Предраг Поповић
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Историја једне опаке болести
Српска радикална странка
Београд 2011
Предраг Поповић
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Историја једне опаке болести
Рецензенти:
Горан Радовић
Ирина Вукичевић
Директор издавачког сектора
Огњен Михајловић
Редакција
Ивана Борац, Весна Марић, Љубинка Божовић,
Лазар Мацура, Љиљана Михајловић, Биљана Олуић,
Северин Поповић, Марина Ристић, Златија Севић, Милица Шешељ
Издавач
Српска радикална странка
Трг победе 3, Земун
За издавача
Др Војислав Шешељ
Штампа
Штампарија “АМД СИСТЕМ”
За штампарију
Драгољуб Кешељ
Тираж
1.000 примерака
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије Београд
32:929 [e{eq V.
341.645.5
PROCES Vojislavu [e{equ zbog nepo{tovawa
Ha{kog tribunala / (priredili) Milutin
Nikolajevi}, Todor Trifkovi}. - In|ija : T.
Trifkovi}, 2010 (Beograd : AMD sistem). - 622
str. ; 24 cm
Na nasl. str. naziv mesta izdavawa:
Beograd. - Tira` 1.000.
ISBN 978-86-7886-090-4
1. Nikolajevi}, Milutin (urednik) 2.
Књига је посвећена
бившим и будућим
жртвама политике
Александра Вучића
Упутство за читање
Кад се описују лик и дело Александра Вучића, лажи нису потре-бне, истина је довољно грозна. По њега, и, још више, по све који су
му веровали.
У форми речника представљени су Вучићеви ставови о људима и
појавама, онакви какви заиста јесу или каквима их види аутор, Предраг Поповић, опет из Вучићевог угла.
Прво да представимо најистакнутије актере ове документарне сатире.
1. Александар Вучић
Сучељавањем његових ставова, понекад цитираних а често у
ауторовом тумачењу, разоткрива се брутална дволичност, доследна
само у намери да оствари личну корист. И кад је, на пример, Војислава Шешеља представљао као највећег српског хероја, и сад, кад
га назива монструмом, Вучић то ради на једнако сугестиван и горљив начин.
Више од 15 година је био у врху СРС, креирао и спроводио њену
идеологију, штитио је српске националне интересе, залагао се за
формирање Велике Србије, истицао приврженост страначком председнику и свом куму, износио најтеже оптужбе на рачун Европске
уније, САД и НАТО-а, а онда је, практично преко ноћи, направио тотални заокрет. Заменио је улоге пријатеља и непријатеља, сабораца и противника, па опуштено наставио, уз помоћ режимских колега, аналитичара и медија, да се представља као неспорни политички и морални ауторитет.
2. Војислав Шешељ
Десет година је успевао да контролише Вучићев, еуфемистички
речено, чудан карактер.
Физички дистанциран, из Шевенингена није успео да спречи метастазу Вучићеве амбиције. Без изненађења и резигнације, могао је
само да посматра покушај пуча у својој странци. Александар Вучић
није први конвертит у Србији. Напротив, много је оних који су мењали идеологије и странке, међу којима су се истакли и неки високи функционери СРС (Гламочанин, Дерета, Гојковић...), али сви заједно нису направили штете колико Вучић. Не само радикалима, не–5–
Историја једне опаке болести
го комплетној опозицији и свим грађанима који су незадовољни начином владавине Бориса Тадића и Демократске странке. Уместо
СРС-а, понудио је нову страначку опцију, која је у кратком року успела да преусмери енергију револтираног, разочараног и ојађеног
народа. Последице су корисне само по Тадићев режим.
3. Драган Ђилас
Пристајањем на сарадњу са Вучићем, доказао је да није гадљив и
плашљив. Пружио је логистичку подршку Николићевом и Вучићевом
покушају уништавања СРС. Са њима на челу опозиције, власт не мора да се брине, опстаће без обзира на све грешке и пропусте којима су грађани доведени на руб беде и очајања.
За сада, односи су им идилични, по принципу „поштено, па ко кога превари“. Какав ће бити расплет, осетиће Ђилас на својој кожи.
4. Предраг Поповић
Аутор је омогућио Александру Вучићу да на јединствен начин уђе
у српску књижевност, као главни јунак биографије писане у лексикографском облику. Форму и стил изабрао је Поповић, за садржај је
заслужан искључиво Вучић.
Многе дефиниције обилују контрадикторностима, баш као и политичка пракса донедавног генералног секретара СРС и актуелног заменика председника СНС. Као и главном јунаку, хронологија није
битна ни аутору „Речника“, можете да читате на прескок, који год
термин вам запне за око. У сваком ћете наћи део вучићевског тумачења света око себе, како код објашњења његових ставова о Николићу, Тадићу, Дачићу, Шешељу, Суботићу или Ђинђићу, тако и у дефиницијама појава попут мржње, нервозе, вечности или хуманости.
Да би овом новом Вучићу, демократском и европејском, било лакше за читање и разумевање, аутор је одлучио да лексикографске јединице сложи абецедним редом, и то латиницом.
Савет
Пре него што се упустите у авантуру читања ове књиге, заборавите све своје предрасуде, немојте унапред да верујете ни Вучићу,
ни Шешељу, а најмање аутору. Уз напор читања уложите напор разумевања, па сами процените кад је лагао, током оних 15 радикалских, или ове две, проевропске године. Какав год закључак донесете, нећете погрешити. Обрни, окрени... Лагао је.
Ако вам се нека реченица учини духовитом, немојте да се смејете. Да, комично је што постоји лик као што је Вучић, али трагично
је што има толики утицај и моћ.
–6–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ABOLICIJA
A
ABOLICIJA – Demokratsta institucija, u Srbiji dovedena do savršenstva.
U pravnim državama zakonom
je definisano ko i pod kakvim uslovima ima ovlašćenja da određenog
pojedinca oslobodi odgovornosti
za krivično delo. Mimo zakona, kod
nas se primenjuje abolicija koju
određuju i sprovode tajkuni, političari i mediji.
Da sam ja Aleksandar Vučić, u
nekoj normalnoj zemlji bio ministar u vreme čijeg mandata je donet zločinački zakon o informisanju, učestvovao u hajci na nepodobne novine i novinare, u spornim okolnostima od države uzeo
stan i radio sve što sam radio –
oko 498 godina bih u zatvorskom
miru tražio put u rehabilitaciju.
Naravno, od toga ništa. Pao sam
sa vlasti, nežno su mi secnuli porez
na ekstraprofit za stan, ali niko se
više ne seća kako sam inkvizitorski
uništio slobodne medije, Slavko
Ćuruvija je mojim političkim protivnicima važan kao lanjski sneg, a i
danas lepo sarađujem sa novinarima „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“, kojima sam svim srcem
uništavao egzistenciju u vreme
dok su oni bili ovakvi kakav sam ja
danas, domaći izdajnici i strani plaćenici.
Diktatorski režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja srušen
Историја једне опаке болести
je revolucionarnom energijom mudrih i plemenitih demokratskih lidera Đikija, Legije, Čumeta, Čede,
Čovketa, Bagzija i ostalih velikana
koji su, čim su instalirani na vlast,
zaboravili na revanšizam. Cepidlake će primiteti da su Miloševića
ekspresno izručili Haškom tribunalu, a čak dve godine su pakovali
optužnicu protiv Šešelja. Ne treba
im zameriti tu sporost, mene nisu
dirali, to je najvažnije.
Aboliran od prošlosti, idealan
sam komad lidera za budućnost.
Kad se to sprovede u praksi, kad
dođem na vlast, a samo što nisam,
neću zaboraviti usluge koje su mi
učinili oslobađajući me odgovornosti za mnoge stvari. Doduše, možda i hoću, ako mi se u međuvremenu zamere. Zato je za sve bolje
da ja što pre i sa što manje prepreka dođem na vlast, da bih pokazao
koliko milosrdan umem da budem.
ALCHAJMER, ALOJZ – Moj
najdraži prijatelj i saradnik. Kad
god me neki zlikovac pita o stvarima iz prošlosti (zašto sam izdao i
zaboravio kuma Šešelja; zašto se
više ne zalažem za Veliku Srbiju;
zašto ne pominjem Kosovo i Metohiju; od koga sam dobio i koliko
sam platio stan u Ju biznis centru;
otkud mi dvorac u Jajincima: da li
sarađujem sa Tadićem, Đilasom i
Canetom...) pozovem u pomoć gospodina Alchajmera.
–7–
ALCHAJMER, ALOJZ
- Gospon Alojz, da li se mi sećamo tih stvari? – pitam ga, i uvek
dobijem tačan odgovor:
- Ma, ni govora...
On mi je najpouzdaniji svedok
da se ne sećam nijedne sporne
stvari iz svoje, kao planinski potok
bistre, političke karijere, a ko god
pokušava da to zamuti, on je dokazani lažov koji me tim bednim
podmetačinama želi skrenuti sa
evropskog puta, jedinog ispravnog
za Srbiju, a i mene.
A. Alchajmer – Vučićev omiljeni
svedok-saradnik
ALKOHOL – Poslednji put sam
se napio pre 20 godina, kad je
Zvezda u Bariju osvojila Kup šampiona. Sad alkohol ne konzumiram. Samo vino, i to umereno. Kad
vidim kako izgledaju Džoni Cicija i
–8–
Mis Kiza kad se napiju, najdraži
moji saradnici, ne pada mi na pamet da se brukam. Pokušao sam i
na njih da pedagoški utičem, ali
neuspešno.
„Tačno je da alkohol skraćuje život, ali bar vidim dvaput više od
treznih ljudi”, mudrim alibijem se
brani Džoni. Kako da mu ne oprostim kad on uglavnom gleda mene, i pritom vidi dvostruko. Neka
uživa.
AMERIKA – Najveći svetski izvoznik demokratije, „tomahavk”
raketa, osiromašenog uranijuma u
kasetnom pakovanju, tolerancije i
holivudskih snova. Za svakog se
nađe ponešto.
Prvo sam video Stounov triler
„Dž.F.K.”, a onda sam upoznao gospodina Mantera i shvatio da su
„najbolji odnosi sa Amerikom vitalni interes Srbije, jer bez podrške
SAD nije moguće ostvariti nijedan
iole važniji spoljnopolitički cilj, niti
ekonomski napredak”. To je shvatio čak i Tomislav Nikolić, koji je
nekada tvrdio da „treba pomoći
svakome ko se bori protiv Amerike,
treba svi otvoreno i jasno da kažu
stop Americi, stop načinu na koji
Amerika određuje naš život i uništava našu decu”. Ni tada to Toma
nije mislio, samo je, pod uticajem
Šešelja, govorio kao pravi Srbin,
kao svaki Šumadinac koji veruje u
pesmu „Metar moga sela, Amerika
cela”.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
AMERIKA
Jedva sam uspeo da mu objasnim da se mane istine i pravde,
nije vreme za tako riskantne eksperimente. On sada sluša, smeška
se Meri Vorlik srdačnije neko Indiri
Radić, sa Montgomerijem se grli
kao sa Milutinom Mrkonjićem, čak
više ne priča viceve o Medlin Olbrajt i Bilu Klintonu. Ipak, svaki put
kad idemo na neki diplomatski prijem, upozorim ga da pazi šta priča,
naše nove gazde neće shvatiti da
se šali kad kaže da je Kolumbo otkrio Ameriku samo zato što je bio
zagriženi srbomrzac. Međutim, ma
koliko ga brifovao, uvek mu se
omakne neki gaf, pa ponovi svoj
stari stav da su u „Americi na vlasti homoseksualci, pedofili, lezbijke
i nemoralni ljudi”. Dobro je što ne
zna engleski, pa, kao odličan prevodilac, ja strancima objasnim da
Toma zapravo podržava američku
vlast i njene vladare oba pola i svih
modernih seksualnih varijacija.
Bez američke podrške, naučio
sam, nikad neću doći na vlast u Srbiji. Birači mogu da glasaju kako
hoće, vladu će sastaviti neki mister
Smit iz Kneza Miloša 50. Dakle, to
je adresa na koju šaljemo denuncijantske stenograme, optužbe na
račun malo Koštunice, malo više
Šešelja, kao i molbe da nam daju
još važnih zadataka, sve u nadi da
će nas nagraditi nekom lepom, velikom ministarskom foteljom. Zaslužili smo.
lo dobar rezultat – podržava me
87,64 odsto ispitanika. Anketirao
sam sebe i Kseniju. S obzirom da
je ona bila uzdržana, mogu da budem zadovoljan ostvarenim uspehom, ali neću prestati da napredujem dok ne osvojim bar 142,01 odsto.
APLAUZ – Bučna potvrda moje
genijalnosti. Cela transakcija zasniva se na poslovno-politički korektnoj trampi – moja prazna obećanja
u zamenu za lakovernost onih koji
plješću dlanovima.
AUTOMOBIL – Najdraži mi je
službeni, ministarski. Čim vidim crni audi, proradi nostalgija, ali nema veze, opet ću da u njega ulegnem, majke mi Radovanke.
Sad vozim neki krš, škodu. Nisam zadovoljan. Ako ne gledam,
ona se zapuca u rampu na pruzi ili
naleti na kamenčugu. Malo-malo,
pa udarim u nešto. I to totalno trezan. Prošli put kad sam se slupao,
pandur mi je dao alko-test. Video
je kako izbezumljeno izgledam pa
je mislio da ću „naduvati Divca”,
čak do 2,20 promila. A, ono – ništa. Ni kap alkohola nisam popio.
Ono što se normalnim ljudima dešava kad su pijani, ja radim besprekorno trezan.
Ipak, od tada pazim kako vozim,
uvek stanem kad je rampa spuštena i usporim svaki put kad vidim
ANKETA – I juče sam provera- da mi u susret dolazi neki teretvao svoj rejting. Istraživanje je da- njak. Moram da se čuvam, od me–9–
Историја једне опаке болести
AUTOMOBIL
ne zavisi budućnost Srbije. Biću evropski Srbin koji ima crno na bestrpljiv dok ne dobijem ministarsku lo da nije špijun.
I, nisam. Tvrdi BIA. A šta na tu
limuzinu i službenog vozača. Onda
temu kažu CIA i MI 6, na sreću, nineka paze drugi.
kada nećete saznati. A, ako saznate, nećete od mene. Kao Bond,
Džejms Bond, nikad neću otkriti
istinu.
BAJ D VEJ – Svakodnevna koBIBLIJA – Kontejner nepotrebmunikacija sa prijateljima iz stra- nih, često i štetnih, informacija o
nih ambasada pomogla mi je da, Bogu, prorocima, apostolima, grepored ostalog, obogatim vokabular sima i pokajanju, moralnim principima i sličnim bajkama.
engleskog jezika.
Nažalost, i danas ima nesrećnika
Za dve godine, od kada sam se
opametio i okrenuo evroatlantskim koji čitaju, pa čak i veruju u te preintegracijama, naučio sam sintag- vaziđene neistine. U njima traže
mu „baj d vej“. Nemam pojma šta ljubav, utehu i nadu. Svaki modeto znači, ali lepo zvuči kad je izgo- ran, evropski orijentisan građanin
varam: „Kume Toni, baj d vej, gla- zna da se odgovor na životne prodan sam, ajmo, baj d vej, da nešto bleme ne nalazi u Bibliji nego na
televiziji, i to u emisijama u kojima
šalabrcnemo“. Ako ovako nastaja gostujem. Što bi se neko optevim, sigurno ću, kad-tad, naučiti i
rećivao religijskim dogmama kad
kako se na engleskom kaže „šalamože da veruje meni? Umesto jebrcnuti“.
vrejskih mitova iz daleke prošlosti,
B
BAŠANOVIĆ, ZORAN – Igrač- ja nudim pogled u svetlu evropsku
budućnost, neopterećenu raspraka, trenutno zanimljiva.
vom o tome ko je kriv, Adam ili
BES – Osećanje koje me obu- Eva, Avelj ili Kain, Jovan ili Juda,
zme kad se suočim sa bilo kojim Šešelj ili Toma, meni to nije bitno.
problemom ili saradnikom.
Zašto da se birači muče sa čak deBIA – Odlična organizacija. Kad set božjih zapovesti, kad mogu da
su me neki zlikovci optužili da sam primenjuju jednu jedinu, moju –
strani špijun (i ovom prilikom mo- veruj u mene, ne pravi sebi drugog
lim gospodu iz CIA i MI 6 da im idola.
oproste), Bezbednosno-informativBIOGRAFIJA – Samo mene mona agencija je vrlo ažurno deman- že da zadesi takav peh da mi biotovala te nedokazane špekulacije. grafiju piše ovakva tračara, najgoZahvaljujući BIA postao sam jedini ra od svih. Ne samo što ne veruje
–10–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
BIOGRAFIJA
mojim reklamnim spotovima, nego
me i poznaje. Tačno zna sve moje
mane, i obe vrline (navijanje za
Zvezdu i zanesenost poezijom Duce Rodić), pa me ovim Rečnikom
dezavuiše kao ličnost. A i šire.
Lakše bi mi bilo da je Zakon o
krivičnom postupku predstavio kao
moju biografiju. Uostalom, kakva
mi je karijera, to bi više odgovaralo realnom stanju. Ali, ne! Zakoni
su strogi i ozbiljni, nema ruganja.
U ovoj satiričnoj verziji, predstavio
me kao psihića pored koga i Brana
Prostran izgleda normalno.
A, lepo sam ga upozorio. Ne
znam koliko sam smešan, ali znam
koliko sam opasan. Ko ne veruje,
neka pita Ćuruviju.
Историја једне опаке болести
BIZNISMEN – Bogati lopov, još
nekažnjen.
BJELICA, ISIDORA – Gorko
me razočarala.
Deset godina smo bili prijatelji,
družili smo se, zajedno prolazili
kroz razne medijske i političke hajke, ni u najopasnijim trenucima nije me napuštala, uvek je imala reči utehe i ohrabrenja, a u javnim
nastupima nije propuštala priliku
da istakne neku od mojih bezbrojnih nepostojećih vrlina. Bez materijalnih interesa, vođena samo svojim osećajem za ljudskost i drugarstvo, često na svoju štetu, privlačeći gromove kojima su je gađali
moji neprijatelji, hvalila me toliko
da ni sam sebe nisam mogao da
prepoznam.
– 11 –
BJELICA, ISIDORA
Prvo sam mislio da pušta mašti
na volju samo šale radi. Kad bih
zaista bio takav, častan i čestit, kao
što me ona opisivala, izgubio bih
lični identitet. Opasnost je postala
veća kad mi se učinilo da iskreno
veruje u to što govori o meni. A
poznato je da iskrenost privlači i
druge poroke. Zato sam rešio da
joj na najkonkretniji način raspršim
zablude.
Iako su Isidora i Nebojša Pajkić
autori ideje o pokretanju „Pravde“,
bez dvoumljenja sam je izbacio na
ulicu čim mi se ukazala prilika. Više od tri godine je pisala kolumnu
kojom sam se ponosio, da bih preko noći odlučio da je odbacim kao
nepotrebni teret. Lucidno sam plasirao priču o prodaji „Pravde“ Šaperu i Đilasu, što mi je omogućilo
da se ratosiljam Isidore i glavnog
urednika, gada bezobraznog koji je
napisao ovu odvratnu knjigu, kao i
nekih nepodobnih retro-likova koji
bi mi samo smetali na mom novom
evropskom putu.
Uzalud su Šaper i Đilas demantovali moje laži, ostvario sam sve
što sam zamislio. Konačno sam postao svoj čovek, okruženje sam
očistio od naivaca koji veruju u
bajke o prijateljstvu, poštenju i časti, sad ima više mesta za poltrone
i parazite koji me slepo slede, kao
ja Đilasa.
Ipak, priznajem da me Isidora
mnogo razočarala. Imala je milion
dokaza o tome ko sam i kakav
–12–
sam, a opet je više verovala meni
nego svojim očima. Sram je bilo.
BOG – Glavni lik jedne stare
knjige. Ličimo, kažu. I za njega se
tvrdi da je dobar, pošten, pravedan, milostiv i svemoguć. Međutim, njemu se pripisuje stvaranje
ovog sveta. Ako je to tačno, ako ga
je on zaista napravio, nije se proslavio. To nas razlikuje. Kad dođem
na vlast, a uskoro ću, ima da ispravim sve njegove greške – uvešću
Srbiju u Evropsku uniju i NATO,
oporaviću privredu, građani će živeti bolje, svi će me voleti, iz Jajinaca ću se preseliti na Dedinje, napraviću još veći i bogatiji vinski podrum, posećivaće me ambasadori
Nemačke i Amerike, Tomu ću vratiti u Bajčetinu, Šešelj se neće vratiti iz Haga u Batajnicu... Tek kad
tako sredim stvari, videće se ko je
bolji, Bog ili ja.
BOMBA – Najopasnija od svih
eksplozivnih naprava, M.52R, jednog dana je zapretila da se rasprsne u zgradi Predsedništva Srbije.
Neki očajnik se opasao sa dve
„kragujevke“ i krenuo kod Borisa
Tadića. Pošto predsednik, naravno,
nije bio na svom radnom mestu,
naoružani nesrećnik je seo u hol i
budalama iz obezbeđenja rekao da
će se dignuti u vazduh. Uplašeni
zbog mogućih oštećenja parketa,
nameštaja i umetničkih slika, odmah su stigli specijalci.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
BOMBA
Malo kasnije, došao je i Tomislav
Nikolić. Goloruk, bez pancira i šlema, samo sa nedodirljivim autoritetom i odlučnim izrazom lica, stigao je do ulaznih vrata Predsedništva. Da bi dao izjavu okupljenim
novinarima.
Jednog predsednika Demokratske stranke je na onaj svet ispratio
pretnjom da je i Tito, kao tada
Đinđić, pred smrt imao probleme
sa nogom. Zato ga je savest, uz
moju malu marketinšku pomoć,
nagovorila da drugog predsednika
Demokratske stranke brani i svojim životom, ako treba.
Nije trebalo, šta da se radi. Iako
je bilo više opcija u igri. Pa i ona da
Nikolić dođe do samoubice i počne
pregovore. Čim bi kukavac video s
kim ima posla, sigurno bi izvukao
osigurač, da prekrati muke. Sebi. I
meni.
Razumeo bih ga. I meni često
dođe, kad Nikolić progovori, da aktiviram bombu. A ako pri ruci nemam M.52R, onda sam eksplodiram. Od besa.
Uglavnom, ona bomba nije prsnula u Predsedništvu, svi su mogli
da budu zadovoljni. Tadić je dobio
oreol mučenika, Nikolić kapu dvorske lude, a očajnog samoubicu su
nestali.
U mom scenariju, hepiend izgleda drugačije, ali niko mi nije poverio režiju.
BONSAI – Minijaturno stablo
koje ima sve karakteristike svoje
vrste u „normalnoj“ veličini.
Историја једне опаке болести
Prilikom posete mojim prijateljima Japancima, video sam šta sve
znaju da naprave, svako patuljasto
drvo liči kao da je pravo. Isti metod hortikulture Japan je, kao i
mnoge druge nama prijateljske zemlje, primenio na Srbiji. Oteli su
nam Kosmet, pa sad imamo bonsai
Srbijicu. Samo napominjem, ne
prigovaram. Štaviše, ubeđen sam
da i to ima svojih dobrih strana.
Logično je da se manja država lakše brani nego velika. Iako više nemamo od koga da se branimo, pošto će Srbija, čim ja dođem na
vlast, postati pravo žarište mira u
regionu.
BOŽOVIĆ, BAĆO – Za razliku
od mnogih, on se nije odrekao srpstva, pravoslavlja i Vojislava Šešelja. Hrabro i ponosno, kako i dolikuje četničkom vojvodi, odbija da
prizna okupaciju Crne Gore. Iako
je danas teže biti Srbin u Nikšiću
nego u Sarajevu ili Zagrebu, Baćo
Božović ne prodaje veru za večeru,
nego svojim primerom ostavlja častan trag kojim će se ponositi neko
buduće pokoljenje.
BRISEL – Matrica savremene
civilizacije.
Iako je samo 1702 kilometra
udaljen od Beograda, i tek malo više od Tomine Bajčetine i mog Bugojna, trebalo mi je čak 15 godina
da shvatim da svi putevi koji me
zanimaju – prema vlasti, parama i
– 13 –
BRISEL
Vojvode: Šešelj i Božović
moći – vode u tom smeru. Međutim, ne vredi da kukam, sad moram da ubrzam korak na tom putu
bez alternative, na kome nema
mesta velikosrpskim preprekama
teškim od nepravdi koje su nam
nanete upravo u Briselu. Sve sam
to zbacio sa sebe, zaboravio Krajinu i Kosovo, NATO bombardere i
haške zlotvore, pa lakih nogu, kao
u „Plesu do snova“, jurim tamo, da
bih ovde zaseo na vlast.
rije, loše osvetljenje i pune su
ustajalog smrada sveća i tamjana.
U njoj glumci u crnim ili šarenim
haljinama svake nedelje pre podne
igraju predstavu za naivnu publiku.
Tamo je stalno neka kuknjava.
Dok statisti uzdišu, glavni junaci
šetaju ispred nekih slika, govore i
pevaju, navodno, u slavu nekog
razapetog mučenika o kome nema
nikakvih istorijskih podataka da je
uopšte postojao, a i davno pomrli
svedoci o njemu su pisali tek neproverene stvari koje su možda
nekad, negde, od nekoga čuli.
Iako mi je sve to otpočetka bilo
CRKVA – Zgrada. Iako se, sumnjivo, jedno vreme sam pristauglavnom, prave velike, čudnih ob- jao da se predstavljam kao da velika, imaju tek jednu ili dve prosto- rujem u tog popovskog boga.
–14–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
C
CRKVA
I, trudio sam se. Dobro, nisam
baš postio ali molio se jesam. Tačnije, molio sam ga da pristane na
miroljubivu kohabitaciju, da podelimo interesne zone – on na nebu,
ja na zemlji. Njemu neka bude
vlast u carstvu nebeskom, meni u
carstvu zemaljskom, pa da nastane rajska milina. Meni.
Međutim, ako uopšte postoji, nije pristao na moje uslove. Gore je,
verovatno, ostao on, a dole je postavio Tadića i Đilasa.
Preko takve izdaje nisam mogao
da pređem. Za kaznu, u crkvu više
ne idem, molim se samo Mikiju Rakiću i, ređe, Gagiju Đilasu, umesto
ikone ljubim samo svoju sliku, a
postim samo ako nemam nešto jestivo pri ruci.
Pa, da vidimo ko je na većoj šteti, taj nebeski lik iz crkve, ili ovozemaljski ja.
CRNČEVIĆ, BRANA – Fosilni
ostatak Promisuma, praistorijskog
stvorenja iz roda hordata, koji je
živeo pre oko 500 miliona godina.
Nauka smatra da je ta vrsta izumrla posle ordovicijuma, ali postoje podaci koji to demantuju. Na
primer, Hesiodov učenik Skorcijanidis je ostavio detaljan opis Promisuma, za koga tvrdi da je krajem 7.
veka pre Nove ere naseljavao obalu reke Henase, severno od današnjeg Soluna.
– Promisum ima tri glave, osam
želudaca i kratak rep. Crvoliko telo
Историја једне опаке болести
je crne boje, ali može da je po potrebi menja, u zavisnosti od okoline. Uočljivo je da mu se trup naginje udesno, kao da šepa. Taj deformitet nije nastao zbog povreda
nogu ili kičme, koju to biće uopšte
nema, nego zato što se celog veka
oslanja na nekog sponzora. Zbog
istančanog instinkta za prepoznavanje opasnosti, mornari iz Savasta često su na plovidbe vodili po
jednog ili dva Promisuma, koji su
svojim paničnim ponašanjem i pokušajima bekstva najavljivali oluju,
napad gusara ili neku drugu opasnost, zabeležio je Skorcijanidis.
Kad sam pročitao taj zapis, prepoznao sam Branu Crnčevića, bez
obzira na male fizičke razlike koje
su, sigurno, posledica evolucije i
mutacije. U suštini, to je to.
Brana danas ima jednu glavu, ali
prožrdljiv je kao da mu apetit stalno radi u svih osam želudaca. Hoda ukoso jer se celog života oslanjao na razne političke moćnike:
Branka Pešića, Slobodana Miloševića, Jovicu Stanišića, Arkana, Vojislava Šešelja, pa sad na mene.
Kao pravi Promisum, uvek je na
vreme prepoznavao opasnost i bežao od objekata na kojima je do
tada parazitirao. Po tome ću i ja
znati kad dođe kraj mog uspona.
Za sada, on je tu. Znači, napredujem. Drago mi je zbog toga,
iako me skupo košta. Nerava i para. Njemu je stalo samo do para.
To i ne krije. Dođe u kabinet, sed– 15 –
CRNČEVIĆ, BRANA
Crnčević i Vučić: Fosil parazita i njegov mutirani potomak
ne, raskomoti se i počne da deli
savete i anegdotski evocira uspomene na dane kad je sa Slobom
pio viski i pušio tompuse, sa Jovicom pravio opozicione stranke i od
Arkanovog besa spasavao Sašu Tijanića. Usput, pohvali crveni dezen
kravate koju sam nosio na drugom
rođendanu SNS-a, iako nije mogao
najbolje da je vidi pošto sam ga
smestio u drugi red, a ne, kako dolikuje, pored Tome, umesto Dragice. Ničim izazvan, istakne da mi je
govor bio fantastičan, ali da nije
trebalo da onoliko hvalim strane
diplomate, neće to razumeti naši
birači. I tako, unedogled. Ne znam
zašto se meša u moju politiku, ja
njegove knjige i ne čitam a kamoli
da ih komentarišem.
–16–
O čemu god da priča, sve se
uvek svede na pare. Čim počne da
kuka kako mu treba 1.000 evra za
ovo ili ono, odlučno ga odbijem.
Onda pregovaramo o količini i rokovima isplate. Znam, prihvatiće
sve što mu dam, a jednako će biti
nezadovoljan ako dobije 100 ili
10.000 evra, uveren je da zaslužuje mnogo više, valjda zbog svojih
savetodavnih usluga.
Kao pravi konsiljere, izmisli neki
problem, pa me preko čaše, ledenog izraza lica, gleda u oči i mudre
misli ćutke suče. Naivan čovek bi
pomislio da on to smišlja neko pametno rešenje. U stvari, samo je
ogladneo, pa pravi plan gde će na
ručak i ko će to da plati.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
CRNČEVIĆ, BRANA
Ipak, nije Brana Crnčević sasvim neo je i diktafon kojim je tajno snibeskoristan. Ako ništa drugo, služi mao razgovore sa svojim tadakao loš primer.
šnjim saradnicima.
Drago mi je što se tako perspek(foto 05)
tivan kadar priključio nama „naCRVENA ZVEZDA – Klub koji je
prednjacima“. Samo, brine me
osnovan samo zato da bih ja imao
onaj diktafon. Svaki put kad pričamogućnost da biračima uspešnije
mo, čini mi se da čujem neko zujaplasiram priču o mojoj muževnosti. nje iz džepa njegovog sakoa. Zato
Ne propuštam priliku da pomenem pazim šta govorim, izbegavam
da sam bio vatreni „delija” sa seve- imenice, prideve i glagole. U pora „Marakane”. Na toj tribini sam četku ga je čudilo što koristim sabio dok nisam shvatio da je mnogo mo zamenice, ali vremenom se naprijatnije društvo u loži, sa „sivim vikao da na njegova pitanja – poeminencijama” Goranom Vesićem i put „Hoćemo li na kafu?“ – odgoMikijem Antonijevićem. Sa njima voram sa: „Ja... mi... mi... njevodim stručne razgovore o fudba- ga...“ Zarad lakše komunikacije,
lu, objašnjavam im zašto golman osmislio sam i u praksu uveo najmože nekažnjeno da loptu dira ru- noviji odbranbeni izraz lica – model
kama i šta znače one bele linije na LZ 10 („Lud i zbunjen, za desettravi, a često raspravljamo i o poli- ku“). Čim mi Cvijan priđe, blago se
tici, iako se malo plašim da će i ukočim, zagledam se u njegovo lemene, kao njih, gazde najuriti kad vo oko i, u sebi, pokušavam da izračunam koliko je 2.986.655,24
me potroše.
Usput, kad baš moram da gle- podeljeno sa 13.002.987,23. Znam
dam utakmicu, navijam da Zvezda da tada izgledam malo luckasto, ali
pobedi, a ako nam preti poraz za- on se mnogo zbuni, kao da i sam
dovoljan sam i nerešenim rezulta- rešava neke matematičke megatom. Tu taktiku primenjujem i u zadatke, pa ni ne pokušava da zapolitičkoj areni. Navijam da dođem podene ozbiljan razgovor. A ako i
na vlast, a ako mi preti da izgubim to ne da željeni rezultat, počnem
bio bih zadovoljan koalicijom sa bi- da pevam. Pošto znam samo četlo kim, samo da ne ispadnem u ni- ničke i navijačke, odnosno huliganske pesme, izaberem manje zlo i
žu ligu.
zagudim: „U srcu mome živim saCVIJAN, VLADIMIR – Mlad, mo ja /i moja Zvezda crvena/o sepametan i izuzetno talentovan bi sanjam, o sebi pevam/samo sepravnik, generalni sekretar pred- be volim ja“. E, majčin sine, pusti
sednika Tadića. Takav je bio. Onda nekome snimak mog pevanja, baš
se promenio. I došao u SNS. Do- da vidim ko to može da sluša!
– 17 –
Историја једне опаке болести
CVIJAN, VLADIMIR
Moram da budem oprezan. Uveren sam da je on iskreno privržen
„naprednjačkim“ idejama i stavovima, iako oni ne postoje, ali zaista
ne bih voleo da se, kroz neko vreme, na konferenciji za novinare
emituje snimak nekog našeg
„ozbiljnog“ razgovora. Onda bih,
kao posle sastanka sa DSS-ovcima, morao da „autentične stenograme“ lično šaljem eminentnim
ambasadama i dokazujem istinu.
Na engleskom.
A, ko ne zna, rezultat one spasonosne računice je 0,2296899.
Č
ČAST – Nije da se hvalim, ali ja
sam zaista izrazito častan. Čas radim jedno, čas drugo.
ČLAN – Komad naivca koji misli
da ga pripadnost stranci izdvaja iz
lakoverne mase i diže na nivo veći
od broja zavedenog u Zlatinom
kompjuteru.
Srpska napredna stranka, prema
poslednjem prebrojavanju, ima
tačno 12.887.478 članova. I to, samo u Beogradu. Pri tome, vredi
naglasiti, članstvo se svakodnevno
uvećava za 12,4 odsto. Mislim, po
broju. Iako ima i onih, poput dr
Đukanovića, koji se šire u struku.
Većinu čine istaknuti intelektualci, ugledni biznismeni i talentovani
vizionari, svi odreda evropski orijentisani. Svoje mesto u našim re–18–
dovima našli su i izlečeni radikali,
kao i mnogi razočarani slobisti, arkanovci, i oni, ne znam kako se kaže, koji su poštovaoci pa i saborci
Milorada Ulemeka Legije. Divan
demokratski kapacitet.
Ima i onih koji su zalutali. Nisu
znali gde bi, pa došli u Čika Ljubinu 8. Nemaju visoko mišljenje o
sebi, druge stranke ništa ne bi dobile sa njima, kao što mi nećemo
izgubiti. Neka ih, ionako su samo
beznačajan broj u nizu.
ČOVEK – Repromaterijal. U
mom biznisu, naročito tokom izborne kampanje, svaki primerak
dobro dođe. I to ne ceo, važan je
samo glas, ostalo je obična ambalaža.
U duhu evropske demokratske
tradicije, svim srcem se zalažem za
apsolutnu jednakost svih ljudi. U
vreme izbora, ne pravim razliku,
borim se da osvojim dušu svakoga
ko ima biračko pravo. Ne zanima
me nacionalna pripadnost, ali verska je neophodna, mora da veruje
u moje parole. Ostalo nije bitno,
samo mi daj glas, i dobar si.
Dok traje kampanja, lakše podnosim tuđe mane. Tada, nema veze što su glupi, neobrazovani, dosadni, stalno nešto traže, nadaju
su da ću im pomoći pa se nabacuju, traže da se rukuju i da im se
smeškam... Nije lako, ali trpim.
Trebaju mi.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ČOVEK
Kad se izbori završe, padne mi
teret sa leđa. Izbegavam gušitelje,
ni na telefon se ne javljam nikome
od koga nemam korist, a komunikaciju svodim na najbolji nivo –
kroz medije. Svako kome sam nešto obećao, bez problema može u
svim novinama i televizijama da
me vidi nasmejanog, punog nade
da ću sledeći put, dakle uskoro,
osvojiti većinu i doći na vlast.
Bez obzira na izborne cikluse,
godišnja doba i vreme dana, neprestano se klonim samo jedne vrste ljudi – poštenih. Pošten čovek
je roba sa greškom, ne samo što je
neupotrebljiv nego i smeta, ne pristaje da učestvuje u mojim spletkama, između mene i razuma bira
ovo drugo, a, što je najgore, preti
da virusom poštenja zarazi nekog.
Ponekad bi neki takav primerak zalutao u moje okruženje, ali, na sreću, ne bi uspeo da se primi. Lakše
je i opuštenije bez takvih, daleko
im lepa kuća.
Svi drugi, koji su rasterećeni moralnih dilema, imaju moju bezrezervnu podršku. Pod uslovom da
glasaju kako treba, za mene.
Ć
ĆIRILICA – Primitivno i prevaziđeno pismo. Ne samo što je beskorisno u komunikaciji sa prijateljima iz Brisela i Vašingtona, nego
štetno deluje i na sve moderne,
emancipovane Srbe.
Историја једне опаке болести
Za tu tvrdnju imam neoborive
dokaze. Pogledajte moje i izjave
Tomislava Nikolića koje su napisane ćirilicom, one nemaju nikakve
veze za divnim mudrostima, konvertovanim na latinicu.
Na primer, Nikolić je, u ćiriličnoj
transkripciji, rekao: „Србија има
само једног Шешеља. Шешељ
има само једну отаџбину, Србију, коју воли изнад свега. Шешељ се не бори за себе већ за
нашу земљу, за сваког од нас и
за свако наше дете, за нашу
част, због наше прошлости и за
нашу будућност.“
Na latinici, njegova izjava glasi:
„Šta će Srbiji Šešelj? Šešelj ne voli
nikoga, bori se samo za sebe, protiv svakog od nas i protiv svakog
našeg deteta, za prošlost, protiv
naše budućnosti.“ Ova verzija, kao
što se primeti, ne koristi reč „čast“.
Zašto bi? Mi ne želimo da je koristimo, što da nam bude neprijatno.
Nikolić je, prema ćiriličnoj interpretaciji, milion puta rekao: „Сваки становник наше планете зна
да у Европи постоји један мали,
храбар народ који има јунака
Војислава Шешеља, човека који
слободу и част цени више од
свега, више од сопственог живота. Чак и код нас Срба мало је
таквих људи.“
Naravno, Toma je mislio sasvim
drugačije: „Svaki stanovnik planete zna da jedan mali, hrabri narod
– 19 –
ĆIRILICA
maltretira monstrum Vojislav Šešelj, čovek koji ništa i nikog ne ceni. Čak i kod nas Srba, jedan takav
je previše.“
Nazadni nacionalisti brutalno
zloupotrebljavaju istinu kad citiraju
sledeću izjavu mog najnovijeg političkog tate. Tvrde da je on iznosio
optužbe protiv SAD kad je rekao:
„Прекините, господо из америчке администрације, са убијањем
Војислава Шешеља. Предуго сте
најјачи и најмоћнији. Заборавили сте да на земаљској кугли не
живе само Американци и да
људска права не припадају само
Американцима. Ми нисмо народ
без историје и нећемо вам дати
да нам уништите будућност. Зашто се обрачунавате са породицом Војислава Шешеља? Она
жели да буде на окупу, да гради
безбрижну будућност уз свог,
најбољег на свету, оца и деду.“
Taj izraz humanog vapaja na
perfektnoj latinici izgleda mnogo
tolerantnije: „Prekinite, prijatelji iz
američke administracije, sa ubijanjem Vojislava Šešelja. Kad ste već
najjači i najmoćniji, završite s njim
i zaštitite ljudska prava nas, kojima
Šešelj uništava budućnost koja nas
čeka u vašem naručju. Ne obračunavajte se sa porodicom Vojislava
Šešelja, omogućite im da budu na
okupu, da imaju bezbrižnu budućnost. U Hagu.“
Ćirilica laže čak i o meni. Navodno, ja sam optužio „хашке кадије
–20–
и тужиоце иза којих стоји америчка ЦИА да имају план да Војислав Шешељ умре“.
„Њима је то потребно зато
што не знају како би изашли на
крај са Војиславом Шешељем,
па да после тога изврше све врсте притисака, уцена и лакше
подведу под своју контролу и
Српску радикалну странку, и да
разбију јединство српских радикала.“
Kad sam to govorio, zapravo
sam hvalio CIA što drži sve pod
kontrolom. Da nije tako, Šešelj bi
se izvukao a ja ne bih uspeo da
razbijem radikale.
Na svu sreću, Đilas, File i ostali
moji novi prijatelji koriste samo latinicu, uglavnom englesku, najlepšu i najtačniju. Na tom demokratskom i evropejskom pismu šaljem
im stenograme razgovora sa pravim srpskim opozicionarima, u
mom prevodu. Ćirilicom se samo
potpisujem, ali, da ih to ne zbuni,
uvek u dnu strane nacrtam jedno
veliko srce, puno nade da ćemo istrajati na zajedničkom evroatlantskom putu.
ĆURUVIJA, SLAVKO – Ne sećam se ko je to. Nedavno sam se
raspitivao za njega. Uzaludno. Ni
Đilas ni Rakić, kao ni svi beogradski novinari, policajci i tužioci, niko
nema pojma ko je on, čime se bavio, šta mu se desilo, da li je u zemlji ili je pobegao iz zemlje.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ĆURUVIJA, SLAVKO
S. Ćuruvija: Pomeo ga Vučićev zakon protiv informisanja
Po svemu sudeći, on nikad nije
ni postojao. Tako se svima čini, pa
zašto bih ja sad otvarao dušu i priznavao da me još nerviraju tekstovi iz njegovih novina „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Ne pada
mi na pamet da se prisećam vremena kad sam pisao zakon protiv
informisanja, koji je lucidno nazvan Zakonom protiv Ćuruvije. A
kako je moćan bio taj zakon najbolje potvrđuje činjenica da su DT i
„Evropljanin“ za dva dana nestali
sa medijske scene. Ćuruvija je
odolevao nekoliko meseci, a onda
je kukavički, leđima, nasrnuo na
17 metaka koji su doleteli niko ne
zna otkud.
Историја једне опаке болести
Bilo je to divno vreme. Srbija se
nalazila u šakama crno-crvenih
diktatora, nekakvih monstruma Miloševića i Šešelja, čiji likovi, takođe, uspešno blede u mojim uspomenama. Iako sam i tada bio
oštro, ali nevidiljivo, protiv njih i
njihove politike, istakao sam se
kao najmlađi i najuspešniji ministar u vladi Mirka Marjanovića.
Beskompromisno sam krenuo u rat
protiv istine koju je širio „Dnevni
telegraf“, opasno preteći da ceo
narod zarazi optimističkom idejom
da je moguće srušiti našu vlast.
Zato sam odlučio da se prvo obračunamo sa tim novinama. Čim ne
lažu, znači da rovare protiv nas.
– 21 –
ĆURUVIJA, SLAVKO
Neuspeh pregovora Slobodana
Miloševića i Ričarda Holbruka, Ćuruvija je iskoristio da u svojim novinama plasira neistinitu tvrdnju da
NATO priprema bombardovanje
Srbije. Ta brutalna laž, za koju smo
tek kasnije utvrdili da je istinita,
poslužila je kao odličan povod za
uništavanje slobodnog novinarstva
i naivaca koji su očekivali da na
pragu 21. veka imaju pravo na
svoje mišljenje.
Ćuruvija je jednodnevno suđenje iskoristio za podrivanje državnih interesa i osnova našeg pravosuđa, istinom je pokušao da utiče
na sudije. Nekorektno je tvrdio da
je nevin, što je tužioce primoralo
da izmišljaju dokaze. Na sreću, zakon sam perfektno demokratski
precizirao, tako da nije pravio razlike između nevinih i krivih. Štaviše, krivima se znalo za šta su krivi,
a nevinima je moglo da se prikači
sve što je moglo da se smisli.
Sa Ćuruvijom nije bilo problema.
Znao sam da neće izdržati, moraće
da napiše neku istinu, pa smo presudu mogli da napišemo i pre početka suđenja. Tako smo, zahvaljujući mom zakonu, za dan-dva
uspeli da uništimo „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.
Kasnije, kad je počelo bombardovanje, na Uskrs, neko je ubio
Ćuruviju. Policija je odmah izvršila
uviđaj i zaključila da na izrešetanom telu nema tragova nasilja. Žrtva je, dakle, spontano, sama od
–22–
sebe, prestala da živi. Rezultati istrage su ukazivali da je to počinio,
verovatno, neki ljubomorni muž,
kako je tada tvrdio moj kolega Milan Komnenić, tadašnji savezni sekretar za informisanje i potpredsednik Srpskog pokreta obnove. U
medijima se pominjala laž da je u
trenutku ničim izazvanog sudara
sa mecima, vlasnik nepodobnih
novina imao torbu sa 300.000 maraka, što je bio uverljiv dokaz da je
strani plaćenik, a takve, naravno,
niko neće žaliti. Naravno, ni Tomislav Nikolić.
O svemu tome nisam imao pojma. Nisam ni pročitao uvodnik Miroslava Markovića u „Ekspres politici“ („Ćuruvija prizvao NATO bombe“), koji su neki čitali kao javnu
smrtnu presudu.
Majke mi Ljubice, tada se nisam
bavio Ćuruvijom, imao sam prečeg
posla. Tek sam se uselio u novi
stančić od sto kvadratića u elitnom
novobeogradskom naselju, pa sam
se bavio njegovim uređenjem. A to
je veliki i ozbiljan posao. Morao
sam da na zid u dnevnom boravku
montiram ogromnu policu za sve
one Šešeljeve knjižurine. Trebalo
je i i sve ostale stvari, spakovane u
tri najlonske kese, preneti iz podstanarske garsonjere u kojoj sam
do tada živeo.
Ne samo što sam se nervirao
zbog agresije naših NATO prijatelja, nego je i Ćuruvija odlučio da
baš tada bude streljan, samo da
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ĆURUVIJA, SLAVKO
meni napakosti, da strani mediji
mogu dodatno da potkrepe svoje
optužbe za sprovođenje navodne
diktature u Srbiji.
Međutim, izdržao sam. Po dolasku na vlast DOS-a, istraga se nastavila u istom ćorsokaku, lustracijom su nas plašili samo beznačajni
moralisti bez uticaja i moći da je
zaista sprovedu, Ćuruvijina nevenčana supruga Branka Prpa se zabavila ostavinskom raspravom i suđenjem sa njegovom decom Jelenom i Radetom, imenovana je za
direktorku Arhiva Beograda, a
Slavkov brat Jovo je otišao u Sloveniju, da se, kao istaknuti prodavac pelena i aloja krema, bavi diplomatijom. Uostalom, upravo je
jedan Ćuruvijin saborac priznao da
radikali – među kojima sam tada,
kuku meni, bio i ja – nisu ubili vlasnika DT-a. Krunski dokaz te tvrdnje leži u činjenici da je telo nađeno. Da smo ga koknuli mi, tadašnji
radikali, pojeli bismo ga.
Vreme je učinilo svoje. Ćuruvija
je dobio spomen-ploču, a njegovim imenom je nazvana neka uličica u Beogradu. On je 11 godina na
Novom groblju, ja isto toliko u Ju
biznis centru. Sve su prekrili snegovi, ruzmarin i šaš.
Meni su, posle svega, čiste ruke.
Uspešno sam radio u svom i državnom interesu, a sa pozicije ministra informisanja odgovorno tvrdim da su bitni zakoni, a ne bajke
u kojima je i Vučić sit i sve ovce na
broju.
Историја једне опаке болести
To znaju svi koji se ne sećaju da
je ikad postojao nekakav Slavko
Ćuruvija.
ĆUTANJE – Zlatno pravilo u komunikaciji sa mnom.
Svi moji saradnici su odlično izdresirani, znaju kako da koriste zagarantovano pravo na slobodu ćutanja. Dovoljno je da ih ja lepo zamolim da izvrše naređenja, oni to,
demokratski lukavo, ćutke poslušaju i – svi zadovoljni. Naravno,
uvek se nađe neko i da zatalasa. U
tu grešku često upada Brana Prostran. Malo-malo, pa kaže nešto
što nema nikakve veze sa temom
razgovora, a što je istovremeno toliko glupo da nije ni netačno. Na
sreću, brzo, sa nekoliko urlika, tolerantno ga uverim da glavu koristi
samo za ono čemu je namenjena,
ne da razmišlja nego da klima.
I ja sve češće ćutim i klimam.
Kad se suočim sa Rakićem i Đilasom. Ne smeta mi to, bar izgledam
pametnije.
Postoje i drugi oblici ćutanja. Recimo, minut kojim se odaje poštovanje pokojnicima. Nameravao
sam da na stranačkim konvencijama i prilikom sličnih hepeninga,
svečane predstave počinjem minutom ćutanja. To deluje otmeno i
ostavlja dobar utisak na prijatelje i
članove porodica nama dragih ljudi koji su nas prerano napustili,
propuštajući zadovoljstvo uživanja
u mojoj slavi. Od te namere sam
– 23 –
ĆUTANJE
odustao iz praktičnog razloga, nisam mogao da se setim nijednog
pokojnika koji bi mi danas nešto
značio.
Zlonamernici će reći da je mnogo Srba, među kojima su i brojni
dobrovoljci Srpske radikalne stranke, izginulo tokom ratova u Krajini,
Bosni i na Kosovu, a koje sam ja
hrabrio da se bore za odbranu granica Velike Srbije.
Prvo, nije tačno da sam bilo koga podstrekivao da učestvuje u ratu. Svi znaju da sam ubeđeni pacifista. Drugo, te žrtve su pale van
Srbije. Njihovi, kao i grobovi mnogih predaka koji su se borili za srpstvo, za krst časni i slobodu zlatnu,
danas se nalaze u inostranstvu, rasuti od Knina i Bugojna, do Prizrena i Peći. Treće, da su znali za koga i za šta ginu, sigurno bi dezertirali ili izvršili samoubistvo. Ko im je
kriv što su, naivni, verovali da Srbijica može biti veća od pašaluka.
Četvrto, uspomena na pobijene srbende mogla bi da uznemiri strane
diplomate iz prvog reda Srpske napredne stranke. Kako da im objasnim zašto održavamo uspomenu
na retrogradne elemente koji su,
čak sa oružjem u rukama, branili
svoje porodice i kuće od milosrdne
NATO demokratije? Peto, poslednje ali ne manje značajno, oni nisu
pali uzalud. Ako posrnem na putu
za Evropu, možda ću ih se setiti,
makar kao povoda za neki sledeći
rat.
–24–
Zato smo Toma i ja zaboravili
sve mladiće koji su nas dočekivali
prilikom turneja po Krajini, Bosni i
Kosovu, gledajući u nas sa nadom
da zaista mislimo to što govorimo.
Neka za njima nariču njihove majke i sestre. Nama, modernim naprednjacima, ne dolikuje da se
osvrćemo na prošlost. Zašto da rizikujemo opasnost da u uspomenama vidimo sebe kakvi smo bili?
Ovako, zagledani u budućnost,
mnogo smo mirniji i opušteniji. U
njoj nema mesta za pokojnike, ona
je rezervisana samo za nas, pobednike.
D
DAČIĆ, IVICA – Dokazani lažov. Isti ja.
Od Slobodana Miloševića, svog
političkog tvorca, distancirao se na
vreme, čim je shvatio da će mu lojalnost doneti više štete nego koristi. Što najviše čudi, uradio je to na
najmudriji način. Obezbeđivao je
pare za odbranu i porodicu, unutar
partije je sprovodio čistku, rasterujući izanđale slobiste i dovodeći
privatne japije, a u javnosti je gradio imidž novog, demokratizovanog levičara.
Posrećilo mu se. Milošević je u
Hagu umro baš u najpovoljnijem
trenutku po Dačića. Bez problema,
uz malo pretnji i malo više obećanja, na svoju stranu je privukao
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DAČIĆ, IVICA
većinu kadrova, počistio protivkandidata Milorada Vučelića i zaseo na
čelo Socijalističke partije Srbije.
Odmah je dobio priliku da ozvaniči
svoj koalicioni kapacitet. Skromno,
bez preteranih uslovljavanja, podržao je manjinsku vladu Vojislava
Koštunice, pokazujući da je spreman na saradnju čak i sa Vukom
Draškovićem i Mlađanom Dinkićem, najagresivnijim jurišnicima
protiv slobizma.
Svi su mu zaboravili da je bio
portparol Miloševićeve ratne mašinerije, koja je uspela da ujedini
ceo svet u bombardovanju Srbije.
Godinama je predvodio snage haosa i bezumlja, opravdavao izborne prevare i krađe, kreatore privrednog kolapsa, najstrašnije se
boreći protiv Haškog tribunala,
smatrajući da ratnim zločincima
treba oprostiti grehove jer su patriote, ponosio se što mu je ime u vrhu “crne liste” osoba kojima je zabranjen ulazak u Ameriku, učestvovao je u pisanju optužnice protiv lidera Evropske unije i NATO
agresora, za masakr na Ibarskoj
magistrali je tvrdio da nije atentat
na Draškovića nego obična, slučajna saobraćajna nesreća, za Ivana
Stambolića je pretpostavljao da je
nestao jer je zalutao kad je otišao
da ženi kupi zejtin i šećer, a ni danas nema pojma šta se dogodilo
Slavku Ćuruviji i zašto više nema
„Dnevnog telegrafa”.
Историја једне опаке болести
Na izborima 2008. godine ne bi
prešao cenzus bez Palme i Krkobabićevih penzionera. Kad je njegov
predsednički kandidat, Milutin Mrkonjić, osvojio glasova koliko i Žika
Obretković, Dačić je izvukao svoje
ubuđale govore iz Slobinog vremena, zasipajući najstrašnijim optužbama diktatore iz Evropske unije,
a izjave o Kosovu i Metohiji garnirao je zveckanjem oružja. Da razuveri i one krajnje sumnjičave, zaklinjao se da nikad neće u koaliciju
sa Demokratskom strankom.
Na kraju, kad su objavljeni izborni rezultati, shvatio je da sa
Srpskom radikalnom strankom i
Demokratskom strankom Srbije
može da formira vladu ili da, kao
nekad, samo pruži podršku novoj
manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. Dok je on vagao između dva
zla, stigla je ponuda koja se ne odbija.
Demokratska stranka, njeni tajkuni i sponzori iz inostranstva,
ostvarili su mu sve što je mogao
da zamisli. I više. Dobio je ogroman deo režimskog kolača, mogao
je da podmiri apetite svih svojih
partijskih marioneta, a za sebe je
zadržao ono najvažnije – funkciju
ministra policije i zamenika predsednika vlade. Kad se tako namestio, postao je nedodirljiv ne samo
za pravosuđe, nego i za sve koji su
ga podsećali na korupcionašku
aferu „Kofer”.
– 25 –
DAČIĆ, IVICA
Zaboravio je zakletvu da nikad
neće sa DS-om, sa svih mogućih
„crnih” prebačen je na „bele” liste.
U Briselu i Vašingtonu je dočekivan
kao moderni lider budućnosti, sa
Borisom Tadićem je igrao basket i
slikao se u intimnim pozama, skoro nedopustivim za mlađe od 18
godina. Eto, čak mi je i snove
ukrao.
U to vreme, iako je izneverio
svoje birače i većinsku antidosovsku Srbiju, ipak me podržao u nameri da postanem gradonačelnik
Beograda. Aleksandar Antić, predsednik Gradskog odbora SPS-a,
potpisao je koalicioni sporazum sa
SRS i DSS-NS. Nismo imali sreće
da uzmemo vlast u celoj državi, ali
moje ambicije su se ionako usmeravale na Beograd, pa sam se tešio
da je bolje vrabac u ruci nego Toma na premijerskoj grani.
Dva meseca smo bili nerazdvojni. Uz ručkove i večere, kod mene
u stanu ili na nekim egzotičnijim
mestima, sastavljali smo gradsku
vladu i pravili planove za politički i
poslovni uspon. Bilo je tu divnih
ideja, nismo sputavali maštu.
Pokazalo se da je za laganje potrebno dvoje. Jedan da laže, a drugi da uživa dok ga sluša. Nisam se
obazirao na upozoravajuće informacije o njegovim pregovorima sa
mojim protivnicima, čak i moja ne-
I. Dačić: Apetit mu uvek radi, za razliku od savesti
–26–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DAČIĆ, IVICA
viđena inteligencija je popustila
pred naletom nade da ću konačno
postati nešto značajno. Gradonačelnik, bre! Zato sam verovao Igijevim toplim osmesima kojima me,
kroz mirisni dim tompusa, nežno
milovao i muški ohrabrivao, tvrdeći da će sve biti u redu, da mogu
da se opustim i mirno čekam konstituisanje Skupštine grada.
Nisam bio strpljiv, ali čekao sam.
Kad je SPS objavio da raskida
sporazum sa SRS i DSS, samo što
se nisam šlogirao. Izdaja me strašno zabolela. Zato sam rešio da tu
bol podelim sa Dačićem. Otišao
sam u njegov partijski kabinet i u
lice mu sasuo sve što mislim o izdajnicima, prevarantima, prodatim
dušama. Znam ja takve. Svako jutro ih viđam. U ogledalu. Snužden,
iako nije tihovao kao ja nekoliko
meseci kasnije, pokunjeno me pitao: „Pa, šta sad da radim, da se
bacim kroz prozor?” „Baci se”, prihvatio sam predlog, ali on me,
opet, nije poslušao.
Malo je nedostajalo da ga tada
propustim kroz šake, tad su još bile teške i opasne, prave radikalske.
Posle toga mu ni rentgen ne bi kosti pokazivao. Međutim, odlučio
sam se za nenasilni, demokratski i
evropski revolt. Zaplakao sam.
Nastavio sam da ga opanjkavam
po medijima, prozivam za “kofer”,
izdajničko hapšenje i izručenje Radovana Karadžića, ubistvo Ranka
Panića i sve ostalo, a ima toga dosta.
Историја једне опаке болести
Obećao sam mu osvetu. Već je
sprovodim u delo. Na, za njega,
najopasniji način – i ja sam izdao
svog političkog tvorca, pa sa novom, evropski veoma naprednom,
strankom hoću da uskočim u koaliciju sa DS-om, a tamo neće biti
mesta za Dačića, dokazanog lažova.
Nažalost, iako sam učinio sve
što je do mene, taj proces još traje. Uzalud ih ja najavljujem svakih
mesec dana, Tadić ne raspisuje izbore, ne traži novog partnera, zadovoljan je Dačićem. Čak su i potpisali neku komičnu deklaraciju o
pomirenju i saradnji DS-a i SPS-a,
kojom su se odrekli prošlosti, Đinđića i Miloševića. Oprašta mu što
se druži sa braćom Karić i sestrom
Cecom. Umesto da ministar policije peva na njihovim žurkama, trebalo bi da oni propevaju u sudu i
priznaju za koliko su ojadili državu
u vreme vlasti kojoj je portparol
bio upravo dokazani lažov Ivica
Dačić. Ne zamera mu što policija
nije otkrila koji su njeni pripadnici
nasmrt pretukli mladog Panića, važnije mu je što se Radovan Karadžić našao u Hagu. Verovatno mu
je i čestitao na presudi kojom je
oslobođen odgovornosti za učešće
u aferi „Kofer”, čime je uništen pravosudni sistem u Srbiji.
Dugo sam ga gađao tim optužbama. Onda smo se videli na večeri koju je organizovao Tomislav
Nikolić. Preko ovala sa jagnjetinom, mrko sam ga gledao dok mi
– 27 –
DAČIĆ, IVICA
je objašnjavao da je, eto, ipak ispalo dobro što me prevario, jer
sam i ja kasnije prevario Šešelja,
što bih ja, misli on, ionako uradio
kad-tad. Zbog toga, laže mi Dačić,
nije lepo da se prepucavamo po
medijima… Tu sam planuo. Hteo
sam da još dugo plamtim, ali on
me brzo pokvasio: „Ako nastaviš
da me prozivaš, moraću da se branim, a znaš šta sve znam o tebi…”
Nismo se pomirili, ali posle toga
više ne ratujemo. Ponekad i sarađujemo.
U vreme najžešće medijske hajke na narko-bosa Darka Šarića,
glupi bivši urednik moje „Pravde”,
preko cele prve strane razvukao je
naslov: „Šarić kod socijalista”, a
unutra tekst, sve sa dokazima, o
tome kako se noćni klub „Vanila”,
za koji se tvrdi da je u vlasništvu
tog odbeglog mafijaša, nalazi na
Studentskom trgu, u zgradi Socijalističke partije Srbije. Eto, dok se
policija muči ne bi li ušla u trag Šariću, ministar mu iznajmljuje poslovni prostor. I to jeftino.
Još i pre nego što sam video
“Pravdu” s tim naslovom, naredio
sam da se izbaci. Pa, ne može u
mojim novinama neko da činjenicama opanjkava dokazanog lažova
Igija. Jedno je kad ga nerviramo
glupostima kao što su hapšenje
Karadžića i ubistvo Panića, drugo
su ozbiljne stvari. Ne mogu da dozvolim da istina utiče na moje odnose sa nekim ko može da mi uzvrati.
–28–
Da se Dačić ne bi mnome bavio
na ozbiljan način, cenzurom sam
pokazao dobru volju da nastavimo
gde smo nekad stali, kad je on izdao mene, i pre nego što sam ja to
uradio Šešelju. Što da ne sarađujemo kad smo silom prilika upućeni
jedan na drugog? Ionako bolje saradnike nismo ni zaslužili, obojica.
DARVIN, ČARLS – Engleski
naučnik koji je teoriju evolucije zasnivao na tvrdnji da se živi organizmi razvijaju putem prirodne selekcije. Dokaze je našao na Galapagosu. Da danas dođe u Beograd
i vidi mene, mogao bi da smisli i
teoriju kontraevolucije kojom ja
razvijam naprednjake putem neprirodne selekcije.
Darvin je tvrdio da je za značajniju evoluciju određene vrste potrebna ekstremna promena životnih uslova i izuzetno dug vremenski period. Za moju kontraevoluciju bilo je potrebno samo da upoznam Đilasa i Rakića, osetim miris
novca i slave, pa da za jednu noć
naopako okrenem sve svoje političke stavove. Uspeh je nagrađen
javnom pohvalom sa najvišeg mesta. U „duelu“ na televiziji Pink, Đilas mi je, da svi čuju i vide, rekao:
„Drago mi je da vidim evoluciju
kod Vučića, jer je do juče sedeo sa
ljudima koji su pričali drugačije“.
Promene su se isplatile, a sa njima ću nastaviti sve dok ne dođem
na vlast, a samo što nisam.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DELIĆ, BOŽIDAR
DELIĆ, BOŽIDAR – Malo ko je
uspeo da dostigne takvu ravnotežu
duha i tela. On je, naprosto, glup
koliko je težak. I, uživa u tome.
Bio je Titov, pa Miloševićev oficir,
a onda Šešeljev, pa moj poslanik.
Na Kosovu je neslavno ratovao
protiv NATO-a, ali kasnije je, kad
sam mu ja rekao da to nisu agresori nego prijatelji iz celog sveta,
shvatio vlastitu zabludu i opravdao
se činjenicom da je, takav kakav
je, više štete naneo svojoj nego
protivničkoj vojsci. Onog 5. oktobra izveo je tenkove na demonstrante. Da mu je naređeno, bez
premišljanja bi otvorio paljbu po
dosmanlijama, domaćim izdajnicima i stranim špijunima, fašistima i
mafijašima iz DS-a. Sad bi, bez obzira na datum, kad bi mu naši šefovi iz DS-a naredili, istim tenkovima išao od kuće do kuće i lovio radikale, slobiste i ostale nazadne
antievropske elemente.
Da bi pokazao koliko je žestok i
opak, rođendansku tortu proguta
u jednom zalogaju. Sve sa prskalicama, tek da se vidi da se ne plaši ni žive vatre. Dobro da mu niko
nije organizovao proslavu sa striptizetom u torti.
Mudar od mladosti, odlučio se za
idealan poziv, sasvim u skladu sa
svojim karakterom i temperamentom. Kao pravi politikant u uniformi, karijeru je pravio na principima
vlastite devize: „Um klade valja“. A
on nije voleo da klade valja.
Историја једне опаке болести
Međutim, iza te tvrde spoljašnosti krije se emotivna, tanana duša.
Uzdrhtalog glasa, sa suzama u
očima, celoj javnosti je objasnio
razloge zašto prelazi iz SRS u SNS:
„Između Šešelja i Srbije izabrao
sam Srbiju“. Šešelj je bolje prošao.
Svaka mu čast, takvog licemerja
ni ja se nisam setio. Dok sam ga
posmatrao kako plače nad svojom
izdajom, znao sam da ima divnu
perspektivu i da će biti veoma koristan za stranku. Neki birači, skloni mazohizmu, vole takve lidere,
koji već svojom pojavom izazivaju
stravu i užas.
Takvi saradnici su najbolji. Kad
bih tražio, general bi se, u stavu
mirno, odmah ošišao na ćelavo,
prikačio minđušu na uho, nabacio
tetovažu na podlakticu, pustio brkove... Kod njega, sve može. Ne
zato što je poltron, nego zato što
želi da napreduje. Eto, baš nedavno me, željan širokog evropskog
znanja, pitao kako se na engleskom kaže: „Nema trte-mrte“.
Kad to nauči, postaće ministar
odbrane. Kakav ministar, takva i
odbrana. A ako mu ne dam ministarstvo, opet će izabrati Srbiju i
vratiti se Šešelju. Ako ga ovaj bude hteo.
DEMOKRATIJA – Politički sistem koji na najefikasniji način
omogućava svakom građaninu da
na izborima napravi budalu od sebe.
– 29 –
DEMOKRATIJA
Od ostalih oblika diktature, demokratija se razlikuje u svim bitnim pojavnim oblicima. Diktatori
često nose uniforme, demode odela, široke naočari, brkove, a mnogi
imaju i mladeže na licu. Demokrate su modernije, ističu se najnovijim modelima Armanija i Pala Zilerija, mirišu na Klajva Kristijana dok
u Paćotiju hrabro koračaju u budućnost, sve sa ozarenim licem,
bez brkova i čvoruga koje sam morao da skinem Tomi sa obraza.
I u političkoj praksi postoji velika
razlika između diktatora i demokrata. Retro-apsolutisti, kao što
smo videli iz svoje novije istorije,
nemaju sposobnost prilagođavanja
pa se svojih ideoloških stavova ne
odriču do kraja, makar on bio u
haškom zatvoru. Te sile mraka i
haosa uporno su se suprotstavljale
rasprodaji državne imovine, pljačkaškoj privatizaciji, zapadnjačkoj
kolonizaciji, boreći se protiv domaćih izdajnika i stranih plaćenika.
Demokrate su mnogo fleksibilnije,
nisu opterećeni ideološkim stavovima, što im omogućava uspešnu
saradnju sa svakim ko im trenutno
treba, jednako sa ovdašnjim tajkunima ili sponzorima iz inostranstva,
a širina pogleda na globalnu budućnost ne dozvoljava im da gube
vreme očuvanjem beznačajnih delova svoje državne teritorije.
Imao sam iskustvo uživanja u
obe ove vrste političkog uređenja.
Za vreme crno-crvene tiranije bio
sam ministar, zadužen za propa–30–
gandu. Dok smo ratovali protiv
Evropske unije i NATO agresora,
ulagao sam napor da upoznam neprijatelja kako bih ga pobedio. Kad
sam ga upoznao, svideo mi se.
Shvatio sam da je bombardovanje
1999. godine zaista bilo humanitarna intervencija koja je za cilj
imala stvaranje trajnog mira na
Balkanu. Kao pravi prijatelji, oni su
nam pomogli da se oslobodimo
diktature, suočimo sa vlastitim zabludama i prođemo kroz katarzu
zahvaljujući kojoj smo postali značajan činilac u evro-atlantskim integracijama.
Uz malu pomoć drugara iz drugih stranaka i njihovih sponzora,
uspeo sam da se transformišem u
modernog demokratskog lidera.
Hirurški precizno sam odstranio
svako sećanje na vreme mračnog
šešeljizma i slobizma. Oslobođen
stega prošlosti, sad sam samo
svoj. I Đilasov. I Rakićev. I... Da ne
nabrajam sve ambasadore i evropske komesare. Na meni je da
opravdam njihovo poverenje, da
na prvim sledećim izborima osvojim glasove dovoljnog broja glupana, pa da uzmem vlast. Za dobro
Srbije, Evropske unije. A, što je
najvažnije, za moje dobro.
DEMOKRATSKA STRANKA –
Prethodnica Srpske napredne stranke.
Od svog osnivanja, DS je vodila
politiku koju ja već dve godine
uspešno zastupam. Vodeći ljudi te
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DEMOKRATSKA STRANKA
stranke na vreme su iskoristili šansu da se stave na raspolaganje
stranim uzurpatorima, borbom
protiv Miloševićevog režima opravdavali su rasturanje države i uništavanje njenih institucija, lične interese su stavili iznad nacionalnih,
omogućili su pljačkašku privatizaciju, šurovali sa mafijašima, a sve to
im je pomoglo da izgrade imidž
proevropske organizacije bez koje
ne može da se zamisli budućnost
Srbije.
Svaka im čast.
Mene čeka još dug put, ali ne
odustajem. Startovao sam uspešno. Odrekao sam se vlastite prošlosti pune zabluda o odbrani srpstva i velikosrpskih granica, najžešće optužbe, kakve sam nekad sipao na račun Đinđića i Tadića, sada upućujem isključivo Šešelju, više ni u ludilu ne bih pomenuo da je
Đilas bahati tajkun, sad sa ponosom šetam Bulevarom Zorana Đinđića na kome sam nekada lepio table sa imenom Ratka Mladića, odrekao sam se huligana iz „Obraza“
i postao gej ikona, u Briselu me
dočekuje File, srdačno kao ja nekad Žirinovskog, ambasador Montgomeri me voli iskrenije nego što
sam ja voleo kumove iz SRS. Ako
tako nastavim, plašim se, počeću
čak i fizički da izgledam kao funkcioner DS-a. Ličiću, recimo, na Jelenu Trivan.
Uvek je u meni čučao prikriveni
demokrata, šteta što ga Đilas nije
Историја једне опаке болести
ranije oslobodio. Krajem avgusta
1999. godine, na nekom sastanku
sa kolegama iz vrha SRS, malo
sam „sasvim pukao“, pa me Šešelj
najurio. Smetalo mu je što histerično vređam sve oko sebe, pa nije
hteo da mi više bude dadilja. U
svom „Policijskom dosijeu“, objavio je i detalje svog razgovora sa
Ksenijom. Ona me izdala i priznala
da „nešto nisam u redu“, ali negirala je da ću preći u DS.
I, nije mi žao što se tada nisam
transferisao, ne bih postigao cenu
kakva je bila u septembru 2008.
Ovako je bolje, a ono pravo me tek
čeka kad, posle sledećih izbora,
uđem u koaliciju sa Demokratskom
strankom i zasednem na vlast.
DIJAGNOZA – Ova knjiga, dabogda sagorela.
DIJASPORA – Malo je političara koji su više od mene učinili za
razvoj srpske dijaspore. Gledajući
mene, mnogi mladi, obrazovani i
talentovani Srbi odlučili su da pobegnu u beli svet. Da nisu pred
očima imali primer mog uspeha
(pare, stan, kuća, automobili, izborni rezultati...), ostali bi ovde,
nadajući se da i oni imaju šansu da
normalno žive. Ovako, čim su
shvatili šta u praksi donosi sistem
negativne selekcije, spakovali su
se i zbrisali. Zlobnici će reći da nam
je zato Srbija siromašnija, ali ne
treba zaboraviti da sad imamo dijasporu na kojoj svi mogu da nam
zavide.
– 31 –
DIJETA
DIJETA – Za samo 88 dana
smršao sam čak 2,7 kilograma i
890 grama. Mnogo, zaista. Nije mi
se svidelo. I u svojim očima sam
postao sitniji, mogu da zamislim
kako me vide mrski protivnici.
Obrazi su mi se stanjili, a stomak
smanjio. Ko zna šta mi se još smanjilo? Da ne bih rizikovao, kad poželim da budem vitak, mlad i lep,
sednem u fotelju, dignem noge na
sto i kažem Foto Toniju da napravi
deset sklekova. Njemu, onako utegnutom, pravom metroseksualcu,
to nije nikakav problem, a ja, sigurno, potrošim gomilu kalorija
dok ga gledam.
Režimi su se menjali, oni ne.
Ni Brana Crnčević se nije promenio. Opasno je kritikovao Titovu
vlast, a nije bio zadovoljan ni kvadraturom ni lokacijama stanova
koje je dobio od nje. Našao se na
usluzi i Slobodanu Miloševiću. Delio je pomoć izbeglicama. I sebi.
Pošto je skroman, za sebe nije uzimao mnogo. Odrekao se Miloševića čim ga je ovaj najurio. Onda je
prišao Šešelju. Prekasno da se
ovajdi u meri svog apetita.
Šešelj ga je izdao, otišao je u
Hag a da mu nije ostavio nijedan
stan. Crnčević nije zlopamtilo, pa
ga se samo diskretno odrekao čim
je dobio priliku da se prišljamči sebi sličnima, odnosno Tomi Nikoliću
i meni. Blago nama.
Malo me spopadne muka kad
slušam njegove političko-policijske
anegdote s dvorova Branka Pešića
i Slobodana Miloševića, ali Crnčević ipak ima svoju upotrebnu vrednost, ne poznaju ga svi, pa ga poštuju. Zato ga trpim.
U svetlu evroatlantskih integracija, jasno je da ta kasta nema
perspektivu, njeno vreme je prošlo. Mi, moderni lideri, moramo da
smislimo nov način za uzgoj i kontrolu tih ljigavih ali korisnih parazita.
DISIDENTI – Komunistička kasta čiji pripadnici su u javnosti
umereno kritikovali režim, a tajno
su neumereno uživali u beneficijama kakve nisu imali ni najistaknutiji Titovi saradnici.
Kad je njihova državna tvorevina
– SFRJ – počela da pada, oni su se
izmakli. I preživeli. Većina je potrčala u naručje novog vladara, nadajući se da će im on omogućiti da
nastave sa prikupljanjem slave, državnih funkcija, para, automobila,
vila i stanova. Neki su uspeli. Zaštićeni statusom koji im je davno određen (pisci, novinari, očevi i majke nacije...), uz malu pomoć prijatelja Jovice zadržali su se na istim
DRAŠKOVIĆ, DANICA – Stvoili sličnim radnim zadacima – pro- renje čudnog oblika, neodređenog
davanju magle i zamajavanju une- pola i mentalnog stanja.
Dakle, ličimo.
srećenog naroda.
–32–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DRAŠKOVIĆ, DANICA
Zbog toga se i plašim. Šta su
strava i užas, shvatio sam kad sam
prvi put video babu Danu. Kasnije,
posle šoka izazvanog njenim psihofizičkim performansama, došlo
je do još ozbiljnijeg problema –
shvatio sam da nam se sličnosti ne
završavaju na površnim detaljima.
Kad je Srpski pokret obnove bio
najjači, dok je Vuk Drašković gospodario srpskom političkom scenom, malo ko je primetio da Dana,
vođena svojim destruktivnim karakterom, već tada priprema uslove za totalnu propast. Malo zbog
Vuka, više zbog Dane, SPO se u
rekordnom roku transformisao iz
ozbiljne partije u udruženje beznačajnih cicibana.
Ponekad, ničim izazvano, padne
mi na pamet pitanje – da li sam ja
Tomina Dana, i da li će SNS, čim
birači progledaju i shvate igru, doživeti sudbinu SPO-a?
Znam tačan odgovor, zato se i
traumiram. Ljudi su verovali u Vukova obećanja da će seći ruke svima koji mašu turskim barjakom po
Srbiji, da se Beograd brani u Kninu, da je Milošević ortodoksni komunistički diktator, krivac za sve
zlo koje nas je snašlo. Sa tom pričom, nije mogao doći na vlast. Onda je, umesto vlasti, promenio priču. I sebe. Dana ga je uzela pod
ruku i odvela u ambasadu u Ulici
Kneza Miloša. Tamo su mu lepo
objasnili da su Srbi civilizacijski virus, da je NATO pacifistička orgaИсторија једне опаке болести
nizacija koja će na tolerantan, demokratski način omogućiti Srbiji da
se reši problema Kosova i Metohije. E, tada je Vuk uništio SPO, kao
što ćemo Toma i ja SNS.
I ja sam imao mladalačkih zabluda. Mislio sam, kao i Vuk, da su
granice Velike Srbije iscrtane srpskim stratištima, da je Jasenovac
naš najveći i najvažniji grad, da je
Kosmet srce Srbije... Onda sam i ja
otišao u istu zgradu u Ulici Kneza
Miloša, rekao „yes“, odrekao se
prošlosti i počeo da gradim budućnost. Shvatio sam da NATO bombardovanje nije bilo agresija nego
humanitarna intervencija, da nam
spasa nema bez Evropske unije,
da će Kosovo ostati srpsko samo
na emotivnom nivou i to isključivo
kod primitivnih patriota, da nije važan nizak standard građana nego
visok rejting moje nove stranke...
Možda bi se Toma, kao nekad
Vuk, još i kolebao, ali tu sam ja,
kao nekad Dana, da ga gurnem u
pravom smeru, s kojeg nema odstupanja. Čak i ako stignemo do
provalije, hrabro ćemo reći: Napred, naprednjaci!
DRHTAVICA – Fizička manifestacija duševnih problema.
U takvo stanje upao sam samo
jednom. Od tada me drži. I, ne
smeta mi. Izveštio sam se, pravi
sam šampion u drhtanju. Čim se
suočim sa nekim ko je jači od mene, kolena počnu da klecaju, ne– 33 –
DRHTAVICA
žno se tresem kao da me spopalo
14,6 rihtera, a utisak pojačam mucanjem i skrušenim osmehom.
Kako to izgleda, videli su svi posetio stranačke rođendanske proslave u Areni. Umesto poltronskog
aplauza, gostima iz stranih ambasada upućeni su zvižduci. Glupi Srbi još ne shvataju da je došlo vreme da od moćnih stranaca zatražimo da nam oproste što su nas malo bombardovali, oteli Kosovo i uništili privredu. Kad od nekoga tražiš
da ti dozvoli da mu budeš rob, moraš da budeš nasmejan i vedar, zagledan u budućnost kao da te ona
zaista čeka. Mrzovolja kvari utisak,
to je čak i Toma ukapirao.
Ako se tada nisam šlogirao, nikad neću. Od zvižduka mi se zavrtelo u glavi kao kad pričam sa Dubravkom Rodić, a na ramena mi se
strovalio teret teži od Vlade Đukanovića. Ipak, poslovično hrabar i
mudar, momački sam sve izdržao,
preuzimajući na sebe odgovornost
za taj sramni propust. Utrostručio
sam broj osmeha svakom ambasadoru, objašnjavajući da još nisam
stigao sve radikale da izlečim od
virusa srbovanja. Na sreću, nisu mi
mnogo zamerili, uspeo sam da
predstavu završim u željenom podaničkom stilu.
Najgore je prošlo, drhtavica je
ostala. Neka je, ne smeta mi, bar
me drži u formi, da ne foliram kad
me pozovu Đilas ili Rakić.
–34–
DURIĆ, MLADEN – Što sam ja
u politici, to je on u crkvi – glasnik
budućnosti, reformator, jednom
rečju: sve i svja.
Ja stranački lider i u perspektivi
državnik, on vladika i budući patrijarh. Obojica smo mladi, pametni,
lepi i ambiciozni. Kao nepotrebnog
tereta iz prošlosti, ja sam se rešio
ideologije, a on teologije. Sve prevaziđene stvari ostavio sam iza sebe – Krajinu, Bosnu, Kosmet... Zaboravio sam zločine NATO agresora, sad se radujem i kalifornijskim
glistama, kao prethodnici tog moćnog vojno-političkog saveza.
Biskup Grigorije je, priznajem,
pre mene uspostavio saradničke
odnose sa našim prijateljima sa
Zapada i shvatio da je Brisel važniji
od Dečana, Havijer Solana od Milice Rakić, džip od opanaka, Hajat
od monaške kelije... Dok sam ja,
mlad i naivan, lepio plakate s imenom nekog zlog begunca Ratka
Mladića, mudri vladika je prizivao
njegovo hapšenje i izručenje pravednom sudu u Hagu. U to vreme,
još sam (kažu mi, ali ja se ne sećam) verovao u svog kuma Vojislava, a Grigorije se distancirao od
svog šefa.
Umesto da se moli i posti u manastirskoj čamotinji, Griška je našao mnogo solidnije ovozemaljske
oltare, ne zaboravljajući svoju pastvu. Naročito njen bogatiji deo,
politikante i tajkune s kojima razvija biznis i igra fudbal.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
DURIĆ, MLADEN
Ponekad se sretnemo na raznim
džet-set hepeninzima. Znamo se
mi, zato se srdačno izljubimo, kao
svoj sa svojim.
On meni zavidi na somelijerskim
znanjima, ja njemu na Eplovom ajfonu 3G (znam da je to kopija
„Kraljevskog dugmeta“, ali da vredi, vredi). Nema tog električara koji se bolje od zahumsko-hercegovačkog biskupa razume u telekomunikacijske bisere. Politiku i crkvu ne pominjemo, imamo preče
teme. Razmenjujemo informacije i
utiske o restoranima, automobilima, estradnim umetnicama iz
„Granda“ i „Farme“...
Kad vidim kako taj vladika živi,
shvatim da se Isus nije krstio u
hladnoj reci, nego u toplom đakuziju. Njemu je ostalo još samo da
postane patrijarh, meni da dođem
na vlast. Zajednički prijatelji nas,
na engleskom, uveravaju da je to
tek pitanje vremena.
Amin. Odnosno, amen.
Međutim, nisu svi đavoli tako crni kao njih dvojica, ima i onih koji
su spremni za saradnju, vrlo povoljno nude razne usluge i konkretnu pomoć. Pošto smo već odavno upućeni jedan na drugog, jedva čekam da ozvaničimo vezu.
Recimo, bez problema bih đavolu
dao dušu (a i šta će mi), ušao bih
u koaliciju s njim, samo da mi pomogne da dođem na vlast.
Nažalost, čini se da i on bira društvo, zato sam još u opoziciji.
ĐILAS, DRAGAN – Idol svih
nas koji volimo moć, pare, vlast...
Ispunio je sve moje snove, čak i
one najintimnije. Ne samo što je
tajkun, nego je i uspešan u politici. I, kažem vam, biće još uspešniji
čim pristane na otvorenu saradnju
sa mnom. Ne žalim se, ni ovako
nam nije loše, ali flert je flert, a
brak je, što kažu naivni, nešto
mnogo lepše i značajnije. Za sada,
dobro nam ide. Tu smo, kad zatrebamo jedan drugom. Doduše, on
me ponekad provocira podsećanjem da sam bio Miloševićev ministar i Šešeljev sekretar, ali ja to
momački istrpim. Uzvratim samo
DŽUKELE – Svi koji sa zadovoljnežnim i nenametljivim podsećastvom budu čitali ovu knjigu.
njem na njegov stakleni dvorac na
Dedinju, ali ne pominjem ostalo
što znam.
Jednog dana, a on nije daleko,
ĐAVO – Anđeo otpadnik, perso- Đilas će biti premijer, ja ministar
nifikacija zla i greha. Dakle, Voji- diplomatije. Tako sudbinski povezani, vodićemo Srbiju sledećih 30
slav Šešelj. I Predrag Popović.
– 35 –
Историја једне опаке болести
DŽ
Đ
ĐILAS, DRAGAN
D. Đilas: Ispunio je sve Vučićeve snove
Vreme je učinilo svoje. Đinđić je
godina, minimum. Naravno, sve to
u Aleji velikana na beogradskom
pod uslovom da on pristane.
Novom groblju, a iz zaborava se
ĐINĐIĆ, ZORAN – Ima onih
pojavljuje samo svakog 12. marta,
koji tvrde da su ga videli ali nema
na godišnjicu streljanja. Poneko
realnih dokaza da je ikad postojao.
mu tada zapali sveću i položi cveNekad davno, u dalekoj prošlo- će na grob, izda patetično saopštesti, pre desetak godina, jedni su nje i kraj, sutradan sve ide po stapričali da je to mudri vizionar, dr- rom, kao da ga nikad nije bilo.
žavnik koji jedini ima snage da
Njegovi politički naslednici ga se
preporodi Srbiju i povede je prema ne sećaju. Pitajte Tadića, Đilasa ili
Evropskoj uniji. Drugi su tvrdili da bilo koga drugog iz aktuelnog vrha
je nasilnim putem oteo vlast i po- Demokratske stranke, ako budu isstao mafijaški premijer, da je izdaj- kreni priznaće da bi više voleli da
nički pozivao NATO bombardere, ih poseti Jeti nego Đinđić. Da nije
nezakonito i sramno izručio Slobo- tako, uspomenu na njega ne bi kadana Miloševića Haškom tribuna- ljali koalicijom sa Dačićem ili salu...
radnjom sa mnom i Tomom.
–36–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ĐINĐIĆ, ZORAN
Budimo realni, svima je lakše kosrpski talibani su mu važniji od
bez njega.
nadnacionalnih tajkuna Miškovića,
Beka, Mitrovića, Peconija…
Ma, nikad on u to nije verovao,
samo je morao da priča. Zbog Šešelja, monstruma koji ga je opako
ELITA – Statusna kvalifikacija izmanipulisao. Sve to više nije vapodložna stalnim promenama na žno, neka su nama tajkuni živi i
koje utiče moja procena od koga zdravi, a zaborav je već progutao i
imam trenutnu korist.
Šešelja i elistističke šešeljevce.
Pripadnici elite su moji favoriti
ENGLESKI JEZIK – Vizuelni i
Foto Toni, Džoni Cicija, Mis Kiza,
glasovni sistem u kome su sadržaIvan Bolid, Žuta Duca i, naravno,
ne sve civilizacijske, naročito deBrana Šeks. Tako je danas. Šta će
mokratske, vrednosti.
biti sutra, ni ja ne znam. Kad saTim drevnim jezikom govorili su
znam, najuriću ove i dovešću drustari Grci, Rimljani, jevrejski proroge poltrone i parazite.
Znam da Toma Nikolić neće čita- ci, pa i Isus iz Nazareta, o čemu
ti ovu budalastu knjigu, pa mirno svedoče brojni holivudski istorijski
mogu da priznam kako nikad ni- spektakli. Iz istih izvora, imam sasam cenio njegove stavove o srp- znanja da taj savršeni sistem koriskoj eliti. Na jednom tzv. naučnom ste i vanzemaljci.
Kao istaknuti stipendista Fondaskupu u slavu Šešeljevog lika i dela, Nikolić je rekao da su naši gosti cije za razvoj naučnog podmlatka,
– “sva srpska elita”. Obraćajući se godinu dana sam boravio u Brajtoradikalima, posavetovao ih je: nu, gde sam perfektno savladao
“Učite svoju decu da nisu elita oni engleski. Nije mi bilo teško, pošto
koji su besplatno kupovali fabrike, se taj jezik sastoji od 30,7 odsto lanije elita onaj ko ima svoj avion, tinskih, 29,6 odsto francuskih, i
nije elita onaj ko gospodari i ko od- 50,3 odsto mojih reči. Takođe, lak
lučuje o sudbinama ljudi, srpska je jer nema nikakvu gramatiku, reelita je danas na ovom skupu. Mi či pišem i izgovaram kako hoću, a
smo ponosni što kod nas, radikala, nekad ih i izmislim.
Danas, kad mi je najpotrebniji,
dolazi srpska elita, a to je velika
zasluga našeg predsednika prof. dr odlično ga govorim. Iako ga ne
razumem. Zato, da bih savladao
Vojislava Šešelja.”
Čuj, elita su mu Brana Crnčević, barijere u komunikaciji sa prijateljiIvana Žigon, Lidija Vukićević, Ko- ma iz Evropske unije i ambasada u
sta Čavoški i Smilja Avramov! Veli- Beogradu, stalno, bez obzira šta
– 37 –
Историја једне опаке болести
E
ENGLESKI JEZIK
oni kažu, ponavljam: „Yes“. Njima
je, vidim, milo zbog toga, smeškaju mi se i tapšu me po ramenima.
Svoje znanje stavio sam na uslugu i Tomislavu Nikoliću, koji ne zna
da bekne engleski, ali sve savršeno razume. Kad mu se neko obrati
na tom našem, a ne stranom, globalnom jeziku, Nikolić se namrgodi
i ukoči kao da je pred sobom ugledao Šešelja. Znoj ga oblije, čelo se
nabora, znači shvatio je šta se od
njega traži. Onda ja odmah uskočim i prevedem: „Yes“. Baš smo
idealan tandem.
nim tetejcem. Zato je Evropa najlepša ovako, sa pristojne distance.
Ona nas plaši insistiranjem na
transparentnosti i poštovanju zakona, mi nju plašimo kandidaturom, pa se nikome ne žuri.
Naravno, ja se ne plašim. Naprotiv, uživam u upoznavanju mog novog lika, modernog Evropejca.
Svaki dan naučim neku novu reč
na engleskom, da impresioniram
sekretarice u stranim ambasadama. Na milion adresa šaljem stenograme pregovora sa pravim
opozicionarima, kao i zahteve da
Šešelja konačno osude na vešanje
ili makar na doživotnu robiju. Mom
drugu Štefanu Fileu skoro svako
veče se smeškam, kad ga vidim na
televiziji.
Strah od Evropske unije ne postoji, znam da smo bliži Afričkoj
uniji. Da je Idi Amin Dada bio pametniji, i on bi pričao o evropskim
civilizacijskim standardima, a i danas bi vladao svojim plemenima.
Važno je samo da dovoljno birača
krene za šargarepom. Zagledani u
tu fatamorganu, neće se obazirati
na svoj život, očekivaće da im jednog dana zaista bude bolje. Nemam ništa protiv, neka očekuju.
EVROPSKA UNIJA – Šargarepa koja srpskim političarima služi
za ostvarenje dva cilja: 1. da namame naivne birače, i 2. da opravdaju svoje bezbrojne neuspehe.
Zvanične fraze su uvek iste: ulazak u Evropu omogućiće oporavak
privrede, pristup bogatim fondovima namenjenima za sirotinju, kvalitetnu reformu pravosuđa, efikasniju borbu protiv korupcije i kriminala... Nezvanična realnost uliva
strah u kosti srpskih državnika: zašto uopšte da ulazimo u EU, kome
treba vlast ako postoji opasnost od
poziva na odgovornost, a nema feudalne samovolje, nameštenih
tendera, provizija, zloupotrebe
sudstva, kontrole medija, monopola na tržištu i kohabitacije sa bogatašima koji danas imaju kompaniFILE, ŠTEFAN – Prvo sam mije, televizije i šoping molove, a u slio da je to češki diplomata koji je
prvi biznis su krenuli sa pozajmlje- krajem 2009. godine instaliran u
–38–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
F
FILE, ŠTEFAN
Evropsku uniju, na mesto komesara za proširenje.
Kad sam ga upoznao, shvatio
sam da je on moja ulaznica u novi
vrli svetski poredak. On će mi
oprostiti radikalske zablude iz prošlosti i dati sertifikat o podobnosti
sa kojim ću postati ono što jesam
– budućnost srpske, regionalne i
evropske političke scene.
Upoznali smo se 18. jula 2010.
godine, u Briselu. Na nezvanično
visokom nivou. Iako je bila nedelja, primio je Tomu i mene. Tomu
kao glasnogovornika, mene kao
prevodioca. Razgovor je bio kratak
i izuzetno sadržajan. Pitao nas je
kako smo putovali. Potrajalo bi ćakulanje, ali Štefan je otišao da na
internetu gleda hokej, češki derbi
Pardubice – Žlin. Nismo se razočarali, dozvolio nam je da još malo
posedimo u holu, da se nauživamo
Evrope.
I danas pamtim njegov mlitavi
stisak hladne, oznojene ruke (kasnije, tri dana nisam prao desnicu,
da ne pokvarim uspomene). Nakratko je skinuo naočari, da me
bolje osmotri, nije mogao da očima poveruje koga to vidi. Tada mi
je bilo žao što se nismo zagrlili i izljubili u obraze bele. Sada shvatam
da je te izraze nežne privrženosti
izbegao zbog Tome, da ne mora i
njega da grli.
Od tada sve evropske i ostale
komesare volim skoro kao Štefana.
Kad god ih se setim, a naročito kad
Историја једне опаке болести
ih vidim, makar na televiziji, ja se
nasmešim i blago naklonim. Ponekad im se nezvanično i javim. Internetom. Nije važno šta im šaljem, neku novu optužbu na Šešeljev račun, stenogram razgovora
sa Koštuničinim saradnicima ili naprosto tople izraze prijateljstva i
partnerstva. Retko mi odgovaraju,
ali ne žalim se, upornost će se kadtad isplatiti, važno je da me imaju
na oku, odnosno u planu.
I ja njih imam u planu. Naročito
Šefana.
FRANKENŠTAJN, VIKTOR –
Švajcarski lekar koji je uspeo da od
mrtvih delova tela napravi organizam koji može da oživi.
Po istom receptu, napravio sam
Srpsku naprednu stranku. Od dvadesetak radikala, jedinih koji su
pristali da izdaju utamničnenog
predsednika, napravio sam kostur
na koji sam kasnije nadograđivao
deo po deo. Od Bojana Dimitrijevića sam uzeo obraze. Odlični su,
tvrdi kao đon, mogu sve da podnesu. Logično, bio je u Srpskom pokretu obnove. Pored toga, istakao
se u Koštuničinoj vladi kao ministar
trgovine. Samo, sad se malo prevario ako misli da će kod nas dobro
pazariti. Dalje, od Radoša Ljušića
sam hteo da uzmem jezik, ali nije
išlo. Suviše je retro, nikad ne bi naučio evropski, odnosno engleski.
Bolje su mu obrve. Deluju zastrašujuće ali ispod njih viri pogled –
– 39 –
FRANKENŠTAJN, VIKTOR
„ma, možemo mi sve da se dogovorimo“. Borislav Pelević nam je
donirao nerve. Ima ih, svaka mu
čast. Šešelj je za njegovog kuma
Arkana govorio da je Miloševićeva
podguzna muva, ali to ga nije pokolebalo u želji da svoj interes, kad
mu je komandant izrešetan, potraži u SRS. Baš kao što je kasnije
pretrčao kod nas. Neko je predlagao da od generala Božidara Delića uzmemo mozak – oficirski, skoro nekorišten, kao nov. Međutim,
znam ja ko je Delić, nokti su mu
pametniji. Od Dobrivoja Budimirovića Bidže nije imalo šta da se
uzme, on već izgleda kao da je
kremiran, a od Brane Crnčevića ne
bih ni lek uzeo da mi život zavisi.
Ponosan sam što se u donatorstvu
istakao moj najmiliji favorit, Nikola
Petrović. Iako sav deluje malo trulo i, onako, za negledanje, ima odličan džep. Dovoljno.
Dah života lično sam darovao.
Na sreću, nisam morao od usta do
usta.
Od otpadaka sa političke deponije napravio sam stranku koja danas (pogledajte rezultate istraživanja koja sam skupo platio „Strateškom marketingu“) ima odličan
rejting. Budućnost će nam biti blistava. Osim ako naš inspirator, Boris Tadić, ne uzme glogov kolac i
ne prekrati muke mom lepom frankenštajnskom čudovištu.
–40–
G
GARANCIJA – Volovi se vežu
za rogove, ljudi za reč. Ja kad nešto kažem, na to uvek može da se
računa. Tri minuta, najduže.
GEJ – Ne, ma šta neko mislio,
ova reč nema veze sa mojim kumom Tonijem. To je naziv za osobe koje osećaju seksualnu, fizičku
ili duhovnu sklonost prema istom
polu.
Tomislav Nikolić je dugo tvrdio
da su homoseksualci nestvarna bića, poput vampira, gremlina ili
Eskima. Na naučnoj osnovi, tvrdeći da se utikač može gurnuti samo
u utičnicu a ne jedan u drugi, dokazivao je da gejevi ne postoje, a
ako postoje onda su ozbiljno bolesni. Na sreću, i on je evoluirao u
evropejskog demokratu i odrekao
se svojih nazadnih stavova, iako i
danas mog Tonija gleda sa izvesnom dozom podozrenja.
Otkad sam podržao održavanje
„Parade ponosa” u Beogradu, retrogradni elementi šire neistine da
lakiram nokte, depilaram intimne
delove tela i nosim žute tange. Ne
želim ni da se bavim tim glasinama, zahvaljujući kojima me gej aktivista Predrag Azdejković odlikovao titulom „gej ikone”, priznavajući da i on gaji sve veće simpatije
prema meni i naprednjacima. Hvala mu. Cmokić.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
GLAS
P. Azdejković: Vučić je moja gej-ikona
GLAS – Svaki je važan.
Zato se u kampanji borim kao
lav, ništa mi nije teško. Nema televizijske emisije u kojoj se neću pojaviti, u svim novinama moja slika,
u natprirodnoj veličini smeškam se
sa bilborda, sa svih strana sipam
prazna obećanja, a postoji i urbana legenda da sam jednu domaćicu prepao kad sam izašao iz njenog frižidera sve sa svojim reklamnim flajerima (to je, naravno, preterano, pa ko bi meni dao ključeve
svog stana, a da provaljujem ne
znam).
Istovremeno mogu da budem
na 42 mesta. Jednom sam držao
konferenciju za novinare i, slučajИсторија једне опаке болести
no, na ekranu uključenog televizora video sebe kako pred Ruskim
carem delim karanfile kao Taško
Načić u kultnom filmu „Ja protiv
Đilasa“.
Nažalost, većina mojih saradnika
ne shvata da borba za birače traje
svaki dan, od jutra do mraka, pa i
kasnije. Nema „lako ćemo“, nema
„sigurnih glasova“. Zato ne prihvatam opravdanja poput onih koje
nudi moj kum Toni: „Obezbedio
sam 15 glasova“. Kako je obezbedio? I čije glasove? Zar je sabrao
sve one koje čuje u svojoj glavi?
Znam da ima takvih kojima bruji u
glavi, ali izborna matematika je
jednostavna, i šizofreničari dobija– 41 –
GLAS
ju samo jedan birački listić. Uostalom, šta će u nečijoj glavi više glasova, dovoljan je jedan, onaj pravi, moj.
Što je najgore, postoje i oni koji
ni po koju cenu ne bi glasali za mene, miliji su im istina i zdrav razum.
Međutim, nikakve prepreke me
neće pokolebati, nastaviću borbu
do pobede. To možda neće biti dobro za Srbiju, ali za mene sigurno
hoće.
GLASANJE – Igra na sreću. Organizatori je povremeno priređuju
kako bi gubitnici dobili priliku da se
uvere da je sve namešteno.
Eto, na izborima 2008. godine,
Tomislav Nikolić i ja smo nastupili
ispred, i o trošku, Srpske radikalne
stranke. Gotovo milion i po ljudi je
glasao za nas, verujući nam da
smo pravi radikali, srpski nacionalisti, sledbenici Vojislava Šešelja,
da ne pristajemo na ultimatume
Evropske unije, da nećemo odustati od odbrane Kosova i da ćemo
uspeti da oborimo nenarodni režim
Borisa Tadića. Onda, kad su izbori
završeni, mi smo zadržali 20 poslaničkih mandata (i više bi, ali nisu
hteli da se prodaju) a demokratski
režim predsednika Tadića nam je
omogućio da u Skupštini formiramo svoj poslanički klub. Shvatili
smo da ćemo Kosovu najbolje da
pomognemo tako što ćemo prihvatiti sve ultimatume Evropske unije,
što je neminovna budućnost svih
–42–
republika u regionu, pa i naše bivše pokrajine.
Zlonamerni kritičari kažu da smo
prevarili glasače. Ako i jesmo, to je
za njihovo dobro. I naše. Ovo drugo nam je značajnije.
GOJKOVIĆ, MAJA – Muškarac
bez brkova. Ne volim je. Ne zato
što je muškarac, još manje zato
što nema brkove. Naprosto, iritira.
Laže da je prva napustila Šešelja. Čuj, suprotstavila se njegovom
jednoumlju. Pa se odlučila za maloumlje. Ma, svidela joj se uloga
moćnog gradonačelnika Novog Sada, novogodišlji Čola, Brega, Bajaga, poslovi i kombinacije. Mislila je
da će to trajati sto godina, pa je
prestala da mi se javlja na telefon.
Separatisala se, to je tačno, ali Šešelj je prvo udario na mene.
U leto 2007. godine, kad je podržao Predlog izmene Zakona o lokalnim izborima, Šešelj je direktno,
svesno i beskompromisno uništio
moj san da postanem gradonačelnik. A, nikad nisam imao veće šanse. Demokratska stranka je naručila istraživanje kojim je testirala
svoje kandidate. Rezultati su bili
odlični po mene. Potencijalni protivkandidati nisu bili ni blizu: Đilas
je imao 16, Šutanovac 24 a Alimpić
26 odsto manje od mene. Na neposrednim izborima, sigurno bih
osvojio vlast u Beogradu. Jedina
nada za DS bila je da se promeni
zakon, pa da gradonačelnik bude
biran u Skupštini grada.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
GOJKOVIĆ, MAJA
U to vreme, hvalio sam se kontaktima sa Đilasom i Rakićem,
hteo sam da impresioniram partijske drugove, ali nije mi bilo milo
što je to saznao i Šešelj. Pošto me
zna u dušu, tačno je procenio do
čega će dovesti moja glad. Kad je
pristao na izmenu zakona, ostalo
mi je samo da trpim i pričam kako
je to uradio zbog Majine a ne moje izdaje.
Na kraju, ona je bolje prošla. Eto
nje sa Dinkićem, a evo mene sa
Tomom. Blago njoj, kuku meni.
GRANICA – Najupotrebljiviji
praktični povod za izazivanje rata.
Akteri zločinačkog udruženja koje je izazvalo krvavi raspad SFR Jugoslavije kako bi stvorilo nekakvu
Veliku Srbiju, među kojima su
mnogi već osuđeni u pravednom
Haškom tribunalu, hteli su da svoj
mračni nacionalizam prošire do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.
„Iz mojih usta niste čuli nikada
za tu granicu. Nikada!“ – Već dve
godine ponavljam tu mantru kako
bih ućutkao lažova koji je 15 godina ponavljao: „Hoćemo samo ono
što je naše, srpsko. A to jesu i taj
Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica i sve te srpske zemlje. I to
moraju da znaju. I neka se ti Srbi,
rođenjem Srbi samo, stide, koji sa
podsmehom govore o tim srpskim
mestima, o tim srpskim teritorijama.“
Историја једне опаке болести
Uzalud protivnici evropskih integracija danas na internetu gledaju
video snimak na kome se čini da
sam to ja govorio. Ne, nikad nisam
to pominjao. Nikad! Ja sam samo
zevao, a glas je Šešeljev. A ako je
i glas moj, onda me Šešelj hipnotisao. Zato zaista nije korektno da
mi se sad pripisuje ono što sam
govorio, a što želim da zaboravim.
Snimak sa interneta prvi je na
televiziji Košava emitovao Marko
Janković, sve po nagovoru svojih
prijatelja iz DSS-a i kafane „Svrati,
bato“. Bolje da nije dokazivao da
sam lažov, bolje za njega. Meni su
svi oprostili, jači sam nego ikad. A
gde je on? Nema ni Marka ni njegove emisije. Kao što nema Velike
Srbije, Šešelja i svega ostalog što
se utopilo u mračnoj prošlosti.
GRAVITACIJA – Ne može mi
ništa. Otkad sam postao evropski
demokrata, hodam, kao što svi
mogu da primete, pola metra iznad zemlje. Zato malo izgledam
kao da beznadežno visim, ni na
nebeskoj vlasti ni u prizemnoj opoziciji.
Da nije Zemljine sile teže, brže
bih otpao sa radikalskog stabla,
ona me samo usporila, sprečavajući me da se ranije transformišem u
ovo što sam danas. Umesto u
Njutnovu, više verujem u Đilasovu
teoriju koja kaže da „jabuka najlakše otpadne ako je trula, ali kad
ima ko da je dočeka i prihvati, mo– 43 –
GRAVITACIJA
že da posluži kako bi zarazila i
ostale“. Ja sam svoje uradio, otpao
sam. Đilas me dočekao. Ostalo je
legenda koja upravo nastaje.
GREŠKA – Sve što uradi neko
drugi.
GUBITNIK – Ja sam privremeni, Toma je večiti. Iako je propao u
prvih 87 predsedničkih kandidatura, on javno priča kako ne odustaje, a potajno zna da se ne mora
brinuti za političku budućnost, nema je. Racionalan, kakav je, samo
se nada da će pre penzije dograbiti
samo još neki stančić od oko 300
kvadratića.
Međutim, ja sam iz drugog para
rukava. Mlad sam, lep, pametan i
uspešan, imam odlične saveznike,
ambalaža mi je odlična, mene može da napuni ko, kako i čime god
hoće. Naprosto, toliko se sebi divim, da mi je neverovatno što već
nisam došao na vlast nego se zlopatim kao opozicioni gubitnik. Ne
gubim nadu, biću strpljiv. Do večeras. Onda ću opet da nazovem Đilasa. Ako mi se javi, zamoliću ga,
onako izokola, da ga ne iznerviram, da me se ponekad seti. Uz
malo njegove dobre volje, postaću
pobednik. Za dobro svih građana
Srbije, Evrope i celog sveta. Uostalom, moja politička deviza je: „Jedan za sve, sve za jednog“. Dakle,
evo me!
GVANTANAMO – Humanitarna
ustanova za odmor i rehabilitaciju
iračkih šehida i avganistanskih tali–44–
bana. Antiglobalisti lažu da je to
američki konclogor u kome se na
zverski način zlostavljaju ratni zarobljenici. Njihova propaganda,
potpomognuta dokumentarnim
snimcima, uspela je da odmaralište u Gvantanamu prikaže kao
simbol američkog imperijalističkog
zla.
Kao sinonim za torturu, jedan
bivši srpski radikal je Gvantanamo
poredio sa Haškim tribunalom.
„Haški tribunal je evropski Gvantanamo. Razlikuje se samo po tome što nema otvorenog bičevanja,
batinanja i onih električnih stolica
na kojima se sprovodi najdirektnija
tortura. Ovde, u Hagu, sprovode
perfidniju, pokvareniju torturu i
sve su tu uradili ne bi li naterali Vojislava Šešelja da uđe u štrajk glađu. Ovo ne pričam kao žalopojku,
Vojislav Šešelj će ići do kraja, neće
odustati. Ja poznajem dr Šešelja,
ne samo kao generalni sekretar
SRS, poznajem ga kao prijatelj
mnogo godina, znam njegov karakter, znam šta je on spreman da
učini, ne za sebe već za budućnost
srpskog naroda, za budućnost sve
naše dece, i nikad nisam sreo hrabriju osobu nego što je gospodin
Šešelj. On je spreman da učini sve
što niko drugi nije u stanju.“
Isti bivši generalni sekretar SRS
sad se ne seća prijateljstva sa dr
Šešeljem, ali sa zadovoljstvom bi
ga poslao u Gvantanamo. Onaj
pravi.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
HAJDUK
H
HAJDUK – Političar u šumi.
HARMONIJA – Savršen sklad
koji sam ostvario sa Draganom Đilasom. On okom, ja skokom.
HAŠKI TRIBUNAL – Ad-hok
sud Ujedinjenih nacija, osnovan sa
zadatkom da se za sve zločine u
ratovima na prostorima bivše Jugoslavije osude i kazne Srbi.
U gotovo svakoj procesuiranoj
optužnici protiv bilo kojeg srpskog
državnika ili oficira, nabrojane su
mnoge moje zablude, od Virovitice
do Peći. Zbog svega u šta sam ne-
kad verovao i za šta sam se vatreno zalagao, u tribunalu se danas
sudi Vojislavu Šešelju. Bolje njemu
nego meni. On je, zajedno sa srpskim nacionalizmom, završio na
đubrištu istorije, a ja sam tek počeo da koračam žutim ciglama i
dobrim nadama popločanim putem ka Evropskoj uniji.
Između ostalog, haška optužnica tereti Šešelja da je „vatrenim
govorima u medijima i prilikom
javnih skupova (...) podsticao na
činjenje zločina“.
„I Haški tribunal kaže da dr Vojislav Šešelj nikoga nije ubio, ali da
je kriv jer je mislio pogrešno i držao zapaljive i oštre političke govo-
V. Šešelj u Hagu odgovara zbog „zapaljivih govora“
Историја једне опаке болести
– 45 –
HAŠKI TRIBUNAL
re. Konstruisali su novo krivično
delo – govor mržnje – kako bi mogli da kažnjavaju sve slobodljubive, njima neposlušne i nepokorene
ljude i države, misleći da ideju poslušnosti i ropskog odnosa nametnu kao jedini mogući model ponašanja u savremenom svetu“, isticao je Tomislav Nikolić, a svaki put
kad bih to čuo, malo me hvatala
panika. Pa, i ja sam mislio pogrešno a moji govori su bili još vatreniji, sa bolje odglumljenom mržnjom. Straha od haškog poziva
rešio sam se tek kad sam prihvatio, kako je Toma govorio, jedini
mogući model ponašanja, kad sam
prestao da budem slobodoljubiv,
neposlušan i nepokoran.
„Gospodin Šešelj je sposoban da
haške kadije pobedi svojim argumentima, dokumentima i svojim
stavovima o političkim pitanjima“,
govorio sam nekad iskreno, kao
što se sada svim srcem nadam da
će biti osuđen na doživotnu robiju,
minimum. Ako se i ne nađu dokazi
da je činio ratne zločine, opet ga
treba maksimalno kazniti, makar
zbog njihovog prikrivanja i dezavuisanja tog časnog suda. Uostalom,
Šešelj je Srbin, a ja sam ranije bezbroj puta ukazivao da je to haškim
zlotvorima sasvim dovoljno da nekoga osude. S obzirom da je on jedini Srbin na planeti kome je SANU
izdala potvrdu o nacionalnoj pripadnosti, red je i da bude maksimalno kažnjen.
–46–
Lično, uvek sam osuđivao svaki
zločin. Osudio bih i konkretne zločince, ali bilo mi je malo nezgodno,
ipak su oni patriote, kao što sam i
ja tada bio. E, onda sam se promenio, pa za njih više ne marim. Kao
što sam nekad zakivao table sa
imenom Ratka Mladića na zidove
beogradskih zgrada, sad bih zakovao njega lično na ulazna vrata zatvora u Ševeningenu. I to gratis,
ne treba mi onih 10 miliona evra,
koliko srpska vlada nudi za ratnog
komandanta Vojske Republike Srpske. Zapravo, treba mi, ali nema
veze, već bismo se nekako nagodili. Sa mnom to nije teško.
HRABROST – Oboljenje desne
komore velikog mozga koje direktno utiče na nesrazmerno povećanje srca.
Imun sam na tu bolest. Mozak
mi perfektno radi, o čemu mogu
da posvedoče sve žrtve mojih
spektakulanih prevara, podvala, laži i spletki. Srce mi je slabije, manje je od makovog zrna, ali bar je
rasterećeno svih vrsta emocija.
Dakle, nisam hrabar, ali ta osobina
mi i nije potrebna da bih bio heroj.
Pametno je Zeleni goblin rekao
Spajdermenu: „Ljudi vole heroje,
ali još više vole da vide kako heroji
umiru”. Meni je dovoljno da budem
heroj demokratske borbe za priključenje Evropskoj uniji, ne insistiram na hrabrom otporu vlastitim
slabostima.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
HRABROST
U mojoj briljantnoj političkoj karijeri, nekoliko puta sam se našao
u situaciji koja je zahtevala demonstraciju te nazadne osobine.
Nikad nisam bežao, uvek bih našao najbolji izlaz. Ako bih se suočio
sa nekim slabijim od sebe, psihofizički bih ga demolirao. Ako bi mi se
suprotstavio neko ravnopravan,
zadržao bih se na muškom dijalogu, ja njemu sestru, on meni majku. A kad bih se namerio na jačeg,
iskoristio bih svoje najjače oružje –
zaplakao bih!
Zato sam često plakao. Kad su
radikali bili u opoziciji, plakao sam
jer nismo na vlasti. Kad smo ušli u
vladajuću koaliciju sa Miloševićem,
plakao sam jer su me naterali da
budem ministar. Kad sam pisao zakon protiv informisanja, lio sam
krokodilske suze nad nezavisnim
medijima. Kad sam uništio “Dnevni telegraf”, toliko sam bio ucveljen
da me jedna novinarka uzalud tešila. Kad je ubijen Slavko Ćuruvija,
prestao sam da plačem, uplašio
sam se da će me neko prozvati na
odgovornost.
U to vreme, dok sam bio Miloševićev ministar, često sam plakao.
Od sreće. Kako i ne bi, ceo svet
smo o jadu zabavili, uspešno uništavali domaće izdajnike i strane
plaćenike… Usput smo izgubili Kosovo, ali ja sam dobio stan… Jupi!
Da sam bio hrabar, suprotstavio
bih se brojnim zlodelima crno-crvenog režima. A, hteo sam, majke
Историја једне опаке болести
mi Jovanke. Jednom sam, iznerviran nekom suludom odlukom svojih gazda, lupio šakom o sto. Glasno sam rekao: „Joj”. Samo zbog
svoje gandijevske miroljubivosti,
uspeo sam da bunt zadržim na
tom nivou. Setio sam se mudrog
Zelenog goblina i odlučio da budem samo heroj, makar i kukavica,
ali živ, zdrav i bogat. Znao sam da
ću uvek moći, kao što danas radim, opet da zaplačem i tražim
oprost ministarskih i ostalih grehova. Sve mi se čini, uspeo sam. Još
sam u onom stančiću od skromnih
stotinak kvadratića, a niko se ne
seća prošlosti koja me ovakvog
stvorila.
HRTKOVCI – Selo u Sremu.
Šešeljevi radikali su iz njega proterali više stotina čestitih građana
Srbije hrvatske nacionalnosti. Najbrutalnijim načinima, naterali su
Hrvate da svoje udžerice sa srpskim kukavicama trampe za stanove u Zagrebu, Osijeku i vile u Dalmaciji.
Šešelj je, ne sećam se kad, održao miting u tom selu i otvoreno
zapretio hrvatskim starosedeocima. U tome nisam učestvovao, nemam pojma šta se dešavalo, znam
samo da je Šešelj odgovoran za
svako zlo što se desilo. A to što
sam bio recenzent njegove knjige
„Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“, to nije bitno. Ako jeste, i to ću da zaboravim.
– 47 –
HUMANOST
HUMANOST – Opaka bolest.
Uzrok joj je nepoznat, ali posledice
su katastrofalne.
Na svu sreću, niko u mom okruženju nije zaražen virusom humanosti. Naprotiv, kod mene je veoma razvijen imuno-sistem koji u
samom začetku razara sve što može da izazove opasno stanje saosećanja prema bilo kome.
Zahvaljujući strukturi mog karaktera, bezbedan sam čak i prilikom kontakta sa najugroženijim
primercima jada i bede. Milion puta mi se desilo da me na ulici, u restoranu ili pred sedištem stranke
presretne neko nesrećno biće koje
traži pomoć. Nekome treba lečenje, nekome posao, svima milostinja. Prvo ga srdačno pozdravim
(osmeh od uha do uha: „Pa, dobro, gde si ti“), a onda se samilosno pokunjim dok slušam kakva
muka ga stisla (tada namestim facu „lanjski sneg“), pa čim kliconoša malo zastane da dođe do daha,
krenem u kontru: „Da li ste gledali
moj intervju juče u Pinkovom dnevniku? Posebno sam naglasio potrebu za povećanjem BDP-a koji se
sastoji od ukupne proizvodnje dobara i usluga, umanjene za međufaznu potrošnju, do čega dolazimo
zbrajanjem bruto dodatne vrednosti svih proizvodnih jedinica rezidenata...“ Ako zbunjeni kukavac poželi opet da nešto kaže, presečem
ga: „Ipak, ne vredi, šer je bio samo 11,9, a ukupna gledanost 3,4.
–48–
Razmislite o tome.“ Da, baš on ima
snage još i da misli o šeru i BDP-u.
Smanji se, uvuče glavu u ramena,
na koja sam mu natovario teret
razmišljanja, pa odbaulja ko zna
gde. Kad sam dobre volje, još ga
potapšem i obećam da ću videti
šta mogu da učinim za njega.
Nosiocu zaraze od moje priče nije ništa lakše, ali meni jeste. To je
najvažnije.
I
INKVIZICIJA – Istražna i kaznena institucija kojom je katolička
crkva suzbijala sve oblike jeresi.
Zbog izuzetne surovosti i sadističkog načina progona nevernika, postala je sinonim za najokrutniju vrstu ozakonjenog nasilja.
Primitivni, kakvi su bili, inkvizitori su špijunirali, lovili i u zatvorima
mučili osumnjičene. Presude su
donosili tek posle saslušavanja
brojnih svedoka i analize dokaza,
neki procesi su trajali godinama, a
opet nisu uspeli da unište sve koji
misle drugačije.
Moj zakon o informisanju je bio
mnogo efikasniji. Ko je stavljen na
listu za odstrel, spasa mu nije bilo.
Za drakonsku presudu bila je dovoljna optužnica, svedoci i dokazi
su sporedna stvar. Okrivljeni je u
roku od 24 sata ostajao bez privatne imovine i preduzeća. U ekspresnom roku uništeni su „Dnevni teВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
INKVIZICIJA
legraf“ i „Evropljanin“. Drugi mediji
su ćutali, malo od sreće što je
komšiji crkla krava, malo od straha
da i njih ne spopadne ista boljka.
Ma kakav papa Inoćentije Četvrti, ja sam se na najbolji način obračunao sa jereticima. Dobro, na
kraju su oni pobedili, oborili me sa
vlasti, ali sve su mi oprostili, sad
me vole, pa ćemo uskoro, nadam
se, zajedno da pravimo vladajuću
koaliciju.
INTELEKTUALCI – Opasna
stvorenja, nepravilnog oblika, teško uklopljiva u moje manipulativne šeme. Zahvaljujući prirodnoj inteligenciji i sistemskom obrazovanju, otporni su na politikantske zablude, tako da ih uglavnom nema
među mojim biračima, a kamoli u
vrhu SNS. Na sreću, pravih intelektualaca je malo. Lažni su OK, sa
njima se dobro razumem.
Tomislav Nikolić je nekad imao
lepo mišljenje o Vojislavu Šešelju:
“Šešelj je najveći intelektualac koga sam sreo u životu. On mi je rekao koje knjige iz oblasti filozofije,
sociologije, istorije, politike i prava
prvo moram da pročitam ako mislim da budem uspešan političar.”
Na spisku šešeljevske lektire,
među brojnim autorima čudnih
imena, Toma je zapazio i nekakvog
Ničea. Svideo mu se naslov knjige:
“Volja za moć”, a onda je naišao na
teoriju o “Natčoveku”. Mislio je da
to Niče piše o njemu lično, možda
Историја једне опаке болести
su se i upoznali u nekoj od Tominih
milion gubitničkih predsedničkih
kampanja. Počeo je da čita, ali malo mu se zavrtelo u glavi, pa je odustao. Posledice su ostale, još mu
se vrti.
Da bi dekontaminirao mozak,
Toma je odbacio Šešeljevu i prihvatio moju lektiru. Tu je, naravno,
nezaobilazna Dubravka Rodić. Od
njenih stihova – “Volim sa Beogradom ruku pod ruku /kad blešte
sunčani dijamanti/a ljudi lete da
zagrle ptice/ I u letu kuju slatku
tajnu /kad se u duši skupe sile/ a
na putu do neba šepuri se pile” –
mozak takođe boli, ali na drugačiji
način.
Umesto Šešeljevih saveta, Toma
je sam smislio kako da napreduje.
Nije mnogo čitao, ali to ga nije
sprečilo da diplomira. Na uglednom fakultetu, odmah iza “Štampinog” kioska. Od svojih profesora
Toma je bio stariji tridesetak, a od
fakulteta šezdesetak godina. Ipak,
treba mu čestitati na tom akademskomm uspehu. Ne samo što će
dogodine imati veću penziju, nego
sada sa lakoćom može da pročita
sva slova na diplomi, i to bez mrdanja usnama.
Sa druge strane, iako sam bio
jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta, Šešeljevim intelektualnim sposobnostima sam se divio samo dok sam od njega imao
koristi. Kad sam se zbližio sa Đilasom, stekao sam mnogo solidnije
– 49 –
INTELEKTUALCI
idole. Za razliku od bivšeg predsednika i kuma, oni ne čitaju filozofska i umetnička dela, čak ni Dubravku Rodić, ali odlično barataju
matematikom, za sekund u dinar
precizno izračunaju visinu provizije
koju mogu da otmu na bilo kojem
tenderu, reklamne sekunde na nacionalnim televizijama kupuju za
800, prodaju za 300 dinara, a pritom ostvare 97,5 odsto dobiti. U
mom evronaprednjačkom okruženju ima mnogo takvih, nadaleko
poznatih, intelektualaca. Umesto
SANU, za neke od njih se zanimaju Specijalno tužilaštvo i Služba za
borbu protiv organizovanog kriminala. Kad zaglave gde im je mesto,
neću ih, kao Šešelj Nikolića, maltretirati dosadnom literaturom.
Ako ih ekspresno ne zaboravim,
poslaću im Ducino remek-delo
“Okreni ljubav suncu”. Posle čitanja tri pesme, moći će da se pozivaju na privremenu neuračunljivost, svaki veštak će im poverovati.
Zato ne podnosim prave intelektualce, a knjige retko uzimam u ruke. Ni one dobre, a kamoli Šešeljeve ili, daleko bilo, ovu.
INTERVJU – Omiljen način komunikacije sa naivnim čitaocima,
potencijalnim glasačima. Miliji su
mi televizijski nego novinski, tek
na ekranu blistam u punoj meri,
posebno kad imam dovoljnu minutažu da gledaocima poklonim bar
nekoliko lažnih osmeha i tužnih faca iz „Kalimero“ kolekcije.
–50–
Kad nema televizijskih, dobri su
i novinski. Problem s njima je što
urednički skotovi često objavljuju
fotografije koje u nedovoljnoj meri
dočaravaju svu moju muževnost i
produhovljenost, a ima i onih, crkli
dabogda, koji iz arhive izvlače slike
na kojima nosim bedževe s parolama protiv haške tiranije nad Šešeljem.
Bez obzira da li je medij elektronski ili štampani, slika je neuporedivo važnija od priče i teksta.
Gledaocima i čitaocima neophodno
je preneti tačnu, pre svega vizuelnu, poruku – ovaj momak, dakle
ja, baš je lep, mlad i, očigledno,
mudar, pravi evropski lider. A ako
žele da čuju ili pročitaju neki moj
stav – izvinite, ne može! Što god
me novinari pitali, neću da odgovorim. Nemam stav o okupaciji Kosova, genocidu nad Srbima u Krajini, uništavanju Republike Srpske,
saradnji sa NATO agresorima, brutalnom ucenjivanju kojim nas
Evropa i dalje uništava, posledicama DOS-ovih mafijaških zločina,
pljačkaškoj privatizaciji, tajkunima
koji upravljaju državom, očajnim
radnicima koji sebi seku prste ili
umiru od gladi, izdajama i prevarama glasača...
Na takva pitanja nemam odgovor, zato „plešem do snova“, idem
na Zvezdine utakmice, divim se
Suzani Mančić, duhovito zamajavam Sanju Marinković i Jovanu
Janković, igram šah, pijuckam viВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
INTERVJU
no, učim japanski, čitam „Pravdu“,
skiciram bilborde za neke buduće
izborne kampanje, smišljam slogane i parole, razvijam svoju ličnu fabriku zabluda i iskreno mrzim sve
koji me ne vole.
Novinari znaju da na pitanja neće dobiti odgovor, ali ipak me intervjuišu. Većina mora, pošto sam u
dilu sa njihovim poslodavcima, a
ima i onih iskusnijih koji razgovor
zakazuju kod mene, u Jajincima.
Žele da ih ugostim u svom, nadaleko poznatom, vinskom podrumu.
Ni tamo im neću dati odgovore, ali
bar mogu da popiju čašu solidnog
vina. Malo li je?
ISKRENOST – U srpsku politiku
ušla je sa mnom. Ranije su se političari bavili nebitnim metafizičkim
temama (nacionalni interes, stav,
zakoni, pravosuđe, privreda, Kosmet, Evropa, Rusija...), a onda
sam se pojavio ja, sve sa uplakanim izrazom lica, napućenom donjom usnom, povijenih ramena, ali
ipak cvrkutavo nadahnut kad pričam o Ceci, Karleuši, Zvezdi, „Farmi“ i sličnim značajnim pojavama
koje privlače pažnju mojih dragih
birača.
U svaku priču unosim emocije,
one su mamac na udici, bez njih se
somine ne bi upecale. A to nije
jednostavno. Znam, talentovan
sam, imam odličnu intelektualnu
kondiciju i koncentraciju, mogu
istovremeno i da se smejem i da
Историја једне опаке болести
plačem, čak iz istog razloga, ali zaista je teško glumiti iskrenost. Jeste teško, ali ne i za šampiona. U
toj disciplini nema mi ravnog. Kao
i inače. Iskreno to mislim.
ISTINA – Davno iskorenjena
pojava. Ako je nekad i postojala u
realnom životu, u politici se nikad
nije primila. Na sreću.
Kao što ističe dr J. Joksimović,
vreme istine je, možda, bilo negde
u srednjem veku, a danas je važnija uverljivost. Pošto sam ja političar sadašnjosti i, još više, budućnosti, drago mi je što sam ovako
uverljiv. I to na naučnoj osnovi. U
svaku tvrdnju unesem deo istine,
nadogradim ga gomilom laži i onda sve to prilagodim potrebama
marketinške kampanje. Taj recept
daje dobre rezultate, kao što se vidi iz anketa.
ISPOVEDAONICA – Specijalno
opremljena ćelija u kojoj se sprovodi psihofizička tortura nad žrtvama verskih zabluda. Birokrate koji
upravljaju industrijom opijuma za
narod, u tu prostoriju privode naivne hrišćane (nisam obavešten da li
i druge relije praktikuju ovaj način
terora nad svojim podanicima) i tamo ih isleđuju uz primenu najstrašnijih pretnji večnim mukama u
paklu.
Kao moderni evropski političar,
isključivo demokratskih ubeđenja,
odlučno se zalažem za zabranu
upotrebe ispovedaonice u verskim
– 51 –
ISPOVEDAONICA
objektima. U tim prostorijama, po
pravilu neudobnim, mračnim, skučenim i zagušljivim, ovlašćeno lice
zloupotrebljava službeni položaj, i
ne samo što zadire u najintimnija
pitanja svake individue, nego i bez
dokaza iznosi ozbiljne optužbe za
kršenje internih pravila određene
verske zajednice, pa čak i odmah
izriče drakonske kazne, među kojima su post i molitva. Na taj način
grubo se krše osnovna ljudska prava, definisana validnim međunarodnim konvencijama.
Postojanje ispovedaonica jedan
je od bitnih razloga zašto ne posećujem verske objekte. (Nekad, u
mladosti, morao sam da to činim.
Šešelj me terao. Svi poslanici SRS
su morali da kolektivno odu u beogradsku crkvu Aleksandra Nevskog
i pred Bogom se zakunu da neće
izdati i prevariti svoju stranku i birače. Sad se vidi, makar po Tomi i
meni, koliko su vredele te zakletve.) Ne samo što me guši smrad
sveća i tamjana, nego postoji opasnost da zalutam u neku od tih ćelija, pa da mi pop brzo prebaci krpu preko glave i kaže: „Ispovedi
se, priznaj grehe“! Šta bih tad uradio? Da ga ugrizem i pobegnem,
ne ide. Javiće novinarima, biće
bruke. A, još gore bi bilo da zaista
otvorim dušu. Nema tog popa koji
bi mogao da me sasluša, a kamoli
da mi na kraju da oprost grehova.
Svaki bradonja sa zlatnim plusom
na grudima odmah bi sazvao Sinod
–52–
na konsultacije. Tako bi i pravoslavni velikodostojnici upali u iskušenje da angažuju egzorciste, makar za presedan. Nada mnom.
To je problem sa ortodoksnim
hrišćanima, sve im je teško i naporno, jauču, prete i kažnjavaju.
Zapad je i tu daleko odmakao.
Moji novi prijatelji iz Brisela,
Londona i Vašingtona uopšte ne
pridaju značaj formalnom odlasku
u ispovedaonicu. Svima više odgovara da sednemo za sto, pa uz večeru, nebitno da li u nekoj ambasadi ili zatvorenom klub-restoranu,
otvorimo ja dušu, oni novčanike,
već po ustaljenoj proceduri. Oni ne
zakeraju, ne cepidlače (da li sam
imao bludne misli, jesam li mrsio u
sredu i petak, zašto sam Đuku isterao iz lifta, koliko često Branu
Prostrana gađam pikado strelicama...), to njih ne zanima, bave se
ozbiljnim stvarima. I kad se ispovedam, mogu da ih lažem, ali ne
mnogo. Kad me pitaju kakav stav
SNS ima o Kosovu, ja slažem da
nemam pojma šta je to Kosovo.
Njima drago, meni svejedno. I, tako...
Nisam se ni pokajao, oprostili su
mi grehe i sve zlo što sam uradio
svom kumu, mnogim bližnjima, pa
i celoj Srbiji. Briga njih. Zato me i
vole, lako im je sa mnom. Uvek se
rastanemo sa osmehom i nadom u
skori novi susret.
Verujte mi, nikad nijedan vernik
nije izašao iz crkvene ispovedaoniВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ISPOVEDAONICA
ce veseo i razdragan kao ja kad
idem sa ambasadorske žurke. Pa,
sad sami procenite da li je bolji vizantijski mrak ili holivudski sjaj.
ISTORIJA – Ne brinem šta će
ostati zabeleženo o meni. Računam, istoriju pišu pobednici, dakle
ja. A, pobediću kad-tad. Ne mogu
stalno da gubim, jednom će i razum popustiti.
IZBORI – Volim ih. Više nego
oni meni.
Učestvovao sam na sto izbora, a
lažu da nikad nisam pobedio. Kako
nisam? Pa, birali su me za generalnog sekretara jedne stare stranke,
pa onda, aklamacijom, čak za zamenika predsednika ove nove.
Dvaput je malo falilo pa da postanem gradonačelnik Beograda.
Prvi put nisam uspeo jer nisam pobedio, a drugi put jer me je izdao
Ivica Dačić, dokazani lažov. Uradio
je ono što bih i ja njemu, da sam,
a šteta što nisam, bio na njegovom
mestu. Lepo smo potpisali koalicioni sporazum, što mogu da potvrde Aleksandar Antić iz SPS i Andreja Mladenović iz DSS, a možda se,
makar kroz maglu alkoholnih isparenja, nečega seća i penizionerski
princ prestolonaslednik Milan Krkobabić. Skoro dva meseca sam sastavljao svoj stručni tim za vođenje
glavnog grada (uključili su se mnogi značajni eksperti opšte prakse:
Foto Toni, Saša Šerif, Mis Kiza, Pijani Deki i Vlada Ekstrem), pravio
Историја једне опаке болести
planove za razvoj (sve sa naglaskom) za izgradnju mostova (e, da
sam ja postao gradonačelnik, Sava
i Dunav bi danas bili ponornice),
noćima nisam spavao, samo sam
čekao da uđem u Gradsku skupštinu kao nikad pre, kao gazda, da ne
kažem – kao Đilas.
Još nisam preboleo taj poraz.
Zato smišljam osvetu Dačiću. I
sprovešću je u delo. Osim ako mi
on ne bude trebao za neku novu
koaliciju.
Pored toga, ne bi trebalo zaboraviti da sam zamalo pobedio i na
izboru „Plesom do snova“. Ali, toga
mi nije žao, tu ne bi bilo nikakvog
profita.
J
JAPAN – Prijateljska zemlja. Nije se kolebala da prizna nezavisnost Kosova, ali zato je Beogradskoj filharmoniji poklonila flaute i
činele, i to nove, nekorišćene.
Sa ponosom sam prihvatio poziv
da posetim Tokio, Kjoto i Nagasaki. Tom prilikom sam puno naučio
o drevnoj kulturi zemlje izlazećeg
sunca. Osećao sam se kao Tom
Kruz, iako nigde nisam video samuraje. Šokirao sam se kad su mi
rekli da „samuraj“ na japanskom
znači „sluga“. Nije mi se svidelo,
podsetilo me na moj odnos sa Mikijem Rakićem, koga beskrajno cenim i pomalo volim, ali nikad zbog
njega ne bih izvršio harakiri.
– 53 –
JAPAN
Pored sastanaka u njihovom ministarstvu inostranih poslova, na
kojima nisam ni pomenuo Kosovo,
zbog flauta, pustili su me da vidim
robote koji rade u „Panasoniku“ i
„Tojoti“. Jedan je bio isti Nebojša
Stefanović, samo bez naočara,
kretao se nekako usporeno i smotano.
Utisci su odlični. Prijateljima iz
Japana sam opisao koliko je Srbija
lepa, neće pogrešiti ako ubuduće i
sami budu aktivno učestvovali u
otimanju bilo kojeg njenog dela.
Smeškali su se i klimali glavama,
kao ja pred Rakićem i Đilasom.
Na kraju sam ipak napravio protokolarni gaf, zbog kojeg se i danas kajem. Opako su se namrštili
kad sam ih, sasvim demokratski
pristojno, zamolio da mi objasne
zašto su njihove kamikaze nosile
šlemove.
Kad se sve sabere, ipak mi Čeda
nije ni do kolena. Ne samo što rezultati anketa „Strateškog marketinga“ pokazuju da imam 25 odsto
više glasača, nego, što je još važnije, strani ambasadori me cene
više nego njega. Ponekad se sretnemo na vratima tih divnih bastiona civilizacije u Ulici Kneza Miloša,
ja bih se i pozdravio ali on ne može, sav drhti od nemoćnog besa,
samo me strelja pogledom, ljut što
više nije ekskluzivni miljenik belosvetskih moćnika. Neka crkne od
muke, tek će da vidi šta sve talentovan političar, kao ja, može da napravi kad ima Vašington i Brisel u
zaleđini.
K
KAJANJE – Duševni proces koji
ne postoji. Ne kod mene. Možda
bih se i ja ponekad pokajao kad
bih se plašio kazne. Pošto me niko
ni za šta ne kažnjava, umesto kajanja primenjujem mnogo kvalitetniji način obračuna sa gresima iz
prošlosti – zaborav. Jednostavno,
zaboravim sve zlo što sam uradio
ljudima oko sebe, tzv. prijateljima i
saradnicima, bivšim stranačkim
kolegama i tupavim biračima.
Uostalom, što bih se ja kajao zato
što su oni bili naivni. Neka se sami
kaju jer su mi verovali.
JOVANOVIĆ, ČEDOMIR – Moj
politički dvojnik.
Što sam ja počeo u vreme dok
sam bio ministar protiv informisanja, on je dovršio tokom „Sablje“.
U borbi protiv istine, ja sam uništio
„Dnevni telegraf“, on „Nacional“,
obojici su ruke prljave, a savest
nemamo. Zbog nekontrolisanog
ekstremističkog nerva, mene je
moj šef Šešelj najurio, kao i njega
njegov Đinđić. Na moju žalost, Šešelj je još živ, pa ne mogu da, kao
KAMPANJA – Setva. Svaki učeČeda, idilično lažem kako smo
uvek super sarađivali, poštovali se snik u svojoj partijskoj laboratoriji
i voleli se.
zabluda pripremi hibridno seme,
–54–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KAMPANJA
Vučićev predizborni mega-market pun je laži i zabluda
po pravilu ukršteno lažnim obećanjima i ličnim samohvalisanjem, pa
ga zaseje na televizijama, po novinskim stranicama i bilbordima, i
sledeća dva meseca đubri najkvalitetnijim praznim parolama. Šta će
iz toga da nastane, otkriva se tek
na izborni dan, u vreme žetve.
Kao što za svaki usev treba sunce, tako i ja trebam svakoj kampanji. Na mitinzima i u televizijskim
nastupima naprosto briljiram. Bogatom energijom i jedinstvenom
harizmom stvaram atmosferu u
kojoj mnogi naivci sa lakoćom zaborave ko sam i kakav sam, pa više veruju mojim rečima nego svojim očima.
Историја једне опаке болести
Svaku kampanju zasnivam na
pouzdanom politikantskom principu „daj mi, uzeću“. Da bih isprosio
nečiji glas, spreman sam da mu
obećam sve što hoće – kad dođem
na vlast, omogućiću mu bolji život,
veći stan i platu, jeftiniji hleb, mlađu ženu, novi auto, Zvezdu u Ligi
šampiona i još više tekstova o sebi
i svom vinskom podrumu. Držim
se proverene matrice, samo sam
priču o Velikoj Srbiji zamenio divljenjem još većoj Evropskoj uniji.
Naravno, mojim fanovima promene ne smetaju. Ili ih nisu ni primetili, ili im je svejedno. Još su tu,
aplaudiraju mi, skandiraju moje
ime i vole me. Šteta što ih nema
– 55 –
KAMPANJA
više. Pa da dođem na vlast i sve bija je videla kad sam Dragomira,
što sam obećao njima da ispunim Bogoljubovog zamenika, javno
sebi.
uhvatio u laži i krađi. Usred emisiKANDIDAT – Političar željan je „Piramida“, pred milionskim
auditorijumom televizije „Pink“,
para i slave.
Na unutarstranačkim izborima, razotkrio sam njegovu prevaru kouvek sam briljirao. Svaki put kad jom mi je ukrao pobedu.
Pošto sam dokazao da je lažov i
bih se kandidovao za funkciju gelo
pov,
dakle kompletna ličnost, sa
neralnog sekretara SRS, svi su glaza
do
volj
stvom sam ga uzeo za sasali za mene. Isti uspeh sam ponovio u SNS, kao jedini pretendent radnika. Lepo nam je u koaliciji.
On se pretvara da ne primećuje
na mesto zamenika predsednika.
Na moju ogromnu i neskrivenu kako sklanjam telefon i olovke sa
žalost, mnogo manje sreće sam stola čim uđe u moju kancelariju, a
imao na svim ostalim, normalnim ja mu se smeškam kao da ne
izborima. Međutim, smislio sam znam koliko vredi njegova časna
način koji će mi sledeći put obez- reč. Stoput sam se uverio da mu je
bediti sigurnu pobedu. Iako sam lepše i lakše bez nje. Pa, bar sa tanajbolji političar u Srbiji, a i šire, kvima imam iskustva, puna ih je
spreman sam da Draganu Đilasu, Srpska napredna stranka.
mom pandanu iz Demokratske
KENEDI, DŽON F. – Američki i
stranke, ponudim da se zajedno
sve
demokratski politički gigant.
kandidujemo za gradonačelnika
Beograda ili bilo šta drugo. Što bi- Bujnu genijalnost najbolje je izrasmo gubili pare, snagu i živce u su- zio čuvenom populističkom rečeniprotstavljenim kampanjama, kad com: „Ne pitajte se šta Amerika
možemo da nastupimo jedinstve- može da uradi za vas, pitajte se šta
no. Poznato je da su dve glave pa- vi možete da uradite za Ameriku“.
metnije od jedne, a četiri noge su U mom ekspertskom prevodu sa
verovatno stabilnije od dve. Ja modernog engleskog na zastareli
sam pametan i lep, on je bogat. srpski, to glasi: „Ne pitajte me šta
Razlike nisu bitne, mnogo smo isti. mogu da uradim za vas, nego se
Bili bismo supertandem. Još samo pitajte šta vi možete da uradite za
da on pristane.
mene“.
Ko razume, shvatiće da sam, daKAPITULACIJA – Moja stratekle, ja najblistaviji naslednik kenegija srpske spoljne politike.
dijevske politike istočno od NjujorKARIĆI – Neću da otkrivam šta ka. Tako se i ponašam. Od svih u
mislim o svim Karićima, ali cela Sr- okruženju, a i šire, zahtevam da za
–56–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KENEDI, DŽON F.
mene urade sve što mi padne na
pamet. Zauzvrat, ne dozvoljavam
ni da me pitaju šta ja mogu da učinim za njih.
Na tome se završava svaka sličnost između Kenedija i mene.
KLADIONICA – Najgluplji biznis u Srbiji. Svaki kockar sam izabere na šta će da se kladi, koliko
para ulaže i koliku moguću dobit
očekuje. Ako bude srećan i uspešan, ode na šalter i odmah mu isplate tačno onoliko koliko piše na
tiketu.
Zaista, glupo.
Kod mene ne može tako. Kad se
dogovorim za neki posao i kad on
bude urađen, igra tek počinje. Prvo kukam „ne mogu sad da isplatim, ajde do 1. septembra“, pa onda, u oktobru, nadogradim priču:
„videćemo, ali nemoj da brineš“.
Ima još sto načina na koje proveravam stepen naivnosti idiota koji
je pristao da posluje sa mnom.
Pa, ne bavim se kladioničarskim
zanatom, ne organizujem igre na
sreću. Sa mnom, naprosto, sreće
nema.
KLON – Potomak nespolnog
razmnožavanja, sa potpuno istim
genima kao roditelji.
Ne znam zašto se verski fanatici
protive tom genijalnom naučnom
dostignuću. Zar da svet zbog nekakvih trivijalnih moralnih dilema
ostane bez bogatstva koje bi mu
omogućilo oživljavanje ili umnožaИсторија једне опаке болести
vanje istorijski značajnih ličnosti?
Koliko bi civilizacijski napredak bio
brži i uspešniji kad bi ga predvodili
lideri poput Džona F. Kenedija, Vilija Branta ili Mahatme Gandija?
Kakvu muziku bi danas stvarali Palmini vršnjaci Mocart i Betoven?
Svetska književnost bi pomerila
granice kad bi nekakvo mućkanje
DNK omogućilo vaskrs Fjodora Dostojevskog, Dobrice Ćosića ili stvaranje još nekoliko komada Dubravke Rodić. Naravno, ne bi trebalo
zaboraviti ni moje političke pretke
Nikolu Makijavelija i Zorana Đinđića.
Tomislav Nikolić je dovoljan jedan, ovaj. Ali, mene bi trebalo napraviti u nekoliko replika.
Prva bi radila ovo što ja sad radim sam, spletkarila u stranci i šire, pisala parolaška saopštenja,
smarala se sa novinarima, šetala
od jednog do drugog televizijskog
studija, naručivala ankete i domunđavala se sa kolegama iz drugih stranaka. Drugi klon bi još bolje naučio engleski, posećivao bi
ambasade i pisao zvanična i nezvanična pisma našem prijatelju Štefanu Fileu, sve u borbi za što brži
prijem Srbije u Evropsku uniju.
Treći bi se udvarao Đilasu i Rakiću.
Četvrti bi smišljao pakosti na račun
Šešelja, kako bi ga u Hagu, na
bezbednoj udaljenosti, zadržali još
vek ili dva. Peti bi progonio autora
ove knjige. Smislio bih dnevne zadatke za još gomilu mojih klonova,
a najviše bih voleo kad bi moglo da
ih se napravi nekih 12 miliona. Bar
– 57 –
KLON
G. Knežević: Bolje mu je bilo u zatvoru nego u SNS
50 odsto njih bi glasalo za mene i
sigurno bih postao gradonačelnik
Beograda.
Dok bi se oni bavili tim značajnim obavezama, originalni ja bih
sedeo u svom vinskom podrumu i,
uz čašu „Chateau Petrusa“, brojao
pare. Dok ne klonem.
KNEŽEVIĆ, GORAN – Predsednik Boris Tadić mu je prvo dao
odlikovanje „Gradonačelnik sa vizijom“. Onda ga je, kao „vođu građevinske mafije“, spremio u pritvor. Posle godinu dana čame u ćeliji, Knežević je izašao. Iz Centralnog zatvora, pa i iz Demokratske
stranke.
–58–
Gde će, kud će, nego kod nas, u
SNS.
E, kad je video gde se obreo,
opet je počeo da se duri na Tadića.
Što ga je pustio iz zatvora.
Obavešten sam da je Knežević
primećen u Bačvanskoj ulici, kažu
da kopa tunel kako bi se vratio u
ćeliju. Shvatio je da mu je bolje u
CZ nego u SNS. S obzirom da je,
kako se navodi u optužnici, vešt u
građevinskim poslovima, postoji
realna opasnost da zaista iskopa
prolaz do unutrašnjosti zatvorskih
zidina.
Ma, preboleo bih ja njega, ali šta
ako mu se pridruže i drugi čelnici
stranke? Iako su se učlanili u SNS
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KNEŽEVIĆ, GORAN
upravo da bi ih mi, po sasvim izvesnom dolasku na vlast, sačuvali od
rešetkastog pogleda na svet, mogli
bi da se pokaju, kao Knežević, pa
da krenu njegovim tragom, odnosno tunelom. Mislim, kod nas ima i
onih (ne, nije Dimitrijević jedini)
koji zaslužuju višegodišnje hlađenje, ali kako bi nam onda funkcionisali Predsedništvo i Glavni odbor.
„Gde nam je kvorum?“ „Eno ga u
CZ!“ Pa, mislim, stvarno...
Zbog svega nabrojanog, nadam
se da će Knežević, kao i ostali bivši i budući robijaši, shvatiti da mu
je ipak bolje u SNS nego u zatvoru.
KNEŽEVIĆ, RATKO – Lažov i
denuncijant.
Prvo smo se u oktobru 2007. godine Tomislav Nikolić i ja u pariskom hotelu Ric sastali sa Milom
Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom, a onda je Ratko
Knežević izmislio i bezočno slagao
da smo se Tomislav Nikolić i ja u
pariskom hotelu Ric sastali sa Milom Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom. Sram ga bilo!
Knežević i Đukanović su mnogo
godina blisko sarađivali, kao dva
oka u glavi. Kad je došlo do sukoba, pobedio je jači. Knežević je od
tada u progonstvu, na relaciji Zagreb-London. Međutim, ne sedi
skrštenih ruku. Gde god stigne,
razotkriva mafijaški kartel za čije
bosove smatra Mila i Caneta. Optužuje ih za šverc duvana, pranje
para i druga najteža kriminalna dela.
Историја једне опаке болести
Prema njegovim rečima, mafijaški dvojac je poslovao sa Vladimirom Popovićem Bebom i Čedomirom Jovanovićem, a posle ubistva
Zorana Đinđića, okrenuo se Vojislavu Koštunici. Prvo su nudili saradnju, da bi, kad nisu prihvaćeni,
pretili ubistvom ljudima iz vrha
DSS – Vojinu Lazareviću, Draganu
Jočiću i Aleksandru Nikitoviću.
Prema toj verziji, Milo i Cane su
zaštitu potražili kod Tomislava Nikolića i mene, još dok smo, nesrećni, bili u radikalima. Zato su finansirali osnivanje Srpske napredne
stranke i mog dnevnog lista „Pravda“, kako bi uzeli vlast, zaustavili
suđenje Stanku Subotiću i prikrili
dokaze svojih kriminalnih aktivnosti.
Laže Knežević, majke mi Bosiljke.
Prvo, što je najmanje važno,
„Pravdu“ sam osnovao da bih lečio
vlastite komplekse, napadao slabije i dodvoravao se jačima od sebe,
a ne da bih imao politički uticaj na
javnost. Sasvim slučajno se poklopilo to što je Canetova firma „Futura plus“ generalni distributer
„Pravde“. Pa, da mi je on dao pare, podelio bih ih za plate i troškove sudskih sporova, a ne bi ih stavljao u svoj džep. A, pitajte koliko
novinara je ostalo neisplaćeno ili
zakinuto, naročito otkad sam upravljanje „Pravde“ poverio Dušku
Vuksanoviću, nekadašnjem Canetovom partneru, i Nenadu Milanoviću, direktoru „Future“ i bratu
– 59 –
KNEŽEVIĆ, RATKO
onog Mrguda, vođe paravojne jedinice „Škorpioni“, koji je bio direktor Canetove firme u vreme šverca
duvana. Ako nešto i izgleda sumnjivo, to je sasvim slučajno, tate
mi Stojana.
Drugo, SNS je osnovana parama
koje su dobrovoljno priložili naši
simpatizeri, kao što su, na primer,
članovi čiča Tomine porodice. Mi ni
danas, iako nam je rejting odličan,
nemamo para za normalno funkcionisanje stranke. Da debelu Zlatu
nisu u parku napali džukci lutalice,
u punom smislu reči važila bi ona
izreka da nema za šta pas da nas
ujede.
Uostalom, tom sastanku u Ricu
prisustvovao je i Milomir Marić, poznat po poštenju i istinoljubivosti.
Ako ne verujete meni, pitajte Marića, on će vam reći da tog sastanka
nikad nije bilo.
Zato, ponavljam, laže Ratko
Knežević. I, biće kažnjen. Čim Toma, Cane i ja dođemo na vlast,
oslobodićemo sve optužene za
šverc duvana i uhapsićemo onog
ko nas je ofirao.
KOALICIJA – Savez gladnih a
nedovoljno jakih. Mnoge stranke,
pa i moja, prinuđene su da prave
takve kombinacije kako bi, kadtad, dobile šansu da otmu vlast.
Na žalost, mene je muka naterala da danas pristajem na saradnju
sa svim i svakim. Kao da mi nije
dosta svih kompromitovanih, problematičnih i beskorisnih politika–60–
nata koji su, čim je osnovana SNS,
požurili da nam se pridruže, nego
sad moram da ujedinjujem i kompletne gubitničke partije. Maltretiram se sa kapitalnim magistrom
Velimirom Ilićem, ošišanim komunistom Aleksandrom Vulinom, pa
čak i sa odbeglim tajkunom Bogoljubom Karićem. Ilić mi treba jer izdajom nervira Koštunicu. Vulin isto
radi Dačiću, a Karić nudi pare. S
obzirom na njihovu prćiju (miraz
koji udovica donosi u novi brak, a
svaki od njih ima nekoliko ožaljenih pokojnika), odnosno broj birača koji imaju, trebaće mi još oko
768 takvih marginalaca da ozbiljnije pripretim režimu DS-G17-SPS.
Za sve je kriv, naravno, Boris Tadić.
Kad bi hteo da sa mnom napravi koaliciju, sve bi bilo drugačije.
Nas dvojica bismo mogli da mirno,
bez trzavica, vladamo sledećih sto
godina. Svi mali bi nestali. Dačić bi
se izvitoperio od muke, oćelavio bi
i nabacio još 55 kila, izgledao bi
kao brat blizanac Nemanje Đorđevića. Dinkić bi totalno fijuknuo, pustio bi brkove i počeo da nastupa
na koncertima svog soliste Kebe, a
Drašković bi, jurodiv kao nekad,
prestao da se češlja, manitao bi po
ulicama i za sve optuživao Danu.
Prestali bi da postoje Krkobabić,
Palma, Ljajić, Ugljanin...
Ostali bismo samo Boris i ja.
Zašto se nećka? Njegovi sadašnji partneri loše rade. Ne znaju da
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KOALICIJA
održe sednicu Vlade ili Skupštine,
saopštenja su im očajna, marketinške kampanje još gore, spoljnopolitička strategija puna propusta,
svakih nekoliko dana izbije neka
afera, muče se sa obezbeđivanjem
kredita, ne znaju kako da spreče
štrajkove...
Pa, isto tako očajni možemo da
budemo ja i moje stranačke kolege. I mi možemo da pravimo gluposti, podmićujemo, varamo, lenjstvujemo, otimamo gde stignemo,
prevrtljivi smo do besvesti, nacionalni interes nas zanima kao lanjski sneg, brinemo samo da napunimo vlastite džepove... Pogledajte
Predsedništvo i Glavni odbor SNS –
u njemu bi, da pravosuđe valja, bilo nekoliko hiljada godina robije.
Sve su to iskusni muljatori, ništa
gori od Dačićevih i Dinkićevih.
Tako stvari stoje. Pa, mene kad
se Boris seti, neka se seti. Biću strpljiv. Zato što sam tolerantni evropejac istančanih demokratskih manira.
KOMPLEKSI – Neodvojivi deo
mene. Da ih lečim, uzalud bih se
mučio. Zato sam se prvo navikao,
a onda ih i zavoleo. Kakvi god da
su, moji su.
Ako je u pravu prof. dr V. Mijatović, koji tvrdi da su kompleksi „spoj
kognitivnog sadržaja i sećanja koji
snažno utiče na ponašanje, naročito kada je iz svesnog potisnut u
nesvesni deo psihe“, onda ništa ne
shvatam.
Историја једне опаке болести
Pa, moja psiha je uvek svesna,
nema nesvesni deo. Doduše, potiskujem mnogo toga iz radikalske
prošlosti, ali radim to svesno, da
prikrijem tragove a ne zato što
sam zaista zaboravio.
Ponosan sam na svaki svoj kompleks. Optužuju me da sam izdao
kuma Šešelja jer me muči kompleks niže vrednosti. Netačno. Prvo, moji kompleksi nisu niže nego
neprocenjive vrednosti. I, drugo,
kuma sam izdao jer sam dobio ponudu koja se ne odbija. Tako sam
i podigao svoju tržišnu vrednost.
Reč je o biznisu, ne o „zamršenim
podsvesnim pojavama“. Takođe,
ne nastupam na televizij češće od
„zvezda Granda“ jer mi prija popularnost. Samo radim svoj posao,
zamajavam lakoverne. A to što u
svakoj prilici naglašavam kako sam
bio pionirski prvak Beograda u šahu, student generacije, vatreni
„delija“, humani plesač do snova,
Cecin intimus i ostalo, to je sve istina. Pionirsko iskustvo mi pomaže
da i danas matiram Prostrana, izbegavam suđenja, a sa Zvezdinog
„severa“ odavno sam se preselio u
ložu, u tangu sam pravi đavolak, a
kako živ čovek da odoli „Kukavici“...
Sve mi se čini, zbog toga što
sam ja ovakav, naj – naj, mnogi
drugi osećaju kompleks niže vrednosti. Neka se pate. Tek će ih muka snaći kad dođem, a samo što
nisam, na vlast.
– 61 –
KOSOVO
KOSOVO – 1. Kolevka Srba. Pošto je naučno dokazano, o čemu
svedoči i prof. dr V. Đukanović, da
je naš narod najstariji na svetu,
kolevka nam više nije potrebna, pa
smo je napustili, i to svečano, sa
pesmom i prangijama.
2. Nova nezavisna država utkana u šareni tepih Evrope. U budućnosti koja nas nestrpljivo čeka, Srbija i Kosovo će razvijati dobrosusedske odnose kako bi, kao pravo
žarište mira u regionu, dobili priliku da se kandiduju za ulazak u
Evropsku uniju.
KOŠTUNICA, VOJISLAV –
Srpski Osama bin Laden.
Imao je sve što ja želim: blisku
saradnju sa Tadićem, perspektivu
večnog opstanka na vlasti, autoritet i kod srpskih nacionalista i kod
evropskih vladara, imidž poštenjačine kome niko ne sme da pogleda
u oči, i sve džaba, uspeo je da propadne. Nije imao snage da sportski, kao ja, prihvati realnost nezavisnog Kosova, u pravedničkom
gnevu organizovao je miting koji
se završio razaranjem Beograda i
neoprostivim spaljivanjem američke ambasade.
Nikad se nijedan evropski premijer nije toliko zamerio Amerikancima. Još pre nego što je plamen zahvatio zgradu u Kneza Miloša,
kompjuter u Lengliju je Koštuničino ime digao u vrh liste terorista,
odmah uz Bin Ladenovo. Sve što
–62–
se kasnije dešavalo, predstavljalo
je samo taktičko i strateško uklanjanje DSS-a sa političke scene, i
sve to u skladu sa demokratskom
procedurom. Kad im je naređeno,
disciplinovani ministri iz DS-a počeli su da na sednicama vlade nadglasavaju premijera kako bi ga naterali da prizna presudu iz sedišta
CIA. Kad je shvatio da ga Tadić više ne želi, Koštunica je „vratio
mandat narodu”. Navodno, zbog
Kosova. Narod ga je vratio u opoziciju. Briga ga za Kosovo.
Eto šta emocije učine od čoveka.
Poučen tim iskustvom, kad sam
se uverio da onaj kompjuter na crnoj listi visoko kotira Vojislava Šešelja, shvatio sam šta mi je činiti.
Koštunica nije imao hrabrosti da se
odrekne kosovskih bespuća, navodno zbog onih starih popovskih
kuća sa plusevima na krovu, a ja
sam se bez problema odrekao svega što sam radio 15 godina, Velike
Srbije i još većeg kuma. Kako i ne
bih? Zar zbog istine i pravde da žrtvujem vlastitu korist? Ne! Zapadnjački mudro, emocije čuvam samo za svoje ljubimce, Tonija i Džonija, sve ostalo je na izvol’te. A biće i njih dvojica, ako me iznerviraju.
Tako je to u ovom surovom svetu, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Koštunicu je progutao opozicioni mrak, vreme je da ja
izađem na Tadićevo svetlo, da
uskočim na upražnjeno mesto. KoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KOŠTUNICA, VOJISLAV
alicioni kapacitet imam, poslušan
sam i skrušen, stoput lakši za
upravljanje od namćorastoga аmiša iz DSS-a, ne smaram pričom o
Kosovu, Ustavu i sličnim trivijalnostima, svi mogu da me gledaju u
oči, ako im se ne gadi, a imam i
opštu podršku zapadnih sila. Ako
neko misli drugačije, mogu da mu
pošaljem stenograme, pa neka se
uveri koliko sam podoban, ni nalik
Koštunici.
KREDIT – Način života.
Iako su krediti legitiman evropski sistem uvlačenja u dužničko
ropstvo, ne uzimam ih, ne trebaju
mi. Za razliku od mene, Tomislav
Nikolić voli takve izazove. Nedavno
je od Hipo banke uzeo skoro pola
miliona evra za ultraluksuzni stančić od nekoliko stotina kvadrata
pored kineske ambasade. Niko ne
zna kako je uspeo da isprosjači tolike pare, ipak on ima 60 godina,
skromnu platu narodnog poslanika
i neizvesnu budućnost pred sobom. Ne znam ko bi normalan pristao da mu bude žirant. Ja nisam.
Mislim, jesam normalan, nisam žirant. Ali, eto, sve se može kad se
hoće.
Prodao je nekoliko flaša svoje
nadaleko cenjene dunjevače, malo
pozajmio od sinova i žene mu Dragice, pa skrpio dovoljno da kupi
Nikoliću za bajčetinski „čardak ni na nebu ni na zemlji“ nije trebao
kredit
Историја једне опаке болести
– 63 –
KREDIT
stan tek nešto malo veći od prosečnog izbegličkog kampa. Čim je
to objavljeno u medijima, zlice su
počele da prigovaraju – šta će mu
tolika stančuga sa nekoliko kupatila, spavaćih soba i džambo terasom. Kako, šta će mu? Kupatila mu
trebaju da bi pokušao da se opere
od izdaje kuma i političkog oca.
Zbog nemirne savesti, svaku noć
mora da spava u drugoj spavaćoj
sobi, kako bi zavarao trag ako savest počne da ga traži. A sa terase
može zaneseno da gleda u daljinu,
levim okom prema svetlima Brisela, desnim prema tmini Haga.
Da se u taj stan uselio ranije,
mogao je da u njemu skriva Ratka
Mladića, a da im bude tesno. Bilo
bi im lepo, evocirali bi uspomene
na slavne dane zajedničke borbe
za slobodu srpstva, pevali četničke
pesme i proklinjali domaće izdajnike. Sad je kasno za to, Ratko se u
međuvremenu promenio, postao
je ratni zločinac i krvnik koji mora
pred tribunalom da okaje grehove.
Takvome nema mesta u Tominoj
rezidenciji. Tamo se sad evociraju
uspomene na borbu protiv radikalske prošlosti, peva se „Oda radosti“ u čast briselskih prijatelja, a
kletve se bacaju na sve prepreke
na putu ka Evropskoj uniji, koja,
kao što se zna, nema alternativu.
Uzimanjem kredita koji nema
šanse da vrati, Toma je demonstrirao svoj vrhunski preduzetnički
duh. Pa, većina mladih Srba ne
–64–
može da uzme ni kredit za mobilni
telefon, a on, mator, bez problema
dobija šta hoće. Trenutno, takva
mu je tržišna vrednost. Što da je
ne naplati?
KRETEN – Čovek koji tvrdoglavo zastupa mišljenje drugačije od
moga. Na sreću, u Srpskoj naprednoj stranci nema mnogo takvih bića. Mislim, nema onih koji otvoreno zastupaju mišljenje koje ja ne
odobravam.
KUĆA – Ima ih svakakvih, samo
nema one koja je najpotrebnija –
Sigurna kuća za zlostavljane političare.
U pravu je Toma Nikolić kad kaže da je politika kao bioskop, nema
je bez mraka. A moj mrak je pun
najstrašnijih utvara. Malo-malo pa
pred mene iskoči uspomena na Šešelja, Veliku Srbiju i bombardovanje NATO prijatelja. Ponekad se
setim Kosova. Čak i Mirka Marjanovića, u čijoj vladi sam doneo onaj
divni, tolerantno-diktatorski, zakon
protiv informisanja. Sada će da me
spopada i ova knjiga, grom je spržio.
To je klasično zlostavljanje. Zato
se zalažem za izgradnju Sigurne
kuće za političare koji su žrtve vlastite prošlosti koju zli moralisti ne
žele da zaborave.
U toj kući moralo bi da bude
mnogo soba, sve jednokrevetne.
Zaključane. Da se štićenici zbog
partijskih razlika i ličnih animoziteВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
KUĆA
ta ne bi, onako nervozni, potukli.
Uz adekvatnu stručnu pomoć, svakom lideru bi prijao odmor na takvom mestu, bezbednom od neprijatnih provokatora.
Ako bih dobio priliku da se sklonim u Sigurnu kuću, poneo bih samo rečnik engleskog jezika i mapu
Evropske unije, da učim i da se divim. Na zidu bih crtao Đilasov mili
lik, a on se ne bi naljutio što malo
liči na čiča Glišu, razumeo bi, nemam iskustva u slikarstvu, nekad
sam crtao samo granicu od Karlobaga do Virovitice.
Ili bi, možda, bilo efikasnije da
se napravi mnogo Sigurnih kuća u
koje bi bili smešteni svi koji me
nerviraju. Na nekom zabačenom
mestu, daleko od očiju javnosti,
mogli bismo da izgradimo gomilu
baraka, ogradimo je žicom pod visokim naponom, organizujemo
stražarsku službu i tako zauvek eliminišemo uzročnike mog stresa.
Razradiću tu ideju čim dođem
na vlast, a samo što nisam.
KURTA I MURTA – Ako je Tadić Kurta, zašto ja ne bih bio Murta? Čak nema potrebe ni da se
smenjujemo, državna raga je već
dokazala da može obojicu da nosi
na grbači.
L
LADAČKI, VASA – Nemam nikakve sličnosti sa glavnim likom iz
Историја једне опаке болести
te Balaševićeve pesme, ali ipak
malčice pretrnem kad je čujem.
Vasa je želeo njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše. Želeo je, ali nije mogao da ih ima. Dobro, i ja želim
mnogo toga što nemam. Ne njive i
konje, ali vile i limuzine – da. Budalasti Vasa je na kraju svisnuo jer
nije s onom koju voli.
E, to se meni neće dogoditi. Ja
sam uvek s onim koga volim. Sa
sobom.
LAŽOV – Svako ko zbog ličnih
moralnih deformiteta prikazuje
stvari onakvima kakve jesu a ne
onako kako ja želim da ih predstavim.
Ima ih mnogo. Previše. Ne znam
zašto ljudi više vole da veruju svojim očima nego mojim parolama.
Pa, meni se u očima vidi da ja sebi verujem. Zašto nemaju poverenja u moja obećanja? Zar ne vide
koliko se žrtvujem za svoje dobro?
Nema te emisije u koju neću doći
da bih gledaoce uveravao da sam
idealan primerak vladara kakvog
oni žele. Nesebično trošim duhovne kapacitete na smišljanje svakakvih obećanja, a pare na pastelna
odela i skupe kravate. Protivnici,
ovi što su isti kao ja samo se nalaze u konkurentskim partijama, ne
štede optužbe na moj račun, udaraju sa svih strana. To boli. A još
više boli kad mi ni obični građani
ne veruju, pa lažu da nisam najbolji. Sram ih bilo!
– 65 –
LISTA
LISTA – Postoje tri vrste: bela,
siva i crna. Na beloj sam, naravno,
samo ja. Na sivoj, gde su smešteni oni od kojih trenutno imam ili
bih mogao imati neku korist, nalaze se moji najmiliji: Rakić, Đilas,
Radujko. Na crnoj su svi ostali.
Crna lista je podeljena u tri zone. Najbrojnija je treća, na njoj se
nalaze svi glasači drugih stranaka,
neopredeljeni i oni čiji listići nisu
važeći; tu su svi navijači Partizana;
oni koji ne gledaju „Magazin IN“,
„Farmu“, „Plesom do snova“ i slične programe; analitičari koji minimiziraju moj neverovatan značaj
na srpskoj i evropskoj političkoj
sceni; novinari koji me iritiraju
podsećanjem na političko poreklo;
protivnici Evropske unije i NATO
partnera; svi koji ne znaju engleski
jezik i nisu sposobni da budu prevodioci (s tim što ovaj fatalni nedostatak opraštam samo Tomislavu
Nikoliću, mom najnovijem političkom tati); kupci i čitaoci pravih novina a ne „Pravde“; pivopije; idioti
koji gube vreme gledajući fudbal ili
film a ne mene u „Upitniku“ ili „Utisku nedelje“; prolaznici koji ne žele da mi se jave na ulici i pohvale
me za hrabre i pametne političke
stavove; kao i svi sa ružnim tankim
usnama koje nisu dovoljno otromboljene.
U drugoj zoni nalaze se radikali.
I većina njihovih otpadaka, aktuelnih naprednjaka. Radikale ne podnosim jer me podsećaju na to ko
–66–
sam i kakav sam, a ništa bolji nisu
ni ovi koji su u stranku doneli samo svoje kompromitovane biografije i nezaježljivu glad, pa sad čekaju da im ja ispunim snove.
Treću, najmračniju, grupu čine
zlikovci koji su mi se lično zamerili.
Njima nikad, baš nikad neću oprostiti. Osim ako opet ne ojačaju.
Onda ću, kao i pre, da im se šlihtam i čekam da im oprostim što
sam ih izdao, lagao, varao...
Tako izgledaju moje liste. One,
svakako, nisu bitne kao lista koalicionih partnera našeg predsednika
Borisa Tadića. Sve se nadam da će
tamo, na njoj, jednog jutra doći do
promena. Njegova muška ruka,
sjajna od pomade na bazi jojobe,
precrtaće dokazanog lažova Dačića
i napisaće moje ime. Za taj dan, za
tu listu živim.
LOPOV – Poslovan čovek, ako
nije uhvaćen ili ako ima političku
zaleđinu.
LUDAK – Čovek nezavisan od
mene, mojih odluka i namera.
LJ
LJUBAV – Bolest koja razara
nervni sistem i pogubno utiče na
moć rasuđivanja. Simptomi su lako
uočljivi (rasuta koncentracija, tup
pogled, stalna promena raspoloženja...), ali terapija, bez obzira koliko precizna i stroga, vrlo često ne
daje željene rezultate.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
LJUBAV
Postoji više vrsta tog oboljenja.
Najprimitivniji oblici su ljubav prema ženi, porodici, otadžbini i sličnim metafizičkim pojavama. Taj tip
virusa kratko se zadržava u organizmu, ali ipak ostavlja ozbiljne posledice – brak, obaveze prema deci i drugim nuspojavama, emocionalno slepilo i misaoni haos.
Razvijeniji, moderniji oblik oboljenja izaziva zavisnost od mnogo
praktičnijih i meni bitnijih stvari –
para, vlasti, moći, fizičkih užitaka,
maltretiranja saradnika... Međutim, i ta vrsta ljubavi donosi samo
bol i tugu.
Volim pare, nemam ih dovoljno,
odnosno ne koliko bih hteo. Volim
vlast, ali Tadić i Đilas neće u koaliciju. Volim moć, zar da se zadovoljim samo ovim parčetom koje
imam u stranci? Maltretiranje nesrećnika iz SNS jeste neka satisfakcija, ali nije to to, neću se smiriti
dok moju prosvećenu, takoreći
evropsku, despotiju na svojoj koži
ne osete svi građani. A, ako mi to
pomogne da se izlečim, šta onda
da radim? Onda ovo više neću biti ja!
ne opraštam nikome, bili oni Mongoli, Iranci, Francuzi ili ne znam
kako se nazivaju stanovnici San
Salvadora. Ti nezahvalnici ne cene
napor koji ulažem da mi bude bolje, da kupim veću kuću i vozim
bolji auto. Iako je to za opšte dobro. Na moju žalost, oni su u većini, ali ankete „Strateškog marketinga“ beleže ubrzanje pozitivnog
trenda.
Na opštu sreću, postoje i Moji
ljudi.
Kad sam napuštao Srpsku radikalnu stranku, ostavio sam džambo kredit kojim je plaćena moja izborna kampanja, a poveo sam najbliže saradnike, neke sekretarice,
kurire i šofere. Kad bolje razmislim,
možda je trebalo da uradim suprotno, manje bih štetovao, ali neću da se nerviram. Koliko god da
su smotani i nebitni, Moji ljudi su
moji.
I u radikalima, ponosno su išli za
mnom. Kad sam skrenuo, i oni su.
Doduše, da Šešelj nije bio zatvoren
u Hagu, možda bi doneli drugačiju
odluku. Razumeo bi ih. Pa, da je
on bio tu, ni ja ne bih krenuo za
LJUDI – Čudna stvorenja koja mnom. Iako sam svoj čovek. I Đisu rasprostranjena širom Zemlje. I lasov.
u Jajincima.
LJUŠIĆ, RADOŠ – Favorit ToPostoje dve vrste: 1. Moji ljudi, i mislava Nikolića. Pošto nemaju ni2. Zlikovci.
šta zajedničko (Ljušić je ugledni
Prvo o drugima. Zlikovci su svi naučnik, univerzitetski profesor, a
koji ne glasaju za mene. Ne samo Toma...) sigurno ga je doveo u
punoletnim građanima Srbije upi- SNS da bi nervirao malo Koštunicu,
sanim u birački spisak, takav greh malo više mene.
– 67 –
Историја једне опаке болести
LJUŠIĆ, RADOŠ
Mene baš nervira. Em se plašim
onih obrva, em mi se obraća njegoševskim tonom. Kad ga gledam,
ne znam šta se kuva između tog
čela i potiljka. Da ne talasam, zasad trpim. Kad mi prekipi, izbaciću
ga iz stranke. Naravno, sve po demokratskoj proceduri – dva za ruke, dva za noge i fiju!
M
MAFIJA – Politička organizacija
koja primenjuje zastarele, društveno neprihvatljive načine pljačke.
Za razliku od stranaka, mafijaški
gangovi nemaju brojno članstvo,
ne učestvuju zvanično na izborima
iako uvek podržavaju određene
kandidate, kontrolišu izvršnu vlast
ali ne zauzimaju ministarske funkcije, na tenderima se pojavljuju
preko advokata, rođaka, prijatelja i
sličnih zastupnika, uspešno sarađuju sa policijom, a obračunavaju
se gotovo isključivo sa sebi sličnim
konkurentima i ne nanose štetu
baš svim građanima poput mnogih
stranaka.
Kao i svi ostali istaknuti politički
lideri, i ja poznajem neke značajnije mafijaše. Neke znam površno, a
sa nekima sam i u kumovskim vezama. S obzirom na njihovu ulogu
u demokratizaciji društva, kao i na
praktičnu korist koju mogu od njih
da imam u rešavanju kriznih situacija, bliskost s njima, ma koliko to
–68–
bilo riskantno, daje mi na značaju i
težini.
MAGIJA – Veština pretvaranja
praznih obećanja u pune džepove.
Nekad su se tim nečasnim radnjama bavili vračevi, sad je to u opisu
radnog mesta političara.
MAGNET – Moj novčanik.
MANDAT – U Srpskoj naprednoj stranci trenutno ima oko
18.447 kandidata za poslanički
mandat. Među njima ima mnogo
poznatih imena, doajena srpske
političke scene, prekaljenih u drugim propalim partijama. Kad je
osnovana SNS, požurili su da se
učlane. Njima je stalo do uhljebljenja, a mi smo ih dobijali po povoljnim cenama, iako na političkom tržištu ne vrede ni toliko.
Pored giganata tipa Bidže, Crnčevića ili Ljušića, priključili su nam
se i mnogi anonimusi, jednako ambiciozni i beznačajni. Iako su politički patuljci, smatraju da je dovoljno to što su poznati u krugu porodice, a neki čak i u komšiluku, pa
da zablistaju na poslaničkoj listi.
Spremni su da služe narodu. U kabinetima, službenim limuzinama i
kafanama.
Većini njih, osim poslaničkih privilegija, mandat treba i zbog imuniteta, kako bi bezbedno sačekali
da stari tragovi, nastali u drugim
strankama i biznisima, odu u zastarevanje. Takvi su najupotrebljiviji. Dok se nadaju, spremni su na
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MANDAT
1993. vodio propagandni rat protiv
satanizacije Srba, a kad sam izgubio – pridružio sam se pobednicima. Predstavnike Evropske unije i
Amerike doživljavao sam kao okupatore, sad znam da su to divni
prijatelji koji se žrtvuju da bi nam
pomogli. Nekad je Stanko Subotić
bio Cane Žabac, sad je uspešni gospodin biznismen, sa čijom firmom
korektno sarađujem. Progonio sam
novinare, danas sam njihov miljenik. Političke stavove okrenuo sam
naopako, i opet nikome ništa, sve
je prošlo baš kako treba. Na najuMARFI, EDVARD – Američki pečatljiviji način sam demantovao
inženjer koji je definisao kosmolo- Marfija, neka pukne od muke.
šku predodređenost pojave baksuMARIONETA – Sinonim za srpznog događaja u kauzalnom nizu:
skog
političara. Zahvaljujući zapad„Ako išta može da pođe naopako,
njačkim tehničkim inovacijama,
poći će“.
do
maće liderske lutke imaju vrBudala.
Od kada se bavim politikom ura- hunske performanse. Pored izuzetdio sam milion stvari koje su mogle ne savitljivosti, odlikuju se kameleda pođu naopako, a nijedna nije. onskim sposobnostima promene
Godinama sam bio u radikalskom svih mogućih boja, nemaju nikamraku, sad sam na naprednjač- kav miris i ukus, laki su za trankom svetlu. Za kuma Vojislava Še- sport iz jedne u drugu stranku,
šelja sam govorio da je srpski he- uverljivo reprodukuju tuđe stavove
roj, sad tvrdim da je mali miš, i to i, što je veoma važno, automatski
monstruozni. Izjavljivao sam da je brišu memoriju. Da savršenstvo
Tadić psihopata, sad zadrhtim od bude potpuno, kreatori su instalisreće kad mi pozvoni telefon, po- rali specijalini komandni sitem, nanadam se – zove me njegov i moj zvan „štap i šargarepa“, koji omoMiki. Lepio sam plakate sa likom gućava sinhrono upravljanje neoRatka Mladića, sad podržavam ide- graničenim brojem lutaka, zato su
ju da se njegov original nađe u Ha- i najkomplikovanije izborne predškom tribunalu. Na Palama sam stave tako lepe i zanimljive.
– 69 –
Историја једне опаке болести
sve, uvek su na raspolaganju. Stalno se vrzmaju po četvrtom spratu
zgrade u Čika Ljubinoj 8, a i noću
spavaju odeveni, sa torbom u kojoj su spakovani ćebe, pidžama,
sapun, četkica i pasta za zube. Za
svaki slučaj. Možda iznenada budu
potrebni stranci. Ili policiji.
Zato im je stalo da izbori budu
što pre, računaju da su korisniji u
Narodnoj skupštini nego u Centralnom zatvoru. Zapravo, značajno je
samo koliko su korisni meni, ja ću
sastavljati spisak poslanika. Svi to
znaju, zato me vole.
MARIONETA
Konci, najčešće žute ili plave boje, malo su se umrsili, pa kad, na
primer, Đilas nešto kaže, čini se da
sam to ja rekao, ili obrnuto. To možda malo zbunjuje neinteligentne
birače, ali bitni su samo utisci posmatrača iz Brisela i Vašingtona.
Važno je naglasiti da svaka lutkica ima precizno određeno mesto u
perfektno osmišljenom lancu subordinacije. Pojednostavljeno rečeno, veća lutka cima manju. Mene
cimaju mnogi. Sviđa im se kako se
tresem. Sviđa se i meni, izgledam
energično. Što žute marionete rade meni, radim i ja ovim mojima,
bezbojnim. Opire se, doduše sve
manje, samo Toma. Logično, stari
model, radikalski pretežak. Nema
veze, vremenom ću ga skresati na
pravu meru.
MARKOVIĆ, MIRA – Lik iz zauvek zaboravljene prošlosti.
Tek ponekad, kad me uhvati nostalgija za ministarskim danima,
kao kroz izmaglicu setim se podrške koju mi je nesebično davala u
vreme zajedničke vladavine. Kako i
ne bi, junački sam uništavao slobodne medije, ta legla domaćih izdajnika i stranih plaćenika, naših
omraženih neprijatelja. Ako je za
jednog od mojih prethodnika na
mestu ministra informisanja, koji
je dezertirao čim je postalo tvrdo,
govorila da “nije videla tako velikog čoveka sa tako malim srcem”,
onda sam ja, u njenim očima, iz–70–
gledao kao pravi Supermen, sve sa
petokrakom preko crvenog kompletića. Bez straha pred istinom i
pravdom, razbucao sam “Dnevni
telegraf”, a i ostale bih da se nisu
prepali i prešli na našu stranu.
Iako sam u početku imao rezerve prema Miri i Slobi, pokazalo se
da ih nije teško voleti. Potreban je
samo zajednički interes. Oni su
tražili nekoga ko može, kao ja,
uspešno da ugasi nepodobne medije, meni su dosadili podstanarski
dani, hteo sam da se uselim u
stančić od stotinak kvadratića. Režimu sam omogućio da uživa u
medijskom mraku, a on je meni
pomogao da, baš u vreme kad
smo ostali bez Kosmeta, oslobodim jednu stambenu jedinicu na
Novom Beogradu. Pošteno.
Žrtve nisu važne, nisu naše.
Slavka Ćuruvije se ne sećaju ni
njegovi tadašnji saborci, i oni su
prešli na moju stranu. Ne i na Mirinu. Nju i dalje proganjaju jer je nekoga nagovarala da nekome drugome pomogne da dobije stančugu od čak 36 kvadrata. Zbog saučesništva u toj opakoj pljački državne imovine, njeno ime se godinama nalazi na crvenoj Interpolovoj poternici. Tako joj i treba, kad
se nije, kao ja, odrekla prošlosti.
Mogla je da izda Slobodana Miloševića i da, pre Dačića, socijaliste odnese u miraz demokratama, danas
bi uživala u Briselu a ne u Moskvi.
Politički, nikad se nismo slagali
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MARKOVIĆ, MIRA
iako sam imao određen respekt
prema njenoj intrepretaciji komunističke ideologije, koja je u praksi
funkcionisala kao mešavina najkorisnijih elemenata staljinizma i fašizma, ali u skladu sa demokratskom
procedurom. Kad sam postao ministar protiv informisanja, odlično
sam se snašao u tom sistemu. Svih
predrasuda rešio sam se brzo, dok
lupiš dlanom o dlan. Ili, kao što je
bilo u mom slučaju, glavom o zid.
Odmah sam shvatio da smo nepobedivi. Uspeli smo da ujedinimo
sve naše naprijatelje, ali oni su se
uzalud trudili da nam nanesu što
veću štetu, i u tome smo bili uspešniji. Nismo se uplašili ni bombardovanja NATO agresora, kako smo
tada nazivali moje nove prijatelje.
Napad na SR Jugoslaviju je bio totalno neopravdan i nepravedan. To
mi je malo smetalo da uživam u
useljenju u stančić koji sam dobio
od Srbijice, jadne i napaćene.
Bilo pa prošlo. Nekoga je zadesila kolateralna šteta, a mene kolateralna korist.
Šta se kasnije dešavalo sa Mirom Marković, nemam pojma. Njenog supruga, kreatora haosa i bezumlja, DOS-ova vlast je nezakonito i sramno izručila pravednom Haškom tribunalu, da tamo bude kažnjen zato što je štitio državne i
nacionalne interese. Da se brinuo
samo za svoje, nekako bi se nagodili, kao sa tolikim njegovim saradnicima. Mira nije htela da uradi ovo
Историја једне опаке болести
što sam ja, pa se sklonila u Moskvu.
Kad sam pokrenuo svoje novine,
pristao sam da objavljujem njene
kolumne. Mislio sam da to može
da bude medijski intrigantno, a bezazleno. Koga briga šta ona misli o
savremenoj levici, pravima žena i
sličnim kvazinaučnim temama. Takođe, postojali su i politički razlozi,
od te posredne veze sa njom mogao sam da imam više koristi nego
štete, tada su mi još trebali njeni
kontakti sa ruskim državnicima, a
nisam bio gadljiv ni prema zadrtim
slobistima, mojim potencijalnim
glasačima.
Sa istančanim osećajem za kvalitet teksta, njene kolumne nisam
ni čitao. Sve dok nije napisala nešto o Željku Mitroviću.
Moj drug Lav Žeks, bivši visoki
funkcioner i poslanik JUL-a, pametno se distancirao od svoje prošlosti, ali malo je preterao pričom
kako sa njom nije bio blizak, samo
su dva ili tri puta popili kafu, kaže
– imali su profesionalan odnos, koji je on koristio kao „kišobran” za
razvoj „Pinka”. Kao prava tračara,
poput autora ove knjige, Mira ga je
odmah nazvala “socijalnim i moralnim ateistom”.
– Mislila sam da mu je u JUL-u
sve bilo lepo – program, način rada, sastav ljudi, atmosfera, njegov
doprinos svemu tome. Uvek je sa
mnogo oduševljenja govorio o partiji i samom sebi u njoj, izgledao je
– 71 –
MARKOVIĆ, MIRA
kao čovek koji voli i želi da radi to
što je radio u partiji. Trudio se da
bude član rukovodstva, želeo je da
bude poslanik, nastojao je da se
zna da je ne samo član JUL-a već i
u njegovom rukovodstvu. I sve je
to uspeo. Ne znam, zaista, zašto je
sve to činio ako je smatrao da nije
lepo, odnosno da je ružno. Sve to
zbog interesa? Željko je bio nadahnuti agitator protiv NATO pakta,
ponosan na svoju patriotsku i JULsku aktivnost. Naročito je bio ponosan na svoj izborni slogan „Bira
NAROD a ne NATO”. Od male, jedva poznate televizije, kakvu je
imao onog dana kada je onako usplahiren došao kod mene da mi se
kune kako nema veze sa Arkanom
i Miloradom Vučelićem, do septembra 2000. godine „Pink” je postao
veoma popularna televizija. Pomoću one politike postao je prilično
bogat, pomoću ove postao je razmetljivi bogataš” – pisala je Mira
Marković o Željku Mitroviću.
Dok sam to čitao, trnci su mi
prolazili niz leđa. Ne zbog Lava,
briga me za njega. Nego, prepoznao sam sebe.
I ja sam nekad tvrdio da mi je u
SRS sve lepo – program, način rada, sastav ljudi, atmosfera i naročito moj doprinos svemu tome. Sa
oduševljenjem sam zastupao velikosrpske stavove, divio se predsedniku, prijatelju i kumu Vojislavu
Šešelju, optuživao NATO i ponosio
se svojim radikalizmom. Sve dok
nisam okrenuo ploču.
–72–
Kao da meni proriče budućnost,
Mira je tada, misleći na Željka, napisala: “Posle svih ovih godina je
jasno – priključiće se on svakome
od koga može da ima koristi i distanciraće se od svakoga od koga je
nema ili smatra da može da ima
štete”.
Što je previše, previše je. Iako
sam u to vreme još bio među radikalima, postupio sam kao pravi demokrata, saslušao sam obe strane,
naročito jaču. Jači je, logično, bio
vlasnik “Pinka”.
Zabranio sam da se objavi ta kolumna. Izvinio sam se Željku i odgovornost, po običaju, prebacio na
glupog glavnog urednika moje
„Pravde”. Miru sam, kao i tolike
druge, gurnuo u zaborav, da ne
smeta. Sa nekim njenim starim
drugovima danas uspešno sarađajem, znam da na njih mogu računati sve dok od mene imaju korist.
Ja njima ne pominjem Miru, oni se
ne sećaju ko je Šešelj, svima lepo.
A biće nam još lepše kad dođemo
na vlast pa da, opet zajedno, krenemo ka Evropi.
Tek tada, na novoj ministarskoj
funkciji, totalno ću zaboraviti Miru
Marković. Osim ako se ne vrati u
Srbiju. Ako bude toliko naivna,
uhapsićemo je i suditi joj zbog nezakonitog podstrekivanja na dodelu stana. Ne mog. Moj stan, koji
sam pošteno zaradio uvođenjem
medijskog mraka, nije upitan. U
njemu sad gori evropsko svetlo
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MARKOVIĆ, MIRA
pod kojim, umesto mrlja iz prošlo- Novinari ne smeju ni da pomisle na
sti, blistaju portreti Đilasa, Rakića, objavljivanje prave istine o meni
Filea i mojih novih prijatelja.
(tako je bar bilo do objavljivanja
MAZOHISTI – Moji saradnici ove kretenske knjige, prve mrlje
koji sladostrasno traže da ih mu- na mom besprekorno čistom žutočim, šikaniram i vređam. Kao sadi- plavom krznu), a glupi glasači
sta, ne razumem ih, ali, pošto sam ionako stavove zauzimaju na osnoistovremeno evropski tolerantan, vu marketinških poruka, bez ukljukad vidim koliko uživaju, ne mogu čivanja mozga. Cela Srbija je prida im ne izađem u susret, pa ih stala na moje zablude, laži i prevasvakodnevno činim srećnim i zado- re, ali u mom naprednjačkom brlogu nema zimskog sna, nema odvoljnim.
Profesor A. Stefanović tvrdi da mora dok ne otmem vlast. A onda
mazohizam nije povezan sa per- ću ja da odlučujem koga ću da staverznom seksualnošću, nego sa vim na listu ugroženih vrsta.
praktičnom namerom da se na zaMEDVEDEV, DMITRIJ – Predobilazan način, patnjom i poniža- sednik Rusije. Isti Putin, jednako
vanjem, dođe do sigurnosti i zašti- nezahvalan i nekorektan. Toliko
te. Ako je to tačno, onda su ovi sam ga voleo, čestitao mu izbornu
moji kabinetski poltroni ekstremno pobedu, pa rođendan, zahvaljivao
glupi mazohisti. Sa mnom niko ni- na mudrosti i hrabrosti, pozivao se
je siguran i zaštićen. Samo poni- na slavjansko pravoslavno bratžen. Kao počašćen.
stvo... I ništa.
Došao je u Beograd i nije se ni
MEDVED – Niko, pa ni beli mejavio. Ne samo sa Borisom Tadidvedi nisu zaštićeni kao ja.
Međunarodna organizacija za ćem i Slavicom Đukić Dejanović,
zaštitu prirode stavila je „ursus nego se grlio i sa Veroljubom Nemaritimusa“ na crvenu listu ugro- deljkovićem, samo sa mnom ne.
ženih vrsta, ali to nije ni upola zna- Ne marim, znam da je ljubomoran.
čajno kao moje ime na žutoj listi Podržava me cela Evropska unija,
Evropsko-demokratske organizaci- češće se viđam sa mojim prijateje za zaštitu bivših velikosrba. Po- ljem Štefanom Fileom nego on,
larni medvedi su i dalje na meti lo- bolje od njega govorim engleski,
vokradica, a meni niko ništa ne igram šah, plešem „Do snova“,
sme i ne može. Političari iz drugih moja Zvezda je bila prvak sveta,
stranaka malo peckaju, tek toliko što njegov CSKA neće nikad, i, što
da publika ostane u ubeđenju ka- je najvažnije, nisam tako mali i
ko smo mi, kao, suprotstavljeni. zdepast. Naprotiv, u odnosu na
– 73 –
Историја једне опаке болести
MEDVEDEV, DMITRIJ
njega, ja sam političar velikog for- de, ličio je na prosvećenog vladara
kome na srcu leže interesi Srba i
mata.
Srbije. Nije pristao na diktat zaMI 6 – Lažu radikali da sam špipadnjačkih neokolonijalista, pa se
jun britanske obaveštajne službe.
našao na udaru montiranog proceStenograme razgovora sa opozicisa u Haškom tribunalu. Nemoćne
onim liderima, kompromitujuće lada nađu dokaze njegove i srpske
ži o Šešelju i slične stvari dostakrivice, belosvetske kadije su omovljam im tek onako, drugarski i vogućile njegovu egzekuciju.
lonterski.
Tako sam nekad mislio. Sad, iz
Ne, nisam ja neki Džejms Bond.
moje nove briselsko-vašingtonske
Više ličim na Mata Hari. Zbog usniperspektive, uviđam koliko nas je
ca. I osmeha. A i to samo u erotnjegovo bezumlje udaljilo od moćskom, a ne u špijunskom smislu.
nih prijatelja. Tvrdoglavo je branio
MILOŠEVIĆ, SLOBODAN – Ustav i državnu teritoriju, izazivaŠto sam se ja više menjao, on je jući ceo svet. Čak i kad je poražen,
izgledao sve drugačiji. Ranije, dok prvo spolja a onda i od domaćih
sam bio njegov ministar propagan- konkurenata, nije prestao da negi-
Dačić je imao sreće, svog političkog oca je prvo sahranio, pa izdao
–74–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MILOŠEVIĆ, SLOBODAN
ra haške laži. Naprotiv, nastavio je
da zloupotrebljava pravo na odbranu kako bi prinudio tužioce i sudije da izmišljaju optužbe i dokaze.
Na kraju, nije stigao da se suoči
sa presudom, umro je sam samcat, u hladnoj ševeningenskoj ćeliji. Na beogradskim ulicama Demokratska stranka je organizovala
proslavu, sa žutim balonima i transparentima „Gotov je“, ne dozvoljavajući da bude sahranjen na Novom groblju.
Noću, u dvorištu porodične kuće, pod lipom, na drugi svet su ga
ispratili vladika Filaret i prepodobni
Ivica Dačić. Filaret je mrmljao neke molitve, a Dačić je, grešna mu
duša, kukao zbog cene pogrebnog
spektakla, koja prevazilazi vrednost pokojnika. Nije shvatio da mu
je humani Sloba svojom smrću
prekratio muke i omogućio preuzimanje Socijalističke partije. (Za
razliku od mog Šešelja, koji mi nije dopustio da izvršim puč i preuzmem radikale, nego me i danas,
kad sam uspešni naprednjak, zlostavlja istinom).
Kao Đinđića, i Miloševića sam se
ratosiljao stavom: „Neka im sudi
istorija“. Da nije tog alibija, morao
bih da objašnjavam zašto sam prvog najstrašnije optuživao a drugom verno služio. Umesto da ispravljam prošlost, najbolje je da
svi sve lepo zaboravimo, i omogućimo meni, divnom lideru srpske
budućnosti, da nastavim sa sejaИсторија једне опаке болести
njem zabluda. I to prvoklasnih,
evropskih, deset puta boljih od
onih velikosrpskih.
Napustio sam Miloševićev i Šešeljev put, sad jurim svojim, totalno autentičnim. Malo ko bi pristao
na takvu bruku, ali ja jesam. Ne
smetaju mi zli komentari da sam
lutao na sve strane, od Karlobaga
do Brisela, od Peći do Vašingtona,
i to sve samo da bih došao na
vlast. Pa, to je sasvim normalna
stvar. Državu i treba da vode oni
koji su bauljali tamo-ovamo, oni
najbolje poznaju teren. Dakle, tu
sam.
Sloba je pod lipom, više nije važan. Međutim, dobro bi mi došli
njegovi preostali slobisti, kakvi su
da su, samo neka glasaju za mene, da imam sa čim da se podičim
kad izađem pred Đilasa.
MINISTAR – Na latinstkom, to
znači – sluga. Ma, šta znaju Latini.
Ministar je u Srbiji polubog, kao
Herkul. Ili ja. Ko se dočepa te
funkcije, direktno učestvuje u podeli plena osvojenog na izborima
(ako dobije blagoslov domaćih tajkuna i stranih diplomata). Što je
značajnije ministarstvo kojim upravlja ili stranka koja ga je instalirala, to mu je izglednija šansa da
uzme veći stan, više automobila,
unosnije poslove, provizije i ostale
privilegije. A, sve bez odgovornosti.
To svi znaju, pa i ovi što su nagrnuli u Srpsku naprednu stranku.
– 75 –
MINISTAR
Među 400 članova Glavnog odbora
imam tačno 878 kandidata za ministarska mesta. Svaki od njih
smatra da baš on ima pravo na
svoj deo kolača, zato što je tu. Nekima je stalo samo do slave i novca, a ima i onih koje privlači mogućnost da dobiju imunitet. Njih
razumem, to im treba da ne bi zaglavili tamo gde im je mesto.
Uostalom, i logično je da će, čim
SNS dođe na vlast, biti manje slobodnih mesta u ćelijama nego u
ministarskim kabinetima.
Međutim, ta funkcija ne donosi
samo blagodati. Znam to iz ličnog
iskustva. Recimo, kad sam bio ministar informisanja u vladi Mirka
Marjanovića, morao sam skoro
šest meseci naporno da radim da
bi mi Srbija poklonila pišljivi stančić
od sto kvadrata u novom elitnom
naselju pored Dunava. Da nisam
skroman i skrušen, rekao bih da
sam zaslužio mnogo više. Ali, neću
da se žalim.
U interesu svoje države, doneo
sam uredbe kojima je zabranjeno
objavljivanje drugačijeg mišljenja
od režimskog. Lično sam se, lavovskim snagama, izborio za usvajanje drakonskog zakona o informisanju, kojim je omogućeno zatiranje „Dnevnog telegrafa“ i ostalih
medija koji nisu bili podobni. Pa,
inkvizitori su se maltretirali fingiranim suđenjima koja su trajala unedogled, a moj zakon je omogućio
da, bez ikakvih dokaza, za samo
–76–
24 sata nekome bude oteta imovina i posao uništen.
Na kraju, za taj pregalački trud,
iz koga se rodio pravi biser moje
dosadašnje političke prakse, dobio
sam samo taj stan. Vremenom, svi
su zaboravili da sam lično predvodio hajku na nezavisne medije.
Kao da je bilo lako devastirati
„Dnevni telegraf“ i nedeljnik „Evropljanin“. Pa, mojom zaslugom uništen je Ćuruvijin bastion slobodnog novinarstva, a stotine izdajnika i stranih plaćenika ostalo je na
ulici, bez posla, egzistencije i budućnosti. Sad svi zanemaruju činjenicu da su mi se oštro suprotstavljale sve opozicione stranke.
Lično je Zoran Đinđić lepio plakate
„Dnevni telegraf je zabranjen jer
piše istinu“, prozivao me gde je stigao, ogovarao kod Roberta Gelbarda i Jiržija Dinzbira, alarmirao
celu Evropu i Ameriku. Ipak, junački sam izdržao sve napade i ispunio zadatak. „Dnevni telegraf“,
„Evropljanin“, pa i Ćuruvija, više
ne postoje. Sve je prekrio zaborav.
Današnji čelnici Demokratske
stranke više cene moje nego Đinđićevo mišljenje, a DT i moj zakon
o informisanju kao da nikad nisu
postojali. Strani ambasadori sad
mi se smeškaju, srdačno skoro kao
ja njima. Niko ne pominje da su mi
ruke prljave, ali zato ja stalno naglašavam da mi je savest čista.
Kako i ne bi bila, kad svi znaju
da sam se uvek borio protiv crnoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MINISTAR
crvenih diktatora Slobodana Miloševića i, naročito, Vojislava Šešelja.
Bio sam im ministar (čak i u onom
idiotskom latinskom značenju),
uzimao sam sve prinadležnosti, pa
i stan. A, nisam to hteo, naterali su
me. Monstruozno su me maltretirali i šikanirali, ali nisam hteo da jaučem. Jer sam ponosan. Glumio
sam da sam srećan, osmehom
sam skrivao bol.
Ipak, bilo je to dragoceno iskustvo koje će mi, siguran sam, omogućiti da sledeći put kad postanem
ministar, a to samo što nije, zavedem još tvrđu torturu i zabranim
sve što ne piše i ne priča kako je
meni volja. Useliću se u još veći
stan na atraktivnijoj lokaciji, sve će
biti moje. Jer to zaslužujem.
Kasnije, ako se sreća okrene,
okrenuću se i ja. Sve svoje grehe
pripisaću Tomislavu Nikoliću, podoban je za to, svi mu manje veruju nego meni, a i ne zna engleski.
Život me naučio da od sebi sličnih
uvek mogu da očekujem razumevanje i oproštaj, makar oni bili iz
DS-a, EU ili Amerike.
Niko me ne može sprečiti da
opet dođem na vlast. Jer sam kao
Herkul. Polubog.
MIŠLJENJE – Hemijska smesa
promenjivih svojstava, bez mirisa i
oblika. Zastupljena je u svim društvenim i državnim organizacijama. Stranački lideri je koriste u interesu svog biznisa, a glasači da bi
Историја једне опаке болести
napravili budale od sebe. Za razliku od repromaterijala potrebnog u
svim ostalim industrijskim granama, mišljenje ima izuzetno povoljnu prodajnu cenu, taman koliko
koštaju dnevne novine ili mesečna
rata za televizijsku pretplatu.
Kao što pratim trendove prilikom
kupovine odela, kravata i obuće,
tako menjam i mišljenja. Nekad je
u političkoj modi bila ratnohuškačka retorika, pa sam mislio da se
Velika Srbija prostire od Tokija do
Milvokija, da je Šešelj najveći srpski heroj, Tadić psihopata, a ja gradonačelnik Beograda. Onda je crna
boja ustupila mesto šarenoj, najčešće žuto-plavoj, pa sam odbacio
radikalsko jednoumlje i prihvatio
naprednjačko maloumlje. I, dobro
je krenulo. Upoznao sam Đilasa,
Tadića pa Filea, ambasadore Amerike, Velike Britanije i Nemačke,
punu podršku dao naporima Serža
Bramerca, Vladimira Vukčevića i
Ivice Dačića da se uhapsi i haškoj
pravdi izruči Ratko Mladić, a ako
sve bude kako treba, jednog dana
ću možda zaista postati gradonačelnik. U najmanju ruku.
Da, moja mišljenja su se menjala, ali ne i činjenica da sam uvek
bio u pravu. Pre nego što neki dežurni moralista počne da me proziva za nedoslednost, neka samo
pogleda koliki sam stan dobio od
države, kakav sam zamak napravio
u Jajincima, sve sa vinskim podrumom i košarkaškim terenom, neka
– 77 –
MIŠLJENJE
zamisli koliko para imam, pa tek
onda izađe sa procenom ko je u
pravu: ja, koji sam sve to stekao
rasprodajom mišljenja, ili svaki goljo koji je kroz to vreme pošteno
radio nekakav normalan posao, a i
danas je bedni podstanar koji balansira na ivici egzistencije.
Kao što sam nekada zastupao
Šešeljevo ili danas Đilasovo mišljenje, nemam ništa protiv toga da
svako o meni misli kako hoće. Što
god mislili, bićete u pravu. Vama
pravo, meni pare. Prihvatam tu
trampu.
hov plan za uništenje Srba, stavili
su ga na listu za odstrel, ali ne mogu da ga pronađu i likvidiraju.
Američki i evropski diktatori ne
shvataju da je svaki Srbin – general Mladić, i da će njegov junački
primer zauvek ostati upisan u srpskoj istoriji kao putokaz za slobodarski otpor svakom okupatoru.
Takav je Ratko Mladić bio nekad,
do 10. oktobra 2008. godine, dok
nije osnovana Srpska napredna
stranka.
MITING – Zabava koju je đavo
smislio da bi razonodio svoje političare i policajce dok kolektivno
kontaktiraju sa naivnim građanima.
Kad postave binu na nekom trgu, političari se popnu da mogu sa
visine gledati ojađene nesrećnike.
Za animaciju okupljene mase, oni
koriste lažna obećanja. Policajci nisu toliko surovi, upotrebljavaju samo suzavac i pendreke, sredstva
koja prouzrokuju mnogo kraću bol
i patnju.
MLADIĆ, RATKO – Ratni komandant Vojske Republike Srpske.
Herojski je predvodio odbranu srpskih vekovnih ognjišta, sprečio ponavljanje genocida nad našim narodom i u odlučujućoj meri uticao
na stvaranje prve srpske države sa
one strane Drine. Svetski moćnici,
revoltirani što je onemogućio nji–78–
Vučić je nekad nosio table sa
Mladićevim imenom, danas lepi
poternice
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
MLADIĆ, RATKO
E, tog petka, on je postao ratni
zločinac, monstruozni kreator i izvršilac genocida u Srebrenici, krvnik koji je četiri godine brutalnim
bombardovanjem Sarajeva ubijao
nedužne civile samo zato što su
druge veroispovesti... Porazom
njegove fašističke pobune protiv
svih civilizacijskih tekovina, kukavički je odlučio da se skriva od ruke pravde, kako ne bi odgovarao
za nevinu krv svojih žrtava.
Pošto se mi, naprednjaci, beskrajno zalažemo za pravdu i poštovanje prava, učinićemo sve što
možemo da tog ubicu stigne kazna. Kao što su pred Haškim tribunalom već odgovarali mnogi njegovi saučesnici u zločinačkoj organizaciji koja je osnovana sa ciljem
stvaranja genocidne tvorevine, tzv.
Velike Srbije, sa pravdom moraće
da se suoči i on, vođa najsramnijeg etničkog čišćenja u savremenoj
Evropi.
Uzalud beži od kazne koja ga čeka u Hagu. Dok ona ne bude izrečena, svi Srbi, kao i drugi građani
Srbije, biće taoci njegovog zločina.
Do punog pomirenja naroda koji
su učestovali u ratnom raspadu
SFRJ ne može da dođe bez sudske
presude Ratku Mladiću. Zato ne
smemo dozvoliti da se on skriva i
beži od odgovornosti za sva svoja
zlodela. Naša je obaveza da ga
uhapsimo i izručimo Haškom tribunalu.
Sve sam to shvatio u oktobru
2008. Nekoliko meseci ranije, sa
Историја једне опаке болести
osmehom na licu i Šešeljevim bedžom u reveru crnog odela, nevino
zabludeo u radikalizmu, lepio sam
plakate sa nazivom „Bulevar Ratka
Mladića“ na zgrade u ulici pokojnog demokratskog vizionara Zorana Đinđića. Optuživao sam tadašnjeg diktatora Borisa Tadića, danas mudrog predsednika Srbije, da
svojim paravojnim formacijama
progoni i hapsi srpske heroje. Kad
je „srpska stoka“ uhvatila Radovana Karadžića, sačekao sam da bude izručen Hagu pa sam organizovao miting u Beogradu i celom
svetu pokazao da samo izdajnici
mogu stranim tiranima da izručuju
najbolje sinove svog naroda.
Naravno, to sam zaboravio čim
sam krenuo napred, u Evropsku
uniju, putem koji nema alternativu. Spreman sam da eliminišem
svaku prepreku, juče Šešelja, danas Mladića, a sutra, ako treba, i
Nikolića. Tu dilema nema, onaj ko
je činio zločine, mora da bude kažnjen. Ja nikad nisam učestovavo
u zlodelima tih krvnika. Samo sam
im se divio. A to su mi svi zaboravili i oprostili. Hvala im.
MOJE – Sve što mogu da dograbim, osvojim, uzmem i sačuvam.
MORAL – Nemam pojma šta je to.
MOZAK – Najznačajniji deo nervnog sistema i najsloženiji organ
ljudskog tela. Upravlja svim vital– 79 –
MOZAK
nim aktivnostima neophodnim za
održanje života.
Moji bezbrojni izborni porazi dokazuju da mozak, nažalost, upravlja i većinom prokletnika sa biračkog spiska. Zato u kampanjama
veći značaj pridajem srcu, ono kanališe tople emocije a ne hladni razum. Upotrebom srca i svega što
ono simboliše (ljubav, lepotu i radost, a ponekad aritmiju ili infarkt), pokušavam da amortizujem
probleme koje kod glasača stvara
grozna navika da prvo razmisle, pa
tek onda odluče kome da poklone
poverenje.
Na sreću, mozak je podložan ispiranju. A u tome sam odličan. Nema tog razuma koji neće posustati
kad se suoči sa mojim, koliko blistavim toliko besmislenim, marketinškim parolama. Niko nije toliko
pametan koliko sam ja uporan.
Lično, upotrebljavam isključivo
mozak, srcem i ostalim organima
samo manipulišem. Talamus i metatalamus rade besprekorno, zato
sam se ovako briljantno ratosiljao
ne samo Šešelja nego i prošlosti
koja me vezivala uz njega. Rasterećen, mogu da razvijam naprednjačke ideje i moju novu biografiju, savršeno čistu, kao da ju je ribao mister Proper a ne mister Đilas.
me saplete na mom evropskom
putu.
MRŽNJA – Iskrena emocija koja se najčešće javlja pri prisećanju,
pomenu ili susretu sa onim ko je
uspešniji, pametniji, bolji ili jači.
Zato ne mrzim svoje saradnike.
MUKA – Psihofizičko stanje u
koje upadnem svaki put kad se setim koliko je Dragan Đilas uspešan
i bogat.
N
NARCIS – Romantični mit o
mladom Grku, lepom kao ja, koji
se zaljubio u svoj odraz u potoku.
Kao sve prave ljubavi, i ta je bila
tragična. Lepotan je umro, a iz njegovog tela je izrastao cvet koji je
nazvan po njemu – Narcis.
I ja sam, kao što se zna, zaljubljen u svoj lik, a ako jednom
umrem, po meni će se nazvati cvet
– Suncokret.
NATO – Humanitarna organizacija u koju su uključeni svi prijatelji Srba i Srbije.
Milosrdnom intervencijom 1999.
godine, North Atlantic Treaty Organisation presudno je uticao na prekid etničkog čišćenja u Srbiji. Bez
obzira na nekoliko hiljada primeraMRTVAC – Svako ko mi ne tre- ka kolateralne štete, zahvaljujući
ba, od koga nemam nikakvu korist našim saveznicima koje su predvoili, što je još gore, ko pokušava da dili gospoda Holbruk, Voker, Sola–80–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
NATO
na, Robinson, Klark, Ahtisari i, naravno, Džejmi Šej, zauvek smo
oslobođeni tereta koji je nametalo
tzv. kosovsko pitanje.
Diktatorski režim Slobodana Miloševića, u kome sam ja bio ministar informisanja, brutalno je kršio
ljudska prava ustanika iz UČK, proganjajući ih posle svakog terorističkog napada. Iako su pokazali
izuzetnu toleranciju, lideri celog
demokratskog sveta nisu mogli
večno da ćute i posmatraju kako
srpska policija i vojska brane ustav
i granice svoje suverene države.
Da bi zaustavili taj teror, bili su prinuđeni da pokrenu akciju „Milosrdni anđeo”.
Od 24. aprila do 10. juna pokušavali su da nas „tomahavcima” i
zabranjenim bombama sa osiromašenim uranijumom civilizovano
urazume. Na kraju, ponudili su izuzetno povoljan ultimatum, njima
je pripalo Kosovo, nama pobeda.
Svi zadovoljni.
Danas, kad se setim tog vremena, osećanja su mi pomešana. Sa
umerenim ponosom sećam se raspevanih trgova i goloruke a junačke odbrane mostova. Hrabri, ali i
prostodušni, Srbi su iskoristili priliku da posete rođake u selima, očiste i provetre podrume, i da, kad
nije bilo prekida struje, uživaju u
besplatnom gledanju svetskih filmskih hitova. Iako su svi strani mediji stali na njegovu stranu, moja
saopštenja su bila mnogo lepša i
Историја једне опаке болести
dirljivija nego ona koja je izdavao
kolega Šej. U Dnevniku, red pevanja, pa red pucanja, divne scene
sa Cecom i Balaševićem, a onda
porušene kuće, potonuli mostovi i
raskomadani leševi. Za svakog po
nešto. Usput sam uživao u ulozi
glavnog urednika svih srpskih novina i televizija, a ostvario bih i bolje rezultate da nisam bio zauzet
useljavanjem u stan koji mi je poklonila moja vlada Mirka Marjanovića.
Sa druge strane, krivo mi je što
smo pružali otpor demokratizaciji i
civilizaciji. Čak smo i pucali na njihove bombardere. Uzalud je da se
tešim činjenicom da tada nisam
znao da nas napadaju prijatelji,
svejedno me stid što smo im oborili onaj F-117 kod Buđanovaca.
Možda ga i ne bismo pogodili da
nije bio stelt. Da smo ga videli,
prepoznali bismo nasmejana prijateljska lica, pa bismo promašili.
Takođe, žao mi je što je pogođena zgrada Radio-televizije Srbije,
pa se sad i na mene ljute porodice
16 ubijenih radnika. Ne shvatam
zašto! Da, bio sam ministar, ali nisam znao da će neko zaista gađati
studio u Aberdarevoj ulici. Da sam
znao, tražio bih da se u okolini
montira više kamera, da se detaljno snime posledice preciznog pogotka „tomahavka”.
Sve to, uključujući masakr u
Varvarinu i kod Grdelice, kao i mala Milica Rakić, sada pripada pro– 81 –
NATO
šlosti. Bilo, ne ponovilo se. A, i nema šanse da se ponovi. Ako ih lepo zamolimo, prijatelji će nam
oprostiti što su nas malo bombardovali. Uskoro će Srbija postati članica NATO-a. Naši vojnici će imati
priliku da za demokratiju ginu u
Iraku ili Avganistanu, a ne, kao do
sada, za nacionalističke interese u
Krajini, Bosni i na Kosovu.
Vreme je da opet pokažemo
svoj miroljubivi karakter, iskaljen
tokom 500 godina turske okupacije. Mi smo tu, spremni na ropsku
saradnju, a i Bondstil je blizu, u susednoj republici.
dubini, uvek smiren i staložen,
zbog čestog urlanja i bacanja stvari (pa, telefon za to i služi), kao i
naleta plačljive depresije, ponekad
se stiče utisak da sam nervozan.
Takav sam otkad su mi živci popucali. Ne žalim se, ni ranije nisu bili
nekog naročitog kvaliteta.
Ima čak i onih koji se ohrabre da
me posavetuju da se lečim. Odbijam i razgovor na tu temu. Plašim
se, šta ako se izlečim pa više ne
budem ovako šarmantno temperamentan. I opasan. Po sve koji su
slabiji od mene. Pod uslovom da
nisu članovi Demokratske stranke
NERON – Klaudije Cezar Avgust ili strane diplomate.
Germanik.
NESREĆA – Sreća, ako se desi
Petnaestak godina je vladao nekom drugom. E, ako mene zaRimskim carstvom. Nešto ga je iz- desi, onda je to nepravda kosmičnerviralo, pa je spalio svoj grad. kih razmera. U nesreće se odlično
Ne znam zašto je to učinio, ali si- razumem, mnogima sam ih naneo.
gurno je bio jako ljut, kao ja kad je
NIKOLIĆ, TOMISLAV – Moj
Đilas postavljen za gradonačelnika trenutni politički otac. Ima sve poBeograda. Da sam tada imao do- trebne državničke osobine – lep je,
voljno benzina i šibice, plamtelo bi harizmatičan, ozbiljan, pametan i
i cvrčalo na sve strane.
obrazovan. Dobro, nije baš pravi
Dobro je što sam se uzdržao i in- intelektualac, ali voli da čita. Odcindent sveo na gunđanje u sebi. malena. Kao mladić, u nedostatku
Sad mi je drago što je pobedio ra- klasične lektire, čitao je epitafe. Na
zum, pošto nije bilo drugih opcija. radnom mestu. Posvećen profesioA biće ih čim se raspišu novi izbori. nalnim obavezama, napravio je zaNERVOZA – Osećanje teskobe,
straha i emocionalnog rastrojstva.
Najčešći uzrok je stres koji nastaje
dugotrajnim boravkom u opoziciji.
Posledice su vrlo neprijatne. Vide se na meni. Iako sam, u svojoj
–82–
vidnu karijeru i stekao slavu najpoznatijeg kragujevačkog grobara.
Do uspeha ne bi došao da nije bio
vredan i odgovoran. Nije bežao od
posla. Naprotiv, uvek se radovao
prekovremenom radu. Na toj odВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
NIKOLIĆ, TOMISLAV
govornoj funkciji stekao je dragoceno iskustvo saradnje i komunikacije u tragičnim okolnostima. Bio
mu je dovoljan jedan pogled na
članove ožalošćene porodice pa da
proceni vrednost njihove odeće,
obuće, satova i prstenja. Uz otmeno sažaljenje, trljajući ruke, vešto
je delio njihovu bol. I pare.
Posao se dobro razvijao, pretpostavljeni su ga podržavali, mrtve
mušterije se nisu žalile, ali ambicija ga je pozvala da se bavi i živima.
Biznis je biznis, na groblju ili u
stranci, svejedno.
Tiping (to je naš evropsko-srpski
starinski izraz za presudni trenutak) se desio kad je sreo Veljka
Guberinu. Poznati advokat je već
imao Narodnu radikalnu stranku i
želju da angažuje lukavog palanačkog grobara kome su dosadile
lopate, sanduci i rake. Pogled im
se spojio, razmenili su srdačne
osmehe i čvrste muške zagrljaje.
Sa tri nežna poljupca overili su saradnju zasnovanu na lojalnosti. Do
prve prilike.
Tomislavu Nikoliću prilika se
ukazala kad je upoznao Vojislava
Šešelja. Ponudio je sve što ima –
šumadijski pedigre, seljačku bistrinu i istu onu bespogovornu lojalnost, do prve prilike. Zauzvrat, dobio je šansu da realizuje nabujale
ambicije, mesto zamenika pred-
Nikolić i Vučić: Klada i iver
Историја једне опаке болести
– 83 –
NIKOLIĆ, TOMISLAV
sednika najjače srpske stranke,
pare, stanove, uticaj, titulu vojvode i, još značajnije, kuma. Svašta
su preturili preko glave. Delili su
hleb u Batajnici, ćeliju u Gnjilanama, medijske i prave napade režima, pa, kad je došlo vreme, i ministarstva u vladi Mirka Marjanovića.
Račun je platio kum. Otišao je u
hašku sudnicu da brani zajedničke
stavove, ideologiju i njene posledice. Dok je Šešelj nizao zatvorske
kalendare, Srpsku radikalnu stranku je uspešno vodio njegov zamenik. U javnosti je, prvo redovno a
onda sve ređe, nosio majicu sa kumovim likom i bedž „Stop haškoj
tiraniji, sloboda Šešelju“, predvodio odbranu od montiranih optužbi
haških zlikovaca, smeškao se sa
retuširanih stranačkih izbornih plakata, optužujući sve verzije „dosmanlija“ da su izručivanjem Srba
izdali Srbiju i podsećao povređenog Đinđića da je i Tita pred smrt
bolela noga. Zle novinare je opominjućim tonom uveravao da mu
nije žao Ćuruvije. Suprotstavljajući
se diktaturi Evope i NATO agresora, zalagao se za to da Srbija postane ruska gubernija i „crna rupa
u evopskom tepihu“.
Njegove predsedničke kampanje
plaćala je stranka. Kad je suviše
porastao, plaćali su i drugi. To mu
se svidelo.
Jedno veče, dok je u fotelji, sa
kuršumlijskim papučama na nogama i bajčetinskom dunjevačom u
–84–
ruci, na RTS-u gledao snimak iz
Haga, pala mu je na pamet tuđa
grobarska ideja da sahrani svoju
političku prošlost i vampirski krene
napred – u novu stranku, sa novim
nadama u svoju evropsku idiličnu
avanturu. Ugasio je TV, zaboravio
kuma, ali ne i njegovu stranku.
Uzeo je adresar i počeo da vrbuje
radikalske poslanike, nudeći im
konvertibilnu perspektivu kao pouzdanu vakcinu od destruktivnog
šešeljizma.
Neki moralisti nisu, ali svi praktičniji su pristali. Ja nisam. Ne odmah. Ne zbog morala. Zbog cene.
Svaka čast Tomi, ali ne može on
da pregovara u moje ime i da
autorima i sponzorima puča hladno daje uverenja „ma, Vučić će sa
nama, on je moja briga“. Ja sam
sam svoja briga. I to ne mala. Zato sam se povukao u stanje političke hibernacije. U tihovanju sam
bio tačno onoliko koliko je sponzorima trebalo da shvate suštinu
evropske izreke „ljubav za ljubav,
sir za pare“.
E, onda sam seo sa Tomom, objasnio mu kako stoje stvari i promovisao ga u predsednika Srpske
napredne stranke. Prvo smo jedan
drugome, a onda i svim našim, odnosno režimskim, medijima zakukali zbog mobinga koji smo godinama trpeli u SRS. Iako mi nismo
hteli, Šešelj nas je na silu useljavao u stanove, omogućavao poslove, dovodio na vlast, štitio i pazio.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
NIKOLIĆ, TOMISLAV
Ako smo preko tolikog nasilja nekako prešli, nismo mogli da diktatoru dozvolimo da nas spreči da
podržimo Đelićevo potpisivanje
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. E, dosta je bilo! Taj monstrum, što trune u Hagu, ne može da nam dira u
SSP.
Neko će reći da je taj izgovor za
puč mnogo glup. Tačno, ali nema
veze, ionako se toga niko ne seća.
Svi naši glasači su zaboravili Veliku
Srbiju, Karlobag-Ogulin-KarlovacViroviticu, Kosovo i Metohiju i ostale prazne priče. (Ko ne veruje, neka pogleda rezultate anketa „Strateškog marketinga“). Uz malo obećanja i mnogo para, brzo ćemo Toma i ja savladati osnove evropske
demokratije, upoznaćemo Štefana
Filea (ja ću da budem prevodilac,
vešt sam u tome), i počećemo da
vodimo Srbiju napred, lojalni jedan
drugome, do prve prilike.
Eto, takav je Tomislav Nikolić,
moj najnoviji politički otac.
logiju, stranku, sponzora, komandanta.
Čim su mi se oni priklonili, znao
sam da sam predviđen za uspeh.
Kad počnu da beže, znaću da je
brod počeo da tone.
Zato ih poštujem i cenim. Ne
mnogo, ali ni toliko ne vrede. Biće
i više kad prođu kroz horomonalne
poremećaje svojstvene političkim
adolescentima. Iako još nisu sazreli u punoj meri, simpatizerima i
glasačima stranke služe kao pravi
idoli. One najmlađe, pa i mene,
podsećaju na nindža kornjače. Ne
samo zbog godina. (Budimo realni,
ako kornjače zaista mogu da dožive 400 godina, Bidža je ili beba, ili
retard).
Kao što Mikelanđelo, Donatelo,
Leonardo i Rafaelo svojim nindžamoćima spasavaju ceo svet, jednako hrabro i odlučno ovi moji se
bore za svoje lične interese. Recimo, neki normalan mladić ni za milion evra ne bi pristao da se tako
ponižava kao Donatelo Brana. To
ima svoju cenu. Ja ću je odrediti,
platiće poreski obveznici.
O prošlosti naprednjačkih kornjača ne razmišljam. Ne smem, jeza me uhvati. Bili su uz Tita, Slobu,
Arkana, Šešelja... Sad su uz mene.
Uh.
NINDŽA KORNJAČE – U Srpskoj naprednoj stranci velika pažnja se pridaje radu sa mladima.
Zato su tu Brana Crnčević, Dobrivoje Budimirović Bidža, Božidar
Delić, Borislav Pelević... Ima ih još,
ali njih četvorica su najpodobniji
primeri večitog mladalačkog duha.
NOVAC – Jedino merilo vrednoTinejdžerski nestašno, ali sa istan- sti. Pa, nije Đilas moj idol zato što
čanim instinktom za mogući profit, je lep i pametan, nego zato što je
uvek su spremni da promene ideo- bogat.
– 85 –
Историја једне опаке болести
NOVAC
Kad imam pare, ne znače mi
mnogo. U svakom slučaju, ne onoliko koliko kad moram nekome da
ih dam. Tada, kad izlaze iz mog
džepa, poprimaju gigantske razmere. Zato se teško odvajam od
njih.
Uostalom, gde bi novac bio sigurniji nego kod mene? Kad se tu
nađe, niko ne može da ga uzme,
čak ni onaj kome pripada.
NJ
NJUJORK – Bio sam u Vašingtonu.
O
OČAJ – Utorak, 19. avgust 2008.
Najgori dan u mom životu, Dragan
Đilas je postao gradonačelnik Beograda.
Dva meseca sam u džepu nosio
i svima pokazivao koalicioni sporazum SRS-SPS-DSS, koji mi je garantovao vlast u glavnom gradu.
Taj papir sam fotokopirao u dva
miliona primeraka, od kojih
880.000 u boji, i plastificirao. Ceo
vinski podrum sam kao ikonama
okitio uramljenim primercima pisanog dokaza mog briljantnog uspeha. Čak sam skinuo i Zvezdinu zastavu iz Barija, da ne zauzima mesto na zidu. Nisam se obazirao na
–86–
dobronamerna upozorenja i zlonamerne pretnje pojedinaca iz republičke vlasti koji su me uveravali da
se uzalud nadam. Mediji su mi svaki dan kidali živce pričama o tajnim
sastancima Đilasa i Krkobabića,
Dačića i Tadića, kao i transkriptom
telefonskog razgovora Žarka Obradovića i Zorana Lilića, koji su mi se
otvoreno rugali.
Smetalo mi je to, živ sam čovek,
ali junački sam trpeo, smišljajući
načine na koje ću ih kažnjavati kasnije, kad postanem vlast.
Nažalost, smak sveta se desio
19. avgusta 2008. Dačić me ostavio na cedilu i podržao Đilasa.
U stranci su me tešili činjenicom
da se Dačiću ne može verovati, izdao bi me pre ili kasnije. Kao, još
bih se gore osećao da me izaberu
za gradonačelnika, pa onda, za nedelju-dve, smene pod nekim karikaturalnim izgovorom. Ma, pristao
bih i na to. Dovoljno bi mi bilo da
me dva dana ostave na mestu gradonačelnika, da se nauživam lepote. Tomu Nikolića je Koštunica na
isti rok postavio za predsednika
Skupštine, pa šta mu je falilo. Dobro, ispalo je da se DSS malo sprda sa nama, ali to svi ionako rade
već godinama.
Vreme je prošlo, uskoro će i novi izbori, ali još patim. Onaj sporazum sa dokazanim lažovom Dačićem čuvam u fioci, odmah ispod
fotografija na kojima smo Šešelj i
ja. Nikad se ne zna, možda mi zaВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
OČAJ
treba. Razmišljam da ga prevedem
na engleski, pa pošaljem mojim
novim evropskim prijateljima. Usput, mogao bih da ih zamolim da
ga iskoriste za skiciranje koalicionog ugovora između Đilasa i mene. To bi me bar malo utešilo.
ODLUKA – Svakodnevni deo
obaveza političara. Kvalitet odluka
nije važan, o njihovom uspehu ili
neuspehu odlučuje se na višim instancama, u Klubu privrednika i
ambasadama u Ulici Kneza Miloša.
Odluke stranačkih lidera utiču isključivo na podređene kolege, medije i neobaveštene pojedince. Sa
ponosom ističem svoju nesvakidašnju veštinu donošenja odluka svih
vrsta. Jednako mirno i samouvereno procenjujem da li da se ujutro
prvo javim sekretarici u američkoj
ili britanskoj ambasadi, da li da
prelistam „Algemajne Cajtung“ ili
„Pravdu“, da pogledam CNN ili
B92, pa da li da vičem na Nebojšu
Stefanovića ili na Branu Prostrana.
Iskustvo me naučilo da je brzina
donošenja odluka važna koliko i
njen kvalitet. Zato, kad se suočim
sa nekim problemom, ne gubim
vreme. Odmah uzmem novčić i odlučim se: nekad za pismo, nekad
za glavu. Pa, šta bude. A uvek bude kako hoće Tadić, Rakić i Đilas.
OGLEDALO – Sprava za verodostojno prikazivanje realnosti.
Kad stanem ispred ogledala, onda je ta realnost veoma lepa, kao i
Историја једне опаке болести
njena budućnost. Odraz ništa ne
skriva.
Tu je čelo, četiri prsta visoko, a
uskoro će se još proširiti, sudeći po
pametnoj kosi koja napušta luckastu glavu. Šta se iza njega kuva,
ne vidi se. I bolje da se ne vidi.
Spolja, tri ili četiri reda bora. One
pojačavaju utisak moje državničke
ozbiljnosti i trajne zabrinutosti
zbog nestabilne situacije u svetu.
Iznutra, haos. Milioni isprepletenih
vijuga samo sevaju u kreativnom
naporu da smislim kako da se dočepam vlasti, kome da podilazim a
čiju nogu da sapletem. Kad je u
formi, taj mehanizam može u roku
od pola sata da osmisli bar tri veće i
desetak manjih spletki i ujdurmi, a
da kroz to vreme celim telom emituje privid da sam opušten i nasmejan.
Pa, oči, tople i pametne, kao u
srne, ali muške. Mudar pogled je
natopljen suzama. Nema sagovornika koji može da odoli, svaki se
prepadne čim vidi da ću zaplakati.
Dok se on snebiva, lakše ga skeniram zenicama. Nepogrešivo procenim kolika mu je upotrebna vrednost, pa prema tome merim reči i
vreme koje ću mu posvetiti.
Naročito sam ponosan na obraze. Zaobljeni, sočni, tvrdi i jaki, otporni na sve. Šest slojeva, minimum.
O ustima da i ne govorim. Usnice pune, čulne, slatki mamac za lepotice. Doduše, ima i onih drugih
– 87 –
OGLEDALO
koji se primaju na taj šarm, sudeći
po Tonijevim čudnim pogledima, o
kojima ne želim da se izjašnjavam
otkad je na snazi Zakon o zabrani
polne diskriminacije. Znam i da pokažem zube. Ispolirane, evropski
bele i jake.
Volim da u ogledalu vidim i celu
svoju figuru. Ima šta da se vidi.
Oko 110 kilograma ambicije u svakodnevnoj akciji.
OPASNOST – Nemam telohranitelje, ne nosim oružje, naprosto
– nikog i ničeg se ne plašim. A, i
zašto bih? Pazim da se ne zamerim
nekome jačem, napadam isključivo slabije od sebe.
OPOZICIJA – Ja. Koja vlast bi
poželela boljeg opozicionara od
mene? Kritikujem samo onako, reda radi, nikad ništa ozbiljno i konkretno. Negativnu energiju vrlo vešto kanališem u pogrešnom smeru, da ne bi nanela nikakvu štetu
aktuelnom režimu. Od volje osiromašenih, ojađenih i očajnih građana mnogo mi je značajniji interes
Mikija Rakića i Gagija Đilasa.
Kad je bilo stani-pani, kao na
prošlim izborima, razbucao sam
najjaču stranku u Srbiji i za sledećih desetak godina, minimum, uništio svaku mogućnost kvalitetne
opozicione aktivnosti. Umesto da u
interesu građana učinim sve što
mogu kako bih inicirao spasonosne
promene, odlučio sam da u svom
interesu razbijem jedinu nadu u
bolju budućnost.
–88–
Zahvaljujući meni, Tadićeva vlast
je danas nedodirljiva, nema ko da
joj se suprotstavi i spreči privredni
kolaps, inflaciju, nezaposlenost, sirotinju, prezaduživanje, gubitak
Kosova, raspad institucija, haos u
pravosuđu, kriminal i korupciju. To
niko iz režima, a ni spolja, iz Brisela ili Vašingtona, nije mogao da
uradi. Samo ja.
OPROŠTAJ – Ne dajem ga, ali
vrlo rado primam.
Nikad neću oprostiti onima koji
su bili toliko glupi da mi veruju, do
besvesti mogu da se kaju što sam
ih lagao i varao. Isto tako uporno
od mojih novih demokratskih i
evropskih drugara tražiću oproštaj
za mladalačke radikalske grehe.
Uspeću, naravno. Računam na njihovu toleranciju, milion puta dokazanu u praksi. Navikli su da prelaze preko svakakvih monstruoznosti
srpskih političara. Slobodana Miloševića su prvo prikazivali kao „nacionalističku svinju” i „balkanskog
kasapina”, da bi mu posle Dejtona
dodelili titulu „faktor mira i stabilnosti u regionu”. Zoranu Đinđiću
su oprostili što je na vlast došao
spaljivanjem Skupštine i saradnjom sa surčinsko-zemunskim mafijašima. Što ne bi zažmurili na nebitnih prvih 15 godina moje političke karijere? Hoće oni to, trebam
im.
Kakvi su, ako mogu meni, sigurno bi oprostili i, recimo, Ratku MlaВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
OPROŠTAJ
diću. Umesto u Hag, odveli bi ga u
Brisel, u NATO, da opet malo komanduje. Što da ne? U Srbiji je sve
isto, samo nema Miloševića, Šešelja i Đinđića, a oni su ionako uvek
bili nepotrebni. Tu su Dačić, Mićunović, Mišković, Ranković, Tijanić,
Mitrović, Vukotić, svi pametni i
uspešni. I, lepo nam je. Zato volim
kad mi opraštaju i zaboravljaju brljotine, to mi daje snagu da vodim
Srbiju u budućnost, baš kao što će
Ratko voditi NATO.
OTAC – Fizička prepreka.
U ranoj mladosti, kad sam se tek
uključio u Srpsku radikalnu stranku, Vojislav Šešelj me očinski brižno gajio, vaspitavao i školovao.
Kad bih posrnuo, bio je tu da me
pridigne i ohrabri, učio me kako da
rešavam probleme i razvijam talenat za manipulisanje kolegama, biračima i medijima. Kasnije, u pubertetu, kad sam počeo da se malo gicam, umesto skupog auta, da
me nagradi i ohrabri, poklonio mi
je ministarstvo u vladi Mirka Marjanovića. Malo me naterao da se
oženim, ali zato me lepo skućio,
iako i danas smatram da sam zaslužio više od tih sto kvadratića u
nekom novobeogradskom elitističkom naselju. Odlazeći u Hag, prepustio mi je rukovođenje firmom.
Međutim, nisu mu se svideli moji
pogledi na budućnost, počeo je da
me sputava i podriva. Stranačku
kompaniju digao sam na vrh, biИсторија једне опаке болести
znis je procvetao, ali svaki put kad
smo došli na korak do pobede, on
bi smislio način da me saplete.
Jednom bi u jeku izborne kampanje javno pohvalio Zvezdana Jovanovića, atentatora na Zorana Đinđića, što mi je odmah oteralo nekoliko procenata birača. Drugi put
bi, neposredno pred izbornu tišinu,
naredio da stranački miting počne
četničkim evergrinom „Spremte
se, spremte”, samo da rastera bivše slobiste, penzionisane komunjare, nezavisne intelektualce i ostalu
boraniju koju sam jedva uspeo da
priključim antidosovskom frontu.
Sve sam mu to opraštao, dok mi
nije dirnuo u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. E, što je previše, previše je! Između njega u Hagu i sebe na putu prema Briselu,
izabrao sam sebe.
Preteruju oni koji kažu da sam
se poneo kao nekakav kralj Edip.
Taj Grk je, navodno, ubio oca Laja,
oženio se svojom majkom Jokastom i zaseo na presto. Nikakvu
sličnost ne vidim, posebno zato što
je to glupi Edip uradio iz neznanja.
Ja sam svesno, sa odličnim planom, eliminisao oca Vojislava i sa
mamom Tomislavom počeo da
pravim novu kompaniju, moderniju i perspektivniju nego što je bila
ona u kojoj sam stasao.
I, ne grize me savest. Što bi? Pa,
cela srpska politička istorija puna
je takvih primera. Slobodan Milošević je oteo presto Ivanu Stamo– 89 –
OTAC
Vučić, Šešelj i Nikolić: Jedan od njih nije izdajnik
bliću, Đinđić Mićunoviću, a Dačić i
Tadić su imali izuzetnu sreću da, u
najboljem trenutku po njih, ostanu
siročići. Kad su njihovi politički
tvorci umirali, svaki na svoj način,
oni nisu ni suzu pustili, a ja se
uplačem svaki put kad se uplašim
da je ovaj moj, najgori i najopasniji, možda besmrtan.
Da stvar bude gora, sad Toma
svima priča kako me usvojio, pa mi
je on novi politički tata. Cenim njegovu hrabrost, ali čudim se što ništa nije naučio iz primera svog
predhodnika na toj laskavoj funkciji. Izgleda da nije shvatio da na
mom putu nema prepreke koju neću počistiti.
–90–
OVCA – Vrsta papkara nastala
domestifikacijom muflona i preteranim konzumiranjem mojih politikantskih poruka.
Papkari iz mog stada prepoznaju
se po evropski modernom blejanju
kojim se dive mojim multimedijalnim bravurama. Iako ne marim za
njih, ne hranim i ne pazim ih, moje ovce me vole, idu za mnom gde
kod krenem, svejedno im je da li
prema Karlobagu i Ogulinu, našim
vekovnim ognjištima na zapadnoj
granici Velike Srbije, ili pravo u Brisel, novi centar univerzuma. Samo
meni dozvoljavaju da ih šišam, a
kad je to u pitanju, Miki Panjković
je amater.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
PAJA PATAK i MIKI MAUS
P
zim na vlast i uzimam sve što mi
pripada. Tako mi je obećao Lucifer.
PANIĆ, RANKO – Mladi radiPAJA PATAK i MIKI MAUS –
kal,
brutalno pretučen na beogradLikovi iz stripova i crtanih filmova.
Nikad im nije palo na pamet da iz- skom protestnom mitingu povodom hapšenja Radovana Karadžidaju svog tvorca Volta Diznija.
ća. Udarci policijskih pendreka i čiPAKAO – Užareno i smrdljivo zama izazvali su sepsu od koje je
mesto. Tamo će, u najstrašnijim umro tri nedelje kasnije. Iako se
mukama, grehe okajavati svi moji
nalazio samo dva-tri koraka od
protivnici i konkurenti, kao i retromene kad su ga panduri oborili i
gradni elementi koji misle da put u
ubili, tek nekoliko dana kasnije
Evropsku uniju ima alternativu, pasam saznao šta se desilo. Posetile
triote koji pamte Krajinu i Kosmet,
su me njegova majka i supruga.
svi protivnici Parade ponosa, svi
Rekle su mi da je Ranko u bolnici,
koji ne znaju engleski jezik i nisu
da je u lošem stanju, kanapima veupoznali Štefana Filea, zatim oni
zan za krevet jer se trza od bolova.
koji ne glasaju za mene, koji me
ne vole, koji se rugaju mojim roze Uplakane, molile su za pomoć. Rukravatama, napućenim usnicama i kovao sam se s njima i na lice poskrušenom izrazu lica. Ima da cvr- stavio tužan izraz, i to onaj Broj 1.
če i škrguću zubima svi radikali i Hteo sam i da odem do Urgentnog
socijalisti, predvođeni Šešeljem i centra, da ga vidim i skrenem paDačićem, a možda će, ako se hitno žnju lekarima da ga bolje paze.
ne opamete i prihvate koaliciju, u Hteo sam, ali nisam imao vremekazanu da završe i demokrate. O na. Onog jutra kad je trebalo da ga
posetim, Brana Prostran me pobenovinarima da ne govorim.
Nije da pretim, ali za sve je bo- đivao u šahu, vodio je čak sa 4:2.
lje da se pokaju i odreknu zabluda. Ljudi moji, nisam mogao da priSamo takvi, napredni, dobiće šan- znam poraz samo zbog nekog Pasu za iskupljenje. Znam, nije lako. nića. Ali, to ne znači da mi ga nije
Ni ja se nisam tek tako odrekao bilo žao. I danas, kad ga pominjem
svoje prošlosti, kuma Vojislava i u političke svrhe, svi mogu da čuju
zajedničkih ideja. Bio je to težak i kako mi glas bolno zadrhti, malo
mučan proces, ali uspeo sam. fali da suze poteku.
Ne znam da li bi Ranko, da je
Oprost grehova dobio sam od skoro svih uticajnih ambasadora, taj- preživeo, ostao u omraženoj SRS ili
kuna i njihovih abonenata. Još ma- bi se opametio i opet stao uz melo pa ću biti kao nov. A, onda dola- ne, ali siguran sam da njegova žr– 91 –
Историја једне опаке болести
PANIĆ, RANKO
tva nije uzaludna. Ako ništa drugo,
uvek kad hoću da optužim Ivicu
Dačića, setim se da još nisu pronađene ubice Ranka Panića.
I, da znate, onog dana sam ipak
pobedio Prostrana. Zato što sam
nepobediv.
sniji upravo u ulozi sredstva za lečenje moje nervoze. Malo urlam,
psujem i pretim, oni ćute i čekaju
da me prođe. Kad iskalim bes, osećam se lakše. Napad panike mine,
pa sa novim optimizmom čekam
sutrašnji dan i lepu, veliku fotograPANIĆ, SMILJA – Majka po- fiju u novinama.
kojnog Ranka. Na sahrani, kad je
PARAZIT – Ima ih svakakvih,
shrvana od bola pala na sanduk, ali kad su politički u pitanju, ja sam
rekla mi je: „Aleksandre, izgubila alfa mužjak među parazitima.
sam sina jedinca, ali sad si ti tu, ti
PELEVIĆ, dr BORISLAV – Kad
si mi kao sin“. Tako su novinari na- je odsutan, smeta mi mnogo mapisali. Ono što sam im ja rekao da nje nego kad sam prinuđen da ga
napišu. Nesrećna Smilja to nije de- gledam, slušam i trpim.
mantovala. Nije ni Ranko. Njima
Kad bih imao hrabrosti, predlone smeta, a meni koristi. Super.
žio bih mu da se konsultuje sa ko-
PANIKA – Osećanje neumerenog straha. Iako sam beskrajno
hrabar, samouveren i smiren, priznajem da sam ponekad upadao u
to stanje užasa. Ranije, pre nego
što sam postao ovako mudar i sposoban, panika me hvatala češće,
ali uvek su joj razlozi bili idiotski,
čisto moralne prirode. Onda sam
se rešio tog tereta, pa sad osećam
stravu samo kad me novinari ne
zovu za izjave i intervjue. Kad me
zadesi ceo jedan dan bez slike u
novinama ili, još gore, na televiziji,
uveče me oblije hladan znoj, ruke
mi drhte, glas postane kreštav, a
oči, pune suza, iskolače se kao kod
Čede. I, tu leka nema. Ostaje mi
samo da do smirenja dođem na
uobičajeni način – galamom na saradnike. Uostalom, oni su najkori–92–
legama. Doktorima. Siguran sam
da bi on ostao u uverenju da je to
nepotrebno, da je zdrav kao dren.
Dobro, zaista tako izgleda. Dok ne
progovori. Izjave su mu malo bolesne. Čini mi se da on to ne primećuje, pa se duri što mu ne dozvoljavam da u medijima reprezentuje
stranku. Zato sam smislio način
koji je za sve najbolji: puštaću ga
da govori samo na mitinzima. Recimo, zakazaću miting na kome će
on biti jedini govornik. Može i u
Beogradu, na Trgu Republike, od
tri do pet posle ponoći, neka sam
izabere datum. Tako bi doktor Pelević dobio priliku da se obrati širokim narodnim masama i dva sata
priča šta god hoće, o tome kako
mu je hladno, da je gladan i pospan. Samo da ne pominje pokojВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
PELEVIĆ, dr BORISLAV
nog kuma Arkana, prema kome je
bio korektniji nego ja prema mom,
još neupokojenom kumu Šešelju.
Pošto bi bio sam, značajno bi se
smanjila opasnost od incidenata.
On zadovoljan, ja zadovoljan. Na
šteti ne bi bili čak ni čistači ulica.
Nikad se ne zna, ako bi ga malo
duže slušali, mogli bi i čuti nešto
značajno, možda bi mu se omakla
neka pametna rečenica.
PENA – Tečnost mehurastog
oblika, najčešće bele boje, pojavljuje mi se u ustima kad deterdžentom perem jezik koji je godinama izgovarao pohvale na račun
lika i dela Vojislava Šešelja.
PETROVIĆ, NIKOLA – Zoran
Đinđić je kao svoju vezu sa realnim svetom imao Vladimira Bebu
Popovića. I ja imam konja za trku.
Nikolu.
On je tajkunčić spreman na sve
samo da bi postao tajkun. Tvrdi da
se bavi uvozom smrznutog voća i
povrća. Ili ribe. Nemam pojma, nije ni bitno.
Prepoznali smo se na prvi pogled – nezadrživa ambicija spremna na akciju, neopterećen moralnim besmislicama, zainteresovan
isključivo za trpanje para u svoj
džep. Čak ima i otromboljenu donju usnu. Dvojnik!
Nikola Petrović: Najperspektivnije grlo iz Vučićeve ergele
Историја једне опаке болести
– 93 –
PETROVIĆ, NIKOLA
Dok si rekao „Chateau Petrus“,
postali smo i više od dvojnika. Blizanci, i to nerazdvojni. Čim ja nešto kažem, on već zna cenu i način
na koji možemo da dođemo do toga, bez obzira da li je u pitanju vino, satovi, poslanici, mediji... Čim
on kaže cenu, ja smislim spletku
kojom možemo da je oborimo.
I, lepo nam je.
Ipak, Džoni Cicija nije samo hladni biznismen koji po ceo dan misli na profit. Ne! Kad dođem na
vlast, a to samo što nije, on bi jednako uspešno mogao da bude ministar ekonomije ili hedonizma. Široka piroćanska duša, to je. Bolje
od Frenka Milera zna koliko košta
koji model sata (doduše, odlično je
upućen isključivo u one iznad
80.000 evra, skromnost ga ne zanima), a „Nemoj da me zoveš ljubavi“ peva bolje od Kaye. Ima istančan evropski smisao za humor
kojim neodoljivo šarmira konobarice po restoranima. Sa najsrdačnijim osmehom, svakoj udeli neki
kompliment, često u stilu vickaste
pretnje: „Lepotice, isključi mešalicu da ne uključim bušilicu“.
Toliko mi je značajan da bih ga
najradije čuvao u nekom sefu, pod
ključem. Samo, ne znam kako bi
on to shvatio.
PLEN – Cilj i svrha svakih demokratskih izbora. Do sada mi je nekoliko puta izmicalo zadovoljstvo
da zasluženo učestvujem u njego–94–
voj podeli, uvek bi se našao neko
(Dačiću, crkni) da mi sreću pokvari. Međutim, s obzirom na moj savršeni talenat za politikantstvo,
kao i na nedostatak pamćenja glasačke rulje, sasvim je sigurno da
ću uskoro doći na vlast. Da bih to
ostvario, spreman sam i glavu da
dam. Evo, počeo sam od obraza.
PODANIK – Saradnik. I svi
ostali.
POLITIKA – 1. Najprofitabilniji
biznis u Srbiji. 2. Društvena igra sa
pevanjem i pucanjem.
Uživam u pevanju i pucanju, ali
ovim biznisom se ne bavim iz zabave nego zbog para. Ne žalim se,
ali nije lako. Pored mnogo lepih
stvari, kao što su moć, uticaj, popularnost, slava i brojne privilegije,
bavljene politikom donosi i milion
ružnih stvari koje normalan čovek
ne bi trpeo ni po koju cenu.
Političar mora da pazi na svaku
reč, kako se oblači, s kim se viđa,
u koje restorane izlazi... Sa svakim
mora da bude ljubazan, čak i ako
bi ga najradije opsovao i ošamario,
ne sme da se prepušta niskim strastima i svemu što vole mladi. Takav pritisak stvara stres koji malo
ko može da podnese. Ja mogu.
Nije mi teško da svakom mučeniku koji traži nadu i parče hleba
podarim neki od osmeha iz moje
predizborne kolekcije „Biće bolje“,
a ponekad ga i potapšem po ramenu, tek da ga osokolim. Sa medijiВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
POLITIKA
ma, uglavnom, nemam probleme.
Na sreću, novinari su gluplji od političara, pa ih lako vrtim oko prsta.
Kolege iz drugih stranaka me mrze. Kao i ja njih. Ipak, vrana vrani
oči ne kopa. Zato kod nas nema
revanšizma, držimo se pljuvačina
na načelnom nivou, bez pojedinosti o kriminalu, korupciji, provizijama, stanovima, i, što je najbitnije,
privatnim poslovima i javnim ljubavnicama.
Navikao sam da me vređaju. Ne
potresam se mnogo, samo ponekad dobijem tikove. Ne na faci nego na rukama. Zgrče mi se šake,
malo počnem da se tresem, oči mi
se zacakle i jedva primetno zamuckujem. Ako Tonija nema u blizini,
pocepam novine. I, prođe. Vremenom, postajem sve smireniji. Sve
češće, kad neko kaže neku istinu o
meni, uspevam da reagujem hladno i odmereno, sa smeškom klimam glavom, kao Vito Korleone u
onom crno-belom filmu. Još neke
stvari radim kao Vito, ali nisu me
uhvatili.
Pravo da kažem, lakše mi je da
podnosim provokacije prljavih konkurentskih politikanata nego da se
suočavam sa televizijskim voditeljkama. Posle svakog gostovanja u
„Magazinu IN“, tri noći ne spavam,
proganja me skičavo hihotanje Sanje Marinković, triput gore od meketanja Vlade Đukanovića. Ipak,
pristajem na to, svestan sam svoje
Историја једне опаке болести
estradne i edukativne uloge u društvu. Njeni gledaoci su, verujem,
moji glasači, makar potencijalni.
Osnovni problem u ovom biznisu
prave upravo birači. Svaki od njih
misli da ima pravo da me merka i
da zakera. Jednom se ne sviđam
zato što sam izdao Šešelja, drugi
me voli baš zbog toga. Treći pogrešno misli da nam je Evropska unija neprijatelj, a četvrti jedva čeka
da postanemo njen deo. I, tako
bez kraja.
Ljudska priroda je takva, puna
zavisti i mržnje, zato malo ko shvata koliko se pate političari. Svi kažu: „Lako je njemu“. Kako da mi
bude lako kad znam da sam u ovih
17 godina blistave karijere, od kojih se prvih 15 i ne sećam, hiljadama ljudi nanosio nesreću, bol i patnju, uništavao poslove, stvarao haos od života? Ne, uopšte nije lako
kad znaš da te mrze i kunu mnogi
bivši saradnici, prijatelji, poznanici,
pa čak i oni koje nikad nisi ni video
ni čuo.
Međutim, i za to imam rešenje.
Eliminisao sam savest i odmah mi
je sve lakše. Baš me briga za budale koje su mi verovale i očekivale da ispunim obaveze prema njima. Ovce i služe za mužu i šišanje,
zar ne?
POPOVIĆ, PREDRAG – Bivši
novinar, visoko se kotira na mojoj
crnoj listi, odmah uz Vojislava Šešelja i Kseniju Vučić.
– 95 –
POREZ
POREZ – Namet kojim država
pare svih građanja stavlja na raspolaganje nekolicini lidera vladajućih stranaka.
Kad sam bio na vlasti, kao Miloševićev ministar informisanja, država mi je parama iz budžeta kupila skroman stančić od sto kvadrata
u elitnom novobeogradskom naselju. Tada sam smatrao da su porezi neophodan i pravedan način
preraspodele novca u opticaju,
iako su postojali realni razlozi za
nezadovoljstvo, pošto sam svojim
predanim radom za tih šest meseci sigurno zaslužio bar duplo veći
stan i na mnogo boljoj lokaciji.
Onda sam pao sa vlasti, pa mi je
ista država razrezala porez na ekstraprofit. Da bih postao apsolutni
vlasnik tog stana, platio sam čak
48.000 evra. Nepravda me još boli, a tu bol ću podeliti sa svim građanima čim se opet vratim na
vlast.
Postoje i drugi porezi koje trenutno, dok sam u opoziciji, ne volim. Ima i onih koji me ne dodiruju. Recimo, porez na kućne ljubimce. Ljubimce nemam, ni kućne, ni
bilo kakve druge. Osim ako se ne
računaju oni iz stranke – Jaca, Jeca, Duca ili, možda, Zlata. Ne pada
mi na pamet za njih da dinara platim, makar morao da ih pustim na
ulicu, neka se skitaju ili idu u neki
azil.
gu da nađu hiljadu mojih citata, u
štampi ili na televiziji, kad sam pominjao velikosrpsku granicu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, ali
ja ću nastaviti da to demantujem.
Pa, neka odustane kome prvom
dosadi. Meni neće.
POSAO – Ko radi, ne boji se
gladi. Osim ako radi za mene.
Doduše, bilo je i onih koji su radili za mene pa se nisu bojali gladi. Čak su i štrajkovali glađu da bi
iskamčili neki dinar od pet-šest zaostalih plata u „Pravdi“. To zaista
nije bilo korektno s njihove strane.
Šta će im pare? Kupiće hranu, poješće je i opet će biti gladni, zar
ne? Ali, oni nisu ni bitni. Da jesu,
ne bi radili sa mnom.
Postoje i drugačiji, svetli primeri
odnosa prema poslu. Evo, recimo,
ja! U svakoj prilici ističem da sam
radio razne stvari – mešao sam
malter na građevini, konobarisao,
prevodio... Nisam bežao ni od jednog posla. Siguran sam da bih se
uspešno bavio advokaturom, marketingom, pilingom, mogao bih da
budem odličan vozač Formule 1,
gutač vatre, pekar, lekar, apotekar... Ne samo što sam multitalentovan nego imam i zlatne ruke, i
žmurećki mogu da kucam SMS poruke ili da upalim svetlo u kupatilu.
Sutra, daleko bilo, kad bih prestao da se bavim politikom, lako
PORICANJE – Nikad ne potce- bih prošao na svakom konkursu,
njujem njegovu moć. Zlikovci mo- bez obzira koje radno mesto je u
–96–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
POSAO
pitanju. Ipak, to se neće desiti. Iza
sebe imam armiju naivnih glasača
i nekoliko uticajnih poslovno-političkih partnera koji znaju da sam
najbolji upravo u poslu koji sada
obavljam. Budimo realni, niko u
Srbiji ne može bolje od mene da
glumi opozicionog političara.
Dok je tako, ne moram ništa da
radim, a ne bojim se gladi. Iako
bih se zasitio, možda, tek kad bih
došao na vlast.
PRAVDA – 1. Sve što je u mom
interesu.
2. Moje dnevne novine. Od njih
nikad nisam imao finansijsku, a više nemam ni medijsku korist. Međutim, dobro mi dođu iz terapeutskih razloga, zarad lečenja vlastitih
kompleksa.
Na „Pravdu“ sam veoma ponosan. Uspeo sam da je upropastim,
da štampariji i novinarima ostanem dužan više od 600.000 evra, a
da niko ne reaguje, ni Poreska
uprava ni sudovi. Psi laju, „Pravda“
mimo zakona i danas izlazi. Pored
toga, jedini sam izdavač koji je
propalo preduzeće uspeo da proda
sam sebi, pa i da pritom zaradi.
Naravno, ne bi uspeo da nisam
imao podršku prijatelja. Hvala Nikoli Petroviću, Nemanji, Nebojši i
Ani Stefanović, Branislavu Prostranu, Dubravki Rodić, Neveni Janković, Dušku Vuksanoviću i njegovim
prijateljima „škorpionima“ Nenadu
i Milanu Milanoviću Mrgudu, kao i
Историја једне опаке болести
njihovom šefu Stanku Subotiću Canetu. Specijalnu zahvalnost dugujem Draganu Đilasu, Mikiju Rakiću
i Branku Radujku, koji su mi avansno plaćali oglase i ostalo, zanemarujući zakone i ostale budalaštine. Njima hvala, a zabole me za
sve bedne novinare kojima sam
zakidao plate, lagao ih i varao, baš
kao i za čitaoce, idiote koji nemaju
pojma ko sam i kakav sam.
PREDATOR – Političar gladan
vlasti.
Nasleđeni ili stečeni instinkt naročito je izražen u vreme izborne
kampanje. Tada srpski predatori,
odeveni u najskuplja odela, nalickani i nasmejani, pomoću medija
love žrtve, lakomislene glasače.
Kasnije, kad apetit zatraži još, love
jedni druge. I, sve to u skladu sa
demokratskom procedurom, bez
mržnje i podele na prijatelje i neprijatelje. Predatore zanima samo
da li je neko jestiv ili ne.
PREDSEDNIK – Ima ih svakakvih – bivši, počasni, smenjeni,
uhapšeni, streljani, poniženi, moćni, lepi, neobavešteni, nasilni, nesposobni, glupi, stari...
Za svakog od njih imam mnogo
ružnih reči, ali priznajem da sam
ponekad za neke glasao. Ne zbog
njih. Zbog sebe.
U toj gomili, važni su mi samo
aktuelni predsednici. Boris Tadić i
Tomislav Nikolić. Tim redom. O njima uvek govorim sve najlepše.
– 97 –
PREDSEDNIK
Kad me čuju. Kad su daleko, govorim šta mi padne na pamet. A i tada oprezno, za svaki slučaj, da ne
saznaju.
Recimo, svima pričam da je Boris Tadić loš predsednik, trebalo bi
da podnese ostavku. Međutim, onda njegovim saradnicima, a mojim
budućim koalicionim partnerima,
lepo objasnim da moje mišljenje
nije obavezujuće, tako da se neću
naljutiti ako on ipak ne podnese
ostavku. Oni mi se smeju, ali nema
veze, ja trpim.
Sa Tomom Nikolićem je sasvim
drugačija stvar. Ne trpim ja njega
nego on mene. Tako i treba. Puštam ga da lupa glavu smišljajući
planove i da govori šta hoće. Nije
ni bitno, uzalud se muči, na kraju
ću ja odlučiti šta da se radi.
PRIJATELJSTVO – Nepotrebna obaveza. Nemam prijatelje, samo mušterije. Prijatelji traže pažnju, često i pomoć. Moram da slušam njihove tužne priče, da se bavim njihovim problemima u porodici i na poslu, pa još i da se pretvaram da me sve to zanima.
Prijateljstvo samo opterećuje, uz
uzimanje podrazumeva i davanje.
Pa, ne može tako sa mnom, poznato je da ja samo uzimam.
PROROK – Majstor zanata koji
je u Srbiji izumro. Logično, ovde
nema budućnosti, osnovnog repromaterijala za taj starinski biznis.
–98–
PROSJAK – Svako ko se nada
da ću mu ja pomoći.
PUPAK – Centar mog sveta.
Svaki pravi evropski Srbin, naročito kad ima sudbinu alfa mužjaka,
kao ja, svu svoju pažnju mora da
usmeri na zadovoljavanje potreba
tog, najlepšeg i najdražeg, dela tela.
PUTIN, VLADIMIR – Predsednik vlade Rusije. Nekad sam mu
javno čestitao rođendane sve sa
željama da poživi sto godina i da
prigrli Srbiju kao ja Đilasa. Opominjao sam ovdašnje demokrate da i
Evropa želi Rusiju za političkog i
poslovnog partnera i da je veliki
Vladimir tvorac nove svetske megaimperije.
Putin meni nikad nije čestitao
rođendan, nije me podržao u kampanji za gradonačelnika Beograda,
nije mario ni za to što sam decu
poslao u rusku školu, da nauče taj
bratski jezik i veličanstvenu kulturu
Žirinovskog i Limonova. Korektno
sam mu nudio saradnju, nije prihvatio.
Koliko je pogrešio, Putin je shvatio tek kad sam se okrenuo prijateljima iz Brisela. Čim sam počeo da
ističem činjenicu da Evropska unija nema alternativu, ruski hazjajin
se prepao. Odmah se slikao sa lukom i strelom u lovu na sibirske tigrove. Čak je pozirao i go do pojasa, da pokaže bicepse i pločice na
stomaku.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
PUTIN, VLADIMIR
V. Putin: Šta su bicepsi, videće
kad se Vučić skine go
Hteo je da me uplaši. Mene?
Pa, ja sam neustrašiv. I osvetoljubiv. Odmah sam se i ja slikao go.
Skroz. Nisam to objavio, ali hoću,
pa neka crkne od straha. Ili od
smeha.
R
RADIKALI – Iz Srpske radikalne stranke nosim najlepše uspomene. Ničeg se ne sećam.
Историја једне опаке болести
RADNICI – Nesposobni lenjivci
koji zaslužuju samo prezir. Umesto
da, kao normalna sirotinja, ćute i
volonterišu, stalno nerviraju bogate gazde. Mnogima glad pomuti razum, pa pokreću štrajkove sa nerealnim zahtevom da dobiju zaostale plate. Blokiraju ulice, mašu
transparentima,
demonstriraju
pred vladom, a nedavno su počeli i
da se samopovređuju, seku prste,
polivaju se benzinom i čine svakakvo nasilje samo da bi skrenuli pažnju javnosti na svoju muku, kao
da ona nekoga zanima.
Kolektivni egoizam radnika nanosi ogromnu štetu najistaknutijim
tajkunima i njihovim političarima.
Uznemireni štrajkovima, plemeniti
i prepošteni biznismeni ne mogu
da se opušteno posvete razvoju
svog trange-frange poslovanja, kupovini preostalih državnih firmi na
rasprodaji, upravljanju političkim
procesima, kreiranju vlasti, gledanju „Farme” i provodima sa pevaljkama i glumicama. Lančanom reakcijom, tajkunske muke se prenose i na političare koji zbog radničkih protesta vreme gube na pisanje licemernih saopštenja, što dekoncentriše prilikom brojanja evrića od provizija i drugih oblika korupcije. Kad bi se političari ponašali
kao primitivni manuelci, imali bi
opravdanje da i oni traže veće plate zbog otežanih uslova rada. Ali,
ne, oni trpe život na visokoj nozi,
pomireni sa teškom bogataškom
sudbinom.
– 99 –
RADNICI
I, sve to samo zato što su bedni
radnici neverovatno razmaženi.
Ceo svet je zahvatila ekonomska
kriza, ali ne mare oni. Traže pare i
hranu. Pa, para ima. Da nema, ne
bi toliki prosjaci sedeli po ulicama.
Ima i hrane. Međutim, neće radnici da se potrude, samo malo pročeprkaju po vrhu kontejnera, a
ostalo neka se baci.
Vreme je da svi građani, naročito nezaposleni, shvate da je pravo
na patnju zagarantovano zakonima slobodne ekonomije. Nagomilanu negativnu energiju neka mudro iskažu na izborima, u mom
mega-marketu magle uvek mogu
da pronađu neku lepljivu parolu.
Red bi bio da lepo sarađajemo.
Proleteri oni, profiter ja. Rade oni,
radim i ja njih. Ako nasednu, njima
svejedno, a meni lepo.
RAKIĆ, MIODRAG – Posle
svakog razgovora s njim osećam
se kao maloletnica koju je upropastila đus-vodka, kući idem poljuljanog ponosa i otežanog disanja, sa
potrebom da se poverim mami.
Kako i ne bi, on je najvažniji čovek u Srbiji, šef kabineta predsednika Borisa Tadića. Lično Miki, kao
vrhunski prekupac tuđe moći, raspolaže milošću i gnevnom dvora
na Andrićevom vencu. Odlično radi
svoj posao. I tuđi.
Upoznao nas je dokazani lažov
Ivica Dačić, oni su seljaci-zemljaci
iz Žitorađe. Čim smo se pogledali,
–100–
shvatili smo da je to početak jednog divnog prijateljstva, neiskrenog ali funkcionalnog. Pravi je drugar. Kad god me treba, tu sam.
Kad on meni treba, ponekad se javi. Spojili smo lepo i korisno. Meni
je lepo da se hvalim poznanstvom
s njim, njemu sam ja od koristi –
rasturam opoziciju, amortizujem
nezadovoljstvo građana i konstruktivno satanizujem svakog koga mi
on dozvoli.
Pamtim našu večernju šetnju
Ševeningenom. Talasi mora miluju
obalu, ja mlad i zaveden radikalizmom, u poseti predsedniku Šešelju, a on još mlađi demokratski lav,
na nekom samitu eksperata za
međunarodnu bezbednost. Reč po
reč, osmeh po osmeh, skoro i ruka
u ruci, i meni se sve otvorilo pred
očima. Odjednom sam shvatio da
su radikali prošlost, da moj kum nije utamničeni heroj nego lažov i
monstrum, da svi putevi vode u
Brisel a ne u Batajnicu, da budućnost postoji samo na engleskom
jeziku, i, što je najvažnije, da mi
dobri Miki može pomoći da postanem pravi evropejski demokrata.
Licencu mi, zvanično, još nije
dao, ali uskoro će. Nadam se. A
ako me iskoristi i odbaci, šta ću onda? Moraću da, kao ona maloletnica sa početka teksta, progutam
ponos i, još težeg disanja, da nastavim potragu za pravim princom
na belom konju.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
RANKOVIĆ, PREDRAG
RANKOVIĆ, PREDRAG – Što
sam ja u politici, to je on u biznisu.
Obojica smo krenuli sa golog novobeogradskog asfalta, a vidi nas
sad.
Peconijeva poslovna imperija
„Invej“ ostvaruje godišnji profit od
oko 35 miliona evra. Ima sve. Proizvodi alkohol, cigarete, margarin,
šporete, hleb, vlasnik je televizije
sa nacionalnom frekvencijom, luke
u Pančevu i lanca ekskluzivnih restorana u centru Beograda.
Radnicima daje minimalne plate,
a i to samo kad je dobre volje, zakida gde stigne... Ne zato što je cicija. Kad mora, nesebično se otvori. U svaku stranku on položi svoje
jaje, za svaki slučaj. Zauzvrat ne
traži ništa. Osim podrške pri izglasavanju zakona o akcizama. Ako
negde zapne, njegovi ljudi znaju
gde je Skupština, nije im teško da
svrate i podsete, koga već treba,
da ruka ruku mije. Ko ne veruje,
neka pita skotove iz vrha SPS-a.
Iako je krenuo sa ledine, imao je
izuzetan talenat da proceni u šta bi
valjalo da se ulože pare, najčešće
tuđe. Zna se da je prvi uspeh napravio na poker aparatima, dok
neki pominju šverc duvana i nafte.
Petooktobarski revolucionari su ga
u policijskog „Beloj knjizi“ naveli
kao saradnika „surčinsko-zemunskog klana“. Navodno, on je bio
glavni perač prljavog novca. Međutim, brzo je stekao drugare i partnere u vrhu novog režima. PrivatiИсторија једне опаке болести
zovao je šta je hteo, razvijao imperiju i legalizovao biznis. Posuđivao
je pare Bogoljubu Kariću, Draganu
Markoviću Krmivoju i drugima.
Neko ga je malo kidnapovao, ali
ta jednodnevna nemila epizoda
odmah je, čim je platio 500.000
evra, pala u zaborav. Na zločin su
zaboravili i policajci i otmičari, samo Peconi još istim intenzitetom
mrzi Čumeta. Njih dvojica znaju
zašto.
U „Sablji“ je bio uhapšen. Boravak u pritvoru iskoristio je za smišljanje nove, još uspešnije, poslovne strategije. Iako je to zakon zabranjivao, uz podršku prijatelja iz
politike i biznisa, u Inđiji je podigao „Monus“, fabriku za preradu
duvana. Bez obzira na moraliste
koji se zakona drže kao pijani plota, pohvale za „Monus“ Peconi je
dobio i od zvaničnika MMF-a, koji
su ga posetili 2006. godine.
Sve moje simpatije pridobio je
kad je odlučio da sponzoriše Crvenu zvezdu. To ne može da se zaboravi.
Kao pravi fajter, bori se i u uslovima svetske ekonomske krize. Pritisle ga rate ogromnih kredita, ali
ne posustaje. Zato sam ga i javno
pohvaljivao. Javno sam ga i kudio
kad su njegovi novinari na televiziji
„Košava“ puštali lažne snimke na
kojima ja, malo mlađi i vitkiji, pominjem neke hrvatske gradove,
Karlobag i Viroviticu, kao nespostojeću granicu nekakve Velike Sr– 101 –
RANKOVIĆ, PREDRAG
bije. Malo ga prozovem, on se
uplaši, pa izmaltretira svoje novinare i natera ih da zaborave na
grehe moje mladosti. Kad se smirim, ja prestanem sa javnim optužbama i tajnim ruganjem. Već dugo nisam pomenuo da je Prconi
pravi plejboj, iako je ružan, ćelav i
visok metar i vetar. Nema veze što
je takav, žene su ludele zbog njega, po ulici bi trčale za njim. I svojim tašnama.
Ne, to više ne pominjem. Sad
smo opet OK. Ponekad odemo u
„Hajat“ na večeru. Sedimo tako,
bavimo se ozbiljnim društveno-političkim pitanjima, naročito stajlingom pojedinih televizijskih voditeljki, pa negde pred ponoć, kolporter donese prvo izdanje „Pravde“. Peconi lista, gleda slike i traži
sportske strane. Kad ono, kao
grom iz vedra neba, prava katastrofa. U rubrici „Pisma čitalaca“
neki penzionisani oficir G. I. brutalno optužuje Dačića da je ulaskom
u koaliciju sa Tadićem izdao Miloševića.
Peconiju muka, ne može da veruje šta vidi u mojim novinama.
One lepe okice napunile se suzama, gleda me i ćuti. Možda bi i rekao nešto, ali plaši se da mu glas
ne prepukne od tuge. I ja ćutim,
nemo gledam bolnu grimasu na
njegovom licu, i shvatam zašto ne
voli da se slika. Nije ljut na slobističkog oficira G. I. Vidim, srce mu
puca što sam ja dozvolio da se u
–102–
mojim novinama pojavi takva podlost.
Nema druge, odmah zovem glupog urednika i naređujem: „Izbaci
ovo pismo protiv Dačića“. Naravno, briga me za Dačića, on je još
gori nego što čitalac „Pravde“ piše,
nije izdao samo Miloševića (to mogu da ga razumem), nego čak i
mene. Zbog Dačića ja nisam gradonačelnik, crkao dabogda. Meni
žao Peconija, hoću da svisnem dok
ga gledam tako neveselog, zato
cenzurišem svoje novine.
Kako i ne bi, čovek duguje tolike
milione kredita, a nervira se zbog
pisama čitalaca. To mora da se ceni.
Cenim ja i druge strvari kod Peconija, ali o njima bih mogao da
govorim samo pred istražnim organima. Na sreću, njih to ne zanima.
RAŽNATOVIĆ, SVETLANA –
Jedna je Ceca. Ma, neka Boris Tadić svako jutro sluša Severinu, iako
beskrajno cenim njegov ukus, ja
se ne odričem Cece Nacionale. Kad
se probudim, nervozan od ružnog
sna da sam još u opoziciji, pustim
njenu pesmu „Žuto pile“, da me
podseti na Gagija Đilasa. Čim mi
jutro svane uz njih dvoje, Cecu i
Gagija, dan mi je lepši, znam da
sam bar malo bliže dolasku na
vlast.
Cecu sam zavoleo na prvi pogled, još dok je bila „Cvetak zanovetak“. Emocije sam dugo krio. Iz
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
RAŽNATOVIĆ, SVETLANA
partijskih razloga. Stav Centralne
otadžbinske uprave SRS bio je jasan: Arkan je Miloševićeva podguzna muva i kriminalac koji je čarape češće navlačio na glavu nego
na noge. Zaveden nazadnim šešeljizmom, zbijao sam šale na račun
Hareta Harpuna, ali tajno sam uživao u njenim umetničkim dostignućima.
Kad smo se upoznali, nisam pominjao muve i harpune. Šešelj je
već pobegao u Hag, a ona je, sirota, kao i ja očekivala da radikali dođu na vlast, pa da joj pomognu da
prevaziđe uspomene iz „Sablje“ i
probleme sa tužilaštvom koje je
progoni zbog nekih tričavih
20.000.000 evra zarađenih na
transferima fudbalera Obilića. Dugo smo se lepo družili, viđali na
koktelima i intimnim ručkovima, sa
i bez novinara. Idila je trajala do izbora. Kad sam izgubio, promenila
je broj telefona.
Sad, kad vidi da sto odsto dolazim na vlast, sigurno se kaje. Uzalud. Osvetiću joj se na najstrašniji
način. Pošto je izuzetno ponosna
što je napunila „Marakanu“, i ja ću
da uradim isto. Već sam najavio da
ću sledeći rođendan Srpske napredne stranke organizovati na
Zvezdinom stadionu.
U glavi, pored mnogo drugih
stvari, imam gotov scenario za taj
hepening. Tribine pune, vijore se
bele zastave i crveni baloni, na
transparentima izrazi narodne ljuИсторија једне опаке болести
bavi i divljenja meni skromnom,
ljuljaju se šarena svetla, a na bini
ja. (Toma je u pozadini, basira). I
pevam hit: „Spremte se, spremte
/evro naprednjaci/vlast vam je u
šaci/ neće da se baci“. Onda, nastup specijalnog gosta – Indire Radić, novog vernog člana SNS. Zajedno ćemo otpevati: „Na mome
jastuku radikali bebe postaju /na
mojim grudima heroji zemlju izdaju/ a ja heroj nikad nisam bio,
oprosti mi to/ jer izdajice vole sebe
jedino“. Stranački koncert reklamiraćemo spotovima i bilbordima,
nešto u stilu: „Indira i Gandi“. Dobro zvuči, a svideće se našim prijateljima iz Evrope i sveta koji podržavaju moju miroljubivu, takoreći
gandijevsku, politiku. Samo, ne
smem dozvoliti Zlati da piše parole, kakva je, mogla bi da permutuje slova, pa da izađe: „Indira i
Gadni“.
Ceca ima da prsne od muke kad
to vidi. I ja sam prskao svaki put
kad bih čuo „mobilni pretplatnik
trenutno nije dostupan“.
Iako nisam kolebljiv, možda joj
do tada oprostim. Zbog „Žutog pileta“.
REČI – Vazduh koji uspešno
pretvaram u novac i slavu. Iako
nemaju nikakvu obavezujuću težinu, moje reči često na neobjašnjiv
način, za mene korisno, utiču na
lakoverne birače, kolege politikante i medije.
– 103 –
REČI
U svakom govoru, davno sam
naučio, forma je važnija od sadržaja. Ne samo što znam mnogo reči,
nego ih i vrlo lepo slažem. Naročito pazim na dikciju i ritmiku, ako
Cvijan ili neko drugi snima, da se
ne obrukam pred špijunima. Godinama koristim isti šablon, samo
menjam materijal koji drobim.
Žongliram tri-četiri opšte teme, pa
kad ih, onako usput, zašećerim
skrušenim pogledom i nevinim izrazom lica, ko mi ne bi poverovao.
Da me vidi u akciji, baron Minhauzen bi mogao samo da hvata beleške i uči.
Tajni sastojak, koji garantuje
uspeh kod gledalaca, slušalaca i
ostalih žrtava, nalazi se u sitnim ali
mirisnim kapima istine, kojima blago poprskam svaki monolog. Nema soma koji može da odoli tom
mamcu. Čim pomisli da govorim
iskreno i istinito – hop, trznem udicu i eto mi glasača na izborima.
Kasnije, kad shvati da je upecan,
neka se koprca koliko hoće, više
nije bitan.
Ima i drugih načina da se jakim
rečima opsene slabiji mozgovi. Ne
primenjujem taj bahati stil, ali cenim ga. Naročito kod starih iluzionista poput Brane Crnčevića.
Na jednom radikalskom hepeningu, sredinom novembra 2006.
godine, dok je Šešelj štrajkovao
glađu u Hagu, Crnčević je svoju
predstavu ulepšao rečima: „Sve
dok je Voja Šešelj u zatvoru i ja
–104–
sam radikal. To mogu da potpišem
a vi možete da mi verujete na reč,
pa vam zato kažem, zamrzavam
sva svoja druga politička ubeđenja
izuzev radikalna. Nadam se da moje članstvo, koga me može razrešiti
Voja Šešelj, kad se bude vratio,
neće drugo trajati.“
I ja sam poverovao Crnčeviću.
Kako ne bih, dao je reč. I, zaista,
nije napustio radikale. Dok nije
prešao u Srpsku naprednu stranku, da na njoj parazitira. Nije on
kriv što se Šešelj do tada nije vratio, da ga razreši obećanog radikalizma. Uostalom, šešeljevci, očarani Braninom hrabrošću i rešenošću
da ih muški podrži, tada su mu zadivljeno aplaudirali. Ko se toga danas seća?
Pa, sećam se ja. Zato, kad mi
Crnčević kaže, sve sa značajnom
pozom, da će uz mene biti dok ne
dođem na vlast, bezrezervno mu
poverujem. Iako odmah sklonim
mobilni i hemijsku olovku sa stola,
za svaki slučaj. Iskustvo me naučilo da budem oprezan u komunikaciji sa lažovima, ali mnogo su mi
sumnjiviji oni koji govore istinu, u
mom biznisu takvi su opasniji i
štetniji. Eto u kakvom svetu živimo, čim kažeš neku neistinu, proglase te za lažova. A šta je sa istinoljubivima? Onaj ko ne veruje
mojim rečima, sigurno je podložan
i drugim porocima. Takvih se klonim, meni je Crnčević potaman.
Zato se dobro slažemo, kao krpa i
zakrpa.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
REŠETKE
REŠETKE – Na prozorima sedi- čudna imena koja ne mogu ni da
šta Srpske napredne stranke, one izgovorim, a kamoli da zapamtim.
Međutim, među njima blista i Juda
služe za navikavanje.
Iskariotski. Uradio je mnoge dobre
ROBOVLASNIŠTVO – Stari
stvari, ali ne sviđa mi se kako je
naziv za demokratiju u Srbiji. Suzavršio. Na konopcu, i to zbog griština je ista, razlika se primećuje
že savesti. Mnogo više cenim Nikotek u semiotičkim detaljima.
lu Makijavelija, tvorca večite deviRobovlasnički sistem je nehuze „cilj opravdava sredstvo“. U momano delio ljude na vladare i robojoj interpretaciji, može i „dajte mi
ve, što je isticano bičevima i okovisredstva, opravdaću cilj“.
ma, koji su jednima omogućavali
Da ne bude da se hvalim samo
bogatstvo a drugima jad i bedu.
stranim političkim gigantima, poDanas su simboli drugačiji, ali znamenuću i neke srpske pretke. Načenja im se nisu promenila – na izravno, tu je Vuk Branković, tvorac
borima glas vladara vredi koliko i
moćne srednjovekovne Srbije. Kad
glas roba, iako se razlikuje u koalidođem na vlast, Srbija će opet biti
cionim kapacitetima; umesto bičetakva. Srednjovekovna. Grane iz
va koriste se mediji, marketinške
tog doba okićene su i nekim multikampanje i, u retkim slučajevima,
etničkim vizionarima, kao što su
hapšenja; samo je raspored boSabahudin-paša, Idriz-aga ili Alija
gatstva i bede ostao isti.
Kučuk. Svi se oni prepliću sa meni
RODOSLOV – Spisak mojih po- bliskim genima hrabrog Novaka
litičkih predaka.
Novakovića.
Uz pomoć naučnog sistema, koji
Pri vrhu, drvo je malo očerupasu patentirali prof. dr V. Đukanović no, otpali su svi radikalski listovi.
i šofer Ivan, otkrio sam kojim lič- Na njihovom mestu sada rastu
nostima mogu da zahvalim na cvetovi sa imenima Havijera Solaovim divnim političkim genima. U ne, Veslija Klarka, Džejmija Šeja, a
kompjutersku šemu sam ubacio izgleda da mi je i Karla del Ponte
svoje osnovne podatke i, sa ushi- neka rođaka preko jedne daleke
ćenjem, saznao da je moje geneo- jetrve Zlate.
loško stablo prepuno značajnih
Kad se sve malo bolje analizira,
istorijskih imena.
ispada da mi je Toma Nikolić praPrvi iz moje loze zvao se Kain. baba, Rovan Etkinson polustric, a
On je, navodno, kamenom prekra- Dubravka Rodić sestra bliznakinja.
tio raspravu sa nekim svojim bra- U ovo poslednje ne verujem, pa
tom i tako zauzeo značajno mesto neću ni da pominjem. Kako bilo,
u mitologiji. Posle njega idu neka naučno je dokazano ono meni naj– 105 –
Историја једне опаке болести
RODOSLOV
važnije – Dragan Đilas mi je brat
najrođeniji. Na to sam ponosan,
baš kao što se unapred dičim svim
mojim političkim potomcima koji
će uživati u evropskim blagodatima. U nasleđe ću im ostaviti Srbiju sa overenom kandidaturom za
članstvo u Evropskoj uniji, bogatu i
moćnu na celoj svojoj teritoriji, od
Zemuna do Lazarevca, razvijenu
politikantsku kompaniju i, naravno,
Branu Crnčevića.
S
SABLJA – Sinonim za državni
udar kojim su se vodeći DOS-ovi
ekstremisti obračunavali sa političkim protivnicima i svojim bivšim
surčinsko-zemunskim partnerima.
U februaru 2003. godine, odlazeći u Hag, Vojislav Šešelj je upozorio da Srbiju čeka krvoproliće, a
Tomislav Nikolić je opomenuo Zorana Đinđića da je i Tito pred smrt
imao problema sa nogom. Nekoliko nedelja kasnije, mafija je ubila
svog premijera, omogućivši njegovim naslednicima da zavedu torturu kakva nije zabeležena u savremenoj istoriji Evrope.
Za atentat su optuženi pripadnici nepostojećeg „antihaškog“ lobija. U vrhu političke liste za odstrel
našli smo se mi iz vrha SRS. Nije
mi bilo svejedno, ali držao sam se
junački. Drhtao sam samo kad me
niko ne vidi, zato sam veći deo
–106–
vremena provodio sam. Znao sam
da mi snimaju telefon, pa sam u
razgovorima pomalo ogovarao Čedu, Bebu i Vesića, nedovoljno da ih
naljutim, ali da ne pomisle da sam
se uplašio.
A, nije mi bilo lako, svi su me
ostavili na cedilu. Šešelj se blagovremeno sklonio u Hag, a Toma u
bolnicu. Šešelj se borio sa opasnom optužnicom, ali nisam znao
kakva dijagnoza muči Tomu. Prvo
su mi javili da je smešten na ginekologiju. Nisam poverovao. Šta će
tamo? Ginekolozi se bave praktičnim oboljenjima, ne karakternim
osobinama te vrste. Onda sam saznao da je otišao na operaciju hemoroida. Zahvat je bio delimično
uspešan, odstranjeni su pravi šuljevi, ostali su samo neki današnji
naprednjaci.
Na udaru smo ostali samo ja i
moja paranoja. Na sreću, sve se
brzo završilo. „Sablje“ se sećaju
samo njeni kreatori i žrtve. Kreatori su skrajnuti sa političke scene,
pa nostalgično uzdišu za tim vremenom kad su hapsili i medijski žigosali sve koji im se ne sviđaju.
Danas sa Čedom i Bebom normalno komuniciram, a Vesić mi je dobar drugar. Neke žrtve su sudskim
procesima naplatile deo štete koja
im je naneta, a ima i onih koji nikad neće uspeti da se operu od lažnih optužbi.
Za razliku od „Sablje“, Đinđića
se baš niko ne seća. Njegovi naslednici sad su moji prijatelji i saВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SABLJA
radnici. Zajedno vedrimo i oblačimo Srbijom, vrtimo prazne priče o
Evropskoj uniji koja nema alternativu i glasno ćutimo o bivšim vođama, oni su zaboravili Đinđića, ja
Šešelja. S tim što su oni imali više
sreće, Đinđić je mrtav, a ovaj moj
ne samo što je još živ, nego mi i
preti da će me zbog izdaje proganjati i iz groba. Međutim, više se
nikoga ne plašim, sad imam Đilasa
i Rakića da me čuvaju.
Simpatije Velike Britanije i Amerike osvojio je svojom naivnom neposrednošću, neiscrpnom željom
za upijanjem novih znanja i simpatičnim načinom komunikacije. Iako
je u novi vrli svet krenuo sa teretom nasleđenih i stečenih mana,
svojstvenih naciji iz koje potiče, brzo je shvatio i prihvatio, pa čak i
zavoleo, sistem zapadnjačkih vrednosti. Na primer, Pamelu Anderson.
Isti ja!
SAGDIJEV, BORAT – KazahIpak, njemu je bilo lakše da zastanski novinar koji je pre mene blista. Medijsku promociju mu je
otkrio blagodati Zapada.
omogućio Saša Baron Koen, a me-
Zasmejavaju Amerikance i Evropljane: Vučić i Borat
Историја једне опаке болести
– 107 –
SAGDIJEV, BORAT
ne forsiraju Miki Rakić i Dragan Đilas. Znam, nije ni njima lako, posao im je komplikovan. Neophodno je da me predstave kao modernog proevropskog demokratu, lišenog zabluda prošlosti, ali istovremeno kod domaćih glasača mora
da se zadrži utisak da sam prosvećeni patriota. Pored toga, Borat je
u osvajanje Zapada krenuo sa simpatičnim Amazatom Bagatovom, ja
sa namrgođenim Tomislavom Nikolićem.
Bez obzira na sve, ne zavidim
Boratu. Naprotiv, pokušaću da sledim njegov primer. Već to radim,
kao što se primećuje.
SAHRANA – Nekrofilski običaj
svečanog ukopavanja posmrtnih
ostataka. U takvim prilikama, po
pravilu se najveća pažnja poklanja
sanduku, pa onda uplakanim likovima iz prvog reda, vencima, rakiji, itd. To je tako dok se ja ne pojavim. Onda ja postajem glavna
zvezda.
Zato volim sahrane. Malo koji
pop je opojao toliko pokojnika, koliko ja. Dođem u svečanom odelu,
da svi vide – u znak pažnje – teatralno isključim mobilni, skrhano
pognem glavu, sporim korakom
pratim kolonu i čekam da stignemo
do rake. E, tu okupiram scenu i svi
gledaju u mene, zaborave na mrtvaca, ucveljenu rodbinu i prijatelje.
Glas drhti ali ne puca, suze su u
očima, samo što ne krenu, rašire–108–
ne ruke vapiju zbog tuge što nam
je sudbina otela tog koga nisam ni
poznavao, ali za koga sam apsolutno siguran da je bio divna osoba
koja je volela sve bližnje. Reči stižu jedna drugu, kao po koncu.
Znam šta rodbina hoće da čuje i
šta treba novinarima-lešinarima
koji me uvek prate, na moj poziv.
Publika me ponekad nagradi i
aplauzom. Preteruju ljudi, dovoljan
je poneki bolni jauk udovice, sina
ili brata dragog nam pokojnika.
Ipak, razumem ih, nije lako odoleti mom toplom, nadahnutom govoru. Siže sam smislio davno, sad
ga samo nadograđujem i modifikujem iz tehničkih razlika, u zavisnosti od pola, godina i zanimanja
osobe nad čijim grobom lelečem.
Posebno inspirisan sam bio na
sahrani Danice Šešelj. Poželeo sam
joj laku zemlju i zahvalio se što
nam je rodila Vojislava, najčasnijeg, najpametnijeg i najhrabrijeg
Srbina. Tad su mi i suze krenule,
ali, ko iz inata, nije se primetilo,
padala je kiša. Isto to sam govorio
na sahrani Ranka Panića, zahvaljujući se njegovoj od bola obnevideloj majci što nam je darovala novog velikomučenika, ubijenog cokulama Dačićevih policajaca.
Kao što Danici Šešelj nisam ni
posthumno rekao da joj je sin
monstrum, ubica i lažov, tako ni
Smilji Panić nisam objasnio zašto
nisam imao vremena da posetim
njenog sina u bolnici kad mu je još
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SAHRANA
bilo nade. Nisam želeo da prisutne
zamaram ličnim stavovima, a pokojnicima je ionako svejedno šta ja
pričam.
Sva ta iskustva, stečena na grobljima širom Beograda i okoline, iskoristiću za onaj glavni govor. Tomislavu. Već sam ga skicirao i narandžastim markerom podvukao
nekoliko efektnih fraza, od kojih su
dve na engleskom, zbog ambasadora koji će biti prisutni, a dve na
ruskom, njemu za dušu, znam da
bi to voleo. Moram da ubacim još
desetak glagola i dvadesetak prideva, neka imena obavezno da
preskočim, i biće bolje od pesme
Stivija Vondera na sahrani Majkla
Džeksona.
Još samo da Toma uradi svoje,
govornik je spreman.
SAN – Mentalna, potpuno nevoljna i iracionalna aktivnost za
vreme spavanja.
Ja nikad ne spavam. Što znači
da sam mentalno veoma aktivan,
voljan i racionalan. Posebno kad su
u pitanju vlast, pare i slava. Neprestano sam u budnom stanju. Moram tako, stranka traži da se neko
brine o njoj, novinari zovu za izjave i intervjue, građani strepe šta
će se desiti ako pokleknem i malo
dremnem. Zato živim isključivo u
javi, po ceo dan govorim, govorim
i govorim. Pošto ne spavam, umorim se pa mi neke izjave malo liče
na buncanje.
Историја једне опаке болести
Snovi me, ipak, spopadaju iako
ne spavam.
Ima ih svakakvih. Više volim one
lepe nego ružne. Na primer, otvorenih očiju, stalno sanjam Đilasa.
On i ja sedimo u divnom restoranu, pa preko jastoga, kao pravi koalicioni partneri, ogovaramo Borisa
i Tomu, dogovaramo poslove, delimo Srbijicu na vlastite feude, jednom rečju: uživamo do bola. Posle
takvog sna, stvarnost mi izgleda
ružičastija nego što jeste. Sledećih
pola sata baš sam raspoložen, pa
delim komplimente damama u kabinetu, čak i ne bežim od Dubravke Rodić, pišem atraktivnija saopštenja, sa 24,6 odsto imenica više
nego obično, a ponekad mi dođe i
da popijem čaj od kamilice, dupli.
E, ima i onih drugih snova. Dovoljno je da se setim Tome Nikolića, Brane Crnčevića ili generala
Delića, pa da se pojave košmari.
U prvom, Toma, sa četničkom
šubarom i zarđalom kašikom u ruci, gleda mapu Velike Srbije i kaže:
„Stigli smo do Milvokija i Tokija, ali,
majku mu, još je mala, moramo da
jurišamo na sever, na Antarktik,
nećemo se smiriti dok, za kralja i
otadžbinu, ne oslobodimo ceo srpski globus“. A ja, mlad majore, stojim pored njega, na glavi mi NATO
šlem, u ruci zvoni novi „blackberry
9500“, zove Štefan File, ali ne
smem da se javim, nemam srca da
mu kažem da je vojvoda Toma odlučio da odbije primirje sve dok u
– 109 –
SAN
Hagu, glavnom gradu SAO EU (Srpska autonomna oblast Evropska
unija) ne podignu spomenik našem predsedniku prof. dr Vojislavu
Šešelju.
Grozan san. Toma mi u njemu
izgleda kao deža vi, ali brinem se –
šta li znači onaj „blackberry 9500“.
Kad čujem ili vidim Branu Crnčevića, nastane još gora noćna mora,
ili, kako se to lepše kaže, nightmare.
Sedimo, tako, u istom ovom
mom kabinetu u Čika Ljubinoj 8.
Na zidu, koliko se nazire iza Branine glavudže, kalendar. Na njemu
slika nasmejanog Đilasa, piše:
„Predsednik Srbije želi vam srećnu
2067.“ Kum Toni doneo nam ručak, neke NASA gelove sa ukusom
kivija, za mene, i šljivovice, za Branu. Njih dvojica me teše, kažu:
„Ne tuguj, 48. put nisi izabran za
gradonačelnika, ali još si mlad, ima
šanse...“
San bi se sigurno nastavio, ali na
ovom mestu uvek briznem u plač i
počnem da se tresem. Kasnije, kad
dođem sebi, malo se priberem, pa
shvatim da je ta scena, koliko god
bila zastrašujuća, potpuno neostvariva. Jednostavno, ako uskoro
ne dođem na vlast, a moram, neću imati s kim da grickam one
astronautske proteine. Brana će
svoju alavost odneti na raspolaganje nekom perspektivnijem sponzoru, baš kao i svi ostali paraziti.
San o generalu Deliću nije bitan,
–110–
traje tek 14 sekundi, u meri njegovog IQ-a. Dođe i prođe.
Zaista, najlepše mi je kad sam
budan. Toma ne sme ni da pomisli
na svoje vojvodstvo, Brana pije
običnu rakiju, Toni je, naravno, lep
i mišićav, a general Delić jednako
nebitan u svakoj verziji. Eh, još
kad bih mogao i da na javi zadržim
onaj „blackberry 9500“. Pa da se
javim Štefanu, možda mu hitno
trebam.
SARADNIK – Primitivan ali veoma otporan mehanizam namenjen za privlačenje i trpljenje moje
negativne energije, izliva besa i
gneva.
SAUNA – Prostorija u kojoj se
mazohisti privikavaju na uslove koji ih čekaju u paklu.
Visoke temperature pare pune
mirisa borovine, kažu, na najbolji
način čiste organizam od svih toksina. Iako su redovni tretmani veoma korisni za imuno-sistem, posebno u zimskom periodu, ne bi
trebalo zanemariti kontraindikacije.
Posledice se vide na mom kumu
Toniju Nikoliću, naprednjačkom
metroseksualcu broj 1. Pored teretane, salona za masažu i ostalih
studija u kojima zateže svoje perfektno negovano telo, on redovno
posećuje saunu. Tvrdi da mu vrelina od 115 stepeni iscedi ne samo
otrove nego i stres koji akumulira
druženjem sa mnom. Meni se čini
da ta temperatura utiče i na odreВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SAUNA
liko puta sam uspevao da stignem
vrlo visoko, jednom čak do ministarske funkcije. Međutim, uvek bi
se našao neko da mi kamen strovali nizbrdo. Nisam mnogo jaukao,
uvek bih sa istim entuzijazmom
počinjao posao ispočetka.
Sve dok nisam upoznao Dragana Đilasa, savremenog i svemoćnog srpskog Zevsa. Pohvalio je
moju posvećeničku upornost i lucidnost sa kojom sam birao najmanju kosinu za uspon ka vrhu, ali
onda mi je otvorio oči na najgrublji
način: “Vučiću, ne guraš pravi kamen”.
Umesto radikalski crnog, dao mi
je demokratsko-žućkasti, stoput
SAVET – Prazna priča, to je lakši i mekši. Njega bez problema
uglavnom sve što od mene može kotrljam prema Briselu, sve cupkada dobije svako kome treba po- jući usput.
moć, makar i minimalna.
SLUGA – Nebojša Stefanović –
đene organe. Recimo, mozak. Tačno mogu da ga zamislim kako, mišićav i preznojen, u najnovijem
modelu D&G sportskih gaća, sedi
sa „Patek Filipsovim“ satom na desnoj ruci i merka polovnjače koje
žele da izgledaju kao tinejdžerke.
A u glavi mu vri, vri, vri... Dok ne
prokuva. Nije to velika šteta, kasnije može da se hvali da mu je
mozak skuvan, više nije sirovina.
Iako ne posećujem saunu, priznajem da mi prijatnije izgleda
tretman koji primenjuje kum Toni,
nego onaj prof. dr V. Đukanovića,
koji, preko leta, koristi GSP-ovu državnu saunu sa penzionerskom
aroma-terapijom.
SIZIF – Nesrećnik koji se zamerio bogovima. Zbog brojnih prevara, osuđen je na uporno i uzaludno guranje kamena uzbrdo. Svaki
put kad bi se primakao vrhu, kamen bi se skotrljao.
Pravi Sizif, sin Eolov i Enaretin,
beznačajni je grčki mit. U srpskoj
varijanti, ta zla sudbina je zadesila
mene, sina Vojinog i Tominog.
Punih 15 godina sam radikalski
kamen gurao prema vrhu srpske
političke scene. Posao sam shvatao vrlo ozbiljno, nisam štedeo
snagu. Ni protivnike, bilo da su iz
moje ili neke druge stranke. NekoИсторија једне опаке болести
odvratan, bez dostojanstva, morala, obaveza prema istini i pravdi.
Dakle, idealan. Za mene.
SNEG – Mudro zbori Brana Crnčević: „Neka se otopi sneg, da ne
otkrije trag“. To je potrebno i njemu i meni.
SNS – Srpska napredna stranka, deoničarsko trgovačko preduzeće specijalizovano za prodaju zabluda i reciklažu liderskih biografija.
Vlasnički udeli su raspoređeni
vrlo korektno, Tomislavu Nikoliću
50 odsto, meni 109 odsto, a ostali
neka se snađu. Statut firme je
– 111 –
SNS
usklađen sa zahtevima osnivača,
domaćih tajkuna i stranih diplomata. U najboljoj tradiciji liberalnog
kapitalizma, SNS posluje u skladu
sa aktuelnim zakonom ponude i
potražnje. Bogat asortiman lepršavih parola već je naišao na odličan
prijem lakovernih mušterija.
Početni uspeh, precizno izmeren
anketama koje sam skupo platio
„Strateškom marketingu“, uliva argumentovanu nadu u skori dolazak
na vlast. Mom optimizmu nikakva
realnost ne može da se odupre.
Dve godine od osnivanja SNS,
možemo da konstatujemo da je
najveći deo posla urađen. Formirani su organi stranke, Nikolić je izabran za predsednika, ja za njegovog zamenika. Tako trenutno stoje
stvari. Iako mi se čini da bi on hteo
da doživotno ostane na mestu šefa. Nema veze, ako mu ne bude
dug mandat, neće biti velike štete.
Pa, svi znaju da sam ja glava
stranke. Nikolić je, recimo, rep.
Bez repa se, jelte, može. Bez glave, ne.
Svoj razvoj stranka bazira na
večno mladim i davno kompromitovanim kadrovima, čije vreme tek
dolazi: Božidar Delić, Dobrivoje
Budimirović Bidža, Indira Radić,
Brana Crnčević i mnogi drugi. Pored njih, visoke pozicije su dobili i
neki istaknuti likovi sa kojima se
bave razna tužilaštva i sudovi. Možda oni i jesu bili lopovi i razbojnici, ali samim učlanjenjem u SNS
–112–
stekli su status poštenih i uglednih
ljudi. Uostalom, ne vidim ništa loše
u tome što svoju ekipu pojačavam
igračima sa optuženičke klupe. Zašto da završe u zatvoru, pa da sutra nema ko da vodi državu?
Kažu da su kod nas utočište našli i mnogi pravi ludaci. E, to nije
istina. Ako ih ima, oni ništa ne umišljaju, uskoro će zaista da budu
ministri, direktori, upravnici.
Kako kadrovima, tako se ponosim i programom. Nisam ga čitao,
ali stranci kažu da je odličan, pomalo patriotski ali u srži evropski i
demokratski. Kao pravi zaštitnici
nacionalnih interesa, odlučno tvrdimo da se nikada, ni po koju cenu i ni pod kakvim pritiscima, nećemo odreći Kosova i Metohije. O
Beogradu već možemo da pregovaramo. Ionako će nam, čim nas
prihvate u Evropskoj uniji, glavni
grad biti Brisel.
Naš primarni zadatak je upravo
učlanjenje u evropsku porodicu
naroda. Od Velike Srbije i drugih
ciljeva smo odstupili, ali od ovoga
nećemo ni za sto godina, makar se
EU do tada raspala.
Sve će biti lakše kad dođemo na
vlast. Dok se to ne desi, prinuđeni
smo da predvodimo opoziciju. To
nije lak zadatak. Prvo moramo da
procenimo koje stranke su zaista
opozicione, pa da se dogovorimo
oko formiranja zajedničkog fronta i
načina borbe protiv režima, iako
ne znam čemu sve to. Mi smo, naВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SNS
prosto, predodređeni da vodimo
Srbiju u budućnost. Uradili smo
sve što se od nas tražilo, sad nam
ostaje samo da čekamo da vreme
učini svoje, pa da, odmah posle
sledećih izbora, napravimo koaliciju sa mojim drugarima Mikijem Rakićem i Gagijem Đilasom.
SPAS – Samo ja mogu da spasim Srbiju. Imam odličan, detaljno
razrađen plan i program za to. Sreću.
Ako mi se posreći pa dođem na
vlast, uradiću sve što prethodni
vladari nisu uspeli – uzeću kredite,
rasprodaću tuđe fabrike, kompjuterski precizno ću nacrtati puteve,
mostove, škole i obdaništa, a tu i
tamo ću izgraditi poneki pravi zatvor, njih nikad dosta. U ministarstva, agencije i upravne odbore zaposliću funkcionere moje stranke,
engleski će postati zvanični jezik a
svi mediji će morati da liče na
„Pravdu“.
To garantujem! Pod uslovom da
se dočepam vlasti. A ako ipak, ni
tada, ne spasim celu Srbiju, spasiću sebe. To garantujem bez uslova.
SPLETKA – Naučna disciplina
na kojoj se zasnivaju politika, ekonomija, novinarstvo, kao i svi ostale društvene aktivnosti.
Dakle, ja sam vrhunski naučnik.
Zahvaljujući mom posvećeničkom
pregalaštvu, srpska, regionalna i
evropska politička scena obogaćeИсторија једне опаке болести
ne su sa nekoliko izuzetnih patenata te vrste. Na svakom eksperimentu radim vredno i predano, ne
birajući sredstva.
Mogao bih u nedogled da nabrajam bisere iz svoje kolekcije spletki i intriga, ali, pošto sam neverovatno skroman, ovom prilikom ću
istaći samo primer multinacionalnog i multimedijalnog karaktera.
Pred put u Brisel, na nezvanični
ali veoma značajni sastanak sa
Štefanom Fileom, mojim dragim
prijateljem i komesarom za proširenje Evropske unije, u beogradske medije sam plasirao navodno
tuđu tvrdnju da je Vojislav Šešelj
naručio ubistvo Tomislava Nikolića.
U prvi mah, niko nije reagovao na
željeni način. Mediji su bili rezervisani (eto kakvo nam je istraživačko
novinarstvo), politikanti iz konkurentskih stranaka su ćutali, Šešelj
se, kao što je očekivano, pritajio.
Samo se Tomislav Nikolić istraumirao. Upomoć je zvao Tadića i Dačića, a meni je rekao da će promeniti ime, pustiti brkove, ofarbati kosu i sakriti se u jednu od 46 soba
svog novog stančića, neće ga naći
ni žena mu Dragica. Nisam ga
mnogo smirivao, iskrenije drhti i
muca kad nije upućen u detalje
moje igre.
Da bih isterao na čistac Šešelja,
moju glavnu metu, u medijima
sam stidljivo pretpostavio mogućnost da je poruku iz Haga, budućem atentatoru mogla da donese
– 113 –
SPLETKA
njegova supruga. Znao sam da će
Šešelj reagovati naivno, baš kako
meni treba. Odmah je iskoristio
pojavljivanje na optuženičkoj klupi
plemenitog Haškog tribunala i otkrio da lažem.
Uzvratio sam mu žestoko, tvrdnjama da je monstrum i ubica.
Svi su primetili da su moje i tuđe optužbe na Šešeljev račun potpuno besmislene. Kao, on je najčuvaniji čovek na planeti, 24 sata
dnevno se kamerama i mikrofonima prati svaki njegov pokret, svaka reč. U takvim uslovima ne može da naruči ni toalet papir da se
ne zna, a kamoli atentat na nekoga.
Da, pa šta?
Nije bitna istina nego moja namera da nemilosrdnom polemikom
svima, a naročito dragom Štefanu
Fileu, javno pokažem koliko je moja mržnja prema Šešelju iskrena i
ozbiljna. Što sam hteo, to sam postigao. Posle ove spletke, strani
ambasadori me nikad više nisu
provocirali pitanjima da li sam u
kontaktu sa Šešeljem i da li postoji
mogućnost da se nekad, iz privatnih ili političkih razloga, pomirimo i
sarađujemo. Sad je svima jasno da
sam zauvek izabrao svoj put, put u
Evropsku uniju i, što je još važnije,
na vlast u Srbiji.
Šešelj, kao i svaka meta kad je
pogođena, nije zadovoljan rezultatom moje spletke. Ja jesam, a meni je samo to bitno.
–114–
SPO – Pokojni Srpski pokret obnove. Danas to udruženje ljubitelja
lika i dela Vuka Draškovića ima više ministara nego glasača. Kad
Srpska napredna stranka propadne, nadam se da ćemo i mi, makar
posthumno, još neko vreme, kao
sada SPO, ostati na vlasti.
SPOMENIK – Iako sam još
mlad i talentovan, već sam zaslužio da mi Srbi dignu spomenik. Kad
sam bio na vlasti, kao Miloševićev
ministar, nisam uspeo da dovoljno
pomognem u očuvanju Kosmeta,
ali bar sam oslobodio nekih sto
kvadrata u Beogradu (na šta su
me kasnije naterali da platim mizeran porez na ekstraprofit). Izgubili
smo Peć, Prizren i Dečane, ali ja
sam dobio stan u kome se nekad
toliko srbovalo da se činilo da je i
Tirana deo Velike Srbije (sad se
evropeizuje, pa sve trešti od „how
do you do“). Dalje, doneo sam zakon o informisanju, po kome su likvidirani mediji koji su pisali loše o
meni i mojim pajtašima. Da nije
tog diktatorskog akta, novinari kasnije ne bi znali da u pravoj meri
cene slobodu. Dakle, i to sam učinio za opšte dobro, a na sebe preuzeo teret nikakve odgovornosti.
Ima toga još, ali stidim se da nabrajam, da ne ispadne da se hvalim.
Zato zaslužujem spomenik. Po
svojoj meri. U natprirodnoj veličini.
Nešto kao beogradski Pobednik.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SPOMENIK
Samo sa gaćama, da ne pukne
bruka. Baš tako, sa visokog postolja, rukom pokazujem građanima –
napred, prema Briselu. U kamen,
pored mog imena, može da bude
uklesano bilo šta, samo neka je na
engleskom.
Moram još da smislim šta da radim sa golubovima, ne smem da
im dozvolim da mi glavi rade isto
ovo što ja sad svima radim.
ili od koga nemam koristi, sami se
nude. Pa, gde to još ima?
Samo Srbi mogu da ćutke podnose tragediju koju im kreiraju
ovako komični likovi poput mene.
Njihov život se svodi na krkanje
svinjetine i kajmaka, opijanje šljivovicom, rasprave o Partizanu i
Zvezdi, Vendi i Ekremu, brinu ih
kvote u Meridijanu i loša forma
Vejna Runija, presrećni su što uz
deterdžent dobiju Zdravka Čolića
da im peva, nemaju vremena da
uz napor slušanja mojih marketinških fora ulože i napor razumevanja. Uvereni da su svi političari isti,
pomirili su se sa sudbinom, ne plaše se budućnosti, znaju da je nemaju, pa računaju da im dođe na
isto ko god da je na vlasti, Đilas ili ja.
Ne žalim se, dobro da je tako,
zato je Srbija obećana zemlja.
Uvek sve ostane na praznim obećanjima. Zbog toga mogu da im
nudim Veliku Srbiju, od Tokija do
Milvokija, glasaće za mene. Mogu i
da se zalažem za hapšenje i izručenje Haškom tribunalu svakoga
ko je pominjao Karlobag-OgulinKarlovac-Viroviticu, opet će isti nesrećnici da me podržavaju.
A ja? Ja se ne menjam, uživam
na vrhu deponije, tu sam kao svoj
na svome.
SRBIJA – Genetska deponija.
Idealno mesto za mene.
Imao sam sreće da se rodim u
Srbiji, a kad dođem na vlast, imaću i sve ostalo. Samo ovde, pred
očima ovih divnih birača, mogao
sam nekažnjeno da izdam sve koji
su mi 15 godina verovali, prisvojim
poslaničke mandate tuđe stranke,
okrenem priču naopako, razgolitim
i najintimnije sitnice, i sve to uz
kuknjavu nad samim sobom. U
svakoj normalnoj državi bio bih razapet na stub srama, karijera bi mi
bila zapečaćena, ne bih mogao da
se učlanim ni u šah-klub.
Srbija je moj Diznilend, ovde
mogu sve, ne ograničavaju me čak
ni zakoni fizike, a kamoli morala.
Izdao sam svoje najbliže, a aplaudiraju mi i oni najdalji. Dokazao
sam da lažem, svi mi veruju. Očigledno je da me zanima samo lični
SRCE – Mišićna pumpa koja ritinteres, imam opštu podršku. Varam koga stignem, svi žele da bu- mičkim kontrakcijama omogućava
du sa mnom. Spreman sam da protok krvi kroz organizam. Periuništim svakog ko mi nanosi štetu kardijum, atrijum, ventrikule i sep– 115 –
Историја једне опаке болести
SRCE
tum, sve to zajedno, nema ni pola
kilograma, a stvara mi ozbiljne
zdravstvene probleme.
Zato ne volim ni da se setim tih,
tehničko-medicinskih, karakteristika srca. Draža mi je priča o emocijama koje se pripisuju tom sunđerastom organu. Koje nemam, osim
u političkim parolama.
Svi, čak i Đilas (hvala mu), odali
su mi priznanje za izborni slogan
„Svim srcem“. Lepo zvuči, ništa ne
znači. Tomislav Nikolić je malo kvario ugođaj, kad on pomene srce,
svi osete aritmiju. Zato sam ja briljirao. Pesnicom čuknem grudi, izbečim se, pa sa najveselijim osmehom pozovem birače da glasaju
„Svim srcem“. Ko da odoli?
A odoleli bi da sam, daleko bilo,
pozivao da se odlučuju „svim mozgom“. Bilo bi dovoljno da se prisete Tomine i moje prošlosti, pa da
im prorade moždane vijuge i rukama narede da zaokruže Demokratsku stranku. Da ne bih rizikovao,
pozivao sam se na emocije koje
nemam, a ne na mozak koji mi je
u odličnoj formi.
I za sledeće izbore moraću da
smislim neku caku sa emocijama.
Mogao bi to da bude spot u kome
neki, recimo, zidar uđe u kafanu i
pita konobaricu: „Zlato, imaš li ladno pivo?“ Ona, sa osmehom, odgovara: „Imam, ladno ko srce u
Vučića“! Smisliću nešto u tom fazonu, ali sa manje istine.
–116–
STEFANOVIĆ, ANA – Primitivna, pokvarena, podla, zla, odvratna. Pred njom je, dakle, briljantna
karijera u Srpskoj naprednoj stranci.
STRANKA – Kompleksna ali homogena organizacija čiji pripadnici
imaju zajednički plemeniti cilj – da
otmu što više para.
Na srpskoj političkoj sceni postoje samo dve prave stranke – Demokratska i Srpska napredna
stranka. Samo one imaju programe i ljude (Đilasa i mene) koji mogu da smisle lepe parole pomoću
kojih će ispuniti gorenavedeni zadatak. Samo naše dve stranke
imaju snagu i podršku građana Srbije i Evropske unije da sprovedu
sve što se od nas traži. Mi ćemo
uzimati još veće kredite i donacije,
delićemo ih pošteno, pa ko koga
prevari. Rasprodaćemo i ovo malo
preostale državne imovine, obezbedićemo mir u regionu, podići ćemo domaću privredu za celih 0,01
odsto, a socijalna pravda biće nam
na prvom mestu, omogućićemo
potpunu ravnopravnost radnika i
prosjaka.
To mogu da realizuju samo naše
dve stranke. Ostale su višak.
Naravno, sve to bi mogla da uradi Srpska napredna stranka i sama. Za kratko vreme smo pokazali
da nas ne zanima nikakva ideologija, nemamo stav ni o jednom bitnom pitanju, ne nudimo nikakva
rešenja, stalo nam je samo da dođemo na vlast.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
STRANKA
Ali isključivo demokratskim putem. Mi mnogo volimo demokratiju, tako i funkcionišemo. U SNS se
sve odluke, bez obzira na njihovu
važnost, donose uz besprekorno
poštovanje demokratske procedure. Recimo, kad ja nešto naredim,
svi u stranci imaju pravo da se slobodno odluče da li će za to da glasaju dizanjem leve ili desne ruke.
Takođe, svi imaju pravo glasa.
Skoro svako moje naređenje izazove krikove i urlike, što ne smatram
odmerenim ali tolerišem.
Naravno, kao i ostale, tako i naša stranka ima kadrovske probleme. U njoj se okupilo mnogo onih
koji su još sveži, nisu naučili da
unutar stranačke strukture uživa
samo nekoliko najistaknutijih funkcionera (Toma i ja), dok ostali moraju da čekaju svoj red. Međutim,
to me ne brine, vremenom će sve
doći na svoje mesto. Čim ja dođem
na vlast.
STRES – Uobičajena posledica
komunikacije sa mnom. To stanje
intenzivne napetosti i trajno povišene temperature nerava, kako je
na naučnoj osnovi dokazao dr Đukanović, u značajnoj meri utiče na
pravilan evropski razvoj ličnosti. U
prvom stadijumu, pojedinac izložen stresu oseća neprijatan pritisak u potiljku i slabost izazvanu
smanjenim protokom kiseonika.
Kao nuspojave, primećeno je povećano znojenje, facijalni tikovi,
Историја једне опаке болести
mucanje, klimanje glave i neurotično kolutanje očima. Međutim, ukoliko objekat dobro podnese tu fazu, u sledećoj dolazi do olakšanja.
Mucanje i buncanje ostaju, ali pred
njim se otvara mogućnost da postane deo mog tima, član kabineta, pa čak i Glavnog odbora SNS.
SUBOTIĆ, STANKO – Kriminalac, švercer, narko-diler, ubica, moj
poslovni partner.
Kad sam prvi put čuo da postoji
Stanko Subotić, on je već imao
status uglednog biznismena. U decembru 2002. u Ubu, njegovom
zavičaju, na promociji knjige
„Stanko Subotić Cane Žabac, kralj
duvanske mafije”, javno sam se
zapitao: „Odakle Subotiću sve to
što ima i čime se bavi? Koju je to
školu završio pa toliko zna, pa toliko ima? Šta to toliko radi? Ništa,
osim što se bavi švercom duvana,
švercom narkotika i time ubija ljude, što je mnogo gore od svega.”
Kao pravi radikal, šešeljevski jasno i odlučno, ukazivao sam na potrebu borbe protiv mafije: „Mafija
ubija ljude, uništava život u Srbiji.
Svako bi mogao da živi makar malo bolje, da ne kažem mnogo bolje,
da smo u stanju da uništimo Stanka Subotića Caneta Žapca, Jovicu
Stanišića, njegovog prijatelja i nalogodavca, i njihove mafijaše koji
su odgovorni gotovo za sva ubistva
u poslednjih deset godina. Znam
da je neke ljude strah da o tome
– 117 –
SUBOTIĆ, STANKO
Stanko Subotić: Nekad je bio ubica, sad je poslovni partner
pričaju, neke je strah da to slušaju, ali to je tačno. U Srbiji se dešava da neko nekoga seče na komade, da mu delove tela baca u kese,
a zatim u Dunav. Mi to moramo da
sprečimo, inače nam opstanka nema.”
Danas, Stanišić se u Hagu brani
od optužbi za ratne zločine, a Subotić je na poternici kao prvooptuženi za šverc duvana. Na njegovu
sreću, strane države ga ne hapse i
ne izručuju Srbiji jer ga optužnica
tereti za delo koje ne poznaju njihovi zakoni. (U Moskvi su ga dva
meseca držali u ekstradicionom
pritvoru, ali na kraju je pušten na
slobodu. Doduše, moja „Pravda” je
–118–
objavila samo da je oslobođen, ne
i da je pre toga pritvoren. Eto kakvi su novinari, slušaju moja naređenja, sram ih bilo). Da tužba drugačije kvalifikuje šverc duvana,
odavno bi se družio sa Mrgudom i
ostalim likovima iz „Mreže”. Sa
bezbedne udaljenosti, gospodin
Subotić povremeno šalje saopštenja u kojima za sva zlodela optužuje kompletan politički i tajkunski
vrh. Retorika mu je ista, dosledno
menja samo imena. Kao što mu je
nekad bio kriv Šešelj, kasnije Koštunica, sada su Tadić, Mišković i
Beko.
Mene ne pominje. Ne ljuti se što
sam ga nekad nazivao švercerom,
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
SUBOTIĆ, STANKO
narko-dilerom i kriminalcem. Kad
sam pokrenuo „Pravdu”, njegovu
„Futuru” sam angažovao za generalnog distributera. Od tada lepo
sarađujemo. Iako se ne viđamo. A
ako se i vidimo, to ne može da se
dokaže. Pa, ko bi verovao Ratku
Kneževiću? Uostalom, šta nekoga
briga sa kim se ja viđam u pariskom Ricu? Ja sam mali, skromni
opozicioni lider, ne mogu da rešavam ni svoje a kamoli tuđe probleme. Tako je danas, a šta će biti sutra, kad dođem na vlast, tek će da
se vidi. Koliko ja poznajem sebe,
sve je moguće. Možda prekvalifikujem optužnicu, pa omogućim
njegovo hapšenje, a možda mi
pravda bude značajna samo u obliku mog dnevnog lista. Rano je da
o tome razmišljam, ionako će i tu
moju odluku doneti neko drugi.
SUDBINA – Od nje niko ne može da pobegne. Kažu da sam zao,
podao, kvaran kao šupalj zub, izdajnik, strani špijun, ovakav i onakav. Možda su i u pravu, ali nisam
ja kriv, takva mi je sudbina.
SUJETA – Moja omiljena ljudska mana. Ako neko zatraži da mu
pomognem, da mu dam pare ili
određenu funkciju, ja mu sve obećam, uz popriličnu dozu laskanja.
Kasnije, kad ode, njemu lepo a ja
se rešio muke.
Podilaženje sujeti takođe daje
izvrsne rezultate kad nekoga nagovaram da uradi nešto što nema veИсторија једне опаке болести
ze sa zdravim razumom. Sa malo
osmeha i isto toliko krupnih reči, u
bescenje kupujem svakog cicibana
koji se nada da zaista mislim to što
govorim.
Poznat mi je taj osećaj, i mene
su tako kupovali, nekad Šešelj, danas Đilas.
SUJEVERJE – Naučno potvrđena besmislena verovanja da su događaji u budućnosti uzrokovani
određenim radnjama koje samo na
prvi pogled nemaju nikakve logične veze sa posledicama.
Kao što tvrdi dr J. Joksimović u
svom doktoratu „Strahovi i nade
moje babe Cice”, sujeverje nam
pomaže da u svakodnevni haos
unesemo privid reda. Kad sam ja u
pitanju, red mi ne treba, najbolje
se snalazim u haosu. Ipak, primenjujem određene naučne rituale
koji mi ulivaju neophodnu dozu
optimizma.
Svako jutro ustajem na desnu
nogu. Te desničarske navike se ne
odričem jer me podseti na radikalski teret koga sam se rešio kad
sam postao Evropejac. Onda, u
kupatilu, pred ogledalom, prvo liznem levi kažiprst pa zaližem levu
obrvu, da mi tople i suzne oči dođu do izražaja. Pre nego što izađem iz kuće, proverim da li mi se u
novčaniku nalazi Đilasova slika, talisman protiv svih uroka. Ako je tu,
spreman sam na sva iskušenja.
U kabinetu, pazim da mi kum
Toni ne preseče put. Kad se to do– 119 –
SUJEVERJE
godi, dva sata me prati maler, paralizuje mi se centar za smišljanje
intriga, pa patim. Takođe, izbegavam Zlatu, posle razgovora sa
njom glava mi zuji, pričinjava mi se
da čujem glas Šaka Polumente.
Vlada Đukanović mi nepogrešivo
izmaleriše svaki tiket, padnem i
kad se kladim na Čelsi protiv Sanderlenda.
Samo od uroka koji izaziva prisećanje ili, još gore, susret sa Branom Crnčevićem, spasa nema. Sve
je uzalud, i zečja šapa, i detelina
sa četiri lista, pa čak i ljubljenje
one prelepe slike iz novčanika.
koji zbog mene i danas pate i imaju košmare, ali ne marim. Briga
me, neka stradaju kad su bili toliko
glupi da mi veruju.
Ne plašim se ni upozorenja Tomislava Nikolića: „Haške sluge, oni
koji pišu putne naloge za Hag, oni
koji odobravaju gorivo za avione
kojima se srbetina vozi u Hag, neka se dobro zamisle. Barem uveče,
kad su kod kuće, neka pogledaju u
svoju suprugu i svoju decu i unuke. Ako se suoče sa sobom i svojom porodicom, naći će pravi put.
Ali, za haške sluge u Srbiji ostalo je
vrlo malo vremena.”
Ozbiljno sam, kao i Toma, shvatio pretnju suočenjem sa samim
sobom. Zamislili smo se i doneli
pametnu odluku da se brinemo samo za sebe i svoje porodice. Neka
srbetina putuje u Hag, nama trebaju stanovi, automobili, pare,
vlast i slava. Sad sa haškim slugama pozivamo Ratka Mladića da se
preda, vreme je da se suoči sa
pravdom koja će mu presuditi za
sve što je radio i u čemu smo ga
mi podržavali.
Svako mora da se suoči sa svojim greškama. Svako, osim mene.
SUOČENJE – Neprijatna situacija koja nastaje susretom sa nekim problemom, neprijateljem ili, što
je najgore, sa vlastitom savešću.
Sa problemima lako izlazim na
kraj, čim se pojave gurnem ih pod
tepih ili nežnim urlanjem posavetujem Nebojšu Stafanovića da ih
reši kako zna i ume. Muku sa starim neprijateljima sam prekratio
na najjednostavniji način – pridružio sam im se. Bivši prijatelji, saradnici i saborci nisu bitni, njih sam
ostavio u prošlosti, oni ne mogu da
mi nanesu bilo kakvu štetu. Svaka
gola i hladna istina koju kažu o
meni, potpuno je beznačajna u odnosu na moje nakinđurene vrele
ŠAKA – Mene niko ne drži u šalaži.
A kako da se suočim sa vlasti- ci. Jedni me se plaše, a drugima se
tom savešću kad je nemam? Pone- gadi i sama pomisao na to.
ŠERIFOVIĆ, MARIJA – Upokad se setim nekih od likova kojima sam napravio haos u životu, trebljena, odbačena, zaboravljena.
–120–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Š
ŠEŠELJ, VOJISLAV
ŠEŠELJ, VOJISLAV – Otelotvoreno zlo. Kriv je za sve nesreće
sveta. Potopio je Atlantidu, zakivao
je eksere na Golgoti, organizovao
pobunu protiv Julija Cezara, osnovao inkviziciju, izazvao erupciju Vezuva, potpalio lomaču pod Galilejem, lagao je Kolumba da je Zemlja ravna ploča, doneo zarazne
bolesti među Asteke, istrebio Sijukse i Komanče, gurnuo je santu
leda pred Titanik, izmislio iperit,
savetovao je Adolfa da napusti slikarstvo i uđe u politiku, lično je pilotirao “Enola Gejom” nad Hirošimom, podigao je zid u Berlinu, dao
je metke Liju Harviju Osvaldu,
oborio je Čelendžer, stisnuo je neko dugme u nuklearki u Černobilu,
osnovao je Al Kaidu i naredio Bin
Ladenu da sruši njujorške kule, u
svojoj batajničkoj laboratoriji napravio je virus prvo ptičijeg, a onda i svinjskog gripa, ukrao Dejvidsonov lek protiv raka.
Najviše jada je zadao Srbima.
Zna se da je godinama rušio Skadar na Bojani, sam je dezertirao iz
Kosovskog boja ali je, pre toga,
nagovorio Miloša Obilića da izazove međunarodni incident i izvrši
sramni atentat na sultana Murata,
izdao je Karađorđa i naoštrio sekiru Novaka Novakovića, baš kao što
je mladom Gavrilu rekao da iz principa ubije austrijskog prestolonaslednika Franju. Sa Mošom Pijade
u Sremskoj Mitrovici je prevodio
Kapital na srpski, a kasnije u ZeniИсторија једне опаке болести
ci, kad se odrekao komunizma,
vraćao ga je nazad na nemački.
Istovremeno je radio za UDB-u,
KGB, Mosad i, naravno, CIA. Matori Momčilo Đujić mu je dao čin vojvode, kojim je on kasnije zarazio
mnoge istaknute demokratske
funkcionere Srpske radikalne
stranke. Učestvovao je u pravljenju zločinačke organizacije koja je
za cilj imala formiranje nekakve
Velike Srbije. Poveo je bratoubilački rat protiv Hrvata i Bošnjaka.
Bombardovao je Zagreb i kreirao
genocid u Srebrenici. U Vojvodini
je klao Hrvate zarđalom kašikom,
kako se ne bi otkrilo da li su umrli
od posekotina ili od tetanusa. Sa
Slobodanom Miloševićem je napravio crno-crveni režim koji je naterao milosrdne prijatelje iz NATO
saveza da nas malo bombarduju.
Dobrovoljno je pobegao u Hag da
bi se sklonio od “Sablje”, pa se tamo skriva već osam godina. Što je
najgore, Dubravki Rodić je rekao
da su joj pesme super, samo neka
nastavi da ih piše.
Za sve to ne samo da imam dokaze, nego i svedoke. Tomislava
Nikolića, na primer.
Na kraju, a to mi je najvažnije,
Vojislav Šešelj je kriv za najveće
zlo – nije me sprečio da postanem
ovakav kakav sam danas. Neko će
reći da sam, s obzirom na moj karakter, i ovakav dobro ispao, ali ne
verujem u to. Siguran sam da sam
mogao da budem dobar pravnik ili
– 121 –
ŠEŠELJ, VOJISLAV
V. Šešelj: Šarplaninci su mu verni, nisu kao neke džukele
prevodilac, pošten radnik na građevini, drvoseča, marketinški stručnjak ili obični proleter, tih i skroman. Mogao sam da živim kao
normalan čovek, a pogledajte kakav sam postao. Da Šešelj nije
kontrolisao moju depresivnu jurodivost i da nije ulagao u mene, i
strpljenje i pare, sigurno ne bih bio
ovakav.
Sa istančanim osećajem za pravdu i istinu, odmah sam, čim sam
se učlanio u SRS, shvatio u kakvo
sam se zlo upustio. Međutim, navikao sam se, pa mi je bilo i lepo,
naročito dok sam, kao šef Miloševićeve propagande, bio glavni
urednik svih srpskih medija. Za sve
–122–
zločine koji su se tada dogodili
imam odličan alibi – i ja sam bio žrtva.
Šešelj me toliko izmanipulisao
da sam pristao da od Srbije, u vreme dok je ona gubila Kosovo,
uzmem stančić od stotinak kvadratića. On je smislio i napisao moj
zakon protiv medija, ali to tada nisam smeo da otkrivam, da me ne
potcene domaći izdajnici i strani
plaćenici, za koje sam tek naknadno otkrio da su čestiti Evropejci,
slični meni.
I kasnije, posle Petog oktobra,
Šešelj je hipnozom uticao na mene. Iako sam hteo da razotkrijem
njegovo zločinačko delovanje, javno sam govorio da je on najveći
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ŠEŠELJ, VOJISLAV
srpski heroj kojeg je “njegova država bez krivice osudila na političko tamnovanje, a protiv koga lažni
postupak vode oni koji su njegovu
i našu zemlju bombardovali, decu
nam ubijali i otimali teritoriju”. Divio sam se njegovom slobodarskom duhu, odvažnosti i snazi “kojima nas je sve postideo” dokazujući da je njegova borba u “kafkijanskom procesu u Hagu, u stvari,
borba za Srbiju i njenu budućnost”.
Danas je svima jasno da ja to nikad ne bih izjavljivao da nisam bio
pod uticajem njegove crne magije.
Vrteo me kao neku debeljuškastu
vudu lutku, gurajući me u sukobe
sa domaćim vizionarima poput
Đinđića i Tadića, i, što je još gore,
protiv prijatelja iz Brisela i Vašingtona. Svaki put kad bih zaustio da
pohvalim stavove Evropske unije,
Haškog tribunala i demokratskog
režima u Beogradu, iz mene su izletale njegove optužbe protiv neokolonijalnih imperijalista, belosvetskih diktatora i njihovih kvislinških
marioneta koje su spremne na sve
samo da bi, zarad punjenja svojih
džepova, ostale na vlasti.
I iz ćelije u Ševeningenu, šest
godina je upravljao sa mnom,
sprečavajući moje evropske kapacitete da izbiju na videlo. Na sreću,
u moj život je, polako i dostojanstveno, ušetao Dragan Đilas, onako pametan, uspešan, lep i bogat.
Iako sam se, zbog učestalih izbornih poraza, povukao u sebe, on
Историја једне опаке болести
me pronašao i odmah prepoznao
demokratu koji čuči zarobljen u
meni. Human, kakav je, skinuo mi
je radikalske okove i dozvolio da
sad budem njegov rob. Kako i ne
bi, kad je pametno procenio da samo ja mogu uništiti SRS, razbucati
srpsku opoziciju i nezadovoljne,
opljačkane i ojađene birače prevesti žedne preko vode.
Odlično se snalazim u toj ulozi.
Ne samo što mi je lepo, nego nije
ni teško. Svi su mi oprostili šešeljevsku prošlost, zaboravili su posledice mog ministrovanja, uništenje Ćuruvijinih novina, progon neistomišljenika, optužbe protiv EU,
SAD i NATO-a, nikog nije briga kako sam došao do stana i zamka u
Jajincima, sve sa vinskim podrumom. Umesto ratnog zločinca iz
Haga, sad iz mene progovaraju žuti vladari iz DS-a i prijatelji iz najmoćnijih ambasada.
Monstruozni Šešelj se zavukao u
mišju rupu. Zauvek je nestao sa
srpske političke scene. Osim ako
se ne vrati iz Haga. A, šta će tada
biti, ne smem ni da zamislim. Ne
zato što nisam hrabrar, nego zato
što se plašim.
ŠIZOFRENIJA – Nisam podeljena ličnost, to tvrdimo i ja i Alex
the Vucich.
Obojica smo na internetu tražili
stručno tumačenje i uverili se da
smo medicinski sasvim u redu. Gospodin Gugl tvrdi da šizofrenija
– 123 –
ŠIZOFRENIJA
oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih od umišljenih doživljaja, ometa logičko razmišljanje
i normalne osećajne doživljaje prema drugim ljudima. Takođe, promene u psihi utiču na iskrivljavanje
mišljenja, zapažanja i afektiviteta.
Bolesnik gubi vlastite osobenosti,
identitet i svoje ja. Simptomi su:
halucinacije, sumanute ideje, nedostatak volje i depresija.
Kao što se vidi, to sa nama, sa
Alexom i sa mnom, nema nikakve
veze.
Dobro, možda izgleda kao da ne
razlikujemo našu opozicionu realnost od umišljenog osećaja vlasti
do koje samo što nismo došli, pa je
normalno što nam to utiče na logičko razmišljanje i povremeno
izaziva histerično afektiranje. Međutim, ne samo što nismo izgubili
svoje ja, nego ga nikad nismo ni
imali. Nije nam trebalo, uvek smo
imali nečije tuđe, ranije Šešeljevo,
sad Đilasovo. To ne znači da upadamo u krizu identiteta. Znamo mi
ko smo, iako imamo i neke osobine Staljina, barona Minhauzena,
pa i grofa Obretkovića.
Priznajemo da smo malo pretrnuli kad smo pročitali spisak simptoma. Svaki put kad vidimo Branu
Crnčevića, čini nam se da haluciniramo – kako je uspeo da se izvuče
iz urne? Isto tako, mislili smo da
haluciniramo kad nam je Toma Nikolić rekao da je završio fakultet.
Što se tiče depresije i nedostatka
–124–
volje, to nije izazvano šizofrenijom
već okruženjem u kome se nalazimo. Pa, i najveći optimisti bi pali u
bedak kad bi morali da se viđaju sa
Džonijem Cicijom, Ducom, Jacom i
Đukom. Zbog tih uticaja, povremeno nam se potkrade i neka zaista
sumanuta ideja. Recimo, nameravali smo da Tomu naučimo da govori engleski.
Uostalom, ti simptomi nisu nikakav dokaz. Upravo obrnuto. Svaki
normalan evropski demokrata mora da bude bar malo podvojen, da
ne kažem dvoličan. Kad ne bih bio
takav, ne bi bilo ni Alexa the Vucicha. Ko bi me onda voleo?
ŠTEDNJA – Izuzetno značajna
disciplina koja ne samo što pomaže u sticanju materijalnih sredstava nego i pozitivno utiče na oblikovanje karaktera pojedinca. Recimo, ja sam veoma štedljiv. Nikome
ne dajem ni pohvale, a kamoli pare. Na to sam jako ponosan, iako
me nerviraju cicije koje se tako ponašaju prema meni.
ŠTETOČINA – Političar, novinar
ili birač koji ne radi u mom interesu.
Kad se Boris Tadić izvinio Hrvatima za žrtve u građanskom ratu na
prostoru bivše Jugoslavije, pogrešno sam ocenio da je on „bruka i
sramota“ i „najveći štetočina za državu Srbiju i njene nacionalne interese“. „Tadić je direktno optužio
Srbiju za izazivanje rata na prostoru bivše Jugoslavije. Izvinio se HrВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ŠTETOČINA
vatima za sve ono što su činili od
Ante Pavelića do Franje Tuđmana.
Za to što su pobili stotine hiljada
Srba i što su proterali milione Srba
sa njihovih ognjišta.“
Posle sam se ja Tadiću izvinio za
tako grube i netačne ocene njegove mudre državničke politike. Demokratski tolerantno je prihvatio
izvinjenje: „Ma, Vučiću, nema veze, i ja sam jedno vreme mislio da
si ti radikal, pa nisi“. Kad mi je
oprostio 15 godina šešeljizma, što
ja ne bih njemu 7 godina štetočinstva? Uskoro, kad poprimim još
malo evropeizma, i ja ću se izviniti
Hrvatima, za etničko čišćenje nad
Srbima optužiću dobrovoljce SRS i,
naravno, Šešelja. Ako budem dovoljno uverljiv, Tadić će me nagraditi. Makar još jednim toplim
osmehom.
ŠTRAJK – Nikad nisam razumeo nečiju odluku da štrajkom demonstrira nezadovoljstvo, bez obzira čime je izazvano. Radnici se lako naljute zbog svakodnevnih
stvari kao što su mizerne plate, pa
onda i ako one kasne po nekoliko
meseci, zbog očajnih radnih i životnih uslova, uništavanja ljudskog
dostojansta i sličnih sitnica.
Svojevremeno su dvojica novinara „Pravde“ štrajkovali glađu jer
je plata kasnila pet meseci. Mogu i
da razumem ogorčenje onoga ko
radi a nema ni za hranu, ali ne
shvatam kako se usuđuje da štrajkuje protiv mene.
Историја једне опаке болести
Taman sam naručio drugu butelju „Chateau Petrusa“ za mene i
moju dvorsku svitu, kad sam saznao da neki kukavci sede i gladuju na klupi u parku ispred redakcije. „Chateau“ samo što mi nije na
nos izbio. Prošlo je godinu dana, a
opet mi trnci prođu niz kičmu svaki put kad se setim uvrede koju su
mi tada naneli.
Pa, zašto tako? Zašto da štrajkuju glađu kad su već gladni? Ne radi se to tako. Eto, ja sam se na
štrajk glađu odlučio iako sam ovako buckast, odnosno elegantno
popunjen. A u svim mojim stanovima i kućama puni su frižideri. I,
imao sam ozbiljne razloge.
Na lokalnim izborima u opštini
Bor, neko je građanima poslao pisma u kojima, navodno, Srpska
napredna stranka traži finansijsku
pomoć. Čak je naveden i broj žiroračuna Tomislava Nikolića. Siguran
sam da je ta podvala uticala na
naš loš izborni rezultat. Građani su
se naljutili što tražimo pare, pa su
odlučili da nam ne daju ni dinare ni
glasove. Neviđenom antidemokratskom podvalom oštećeni smo
za 887.906 glasova, minimum. A
prikupljena sredstva nisu vredna
pomena.
Pravednički besan, zapretio sam
Ivici Dačiću, kome bi drugom, još
samo on me doživljava ozbiljno, da
ću, ako ne nađe odgovorne za taj
zločin nad demokratijom, početi
štrajk glađu. I to do smrti. Da po– 125 –
ŠTRAJK
jačam utisak, naglasio sam da ću,
iz inata, prestati da pijem lekove.
U roku od 24 sata ima da umrem,
pa neka vidi šta će sa mnom, pokojnikom.
Skot Dačić me držao u neizvesnosti do poslednjeg časa. Tog
kobnog jutra, kad je trebalo da
počne samoubilački štrajk, doručkovao sam kao nikad, kajgana od
osam jaja, tri lista propržene slaninice, tri para sremskih kobasica,
brdo „šumadinka“ sira, dve tegle
kajmaka, tri čoko-musa, pola kile
čokoladica „životinjsko carstvo“ i
četiri parčeta baklave. Posle toga,
na silu sam progutao nedeljnu dozu lekova. Za svaki slučaj, za 14
sati sam rezervisao sto za ručavanje u restoranu gazda Pere. Ako se
predomislim. I odustanem od
štrajka. Pa, od nervoze ogladnim.
Kasnije, dok sam sedeo u studiju televizije Pink, gde sam saznao
da je Dačić priveo na informativni
razgovor neke poštare, malo mi je
laknulo, ali mnogo me boleo stomak.
E, tako se to radi. Za demokratiju, protiv poštara i nekorektnih političkih protivnika, moramo da se
borimo čak i samoubilačkim štrajkovima. To je mnogo jači motiv nego kad ti deca gladuju jer gazde ne
daju platu.
Priznajem, svidelo mi se i da
nerviram Dačića. Moj štrajk bi on
teže podneo nego ja. Zato što je
tup, pa se plašio da se zaista ne
–126–
odlučim na tu avanturu. Kao da me
ne poznaje.
Pa, ja nisam hteo da štrajkujem
kad su policajci, na mitingu koji
sam ja organizovo, cokulama ubili
momka, na tri metra od mene. Mogao sam da Dačiću štrajkom zapretim ako ne otkrije ko je ubio
Ranka Panića.
Mogao sam, ali nisam. Briga me
za Panića, on je mrtav, pa je mrtav.
Važne su tekovine demokratije i
duh tolerancije u kojima se održava izborna procedura. Za opšte dobro, iz ličnih interesa, i po cenu
gladovanja i lečenja neću dozvoliti
da se nekažnjeno provlače oni koji
se usude da me provociraju poštanskim podvalama. (Iako afera u
Boru do danas nije razjašnjena,
što mi ne smeta, više nema upotrebnu marketinšku vrednost).
Takav štrajk zlata vredi. Naročito
kad se od njega, pod bilo kakvim
izgovorom, odustane.
T
TADIĆ, BORIS – Sinonim za
uspeh, pobedu, slavu, moć, lepotu
i sve ostalo što ja želim i volim. A
nemam. Iako imamo mnogo sličnosti.
Ni Tadić nije uvek bio ovakav. U
Demokratskoj stranci je stekao
autoritet tek kad je postao predsednik Srbije. Potcenjivali su ga
Zoran Đinđić, Zoran Živković i, naВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
TADIĆ, BORIS
ročito, Čedomir Jovanović. Na kraju, njih nema u DS-u, a vidite njega. Lep kao Kluni, šarmantan kao
Đilas i mudar kao Šaper, godinama
suvereno vlada, nedodirljiv za sve
političke patuljke. Uključujući i mene.
Dok su mu se partijske kolege
rugale da je „gospođica Tadićka“,
ja sam tvrdio da je psihopata, diktator, tiranin koji svojim paravojnim jedinicama progoni sve što je
srpsko... Ukazivao sam na njegovo
izdajničko delovanje, odustajanje
od odbrane Kosmeta, podaničku
poslušnost Haškom tribunalu, ulagivanje hrvatskim zločincima koji
su izvršili etničko čišćenje krajiških
Srba, slepo ispunjavanje ultimatuma naših neprijatelja iz Brisela i
Vašingtona, pružanje podrške tajkunima koji su opljačkali Srbiju i
ceo narod gurnuli u bedu i očaj.
Tražio sam da podnese ostavku, ali
moje mišljenje nije bilo obavezujuće, pa to nije uradio.
Pred jedne izbore, bio sam uveren da će građani prepoznati koliko je zao i kvaran, pa sam se kladio da neće pobediti. Rekao sam, a
moja reč ima izuzetnu težinu, da
ću odmah napustiti politiku ako Tadić pobedi. On je svoje uradio, a ja
sam opkladu proglasio nevažećom
jer je na dan izbora bilo lepo vreme, pa su naši birači, tada radikali, morali da idu na njive, da rade.
Dakle, bili su opravdano odsutni.
Da nisu, sve bi bilo drugačije. Zato
nisam napustio politiku, na opšte
zadovoljstvo.
Историја једне опаке болести
Optužbe kojima sam ga tada zatrpavao, izgledale su mi kao istinite. Kad sam se opametio i progledao, odrekao sam se radikalskih
zabluda i počeo da se divim njegovim državničkim sposobnostima.
Svakim svojim potezom dokazivao bi da poseduje sve atribute
pravog prosvećenog apsolutiste, a
poznato je da Srbima samo takav
vladar odgovara. Da je alfa mužjak, dokazao je nasrtanjem na nekog kukavca u Guči, koji mu je, iz
gomile, opsovao mamu. Predsednik je razgrnuo masu i ščepao ga
za grkljan. Jedva se uzdržao. E, da
je nesrećni galamdžija pomenuo
Đilasa, još bi gore prošao. Da ima
tananu, demokratski tolerantnu
dušu, videlo se kad je Darka Rundeka tešio u jednom beogradskom
kafiću, objašnjavajući mu da nisu
svi Srbi divljaci koji šamaraju Hrvate koji ih provociraju u Knez Mihailovoj ulici. Koliko je mudar, demonstrirao je odlaskom u Rumuniju na dan mitinga koji je Koštuničina vlada organizovala da bi pokazala da ne prihvata jednostrano
proglašenje nezavisnosti Kosova.
Ceo prvi ešalon Demokratske
stranke bio je na bini dok su huligani rušili Beograd i spaljivali američku ambasadu. Da razume duh
naroda, iskazan kroz medijske
spektakle, pokazao je posetom
ekipi koja snima seriju „Selo gori a
baba se češlja“. Ne, nije otišao u
neki izbeglički kamp da uteši bed– 127 –
TADIĆ, BORIS
nike koji ni 20 godina posle bekstva od pokolja nemaju krov nad
glavom. Njihova sela su izgorela,
pa neka se sad češljaju koliko hoće. Hrabro je otišao prvo u Srebrenicu, a onda u Vukovar. Nije gubio
vreme na pominjanje Nasera Orića
ili Branimira Glavaša, njegovi domaćini ne bi shvatili da li se izvinjava za njihove ili srpske zločine. Zato ne podseća na Jasenovac, Jadovno, Medački džep, Sisak, Paulin
dvor, Osijek ili Čepin; tamo su stradali srbo-četnici, a oni nisu bitni,
ne traže niti bi dobili bilo čije izvinjenje. Državničku dalekovidost je
prezentovao priznanjem da svako
jutro sluša Severinu Vučković. Ne,
ne sluša njene izjave o tome kako
podržava albansku borbu za oslobođenje Kosova od srpske okupacije, miliji su mu hitovi „Da nisi možda gej“, „Ante“ ili „Afrika paprika“.
Kad neko čuje te pesme, kako može da se seti pobijenih rođaka,
spaljenih kuća, progona i opljačkane imovine? Nema šanse. Zato on
pohvalama na račun Severine pomaže pomirenje i razvoj dobrosusedskih odnosa krvnih neprijatelja
u regionu. Kakav je medijski mag
najbolje potvrđuju njegovi televizijski nastupi. Emisija traje, malo
govori on, malo idu reklame, a razlika se i ne primeti. Tom optimizmu
ne može da se odoli. Iako realnost
Vazali Vučić i Nikolić čestitaju svom novom šefu Tadiću
–128–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
TADIĆ, BORIS
upozorava da smo stigli do ruba
provalije, on, kao i ja, smatra da
moramo nastaviti sa napredovanjem. A posebne pohvale zaslužuje pažnja koju, bez obzira na sve
predsedničke obaveze, poklanja
svom izgledu. Vitak, uvek fit, vedrog mladalačkog pogleda oko koga je antirid ispeglao bore, otmeno
sed... Šta reći?
Kad sam shvatio koliko mi je duša grešna što sam takvog čoveka
ogovarao, noćima sam klečao pored kreveta, lupao glavom u zid i
ponavljao: „Kajem se, kajem se!“
Za sve je kriv Šešelj, on je govorio
iz mene, meni nikad na pamet ne
bi pale sulude tvrdnje da je Lepi
Boki psihopata i tiranin.
Lupanje glavom u zid je dalo
neočekivano dobare rezultate. Ne
samo što sam se uverio da je zid
najtvrđi u visini čela, nego sam,
zahvaljujući malom potresu velikog
mozga, shvatio da uopšte nije loše
što sam nekad bio radikal. Ako blago, za 180 stepeni, okrenem priču,
totalno ću amortizovati nezadovoljstvo građana koji nemaju dobro mišljenje o Borisu. Kad im isperem mozak i uverim ih da put u
Evropsku uniju nema alternativu,
baš kao ni saradnja sa Haškim tribunalom, od protivnika ću napraviti saučesnike. To bi razbucalo opoziciju i obezbedilo mu da vlada sledećih sto godina.
Bolji miraz nisam mogao da mu
prinesem.
Историја једне опаке болести
Dokazani lažov Ivica Dačić je bio
bolji provodadžija nego ministar.
Zakazao nam je sastanak na koji
sam krenuo sa leptirićima u stomaku, drhtanjem u kolenima i svetlucavom nesvesticom u glavi. Nameravao sam da ga oslovim sa “Vaša
visosti”, ali, kad su nam se pogledi
spojili, nisam izdržao, samo od sebe izletelo mi je: “Dragi bože, Borise, spasi me, spasiću i ja tebe”.
Razumeli smo se. Odmah mu je
bilo jasno na kakvu izdaju sam
spreman, pa je galantno pristao da
mi pomogne. Shvatio je koliko koristi može da ima ako avet iz prošlosti pretvori u svog anđela čuvara, oslobodio me radikalskog imidža i dozvolio da postanem njegov
verni sledbenik, da ne kažem sluga.
I, lepo nam je. U medijima, ja i
dalje malo talasam, tek da održim
privid borbene gotovosti. Daleko
od medija, uspešno smo eliminisali
SRS i DSS, više niko ne može da
nam kvari sreću.
Ipak, moglo bi da bude i lepše.
Kad bi pristao da raspiše izbore, pa
da napravimo koaliciju. Red je da i
ja malo vladam, a ne samo Dinkić
i Dačić. Tu me razočarao. Drži me
na kratkoj uzici, a dani prolaze,
moji naprednjaci se unervozili, a
potencijalni birači polako uviđaju
da sam suviše skrenuo.
Ma, shvatam ja da mi nije lako
da se istaknem pored toliko ostalih
poltrona, zato se trudim da budem
– 129 –
TADIĆ, BORIS
strpljiv, nema mi druge. Ostaje mi
samo da, dok čekam poziv iz njegovog kabineta, sačuvam toplo srce i hladnu glavu. Srce mi uliva nadu da će me se kad-tad setiti, a
glavom radim ono što Boris najviše voli – klimam.
TAJKUNI – Arhaični japanski
naziv za gospodara ili komandanta. U engleskom jeziku odnosi se
na bogate menadžere, a u srpskoj
varijanti na Miškovića, Beka i još
nekoliko mudrih i sposobnih biznismena.
Umesto da su ponosni na te svoje hrabre ekonomske i političke
predvodnike, naivni i neobavešteni
Srbi često ih optužuju za nepravilnosti u privatizaciji, stvaranje monopola, uticaj na pravosuđe, podmićivanje političara i upravljanje
vladom, kontrolu medija i brutalno
zarađivanje na narodnoj muci. Za
mnoge tajkune i tajkunčiće tvrdi se
da su prevaranti, lažovi, lopovi i
kriminalci. Ma, ni pola od toga nije
tačno.
Koliko sam ih ja upoznao, sve su
to divni, plemeniti ljudi. Svakodnevno se nesebično žrtvuju kako
bi što uspešnije poslovali imovinom lenjih i nesposobnih. Od države dobijaju ogromne povlastice, a
od banaka još veće kredite. Bez
problema mogu da, po izuzetno
povoljnim uslovima, pozajme milione evra. Deo ulažu u biznis, deo
u dedinjske vile, besne limuzine i
pitome jahte. Na tome bi trebalo
–130–
da im se čestita, a ne da ih se provlači kroz čaršijsko blato. Zavide im
samo budale koje upadnu u problem kad odu u minus za hiljadu ili
dve dinara, kao da su im tajkuni
krivi što ne znaju da pametno ulože i obrnu koji miliončić. Slepi od
ljubomore, takvi traže preispitivanje pljačkaške privatizacije i kažnjavanje svih koji su se nezakonito obogatili. Njima je dovoljno da
neko negde nešto malo zavrne, pa
da kažu – hapsi ga!
Čemu to? Zar u Srbiji već nema
dovoljno sirotinje? Samo bi nam
trebalo da još i od tajkuna napravimo prosjake ili zatvorenike. Pa,
upravo su tajkuni vesnici dolazećeg oporavka privrede i boljeg života svih građana. Da bi oni danas
uživali, neko mora malo i da se stisne, ali odricanje će se isplatiti.
Opet tajkunima. I njihovim političkim abonentima. Sirotinja ionako
nije bitna. Osim na izborima. Ni tada nije skupa, lako se pazari u
stranačkim marketinškim megamarketima, a trgovački lanac se
nastavlja sledećom karikom, najjačom – tajkunima.
TELEFON – Instrument koji mi
omogućava da se bezbedne udaljenosti upravljam svojim bližnjima, podučavam ih šta i kako treba
da urade, kao i da ih, što je ponekad neophodno, upozorim na kaznu koja ih čeka ako se usude da
misle svojom glavom.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
TIHOVANJE
TIHOVANJE – Vrsta meditacije
koju pravoslavni fundamentalisti
primenjuju kako bi dosegnuli stanje blažene i čiste svesti. Iako meni, kao dokazanom evropskom demokrati, nisu potrebni verski fanatizam i, još gore, čista svest, često
praktikujem tihovanje. Uvek kad
ispunjavam kladioničarski tiket,
kad se brijem i, naravno, dok razgovaram sa Cvijanom.
Kroz pravo mističko iskušenje
prošao sam u septembru 2008.
godine, kad se Tomislav Nikolić herojski suprotstavio Šešeljevom
monstruoznom zahtevu da ne podržimo Đelićev Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa
Evropskom unijom. Pošto su se
kreatori i sponzori tog Nikolićevog
herojstva dogovorili samo s njim, a
ne i sa mnom, povukao sam se iz
politike.
To su mi bili najteži dani, gori
čak i od ženidbe. Sedeo sam u
svom vinskom podrumu, listao novine i televizijske kanale, Šešelju
nisam smeo da se javim na telefon, a Nikolić i sponzori nisu zvali,
obarali su mi cenu. Da bih je digao, izjavio sam da se povlačim iz
politike. I, povukao sam se. Na dva
minuta. Pošto se po povratku ništa
nije desilo, opet sam se povukao.
Pa, stoput jedno, stoput drugo.
Onda sam se uozbiljio i rekao sebi:
„Brate, smanji obrtaje, pregorećeš“.
Srećom, dogovorio sam se sa
Nikolićem i njegovim partnerima.
Историја једне опаке болести
Tako se moje tihovanje završilo na
najbolji način. Za mene, ostali
ionako nisu bitni.
TESTAMENT – Vrsta pazli, sa
elementima pravnih zavrzlama, cinizma i horora.
U mojoj oporuci, zavrzlame će
biti namenjene stranačkim kolegama. Kadrovsku slagalicu ću tako
zamrsiti da je niko neće raspetljati.
Pošto će me, makar zbog šumadijskog inata, sigurno nadživeti, Tomislavu Nikoliću ću ostaviti potpuni haos. Neka vidi kako je meni bilo sve ove godine radeći umesto
njega, podižući njegovo agresivno
i prevaziđeno srbovanje na evropski i demokratski nivo, prevodeći
mrzovoljno ćutanje na perfektni
engleski, učeći ga da je “Chateau
Petrus” bolji od dunjevače, Brisel
od Bajčetine, Tadić od Šešelja, Mišković od Pere Kenta, stambeni
kredit od poreza na ekstraprofit, i,
što je bilo najteže, Zvezda od Partizana.
Ostaviću mu Ducu, Jacu, Jecu,
Kizu, Džonija Ciciju i ostale moje
dvorjane, da mu piju krv, kao što
su meni njegovi generali delići i kaplari crnčevići. Neka se svakodnevno rve sa njihovom nezasitom pohlepom i mudrošću koja se zasniva
na tome da ne primaju savete od
pametnijih, a gluplje ne mogu da
nađu. A proći će još i gore, ako stignem da realizujem sve ideje.
– 131 –
TESTAMENT
Cinizam sam namenio najbližima, budućim učesnicima porodične lutrije. Kao vrhunski pravnik,
poslednju volju ću izraziti tako jasno da će naslednici sve pare spiskati na advokate. Takođe, ne nameravam da uplaćujem polisu životnog osiguranja. Samo tako sam
siguran da će nekome zaista biti
žao kad đavo dođe po svoje, odnosno po mene.
Horor zadržavam za sebe. Da ne
primetim razliku između ovoga sad
i onog što me čeka.
TORTURA – Perfektan način za
utvrđivanje stepena podobnosti
najbližih saradnika. Urlanjem,
uvredama i šikaniranjem, a sve na
naučnoj osnovi, eksperimentalne
objekte dovodim u stanje koje razotkriva suštinu njihove ličnosti – da
li im je važnije dostojanstvo ili ambicija. Razliku nije teško prepoznati.
Ako objekat ne demonstrira bespogovornu poslušnost i svest o
neophodnosti moje histerije, znači
da ne mogu do kraja da mu verujem. Možda sporni iskušenik i želi
da mi bude lojalan, ali još se nije
oslobodio okova morala, ponosa i
časti. Da ne bih ostavljao prostor
za stvaranje budućih problema, takvog kandidata odmah eliminišem.
Željene rezultate postići će objekat koji bez reči i suvišne gestikulacije, hladno i smireno prihvati
moju kritiku, nezavisno od količine
decibela u glasu i besmislenosti
–132–
optužbi na njegov račun. Takav
primerak, kad prođe test torture,
ima sve predispozicije za uspon u
stranačkoj nomenklaturi.
Da je moguće zadovoljiti te visoke standarde poltronstva, svojim
primerom dokazuje većina članova
mog kabineta.
Najblistaviji primer je, svakako,
Nebojša Stefanović. Bez obzira na
zlurad prizvuk nadimka „Slina“, kojim su mu zavidnici opisali karakter, gospodin Stefanović je višegodišnjom službom pod mojim patronatom uspeo da se razvije do neslućenih razmera. On je, naprosto,
medicinski fenomen.
I danas, dok na njemu sprovodim torturu, sa divljenjem se čudim njegovoj sposobnost čak i za
fizičku transformaciju. Malo ko će
verovati, ali tvrdim da Stefanoviću,
čim ga mrko pogledam, prestanu
da rade disajni organi, krvotok se
zaustavi i ceo organizam se nađe u
nekoj vrsti hibernacije. Oči mu se
toliko iskolače da mi se čini kao da
ih ima tri para. Prvim parom žmuri, ne želi ni da vidi da li sam mu
možda zaista pripremio neku kaznu. Drugim očima samo koluta i
čeka da prođe ofanziva, dok trećim
tupo bleji u vrh mojih cipela, očekujući da mu se podobnost isplati.
Zato ga volim. U njemu vidim
sebe, od pre 15 godina. Razlika je
samo u tome što sam ja svom šefu trčao po šampite, a Nebojša sad
meni donosi Lipton čaj ili Evian.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
TORTURA
Ipak ja nisam primitivni patriota
nego gospodin, da nekažem mister, evropskih manira. Za svaki
slučaj, čim Stefanović poraste, pustiću ga pod vodu, da mi se ne desi ono što je mog bivšeg šefa zadesilo sa mnom.
TRENUTAK – Svaki je komplikovan. I predug.
Običan čovek će pomisliti da trenutak traje kratko, ali mi, neobični
i iskusni, znamo da nije tako. Recimo, svim strancima ističem da se
trenutno nalazim u opoziciji. A plašim se da to, trenutno, zapravo nije trajno stanje.
TURCI – Divan, moćan narod.
Čak 500 godina su vladali Srbima.
Eh, da je meni makar 50 godina,
gde bi mi bio kraj.
U
UČENJE – Čovek uči dok je živ.
Tako i Toma Nikolić. Otkad je odustao od namere da Srbiju pretvori
u rusku guberniju, potpuno se posvetio evroatlantskoj edukaciji.
Strani jezici mu ne idu, pa smo, za
početak, počeli da savladavamo
gradivo iz spoljne politike.
I, mogu reći, lepo napreduje. Za
sada je naučio nazive svih pet kontinenata. I Aljaske.
ULEMEK, MILORAD – Dugo je
bio zadrti srpski nacionalista, ali
Историја једне опаке болести
deset godina pre mene je pokušao
da se involvira u demokratskoevropske strukture.
Kad je bilo stani-pani, neposredno pred 5. oktobar 2000, pametno
je procenio da je došlo vreme za
Miloševićev pad, pa je diskretno,
na zadnjem sedištu džipa parkiranog u Gepratovoj, dao zakletvu
Đinđiću. U miraz je doneo Jedinicu
za specijalne operacije, teško naoružanje i lake prste na obaraču.
Zauzvrat, dobio je aboliciju za grehe iz mladosti i popriličan deo vlasti, naročito u institucijama iz sebi
najznačajnijeg resora, policije i
BIA. Da je predvodio Miloševićeve
eskadrone smrti, javno je pominjao samo Vuk Drašković, tražeći
da Legija bude kažnjen za otmicu i
ubistvo Ivana Stambolića i masakr
na Ibarskoj magistrali. U pravedničkom gnevu, ljut zbog Đinđićeve
saradnje sa Ulemekom, Drašković
je funkcionere Demokratske stranke nazivao „žutim beretkama“.
Uzalud, za predstavnike DOS-ove
vlasti, komandant „crvenih beretki“ bio je „ugledni građanin“.
Međutim, vremenom su se odnosi zakomplikovali, Legija nije bio
zadovoljan nagradom, smatrao je
da, zbog pomoći demokratskim revolucionarima, zaslužuje mnogo
više. Kad je shvatio da od toga nema ništa, odlučio je da razvije samostalni biznis. Kao policijski pukovnik i prijatelj zemunskih mafijaša, uspešno je kidnapovao nekoli– 133 –
ULEMEK, MILORAD
Za mene, ta priča je završena.
Oživljavala je samo na stranicama
moje „Pravde“, kad bi glupi glavni
urednik objavio neki tekst o Legiji.
Jednom je čak počeo da objavljuje
feljton iz nekog Legijinog romana.
Tekst totalno politički benigan, priča o početku rata na Kosovu, kao
scenario za neki film o Rambovim
avanturama. Ipak, zasmetalo je
mojim drugarima sa Andrićevog
venca, pa sam naredio da feljton
završi u fioci, onoj najnižoj, gde
skrivam i svoju savest.
Briga me za Legiju. Imao je svoLegija: Dok on leži u zatvoru, ne- ju priliku da postane demokratizoki borci iz „crvenih beretki“ sede vani Evropejac, nije je iskoristio.
u SNS
Da nije bio alav i tupav, danas je
ko bogataša. Na sebe je preuzeo mogao da bude ministar odbrane
sve uloge: otmičara i pregovarača, ili komandant neke srpske NATO
pa i kurira koji je nosio pare sa- jedinice u Iraku. Nije se snašao. Ja
hoću.
mom sebi.
Ulje na vatru dodavale su najave
URLIK – Zvučni signal kojim sahaške optužnice protiv njega, kao i govorniku mirno i tolerantno daosnivanje specijalnog suda za or- jem do znanja da svoje mišljenje
ganizovani kriminal. Koga zanima uskladi sa mojim stavovima.
šta se tu zaista dešavalo, neka
UVREDA – Običaj koji vrlo čepročita Šešeljevu knjigu „Mafija
sto
primenjujem u odnosu sa ljudiubila svog premijera“.
ma
dovoljno neopreznim da se
Tada, u vreme „Sablje“, zgradu
iz koje je Zvezdan Jovanović, novi upuštaju u komunikaciju sa
srpski Gavrilo Princip, streljao Zo- mnom.
rana Đinđića, nazivao sam „Palatom pravde“. Objašnjavao sam da
je atentat izvršio narod, u samoodbrani od diktatora. Toga se više ne
sećam. Sada prepuštam sudu istoVEČNOST – Politika. Sujeta.
rije da proceni Đinđićevu ulogu, a Glupost. Zavist. Pohlepa. Zlo. EgoLegija je već pravosnažno osuđen izam. Primitivizam. Vampiri. Čak
na maksimalnu zatvorsku kaznu.
Noris. I, naravno, ja.
–134–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
V
VELIKA SRBIJA
VELIKA SRBIJA – Nemam pojma šta je to. Neki zlobnici kažu da
sam i ja pominjao nekakve granice
Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Tvrdim, to nije tačno. Za svaki
slučaj, konsultovao sam se sa gospodinom Alchajmerom i on mi je
potvrdio da nikad nigde nisam pominjao Veliku Srbiju i tu neevropsku, nepostojeću granicu.
Uostalom, od Jajinaca do Brisela
svi znaju da mene granice ne zanimaju, ja sam bezgranično evropski
otvoren.
VILSON, VUDRO – Institut u
Vašingtonu na kome sam krajem
septembra 2009. godine održao
briljantno predavanje.
Okupljenim američkim diplomatama i studentima rekao sam da se
zalažem za mir u svetu i da bezrezervno podržavam borbu protiv
gladi i siromaštva. Da nisam pomenuo kako Srbija nikad neće priznati nezavisnost Kosova, dobio
bih lentu namenjenu misicama.
Govorio sam i druge stvari koje nikoga ne zanimaju.
Što je najvažnije, nisam pričao
na prevaziđenom srpskom nego na
divnom engleskom jeziku. To je
privuklo posebnu pažnju jednog
mladog diplomate sa viškom pigmenata, koji nije odoleo pa mi je
posle prišao da se upoznamo. Priznao je da nije očekivao da tako
dobro znam da govorim engleski,
kao da sam rođen u Americi.
– I vi ste Sijuks? – pitao me.
Историја једне опаке болести
VINO – In vino veritas. Glupa
izreka. Vino je OK, ali kome treba
veritas?
VOJVODA – Tomislav Nikolić.
Nekada je bio „Vojvoda od Antina“,
a sada „Vojvoda od Antina do Brisela“.
Činom četničkog vojvode odlikovan je zbog izuzetnih zasluga u
borbi protiv ustaša, naših tadašnjih
dušmana, a sada regionalnih i,
uskoro, evropskih prijatelja. Ne,
vojvodstvo nije dobio zato što je –
kako ga je lažno optužila Nataša
Kandić, odskora takođe naša
evropska drugarica – pobio neke
babe u Antinu kod Vinkovaca. Na
sudu je dokazano da Nikolić nije
učestvovao, ne samo u zločinima,
nego ni u borbama. Pobunjenim
Srbendama, mlađim i hrabrijim od
sebe, pomagao je na najbolji način. Kuvao je pasulj, pravio sendviče i mazao pekmez na hleb. Dvaput im je i promenio baterije u
tranzistorima.
Vojvoda je postao zbog izuzetne
hrabrosti s kojom je sprečio prodor
Hrvata preko Temišvara. Niko, pa
ni Hrvati, nisu znali za tu ofanzivu,
ali, eto, ona je sprečena zahvaljujući herojskom podvigu Tomislava
Nikolića.
Da bi tituli dodao i blistavu odrednicu „do Brisela“, morao je
mnogo više da se pomuči. Prvo je
u haški pritvor ispratio svog političkog oca, predsednika i kuma, pa je
– 135 –
VOJVODA
Poglavnik Nikolić i doglavnik Vučić na putu za Evropu
na sebe uzeo teret vođenja najjače stranke u Srbiji. Šest godina je
stranačku infrastrukturu i pare ulagao u sebe, a i u mene. Zaklinjao
se u vernost Srbiji i Šešelju, predlagao da naša otadžbina postane
nova ruska gubernija i crna rupa u
evropskom tepihu, suprotstavljao
se diktatorima sa Zapada, tražio
odgovornost NATO ubica za zločine počinjene 1999. godine, kao i
da se naša policija i vojska vrate
na Kosovo i Metohiju, podržao
osnivanje Vlade Republike Srpske
Krajine u egzilu, optuživao Đinđićevu, Koštuničinu i Tadićevu vlast
za izdaju, sa ponosom pevao
„Spremte se, spremte“, pretio hap–136–
šenjem svih korumpiranih političara i kriminalizovanih tajkuna koji su
učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji, radio je sve što je svojstveno
predvodniku srpske nacionalističke
organizacije.
Na sreću, došao je dan kad se
Toma setio da renovira zamak u
Bajčetini, uzme skromni kredit od
više stotina hiljada evra, za stančić
od isto toliko kvadrata i za vjeke
vjekova da udomi svoje vojvodsko
potomstvo. Za to mu Šešelj nije
bio od pomoći, pa je potražio solventnije partnere. Ili su oni potražili njega, nije ni bitno.
Sa lakoćom je, posle dve čaše
dunjevače, zaboravio na kuma na
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
VOJVODA
robiji, na 20 godina srbovanja, Antin, Temišvar i pekmez. Uzeo je
mapu sveta, pogledao i uverio se
da je Srbija nezaobilazni deo Evrope, da je Brisel bliži od Moskve, i –
odluka je pala. Uništio je srpsku
opoziciju i omogućio Tadiću i njegovim evropskim mentorima da
nesmetano vladaju koliko god hoće.
Cepidlake kažu: „Prodao se za
male pare“. Pa, šta! Toma je šumadijski domaćin, zna da nijedna
para nije mala.
Kao što nije ni titula „Vojvoda od
Antina do Brisela“.
VRLINA – Kod drugih je ne
podnosim, kod sebe trpim. Ni jedno ni drugo mi nije teško. Okružen
sam ljudima koji su mi slični, nemaju vrline.
Z
ZABORAV – Sreća.
ZAKON – Nužda.
Ima ih svakavih. Jedni regulišu
izbornu proceduru, drugi saobraćaj, treći imovinske odnose... Meni
je najznačajni zakon ponude i potražnje. Na političkom tržištu.
Kad sam shvatio da se više ne
traži moja stara patriotska priča,
odrekao sam se floskula o Velikoj
Srbiji, ujedinjenju svih srpskih zemalja, Kosovu kao srcu Srbije, optužbi na račun tiranije Evropske
Историја једне опаке болести
unije i NATO agresora, kažnjavanju
aktera pljačkaške privatizacije i
sličnih trica. U svoj politikantski izlog sam stavio robu koja se traži:
put u Evropsku uniju koja nema alternativu, nisu važne teritorije nego demokratija, ionako ćemo svi
biti ujedinjeni u našoj evropskoj
porodici, sa prijateljima iz NATO
saveza trebalo bi uspostaviti ravnopravno partnerstvo, bez podsećanja na milosrdno bombardovanje koje smo sami izazvali, tajkunima treba pomoći da se još više
obogate jer od njih zavise egzistencije stotina hiljada radnika...
Pa, ko da odbije takvu ponudu?
Svi moji partneri, sponzori i novi
evropski prijatelji su nesebično podržali takvo usklađivanje ponude i
potražnje. Razume me čak i Toma,
kome ipak ponekad izleti neka patriotska parola, izraz prošlosti koja
traje.
Držim i da je veoma dobar zakon prof. dr Z. Radovanović: „Telo
koje napreduje, želi da stalno napreduje, a telo koje je već na položaju, čini sve što može da taj položaj zadrži“.
Moje telo nije zadovoljno svojim
trenutnim položajem na političkoj
sceni, pa želi da napreduje. Iako
se plaši drugog zakona istog stručnjaka, koji upozorava da „biračka
masa ponekad ima moć da let tela
u napredovanju, usled turbulencija
izazvanih prevelikim ubrzanjem,
pretvori u pad“. Da se to ne bi de– 137 –
ZAKON
silo, obezbedio sam pomoć uticajnih prijatelja, Mikija Rakića i Gagija Đilasa.
Pored ekspertskih analiza prof.
dr Radovanović, u kampanjama
koristim i zakon Alana Forda, koji
perfektno određuje kakve reklame
su najefektnije: „Sve mora biti jasno, takoreći jednostavno, zapravo
nimalo komplikovano, ali precizno i
upečatljivo, čak izazovno i nametljivo i pomalo tajanstveno, da svako sve shvati na prvi pogled“. Taj
metod mi nije pomogao da pobedim na izborima, ali ostvario je više nego solidne rezultate. Birači su
dobro reagovali, kod mene im je
sve upečatljivo tajanstveno, ništa
ne shvataju, ali vremenom će me,
uz pomoć Mikija i Gagija, dovesti
na vlast.
Naravno, postoje i oni trivijalni
zakoni, koji su namenjeni za organizaciju društva. Njihova praktična
namena odlično je definisana u stihovima D. Trifa: „Kad se zakon
pravi/u građu se rupa stavi /da kad
lopov proći želi/ ne poruši zakon
celi“. U tom duhu i ja sam napravio onaj zakon o informisanju kojeg se više niko ne seća osim autora ove glupe knjige.
Kad sam, kao Miloševićev ministar informisanja, pisao taj zakon,
nisam gađao sve medije, za mete
sam odredio samo one koji misle
drugačije. Što namerio, to ostvario. Neopravdano i neodmereno su
me kritikovali što uništavam neza–138–
visno novinarstvo, niko nije primetio da to radim demokratski tolerantno. Da, presude za verbalni
delikt su bile drakonske, ali nije bilo smrtne kazne. Zvanično, u zakonu, ne. Onima koji su bili na mojoj
strani, dlaka nije falila na glavi. Neka o tome misle svi koji su protiv
mene i koji se ne raduju što ću
uskoro, samo što nisam, doći na
vlast, da opet pišem zakone.
Da ne ispadne da pretim, što nije svojstveno mojoj evropskoj orijentaciji, samo zahtevam da svi
građani poštuju zakone, pa ma kakvi oni bili. Za nekoga je munze
konza, za nokoga je Sinan zakon,
za mene – Đilas.
ZID – Objekat na koji nailazi
svako ko od mene traži neku pomoć.
Dugim i strpljivim radom uspeo
sam da oko sebe podignem lep ali
tvrd zid višestruke namene. Pred
njim može samo da se ćuti ili plače, a najefektnija je istovremena
kombinacija te dve aktivnosti.
Ko god dođe u moj kabinet sa
namerom da isprosjači neku vrstu
pomoći, prvo će se suočiti sa ćutanjem. (Smeškanje se podrazumeva, ono predstavlja uobičajenu reakciju prilikom suočavanja sa tuđom mukom). Pametnima je to
dovoljno da se uplaču. Gluplji su
uporniji, pa uz plač nastavljaju da
me smaraju svojim problemima.
Da mi vreme ne prođe uludo – dok
oni kukaju zbog besparice, nedoВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
ZID
statka posla ili lekova – u sebi stručno procenjujem da li da se kladim
na Romu protiv Sampdorije ili na
Lion protiv Nice. Nekad izbistrim
celu listu Meridijana dok nesrećnik
koji stoji ispred mene ne shvati da
uzalud pati obojicu. Čim odustane
od lupanja glavom u moj zid, bude
nam lakše. On ništa nije postigao,
ali bar je rekao što ima, rasteretio
je dušu. Meni je svejedno, navikao
sam na tuđi plač i moje ćutanje.
ZGRADONAČELNIK – Ako već
dvaput nisam uspeo da postanem
gradonačelnik Beograda, osnovaću
kućni savet u Jajincima, kandidovaću se za predsednika. Za mene
ćemo glasati ja, mama, a moraće i
tata. Dovoljno da postanem zgradonačelnik.
ZOO VRT – Mesto dirljivih i inspirativnih susreta.
Kad god odem u beogradski Zoološki vrt, obraduju mi se slonovi i,
naročito, majmuni. Svi mašu repom, puštaju čudne krikove i gledaju u mene sa nadom da će dobiti nešto. Osećam se kao u Srpskoj
naprednoj stranci. Da nisam škrt,
kupio bih im kikiriki i banane.
Ž
ŽIVOT – Lepa igra, ako je moj.
Ako je tuđi, kao da ne postoji.
Lepotu sam otkrio davno, još
dok sam bio mangupčić iz novobeИсторија једне опаке болести
ogradskog Bloka 45. Hteo sam da
budem pilot, kao Tom Kruz u onom
filmu; da igram košarku bolje od
Dražena Petrovića; da spopadnem
Tajči; da Zvezda osvoji Kup šampiona… Imao sam sreće, Pančev
nam je doneo trofej iz Barija. Kasnije, kao mangupčina iz Francuske 31, sedišta SRS, stekao sam
mnogo ozbiljnije ambicije. Hteo
sam da granice Karlobag-OgulinKarlovac-Virovitica pomerimo malo
zapadnije, do Milvokija; da radikali
osvoje vlast u otadžbini; da mi Šešelj da neko ministarstvo… Dobio
sam priliku da ratnoj vladi Mirka
Marjanovića poklonim divan drakonski zakon protiv informisanja.
Zauzvrat, Srbijica mi je poklonila
skroman stančić od sto kvadratića
u nekoj novobeogradskoj elitističkoj zabiti.
Prvih 38 godina lepo sam se
igrao, iako je pravila igre pisao Vojislav Šešelj. Uživanje su kvarili
stalni izborni porazi i nepromenjiva
sudbina opozicionara. Posle bolnog
kraha kandidature za gradonačelnika Beograda, kad me izdao dokazani lažov Ivica Dačić, shvatio
sam da imam samo dve mogućnosti: da se povučem, kao većina ljudi, u mišju rupu, ili da promenim
pravila životne igre i Đilasu kažem
„da”.
Naravno, rekao sam “da”. Kasnije sam to ponavljao i drugima, milion puta, uglavnom na engleskom.
– 139 –
ŽIVOT
Od tada, moj život je fantazija.
Zaboravio sam prošlost, nadam se
svetloj budućnosti i uživam u demokratskoj sadašnjosti. Još da dođem na vlast, pa neka traje večno.
Što ne bi? Lažu da je život kratak.
To može da priča samo onaj ko nikad nije razgovarao sa generalom
Delićem.
Međutim, on je nebitan, meni
sreću kvari uspomena na jednu
staru izjavu Tomislava Nikolića:
„Nadživeće nas Vojislav Šešelj, jak
–140–
je on, jači od svih nas i uputio se
putem kojim niko od nas ne bi
išao”. Iako je to buncao još dok
smo bili radikali, svaki put kad se
toga setim, malo se štrecnem. Šta
ako je govorio istinu? Pa, to ne bi
bilo fer. Nisam se ovoliko mučio
kreiranjem intriga, spletki i prevara, da bi me na kraju pobedili istina i zdrav razum. Ma, nema šanse,
ali ipak se plašim. Dođe mi da zaplačem. Ali, neću. Nada umire poslednja. Sad je red na Šešelja.
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Поговор
Поговор
Заборав и амбиција
Већ 18 година Александар Вучић на новинским страницама пише своју политичку биографију.
Накупило се ту свега и свачега. Било је ватреног заступања
идеологије српског национализма, одбране границе Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, борбе против НАТО-а и шиптарских терориста за Косово и Метохију, супротстављања хашким кадијама и
домаћим издајницима и диктаторима Ђинђићу, Тадићу, Динкићу,
па и Коштуници. У последње две године, трансформисан у европејског демократу, Вучић се одриче властите прошлости и увесељава
стране дипломате и нове „жуте“ савезнике причом о безалтернативном путу у Европску унију, сарадњи са САД, неопходности испуњења захтева Хашког трибунала...
Тај разноврсни политикантски материјал, Предраг Поповић је
упаковао у биографију, необичну по форми и рискантну по садржају. Захваљујући дугом познанству и трогодишњој интензивној сарадњи са Вучићем, аутор је имао „среће“ да из близине посматра и
анализира детаље његове политичке авантуре.
Документарне секвенце су обогаћене сатиром која разоткрива
мотиве којима се руководи главни јунак у својој амбицији да дође
на власт по било којој цени. Иако је иронија очигледна, сигурно ће
многим читаоцима бити тешко да је раздвоје од вучићевске реалности. На прво читање, и сам сам упадао у ту замку, уверен да сам
неке од дефиниција чуо, баш такве какве су у „Речнику“, из Вучићевих уста. Успут, наведени су и Вучићеви ставови које он никад,
ни под претњом да се ожени Дубравком Родић, не би наглас изговорио, али који се могу, с обзиром на његове аргументоване турбуленције, сматрати као веома блиски истини. Уосталом, коначни закључак мора да донесе сваки читалац за себе.
– 141 –
Историја једне опаке болести
Поговор
Поред главног лика, доминирају два споредна: Војислав Шешељ и Драган Ђилас. За бившег хероја везани су сви атрибути који Вучићу помажу да га се одрекне, првенствено оптужбе и заборав. Зато се Шешељ дефинише као „отелотворено зло“, а заборав
као „срећа“. Не само Српска радикална странка, из меморије су избрисане и многе личности које су обележиле Вучићев успон и пад.
Са објашњењем „немам појма ко је то“, он детерминише Слободана Милошевића, Миру Марковић, Зорана Ђинђића, Славка Ћурувију... Аутор значајно напомиње да су на њих заборавили и сви други, чак и њихови политички наследници, по принципу „зар је важно
шта је било, сад је важно како ми је“. Вучић, дакле, не би могао да
се позива на заборав да му то нису омогућили Тадић, Ђилас, Дачић, Динкић и остали пријатељи Алојза Алцхајмера.
Новом идолу су упућене ласкаве титуле, амбиција и нада. Као
некад у вођу радикала, Вучић је сада загледан у Ђиласа, богатог и
успешног политичара који је испунио све његове снове. Као прави
„алфа мужјак међу паразитима“, он од „Гагија“, у замену за разбијање опозиције, очекује помоћ при успону на власт, до моћи и утицаја.
Сви остали термини, било да су посреди конкретни људи или
општи појмови, категоризовани су по заслузи, у зависности од тренутне употребне вредности. Аутор је управо у обради тих јединица
изнео најзанимљивије процене вучићевског погледа на Томислава
Николића, Брану Црнчевића и друге блиске сараднике који још нису у пуној мери познати јавности, чија улога је оправдана макар као
илустрација система који око себе гради лидер напредњака. У том
светлу требало је читати и одреднице емоционалне врсте, којима
се црта психо-профил главног јунака.
У послу којег се прихватио, Поповић је имао још једну битну
олакшавајућу околност: Александар Вучић је, до ове књиге, уживао
статус медијски најзаштићенијег политичара у Србији. Што год да
се данас напише о Шешељу, Ђинђићу или чак Чедомиру Јовановићу, без обзира на потенцијално злочесту маштовитост аутора, изгледаће као већ виђено, можда у некој другачијој, блажој верзији,
али ипак препознатљиво. Иако Вучић годинама кука како се против
њега воде најстрашније хајке, политичком и медијском амнезијом
му је опроштено све: узимање министарског стана од Србије, непосредно пред бомбардовање и губитак Космета, прогон Славка Ћурувије и уништење „Дневног телеграфа“, па и пуч у странци која га
је створила.
–142–
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Поговор
Иако личи, „Речник“ није настао под девизом „ово ти је за оно“.
Да је пре десет година, без искуства непосредне сарадње са Вучићем, Поповић написао ово дело, суштина не би била другачија, само би било мање колоритних детаља.
Неко ће ову књигу читати као политичку публицистику, али, у
суштини, ово је драматично преиспитивање морала, мало Вучићевог, мало више друштвеног. Кад атмосфера у српској јавности не
би била оволико загађена, он би био скрајнут на маргину политичке сцене. За утеху, та будућност му је сасвим извесна, отворено је
само питање колико ће својим деловањем нанети штете опозицији
и грађанима који се надају променама.
Горан Радовић
Историја једне опаке болести
– 143 –
Белешка о писцу
Белешка о писцу
Предраг Поповић је три године био главни уредник „Правде“,
дневног листа Александра Вучића.
Пре те авантуре, Поповић је био главни уредник „Национала“,
помоћник главног уредника „Дневног телеграфа“, заменик главног
уредника магазина „Свет“, радио је за још неколико дневних и недељних новина, а 2000. године је објавио књигу „Последња исповест Славка Ћурувије“.
У припреми су му још две књиге о лику и делу заменика председника СНС: „Вучићев политички тестамент“ и „Вучићева исповест
без покајања“.
Историја једне опаке болести
– 145 –
Индекс имена
Индекс имена
Аврамов, Смиља 37
Аздејковић, Предраг 40, 41
Алимпић, Зоран 42
Алцхајмер, Алојз 7, 8, 135
Амин, Иди Дада 38
Андерсон, Памела 107
Антић, Александар 26, 53
Антонијевић, Мики 17
Ахтисари, Марти 81
Багатов, Амарат 108
Бајагић, Момчило 42
Балашевић, Ђорђе 65, 81
Башановић, Зоран 10
Беко, Милан 37, 118, 130
Бетовен, Лудвиг 57
Бин Ладен, Осама 62
Бјелица, Исидора 11, 12
Божовић, Баћо 13, 14
Брамерц, Серж 77
Бранд, Вили 57
Бранковић, Вук 105
Бреговић, Горан 42
Броз, Јосип Тито 13, 29, 32, 84, 85, 106
Будимировић, Добривоје 40, 68, 85, 112
Буха, Љубиша 101
Весић, Горан 17, 106
Вокер, Вилијам 80
Вондер, Стиви 109
Ворлик, Мери 9
Вукелић, Весна 115
Вукићевић, Лидија 37
Вукотић, Манојло 89
Вуксановић, Душко 59, 97
Вулин, Александар 60
Вукчевић, Владимир 77
Вучковић, Северина 102, 128
Историја једне опаке болести
Вучелић, Милорад 25, 72
Вучић, Ксенија 9, 31, 95
Ганди, Махатма 57, 103
Гелбард, Роберт 76
Главаш, Бранимир 128
Гојковић, Маја 42, 43
Губерина, Вељко 83
Дарвин, Чарлс 28
Дачић, Ивица 24, 25, 26, 27, 28, 36, 53,
60, 61, 66, 70, 75, 77, 86, 90, 91, 92, 94,
100, 102, 108, 113, 125, 126, 129, 139
Делић, Божидар 29, 40, 85, 109, 110, 112,
140
Дивац, Владе 9
Дизни, Волтер 91
Димитријевић, Бојан 39
Динзбир, Јиржи 76
Динкић, Млађан 25, 43, 60, 61, 129
Достојевски, Фјодор 57
Драшковић, Вук 25, 33, 60, 114, 133
Драшковић, Даница 32, 33
Дурић, Младен 34
Ђелић, Божидар 85, 131
Ђилас, Драган 7, 12, 15, 20, 23, 28, 30, 31,
34, 35, 36, 41, 42, 43, 44, 49, 53, 54, 56, 57,
65, 66, 67, 70, 73, 75, 77, 78, 80, 82, 85, 86,
87, 88, 97, 98, 105, 107, 108, 109, 110, 111,
113, 116, 119, 124, 127, 138, 139
Ђинђић, Зоран 7, 13, 27, 36, 54, 57, 75, 76,
79, 84, 88, 89, 90, 93, 106, 107, 123, 126,
133, 134, 136
Ђорђевић, Немања 60
Ђујић, Момчило 121
Ђукановић, Владимир 95, 120
Ђукановић, Мило 59
– 147 –
Индекс имена
Ђукић-Дејановић Славица 73
Еткинсон, Рован 105
Живковић, Зоран 126
Жигон, Ивана 37
Жириновски, Владимир 98
Илић, Велимир 60
Јанковић, Јована 50
Јанковић, Марко 43
Јанковић, Невена 97
Јеврић, Екрем 115
Јовановић, Звездан 89, 134
Јовановић, Чедомир 54, 59, 92, 106, 126
Јоцић, Драган 59
Кандић, Наташа 47, 135
Караџић, Радован 27, 28, 79, 91
Карић, Богољуб 27, 56, 60, 101
Карић, Драгомир 56
Карлеуша, Јелена 51
Кенеди, Џон Ф. 56, 105
Кларк, Весли 105
Клинтон, Бил 9
Кнежевић, Горан 58, 59
Кнежевић, Ратко 59, 60, 119
Коен, Саша Барон 107
Којић, Драган Кеба 60
Колумбо, Кристофер 9
Комљеновић, Петар 131
Комненић, Милан 22
Коштуница, Војислав 9, 25, 39, 62, 63, 69,
86, 127, 136
Кркобабић, Јован 25, 60, 86
Кркобабић, Милан 53
Круз, Том 53, 139
Лазаревић, Војин 59
Лилић, Зоран 86
Лимонов, Едуард 98
Љајић, Расим 60
Љушић, Радош 39, 67, 69
Макијавели, Никола 57, 105
Мантер, Камерон 8
–148–
Манчић, Сузана 50
Маринковић, Сања 50, 95
Марић, Миломир 60
Марјановић, Мирко 21, 64, 76, 81, 84, 89,
139
Марковић, Драган 25, 57, 60
Марковић, Драгољуб 101
Марковић, Мира 70, 71, 72
Марковић, Мирослав 22
Марфи, Едвард 69
Медведев, Дмитриј 73, 74
Милановић, Милан 59, 97, 118
Милановић, Ненад 59, 97
Милошевић, Слободан 7, 15, 16, 21, 22,
24, 25, 27, 29, 31, 32, 33, 35, 36, 40, 47, 70,
74, 75, 77, 81, 85, 88, 89, 96, 102, 103, 114,
121, 122, 133, 138
Минхаузен, Карл Ф. Х. 104, 124
Митровић, Жељко 37, 71, 72, 89
Мићуновић, Драгољуб 90
Мишковић, Мирослав 37, 89, 118, 130
Младеновић, Андреја 53
Младић, Ратко 31, 34, 46, 64, 69, 77, 78,
79, 88, 120
Монтгомери, Вилијам 9
Моцарт, Волфганг А. 57
Мркоњић, Милутин 9, 25
Начић, Ташко 41
Недељковић, Верољуб 73
Никитовић, Александар 59
Николић, Александар 10, 32, 49, 41, 95,
110, 111, 119
Николић, Драгица 16, 63, 113
Николић, Томислав 8, 9, 10, 12, 13, 16, 19,
20, 22, 24, 26, 27, 30, 32, 33, 34, 36, 37, 38,
39, 40, 42, 43, 44, 46, 49, 50, 52, 57, 59, 60,
63, 64, 66, 67, 70, 77, 79, 82, 83, 84, 86, 89,
90, 97, 98, 103, 105, 106, 108, 109, 110,
111, 112, 113, 116, 117, 120, 121, 124, 125,
131, 133, 135, 140
Ниче, Фридрих 49
Новаковић, Новак 105, 121
Обрадовић, Жарко 86
Обретковић, Жика 25, 124
Олбрајт, Медлин 9
Орић, Насер 128
Остојић, Катарина Каја 94
ВУЧИЋЕВ РЕЧНИК
Индекс имена
Павелић, Анте 125
Пајкић, Небојша 12
Панић, Ранко 27, 28, 91, 92, 108, 126
Панић, Смиља 92, 108
Пањковић, Мики 90
Пелевић, Борислав 40, 85, 92, 93
Петровић, Дражен 139
Петровић, Никола 40, 93, 94
Пешић, Бранко 15, 32
Пијаде, Моша 121
Полумента, Шако 120
Поповић, Владимир 59, 93, 106
Поповић, Предраг 35, 95
Простран, Бранислав 11, 23, 52, 61, 87,
91, 92, 97
Прпа, Бранка 23
Путин, Владимир 73, 98, 99
Радић, Индира 9, 103, 112
Радујко, Бранко 66, 97
Ражнатовић, Жељко 15, 16, 40, 72, 85, 93,
103
Ражнатовић, Светлана 27, 51, 61, 81, 102,
103
Ракић, Милица 34, 81
Ракић, Миодраг 15, 20, 23, 28, 30, 34, 43,
53, 54, 57, 66, 69, 73, 87, 88, 97, 100, 107,
108, 113, 138
Ранковић, Предраг 37, 89, 101, 102
Робинсон, Џорџ 81
Родић, Дубравка 11, 34, 49, 50, 57, 97,
105, 109, 121
Рундек, Дарко 127
Руни, Вејн 115
Сагдијев, Борат 107, 108
Самарџија, Харис 103
Солана, Хавијер 34, 81, 105
Стамболић, Иван 25, 89, 133
Станишић, Јовица 15, 32, 117, 118
Стефановић, Ана 97, 116
Стефановић, Небојша 54, 87, 97, 111, 120,
132, 133
Стефановић, Немања 97
Суботић, Станко 7, 59, 60, 69, 97, 117, 118
Историја једне опаке болести
Тадић, Борис 7, 12, 15, 20, 23, 28, 30, 31,
34, 35, 36, 41, 42, 43, 44, 49, 53, 54, 56, 57,
65, 66, 67, 70, 73, 75, 77, 78, 80, 82, 85, 86,
87, 88, 97, 98, 105, 107, 108, 109, 110, 111,
113, 116, 119, 124, 127, 138, 139
Тијанић, Александар 16, 89
Триван, Јелена 31
Туђман, Фраљо 125
Ћосић, Добрица 57
Ћурувија, Славко 7, 11, 20, 21, 22, 23, 25,
47, 70, 76, 84, 123
Угљанин, Сулејман 60
Улемек, Милорад 18, 133, 134
Филарет 75
Филе, Штефан 20, 31, 38, 39, 57, 73, 77,
85, 91, 109, 110, 113, 114
Франкенштајн, Виктор 39
Холбрук, Ричард 22, 80, 81
Цвијан, Владимир 17, 104, 131
Црнчевић, Брана 15, 16, 17, 32, 40, 68, 85,
104, 106, 109, 110, 111, 112, 120, 124
Чавошки, Коста 37
Чолић, Здравко 42, 115
Џексон, Мајкл 109
Шапер, Срђан 12, 127
Шарић, Дарко 28
Шеј, Џејми 81, 105
Шерифовић, Марија 120
Шешељ, Војислав 7, 8, 9, 10, 12, 13, 15,
19, 20, 21, 22, 28, 29, 31, 32, 34, 35, 37, 38,
39, 40, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 49, 50, 52, 54,
57, 61, 62, 64, 67, 69, 72, 74, 75, 77, 78, 79,
80, 83, 84, 85, 86, 89, 91, 93, 95, 100, 103,
104, 106, 107, 108, 110, 111, 113, 114, 118,
119, 121, 122, 123, 124, 125, 129, 131, 134,
136, 139, 140
Шешељ, Даница 108
Шутановац, Драган 42
– 149 –
Download

VUCICEV RECNIK.qxd