice kako bi se postigla bolja uporedivost i transparentnost.
(54) Obračun tehničkih rezervi treba da bude u skladu sa vrednovanjem imovine i drugih obaveza, tržišno
usklađen i u skladu sa međunarodnim trendovima u
računovodstvu i nadzoru.
(55) Vrednost tehničkih rezervi zato treba da odgovara iznosu koji bi društvo za osiguranje ili resiguranje
moralo da plati ukoliko bi prenelo svoja ugovorna prava i obaveze odmah na drugo društvo. Shodno tome,
vrednost tehničkih rezervi treba da odgovara iznosu za
koji bi se očekivalo da će biti potreban drugom društvu
za osiguranje ili reosiguranje (referentnom društvu) za
preuzimanje i ispunjavanje osnovnih obaveza iz osiguranja i reosiguranja. Iznos tehničkih rezervi treba da
odražava karakteristike osnovnog portfelja osiguranja.
Informacije karakteristične za jedno društvo, kao što su
informacije u vezi upravljanja štetama, i troškovi treba
da se koriste u njihovom obračunu samo u onoj meri
u kojoj te informacije omogućavaju društvima za osiguranje i reosiguranje da bolje odraze karakteristike
osnovnog portfelja osiguranja.
(56) Pretpostavke donete o referentnom društvu u
vezi preuzimanja i zadovoljavanja osnovnih obaveza iz
osiguranja i reosigurajna treba da budu usklađene širom Zajednice. Posebno, pretpostavke o referentnom
društvu koje određuju da li ili ne, i ukoliko da, u kojoj meri, efekti diverzifikacije uzeti u obzir u obračunu margine rizika treba da se analiziraju kao deo ocene uticaja mera implementacije i onda treba da budu
usklađene na nivou Zajednice.
(57) U svrhu obračuna tehničkih rezervi, trebalo bi
da bude moguće da se primene razumne interpolacije
i ekstrapolacije iz direktno uočivih tržišnih vrednosti.
(58) Neophodno je da se očekivana sadašnja vrednost obaveza iz osiguranja obračunava na bazi trenutnih i kredibilnih informacija i realističnih pretpostavki,
uzimajući u obzir finansijske garancije i opcije iz ugovora o osiguranju i reosiguranju, da bi se dobilo ekonomsko vrednovanje obaveza iz osiguranja i reosiguranja.
Trebalo bi da se traži primena delotvornih i usklađenih
aktuarskih metodologija.
(59) Da bi se odrazila specifična situacija malih i
srednjih društava, treba da se predvide pojednostavljeni pristupi za obračun tehničkih rezervi.
(60) Nadzorni režim treba da predvidi zahtev osetljiv na rizik, koji se bazira na prospektivnom obračunu
kako bi se osigurala tačna i blagovremena intervencija nadzornih organa (potreban kapital za obezbeđenje
solventnosti), i minimalni nivo obezbeđenja ispod koga
iznos finansijskih sredstava ne bi smeo da padne (minimalni potrebni kapital). Oba zahteva u pogledu kapitala treba da budu usklađena širom teritorije Zajednice
kako bi se postigao ujednačen nivo zaštite ugovarača
osiguranja. Za dobro funkcionisanje ove Direktive,
trebalo bi da postoji adekvatna lestvica intervencija između potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti i
minimalnog potrebnog kapitala.
(61) Da bi se ublažili eventualni neodgovarajući
pro–ciklični efekti finansijskog sistema i izbegla situacija u kojoj su društva za osiguranje i reosiguranje neopravdano prinuđena da dodatno povećavaju kapital ili
da prodaju svoje investicije kao rezultat negativnih kretanja na finansijskom tržištu, modul tržišnog rizika iz
standardne formule za potreban kapital za obezbeđenje
solventnosti treba da uključi mehanizam simetričnog
usklađivanja u pogledu promena nivoa cene kapitala.
Osim toga, u slučaju izuzetnih padova na finansijskom
tržištu, i kada mehanizam simetričnog usklađivanja
nije dovoljan da društvima za osiguranje i reosiguranje
omogući da ispune zahteve vezane za potreban kapital
za obezbeđenje solventnosti, trebalo bi da se predvidi
da nadzorni organi mogu da produže rok u kome se od
društava za osiguranje i reosiguranje zahteva da ponovo uspostave nivo podobnih sopstvenih fondova koji
pokriva potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti.
97
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
98
(62) Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
treba da odražava nivo podobnih sopstvenih fondova
koji društvima za osiguranje i reosiguranje omogućava da apsorbuju značajne gubitke i koji ugovaračima i
korisnicima osiguranja daje razumne garancije da će
plaćanja biti izvršena po dospeću.
(63) Da bi obezbedila da društva za osiguranje i reosiguranje stalno drže podobne sopstvene fondove koji
pokrivaju potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti,
uzimajući u obzir promene u njihovom portfelju rizika, ta društva treba da obračunavaju potrebni kapital za
obezbeđenje solventnosti najmanje jednom godišnje,
da ga stalno kontrolišu i ponovo obračunavaju kad god
se značajno promeni profil rizika.
(64) Da bi se unapredilo dobro upravljanje rizikom
i ispunili zahtevi u pogledu kapitala, potreban kapital
za obezbeđenje solventnosti treba da se određuje kao
ekonomski kapital koji društva za osiguranje i reosiguranje treba da drže da bi obezbedila da se uništenje ne
javlja češće nego jednom u 200 slučajeva ili, alternativno, da ta društva neće biti u položaju, uz verovatnoću
od najmanje 99,5% da ispunjavaju svoje obaveze prema
ugovaračima i korisnicima osiguranja tokom narednih
12 meseci. Ekonomski kapital treba da se obračunava
na bazi stvarnog profila rizika tih društava, uzimajući
u obzir uticaj mogućih tehnika umanjenja rizika, kao i
efekata diversifikacije.
(65) Treba da se donesu propisi kojima će se odrediti standardna formula za obračun potrebnog kapitala
za obezbeđenje solventnosti, kako bi se društvima za
osiguranje i reosiguranje omogućilo da ocene svoj ekonomski kapital. Za strukturu standardne formule treba
da se usvoji modularni pristup, što znači da individualna izloženost svakoj kategoriji rizika treba da se ocenjuje u prvom koraku, a onda da se grupiše u drugom
koraku. Tamo gde upotreba specifičnih parametara za
društvo omogućava da se bolje odrazi pravi profil rizika
osiguranja društva, treba je dozvoliti, pod uslovom da
su takvi parametri izvedni korišćenjem standardizovane metodologije.
(66) Da bi se odrazila specifična situacija malih i
srednjih društava treba obezbediti pojednostavljene
pristupe obračuna potrebnog kapitala za obezbeđenje
solventnosti u skladu sa standardnom formulom.
(67) U principu, novi pristup zasnovan na riziku ne
ugrožava koncept kvantitativnih investicionih ograničenja i kriterijuma za podobnost sredstava. Trebalo bi,
međutim, da bude moguće da se uvedu investiciona
ograničenja i kriterijumi za podobnost sredstava koji
obuhvataju rizike koji nisu adekvatno pokriveni podmodulom standardne formule.
(68) U skladu sa pristupom potrebnog kapitala za
obezbeđenje solventnosti, zasnovanog na riziku, trebalo bi da bude moguće, u određenim okolnostima, da se
koriste delimični ili celi interni modeli za obračun tog
zahteva umesto standardne formule. Da bi se za ugovarače i korisnike osiguranja obezbedio ekvivalentan nivo
zaštite, takvi interni modeli treba prethodno da budu
odobreni od strane nadzornih organa na osnovu usklađenih procesa i standarda.
(69) Kada iznos podobnih osnovnih sopstvenih fondova padne ispod nivoa minimalnog potrebnog kapitala, odobrenja izdata društvima za osiguranje ili reosiguranje treba da se ukinu ako odnosna društva nisu
u stanju da u kratkom roku ponovo uspostave iznos
podobnih osnovnih sopstvenih fondova na nivou minimalnog potrebnog kapitala.
(70) Minimalni potrebni kapital treba da obezbedi
minimalni nivo ispod kojeg iznos finansijskih sredstava
ne sme da padne. Neophodno je da se ovaj nivo obračunava u skladu sa jednostavnom formulom za koju
važi definisan najniži i najviši nivo potrebnog kapitala
za obezbeđenje solventnosti zasnovan na riziku da bi se
omogućilo proširenje mogućnosti za nadzornu intervenciju, i neophodno je da bude zasnovan na podacima
koji mogu da posluže za reviziju.
(71) Društva za osiguranje i reosiguranje treba da
imaju sredstva dovoljnog kvaliteta da pokriju svoje
ukupne finansijske potrebe. Svim investicijama koja
drže društva za osiguranje i reosiguranje, treba da se
upravlja u skladu sa principom „opreznog investiranja”.
(72) Države članice ne bi trebalo da zahtevaju da
društva za osiguranje i reosiguranje investiraju svoja sredstva u neku posebnu kategoriju imovine, jer bi
takav zahtev mogao da bude nekompatibilan sa liberalizacijom kretanja kapitala predviđenim u članu 56
Ugovora.
(73) Neophodno je da se zabrane sve odredbe koje
bi državama članicama omogućile da zahtevaju zalaganje imovine koja pokriva tehničke rezerve društva za
osiguranje ili reosiguranje, bez obzira u kojoj formi bi
takav zahtev mogao biti dat, kada je osiguravač reosiguran od strane društva za osiguranje ili reosiguranje koje
ima dozvolu u skladu sa ovom Direktivom, ili od strane
društva iz treće zemlje gde se nadzorni režim te treće
zemlje smatra ravnopravnim.
(74) Pravni okvir do sada nije predvideo ni detaljne
kriterijume za prudentnu ocenu predložene akvizicije,
niti postupak za njihovu primenu. Zbog toga je potrebno da objašnjenje kriterijuma i procesa prudentne
ocene obezbedi neophodnu pravnu sigurnost, jasnost
i predvidljivost u pogledu procesa ocene, kao i njegovog rezultata. Ovi kriterijumi i postupci bili su uvedeni
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
odredbama Direktive 2007/44/EZ. Što se tiče osiguranja i reosiguranja, ove odredbe bi zato trebalo da budu
kodifikovane i integrisane u ovu Direktivu.
(75) Zbog toga je maksimalno usklađivanje ovih postupaka i prudentne ocene na celoj teritoriji Zajednice
od kritičnog značaja. Međutim, odredbe o kvalifikujućim udelima ne bi trebalo da spreče države članice da
zahtevaju da nadzorni organi budu informisani o akvizicijama udela ispod praga utvrđenog u ovim odredbama, pod uslovom da za tu svrhu države članice utvrđuju
najviše jedan dodatni prag ispod 10%. Te odredbe ne
bi trebalo da spreče nadzorne organe da predvide opšte
smernice u pogledu toga kada će se smatrati da ti udeli
rezultiraju značajnim uticajem.
(76) Imajući u vidu sve veću mobilnost građana Unije, osiguranje od autoodgovornosti se sve više nudi na
prekograničnim osnovama. Da bi se obezbedilo kontinuirano valjano funkcionisanje sistema zelene karte i
aranžmana između nacionalnih biroa auto–osiguravača, celishodno je da države članice budu u stanju da zahtevaju da se društva za osiguranje koja pružaju osiguranje od autoodgovornosti na njihovoj teritoriji putem
pružanja usluga, priključe i učestvuju u finansiranju nacionalnog biroa kao i garantnog fonda ustanovljenog u
toj državi članici. Država članica pružanja usluga treba
da zahteva od društava koja pružaju osiguranje od autoodgovornosti da imenuju zastupnika na njenoj teritoriji koji će prikupljati sve neophodne informacije u vezi
šteta i zastupati predmetno društvo.
(77) U okviru unutrašnjeg tržišta u interesu je ugovarača osiguranja da oni imaju pristup najširoj mogućoj
lepezi proizvoda osiguranja koji su raspoloživi u Zajednici. Država članica u kojoj se nalazi rizik ili država članica obaveze treba da obezbedi da ne postoji ništa što bi
sprečavalo prodaju unutar njene teritorije svih proizvoda osiguranja koji se prodaju u Zajednici, ukoliko oni
nisu u sukobu sa zakonskim odredbama koje štite opšte
dobro, koje važe u toj državi članici i ukoliko opšte dobro nije zaštićeno pravilima države članice – domaćina.
(78) Treba doneti propise za sistem sankcija koji će
se primenjivati onda kada, u državi članici u kojoj se
nalazi rizik ili u državi članici obaveze, društvo za osiguranje ne poštuje neke od primenljivih propisa koijma
se štiti opšte dobro.
(79) Na unutrašnjem tržištu za osiguranje, potrošači
imaju širi i raznovrsniji izbor ugovora. Da bi u potpunosti iskoristili prednosti ovog diverziteta i jače konkurencije, potrošačima treba staviti na raspolaganje sve
informacije pre zaključivanja ugovora kao i sve vreme
u toku trajanja ugovora koje bi im bile potrebne da valjano izaberu ugovor koji najbolje odgovara njihovim
potrebama.
(80) Društvo za osiguranje koje nudi ugovore o pomoći treba da poseduje neophodna sredstva za pružanje pogodnosti koje nudi u okviru odgovarajućeg perioda. Treba da se utvrde posebni propisi za obračun
potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti i apsolutna najniža vrednost za minimalni potreban kapital
koji takvo društvo treba da poseduje.
(81) Delotvorno obavljanje delatnosti saosiguranja
u Zajednici za poslove koji će verovatno zbog svoje prirode ili svog obima biti pokriveni međunarodnim saosiguranjem treba da bude olakšano minimalnim usklađivanjem kako bi se sprečila distorzija konkurencije i
razlike u tretmanu. U ovom kontekstu vodeća društva
za osiguranje treba da procene štete i utvrde iznos tehničkih rezervi. Osim toga, treba da se obezbedi posebna
saradnja za polje saosiguranja u Zajednici, kako između
nadzornih organa država članica, tako i između tih organa i Komisije.
(82) U interesu zaštite osiguranih lica, nacionalni
zakoni koji se odnose na osiguranje troškova pravne
zaštite treba da budu usklađeni. Svi sukobi interesa nastali, posebno, iz činjenice da društvo za osiguranje pokriva drugo lice ili pokriva lice u pogledu kako troškova pravne zaštite, tako i druge vrste osiguranja, trebalo
bi da budu isključeni koliko je to moguće ili rešeni. U
tom cilju odgovarajući nivo zaštite ugovarača osiguranja može da se postigne različitim sredstvima. Ma koje
rešenje da se usvoji, interesi lica koja imaju pokriće za
troškove pravne zaštite treba da budu zaštićeni ekvivalentnim zaštitnim merama.
(83) Sukobi između osiguranih lica i društava za
osiguranje koja pokrivaju troškove pravne zaštite treba
da budu rešeni na najpravičniji i najbrži mogući način.
Zbog toga je celishodno da države članice predvide arbitražni postupak ili postupak koji nudi uporedne garancije.
(84) U nekim državama članicama, privatno ili dobrovoljno zdravstveno osiguranje služi kao delimična
ili potpuna alternativa za zdravstveno pokriće koje se
obezbeđuje sistemima socijalne zaštite. Posebna priroda takvog zdravstvenog osiguranja razlikuje ga od
drugih klasa obeštećujućeg osiguranja i životnog osiguranja utoliko što je neophodno obezbediti da ugovarači osiguranja imaju delotvoran pristup privatnom
zdravstvenom pokriću ili zdravstvenom pokriću koje
se zaključuje na dobrovoljnim osnovama, bez obzira na
njihovu starost ili profil rizika. Imajući u vidu prirodu
i društvene posledice ugovora o zdravstvenom osiguranju, nadzorni organi države članice u kojoj se nalazi
rizik treba da budu u stanju da zahtevaju sistematično
dostavljanje notifikacija o opštim i posebnim uslovima
osiguranja u slučaju privatnog ili dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja kako bi verifikovali da su takvi ugo-
99
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
100
vori delimično ili u potpunosti alternativni zdravstvenom pokriću koje pruža sistem socijalne zaštite. Takva
verifikacija ne bi trebalo da predstavlja prethodan uslov
za prodaju proizvoda.
(85) U tom cilju, neke države članice su usvojile posebne zakonske odredbe. Za zaštitu opšteg dobra, trebalo bi da je moguće da se usvoje ili primenjuju takve
zakonske odredbe pod uslovom da one neosnovano ne
ograničavaju pravo osnivanja poslovne jedinice ili pravo pružanja usluga, pri čemu se podrazumeva da takve
odredbe treba da se primenjuju na određen način. Te
zakonske odredbe mogu da se razlikuju po svojoj prirodi shodno uslovima u svakoj od država članica. Cilj
zaštite opšteg dobra, takođe, može da se postigne tako
što će se od društava koja nude privatno zdravstveno
pokriće ili zdravstveno pokriće, koja se zaključuju na
dobrovoljnoj bazi, zahtevati da nude standardne polise
u skladu sa pokrićem koje obezbeđuju zakonski programi socijalne zaštite po premijskoj stopi koja će biti
na istom nivou ili ispod propisanog maksimuma i da
učestvuju u programima za kompenzovanje gubitaka.
Kao još jedna mogućnost, može se zahtevati da tehničke osnove privatnog zdravstvenog osiguranja ili zdravstvenog osiguranja, koja se zaključuju na dobrovoljnoj
osnovi, bude slično tehničkim osnovama životnog osiguranja.
(86) Države članice – domaćini, treba da budu u stanju da zahtevaju da svako društvo za osiguranje koje
na njihovim teritorijama nudi obavezno osiguranje od
nesreća na radu o svom riziku, poštuje posebne odredbe utvrđene njihovim nacionalnim zakonom o takvom
osiguranju. Međutim, takav zahtev ne treba da važi za
odredbe koje se tiču finansijskog nadzora, koji treba da
ostane u isključivoj odgovornosti matične države članice.
(87) Neke države članice ne predviđaju nikakav
oblik indirektnog oporezivanja za poslove osiguranja,
dok većina primenjuje posebne poreze i druge oblike
doprinosa, uključujući posebne doplate za kompenzaciona tela. Struktura i stope takvih poreza i doprinosa
značajno se razlikuju od jedne do druge države članice
u kojima se primenjuju. Poželjno je da se spreče postojeće razlike koje dovode do distorzije konkurencije u
uslugama osiguranja između država članica. Dok se ne
postigne usklađivanje, primena poreskih sistema i drugih oblika doprinosa koje predviđaju države članice u
kojima se nalazi rizik ili države članice obaveza, verovatno će rešiti ovaj problem, a na državama članicama
je da utvrde aranžmane kojima će se osigurati naplata
takvih poreza i doprinosa.
(88) One države članice koje ne podležu primeni
Uredbe (EZ) br. 593/2008 Skupštine Evrope i Saveta od
17. juna 2008. godine o zakonima koji važe za ugovorne
obaveze (Rim I)21 treba da, u skladu sa ovom Direktivom, primenjuju odredbe te Uredbe kako bi odredile
zakon koji je primenjiv na ugovore o osiguranju koji
spada u oblast primene člana 7 ove Uredbe.3
(89) Kako bi se uzeli u obzir međunarodni aspekti
reosiguranja, treba doneti propise koji omogućavaju zaključivanje međunarodnih ugovora sa trećom zemljom,
u cilju definisanja načina nadzora reosiguravajućih subjekata koji obavljaju delatnost na teritoriji svake ugovorne strane. Osim toga, treba obezbediti fleksibilan
postupak za ocenu prudentne jednakosti sa trećim zemljama na bazi Zajednice, kako bi se poboljšala liberalizacija usluga reosiguranja u trećim zemljama, bilo
kroz osnivanje poslovnih jedinica, bilo kroz prekogranično pružanje usluga.
(90) Zbog posebne prirode konačnih poslova reosiguranja, države članice treba da obezbede da društva
za osiguranje i reosiguranje koja zaključuju ugovore o
reosiguranju ili obavljaju poslove reosiguranja mogu da
valjano utvrde, izmere i kontrolišu rizike koji nastaju iz
tih ugovora ili poslova.
(91) Treba obezbediti odgovarajuća pravila za pravna lica sa posebnom svhrom koja preuzimaju rizike od
društava za osiguranje i reosiguranje, a nisu društva za
osiguranje i reosiguranje. Naplativi iznosi od pravnih
lica sa posebnom svrhom treba da se smatraju iznosima
koji se mogu odbiti po osnovu ugovora o reosiguranju
ili retrocesiji.
(92) Pravna lica sa posebnom svrhom koja dobiju
odobrenje pre 31. oktobra 2012. treba da budu regulisana zakonima države članice koja je izdala odobrenje
odgovarajućim pravnim licima sa posebnom svrhom.
Međutim, kako bi se izbegla regulatorna arbitraža, svaka nova delatnost započeta od strane pravnih lica sa posebnom svrhom pre 31. oktobra 2012. trebalo bi da se
reguliše odredbama ove Direktive.
(93) Imajući u vidu sve veću prekograničnu prirodu delatnosti osiguranja, divergencija između režima
pojedinačnih država članica koji se odnose na pravna
lica sa posebnom svrhom, koja podležu odredbama ove
Direktive, trebalo bi da se smanji u najvećoj mogućoj
meri, uzimajući u obzir njihove nadzorne strukture.
(94) Dalji rad na pravnim licima sa posebnom svrhom treba da se odvija uzimajući u obzir ono što je urađeno u drugim finansijskim sektorima.
(95) Mere koje se tiču nadzora društava za osiguranje i reosiguranje u grupi treba da omoguće organima
koji vrše nadzor društava za osiguranje i reosiguranje
da ocenu njihove finansijske situacije formiraju na čvršćim osnovama.
21
Sl. list EU, L177, 4. 7. 2008, str 6.3
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
(96) Takav grupni nadzor treba da uzme u obzir osiguravajuće holdinge i osiguravajuće mešovite holdinge
u meri u kojoj je to neophodno. Međutim, ova Direktiva ni na koji način ne podrazumeva da države članice
treba da primene nadzor nad tim društvima posmatranim individualno.
(97) Nadzor individualnih društava za osiguranje i
reosiguranje ostaje bitan princip nadzora u osiguranju,
ali je pritom neophodno da se odredi koja društva podležu nadzoru na nivou grupe.
(98) Uz regulisanje nacionalnim zakonima i zakonima Zajednice, društva, a posebno društva za uzajamno
osiguranje i udruženja tipa zajedničkog osiguranja,
treba da su u stanju da formiraju koncentracije ili grupe, ne kroz nivoe kapitala već kroz formalizovane jake
i održive odnose, zasnovane na ugovornom ili drugačijem materijalnom priznavanju koje garantuje finansijsku solidarnost između tih društava. Kada se dominantan uticaj vrši kroz centralizovanu koordinaciju,
nadzor nad tim društvima treba da se vrši u skladu sa
istim pravilima kao za grupe konstituisane kroz nivoe
kapitala kako bi se postigao adekvatan nivo zaštite za
ugovarače osiguranja i jednaki uslovi između grupa.
(99) Grupni nadzor treba da se primenjuje u svakom
slučaju na nivou krajnjeg matičnog društva čije se sedište nalazi u Zajednici. Države članice, međutim, treba
da su u stanju da svojim nadzornim organima dozvole
da primenjuju grupni nadzor na ograničenom broju nižih nivoa, kada to smatraju neophodnim.
(101) Neophodno je obračunati solventnost na nivou grupe za društva za osiguranje i reosiguranje koja
čine deo grupe.
(102) Konsolidovani potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti za grupu treba da uzme u obzir globalnu diversifikaciju rizika koji postoje u svim društvima
za osiguranje i reosiguranje u toj grupi kako bi valjano
odrazio izloženost riziku za tu grupu.
(103) Društva za osiguranje i reosiguranje koja pripadaju toj grupi treba da su u stanju da podnesu zahtev
za odobravanje internog modela koji će se koristiti za
obračun solventnosti i na nivou grupe i na individualnom nivou.
(100) Neke odredbe ove Direktive izričito predviđaju posredničku ili konsultativnu ulogu CEIOPS–a, ali
to ne isključuje da CEIOPS može da igra posredničku
ili konsultativnu ulogu i u vezi sa drugim odredbama.
(104) Ova Direktiva odražava inovativni nadzorni
model u kojem se ključna uloga daje grupnom supervizoru, uz priznavanje i zadržavanje značajne uloge za
pojedinačne supervizore. Ovlašćenja i dužnosti supervizora povezana su sa njihovom odgovornošću.
(105) Svi ugovarači i korisnici osiguranja treba da
dobiju jednak tretman bez obzira na njihovu nacionalnost ili mesto boravka. U tu svrhu, svaka država članica
treba da obezbedi da se ni jedna od mera koje preduzimaju nadzorni organi na osnovu nacionalnog mandata
tog nadzornog organa ne smatra suprotnom interesima
države članice ili ugovača ili korisnika osiguranja u toj
državi članici. U svim situacijama izmirivanja šteta i likvidacije, imovna treba da se raspodeli na osnovu jednakosti svim relevantnim ugovaračima osiguranja, bez
obzira na njihovu nacionalnost ili mesto boravka.
(106) Neophodno je obezbediti da sopstveni fondovi budu odgovarajuće raspodeljeni unutar grupe i da su
raspoloživi za zaštitu ugovarača ili korisnika osiguranja
kada je to potrebno. U tom cilju društva za osiguranje
i reosiguranje unutar grupe treba da imaju dovoljno
sopstvenih fondova da bi obezbedili potrebni kapital za
obezbeđenje solventnosti.
(107) Svi supervizori uključeni u grupni nadzor treba da su u stanju da razumeju donete odluke, a posebno
kada takve odluke donosi supervizor grupe. Čim jedan
od supervizora bude raspolagao nekom relevantnom
informacijom, treba da je prosledi drugim supervizorima, da bi svi supervizori bili u stanju da zauzmu stav
na osnovu istih relevantnih informacija. U slučaju da
predmetni supervizori ne mogu da postignu saglasnost,
treba da se zatraži kvalifikovan savet od CEIOPS–a radi
rešavanja odgovarajućeg pitanja.
(108) Na solventnost ogranaka društava za osiguranje ili reosiguranje osiguravajućeg holdinga, i društva
za osiguranje ili reosiguranje iz treće zemlje mogu da
utiču finansijska sredstva grupe kojoj ona pripadaju,
kao i raspodela finansijskih sredstava unutar odgovarajuće grupe. Zato, nadzorni organi treba da raspolažu
sredstvima za vršenje grupnog nadzora i preduzimanje
odgovarajućih mera na nivou društva za osiguranje ili
reosiguranje kada je njegova solventnost ugrožena ili bi
mogla da bude ugrožena.
(109) Koncentracije rizika i transakcije unutar grupe
mogu da utiču na finansijski položaj društava za osiguranje ili reosiguranje. Zato nadzorni organi treba da
budu u stanju da vrše nadzor nad takvim koncentracijama rizika i transakcijama unutar grupe, uzimajući
u obzir prirodu odnosa između regulisanih subjekata
kao i neregulisanih subjekata, uključujući osiguravajuće holdinge kao i osiguravajuće mešovite holdinge i da
preduzimaju odgovarajuće mere na nivou društva za
osiguranje ili reosiguranje kada je njihova solventnost
ugrožena ili bi mogla biti ugrožena.
(110) Društva za osiguranje i reosiguranje unutar
grupe treba da imaju odgovarajuće sisteme upravljanja
koji treba da potpadaju pod nadzornu reviziju.
101
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
102
(111) Sve osiguravajuće i reosiguravajuće grupe koje
podležu grupnom nadzoru treba da imaju revizora za
grupu koji se imenuje iz redova uključenih nadzornih
organa. Prava i dužnosti supervizora grupe treba da
obuhvataju odgovarajuću koordinaciju i ovlašćenja za
odlučivanje. Organi uključeni u nadzor društava za osiguranje i reosiguranje koja pripadaju istoj grupi treba
da ustanove aranžmane za koordinaciju.
(112) Imajući u vidu sve veće nadležnosti supervizora grupe, treba sprečiti proizvoljno zaobilaženje kriterijuma za izbor supervizora grupe. Posebno u slučajevima kada se supervizor grupe imenuje, uzimajući u
obzir strukturu grupe i relativni značaj poslova osiguranja i reosiguranja na različitim tržištima, transakcije
unutar grupe kao i reosiguranje grupe ne bi trebalo da
se dvostruko broje prilikom ocenjivanja njihovog relativnog značaja unutar tržišta.
(113) Supervizori iz svih država članica u kojima su
osnovana društva koja pripadaju grupi treba da budu
uključeni u grupni nadzor preko Saveta supervizora
(Savet). Svi oni treba da imaju pristup informacijama
koje su na raspolaganju drugim nadzornim organima u
okviru Saveta i treba da budu aktivno i stalno uključeni u proces odlučivanja. Treba da se ustanovi saradnja
između organa koji su odgovorni za nadzor društava za
osiguranje i reosiguranje, kao i između tih organa i organa koji su odgovorni za nadzor društava koja posluju
u drugom finansijskom sektoru.
(114) Aktivnosti Saveta treba da budu srazmerne
prirodi, obimu i složenosti rizika neizbežnih u poslovanju svih društava koja pripadaju grupi, kao i prekograničnoj prirodi poslovanja. Savet treba da bude formiran
tako da se osigura da saradnja, razmena informacija i
procesi konsultacija među nadzornim organima Saveta
budu delotvorno primenjeni u skladu sa ovom Direktivom. Nadzorni organi treba da koriste Savet za unapređenje usklađivanja svojih odluka i da tesno sarađuju u
sprovođenju svojih nadzornih aktivnosti u okviru cele
grupe, shodno usklađenim kriterijumima.
(115) Ova Direktiva treba da predvidi konsultativnu ulogu za CEIOPS. Saveti koje CEIOPS daje relevantnom supervizoru ne treba da budu obavezujući za tog
supervizora prilikom njegovog odlučivanja. Prilikom
odlučivanja, relevantni supervizor, međutim, treba da
u potpunosti uzme u obzir taj savet i da obrazloži svako
značajno odstupanje od njega.
(116) Društva za osiguranje i reosiguranje koja pripadaju grupi, čiji se glavni deo nalazi izvan Zajednice
treba da budu subjekti jednakog i odgovarajućeg grupnog nadzora. Zato je neophodno da se obezbedi transparentnost pravila i razmena informacija sa organima
treće zemlje u svim relevantnim okolnostima. Da bi se
obezbedila harmonizacija u određivanju i oceni ravno-
pravnosti nadzora u osiguranju i reosiguranju u trećoj
zemlji, treba da se donesu propisi na osnovu kojih će
Komisija donositi obavezujuće odluke u pogledu ravnopravnosti režima solventnosti trećih zemalja. Za treće zemlje u pogledu kojih Komisija nije donela nijednu
odluku, ocenu ravnopravnosti treba da donese supervizor grupe nakon izvršenih konsultacija sa drugim relevantnim nadzornim organima.
(117) Pošto nacionalna zakonodavstva nisu usklađena u pogledu mera reorganizacije i postupaka likvidacije, celishodno je, u okviru unutrašnjeg tržišta, da se
obezbedi uzajamno priznavanje zakona država članica
o merama reogranizacije i likvidacije koji se tiču društava za osiguranje, kao i neophodne saradnje, uzimajući u obzir potrebu za jedinstvo, univerzalnost, koordinisanje i javnost takvih mera i za ekvivalentan tretman i
zaštitu poverilaca u osiguranju.
(118) Neophodno je obezbediti da mere reorganizacije koje su usvojili nadležni organi države članice da bi
sačuvali ili uspostavili zdravo finansijsko stanje društva
za osiguranje i sprečili koliko je to moguće likvidaciju, proizvedu pun efekat na na celoj teritoriji Zajednice. Međutim, to ne treba da utiče na efekte svih takvih
mera reorganizacije, kao i postupaka likvidacije u odnosu na treće zemlje.
(119) Treba napraviti razliku između nadležnih organa za svrhu mera reorganizacije i postupaka likvidacije i nadzornih organa društava za osiguranje.
(120) Definicija ogranka u slučaju nesolventnosti,
treba, u skladu sa postojećim principima nesolventnosti, da uzme u obzir jedinstven pravni subjektivitet
društva za osiguranje. Međutim, zakonodavstvo matične države članice treba da odredi način na koji treba da
se tretiraju imovina i obaveze koje drže nezavisna lica
koja imaju stalno ovlašćenje da deluju kao zastupnici
društva za osiguranje prilikom likvidacije tog društva
za osiguranje.
(121) Treba da se utvrde uslovi pod kojima postupci likvidacije koji, ne zasnivajući se na nesolventnosti,
uključuju red prioriteta za plaćanje šteta iz osiguranja,
spadaju u obim primene ove Direktive. Odštetni zahtevi od strane zaposlenih društva za osiguranje po osnovu ugovora o radu i radnih odnosa treba da se podvedu
pod nacionalni program garantovanih zarada. Takvi zahtevi treba da uživaju pogodnosti tretmana određenog
zakonom u matičnoj državi članici (lex con cursus).
(122) Mere reorganizacije ne isključuju otvaranje
postupaka likvidacije. Zato postupci likvidacije treba
da se otvore u odsutnosti ili nakon usvajanja mera reorganizacije i oni mogu da obustave poravnanje ili druge
analogne mere, uključujući i mere reogranizacije.
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
(123) Samo nadležni organi matične države članice
treba da imaju ovlašćenja da donose odluke o postupcima likvidacije koji se tiču društava za osiguranje. Te
odluke treba da proizvode dejstvo na celoj teritoriji Zajednice i treba da ih priznaju sve države članice. Odluke
treba da budu objavljene u skladu sa postupcima matične države članice u Službenom listu Evropske unije.
Informacije takođe treba da budu stavljene na raspolaganje poznatim poveriocima koji su rezidenti Zajednice, i koji treba da imaju pravo da prijave potraživanja i
daju primedbe.
(124) Celokupna imovina i obaveze društva za osiguranje treba da budu uzeti u obzir u postupku likvidacije.
(125) Svi uslovi za otvaranje, sprovođenje i zaključivanje postupka likvidacije treba da se regulišu zakonima matične države članice.
(126) Da bi se obezbedilo koordinisano delovanje
među državama članicama, nadzorni organi matične
države članice i nadzorni organi svih drugih država
članica treba da budu hitno informisani o otvaranju postupka likvidacije.
(127) Od najvećeg je značenja da osigurana lica,
ugovarači i korisnici osiguranja, i sva oštećena lica,
koja imaju direktno pravo na podnošenje tužbe protiv društva za osiguranje po osnovu odštetnih zahteva
nastalih iz poslova osiguranja, budu zaštićeni u postupku likvidacije, pri čemu se podrazumeva da takva
zaštita ne isključuje odštetne zahteve koji ne proističu
iz obaveza po ugovorima o osiguranju ili poslova osiguranja, već iz građanske odgovornosti koju je izazvao
zastupnik u pregovorima za koju, u skladu sa zakonom
koji se primenjuje na ugovore o osiguranju ili poslove
osiguranja, zastupnik ne snosi odgovornost shodno takvim ugovorima o osiguranju ili poslovima osiguranja.
Da bi se postigao ovaj cilj, države članice treba da imaju mogućnost izbora jednog od ekvivalentnih metoda
radi obezbeđivanja posebnog tretmana za poverioce po
osnovu osiguranja, pri čemu ni jedan od tih metoda ne
sprečava državu članicu da izvrši rangiranje različitih
kategorija odštetnih zahteva iz osiguranja. Osim toga,
treba da se obezbedi odgovarajuća ravnoteža između
zaštite poverilaca po osnovu osiguranja i drugih privilegovanih poverilaca zaštićenih po osnovu zakonodavstva odgovarajuće države članice.
(128) Otvaranje postupaka likvidacije treba da
uključi ukidanje odobrenja za obavljanje delatnosti
koje je dato društvu za osiguranje ukoliko to već nije
učinjeno.
(129) Poverioci treba da imaju pravo da prijave potraživanja ili da podnesu pismene primedbe u postupku likvidacije. Potraživanja poverilaca koji su rezidenti
druge države članice, a ne matične države članice, treba
da se tretiraju na isti način kao ravnopravna potraživanja u matičnoj državi članici, bez diskriminacije po
osnovu nacionalnosti ili mesta boravka.
(130) Da bi se zaštitila legitimna očekivanja i sigurnost određenih transakcija u drugoj državi članici koja
nije matična država članica, neophodno je da se odredi
zakon koji se primenjuje na efekte mera reorganizacije i
postupka likvidacije na sudske postupke koji su u toku,
i na pojedinačne izvršne radnje iz sudskih postupaka.
(131) Mere koje su neophodne za implementaciju
ove Direktive treba da budu usvojene u skladu sa odlukom Saveta 1999/468/EZ od 28. juna 1999. koja utvrđuje postupke za primenu ovlašćenja vezanih za sprovođenje koja su preneta na Komisiju.224
(132) Posebno, Komisija treba da ima ovlašćenje da
usvaja mere koje se tiču prilagođavanja Aneksa i mere
koje posebno određuju ovlašćenja nadzornih organa i
radnje koje se preduzimaju, i kojima se detaljnije utvrđuju zahtevi u oblastima kao što su sistem upravljanja,
obelodanjivanje, kriterijumi za ocenjivanje u vezi kvalifikovanih udela, obračun tehničkih rezervi i zahtevi u
pogledu kapitala, pravila investiranja i grupnog nadzora. Komisija, takođe, treba da bude ovlašćena da usvaja
mere implementacije koje trećim zemljama daju ravnopravni status po odredbama ove Direktive. Pošto su ove
mere opšteg karaktera i predviđene su za izmenu nebitnih elemenata ove Direktive, između ostalog, putem
njihovog dopunjavanja nebitnim elementima, moraju
da se usvajaju uz strogu kontrolu u skladu sa regulatornim postupkom kako je utvrđeno u članu 5A Odluke
1999/468/EZ.
(133) Pošto ciljevi ove Direktive ne mogu da budu
ostvareni u dovoljnoj meri od strane država članica,
imajući u vidu njihove razmere i efekte, mogu da se
bolje ostvare na nivou Zajednice. Zajednica može da
usvoji mere, u skladu s principom subsidijarnosti, kako
je utvrđeno u članu 5 Ugovora. U skladu s principom
srazmernosti, kako je utvrđeno u tom članu, ova Direktiva ne ide dalje od onog što je neophodno za postizanje
ovih ciljeva.56
(134) Direktiva Saveta 64/225/EEZ od 25. februara
1964. o ukidanju ograničenja slobode osnivanja poslovnih jedinica i slobode pružanja usluga u pogledu reosiguranja i retrocesije23, Direktiva Saveta 73/240/EEZ od
24. jula 1973. kojom se ukidaju ograničenja u delatnosti
direktnog osiguranja različitog od životnog osiguranja24; Direktiva Saveta 76/580/EEZ od 29. juna 1976.
kojom se menja Direktiva 73/239/EEZ o usklađivanju
Sl. list EU, L184, 17. 7. 1999, str. 23.4
Sl. list EU, 56, 4. 4. 1964, str. 878.5
24
Sl. list EU,. 227, 16. 8. 1973, str. 20.6
22
23
103
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
104
zakona, uredbi i administrativnih propisa vezanih za
započinjanje i obavljanje delatnosti direktnog osiguranja različitog od osiguranja života25; i Direktiva Saveta
84/641/EEZ od 10. decembra 1984. kojom se menja,
posebno u pogledu turističke pomoći, Prva Direktiva
(73/239/EEZ) o usklađivanju zakona, uredbi i administrativnih propisa vezanih za započinjanje i obavljanje
delatnosti direktnog osiguranja različitog od životnog26,
zastarele su i zato treba da se ukinu.78
(135) Obaveza uključivanja ove Direktive u nacionalne zakone treba da bude ograničena na one odredbe
koje predstavljaju značajne promene u poređenju sa ranijim direktivama. Obaveza uključivanja odredbi koje
su nepromenjene predviđena je u ranijim direktivama.
(136) Ova Direktiva ne treba da dovodi u pitanje
obaveze država članica vezanih za rokove za uključivanje u nacionalne zakone direktiva navedenih u Aneksu
VI, deo b.
(137) Komisija će preispitati adekvatnost postojećih
garantovanih programa u sektoru osiguranja i dati odgovarajuće zakonske predloge.
(138) Član 17 (2) Direktive 2003/41/EZ Skupštine
Evrope i Saveta od 3. juna 2003. o poslovima i nadzoru
institucija koje obezbeđuju penzije po osnovu rada (27)
odnosi se na postojeće zakonske odredbe o marginama
solventnosti. Ova upućivanja treba da se zadrže da bi se
zadržao status kvo. Komisija treba da preispita Direktivu 2003/41/EZ u pogledu člana 21 (4) što je brže moguće. Komisija, uz pomoć CEIOPS–a, treba da izradi
odgovarajući sistem pravila za solventnost koja se tiču
institucija za obezbeđenje penzija po osnovu rada, pri
čemu će u potpunosti biti uvažene bitne karakteristike
osiguranja i, zato, ne bi trebalo da utiče na primenu ove
Direktive koja će se primenjivati na te institucije.9
(139) Usvajanje ove Direktive menja profil rizika
društva za osiguranje u odnosu na ugovarača osiguranja. Komisija treba, što je pre moguće, a u svakom
slučaju do kraja 2010. godine da da predlog za reviziju Direktive 2002/92/EZ Skupštine Evrope i Saveta od
09/12/2002 o posredovanju u osiguranju28, uzimajući u
obzir uticaj ove Direktive na ugovarače osiguranja.10
(140) Veoma su potrebne dalje sveobuhvatne reforme
regulatornog i nadzornog modela finansijskog sektora
EU i Komisija treba da ih brzo uvede uz dužno razmatranje zaključaka koje je dala grupa eksperata kojima je
predsedavao Jacques de Larosière od 25. februara 2009.
godine. Komisija treba da predloži zakone potrebne za
Sl. list EU, L189, 13. 7. 1976, str. 13.7
26
Sl. list EU, L339, 27. 12. 1984, str. 21.8
27
Sl. list EU, L235, 23. 9. 2003, str. 10.9
28
Sl. list EU, L9, 15. 1. 2003, str. 3.10
25
uklanjanje nedostataka utvrđenih u vezi odredbi vezanih
za usklađivanje nadzora i dogovore o saradnji.
(141) Neophodno je zatražiti savet od CEIOPS–a
kako da se na najbolji način rešavaju pitanja unapređenog grupnog nadzora i upravljanja kapitalom unutar grupe društava za osiguranje i reosiguranje. Treba
pozvati CEIOPS da da savet koji će pomoći Komisiji
da sačini svoje predloge pod uslovima koji su saglasni
sa visokim nivoom zaštite ugovarača osiguranja (i korisnika osiguranja) i zaštite finansijske stabilnosti. U
tom pogledu CEIOPS treba da bude pozvan da da savet Komisiji o strukturi i principima koji bi mogli da
usmeravaju potencijalne buduće izmene i dopune ove
Direktive koje bi mogle biti potrebne za realizovanje
promena koje bi mogle biti predložene. Komisija treba
da podnese izveštaj Evropskom Parlamentu i Savetu,
zajedno sa odgovarajućim predlozima za alternativne
režime za prudentan nadzor društava za osiguranje i
reosiguranje unutar grupe koji pospešuje delotvorno
upravljanje kapitalom unutar grupe, posle konstatovanja da postoji adekvatan pomoćni regulatorni okvir za
uvođenje takvog režima.
Poželjno je, posebno, da režim za podršku grupe
funkcioniše na zdravim osnovama baziranim na postojanju usklađenog i adekvatnog finansiranja garantnog
programa osiguranja; usklađenog i zakonski utemeljenog okvira za nadležne vlasti, centralne banke i ministarstva finansija koji se tiče upravljanja krizom, rešavanja i podele fiskalnog tereta koji usklađuju nadzorna
ovlašćenja sa fiskalnim odgovornostima; na zakonski
utemeljenom okviru za posredovanje u sporovima u
vezi sa nadzorom; na usklađenom okviru za rano intervenisanje; i usklađenom okviru o prenosivosti sredstava, nesolventnosti i postupku likvidacije koji eliminiše
relevantne barijere iz nacionalnih zakona o privrednim
društvima ili korporacijama za prenosivost sredstava.
U svom izveštaju Komisija treba, takođe, da uzme u obzir efekte diversifikacije tokom vremena i rizik povezan
s pripadnošću grupi, praksu u centralizovanom upravljanju rizikom u grupi, funkcionisanje internih modela
grupe, kao i nadzor transakcija unutar grupe i koncentraciju rizika.
(142) U skladu sa tačkom 34 Međuinstitucionalnog
sporazuma o boljoj izradi zakona29 države članice se pozivaju da izrade, za sebe a u interesu Zajednice, sopstvene tabele koje ilustruju, koliko je to moguće, korelaciju
između ove Direktive i mera uključivanja u nacionalne
zakone, i da ih objave.11
29
Sl. list EU, C321, 31. 12. 2003, str. 1.11
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
105
USVOJILE SU OVU DIREKTIVU:
SADRŽAJ
NASLOV I
POGLAVLJE I
ODELJAK 1
ODELJAK 2
Pododeljak 1
Pododeljak 2
Pododeljak 3
Pododeljak 4
ODELJAK 3
POGLAVLJE II
POGLAVLJE III
POGLAVLJE IV
ODELJAK 1
ODELJAK 2
ODELJAK 3
ODELJAK 4
ODELJAK 5
ODELJAK 6
POGLAVLJE V
POGLAVLJE VI
ODELJAK 1
ODELJAK 2
ODELJAK 3
Pododeljak 1
Pododeljak 2
Pododeljak 3
ODELJAK 4
Pododeljak 1
Pododeljak 2
Pododeljak 3
ODELJAK 5
ODELJAK 6
POGLAVLJE VII
OPŠTA PRAVILA O ZAPOČINJANJU I OBAVLJANJU DELATNOSTI DIREKTNOG
OSIGURANJA I REOSIGURANJA
Predmet, oblast primene i definicije
Predmet i oblast primene
Članovi 1 i 2
Isključenja iz oblasti primene
Opšte odredbe
Članovi 3 i 4
Neživotno osiguranje
Članovi 5 do 8
Životno osiguranje
Članovi 9 i 10
Reosiguranje
Članovi 11 i 12
Definicije
Član 13
Započinjanje poslova direktnog osiguranja i
Članovi 14 do 26
reosiguranja
Nadzorni organi i opšta pravila
Članovi 27 do 39
Uslovi koji regulišu poslove osiguranja i
reosiguranja
Odgovornost administrativnog, upravljačkog
Član 40
ili nadzornog tela
Sistem upravljanja
Članovi 41 do 50
Objavljivanje informacija
Članovi 51 do 56
Kvalifikujuća učešća
Čuvanje profesionalne tajne, razmena
informacija i promovisanje usaglašenosti
nadzora
Dužnosti revizora
Obavljanje delatnosti životnog i neživotnog
osiguranja
Pravila u vezi sa vrednovanjem imovine i
obaveza, tehničkim rezervama, sopstvenim
fondovima, potrebnim kapitalom za
obezbeđenje solventnosti, minimalnim
potrebnim kapitalom i pravilima ulaganja
Vrednovanje imovine i obaveza
Pravila u vezi sa tehničkim rezervama
Sopstveni fondovi
Utvrđivanje sopstvenih fondova
Klasifikacija sopstvenih fondova
Prihvatljivost sopstvenih fondova
Potrebni kapital za obezbeđenje solventnosti
Opšte odredbe za potrebni kapital za
obezbeđenje solventnosti koji koristi
standardnu formulu ili neki interni model
Standardna formula za obračun potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
Celi i delimični interni modeli potrebnog
kapitala za obezbeđenje solventnosti
Minimalni potrebni kapital
Investicije
Društva za osiguranje i reosiguranje sa
finansijskim problemima ili u nesređenoj
situaciji
Članovi 57 do 63
Članovi 64 do 71
Član 72
Članovi 73 i 74
Član 75
Članovi 76 do 86
Članovi 87 do 92
Članovi 93 do 97
Članovi 98 i 99
Članovi 100 do 102
Članovi 103 do 111
Članovi 112 do 127
Članovi 128 do 131
Članovi 132 do 135
Članovi 136 do 144
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
106
POGLAVLJE VIII
ODELJAK 1
ODELJAK 2
Pododeljak 1
Pododeljak 2
ODELJAK 3
Pododeljak 1
Pododeljak 2
ODELJAK 4
ODELJAK 5
POGLAVLJE IX
ODELJAK 1
ODELJAK 2
POGLAVLJE X
NASLOV II
POGLAVLJE I
ODELJAK 1
ODELJAK 2
ODELJAK 3
ODELJAK 4
ODELJAK 5
Pododeljak 1
Pododeljak 2
POGLAVLJE II
ODELJAK 1
ODELJAK 2
ODELJAK 3
ODELJAK 4
ODELJAK 5
ODELJAK 6
POGLAVLJE III
POGLAVLJE IV
NASLOV III
POGLAVLJE I
ODELJAK 1
ODELJAK 2
ODELJAK 3
POGLAVLJE II
ODELJAK 1
Pododeljak 1
Pravo osnivanja poslovne jedinice i sloboda
pružanja usluga
Osnivanje poslovnih jedinica od strane
Član 145 do 146
društva za osiguranje
Sloboda pružanja usluga: od strane društava
za osiguranje
Opšte odredbe
Član 147 do 149
Osiguranje od autoodgovornosti
Član 150 do 152
Nadležnosti nadzornih organa države članice
domaćina
Osiguranje
Članovi 153 do 157
Reosiguranje
Član 158
Statističke informacije
Član 159
Tretman ugovora ogranaka u postupcima
Članovi 160 do 161
likvidacije društva za osiguranje
Ogranci koji su osnovani u okviru Evropske
zajednice i pripadaju društvima za osiguranje
ili reosiguranje sa sedištima koja se nalaze
van Evropske zajednice
Započinjanje poslovanja
Članovi 162 do 171
Reosiguranje
Članovi 172 do 175
Zavisna društva društava za osiguranje i
reosiguranje koja su regulisana zakonima
Članovi 176 i 177
treće zemlje i sticanje učešća od strane ovih
društava
POSEBNE ODREDBE ZA OSIGURANJE I REOSIGURANJE
Merodavno pravo i uslovi ugovora o
direktnom osiguranju
Merodavno pravo
Član 178
Obavezno osiguranje
Član 179
Opšte dobro
Član 180
Uslovi ugovora o osiguranju i premijske
Član 181 i 182
stope
Informacije za ugovarače osiguranja
Neživotno osiguranje
Članovi 183 i 184
Životno osiguranje
Članovi 185 i 186
Odredbe koje se primenjuju na neživotno
osiguranje
Opšte odredbe
Članovi 187 do 189
Saosiguranje u Evropskoj zajednici
Članovi 190 do 196
Pomoć
Član 197
Osiguranje troškova pravne zaštite
Članovi 198 do 205
Zdravstveno osiguranje
Član 206
Osiguranje od nezgode na radu
Član 207
Odredbe koje se primenjuju na životno
Članovi 208 i 209
osiguranje
Pravila koja se primenjuju na reosiguranje
Članovi 210 i 211
NADZOR DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE I REOSIGURANJE U GRUPI
Grupni nadzor: definicije, slučajevi primene,
oblast primene i nivoi
Definicije
Član 212
Slučajevi primene i oblast primene
Članovi 213 i 214
Nivoi
Članovi 215 do 217
Bonitet
Solventnost grupe
Opšte odredbe
Članovi 218 i 219
3/2013
Direktiva 2009/138/EZ Skupštine Evrope i Saveta od 25. 11. 2009. godine o započinjanju i obavljanju ...
Pododeljak 2
Pododeljak 3
Pododeljak 4
Pododeljak 5
Pododeljak 6
ODELJAK 2
ODELJAK 3
POGLAVLJE III
POGLAVLJE IV
POGLAVLJE V
NASLOV IV
POGLAVLJE I
POGLAVLJE II
POGLAVLJE III
POGLAVLJE IV
NASLOV V
NASLOV VI
POGLAVLJE I
ODELJAK 1
ODELJAK 2
POGLAVLJE II
ANEKS I
A.
B.
ANEKS II
ANEKS III
A.
B.
C.
ANEKS IV
1.
2.
3.
4.
ANEKS V
ANEKS VI
Deo A
Deo B
Aneks VII
Izbor metoda obračuna i opšti principi
Članovi 220 do 224
Primena metoda obračuna
Članovi 225 do 229
Metode obračuna
Članovi 230 do 234
Nadzor solventnosti grupe društava za
osiguranje i reosiguranje koja su zavisna
Član 235
društva nekog osiguravajućeg holdinga
Nadzor solventnosti grupe za grupe sa
Članovi 236 do 243
centralizovanim upravljanjem rizikom
Koncentracije rizika i transakcije unutar
Članovi 244 i 245
grupe
Upravljanje rizikom i interna kontrola
Član 246
Mere za omogućavanje grupnog nadzora
Članovi 247 do 259
Treće zemlje
Članovi 260 do 264
Osiguravajući mešoviti holdinzi
Članovi 265 i 266
REORGANIZACIJA I LIKVIDACIJA DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE
Oblast primene i definicije
Članovi 267 i 268
Mere reorganizacije
Članovi 269 do 272
Postupak likvidacije
Članovi 273 do 284
Zajedničke odredbe
Članovi 285 do 296
OSTALE ODREDBE
Članovi 297 do 304
PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Prelazne odredbe
Osiguranje
Članovi 305 i 306
Reosiguranje
Članovi 307 i 308
Završne odredbe
Članovi 309 do 312
VRSTE NEŽIVOTNOG OSIGURANJA
Klasifikacija rizika prema vrstama osiguranja
Opis dozvola koje se izdaju za više vrsta osiguranja
VRSTE ŽIVOTNOG OSIGURANJA
PRAVNE FORME DRUŠTAVA
Forme društva za neživotno osiguranje:
Forme društva za životno osiguranje:
Forme društva za reosiguranje:
STANDARDNA FORMULA ZA OBRAČUN POTREBNOG KAPITALA ZA
OBEZBEĐENJE SOLVENTNOSTI (SCR)
Obračun osnovnog potrebnog kapitala za obezbeđenje solventnosti
bračun modula rizika neživotnog osiguranja
Obračun modula rizika životnog osiguranja
Obračun modula tržišnog rizika
GRUPE VRSTA NEŽIVOTNOG OSIGURANJA U SMISLU ČLANA 159
Ukinute direktive sa spiskom njihovih sukcesivnih izmena
(iz člana 310)
Spisak rokova za unos u nacionalni zakon (iz člana 310)
KORELACIONA TABELA
107
3/2013
108
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
Poštovanje etike objavljivanja i sprečavanje zloupotrebe objavljivanja su odgovornost i obaveza svakog autora, recenzenta, urednika i izdavača.
Časopis Evropska revija za pravo osiguranja objavljuje Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja naučnih i stručnih radova. Pomenuta Izjava
sastavljena je u skladu sa standardima Komiteta o etici objavljivanja (Committee on Publications Ethics:
COPE). Redakcija časopisa i Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuju se da poštuju etiku objavljivanja i
sprečavaju zloupotrebe u objavljivanju naučnih i stručnih radova. Istovremeno, poštovanje etike objavljivanja
obaveza je svakog autora. Niko ne može biti izuzet od
ove obaveze.
A) U oblasti objavljivanja i autorstva, svaki članak
objavljen u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
mora da sadrži spisak literature, naveden u posebnom
odeljku na kraju članka, i instituciju koja je finansijski
pomogla sprovedeno istraživanje u članku, ukoliko postoji takva institucija. Osim toga, mora postojati saglasnost za objavljivanje članka od strane institucije koja
je finansijski pomogla istraživanje objavljeno u članku.
Članak ne sme biti plagijat, niti sme sadržati krivotvorene podatke. Časopis ne prihvata ranije objavljene
članke. Zabranjeno je ponovo objavljivanje istih istraživanja. Časopis Evropska revija za pravo osiguranja,
prijavljen je kod Centra za evaluaciju u obrazovanju i
nauci (CEON). Preko sistema ASEESTANT dostavljeni
radovi biće proveravani preko servisa CrossCheck, odnosno iThenticate i dobijaće DOI (Digital Object Identifier) brojeve.
B) Odgovornost autora:
Svi autori navedeni u članku moraju dati značajan
intelektualni doprinos istraživanju, odnosno pisanju
rada. Da bi neko imao status autora nije dovoljno da je
samo učestvovao u prikupljanju podataka, pružao pomoć u tehničkoj obradi podataka, odnosno teksta ili je
samo prevodio tekst. Biti autor znači: aktivno učestvovati u osmišljavanju sadržaja članka, njegove strukture,
metodologije izrade članka; pisati članak, vršiti izmene
i prepravke u tekstu; odobriti konačnu verziju teksta.
Autori su u obavezi da potpišu izjavu da su sva istraživanja u članku originalna, da je rad u potpunosti samostalno napisan uz naznaku punog naziva izvora drugih autora koji su korišćeni u radu i da navedeni rad u
celosti ili neki njegov deo nije ranije objavljivan. Autori
treba da potvrde da rukopis podnet na recenziranje nije
u postupku recenziranja niti je prihvaćen za objavljivanje u drugom časopisu. Autori treba da potvrde da su
svi podaci navedeni u članku istiniti i autentični, i da, u
slučaju potrebe, na zahtev recenzenata i Redakcije časopisa, isprave greške, odnosno opozovu članak.
Autori moraju da uklone sve informacije iz članka
na osnovu kojih bi recenzenti mogli da ih identifikuju.
Zato je neophodno da u članku i citatima govore o sebi
u trećem licu.
C) Odgovornost recenzenata:
Kroz objektivno i blagovremeno recenziranje podnetih rukopisa, recenzenti treba da doprinesu i pomognu poboljšanju kvaliteta članka. Na sajtu časopisa nalazi se poseban deo namenjen recenzentima u kome je
detaljnije opisano koje su obaveze recenzenata. U časopisu Evropska revija za pravo osiguranja primenjuje se
dvostruko anonimno recenziranje. Recenzenti ne smeju biti u sukobu interesa sa sprovedenim istraživanjem,
autorima članka, odnosno sa finansijerima istraživanja.
Od recenzenata se očekuje da upozore urednika na bilo
koji objavljeni članak, odnosno dostavljeni članak koji
je suštinski sličan članku koji je u postupku recenziranja. U toku recenziranja članka, recenzenti treba autoru
da ukažu na relevantan objavljen rad koji u rukopisu
nije citiran, a koji je od značaja za temu koja se u članku obrađuje. Recenzirani članci treba da budu tretirani
kao poverljivi. Rukopisi ne smeju biti zadržani, niti kopirani.
D) Odgovornost urednika:
U obavljanju svojih dužnosti urednik mora da deluje objektivno, pošteno i ne sme da diskriminiše autore
po bilo kom osnovu. Urednik ima pravo da dostavljeni članak odbije, odnosno prihvati. U odabiru radova,
urednik se mora rukovoditi kvalitetom, originalnošću,
naučnim značajem radova (unapređenjem naučnih
znanja), primenljivošću rezultata istraživanja u rešavanju problema iz prakse, atraktivnošću teme za čitaoce,
jasnoćom teksta.
Urednik ne sme da bude u sukobu interesa sa autorima članaka koje odbacuje, odnosno prihvata. Članak se
prihvata kada je osnovano sigurno: da nije plagijat; da
nije prethodno objavljen u potpunosti, odnosno njegov
veći deo; kada ne sadrži krivotvorene podatke. Kada
3/2013
se utvrde krupne materijalne greške, urednik objavljuje ispravku ili opoziv članka. Urednik je odgovoran za
očuvanje anonimnosti recenzenata. U slučaju prigovora istaknutih od strane autora čiji je rad odbijen, odnosno od strane trećih lica, a koji se odnose na povredu
etike objavljivanja članaka ili prigovora zbog konflikta
interesa, urednik i Redakcija časopisa Evropska revija
za pravo osiguranja, sprovešće postupak za utvrđivanje
osnovanosti prigovora i razmatranje prigovora. Ukoliko urednik, odnosno recenzenti istaknu prigovore,
autorima treba pružiti mogućnost da odgovore na sve
prigovore urednika, odnosno recenzenata.
Urednik ima pravo da objavi rad u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja, s tim što ne sme da otkrije svoj identitet recenzentima.
E) Odgovornost izdavača:
Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač
Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuje se da
čuva reputaciju (ugled) časopisa nastojeći da objavljuje
kvalitetne radove, originalne naučne i stručne radove.
Kada je to potrebno, članci koji nisu napisani u skladu
sa etikom objavljivanja, biće povučeni. Ispravke će biti
učinjene u što kraćem roku. Izdavač se obavezuje na
dobru komunikaciju sa uredništvom, autorima i recenzentima.
F) Posebna pitanja etike objavljivanja:
Etika objavljivanja i sprečavanje zloupotreba objavljivanja u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
podrazumeva:
• Vršenje konstantnog praćenja poštovanja svih
prethodno navedenih standarda u cilju poštovanja
dobre prakse i etike objavljivanja;
• Nastojanje Redakcije i izdavača časopisa da se zadovolje interesi čitaoca i autora;
• Konstantno poboljšanje kvaliteta objavljenih članaka;
• Slobodu izražavanja, odnosno pisanja;
• Ukoliko je to neophodno, primenu postupka opoziva članaka, objavljivanje ispravki, objašnjenja i
izvinjenja;
• Vođenje uredne evidencije prispelih radova, recenzija i potpisanih autorskih izjava o originalnosti
rada od strane Redakcije časopisa;
• Nastojanje časopisa da očuva integritet akademske
evidencije;
• U slučaju sumnje u tačnost podataka, istraživanja i
rezultata, traženje objašnjenja i potrebnih ispravki
od autora;
• Sprečavanje objavljivanja plagijata i krivotvorenih
podataka.
109
3/2013
110
Uputstvo za autore članaka u
Evropskoj reviji za pravo osiguranja
Uslovi koje rad treba da ispunjava
Rad se recenzira i prihvata za objavljivanje pod sledećim uslovima:
• Da je originalan;
• Da se prvi put dostavlja na recenziju za objavljivanje u Evropskoj reviji za pravo osiguranja;
• Da njegovo objavljivanje ne razmatra neki drugi
izdavač;
• Da nije u celini ili nekim delom već objavljen;
• Da nije već prihvaćen za objavljivanje kod nekog
drugog izdavača;
• Da neće biti objavljen u nekom drugom časopisu
sve dok ne bude doneta odluka o njegovom objavljivanju u Evropskoj reviji za pravo osiguranja.
Svi radovi podležu dvostrukoj anonimnoj recenziji.
Autori svoje radove treba da šalju Redakciji časopisa, odnosno glavnom i odgovornom uredniku, Jasmini
Labudović Stanković, na e–mail: [email protected] i/
ili prof. Pjerpaolu Maranu (Pierpaolo Marano), zameniku glavnog urednika, na e–mail: Pierpaolo.Marano@
unicatt.it. Radovi se mogu dostaviti na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Uz rad treba dostaviti potpisanu i skeniranu autorsku izjavu koja se nalazi na sajtu
www.erevija.org.
Format
Članak ne sme da bude duži od 12 strana, sve margine – 2,54 cm, format strane – A4, prored – „1”. Autori treba da koriste Times New Roman, vode računa o
abecednom redosledu citiranja, strane reči i fraze pišu
kurzivom (italic).
Naslov rada
Naslov treba da odražava temu rada. U interesu je
časopisa i autora da se koriste reči koje su adekvatne
za indeksaciju i pretraživanje. Naslov ne treba da bude
duži od 10 reči. Treba da bude centriran, ispisan velikim slovima (Font 14, bold). Podnaslovi treba da budu
centrirani, ispisani velikim slovima (Font 12), označeni
arapskim brojevima. Sledeći podnaslovi pišu se malim
slovima po abecednom redosledu: a), b), c), d).
Primer:
OSIGURANJE ODGOVORNOSTI BROKERA
1. UVOD
2. DEFINICIJA OSIGURANJA PROFESIONALNE
ODGOVORNOSTI
2.1. Građanska odgovornost brokera osiguranja
2.1.1 Analiza a) Uporedno pravo
Apstrakt, Zaključak i Summary
Na početku, a posle naslova rada, treba da se nalazi apstrakt koji ne sadrži više od 20 redova. Treba da
bude kucan običnim slovima (bez bolda i kurziva), bez
podvlačenja i citata. Naslov „Apstrakt” treba da bude
centriran.
Apstrakt treba da ima između 100 i 250 reči i da se
nalazi posle zaglavlja (autorovog imena, naslova), a pre
ključnih reči iza kojih sledi tekst rada. Apstrakt mora
da bude jasan i da ukratko informiše čitaoca o sadržini
rada. Naročito treba voditi računa o tome da apstrakt
sadrži: cilj istraživanja, korišćene metode, rezultate
istraživanja i zaključak.
Zaključak se daje na kraju rada. Zaključak bi trebalo
da bude u strukturisanoj formi i da iznosi do 1/10 dužine rada (duži od apstrakta).
Rad, na kraju, treba da sadrži rezime na engleskom
jeziku – Summary, dužine do 2/3 strane.
Ključne reči
Ključne reči se daju posle apstrakta, a pre glavnog
teksta. Ključnih reči ne treba da bude više od 6. Red treba da počne kurzivom, a zatim da se nastavi redovno
kucanim rečima.
Ime autora
Svoje ime i prezime, sa titulom „mr”, „dr” itd. ispred
imena, autor navodi pre apstrakta sa gornje leve strane,
dok u fusnoti označenoj „*” u Superscriptu navodi naziv
institucije u kojoj je zaposlen, kao i e–mail adresu.
Primer: Doc. dr Slavko Đorđević*
U fusnoti:
Parker Ins. Co. London, e–mail: [email protected], ili
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac, e–mail: [email protected]
Tabele
Za tabele važe ista tehnička uputstva kao i za tekst,
sačinjavaju se u MS Wordu ili Excelu, označavaju rednim arapskim brojevima sa gornje strane tabele. Svaka tabela mora da ima naslov na gornjoj strani tabele
i treba da bude postavljena što bliže tekstu na koji se
odnosi.
3/2013
Fusnote
Fusnote treba navoditi ispod teksta na svakoj strani na koju se odnose. Molimo autore da nastoje da sva
dodatna pojašnjenja i detalje najvećim delom umetnu
u kontekst izlaganja u samom tekstu, a što manji deo
ostave za fusnote.
Literatura
Literaturu koja je korišćena u pisanju rada navesti
kao posebnu sekciju na kraju rada, iza rezimea na engleskom jeziku (APA Style). Literaturu poređati po abecednom redu prema prezimenu autora. Ako je isti autor
citiran više puta, literaturu navesti po godini izdanja,
počevši od najnovije. Na kraju svake reference navesti
DOI broj, ukoliko postoji.
Primer: Croly, C., Jefferies, I. (2012). Pitanja u vezi
sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom
pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD, Revija za pravo osiguranja, 11(1), 6–16.
Jensen, C. M., Meckling, H. W. (1976). Theory of
the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and
Ownership Structure, Journal of Financial Economics,
3(4), 305–360.
Giovannini Group. (2001). Cross–Border Clearing and Settlement Arrangements in the EU, Brussels, dostupno na: http://ec.europa.eu/internal_market/financial–markets/docs/first_giovannini_en.pdf,
21.10.2008.
Mehr, R., Osler, R. (1961). Modern Life Insurance – a
textbook of income insurance, New York: The Macmillan
Company.
Rorbah, V. (2013). Značaj interkulturalne kompentencije u osiguranju, u: Marano, P., Jovanović, S., Labu-
dović Stanković, J. (urednici): Pravo osiguranja Srbije u
tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja (99–111).
Beograd: Udruženje za pravo osiguranja Srbije.
Žarković, N. (2011). Životna osiguranja, Novi Sad:
Skonto.
Zakon o osiguranju, Službeni glasnik RS. br.
125/2004.
Pravila citiranja
Citiranje knjiga, članaka, radova u zbornicima, treba vršiti u tekstu rada i to u skladu sa sledećim pravilima:
a) U zagradi navesti (prezime autora, godinu objavljenog rada, stranu).
Primer: (Žarković, 2011, 157)
b) Ukoliko knjiga, odnosno članak ima više autora,
prezimena autora odvojiti zarezom, zatim navesti godinu i stranu.
Primer:
(Mehr, Osler, 1961, 243)
c) Ukoliko se u radu navodi više radova istog autora
u istoj godini, pored godine dodati slovo (a, b, c).
Primer: (Slavnić, Jovanović, 2008a, 26)
(Slavnić, Jovanović, 2008b, 20)
d) Prilikom citiranja propisa navesti pun naziv, godinu usvajanja zakona i član.
Primer:
(Zakon o osiguranju, 2004, čl. 15)
111
3/2013
112
Lista recenzenata
Referees
Prof. dr Stefan Pürner, Nemačka fondacija za međunarodnu pravnu saradnju, Nemačka
Prof. dr dr habil. Peter Hauser, Univerzitet „Johanes
Kepler Linc”, Ekonomski fakultet Beč i Zapadnomađarski
univerzitet u Šopronu, Austrija
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu,
Pravni fakultet, Velika Britanija
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz–Dofin,
Privatno pravo, Francuska
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni
fakultet, Švajcarska
Prof. dr Herman Cousy, Univerzitet u Luvenu, Pravni
fakultet, Belgija (profesor emeritus)
Prof. dr Josef Dezsy, Zapadnomađarski univerzitet u
Šopronu, Ekonomski fakultet, Mađarska
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonomski fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Predrag Šulejić, Univerzitet u Beogradu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Jakov Radišić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Volfgang Rorbah, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakultet, Austrija, (u penziji)
Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Pierpaolo Marano, Katolički univerzitet
„Svetog Srca”, Fakultet za nauku bankarstva, finansija i osiguranja, Italija
Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman za privredu i pravosuđe, Grčka
Prof. dr Nebojša Žarković, Univerzitet „Megatrend”
Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac, Republika
Srbija
Prof. dr Katarina Ivančević, Univerzitet „Union” Beograd, Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. dr Marijana Dukić Mijatović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,
Republika Srbija
Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna
akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Republika Srbija
Doc. dr Jasmina Labudović Stanković, Univerzitet u
Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Slavko Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Srđan Vladetić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Loris Belanić, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakultet, Republika Hrvatska
dr Kyriaki Noussia, Advokatska komora Atine, Grčka
dr Lola Stamenković, Jubmes banka, Republika Srbija
Prof. Stefan Pürner, LLD, Deutsche stiftung fur Internationale Rechtliche Zusammenarbeit, Deutschland
Prof. habil. Peter Hauser, PhD, Universität Johannes
Kepler Linc, Wirtschaftsuniversität Wien and West–Ungarishen Universität Sopron, Austria
Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton,
Southampton Law School, UK
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université Paris–
Dauphine, Droit privé, France
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich,
Rechtswissenschaftliche Fakultät, Switzerland
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit,
Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium
Prof. Josef Dezsy, PhD, West–Ungarishen Universität
Sopron, Wirtschaftswissen Fakultät, Hungary
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics, Serbia,(ret.)
Prof. Predrag Sulejic, University of Belgrade, Faculty of
Law, Serbia, (ret.)
Prof. Jakov Radisic, PhD, University of Kragujevac,
Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vienna, Faculty of Economics, Austria, (ret.)
Prof. Stevan Sogorov, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Law, Serbia
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Università Cattolica del
Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e assicurative, Italy
Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο
Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων
(Athens University of Economics and Business, Business Administration Department), Greece
Prof. Nebojsa Zarkovic, PhD, University „Megatrend”
Belgrad, Serbia
Prof. Katarina Ivancevic, LLD, University „Union”
Belgrad, Faculty of Law, Serbia
Prof. Marijana Dukic Mijatovic, PhD, University Business Academy, Faculty of Law, Serbia
Prof. Slobodan Jovanovic, PhD, University Business
Academy, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Jasmina Labudovic Stankovic,
PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Srdjan Vladetic, PhD, University
of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Loris Belanic, PhD, University Rijeka, Faculty of Law, Croatia
Kyriaki Noussia, LLD, Athens Bar Association, Greece
Lola Stamenkovic, PhD, Jubmes bank, Serbia
Download

3/2013 2