Beograd, decembar 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ SVE NA JEDNOM MESTU (članci) Kontakt:
[email protected]
1 U ovoj obimnoj knjizi naći ćete moja pisanija napravljena tokom ovog veka. Film,
pozorište, politika, televizija, rokenrol, književnost. Ubojita kombinacija 2002-2014.
Napominjem da nisam uračunao stručne radove koji su razbacani po periodici.
Zastupljeni su samo članci objavljeni u desetak novina, časopisa, elektronskih glasila.
Izbor nije konačan jer jedan deo mojih članaka ne postoj i u elektronskoj formi s obzirom
da sam često menjao kompjutere i jedan deo korpusa pisanija je izgubljen. Lepo čitanje
želim,
AN
2 Beograd, decembar 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ U TAMI KINO-­‐KLUBA (filmske kritike, prikazi) Kontakt:
[email protected]
3 Pred vama su moji članci o filmu koje sam objavljivao u periodu 2005-2014 godine
u Znaku, Književnom listu, Time Outu, Betonu, Akuzativu. Prijatno čitanje
A.
4 PRESEK FILMOVA SA SINEMANIJE 2005. U TIME OUTU
Ferpektni zločin
(Crimen Ferpecto)
ŠPANIJA
Reditelj: Alex De la Iglesia
Uloge: Guillermo Toledo, Monica Cervera, Luis Varela
Zamislite: vi ste savršeni mačo nad svim mačoima mačističke Španije i gospodarite
zanosnim ženskim personalom na odeljenju ženske galanterije u najvećoj robnoj kući u
Madridu! I, naravno, sve je ferpektno ili perfektno dok ne napravite fatalnu grešku i u
afektu ubijete svog konkurenta. Vašu tajnu zna samo neugledna i »malkice« krvožedna
koleginica koja je do ušiju ( i preko istih) zaljubljena u vas. Šta uraditi?
U paklu Aleksa Iglesije, krcatom mutantima (»Accion mutante«), satanistima i grešnim
sveštenicima (»Sudnji dan«) i zverskim parovima (»Perdita Durango«) podgrejan je novi
lonac u kojem se kuva mačista sa početka priče. Nimalo slučajno, mit o mačisti koji je
započet u ciklusu italijanskih filmova s početka prošlog, krunisanim legendarnim
»Mačistom u paklu«, potpuno je srušen ovim Iglesijinim delom: žena sa amazonskim
genima, uspešan spoj kasapina i modne kreatkorke pretvara Don Huana u seksualnog
roba.Ne dopada vam se?
Odgovaralo vam to ili ne, tek (i) to je Iglesija: crni humor, politička nekorektnost,
nasilje, seks, potrošačko društvo oličeno u bulumentama obeznanjenih kupaca. Sve
pobrojano je našlo mesto u ovom brzom, dramaturški preciznom i beskompromisno
režiranom, subverzivnom filmu koji nas tera da se kiselo smejemo sebi I uzivamo u tome.
koji još jednom pokazuje da je jaka priča (plus dobar budžet) kičma filma. No, ovaj film
ima još jedan, danas redak kvalitet da spaja nespojivo: klasičnu »koka-kola plus kokice« i
smartie-artie publiku.
OCENA: FILM MESECA
5 Dnevnik motocikliste
(Diarios de Motocicleta)
SAD-Argentina-Čile-Peru
Reditelj: Walter Sales
Uloge: Gael Garcia Bernal, Rodrigo de la Serna, Mia Maestro
Kakvi su u mladosti bili Ejb Linkoln, JFK, Johan Štraus ili, Džeri Li »Ubica« Luis ?
U ekranizacijama njihovih mladalačkih lutanja zastupljeni su svi životni elementi izuzev
jednog-niko nije išao na hodočašće. Upravo takvo hodočašće prikazano je u
puteševstviju čuvenog Ernesta »Če« Gevare, Argentinca, Kastrovog saborca. Ovaj
»levičarski road movie« prikazuje Čea i Alberta,studente medicine koji, upoznavši
duboku nesreću i bedu ali i lepotu svog kontinenta, postaju revolucionari jer je to u
Latinskoj Americi, pritisnutoj vojnim huntama, dokaz ljudskosti.
Slavni »Če« je filmom Oskarovca Valtera Saleša (»Centralna stanica«), iako je već
nakon pogibije u sukobu sa bolvijskom vojnom huntom i CIA postao ikona nemira 1968.
godine i nezaobilazan ukras miliona studentskih soba, definitivno kanonizovan.
Impulsivan, inteligentan, romantičan, human (antologijska scena u kojoj pliva do kolonije
leproznih) Če, koji u ratu nije štedeo zarobljenike, ovde ne liči na sebe ali liči na svoj
kontinent, sav u crno-belim protivurečnostima. No, politiku na stranu, dinamike i
duhovitosti, divnih i surovih predela kao i priče o pravom prijateljstvu ovde ne nedostaje.
Kao kuriozitet valja spomenuti i film koji je kvalitetan dvosatni trejler »Motocikliste«
(prikazan na ovogodišnjem FESTU) , »Putovanje sa Če Gevarom« Đanija Mine.
Ocena: 4
JUG-JUGOISTOK
Režija: Milutin Petrović
Uloge: Sonja Savić, Miloš Lolić, Puriša Đorđević
Sonja Savić se vratila u Srbiju, u ulozi Sonje Savić koja se vratila u Srbiju da traži
svoje dete za koje nije sigurno da li postoji ili ne. Da, autor ovog članka ne halucinira,
ovo je početak filma “Jug-jugoistok” a dalje sledi: otac (mogući) deteta (koje postoji a
možda i ne) je ministar inostranih poslova, povezan sa Predsednikom, čuvenim “Idolom”
6 Srđanom Šaperom i francuskom agenturom reditelja Žan Lik Godara. Eh,da u igru ulaze
i retko časni inspektor Despotović kao i penzionisani šef DB-a, Đorđević.
Nelogično? Ne, tipično srpski. Ceo film, kao i naša virtuelna stvarnost,
konstruisan je kao džinovski “McGuffinn”. Rezultat je ne sukob oko nečeg misterioznog
(mekgafina), kao u kultnom Hičkokovom delu “Sever.-severoistok” već potpuni,
namerno izrežirani haos koji živimo. Otud i poigravanje sa živcima gledalaca u
nedoslednoj naraciji, skretanju u sporedne tokove radnje, jurnjava kroz avalske šume,
hod po ivici simsa hotela “Moskva”, snajperista u avionu ali i aluzije na atentate na
Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ali, s druge strane je imitacija, parodiranje, songovi
iz pinkovske “Nikad izvini” i naslovne strane žute štampe. Smešno? Ovakav smeh se
zaglavljuje u grlu. I onda shvatite-treš i triler!I dalje smo u onoj Srbiji iz prvog, takođe
hrabrog i niskobudžetnog filma “Zemlja istine, ljubavi i slobode” ali, dok nas Milutin
“Heroj” Petrović na to podseća, možda i ima nade
OCENA: 5
OLD BOJ
(Old Boy)
Koreja
Reditelj: Park Čan-Vuk
Uloge: Čoi Min Sik, Li Vu Džin
Biznismen, kidnapovan, provodi u privatnom zatvoru petnaest godina. Žena mu je
ubijena, kći nestala. Nakon izlaska iz zatvora dobija gomilu novca i mobilni telefon.
Zašto? Zbog čega je robijao?
U katalogu filmskog festivala u Minhenu, reditelj “Old boja” je opisan kao:
“najopasniji filmadžija na svetu”. I, nisu bili daleko od istine: spojivši doživljaje grofa
Monte Krista, ronina, lutajućeg samuraja, antičku tragediju i junake iz romana
Dostojevskog u jednu celinu, Park Čan –Vuk (inače diplomirani filozof) je publici
servirao ubitačni koktel. Iako crn, depresivan, ovaj film ide duboko do najvećih ljudskih
strahova prikazujući da razlike između tamnice i “slobode” danas, više i nema.
Ali, ako ste mislili da je ovo “filozofski” film prevarili ste se. Snažne i na momente
smešne scene u kojima se koriste sve istočnjačke borilačke veštine plus zidarski čekić
nižu se, u maniru kompjuterskih igrica, jedna za drugom.Poigravanje sa sudbinom,
7 kontrolisanje tuđih života od strane multinacionalnih kompanija, sve su to samo sitni
delići u ovoj slagalici. Naravno, neću vam reći kraj filma (ovo je potpuno subjektivno)
ali, što bi rekao Dr. Spock: “That’s not logical!” Uostalom, pogledajte, jer o ukusima ne
treba raspravljati a za filmadžije u kreativnoj krizi-upišite filozofiju, pomaže!
Ocena: 4(TIME OUT, 2005)
POSLEDNJI DŽENTLMEN-LUTALICA
Prva stvar koju treba zaboraviti ako se odvažite da pogledate “Korta Maltezea” je
klasična predstava crtanog filma po uzoru na Diznijevu produkciju, recimo. Naravno, u
vreme kad budete držali ovaj članak u svojim rukama Korto će odavno odjedriti iz
bioskopa i možda se “iskrcati” na nekom DVX-“ rezancu”. Nije aktuelan, brzo je
došao, brzo prošao,pa, čemu onda priča o njemu? I ko još čita taj strip, i zbunjuju me te
oštro crtane face koje se tu pojavljuju i znate li da je Hugo Prat, autor ovog stripa umro
pre osam godina, i taj Korto je jedan krajnje samoljubiv tip, non stop nešto kulira, nema
mišiće a i ne nosi triko kao što dolikuje pravim strip-junacima? Jeste, tako je. Ali nije.
Kad je reditelj Paskal Moreli odlučio da ekranizuje epizodu “Korto Malteze u Sibiru”
pred njim je stajalo pet godina posla i naizgled nerešiva enigma: kako oživeti Pratov
svet? Razmena pogleda, škrta a ipak rečita mimika, duge pauze, krajnje ozbiljna priča,
jaki monolozi, sve to čini ovaj strip i sve to može samo da smeta crtanom filmu. Na svu
sreću, baš ta artificijelnost je bila dragocena inspiracija reditelju i pred nama se ukazuju
ljudi, mase ljudi (scene ulica u Hong Kongu, npr.) koji se kreću kao marionete, zagasite
boje dominiraju, u kontrastu sa somnabulnom prirodom prikazanom u sfumatu, sjajna
psihodelična scena šamanovog prizivanja duhova, ima i dosta akcionih scena, mnogo
“krvave poetike” prošarane ironijom po uzoru na Fulera i Pekinpoa. Ipak, ono što je
najzanimljivije je da se animacija u ovom filmu nije, u stilskom smislu, značajnije
pomerila od sedamdesetih godina prošlog veka što ima svoje opravdanje u činjenici da je
u to vreme Korto i “rođen”, isprva zamišljen kao epizodni lik u “Baladi o Slanom Moru”
1970. godine. I, da, kad ne puca, Korto se stvarno nigde ne žuri.Neobično.Iz kog je on
filma?
8 Prepričati film? Jurnjava za vozom punim zlata dinastije Romanovih kroz
Mandžuriju i Mongoliju. S jedne strane Korto i njegov polu-prijatelj -polu-neprijatelj
dezerter iz rusko-japanskog rata 1904/5 Raspućin, s druge strane svi ostali: kineska
armija, tajna udruženja, odmetnuti carski oficiri, baron Fon Ungern –samozvana
reinkarnacija Džingis –Kana, boljševici, sve to nadgleda britanska obaveštajna služba….
Ali, sav taj metež nije bitan za celu priču. Ko je bitan? Onaj uobraženko u mornarskom
kaputu sa večitom minđušom u uhu i cigaretom u ustima koji se zove Korto?
Na svojim putešestvijima koja otpočinju u La Valeti, na Malti 10. Jula 1887.godine
a završavaju u Španiji 1936/7 za vreme rata između republikanske vlade i fašista, ovaj
sin velškog mornara( sa druidskim porodičnim stablom koje seže do Merlina) i
Romkinje iz Andaluzije opisao je pun krug jednog vremena. Nimalo slučajno, Korto je
rođen u vreme lutanja svog omiljenog pesnika Artura Remboa i nestao boreći se na
strani Republike (poginuo?) u vreme sloma ideja da u Evropi svaki narod raspolaže
svojom sudbinom i da je moguće izbeći rat globalnih razmera. Sa Kortom, na simboličan
način, prekida se linija koju su zacrtali vitezovi-lutalice, avanturisti, vagabundi, a
nastavili je Bajron sa svojim »Čajld Haroldom«, Rembo, Džek London i Ernest
Hemingvej a samim tim nestaje romantični heroj i »r« od romantičnog u 20. veku.
Svima je pisano, ali nekima je pisano samo ono što sami napišu, replika koju
izgovara Omar Šarif u »Lorensu od Arabije«, apsolutno važi za Korta koji se rodio bez
linije sudbine na dlanu. Zato je bodežom urezao onakvu kakva mu je odgovarala i na tom
putu upoznao: Džeka Londona, Staljina, Hermana Hesea. Prisustvovao je pogibiji
Crvenog Barona, najtežim i najvećim bitkama Prvog svetskog rata, švercovao robu za
kineske »Trijade« ali i naoružanje za Irsku republikansku armiju (uticaj Kortove keltske
polovine?), upoznao se sa tajnama vudu- magije, druidskih čini, kabalističkih i šamanskih
vradžbina.Iako na izgled nezainteresovan, pun ostrvskog humora, Korto je uvek protiv
zla, tražeći nešto malo preostale humanosti i izazov, naravno.
Da ne zaboravimo: u slobodno vreme je čitao Kolridža, Dantea, Bokača,Šekspira i
upoznao mnogo lepih i zanimljivih žena, po pravilu fatalnih. Što se brodova tiče, za njih
važi isto pravilo kao i za žene: Kortove posade su po pravilu ostavljale svog kapetana
negde na pučini, u najboljem slučaju.
9 Zanimljivo je da je Hugo Prat (rođen 1927), kao i Korto, mešovitog, anglofrancusko-italijanskog porekla, imao buran život, obeležen u mladosti mobilizacijom u
Musolinijevu fašističku vojsku a zatim »stepovanjem po meridijanima« od Australije,
Argentine, Velike Britanije, do Italije i Švajcarske.Jedino ga je Venecija, rodno mesto
njegove majke, kao i Korta, uostalom »činila lenjim«. Da li je Korto Pratov alter-ego?
Možda treba okrenuti pitanje.
Bilo kako bilo, »Korto Malteze«, i kao strip i kao crtani film, predstavlja mesto na
kojem se, u postmodernističkom maniru, strip tj.crtani film, najviše približio književnosti,
filozofiji, religiji zadržavajući pritom svoje osnovne postulate. Planirana televizijska mini
- serija o Kortu reditelja Dejvida Karerasa u britansko-kanadskoj koprodukciji (Korta će
igrati Vigo Mortensen, Aragorn iz »Gospodara prstenova«) govori da se priča o
poslednjem »džentlmenu lutalici« nastavlja. Doduše, ne po želji autora. Hugo Prat je
svojevremeno tvrdio kako bi igrani film o Kortu bio skoro nemoguć ukoliko Korta ne bi
igrao Dejvid Bouvi!
(2005. »ZNAK«)
10 FEST 2005
BIO JE FEST A NA FESTU…
Ako će zbog nečega ovogodišnji FEST ostati zapamćen, pored enormnog broja
koprodukcija (od dve do šest zemalja), onda su to dve paradoksalne činjenice. Prva je
ovaploćena u pojavi bioskopskog super-eks-tapkaroškog -heroja Festmena, simbola koji,
po garderobi, kožnom mantilu i crnom šeširu širokog oboda, podseća na iždžikljalog
gestapovca Smolhauzena, pomoćnika Her Flika iz čuvene humorističke serije “Alo,alo”.
Doduše, možda je neko pokušao da kopira Senku, strip junaka, ovaj put bez famoznog
šala i jezivog smeha? Ni prvo ni drugo ne služe na čast originalnosti, to je sigurno. Drugi
paradoks FESTA je mnogo (ne)srećniji: Srbi spasiše program! Tačnije, s obzirom na
snagu naše kinematografije i veličinu zemlje kojoj pripadamo, možemo, na osnovu
prikazanih, niskobudžetnih filmova, biti više nego zadovoljni jer su upravo oni uticali da
jezičak na klimavoj i loše baždarenoj vagi pretegne na pravu stranu i sve prođe sa
prosečnom ocenom.
Objašnjenje? Ne, nisu drugi toliko loši pa smo mi samo zbog toga bolji već je reč o
krajnje ozbiljnim, celovitim i umetnički vrednim ostvarenjima koja teže da odu “do
kraja” i samim tim katarze, bez obzira da li je u pitanju “potkazani život”, patricid i suicid
(slično “Iluziji” Svetozara Ristovskog) u, i zvanično, najboljem filmu FESTA (“Buđenje
iz mrtvih” Miše Radivojevića), narator koji, proučavajući svet porno-gerile, na kraju i
sam u snima “švedski akcioni” ( “Made In Serbia«, Mladena Đorđevića), male ljudske
11 priče na ivici tragikomičnog (kratak film Stefana Arsenijevića iz, inače, kao celine,
osrednjeg i nepovezanog istočnoevropskog omnibusa »Izgubljeno-nađeno«) ili žanrovski
i razumski isprostituisana politička stvarnost krunisana lutkarskom tv-serijom »Nikad
izvini« ( »Jug-jugoistok«, Milutina Petrovića). Zbog čega ova glomazna i podacima
krcata rečenica? Zato što je katarza upravo ono što je FESTU nedostajalo.
'NAKO
Nažalost, ovaj međunaslov je narodska definicija najvećeg broja filmova koji su
prikazani u redovnom programu a samo nekoliko ostvarenja se izdvojilo po svojoj
jedinstvenosti. Ne uzimajte ove oštre reči kao jedino merilo ali, izuzetno je značajno
videti, ponavljam to još jednom, film koji ima katarzično dejstvo, ne samo zato što
izaziva, aristotelovski, sažaljenje i strah već i zbog pročišćenja koje dolazi sa spoznajom
realnosti sveta. Taj trnovit put vodi kroz ekstremno crnilo ili ekstremnu belinu ili kroz
one filmove u kojima se ljudi bore da žive život sa velikim »ž« pa makar ih to i ubilo.
Ovakvi primeri nisu samo spisak lepih želja autora ovog članka nego ono čemu je,
matematički rečeno, težilo preko 80% autora na FESTU a uspeli samo retki, odabrani
reklo bi se. Odgovornost neuspešnih je veća kad se navedu problemi koje filmovi,
podeljeni u tematske celine koje ih programski nisu dovoljno definisale, tretiraju: raspad
porodice, ekonomska kriza, globalizacija, najuticajnije istorijske ličnosti proteklog veka
(Hitler,Če, Kastro), otuđivanje. Sve u svemu, defilovali su kroz filmove seks, novac,
nasilje, depresija ali, više kao zanimljive kulise nego kao konkretno sredstvo pomoću
kojeg nešto treba reći. Vinarski rečeno: bilo je vrenja al' opet dobismo širu.
U čemu je problem? Nedostatak rediteljske hrabrosti? Robovanje viziji »autorskog
filma« iza koje stoje lepi kadrovi ali ne i priča? Pijani scenarista? Šalu na stranu, osnovni
problem »'nakih« ali i loših filmova kao što su «Svet« Dži Žang Kea, »Antares« Geca
Špilmana, »Viski« Rebelje i Štola, »U Kazablanki anđeli ne lete« Mohameda Aslija,
»Malog neba« Marije Viktora Menisa ili »Duhova« Kristijana Pecolda (da navedemo
samo neke od brojnih primera) upravo je u tome što je priča razvučena, nedosledna i, »da
je samo ova kockica bila tu« film bi, ako ništa drugo, imao prolaznu ocenu i, da
parafraziram aforističara Milana Beštića »bio jedan od mnogih a to nije malo«. I, da ne
mislite da sam zaboravio- Tešinov »Vremena se menjaju« koji je otvorio FEST spada,
sasvim sigurno, uprkos Katrin Denev i Žeraru Depardjeu, u istu kategoriju.
12 Razlog ovakvog »skretanja« u brojnim filmovima valja tražiti i u »umetničarenju«
nasuprot zanatu (što rediteljska profesija u osnovi i jeste), doslovce ili krajnje pogrešno
tumačenim pravilima »Dogme« (»Subota u jednom kadru« Matijasa Bizea), insistiranju
na pseudodokumentarnosti ili, u slučaju Tea Angelopulosa i Abasa Kjarostamija i
njihovih sledbenika, težnji prema starohelenski epskom tj. istočnjačkoj »lepoti i filozofiji
slike same po sebi«. Nije samo Evropa »bolesna«, gospodo! U Latinskoj Americi i Aziji
duvaju isti vetrovi.
Napomenuo bih da je ponegde problem u filmu ležao i u težnji da se napravi dobar
biografski film umesto da se prednost da priči a od »prave biografije« (ako takva uopšte
postoji) engleske spremačice koja je »pomagala devojkama« ili američkog seksologa
iskoriste dramaturški zahvalni elementi. Takvi problemi prisutni su u delima poznatih
reditelja: »Veri Drejk« Majka Lija (»Tajne i laži«) i »Kinsiju« Bila Kondona (»Bogovi i
čudovišta«). Šteta, malo je nedostajalo!
MOŽE I OVAKO
Ako će po nečemu, bar meni, ovaj FEST ostati u svetlom (svetlijem) sećanju to je
»Napola« nemačkog reditelja Denisa Gansela (1973) koji je, na samom početku karijere
(prethodno je snimio »komediju za kokice i Koka-Kolu« - »Moj prvi orgazam«!!!),
napravio oštar zaokret i bacio nas dijaboličkom brzinom u 1942. godinu, u školu za
buduću nacističku elitu, sagledavši svo ludilo Trećeg Rajha očima junaka, Fridriha
Vajmara ( obratite pažnju na ime!), isprva tinejdžera zanesenog boksom i nacističkom
ideologijom a, na kraju filma čoveka, zrelijeg od onih koji su po urođenom »naređenjeizvršenje« refleksu uzimali puške u ruke kao što su danas Evropljani postali robotizovani
»potrošači«. Nimalo slučajno, ovaj film će, po antologijskim scenama i čvrstoj, dobro
povezanoj priči, ostati upamćen u kategoriji filmova ove tematike, rame u z rame s
Šlendorfovim »Limenim dobošem«. Inače, na ovogodišnjem FESTU, Šlendorf sa
»Devetim danom« nije dostigao snagu svog legendarnog dela. I, za kraj priče o »Napoli«,
kratka poruka Američkoj filmskoj Akademiji-ne uručujte»Oskara« Ganselu,
upropastićete ga!
Fransoa Ozon je sa svojim »Pet puta dva« odbranio obraz leve obale Rajne. Iskrena,
snažna, dokumentarnija od mnogih dokumentaraca, precizna i surova priča o vezi i braku
osuđenima na neuspeh. Zašto? Veza je počela, razvijala se, bila u agoniji i umrla u znaku
13 preljube, skrivene, otkrivene, prećutno odobrene uz voajerisanje na orgiji, svejedno.
Preljuba uništava vezu, nije li to konzervativno? Možda i jeste ali, bar u slučaju dvoje
ljudi u pet vremenski ispreturanih situacija, neosporno tačno.
Još jedna, rekli bi neki, irska priča. Obnova sukoba u Alsteru ironično nazvanih
»troubles« (»nevolje«) masakrom nad civilima Omaga 1998. od strane »prave« IRA-e
prikazana je u istoimenom filmu u režiji Pitera Trevisa. Jetko, sa odličnom glumačkom
podelom, uz pomoć, ovde scenariste Pola Gringrasa (»Krvava nedelja«) Trevis optužuje
sve-britansku i irsku policiju i tajnu službu, Sinn Feinn i IRA-u, premijere Blera i
Aherna. Zločin je i danas “nerasvetljen”, dokazanim krivcima se i danas, sedam godina
kasnije, ne sudi a život žrtve, shodno tome, je beznačajan u poređenju sa “velikom”
pričom. Zvuči prilično srpski, zar ne?
Iako znatno zastupljeni, filmovi latinoameričke kinematografije su se, u suštini,
kretali u granicama ovogodišnjeg festovskog proseka. Valjalo bi navesti i životnu priču
mlade Kolumbijke koja u sebi nosi kokain i vanbračno dete u filmu Džošue Marstona
(»Marija milosti puna«). Tu je i »progevaristički« »Dnevnik motocikliste« Brazilca
Valtera Saleša, oskarovca, koji nam ne otkriva »Čea« koji je bez suđenja streljao brojne
protivnike u revoluciji na Kubi već drugu stranu Ernesta Liča Gevare koji je 1952. godine
zavoleo svoj kontinent, sav u krajnostima kao što je bio i on sam i, shvativši njegove
probleme, pomagao bolesnima vozeći se, na svojevrsnom hodočašću, motociklom preko
Anda.
Od azijske produkcije, takođe gromoglasno najavljivane od strane organizatora
(manje neopravdano od skandinavske), izdvojila su se dva filma » Old boj«
Južnokorejanca Parka Čan Vuka, bizaran i, u svojoj čudnovatosti, krajnje uspešan spoj
dogodovština Diminog grofa Monte Krista, Kafkinog »Procesa«, honkonških akcionih
filmova, Dostojevskog, kompjuterskih igrica i antičke tragedije i »borilačko-ljubavni«
»Kuća letećih bodeža« Žanga Jimua. Potonji je, nakon serije »životnih« i monotonih
filmova kao što je »Priča o Kvi Ju« impresionirao filmofile »Šangajskom mafijom« i
naročito akcionim spektaklom- »Herojem« kojem su se pridružili »Bodeži«, bremeniti
efektnim scenama borbe, letenjem kroz vazduh i niz bambusova stabla. Pravi užitak za
ljubitelje ovog žanra. No, oba filma imaju istu manu: nedorečeni kraj.
14 Od »starih znanaca i majstora« treba navesti, solidne »Razgovor sa Fidelom« Olivera
Stouna i »gej-hičkokovštinu«» Loše vaspitanje« Pedra Almodovara. Šta to znači
solidne? Recimo samo toliko da ne predstavljaju neki bitniji pomak u njihovim opusima.
Ni napred ni nazad.
Gorke slike zemalja u tranziciji verno su prikazane u »Sezonskom radu« Mađara
Ferenca Toroka i »Češkom snu« Remunde i Klusaka. Fascinacija pornografijom kao
rešenjem egzistencijalnih problema i supermarketom kao novom crkvom dominiraju
ovim malim, opravdano drskim ostvarenjima kojima, uprkos dobro zamišljenoj priči, na
momente »ponestaje daha« i, za razliku od azijskih kolega, spasava ih upravo kraj. Toliko
o dobrim i nešto manje dobrim filmovima. Preostale su samo….
»TRIVIJALIJE«
Naravno, ovaj međunaslov je tačan ako mislite da su nevažne sledeće činjenice:
a) Otkupljen je veoma mali broj filmova sa ovogodišnjeg FESTA
b) Faktički je američka »zavisna« i nezavisna produkcija ostala nezastupljena a
italijanska sa samo jednim ostvarenjem
v) »Trendi« shvatanje nacionalnih kinematografija (Skandinavija, Argentina) nije
poboljšalo umetnički kvalitet festivala
g) Karte su rasprodate za svega nekoliko projekcija što, možda, više govori o brojnosti
festivalske publike
d) Suprotno mišljenju Karla Marksa, kvantitet nije jednak kvalitetu
đ) Priznajte sebi da uopšte niste bili na FESTU i da će vam ovaj članak pomoći u
»intelektualnim« razgovorima sa drugi kvazi-festovcima
e) S obzirom na ovogodišnji FEST - sve vam je oprošteno!
(Književni list, mart 2005)
15 SA 2. FESTIVALA EVROPSKOG DOKUMENTARNOG FILMA
EUROPE UNITED
Kao svojevrsno »zagrevanje« pred FEST odgledali smo »Sedam veličanstvenih«,
dakle sedam filmova devet reditelja koji su nam doneli šokantne, potresne, kontroverzne
slike koliko zemalja Evropske Unije toliko i muku tzv. »Zemalja Trećeg sveta«. Etika
gledalaca te njihov odnos prema autorskim svetonazorima su bili u primarnom planu dok
je, negde u dubokoj senci bilo pitanje profesionalnosti, umešnosti i umetničkih ambicija
reditelja. Moram dodati-na svu sreću jer su, »u totalu«, filmovi bili na visokom
zanatlijsko-umetničkom nivou. Preostalo je jedino da se pozabavimo etikom ovih,
očigledno, vrednih ostvarenja, bez obzira na to da ta reč danas zvuči pomalo ofucano.
KO NIJE ZGREŠIO…
Kao rezultat koprodukcije SAD i SR Nemačke i njihovih reditelja Kifa Dejvidsona i
Ričarda Ladkanija nastao je film »Đavolov rudar«, potresna priča o kolumbijskoj deci
koja rade na kopovima rubrika srebra Potosi.Danas, dok čitate ove redove, osam stotina
mališana, metaforično prepuštenih na milost i nemilost Nečastivom (koji u svakom oknu
ima svoj oltar jer Božji glas, po verovanju Indiosa, ne stiže u mračne dubine) rade, često i
po 24 časa, bez prestanka, pod ekstremno rizičnim uslovima. Zbog nečijeg srebroljublja,
jeftinih patika ili trenerki nestaju generacije, u siromaštvu, neznanju, bolesti. Snažna
poruka ovog filma ali i lični napori ove dvojice hrabrih filmadžija (Ladkani se sučio sa
kineskim graničarima na Tibetu, belim ajkulama u Južnoj Africi i svakovrsnim nedaćama
u Kambodži) koji novčano pomažu bolivijsku decu, dali su i sa etičke strane najveću
ocenu filmu.
16 Iskrene, intimne priče sa, na prvi pogled mentalitetski hladnog Severa došle su iz
kamera Finkinje Mervi Jukonen (»Mirna farma«) i Litvanca Arunasa Matelisa (»Pre
sletanja na Zemlju«). Iako, na prvi pogled, različite priče-o nestanku farmi i nehumanoj
urbanizaciji Finske (po standardima EU) i deci oboleloj od leukemije, ove bolno iskrene
predstavljaju poziv na humanost i ponovno sagledavanje naših ubrzanih i iskrzanih
života. Iznositi svoju ličnu sudbinu je čin koji se u dokumentaristici nalazi na tankoj liniji
između egzibicionističkog skretanja pažnje na sebe i kreativnog procesa isceljenja. Svako
ko želi da olako donese da li je reč o prvom ili drugom nalazi se u »onaj ko nije zgređšio
neka prvi baci kamen« poziciji.
KO JE TERORISTA?
»Devojka gerilac«, delo danskog reditelja Franka Pjaseckog Polsena govori o Izabeli,
studentkinji koja se priključila Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARC)
koje su, nakon 11.septembra, od SAD, EU ali i Amnesty International-a proglašene za
terorističku organizaciju. Zanimljivo je da je FARC pre toga smatran od EU (a od
Pjaseckog i danas) za borce za slobodu. Ono što je u filmu očigledna istina je da je
Izabela, bila na listi za odstrel represivnog kolumbijskog režima kao i to da je njen
odlazak u FARC bio određen strahom za sopstveni život . Doduše, tolerantan i
kamaraderijski odnos članova FARC prema Izabeli deluje često pomalo isforsirano a
scene borbi protiv kolumbijskih snaga su, na kraju filma, je snimio FARC pa se u motive
dobrovoljaca FARC za pobunu protiv zla u Kolumbiji ne može sumnjati ali je
nepristrasnost reditelja ozbiljno dovedena u pitanje.
Miroslav Janek, češki dokumentaista se u »Ha či pe« pozabavio temom dece u
domovima za nezbrinutu decu, njihovom izmeštenošću iz »normalnog« života, igrama
ukojima dominiraju pijanci, skitnice, sadiste koji su projekcije miljea života njihovih
roditelja. Protkan animacijama i snimcima koje su deca sama napravila, ovaj film
predstavlja kolaž upečatljivih slika koje se ne daju preričati ali je, s druge strane, na
momente nepovezan, zbrkan. Neobičan događaj vezan za projekciju filma bila je dodela
nagrade beogradskog Rotari-kluba zbunjenom Janeku.
NOTE JUGA, SRCE SEVERA
Pomalo razvučena priča o kultnoj grupi »Mahaleo« sa Madagaskara u režiji
tandema Sezar Paeš - Meri Klemans Paeš (njihova izjava»mi pravimo bebe i filmove
17 zajedno« bila je najupečatljivija na Festivalu) vezana je za mentalitet ostrva na kojem se
mešaju afrički, polinežanski, indijski, kineski i evropski uticaj. »Mahaleo« peva o nadi
da će se jednog dana u politici te zemlje nešto,jednom, preokrenuti. Svaka identifikacija
je subjektivna.
Duhovit film za koji želite da traje još je »Africa Junajted« Islanđanina Olafura
Johansona i govori o neprilikama trećeligaša koji čine igrači iz afričkih zemalja, Latinske
Amerike ali i dva Srbina! Nedisciplinovani ali talentovani »dođoši« trpe poraz za
porazom, kako zbog omraze sudija tako i zbog svoje nesloge ali se, uprkos svemu, ne
predaju. Postali su Islanđani, nose dosta od svog podneblja i stapaju ga sa novom
sredinom i čini se da su, njima, njihovim islandskim prijateljima, uspela da se pomire
dva sveta.
Evropa se, nakratko, u Beogradu ujedinila. Nije bila samo reč o avanturističkim
pohodima u egzotične zemlje u kojima se traže mesta na kojima se ljudi još bore za ono
što je elementarno a na Zapadu davno zaboravljeno niti o banalnoj autohipnozi kojom se
rešavaju lični problemi. Reč je o potrebi da se nešto drugačije, humanije poruči, potrebi
koja se nije u svim filmovima do kraja materijalizovala. Ipak, nastojanje da se dođe do
svetla predstavlja, samo po sebi, hvale vredan napor.
(Beton, 2006)
18 Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca
STVAR PAMETI
Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je
prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo
jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri
miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i
onu šargarepu koja stalno mami magarca.
Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o
Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji
deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik.
Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu
bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za
neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do
spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi.
Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana
larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a
drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo - Zlatibor. Drugi stub je
kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i
majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka
Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja
jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši,
19 monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle,
kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma - bio bi to divan dokumentarac
o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim
fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja
igra se sa zdravim razumom.
Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na
odbranutradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet
koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa
osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost - iako izbegli, dobili su dvoetažni
stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz
dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo
ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni
problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne
polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u
vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir,
neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće,
očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su
solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u
trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije.
Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje
da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje
sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno,
mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog
kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih
fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme,Duh, Tle, Ona Koja
Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne.
Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički
i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema
„umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno.
Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih
filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile
20 sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne
vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog
centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće
rešiti problem.
Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan i bolno iskren filmski
jezik, a to može nezavisni, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne
međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem, ali se za njega mora
boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo, a budućnost našeg
filma je, nadam se, legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa
Srletom (srce). No, sve je to na individualnoj osnovi, dakle - stvar pameti.
(Beton, 2007)
Sinemanija 2005
NEKA ISTOK UPOZNA ZAPAD
Gore navedena sintagma, simbol “trijumfa” Niksonove administracije u
otopljavanju odnosa sa NR Kinom može se primeniti i u sudaru “najzapadnije od
zapadnih” kinematografija-američke i, u odnosu na nju “istočne”, evropske. Naravno, sve
se to dogodilo u balkanskoj državici na razmeđu puteva, “špijunskom koridoru” koji su
prvi “overili” Herkul Poaro i Džejms Bond a pred očima posetilaca “Sinemanije” (ime
kompanije koja je sponzorisala feštu zaobilazimo iz razumljivih razloga-nisu platili
reklamu u “Književnom listu”, prim.aut.).
Komercijalno gledano, najavljena kao fešta koja nam premijerno predstavlja 26
filmova (neki od njih i dve, tri godine “stari”) te reprizira “starije” filmove “Sinemanija”
je retko kad mogla da popuni “Sava centar”, ako izuzmemo Dete” i “Plan letenja”. No, to
joj ni nije glavna namena u zemlji u kojoj se možete komotno baškariti na tri sedišta i na
projekcijama holivudskih blokbastera a kamoli na, recimo, remek-delima iranske
kinematografije. Iznenađenja nije bilo: na meniju su preovlađivali anglo-američki
blokbasteri “začinjeni” sa nekoliko evropskih filmova i jednim azijskim odgovorom na
21 isprofanisani “Matriks”, “Kešernom”. S obzirom da “Sinemanija” nije takmičenje već
revija najnovijeg i najtraženijeg, okrenimo se više filmadžijama a manje onima koji su
nam prezentovali “mejnstrim”.
Zoro, Zorule…
Atmosfera na projekciji filma “Legende o Zorou” Martina Kempbela bila je šaljiva
koliko i međunaslov. Osnovne škole iz centra i okoline su se preselile u Sava Centar,
aplauz posle svake bravure meksikanskog Robin Huda (i posle “frljoke”, takođe), veselo
srkanje Koka-kole, grickanje kokica a na platnu-gomila oduševljenih Meksikanaca koji
glasaju za priključenje Uniji, srećnih što su postali Amerikanci poslednjeg reda i što je
general Santa Ana izgubio rat i tužni zbog pogibije Dejvi Kroketa. Dovoljno banalnosti
ili treba još? Akcija je to! Tu je i evropski negativac, Britanac Rufus Suel, tu je i najveća
prirodna lepota Velsa, Ketrin Zeta (Bez Filtera) Džons i naravno, Španac Antonio
Banderas, “el mačo grande”. Kao da cela Evropa glumi u sagi o američkom snu u koji se
u njegovoj kolevci više ne veruje.
“Dokaz” Džona Medena je ozbiljan kandidat za “Oskara”(koji je odavno prestao da
predstavlja ozbiljnu nagradu), jedna u nizu saga o tragediji genija, ovaj put o kćeri
genijalnog i umobolnog matematičara (Gvinet Paltrou) kontrolisane od strane svoje
bolesno kalkulativne japi-sestre. Zaokupljenost umom, bio on “blistav”,
“sjajan”,“opasan” ili mozak “Dobrog Vila Hantinga” fascinira s obzirom da je česta tema
u zemlji sa jednim od najlošijih obrazovnih sistema na Zapadu. Priča, prilično
predvidljiva, sa nekoliko lucidnih momenata npr. istovremeno otkriće formule od strane
oca i kćeri, ne donosi ništa novo osim priče o društveno prihvatljivom,lukrativnom ludilu
biznismena i golišavih zlatnih statueta.
“Nasilnička prošlost” Dejvida Kronenberga, krvava i realistična, ima jasnu poruku:
morate ubiti svoju prošlost da bi bili nov čovek što eks-član irske bande (Vigo
Mortensen) i čini ubivši celu bandu i rođenog brata (odlična uloga Vilijema Harta). Sledi
povratak porodici i nastavak proživljavanja palanačkog američkog sna.Ništa se nije
promenilo-jedino je gangster drugi čovek. Toliko nerealno, toliko uljuljkujuće, toliko nekronenbergovski!
U tipična holivudska rešenja spada i ekranizacija Dikensovog “Olivera Tvista”
Romana Polanskog. Inspirisan svojom potresnom sudbinom (nalik sudbini njegovog
22 zemljaka,pisca Jižija Kosinskog) za vreme Drugog svetskog rata, Polanski je, ako se po
nečemu može izdvojiti, dao ovom filmu više “gotičkog” kao i idealnog Fejgina
(glumačka podela je polovina filma), Bena Kingslija.
Dokaz da su se “Istok” i “Zapad” susreli, sa tipičnom američkom apologijom
porodičnih vrednosti i “amelipulenskom žvakom” je “Elizabettaun” Kamerona Kroa. Ono
što je novo je fin, crn humor i činjenica da možete biti voljeni i kad izgubite godišnji
budžet Srbije (i nije neka para!) u zemlji u koja prezire gubitnike. Da dodam da je gluma
Orlanda Bluma sa svojim usponima i padovima ličila na EKG teškog srčanog bolesnika i,
da, kao i svima, i meni se dopala Kirsten Danst “pojevši” Bluma na platnu. Ka
saharinskom ishodištu su stremili i filmovi “Iznajmljeni dečko” Kler Kilner sa nešto
nakalemljenog britanskog šarma i pričom o muškoj prostituciji, i Soldinijev “Agata i
oluja”, evropski “do pred kraj”.
O Gilijamovoj “Braći Grim” drugi put, verujte, dugo bi to trajalo a odvelo bi nas do
korena montipajtonovštine i definitivne potvrde da je najengleskiji izvozni artikl
dizajnirao Amerikanac.
Politički (ne)korektni i konkretni
Onomatopejični naslov “Kis,kis, beng, beng” Šejna Bleka, obećava tri “š” Holivuda
(šora, šega i….). To smo i dobili, badi-badi film čiji su protagonisti propali lopov i
islednički antitalenat i baksuz(odlični Robert Dauni Džunior) i homoseksualni detektiv
(Val Kilmer) ili, da citiram reči upućene saslušanom:”Ja sam gej, on je Njujorčaninnaj…. si!” Igrajući se i pre, u scenariju “Poslednjeg američkog skauta”,npr., svim
predrasudama i pritom kritikujući američku naoružanost do zuba koja je dete Čarltona
Hestona i sličnih, Blek je uspeo da združi odličnu zabavu i kakvu-takvu poruku
Paranoja 11.septembra usađena je u “Plan letenja” Roberta Šventkea i igra se sa
nervima gledalaca do poslednja dva minuta filma i tu je ovaj mračan, ekspresionistički,
“evropejski” režiran film doživeo svoj poraz.Šteta i zbog jedne od najboljih uloga Džodi
Foster i zbog kritike društva koje, samoživo, proglašava majku koja traži svoje dete koje
je nestalo u avionu za ludu, tuku je, žele da je ubiju da bi se posle pokazali dobrim i
punim razumevanja. Izvinjenje sve rešava, Arapin joj pomaže oko prtljaga, patetika od
koje se okreće stomak! Ono što spašava film i pomera nas korak dalje je činjenica da je
glavni negativac američki šerif, predstavnik vlasti željan novca koji, koristeći paranoju
23 naroda, pljačka i ucenjuje. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna i,konačno -Amerikanac
negativac!
“Mletački trgovac” Majkla Radforda, šta reći o tom filmu? Snimljen u maniru
reprodukcija slika venecijanske škole, turoban i teskoban, ovaj film predstavlja jednu od
“nastavnih ekranizacija” i ništa više od toga. Al Paćino kao Šajlok blista tek na
momente(slična sudbina snašla je i De Nira u psiho-trileru “Žmurke”), Ajrons i Fajns se
mogu približno isto rangirati, prevrtljivost mletačkog sveta je površno prikazana a poruka
filma se, sa poetičnim završetkom koji može ali i ne mora stajati tu, jednostavno potire.
Suština drame, priče o opljačkanom čoveku koji može biti ubijen bez razloga ali ne sme
proliti nijednu kap mletačke krvi, bledi na račun pseudoromantike. Natpis na početku
filma, o jevrejskom životu u getoima Evrope je školski, ofucani primer na koji niko ne
obraća pažnju već na konkretna zbivanja na platnu. Ovaj film nije ni dobar ni loš, ni pro
ni antisemitski jednostavno, to je školsko ostavrenje bez onog “šta je reditelj hteo da
kaže.”
Suze sina razmetnoga
Videlo se u delu Žan Pjera i Luka Dardena, “Dete”, zakićenom kanskom
” Zlatnom palmom” ponešto od uticaja ranih filmova Kena Louča, ponešto od “dogme” i
mnogo od monotonije i večitog pitanja: “Zašto Evropljani moraju da socijalne teme
tretiraju na dosadan način?” I te suze “sina razmetnoga” koje spajaju uličnu propalicu
koja je htela da proda svoje dete i njegovu majku, nisu li one samo još jedan kompromis
“Istoka” “Zapadu”,povratak porodičnim vrednostima i mogućnosti oprosta grehai nešto
punijih blagajni? Nije li to patetično, na kraju krajeva?
Sve u svemu, mnogo se pucalo i mnogo se praštalo na ovogodišnjoj “Sinemaniji” i još
više gledalo kroz prste slavnim imenima u produkcijskim kućama Holivuda i Evrope.
Svega je bilo osim jasnih stavova, ideja, igralo se na “zicer”.Treba dozvoliti sebi
mogućnost da se pogreši i veruje, pa makar to bilo pogrešno. Na svu sreću, prisluškujući
razgovore mladih filmadžija i posetilaca nakon projekcija shvatio sam da će i do toga,
jednom, doći.
(Književni list, 2005)
24 Prikaz filma »Anđeli 3-Rokenrol uzvraća udarac«
DR. PINKLOVE ILI KAKO SAM NAUČIO DA VOLIM »ANĐELE 3« I
PRESTAO DA SE BRINEM
Rokenrol je sasvim, potpuno, neopozivo, prokleto mrtav. Rokenrol je
preminuo.Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte
njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio
papagaja u čuvenom monjtipajtonovskom skeču. I ne tražite pare utrošene za gledanje
»Anđela 3«- nećete ih dobiti nazad. Ne pokušavajte da tužite ekipu za nanetu duševnu bol
jer to nije film već prostoproširena reklama sa spotovima. Džabe vam moralne pridikerokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako-vidite u kultnom omnibusu), upucali su
ga narodnjaci tokom devedesetih a »Anđeli 3« su ga samo overili u glavu. Eutanazija?
Pa, to je legalno u Holandiji. Na kraju krajeva, ovaj coup de grace počinili su bivši
basista jedne od vodećih domaćih rok-grupa osamdesetih, autor drame o Kurtu Kobejnu
kao i jedan od prvih pankera u Beogradu. Neka im je veselo i »meraklijski«, da citiram
film!
Osnovna priča? Sedamnaestogodišnji lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen
bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu đavolu a onda dolazi
do trampe duše i tela sa sredovečnim rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je takođe
potpisao kleti ugovor sa »drugom stranom«. I tako, njih dvojica spoznaju naličje
bogatstva i pravo lice ljubavi, dođe do trampe duša putem elektriciteta ( i to u Teslinoj
godini-slučajnost?), iskupljuju se, jedan je budući tata a buduća mama je Seka Aleksić,
drugi je srećno zaljubljen u devojku s kojom je zajedno piškio u pesku i to je to. Rokenrol
25 trijumfuje, opšte veselje, čak i ljubitelji turbo folka uživaju jer doživljavaju čudesnu
transformaciju u rokere.Pa da, rok, folk, sve je to slično, takoreći isto-udri žice, urlaj,
»uzmi novce i bježi«.
Inače, zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo (do pred kraj) a da zlo drži
apsolutni primat . Dobri su stoga bogobojažljive budale koje mole Stvoritelja za gitaru i
demo (kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca) a
hepiend »na poene« stoga deluje neuverljivije. Zlo, s druge strane, priznaje sve gadosti ali
se ne određuje prema jednom svom produktu-narodnjacima dočim je rok delo nečastivih
sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta a ne samo prokazani »Stairway To
Heaven«. Doduše, ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol
božanski a možda vas pozovu u »Grand show« ili dobijete tu čast da se vrtite na »Pinku«.
By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji idu da svedoče u Hagu i vole Slobu
simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: »Moj deda voli
radikale, volim dedu zato što je isti ja«? Ko je još rokersku karijeru započeo svirajući
umirućim penzionerima i šta je buntovno u pesmi u kojoj deca konzumiraju dop dok su
roditelji na seljačkoj svadbi u unutrašnjosti? I kakva je suštinska razlika između
saharinskog roka i narodnjaka? Toliko pitanja na koja niko nikad neće odgovoriti.
Žanr? Prihvatam mišljenje po kojem se ne pristaje na sužavanje umetničkih sloboda
uskim žanrovskim odrednicama. Ipak, neke odrednice moraju postojati. »Anđeli 3« je,
pre svega, žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske
komedije i muzičkog filma te parodije. Ipak, ti elementi su ovde u potpunoj koliziji tako
da se »sentimentalni« pasaži smenjuju sa predugim muzičkim numerama koje podsećaju
na spotove kakvi su pravljeni krajem sedamdesetih prošlog veka, reklamama za gomilu
artikala koje neću spominjati (eto nas u osamdesetim, kad je »Povratak u budućnost« bio
film-reklama slavnog bućkuriša) i omažima prvim Dragojevićevim »Anđelima«. Mora
se priznati da »Anđeli 3« , pritom sav u zamagljenoj, mračnoj atmosferi koja ne
odgovara maniru našeg »ružičastog talasa«, na prvi pogled stoje kao izolovana pojava u
našoj kinematografiji. Ako bi se tražila neka tanka, gotovo nevidljiva nit koja ga veže sa
nekim drugim domaćim ostvarenjem onda bi to definitivno bilo »Slatko od snova« a
vezuju ih kako scenarista tako i spajanje nespojivog, s tim što je »Slatko« promovisalo
folk zvezdu dok je ovde reč o promociji ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha.
26 Objašnjenje prezentovanog haosa može se uvek naći u takozvanom subverzivnom
delovanju. Ovakav izgovor bi dao svaki brucoš FDU koji je juče našao termin
»subverzija« u Vujaklijinom rečniku. Naime, Dragojević&comp. su iskoristili sistem da
bi satirično prikazali, krajnje bizarnom estetikom, Srbiju 21. veka i pritom lukavo naveli
producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Pa da, kad god uradite nešto čega bi se
drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš.Touche! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati
plaču a siromašni su srećni! Život je latinoamerička serija (to što se niko ne seli u
Latinsku nego u Severnu Ameriku je druga priča) baš kao što to »Anđeli« kažu. Ko bi to
rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. Ko zna,
možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave, preporodio se?
Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u »Anđelima« je priča o preventivnom napadu na
samog sebe.
Da pojasnim na jednom primeru: studio »Grand šoa« je toliko karikaturalan da se ne
može više iskarikirati a ako ga karikirate onda prelazite tu granicu, niste više odbojni a
publika govori »da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti«. Zaključak: bolji ste
od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: »(Pink) House always
wins«. Shvatate lepotu sistema? Mnogo se priča (ovde i previše, uglavnom stare
doskočice koje igraju žmurke sa pančlajnima) a ništa se ne menja. Spomenimo i
narodnjačke bahanalije-njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da
»povučete« crtu ili dve, neki zato što u ovom filmu kokaina ima više nego u celoj
Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju.
Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje »tomahavcima«, bensediniranje, popijte
šečera i vode i pogledajte istini u oči: producent , oličen u televizijskoj kući koja je
obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem današnje Srbije jeste u
tome što je došlo do »pinkizacije« vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se
ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja ,najviši zakonski
akti proturaju ispod tepiha a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje,
kultura i rokenrol. Pravdanje »ružičastih« postupaka zakonima tržišta, rejtinzima,
sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje
auditorijuma i »savezi elita« (čitati Frica Fišera) kojima, iz političkih i ekonomskih
razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički
27 raspoloženih ljudi, društvo masa željnih autoriteta i sklonih lakoj zabavi, nešto kao
Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. »Anđeli 3« je ništa drugo do loša zabava
takvog društva kojoj ni natpis »aplauz« koji jedan od scenarista u filmu drži ne bi trebao
da donese ovacije. Možda bi vi rekli »well, whatever, nevermind«. Voleo bih više da
kažete: »I do mind bollocks!« ali izbor je na vama. (Beton, 2007)
Sa FEST-a
BILI SMO PONOSNI GUBITNICI!
I ovaj FEST je, kao i prethodne uostalom, obeležila velika količina ostvarenja koja
ne odskaču od ocene „solidno“ ili „osrednje“ koju može da da nepostojeće stvorenje koje
zovemo „prosečni filmski gledalac“. Novinarskih „preski“ je bilo više no ikad baš kao i
falsifikovanih legitimacija a komentari koje smo docnije slušali po kuloarima pokazuju
da bi bilo bolje da su neki „pravi“ novinari dali svoje legitimacije „lažnoj“ sabraći. Nije
neka novost ni to da se podigla opšta povika na organizatore i producentske kuće koji su
na FEST dovukli uglavnom ostvarenja „mejdžorsa“ te da je film malih kinematografija
bio u zapećku ove godine više no ikad pre.
No, ne treba suze roniti nad prolivenom kafom (naročito ako je novinarska, besplatna)
i valja sagledati realnost u kojoj se FEST obreo: festival mora od nečeg (čitaj-hitovi)da
živi. Mnogima izgleda utešno činjenica da su neki filmovi, upravo zahvaljujući FEST-u
dosegli zenit jer ih je gledalo više ljudi no što bi ih ikad gledalo u redovnoj bioskopskoj
produkciji. Bilo je, dakle, svega toga na FEST-u, pa i ponekog zalogajčića za filmske
sladokusce. Stoga mi ne zamerite što sam, kao jedan od pomenutih gurmana, podelio ovaj
članak na zalogaje plus neizbežni gutljaj (gorkog) vina na kraju.
PRVI ZALOGAJ
Gorak ali istovremeno i osvežavajuć (ne, ovo nije reklama za poznato bezalkoholno
piće) bio je film Srdana Golubovića „Klopka“ koji smo videli na samom otvaranju. Prvi
put je, i to s razlogom, nakon više od dvadeset godina domaći film otvorio smotru. U
potresnoj, trilerski ispričanoj priči „Klopke“ prelomila se stvarnost tranzicione Srbije u
kojoj i dalje postoje velike imovinske razlike a naručena ubistva nipošto ne predstavljaju
deo prošlih vremena. Zapravo, u Srbiji ne može nikad nastati čist „krimić“ jer sve što je
28 kriminal ima veze sa politikom a politika sa tajnom službom a narod živi jedan te isti
triler već poslednjih dvadeset godina. Ne treba smetnuti s uma da „Klopka“ pored
trilerske poseduje i duboko ljudsku dimenziju, filozofsku koja tako neodoljivo podseća na
„Zločin i kaznu“ samo što ovde nije u pitanju izbor između pristajanja i nepristajanja na
društvene obrasce već između života i smrti svog deteta. Zbog toga je „Klopka“ žestoka
kritika nehumanog društva u kojem se preživljavanje ne razlikuje bitnije od borbe za
mesto u lancu ishrane.
Hvale je vredan i dokumetarac „Zabranjeni bez zabrane“ Dinka Tucakovića i Milana
Nikodijevića sa presekom cenzurisanih ostvarenja i barem simbolično i na tren
ispravljena nepravda. Naravno, spisak intervjuisanih filmadžija i zabranjenih dela nije bio
potpuno zaokružen ali je ovaj film, za sada, najcelovitiji dokumentarac posvećen delu
istorije našeg filma koji je bio najkreativniji i, samim tim, najprokazaniji.
Otkrivanje ljudskog u odljuđenom svetu je srž „Života drugih“ nemačkog debitanta i
zasluženog„oskarovca“ Fon Donersmarka. Nekima nije umakao utisak da su već videli
priču („Profesionalac“ od Kovačevića) o uhodi tajne službe ( istočnonemačke „Štazi“)
koji, prateći disidenta, postaje njegov skriveni obožavalac a potom i diskretni saveznik.
No, za razliku od Kovačevićevog dela, „Život drugih“ nema ispovednu formu i patos već
se drži na distanci od junaka, suzdržano.Jednostavno, poruka ovog filma može biti
snažnije primljena ako se okanemo sentimentalnih prisećanja na vremena kad su reči i
misli bile najvažnije oružje za urušavanje tiranije.
„Životu drugih“ se, po kvalitetu i geografskom poreklu pridružuje Štajnbilerovo
„Zimsko putovanje“, povremeno usporen film koji govori o rezigniranom, teško
depresivnom biznismenu čiji život strmoglavo kreće nizbrdo nakon prevare imaginarne
firme iz Kenije. Ovo ostvarenje svoju upečatljivost u velikoj meri duguje furioznoj
energiji glavnog glumca, Jozefa Birbihlera. Zanimljivo je da je zapaženu ulogu ostvarila
i omiljena Fasbinderova glumica, Hana Šigula. Nemački film je pobrao veliki broj
afirmativnih kritika i sa filmovima „Kuća uspavanih lepotica“ i „Slobodna volja“. Rame
uz rame s njima su „Elementarne čestice“, po romanu Mišela Uelebeka. Iako, kao i drugi
nemački filmovi prikazani na FESTU, sadrže osnovne postulate dobrog ostvarenja: izbor
glumaca, životnu i zahvalnu priču, zanatski potkovanu režiju, „Čestice“ poseduju i
29 problem naracije koja je više romaneskna no filmska. No, ovaj problem nije toliko
presudan u odnosu na pobrojane prednosti.
DRUGI ZALOGAJ
Ovaj deo filmskog menija je neizbežan i mada nekima prija koliko i pivo na prazan
stomak mora se neodložno spomenuti. Kineska mudrost da, ako treba da progutate
nekoliko žaba prvo morate progutati onu najveću ogleda se, gle čuda, u kineskom filmu
„Mrtva priroda“. Šta reći ako pratite sat vremena radnika koji traži ženu a onda, bez
opravdanja, prikažete ženu koja traži direktora preduzeća da bi se razvela od njega a
onda, pri kraju filma, vratite radniku s početka priče? Kad se upale svetla priroda je u
dalje mrtva a ni publika nije mnogo življa.
Pitanje smisla se postavlja i u „Hamletu“ Aleksandra Rajkovića. Ipak, dramaturgija
tu ne može da zakaže. Šekspir je to! Jasna je ta namera reditelja da, smeštajući Elsinor u
romsko naselje na deponiji, poruči da je današnji svet đubrište na kojem se satiremo ali je
pitanje šta je od pobrojanog Rajković iskoristio. Bez Šekspirovskog „biti il' ne biti“ (i
bilo kakvog pitanja), sa naturščicima (uz pomoć trojice profesionalnih glumaca),
šematizovan, svedenog ali ne i zgusnutog filmskog izraza, „Hamlet“ je, nažalost,
naočigled publike, izgubio razlog zbog kojeg je snimljen.
Između manira i umora od samog sebe stoji Aki Kaurismaki sa „Svetlima u
sumraku“. Opšte mesto o naivnom marginalcu-čuvaru kojeg je, pomoću lepojke,
iskoristila mafijaška grupa kao žrtveno jare ima i dalje stari Kaurismakijev „šmek“zanimljivu usporenost, ikonografiju šezdesetih, začudni geg i to je sve. Kraj filma- glavni
junak ulazi u vezu sa ženom koju je izbegavao je takođe predvidljiv. Tužno je reći ali
„ovo je još jedan od Kaurismakijevih filmova“ . Samo to i ništa više.
Što se manira tiče nemoguće je a ne spomenuti animiranu „Renesansu“, verziju
„Grada greha“ sa manje krvi i razrešenjem noar-priče koje je očigledno nakon prvih
dvadeset minuta filma. Spomenimo odličan crtež i karakterizaciju glavnih junaka koja
podseća na „Korta Maltezea“. Šteta je, malo je falilo, rekli bi sportski komentatori baš
kao i za „Pad“, storiju o četiri školske drugarice koje predstavljaju osnovne austrijske
slojeve društva i životne stavove u kojem je upravo poenta najjači deo inače razvučenog
filma.
30 Francuski film „Sedam godina“ Žana Paskala Atua je pak, kao i turski „Sudbina“,
ulazeći mnogo dublje od pada u intimne, emotivne živote svojih junaka, bio na putu da
se podigne do ukusa „poslednjeg zalogaja koji ručak krasi“ . Problem oba ova filma nije
bio u striktno zanatlijskim aspektima niti u pričama koje su bazirane na opštim mestima
(bizarni trougao robijaša, njegove žene i čuvara i mladalačka neuzvraćena ljubav) koliko
u ponavljanju. Čini se da bi nagli, žestok iskorak iz priče pred sam kraj, uz neko dodato
dramaturško obrazloženje, pomerio ove filmove u pravcu jačeg, složenijeg značenja.
Takav je, potresan a bez posebnog objašnjenja, „Most“, dokumentarac o ljudima koji su
okončali ili pokušali da okončaju svoj život skačući sa mosta Golden Gejt u San
Francisku . „Most“ otkriva, praćen dramatizovanim prikazima samoubistava, niz razloga,
uzroka, posledica, povoda, opravdanja za „poslednji iskorak“ ali stava dokumentariste
nema, samo nabacane sudbine. Ni ovde se ne može govoriti o odsustvu profesionalnog
koliko o odsustvu apostraktnijeg promišljanja.
A da ovaj zalogaj ne bi zastao u grlu treba spomenuti i „Crnu knjižicu“ Pola
Ferhufena, „Kajmana“ Nanija Moretija i „Ja sanjam“ Mišela Gondrija. „Knjižica“ je
atraktivna triler-priča o mladoj Jevrejci koja, za vreme Drugog svetskog rata biva
progonjena kako od Nemaca tako i od holandskog pokreta otpora da bi se na kraju
odselila u, novoformiran, ratom podeljeni, Izrael.Uprkos „déjà vu“ maniru te scenama
koje podsećaju na „Otpisane“ i „Balkan ekspres“ Ferhufenov film poseduje snagu, ritam i
neizvesnost do poslednjeg momenta. Oprostio sam mu za „Showgirls“. Moretiju za priču
o filmskom producentu koji se bori za spas braka dok snima film o usponu Berluskonija i
padu Italije, nema zbog čega dati oprost. Kritičan je i melodramatičan što i jeste njegova
definitia specifica. Ipak, sledi mu opomena jer je italijanski Vudi Alen, iako i dalje
emotivan i satiričan, pustio da dva toka priče-o producentu i film u filmu o Berluskoniju
ne idu istim korakom pa se gledaocu dešava da mora brzo da menja priče onako kako
Džon Vejn iskače iz jedne u drugu kočiju. I, na kraju jedna kočija, u kojoj je intimna
priča, promakne. Slično se može reći i za „Ja sanjam“, sav od fascinantnih dečijih
maštarija oličenih u animacijama koje podsećaju na lutkarske filmove eks-SSSR-a i
glume Gaela Garsije Bernala i Šarlote Genzbur. Da nema ovog čudesnog sveta teško bi
bilo pratiti film u kojem nikad niste sigurni šta je stvarno a šta ne.Impresivno je baš to da
je završetak dela koji je bajkovit zapravo jedino ono što je realno.
31 TREĆI ZALOGAJ
Zlo koje je oličavao ugandski diktator Idi Amin Dada dobilo je svog zasluženog
živopisca Kevina MekDonalda koji sa „Poslednjim kraljem Škotske“ kao da je krenuo
stopama dokumentarca Barbi-Šredera o nepojmljivim pokoljima u kojima je stradalo 300
000 Uganđana. Kroz priču o bizarnoj fasciniranosti tiranina (neizbrisivi Forest
Vitaker)Škotskom koja je, slučajno, povezala njegovu sudbinu sa dr.Gariganom
ispripovedan je odnos Afrike i evropske ccivilizacije ali i prikazano naličje apsolutne
vlasti koja je nastala iz engleske kolonijalne tiranije. Još da nije bilo neuverljivog
holivudskog kraja....
Klint Istvud je pokušao sa „Zastavama naših očeva“ i „Pismima sa Ivo Džime“ da
prikaže ljudsku stranu vojnika koji su se na ostrvu koje i danas, crno i sumporno, liči na
pakao na Zemlji, ubijali do poslednjeg. Napominjem pokušao jer je u „Zastavama“,
uprkos odličnim, brutalnim scenama borbe koje podsećaju na zlatne dane Sema Fulera te
demitologizovanju čuvene fotografije američkih vojnika koji pobijaju zastavu na Ivo
Džimi, Istvud stigao do već odavno povučene linije. „Pisma sa Ivo Džime“, na momente
dokumentarna, snimljena iz japanskog ugla, dakle onih koji su se 40 dana sakrivali po
hodnicima i bili izloženi oficirskoj torturi otvaraju put drugačijem, objektivnijem čitanju
rata na Pacifiku i sagledavanju ljudskosti protivnika a to za SAD nipošto nije mala
lekcija.
Drugačiji po primeni nasilja, Inaritu sa „Vavilonom“ i Gibson sa „Apokaliptom“
pričaju dva dela iste skaske, prvi o krugu oružja koje, kupljeno negde u Japanu, povlači
okidač od kojeg će stradati marokansko dete i američka turistkinja što će, opet, pokrenuti
jednu od čuvenih antiterorističkih tirada Bušove administracije. Svet je, poručuje reditelj
„21 grama“ u svom ostvarenju fragmentarne dramaturgije, krhak i sudbine ljudi su
isprepletanije no ikad i svaka opasnost može dovesti do njegove propasti koja, po
Gibsonu, može biti i novi početak. Gibson insistira na očuvanju porodice i mitu o
„plemenitom divljaku“, Jaguarovoj Šapi koji, izbegavši smrtne pretnje Maja Indijanaca i
belih osvajača odlazi duboko u džunglu tražeći srećniji svet. Sa mišljenjem Gibsona kao i
njegovim skorašnjim problematičnim izjavama se ne moramo složiti ali je činjenica da je
„Apokalipto“ napet, krvav, potresan film koji jeste nameljen lepljenju pozadina gledalaca
za sedišta i u tome u potpunosti uspeva.
32 ČAŠA GORKOG VINA
Sve ono što smo hteli zaista da saznamo na ovom FESTU je, nakon dugog traganja,
stalo u tri reči: „Mala Mis Sanšajn“. Scenario ovog nezavisnog filma, bračnog para
Džonatana Dejvisa i Valeri Feris, koji predstavlja vivisekciju američkog društva, kao da
je pisao Kurt Vonegat. Vrludanje šarolike porodice: neuspešnog autora priručnika za
japije, dede narkomana(minijatura legendarnog Alana Arkina), bucmaste pretendentkinje
na presto misice, njenog brata-zavetovanog na ćutanje, ujaka- izgubljenog intelektualca i
homoseksualca u rasklimatanom kombiju je ništa drugo do lutanje uništenih previsokim
standardima „američkog sna“.
Poruka je jasna: nema naglog uspeha, zvezdane prašine, japijevskog načina života.
Čemu to? Sukobe i razaranja kreiraju japizirani mediokriteti koji svoje ćerke pretvaraju u
Barbikice na izborima za mis. Društvo koje proglašava „gubitnike“ za nižu vrstu
predstavlja kamuflirani fašizam i ništa drugo do toga. Zato ovaj film, hrabro, ne nudi
hepiend i, ma kako čudno izgledalo, spasava FEST ove godine i predstavlja najhrabrije
od pobrojanih ostvarenja. Što bi rekao Kurt Vonegat u „Klanici pet“: „Tako mu je to.“
(Književni list, mart 2007)
33 OBE STRANE CEVI
Film: DEPARTED
Režija: Martin Scorcese
Uloge: Mat Damon, Leonardo Di Caprio, Jack Nicholson
Misao da su neki ljudi policajci a neki kriminalci a da ih jedino razdvaja to s koje
strane se cevi nalaze dominira ovim ostvarenjem za koje se slobodno može reći da je
veliki Skorcezeov povratak iako se verovalo da je „tata“ „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i
„Opasnih ulica“ umetnički „rahmetli“ (vidi „Bande Njujorka“ te eventualno „Avijatičara“
koji je prošao nešto manje loše). Da život priređuje iznenađenja i da „nije kraj dok debela
žena ne zapeva“ vidi se na Skorcezeovom primeru. Doduše, sa odličnim scenarijem
Vilijama Monahana (film je inače rimejk honkonškog „Infernal Affairs“) to i nije bilo
naročito teško.
Jednog dana vam neki jezivi i jezivo zanimljivi čika (Džek Nikolson) priđe i da
ponudu koju ne možete odbiti-plati vam što god poželite a vi zauzvrat date informaciju
kad zatreba i, odjednom, vi ste jedan od najznačajnijih policajaca (Met Dejmon) dok vaš
zlosrećni kolega mora da bude „krtica“ ili, kako ga još zovu, „pacov“ u irskoj mafiji (Di
Kaprio). Dakle, sa druge ste strane cevi i jurite se sa svojim, do pred kraj filma,
nevidljivim protivnikom koji je, kao i vi, odlučio da istera svoje viđenje života do kraja.
Eto, to je osnovna priča ovog dvoiposatnog filma koji vas drži do poslednje sekunde.
Pravi razlog za gledanje ovog dela, nevešto prevedenog kao „Dvostruka igra“ ne
leži toliko u uživanju u odličnim ulogama glavnih junaka koji svi odreda glume kad i
kako kaže Skorceze koliko u već pomenutom scenariju i režiji starog kova. Konačno u
34 holivudskom filmu možete čuti brz, smislen, žestok dijalog u kojem nema reči viška i
koji budi momentalnu emociju-smeh, tugu, gađenje. Pohvalan deo scenarija je i činjenica
da u njemu nema preteranog moralisanja, psihologizovanja, koketiranje sa onim što je
trenutno „in“. Ni milimetra Tarantinovog „gangsterskog glamura“, samo oštra, ljuta kora
koju umesto kože nose glavni junaci. Životnost i iskrenost su zaista kvaliteti koje Holivud
već decenijama uspešno izbegava.
Opterećeni plitkoćom svojih kompjuterskih očiju ljudi mogu ostati slepi kraj
očiglednih i efektnih rediteljskih rešenja koja nudi film. Tako, na primer, Skorceze
izbegava spotovske, jednodimenzionalne kadrove koji kao svoje jedino ishodište imaju
brzinu i, stoga, lišeni su bilo kakvog umetničkog značaja. Tako se u drugom ili trećem
planu često kriju poruke filma (npr. nalepnica sa natpisom: „Uzvrati udarac“ iza leđa Di
Kaprija u trenutku kad je na ivici ulaska u bandu), stan policajca ima broj 711 (srpski: 92)
a ivicom balkona glavnog negativca koji gleda na gradsku skupštinu trčkara pacov.
Zanimljivo je i da filmom, uprkos tome što se njegova radnja odvija u današnje vreme,
dominira stara muzika: legendarna „Gimme Shelter“ Stonesa, numere Pink Floyda, Johna
Lennona, Dropkick Murphysa... Čini se da ne postoji ni najmanja težnja da se bude „u
trendu“ već samo da se ono što je, u suštini, žestoka kritika američkog (i ne samo
američkog) društva ispriča do kraja.
Društvo u Skorcezeovom filmu je sklono raspadu i paranoji. Tako u njemu žena sa
cevčicama u nosu puši cigarete, državni aparat se toliko infiltrirao u mafiju da je
POSTAO mafija, bande različitih etničkih manjina se međusobno nemilosrdno tamane a
policijski šefovi prisluškuju sve redom uzvikujući: „Obožavam „Patriot act!“ „ iako su
ovim propisom i njihova građanska i ljudska prava sužena. A zbog čega sve to? Zato što
nam je neko, jednom, kao onaj pokvareni čika sa početka priče dao ponudu koju ne
možemo odbiti-američki san. Tako sin domara može postati ugledni policajac pa
gradonačelnik, samo ako se „snađe“ u zemlji u kojoj su, po Monahanu, beli katolici
počeli da dobijaju lukrativnije i uglednije poslove tek sa dolaskom Kenedija, katolika, na
vlast. Međusobna omraza njenih građana, zaslepljenost uspehom po cenu tuđih leševa to
je ono što jedan od junaka film, i sam korumprian, naziva „Nacijom Pacova“, aludirajući
na izraz „trka pacova“ koji podrazumeva takmičenje bez pravila i ograničenja. Jedini
rezultat takvog takmičenja je brdo leševa na kojem se i pobednik može naći vrlo brzo,
35 živeo on u Bostonu ili Beogradu.Potresna poenta čini „Departed“ jednim od najboljih
Skorcezeovih ostvarenja.
(Književni list, 2006)
SUMRAČNA STRANA ULICE
Stigla mi direktiva, reska i otrežnjujuća, k’o prva jutarnja kafa + rakija -dosta je
pljuvanja inače kreativnih (?) i uglednih (?!!!!) filmadžija , zeman došao da se narod
nečim podiči na dve šlajfne.Valja pokazati da nismo baš toliko propali jer još uvek ima
par pojedinaca koji nam kvare minusoidni prosek. Kao čovek na liniji, lobista i fobista,
večito podoban i krajnje potkupljiv (ako vas zanima, vi pokušajte) odlučio sam da
sastavim malo sočinenije o najboljim filmovima snimljenim posle Revolucije Koje Kao
Da Nije Ni Bilo.
Dokumentarni film je u Srbiji, čini se, najlakše snimiti. Zabluda po kojoj je dovoljno
zaređati po rizičnim lokacijama i snimati užase potiče upravo iz RTS-ovske psihologije
koje je uzela svoj danak 90-ih prošlog veka. Stvarnost je, zapravo, sasvim drugačijadokumentarni film, iskren, ogoljen, bez pretenzija ali i sa jasnom porukom je najteže
snimiti. Dodajmo tome i da nema komercijalnost igranog a o gledanosti tek ne može biti
reči. Međutim, Janko Baljak je, počev od „Vidimo se u čitulji“ devedesetih preko
„Anatomije bola 1 i 2“, na granici dva milemijuma, pa zaključno sa najnovijim,
„Vukovar- poslednji rez“ opisao pun krug balkanskog užasa, izlažući ništa više do
ogoljene činjenice sa samo jednom (i dovoljnom porukom)-ovakav pakao se, sa bilo koje
strane, ne može opravdati.
Da tranziciona budućnost nije tako svetla kao što se čini pokazao je Mladen
Đorđević sa svojim „Made in Serbia“. Dajući svom ostvarenju intrigantnu, poluigranu
formu u kojoj glavni junak-narator, traga za svojom omiljenom srpskom porno-
36 glumicom i, na kraju, i sam postaje deo porno-filma, Đorđević nam ukazuje na to gde se
ova zemlja danas nalazi i koliko zapravo podseća na sirotinjsku porno-produkciju sa
milionima statista-volontera. Rame uz rame sa Baljkom i Đorđevićem je i Boris Mitić sa
svojom „Pretty Dianom“.
Priču o savremenom igranom srpskom filmu ne možemo drugačije pričati nego
hronološki, počevši od Miše Radivojevića, jednog od njegovih uzora koji se, početkom
sedamdesetih prošlog veka, izdvojio sirovim i originalnim, urbanim pristupom.
Radivojevićevo „Buđenje iz mrtvih“ , na prvi pogled, budžetom i lokacijama skučen
film, snažna slika raspadajuće zemlje i njene sredovečne dece, izgubljene u
bombardovanju NATO-a, predstavljao je jednu od najvećih provokacija FEST-a 2005.
godine. Patricid, uništavanje oličeno u Titovoj (ukradenoj) kašici koja se prenosi sa oca
na sina, šokantne scene (za domaći film), ni u jednom od ovih postupaka nije bio
senzacionalizam već želja da se prekine izvitoperena priča koja, uprkos željama reditelja,
i dalje traje.
„Jug-jugoistok“ Milutina Petrovića, reditelja srednje generacije, čiji je film „Zemlja
istine,ljubavi i slobode“, ovenčan „Fazbinderovom“ nagradom u bioskopima gledalo dve
hiljade ljudi (toliko o verziranoj beogradskoj publici!) predstavlja Srbiju posle atentata na
Zorana Đinđića. Slike paranoje, teorija zavere, međunarodne špijunaže, jeftini tračevi o
vanbračnoj deci, sve što je izgledalo zaboravljeno ili smanjeno na najmanju moguću
meru, ponovo je pokuljalo napolje. Doduše, problem je još podmukliji: brutalno društvo,
ratničko i pornografsko, dobija novu dimenziju, oličenu u seriji „Nikad izvini“ a ono oko
čega se stranke i interesne grupe bore je najveći McGuffin na kojem bi nam i Hičkok
pozavideo.
Na prvi pogled izvan bilo kakvih političkih angažmana i zauzimanja stavova, „Kad
porastem biću Kengur“ Raše Andrića je duhovita voždovačka priča o „običnim“ ljudima
u potrazi za stalnim osveživačem vazduha u svojim stisnutim životima. Ipak, zemlja u
kojoj je ponekad bolje džabe sedeti nego džabe raditi (“bez prihoda ali i bez rashoda“),
računati na puku sreću u sportskoj kladionici ili ortaka u inostranstvu, zemlja čije ime
opušteno izgovarate samo kad navijate za nju, ostala je ista. U ovom filmu nema velike,
istorijske priče, otkrivanja užasa koji su u nju zakopani kao u plitki grob ali je zato
37 otkriveno nešto drugo-oteto vreme najveće vitalnosti generacija 1965-1975 godine a
otimačina i dalje traje.
A onda, kad pogledate nabrojane filmove, rediteljska imena koja stoje iza njih (kojima
možemo dodati još par koja će nas, nadam se, obradovati na predstojećem FESTU-u)
sigurno pomislite:“Kako su crni! „A ima li tu nečeg onako,lepog?“. Ostvarenja u kojima
su svi lepi, i glumci, i priča, slatkasto-predvidljiva, koja se snimaju za mesec i manje
(„tri dana pre roka“ da citiram Potemkinovog naslednika), u kojima se veliča „pusto
tursko“, „zaumno srpsko“ ili reciklira kredit iz davnih osamdesetih predstavljaju najveću
ironiju u istoriji promašaja. I zaista, u nepreglednoj tami „šarenog“ srpskog filma „crno je
lepo, crno sja“.
(Beton, 2007)
ANARHIJA NA TOČKOVIMA
Beogradski fantom (2008),
Režija: Jovan B. Todorović
Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je
zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu,
ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci
iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći
1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama
izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je
samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih
predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu
podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo
prestupnika.
MISTERIJA FANTOM
Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod,
za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“
grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“,
političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način
38 najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio
mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da
sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu
predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog
Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan
dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad.
Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom
Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo
nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i
nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu
reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao
jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći,
izaziva policiju u plavim „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima
radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva
MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste,
„porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor
(Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i
nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko
Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni
neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim
vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati
Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u
glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih
stereotipa.
Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog
iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska
jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim
ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se
uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci
današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na
39 Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno
uticati na konačan utisak o igranom delu filma.
NOVA ISTINA?
Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan
začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana
Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci)
fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz
komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve
vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u
gradu i začikavao policiju?
Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili
psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt
individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom
svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza
je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su
mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo
više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u
to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći
nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u
kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego
što Tito dođe iz Havane.
U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“
jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji
iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je
surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno
treba pogledati.
(Beton, 2008)
40 The Hobbit:An Unexpected Journey ili It Shall Pass
Peter Jackson je ponovo uspeo. Nakon „Gospodara prstenova“ eto veselog društva
patuljaka plus jedan Hobit – legendarni Bilbo Bagins. Odlična glumačka ekipa koju
predvode Martin Freeman (Love Actualy, Night Watch, serijal o Sherlocku Homlmesu)
kao Bilbo i nezaobilazni Ian McKellen kao Gandalf (spomenimo i drage nam“ patuljke“
– Richarda Armitadgea ( britanski Robin Hood serijal) i Jamesa Nesbitta (poznat iz
Bloody Sunday i serije Cold Feet). I, naravno,Andy Serkis (genijalno odigrao rokera Iana
Duryja u „Sex and drugs and rocka and roll“ – apsolutno pogledati!) kao Golum. Šta
reći? Iako sam bio pomalo skeptičan prema cepanju njige koja nema debljinu epskih
pisanija iz „Gospodara prstenova“ na tri celine danas mi se čini da je to potpuno razložan
postupak. Dva nastavka čekaju 2013. i 2014. godinu i nadam se da će biti završeni što pre
kao i da će najstariji član ekipe, Christopher Lee izgurati još dva serijala kao Saruman
iako ima 90 godina. Odlučivši da se drži knjige od „a“ do „š“ Jackson je uspeo da, s
jedne strane, ispuni snove zaluđenika a, s druge strane, produži tajming svog serijala. Ne
gledajmo na to kao kupovanje vremena i razvlačenje žvake.
U svom intervjuu u „Colbert Showu“ McKellen je duhovito primetio: „Više volim
Gandalfa Sivog od Gandalfa Belog (u „Gospodaru prstenova“). Duhovitiji je, opušteniji,
nije toliko uštogljen. Dobro, Beli ima lepšu kosu… Meni je „Hobit“ zabavniji a, na kraju
krajeva, gde još možete videti da svi glavni junaci puše u filmu koji je namenjen
deci.“ Šalu na stranu, pušenje se tiče neke korov-trave koja „opušta“ i zove se „Stari
Tobi“. Spominje se i Radagast Smeđi (kršten po slovenskom bogu Radogostu) koji je
41 preterao sa konzumacijom „pečurkica“. A i toče se velike količine ejla pa je dionizijski
momenat itekako prisutan.S druge strane, vilenjaci su vegetarijanci i žive večno. I, čini
se, večno se dosađuju. Preskočimo li miscelanouse, ako se po jutru dan poznaje za
Jacksona je svanulo sunčano majsko jutro. Dramaturški dinamičan, zabavan, sa
glumačkom podelom koja je „sigurica“ i animacijom u odnosu na koju prvitdeo
„Gospodara prstenova“ deluje kao amaterska igrarija, The Hobbit: An Unexpected
Journey je još jedna od pouzdanih filmskih zabava koje bi trebale da nam ulepšaju
zimske noći, praznike i precenjeni smak sveta.Nezgodno je jedino to što ćete nakon ovog
filma provesti sledećih godinu u iščekivanju nastavka što će vam teže pasti od majanskih
lažnih proročanstava.
(Afirmator, 2012)
Barbara u „raju komunizma“ (Izveštaj sa Slobodne zone)
„Barbara“ Christiana Petzolda, poznatog nemačkog reditelja (Yella, Die innere
Sicherheit) ovaj put, za razliku od „Die innere Sicherheit“ , gde se bavi ultralevim
teroristima, sagledava drugu stranu medalje, represijom STAZI- ja u Istočnoj Nemačkoj
1980-ih (za vreme Olimpijade, 1980.godine u Moskvi ili 1988. u Seulu). Tako pratimo
sudbinu doktorke koja, iz razloga znanih specijalnoj policiji, bive premeštena u
unutrašnjost iz elitne klinike u Berlinu. Tu, u gluvoj provinciji pored Baltika, njeni
problemi ne prestaju s birokratskom „selidbom“. Ono što smo videli u fantastičnom
„Životu drugih“ postaje dečija igra u odnosu na Barbarine muke. Njena, na prvi pogled
hladna, nordijska lepota (mada oči otkrivaju prave emocije) i lomna, vitka figura ( igra je
harizmatična Nina Hoss) je u kontrastu sa ravnim, hladnim predelom i bezizražajnim,
ispitivačkim licima njene gazdarice, kolega i policajaca koji je redovno „posećuju“. U
svakoj sceni u kojoj je sama, na mračnoj ulici ili negde u prirodi čini se da će se pojaviti
batinaš ili silovatelj. Da ne znate o kom se filmu radi učinilo bi vam se da, u scenama u
kojim se na biciklu vozi kroz olujnu ravnicu vermerovskog neba i svako malo baca
42 pogled preko ramena, sakriva paketić ispod kamena na raskršću, igra u nekom ostvarenju
koje se bavi, recimo, holandskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata ili
njegovim pandanom, „Belom ružom“ u nacističkoj Nemačkoj.
JEDNO TE ISTO LICE REPRESIJE
Iako je konspiracija deo ličnog plana, vezanog za bekstvo u Zapadnu Nemačku kod
njenog ljubavnika, Barbara počinje da razmišlja o svojim razlozima kad u njen život uđe
pacijentkinja, Stela, trudna, maloletna štićenica popravnog doma „Torgau“ ( čitaj:
koncentracioni radni logor za devojčice). Ako vam se čini da je izbor tako jednostavan
treba pomisliti na godine koje vam je neko bacio niz vetar, na činjenicu da, ako
policija par sati ne zna gde ste sledi pretres i, da se premetačina ne završava na
vašim stvarima. U, ne eksplicitno prikazanoj ali jasno naznačenoj sceni, policajka,
naoružana gumenim rukavicama, vrši pregled Barbarinih „telesnih šupljina“ što je
deo STAZI-jeve standardne procedure (čitaj: legalizovano silovanje).
Posebno je zanimljiv izbor vremena i lokacije. Petzold je, suprotno uvreženoj slici o
Nemačkoj kao prohladnoj zemlji hirovite klime, smestio radnju u leto. Gotovo da nema
kišnog dana. I gradić u kojem je Barbara “stacionirana”, to nije neki mračni industrijski
grmalj, već pitomo mestašce u ravnici s lepim kućicama iz 19. veka. Ljudi su, možda, za
nijansu lošije obučeni i voze “trabante“ ali nema nemira, klasnih sukoba, krize. Gotovo
svi su zaposleni. Neće umreti od gladi ako ne popiju viski ili zapale zapadnonemačku
cigaretu. Tu je i medoliki, simpatični herr doktor. Šta joj fali da se ovde skući i, kako je
rekao gorepomenuti, vrati dug radnicima i seljacima koji su platili njeno obrazovanje? Pa,
ne mnogo toga, samo da nema nečoveka – policajca (Rainer Bock) koji samo “izvršava
naređenja” kao što je neko od njegovih rođaka samo “po dužnosti” 1939.godine malkice
zakoračio u Poljsku.
OBAVEZA I SLOBODA
Iskreno, mnogi se pitaju čemu priča, doduše dramaturški i kinematografski odlično
skrojena, o Istočnom bloku? U jednom od brojnih tumačenja ovog “fenomena” neki idu
toliko daleko da veruju da se iza svega krije nemačka tendencija da sebe prikažu kao
žrtve raja socijalizma koji je bio pravi pakao (DDR) a s druge strane, bar omladinu, kao
43 prolevičarsku i antifašističku (BDR) e da bi što manje govorili o ultimativnom zlu Trećeg
Rajha. Ali ovaj, kao i u brojnim drugi nemački filmovi, ne glorifikuje ni jednu od dve
strane. Svesni su da je postojao “Torgau” baš kao što su bivši nacisti bili u vrhu
zapadnonemačke policije. Represija nije ekskluzivitet Istoka. Naši “sivi domovi” su
mačiji kašalj u odnosu na zlostavljane “Sestre Magdalene” u Irskoj ili
“lečenje” homoseksualnosti elektrošokovima u SAD-u 1950-ih i 1960-ih. I, na kraju
krajeva, s padom famoznog Zida, jasno je da se, prelaskom na rudimentarni kapitalizam,
izgubio osećaj povezanosti, pripadnosti a da je represija dobila drugi oblik. Više vas
nećemo prisluškivati ali to nije bitno jer nas baš briga šta privatno mislite dok god plaćate
račune. Ono što je univerzalni kvalitet ovog filma je priča o borbi usamljene,
prokazane žene, o sukobu između pragmatičnog i etičnog, slobode i profesije,
empatije i egoizma.
P.S.: Prođe i Slobodna zona, festival vredan spominjanja u sušnim mesecima do FEST-a
(ok, tu je i Festival autorskog filma). Snažno, potresno, aktuelno, kvalitetno. By the way,
s velikom žalošću moram da saopštim da ste ostali uskraćeni za članak o filmu „Hana
Arendt“ ali – karte su planule. Publika je sinoć , na projekciji „Barbare“ u Domu
omladine bila obaveštena da će biti još jedna projekcija „Haen Arendt“ ali je to zaludna
informacija, primetili su naši voditelji programa, jer su karte opet razgrabljene. Uz
izvinjenje što nisam pogledao ovaj film počinjem ovu kritiku. Ako se članak o H.A. ipak
pojavi, nemojte me optužiti kod nadležnih za pirateriju.
(Afirmator, 2012)
44 KOSOVSKI HOROR (izveštaj sa Slobodne zone)
Rezultati projekta „Dokufest fabrika“ su nam predočeni u DKC-u, u polupraznoj (ili
polupunoj ako ste optimisti) bisoskopskoj sali što je, s obzirom da su u pitanju kratki
dokumentarac, dobar skor. Od šest filmova koji su nastali u ovoj radionici prikazana su
tri. Ono što je, po ko zna koji put, pomerilo fokus publike sa samih filmova bila je ne baš
najbolja organizacija. Projekcija je kasnila dvadeset minuta i, umesto da odgledamo tri
filma u nizu, pauza između drugog i trećeg filma je popunjena razgovorom sa gostima s
Kosova koji su učestvovali u produkciji i Polićem, rediteljem „Zida“ koji jre bio prinuđen
da priča nadugo i naširoko o kratkom filmu koji još nismo videli. „Razvucite priču dok se
snađe tehnika“. I, tako, nategnuti razgovor je potrajao dvadesetak minuta pa smo onda, uz
napomenu da će film početi za minut, čekali još deset. Ali, to nije bitno – svi ćemo živeti
pet hiljada godinas pa to nije bitno…
JEDNA OBIČNA VOŽNJA
Nego, da batalim džangrizavi ton i okrenem se suštini: „Priština-Beograd“ Srđana
Slavkovića je storija koja je, na prvi pogled, jako obična. Vozač odvozi i dovozi putnike,
malo spava, okružen je zimskim sivilom, konstantno umoran. Cepkanje karata, čišćenje
smeća,paljenje cigareta, zastoji, čekanje. Sve su to svakodnevne rabote koje, kao i
čekanje da počne „Zid“ , troše dragoceno vreme. Avaj, sve bi bilo normalno da Slave,
glavni „junak“ dokumentarca, ne saobraća na liniji iz naslova filma. I, naravno, u
autobusu je svet šarolik. Srbi, Albanci, Romi, Goranci. Priče putnika variraju od Srba koji
su, obično, u poseti svojoj rodbini do Albanaca koje samo teški zdravstveni problemi
mogu da nateraju da pređu granicu i zatraže pomoć od beogradskih hirurga jer onima u
Prištini ne veruju. Neobična je i priča o Amerikanki koja je, iz samo njoj znanih
avanturističkih razloga (otkad je biti na Balkanu avantura?) odlučila da proputuje
Albaniju, Kosovo, Srbiju, Bosnu.Otkrila je, gle čuda su ljudi ljudi kako u Africi tako i na
Balkanu a ne neki divljaci. To se, inače, može znati i da ne odete nigde ali… Avaj,
otkriva da mora da se vrati nazad jer ima pečat koji govori da je na Kosovo došla iz
Albanije. Ako želi da uđe u Srbiju mora preko makedonsko-srpske granice. Propisi su
45 propisi. Iako sve na prvi put izgleda obično u danu vozača „Adio travela“ riskantna ruta
kojom se kreće se tu i tamo spomene u razgovru. Napetost s obe strane granice visi kao
Damoklov mač nad glavama putnika. Taj zbunjujući mir koji vlada u autobusu , s
druge strane, je u kontrapunktu sa surovom stvarnošću.Činilo bi vam se, da ne
znate pravu rutu, da je to autobus na liniji Niš – Subotica, recimo.
SVI MIRNI I NIKO ZADOVOLJAN
„Čija je ovo zastava?“ Bariša Karamuca pristupa kosovskom problemu s formalne strane
koja, na prvi pogled, nije toliko bitna u odnosu na nasleđe ratova, nacionalne tenzije,
siromaštvo ,nezaposlenost, kriminal, odsustvo pravne države. Reč je o zvaničnoj zastavi
Kosova koja je pobedila na konkursu. Iako je albanski barjak poznat svima, Kosovo treba
da, bar formalno, pokaže jedinstvo i međusobno uvažavanje etničkih zajednica oličenih u
šest zvezda iznad karte Kosova na plavoj podlozi. I tu dolazi do raskola – većina
Albanaca na Kosovu doživljavaju svoju nacionalnu zastavu kao pravu zastavu Kosova,
iza koje stoji tradicija, za razliku od rešenja nametnutog od OUN i EU. Na prvi pogled,
kosovska zastava liči na znamenje neke pacifičke republike. Dodajmo tome i činjenicu da
su zastave većine država na svetu, pa i onih koje su priznale nezavisnost Kosova,
nacionalne. Nemačka ili francuska zastava su nacionalne i tu nema nekih „multietničkih
elemenata. Isto važi i za britanski „Union Jack“ na kojem su zastupljeni Engleska i
Škotska ali ni traga od Velsa i Severne Irske. O srpskoj zastavi i da ne govorimo. Film,
na četvorogodišnjicu proglašenja nezavisnosti, počinje pesmicom dece iz vrtića:
„Srećan ti rođendan, Kosovo!“ i dugim razgovorom s vaspitačicom: kako izgleda
naša zastava, šta ona simboliše, kad smo postali nezavisni, šta je bilo pre toga…. Ja
sa pet godina u bivšoj SFRJ nisam znao ni čemu petokraka ni trobojka a ni ko
je Tito. Danas, pretpostavljam, isti nacionalni dril postoji i u drugim vrtićima bivše
nam domovine. Prošlo je to „Miša voli Mašu“ vreme.
Na priču o nacionalnoj pedagogiji nadovezuje se „Zid“ Nikole Polića, storija o školi
podeljenoj zidom u selu pored Lipljana. Dve trećine stanovnika sela su Albanci a jednu
trećinu čine Srbi. Nekad je to bila jedna škola a onda je, početkom devedesetih, podeljena
zidom na albanski i srpski deo. Ova škola, sa dva posebna ulaza, dva posebna dvorišta,
46 dva posebna nastavna programa se, od tada do dana današnjeg, nije promenila. Srpske
vlasti su insistirale na tome da Albanci ne žele da se integrišu u srpsko društvo te da je iz
bezbedonosnih razloga najbolje da se škola podeli. Kako se mogu integrisati ako je zid
između dece? Posle 1999. godine priča se promenila – kosovske vlasti i albanski
nastavnici insistiraju na tome da Srbi ne žele da se uklope u novo društvo. Zgrada koja
je, jezivi primer balkanskog aparthejda , u zabiti, hladna, bez vode je samo uvod u
ono što čeka đake u bližoj budućnosti. Oni se ne poznaju iako su kuća do kuće, ne
znaju nijednu reč na drugom jeziku. Albanski učenici, koji su mnogo brojniji, tvrde da
srpska deca ne žele da se igraju s njima i da ih gađaju grudvama snega ako uđu u njihov
„atar“. Jedna albanska devojčica je izjavila kako bi bilo najbolje da njihovi vršnjaci
srpske nacionalnosti ne budu tu jer će se onda svi slagati i neće biti problema. Srpska
deca žele da napuste svoj kraj, albanska da ostanu i, kad završe s obrazovanjem, naprave
karijere. Istina je da je sudbina ijednih i drugih neizvesna i ima sive tonove. Očito je da
nastavnici s obe strane zida ne veruju u to da će se ikad odnosi normalizovati i ne
razmišljaju mnogo o tome. Modernizacija koju obećava kosovska vlada će rezultirati
novom seoskom školom u kojoj neće biti zidova – svaka nacija će dobiti po sprat.
Umesto zida – stratifikacija. Toliko o viziji multietniče budućnosti i mira u regionu. Ako
odrastete u mržnji ona će, pre ili kasnije, ponovo eksplodirati.
(Afirmator,2012)
47 U slepom crevu tame (Izveštaj sa Slobodne zone- „Ambasador“ )
Ako je, da parafraziramo Konrada, Kongo „srce tame“ Centralnoafrička Republika
(CAR) je njeno slepo crevo. Danski novinari reditelj, Mads Brugger u svom
„Ambasadoru“ ide putem „performativnog novinarstva“, stazom kou je utabao
neustrašivi Irac McIntyre. Naime, undrecover work podrazumeva da postanete deo
ekipe i, gde je zgodno, postavite kameru koja snima vaše sagovornike. Tako možete
razbucati huligane Čelsija, one koji zlostavljaju štićenika doma za duševno obolele,
vaćaroške timove afričkih lažnih prinčeva i njihove sumnjive investicije koj ideluju
preko interneta („If ju giv mi van aj vil ritrn ju tu tauzend dolars, ven aj bikam a prins!
Kam vid mi , maj frend“). Ovaj put Brugger, na prvi pogled bez McIntyrove alfa
mužjačke harizme i akcionog saspensa, ulazi u avanturu koja ga, svejedno, može koštati
života. Reč je o trgovini „krvavim dijamantima“ koje kopaju često maloletni radnici za
ništavnu dnenvnicu a pod kontrolom privatnih armija ili,u slučaju CAR, privatizovane
državne armije.
A kako ovaj momak, krhke spoljašnjosti,naoko tipičan Skandinavac koji deluje kao
ćelavi Van Gogh (sa velikim komičkim potencijalom) ulazi u prljavi posao? Tako što
postaje konzul Liberije u CAR, zemlji kojom je u bliskoj prošlosti vladao ljudožder –
diktator Bokasa. U pitanju je, naravno, komplikovani lanac korupcije u kojem svi plešu
sinhronizovano, kao da su članovi „Riverdance“ ansambla. Mike Flatley je misteriozni
Mr. Eastman. Bivši britanski specijalac, sumnjivi prodavac pasoša iz Holandije, najviši
48 zvaničnici Liberije s krvlju na rukama, cela državna struktura CAR, konzuli Indije,
Italije, francuski biznismeni, libanski preduzetnici mutnih namera (jedan od njih je
povezan sa Hamasom) te „oriđinali“, lokalne mutikaše povezane sa najgorim „scum of
the Earth“. Naoružan zavidnim fondom (koverte pune „srećica“ za korumpirani sistem),
belim ambasadorskim odelom, tamnim naočarama, lulom, muštiklom i ciničnim
humorom, Brugger započinje lažni biznis sa fabrikom šibica u CAR. Iza tog paravana,
koji čine i dva pomoćnika iz plemena Pigmeja, odvija se priča u priči. S jedne strane je
priča o reportaži a s druge lična drama čoveka koji sa svojom ekipom može da završi
mrtav, u nekom jarku u nedođiji. Tu sudbinu, za vreme snimanja filma, doživljava bivši
francuski legionar, ministar unutrašnjih poslova CAR.
DIVNE STVARI SE MOGU DOGODITI AKO SE UDRUŽE DIPLOMATIJA I BIZNIS
(Mads Brugger)
Ovaj film se, na momente, teže prati jer su kamere skrivene u saksijama, zalepljene na
sakoe i razmeštene kojekuda ali je krajnji efekat potresan. Životi ljudi,crnih ili belih, ne
vrede pišljiva boba u ovoj igri korupcije i vlasti. Čini se da iz tog vrtloga ne može da se
istupi na bilo koji način. Demokratija i sloboda afričkih naroda će, još dugo, biti
nedosanjan san. Razlog čine diktature koje drmaju tim zemljama koje većina ljudi ne
može da nađe na karti ali nije stvar samo u tome. Kolonijalna prošlost je ništa drugo do
surova sadašnjica. Države Afrike, navodno slobodne, imaju pravo da mašu svojim
zastavama i šalju sportiste na Olimpijadu. I tu njihova državnost i funkcionalnost
prestaje. Da li vam to zvuči poznato? U najrazvijenijoj državi južno od Sahare,
Južnoafričkoj Republici, crnci i danas zarađuju šest puta manje od belaca. Francuske i
belgijske vojne misije i dalje vršljaju po kontinentu. Neokolonijalna politika isisava
svaku vrednu rudu ili sirovinu iz ovog napaćenog kontinenta nesmanjenom žestinom.
Dovoljno je potkupiti par zvaničnika i narod će biti uskraćen za medicinsku negu,
socijalnu zaštitu, obrazovanje, šansu za život dostojan čoveka. Belci, nimalo slučajno,
znače na ovom kontinentu nevolju, eksploatatore ili plaćenike. A gde je to jasnije nego u
zemlji u kojoj vlast kontroliše samo prestonicu dok po unutrašnjosti ove države veličine
Teksasa švrljaju bande naoružane do zuba, u potrazi za robovskom radnom snagom,
49 dijamantima i naftom.„Ambasador“ je pravi film o Divljem Zapadu ali bez šerifa sa
belim šeširom koji će dojahati i srediti stvari.
Posebna priča u ovom filmu je sam Brugger. On koristi priliku da se igra s političkom
korektnošću: vozi se sa svojim pomoćnicima, Pigmejima i pušta im pesmu kitova na
kasetofonu. Zašto to radi? Da li im ukazuje na drugi svet, izvan CAR ili je samo
sarkastičan i ismeva njihovu neobaveštenost? Ili igra na kartu „ekscentričnog
Evropljanina“? Neobična je i scena u kojoj, u svom belom odelu, pleše sa članovima
plemena. Da li se tako izruguje Evropljanima koji glume prijateljstvo i razumevanje a u
stvari pljačkaju Afriku? Zašto se igra sa rasnim stereotipima, širi predrasude među svojim
saradnicima i naziva Kineze i Francuze najvećim prevrtljivcima? I, na kraju krajeva, šta
se dogodilo s „krvavim dijamantima“ koje je dobio? Sva ta pitanja jesu intrigantna ali
ostaju u senci onoga što je, zapravo, najvažnije: rasvetljavanja sistema koji dozvoljava
najbrutalniju eksploataciju i zarađuje na tuđoj krvi. Sekundarno je to što svaka fukara
može da sa 130. 000 dolara u džepu postane diplomata (samo Liberija ima 2500 takvih
„predstavnika“) kao Nušićev kožarski trgovac, „počasni konzul Nikarague“. Rešenje,
dakle, treba tražiti u reformisanju Afrike ali, pre svega, u tim mirnim,
dosadnjikavim zemljama Zapada, kolevkama demokratije, gradovima- muzejima i
velelepnim avenijama podignutim na nesreći Trećeg sveta.
(Afirmator,2012)
50 No,je ne regrette rien! (izveštaj sa Slobodne zone)
No (Ne), u režiji Pabla Larraina (Fuga, Tony Manero , Post Mortem) odlikuje oštar,
dokumentaristički postupak, sa kamerom koja imitira štimung video – kamere iz
osamdesetih godina prošlog veka. Priča o padu Pinočeove diktature odvija se,nimalo
slučajno, u marketinškoj agenciji. Rene, sin proteranog političara (Gael Garcia
Bernal) koji radi u marketinškoj agenciji , priključuje se udruženoj opoziciji koju
čini ne 19 kao negde na Balkanu već 17 stranaka. Cilj akcije je da petog oktombera
(eto još jedne sličnosti) opozicija pobedi Pinočea na referendumu na kojem narod
treba da odluči da li će prihvatiti da generalisimus Pinoče vlada još osam godina ili
ne. I, gle čuda, na samom početku filma Rene ubeđuje klijente da progutaju priču o
„Free“ žabokrečini, piću sličnom najpopularnijoj američkoj navlakuši. Konzumerizam,
slike razuzdanih mladih fensera izblajhane kose, rok koncerti, kvazi- sloboda i kofein,
soda i sumnjive materije u vašem krvotoku su oštro suprotstavljeni bednoj, porobljenoj
zemlji Trećeg sveta koja je za vreme diktature izgubila preko 2000 ljudi, preko 30 000 je
utamničeno a 200 000 proterano. Da, to je rezultat Pinočeove vladavine za kojom mnogi
u Čileu i danas uzdišu kao što ovde mnogi lamentiraju nad ordijom diktatora koja je
drmala Srbijom u različitim vremenskim periodima.
51 DOBRA VOLJA DIKTATORA ČINI ČUDA -SMRDIM SVUDA!
Elem, Rene, viša srednja klasa, razveden, samohrani otac, čija bivša predstavlja školski
primer borbene revolucionarke, ima priliku da jednom u životu uradi nešto iznad
površnih reklama. Pratimo njegov dvostruki život – on i radi za šefa, Guzmana,
Pinočeovog medijskog satrapa (od nečeg treba hraniti dete) i za opoziciju. Na početku
stvari funkcionišu ali , kako 15 minuta nma nacionalnoj televiziji koje , u porno- terminu
posle ponoći, dobija opozicija, koristi na marketinški najbolji mogući način i polako
budi uspavani i zastrašeni narod, Rene je izvrgnut pretnjama, anonimnim telefonskim
pozivima, policija ga prati i prisluškuje. Da stvari budu još luđe, ono što pobeđuje
Pinočea, i to je i poenta cele priče, nije toliko dokumentovana storija o nedaćama
kroz koje je zbog njega prošao narod ( izdvajam scenu sa majkama „nestalih“ za
vreme Pinočeovog terora) koliko taj nonšalantni, nasmejani ton pun (američkog)
optimizma. Tako u „No“ kampanji protiv Pinočea vidimo nasmejanu zlatokosu decu (u
Čileu?), piknik sa bagetima u korpi, veoma visokog momka koji ponosno hoda sredinom
autoputa (kao što reče Reneova bivša žena: “ Gde si našao tog grmalja? U Danskoj? Mi
Čileanci smo niski. Gde se nalazi ta zemlja koju nam reklamiraš?“). Duga koja krasi
simbola pobune (predstavlja šarolikost okupljenih partija),slovo NO, je posebna priča.
Jedan od Pinočeovih pristava je zbunjen:“ Da li je to pederska zastava? Komunistička
pederska zastava? Liči na onu zastavu čileanskih Indijanaca… Da nisu u pitanju naši
Indijanci koji su i komunisti i pederi?“) Iako na momente smešan, ovaj film nas, s druge
strane suočava s policijskom brutalnošću u potresnoj sceni napada na opozicioni miting.
„PRIČA O UCVIJELJENOM DIKTATORU“ (epizoda popularnog stripa „Alan Ford“)
Obrt nastaje u trenutku kad, preko noći, rezultati referenduma, lažirani za Pinočeovu
kamarilu (još jedna sličnost), postaju pravi. Većina je, ipak, za opoziciju? Otkud to? I
kako se glava ratne avijacije tako nonšalantno obraća kamerama i kaže: „Oni koji su za
„ne“ su pobedili. Mi sad idemo na sastanak sa Pinočeom“. Da, na kojem će ga, svi do
jednog, napustiti što me opet podseća na nekog. No,batalimo tu priču o pobratimstvu
Srbijanaca i Čileanaca po diktatorima i pogledajmo ono što dolazi na kraju filma – „Čile,
sreća je stigla“, da parafraziram zaraznu opozicionu himnu. Film se završava onako kako
je i počeo: senjro Guzman i senjor Rene navlače mušterije na priču o telenoveli koja se
52 reklamira u Džejms Bond maniru: na heliodromu ogromantne poslovne zgrade, sa
nalickanim ženama i lažnim glamurom. I, tu se krije poenta filma: ma šta da promenite,
ta kapitalistička matrica ostaje. I, to nije nimalo slučajno: Pinoče je došao na vlast pučem
u kojem je ubijen (ili je izvršio samoubistvo) demokratski izabran predsednik, socijalista
Aljende, 1973. godine. Iza puča je stajala CIA. Čile nastavlja kapitalističku storiju nakon
kratke i burne dvogodišnje levičarske skaske.Petnaest leta docnije, i Lenjinu bi bilo jasno
da je komunizam odsvirao svoje. Amerikancima, samim tim, više nije potreban
desničarski diktator. Mogu da ga puste niz vodu. Pod uslovom da sve ostane kako je i
bilo. Samo da njega nema. Ii bi tako. Pinoče je ostao komandant oružanih snaga još deset
godina i doživotni senator. I, uprkos pokušaju britanskih i španskih aktivista, nije osuđen
za zločine protiv čovečnosti.Deca krvnika i deca žrtava sede i danas u istom Parlamentu.
Sjajno rešenje je i kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, dakle, s jednim
blagim pokretom kamere se selimo iz sadašnjosti, tj. igranog filma, u davna vremena pre
24 godine. I, koja je poenta? Baš u dokumentarcima. Diktatura je zanimljiva pojava -na
početku, Pinoče se šepuri u uniformi, seče vrpce fabrika, slika se s decom, „druži“ sa
pripadnicima nacionalnih manjina(američki starosedeoci, Polinežani sa Uskršnjih ostrva),
prilično je „titoističan“ a na kraju svoje vladavine drži govor ravan Miloševićevom „od
g…a će me pravite“ vapaju. Jedini način da pobedite takvog tiranina je da lažete
naveliko. Problem je što, nakon pobede, istinu možete sagledati teže nego pre.I onda
ste spremni da vam jednog dana zavladaju oni koji su pretili, hapsili, pravili
paravojne grupe ili uništavali nezavisne medije na osnovu zloglasnog Zakona o
informisanju.
TVITUJ NAS, O UČITELJU!
Ai Veivei: Nije mi žao je zanimljiv , politički angažovan, medijski šarolik (snimci sa
hendikema, profesionalne kamere, mobilnog telefona), dokumentarni prvenac američke
rediteljke Alison Klejman. Danas kultni a do juče gotovo nepoznat umetnik, Ai Veivei je
jedinstvena pojava na kulturnoj sceni Kine. Uspeo je da ostane slobodan i stvara bez
partijske kontrole i pritom postane svetsko ime. Njegovi saborci, potpisnici peticija i
53 opozicionari, nalaze se u zatvoru. Čini se da je, od poznatijih umetnika, u Kini ostao
samo on. Njegovu usamljenost podvlači u filmu kako nezgrapna, ružna zgrada u kojoj je
njegov dom i studio tako i kamera “Velikog Brata” kineskog Politbiroa te policijska kola
nedaleko od kuće. Da se razumemo, Kina nije ona Kina o kojoj ste čuli tolike priče: čedo
“Kulturne revolucije” , tvrda komunistička diktatura, maoističko ludilo milijarde
podanika. Ona je totalitarna tvorevina koja je dizajnirana mnogo bolje od jevtinih
proizvoda koje uvozimo. Trajaće koliko i kineski zid i Zapadu je antipatična na
simpatičan način. Okej, formalni komunizam, okupacija Tibeta i totalitarna kontrola
sajtova i Interneta je tu, ali, Bože, i mi demokrate koristimo nadgledanje i cenzuru a vi,
Kinezi, ako ste u kapitalističkoj priči, mi vam praštamo. U suštini, mi vam , kao drevnoj
civilizaciji, toliko mnogo dugujemo. Milijarde i milijarde dolara.
I, baš u toj opštoj travestiji shvatam poentu priče: let the East meet the West. Istok jeste
postao Zapad ali je i Zapad pokupio (i kupio) mnogo toga sa Istoka. Samim tim, pozicija
nezavisnog umetnika se menja. Veivei može, primera radi, da izlaže na Zapadu i bude
uspešan ali više nema auru disidenta kao što su nekad imali umetnici iz zemalja pok.
Varšavskog pakta. Vaistinu, kineski stvaraoci su odmenili,recimo ruske i poljske, na toj
disidentskoj poziciji ali Sibirsa i njegovih pandana više nema. Danas se to čini na finije
načine: pozivanje na rušenje države (nobelovac Liu Sjaobo) ili nezakonita gradnja i
finansijske mahinacije (Veivei) kao što suPussy Riot zaglavile zbog uvrede verskih
osećanja pravoslavaca. Sve po zakonu, po propisu. Ako želiš da menjaš ljude- ne odmeći
se. Sve u okviru sistema. I vi na Zapadu tako jurite svoje? Patriot Act? Lov na crvene
veštice? Rozenbergovi? Jedini spas, za koji se Veivei drži je Tweeter na kojem, s
obzirom da ga kineske vlasti nisu suzbile, ostavlja poruke, fotografije, zapravo beleži ceo
svoj život. Tako se mogu videti policajci koji ga prate, policajci koji su ga pretukli,
Veivei koji se oporavlja posle operacije, celokupan postupak podnošenja tužbe za napad
kineskom pravosuđu. I, kamera ne miruje, ni onda kad snima Veiveija, ni onda kad
Veivei snima druge ili kad ga policajci snimaju (čini se da svaki treći kineski
policajac vuče kamericu sa sobom). I tako, sve ono što smatramo ovisnošću i
proizvodom trulog Zapada, u rukama Veiveija postaje oružje s kojim čuva svoju
porodicu, sebe, svoj rad. Jer, svet u svakom trenutku zna šta se događa s njim.
54 Sam Ai Veivei ima sledbenike “aifanove” koji ga zovu Učitelju. Za mnoga dela koja je
napravio smatra da nisu umetnost. Pa, ipak ,izložena su u prestižnim svetskim galerijama.
Čini se da je on neka čudna kombinacija Majkla Mura (troublemaker, provocira vlasti,
lupa vratima tamo gde se ne sme kucati , popisuje žrtve u zemljotresu koji je odneo
preko 70 000 ljudi za šta su, u velikoj meri, krivi država i graditelji krhkih zgrada i
snimio je dokumentarac o tome), Endija Vorhola (ima veliki broj saradnika koji
materijalizuju njegove ideje koje koketiraju sa pop-artom), Konfučija Konfuzije
(harizmatična i kultna ličnost, okružen je hordom obožavalaca i saradnika koji
ispunjavaju i njegove najkapricioznije zahteve) i onog nezgodnog likvidatora iz “James
Bond” serijala sa šeširom koji krije sečivo (svadljiv i robustan, deluje kao čovek s kojim
ne bi želeli da se potučete). Njegove instalacije, slike, dokumentarni filmovi, fotografije
(sa isturenim srednjim prstom na Tjenamenu, ispred Ajfelove kule, itd.) su , pre svega,
provokacija i stav. Opštost poruke i trajanje u nekom dužem vremenskom periodu ga
verovatno ne zanima.Kao i poruke na tweeteru ili video snimci na youtubeu sve je stvar
trenutka, sadašnjice. Lično, on ima mane kao i svako drugi: oženjen je i ima sina kojeg
je dobio s ljubavnicom. Sklon je iću i piću i, kao i veliki broj umetnika, nije ni najmanje
skroman kad je samopromocija u pitanju. Deluje kao promišljen čovek koji ima u sebi
dosta menadžerskog i ponekad se čini da ga više zanima sopstvena promocija nego realna
promena u njegovoj zemlji.
Sve ove utiske sam stekao prateći rad kamere Alison
Klejman – iako, naizlged, slabo pokretljiva za vreme intervjua kamera, blago menjajući
ugao, otkriva emocije sagovornika i ono što govori, i ono što krije. Ali, taj isti čovek je
kidnapovan i držan preko osamdeset dana na tajnoj lokaciji. Priznao je utaju poreza i
finansijske mahinacije u, očigledno, izrežiranom procesu. Danas ne sme da napusti
zemlju zbog navodnih optužbi za bigamiju, pornografiju i menjanje deviza” na crno”.
Čovek koji je nekad davao stotinu intervjua godišnje danas živi povučeno. Sud mu je
zabranio da daje izjave za medije. Njegov studio u Šangaju je srušen. Retki su ljudi koji
bi rizikovali to što on ima za bilo koji cilj.Dokumentarac o Ai Veiveiju je priča koja ne
može da se prebaci na potpunu estetsku ravan. Jer, kao i Veivejevo stvaralaštvo,
kad bi joj se oduzela angažovanost, drskost,bavljenje trenutkom, ostala bi samo
tužna, siva slika, kamere koja je pokretljivija od one koja i danas motri na Učiteljev
dom. (Afirmator,2012)
55 MEDA IZ VICA-PRIKAZ FILMA TED (2012)
Vicevi o medi, liji,vuku i zeki su nam svi dobro poznati. Ali, šta ako takav karakater
oživi, inkarniran u plišanoj igrački i postane vaš pajtos? To je, ukratko, radnja
filma Ted koji je režirao Seth MacFarlane, nekima poznat kao čovek koji je pisao
scenarija za crtaće kao što su Cow and Chicken, Johnny Bravo, Family Guy. Ovaj put je
u svom humoru otišao korak dalje, onim putem kojim su se davno otisnula braća Farelli.
Jednom rečju, put filma punog političke nekorektnosti, omaža banalnom („Flash Gordon“
– kameo Sama J. Jonesa „čoveka koji je dao novo značenje reči „gluma““), odvratnom,
opscenom,oteranom preko neke, svima vidljive a u stvari itekako rastegljive granice
(scena u kojoj meda primenjuje na kasirci celer umesto dilda,prostitutka koja usred stana
prazni creva za opkladu, našmrkani meda sa kokainom na njuškici, psovačina po svima,
od „white trasha“ do White Housea). Jednom rečju, pola filma se smejete a drugu
polovinu zurite u pod i blamirate se u ime glumaca plus plišanog mede koji skaču iz
jedne u drugu blamljivu situaciju. Kako opisati Teda? On je eks-personaliti, lutak koji
više nikog ne fascinira. Radi u hipermarketu i saleće devojke. Živi sa svojim pajtosom
Džonom (Mark Wahlberg) u zamrznutim momačkim danima iako je vreme da Džon
zasnuje stabilnu vezu plus brak, deca, socijalno, zdravstveno, stalan posao i sve što uz to
ide. Ted nije meda iz vica – više je kombinacija libidoznog zeke i drogiranog vuka plus
Geri i Toni iz „Nepristojnih ljudi“.
Komički kapacitet filma koncentrisan je u lutanu i odličnom glasu njegovog kreatora
Setha MacFarlanea mada svoj doprinos daju i Wahlberg i Kunisova. Posebna epizoda,
ekscentričnog,basterkitonovskog šefa hipermarketa (Bil Smitrovič) plus standardno
psihotični Giovanni Ribisi su poseban začin cele priče. Naravno, teško je reći da je ovo
film sa nekom velikom dubokom poukom. Svima je jasno da brojni muškarci teže tome
da maksimalno produže svoje detinjstvo ili barem momačke dane – tu je sofa, pivce,
društvo, vutra, utakmica na tv-u. Ted je, da stvar bude blesavija, ne samo vaš saveznik
koji tera gromove kojih se plašite već i ono što vi nikad nećete biti – večiti partijaner koji
se krije iza svoje dobroćudne spoljašnjosti. Njemu je sve dozvoljeno jer je lutan. Niko ga
56 ne shvata ozbiljno i obratno. Zadržavanje vremena, foliranje ludila, sve je to infantilnost
ali, ako ništa drugo, bezazlena u odnosu na one koji mlataraju puškama po ratištima jer
su nekad vitlali plastičnim pištoljima. Džon možda nikad neće biti predsednik i kralj i
možda nikad neće biti neki „faktor“ koji odlučuje o bilo čemu ali on barem nije, kao
Šekspirov princ Heri (potonji kralj Henri Peti),oterao Teda, svog Falstafa jer: „Ako oteraš
Falstafa, oterao si svet“.
Da rezimiramo: ovaj film ćete il ivoleti ili mrzeti ali vam , sasvim sigurno, neće biti
dosadan.Sasvim dovoljna preporuka za bioskopsku zabavu i ništa više od toga.
(Afirmator, 2012)
KRV UNUTRA-KRV NAPOLJE – „TRAPPED“
Irska, 2008
reditelj/director: Graham Cantwell
uloge/cast: Gerard McSorley, Anthony Fox, Laura Way, Andy Smith, Cillian Roche,
Griet van Damme, Ronan Wilmot
„Troubles“ ili „Nevolje“ kako se zove period irske istorije od 1969. do 1998.godine su
tema kojom su se irski reditelji, ali i susedni britanski, bavili s manje ili više uspeha.
Spomenimo Jima Sheridana, Neila Jordana, Kena Loacha, Petera Greengrassa. Ovaj put
smo, na Festivalu evropskog filma, gledali film Grahama Cantwella, „Trapped“
koji se bavi direktnim posledicama „Krvave nedelje“ tj. pokolja mirnih
demonstranata u Londonderryju (Doire na irskom) počinjenog 1972.godine od
britanskih padobranskih jedinica. Posledice: 13 poginulih, desetak ranjenih plus
orden od kraljice za „hrabre“ ubice. Vi u priču o ovom sukobu možete učitati i
priču o tome kako je Ulster „sveta irska zemlja i kolevka nacionalnog identiteta“ te
kako će svi oni koji naprave kompromis s drugom stranom završiti u kovčegu (kao
lider Maicheal Collins koji je snajpiran jer je, 1921. godine, pristao na podelu ostrva
) te se moraju dizati barikade i štititi naša vera i sve što je oteto i sveto po svaku
cenu i bez obzira šta radimo „onim drugim“ jer i oni su to nama“. Ovaj događaj je
izazvao erupciju nasilja terorističkih grupa, kako IRA-e tako i UFF, tj. lojalista. i,
57 naravno, opet su najviše stradali civili : ubijanje prolaznika, dizanje pabova u vazduh,
„kolateralne žrtve“ puškaranja a sve je „krunisano“ tragedijom u Omaghu kad je dignut u
vazduh autobus u kojem su bila deca.
„PRVOIRCI“ I „DRUGOIRCI“
Terorističke grupe se vode načelom „krv unutra-krv napolje“ – „SAMO MRTAV
IZLAZIŠ ODAVDE“ i ,bez obzira na to što danas, u zvaničnim medijima, čak i u Velikoj
Britaniji, IRA važi za „guerilla fighters“ metodi borbe su bili sve osim „čistih“. Tako, na
samom početku, vidimo Antona, mladog mornara koji se vraća kući, u mali grad na
granici sa Severnom Irskom koja je pod britanskom upravom. U Irskoj bi, navodno, život
trebao da bude miran ali nije – IRA regrutuje lokalno stanovništvo da „pomogne
rođacima na severu“. Iako može da vodi miran,porodičan život s ženom koju voli, Anton
ulazi u krvavi koloplet u koji su umešani irska policija, IRA i nezaobilazni Britanci i
SAS jediniice mada, oni još i ponajmanje. U svakom slučaju, sve strane su pogane,
krvave do ramena i ne zaziru ni od čega da bi dobile ono što žele. NI Anton nije bolji jer,
da bi se osvetio Britancima, on preti ženi koja drži bakalnicu na severu (verovatno
protestantkinji) tako što izvuče metak iz džepa i kaže: „Ovo je prvi metak koji vidite.
Sledeći nećete ni videti ni čuti“ što je dobar primer realnih odnosa u to vreme – IRA se
izdržavala pljačkom banaka, „revolucionarnim porezom“ i, docnije, novcem od prodaje
droge. Odlično je prikazan, pored Antona, njegov brat Edvard, čovek koji je izabrao da
vodi težak i monoton ali miran život njihovih predaka, ispunjen teškim fizičkim
radom. Njih dvojica simbolišu te „dve Irske“ – jedan, onu zemlju lutalica, mornara,
ispičutura, skoro pa pesnika, buntovnih i drugu, mirnu , pastoralnu, porodičnu.
Nijedna od te dve Irske nije glorifikovana i svaka je nepotpuna i bez stvarnog
izlaza.Pogotovo je zanimljiv lik Lyncha, inspektora irske policije (stara garda – Gerard
McSorley) koji u sebi sadrži surovost i osećanja visokog intenziteta. Doduše, njegov
motiv da goni IRA-u, nije samo profesionalan već dublji ali u filmu nije prikazan. Da li
želi da zaštiti ono malo što imaju od države ili je nešto drugo u pitanju?
DEMISTIFIKACIJA NACIONALNE UTOPIJE
Naličje Irske, kao slobodne države s demokratijom i pravilima, vidi se u korumpiranim
sudovima, nemilosrdnoj birokratiji i tretmanu ljudi u zatvorskoj duševnoj bolnici gde
58 Anton jedno vreme boravi. Recimo samo to da je „Let iznad kukavičjeg gnezda“
smejurija u odnosu na tamošnji tretman. Kako od zemlje koja vekovima vapije za
slobodom napraviti kazamat dobro smo videli i u filmu „Sestre Magdalene“ Petera
Mullena. Ova Irska, siva, zlokobna, u magluštinama i tami i blatu, zemlja
namučenih, ispošćenih ljudi punih gneva sklonih brutalnostima se hiljadama milja
nalazi daleko od one raspevane zemlje vilovnjaka i dobrog alkohola. Baš kao što se
Zafranovićeva Dalmacija nalazi daleko od one mediteranske razglednice ili Srbija
od one ljigave kvazi-idile Radoša Bajića. I ta istinitost je ono što nas najviše i verzuje,
pored velikog broja iznenadnih obrta, za ovaj film.
S druge strane, može se reći da film poseduje i neke nedoslednosti ( niko ne zna kako te,
odbegli Anton u nekom zabačenom skladištu materijalizuje, niotkuda, pištolj i odeću –da
smo barem dobili naznaku ili videli da negde drži “štek”) te kako ga baš tu policija
nalazi. I, naravno, nismo sigurni ni da li je IRA uvučena kao organizacija u njegove
nedaće ili je sve, u suštini, mali prljavi rat iz ličnih interesa što celu priču čini još
tragičnijom.Romantični deo priče, čini se, stoji slabije u odnosu na onaj akcioni,
politiučki ali to ne smeta u gledanju filma. Na kraju krajeva, kad je kombinovanje
žanrova u pitanju, mora da pretegne na jednu ili drugu stranu. U svakom slučaju, film
koji je inspirativan za poduži članak i zaslužuje mnogo više od ocene 4.9 na precenjenom
IMDB-ju.
(Afirmator, 2013)
TEMA FESTIVALA EVROPSKOG FILMA ISTOK-ZAPAD – TRGOVINA DECOM
Televizijski film „Jarik“ Sesila Anrija i Aleksandra Lasla je ostvarenje koje se, svoji
mizrazom, najviše primaklo istini. Jednostavna, na prvi pogled, priča ovog ruskog filma
vas sve vreme drži napetim. Vi, naime, znate da će Jarik, dečak koji se izgubio na
železničkoj stanici na Novu godinu, biti otet i prodan u belo roblje. Ali, ne znate kad, od
koga, u kom trenutku. I, naravno, ne znate da li će se spasti ili ne što je više nego
dovoljno da gradi „suspense“. Mučnina vas hvata dok gledate ovaj film snimljen video-
59 kamerom, mračan, s dosta senki koje padaju na Moskvu dok se spušta mrak. Ovim
postupkom reditelj je postigao mnogo – sva lica odraslih, maltene, imaju senke i deluju
pomalo izobličeno. Svetlosti nema u ruskoj tmuši.
Na prvi pogled je, čini se, Jarik okružen dobrim ljudima. Neki mu daju da jede, neki ga
vode do najbližeg policajca, drugi ga zabavljaju da mu skrenu misli ali, čini se, nikome
ZAISTA nije stalo do njega a čovek koji se bori za Jarika, kockar Boris (podignut u
domu za siročad, inače najpreciznije prikazan lik u filmu), pušta ga da pobegne,
zadubljen u partiju pokera. Naknadna pamet uvek dolazi kasno što je očito u Borisovim
uzaludnim naporima da nađe Jarika. Policajci, bili pošteni ili korumpirani, nemaju nerava
da se bave decom. Civli se plaše da ih kontakt s policijom ne dovede u „situaciju“.
Kriminalci nalivaju dete pivom da bi „postalo čovek“. Bolesno društvo je ispljunulo
Jarika u onom trenutku kad je izgubio majku.
Kidnapovana deca koja imaju „sreće“ budu usvojena negde na Zapadu. Sva ostala, dakle
velika većina njih, su žrtve maloletničke prostitucije i trgovine organima. Privatne
klinike, daleko od očiju javnosti, postaju, kao u „Jariku“, laboratorije modernih Mengelea
koji su svesni jednostavne činjenice – nacisti su se prevarili jer su monstruoznosti počinili
iz, uglavnom,ubeđenja. Modernim, pragmatičnim ljudima bez srca je jasno da je gadost u
ime novca ono što je konstanta ljudske istorije. Za mnoge razumljiva, opravdana. Bez
politike, religije, ideologije, čist interes. To što uništavaju živote dece iz dalekih,
siromašnih zemalja nije rasizam ili kolonijalizam – tamo je lakše doći do „resursa“ i to je
sve. Praktično, ledeno, neljudski, u ime vile na Karibima i plazma – ekrana od 250 inča.
I, ma koliko se trudili, takve gadosti ne mogu suzbiti ne zbog dobro organizovane
zločinačke mreže već upravo zbog onog što je poenta filma – bezdušnosti, otuđenosti
savremenog sveta koji slabe, siromašne, prokazane baca na ulicu da ih samelje zlo.
(Afirmator, 2013)
60 FESTIVAL EVROPSKOG FILMA – WELCOME TO MACHINE
Austrijski reditelj Andreas Štajnkogler pokušava dam nam u svom dokumentarcu
posvećenom trci za slavom rok-zvezde, pokaže koliko je cela priča o, uspehu, grupi
devojkama i enormnoj konzumaciji droga i alkohola besmislen. Radi to, nažalost, trudeći
se da bude duhovit što m une polazi za rukom. Par zanimljivijih sagovornika i nekoliko
odličnih citata su sve s čim ovaj film može da se, što se satire tiče, podiči. Jer, ono što je
glavni „gvint“ je činjenica da ovaj rokumntarac, labave strukture, sve vreme ide oko
poente kao mačak oko vruće kaše. Mi, tako, vidimo neki bend iz Beča koji pokušava da
se probije na malom austrijskom tržištu. Lepuškasti su, imaju solidnog MC-ja, parajuće
gitare, sviraju prepoznatljivo komercijalniju muziku i pobeđuju na nekoj gitarijadici.
Imaju i spot. I… nema ih nigde. A zašto kad pobogu momci ne pevaju ni o čemu
zanimljivom, nemaju jasan stav, groze se poruka i angažovanog u pesmi i, pored svega,
zvuče kao drugih 5000 bezličnih bendova? Zašto oni ne a neki drugi da? I kakva je to
muzička industrija?
Pop zvezde koje su intervjuisane, producenti, muzičari, niko nam to ne objašnjava.
Tobož, to je velika misterija. I tako slušam sat i po vremena: „U ovom poslu uspevaju oni
koji imaju kvalitet. Ne znam još nijednog koji ima dara a da nije uspeo“ . Pa onda
neki propaliteti, ljudi iz uglavnom nepoznatih bendova (svaka čast Nada Surfu, Flogging
Molly i inima), pa sveže reanimirana Kim Wilde, priča o imidžu, sporednim storijama i,
naravno, pomenutom bendu praznoglavaca iz Vijene koji se bori za svoje parče slave. Da
li me je briga za njih? Naravno da ne. Šta Kim Wilde ima da mi kaže? Posle glupe
„Kambodie“ – ništa a i pre toga slabo šta. Da li mislim da je smisao za humor zaobišao
reditelja? U širokom luku. I tako, tu i tamo neko poznato ime, taksativno nabrajanje
slabosti muzičara i industrije i , na kraju ,devedeset minuta stariji, dobijam neko
naravoučenije tipa – nije bitno da l iste uspešni ili ne ali postoji neki faktor uspeha i šta li
znam šta. Kažu da se Ian Curtis ubio nakon slušanja albuma Idiot od Iggy Popa. Iskreno,
nakon gledanaj ovog filma, poželeo sam odmah da odjurim kući, pustim pomenuti album
i čekam….
61 A potencijala je, za dobar rokumentarac, bilo. Evo i jednog prikladnog citata koji je
mogao, da bude inspirativan za film: „Sedamdesetih su muzičke kompanije pitale: „Okej,
lepa muzika a šta novoona donosi?“ Devedesetih su pitale – „A koliko ćemo mi
zaraditi?“(David Bowie). A možda je reditelj mogao da bude strpljiv i odsluša pesmu
Pink Floyda „Welcome To Machine“ i sve bi mu se samo kazalo. Ja kažem – poslušajte
numere ispod članka.
(Afirmator, 2013)
KAKO SE PRAVILNO GINE NA FILMU?
Nakon hiljada odgledanih vesterna, ratnih filmova, krimića, kung-fu zavrzlama i svih
mogućih šibačina, došao sam do zaključka da se po stereotipu ne samo živi već i mre. To
i nije neko otkriće ali mi je bilo zabavno da svemu priuđem iz drugog ugla:
1) Bezimeni – to smo mi , obični ljudi koje kose mitraljezi, seku sablje, bodu bajoneti ili
samo rokne granata i razletimo se na sve strane. Obično nemamo nijednu jedinu repliku u
celom filmu i ako se neko od nas pojavi u kadru onda posle bitke glavni junak pita: „A
gde je Jones/Jovanović/Reno/Kovalenko etc?“. a njegov najbolji pajtos kratko odgovori:
„He bought it/Nije imao sreće“. Glavni junak se malo namršti i to je sve. Slava mu!
Idemo na sledeću scenu – proslava pobede.
2) a)Pizde – znate takve likove, uglavnom su ružniji od drugih, znojaviji od drugih,
grabljivi, samoživi. Čak i ako imaju nešto od privlačnosti vi vidite da nešto nije u redu tj
.da su slabotinje što se da zaključiti po uvučenoj bradi, malom, neupadljivom nosiću,
večito vlažnim očima, ženskastim pokretima ili sklonosti prema alkoholu, drogama ili su,
jednostavno, pacifisti što je u ratu neoprostiv greh. Oni i pre nego što je bitka/obračun u
nagoveštaju krenu da prave kataklizmičke konstrukcije. Kad krene pucačina, oni su već
sky high u lamentima. I, onda, naravno, pokušavaju da pobegnu jer su se, gle čuda,
uplašili za svoj život. Skončavaju onako kako su i živeli – degradirajuće: dave se u živom
blatu, eksplodiraju u kolima koja padaju niz liticu, dobiju metak u leđa kao svaki izdajnik
i kukavica, ubiju ih oni s kojima žele da budu prijatelji ili sklope mir. Ovi likovi su toliko
62 iritantni da, kad nas uvere da su zaista u Večnim lovištima, cela bioskopska sala odahne.
Katarza, nema šta.
b)Naknadne mudonje, podvrsta pizdi. To su oni za koje ne možete ništa lepo da kažete
tokom celog filma – jajare, kukavice, mamine maze, korupcionaši ili mobilisani klinci
mokri iza ušiju. Dobro, klince razumete ali matore hohštaplere ne. Ipak, jednako vas
iritiraju i prvi i drugi. Međutim, dal’ zbog mladosti dal’ zbog mangupluka, trpite ih
nekako. A onda, kad se od njih u odsudnom trenutku očekuje sve oni daju sve. I ginu
junački. Zašto? Zato što se tako iskupljuju za svoju razmaženost, šaneraj i drugi šverckomerc. I na kraju uvek pitaju: „Jesam li bio hrabar?“ Jesi, a sad umri.jedin iizuzetak je
onaj mali što se prvo uplašio pa posle je postao borbeni planinski lav u „Crvenoj znački
za hrabrost“, režija John Huston.
3) Simpa face – da, svaka jedinica ili banda ili neka skupina muškaraca naoružanih do
zuba ima nekog šaljivdžiju, nekog švrću koji predstavlja maskotu. I uvek, uvek ginu s
nekom glupom forom ili lepom rečju na usnama. E, tu se već raznežite. Nema više dobrih
viceva do kraja filma, kažete ili vam onako, kane neka suza jer je neko tako mlad stradao,
„ludo dijete u ludome ratu“.
4) Strog al’ pravedan – po pravilu je to neki namršteni general, oficir, pajkan ili šta god,
koji sve radi by the book. Rigidan je i iritantan do bola, kao hirurški neodstranjiv šulj.
Ali, smrt sve izjednačava, naročito junačka pa i on, svojim primerom, daje pravo da se
iskupi za stupidarije počinjene u poslednjih sat i po. Ponekad strada kao žrtva svoje
zablude, tačnije olupa mu se sosptveni plan o glavu i na kraju kaže, kao Alec Guinness
kao pukovnik Nicholson u „Mostu na reci Kvaj“: „Oh, what have I done?“
5) Žene i deca. Retko kad vidimo bilo šta, da nas to ne bi uznemirilo i skrenulo misli s
glavne radnje. Tako je bilo nekad. Sad vidimo celokupno stradanje, anatomski prikazano
u detalj. Ako želite da mrzite jednu stranu u roku od odmah i stavite se na stranu onih
drugih, samo prikažite masakr žena i dece masovnih razmera. Ako, kasnije u filmu,
„vaša“ strana uradi isto reći ćete: „Nema veze, to je iz osvete. Strašno je ali očekivano,
zar ne?“ Dobri momci-loši momci, crno-belo, sat i po vremena „zabave“.
63 6) Starci, pisci i filozofi – Najveći idioti u celom filmu. Oni uvek ostaju negde iako znaju
da neprijatelj samo što nije došao. I zašto? Filozof zato što „ni Sokrat nije bežao“, „ne
može da živi van države gde su samo bogovi i zveri“ , „gde god da pobegne neće se
sakriti“ ili neko slično mazanje očiju. Prava je istina da oni žele da umru. Oni su
autodestruktivni degenerici, svi ti misleći ljudi, senilci i umetnici. I treba da umru. Inače,
ovo sam rekao s jakom dozom ironije, ako neko nije primetio. Nastavljamo – pisac ne
može da „stvara na tuđem jeziku“ a deda želi da „umre tamo gde je i rođen“. Ej, čiča,
imaš 70 i možda ćeš dočekati stotu! Zar ti se ne živi? Šta si ti, Obi Van Kenobi? U
najboljem slučaju, ovi likovi urade neko dobro delo i žrtvuju se za dobrobit zajednice pa
njihova pogibija ima kakvog takvog smisla. Smrt ih nalazi dok sviraju klavir, pišu
oproštajno pismo, sređuju stari nameštaj, gore u biblioteci i sl. Citati slavnih umetnika su
pod obavezno. Krajnje primereno.
7) Junačine – oni ginu lepo, čisto, kao u pesmi. Obično dobiju mač „pod lijevu sisu“,
metak u grudi ili stomak tako da imaju vremena da pričaju i pričaju pre nego što skiknu.
Čak i kad se na njih strovali konj kao na Teodena u „Gospodaru prstenova“ ili surva bola
zapaljenog broda kao na Fletchera u „Pobuni na brodu“ Baunti““ oni nađu petlje i snage
da lepo i mirno objasne šta i kako da se radi, i da izuljube njima drage i tako to. Jednom
rečju, hrabrost vam kupuje vreme za oproštaj koje obični smrtnici, je li, nemaju. Glavni
junaci ginu nedostojno jedino ako su i sami negativci (Džimi Barka u „Kad budem mrtav
i beo“ ubijen je u čučavcu) ili ako je reditelj Mel Gibson, opsednut čerečenjem i
mučenjem. Onda možete, kao u „Braveheart“, da uzviknete: „Freeeedom!“. Drugari
glavnih junaka, obično ne tolike junačine ali junačine, imaju počast da i oni poginu
doličnom smrću ali su im replike mnogo gore: „Ćao, drugar, javi mojima da sam ispunio
dužnost“ ili „Druže komandire, stiglo pismo iz Vrhovnog štaba“. I, za kraj pošalica,
Horacio Nelson, slavni engleski mornarički strateg, nije izddahnuo uz reči: Kiss me,
Hardy!“ kako stoji u gomili filmova. I tu ga njegov posilni,Hardy, poljubi… Starom
ženskarošu nije padalo na krasj pameti da ga ljube neobrijani oficiri koji bazde na rum,
krv, barut i duvan. Reč „kismet“ ili sudbina je pogrešno protumačena.Ali, koga za to
briga?
64 8) Negativci - Kad malo bolje razmislimo, u dobrom broju slučajeva, negativci ginu
prilično „cool“ jer, zna se, publika voli odmetnike. Pod uslovom da su „dostojni
protivnici“. Neki dobiju i podužu repliku, kao Rutger Hauer u „Blade Runneru“: „I’ve
seen things you people wouldn’t believe…“ ili pokojni David Carradine u „Kill Bill“ –
njegova ljubav mu zada udarac u srce, on ustane, namesti košulju, pet koraka i paf- pada
mrtav. Stoički pomiren sa sudbinom. Ali, da bi umrli „cool“ morate i biti „cool“. Ogavni
negativci ginu razneseni u paramparčad, isečeni, izbodeni, izmučeni serijom gadosti koje
oni, često, tokom celog filma nisu počinili. A zašto? Jer ih mrzite od početka filma i
želite da se iživljavate nad njima. Naravno, vi takvi niste privatno ali, tih sat i po
vremena, jeste.
(Afirmator, 2013)
Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih
MUK BEZ KRIKA
Film: „Obični ljudi“ (2008)
Koprodukcija: Srbija/Francuska/Švajcarska
Režija: Vladimir Perišić
Uloge: Relja Popović, Boris Isaković, Miroslav Stevanović
Snimanje filma koji na nepsoredan način govori o zločinima počinjenim u ime
naroda čijoj kinematografiji reditelj pripada je uvek bilo škakljiva tema a naročito u Srbiji
danas. Udobno ušuškani u posttranziciona sedišta bioskopa (kojih je sve manje) ljudi sve
manje postavljaju pitanja i još manje traže odgovore, tonu u slatki zaborav kletih
devedesetih, odspavaju svojih sat i po vremena a onda se upute kući i usput se, preko
SMS-poruka, pohvale prijateljima kako su bili u jednom od hramova kulture i to na
“ozbiljnom filmu”. Verovatno još očekuju da dobiju medalju što su izdržali do kraja
projekcije. Na sreću, to nije slučaj sa “Običnim ljudima” Vladimira Perišića. Ovaj film će
65 mnoge naterati da izađu iz sale a oni koji ostanu suočiće se sa filmom koji će ih,
neminovno, promeniti.
U ovom, po autentičnosti zbivanja, gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom
po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici na licima protagonista,
pratimo sudbinu vojnika Džonija, “guštera” koji započinje još jedan jednolični dan u
kasarni sa “kockanjem” kreveta i tankom “marendom”. Mirna atmosfera vojničke kantine
se prekida sa pozivom na pokret i njegova jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom
municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu ali se oseća napetost u napetoj sceni u kojoj
Džoni dobija zadatak da skloni konja koji je na putu. On to, oklevajući, i čini, u strahu od
strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. Put se nastavlja do zapuštene zgrade
usred nedođije. I tu, koristeći kao “model” najmlađeg vojnika, Džonija, oficir objašnjava
koje je zaduženje jedinice- treba pucati uhvaćenom “neprijatelju” u leđa dok kleči.
Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u jednoj rečenici “ja ne mogu” biva skršen
ponovljenom oficirskom naredbom. PAKLENI MEHANIZAM
Tokom pakleno vrućeg
dana se nižu egzekucije. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni, isprva
oklevajući i žmureći, postaje jedan od ubica bespomoćnih. On puca, isprva oklevajući,
čak pokušava da spasi jednog od osuđenih i u tome ne uspeva a onda, prestrašen, zgađen
sobom, sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da
klečeći čeka smrt kao i jednog dečaka iz grupe. Stepen krivice (ako ga uopšte ima)
pohvatanih civila, muškaraca i dečaka, je nebitan. nisu pošteđeni ni “oni koji su pomagali
našima”. Zakon ksenofobne sile je jedino što važi na poljani koja se puni leševima.
Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa
Jančovim filmom “Muk i krik”), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži:
ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se
sklone, tu su samo oni, isključene svesti i savesti i preplašene žrtve. Ljudskost više ni ne
znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni- završio je
srednju školu, posla u njegovom Bodrovcu nije bilo a fakultet nije ni pokušao da upiše.
Vojska se nametnula kao “logično rešenje”. Užas u kojem će postati dželati otupelih lica
se podrazumevao. Rediteljska veština se vidi i u radu sa glumcima, mahom naturščicima
(osim Borisa Isakovića u ulozi oficira) koji igraju ono što je najteže “obične ljude” u
ekstremnoj situaciji koja se, po svemu sudeći, odvija na Kosovu ali mogla bi lako biti,
66 ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih
ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i
postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih,
neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o
pecanju sa svojim očevima, često izbegavaju poglede svojih žrtava, obraćaju pažnju na
fizičke detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja pa tako Džoni povraća a docnije ga, kao
simbol zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Mračna sila koja ih
vodi nije sasvim sigurna u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene
umrtvljavanju njihove svesti. Jedini otpor koji pružaju svom oficiru je objašnjenje da su
umorni kad se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu
grupu koja se nalazi u Domu kulture što je inače bio čest slučaj devedesetih jer su ove
često nezgrapne zgrade pretvarane u sve- od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i
gubilišta. Taj gest je uzaludan- drugi dželati će to uraditi umesto njih dok Džoni sedi u
provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, svestan da je i on sam,
kao i ostali u jedinici, deo “zavere ćutanja” koja je i danas na snazi.
POSLE ZAVERE
“Obični ljudi” sadrži u sebi univerzalnu dimenziju koju prikazuje škrtim i jasnim
sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma,
devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i
nakaradni plastični stolovi kafane , sve to sugeriše svet koji je, po svom nehumanom,
otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Ljudi su u takvom svetu ili saterani kao
stoka na stratište ili ih sistem, opet kao stoku, šalje na “ispašu” u kantinama ili na
improvizovano pojilo na kojem “stare kajle” i “džombe” imaju prednost. Brišući sećanja
na civilni život, ili ih ostavljajući u bledunjavim tragovima, sistem ljude svodi ljude na
životinje koje izvršavaju naređenja bez pitanja, kivne na one koji su ne samo
“neprijatelji” već i civili, oni koji vode manje skučene živote i sva mržnja prema onima
na koje toliko liče i strah kojim su napunjeni sažimaju se u pucnju koji kida meso.
Ovaj film nema samilosti ni prema ratu niti ubicama. Prepustiti sebe i druge samovolji
alkoholiziranog zlikovca oličenog u Oficiru koji može posle nebrojenih žrtava da vodi
opuštene razgovore sa svojim prijateljima preko motorole je nešto što će svima, u
mirnodopskim uslovima, izgledati kao potpuna ludost. Još je veća ludost u tome što nisu
67 retki oni koji takvo stanje stvari prihvataju u ratu kao poptuno logično kao i ta dvojnost
ljudi, sklonost prema opravdanjima “naravno da smo ih pobili, bio je rat”, “i oni su nas”
krije ono što nije eksplicitno prikazano u filmu ali se može indirektno zaključiti: razlog
zbog kojeg je jedinica pobila tolike ljude leži u činjenici da im je u glave usađeno da ne
ubijaju ljude već “nižu rasu”, životinje u ljudskom obličju. Nije bilo ni onog mučiteljskog
seirenja koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima, već
je ovde prikazana distancirana egzekucija (ako se izuzme Džonijevo ubistvo civila
kundakom). Dakle, sa žrtvom se ne sme povezati na bilo koji način jer je ona
otelotvorenje ultimativnog zla. Jezivi primer takvog razmišljanja je u činjenici da su
pripadnici streljačkih vodova SS u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno
ubijali Jevreje jer to nisu smatrali za zločin dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do
oklevanja, alkoholizma, nervnih slomova, pokušaja samoubistva čak i negodovanja jer
su ih doživljavali kao ljude.
Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za
pravljenje još veće istorijske distance. Horor koji smo proživeli mora se osuditi na
filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez valjanja u fingiranom samosažaljenju.
“Obični ljudi” je film koji ne predstavlja samo istorijsku, ideološku ili tematsku
prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike koje je,
izbegavajući dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, odbacujući naš oveštali
verbalizam u korist filmskog izraza, prepričavanje u ime akcije, teatralne ekspresije u
korist filmične mimike, postalo snažan reper prema kojem će se određivati filmovi sa
ovom tematikom.
(Beton, 2008)
68 Osvrt na „Prokletnike“ Kventina Tarantina
OSVETA, SLATKA OSVETA
Da je neko pre blizu tri decenije tinejdžeru teške ruke zvanom Kvint, izbacivaču iz
porno-bioskopa po zanimanju, rekao da će snimiti film u kojem će deset meseci pre
vremena otpraviti u Naci-Valhalu Hitlera sa celokupnom kamarilom verovatno bi se ili
nasmejao ili primenio postupak za izbacivanje „preigrane“ mušterije. Ali, taj trenutak je
došao i prošao- Kvint je snimio „Prokletnike“, dvoipočasovnu sagu o jedinici američkih
vojnika jevrejskog porekla koja sistematski utamanjuje naciste u okupiranoj Francuskoj
čiji se planovi za eliminaciju Hitlera plus Geringa plus Gebelsa ukrštaju sa naumom
Šošane, devojke jevrejskog porekla kojoj je „Lovac na Jevreje“ Landa, savršeni lutkoliki
negativac (Christoph Waltz ) ubio porodicu. Plan, dakako, uspeva, Šošana i njen momak
ginu u njenom bioskopi spaljujući naciste uz pomoć hiljada rolni nitratne trake na
privatnoj projekciji. Landa, naravno, pravi dil sa američkom vladom- pušta „Prokletnike“
u zamenu za novi indetitet, pasoš i kuću na ostrvu Nantuckett. Štono kažu- eto prilike za
nastavak filma. Da li će se nastavak tražiti ili ne to je drugo pitanje ali je činjenica da ovaj
film publika ili mrzi ili obožava.
KRVAVOGA NEMA KINA, BEZ KVENTINA TARANTINA
Od prvog kadra vam je jasno u kom pravcu ide Tarantino- špageti vestern estetika
smeštena u ratnu Evropu, krupni planovi lica, čak i osvetljenje, boje, sve podseća na
zlatne sedamdesete. Al ne lezi vraže, jer ovaj filmski kockar ima još nekoliko kečeva u
rukavu ( u stvari pet ili sedam viška) ali ih sve baca na sto. Kečevi su i američki ratni
filmovi („Dirty dozen“ alli i „ Big Red One“, bar ako je suditi po hektolitrima prolivene
krvi i nebrojenim rascopanim lobanjama), uticaj Blacksploitationa iz sedamdesetih
(setimo se legendarnog „Shafta“ ali i afroameričkog vojnika koji tamani Nemce kao Prle,
Tihi, Bata i Smoki zajedno u „G.I. Bro“) koji je, ovde pretvoren u Jewsploitation
(nesrećno sklepani izraz koji se odomaćio u kritičara), postmodernistički postupak (da,da,
tako je), honkonški akcioni, tarantinovski antitarantizam (stići ćemo i dotle), parodija na
granici sa trešom (primer: epizoda Mikea Myersa, inače ovogodišnjeg dobitnika „Zlatne
maline“ za najgori film, kao britanskog generala ), omaži rediteljima (Pabstu, Kluzou,
Šrederu), parodiranja, pretvaranje priče u bušno sito iz kojeg curi kao da ste ga gađali
kratežom, nedoslednosti u istorijskim podacima koja je, kod američkih reditelja
69 pogotovo, oduvek bila zaprepašćujuća. Čemu ti preterani kečevi? Da li je u pitanju
razmetljivi pozerski trik, autorsko ludilo ili genijalna zamisao koju retko ko shvata?
Izbor teme ne čudi- Tarantino je uvek snimao filmove u kojima se sprovodi osveta
potlačenih, poniženih i to na snažan, nemilosrdan, fetišistički način. Tako je sa osvetom
izneverenog prijatelja, gangstera sa integritetom u „Reservoir Dogsima“, uništenog
boksera u „Pulp Fiction“, sredovečne siromašne Afroamerikanke u „Jackie Brown“,
ostavljene žene na ivici kliničke smrti u „Kill Bill“ i bilo je logično da, sledeći svoju nit,
dođe do najvećeg zločina u istoriji- nacističkog holokausta i shodno tome, najveće (u
filmu), moguće osvete- uništavanja glave nacističke ratne zveri. U „Prokletnicima“ je do
maksimuma oslobođen rediteljev trejdmark- fetišizam nasilja (posebno obratiti pažnju na
scenu u kojoj komandosi na najsitnije paramparčiće mecima seku Hitlerovo lice) koji, s
obzirom na subjektivne okolnosti, kao i uvek kod Tarantina, dobija pravednički oreol ali
ovaj put i jednu novu dimenziju- parodijsku te tako najcrnja moguća tema postaje
razbibriga. Šta nam to u stvari Tarantino poručuje?
SAVESTI ON NIJE ČISTE, DOK NE SREDI SVE NACISTE
Može se slobodno reći da je sve čega se god od zanatskih sredstava dotakao u ovom
filmu, reditelj svesno oterao do ekstrema. Svega, naravno, osim sudbine progonjenih i
jeziva scena u kojoj nacisti rešetaju jevrejsku porodicu sakrivenu ispod poda kuće to
najbolje govori. Motivi osvetnika su jasni- uništiti neprijatelja i što pre okončati rat. No,
sve ostalo je potpuna parodija- glupost nemačke vojske i imbecilnost vojnog vrha,
njihova nesposobnost da obezbede sva ulazna vrata u dvoranu (gluplji su od onih
Bulajevićevih Nemaca za tri koplja),britanska arogancija koja ugrožava misiju, američko
nasilno ponašanje (urezivanje svastika na čelo zlikovaca, skalpiranje, prosipanje mozga
bejzbol palicom) i poznavanje italijanskog (urnebesni razgovor vođe komandosa,
navodno „Italijana“ i Lande, poliglote koji govori italijanski kao da je odrastao u Rimu),
parodiranje parodije Italijana kroz stereotipno ponašanje komandosa koji karikirano
glume Italijane, francuski kolaboracionisti...
Tarantinovski antitarantinizam je kruna svega, u predugim, verbalno bogatim, vrcavim
ali ponekad i veoma zamornim scenama, raspričanosti bez kraja i konca, jarkim bojama,
fetišu ženskog šminkanja uz glas Davida Bowieja u numeri „Cat People“ (hir autora koji
i ne mora biti u filmu), ničim izazvanim rifovima na električnim gitarama, igranju sa
70 strelicama koje označavaju aktere filma. Sve to bačeno na jednu gomilu jasno govori da
je reditelj odlučio da okrene sve holivudske priče na tumbe, da poruči da je sve što se
gleda, bilo smešno ili jezivo, danas postalo zabava i nije ništa osim toga ali i da,
nepodnošljivom preteranošću u kojoj i filmska traka postaje oružje i velikom
eksplozijom koja sve kruniše stvori neku vrstu novog početka. Ali, nameće se pitanje,
nakon što je, kroz svoju viziju katarzičnog nasilja, Tarantino završio priču o najvećem
svetskom zlu koje je, barem u njegovoj viziji, uništeno, šta je sledeće što mu preostaje,
gde će biti taj novi početak i ima li ga uopšte?
(Booksa, 2011)
Prikaz filma Tamo i ovde
NJUJORŠKI BEOGRAD
Režija: Darko Lungulov Uloge: Dejvid Tornton, Mirjana Karanović, Branislav
Trifunović, Feđa Stojanović....
Čuli ste sigurno stotinu puta posle projekcije domaće filma a pri izlasku iz bioskopa
sledeću rečenicu: „I , bre, ovi naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u
vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, te ovi lopovi te oni lopovi, te onaj
nenormalan, te onaj drugi siluje, te neka pornjava, te ovo, te ono! Daj bre da jednom
vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko-američkog „Tamo i ovde“
takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili
diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti
nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego
loših ljudi i
da uteha mora da postoji.
Ovaj film, skroman sredstvima, izrazom, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u
američkoj filmofilskoj javnosti ( onoj koja naginje nezavisnim filmovima naravno)
prikazao jednu u nizu emigrantskih priča u oba smera. Tačnije, propali američki džezsaksofonista- Robert, pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i
otpravi mu je pravo u naručje kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu
nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“ nisu neka
71 naročita novost ali, postoji uvek i jedno ali- šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i
na neki neobičan način veže za zemlju za koju jedino zna „da se tamo ratuje“?
„NJUCA“ JE BITANGA....
...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih
kadrova filma- dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele
i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi
(epizodica Sindi Loper) a onda mu, kao i tolikim isluženim mjuzičarima pre njega ostaje
poslednja tezga- Srbija (ovo navijačkim tonom)! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog
junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera kao i u često statičnim
kadrovima nešto i od džarmušovštine dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše
dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog
Roberta i njegovog uglađenog drugara- advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti,
ulične „fore“, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu
na deo scena snimljenih u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke
nelogičnosti u faktografiji ( neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja
Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek
prodati za doobre pare mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se,
iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče sa „lokalcem“ (?) ) izgledaju pre
kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo
zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima?
Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno parlaju engleski, čak i u
trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „Bitange Njuce“, nekadašnji
svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i,
očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju
pivo u sanducima za sladoled, nastrljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na
planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom,
sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i
složili ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na
kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se
nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne
džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali...
72 ....TRAŽITE ŽENU....
...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos
između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo ali ,
dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga a i duže vreme sami emotivni radari ferceraju
brže. I pomaganje Branku preko prijatelja advokata mi je donekle jasno kao i ceo rasplet
situacije. Da, to je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za
razglabanje. Podela je takođe kvalitetna, opšti ton je human i sa nekoliko duhovitih
pasaža ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo
naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje.
Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je kvalitetan
(što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da nabavite sve za
svakoga uputite se u neki shopping mall, nemojte gledati film. Ko hoće konsenzus oko
bilo čega neka se učlani u neku od vodećih partija i utali sa tajkunima- oko kinte uvek
postoji jednoglasje.Da li je loše to što se svi slažu? Uvek jer ovako ispada da smo mi
srećni jer se o nama čuje u svetu po nečemu što nije vezano za krvoliptanje a i, videli ste,
mi smo ljudine bre (možda malo lucnuti ali, Bože moj) a ne smušeni i hladni kao oni
Jenkiji, pa videli ste sami- Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo
svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje- vidite, Amerikanac
kad ode u neku zemlju, daleku, egzotičnu, on dobije inspiraciju, postane bolji u najmanju
ruku, ako već ne uspe u tome da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta
Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi
spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih i, kad god vam dosadi, uvek ga
možete napustiti. I tako su, lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde.
(Beton, 2010)
73 „ Bader-Majnhof kompleks“ Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola
TAJ LUDI, LUDI TERORIZAM
Terorizam, definisan kao bilo koja vrste akcije koja služi izazivanju straha u
određenom društvu i predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako
vojske i policije tako i civila i civilnih ciljeva a zarad određenog političkog/ideološkog
cilja, postao je jedan od glavnih političkih brendova druge polovine prošlog kao i ovog
frtalja proteklog 21. veka. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu, kako stranom
tako i domaćem, polako redefinisao tako da se, po današnjim standardima, oni koji su u
čitankama svojih naroda poroglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični
nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“, itd.). Ono što je još
zanimljivije je to što se čini da je terorizam (naročito onaj ponikao na Zapadu) menjao
svoj imidž u skladu sa popularnom kulturom kao i političkim interesima kako vođa
terorističkih organizacija tako i državama koje su od njih trpele ili im pružale podršku.
Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju
(IRA) kao terorističku organizaciju iako su brojni civili saveznika SAD, Velike Britanije,
stradali u napadima IRA.
Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „ razbojničke bande“,
„ preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajna organizacija“ pa čak i „borci za
slobodu“. Modus operandi „krv unutra-krv napolje“, zajednički svim terorističkim
grupama bez obzira na pripadnost zagolicao je mnogim rediteljima maštu pa, „uvučeni u
priču“, nisu ostali imuni na „stilizaciju zla“ u naporu da se ono bolje shvati. U filmovima
outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog imidža tridesetih u Hičkokovom
„Saboteru“, preko hedonističkog Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u
hedonizam sedamdesetih iz „ Dana Šakala“, rokerskog Rorija Devajna u „ Devil's
own“, „savršenog Amerikanca“ ( po mnogo čemu srodnog „Tihom Amerikancu“
Grejema Grina) koji kao da je rođen upisan u republikance u „Arlington Roudu“ , irskog
teroriste koji preispituje svoju seksualnost u „Igri plakanja“, revolucionarne grandžerske
trojke koja , iako nenasilna, leluja sve vreme na ivici terorizma u „Edukatorima“ pa do
74 velikog „benda“ sa mariksističko-lenjinističkim korenima, „Bader-Majnhof“ poznatog
kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“.
S druge strane terorističkog filmskog tantuza stoje svi oni silni islamski
fundamentalisti, pretežno suludi, dezorijentisani, neretko drogirani, preplašeni, maloletni,
staromodni, neformirani kao karakteri, sa dosta fanatičkog fosfora u očima. Pridružuju im
se neretko i prikaze iz Istočnog bloka opasne naročito ako su nekad pripadali „Štaziju“
(istočnonemačkoj tajnoj službi) i to u prvom i trećem delu „Umri muški“ ili se reditelji
bave napaćenim ministrima Republike Srpske sa atomskom bombom u torbi
(“Mirotvorac“) a slično je i u storiji o rusko-grčko-srpskoj mafiji sa istim- ciljem da u
nuklearnom holokaustu zatre stanovništvo Njujorka („Loše društvo“). Zaključak se
nameće: oni koji pripadaju zapadnoj civilizaciji zaslužuju i neko psihološko objašnjenje
svojih zločina pa čak i tamni oreol za razliku od onih koje je Andreas Bader u filmu
„Bader-Majnhof kompleks“ nazvao „jahačima kamila“ i koji su svoj deo priče do skora
mogli da dobiju samo u „Gvantanamu“.
NA POČETKU BEŠE KOMUNA
Bez sve šale, ako bi izbacili puške, eksploziv, nasilje i marksizam a ubacili gitare,
menadžere i grupi devojke, bila bi to lepa priča o rokenrol odrastanju. Tako na početku
filma Ulrike Hana Majnhof, mlada novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u
pospanost više srednje klase koja sebi ugađa sa malim libertinskim iskoracima kao što su
nudizam i promiskuitet, zgrožena stanjem u poratnoj Zapadnoj Nemačkoj (rane
nacističke prošlosti, brutalna policija, zajednički interesi sa tiranima oličenim u
persijskom Šahu Rezi Pahlaviju glavom plus limuzinom i obezbeđenjem, rat u
Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea koje je počinio još jedan
„usamljeni ludak šezdesetih “ (pored Harvija Lija Osvalda i Sirhana Sirhana, ako verujete
u te priče) ) te muževljevim neverstvom odlazi, tog Leta Ljubavi 1968. godine, pravo u
komunu svoje druge Gudrun Enslin i njene lošije polovine- Andreasa Badera. Gudrun je,
kao i ona, pobegla od prodice, doduše ona potiče iz siromašnije sredine dok Bader kao da
je ex nihilo došao tu, pravo u prve revolucionarne redove, kao pravi besprizorni sa
fetišem prema tuđim kolima. Nastaje teroristička RAF koja će do ranih devedesetih sejati
užas po Nemačkoj.
75 Ako bi se pravila ekstremno ironična rokenrol poređenja onda je očito da je u nekom
povučenom hipi-skvotu sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz
„Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof- po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju
kopije Peti Smit i igipopovskog Badera koji s vremena na vreme ima napade koji se
kreću od Belmonda u „ Do poslednjeg daha“ do Gage Nikolića u „ Mlad i zdrav kao
ruža“. Grupi se, privučeni harizmom osnivača, pridružuju mladi i i neiskusni momci za
koje je neka vrsta ponovnog krštenja kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja
čita levičarske spise što predstavlja svojevrsni sinkretizam. Ojačani i obodreni, članovi
komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre
vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov „Lenon“) u kojeg
oni odavno ne veruju. Za šta će se zapravo boriti? Koju će „muziku“ svirati?
IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE
Lider grupe, Andreas Bader, kojeg je Sartr, nakon posete u zatvoru , navodno
okarakterisao kao idiota (sličnost sa naslovom istoimenog albuma Igija Popa??) sklon je
krađi, opijanju, lupetanju gluposti i pucanju iz automobila kao da je poslednji toksirani
đilkoš na Ibarskoj magistrali. Enslinova je za stalne akcije ali bez nekog većeg
ideološkog pokrića dok „saopštenja“ Majnhofove deluju kao puka apstrakcija za svakog
ko nije bistrio „Kapital“. Zapravo, izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju
haosa, anarhije pa tako bivši „hipici“ sad postaju „pankeri“. Nema više dizanja
prodavnica u vazduh , na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine
ljudi koji ne potiču sa dna društvene lestvice, ne pripadaju tzv. „proletarijatu“.
Stvari postaju još konfuznije kad u „Fatahovom“ kampu, nasuprot, redu, radu i
disciplini plus apstinenciji arapske strane kolege iz RAF-a otkazuju poslušnost i sunčaju
se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, kako tvrdi Bader, zanima znanje o
obijanju sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju
kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku
će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost mladih obožavalaca koji
očekuju njihove nove „singlice“ ( baj d vej, u filmu je citiran podatak da je većina mlade
populacije tadašnje Zapadne Nemačke odgovorila da ne bi prijavila, ako bi raspolagala
informacijama, gde se nalaze članovi RAF-a) a hladan mozak kapitalizma oličen u, za
ovu priliku gurmanskom inspektoru kojeg igra legendarni Bruno Ganc, počeće da im diše
76 za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor
koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež.
Trebalo je poslušati komentare domaće publike po završetku projekcije, pune neverice.
Kako neko, pita se Balkanac, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane
teroriste i diže nedužne građane u vazduh? Da ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Da
uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako
pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“ poput „faze u
stvaranju (čitaj: razaranju)“. I stvarno, u zemlji u kojoj se socijalna nepravda doživljava
sa gotovo budističkim mirom i u kojoj je vekovima najjači terorizam upravo onaj državni
akt individualnog terorizma predstavlja retku voćku. No, nije problem u tome koliko u
pojavnom kojem film robuje a razlog je u tome što ga je mnogo lakše definisati u
poređenju sa suštinskim.
PRES KONFERENCIJA ZA ISTORIJU
Sličan problem sam već imao kad sam gledao dokumentarni film jednog danskog
reditelja u kojem je on opisao život jedne od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen
mladošću, iskrenošću, lepotom i verom boraca (ili njihovom ideologijom, vrag će ga
znati) mladi reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe
protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke koji su pripadali
gerili. I, šta je zapravo prikazao? Istinu? Agitpropovsku lažu? U ovom slučaju je bilo
nešto slučajno- pojavno lice se pokazalo toliko zavodljivim da je Edel prikazao hapšenje
Badera i njegovog saborca u sceni koja je po mnogim elementima podsećala na završnicu
„Buča Kasidija i Sandens Kida“. Usamljenik koji je u sukobu sa celim društvem, ma bio i
zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu.
Međutim, da bi se podvukle razlike u grupi potreban je drastičan rascep- tako s jedne
strane ostaje Majnhofova koja je, navodno protiv volje para, naredila izvršenje akcija u
kojima su stradali civili, dakle „tvrda linija“ u odnosu na Badera i Enslinovu. Posebno je
zanimljiva scena suđenja u kojoj Majnhofova, Enslinova i Bader, optuženi, drčni i bučni,
obučeni u džins, pre podsećaju na rok bend koji drži pres konferenciju na kojoj saopštava
da se i zvanično raspao ali da kambek nije nemoguć nego na vođe terorističke grupe. Čak
i prostorija i kojoj zajedno borave pre podseća na neki deo klinike za „skidanje“ nego
ozbiljan zatvor. Bezuspešni pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se ubistva
77 državnih zvaničnika u maniru mafijaških filmova, i „zvezde“ izuvršavaju samoubistvo
tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima („Happiness is a warm gun“ kaže
pesma) i to je to, još jedna priča o protraćenoj mladosti, živeli su brzo, umrli mladi....
OSTALO JE ĆUTANJE
Problem filma „Bader Majnhof“ ipak nije samo u određenom „imidžu“ terorističke
grupe ili u „saosećanju“ sa njenim članovima koliko u samoj pseudodokumentarnosti
forme. Izabravši da prikaže stvari „onakvima kakve su bile“, bez eksplicitnog iznošenja
stava, kroz suštu akciju i uz par uopštenih fraza iz ideološkog rečnika, reditelj je
propustio priliku da uđe u motive terorista i dotakao se samo onih koji se vide na
površini. Greška je misliti da je terorizam uzrok već je naprotiv posledica društva koje je
bolesno ili je, barem, rovito od starih boljki i nespremno da se suoči sa samim sobom.
Takvo društvo teži zaboravu i često skreće u namerno isključivanje svesti, banalni
hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost a nekad se dešava da se u
jednom društvu pomešaju sve ove manifestacije njegovih slabosti koje na prvi pogled
deluju kao izvor snage. Nivo empatije među članovima društva pada sve niže i niže i u
sveopštoj borbi za bilo kakav smisao svog života mnogi pomisle da očajna vremena
zahtevaju očajničke mere. U umovima se stvaraju teške, očajničke slike pune
generalizacija koje vode put Aušvica ili gulaga....
Ključni paradkos ovog filma leži upravo u rečima glavnog istražitelja koji skreće
pažnju državnim činovnicima da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od
rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta je što je ta replika gotovo skrajnuta a
prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista preskočena jer bi to zaista
predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak a da je problem koji je nastao sa pojavom
RAF-a daleko od rešivog govori i nvoi izazov- Svetska ekonomska kriza jer, koliko god
je, posle pada Berlinskog zida, izgledalo da su se organizacije ovog tipa urušile same
zbog sebe zbog nedostatka logistike Sovjeta i njihovih nekadašnjih saveznika danas je
jasno da će, kako na ekstremnoj levici tako i na ekstremnoj desnici, biti sve više ljudi koji
će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma a nekadašnji
globalni problemi izgledaju beskrajno sitni u odnosu na današnje.
(Beton 2010)
78 FEAR IS A MAN’S BEST FRIEND
USPON MRAČNOG VITEZA-The Dark Knight Rises
Režija: Christopher Nolan
Glavne uloge: Christian Bale, Michael Caine, Anne Hathaway, Marilion Cotillard
Stih iz naslova, iz istoimene pesmom Johna Calea, može se doslovno primeniti na
trećem delu betmenovske trilogije. U ovom nastavku caruju paranoja i ljubav prema
nasilju. Paranoja je kombinacija dva najveća straha u Amerikanaca- blikoistočni
samoubilački fanatici s s jedne i antiglobalistička, anarho-pretnja s druge strane. Dakle,
ukrstite dizanje stvari u vazduh s mržnjom prema kapitalizmu i dobićete najvećeg
protivnika svih vremena – izvesnog Bejna, nakaznu gromadu s Orijenta koja preuzima
vlast u Gotamu. I, ponovo, lakoverni narod staje uz tiranina (kao što je stao uz Pingvina,
Džokera i hordu korumpiranih političara što ukazuje da je Gotam nešto kao Jagodina,
recimo,samo veći) koji mu saopštava da je slobodan jer kapitalisti više ne predstavljaju
opasnost. Slede revolucionarni teror, prebijanje bogataša, „bacanje pod led“ u bukvalnom
smislu i nakaradna suđenja koja podsećaju na francusku revoluciju. I, da stvari budu još
smešnije, brane se drakonski zakoni koji brane robijašima da izađu na uslovnu. Nema
bolje apologije Patroit Acta i svih ekstremnih odluka donesenih posle 11.septembra od
ove. Čvrsta ruka i pravda za sve (neke više od drugih). Tu vidimo Ciliana Murphyja u
zanimljivoj epizodi kao ofucanog sudiju koji izriče presude-izgnanstvo ili smrt što je, s
obzirom da vas šalju na zaleđenu pustaru, jedno te isto. Ali, ne lezi vraže – tu je Betmen
da spasi stari dobri poročni Gotam uz malu pomoć tri hiljade policajaca koji su tri meseca
bez Sunca, stalnog snadbevanja, zarobljeni u u lagumima ispod grada,uspeli da prežive. I
ne samo to-brijali su se, sredili uniformice i, sve u svemu, u odličnoj su formi, spremni za
spektakularnu scenu juriša na Gradsku skupštinu.Ova žvaka podseća na onu iz
Miliujusovog debakla „Red Dawn“ u kojem Sovjeti okupiraju SAD a patriote postaju
gerila po uzoru na onu iz našeg NOB-a ali bez crvenih petokraka.
„Uspon Mračnog Viteza“ je film koji želi da vidi konzervativna Amerika ali i deo
liberalne. Jednom rečju, ovo je film za većinu. S jedne strane, ovo je odbrana stava
„ostavimo stvari onakvima kakve jesu“ a s druge strane se podržavaju bogati koji su
humanisti i bdiju nad sirotinjom rajom (Bruce Wayne aka Batman) koja mozga nema pa
joj treba diskretni lider ogrnut plaštom demokratije. Dakle, ili kapitalizam ili haos. Nekog
79 drugog rešenja nema. I, tu se negde topi priča o Betmenu. Umesto da treći deo bude
kruna ovaj film predstavlja imitaciju, plastičnu, neuverljivu (čak i za ovaj žanr) ,
hologramčić krune. Jer, ono što je činilo Betmena, njegovu suštinu, je priča o snažnom
individualcu, kičma svih velikih američkih mitova koja u sebi sadrži elemente
anarhičnog. U trenutku kad se individualac sukobi ne sa drugim, psihički ranjenim
individualcem il isistemom kao takvim već krene da se bori protiv jedne (mada lažne)
ideje u službi vladajuće ideologije, Betmen pada u provaliju jevtinih političkih poruka.
Gubi psihološku kompleksnost i uverljivost. Paralela se može povući sa izakanim filmom
„300“ – Leonida i njegovi Spartanci, kao izolovana priča o borbi slabih, malobrojnih
protiv brojnih i silnih deluju impresivno. U trenutku kad se poistovete sa borbom SAD
protiv tzv. „istočnjačkih hordi“ i zaštitom zapadne civilizacije jedino što ostaje od priče je
prazno desničarenje. Ne zaboravimo- drevna Helada je bila pod velikim persijskim
uticajem i nije se toliko mnogo razlikovala od tzv. Istoka koliko se to nama danas čini
kao što ni SAD nisu pozvane da brane tzv. zapadni svet od aveti anarhije, ekstremnog
islama, komunizma ili malih zelenih.
Neko će već reći, marksistički analizirajući Brucea Waynea, da je on bogataš i, samim
tim, koliko deo rešenja toliko i deo problema. Ne bih išao toliko daleko jer, mogao je da
proćerda pare na drogu i orgije pa nije. Problem je u nečem drugom. Svako može biti
Betmen, stoji u filmu. O, da, uzeću izakani kompjuter, trotinet, par spajalica i staru peglu
i napraviti od njih Betmobil. Još da nađem malo crnog satena i par titanijumskih ploča za
plašt i oklop. Plus par nedelja u teretani da se malkice zategnem. Ovaj film je, da
pojednostavim, sve ono što „V for Vendetta“ ili „Fight Club“ nije a, nažalost, to ne mogu
reći samo za ideološku poruku već i za samu radnju. Okej, ima tu par simpatičnih
elemenata- motocikl sa točkovima koji se okreću u stranu, par opasnih scena borbe,
dizanja metroa u vazduh, nekoliko dirljivih scena (izdvajam očinsku spiku britanskog
batlera od standardno odličnog Cainea). Bale jeste najbolji od svih Betmena i glumac
zavidnih sposobnosti ali razvučenost, nedorečenost priče je ono što vas tera da pomislite
da li ste zaista trebali da provedete 2 sata i 40 minuta u bioskopskom sedištu da bi izašli
iz bioskopa sluđeni i pomalo razočarani. Ili ćete, pak, doći kući i spokojno potonuti u
anđeoski san jer ćete znati da je najbolje stvari ostaviti takvima kakve su i da, gle čuda, i
bogati plaču dočim neki od njih bdiju nad nama, smrdljivcima i propalicama.
80 (Afirmator,2012)
To Rome With Love (2012)
r: Woody Allen
ul: Roberto Benigni, Jesse Eisenberg, Alec Baldwin, Woody Allen, Judy Davis, Penelope
Cruz....
Da, da, Vudi Alen je napravio još jedan "evropski film". Nakon britanske, katalonske i
francuske, na red je došla "italijanska faza". Avaj, da je problem u evropeiziranju
njegovog opusa ili drevnim zgradama i ruševinama pa ni po jada. Problem nije ni u
dobroj glumačkoj podeli. Nije čak ni u Allenovoj vrcavosti i smislu za otkačeno. Tajming
i priče su ono što ovaj film čini ponekad teškim za praćenje i, na momente, razvučenim.
Ono što radi Allen u ovom filmu je ravno " zbunu" koji je posejao njegov alter ego u
neobično duhovitom ostvarenju "Hollywood Ending" kad , oslepeo, režira film i pravi
urnebesne greške. Šta se dogodilo otkrije tek kad progleda i ode u Francusku gde ga
publika, baš zbog loše režije, doživljava kao genija. Da li će ga posle ovog filma tapšati
po ramenu u Evropi? Nisam siguran. Od četiri priče kojima je Woodz Allen raspolagao
mogao je da se napravi omnibus ali seckati delove priča i lepiti ih jedan na drugi bez
ikakvog razmišljanja o protoku vremena je ,blago rečeno, zbunjujuće. Naime, film
počinje ujutru i završava se uveče - to je jedan dan u Rimu. Ali, samo jedna priča traje
ceo dan a ostale između dve nedelje i par meseci. Nagađam jer ni u filmu nije jasno dato.
S druge strane, izbor priča je takođe zbunjujuć. S jedne strane, tu je homage Felinijevom
"Belom šeiku" koji je, u stvari, pre varijacija na temu. S tim, naravno, što Allenovoj
verziji nedostaje Felinijeva ludičnost a super-zvezdi, šatro zavodniku (Antonio
Albanese), vrcavost i bravuroznost Alberta Sordija. Malo modernizacije priče, iugranje sa
seksualnim izletima i-to je jedino pomeranje u odnosu na Felinijev klasik. U priči o
pogrebniku koji može da peva kao Pavaroti samo kad je pod tušem i tako pravi karijeru
Allen je pokazao svoj stari stil - tendenciju da neobičmnu situaciju učini potpuno
normalnom i smešnom. Doduše, bilo bi biolje da smo skaz o raspevanom pogrebniku
progutali u jednom zalogaju. A onda sledi priča o mlađahnom Allenovom alter-egu
81 (Eisenberg) koji uprkos savetima starog vuka (Baldwin) uleće u vezu sa nimfačom i
kvaziintelektualkom (o, ima li Allenovog filma bez ovog ,motiva?) Monikom (Ellen
Page). Baldwin je, naime, slavni arhitekta koji je nakratko posetio Eisenberga i njegovu
devojku ali ostaje kao neka vrsta duha i savetnika kojeg vide jedino mladi preljubnici.
Simpatično, podsećas na cake iz "Annie Hall" i "Scoopa" ali, kad je i kako to postao i
klisnuo iz jedne dimenzije u drugu? Priča o mediokritetu koji, ničim izazvan, postaje
zvezda (Roberto Benigni) sadrži u sebi skriveni homage Bunjuelu. I kod njega se, tek
tako, događaju, očigledan nadrealistički manir, stvari koje su nepovezane što manifestuje
izvrnute društvene vrednosti. I ovde nam objašnjenje ne treba -bitno je da ste
"Celebrities", da spomenemo i taj Allenov film.
Da ne grešim dušu - Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S
godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost,
duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave,
pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema. Ali, da prafraziram
"Simpsone": "Allen je kao "Rolingstonsi" - bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo
mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti". Dodao bih - i daleke i jako bliske prošlosti. Allen
neumorno radi na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!
(Afirmator, 2012)
UDRI DŽIMI, POTEPAJ GI SVI! (Skyfall, 2012 r.: Sam Mendes, UK/USA)
I, šta smo dobili u novom nastavku storije o „Joci Boci“ tj. James Bondu? Pa, verovali
ili ne, dobili smo vezu sa „Batman begins“ i to je, možda, najveće iznenađenje cele priče.
Vraćamo se, dakle, tamo gde je sve i počelo – u imaginarno zdanje Skyfall, negde u
škotskim Highlandsima, po mojoj proceni negde blizu Glencoe doline (bio tamo,
prepoznao krajolik). James Bond je, verovali ili ne, po ocu Škot (omaž prvom BonduŠonu Koneriju?) a po majci Francuz. Eto stereotipnog objašnjenja za karakter- s jedne
strane je ludački hrabar, temperamentan i ambiciozan mužjak kojeg lako možete da
82 zamislite kako u kiltu i naoružan klejmorom seče sve što mu se nađe na putu a s druge
strane zna da bude elegantan i prepusti se hedonizmu. Da, James Bond jeste britanski
agent ali nije Englez. Kakvo otkriće – skoro svi glumci (osim Rogera Moorea) koji su ga
igrali nisu Englezi.
No, film nosi niz drugih iznenađenja i žalim što ću nekima upropastiti užitak ali
,recimo da dolazi do smene generacija.... Ništa više nije isto. Džimika, ranjen i kivan
zbog toga što ga je šefica žrtvovala kao piona u velikoj igri, postaje neka vrsta
Bukovskog u ilegali i tri meseca samo pije ( i još ponešto) u nekoj turskoj pripizdini.
Posle tog hedonističkog tretmana je apsolutno izakan i too old for this shit. Q koji je pet
decenija izlagan podsmehu uzvraća udarac – šmrka - cvikeraš uz šolju Earl Gray čaja
može da napravi sa svojim laptopom više haosa nego Bond za godinu dana aktivnog rada.
Dodušre, tu i tamo neko mora da povuče oroz.
E, tu sam vas čekao. Ovaj put se pojavljuje jezivi negativac Silva kojeg igra Javier
Bardem. Feminiziran, ofarban u plavo, sa homoerotskim opsesijama glede Bonda, fizički
je isti slavni glumac Raul Julia u roli odbeglog naciste u komediji „Mesec iznad
Paradora“. Podseća malo na Dr. Evila is Austina Powersa. Više je smešan nego jeziv i
pomalo je smoreni đavo koji je pet koraka ispred mrskog MI6. Elem, Silva je, kao i
Bond, žrtvovan kao pion u igri posrnule britanske Imperije koja , izgleda, živi jedino u
ovom filmu. I, naravno, hoće da se sveti gospođi M. Ona je, jelte, Mother a on je bio njen
omiljeni sin dok ga nije izdala. I, sad je na nekom demonskom pustom ostrvu, okružen
odanim plaćenicima iz celog sveta koji, gle čuda, svi govore srpski,. Naime, Silvina
desna ruka je, dobar na jeziv način, u kratkoj epizodi, naš glumac Milorad Kapor koji
naređuje kolegama plaćenicima (od kojih je jedan Afrikanac) na čistom srpskom: „Vodite
ga (Bonda) u glavnu zgradu.“ I, oni to urade. Govori srpski da te celi svet razume!
Bondu je, primetili ste, ponestalo i motivacije i mladosti i snage i protivnika. Oni su u
senkama. Ništa od Rusa, Al Qaide, preživelih srpskih ekstremista, ludih naučnika.
Ponestalo mu je i žena. U toku filma spava samo sa tri što je downfall u odnosu na zlatne
dane promiskuiteta pre pojave spolnih boleština i Piercea Brosnana. Njemu se ispunjava
najveći keltski strah da mu nebo padne na glavu – tj. skyfall a go se dogodi svaki put kad
se spomene pogibija njegovih roditelja. On je, do sada, psihološki najprodubljeniji,
najizmrcvareniji i najosećajniji Bond iako njegova najnapucanija pojava i ne baš
83 simetrično lice (I’m not ugly-I have masculine face, rekao bi Tom Waits) govore
suprotno. Jedini je JB sa ličnom kartom i istorijom. Akcije i ludila svake vrste ima koliko
god volite i to je ono što vas definitivno drži vezanim za stolicu.
S druge strane, one misterije oko agenta 007 nema. I, paradoksalno, baš sad kad smo
se navikli na Craiga, neko će ga verovatno zameniti. Da li će Bond dobiti nov identitet i
onda Joco nanovo? Ne zna se. Definitivno jesamo jedno: storija o JB-u (ne Jim Beam) će
se nastaviti jer je on jedini simbol žilavosti i snage (izmišljen) za koji Britanci danas
mogu da kažu da je tipično njihov, ostatak hladnoratovske propagandne priče. On je onaj
porcelanski buldog ofarban Union Jackom na kraju priče- nije baš najlepši, nije
najsnažniji ali, ako zabije zube u vaše meso ostaće tamo, ubili ga vi ili ne . Jednom rečju
– dok je Vindzora i izdavanja dozvola za ubijanje snimaće se i ovaj serijal.
(Afirmator, 2012)
UDRI JAČE, MANIJAČE...
„Klip“ Maje Miloš spada u grupu žestokih, pseudodokumentarnih filmova novog
srpskog „crnog talasa“ (Srpski film, Život i smrt porno bande, Tilva Roš (u manjoj
meri)). Smešten u sterilno predgrađe, „Klip“ precizno secira sve deformacije našeg
društva. Izdvajaju se dve – odsustvo empatije i karikatura banalnog balkanskog
hedonizma. Kako drugačije opisati pakao u kojem živi glavna junakinja, Jasna,
tinejdžerka, navučena na turbo-folk, alkohol, drogu i Đoleta, lokalnu protuvu u
nastajanju. Svet ovog filma je socijala tranzicione Srbije (fuj, rekli bi intelektulci –
stanovnici virtuelnih kula odslonovače) u kojoj odrastaju „naša deca, naša mladost, dika
i uzdanica“, koja su, zapravo, ničija. Autorka je, očigledno konsultujući novinske članke,
u film ubacila mnoge uznemirujuće slike: obijanje zaključane škole i iživljavanje na
klupama, aparatima za gašenje požara, maloletnice koje se, u lascivnim pozama,
fotografišu za vreme časa, seks u školskom klozetu, bacanje nesrećnog dečaka u
kontejner, „rigoletisanje“ na šabanskim žurkama. Naravno, šta god da se događa, mora
biti zabeleženo kamericom mobilnog telefona koju Jasna često koristi. Štono reče Stevan,
glavni junak filma „Mlad i zdrav kao ruža“: „Ja sam vaša budućnost“. Jasna i Đole su
naša sadašnjost.
....TI U RITMU TOM, GDE GOD SI ME UDARAO NASTAO JE LOM....
84 Zamka dokumentarnosti se krije u percepciji samog gledaoca – svakidašnji život je
dosadan a film nije. Samim tim, ako film previše liči na život i poseduje previše
repetativnih radnji, pažnja gledaoca će vrlo brzo popustiti. Nakon otprilike pola sata filma
gledalac se kako – tako navikne na mučne ili neprijatne scene plus soundtrack ali onda
shvati da se iste radnje ciklično ponavljaju – otac je teško bolestan, majka se prepire s
Jasnom, Jasna odlazi u svoju sobu da „uči“, zbriše da se vidi s drugaricama, naliju se
alkoholom „a kako se to završi da pričam nije pedagoški“. Jasno je zbog čega je film
tako koncipiran kao što se podrazumeva težnja rediteljke/scenaristkinje da prikaže kako
se Jasna vrti u krugu (odlična naturščikinja Isidora Simijonović) osuđena na lični „Dan
mrmota“. Efektna montaža Stevana Filipovića donekle pomaže da se izdrži sledećih
„kriznih dvadeset minuta“. Avaj, problem je u priči pošto smo već na početku svesni
stanja u kojem se Jasna nalazi i neko veće pojašnjavanje ili ponavljanje nije potrebno.
Prazni životi koje vode, slabi, antipatični karakteri glavnih aktera takođe odbijaju
gledaoca.
Tako Jasna tokom celog filma deluje otuđeno, zatupljeno, antipatično uprkos njenoj
lepoti. Jedine svetlije tačke u Jasninom životu su scene u kojima upoznaje devojčice iz
doma za nezbrinutu decu i u njoj se, nakratko, pojavi nešto malo ljudskosti i saosećanja
kao i u sceni kad posećuje oca u bolnici. Vezu s Đoletom (Vukašin Jasnić) vidimo pre
svega kroz maloletnički seks (naravno, korišćeni su body stunts i pomagala), bizaran
(Đole je u jednoj sceni vodi kao psa na povodcu), analni, na javnom mestu (u hodniku
zgrade), ovekovečen snimcima na njenom mobilnom telefonom. Sve to sugeriše da oni
nisu mladi par koji se telesno otkriva već mehanički ponavlja ono što je video u
pornićima. To nije dovoljno pa se porno-iluzija produbljuje samim snimcima. Ako se,
dakle, događaji iz života, ma kako intimni bili, odvijaju pred kamerom oni su
ovekovečeni. Ukoliko nema kamere, cela priča je besmislena i prepuštena zaboravu.
Identitet Jasne, Đoleta, bilo koga iz njihovog društva, nalazi se u mobilnom telefonua ne
u njihovim glavama i srcima. Njihova suština je, kao i snimak, dvodimenzionalna, škrta i
iskreno, rečeno, ne preterano zanimljiva. To je potresna konstatacija i, šta s tim? Ovaj
film ne postavlja pitanja, još manje traži rešenja. Istina je ledena i surova, puna senki i
krupnog zrna, kao snimak na gadžetu. Nema više junaka, nema ni nekih izrazitih
negativaca, zločinaca sa dijaboličnim umom koji poseduje nekakvu, doduše pervertiranu ,
85 etiku. Samo slabići i silnici, gomila mladih tela i ispranih umova koji se troše na gluposti.
Kažu da pravi boemi žive da bi pili. Generacija „Klipa“ pije da bi umrla.
...UDRI JAČE MANIJAČE TI U RITMU TOM, OD KAD SI ME NAPASTVOVAO....
Bobi iz domaćeg filma „Bumerang“ završava svoju priču rečima: „I onda su ušli u
vezu u kojoj je prvo bilo mnogo seksa, zatim seksa i batina, zatim batina i seksa da bi na
kraju, konačno, batine prevladale. Hepiend!“ Ma koliko sarkastično izgledalo, čini se da
je to i Jasnin slučaj. Naš svet je prostor u kojem samo jake senzacije prolaze i toga je
Maja Miloš itekako svesna. Udar adrenalina nastaje kad vas zablesnu nečija kuća i kola,
basnoslovne količine novca ili kad neko, za vaš užitak, rascopa nekome glavu. Novac i
nasilje , dve prečica do strasti. I, to je, paradoksalno, ono što vuče Jasnu prema Đoletu –
on je hladan, krut, izbegava je (nekad se govorilo „baca čežnju“) i, istovremeno,
primitivni alfa mužjak koji u svojim napadima gneva gazi sve pred sobom. Zbog čega je
takav nije jasno tek, Jasna, ma kako arogantan i antipatičan bio, nastavlja da ga prati kao
štajersko kuče, istovremeno mu se divi i plaši ga se. Inače, posebna perverzija našeg
društva je što mnoge žene i dan-danas veruju da je normalno da tu i tamo dobiju batine,
„da se vidi ko je muško u kući“. Na taj način se žena mentalno prilagođava, pa i
poistovećuje, s „balkanskim mačosom“. Rezultat je mutant: um siledžije s telom žene.
Vrhunac odvratnosti je kad Đole, na žurci, sastavi s crnom zemljom momka s kojim je
Jasna koketirala a potom joj razbije nos i išutira u rebra. Ali, ljubav je jača od malog
razmaženog psihopate. Onako krvava, uz zvuke tehno-porno-karasevdaha, jasna zasipa
poljupcima „Đoleta Muškarčinu“. I, on joj uzvraća. Vole se deca. Hepiend!
Ako mislite da je u pitanju neka treš-estetska poruka ili kempovanje – ne, nije. Kraj je
uređen tako da ga svako može čitati kako želi i to je Maja Miloš krajnje lukavo postavila.
Ako ste skeptik ili cinik vi ćete zaključiti da je kraj grozan i da će njihov odnos biti sado
– mazo „dok ih smrt ne rastavi“. Ako ste mamlaz koji drži u novčaniku sliku Dimitrija
Ljotića zaključićete da, iako su oboje grešni, ona prihvata patrijarhalnu matricu i podaje
se najboljem muškarcu od prisutnih (po tome što niko ne sme da mu se suprotstavi).
Ponadaćete se da će se venčati u crkvi i izroditi mnogo Srp(b)čadi. U slučaju da ste
romantik i bolesni optimista zaključićete da poljupci ovakve lepotice tope i najtvrđe srce i
da će Đole postati dobar, nežan momak i, jednog dana, proevropski orijentisan i
86 toleranciji naklonjen tata. Bilo kako bilo – svako je dobio kraj kojem se nadao. Da li je to
što je Jasna učinila logično? To je već druga priča.
....U SRCU SI MOM!
Otkad se pojavio, u aprilu ove godine, film „Klip“ je uzburkao domaću javnost što,
istini za volju, nije teško uraditi s obzirom da ona predstavlja malu, mrtvu baruštinu.
Dušebriznici, klerikalni licemeri, moralisti, pa i Putinovi cenzori,obrušili su se na jednu
estetiku i filmski postupak koji je odavno prihvaćen u filmskom svetu (setimo se „Kidsa“,
„Ken Parka“, „Intimacy“ pa i „Disco Pigsa“) i tu neke nepoznanice nema. U napadima su
prednjačili naci-komentatori po blogovima koji su nazvali ovaj film izdajničkim jer
govori o ovoj zemlji i njenoj omladini u lošem svetlu. Halo, gospodo, i „Fucking Amal“
govori loše o stanju u kojem žive tinejdžeri u idealizovanoj Švedskoj. Jasan je kao dan
napor autorke da se dođe, preko oštrog, brutalnog, nemilosrdnog prikaza stvarnosti do
katarzičnog razrešenja i to nije sporno.
Gadosti kojekakvih kritikusa su išle toliko daleko da je ugledni novinar na svom
blogu na neoprostiv način poručio rediteljki šta sve može da uradi s gumenom imitacijom
penisa korišćenom u filmu. Mene takve idiotarije ne zanimaju već samo delo i mišljenja
sam da je ovo hrabar i snažan film koji, doduše, zaslužuje dinamičniju radnju i, samim
tim, dvadesetak minuta manju minutažu. Da je do toga, kojim čudom, došlo njegov
učinak bi, uz izbrušeniji kraj sa stavom koji ne ostavlja mnogo prostora za špekulacije,
bio daleko veći.
(Afirmator, 2012)
NEMOJTE SAD O POLITICI....
Ustanička ulica (2011) Režija: Miroslav Terzić Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiu,
Milica Mihajlović, Rade Šerbedžija, Jelena Đokić, Petar Božović
Okrutna istina 1: Priča o genocidu i ratnim zločinima počinjenim u ratovima 90-ih je
danas, za mnoge, naročito za mlade, fensi generacije sa „belim Šengenom“ u rukama (za
sada) potpuno passe. Okrutna istina 2: Mnogi od tih mladih ljudi su danas ponosni ( i više
nego) na svoju nacionalnost i nose majice sa likovima koji sede u Ševeningenu.
Tomorrow belongs to them... Okrutna istina 3: Njihovi roditelji, današnja sredovečna,
skoro pa nazovi srednja klasa, čak i oni „građanski“ orijentisani, prevrću očima kad se
87 pojavi ovakav film. Kažu: „A, to da su Srbi činili zločine to znamo. Gledali smo ono
„Istina, pomirenje“, kako beše, na B 92. Nemojte sad o politici...“ I, šta smo naučili iz
svega? „Ustanička ulica“je apsolutno nepotreban film. Ne treba ogromantnom delu
publike, ne treba medijima, ne treba političarima, ne treba Srbiji. A opet, možda ga se
jednog dana sete i izvuku ga iz naftalina i kažu svetu: “Evo, vidite, mi smo bili svesni
problema sve vreme. Pogledali smo istini u oči.“
NAIVNI OPTIMIZAM
Hajde da, recimo, zamislimo da nije tako i da se „Ustanička ulica“ primakla po
gledanosti „Zoni Zamfirovoj“. Šta onda? To onda ne bi bila zemlja u kojoj trenutno
živimo. Da se, primera radi, zateknem u prepunoj sali za vreme projekcije „Ustaničke“
odmah bih ćušnuo prvog gledaoca do sebe i šapnuo: „Koja je ovo godina? Ko je
predsednik? I, gde je doktor Who?“. Surova realnost je da ovaj film, iako je odrađen na
zanatski visokom nivou i sa odličnom glumačkom ekipom u kojoj briljiraju Uliks Fehmiu
i Gordan Kičić (Šerbedžija se podrazumeva) poseduje u sebi neverovatno mnogo gotovo
naivnog optimizma. Zašto?
Za početak – pogledajmo samu storiju: Dušan, mladi pomoćnik tužioca za ratne
zločine (Kičić) kreće na svoj prvi zadatak. On je nepotkupljiv, ambiciozan, hrabar, želi da
dokaže da nije samo sin slavnog tate. Tavori u ofisu, pije fuka sikterušu, svrbe ga prsti ipaf, nakon godinu dana čekanja na konkretan slučaj dobija, prethodno izludevši svog
šefa, starog obaveštajca Vraneša (Šerbedžija), fasciklu sa podacima o grupi likvidatora
pod kontrolom DB koji su harali Hrvatskom, Bosnom i Kosovom. U svojoj
usamljeničkoj istrazi pomoćnik tužioca otkriva jednog, navodno mrtvog člana zlikovačke
grupe, Sredoja Govorušu (Fehmiu). Preživljava zahvaljujući činjenici da ga Govoruša
prepoznaje kao budućeg tatu, s obzirom da su obojica bili,sa svojim ženama, u istoj
bolničkoj čekaonici. Uprkos životnoj opasnosti, mladi pomoćnik, uz pomoć Vraneša,
uspeva da raskrinka nalogodavca grupe, Grbavog (Petar Božović) i njegovu kliku.
However, neupadljivi likvidator (jezivo dobra epizoda Bojana Žirovića) koji pomalo
podseća na Šug’r Antona iz „ No Country For Old Man“ nastavlja sa rabotom. Okej, ako
podrobnije razmislite, Grbavi nije bio sam. Nedostaje i vrh piramide, nedodirljivi faraoni
Službine piramide ali to nije naznačeno.
88 Dakle, ako izuzmemo likvidatorov beg i prebijanje i silovanje Dušanove žene, što je
više nego realno u današnjoj situaciji, sve ostalo može delovati kao wishful thinking.
Očekivati od masovnog ubice milost po „očinskoj liniji“?Teško. Pomoć od
iskompromitovanog člana Službe kao što je Vraneš? Još teže. Priču o hrabrim, mladim
ljudima u policijskim i pravnim vodama u zemlji koja je korumpiranado svog poslednjeg
atoma je, takođe, zaludno priželjkivati. Hrabrih i časnih ljudi ima ali ne u samom sistemu
a naročito ne u vrhu posrnulog pravosuđa. Da, primera radi, naša zemlja ima samo jednog
Dušana i samo jednog Vraneša broj nerazjašnjenih zločina i skrivenih ratnih zločinaca bi
bio blizak nuli već oko 2001-2002 godine.
(NE)MOGUĆNOST OSTRVLJENOSTI
Jedna od prvih rečenica koje vas drmnu posred čela na Akademiji, odsek dramaturgija
je: „Da, da, to što ste napisali u scenariju je moguće ali nije verovatno“. Dakle, moguće je
da se Dušan i Sredoje sretnu u bolnici, moguće je da ga Sredoje prepozna iako je to bio
kratak susret a Sredoje je podložan alkoholu, moguće je i da pomoćnik tužioca prelazi
crtu sto puta i sređuje likvidatore. Moguće je ali nije verovatno. Ali, ovaj put bih mogao
da kažem i sledeće: neki filmovi su potpuno bazirani na stvarima koje su moguće ali nisu
verovatne („Magnolia“) pa, šta s tim? Ono što se može uzeti kao dramaturška manjkavost
može, a što je veliki plus, odvesti priču u nepredviđenom pravcu. Na kraju krajeva, naše
novine su svakog dana pune onog što je moguće ali nije verovatno. Plediranje na nešto
malo ljudskosti koja ostaje čak i u zlikovcima je, takođe, opcija. Možda je lakše verovati
u to nego biti namršteni intelektualni cinik.
Da rezimiramo: „Ustanička ulica“ je film napravljen u srpskim uslovima ali po
američkim standardima. Ukratko – po samoj priči, tehnički i glumački, dobro da bolje ne
može biti. Gledaocu se može učiniti da se priča lako može smestiti u Njujork ili LA.
Scenario, uz male modifikacije, je kao stvoren za neku mini krimi-seriju ili dvodelnu
epizodu serijala na BBC- ju. I, to nije sporno. Postoje, doduše, dva pitanja. Prvo: da li bi
vi, na Dušanovom mestu, pristali na toliki rizik i žrtvu? Drugo: Ako bi odlučili da
oslobodite scenario svih „naivnoverujućih“ mesta i prikazali stvari onakvima kakve
jesu, da li bi, samim tim, uništili trilersku podlogu i šta bi, od filma i od nade, ostalo?
(Afirmator, 2012)
89 RAPORT SA FESTA
Bio je FEST a na FEST-u od svega pomalo ali, da ne dužim storiju,fokusiraću se na
filmove koje sam odgledao poslednjih par dana. Daklem:
Devica Margerida – Iskreno, ne sećam se kad sam poslednji put gledao mozambikanski
film. Ni da li sam ga gledao. Ali, ono što sam video me je oborilo s nogu. Jednostavna,
skoro dokumentarna priča o logoru za „posrnule devojke“ u Mozambiku koji se
oslobodio portugalske vlasti u vreme kad je autor ovih redova ugledao prvo svetlo dana,
dakle, 1975. godine. Rekao bih da su to „Sestre Magdalene“ ali ne na irski već
maoistički, afrički način. Briljantna ideja po kojoj će se žene koje su najstarijim zanatom
na svetu zarađivale za život preobratiti ako u srcu zapizdine na severu zemlje iskrče
džunglu i naprave neki kolhoz odnosi živote dok se, jedina nevina među njima,
Margarida, snalazi kao prase u Teheranu… Tako bude na početku ali se kasnije ispostavi
da, je li, i kurve imaju srce. A zašto ne bi imale, na kraju krajeva? Za vlasti
revolucionarnog Mozambika to nije sigurno. Licinio Azevedo, Portugalac nastanjen u
Mozambiku je ispričao ovu jednostavnu, ljudsku priču, tvoreći trougao između upravnice
zatvora- Marije Žoao, Margaride, naivne devojke iz unutrašnjosti i buntovne Rose,
prostitutke sa petljom borbenog gorštaka i priličnom figurom. Ovaj film podstiče na
razmišljanje o položaju žena koji se, iskreno, u društvima, izdavala se ona za
kapitalistička ili socijalistička, suštinski teško menja jer se uvek nađe bulumenta muških
zlojeba koji iskoriste situaciju i siluju, ucenjuju….
Albertov put – Da li znate da je neko iz Užica dobio Oskara? Jeste, to je Stiv Tešić,
veliki američki dramski pisac srpskog porekla. A da li je neko iz Perleza dobio Oskara?
Nije. Dobio je četiri i zove se Albert Majer. Da, naš zemljak, jedno vreme barem, Albert
Majer je čovek koji stoji iza Panaflex kamere i dobio je nagrade za unapređenje filmske
tehnike. Njegov sin je veliki inovator na polj udigitalne tehnike kamere. Podunavski
90 Nemac, utamničen sa devet godina samo zbog svog porekla, Majer je uspeo da preživi
teror Sovjeta i novih jugoslovenskih vlasti kojem je bila podvrgnuta njegova porodica a
jedan njen deo stradao od istog. Ne trudim se da revidiram istoriju. Pišem o ljudima koji
su stradali zbog svog porekla a ne zbog zločina počinjenih u njhovo ime, često starci,
žene, maloletnici. To se, valjda, smatralo pravednom odmazdom za nacističke zločine i
slično je bilo u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji. Danas od 500 000 nekadašnjih
podunavskih „Švaba“ u Srbiji živi manje od 10 hiljada. Dodajmo tome i oko 80 hiljada
proteranih Mađara. Reditelj filma, Predrag Bambić, je, pripovedajući o tome kako je
upoznao američkog pronalazača koji je iznenada progovorio na srpskom, rekao kako
oseća stid zbog zločina koji su počinjeni u njegovo ime i kako ga je to nateralo da snimi
ovaj film. Majer je , uporno radeći, prešao put od nemačkog sajdžije do tehničara i
pronalazača kojise trajno nastanio u SAD. I, nakon projekcije filma se, tronut, obratio
publici i rekao da je „sad kod kuće“. Očekuje se drugi deo filma, koji će opisati Albertove
dane u Beogradu i Srbiji prvi put posle 60 godina.
Divlji aka Los Salvajes je argentinski film Alehandra Fadela koj ise bavi grupom
tinejdžera – odmetnika koji beže iz popravnog doma i, usput, ubijaju šar vaspitača. To im
nije prvi put jer su ubijali i pre. Egzrekucije utičuz na njih na da se poneka,d pomalo,
pokaju ali preživljavanje, borba za kožu i stomak su veći prioriteti. Maloletni članovi
bandi, okruženi prašumom i pampasima, pokušavaju da se probiju do spasa koji, zapravo,
deluje tako daleko i nedostižno. Ima li spasa za one koji su okrvavili ruke? Mi smo na
pola puta između razumevanja i mržnje prema akterima. U ovom razvučenom, na
momente repetativnom filmu, ono što pleni je jednostavnost (i u njoj iskrenost) igre
glumaca i dobar prikaz psihologije likova. Biblijske paralele sa predvodnikom Simonom
(prva asocijacija – „Simon pustinjak“ od Bunjuela) i zlom koje u liku nečiste životinje –
vepra tj. svinje vreba iz mraka su neizbežne. Ali, bette noire nije tolik ona koja nas prati
koliko ona koju nosimo u sebi. Može se reći da je ovaj film neka čudna mešavina rada
Žodorovskog, Tarkovskog i „Natural Born Killersa“. Jednom rečju, za svakog ponešto ali
je pitanje da li se toliki dugački hod po mukama isplati. Svedenija, sabijenija priča od sat
i po bi bila sasvim dovoljna.
91 Najbolja ponuda-The Best Offer – Giuseppe Tornatore je jedan od onih reditelja za
koje se može reći da im barokni, maniristički prikaz sasvim lepo pristaje. U ovom filmu
sa fantastičnom glumačkom podelom – pre svega nedostižni Geoffrey Rush a za njim
legendarni Donald Sutherland (moj omiljeni negativac) Jim Sutrgess i Sylvia Hoeks kao
mlade i više nego obećavajuće snage, dočaravaju nam priču o caru svih aukcija koji,
opsednut lepotom, umetnošću i fetišom rukavica, upoznaje tajanstvenu naslednicu
zaboravljene kuće, Kler. Virgil tj. Rush se zaljubljuje u nju i odlučuje da je izleči od
agorafobije. Naravno,kao i uvek kod Tornatorea (Cime Paradiso, Čovek-zvezda, Malena)
,stvari nisu onakve kakvim se čine a žena sa svojom lepotom nosi i mračnu tajnu.
Antikviteti, misterija mehaničkog lutana iz 18. veka, aukcijske smicalice, romansa, sve je
to smešano u koktel koji, gle čuda, ima svoju osnovu u krimićima. Jednom rečju, čini se
da je Tornatore želeo da pomiri ljubitelje art-filma s onim drugim, koji vole, thrills and
kills and popcorn.I, uspeo je u tome jer nema krimića ili trilera sa više art elemenata i
obrtno. Dodajmo svemu tome sjajan omaž mehanizmu koji drobi čoveka i Čaplinovom
filmu „Moderna vremena“ (videti scenu u „Dan i noć“ restoranu u Pragu). Ono što mi
predstavlja nepremostivi problem je da vam ne govorim o filmu tj. radnji a govorim o
svemu ostalom. Reći da je Rush genijalan u svakoj ulozi i da je ovde odličan pedant,
opsesivno-komplusivan lik i da je Hoeksova glumica retkog talenta i harizme je izlizano.
Pogledajte film, obavezno. Umetnost, napetost i ljubav, sve ono što nas veže za bioskop,
sadržano je u ovom ostvarenju. Jedan od retkih filmova sa ovim podžanrovskim
odrednicama u poslednjih deset godina.
Lov-Jagten- je film retkog kvaliteta i to nije samo zbog toga što gledamo jednog od
najboljih bondovskih negativaca , odličnog Danca Madsa Mikkelsena, koji igra
pozitivca, učitelja a docnije staratelja u vrtiću, upletenog u podmetačinu vezanu za
pedofiliju. Tema je aktuelna i ima itekako mnogo slojeva. Naravno, pedofilija je u
poslednje vreme počela da izbija na površinu svuda – u crkvama, u političarskim
krugovima, u školama, porodicama… Da li je danas ima više nego pre? Verovatno ne ali
se o njoj više piše što je i normalno. Međutim, reditelj Thomas Vinterberg polazi od
sledeće premise: Šta ako je čovek nevin? U najvećem broju slučajeva, ako se deca žale na
92 nekog on zaista i jeste pedofil ali, šta ako nije? Pa, u slučaju da je pripadnik klera (ili
političke vrhuške) onda se može izvući na osnovu zastarelosti slučaja kao što je slučaj sa
Srbijom, recimo. No, ako se cela priča otme kontroli u zemlji koja je uvek budna,
socijalno obezbeđena i zakonski snažna, negde u Skandinaviji, stvari postaju prilično
usijane. Naročito u maloj sredini. Šta bi vi uradili da vam dete kaže kako ga je neki čika
dodirivao? Da li bi odmah presudili pa i da je u pitanju vaš najbolji prijatelj kojeg volite
kao brata? Da li možete da verujete petogodišnjem detetu? I, još bitnije, da li vaša, naoko
idealna sredina, može da sačeka da se suđenje završi? Upamtite, vi ste iz zemlje u kojoj je
sve u redu dok niste, makar i u najmanjem obimu, u okršaju sa zakonom, dok idete u lov i
tako, s puškom u ruci i alkoholom u stomaku, postajete muškarac. Ponosni na vikinške
korene i demokratiju. Iz zemlje u kojoj su „jurodiva deca“ pre 300 godina slala „veštice“
na lomaču. Iz zemlje u kojoj najsizam lako skrene u nekakav nacizam. A ako vam to nije
dovoljno – evo lektire: „Stubovi društva“ od Henrika Ibsena.
( Afirmator, 2013)
LINKOLN-POLITIČAR KOJEG NEMA
Yes, I’s finished on y’all farm land with yo’ boll weevils and all
And pluckin’ y’all’s chickens, fryin’ Mother’s Oats in greaseI’s free now,
thanks to yo’, Massa Lincoln, emancipator of the slaves
Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves
Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves
(Hair, Abie Baby)
Lincoln (2012)
Režija: Steven Spielberg
Uloge: Daniel Day Lewis, Sallz Field, David Strathairn, Tommy Lee Jones
I, dok se nižu neizbežne čestitke za Oskara Daniel Day Lewisu a reditelj Spielberg
zadovoljno trlja ruke želeo bih da vratimo priču malo unazad. U ne toliko daleku prošlost.
Recimo, u tu famoznu 1865. godinu koja je, istorijski gledano, bila juče. Dakle, u ovom
93 mračnom filmu, skučenom u zadimljenim, tesnim sobama, sa nešto malo sfumato
svetlosti, razvučenom pričom i, na svu sreću, dobrim glumcima (što čini 50% dobrog
filma) nedostaje ono što smo svi želeli da vidimo. A to je žitije Svetog&Poštenog Ejba.
Umesto toga, priča o Abrahamu Linkolnu je sabijena – ograničena na završetak
rata i tesno, vrlo tesno glasanje Kongresa na temu – treba li ropstvo zaista ukinuti?
O, da, ako ste mislili, vi izverziraniji poznavaoci istorije, da je 1863. godine, uz reči
iz Gettisburgh Address sve bilo sređeno( From the people, for the peole) prevarili
ste se. Postojao je strah da se bivši robovi pojave u severnjačkim gradovima i nađu
posao u fabrikama (!!!) i, kako bi onda bela severnjačka Amerika reagovala? Bilo je
naravno nekih retkih političara koji su bili za potpunu aboliciju, pravo glasa za crnce, ali
su oni bili u ubedljivoj manjini kao Thaddeus Stevens ( fantastični Tomy Lee Jones) i
prisiljeni da se, u ime oslobađanja robova, odreknu glavnog cilja borbe – potpune
emancipacije Afroamerikanaca. Stoga je Stevens, kao čovek koji je kao advokat na
sudovima branio Crnce, Azijate, američke domoroce, žene i bio posvećeni abolicionista
decenijama pre pojave Lincolna na političkoj sceni prisiljen da pristane na nesrećnu
formulaciju – da su crni Amerikanci jednaki pred sudom s belcima ali ne i kao ljudska
bića. Jer, kao što reče neki strastveni govornik, šta je sledeće – da damo ženama pravo
glasa? Napominjem i ovo: Kurt Vonnegutt, slavni američki pisac rekao je: Amerika
je zemlja demokratije? Trebalo nam je (Amerikancima) 80 godina da oslobodimo
robove i još 60 da oslobodimo žene. I još mali podatak 1910. godine rasni zakoni
zabranjuju mešanje rasa po pravilu „jedne kapi krvi“ (ako vama je
čukunčukunbaka afričkog porekla – i vi ste i samim tim – nemate pravo glasa, ne
smete oženiti belkinju, ali ni Indijanku ili Kineskinju), 25 godina pre sličnog rasnog
zakona stanovitog soboslikara iz Braunaua na Inu.
PREĆUTANI DEO PRIČE
Lincoln je fantastično portretisan ( u odnosu na propagandnu zamisao) kao neki divni
deka kojeg bi svako od nas voleo da ima. Znate, blag, sa pričama i anegdotama, ponavlja
reči na kraju rečenice, umoran, velik i pošten tip. Da ga zagrlite! Avaj, taj se bavi i
lobiranjem, korupcijom i svim drugim rabotama. Ali, na simpatičan način (njegov „čovek
za prljave zadatke“ je već zaboravljeni James Spader, duhovit i dinamičan) i za pravedan
94 cilj – oslobođenje robova. Da, kad treba, Ejb zna da bude gnevan, razjaren preko svake
mere a odnos sa ženom, Meri Todd (ne baš najsvetlija uloga Saly Field) je komplikovan
i pun trzavica i, na kraju, njegova žena će potpuno izgubiti razum. Avaj, zašto samo taj
deo priče? Pa Ejb je pošteni, racionalni junak, zašto da ne vidimo kako je počela njegova
karijera, u dalekoj zabiti? Zašto scenarista, deklarisani socijalista, Tony
Kushner, nije malo dublje pogledao u srce jednog od „očeva nacije“? Gde je ona
priča o Ejbovom vojevanju protiv Indijanaca, krvavom ratu u kojem su zatirana
čitava plemena? Ili, recimo, ona priča da neće američki vojnici ginuti za „tamo neke
crnje“? Da ne govorimo o priči koja je vezana za ratnu industriju i progres fabrika na
Severu – Jug je bio zaostao a morao je da ostane deo Unije, ekonomski i politički jer bi,u
protivnom, bila ugrožena od Britanaca? Gde se i na koji način u njegovim govorima
zaista potvrđuje da su svi ljudi rođeni jednaki?By the way, to o jednakosti svih ljudi, to
su reči čoveka koji je držao robove i imao vanbračnu decu sa svojim robinjama. I,
kad je umro, oslobodio je testamentom samo svoju nezakonitu decu. Možda je
rešenje bilo u planovima da se svi bivši robovi potrpaju u brodove i pošalju u Afriku? I,
na kraju krajeva, zašto ne reći da je Lincoln bio i ostao čovek koji nije siguran šta treba
da uradi i koliko treba biti oportunista i prema kome.
Njegovo mesto u američkom Panteonu polubožanskih predsednika je trajno zauzetu iz
jednostavnog razloga – bio je dovoljno relevantan da ga neko ubije i to, naravno,
Južnjak, Wilkies Booth, glumac, usred teatra. Kao što je i misterija i tragedija atentata u
Dallasu trajno učvrstila JFK kao simbol mlade, liberalne Amerike. Da su obojica
poživeli, tužno ali istinito, ispostavilo bi se sledeće – Lincolnove korupcionaške afere bi
isplivale na videlo, uvlačenje SAD u rat u Vijetnamu i silni pokušaji atentata na Castra
takođe. Amerika ne bi imala svetinje. I, šta da se radi? Zamrznuli su svoje političare u
vremenu i prostoru u jednom određenom trenutku koji odgovara tadašnjim i
današnjim spin doctorima: Lincoln oslobađa robove a Kennedy viče: Ich bin ein
Berliner! Ali, oni nisu samo to i to svi znaju – u Simpsonima Kennedy obitava u
paklu.Glorifikacija lidera ubija razum i ono što je srž nečega što pretenduje da se
naziva demokratijom i tome mogu i svi ostali da se uče – recimo Srblji sa „svojim“
Konstantinom Velikim, krvolokom koji je ubijao članove porodice i bacao
germanske poglavice zverima, Stefanom Nemanjom – progoniteljem bogumila,
95 Svetim Savom – više diplomatom i pragmatikom a mnogo manje prosvetiteljem,
Dušanom Silnim (oceubicom) i tako dalje i pročaja…. U istorijskim knjigama sve
lepo piše ali, ko će to čitati?
(Afirmator ,2013)
IZVEŠTAJ SA FESTA – NEŽNO I SUROVO
Kauwboy (Holandija, 2012) Boudewijna Koolea je film kakav dugo vremena nismo
videli. Jednostavna, emotivna priča o prijateljstvu dečaka i ptice, u ovom slučaju vrane.
Smeštena u pomalo izolovani, rualni deo Holandije, ova letnja storija, u dugim
kadrovima, prilično alergična na „ekonomisanje“ s vremenom prebacuje nas u drugu
vremensku zonu – onu u kojoj smo živeli kad smo bili deca. Sećate se – kad su minuti
delovali kao sati i kad nismo svakih pet sekundi kuckali mobilni telefon jer smo bili
previše zauzeti jurcanjem po dvorištu. E, u tom svetu se nalazi Jojo, avanturistični dečko,
pomalo mangupi agresivac ali sa srcem na pravom mestu. Usamljen, bez očeve podrške
(radi u obezbeđenju, često noćne smene) Jojo stvara svoj svet koji procveta kad nađe
mladunče vrane. Odgajajući nekoga ko se, kao i on, ne snalazi najbolje u ovom svetu i ne
može da „poleti“, Jojo i sam sazreva. Naravno, ova priča nam je već poznata iz filma
Kena Louča „Kes“ (1969) ali je pristup reditelja bitno drugačiji jer u priču uključuje i
devojčicu prema kojoj Jojo razvija simpatije i Jojovu majku i njenu muziku (kantri) ,
dakle, nije baš toliko usamljen kao Loučov junak. Film koji je sinoć rasplakao dobar deo
poslovično rezervisane, skeptične i, shodno tome, ironične beogradske publike u Domu
omladine.
Nasilje 2 (Japan, 2012) Sto mu Zatoičija, Takeši Kitano ponovo jaše. Storija o
komplikovanim ratovima jakuza mafije se nastavlja. Povratak starog jakuze Otoma koji
odlučuje da sredi račune sa Sano klanom. Tu su i izvesni Hanabišiji, suparnici. Dodajmo
tome i korumpirane policajce koji pletu mreže u nastojanju da tako okrenu klanove jedne
protiv drugih i dovedu ih do potpunog samouništenja. Storija puna klanjanja, zaklinjanja
na bratstvo, crnih „Toyota“ , ispijanja hektolitara čaja i sakea i crnih mafijaških odela a la
96 „Petparačke priče“. Kad smo kod toga, mislim da bi Tarantino dao dva prsta za neke
sumanute scene iz ovog filma (u kojem se, je li, seku prsti na dobrovoljnoj bazi a u ime
časti te ako neke to pdseti na srpske radnike – svaka slučajnost je namerna) a pritom
naročito mislim na burgijanje (bukvalno) nečije glave i partiju bejzbola u kojoj ste vezani
za stolicu a aparat ispaljuje bejzbol lopte u vašu glavu. Ni seckanje prsta nije loše. Dakle,
ljudi koji mogu da podnesu komplikovan zaplet, japanski stil glume i, nažalost, ne baš
posebno dinamične scene pucnjave i šibačine (uz par časnih izuzetaka) neka blagoizvole
pogledati ovaj, u celini, krvavo zabavan film.
(Afirmator, 2013)
TRAŽEĆI SUGAR MANA NAŠAO SAM BLUES
Rokenrol je pun priča koje podležu stereotipu: anonimus, stvoren niotkuda, naoružan
enormnim talentom, došao je do novca, bacio sve na žene, drogu i eksentričnosti a zatim
se overdozirao i umro. Priča o Sixtu Rodrigezu nije takva.
Searching For Sugar Man (2012, Sweden/UK)
Režija i scenario: Malik Benjelloul
Smatran od svojih zemljaka, građana Detroita, za duh, utvaru, urbani mit, radnikanajamnika, klošara i šta već ne, Rodrigez je, da pojednostavimo , bio izvanredan
akustičar, ulični pesnik, poređen sa Bobom Dylanom, koji je snimio dva albuma. Počeo
je da snima i treći, kojeg je verovatno čekala jednaka nepopularnost kao i prethodna dva,
kad je došlo do prekida. Urbana legenda: koncert je bio loš, Rodrigez nije izdržao –
prineo je pištolj slepoočnici i paf! Tu, na sceni. Verzija dva: polio se benzinom i izgoreo
na pozornici rokenrol cirkusa.
A onda sledi obrt: potpun0 nepoznat u SAD, Rodrigez je u Južnoj Africi prodao
pola miliona primeraka vinila. I ne samo to – inspirisao je mlade burskog porekla
da se pobune protiv aparthejda i solidarišu sa ugnjetavanom većinom. Borba se
97 uspešno završila, aparthejd je srušen, Mendela izabran za predsednika i, baš kad se činilo
da je Rodrigez zaboravljen eto par nekadašnjih klinaca, koji ga i dalje traže. I tu kreće
priča koju vam dalje neću prepričavati. Ovaj film je kandidovan za „Oskara“ i to ga,
samo po sebi, ne preporučuje. Nije bitno ni da li će ga dobiti ili ne, kao što nije toliko
bitno gde se nalazi toliki novac zarađen od Rodrigezovih ploča. Advokati, procesi,
knjige, i nikad kraja potrazi. Bitno je da se Rodrigezu konačno vraća ono što mu
se duguje od 1972. godine. Ono što smo sinoć u „Sava Centru“ videli je film pun topline,
saosećanja, humora i neopisive životne snage. Jedino pitanje koje nam se postavlja, dok
gledamo te ljude iz Detroita, Los Anđelesa, Kejptauna je jedna – kako čovek koji je
fascinirao tolike i, by the way, snimio, u Motor Cityju, prestonici Motowna, dva albuma,
ostao nepriznat i nepoznat. Jer, ruku na srce, glas mu je lepši od Dylanovog, ima posebnu
boju, pesme veoma melodične, čak „hitične“, stihovi- čista rok poezija. Kako je ovaj
stidljivi čovek (kažu da je na početku karijere svirao okrenut leđima publici) izgubio
bitku?
BANALNOSTI POPULARNOSTI
Odgovor, mada ga film ne daje je, kao i obično, banalan. Iako su akustičari i tada bili
popularni, setimo se Neila Younga, Leonarda Cohena, Nicka Drakea (čije su
samoubistvo, verovatno, pobrkali sa izmišljenim Rodrigezovim), oni su 99% (oni
poznati) bili belci. Kupci, koji baš nisu mogli da ga čuju svaki dan na radiju bi, pri
pogledu na album, ako bi im pao šaka, prvo pogledali korice. Reakcija prosečnog
potrošača 1970-ih (ali i danas): „Kakvo je to ime Rodrigez? Zvuči tako obično. Zar
nije mogao da prilepi sebi neko lepše, kao Santana? I, na kraju krajeva, baš izgleda
kao Meksikanac. U, stvari, više kao neki Indijanac. Vidi tu belu košulju sa
karnerima. Jel’ on neki marijači? O, vidi, ovaj bend se zove „Tripozno Psihodelično
Bratstvo“ . Imaju šljašteći omot. Kul, kupiću to!“ Da, karikiram, ali, takva su bila ( i
jesu) vremena. Uspeh uvek traži nešto marketinga i mnogo sreće. Biti uvek na pravom
mestu u pravo vreme, savršeno isplaniratisvaki korak, kao Dylan.
I , za kraj, još jedna od misterija: Rodrigezovi albumi su, nekako, pre nego što ću stići da
pogledam film, preko moje drugarice stigli do mene tako da sam,
98 „rodrigeziran“, mogao mirno da odgledam film. Ispravljanje nepravdi je jako spor
proces…
(Afirmator ,2013)
TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!
Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:
Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja
„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?
Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci
koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih
američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.
Quentin Tarantino, Django Unchained (2011)
Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo Di Caprio, Don Johnson, Samuel L.
Jackson i…Franco Nero
U novom filmu Kventina Tarantina „Đangova osveta“ prisutni su svi elementi njegovog
„krvavog paprikaša“: nasilje po uzoru na Sema Pekinpoa, muzika i atmosfera špageti
vesterna Serđa Leonea, morbidna i duga monološka žvaka pre krvave
akcije, eksperimentisanje sa zvukom koji nema veze sa periodom u kojem se odigrava
film ( muzika RZA i Nicka Cavea je dobar primer), crnohumorne situacije na ivici sa
Monti Pajtonom (rasprava među članovima lynch moba – da li trebaju da nose džakove s
rupama za oči i da li su iste lepo izbušene), blacksploitation ( Django is a bad motha…r,
just like Shaft!), omaž samom sebi ( jednog od negativaca igra sam Tarantino – inače,
najlošija uloga u filmu ali, iskupio se i digao samog sebe u vazduh ili isti glumac kojeg
„ubije“ dva puta – James Remar igra dva negativca, jednog na početku i drugog na kraju
filma) i, naravno, dosta osvete, osvete, slatke osvete. Iako je eksperimentisao sa
pristupom, stilovima, igrao se s vremenskim epohama, Tarantino je , možemo reći,
ostao vezan za jednu priču – pravda i krvavi put do njenog zadovoljenja. U prvom
filmu, Reservoir Dogs, je igrao na klasičnu buddy-buddy kombinaciju, ali , setimo
se Butcha, boksera-osvetnika iz „Pulp Fictiona“, „Jackie Brown“ -Afroamerikanke
koja traži svoje mesto pod Suncem koju je igrala Pam Grier, opasne, bezimene
„The Bride“ Ume Thurman iz Kill Bill serijala, Šošane iz „Inglorious Bastards“ i
99 eto nas u „Django Unchained“. Ako su siromašni, žene i Jevreji imali i ostvarili
(bar kod Tarantina) pravo na osvetu sada je red došao na Afroamerikance.
DJANGO I NEMAC-POZITIVAC
Storija je, naizgled, potpuno sumanuta i krši sve klišee, iako je sama protkana klišeima:
King Schultz, navodni zubar, nemački emigrant, izbavlja Djanga, roba, iz šaka
robovlasnika. Razlog: Schultz kao lovac na glave mora da nađe i, za pristojan novac,
ubije one koji su, gle čuda, nekadašnji Đangovi vlasnici. Ovaj ekscentrični Nemac
postaje Đangov mentor i zajedno sređuju omanju četu negativaca dok ne stignu do imanja
na kojem se nalazi Đangova žena, Brunhilda. Smešno je gledati Christopha Waltza,
koji je u prethodnom Tarantinovom filmu igrao zadrtog esesovca, kako u ovom
postaje pomalo sentimentalni i pravedni junak. Kažem , smešno, ali je njegova
gluma, kao i u prethodnoj šibačini, maestralna. Razmislite, koliko Nemaca
„pozitivaca“ ima u američkim filmovima? U bilo kojoj kinematografiji? Celoj priči
je dodata i mitska dimenzija – Đango je, u Šulcovoj vizuri, jednak Zigfridu, mitskom
germanskom junaku koji se bori za svoju princezu Brunhildu. Imena su dosta bitna – tako
je Đango asocijacija ne na čuvenog gitaristu Đanga Rajnharta koliko na film Django u
kojem je igrao Franco Nero koji se ovde pojavljuje u maloj epizodi (starijoj eks-u
publici je poznat kao „dobar Italijan“ iz partizanskih filmova).
Koliko je ovaj film istorija a koliko zabava? To je besmisleno i postavljati kao pitanje.
Iako su mnoga zbivanja potčinjena Tarantinovim vizijama jedno je jasno: trudio se da
oslika period što je mogao bolje. Atmosfera, govor, kostimi, brutalan opis omiljenih
„hobija“ robovlasnika (bičevanje, podvođenje robinja, bacanje odbeglih robova besnim
psima, mandingo – u suštini, uživanje u krvavoj borbi dva roba na život i smrt) -sve to
govori o jednom delu američke prošlosti koji i danas mnogima zapinje u grlu. Naravno,
Tarantino preteruje i od svega, sasvim namerno, pravi spektakl.
DA LI STE VEĆ ČULI DA….
I, naravno, sve je fikcija i on svoje nasilje doživljava katarzički ali, eto malog šlagvorta
za par zanimljivih „da li ste već čuli da“ podataka:
100 Među kaubojima i revolverašima su, nemali broj, činili oni afričkog porekla.
Podrazumeva se da su bili prilično brzi i vešti u potezanju revolvera, tuči i drugim
kaubojskim razbibrigama. Zašto su zapamćeni samo beli revolveraši? I to je neko pitanje.
Pobune robova nisu bile tako retke: setimo se jedne uspele, Touissanta L’Ouverturea i
formiranja prve crne republike – Haiti i jedne ugušene, Sharpovog ustanka na Jamajci
Afroamerikanci koji su služili vojsku su među domorodačkim plemenima na Zapadu bili
poznati kao „buffalo soldiers“ (i eto inspiracije za pesmu Boba Marlija)
Naleteti na Nemca usred pustare u Teksasu nije bilo ništa neobično. Mnoga velika
naselja su i osnovali Nemci. German-Americans su jedna od najvećih etničkih grupacija
u SAD. Poznata je i storija o tome koliko je malo Kongresu nedostajalo da izglasa da
engleski bude zamenjen nemačkim
Frenologija koja se bavila tumačenjem kvrga na lobanji te, samim tim, centara vezanih
za maloumnostili submisivnost, te, čitajte, superiornošću belačkih glavudža u odnosu na
ostale je zaista u 19. veku bila prihvaćena kao nauka. Needless to say, južnjačkim
rasistima je to itekako odgovaralo. Da dodamo: tada su Italijani, Jevreji i Irci
posmatrani kao posebne, niže rase
1858.godine su SAD bile mnogo rasističkija sredina od nemačkih rascepkanih državica.
KKK jeste rasistička organizacija nastala kao odgovor na pad Juga i oslobođenje
robova ali je istina i to da je ikonografija, vezana za linč i progon odbeglih robova ili
oslobođenika bila veoma slična klanovskim ludilima
Oslobađanje robova i zalaganje belaca za njihovu slobodu je bilo izuzetak a ne pravilo.
Retki su primeri kao onaj Johna Browna, belca koji je koristio oružje da oslobodi robove
LA VENDETTA TERRIBILE
Ovo je film u kojem nema milosti i prelazi se granica između zakona. Najjezivija scena je
ona u kojoj glavni junak ubija belu robovlasnicu – nenaoružanu, bespomoćnu. On nju
eliminiše kao simbol nadmenosti, samozvane aristokratije, veštu podvodačicu i moralno
izopačenu. Ono što čini do tada je Đangova osveta, opravdana, okrenuta protiv gomile
101 prljavih, pokvarenih belaca koji su oličenje zla. U trenutku kad ubija robovlasnicu on
prelazi granicu. Njegova borba postaje revolucionarni teror jednak onom kod
jakobinaca ili boljševika. Ali, da li je, po reditelju to opravdano i razumljivo?
Itekako jeste.
Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:
Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja
„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?
Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci
koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih
američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.
(Afirmator, 2013 )
Pregled FEST – a
STARO VINO U MEŠINE NOVE
Ovogodišnji FEST predstavlja niz kvalitetnih filmskih ostvarenja i, s te strane,
selekciji se ne može zameriti. U dobitnom, kompromisnom paketu koji je obezbedio
veliku publiku sa zlatnom formulom „SAD plus ostatak sveta“ velika pažnja je
posvećena kako malim kinematografijama ( Gruzija, Azerbejdžan, Katar) tako i onim
koje privlače sve više pažnje (skandinavske zemlje) serijom kvalitetnih naslova. No, s
druge strane, u odnosu na prethodne godine, nekih velikih estetskih pa i ideoloških
odstupanja nema. Festival „dobro skrojenih filmova“ je doduše doneo par intrigantnijih
dela koja će se, uz malo sreće, pamtiti i u narednoj deceniji.
U svetu krimića/trilera, na prvi pogled, ništa novo. Danski „Nerešeni slučajevi“,
uprkos suptilnom, inteligentnom zapletu na momente deluje kao uvodna epizoda
policijske serije kombinovana s legendarnim korejanskim „Old Boy“. Navedeno samo po
sebi nije mana jer je u pitanju „film za kokice“ koji zna i da pređe tu granicu i pretvori se
u tešku psihološku dramu. Nemačka „ Banklejdi“, na tragu sage o „Boni i Klajd“,
102 rekonstruiše istinitu storiju o radnici iz fabrike papira koja je, davnih šezdesetih 20-og
veka, postala kriminalni um male bande i prva pljačkašica banaka u nemačkoj istoriji. S
odličnim izborom glumaca, efektivnom, često crnohumornom duhovitošću, dinamičnom
režijom te specifičnom estetikom filmova iz prikazanog perioda (uz obilato korišćenje
cut-upsa i split-screena) reditelj Kristijan Alvart je uspeo da zabavi publiku ali i da
prikaže položaj žene u Nemačkoj 1960 –ih. Nimalo slučajno je pljačkanje banke,
opisivano od mnogih anarhista kao vrhunski revolucionarni čin, predstavljeno kao čin
oslobođenja finansijskog, emotivnog i seksualnog. Još dalje je u prikazivanju naličja
kapitalističkog poretka i posledica nemilosrdnih zakona eksploatacija i tržišta otišao
norveški reditelj Erik Skjoldberg sa svojim „Pionirom“ (videti pod:
http://www.elektrobeton.net/anticement/nesto-novo-na-severnom-frontu/). Švedski
„Skriveno dete“ koji se bavi ulogom ove neutralne države u Drugom svetskom ratu
zadržava se na ličnoj, pojedinačnoj izdaji. Utisak autora ovog članka je bio da će se
reditelj dotaći švedskih rudnika Kiruna koji su snabdevali nacističke trupe rudom gvožđa
što je, bez sumnje, pomoglo nacistima da se duže održe, naročito na Istočnom frontu ili
nekog drugog neprijatnog dela švedske istorije ali, ne dozvolite da vam moje učitavanje
pokvari još jedan solidan, napet triler.
OMAŽI, POSVETE, CITATI, ŽELJE, ČESTITIKE & POZDRAVI
Međunarodno priznati reditelji tzv. „art filma“ su, čini se,n krenuli da sumiraju saldo
svojih dosadašnjih karijera te su mahom odlučili da odaju počast svojim omiljenim
umetnicima. Tako je Vudi Alen u svojoj „Tužnoj Džasmin“ (potpuno zasluženi „Oskar“
Australijanke Kejt Blanšet) odlučio da „skine kapu“ američkom dramskom piscu
Tenesiju Vilijamsu i njegovom „Tramvaju zvanom želja“. Blanšetova je Džasmin/Blanš
Diboa, žena iz visokog društva koja je pala toliko nisko da mora da živi sa svojom
sestrom koja je na korak od toga da postane white trash. Samoživa, impulsivna, na
granici između dva sveta, Džasmin je modernizovana verzija Blanš koja nije stradala
zbog svoje promiskuitetnosti niti patila zbog homoseksualnosti svog partnera. Njen
suprug Hal (Alek Boldvin) je ovejani ženskaroš i jedan od onih koji su svojom pohlepom
doveli do SEKE. Prikazujući moralnu korumpiranost bogatih ali i potpunu bezidejnost i
konzumerizam niže srednje klase, Vudi Alen je, napravio najpolitičniji film još od
vremena „Banana“ (1971). Za razliku od italo- fijaska „Rimu, s ljubavlju“ (omaž “Belom
103 šeiku“ Federiku Felinija) Alen ovde suvereno vlada pričom koja ima mračnu težinu
njegovih radova iz poznih sedamdesetih i osamdesetih ( Enterijeri, Menhetn, Zločini i
prestupi).
Felinijevskim putem je, ali u pobedničkoj kombinaciji italijanskog slikovnog
spettacola, humora, rimskog hedonizma i nagrade „Oskar“ uspešno išao Paolo Sorentino
u „Velikoj lepoti“. Njegov glavni junak, Džep Gambardela, pisac jednog romana,
primakao se najbliže onome čemu je težio Oskar Vajld – da od svog života napravi
umetničko delo te da, uprkos porocima, dočeka pozne šezdesete godine. Ono što još nije
spoznao je upravo ta, velika lepota. Kroz razgovore sa kvazi-aktivistkinjama,
sveštenicima/ egzorcistima, piscima, umirućim lepoticama, noćnim pticama i svojom
večito borbenom spremačicom, Džep pokušava da sagleda svoj život i otkrije gde je
(Marsele Pruste, gde si?) otišlo njegovo protraćeno vreme. On se, kao i Lu Rid u „Plavi u
licu“ , sprema da pobegne iz svog grada. Lu Rid je, u pomenutom filmu, izjavio: „Pre
dvadeset godina sam rekao da ću napustiti Njujork. Danas mislim da ću biti spreman za
dvadeset godina“. Džep je, pomalo Selindžer, pomalo Felinijev Znaporac iz „Grada
žena“, kao i Rim, veličanstvena ruševina, simbol jednog umirućeg sveta koji smatra da je
život vredan jedino ako je ispunjen potragom za Njom - Velikom Lepotom. Filozofija i
humanost dominiraju ovim filmom koji, možda, nema razrešenje ali poseduje sve ostalo.
Teri Gilijem je u svojoj „Nultoj teoremi“ odlučio da, ni manje ni više, oda počast
samom sebi. Birokratski, disfunkcionalni, otuđeni, korporativni, visoko stilizovani,
sinkretički svet budućnosti koji nastanjuje njegov Koen Let (izvrsni Kristof Valc) liči na
onaj u kojem batrga glavni junak „Brazila“. Uz manje modifikacije, zaplet je isti - glavni
junak se zaljubljuje u devojku koja ga ne voli, ovaj put ne odmetnicu kao u „Brazilu“ već
kraljicu virtuelnog seksa (Melani Tijeri), iznuren od dokazivanja „istine“ da svet nema
smisla i da je haos tu haosa radi što predstavlja srž tzv. „nulte teoreme“ koja se može
dobro unovčiti. Borba za sosptvenu emotivnost i ljudskost je jedino što preostaje Koenu
koji, sve i da hoće, prisluškivan i kontrolisan, ne može da dopre do drugih ljudi i kao
uteha mu ostaje veštački raj interneta.
U pravcu lične samospoznaje i odbrane artističkog intgriteta ide i glavni junak „U
glavi Luina Dejvisa“ Džoela i Itana Koena. Luen (ime je velško i pravilno se izgovara
Hlueuin) je malerozni američki folk muzičar, baziran na liku i delu Dejvida Van Ronka
104 (autora albuma „Inside David Van Ronk“), jedan od onih mladih, socijalno angažovanih
umetnika koji su se pojavili krajem pedesetih i početkom šezdesetih u njujorškom Grinič
Vilidžu (Fil Oks, Džoan Baez, Pit Siger, Bob Dilan). Kao i mnogi drugi, ni Van
Ronk/Dejvis nije stigao do velike slave i njegov život je, u velikoj meri, bio
preživljavanje, spavanje od jednog doma do drugog, nestabilne veze i neispunjeni
ugovori. Mučan, i na momente usporen, ovaj film ostavlja pitanje poruke koju želi da
ostavi ili pitanja koje želi da postavi. Dejvis, iako kvalitetan umetnik (što se ne može reći
za njegove ljudske kvalitete), gubi uprkos onome što može da ponudi. Ko glavni peh
Dejvisove karijere, na kraju filma se pojavljuje Bob Dilan i pop muzika, baš kao i
njegova karijera, više nikad neće biti ista. Ako je zbog nečeg vredno pogledati ovaj film
onda je to zbog pesme koju Dejvis svira na „audiciji“ u stovarištu (čitaj: poenta filma)
kao i bizarnih epizoda starog džezerskog menadžera (Džon Gudman) i njegovog
vozača/bit-pesnika (Garet Hedlund, inače, nimalo slučajno Nik Morijarti u ekranizaciji
Keruakovog romana, „Na putu“).
Odsustvo razrešenja i samospoznaje, u ključu „Stalkera“ Andreja Tarkovskog, pun
verskih motiva, je u fokusu ruskog reditelja Sergeja Balabanova u njegovom poslednjem
delu „ Hoću i ja “. Ovaj film, iako traje samo sat i devetnaest minuta, deluje kao da traje
duplo duže i svojim razvučenim, lenjim kadrovima i ponavljanjem mehaničkih, bazičnih
pokreta (ispijanje piće, žvakanje hrane, okretanje volana automobila) i ispovestima
tipiziranih hodočasnika (ubica,umetnik, nemi čovek, alkoholičar, prostitutka, mladi
prorok) u potrazi za srećom smeštenom u crkvi usred radioaktivne ruske pustoši okovane
večitim snegom i ledom. Predvidljivi kraj sa dobrima koji odlaze u raj i lošima koji umiru
u pustari (a s njima i sam reditelj) nije vredan truda. U tom ključu valja posmatrati i
nahvaljeni , za „Oskara“ viđeni „ Dvanaest godina ropstva“ Stivena Mek Kvina koji u
sebi nosi jedan neporeciv kvalitet: Majkla Fasbendera u ulozi psihopate / robovlasnika
Edvina Epsa. Kraj, zašećeren s povratkom severnoameričkog Crnca Solomona Nortapa,
je daleko od onog istorijskog. Naime, Nortap je bio ismevan i ponižavan u SAD i Kanadi
a njegova ispovest, znatno potresnija od filma, je bila u senci izvikane „Čiča-Tomine
kolibe“ Harijete Bičer-Stou. Sam Nortap nije bio pokoran i servilan kao u filmu već
snažan, emancipovan čovek koji je pomagao robovima s američkog Juga da pobegnu na
Sever i, po svemu sudeći, je u jednoj od takvih akcija, stradao ili ponovo odveden na
105 plantažu gde je i umro/ubijen. S hepiendom se, zapravo, izbegava onaj deo istorije SAD
koji je još škakljiviji a to je oružana borba potlačenih ili, barem, spremnost da se na silu
odgovori silom. S oskarovskim aspiracijama je nastao i film „Kradljivica knjiga“ reditelja
Brajana Persivala, storija o disleksičnoj devojčici iz komunističke porodice koju, za
vreme Tećeg Rajha, usvaja siromašan bračni par. Nekoliko zanimljivih scena, dobra
kamera i krajnje predvidljiva priča ne odvajaju ovaj film u odnosu na ostvarenja sa
sličnom tematikom.
Veliki povratak Džima Džarmuša s magičnim „Samo ljubavnici opstaju“ donosi nam
modernu, vampirsku ljubavnu priču koja izvrće ceo svet na tumbe. Jedini pravi ljudi na
planeti Zemlji su, zapravo, vampiri koji su redom, umetnici (među njima su kompozitor
iz 17. veka i čuveni dramski pisac Kristofer Marlou) i estete dok je savremeni svet pun
„zombija“ omeđenih masovnim medijima i opijatima. Duhovit, onirički, Džarmušov film
je pun omaža slavnim umetnicima i rok zvezdama (Bajron, Meri Šeli, Nil Jang, Igi Pop)
što kroz portrete što anegdote vezane za susrete s njima, što kroz samu pojavu
kompozitora-vampira (Tom Hidlstoun) koji deluje kao oživljeni Sid Baret iz Pink Flojd
faze. U lavirintima noćnih, zapuštenih gradova, Detroita i Tangera, umetnici pokušavaju
da prežive po svaku cenu, bili ljudi ili vampiri. Pravi posvećenici muza su spremni daju i
uzmu krv. Ne propustiti.
ANDŽEJ VAJDA, IMA LI VAJDE?
Vremešni poljski oskarovac, Andžej Vajda, uspeo je da u filmu „Valensa: čovek
nade“, dinamičnom, često i duhovitom, potresnom pričom, prikaže „razvojni put“
električara iz Gdanjska koji je postao lider sindikata „Solidarnošć“ u periodu od 1970 do
1989. godine. Nervozna, dokumentaristička kamera, često kombinovanje arhivskih
snimaka s igranim materijalom, daju „Valensi“ auru snage i autentičnosti. Upitno je to
što Valensa, kao kompleksna politička figura, s obzirom da je dugo bio politički aktivan ,
nije sagledan u posthladnoratovskom periodu već samo u onom „dobrom“ periodu u
kojem se ceo svet divio njegovoj hrabrosti i organizacionim sposobnostima koji su mu
pomogli da okupi čak deset miliona pristalica i doprinese oslobađanju Poljske iz
sovjetskog zagrljaja. Valensini razmetljivost, drskost kao i potcenjivački odnos prema
intelektualcima prikazani su, uprkos tome što su bile mane koje su doprinele njegovom
političkom padu u višestranačkoj Poljskoj, kao njegove vrline. Ovakav pristup, s obzirom
106 na Vajdino prijateljstvo s Valensom, nije neobičan. Ono što odudara je storija o Valensi
koji je bio primoran da postane doušnik poljske obaveštajne službe kojoj je, tek nakon
osam godina, konačno okrenuo leđa. Kontroverze vezane za Valensin dosije i danas
potresaju poljsku javnost. Neki od njegovih najbližih saboraca ga i danas optužuju da je
bio špijun i ublažavao proteste zbog direktiva Službe. S druge strane, tranziciona Poljska
nije bila imuna na korupciju, nameštene tendere i druge mudrolije koje smo odavno
apsolvirali. O konzervativnim stavovima koji podupiru „tvrdo krilo“Katoličke crkve po
pitanju abortusa ili LGBT prava i da ne govorimo.
Blažoj, melodramatizovanoj slici stvarnih događaja nije utekla ni „Filomena“ Stivena
Frirsa. Kvaliteti Frirsovog filmskog pripovedanja i glume Džudi Denč i Stivena Kugana
se ne mogu poreći ali je činjenica da, s vremena na vreme, insistiranje na pomirljivosti i
humanosti napada vaš zdrav razum. O čemu se radi u ovom filmu, inspirisanom istinitim
događajima? Maloletna irska devojka Filomena je, polovinom prošlog veka, „zgrešila“ tj
. zatrudnela s nepoznatim mladićem. Porodica je, uz blagoslov crkve i odobrenje države,
šalje u ženski zatvor za „posrnule devojke“ koje rade kao robovska radna snaga za
Katoličku crkvu. I, kao da to nije dovoljno, nesrećnoj Filomeni oduzimaju sina i prodaju
ga američkom bračnom paru. Uz pomoć ambicioznog novinara Siksmita (Kugan)
Filomena (Denč), četrdeset godina kasnije, kreće u još jednu, uzaludnu potragu za svojim
sinom. Ako izuzmemo Siksmitovo „ja vam nisam oprostio“, upućeno monahinjama koje
su prodale Filomeninog sina, atmosfera mira i opraštanja dominira filmom što je sasvim
suprotno od filma koji tretira istu tematiku. „Sestre Magdalene“ (2002) Škotlanđanina
Pitera Malena poseduje onu preko potrebnu oštricu i beskompromisnost koje bi Frirsov
film učinile boljim.
Iako smo ovu storiju, u različitim oblicima, već videli u brojnim filmovima,
„Mandarine“ gruzinskog reditelja Zaze Urušadzea donosi novu dimenziju storiji o
ljudima koji žive na ničijoj zemlji. U lepom, skoro idiličnom okruženju Abhazije, živi
nekoliko Estonaca koji su tu nastanjeni više od veka. Kad izbije građanski rat Gruzina i
Abhaza, većina Estonaca odlazi u pravcu prapostojbine. Oni koji ostaju, kao „neutralni“,
pomažu ranjenicima koji pripadaju zaraćenim strana - Gruzinu i čečenskom plaćeniku.
Ne ulazeći u motive rata, prikazujući animozitet, krvožednost, atavističke opsesije,
Urušadze prikazuje kavkaske narode koji su ogledala „onih drugih“, omraženih. Bizarno
107 je što se sukob dešava u krajoliku koji neodoljivo podseća na, recimo, BiH a i jedan od
junaka se (Estonac, inače) zove Ivo. Paralele se nameću. Ovaj mali film, smešten na
granici između satiričnog i potresnog, predstavlja snažnu antiratnu priču koja ne štedi
nijednu stranu.
Kao zaključak se nameće činjenica da savremenom svetu u velikoj meri nedostaju
beskompromisnost i nove umetničke vizije. Velika većina reditelja, naročito na Zapadu,
je zagrebala neke škakljive teme ali se čini da smo još daleko od potpunog razgolićivanja
aktuelnog trenutka. Umetnost ne može biti svedena samo na puku zabavu i
jednodimenzionalne poruke a izbegavanje nazivanja problema pravim imenom govorio
tome da neke granice, iako formalno ne postoje, i dalje u priličnoj meri omeđuju prostor
delovanja. Razmišljanje o nagradama, međunarodnom priznanju, festivalima, „zadatim
temama“ koje serviraju moćni mediji je u suštinskoj suprotnosti sa istinom koja je,
uprkos svemu, i dalje jedna i jedina.
(Beton,2014)
OKUPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA I POSLEDNJI DANI REVOLUCIJE
Najgore prokletstvo svake revolucije je da je podrži sistem protiv kojeg se bori. I još
gore, ako je podrži od samog početka. Aktuelnoj vlasti nije trebalo mnogo da podrži
pokret Pokret Za Okupaciju Bioskopa (u daljem tekstu: PZOB). Još se nije beogradskim
smogom čestito zaprljala crvena zastava PZOB istaknuta iznad ulaza u bioskop Zvezda a
već se oglasio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje (pridružio im se u podršci i
gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević kao i neizbežni Dragan Bjelogrlić) i
podržao “okupaciju” bioskopa koju je izvelo preko 200 mladih, mahom studenata.
Rečima filmskog reditelja, poslanika SPS, te člana Odbora Srđana Dragojevića:
„Beogradska publika zaslužuje da ima bioskop, koji je centar kulture. Potrebni su nam
umetnički bioskopi ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji“. Maršalu Titu je trebalo
108 nedelju dana da varljivog leta 1968. godine izjavi da su studenti u pravu. Vladajućoj
koaliciji – tri. „Na njihovu stranu, Radovane!“ O čemu se tu radi?
Predistorija ovog slučaja je remek delo tranzicione Vie Dolorose: 2007. godine je 14
bioskopa „Beograd filma“ prodato za 9.2 miliona eura Nikoli Đivanoviću, biznismenu
ovdašnjem. Đivanović je bio dužan da tri godine održi postojeću delatnost i plaća porez.
Naravno, nije učinio ni jedno ni drugo. Samim tim, Đivanović se ogrešio o zakon (čeka
ga trogodišnja zatvorska kazna) i aktuelni režim može da ga liši svojine. Bioskope će, po
svemu sudeći, preuzeti grad Beograd. Reklo bi se – jasna situacija. Da li to znači da,
recimo ja i par zainteresovanih čitalaca možemo da na juriš (za koji me vežu prva filmska
iskustva, da se sentimentalno izrazim, što je in ovih dana) osvojimo bioskop Voždovac?
Teško, jer će nas tamo, u holu nekadašnjeg bioskopa, sačekati narogušeni prodavci
automobila i uputiti nas da pazarimo neki primerak za, recimo, auto-bioskop.
Preostalo je onda trinaest „neslobodnih“ bioskopa. Zašto je oslobođena samo Zvezdai, što
reče Antonije Pušić, „u čemer je štos“?
KAMELEONSKA PODRŠKA
Da bi došli do suštine akcije “okupiranja bioskopa” (svako povlačenja paralela s
pokretom Occupy Wall Street ili komunama koje niču po Latinskoj Americi je namerno)
moramo da se zagledamo u srce same akcije. Prostor, koji je nebranjen i nije neka “sveta
krava” državnog sistema, “osvojen” je i pretvoren u umetnički skvot. Deo imidža (a u 21.
veku je u medijima imidž neretko važniji od verbalne izjave), vezan za crvenu zastavu,
pesnicu koja steže filmsku traku i posvećenost borbi protiv neoliberalnog kapitalizma
nam je, pojavno, jasan. Neko bi izvukao zaključak da je reč o grupi mladih levičara koji
preko protesta zbog stanja u kulturi šire priču na celo društvo. Nije tako, bar ne što se tiče
svih učesnika ove akcije. Tako u levičarskom maniru predstavnikPZOB Dobrica
Veselinović izjavljuje da je bioskop Zvezda „dobar simbol mnogo šire borbe“ koja „kako
se čini, počinje ovih dana i godina u Srbiji“.
S druge strane, “okupacija” je započela sandensovskim filmom Mine Đukić Neposlušniu
kojem, kako je to spomenuto na B 92 u 24 minuta sa Zoranom Kesićem: “nema teške
socijalne teme, mračne svakodnevice, depresije izazvane postratnim posledicama,
devijatnog ponašanja mladih, politike”. Ljubavna priča o dvoje mladih koji se voze
biciklima po Vojvodini. Hrabra jer “ne moramo da budemo odgovorni prema našim
109 gresima iz prošlosti” (?!). Čini se stoga da je “okupacija” od dela učesnika pre shvaćena
kao netipična promocija filma koja će, svakako, povećati broj gledalaca ovog ostvarenja
ili osvajanje područja za rad nego nekakva “gerilska akcija”.
Da li je onda priča “apolitičnog” dela “okupatora” Zvezde zapravo vezana za ”umetnost
kao takvu”, sa distancom prema bilo kakvom ideološkom pristupu? Larpurlartizam je
imaginarna, besmislena kategorija i, zna se, poluprovidni plašt za istinsku ideološku
opredeljenost. Zanimljivo je i da je član PZOB (i jedan od učesnika foruma, okruglih
stolova i sl.) Ivan Velisavljević, dramaturg koji je, gle čuda, radio na famoznom
državotvornom uratku Konstantin po tekstu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga
Radivojevića. Dodajmo tome i podvojenost u samom PZOB te bučno negodovanje kojim
je “apolitično” krilo ove neformalne organizacije dočekalo lidera grčke
opozicioneKoalicije radikalne levice Siriza, Aleksisa Ciprasa i kockice će početi polako
da se slažu. Cilj akcije je od njenih pokretača shvaćen na dva, potpuno različita načina
između koji su, u svojoj suštini, nepomirljivi. Njihov sukob može da se završi na dva
načina: pobedom jedne od struja ili potpunom implozijom pokreta.
SPINOVANJE NA TRAPEZU
I, dok se javnost zamajavala oko okupiranja nečeg što više ne pripada kontroverznom
biznismenu, Ministarstvo za kulturu i informisanje je, vešto, proturilo svoj nacrt Zakona o
kulturi u kojem se, gle čuda, ne spominju kinematografija i balet. Postoji doduše nekakva
„audio-vizuelna delatnost“. Cirkus je, s druge strane, kao kulturna delatnost ispravno
definisan. No, to nije bitno. Mi smo podržali mlade u plemenitoj borbi. Zapravo, svi smo
na njihovoj strani. Svi osim Đivanovića. Ovdašnji su spin doctori, jednom rečju, ponovo
premestili fokus medija sa svojih neuspeha i katastrofalne komunikacije sa Savetom za
kulturu (od dvadeset predloga Saveta prihvaćen je jedan) na “našu mladost”, “budućnost
ove zemlje”, “plemenitu pobunu” et cetera. Kakav će budžet biti sledeće godine? Šta
ćemo još pozatvarati od muzeja, pozorišta, pa i bioskopa? Nije bitno. Pusti to – gledaj
primer mladalačkog entuzijazma koji neodoljivo liči na radnu akciju s džakovima kad
behu poplave proletos. Batali blokadu fakulteta (koja nije tako in) ili one artističke
skvotere što su pre tri godine bezuspešno osvajali kasarnu Dr Arčibald Rajs u Novom
Sadu. Pogledajte umetnički film, da parafraziram rediteljku Đukić, pre no što odete na
splav.
110 Neko bi postavio logično pitanje: „A zašto bih uopšte išao na splav?“ Vaistinu, ko danas,
osim malog sloja privilegovanih, ide tamo? Oni koji, i da tih famoznih splavova nema,
nikad ne bi otišli u bioskop. I zašto, na kraju krajeva, svaka revolucija 21. veka mora da
ostavi taj bljutavi, hipsterski ukus u ustima? Taj osećaj da se ništa nije promenilo i da se
sve svodi na lošu imitaciju pobune.
Okupacija Zvezde je, ako je suditi po trenutnom stanju na terenu, svedena na artističkopromotivni eksces bez dovoljno snažne ideološke i političke poruke i predstavlja akciju
skromnih, ograničenih dometa. Ona ne predstavlja uzor ili inspiraciju za neku buduću
socijalnu revoluciju. Do istinske promene će doći kad radnici preuzmu u svoje ruke
privatizovane fabrike i preduzeća koja ne služe svojoj nameni. Ova akcija će, za razliku
od bezazlene okupacije Zvezde, izazvati ozbiljne debate i podeliti javnost iz vrlo
jednostavnog razloga: udariće na kapital tajkuna koji su, za razliku od Đivanovića, na
slobodi i, samim tim, na njihove pulene na vlasti. Kao model za ovakvu akciju može
poslužiti već spomenuti, latinoamerički primer, tj. formiranje radničkih kooperativa. Ali,
za ovakvu akciju nije dovoljna samo volja nekolicine ljudi, već je potrebna i solidarnost
širokih slojeva društva te zakonska regulativa kakva se sprovodi u Argentini i Urugvaju.
Dok je za nov Zakon o radu, kao što znamo, potreban snažan, autentičan levičarski pokret
kojeg u Srbiji još uvek nema.
(Beton, 2014)
NEŠTO NOVO NA SEVERNOM FRONTU
Sa Festa 2014.
Stereotip o skandinavskim zemljama kao o mirnim, skoro savršenim društvima socijalne
pravde se, naročito u poslednjih desetak godina, urušava, nimalo slučajno, uporedo sa
ekspanzijom nordijskog filma. Neupućenom gledaocu bi se učinilo da tamošnji autori
preuveličavaju sopstvene probleme bez obzira da li se bave kriminalom (švedska
trilogija Milenijum), porodičnim odnosima i pedofilijom (izuzetni filmovi Danca Tomasa
Vinterberga Gozba (1998) i Lov (2012)) ili, čak ulogom ovih naroda u Drugom svetskom
ratu kao norveški Max Manus (2008) i danski Plamen i limun (2008). Zapravo, prva
asocijacija na skandinavski film je Ingmar Bergman (ko se seti Drejera, seti se) i njegovo
delo koje se bavi vivisekcijom naizgled pacifikovanog društva. Norveški reditelj Erik
111 Skjoldbjerg (1964) je svojim ostvarenjem Pionir (2013), „severnjačkim noirom“, odlučio
da pokaže naličje „norveškog ekonomskog čuda“ (čitaj: postavljanje naftnih bušotina i
naftovoda u Severnom moru) koje je, više od tri decenije, bilo van fokusa svetskih
medija. Izbor ove teme nije bio iznenađenje s obzirom na njegove prethodne
filmove: Prozak nacija (po čuvenom romanu Elizabet Vurcel, 2001), Neprijatelj
naroda (po istoimenom Ibsenovom komadu, 2005) i Nokas(2010) inspirisan najvećom
oružanom pljačkom u istoriji Skandinavije.
CRNO ZLATO SEVERA
Pobrojani Skjoldbjergovi filmovi imaju jednu sličnu nit: pojedinac ili grupa svojim
delovanjem unose nemir u do tada „harmoničnu“ zajednicu i razotkrivaju njene slabe
tačke. U Pioniru, smeštenom na početak osamdesetih godina prošlog veka, ronilac Peter
(nezaobilazni Aksel Heni) gubi brata Leifa (Jorgen Langhele), takođe ronioca, u nesreći
prilikom polaganja cevi nafotovoda. Iako norveški političari, američki investitori ali i
Leifova supruga Marija žele da zaborave nesreću Peter ne odustaje od potrage za
krivcima za bratovljevu smrt. Peterova istraga je pod velikim znakom pitanja jer je,
koristeći par trikova, ušao u tim ronilaca iako nije bio dovoljno fizički izdržljiv. Reditelj
ostavlja otvorenom i mogućnost da je, baš zbog te laži, Peter bio nesposoban da dovoljno
brzo reaguje i spase svog brata. S druge strane, Peter je, baš kao i Leif i drugi ronioci, bio
izložen dejstvu posebne droge koju su Amerikanci davali roniocima da bi lakše podneli
rad na dubinama od više stotina metara. Američka psihoaktivna supstanca je nedovoljno
ispitana i može da izazove slabost, oštećenja mozga i celog nervnog sistema, pa i
halucinacije. Peterova istraga ima dve dimenzije: ličnu, bremenitu
preispitivanjem sopstvenih postupaka i drugu, političku.
Američki motiv je da dobije što veći udeo od eksploatacije nafte što će pomoći suzbijanju
recesije dok norveška vlada (u filmu nije naglašeno da li je reč o socijalističkoj ili
konzervativnoj) teži da, u okviru zapadnog sveta, kao članica NATO stekne veću
ekonomsku i, samim tim, političku nezavisnost u odnosu na Vašington. Izlišno je reći da
u toj poteri za „crnim zlatom“ ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Stradaju, „pod
sumnjivim okolnostima“, jedan ronilac i norveški nadzornik radova. Američka strana
snosi jedan deo odgovornosti, ali tu je i opskurni norveški ministar koji se ne razdvaja od
svog zlokobnog telohranitelja/likvidatora koji izgleda kao rođeni brat Borisa Karlofa.
112 Peter, u grozničavoj poteri za istinom, opsedan demonima koji su realni (zainteresovane
strane, policija, potencijalna krivica) i priviđenja (halucinacije izazvane drogom),
dramaturški dobro izbalansiranim, posrće kroz dobar deo filma bez kompasa i vere u bilo
koga od ljudi kojima je, koliko juče, mogao da poveri svoj život.
Da bi shvatili veličinu uloga u ovom trileru, koji je delimično inspirisan stvarnim
događajima, treba samo uporediti današnju Norvešku, koja ima godišnji trgovinski suficit
od pet milijardi evra i smatra se nordijskim Emiratima sa onom skromnom zemljom s
početka 1980-ih čija ekonomija je u dobroj meri počivala na manje isplativom ribolovu i
trgovačkoj floti. Norveška se, iz zemlje iz koje su brojni, mahom siromašni ljudi,
odlazili na „pečalbu“ u SAD i Kanadi transformisala u bogatog energetskog diva koji je
postao Meka za emigrante. Zanimljivo je da se u Pioniru, suprotno očekivanjima, Peter
bez mnogo objašnjenja, svestan veličine pobrojanih uloga, prilagođava modernom
vremenu. Umesto da pomogne sprovođenju detaljne istrage o ubistvima, on pomaže
spomenutom norveškom ministru i daje mu, za finu svotu naravno, uzorak američke
droge. Raskrinkavanje Amerikanaca kao „zlih momaka“ koji drogiraju norveške ronioce
je više nego povoljno za lokalnu vladu. Norveška u ime humanosti i slobode preuzima
eksploataciju svojih bogatstava. Američka droga će, sada prerađena u norveškim
laboratorijama, i dalje trovati norveške ronioce. U ime patriotizma i višeg cilja. Ministar,
ne krijući zadovoljstvo, poručuje Peteru: „Tvoja deca će odrastati u jednoj od najbogatijih
zemalja na svetu.“ A za to, znamo, neko mora da plati i to, gotovo po pravilu, svojim
životom. Peter, s novcem u džepu, spokojan, odlazi u dom svog brata i kupa se u bazenu
s njegovom decom i lepom udovicom (koja mu se, gle čuda, sviđa), Latinoamerikankom
Marijom. U drugom planu se pojavljuje gigantska naftna platforma koju brodovi odvlače
na more. Simbol ekonomske moći današnje Norveške. Kraj.
WHAT MORE IN THE NAME OF GREED?
Uprkos ovakvom „hepi endu“ (barem za Petera) Pionir je, u svojoj suštini, tragedija iako
je daleko od aristotelovskog ključa. Glavni junak, stoga, nije prekršio nijedan zakon svog
sveta niti pravilo bogova, bili oni pisani ili nepisani. Piter nije za prestup kažnjen ni
psihički ni (drastičnije) fizički. Radio je svoj posao i, ambiciozan i dovitljiv, radio što i
drugi. Lagao kao što su to radile njegove kolege, Leif, norveška vlada, američka vlada,
invcestitori, policajci, laboranti, ministar, Marija. Svi do poslednjeg. Jer ako želite da
113 uspete u kapitalizmu fraze „ne mogu“, „ne želim“, „ne verujem“, „nisam siguran“ ne
postoje. Čak ni onda kad vam život zavisi od toga. Do or die je must. Čovek koji se služi
krupnim lažima spreman je da, pre ili kasnije, i sam sklopi oči pred nepravdom i za to
bude nagrađen. A ako je već korumpiran onda će sve ostalo postati lako jer će se, kao u
Šekspirovom Ričardu Trećem, „jedan greh lepiti na drugi“.
Petera ništa neće sprečiti da vodi čitav tim ljudi u misiju koja, pored predviđenog ima i
dodatni rizik, čitaj drogu. On će, rukovodeći se pre svega načelima fizičke privlačnosti,
počiniti starozavetni greh – Ako netko uzme k sebi ženu brata svojega, to je nečisto
(Levitski zakonik 20, 21) koji, po današnjim zakonima to formalno nije, ali se, s druge
strane, ne smatra etički i društveno prihvatljivim. Iskupljenje ne postoji niti ga Peter traži.
Svrhovitost njegovih postupaka je dovoljna. I, upravo zbog “sagledavanja šire slike”,
pojedinac u demokratskom društvu biva tako lako žrtvovan, ne zbog stabla slobode “koje
s vremena na vreme mora biti zalivano krvlju patriota i tirana” (Tomas Džeferson), već u
ime pohlepe koja je srce kapitalizma.
PS
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je 5. decembra 2013. godine protiv
Kraljevine Norveške a u korist ronilaca koji nisu obavešteni o svim rizicima po zdravlje
koje nosi njihov posao. Svaki od ronilaca je dobio po 79 hiljada dolara odštete. U periodu
od 1965. do1990. godine je oko 400 ronilaca radilo za norvešku
naftnu industriju. Mnogi ronioci su postali invalidi a dvadeset i trojica su, zaključno sa
2008. godinom, izvršila samoubistvo.
(Beton, 2013)
U ŽELUCU LEVIJATANA
Država Jelene Marković (2013)
Prošlogodišnja domaća filmska produkcija obuhvata osam naslova. Država, prvo
dugometražno ostvarenje rediteljke Jelene Marković (1973), autorke više dokumentarnih
i kratkih igranih filmova kritički interpretirane društveno tematike, spada u jedan od njih,
114 ali to gotovo da niko nije ni primetio. Filmski festivali, redovni bioskopski program,
otkup za emitovanje na televiziji, sve te propratne nužnosti su mimoišle ovo za naše
podneblje neuobičajeno ostvarenje, koje na poseban i angažovan način tretira državu kao
devijaciju per se. Na svu sreću, Država je doživela nekoliko projekcija u Domu kulture
Studentski grad i tako sam, na jednoj od njih, u polupraznoj Maloj sali, u skoro pa
poluilegalnom okruženju, zakoračio u svet ovog filma.
MONSIEUR MCGUFFIN
Osnovna nit storije vezana je za Mariju, mladu, ambicioznu i energičnu profesorku
teorije medija jednog od modernih trendi fakulteta (Ana Stefanović), kojoj bolesni otac
(Vlasta Velisavljević), naučnik koji je radio na hemijskom naoružanju koje je pobilo
hiljade ljudi u Africi, ostavlja u amanet mapu koja će je dovesti do tajne formule koja
predstavlja moćan lek ali, u pogrešnim rukama, može postati razoran otrov. Marijin otac
docnije umire u bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. U potrazi za tri dela formule,
Marija upoznaje mladog Belgijanca, Marka De Vala, studenta na njenom fakultetu (Alex
Tsimerlis) i špijuna tajne službe neimenovane zapadnoevropske države (verovatno
Francuska), koji docnije postaje njen ljubavnik, poludivljeg rokera iz šume (Milutin
Petrović), alkoholičarku i tabletomanku (Jelena Marković) i njenog odbeglog sina
Nenada (Šaban Jašari). Tajna formula privlači pažnju dve obaveštajne
službe,zapadnoevropske i srpske. Ovaj trilerski zaplet podseća na scenarija na kojim je
Saša Radojević sarađivao sa rediteljem Milutinom Petrovićem (Zemlja istine, ljubavi i
slobode, Jug-jugoistok). I sama poetika je srodna sa onom u Petrovićevim filmovima
(naročito Jug –jugoistok), kao i sa francuskim novim talasom (koketiranje s „film
noirom“, igra s tipskim i arhetipskim likovima), domaćim crnim talasom (snimanje na
autentičnim lokacijama s glumcima koji su mahom naturščici) i Hičkokovim filmovima.
Naime, sama formula leka oko koje se cela priča plete se može nazvati McGuffinom (po
Hičkoku: opskurni predmet, kod ili osoba oko kojeg/e se plete priča), jer se za
Državu može reći da cilj potrage nije toliko bitan koliko sama potraga.
ELITIZAM, SOFIZAM I ETATIZAM
Pored trilera postoje još dva nivoa naracije: storija o samoj rediteljki koja sklapa scenario
trilera i predavanje profesorke Savić, sa fakulteta na kojem radi Marija, o
Platonovoj Državi. Razmišljajući o tome kako da započne svoju priču, rediteljka sastavlja
115 skicu svoje glavne junakinje, profesorke Marije Pavlović. Markovićeva je koncipirala
Mariju kao samostalnu, odrešitu, onu koja se stavlja iznad državnih autoriteta. Ali, neke
detalje iz Marijinog života (npr. posedovanje psa kao kućnog ljubimca) menja u toku
filma. Zbog toga je njena glavna junakinja pre nacrt, skica nego potpuno formiran
karakter. U jednom segmentu svog scenarija rediteljka, nesigurna u pogledu fizičkog
izgleda mladog studenta, Belgijanca, De Vala, „odmenjuje“ ovog mladića, preobučena u
muškarca. Dvostruka pozicija rediteljke i scenaristkinje nije pritom potpuno nadmoćna,
već samo delimično može da kontroliše postupke svojih junaka i liči na postupak
primenjen u romanu Kurta Vonegata Doručak za šampione. Ovaj postmoderni postupak,
u kojem autor briše, prepravlja, dorađuje svoje delouživo prisutan je, primera radi kako u
„Štefici Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, tako i u „Zemlji istine, ljubavi i
slobode“ Milutina Petrovića.
Sličnost s narativom Ugrešićkinog romana (a naročito istoimenog filma u režiji Rajka
Grlića) je najočitija u paralelizmu života autorke i njene junakinje – njihovi životi su
prikazani kao različiti, ali su osnovni problemi u suštini isti. Tako se, primera radi,
ljubavne priče rediteljke i Marije, odvijaju paralelno baš kao i njihove potrage, s tim što
jedna traga za artističkim identitetom a druga za formulom. Rediteljkina priča o potrazi
za umetničkom ostvarenošću (i, samim tim, slobodom) je prikazana kao šetnja kroz lepe i
ponekad oku sugrađana skrivene delove Beograda (odlična kamera Ane Božinović i
Ksenije Livade) i tematski se prepliće sa Marijinom pričom koja, opet, svoju slobodu pre
svega vidi u karijeri i finansijskoj sigurnosti. Treća nit naracije su predavanja koja drži
profesorka Savić. Ona predstavljaju kako kontrast scenama u kojima Marija Pavlović
predaje ili razgovara sa svojim sagovornicima o biti države i državnog sistema, tako i
onim u kojim rediteljka iznosi svoje lične stavove na istu temu.
Predavanja profesorke Savić (Amra Latifić) vezana za Platonovu Državu (nimalo
slučajno snimljena u crno-beloj tehnici, sa dosta sivkastih senki koje sugerišu da je njeno
polje delovanja “siva zona”), imaju dvostruku ulogu: ona otkrivaju, s jedne strane, korene
etatizma i totalitarizma i njihovu povezanost sa savremenim društvom. S druge strane,
profesorka je oslikana kao prefinjena sofistkinja. Njenim predavanjima koja se odvijaju u
kafićima ili kod Opservatorije na Zvezdari pod plaštom modernosti i neformalnog
pristupa temi, polako uvlači svoje studentkinje u nemilosrdni državni sistem. Oni će
116 postati sumnjičavi intelektualci koji neće, u okvirima „demokratskog“ društva, aktivno
kritički delovati, već izazivati konfuziju kod svojih studenata/sledbenika. Tako se
surovost Platonovih ideja o savršenoj Državi (piramidalni klasni poredak – tj. podela na
robove, ratnike i vladare, suzbijanje „nepodobne“ umetnosti i likvidacija nemoćnih)
pravda vremenom i okolnostima u kojima je njegovo delo nastalo a pritom zaboravlja na
humanost, čovekoljublje, istinu. Nimalo slučajno, ova profesorka je povezana sa Službom
koju, kao mračnu skicu, predstavlja njen nemi funkcioner (Miroslav Hristodulo), koji se
po pravilu uvek pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete.
Iako je, na prvi pogled, Marija u sukobu sa sistemom i “ne voli uniformisana lica” ona
moćnicima (čitaj: Službi), kao i toliki “mladi i uspešni” nešto duguje. Njen povlašten
status i odlasci na međunarodne seminare i predavanja nisu rezultat rada, već nasleđene
pozicije u društvu pripadnosti svojevrsnoj „aristokratiji“. Samim tim, njena flegmatična
odluka da formulu preda (za visok novčani iznos) “našoj” Službi, deluje kao sasvim
razumljiva jer ma koliko bila kritična prema društvu na svojim predavanjima, Marija ne
želi da promeni stari način života i postane otpadnik. Ona tako odbacuje sav svoj
dotadašnji rad i postaje član kluba kompromitovanih intelektualaca čije kritičke lekcije
opovrgavaju konformistički postupci. Jedini koji ostaju moralno čisti, ali na socijalnoj
margini, nemoćni da utiču na politiku države su Nenad, njegova majka i „Čovek Iz
Šume“. Naime, ćutljivi roker dobrog srca postaje „lošija polovina“ Nenadove majke i
tako za njih, na ljudskom i etičkom planu, postoji neka, makar i varljiva, nada.
KUĆA UVEK POBEĐUJE. ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?
Država, snimljena skromnim sredstvima, “uz malu pomoć prijatelja”, predstavlja po
mnogo čemu apartnu pojavu u odnosu na aktuelnu domaću produkciju. Ona nije film za
mase u kojem se zaljubljuju mladi i lepi a kadar liči na ilustracije sa liciderskih srca.
Uprkos raširenom mišljenju da je film zabava, Država daje gledaocu zadatak da misli.
Upravo promišljanjem, sagledavanjem svih uglova ovog filma/kaleidoskopa, gledalac će
doći do otkrića da savremena država, bez obzira na društveno uređenje, nema “dušu” kao
što to tvrdi De Val koji je zamišlja kao gorostasnog čoveka.
Država je, bila demokratska ili totalitarna, pre čudovište titanskih razmera, Hobsov
Levijatan, velika, brutalna sila koja oslonjena na primarne instinkte proždire sve ispred
sebe. Njeni profesori uče sofizmu (kao profesorka Savić), doktori truju i sakrivaju dokaze
117 (kao u slučaju Marijinog oca), tajne Službe tlače a mainstream mediji zaglupljuju. Izvan
nje, kužne i ubitačne, mogu živeti samo bogovi i zveri, tj. oni koji žive kao zveri,
odbačeni i na rubu (socijalni slučajevi, divlji rokeri iz šume, tabletomanke/alkoholičarke,
njihova deca, umetnici) bez prave mogućnosti da aktivno učestvuju u sistemu, ali i s
potencijalom da ga jednog dana sruše. Baš zbog toga je film Jelene Marković, u svojoj
biti, anarhističko ostvarenje koje podseća da oni koji poseduju znanje, informacije ili
položaj (ili sve tri stvari), imaju pravu moć. Korumpiranost intelektualaca (glavnih bad
guys/girls Države), koji su kao Marija Pavlović formalno suprotstavljeni vlastima a u
suštini im služe, neophodno je za stvaranje lasvegaske situacije oličene u maksimi: House
always wins! Nadajmo se, ne
(Beton, 2014)
LIFE DURING WARTIME
Mali prilog istoriji panka
Hilel „Hili“ Kristal, vlasnik rahmetli njujorškog kluba CBGB (Country Blue Grass
Blues) je nezaobilazna figura u istoriji rok muzike. Drži mesto u loži u kojoj se nalaze
Brajan Epštajn, menadžer Bitlsa, Toni Vilson, veliki mag mančesterske scene i Malkolm
MekLaren, „tata“ Sex Pistolsa. Rendal Miler je u svom ostvarenju pokušao da sagleda
ponajviše lik i delo samog Kristala a potom i rađanje pank scene u SAD i posledice
nastanka panka po današnju muziku. Miler je, sa filmografijom koja je oscilirala između
srednjih i ispodprosečnih ostvarenja, sebi postavio veliki cilj. Doduše, reditelju su posao
znatno olakšali izazovna tematika i dugogodišnja saradnja s izvrsnim Alanom
Rikmanom. Hili Kristal
ISTOČNA OBALA PROTIV OSTATKA SVETA
Storija počinje u Njujorku, 1973. godine. Hili Kristal, neuspešni preduzetnik,
sredovečan, razveden, siromašan i smoren (Rikman) kupuje propalu birtiju na Menhetnu i
od nje pravi CBGB. Verovatno bi i taj poslovni poduhvat (kao i svi do tada uostalom)
propao da mu na vrata nije pokucao menadžer legendarne grupe Television. Kristal je
pristao da momci sviraju isključivo autorske stvari (tako je izbegavao plaćanje autorskih
118 prava u slučaju izvođenja „obrada“) za smešan honorar od pet dolara po večeri. Rezultat:
50 000 bendova je prošlo kroz CBGB za 33 godine postojanja. Gotovo svako je imao
priliku da se pokaže i dokaže. Neki od njih su vam možda poznati: Patti Smith, The
Ramones, Talking Heads, Blondie, Voidoids, The Dead Boys, Police, The Runaways. Od
pet dolara su neki, kao Blondie, brzo stigli do osam hiljada za svirku. Ostalo je istorija, u
zavisnosti od ugla gledanja, dobro proživljene ili potrošene mladosti. Rođen je pank. E,
sad, reći ćete vi – nisu li Britanci bili prvi? U filmu kategorično stoji da je ime
fanzina Punk posvećenog gnevnim underground klincima bilo od suštinskog značaja te
da pank, koliko svoje korene duguje Sex Pistolsima, toliko može biti zahvalan i Lou
Reedu, MC5, Iggy Popu (izrazito), Davidu Bowieju, pa i Sydu Barrettu, osnivaču Pink
Floyda, kao i tradiciji brzih, žestokih pesama u trajanju od dve-tri minute što nas vraća do
Chucka Berryja i Buddy Hollyja. Ispali brzo ono što imaš – poštedi nas kilometarskih
solaža u maniru Led Zeppelina.Ljudi s ulice su glavni junaci pesama, ne oni koji ih
posmatraju sa 110. sprata poslovne zgrade i filozofiraju o smislu života. Ljudi koji nisu
porodica iz Gradića Pejton već na ivici da postanu Travis Bickle
iz Skorcezeovog Taksiste (De Nirova „čirokana“ će, by the way, postati jedan od
ikonografskih elemenata pank pokreta). Baš u tom prljavom, stripoidnom maniru, Miler
prikazuje život i dela Hilija Kristala – u tablama stripa koje povremeno u sebe
„ukalupljuju“ scene iz filma a nekad, obrnuto, nacrtani likovi „ožive“ i postanu deo
igranog filma. Ovakva naracija je s jedne strane ikonična, kao što je strip posvećen
popularnoj ličnosti svojevrsno živopisanje i stvaranje mini kulta ličnosti, a s druge strane
utiče na to da se što brže i što duhovitije servira veliki broj podataka što podseća na
legendarni francuski strip Povijest rocka u stripu.Nažalost, ova „stripoidnost“ nije dobro
raspoređena. Prva polovina filma je bremenita strip/igrani film kombinacijama, s
nezaobilaznim „balončićima“ i komentarima koji nisu uvek najduhovitiji. Ono što je
grafički loše rešeno je sam „strip“ koji se koristi u filmu. Naime, deluje previše precizno,
umiveno, nema gnusobu vezanu za radove Roberta Crumba ili crnohumornost i
ironiju Alana Forda. U drugom delu filma strip netragom nestaje e da bi „vaskrsao“ pri
kraju. Veliki broj podataka i likova se ponekad teško prati i ovaj film stvarno zahteva da
sa određenim predznanjem odete na projekciju. No, iako se čini da je CBGB snimljen za
posvećenike, u njemu ima više netačnih podataka, zamenjenih hronologija. Tako u sceni
119 u kojoj Patti Smith peva svoj veliki hit Because The Night u publici vidimo Iggy Popa u
svom, danas bi se reklo outlooku iz 1975. godine, mada je ova pesma snimljena tri
godine kasnije. Ali, u filmu možete uživati i bez ove informacije. Alan Rikman kao Hili
Kristal u Milerovom filmu.
RASPAD-ČIKA
Ono što je, s ideološke strane, zanimljivo u CBGB-ju je da politike gotovo i da nema.
Reditelj je dao „omaž“ Watergate aferi tako što na početku filma Hili gleda na tv-u
čuveni „I am not a crook“ govor odlazećeg predsednika Niksona. I, to je otprilike sve. U
filmu se, doduše, spominje da je Nujork bankrotirao, što ne mora ni da se kaže s obzirom
da je dobar deo „Velike Jabuke“ bio u ovo doba napušten, ruševan, s tonama ustajalog
đubreta, uličnim bandama, drogom, hordama prosjaka i, generalno, atmosferom iz nekog
postapokaliptičnog filma. Ipak, ova situacija, u kojoj se Hili i njegovi saradnici, svi
odreda odbačeni i osiromašeni ekscentrici, rokeri, džankiji, Anđeli Pakla, bore s
bubašvabama i spavaju u stanovima punim stenica, nema neko veće obrazloženje.
Recesija je, šta se tu može. Sam Hili je, tokom dobrog dela filma, smorena ruševina od
čoveka koja se, bezvoljno mrmljajući, vuče iz kadra u kadar. Ponekad ga nešto
zanimljivijim učini njegov pas koji prazni creva gde stigne. Dođe čoveku da se zapita
kako je ovaj čovek, koji deluje lenji od Velikog Lebovskog, uspeo da napravi ovako
kultno mesto. Pomoću pametne, lepe ćerke (Ešli Grin) koja je sređivala sve račune?
Možda, ali to nije cela priča. Ni približno. Paralela koja se nameće pri
gledanju CBGB je ona s legendarnim 24 Hour People. Naime, Toni Vilson, veliki
pokrovitelj mančesterske scene (Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Fall) i
voditelj TV emisije So It Goes?, je u tom filmu ne samo sušta suprotnost Hiliju što se tiče
visokog obrazovanja, životnih navika ili čistoće stana u kojem boravi, već i po
živopisnosti karaktera. Vilson je pun slabosti, naročito prema ženama i drogi, pomalo
intelektualni snob, rastrošan, živopisan lik kojem štošta prebacujete, ali mu istovremeno i
praštate. Hili je čovek koji želi da pobegne od kamere i spava kao medved. Ono što
takođe izdvaja Vilsona, glavnog junaka i naratora 24 Hour People(played by Steve
Coogan, needless to say), jeste shvatanje kompleksne društveno-političke situacije u
Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina prošlog veka, laburističke vlade na izdisaju
i dolaska torijevaca, ekstremne desnice oličene u „skinhedima“, kao i stavljanje delovanja
120 bendova, barem nekih od njih, u određeni ideološki kontekst. Ono što je Vilson radio u
tom periodu poseduje u sebi kako subverzivne i gotovo anarhističke aspekte, tako i one
vezane za regionalizaciju Britanije i stvaranje svojevrsne mančesterske radničke
republike. Nastup grupe The Ramones u klubu CBGB Ovim filmom Miler je podvukao
razliku za koju se odavno znalo: američki pank, naročito njujorški, bio je više stvar
muzičke forme, dok je ostrvski bio stvar forme i poruke, neretko one ideološke. Ruku na
srce, ovaj film jeste neka vrsta vizuelne rokenrol čitanke i s te strane je zanimljiv,
naročito ako ste u poziciji da neke scene pogledate frejm po frejm. Preterivanja po svim
pitanjima (sex, drugs &violence), uspona i padova velikih bendova, anegdota o poznatim
rokerima i bizarnih događaja ima koliko vam srce ište i vi ćete se sigurno zabaviti.
Rikman je, sa svoje strane, uprkos deadpan humoru i zadatoj, basterkitonovskoj masci,
uspeo da nam koliko-toliko približi Hilija Kristala i učini ga, ako ništa drugo,
simpatičnim raspad-čikom. CBGB jeste deo istorije roka i neosporno veliko mesto koje
je, kao i njegov osnivač, zaslužilo bolji film. Za utehu je to što je Hili, za života, doživeo
da su mu se, na ceremoniji primanja u Rock And Roll Hall Of Famezahvale „oni klinci
prekoputa“ koji su prvu svirku svog benda održali pred publikom koju je Hili dovlačio s
ulice. Ime tog benda beše Talking Heads. I šta još reći? Ostaje nam da iščekujemo film o
angažovanijoj, kalifornijskoj pank sceni, s akcentom na The Dead Kennedies i Black
Flag.
(Beton, 2014)
VELIKI BRAT VAS REŽIRA
KARAOKE OBRAČUN
Muzička matrica, Bob Marley: Get Up Stand Up
Peti stalež (The fifth estate), 2013., film Bila Kondona (Bill Condon)
Nakon društvene i industrijske revolucije te buržoaske, socijalističke, antiglobalističke,
red je došao na informatičku, medijsku. “Hakerizam” je, po ozbiljnosti tretmana,
oscilirao od predapokaliptične “igre za decu” osamdesetih (War Games)
doMatrixa i Edukatora. No, za razliku od ovih storija, The Fifth Estate (trapavo preveden
u Srbalja kao Peti posed) američkog reditelja Bila Condona je “baziran na istinitim
121 događajima” i bavi se sudbinom slavnog sajta Wikileaks i njegovog “harizmarha”,
Australijanca Juliana Assangea. Condon, do sada poznat po filmovima koji istražuju lice i
naličje seksualnosti (Of Gods And Monsters, Kinsey) uskočio je naglavačke u filmovanje
storije koja je, navodno, objektivna i bez “ideološkog gledanja na stvari”. Reč je o
scenariju baziranom ponajviše na knjizi nemačkog hakera i nekadašnjeg Assangeovog
saborca Daniela Domscheit – Berga koji je, uz dosta buke, napustio Wikileaks, no o tome
nešto kasnije. Krenimo u pradavna vremena, u 2007. godinu kad je Julian Assange bio
samo jedan od mnogih “Pirata sa Mreže”.
JULIAN WADER
Ova tehno-spotovsko-šizofrenična storija počinje u Berlinu, susretom dvojice hakera,
Assangea (Benedict Cumberbatch zvani Sherlock) i Domscheit-Berga (Daniel Bruhl).
Kao što to inače biva ono što se čini “početkom divnog prijateljstva” prerasta u sukob
dva čoveka, ludog Mesije (Assange) i pobunjenog apostola. Dakle, sve je u redu
dok Assange publikuje podatke koji vode do hapšenja šefova švajcarske banke koja je
proneverila 30 milijardi dolara ili raskrinkava diktatore po Trećem Svetu. Izvorima je
garantovana anonimnost a na Wikileaksu je da prosledi njihove informacije celom svetu.
Njegova “hrabrost je zarazna” ali se postavlja sledeće, moralno pitanje – gde je kraj
slobodnom protoku informacija? Kad će te, slobodno plasirane informacije, početi da
utiču u negativnom pravcu i koštaju ljude poslova, života? Neke priče bi, stoga, najbolje
trebalo ostaviti neispričanim.
Naravno, reč je o bujici informacija koja je preplavila svet 2010. godine. Američki
redov Bradley Manning i programer Edward Snowden su prosledili informacije
Wikileaksu . Stotine hiljada javno objavljenih dokumenata (u medijima je najviše pažnje
obraćeno na diplomatske prepiske i fajlove o ratovima u Iraku i Afganistanu te
prisluškivanje američkih saveznika) su okarakterisani od američke i drugih administracija
kao potencijalna pretnja koja ide na ruku talibanima i inim neprijateljima SAD.
“Asssange ima krv na rukama”, ponavljali su glasnogovornici. Ipak to, do dana
današnjeg, nije dokazano. Ali, pogledajte film, ako vam nije jasno. Taj čovek ima
ozbiljne probleme.
122 Cumberbatch uspeva da izvuče “liniju” karaktera (od teškog australijskog akcenta i
Assangeovog govora tela pa nadalje) koja je u scenariju samo naznačena – on se, od
borca za slobodu reči i izražavanja, pomalo ekscentričnog i dragog lika pretvara u
harizmarha, alternativnog dvojnika svog zemljaka Ruperta Murdocka, nemilosrdnog
medijskog tiranina. Jednom rečju, od Anakina postaje Darth Wader. Onaj koji ostaje isti
(i dosadan) tokom celog filma je Domscheit-Berg. Nažalost, Assangea je u filmu mnogo
manje nego bivšeg saborca koji je pravolinijski lik, bez razvoja, dobar sam po sebi,
etičan. Assange i Domscheit-Berg vode razgovore u kojima se bave s dva osnovna
pitanja: Šta čovek mora da uradi (Sartre) i Šta čovek ne sme da uradi (Camus). Naravno,
Assange je Sartre, za oštru revolucionarnu akciju, bez obzira na posledice. Bitno je da
donese neku promenu postojećeg stanja.
ODBRANA PORODIČNIH VREDNOSTI I POSLEDNJI DANI
Kontrast likova u ovom, inače solidno ispripovedanom filmu, nije samo na filozofskom
planu već na nivou društvene prihvatljivosti. S jedne strane je “normalna”, “zdrava”
osoba koja zna limite a s druge čovek koji je u filmu prikazan kao poluautističan,
samoživ, tiranski, zavidljiv, filistarski karakter. Loš je otac – sina nije video godinu dana.
Beži s Domscheit- Bergovih porodičnih okupljanja – pouzdani znak traume iz detinjstva.
I, to nije sve – dolazi iz australijske zabiti u kojoj mu je mladost uništio drugi muž
njegove majke koji ih je uvukao u sektu. Njegova kosa nije seda već plava – farba je u
belo jer su deca članova sekte bila primorana da farbaju kosu. Dodajmo svemu tome
spremnost da sprži ceo svet samo da bi postao kralj pepela te, na kraju filma spomenute,
optužbe dve devojke iz Švedske za seksualni prestup ( navodno nije koristio kondom iako
su partnerke to tražile od njega) i dobićete sliku psihopate koji uništava sve pred sobom.
A pogledajmo, s druge strane, njegovog nemačkog saborca koji žrtvuje vezu s devojkom
zbog viših ideala. Tog simpatičnog momka koji je proširio mrežu saradnika (na početku
poduhvata te mreže nema- tu su samo Assange i on) i sistematično radio na zajedničkoj
stvari. Tog istog dobricu koji se oca i majke ne stidi (dok ih Assange, “takoreći k’o
budale vidi”) i biće, nema sumnje, divan suprug i otac. Taj momak je
sabotirao Wikileaks i onemogućio da Assange dobija friške informacije koje bi, je li,
vodile uništenju sveta koji poznajemo. Na sličnoj, porodičnoj, demokratskoj liniji je
i visoka operativka CIA-e (Laura Linney) koja podseća pre na dobru učiteljicu iz
123 osnovne škole nego osobu koja odlučuje o hiljadama života. S petnaest godina u
diplomatiji koje je u trenu “uništio” Assange objavljujući njenu tajnu depešu punu teških
reči o turkmenistanskom predsedniku (?!) ova divna žena mora da napusti Belu kuću.
Kraj jedne divne karijere. Okej, malo nam je bilo neprijatno kad su u javnost izašli snimci
ubistva Reutersovih novinara od strane naših helikopterista ali, Bože moj, c’est la guere.
A onda još jedna srcelomka - objavljivanje tajnih dokumenata dovodi do velike drame u
kojoj njen prijatelj, agent CIA-e u Libiji, mora da beži s ženom i detetom iz rođenog
doma u Egipat ( kao nekad Josif i Marija s tim što cara Iroda igra pukovnik
Gadafi). Dakle, stabilnost porodičnih vrednosti, svetinje doma, demokratije i države s
jedne i usamljeni ludak kojeg su svi ostavili s druge strane. Ko će pobediti?
MENI SE OD OVOG PLAČE, BENEDIKTE KAMBERBAČE!
Danas je Assange prisilni stanovnik ambasade Ekvadora u Londonu. Naime, Ekvador je
dao Assangeu azil zbog zahteva za hapšenje koji dolaze iz velike Britanije, SAD i
Švedske. Optužba za seksualni prestup kojom se maše iz Švedske je samo povod za
Assangeovo izručenje, prvo u Švedsku a zatim u SAD gde bi mu se sudilo zbog
špijunaže. Izolovan, pod stalnom paskom, Assange ne predstavlja opasnost za “sistem”
što ne znači da će jednog dana biti “pušten”, tek tako. Iako se , s vremenom, ispostavilo
da publikovani dokumenti ne predstavljaju neku naročitu pretnju po bezbednost SAD i
njenih saveznika, Assange, kao i utamničeni Manning, kao i Snowden (negde u Rusiji)
moraju biti kažnjeni za primer onima koji žele da pređu granice prećutnog dogovora po
kojem se guta ono što se servira u medijima, trpi prisluškivanje, kontrola telefona i
elektronske pošte a potom možete da glasate jednom u četiri godine. Jednom rečju,
današnje kvazidemokratije. Ono što je teško objasniti je da se špijunažom ne može
nazvati delatnost koja nije služenje drugoj državi ili ideologiji, iz ubeđenja ili uz
naplaćivanje doušničkih usluga, već plasiranje informacija u javnost. Indikativno je, s te
strane, držanje Domscheit-Berga protiv kojeg, napominjem, nije vođen nikakav istražni
ili krivični postupak, iako je, tehnički, bio saučesnik. Nakon odlaska
iz Wikileaksa, nemački haker je najavio da će borbu nastaviti sam i otvoriti sajt
Openleaks. Naravno, do toga nije došlo i nikad nijedna informacija nije objavljena na
tom sajtu.
124 Daću vam, kao što to IMDB kaže, mali miscellaneous: Cumberbatch se dopisivao s
Assangeom. Želeo je da ga upozna da bi što bolje ušao u karakter. Assange mu je
odgovorio da će se profesionalno i moralno pokajati što je pristao da učestvuje u filmu
koji je baziran na neistinama. Ipak, Cumberbatch je ušao u projekat koji, čak, ni s
finansijske strane, nije vratio uloženo na bioskopskim blagajnama. Neobično je i
učestvovanje Daniela Bruhla, koji je pacifista i levičar (igrao anarho-hakera u
odličnimEdukatorima) , pristao da učestvuje u filmu koji je sve ono što reditelj Condon
tvrdi da nije. Umetnost koja ne sadrži neku ideologiju ili stav ne postoji. Naročito ne ako
je tema kojase tretira u umetničkom delu politička. Odbojnost Condona prema politici,
stoga ne treba shvatiti bukvalno. Ono što reditelja iritira je stav, teza s kojom se pristupa
stvaranju filma i koja se u filmu brani. Jednom rečju, stav koji se vidi “iz aviona” kao u
filmovima Loacha ili Gavrasa. Za angažovanost i posledice koje angažovani umetnici
snose treba hrabrosti. Za delce koje je napravio Condon je potrebna poveća kolilčina
novca, kvalitetni glumci i scenario pun patriotskih referenci (SAD se bore protiv iranskog
“nuklearnog programa” koji je, ispostavilo se, nepostojeći, pravdanje laganja državnih
zvaničnika, simpatičnost svih državnih zvaničnika i njihovih doušnika, borba za
“američke vrednosti”) s porukom koja se “neideološka” kakva je, vidi iz aviona: NE
ČAČKAJTE PO NAŠIM KOMPJUTERIMA U IME PRAVDE – OSTAVITE STVARI
ONAKVIMA KAKVE SU! MI ĆEMO ČAČKATI ZA VAS I PO VAMA! Da
rezimiram: rečeno je da su filmovi naci-propagandistkinje Leni Riefenstahl “remek-delo
koje je napravio Đavo”. Film Bila Condona je, au contraire, samo loša propaganda.
(Beton, 2014)
125 Raj: ljubav (Izveštaj sa Festivala autorskog filma)
Ja ljubim tvoj dolarski džep
i tvoju nježnu put
konvertibilna ti si
ja grabim sve što daš
come on, strankinjo s plavi eyes
( Strankinja s plavi eyes, Azra)
Bejahu nekad, u bivšoj SFRJ, kano žigoloi pusti, aktuelni najljepši i najobdareniji sinovi
Dalmacije i Paštrovića (ajme i ojha) a sad je na redu Afrika plus Karibi. Austrijski
reditelj Ulrich Seidl je krenuo stazama pisca Michela Houelbecqa. Osnovna razlika
-u romanima francuskog autora (Platforma, Mogućnost ostrva) usamljeni precvali
kuronja proba sve što se u seksu probati može (prostitutke s Tajlanda su na spisku,
naravno), zaključi da ljubavi nema i ubije se. Glavna junakinja kinematskog skaza,
Tereza, usamljena (ni rođena ćera je ne voli), mentalno i karakterno neodređena,
gojazna i ružnjikava, odlazi na egzotičnu lokaciju – kenijsku plažu, u potrazi za
romantikom. Opsesija: muškarac mora da je gleda u oči i kaže joj da je želi dok je
nežno miluje tuda-svuda. Rečeno – u praksi primenjeno. Pred ležaljkama bogatih (za
Keniju) Evropljanki stoje mladi Afrikanci koji tobož prodaju džibidžajke a u stvari je
prava ponuda skrivena iza letnje odeće. Smenjuju se hvalisavac s plaže, rastoidni Munga,
pelivanski ljubavnik, preverzni striptizer i momak s recepcije ali rešenja nema. Ona, stara
i nevoljena, ne može se nikome dopasti. Svi žele njen novac ali niko ne želi nju, Bečlijku,
tj. Evropu . O tome svedoči i scena na kraju filma – rađa se novi dan, Tereza vuče svoje
nezgrapno telo obalom dok mladi Afrikanci trče i prave kolutove, vitki,mišićavi, gracilni,
okretni. Stari Kontinent umire nezadovoljan i nezadovoljen a mladi iz Trećeg sveta
preuzimaju stvar… Shvatili smo – nasleđe belog čoveka, osećaj krivice, kolonijalna
prošlost, neokolonijalizam, civilizacija na zalasku…
126 BILA JEDNOM JEDNA BABA, NIJE ZNALA ŠTA DA RADI, DOSADAN JE BIO
ŽIVOT…
„Raj“ nije film o ljubavi, o čežnji za ljubavlju. Ovo je priča o nesrećnom ljudskom biću
koje je došlo tu zbog seks turizma. I, to je normalno, uobičajeno, predvidljivo, kako god
hoćete. Muškarci to rade – zašto ne bi i žene? Dok god su obe strane punoletne, uz
uzajamni pristanak i utvrđenu tarifu. Toga je bilo u istoriji vazda i uvek. I biće. Još kad bi
to reditelj rekao. Ne možete emocije kupiti novcem. To je sigurno. I ne možete , naravno,
biti toliko glupi i očekivati da vas tek tako zavoli neka prostitutka ili žiogolo. I to samo
zato što se vama hoće jer ste to uključili u cenu usluge. Sve imate, u odnosu na te
sirotane, samo vam ljubav nedostaje. A zbog čega bi zavoleli vas, dosadno,
samodovoljno, preterivanjima sklono biće? Zbog rasističkih primedbi na račun konobara?
Zbog toga što sve Afrikance posmatrate kao potencijalne robove vaših seksualnih strasti?
Zbog toga što ne bi znali šta ćete od sebe da vam ne pružaju full time
service, izvode žalosne muzičke tačke i uče vas imbecilne igre u bazenu? Bili vi
muškarac ili žena, pomirite se, nemate baš neke šanse.
I – tu cela priča pada u vodu jer, da je Tereza naivna i da je zaista opsednuta
romantičnom slikom Kenije, mogli bi da navijamo za nju. Ili, da je ženska varijanta
Houelbecqovog precvalog kuronje, ogrezla u seksu e da bi došla do katarze a
katarze nema – i o tome bi se moglo raspravljati. Ovako je ona , nažalost, negde na
sredini a jevtine fore na kojoj joj Munga izvlači pare (bolestan mi sestrić, daj parice za
školu, treba da odem tetki po lek…). I, da stvar bude gora, ako izuzmemo par duhovitih
scena i igranja s političkom korektnošću ( koje je, uvek, na ivici i pomalo sumnjivo) šta
nam preostaje? Beskrajno dugi kadrovi ogromantne zadnjice nesrećne Tereze i
repetativnost svakodnevnih radnji. E da bi shvatili da joj je život dosadan. Dobro jutro
Kolumbo, to smo shvatili u prvih pet minuta filma. A gde je priča o bedi koja tera ljude
da se prostituišu? Gde je priča o samoživim mamlazima koji se iživljavaju nad zemljom o
kojoj privatno misle najgore? I tako dalje, and so forth… Toliko od mene jer je ovaj film
koji je, ishvaljen u svetskim medijima, imao veliki potencijal u priči, ostao potpuno
neiskorišćen.(Afirmator, 2012)
127 VEČITI KRSTAŠKI RAT
Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"
Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti
srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka
Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji
iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u
red otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara
što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise
of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna bezbedonosna
agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala,
nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je
Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem
opskurne JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne
žrtve operacija ove jedinice su otpisane (i otpisuju se) kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u
velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim
medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko
imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill?
Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke”
administracije.
Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni
junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti.
Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak
ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog
Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je
od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to
kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac
ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati
128 potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege
Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po
svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema
upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u
tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju
istine.
JEDINICA
JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani”
kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su
angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo
“upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i
saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici,
objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za
naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje će Scahilla, koji će
pratiti krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog
plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili
ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je,
na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u
kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv
kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”. S top
secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične
jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za
koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.
MEBIJUSOVA KRIVA ZLA
Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u
samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla,
označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom
letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo
129 ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale
ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na
krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske
veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u
samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki
postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora.
Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji
sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno
ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to
govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan
od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane
talibanski bombaš-samoubica.
Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci.
S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom
pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član
Obaveštajnog
komiteta
pri
Senatu
je
objasnio
suštinu
sistema:
Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad
ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno
iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se
taj
isti
zakon,
u
tajnosti,
interpretira.
Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika
su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i
dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom
mišljenju.
Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega
dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je
CIA samo jedna od mnogih tajnih službi SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj
dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i
130 na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od eskadrona smrti u Latinskoj
Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA). Najveći problem je u tome što ovaj
dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11.
septembra 2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne
samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci
hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u
odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje
od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje
Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost,
mlako komentarišući nastupe ovog novinara u “šta on tu može” maniru zapravo postaje
saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se
otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.
(Akuzativ, 2014)
131 Beograd, Decembar 2014 ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ PLES PO CRTI (o pozorištu) 132 Mo najbolji članci o pozorištu objavljeni u Betonu, Književnom listu, na talasima radio-­‐ Zagreba, u Afirmatoru i drugde u periodu (2004-­‐ 2014). Izostavio sam naučne radove objavljivane po periodici. AN 133 POZORIŠNA STRANA PLES PO CRTI
PREDSTAVA: THERE IS NO EXCEPTION TO THE RULE BECAUSE I AM
NEVER WHAT I HAVE
POZORIŠTE: BITEF KONCEPT I KOREOGRAFIJA: ISABELLE SCHAD, DALIJA AĆIN IZVOĐENJE: DALIJA AĆIN Kao što se i iz nevelikih programa koji su u »Bitef teatru« deljeni pred izvođenje ove predstave gabaritnog naslova dalo naslutiti, reč je o »koprodukcijskoj« predstavi umetnica iz Beograda (Aćin) i Berlina (Schad). Zapravo je dijalog dve umetnice o umetnosti teatra pokreta, o( ne) mogućnosti da se telom iskaže zamisao, osećanje bio ono što je predstavljalo pokretački mehanizam predstave. No, kako je i u kolikoj meri tako široka tema, odavno transformisana u opšte mesto mogla da bude prikazana na sceni? Odgovor na to i mnogo drugih pitanja sledi. Beketizam pokreta
Izvođenje Dalije Aćin je, umnogome, podsećalo na Terese Vean Keeersmaker na
prošlogodišnjem BITEF-u. reč je, dakle, o svedenom, minimalnom scenskom pokretu,
svojevrsnom scenskom »beketizmu«: ništa se ne zbiva a sve je tu, izbačeno iz
mikrokosmosa izvođača. Priča izvođača je, najčešće, duboko lična, poludokumentarna.
Tako je u , pored muzike Serža Genzbura, zvučnu podlogu činio i razgovor Dalije Aćin
sa nemačkom koleginicom o fizičkom teatru, telu koje se ne može potpuno kontrolisati i
134 često je, svojeglavo, odvojeno od duha koji ga pokreće. Ovaj razgovor je smatran toliko
značajnim da je Aćinova u jednom trenutku sela u publiku da odsluša razgovor do kraja.
Publika je tako posmatrala praznu scenu ali šok nije ostvaren.
Smislenost ovakvog postupka se dovodi u pitanje kao i sampočetak predstave, u
kojem obnažena glumica leži na crvenom otomanu što podseća na omaž francuskim
slikarima s početka 19. veka. Podrazumeva se da u teatru pokreta bilo kakva logična
naracija nije potrebna ali se pod upitnik stavlja i razvlačenje konopca koji nije »igrao« u
predastavi s jednog na drugi kraj sale, markiranje zona za igru »napred-nazad« izolirtrakama i, na kraju, veliki crni jastuk kraj kojeg će glavna junakinja zaspati. Probuditi se,
igrati, razmišljati o umetnosti, zaspati-to je ono što se moglo videti, opšte oruke koje nisu
dobile neko konkretnije utemeljenje. Na kraju krajeva nije li »brisanje granica tela« kako
je Aćinova ocenila rad na ovom projektu previša jaka reč u odnosu na delo koje se, po
svim parametrima, može nazvati konvencionalnim za današnji teatar?
Mera za meru
Iako deluje kao da je autor ovog kratkog članka krenuo da rastrgne tvorce ove
predstave to zaista nije tako. Tehnički precizno izvedena, brza, uvežbana, za našu
pozorišnu sredinu u granicama »umerene revolucije« ova predstava može predstavljati
primer kako se može stvarati (i rečima i sredstvima) siromašno pozorište. Smatram da je
osnovna definicija ove predstave, ma kako prozaično delovalo, potpuno u omraženim
odgovorima studenata FDU «sviđa mi se« i »ne sviđa mi se«. Dakle, može vam se
dopasti ili ne ali ravnodušni sigurno nećete biti a danas je i to nešto sa velikim »n«.
(Književni list, 2006)
SA 10.JUGOSLOVENSKOG POZORIŠNOG FESTIVALA SVIĆE LI? Suočismo se u Užicu, a pod sloganom “Visoki napon” sa šarolikom družinom histrionskom: potvrđeni profesionalci u "Brani" (Kralj, Džokić, Stojiljković) na jednoj i amateri sa nešto glumaca u "Patki" Kruševačkog pozorišta na drugoj strani, konvencionalna režija "Višnjika" i moderna režija "Medeje", klasika i pisci generacije 70-­‐ih, dvoje Iraca i naš Šajtinac. Predstavili su nam se i mladi reditelji Milica Kralj, Aleks Čizom, Ana Tomović I Uroš Jovanović. 135 No, maksima najvećeg tiranina Istoka, Mao Ce Tunga "neka cveta hiljadu cvetova"
može značiti nešto ukoliko ti cvetovi odišu određenim kvalitetom i ukoliko se ne
uklapaju u čuveni tehno-hit Ramba Amadeusa "Jedno te isto te isto te isto". Avaj, ili "oi",
"mei" po reditelju “Medeje” Gaboru Tompi, ta muka je snašla ovaj festival.
"Brana" Konora MakFersona u izvođenju "Ateljea 212" je, kao razvučena, statična priča paralisala publiku. Glumcima nije za previše prebacivati, ne samo zbog toga što su se već nebrojeno puta dokazali i pokazali već i zbog toga što se režija nije pomakla dalje od teksta, tačnije, kao da je bilo u pitanju javno čitanje drame. Teško je bilo pratiti njihovo rvanje sa tekstom koji je samo kap u talasu britanskih i irskih drama koje su zapljusnule naše teatre a teško je reći da je sve što smo uvezli dobro. Ono što je spasavalo predstavu je bila podela koja je i dalje 50% predstave, naročito glumci Tihomir Stanić i Vlastimir-­‐Đuza Stojiljković.I, na kraju savet srpskim dramskim piscima: farbajte kosu u crveno, promenite ime, nosite zeleno i svoje tekstove, prevedene na engleski, šaljite našim pozorištima. Uspećete, potpisujem! DAN POSLE Da se po sumračnom jutru i dan poznaje mogli smo videti u standardnoj, školskoj režiji Ivice Kunčevića (pri tom mislim da spada u one predstave na koje vodite srednjoškolce da upoznaju klasike). Novosti ni iznenađenja nije bilo, ako izuzmemo odnos između Lopahina i Ranjevske, seljačkog sina,novog bogataša u ovoj postavci fasciniranog aristokratskim, poniznog i skoro infantilno zaljubljenog. No, iako su Varja Đukić i Branimir Popović izneli svoje uloge po rediteljskim instrukcijama, iako je vreme prošlo relativno brzo u odnosu na "Branu" postavlja se pitanje: Ako je ovo festival koji je u srži izbora imao novije i drugačije šta nas je to novo iznenadilo? "Ja nemam svoju generaciju" pesma "Partibrejkersa" više ne važi, bar što se drame tiče, a razlog leži u drami generacije 1970-­‐ih, "Hadersfildu", briljantno izvedenoj od strane glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta a u režiji Aleks Čizom. Da niko nije prorok u svom selu dok ne postane u nekom dalekom to znamo na primeru Šajtinčevog teksta, igranog prvo u Lidsu pa tek onda u Beogradu. No, i taj čas je došao: raspad porodice, kitchen sink atmosfera, suze pomešane sa psovkama, sastavljanje komadića ljudskosti, sve to nas je dotaklo "visokim naponom" čiji je 136 glavni provodnik bio Nebojša Glogovac u ulozi Ivana, duševno obolelog i duhovno bogatog komšije generacijskog gubitnika, Raše. Godine su nam pojedene,skakavački, nepovratno ali su godine pred nama, katarza je u vazduhu i oni koji se dobro zagledaju videće je. Tama u kojoj smo, bili u Engleskoj ili Srbiji pojačana je da bi svetlost postala jača. Festival je tako dobio favorita publike. POSLEDNJI DANI FESTIVALA "Medejini krugovi" u režiji Gabora Tompe a u izvođenju Ujvideki szinhaza pokazuju da je tragedija u 21. veku moguća. Disciplina, nadahnutost, žestok ritam,sve su to prednosti ove predstave koja je izazvala varničenje i eksploziju na malom prostoru a za samo sat i pet minuta pozorišne igre. Na početku smo od Vremena tj. Kronosa saznali sve o tome što će se dogoditi i, kao drevni Heleni, u improvizovanom amfiteatru doživeli iskrenu, snažnu priču za koju reči nisu potrebne i koja potvrđuje maksimu "Bread and puppet theatrea":"Ako nas dete od pet godina ne razume nismo uspeli". I deca su shvatila, i ono par reči na grčkom,čak i to. A onda "Patka" u režiji Ane Tomović -­‐razlika između profesionalnih i amaterskih glumaca se nije videla. Komad, ovenčan pitanjem "a zašto baš to" nije vodio nigde drugde do u pravcu opštih i predvidivih mesta, dakle, sve se znalo već nakon deset minuta predstave. Ni brze promene, ni žestoka hard-­‐core muzika, ni igra sa svetlima koja su bežala svako na svoju stranu nisu mnogo spasili. Na svu muku se nadovezala i dubina užičke scene koja uopšte nije odgovarala kamernoj sceni na kojoj se, inače, ova predstava igra. Bilo je u publici saosećanja za batrganje glumaca na sceni ali to saosećanje nije moglo doneti blage komentare po završetku predstave.Sve u svemu, rečeno irski "scaoilte" ili srpski-­‐labavo. Svaki festival ima svoju misteriju a izbor ove predstave je jedna od njih. "Trilogija smrti" Elfirde Jelinek a u izvođenju Beogradskog je pokušaj realizovanja neteatarskog, dakle, u samoj esenciji težak izazov a tom izazovu nisu dorasli ni dramatizacija Ivane Dimić niti režija Nebojše Bradića, bazirana na rešenjima koja su išla na "prvu loptu" . Scenografija, tri reda kulisa koji stvaraju perspektivu nije ništa novo donela baš kao ni projekcije misli Jelinekove na scenografiji. Ponavljalo se, jednostavno, ono što smo već čuli, kao da je reditelj želeo da nas podseti na ono što 137 smo zaboravili prateći sporu, aritmičnu igru. Mnogi su se u publici, ne bez razloga jer je reč o izverziranoj publici, zapitali šta sve to zapravo znači. Esej, zbirku pesama u toj formi bi možda i shvatili ali u teatarskoj ne. Trud mladih glumaca, njihovi pokreti, ples kao i ono što su nam pokazali Đurđija Cvetić i Nebojša Dugalić od svog glumačkog dara je ono što je držalo predstavu par pedalja iznad vode. “Volpone” Bena Džonsona, u režiji Uroša Jovanovića, predstavlja smeo rediteljski zahvat koji je samo u pojedinim fragmentima funkcionisao.Oslanjajući se u velikoj meri na pokret, Jovanović je, forsirao često pokret radi pokreta što je usporavalo radnju. Komičnost se osetila tek nakon sat vremena predstave koja se, sa pojavom insceniranog tok-­‐šoa, primetno ubrzala i osvežila. No, ova predstava je imala efektnu završnicu u maniru “Teksaškog masakra motornom testerom” na srpski način I dobru podelu što je čini vrhom donje polovine festivala. RESTRIKCIJA? Iako je najavljen kao “Visoki napon” festival je dobio svoje pobednike uprkos restrikciji kreativnosti u nekoliko prethodno pomenutih predstava. Imena pobednika su odavno poznata javnosti ali spomenimo još jednom: Hadersfild, rediteljku Milicu Kralj, glumceNebojšu Glogovca, Varju Đukić,Josifa Tatića, Agotu Ferenc,scenografa Mariju Kalabić, kostimografkinju Karmensitu Borodžbiu te glumce iz predstave Brana”. Dodatni začin u celom zamešateljstvu oko festivala bio je sukob između žirija i selektora Maše Stokić koji se bazira na tvrđenju žirija da je boljih predstava bilo i tvrđenju selektorke da boljih predstava nemamo.Ostala je hrpa pitanja: Da li je "Brana" najbolja predstava "Ateljea 212", da li znate da navedete još neku dramu koja ulazi u ovaj izbor (a ima ih mnogo više od jedne), da li je jubilej vreme za nov početak ili za novi pad? Ostala pitanja dopisuje publika a da li će je neko slušati reći će Kronos tj. Vreme. Ono što je sigurno da, uprkos svim konfliktima, Užice zaslužuje ovaj festival koji je, otvoren i domaćim i inostranim dramskim autorima I po tom svom pristupu predstavlja “ono što je bilo na “Sterijinom pozorju” pa još više” kao i nada će 11. Festival biti uspešniji I da kritika ne ide na račun organizatora festivala već zarad njegovog poboljšanja. (Književni list ,2005) 138 Prizori sa BITEF-­‐a DECA RAJA “ Ovdje nikom ne porastu zubi dok ne počne urlati” Branimir-­‐Džoni Štulić Kad priđete zgradi pozorišta sve izgleda kao i prethodnih godina: gomila sveta u “fensi” raspoloženju i garderobi. Parkiraju se dobra kola ispred samog ulaza, iz taksija iskaču šljaštave toalete. Ima i paradoksalnih situacija, na primer kad iz “keca” iskoči “Armani”. Hladan osmeh, suzdržano rukovanje. Svako svakog poznaje ali niko ni s kim ne komunicira. Ponašanje našeg kulturnog “krema” podseća na onog Nušićevog činovnika koji je u varoši bio strah i trepet za sve javne ličnosti jer se tačno znalo: kome se javi taj je u milosti, kome podigne šešir taj će daleko dogurati, a ako prođe pored vas kao pored turskog groblja-­‐zna se, otkaz ili, još gore, službovanje u Ivanjici. Sve u svemu, Nušićeva Ivanjica se preselila u Beograd. U predvorju pozorišta samo (?!) jedna kamera, kratke izjave dramskih pisaca, kritičara, direktora, predstavnika vlasti na svim nivoima i inih. Fanfare najavljuju početak predstave kao da je u pitanju viteški turnir. Maše mi poznanica, razmenjujemo podatke koji bi stali u omanji “curriculum vitae« a onda me upita, iznenada: “Ima li ovde neko koga ne poznajemo?” Zaista, ima li? I oni koji izgledaju “anonimno” su ljudi iz branše ili moje kolege, studenti Fakulteta dramskih umetnosti, ušli što na kartu što “na gurku”. Svi smo, znači, manje-­‐više poznati jedni drugima. Neki i širem auditorijumu. Lepo. A gde je publika? Nema je. Štaviše, nećete zateći “običnu” publiku čak ni na trećoj galeriji gde se tiskaju studenti i pokoji zalutali stranac kao pariska sirotinja u prelepom filmu Marsela Karnea, “ Deca raja”. Najbliži nebu i najudaljeniji od scene. Ili to scena beži od publike? Ako se nagnu preko ograde “uhvatiće” gotovo celu pozornicu. Ili će slomiti vrat. Možda će, uz učtivo objašnjenje da je na sedištima za koja su platili instalirana tehnika, potražiti neka slobodna odakle će,takođe ljubazno, biti udaljeni 139 kad dođe neko s kartom. Na kraju će stajati. Blago toj “običnoj publici”. Sad su negde u gradu, provode se. Zašto spominjem tu “običnu publiku” kad ona, očigledno, nije “kvalifikovana” da prati “festival novih pozorišnih tendencija”? Ionako su nesposobni da shvate poentu velike Brehtove misli: “Budućnost pozorišta je u filozofiji”, što je i moto BITEF-­‐a. Nisu im se složile igračice u kaleidoskopu iz reklame za ovu internacionalnu teatarsku svečanost. Ili su shvatili neminovnu istinu: naše je pozorište rezervisano za elitu. Tako je oduvek bilo, ako izuzmemo antičku Grčku, i elizabetansku Englesku, i teatar pomenutog Brehta i…. Ključna reč za objašnjenje fenomena odsustva publike je: samopovlađivanje. I, kao što to biva sa svim velikim životnim istinama, bio nam je potreban snažan udarac u glavu u formi međunarodnog festivala da bi shvatili da je to slika generalnog stanja u našem pozorištu. Samopovlađivanje naše pozorišne scene oličeno je u jednom jedinom pravilu: pozorište postoji zbog pozorišta a publika će gutati ono što mu pozorište servira a ako ne žele nek idu u kafić, bioskop, nek idu s milim Bogom, samo nek’ idu! I bi tako. Nema više kritike, sugestije, uljeza, sve ostaje u uskom, stručnom krugu ljudi. Retkih ljudi. Usamljenih ljudi. Mudrih ljudi. Večitih ljudi. Kultura je tu da povuče granicu između “nas” i “njih” i da “nas” (bogate i obrazovane) učini aristokratijom. Kao svaka prava aristokratija, potrudićemo se da vladamo večno, dok god ima izdanaka naše plemenite loze ili posvojčadi u savremenom klanu McCulture. Našim »nobilima« su puna usta alternativnog ali u Beogradu nema pozorišta koje bi se svojom alternativnošću suprotstavilo »aristokratiji«. Nema nastupa na trgovima, ulicama. Sve je u znaku mejnstrima kostimiranog u »nešto sasvim drugačije«. Pozorišne zgrade (više institucije nego zgrade i više zgrade nego pozorišta), uparađene za ovu priliku,reflektori, lažni glamur i visokoparni izrazi su tu samo da zataškaju istinu da Beograd funkcioniše mimo BITEF-­‐a i da ga, suštinski, nije ni osetio. Još gore-­‐ne treba mu.Cela fešta se povukla na marginu ali, iako “Titanik” tone orkestar na palubi i dalje svira. Politički, BITEF je od svog osnivanja bio značajan ukras. Pokojni diktator Broz je voleo da izigrava prosvećenog apsolutistu i da mu glumački svet iz belog sveta 140 dolazi na noge. SIV i Predsedništvo su čuvali tiraninovu tradiciju, videli smo kako. Docnije, dok smo bili pod međunarodnom izolacijom i Brozovim učenikom, BITEF je bio dragoceni dašak inostranstva u zaparloženoj balkanskoj sredini. Tako se bar činilo. Sad, kad smo se i mi pridružili “civilizovanom svetu” ta koprena je pala. Ni domaće pozorište ni BITEF nisu ono što se činilo da jesu. Ipak, mnogima je lakše da to kažu nego da shvate. Navodna aktuelnost predstava (na BITEF-­‐u i van njega) je, u najvećem broju slučajeva, dovedena u pitanje a skrivanje iza malog broja posetilaca koji, valjda, ukazuje na to da su predstave “alternativne” je besmisleno. Sadržaj većine predstava, njihova forma, tematika, poruka, ne dotiču se nijednog od životnih pitanja tzv. “obične publike” a poznato je da osnov filozofije čine upravo životna pitanja. Budućnost pozorišta je u filozofiji? Jeste, jer je u njoj i njegova prošlost i sadašnjost. I, šta s tim? Umeo je taj Breht i bolje… (Književni list, 2003) Predstave na ovogodišnjem BITEFU LJUDSKOST I KAKO JE NAĆI Iako je u košarci nezahvalno davati komentar nakon završene treće četvrtine autor ovog članka će to, s obzirom na dinamiku izlaženja “Književnog lista”, ipak učiniti sa ovogodišnjim BITEFOM. Tehničke inovacije i fizički teatar su suvereno dominirali u programu zvanične konkurencije festivala, nauštrb priče i zapleta. Verbalni teatar na koji smo navikli gospodario je domaćim delom repertoara“Showcase«-­‐om. Izgleda li vam to kao sudar potpuno različitih svetova? Ili je samo dokaz da je svetsko pozorište opisalo pun krug i neku novu pozorišnu avanturu treba započeti kako sa pokretom, muzikom, scenografijom tako i sa pozorišnim, autorskim tekstom? Možda se svet već nalazi na tom novom polazišnom mestu ali nama to još niko nije javio. Srpska publika se i dalje iščuđava teatru pokreta kao što se prošle godine čudila predstavama po komadima Sare Kejn koje su, kako to već biva, sa zakašnjenjem od pet-­‐šest godina, stigle i u našu palanačku metropolu. Da, Srbija je 141 svet-­‐ali sa zakašnjenjem. Posmatramo već 39 godina predstave iz svih krajeva sveta ali ih ne razumemo i ono što smo, navodno naučili, ne primenjujemo.Ipak, ako već naravoučenija nema neka barem ostane neki spomen u ovom članku. NOVE POZORIŠNE TENDENCIJE Ostvarenje koje je otvorilo ovogodišnji BITEF, »Foramen magnum« u izvođenju »Kibbutz Contemporary Dance Theatre-­‐a« iz Tel Aviva a pod koreografskim vođstvom Rami Be'er, predstavlja s jedne strane, primer izuzetne plesačke virtuoznosti, kreativnih kostima, osvetljenja, muzike a, s druge strane, potpunog odsustva priče ili, čak, poruke gledalištu. Prisustvovali smo kolažu kaleidoskopskih sličica koje su kao rezultat dale vrlo zanimljivu šaru.I šta s tim?Larpurlartizam je ponovo pokazao svoju samodovoljnost. »Eraritjaritjaka« (nostalgija na jednom od jezika australijskih domorodaca, Aboridžinna, prim.aut.), predstava švajcarskog »Theatre Vidy« iz Lozane, u režiji Hajnera Gebelsa, inače i kompozitora, predstavlja delo koje je, inspirisano mislima slavnog pisca, Elijasa Kanetija, više eksperiment nego predstava.Oslonjena u velikoj meri na video-­‐tehinku ova predstava, prikazuje glumca , koji nakon petnaest minuta mini-­‐koncerta gudačkog kvarteta razgovora sa bubama-­‐robotima odlazi na ulicu, u kola, u stan u Čika-­‐Ljubinoj i sve postaje svojevrsni »reality show« koji opet, nakratko, zaživi i na sceni. Tehnički impresivna, ova predstava, pored dobre glume i Kanetijevih misli, poseduje malo dramskog, neposrednog. »Edvard Drugi« elizabetanskog autora Kristofera Marloua, u koprodukciji Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane i BITEFA predstavlja smeo pokušaj skretanja u groteskno. Nema nevinih i svi su žrtve i pajaci istovremeno, poručuje reditelj Diego de Brea. No, homoseksualnost ali i priča o vlasti su ovim postupkom iz središta komada preseljeni na njegovu periferiju. »Janei« trija Mecger-­‐Cimerman-­‐de Pero iz Ciriha je, kao još jedna priča o vlasti i kombinacijama potčinjenih i vladajućih oličenim u sistemu fioka pokretnog zida bio u znaku pelivanstva izvođača, intrigantne muzike i odsustva dramskog zapleta. Jasno je jedino da je početak u stvari kraj te da kraja nema ali snaga angažovanosti dela bledi pred onim što je pojavno i , ako ništa drugo, impresivno, za statičan deo srpskog glumišta. 142 SHOWCASE U okviru pratećeg programa, namenjenog kako promovisanju našpeg pozorišta pred stranim gostima tako i upoznavanju prestoničke publike sa predstavama iz unutrašnjosti valja spomenuti »Huddersfield«(JDP) Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizom i, nažalost, pozorišnoj čaršiji i dalje nepoznatu predstavu Užičkog narodnog pozorišta, “Ko se boji Virdžinije Vulf?” Edvarda Olbija u režiji Stefana Džeparoskog. U klasičnoj i zanatski preciznoj »kitchen sink« režiji, »Huddersfield« predstavlja ono razrešenje o kojem je Šajtinac govorio u svom davnom intervjuu: prerija (banatska!) i Nil Jang (»Like A Hurricane«). Tako je bolno ponovno okupljanje drugara iz srednje škole izdignuto nad samosažaljenjem, sa verom da se uprkos svemu, možeti početi život, čak i u tridesetoj.Poziv na ljudsko, preživelo u duševno obolelom komšiji glavnog aktera više nego u “normalnima” (jedna od naujuspešnijih ako ne i najuspešnija uloga Nebojše Glogovca) i njegovoj skulpturi “Majka-­‐
otadžbina” je, ujedno, i ono čemu je veliki broj navedenih predstava težio ali nije jasno postavio kao što je učinjeno u ovom komadu. Da li smatrate da je Kartaginu trebalo razoriti? Novu Kartaginu u kojoj žive dramatis persone “Ko se boji Virdžinije Vulf?” treba uništiti jer je ona današnjica koja uništava svoju decu. Ako ste, uprkos nezgodnim terminima, odsustvu najava u medijima, plakata predstave na ulazu u BITEF pogledali ovu predstavu otkrili bi kako ste pratili najdužu predstavu festivala (dva sata i petnaest minuta) bez ijednog pogleda na ručni sat. Sabijeni u malom prostoru, promašeni životi onih koji kreiraju naš život i naše pamćenje su zaglušujuće eksplodirali zahvaljujući kako režiji Džeparoskog koja je došla do novog početka kruga pozorišta, spojivši pokret, reč, šum, scenografiju u ono što je pozorište novog veka tako i glumcima kakve prestonica, nažalost, nema: Tanji Jovanović, Ivani Kovačević, Slobodanu Ljubičiću i Vahidinu Preliću. PREGAŽENI PRINC Ovaj međunaslov koji aludira na simbol ovogodišnjeg BITEFA: princa koji je pregažen i tako ostao žabac ali i na čuvenu režiju Grotovskog-­‐“Postojanog princa” govori i o položaju današnjeg pozorišta, ne samo zbog muka koje se mogu porediti 143 sa onim koje su snašle oba princa već i zbog dileme koja odgovara najčuvenijem danskom princu-­‐ Hamletu. Osnovni problem sveta i pozorišta nije više kako impresionirati publiku ili kako produžiti ljudski život. Postoji milion i jedan naučno-­‐egzaktan način kako se do toga može doći. Problem je da u tome da li smo gladniji čuda nego osećanja, žedniji lepote radi lepote same nego zbog toga što ona jedina može da nas spasi i da li žudimo više za raskošnim nego za primerenim. Ako odlučimo kao publika šta nam je od toga važnije onda ćemo i kao pojedinci znati da li stojimo ili smo odavno pregaženi. (Književni list, 2005)
Sa predpremijere Šekspirovog Otela u Bošku Buhi
SHAKESPEARE-PAUSE
Predstava:Otelo, Vilijem Šekspir Pozorište: Boško Buha Reditelj: Jovan Grujić
Igraju: Ivan Jevtović (Otelo); Andrej Šepetkovski (Jago), Borka Tomović,( Dezdemona),
Dejan Lutkić (Kasio)
Pisati o predpremijerama predstavlja nimalo lak posao. S jedne strane se prednost
predpremijere nalazi u opuštenijoj igri glumaca te odsustvu euforije premijere ali s druge
strane baš u toj ležernosti leže mnoge opasnosi za izvođenje. No, za tumačenje predstave
vreme i mesto održavanja nisu bitni koliko sam učinak koji u Grujićevoj postavci “Otela”
nije bio na visokom nivou te se taj utisak, siguran sam, ne može popraviti na premijeri ili
docnije.
Smešten u vremenski neodređenu Veneciju kojom dominiraju vojske u crnim kožnim
odorama. naoružane kratkim mačevima i pozdravljaju zapovednike kao rimski legionari,
144 Otelo je, u dugom kožnom kaputu, Mavar, crnac (u predstavi, po Jagovim
osavremenjenim rečima: “crnja”), kombinacija Blejda i Šafta. Ovako stripovsko-sf
usmerenje potvrđuje izgled ratnog kabineta venecijanskog dužda sa modernim radarom
na video-bimu što se, docnije, smenjuje sa crno-belim, dokumentarnim snimcima
izraelskih borbenih aviona, najverovatnije, iz 1960-ih godina. Da li postoji aluzija na
sukob Venecije i Turske oko Kipra na početku komada koji odgovara danas sukobu
Izraela i zemalja arapskog sveta nejasno je. Ako se izuzmu ovi elementi reč je o predstavi
jednostavne, svedene scenografije.
Ovaj članak je, neuobičajeno, započet kostimima te scenografijom jer su oni trebali da
sugerišu i jezičko-dijaloško ali i glumačko određenje komada. Naime, valjalo je očekivati
stripozno- akcionog Otela sa bajkovitim elementima na šta je ukazalo i nekoliko
maštovitih rediteljskih rešenja-Dezdemonin i Otelov “pokrivač od zvezda”, trik posipanja
ruževih latica pred Otelove noge, kontrapunkt slike i zvuka. Ipak ,do toga nije došlo, iako
je tekst donekle osavremenjen, oslobođen onog “malo povišenijeg” tona s kojim glumci
često igraju Šekspira. Razlog tome leži u radu reditelja sa glumcima, čestim
zamuckivanjima, zaplitanjima u tekstu, nejasnom izgovaranju autorovih stihova. Dakle,
tamo gde je dominirala čista dijaloška forma, lišena Šekspirovog “slobodnog stiha”
dijalozi i, s njima radnja, su se podizali i obrnuto. Glumačka ekipa kao da se do kraja
predstave borila za predah kojeg nije bilo
No, jednog glumca treba, po dobru (nedostatke je najlakše nabrajati) ipak treba
izdvojiti: Andrej Šepetkovski kao Jago je uspeo da preciznom,. jasnom dikcijom i
držanjem lišenim šmirantskog “idemo na publiku”, prenese na nas kilovate dijabolične
energije iz svog lika. Iako je poznato da je glumcima zahvalnije igrati uloge zlikovaca,
aktivnih, domišljatih tim je teže pretvoriti ih iz zavodljivih prevrtljivaca u zbiljske
monstrume a zatim ponovo navući staru masku simpatične pretvornosti, tako neprimetno
da publika to ne primeti. Šepetkovski je vešto izbegao to pravolinijsko određenje i vedrio
i oblačio predstavom kao pravi ceremonijal-majstor intrige.
Ne morate zapamtiti početak, sredinu ali kraj-to svakako morate. Intrigantna je
zamisao reditelja sa krajem u kojem Jago, povređen mačem Otela, dok je cela pogružena
svita u svojevrsnom friz-frejmu, otkriva da njegove rane nema. Zlo je, stoga, neuništivo,
besmrtno. Jeziv zaključak koji nagoni na razmišljanje, traženje dobrog u sebi jer smo
145 crnilo na kraju predstave očito prepoznali. Ipak, ta zamisao, pre svega “zahvaljujući”
nesrećnim rešenjima scenskog pokreta ali i odsustvu koncentracije glumaca nije
sprovedena do kraja u delo a bila je dovoljna da “kupi” publiku i navede je da zaboravi
polovinu propusta u prethodna dva sata.
Iz svega prethodno navedenog sledi, uprkos nekolicini dobrih stvari, utisak koji
podseća na sportsko-komentatorsko: “lopta je okrugla” ili “utakmica se igra devedeset
minuta”. Dobru predstavu, ergo, čini 50% dobra podele i 50% svega ostalog. Statistika,
majka svih nauka, je u ovom slučaju surova: Grujićev “Otelo” je 15 odsto onog koji je
mogao biti, tačnije, "nije onaj koji se čini da jeste”. (Književni list, 2006)
Sa BITEFA 2007 BEZ REČI I PORUKE Bio je „Bitef“ a na „Bitefu“ svašta nešto a sve pod parolom „I to je pozorište“. Naporno bi bilo ulaziti u motive sloganopisaca. Moglo bi se reći i ofucano montipajtonovsko „A sada nešto sasvim drugačije“ ili „Tuga kreozotske bradavice“ i šta bi to značilo-­‐ništa, baš kao i ovaj naslov. Jednom rečju, već slogan jasno govori o tome kako se iza njega može sakriti sve i pokazati ništa. Na žalost, ono što smo videli uglavnom nije bilo Bog zna šta. No, u čemu je bio osnovni problem? KO JE GLUP? Ovo pitanje se samo po sebi nameće već nakon predstave „Tri“ Batsheva Dance Theatre Co. iz Izraela. Naime, podložnost snobizmu koji poriče bilo kakvu mogućnost nerazumljivosti predstava i ovde je prisutna kao i na drugim kulturnim feštama. Ugledne zvanice se prave da sau razumele o čemu se radi i objašnjavaju „nestručnima“ da ne shvataju kodove u kojima predstava funkcioniše. A šta su stvarno videli na tom gala otvaranju? Samo pokret, sveden i repetativan, usklađenost desetak članova trupe i dve priče, nazovimo ih ljubavnim. Kad bi pitali ljude koji su, zatečeni, izlazili iz sale Sava Centra šta su maločas videli oni bi samo slegali ramenima i ponavljali gored navedeno. Što bi rekli Darkvudi „nekontrolisano kretanje u više pravaca“. Pa, zašto je ovaj teatar otvorio B ITEF? Zbog mladosti i lepote? Sigurno ne zbog snažne priče. 146 Sa nedostatkom priče,i bilo kakve sugestivnije naracije imale su problema i druga gostujuća pozorišta. Italijanski „Brisel 04“ nije bio ništa više do eksperiment sa nervima publike-­‐koliko se može izdržati neodređena, krvava priča o dvospolnom biću koje bez razloga dolazi na svet i umire. Bilo kakav narativ koji sadrži logiku u sebi ovde je negiran ali ne zarad poruke ili specifične poetike.nema ga. Reakcije publike, opet, bile su izrazito negativne ali iz prilično površnih razloga-­‐zgrozilo ih je nasilje na sceni. Lažno puritanstvo dobrog dela beogradske publike svakog BITEF-­‐a nas uvek iznova iznenađuje. Ne čudite se, dragi (pseudo)intelektualci koji samo za vreme BITEF-­‐a odlazite u pozorište jer je to „in“ ovoj predstavi što je brutalna. Razmislite više o njenoj poruci koja je ovde ograničena na zvuk, svetlosne efekte i dejvidlinčovski šok i ako joj to oduzmete dobićete vazdušastu neodređenost a to je teren na koji niste spremni da iskoračite jer će se pokazati da je „Brisel 04“ rob forme i ništa više. Zaista, najsigurnije je zadržati se na sigurnoj kritici, pohvaliti dobru uvežbanost, inspirativnu muziku i rasvetu, kombinaciju video-­‐tehnike i pozorišta koja se pretvorila u svojevrsni fetišizam, gipkost i pelivanstvo glumaca (ovde se izdvaja uglavnom koherentna predstava finska predstava „Rasprave“), dakle sve ono čega je bilo na izvoz na ovogodišnjem festivalu. No, ima li nekih ponavljanja, retrospektiva ili su to zaista sve same „nove pozorišne tendencije“? Možda bi bilo razumnije odbaciti tu etiketu koja se iskrzala prilično sa dovođenjem „Pupilija, Papa, Pupilo pa Pupilčiki-­‐rekonstrukcija“ pozorišta „Maska“ iz Slovenije. O da, vratila se 1969. godina i izabrala da umre u Srbiji, zaklana pored pileta u kofi na sceni. Fingirana brutalnost i nasilje imaju itekako jaku podlogu u pozorištu, od antike pa nadalje, da ne spominjemo docnije manje poznate „surove pisce“ Šekspira, Vebstera, Bonda, Kejnovu ali nasilje. Ali,samo ako nasilje ima smisla i ako, suštinski, ne ugrožava nijedan život i doprinosi katarzi. Pozorište anti-­‐katarze može biti nečija šolja čaja i aktuelno 2007. godine ali koliko je tih ljudi zapravo bilo u Centru za kulturnu dekontaminaciju na izvođenju ove predstave? Većina i dalje ne progovara. Plaše se da priznaju i dalje konzumiraju ono što se servira. Da ne ispadnu glupi. KO JE PAMETAN? 147 Ako se ikako može reći da je predstava iz pratećeg programa „Sluga dvaju gospodara“ Goldonija, u režiji Andrea Pačota a u izvođenju NP Užice bila inovativna onda se to sigurno može primeniti u odnosu na srpsko pozorište. Dakle, ništa više do primer kako se i određene tendencije u evropskom pozorištu (koje by the way nisu od juče) mogu primeniti i kod nas. To je ujedno i najznačajniji i nemali doprinos ove režije. Blago publici, blagoslovenoj u svom neznanju-­‐oni su mogli da prate ovu predstavu koja je imala i priču i poruku koju slušamo, doduše, svakog dana-­‐ o opasnosti zatvorenog kruga zločina. Jednom rečju, to je dekonstrukcija ovog, na prvi pogled „hepiendičnog“ teksta. Zapleli smo se u priči o ukletosti i zatvorenosti forme ali onoj koja ne poziva na bilo kakvu vrstu pobune ili iritira i gazi vaša čula u istom pravcu već, naprotiv, samo konstatuje stanje. Ne ulazeći u korene sila koje upravljaju životom Rusije kroz vekove govori „Između psa i vuka“ Andreja Moguči spas nalazi u slovenskoj raspričanosti, sračunatom romantizmu i povremenim šalama, uz lepu muziku i efektna scenska rešenja. Neka, dovoljno je da posmatramo taj mikrokosmos Rusije i večitu misteriju stepe. Da li ovo zaista mislim? Naravno da ne. Meta je pred nosem reditelja ali on je svesno promašuje da bi pogodio sve ostalo plus slovenski sentiment koji je ovde kod mnogih poprimio oblike patologije. Pametno odigrano, ali ne toliko eks-­‐jugoslovenski blisko kao „Pijana noć 1918“ teatra „Ulysses“koja je razvukla događaj od šest minuta na sat i po plus bonus-­‐
razgovor Kreže sa srpskim oficirom Vesovićem. Poenta je jasna: trasnsformersi kao zloglasni Slavko Kvaternik preživljavaju lom „Tamnice Naroda“ da bi, zbog računica srpskih, oholih pobednika došli do novih položaja. Postavljeni su temelji trošne države oličene u savezu nacionalnih elita koje su se međusobno preziralePoenta? Sa groteskno-­‐slepstikovskim, verbalnim i raspevanim teatrom u zvaničnoj konkurenciji koja je listom posvećena fizičkom ili barem „skoro pa neverbalnom“ pozorištu nagradu publike dobija „Pijana noć“. Dakle, publika se može kriti koliko god hoće ali kad glasa ona traži ono što joj srce ište. GDE ZEKA PIJE VODU? 148 Šta znamo? Osećaj neprijatnosti koji imamo kad napuštamo pozorište nema nikakve veze sa predstavom ili našim dubokim mislima nego s činjenicom da ne razumemo. Nije naša krivica. Ako detetu od pet godina nije jasno-­‐ništa od toga. Šta ne znamo? Princip selekcije i stvarnu ponudu pozorišta van naše zemlje. Retki su ljudi koji mogu u toku godine a van BITEFA videti barem jednu predstavu strane produkcije. I tako, mrgodan na domaće režije naš audiotorijum šeni na svaku stranu. Šta nam treba? Treba nam priča, jasna i precizna koja može biti verbalna ali ne mora a najbolje bi bilo da bude kombinacija oba elementa.Manir i pravac po želji. Šta nam ne treba? Pseudointelektualne žvake, komplimenti za svaku predstavu koja se na festivalu pojavi, izmišljanje opravdanja i kalemljenje predstava koje apsolutno nemaju dodirnih tačaka te kreiranje fesativalskog monstruma koji je nit’ vamo nit’ tamo. Šta želimo da čujemo, vidimo, osetimo? Pozorišnu predstavu u kojoj se ne zaobilaze glavni problemi koji muče današnjeg čoveka: dehumanizacija-­‐tesno povezana sa društvenim sistemima, neokolonijalizam, ekonomska i duhovna kriza, ekološki pakao, suočavanje sa činjenicom da danas 9/10 sveta živi gladno i u lancima, ljubav, život. Skromni zahtevi, zar ne? (Beton, 2007) Reportaža sa pozorišnog Fringe festivala u Edinburgu POZORIŠNO MEŠANO MESO Na samom početku želim da napomenem da međunaslovi koji krase ovaj članak pripadaju pesmi jedinstvenog autora, najgoreg pesnika Škotske, Evrope te sveta po imenu William MacGonagal. Za neke od predstava o kojima će docnije biti po neko slovce više MacGonagalovi stihovi su više nego primereni. No, krenimo redom, s malim upoznavanjem: Fringe je ponikao iz plemenite ideje da britanskoj publici treba predstaviti drugačiji, alternativni teatar iz inozemstva a to beše leta 1947-­‐
og.Mesto i vreme odigravanja “spektakla” su klizni-­‐može biti sabajle u katedrali ili oko trojke popodne u pekari, svejedno! I bi tako i mnogi alternativni i zaista 149 zanimljivi “likovi “ pohodili su festival. Smrzavali su se, pušili opuške, spavali ispod North Bridgea, žickali za supu i sendvič ali, bile su to lude 60/70-­‐e kad je to bilo normalno. Neki od onih koji su preživeli ove oskudne početke su vam možda i poznati: Monthy Python, Rowan Atkinson, Ema Thompson, Stephen Frye, Hugh Laurie. UPON A HILL THERE WAS A COW… Avaj, danas stigosmo do festivala sa preko 2000 događanja od kojih 90 odsto čine tačke standup komičara poznatih po tome što ne tolerišu da s nekim dele kako scenu tako i svoj deo ulaznica koje koštaju 5-­‐10 funti per capitem. Jednom rečju: ako se želite zabaviti-­‐hej-­‐hoj, dođite u veseli Edinburg gde vas sa svih strana zasipaju šljaštavim flajerima koje vam je bolje da uzmete ukoliko ne želite da se suočite sa režanjem buldoga koji se skriva u telu skoro pa čedne devojčice koja vas preklinje da odete na takav biser pozorišta kakav je mjuzikl “Debbie Does Dallas” (ako vam se naslov čini poznatim prisetite se tinejdžerskih dana i prvih pornića-­‐e, mjuzikl vam je po motivima ovog “masterpiecea”) na primer. Da ne govorimo o ispovestima prsatih sredovečnih tetki, seksualnih početnika u ranim pedesetim ili krizatora srednjeg doba (“F”#%k, I’m fourty!”) i slično. No, ako mislite da to i nije toliko nisko pogledajte “mjuzikl” “Mephistopheles Smith” u kojem glavnu ulogu igra Paul Roberts (ex-­‐Stranglers) i otkrićete mesto gde je rokenrol u prah samleo svoje grešne kosti a devojke iz plesne grupe “Bambić” u Donjem Kupusištu našle svoju zasluženu kaznu. Bizaran je to osećaj-­‐platite kartu, gledate predstavu i stidite se u ime glumaca. Nešto sasvim suprotno ali, opet na mjuzikl liniji (samo sa pravim glumcima koji su mladi a znaju i da pevaju na satiričan, duhovit libretto) je “Tony Blair-­‐the musical” Io Theatre Company, storija o usponu i padu vođe Novih Laburista. Zanimljivo je gledati modernu istoriju Velike Britanije opisanu kroz živote praznoglavog, gizdavog, bezidejnog i povodljivog premijera zaljubljenog (i vice versa) u svog, danas aktuelnog naslednika, Gordona Browna, zatim slepog savetnika koji se konsultuje sa lutanom na svojoj šaci, pomoćnice opsednute šalovima i stranačkog aparatčika koji govori svima nerazumljivim dijalektom. Dodajmo tome i “krvavu” kantri numeru sa 150 nezaobilaznim G.W. Bushom i zapitajmo se: “A šta ako je svetska politika stvarno ovakva?” ….IT IS GONE…. “Staljingradska bitka” Državnog lutkarskog pozorišta iz Tbilisija (Gruzija) već dugo vremena nije nekakav poseban novitet na festivalima ali to ne umanjuje saživljavanje sa sudbinama istorijski nevažnih protagonista na obe zaraćene strane. Bajkovita rešenja potresne priče o konjima i ljudima, diskretna i skromna, pokazuju da su lutke daleko od banalne detinjarije za koju ih mnogi po defaultu (još jedna divna srpska reč) smatraju. Sušta suprotnost po, naizgled ozbiljnoj a u stvari pretencioznoj priči je “Beckett in a buckett” pozorišne trupe “Mardy Arts”, kvazi-­‐
kombinacija fizičkog teatra i beketovskih motiva. Nepotpisana (ima za to podobrih razloga) priča o medicinskoj sestri koja u dve sobe drži kvazi-­‐Vladimira i kvazi-­‐
Estragona a sve da bi izvela neki nedokučivi eksperiment sadrži, doduše dva dobra elementa-­‐prvi-­‐Beckett (Samuel?) je u naslovu i drugi-­‐u jednom trenutku kvazi-­‐
Vladimir probuši balon i publika se razbudi. Ovakve teatarske mamipare su česte na Festivalu-­‐zbog navodne potpune slobode stvaralaštva možete zavedeni imenom pisca ili tematikom (istorija ljudskog roda u pantomimi) istresti i čitavih “10 quid” za petominutnu minijaturčicu u nekom pabu, parku, restoranu brze hrane ili trećem kontejneru levo iza studentskog kampusa. Džabe se žalite-­‐na svakoj karti lepo piše:no money returned! Nekad možete naleteti i na pokušaj vredan poštovanja (mada vam bude i malkice žao) kao kad naletite na mladu pozorišnu trupu “Base theatre” koja se u crkvi poklonila senima Antonina Artauda i njegove visoko apstraktne radijske drame To have done with judgment of God. Eh, kamo sreće da je na radiju i ostala! I, toliko o tome. Ne treba, s druge strane, biti previše oštar prema „fringeovcima“, naročito onima koji se histrionskim poslom bave iz čiste posvećenosti. Niko ni ne očekuje da vidi velike produkcije (ako izuzmemo par retkih primera kao što je „James II“ Douglasa Maxwella) i izvikana glumačka imena. Zanimljivije je pogledati predstavu u kojoj je više glumaca nego publike a onda jednog dana prepoznati nekog poznatog glumca u „onom malom/maloj što je igrao/la na edinburškom pristaništu pored bureta krcatog glavama haringi“. A kako odrediti koga gledati a koga ne, kako 151 rasporediti tanani budžet? Kao što ste videli, rukovođen bizarnim sadržajem i poznatim autorima (Georg Bihner -­‐„Dantonova smrt“ , uravnotežena ali bez iznenađenja odigrana predstava trupe „Jacobines“ na primer), stigao sam do mnogih ne baš srećnih predstava. Na sreću, postoji i druga strana zarđale medalje. Spomena je vredna pozorišna trupa „Little agitations“ sa ubitačno postavljenom „Crave“ Sarah Caine: četiri glumca, četiri stolice, ne menja se mnogo osim pozicije stolica ali tako da se glumci ne mogu potpuno sagledati međusobno a ni publika ih ne može videti jer uvek jedan od njih „glumi leđima“ ali to čini jakim, dobro izbalansiranim glasom. Priča o nedostatku komunikacije, čiru u mozgu društva oličena u ovom delu uspela je da održi pažnju publike iznad čuvenog restorana Deacon Housea a verujte mi, to na Fringeu, gde publika, kao večito gladna pirana, pliva od jedne do druge scene, nije lako izvesti. Slično se može reći i za Beckettove„Happy days“ The Loft Theatre Company iz Irske sa Mary McDonald koja je vešto igrala između stereotipa praznoglave kaćiperke i osećajnog, razumnog ljudskog bića koje, naočigled supruga, tone u zemlju zbog nedostatka ljubavi dok, na kraju, ne umre.Razapnuti između „potpunih“ likova kakve vidimo u realističnim komadima i tragikomičnih tipova-­‐to su zapravo današnji ljudi a metafora sa samoukopavanjem nikad nije bila aktuelnija. Promišljen, kako zbog svoje „besplatnosti“ (plaćate dobrovoljni prilog) tako i lokacije (Botanička bašta) i, nadasve, brehtovskog otklona prema likovima, bio je Šekspirov „San letnje noći“ pozorišta „Pantaloones“. Ono što je fasciniralo nije bilo doduše ni pristup niti gluma (iako daleko iznad solidne) jednog od tipičnih comunity theatrea koliko publika, stotinu njih, koju pljusak i gromovi nisu rasterali. Veći kompliment jedna trupa nije mogla dobiti. …IT’S NOT THERE NOW! I, eto nas na kraju skaske o Fringeu. Besmisleno je lamentirati nad pozorištem jer, ako je već 90% standupa a ostalo otpada na mjuzikl i “mjuzikl” onda je to slika sveta u kojem živimo. Da li možete zamisliti hiljade ljudi koje, umesto na koktelskih sat i po prošaranih lascivnim humorom idu na “Jastučka”Martina MacDonagha? Ja ne. Pitanje je šta je sa onih par procenata “ozbiljnog” pozorišta i kako doći do njega. Vremena za obilazak svih potencijalno jačih i provokativnijih predstava nema ali se 152 ne može reći i da to, imaginarno vreme, postoji situacija ne bi bila iole drugačija. Koncept festivala se, formalno, nije promenio ali je ono što je u izlogu drugačije. Postoje oni koji su slobodni i oni koji su slobodniji, oni čija lica krase lokalne autobuse sa Versaćeovim imidžom i oni kojih nema, oni koje štampa favorizuje i oni koje neće zaboraviti jer nikad nisu ni uočeni. To naravno ne znači da Festivalom nužno dominira nekvalitet (samo krupan kapital)-­‐ video je on brojne dobre glumce i tekstove, ali postoji i pitanje režije koja se drži utvrđenih kanona, bez želje za nekim većim iskorakom, eksperimentom. Ziceraški zahvati sigurno ne’e vratiti publiku. Od reditelja se, u ne tako daekom prošlom veku, očekivalo preispitivanje forme ali i poruke dela, kanalisanje njegove snage ali to je više pitanje iskoraka vere nego pitanje mašte. Pa šta ako se pogreši? Fringe je to, on i jeste zamišljen tako da se na njemu uči putem pokušaja i pogrešaka. Upalilo je na majmunima, zar ne? (Beton, 2007) KVISLING IZ GROČANSKOG SOKAKA Zamislite da se danas na repertoaru nekog eminentnog francuskog ili norveškog pozorišta nalazi komad “Maršal Peten, heroj Francuske” ili “Vidkun Kvisling: prava priča”. Nemoguće? Slažem se, ukoliko komad nije groteska, farsa ili najljuća politička satira. Da podsetimo: Peten i Kvisling su vodili kolaboracionističke režime, rasističke, totalitarne i antidemokratske, okrenute progonu svih koji su bili protiv nacističke okupacije. Na teritorijama Kvislingove Norveške i Petenove “višijevske” Francuske važili su zakoni protiv Jevreja i Roma a lokalne policije su ih temeljno sprovodile. I danas se postavlja pitanje koliko bi ljudi bilo preživelo rat da satelitske vlasti evropskih zemalja nisu izručivale Hitleru svoje rasno i ideološki nepoželjne sugrađane. Ako mislite da se tako nešto nikad nije dogodilo u Srbiji onda sigurno grešite. Sve što je važilo za vlade ovih zemalja važilo je i za onu đenerala Milana Nedića a komad Siniše Kovačevića, nazvan po ovom “srpskom Petenu” vratiće vas ravno u krvavu 153 prošlost kad su se sile sudarale na Balkanu a od njihovih udaraca i plemenskih “raskusuravanja” stradale stotine hiljada ljudi. Ne govorim samo o Drugom svetskom ratu već i o njegovoj nesrećnoj reprizi oličenoj u nizu ratova u Sloveniji,Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini te (za sada) završenih NATO bombardovanjem ex-­‐SRJ 1999. godine. Jedna od osnovnih tema nacionalno zaumnih studenata istorije (i na nesreću ne samo njih) kad popiju koju više je: “Da li je trebalo ili ne potpisati pakt sa Silama Osovine i, samim tim, da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat ili nam spasa nije bilo?” Pitanje koje proishodi iz ovog je, naravno: “Ko je bio u pravu, general Simović ili knez Pavle?” tj. “Da li su bile u pravu četničke i partizanske hrabriše koje su s leđa upucavale nemačkog mlekadžiju što je rezultiralo sa stotinu streljanih Srba ili njihov protivnik, đeneral Milan Nedić, koji je gledao da suzbije gerilu i sačuva narod od odmazde?”. Ako bi ovako sugestivno pitanje proširili na izvesnog Ljotića i njegov “Zbor” neobavešteni sagovornik bi se složio da su i on i Nedić uradili pravu stvar i nesvesno postao fašista. Istorijski sofizam od kojeg boluju generacije nacionalno zatrovanih intelektualaca može da se tako tera do u beskraj. Na kraju ćemo zaključiti da Hitler nije ni bio tako loš čovek (pogledajte samo šta je Hamsun napisao o njemu u “Na zaraslim stazama”!) pravi nemački patriota, kavalir, ljubitelj lepih žena, dece (zlatokose,naravno) i životinja a k tome i vegetarijanac. Kako Ado nekome da naudi, pa on ni pile ne može da zakolje! Ali, šta ako bi nekom “Srbendi”, zatrovanom ovakvim postavkama, rekli ekstremni desničarski sofizam koji dolazi iz Hrvatske: “Pavelić je možda stvorio satelitsku i fašističku državu ogrezlu u genocidu ali je ona bila odraz tisućljetnih težnji hrvatskog naroda”. Mislite da bi se složio? Zapravo, ako zagrebete malo površinu videćete da srpski najviše cene hrvatske ekstremiste i obrnuto jer su “dosledni” a mržnju okreću prema drugim nacijama i svemu što ne deli iste stavove. Tako u Kovačevićevom komadu general (đeneral je još samo sad) Nedić, prikazan u periodu 1941-­‐1946 godine brani srpski narod od izumiranja i rasparčavanja koje preti od suseda. Podrazumeva se da čuva i vekovnu srpsku državnost a po koju cenu-­‐to u komadu nije prikazano. Sigurno je, međutim, da na njegovu požrtvovanu odluku utiču nemački ultimatumi u kojima stoji da će 154 ono što je danas ” uža Srbija” biti rasparčano između susednih država ukoliko se ne formira satelitska vlada. Rečeno-­‐učinjeno-­‐ Nedić, Srpska Majka, zajedno sa finim gospodinom Milanom Aćimovićem (čija je Specijalna policija počinila brojna zlodela), ruku pod ruku, kreće u spasavanje naroda. Tako su do kraja 1941. godine komunisti proterani, četnici pacifikovani a nemačke odmazde prestale. Zavedena je ultradesničarska vladavina ali, kako vidimo današnje rejtinge stranaka, možda je bude opet. Ono što je autor preskočio u Nedićevoj biografiji su “mali detalji” poput sledećeg: Kako je ugledni patriota, bivši ministar vojni, junak dva balkanska i Prvog svetskog rata koji je u aprilskom ratu vodio Treću armiju pomilovan od strane Nemaca? Odgovor: bio je germanofil, fasciniran nemačkom vojnom silom, nacionalista i antikomunista. Ostalo je zabeleženo kako je još 1940. godine predlagao da se Jugoslavija pridruži Osovini i otme Solun od Grčke koja je ratovala protiv Musolinija.. Nedićeva Srpska državna straža, sastavljena uglavnom od bivše žandarmerije i Doborovoljački korpus fašiste Ljotića zajedno su se na strani nacista borili protiv partizanskih i četničkih jedinica a više desetina hiljada pristalica oba pokreta stradalo je u logoru u Jajincima. Jeziva je činjenica da je Srpska državna straža učestvovala u hapšenju hiljada talaca koji su streljani u Kragujevcu i Kraljevu. Ni rasizam nije bio stran Nedićevom režimu: antisemitizam je podstican konstantnim spominjanjem “jevrejsko-­‐masonsk-­‐komunističke” zavere a policija je hapsila Jevreje i Rome koji su prosleđivani nacistima. Dakle, Nedić je čuvao srpski narod ako se pod njim podrazumevaju svi oni koji nisu srpskog porekla, ne misle kao Nedić ili su određeni za taoce, pa makar bili i deca. A po Kovačeviću Nedić je ipak sačuvao narod. Kako to ? Nemačke i bugarske jedinice su i dalje harale a plan o pretvaranju Srba kao niže rase u masu robova samo što nije realizovan. Da li je to očuvanje naroda ili je u pitanju markiranje tiranina Komesarijatom za izbeglice koji je u toku rata primio između 200 i 400 hiljada odbeglih? Paktiranje sa zlom i njegovo uvećavanje ne može se ničim opravdati. Ideološki gledano, Nedić je u komadu pervertirano postavljen na jedan od dva (tobože jedina dva moguća) srpska politička pola: Karađorđe i Miloš Obrenović. 155 Podrazumeva se da je Nedić na Obrenovićevom kursu a Karađorđevu ulogu igraju partizani i četnici. Trećeg izlaza nema. Takva nam je sudba-­‐manihejska, prožeta davežnom storijom o dve Srbije. Tu nema mesta za pojedince, samo za velike ideje. Po Kovačeviću, Nedićeva ideja, da je nacionalni cilj svakog Srbina da preživi je ipak ostvarena: broj žrtava je daleko manji u odnosu na Prvi svetski rat i izbeglice su zbrinute ali je Veliki Dobročinitelj postao žrtva. Zašto? Zato što je iz svoje Grocke poneo zdravu seljačku pamet i visoki moralni integritet a takvi ljudi moraju da stradaju od kmombinacije engleske izdaje i svojih, u ovom slučaju partizana opsednutih “glamočkim”. Ergo, Nedić je u bezizlaznoj situaciji, kao pravi mučenik jer je i Draža spremao za njega “katran i perje”. Nedić strada jer se jedino tako Dobročinitelj može izdići do Sveca., možda ne baš Lazara koji je sve samo ne kolaborirao sa Turcima ali tu negde. Kanonizovanje zločinca kao da je predskazalo ono što i danas traje-­‐trend nošenja majica sa likovima onih koje je neko greškom pripustio u ljudski rod. Vratimo se sad alkoholiziranom istorijsko-­‐sofističkom raszgovoru s početka članka. Jedno od najsumanutijih pitanja koja se javljaju nacionalno ispravnim istoričarima i političkim analitičarima u ovim dokonim časovima jeste: “Šta bi rekao (ime istorijske ličnosti) na ovo što se danas događa?”. Uf, jedino sumanutije pitanje je ono moje kad sam imao pet godina: “Šta bi bilo da se udruže Godzila, Supermen, Betmen i Paja Patak?”. Bilo kako bilo, Kovačević je na sofističko pitanje imao spreman odgovor. Evo, zamislimo intervju sa Generalom Nedićem a na osnovu replika iz drame. Mesto i vreme : Beograd, 1992 godina, 28. jun, Vidovdan. Pa, da počnemo: “Novinar: Šta mislite o ratu u BiH? General Nedić (zvani Duče): “Sve što fes nosi ustašku je kamu pripasalo a ako nije uskoro će”. Novinar: Da li da se bojimo suseda? Kaudiljo Nedić: Da, i to Bugara i Mađara, oni će “kao i uvek, potuljeno, podlo, iz potaje”. Novinar: Recite nam buduće granice Hrvatske. El Heneral Nedić: “Od Sesveta do Samobora”. 156 Novinar: U komadu vas gospodin Hadžipenčić preklinje da mu pustite sina komunistu. Kako? Broz Nedić: Čitate li vi didaskalije? “Cvili poput koker -­‐španijela”. A i poštedeo sam mu sina, moram nekog. Novinar: Molili ste Hitlera da ukine odmazdu sto za jednog a on vam je rekao da ste nezahvalni, da je Jugoslaviju ekonomski spasao 1933. i 1938. godine te da smo zaslužili odmazdu 1000:1. Kako ste se tad osećali ? Milan Džugašvili: Bilo me sramota. Novinar: Kako vidite našu prošlost u bivšoj SFRJ? Idi Amin Nedić: Bio sam u pravu kad sam rekao da će “Srpkinje rađati komuniste a Hrvatice Hrvate”. Novinar: Kako onda objašnjavate da su bivši komunisti poveli rat u bivšim republikama a da ste vi zaživeli na pozornici upravo za vreme komunističkog epigona Slobodana Miloševića? Milan Nedić (sobom samim): Moram hitno u Grocku da tetki odnesem lek. (Ode u bespuće historijske zbilje). “ Slažem se, možda vam ovaj”intervju” izgleda sarkastično ali on to nije ni izblliza kao kontekst koji komad nosi od devedesetih do dana današnjeg. Naime, ako je komad napisan o istorijskoj ličnosti koja je i dalje živa u sećanju naroda (a to Nedić sigurno jeste) onda on nije slučajno stvoren u određenom istorijskom trenutku i iza njegovog stvaranja stoji jasna politička namera. O čemu je reč? O nacionalnom šovinizmu koji devedesetih dobija komad koji može svojski da prigrli. Ako sa scene patriota i zaštitnik naroda (a to po Kovačeviću Nedić sigurno jeste) poziva na slogu i rad (čitaj robovanje i rmbačenje) i busa se u srpska prsa na koga vam to liči? Ako govori kako protiv susednih naroda koji stradaju od domaćih „formacija“ u Sarajevu ili Vukovaru tako i drugih suseda (okruženi smo BRIGAMA) te Britanaca (koji predstavljaju „truli Zapad“) četnika (monarhistički deo opozicije), „komunaca“ (odnosi li se to i na levi deo opozicije?) i „metiljave buržoazije“ (valjda centar? ) postavlja se pitanje ko je onda u pravu? Prisetimo se „crveno-­‐crne koalicije koja je je širila nacionalni šovinizam i zavila u crno najveći deo bivše SFRJ, pritom licemerno plačući nad izbeglicama kao Nedićeva vlada nekad. Jezik mržnje i dodataka 157 Dnevnikovog dodatka devedesetih odjekuje iz Nedićevih usta u četrdesetim prošlkog veka i ova, naizlged, nelogičnost je upravo i najznačajniji istorijski podatak koji govori kako se lako opačina iz jednog prenosi u drugo vreme a da se to i ne oseti. Da su imali naviku odlaska u teatar Milošević i Šešelj bi sigurno rado pogledali „Nedića“ i preporučili ga svojim satrapima za dizanje „nacionalnog ponosa“. No, neka se ne brinu, videli su taj komad mnogi tadašnji školarci. Ima li su šta i da nauče. I, čemu ova priča, šest godina posle pada diktatora? Zato što i dalje živimo devedesete a ako ne verujete pogledajte broj glasova koje su dobile fašistoidne i nacionalističke stranke koje se razlikuju jedino po tome koliko javno koriste govor mržnje. Razrešenja i suočavanja sa političkim teretom devedesetih nema baš kao što ne postoji ni jasno raščišćavanje sa užasima Drugog svetskog rata koji još ovde žive. Ne zaboravimo: amnestiju “nedićevaca” je pre više od deset godina predlagao poslanik jedne od danas još uvek vladajućih stranaka i niko se od njegovih “saboraca” nije pobunio. Da ne zaboravimo i onu čuvenu izjavu da vaše srpstvo može doći u pitanje ako ne stanete u stav mirno kad spomenu Nedića. Ipak, najviše se brinem za istorijski neobaveštene klince koji će sutra, zahvaljujući “istinama” o Nediću ponavljati iste greške koje mogu samo da vode stvaranju zatvorene, mrzilačke, ksenofobične, pseudopatrijarhalne Srbije koja je spremna i na najveća nepočinstva samo ako je to u “nacionalnom interesu”. A ako nekome nije jasno: od neprepoznavanja zla u liku &delu Nedića do ispijanja piva na Terazijama u senci obešenih i nije tako daleko. (Beton, 2008) NEBESNI LJOTIĆEV TRINIDAD Knjiga “Nove srbske drame” Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića pripada onom delu naše pozorišne istorije koji se „nikad nije dogodio“ baš kao što u ovom narodu „nikad nije postojao antisemitizam“, baš kao što „Srbija nikad nije bila u ratu“ , baš kao što „Srbija nikad nije vodila osvajačke ratove“, baš kao što su srpske paravojne formacije bile „viteške“, baš kao što su ratni zločini počinjeni u ime srpske strane „nepostojeći/preuveličani“. Tužna je činjenica da danas pred ovom knjigom drama, u stavu mirno, kao da je u njih ušao duh onog politikusa koji se ukipio pred 158 Nedićem, stoji nemali broj studenata FDU. Jesu li svesni da na taj način, nehotice, odajući počast spisateljskom paru isto to čine i Dimitriju Ljotiću kao i čitavoj plejadi glavoseka koja defiluje kroz knjigu? Voleo bih da verujem nisu. Iako se za neke situacije u životu može, ako ništa na nivou dosetke, primeniti poslovica „ignorance is blisssed“, nepoznavanje istorijata zla zasigurno ne spada u blagoslove. Posejana devedesetih godina, ova knjiga i dalje rađa svoje plodove u vidu mladih, „nacionalno svesnih“ te „moralno viših“ (da spomenem jednu od brojnih naci-­‐floskula) FDU-­‐predatora kojima kljunići (bilo kakvi) bez ovakvih pisanija ne bi iznikli. Možete ih povremeno videti po noćnim klubovima, kako, ozareni tamnim oreolom. naturaju svoj naci-­‐imidž kao tobožnju provokaciju ili pozu iza koje se krije ideologija zla. Možda bi to radili i na svoju ruku ali bez Nebojše Pajkića ne bi imali na koga da se pozovu kao velikog gurua. Ali ovako u „Novoj srb(p?) skoj drami“ dobiše ne jednog već dva proroka sa torbom punom nadrilekarija umotanih u “Manifest nove srbske drame” čiji su postulati “pravoslavni dogmatizam, estetika nacionalističkog patosa, folklorni kemp i subverzivni panestetski ekshibicionizam” a neki od atributa “retrogradni avangardizam,hrišćanski fundamentalizam, beskompromisni rojalizam”. TROPIKALIZAM ŠLJIVA-­‐REPUBLIKE Da bi shvatili kontekst ove zbirke drama valja nam se „bimovati“ u krvave devedesete. Gore Hrvatska i BiH, izdanci našeg „izabranog naroda“ s neimarskim pregnućem podižu konclogore, divlja tirbalni šovinizam, sve kakve-­‐takve civilizacijske vrednosti bačene su u prašinu ali negde na brdovitom Balkanu,u našoj banana-­‐republici pod šljivama, u gradu zvanom Beograd, postoji oaza mira . Tu je vreme stalo i o svim prethodno navedenim gadostima nema ni slova. Ni mukajet. Doduše, ponekad, kad je vedar dan, čuli bi se topovi sa slavonskih ratišta ali, šta je to dok Hrvati ne mogu da dobace? Na kraju krajeva, ko može da dobaci do Trinidada? A i da može progutaće to obližnji pobratimski Bermudski trougao kao što je Pajkićev „Trinidad“ levijatanski smazao mozgove tadašnjih gledalaca. O čemu se zapravo radi? Bobi tj. Robert Mitchum ( tj. Mark, Džef, Džek) pijucka, juri barske ženske i otkriva nam svoje Native American (čitaj:srpske?!) korene a sve uz kalipso-­‐muziku . A zašto? Zato što je Mitchum, glumac i hedonista, snimio 159 opskurni kalipso album za koji se n-­‐puta u životu javno zapitao šta mu je to koji (SIGNAL) trebalo. I, to je otprilike to. Sa dramaturške strane nema svrhe govoriti o nekoj konzistentnoj priči, radnji, bilo čemu. Može se autoru baš kao što se moglo i Bobiju da snimi kalipso-­‐album. Ali, da vidiš vraga su dva binjiša (broj kruna i mačeva po slobodnom izboru) ima tu i nekog smisla. Ako nema nikakve veze sa logikom ili umetnošću onda mora imati veze sa.... politikom? Touche! Za početak, eto ga za barom, autorovim rečima, Crnja! Da li je ovo kalipso-­‐mjuziklić ili rasistički minstrel-­‐show sa američkog Juga iz vremena pre ukidanja ropstva? Iznenađenja nam tek predstoje: Bobijeva devojka Džejn/Matilda je zatrovana zapadnom antisrpskom propagandom dok Bobi dostojanstveno (kao Milošević?) brani srpski narod i drži joj komplikovano geneaološko predavanje. Tu se naravno provlači i priča o ratu u Hrvatskoj i BiH i očiglednoj ispravnosti „naše stvari“ elaborirana od Maksima, barmena srpskog porekla . Parodija velikosrpske priče, o zajedničkom poreklu Slovena i američkih domorodaca je priča za sebe. Naime, iz Sibira su krenula dva kraka istog naroda-­‐jedan na Zapad-­‐to su današnji Sloveni a drugi na istok pa preko Beringovog moreuza-­‐današnji američki domoroci. I jedni i drugi su, naravno, ugroženi, pred opasnošću od izumiranja a sve zbog kletih belosvetskih krvnika koji nas zatvaraju u rezervate, što zbog Kastera što zbog rata u Jugoslaviji. Ova pošalica, na prvi pogled parodija onih kvazi-­‐naučnih teorija po kojima su Srbi „narod najstariji“ je u stvari odbrana „ugroženog nacionalnog bića“ i podstiče na samosažaljivi smešak a ne na razgrađivanje lažnih istina. Iako na prvi pogled deluje kao potpuna zbrka ova predstava nam poručuje jedno: „Ostavite sve brige napolju, vi koji ulazite u pozorište. Svi ti pokolji, to je potpuno nebitno, naši momci će održati lekciju zlim Hrvatima i Bošnjacima a vi se, dok ne dođe do potpunog ostvarenja „konačnog rešenja“, zavalite i uživajte u ovoj predstavi. Ovde nema politike (?!) zabavna je i totalno uvrnuta. Zamišljajmo da smo na rajskoj plaži i pijemo kokosovo mleko dok susedi ruju po kontejnerima a naši saplemenici snajpiraju nesrećnike u Sarajevu zbog najvećeg greha-­‐ žedni su“. Vo vremja ono kad se igrala ova predstava a iznad Srbije je bilo lakše videti pterodaktila nego JAT-­‐ov avion numerica „Ona ’oće mambo“ nam se svima šimpanzasto pela na glave u senci imaginarnih palmi sa kokosima. Eh, da je barem 160 jedan od tih trulih kokosa pao, zveknuo nekog u publici i probudio ga/je iz tropskih sanja. Ali, publikum je „sklopio oči i mislio plavo“ da citiram još jednu ispolitizirano-­‐
eskapističku predstavicu iz „onijeh vremena“. LJOTIĆ IMMACULATE Ako vas je „Trinidad“ omamio onako kako je Roberta Mitchuma „radila“ „džidža“ (bio je prva holivudska zvezda utamničena zbog konzumacije iste) sledi nova doza koja će vam dati kokainsku šovinističku nadmoćnost. Uz “Ljotića” tragediju u tri čina iz pera Bjelice i Pajkića, posvećenu “srbskim dobrovoljcima poginulim u svim otadžbinskim ratovima” bićete „stoned immaculate“ ali to nema nikakve veze sa Morrisonovom pesmom. U pitanju je pravoslavno pravoverni ekstremno desničarski propagandni komplet (čitaj: PPEDPK) koji na vrh čarobne piramide harizmarha prve polovine dvadesetog veka smešta advokata smederevskog, vođu ZBOR-­‐a (Združena Borbena Organizacija Rada) Dimitrija „Mitu“ Ljotića. Nije bitno što ova drama, sa strukturom koja pre odgovara filmu nego pozorištu, grandomanski koncipirana, zahteva ekstremno strpljenje čitaoca i broj glumaca dva „Baljšoj teatra“ te sredstva od kojih bi se podigao jedan pristojan Drvengrad, glavno je da je prava istina, „ona koja je skrivana od nas“, konačno izašla na videlo. A šta je „istina“ u ovom komadu? Nije zgoreg podsetiti se par istorijskih činjenica-­‐Dimitrije Ljotić je onaj isti čovek koji je bio vođa i ideolog ekstremnog krila srpskih kolaboracionista. Može se slobodno reći da su „ljotićevci“ bili „crna avangarda“ ratne Srbije. Ako vam to nije dovoljno onda spomenimo i ovo-­‐ Ljotić je bio vođa klero-­‐fašistoidne paravojne organizacije koja je, rame uz rame sa okupacionim trupama, učestvovala u progonu Jevreja, Roma i antifašista. Ljotić je, kao radikal, uspeo da se, nakon službe u srpskim trupama u Prvom svetskom ratu, uspne do mesta ministra pravde kralja Aleksandra. Sanjao je o tome da postane nacionalni vođa kao jedan od desničarskih harizmarha koji su, po uzoru na Hitlera i Musolinija, drmali Evropom. Njegove pristalice, malobrojne i agresivne, terorisale su političke neistomišljenike. Uprkos neuspesima na parlamentarnim izborima u Kraljevini Jugoslaviji (imao je u Srbiji, procentualno gledano, manje glasova nego Partija jogi letača danas) verovao je da je vreme u kojem će njegova neugledna ličnost dobiti na značaju pred njim. Nije dugo 161 čekao-­‐ s okupacijom Jugoslavije aprila 1941.godine i docnijim formiranjem Nedićeve kolaborantske vlade, Ljotić je dočekao svojih pet minuta. Bio je pouzdani Nedićev saveznik mada nikad nije bio u njegovoj vladi. Ljotićevo vreme je, pod nerasvetljenim okolnostima, isteklo u Sloveniji 1945. godine. Dva puta se njegovo ime povampirilo: jednom u Pajkićevoj drami i drugi put pre šest godina sa incijativom lokalnih desničara da se po njemu nazove deo trga u Smederevu. Za tzv. „umerene nacionaliste“ sam početak komada predstavlja svojevrstan šok-­‐
u predugačkom monologu vladika Nikolaj Velimirović, svojevremeno predlagan za novog ideologa naše vojske (u nedostatku marksizma, šta li?) ovde drži posmrtno slovo Ljotiću, uzdižući ga do neba i tražeći od Boga da ne uzima više jer je, uzevši Ljotića, „uzeo previše“. A onda se nižu slike (flešbek, fleš forvard,flešbek, fleš forvard ad nauseam), sve luđa od luđe-­‐Ljotić u prepirci sa Tolstojem, Ljotić kao hrišćanski pravednik, Ljotić kao požrtvovani član medicinskog osoblja, Ljotić kao odvažni oficir u Prvom svetskom ratu, Ljotić kao harizmarh kojem zavidi Hitler i za kojim uzdiše Leni Fon (?!) Rifenštal, Ljotić čiju slavu želi premijer Stojadinović, Ljotić kao mistik, maštarsko dete, vizionar, Ljotić kao metafizički batinaš, Ljotić kao smerni hrišćanin koji utamničenim komunistima donosi hleb i orahe. Sve u vezi s njim je sveto. Nasilje koje čini se, kao i brutalnost scena u kojima „plavokosi zboraši“ prebijaju komuniste (u tekstu ružne, prljave, poluživotinjske rudare) podiže na nivo naci-­‐
fetiša. Unisonost ZBOR-­‐a, njegova silina, Ljotić kao slika i prilika Gospoda na zemlji i njegovi jurišnici kao anđeoska vojska u stalnoj borbi sa „Crvenim Sotonom“ predstavljaju u ovom delu sirotinjski „Trijumf volje“ sa sve lutkama. Zanimljivo je spomenuti i druge predstavnike ultradesničarske Internacionale koji ovde defiluju-­‐
Kodreanua, vođu rumunske „Gvozdene straže“ poznate po zloglasnim „eskadronima smrti“ i Jukija Mišimu, japanskog pesnika i desničarskog pučistu. Šta je ovim zapravo postignuto? Ultimativno zlo poseduje jedinstvenu nit koja ima vešto iskonstruisan privid-­‐ mi jesmo desničari ali nismo najgori. Autor tako pravi distinkciju između Ljotića, Kodreanua i Mišime s jedne i Musolinija i Hitlera s druge strane. Razlika je, navodno, jasna-­‐ Musolini slepo veruje u svemoćni državni mehanizam a Hitler u paganske starogermanske mitove. Kodreanu i Ljotić su posvećeni hrišćani, pravoslavci i 162 poseduju vertikalu-­‐Bog na nebu, vladar na zemlji i veruju u mističnu misiju svojih naroda te nemaju ništa sa Hitlerovom rasnom politikom kao što ni Mišimin operetski pokušaj puča nema veze sa pokoljima Kineza za vreme Drugog svetskog rata. Povratak starih običaja i načina života, to je sve čemu ovi na silu skrpljeni desničari navodno teže. A ipak, kako objasniti to što su „ljotićevci“ radili isto što i nacističke trupe? Kako objasniti to da su bili najomraženija od svih vojski i paravojski koje su krstarile Srbijom? Kao objasniti Hrista sa kamom u zubima u kojeg su, očigledno, verovali pripadnici ZBOR-­‐a? Objašnjenja nema ali, zašto ne oprostiti Ljotiću? Pobogu, on je bio antikomunista i pravi Srbin. I tu dolazimo do logičnog zaključka-­‐revizija istorije je ono što opseda autora. Proglašavanje svih dosadašnjih krivaca za svece i obrnuto. Štaviše, da bi se Ljotiću dao kakav-­‐takav legitimitet on se u komadu udružuje sa Dražom Mihailovićem što nije slučajno s obzirom da je „Čičina“ „rehabilitacija“ počela prva. Tako su, bar na papiru, konačno pomirena trojica antikomunista-­‐Mihajlović, Ljotić i Nedić što, simbolično, predstavlja poziv na povezivanje svih kojima je Srbija na srcu (čitaj: duši) a nacionalno slepilo glavna vrlina. Nastala u Miloševićevoj Srbiji ova crna misa Ljotiću mogla je u vladajućem establišmentu da naiđe samo na odobravanje. Onaj koji poziva na isprostituisanu sabornost naroda, isilovano zajedništvo, uniformnost, antidemokratičnost, srednjovekovlje, klerikalizam, magloviti panslavizam, ksenofobiju, antizapadnjaštvo i harizmarhiju izdvojenog pojedinca mogao je da računa na podršku koja se kretala od Miloševića preko pivom zadojenih obrijanih glava, paravojnih formacija, kvazi-­‐
akademika do mlađahnih salonskih desničara. Gde se sve ta mračna sila materijalizovala mogli smo da vidimo na čitavom nizu susednih zemalja koje su postajale strelišta naših „patriota“ da bi na kraju,1999.godine, konačno dobili šansu da se oprobaju i na domaćem terenu. NEBESKI OVERDOSE ILI SERBS, SKY IS THE LIMIT! Ako mislite da ne možete otići dalje od mrzilačke nirvane „Ljotića“ onda se varate. Još se niste prestavili mada prestravili sigurno jeste. Na redu je “Saga o UNPROFOR-­‐u” Isidore Bjelice, melodramatična priča o dva brata do dva pobratima unproforska, Žanu i Filipu, Francuzima dalekog srpskog tj. afričkog porekla. Iako 163 smešten u vreme skorašnjeg rata u Bosni, komad Isidore Bjelice nas, na neki način, vraća u prastara vremena kad su lesovima slovenskim vile hodile. Jedna od njih, Nebesna (?!) prevodilac unproforski, devojka Stevana, vođe četnika, oživljava Žana, smrtno ranjenog unproforca i, gle čuda, zaljubljuje se u njega. Ali, Žan nije dovoljno Srbin (kleti većinski procenat francuske krvi) te njegovom greškom (izlanu se pobratimu svom) strada dve stotine srpskih civila. Filip (glavni negativac je, nimalo slučajno, afričkog porekla) životom plaća svoju izdaju ali, u isto vreme, od njegove ruke gine Nebesna. Žan se vraća svojim korenima i postaje četnik. Stabilnije dramske strukture od prethodnih komada, pseudomelodramatska, prošarana muzičkim numerama (najkarikaturalnija mi je ona u kojoj srpski četnici pevaju: „Šubidua!“ u maniru doo-­‐wop banda, believe it or not!) ova drama je na ivici samoparodiranja. Zapravo, a mislim to i o prethodno navedenim komadima, kad bi ubacili nekoliko indikativnih replika ili neki kritički uvod umesto Manifesta, dobili bi antišovinistička dela koja predstavljaju žestoku mada trapavo i spisateljski neutemeljeno, izrečenu kritiku svih užasa iz kužine Miloševića i inih. Autori su svesni toga i namerno idu po ivici da bi mogli, u zavisnosti od trenutne političke situacije, da kažu: „Da, upravo sam to hteo/la da kažem!“ što podseća na spiku jednog od prvih beogradskih pankera koji je godinama nastupao na mitinzima „crveno-­‐crne koalicije“ da bi posle izjavio kako je to radio da bi „uništio sistem iznutra“. Sa hedonističkog i pseudohrišćanskog u prethodne dve drame fokus ovaj put prelazi na pagansko. Nebeska je simbol života, prirodnih sila, ljubavi i, što je najvažnije-­‐SRPSTVA, onog izvornog, iz vremena kad su naši praoci zalutali u balkanskim gudurama. Kao simbol iskrivljene vizije „rasnog“ slovenstva (plavokosa, visoka, drusna nasuprot većinski tamnokosoj populaciji) i drevnog Nebesna svojim imenom predstavlja ništa manje no „treće ime Srbije“ ( nije Milorad Pavić), istovremeno (Frojde, vrati se, sve ti je oprošteno!) ljubavnicu i majku (doji Žana svojim mlekom), nadahnuće, ideju vodilju, sveticu, ženski princip, matrijarhat naš drevni, Majku Zemlju i šta već ne. Nadmoćna nad svim muškarcima (a pogotovo zapadnjačkim papučićima, banalnim hedonistima i fetišistima), Nebesna predstavlja „emancipovanu“ Srpkinju koja gorljivo brani svoju krv i tlo. 164 No, pravo lice Nebesne nije ni izbliza tako zavodljivo-­‐to je nakaradna „Nebeska Srbija“ sa svojim „izabranim narodom“ koja je , kao svaka krmača, uživala daveći svoju decu a tuđu „volela“ još više od svoje. Nema ničeg lirskog ili romantičnog u šumetini punoj paramilitaraca (koji nisu koljači već „silni oklopnici bez mane i straha“ za razliku od „onih drugih“) niti u zastrašujućem jurišu koji Žan vodi „za Nebesnu“. Bez zaklanjanja iza kafanske šege, propovedničkog tona ili silikona Samante Foks (fetiš američkog oficira-­‐još jedan u nizu bespotrebnih dramaturških „rukavaca“ ) ovaj juriš ogoljeno prikazuje onu istu zver koja se nevešto skrivala između redova. Ta napast kidiše na sve drugačije, na sve ne-­‐belo, ne-­‐srpsko, ne-­‐
pravoslavno i ne haje da li su oni koji će od njene šape stradati Srbi, Hrvati, Bošnjaci ili bilo ko drugi. NEGDJE IZNAD PLANETA I IZVAN SEBE Najlakše bi, nakon čitanja ovih „ostvarenja“ bilo reći: „Pa, da, tako je propao rokenrol. Provokacija koja je otišla predaleko.To je poza. Ko još doživljava takve stvari ozbiljno?“ No, problem je sledeći: mi sve posmatramo iz današnje perspektive, iz benignih prozivanja na FDU: „Ko (ni)je „pajkićevac“?“ ili razgovora dokonih domaćica o najnovijem delu Isidore Bjelice. Na taj način okrećemo priču na malograđansko prepucavanje i ove nakaradne tvorevine vešto maskiramo mutljagom beogradske čaršije. Druga glupost koja bi se mogla omaći bilo bi nerazumno potcenjivanje i nipodaštavanje obrazovanja autora ove knjige,njihove verziranosti i prečnika kruga istomišljenika. Namena ovih drama nije bila toliko da budu igrane koliko da budu pročitane, a naročito Manifest, pravo „vjeruju“ desničarskih umetnika koji se nalazi na početku knjige. Trebalo je poručiti da postoje urbani ekstremni desničari među umetnicima koji čvrsto stoje iza ideje „Velike Srbije“. Prava je, dakle, istina da su devedesetih, Pajkić i Bjelica bili zastupljeniji u medijima i sa mnogo većim uticajem na studente FDU nego danas te da je njihov ekstremno desničarski stav sa aurom „avangardnosti“ i postmoderne (famozni „Polit-­‐Art“ ) davao vetar u mlohava miloševićevska jedra koja nisu imala dovoljno intelektualnih i „drugačijih“ pari pluća da bi kužna barka jedrila kroz sve „nevjere“ srpske kulture. Podrška onih koji su imali određeni urbani renome bila je itekako 165 dobrodošla. Danas ovaj „dvojac bez kormilara“ duva u druga jedra koja nisu ništa manje crna a možda će se okrenuti i u pravcu podrške nekoj od brojnih demokratskih partija, ko će ga znati? Ono što je sigurno je da je jedina uteha u javnoj sudbini drama iz ove knjige. Jer, ako su nacistički propagandni filmovi Rifenštalove bili „remek-­‐delo stvoreno od đavola lično“ onda su pisanija tandema Pajkić/Bjelica dela pripravnika za mesto šegrta Belzebubovih šegrta ali je ova knjiga za jednu malu zemlju i kulturu kao što je naša daleko od zanemarljive nepogode. (Beton, 2008) SERVIRANI SNOVI Autor: Tena Štivičić Naslov: Dvije i druge Izdavač: Profil, 2008 Zanimljivo je to sa knjigama drama na „Zapadnom Balkanu“ koji još popularno nazivamo „ovim prostorima“: retko se štampaju a i kad izađu to već znači nešto tj. da je iza autorke/ autora propisna „kilometraža“ izvođenja u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Srbiji te da je ovo način da se, na najbolji mogući način, zaokruži jedan period u stvaranju. Tužno je što pozorišta iz „regiona“ ne neguju hvale vrednu izdavačku tradiciju Velike Britanije tj. štampanje izvedenih komada u toku aktuelne sezone. Drame u formi knjige su, dakle, svojevrstan fenomen a tako je doživljeno i pisanje Tene Štivičić od nemalog broja pozorištnika. U kojoj šumi Striborovoj čuči ovaj „fenomen“ ? Da razjasnimo: pristup Teni Štivičić i njenim vršnjakinjama je, a o tome ću pasus docnije, na praktičnom primeru tri drame („Nemreš pobjeć od nedjelje“, „Dvije“, „ Fragile!“) u ovom hvale vrednom izdanju je potpuno pogrešan. Larma se tako o nekom tobožnom „oslobađanju“ naših balkanskih pozorišta jer, eto, ima više spisateljica no ikad ranije. To je, sad aktuelno „žensko pismo“, baca se sve to pisanije na kantar pa se onako, kao na pijaci, od oka meri: „ Vuče li po težini više Na Rezu ili na Srbljanovićku ili na Markovićku? „ Da pojasnimo još jednom: balkanski teatri su i dalje u krizi u kakvoj su bili i pre, ako ne i goroj, a verglanje o „ženskom pismu“ doživljavam kao glumatanje političke korektnosti iza kojeg se krije seksizam i razvrstavanje pisaca po novim taborima, 166 kao da nam ovi nacionalni nisu već preko glave. Nove, mlade autore, a u njih ubrajam i Tenu Štivičić, odlikuje pre svega drugačiji pristup, drugačija tematika, vizura pa i struktura teksta i oni, kao takvi, nisu novost za „ostatak sveta“ ali za „ove prostore jesu“. Da bi shvatili bolje poentu sagledajmo trenutak u kojem je nastala „Nemreš pobjeć od nedjelje“ , „monodrame za dva lika“ kako kaže autorka. Te 1999. godine, bolesne od straha od „milenijumske bube“, je Sarah Kane digla ruku na sebe i tako je, na neki način, okončan period najvećeg intenziteta tzv. „dramturgije krvi i sperme“ a lokalne nacionalne politike i njihovi kvazi-­‐bardovi su bili ogoljeni u svojoj jalovosti i tuposti. I, šta da se radi? Treba ponovo sagledati čoveka, nakon potpune dekonstrukcije, vratiti se bazičnom-­‐ ljubavi, ljudskosti ili bar pokušati da sagledamo gde smo to izgubili vek baš kao što su, početkom prošlog veka, umetnici pokušavali da nađu težište posle Prvog svetskog veka. I tu su Ona i On, smešteni u „monodramu“, pokušavaju da nađu ona šav koji su bogovi prekinuli ako je verovati Platonovoj „Gozbi“. Da se razumemo: nije to neki „novi romantizam“ autorke ili „umekšani brutalizam“ već, jednostavno, surovi intimizam sa dramaturgijom koja je, po svojoj brzoj promeni slika, srodna televizijskoj drami i filmu što odgovara percepciji savremenog gledaoca. Scene kao strogo odvojene ne postoje, ionako se svet sveo na jednu tačku u kojoj se sve sažima. Jezik jeste urban i realističan ali je baratanje vremenom u ovom a i u drugim komadima kao i rasporedom „materijala“ na prvi pogled proizvoljno. U ovakvom „triku“ se zapravo ne krije ništa drugo do ležernost pripovedanja-­‐ autorka nas prvo uvlači u radnju a tek naknadno servira deo po deo životnih priča glavnih aktera. Ona i On (nimalo slučajno bez imena) su daleko od savršenih, „čmrlje“, puše, piju, konzumiraju drogu, zure u televizor, žive za nedelje koje ništa ne donose. Anesteziraju se jer život previše boli. Čak i džoging i tzv. „healthy living“ proizvode droge poznate kao endorfin, serotonin i adrenalin. Živite zdravo i osećaćete se kao da ste sveži, zaljubljeni i puni energije. Da li? Zanimljivo je da tekst vrca lucidnim komentarima o organima, fizičkoj građi, metabolizmu, jelu ( mnooogo!) kao da smo, živeli zdravo ili ne, svedeni na fiziološko. 167 Nije to ni „ludilo u dvoje“ niti su „ludi od ljubavi“ a razgovori Nje i Njega često skliznu u monologe što samo sugeriše usamljenost aktera, njihovu upućenost na sebe i pre svega sebe, sveprisutan osećaj da su im životi ostali prazni. Nije to samo priča o čoveku kao o večito nezadovoljnom biću već o diktatu koji prima na mnogo suptilniji način. Neko je njima i nama prodao individualizam, samostalnost, odrastanje, zrelost i mi smo platili skupo ne znajući da je od te roba ostala samo etiketa. Na kraju komada ostaje nada da će bar etiketa biti skinuta. U „Dvije“, in questo modo ali sa drugom pričom, opet posmatramo famoznog Androgina. Ovaj put su njegove dve polovine Anja i Lena, dvadesetogodišnjakinje koje, na prvi pogled, predstavljaju dva principa-­‐ duhovni i fizički, etički i materijalistički. Ali, ako zagrebemo videćemo da je ispod površine sasvim drugačija slika: Anja je (mada u neznanju) ušla u vezu sa oženjenim muškarcem, piscem Emilom, Leninim ocem. Iako na prvi pogled podseća na manipulativnu ljubavnicu kriminalca, Lena poseduje senzibilitet koji se podudara sa Aninim ali i osećaj koji obuzima bezmalo sve junake drama Štivičićeve-­‐ izgubljeni su. „Iskusniji“ kao što je Emil vide svoj izlaz u sitnim intelektualnim provokacijamakoje ne služe samo hranjenju slike o sebi kao o VIP a završavaju život banalnom smrću. Traženje smisla je jednako jalovo kao i pisanje „pornografskog romana“ na koje se Anja i Lena večito spremaju. Sama odluka na kraju drame da napišu roman ne može, sama po sebi, predstavljati neku prekretnicu u njihovim životima pa sve i da krenu stazama koje su već prokrčile Nives Celzijus ili Anabela Basalo. Bila tabloidna ili ne, budućnost koja ih čeka biće zajednička te se, uslovno govoreći, i ovaj kraj može uračunati u happyend. Ono što na „ovim prostorima“ predstavlja poseban izuzetak u pozorištu je priča o istopolnoj ljubavi. Najjednostavnije bi bilo objasniti vezu Anje i Lene kao posledicu razočaranosti u muškarce i kao emotivna bića i kao ljubavnike. Posebno je intrigantno da između Anje i Lene postoji bizarna iskrenost koja se pokazuje u Anjinim opisima Emilovih ljubavnih navika i Leninim komentarisanjem istih što podseća na roman „ The Prime of Miss Jean Brodie“ Britanke Muriel Spark u kojem nastavnica navodi svoju omiljenu učenicu, o kojoj potajno sanja, da postane ljubavnica njoj dragog kolege. Na taj način će posredno „osetiti zabranjeno voće“ ali 168 će to istovremeno predstavljati i lezbijsko uživanje Dakle, intimni trenuci Anje i Lene, uprkos očiglednoj ljubavi, imaju za Lenu i incestuozne elemente. U „Dvije“ je očito autorkino razvijanje sve složenijih dramskih struktura. Tako se povećava broj aktera, slike ili pojave su sve kraće a sve je češće preplitanje replika i dovitljivo korišćenje dijaloga koji su zapravo udvojeni pa je tako, recimo, jedan isti odgovor, upućen gledalištu i dvoma aktera koji su na sceni, svakom u svom vremenu i prostoru, jednako validan. Ako bi to s nečim poredili onda bi to bilo korišćenje split screena na filmu što na momente podseća na „Timecode“ Mikea Figgisa. U trećoj drami „Fragile!“ (Lomljivo!) autorka se bavi istočnoevropskim emigrantskim svetom, zalutalim u noćne klubove Londona 21. veka. Zapravo, u samom komadu su svi stranci (Gayle, Novozelanđanka, ponajmanje) i ono što se i ovde izdvaja kao svojevrsna „zakonitost“ je da je i ovde reč o nezadovoljnim, ranjenim ljudima. Konvencionalnije organizovan, sa najviše likova, podeljen na scene, „Fragile!“ je obračun sa „serviranim snovima“. Ljudima u Londonu, da parafraziram, treba dati tri godine da probaju da se ostvare a ako ne uspeju, neka nastave dalje s nečim drugim. Ali, te tri godine ne dolaze i mnogi se kotiraju „-­‐21 na svojoj lestvici vrednosti“. Ako bi se najsažetije opisala radnja „Fragile!“ sve bi stalo u jednu reč: implozija. Dakle, ako se izuzmu varnice na liniji emotivnog trougla Erik (Norvežanin, ratni reporter iz Bosne i kokainoman)-­‐Mila (hrvatska pevačica i glumica )-­‐Marko (sin zloglasnog srbijanskog političara, standup komičar) , većeg dramskog sukoba, kao i kod Čehova, čini se, kao i da nema. Uz par psovki i sitnih podmetanja svi junaci (ne može se naći neki „potpuni negativac“ ) nalaze način da se, na nekom nivou, povežu s drugima i kako-­‐tako komuniciraju ali problem ostaje u njima-­‐ u tome da li mogu da prestanu sa prostitucijom, audicijama, seks trafikingom. Ovo je, stoga, možda i najgorči komad Tene Štivičić jer je prikazana galerija ljudi koji, čak i kad čine zlo, čine ga pre svegta sebi a onda i drugima a njihove postupke određuje sila prilika a ne neki izbor a i kad dođu do nekog novca, kao Michi, vlasnik noćnog kluba, oni postupaju po automatizmu surovog zakona opstanka. Suma sumarum: drame Tene Štivičić predstavljaju urbano, lično, televizično pozorište koje želi da nas podseti na nas same pitajući: „Setite li se vi nekada sebe i 169 drugih?“ Sad, na početku novog veka, to nam je pitanje potrebnije no ikad. Pametnome dosta. (Booksa, 2010) RUŽENJE STRANACA
Selenićeva etno-karakterologija
Selenićev komad kao svoju osnovnu temu ima srpsku neslogu prikazanu kroz dva
paralelna toka: u jednom je opisan niz događaja koji su „naveli“ Miloša Obrenovića da
naredi ubistvo Karađorđa 1817. godine, a u drugom tamnovanje šarolike gomilice
političkih zarobljenika (uglavnom četnika) u jednoj od brojnih kaznionica 1945/6.
godine. Konfuziju podela s vremena na vreme komentariše major Aterton, istorijska
ličnost, britanski obaveštajni oficir koji je 1942. godine ubijen u misiji čiji je cilj bio da
otkrije „pravo stanje stvari“ na terenu. Zanimljivo je da još ne postoje konkretni dokazi
ko je ubio Atertona, mada su počinioci verovatno bili četnici ili Nemci.
Izvođenje Ruženja naroda na Sterijinom pozorju u vreme famoznog „događanja naroda“
1988. godine nije bilo nimalo slučajno. S jedne strane, tekst je doživljavan kao „rušenje
tabua“ o partizanskoj nepogrešivosti, o nekim akterima koji su bili deo partizanskog
pokreta, kako onim utamničenim tako i „oficijalnim“, nisu strani silovanje, alkoholizam,
nedisciplina, korupcija, pljačka, ubistva. Četnici su, pak, ako se izuzme vojvoda Jezdimir
Kuštrimović (baziran na Nikoli Kalabiću), prikazani humanije. Oni imaju svoje sitne
mane i slabosti, ali i nešto vrlina koje isplivaju na površinu, doduše retko. Pod najvećom
sumnjom je onaj ko nije „nit’ tamo nit’ ovamo“, Slavoljub Medaković, predratni
„champagne socialist“, lider socijalističko- seljačke stranke (baziran na Dragoljubu
Jovanoviću),
član
Titove
vlade,
zatvoren
kao
„nenarodni
element“.
O „večitoj dilemi“ kom se carstvu privoleti: da li „sačuvati“ narod po cenu kolaboracije
(Miloš Obrenović, četnički pokret) ili se beskompromisno boriti (Karađorđe, partizani)
pisao je Selenić i docnije, u komadu Knez Pavle gde je pragmatičnom, sofisticiranom
knezu suprotstavljen fanatični anglofilski dvojac, pučistički generali Simović i Mirković.
IRuženje naroda i Knez Pavle postavljaju jedno isto pitanje: „Da li smo mogli da
170 zaobiđemo velika krvoprolića vukući možda nepopularne i moralno problematične ali
„razumne“ poteze?“ Nameće se zaključak da su u istorijskom bilansu obe strane bile
jednako brutalne, ali da je jedna „koštala“ manje (obrenovićevska, četnička) u odnosu na
drugu. U ovim istorijskim previranjima posebno je zanimljiv status stranaca u
Selenićevoj drami.
SLOVENCI
Jedina (ali vredna) dramatis persona slovenačkog porekla u ovom komadu je Boštjan,
dvadesetpetogodišnjak, partizanski komandant zatvora za političke protivnike smeštenog
u oslobođenoj Srbiji 1945/6. godine. Na Boštjanu je sve vreme „besprekorna partizanska
uniforma“, što potvrđuje pozitivan stereotip Srba o Slovencima kao o urednim, vrednim
ljudima. Boštjana nacionalna pripadnost ne određuje na prvi pogled, ne toliko kao
stereotipni karakter, ako se izuzmu navedeni metodičnost i urednost, koliko činjenica da
je kao Slovenac kod robijaša omraženiji od ostalih partizana (Kuštrimović ga naziva:
„govno kranjsko“). Boštjan vlada onako kako to čini Miloš Obrenović, koji 1817. godine
žrtvuje glavu kuma Karađorđa da bi očuvao svoju vlast i Srbiju poštedeo daljih ljudskih
žrtava.
Boštjan je mlad i samim tim mora dodatno da se dokaže pred nadređenima. Njegova
strogost je određena i njegovom pozicijom s obzirom da je njegov nadređeni Uča,
Užičanin sklon da često obilazi kaznionicu. Koliko i partijskim ciljevima, Uča je jednako
privržen pijanstvu i ekscesima, pa tako upada u ćeliju i oružjem tera zatvorenike da
recituju „Početak bune na dahije“. U odnosima sa zatvorenicima Boštjan neguje neku
bizarnu kombinaciju neposrednog, skoro drugarskog odnosa i strogosti. Ne okleva da
upotrebi doušnike i kažnjava na osnovu dojava. Dobro poznaje karaktere, pa tako Stevana
Stankovića, četničkog političara, kupuje cigaretama a Kuštrimovića, stalnog doušnika,
drži u strahu da mu neće ispuniti obećanje i ostaviti ga u životu. Vladajući
makijavelističkim metodama, Boštjan dobija „kompliment“ od Uče: „Jesi đubre!“.
Upravo u toj „pohvali“ stoji razlika između Uče i Boštjana, razlika u prirodi njihovih
brutalnosti. Uča je verovatno prvoborac, sa traumama iz rata i on u epskoj pesmi vidi
svoju suštinu, ustaničku, borbenu, protiv okupatorskog nasilja, iskrenost i drskost
nasuprot Boštjanovoj potuljenosti i proračunatosti. U ovoj pesmi Uča nalazi i objašnjenje
za svoje kabadahijsko ponašanje kakvo je Čapajeva, nekadašnjeg partizana, dovelo u tu
171 istu kaznionicu. Boštjana je Selenić prikazao kao pragmatičnog predstavnika prve
generacije političara Titove Jugoslavije, što zanimljivo korespondira sa vremenom
pisanja i izvođenja Selenićeve drame, vremenom Miloševićevog uspona na vlast kad su
težnje slovenačkog rukovodstva za nezavisnošću njihove republike dobijale na zamahu.
Kao dramski junak, Boštjan nije prikazan sa rafiniranim psihološkim nijansama za
razliku od drugih junaka Selenićevog teksta.
Njegov razlog postojanja na dramskoj sceni nije u tome da se prikaže težnja čoveka koji
se zatekao u civilizacijski drugačijoj sredini da se održi i eventualno napreduje. S druge
strane, za Boštjana se ne može reći ni da je tipski upravnik kaznionice, ograničeni
čvrstorukaš koji se oslanja na brutalnu silu. Njega definiše pre etnička pripadnost sa
kojom su poistovećena njegova servilnost i makijevalistička brutalnost. Upravnik zatvora
je tako stereotipni Slovenac, dakle stranac koji vešto manipuliše zavađenim Srbima.
BRITANCI
Britanci su i za obrazovanije Srbe dugo vremena bili dalek i skoro egzotičan narod. Sve
do dolaska pukovnika Džordža Lojda Hodžiza, prvog engleskog konzula u Srbiji za
vreme prve vladavine kneza Miloša. Jedna od retkih detaljnijih informacija o Britancima
su zapisi Dositeja Obradovića koji je boravio u Engleskoj, videći u misliocu Adisona
„engleskog Sokrata“ a u Englezima „najprosvešteniji u Evropi narod“. Međutim, srpskobritanski kulturni kontakti nikad nisu bili jaki. Srbija je bila kulturno, politički i
ekonomski više okrenuta prema Centralnoj Evropi, kao i Rusiji i Francuskoj. Shodno
tome, Britanci se nisu mnogo pojavljivali u našim dramama. I za njih su važili manje-više
isti stereotipi u koje veruju i brojni Evropljani: u pitanju je hladan, trezven ali alkoholu i
svakojakim ekscentričnostima sklon narod. Poseban kuriozitet predstavlja to da je tek
posle Prvog svetskog rata kod nas počela da se pravi razlika među britanskim narodima:
Englezima, Škotima, Velšanima i Ircima, koji su pre toga svi proglašavani za Engleze.
Tako je i jedan deo Beograda iznad hotela „Slavija“ nazvan Englezovac, iako je njegov
vlasnik
bio
Škot,
Frensis
MekKenzi.
Ruženje naroda u dva dela prikazuje „mejdžora“ Atertona, tridesetogodišnjaka, koji u
štabu britanske obaveštajne službe u Egiptu daje izveštaj sa balkanskih ratišta. Aterton
svedoči o balkanskom svetu u kojem je razum unapred isključen a svi savezi i animoziteti
172 mogući i ne isključuju jedni druge. Zašto partizani ubijaju četnike, pita ga u jednoj sceni
pukovnik Daglas.
ATERTON:
Zato
što
su
Srbi.
DAGLAS: Ali, majore Aterton, zar ne vidite da u vašim odgovorima nema logike?
ATERTON: Vidim, kolonel Daglas.
Ovi odgovori treba da predstave staru priču o apsurdnim srpskim neslogama. Postoji u
tom razgovoru i određena količina „engleskog humora“, koji je u stvari srpski pa tako
Aterton kaže: „ponekad sam verovao da ima partija koliko sam imao sagovornika“.
Zbunjivost pukovnika događajima na Balkanu, sa druge strane, govori o nesposobnosti
Britanaca
da
sagledaju
kompleksnost
realne
situacije:
probritanski
»četniki«
(poengležena verzija a ujedno i prvobitni naslov ovog komada od koga je Selenić
odustao) mrze Britance i kralja, partizani su za Sovjete, i partizani i četnici su pretežno
Srbi, mada partizana ima među Hrvatima a Hrvatskom vladaju ustaše... Jednom rečju,
čak i slavni britanski razum, hladan i rigidan, prestaje u sudaru sa južnoslovenskim
omrazama.
U Ruženju postoje i druge reference vezane za Veliku Britaniju. Četnici na više mesta
proklinju „britansku izdaju“, stajanje na partizansku stranu i prisilu koju su primenili da
bi Petar Drugi Karađorđević pozvao svoje podanike da se stave pod Titovu komandu.
Ali, protivrečnosti se tu ne završavaju. Tako Stanković, anglofil i četnik, recituje delove
iz Šekspirovog Julija Cezara Kuštrimoviću, sirovom varvarinu i uživa u stihovima
pesnika naroda koji ne podnosi, ne poznajući značenje ni jedne jedine reči koju izgovara.
Time Selenić ističe površnu četničku anglofiliju koja je izmešane sa ksenofobijom,
opijenost jezikom (u njegovoj elizabetanskoj verziji) i nerazumevanja politike koja se na
tom
istom
jeziku
vodi.
Australija se spominje u priči sveštenika, popa Save, koji govori o grupi australijskih
vojnika koje su Nemci uhvatili u Grčkoj i doveli u niški logor. Neki od veselih
zarobljenika iz daleke zemlje nacistički su pozdravljali magarca koji je prolazio pored
logora. Nemci su pretili streljanjem onima koji su to radili. Svi Australijanci osim jednog
su tvrdili da su oni ismevali Firera. Ubijen je upravo onaj koji je rekao da ne zna ko je to
173 uradio, ali zna da on nije. Ova priča o solidarnosti i hrabrosti nije imala nikakvo značenje
za srpske političke zatvorenike. Saveznička sloga je tako suprotstavljena srpskom
odsustvu svesti o bilo kakvoj solidarnosti, nacionalnoj, vojničkoj i ljudskoj.
FRANCUZI
Andre, Medakovićeva supruga, pojavljuje se u jednoj sceni Ruženja. Ona posećuje svog
muža u zatvoru i iz tog kratkog dijaloga saznajemo da nekako preživljava prve poratne
dane, iako je očigledno da ne koristi “tačkice” i bonove za hranu. Ona laže svog muža da
dobija pakete iz Francuske i da, s obzirom da je izbačena iz kuće, živi kod njihovih
prijatelja kojima je takođe oduzeta kuća. Ovo je kratka, emotivno nabijena scena i u njoj
Selenić daje jedan od svojih tipičnih motiva: nevolje stranaca koji su zaglavili u
domaćem
karakazanu.
Medakovićeva deca su se odrekla očeve politike i pridružila partizanima. Andre je
izgubila krov nad glavom i zabranjeno joj je da ode u Francusku. Njena egzistencija je
ugrožena i nema naznake da se bavi bilo kakvim poslom. U razgovoru sa Medakovićem
pokazuje se da Andre ne zna koji se bonovi i „tačkice“ koriste, što indicira da ona sama
ne obezbeđuje svoju egzistenciju već to čini neko drugi. Zanimljivo je da prvo slaže svog
muža da se preselila kod prijatelja rekvirirane kuće a zatim izbegava da mu da adresu na
kojoj živi. Jedini od junaka komada koji poznaje Andre je Stevan Stanković koji je
upoznao pre rata: „Nesretna gospođa Andre, divna, pametna žena, odjedared sama u
partizanskom Beogradu...“. Stanković, dakle, indicira da je Medakovićeva supruga osoba
koja se teško snalazi u životu i da nije isključeno da je našla zaštitnika kod nekog ili
nekih uticajnih muškaraca koji vode „partizanski Beograd“. Medaković previše žustro
odgovara
na
ovu
rečenicu
jer
Stanković
samo
potvrđuje
njegove
sumnje.
U liku Andre može se prepoznati stereotipna Francuskinja krhke, plahovite ženstvenosti
koja kao Vilijemsova Blanš Diboa „depends on kindness of strangers”. Kao žena iz
visokog društva ona mora da nastavi sa istim ili sličnim stilom života. Potresena je
postupkom svoje dece i žao joj je Medakovića ali, s druge strane, teži da sačuva sebe i
napravi emotivnu distancu prema bližnjima. Tako se kod nje izmenio jezik intimne
komunikacije. Mužu se obraća sa: „moj prijatelju“ umesto „mužu“ ili „ljubavi“ i „grlim
te“ umesto „ljubim te“.
174 FIKSIRANJE PREDRASUDA
Nacionalni stereotipi su za brojne dramske pisce pa i one najveće (setimo se Aristofanove
Spartanke Lizistrate, Šekspirovih oficira, Irca FicMorisa i Velšanina Hluelina u Henriju
IV, Nemaca u komediji del arte) predstavljali (i predstavljaju) „prečicu“. Kad bi zamrla
spisateljska inspiracija a rafiniranost portretisanja likova počela da bledi, autori su
pribegavali stereotipu jer bi on, po defaultu, prikazao karakter koji im treba, dodao malo
egzotičnosti (akcenat, jezik) i, često, komički efekat. Nacionalni stereotipi se tako
potvrđuju na sceni a publika je živi u lažnom ubeđenju da je bolja od onog „drugog“. Na
taj način se stvara osećaj izuzetnosti i samodovoljnosti društva u kome je delo poniklo.
U Ruženju naroda stranci su pretežno ili negativci ili uskogrudi i sebični. Selenićeva
drama podupire verovanja da su slabići oni koji nisu imali dugu tradiciju ustanaka
(Jermeni), oni koji su skloni racionalnim formulama nesposobni da sagledaju širu sliku
(Britanci) ili slabi, egocentrični karakteri (Francuzi), te da su našim, srpskim podelama
blizu pola veka kumovali stranci (Slovenci i Hrvati pre svega).
(Beton, 2010)
Izveštaj sa sedmog Joakiminterfesta
GODINE OPASNOG TEATRA
Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina
se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i
mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom
angažovanih, društveno kritičkih drama koje, konačno, govore o nečemu što nas se
tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom
snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice,
pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se
najbolje skupi na jednom mestu – to je kreativna, kritička snaga koju ne bi
zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.
175 Krugovi u kojima se nalaze predstave koje je izabrao selektor ovogodišnjeg
Joakiminterfesta, reditelj Goran Cvetković, su direktno, aktuelno – politički angažovani
(kritika globalizacije, ksenofobije, homofobije, rasizma) , intimni (čovek i njegove
emocije u svetu koji srlja u potpunu otuđenost) i okrenuti prema dubinskim problemima
društva (revolucije i teror koji ih prati, represija države i ideologije, ograničavanje prava
pojedinaca, primena sile). Na taj način je sveobuhvatnije sagledan naš svet i problemi s
kojima se suočavamo a angažman dobio punoću koja je koliko politička toliko i
emotivna.
Predstava „Radnici umiru pevajući“ Olge Dimitrijević u režiji Anđelke Nikolić, izvedena
u koprodukciji Hartefakt fonda i Bitef teatra, predstavlja brutalnu priču o usponu i slomu
radničke pobune negde u unutrašnjosti Srbije. Dimitrijevićeva, pobednica konkursa
Hartefakt fonda za savremeni angažovani tekst, koristila je kemp estetiku, ne štedeći
citate novokomponovanih songova izmešanih sa izvornom narodnom muzikom te
dramaturgiju (otac oterao ćerku pevaljku i sponzorušu, štrajkač Zoran je voleo onu koja
se udala za njegovog druga, stereotipni srcetrogateljni razgovori) koja odgovara
latinoameričkim serijama. Cilj je bio da se ostvari, što je i rediteljski dobro rešeno,
distanca prema glavnim junacima – tipovima i na taj način sagleda suština socijalnih
problema u Srbiji. Štrajkovi glađu, odsecanje prstiju iz očajnog protesta (bazirano na
stvarnom događaju), izdaje sindikalnih vođa, promašeni životi, sve je to sabrano u ovom
kolopletu u kojem nema razrešenja. Glumci otvaraju usta na „plejbek“ ergo – sve što će
reći je već određeno kao što će reakcija političara i biznismena biti sasvim predvidljiva.
Život liči na lošu verziju latinoameričke/turske serije i tu napretka nema. Ceremonijalno
mirenje gazda i radnika na odru štrajkačice koja je, usamljena, išla do kraja i umrla od
gladi, govori da katarze ne može biti i da pomirljivost i ono „svi smo mi naši“ ne vodi
nigde.
JUST A LITTLE BIT OF HISTORY REPEATING….
„Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u izvođenju Turskog teatra iz Skoplja a u režiji
Vladimira Milčina otkrilo nam je jedan drugi svet koji se krije u Beketovim tekstovima
(naročito „Kraju partije“) – apokaliptičnu zemlju u kojoj je pakao otišao na nebo i ono što
deluje kao mogućnost oslobođenja predstavlja varku. Vladimir i Estragon, beskućnici
176 koje su, u Milčinovoj postavci, za promenu, igrale žene ( što dodatno podvlači njihovu
ugroženost i daje novu dimenziju priči) obitavaju na temelju nečeg što se može nazvati
binom namenjenom za političke govore ali i masovnom grobnicom. Iznad njih se nalazi
namreškano nebo iz kojeg raste drvo golih grana (koren nekog stabla ili đavolja ruka, ne
zna se) i rađa, u drugom činu, plodove totalitarizma – svastike i crvene petokrake. Na sjaj
ovih znamenja niko od aktera ne ostaje ravnodušan. Nizom prefinjenih scenskih
postupaka, koristeći, s merom, i slepstik elemente, Milčin je usmerio mladu ekipu
predstave prema kritičkom, nemilosrdnom razrešenju. Ljudi su svedeni na
usamljene klošare koji, pod knutom diktature, zaboravljaju ono što su bili i ne
mogu biti ono što jesu,. Uvek će vas neko, kao Estragona, metaforično, prebiti i
sutradan se nećete sećati ničeg. A onda ćete jednog dana, nakon sivih dana tranzicije u
prvom činu, shvatiti da je nastupio drugi čin vašeg života. Trećeg neće biti. Stojite u
sivoj militarističkoj odeći, ispod neba prekrivenog zlokobnim znamenjima. Opet vas je
neko prebio i vi ne znate ko ni zbog čega. Istorija je spremna da se ponovi još jednom
„Pismo iz 1920“, prema istoimenom zapisu Iva Andrića Bosanskog narodnog pozorišta iz
Zenice a u režiji Olivera Frljića je ostavilo publiku u potpunom šoku. Po završetku
predstave polovina publike je poduševljeno tapšala dok je druga, smrznutih lica, zurila
pred sebe. Da li to znači da se publika podelila na prvu i drugu Srbiju? Frljićeva saradnja
s glumcima, njihovo iznošenje ličnih stavova u toku predstave, težnja prema šokantnom,
nemilosrdnom, sve je to ostavilo publiku bez reči. Zemljom ispisana slova „Bosna“
nestaju pod telima četiri mladića u maskirnim uniformama koji padaju i tresu se
pod epileptičnim napadima, ginu izrešetani, ustaju, podižu, na humkama od te iste
zemlje, grobnice za svoju decu, koriste nadgrobne spomenike kao puške i „pucaju“
u publiku, neme posmatrače, krivce, saučesnike i ine, bez razlike. Smenjuju se
šokantne scene mučenja – gušenje plastičnom kesom koje možete prekinuti jedino ako je
pocepate i kažete šta iskreno mislite o užasu u kojem je Bosna i Hercegovina živela i
živi. I niko nije pošteđen od nacionalista, sveštenstva, zlikovaca svih konfesija i nacija.
Na kraju predstave, ograđeni bodljikavom žicom, goli do pojasa, što je očigledna
177 asocijacija na logor Omarska, glumci pevaju nekadašnju bosansku himnu. Da li treba
nešto dodati?
RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ
„Radnička hronika“ Petra Mihajlovića u izvođenju Narodnog pozorišta Republike
Srpske, Banja Luka a u režiji Ane Đorđević, predstavlja nam svet, ravnu ploču,
nakrivljenu, primitivnu čeličnu imitaciju onog sveta u koji su Evropljani verovali pre
nego što je dokazano da je zemlja okrugla. U takvom svetu, sivom, totalitarnom (radnici
nose crno – sivu odeću što sugeriše da su svi deo istog, totalitarnog, kapitalističkog
sistema) nema milosti ni za koga. Radnici se mogu buniti ali će, u krajnjoj instanci, biti
potkupljeni „bombonicama“ ili mučeni od strane gospodara onako kako to čine
crnokošuljaši u Felinijevom „Amarkordu“. Radnička klasa je u ovom komadu
prikazana kao skupina ljudi nesposobnih za istinsku pobunu, ograničenih
opsesivnim klađenjem ( Ja ne želim promeniti svet/ Ja samo želim naplatiti svoj
tiket, kaže Damir Avdić) , alkoholom, tužnim životnim pričama koje ih podsećaju
da su tu samo zbog nekog pogrešnog poteza a ne zbog istinske želje da rade u
fabrici. Njihova deca odlaze u inostranstvo jer „život je negde drugde“ i tamo zasnivaju
porodice. U zemlji ostaju očajnici i starci. Radnici se samospaljuju iz protesta i ništa se
ne menja. No, ne treba tumačiti predstavu kao lamentiranje nad nesrećom već pre kao
snažnu kritiku koja treba da bude otrežnjujuća.
„Ne mo’š pobeć’ od nedelje“ Tene Štivčić Narodnog pozorišta Toša Jovanović, Zrenjanin
a u režiji Slađane Kilibarde predstavlja priču o susretu , raskidu i ponovnom spajanju Nje
i Njega. Vudialenovska priča o neurozama, psihozama i smešnim strahovima stanovnika
velikih gradova, potcrtana jednostavnom i krajnje funkcionalnom scenografijom (scena je
podeljena na dva jednaka dela, muški i ženski, između kojih se nalazi šalon) ,
prezentovana je dinamično, kao serija monologa i sasvim kratkih „spojeva“ između
zaljubljeno/odljubljenih. Sasvim suprotna, na prvi pogled okrenuta 19. veku, monodrama
“Krojcerova sonata“ L.N. Tolstoja (Tetatar Kabare, Tuzla, režija: Nebojša Bradić) govori
o aktuelnoj temi – opsesiji da posedujemo nekog kao predmet, kao deo dragocene zbirke.
Erotoman, posesivac, „čovek lepih manira“, ubijajući ženu koju, kao i muziku koju
izvodi, ne shvata, odlazi u ludilo. No, veza između ova dva kratka komada je jasna:
178 initmno u 21. veku može uništi slepa samoživost kao u tekstu Štivčićeve ili patrijarhalni
princip u delu L.N. Tolstoja. Ovom krugu ličnih ispovesti, prošaranih monolozima i
osećajem da život izmiče ma koliko se trudili, prdružila se i „Terapija“ Jordana
Cvetanovića u režiji Maje Šimić a u izvođenju Teatra Rugantino iz Zagreba. Da su ljudi
sa ovih prostora (a i šire) zreli za psihoterapiju to je odavno jasno. Ali, kad njihovi
problemi postanu toliki da njihov psihoterapeut zamukne? Ispovesti kontroverznih
biznismena, ljudi slomljenog srca, agresivaca, podvojenih ličnosti, gde će sve to stati?
Kome će se izjadati psihoterapeut? Ova pitanja su postavljena kroz laku i duhovitu igru.
ROPOTARNICA ISTORIJE
„Marat The Sad“ Petera Vajsa Ujvideki szinhaza iz Novog Sada a u režiji Andraša
Urbana predstavljao je direktan atak na gledaoce. Da podsetimo: legendarni markiz De
Sad, vo vremja Napoleonove strahovlade, režira u Šerantonu , u duševnoj bolnici, komad
o ubistvu Žan Pola Maraa, tribuna revolucionarnog terora. U Urbanovoj postavci, ludnica
je smeštena u savremenom dobu u kojem ponovo postoje Imperator i represija.Publika
se nalazi na sceni, tik do glumaca, suočena s zlokobnim zbivanjima pred njihovim
očima: egzekucijama, mučenjima, vojnim paradama, slikama koje podsećaju na
užase 20.veka (koncentracioni logori, trovanje gasom) ali i humorom, lascivnim i
političkim (seks za vreme filozofske rasprave, biranje „dildoa“ tj. naroda između
anusa i vagine Revolucije, bičevanje De Sada od strane kaluđerice). Sva ova zbivanja
su savršeno usklađena i značenjski povezana, prezentovana u tri ili, čak četiri plana tako
da se lako može dogoditi da vam nešto promakne. Ipak, to ne umanjuje već samo
poboljšava celokupnu sliku. Precizna gluma, ples i veština u pevanju ansambla (naročito
je pohvalna borba sa songovima koji su lišeni klasične melodičnosti, brehtovski i teški za
izvođenje). I, šta se onda dogodi, u trenutku kad Šarlota Kordej, u ime ideologije mira,
zarije bodež u srce Maraa? Predstava se okonča autodenuncijacijom glumaca tj.duševnih
bolesnika – mi smo poslušni građani, stvarno nikad bolje nije bilo i rečima direktora :
„Živeo car! Živela nacija!“ Pobuna se guši u svom začetku, čak i u izolovanoj instituciji
za mentalno bolesne.
179 „Zlatni zmaj“ Rolanda Šimelfeniga u izvođenju Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta a
u režiji Januša Kice predstavlja nam filmično iseckanu priču o povezanim sudbinama
ljudi koji žive i rade u ili u neposrednoj blizini kinesko/ tajlandsko/vijetnamskog
restorana . Tršćanski glumci su igrali sa distancom, povremeno koristeći farsične
elemente, često igrajući i aktere spurotnog pola. Ovaj intrigantan Šimelfenigov tekst je
izveden s minimalnim ali scenski funkcionalnim elementima. Sve što je bilo potrebno je
nekoliko kostima i par stolica. Surovost tranzicionog života i neokolonijalizma u
kojem ilegalni radnici bacaju telo svog kolege u reku s jedne i poetičnost s druge
strane jer je njegovo telo otplovilo nazad, u Kinu, kao i pomerenost basne o Cvrčku
i Mravu (Cvrčak je prostitutka, Mrav je makro) govore otome koliko je srce
današnjeg sveta trulo i da je kapitalizam, materijalistički pristup umetnosti,
potrošačko društvo, eksploatacija ono što ga je ubilo .
Srce, koje guši loj gubi mesar Stojan u „Pošto pašteta?“ Tanje Šljivar , u režiji Snežane
Trišićč a u izvođenju „Ateljea 212“. Naravno, nije reč samo o pogrešnoj ishrani već o
kužnom, materijalnom svetu ogrezlom u krvi novac, koji postepeno ubija mesara,
zaljubljenog u lepoticu sa duplerice, inače fasciniranu Japanom. U njenu čast Stojan
podiže budistički hram u srcu Bosne. Trišićkina postavka počiva na farsičnim,
crnohumornim i bizarnim elementima sa povremenim pojavljivanjem glavnog junaka
koji komentariše scene iz sopstvenog života posmatrajući ih sa strane (kao u Vudi
Alenovom filmu „Eni Hol“) . Svi protagonisti, osim glavnog junaka i njegove ljubavi,
odlikuju se demonskim prirodama, gargantuanskim diemnzijama, krvožednim maskama.
Krv i meso koji se jedu i koji na ratištu lete na sve strane, paravojne formacije koje
mobilišu ljude i pljačkaju i ruše sve pred sobom, sve ostaje u senci Stojanovog zena koji,
znamo, ne donosi stalan mir već privremenu utehu.
Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se
spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i
mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom
angažovanih, društveno kritičkih drama, koje, konačno, govore o nečemu što nas se
tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom
180 snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice,
pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se
najbolje skupi na jednom mestu- to je kreativna, kritička snaga koju ne bi
zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.
(Afirmator, 2012)
JAVNO NEGODOVANJE JAVNO PRIHVAĆENO NA SCENI CARINA
Nije tajna da nezavisni, mali projekti znaju da iznenade. Takav je slučaj i sa predstavom
„Javno negodovanje“ irske spisateljice Dirdre Kinahan na jedinoj profesionalnoj
novobeogradskoj sceni „Carina“. Premijera na Dan državnosti, u skromnoj sobici, za
svega dvadesetak ljudi, okruženoj kancelarijama državnih službi. U kutiju za priloge
spuštamo svoje zgužvane, izlizane novčanice. Iz kancelarije u komšiluku, koja je, avaj,
pod ključem, dopire sistematsko pizdunjavo zvrjanje telefona. Nema šanse da se isključi.
Tako je, saznao sam, celog dana. Tako će biti i za vreme predstave. Dobro, kažem ja,
hajde da vidimo kako će sve ispasti. I tu, na malom prostoru od nekoliko kvadratnih
metara, u trenutku kad počne predstava, zaboravim na zvonjavu.
A razlog za to je direktnost i snaga glume. U izvođenju, u tekstu, koji je „ispoštovan“ u
potpunosti, u jednostavnosti priče koja, kad krene da se odmotava sadrži toliko slojeva
života i onog „gorkog taloga iskustva“. Kao kad Ibsenov Per Gint, ljušteći luk, nalazi
novi sloj, i novi sloj i na kraju, ispod poslednjeg sloja – prazninu, misteriju. Ne može se
stići do jezgra jer je život upravo to – zavaravamo se da jezgro postoji. Ovaj put Rade
Ćosić (Demijan) i Vladimir Tešović (Kevin) , Dablinci, rođaci koji se zatiču u kući
Demijanovog oca koji je stradao u automobilskoj nesreći, listaju svoje živote, slično kao
što to s lukom čini Per Gint. Tešović daje usplahirenu, naoko pod kontrolom i pomalo
enigmatsku sliku Kevina. Na početku predstave Kevin deluje kao neki agent
osiguravajućeg društva da bi postepeno otkrio svoju pravu, umetničku prirodu – on je
koreograf. S druge strane, Ćosić, koji dobro prikazuje nagle promene rasploženja kod
Demijana, rehabilitovanog narkomana, kojem je „dobar deo dana dobro zbog metadona“,
prelazi iz svoje ulične, grubijanske u umetničku fazu, zaintrigiran pričom o plesu. Ironija
181 cele priče je u tome da je Kevinova uloga, u stvari, da otera Demijana iz očeve kuće pre
nego što se maćeha i ožalošćeni vrate iz paba po irskom običaju, kući, na bdenje. Podelite
se nekim bol,saslušajte ga a onda ga izbacite napolje. I sve to, promašenost, skučenost
,egzistencija onih koji su imali sve i onih koji nisu imali ništa i na kraju je sve to ispalo
nedovršeno, nevešto namalano delo od života, sve to vas udari posred čela a za to su
potrebni sofa, sto, par flaša i osvetljenje.
Vraćamo se na početak priče o glumi, na storiju u kojoj imamo samo dva glumca i nas,
publiku, antički hor koji je zamukao. I ono što ostaje kao utisak nije, nažalost, samo
afirmativna ili, orijentalno -ocidentalno rečeno, AFERIM-ATIVNA kritika već jedan
tužan utisak o jednoj opštini, o jednoj zemlji, koja nam ponovo servira licemernu priču o
„stvaranju prave umetnosti u siromaštvu i muci“, o tome da „najjači opstaju“, o
„pravilima tržišta“ a znamo, svako od nas u publici zna, da ova scena zaslužuje mnogo,
mnogo više.
(Afirmator, 2013)
FRAS U BIBLIOTECI Edvard Bond, Postojanje, režija: Dušan Popović, Scena Carina Pogledajte pozorišnu scenu Beograda i videćete najave za nova čitanja Nušića, bulevarske žvakice koje ne govore o našim životima, ambiciozno reklamirane teatarske „revolucije“ koja podseća na ludilo jakobinske diktature tj. revolucionarni komadi završavaju na cenzorskoj giljotini koju su naoštrili promoteri „revolucije“ a sve protkano tračevima, konfliktima interesa, preambicioznim projektima i jadikovkama nad sudbinom pozorišta koje dobija sve manje para. I, kad se sve sabere i oduzme, dođe vam da sanjate o nekoj maloj, hladnjikavoj, naizgled neuglednoj sceni sa dva glumca, stolicom i čkiljavom lampom. Odlazak na takvo mesto, koje vas podseti na ono što pozorište treba da bude a nije ravan je epifaniji. I, to se upravo i dogodilo na maloj, nezavisnoj Sceni Carina koja predstavlja usamljenu 182 pozorišnu oazu na Novom Beogradu. Napominjem da je ovaj samostalni projekat grupe umetnika sa Novog Beograda nastao pre par godina i da je, lociran u MZ Studentski grad (bivši Viktor Bubanj), i dalje, nažalost, nepoznanica za veliki broj ljubitelja pozorišta iako su u pitanju školovani, obrazovani umetnici koji imaju šta da kažu i poruče. IKS-­‐OKS SA SUDBINOM Priča komada je, naizgled, jednostavna: lopov -­‐ X upada u stan intelektualca Toma , vezuje ga i stavlja mu povez na usta. Traži, naravno, novac, dragocenosti, sve što se može unovčiti. Ali, ovde Bond (koji se, inače, kao „zastareo“, kod nas retko igra iako nije „naš savremenik“ (rođen 1934. godine) za razliku od Nušića (umro 1938.godine) ) okreće priču na tumbe jer, onaj koji saslušava i isleđuje postaje onaj koji se ispoveda. Lopov se transformiše u čoveka koji želi da od uhvaćenog uzme nešto njegovo, nešto lično, deo života žrtve provale jer on nema ni život ni ličnost i predstavlja samo veliku glad i očaj u ljudskom obliku. I tu dolazi do eksplozije gneva, prividne razložnosti i potpune nemoći koje nam, pažljivo iznijansirane, pokazuje Rade Ćosić u ulozi X-­‐a. Njegova gluma je realistična, snažna, ponekad se nalazi, po rediteljskoj zamisli, na granici između naturalizma uličnog propaliteta i kriminalca iz tarantinovskog miljea ( izdvaja se crnohumorna scena igranja iks-­‐oksa sa žrtvom kojoj su vezana usta) ali ne prelazi u autoparodiju ili patetiku. Povremeno se čini da Ćosić neke reči prevali preko jezika onako, reda radi, promrmlja ih kao da namerno želi da sakrije njihovo pravo značenje. Ali, i to poseduje svoje logično objašnjenje – većina nas, bili na ulici ili ne, govori čisto, pomalo izveštačeno kao glumci na sceni. Reditelj je dobro uradio što je izbegao ovu teatarsku konvenciju jer, sabijeni na malom prostoru, četiri puta dva metra, sa publikom koja im, takoreći, diše za vratom, glumci moraju da igraju što realnije i što intimnije, da budu barut koji će eksplodirati sabijen u maloj komori punoj razbacanih knjiga i beznađa baš kao što nije napravio velike intervencije na Bondovom tekstu već ga je pratio i unosio korekcije samo tamo gde su, zbog acenografskih zahteva bile potrebne. Vladimir Tešović u ulozi intelektualca Toma o kojem znamo samo da je usamljen, knjiški čovek, nalazi se u krajnje nezgodnoj poziciji jer, dobar deo predstave, vezanog tela i zagušen, ne može ništa drugo do da „trpi radnju“. No, tako deluje samo na prvi 183 pogled jer ekspresija očiju, ritam disanja, sitni pokreti daju jasnu sliku o paklu kroz koji prolazi kao žrtva. Docnije, oslobođen veza, on vešto barata mimikom i pokretima (Tom je, što je posebna ironija , nem) i otkriva slojevitog čoveka koji u sebi poseduje humanost i blagost koji, kao i kod većine ljudi, na prvi pogled, posrnu u borbi za goli život ali zapravo nikad ne odlaze. A zbog čega je značajno postavljati Bonda, danas i ovde? Reći ćete da je poenta komada očita: Tom je čovek razuma čije us mogućnosti sužene dok je X čovek strasti i, samim tim, autodestruktivan i da ceo komad jednostavno može da prikaže saudar ova dva sveta koji nikad ne mogu funkcionisati u slozi. Ono o čemu retko ko misli je svet koji se nalazi izvan Tomovog stana. Zbog čega, ako je suditi po X-­‐ovom iskazu, deluje hladno, brutalno, bez jednog lepog detalja? Da li je takav za X-­‐a ili za sve koji u njemu žive? Kakva je to zemlja koja je dovela X-­‐a do očajanja? Tom nema jezik. Da li su intelektualci, u najvećem broju slučajeva, nesposobni da komuniciraju s „običnim“ ljudima? Da li je rođen bez njega ili mu je iščupan zato što je govorio ono što nije trebalo? Sva navedena pitanja su više nego dovoljan razlog da odete u ovo jedinstveno malo pozorište i pogledate Postojanje . (Afirmator, 2012) GENERALNA PROBA REVOLUCIJE
Na sceni „Carina“ smo, u režiji Vlatka Ilića a u izvođenju Vladice Milosavljević,
prisustvovali generalnoj probi predstave „Marks u Sohou“ po tekstu američkog pisca
Haurda Zina. Proba se može shvatiti uslovno jer, otvorena za publiku, poseduje sve
elemente predstave koja se premijerno izvodi. No, ostavimo se terminologije i okrenimo
komadu. Napisana 1999. godine, u ono vreme kad su odavno bili rasprodati komadići
rasturenog Berlinskog zida, ova monodrama govori o Marksovom povratku. Na
insistiranje Sokrata i Gandija Gospod Bog ga je pustio da se, na sat vremena, ne u
londonskom Sohou gde je živeo već u njujorškom (jer se centar sveta premestio iz
britanske u američku Imperiju), obrati zainteresovanima i objasni svoje misli
ovekovečene u „Kapitalu“. Ali, ne lezi vraže, Marks kaže „ja nisam marksista“. I ne kaže
decidno da je ateista – štaviše, slavi Božić. I, dodaje, osuđuje stvaranje tiranija i despotija
koje su nastale iz njegovog učenja. On sad, u visokorazvijenoj zemlji, čijih 1%
stanovnika drži 40% nacionalnog blaga, poziva na revoluciju. U onoj istoj zemlji u
184 kojoj ima 1.6 miliona dece beskućnika (od otprilike 300 miliona stanovnika). I,
zatvori se pune a siromašni dodatno siromaše. Pa, jel’ to taj progres? Jesmo li se
otuđili od onoga što stvaramo? Jesmo li možda postali lažni buržuji koji su, u suštini,
dužničko roblje? Možemo li da, kako stoji u tekstu, „pomerimo guzice“ i učinimo da
stvari krenu na bolje?
DUH PARISKE KOMUNE
Ta i mnoga druga pitanja postavljaju se kroz obraćanje Marksa publici koji, opet, igrom
slučaja smešten u žensko telo, prolazi kroz svoj život, kako politički tako i privatan. I, šta
vidimo? Vladica Milosavljević se transformiše, ona je i Marks, i Bakunjin, otac
anarhizma, i Marksova žena i njegova kći, i uskogrudi činovnik, i muškarac i žena, i neko
ko proživljava parisku Komunu 1871.godine. Sve navedeno doživljavamo potpuno
prirodno, bez zadrške. Izabravši tekst koji, pored očigledne eruditnosti poseduje i
duhovitost, Ilić je napravio pravi potez. Na maloj,ali za priču sasvim dovoljnoj sceni, uz
pomoć efektivne i minimalističke scenografije Vojislava Klačara, reditelj je uspeo da
uradi dve najbitnije stvari – učini komad komunikativnim, ne agitpropovskim, već
ljudskim i, zašto ne reći, zabavnim delom i izvuče iz Vladice Milosavljević kreativnost,
energiju i razigranost u punoj meri. A teško je to, režirati a učiniti da se rezovi, zahvati ne
vide. Mnogi likovi danas na našoj sceni deluju kao da su sklepana Frankenštajnova
čudovišta, još im nisu konci povađeni ali eto ih, na daskama. Marks Milosavljevićeve i
Ilića u odnosu na njih ima glatko lice deteta, prikazan u svojoj ljudskoj dimenziji , s
vrlinama i manama.
VELIKI INKVIZITORI
Mali osvrt uz podrazumevane čestitke požrtvovanoj ekipi: Marks ili interesuje sve ili ne
interesuje nikoga. Sredine nema. S jedne strane pratimo veliko interesovanje za
Marksovo delo (počelo je to 2008.godine sa SEKA-om), kad Marks ponovo postaje
„bestseler“. Okrugli stolovi, mladi levičari koji sve češće propovedaju „Crveno
jevanđelje“ po tribinama, protesti, preispitivanje tzv. „kraja istorije“, antiglobalizam, sve
ide u pravcu Marksove priče. Tako se čini. S druge strane, levičarski fondovi,
organizacije, ambasade zemalja sa snažnom levičarskom tradicijom, svi odreda su
potpuno nezainteresovani za ovakav, kod nas jedinstven projekat. Ne tiče ih se jer nema
185 tržišnu prođu? Ili ih, možda, zbog nečega, Marks plaši? U „Velikom invizitoru“
Dostojevskog hrišćanski sveštenici, po drugi put, ubijaju Hrista. Šta bi današnji levičari
radili da se Marks, kao u predstavi, vrati nazad? Veoma sam kritičan i ,naravno, priupitao
bih ga oko nekih kontradikcija, tražio pojašnjenja, tražio istorijski kontekst (i, verujte mi,
za mnoge bi to bila duga i suvoparna prepirka) ali, sumnjam da bi se mnogi od današnjih
nazovi-levičara zadržali na debati….
(Afirmator,2013)
DRAMSKA KNJIŽEVNOST U SRBIJI -­‐ IMA LI JE? Dramska književnost u teatarskoj Srbiji, a naročito u onoj tranzicionoj o kojoj će danas biti reči, predstavlja retku i čudnu voćku. Naime, odštampane knjige drama savremenih pisaca su u Srbiji retkost a njihova kupovina je na nivou kurioziteta. Ako bi gradirali prodaju knjiga drama u Srbiji onda bi se one nalazile daleko ispod slabo čitanih knjiga poezije i, još nepopularnijih, knjiga kratkih priča. Svest da je dramski tekst sastavni deo književnosti, čini se, nikad nije u punoj meri doprla ne samo do šire čitalačke publike već i do najvećeg dela pozorišne javnosti. Razlozi za ovakvo ingornisanje dramskog teksta ne leže samo u lukrativnosti prodaje već i u odsustvu motiva samih pozorišta, akademija, pozorišnih muzeja da ostave trajni trag o stvaranju dramskih pisaca. Ne zaboravimo još nešto: objavljena knjiga drama je lična karta autora. Doživelo njegovo odštampanu delo javnu sudbinu ili ne, autor sa svojom knjigom, ozbiljnije i lakše može konkurisati u nekom pozorištu sa svojim delom, koje, objavljeno, ima dodatnu težinu. Skretanje pažnje na sebe, mala promocija, sve to može, makar malo, zatalasati pozorišnu javnost. Avaj, to bi bilo tako kad bi srbijanski pozorišni časopisi, “Scena”, “Drama”, “Teatron” i “Ludus” redovno pratili dramske (naročito manje afirmisane) autore i promocije njihovih knjiga što, nažalost, nije slučaj. Isto važi i za kulturne rubrike u dnevnim novinama i nedeljnicima gde primate drže romani, romani i još malo romana, kao i u kulturnim 186 časopisima i stručnoj periodici. Prvo beše Eshil, posle beše roman o Aleksandru Velikom ali, koga briga za to? Pored očigledne terminološke zbrke koja, povodom dramskog teksta i dalje vlada u glavama ljudi u medijima i teatarskim krugovima postoji i drugi , ništa manje bitan, problem: medijska atraktivnost. Pozorišne nagrade i festivali su uvek u senci filmskih premijera ili NIN-­‐ove književne nagrade recimo. Ako je takva sudbina teatra kakva je tek sudbina štampanja dramskog teksta i to u pozorištu koje je prevashodno okrenuto reditelju kao malom Bogu dok se pisanija dramaturga seku na froncle i preobličavaju po želji “Velikog Demijurga”? Kroz razgovore s velikim brojem reditelja ali i dramaturga pozorišta koji su ili moji vršnjaci (blizu četrdesete) ili deceniju stariji, shvatio sam da oni dramski tekst doživljavaju kao potencijal koji će, tek u njihovim rukama, dobiti pravu formu. Jednom rečju, dramski pisac stvara intuitivno, kao neki polujurodivi pesnik dok reditelj toj razuđenosti, nedorečenosti, daje kalup. Iz prethodno navedenog sledi: dramski tekst nema mesto u književnosti jer je, kao i filmski scenario (koji se ne kvalifikuje kao umetničko delo), samo predložak za pravu ali,avaj, prolaznu umetnost i ne može biti samo “lezendrama” tj. drama namenjena prevashodno čitanju a ne izvođenju. Štampanje dramskog komada, ipso facto, nema veze s umetnošću već ,isključivo, sa kapricom umišljenog umetnika tj. njegovog izdavača. Naravno, neobjavljivanje dramskih tekstova i slabo popularisanje neafirmisanih autora odgovara onima koji žele da u srbijanskom pozorištu zadrže status quo i plaše se gubljenja svojih, davno stečenih pozicija. Jeremijade o krizi domaćeg dramskog teksta i bezidejnosti čitavih generacija, tj. onih rođenih od 1970 do 1990. godine, idu na ruku moćnicima koji svoju kreativnu sterilnost kriju “novim čitanjima Šekspira i Čehova”. A kako je sve počelo? Posle petooktobarske revolucije 2000. godine, teatarska, uglavnom opoziciona Srbija, još u adrenalinskom, revolucionarnom šoku, imala je dva suprotstavljena esnafska udruženja Savez dramskih umetnika Srbije (u daljem tekstu SDUS) i Udruženje dramskih pisaca (u daljem tekstu UDP) čiji je višedecenijski (nedavno reizabrani) predsednik Miladin Ševarlić. UDP je, kao malo i promiloševićevsko udruženje, dobijao sredstva, mala ali dovoljna za štampanje dramskih tekstova. Svake godine je UDP raspisivao konkurs za savremeni tekst koji 187 je dobijao nagradu Udruženja i objavljivan u njihovom časopisu “Drama”. S delima uglavnom slabo poznatih ili potpuno nepoznatih autora koja, mahom, nisu doživela javnu sudbinu, “Drama” (čiji je suizdavač bivši ministar kulture Bratislav Petković,o kojem će docnije biti više reči) predstavlja jednu apartnu pojavu u odnosu na današnju pozorišnu scenu. Časopis za pozorišnu umetnost, “Scena”, prisutan blizu pola veka, u svakom broju objavljuje po jedan domaći dramski tekst. Pored tekstova koji imaju primat tj. oni koji su dobili Sterijinu nagradu za dramski tekst ili neko drugo pozorišno priznanje, pojavljuju se i dela mlađih pisaca iz zemlje i regiona (Fedor Šili, Mario Ćulum, Vojislav Savić, Maja Pelević, Jelena Bogavac). Ipak, uglavnom su to, ukoliko nisu doživela zapaženu javnu sudbinu, dela koja se ne toliko preporučuju za izvođenje koliko, čini se, samo popunjavaju prostor u časopisu. Dakle, do afirmacije se ne može doći na ovaj način a retki su i pozorišni ljudi koji čitaju “Scenu” ili bilo koji drugi pozorišni časopis. Ukoliko, naravno, članak nema za temu neki od brojnih skandala vezanih za nagrade.Ono što se, kao posebno zanimljiv podatak ističe je da su tekstovi, koji su bili objavljeni u „Sceni“ i nagrađeni na najvećem nacionalnom konkursu za domaći dramski tekst (na koji iz godine u godinu pristiže preko stotinu naslova) neretko imali nezapaženu pozorišnu sudbinu iako su igrani u Srpskom narodnonm pozorištu u Novom Sadu te da su tekstovi ,koji su bili pohvaljeni i predloženi za otkup, prećutno zaboravljani. “Ludus” je jedno vreme, između 2007. i 2010. godine, posvećivao po jedan mali članak novim dramskim piscima. Obično bi neko od njihovih vršnjaka i kolega, reditelja, pisaca, teatrologa napisao nekoliko uvodnih rečenica praćenih kratkom biografijom i sadržajem dva ili tri komada od spomenutog autora. Ovo, svakako, nije bilo ni izbliza dovoljno od Saveza dramskih umetnika Srbije koji je izdavač “Ludusa” s obzirom da neke veće aktivnosti vezane za promovisanje dramskih pisaca koji su njegovi članovi (ako izuzmemo onih par najistaknutijih, naravno) nije ni bilo. Tužna je slika umetničkih strukovnih udruženja u Srbiji. Njihovi članovi mogu da plaćaju članarinu i podižu ruke na Skupštinama, bez ikakvog pravog osećaja povezanosti, solidarnosti ili bilo kakve pomoći od strane svog sindikata. Ako ne može da im 188 reguliše osnovne, socijalne zahteve, zašto bi se bavio njihovom promocijom? Oni će to sami, verovatno. “Projekat tri” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu je predstavljao ambiciozan poduhvat koji je, činilo se, trebao da bude ta preko potrebna injekcija adrenalina za srbijansko pozorište. U dve sezone, 2004. i 2005. godine, izvedeno je ukupno osam komada mladih srbijanskih dramskih pisaca čije su tekstove postavili mahom reditelji mlade ili srednje generacije. U pitanju su bile praizvedbe, a neki od autora su debitovali sa svojim komadima. Podrobno ispraćen od vojvođanskih medija, sa solidnom reklamnom kampanjom i odštampanim zbornicima koji su sadržali drame autora, “Projekat tri” je obećavao mnogo ali je malo od onog što je očekivano ostvareno. Gostovanja predstava iz projekta u Beogradu i drugim gradovima Srbije je bilo samo nekoliko. Drame “Projekta tri” su dobijale kritike koje su se kretale, uglavnom, od osuđujućih do mlakih osim komada Jelene Đorđević “Kome verujete?” koji je bio prigrljen od pristalica takozvanog teatarskog “novog sentimentalizma” to jest tekstova koji su delili sličan “vajb” s delima Jasmine Reze. Međusobno šaroliki, stilski i tematski, od onih posvećenih “večitim” temama (ljubav, starenje) do onih angažovanih s ratnom tematikom, od postmodernog pristupa do dramaturgije krvi i sperme, dramski tekstovi “Projekta tri” su, baš kao i njihovi autori i, shodno tome, predstave, vrlo brzo “skinuti” s repertoara i mahom zaboravljeni u pozorišnom svetu. Ostala je u lokalnoj teatarskoj istoriji samo mala fusnota o kratkom i bezuspešnom pokušaju revitalizacije srpske drame. Paralelno s idejom o “Projektu tri” u Narodnom pozorištu u Beogradu se, na jesen 2003. godine, pojavio projekat “Nova drama”. Narodno pozorište, kao teatarska kuća u kojoj se neguje klasika i nacionalni repertoar a od domaćih autora je naizvođeniji Siniša Kovačević, pisac nacionalističke provenijencije, pokazalo je začuđujuću otvorenost. Stovrena je scena na petom spratu teatra a brojni mladi dramaturzi pozvani na saradnju. Namera stvaralaca projekta: Miloša Krečkovića, Marije Karaklajić, Marije Stojanović i Milana Govedarice bila je da se,kroz kreativne radionice, zajednički rad autorom na strukturi dramskog teksta, dođe do finalnog proizvoda tj. dramskog teksta. Eksperimentalna, moderna, često sa uzorom u savremenom, pogotovo britanskom dramskom tekstu (Mark Rejvenhil, Martin 189 MekDona, Sara Kejn) ova kreativna radionica je privukla ali i odbila od sebe veliki broj mladih dramskih pisaca. Razlog u odbijanju je, pre svega, bio u odnosu autora prema sopstvenoj drami. Naime, pojedini mladi dramaturzi doživljavali su celu radionicu kao pokušaj implementacije ideja od onih koji su je vodili. Bilo kako bilo, ova radionica je imala izvesnog uspeha. Radovi njenih najagilnijih učesnika, iako nisu našli svoju sudbinu u nekom štampanom izdanju, pojavili su se u elektronskoj formi na sajtu “Nove drame”. Može se, naravno reći da je danas uobičajeno da se I književnost I pozorište prezentuju na internetu ali je, zapravo, I ta virtuelna slika neažuriranih, nemaštovito dizajniranih sajtova, zapravo slika nereda u srbijanskom teatru. Sajt “Nove drame”, koji nije apdejtovan već dve godine, s velikim brojem tekstova koji su ranije bili prisutni a docnije volšebno izbrisani ili nemaju svoje prevode na strane jezike, stoji pre kao neki žalosni podsetnik na entuzijazam od pre jedne decenije. Ostalo je, u analima pozorišta, nekoliko zapaženijih imena, onih koji su prošli kroz radionice “Nove drame” i došli do zapaženije sudbine njihovih drama: Maja Pelević, Milan Marković, Minja Bogavac, Jelena Kajgo, Filip Vujošević čije će drame biti na javnim čitanjima i u inostranstvu, u Minsku, Londonu i Lidsu. Spomenimo i da su drame Pelevićeve objavljivane u časopisu koji se zalaže za nove tokove u pozorištu – TKH ili “Teorija koja hoda” a komad Dimitrija Vojnova “Velika bela zavera” je objavljen u “Teatronu” te postavljen u “Ateljeu 212”. Maja Pelević, Milan Marković, Minja Bogavac, Jelena Kajgo i Filip Vujošević će, ispostaviće se, narednih deset godina, biti, u prestoničkim pozorištima mnogo zastupljeniji u odnosu na njihovu, nazovimo je tako, “generaciju”. No, spomenimo još i druge autore, zastupljene na istom sajtu “Nove drame” : Ivana Pravdića, Jelenu Popadić, Milenu De Polo, Ljubinku Stojanović, Olgu Dimitrijević, Jordana Cvetanovića. Docnije je, na još jednom, danas rahmetli sajtu pod duhovitom kovanicom WTF (What the fuck!?) bila okupljena generacija pisaca od 1975. do 1985. godišta. No, ni ovaj, kratkotrajni pokušaj, nije doneo konkretne rezultate. Poseban fenomen (očigledno, samo za lokalnu sredinu) koji je pratio celu storiju sa “Našom dramom” bila su javna čitanja dramskih tekstova domaćih pisaca.Fenomen su bila iz jednostavnog razloga: srbijanska pozorišta su, naročito u 190 periodu 2004-­‐2010 godine davala prednost stranim dramskim piscima. Javna čitanja u Narodnom pozorištu su bila posvećena britanskoj, nemačkoj, ruskoj, irskoj drami a savremena domaća drama je bila pomalo skrajnuta, kako na čitanjima tako I repertoarski. Sporadična, održavana u više navrata u Narodnom pozorištu u Beogradu te Pozorištu za decu i mlade “Duško Radović”, javna čitanja su bila svojevrsni lakmus -­‐ papir srbijanskog teatra. Bilo je jasno, još u vreme početka Svetske ekonomske krize (u dalje tekstu: SEKA), kad su pozorišta morala da idu na “saigurno”, da će ova javna čitanja, uglavnom, biti vezana za afirmisanije pisce ( Marković, Pelević, Bogavac) koji su imali mogućnosti za izvođenje njihovih drama nego za neke manje poznate.Nepisano pravilo je bilo: tekst koji doživi javno čitanje će, skoro sigurno, biti javno izveden. Tako su javna čitanja postala, čini se, važnija od štampanja drama ili sajtova posvećenih istim. Nekad, u slučaju prvog konkursa srpske sekcije Medjunarodnog udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade (ASSITEJ) za originalni dramski tekst na srpskom jeziku i Pozorišta za decu i mlade “Duško Radović”, javna čitanja, vezana za konkurs za dramski tekst za decu i mlade, iako podrazumevaju nagradu za najbolji tekst i igranje komada te prevođenje istog na engleski ne znače ništa od toga. Tako je komad Arsena Ćosića “ Mrak i ja” neizveden a Ćosićev, kao i tekst drugoplasiranog nije čak ni preveden na engleski kao što je obećano. Štaviše, nije čak ni zastupljen u elektronskoj onlajn biblioteci tekstova na srpskom. Ali, priča o konkursu se, i ove godine, nastavlja. Ustanova kulture gradske opštine Stari grad “Parobrod” je 2013.godine pokrenula ciklus javnih čitanja neizvedenih dramskih tekstova pod zanimljivim i provokativnim nazivom “Biseri iz upravničkih fioka”. Čitanja su relizovali i mladi glumci, reditelji, kostimografi, dramaturzi: Tamara Bijelić, Koste Peševskog, Ivan Velisavljevića, Nikole Skočajića… Nakon manje od godinu dana ovaj projekat je, kao i toliki slični u Srbiji, zamro. Inače, za storiju o srpskom teatru i „nestalim“ tekstovima je karakteristična sledeća priča: pozorišni uglednici su, u Sali za fizičko jednog prestoničkog pozorišta, igrali košarku. Jedan od njih je, u Sali krcatoj predmetima iu arhive i fundusa, slučajno, ramenom, zakačio rolo – orman na ivici igrališta. Iz ormana se na pod 191 sručila gomila tekstova. Direktor pozorišta u kojem se odvijala drugarska utakmica je svom zabezeknutom kolegi i prisutnima objasnio: -
Ma, to su tekstovi ovih mladih dramskih pisaca. Ne znamo šta ćemo s njima pa smo ih strpali u orman. -
Pa, jeste li ih barem čitali? -­‐ upitao je njegov kolega koji je ramenom otvorio ovu dramaturšku „Pandorinu kutiju“. -
Naravno da nismo – odbrusio je direktor pozorišta. Pametnome dosta. S druge strane, edicije dramske književnosti, naročito novijih, manje poznatih pisaca, se pojavljuju uglavnom u unutrašnjosti ili kao jedan od segmenata (konkurs edicije „Istok-­‐Zapad“ u Zaječaru koji je pomagao objavljivanje romana, poezije, eseja i drama) ili celokupne serije kao što je bio slučaj sa Kulturnim centrom Kraljevo. Sa skromnim sredstvima, gotovo bez ikakve medijske kampanje, u periodu od 2009. do 2010. godine ova mala izdavačka kuća je objavila drame: Dimitrija Vojnova, Dušana Spasojevića, Filipa Vujoševića. Naravno, i ova zamisao je, kao i većina navedneih, bila kratkog daha. Parakods storije o štampanju drama je bila u tome da su se knjige dramskih tekstova mogle naći u najvećem broju u jednoj knjižari u Beogradu: „Stubovima kulture“ na Trgu Republike. S prestankom rada ove knjižare, pre dve godine, i pobrojane knjige drama su ostale van domašaja potencijalnih čitalaca u prestonici i nigde drugde se ne mogu naći a situacija sa drugim knjižarama u zemlji nije ništa bolja.Podsetiću vas da je, na jedvite jade, pre četiri godine sačuvana jedina knjižara u centru Kragujevca, grada od preko stotinu hiljada stanovnika. „Stubovi kulture“, nekad jedan od najdominantnijih izdavača, doživeli su, kao i velik ibroj drugih izdavačkih kuća, svoj finansijski krah, uglavnom kao posledicu SEKE, pre dve godine i to se odrazilo i na saldo objavljenih dramskih dela. Među objavljenim delima dramskih pisaca našla su se „proverena“ imena. Vida Ognjanović sa čak tri knjige sabranih drama,Ljubomir Simović, Dušan Kovačević i Svetislav Basara. U izdanju poznate izdavačke kuće „Delfi“ pojavile su se i drame međunarodno poznate srpske dramske spisateljice Biljane Srbljanović u knjigama 192 „Nove drame“ i „Mali mi je ovaj grob“ kao i drame Milene Marković. Inače, izdanja drama poznatih i etabliranih dramskih pisaca su propraćena tolikom medijskom pažnjom da, recimo, prevod drame „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića na mali i pomalo egzotičan jezik kao što je bretonski jezik zauzima više medijskog prostora od štampanja oba zbornika mladih dramskih pisaca u okviru „Projekta tri“. Na regionalnom nivou, „Hartefakt fond“ je uticao na podsticanje autora da pišu, socijalno i ideološki angažovane tekstove.Medijski solidno propraćen sa, za balkanske uslove, solidnom novčasnom nagradom i mogućnošću plasiranja dela, pa i štampanja komada, „Hartefakt fond“ se izdvojio kao retko ozbiljan i pouzdankonkurs u regionu. Tako se, što se Srbije tiče, komad Olge Dimitrijević „Radnici umiru pevajući“ odvojio i dobio medijsku pažnju, tretirajući prepoznatljivu socijalnu tematiku: štrajkove glađu radnika propalih društvenih firmi, beznađe, korupciju, primitivizam, situaciju bezizlaza. Inače, Olga Dimitrijević je, s „Narodnom dramom“ kao i Jordan Cvetanović s „Dilovanjem emocija“ otvorila za srbijansku teatarsku scenu novu, gej tematiku. Iako na prvi pogled deluje da je dramska književnost u Srbiji jako živa to je samo privid. Jer, ne može se jedna scena, koja u sebi poseduje mnogo više energije nego što se to čini, svesti na nekoliko imena. U suštini, ona podseća na veliku fabričku traku na kojoj se tu i tamo pojavi neki drugačiji artikal ali on biva brzo sklonjen s nje da se nikad više ili nakon veće vremenske pauze, pojavi. Sigurno je da među piscima koji imaju četrdesetak i manje godina ima puno kvalitetnih autora ali je činjenica da, kako zbog šizofrenih teatarskih politika pa tako i zbog odsustvai nteresovanja medija i izdavača, javnost nema uvid u kontinuitet autora. Samo retki mogu da kažu, kao Biljana Srbljanović ili Milena Marković da mogu, u maltene pravilnim razmacima od godinu dve, obraduju publiku novim komadom. Velika većina dramskih pisaca je, kao što je već navedeno, pritisnuta njihovom neafirmisanošću ili malim brojem dela koja su doživela javnu sudbinu što navodno znači da nema potreban kvalitet. Broj dobrih drama koje nikad nisu izašle iz fioka ili inboksa dramaturga pozorišta u poslednjih desetak godina je, svakako, trocifren. Njih ne možete naći na internetu ili u pozorišnim časopisima. Jedan deo tog 193 nevidljivog korpusa se može naći na pomalo opskurnom sajtu tvorac grada. Tužna sudbina velikog broja tekstova je da nikad nisu ni pregledani a kamoli pročitani od dramaturga srbijanskih pozorišta. Javna je tajna da su dramaturzi srbijanskih teatatra najnemoćnije figure u pomenutim ustanovama. Direktori pozorišta i uticajni reditelji, zapravo, kroje repertoarsku politiku koja, poznato je, nije isprofilisana i prilagođava se određenim „drugarskim dilovima“. Izdavači takođe izbegavaju dramske tekstove, u večitoj potrazi za fiktivnim bestselerom. I, kao da nije dovoljna tranziciona konfuzija i klanovska podela među srpskim pozorištnjacima, svedoci smo, već poslednje godine, drastičnog koraka u nazad. V čjom djela? Sa dolaskom na vlast demagoške desnice u Srbiji, oličene u politici Srpske napredne stranke (u daljem tekstu SNS) Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, ministarstvo kulture je preuzeo već spomenuti Bratislav Petković. Iako je zvanični politički kurs prozapadni i okrenut Evropskoj uniji u kulturne institucije su pohrlili desničari koji su, mentalno i ideološki, i dalje pripadnici Šešeljeve Srpske radikalne stranke od koje je, faktički, nastala SNS. Tako je u Srbiji došlo do neobične situacije u kojoj kultura počinje rapidno da odumire, čak i brže nego u vreme Miloševića. Posledica ovog „novog kursa“ su bili „nacionalni spektakli“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Podignuta na nivo projekta od državnog značaja, predstava „Konstantin – znamenje anđela“, romanopisca Dejana Stojiljkovića, autora bestselera „Konstantinovo raskršće“, predstavlja oličenje te politike. Ova masovka, posvećena 1700. godišnjici Milanskog edikta, a u stvari u čast rimskog cara Konstantina Velikog, rođenog u Nišu (nekad Naisusu), ima samo jednu namenu-­‐ da ukaže na neke tobožnje čvrste veze između Konstantina Velikog i današnjih Srba. I, tek što su se stišali mediji, puni priča o astronomskim honorarima i novcima oduzetim od poreskih obveznika ali i o umetničkom nekvalitetu komada pojavio se novi „nacionalni komad“. Ovaj put je reč o dramatizaciji „Srpske trilogije“, patriotskog „bestselera“ Stevana Jakovljevića , smeštenog u Prvi svetski rat. Podrazumeva se da i ova predstava ima „svedržavnu“ namenu – da pokaže „našu stranu“ tzv. Velikog Rata i, svojom prisutnošću u medijima, osujeti eventualne pokušaje navodne revizije srpske istorije od strane istoričara na Zapadu. Umetnost u Srbiji, a to je jasan signal 194 koji ove dve predstave šalju, mora da bude patriotska, kako je to rekao Dragan Kolarević, bivši pomoćnik bivšeg ministra Petkovića. Indikativno je da, kad god se u srpskoj kulturi spomene patriotizam sledi kresanje budžeta za tu istu kulturu. Ako se izuzme par spomenutih nacionalnih prioriteta, odavno osiromašena pozorišta su osuđena na životarenje. Nekad najproduktivniji, „Atelje 212“ je imao jednu premijeru od početka ove godine – „Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović i neće ih imati više do kraja sezone. U takvoj situaciji, otvorenost teatra u odnosu za novi dramski tekst ne postoji. Broj premijera se svodi na minimum a repertoarski se okreće, navodno, oprobanim formulama tj. klasicima. Ovakvo rešenje je, ne samo nemaštovito već , u biti, kontraproduktivno. Neka imaginarna publika plus đaci koji su, pritisnuti od strane nastavnika, bukvalno ugurani u teatar, ne mogu činiti bilo kakvu ciljnu grupu niti doneti pozorištu neku ozbiljnu zaradu. Na kraju krajeva, glavni alibi najvećeg broja srbijanskih pozorišta kad odbijaju igranje dramskih tekstova ili štampanje, makar u ograničenom tiražu, već odigranih drama je: to ne donosi novac. To je tačno, ali ne donosi ni Šekspir i, šta s tim? Treba li možda da prestanemo da štampamo njegove drame? Drame se, uprkos svemu, i dalje pišu. Možete naći u srbijanskim novinama vesti o čak 130 radova pristiglih na konkurs „Sterijinog pozorja“ ili osamdesetak dela koja su poslana na konkurs beogradskog dramskog pozorišta. Diplomiranih dramaturga u ovoj zemlji ima nekoliko stotina. Podrazumeva se da nisu svi nadareni i da se ovom spisku mogu dodati i dela usamljenih skribomana i polupismenih, zaludnih ljudi ali je situacija, bar što se dramskog teksta tiče, daleko od one bezidejne i krizne kao što je opisao pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica. S druge strane, prilagođavajući se takozvanim „tržišnim vrednostima“, iako je jasno da ni najveće pozorišne kuće ne mogu opstati bez pomoći našeg društva, teatri unižavaju sebe ali i same dramske pisce koji pokušavaju da udovolje takozvanim širokim narodnim masama i naprave takozvane „tezga predstave.“ Najočitiji primer je predstava „Pevaj brate 2“ koja je dobila najviše glasova na „43. Danima komedije u Jagodini“. Koliko do juče su komedije klasika kao što su Sterija i Nušić ali i domaćih dramskih pisaca srednje i starije generacije (Lekić, Romčević, Kovačević), pune crnog humora koji umnogome podseća na britanski, pobirale aplauze i nagrade 195 publike ali je kriterijum, drastično, u samo par godina, pao na „Pevaj brate“. Da ne budem pogrešno shvaćen: ova tezga-­‐predstava nije uzrok već posledica kontinuiranog rada na stvaranju ne bulevarskog već tezgaroškog teatra koji se nalazi tri koplja ispod nivoa kvalitetnog „bulevara“. Problem nije toliko u njenom postojanju koliko u činjenici da se pojavila na festivalu, da je neko odabrao i, štaviše, naknadno, izjavio kako su komedija i satira mrtvi u srbijanskom teatru. Pa, sa takvim stavom i jesu. Ono što je surova činjenica je da se namerno zaboravlja veliki broj duhovitih komada autora koji ili više nisu mladi ili nisu baš najmlađi a njihovi tekstovi i dalje čekaju u nekim direktorskim fiokama. Radeći na sakupljanju tekstova za pozorišni časopis na kojem sam radio pre nekoliko godina, otkrio sam veliki broj mojih kolega koje su, mogu to reći bez trunke profesionalne zavisti, napisale, ako ništa drugo, a ono po jedan ili dva dramska komada. Od tridesetak prispelih dela u prvoj turi čak deset je pripadalo kategoriji dobro skrojenih dela visokog kvaliteta a dva ili tri su bila inventivna po formi i svojom izuzetnođšću su se odvajala na ostala. Nažalost, do sredstava za pomenuti pozorišni časopis nisam došao ali nije zgoreg spomenuti one koji su poslednjih desetak godina izvan radara našeg pozorišta: Dunju Petrović, Kristinu Đuković, Mašu Filipović, Ivana Makragića i mnoge, mnoge druge. (Radio Zagreb 3, Pojmovnik postjugoslavenske književnosti, 2014) 196 JEVREJI KAO DRAMATIS PERSONAE U SRPSKOJ DRAMI Predrasude o “drugima” nisu mimoišle ni Jevreje bez obzira na insistiranju brojnih
srpskih intelektualaca da antisemitizma nikad nije bilo u Srbiji. Može se reći da nije bio u
toj meri prisutan kao u nekim zemljama Istočne Evrope, pre svega Rusiji i Poljskoj. Ipak,
uvreženo mišljenje o tolerantnom srpsko-jevrejskom suživotu je preterano. Jevreji su od
nastanka moderne srpske nacionalne države tretirani kao “Srbi Mojsijeve vere”, ali to ne
znači da su ovakvim administrativnim potezom predrasude izbrisane. Antisemitizam, i to
ne samo u brojnim, surovim i sirovim šalama na račun “Ješa” ili “Čivuta” poseduje svoj
istorijski kontinuitet i u ovoj zemlji. O tome danas, u zemlji u kojoj je, po Aleksandru
Nećaku, predsedniku Saveza jevrejskih opština Srbije, samo 2012. godine objavljeno
preko stotinu knjiga antisemitske sadržine ne treba posebno ni govoriti. Jedna od prvih
antijevrejskih knjiga objavljenih u novovekovnoj Srbiji je “delo” Jeromonaha
Neofita Protiv vere jevrejske. Neofitovo pisanije je, u vreme vladavine Miloša
Obrenovića, stavljeno na spisak cenzurisanih knjiga. Pojedini ugledni, akademski
obrazovani Srbi su pokazivali neskriveni antisemitizam. Jovan Dučić je napisao da su
“Jevreji bili narod koji je u svojoj istoriji najviše isticao obest svoje mržnje”. Slavni
pesnik je tvrdio da je “Hristos po svom načinu govora i svojoj inspiraciji ljubavi bio
većma antički Grk nego savremeni Jevrejin”. Stereotip Jevrejina koji podriva „čistu“
patrijarhalnu srpsku sredinu oličen je u školskom učitelju u Školskoj ikoni Laze
Lazarevića. U političkom životu, antisemtizam je bio prisutan u delima Jaše Tomića
(Jevrejsko pitanje) i Vase Pelagića (Vjerozakonsko učenje Talmuda ili ogledalo čivutskog
poštenja). Užasi koji su snašli jevrejsku zajednicu u Srbiji u Drugom svetskom ratu,
logistički potpomognuti od žandara i vojske kolaboracionističke vlade generala Milana
Nedića, poznati su. Napomenuo bih da je Beograd bio posle Talina, druga “Judenfrei”
prestonica u Evropi, što govori koliko o zločinačkoj temeljnosti Vermahta i SS-a toliko i
o „posvećenosti“ srpskih fašista.
197 Jevreji se, kao dramatis personae, pojavljuju u Nebeskom odredu Đorđa Lebovića i
Aleksandra Obrenovića (Frans (Ranjenik) i Čovek pod kapom) smeštenom u
koncentracioni logor Aušvic 1944. godine i Komandantu Sajleru Borislava Mihajlovića
Mihiza (Melhior Vajs) koji se dešava u leto 1941. godine u Vršcu. Napomenuo bih da je
antisemitsko raspoloženje crkvenog klera opisano u Kraljevoj jeseni Milutina Bojića gde
franciškanski sveštenik spominje apotekara Vila Novu kao “đavoljeg slugu”, “Jevrejina,
dabome“, koji je navodno pokušao da otruje papu Klimenta. Jevrejskim lekarima su se
često pripisivale regicidne namere. Lični lekar Elizabete Prve Tjudor, Rodrigo Lopez,
portugalski pokršteni Jevrejin, osuđen je na smrt zbog navodnog pokušaja trovanja
engleske kraljice. Nimalo slučajno, javno mnjenje je, nekoliko godina pre Lopezove
smrti, zahvatio talas snažnog antisemitizma, izazvan komadom Malteški
Jevrejin Kristofera Marloua. Docnije će, Lopezova nesrećna sudbina i drama Kristofera
Marloua, inspirisati Šekspira da napiše Mletačkog trgovca.
SLOMLJENA VERA NEBESKOG ODREDA
Čovek pod kapom iz Nebeskog odreda Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića je, kao
i drugi logoraši iz njegove grupe, dobio nacističku “ponudu”: ili će pristati da produži
svoj život na tri meseca tako što će, kao član tzv. Nebeskog odreda, sastavljenog od
logoraša raznih nacionalnosti i konfesija, ubijati logoraše ciklonom B, ili će biti streljan.
Pre nego što je odveden u Aušvic, Čovek pod kapom je bio časovničar i vodio povučeni,
građanski život. Izgubio je ženu i decu i želi da sve oko sebe doživi kao određeni
mehanizam, kao sat koji popravlja tokom celog komada. Zato, pod užasnim pritiskom i
stresom, svoju sudbinu tumači religijski, ali sa fatalističkom vizurom. Smatra da je sve
što doživljava u logoru već napisano, jer uTalmudu stoji da će doći “narod izdaleka,
narod bezdušni, koji neće mariti za starce, niti će deteta žaliti”. Taj daleki narod su
svakako Nemci koji služe Hitleru. Sudbinu, kakva mu je dodeljena, valja istrpeti, moliti
se, biti posvećen i spas će doći. Ovakav stav, kao i njegovo etničko poreklo i religija,
dovode ga automatski u sukob sa logorašima koji su antisemiti: Prominentom, bivšim
poljskim diplomatom, Musselmanom (u stvari Italijanom) i Zelenim, nemačkim
kriminalcem. Verske ograde mu ne smetaju da truje ciklonom B svoje sunarodnike i jede
198 hranu koja je oteta od mađarskih Jevreja. Ne uznemirava ga ni to što, u peći ispod
njegove sobe, tinjaju tela Jevreja iz lvovskog geta.
Svoju veru on koristi kao štit, ali i sredstvo izdizanja iznad svih ostalih, pa čak i onih koji
su njegove vere. Ubeđen je da su stradali kao nedovoljno posvećeni. Deformacija
karaktera je kod njega tolika da ne vidi istinski užas kao ni to da nacističko zlo ne štedi
nijedan narod, rasu ili veru. Čovek pod kapom koristi svoju veru i kao način da ostane
priseban i da propast svoje porodice objasni sebi kao deo velikog Božjeg plana. Naime,
Jevreji su izabrani narod ali i određeni da stradaju. Ovakvo razmišljanje daje stradanju
bližnjih kakav-takav smisao. Bledi pokušaj Čoveka pod kapom da pobegne tako što će
svoj satni mehanizam spojiti sa improvizovanim bombama ništavan je u poređenju sa
fatalizmom koji ga prožima. U času pred egzekuciju, on se ponovo okreće molitvi,
zaključan u svetu koji nema veze ni sa njegovom verom, niti sa ičim racionalnim i tone u
sopstveno ludilo. On je psihološki objašnjen, zatvoren lik, koji je svoju transformaciju
doživeo pre nego što je došao u logor. Samim tim ovaj nekadašnji časovničar ne
predstavlja jevrejski narod kao takav, već univerzalni tip očajnika koji svoju veru
prilagođava srozanim etičkim standardima. Čovek pod kapom nije stereotipni religiozni
Jevrejin, već čovek uplašen smrću.
Ideološki protivnik Čoveka pod kapom je Frans, politički zatvorenik. Ovaj mladić iz
Pariza je bio član komunističkog pokreta otpora u Francuskoj. Mladi komunista je delio,
kao kolporter, antinacističke letke koji su bili skriveni u dnevnim novinama. U logoru je
završio nakon potkazivanja od strane jedne od čitateljki novina. Čovek pod kapom
predstavlja za Fransa sve ono što doživljava kao konzervativno i pasivno. Nesposobnost
da se pobuni i pruži aktivan otpor je za Fransa glavni razlog jevrejskog stradanja, a ne
antisemitsko ludilo koje trese Evropu. Njegov identitet nije određen jevrejskim poreklom,
već pripadnošću Komunističkoj partiji i francuskim jezikom. Tome treba dodati i
činjenicu da je promenio ime da bi se lakše uklopio u sredinu. On jeste Jevrejin, što
nevoljno priznaje, ali je pre svega komunista i Francuz. Svoju pravu nacionalnu
pripadnost smatra za nepotreban balast. Jevrejsku veru, kao i svaku drugu, smatra za
gomilu besmislica, a naročito ga iritira insistiranje Čoveka pod kapom da se umesto
199 zabranjenog Božjeg imena Jehova izgovara Adonaj. Ipak, i njegova borbenost se polako
topi pred neminovnošću smrti i sve manjim mogućnostima za bekstvo. Fransova
transformacija je dvostruka. Pogazio je svoje principe tako što će učestvovati u
egzekucijama drugih logoraša. Na kraju komada pada u pasivnost kada se, noć pred
najavljeno pogubljenje celog “Nebeskog odreda”, treba suprotstaviti čuvarima. On je, kao
i Čovek pod kapom, tip posrnulog vernika čija su ubeđenja i moral krhki pred strahom za
sopstveni život.
ČOVEK OMEĐEN PATNJOM
Melhior Vajs iz Komandanta Sajlera je dramatis persona o kojoj se mnogo govori, ali se
pojavljuje kratko i to kao priviđenje nacističkog komandanta Sajlera. Vajsova životna
priča je burna: sin bogataša, nekad zavodnik, rastrošni naslednik, hedonista i erudita.
Melhior Vajs je stasit, lep čovek u svojim pedesetim i “pre liči na Getea nego na
Jevrejina”. Pred Prvi svetski rat je imao aferu sa slovačkom služavkom Katarinom
Karliček koja je nedugo zatim zatrudnela. Da bi izbegao obaveze i ogovaranje, on je
predložio Karlu Sajleru, svom kočijašu, da oženi Katarinu, što je ovaj i uradio. Zauzvrat,
Vajs mu je dao lepo imanje i išpansku, nadzorničku titulu. Nakon ovog dogovora je kao
austrougarski oficir otišao u rat. Katarina je rodila sina, docnije nacističkog komandanta
Vilhelma Sajlera, nesvesnog svog jevrejskog porekla. Da ironija bude veća, Vajs je,
dajući svoj novac, pomogao da Vilhelm Sajler ode na studije u Minhen gde se ovaj
pridružio nacional-socijalistima. Po dolasku nacista u Banat, Melhior Vajs je na spisku
Jevreja predviđenih za likvidaciju, ali pokušava da se izbavi tako što traži siguran odlazak
u Švajcarsku ili neku drugu neutralnu zemlju. Melhior zauzvrat, preko advokata Nešića,
nudi svom vanbračnom sinu polovinu imanja, ne kao mito već zbog toga što kao njegov
sin ima na to pravo.
Vajs je razuman čovek, svestan svojih grešaka u mladosti od kojih se izdvaja jedna: nije
bio uporan u nastojanjima da dobije ruku jedine žene koju je voleo - baronice iz Ečke.
Mladi Melhior je bio svestan konfesione granice ali, pre svega zbog nasledstva, nije
mogao da se oženi nejevrejkom. Svestan je gluposti nacionalnih i verskih predrasuda i,
kao objašnjenje, koristi svoj omiljeni primer – konje. Tako on navodi kako su kao rase,
araberi i kirgizi vredniji od nonijusa ili teških nemačkih štajeraca. To je, u prenesenom
200 značenju, odgovor na Hitlerovu podelu na “više” i “niže” rase. Vajs na gotovo očinski
način razgovara sa Vilhelmom Sajlerom i objašnjava mu da su priče o izabranim
plemenima opasna varka, i da je to tačno: “isto kao i ono što tvoj Rozenberg govori kad
priča o narodu gospodara”. Melhior Vajs je čovek sveta, za njega ne postoji neka
osobenost, osim one koju vam drugi pripišu kao pripadniku drugog naroda u određenom
političkom trenutku. Tačnije: “biti Jevrejin ne znači ništa sem biti nesretniji od drugih,
kriv za krivicu koja NE POSTOJI”. Uprkos ovom glasu razuma, komandant Sajler ne
može da pobegne od onoga što je postao – nacistički zlikovac. Njegov život se završava
sledećeg jutra kad ga ubija nacista Kramer, poručnik iz službe bezbednosti koji je otkrio
njegovo jevrejsko poreklo.
Melhior Vajs je slojevit lik, individua, naturalstički prikazan, sa jasnom psihološkom
koncepcijom. Za njega se može reći da ga je “put preterivanja doveo do palate mudrosti”
(Blejk). Vajsov život kao da čine potpuno različiti ljudi koji su nosili isto ime. Bio je
mladi, raspusni bogataš, hrabri oficir, promoćurni biznismen i mudri rezoner u svojim
poznim godinama. On je do svoje mudrosti došao na težak način - napravio je veliki broj
grešaka. Tek je docnije shvatio koliko su ga koštale i prihvatio svoju krivicu. Za njega se
može reći da je čovek po sredini, ali se po mnogim osobinama kvalitativno izdvaja od
“običnih ljudi”, nalikujući tragičkom Aristotelovom modelu. Dodajmo tome i da se on
pojavljuje kao priviđenje, autorova kreacija po uzoru na duha Hamletovog oca, ali sa
posebnim, realističnim pečatom.
Kao zaključak se nameće da su, u analiziranim komadima, Jevreji kao dramatis personae,
dobro izgrađeni, psihološki objašnjeni. Oni imaju, pre svega, opšte ljudske a ne
stereotipne „jevrejske“ osobine. Pritom, suočeni sa najvećim užasom koji je, u
višemilenijumskoj seriji stradanja, snašao njihov narod. Samim tim su pojedini njihovi
postupci, čak i kad su etički problematični, neodbranjivi ali razumljivi s opšteljudskog
stanovišta. Retki su ljudi, bez obzira na rasu, veru ili naciju, koji će između smrti i života
izabrati prvu, kao što se vidi u Nebeskom odredu čiji je autor, Đorđe Lebović, jedva
preživeo holokaust. S druge strane, u srpskoj drami ostaju male „humorističke“ opaske,
kao ona u Kir Janji Jovana Sterije Popovića. Naime, jedini koji uspevaju da prevare Kir
201 Janju (pored Srbina Mišića) su jevrejski falsifikatori. Sam Kir Janja u njihovom etničkom
poreklu nalazi uzrok propasti svoje špekulacije. Inače, među trgovcima i zelenašima su, u
to vreme, početkom 19. veka, za jedine koji su mogli da „nadmudre“ Grke i Cincare,
važili upravo Jevreji, a još lukaviji od njih su, po tom stereotipu, bili Jermeni. Nije
nimalo slučajno što su baš Jermeni, obeleženi kao „oni koji drže sav novac i izazivaju sve
ratove“, u dva navrata, krajem 19. i početkom 20. veka, bili podvrgnuti genocidu koji je
sprovodila Otomanska Imperija. Da bi, u pogromima u carskoj Rusiji (1881-1884, 19031906), a zatim u holokaustu za vreme Trećeg Rajha (1933-1945.) stradali Jevreji.
(Beton, 2014) 202 Beograd,
Decembar 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
ROKANJE I SNIMANJE
(rok kritike, koncerti, prikazi i sl.)
203 Omaž mojim i dalje aktuelnim rokerskim danima i koncertima koje sam imao čast da
posetim (ne svim ali, dobro…) ovekovečenim u Akuzatvu, Afirmatoru, Betonu, Enovinama i kojekuda. Prijatno čitanje,
A.
204 PRAŠINA & ZNOJ & PIVO & ROKENROL
Najuopšteniji zaključak posle završenog »Beer fest«-a se u većini medija sveo na:
mnogo piva, mnogo dobre muzike, mnogo gostiju. Jedino što se u člancima razlikuje je
redosled ova tri elementa kalemegdanske muzičko-alkoholne fešte. A da li je “ Beer
fest« samo to?
Sa atmosferom koja podseća na sajmove u srednjem veku (ako izuzmemo
hamburgere i girice, zaštitni znak Sajma knjiga) sa ruševnim zidinama, “ozvučenim
minsttrelima”, potocima alkohola, razigranim svetom, šarenim tezgama ali, nažalost, i
srednjevekovnom prljavštinom, ovaj hepening za dobar deo publike ima svoj osobeni
šarm. Tu su se mogli videti nostalgični sredovečni rokeri, poneki “japi”, studenti, kao i
maloletni “rokenrol podmladak” a od ponoći i “tehno” i “rejv” populacija. No, dok su u
srednjevekovnoj Evropi sajmovi i vašari smatrani od crkve i države čak i opasnim, često i
ukidani zbog okupljanja ljudi koji su se na njima oslobađali društvenih stega (kao i na
karnevalima) ovaj festival je za one koji u popularnoj muzici (nazovimo je tako) traže
“nešto više”- bespredmetan.
Naime, gde god da zakoračite, tu su tende prozivođača piva, znakovi sponzora,
čak i na balonu koji lebdi nad vašom glavom. Sve je “markirano”, “brendirano” domaćim
i stranim etiketama. Da, ovde se pije pivo, šta je to čudno? Čini se da se svi zabavljaju,
ozvučenje-dobro, pivo-hladno a u stvari ste u supermarketu. Imate, po stihovima Lu Rida
“soul food and a place to eat«, za svakoga ponešto. Vi treba samo da to uzmete,
konzumirate i tu je kraj. I, naravno, ako neko jednog dana konstatuje da domaća rokscena odumire vi ćete mehanički upitati: “A “Beer fest«?” -“Beer fest«?Ne zasmejvaja
me, molim te!-glasio bi odgovor. Mnoge od grupa smo čuli već stotinu puta, za par smo
otkrili da postoje ili da još sviraju, doleteli su i gosti iz inostranstva (ili iz “eks-ju-rok
legende”?) , dobro “otprašili” i “podigli” publiku. Ali, ni u muzici ni u vazduhu tih
nekoliko večeri na Kalemegdanu nije bilo ni daška vetra.
205 Problem stvaranja nove rok-scene u Srbiji star je koliko i sama scena i ovo bi bio
samo jedan u nizu lokalnih paradoksa da ne postoji jednostavna činjenica: niko je ne
ometa. Nova scena, nova kretanja u rok i pop-muzici nikad ne nastaju, tako nas istorija
uči, na bilo kakvim festivalima, već u garaži, u sobi, u podrumu, u vešernici, u gnevu,
kao izaozov, kao avantura. Ono što postoji kao niz festivala, “Gitarijada”, takmičenja
bendova, “tezgi” posvećenih bezbrojnim jubilejima nema u sebi ništa od pobrojanih
komponenti.
Najlakše bi bilo optužiti gramzive producente i organizatore kojima su samo
velika imena i još veće pare pred očima, najteže: same sebe ali taj put najlakše vodi
spoznaji. Od davno pohabane parole njihovih roditelja “sve, sada i ovde” svi oni koji se
sećaju Tita “kao kroz maglu” ili ga smatraju za marku kubanskih cigariljosa došli su do
“opušteno” (što je, uzgred, ušlo i u reklamu za pivo) i u takvom stanju, sličnom
omamljenosti posle (dopisati koliko) piva na Kalemegdanu po avgustovskoj žezi, ušli u
sistem. Pravila igre se podrazumevaju, Crta-Preko-Koje Se-Ne-Sme nas se ne tiče jer je
povukao “neko ko misli na sve”, tranzicija je, vreme nesigurno, treba funkcionisati a ne
misliti, reprodukovati a ne stvarati. I, nakon naporne radne nedelje, eto nama odmora,
fine, za svaki režim poželjne svirke & pijanke. Nagomilana energija je otišla u željenom
pravcu, vikend je protutnjao i hajdemo ponovo na posao.
Nije bitno koliko su oni mlađi od trideset godina već ušli u sistem, kao slikari,
pisci, muzičari, čak bi bilo uzaludno prebacivati bilo šta ljudima koji su izgubili više od
decenije zaglavljeni u strogo kontrolisanom ludilu. Tužno je, u suštini, što velika većina
nema iskustvo ne-pripadanja “tezgi”, sistemu, jer ono može kasnije samo obogatiti i
učiniti boljim i iskrenijim ono što rade a ako tog iskustva nema oni će sasvim sigurno
funkcionisati ali, da li će misliti? Ma, samo “opušteno”.
(Književni list, 2003)
206 Desna skretanja i provokacije u stranoj pop i rok muzici
NATIONAL FRONT DISCO
Za razliku od naših balkanskih prostora na kojima se može manje-više povući neka
jasna razlika između onih koji su „skrenuli udesno“ i „još desnije od toga“ na „trulom i
kapitalističkom Zapadu“ je situacija značajno drugačija. Bela Hamvaš je taj razlog u
pristupu prikazao svojom čuvenom mišlju, parafraziram, da su na komunističkom Istoku
„90% govana i 10% meda i da su oni jasno odvojeni dok je na Zaspadu odnos 50-50 ali
su pomešani“. Dosledni i otvoreno desničarski i rasistički bendovi na svetskoj mejnstrim
sceni se teško mogu iščačkati a koprena političke korektnosti se često koristi da bi se
maskirale poruke koje su daleko od humanističkih. Postoji i još jedan aspekt ove priče
kojeg su se u bivšoj Jugovini dotakli „Leibach“ i njihova NSK a to je korišćenje naciimidža da bi se isprovocirala publika i ispričala takođe priča o prikrivenim
totalitarizmima savremenog društva.
DUH ENOHA PAUELA
Rasna segregacija je pratila savremenu popularnu muziku još od njenih postanaka,
dvadesetih i tridesetih godina, negde u glibovitim krajevima delte Misisipija gde su
bluzeri poput legendarnog Roberta Džonsona trampili svoje muzičke bisere za bukvalno
šaku dolara da bi, trideset-četrdeset godina docnije, beli muzičari okretali milione
zahvaljujući obradama ovih, danas, klasika. U rokenrolu se, od njegovog formalnog
nastanka oličenog u Bilu Haleju i njegovim „Kometama“, itekako gledalo ko je koje boje
kože. Tako legenda kaže da je Čak Beri zvučao lokalnim di-džejevima „belački“ pa su ga
puštali ne znajući njegovu pravu boju kožu a Riči Valens (videti „La Bamba“), muzičar
meksičkog porekla, je „mogao da prođe“ jer je izgledao kao pripadnik nekog
mediteranskog naroda. O problemima koje je Net King Kol imao oko svog šoa na
televiziji i da ne govorimo kao i o nikad razjašnjenoj smrti genijalnog pevača i borca za
građanska prava američkih Crnaca, Sema Kuka.
207 U drugoj polovini šezdesetih godina se situacija polako, ali zaista polako menja sa
usponom diskografskih kuća koje su favorizovale crni soul zvuk, „Atlantikom“ i
„Motaunom“. Paradoksalno, sa pojavom „Bitlsa“ i „Stounsa“ (beskompromisnih bluzera
na početku karijere ) opet je to što ste beli i imate dugu, ravnu kosu postalo prednost u
odnosu na crne izvođače i autore koja se osećala kako po broju fanova tako i konkretnoj
zaradi i „društvenoj prohodnosti“. A dolazilo je i do užasnih događaja kakav je bio
festival u Altamontu 1969. godine kada je obezbeđenje , idiotoki sastavljeno od „anđela
pakla“, ubilo mladog Crnca iz publike. Društveni aktivizam, protivljenje rasnoj
segregaciji i ratu u Vijetnamu koje je dolazilo od belih muzičara često je nailazilo na
odgovore kolega koji su se mogli tumačiti i kao prozivka i zagovaranje ekstremno desnih
stavova.
Tako je rok grupa „Lynyrd Skynynrd“ u svom najvećem hitu „Sweet home
Alabama“ iz 1974. godine reagovala na pesmu Nila Janga (mnogo kasnije će isti, kao i
ZZ Top, Boga pitaj zbog čega, podržati Roanlda Regana) „Southern Man“ u kojoj je
osudio duh rasizma koji je vladao južnim delovima SAD. Mada je kasnije „Sweet home
Alabama“ doživela brojna tumačenja, počev od onog da je Nil Jang u njoj kritikovan
zbog predrasuda prema svim Južnjacima uopšte, te da je pesma u stvari istovremena
osuda desničarskog guvernera Alabame, Džordža Valasa koji je dobio svojih nekoliko
negodujućih „bu hu sekundi“ ipak su stihovi: „Votergejt mi ne smeta/ da li tvoja savest
smeta tebi/ reci istinu“ ostali neobjašnjeni. Bend se, pak, distancirao od Valasovih
rasističkih izjava i 1976. podržao kandidata demokrata,. Džimija Kartera na izborima.
Negde u to vreme, 1975. godine, Erik Klepton, muzičar koji dobar deo svog opusa
duguje upravo bluzu i njegovim crnim korenima je, dolio ulje na svoju tada opadajuću
karijeru već prilično skrhanu ovisnošću od alkohola i heroina. Na koncertu u
Birmingemu, vidno intoksiran, Klepton je izrazio brigu zbog pretnje da će Britanija,
zbog velikog broja doseljenika, kako sa Kariba tako i iz Afrike, postati „crna kolonija“ i
izjavio sledeće: „ Mislim da je Enoh Pauel u pravu... Izbacite crnje napolje! Postarajte se
da Britanija ostane bela!“ Inače, „Postarajte se da Britanija ostane bela!“ je slogan
ekstremno desnog Britanskog nacionalnog fronta (BNF), pobratima „Nacionalnog stroja“
u Srbiji. Docnije, u ovom veku, u više navrata, pribran i trezan, Klepton je izjavio da je
208 „Pauel izuzetno hrabar“ i da njegove političke poglede „ne smatra rasističkim“ kao ni
svoje na kraju krajeva, jer je to „besmisleno“.
Kratka istorijska elipsa: Enoh Pauel je britanski desničarski političar koji je 1968.
godine, kao konzervativac, održao čuveni govor o „rekama krvi“ koje će poteći a u vezi
sa ilegalnim doseljenicima u Britaniju i pozivao na „hitnu akciju“.Docnije se priključio
desnoj Alsterskoj Unionističkoj Partiji iz Severne Irske.
MRŠAVI BELI VOJVODA I DRUGE PRIČE
Pauelov lik i delo su, da iznenađenje bude veće, bili insipirativni i za rokera za kojeg
se ne može reći da je „model za desničara“, iz alternativne muzičke scene poteklog,
crnim soulom opsednutog, otvoreno biseksualnog, kosmopolitskog, provokativnog
docnije oženjenog sa Iman, manekenkom somalijskog porekla, Dejvida Bouvija. Da li
zbog toga što priča o miru i ljubavi nije više „pila vodu“ a šokantne izjave stale na
bitlsovskoj „veći od Isusa“ priči ili zbog nastojanja da nakon počivših Cpt. Toma, Ziggy
Stardusta, Alladina Sanea što više uđe u novi lik Thin White Dukea tj. arijevskog
plemića koji je postao rok-zvezda ili kokainskih odluka, provokacije ili nečeg četvrtog
(isnpiracija rasističkim društvom „Tula“, Ničeovom filosofijom i Kroulijem je jedna od
verzija) tek Bouvijeve izjave su sablaznile svet. Navedimo neke: „danas niko nema
prave sledbenike osim Enoha Pauela“, „Britaniji treba fašizam da je dovede u red“, „
Hitler je bio jedna od prvih rok zvezda“ su ( kao i Kleptonove) alarmirale britanske
rokere pa je napravljena kampanja RAR iliti Rokeri Protiv Rasizma. Sam Bog zna koliko
je takva stvar potrebna u Srbiji!. Da stvar bude smešnija, 1976. godine, na 1. maj, Bouvi,
koji se udidio kao pomenuti zlatokosi grof, je iz svojih kola pozdravio fanove nacipozdravom. Bouvi je poricao da je to ikad uradio i tvrdio da je samo mahao
fotoreporterima i u više navrata davao izjave u kojima je objašnjavao da nije fašista i da
ga je ponela sopstvena teatralnost. . RAR je, s druge strane, imao uspešnu kampanju i
održao niz koncerata a učestvovali: „Clash“, „Sham 69“, „Buzzcocks“, „Misty In The
Roots“...
Slom britanske ekonomije, nastupanje konzervativaca i pojačane rasne tenzije odrazili
su se na britanskoj rok sceni nizom neobičnih incidenata. Tako su se iz provokacije, „The
Jam“ predstavljali kao „torijevci“ (konzervativci) i to, kako je naveo Pol Veler, iz inata,
jer su se britanski muzičari mahom izjašnjavali kao laburisti mada je on sam lično, „ako
209 je to uopšte bitno, glasao za laburiste“. Ne treba zaboraviti ni da se bendu prebacivalo
preterano korišćenje britanske nacionalne zastave, tj. „Union Jacka“ (što je prebacivano i
brojnim „britpopovcima“ devedesetih) na šta je odgovoreno da su oni samo svoju
zastavu „povratili od desnice“. Sid Višiz iz „Pistolsa“ je nosio majicu koja je bila zastava
Trećeg Rajha... Ska bend „Madness“ je, u svojim korenima povezivan sa „skinhedima“
(mada su, sedamdesetih, postojala dva „ćelava“ pokreta- nacistički i „crveni“ – na
„nularicu“ ošišani radnici svih rasa, antirasistički levičari) i izjave da im „nije bitno da li
su u publici pripadnici Nacionalnog Fronta sve dok se zabavaljaju“ kao i spotovi u
kojima se pojavljuju „skinhedi“. Sve je to stvaralo utisak da su „Mednesi“
ultradesničarska grupa što nisu ali su zbog kontroverzi koje su izazvali, takvu reakciju
mogli da očekuju. Ljubav „skinsa“ prema ska zvuku koji je potekao sa Jamajke je
neobjašnjiv fenomen- moj poznanik , nekadašnji muzički saradnik na radiju je bio, oko 23 sata ujutru primoran od grupe pripitih „ćelavaca“ koji su se ušunjali u studio da „zavrti
nešto od „Mednesa“, pod hitno“.
DA LI JE „CRVENI KLIN“ OTIŠAO DO „GRADA SUNCA“?
Osamdesete godine su donele MTV i, gle čuda, program u kojem su se prvih par
godina retko pojavljivali crni muzičari. Ko je od belih rokera to primetio među prvima?
:Dejvid Bouvi... No, iako se MTV postepeno otvarao mada je sa skepsom gledano na
nove muzičke pravce kao što su rep ili hip-hop pojavile su se neke nove „gaže“ za
popularne muzičare. Jedna od njih, Sun City, bila je u središtu bantustana pod imenom
Bofutatsvana u Južnoafričkoj Republici koja je grcala pod aparthejdom i ako se ovaj
kompleks luksuznih kockarnica i hotela mogao sa nečim porediti bila je to recimo Kuba
za vreme diktatora Batiste ali sa još siromašnijim okolišom. Tu ste, ako ste bogati i beli
mogli da slušate: Lindu Ronštat, Reja Čarlsa, „The Queen“, Roda Stjuarta kako pevaju u
senci vešala koja su se pravila za crnu većinu što ne govori o rasizmu izvođača koliko o
ljubavi prema Svemoćnom Dolaru (u ovom slučaju: južnoafričkom randu) .
S druge strane je postojao i valjani odgovor, osuda pristajanja na primanje para od
rasističkih vlasti, „Sun City“ album izdat 1985. godine sa brojnim poznatim
muzičarima: Brus Springstin, Lu Rid, U2, Piter Gabrijel,Ringo Star, Litl Stiven, Afrika
Bambataa... No, bratimljenje bez obzira na rasne ili etničke barijere nije uvek nailazilo
na odobravanje. Tako je Run-DMC naleteo na veliki odijum rokerske američke
210 (dominantno bele) publike zbog obrade „Aerosmitovog“ hita: „Walk This Way“ a da
stvari budu gore, na snimanju legendarnog spota u kojem su učestvovale obe grupe došlo
je do sukoba između bele i crne publike.
Pop ikona osamdesetih ( i ne samo te dekade) i jedan od najboljih britanskih vokala i
tekstopisaca, „Papa Bedaka“, eks- Smits, Stiven Patrik Morisi je, gledajući da šokira i
provocira ( ili je iznosio iskreno mišljenje što do dana današnjeg nije javnost nije
raščistila) otišao predaleko u više navrata tako da su mu se omakle izjave da je „rege
najrasističkija muzika“ i da „ne mrzi Pakistance ali su mu nepodnošljivi“a tekstovi
pesama „National Front Disco“, „Asian Rut“, „Bengali In Platforms“, „Irish Blood,
English Heart“ i dalje izazivaju seriju najrazličitijih tumačenja. Iako protivnik
desničarenja Margaret Tačer, kraljevske kuće Vindzora, socijalista, učesnik nastupa „Red
Wedgea“ ili “Crvenog klina“) (kampanja britanskih rokera za laburiste u kojoj su
učestvovali njen osnivač, Billy Bragg te Madness, The Smiths, Paul Weller, Jimmy
Sommerville, Lloyd Cole...) i, vo vremja ono, provokativno seksualno ambivalentan
popularni Moz je 1992. godine, na Madstock! koncertu, inače ponovnom okupljanju
„Mednesa“ , izazvao skandal kojeg se mnogi i dan-danas vraćaju. Naime, Morisi je,
ispred platna na kojem je bila reprodukcija fotografije dve „skins“ devojke, mahao
britanskom zastavom koja mu je bačena što je izazvalo sukob rasističkog i
antirasističkog dela publike. Da bizarnost bude veća, jedna od pesama koje su tog dana
bile na Morisijevom repertoaru bila je „Suedehead“, o „suedehadu“ žargonski rečeno„skinsu“ „pristojnijeg“ izgleda koji krije svoje homoseksualne sklonosti. Naravno ,
Morisi je porekao bilo kakav rasizam u svom delu i političkim stavovima a tokom ovog
veka je osuđivao, austrijskog ultradesničara jerga Hajdera, rat u Iraku (sa posebnim
opljuvkom na eks-predsednika SAD, Buša) i pružao javnu podršku demokratskim
kandidatima Keriju i Obami.
THIS IS THE DAWNING OF A NEW ERROR....
Desničarenje na svetskoj rok –sceni je, primetili ste već, daleko od pijanog balkanskog
pisanja koračnica. Ne samo zbog krute “političke korektnosti“ već i zbog istorijskog
nasleđa Drugog svetskog rata ono predstavlja opasan hod po oštrici zbog kojeg možete
lako dobiti etiketu nacoša, hejtera, desničara, imperijaliste i čega sve ne, bili vi to ili ne.
Provokacija ne dozovljava više opštost ili koketiranje sa ekstremima već preciznost i
211 jasno određivanje u odnosu na sve nijanse političkog spektra a to ne znači veću cenzuru
nego veću promišljenost i veću odgovornost. Pojašnjeno: veća kontrola javnog mnjenja i
sankcionisanje, naročito u poslednjih dvadeset godina, drastično su promenili odnos
rokera prema javno izgovorenoj reči. Da li je to promenilo njihova iskrena politička i
ideološka ubeđenja je sasvim drugo pitanje kao i ono glavno: Ko su sada ultradesničari i
rasisti? Na trenutke se čini da je na Zapadu bilo lakše kad su se javno izjašnjavali. Kod
nas se barem ( u većini slučajeva) tačno zna ko je gde.
(E-novine, 2010)
I MI TOMPSONA ZA TRKU IMAMO
Rokenrol muzika, pop muzika, nazovite je kako god hoćete, nije uvek samo ono što
vam se čini jer „there is more to the pciture than meets the eye“ ko što reče Neil Young a
pritom ne mislim na izakanu priču o puštanju „Stairway to heaven“ od Led Zeppelina
unazad. Reč je, dabome, o političkim porukama. Baš zbog činjenice da većina
obožavalaca smatra pop ili rok zvezde za uglavnom apolitične libertince, hedoniste,
svetske ljude ili,u ne u malom broju slučajeva, okrenute idejama koje naginju humanizmu
ili nekoj od nijansi levice pažnju mi je privukla ta takozvana „desna manjina“ kako u
našoj tako i u stranoj muzici. Ispostavilo se, naravno , da to nije većina ali je sigurno da
su prilično brojni ili da, u nekim slučajevima, poznati bendovi ulaze u projekte za koje
ne znaju u kom pravcu idu.
NEKA TVOJA GITARA SVIRA KO ŠTO MOJ „HEKLER“ ŠTEKĆE....
Nisu toliko daleko devedesete kad smo mogli da kažemo da je u ovo zemlji mutnim
sjajem ferceralo hiljadu nijansi prljavosive pa ste tako mogli da gledate esktremne
desničare iz SRS-a u koaliciji sa „crvenima“ iz SPS-a (u suštini ideološki pobratimi koji
izbegavaju da nose crnu boju zbog uroka) u sukobu sa najvećom opozocionom, gle čuda,
desničarskom SPO. Srbovanje je, ako izuzmemo par čestitih izuzetaka i projekat
„Rimtutituki“, počelo da se seli iz šatre na stejdž. Pozni i komatozni opus „Riblje Čorbe“
koji, eto, traje već dvadeset godina, samo je vrh ledenog brega i veliko ništa u odnosu na
pevanje koračnice paravojne formacije od strane Bore Čorbe, Vladimira Savčića-Čobija i
Zorana Kalezića koja je emitovana čak i preko jedine slobodne televizije u Miloševićevoj
212 Srbiji- „Studija B“ sa karakterističnim refrenom: „U boj, u boj Srbine moj“ a ko ima
želudac za to evo i linka http://www.sarajevo-­‐
x.com/forum/viewtopic.php?f=1&t=61098&p=2552787. A ako vam nije dosta toga
spomenućemo i „Galiju“, večito nasukanu u ideološkom mulju Sloboleskuove ere i
legendarno „Pravoslavlje“, narodno veselje.
Priča za sebe, a predstavlja opasno hodanje između stava i provokacije, je skaska eksju rok istorije započeta još početkom osamdesetih. Naime, famozno mahanje kandilom na
koncertu i druge sitne provokacije na nacionalno-ideološke teme grupe „Idoli“ delovalo
je, devedesetih krajnje naivno (mada dva člana postave danas drmaju zemljom) u odnosu
na obrijane glave ( i ne samo njih) koje su sledile „Direktore“. Iako su njihovi tekstovi
bili usmereni uglavnom na ljubav prema pivu i mržnju prema vladarskom paru i
„crvenoj“ ideologiji, „Direktori“ su, pored „Ritma nereda“ i „Šahta“, koketirajući sa
„skinhed“ ikonogradfijom i samim tim ideologijom iskoračili na nesigurno tle na kojem
su se u Velikoj Britaniji u više navrata okliznuli „Madness“ i „Sham 69“.
SRCE JE NEGDE LEVO
Posebna nakaza u okviru postdejtonskog frik-šoa bila je JUL, avangarda
ratnoprofiterskih plutokrata i jastuk za udarce namenjene SPS-u. Okretanje mladima
(prevedeno na srpski-vrbovanje) praćeno je nezapamćenim densačinama u reklamnoj
kampanji i najogavnijim sloganom ikad – (okej, uz onaj DSS-ov „Živela Srbija!“) JUL
je kul! A da se srce otkrije na levoj strani ako je novac u desnom džepu od košulje
shvatili su na vreme „stari rokeri“, Toni Montano i Viktorija ali i grupa „Tap 011“ koja
je, u nastojanju da sedi na obe stolice, izviždana na studentskom protestu 1996. godine.
Najsmešnije od svega je bilo to da je Montano, posle petooktobarske revolucije, ustvrdio
da je on u stvari sve vreme „rušio sistem iznutra.“ Three cheers for you, well done old
boy!
Ne znam stvarno način za subverziju ako pristajete da učestvujete na JUL-ovskoj
kulovskoj svečanosti na kojoj vas niko ne voli osim možda nekoga ko vam je sredio
„tezgu“ i gde se sve odvija kao u nekom socrealističkom potpuriju: prvo govorancija, pa
razmetanje video-bimom da se vidi da smo moderni, pa narodnjakinja da vas razgali, pa
KUD i frulaš da vas dirnu, pa govorancija, pa zbunjujuća kupjena džezerka, pa još spike,
213 pa olinjali roker da vas ubedači, pa opet govorancije od strane Šefice, pa onda opet malo
narodnjaka i razlaz! Subverzija, sve je to subverzija!
VREME DUHOVNE OBNOVE I RAZGRADNJE
A onda dolazi famozna petooktobarska revolucija i predsednik Koštunica, „umereni
nacionalista“ što u prevodu na narodski znači: nećemo da se bijemo-još smo slabi. U
takvim okolnostima, a naročito u klimatu koji neobično podseća na Vajmarsku
Republiku, treba narod filovati optimizmom ali mu i dati nešto „naško“, tek da ne
pomisle da su zaista dosegli dno svoje istorije. I eto, mladih i ne tako mladih, nacionalno
osvešćenih bendova i kreativnih pojhedinaca okupljenih oko ultimativnog SPC (Serbian
Politically Correct ili Srpska pravoslavna crkva) projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“
http://yuforum.net/va-kompilacije/pesme-iznad-istoka-i-zapada-50428/. Hej, pa tu su
(gotovo) svi naši drugari iz opozicionih dana a ima i nekih novih iz: Partibrejkersa, Qrvi,
Bjesova, Darkvuda, 357, Plejboja, Džukela, Goblina i ko bi sve nabrojao. Trust rokenrol
mozgova u muziku prenosi reči velikog ekstremnog desničara i antisemite vladike
Nikolaja Velimirovića.
Kao mur na ovu tužnu priču o povampirenoj i danas, u nijansama prljavosive,
dominantnoj desnici, dolazi i storija o povratku Neše Galije i muzici za ultimativni „SPS
movie“, razonodu svih pravih „osmanlijskih Srba“- „Zonu Zamfirovu“. Tugaljive
Nešine melodije ukalupljene u pusto poluorijentalno vreme kad je patrijarhat bio glavni u
seljačkoj, domaćinskoj zemlji a stranci su smatrani za smešne karikature koje zalutaju
svakih pedeset godina, konzumirane su od preko milion ovisnika u bioskopima plus
diskovi, pa javni nastupi. Lepe su to parice! A u tom našem „samootkrivenom“ ključu
ječe nam još uvek u ušima saharinsko „Lane moje“ i zaludna „Molitva“ na mitingu
SRS-a, kao najpopularnije melodije bacile su nas u samodovoljni etno koji je uradio ono
što Miloševićev sistem nije uspeo- razbio lice pop i rok scene do neprepoznavanja.
(E-novine, 2010)
214 PRIKAZ ALBUMA WOODEN AMBULANCE – INTERSECTION
PANONSKA AMERIKANA
Mnogo je vode proteklo panonskim rekama od vremena poslednje invazije vojvođanske
scene devedesetih prošlog veka. Ako se po ovom albumu dan poznaje – nakon artrokerskog, pankerskog, novotalasnog, „brzi bendovi Srbije Sunca“ na nebo iznad ravnice
je okačeno novo, melanholično Sunce i zove se Wooden ambulance. Reč je o autorskom
projektu, prvencu Gorana Grubišića iz subotičkog benda „Ana Never“, nezavisnom
izdanju koje ne želi da se skloni iz „biblioteke“ mog Windows Media
Playera. „Intersection“ je, rekli bi neki, zatvoreno, nekomunikativno (nije otpevano na
srpskom već na engleskom), sporijeg ritma. Intersection je ostvarenje koje verovatno ne
može naći neku komercijalnu prečicu do srca naše publike. Naravno, u ovoj sredini sve
spomenuto predstavlja veliki problem. Da ne govorimo da su pesme često lične,
prigušene, kao da dopiru ispod neke membrane pokrivene patinom. E, dragi moji, sve što
je vama minus predstavlja apsolutni plus ovog albuma. Glas, napukao, koji povremeno
zvuči kao Tom Waits (moj vejtsološki favorit je Bringing Ladders Into Sea), pa kao
Stuart A. Staples iz Tindersticksa ( Dishonest, lepa numera u kojoj Grubišić peva kao
pomenuti sa nešto više ima više više „šmirgle“ u grlu), pa dobije propovedni ton Nicka
Cavea vodi nas kroz lavirinte vojvođanske prerije. Muzika se, naravno, oslanja na
pobrojane uticaje a možemo spomenuti i Walkabouts, Willard Grant Conspiracy, Neila
Younga a pesma Let It Go neodoljivo podseća na onu ranu fazu Tindersticksa poznatu
kao Asphalt Ribbons. Jednom rečju, uzori postoje i predstavljaju najbolje moguće. Zvuk
albuma je rezultat šarolikih uticaja. Tako u istoj pesmi čujete skoro detinjasti metalfon,
pastoralni bendžo, diskretne, pospane tonove slajd gitare, violinu ili čelo s nekim čudnim,
215 skoro keltskim prizvukom. Isproduciran berz greške, ritmički i melodijski izbalansiran,
ovaj album deluje kao nonšalatna, lagana šetnja kroz prostranstva amerikane i dok sam ga
slušapo pomislio sam da je sniman negde „napolju“. No, ono što se čini kao jednostavno
je često i najsloženije. Da ne dužim- umesto preporuke i kitnjaste završnice eto linka za
besplatni download albuma…
(Afirmator, 2012)
IZVEŠTAJ SA BEER FESTA
AAAAAMAAAAN I AMIN!
Neke stvari vezane za beer fest ostaju neobjašnjive: zašto nema slovačkih i makedonskih
piva, zašto ljudi piju ono što mogu da kupe na ćošku umesto neke nama egzotične marke
i, konačno, šta će nam, vrag mu babin, prangijanje narodnjaka plus metal rifovi? Na to
pitanje nisam mogao da dobijem odgovor ali, znate, to je grupa „Hypnotized“ i, mogu
vam reći samo jedno: koliko god da sam bežao od scene nisam pobegao dovoljno daleko.
Da sam popio koje pivce više verovatno bih dobio maniju gonjenja i trčao sve do reke
vičući: Izađi mi iz glaaaaave!. Ovako – ćuti i trpi! To je karmička kazna što mrzim
narodnjake i mrštim se svaki put kad neko spomene i „f“ od „folka“. Da se ne shvati
pogrešno, pošto smo danas svi veliki formalisti i perfekcionisti – sve je to tačno
odsvirano,izdžilitano i, šta s tim? Koja je poenta? Ali, ja postavljam zastarela pitanja. U
zlatno vreme roka postavljalo se pitanje:“ Šta ovo znači?“ ili „Da li ovo donosi neki nov
kvalitet?“ Danas je dovoljno: „Da li je dobro zapakovano?“. I, jeste, lepo je zapakovano.
Slušaš Hypnotised i mašeš olovkom ispred očiju – levo – desno, levo – desno… Opusti
se, slušaj turbo-metal, padni u trans, meditiraj, slušaj moj glas, glas frontmena.Ponavljaj
za mnom: Ja volim Hypnotised, ja volim Hypnotised,ja volim… Ne, nema šanse!
ZAŠTO NIKAD NE ZATVARAŠ ZUBNU PASTU?
Šta da kažemo o nekim drugim inovacijama? Recimo, povećanom broju TOITOI ćenifa? Pa, da citiram stari vic, kad se seljak hvalio kućom i komšija mu kaže: Jeste,
lepo si sve sredio ali ti je „čučavac“ predaleko.“ A ovaj će mu na to: „Nije daleko ako
pođeš na vreme“. I, tako je i bilo. Ko god je bio blizu scene morao je da se lepo napešači
216 dok stigne tamo gde je car stigao lir džetom (a ne peške). Naslušao sam se i upozorenja –
pažjivo proveri, ne naručuj točeno jer će da ti sipaju domaće umesto stranog. Samo
limenke, ništa točenke. Šamarantno, nema šta. Cene nisu toliko šamarantne, na svu sreću.
A kad smo kod vopsa – eto nama „Ladnog piva“. Ne može se reći, u formi su, repertoar
letnji, dinamičan i neopterećujući. Frontmen Mile Kekin, standardno komunikativan i
razigran, uvod sa violončelom – intrigantan, recimo, dobre duvačke sekcije, pravoverno
pank-rokersko prženje, sve je to na jednom mestu. Čini se da „Pivce“ pokušava da popuni
prazninu koja je ostala s raspadom onog starog „Zabranjenog pušenja“. Publika se
koncentriše opo bine i, čini se, nema nešto mnogo sveta kao prethodnih godina. Believe
you me, neki mamlazi dolaze s bebama u kolicima ili sitnu decu nose na ramenima.
Ljudi, jedno je rokenrol zabavište a drugo su rokenrol „pačići“ i oni su za kućnu
varijantu.
Kad smo već kod „jugonostalgije“ ne treba zaboraviti na Vlatka Stefanovskog. To je
zapravo i nemoguće. Najveći (ili jedan od najvećih) eks-jugoslovenski gitarista servira
„Jovano, Jovanke“, „Mamurni ljudi“, „Si zaljubiv edno mome“… Inače, jeste li primetili
kako na svakom rok koncertu, negde sa strane, ali blizu bine, iskusno stoje dva zarozana
kosijanera. Čupkaju bradice, prekrstili su ruke i važno komentarišu i najmanji detalj: „ E,
ovde je malo falilo da promaši ton, e , ovde treba da ga kotira na dvanaestom, e, čuj mu
repertoar – Vlatko ide na „siguricu“, stari tezgaroš, i vidi ga, deluje kao da se uopšte i ne
trudi, pazi, vidiš kako je pun sebe…“ Da, da, ljudi, i to sam čuo! Ama, čoveče, kritičaru,
ko si bre, ti? Inkarnacija S.R. Vaughana? Vlatko svira kao zmaj,u muzici je četiri
decenije, živi od toga i, da znaš da sviraš 1% kao on nos bi ti bio u oblacima.
Ovo veče „stare garde“ iz bivše Jugovine završilo se ( bar za mene) sa koncertom Ramba
Amadeusa. Insistirajući na snimanju „đece u prvim redovima“ i uzvikujući „Ramba za
predsednika“, Svjetski Giga Mega Car (ne znam da li se na to sad odaziva ili je smislio
novi artistički pseudonim) je, prosto rečeno, uzeo svoj repertoar i bacio ga u blender.
Vrcavo, brzo, tehnički savršeno odsvirano ali, iskreno, više bih voleo da je svakoj pesmi
217 posvetio zadovoljavajuću pažnju, naročito onim sa dugom i sumanutom pričom kao
„Holesterol i rokendrol“.- Ali,da vidiš vraga, on malo „Regiment po cesti gre“, pa „Guru
Sizif“ pa , šta li je ono, mislim „Glupi hit“ pa fank sobom samim… Zabavno, ali se čovek
malo zgubi. Ne mogu da zamislim kako je njegovom bendu – s jedne strane zabavno, a s
druge strane, iako vrhunski muzičari, izlomiše se jureći ga. Mada, to se , na svu sreću, ne
čuje. Možda su u neko parapsihološkoj vezi sa Antonijem Pušićem? I tu veselje traje do
pred zoru ali o tome neka priča neko drugi. Ja sam zbrisao kući, nozdrva punih prašine.
Mokri pozdrav –apćiha!
(Afirmator, 2012)
PEPIKO, PEPIKO, KAD ĆEMO NA CALEXICO?
Sinoćnji koncert američkog indie -tex-mex benda „Calexico“ spada u primere kako
prava, velika svirka velikog ( po broju i kvalitetu članova benda) treba da izgleda. Dvojac
Burnes/Convertino (ex-članovi legendarnog „Giant Sand“) koji stoji iza cele priče uspeo
je da, u dve decenije dugoj karijeri,spoji dva sveta s jedne i druge strane Rio Grandea.
Oko dve hiljade ljudi je, na teniskom terenu Odbojkaškog kluba Partizan (o, da, zvuči
čudno ali je to pun naziv) a na Malom Kalemegdanu, gledalo ovaj bend koji nas je vodio
kroz svetove saguaro- kaktusa, zadimljenih kubanskih barova, napuštene farme američkih
naseljenika i marijači – jutra uz mamurluk i još jednu „margeritu“. Okrenuti
promovisanju svog novog albuma „Algiers“ momci iz „Calexica“ (izdvajam „Epic“ i,
naročito, psihodeličnu numeru „Para“) nisu zaboravili ni svoj veliki hit „Crystal Frontier“
(umiksovan sa „Guns Of Brixton“ od Clasha) kao ni „Banderillu“ (čuli smo ovaj
instrumental u seriji „Breaking Bad“). Može se reći da su Calexicanci naprečac osvojili
publiku. Joey Burnes, mladolik, kao d su ga stavili u neku vremensku kapsulu, očigledno
dobro raspoložen i usviran, podsticao je svako malo publiku da se pridruži i tapše uz
zarazne ritmove. Mada, mnogo podsticanja i nije trebalo kad imate neuobičajen
kantriMexico glas te članove duvačke sekcije koji imaju zavidne vokale a na spisku
instrumenata koje sviraju na sceni nalaze se: harmoniku, gitara, truba, ksilofon. Slajd
218 gitara je, za vreme ovih fantastičnih promena, u rukama lead guitariste postajala testera i
rezala vam srce na pola. A onda slede rokabili brzalice, gitare bremenite fuzzom i
mudrostima pustinje koje kao da su došle iz neke Thin White Rope/Sonic Youth
radionice. Basista je sve vreme delovao kao da ga je dobra vila maločas čuknula
čarobnim štapićem i rekla: „Od sad si genijalan muzičar a imaš i dobar glas“. I on svira li
svira i ne veruje šta mu se dešava.
Beše to sparno veče bez daška vetra na prašnjavom terenu uz, po pravilu, mlako pivo i
drčne tipove koji uleću preko reda ali su ubrzo svi su zaboravili na surove životne
činjenice. Pred nama su bili ljudi koji su svaku pesmu svirali s velikom posvećenošću i
preciznošću a opet su to činili da to izgleda kao da usput pišu famoznu
razglednicu. Naime, mediji su bili puni spiskova zahteva koje su Joey & ekipa stavili
pred organizatore svirke. Jedan od tih zahteva je bio da im obezbede razglednice
Beograda i poštanske marke. Neko bi rekao preterano, drugi bi rekli staromodno i
romantično što uz muziku Calexica itekako ide. Ovim momcima je, što se publike
tiče, oprošteno sve, pa čak i to da pesmu Fleetwood Maca “ Go Your Own
Way“, izvedenu za vreme bisa, umiksuju sa „Love Will Tear Us Apaprt “ od Joy
Division. Na neki čudan način, ova mešavina je funkcionisala. N0, kako to obično biva,
kad bend ima toliki staž iza sebe, uvek ostane neka pesma koju ste želeli da čujete a nije
je bilo na plejlisti. Naravno, tone umanjuje ugođaj ali, ako Calexico dođe ponovo u
Beograd,a sudeći po reakciji publike ima itekako dobre razloge za to,evo moje male
dopune:Jesus&Tequila, Tulsa Telephone Book, The Ballad Of Cable Hogue.
(Afirmator, 2013)
ODLAZAK DOBROG DUHA PRERIJE – JJ CALE
Jedan od najuticajnijih i najpotcenjenijih rok muzičara današnjice, JJ Cale (John Weldon
Cale) , umro je 26. jula od srčanog udara, u 74.godini života. Rok muzika je izgubila
velikog gitaristu i kompozoitora, autora hitova Cocaine i After Midnight ( Eric Clapton je
219 zaradio milione na ovim obradama), They Call Me The Breeze (Lynyrd Skynyrd),
Sensitive Kind (Santana ), Magnolia (Beck), Going Down (Keith Richards) i pregršti
pesama koje ste verovatno čuli ali ne znate da su njegove jer ih redovno zalepe za neku
cool-reklamu za satove, automobile ili šta god. Rođen u Tulsi,Oklahoma, JJ Cale je
započeo karijeru kao „čovek iz senke“, svirao u malim bendovima, bio studijski muzičar
i, sve u svemu, imao „show biz blues“ kako kaže u jednoj pesmi. Na prvi pogled
prosečne pojave, neupadljiv, bez nekih velikih glasovnih mogućnosti, povučen ali ne i
miran (govorio je za sebe: “ ja sam, u suštini, nervozni drkadžija“), nastanjen u skromnoj
kući ispred koje nema ničeg osim psa koji laje na prolaznike, Cale nije delovao kao neko
ko će postati rok-zvezda i on to, ako se držimo stereotipnih merila, nikad nije ni bio. Ali,
po onome što je uradio je to bio mnogo više nego brojna izvikana imena.
OKIE
Muzički, JJ Cale je epitom onoga što je cool u popularnoj muzici jer u svom delu na
jedinstven način sažima rock, rockabilly, jazz, blues, country i, s vremena na vreme,
tople ritmove sambe ili rumbe. Ne žuri se nigde, a ipak, sve pesme su mu uglavnom do tri
minuta duge, imaju tri akorda i u njima kaže sve. Naravno, specifična fingerpicking
tehnika daje žicama taj fini, meki zvuk koji vas poziva da se opustite ali i zamislite nad
svakim tonom. Bio je, pored toga, i promišljen i zahtevan producent. Caleov vokal, iako
nikad nije u prvom planu, imao je svoju lepotu i snagu i autentičnost – umoran, hrapav,
pomalo dilanovski, išao je s pesmama kao pivo s takosima. Ugledajući se na Calea, Mark
Knopfler je formirao Dire Straits, dodao celoj priči komercijalniju auru, duplirao i
troduplirao dužinu pesama, ubacio kilometarske solaže umesto kraćih i sažetijih i zaradio
milione.
Calea to nije zanimalo. Njegovi stihovi o mračnim kutkovima urbane Amerike, o
kažunskom mesecu (Kažuni ili Kejdžuni su potomci francuskih naseljenika s juga SAD),
ovisnosti od kokaina, halucinacijama izazvanim travom, opasnim, ludim ženama,
prodavcima životnog osiguranja, močvarnim noćima i ljudima koji žive na margini nisu
nikad bili pozudan materijal za hitove. Dok ih neko ultrapopularan ne bi obradio. Cale je
tako, vozeći se kolima po bestragiji u kojo je živeo, čuo na radiju Claptona kako svira
njegov hit „Cocaine“ i odlučio: „Možda bih mogao da zaradim nešto para“. U to vreme,
220 1977. godine, s nekoliko odličnih studijskih albuma, Cale je bio poznat samo uskom
krugu posvećenika. Claptonove obrade su skrenule pažnju na njega ali, velika slava nikad
nije došla. Svirao je na festivalima (Rockpalast), bez nekih egzibicija, „my fingers do the
walking every day“, miran kao indijanski poglavica, tu i tamo, mada retko, davao
intervjue, nastupio kod Joolesa Hollanda i – to je bilo to.Docnije je , s Claptonom, snimio
album Road To Escondido.
ONE MAN JAM SESSION
Razmišljajući o albumima koje bih vam preporučio za slušanje shvatio sam ono što sam,
insitnktivno, znao i pre – JJ Cale nikad nije napravio loš album. Može se reći da neka
pesma nije tako kvalitetna kao ostale ali, to je samo pod uslovom da cepidlačimo. U
suštini, svaki album je bio prepoznatljiv ali i drugačiji. Njegov stil i muzički uticaji su
ostajali, na prvi pogled isti, ali bi nas iznenadio skoro pa psihodeličnim instrumentalom,
bizarnom distorzijom, dakekoistočnim harmonijama. Smejurija vezana za njegovo ime je
posebna priča – redovno su ga brkali sa još jednim „underdogom“ rok muzike, velškim
multiinstrumentalistom Johnom Caleom koji je povodom toga napravio i pesmu
„Autobiography“ (I’m not from Tulsa, I’m from Wales, I never wrote song, named
„Cocaine“)
Moje otkriće JJ Calea vezano je za kompilaciju Special Edition. Ta kaseta je,
devedesetih, skupljala prašinu u čemernoj polupraznoj Beograđanci. Niko je nije
kupovao. Znao sam da je uticao na Claptona i Knopflera i to je bilo sve. I, znao sam da je
napravio genijalni instrumental „Cloudy Day“. Kupio sam kasetu i – tu su bili svi
pobrojani hitovi osim „Cloudy Daya“. Potraga je, samim tim, morala da se nastavi. I, bez
obzira koliko ponovo slušao Calea, nešto je uvek bilo sakriveno, nedorečeno. Njegova
supruga je jednom prilikom izjavila da, ma koliko god drugi uživali u njegovoj muzici,
on najbolje zvuči kad “ uveče, sedi sam na verandi i, zavaljen u stolici, uz pivo, svira
gitaru“. Tajna njegovog zvuka i one- man-jam-sessiona ostaje i dalje negde u preriji.
(Afirmator, 2013)
221 PRIKAZ ALBUMA-THE NEXT DAY-DAVID BOWIE
Problem pisanja o Bowijevim albumima uvek dolazi iz večite opsesije rok kritičara da
očekuju nešto novo i revolucionarno od čoveka koji je u sebi pomirio toliko različitih
likova kao niko drugi pre ili posle njega u istoriji rok muzike: Major Tom, Ziggy
Stardust, Aladdin Sane (a ladd insane), Thin White Duke… Plus – glumac, muzičar,
producent, slikar i Boga pitaj šta još. Istinski eksperimentator, provokator, revolucionar,
reakcionar, trademark, uspešni manipulator, kompilator, trendsender, trendfollower? Da
li je sve to samo maska? Da li je bio uzor za Michaela Jacksona i za to treba da podnese
izvinjenje? Da li je zaista pao s Marsa? Koji je njegov identitet? Does he like girls or
boys? It’s confusing these days… But the moondust will follow him…
THE RETURN OF A THIN WHITE DUKE…
Bilo kako bilo, mislim da ga, uprkos bagažu iz prošlosti, treba sagledati kao ono što jeste
– savremeni, svestrani rokenrol umetnik. On jeste reciklirao i kompilirao muziku svojih
prethodnika (kao što su i prethodnici radili) i to jeste deo istorije rok muzike i ne samo
nje. I, da, pomerao je granice kao postmoderan autor koji je rekao svojevremeno da je
njegova muzika hodge-podge i da se on on na tom terenu najbolje snalazi u tom okviru. I,
uvek je nešto pomalo artificijelno i teatralno (često zahvaljujući samom Bowieju) bilo
prikačeno uz muziku – plastic soul ( „Young Americans“), glam rock („Hunky Dory“),
art -rock plus kraut-rock plusd eksperimental („Low“). Istina je, međutim, da je to što
je stvarao, iz sopstvene prizme, imalo autentičnu vrednost. Samim tim, i kad
reciklira samog sebe, ali sa dobrim ironijskim i vremenskim otklonom, to poseduje
određenu dimenziju.
…THROWING DARTS IN LOVERS EYES…
222 Počnimo od korica – „The Next Day“ poseduje korice albuma „Heroes“ i ,reklo bi se, da
se na njega doslovno nadovezuje. Ali, to nije slučaj . Nema osim par izuzetaka prisećanja
na slavne berlinske dane sa Iggy Popom (producirao mu album „Idiot“). Where Are We
Now? je pesma koja spominjanjem toponima KDV, Bose Brucke i drugih aludira na to .
Doduše, šta vidimo u spotu? Vremešni umetnik, okružen artefaktima iz svoje prošlosti (
konveksna sočiva iz spotova sa albuma „Outside“ su naročito uočljiva) rezimira svoj
život, uspone, padove, i kako danas dok šeta „just walking the dead“. Ali, neke druge
pesme, recimo aktuelni singl „The Stars Are Out Tonight“ su rokerskije, lišene mola, i
govore o aktuelnim pitanjima , recimo, opsesiji običnih da budu kao njihovi idoli, Sama
pesma „The Next Day“ iznenađuje jer počinje u nekom rok-bluz maniru, kao da je utekla
s „Tin Machine“ albuma. Opet, „Dirty Boys“, s kabaretskim početkom koji podseća na
Toma Waitsa i koji Bowie ne pamti od pesme „Time“ sa „Aladdina Sanea“ circa
1973.godine. Idemo dalje – tu su standardne teme „I’d Rather be High“ (opijati,eh,
kokainska faza 70-ih – dijeta od droge, mleka i čili papričica); „Dancing Out In Space“
(uvek, ama baš uvek neka tema o kosmosu), bizarna „How The Grass Grows?“ u kojoj,
ničim izazvan, Bowie peva temu iz „Apache“ od „Shadowsa“: Zašto? Boga pitaj. Da je
1983.godine na albumu „Let’s Dance“ objavio „Set The World On Fire“ nadovezala bi se
odlično na „Cat People “ i prelaz „putting out the fire with the gasoline“. I, na kraju,
pomirljiva, na prvi pogled, „Heat“. Utisak? Svež, skoro mladalački pristup, na kojem
mu neki kojima deda može da bude mogu pozavideti plus iskusna asistencija
producenta Tonija Viskontija.
….ONE MOVEMENT BETWEEN KETHER AND MALKUTH…
Dodao bih, za kraj, na pretposlednjem albumu je poslednja pesma bila „Bring Me The
Disco King“. E, Disco King, ili Thin White Duke se vratio, zvuči zrelo sredovečno i glas
mu ne zvuči bolećivo kao u „Where Are We Now?“. Pesme su mu rokerske, povremeno
istripovane ali i hitične i zarazne. Dakle, ako je rokenrol panteon velika porodica onda
je Bowie čudni ujka za kojeg su se svi brinuli ali se na kraju vratio na opštu radost
familije. I slušalaca, svakako, objedinjavajući sve što je želeo da kaže na ovom
albumu. Gde bih ga rangirao? Da li je bolji od „Scary Monsters“ od pre 33
godine? Teško je reći ali je jedno sigurno – ovaj redak umetnik trči u posebnoj stazi i
223 takmiči se sa samim sobom. Koja će od njegovih izmišljenih ličnosti pobediti? To ostaje
da se vidi.
(Afirmator, 2013)
NICK CAVE AND THE BAD SEEDS – PUSH THE SKY AWAY
Sveti Nick se vratio! U velikom stilu! Posle agresivnog i cepačkog Grindermana eto
nama albuma naoko mantričkog, blagog, melanholičnog. Ako se nekome čini da je to
dokaz da vreme smekšava ljude-nije. Cave je, na koricama albuma u pozi starozavetnog
Jahvea koji proteruje Evu iz raja, po ko zna koji put potvrdio da je veliki pesnik
rokenrola: melodije su zarazne i kontemplativne, jecaji violine i viole Warrena Elisa
gađaju u srce, kataklizmičko podizanje melodije (naročito prisutno u „Jubilee Street“) je s
onog sveta a „Push The Sky Away“ oslobađa nas od drevnog keltskog straha da će nam
nebo pasti na glavu. Za to je dovoljno mnogo rokenrola i još više vere u sebe.
Autobiografski, nema šta. U pesmi „Higgs Boson Blues“ Cave je duhovit i igra se
rečima:„Hanah Montana does savana“. Mora da bude duhovito, reč „bozon“ nije ista od
onog napeva Ramba Amadeusa: bozon, bozon… Ali, ovo nije album koji će neki
uporediti sa „Boatman’s Call“ , ne po molskom ambijentu koji potiskuje eventualnu
hitičnost ili stihovima sličnim onom sa Hanom Montanom (this useless old fucker is a
twinkling cunt…) naprotiv – mogu reći da je, od vremena „Murder Balladsa“ ovo možda
i najjači album Seedsa. Ne znači da su drugi albumi loši. I, da, znam kako je nezahvalno
porediti albume ovakvih veličina.
Caveu, kao i Tomu Waitsu, kao retkim stvaraocima, polazi za rukom da sve, šta god da
naprave, zvuči dobro ili bolje nego pre. Intimni svetovi nastanjeni prostitutkama,
šarolikim polusvetom, religijskim psalmima, senima bluzera kao što je Robert Johnson,
čudnovatim snovima ali i liričnim slikama, a sve to otpevano s propovedničkim stavom
čoveka koji je sagledao sve, tako bih sažeo Cavea u jednoj rečenici. U svojim pedesetim,
on se i dalje transformiše i to ne čini samo tako što skrati kosu ili pusti/potkreše brkove.
On suvereno vlada svojim umetničkim kraljevstvom i uvek nas iznova podseća na
surovost i ljudskost koje žive tako blizu jedna drugoj.“Push The Sky Away“ nije album
224 za jedno slušanje, za svakodnevno ispiranje mozga. Za njega treba vremena,
koncentracije, preslušavanja, osamljenosti (ili odabranog društva), strpljenja. Dakle,
njegova muzika uspeva da nas odvoji od ludačkog tempa konzumerističkog društva i
navede da sagledamo svoj unutrašnji svet. A to je znamo, prvi korak prema ličnom
oslobođenju.
Priča o vitalnim matorcima i, nažalost, kilavom podmlatku se ovih dana potvrđuje na
muzičkoj sceni po ko zna koji put. Svaka čast Albarnu, Editorsima i Arcade Fire ali, ako
izuzmemo njih, to je realno stanje. Ali, publika, uprkos tome, nije zadovoljna, ona traži
još, kaže: „Nick, ti si isti, uvek te jezive klavijature i teške priče“. A šta ste očekivali?
Ovih dana, primera radi, je kralj svih mogućih transformacija, David Bowie, izbacio
drugi singl sa svog albuma. Prvi singl je mnogima izgledao kao priča nazeblog deke
praćena ganutljivom melodijom a drugi deluje kao dinamična numera u maniru albuma
„Reality“. I, u čemu je problem? Pre ili kasnije ćete doći do toga da i rok ima određene
granice ali to ne mora da bude smetnja. Kvalitet se ne može osporiti kao i to da je dobro
što i dalje ima šta da kaže i podeli s nama. Isto se, ako ne i u većoj meri, može reći za
Cavea koji je, kao i njegov ispisnik Mark E. Smith iz grupe „The Fall“ „uvek isti i uvek
drugačiji“. Nadajmo se samo da će, u okviru turneje, Seedsi opet doći u Beograd.
(Afirmator, 2013)
BISH BOSCHOVE AVANTURE U NOOKIE WOODU
Povratak stare garde – John Cale i Scott Walker. Ljudi koji su proširivali granice
rokenrola i rušili ih
JOHN CALE (Shifty Adventures From Nookie Wood, 2012)
Nepravedno okarakterisan kao „eks-Velvet“, John Cale je uvek bio mnogo više od toga:
producent Igija i Stoogesa, Jonathana Richmana i Modern Loversa, Pati Smith, klasično
obrazovani kompozitor, eksentrični rok izvođač, inovator. Ali, sudbina je htela da uvek
bude u senci njegovog nekadašnjeg kompanjona, Lou Reeda. Ovaj put se velški muzičar,
nakon sedam godina pauze, vratio sa Nookie Woodom. Da je reč o nečemu zanimljivom
mogli smo da naslutimo po EP-ju „Extra playful“ koji je izašao prošle godine.
Transformacija je očita: Cale je posle izvrsnog artie, slo-mo „Hobo Sapiensa“ i
225 rokerskog, ništa lošijeg „Black Acetate“, prešao u tripozne vode u kojima se, gle čuda,
snalazi itekako dobro. Album počinje s akustičnom gitarom, kao da je svira njegov ekspulen Richman, ali onda prelazi u rokerskiju, pomalo šaftovsku pesmu „I Wanna Talk 2
U“ . Mislim da bi ovu pesmu pozajmili „Black Keys“. A onda polako tonemo u trip
njegove „Face To The Sky“. I osećamo se „dizzy as a top on a chessboard“. Hm, o čemu
se radi u pesmama? Pa, kao i uvek kod Calea, ukoliko izuzmemo neke starije radove, to
je kao čitanje Roršahovih mrlja. Svako će učitati ono što mu odgovara. Naoružan ritam
mašinama, modernizovanog izraza, koji, doduše, ponekad podseća na elektro muziku 80ih (ali u pozitivnom smislu), očuvanog glasa, sa dozom horora i paranoje, hitičan i
istovremeno alternativan , Cale je, svakako, napravio album na kojem bi mu pozavideli i
oni pola veka mlađi.
SCOTT WALKER (Bish Bosch, 2012)
Za razliku od Calea, Walker je dobio mnogo više mesta. Razlog? Mnogi muzički
kritičari imaju problema da pišu o Scott Walkeru. Nije u pitanju saradnja sa Goranom
Bregovićem (svako napravi bar jednu glupst u životu) i nije dokumentarac “ Scott
Walker – 30th Century Man“ u kojem vidimo povučenog, vremešnog gospodina koji se
uporno krije od pogleda i izdaje naređenja vezana za udaranje šerpama, paljenjem uređaja
ili udaranjem pesnicama po krvavom mesu. I taj isti je pritom čovek o kojem Jarvis
Cocker, Damon Albarn i David Bowie pevaju hvalospeve. Čekaj, ko je ovde lud? I kojoj
to muzici pripada – rok, klasika, ambijentalna, namenska za pozorište (što je i radio,
sarađujući sa Robertom Wilsonom) i sl.? Walker je prešao dug put od momka koji je
izgledao pa, kao lepši brat američkog muzičara Becka, lidera Walker Brothersa koji
je mračnim stihovima „The Sun Ain’t Gonna Shine Anymore“ naznačio u kom će
pravcu ići: solo karijera, komplikovani orkestarski aranžmani, učenje gregorijanskog
korala, ponovno okupljanje benda (pritom su, na albumu“Nite Flights“, vredele samo
njegove pesme), a onda albumi jednom u sedam, deset godina. Upitan šta je radio sve to
vreme (između dva albuma) Walker je rekao: „Živeo“.
Ko je slušao „Tilt“ ili“Drift“ čuće isto to, samo malkice drugačije, i na „Bish Boschu“:
gospodstveni i sluđeni glas operenjaka koji često ostaje usamljen, bez ikakvih
226 instrumenata u pozadini. A onda uleti laparanje pokvarene veš-mašine (moj utisak),
praskanje hevimetalskih gitara, klavijatura a la „Muse“, ukulelea, gigantskih timpana ,
šištanje muškog glasa (Roger Waters koji je prodao dušu đavolu), klasičarenje orkestra
ili čega bilo. O čemu peva gospodin? Pa, o vivisekciji, planetama, proteinima, Juliju
Cezaru, noćnim morama, jelu koje niste pojeli iako vas je mama terala, frustracijama
civilizacije generalno. Glas mu je podsmešlijv i možda je to velika horror-fora koja je
razumljiva jedino njemu. Ne trudite se da pratite numere. One mogu da počnu i da stanu
gde god hoćete. Da li je on kombinacija Andyja Kaufmana i Davida Lyncha ili je sve što
stvara ništa drugo do artističko iživljavanje kojem je cilj da otera publiku? Kako da vam
kažem – rokeri bi, da slušaju ovaj album, izgubili nerve: psovali pseudopametnjakoviće,
pitali gde je ovde harmonija, koja je poruka, gde je refren. Eksperimentalci bi rekli: Okej,
ovo je uvrnuto i nema smisla ali ima zvukova koje bih mogao da skinem. Oni koji bi
izdržali do kraja albuma doživeli bi drastičnu promenu. U kom pravcu? Boga pitaj.
(Afirmator, 2013)
CEPAČINA SVETOG IGIVOJA
Ready To Die – Iggy & The Stooges
Nakon „Weirdnessa“ (sa Stoogesima, 2007. godine) , „Preliminariesa“ iz 2009. godine
(neobičan solo album inspirisan Uelbekovom „Mogućnošću ostrva“) eto nam ponovo
Igija, vitalnog i krepkog kao i uvek. Držeći se oprobane Stooges-formule, s par izuzetaka,
ponovo nam je servirao pravoverno rokenrol prženje svrstavši se u galeriju matorana
(Cale, Walker, Bowie, Burdon) koji su osvežili ovu muzički anemičnu godinu.
Tematika pesama je, vidi se po koricama, u skladu s momentom: ubilački nagoni,
opsesija novcem, slavom, potrošačkim društvom, autodestruktivnost politike i društva
SAD, otuđenost, bolesne opsesije, terorizam. Epska „Burn“ sa gotovo Thin Lizzy solom
otvara album. Slede „Sex & Money“ (pogodi o čemu je reč); „Job“, Gun“ (melodična,
hitična, snažan tekst). A onda dolazi do preokreta – simpatična, gotovo chill out,
„Unfriendly World“ i onaj fini ,duboki glas koji, kad poželi, Iggy dobro implementira u
retkim baladama kao nekad: „Miss Argentina“,“Spanish Coast“ ili „Brick By Brick“. I
onda – naslovna – „Ready To Die“ , hit jedan na jedan. Sledi DD’s – oda ženskom
227 poprsju, solidna „Dirty Deal“. U „Beat That Guy“, s harmonijama iz šezdesetih,
neobičnim ženskim vokalima, akustičnom gitarom, Igi pravi još jedan zaokret. I, ko je taj
momak kojeg treba da pobedi? Verovatno on lično. A onda paranoičan početak, koji po
jezivosti podseća na „Gimme Danger“ i opet šok – Igi je u laganeze vodama, gotovo da
nam peva uspavanku. „Departed“ je završna pesma koja, po svojoj melanholičnoj crti a
naročito tekstualnom sadržaju, deluje kao „All Tomorrow’s Parties“ od Velvet
Undergrounda 40 godina kasnije. Igi se pita:
„Where is the life we started?
Yesterday’s a door opening for the departed.
So where is the life we started?”
I jezivi outro. Kraj.
FARAON!
Nema svrhe lomiti glavu – Weirdness je bio distorziraniji, neuporedivo agresivniji album
od ovog. Bio je Stooges i samo Stooges. Ovaj album je splet Igijeve solo karijere, koja je
znala da pliva i nešto mirnijim vodama, i nasleđa “očeva panka”.Ali, to ne znači da to
mora biti neki problem. Naprotiv. Jer,ovaj album znači za Stoogese zaokret i nešto, bar za
koju nijansu , drugačije od prethodnih ostvarenja. Jednom rečju, Igi je ovde nešto stariji,
promišljeniji ali i dalje rokenrol do srži. Upitan zašto nikad ne nosi košulju Igi je
odgovorio: Pa, ni faraoni nisu nosili košulje. Jednom rečju, sasvim zasluženo i ovim
albumom potvrđeno, Igi je i dalje faraon roka.
(Afirmator, 2013)
DISKRETNI HEROJ ROKA – MICK HARVEY - IZVEŠTAJ SA KONCERTA
KC REX je sinoć bio domaćin Micku Harvey, australijskom muzičaru i kompozitoru,
jednom od „diskretnih heroja“ roka koji je, praćen šarmantnom kontrabasistkinjom Rosie
Westbrook, i matricom, počastio publiku od oko 200 okupljenih kratkom (sat i petnaest
minuta) ali slasnom muzičkom gozbom. Ambijent koncerta je, na opšte iznenađenje, bio
kulturiška – možda i previše kulturiška. Kad spomenete čoveka koji je bio desna ruka
Nicka Cavea tri decenije (Birthday Party, Bad Seeds), te tvorac Crime and City Solution,
228 čije su pesme natopljene letargijom i gnevom australijskog outbacka, vi ćete ga, quid est
demonstrandum zamisliti u nekom zadimljenom, prepunom klubu. Zar ne? Umesto toga,
ulazite u smoke free zonu, na skromnom pultu kupite pićence od devojke koja govori
engleski, sednete na svoju postavljenu stolicu, osmotrite časne sedokose starine u prvom
redu (ok, brojna omladina je iza), ušušurite svoje pivo da ga neko ne prolije i,ako
izuzmete taj detalj, kao da ste u „Kolarcu“. Večeras za vas svira živi klasik. A onda na
scenu izađe, u crnom naravno, gray haired gent u pratnji kontrabasistkinje. Raspita se da
li su svi ušli, uljudno vas pozdravi. Pije vodu iz plastične flašice i ležerno, kao da
poručuje šolju čaja, prelazi, uz kratke konsultacije sa fellow musician, od jedne do druge
numere.
I tu nastupi obrt. U trenutku kad Mick Harvey zgrabi crvenog „greča“ i zasvira sve te
formalnosti postaju nebitne. Njegov glas je istovremeno i mek i pomalo preteći, melodije
jednostavne, gotovo mantričke. U muzici Micka Harveya, pod pretpostavkom da nikad
niste čuli pomenutog gospodina i smatrate da je on samo tip koji je gnevno udarao po
gitari i u Bad Seedsima ubacivao sa bek vokalima: „ Oooh, Diana!“, postoji nešto što ga
značajno odvaja od tridesetogodišnjeg perioda vezanog za St. Nicka. Zamislite pesme
Bad Seedsa u njihovom začetku, bez agresivnih distorzija i Caveovog propovedničkog
tona. Stvorite u svojim ušima mešavinu bluza, kantrija, roka, britanskog folka iz vremena
Henrija Osmog i katedralnu himničnost (Harvey je kao dete pevao u crkvenom horu)
plus filmičnost (dobar deeo sinoćnjeg repertoara bi mogao da bude soundtrack ) eto, to je
Harveyev zvuk. Akcenat koncerta je bio na pesmama sa albuma „One Man’s Treasure“ i
„Two of Diamonds“ te najnovijeg „Sketches From The Book of Dead“. Publika je burno
reagovala posle svake pesme, bila to nova, teška „The Ballad of Jay Givens“,
džonikešovska „Hank Williams Said It Best“, zarazna „Slow Motion Movie Star“,
elegični „Planetarium“. Kao što moja drugarica reče post festum: „Mick Harvey svira
tako da se ljudima učini da je to najlakša stvar na svetu.“ Kad bi samo bilo tako naša
muzička scena bi procvetala. Bez obzira da li je svirao svoje ili numere Lee Hazelwooda,
PJ Harvey, Tima Buckleya Harvey je u svojoj svirci zadržao ono najbitnije – poštovanje
prema pesmi i iskrenost u izvođenju.
Izdvojio bih i par smešnih situacija: po izvođenju „Slow Motion Movie Star“ neki
entuzijasta je viknuo: „Bravo PJ!“, aludirajući na autorku te pesme, PJ Harvey (s kojom
229 MH nije ni u kakvom srodstvu). Usledio je odgovor, parafraziram: „Ko proziva? Ne
razumem. Gospodine, mislim da ste preterali s pićem“. Ne prođe mnogo i eto još jednog
lika koji pušta, u pauzi između dve pesme, melodiju Serža Genzbura sa svog mobilnog
telefona. I to traje i traje čitavu večnost. Anonimus je hteo ,valjda, da na taj način
„poruči“ pesmu od Harveya koji je obradio više standarda francuskog kantautora ali ih
više ne izvodi jer se ne uklapšaju u novi repertoar. „Ne nećemo to svirati“, komentariše .
Melodija i dalje fercera u prepunoj Sali. „Da li je on ozbiljan?“ kaže Mick, pola kroz
šalu. Nakon fine prozivke mobilni je konačno ugašen. Bis.“Home Is Far From Here“ nas
prati u maglovitu beogradsku noć. Nema boljeg soundtracka. Naročito ako ste
Australijanac u Beogradu. Ili Beograđanin koji ne živi u centru. Svejedno.
(Afirmator, 2012)
EVO JE BANJA – GORIBOR
Šta govori naslov novog albuma Goribora? Da li je to politička ili društvena prognoza
ili, kako reče St., pošalica iz autobusa na putu za Bor? I, na kraju krajeva, da li naslov
ovog albuma ima veze sa albumima Atheist Rapa ” Ja Eventualno Bih Ako Njega
Eliminišete” i Sunshinea “Š(ipu)G(a)T(i)M (meni)” . Ne, ni najmanje sem po jednom –
ostaće zapamćen kao i pomenuti i ne samo zbog lascivne igre reči.
Storiju o Goriborima i njihovom nenadanom i silovitom usponu neću ponavljati.
Dovoljno je da znamo da su momci došli do slave u Beogradu prečicom: Bor via Rijeka.
Ova činjenica ne govori dosta o rok sceni u Srbiji koja očigledno nema nos da nanjuši
ono što valja pa im kolege iz Hrvatske moraju da objasne o čemu se red ii nepatvorenu
istinu – Goribor je sjajan bend. Osmi album, za mnoge od naših kritičara, drugi
(oficiljelno izdanje ili koja već formalnost je u pitanju) nudi onu autentičnu dozu gorčine
i bluza, zaronjenih u modern ritmove i efektivnu, mada minimalističku elektroniku.
Vožnja kroz album počinje s “Vožnjicom”, instrumentalom koji treba da nas olako uvede
u atmosferu albuma.Stižemo do hitoidnog “Burleta”, klizimo kao ”Kiša” pa pravac kroz
“Moje misli”, akustičarski feel “Grada” , naglavačke skočim u “Drobilicu duša” prejurim
preko “Početka” pa “Svi ti ljudi”, akustičan, himničan uspešan kraj privog dela vožnje.
Pauza za kafu, cigfaretu, protezanje nogu na putu za Bor. Ovakva ubitačna vožn ja se ne
230 preporučuje svakome i ne uz svakoj prilici. Piti, definitivno jedan od najboljih gitarista
naše novije scene, bacaka nas iz jednog u drugi ćošak bluzerskog ringa. Zvuk gitare se
transformiše često iz odjeka delte Misisipija u rokerski, psihodeličan, pištav, kreštav,
vazda sa snažnom bluzerskom kičmom plus tripovi Doorsa i paranoje Joy Divisiona. Još
kad se tome dodaju aforistički stihovi St.-a dobije se potpuni ugođaj za koji je najbolji
neki omanji klub u kojem bend svira uživo.
Stigosmo u ovoj vožnji do druge strane albuma. Utisak koji me ne napušta, dok
okrećem imaginarni volan, je dca je ova vožnja u prethodnu na onu s drugog albuma,
nekako laganija, mirnija, bez onih muzičkih džombi i fanđo-krivina koje sam nekoć
prostudirao (Sjajne niti,Voli me, Hoću da živim) ali mi to ne smeta. “Evo je banja” je
kontemplativniji, meditativniji, vožnja kroz pustinju,daleko od balkanskih serpentina.
Tako mi se čini. A onda me prene “Uzalud se budiš”, isplačem se ko legendarni muzički
kritičar na “Ljubavi moja”, pratim i ćutim, pratim i ćutim.Ne očekujem naravno, neki
veliki obrt, neku hiperbtrzu stvar alit u su infernalna uzimam i pevušim na kraju : “Nikad
više, nikad više ne računajte na nas”. Savršen završetak.
Goribor čekaju albumi, klubovi, nastupi na posećenim koncertima i biće ih, rightly so,
sve više. Ali, nešto mnim, to će, u očima mnogih biti njihov kraj. Da pojasnim: prvo su
ih ignorisali i nisu svirali van Bora. I beše tako jednu deceniju. Potom su načuli za njih
jerbo su videli da su objavili albume u Rijeci.jer, zna se, naši muzički mudraci više prate
šta se dešava drugde nego kod nas. Da su objavili nezavisno izdanje u Boru ili Beogradu,
svejedno, baš bi ih bilo briga. Ali, u Rijeci, a to je druga zemlja, opa, internacionalno, a
ima i taj bluzerski feel, ljudi, pa ovo uopšte nije loše. Zatim su krenuli da ih hvale svuda,
pa čak i u “Popboksu” , napravili od njih fenomen, mit, živuću urbanu legendu. Postalo
blam u hipsterskom društvu reći nešto loše o Goriborima. To ti je lektira, dečko,a lektira
se ne dovodi u pitanje. A onda se neki mudrac dosetio da su im pesme štono reče Rambo
“jednoteistoteistoteisto”. Aha, Šerloče, a šta je bluz nego to? S varijacijama na temu, isto
to samo malo drugojačije, da citiram Wolfa Stephensona Blackelya. I, da zaokružim: sve
te gluposti vode pljuvačini po bendu – postajete mejnstrim, prodali ste se, marš nazad u
klub pred dvadeset ljudi. Ali, šta god da uradite, ostaje vožnja – urezana na dva diska.I to
je ono što je bitno.Istina je da je inspiracija na visokom nivou, da će St. i dalje pisati
dobre stihove a Piti i dalje svirati kao sad (ako ne i bolje), a da li će na sledećem albumu
231 transformisati zvuk ili zadržati stari, to nije bitno. Ostaće kao kvalitet pa makar svirali
jednu istu pesmu. Želje publike i “trendsetera” su izvan njihove moći a, iskreno, ne bi
trebali ni da ih nešto preterano zanimaju.
(Afirmator,2012)
PINK - URINO FEST
Željko Mitrović je trebao da se izvini za muzičko-kulturološki genocid izvršen nad ovim i
okolnim narodima. A nije. A imao je priliku. Dvaput samo na Beerfestu. Da, svirao je
dvaput, možete li to da zamislite? Juče sam , nažalost, čuo, njega i njegov Barklee
Groove. Ako nekog zanima samo muzički deo priče - to je funk-fusion band koji je
usviran i naštimovan. Ako nekoga uopšte zanima drugi deo priče, a hiljade posetilaca je
itekako zanimalo, ŽM je veliko medijsko ZLO. Srednji prst podignut u vazduh, psovke,
gnev, ne hebe Žeks živu silu. Drma po svom basu, zategnute fejsliftovane face, propošan
i ponosan. Rokenrol, sine! Nije dovoljno što si im direktno upropastio živote nego im sad
sviraš. To ti je kao da si im se izjutrio u pivo. I, zbog toga, pribegavam starim ocenama
Pere Lukovića iz zlatnih devedesetih. Dakle:
Za Željka Mitrovića
Za onog koji ga je dov'o na Beerfest (dvaput!)
232 Za Dačića i Nikolića
A sad, malo dobrih vesti – posle Žeksai njegovog seksa nastupili su “Partibrejkersi”.
Nismo mogli da dobijemo bolji protivotrov. Raspalili su, gle čuda, s klasičnim
repertoarom na kojem su dominirale “Kreni prema meni”, “Put za jug”, “Zemljotres” ,
“Hoću da znam”, “Hiljadu godina”, “Mesečeva kći” i , poslednji, simbolični, “Ulični
hodač” jer, trebalo je da se, posle svirke, odvučemo do kuće. By foot. U stvari, ni najgori
cepidlaka ne može naći lošu tačku njihove svirke. Anton je postigao nešto što domaćim
gitaristima teško ili nemoguće polazi za rukom – na svakom sledećem “certu” zvuči sve
bolje. Canetu, znam, mnogi prebacuju njegove upadice i komentare između numera ali,
verujte mi, ima tu prilično uvrnutih i smešnih stvari. Na početku svirke nam je Cane
poželeo dobrodošlicu na Urino – fest (s obzirom da skoro svi u publici piju taj diuretik) i
zapitao se gde ćemo da idemo, ako smo tu, i ostajemo do kraja nastupa. Imamo li pelene?
Nažalost, bilo je i incidenata –Cane je pozvao obezbeđenje da ne mlati nekog momka
nego da ga vrati u publiku. Ako nekog želiš da tučeš tuci sebe, rekao je Cane tipu iz
233 obezbeđenja i pozvao na “harmoniju, slogu i ljubav”. Publika je, što je najbitnije,
“otkačila” iako se jezivi oblak prašine širio na sve strane. Šta su ljudi iskašljavali sutra
ujutru ne znam ali sigurno liči na onu sluz iz “Aliena”. Uz završnu numeru je pozvao sve
da čuvaju svoje duše jer je dan blizu. Armagedon? Veliki Sud? Okej, kapiram, ja sam
jedan od onih koji za ovu priliku misle da je prikladno manje priče o Bogu a više
prangijanja u roku. Sva sreća pa je akcenat bio stavljen na ono drugo. Moram reći da je
nezahvalno govoriti o bendovima koji su postali institucije, a “Žurkolomci” to sigurno
jesu. Oni su zauzeli svoj ćošak u domaćem rokenrol panteonu i tu će ostati dok bude
struje u pojačalima.
(Afirmator, 2012)
KONCERT U ŽICI: IVANA PICEK, FELON, WOODEN AMBULANCE
Juče, u klubu Panic Room – Žica (Kraljevića Marka 5) , prisustvovao sam koncertu
dva benda s americana preklapanjima: Felon (Hrvatska) i Wooden Ambulance
(Subotica) te solo nastupu solistkinje Ivane Picek (Hrvatska). Uprkos čemernom
vremenu i promeni mesta svirke Žica je bila puna, bendovi „u elementu“ i
naštimovani a svirka dobro ozvučena. U publici je bilo, naravno, nekoliko beogradskih
americana i indie muzičara i, među njima , nezaobilazni Stray Dogg. Ono što sledi u
ovom tekstu je apsolutno subjektivna analiza same svirke. Budimo iskreni: na svirku sam
došao zbog benda Wooden Ambulance. Felon nikad nije bio my cup of tea. Recimo tako
i zadržimo se na tome. Možda se meni ne dopada vokal njihovog pevača koji smatram
previše visokim i, sasvim sigurno, verujem da bi tekstovi morali da budu bolji ali jedno
moram da im priznam – oni ulažu svoju energiju u nastup i iskreno veruju u ono što rade.
Poseduju dovoljno scenske zrelosti i uvežbanosti, tehnički sve štima a koliko će imati
fanova – to je druga stvar i često više rezultat reklame, medijske zastupljenosti, spotova
nego nečije iskrenosti i originalnosti. Ali, da imaju fanbazu i dobark odjek u
beogradskom indie svetu i bez glasnogovorničke mašinerije – imaju.
VOLIM BOMBONE – MRZIM TOBLERONE
Reč – dve o Ivani Picek. Bez želje da zazvučim old mean rocker /cocksucker/
motherfucker moram reći da su nas njen umilan glas i ukulele vratili u šezdesete. U
234 njenoj muzici postoji ta hipi – naiva na koju više nigde ne možete naići i izumrla je kao
dinosaurusi. S te strane, dakle, ako vam se dopada takvo štivo, Ivana je devojka i
kantautorka za vas dočim, ako vas infantilne rime kao ona iz međunaslova iritiraju
onda nakon svirke možete samo duboko uzdahnuti i reći: „Ivana, dobar zvuk, dobar glas
ali, k’o Boga te molim, mani se rima koje su bile passe i kod Minje Subote u Muzičkom
toboganu.“
Da li treba da kažem da su moji favoriti opravdali očekivanja? Naravno. kao što sam već
rekao – potpuno sam pristrasan, naročito ako čujem da je muzika koju izvodi meni drag
bend dobro izvedena. Sabijeno na malom podijumu kluba, bukvalno rame uz rame,
šestoro gostiju iz vojvođanske prerije je ubacilo publiku u svoj muzički trip i nisu ih
puštali sve vreme svirke. Flauta, bendžo,violončelo ,violina, slajd gitara, usna harmonika,
svaki instrument je uskakao na pravom mestu,tkala se fina tapiserija koja je, koliko na
nikotin i pivo, mirisala na otvorene drumove i hikori drvo. Proganjajuća pesma
„Intersection“ je delovala kao veliki talas emocija koji preti da smoždi publiku. Bilo je tu
vejtsovštine „Bringing Ladders Into Sea“ i tinderstikovanja u „Let It Go“ (simpatična
pesma na bendžu koja podseća na ranu fazu Tndersticksa kad su još bili Asphalt
Ribbons). Publika je svojski podržala bend tapšanjem, cupkanjem i komentarima:“Ovo
zvuči svetski“ i „Podsećaju me na…“. Dodao bih samo i to da (streljajte me, zakeralo
sam) je glas frontmena, gosin Grubišića, bio tih. Ako grešim okej, ali mi se čini da bi
takav vokal trebao da bude malo više u prvom planu i, samim tim, bi, pored muzike, i
reči došle do izražaja.
(Afirmator, 2012)
235 HILJADU NIJANSI KEJLA
Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel Baskijata
Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na
pedeset metara jedan od drugog a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem
lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika
koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem
jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s
velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se,
naime, rasprodale preko interneta za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art
Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice
je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena,
različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni
prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i
atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan
ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih
šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu
Rid i Džon Kejl zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom
Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa koje su prodale
hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da
nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”,
“Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida
Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete
zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.
ŽIVOT PRE I POSLE VELVETA
Klasično obrazovan muzičar (sarađivao sa Džonom Kejdžom i La Monte Jangom),
inovativan i ekscentričan, Kejl je, u Njujorku našao svoju sasvim drugačiju sudbinu od
236 one koja je bila predviđena za momka koji je odrastao svirajući violu i klavir. Upoznao se
sa Njujorčaninom Luisom Firbankom, (narodu poznat kao Lu Rid), koji se izdržavao
pišući pesme za pop i surf - rok bendove. “Velvete” su tada mrzeli svi. Lu Rid je izjavio
da su posle svake svirke menjali ime benda da ih vlasnici klubova ne bi prepoznali po
“čuvenju”. Ridovo pesničko umeće i čudne, distrozirane gitare kao i Kejlovo poznavanje
savremene avangardne muzike i jecave viole činili su kičmu zvuka “Velveta”. Imidž,
crna odeća i tamne naočare (nosili smo ih jer nismo mogli da gledamo publiku, izjavio jer
Kejl), intelektualni prezir, otkrivanje mračnih strana ulica Njujorka u Ridovim tekstovima
(narkomani, psihotični nasilnici, ubistva, silovanja, ženske i muške prostitutke, travestija,
sado-mazohističke orgije i sl.) te prezir prema hipi -pokretu (iako su hipici činili dobar
deo publike) činilo je “Velvete” ne samo “crnim ovcama” već i pretečama panka. Vorhol,
isprva nezainteresovan za “Velvete”, postao je njihov pokrovitelj što im je pomoglo da,
bar u intelektualnim krugovima i među ljubiteljima muzike koja nije standardna, dobiju
posebno mesto. Kejl i Rid, oboijca jake i osobene kreativne ličnosti, nisu mogli da dugo
funkcionišu kao tandem. Kejl je, na Ridovo insistiranje, napustio bend 1968. godine.
Ponovo su počeli da sarađuju tek dve decenije kasnije, na albumu “Songs For Drella”,
posvećenom Endiju Vorholu.
Kejl, koji nikad nije preboleo izbacivanje iz benda, okušao se kao producent.: Patti
Smith, Iggy Pop & The Stooges, Jonathan Richman & The Modern Lovers, Nico, Happy
Mondays… Sarađivao je s Dejvidom Birnom, Brajanom Inom, Katatonijom, Džejms Din
Bredfildom iz “Maniksa”. Paralelno s producentskom, Kejl je, paralelno, gradio i svoju
solo karijeru. Moj lični izbor su albumi “Paris 1919”, “Vintage Violence”, “Carribean
Sunset”, “Hobo Sapiens”, “ Black Acetate” i najnoviji “Shifty Adventures In Nookie
Wood”. Iako plodan autor, Kejl nikad nije doživeo veliku globalnu slavu kao Lu Rid. Ne
može se reći da je nekad bio na Top Ten listi ili da je svirao na stadionima pred
desetinama hiljada ljudi. U beogradskim prodavnicama starih ploča zinu kad im ga
spomenete. Ili pomisle da je u pitanju pokojni J.J. Cale. Na tu temu je Kejl napravio
duhovitu pesmu “Autobiography”: “ I never wrote song called “Cocaine”, I never wrote
song called “After Midnight””.Lu Rid kaže: “Nadam se da će Džon biti jednog dana
237 prepoznat kao Betoven svog vremena ili tako nešto…On zna toliko mnogo o muzici i
sjajan je muzičar. On je potpuno lud ali je to samo zbog toga što je Velšanin”.
VRATIMO SE NA KONCERT...
I, eto nas, nakon kratkog osvrta na lik i delo Mr. Calea, u ušuškanoj sali imperijalnog
sjaja, s kićenim galerijama. Ovde je nešto više od tri stotine ljudi. Redovi stolica ispred
bine, na kojima sede uglađene gospođe i gospoda i nameštaju naočare i nevidljive nabore
na odelima & toaletama. To je pedeset posto publike. Drugih pedeset posto, koji
uglavnom imaju stajaća mesta, su šarolika gomila mladih koji međusobno nemaju
apsolutno ništa zajedničko – od “hipstera” do bodibildera. Iako sam u Beču ne čujem ni
jednu jedinu reč srpskog. Na scenu izlazi Kejl, sed, blago povijen ali reklo bi se, u dobroj
formi za sedamdesetogodišnjaka, u crnim pantalonama i crnoj košulji kratkih rukava.
Nosi belu kravatu. Ipak je na “kulturiška” mestu. Pomislim na Lu Rida i njegov nastup u
koncertožderačkoj dvorani Sava Centra. Koja razlika! Prisećam se starog snimka
koncerta iz Amsterdama krajem osamdesetih – Kejl u fraku, s orkestrom i dečijim horom.
A onda druga slika iz te iste decenije –Rockpalast, Nemačka: manijakalni tempo svirke
podgrejan velikom dozom opijata, neljudski krici, zastrašujuće, skoro ubilačko držanje
onog istog Kejla koji je znao da peva opscene pesmice o kamili koja zaskače sfingu, cepa
pod na sceni i “umire” pred publikom. Danas je najjača droga koju Kejl konzumira kafa. S njim su muzičari kojima otac može da bude, gitarista i perkusionista.
Koncert počinje laganim tempom. Specifičnog, blago napuklog i pomalo jezivog glasa
koji nije izgubio na svojoj staroj snazi, Velšanin nas vodi sigurnom stazom starih pesama:
“Chinese Envoy”, “Child’s Christmas In Wales”, “Buffalo Balet”. Štimung se menja iz
pesme u pesmu, plava, zelena, narandžasta svetla igraju na sceni. Obezbeđenje poziva
ljude koji stoje da sednu na prazna sedišta kojih ima dovoljno za sve. Kejl uzima
akustičnu gitaru u ruke – sledi malo hitičnijih noviteta “Catastrofuk” i “Whaddaya Mean
By That” sa “Extra Playful” EP-ja. Potom country - like “Ship Of Fools” te “Things”,
inspirisana filmom “Šta sve možeš da uradiš u Denveru kad si mrtav?”. Energija koja
zrači sa scene je od posebne vrste, od one koju sam osetio samo još jednom, na koncertu
Leonarda Koena. Ona vas ne podstiče da krenete da plešete i vrištite koliko da joj se
238 prepustite da, potpuno mirni, osetite istovremeno melanholičnost i mir i kažete sebi: “ Na
sreću, i ovo je deo života”. Iako bend deluje skromno, skoro nenametljivo (Kejl je, ipak,
“tata”) njihove pametne inovacije daju novu dimenziju pesmama. To su male, gotovo
neprimetne ali značajne promene: perkusionista koji se oslanja na klasičan bubanj koliko
i na elektronski iz kojeg izvlači čudne, pišteće tonove, gitarista koji čini da njegov
instrument zvuči kao testera po kojoj udarate čekićem i tako dobijate onaj harfasti zvuk.
Kejl, dobro raspoložen, preleće prstima preko svojih “Kurzweil” klavijatura kao da je tri
decenije mlađi. Sve to, kad se iskombinuje, daje neobičan utisak koji je kombinacija
rokerskog i nečeg bliskog religioznom, spiritualnom, nazovimo ga već kako hoćemo. “If
You Were Still Around” je najbolji primer – zvuk orgulja se penje prema tavanici, odbija
od nje a zatim, kao dašak ledenog vetra, spušta prema vašem potiljku. Kejlov glas, koji se
bukvalno cepa u vašim ušima, postaje nešto između crkvenog hora i jecaja čoveka koji
gubi razum. Gde se nalazite u ovom trenutku? U Palais Ferstel, Wien? Ili ste, možda, u
protestantskoj crkvi u Kejlovom rodnom mestu Garnantu, Južni Vels? Kejl je, prisećajući
se svog detinjstva, rekao u jednom intervjuu da je mogao da, u mističnim brdima koja su
okruživala njegov dom, oseti prisustvo ljudi koji su tu živeli u drevnim vremenima
Merlina i keltskih druida. Are they still around? Da li je mnogo da očekujem velški
tradicional “Ar Lan Y Mor” koji je Kejl davno snimio na maternjem, velškom jeziku?
DO NOT GO GENTLE INTO THAT GOOD NIGHT
Iako pola veka ne živi u Velsu, Kejl mu se vraća, najčešće kroz muziku. Njegov
zemljak, veliki pesnik Dilan Tomas, inspirisao ga je da, na njegove stihove, komponuje
“Do not Go Gentle Into That Good Night”. Ova pesma, iako u sebi ima elemente klasične
muzike, me akordima i osećajem pomalo podseća na”Atmosphere” Joy Division. Kao da
su to dve verzije iste priče: Kertisovo “ Don’t walk away in silence” i “Rage, rage, rage,
against the dying light!” Dilana Tomasa. Dok smo u “If You Were Still Around” tražili
Boga u ovoj smo našli đavola koji nam dahće za vratom. Kakofonija na kraju pesme nam
se ruši kao tona gvožđa na glavu. Ako nas je ova pesma upucala Elvisov “Heartbreak
Hotel” je u Kejlovom izvođenju “overa u mozak”. I tu se ja prisetim kako sam, kao
dečarac, gledao na tv -u koncert u čast i slavu Kralja Rokenrola. Bendovi izlaze pred
239 Prisilu & comp. i izvode, manje - više, pesme onako kako je predvidljivo i kako Bog, to
jest Kralj, “miluje”. A onda se pojavi mrškasti gospodin orlovskog profila, u odelu, s
frizurom na razdeljak, sedne za klavir i počne da svira kao da je na koncertu klasične
muzike. Publika – shocked and appauled Akordi pesme – jedva prepoznatljivi, rastočeni,
razloženi. Reči, jetke, prosiktane, gotovo odvrištane, otpevane glasom Drakule. Trajanje
šest minuta. Nije ponovio pesmu i nije je uništio samo je ogolio njenu srž. Tako sam
upoznao Kejla koji, večeras, za razliku od kraljevske svirke, za ovu ingenioznu obradu
dobija veliki aplauz. Feeling so lonely, baby, you could die…
Ali, ne zadugo. Kejl, poznat po tome što često menja aranžmane svojih pesama,
servira nam “Fear Is A Man’s Best Friend”. Za razliku od stare, histerične verzije, ova je
usporena, puna teškog basa i ograničena na tri tona koji se monotono muljaju. Dosadno
ali na zanimljiv način. Kejl namerno recituje pesmu, rastavlja slogove, čak, na jednom
mestu, imitira reperskog MC –ja što nije nimalo čudno s obzirom da je već duže vreme
veoma zainteresovan za hip - hop. A onda, za, ispostaviće se, kraj, Koenova “Haleluyah”.
Da, to je jedna od najobrađivanijih Koenovih pesama ali, Kejl i, dodao bih, Džef Bakli
su, ubedljivo, najbolje osetili njenu suštinu. Posle Kejlovog izvođenja mogu samo da
kažem jedno: Haleluja! I, tu su on i bend već utekli… Nakon dvominutnog aplauza od
kojeg bride dlanovi, vraća se Kejl, povijen, teškog koraka, očigledno iscrpljen nastupom i
svira nežnu, divnu “I Keep A close Watch On This Heart Of Mine”. Kratko klimanje
glavom, salutiranje publici and off he goes. Pametnome više nego dosta iako, kao i svaki
“kejlolog”,razmišljam o pesmama koje sam želeo da čujem ali ,eto, nije ih svirao. Sledi
moj neostvarni dodatak postojećoj plejlisti: “Dying On The Vine”, “Modern Beirut
Recital”, “Paris 1919”, “Leaving It Up To You”; “Perfect” i “Face To The Sky” s
najnovijeg albuma. I, gle čuda, nije odsvirao nijednu pesmu “Velveta”: Zaboravite ovo
što sam rekao. Dobar concert je onaj kojem bi dodali još neku pesmu ali ne bi oduzeli
nijednu, po lepoti i snazi izvođenja. Jednom rečju: Kejlov koncert je na mojoj top – listi
pet najboljih koncerata.A što se “Velveta” tiče – možda prošlost treba ostaviti iza sebe, u
galeriji.
240 BOKSERSKI MEČ U GALERIJI
Prvi put sam došao u dodir s Baskijatovim radom zahvaljujući filmu “Basquiat” u
režiji Džulijana Šnabela. Džeri Rajt je igrao Baskijata, umetnika karipskog
porekla, nastanjenog u Nujorku a njegovog saradnika, Vorhola (plodni period 1984/5
godine) gle čuda, Bouvi koji je komponovao pesmu “Andy Warhol” (koja se, gle čuda,
Vorholu, za razliku od Bouvijevih cipela, nije ni najmanje dopala). Na zidovima galerije
su se tako sudarila dva sveta – jedan arty - smarty, pop – art pristup Pape Moderne
Umetnosti i drugi, veseli, šareni, ostrvljanski, pun jarkih boja i tamnoputih ljudi koji
deluju u isti mah i veselo i tužno, prošaran uličnim grafitima i dugim, na prvi pogled,
besmislenim nizovima reči koji su i ulična poezija i igra engleskim jezikom u jednom
paketu. Neo-ekspresionizam, primitivizam, prilepite etiketu. Za vreme svog kratkog, 27
godina dugog života, Baskijat je eksplodirao u njujorškom umetničkom svetu
osamdesetih. Vratio je duh ulice u galerije baš kao što su “Velveti” podigli njen
mikrokosmos na pijedestal petnaest godina ranije. Grafitopisac, slikar, muzičar, svestrana
ličnost koja je otišla u godinama Hendriksa, Morisona, Dženis Džoplin…
Posmatram platno, jasno podeljeno na kreativne uticaje, Vorholova banana i Baskijatov
grafit prošaran šarama i krunama koje podsećaju na vizije portorikanskih santorio –
sveštenica. Jedna do druge, preteća, oker-crna “Dekstroza” Baskijatova i crno -bela
fotografija saobraćajnog udesa, Vorholova. Zemlja bez života I život koji krv izliva po
mrtvom tlu – asfaltu. Uvrnuti kolaži, naoko detinjasti crteži, reklame za cigarete i
vitaminske napitke, smeće urbane civilizacije. Jedan od njih je dugo vremena, kao klošar,
bukvalno živeo u takvom smeću a drugi je to smeće nabavjao preko svojih saradnika i u
“Fabrici” pretvarao u umetnost. Obojica su, međutim, ostali zapamćeni i mnogim
ljubiteljima umetnosti i danas nedostaju. Dok se, s mukom, probijam kroz masu, pažnju
mi privlači poznati glas. Lu Ridov, nazalni, njujorški akcenat preko kojeg ide neizbežni
hladni nemački vokal. Nadsinhornizovanje vazda i uvek. U jednoj od niša je ekran na
kojem se nižu slike iz Vorholovog života. Blazirani Rid ispija Koka-kolu, Vorholova
zvezda, Idi Sedžvik, staklstih očiju, traži ljubav od kamere, ostavljena sama u praznom
studiju. U pozadini: “Pale Blue Eyes”, Velvet Underground. Da li je Kejl bio na izložbi?
Posetio je sam, pre svih? Šta mu je tad prošlo kroz glavu? Nikad nećemo saznati.
241 Zastajem ispred platna na kojem je čuvena Vorholova banana do pola oguljene kore.
Iz nje, iumesto slatkog, mirisnog mesa, štrče njujorški neboderi. Ironičan osmeh ne može
da pobegne s mog lica: nedavno su se Rid i Kejl sudili sa Vorholovom zadužbinom
zbog prava na korišćenje Vorholove slike banane na iPodima (videti pod accessories).
Kleta banana je bila nezvanični simbol “Velveta” i krasila korice legendarnog albuma
“The Velvet Underground And Nico”. Vorhol nikad nije autorski zaštitio pomenutu sliku.
Posmatram Baskijatovu fotografiju – Haićanin ukroćene duge kose vezane u nekoliko
ogromnih, štrčećih pramenova koji deluju kao da je neko pustio u njih struju od 220 volti.
Vorhol, mršav, da je bleđi bio bi providan, sa nezaobilaznom platinastom perikom na
glavi. Neuobičajeni ortakluk. Kratak. Vorhol je izdahnuo 1987. godine od posledica
atentata izvesne Valeri Solanas. Baskijat godinu dana kasnije, od overdoza. Spoj
suprotnosti. Baš kao i saradnja Rida i Kejla. Ni jedna ni druga, bar u vreme kad su začete,
nisu naišle na odobravanje kritičara i veće publike. Idem dalje – pozitivi fotografija
Merilini Monro ukrađeni jarkim bojama, zombie – momci iz komšiluka sa slikama
afričkih božanstava na grudima, dva umetnika u bokserskom klinču (Vorhol je “zaradio”
direkt). Kolaž kempbelove supe, Mao-Ce Tungove, Vorholove lične fotografije, Merilin
Monro, čuvene “Campbell” supe i kornflejksa. Ne mogu a da ne momislim na monitor
mog kompjutera, s brdom sličica koje se na njemu ređaju, pop – apovima, banerima i
ostalim elektronskim lažama. I najzbrkanija i najapstraktnija slika deluje skladnije od
modernog života. Nažalost, jednom se mora izaći. Iz koncertne sale. Iz galerije. Pravac
nazad u život 21. veka.
(Akuzativ, 2013)
242 UNHOLY TRINITY-IZ ROKENROL BIBLIOTEKE
Za čitanje na ovim vejavicama i ledarama preporučujem sledeće knjige za sve promrzle
roklenrolere i, ako nemate ideju šta da kupite kao novogodišnji poklon evo tri rešenja:
Život – Kit Ričards (Laguna)
O Kitu Ričardsu je govorio i pisao svako ko je bar jednom udario žicu na gitari. Plus
milioni onih koji wse nikad nisu usudili. Nažalost, uglavnom u kontekstu rezistentnosti
na droge i alkohol te eventualni Armagedon.U ovoj knjizi, da se ne zavaravamo, ima
droge, alkohola i seksa koliko god hoćete ali ima i onog što je najbitnije. Rok muzike.
Meni je, iskreno, taj deo bio najzanimljiviji. Dakle, kad Kit objašnjava zašto je drugim
gitaristima bilo teško da skinu njegov zvuk. Uvrnuti štimovi koje je koristio, Način na
koji je dolazio do inspiracije. Iskrenost koja izbije tu i tamo:“ Ron Vud i ja posebno
nismo neki gitaristi ali zajedno zvučimo odlično.“ Tu je i storija o kreativno-drugarskom
pa skoro neprijateljskom odnosu sa Mikom Džegerom: „Jedan čovek poslednji dvadeset
godina nastupa na sceni sa mnom. Kaže mi da je Mik Džeger. Ja mu ne verujem.Toliko
se promenio.“ Ako želite da pročitte ovu knjigu ne idite onim jednostavnim putem-dečko
svira gitaru, ima probleme sa slavom, ima probleme s drogom, sad je tata i deda i pun je
para. Ovu knjigu treba čitati između redova kao storiju o usponu i padu rok muzike, o
pretvaranju pobune u zabavu a potom transformaciji zabave u establišment-konfekciju ali
i priču o čoveku koji je u središtu cele storije, nesvestan cele priče.Zna jedino da ima
talenat i par dobrih rifova.
Your pretty face is going to Hell – Dave Thompson (Backbeat books)
Za Ričardsovom generacijom je stupila nova, otkačenija i šljaštavija, oslonjena na glam
rock, art rock, underground, garage sound, najavila punk i new wave. Tri kamena
243 temeljca ove faze rokenrola , s kraja 1960-ih i dominantne u 1970-im su momci opisani
kao „Unohlly Trinitiy“: David Bowie, Lou Reed, Iggy Pop. Nova provokacija nije bila
toliko politička koliko seksualna i lična, težeći da sriuši dotadašnji način čovekovog
razmišljanja. I, tu nije toliko bitna skandalozna površina (šminka, biseksualnost, skidanje
na sceni, dijete od mleka, čili – papričica i kokaina, mazanje puterom od kikirikija po
telu) koliko suština a to je da su na tom talasu banalnog hedonizma, i skoro
autodestruktivnog ludila nastale neke od najboljih rok pesama svih vremena. S obzirom
da su ova tri rokera sarađivali međusobno i uticali jedni na druge iako na prvi pogled
nemaju ničeg zajedničkog (Iggy Pop kao pravolinijski rok-provokator, preteča panka,
Lou Reed kao cinični pripovedač koji ne menja strukturu od tri akorda poslednjih 45
godina i Bowie kao večiti kameleon) ova knjiga funkcionisanje i na fonu spajanja
suprotnosti,eksperimentisanja, istraživanja do krajnjih granica iza kojih su ludilo i smrt.
Na neki čudan način, sva trojica su i dalje na ovoj planeti.
Bad Seed – Ian Johnston (Abacus)
Nick Cave je, ako idemo hronološki, predstavnik one postpankerske, postnovotalasovske
generacije. On je Bad Seed, on je Grinderman (doskora-rasformirali su se i vratiće se za
deset godina kad budu „jebeno stariji i ružiniji“), scenarista, pisac, pevač, kompozitor,
svestrani momak koji je iskrsao niotkud, iz australijskog buša. Iako na prvi pogled deluje
da nije tako, upravo su godine provedene u Australiji, u bendu Birthday Party koji će
kasnije prerasti u Bad Seeds bile ključne za Nickovo formiranje. Obratite pažnju na priču
o snimanju spota „Nick the Stripper“…. Pustoš , demonska okolina, usamljene drvene
crkve nastanjene suludim propovednicima minijaturnih sekti, priče o razbojnicima i
psihopatama čiju je dušu progutala divljina. Fino tkanje Caveove lične priče je
prošarano igotičkim slikama, morbidnim narodnim baladama, sećanjima doseljenika na
maglovita britanska ostrva s kojih su potekli. Ali, pored onih priča o berlinskom periodu
kad mu se pridružuje Blixa Bargeld ( u odnosu na čiji uber-bas je muževni Caveov
vokal visok kao hor bečkih dečaka na helijumu) vremenu inspiracije i droge (mada, je,
kao što vidimo inspiracija bila na zavidnom nivou i po „skidanju“) mi saznajemo nešto i
244 o samom umetniku, otkrivamo njegovu intelektualnu, načitanu stranu. Jer, da nema tog
„cerebralnog“ ne bi ni bilo Bad Seedsa.
(Afirmator, 2013)
Burn down the disco Hang the blessed DJ Because the music that they constantly play IT SAYS NOTHING TO ME ABOUT MY LIFE (Panic, The Smiths)
Srpska rok scena
APATIČNA APOLITIČNOST
Pisano je: rok muzika se bavi ženama, brzim kolima i drogom. Dragan Jovanović –
Krle, gitarista neslavne „Generacije 5“, benda koji od 1982.godine odbija da prihvati
kliničku smrt (najjači samo ostaju) je ovako sveo tematiku rokerol pesama: voliš ribu ali
ne možeš da budeš s njom i zajedno ste i super vam je. Ali, kao što reče istinski rok
pesnik, Neil Young: „There’s more to the picture than meets the eye“. Setimo se samo
angažovane rok muzike, koja se pojavljuje vo vremja mlađahnog Boba Dilana i trešti
kroz rifove MC5, Marlijeve rege-basove, ubojite Stramerove gitare, jetkost Rage Against
The Machine. I tako sve do dana današnjeg, svuda osim u Srbiji koja, gle čuda, nije neka
idilična skandinavska zemlja lišena problema već ćošak Trećeg sveta.
U jugoslovenskoj rok- muzici, to i vrapci znaju, se prvi ozbiljni znakovi bunta javljaju
za vreme erupcije panka i novog talasa. Setimo se: tada protiv totalitarnosti i policijske
represije grmi „Paraf“ iz Rijeke („Goli otok“, „Narodna pjesma“) , „Azra“ protiv kulta
ličnosti („Kamo dalje rođače“) a „Prljavo kazalište“ (nekad beše!) šokira javnost s
pesmom „Neki dječaci“ i stihovima: „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“. I bi tako sve do
projekta „Rimtutituki“ u kojem su učestvovali članovi EKV, Električnog orgazma i
Partibrejkersa i koji je, marginalizovan i ograničen na Beograd, ušao u istoriju kao hrabar
245 ali usamljen pokušaj da se gitarom pobedi mašinka. Devedesete su donele posredan
angažman velikog broja takozvanih Brzih bendova Srbije koji su svoje političke stavove
pokazivali manje kroz stihove a više svirajući na mitinzima opozicije. Rambo Amadeus
je u pesmi „Karamba karambita“ sažeo u par minuta istorijat Miloševićevih gadosti,
poslao direktnu, protestnu poruku protiv režima. Beše to primer koji je malo ko sledio. A
onda je, nakon 5. oktobra 2000. godine, i to malo što je preostalo od angažovanog,
zamuklo. U opštoj političkoj muljaži koja je nastala nakon pada Srpskog Sarumana, bili
su retki oni koji su, rečju ili gestom, pokazali i „a“ od angažovanosti. Država je, sa svoje
strane, podelila staru rokersku gardu pa je DSS - u pripao Bora Đorđević a DS-u Bajaga.
Režimi, demokratski li ne, nikad nisu imali smisla za rokenrol. Tako je na Klintonovoj
inauguraciji svirao „Fleetwood Mac“. Šta reći?
TELL ME LIES, TELL ME SWEET LITTLE LIES
Ima i gorih stvari od toga: Željko Mitrović koji sablažnjava goste „Beer Festa“ sa
svojim bendom. Izvesni šef pivare koji drži top-listu i svoj bend redovno smešta na njen
vrh. Sistematsko eliminisanje mogućih centara kreativnog rok-otpora: SKC nije vraćen
studentima i kreativnima već se pretvorio u ustajalu pačavru koja je žrtvovala dva kluba
zarad parica od „Delfi“ knjižare. Takozvana BIGZ scena sve više tone u opskurnost a
zgradi, do juče stecištu brojnih bendova koji su tu iznajmili prostorije za probe, smeši se
sudbina lukrativnog poslovnog prostora. Potisnuta u par klubića u Beogradu i
unutrašnjosti, alternativna rok scena tavori i svirke se često otkazuju jer nema
interesenata. Avaj, sve pobrojano ne bi bilo toliki problem da ne postoji onaj glavni:
domaća rok scena ne želi da propadne na slavan način, kritikujući sve ono što guta ovu
zemlju. Lakše je sklopiti oči, zatvoriti se u mali zabran, okružiti šačicom „odabranih“ i
iščeznuti. Gde je ono „bolje je sagoreti nego izbledeti“ kao što reče pomenuti Nil Jang?
Pa, o čemu se peva? Gde je stav, provokacija? Što se „mejnstrima“ tiče, jedini veći,
skoriji pokušaj, koji je, svojom opštošću i pojednostavljivanjem, krenuo u pogrešnom
smeru je onaj grupe „Feud“. Tako se u muzici i spotovima ovog benda, koji nose dosta
„Ramštajnove“ poetike ljudi, tj. rokerska populacija prikazuju u sukobu sa turbo-folk
majmunima (“Milion milja“), građansko i umetničko u sukobu sa nekom nacističkokomunističkom (!?) diktaturom oličenom u simbolu petokrake iskombinovane sa
svastikom („Vlast“) i izvorno, srpsko&seosko sa pinkoidnom masovnom kulturom
246 („Televizija“). Poruka ovih pesama, iako publici deluje oštro, je nedorečena i ideološki
neobjašnjiva i neodbranjiva. Da li je stvarno spas u pastoralnoj idili u kojoj gradski
momci iz benda, u čoji i belim košuljama, oštre kose dok prelepe snaše u narodnim
nošnjama krstare zelenim brdima Srbije? I kako se svastika, koja je simbol ultimativnog
zla može izjednačiti s crvenom petokrakom koja, u poslednjih stotinu godina, predstavlja
ne samo mrakove staljinizma već i antifašističku, levičarsku borbu? Ako je stav „Feuda“
“svi su oni isti i primitivni i sve je ovo ludilo“ šta se nudi kao alternativa, pored povratka
na selo i svođenja turbofolkera na majmune? Jezivost pinkoidnog jeste u tome što iza
njega ne stoje neke utvare, orci već ljudska bića koja se, na prvi pogled, ni po čemu ne
razlikuju od ostalih. Problem je, dakle, u samom načinu razmišljanja, u amalgamu
palanačkog duha i nacionalizma protiv kojeg se ne može boriti, u suštini, konzervativnim
načinom razmišljanja ili nekim hrišćanskim epifanijama Caneta Partibrejkera.
Što se tiče alternativnog dela scene, situacija deluje, na prvi pogled, nešto bolje. Sala
„Amerikana“ u Domu omladine (inače hladan, sterilan prostor) i „Gun club“ su otvoreni
za nove, kvalitetne bendove i kantautore koji se, uglavnom, muzički oslanjaju na „
amerikanu“ (Stray Dogg, Wooden Ambulance, Ana Ćurčin, Rebel Star) . Na granici
mejnstrima i alternative, „Goribor“ je, sa svojim bluz –rokom obojenim modernim
semplovima našao svoje mesto u „Gun clubu“. Tematika pesama domaćih „amerikana“
bendova je duboko lična, lirična, ponekad sa malo ironijske distance ali, uglavnom je reč
o malim ,zatvorenim svetovima u kojim glavni junak preispituje svoja osećanja. Taj mali
svet, intimna prerija, nalazi se negde u Nebrasci ili Ontariju. Estetski gledano, nema se
šta zameriti – odlični muzičari, lepi, čisti glasovi, stihovi (uglavnom na engleskom)
pismeni i nežni. Ali, čini se da nešto nedostaje. Kao da slušate Boba Dilana koji je
potpuno izbacio sve angažovane pesme iz repertoara. Nema „The Times They Are A
Changing“, nema „Masters Of War“. Ili Nila Janga koji je zaboravio da odsvira
legendarni „Ohio“. Ili Leonarda Cohena bez „First We Take Manhattan“ i „Everybody
Knows“. U tom Jelisijumu srpske „amerikane“, izolovanom od užasa dnevne politike,
pojavljuju se, od jedne svirke do druge, manje - više jedni te isti ljudi. I novinari marljivo
pišu prikaze koncerata, hvale ne samo muziku i reči koji vraćaju nadu u humanost i
brane ljubav i nežnost, već ističu (pogledati arhivu nekoć uticajnog, rahmetli
247 „Popboksa“) da je jedan od kvaliteta pobrojanih bendova što se ne bave politikom i ne
trude se da prenesu neku „poruku“ kao da je to neki plus.
JA MORAM DA ZAUZMEM STAV?
Jasan stav i angažovanost su u Srbiji na granici sa incidentom. To pokazuje i broj
bendova koji su kritični i imaju manje sledbenika nego „amerikana“: „Klopka za
pionira“, „Ah, Ahilej“, „Trashery Inc.“ (s legendarnom „Ministra policije“),
„Varvarogenije“. Zanimljivo je da svi pobrojani sviraju muziku koja nije namenjena
„masama“. Samim tim, retko ćete ih videti na nekoj top - listi, u ono malo emisija
posvećenih rokenrolu. Ali, to ne znači da se ne može, na neki „popularniji“ način
progovoriti o sitnicama kao što su: „socijala“ (posebno mrska u izblaziranim rokerskim
krugovima), političke mahinacije („mi smo iznad toga i apolitičnost je stav“), ksenofobija
(ja ne mrzim strance a ako ih i neko mrzi, to je njihov problem), homofobija (moja
najbolja drugarica je lezbejka i nemam razloga da pevam o njoj), liberalni kapitalizam
(Jel’ to znači da treba da se solidarišem s radnicima? Zabole me za socijalnu poruku!).
Bežanje od „škakljivih tema“ je bolest srpske rok – scene (čast izuzecima) i ono se,
samo jednim malim delom, može objasniti nečijom apolitičnošću ili odsustvom
inspiracije. Mnogo je bitnije to što je zauzimanje stava je u Srbiji opasna stvar. Zahteva,
hteli to da priznamo ili ne, ideološku poziciju koju ste spremni da branite ali i svest o
tome da možete pogrešiti podržavajući ovu ili onu političku opciju. Iziskuje obaveštenost,
svakodnevno praćenje medija. Poneku pročitanu knjigu. I, naravno, direktnost jer je ona
sastavni deo rokenrola. A gde je direktnost tu je i zameranje. Podrazumeva se da je u
Srbiji najbolje „biti dobar“ sa svima ili se, ako se već to ne može, treba zamerati što
manje. Prevedeno na srpski: dečko, nemoj da diraš tabu - teme pa ćemo te, možda,
pripustiti na televiziju ili u neki ugledniji klub. Govori o albumima, promocijama,
sećanjima iz detinjstva, ne zanima me. Samo nemoj otvarati Pandorinu kutiju. Mi,
producenti i novinari to ne volimo, glavonje to ne vole a, čuo si, ni publika to ne voli. Oni
su siti politike i teških tema. Pogledaj, na kraju krajeva, VH1, MTV. Čuje li se tu neki
glas protesta? Muzika je zabava, razumeš, samo zabava i ništa drugo.
Da rezimiramo: ovakva rok scena je i zaslužila da propadne jer je ćutala ili pevušila
kroz zube za Miloševićevog vakta. Ostala je nema (uz par izuzetaka) na osionost
Amfilohija, Pahomija i ekipe. Nigde je nije bilo kad su otpuštani radnici. Ćutala je kad su
248 prebijani pripadnici nacionalnih i seksualnih manjina. Držala je jezik za zubima čak i
onda kad su se njena pribežišta pretvarala u skladišta, prodavnice, knjižare. Tiskala se na
Jelen-top listi, u iščekivanju čega? Velike slave? Ogromnih para? Zna se da toga ovde
nema. Pa, ako već ništa ne možete izgubiti zašto se ne pobunite ? Ili ste stvarno lakomi na
sitne mrve koje vam se bacaju?
(Beton, 2014)
249 Beograd,
Decembar 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
DANI LELEVIZIJE
(tv i medijski fenomeni)
250 Članci su napisani u period od 2003. do 2014 godine. Ugodno čitanje,
AN
251 TV – ŠUSTIKLA
DŽERIJEV ŠOU
Pale se svetla, signal za “aplauz”, glamurozna muzika, voditelj je namestio kravatu i
šou može da počne. Čini se jedan od milion takvih, a onda, iznenađenje: suočavanje nje
sa njegovom ljubavnicom ili njega sa njenom ljubavnicom ili njega i njega sa njegovim
ljubavnikom ili karambol svingera (koliko uopšte ima tih kombinacija?) uživo, na vaše
oči, nokauti, čupanje kose, psovke nevešto cenzurisane “bipovima” (tek da se vidi ko je
čiji “sin” i ko je “poslednja”), pokazivanje “zamagljenih” grudi, obezbeđenje sve reguliše
na vreme ( ni nalik na Narodnu skupštinu Srbije). Eto, to je, u kraćim crtama, “Džeri
Springer Šou” koji se emituje na BK kanalu. Dobro, reći će neko, ali šta ovaj šou nudi što
već nije viđeno, zar nismo preplavljeni sa »reality shows«?
Razlozi za gledanje su, manje-više, isti kao i za kritiku: lažnim puritancima smeta to
što ova emisija vrvi od egzibicionista najrazličitijih seksualnih opredeljenja, levičarima
činjenica da su 90% Džerijevih “pacijenata” Afro ili Hispano-Amerikanci, kao i belci sa
Juga, uglavnom pripadnici niže i niže srednje klase, ljudi iz “zanata” se žale na jadnu
glumu učesnika i loš ambijent. Svi oni gađaju u pogrešnu metu. Provokativnost teme je
osnova za popularnost i puritanci mogu samo da promene boju lica po patriotskom
rasporedu (crveno-plavo-belo), objašnjenje za poreklo učesnika je vrlo jednostavnonajveći deo publike i “publike” u studiju čine pripadnici njihove klase a “šmiranje”
gostiju se oslanja na američku tradiciju kečerskih mečeva (videti Formanovog “Čoveka
na Mesecu”) Da li je problem voditelj koji ponovo proživljava svoju pravničku te
političku karijeru uživajući u klicanju studijske publike (favorita među “pacijentima”
nema-svi su, naravno, izopačeni) i, kao da to nije dovoljno, servira moralističko
naravoučenije na kraju te hvalospeve “publike” u odjavnoj špici, njemu (a kome
drugom?) u čast? Da li je problem da je “šou” samo još jedna sladunjava “žvaka” u čast
252 američkog načina života i rigidnih moralnih normi iskrcanih sa “Mejflauera”? Close but
no cigar!
Odgovor je jednostavan: glavni problem je iluzija, iluzija da ste slobodni ako sedite u
studiju i lupom uveličavate fleke na tuđoj posteljini, ili, ako niste u mogućnosti da uđete
u Džerijev svet, sedite, ispijate piva i navijate za svog predstavnika (poslanika?) iz
publike koji je rekao baš ono što ste vi mislili. Da, to je bolje nego mogućnost da nekog
dosadnog političara u kontakt-programu pitate kad ćete živeti bolje ili da voditeljku
nekog od dnevnih ili nedeljnih utisaka malterirate psujući goste u studiju ili glasajući za
nepostojeći predlog. A zašto? Zato što (važi za oba pola) nema goreg prizora od
političara ili (još gore) nezavisnog intelektualca bez ičega na sebi a kod Džerija, bez
pretvaranja, ispovest privlačne devojke koja je snimala porno-film bez znanja svog
dečka plus insert…Pa šta je »bolje« od toga?
Bolje je da ste posle Džerijevog cirkusa ne samo seksualno stimulisaniji ( što
nikome, naravno, nećete priznati), puni tema za razgovor uz jutarnju »čemerušu« u firmi,
već se osećate i moralnijim nego ikad jer, zaboga, vi nikad, (» nema tih para ni maraka«
reče korisnik ortopedskog pomagala u jednoj od milion reklama), ne bi govorili tako
nešto u javnosti. I tako, možete da živite u iluziji, slobodni, moralni i žovijalni, do
sledećeg rata ili izbora, svejedno. Ostaje jedino mogućnost bekstva iz Džerijevog ili
Trumanovog šoua, kako vam drago.
(Književni list, 2003)
TV šustikla
MEDIJSKI OLIMP MOKIJA & GANETA
Građani Srbije, šta povezuje Bojanu Lekić, Milića Vukašinovića, Čedomira
Jovanovića, Seida Memića-Vajtu, Zorana Đinđića, Slobodana Miloševića, braću Karić i
braću Bajić? Svi su se pojavili u “TV Manijaku” i niko od njih ne želi da se svog
“gostovanja” seti. U ovoj polučasovnoj, poludramskoj emisiji koja se, u proseku, dva
puta mesečno emituje na televiziji B-92 defiluju, praćeni odličnim mojtipajtonovskim
animacijama, svi oni koji su bili, jesu (a nažalost i biće) kreatori naše kulturne i političke
scene a o estradi i da ne govorimo. No, šta me navelo da, s obzirom da sam i sam, u neku
253 ruku, “tv-manijak”, pišem o ovoj emisiji? Da li zbog toga što kod nas urbani humor i
satira, nimalo slučajno, (svaka čast Koraksu) i ne egzistiraju na našem, sa stotinu signala
preplavljenom TV-nebu?
Ono što kreatore ovog televizijskog izdanka istoimene radijske emisije, Mokija,
Ganeta, Vasu i ostale razlikuje od drugih je, počnimo od “površnih stvari”, imidž. Šta
vidimo? Dva krajnje ozbiljna tipa koji kriju oči iza “rej ban” stakala, obučeni po
sinkretičkoj modi: japi košulje i kravate, džins i kožne jakne koje asociraju kako na neku
od naših magistrala tako i na “drugove iz komiteta” pristigle vremeplovom iz
1947.godine. Iza njih je oranica, zasejana iz traktora “fergusona” glavama Jove
Radovanovića, Dušana Silnog, Bate Živojinovića i Klerka Gebla dok ispod nje mutnim
srpskim medijskim vodama krstare ajkule-feferonke. Ipak, to se tipova ne dotiče, oni su u
studiju, pored obaveznog staklenog stočića sa još obaveznijim žutim sokovima Tako
distancirani, prolazeći kroz tanku fabulu vezanu za odlazak u vojsku, ženidbu, propalu
proslavu godišnjice mature, odlazak u pakao i sl., Moki&Gane, srpski
Vladimir&Estragon, komentarišu informativno-zabavnu kloaku sa vrha svog medijskog
Olimpa.
Uprkos ovoj distanci, kritika “TV Manijaka” je sve vreme na ivici da se, s obzirom
na broj priloga posvećenih turbo-porno-etno-karasevdahu, pretvori u rahmetli “Šoderlistu” s početka devedesetih da nije “rama” koji čine kanalizacione cevi, “Hed end
šolders” preparati, enormne silikonske grudi i tome slično te tako “Manijak” poprima
televizijsku “metatekstualnost” dok gledalac neminovno počinje da gaji, uprkos
eventualnim primedbama o kojima će docnije biti reči, saosećanje prema ekipi emisije, s
obzirom da su gledali sate i sate programa takvih medijskih bisera kao što su “Pink”, TV
Priština, “Intakt”, “Rojs”, “Palma” i sl. ali, neretko, i programe RTS-a.
Ono što se ekipi “Manijaka” prebacuje, pre svega od dobrog dela stalne radijske
publike, je to da im je mikrofon dovoljan a da je kamera čist višak a, ako ništa drugo,
emisije na radiju su, iz produkcijskih razloga, češće. S druge strane, čućete ponegde i
primedbe na redovnu depilaciju voditeljskih govornih organa. Nemaju dlake na jeziku.
Ponekad se dogodi i da se u samom “Manijaku” pojavi izjava za “Manijaka” tj. da se citat
iz “Gorskog vijenca”: “Boj ne bije svijetlo oružje…” pripiše “Bibliji”. Ipak, i pored svega
gore navedenog ostaje jedno pitanje: zašto se niko drugi nije potrudio da napravi nešto
254 slično? Zar je naše društvo stvarno toliko idilično i demokratično da je njegova kritika
postala bespredmetna (baš kao i prvih godina Brozove vladavine rekli bi zlobnici)? Ipak,
ako ništa drugo, dok se na to pitanje ne da odgovor svake druge nedelje ugledaćete na B92 odraze svojih bledih lica u tamnim staklima i čuti horsko: “Građani Srbije…”
(Književni list, 2003)
TV-ŠUSTIKLA
BEKERU, SRBINE!
Zamislite da, ne daj Bože, odete na pregled kod lekara u lokalni Dom
zdravlja. Ko vas sačeka? Često je to neurotičan, ispijen čovek, sklon jadikovkama,
strastveni pušač, pun predrasuda o svim rasama, političkim, seksualnim i inim
opredeljenjima, jednom rečju mizantrop i stoga razveden, osuđen na alimentaciju i
podstanarski život u jednom od prigradskih naselja koja do dana današnjeg nisu unesena
u katastarske knjige. Da li se smejete tom čoveku? Ne? Eto vam prilike da to učinite
gledajući humorističku (?!) seriju “Doktor Beker” na TV Košavi. Glavni glumac, Ted
Denson, starijoj publici je verovatno poznat po ulozi u kultnoj seriji “ Cheers!« a glumica
Teri Farel mlađoj po roli u seriji “ Star Trek: Deep Space Nine«.
Po čemu se, u odnosu na »doktorske serije« ili »bolničke sapunice« izdvaja »Beker«?
Ako pogledamo »razvojni put« ove podvrste ustanovićemo sledeće: sve je počelo sa
»Dr.Kilderom« (ako se neko seća Ričarda Čemberlena), nadovezalo se na »Kliniku
Švarcvald« i »Kozbi šou« i svako bi, logično, zaključio da je došlo Bekerovih pet minuta.
Zašto? Posle sladunjavih priča o lepuškastim doktorima (pa makar, izvinite devojke,to
bio i Džordž Kluni) i predivnim medicinskim sestrama, porodičnim vrednostima
rešenjima uz zagrljaj i sl. trebalo je ponuditi publici nešto primerenije stvarnom životu i
tu u igru ulazi neizlečivi pušač iz Bronksa, obeležen svojim porokom (bar u Americi)
koliko i, recimo, preljubnice »slovom srama« pre tri stotine godina ali i činjenicom da
jedino njemu od svih aktera nisu određeni koreni: Grko,Italo i Afro-Amerikanci čine
Bekerovo društvo ali njegovo poreklo ostaje enigma. Surovo se šaleći na račun svega što
je »politički korektno«, sa žaokom umesto zagrljaja na kraju epizode, Beker ostaje gde je
i bio, na margini jer, život stvarno jeste takav, bar kad živite u Bronksu ili Sremčici.
255 Sa stanovišta društvene kritike, uprkos izvesnim kompromisima sa producentom ( u
par epizoda Beker, na razočaranje publike, prizna da ipak greši), »Doktor Beker« je više
kritičan prema američkom društvu u odnosu na crtanu seriju » South Park«. Možda je
tako zbog činjenice da, velikom kritikom, u kojoj je glavni postulat dovesti zbivanja do
ekstrema, te stoga pre svega smešnom ali ne i satiričnom, ubojitom, “South Park” gubi
fokus.“Beker” uz nekoliko životnih, ironičnih opaski, mnogo bolje deluje napadajući
“političku korektnost” kao novu vrstu diktature u kojoj se o nikome ništa ne može reći jer
će imati određenu diskriminativnu konotaciju i zato je najbolje samo ćutati, što je
najočitije u epizodi u kojoj se Beker brani od optužbe da je rasista i dokazuje da je, u
stvari, kosmopolita jer sve ljude podjednako ne podnosi -bez obzira na pol, rasu, veru i
pomaže im u nadi da će možda biti pametniji i manje ga gnjaviti. Upravo pravo da se
bude drugačiji, proklamovano od strane kreatora “političke korektnosti”, koje se svelo na
obavezu da svi budu isti pada na ispitu iz mentalne medicine. Jer, sloboda je pravo na
različitost, pravo da budete bilo ko, bilo ko, pa makar bili i Džon Beker.
(Književni list, 2003)
Monty Python Flying Circus fenomen
A SADA, NEŠTO SASVIM PREDVIDLJIVO....
1.ENT. STAN. DAN
ČITATELJ/KA otvara novine (ili se konektuje na sajt, koga briga?) i okreće list na tačno
ovoj strani. U nju/njega zuri POJAVA drske, džonklizaste face.
Č:Dobar dan, okrenuo sam da ovaj list da čitam nešto o“ montipajtonovcima“.
P: Ne, niste.Kupili ste ove novine samo da bi pročitali svoj članak.
Č:O, ne nisam.
P:O, da jeste.
Č: Dobro,možda malo. Ali ipak hoću da saznam nešto o „pajtonovcima“.
P:Nećete.
Č:O da, hoću! Platio sam pošteno svoj časopis i ovde piše da je to ta strana.
P: Ovo jeste ta strana ali da li je to ono što vam treba?
Č:Da, ovo je ono što vam treba.
P: Da, ovo meni treba.
256 Č: Mislim, ovo je ono što vam treba.
P: Pa da, meni ali ne vama.
Č: E baš mi ne treba.Vama u inat.
Pojava pokušava da zatvori stranu/sajt. Čitatelj/ka ga zadržava gurajući ruku u
novine/monitor.
P: U pravu ste.Doviđenja.
Č: Ne, čekajte. Ja hoću da saznam nešto o njihovoj fenomenologiji „
P: Da bi nešto saznali morate da znate ko su „pajtonovci“.
Č: Ali...
P: Dakle, ko su „pajtonovci“?
Č: Ugh,umh....
Pojava gleda u sat i namesti hladno lice.
P: Okej, to je to. Hvala na pažnji i doviđenja.
Č (kao iz puške): Monty Python –ima više verzija porekla tog imena ali su najrealnije one
u kojima je nadimak britanskog vojskovođe Montgomerija ukršten sa pitonom jer to
zvuči glupo i perverzno („hura za zmiju u gaćama,!“, peva Idle u „Smislu života“).
Urbani je mit da je Monty Python bio falični pilot koji je u Drugom svetskom ratu oborio
najviše savezničkih aviona. Pajtonovci su John Cleese, Eric Idle, Terry Gilliam, Terry
Jones, Graham Chapman i Michael Palin.A, da ne zaboravim i „dopunskog člana“ Carol
Cleveland, jedinu ženu u grupi koju su zvali „Carol Cleveage“(deoklte, engl.). Svi su,
osim Gilijama Britanci, „oxbridge people“ (tj. sa Oksforda i Kembridža), obrazovani i
duhoviti momci koji su glumački te skečepisateljski zanat pekli prvo u studentskim
glumačkim trupama (seća ih se i najveći pozorišni festival Fringe u Edinburgu) a potom u
BBC-ju na više serijala da bi se na kraju okupili 1969. godine i to zbog Cleeseove želje
da radi još s nekim osim s Grahamom Chapmanom (poznat od 1989. među svojim
kolegama kao „the dead one“) koji je bio težak za saradnju a zašto-to možete u filmu
„Gin And Tonic“ mada naslov govori sam za sebe. Elem, tako se formirao tim u koji je
uleteo prvo Palin a za njim i ostatak ekipe. Serija je snimana od 1969. do 1974. godine i
za to vreme je nastalo 45 epizoda a iza kamere je najčešće stajao Ian MacNaughton.
P: Žalim, to nije dovoljno.Zamoliću vas da od.....e.
Signal/tačkice cenzure. Čitalac/čitateljka uperi prst u Pojavu.
257 Č: Aha, rekli ste tu reč i cenzurisali je a „pajtonovci“ nisu znali za cenzuru. Štaviše, oni
su kršili sva živa pravila koja su se mogla kršiti: psovke, nasilje, golotinja, you name it!
Neki bi rekli da je to posledica hippie ere i oslobađanja ali teško je reći da su oni ikad bili
hipici-Eric Idle je parodirao pesme „Beatlesa“ a u jednom skeču čoveku pozli i iz
stomaka mu čupaju Johna i Yoko. „Pajtonovci“ su naslednici duge tradicije britanske
komedije koji su odlučili da humorom ubiju svoje učitelje. Svojim britkim, suludim
humorom (koji ima itekakve veze sa teatrom apsurda Joneskom i nadrealizmom-naročito
montažne animirane sekvence u maniru „toka misli“ (Terry Gilliam i Terry Jones)) kao
što ima veze sa elizabetanskim pozorištem (muškarci igraju gotovo sve ženske uloge)
uspeli su da ismeju celo britansko društvo od Artura Pjutija koji označava niže klase
(obično prikazan kao moron u puloveru sa maramicom sa čvorovima na glavi) do sudija
(prikrivenih travestita), ubilačkih lordova sa divnim imenima kao Rasistić i same
kraljevske porodice. Da ne spominjemo da im je s godinama samo rastao apetit: „Monty
Python and Search for the Holy Grail“ (1975) je opljuvak o britansku istoriju , „Life of
Brian“ (1979) o sklonost ljudi prema kultovima i organizovanu religiju a „Meaning of
Life“(1983) sve to plus sve plus šega na račun svega ostalog što postoji na svetu.
Cenzurišeš? Njihovi filmovi su u prošlom veku bili osuđivani od predstavnika brojnih i
pritom moćnih konfesija i političkih organizacija, zabranjivani u Irskoj, Italiji, Norveškoj
(Šveđani su reklamirali „Žitije Brajanovo“ kao tako duhovit film da su ga stroge komšije
zabranile!) a na Džerziju, ostrvu u Lamanšu, cenzura je prestala tek 2001. godine!
Pojava zvižduće i pravi se da ne obraža pažnju na Čitaoca/teljku koji/a dahće sav/sva
crven/a u licu.
Č: Nemoj da mi zviždućeš „Liberty Bell“ Johna Philipa Souse. Ova melodija je zaštitni
znak „pajtonovaca“ samo zato što niko nije morao da plati za nju mada se odlično uklapa
u njihov klovneraj. Bolje bi ti bilo da izvedeš jedan od čuvenih skečeva da me malo
zabaviš: recimo ministarstvo smešnog hoda, ili, ako patiš od reume, onaj sa mrtvim
papagajem, onaj sa ostrvom voditelja, pa onaj sa španskom inkvizicijom, tigrom u Africi,
Džonom Dve Šupe, muzikalnim miševima, tipom koji ne može da prestane da priča u
turističkoj agenciji ili onaj moj omiljeni sa prodavnicom sira. Možeš i onaj kad Palin plati
pet funti za raspravu.
P: E, baš neću.
258 Čitatelju/čitateljci se ozari lice.
Č: Što znači da hoćeš, je li tako?
P: Ne mora da znači.Nastavite, vi ste najdosadnija osoba koju sam ikada upoznao.
Č: I hoću. Od sredine sedamdesetih „Pajtonovci“ su prešli „baru“ i tako postali svetska
atrakcija. Mladež na koledžima je oduševljeno citirala njihove skečeve i postalo je „in“ i
„po-mo“ (postmoderno) citirati Pajtonovce a od osamdesetih, zahvaljujući konstantnom
tv-repriziranju te videu i sl. i kod nas. Eruditivne elemente u pajtonovskom humoru je
teško zaobići: fudbalska utakmica između grčkih i nemačkih filozofa, kviz u kojem
učestvuju Karl Marx, Mao Tse Tung i Che Guevara, potraga dve zarozane Engleskinje za
Sartreom, pesma o Prustovoj „Potrazi za izgubljenim vremenom“, rasprave o tome koliko
slova „s“ ima u Nietscheovom imenu, islandske sage, velški rudari koji raspravljaju o
Schlegelu... S druge strane, tu su omaži filmskim rediteljima: „krvava“ epizoda u čast
Sama Peckinpaha, skeč sa Brianom Zatapatiqueom (francuski „nouvelle vague“), orgije
koje uključuju „ticana“ nalik onom iz „Ulice Sezam“ –svojevrsni homage Kenu Russelu,
brdo informacija o Antonioniju, Gavrasu, Felinniju. Tu je prisutna i snažna anarhična,
ateistična poruka u formi potpune političke nekorektnosti: Irci su prikazani kao Zulu
ratnici, Indus je u jednom skeču samo daljinski upravljač koji radi na elektrošokove koje
mu daje kraljica-majka, Francuzi su agresivni lukožderi, Jugosloveni prave hotele
izgrađene do pola u čijim bideima vrebaju gušteri, Mađari su naivci koji nose kožne
kapute i crne šešire, skeč o kvizu „Uvredite naciju, rasu i veru“ vređa Belgijance
nazivajući ih „Belgians“ što se smatra najvećom uvredom a prokletstvo pada na
Kraljevstvo kad Marsovci sve Engleze pretvore u Škote. A evo i primera u jednom skeču
kad ubiju pevača jer izusti sledeće:
Čitatelj/ka se nakašlje i počne da peva, potpuno disharmonično.
Č: „Don’t ever be rude to an African, Arab or a Jew,
Don’ t ever be hard on to Irishman whataver he may do!“
P: Okej, shvatio sam poentu. Ali, gde je tu uticaj na današnju scenu, Edi bejbi?
Č: Ne dozvoljavam ti da me zoveš „Edi bejbi“.
P: A slatka pitice od trešanja? Ili Džerald? Nikson je imao hrčka kojeg je tako zvao.
Č: Apsolutno ne! Ni Džerald ni Edi ni pitica ni pituljica! Dakle, gde stadoh? A, da!
Njihova poruka, to još nisam završio. „Pajtonovci“ su hedonistički libertinci - misle da je
259 Hrist „bio dobar momak“,više jeretici nego blasfemičari, bez predrasuda prema rasi, polu,
veri ili nečijim seksualnim afinitetima i zato polažu puno pravo da sve to ismeju. A
uticaj? Pobogu, oni su komičarski pandan „bubama“ a u engleskom rečniku postoji čak i
izraz- „pythonesque“. Evropski i američki komičari se kunu u „pajtonovce“, naročito
Steve Martin i Billy Connolly a u ex-Jugi su uticali na „Top listu nadrealista“ kao i na rok
bend „John Cleese“. Za neke zastrašujuća vulgarnost i crnohumornost ostvarenja braće
Farelli i Cohen duguje mnogo „prekobarskoj“ zaostavštini kao i gotovo svaki film u
kojem se pojavi Ben Stiller. Kad smo kod toga spomenimo i ljude koji su „čupali“
prokazane filmove Gillima, Cleesea and co. iz krize: „Pink Floyd“, „Led Zeppelin“,
George Harrison. Melodije „pajtonovaca“ (komponovao ih je Erik Idle, inače autor
popularnog mjuzikla „Spamalot“ ali i protagonista „Burn Hollywood, Burn“ najgoreg
filma 1998. godine, ovenčanog „Zlatnom malinom“) su zaštitni znak mnogih emisija,
mobilnih telefona i karaoke klubova a naročito „Lumberjack“ i „Always look on the
bright side of life“. Reč „spam“ (narezak,eng. –onaj iz čuvenog skeča, naravno) ušla je u
kompjutersku terminologiju. „Crtaći“ Gilliama i, u manjoj meri, Jonesa, danas
predstavljaju poseban manir i u brojnim serijama je koriščena kolažna animacija koja je
skidala pajtonovsku. Gilliam, koji je posebna i , u poslednje vreme, praznjikava priča je
ipak, zahvaljujući tom iskustvu postao „tata“ takvih čudesa kao što su „Brazil“, „Fear and
loathing in Las Vegas“ili „Twelve monkeys“. John Cleese je sa „Fish called Wanda“ i
„Fierce creatures“ kao i nizom epizoda pokazao da potreba za takvim sarkastičnim
pojavama kao što si ti još postoji a Jones i Palin su uneli malo više ležernosti u putopisne
emisije BBC-ja. Muzički spotovi koji se danas snimaju su, neretko, pod pajtonovskim
uticajem. Pogledaj samo „Franza Ferdinanda“. Imidž Artura Pjutija su koristili „Sex
Pistols“. Crtane serije obožavaju citate iz „Pajtonovaca“-pogledajmo samo „Simpsons“
ili „South Partk“ gde su ex-pythonovci dali svoj „cameo“ doprinos. Dramaturgija ovih,
danas već odavno etabliranih crtaća, leži i u banalnom, „out of the blue“ zapletu a to jeste
doprinos ostrvskog spisateljsko/glumačko/rediteljskog tima. Bizarni podaci: po
„pajtonovcima“ je nazvan čitav niz asteroidda, po Johnu Cleeseu vrsta lemura, a po šou
izumrla zmija iz Australije a Anthony Kiedis iz RHCP na albumu „Californication“ peva:
(još nemuzikalnije)“ Python the power straight from the Monthy!“
P: Lepo, lepo, samo malo odvratno. A reci mi sad-gde su oni danas?
260 Č: Ako se izuzme pomoć „Amnesty Internationalu“ ili neki humanitarni nastup -prave
gluposti kao i pre: svađaju se, špekulišu da li će se okupiti ako im zatrebaju novi bazeni,
rasipaju lažni pepeo iz urne svog prijatelja Chapmana, režiraju filmove koje ni sami ne
mogu da pogledaju, pripremaju se za penziju, zarađuju brdo para na osnovu raznih DVD
reprint izdanja, objave poneku knjigu o radostima porodičnog života kao John Cleese ili
prime orden Oficira Britanske Imperije (šta god to značilo), one iste koju su tako zdušno
ismevali. Jednostavno, oni su sad izvan svog dela a ono je iznad njih i postalo je-eto,
klasik, mit i jedan od najvećih britanskih „brendova“. Uf, a sad mi recite nešto o
„Pajtonovcima“.
P: Ja u stvari nemam pojma o tim davežima. Nikad nisam kapirao njihov humor.
Doviđenja.
Pojava zatvori stranicu/sajt i okrene ključ.
(Think Tank,2007)
VREĐANJE PUBLIKE
Tatatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve
drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li
dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“
„Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me
maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz
insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili
kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo
se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše
karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na
pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne.
Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS pesmi, ponavlja konstantno četiri
psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete
zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.
Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao
akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin,
imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo
261 čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu
„merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su
univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova,
knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu.
Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni
američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“ bila
uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup
zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore
na tv-u:
http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4
NACI - PSOVAČI I DRUGE PRIČE
Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko
ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u
nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne
otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.
Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu.
Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku
odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” , “Louanne’s gigantic white/black/Asian/
…“. Porno je banalan pa su i natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i
poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim,
druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju
nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i
naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju
prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super –
Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i
da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije
tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio
Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba.
Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji.
Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka
intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala
262 koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama,
gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.
Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan
naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za
ljubav i razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst
pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i
potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim
protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj
usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da
znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na
druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da
li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije
pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu
tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom
besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi?
Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu
sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom
mestu?
(Afirmator, 2012)
O najvažnijoj sporedno-iritirajućoj stvari – reklami
A DESIGN FOR A LIFE
Mada deluje kao opšte mesto reći ću i ovo- naše reklame ništa ne valjaju. A zašto je to
tako? Zašto se zagušite domaćim pivom (sve lošijeg kvaliteta) kad vas domaće reklamne
agencije zapljusnu talasima najglupljih reklama u predahu između dve akcije na
fudbalskom terenu? Razlog su upravo isprazne reklame koje se slabo kome dopadaju ali
koje nam ulaze u već iziritiranu podsvest. Mi, navodno, volimo te reklame, mi obični
ljudi, kupujemo ono što nam se prodaje, kupujemo sve više, kompanije zbog tih reklama
napreduju a sve na opštu polzu koja, je li, dolazi iz sve većih poreza koje plaćaju. Pravi
263 razlog uspešne prodaje (mada kod većina artikala kupovna moć potrošača opada) nalazi
se u nečem sasvim drugom- činjenici da je svaka reklama, bila dobra ili loša- u suštini
dobra i da ako ljudima ponavljate jedno te isto po sto puta oni zaboraviti da je to što ste
im rekli ponižavajuće za njihovu inteligenciju.
A kako to izgleda u praksi? Tim iz marketinške agencije skupi na kamaru nekoliko ideja,
nacrta, kako god, ponudi ih mušteriji. Vajna mušterija, firma čiji se proizvod reklamira,
neretko je potpuno nemaštovita, novcem zaslepljena, gramziva osoba koja ne vidi dalje
od svog nosa. I, naravno- izabraće najgoru od svih predloženih ideja. Samim tim se
sastavlja najjeftinija konstrukcija- najmanje ulaganja-najviše profita,reditelji i glumci koji
ne traže previše, guranje proizvoda u prvi plan i eto- to je finalni proizvod, tih dvadeset
sekundi agonije iz katodne cevi.
Nije sve samo do naših firmi. Strane firme nam predstavljaju proizvode preko reklama
lansiranih u zemljama Istočne Evrope- najviše Slovačkoj. I tu postoji neki marketinški
aparthejd- ljudi na Zapadu mogu videti zanimljivi, lepše reklame dok se verovatno smatra
da mi na Istoku nismo toliko cerebralno razvijeni pa nam se nudi pojednostavljena pričica
i socijalac-produkcija. Ali, taj aparthejd nije ništa u odnosu na onaj koji sami namećemo
sebi smatrajući da su naši gledaoci najgori od sve dece i da “zezanje krize” pije vodu. Što
reče jedan naš slavni glumac (jeste, i on je snimao reklame):parafraziram: “Na kraju će u
reklami da bude samo jedan ogroman balon iz kojeg će preko zvučnika da trešti: “Pijte
piiivo!” I to je to.
(Afirmator, 2012)
KUKU, TJUDORE – DESNIČARI, EPSKA FANTASTIKA I ISTORIJSKE DRAME
Kad bi iz serija i filmova izbacili sve te naklone, salutiranja, „moj gospodaru”, “Vaše
Visočanstvo” i sl. uštedele bi se godine i godine posla i milioni i milioni dolara. Ali, onda
bi nestalo nešto drugo – draž i glamur ovih jezivih, veselih i krvavih pustolovina. A to je
upravo ono čemu gledaoci teže – začinu u njihovoj monotonoj čorbi
svakodnevice. Mudri stihovi Leonarda Cohena “rich got their channels in bedrooms
of the poor” dobijaju na punom značenju. Eksplozija i ekspanzija istorijskog i
264 mitološkog i epskog ide, videli smo iz svoje istorije, rame uz rame sa desničarskim
sentimentom i to nije slučajno. I, kao i uvek, desničarski sentiment, koji nije
utemeljen u realnosti, oslanja se uvek na prošlost, nikad na budućnost, na ona
drevna vremena – možda malo surova i nepredvidljiva, ali vremena u kojima se
svakome znalo mesto i reč je vredela više od života.
Ima u tome i žala za vremenima u kojim je društvena stratifikacija, bazirana na tome ko
vas je istresao iz gaća, davala pojedincima auru. Danas niko nema harizmu. Kraljevi i
kraljice su bastardni tupani koji se ne pitaju nizašta, tv-zvezde i pop-selebritiji (ili
obrnuto) su dosadni prostaci iz reality showova. Kako možete imati harizmu ako vas je
cela nacija videla na klozetskoj šolji? Intelektualce niko ništa ne pita i toliko o njima.
Ostaju drevne, izumrle kuće , rodovi, plemena. Kao što svaka kuća u Srbij i Crnoj Gori
(naročito) veruje (ili bi volela) da vodi poreklo od Nemanjića ili, barem, kralja Bodina,
Karađorđa, Njegoševih a u Bosni od Kulina-bana ili kralja Tvrtka , Hrvatskoj –
Tomislava, Makedoniji – cara Samuila itd. tako je i sa svim drugim narodima na svetu.
Kao da ljudi ne mogu da se pomire sa svojim “običnim” identitetima. A uobičajeni
identitet u Srbiji je – živim u gradu, roditelji su rođeni ovde ili došli iz nekog manjeg
mesta a pre njih su baba i deda živeli na selu a pre njih bili isto neki seljaci i pre njih pa
neki čobani pa neki tamo predak bio kovač i to je sve. Po mojoj porodici se nije zvalo niti
će se zvati bilo šta. Izginuli su ljudi u kojekakvim ratovima ali ne kao vitezovi ili oficiri
nego kao topovska hrana. Ni grobovi im se ne znaju. Ali, pošto podataka nema, nakon
četvrtog kolena naše porodično stablo može da postane čista epska fantastika.
PLAVA KRVCA I CRVENA KRVNA ZRNCA
Ljudima je taj identitet, taj osećaj da se stapaju s nečim većim od sebe postao bolesno
potreban. Umesto da budu dovoljni sami sebi oni traže sve načine da se “izdignu”. Za
vreme tzv. “irske manije” u SAD su odjednom, gotovo svi našli nekog Kelta u svom
porodičnom stablu. Kao da ih je to učinilo boljim ljudima. “Moja čukunbaka je došla u
SAD iz Korka za vreme “Velike gladi”. “ Je li? A moj čukun-čukundeda je bio gorštački
kmet i alkoholičar. I šta s tim? Beznačajan podatak. No, ako niste uspeli da nađete rođake
u trenutno omiljenoj zemlji sveta, ako niste uspeli da nađete plemiće u porodičnom stablu
i ako nema nikog poznatog u vašoj geneološkoj liniji eto vam serija u kojim možete da se
265 poistovetite s gomilom aristokrata, junačina i zavodnica.
Serija je mali million ali, fokusiraću se, krajnje lenjo, na one koje sam pratio ili pratim.
Istorija je puna takvih zapleta i drama da vam apsolutno niej potrebno izmišljanje.
Izaberete nekog ko je pio, kresao i ubijao i bio udaren mokrom čarapom po glavi i eto
vam fenomenalne serije. Recimo ,”Tjudorovi”. Odličan irski glumac Jonathan Rhys
Mayers je ovde Henri Osmi. Momak gleda da ostane zgodan i ne ugoji se iako bi za
ulogu trebalo da dobije 150 kilograma minimum. Ali, onda ne bi mogli da zamislimo sve
te zgodne žene pored njega. A rejting bi otišao nizbrdo i – Kuku Tjudore! Ko je gledao
“Velvet Goldmine” shvatiće da je Mayers namerno izabran, zbog svog glamuroznog
nastupa, gotovo androginog izgleda i potrebe producenata da od Henrija Osmog naprave
rok zvezdu (kakvu, je li, igra Myers – Brian Slade u “Goldmineu”). E,sad, u ovoj
krevetsko-intrigantsko-političkoj petljavini, pozitivaca nema. To je barem jasno. Svi
zaslužuju da umru i svi umiru pre ili kasnije. Zanimljivo je da se tu i tamo, radi malo
oživljavanja epohe, ubace pesnik Vajat i kompozitor Talis i to je to. Osnovna priča je
vezana za glamur i razvrat dvora. Zabavna i intrigantna za mnoge.
Ali, to nije istorija. No, ako neko veruje u vernu rekonstrukciju – nek’ gleda “History
Channel”, kažete vi. E, tu sam vas čekao! Tu vas čeka držeća teta-Betanija Hjuz koja će
da vam pojednostavi istoriju starog veka s poređenjima atinske i savremen demokratije
koja ne drže vodu, i momak nakostrešene kose koji veruje da su sve živo napravili
vanzemaljci, i Boldrik koji kopa rovove po engleskim selima ne bili našao rimski
bakrenjak i nošu iz vremena Stjuarta. Istorija mora biti zabavna! Umetnost mora biti
lepa! Svi ćemo doživeti kolektivni orgazam na incestne scene u “Bordžijama”. Ili
luksuz “našeg” “Sulejmana Veličanstvenog”, turskog odgovora na Tjudore, u
narodu poznatog kao “Suljo”.
NA KOLENA PRED KRALJEM?
Kakav bi bio svet bez kraljeva i kraljica? Neko reče dosadan a ja zamišljam tu dosadu –
ljudi svih rasa se drže za ruke i pevaju. Jeste ljigavo ali barem nema čerečenja. Kad već
govorimo o čerečenju, pogledajmo malo seriju “Game Of Thrones”, baziranu na burnim
događajima iz Seobe naroda i britanskoj istoriji u vreme kraja keltskog preporoda i
invazije Anglo-Saksonaca u 5. veku. Osvajači Britanije su, gle čuda, formirali sedam
266 kraljevstava i proterali Kelte na sever, iza Hadrijanovog zida i zapad, iza reke Vaj. Sedam
kraljevstava Vesterosa, multikulturalna mešavina, sa sve replikama Kartagine, Španije i
hunskih hordi u komšiluku. Zakletve na vernost, kršenje istih , ratovi, stalni ratovi, vojska
Severa u maniru škotskog Lepog Princa Čarlija maršira na jug, Lanisteri, Barateoni, sva
ta petljavina, plus dosta seksa. Ovu seriju, kao i sve prethodno navedene možemo čitati
dvojako: kao kritiku apsolutne vlasti koja ljude kvari apsolutno ali i kao zabavu koja,
prikriveno, poručuje sledeće – samo život proveden u borbi, krvavoj i nemilosrdnoj,
vredan je življenja. Za neku plemenitu stvar i nekog plemenitog vladara. A šta ih čini
plemenitim? Boga pitaj! I tu se zna ko odlučuje – muškarci i poneka žena koja misli kao
prekaljena vojničina pa je i sama, na neki način, muškarac.
U vremenu lišenom modernih epova treba izmisliti nove kako bi se ona stara priča,
o davanju potvrde pustim sanjama i, samim tim, lažnom davanju smisla, ispunila. I
uvek, uvek, neka potraga za izgubljenim kraljem, pravom na presto, krpljenjem
davnog slomljenog mača kao u “Gospodaru prstenova” ili klečanje svih zveri pred
nekim ko će vas sutra proždrati kao u crtaću “Lion King”. Poruka je jasna – mi
smo divljač, lav nas čereči i štiti i taj poredak se ne sme menjati jer, ako izgubimo
taj poredak, s njim ćemo izgubiti i magiju. Jer, koga zanima, recimo, da li je Aragorn
poštovao prava svojih podanika kad je postao kralj? Ili, recimo, koliko ljudi je crkavalo
od posla na poljima da bi platili prohteve suludog Henrija Osmog? I koga briga da li su
Nemanjići neposlušne seljake kažnjavali kamdžijom, sečenjem nosa, ušiju, bogumile
sečenjem jezika, žene ubijali ili slali u manastire što je bilo ravno smrti? Bitni su tamo
neki plemići koji su u “Dugim zastavama, crnim noćima” ili kako god se zove taj roman,
bili junačine boja na Pločniku. Za krst časni i slobodu zlatnu! Zaboravljena bitka je
oživljena, nimalo slučajno, kao prvo poluvreme šibačine Srba i Turaka, i to u ono vreme
kad su Srbi “vodili” tj. pre ultimativnog poraza na Kosovu. Istina je da su ta “gosdpoda
‘rišćanska” u realnom životu bili plaćeni glavoseci koji su se iživljavali na potčinjenima i
to doživljavali kao normalan poredak stvari. Bili su ljudi svog vremena, reći će neko. Da,
ali su znali da to nije “ bogougodno” i morali su da izmisle opravdanje za svoje gadosti.
Oni su plemeniti a drugi nisu, baš kao što su beli robovlasnici proglasili Afrikance za
nižu rasu.
Danas više nema opravdanja. Jači tlači i to je to. Nema plave krvi, slavnih predaka, prave
267 vere, moralnog kodeksa kojim se elita poštapa. Sila i novac. I, možda je i to jedan od
razloga što mnogi osećaju da bi im bilo lakše da znaju, barem dok gledaju seriju, da oni
nesrećnici koji u trećem planu kuluče na njivi, to rade za gospodara koji se bori za
“pravednu stvar”. Pravda će trijumfovati, barem na filmu. Ali, ta pravda nije ona
istinska, ona je vraćanje na stari poredak stvari, na hektolitre krvi prolivene uz
žestoke hevi-metal rifove ili Enyine napeve, svejedno.(Afirmator, 2013)
“RAVNA GORA“ PROPASTI MORA ILI „PRLE, TIHI, CANE KURBLO, VRATITE SE SVE VAM JE OPROŠTENO!“
„Istina se od nas krije. Nije to tako bilo. Sad ćete videti pravu priču“ Da, da, eto nam još
jednog spektakla – Ravne gore Radoša Bajića. Što nisu uspele babe, sela, rođaci i ostali
dokusuriće ravnogorski serijal. Op trt gevezen zajn štono reče Cane Kurbla. Možda je
primerenije da u ovoj deceniji, više od sedam decenija nakon napada nacista na
Jugoslaviju, koristim biraniji rečnik. Nije baš da su Nemci pod Moskvom a Beograd pod
ruševinama. Možda nije primereno, ali neću. Ovo delce je primer licemerja, političke
manipulacije i krpeža istorije na toliko mnogo nivoa da je o tome bespredmentno i
govoriti ali, hajde da izdvojimo barem neke gadosti:
1) Novac iz džepova poreskih obveznika ide na neku nacionalističko-propagandnu
limunadu
2) Glumci, ekstremno brojni, umesto da zarađuju na nečem zaista važnom i ostvare
se kreativno troše vreme zbog zaradice u sumnjivom spektaklu koji se već danas
zove „juče“
3) A sve ovo u ime čega? Nekog nacionalnog identiteta? Okretanja tradicionalnim
vrednostima? Porodičnim? Domaćinskim?
4) Srbija je formalno za Evropu ali, kad upalimo TV, videćemo da se i dalje nalazi u
naci-prošlosti
268 5) Karađorđevići ne izbivaju iz zemlje a eto i serije s njihovim dedom… Slučajnost?
Malo monarhističkog sentimenta?
6) Vidi se ko je pozitivac i ko je negativac, po Bajiću i njegovom trejleru. Stvari su
malkice drugačije u praksi… Mnogo drugačije.
7) Zamislite klince koji se igraju četnika i partizana ispred vaše zgrade.
8) I posle Bulajića-Bajić. Ali, Bajić nema Bartona (okej, Glogovac je dobar
glumac) i toliki budžet (za ovu bedu od zemlje, pun je k’o brod) i šta ćemo sad?
9) Za kulturu nema para, jel’ te?
I na kraju zamislite jednu potpuno drugačiju seriju, komediju, koja bi se snimila za sto
puta manje para. Sinopsis:
„Muljavi producenti“ – Glumac, novopečeni producent, traži pare za veliku sagu u
kojoj će ispraviti sve istorijske krive Drine. Malo džidži-midži s crkvom, malo s
partijama, pa direktorom televizije, pa svakim ko može da pomogne. I usput menja
scenario – i da bude patriotski i antikoumnistički i pročetnički i antikoljački i
antifašistički i za porodične-parodične vrednosti i za demokrate i za naprednjake i za
Vuka Draškovića i za klince koji nose majice s likovima Radovana Karadžića i Ratka
Mladića i za rođake sa sela i za urbane likove iz grada, razmaženu decu privatnih zubara,
recimo. I za sve koji su za istoriju fah-idioti. I za odbegle iz duševnih bolnica. To mu je
ciljna grupa. I, serija postigne uspreh. Ženama počne da raste brada. Glavni hit je „Drma
mi se, drma mi se na šubari cveće“. I postanemo monarhija. I ružičaste zeke skakuću
čednim, domaćim pašnjacima zemlje Srbije.I SPC blagosilja sve to. A one vladike su
oklevetane, da se zna…
A mogli bi i da napravimo seriju o odvratnim, potkupljivim, masnim i upadljivo glupim
likovima koji su nas doveli ovde gde se nalazimo. E, to bi bilo otrežnjenje i otkrivanje
istorijske istine!
(Afirmator, 2013)
269 ČIČA-MIČA I GOTOVA „ČIČINA“ PRIČA
Za sve one koji su se ovih dana žalili na članak „Ravna gora propasti mora“ sledi jedan,
jedinstven odgovor – nemojte ni da pokušavate. Vaše komentare sam, bez mnogo
premišljanja, sklonio. Zašto? Prateći druge elektronske časopise primetio sam tradiciju po
kojoj svi nacionalisti, bez obzira kom narodu pripadali, seju svoje postove pune mržnje,
gotovo po cluster-sistemu. Tzv. „obični, fini ljudi“ retko kad odgovaraju. I, šta se dogodi?
Naci-ekipa prevlada. A optužbe koje sipaju ti kabinetski desničari su raznovrsne – te da
nemam pojma o istoriji, te da su oni ne znam kako zakinuti, te da su četnici „good guys“,
te da sam ja komunista, partizan (rođen 30 godina posle kraja 2.sv.rata?!) i, maltene,
nastanjen na Dedinju i da su moji preci oteli nekome kuću i da sam neki izdanak slavne
partizanske porodice pa, je li, imam interes , tako prebogat, da branim svoj interes. A sve
nepomirljivo, uvredljivo, p0gano. Od onih koji se s hrišćanskim mirom u duši zalažu za
pomirenje partizana i četnika. Ničeg hrišćanskog u njihovom pristupu nema. A zbog
čega? Da jednog dana deca uče o nekim četnizanima ili partnicima, jel’ to? I još me tamo
neki nazove kukavicom? Za čitaoce: nit’ se koga plašim nit’ me briga da to dokazujem
tamo nekom ravnogorcu. Rizikovao sam svoju egzistenciju i svoj fizički integritet mnogo
puta od 1990-ih do dana današnjeg. To je možda ludost ali kukavičluk sigurno nije.
Vaš prilog, gospodine V.M., nisam objavio jer ste irelevantni. Ne smatram vaše
mišljenje dovoljno bitnim da se pojavi ovde. A vašu ideologiju, kao istoričar (da,da,
imam i tu diplomu), smatram sumanutom i pogrešnom. Gomila bradatih tipova s
noževima u zubima na četničkom uranku. To je bio pokret otpora? Hajte, molim vas!
Jeste li tim noževima klali Nemce ili svoje zemljake? Šta se dogodilo u Foči, u
dalmatinskoj Zagori, gospodo četnici? Bili ste „mnogo ljuti“ kao što kyaže Bajić. I to
270 onaj Bajić, bivši filmski partizan kojeg danas branite kao svetu kravu. Kao da je onaj vaš
Petar Treći, s bradom i otečenim licem. Što ga ne naučiste srpski? Imate čitav Krunski
savet, od krune učenih ljudi sazdan.Možda mu se ne uči ovaj grbavi, mali jezik? Ni
babajku nije išao baš najbolje, „dragi moj narode“. Možda mu je priča o monarhiji još
jedna „tezga“?
Kad smo kod krune: šta su radili četnici od jeseni 1941. do jeseni 1944.
godine? Ništa,apsolutno ništa. Bar što se borbe protiv nacista tiče. Od desnice se mora
distancirati i ja to ovom prilikom činim. Dakle, mogu govoriti i pisati, kao što sam već to
radio, o „levim skretanjima“ partizanskog pokreta, o „pasjim grobljima“, hapšenju
opozicije, totalitarizmu i Golom otoku. Mogu pisati, kao što sam već pisao, o Titovoj
diktaturi, o izdaji ideja levice. Ali, to ću pisati ja, i taj rad će biti upućen svima osim
desničara. Razumete? Ne želim da se s vama slažem ni oko toga da je danas mnogo
vedrije nego juče. Ako mi kažete da je belo belo ja ću reći da je crno samo da bih vam
terao kontru. Vaša revizija istorije po kojoj su četnici uradili sve a partizani ništa me ne
zanima. Zašto? Zato što jednostavno nije istina. Kao što je ideja monarhije, po meni,
krajnje besmislena i zastarela. I, šta s tim? Audiatur altera pars. Ne zanima me ta druga
strana. Dosta ste pričali. Dvadeset i kusur godina drvite i ne prestajete. Više od pola
dosadašnjeg života mi ode slušajući vas. Sečete ruke s muslimanskim barjacima pa ih
prišivate. Svi su srbi, pa nisu, pa opet jesu, pa nisu. I tako sve u krug. Dosta je bilo.
PS: Svako ko me zna može vam reći, a taj broj ljudi je popriličan je sledeće: niti sam
bogat niti povlašten. Nisam čak ni komunista. Da sam učestvovao u tim burnim
istorijskim događajima kad je komunizam bio sila verovatno bih završio kao Gould
Verskojls iz Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Ako niste pročitali – pročitajte
. Naravoučenije knjige: Ne dam se pasjim sinovima. Toliko o vama i tačka.
(Afirmator, 2013)
271 Humor školskog siledžije
Stara kineska poslovica kaže, parafraziram: „Kakva je muzika u državi – takva je i
država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Druga
decenija 21. veka je doba pop - muzike, prolaznih hitova i površnih zadovoljstava. Manje
- više isto tralalala ćete čuti bilo gde. Uz „lokalni začin“: Iglesijas za hispano – područje,
Tarkan i naslednici za Malu Aziju, Karleuša za Balkan, Lady Gaga za SAD i ostatak
sveta. Ali, humor nije isti. Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija,
Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u
satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na showove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali
iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se u
današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom
Srbijom? Slično, bogami.
Divim se žilavosti mojih zemljaka - oni su valjda jedini narod na planeti koji može da
gleda 250-u reprizu „Boljeg života“ i da nastavi da, kako - tako, egzistira u ovom surovo
svetu. I, kao da to nije dovoljno, oni gledaju i „Kursadžije“, kojekakve „Rođake sa sela“,
„Porodična blaga“, „Čađave me’ane“ i kilave Radovane. Plus svi ti „duhoviti“ relity –
showovi i svi ti i od svojih porodica zaboravljeni medijski propaliteti koji uvek imaju da
kažu glupost koja će tri dana zamajavati ljude. Uz jutarnju kaficu, u firmici, ko je još
uvek zaposlen, može da ispira usta predvidljivim zapletima, podzapletima ili seksom
ispod tone ćebića. Ako bi Srbija bila junkie jevtinog humora onda bi njena fizionomija
272 podsećala na Keitha Richardsa. I to onog od 70 i kusur leta. Ali, znate kako to ide, there
is no business like show-business, te, s tim u vezi, treba doći do parica i popularnosti. A
publika je, kažu marketinški majstori, zrela za „Farmu“ i za „Životinjsku farmu“. Čitaj:
za dobru svinju nema loše pomije. Oborite kriterijume, ukus i očekivanja jer je naš
čovek glup da bilo šta shvati. Idite na najniže instinkte i porive i uspećete. Zvuči kao
recept za uspešnu političku kampanju? U pravu ste.
DON’T BE A MUPPET!
Nije bitno, ako se tako gleda, ko je na vlasti u Srbiji. Ovom zemljom vladaju likovi koji
su sami sebe, preko noći, „denacifikovali“ i dezinfikovali i sad pevaju o evro integracijama. Donose zakone, reformišu Vlade, i demokrate su i patriote i vernici i
proevropski i proruski i humani i socijaldemokrate i cene znanje i elitisti su jer zovu
eksperte i populisti jer im je stalo do mišljenja raje. Nema šta nisu. Ne možete im ništa jer
su svuda, u svemu, dobri sa svima i na „ti“ sa životom. Ali, kao i sve drugo, i to će
proći. So it goes – so it went. Ostaće onaj koji zaista vlada Srbijom, onaj koji nas
nikad nije pustio i neće to ni učiniti dok se sami ne otrgnemo. Reč je o školskom
siledžiji koji je odličan u dve stvari: lupanju klempi slabijima od sebe i izmišljanju
uvredljivih imena. Danas voli da ga zovu „kume“ a nekad je bio „kum“ Ćorama,
Mršama, Bucama, Njonjama, Ćopama, Zubama, Klempama, Bolidima i ostalim. On je
besmisleni „Zemunac“ iz vica (naravno, ne samo Zemunac) i otac „znači - nacije“ zemlje
koja je, shodno tome, potpuno izgubila svoje pravo značenje. Taj školski siledžija,
nevidljiv a sveprisutan, ima nekoliko svojih omiljenih lutana koji se pojavljuju u javnosti
a najomiljeniji mu je, naravno, legendarni voditelj koji je u poslednjih nekoliko godina
ugostio sve i svja, pa čak i one koji su niko i ništa.
Znate ga već, „ono, znači, batice, džidži – midži“, ugostim lepo bivšeg predsednika pa
pričamo malo šmekerski pa malo ovog novog, frajerski se isćakulamo, pa onda neki
seksistički ili homofobični vicić. Provali malo i neka nacionalna varijanta. Pa onda ovo ono, šarmantno i šamarantno, znači, poštovanje, ispoštujem ga, razumeš, pa onda malo
273 lajv mjuze pa se, razumeš, tu spomene sponzor i završi emisija. Marketing, kampanja,
advertajzing, parica u moj džepić, znači skromno, fino, staloženo. Možda delujem kao
mangup i dileja, batice, ali to je samo zato što se pravim da sam kao ti. Ali, nisam. Ja
kapiram da si ti p-glu i zato ću lepo da ti sažvaćem moju bljuvotinu od humora a onda je
strpam u tvoja usta ko da si razmažena bebica, onako, kao, leti avijončiiić, tako! Šta se
pljuješ? Ti si p–glu i to ti kažem,onako, uz dužno poštovanje. Koja je moja politika? Ne,
nemam ja političke stavove, batice, ja glasam za sebe, da meni bude dobro, kapiraš?
Englezi bi rekli da sam muppet (lutan/budala, prim.aut) ali to nije tačno iako sam šupalj
ko crkveno zvono a Siledžijina šaka mi je duboko u guzici. Ali, ako imaš nešto da mi
zameriš, batice, znaš, nisam se uvek bavio ovim poslom ako me kapiraš. Glavu ću ti
otšrafiti!
U humoru ovog voditelja nema ničeg inteligentnog, prodornog ili kritičnog. I, ne, on
nije kemp kao, recimo, tamo neki fajrontaš. Njegove tirade najviše podsećaju na uličnu
protuvu koja udara mrtvog konja dok joj svetina tapše. U mrskim zapadnim zemljama
kvalitetnu satiru i humor prave ljudi koji su university witts. Kod nas je taj posao
rezervisan za one koji su, po zamislima naših „marketing i PR eksperta i mrčendajzera“, odraz lica prave Srbije. What you see is what you get and what you get is
what you are! Niko ne razmišlja o maleeecnoj mogućnosti da „prosečni“ nisu toliko
„prosečni“ koliko nepouzdana istraživanja javnog mnenja govore. Daleko su iza nas
dani kad su „Nadrealisti“ žarili i palili. Ono što smo, od početka veka naovamo gledali,
behu žalosni pokušaji da se „Miletom Tranizicijom“, oživljavanjem „Nadrealista“ (u
maniru Frankenštajnovog čudovišta) i kojekakvim „Grujama“ popuni provalija. Kome je
stalo do nečeg pametnijeg neka izbunari snimke novosadske trojke što, pod imenom
„Velika Srbija“, pre koju godinicu bejaše na B-92. Okej, kažete vi, a šta bi sa našim
vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu, perjanicama slobodne misli,
preostalim iz vremena borbe za medijske i ljudske slobode, vo vremja ono kad je
Kasapin bio „faktor stabilnosti na Balkanu“?
274 GERUZIJA TUPIH PERA
Pohodio sam brojne beogradske večeri satire i beše to moja lična Via Dolorosa.
Publika: prosek godina - 65. Jednom rečju, Krkobabićev podmladak ili, helenski,
geruzija poznata kao Veće staraca. Ugledni govornici, mnogi od njih učanjeni u, da
se ne lažemo, desničarskim strankama koje koketiraju s jevtinim populizmom.
Dosetke koje se nazivaju aforizmi su, najčešće, bile na nivou kafanskog humora sa
sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da su Srbi duhovit narod, ostaće bez
ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na takvo okupljanje na kojem
govori creme de la creme srpske satire. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni
i degenerisani Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke
nevladinih organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih
govornika. Tu i tamo neka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje
su autoriman koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati
koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam
ja! Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!
Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike
salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Škljocaju veštačke vilice, cure bale,
brišu se zamagljene naočare. Oseća se prepoznatljivi bazd malograđanskog Beograda:
kiseli kupus iz zlorabljenog atomskog skloništa plus beli lukac plus prljave čarape plus
zagorelo mleko i kafa sikteruša pa ako svemu dodate jevtin duvan i sve što su sve
porodice pojele u vašoj zgradi dobićete čarobni miris koji niko od zabavljenih ne želi da
otera. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje plesnjive i steničaste
stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da se inhaliraju tim
kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji grcaju pod
američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske
mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Štaviše, ako im samo
spomenete političku ili moralnu odgovornost, ako ih samo na tren prozovete zbog
njihovih sopstvenih mana oni će, nepogrešivo, kao lovački pas, nanjušiti uljeza i
nagraditi ga ledenom tišinom.Nije im bitno što na tim skupovima nema mladih, pa ni
275 „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se oni lepo zabave i da verglaju
stilski i jezički predvidljive opaske. Nebitno je da li smo ZAISTA NAJBOLJI. Ako
kažemo da jesmo – onda jesmo i to je ono što se računa.
SMRT SATIRE?
Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni
nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari.
Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih
naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji,
po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i
portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga. Standup
komedija je kod nas u usponu pa se i tu može očekivati pojava nekih originalnih,
buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od kojih je jedna
„Da nam živi, živi rad“, sećate se, bila cenzurisana. Pristup pisanju novinskih tekstova
većeg broja autora u e-novinama, kao i par kolumnista „Danas“-a je itekako satiričan.
Angažovane rok – grupe su, možda po prvi put u istoriji domaće satire, nadigrale autore
pisanih „uradaka“ što se itekako može čuti u pesmama „Klopke za pionira“, „Ah,
Ahileja“, „Varvarogenija“, „Piknika“, „Trashery Inc.“, „Bolesne štenadi“ kao i nekih
bendova sa većim stažem („Atheist Rap“).
Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu postalo je pitanje stava i
protesta protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj
umetničkoj revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave.
U zemlji u kojoj medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou
tipičnom za Zapad, ne postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg Colberta ili
Stewarta, kao što u „zabavnim“ rubrikama „Blica“ ili „Politike“ nećete naleteti na
novog Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih
satiričara „srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale
tavanice, pasti pravo u krilo.
(Akuzativ, 2013)
276 Beograd, decembar, 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
HOĆEMO O POLITICI
(članci)
277 Ovi članci su pisani u periodu 2000- 2014 godine i neki od njih nikad nisu objavljeni u
medijima iz, na prvi pogled, nerazumljivih razloga. Ugodno čitanje,
AN
278 Krater na srpskoj političkoj sceni
LEVICA I KAKO JE NAĆI
Svako ko je iole upoznat sa politikom na srpskoj sceni reći će vam da postoje tri
opcije: centar (sa valerima od desnog do nešto „levljeg“) , desnica (sa valerima od tzv.
„umerene“ do ekstremne –sedela ona u Parlamentu sa majicama urešenim zločinačkim
njuškama ili marširala u čast Hitlera, svejedno) i „levica“ ( SPS i rahmetli JUL). Pod
pojmom levice se krije ništa drugo do grupa eks-komunističkih aparatčika/današnjih
vlasnika velikih firmi, Miloševićevih plutokrata koji su se iskreno zaklinjali u mir i
socijalnu pravdu otprilike onoliko koliko se papa moli klingonskim božanstvima. U
prevodu na srpski-organizovana levica u Srbiji ne postoji.
Doduše, neke od stranaka centra se ponekad nazivaju i socijaldemokratskim, članice
su reformisane Internacionale i veruju u savez rada i kapitala. Pomenuti savez o kojem
sanjaju naši champagne socialists naročito dolazi do izražaja kada vašu, do juče državnu
firmu, prodaju biznismenu (strancu ili domaćem, svejedno) a on vas nakon tri godine
otpusti bez prava na otpreminu a pritom vam još zakine beneficije. Ili, recimo, kad vas
zaposle kao pripravnika, vi rmbačite džabe tri meseca(ili duže) a onda kažu da „ne
zadovoljavate“ i postave nekog drugog na vaše mesto te ponove isti postupak. I gde je tu
pravna zaštita? Nigde, kao i kod onih nesrećnih devojaka koje su radile po buticima u
vreme tiranije.
Zapravo, socijalna služba je u ovoj zemlji sve slabija, krediti i za one sa prosečnim
primanjima postaju besmisleni a najveći sindikati su ništa drugo do pioni ove ili one
stranke a u 90% slučajeva ostaci one organizacije koja je, u Titovo vreme, bila poznata
po polutkama i novogodišnjim paketićima. Smešno je da je ta retorika još živa u
demagoškim obećanjima SRS-a (setimo se hleba za siću, izjednačenja plata i sličnih
akcija) koja upravo na kartu socijalnog više nego fašistoidne, ksenofobne retorike (mada
279 ni njen uticaj ne treba zanemariti) u poslednje vreme pridobija dobar deo glasova
siromašnijih slojeva.
KAD KAŽEM SOLIDARNOST MISLIM...
Razlozi za odsustvo levice iz političkog života Srbije nisu, s jedne strane, ni
najmanje nerazumljivi: Miloševićeva diktatura je oborena, delom, i zahvaljujući energiji
punoj snažnog antikomunističkog odijuma koji je, nakon 56 godina vladavine Tita i
njegovih epigona, bio potpuno razumljiv. Dodajmo tome hiljade egzekucija,
proterivanja, slanja tinejdžera u rat, maltretiranja počinjenih u ime komunizma, za
kazamate, logore, cenzuru misli i delanja i stvaranje dva sloja u bivšoj SFRJ-članovi
Partije i svi ostali. I onda mladi ljudi devedesetih prošlog veka, mnogi od njih po ličnim
stavovima u suštini bliski levici viču: „Bando crvena, Better dead then red, Idemo kontradesno“, da citiramo neke od zaboravljenih parola. Naravno, revolt ne zna za nijanse pa je
sve što ima „c“ od crvenog i „l“ od levog odbačeno u mnogim glavama kao potencijalno
opasno. „Nema povratka na staro!“viču tranzicijski konformisti i spremno uskaču na
genetski, partijski ili novčano nabavljena mesta. Da spomenete tešku socijalnu situaciju i
činjenicu da stotinu porodica poseduje najveći deo ove zemlje proglasiće vas za „crvenu
vešticu“ kao da su inkarnacija senatora McCarthy-ja. Doduše, zaboravljeno je i to da
dobar deo levice u Evropi nije na staljinističkom, maoističkom, slobističkom ili
nekakvom drugom „dopu“ te da još postoje ljudi koji veruju u istinsku ravnopravnost i
mogućnost stvaranja društva na humanim osnovama.
Kamen saplitanja je, svakako, i lokalna nacionalna mitologija koja itekako i daje
čini dobar deo političkog života i kojoj gotovo sve stranke daju žrtve zaklinjući se,
direktno ili indirektno, u Pleme, Tle i Veru Pravoslavnu. Takav klimat sigurno ne
odgovara anacionalnim i antiksenofobičnim ubeđenjima. Sitna zamazivanja očiju kao
„društveno odgovorno poslovanje“ velikih firmi, a zaživelo je i kod nas, je ništa drugo
do bacanje mrvica onima kojima ste oteli celu veknu. To je lepota sistema-mnogo se laje
a ništa ne menja: penzioni fondovi se ukidaju, nižu rasni zločini u atmosferi lažne
političke korektnosti, deca i dalje rade u zapadnjačkim fabrikama na teritorijama zemalja
Trećeg sveta, diktatori postavljeni od CIA-e i dalje vedre i oblače nad svojim napaćenim
narodima, vojne intervencije su uobičajena vest uz jutarnju kafu, totalitarnost Kine je
prihvaćena jer ide ruku pod ruku sa ekspanzijom kapitalizma, Rusija može eliminisati
280 koga hoće dok god predsednici tepaju jedan drugome „Vlad“i „Džordži“ a
neokolonijalizam cveta samo se sad zove globalizam. Big change!
Da paradoks u ovoj priči bude veći, Evropa nije mnogo pomogla svojim primerom:
pomislimo samo na poljsku „Solidarnošć“, radnički pokret koji je izneverio nade svog
naroda nakon obaranja komunističkog režima skrenuvši usput naglo udesno kao i u niz
korupcionaških afera. New Labour u Velikoj Britaniji koja je odavno prestala da bude
levičarska stranka donedavno je podržavala politiku SAD u Iraku. Pametno su se setilibesmisleno je nastaviti sa slanjem britanskih trupa sad kad dve trećine Amerikanaca
veruje u prestanak rata koji je po krvavosti rame uz rame sa našim, balkanskim. Možemo
se setiti i ratno raspoloženih „zelenih“ i socijaldemokrata u Nemačkoj za vreme
bombardovanja eks-SRJ 1999. godine. Paralela sa izdajom principa mira skoro svih
socijalista u Evropi 1914. godine (izuzev srpskih i bugarskih koji su glasali protiv ratnih
kredita) nameće se sama od sebe.
Tu, nažalost, nije kraj spiska. Dobar deo evropske levice ili boluje od duhova prošlosti
ili je postao deo vladajuće plutkoratije, zaboravljajući, u oba slučaja, ono što je njihov
razlof postojanja i oni su se, svojevoljno, dezintegrisali. Nekad neshvatljiva podrška
„levih“ stranaka NATO paktu danas je postala sine qua non njihove politike koja se za
bledu nijansu razlikuje od neke konzervativne. Ako bi neko zaista želeo da se iskreno
odredi prema nasilnoj vojnoj mašineriji koja je ništa drugo do „SAD plus ostali na
krstaškom pohodu protiv Orijenta(a Srbija tu ima ulogu male ali bitne karikice na
zapadnoj verižnjači)“ dobio bi deo starog integriteta i izgubio cenzus a to je danas, kad se
mnogo manje žrtve ubrajaju u „heroizam“, nemoguće.
Ono što se navodi kao alternativa je čitav niz antiglobalističkih organizacija i pokreta
a ovde su spomena vredne samo one koje se ne zalažu za oružano nasilje ali ni
kompromise sa ksenofobijom,militarizmom ili korporativnim kapitalizmom. Njihov
problem nije toliko u tome što nemaju brojno članstvo ili poslanike u evropskom
Parlamentu. Nije problem ni to što su često deo „putujućeg cirkusa“ protiv G-8 koliko što
se jasno ne distanciraju od ekstremnih desničara koji se takođe izdaju za antiglobaliste i
pojavljuju na istim skupovima. Poznato je iz istorije-saberite sluđenog socijalistu i
agresivnog nacionalistu i dobićete nacional-socijalizam. Pa, šta je onda ostalo ljudima
281 koji smatraju da korporativni kapitalizam i potrošačko društvo nisu odgovor na njihove
molitve?
ŠTA DA SE RADI?
Kad ništa drugo opipljivo i materijalistički dijalektičko ne ostane možete se uhvatiti za
dve stvari: ideju i veru (ne religiju) jer ni jedna ni druga ne zavise od promenljivih,
lažljivih političara koji se danas uglavnom dele na realizovane i nerealizovane tirane.
Postoji ideja (od „Besede na Gori“ pa nadalje) da su ljudi stvoreni ravnopravni, da imaju
jednaka prava na raspolaganje životom, zdravljem, obrazovanjem i duhovnim razvojem,
da pohlepa i gramzivost jednog ne sme ograničavati i ugrožavati živote hiljada, da sila
nije rešenje a samim tim ni ishodište i da svaka civilizacija koja polazi iz suprotnih
motiva stvara samo krv, teror i gomile isfrustriranih pojedinaca koji mogu umreti od
gladi, bolesti ili prežderavanja ispred TV-a, svejedno.
Prevedeno na praktičan jezik to znači: potrebno je da se ljudi,oslobođeni osećaja
inferiornosti, samoorganizuju, bez ikakvog oslonca na stranke ili organizacije, vladine ili
nevladine, da formiraju nove sindikate u koje će birati neiskompromitovane ljude koje
poznaju i kojima veruju, da pokažu solidarnost prema onima kojima je teže od njih i
podrže one koji , recimo, štrajkuju glađu jer primaju deset hiljada mesečno, da se „na
svoju ruku“ , kao slobodni ljudi, mirno, bore protiv zloupotreba o koje se sapliću čim
izađu na ulicu. Na kraju krajeva, na ulici i u kući se menja društvena klima, ne u ustajaloj
Skupštini. Nužno je pogledati skoroj prošlosti u lice i pljunuti je i, da, osuditi sve
zločine bez obzira ko ih je i u čije ime činio kao i ksenofobične varoške lajatore -neki od
njih, istina, samo sede po kafanama ali drugi su politički analitičari , treći pišu udžbenike
četvrti su oficiri .policajci i BIA kadrovi dok oni tamo deseti vladaju zemljom.Inače su
bezopasni.
Ali, ništa ne biva ni bez duhovnog elementa (koji ovde nije nadogradnja nego
sastavni deo) jer, ako se pređe na sumanuti, uskospecijalizujući nivo obrazovanja onda,
naročito u društvenim naukama, to predstavlja smrt razuma. Više neće biti ljudi širokog
obrazovanja, onih koji mogu da sagledaju celokupnu sliku sveta ili „renesansnih ljudi“
već samo ograničenih pojedinaca na profesorskim pozicijama koji grabe sitne poene na
mesečnim referatima. Takvi ljudi su isključeni iz javnog života i služe jedino kao ukras u
pseudokulturnoj vitrini. Potrebne su očigledno i teške žrtve jer bi i televizija morala da se
282 menja tačnije, da se ukinu mozgo-ispirajući sadržaji kao isprazne reklame, rijaliti šoovi,
pseudoistorijske emisijice ili barem da im se parira životom, duhovitošću, idejom,
novinom, zaista alternativnom kulturom. Odumiru nam bioskopi, pozorišta a ni
kinematografija nije mnogo bolja-a to nije samo njihova odogovrnost. Ako to, kao i ono
što se događa sa njihovim narodom, odgovara većini ljudi od kulture onda oni i ne
zaslužuju da se tako zovu kao i da govore jezikom čije značenje svakodnevno ubijaju.
Izvesno je jedino da se posledice tranzicijskog konformizma i „kvazi-pozapadnjačavanja“
zalepljenog na mentalno žilav „slobizam“ već sad osećaju i da više nije bitno da li ćemo
za vek ili dva nestati već da li ćemo iza sebe ostaviti išta vredno sećanja.
(2007)
I, ŠTA S TIM?
Sa 50% funkcionalno nepismenog stanovništva Srbija spada u red najmanje
obrazovanih i najmanje razvijenih država. Evrope. Po zvaničnim statistikama 6%
stanovništva ima neku vrstu visokog obrazovanja-od visoke škole do fakulteta (u Velikoj
Britaniji je, primera radi, taj procenat je pet puta veći!). Statistika govori i da je 50%
mladih nezaposleno. Inače, nezaposlenost se nalazi u ovom društvu u samom vrhu
društvenih stigmi. Da stvari budu jođ bizarnije nivo nbezaposlenbosti je još veći među
visokoobrazovanom populacijom ove zemlje. Čemu ove cifre?
Srbija je, ponavljam, upućena kako na ljude koji su vešti određenim zanatima tako i
na one koji su obrazovani. Bez dovoljnog broja jednih i drugih zemlja će propasti,. To je
bar svima jasno kao što je jasno da je razvoj zemlje jednak procentu obrazovanih ljudi.
Dakle, jednaka mogućnost svih na obrazovanje je jedno od osnovnih prava svih ljudi
koji ovde žive., A koliko je to zaista tako?
Srbija je zemlja ogromnih socijalnih razlika-prosečna primanja se kreću između 10 i 50
hiljada dinara, od opštine do opštine s tim što su brojne one opštine sa primanjima od 10
hiljada brojne a retke one sa maksimalnom zaradom. Da stvari budu još gore, ono što se
nekada nazivalo besplatnim obrazovanjem više ne postoji. Pitanje je, zapravo, da li je
ikada i postojalo ali je sigurno da je sad taj diskriminativni trend, započet devedesetih,
283 doživeo svoj vrhunac: sa visokom cenom stanarina u Beogradu, stalnim rastom cena
hrane i učila te školarina visoko obrazovanje postaje luksuz. Mesta u studentskim
domovima, javna je tajna, ne moraju baš nužno da pripadnu najboljima a pripadnost
„podobnim“porodicama prisutna devedesetih nije nestala ni danas.
Dakle, ako ste siromašni i niste iz Beograda te nemate rodbinu u prestonici vaši
izgledi za normalno studiranje su daleko od dobrih i to, naravno, pod uslovom da ste na
vrhu rang liste ali ako ste ispod crte „ali tu negde“ šanse maltene i nema. Stipendije,
gotovo po pravilu povezane s tim „ko od vaših zna nekoga u nekoj firmi“, mogu vas
spasiti. Možda. Uglavnom ne.
A šta je bilo pre toga? U osnovnoj, srednoj školi? Iako se čini da su neki ostaci starog
(čitaj: komunističkog) uređenja ostali kako u školstvu tako i u društvenim odnosimanepostojanje striktnog klasnog sistema i manje-više jednake šanse za sve što se osnovnog
obrazovanaj tiče, očito je da je preovladao brutalni kapitalizam koji se fino nadovezao na
tradicionalnu korupciju. Današnja deca grcaju pod teškim rančevima krcatim knjigama, u
obrazovanju se ide od prekrcanosti gradiva, dakle suštine, do preopterećenost formom.
Obavezno osnovnoškolsko obrazovanje je preskupo za mnoge u Srbiji, naročito za najveć
i deo romske populacije. O čemu onda govorimo? Još je gora situacija sa sadržajem-jedan
od najmorbidnijih podataka je da deca koja su juče jedva progovorila svojim jezikom uče
engleski od prvog razreda osnovne škole. Ako vas zanima kakvi će biti rezultati takve
„reforme“ upalite bilo koji kanal i imaćete šta da vidite-nafurane voditelje koji govore da
će „ostati u dodiru“, „moje ime je“, najavljuju „najbolji šou ikad“, dakle, zvuče kao
nakaradni prevod sa engleskog jezika. I tako, veliki broj ljudi će znati tek po koju reč na
engleskom a srpski će im biti iskrivljen. Jednom rečju-učiće dva jezika a nijedan neće
znati dovoljno dobro.
Ako ste, dakle, prošli pakao osnovnog i gimnazijskog obrazovanja i u roku, po cenu
enormnog odricanja, dimplomirali, šta onda? Malo mesto iz kojeg ste došli ne nudi
mnogo radnih mesta a u Beogradu ne možete ostati., Preostaje vam da se vratite i čekate
da stari profesor u lokalnoj školi umre kako bi mogli da učiteljujete umesto njega. I, ko će
uzeti to radno mesto umesto vas? Sin predsednika opštine, njegov zet, istaknuti aktivista
stranke, bilo ko a na as nikad neće doći red. Iskreno rečeno, a govorim na osnovu svog
ličnog iskustva -da sam se rodio u bilo kom mestu u unutrašnjosti a ne u Beogradu ja ne
284 bih mogao da završim dva fakulteta i magistriram pride. Doduše, problemi se ne rešavaju
sami od sebe ni ako ste iz Beograda-od, recimo, 100 nezaposlenih istoričara trajno se
zaposlilo 2 za dve godine –tako stoji statistika u Zavodu za zapošljavanje u Stevana
Šupljikca. Nude se jedino mesta nastavnika na određeno vreme. Srećni su oni koji nakupe
mesec dana na jednom mestu. U Koste Abraševića je još gora situacija: tamo se za 10
godina jedan dramaturg zaposlio. Dakle, izdavačka preduzeća, novinske kuće, pozorišta,
televizije, arhivi, niko od njih ne traži ljude na birou. Zašto? I gde su javni konkursi na
kraju krajeva? Kako su brojni uglednici stigli do mesta na kojima su?
Odgovor na sva ova pitanja je vrlo jednostavan: u Srbiji se formirala viša klasa koja i
ne mora da sanja o seobi u Evropu-oni u Srbiji već žive zapadnoevropskim standardom.
„Zahvaljujući“ ukidanju brojnih radnih mesta u praksi je dovoljno da bilo koja firma
može funkcionisati sa jako malim brojem ljudi na njenom vrhu,naročito ako su deca
zaposlenih završila jednu od brojnih privatnih škola za menadžment. Nastupila je nova
era mladih, uspešnih,obrazovanih i –sa vezom. Nije bitno što su, u većini slučajeva, radili
u kulturi ili teškoj industriji, oni ništa drugo do manekeni poslovnih ljudi računa se ono
što je najbitnije-oni su vladajuća klasa. Svoj položaj duguju ne samo genetskim vezama i
bogatstvu već i obrazovanju koje, ako nije kupljeno, može biti izmišljeno i overeno
jednom od brojnih besmislenih titula „uglednih privatnih univerziteta“ osnovanih juče.
Možda će jednog dana, po uzoru na svoje „kolege“ u Britaniji tražiti da ih zovemo „sir“,
„squire“ ili „me lad“. Zapitajte se koliko ljudi na današnjoj javnoj sceni Srbije potiče iz
siromašnih ili „običnih“ porodica a onda se zapitajte kolika je mogućnost da neko, recimo
radničko dete, dođe do bilo kakvog uglednog položaja? I sva ta lica sa naslovnih strana,
koliko među njima onih koji su iz slavne glumačke/tajkunske/sportske porodice (pritom
ne mislim da su svi automatski bez talenta ali nemali broj njih pored zvučnog imena
nema druge kvalifikacije)Tako je jednom politikusu bila glavna „značajka“ za visoko
mesto koje zauzima to što potiče iz „porodice koja neguje građanske vrednosti“? Nije
trebao tako stidljivo da piše o sebi-mogao je da dopiše i da nije politički neiskusan-bio je
član podmlatka SPS-a. Zašto se stidi? To mu je samo plus!
Naravoučenije je jasno: onaj ko kontroliše znanje taj kontroliše i budućnost zemlje.
Formirala se, sad to možemo, nakon distance od osam godina, slobodno reći, društvena
elita koja ne poznaje propustljivost kao takvu. Bogati, bahati, oslonjeni na rođačke veze i
285 novčane interese koji su iznad svakog poimanja bilo kakve ideologije ili stranačkog
opredeljenja, današnji pripadnici vladajuće klase su isparcelisali ovu zemlju i ne postoji
jedna stopa Srbije koju nisu uneli u svoj katastar. Ako izuzmemo Kosovo naravno. Mapa
srpskog društva danas izgleda kao karta nekadađnjeg Svetog Rimskog Carstva sa silnim
kneževstvima, markgrofovijama i baronskim posedima koji su međusobno izukrštani. To
da li pripadnici vladajuće klase podržavaju neku od demokratskih opcija ili vicevi u
kojima se pojavljuju imaju „bradu“ iz Miloševićevih vremena nebitno je. Jedino čime se
upravljaju su njihovi gramzivi interesi i tu svako domoljubno busanje u grudi pada u
vodu.
Neki se, u krajnje neo-liberalnom duhu, nadaju da je formiranje bogatog sloja dobro
za našu zemlju, fino je imati džet-set a i to znači veće poreze te da će možda neki od
njih, vladajućih, da se smiluje i napravi neku fondaciju za pomoć ugroženima te se tako
iskupi za preteranu lovu koju je nakupio. Ništa ne bi bilo netačnije od toga. Epoha
prvobitne akumulacije kapitala tek što je počela a oni koji je prežive i dočekaju pozne
godine videće, ukoliko ne dođe do stvarne promene u ovoj zemlji, kako RTS nije javni
servis već naprotiv-naš narod je javni servis za onih nekoliko primata koji su kupili
diplome na vreme. Videli smo ovih godina u šta ulažu najveći: u sport kao najveću veš
mašinu za pranje novca i najbolju reklamu. Šta preostane ide za crkvu pa tek onda za
zdravstvo ili kulturu. A evo stvari koje postoje kao problem a koje oni nikad ne bi želeli
da reše:
-Planske stipendije za siromašne studente (bilo je par izuzetaka ali se sve svelo na
fotografisanje za novine)
- Novac namenjen podizanju novih hramova premestiti za porodilišta i bolnice
-Povećati stepen učestvovanja u tzv. Društveno odgovornom poslovanju-povećati
dobrovoljne priloge
-Davati novac u socijalne, penzione, zdravstvene fondove
-Sniziti kamate po ratama za kupovinu njihovih proizvoda
- Ulagati u školstvo pa čak i da ono nema direktne veze sa firmom
I;ako im je zaista stalo do kvalitetnih ljudi u firmama:
-Raspisati javne, fer konkurse za poslove
286 Mada, s druge strane, kad bi vladajuća klasa pristala na sve ovo onda ne bi bila
vladajuća, zar ne?
(2008)
O STRAHU
Od proglašenja nezavisnosti Kosova pa do dana današnjeg Srbija se utapa u
sopstvenom strahu umesto da se s njim suoči. Najbolji primer su silni mejlovi koje sam
primio: „Probudio mi se nešto patriotizam. Vidimo se na mitingu“. To dakle, može da se
šalje, niko se ne sakriva, nema nikakvih problema ali, kad obrijane glave dele hleb u
Somboru ispred pekara koje drže Albanci, onda nema nikakve reakcije. Da li onda stižu
mejlovi u kojima se nekome „probudio humanizam“? Da li se nekome probudila
ljudskost pa da osudi nasilje i pljačku po Beogradu? Da li se nekome probudila savest pa
da progovori malo o tome što su „ti tamo neki Albanci“ proglasili nezavisnost? Hoćemo
li da govorimo o tome koje je sve ljudske i B ožije zakone kršila Miloševićeva vlast i
hoćemo li ikad govoriti o onima koji skrivaju zlikovce koji tvrde da su ubijali u naše ime?
Da li se, na kraju krajeva, probudila bilo kome osnovna ljudskost kad vidi nezaposlene,
siromašne, bolesne kojih je puna zemlja? Ili im je možda „dosta politike“?
Navodim neke stvari ogoljeno i tačno, čisto da vas malo isprovociram:
-Desničarske partije nisu više stvar prošlost već surove stvarnosti i zajedno imaju podršku
većeg dela mladih (do 30)
-Veliki broj naših sugrađana zazire od bilo kakvih bližih kontakata sa nacionalnim
manjinama (druženje, izlaženje, brak)
-Slično je i sa odnosom dobrog dela Srba pripadnicima drugih rasa i veroispovesti
- Dobar deo mladih (od 1982. godine pa nadalje) ne seća se i ne želi da zna šta se
dogodilo u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ali ni Krajine i Kosovo ih ne zanimaju mada
nose majice sa likovima zlikovaca
-U odsustvu bilo koje ideje i bilo kakvog nastojanja da se mladi obrazuju o užasu
devedesetih, u mutljagu tranzicije, mnogi se okreću ekstremnom nacionalizmu kao
ideologiji
287 -Naša policija je čestitala sebi zbog ogromnih razaranja koja nije sprečila
-Naš establišment tvrdoglavo izbegava bilo kakve komentare vezane za najnovije naciakcije
-Na nekim društvenim fakultetima je IN biti „Strojaš“, „Obrazovac“ i slično
-Antisemitizam je i dalje izrazito prisutan u mnogim mozgovima a neretko i u
mozgovima onih koji su glasali za neku od demokratskih stranaka-ako ne u formi akcije a
ono u nizu predrasuda
Zbog svega gore navedenog ne sumnjam ni najmanje u sledeće:
-
U maloj zemlji u kojoj svako svakoga zna sve ekstremističke grupe moraju, na
ovaj ili onaj način,biti povezane sa centrima moći. Nemoguće su njihove
mrzilačke akcije bez nekih ljudi u policiji ili BIA
-U maloj zemlji kao što je ova javno izneti svoje mišljenje je najlakša i najteža stvar
-U maloj zemlji kao što je ova bombe se podmeću novinarima pod prozor a pretnje,
ucene, fizičko maltretiranje su uobičajeni
-U maloj zemlji kao što je ova baš zato što je moguće da svako može stradati zbog
„nekorektnog“stava treba pobediti strah
-U maloj zemlji kao što je ova ljudi koji pišu kritički o zlu koje ovde tinja od devedesetih
i dalje hodaju ivicom noža
-U maloj zemlji kao što je ova zlo nema milosti ni prema kome a to se odnosi i na mene
lično i ako se nešto tako meni dogodi želim da znate da nema veze ni s čim do sa mojim
javnim delovanjem-sa kritičkim tekstovima objavljenim u „Betonu“ kao i na ovoj
stranici, www.myspace.com /aleksandarnovakovicworks
-U maloj zemlji je sve ionako malo, stisnuto, granice su svuda oko nas, gradovi i sela
nanizani jedan do drugog i u takvoj zemlji se može sto puta na dan stradati od
klaustrofobije ili se može izaći i reći: ja se ne bojim i nastaviću da pišem slobodno o
svemu jer znam ko ste i ako se ja ne mogu sakriti od vaših pretnji ne možete ni vi od
moje reči
(2008)
288 Pogled u slavnu prošlost
UCVIJELJENI DIKTATOR
U naslovu je, “krštenom” po jednoj od epizoda “Alana Forda”, suština priče o
Josipu Brozu Titu, danas, 29 godina posle njegove smrti. Ma koliko javno mnjenje
ulagalo napore da zvuči “čisto”, “nepristrasno”, “sa distancom” postoji osećaj
nelagodnosti kad se govori o “Maršalu”, okleva se da se nazove krvoločnim despotom
što je i bio (spomenimo „leva skretanja“, “pasja groblja”, ideološku represiju, ukidanje
višestranačja,otimačine, samovolju, egzekucije bez suđenja, planski teror, proterivanje i
represivni tretman prema nemačkoj i delu mađarske nacionalne manjine, Goli Otok,
partijsku državu...).Sve to dolazi, baš kao i brojne negativne pojave, a naročito one
vezane za izvitopereni način posmatranja politike, javnog života i etike upravo kao
nasleđe iz titoističke prošlosti. Priča “pustimo istoričare da utvrde istinu” jednako je
efikasna kao i čekanje srpskog “Ćire” na Waterloo Station u Londonu. Diktator, da je
danas živ, bio bi, sasvim sigurno, “ucvijeljen”, jer omladina ne zna za njegaali i zbog
hiljada disidenata koji su pod njim “propatili” te retkih stvarnih protivnika koji su danas
živi a ne bi štedeo ni suzu plačući nad epigonima, krivcima za ratove devedesetih.
KOMPARTIJO TI SI KAO ZDRAVLJE
Možda bi se Brozu omakao i neki osmeh jer se i dalje vodi kao lider velikog
antifašističkog pokreta (što je, neosporno i bio) kao i pri pogledu na one koji i danas
uzdišu za njegovim vremenima. Uzdišu za mirom, relativnuom finansijskom sigurnošću,
crvenim pasošem (ulaznicu u sve zemlje), crvenom knjižicom (ulaznica za sve visoke
funkcije) odlascima u šverc do Trsta i brčkanjem u Hrvatskoj za male pare pre nego za
ideologijom koju je predstavljao. Ugledni istoričar na moje reči da je Tito bio tiranin reče
“da ne budem oštar jer je sentimentalan u odnosu na to razdoblje” baš kao što je u
Valjarevićevom “Komu” stari Italijan nostalgičan prema Musolinijevim danima jer je
tada bio mlad. Neki se Brozovi “fanovi” danas pravdaju da su verovali u ideju i bili
veliki levičari i tako zasluženo stekli silne privilegije i bogatstva za razliku od,
verovatno, izgladnele „reakcije“. Oni su , uz par izuzetaka, baš kao i Tito, bili površno
ideološki obrazovani. Naši komunistički „puritanici“ su propagirali zakržljale
sitnoburžoaske gušte koji su imali isti cilj u okviru državne propagande kao i oni u SAD-
289 stvoriti apolitičnog konformistu ili još bolje poslušnika koji glasa za jednu od dve ili, u
našem slučaju, za samo jednu od jedne Partije. Kreiran je Novi Čovek koji je navodno
otvoren i prema Istoku i prema Zapadu, umereni komunista,nesvrstan, tolerantan a u
suštini je palančanin, skorojević, neradnik i baštini u grudima mržnju prema drugim
“narodima i narodnostima” , ušuškan tankom čaurom titoističke ideologije. O iživljavanju
jugoslovenskog hiperpotrošača u poseti zemljama Istočnog Bloka nad “bratskim
socijalističkim narodima” i snobovskom ismevanju Poljaka, Bugara ili Čeha i da ne
govorimo.
A sve je to moglo da funkcioniše, tako se bar činilo, zahvaljujući Brozovom kultu
ličnosti (plus sporazum na Krimu plus dvadeset milijardi dolara duga koje nikad nisu
adekvatno iskorišćene plus preobilno plaćen vojni, policijski i činovnički aparat),
jedinom vezivnom tkivu jugoslovenskih naroda. Da bi se shvatila proizvoljnost takve
tvrdnje kao i prazni hvalospevi u kojima se Tito često opisuje kao “car”, “najbolji”,
“najjači”, “veliki šmeker” i slično treba pogledati u prošlost.Kraljevina SHS, docnije
Kraljevina Jugoslavija imala je na svojim leđima, nakon brojnih stranih tirana, “unitarnog
Jugoslovena”, Aleksandra Karađorđevića, koji je svojom šestojanuarskom diktaturom i
uništavanjem parlamentarizma (“između kralja i naroda neće više biti posrednika”)
ubrzao proces raspadanja države koju je hteo da sačuva a njegovom smrću u atentatu u
Marseju je i ta poslednja, prisilna spona, pukla. Dakle, vođa, i to autoritaran, je bio
opravdanje postojanja jugoslovenske zajednice. Sa nestankom potrebe za stvaranje alibija
zločin postaje potpuno opravdan i međusobni pokolj može početi dok se ne pojavi sledeći
“veliki vođa” koji će, krijući se iza pravednog cilja (oslobođenje i jedinstvo
jugoslovenskih naroda, plemenita ideja koja je dala velike borce i žrtve ali nikad nije
imala dostojnog realizatora) kao i ubijeni kralj, zasesti na presto.
WINNING UGLY
Razlika je, pored ideološke, bila i u pristupu - Karađorđević je smatran za krutu
“vojničinu” a Tito je shvatio da je PR majka ideologije i stvorio je od svog ličnog imidža
komuniste-malograđanina “role model” za sve Jugoslovene a naročito za Srbe kojima je
imponovalo to što voli lepe žene, duvan i dobru kapljicu i to ne krije. Njegovi udiđeni
portreti, sa cigaretom u muštikli ili tompusom, kilogramima zlata na prstima (navika iz
vremena kad se predstavljao kao grčki trgovac Spiridon Mekas?), besprekorni sakoi,
290 klavirske i lovačke poze, sve je to bio bofl koji se gutao i bio odomaćen u našim kućama
kao jambolije na krevetima, šustikle na televizorima i pevaljke na Radio-Šapcu. Maršalov
jezik je bio prost, konfuzan, neka vrsta jugoslovenskog “novogovora” kojim je govorio
samo jedan čovek a njegove “duhovitosti” su terale strane diplomate da kolutaju očima.
Setimo se i brojnih viceva koji su udvorički veličali Tita predstavljajući ga kao “našeg
čoveka”, superiorka koji na kraju prevari, ukrade, udari na kvarno i tako pobedi.
S te strane je Tito bio najuspešniji diktator 20. veka (uprkos neuspešnim reformama u
prvoj polovini šezdesetih, dezintegraciji zemlje, dugovima, narastajućim socijalnim
razlikama, velikoj emigraciji, prikrivanim nacionalnim tenzijama) jer se nije skrivao iza
ideja već je bez uvijanja išao na najgore kod svih- slugeranjstvo, poslušništvo,
srebroljublje, odsustvo samostalnog mišljenja, antiintelektualizam, antidemokratičnost,
potrošački mentalitet, banalni hedonizam i naravno pobedio. Nimalo slučajno, pesme
pevane njemu i zemlji u čast učinile su ga pop-ikonom u osamdesetim. Značke, majice,
nalepnice, albumi, kalendari i uvek isti osmeh u uniformi operetskog generalisimusa, kao
da nije uništio desetine hiljada nevinih tinejdžera poslavši ih u klanicu Sremskog fronta.
Tito nikad nije bio levičar niti demokratičan (“meki komunizam” je bio rezultat
kompromisa a ne njegove želje) već pragmatični avanturista, nogo nemilosrdnija verzija
dvojice avanturista iz Kiplingovog “Čoveka koji je hteo da postane kralj” a njegova
kvaziideologija je pojela samu sebe i ostavila zemlju isfrustriranim aparatčicima koji su
pokušali da popune prazninu sedeći u listeru sa muštiklom na kanabeu (Stalin look-alike) ili kao “Ćaća” salutirajući armadi u beloj uniformi (isti Pinoče). Bilo je i patetičnih
priča o deci koja nose gajbice sa voćem da zarade džeparac, fotografija u trenerkama, na
utakmicama, dece sa cvećem, malih spektakala za godišnjice partija ali ništa nije moglo
da prevaziđe Cara Kičeraja i banalnu štafetu na Dan mladosti, smotru koja je služila
izrabljivanju mladosti hiljada učesnika i iživljavanju starosti jednog čoveka.
OSTALO JE PONAVLJANJE
I zaista, ako je u nečemu Broz, koji je s velikim problemima došao na vlast i ništa
manjim problemima ostavljenim u zaveštanje naslednicima otišao s iste, uspeo onda je to
zaumni politički legat koji je ostavio a o kojem se danas i ne govori: mutiranu vrstu
političkih manipulanata koja vuče svoju slavnu tradiciju još iz 19. veka, demagoge koji
su naučili funkcionisanje totalitarnog sistema i onda ga primenili u svojim skučenim
291 feudima. Nekad davno su ga mnogi od njih podražavali a onda, lišeni Vođe, odlučili su
da svoje komplekse veličine iskale kroz nacionalizam, kriminal i rat. I oni su, praćeni
kič-scenografijom, išli na najgore kod čoveka ali su to doveli do novog ekstrema: ubijte i
pljačkajte koga hoćete samo da nije naš i da ja dobijem deo novca. Današnje saveznike
tajkuna, lidere plutokratske vlasti (mnogi od njih su bili članovi SKJ) karakteriše samo
pragmatična težnja prema moći koja traži nekoliko ideoloških okvira istovremeno,
moderni su i, kažu, prozapadni. Ponekad provali titoistički sentiment i požele da im tu i
tamo neko dete napiše pesmu ili ih naslika ili zatraži da im pomognu ili da ih se bar
ponekad seti jer, bez toga, oni će biti ono što je i duh Josipa Broza danas- ucvijeljeni
diktatori.
(2009)
Kako se piše reč saveznik?
BOMBARDOVANJE MALOG MOZGA
Dnevni list „Politika“ je obeležio, uz prigodan „Tanjugov“ tekst, 65 godina od
savezničkog bombardovanja Beograda koji je u periodu od aprila do septembra 1944.
izgubio više od 4.500 civila dok je stradalo 18 nemačkih vojnika. Banalnost i uzaludnost
akcije u kojoj glavni nemački potencijali nisu uništeni a životi izgubljeni pod tepihom
bombi je neosporna i mesto joj je u emisiji „Military blunders“ na „History channelu“.
No, ono što je odurno u ovom „Tanjugovskom“ saopštenju je to da se iz cele priče može
izvući zaključak da nije sigurno na čijoj strani je ova zemlja bila u Drugom svetskom
ratu. Jer, ako se saveznici (nekada označavani sa velikim S) sada „smanjuju“ i stavljaju
pod navodnike onda oni to prestaju da budu. Dakle, po „Tanjugovom“ autoru, Srbija, kao
deo razbucane i okupirane Kraljevine Jugoslavije, je bila ili trebala da bude na strani
Sila Osovine u Drugom svetskom ratu.? Ko zna, da Osovina sutradan vaskrsne,
nepotpisani „tanjugovac“ bi možda odma' uz nju k'o da mu je Nedić ušao u glavu a
Ljotić ga udara cokulom u zadnjicu? Ili su možda „saveznici“, kako ih autor zove,
saveznici donekle a odnekle Saveznici? Recimo, kad su slali džebanu i lekarije četnicima,
da li su onda po njemu bili Saveznici? Ili su bili Saveznici kad su partizanima davali
292 džebanu i lekarije? Onda kad su podržavali Tita ili onda kad su podržavali Karađorđeviće
ili onda kad su predali ratne zarobljenike njihovoj žalosnoj sudbini kod Kočevskog roga?
A možda su prestali da budu Saveznici onda kad nas nisu pripustili u Trst koji nikad nije
bio naš?
UTISAKA PUNA GLAVA
To što ni vi ni ja ne znamo to autor i velika većina čitalaca koji su ostavili
komentare savršeno dobro znaju: ovo je samo još jedan povod da se jedan istorijski
događaj preseli iz prošlosti u sadašnjost a iz razloga aktuelne dnevne politike i redovnih
opljuvaka o SAD. Tako se odmah povlače paralele između bombardovanja 1944. i 1999.
godine kao da je to potpuno isti događaj baš kao što je u Hrvatskoj 1991.godina bila u
mnogim srpskim glavama repriza 1941. godine a čuveno „događanje naroda“ 1989.
tobožnja osveta za 1389. godinu. Kad se, dakle, u neukim i tvrdim nacionalizmom
zatrovanim glavama pobrkaju određeni pojmovi onda prošlost postaje integralni deo
današnjice a sutra ne postoji. Po njihovoj sumanutoj logici su nas tako Britanci i
Amerikanci bombardovali dve stotine puta i to uvek zbog jednog te istog- jer smo takvi
kakvi smo i jer se nalazimo tu gde se nalazimo. Uzrok i posledice u takvom nakaznom
razmišljanju ne postoje a objašnjenje da nikad nisu postojala dva identična istorijska
događaja otkad je sveta i veka izgledaju im kao da ste rekli da su Belka, Paja Patak i
Horacije upravo pobedili na izborima.
Tako podatak da Beograd pod nemačkom okupacijom nema veze sa Beogradom pod
Miloševićevim režimom (mada o sličnostima između Hitlera i Miloševića može da se
napiše fina rasprava) ne znači ništa baš kao ništa ne znači kao ni to da je većina ovog
naroda ipak bila protiv nacističkog zla te 1944. godine dok je narod, po pitanju domaćeg
slobističkog zla, bio podeljen 1999.godine. Da užas bude veći, lamenti nacoša među
potpisnicima komentara, vise ne samo nad Srbijom nego i, gle čuda, bratskom
sovjetskom armijom koja je iznela ceo rat na svojim plećima i, za razliku od brutalnih
Angloamerikanaca, verovatno pažljivo gledala da ne sruši nijednu kuću u borbama za
oslobođenje Beograda, ne opljačka nijedno domaćinstvo i ne siluje nijednu devojku. Kud
narodna vojska prođe...
Posebna opasnost ovakvih članaka koji ne rezultiraju umobolnim komentarima već i
širenjem jezika mržnje je i u tome da se ova zemlja, po ko zna koji put, ne odredi jasno
293 po pitanju kako njene borbe protiv fašizma i nacizma u Drugom svetskom ratu, po
pitanuu kvislinških formacija, kao i po pitanju lokalnih nacoša koji se i nesmetano
skrivaju deceniju i po ili prave skandale ili beže u Italiju ili se bave kolumnističkim
rabotama ili pišu knjige pune mržnje u svemirskim tiražima.... Da ludilo bude veće,
insistiranje na ispisivanju famoznih navodnika iznad naših saveznika u dva svetska rata i
potenciranje stradanja 1944. godine potire ono bombardovanje i okupaciju iz 1941.
godine koje je i dovelo do tog užasnog događaja baš kao što konstantna priča o samo i
jedino NATO bombardovanju 1999. godine preskače krvave događaje i odgovorne ( neke
od njih još na slobodi) za ono što je bilo 1991, 1992, 1993, 19994, 1995. godine i što je
dovelo mečku i pred naša vrata.
(E- novine, 2009)
Neslavne epizode iz slavne prošlosti
IMPERIJA ZAUMA
U ovom članku neće biti reči o neopisivim žrtvama koje je Srbija podnela u dva
balkanska i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, o Kajmakčalanu, proboju
Solunskog fronta, brzom napredovanju srpskih pešadinaca koje je zadivilo francuske
konjanike i stvaranju Kraljevine SHS, namučenim Srbima, ratnim zarobljenicima, koji su,
teško bolesni, čuvali Ljubljanu od italijanske vojske. Razlog za to je jednostavan- sve to
je čitaocima već poznata tema koja je, prežvakavana često od raznih nacionalnih kvazibardova i dobrano mitologizovana, izgubila dosta od svoje istinske potresnosti. Pretočena
u kojekakve “ Milutine” i kalemarska pisanija, krvava Odiseja koja je u mnogome
odredila današnju situaciju u kojoj se srpski i drugi balkanski narodi nalaze nije prikazana
onako kako je zdravom razumu koji pristupa problematici “sine ira et studio” i dolikujesa osvrtom na sudbine drugih. Stoga nacionalna istorija s početka 20. veka deluje kao
jednostrani lament a ako ne sagledamo i priču “druge strane” nikad nećemo u potpunosti
shvatiti poruku i pouku koju ovaj narod mora izvući, ma kako neprijatno ona izgledala.
IZA NAČERTANIJA- VELIKA SRBIJA
“Načertanije” Ilije Garašanina iz 1844. godine prikazuje one tipično nacionalnoromantičarske tendencije od kojih je bolovala cela Evropa dakle, ujedinjavanje Srba i
294 njihovih “rođaka” u jednu državu koja je, u suštini, trebala da bude stvorena na
italijanskoj bazi- Pijemont sa savojskom vladarskom kućom i dovitljivim kancelarom
Kavurom=ujedinjena Italija tj. Garašanin plus koji god vladar= Velika Srbija. Ta
tendencija, iako u više navrata poništavana i odbacivana, nikad nije potpuno izašla iz
opticaja. Štaviše, sa okretanjem srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara u KuK
Monarhiji jugoslovenskoj ideji krajem 19. veka, ona postaje itekako aktuelna. Ali šta će
se, u slučaju stvaranja velike slovenske države na današnjem Zapadnom Balkanu,
dogoditi sa neslovenskim življem? Odgovor na ovo pitanje postao je jasan već 1848.i
1849. godine kad je u današnjoj Vojvodini sprovođena represija nad mađarskim i drugim
nesrpskim stanovništvom te nacionalistička otimačina koja je odlično prikazana u
Sterijinim “Rodoljupcima” kao sumanuta osveta za to što su neki nečiji preci nekim
našim precima “sabljom duvan na glavama sekli.”
I upravo taj sloj Smrdića, Žutilova, Lepršića, Plavšićki (?!) i ostalih je dominirao u
narednom veku a bogami dogurao i do današnjih dana a ako ne verujete setite se
devedesetih. Nisam ljubitelj povlačenja paralela između istorijskih događaja ali se neke
neprolazne „vrednosti“ ili Brodelove „pojave dugog trajanja“ ovde lako mogu videti.
Pogledajte samo sve te naknadne hrabriše koje su izvodile svoje mini- prevrate i
demonstrirale volju kao gazda Filip Stojković sa svojih pet stotina momaka kad je, 1858.
godine, vratio Obrenoviće na presto i pritom se razmetao više no Velja Ilić posle 5.
oktobra. Lutke (neopevane) naše gazdinske su prvo srbovale, pa ljubile skute
Habzburzima i Obrenovićima na smenu (kao naši „postrevolucionarni preletači“),
švercovale petrolej kao pravi Nušićevi narodni poslanici (danas benzin, cigarete i
narkotike), huškale na suludi rat protiv Bugarske 1885. godine čiji je greh bio što se
ujedinila (tek da se zna, Srbija nikad nikoga nije napala...), gušile demokratiju,
premlaćivale političke protivnike kočevima (danas se pribegava vatrenom oružju), sekle i
kroz prozor bacale one kojima su se do juče divile (danas je dovoljna javna denuncijacija
plus koalicija), grabile tuđa imanja u balkanskim ratovima (ili televizore po Slavoniji) pa,
kad je bilo pokradeno sve što se ukrasti moglo, prodavale vojsci brašno obogaćeno
peskom u Prvom svetskom ratu ( naše je više zanimalo oružje iz kasarni koje su prodavali
UČK). Taj sloj ratnih profitera i vancaga je onaj isti koji je sponzorisao stranke i ratove.
Docnije se ovaj „krem društva“ premetnuo u “stare beogradske porodice” i svojim
295 krvavim novcem između dva svetska rata podigao silne vile po Beogradu te “patentirao”
Dedinje. A patriotske poete su srbovale, rimovale, uzdizale naciju na nivo nove religije.
Da parafraziram Milana Kunderu- bilo je to “vreme kad su dželat i pesnik (plus bogataš)
vladali ruku pod ruku”.
No, guslanje i pevanje o srpstvu nije bilo dovoljno. Trebalo je okupati celu
novostasalu generaciju i to u olovu. Da bi se razumela ova bolesna želja treba shvatiti
istorijske činjenice: od 1815. godine do 1912. Srbija je uspela, ako se izuzme par internih
buna i manjih sporadičnih sukoba da se “provuče” sa samo dva ozbiljna rata- onim za
oslobođenje od Turske 1876-1878 i nesrećnom agresijom na ujedinjenu Bugarsku 1885.
godine. Neobično malo za jednu ratničku zemlju, reklo bi se. Periodi mira su bili dugi i
stanovništvo se višestruko uvećalo a ekonomija počela ( mada nedovoljno brzo da bi
stigla industrijsku Evropu) da se razvija. Porastao je broj škola, otvorile su se akademske
institucije ali je to bilo nedovoljno da agrarna zemljica sa 90% seoskog stanovništva i
visokom stopom nepismenosti predstavlja ikakav “kohezioni faktor na Balkanu”. No,
valjalo je širiti teritorije a s njima i biznis a za biznis su neophodne luke....Crnogorske
luke nisu dovoljne dočim one austrougarske nisu baš na srebrnom tanjiru. I, šta da se
radi? Kako bi bilo da u ime borbe za nacionalno oslobođenje osvojimo pored Kosova,
Sandžaka i Makedonije i Albaniju? Jesmo li zidali prokleti Skadar na Bojani ili nismo?
Vreme je da naplatimo građevinske troškove a i da ga ćapimo onim Crnogorcima dok ga
još nisu zauzeli.
NESLAVNI POHOD
I tako je slavna srpska vojska, ovenčana pobedom kod Kumanova a u ime Carstva
Dušanovog, oslobođenja svih Južnih Slovena i svemoćnog dinara ušla u Albaniju,
većinski neslovensku i nepravoslavnu zemlju. Nastali su sveopšta pljačka, rušenje i metež
u kojima nisu pošteđena brojna albanska plemena a nije pokazano saosećanje ni prema
ženama i deci.Stradale su hiljade civila a užas kojim je srpska vojska (čitaj krupni srpski
kapital preko piona) morila lokalno stanovništvo (otimanje zemlje, visoki porezi,
maltretiranja, egzekucije) nije se ni po čemu razlikovao od metoda koje je Otomanska
Imperija koristila protiv balkanskih naroda. Zaludno je pravdati se činjenicom da se grčka
ili bugarska vojska nisu ponašale ništa bolje na svojim oslobođenim teritorijama. Još veći
je paradoks da se deo albanskih plemena nalazio u savezničkoj poziciji sa Srbijom jer su
296 se pobunila protiv turske vladavine a u ime stvaranja svoje države. Šokiran opačinama
srpskih vojnih vlasti socijalista Dimitrije Tucović se u svom delu iz 1914. godine “Srbija
i Albanija” jasno odredio kako prema nezavisnoj Albaniji ( u koju je računao i Kosovo)
tako i prema mini-imperijalizmu Srbije: „Slobodarski srpski narod tu borbu mora da ceni
i poštuje, kako zbog slobode Albanaca, tako i zbog sopstvene slobode i zbog toga se
nijednoj vladi ne smeju odobriti sredstva za osvajačku politiku.” . Šovinizam i
imperijalna politika Srbije su u odnosu na Albaniju pokazivali sve odlike neke
kolonijalne sile a nepravde koje su nanošene albanskom stanovništvu su pravdane
jednostavnim objašnjenjem da su “domoroci” primitivni i inoverci, takoreći inferiorna
rasa baš kao što su takvi izgovori pljuštali za vreme ratova devedesetih od Knina do
Kosova.
Ni na teritorijama na kojima je bilo slovenskog življa nije bilo bolje- na Kosovu i u
Makedoniji je do 1914. godine vladala vojna uprava koja je docnije zamenjena ratnom
vojnom upravom. Ono što je važilo za Albance u Albaniji važilo je i drugde tako da oni
ubrzo dižu lokalne ustanke. Bošnjačko stanovništvo je tretirano kao “poturice” ili, u
najboljem slučaju, “materijal za buduće Srbe”. Makedonci su doživljavani od strane
srpske strane (kao i bugarske) potpuno jednako: kao flotantna masa koja će se asimilovati
ako 50-100 godina ostane u istoj državi. U međuvremenu je trebalo naturati svoj jezik,
običaje, crkvu, prezimena sa nastavkom” ski” menjati na “ić” baš kao što je druga strana
nametala nastavke “ov” i “ev”. Ne treba zaboraviti da su se srpsko-bugarski animoziteti
zaoštrili upravo zbog Makedonije čiji je severozapadni deo vardarske Makedonije trebao
da pripadne Srbiji a jugoistočni Bugarskoj. Spor se završio tako što je Srbija zadržala
celu Makedoniju a to i potvrdila u Drugom balkanskom ratu (ovaj put joj je saveznik,
između ostalih, gle čuda, bila i Turska).
No, strateški izlaz na more nije bio dovoljno opravdanje za strane sile koje su došle
do podataka o zločinima nad albanskim civilima- 1913. godine je, uz pritisak
međunarodnih intervencionih jedinica, Srbija morala da se odrekne Albanije koja je
postala međunarodno priznata nezavisna država. Zvuči poznato? Došlo je do prvog
povlačenja srpske vojske iz Albanije. Ova evakuacija trupša bila je naporna i krvava ali
ni izbliza kao ona koja je usledila 1915. godine. Represivna politika srpskih lovana i
njihove Vlade ostavila je još jednu mrlju u nacionalnoj istoriji a Srbija gotovo da nije
297 imala saveznika u Albaniji (ako se izuzme Esad-Paša Toptani) i osvetila se još jednom i
to, kao i uvek, onima koji nisu bili krivi- srpskoj i crnogorskoj nacionalnoj manjini koje
su se, zbog odmazde lokalnih plemena, osetno smanjile. Oni koji su imali sreće su
pobegli oni koji ne su ili stradali od terora ili trpeli veliki pritisak. Srpske trupe su ponovo
ušle u Severnu Albaniju u maju 1915. godine.
SAVIO SE ZLATNI VENAC-SRBIN, HRVAT I SLOVENAC
Nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, iznurena od velikih borbi na Ceru i
Kolubari te zaludne invazije na Srem, Srbija nije mogla da očekuje ništa manje nego
najluđi mogući potez „Baje“ Pašića- proklamaciju ratnih ciljeva u Nišu, u decembru
1914. godine. Ujedinjenje Južnih Slovena, (plemenita ideja bez dostojnog realizatora),
predstavljeno je u strateški najglupjem trenutku ako se ne uzme u obzir da su srpski
nacionalisti u Jugoslaviji videli ništa više do proširenu Veliku Srbiju a profiteri nove
mogućnosti obrtanja novca na većem tržištu. Ovim aktom su, da nesreća bude još veća,
jasno povučene paralele između srpske Vlade (tačnije Apisove hunte zvane “Crna ruka”)
„i Mlade Bosne“ a Srbiji, indirektno, svaljena na pleća celokupna odgovornost za početak
Prvog svetskog rata. Iako je bilo jasno da je atentat na habsburškog prestolonaslednika
bio samo “casus belli” te da su se evropske imperije naoružavale do zuba i zveckale
oružjem tokom cele prethodne decenije (austrougarska ankesija Bosne i Hercegovine,
dve marokanske krize, italijansko-turski rat) i jedva čekale priliku za veliki sukob, do
Deklaracije je ipak došlo, tek da obema stranama padne kamen sa duše- Srbija je priznala
da je izazvala rat. Osramoćena, sa zgroženim saveznicima pored sebe, Srbija nije mogla
da se nada ničem dobrom i to se, sa slomom odbrane u novembru 1915. godine i
dogodilo. Počelo je drugo, ono krvavije povlačenje preko Albanije.
Posebnu epizodu za vreme okupacije Srbije predstavlja Toplički ustanak 1917. godine
koji je docnije, predstavljao, nimalo slučajno, glavnu inspiraciju za četnike. Naime,
konstantna buna protiv teške bugarske represije se, u septembru 1916.godine, dolaskom
Koste Pećanca koji je avionom doleteo sa Solunskog fronta, pretvorila u svoju suštu
suprotnost. Tako je Pećanac sa svojim komitama”počeo da upada u bugarske varošice i
sela i spaljuje ih do temelja- “da i njih zaboli” kako je docnije tvrdio. Tako je
1917.godine do temelja spaljen Bosilegrad. Pritom, naravno, Pećanac nije razmišljao o
milosrđu, uživao je u svom “viteštvu” (demonstrrianom u četničkim napadima na Foču u
298 Drugom svetskom ratu) a ni na kraj pameti mu nije padala osveta bugarske vojske koja se
sručila na leđa življa Južne Srbije. U Drugom svetskom ratu je “Vojvoda” Pećanac svoju
“delatnost” sa bugarskih civila proširio i na sve antifašiste bez obzira na nacionalnost a
neretko i na ljude koje je želeo da orobi.
Po proboju Solunskog fronta i brzom slamanju bugarskog otpora srpske jedinice su
počele da ulaze u Bugarsku. Usledila je užasna odmazda po Pećančevom receptu a samo
zahvaljujući insistiranju francuske diplomatije srpska vojska nije nastavila sa prodorom.
Broj stradalih bugarskih civila nikad nije objavljen ali je sigurno da je bio veliki čim je
skrenuo savezničku pažnju te da je nasilje dugo trajalo I da nije bilo sporadično s
obzirom da srpski vojni vrh nije učinio ništa da se ono zaustavi. A onda je nastupilo
oslobođenje, sklepavanje Kraljevine SHS a sa njim i prvi nemiri protiv nove vlasti i
surovo, pandurski ugušene, kratkotrajne bune hrvatskih seljaka, nagoveštaj nevolja mlade
države koja nikad nije sazrela kao i potpuno nerazumevanje srpske političke elite koja
nije razumela ni zahteve svoje zapadnoslovenske braće niti njihovu političku tradiciju,
baziranu na čitavom nizu nagodbi.
OTREŽNJENJE OD ISTORIJE
Balkanski krug nasilja u kojem je Srbija sve vreme bila aktivni učesnik-opaka igra sa
brzim zamenama uloga:žrtva-zločinac-žrtva-zločinac ostao je i danas pod kontrolom onih
koji drže moć u savremenoj Srbiji. Najveći se deo ratnih profitera i Miloševićevih pulena,
perača para, korumpiranih političara i tajkuna, baš kao i njihovi prethodnici s početka
prošlog veka, „provukao“. I tu se shvata prava i jedina osnova cele priče o balkanskim
ratovima- šačica plutokrata drži svoje narode u zaostalosti i poslušnosti mašući im
kvazidemokratskim Parlamentom i nacionalnim zastavama ispred nosa. „Politika je
zanimacija za sirotinju“ što reče Abdulah Sidran. U toj izvrnutoj logici su stare
balkanske zavade bitnije od skladnog porodičnog života, imanja, napretka, za stare
zavade se gine u ime Velike Srbije, u ime te Imperije Zauma. Zašto? Zbog drugih i,
paradoksalno, zbog sebe: tuđe zarade i i svoje iluzije radi.Velika iluzija nacije glasi: rat je
smislen i savršeno logičan i postoji zato da bi se moj narod odbranio pa makar usput
pobio sve protiv kojih se, navodno, brani. Jer, to je zakon opstanka a i tako kažu političari
a lakše je njima verovati nego dovoditi njihove misli u sumnju. Samo linijom manjeg
otpora- na miting, pa u uniformu, pa u smrt. Građanska incijativa i neposredna kontrola
299 vlasti nisu postojali 1912. a ne postoje ni 2009. godine, čak ni kao dcefinicija. Postoje
samo načelnici, potkupljeni popovi, liferanti, panduri, zelenaši, „guslari“ i drhtava
inteligencija i to čini državni sistem.
Sloboda je kod nas oduvek bila zgodna poštapalica i često se u ime fiktivne
slobodarske Srbije ginulo za „slobodu od“ a ne za „slobodu za“ (Fromm). Bitno je bilo (
i jeste, tako kažu) očuvati domaćinsku Srbiju iako ona ima samo jednog Gazdu koji pušta
ratne invalide da žive na ivici bede (što je tradicija od Lazarevićeve „Sve će to narod
pozlatiti“ pa nadalje), narod u blatu i neznanju dok deca najviših funkcionera prave
korupcionaške afere i drčno se razbacuju s parama (od Pašićevog do Miloševićevog sina)
a zemlje koje nazivaju srpskim nisu određene naukom ili prosvećenošću već spaljenim
tlom, nepočinstvima nad drugima i srušenim gradovima. Najgore je od svega što po jedan
takav Gazda, superiorko koji budan sneva o Carstvu. i dalje, dobro skriven, stoluje u
glavama miliona i čeka neku novu priliku, neku novu Albaniju, neki novi Vukovar i
čekaće sve dok ne dođe do one nužne, neizbežne promene u mozgu, do pojave zdravog
duha, svesti i savesti.
(E-novine, 2009)
Povampireni fašizam u Srednjoj i Istočnoj Evropi
UJEDINJENE JASTUK-DRŽAVE EVROPE
Opšte je poznato (da ne kažemo opšte mesto) da u istoriji ljudskog roda nije bilo niti
će biti dva identična događaja ili istorijska procesa. Ali, ono što se od pada Berlinskog
zida događa u zemljama bivšeg istočnog bloka neodoljivo podseća na zbivanja koja su
usledila posle Prvog svetskog rata kad su sa političke karte Evrope nestala tri carstva:
Austro-Ugarska, Nemačka i Rusija. Naime, komunizmom zastrašene demokratije
Zapada, pre svih Francuska i Engleska, pomagale su takozvane „jastuk države“ koje su
trebale da ublaže udar Sovjeta na Zapad. Lanac tih „jastuk država“ protezao se od Finske
na severu do Grčke na jugu i obuhvatao je države nastale na ruševinama starih carevina,
totalitarnih i militarističkih društava. Ono što su u svojim, pogrešno postavljenim
temeljima, imale države povezane međusobnim minijaturnim labavim savezima i nikad
300 zaista realizovanim sporazumima (savez baltičkih država i Mala Antanta, recimo) , koje
su nastale bilo je daleko od pouke koju su donosile sudbine propalih carstava. Lokalne
mržnje, umišljene veličine i nacionalne isključivosti dominirali su u političkim životima
„jastuk država“ koje kao da su, gotovo sve, svaka za sebe, pokušavale da postanu nova
„carstva“ a ta tradicija je, kao i nacizam, živa i danas.
BULUMENTA SPASITELJA
Neke armije ovih uglavnom mladih nacionalnih država su imale i iskustva u ratu protiv
Sovjeta stečena u prvim danima svoje nezavisnosti (Finska, baltičke republike, Poljska) a
neke su učestvovale u intervencijama zapadnih sila protiv njih te gušenju boljševičkih
revolucija kod suseda (Srbija, docnije i Kraljevina SHS ) što je predstavljalo svojevrsni
„plus“. Nerazvijene, često nacionalno i verski šarolike, u međusobnim razmiricama, ove
države, same po sebi, nisu predstavljale opasnost za Zapad ali je problem bio u tome što
je sve veći broj političara iz zapadnih demokratija počeo da posmatra i Nemačku kao
značajnu ako ne i najznačajniju „jastuk državu“, čak i onda kad se Vajmarska Republika
pretvorila u Treći Rajh a „jastuk“ u nemilosrdni malj.
Ono što je za razumevanje tadašnje situacije (a do savremene ćemo ubrzo doći) je
fakat da je, pre nego što su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, „jastuk državama“ (ako
izuzmemo Masarikovu demokratsku Češkoslovačku) vladala bulumenta raznih
generalisimusa, „Vođa“, „spasilaca naroda“ koji su podsećali na operetske diktatore
(režim maršala Pilsudskog u Poljskoj, „šestojanuarska diktatura“ kralja Aleksandra
Karađorđevića u Jugoslaviji) ili pak tvrdokornih desničarskih vlada pomaganih uz
prećutan pristanak dvora po Musolinijevom receptu ( Bugarska, Rumunija, Mađarska) a
docnije su, već 1934. godine, usledili i „mirni prevrati“ ( Letonija, Estonija) ili
militarizacija ( Finska) koji su rezultirali desničarskim diktaturama „očeva nacije“.
Finski maršal Manerhajm, mađarski „regent“ admiral Horti ili Boris Treći, umišljeni car
Bugarske, koga je na Zapadu za to bilo briga? Narodi bez demokratske tradicije su trebali
takvi i da ostanu jer za bolje nisu ni znali a komunisti će biti istisnuti ukidanjem
političkih partija ili umanjivanjem njihove uloge u političkom životu. I tako se
demokratska Evropa „čuvala“ od komunizma da bi je gotovo sasvim progutao nacizam
čiji jezivi trijumf nije bio samo u vojnoj i finansijskoj nadmoći u odnosu na druge
„jastuk države“ pogođene ekonomskom krizom koliko u samoj nespremnosti njihovih
301 društava da sagledaju svoje najveće bolesti: antisemitizam, ksenofobiju,
nedemokratičnost. Takve države su se prosto nudile da ih neki još jači, harizmatičniji i
naoružaniji totalitarni Vođa preuzme i njima zavlada, došao on sa Zapada ili, nešto
docnije sa Istoka ili, u slučaju Jugoslavije, neidentifikovanog pravca.
STRELASTI KRSTOVI, LEGIJE I OSTALI NEDIĆI
Tako je bilo tada a danas, kad je dobar deo „jastuk država“ i njhovih naslednica u
Evropskoj Uniji? Nije li se demokratski duh nekim čudom prelio preko dronjaka
nekadašnje „Gvozdene zavese“? U svom komadu „Sloveni!“ američki dramski pisac
Toni Kušner (nije u srodstvu sa izvesnim Bernarom) koji kroz usta svog junaka
najstarijeg boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova, a povodom propasti
SSSR-a govori o tome kako su „refromisani“ komunisti, kao zmije, brzo promenili kožu
a da se nisu zapitali da li imaju rezervnu političku kožu. By the way, Antedeluvijanovič
umire greškom ispivši votku i tako shvata zbog čega je komunizam propao : „Bog je
buržuj!“
Šalu na stranu, politička kožica je očigledno pronađena: nacionalizam koji koketira sa
šovinizmom, fašizmom i nacizmom. U toj samoj Rusiji u kojoj do pre dvadeset godina
niste mogli slobodno da živite danas uživate sve slobode: možete da kažete bilo šta pa da
vas posle premlate „Naši“, neka vrsta režimskih naci-komsomolaca ako vas pre toga ne
oleše ljubtelji kukastog srpa i čekića ili kako se već zove ono pogano znamenje „Edičke“
Limonova. Možda to urade i zajedno, ko zna? Sorokinov „Dan opričnika“ se u Rusiji ne
čita- on se živi a brojni ponovo rođeni pravoslavci propagiraju novi pogrom Jevreja.
No, ako pođete ka Zapadu nećete se bolje provesti sem ako krenete u na vreme
denacifikovanu Finsku kojoj se, po rečima jednog od njenih najistaknutijih pisaca, 1945.
godine dogodila najbolja moguća stvar: poražena je. Ideja o Velikoj Finskoj je brzo
suzbijena a narod se, svestan sramote koju je Finska doživela kao članica Osovine,
okrenuo neutralnosti i demokratiji.
U baltičkim republikama se nacionalizam mnogo i ne skriva. Iako su prihvaćena sva
pravila igre EU pitanje prava nacionalnih manjina (a posebno ruske) nije rešeno. Od
nacionalnih zastava se ne može disati (U Letoniji se plaća i novčana kazna ako ispred
kuće a na državni praznik ne okačite zastavu) bežanje od istine o istoriji ovih republika je
sistemski problem. Tako se svuda sklanjaju (gde još nisu) spomenici sovjetskim
302 vojnicima (među kojima je bilo i pripadnika baltičkih naroda) koji su poginuli u borbama
protiv Hitlerove armade. S druge strane, nije tajna da su ove zemlje, okupirane u dva
navrata, 1940. od SSSR-a i 1941. od Trećeg Rajha, bile dobar rezervoar ljudstva za razne
kvislinške SS -jedinice (docnije transfomisane u bande „šumske braće“ koje su postojale
čak deset godina po završetku 2. sv. rata) koje su, pod maskom borbe za oslobođenje od
Sovjeta, podržavale naciste i učestvovale u hvatanju Jevreja i članova pokreta otpora. U
pomenutoj Letoniji je tako, u fešti povodom podizanja spomenika nacističkoj letonskoj
legiji u Rigi, učestvovalo tri hiljade ljudi....
U Poljskoj, koja, kao što to Štrulić reče, „nikad nije dala kvislinga“ i izgubila šest
miliona života u Drugom svetskom ratu, učestali su kako napadi „skinheda“ (koji, inače,
kao Sloveni, nisu priznati od zapadnih „skinsa“ za pripadnike „više rase“) na strance
tamnije puti i Jevreje a posebna su priča ekstremni mladi klerofašisti koji prebijaju
homoseksualce, valjda po uzoru na ortodoksne kolege iz Beograda. Ne zaboravimo da su
desničarski Lolek i Bolek , braća Kačinjski i njihovi politički partneri u Poljskoj često
motivisani da izbegavaju komentare o kršenju ljudskih prava kao i da im je u glavama
stalni „fear of priests“ tačnije fobija od onih koji u rukavicama a neretko i otvoreno
podržavaju Svepoljsku Omladinu ili Ligu Katoličkih Roditelja.
Ništa bolja situacija, naročito što se tiče zlostavljanja Roma, nije ni u Slovačkoj koja je,
pored bagaža marionetske Nezavisne Države Slovačke pod monsinjorom Tisom imala na
leđima i desničarsku Mečijarovu vladu. Poseban problem su odnosi sa mađarskom
nacionalnom manjinom koja je tražila svoja prava i u Rumuniji usled čega je dolazilo do
serije sukoba policije i demonstranata u Aradu. Naravno, ultradesnica u Rumuniji ne
miruje pa se sve češće mnogi iz „Nove desnice“ (čiji je simbol, gle čuda, keltski krst?!)
pozivaju na „zlatne dane“ diktature saveznika nacista, generala Antoneskua,
Kodreanouvu „Gvozdenu gardu“(pomenuti Kodreanu je jedna od ikona desnice u
pisanijima para Pajkić/Bjelica) koja je Jevreje kačila na kuke za meso. Veliki problemi sa
ljudskim pravima bio je i u Bugarskoj u kojoj je postojao veliki pritisak na tursku
nacionalnu manjinu da se iseli.
U Mađarskoj se na sve strane mogu u obliku grafita (baš kao kod nas Pokret 1389 ili
Obraz) mogu videti znamenja „Strelastih krstova“, onih istih zlikovaca koji su napravili
novosadsku raciju 1942. godine i istih onih koji su pomagali Hitleru da što pre ekspeduje
303 više od pola miliona mađarskih Jevreja u Aušvic. „Pokret 64 županije“ koji snuje Veliku
Mađarsku je aktivniji no ikad pre a, da crna smejurija bude još crnja, u demonstracijama
protiv socijalističke vlade u Mađarskoj mogli ste zajedno da vidite anarhiste i neonaciste.
Možemo govoriti i o sajtovima na kojima možete naći hvalospeve o ustašluku,
četnikluku, apologije „Handžar“ divizije, balista, Sekule Drljevića i kojekakve žgadije,
ćakulati o nedotupavnim Tompsonu i Čorbi ali, šta je to u odnosu na mitinge podrške
Norcu ili Karadžiću (manji po broju prisutnih ali po broju „pasivnih pristalica“ daleko od
zanemarljivog) ili najnovije licemerno pojanje u čast Nedića i to na Dan pobede. Za to ne
postoji drugi naziv do „crna misa“ a politička nakarada koja će se izroditi iz toga biće
gora od Rozmarine bebe.
GLAVA IZNAD BLATA
Poenta ove priče i jeste da bi upravo tu, zaronjeni u glib SEKE, glava pijanih od
nacionalizama, žitelji siromašnijeg dela Evrope trebali da shvate poentu umesto da upiru
zaludne poglede prema nebu kojim jezde tajkuni i lažni anđeli oličeni u crkvenim ocima.
Pojanje u čast kvislinga (kojeg hvale kao „srpskog Petena“, ako je to kompliment a nije)
je upravo ono što savršeno spaja sve što je zatucano, neljudsko i konzervativno na
jednom mestu: licemerne sveštenike-oficire, vojsku (koja samo što nije krenula da bistri
Sv. Nikolaja Srpskog) i policiju te pasiviziranu, tobože dezilogizovanu a u stvari
nemoralnu vlast, tajkune koji plaćaju partije da bi uz odobrenje pokupili iz naših džepova
još koji dinar, počivše totalitarce i njihov podmladak, zloguke spisatelje i samozvane
„očeve nacije“ sklone incestu s narodnim bićem, dotirane političke analitičare, istoričarenacoše, sav taj šljam u jedinstvenu masu koju je slepi crveni Tiresija iz Kušnerove satire
tako dobro video. Zaklonjeno žvakom o tradicionalnim vrednostima i antiglobalizmu to
zmijsko klupko sa novom kožom, još strašnijom od prethodne i otrovom u zubu, još
podmuklijim od nekadašnjeg, već dominira životima stanovnika nekadašnjih „jastukdržava“ kojima se tako, isprva polako, uz prećutno odobravanje vlasti, uskraćuju sva
prava osim onih na sumanutu kupovinu i zatucanost.
Puštajući korumpiranu državu u savezu sa ništa manje korumpiranom crkvom da
odlučuju iu njihovop ime građani se odriču svoje slobode i, samim tim, potvrđuju sve
najcrnje predrasude koje su o njima imali ( a u dobroj meri i danas imaju) zapadni
političari. Edmund Berk reče da je za vladavinu zla dovoljno da dobri ljudi ne učine ništa
304 i ta misao se toliko piuta ponavljala da je izgubila smisao. Red je došao da se jednom
primeni u praksi jer, busanje u nacionalne grudi je daleko od prošlosti, ono je živo u
Istočnoj Evropi a kriza u kojoj smo može samo povećati busanje koje će pre ili kasnije
dovesti do cepanja, do krvi.
(E-novine, 2009)
Nacionalno (be)svesni (s)trip
OJ,SRBIJO MILA MATI-LEVOM UDRI-DESNOM MLATI
Mirijadu puta smo od nacionalista raznih fela mogli da čujemo kako je istorija koju
učimo lažna i kako je prava srpska istorija sakrivena od nas- te da smo najstariji narod na
svetu, te da smo Kelti, te da smo mi zapravo stvorili Kelte (i sve druge Indoevropljane
samim tim ako izuzmemo Baske), te da imamo najsličniju genetiku sa Velšanima, te da
su Srbi pali sa Marsa dočim su Srpkinje ljosnule sa Venere te da smo zanemarili našu
istoriju ali gle, eto nama uzdanice u obličju stripa “Serbi”. Štampan u Beogradu, u dva
izdanja “Nevena” 2008. godine i još tržišno dostupan, ovaj pseudokonanovski uradak
smešten u 400.godinu, u prapostojbinu Srba a po scenariju Zlatka Popović-Šumanovića
predstavlja pravi PPPK F – 2008 (Pseudo-Patriotsko-Propagandni Komplet Frljoka –
2008) i zabija nam se svojom slavjanoserpskom oštricom kao šuriken posred centra za
rasuđivanje.
ČOJSTVO & JUNAŠTVO & POŠTENJE
Ko je preživeo pogled na korice ove nezanimljive storije sa nabidlovanim
slovenskim junačinama suočiće se se sa frazom iz međunaslova pa sledi, kao predigra,
slovo poučitelno Zlatka Popoviča Prevlaka Šumanoviča o rodoljublju pa veli, quoting
Jovan Dučić: “ko voli svoju otadžbinu on uvek živi u širokom prostoru, na velikom
suncu, u velikoj zajednici kao što čovek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni
beznadežan.” Ateisti u pakao, agnostici bi u čistilište (da postoji kod nas išli bi, ovako
samo pakao) ali nacionalni praznosalvci- u Raj, po kratkom postupku! Beam me up,
Scotty! Onda sledi citat beduinskog pesnika o moći slovenskih ratnika, pa apel na odrasle
od ZP-Š da u prisustvu dece ne pričaju viceve ili vode razgovore na temu bogohuljenja
(smučio mi se Amfilohije!), kriminala (nešto o Vladi, valjda?), verskih i nacionalnih
razlika (postoje još neki narodi osim Srba i još neke vere osim pravoslavne?), ljudskih
305 nastranosti (možda misli na snošaj sa krompirovom zlaticom?) a prohibicija se širi i na
diskove , časopise tj. njihovu produkciju i konzumaciju.
A onda šlag na konzervativne vruće pantalonice: “Molim kreativne Srbe”.
Izdvajam najzanimljivija mnenija ” Vaspitavajmo našu decu u duhu srpstva i tradicije
koju smo genski nasledili od naših predaka, neka protiče srpska krv njihovim venama”.
Oni koji nisu srpskog ili isključivo srpskog porekla a čitaju strip trebaju valjda da odrade
potpunu zamenu svoje krvi srpskom. Nešto slično su uradili Kitu Ričardsu kad se skidao
sa heroina. Da li je ZP-Š bio među davaocima ne zna se ali je koju deceniju kasnije
Ričards pao s palme na glavu dok je pokušavao das ubere kokos pa vi zaključite sami.
And here comes the punchline: “Ne prikazujte našu državu, naš narod, našu istoriju, naš
mentalitet, na negativan, podrugljiv i uvredljiv način, koliko god to za druge bilo zabavno
a za vas profitabilno.” Šta je hteo autor da kaže? Dole sa stranim plaćenicima i domaćim
izdajnicima ili poručuje da ne budemo kao Vuk Jeremić, Kusturica, Bećković, Koštunica,
BoTa, banda tajkuna? Voleo bih da je ovo drugo ali nisam te sreće jer je moj
stripadžijski hod po mukama nije još ni počeo.
VIA DOLOROSA SERBICA
Da skratimo: 400. godina u loše nacrtanoj prapostojbini Srba negde u Srednjoj
Evropi, rodio se loše nacrtanom imaginarnom poglavici Serbanu loše nacrtani sin
Vlastimir a u komšiluku drugom naškrabanom srpskom poglavici , sin Višeslav (i on
narisan gabor-motkom). Kad se ova dvojica zamomče postanu pajtosi, nađu raskošne
slovenske lepojke i krenu u nemilosrdnu šibačinu sa Hunima i Avarima. Spašavajući
jedan drugom život nebrojeno puta i grleći se više puta te pitajući za junačko zdravlje
nego svi epski junaci zajedno Vlastimir i Višeslav koji se fizički i karakterno razlikuju
koliko Lolek i Bolek ili Raja i Gaja bez Vlaje počnu da planiraju da odvedu narod van
domašaja mrskih napadača. Bude tu i borba u klancu protiv nadmoćnih Huna i Avara,
pravi mini -Termopil u kojem Leonida (Vlastimir) preživi jer se sakrije u rupu i pokrije
kamenom. Elem, izvuku se oni iz svega,izbave narod iz roblja i odu u selo na svetkovinu
da veselo grickaju Bambija i mamu mu zalivene žestokom medovinom.
Dok sam čitao strip pomislio sam na Dikana i njegove avanture u maniru čuvenog
Asteriksa. To je bio zanimljiv i duhoviti odmak u odnosu na daleku istoriju a i nauči se
ponešto iz istorije (ko je bio car Justinijan, kad su Sloveni stigli na Balkan da “malo danu
306 dušom” te zašto njihov godišnji odmor traje 1500 godina) a ovako, tačno je jedino da su
Srbi Sloveni,imena slovenskih bogova su tačno napisana, bilo je Huna i Avara u
komšiluku i to je sve. Ali, šta tu još stoji? Patrijarhalnost- “muško je muško”- rađanje
kćeri očigledno nije toliko radostan događaj u Srbalja. Zatim, na str. 3 jedan ratnik na
štitu nosi stilizovanu svastiku- simbol boga Sunca kojki je ovde korišćen kao a)drevni
simbol ili b) provokacija? Hm.... Tu je i seoski mudrac sa guslama koji peva o srpskom
hajduku? Koji hajduk u ono doba? Hajduk je turska reč ali, nema veze, ima toga još pa
jedno pevanje počinje sa: “Ljudi moji čuda velikoga....”. Da ne govorimo kako stari
guslar ima vizije koje predskazuju budućnost i tako sigurno vodi svoje pleme. da “ljubav
pobedi mržnju i mudrost izvojuje pobedu nad silom”. E,da, guslar se zove Dobrica. Šalim
se mada je njegov mesijanski pristup iritantan ad nauseam. Mislim na obojicu. I ne šalim
se.
SVI SMO MI PAGANI ILI WE ARE ALL ON DRUGS
I kao što gore rekoše Kusturica i grupa “Weezer” to su dva utiska koji vam se stvore
u glavi kad se završi čitanje stripa sa previsokom cenom. Prvi utisak je da paganski,
praslovenski duh ovde predstavlja zajednicu identičnih, unisonih persona kojima je jedina
dužnost da ratuju i prave decu. Muškarci su hrabri, žene smerne, starci su predvodnici
uronjeni u šamanske haludže a ono što bi se nazvalo specifičnim ovde ne postoji – par
pastoralnih scenica, vodopad i branje cveća, kao u nekoj čitanci za prva čertiri razreda
osnovne. Gde je ta slovenska liričnost i maštovitost, emotivnost kojom se mnogi busaju?
Sluh za muziku koji zna za više tonova od ona dva (da li dva?) na guslama? Duhovitost?
Ni traga tome ali arhetipskih sukoba između skladnih slovenskih Arijevaca (kao da takvi
postoje) i zlih i nakaznih azijskih zavojevača koliko hoćeš. Opet žvaka o krvi i tlu i to ona
koja ne bi zainteresovala ni najzaluđenije “Obrazovce” jer su “Serbi” ne samo agitprop
na prvu loptu već i loš agitprop.
Što se droga tiče tu nije samo u pitanju konfuzija u glavi koja nastaje usled loše
vođene priče prepune ponavljanja već klasična overa koja sledi sa autorovim
protivljenjem darvinizmu (što i ne čudi), izjava da je “strah suština normalnog življenja”
(možda u Srbiji i nekim banana-republikama) kao i poziv na cenzuru u kulturi
“nezavisnu, kulturnu i nacionalnu” te suzbijanje šunda, mada, o čemu se zapravo radi u
toj cenzuri to je svima jasno. A onda sledi “zlatni metak”: “Santa Europa du bist my
307 mutter” Dragana Bunardžića-Konana u kojoj on tako u deset strofa lamentira o hudoj
Evropi koja nas maltretira iako smo je branili od svih napasti, počev od Avara (?!) pa
nadalje sve do ratova devedesetih: “uvek se neki dešav'o kvar/ zbog brige Tvoje za
Arnaute/ Santa Europe du bist my Mutter” a postoji tu i težnja prema samokažnjavanju:
“sadi me mazo, kazni me prutem”. I tako dalje. I tu se negde prestavite. A ako preživite i
to- nema brigeša, čekajte nastavak “Serba”- taj će vas već dokusuriti ukoliko to već
ekonomska politika Vlade ili nacoši nisu uradili.
(2009)
NACOŠKI ZOMBI I KNJIŽEVNIČKO-FARISEJSKA SPODOBA
Preturam po Internetu pre neki dan, tražeći prikaz romana “Krf” Borivoja Adaševića.
Ponekad, pre nego što pročitam knjigu, iz čiste radoznalosti, volim da se raspitam o istoj.
I, naletim na kritiku koju je napisao Slobodan Vladušić u Večernjim novostima od 26.11.
2011. godine. Pišući o knjizi Vladušić kaže i ovo :”... on (Adašević) nije spao na to da na
Krfu, odnosno u Prvom svetskom ratu, traži tzv, „esencijalno srpsko zlo“, koje mi, je li,
angažovani književnici, moramo izneti na videlo, a onda strpati u džep nekoliko hiljada
judaiziranih evra.“ Vladušić naziva vlasnika tih “judaiziranih evra” “književničko farisejskom spodobom”. Ovakav rečnik ne govori ništa o “Krfu” ili rečenoj “spodobi” ali
govori sve o Vladušiću. Koristim ovu priliku da se Vladušić Slobodanu, požrtvovanom
borcu za vaskoliko srpstvo, kako na nebu (uglavnom) tako i na zemlji (sve manje) a
naročito pod zemljom (sve više), od srca izvinim.
Velevažni kritičaru i odnedavno spisatelju naš, znam da si krenuo u lov na veštice,
zduhače, ale i bauke, crvene, anacionalne, pripadnike nevladinih organizacija i
pecaroških društava. Senatore Makartiju našijeh dana, ako misliš na mene, žao mi je što
sam napisao roman “Vođa” koji se bavi i Prvim svetskim ratom. No, ako misliš na neke
druge autore, izvinjavam se i u njihovo ime, srpska majko. S bolom u srcu saopštavam da
u Srbiji nikad nije bilo suludih nacionalista, ratnih profitera, mitomana, zlikovaca,
crnorukaških zaverenika. Podušite, činiš voliko, Voždu i Kodžo književnosti naše, ni
zločina nije bilo vo vremja ono i ovo, ni okupacije Albanije ni, ne daj Bože, zločina
prema okolnim narodima. Tvoj imenjak i njegova kamarila su potpuno nevini zaglavili u
308 tavnici haškoj a nikad, apsolutno nikad nisu ništa loše uradili, Inkvizitore Veliki!
Dodajem i to da se iskreno kajem što se bavim temama tvog Dede, Gedže, Kalemara iz
V.Drenove, Komesara i Slavjanoserbskog P(r)oroka.
Suza suzu stiže i razliva tragove murećepa čarnog na artiji bjeloj. Pun sam kajanja što
pre dva leta rukopis kleti poslah u nikad bratski Zagreb i tamo polučih V.B.Z nagradu
judotočivu. Avaj, nisam znao da su ugledni pisci iz tri zemlje sedeli u tom žiriju i kovali
plan da me vozdignu na presto izdajnički. I sva ta medijska pompa, srce mi zebe zbog
nje. Frižider da otvorim novinar će izaći. Ako ga ti ne pridaviš u gnevu pravednom.
Opričniče ljuti, love žedan, daću ti sve do poslednje pare. Znam da sam zgrnuo tom
nagradom, a i drugim nečastivim rabotama, mnogo više šuški od tebe, o trudbeniče. Zato
ću ti dati sve do poslednjeg centa. No, pošto si ti alergičan na evre, odneću ih u neku
pravoslavnu menjačnicu i zameniti za dinare “srbske”. A potom, ako ti ni to ne bude
dovoljno, poslaću protu Simeona ovdašnjeg da ti ih donese, osveštane i blagoslovene.
Mrštiš se i pravo imaš, Srbendo. Nije ovo dovoljno da mi bude karta za putešestvije u
Kanosu. Spomenuh i druge pisce – izdajnike, meni prilične. Vaistinu, nazvaću ih
mobilom od žežena zlata i reći im da slede moj primer. Jedino ne mogu da ti obećam da
ću se odreći farisejstva. Naime, nisam član religiozno – političke grupacije koja je drmala
Jerusalimom u vreme Hristovog stradanja. Bio bih ja, ali je to bilo pre dve hiljade godina.
Ali, ako insistiraš, evo – ja nisam farisej baš kao što nisam braman, sensai ili druid. I
nisam u rodbinskim odnosima sa Judom Iskariotskim. Znam, teško ti je da poveruješ da
neko ko pripada tvom plemenu može da napiše takav izdajnički pamflet. Okej, ako ti je
lakše ja nisam SrbIn mada bi ti najviše voleo da sam SrbOut. Mogu biti Lloyd Neuersson,
švedski Velšanin ili Aleks Novakovičijus, Litvanac. Ti izaberi. Ako ti i i ovo nije
dovoljno predlažem ti da me umlatiš ko vola u kupusu. Ne boj se junačino što sam za
glavu veći od tebe. Sagnuću se da ti budem u domašaju, ruke ću staviti na leđa pa ti udri,
brate rođeni. Udri i ne štedi i verujem da će, nakon tvog temeljnog čvrstorukaškog
tretmana, moje lice zaličiti na njušku spodobe. Ili ću se truditi da budem manje zgodan.
Ako ne želiš, nema problema, ima rešenja i za to – otići ću na plastičnu operaciju i
zatražiti da me udese po tvom liku.
A sad ozbiljno: ako želiš da me optužiš za izdaju ja te samo pitam: izdaju čega? Da
bih nešto izdao je prethodno moram da se za to nešto zalažem ili verujem u to. A ja u trip
309 naci- zombija koji ti slediš ne verujem. Srbovanje – ludom radovanje. Jesam li nekad
nešto rekao protiv svoje zemlje ili je izdao? Ne. Samo kritikovao da bi bila bolja. O
čemu onda ti govoriš? I kakva je to pseudocrkvenjačka priča? Srednjovekovlje zaudara.
Brčni se malo. Znam, verovatno ćeš posle ti ili neko od tvojih kompanjona krenuti da
pljuješ po meni i govoriš kako sve što sam uradio, napisao, sve diplome koje sam stekao,
ne vredi ništa. Govori koliko god hoćeš i nije me briga. Svaka gadost od tebe i sličnih za
mene je kompliment.
I, za kraj, mali savet, za tvoje dobro. S obzirom da si ekstrasens i oko sebe vidiš
prikaze, spodobe i druga natprirodna bića syavetujem ti da se povučeš na tavan, zatvoriš
vrata, prozore, sve procepe i rupice. Zatim se izvrndupeči na krevetu. Duboko udahni a
zatim duboko izdahni. Sklopi oči, odspavaj malo. Sutra ujutru, kad se probudiš, nastavi sa
svojim životom ali tiho, što tiše možeš jer, vrag ne spava i može te čuti. Bićeš spokojan u
svom miru, daleko od ala i bauka. Ne brini. Na tebi je da budeš tih a mi ćemo ti javiti čim
se stvari vrate u tvoju “normalu”.
(2011)
UMETNIČKI SINEKURCI DESNICE
Ne predstavljaju oni nikakve originalne, inventivne pojave na našoj književnoj
sceni. Oni su tu kao perjanice desničarskih kohorti iz SANU. Oni Dobricu Ćosića
zovu Deda. Blagosiljaju Kusturičine uratke. Traže izdajnike. Kolumnisti i nezavisni
mislioci. Pobornici porodičnih vrednosti. Tapšu samo kadim je u interesu.
Nacionalisti u rukavicama. Čitaju pisanija po ambasadama.Njih je neko postavio na
pozicije budućih državnih pisaca. Za te sinekurčiće pisanje nije umetnost ili, čak,
zanat već funkcija koja se obavlja. I , videćete, za par godina oni će drmati onim
nesrećnim kosturom od oglodane književne scene.
Kad me pitaju šta je po meni najveće zlo po našu kulturnu scenu ja odgovorim: pravi
ljudi misle o pogrešnim stvarima. Znam desetak ljudi koji su talentovani, inteligentni,
njihova dela, bilo drame ili romani, doživela su neku javnu sudbinu ali, od toga se ne živi.
310 I, šta rade? Razmišljaju o banalnostima, dobar deo dana: kako napraviti afirmativni video
o novoj marki deterdženta, kako napisati dobar skeč za polutalentovanog glumca u
izakanoj seriji, kako pametnu i preciznu kritiku srezati na pet rečenica i uglaviti u nekom
tabloidu kao moronski prikaz knjige. Zločin koji to „preusmeravanje“ umova predstavlja
je nezamisliv. Evo, već smo desetak godina u nekom tranzicionom kapitalizmu. Tržište,
tržište i još malo tržišta. U međuvremenu izdavaštvo propada, pozorišta, film, sve živo. A
ti ljudi, koji nisu došli na ovaj svet zbog deterdženta, šta s njima? Zamislite koliko bi
knjiga, predstava, filmova nastalo da su sam odobili priiku da se bave onim što je njihov
pravi poziv. S vremenom ljudi, da bi preživeli, prave kompromise i odreknu se umetnika
u sebi ili ga potisnu. Biraj – ili ćeš raditi Mickey Mouse job ili ćeš gladovati. Srećnim se
smatraju oni koji imaju stalni posao, ma kako monoton i neinspirativan bio. I uvek ista
priča: previše je to intelektualno, ko danas čita ili ide u pozorište. Sedi-jedan!
Pa, ko onda danas stvara? Čije će to ime odjekivati u decenijama koje dolaze? Postoje
dva odgovora: pod jedan, pisci koji su bestseler autori, jahači na talasu komercijale. Ima
u toj strukturi i nekog kvaliteta ali šut kao građevinski materijal preovladava 99%. Drugi,
i to su pojave od kojih se ježi kosa na glavi, su novi „plemenitaši“, najprisutniji i
najbolje organizovani u književnosti. Furaju se kao vrh domaće „mlade“
književnosti. Podeljene su im sinekure, fantastično su dobro plaćeni za današnje
uslove i još su se osilili. Svi koji ne misle kao oni obično dobiju uvredu koja je
vezana za njihovu profesiju. Neprijatelji su, redom: uče, bibliotekari, novinari,
kopirajteri, poštari, kuvari, nezaposleni… Da, ti ljudi imaju profesije koje su kao i sve
ostale. I imaju nešto iza sebe. Imaju diplome. Neki su magistrirali, doktorirali. Međutim,
ako ste vi negde gore, u nekom državnom preduzeću, u samom vrhu, onda su vam svi
ostali beznačajni i možete da pljujete s krova na prolaznike. Ili nešto još gore.
A ko su ti zaslužni građani – krkani? Mrtva puvala sa par knjiga i egom
disproporcionalnim njihovim sićušnim umovima. Poziraju naokolo, malo sa balaklavom,
malo sa kačketićem, malo za šankom (popio sam malo, bajo), malo sa kvazivehabijskom
bradicom. Izrežite ih po crticama i prikačite im neko odelce, bilo koje. Stranačke boje
,bilo koje. Sve im boje dobro stoje mada, zna se, tu su stigli uz pomoć crne. I ko njima
daje za pravo da se pojavljuju u svakoj prokletoj emisiji i daju mišljenje o svemu i
311 svačemu? Ne otvarajte frižider -izaći će i odatle! Odogovor je jednostavan – oni nisu
umetnici – oni su projekti. Ne predstavljaju oni nikakve originalne, inventivne pojave
na našoj književnoj sceni. Oni su tu kao perjanice desničarskih kohorti iz SANU.
Oni Dobricu Ćosića zovu Deda. Blagosiljaju Kusturičine uratke. Traže izdajnike.
Kolumnisti i nezavisni mislioci. Pobornici porodičnih vrednosti. Tapšu samo kadim
je u interesu. Nacionalisti u rukavicama. Čitaju pisanija po ambasadama.Njih je
neko postavio na pozicije budućih državnih pisaca. Za te sinekurčiće pisanje nije
umetnost ili, čak, zanat već funkcija koja se obavlja. I , videćete, za par godina oni
će drmati onim nesrećnim kosturom od oglodane književne scene. Čekaju ih važne i
odgovorne državne funkcije koje se, to i vrpaci znaju, ovde dele po principu krvi a ne po
principu „rada i zalaganja na času“. Naravoučenije: Njih treba, ne fizički, naravno, rečju i
slovom, slikom i zvukom, satirom i cinizmom, sarkazmom, ispod kog god kamena da
izmile – gaziti, gaziti i još malo gaziti. I stoga smatram da SANU treba uništiti.
(Afirmator, 2012)
ASANŽ, EKVADOR I BEZUBI LAV
Najveći saveznik USA aka UK krenuo je u bespoštednu poteru za Džulijanom
Asanžom iz čuvenog Wikileaksa. Da rezimiramo: Asanž, čovek koji je preuzeo na sebe
glavnu odgovornost za bujicu „top secret“ informacija koje su otkrivene svetskoj
javnosti, optužen je, gle čuda, odmah potom, za seksualni napad u Švedskoj. I, gle,
Svetski Policajac je poslao Britance da ga ukebaju po starom receptu Marselusa Valasa iz
„Pulp Fiction“: „Ne zanima me gde je zbrisao. Ako pobegne u prokletu Indokinu hoću da
ga čekate u pirinčanom polju s naperenim snajperom.“ Naravno, „ukebavanje“ je
isključeno. U pitanju je „civilizovana“ potera, s medijskom prozivkom i stavljanjem
lisica, pozivanjem na zakon i pravdu. Možda grešim ali, ne čini li vam se da se, svaki put
kad se neko pobuni protiv sistema, ispostavi da je pomenuti ludak, seksualni manijak,
narkoman ili, barem, voli da nosi ženske ’aljine i nabacuje se prolaznicima uz „Hello,
sailor!“? Da li postoji ijedan normalan čovek koji ne voli Novi Svetski Poredak (NSP) ?
Sudeći po medijima – to je isključeno.
A šta za to vreme radi kabinetska levica, naročito kod nas? Okej, tu i tamo poneki
članak ali je skepsa veća od nade, da parafraziram jednog od „likova s vizijom“. Moj
312 drugar, ono što ja nazivam salonskim anarhistom reče mi: „Sve je to podmetanje. Oni nas
zasipaju tonom informacija. Izmišljaju kojekakve Anonimuse. Asanž je njihov čovek.
Kao i svi drugi. I Čomski. I Žižek. I „Occupy Wall Street“.“ Okej, kažem ja, uzmimo da
je tvoja sumanuta teza tačna, da se niko ne opire tim korporativno – militarističkim
gadovima, šta onda da radimo? „Apsolutno ništa. Ćutimo i čekajmo da se uruše. Ako ne
obraćamo pažnju na njih mi im, automatski, skraćujemo vladavinu. Svaka medijska
akcija ih podmlađuje. Nek’ ostare i crknu“ Fino, fino, ta priča s pasivnim otporom je
zanimljiva, naročito u ovim pasivnim krajevima gde se, ionako, ništa ne miče. Jednom
rečju, takva strategija u Srbiji – no pasaran! A i drugde, bogami.
KAKO PREŽIVETI PATRIOT ACT
Aman, ako umuknemo oteće nam i ono malo formalnih sloboda koje imamo.
Borićemo se goloruki a to ne završava dobro. David jeste sredio Golijata ali je barem
imao praćku. Šta su oni silni zakoni napravljeni u brojnim zemljama sveta po uzoru na
američki Patriot Act, šta je Guantanamo, šta je cenzura interneta, šta je prisluškivanje
mobilnih telefona, koja je prava funkcija prokletih Busplus kartica? Zašto nekog, kog
đavola, zanima šta ja u ovom ili onom trenutku radim i gde se nalazim? I zašto, s druge
strane, postoji toliko „top secret“ dokumenata o svemu i svačemu, pokvarenih malih
beležaka punih voajerskih anegdota? Gde je ta tzv. demokratska transparentnost NSP –a
? Slučaj Asanž je bitan ne toliko zbog jadnih sitnopolitičkih interesa upetljanih svetskih
sila i njihove povrećene sujete i mita o nepovredivosti koliko iz razloga koji su
fundamentalni za dalju budućnost odnosa ljudi prema svojoj ličnoj slobodi:
-
Za razliku od ljudi koji plasiraju neistine i nikad ne odgovaraju Asanža jure jer je
saopštio istinu
-
Za razliku od medijskih dilova i sitnih pregovora da bi se diskreditovala druga
strana, Asanžova vikiliks – afera je, u suštini, uperila prst u sve redom. Dobili
smo napad na sve vodeće svetske političare, ni po babu ni po stričevima. Zbog
toga je Asanž toliko i progonjen i njegov slučaj pokazuje šta se dogodi čoveku u
„slobodnom svetu“ koji uspe da se zameri svima
-
Ovaj slučaj pokazuje gde se zapravo nalaze današnje sile. Svet u kojem živimo
neodoljivo liči na orvelovski s tim što u „1984“ nema foliranata koji se oslanjaju
na potrošačko društvo
313 -
Sloboda informacije je obična laž. Samo frizirana informacija je dobra
informacija. I to svi znamo. Ali je glupo to reći javno i pozvati nekog na
odgovornost. Pusti ljude da spavaju!
-
Sila je sila a država je samo parčence kopna čiji stanovnici mogu da mašu
njihovom nacionalnom zastavicom do mile volje. Ako, primera radi, neki tamo
Ekvador pomogne Asanžu zarežaće bezubi imperijalni britanski lav. Ko su, breoni
i gde se nalaze na karti? A, proizvode banane. Jel’ znaju oni damožemo da ih
okupiramo kad hoćemo? Da? Pa, šta će uraditi da nam se odupru? Baciti gorzdove
bananana i čekati da se okliznemo?
-
UK preti diplomatskim presedanom i upadom u ambasadu. Gde je sad poštovanje
prava? Pravila međunarodne diplomatije? OUN, ko vam je pojeo jezik?
-
By the way, UK lideri imaju taštinu čiče od 80 leta koji mora sebi da se dokaže
tako što će spavati s devojkom od 20 godina. Progutaj plavu pilulicu i ponavljaj
sebi: „Još sam zgodan, još sam zgodan! Ma,da, sigurno ćeš je smuvati!“ Ali,
imperijalne egzibicije opadaju s godinama: slanje flote deset hiljada milja daleko,
do tri kamena ostrva blizu Južnog pola (Foklandi), bacanje vojnika u balkanske i
centralnoazijske gudure ili bliskoistočne pustinje. Kad to ne upali sledi upad u
ambasadu zemlej Trećeg Sveta. Mala je kvadratura, ne zahteva mnogo ljudi kao
rat. Potom, još jevtinije dokazivanje snage - lov na jednog čoveka. Očekujem da
će u nekoj budućoj akciji UK politikusi tražiti nešto nepostojeće. Recimo,
jednoroga s britanskog grba. Pokidao je lance koji ga vežu za englesku travicu i
zbrisao. S obzirom da je jednorog simbol Škotske tražiće njegovo izručenje ili....
Ili će tenisera Endija Mareja proglasiti za Engleza?Šta?
-
Zašto se baš UK pača u jurnjavu oko Asanža? Zato što je CIA svima dosadila.
Glupo je da te stalno mlati loš Svetski Policajac. Vreme je da te uhapsi dobri
pandur i da ti, dok te čistim oxbridge engleskim ispituje o tvojoj devijantnoj
prirodi, servira čaj s mlekom i keksiće. Kad se malo opustiš uslediće „plavi zec“
od Zlog Poručnika made in USA.
-
Hteli - ne hteli, moramo da se suočimo s brutalnoću današnje „demokratije“ i ovo
je jedan od očiglednih primera. Tzv. „Slobodni svet“ ne može da opstane u
budućnosti zbog toga što je „manje loš“. Potrebno je da se iz korena promeni,
314 kao politički sistem, kao društvo, kao civilizacija. I to važi kako za UK, USA tako
i za ovo parčence Zemlje koje se zove Srbija.
(Afirmator, 2012)
GAY OR NAY?
Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se
dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu
grešku neće ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije.
Ne zbog užitka već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači.
Okej, to može da bude mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt
muškarci , nesvesni svog pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni.
Misle da je to što imaju na sebi poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija!
Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od tih su glavonje i birači desničarskih
partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo hrišćani ako za žrtvu ne znamo?
Da parafraziram Arsena Dedića: ja više neću kriti - parade neće biti jer tako hoće ona.
Vlas’. I, ako nekoga ova zabrana izluđuje više nego organizatore parade i ono malo tzv.
“običnog” sveta koji doživljavaju celu priču kao kapitulaciju države pred brutalnom
silom i odsustvo volje da se razvijaju ljudska prava u ovoj zemlji, postoji jedna rupa koja
zbog toga žali još više. To su razulareni naci-homofobi. U pitanju nisu neki momci koji
su kivni na sve slabosti ovog društva pa im treba ponuditi smisao života, posao, rešenje
tinejdžerskog angsta. To su dobro organizovane tabadžijske ekipe koje blagosiljaju i
među zvezde vozdižu desničarske partije i kler. Brutalna sila koja je istovremeno izvan
sistema i u sistemu, po potrebi. Čujem neke kolege koje kažu: “Batalite marginalne
društvene grupe – gde je običan radni čovek”. Gde je? Gde su Romi? Gde su socijalni
slučajevi? Gde su nezaposleni? Gde su stari i bolesni? Gde su deca u debilizujućim
školama? Taj “običan radni čovek” je u manjini, kao što su i svi ostali u manjini.Većina
pripada marginalnim društvenim grupama i niko se neće pozabaviti njihovim problemima
ako, primera radi, LGBT aktivisti odu u ilegalu.Eto, ne opsedaju nas više oni “šđareni”,
315 sad ima vremena da pomognemo “srbskom” narodu. I, tu se vraćamo onima koji su
počeli da gube nerve . Neću ih nazivati ni huliganima ni vandalima. Vandali su
germansko pleme koje, u odnosu na Rimljane, uopšte nije bilo surovo a Hoolihan ili
O’Hooligan (sa varijacijama) je uobičajeno irsko prezime.Zvaću ih predatorima.
Nema demonstracija, nema parade, mitinga. I izložbe su, kao što videsmo, pod
upitnikom. Predatori kruže, traže sumnjive elemente. Vređaju se osećanja pravoslavnih
vernika, tamo, u CZKD-u. Zašto? Zato što je umetnost, gle čuda, tu i tamo provokativna.
I otac cerkve se oglasio glede slučaja. Neko ima da se apsi.Ako može za Muhameda –
može i za Hrista. More, hapsićemo i zbog Krišne i Ras Tafarija, pa i Belzebuba ako treba.
Pravna je to država. A šta je njen simbol? Spomenik nakostrešenom caru koji topuzinom
pokazuje na svoj Zakonik. Knjiga i topuzina. Manje knjiga više topuzina plus kosmati
grmalj koji je drži. Nju, štanglu. Pardon, topuzinu. A predatori se sad pitaju, pošto ih više
nema toliko na jednom mestu, zakonski regulisano sve, oka ne mogu da sklope, pitaju se i
ljuta ih briga mori: ko je od tih ljudi na ulici, tih naizgled običnih ljudi, pripadnik LGBT
populacije?
SPOT A QUEER
Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se
dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu grešku neće
ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije. Ne zbog užitka
već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači. Okej, to može da bude
mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt muškarci , nesvesni svog
pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni. Misle da je to što imaju na sebi
poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija! Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od
tih su glavonje i birači desničarskih partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo
hrišćani ako za žrtvu ne znamo? Ko im je kriv što se oblače k’o pederi! Jeste li primetili
da devojke imaju ponekad običaj da se drže za ruke, bile strejt ili ne? Da potapšu svoju
316 drugaricu po ramenu dok joj se jada jer je napustio dečko, inače muška svinja? Udri i
njih! Toliko maženje nije bogougodno.
ANTIMODNE I NEHIGIJENSKE MERE
Idemo dalje. Sledeći su na meti srpski metroseksualci. Znate, to su oni sumnjivi
momci koji imaju petlju da se usred bela dana pojave na ulici u čistoj, opeglanoj odeći,
znaju da “slažu boje” kosa im je uvek čista, sveže su obrijani, tuširaju se nekad i dva puta
dnevno a kad im prodavačica vrati kusur osmehnu se i kažu “hvala”. Šta ti meni hvala!
“Hvala” je, pored Kosova, najskuplja srpska reč! Izvini kažemo jer tako zamazujemo
svoje brljotine i to je okej. Kad predator nekog nešto pita (a nije povod za prebijanje) on
otme tu informaciju kao hajduk i odnese je, bez zahvalnosti. Dakle, udri metrose! Ima tu
još: ako hoćemo da kičma ovog društva, dakle muškarci (a ženama je mesto u kujni i u
ložnici, da štancuju Srbčad) pobegnu od kletog muželoštva treba primeniti drastične
antimodne i nehigijenske mere:
1) Svi koji nose kanarinac-žuto, ružičasto ili crveno biće na licu mesta ubiveni od
batina. Predator mora da ih leši nip o babu nip o stričevima pa makar bili i
njegovi omiljeni turbofolkeri
2) Svaki pravi mužjak mora da bude bradat ili, ukoliko je ćosav, da se podrgne
danononoćnom brijanju dok mu nešto ne izbije. Ukoliko ima bradu staru tri dana,
onu zelenkastu šmirglu, može i to. Napomena: štuciranje brade zabranjeno
3) Tuširanje jednom nedeljno, subotom, kao naši slavni preci. Da čist uđeš u crkvu a
posle možeš da se štrokaviš do mile volje
4) Čista i ispeglana odeća dozvoljava se političarima koji rade za dobro naroda i
narodnim pesnicima. Ostali da nose istu odeću dok se ne raspadne na njima.
5) Kurtoazija ne postoji. Ukoliko zajebete stvar pa kažete strendžersko “pardon” ili
“sori” umesto “izvini” sledi dvaes’ i pet udaraca degenekom ko za vreme Kodže
Miloša.
317 6) Bavljenje umetnošću, ukoliko nije patriotska, smatra se latentnim furundžijaštvom
i kažnjavaće se na licu mesta, u skladu sa oblašću interesovanja. Piscima će se
razbijati kompjuter o glavu, muzičare će daviti žicama od električne gitare a
slikarima implementirati štafelaj u bogohulno mesto
Ali, predatori znaju da vrag ne spava. Treba paziti na Srbčad. Kako ih zaštiti
pre nego što im izbiju prve dlake? Eto rešenja: deca će biti obavezna dsa spavaju
u istoj sobi, u istom krevetu, sa jednim od masnih, bradatih, prljavih predatora
koji će paziti da im slučajno neko nastran ne uđe u postelju. Preporučljivo bi bilo
da se za taj posao zaštite naše nevinosti angažuju najbolji, dakle pripadnici klera
(što imaju veću titulu to bolje) i članovi borbenih formacija, strojeva i sl. Tako će,
konačno, doći do harmonije u našem opštežiću a roditelji će spavati mirni, znajući
da je dete bezbedno koliko i svi mi.
(Afi I DO MIND THE BOLLOCKS! Piše: Aleksandar Novaković
Ništa ne može da vam ogadi svakodnevni život više od istine. Ljudima je potrebno da
se zavaravaju svakog dana da bi nekako preživeli. Verujte mi, znam. Napisao sam i
pesmu, svbojevremeno pod naslovom Svakog dana lažem sebe (i ne ide). Što važi za
ljude važi i za države, ideologije, političke doktrine. Tako je lako reći : „U ime pravde i
slobode, braćo i sestre, svi na oružje a ja ću za vama.“ Mi inače ne bi ni pomislili da se
ubijamo ali ,ako nam kažeš da je to za pravdu i slobodu , onda je sve u redu. Avaj, to što
je ta priča propala hiljadu puta u istoriji a ljudi izginuli zbog par predatora gladnih moći
nije toliko bitno. Kao što nije bitno što sam se bavio skretanjima levice u prethodnom
članku i ispao neko ko maltene zataškava zločine kapitalizma i desničara. Desnicom sam
se, ko pažljivije čita, bavio u nekoliko članaka ali se desnicom u principu ne bavim jer tu
nema šta da se popravi. To je zaludna, besmislena ideologija koja vodi tome da na kraju
celog pokolja preživi samo jedan, najdeblji, najbogatiji koji je proždrao sve ostale.Levica
ima potencijal i može da se preuredi a desnica je dosadna za analizu jer je toliko
očigledna u svojim gadostima. Kažem još jednom: gospodo s levice, strategija vam ne
valja a naročito ne u zemlji koja još nema ni prave sindikate ni klasnu svest ni osnovnu
318 solidarnost. Mora se početi od nule, to je poenta. Shvatam da je lakše uzeti pušku i jurnuti
ali, treba i malo promisliti. I, bez tih slavnih reči, napumpanih, lišenih pravog značenja.
Desnici treba dati natrijum pentatol, serum istine. Mada, ima i nekih drugih koji su to
zaslužili. Zamislite samo kako bi izgledala istorija sveta da su rimski senatori rekli
populusu: „“Pax Romana“ i civilizacija su gluposti. Mi se borimo da povećamo teritoriju,
prihode, opljačkamo, silujemo, asimilujemo, porobimo. Mi smo ništa više do najgora
vrsts divljine – mi smo civilizovana divljina. Pridružite nam se i nagrabite ono što nikad
ne bi zaradili.“ Ili, kako bi bilo da su kraljevi kolonijalnih sila, Engleske, Francuske,
Španije rekli: „Zabole nas za širenje hrišćanstva i prosvećivanje Afrike, Amerike i Azije.
Želimo da ih zatremo i porobimo. Mi smo licemeri oslonjeni na crkve“. Ili, recimo,
današnji „magovi“ finansija sa Vol Strita: „Mi nismo tu zbog svetskog tržišta već zbog
sopstvenih džepova. Hoćete da zaradite kao mi?Mislite da ćete to postići kao mi? Onda
umrite i rodite se ponovo, lišeni srca i savesti.“ Ili gomila naših nazovi „antiglobalista“:
„Nama je, kao, žao Avganistanaca, Iračana i Libijaca. Ubijaju ih licemeri koji kažu da se
bore za demokratiju a trebaju im prirodni resursi. Prsluk nam puca za Čečene, Tibetance
ili Albance. Jer, ako to rade nama bliske zemlje, onda je sve u redu. Poenta je da mrzimo
Ameriku i Zapad i da nam treba neka fensi žvaka“.
Jedan naš političar je krenuo u pravom pravcu. Slučajno, naravno. Omaklo mu se:
„Znam da svi kradu ali nemojte da kradete toliko.“ Parafraziram.Drugi politikus, mnogo
značajniji rekao je da nije tačno da je njegova partija, ona ista koja je drmala 90-ih, puna
lopova. Da budemo iskreni, lopova ima ali ne toliko kao u drugim partijama. Bravo,
gospodo, još malo vam fali da kažete i sledeće: „Nemam ni najmanje talenta za bilo šta
drugo osim za laganje i drpanje. Zbog toga sam tu gde sam. Znam da sam grozan ali, šta s
tim? Ni drugi nisu bolji pa vi nemate mnogo izbora.“ Ja sam za potpunu iskrenost, bez
slatkog samozavaravanja. Kladim se da bi ove „iskrene političare“, koji bi javno govorili
o svojim opačinama, narod trpeo jedno vreme a onda bi se, zgađeni samim sobom, ljudi
odrekli takvih lidera. A zašto? Zato što smo postali dovoljno praktični da više ne slušamo
bljuvotine, bollocks! Budi jednom iskren i reci nam kao kralj Milan nekada: O, narode,
stoko rogata! Nemoj nas zvati braćom i sestrama a nismo ti rod ni pomozi Bog,
drugovima i drugaricama a pivo s nama nisi popio, kolegama, a kradeš nam posao,
građanima a vidiš nas kao brojke.Što manje budeš spominjao demokratiju i evropske
319 integracije to će u zemlji biti i više demokratije i nečeg, recimo, evropskog ili
svetskog.Less bullshit, gentlemen!
(Afirmator, 2012)
DVE GODINE ROBIJE ZA PUSSY RIOT
Znate, već mi je muka od gadosti koje ovih dana kruže po novinama. Govorim o
komentarima naših građana na 5643 bloga, stranice, webzina, portala i sl. Puni su reči
podrške za pravoslavnu rusku braću koja utamničiše tri pankerke kao državne
neprijatelje. I to ne bi dovoljno – one su udarile na Boga, one su đavolje naložnice, treba
nama malo putinovske pravdem malo ruske knute i Sibira, to nama treba. Staljin vas jeste
ubijao ali vas nije ubijao dovoljno! I ne samo to, one su povredile verska osećanja, sve
one ruske praznoslavne sveštenike ( i ne samo njih) podmazane mafijaškim novcem. Ako
bi se pogledalo , s jedne strane, možda su nekoga i povredile. Ali, tako vam je to si
deologijama. Kreni s kritikom i uvek se neki vernik uvredi, naročito ako pankerke
upadnu u crkvu i pevaju pesmu u kojoj se kritikuje veza crkve s državom. Ali, jesu li u
pravu? Jel’ istina ono što stoji na našem vizantijskom znamenju – orlu sa dve glave koje
predstavljaju državu i crkvu? Da li je istina pobuna ili strahovlada korumpiranog režima?
Umesto da se zapitamo mi trpimo gomilu neokonzervativnih mamlaza koji razmišljaju
o tome kako te devojke treba staviti na muke. Pa da, sečenje jezika, spaljivanje živih
ljudi, proterivanje. Znamo , braćo Rusi – tako smo mi s bogumilima! Samo napred u nove
tiranske pobede. Gazi, tamani, da se ne čuje ni glasić protiv Vladmira Svemoćnog. A ko
je kriv za tu usamljenu pobunu? Truli Zapad, Madona, Alex Kapranos, Anthony Kiedis i
Amnesty International. Ma da, a kod nas se solidarišu zapadnjački plaćenici.Okej, okej, a
ko su ruski plaćenici? Nemojte reći da ih nema. Pa, čini mi se, Rusiji je dobro krenulo s
energentima, ima viška proizvoda, ima tajnih službi, ima špijuna i trgovine, što ne bi bilo
i ruskih ljudi. Srbi,ali malo više Rusi? Nemoguće da ovde postoje samo dve kategorije –
Srbi i proevropska bagra. Valjda među srbendama ima mesta i za neke proruske
elementiće....
I, u tome i jeste poenta cele ove priče – pljuni po pobuni u bratskoj Rusiji, napravi
pravu mini –harangu jer, ko zna možda se tako nešto ponovi i u ovoj mlađahnoj republici.
Koliko bi onda mardelja dobili neki naši pankeri ako bi krenuli da praše u ,recimo,
320 svetosavskom Hramu? Ko bi sve pretio da ih ubije i ko bi sve proklinjao i
ekskomunicirao? Ko bi slao preteća pisma i sačekivao ispred ulaza? Ili otkucavao zbog
bednih povlastica? Zapravo,to i jeste suština. Folirajmo se do sutra ali stvari stoje ovako –
jedino kod nas, u zemljama pritisnutim strahom od sveštenika i države jednako (pritom
ne isključujem ni SAD iz priče, naročito tzv. „Bible Belt“) rok može da, barem u
ovakvim sitruacijama, ponov znači ono što je davno značio mnogo više: bunt i težnju
prema individualnoj slobodi. Free Pussy Riot!
(Afirmator, 2012)
LEVA SKRETANJA
Najveći problem svih ideja koje, barem nominalno, teže progresu je da se s vremenom
pretvaraju u Bibliju i ostaju okamenjene u vremenu. Pogledajte samo današnji svet i
uporedite ga s onim revolucionarnim vremenima u kojim je nastajao Marksov „Kapital“.
Iako se svet „malkice“ promenio za tričavih sto šezdeset i kusur godina rečnik brojnih
levičara a naročito teoretičara levice je ostao isti. Neki, dosta popularni, se čak izdaju za
marksiste – lenjiniste. I, mnogima to nije problem. Čak je zabavno , kao ona majica –
Communist Party. Likovi na toj majici su (minus Marks, koji je samo teoretičar) pobili
oko 80 miliona ljudi. Setimo se nekih opskurnih podataka, recimo, logora koje je Lenjin
počeo da podiže za političke protivnike. Opasnost po državu u Lenjinovo vreme bio je
kako disident u okviru boljševičkog pokreta tako i polugladni seljak . Praksu paranoje i
terora je Staljin uspešno nasledio i razradio u totalitarni mlin tela i duha. Milione koji su
stradali u čistkama još niko ne može tačno da prebroji. S druge strane, valjda na osnovu
toga što je bio kontra Staljinu, možete čuti tzv. „trockiste“ čiji je lider i opevani „svetac“
bio moćnik i deo revolucionarnog terora. Dodajmo tome i sitne anarhističke ćelije, sve te
atentate, bombe, otmice. Na spisak ljudi koji žmure na nepočinstva svoje strane se
nadovezuju i kojekakvi maoisti, hošiminovci (setimo se demonstracija u Parizu 1968.),
ljubitelji lika i dela Fidela Kastra (živog ili ne), fensi čegevaristi i naši jugonostalgični
titoisti. Jedan moj kolega je, tako, odbio da objavi moj članak o naličju Brozove
vladavine „mekog komunizma“ (čistke, hapšenja, otimačina, Goli otok) jer je „revizija
istorije“. Perverzna logika kojom se vodio je : nacionalisti pljuju po Titu pa mi, kao
321 proevropski nastrojeni antifašisti, moramo, samim tim, da uzdižemo Maršala bez obzira
na sve njegove gadosti. Znate ono: crveni pasoš prolazi svuda, bolji standard, mir,
bratstvo-jedinstvo...
BEVAN ILI LENJIN?
Ako mislite da želim da vam ogadim levičarske ideje grdno se varate. Sve zavisi od
toga koji vas deo priče zanima. Jer, postoji i druga priča. Ona o sindikatima, čartističkom
pokretu, osmočasovnom radnom vremenu, komunama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, o
ljudskim pravima, o ravnopravnosti rasa, polova, nacija, seksualne orijentacije. Mogao
bih da kažem i poneku o naivnom, ali iskrenom pokušaju radnika iz celog sveta,
jedinstvenom u istoriji, da se spasi španska Republika. Ne govorim pritom o tom
krvavom ratu već o želji ljudi da pomognu obespravljenima u nekoj dalekoj zemlji. O
gestu solidarnosti na kakav danas nećete naići. Clash jeste napravio album „Sandinista“
ali, da li ste čuli da je neki odred mladih britanskih pankera otišao u džungle Nikaragve?
O tome vam govorim. Danas se nekako nameće da, ako ste za jedno onda ste maltene i za
drugo. Dobijate primera radi, u paketu i Aneurina Bevana (laburistički političar, uveo
besplatnu zdravstvenu zaštitu za celu Veliku Britaniju) i Lenjina. Jeste, razlika je velika
ali, imajte na umu da se, suštinski, levica i dalje u dobroj meri poistovećuje s tim
zastarelim, surovim, nepraktičnim regulama pretprošlog veka. Jedino rešenje da levica
danas nešto učini na političkoj sceni jeste da se odrekne Marksa, Engelsa, Lenjina,
Bakunjina, Kropotkina i redefiniše se. Jednom rečju - počne od teoretske nule ali sa
velikim iskustvom. Očigledno je kojim putem ne može da se ide i kojim putem treba ići.
Ovo zvuči čudno? A kome danas, u ovakvom svetu, možete servirati priču o
„diktaturi proletarijata“? Daj nam slobodu ali preko diktature. Jednoklasne,
jednopartijske, svejedno. Neka je ta diktatura i u prenesenom značenju. Ne želim da
moja uverenja imaju i “d“ od diktature. Ravnopravnost, socijalna jednakost, to svakako
ali, kakva je to priča o neophodnosti nasilja i terora? Deo istorijskog procesa? Neće biti.
Ili, recimo, neke antisemitske gluparije koje je ispisao Bakunjin ili Vasa Pelagić? Ili
Englesovo pisanije objavljeno u „Rajnskim novinama“ u kojem stoji da su Baski,
hajlenderski Škoti, Bretonci, Hrvati, Srbi, Slovaci, Irci u suštini divljačni narodi (o
Rusima i da ne govorimo) koji ne trebaju da postoje jer nisu ušli u industrijsku revoluciju.
Štaviše, bilo bi dobro da nestanu u nekom velikom evropskom ratu da bi države sa
322 revolucionarnim kapacitetom: Britanija, Nemačka, Mađarska i , donekle, Poljska, krenule
napred. Dakle, evolucija može da se sprovede samo u visoko industrijalizovanom društvu
koje, naravno, jedino i zaslužuje da opstane. Dakle, razvijeni napred – ostali stoj i da vas
nema. Socijalizam je za jake a feudalizam ili lagano nestajanje za sve ostale. Baš kao što
japiji tvrde da je kapitalizam za tigrove a socijalizam za ovce. Okej, znam, bilo je to
drugo vreme, nataložene predrasude, ksenofobija, nacionalni romantizam, politička
korektnost nije postojala. Hajde da zanemarimo i to. Idemo na priču o industriji,
porobljenim radnim masama i svetskoj revoluciji.
USTAJTE, SMORENI NA SVETU!
Pogledajte robu koju kupujete: odeću, tehniku, instrumente, sitne džibidžajke. Svuda
piše isto: Made in China. Kakva industrija? Dobar deo te priče se preselio u Kinu. Tamo,
gde se sluđeni radnici koji rade po šestanest i više sati bacaju s krovova fabrika. A zbog
čega? Da bi neki klinac iz Srbije mogao da se širi pred društvom u novim patičicama. Ali,
nije taj klinac kriv već poslodavac. U toj zemlji, a slično se može reći i za Indokinu,
Indiju možete videti onaj kapitalizam iz 19. veka u svom najogoljenijem obliku.
Komunizam i kapitalizam su se stopili u totalitarno čudovište koje se klanja svemoćnom
novcu. A zašto? Zato što Marks insistira na materijalizmu jednako koliko i Rokfeler. I tu
je još jedan veliki problem levice – insistira se na materijalnoj osnovi a duhovna
nadogradnja će stići kad stigne a kakva će ona biti ? Čuće se...
A gde je tu Evropa? Sve više ljudi je u nekim uslužnim delatnostima, sve više ljudi
pretura po papirima i sedi za kompjuterima, sve više ljudi se goji i bedači, sve je više
nezaposlenih i sve je više emigranata koji rade „Mickey Mouse jobs“ za male pare i sve
je više rasističkih grupa koje prebijaju sve što nije belo. Ni u SAD, s nekim lokalnim
varijacijama, nije bolja slika. Nema više, Karle Markse, proletarijata. Svi imamo
televizore. Nije bitno da li smo gladni – na tv-u je uvek neki šarmantni kuvar koji će nas
virtuelno nahraniti. Da, levičari, sve mora da se menja. Čak i „Internacionala“. „Ustajte,
smoreni na svetu, vi sužnji koje muči džank fud!“
U FIOCI
Iskreno, mrzim sve teorije i ideje koje trpaju ljude u fioke. Danas se ne može jasno
reći: on je buržuj, ona je proleterka, ovaj tamo je truli kapitalista. To ne znači da nema
bogatih i siromašnih, to ne znači da nema eksploatacije (štaviše, ima je više i suptilnija je
323 nego pre dva veka) već da se svet usložio do te mere da ne možete tako olako etiketirati
ljude. Primera radi: u Beogradu je u fabrikama zaposleno samo nekoliko desetina hiljada
ljudi ali, to ne znači, kao što mnogi u drugim sredinama misle, da je Beograd pun nekih
lovana lezilebovića. Pogledajte iznurene žene za kasama, ljude koji čiste ulice, koji voze
autobuse, konobare, loše plaćene prosvetare i zdravstvene radnike, činovnike u
kojekakvim firmama koji redovno rade prekovremeno s bednom ili nikakvom
nadoknadom, poluzaposlene umetnike, izgladnele penzionere, nezaposlene. I svi oni žive
u preskupom, degradiranom gradu koji se naziva prestonicom. Kojoj klasi oni pripadaju?
Šta su oni? Sitna buržoazija? Lumpenproletarijat? Besklasni su? Šta reći za ljude koji
žive u unutrašnjosti, nezaposlenoj i osiromašenoj? Za one koji malo rade u fabrici malo
na njivi? Za one koji su se okrenuli sitnom švercu?
Za mojih studentskih dana se poznanik hvalio kako je on iz radničke porodice. Kao da
je to neki pedigre, nešto kao „crveni lord“. Naime, ja sam u njegovim očima srednja klasa
(nezaposlen, prorodična primanja ispod proseka) a on buntovni proleter. Da, tata mu radi
u fabrici ali mu majka radi dobro plaćen posao u državnoj instituciji. Poznanik, inače,
nije završio faks ali prima platu o kojoj mogu samo da sanjam. I, šta je onda on po toj
podeli? I gde smo svi mi? Bušna je to teorija, curi na svim mestima. Levica treba da se
okrene „radnim ljudima“ bez obzira koji mse poslom bave i nezaposlenima podjednako.
Manje teoretisanja, više rešavanja konkretnih problema. Manje podela u tabore a više
razumevanja. Više solidarnosti i povezanosti. Više sindikata i više priče. Više knjiga,
više muzike. Više razmišljanja i promišljanja. Počnite od duhovne nadogradnje i stići ćete
brzo i do materijalne osnove. Cenite svoje vreme, svoju dokolicu. Ne dajte im da vam to
ukradu i bićete slobodniji.
Znam za gomilu solidno plaćenih poslova (za naše prilike) za koje je potrebno
nadljudsko strpljenje. Šef vas tera da sedite deset – dvanaest sati i čekate njegovu
zapovest a efektivno radite ne više od četiri sata. Mislite li da je to slučajno? Pametni,
obrazovani ljudi koji sede i puštaju da im sive ćelije odumru. Ne drži vas on tu jer mu
trebate sve vreme već da ne bi mogli da razmišljate o nečemu drugom. Nečem opasnom,
pobuni, sindikalnoj organizaciji, štrajku. Poenta današnjih poslova je, u većini slučajeva,
kontrola nad umom. Kad se završi šljaka, i radnik i intelektualac odlaze kući, potpuno
lobotomizirani. Plašiš se otkaza, ostaješ koliko ti se kaže, kad dođeš kući , iznuren od
324 brainfucka, ti nisi ni za sebe ni za druge. Potraga za humanijim radnim mestom ti ne pada
na pamet. A zbog čega to radiš? Da bi se strovalio na kauč, popio pivo dok gledaš neki
tričavi šou na tv-u i legao da spavaš.I sutra sve nanovo. A možda te pozove da radiš u
subotu, eventualno nedelju. Daće ti pišljivu nadoknadu? A ko će da ti nadoknadi život?
Ko će da ti da smisao? Slično, ali za mnogo manje para, prolaze i drugi ali, tebe nije
briga za njih. Želiš samo da zaspiš i zaboraviš na sve. Shvatate? Ako se moderna levica
kod nas suoči s ovim problemima možda od nje nešto i bude. A do tada je sve drugo
mlaćenje prazne slame.
(Afirmator, 2012)
NACI-OVNOVI NA BRVNU
Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi bilo ni
zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda
koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala
devojčica onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je
seksualno zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).
Nakon oslobađanja Gotovine i Markača i njihovog „herojskog“ dočeka u Zagrebu
pred 100. 000 oduševljenih sledbenika na Jelačića Placu uslediće teški dani, kako za
Srbiju tako i za Hrvatsku. Dok se ovi generali, do juče u Hagu, osumnjičeni za udruženi
zločinački poduhvat, danas pojavljuju svuda u hrvatskim medijima i predstavljaju kao
patriote koje su, možda malo vatrenije ( i njihov je plam „pomalo“ spaljivao kuće i ljude),
ali ipak s rodnom grudom u srcu, pravi junaci Domovinskog rata, srpski mediji padaju,
samim tim, u amok. Šta će nama taj Tribunal? Što smo slali sve koje su tražili a ništa ne
dobismo zauzvrat? Nećemo im dati više nijednog! Ako ima nekog kojeg nismo poslali.
Šta je sledeće, pitam? Vratite nam nazad Mladića? Činjenica je da je ova odluka poraz
obe strane, s tim što nijedna nije svesna gde poraz zapravo leži.
Naime, srpska strana doživljava kao poraz što su dva zlikovca s krvlju njihovih
saplemenika na rukama našla na slobodi. Ali, to je samo manji deo poraza, ono što se
vidi. Nevidljivi poraz je mnogo teži – i Hrvatska i Srbija su bez volje i hrabrosti da
svojim zločincima sude i osude ih. Zbog toga se pojavio Tribunal. Po principu: Ako vi
325 već nemate razvijeno zakonodavstvo i nezavisno sudstvo onda ćemo mi preuzeti vašu
muku i odlučićemo onako kako nama odgovara.Samim tim, nesrećna je zemlja koja mora
drugima da prepusti sprovođenje pravde. To znači da u njoj pravde nema baš kao što
manjka i političke volje za iskreno suočavanje se prošlošću. Spremni smo da se istorija
ponovi. U Srbiji desnica drma po glavama letargiranog građanstva. U Hrvatskoj se, kad
god se spomenu „domoljubni“ ciljevi , skreće udesno. Srbija ne pita gde se dedoše Hrvati
iz Knina, Benkovca, Obrovca, Vukovara baš kao što Hrvatsku baš briga za Srbe iz
Gospića, Šibenika, Banije, Korduna. I, iznad svega, Srbija nikad neće spomenuti
odgovornost za pokretanje krvave lavine na Gazimestanu, sećate se, davnog Vidovdana,
1989.godine. Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi
bilo ni zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda
koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala devojčica
onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je seksualno
zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).
IDEMO DALJE, ZA DOMOVINU S „ĆAĆOM“ – NAPRED!
Pa, čemu onda ti izlivi nežnosti prema nekim generalčinama? „Štokholmski sindrom“?
Još jednom se na Zapadnom Balkanu nacionalni identitet dokazuje i pokazuje kroz
solidarisanje sa zlikovcima. Kakvi su- takvi su, tek, naši su. Ne smeta nam ni ustašluk ni
četnikluk jer, to su naši psi rata koji čuvaju hiljadugodišnja i tisućljetna ognjišta. Nama
zlo treba, bez njega smo „slamka među vihorove“. Avaj, da stvari budu još gore,
potrudilo se srpsko pravosuđe: Mladen Obradović, srbijanski hitlerjugendovac, lider
nacističkog „Obraza“ je oslobođen presude za raspirivanje mržnje i nasilja prema gej
populaciji. Setimo se 2009. godine i biće nam jasno o čemu se radi. Dokazi, elem, nisu
dovoljno jasni. Brdo njih. Ali, nema veze. S druge strane, Zoran Petakov, koji je, sanćim,
uvredio episkopa Irineja Bulovića je u kućnom pritvoru. Desnicu na slobodu – levicu u
pritvor. Ček, ček, da nismo malo pristrasni? Šta je sledeće? Žuta traka za sve koji ne
podnose naciste? Ne brinite, doći ćemo i do toga.Ovo je apsolutni trijumf nacizma i poraz
bilo čega ljudskog. Da, i u Hrvatskoj ali, zadržimo se malo u Srbiji. Prvo počistite
ispred svoje kuće, da ne bi etnički čistili u tuđoj. Ali, nama je uvek bitnije ono što se
zbiva preko plota. Bitno je da se mi prvo lepo rasporedimo, onako, srpski, založimo
326 slanuinom i rakijicom (ko ima-ima a ko ima neka jede ekskrement), da se nacionalno
homogenizujemo, da budemo „svoji na svome“ (sa i bez seksualne konotacije), da
sredimo ono par protivnika pa ćemo ponovo u junačke bojeve za ognjišta. Ma, koga
lažemo – ognjišta nema. Krašćemo radijatore kao i u prethodnom ratu.
(Afirmator, 2012)
NE SLUŠAJTE TAMNU STRANU
Slavni irski glumac Jonathan Rhys - Meyers reče jednom prlikom: „Mišljenja su kao
guzice-svako ih ima“. Mišljenje se u ovoj zemlji, pored one stare reklame „mislite o
tome“ ne spominje ni u naznaci. Kad su vas poslednji put novinari, političari, kojekakvi
analitičari pozvali da razmislite o bilo čemu? Oni vam kažu kako da mislite i da, na
osnovu njihovog, formirate svoje mišljenje.Znam neke antiglobaliste i deklarisane
levičare koji, pametno i analitički, seciraju kapitalizam i probleme u svetu. Ko je iza
SEKE, ko je uprskao ovo ili ono. Isplakaše se nad narodima Iraka, Afganistana, Kurdima,
američkim domorocima, NATO bomdardovanjem SRJ. A kad su došli do našeg južnog
komšije, primera radi – tu ni slova. Tu je nešto bilo ali ne znamo šta, to je zapadna
štampa napumpala, oni su svi izmanipulisani, svih dva miliona ljudi dole, mi im nikad
nećemo priznati državu, mi... Hej, obustavi napad! Pitao sam nešto drugo. Znam da je
stradao i srpski narod i znam da su oni stradali od istog bezumlja koje je nosilo drugu
uniformu. Ali, vi , iako ste ljudi otvorenih shvatanja i pacifisti, to ne želite da prihvatite.
Za vas strada samo vaša strana. Vaše mišljenje, sve vrednosti na kojima bazirate svoju
ideologiju padaju u vodu. Pragamtični i „pametni“ kažu: Nek prvo oni priznaju da su
ubijali nas pa ćemo mi rećči da smo i mi njih, tako, pomalo ubijali. A ko je bio pozitivan
primer za vas? Recimo , za matore šesetosmaše? Lenon? Evo linkova njega i ex-saborca
mu:
http://www.youtube.com/watch?v=m0uLfO2ksQQ&feature=BFa&list=HL1342517
025
http://www.youtube.com/watch?v=kaO4XeHhwo8&feature=BFa&list=HL1342517
025
Da li su ovo izdajničke pesme ili simbol vrhunskog patriotizma i humanosti?
327 A za to vreme se vode pregovori u kojima ne čujem ni od koga ništa drugo do
povlađivanje zlikovačkom nasleđu. S jedne strane kao da slušate povampirenog
Miloševića (Kosovo je srce Srbije kaže žandarmerija jadajajajajada ujedinićemo se s
braćom preko Drine ako treba jadajadajada pitanje srpske manjine u Crnoj Gori
jadajdajda) a s druge strane – uprkos svojim manjkavostima (ponekim, ako ih je bilo)
Tuđman je otac hrvatske državnosti. Sećam se one predizborne reklame : Ako je
Hrvatska mala djevojčica onda je Franjo Tuđman njen tata. Da, pod uslovom da je ćale
pedofil. Ljudi, vi ne samo da nemate mozgove već puštate da mrtvi govore kroz vas! To
što dobar deo eks-Jugoslavije danas izgleda kao Mordor nije vam ni najmanje bitno. Ili,
poznanica mi reče: U Hrvatskoj je tako grozno da ću glasati za HDZ! Hteo sam da se
našalim s njom i kažem joj da ću glasati za listu Bormana i Hesa. Čisto da vidi da sam
gori od nje. Ali, rečenica mi je zastala u grlu. S takvim se stvarima nije šaliti.
I, šta je poenta priče? Poenta je da je ovde mišljenje krajnje potcenjena aktivnost.
Pogledajte oko sebe . Šta je ono što se nalazi u vašim glavama stvarno vaše a šta ste
pokupili od okoline? Koja su prava saznanja do kojih ste direktno vi došli a koliko vam je
sipano u mozak u proteklim decenijama? Da li nekad uhvatite sebe u nekoj političkoj
raspravi, otvorili ste usta i kažete nešto što je rekao neki Miloševićev sluga ili Zlikovac
lično? I, to je,kao, vaše mišljenje. Doživljavate ga kao svoje, kao nedeljivi svog bića. Kao
postulat na kojem počivaju ova zemlja i ovi ljudi i bez njega ni njih ni zemlje neće biti. I,
onda je sve na mestu. Ne smeta ni glad ni nezaposlenost (ovde se nikad nisu mnogo
bunili oko toga) ni lajavi Golum koji je uzeo četvrtinu budžeta naše diplomatije za
troškove „promocije“ ni odsustvo nade a pogotovo ne smeta onaj mrtvak u glavi, onaj
koji ti govori šta da radiš sad kad njega nema. Jer, kao što u „Munjama“ reče „gospođa
paketaranžmanka“: „Treba samo da nađeš svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa“.
Ljudi koji se ne „uklope“ moraju da odu ili ostanu i propadnu. I, to je mišljenje veliko
dela ljudi u ovoj zemlji. E sad, da li ti ljudi misle glavama ili guzicama, to je drugo
pitanje.
(Afirmator, 2012)
328 NEMA POVRATKA U BUDUĆNOST...
.....jer je budućnost prošlost baš kao što je to i sadašnjost. Gledam oko sebe, u uglednoj
beogradskoj prodavnici ploča (jednoj od nekoliko) i šta vidim: neka dečica idu okolo,
udidili se kao da su 1980-e. Ima tu svega – i izvučenih pramenova, i „Iron Maiden“
majica, i devojaka sa tonom šminke na licu. Avaj, i muzika je takva – pustio neki lik
„Duran Duran“. Da napomenem: pre toga sam bio u nesrećnom kafiću koji nije menjao
enterijer od „Love Aid“ koncerta. Presela mi ona kafa čemeruša, precenjena i servirana s
kiselim izrazom lica što je još i dobro jer, da mi se kelner nasmešio pretpostavio bih da je
pljunuo u nju. A dok sam tako seo, grebući leđa o španski zid, iz zvučnika je treštao
„Karma Chameleon“ Boy Georgea koji je zamenila pjesmica „Maljčiki“ Idola. Po
milijarditi put! Od svih kafića u gradu morao sam da zabasam u ovaj. Apdejtujte se,
more! U međuvremenu, gospodo kafićari, prošlo je tri banke. Idoli su propali jedan i
dalje vozi tramvaj, drugi svira za osmi mart u Domu sindikata a o preostaloj dvojici što
manje govorim – to bolje. Znate ih – Mladi „Možda Ubica“ Kopicl i Dr. Krle, ekspert za
vrapce i ostale živuljke. Smoritelj protiv smoritelja. E,da, a dok sam tog istog jutra
kupovao u prodavnici neki tanak doručak, tog istog dana, treštalo je iz zvučnika: „Ne, taj
je skak’o i na guske i na patke!“
I, tako, vidim ja da su se osamdesete vratile da umru u Srbiji. Ali, ja polažem neke
nade, još uvek. Počnem da razgledam ponudu – albumi, ploče prave (plus CD):
Grinderman, David Guetta, Coldplay, ima tu nekih noviteta, nije da nije. Ponuda diskova
je daleko veća. Mogu i da skinem muziku s neta. To se nije moglo dok sam igrao klikere,
„tapke“ sa sličicama i pikao fudbal ispred zgrade. Pomislim i na to da sam video svetska,
aktuelna imena, ne tako davno, na EXITU. Nije loše, ipak sam u budućnosti, kažem sebi.
A onda me oblije ledeni znoj – EXIT propada, stranaca ovde neće biti ni u najavi, ako
dođu Depeche Mode i časna starina Roger „Ja Sam Pink Floyd“ Waters – dođu. Nema
više i EXIT i Guča –samo Guča i Guča, bez „gučija“. A i rok scena nam je u ilegali, ni u
vreme Mileta Lojpura nije bilo tako. I, kad smo kod toga, zašto nije dobio ulicu? Zašto ne
postoji ulica Zorana Miščevića? Zašto su Milanu Mladenoviću dali onaj cubok asfalta a
Čavketu sokače? Zapadnem u crne misli, pogled mi skrene prema kasi kad tamo, ne lezi
vraže, singlica „Riblje Čorbe“.Ostani đilkoš do kraja!
329 Izjurim na ulicu: na zidu ostaci neke reklame za svirku Nemanje Kusturice. Grrrr!
Raspalim prema Zelenjaku. Kad, ne lezi vraže: in yer face – koncert „Zabranjenog
pušenja“, 29. novembra. A iznad ulice, na platnu, ogromna jezičina probušena zihericom
(kao Stonsi i pankeri) i pride isečena na šnite(mnogo su surovi). Dolazi „Prljavo
kazalište“ u našu selendru. Eto ih, za koji dan, 22-og, ante portas. I tu ja počnem da
ludim: ovo su osamdesete kad su ti bendovi značili nešto. Ne, to su devedesete kad su se
podelili na četnike i ustaše. Ne, ovo su 2000-te kad je Bora Čorba postao neki kulturni
konsultant, faktor, šta li? Ne, ovo su 2010-e i ne vrede ni pišljiva boba ni jedni ni drugi ni
treći. Ne, ovo je meni komplikovano. Biće jednostavnije da poludim. I tu ja krenem da
pevam i pevam a narod ko narod – bacaju mi pare pred noge. Neko se sažalio pa mi dao
pravu čašu iz trovačkog kompleksa u kojoj je do maločas bila oranžada. A moje pojanje,
miks najgoreg od najgoreg, zvučalo je otprilike ovako:
„ Sve je lako kad si mlad,
Baš te briga ko te mrči,
O,da, o da, o da,
Ko ne voli Dabić Rašu
Neka ljubi snašu na salašu, strasno,
Spremte se spremte, četniciii,
Ne boj se neću ti ništa,
Neću da budem Švabo,
Treba mi rame za pucanje,
Snajpira vas ruža Hrvatskeee,
U boj u boj, Srbine moj,
Ženi nam se Vukota,
Psuju majku srpsku,
Dok je meni Jašara,
Mama, tata, pas i kravata,
O Marijo, kraljice Hrvata
ti si savršenstvo bez mane,
e moj druže nacistički
dobićemo svi po...“
330 (Afirmator, 2012)
NEMATI I „NEMATI“
Povod za ovaj članak je ovo nesrećno pisanije:
http://finance.yahoo.com/news/21-­‐ways-­‐rich-­‐people-­‐think-­‐
differently.html?page=1
Za one koji ne znaju engleski jezik da pojasnim – u ovom članku se bogati prikazuju kao
hrabri, umni, odrešiti, hedonisti, avanturisti, praktični za razliku od ljudi koji su tzv.
obični – naivni, ograničeni, omeđeni “moralom”, mentalitetom, luzerskim gledanjem na
svet. Najgore je pravilo broj deset - Obični ljudi veruju da ti treba novac da bi zaradio
novac. Bogati ljudi koriste tuđi novac. Daj, molim te! Posle poteza američke vlade kojim
je 700 milijardi bačeno bankama koje su izazvale SEKU ja nemam više ni jednu jedinu
reč ni jednu kap samilosti ili razumevanja prema tim ljudima. Govorim o konkretnoj
plutokratskoj ekipi plus gomili onih mamlaza koji su napisali tone knjiga o tome kako
uspeti, kako treba imati pravi “etitjud” kako se to sad u Srbiji kaže. Anyway, stav koji
morate da zauzmete danas je stav bez stava, da postanete neki nadobudni faun. Na sve
strane kruže ljudi koji su puni sebe, imaju te nadmoćne osmehe, fiksiraju vas očima kao
guru na LSD-u, rukuju se kao da žele da vam iščupaju ruku iz ramena, postavljaju
glupava pitanja kao: “Da li znaš da prezentuješ sebe?” Ne, nisam nimalo paranoičan – to
su oni isti papci koji su kupili moderna bizniz- Jevanđelja i veruju u njih kao u Boga.
Ipak, najbolje mi je pitanje, u Srbiji, danas: “Gde vidiš sebe za deset godina?”Jedini
iskreni odgovor je: “Nemam pojma ni gde ću biti sutra”.
MODERNA PRDNJAVA
Da je ova moderna prdnjava otišla predaleko podsećaju nas informacije, nebrojene, o
tome kako da se ponašamo na razgovoru za posao. Kako da napišemo CV- stotine
stranica je ispisano na tu temu. kako da se obučemo. Kako da vežbamo svoje lice da bude
uvek mirno ili nasmešeno (ostale emocije su zabranjene). Kako da foliramo psihologa u
komisiji i ispadnemo normalni. Moramo da znamo kako da izbacimo grudi, ukočimo
kičmu, hodamo kao da nam je neko zabio metlu u rektum i kako da, kad dobijemo posao,
331 reagujemo na najmanji znak nečeg što zaliči na nasilno ponašanje. Razlog: Zavrnuli ste
me i želim da mi vratite lovu!. Mi tu pozovemo obezbeđenje i nekog nesrećnika izbacimo
na ulicu. Da, dobio sam posao zbog mog čeličnog pogleda sa ne zbog
partijske/rođačke/seksualne veze. Čemu zapravo služe te knjižice? Budimo iskreni – to je
najgora kapitalistička propaganda. Ne brini o stanju u zemlji, stepenu nezaposlenosti,
privrednom kriminalu, javašluku, nepotizmu. To je svuda prisutno. Problem je u tebi, u
tvojoj glavi jer ne misliš “pozitivno” i, ako ti život da limun ti ne praviš limunadu od
toga. Ako ne misliš kao mi ti si ubedačeni Balkanac sa luzerskim pogledima. Treba samo
verovati u sebe, rad, trud, marljivo zalaganje na času plus jevtino foliranje i malkice sreće
(eh, sreće!) i uspećeš.
Danas vam svako deli lekcije –čak i republikanski roker Gene Simmons iz “Kissa”.
Njegova logika je – ako nemate dovoljno vremena da zaradite novac radite dve stvari
paralelno ili, čak, tri od kojih ćete profitirati. Reče čovek koji sto godina svira jednu te
istu pesmu i mlati pare. Da, Gene, evo, ja ću dok čistim kuću i spremam ručak,
uporednom montažom, podeljen u nekoliko mene, da učim nemački. Uporedo ću da na
TV-u pratim berzantske izveštaje i zovem na mob “mog čoveka” da izdiluje malo
Wellness proizvoda. A dok to radim ja, paralelno, s knjigom Deutsch für Anfänger u
rukama, hranim bebu i zadovoljavam ženu ne zbog sebe već zbog mira u kući. Pazi,
jednostavno je – malo kuvam i učim glaghol “gehn”. Pa malo u jednu sobu – leti
aviončić, ide papica, voli te babajko. Pa u drugu sobu – srce, imam nešto opako za tebe!
Usput učim nemački:Ja, das ist fantastisch! Pa malo “Halo, Bing kako brat” pa mali
pogled na telku –uf, morao bih da uložim u deonice smrznutog pomorandžinog soka. A
sve vreme mi je na pameti VIZIJA. Nemam pojma koja ali danas svi imaju neku prokletu
VIZIJU. Šta ja znam. Evo napisao sam ovaj članak i nisam dobio pare. Fali mi VIZIJA.
TREBA SAMO UGRABITI PRILIKU
Onda se sjurim do lifta, utrapim isprepadanoj komšinici nešto od Amway proizvoda.
Ako neće da kupi ja lepo zaustavim lift i ubeđujem je. Izaći ćeš kad kupiš moje smeće,
matora! Zar ne viidš poslovnu priliku kad ti se nudi?! Onda se sjurim dole do ulaza i tu
me čeka ekipa koja petlja po kontejnerima . Na brzaka pregledam flaše i pošaljem ih da
to prodaju tom i tom liku. Onda šipčim do stanice, usput pitam po prodavnicama trebaju
li im konzerve tunjevine iz Bugarske. U autobusu se vozim na neko bedno radno mesto u
332 državnoj firm ii usput smaram sve putnike: ako se samo budu malo doškolovali mogu
postati agenti za nekretnine. Autobus se isprazni nakon tri stanice, neko pozove policiju
i…
Da ne dužimo: znam da doktori filozofije voze taksije po Njujorku, znam da ljudi koji
su završili umetničke akademije rade po kafićima u Beogradu, znam da su obrazovanje i
trud obesmišljeni i znam da ova zemlja ne proizvodi ništa osim emigranata. To je
realnost. Ali, znam i sledeće: neki ljudi ne bi imali toliko malo da neki ljudi nemaju
toliko ogavno, prostački mnogo. I nemojte mi reći da će naša zemlja uznapredovati kad
oni s VIZIJOM steknu još novca a onda nama “običnima”, budalama koje veruju u
pravila koja su nam ONI servirali, bace mrvice i zaposle poneku hiljadicu. Nemojmo se
zavaravati: za njih dobar deo ove zemlje predstavlja čist višak: bolesni, stari, nezaposleni,
poljoprivrednici, umetnici, prosvetni radnici, studenti društvenih nauka. Sve je to bagra
lišena VIZIJE. I, u redu je,nismo od njih bolje ni očekivali ali, hajde barem, za početak da
ne verujemo u gluposti koje nam serviraju. Koliko god da smo očajni nismo toliko da
mrzimo sebe. Eto, to je moja mala lekcija o “etitjudu”.
(Afirmator, 2012)
PONOS KOJEG NEMA
Pisac kojeg sam upoznao pre neku godinu, kad su ga upitali koji je po njemu kulturni
događaj godine odgovorio je, na opšte zgražavanje svojih kolega: „Izašla je moja knjiga.
Ja sam, za sebe, u centru kulture i zato je, meni lično, to najvažnije“ i još je, da ih
potpuno dotuče, rekao: „A inače, ja mislim da su svi pisci koji kažu da im je najbitnije ko
je dobio koju nagradu ili da je neki poznati autor objavio knjigu najgori licemeri ili, još
gore, kompleksaši. Što pišeš kad ne veruješ u to što radiš?“ Pucao je u srce pa u glavu.
Što je sigurno - sigurno je. I, niko mu nije odgovorio.Tad sam rekao sebi: „Voleo bih da
imam takav jezik i takvo samopouzdanje. Čini mi se da bih mogao da pomerim planinu
jednom rukom.“ Bilo je u tim mojim mislima i malo više cinizma. A zbog čega? Mnogi
ne znaju ali, oni koji pišu su svesni toga – trenutak kad u ruci držite odštampanu knjigu je
neopisivo iskustvo. Osećaj koji se ne može zameniti apsolutno bilo čim drugim.
333 Jedinstven. I tad znate da ste vi, kao pisac, kao ljudsko biće, jedinstveni. Ne kažem da ste
najbolji, najveći, najpametniji ali ste tu, među tim koricama. Postojite među njima koliko
i u stvarnom životu a ponekad i više od toga.
S godinama koje su nam otete otišlo je još nešto. Ne nepovratno ali nismo daleko od
toga.Utekla je negde spontanost stvaranja, sloboda puštanja misli. Za one koji su u
dvadesetim ,tridsetim, deluje dalje od onih trenutaka kad smo, još deca, puštali zmajeve.
Punde nam glavu pričama da je sve već napisano, da ima više pisaca nego stanovnika u
ovoj zemlji, da su tiraži mali a zarade praktično nema. I, sa svim tim bi se još nekako i
pomirili da nije onog: „ Ne smeš da se nazivaš piscem ili, još gore, umetnikom.“ Zašto je,
od svih profesija, spisateljska toliko prokazana? Ko pekaru sme da zabrani da se naziva
pekarom? Voskaru da brani boje svoje profesije? Radniku na građevini? A eto, piscima je
oduzeto i to. Treba skromno slegati ramenima, reći „ja pišem“ i prekinuti razgovor što
pre, prelaskom na neku veselu temu. Kao da je „pisati“ jednako „piti“, „drogirati se“,
„krasti“, „kurvati“.
I pisanje je, samo po sebi, sumnjiva rabota. Već sam sto puta čuo:“Skribofobija je
odlika svakog pravog pisca. On odbija da piše i piše kad baš mora. Što duže radi na
romanu to bolje. Recimo tri do pet godina. To su inteligentne i kompleksne osobe koje
stalno preispituju sebe.“ Ama, ko je uveo to glupavo pravilo?! I zašto ga se mnogi drže?
Muze vas tako retko posećuju? Plašite se kritičara? Mislite da je najbolje uraditi što
manje da bi vas cenili što više. Drhtite pred prijateljima koje zatrpavate knjigama? Samo
da vas neko ne nazove skribomanom. Vi ste plodan pisac, pa šta? Šta bi trebalo da pisac
radi? Piše, eksperimentiše, istražuje. Doživljava i proživljava svet. Transformiše se od
knjige do knjige. Ne plaši se da pogreši. Odvbacuje banalnosti života i okreće se onome
što je zaista važno –svom radu. Ako vam je pisanje profesija budite ponosni na nju,
nosite je kao fino zakrpljenu odeću, kao šešir za svečane prilike, kao štit. Ne obraćajte
pažnju na zlobnike koji su kombinacija hodajućeg udžbenika za samopomoć: „Nisi uspeo
jer to nisi zaista želeo. Da li imaš snage? Da li je tvoje „pokušao“ dovoljno?Da li možeš
sebi da kažeš „volim te“?“ i japi retorike: „ Koga zanima to o čemu pišeš? Nisi ponudio
publici bestseler. Koja ti je ciljna publika? Gde su ti veze? Nemaš mešetarskog u sebi.
Nije bitna emocija, ideja, stil, samo korice. Moraš da budeš kurentan, konkretan,
kapitalizovan, korektan i katalitičan.“ Knjige, kako je krenulo, možda izumiru ali, kraj je
334 još daleko. Ne ubrzavajmo ga odričući se onoga što zaista jesmo.Jednog dana ćemo se,
ako ubijemo u sebi ono što volimo, pokajati a tada će već biti kasno. A oni što su pisali
zarad potvrde njihove karijere, fusnote u državničkoj karijeri, oni će otpasti vremenom jer
nikad nisu bili ono za šta su se predstavljali – pisci.PS - poznato je da je lažno
predstavljanje krivično kažnjivo.
(Afirmator, 2012)
SUŽAVANJE PODRUČJA BORBE
“Slučaj Ugričić” je, tako barem deluje u trenutku kad stavljam tačku na ovaj tekst,
stavljen ad acta. Pokrile su ga nove vesti: uspesi naših sportista, dugovi Vlade, debeli
snežni smetovi. I, čini se, kao da se ništa dogodilo. Ni potpisi preko hiljadu ljudi, od kojih
veliki broj pripada intelektualnoj eliti Srbije i brojnih drugih zemalja, ni brojni apeli, ni
očigledna istina da je u ovo zemlji reč jednog čoveka jača od zakona koji je, tako stoji,
iznad svih nisu bili dovoljni da se jedan čovek, napadan i ponižavan, vrati na svoj posao.
Ne želim da ulazim u polemiku oko značenja Nikolaidisovog teksta i objašnjavam da to
seciranje problema s kojima ova zemlja nikako da se suoči nije bilo poziv na terorizam.
Ni najmanje me ne zanima ni da govorim o pravu građana da potpisuju peticije i
slobodno se udružuju i protestvuju protiv čega im je volja. Priča o demokratskim
vrednostima, društvu u tranziciji, odgovornosti za napisano i rečeno neće biti ovde
spomenuta ni u naznakama. Razlog nije u mom sarkastičnom odnosu prema društvu već
u praktičnosti.Vi sve što sam naveo već znate a prostora u kolumni je malo. Znate dobro i
šta stoji u zakonima kao što znate kakva je stvarnost u kojoj se oni ne poštuju a naročito
vam je poznato šta znači plašiti se sopstvenog, nepodobnog mišljenja.
Ostalo je jedno jedino pitanje: koliko nisko smo spremni da se spustimo i pogazimo
ono što mislimo i osećamo? Da li ćemo svaki put, kao u stara “dobra” vremena, ići u
Komitet po mišljenje? Hoćemo li onda, po toj logici, kao pisci i misleći ljudi, pisati ono
335 što podilazi trenutnom javnom mišljenju? Lamentirati nad kletom sudbom, u strahu da
pogledamo odgovornosti u oči? Jedan ruski intelektualac je, na pitanje kakvi su njegovi
utisci o kolegama iz Srbije, odgovorio, parafraziram: “Nisam zadovoljan. Previše misle
kao narod”. Okej, ne misli narod kao jedan ali, ako želimo da izvučemo neki ofrljativni
prosek, do čega ćemo doći? Naš prosečan sugrađanin ima četrdeset godina, jedno dete,
najviše dva, navija za desnicu ili desni centar, završio je osnovnu školu, možda jedan
razred srednje, zarađuje oko tri stotine evra mesečno, granicu je prešao možda jednom ili
dvaput u životu (najčešće solucije: Grčka - letovanje i Mađarska – šoping), ljubazan je
prema strancima ali privatno oseća odbojnost prema njima, pomalo je, pa, zapušten, muče
ga holesterol, alkohol, višak kilograma i težak stres, kuburi sa stranim jezicima ali mu ni
maternji ne leži baš najbolje, plaši se vlasti i ne voli je (ali bi voleo i da se malkice
ofajdi od nje), ne veruje da može biti bolje i ne želi da se promeni ni za jotu. Da li stvarno
želite da pišete po ukusu tog čoveka? Da li stvarno želite da govorite ono što on želi da
čuje? Da li stvarno želite da budete, barem nekim malim delom, odgovorni za propast u
koju srlja?
I tu dolazimo do poente ove priče: peticija solidarnosti sa Ugričićem, iako simbolična
pobeda manjine koja je, bez razmišljanja o posledicama, stavila potpise, predstavlja poraz
tihe većine. Ugričića nisu podržali UKS, SKD i PEN centar. Mnoge ugledne kolege su
znale gde se mogu potpisati pa to nisu uradili. A zašto? Ne verujem baš da su svi oni
želeli da vide Ugričića iza rešetaka. Cilj velike većine intelektualaca u Srbiji je da se
zabašuri u masi i bude politički korektan, al' “po naški”. Da se ne ponaša drugačije, ne
govori drugačije, ne misli drugačije, ne talasa, ne političari ili, ne daj Bože, filozofira.
Biti bez stava i apolitičan, umetnik radi umetnosti, to je još bolje. Apolitičan i patriota –
ponajbolje. Kad vas pitaju čija je ova zemlja i čiji su njeni zakoni vi lepo potegnite onu
izlizanu “daj caru carevo a Bogu Božje” i dok se Vlasi dosete vi uveliko krckate
nacionalnu penziju.
E, da je Zola bio pametan k'o što nije, on lepo ne bi nikoga ni za šta optuživao. Nek se
onaj Drajfus sam snalazi na Đavoljem ostrvu! Ko mu je kriv što nije špijun! Ili, recimo,
Džejms Džojs. Odlučio naprasno čovek da se bavi pevačkom karijerom, batalio “Uliksa”,
kužnu knjigu u kojoj vređa nacionaliste i Crkvu. Još je mišljenja da je otadžbina krmača
koja proždire sopstveni okot. Šta će mu to, osim nevolja i svetske slave, doneti? Zamislite
336 SAD za vreme MakKartijevog lova na crvene veštice, procesa koji neodoljivo liči na
viziju raja našeg ministra policije & kulture & istraživanja ruda i gubljenja vremena &
svega ostalog po potrebi. Niko ne reaguje, niko ne štiti proskribovane kolege, svi ćute
kao prave patriote. Rat u Vijetnamu? Pa, tamo ionako šalju samo sirotinju da gine u naše
ime. Mi smo srednja klasa – briga nas! I taj pokret za građanska prava na američkom
Jugu, šta ćemo im mi belci? Nek se lepo Crnci dogovore sa Klu Kluks Klanom i – mirna
Bosna! Pa, da, samo isključite razum i srce, gledajte svoj sitan interes i sve će doći na
svoje.
Područje borbe za zdravorazumsko razmišljanje u Srbiji se nije suzilo, bar ne u
glavama onih koji su stali uz svog sugrađanina i kolegu. Problem je u tome što se danas,
u strahu od “meke” diktature, ljudi plaše više nego pre dvadeset godina. Lišeni snage,
mašte, drskosti, oni u svojim glavama gaje tog, u suštini imaginarnog, “prosečnjaka”. Oni
sebe vide, pre svega, kao državne činovnike koji su spremni da, u bilo koje doba dana ili
noći, potpišu izjavu lojalnosti državi. Mnogi od njih su to već učinili krajem devedesetih,
za vreme Miloševića. Samim tim, njihov razum, njihov talenat, sve je podređeno
državnom sistemu. Egzistencija preplašenih intelektualaca ne potiče od njih samih nego
“odozgo”. Bez nekog “gore” oni ne postoje. Zaboravljaju da su, pre svega, ljudi od
znanja, od pera, umetnici. Zaturili su, sa svešću o svom pozivu, i reči kao što su
humanost i solidarnost. U njihovim umovima možda još postoji neko malo područje za
borbu ali se ono iz dana u dan sužava. A za to vreme, medijski manipulatori “spinuju”
javno mnenje ove zemlje kokošijeg pamćenja dok težak sneg obmane i zaborava pada na
sve, na žive i na mrtve.
(Afirmator, 2012)
UJEDINJENJE ILI TRT
Hoćete li da čujete nešto što vam odgovara, nacionalno o(ne)svešćeni čitaoci? Jedino
rešenje za spas SAD je da se pripoje Kanadi. Pomislite samo kako bi procvetali: niska
stopa kriminala, ekološka država, više od dve partije na političkoj sceni, državna kasa u
plusu, ne štampaju se nove pare, rasna i verska tolerancija na višem nivou. Tu su i neke
formalne prednosti zvane „imidž zemlje u inostranstvu“. Nema spike o Svetskom
337 Policajcu. Kanađani? Hajte, molim vas! Hrabro su se borili u dva svetska rata, otišli
nazad i gledali svoja posla. Evropljani se prosto razneže kad kažete Kanada – oni su
Švajcarska kojom upravljaju fini Amerikanci. Simpatični k’o Skandinavci. Vitkiji i
zdraviji. Britanci presrećni –Amerikanci se opametili i postali članica Komonvelta kao
sve bivše kolonije (minus Irska) te formalno barem priznaju vlast krune tj. smešne
porodice sastavljene od nemačko – englesko- škotske džentrije.
OH CANADA, WE STAND ON GUARD FOR THEE!
A tek zastava? Nema problema sa pamćenjem zvezdica i država – jedan javorov list za
sve. Ateisti su srećni jer nema mlataranja Bibijom svaki put kad dođu predsednički
izbori. Nema Midwesta, Bible Belta, Juga i Severa, sve je postalo umirujući kanadski
Sever.Vladaju Kraljica i Premijer, nema predsednika i skupe kampanje. Nacionalna
himna? Nema komplikovanih reči, nema lomljenja jezika – par strofa koje može da nauči
svako dete. I mirna je, bez opisa bitke protiv mrskih Britanaca. Ta, nova američka himna
ide, otprilike, ovako:
http://www.youtube.com/watch?v=IBoItR59REQ
Dirljivo zar ne? ostaje, doduše, jedan problem iz američke prošlosti: loši odnosi s
Francuskom. Kao što znate, pitanje Kvebeka i francuske manjine je i dalje goruće u
kanadskoj politici. Avaj, nešto se mora žrtvovati. S druge strane, tolerancija vodi
poliglotskoj pametnoj , novoj kanadskoj naciji: svaki šklolarac mora da zna engleski,
francuski i, gle čuda, španski. Još samo da ih Kanađani prime u šta iskreno sumnjam.
DRUMOVI ĆE POŽELET’ TURAKA…
A sad nešto što vam se neće dopasti. Jedino rešenje za Srbiju i “sve srpske zemlje”, šta
god one bile, je da se vrati starom vladaru – Turskoj. Pre nego što počnete da me
proglašavate za Brankovića (što je, istorijski, netačno) pogledajte niz prednosti koje nam
se nude. Turska će, kako stvari stoje, pre ući u Evropsku uniju nego mi. A i standard će
im pre porasti nego nama. Ova ogromantna država ima površinu Francuske i Velike
Britanije zajedno i 70 miliona stanovnika. Šta to znači? Veliko tržište, deset puta veće od
našeg. Šta god napravimo moći će da se uvali na nekom pazaru u Kušadasiju ili
Istambulu ili kletom Bodrumu (setite se afere). Speaking of which, nećemo ići u
inostranstvo na odmor već “kod naših”.
338 Turske serije, našem srcu drage i mile, postaće naše serije. Reprize Boljeg života i
Baba i Sela i Rođaka i Koječega će prestati. Što bi to gledali kad imamo “naše” serije?
Ovde, u Beogradu, snimaće se serija o hrabrim poduhvatima Sulejmana Veličanstvenog.
By the way, ova serija, odgovor na “Tjudorove”, zahteva veliki broj lepih glumica i
glumaca koji, dabome, ne moraju da budu talentovani. Pošto će trajati koliko i turska
okupacija na Balkanu – rešili smo i pitanje nezaposlenosti mladog sveta. Neprijateljstva
neće biti – u Turskoj ionako ućče u školama kkako su Srbi bili njihovi saveznici (ako
izuzmemo period do 1459 godine te deset buna, ustanaka, Vojnu granicu i koješta drugo)
pa bi bio red da im izađemo u susret. Pružena ruka se ne odbija.
…I TURAKA ĆE BITI
S obzirom na to da je Turska svetovna država, nećemo se plašiti petljavina nekih
sveštenika iz SPC s vlašću. Štaviše, verska tolerancija će biti obavezna - možda zato što
ćemo biti upadljiva manjina u takvoj državi pa neće više biti toliko srbovanja. Niko se
više neće blamirati od turbofolka . Uvezen iz Turske? Nemoguće – mi JESMO Turska.
Nadalje, naučićemo još jedan strani jezik. Mada, ja sam previse optimističan, nismo ga
naučili za 350 godina pa što bi sada? A, da,učili bi ga preko serija, ko nekad španski.
Prednost je i u tome da će, kao za starog vakta, i srpski jezik dobiti svoje mesto . Postaće
jedan od zvaničnih jezika turske Porte, pardon, Parlamenta. Govori srpski da te Sultan
razume! Turski će nam biti potreban kako u obnovljenom otomanluku tako i u Nemačkoj.
Srbi će, doduše, verovatno tražiti da se vrati sultan. Da se zna neki red. Neće biti ni neke
dileme da li smo Evropa ili Azija. Turska je samo malim delom evropska zemlja što je
precizna definicija današnje Srbije. U svom orijentalnom tripu će neke udvorice otići
malo predaleko – ako im se neko zameri oni ga proglase neprijateljem Carevine pa mu,
po uzoru na Miloša Obrenovića, otfikare rusu glavu, usole je i pošalju u carski Stambol.
Ali, Bože moj, nije sve idealno.
Orijentofili će procvetati. Kao i naši nacionalisti. Konačno će moći da svaku glupost uz
ovoj zemlji opravdaju turskim vremenima. S te strane mi je žao Turaka – dvesta godina
se vadimo na njih i spominjemo ih svakih pet sekundi. Otišli ljudi ali ih prozivamo,
postadoše dežurni alibi za sva vremena, a znate već – kad nekog ogovarate, kaže narod,
on počne da štuca. Kladim se da je naše tračarenje uzrok one pandemije štucanja između
Mramornog mora i kavkaskih planina. I, eto, nakon dva veka, oni su tu. Guslari, pojci
339 naši, delije ajdučke – na okup. U šumicu na piknik od Đurđeva do Mitrova danka. Za krst
časni i slobodu zlatnu! Kojekude, podušite i činiš voliko! Nismo poraženi dok god
imamo neprijatelje! Ne lažemo vas – ponovo se barjak rujni, urešen zvezdom i
polumesec na beogradskoj tvrđavi. Naravno, sve će biti tako pod uslovom da nas Turska
primi. Što , pogodili ste, neće učiniti. Ali, ova moja pošalica (nadam se da vam je jasno
da se šalim) nije bitna. Ono što je bitno je sledeće neće nas ni Evropa ni Azija. Avaj šta
ćemo, avaj kuda ćemo? Malo rukah, malena i pamet.
(Afirmator, 2012)
VREĐANJE PUBLIKE
Tatatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve
drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li
dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“
„Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me
maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz
insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili
kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo
se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše
karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na
pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne.
Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS pesmi, ponavlja konstantno četiri
psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete
zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.
Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao
akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin,
imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo
čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu
„merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su
univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova,
340 knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu.
Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni
američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“ bila
uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup
zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore
na tv-u:
http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4
NACI - PSOVAČI I DRUGE PRIČE
Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko
ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u
nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne
otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.
Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu.
Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku
odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” , “Louanne’s gigantic white/black/Asian/
…“. Porno je banalan pa su i natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i
poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim,
druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju
nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i
naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju
prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super –
Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i
da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije
tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio
Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba.
Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji.
Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka
intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala
koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama,
gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.
341 Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan
naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za
ljubav i razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst
pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i
potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim
protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj
usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da
znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na
druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da
li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije
pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu
tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom
besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi?
Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu
sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom
mestu?
(Afirmator, 2012)
ZA DOMOVINU S PATKOM-NAPRED!
Na predstojećim izborima ću glasati za udruženu listu Paje Patka, Proke Pronalazača i
Horacija. Zašto? Zato što, za razliku od Maje Pelević, ja ne mislim da smo svi mi Miki
Maus. Ja sebe, metaforično, iako osećam odbojnost prema Disney fetišizmu,
doživljavam kao Paju Patka. Da pojasnim:
-
Paja se non-stop buni i večito je nezadovoljan
-
Paja je uvek bez para
-
Paja ima bogatog, škrtog strica Baju Patka
-
Paja je stalno na ivici nervnog sloma, živac i emotivac
-
Paja je zabavan i kad je veseo i kad se nervira
-
Paja poseduje široku lepezu ljudskih emocija i najviše je čovek od svih
Diznijevaca
342 -
Paja radi loše plaćene poslove
-
Za Paju se ne zna koje je ideološke pripadnosti ali mi se čini da je levičar, možda
anarhista
Objektivno rečeno, bolje prgavi Paja nego priglupi Šilja ili Miki - mali, poslušni
demokrata. Ili Baja, konzervativac, tvrdo krilo republikanaca. Ili Hromi Daba, Palmin
favorit. Okej, svi drugi negativci mi mirišu na srpsku desnicu i klerofašiste, naročito
Mačak Lucifer, Maga Vračević i Zla Veštica . U koš sa njihovim stripoidnim
životima! Ono što nama treba su ljudi koji kritikuju i spremni su da se bore kao Paja,
ljudi koji znaju da zapnu i rmbače kao konj tj. Horacije i inteligentni, inventivni
likovi kao Proka Pronalazač. Naravno, ukoliko mogu da se kontrolišu i artikulišu, ne
moraju da pasu travu već primaju finu platu i pod uslovom da se njihove naprave ne
raspadnu očas posla već da rade „ko da je Švaba napravio“. Zato ću ja preskočiti sva
ona imena, liste, koalicije, izabrati parčence praznog prostora na glasačkom listiću i
nacrtati, što bolje umem, ova tri Diznijevca kako, bratski zagrljeni, zagledani u bolju
budućnost, pozivaju građane da se pridruže pobedničkom timu.
Okej, vi mislite da sam ja infantilan i da moram da zauzmem stav jer, možda će
neko drugi ispisati moj glasački listić, možda će ovaj ili onaj negativac doći na vlast u
našem Diznilendu. Okej, možda će se naš Diznilend koji je i dalje nečiji Bambilend
pretvoriti u Mordor ali, zbog čega? Zbog mene? Zbog ljudi koji dele moje
nezadovoljstvo? Mi smo taj jezičak na vagi? Smešno. Ljudi koji dele moje političke
stavove čine 0,01% biračkog tela. To pod jedan. Pod dva: ne dovodim ja do ovoga
nego ljudi koji sistematski seku granu na kojoj sedim zajedno s njima. Ne volim ni ja
što ću da ljosnem dol. e ali nemam načina da ih, direktno, sprečim u tome. Nemam
šanse ni da ih nadgledam Mogu da mašem transparentima, demonstriram i kukam u
ovakvim kolumnama.. Od mene se očekuje da, jednom u četiri godine, kao poslušno
govedo, uđem u svoj kartonski obor i pokusam laži s glasačkog listića. I onda sam
uradio nešto. Birao sam između kuge ili kolere.
Vajni kandidati - jedan, s naci bekgraundom, manipuliše radnicima pomoću
jeftinog populističkog jezika. Drugi pravi gluposti, transofrmiše se ,s vremenom u
onog prvog, radi sve suportno od onog zbog čega ste glasali za njega i kaže: „Od
g.....a će me praviš ako ovaj pobedi. Ja sam jedina garancija demokratije “. A iza
343 obojice čuče lovatorski krkani ispod čijih fotki stoji: „Deco, ako vam ovaj čika nudi
bombone, čokolade ili rolere - nemojte ući u njegova kola!“ Čije će pare pobediti?
Agonija izbora! I nemojte slušati one koji vam kažu da nije politički pametno
izbegavati izbore. A šta je mudro? Doneti pogrešnu odluku i onda se kajati četiri
godine?
Neglasanje je stav. Traženje alternativnih rešenja je stav. Svest da je tvoj život
previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten tajkunima. Podsmevanje plutokratiji je stav.
Ideja o tome da promena dolazi odozdo a ne odozgo je takođe stav. Biti član
Anonimous Serbia i rizikovati hapšenje je stav. Nositi masku Guy Fawkesa je stav
koji funkcioniše na više nivoa nego što mislite. Odbijanje svrstavanja uz vojne
blokove i svetske sile je stav. Čak i to što ne želite da se hranite u restoranima brze
hrane ili to što ne čeznete za firmiranom odećom. Prazan ili išaran listić je legitiman
stav i, ako ih bude mnogo, to će biti poruka, mnogo važnija od toga ko će dobiti
koliko sedišta za svoja poslanička dupišta.bI zato, za početak, svi na izbore, za
domovinu s Patkom-napred!
(Afirmator, 2012)
SVE VAS MRZIM!
Mrzim ta otupela fredikrugerovska lica mojih sugrađana koja odmeravaju svakog ko uđe
u autobus i mrzim kako se mršte kad začuju smeh. I mrzim kako se grubo vrpolje i
zveraju naokolo ako neko kaže „gej“, „Amerika“ ili „diploma“. I gajim ništa do
kvintesencijalno gađenje prema svim tim prekratko ošišanim, proćčlavim, podbulim,
neobrijanim facama koje se forme radi predstavljaju za mužjake a u stvari su bedni
isprepadani malograđani i jajare.I mrzim što su nam najveći glumci podbuli, ružni,
neokupani i „patrijarhalni“. Neću ovom prilikom zaboraviti ni sve te muškobanjaste žene
s kamiondžijskim držanjem, te lepotice bez stila i ženstvenosti, ta mlada a već umorna
tela, te iznošene i umorne mrzovoljke. Neoprostiva je slika koja mi se onda stvori u glavi
– večito pospana i nadrndana službenica koja upražnjava seks sa pivdžijskim, zadriglim
kolegom. Koliko trošenja vremena, tela, energije, nizašta, ni u šta, ni zbog čega. Kučkini
sinovi koji non-stop nešto traže za decu u Tiršovoj i kradu mi vreme, govoreći na svom
nakaznom engleskom ili ruskom su posebna priča- preseku mi put, predstave se
344 izgubljene turiste a onda paf- batice, ajde da pređemo na srpski. No pasaran, pendejo!
Neću zaboraviti ni proklete „kučkare“ iz centra grada koji ne kupe šitinu svojih psina. S
osobitim ponosom i gadnim samopouzdanjem defiluju vlasnici mastifa i doga koje za par
obroka pojedu više mesa nego ja za tri meseca. Prostački je držati ogromne pse u zemlji
Trećeg sveta. Šta ćete s njima? Baš me briga! Pojedite ih i žalite se posle društvu za
zaštitu životinja! On nas je naterao da ih pojedemo!
Bacam usputnu kletvu na one pogane roditelje koji puštaju decu da pevaju narodnjake i
oblače se, s jedanaest, dvanaest, kao svodnici i pornićarke. I navalentne prosjake. I Busplus kao pojavu Indiskretne mamlaze koji zabijaju nos u vašu guzicu da bi onjušili valjda,
i zaključili, gle čuda, da i ona smrdi. Udarim se čekićem u glavu svaki pout kad pomislim
na fašiziranu radničku klasu – usta puna pljuvačke i nacije. Mrrrzim svu tu apatiju i
bezvoljnost i patos i licemerje i ksenofobiju i predrasude i neobrazovanost i seljačine,
domaće i uvozne, punišiće domaće i uvozne, sve te švindlere, sitne trgovce, prekupce i
nakupce kvazi-vrednosti zbog kojih ovaj grad smrdi do neba. Bacam u isti koš tu i
Šumadince i Crnogorce i Užičane i Ličane i Bosance i Vojvođane iKosovce i Zaječarce i
Nišlije i „Stare Beograđane“ i sve koje je bilo koji vetar, od osnivanja grada naneo ovde.
Tikvani necivilizovani! I dalje blenete kad uđe crnac u prevoz. Tačka. A klinci i dalje
pokrivene žene zovu „muslidže“, naročito ako provale da govore arapski. Usta su vam
puna priče o jevrejskoj zaveri i o tome kako će sve biti bolje kad Amerika crkne. Čujem
to svakog dana. Do krvi mrzim popove, licemere debele, pedofilčine i drkoše iz Sinoda
SPC, srebroljupce s voznim parkom, gazitelje, prčitelje, mrčitelje i rušitelje, monaheprosjake u Knezu, sve političare koji su aktuelni, svaki od njih izgleda kao neki mali
drkadžija kojem sam u školi udarao klempe, i Kara-Đorđeviće, dinastiju sumnjivh njuški
i njihov povratak plus kosti Draže Mihajlovića, gde god bile. Ova zemlja je bazirana na
predrasudama i zatiranju drugačijih. Mrzim, kad smo kod toga, nacističke komentatore,
četnike, ustaše, baliste i hadžar -divizijce koji komentarišu sve članke na e-noviama u
istom maniru „mislim da sve (dopisati) treba zatrti“. I mrzim onog ko dozvoljava da se
takvi komentari pojavljuju. I mrzim idiota koji to pravda „rejtingom“. Govor mržnje i
rejting ne idu zajedno. Tačka.
345 A mrzim i goste ovog grada – te bolesne zapadnoevropske seks-turiste sa svojim
imidžom nacista ukrštenih s pedofilima i serijskim ubicama u službenim odelima.
Odsedaju u hotelima u koje u svojim zemljama ne smeju da prismrde i krešu za siću one
iste smorene balkanske lepojke. Tu su i superiorne drkadžije iz kojekakvih osmatračkih
timova koji, u suštini, nemaju nikakvu funkciju, “ zapadnjački biznismeni“ za koje smo
svi mi ništa više do „bele crnje“, ogavna banana-republika, septička jama koja mora da se
prazni pa se zbog toga iživljavaju na kelnerima koji, opet, sa svojom lakejskom
superiornošću, zaslužuju da dobiju po labrnji, naročito oni koji rade u fensi lokalima . Ne
podnosim matore Amerikance s njihovim glupim pitanjima: „A gde smo ovo?“ ili
konstatacijama „How interesting…“ i „Lepa vam je Mađarska“. Ako si senilan – ne idi
na put a prosek godina u tvojoj turističkoj škvadri je 236. Bljuje mi se od braće Rusa koji
su ovde samo zbog toga što je neko našao naftu pa im, novoj srednjoj klasi, Putin daje
pare da idu okolo i unezveruju se od alkohola i žvake o slatkom pravoslavlju. Što si
ljubazniji prema njima manje te cene i veći si kandidat za Sibir kad jednog dana preuzmu
sve. Brat „beli crnja“ a ipak Sloven. Skandinavci, oni su tek melem na ranu – sa svojom
večitom neutralnošću i navodnom ljubaznošću iza koje se krije prezir, neljubaznost i
nadmenost. Glupava geografija je dala pravo svakom neobrazovanom gladomudu iz
Bergena, Norveška da ispira usta o beogradskim divljacima kad se vrati kući i oseća
superiornijim od beogradskog kardiohirurga, recimo. O beogradskim kardiohiruzima
nema bolje mišljenje ali nemojte im reći – možda mi zatrebaju.Ma,recite, im -infarkt i
nije loše rešenje u odnosu na sporo umiranje sa ovolikom gomilom smarača. Zabole me,
baj d vej, za sve one lažne vernike, nacionaliste, monarhiste i politički korektne mamlaze
koji će iz ovog izvući frizirane zaključke.
A znate li zašto vas sve mrzim? Baš sve vas, od prvog do poslednjeg, domaće i strane?
Zato što ste tako jebeno isti, prosečni, neoriginalni, povodljivi, operisani od empatije i
stila, ne verujete ni u šta i ništa vas se ne tiče. Smrdite i trulite, kretali se ili ostali kod
kuće. Zar ste vi bolja generacija? Vrhunac evolucije? Poklonici potrošačkog društva i
love? Vi ste jedna autodestruktivna gomila i, baš zbog toga što sam i ja jedan od vas, to
vam kažem. Zato što mi se čini da možda do nekog od vas mogu i da doprem jer, uprkos
svemu, zaslužujete da živite. Jer , ko zna, možda će vaša deca biti pametnija i bolja . Da,
držim se za slamku ali, sve je moguće. A ako ne bude tako, jer vas na neki način,
346 razumem ali i ne volim preterano (ne poznajem vas sve, kako bih vas voleo?) prenosim
vam svoje najlepše želje: Jebite se! Jebite se u svakom slučaju jer to ne može biti loše za
vas! Možda tako dođete do neke katarze.
(Afirmator, 2013)
MINISTAR PORUČUJE: SRPSKOJ KULTURI TREBA RADIKALAN PORNO-ZAHVAT
Ministar Bratislav Petković, u skladu s novom kulturnom politikom, poručio je danas na
konferenciji za novinare: „Srpski film, srpsko pozorište, srpska književnost i srpska
likovna umetnost kao i ono ostalo, moraju da izađu u susret tržišnom razmišljanju!“
Kako? Šta se najviše prodaje? Seks. Zaključak? Pornografija se vraća na velika vrata.
Ozbiljno sam se zamislio nad ministrovom izjavom. Kakva nepojamna mudrost (svakom
pa i njemu samom) leži u tim rečima. Setimo se statističkih podataka, a statistika je majka
svih nauka, vezanih za pornozu u Srbiji:
1) Naša porno-industrija je plaćala veći porez od naše industrije čelika
2) Emitovanje porno-sadržaja je 1990-ih otupilo je frustraciju i gnev građanstva koje je
moglo, uz jevtino pivo i pornić na Trećem kanalu ili, docnije, na TV-Most, da oduška
svojim nagonima i mirno zaspi dok krv lipti na sve strane
3) Naše porno-zvezde su počele, polako ali sigurno, da penetriraju na Zapad (ili je Zapad
počeo da penetrira u njih) i pornose, pardon PRONOSE, ime Srbije po inozemstvu. Ako
imamo Đokovića u tenisu zašto ne bi imali Đoku Đokića u porno-industriji? Radodajku
Kitić? Juddie Cummanditch?
4) Pornografija podstiče porast nataliteta
5) Na kraju svakog pornića piše „sve je dobro kad se svrši“
6) Pornić je, slažemo se, lako i jevtino snimiti.
7) Porno-zvezde teraju muškarce da budu takmičarski raspoloženi i nose bedževe ala:
„Ron Jeremy is my enemy!“ i „Leslie se vraća krući!“ . Inače, nemojmo shvatati ozbiljno
347 ove bedževe – svi znaju da je veliki radnik Jeremy prosprski orijentisan i , štaviše, rođak
sa Vukom Jeremićem koji se, zapravo, zove Wolf Jeremy.
Imamo još 659 razloga zašto je to tako. Ali, nije film sve. Zamislimo, recimo, Ministrov
teatarski projekat, Konstantina, ali sa orgijama na sceni. Mislim da bi tu predstavu svi
voleli da gledaju. I ne bi dobila samo neku tamo nagradu za scenografiju kao na
„Sterijinom pozorju“. Ne, već i za performing na sceni. Znate već…. Rim, bahanalije,
robinje iz svih kutaka carstva, strejt, bi, lez, gej, sado mazo, nauljeni legionari, posipanje
topljenim sirom iz Helvecije, bludni hrišćanski sveštenici. Jednom rečju, spektakl!
Kulturno umetnička prela u zavičajnim domovima koje ministar tako voli da finansira, sa
sve kojekakvim „Istočnicima“ i inim listovima oživeće uz recitovanje „Crvenog bana“.
Šta će se dogoditi posle nije za priču ali, dok je male Srbčadi, sve je dozvoljeno!
Gole žene u galerije. Gole žene na pijedestale. Gole trudnice još više. Srpske Prijape za
njima.
Ili, klasična muzika. Šta je opera ili balet? Ništa. Ali, operske dive otkrivenog poprsja
koje mazno dahću u mikrofon? Pa, to majka ne rađa ni na Ibarskoj magistrali!
Književne večeri? Umesto da se pisac bavi tricama kao što su pitanja ljudske prirode,
angažmana umetnika i sl. on, taj stari vuk književne scene odmah prelazi na nacionalnu
stvar: “ Otkopčao je tanki haljetak Hristosine monahinje a zatim nagnao svog zapetog
ždrepca na njenu rosnu livadu.“ Publika se budi, publika se vozbužduje, vostani Serbije,
davno si zaspala!
(Afirmator, 2013)
TRAŽI SE NOVA STUDENTSKA REVOLUCIJA
Tema jučerašnje jedanaeste tribine Betona, u okviru projekta Ka razvijenoj
DEMOKRATIJI glasi: „Šta je ostalo od studentske blokade i reforme visokog
obrazovanja?“
Gosti Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su: Jelena Veljić (Filološki fakultet) ,
348 Aleksandar Baucal (Filozofski fakultet) i studentski aktivisti: Ana Kolarić i Matija
Medenica.
Akcenat je, na početku razgovora, bio na famoznoj „Bolonji“ i njenom, faktičkom,
nesprovođenju ili paušalnom uvođenju nekih mera koje su na Univerzitetu, umesto
nekog progresa, samo izazvale još veću konfuziju: ko je master, ko je magistar, ko
studira po starom, ko po novom zakonu, koliko bodova ti treba da bi dao uslov za
godinu? U pomirljivim tonovima, punim razumevanja za sve strane, Baucal je pozvao
na razgovor. Tog razgovora, ispostavilo se, ne može biti. Baucal to kao da nije znao. I,
razlog tome nije bio u nepomirljivosti sagovornika ili njihovoj ostrašćenosti, naprotiv.
Razlog je u tome što , u praksi, niko zahteve studenata ne uzima za ozbiljno. Sistem je
tako napravljen da predlozi studenata uvek budu sistematski nadglasani od profesora a
Vlada, gle čuda, ne želi ni da čuje za njih. Ukoliko, naravno, studenti ne nose aktovke,
fensi odela i ne pripadaju podmladcima vladajućih partija, kako je primetio Medenica.
Baška-obaška, kako se stvari razvijaju, obrazovanje postaje povlastica srednje i više
klase. Srbija se, ako je suditi po informacijama o povećanim školarinama i troškovima
života, što je udarac po džepu za sve koji su iz unutrašnjosti a nemaju mesto u
studentskom domu, kreće u pravcu stvaranja potpuno nepropustljivog sloja bogatih,
povlašćenih i obrazovanih.
ANALIZA, SINTEZA, ANAMNEZA, DUBIOZA I NERVOZA
I, tu dolazimo do suštine – Ana Kolarić je navela kako su, u suštini, glasovi
studenata daleko od unisonih, te da je čuvena blokada Filozofskog fakulteta iz 2011.
godine pokazala odsustvo među studentima koji su, po srpskoj verziji „Bolonje“, postali
takmaci i konkurenti na isti način na koji su to postali i profesori. Studentski pokret
treba povezati, misli Kolarić, sa LGBT organizacijama i radnicima, te otpuštenima
i nezaposlenima jer jedino tako studenti, koji su i sami marginalna grupa, mogu
doći do ostvarenja svojih zahteva. Medenica je, iz svog iskustva (7 godina borbe za
studentska prava) izvukao zaključak da se empatija izgubila i da su oni koji bi najviše
trebali da se bore za svoja prava, studenti iz unutrašnjosti, najmanje uključeni u
studentski pokret tj. da su najveće „bundžije“ Beograđani. Jelena Veljić je istakla da se
349 Bolonja pogrešno primenjuje i da je naše društvo, naročito što se humanističkih nauka
tiče, u rascepu tj. nisu sigurni da li žele da diplomci budu na tržištu rada kao „isplativi i
unovčivi, uskospecijalizovani“ što je kapitalistički pristup i dobar deo diplomiranih sa
humanističkih nauka eliminiše iz lanca ishrane ili, pak, univerzalni, prosvećeni ljudi sa
nekom društvenom, pedagoškom, intelektualnom odgovornošću što je pristup koji,
volens- nolens, naginje prema levici. Bitno je, koliko sam shvatio iz cele priče, da su
školarine što manje, da se obezbede bodovi i da se ostvari neka fiktivna „zapošljivost“ u
zemlji koja svakog dana ima sve više nezaposlenih. Jednom rečju, s malim zahtevima,
prinuđeni da pregovaraju svake godine oko pomeranja crte za koje mesto dole e da bi
onih koji su na budžetu bilo više od onih koji su van istog, studenti kao da zaboravljaju
da se s celom pričom vrte u krug. Show me the money! Give me few extra
points! Banalano, krajnje banalno. I, onda, gle čuda, dođosmo i do toga da , zapravo, ne
možemo govoriti o visokom obrazovanju a da ne govorimo o državi i ekonomskoj
politici. Bingo! I, tako, ošamućen i urađen od velikog broja obrtaja ovog paklenog
ringišpila (čitaj: dva sata razgovora) došao sam na neobičnu ideju.
BAUK KONFORMIZMA KRUŽI UNIVERZITETOM
Napisaću, u maniru Huntera S. Thomspona, čitaocima poznatog kao autora
„Paranoje u Las Vegasu“ : gonzo-reportažu. Jednom rečju, potpuno subjektivno, u
prvom licu, s dosta sarkazma, ironije, humora. Ali, vrlo brzo sam došao do
yaključka da je to nemoguće. Thompson je, primera radi, u svojim pisanijima
napadao Nixona, koji je, iako lud kao Ludi Brajan MekMed iz Ludograda,
pobednik takmičenja za Mister Ludaka (citat: Crna Guja) bio zanimljiv za
prozivku i, na bizaran način, živopisan lik, inspirativan za satiru. A šta ja mogu da
napišem? Predsednik ove države ima sličnosti po tom mrtvačkom imidžu sa Niksonom
ali nema taj zamah i smori vas nakon pet minuta. Članovi Vlade su toliko bezlični da se
ponekad zapitam da li zaista postoje. Premijer postoji kad je pripit, inače ne. Ministri
obrazovanja i kulture u nekoliko prethodnih saziva delovali su, kao što deluje i najnoviji,
kao statisti sa zadatkom.
350 Profesori i sva ta nastavno- naučna veća, u velikom broju slučajeva, pretvorili su se u
neka neuhvatljiva polu-bića koja kao aveti kruže fakultetima, tražeći neki orman u kojem
bi se sakrili i dočekali penziju. Neki od profesora, videli smo za vreme blokade, teže
tome da se ponašaju kao psihopate iz američkih filmova. Znate već, sredovečni belac,
obično neoženjen, tih, ćutljiv (svi su govorili da je fin momak) uđe u tržni centar, repetira
sačmaru i kaže: „Ja sam anđeo uništenja a ovo je moje oružje!“ Ili, u slučaju blokade,
guraju studentkinje, mlataraju makazama okruženi nekim naci-kohortama i psuju kao
kočijaši. Ali, i to je nekako sitno, pilićarski, bez pravog zamaha. Krenula horda
nabildovanih plaćenika na šačicu tamo nekih marksista i anarhista. Hmmm, ko će
pobediti? I, na kraju, dolazimo do studenata. Neću im reći da su gluplji od moje
generacije. I da su podbacili. I da su konzumenti i konzumirani. I da previše govore
„ekstra“ i „znači“ i da su alergični na sve što nije u gradivu a treba da se pročita ako
mislite da se nazivate akademskim građaninom. Okejrekao sam ali im ne prebacujem.
Nemam pravo na to jer je moja generacija je izrodila najveće konformiste. Junci iz
partijskih podmladaka, manekeni poslovnih odela, priperpci i priguzice, famozni
studentski lideri-mideri. Oni učesnici protesta iz zaboravljene 1996/7 godine. Za
sadašnje studente još ima šanse da se trgnu i urade nešto. A ako ne – neće postati
komički inspirativni likovi. Postaće bezlični, obezljuđeni monotonci kojima čovek ne
može ni da se nasmeje jer su, kao i cela ova zemlja, i njeno obrazovanje s njom –
patetično žalosni.
A šta treba da urade? Da se pobune, naravno. Protiv čega? Protiv kamera na fakultetima.
Protiv skrajnutosti obrazovanja u ovoj nepismenoj zemlji. Protiv ekonomskog sistema
koji non-stop govori da se troši mnogo i da treba skresati plate i penzije i trošiti manje i
još manje. Dokle? Dok svi pomremo od gladi? Zar je, u tom slučaju, bitno šta će studenti
reći i uraditi? Bunite se i zbog onog što nije, navodno, vaš uži interes. Kolege u
Francuskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Čileu su vas odavno prešišale. Znate li za to? Pobunite se
protiv licemernih političkih struktura. Protiv petljanja Crkve u državne poslove. Protiv
predrasuda svih vrsta. Protiv sistema koji odbacuje obrazovanje kao bezvredno ukoliko
mu ne donosi pare. Postoji još nešto pored novca, valjda. Protiv navodnih studentskih
predstavnika koji to nisu. Protiv socijalne nepravde, otpuštanja radnika. Protiv sve veće
351 zagađenosti. Protiv GMO. Samo se mrdnite više! Kao što reče Marlon Brando u filmu
„Wild One“, a na pitanje protiv čega se buni: „Šta nudiš?“
(Afirmator, 2012)
EPILOG PROTESTA ZA KULTURU – SITNE PARE ILI DUPLO GOLO?
Prekjučerašnji protest za kulturu prikazao je nešto što smo svi odavno znali ali
nismo smeli da priznamo – potpunu bezidejnost mejnstrima kulturne scene. Umesto
vatrometa ideja, kreativnih poruka, satire, vrcavosti duha dobili smo nekoliko stotina
preznojenih ljudi ubedačenih pogleda. Mediji , sa svoje strane, pokazuju to čak i onda
kad se čini da podržavaju protest. U Blicu tako, jedan od komentatora, „zabrinutih
građana“, kaže vrlo jednostavno – 21 komentar za kulturu a 500 za
Karleušu. Dakle, kultura jednog naroda koja se gradi koliko taj narod postoji s
jedne i debakl novokomponovane pevačice s druge strane. Nikad nije ovaj narod
bio, u svojoj istoriji, pismeniji i nikad nije bio dalje od kulture. Slično se može reći i
za druge evropske zemlje zatočene u „civilizovanoj divljini“ ali u Srbiji se stvari vide
jasno, s gadnim obrisima i kontrastima koji su prikazani do mikroskopske tančine.
Indikativno je i to da su se, čitam u „Danasu“, odjednom „razbudili“ oni koje sam već
više puta ovde prozivao a čija su imena vezana za SKD (videti
članak: http://afirmator.org/penetriranje-uma-ili-povampirenje-narodnjaka-u-skd/),
podelili izjave, razdelili blagoslove i zapalili put klimatizovanih porodičnih domova. I,
još su prozvani, gle čuda, organizatorima protesta. Možda jesu (mada, s obzirom kako je
sve ispalo, to baš i nije za pohvalu) ali su oni samo „jedni od“ a postoji valjda i neki
Inciijativni odbor. A tu je i Krle „Idol“ eks-savetnik Borisa Kuku Tadića. I on ima da
kaže poneku. Šta reći osim „šta reeeeći“? I, gde ćemo sad? Na Vladu Srbije? Pred
Predsedništvo? Da čoporativno izviždimo „Konstantina“? Neka simbolička akcija? Da
odigramo neki performans za plebs? Šetnja,šetnjaaa, kao u zlatna vremena protesta?
352 Ništa od toga. Ponavljamo imena svojih umetničkih veličina preko razglasa. Kao da ne
znamo ko su oni.
Bez slobode u komunikaciji i ravnopravnog odnosa „kulturnih radnika“ cela ova
priča i nema nekog efekta. SOLIDARNOST „običnog sveta“ je izostala baš kao što
je i veliki broj kulturnih randika izbegavao da se bavi „socijalom“. Ali, nije samo to
u pitanju – nemojmo zaboraviti da mnogi umetnici nisu došli. Ostali su kući jer se
groze pomisli da demonstriraju s onima koji su predstavnici „klanova“, onima koji
su ih, i pre ove nesrećne vlade, držali na margini. Jer, bez obzira koliko naša kultura
nisko stoji, hiljade mladih ljudi su zakinute za posao i, čak, mogućnost da bilo gde glume,
izlažu, objavljuju, režiraju. Baš zbog toga su oni ostali kući. Neki od njih verovatno
nemaju dovoljno para da plate prokletu Bus – plus karticu. Niste za njih čuli i vode se
pod „nebitno“. Jer, za njih se ništa ne menja. Klanovi dolaze, klanovi odlaze a oni ostaju
zaboravljeni i večito “ mladi umetnici u nastajanju“ mada se pre može reći da su u
nestajanju. Razumem taj stav ali razumem i da nešto mora da se menja i da smo, volens –
nolens, morali da začepimo nos pored nekih od ljudi koji su te subote stajali pored nas na
Trgu i odstojimo svoje jer drugog izbora nema.
Prognoza: „Braca Oldtajmer “ može da uradi dve stvari a umetnici i svi ti
inicijativni odbori nijednu. Dakle, jedna je varijanta da nastavi s tvrdim kursom i
ne da im ni pišljiva boba. Leto je, vruće je, ko bi sad demonstrirao? Samrt time and
the living is sleazy…. Pokazali ste svoju slabost, umetnici. Tako može da razvuče do
jeseni. A u jesen, ko će se sećati? Druga varijanta je da razgovara s par „krupnih
igrača“ i ponudi im đenge. Take it or leave it! Samozvani glas pobune će, po svemu
sudeći, biti ućutkan sa smešno malo para. Znate kako je – daj nešto konkretno, odmah,
pa nek je i sitno, parica je to, malo džidži – midži do novih izbora a onda ćemo
drugačije. Fantazija po kojoj će Braca da ispuni sve zahteve (koji god da su jer ni tu ne
postoji konsenzus) i vaskrsne budžet za kulturu preko noći je neostvariva. A, za to vreme,
doći će do još veće klasne stratifikacije u kulturi. Nekolicina onih koji su se domogli
položaja i „kontakata“ će raditi punom parom i zarađivati pristojno ili nepristojno mnogo
novca a ostalima ostaje teški underground, pusto, hladno mesto, neposećeni blog,
353 podrumska galerija, šupa od sale, bez novca, bez medija i bez, što umetnicima najteže
pada, publike.
(Afirmator, 2013)
DAN GNEVA – NACIONALIZAM, KLERIKALIZAM I NOVI FAŠIZAM
Na dobro posećenoj tribini Betona u Centru za kulturnu dekontaminaciju, održanoj 14.
februara, govorili su Filip David, Mirko Đorđević i Ivan Čolović. Razgovor je vodila
Irena Javorski. Kroz razgovor se provlačilo nekoliko osnovnih pitanja: povezanost države
i crkve, nacionalnog i verskog, klerofašizma i društvene represije. Mirko Đođrević je
tako istakako da je u crkvi bilo ljudi od kojih se SPC i dan – danas nije ogradila.
Reč je o patrijarhu Varnavu koji je tridesetih godina pisao panegirike Adolfu
Hitleru. S druge strane spomenut je Nikolaj Velimirović koji je, „tražeći Boga našao
Ljotića„. Kanonizovan, sa dva dana u crkvenom kalendaru, antisemita, klerikalac i
fašista, Velimirović je, ne zaboravimo, držao posmrtno slovo na odru Ljotića. Filip David
je, govoreći o podeli među desničarskim organizacijama, naglasio da postoje one koje su
neregistrovane i , samim tim, ne mogu se ni zabraniti ali, s druge strane, fašistoidne
organizacije postoje, registrovane su i nesmetano funkcionišu. Desni spektar je prilično
šarolik – od srpskih „rasionalista“, „Naših“; „Obraza“ do „Dveri“ koje su registrovane
kao politička partija. Nacisti, fašisti, totalitaristi, ekstremna desnica, svi se oni nalaze
u saglasju kad je reč o osnovnim opsesijama, tzv. pitanjima od „nacionalne
važnosti“.Ono na čemu se sve ove organizacije nalaze je, naglasio je David,
glorifikacija Ratka Mladića, Radovana Karadžića i pomenutog Nikolaja
Velimirovića. Ivan Čolović je govorio o „Delijama“, navijačkoj organizaciji čiji lideri
imaju 40-50 krivičnih prijava per capitem ali sede sa političarima i funkcionerima i
ravnopravno vode razgovore. Iako su, na prvi pogled, samo navijači oni su, u suštini,
borbena pesnica i neko ko rešava !“peljave poslove“ za režim, povezani sa
354 doživljavanjem „sabornosti“, „pravoslavlja“., „svetosavlja (izmišljotina ruskih desničara
iz „Zagranične crkve“)“ i „nacionalnog identiteta“. Jedna od najsmešnijih činjenica je
prepiska članova ove navijačke grupe na forumu. Zaključeno je tako da, ukoliko u tuču
ulaze junački, ne bore se „jajarski“ protiv drugih navijača, Bog može da im oprosti i da
razume njihovo oslobađanje navijačkih strasti.
U Srbiji je, što se može izvući kao zaključak, danas aktuelan poseban, „puzeći“ fašizam,
oličen u palančkoj atmosferi, u poistovećivanju verske pripadnosti (koja bi trrebala da
bude nadnacionalna, univerzalna) sa nacionalnom, u hvalospevima koji su se čuli od
vladike niškog o „simfoniji“ crkve i države ( potpun sklad, stapanje, ne muzičko delo),
nacionalistički kič koji je, od Konstantina Velikog napravio, maltene, Srbina i pompeznoj
proslavi 1700 godina Milanskog edikta iz 313. godine (tolerisanje hrišćana na teritoriji
Rimskog Carstva). Dovoljno je, dakle, da jedna partija, SNS konkretno, dobije većinu na
sledećim izborima, osloni se na desničarske ekstremiste plus neizbežni navijači plus
navedeni rasionalisti i skinhedi i doći će do ukidanja ono malo prava što još imamo u
zemlji. Ne zaboravimo – predsednik države je četnički vojvoda i svoje titule se nikad
nije odrekao, naša vojska je puna zločinaca iz eks-jugoslovenskih ratova a za
borbenu doktrinu su želeli da uzmu Velimirovićevu ideologiju, crkva se stopila sa
državom, policija je korumpirana, narko-dileri izvrdavaju zakonu, rasizam je u
porastu, skepsa prema EU takođe a, da stvari budu još luđe, zapljusnuti smo
zahtevima za „patriotsko“ u umetnosti. Čini se da taj dan gneva i nije toliko daleko.
(Afirmator, 2013)
KONSTANTINOVO RASPIŽĐE
Ludilo od predstave „Konstantin-znamenje anđela“ Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga
Radivojevića košta skoro 200 000 eura, piše današnja „Politika“. Ova prostački skupa
predstava je finansijski, primera radi, da se napravi desetak solidnih predstava u
profesionalnom pozorištu. O, da! I da stvari budu još luđe, masni honorari koje,
očigledno, dobijaju režimski poslušnici i razni drugi a na ime tog jubileja Milanskog
edikta su samo deo priče o „patriotskoj umetnosti“ i lojalnosti državnih umetnika. U
gradu koji je zapušten, upropašten, i peva „bluz južne pruge“, baciti tolike pare na takvu
pompeznu tupažu je ravno etičkom i kulturnom harakiriju (sepukuu). Bedna je zemlja u
355 kojoj ljudi ćute na ovakve gadosti. Bedna je zemlja u kojoj ljudi ćute i kad gladuju
radnici u Boru. Ako im nije stalo do rudara šta ih briga za tamo neko pozorište?
Objektivno rečeno!
Zoran „Magični“ Ćirić je istupio iz UO pozorišta upravo zbog ovakvih rabota. Ma koliko
ja sa simpatijama čitao Ćirina pisanija i ma kako bio kritičan prema njegovom vrludavom
političkom delanju što se ove odluke tiče mogu da kažem samo jedno – uradio je pravu
stvar. Nema razloga da se ostaje u nekakvom Upravnom odboru koji je sklon arčenju
narodnog novca. Da se ne lažemo, sve to ide iz džepa poreskih obveznika. I grabi se,
grabi, kao da sutra ne postoji. Ko zna koliko se filmova, mladih, anonimnih reditelja,
moglo snimiti za te đenge.Tri? Četiri? Čudo je šta se sve može uraditi s pedeset milja.
Osvojili bi neku nagradu na filmskom festivalu, osvetlali nam obraz. A šta je ovo?
Spektakl koji se igra jednom i nikad više i, ako se po pasmurnoj zori dan poznaje, iza
angelskog Konstantina neće biti nikakvog „benefita“. Ako ne računamo pune džepove
reditelja, pisca i inih. Jer, stoji u „Politici“ od 21.februarija i ovo, i tu vas prepuštam
ciframa jer, statistika je keva svih nauka. Dakle, po nezvaničnim informacijama
objavljenim u današnjoj režimlijskoj „Politici“:
reditelj -17 milja
pisac- 15 milja (50 % više od NIN-ove nagrade)
scenarista – 9 milja
Grad Niš, zemlja Srbija – duplo golo
Aleksandar Novaković
PS: Predlažem se za kompozitora saundtreka za predstabu. Neću komponovati, samo
prepakovati tradiciju, kao Brega. Recimo:
„Imperator Koča putuje, putuje,
on ide u rimsko,izbavlja sve srpsko,
356 Imperator Koča -Kole putuje sad!“
Jax tu ništa ne bi menj’o. Ili, nakon bitke kod Mulvinskog mosta, zapije se Konstantin
Veliki, jer je video onaj, navodno hrišćanski znak u snu, i kaže:
In hoc signo vince! Ovaj, vinces!
Zatim baci peglu na rimskom Forumu, uhvati ga neki sevdah od carevanja, vojevanja i
slika silnih ljudi koje je pobio ( i bogati plaču a carevi imaju dušu) i zaurla:
„Stani, stani Tibar vodo,
Tibar vooodooo!“
Pa onda Prisk , sin mu , krene na njega ali, ne lezi vraže:
„Ide Koča preko Romanije
i on vodi svoje legije!“
Sledi epilog:
„Našeg Priska ubili plebejci
pokosiše ga puščani meci!“
I, za kraj, Milanski edikt, tolerancija, sve je do jaja osim za žene, Jevreje, robove,
pagane,sirotinju raju, varvare na granicama, razne hrišćanske sekte i gomilu drugih
nesrećnika. Svi se grle, u obraze se ljube, za junačko pitaju zdravlje i pevaju, pevaju, o
kako samo pevaju:
Oj, Carstvo Rimsko, mila mati,
357 da li ćeš se odazvati,
Oj Romejo, mila mati,
levom udri-desnom mlati,
mila zemljo, mili dome,
ovde smesti svako svome,
srećno živet’ ko u raju,
nepotizmi večno traju,
u tebi ću, srećno tek,
pomlatiti čitav svet!“
I, za odjavnu špicu obrađujem Bregu koji ionako krade od svih:
Sve će to, mila moja,
pokriti ministri, honorari
i haš, ovaj, šaš!
(Afirmator, 2013)
REČ-DVE O „TAMO NEKOM ZLOČINU“
Danas ne možete disati od onih koji kliču „Nož,žica, Srebrenica“: Došao je njihov zeman.
Nacionalističko je u modi a sutra će biti i nacističko. A oni su, mora se reći, „srbske
patrijote“ ali nisu izolacionisti. Vole oni sve koji nisu Zapadnjaci. Diraju ih nepravde
SAD-a prema dalekim narodima. Ali, kad je o komšijama reč- ni suzu da puste. Ima i
onih koji lepo, argumentovano, objasne kako je cela Zapadna Evropa bazirana na
robovskom radu, kolonijalizmu i uništavanju naroda današnjeg Trećeg sveta. I
kako su samo Zapadnjaci bilo toliko ludi da naučno opravdavaju rasizam i izmisle
358 gasne komore. Što, zaista, nikome drugome ne bi palo na pamet. I sete se i CIA-e, i
Vijetnama, i Nikaragve, i Čilea, i Avganistana, i Iraka. Premisa, reklo bi se , drži
vodu (rasizam jeste bio najprisutniji u Evropi ali ni drugim kontinentima nije stran)
a onda sledi fatalan zaključak – bruka je što smo oborili Miloševića jer su nas
izmanipulisale zapadne obaveštajne službe. Kad vam neko pretvori zemlju u slivnik,
tanjir u pomijaru a susedne zemlje u stratišta – to nije do stranih tajnih službi. To je
politička odgovornost onih koji su birali taj režim i naročito onih koji su ga vodili. I, nisu
se toliki ljudi bunili jer ih je neko platio već zbog toga što je neko gazio njihov ponos,
njihovu slobodu, podsticao zločin i pljačku. I nisu na vlast bili brižni socijalisti već
zlikovci, jajare i mafijaši i kleptokrate.I nije Milošević bio Aljende baš kao što ni Đinđić
nije bio Pinoče.
SVETSKI MUČITELJI
O seriji prozapadnih političara koji su usledili posle petog oktobra može se reći dosta
negativnog ali jedno ne -krvi na rukama nemaju.I zato, kad čujem neke hrabriše kako
danas, godinu dana nakon pada bivše Vlade, ismevaju demokrate i sistematski šutiraju
mrtvog konja ja kažem samo jedno: „Mnogi od vas su ćutali tada a sada govore i veličaju
predsednika, četničkog vojvodu. To govori sve o vama.“ O SAD se, kao o monstrumu u
svetskoj politici, može reći mnogo toga lošeg i, po standardima svetskih zakona,
mnogi američki političari i generali bi zaglavili procese ravne onom u Nirnbergu.
Isto važi i za SSSR pa i potonju Rusiju, Kinu, Severnu Koreju, Veliku Britaniju.
Spisak se da proširiti na Iran, Pakistan itd. Ako bi zaista sudili svim onim
zlikovcima koji su preseljavali narode, imali rasne zakone i najstrašniju segregaciju,
spaljivali i uništavali imovinu, počinili genocid, sistematski zatupljivali, istrebljivali,
izgladnjivali, mučili, proganjali, hapsili,kamenovali, stavljali na crne liste, pitanje
je da li bi iko ostao da vlada današnjim svetom. I, naravno, da li bi iko vladao posle
završetka Drugog svetskog rata, ako baš idemo u ono što je ljudima danas „davna
prošlost“. Iskreno, takav svet, oslobođen gadova, bio bi krajnje udoban za
život. Ali,lakše je, po starom obrascu, optužiti samo jednu stranu – SAD, samim tim i
EU i nevladine organizacije. Istina je da postoje snage koje će zažmuriti na gadosti
jednih ili drugih „simpatija“. Ubeđivaće nas da je rusko govno slađe od američke torte i
359 obrnuto. Ono što je istina jeste da su u ovom trenutku opasniji i agresivniji nacionalisti ali
nikad ne treba potcenjivati, u budućnosti, agresivnost posustalog kapitalizma. Zver koja
je ranjena je najopasnija.
Poenta je da se kvaziideologija ove zemlje istrošila. Partije, javne ličnosti,
organizacije,sindikati,sve je izgubilo svoj misao. Slanje ljudi da ginu za ovaj ili onaj vojni
blok takođe. Ono što preostaje jeste da narod, organizujući se, u novim, slobodnim
sindikatima i asocijacijama, preuzme stvar u svoje ruke. Ali, ako do toga kojim čudom
dođe u skorijoj budućnosti, moraće da, per primo, iskreno sagleda sebe, svoju političku
ulogu i odgovornosti u ratovima devedesetih i ljudski se odredi prema njima a potom i
svetu u kojem živi, sačinjenom od lažnih imperija između kojih se vrpolje mali narodi u
večitoj agoniji izbora: Da li je bolja kuga ili kolera?
(Afirmator, 2012)
D RTINA OD NIN-a
Ako je suditi po tekstu „Dobrodržeći gospodin NIN “ čini se da je sa ovom književnom
nagradom sve u redu. Nedostaje samo malo šlifa nekim ljudima na dodelici. Ko je štreber
a ko nije. Na taj način se propušta suština cele priče. A ona je jednostavna – ova nagrada
nema ni „r“ od renomea i, dodajmo, ni „o“ od objektivnosti. Setimo se samo „Semolj
nečega“ ili Abukazemovog drugara i sve će nam biti jasno. Okej, malkice smo zarotirali
i zamenili ljude. Nestade Šukalo. Ali, princip je ostao isti: dajmo nagradu ili nekome ko
je na našoj „liniji“ ili nekome ko je neosporan autoritet i sto godina čeka da je dobije pa
eto, da i njemu damo. Ili, eventualno nekome čiji stavovi ne predstavljaju opasnost po naš
sistem vrednosti. A sve pod šminkom „umetničkih vrednosti“, „izdignutih iznad
politikanstva“. Nema toga, gospodo. Čisto estetsko je besmisleno kao što je besmislena
tvrdnja da je Srbija neutralna jer tako piše u Ustavu. Realnost, praksa, demantuju celu
priču. Probitačna slatkorečivost Aćimović- Ivkova, tvrdi patriotizam Šopove. Sneni
Pavkovićev pogled. Vesela ekipa. Već duuugo vremena NIN nije dobilo delo (uz jednadva izuzetka) koje zaista udara u temelje klimavog sveta u kojem živimo. I, budimo
otvoreni, nema provokacije, nema nečeg što će vas naterati da kupite ili, još bolje,
ukradete knjigu. Trka za ovu nagradu se svodi na prećutan dil između izdavača, članova
360 žirija i kandidata koji su debelo zagazili u petu, šestu deceniju života a glasi: „Danas ja,
sutra ti, a prekosutra, ako ga bude, svi ostali.“ Ova nagrada pokazuje ono što svi znamo –
da je književnost, kad je reč o nagradama koje, indirektno, usmeravaj pisce da pišu u
ovom ili onom pravcu (ako im je stalo do para i slave a kome nije) najkonzervativniji deo
naše umetnosti. To je prostor prljave igre, opakije čak i od one u teatru. Borbe za
samozvane nacionalne vrednosti i veličine. Ova otimačina o NIN-a je još smešnija zbog
finansijske vizure . Naime, nagrada je ostala ista iako dinar pada. Devalvacija tzv.
dobrostojećeg gospodina NIN-a je višestruko veća od one finansijske. Moralno, etički,
gospodin NIN je stariji i lošijeg zdravlja od Broja Jedan iz čuvenog „Alana Forda“ i, kao
pravi Starac Klimoje, žvanjkav, užegao, prljav i dremljiv kao neki papudžijski mačor,
pokazuje zapravo gde je sve zapelo. Taj čiča nije tu uprkos svemu i svima već kao dobro
smišljena žvaka establišmenta koja ima podlogu u svemu onome što ne čini književnost.
Šta onda treba promeniti kod NIN-ove nagrade? Otvoriti je svim autorima koji pišu na
štokavskim jezicima, promeniti žiri, povećati lovu, nagraditi nekog ko nema pedeset i
plus leta, ostaviti se priče o očuvanju srpske kulture i jezika i borbe za nacion. Ali ,to
onda više ne bi bila NIN-ova nagrada, zar ne?
(Afirmator, 2013)
KO JEBE POJEDINCA?
Na brutalno pitanje – brutalan odgovor. Niko. Otkad je sveta i veka, pojedinac je morao
da se utopi u masu. Ili to – ili potone. Individualizam, koji nakon helenskog perioda
ponovo počinje da se budi u vreeme Renesanse, svoju eksploziju doživljava u Ničeovim i
ničeanskim knjigama. I, u čemu je poenta? Pojedinac se izdiže jedino ako je natčovek.
Tako su protumačili ljudi koji su slepi kraj očiju. I behu samozvani usamljeni osvetnici, i
vidžilanti, i kauboji u vesternima, i lutajući vitezovi, i fašisti, i nacisti i ratnici džihada i
staljinisti i Khmer Rouge i ko zna ko sve ne. Imali su samozvano rasno, nacionalno,
kulturno ili čak, moralno pravo. Imali su i, mnogo pre Ničea, takozvanu „građansku
vrlinu“ koja ih je štitila od giljotine jakobinaca. Okreni-obrni, i oni koji su bili nadmoćni
bili su to kao deo nekog kolektiviteta. Dakle, pioni koji uživaju u isijavanju moći njihovih
361 vođa i osećaju se posebnim mada, u suštini, boluju od kompleksa niže vrednosti. To su
oni isti koji su u ime nebeskog cara Hirohita sravnili pola Kine. Ili spalili pola Bosne,
dobar deo Hrvatske i Kosova u ime nebeske Srbije. Svejedno. U pitanju su inferiorci koji
su se ostvarili prečicom – ako nisu „krijejteri“ onda će postati „hejteri“.
A gde je današnja Srbija? Gledajući dokumentarce o Drugom svetskom ratu
pomislio sam – tamo gde je bila naci Nemačka 1947.godine. Ali, nije tako. Jer,
Nemačka nije imala Gebelsa kao lidera jedne od najjačih partija 1947. godine. Bio
je rahmetli već dva leta. I nije imala nekog himlerčića za premijera. A nije vala imala ni
Geringa u armiji. Ne u Bundesveru. No, mi imamo sve to. Snimci likvidacija Jevreja u
Letoniji neodoljivo podsećaju na zločine iz balkanskog karakazana. Ali, danas brže
zaboravljamo. Štaviše, danas bi se, zahvaljujući brzom smenjivanju gadosti u
medijima ispinovanju, nekako provukli svi nacisti. A zašto? Danas je pojedinac, žrtva ili
zlikovac, mnogo manje bitan nego 1945. godine.
SRBIJA ĆE USKORO PROPASTI
Pomenuta teritorija između Mađarske i Makedonije je dobar primer za to. Ovde je biti
pojedinac smrtni greh. Paradoksalno, ova zemlja će propasti jer, iako ne verujemo i+u
individualnu slobodu, nismo ni kolektivitet. Nemamo neki zajednički identitet i svako je
za sebe. Ne verujemo ni u šta. Okej, formalno, da ali suštinski – jok. Bitno je da smo svi
mi „naši“ – mada mnogi misle kao „Naši“. Samo se okružite krdom svojim i ne mrdajte.
Niste dostojni da se izdvojite.Možete biti „otkačeni“ samo ako ste neki „selebriti“,
neki „ekscentrični pojedinac“ , kvazi-umetnik , narodski čovek koji misli, dela i
predstavlja se kao istomišljenik najgorih primitivaca i sitnonacionalnih idiota. Ako
ste Milić od Mačve, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Isidora Bjelica,
Nebojša Pajkić, Ivan Ivanović, Olivera Kovačević, Mira Bobić-Mojsilović, Vladimir
Kecmanović ili Žika Obretković, svejedno. Dakle, mi nismo ravnopravni ali smo isti.
Što, misli svetina, i nije tako loše. Eto srpske pravde – narod je u nečemu jednaksvi smo mi ista govna. I svi pripadamo istoj naciji i znamo da je trula i ne želimo ništa da
promenimo jer smo, a to je generalno mišljenje, isprepadane pizde. Ćutimo, smrdimo,
kuntamo ispod šljive. Nije bitno znanje, obrazovanje, rad. Ne foliraj manire i pamet, ti si
balkanska seljačina koliko i ja. Znamo se. Kulturni i obrazovani ljudi žive zapadno od
362 nas. Da, tako desničari misle o svom narodu. I, moram reći, nisu jedini. Dok god postoje
partije u kojima se izdaju direktive i neki glavati murdaroši grme na članove koji su se,
glede sitnih privilegija, usrali k’o grlice, evolucije i nećemo videti. Jednom rečju – dole
sve partije i, ako će to promeniti nešto, dignite već jednom jebani Palamudament u
vazduh!
Ono što zemlja u kojoj reč pojedinca ne vredi pet para a cinizam i hejterstvo caruje
može očekivati je sledeće – totalni raspad i to, istorijski gledano, u najskorije vreme.
A ako neko misli da će to doneti neko dobro onima koji će se odvojiti – vara se. U
čemu je prokleta sloboda ako pojedinac, ponižen, osiromašen i sjeban, može da
svoju guzicu obriše zastavom nezavisne Srbije, slobodne Vojvodine, otcepljenog
Sandžaka, odavno odvojenog Kosova, nedefinisane Istočne Srbije ili Kabinde,
whatever, ako je i dalje okružen halapljivim moronima kojima je jedino stalo da
smeste svoju guzicu u OUN? I mora da peva sa horom svoje večito „mlade“ nacije,
ruka na srcu, pesma na usnama, krpa vijori i himnica od koje poteče suzica. Da se teši
uspehom sportista? Šta će on s tom nacionalnom šarenom lažomako ga i dalje
eksploatišu, ako ga i dalje filuju mržnjom prema drugom , ako i dalje robuju i ne putuju?
I šta će taj pojedinac ako mu govore da je sitan i bedan, uvek zamenjiv, da se afirmato
uvek mogu namestiti ovako i onako, da mu uvek fali neki mur, neka ćaga? Bilo je teško
ali smo se odvojili. Sad će biti bolje. Za tridesetak godina. A možda i manje… ulazimo u
EU sa otomanskom grupom naroda, ko što je red. I uvek to mi, i nikad – a šta TI misliš?
Želim TEBI da se obratim. TEBE se setim kad mi trebaju tvoj glas i tvoja krv. A šta
TI misliš je ono šta MI kažemo. Ili ne?
(Afirmator, 2013)
NAJSREĆNIJA GENERACIJA
Ljudi rođeni u periodu od 1945. do 1955. godine su najsrećnija generacija koja je
živela na planeti Zemlji. Sve pre njih i posle njih može se podeliti u dve kategorije:
363 grčevita borba za opstanak i grčevita borba za proždiranje. Ovo se, naravno, odnosi
pre svega na Evropu i Severnu Ameriku (plus Australija i Novi Zeland). U „ostatku
sveta“ se ljudi i dalje grčevito bore za opstanak.
Šta se to značajno dogodilo 1945? Okej, završen je Drugi svetski rat. I šta još? Baby
boom kakav Evropa i SAD nisu niti će imati u 20. a, verovatno, i u 21. veku. Rodili su se,
na talasu optimizma, posle najvećeg užasa 20. veka. Ti srećkovići su imali dovoljno sreće
da budu zdraviji, obrazovaniji, svestraniji, otvoreniji, druželjubiviji od nas. Uleteli su u
nekom čudnom trenutku – imali su krov nad glavom, tri obroka dnevno i zdrave zube.
Ako mislite da to i nije neko čudo pogledajte fotografije ljudi s početka 20. veka – skoro
svi imaju masnu kosu, mladeže, bubuljice, kvarnjikave kljove i ofucanu odeću koja se
nosi dok se ne raspadne. A onda, kao da to nije dovoljno, neko vas mobiliše, strpa u rov,
dune u pištaljku i vi izjurite da bi vas napunili olovom. Ili vas alkoholisani muž ubije od
batina a sud nikad videti neće. Znam, to i danas postoji ali je nekad to bilo „tak
normaljna“. A kako je Evropa izgledala i, još gore, mirisala u srednjem veku, neću ni da
pričam.
Visili su ti srećkovići, kao deca, na ulici po ceo dan. Kad su hodali leđa su im bila prava a
stopala jedno paralelno s drugim. Bili su mrškasti. Teško su se zamarali. Svako je od njih
je udario barem tri akorda na gitari i napisao bar jednu pesmu u životu.Neki od njih su
postali pisci koji su psovali ribon koji se redovno zaglavljuje u pisaćoj mašini.
Kompjuteri su bili deo naučne fantastike.
Oni su za razliku od nas, ciničnih i, shodno tome, jako pametnih, bili društvene
životinje. Pravili su žurke, čitali knjige, slušali ploče, autostopirali bez straha. Nije
to bilo ništa posebno ali je nešto značilo. Ženska emancipacija, ljudska prava,mirovni
pokret, naivni (nama, modernim cinicima) transparenti i mitinzi, protesti, sve ih je to na
neki način obeležilo. Dalo im neki identitet, neki smisao. I, nekako, sve što bi došlo posle
njihovih mladalačkih dana (idemo do sredine sedamdesetih) možda nije bilo loše ali se,
polako ali sigurno, osećalo da se praznina širi. Antimaterija guta sve oko sebe.
Da budemo iskreni – nije sve bilo sjajno. Ti srećkovići su naše majke i očevi, neki su već
odavno dede. I, ne jednom, progovore iz njih najgori konzervatici i licemeri. Mnogi iz
njihove generacije danas drmaju svetom a do juče su govorili o miru. Imali su šansu i
propustili su je. Oni, koji su odrasli u najdužem periodu mira. Imali su slobodnu ljubav.
364 Mi – spisak boleština. Kupali su se u rekama i barama, onako, jer su slobodnog duha.
Danas nema reke u kojoj (tako naučnici kažu) ne možete pokupiti mononukleozu. Jeli su
šta stignu. Mi smo alergični na ovo i ono, na dijeti ovakvoj i onakvoj, genetski
predisponirani za ovu ili onu gadost. Oni su imali Stounse i Bitlse. Mi imamo jebanog
Justina Biebera i gomilu smeća koje se može okarakteristi kao „muzika za velike guzice“.
Kao što neko reče – u moje vreme smo pitali (1970-ih) šta novo donosi tvoja muzika
danas (2000-ih) pitamo samo jedno – kako da to prodamo?
Oni su prijateljstva sklapali lako, jer slušaju istu ili sličnu muziku, jer se na neki način
prepoznaju. Mi se više i ne rukujemo. Oni su znali da melju o nečemu po čitavu noć. Ne
pričamo. Oni su se „palili“. Mi „iskuliramo“ i ponekad „ispoštujemo“. Oni su verovali.
Mi imamo „red veličina“. Vidimo se kratko, uglavnom neki „poslom“ i onda odjurimo.
Oni su bili klinci duže od nas. Mi smo napunili 18 i mnogo smo važni. Nemamo vremena
za druge. Uvek u poslu. I uvek , u suštini, nezaposleni ili dokoni. Za kompjuterom.
Pretvorili smo se u ostrva. I svako od nas je Velika Britanija – nema prijatelje, samo
interese. Oni su imali one smešne hipike. Mi imamo hipstere koji su toliko odurni da
ne možeš ni da ih ismevaš. Oni su verovali u nešto. Mi verujemo u ništa sa mnogo
nula iza sebe.
Mi smo smoke and alcohol free, politically correct, political idiots, hipsters,
ravers,rappers, grasshoppers, hip-hoppers, false MTV rockers, cocksuckers,
motherfuckers, garbage eaters, buyers,nerds,geeks, consumers, metros, ins and retros, mi
smo nezaposleni, japiji – prezaposleni, klošari, vaćaroši, jajare, štreberi, kurajberi,
studoši, nacoši, dođoši, ođoši, đilkoši, gastosi, ksenofobosi i nijedna od tih etiketa ne
znači apsolutno ništa.
Jer, u suštini, niti imamo neki identitet niti znamo šta ćemo od sebe. Idemo cik-cak, bez
neke određene putanje, kao Braunove čestice. U najboljem slučaju će nas neko negde
prigrliti na ovom „otvorenom tržištu“. I mi ćemo izgubiti neke formalne identitete. I
dobiti neke nove. A onda, zbog novog posla, odreći se i njih. Bićemo stranci,
okruženi gomilom stranaca. I umrećemo sami, kao što to ljudi inače rade. Ali, ono
što će se izdogađati pre poslednjeg daha je ono što nas određuje kao ljude. A imamo
li i delić onog što su imali ti prokleti srećkovići? Sumnjam.
365 (Afirmator, 2013)
NACIONALNA DRŽAVA JE STVAR PROŠLOSTI?
Na prvi pogled, nema potreba za tim pitanjem. Korporacije, koncerni, konglomerati
– to su današnje države – fantomi, ali opet, jedine prave države i tako će biti još
dugo. One su svuda i nigde, nemaju jasne granice ali milioni rade za njih i zavise od
njih. One predstavljaju neku vrstu kapitalističkog čardaka ni na nebu ni na zemlji.
Ono što je posebno zanimljivo je da su ove „države“, u stvari, feudalne. Kako
drugačije objasniti milione koji rade za njih, koje mogu pozvati u bilo koje doba dana ili
noći i tražiti od njih da rade prekovremeno? Kako objasniti da bonusi i nadoknade koje,
ponekad dobiju, ne mogu da nadoknade odsustvo normalnog života, dehumanizaciju? Da
ne govorimo o celom procesu uvođenja u firmu – na početku dajete zakletvu firmi,
zaklinjete se na vernost kroz ugovor i obavezivanje na „politiku firme“. Ako vas
unaprede vi gurate u hijerarhiji. Od viteza postajete, satnik, pa tisonštnik (srpski
srednjovekovni termini)vojvoda, knez, pa ko zna, možda i kralj. A, u slučaju da ste se
borili protiv velike zle kroproacije koja proguta vašu firmu, vi postajete njen vazal.
Ukoliko vas ne „poseče“ , to jest otpusti. A onda kad postanete kralj, vaša porodica vlada
bezličnom masom kmetova i nasleđuje vas, kad dođe vreme za to, po principu
primogeniture. Ali, postoji nešto što vas odvaja, tj. što vas je nekad odvajalo. Kao što je
lepo primetio Šekspir u „Henriju Petom“:
And what have kings that privates have not too,
Save ceremony, save general ceremony?
Ali, te pompe, zlataste forme, više nema. Šefovi korporacija nemaju taj teatralni vid
vladavine. Nemaju ništa što bi, na bilo koji način, opravdavalo njihovu vladavinu. Gde su
im popovi da ih blagosiljaju i kažu da je njihova vlast od Boga? Gde im je harizma
monarha? Odvratne krune ukrašene pokradenim dijamantima? Antipatični matorci u
sivim odelima, sve Ričard Treći do Ričarda Trećeg, plaćaju horde mladih simpatičnih
medijskih ličnosti (ali ne i harizmatičnih) da nas ubede da je kapitalizam jedino moguće
državno uređenje. Komunizam je mrtav, kapitalizam je smrdljivi matorac koji truća o
366 logici. Da li je logika ono što odgovara masama? Makar i pozivanje na logiku, ma kako
šuplja ona bila?
NOVA KOŽICA ZA ZMIJICE
U komadu „Perestroika“ američki dramski pisac Toni Kušner stavlja u usta najstarijeg
boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova sledeće reči: “ Zmijice moje,
skinule ste svoju komunističku kožicu, više niste to što ste juče bile ali koja će sad kožica
da vam izraste? Imate li je?“ Ovo pitanje, upućeno članovima Prezidijuma, opijenim
Gorbačovljevim reformama, predstavlja aktuelnost i danas, u kapitalizmu. Ako , naime,
skinemo tu zmijsku kožicu kapitalizma, šta će nam izrasti? Kušner je, u komadu, jasan –
bivši komunisti postaju nacisti, birači Žirinovskog ili neke staljinističke partijice. Potom,
dodajem, glasaju za kapitalističkog čvrstorukaša, korporativnog Staljina u liku Putina.
Nešto slično smo videli i na Balkanu. Ali, šta je sa razvijenim svetom koji je, navodno,
uzor? Smenjuju se dosadne birokrate koje pokušavaju da ostvare utopiju koja je, po
rečima Slavoja Žižeka, „sadržana u tome da mislimo da će se ovakvo stanje zauvek
zadržati a neće – krenuće nagore“. I, to je još jedan problem kapitalističke utopije –
sve će ostati kako je bilo, plus-minus recesija. Eksploatatorski Dan mrmota. Sistem
koristi različite maske da bi ostao isti – malo levo pa desno pa opet levo… Krv se
ledi od te pomisli.
Ali, tu je nešto što treba da nas razmrda. Da se ponovo osećamo posebnim, drugačijim,
ponosnim na ono što smo. Da dođemo do nekog privida samoostvarenja. Mi, mali ljudi,
da budemo srećni i zadovoljni i oslobođeni strahova. Da promenimo kožu i postanemo
nacionalisti. Razmislite samo – u Evropi, u SAD-u levica je izgubila borbu za glasove
siromašnih. Pomerila se udesno, podala se kapitalizmu, a svi koji su ostali pri osnovnim
principima proglašeni su za ekstremiste. Levičarski mislioci često s visine posmatraju te
„obične“ baš kao što to rade i liberalni filozofi. A zana se- kad ste usamljeni i nevoljeni,
prigrlićete prvog koji se pojavi i kaže vam da vas razume. Iracionalno ali primenjivo na
ljudsku psihu. Slažem se da se nacionalistička priča ne maže na hleb i da je
maloumna ali to ne znači da ne funkcioniše i, naravno, na duge staze uništava sve na
svom putu. Ali, nije li ona rezultat duge i sistematične kapitalističke idiotizacije kao
što je totalitarni komunizam porodio kojekakve naci-lidere ovde? Razmislite samo-
367 društvo u kojem se ne raspravljava, ne misli, ne dogovara i slobodno organizuje,
lako je prebaciti iz jednog „modea“ u drugi.
TOTALITARNA DEMOKRATIJA
Da bi shvatili kako je do toga došlo moramo da se vratimo u vreme neposredno posle
Drugog svetskog rata kad je, navodno, nacizam bio poražen. Savezničke države su, kao i
SSSR, bile daleko od idealnih „vitezova svetla“. Velika Britanija i Francuska su bile
ogromne kolonijalne sile vođene plutokratijom, SSSR sa gulazima i čistkama da ne
spominjemo a SAD sa svojim kolonijama, ratovima u Latinskoj Americi, rasnom
politikom i Lovom na crvene veštice je priča za sebe. Dakle, te zemlje su, iako su
pobedile nacizam, imale u sebi, u većoj ili manjoj meri, virus totalitarizma. kraj istorije
je, navodno, nasutpio s padom Berlinskog zida, ali to je smao Fukujamina zastarela priča.
Reprize s doradama scenarija niko nije planirao.A kako je sve počelo?
Baby boom je bio fenomen za Zapad i trajao je kratko. Trebalo je naći novu radnu snagu.
Gde? Iz bivših kolonija. Ili, u američkom slučaju, iz Meksika plus imigranti čiji priliv je
bio ograničen kvotama s početka XX veka. Podrazumeva se da su radnici iz bivših
kolonija doživljavani kao neko ko će „odraditi posao i otići“. Ali, to se nije
dogodilo. I, tu sledi poplava kojekakvih italijanskih „radikala“, lepenovaca,
Britanskih nacionalnih frontova i sl. I, šta imamo, pola veka kasnije? Angelu
Merkel koja kuka o tome kako je multukulturalizam propao jer, u Frankfurtu na
Majni, dve od tri bebe u vrtiću imaju strance za roditelje.
Ali, postoj i druga, manje vidljiva ali prisutna priča: evropske zemlje podstiču
asimilaciju „domorodačkog“ stanovništva. Tako u Francuskoj, u kojoj je preko milion
ljudi 1960. godine govorilo bretonski, danas bretonski govori oko 200 000 ljudi. Zašto? U
Francuskoj postoji jedan jezik, jedna nacionalna država, jedna administracija i svi su,
shodno tome, navodno građani ali, u suštini, Francuzi a ne Bretonci,Baski,Alzašani i sl. U
Velsu je, početkom XX veka, preko 60% stanovnika govorilo velški. Danas je ta cifra
manja od 20%. Kroz razgovor s kolegama iz Irske, zemlje koja bezuspešno pokušava da
vaskrsne gelski, shvatio sam da nemali broj njih gaji prezir prema gelskom tj. irskom.
Zbog čega? Engleski je maternji, svetski jezik, koji znači posao u zemlji i van nje a irski
jezik kojim govori nekih par hiljada čobana u najgorim zabitima, disfunkcionalan,
368 zastareo i, što je još bitnije, nije urban i, ako ga tečno govorite, vi ste sigurno fanatični
katolik i nacionalista. Prezir prema sopstvenom jeziku vas označava kao građanina sveta i
slobodnjaka… Dakle, čak i kad je došlo do tzv. „renesanse malih jezika“ početkom XXI
veka , suština je ostala ista. Poslodavci, društvo, svi su formalno „za“ ali, u suštini, brane
zaposlenima i građanima da govore maternjim jezikom e da bi ih razumeli i „domaći“ i
stranci. Nema pretnji prebijanjem, ismevanjem u školi, ili, čak, smrtnom kaznom kao
nekad – sve je regulisano fino i demokratski. A danas je spisak ugroženih jezika i
dijalekata u Evropi
sledeći : http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_endangered_languages_in_Europe
NIKO I NIŠTA U DESNIČARSKOJ EVROPI
Čemu ta priča o jezicima? Vrlo jednostavno – jezik je jedna od osnovnih
nacionalnih karakteristika i ljudskih prava a ne poštuje se ili se, usled dugog
procesa asimilacije suprotnog Deklaraciji OUN o ljudskim pravima, licemerno
„krpi“. Jednom rečju – možete dobiti nacionalni identitet sad kad je izgubljen, i
jezik, sad kad ga ne razumete, i vaš Parlament, sad kad i vama i nama vladaju
korporacije. Mašite nacionalnim zastavicama i paradirajte na svoje male nacionalne
praznike, igrajte fudbal u svojim malim nacionalnim timovima, ali ne pitajte za
svoju naftu, svoj ugalj, svoje zagađeno more, nuklearne centrale i prepustite nam
odbranu i spoljnu politiku. Eto vam ga sad. A onda idite na posao, radite tamo kao
mravi, vratite se kući deset – dvanaest sati kasnije, popijte malo alkohola i antidepresiva i
sutra sve ispočetka. Vi ne znate ko ste i šta radite na ovoj planeti. Ni po čemu niste
posebni i vaš rečnik, s vremenom, postaje sve siromašniji, vaša tela sve tromija i
gojaznija od smeća koje vam trpamo u hranu, vaši ideali ne postoje. Blenete u političare
koji drže govore na TV-u i ne znate ko se za šta zalaže. Šta god da kaže jedan zvuči isto
što je rekao i drugi. Retko kad čitate, na letovanja idete u zemlje bednije od svoje i tamo
se osećate, nakratko,kao neki zapadnjački superiorko. A onda se vratite kući i opet ste
niko i ništa. A u novinama vesti o tome kako vaša zemlja, zbog kršenja tih i tih standarda
EU, više neće imati 340 vrsta sireva, 234 vrste vina i 145 vrsta žestokih pića. Sve je to
zabranjeno jer se ne uklapa u tamo neke standarde. Vest k’o vest ali, nekako vam je
krivo, zar ne? I svi ti američki tursti koji misle da svi moraju da govore engleski. Strašno!
369 Ali, tu nastupi nacionalistička ekipa.: „Trgnite se, smršajte, kuvajte kod kuće,
idite u crkvu, cenite vojsku i policiju, vratite im ugled. Ako ste siromašni ne
besposličite – prijavite se u trupe i ubijajte u ime demokratije i otadžbine na svim
kontinentima! Pravite decu i budite verni – ne dajte tim tamnoputim šljakerima da
progutaju našu veliku naciju. Naši običaji, naše tradicije, haše pesme, naši nacisnovi! Štaviše, isterajte ih odmah – obezbedite sebi radna mesta! „Možete li da
zamislite tu količinu frustracije i gneva koja može svakog trenutka da
eksplodira? Svi ti nevoljnici i odbačeni, povezani jednostavnom činjenicom, mogu
slobodno reći igrom sudbine, da pripadaju istom narodu i da su beli. Oni znaju kom
narodu pripadaju ali moraju to sebi da potvrde, da se dokažu, da razbiju nekome glavu u
ime toga, ili barem razlupaju izlog radnje koju drži neki Pakistanac. Ili, fino,
demokratski, dekretom pošalju sve tamo odakle su došli. Možete li, u tom slučaju, da
zamislite Nemačku koja ima preko osamdeset miliona stanovnika od kojih je svaki peti
stranog porekla? Čitave četvrti prazne. Fabrike u kolapsu. Na zidu ispred džamije u
Duisburgu dete ispisuje grafit: „Vratite nam naše Turke. Ko će sad da nam nosi smeće?“
U Hrvatskoj, novoj članici EU, preplavljenoj emigrantima, ekstremni desničari poručuju:
„Srbi, vratite se, sve vam je oprošteno!“ A onda slede spaljivanja knjiga, marševi s
bakljama i drugi živopisni spektakli iz Nirnberga.
AUSLANDER, AUSLANDER!
Da li verujem da će do toga doći? Ne, ali nije isključeno. Verovatnije je da će se, bez
prave levice, skrenuti udesno te da će evropski desničari igrati na kartu emigranata koji, u
suštini, dolaze iz zemalja koje su zaslugom upravo tih, velikih evropskih imperija, bile
opljačkane i, kasnije, ceđene kroz neokolonijalnu politiku. Kao što se cede i danas. I, šta
je tim ljudima preostalo? Ništa osim emigriranja u zemlje s kojima su se do juče gledali
preko nišana. Baš kao u priči Branka Ćopića, o partizanu – prvoborcu koji, bez posla i
pomoći od društva, odlazi u Nemačku kao gastarbajter. Dakle, razvoj tehnologije u
savezu sa zakonskom regulativom, može da utiče na to da Evropa jednog dana kaže, kao
u Uelbekovom romanu „Mapa i teritorija“: „Hvala vam lepo strani radnici ali, više nam
niste potrebni. Fabrike ne traže toliko radnika a naši ljudi, milioni poluobrazovanog
sveta, čekaju posao. Imamo dovoljno posla i mi sami. Evo vam otpremnine i doviđenja!“
370 Zakonski, na prvi pogled, sve u redu ali, u suštini, to je čisti rasizam. Prevod:
multikulturalnost je propala, dakle, ne trebate nam i gubite se! Auslander, auslander! Iza
ovakve politike stoji stvaranje nacionalne države, buđenje nacionalnog romantizma
iz 19 veka, primitivne potrebe da vidimo ko smo i šta smo, da se“ prebrojimo“. Kad
se saberem- onda se oduzmem, kaže stara umotvorina.
Ako to zlo od nacionalizma ponovo preuzme Evropu ono će nastupiti elegantno, u
„Cesare Piacotti“ cipelicama, s podrškom kapitala i tajnih službi, kao što je to uradili
1933. godine u Nemačkoj. Bez marširanja i crnih košulja. Zakonski, legalistički, uz
podršku većine. Ponudiće više od novca i navodne samostalnosti. Biće to iluzija,
najubojitija od svih – na ivici sa religijskom. Njena suština je u osećaju ponosa i
izuzetnosti što se pripada toj i toj naciji ali u njoj, negde prikriven, i dalje vreba onaj isti
demon koji govori pojedincu da je on, u suštini, niko i ništa. I, za kraj jedan podatak:
gotovo svaka okupirana zemlja Evrope je u Drugom svetskom ratu dala makar
jednu SS diviziju a kvislinške i policijske snage koje su se stavile na raspolaganje
nacistima u lovu na Jevreje i protivnike sistema brojale su se milionima. Da li bi rat
trajao kraće i koliko bi ljudi ostalo živo da se neki „lokalci“ nisu stavili na stranu
nacista? Usudio bih se da kažem da su, u velikoj meri i zbog toga, te zemlje tako lako
pale. Okupacija je došla kao poslednja faza bolesti društva. Tako će biti i sa
naci(onalnim) državama u Evropi koje će biti poslednja faza bolesti kapitalizma i
neoliberalnog tržišta.
(Afirmator, 2013)
SRBOVANJE – LUDOM RADOVANJE
Ovogodišnji Novogodišnji satirikon, u organizaciji Beogradskog aforističarskog kruga
(BAK), održan je 27. decembra u Maloj sali „Kolarca“. Koncipiran kao „vrcavi karneval
duha“, ovaj „Satirikon“ je, na prvi pogled, bio repriza prethodnih. Bilo je tu 20-ak
satiričara i humorističara, nekoliko stotina, mahom starijih ljudi u publici. Smejalo se,
veselilo uz sage od jedne – dve rečenice o predsednicima, vođama, korupciji, bedi, seksu,
gladi, tzv. našim naravima. Nažalost, ksenofobija, homofobija, korumpirana crkva i ratni
371 zločinci nisu bili preterano inspirativni za većinu govornika. I, nažalost, kao svake
prethodne godine, setili smo se jednog od kolega koji više nisu s nama. Selektor fešte
i predsednik BAK-a, Aleksandar Baljak, podsetio je publiku u svom govoru da je, pre
osamdeset godina, rođen aforističar Brana Crnčević
(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/crncevic-branislav-brana/). Usledio je
pohvalni govor koji je ovom vrcavom skupu dao kriptonacionalističku dimenziju. Neko
bi rekao da je ta dimenzija uvek postojala među srpskim aforističarima, ali nikad, kao
sad, nije zasjala punim sjajem. Predsednik udruženja čiji su brojni članovi (i Baljak s
njima) bili s onu stranu sistema kojem je „Srpski Striko“ tako predano služio, hvali
Crnčevića i kao pisca i kao ideologa nacionalnih haludža. O kakvoj travestiji je tu reč?
Crno, crnje, Crnčević
Oda Crnčeviću je održana, nimalo slučajno, kao svečano slovo pred dodelu nagrada za
ukupan doprinos srpskoj satiri: Velike plakete „Prijatelj satire” Sekcije satiričara
Udruženja književnika Srbije i BAK-a, te BAK-ovog „Zlatnog kruga” za prevod. Kao
predstavnik UKS-KLUKS Klana dogodio nam se ne narod već Milovan Vitezović
(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/vitezovic-milovan/ ) koji je, iz prikrajka,
blagosiljao Baljkov govor. Beše to i slobizam i draškovićizam i sado-mazohizam u jednoj
sobi. Baljak je član Srpskog književnog društva, Vitez UKS –a, ali zašto bismo se svađali
kad smo pod istim krovom? SKD jeste osnovan kao neka alternativa UKS-u, ali to nekad
beše. Na delu je bila aforističarska verzija deklaracije pomirenja. Znate ono: „svako ima
svoj bol“. Tako je Baljak krenuo da živopiše Crnčevića: njegova „iskrenost i
pravdoljubivost još za života svrstala među besmrtnike naše književnosti, ali i u red
odgovornih čuvara srpske tradicije i duhovnosti“. Jel’ to onaj isti čuvar koji je huškao na
rat? Onaj isti „Srpski Stric“ koji je delio lekcije „nesrbima“ i „tražio dežurne ustaše“?
Crnčević je imao, u Jevanđelju po Baljku, „veliko umeće i (s popovskim pripevanjem)
Božji dar“ i bio „pouzdani dijagnostičar duha epohe“. Amin! Crnčević nije bio u dosluhu
s Bogom, bar ne onim koji poziva na razumevanje i praštanje, i nije bio dijagnostičar već
dijagnoza naci zaraze koja se u Srbiji duboko zapatila. Ne znam ni sam zašto, ali ponadao
372 sam se da će tu Baljak prozboriti koju o Crnčevićevoj mračnoj strani, makar neka
fusnotica. Znate, diskretno ograđivanje, kao kad neko kaže: „Volim Selina kao pisca, ali
ga mrzim kao antisemitu“. Tako neki detaljčić. I tu krene priča o Crnčeviću koji se iz
zverinjaka „srpske političke močvare“, kako ju je zvao, vraćao u „srpsku književnu
prašumu“. Pa, dobro, i to je nešto – pod uslovom da je Baljak Crnčevića i njegovu kliku u
toj političkoj močvari video kao krokodile koji komadaju sve što nije srpsko i poslušno.
Ali, u Baljkovom govoru ne postoji taj inkriminisani deo biografije BC. Britkog duha,
krilatih rečenica, s krokodilskom suzom u oku, to je naš Čika Brana, kozer, boem,
Kaporov intimus, Srbenda u svim režimima i pod svim režimima i za sve režime.
Pamtimo ga, dakle, samo po dobru, tj. po tankom satiričarskom opusu a zlo ostavimo
istoričarima i distanci od pristojnih sedamdeset godina.
Nečastivi na Kolarcu
„Crnčević, naravno, nije bio po volji dežurnim cenzorima, onima koji nam nude slobodu
da se odreknemo slobode, onima koji nas uveravaju da je naš nacionalni interes da
nemamo interes, onima kojima svako nacionalno i ekonomsko poniženje Srbije izgleda
prirodno, onima koji skraćuju Srbiju za Kosovo i čine sve da Srbiju skrate i za
Vojvodinu“, nastavio je Baljak. I tako Crnčević ispade borac za totalnu Srbiju. Kud se
dede onaj pravi Brana? Nema ga. Arsenal koji je ispalio Baljak upućen je, pretpostavljam
na tzv. drugosrbijance, a ton je bio takav da mu i Ratko VečernjakDmitrović može
pozavideti. Sledi priča o tome kako su Crnčevića, tobož zbog „političke nekorektnosti“
(čitaj: fašizma), brzo zapostavili u našim medijima. Baljkova satirična rubrika u NIN-u je
ukinuta upravo zbog toga što je odao omaž Uncle Serbu, objavivši nešto Crnčevićevih
aforizama. Eto alibija za pevanje slavopojki čoveku koji je oličavao sve ono što su brojni
aforističari mrzeli i ismevali.
Nije Crnčević bio „spisateljski i građanski hrabar“, kako veli Baljak, već jedna od
velikosrpskih utvara koje su planski, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, radile
na „podizanju nacionalne svesti“, deo ekipe fino ušuškanih „disidenata“, sinekuraca i
doušnika, onih koji su nacionalno stavljali ispred demokratskog a tribalno iznad
373 individualnog. Kiš reče, pišući o cinkarošima i ovo: „Drugi tip su „dobrovoljci“. Svesno.
Oni nisu zavrbovani, ne pišu izvještaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi,
provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni
su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači“. Da li
je mislio na Crnčevića koji je pisao i za decu? Na prisutnog Vitezovića? Šerloka Ćerača?
Sve njih?
„I, na kraju, da kažem još i ovo”, zaključuje Baljak, „mnogi su došli i otišli a Crnčević je
već ostao.“ Zamislio sam duh rahmetli BC kako ulazi u umove aforističara srednje i
mlađe generacije i ponovo prolazimo kroz pakao nacionalnih lamenata, ksenofobije,
zveckanja oružjem, panegirike ratnim zločincima. I ponovo izbija rat i, onaj ko ga je
proizveo postaje, gle čuda, „Izbeglički Stric“. Naoružan kafanskim šarmom i kozerijom
malograđanina, on je „ničim izazvan“ verbalna palica u rukama desnice, njihov alibi za
postojanje, njihovo kvaziintelektualno političko krilo (svaka ozbiljna teroristička
organizacija ga ima) sa nečasnim starinama Ćosićem i Bećkovićem na čelu.
U „Kolarcu“ su se tako srela ta dva naoko sukobljena sveta, oličena u Baljku i
Vitezoviću. Stari nacionalisti na novom zadatku. Setimo se „šiftovanja“ SPO-a, pa
čudesnog preobražaja Vitezovićevog SPS-a, pa bivših Šešeljevih radikala, sada u
dresovima prozapadnih Vučićevih „naprednjaka“. Ono što povezuje srpsku populističku
desnicu mnogo je snažnije od onog što ih razdvaja, a to je ista nacionalistička matrica
koja se menja samo onda kad, zbog trenutnih stranačkih interesa, „stigne direktiva
odozgo“, ali suština ostaje ista. Ali, kad svi, svi, svi oni progovore kulturom: kroz
aforizam, kroz panegirik Crnčeviću, tada kao i svi nepromenjeni nacionalisti pokažu
pravo lice zaostale, mrzovoljne, samodovoljne Srbije, sposobne samo da kuka i kune
zbog velikih istorijskih poraza i izdaja za koje je, naravno, uvek neko drugi kriv.
Baljak sobom samim:
https://www.youtube.com/watch?v=Z_5X7E0WMAg&feature=youtu.be
(Beton, 2013)
374 PSIHOLOGIJA –SLUŠKINJA POLITIKE?
Najpouzdaniji način da se otarasite političkih protivnika je da ih proglasite duševno
bolesnim. Ili neuračunljivim. U nekim zemljama, a Srbija nije jedna od njih,
zdravlje vladara je jednako zdravlju države. Mentalno, fizičko. Svaki segment
života se stavlja pod lupu i proverava detaljno. Situacija je slična onoj u srednjem
veku – vladar koji ima potomstvo, koji je snažan i virilan, krepkog duha, on je i
sposoban da vodi zemlju. Ukoliko neka od pobrojanih snaga izda kralja – treba
razmišljati o naslednicima ili, čak, regentima koji će da vladaju u njegovo ime. Danas, sa
razvojem medicine, možemo da prihvatimo da lider bude osoba krhkog zdravlja ili nežne
pojave. Štaviše, napadati nekoga zbog njegove kratkovidosti ili iskrivljene kičme, da ne
govorimo o ozbiljnim bolestima, u narodu izaziva kontraefekat – počinju da saosećaju s
patnjama fizički izmučenog vladara. Jednom rečju, Šekspirov Ričard Treći (istorijski je,
kako saznajemo, bio prijatnog izgleda) ne bi bio toliko prokazan kao vladar. Okej, bolje
bi prošao s lepšom spoljašnjošću ali, to je sve.
ZAUMNOST NORMALNOSTI I POLITIČKE KOREKTNOSTI
Bolesti uma su mnogo gori problem. One, makar da se na njih samo sumnja, da su
nedokazane, rekla – kazala, trajno obeležavaju pojedinca. Dovoljno je reći:
„Političar taj i taj je išao kod psihologa“ i puče bruka. Ljudi koji priznaju da
njihovu dušu i um nešto muči su gubavci 21. veka. Ali, gle čuda, ima toga još –
Američka asocijacija psihijatara je izdala novi DSMMD – ‘Diagnostic and Statistical
Manual of Mental Disorders’ tj. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne
poremećaje. Na spisku se nalaze: ODD (‘Oppositional Defiant Disorder’) iliti
‘opozicijski prkosni poremećaj. Prevedeno na srpski: ‘neposlušnost uzrokovana besom,
protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi’. Jednom rečju, svako ko se
opire vlasti a nema zaleđinu može da ode u Guberevac. Ma, genijalno! Zatim ‘Organized
Stalking’ iliti ‘organizirano uhođenje’, koji je usko vezan uz ‘misao da vas Vlada ili tajne
službe nadziru i prate pomoću tehnoloških alata’ i od sada će biti povezan s paranoidnim
poremećajem ličnosti . Svi znaju da BIA kontroliše internet, mobilne telefone, kamerice
posvuda, gomila ljudi ima dosijee a ako kažeš da te vlast prati ti si paranoik. Dukat! Ili,
375 gle čuda, Orthorexia Nervosa – “’zaokupljenost pripremama zdrave hrane, planiranje
jelovnika, redovno vežbanje i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri
da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu’. Dodaćemo
tu još par nekih frustracija i trauma i health freaka utamničiti vo vjeki vjekov. DSMMD
je najbolje tajno oružje „liberalne“ Amerike, put prema zemlji isprepadanih
pacijenata nalik onim iz Formanovog One Flew Over The Cuckoos Nest.
Šta nam govori ovo pisanije? Budite robovi, ne pokazujte samonicijativu, ne otkrivajte
emocije, poštujte autoritete klanjajući se do zemljice crne, jedite đubre i bićete pošteđeni.
Budite male demokratske dušice koje su, u supštini, povodljive i apolitične. Da ne
govorimo o tome da bi vam bilo bolje da ste iz naše zemlje ili neke zapadnjačke sa
sličnim mentalitetom. Primera radi, na Zapadu su svojevremeno, početkom 20. veka,
emigranti iz stranih zemalja neretko završavali u ludnicama zbog nerazmevanja
mentaliteta i običaja. Tako bi, primera radi, Britanci doživeli kulturološki šok ako bi
videli nekog, po njima, nasilnog i gnevnog Španca koji je u stvari, raspravljao o nekoj
nevažnoj stvari sa svojim komšijom, mašući rukama i govoreći povišenim tonom.
Ljubomoru i bes izazvane preljubom – razbijanje stvari po kući i bacanje odeće kroz
prozor, uobičajenu scenu kod nas Balkanaca ali i na Mediteranu, držali su za erupciju
ludila. „Preveliku“ tugu, naricanje, lelekanje, puštanje brade i napijanje na sahranama,
karakteristične za slovenske narode i da ne spominjem. Sve što se ne uklapa u naš okvir
je čudno i, samim tim, ludo. Isto možemo da kažemo i za balkansku vizuru Evrope koja
se, gle čuda, svodi na podelu na one koji „imaju nešto duše“ i „one koji je nemaju
uopšte“, „ledene Zapadnjake“ ili, ako je neko anarhista, onda ga, kao Vasu Pelagića, just
because, strpaju u ludnicu. Kao što reče Krleža, a može se odnositi na sve predrasude –
„sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“.
INŽINJERI LJUDSKIH DUŠA
Na Balkanu je psihijatar bio u povlašćenoj poziciji. Iako se u narodu veruje da su
svi psiholozi pomalo „čuknuti“ niko ne želi da s njima mnogo priča jer, ko zna,
možda otkriju da ste i vi ludi. Od psihologa se beži kao od policajca ili popa koji,
opšte je poznato, ako naleti na vas, može da vam izbaksuzira dan. Međutim,
psihijatar koji je ujedno i nacionalni lider, patriota, oličenje „narodskog“,
patrijarhalnog i stoga, je li, normalnog i moralnog, ma privilegiju da se izdigne se
376 iznad svoje profesije. On postaje šaman (iako je u suštini šaban) i iscelitelj na
nacionalnom nivou. Nije li onda normalna stvar što su psihijatri Rašković i Karadžić
zaposeli umove Srba iz Hrvatske i BiH. Rašković je, dodajmo, tvrdio da su Srbi „lud
narod“ na šta su oduševljene mase, zureći kao tele u šarena vrata u bradatog govornika
klimale glavama i horski ponavljale mantru : „Da, jesmo ludi, svi smo mi ludi i zato smo
jednaki u svom ludilu. Govori nam, o gordi samano! Ommm, šanti, šanti, ommmm!“
Karadžić je, s druge strane, psihijatra i krvavog vladara, doživeo „preobražaj“ u
ekstrasensa Dabića, kvazi – naučnika, kombinaciju sektaškog monaha sklonog
„tihovanju“, Draže Mihajlovića i Sai- Babe. A na njih možemo nadovezati tooolike
psihijatre iz svih zaraćenih zemalja koji su tvrdili, kvazi-naučno, u svojim predebelim
knjigama i u svim režimskim emisijama u koje bi ih pozvali (a gostovali su u naučnom,
kulturnom programu, u političkim emisijama pa čak i u kojekakvim zabavnim šoovima u
kojima se svira narodna muzika i peku ćevapi) da je taj i taj „neprijateljski“ narod
„neuračunljiv, genocidan, patološki sklon lopovluku, silovanju, destrukciji, malouman,
ograničen, primitivan, prljav, bez istorijske svesti, autentične kulture, rasno nečist,
onizak, šiljastih glava što ukazuje da su svi oni hidrocefalusi itd.“ za razliku od nas a mi
smo najbolji. Što reče Ćopić: „Znam ja nas – jeb’o ti nas.“
S druge strane, istraživanje koje je prezentovao vođa tima, Gordon Hodson sa kanadskog
Brock University predstavlja nam ljude koji su desničari kao osobe koje su naprosto
glupe. Tako deca sa inteligencijom ispod prosečne pokazuju tendenciju prema
predrasudama prema drugim rasama, nacijama, polovima i, docnije, u tinejdžerskom
dobu, i seksualnim orijentacijama. Takve osobe su sklonije i religijskom fanatizmu i
podložnije autoritetima i, samim tim, autoritativnim ideologijama. Eto lepog, čistog,
politički korektnog objašnjenja za sve probleme savremenog sveta, potpune suprotnosti
onome što rekoše kolege južno od granice.
Prenesimo američko i kanadsko psihološko istraživanje na polje svetske politike. Fini,
dobri severni brat razume desničare. On je „malo više ulevo“, on shvata da je glupost
najveći problem desnice. Sažaljeva desnicu. Njegov južni ratoborni sused, s druge stane,
misli da je svako prelaženje granice koju je on odredio, pogubno. Moramo se zamrznuti u
status quou sledećih hiljadu godina. To je jedini način da se odbrani demokratija u SAD i
377 u svetu. Mi kao pajkan i mi kao jedina svetska demokratska alternativa. Mi smo totalno i
totalitarno demokratični. Our way or highway!
U ČELJUSTIMA ORGANIZOVANOG LUDILA
Smatram da su i jedno i drugo istraživanje lažni i problematični na mnogo više nivoa
nego što može stati u jedna članak od par kartica. Ono što ih povezuje sa snatrenjima
balkanskih psihića je: namerno pojednostavljivanje ljudske prirode. Omeđiti čoveka
predrasudama ili, rečima Džordža Orvela: „Ako hoćeš da znaš kako će izgledati
budućnost zamisli čizmu kako gazi lice čovečanstva – zauvek.“ Granice između
normalnog i nenormalnog su, znamo, tanke. Istorijski gledano, gotovo juče se
homoseksualnost smatrala nenormalnom a deca za koju se verovalo da će postati gej
ili bi su podvrgavana elektrošokovima (poslušati pesmu „Kill Your Sons“ od Lou
Reeda). Epilepsija se smatrala duševnom bolešću. Ljudi sa bipolarnim poremećajem
su utamničavani i nisu primali nikakav tretman. Lobotomija je bila „pouzdan“
metod lečenja buntovnosti onih s MakKartijeve crne liste ili „prevelikih emocija“
(videti film „Frances“ sa Jessicom Lange). To je bilo 1950-ih, 1960-ih. Ono što
pobrojani psihijatri, bili oni „liberalni“ ili „konzervativni“ žele da prikriju je surova
istina: vaša politička, religijska ili bilo koja uverenja nemaju veze s vašim mentalnim
zdravljem ili IQ-om. Čovek svesno bira, po svojim afinitetima i neretko ličnim
interesima, koju će stranu izabrati i kakve će stavove zastupati. Navešću jednostavan
primer: malo koliko bio protiv desničara, ja ne mogu da ih otpišem iz čovečanstva, čak ni
ekstremiste i kažem da su oni ludi ili glupi. To bi bilo pojednostavljeno razmišljanje. Ako
izuzmemo one koji ne razlikuju koncept dobra i zla, a njihov broj je ne veći od 1 ili 2
procenta, mi „ostali“ smo svesni njegovog značenja i etičke težine, gde god živeli. Samim
tim, mi ćemo svesno prigrliti i najveće zlo, ukoliko nam ono odgovara. Svojom voljom. I,
ako ga zaista prigrlimo, verovaćemo u njega.
Upoznao sam više visoko inteligentnih, univerzitetski obrazovanih, društveno
prihvatljivih, čak popularnih, emotivno i poslovno ostvarenih ljudi, koji su ekstremni
desničari. Ubeđeni ekstremni desničari. Jedni od onih koji smatraju holokaust jevrejskom
izmišljotinom. I, verovao sam da su neobavešteni, zaluđeni, priglupi. Nisu bili. Oni su
zaista verovali i moje reči i argumenti nisu u njihovim očima značili ništa. Očaj celog
sveta im nije značio ništa. Hiljade knjiga o holokaustu. Šest miliona života im nije
378 značilo ništa. Verovali su i, čini mi se, i dalje veruju da je celokupan haos savremenog
sveta rezultat cionističke zavere. Moja greška je bila što sam ih potcenio i pomislio da se
mogu, tek tako, „preobratiti“. Ne mogu. Psihologija odbija da prihvati pojam iskonskog
zla koje se osanja na zatvoren, naoko savršen sistem. Ja čvrsto verujem da ono postoji i
da tinja u tim istim ljudima koji mogu da vode paralelne živote. U jednom oni grle svoju
decu pred spavanje a potom nežno vode ljubav sa supružnicima a u drugom su spremni
da podrže najveće monstruoznosti „kad dođe njihovo vreme.“ Zlo nije glupo i zlo je
pitanje izbora a, kao što smo videli u mnogim periodima istorije, bili
konzervativci ili ne, ako se dobro opravda i odvija daleko od vaše kuće, ono postaje
„nužno zlo“, „zaštita nacije i naših vrednosti“.
(Afirmator, 2013)
Poplave u Srbiji, medijske manipulacije i cenzura
POSLE POTOPA
Naizgled u pozadini tragičnih poplava koje su pogodile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu
i Hrvatsku, odnele desetine života i nanele štetu koja se meri u milijardama evra, storija o
medijskim zloupotrebama i cenzuri medija u Srbiji sve više izbija u prvi plan. Razlog za
to leži u činjenici da, kako se Sava i druge razbesnele reke i rečice povlače u svoje stare
tokove, javno mnjenje počinje da, sad kad je neposredna opasnost od poplava minula,
polako preispituje sve ono što su državni zvaničnici izjavili i uradili poslednjih desetak
dana. A razloga za ozbiljnu rekapitulaciju medijske frtutme kojoj su u dobroj meri
doprineli Vučić & Co. itekako ima.
PRELUDIJUM ZA REQUIEM
Uprkos upozorenjima meteorologa dve sedmice pre poplava, u kojima je stajalo
kakve će posledice teških majskih pljuskova biti po Srbiju, preventivne mere nisu
preduzete. Da ironija bude veća, mesec dana pre nego što će poplava progutati
Obrenovac, na lokalnim medijima ste mogli da vidite idiličnu sliku grada koji će, u
prolećnim i letnjim mesecima, imati mali porast vodostaja ali, ništa strašno, riba će se
mrestiti, biće pecanja(https://www.youtube.com/watch?v=r2LNHMLwTng ).
379 Napominjem, srednjoevropske zemlje, pogotovo Austrija i Češka, su u to vreme trpele
velike poplave i bilo je iluzorno reći da će vremenske nepogode sasvim zaobići Balkan.
Štaviše, u Centralnoj i Zapadnoj Srbiji je, u vreme spomenute idilične reportaže, već bilo
poplava. Mada, kako reče reporter TV MAG iz Obrenovca, priroda je nepredvidljiva.
Teške kiše u aprilu i maju, ko bi to očekivao? Ova storija podseća na onu, mnogo
bezazleniju, o beogradskom GSP-u koji je svake godine šokiran i potpuno paralisan
snegom u decembru mesecu. I tako, do guše u optimizmu, dočekali smo 15. maj. Iako je
već prethodnog dana stanje bilo predkritično (trebalo je samo pogledati kroz prozor i
videti poplavljene beogradske ulice), tek je famoznog 15. maja visokotiražni list na
naslovnu stranu stavio saopštenje da škole tog dana neće raditi te da je kiša “potopila
Srbiju” (strane 10,11, 30 i 31).
Ostatak priče je dobro poznat: 15. maja je, popodne, proglašeno vanredno stanje,
mediji pišu o prvim žrtvama poplave, opasnost se nadvija nad Šabac i Obrenovac.
Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je 16. maja Obrenovčane da ne napuštaju
svoje kuće, iako je voda probila nasip na četiri mesta i prodrla u centar grada
(https://www.youtube.com/watch?v=8HPMvcK63JM#t=30). Svu krivicu će, iako je
njegov udeo u tragediji koja je snašla grad neupitan, verovatno, od viših funkcionera,
snositi samo Miroslav Čučković gradonačelnik Obrenovca, mladi “veteran” upravnih
odbora i, how convenient, član URS. Ni Čučković ni Mali, inače, ni ne pomišljaju na
ostavke.
PREMIJER PUTINOVSKI TRENIRA STROGOĆU
Premijer Aleksandar Vučić. je preuzeo na sebe fokus medija preteći da se storija o
poplavi stavi u drugi plan. U njegovom držanju i delanju su se mogle prepoznati dve
teatarske persone:
a) Zabrinuti Otac Nacije, čovek koji, s dugim dramskim pauzama i teškim uzdasima,
govori o nesreći koja je snašla narod. Zamišljeno da deluje brižno ali utešno,
njegovo držanje je kod publikuma izazvalo suprotan efekat – ko god bi tih dana
upalio televizor i pogledao Premijerovo lice pomislio bi da je situacija
beznadežna i da će Srbija u budućnosti moći da zaradi neki dinar jedino ako se
ponudi Kevinu Costneru da snimi drugi deo njegovog propalog filma Water
World
380 b) Vladimir Putin koji “preslišava” ruske tajkune i tera ih da potpišu sopstvenu
kapitulaciju pred moćnim državnim aparatom i pritom sipa opaske a la “potpiši a
onda mi vrati olovku (lopino!)”. Ovaj tretman je, u Vučićevom slučaju, nešto
manje hladan. Premijer se ponaša manje kao Putin (mada bi, očigledno, voleo da
uđe u rolu ruskog samodršca) a više kao neki predsednik mesne zajednice,
“Gazda - Aca” koji poručuje članovima Vlade (ili to behu odbornici MZ) “nemoj
da vas sanjam”. Kako drugačije protumačiti przničave reakcije na mobilni telefon
koji zvoni u toku pres-konferencije i obraćanje “Dušanu”, “Lazi” i “Kori” u
kojem stoji: “Nije naš narod blesav, niti oni spolja da daju pomoć, a da to bude
zloupotrebljeno. Dobićemo veliku pomoć od mog prijatelja šeika Muhameda,
veliki novac. Ne sme nijedan dinar negde da bude zloupotrebljen ili da čujem za
neka privatna lica da u ime Vlade tobože uzimaju nešto.” (Kurir, 19.05, 2014)
Tako je govorio A.V.: u ime naroda, u ime javnosti ali pre svega u ime rejtinga.
Vučićevo držanje, iako deluje pomalo nepovezano, agresivno i autoritarno, je
namensko i politički (iz SNS vizure) opravdano. Naime, publikum, naročito onaj
stariji (koji čini dobar deo biračkog tela) će, po Premijeru i njegovim saradnicima,
reći: “Nama treba čvrsta ruka! Da podvikne, da se vidi ko je domaćin u ovoj
kući!”. Ovakvo držanje će, privući i glasove onih skeptičnijih koji će pomisliti da
je naša Vlada, tobože, transparentna, energična, odgovorna (“kasniš pet minuta”,
reče Vučić strogim glasom jednom od ministara), od naroda i za narod (mada
nema natpolovičnu podršku ukupnog biračkog tela) i, hvala Bogu, nije elitistička.
Populistička, brate, bez tajni! Premijerovo nazivanje ministara po nadimcima nije
uzaludno. U Srbiji postoji duga tradicija “naških” političara: “Baje” Pašića,
“Krcuna” Penezića, “Draže” Markovića, “Slobe” Miloševića. Svaki političar
dobije, ako se dovoljno dugo zadrži na vlasti, neki nadimak. Nekome bi to
izgledalo kao znak demokratske svesti ili ruganje autoritetima ali to nije slučaj.
Istina je da političara nadimak označava kao “jednog od raje” i , samim tim,
podobnog za vladavinu koja može trajati i više decenija. Tako i Vučić postade
“Alek” a s njim i ministri stekoše nadimke, manje zbog simpatije a više zbog
označavanja njihove pozicije –ko su, gde su, za koga rade. Tamo neki Dule, Laza
i Kori. Zamenjivi.
381 Posebna, teatarski snažna storija, je ona o uvlačenju medija u demokratsko
odlučivanje Vlade kojeg, zapravo, i nema. “Transparentnost” Vlade služi samo
jednom – da pokaže ko je glavni. Dakle, Premijer. On je na terenu, bije bitke, vodi
odbranu (kad već nije uspeo da, kao Miloševićev ministar informisanja, razbuca
nezavisne medije, opoziciju i NATO špijune nek barem sredi poplavu), on
poručuje da Šabac ne sme pasti (Nije Prozor al dobro, majku ti Božju, reče Tito),
fotografiše se u svim mogućim modnim kombinacijama, od poslovne do crne i
karirane, on s članovima štabova za vanredne situacije, on kraj helikoptera, on u
polupraznom amfibijskom vozilu sred Obrenovca (dok, u drugom planu,
usamljeno dete čeka da ga neko spasi), on jezdi prema svom drugom Feketiću
koji će mu doneti još veće političke poene. Premijer možda ne igra svoju ulogu za
“Oskara” kao Alek Ginis, ali kao je uspeo da obori Ginisov rekord i u
pojavljivanju u medijima. U to vreme je Predsednik Nikolić, kažu mediji, bio
van radara, na svom placu. Odmarao čovek i pekao rakiju.
A ONDA TVOJOJ SREĆI DOĐE NEKI KOMPJUTERAŠ TREĆI….
“Idilu” nacionalnog jedinstva, s desetinama hiljada poluorganizovanih
dobrovoljaca po Šapcu, Obrenovcu i Beogradu, improvizovanim radnim akcijama
na kojim nedostaju i pesak i džakovi i kaljače a Vojska Srbije moli za pomoć
građana jer nema dovoljno čizama i vodootpornih jakni (?!) je, pre ili kasnije,
neko morao da poremeti. S jedne strane je udar došao od elektronskih glasila
ekstremne desnice u kojim su se aritmetičkom progresijom uveličavale brojke
tragično nastradalih. HAARP sistemi, međunarodna zajednica, NATO i Vučić, svi
u opštoj zaveri, planirali su da poplavama, navodno, “pobiju srbski narod”.
Činjenice o stradanjima naroda BiH (u oba entiteta) te poplavama u Hrvatskoj
nisu mnogo uticale na rasuđivanje fašistoidnih medija i blogera.
Poplave su, kao i građanski rat uostalom, prilika da se obračuna, pod maskom
“humanosti” i “ patriotizma” sa “izdajnicima”. Idealan povod za to je desnica
našla u tvitu dramske spisateljice Biljane Srbljanović u kojem stoji:”Ja se
izvinjavam što nisam saosećajna ali imate još deset minuta da otplivate do
galerije “Štab” na promociju romana “Paradajz”.” Iako ova poruka, u svojoj
suštini, predstavlja neuspešan pokušaj duhovite opaske koja je, s razlogom,
382 mnoge zabolela, linčerska frtutma koja se podigla je bila užasavajuća. Pretnje
smrću, silovanjem i sejanje monstruoznih kletvi hiljada blogera, tvitera,
fejsbučara, nacoša, navijača, mantijaša i inih su pokazale sve samo ne pravednički
gnev “narodnih masa”. Čekala se prilika da se, po ko zna koji put, kazni
“izdajnica”. Paradoksalno, povod (ali ne i razlog) za to im je dala sama
spisateljica.
Ono što je, krajnje očekivano, došlo s desnice nije bilo samo krivljenje gejeva i
evrovizijske pobednice Končite Vurst za potop koji je snašao Srbiju od strane
vladike Amfilohija te optužbi za “skup greh“ od strane Patrijarha Irineja (videti:
http://www.elektrobeton.net/armatura/san-­‐o-­‐dzamahiriji/) već i poziv na
linč i cenzuru. Naravno, nije bila reč samo o vanparlamentarnoj, ekstremnoj
desnici već i populističkoj koja drži većinu u Parlamentu.Tako u Informeru stoji
da je pakleni plan demokrata i tajkuna da Vučića “udave u poplavama”
(https://twitter.com/djvucicevic/status/469572135112175617) . Jasno je
da zbog ovakvih pisanija niko neće biti kažnjen ali nikome nije jasno da li će, i
koliko, ljudi stradati zbog iznošenja svog mišljenja. Tako je ministar unutrašnjih
poslova, Nenad Stefanović, izjavio 19. maja za RTS da se: “deo ljudi upušta u
neprimereno kritizerstvo” ne objašnjavajući, pritom, šta je “primereno
kritizerstvo” ali je jasno indicirao da oni koji nisu bacali džakove s peskom na
nasipe nemaju pravo da reaguju. Ko onda ima pravo da reaguje? Po izjavi
ministra se da zaključiti da, s obzirom da 95% Srbije nije učestvovalo na
“radnim akcijama”, samo 5% (učesnici u ORA plus novinari prorežimskih
medijskih kuća plus svi ugroženi plus članovi SNS) imaju pravo na svoje
mišljenje a i to samo uslovno.
“SKIDAJ” ME NEŽNO…
U toj situaciji ništa nije nemoguće pa i da vlast krene da “skida” nepoželjne
članke i objave iz medija i, čak, društvenih mreža. Razlog? Širenje panike.
Podsetiću: krajem devedesetih su Šešeljevi jurišnici krstarili Beogradom i
popisivali vlasnike satelitskih antena. Jednom rečju, “prozapadnjačke izdajnike”
koji prate CNN, BBC, RAI i sl. Danas, u eri interneta, ova cenzorska rabota
zahteva više truda. Tako su uspeli da, nakratko, učine “nevidljivim” članak
383 Milice Jovanović “Državo, ne bismo te više zadržavali”
(http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/)
što se, u suštini, ispostavilo kao najbolja moguća reklama jer je članak preuzet od
brojnih sajtova, blogova i podeljen na društvenim mrežama. Suština napada na
ovaj članak nije toliko u razobličavanju Vučićeve čvrstorukaške tendencije i
opsesije kultom ličnosti (videsmo to i pre njega) koliko u optužbama vezanim za
pristrasnost na partijskoj osnovi tj. uskraćivanje adekvatne pomoći i medijske
pažnje opštinama u kojima je na vlasti opozicija te činjenici da su svi građani
jednaki ali da su lojalni birači jednakiji od drugih.
Naravno, ništa ne može da zaustavi širenje slobodnih informacija na internetu.
Ništa osim straha onih koji ih preuzimaju. Jer, postoji mali ali prisutan strah da će
neko, ukoliko budem širio “inkriminisane” sadržaje da me pozove na informativni
razgovor. I, dok ja objasnim da sam to preuzeo od nekog ko je opet preuzeo od
nekog desetog, mene je već “odvelo”. Imaju me u evidenciji. Možda mi
kontrolišu elektronsku poštu i mobilni telefon? Evo, čak su i Jelenu Maćić
pozvali na informativni razgovor u Despota Stefana! Nešto prokomentarisala
glede poplave pa i nju “odvelo”. Bolje da na “Fejsbuku” ne “šerujem”
problematične sadržaje i ne preispitujem poteze vlasti. Na kraju krajeva, kao što
čujemo, mi već trideset godina kuburimo s problemima zaštite od poplava, narod
je neodgovoaran pa baca svašta u reke a i “žuti” su vladali do pre dve godine. Eh,
šta je dve godine za SNS? Ništa!
Takođe je, sa Blicovog bloga, “skinut” tekst “Ja, AV, podnosim stavku”
(http://www.libreto.rs/2014/05/ja-­‐av-­‐podnosim-­‐ostavku/) koji se brzo
“skućio” na drugom sajtu i predstavlja, u suštini, hladan presek Premijerove
dosadašnje karijere. U Vučićevom delovanju, veruje autor pisanija, nalaze se
opravdani razlozi za ostavku. Reklo bi se da su ovakvi tekstovi uobičajeni u
demokratskim zemljama i da niko zbog njih ne čupa kose a kamo li preti
“kritizerima” i cenzuriše iste. Zaboravljamo pritom da je ovo Srbija i da je na
snazi vanredno stanje a tada je, zna se, sve moguće. Manipulacije medijima i
biračkim telom su opšte mesto ali postoji nešto mnogo zlokobnije što se krije iza
“nabrijane” priče Premijera, ministra unutrašnjih poslova, režimskih medija i inih.
384 Kao što je 1999. godine za vreme NATO bombardovanja određivano ko je
patriota a ko nije, danas se, u sudaru s poplavom, gleda ko je “režimlijski human”
a ko nije tj. ko preispituje postupke nove vlasti a ko ne. Oni koji su neposlušni
neće biti lišeni života ali se neprijatnosti, vezane za svakodnevno preživljavanje,
narušenu privatnost ili pritisak moćnika, podrazumevaju. S “radara” javnosti će
nestati “kritizeri” i ustupiti mesto onima koji su spremni na apsolutnu poslušnost
koja je njihov jedini kvalitet. Međutim, vlasti ne računaju na dve surove
činjenice:
1) Prevelika medijska eksponiranost Vučića dovodi do zasićenja javnosti i izaziva
pre odbojnost nego simpatije
2) Poplave su, više nego bilo koji problem do sada, razgolitile fatalne slabosti
jedne loše organizovane, nestručne, piramidalno konstruisane vlasti i navele
građane da, kroz diskusiju na društvenim mrežama i drugde, preispituju svoje
stavove i dovedu u pitanje opravdanost daljeg Vučićevog ostanka na vlasti
(Beton, 2014)
NEZAVISNA ŠKOTSKA, PLUTOKRATIJA I CRNA, CRNA NAFTA
It is in truth not for glory, nor riches, nor honours that we are fighting, but for
freedom — for that alone, which no honest man gives up but with life itself.
(The Declaration of Arbroath 1320)
Referendum o nezavisnosti Škotske (ili njenom ostanku u Ujedinjenom Kraljevstvu)
predviđen je za septembar ove godine. I, čini se, po trenutnim istraživanjima, da će se
Škotska ipak zadržati u Uniji. U, po pristalice otcepljenja najoptimističniem slučaju, ako
bi se, po Newsweeku, danas održao referendum, od opredeljenih birača bi 48% bilo za a
52 % protiv nezavisnosti. Po istraživanjima komisija bliskih britanskoj Vladi procenat
pristalica nezavisnosti je 36 % i u konstanom je opadanju a neodlučni birači (million njih)
385 su i dalje neodlučni. Kako god da se birači izjasne sigurno je da će Škotska zadržati svoj
lokalni Parlament, autonomiju i da će, mravljim korakom, ići putem postepene devolucije
kojim je krenula od sredine devedesetih godina prošlog veka. Pitanje koje se postavlja
pred Škote nije, međutim, samo nacionalno, državotvorno pitanje već i pitanje
doživljavanja slobode u razvijenim zemljama (i ne samo njima) te koliko politička
sloboda zapravo košta i da li se uvek može i mora meriti novcem.
ALBA SAOIR1
Moram reći da bih, samo na osnovu nekih od ovih podataka, da živim u Glazgovu,
recimo, bez razmišljanja glasao “za” jer:
1) Ne želim da budem podanik kraljice već slobodan građanin. Ta kraljica je
strankinja iako ima nešto škotske krvi u sebi što je nebitno za dalju analizu. U tu
kraljicu više od polovine stanovnika Albe ne veruje a njenu prestonicu doživljava
kao stecište korupcije i nadmenosti prema Škotima koje smatraju potomcima
“kradljivaca stoke”
2) Ta zemlja u kojoj sam trenutno koristila je i koristi vojnike iz moje zemlje kao
topovsko meso u svojim kolonijalnim ratovima kao i onim neokolonijalnim, u
Iraku i Afganistanu. Nuklearne baze, NATO baze, otpad neidentifikovanog
porekla, teško zagađenje, to su nusproizvodi Alijanse. Ova zemlja mora da se
ogradi od njenog kolonijalnog nasleđa
3) Ta zemlja u kojoj sam trenutno je zavladala mojom pravom zemljom šaljući
špijune (jedan od njih beše izvesni Danijel Defo, autor Robinsona Krusoa) da
potkupe lordove u škotskom Parlamentu da izglasaju Akt o Uniji 1707. godine.
Narod niko nije pitao. Usledila su dva krvava ustanka koji su skršeni a običaji i
gelski jezik zabranjeni i u velikoj meri iskorenjeni. Potom dolazi masovna
emigracija u SAD i Kanadu
4) U himni trenutne države je dugo vremena bila strofa (hvala Bogu, izbaciše je!) o
podmuklim Škotima
5) Ne želim da budem sitničav ali simbol Škotske, jednorog, je na grbu Ujedinjenog
Kraljevstva lancima privezan za englesku travicu dok engleski lav slobodno
pokazuje predatorske zube
1 Slobodna Škotska, gelik 386 6) Ova zemlja ima posebnu istoriju (od keltske Dal Riade u 5. veku naovamo a neko
će reći još od Pikta), tradiciju i vrednosti u odnosu na južnog suseda. Škotske
vrednosti naginju prema levičarskim i republikanskim nasuprot torijevskom i
monarhističkom jugu. Ova zemlja može da, lišena nacionalističkih sentimenata,
postane prava socijalistička država.
7) Ova zemlja je mala, razvijena, lako održiva, s obrazovanim, preduzimljivim i
ambicioznim stanovništvom, polaže prava na naftne bušotine (koje trenutno
eksploatišu Englezi i Amerikanci) , ima razvijene destilerije i turizam. Ne deluje
kao mnogo ali sve zajedno nije malo. Naš kapital-naša odogovrnost. Ako ništa
drugo, barem mi Dejvid Kameron neće biti premijer i neću morati da taljigam do
Londona e da bih demonstrirao
8) Dok se ljudi ovde premišljaju pogledaj braću Irce – 2021. će slaviti 100 godina
moderne nezavisnosti a kad su se, u vreme Michaela Collinsa, otcepili, nije imalo
kuče za šta da ih ujede. A vidi ih danas. I, jesu li molili da se vrate pod engleske
skute? Niko, ko je jednom otišao, nije molio da se tamo vrati, niko otkad
Britanija postoji.
9) Irska da bude jedina nezavisna keltska nacija? Nema šanse!
FEAR IS YOUR BEST FRIEND
No, ja iz Kaledonije nisam te, zemljaci, da parafraziram Baju Pašića, “kaki ste mi vi
Škoti taki sam vam Vilijem Valas”. Za storiju o kaledonskoj (ne)zavisnosti nisu toliko
bitni pripadnici škotskih Zelenih i SNP (Scottish National Party sa sve Seanom
Conneryjem) koliko oni koji se predstavljaju kao ledeni glasovi razuma: Glazgovac, exPM Gordon Brown, konzervativci, laburisti, liberali koji listom vele da će nezavisnost
koštati Škotsku. Dele ćuške pristalicama otcepljenja nazivajući ih pritom detinjastim, kao
da žele da se igraju Roba Roya ili Trainspottinga. U glavne razloge za ostanak u Uniji
spadaju sledeći razlozi: promena valute, truli bankarski sistem ( Bank of Scotland već
dugo važi za rupu bez dna koja se samo formalno naziva bankom), engleski kapital u
Škotskoj (koji će biti povučen po sticanju nezavisnosti) i, naravno, naftne bušotine koje
daju sve manje “crnog zlata”. Dakle, nezavisnost košta zemlju. Može izbiti kriza, mogu
nestati stabilni prihodi, mogu izbiti sukobi između protestanata i katolika, možda će
387 bogati jug uživati dok se Sever “davi u viskiju i Irn Bruu (popularno bezalkoholno piće)
jer će to biti sve što će nezavisna Škotska moći da proizvede”.
Iza ovih opomena, doduše, ne krije se dobra volja i težnja za očuvanjem Ujedinjenog
Kraljevstva koliko jeziva pretnja onih koji i stoje iza političkih krugova, tačnije krupnog
kapitala. Povući ćemo novac, pritisnuti vašu bogatu i višu srednju klasu. Prolongiraćemo
predaju naftnih bušotina dok ne iscedimo i poslednju kap. Nećemo vas šititi nuklearnim
podmornicama u Faslaneu i Clydeu te američkom bazom u Holy Lochu. Postaćete bedni i
neutralni. Laka lovina za teroriste svih vrsta. Pretvorićete se u siromašnu zemlju punu
unutrašnjih sukoba kao u doba srednjovekovnih ratova klanova. Vi ste bez resursa i
siromašni ( iako iz vas izvlačimo silne pare preko poreza, više nego iz Velsa i Severne
Irske zajedno) i zavisite od Westminstera. Ali, šta ako svega toga ne bude tj. ako
stanovnici ove zemlje ovladaju njenim dobrima i iskoriste ih na pravilan način, za svoje
dobro? Dobiju nezavisnost mirno, bez muke, za razliku od većine država na ovoj planet ii
to u zemlji u kojoj se poslednji put ratovalo 1746. godine?
WHA WHADNA FECT FOR MONEY?
Nacionalne države jesu, po svojoj suštini, stvar minulih vremena i danas korporacije
kroje politiku. No, s druge strane, u manjim državama je lakše kontrolisati vlasti i
učestvovati u političkom životu. I lakše je kontrolisati korporacije i boriti se protiv njih.
Naročito u zemlji sa snažnom tradicijom radničkih pokreta i protesta. Mogućnosti koje se
otvaraju sticanjem nezavisnosti su, maltene, neograničene. Ali, o njima se ne razmišlja
toliko koliko o skoku u nepoznato, avanturi koja može koštati nešto malo na početku
(eventualno formalno proglašenje nezavisnosti je predviđeno za 24. mart 2016. godine)
ali, godinu - dve kasnije, može doneti mnogo više. Ako, primera radi, Škotska, kao
nezavisna država, ne izvuče neku funtu ili euro iz bušotina, sledeći put kad se, i ako se
bude raspisivao referendum za nezavisnost, neće iz tih presahlih nalazišta dobiti ni pare.
A svet će, ko zna, u međuvremenu omrznuti viski i kiltove i bataliti obilazak Loch Nessa.
Ideja o samostalnosti i potpunom preuzimanju odgovornosti za sopstvene postupke će biti
potpuno izgubljena a s njom i deo ponosa.
DUH ALASTAIRA CAMPBELLA
I, u tome i jeste perverzija, nije bitno ono što jeste već ono što se predstavlja. Bitno je
tržište zbog kojeg se bira podređeni položaj u odnosu na nezavisnost. Jer, činjenica je, u
388 slučaju otcepljenja, ne gubi samo onaj manji (Škotska) nego i onaj veći (Engleska) deo
Ujedinjenog Kraljevstva. Gubi deo tržišta, milione potrošača. Ili , barem, mora ponovo da
ih pridobije. Globalno tržište se, da bi zamazalo oči onima koji mu, insistiranjem na
vrednostima koje nisu novčane mrse račune, oslanja na propagandnu mašineriju velikih
spin doctora (jedan od najvećih i najgorih, Blairova medijska ajkula, beše Škot, Alastair
Campbell) koji računaju na strah od promene ukršten s egzistencijalnim strahom. Ništa
više neće biti isto. Od sutra će sve nama znano prestati da postoji.
Šta ako, kad dođe ta nesrećna sloboda, u prodavnicama bude 25 vrsta čipsa umesto
dosadašnjih 37? Šta ako izgubim tri funte od plate? Šta ako za pivo dam deset penija
više? Šta ako budemo čekali čitav jedan dan (dok se potpišu papiri, čista formalnost) da
nas ponovo prime u EU u kojoj se već nalazimo? Šta ako me Englezi zadrže minut-dva
na granici? Bolje da se krv ne burka, što je sigurno-sigurno je, da se smestim ispred
televizora, gledam svoja posla, glasam “protiv” a kažem komšiji da sam glasao “za”.
Niko me nije naterao da glasam tako. Nisu mene potkupili kao one lordove 1707. godine.
Možda su me malo zastrašili USA, NATO, Gordon Brown, MMF, krupni kapitalisti (i
škotski i engleski) ali ja nisam potkupljen. Freedom! Pritom, kad taj prvi dan Nove Stare Unije dođe, niko mi neće garantovati da već tog dana neće sve otići dođavola.
Možda baš zbog Westminstera. A za to vreme će se, u nekim zemljama čija imena ne
mogu da izgovorim i čije varave granice fatamorganično iskrsavaju i nestaju na kartama,
demonstrirati, boriti, ginuti za svaki pedalj zemlje, za hleb i slobodu.
(Akuzativ, 2014)
NEGDE SE UDARATI (NE)MORA
Priča vezana za početke srpske parlamentarne demokratije, govorimo o osamdesetim
godinama prošlog veka, neodoljivo podseća na sliku “demokratske” Srbije na početku 21.
veka. Naime, predizborne kampanje su se u ono vreme kralja Milana vodile kočevima.
Premlaivanje političkih protivnika i bacanje u jendeke je bilo tradicija bez koje se nije
mogla zamisliti predizborna trka. O kupovini glasova u Kraljevini Jugoslaviji, “ćoravim
kutijama” za vreme Tita i krađi glasova vo vremja Slobe i da ne govorimo. No,
389 postojalo je nešto što je moglo da preživi sve promene režima autonomija beogradskog
Univerziteta. Ona je više puta grubo narušavana, još od vremena kad su, 1936.godine,
desničari ubili studenta Žarka Marinovića. Videli smo i Titovu otvorenost za studentska
pitanja kod Podvožnjaka na Novom Beogradu 1968.godine kao i Miloševićeve batinaše
za vreme studentskih protesta 1996.godine.Podsećam, plaćene zveri su tada pokušale da
provale u zgradu Filozofskog fakulteta i nije im uspelo. Nebitno, kažu klinci danas.
Nebitno. Autonomija i teritorijalna nepovredivost Univerziteta su sačuvani. I, onda je
došao i 5. oktobar i sve se vratilo u normalu. A onda je mrmot spakovao čokoladu.
IDEOLOŠKI SVETI RAT
I, došao je 9. oktobar 2014. godine. Maskirani napadači s fantomkama i fašističkim
obeležjima upadaju na Filozofski fakultet. Prebijaju redara, pljačkaju studente. Njihova
sorta je, da skrenem pažju i na to, ćutala ove godine dok su se pripadnici LGBT
populacije šetali ulicama. Njihova sorta je, napominjem i ovo, bila zabrinjavajuće mirna
jer im je dat signal s najvišeg vrha, iz bezbedonosnih struktura, tajnih i javnih, da budu
tihi kao da su u crkvi. I bi tako. Premijer je oprostio LGBT populaciji što imaju svoja
opredeljenja i zahvalio huliganima što nisu sravnili Beograd sa crnom zemljom. Ni Rim
nije spaljen za jedan dan. Germanskom vojskovođi Alarihu je trebalo čak tri dana da ga
pohara. Ko zna, možda će se žrtve s prethodnih Prajdova jednog dana, kao Jakovljevič u
“Balkanskom špijunu”, izviniti nekom maskiranom Đuri što ih je tukao. Nebitno.
Ono što je vredno spomena je da su maskirani, na nesreću za hiljade željne nasilja
samo nekoliko njih, dobili novi zadatak – suzbijanje još jednog miroljubivnog pokreta
koji ne može da pruži ozbiljan otpor. Ovaj put su na red došli studenti. Sam Filozofski
fakultet je zanimljiv za tajne krugove moći iz nekoliko razloga: sve studentske bune i
štrajkovi su kretali odatle, brojni studentski lideri su se, samim tim, profilisali na ovom
fakultetu koji je, zbog akademaca koji izučavaju društvene nauke, predstavljao kolevku
kritičke misli. S druge strane, naročito na katedrama za istoriju i filozofiju, uvek je
postojala snažna desničarska struja koja je stajala iza predavanja udruženja kao što je
“Sveti Justin Filozof” i naučnih radnika koji su negirali masovne grobnice, streljanja i
genocid počinjen od strane srpskih snaga u Bosni, Hrvatskoj kao i na Kosovu.
SIVA ZONA I SIVE EMINENCIJE
390 Njihov glavni ideoološki i akcioni protivnik su studentske organizacije čiji su članovi
levičarske provenijencije koja se kreće od socijaldemokratske do anarhističke. Filozofski
faskultet mora da ostane desničarsko leglo, prigušene slobodne misli, zatucanosti,
poslušništva i nazadnog duha. S predavanjima o bezgrešnom narodu najstarijem. Samim
tim, zastrašivanjem, prebijanjem i odsustvo bilo kakvih skrupula, desničari jasno daju do
znanja da su svemoćni a takvi su jer iza njih stoji apsolutna vlast koja, tako su nas učili ,
kvari apsolutno.Mada, šta će nam sad ta priča? Bitno je da diplomiramo i emigriramo.
Nebitno.
Ako vam ovo deluje kao teorija zavere objasnite mi kako je neko ko je sprečio da
dođe do bilo kakvih incidenata za vreme Parade ponosa (minus sukob Premijerovog
brata s žandarmerijom) nije mogao to isto da uradi kad su zamaskirani zeloti provalili na
fakultet? Odgovor je jednostavan – nije hteo i, štaviše, verovatno je dao zeleno svetlo da
se to uradi. Desničarskog nasilja na Filozofskom nije bilo samo za Miloševićevog
zemana. Seća li se neko sukoba studenata – demonstranata s nekim tobožnjim
studentima, militantnim nacionalistima koji su, s profesorom s katedre za istoriju na čelu
(wtf?!), fizički probili blokadu ispred kabineta? Beše to 2011. godine, nojabrija meseca.
I, što slučilas? Niko nije odgovarao i baruština se, nakon par medijskih talasića, smirila.
Danas je Filozofski ponovo pod opsadom ali medijskih atalasiča više nema.
Likovi iz neslavne prošlosti koja nikako da prođe ponovo udaraju. U zemlji u kojoj je
manje slobodnih medija nego za vreme devedesetih. U zemlji u kojoj su ukinuli emisiju
Utisak nedelje kojoj niko nije dohakao maltene četvrt veka. U zemlji u kojoj i posle deset
godina nije raspisana poternica za ubicama dvojice gardista ( Slučaj Topčider). U zemlji
u kojoj ne možete nikome da skrešete istinu u brk ali je sve skresano – od plate do
životnog veka a još samo obećanja rastu. U zemlji u kojoj danima ne možemo da živimo
od aviona koji probijaju vazdušni zid jer, pobogu, naša avijacija mora, kao i cela armada
(ono što je od nje preostalo) da paradira (opet taj kleti glagol) pred tiraninom iz Kremlja.
Nadamo se samo da nam nijedan od poslovično neispravnih jeroplana neće pasti na glave
u zemlji u kojoj možete uraditi bilo koju opačinu pod uslovom da ne prebijete nekoga sa
zvučnim prezimenom. U zemlji u kojoj se suzbija svaki, pa i najmanji oblik otpora ili
potencijalnog otpora režimu. U zemlji u kojoj sve kuso i repato mora da bude u stavu
mirno kad dolazi strani uglednik što će reći – bez socijalnih i političkih nemira. I bez
391 studentskih blokada. A ako se pobunite u nezgodno vreme –zna se šta sledi. Bitno, jako
bitno.
(Beton, 2014)
Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifažizam, post festum
O PACKAMA I PAKLU
Nakon famozne parade u čast sedamdeset godina od oslobođenja Beograda od nacista
a u stvari u čast ruskog Hazjaina Putina 16. oktombera red je, nakon vojnika došao, tri
dana docnije, u Sava centru, na kulturne radnike. Multimedijalni spektakl Dragana
Bjelogrlića O čvrgama i nebu a po tekstu Vladimira Kecmanovića izveden je pred više od
tri hiljade zvanica iz “ zemlje i inostranstva”. Naravno, i danas je cena ovog spektakla,
baš kao i vojne parade, nepoznata, ali je sigurno da je sve finansirano iz džepova poreskih
obveznika. A šta su građani ove zemlje dobili zauzvrat, pored odličnog zabavnog
programa parade (videti performanse: Vlada na kiši i Toma Nikolić: Devet poljubaca
Putinu daću ja) i Kecmanovićeve grbave revizije istorije u Sava centru? Cela fešta
vezana za ovaj veliki datum je, moglo se zaključiti i pre no što su glumci izašli na scenu,
bila sve osim ono što je trebala da bude: iskreno, odgovorno priređena svečanost koja će
objektivno, bez mnogo pompe služiti onome što je njena osnovna namena: odavanju
počasti jugoslovenskim i sovjetskim borcima kao i građanima koji su poginuli u borbi za
oslobođenje Beograda od Hitlerove soldateske.
KO VAM JE KRIV KAD NISTE IZ SRBIJE!
Tako je Franjo Habulin, predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista (SABA)
i član hrvatske delegacije koja je službeno učestvovala u beogradskoj manifestaciji izneo
niz primedbi vezanih za ideološki koncept priredbe. Naime, u Čvrgama i nebu su
ignorisane reči kao: partizani, NOVJ, Tito, Komunistička partija Jugoslavije te doprinos
jedinica iz drugih republika oslobođenju grada, pa tako i onih iz Hrvatske: 28. slavonske
divizije, 13. proleterske brigade i 6. ličke divizije. Hrvatska delegacija je odvbla da
potpiše deklaraciju o oslobođenju Beograda ponuđenu savezima antifašističkih boraca s
392 područja bivše Jugoslavije upravo zbog ignorisanja pomenutih pojmova i partizanskih
jedinica iz Hrvatske. Habulinov zaključak je bio da se ovom priredbom “podržava
četništvo ali da to je diskretno dano do znanja” . Izjave gradonačelnika Beograda Siniše
Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset
oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali “naši i
sovjetski junaci”, u borbama je učestvovala “naša narodna vojska”. Zar nije jednostavnije
reći Crvena armija i jugoslovenski partizani? U čemu je problem da ih nazovemo pravim
imenom? Jesu li među oslobodiocima Beograda, pored Sovjeta bili samo Srbi? Naravno
da ne. Ali, nema iz usta znvaničnika ni jedne jedine reči o izginulim Slovencima,
Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima pa čak ni o Srbima koji su živeli
izvan Srbije. I zbog čega smo na snimcima emitovanim za vreme fešte videli teko poneku
jugoslovensku zastavu s petokrakom? Zbog čega su forsirane srpske (bez zvezde) i ruske
zastave? Autori nisu mogli da pobegnu samo od pobijanja jugoslovenske zastave s
petokrakom na palati “Albanija” jer je taj snimak za našu istoriju nezaobilazan koliko i
Amerikancima podizanje stars and stripes na Ivo Džimi. Mogu li autor i reditelj
/producent projekta da na bilo koji smislen način odbrane svoju poziciju koja je,
očigledno, u službi trenutne političke vrhuške a usmerena u pravcu revizije istorije? Ako
pitate Dragana Ilića, “TV Manijaka”, autora teksta Nebo, čvrga i duga objavljenog u
Vremenu od 23. oktobra – mogu.
PARTNICI I ČETNIZANI
Tako Ilić, fasciniran režimskom masovkom, napravljenom u “najboljem duhu
“Otpisanih””, piše, sav ponesen: “Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom
i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego
prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena”. Zbunile su
Ilića pomalo balerine sa srpskim i ruskim zastavama, to jest što ona sa sovjetskom
zastavom dotrčava sa zapadne strane, kao da ne zna gde se Rusija nalazi ali je sve ostalo
što se dešava u spektaklu je tak normaljna. Slede dva odlomka iz Kecmanovićevog
scenarija i tu shvatamo koren Ilićeve fascinacije. U jednom delu pisanija nepokorni,
tvrdoglavi Beograđanin tvrdi, pod batinama kolaboracionista, da je i “crveni” i
“ravnogorac”. Kako je to moguće, pitate se vi? Kecmanović ima odgovor: “Ravnogorac
sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su
393 crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.” Da prevedemo na srpski: u jednoj rečenici
sam pomirio Sovjete i četnike i izbacio partizane iz računice s više nepoznatih. Beograd
jeste oslobođen ali je partizanski komunizam stigao na sovjetskim tenkovima pa je taj
deo istorije najbolje preskočiti. “Crveni” i “ravnogorci”, tj. Putin - KGB i četnički
vojvoda Tomislav Nikolić, to može. Ostali – raus! I, naravno, tvrdoglavi crveni
ravnogorac, politički podvojena ličnost, bude streljan. Publika saoseća sa sudbinom
imaginarnog antifašiste i njegovom porodicom. Samim tim, sve što dolazi iz njihovih
usta je sakrosanktna istina.
KECMANOV OŽILJAK
Slede “velike misli” andrićevskih ambicija i milimetarskih, kainovskih (s ožiljcima)
dometa kao: “Prošlost i budućnost ovde ne postoje. Sve je jedan tren”. Čitaj: mi uvek
živimo prošlost, mi se uvek svetimo za pokolj srpskog naroda u NDH i, čitaj, mi smo
uvek žrtve i pravednici. A onda se, u epilogu priče, smeštenom u 2014. godinu,
podsetimo skorije istorije i mrskih Saveznika koji su nas, desničari to (zanemarujući
istorijski kontekst) ne propuštaju da napomenu, bombardovali u Drugom svetskom ratu i
1999. godine: “Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u
dvadesetom veku. Ko što znate i ko će ga bombardovati”. Nadalje, shvatamo da je
scenario napisan : “Da bi iz toga izvukli pouku. Kakvu – nije moje da vam pričam”.
Autor se, jako lukavo, izmiče u stranu i pušta gledaoca, filovanog
nacionalističkom, desničarskom propagandom da sam donese zaključak. Kao da, oni
“apolitični” i “neobavešteni” mogu doneti bilo koji drugi utisak osim onog koji ide u
prilog autorovoj tezi “pomirenja” “crvenih” koji su “malo zadrti ali na pravoj strani” i
“ravnogoraca” koji nisu imali u svojim redovima koljače, genocidalne manijake i
kolaboracionste već patrijarhalne “monarhiste”. Da nauči više nego u školi, što reče Ilić
a sve u ime srpske slobodoljubivosti jer Srbi “nisu hteli da im glava služi da veći po njoj
lupaju čvrge”. Dodajmo svemu i ljudsku dimenziju jer, kako Ilić piše: “ministar
Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu, po prvi put (je) zvučao kao čovek, a
ne političar”. Nije li to idilično – dovukli smo stare borce, četnike, internacionalne goste,
napravili spektakl, pomirili crveno i crno i ko će sad tu sreću da kvari?
Istorija. Činjenice. Ne može se ovoriti o antifašizmu za vreme Drugog svetskog rata a
ne spomenuti levičarska ideja, socijalistička ili komunistička. Jugoslovenstvo je njen
394 neodvojiv deo, baš kao i beskompromisnost prema kolaboracionistima. Srbovanju i
ravnogorstvu tu nema mnesta. Ali, koga briga za to u zemlji koja je odavno okrenula leđa
svojoj antifašističkoj tradiciji? S trgovima i ulicama krštenim po ratnim zločincima i
kolaboracionistima. S četničkim vojvodama i nasiljem nad pripadnicima nacionalnih,
verskih i seksualnih manina? S časovima veronauke u sekularnim školama. U zemlji u
kojoj su naprednjaci u amanet uzeli Tadićevo ideološko sedenje (a pre toga Koštuničino)
na dve stolice: ravnogorskoj i partizanskoj. U zemlji u kojoj se iz udžbenika istorije ne
može zaključiti ko je bio na kojoj strani. U zemlji u kojoj se nove generacije svesno
zatupljuju i okreću u pravcu esktremne desnice. U takvoj zemlji ovakvo stanje nije plod
hira određenog političkog moćnika već postaje pojava dugog trajanja. Ne zaboravimo da
je multimedijalni spektakl dvojca Bjelogrlić – Kecmanović krajnje predvidljiv rezultat
višedecenijsko poricanja istinske uloge NOVJ u oslobođenju zemlje od nacista, procesa
koji je javno, uz podršku nacionalističke inteligencije i političkih moćnika svoj zamajac
dobio s Miloševićevim “događanjem naroda” te formiranjem prvih nacionalističkih
partija u zemlji.
SPEKTAKL-SINEKURA
Ovakve fešte koje kao najezde skakavaca prazne državne budžete pokazuju nam
pravo lice kulturne politike ove zemlje – konformističke, ponizne u odnosu na interese
političara, sklone grandomanskim projektima koji ne donose ništa. Naprednjački režim je
dovoljno siguran u sebe da može da se, u spoljnoj politici, predstavlja kao prozapadan (i
“pomalo” proruski) a da svojim građanima otkrije pravo lice što rezultira ministrovanjem
Bratislava Petkovića i postavljanjem petog ešalona (kolone) nacionalista na značajne
funkcije u kulturi te izvesnom kontinuitetu koji postoji za ministrovanja Predraga
Tasovca. Naime, Petković je imao major flop, Konstantina, čedo jednog od korifeja P
70, Dejana Stojiljkovića. Tasovac je primio Čvrge Kecmanovića, najistaknutijeg “put
(in?)ovca” ali to nije bitno jer će oni koji se platili sve ovo, we, the people, videti sve
zvezde.
Postoji i jedan groteskni nusproizvod petljavine oko velikih proslava.Ne sumnjam da su
se Stojiljković i Kecmanović profilisali kao režimski pisci ( koji će, by the way, dobro
poslužiti ne samo demokratama ili naprednjacima) i koji će jednog dana ući u lektire i
učiti buduće naraštaje “skrivenim istinama”, bile one vezane za poluretardirane partizane
395 u Konstantinovom raskršću, nišvilskog imperatora , antifašizam s bazdom Ravne gore ili
“veselo” srpsko bombardovanje Sarajeva. Jedina uteha je u tome što učenici, mahom, ne
vole lektiru i imaju otpor prema čitanju iste pa nam ostaje nada da neće biti baš svi
kontaminirani.
(Beton, 2014)
I MUČITELJI PLAČU
Patriot Act, Patriot Act. I love it, I love it, I love it.
(The Departed)
Početak storije o američkom suočavanju sa zločinima počinjenim u ime demokratije
možemo smestiti u neimenovanu filmsku salu, negde u SAD, 1978. godine. U toku je
projekcija filma Deer Hunter (Lovac na jelene) Michaela Cimina. Američki vojnici u
munjevitoj akciji spašavaju vijetnamske civile od Vijetkongovaca, ali i južnovijetnamskih
vojnika. Jedan čovek ustaje sa svog sedišta i ogorčeno viče: „To nije istina! To nije
istina!“. Po jednoj verziji ove priče čovek koji protestvuje je reditelj filma Platoon (Vod,
1986) - Oliver Stone „ikona liberalnog Holivuda“. Po drugoj – John Pilger, čuveni
australijski novinar i levičar. Iz publike dopiru reči negodovanja koje se svode na: „Sedi,
smanji doživljaj, to je samo film, komunjaro!“ A film je, to svi znamo, zabava. Holivudu
je trebalo da, desetak godina po završetkuvijetnamskog rata, makar delimično prihvati
kritički pogled na pakao koji je odneo milione vijetnamskih civila i pedeset hiljada
američkih vojnika.
Amerikanci – fini i ini
Današnja Amerika se, ako sagledamo sporo prihvatanje neugodne istine (što itekako
podseća na Srbiju), ne razlikuje mnogo od one iz sedamdesetih godina prošlog veka.
„Liberalno“ (kod nas bi to bilo građansko/socijaldemokratsko) gledanje na svet jeste
danas prisutnije. Ipak, to podseća na onu mudroliju iz South Parka – konzervativci nam
396 trebaju da bi svetu uterali strah u kosti i pokazali da nismo „pičkice“ a liberali su tu da
pokažu da postoje i „fini“ Amerikanci. Fokus je, u velikoj meri, čak i kod dela onog što
se naziva „liberalnom javnošću“ na našim sinovima, našim jedinicama (uniformisane
goste, s izlizanim motom: „ support the troops“ možete videti na svim kanalima, pa čak i
u emisijama komičara Stephena Colberta i Jona Stewarta ), našoj patnji, našem 11.
septembru, našoj odgovornosti za svetsku demokratiju, našoj obavezi, našoj misiji &
viziji. Dakle, čak i kad se izlazi iz rata i trupe konačno povlače iz Iraka to čini jer „imamo
previše žrtava“ ili „trošimo previše para“ a ne zbog toga što ne postoji nijedan realan
razlog da budu tamo. Osim nafte. Ili minerala. Ili ljudskih prava. Ili nafte. I sudićemo
onima koji su krivi za zločine počinjene nad civilima. Juče.
Da bi se, na neki način, opravdalo američko učešće u krvavim masakrima civila, fokus
javnosti treba okrenuti prema plemenitim primerima. I, baš kao što su posle Drugog
svetskog rata Nemci većinski verovali da je SS počinio sva nedela a da se Vermaht
„čisto“ borio, američku i svetsku javnost treba ubediti da su, iako je bilo „propusta“,
„kolateralnih grešaka“, „CIA operativaca van kontrole“, obični „G.I. Joes“ služili
otadžbinu verno i časno. Taking Chance (2009) Toma Alderidgea je road-movie u kojem
glavne uloge tumače sanduk u kojem se nalazi telo američkog heroja i oficir (Kevin
Bacon) koji je zadužen da ga isprati do groblja. Naravno, gde god da prođu, obični ljudi u
strahopoštovanju skidaju kape, mole se, raspituju kako je junak poginuo. I to traje i traje,
na svu sreću samo 77 minuta. Nezgoda sa Taking Chance je upravo u tome što ako
kritikujete film dolazite u opasnost da zazvučite bezosećajno jer seirite nad ugašenim
mladim životom. Argument državne propagande je jasan: „Momci su verovali u šta su
verovali, borili su se za našu zemlju. Zar nije red da im se ovim filmom oda počast?“
Gubitak bilo kog ljudskog života je tragedija za sebe, ali šta ako se sistem krije iza
sanduka profesionalnog vojnika? I kako to da u filmu Taking Chance niko ne potegne
pitanje: „A zašto je uopšte morao da ode?“ Čini se da kad patriotizam progovori, svi
moraju da zamuknu.
Adrenalinski junkie
Hurt Locker (2008) rediteljke Kathryn Bigelow se, na prvi pogled, fokusira na muke
narednika Williama Jamesa (Jeremy Renner) zaduženog za demontiranje eksplozivnih
397 terorističkih naprava diljem Iraka. Uglavnom uspešan (osim kad stigne prekasno) James
je novi tip američkog heroja koji nema mnogo veze sa onim alfa-mužjačinama kakve
smo, počev od Johna Waynea i Gary Coopera a zaključno sa Bruce Willisom, viđali na
filmskom platnu. On oseća, pati, ima traume, probleme u komunikaciji sa okolinom,
probleme sa pokazivanjem osećanja. Da Sigmund Freud rezerviše Jamesu mesto na
psihoanalitičkom kauču, otkrio bi prave majdane frustracija koji bi možda i njega
zapanjili. Bez obzira na sve, James se bori, nastavlja, dok mu pustinjski vetar vitla u glavi
a delovi tela njegovih saboraca lete na sve strane. Razlog tome je ne samo osećaj
odgovornosti i altruizam, već i adrenalin koji se oslobađa svaki put kad je u opasnosti.
James je, dakle, živ samo kad rizikuje. Sve ostalo je dosadno kao dupli čizburger i mlaka
soda. James ima onu osobinu koja njegovu zemlju izdvaja u odnosu na sve druge –
spreman je da, na svoju ruku, rizikuje. Preneseno na svetsku politiku: ukoliko SAD, bez
konsultovanja s drugim nacijama, ne ulete naglavačke u neki sukob, ne dobiju svoje
kupanje u čeliku, omekšaće i postati, baš kao Velika Britanija, bezubi imperijalni lav.
Ovaj film vrišti: „Borba oblikuje čoveka“, baš kao što su brojni američki filmovi (s
akcentom na filmove o tinejdžerima i sportistima), i to naročito u epohi reganizma,
poručivali: „Samo radi vredno, veruj u sebe i uspećeš“.
Torture never stops
Sličan pristup građenju lika je Bigelow imala u filmu Zero Dark Thirty (2012) apologiji
„mučenja koje nije mučenje“ već waterboarding (čitaj: davljenje vodom), puštanje
heavy metal muzike, stavljanje povodca uhapšeniku i njegovo razgolićivanje pred ženom,
dakle repertoar izvođen na velikim scenama Abu Graiba i Gvantanama. Mlada CIA
operaterka Maya (Jessica Chastain) (za koju se govorka da je „ajkula“i da je regrutogana
za CIA u srednjoj školi) se suočava sa pomenutim repertoarom koji svesrdno izvodi
kolega Dan (Jason Clarke), koji iza sebe već ima stotinu ovakvih saslušanja i „malo je
umoran od cele priče“. Nižu se mučenja na tzv. „Black Sites“, tajnim lokacijama CIA
raspoređenim u Saudijskoj Arabiji, Poljskoj, Pakistanu. Malo kršenje ljudskih prava plus
međunarodnog, ali – koga briga? Iako spolja potpuno mirna, Maya, se isprva opire, što
čujemo u par rečenica razmenjenih sa Danom. Suočena sa argumentacijiom – aut Bin
Laden aut nihil, Maya shvata da je to jedini način da se dođe do ultimativnog cilja, tj. do
398 likvidacije Osame Bin Ladena. Štono kažu Amerikanci: „It’s a dirty job but someone’s
gotta do it!“
Kako opravdati tolike scene torture? Dovoljno je čuti snimljene glasove umirućih ljudi
u zapaljenim njujorškim „Bliznakinjama“ 11. septembra 2001. godine, videti snimke
terorističkih napada u Londonu, Rijadu, Islamabadu i sve će vam biti jasno. Neprijatelj je
nemilosrdan i protiv njega se treba boriti svim raspoloživim sredstvima. Maya, čija je
koleginica i drugarica izgubila život jer je verovala teroristima, ima i ovo, lično, dodatno
opravdanje za sve što namerava da učini. Pravednički gnev je starozavetni Gnev
Gospodnji a u ovom slučaju su izabrani narod Amerikanci koji će, gle čuda, sravniti
„nevernike“. Maya, prateći sumnjivi trag, dolazi do „adrese“ Bin Ladenovog skrovišta i
predstavlja se najvišim državnim zvaničnicima kao motherfucker who found him. Ona,
nimalo slučajno, ovom izjavom pokazuje da je ne samo snažna kao muškarac nego i
opasnija i odrešitija od muškarca. Njoj ne treba niko i ništa osim posla – za osam godina
ona, izgleda, nema ni momka ni ljubavnika. Osamila se zbog Osame. Bleda, crvenokosa,
ona, nimalo slučajno, podseća na keltsku kraljicu Budiku koja je, iz odmazde za pljačku i
silovane kćeri, razorila dva rimska grada i pobila čitavu legiju.
U američkom slučaju, Gnev Gospodnji je oličen u razbarušenim neobrijanim
komandosima koji se bave bacanjem potkovica i dečačkim ludorijama u nekoj
avganistanskoj pripizdini. Supertihim helikopterima se spuštaju u Bin Ladenovo dvorište
(Abotabad, Pakistan) i, na drugarski, „kul“ način, likvidiraju vođu Al Qaide i njegove
sledbenike. Celu akciju, u „direktnom televizijskom prenosu“, prate američki Predsednik
i članovi tima. Još jedan dokaz američke tehnološke i, ništa manje, medijske nadmoći.
Slike akcije obilaze svet ali, one, kao i svaki drugi dokument o ubijanju, nisu toliko jezive
koliko atmosfera koja nije opisana a vladala je u prostorijama onih koji su likvidaciju
odobrili. Treba samo videti reakcije Obame i Clintonove pa će vam sve biti jasno. Kao da
su gledali neki napeti akcioni film koji se završio hepiendom. A komandosi likuju nad
telima pobijenih terorista na način koji veoma podseća na komentare američkih pilota po
pogađanju meta u Iraku (i drugde): „Sredio sam to sranje!“, „Sad su sjebani!“, „Gori,
drkadžijo,gori!“. Vreme je da se pokupi Bin Ladenov leš i zbriše kući.
Slovenački filozof Slavoj Žižek je, u svom komentaru o ovom filmu
(https://www.youtube.com/watch?v=B57bdjIxfQ0) primetio da Kathryn Bigelow
399 posmatra etičke probleme mučitelja Dana i Maye kroz protestantski osećaj krivice.
Naime, po Žižeku, kao katolik možete uraditi bilo kakav zločin, ali ako se posle toga
ispovedite, biće vam oprošteno. Kod protestanata možete uraditi bilo kakav zločin ako
vam je posle njega barem malo krivo. Mayi je malkice krivo. Ona, na kraju filma, lije
suze u praznom vojnom avionu. Maya je, kao i narednik James iz Hurt Lockera,
emotivno ljudsko biće i povukla je neke ekstremne poteze, ali u ime opšteg dobra.
Normalno je da pati i da joj je krivo. Šta biste vi uradili u njenoj situaciji? Pomogli da Al
Qaida pobedi? Istina je da ste tehnološki razvijeni, da vaši sateliti vide svuda, da možete
da potkupite maltene bilo koga na planeti, da imate sjajnu obaveštajnu službu, ali šta ako
vaši protivnici imaju drugačija a čvrsta ideološka uverenja i dobru a neugodnu vojnu
organizaciju? Tu vam trebaju waterboarding i heavy metal. SAD su prva zemlja
demokratskog Zapada koja u poslednjih stotinu i više godina tvrdi da mučenje ponekad
nije mučenje i da prekoračenje ovlašćenja nije uvek prekoračenje ovlašćenja. Ground
Zero Thirty menja Bill Of Rights za Duhovne vežbe oca inkvizicije Ignacia Loyole.
Kathryn Bigelow stoga, potpuno zasluženo, može da nosi titulu Leni Riefenstahl
američke ratne propagande.
Ode Vinča u vazduh!
Ludilo paranoje dostiže svoj vrhunac u Unthinkable (2010) Gregora Jordana, u kojem
sve pršti od engleskog i velškog akcenta iako su svi glavni junaci navodno čistokrvni
Amerikanci. Interesantno je da je to još jedna od mnogih dodirnih tačaka sa Jordanovom
posestrimom po mučenju, K.Bigelow, koja je pripustila australijski, novozelandski i
kanadski akcenat da se baškare kao „američki“ u Ground Zero Thirty. Toliko o radu s
glumcima. So ,what’s the fuss anyway?
Amerikanac koji je prešao na islam, bivši specijalac, Steven Arthur Younger
(Michael Sheen), postavlja tri atomske bombe u tri grada. Otkriće lokacije bombi ukoliko
SAD napuste Irak i Avganistan i „prestanu da pomažu marionetske režime u islamskom
svetu“. Agentkinja Brody (Carrie Anne Moss) pokušava da nađe bombe i ne uspeva.
Služba angažuje onog ko je spreman da se okrvavi u ime drugih, misterioznog Harolda
Humphriesa (Samuel L. Jackson). Slede scene iživljavanja nad čovekom koji je, bez ičije
pomoći, prošvercovao sedam kilograma plutonijuma iz Rusije (ima se, može se) i,
opomene radi, digao tržni centar u vazduh. Samuel Jackson u deluje u roli Humphriesa
400 kao gangster iz Pulp Fictiona koji više ne citira proroka Jezekilja „udariću na tebe
karanjem grdnijem“ već, umesto toga, gets medieval on his ass u maniru Reservoir
Dogs.
Humphries, ogorčen ćutanjem, kolje Youngerovu ženu i, i dalje slobodan (wtf?!)
poručuje mu da su njihova deca sledeća. Vojska dovodi decu Humphriesu i on se sprema
da ih ubije. Younger priznaje gde su bombe ali, po sumnjičavom Humphriesu, previše
brzo. Letargična agentica Brody se konačno budi i spašava decu. Poludeli Humphries
oslobađa Youngera koji je potpuno sluđen, s pištoljem u ruci. Humphries ponovo traži da
muči ili, čak, ubije decu. Brodyjeva to odbija uz reči: „Mi smo ljudska bića!“. Younger se
ubija. Humphries kaže: „ Uvek ima četvrta bomba, uvek nešto sakriju. Da sam ga još
malkice ucenjivao životima dece...“ Poslednja scena: vojnici demontiraju i treću bombu.
Ali, četvrta bomba je sakrivena u ormanu iza njih. Mučitelj je bio u pravu. Kaboom!
Ovaj film bi, da nije bilo famozne četvrte bombe, bio priča o tome kako su vlasti u
ekstremnim situacijama spremne na ustupke psihopatama kao što je Humphries. Ali,
četvrta bomba postoji i Humphries to zna. Jednom rečju, zlo je, u nekim situacijama
krajnje neophodno. Ovaj film bi predstavljao kritiku državnog nasilja pod uslovom da
je, recimo, Younger hteo da na blef isposluje mir na Bliskom Istoku. Provereno, bombi
njet – džaba ste mučili. Ali, nije tako. Pritom, Humphries nije neki tamo Mengele.
Odbrana mučitelja i ovde počiva na teškim traumama kojima je vojničina Humphries bio
izložen. Svega se nagledao, pije lekove, duševan čovek (više duševno bolestan al’ dobro),
ima dvoje dece sa, gle čuda, ženom koja je izbeglica iz Bosne. Njegovoj ženi su komšije
pobile celu porodicu i silovale je. Zato je ona, pre nego što je Humphriesova jedinica
stigla u selo, ubila napadače i njihove porodice. Osveta je razumljiva. Frustracije su
razumljive. Na ivici sa opravdanim. Životi žene i dva deteta za deset miliona? Potpuno
razumljivo. „Mi ne smemo da izgubimo zbog toga što smo osetljiviji od njih. Bitno je da
smo pobednici i da pišemo istoriju“, kaže Humphries. Nema milosti ni zarobljenika samo
krvavih polusvesnih bića koja priznaju šta god želite. Ne postoji povlačenje granice. „Mi
smo ljudska bića!“ je bedni vapaj u odnosu na nuklearni holokaust.
A onda se film završi i vi ste, kao građanin SAD, prosto srećni što postoje ljudi koji,
u ime vašeg, Izabranog Naroda, obavljaju prljave poslove e da bi vi mogli mirno da
spavate. I sve dolazi na svoje mesto: mi smo, uprkos svemu, u pravu. Grešimo, ali to je
401 ljudski. Sve je to deo jedne velike priče o NAŠEM žrtvovanju i NAŠIM patnjama. A
onda ćete se izviniti Danu što vas je tukao. Pogledajmo samo sudbinu heroja u Taking
Chance ili požrtvovanog Jamesa u Hurt Locker. Zar želimo da se takve stvari dešavaju?
Naravno da ne. Zato ćemo Mayama, Danovima i Humphriesima ovog sveta prepustiti
kontrolu. Napolje sa humanističkim oklevalima a la agentica Brody. U pravu je frontmen
Metalice, James Hatfield – i treba biti ponosan što se tvoja muzika koristi u patriotske
svrhe mučenja u Gvantanamu. Mučitelji su otkrili Bin Ladena. Čuvaju nas od usamljenih
ludaka kao što je Younger (koji kao specijalac ne može da „nestane bez traga“, ukrade
radiokativni materijal i postane musliman a da nikome ne bude sumnjiv, ali dobro) i
ostalih babaroga. I, mogli bi tako do sutra da se ispod ove priče se krije surova istina:
zapadna civilizacija sve više liči na civilizovanu divljinu a ono što se naziva
parlamentarnom demokratijom uzmiče pred sve brutalnijim neoliberalnim kapitalizmom,
obaveštajnim centrima i vojnom industrijom koji su samleli stotine hiljada civila u
Avganistanu i Iraku.
PS:
Uz čitanje članka slušati sledeći soundtrack:
Ded Kennedys – Holiday In Cambodia
Frank Zappa - Torture Never Stops
Clash – Spanish Bombs
Morphine – Shoot’em Down
Fuggs – CIA Man/ Kill For Peace
Stoogies – Free And Freaky In USA
Chumbawaba – Torturing James Hetfield
(Beton, 2014)
402 KO SE BOJI LEVICE JOŠ?
Beogradski odjeci socijalnih protesta u BiH
Dok sastavljam ovaj tekst socijalni protesti u Federaciji BiH i dalje traju i nije sigurno
kako će se završiti. Ono što se, s kratkom distancom, može sagledati je odjek ovih
„balkanskog proleća“ u Srbiji. Zanimljivo je da su beogradski mediji, kao i oni
banjalučki, stali iza teze Milorada Dodika o „uvozu revolucije“ čiji je glavni cilj da se
destabilizuje srpski entitet te spoji sa Federacijom u jednu, nedeljivu celinu. Samim tim,
demonstranti u Federaciji (pripadnici sva tri naroda) su, listom, neki prerušeni islamski
fundamentalisti plaćenici iranske obaveštajne službe, vehabije i Boga pitaj šta još. Još je
zanimljivije to kako i drugi nacionalistički demagozi dele mišljenje sa Dodikom.
Bosanski HDZ je, gle čuda, uplašen da će doći do dezintegracije Herceg-Bosne. O panici
koja je uhvatila plutokratski vrh SDA (a sve zbog, pogodili ste, zbog pokušaja da se
dezintegriše Federacija) rečito govori vic o Bakiru Izetbegoviću koji se, potresen
događajima, sapleo o zlatnu kašiku. Dodik Mile je odlučio da se stvar „zacementira“ pa je
zbrisao u Beograd, na konsultacije sa „jego sijateljstvom“ Vučićem. Republika Srpska
sad može mirno da spava u svojim prnjama – ima podršku matuške Srbije koja se
pobuniti neće. Daleko je Ukrajina a Bosna još dalje.
A ONDA JE MRMOT SPAKOVAO DEZINTEGRACIJU....
Nameće se kao zaključak da su se svi naši balkanski ovnovi predvodnici uplašili da će se
njihova stada okrenuti protiv njih. Podići će se motika i kuka i udariti i na zaludne
kantonalne feude lokalnih moćnika, i glomaznu državnu birokratiju, i tajkuneriju i ostalu
mafiju i, samim tim, na one koje ti isti tajkuni finansiraju – partijske lidere. Storija o
dezintegraciji i „onom drugom“ koji će nas napasti kad smo najslabiji tj. „razjedinjeni“ je
bajka na kojoj već četvrt veka počiva vlast onih koji forsiraju priču o očuvanju
nacionalne države (ili entiteta). Demokratska i socijalna pitanja nikad ne dolaze na red.
Dok ne dogori do noktiju pa dođe do erupcije nezadovoljstva kao što je slučaj sa BiH.
403 U našim medijima je, bar što se većine komentara čitalaca elektronskih medija tiče (s
akcentom na Blic, Kurir i Politiku) stvar jasna: jeste, teško se živi , ali nećemo se mi
solidarisati s onima koji su tapšali dok su nas bombardovali. Pritom ono „teško se živi“
ne podleže nekoj dubljoj analizi. Kao da je to što ste odrasli u Srbiji automatski razlog da
živite bedno. Ali, oni tamo, oni „drugi“ što mute i rovare, to je problem. S ovim našim
problemima ćemo lako. U smislu da ih se nikad nećemo rešiti jer uvek postoji nešto
preče. Naravno, komentari čitalaca mogu biti naručeni ili ispisani od osoba kojenisu
uračunljive ili su potonule u konspirologiju. Najnebulozniji od svih komentara vezanih za
događanja u BiH je onaj Vladimira Kecmanovića pod naslovom Bosansko proleće i
Džejmi Oliver, objavljen 11.februara u Politici. Naime, proteste kolonizovanih je u
Federaciji pokrenuo „kolonizator“. Ko je taj Kolonizator? EU? SAD? Iranska
obaveštajna služba? Mali zeleni? Zašto bi se Kolonizator bunio protiv samog sebe?
Idemo dalje - autor tvrdi kako na fotografijama protesta nakon što je „otvorio internet“
(lol!) nije mogao da izbroji više od stotinjak demonstranata. Zaključak – to je samo bedna
šačica (zvuči poznato?) plus još malo konspirologije: gotovo svi snimci potiču od
televizijske kuće koja je blagosiljala „arapsko proleće“. Sledi majka svih poenti – izgore
arhiv u Sarajevu sa dokumentima vezanim za Mladu Bosnu i Gavrila Principa. Naravno,
to odgovara kolonizatorima. A i ti demonstranti, da su oni pravi, nosili bi Principovu
sliku na transparentima a ovako...
USTAŠE, ČETNICI, ZAJEDNO STE BEŽALI!
U Beogradu su održana dva, međusobno prilično različita, skupa podrške protestima u
BiH, 10. i 12. februara. Na prvom skupu, organizovanom od grupe građana na Fejsbuku
„Podrška narodu Tuzle iz Srbije“ okupilo se par stotina ideološki šarolikih demonstranata
(od socijaldemokrata do anarhista) ispred Ruskog cara. Okruženi špalirima policije i
novinara, provocirani od par desetina desničarskih „kontramitingaša“, članova fan kluba
Ratka Mladića, demonstranti, uglavnom studenti, su svojim proglasom te skandiranjem:
„Ustaše, četnici, zajedno ste bežali!“ izazivali salve zvižduka. Drugi miting, ispred
ambasade BiH je bio okupljanje starije „jugonostalgičarske ekipe“ koja je svoj zenit
doživela u SFRJ a u organizaciji partija i organizacija kao: Savez Komunista Jugoslavije
404 u Srbiji, Jugoslovenski Centar Tito, Marksistička Omladina „Crveni" i Pokret
„Obnovimo Jugoslaviju".
Ono što prvo pada u oči je jedna parola, viđena na mitingu kod “Ruskog cara”: NO
EU! Naime, kritika EU je, doskora, gotovo isključivo dolazila od desničarskih partija kao
što su DSS, SRS ili Dveri. I u samom proglasu organizatora mitinga jasno stoji: „Dole
Evropska unija i njeni tajkunski režimi!“ Čitaoci različitih medija, od Blica do E-novina
su ovakav proglas listom tumačili kao prodesničarski, „dveraški“ ili sulud. No, da li je u
pitanju samo „sumnjivo ponašanje marginalnih društvenih grupa“ kako se u javnosti
doživljavaju ideološki stavovi lokalnih levičara ili je reč o ozbiljnom političkom stavu? I,
otkad desnica drži tapiju na otpor EU? EU je danas prostor koji je i dalje daleko od
političke povezanosti i ujedinjenosti. Njene članice nemaju jedinstvenu valutu,
kompaktno tržište niti fer odnose u poslovanju i prometu ljudi, roba i ideja. Priča o
ravnopravnosti velikih i malih bledi pred silinom Nemačke kako u ekonomiji tako i u
evropskom Parlamentu. Vrednosti na kojima je bazirana posleratna Evropa su, i dalje,
misaona imenica kod velikog broja članica priključenih u poslednjih desetak godina.
Korporacije sve češće preduzimaju nadležnosti od države zbog “rezanja troškova”
poslovanja a penzioni i zdravstveni fondovi su pred tačkom pucanja. Tako se, zbog
demografskog starenja evropskog stanovništva, povećava starosna granica za odlazak u
penziju na 65 godina za žene i 67 za muškarce (Nemačka, Poljska, Hrvatska) a postoje i
predlozi u Švedskoj da se ona pomeri na 75 (?!) godina. U 19 zemalja EU obim obaveza
država u pogledu finansiranja penzionih fondova je, po proračunima Evropske centralne
banke, pet puta veći nego njihov zajednički bruto dug. Stare demokratije Evrope, koje
predstavljaju jezgro Unije, imaju uglavnom desničarske vlade. Ksenofobija buja a odnos
prema stranim emigrantima je postojano loš i isključiv a nemačka kancelarkaAngela
Merkel je pre tri godine izjavila da je u njenoj zemlji multikulturalizam propao kao ideja.
Pritom se demonstrantima u BiH, koji se bore za svoja socijalna i politička prava koja
predstavljaju temelje Evrope, preti snagama Eufora.
Male levičarske grupe koje su organizovale prvi miting su, ako se stvari bukvalno
tumače, na istim pozicijama kao srpska desnica. Ali, upravo zbog toga što su protiv
nacionalizma, klasnih i verskih barijera, za prava LGBT populacije, domaći levičari su se
jasno, što se pokazalo i na mitingu kod “Ruskog cara”, distancirali od desnice. Evropa
405 kojoj se oni protive je kapitalistička, tajkunska Evropa, to nije ona Evropa socijalne
pravde, mira i kulture. Problem na koji mlada levica nailazi je u tome što je javnost,
upravo zahvaljujući simplifikaciji i povlačenju lažnih paralela, sklona osudi levice kao
pojma jer je isključivo vezuje za Staljina, Tita pa i SPS i nesrećni JUL. Njen vokabular sa
pojmovima “imperijalizam”, “socijalizam”, “eksploatatori”, “socijalna pravda”,
“plenumi” bi, odbija potencijalne glasače nekog širokog levičarskog pokreta upravo zbog
već navedenih, široko raširenih predrasuda. No, s druge strane, kako nazvati nekog ko
vas pljačka fino, legalno i demokratski, ako ne eksploatator?
PODSJETI ME ŠTA TO BJEŠE TUZLA….
Ono što na političkoj sceni brine više od malog odziva građana na mitingu podrške
narodu BiH jeste činjenica da nijedna od parlamentarnih partija koje se predstavljaju za
levičarske nije pružila podršku demonstrantima u Tuzli, Sarajevu, Brčkom…
Zaboravimo, dakle, na SPS koji je samo formalno levičarski a u suštini jedan plutokratski
relikt Miloševićeve ere. Šta je sa Demokratskom strankom koja je član nekakve ružičaste
Internacionale? Gde je SDU Žarka Koraća? Rasim Ljajić sa svojim socijaldemokratama?
Zašto nisu napravili makar jedan simboličan skup, okrugli sto, mitingić takoreći?
Odgovor je jednostavan: predizborna kampanja. Solidarnost s poniženima i povređenima,
pa bili oni i u drugoj zemlji (pogotovo ako su u drugoj zemlji), je nepoželjna kad se boj
bije za svaki glas. Pašće vam rejting ako vas neko optuži da se solidarišete s našim
dojučerašnjim “neprijateljima”. Postaćete izdajnik, destabilizator, anarhista, Antihrist i ko
zna šta još. Desničarska retorika, ma kako se čini da su ti dani prošli, je i dalje u dobroj
meri ukorenjena u mozgu kako stranaka tako i glasačkog tela.
Nimalo slučajno, desnica teži tome da prekine povezivanje građana entiteta koje bi bilo
nadnacionalno, oličeno u borbi za socijalne reforme. Solidarnost obespravljenih,
opljačkanih građana RS i Federacije je ono što je smrtna opasnost za nacionalne partije
koje su na istom zadatku a to je razbijanje BiH. U njihovom interesu nije jedinstvena BiH
u kojoj bi konačno socijalna pitanja došla na dnevni red već, naprotiv, stvaranje malih,
zatvorenih, jednonacionalnih entiteta koji se mogu lako opljačkati. Ne
zaboravimo,nacionalne stranke su se, nakon prvih višestranačkih izbora u BiH, lako
udružile protiv zajedničkog neprijatelja – Markovićevih nadnacionalnih „reformista“. Ali,
406 danas demonstranti ne dozvoljavaju da ih lideri tako lako „počiste“ kao nekad
„reformiste“. Dižu revoluciju, udaraju na finansijere partija koji neodoljivo podsećaju na
vaše “sponzore”. Ne ujeda se ruka koja te hrani a providni alibi je: ne želimo da se
mešamo u unutrašnje poslove susedne zemlje.
I, dok se Srbija sprema za izbore, policija gura demonstrante u Miljacku. Dok se širom
Federacije formiraju plenumi, u Srbiji je problem okupiti petoro “drugosrbijanaca”. Ali,
ne zadugo. Današnje političke elite smatraju da će s ovim zbrzanim izborima kupiti
vreme. Razvlačiće vreme za formiranje nove Vlade k’o kore za gibanicu. Uslediće prvih
šezdeset dana Vlade. Pa, posle politički letargičnog leta malo bembanja oko jesenjih
poskupljenja pa zima, praznici i svinjokolji i svi mirni a građana sve manje na broju. A
onda, ko zna, možda raspišemo još jedne vanredne izbore. Istina je, međutim, sasvim
drugačija: rapidno propadanje ekonomije u zemlji koja ne proizvodi ništa osim
emigranata i dugova će naplatiti svoj danak.Veliki socijalni nemiri i mogućnost
ponavljanja “bosanskog scenarija” su ono što nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti.
Protesti koji će uslediti će biti sve samo ne po meri vlastodržaca tj. “mirni i
dostojanstveni” tj. oni koji su simbolični i ne pokreću i ne rešavaju ama baš ništa.
Naravno ,to znači da će nasilje, u određenom obliku, postati deo političke prakse. Za
razliku od nasilja političke elite, kamufliranog zakonima i potkrepljenog korupcijom,
pljačkom i propagandom, ovo nasilje će biti stihijsko i teško za kontrolisanje ali će, u
potpunosti, biti izazvano ne od građana već od samog državnog aparata.
Soundtrack za mitinge:
I Predict A Riot – Kaiser Chiefs
Street Fighting Man – The Rolling Stones
White Riot – Clash
Padaj silo i nepravdo
Ay, Carmela
Redemption Songs – Bob Marley
If You Tolerate This Then Your Children Will Be Next – Manic Street Preachers
Internacionala
407 (Beton, 2014)
O izložbi U ime naroda –politička represija u Srbiji 1944-1953
SLIKE SA IZLOŽBE
Koncipirana kao “prva multimedijana izložba o dugogodišnjim tabu temama:
likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima,
prinudnom otkupu i kolektivizaciji” izložba U ime naroda! autora dr Srđana Cvetkovića
je, već na samom otvaranju, dobila burne reakcije. Naime, došlo je do protesta mladih
“skojevaca” koji su, za vreme otvaranja, demonstrirali ispred Istorijskog muzeja Srbije u
kojem se izložba održava. Usledila je “poseta” neidentifikovanih “ momaka sa
kapuljačama” (čitaj: naci-bukača) koji su napali članove SKOJ, oteli im transparent i
hitro pobegli pred policijom. Otvaranju su prisustvovali Ljiljana Pekić, udovica Borislava
Pekića, pisci Dušan Kovačević i Dragoslav Mihajlović koji je otvorio izložbu te reditelj
Goran Marković, Vuk Drašković i NJKV Jelisaveta Karađorđević.
Nije se sva
medijska buka oko incidenta ispred Istorijskog muzeja Srbije ni stišala a počeli su da
pljušte komentari čitalaca u elektronskim izdanjima dnevnih novina. Najglasniji su bili,
naravno, protivnici komunista, levičara uopšte, pobornici otkrivanja “velikih istina”
poput one da su “Nedić, Ljotić i Mihajlović štitili srpski narod” ili da su komunisti
“streljali trideset hiljada Beograđana”.Naravno, SRPSKI desničari su, a da nisu ni
pogledali izložbu ili sakupili osnovne podatke o njoj, prepoznali ceo projekat kao
“njihov”. Zašto?
ISTRULE MI DUNJA U FIOCI….
Iako politička represija u poratnom periodu već dugo nije tabu-tema činjenica je da je
ova izložba prva te vrste u Srbiji i da će, i druge koje će,verovatno, uslediti, imati u njoj
zanimljiv reper. Naime, naziv izložbe je dovoljno uopšten da može da, politički i
ideološki, obuhvati sve i svakog, od krajnje levice do ekstremne desnice. Na ogromnoj
zastavi koja pokriva deo fasade Istorijskog muzeja Srbije kao i na ulaznici za izložbu i
dobrom delu propratnog materijala videćete lik našeg književnika Borislava Pekića koji
je, kao član opozicionog Saveza demokratske omladine Jugoslavije bio 1948. godine
408 uhapšen i osuđen prvo na deset a potom na petnaest godina robije. Pomilovan je 1953.
godine. Pekićevo bezrazložno tamnovanje u nehumanim uslovima jeste snažan primer
represije i odsustva demokratije u tadašnjoj Jugoslaviji i, kad na materijal stavite njegovu
fotografiju iz zatvorskih dana, vi sugerišete da se izložba bavi onima koji su bili nevini,
proganjani zbog svojih uverenja ili, jednostavno, zato što, kao brojni seljaci, neposredno
po završetku Drugog svetskog rata, nisu mogli da, za vreme prinudnog otkupa, daju
vlastima onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko se od njih očekivalo.
U holu će vas, na narodnom ćilimu karakterističnih šara, sačekati dve glasačke kutije –
“Titova lista”, s filcanim dnom i druga, “ćorava”, opoziciona, s plehanim dnom koja, kad
u nju stavite gumenu lopticu, bubnja kao kamion koji istovaruje ugalj. Mali podsetnik na
“transparentnost” izbora od 1945. godine pa sve do sredine pedesetih. Tu su i artefakti iz
vremena rađanja DFJ, docnije FNRJ: plakati, zastave, radio - aparati, primerci Politike i
Demokratije. Deo izložbenog prostora predstavlja rekonstruisani narodni sud, po uzoru
na one koji su funkcionisali u Srbiji 1944/5 godine. I, čini se, na prvi pogled,
prisustvovaćemo autentičnoj rekonstrukciji tog perioda. Tu su uniforme vojske i policije,
čak i klupe iz pomenutih narodnih sudova. Na zidovima su fotografije žrtava represije,
uglednih seljaka, industrijalaca, intelektualaca koji su progonjeni zbog ideološke
zaslepljenosti, zavisti, pohlepe pripadnika nove vlasti. Potresan je primer Dragoljuba
Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke koja je pripadala levom centru i koji je,
uprkos podršci koju je pružio partizanima, osuđen na devet godina robije. No, u istoj
prostoriji u kojoj su izloženi Jovanovićevi predmeti, fotografije i kratka biografija, nalazi
se deo posvećen “đeneralu” Draži Mihajloviću, kojem je, naravno, neregularno suđeno i,
koji, navodno, nije sarađivao s nacistima. U toj istoj prostoriji je izložen i pištolj
zloglasnog Nikole Kalabića, još jedne “žrtve represije”. Nabacani su tako, na jednoj
izložbi, i nadbiskup zagrebački/kardinal, Alojzije Stepinac (?!) i Cazinska buna (pobuna
seljaka i oficira Cazina, Velike Kladuše i Slunja 1950. godine, podignuta protiv
nepravednog otkupa poljoprivrednih proizvoda), suđenja četničkim vojvodama, progon
pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, prisilni otkup, kolektivizacija, IBovci….
To je, zapravo, princip izložbe – pored imena, fotografija i biografija ljudi koji su
streljani po kratkom postupku ili utamničeni, zbog druge ideologije, nacionalnosti,
409 nečijeg ličnog animoziteta, greške u administraciji OZNE ili ispričanog političkog vica
nalaze se biografije funkcionera Nedićeve kolaboracionističke vlade,članova
Mihajlovićeve JVuO (Jugoslovenske vojske u otadžbini), Srpske državne straže i drugih
kvislinških formacija. Deluje sarkastično kad, u istom muzejskom prostoru, možete
videti, opisane kao žrtve, četnike i one koji su par godina ranije, kao partizani, ratovali
protiv njih da bi 1948. godine završili na Golom otoku ili u nekoj drugoj od kaznionica
diljem tadašnje Jugoslavije. U delu izložbe posvećenom hapšenjima i utamničavanjima
nakon Rezolucije IB-a su do detalja opisane i temeljno dokumentovane, metode mučenja
logoraša na Golom otoku i u tome nema ničeg spornog. No, da li je isti princip primenjen
i na analizu “istražnih tehnika” kvislinga koji su se, na ovoj izložbi, prošvercovali kao
“žrtve represije”? Mučenja u logoru na Banjici? Klanja u Vraniću? Hapšenja Jevreja i
njihovo predavanje nemačkim vlastima?
Da li prethodno navedeno znači da autor članka opravdava preke sudove koji imaju
samo dve presude: metak ili teška robija? Naravno da ne. U tome i jeste poenta: o nečijoj
ličnoj krivici ili nevinosti se mora govoriti na osnovu pojedinačnog slučaja i ne sme se
presuđivati samo na osnovu toga što je član neke naoružane formacije ili političke grupe
ili zbog toga što je tamo svrstan. Činjenica je, takođe, da je saradnja s okupatorom,
neposredno posle Drugog svetskog rata, strogo kažnjavana i u zemljama sa mnogo
stabilnijim političkim i društvenim sistemom od onog u ratnoj i poratnoj Jugoslaviji.
Tako je u Norveškoj više hiljada ljudi osuđeno zbog saradnje s nacistima a 45 je,
uključujući i lidera marionetskog režima, Vidkuna Kvislinga, streljano. U Francuskoj je,
za vreme Drugog svetskog rata, likvidirano šest hiljada ljudi koji su proglašeni za
saradnike okupatora a posle rata pogubljeno preko sedam stotina. Broj onih koji su, zbog
saradnje s nacistima, pogubljeni u Francuskoj bez suđenja je, po većini istoričara, oko
deset hiljada ljudi. Maršal Peten, lider višijevskog režima, osuđen je na doživotnu robiju
a na različite vremenske kazne ili gubitak građanske časti je osuđeno preko sto hiljada
osoba.
SVAKO IMA SVOJ BOL
Kome odgovara ova izložba? Primetio sam, u jednoj od prostorija, veću grupu mladih
ljudi koju je, govoreći pomalo povišenim i žovijalnim tonom, vodio sredovečni gospodin,
pretpostavljam kustos muzeja. Priključio sam se grupi i saznao neobično važne podatke:
410 -
Kraljevina Jugoslavija je propala jer su utamničenim komunistima pružali
humane uslove u Lepoglavi i drugde. Tako su komunisti mogli da se nesmetano
bave čitanjem i prevođenjem levičarske literature
-
Četničke formacije u Dalmaciji su sarađivale s Musolinijevim fašistima ali su to
radile u cilju očuvanja srpskog naroda (Ne, ovo nije samo njegovo lično mišljenje.
U udžbeniku iz istorije, za srednju školu, izdanje iz 2006.godine, stoji: "Među
mnogim četničkim starešinama prevladalo je mišljenje da je italijanska vojska
znatno manje opasna od ustaša i da stoga treba obustaviti dalju borbu. Italijanska
okupacija bila je najbolje ‘ratno rešenje’ za očuvanje golog života Srba, naročito
na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje
zlo od svih zala s kojima su imali da se nose”(preuzeto iz kritičke knjige
Dubravke Stojanović "Kultura sjećanja 1941", Zagreb, 2009 )
-
Biti funkcioner u Nedićevoj vladi je bilo normalno zanimanje kao i svako drugo
-
Draži Mihajloviću, čistom kao suza, je suđeno u atmosferi linča
A srp(b)ska mladež ćuti i upija.
Naravno, nije pomenuti sredovečni gospodin došao do ovih zaključaka ex
nihilo. Koreni revizionističkog projekta se nalaze u periodu „osvešćivanja“ i
„događanja naroda“. Inicijalnu kapislu za nacionaliste je, u godinama nakon
Brozove smrti, predstavljao Memorandum SANU iz 1986.godine. U ime odbrane
nacije trebalo je izbrisati „sitne“ ideološke razlike a zarad navodne zaštite srpskog
jezika, kulture i nacionalnog bića. Mnogi časopisi (pionir“ su bili kragujevački
„Pogledi“) počeli su sa objavljivanjem paraistorijskih tekstova, memoara
četničkih vojvoda,falsifikovanih dokumenata, konspirološkim feljtonima i sl. Da
je sve ostalo na nivou publicistike ni po jada ali se takav način razmišljanja
preselio u nauku. Samim tim, devedesetih godina prošlog veka, na Filozofskom
fakultetu, stasavale su generacije pod snažnim uticajem nacionalističke retorike,
kako u društvu tako i od strane profesora a o predavanjima klerikalnog društva
„Sveti Justin Filozof“ i da ne govorimo.
411 Nakon petooktobarskih promena nove vlasti nisu imale jasno profilisan odnos
prema ulozi partizana i JvuO u Drugom svetskom ratu kao i o socijalističkoj
Jugoslaviji. Partije desnice i desnog centra koje su pripadale tadašnjem DOS-u
težile su izjednačavanju partizana i kolaboracionista, tj. reviziji istorije. S druge
strane, stranke centra i levog centra, nisu imale jedinstven stav po tom pitanju.
Najveća među njima, Demokratska stranka, je formalno bila član tzv. „ružičaste
Internacionale“ ali su njene mere i potezi bili ideološki ambivalentni i okrenuti
kako stvaranju kompromisa sa desničarskim partijama tako i „pomirenju“
„centrale“ stranke s njenim desnim krilom. Trebalo je ići trećim, „srednjim
putem“, iako su realno postojale samo dve opcije: partizani ili fašistički
konglomerat.
Lakonske izjave da „istoriju treba prepustiti istoričarima“ su maskirale
prećutan kompromis s desnicom. Tako je u škole, nakon više od pola veka
„vraćena“ , veronauka. Iako opcioni predmet, rame uz rame s građanskim
vaspitanjem, veronauka je vremenom, po broju učenika koji je pohađaju potisnula
građansko vaspitanje i postala zamena za nekad omraženi marksizam ili ONO i
DSZ recimo. Srbija, sekularna država (barem na papiru) je dozvolila da joj škole
preplave veroučitelji. Nastanak sveta za šest dana suprotstavljen je milijardama
godina evolucije. Formirane su komisije za promene naziva ulica. Bez analize
biografije osobe po kojoj je ulica nazvana, razmatranja da li je zaslužila da bude
narodni heroj, te da li je zaista rizikovala život u borbi protiv nacista, komisije su
automatski brisala imena koja su bila „komunistička“ , „ partizanska“ ili „ruska“.
Zaboravljene kraljice , kneževi i ostzala dvorska kamarila su dobili svoje „otete“
ulice. Sve navedeno, izvedeno uz blagoslov najvećih parlamentarnih stranaka koje
su pripadale DOS-u, predstavljalo je, u svojoj suštini, još jednu priču o „povratku
na stara dobra, demokratska, građanska vremena“. Još kad bi Kraljevinu
Jugoslaviju mogli da nazovemo demokratskom. Ali, ne brinite, dobićete, u ime
“starih dobrih vremena” Ulicu žrtava komunističkog terora li Đenerala Milana
Nedića (Aranđelovac), Venac Dimitrija Ljotića (predlagaše u Smederevu),
bulevar kneza Pavla Karađorđevića (interniran od strane Britanaca za vreme
Drugog svetskog rata), sokače vladike Nikolaja Velimirovića i druge vesele
412 topose. Zašto da ne kad su, koliko do juče, table u Bulevaru Dr. Zorana Đinđića
bile prelepljene plakatićima na kojima je pisalo: Bulevar generala Ratka Mladića?
Novi udžbenici istorije, nedorečeni, šturi, stvarali su samo konfuziju kod
učenika. U srednjoškolskom udžbeniku iz istorije ( 2002. godine) stoji da je Milan
Nedić „spasavao biološku susptancu srpskog naroda“. Toliko o „prepuštanju
istorije istoričarima
“.Na delu je revizija istorije. Lako je i popularno, u vremenu u kojem Srbija tek
počinje da se ozbiljno suočava s njenom ulogom u ratovima devedesetih, praviti
faktografske prepravke i lažne analogije. Mnogi istoričari su, zarad, tobože,
“vraćanja nacionalnog ponosa/pomirenja”, pristali na to da četnike svrstaju u
antifašiste a nedićevce u “čuvare nacionalnog bića”. Ako je zaista “istorija bila
prepuštena istoričarima” kako onda objasniti formiranje Komisija za utvrđivanje
okolnosti pod kojima je lišen života Dragoljub Draža Mihajlović? Ovu
komisiju je vodio Slobodan Homen a iza nje je stajalo upravo rukovodstvo
Demokratske stranke. Da li je u pitanju bila želja da se dođe do istine ili je to bio
populistički poduhvat demokrata koji su pokušali da ovom jalovom akcijom
steknu simpatije desnice? I Kosovo i Evropska Unija, i četnici i partizani, i
kapitalizam i levica.Sve može, dok god smo na vlasti. U zemlji u kojoj je potraga
za kostima Draže Mihajlovića bila najveći državni arheološki projekat, bivši
ministar Parivodić traži da se stoji u stavu mirno pred Nedićevom slikom,
veronauka predaje po državnim, serija Ravna gora isisava budžet državne
televizije a četnički pokret rehabilitizovan nedostaje još samo jedan potez da se
opiše pun krug. Najperfidnija od svega nije glorifikacija ubica već težnja da se
progonitelji i progonjeni, dželati i žrtve, fašisti i antifašisti, stope u jednu amorfnu
masu stradalnika. A ko je bio glavni i jedini krivac za to, osim klete srpske
nesloge? Naravno, komunisti.
Da nije bilo komunista (i famoznog britanskog Inteligence Servicea) ne bi bilo
“Bolje rat nego pakt”. I ne bi bilo nacističke okupacije, ni velikih žrtava, ni
građanskog rata, ni “sto ubijenih Srba za jednog mrtvog Nemca”. Hitler bi nas
pustio na miru. Samo bi malo koristio našu teritoriju da dođe do Grčke. Ne bi bilo
ni Jasenovca ni Banjice. Tito se ne bi uortačio sa ustašama (?!) i rascepkao Srbe. I
413 danas bi bili razvijena zemlja i bilo bi nas deset puta više. Naravno, ovakvi
konstrukti, koji su široko rašireni, ma kako naivno delovali, to ni najmanje nisu.
Oni služe samo jednom: potpunom oslobađanju jedne strane (četnici, nedićevci,
ljotićevci i drugi kolaboracionisti) od odgovornosti i prebacivanju odgovornosti
za sve i vsja na komuniste i druge antifašiste. Samim tim se minimalizuju
partizanski pokret, učešće Jugoslavije u Drugom svetskom ratu na strani
Saveznika i jugoslovenski/srpski atifašizam a od negacije antifašizma do
fašizacije društva i nije neka velika razdaljina.
A evo šta je, nas Dan pobede, a povodom podizanja spomen-ploče valjevskim
gimnazijalcima poginulim “na svim stranama” za “Politiku” izjavio Matija
Bećković: “ Ploča davno podignuta poginulim na pobedničkoj strani, od kad je
postavljena kao da vapi za ovom drugom. Iako su dve, one su sada jedna jedina
koja više nije crno-bela nego se beli u belom Valjevu obeljenom krvlju
jagnjetovom (…) Valjevski kraj slovi kao onaj gde je pukla prva puška u
građanskom ratu. Neka bude i prvi gde je zauvek umuknula. Gde je bilo prvo
zaklanje neka bude i prvo pomirenje i praštanje.Valjevska gimnazija nije jedina
čiji su đaci postradali na suprotstavljenim stranama, ali je jedina koja je podigla
spomen-ploču i jednima i drugima.Neka joj to služi na čast, a drugima za primer.”
Izjednačavanje partizana i četnika je obavljeno uz činodejstvovanje “najvećeg
živog srpskog pesnika” koji je akcenat stavio na “bratoubilački rat”, lukavo
izbegavajući pravi razlog sukoba. Obeležavanju Dana pobede na Groblju
oslobodilaca Beograda u Drugom svetskom ratu, prisustvovali su ambasador
Rusije Aleksandar Čepurin, predsednik skupštine Beograda Nikola Nikodijević,
predstavnici ministarstva odbrane i Vojske Srbije, funkcioneri Srpske radikalne
stranke (!!!), pokreta Obraz (!!!( i brojni građani. Jednom rečju, u opštoj konfuziji
na proslavi Dana pobede su se pojavili fašistoidni političari, dojučerašnji
fašistoidni političari koji tvrde da su se reformisali, bivše četničke vojvode i
ostali. Jednom rečju, antifašizam nije određena, jasna vrednost u Srbiji 21. veka i
svaki pokret, partija ili pojedinac može da, po potrebi, ogrne ili zbaci antifašistički
kaput.
(Beton, 2014)
414 P70 vodič kroz tihovanje
PASIJA SLOBODANA ISPOSNIKA
Jedna od najprovidnijih „lukavština“ u polemikama na domaćoj književnoj sceni jeste
ona kad autor polemike ( ili nečeg što ima polemičko jezgro) prozove „one tamo“. Ne
govori o kome se radi ali je svima jasno da je onaj koji odgovori na „prozivku“ jedan od
„onih“. Slobodan Vladušić, kritičar i pisac ovdašnji, objavio je članak Za bavljenje
književnošću nužan je asketizam u Blicovom podlistku Knjiga. Beše to 13. aprila Leta
Gospodnjeg. Ovo pisanije je potvrda autorove književničke moralnosti, posvećeničke i
asketske. Da li iz članka proishodi da su Vladušić i P-70 (u daljem tekstu putovci), a da
se Kestler ne doseti, jogiji ? I ko su onda komesari? Asketski pristup literarnim
isihazmima, bdenijima i srbovanjima nije mnogo spominjan u ranijim „tripovima“ na
putu P - 70 (skretanje udesno, malo ispod Velike Drenove) ali, nikad nije kasno. Ko zna,
možda je iskušenik Slobodan vaistinu došao do epifanije?
ZDRAVO DA SI SINEKURO, BLAGOSLOVENA MEĐU BRATIJOM
A kako doći do prosvetljenja? Pisano je da pravi vernik, ukoliko teži prosvetljenju,
mora da odbaci iskušenja materijalnog sveta. Jednom rečju, Vladušić Stolpnik se na
početku članka bavi komercijalizacijom književnosti. Prisustvo žanrovske literature (cilja
li na pobratima Dejana Stojiljkovića?) je, po autoru, potpuno razumljivo u kapitalističkoj
zemlji a Srbija je, J(M)BG, takva zemlja. Ne odobrava ali prihvata neumitno tj.
pobratima Deksu, u paketu sa kletim neoliberalizmom. Privatniku privatnikovo a
državotvornim piscima, bratiji isposničkoj, nagradice i sinekure mrsne. Onaj koji je
odbacio sva iskušenja puti mora da se obračuna s avetinjom, kako reče životopisac
Vladušić, „špageti bolonjeze“ reforme. Naime, tvrdi autor, „bolonjski akademci“ neće
moći da odbrane našu književnost.Ali, njega i putovce nije zahvatila zapadnjačka reka i
duše im se opasnosti ne plaše. Njih, generaciju iz sedamdeset i neke što na zakletvi
Dobrici spevala je stih. Osuđuje Slobodan, kano dobar dijak, skraćivanje obavezne
415 lektire. Poziva se na nepravdu učinjenu klasicima, nezaobilaznim Andriću&Crnjanskom.
Kušao ga je u pustinji reformisanog školstva taj vrag zapadnjački ali on se ne pokoleba.
Likuj, osana!
JAH GURU DEIWA! OMMM! ILI NOTHING’S GONNA CHANGE HIS WORLD
Produhovljen, osokoljen, naš Mesija jezdi ka piscima „koji se gade tržišta ali ne i
dotacija“. Boli ga rezidencijalni boravak dotiranog pisca i štampanje knjige u dotiranoj
izdavačkoj kući. A tu su i, nota bene, dotirani prevodi i promocije u inostranstvu. Samo
čitaoci nisu dotirani a njih, na kraju krajeva, i nema. U svetu, kaže naš Ravi, nema
besplatnog ručka i zato će on udariti karanjem grdnijem na one koji pišu „“angažovane“
skarednosti držeći se političke linije poslodavca/donatora“. Razgoniće ih, kao Hrist
zelenaše što poređaše tezge u Solomonovom hramu. Obraz srpske književnosti mora
ostati svetao! Izbačen je, tvrdi Vladušić, iz pisanja “dotiranih pisaca“ utisak epohe tj.sve
što obrađuje, u nacionalno-populističkom duhu P-70 grupi blizak Beogradski sindikat–
„cinizam dvostrukih aršina u politici, brutalno pogoršavanje prava radnika, masovno
prisluškivanje, bestidno falsifikovanje istorije, medijske manipulacije koje završavaju
bombardovanjima, postdemokratiju, demokraturu, neofeudalizaciju društva...“
Neupućenom bi se učinilo da je reč o nekom izvornom levičaru koji se bori protiv
„kompromizerskih konformista“ kojima je „jedino vlastito dupe važno“, pupet
pisaca&kritičara a za buntovništvo avangardnog izraza. Vladušić i njegovi borbeni
književni „jeromonasi“ (koji, naravno, nisu avangarda) se, makar deklarativno, zalažu za
stvaranje književnosti bez ideologije koja, to i pustinjaci na Meteorima znaju, uporedo s
estetskim sadrži i ideološke okvire. Da ne govorimo o tome da „dotirani“ nisu prošli kroz
život, „kao kišne gliste,dakle bez ožiljaka“ (citira prorok Slobodan Danila Kiša) te da je
situacija na ovdašnjoj književnoj sceni sasvim suprotna od one koja se u citiranom članku
proglašava za istinitu.
NAGRADA POSREDI NAS!JEST I BUDET
Ne lezi Belzebube, eto nas i na kraju pisanija, pravom malom trijumfu volje
„posvećenika“. Neki od njih (putovci) su često spominjani su u istom kontekstu u kojem i
Vladušić. Drugi posvećenici su oni koji se razlikuju od njega ali u čiju posvećenost i
asketizam, nužan za veliku književnost, veruje. Delo religijske književnosti mora da
poseduje potvrdu autorovog vjeruju i izvesno naravo(m)učenije. Ono je spisateljski
416 opravdano a religijski bogougodno. No, kako zaista stoje stvari u toj isposničkoj bratiji?
Da li ste odbačeni i prezreni od rulje i mapetovaca ako imate dobro plaćen, stalan posao,
držite jedno vreme poziciju u žiriju za najvišu književnu nagradu u zemlji a potom
objavljujete romane u velikoj izdavačkoj kući za koje, en passant, dobijate visoke
književne nagrade? Slično se može reći i za neke članove vaše književne grupe koji su
našli uhleblje u Službenom glasniku i objavljuju za velike izdavačke kuće? O književnim
nagradama zvučnih imena i da ne govorimo. Ili se to asketsko breme nalazi na leđima
bestseler autora (mrske li reči) koji ima tiraže u desetinama hiljada primeraka? Tišti li
vas, kad smo kod toga, sensai Slobo, putovsko enormno arčenje medijskog prostora te
fakat da tri člana vaše grupe (a i vi s njima) pišu kolumne u Politici? Kojih se vi
zemaljskih dobara odričete i u ime čega? U čemu se tačno sastoji vaš Veliki Post?
Ergo, ako je sve gore navedeno tačno, zašto vam smetaju „dotirani“ autori koji su po
vama bez popularnosti, čitalaca i kvaliteta? Vama, koji ste se distancirali u odnosu na bilo
kakav ideološki upliv u književnost? Ako se ne bavite ideologijom, recite mi kako svako
kritičko sagledavanje nacionalne istorije u književnosti predstavlja njenu reviziju? Znači
li to da samo desničarski pisci imaju pravo na tretiranje tema iz nacionalne istorije za
koje će, Bogu hvala, dobijati najviše nacionalne nagrade? Nije li prava istina da se kod
vas govori o donacijama samo onda kad je reč o regionalnim i međunarodnim
konkursima i izdavačkim poduhvatima a nikad kad je reč o interesnim grupama
pomognutim iz same zemlje, uz logističku podršku književne desnice, SANU i dela
političkog establišmenta? Ili se podrazumeva da postoje „državotvorni“ „patri(j)otski“
pisci za razliku od onih izdajničkih? Ako je tako, i ako ste vi, Isposniče, državotvorni
pisac, objasnite mi, u čemu se taj pojam razlikuje od „režimski pisac“ ili „dedinjski
disident“? Da zaključim: jedini post na kojem se vaše putovsko opštežiće nalazi nije
dobrovoljan već proizilazi iz vas samih i rezultira stvaranjem ispošćene, beživotne
polemike i ništa više Vital(ne) književnosti.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
PS- Članak slušati uz Falco- Der Kommissar
https://www.youtube.com/watch?v=_w4Xulsjo5I&feature=kp
417 (Beton ,2014)
Sjaj i beda srpske satire
MENTALNO RAZGLIBAVANJE
Stara kineska poslovica kaže: „Kakva muzika – takva i država“. Dodao bih da su
satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Negde ga, navodno, uopšte nema
(Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika
Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim
osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i
sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj
Rusiji.Smejati se vlasti u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako
stvari stoje s bratskom Srbijom?
SMENA NOĆNE STRAŽE
Što se tiče televizije, satira je ušla na mala vrata. Naime, na TV Vojvodini su, u okviru
zabavnog programa, Nikola Škorić i Dejan Ćirjaković vodili (od 2009. godine) emisiju
Noćna smena koja je, prvobitno, bila tematska emisija prošarana skečevima koji su
svojom strukturom podsećali na montipajtonovce, strip Alan Ford i sarajevsku Top listu
nadrealista. Docnije im se pridružio i Dimitrije Banjac. Skrajnuta, u skromnom studiju, u
gluvo doba, ova trojka (diplomirani istoričar, muzičar i tehnolog za preradu ulja) je,
upravo zbog toga, imala veliku kreativnu slobodu. Jednom rečju, mogli su da prave
žestoke skečeve o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji a da “nadležni” ne obraćaju
mnogo pažnje. Simbol sveopšte pljačke i licemerja je bio večiti ministar u svim vladama,
Marinko Magla kojeg je maestralno odigrao Banjac. S TV Vojvodine se novosadska
trojka docnije premestila na B 92. Tu je, s razrađenijim scenarijem i boljim uslovima,
nastala serija Velika Srbija, inspirisana serijom Little Britain. Iako se trojka nije dugo
zadržala na B-92 zbog nedovoljnog rejtinga Velika Srbija je, upravo zahvaljujući
youtubeu stekla kultni status što važi i za Noćnu smenu.
418 Ono što je indikativno je da je popularnost došla sa serijom Državni posao na RTV
Vojvodina. Koncipirana kao komedija naravi s refleksijama na aktuelne društveno političke odnose, ova serija je skrenula pažnju ne samo ekstremno brojnog gledališta
(neke epizode imaju i preko 400 000 gledanja na youtubeu) već i Ivana Ivanovića ( o
tempora, o mores!) koji je više puta bio u satiričnom fokusu novosadske trojke. Rezultat
je segment Srbi u svemiru koji se emituje u okviru šoa Veče sa Ivanom Ivanovićem. No,
satirične oštrice koja je nekad postojala u Noćnoj smeni i Velikoj Srbiji nema u toj meri.
Akcenat je na humorističnom i paradoksalnom i stereotipima. Tako u Državnom poslu
kancelariju dele Torbica, “dođoš” sa granice Bosne i Hrvatske, Čvarkov, zadrti
“autonomaš” i Boškić, “guzonjin sin” sa pseudoevropskim tendencijama. Političari se
spominju u naznakama, usput, Crkva se taktički zaobilazi u širokom luku dok je glavni
zaplet baziran na niskosti i ograničenosti tri aktera. Sabijeni u maloj kancelariji, sa preko
tri stotine epizoda iza sebe, Banjac, Škorić i Ćirjaković su stigli do popularnosti ali i do
granice koju postavljaju mediji: sve je dozvoljeno osim onog što se prećutkuje.
Komičar i scenarista Zoran Kesić je, nakon Fajront Republike emitovane na Prvoj
televiziji, odlučio da potpuno promeni svoj stil i preseli se iz imitacije mehane u
“kulturiška” studio B 92. Koncept 24 minuta sa Zoranom Kesićem neodoljivo podseća
na emisije Colbert Report Stephena Colberta i, naročito, Daily Show Johna Stewarta koje
se emituju na njujorškoj Comedy Central. Naime, dok Colbert igra fanatičnog pripadnika
desnog krila republikanaca i često odlazi put paradoksa i sarkazma, Stewart je više
prijateljski raspoložen, fini liberal s povremenim “napadima” satiričnog ludila. Samim
tim, Kesić, uz par satiričnih opaski čini da se njegovi gosti iz javnog života osećaju
prijatno i ne toliko prozvanim. Što se spomenute satirične oštrice tiče ona je oštrija nego
u slučaju Državnog posla i okrenuta kako prema vlasti tako i prema opoziciji, čak i u
vreme predizborne tišine. Naravno, ne smeje se na račun uređivačke politike B 92 a Igor
Brakus je, za vreme predizborne kampanje, kao zaposlen na B 92, gostovao kod Kesića u
ime svoje izborne liste Sve(je)jedno. Postoji još jedna začkoljica: granica određenih tema
se ne sme preći za šta je dobar primer ukidanje emisije radija B 92 Mentalno
razgibavanje. Povod je, navodno, bilo spominjanje svadbe Aleksandra Vučića. Inače,
419 ovo nije bio prvi put da je neka emisija “povučena” zbog nezgodnih komentara. Setimo
se samo sudbine Retrovizora, Ljubomira Živkova iz davne 2009. godine.
TI SLATKI ZLIKOVCI
Što se stripa tiče, najpopularniji u mainstream medijima je svakako Marko Somborac,
karikaturista Blica. Kao najzapaženiji predstavnik satirične devete umetnosti Somborac
ima zavodljiv pristup. Njegove opaske vezane za političare su duhovite, ponekad i reske
ali one blede pred vizuelnim identitetom. Naime, svi akteri, bez obzira kakvi zaista bili,
pa čak i ratni zločinac Ratko Mladić, deluju simpatično i, samim tim, bezopasno do te
mere da možete da ih stavite kao zaštitni znak na pakovanje neke čokolade ili po
njihovom “liku” napravite neku igračku za decu. Na taj način svi oni postaju Toma, Aca,
Ivica, ljudi iz komšiluka a ne političari čije poteze osećamo na sopstvenoj koži. Zapravo,
postavlja se pitanje da li se, na ovaj način, njihovi postupci kritikuju ili se, posredno,
reklamiraju. Slična dilema se devedesetih nametala kad su, u radijskim emisijama i
predstavama, članovi Indeksovog radio pozorišta imitirali Šešelja, Miloševića,
Draškovića.
U filmu Nixon Olivera Stonea, glumac Anthony Hopkins, koji igra jednog od najgorih
predsednika SAD, Richarda Milhousea (da, po njemu je nazvan jedan od junaka
Simpsonsa) Nixona, kaže za Johna F. Kennedyja: “Njega vole zbog toga što im je
pokazao kakvi mogu da budu a mene mrze zbog toga što ih podsećam kakvi su u stvari”.
Ova rečenica se može primeniti na reakcije šire javnosti na karikature Predraga Koraksića
– Coraxa. Oslikavajući lidere u svoj njihovoj grotesknosti, razotkrivajući njihove
unutrašnje mrakove i poroke tako što ih prikazuje kao izobličene, deformisane pojave u
Danasu, Corax je, jedno vreme, za vreme Miloševića i do prvog mandata Borisa Tadića,
bio najpoznatiji domaći karikaturista dočim je njegova popularnost izbledela (iako
satirično pero nije izgubilo na snazi) sa Somborčevom popularnošću. Razlog za to je
jednim delom u tiražnosti i čitanosti Blica ali i u težnji šire publike da političke lomove i
tranziciju proguta kao gorku pilulu omotanu šećerom. No, s vremenom, ta pilula je, a to
nam Somborčevi stripovi poručuju, izgubila svoju gorku srž i postala saharinski placebo
lek.
420 GERUZIJA TUPIH PERA
A šta bi sa našim vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu? U suštini, postoji
jedan, elektronski časopis, Etna u kojem se može naći dobra satira što je utešno u odnosu
na tzv. večeri satire. Mnogi od aforističara koji na njima nastupaju su ili učlanjeni u
desničarske stranke ili koketiraju s jevtinim desničarskim populizmom.Aforizmi su im
često na nivou kafanskog humora sa sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da
su Srbi duhovit narod, ostaće bez ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na
takvo okupljanje. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni i degenerisani
Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke nevladinih
organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih govornika.
Tu i tamo se pojavi poneka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje
su autorima koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati
koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam ja!
Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!
Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike
salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Oseća se prepoznatljivi bazd
malograđanskog Beograda. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje
plesnjive i steničaste stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da
se inhaliraju kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji
grcaju pod američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske
mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Nije im bitno što na tim
skupovima nema mladih, pa ni „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se
oni lepo zabave i da verglaju predvidljive ježevske opaske.
Nasuprot ovoj storiji stoji moderna, elektronska, vezana za Njuznet sajt. Uzor za ovu
fabriku lažnih, banalnih vesti je američki sajt The Onion. U poslednje tri godine
njuznetovci su plasirali veliki broj vesti koje su često preuzimali veliki, “ozbiljni”
mediji. Samim tim se potvrdilo ono što svi znamo – uticajni mediji su jednako neozbiljni
(ako i neozbiljniji) od satiričarskih portala. Pored toga što njuznet zabavlja svoje čitaoce
podstiče ih da pišu za ovaj sajt i tako budu kreativni i subverzivni on predstavlja i neku
421 vrstu društvenog ventila. Naime, nakon čitanja netovskih vesti čitalac se oseća opušteno,
deli linkove sa svojim frendovima na društvenim mrežama, prepričava vesti u kancelariji
ali, da li nakon što prelista jedno dnevno izdanje sa ovog sajta, krcato duhovitim vestima
i slatko se nasmeje, zapamti ijednu od njih i poželi da nešto promeni? Iako su dostupni
širokoj publici, elektronski mediji kriju u sebi veliku zamku: da bi se rejting održao
potrebno je nizati vesti, skečeve, intervjue, songove kao na fabričkoj traci. Tempo
političkih zbivanja je sve teže ispratiti a životni vek skeča je kraći od životnog veka
leptira. U prolaznosti vesti, jednom rečju, leži i zaborav satirične kritike.
SMRT SATIRE?
Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni
nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari.
Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih
naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji,
po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i
portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga
aforizama, priča i pesama. Satirični roman je, u zemlji Domanovića, i dalje na nivou
kurioziteta. Standup komedija je kod nas u usponu pa se tu može očekivati pojava nekih
originalnih, buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od
kojih je jedna Da nam živi, živi rad, sećate se, bila cenzurisana u Ateljeu 212. Današnji
pozorišni Festival komedije u Jagodini je u ozbiljnoj krizi, s malim brojem predstava u
konkurenciji od kojih su neke tezga uradci. O domaćem filmu, koji vrvi od jevtinih
pošalica koje se nazivaju humorom ne treba trošiti reči. Angažovane rok – grupe su,
možda po prvi put, nadigrale pisanu satiru što se itekako može čuti u pesmama Klopke za
pionira, Ah, Ahileja, Varvarogenija, Piknika, Trashery Inc., Bolesne štenadi kao i nekih
bendova sa većim stažem (Atheist Rap).
Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu postalo je pitanje stava i protesta
protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj umetničkoj
revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave. U zemlji u kojoj
medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou tipičnom za Zapad, ne
422 postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg originalnog pandana Colbertu ili
Stewartu kao što u „zabavnim“ rubrikama Blica ili Politike nećete naleteti na novog
Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih satiričara
„srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale tavanice, pasti pravo
u krilo.
(Beton ,2014)
SNAGA, ENERDŽIJA, ATLETSKAJA FIGURA
Teret i teretane Pokreta 1389
Gromopucatelno najavljene akcije okrenute protiv fiskulturno-ideološke indoktrinacije
desničarskih ekstremista iz pokreta 1389, a sprovedene krajem prošle godine od
združenih snaga policije, Žandarmerije i Gradskog zelenila, nisu dale željene rezultate.
Da podsetim: “teretane”, zapravo nekoliko skromnih napravica za zgibove i slično
gimnastičarenje, raspršene po varoši (s akcentom na Voždovac) kao „dar“ organizacije
koja raspiruje versku, nacionalnu i rasnu mržnju, su demontirane, odnesene, zemlja
izravnjana. Sklonjene su grozomorne table na kojima se šepurila poruka nikad do kraja
zabranjenog pokreta: Telo sledi duh. Sport, zdravlje, nacionalizam. Omladini Voždovca
daruje 1389.
OVDE SE DECA IGRAJU!
U sklopu kampanje za lokalne izbore, tzv. "bitke za Voždovac”, pripadnici pokreta su, perfidno, želeli da utiču na omladinu kao neka vrsta Naci Mr. Propera koji će, kao veliki snažni, na ćelavo ošišani bata da motri na srbsku omladinu i učini belo do kraja belim. Gradske vlasti su, reklo bi se, reagovale oštro. Bilo je tu, u suštini, dosta oklevanja i objašnjenja Sekretarijata za inspekcijske poslove grada Beograda u maniru „delovaćemo čim pronađemo igrališta na kojim se nalaze pomenute teretane“. Neke od njih su sklonjene ali, gle čuda, ona u Kumodraškoj ulici, jednoj od najvećih i najprometnijih voždovačkih ulica i dalje, više od pola godine nakon akcije, 423 postoji. Ko zna, možda su se inspekcionaši, sve tragajući za naci-­‐vratilima, zagubili u bespućima Banjičke šume ili utopili u strašnom potoku Jelezovcu.
Ako vam je međunaslov ovog članka odnekle poznat, onda ste sigurno u pravu. U pitanju
je replica iz filma Lepa sela lepo gore, iz čuvene scene u kojoj Bane Vidaković
objašnjava Zoranu Cvijanoviću da ne može da se drogira u parku. Drogirati se na javnom
mestu, naravno, ne sme, ali se indoktrinirati može do mile volje. I to, izgleda, ni najmanje
ne smeta SNS-u koji je po drugi put za redom pobedio na izborima na
Voždovcu. Uprkos formalnom pozivanju na evropske vrednosti i poštovanje zakona,
lokalna uprava ne čini ništa da to pokaže u praksi i skloni grozomornu reklamu za
opskurnu, vanparlamentarnu organizaciju koja je davno trebala da bude zabranjena. Zbog
čega? Straha? Ili je, možda, reč o nečemu sasvim drugom? Recimo, da 1389govori ono
što voždovački SNS misli ali ne sme da kaže? I zbog čega je ta „teretana“ toliko bitna,
smeštena na obodu jako lepog igrališta koji je, gle čuda, napravljen od sredstava iz
gradskog budžeta? Postavlja se pitanje na koje se može dati siguran odgovor: Čemu
tolika opsesija 1389 silinom i telesnom spremom mladeži? Sprema li se možda, ne daj
Bože, neki novi rat?
SOKOLOVI, ATAMANI, TERETANE I NAGANI
Propaganda 1389, sa sportom kao jednim od svojih glavnih oružja, ima svoje direktne veze sa tradicionalnom fascinacijom ekstremne desnice sportom i tjelovježbama. Ideali drevne spartanske države su tako postali uzor i smernica totalitarnih režima, kako fašističkih i nacističkih, tako i onih staljinističkih. Pritom su posebno zanimljivi primeriFasci Di Combatimento, koji su, kao zatvorena, mizogina, apsurdno mačistička organizacija (s potisnutim homoerotskim nabojem), insistirali na trčanju umesto na marširanju na paradama, radi stvaranja utiska o snazi, spremnosti i spretnosti. Usta punih futurističke poezije,veličajući mašinu u odnosu na srce, fašistički „profeti“ Marinetti i D’Anunzio su fetišizirali zdravlje, iako su veličali smrt.
424 Prezirući slabe, trome, poročne, stare, oni su stavljali akcenat na snagu i zdravlje koji pripadaju pre zverima nego ljudima. Ideologija fašista je išla toliko daleko da se Italijanima, koji imaju jednu od najzdravijih kuhinja na svetu, govorilo da se hrane nezdravo jer lagana, mediteranska kuhinja stvara od njih slabiće. „Nemački nutricionizam” je, gle čuda, postao uzor italijanskih fašista. Kampovi, zajedničke vežbe i druženje fašista su dovedeni do krajnjih granica u nacističkoj Nemačkoj s SA odredima i, docnije, Hitlerjugendom. Jelo se, radilo i spavalo zajedno. Recept je bio isti: uništavanje privatnosti i pretvaranje života mladih u kasarnu.
Nije stoga slučajno da smo u medijima poslednjih nekoliko godina čitali o militantnim kampovima rusofila u Srbiji koje su vodili domaći desničari i kozački atamani, odlascima srpskih omladinaca u vojne kampove u Rusiji, te osnivanju Srpskih sokolovaJevđe Jevđevića, bastardne varijante sokolskog pokreta iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Sadržaji spomenutih slavjanskih kampova su kao preslikani iz Trećeg Rajha, ali sa lokalnim mirisom rakije i tamjana. Ipak, ovakve akcije su sektaške, izolovane. Jedno je, iako daleko od bezopasnog, kad bradate „patrijote“ srbuju i gimnastiče po zabitima Zapadne Srbije, a sasvim drugo kad svakog dana, na igralištu, mladi upijaju poruku koju ne šalje samo natpis Pokreta, već i oni koji “teretanu” koriste, tj. najsnažniji na igralištu. Sport prestaje da bude samo deo zdravog života i fame o uspešnim domaćim sportistima koji su „započeli karijere na igralištu kao što je ovo“, već postaje lepak za sve one povučene, nesigurne, one koji žele da negde pripadaju i da budu prihvaćeni, one koji žele da isključe um i aktiviraju svoja tela u službi nacionalizma, da postanu tela koja prate jedan duh i jednog vođu.
Čitati uz:
Seaf – Deca loših muzičara
https://www.youtube.com/watch?v=QmAeB7lStLw
PRAPORCI PROSVETNE REFORME
Prosvetitelji, popečitelji i ini
425 Ministarstvo obrazovanja je u poslednjih desetak godina možda i najsnažniji simbol
reformi koje su bile obećane od sijaset Vlada, ali se nikad nisu ostvarile. Naime, ako su
nečeg našim političarima-Nostradamusima puna usta onda su to priče o "vizijama
budućnosti” i “našoj mladosti, našoj uzdanici” koje se nadovezuju na one o “generaciji
koja je položila prijemni ispit kad se rodila, ratne 1999. godine” ili
“borbi protiv odliva mozgova”. A kako će ti budući naraštaji da se formiraju? Kroz naš
sistem obrazovanja za koji smo, koliko do juče, tvrdili da je po težini i komplikovanosti
na nivou japanskog ili eks-sovjetskog.
Uzaludni su bili saveti brojnih profesora koji su predlagali da se programi smanje.
Profesor Ivan Ivić sa Filozofskog fakulteta je izjavio: „Kada bi učenik stvarno radio ono
što se traži od njega izračunali smo da bi godinu dana trealo da radi samo jedan predmet”.
Prevelik fond časova, odsustvo učila i modernijeg pristupa nastavi, interakcije, razvijanja
logičkog zaključivanja, ali i osnovnih zdravstvenih uslova (čiste menze i toaleti)
predstavljaju konstantu. Iako kičma zemlje, obrazovanje je, zajedno s zdravstvom i
socijalnom zaštitom, gurano u zapećak a u ime vladarskih Skadara na Bojani.
POVRATAK OT(PISA)NIH
Sve bi bilo barem delimično lakše kad bi reforme u obrazovanju imale određeni
kontinuitet. No, galerija ministara koja se izmenjala od petog oktobra je, u suštini, imala
jedan te isti zadatak, koji nema nikakve veze s obrazovanjem: dati novac, famoznih 3,2%
državnog budžeta (u Francuskoj Ministarstvo prosvete dobija 6% državnog budžeta)
prosvetarima. Plate iznose 96% sredstava iz budžeta Ministarstva. S “kusurom” koji
preostane se slabo šta može uraditi. Svaki ministar se, od 5. oktobra naovamo, suočio
barem s jednim masovnim štrajkom prosvetnih radnika. U školama se uči iz zastarelih
udžbenika, često sklepanih od delova magistarskih radova i doktorata, udžbenici istorije
su krcati revizionističkim podacima vezanim za Drugi svetski rat, veronauka (u, po
Ustavu, sekularnoj državi!) potiskuje građansko vaspitanje. Program “samovrednovanja”
(primenjivan u Republici Irskoj pa napušten), koji zahteva pisanje detaljnih analiza svih
segmenata rada prosvetne ustanove, vodi nameštanju cifara i poklanjanju ocena.
426 Kvalitet nastave je, u međuvremeno, drastično opao što govore rezultati PISA testa (koji
je uzor za sastavljanje famoznog trećeg testa za malu maturu): učenici do 15. godina
starosti se nalaze na 43. mestu od 65 zemalja u kojima je obavljen test. Nema neke utehe
u podatku da je 80% učenika srećno na časovima. Razloga za radovanje (i potonje
kajanje) ima itekako: svaki drugi “osmak” je odličan. Procenat “vukovaca” je izuzetno
visok. U leskovačkom okrugu ih ima čak 17,6%. Po PISA testu je 51% “osmaka”
funkcionalno nepismeno. Čak 70% osnovaca idu na privatne časove matematike. Na
svim državnim fakultetima je 2001. godine bilo 1147 studenata s prosečnom ocenom
višom od 8.5. Danas ih je oko 17500.
Iako je Srbija još 2003. godine potpisala Bolonjsku deklaraciju, praksa je sasvim
drugačija od predviđene. Kod nemalog broja pripadnika stručne javnosti “Bolonja” (koja
je osmišljena da postiče praktičnu obuku, istraživačke projekte, te mobilnost i
zapošljivost kadrova) je doživljena kao pokušaj uništavanja domaćeg obrazovanja i
stapanja s američkim i japanskim sistemom, uvođenja nerealnih bodovanja, stvaranja
konfuzije sa “bachelor” i “master” diplomama i tzv. “doživotnog učenja” putem niza
specijalističkih studija. Konfuzija u vezi s doktorskim diplomama (po”novom” i po
“starom” programu) je i dalje nerazrešena. Nova zanimanja predviđena reformom nisu
ni uvedena u šifrarnik zanimanja Nacionalne službe za zapošljavanja. Veliki broj
studentskih organizacija je ovu reformu doživeo kao nerazumnu i neprimenljivu u našim
okolnostima i pozvao na njeno ukidanje. No, studentska borba je više vezana za obaranje
visokih školarina, manji broj bodova za upisivanje sledeće godine i veći broj ispitnih
rokova a manje za približavanje nastave visokim svetskim standardima.
MINISTARSKI SNOVI
Gromopucatelno najavljene, reforme u školstvu su zauzele i značajan deo Vučićevog
maratonskog ekspozea. Možemo ih očekivati u najskorije vreme, jer, kao što reče
premijer: “Ješćete, spavati i umivati se u ovoj Skupštini, ali do 15. jula reformski zakoni
će biti usvojeni”. Vučić je najavio ukidanje nepotrebnih ingerencija ministra prosvete i
nauke vezanih za “ekskurzije, roditeljske savete”, ali da će, s druge strane, biti
zaustavljen trend „poklanjanja ocena i davanja ispita bez učenja”. Premijer je istakao:
427 „Nužno je uspostaviti novi model finasiranja, fond”, koji će „ocenjivati naučne radove i
finansirati ih”. Kako to ostvariti? Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja je, kao vanstranačka ličnost, izjavio da ima „odrešene ruke u sastavljanju tima
svojih saradnika. To naravno ne znači da svi oni moraju da budu nestranački kadrovi”.
Između redova: Verbićeve ruke su pre nešto labavije vezane nego slobodne
Na listi lepih želja su: zaustavljanje trenda poklanjanja ocena, vraćanje dostojanstva
nastavnicima, podizanje kvaliteta visokog obrazovanja, veći broj školskih inspektora,
povratak stručnjaka iz inostranstva i veće ulaganje u nauku. Iako je zbog redukovanog
budžeta Ministarstvo najavilo smanjivanje plata prosvetnim radnicima, predsednica
Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj prof. dr Vera Dondur je izjavila da će
biti „izgrađeni novi infrastrukturni objekti kao i stanovi za mlade naučnike”. S čim?
Istraživačke institute treba, po Verbiću, osamostaliti i osposobiti da ostvaruju dobit
osnivanjem malih start up kompanija i kroz komercijalne projekte. Sreću kvari američka
poslovica: It takes money to make money. Naučni budžet je manji od 0,3% BDP.
Deo odgovornosti za postojeće stanje po ministru Verbiću snosi i dete koje, nerealno, želi
da upiše školu iako ne ispunjava potrebne uslove, kao i njegov roditelj koji ga podržava u
tome. Problem je i u umovima mladih jer „naši učenici i studenti uglavnom uče zbog
diplome”. Da li je poenta da je diploma tu da bi bili konkurentni na tržištu rada ili je je
problem u prevelikom broju studenata na humanističkim naukama? Ministar ne daje
odgovore na ova pitanja, baš kao ni na ona vezana za grozomorni treći ispit za malu
maturu koji u sebi sadrži pitanja iz pet predmeta. Ionako se većina osmaka “već
godinama upisuje u srednje škole koje su bile njihov prvi izbor”. Čemu prijemni?
Ministar očekuje da prosvetari mirno prihvate smanjenje plata te da se mladi koji su
diplomirali u inostranstvu vrate u zemlju i donesu znanja, veštine i iskustva koja su
drugde stekli. Pritom ne spominje nostrifikaciju diplome koja je skupa kafkijanska
zavrzlama. Ili nedostatak posla u struci. Verbić je na pitanje novinara zašto neke škole
nemaju ni toalete spinerski odgovorio : „Internet je svugde i on je jeftiniji od toaleta i
zašto ga ne bismo koristili?” (?!). (Znači, PC umesto taoleta a kućište može da posluži za
odlaganje težih oblika „olakšavanja“)
428 SPAVAĆEŠ KAD UMREŠ – SAD UČI ZA PRIJEMN
Ovaj međunaslov je poruka koju je jedna “osmakinja” ostavila svojoj drugarici na jednoj
društvenoj mreži i ona bolje od stotinu socioloških studija odražava masovnu psihozu
trećeg testa. „Dvadeset pitanja ne mogu pokazati šta učenici ne znaju, a to nam treba, da
vidimo šta ne znaju i da tu poradimo”, kaže Verbić. Zar neki probni test nije odgovor na
to pitanje? Miodrag Ribić iz grupe „Roditelji i nastavnici protiv nove male mature” je
izjavio: „Ne razumemo kako je taj novac koji je uzet za uvođenje danskog modela
polaganja mature moćniji od zdravog razuma. Kao nastavnik srpskog jezika, razočaran
sam i porukom koju smo deci poslali probnim polaganjem na kojem su dva pitanja bila
pogrešna.” Peticija 15500 roditelja, apeli stručne javnosti i protesti osnovaca ostali su bez
odgovora. Verbić je zanemario primedbe roditelja, kao i dva njegova prethodnika.
Potpisnici peticije čekaju i odgovor Tomislava Nikolića.
Otkrili smo da Verbić nije revolucionarni reformator već će voditi politiku „malih,
održivih koraka” bez „drastičnih mera” tj. trudiće se da kad bude odlazio iz svog kabineta
ostavi iza sebe isti haos koji je tamo zatekao ili, eventualno, malo pomete. Direktno je
rekao da student mora da razmisli da li će da upiše državni fakultet ili „uštedi vreme na
privatnom fakultetu”, čime nam je jasno stavio do znanja da privatni fakulteti imaju
primat. Neobična izjava od čoveka koji je završio državni fakultet. Verbić je,
distancirajući se od eventualnog neuspeha, izjavio je kako se u prosveti rezultati poteza
koje danas povuče Ministarstvo mogu videti za trideset godina (?!).
Verbić je otpravnik poslova jedne tužne službe čija je osnovna uloga deljenje sitniša
prosvetarima. Čovek koji ne sme da se žali na budžet jer treba da bude zadovoljan i s to
malo siće što je dobio. Zbog korupcije i nepreduzimljivosti te partijskog zapošljavanja u
školama ne može da zalazi u resor lokalne samouprave. Privatne fakultete, čiji su
osnivači i donatori sponzori vladajuće koalicije, ne sme da kritikuje zbog odsustva
kriterijuma u ocenjivanju i davanju diploma. Lišen želje da spreči odliv mozgova
ministar to pravda praktičnošću. Eto, Norveška smatra da je previše zahtevno da ima
veliki Medicinski fakultet, pa šalje svoje studente u inostranstvo. Da, šalje ih, jer njeni
stanovnici pripadaju jednom od najbogatijih naroda na svetu. Da li je to znak da Verbić
želi da ukine neke fakultete ili srednje škole? Svede obrazovanje i školovanje kadrova
neophodnih u društvenom i privatnom sektoru? Minimalizira broj studenata na
429 humanističkim naukama? Rastereti ministarstvo tako što će državne fakultete “pustiti niz
vodu” i stvoriti uslove u kojima će samo “elita” moči da šalje svoju decu na studije?
Verovatno se sve pobrojano uklapa u Verbićevu ličnu viziju obrazovanja u Srbiji, zemlji
u kojoj je sve privatizovano, te je njegov posao u prosveti formalan a fokus pomeren na
nauku i tehnološki razvoj. Verbićeve želje i razmišljanja, s obzirom na trenutnu situaciju,
nisu preterano bitni. Pod snažnom paskom Vlade, ministar će uraditi sve što se od njega
očekuje. Smanjiti plate prosvetarima i nastaviti sa pričom o trećem ispitu za malu maturu
iako je i sam izjavio da je bespotreban. Medijska gungula će se, s vremenom, stišati, doći
će letnji raspust, nova školska godina, napraviće se par sitnih koraka i vratiti nazad a
prosveta će ostati kakva je danas, u raskoraku između modela obrazovanja iz ex-SFRJ i
polovično izvedenih reformi.
(Beton, 2014)
430 Beograd, Decembar 2014 ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ BEZ ZVONA I PRAPORACA (kritike, prikazi knjiga,književna scena) 431 Presek mojih kritika i prikaza vezanih za književnost. Uživajte, od 2004 do 2014, Lep pozdrav, AN 432 433 Prikaz romana OVDE SMO, ZABAVITE NAS! Elizabet Vurcel, Prozak nacija (Mladi i depresivni u Americi) (Plato, 2004 prevela: Jelena Damjanović-­‐Miklja) “ Neka se Gospod smiluje čoveku koji sumnja u ono u šta veruje” Bruce Springsteen »Brilliant Disguise« Odgovor na pitanje zašto, uzevši za naslov članka stih pesme “Smells Like Teen Spirit« grupe “Nirvana”, pišem prikaz knjige koja je objavljena pre jedanaest godina i kod nas je relativno skoro prevedena nalazi se u samom pitanju. Baš zbog toga. Naravno, razlog je i u činjenici da sam (neobjavljeni) prikaz za ovo, u to vreme (2003,prim.aut.) neprevedeno delo, pisao u želji da apelujem na izdavačke kuće i prevodioce da podare ovaj, i kod nas bestseler, srpskoj publici. Naime, nakon nebrojenih dela o “generaciji iks” pred nama je,nazovimo je tako, knjiga o autorkinoj , američkoj “generaciji ipsilon”, o onima koji su odrastali uz Bruce Springsteen-­‐a i Tom Waits-­‐a da bi sazrevali uz “mračne” bendove kao što su :» Red Hot Chili Peppers«, »Nirvana«, »Butthole Surfers«, »Faith No More«, »Pearl Jam«,«Nick Cave And The Bad Seeds«, »Tindersticks«. Ali, iznad svega, “Prozac Nation« je slika desetogodišnjeg pakla depresije prikazanog iz ugla mlade intelektualke koja cinično poručuje: “Sve je plastično, svi ćemo umreti pre ili kasnije i nije me briga.” 434 Jeza koja izvire iz pripovedanja Elizabet Vurcel nije vezana za nasilje, seks, droge (čak ni alkohol) jer, ovde svega toga skoro da i nema. U stvari, gotovo sve materije koje depresivna Elizabeta unosi u svoje telo su potpuno legalne, sa lekarskim receptom, kao što je i njena porodica stvorena “po receptu” “atomske porodice” -­‐ razvedeni roditelji, odrastanje sa majkom, obrazovani belci, srednja klasa, koledž, letnji kampovi, Univerzitet… I, gde je problem? Problem je u osećaju koji vas proganja, da nešto nije u redu a vi ne možete tačno odrediti šta i to je zapravo definicija depresije. Ujedno, to je i definicija društvene krize, predosećaja kraja savremene civilizacije. Vodeći nas filmično,skokovito kroz autobiografsku priču (inače,ekranizovanu), ne štedeći nikoga a ponajmanje samu sebe, Elizabet Vurcel nam ne otkriva samo manje lepo lice Amerike već i, u dobroj meri, balkansku realnost. Da delo autorke romana »Bitch«, »More«, »Now« i »Again« nije samo preterivanje razmažene Zapadnjakinje rečito govori i činjenica o široko raširenoj upotrebi antidepresiva kod nas, popularnog »bensedina« ili »hofmana« mada se i »prozak« odavno odomaćio. Društveno prihvatljivi opijati imaju istoriju dugu koliko i samo društvo. Ne treba zaboraviti ni Oldosa Hakslija koji je u svom »Vrlom Novom Svetu« predskazao »prozak« kao »somu«, drogu od koje svi postaju mirni, druželjubivi i prijatni tako da nema potreba za sukobima. Doduše, nema potrebe ni za sukobima mišljenja, ni za težnjom čoveka da se suoči sa samim sobom, da otkrije svoju mračnu stranu. Čovek, po Haksliju, živi tako van bola i van sveta, i umire prazan, bez ikakvog saznanja. Ovakav život je, na »prozaku«, vodilo šest miliona Amerikanaca u trenutku kad je Elizabet Vurcel, inače jedna od prvih, opitnih konzumentkinja ovog »leka«, pisala knjigu. I, stvarno, u ovoj »politički korektnoj« primeni nazovi-­‐lekova krije se ništa drugo nego odlaganje suočavanja sa problemom. Lekovima se depresija, kao društveno neprihvatljiv oblik ponašanja, zataškava, a praktičnim delanjem političara, medija, društvenih mehanizama, podstiče. Rascepljeni između zahteva društva i sopstvenih želja, mladi odrastaju kao ličnosti ranjene »in utero«, što rečito objašnjava i koncept grupe “Nirvana«. Zapad je, inače, prepun društava za lečenje alkoholizma ( jednog od društveno prihvatljivih poroka) ali, retki su klubovi gde 435 možete da ustanete i kažete: “Zdravo,ja sam Sem i depresivan sam.” Potisnuti ste, kao neko ko “jednostavno preteruje”-­‐ Ovo »utilitarno« prikrivanje vlada savremenim svetom: radijacije nema, bitna je struja iz nuklearnih elektrana, nasilja nema dok se gangsteri međusobno ubijaju, krvavi ratovi donose profit a ljudski život je teško proceniti, te je, stoga, ništavan a jedna desetina sveta se prežderava kajući se, istovremeno, za glad u Africi. »Nekada se marširalo na Vašington u ime borbe za rasnu, polnu jednakost, za mir, za slobodu seksualne orijentacije. Ne bi me čudilo da jednog dana pola miliona depresivnih ljudi dođe pred Belu kuću zahtevajući da ih neko zabavi.« Ova rečenica, ma kako ironično zvučala, je u stvari autorkin vapaj za ljudskošću, poziv žene koja je na njenu (ne)sreću dovoljno osetljiva da oseti šta nedostaje. Da li smo i mi, gordi na svoje visoko obrazovanje, sa poslovičnom distancom u pristupu, puni akademizma i proverenih citata sposobni za tako nešto? (Književni list, 2004) Književni prikaz MISTERIOZNI POVRATAK NINA KOSTE Četvrta prozna knjiga, roman “Sat pjevanja” Nenada Rizvanovića (Osijek, 1968) teleportuje nas u, danas, “zlatne osamdesete”. Glavni junak, četrnaestogodišnji Oto Olenjuk, odrasta u Osijeku uz od mnogih vršnjaka (ne zaboravimo, odjeci punka i new wavea još žestoko drmaju ovim delom sveta) omražen elektro-­‐pop i Human League. U sebi, kao svojevrsnu utehu ( nesređena porodična situacija, pubertetske emotivne dubioize, kratkovidost, mala, samodovoljna provincijska sredina) pronalazi muzičku žicu koja mu pomaže da se, s gitarom u ruci, izdigne iznad čamotinje. I, da, nalazi prvu ljubav što se u ovakvom tipu romana podrazumeva. No, to nije dovoljno. U liku legendarnog džez i pop pevača, Nina Koste, nekadašnjeg poznanika njegovih roditelja, on nalazi očinsku figuru, mnogo jaču od one koja ga 436 (retko kad) čeka kući-­‐ njegov pravi otac, ex-­‐ krupje i džezer. Kad se suoči sa Ninom Kostom, ostarelim, od krvi i mesa, na koncertu na kojem svira kao njegova pratnja, Oto, guta još jednu gorku pilulu koja, pored prekida prve veze, čini odrastanje-­‐ razočaran je mitskim (ne biološkim) ocem i samim tim ostaje prepušten sam sebi, da odraste i ne obazire se na uzore. “PIRAMIDA” NA KRAJU EPOHE Simbolično smeštena u 1987. godinu koja se može smatrati krajem jedne epohe s obzirom na to da se već sledeće 1988. godine komunizmu jasno video kraj a da je vrtoglavi uspon Slobodana Miloševića označio početak raspada SFRJ, priča ovog romana je koncipirana, kako na klapnama stoji, na “ambiciozan način”. Doduše, ta ambicioznost zahteva kudikamo više prostora nego 136 stranica. Još preciznije: pola romana čini poglavlje “Gornji grad” vezano za samog Ota, njegovu porodicu, odrastanje, zaljubljivanje, časove gitare i prvu ljubav.Ovde je autor promišljeno i vešto prikazao provincijsku sredinu sa svojim “oriđinalima” kao i psihičko stanje glavnog junaka. Ovo je i najcelovitiji deo romana. Sledi “Nino Kosta-­‐ njegove rane godine (1943-­‐1961)”-­‐ faktički intervju sa Ninom Kostom koji čita Oto i koji donekle osvetljava njegovo poreklo (pravo prezime mu je nemačko-­‐Schwaller) , prirodu njegovog odnosa sa Otovom majkom, nekoliko podataka o dalekoj, strancima egzotičnoj Slavoniji, muzičkoj Akademiji, potapanju broda na kojem je bio, izbegličkom kampu u Italiji i,naravno, muzičkim festivalima i tezgi u Las Vegasu. Koncipirano tako da, parafraziraću “burgiju” znamenitog beogradskog sportskog komentatora: “Kao bikini-­‐ pokazuje sve a ne otkriva ništa.” ovo poglavlje je ništa više do priča o čoveku koji je više puta u svom životu menjao svoj identitet-­‐ od nemačkog (po rođenju), ratnog siročeta (roditelji su mu stradali u savezničkom bombardovanju) do hrvatskog u Jugoslaviji a zatim do statusa pokojnog (navodno stradao u brodolomu) izbeglice u Italiji (kvazi-­‐ekonomskog ili šatro-­‐političkog nije precizirano) do internacionalne zvezde latino-­‐imena-­‐ Nino Kosta. I, ko je on zapravo? To je misterija i za njega samog, usamljenog u planinskoj kućici. Tek, čeka ga povratak u rodni kraj gde će njegov život opisati skoro pa pun krug. Šteta što ovde i najviše saznajemo o njemu jer, ovako buran život sveden na dvadesetak stranica je prosto grehota “suziti” tek tako. 437 Poglavlje “Dvorište” se već bavi “impactom” komete “Nino Costa” sa mikrokosmosom zavičaja. Posvećen detaljnoj analizi lokalnih karaktera i rekla-­‐
kazala pričama, autor je, iako precizno i na momente duhovito prikazuje karaktere, mogao ovaj deo komotno i da izostavi jer se čini kao ekskurs koji nas skreće sa glavne priče. Ono što bi moglo da bude prikazano u nekoliko rečenica, u sašaptavanjima u publici pred koncert Nina Coste ovde je otišlo na dvadeset strana. Jasna je motivacija autora da prikaže porodicu u kojoj nema ljudi dovoljno zanimljivih da bi bili neki pandan Nina Koste u Otovim razmišljanjima, podvuče zaparloženost palanke ali, toga je čitalac svestan još u prvom poglavlju. Sam “Koncert” je kratko objašnjenje prikazano okom televizijske kamere: Nino Kosta je nastupio u Đakovu, glasom snažan, pojavom neugledan, pobrao aplauze i rukovao se sa mladim gitaristom Otom. Tu, naravno, dolazi i priča koja može da nas odvede u potpuno drugom smeru: novinar primećuje da je frapantna sličnost između Ota i Nina. Ovo je mamac koji je ubačen u knjigu mada, svakome je jasno da,ukoliko su podaci u njegovoj biografiji tačni, Nino Kosta je može biti Otov otac jer je emigrirao dvanaest godina pre njegovog rođenja. Da su Otova majka i on nastavili da se viđaju i da je…. Ili je, jednostavno, u pitanju slučajnost. Bilo kako bilo, previše je “možda” ili “ako” da bi se doneo takav sud. U poslednjem poglavlju “ Đakovo-­‐Kuševac….” Olenjuci se vraćaju u Osijek. Ovo putovanje do Đakova i nazad je za njih puno otkrića-­‐ otac se sučio sa svojim nekadašnjim takmacom i prevazišao stare omraze.Oto se, kao što već rekoh, otresao Nina kao zamene za oca. Zanimljivo je i kako su poglavlja piramidalno poređana, dakle, od najvećeg od šezdesetak do najmanjeg od četiri stranice. Tako se stvara utisak da se radnja sužava, ubrzava i na kraju kruniše opštom demistifikacijom u nekoliko rečenica. NEKAD SAM BROJAO TALASE NIZ PUČINU…. Iako na prvi pogled nema nekih velikih stilskih ili strukturnih iskoraka postoje neka pitanja na koja nije baš najlakše odgovoriti. Jedno od njih je kako čovek koji peva muziku iz daleke prošlosti i svojom pojavom pripada udaljenom, arhaičnom svetu može da predstavlja neki uzor za tinejdžera koji sluša elektro-­‐pop ali i rok muziku. Odgovor se nalazi u Otovom filmofilstvu i tankom povezivanju Nina Koste i 438 Belmonda. On je, svakako, jedini od lokalaca koji je uspeo u svetu i zavređuje zubog toga kakvo-­‐takvo poštovanje. Ali, opet se čini da su Oto i Niko Kosta povezani na silu. Štaviše, više romanesknog potencijala ima u samom Otovom odrastanju, zabavljanju sa Natašom nego u priči o lasvegaskom zabavljaču. Čini se da je tajanstvena ljubav njegove majke Ilonke isplivala iz prošlosti kao neki grbavi kit, dižući pritom velike talase da bi, nakon par minuta na površini, zauvek nestala ispod nje. I talasi se smire. I nastupi bonaca. I to je to. Jednostavno, kraj knjige vas uopšte ne ostavi iznenađenima: mogli ste pretpostavite da, po starom dobrom pravilu, onaj o kome se mnogo priča a nema ga do pred kraj služi samo tome da vas polije hladnim tušem. Daleko od toga da ovaj roman nema dobrih strana, osim prethodno pobrojanih poseduje dinamičnost, čitljivost, povremeno suptilnu višeznačnost i preciznost ali se čini da bi bolje rešenje za autorabilo da je pustio svoje junake da vode zasebne živote. Naime, da je krenuo stvarno ambiciozno mogao je da napravi neku vrstu osiječke porodične hronike, “n-­‐knjižja” u kojoj bi jedan roman bio posvećen Ninu Kosti a drugi Otu Olenjiku. Na taj način bi i zanimljiv material, zgusnut na malom prostoru mogao da se razmaše a autor dođe do nečega što jbi bilo zaista “pobednička kombinacija”. Ovako pred sobom imamo brz roman za koji se čini da je mnogo više zahvatio nego što u njega može stati. (Booksa, 2010) Književni prikaz ŠUMA NAŠA PALANAČKA Ako bi nekome ikad palo na pamet na iz spiska dramskih pisaca izbriše sve koji su kritički pisali o palanačkim/ seoskim sredinama zemalja iz kojih su potekli onda u „našim malim sivim ćelijama“ ne bi bilo sledećih autora: Gogolja, napadača na „Majčicu Rusiju“, Syngea, O’ Casseya, McDonagha-­‐ „izdajnika“ Smaragdnog Ostrva, Krleže „ antivučjakovca“ a o „izrodima srpskog roda“ kakvi su Jovan Sterija Popović i Milica Novković i da ne govorimo. Istinsku čast da se pridruži spisku „izbrisanih“, onih koji kritikujući njene mane, iako često okruženi nerazumevanjem sredine iz 439 koje su potekli, zapravo pomažu da se ona trgne iz konzervativnosti i učmalosti, ima i Borivoj Radaković (1951), autor „Breze“, drame u dva „dogoda“ napisane na kajkavskom narečju a po motivima iz proze Slavka Kolara. Radaković, uspešan dramski pisac, analizirajući večito durštvene probleme ovaj put je iz gradske, navijačke sredine (Dobrodošli u plavi pakao“, 1994) premestio fokus na zagorsko selo. Radnja drame smeštene u dvadesete godine prošlog veka je na prvi pogled jednostavna: Janica Labudan, žena Marka Labudana, šumara i pustahije, u koju je zaljubljen „seoski svetac“ Joža Sveti, rađa dete koje umire za deset dana. Janica se razboljeva (verovatno od sepse) i umire, nevoljena i neshvaćena. Marko, sad udovac, kojem je do živine stalo više nego do svoje žene, pristaje da bude barjaktar na venčanju sina Vida „Amerikaneca“ Žugečiča. Pijan, on upropaštava svadbu i, prebijen od čoveka na čiju je ženu nasrnuo, planira da pobije sve koji su mu stali na put. U svom alkoholnom ludilu Marko nailazi na leš Jože Svetog koji visi sa grana drveta. RAKIJA, BLUD I LICEMERJE No, u srži ovog „dramskog spelavanja“ nije samo kritika zatvorenosti i zatucanosti izolovane seoske sredine što se da na prvi pogled zaključiti na osnovu kratkog sadržaja. Pogledajmo sam početak drame: Dora, Janičina svekrva i Jaga, njena prva snaja, ne obraćaju ni najmanje pažnju na teške muke koje trpi Janica a rakija teče u potocima. Ovo je parodijski momenat dostojan McDonagha-­‐ koliko god da piju Dora i Jaga ne propadaju kao i ona majka od osamdeset leta u „Sakatom Biliju“ koju sin uzaludno naliva u nadi da će je ubiti i tako se konačno osamostaliti u svojim pedesetim. Ali, nije samo sumanuto ispijanje žestine veza sa McDonaghovom Irskom (ili Spasojevićevom Srbijom iz „Odumiranja“). Iako se Janičino dete sahranjuje tog istog dana one ne obraćaju kakvu pažnju na to. Nema nikakvog saosećanja čak ni trunčice pripite nežnosti. Žene su ovde mahom krupne, jake, sklone alkoholu, maltene muškarci koji mogu da rađaju i doje. I tu se, upravo, vidi pravo lice sredine koja, kao i balkanska, predstavlja pravi represivni sistem u kojem se tačno zna red i poredak: žene su „mašine“ za rađanje i poslove po kući, muškarci su cenjeni ako su u „državnoj službi“, naređenje, brutalnost i psovka su osnovni način komunikacije, stranci su uljezi, lepo je prokleto, nauka sumnjiva, umetnost je nepotrebna, Bog je 440 svima u ustima (spominje se Njegova volja, Njegova pomoć, Hristovih pet rana) ali je, „u praktičnom životu“, dobar kao maskota koja se ne meša u život, osećanja su smešna stvar a po nekima su zajedno sa oplakivanjem preminulih, ukinuta (kako Vid tvrdi za Ameriku) i pokazuju samo slabost ožalošćenih. Jednom rečju, ovakva sredina je (bila ona zagorska ili šumadijska) idealna podloga za uzgajanje totalitarnih ideologija „krvi i tla“, za izrastanje prave šume Striborove u kojoj nesmetano mogu da pljačkaju razni politički mešetari. I ma koliko se zaklanjali iza fraza i ideologije na kraju je to uvek jedno te isto, kao u slučaju „Amerikaneca“-­‐ sitni sebični interes , nezakonita seča drveća ili krivolov. I kad u takvoj šumi izraste lepa devojka, Janica, „vitka kao breza“, ona, kao i prava breza okružena ogromnim drvećem, tamne, debele kore, može jedino da uvene. Janica, inače, u toku cele drame nema neku mogućnost izbora: ona ne voli Marka, viđa ga dva puta i to nakratko i već je, voljom roditelja, isprošena. Njen lik, jednom rečju, deluje manje živopisan u odnosu na ostale ali to niej zbog odsustva spisateljske imaginacije već upravo zato što nikad nema dovoljno šanse ni da se pokaže onakvim kakav jeste i da zablista te predstavlja pre potencijal nego kvalitet. On a nije za primitivan seoski život ali definitivno nije ni za raj, za manastir. Za šta je Janica? Za normalan život kojeg nema. DOES THE BODY RULE THE MIND OR THE MIND RULES THE BODY? Iz seoske sredine je delimično izmešten i Joža Sveti, polujurodivi sa umetničkom crtom koji delje skulpture od drveta (jedna od brojnih biblijskih asocijacija) i ima utešnu reč za svaku priliku. Joža se trudi da živi kao Hrist a završava život vešajući se, kao Juda. Njegova „izdaja“ hrišćanskih principa (a sucid to de facto jeste) nije vođena srebroljubljem već predstavlja čin očaja čoveka koji prikriva putene strasti tasko što namerava da s Janicom ode u manastir gde bi, kao kaluđer i kaluđerica, živeli u idealnoj, netelesnoj ljubavi. Rascepljen između ljudskog, koje mu deluje gore od Sviftovih Jahua i božanskog, koje je po definiciji, nedostižno, Joža ne bira srednji put koji bi bio i najlogičniji-­‐ put slobodnog umetnika, svetovnjaka. Razlog tome je jednostavan-­‐ u tom slučaju bi on morao da bude iskren prema Janici i prema sebi i, što je još važnije, prema sredini izvan koje ne postoji. Njegov ceo život je, i to shvata okružen pijanim, iskrivljenim licima seljaka, velika samoobmana: Religija, nepisani 441 moralni kodeksi, ideali postoje samo da bi se kršili i unižavali a onaj koji,kao Joža, prihvata konvencije vere, ispada nasamaren i nemoćan da uradi bilo šta. Joža gubi, samim tim, nadu da će Janicu videti u raju i ubija se, ravnodušan, jer za njega ni pakla nema. Ono što je opasnost za Radakovićevu dramu nije sasvim sigurno naracija koja je jasna, vrcava, životna, ponekad jezivo sarkastična (Markova opsednutost negovanjem ćurke dok mu dete i žena leže u sanduku podseća na Padrigovo uništavanje svih koji su takli njegovog mačka Tomasa u „Poručniku sa Inishmorea“ McDonagha) niti u dobro vođenoj radnji, jasnim, autentičnim likovima pa ni jeziku koji sadrži u sebi i štokavštine i savremenoj publici bliskih izraza (što je još jedna namera da se povuče jasna paralela sa savremenom Hrvatskom i, dodao bih, ne samo njom) već u tumačenju publike i kritike. Da pojednostavim: u ovom delu je sila napada daleko jača od sile otpora i jedina dva pozitivna junaka (Joža je, uslovno rečeno, dobar)sve vreme „trpe radnju“. Samim tim se nameće zaključak: „Da, to smo mi i to je tako kako je i, šta s tim?“ Govorim iz „srpskog iskustva“: ako izuzmemo retko i po pravilu pogrešno čitanog Steriju, veliki broj drama koje su kritički govorile o „našim naravima“ su čitane na krajnje pogrešan način: Stankovićeva „Koštana“ je bila dert-­‐ komad sa pevanjem u kojem je Mitke, bekrija i slabić, pozitivan junak a Koštana samo simbol cveta koji raste na bunjištu i tu vene, Novkovićkin „Kamen pod glavu“ priča o zatucanim seljacima koji nisu dovoljno pametni da odu u grad, Kovačevićevi zlodusi Topalovići iz „Maratonaca“ ili „Radovan Treći“ smešni „alanfordovci“ balkanskog auditorijuma zaljubljenog u sopstvene slabosti. Dakle, autor je u opasnosti da se njegovo delo ne shvati kao pobuna, provokacija, poziv sredini da pogleda u svoje ogledalo već komad iz sada već drevnog života ali to nije Radakovićeva krivica već samog društva koje je, kao i ono kojem pripada autor ovog članka, pati od iskrivljene estetske i moralne dioptrije, da citiram S.P. Morrriseya, autora stihova iz međunaslova, „still ill“. (Booksa, 2010) 442 Bora Ćosić, Kratko detinjstvo u Agramu (Durieux, 2011) ORIGINALNA SEPIJA Bora Ćosić (1932), jedan od najznačajnijih eks-­‐jugoslovenskih pisaca, autor dela “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, “Barokno oko” “Dnevnik apatrida”, objavio je kratak roman -­‐ prisećanje na njegovih prvih pet godina života u Zagrebu, gradu kojem se često vraćao. Po Danilu Kišu, autora određuju doživljaji u prvim godinama života. Stoga ne čudi ovaj Ćosićev osvrt na rano detinjstvo. Likovi, zgrade, istorijski događaji koji su većini savremenih čitalaca poznati sa starih, žućkasto-­‐ zelenkastih fotografija oživeli su u ovom delu, dobili svoje prave dimenzije, karaktere, boje, mirise kao da postoje upravo danas i ovde. Ćosićev vremeplov je iskren, ogoljen, a putovanje na koje nas vodi bliže i autentičnije od zbrzanih, skoro robotizovanih života koje vodimo, trodimenzionalno i barokno raskošno. U ŠIROKOM SVIJETU Autor, hronološki nižući događaje iz svog detinjstva, nema tendenciju da stvori roman sa zapletom ili bilo kakvom konstantom radnje. Rane godine i rani jadi vezani za njih su previše kompleksni i ispreturani da bi se uniformisali i složili u potpuno logičnu i čvrstu romanesknu strukturu. No, baš takva, rasparčana iskustva omogućuju piscu da se, kako dete, igra s delovima sećanja težeći, usput, da ih poveže u jedinstvenu mada diskurzivnu priču o detinjstvu. Sam podnaslov Ćosićevih prisećanja-­‐ “Ljuske od jajeta 1932-­‐1937” govori o tome da pokušava, kao i svi ostali smrtnici, zbog kog razloga je došao na ovaj svet u Mrazovićevoj ulici “nazvanoj po nekom nepoznatom Hrvatu” ali i da, rekonstruišući dane u kojima se “ispilio”, prohodao i počeo da upoznaje svet, nekako sastavi deliće ljuske u kojoj je bio i sagleda sebe od samog početka. Ovaj poduhvat je zahtevan, štaviše skoro neostvariv. Iako se čovek ne može sećati svog rođenja a retko i bilo čega u prve dve godine života, autor pokušava da rekonstruiše to vreme. Zato počinje od detetove fascinacije svetlom, odakle dolazi, kuda ide, kako se smenjuju dan i noć. Opčinjenost svetlošću je savršeno razumljiva – ona je prvo što čovek vidi kad dolazi na svet, jaka, zaslepljujuća, magična. 443 Ćosić je dobro osetio i osećaj kod deteta, intenzivan i retko ponovljiv, blizak blaženosti i kaže: “Pamtim svejedno onu mekotu koja me je dočekala a da li sam je zaslužio bilo čim, ne znam.” Uljuljkanost deteta, okruženost ljubavlju, mekanim posteljama i igračkama, sve je to neponovljiv osećaj koji čovek više nikad neće imati u životu. I upravo zbog toga, iako se čini da je Ćosićevo detinjstvo bilo veselije i mirnije od mnogih drugih, kroz celo delo provejava melanholija, tuga. Tako je svaki predmet koji se pojavi u romanu i fascinira dete istovremeno oslikan proznim sfumatom i na njemu se, pre neko što je opažen, već uhvatila patina, tj. postao je prošlost pre nego što je opažen. Seta i tuga se pojačavaju činjenicom da se roman odvija u Zagrebu koji je u knjizi opisan kao izrazito melanholičan, srednjoevropski grad. Zanimljivo je da ovakvi opisi dolaze iz pera čoveka u njegovim sedamdesetim, svesnog da ljudi, kao i deca, stalno traže nove doživljaje, nova lica, nove predmete koji bi ih fascinirali i učinili njihovo postojanje smislenijim. Nije slučajno da je rečenica Borisa Pasternaka: “Bilo je udobno i lepo, ali strašno tužno” moto knjige. Tuga o kojoj se govori nije vezana za zasićenost deteta jednom od milion igračaka u nizu već za činjenicu da se u detinjstvu svet postepeno otkriva ali nikad poptuno i da je onda, kad se čini da poslednji deo samo što nije otkriven, detinjstvo prestaje kao što prestaje ta, po autoru, dragocena omamljenost i zamagljenost sveta oko sebe nakon neke lakše i odležane dečije bolesti. Svet ponovo dobija svoj fokus i postaje snažan, grubih obrisa, agresivan. No, nije sve tako tužno u Ćosićevoj knjizi. Naivnost deteta je uvek zahvalan komički materijal. Tako Ćosić sa razigranom lakoćom opisuje neke od prvih žena koje je video i koje su , gotovo sve imale nausnice. U dečijoj uobrazilji se to pretvorilo u pravilo – žene moraju da imaju brkove! Lep je i opis važnih društvenih događaja koji čine da se odrasli ponašaju gore od dece. Smešan je i vatrogasni bal na kojem učestvuju ugledni građani i u ovoj slici ima nešto od diskretnog, suptilnog humora iz “Gori, gori mila gospođice” Miloša Formana. Igra rečima je naročito zahvalna kad dete, iz svoje prespektive, sagledava bezuspešne pokušaje odraslih da mu približe svoj svet. Tako opisujući vežbe sportskog sokolskog društva, gomile znojavih, do pojasa golih muškaraca otac objašnjava: “Ovo su sokoli. To su izumeli u Češkoj”. Daleki svet je prikazan, nimalo slučajno, kao niz plakata u turističkoj 444 agenciji koji prikazuju udaljene plaže koje dečakova porodica neće posetiti. Jedini razlog zbog kojeg sa majkom posećuje turističke agencije je, čini se, da ove posete krepe majčinu maštu. U DEČIJOJ REPUBLICI Zanimljiva je Ćosićeva konstatacija o tome kad dete, zapravo postaje svesno sebe, kao posebnog bića, izolovanog u svom malom svetu kao da je neka mala karelofinska grupa usred severne divljine. Do nezavisnosti i proglašavanja nezavisnosti “dečije republike” dolazi u odsustvu odraslih, dok je otac na poslu ili majka u kupovini. Tada stan postaje teritorija nove republike koja traje do povratka roditelja. Baš taj mali prikaz dečijih razmišljanja govori o tome da čovek, ma koliko je upućen na druge ili, neosporno, od malih nogu zavisi od drugih, u jednom delu svoje ličnosti ima neopisivu težnju da bude poseban, slobodan, nesputan a stan predstavlja ništa drugo do minijaturnu kopiju sveta koji treba istražiti. U romanu ima i događaja koji detetu nisu bili u to vreme jasni ali ih je docnije potpuno sagledao: finansijske kalkulacije imućnijih građana, otimanje za ples na balovima, atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, susret sa vojskom, smrću i crkvom. Poslednja dva događaja su naročito zanimljiva, smrt po svojoj iznenadnosti i mirnom tonu kojim se docnije govorilo o tome događaju a dolazak u crkvu po svojoj ekspresivnosti. Samoubistvo nesrećno zaljubljenog redova iz Virovitice za mnoge predstavlja samo pucanj iz pravca kasarne koji ne povezuju s nečim značajnim. Nasuprot ovoj “nevažnoj” priči je storija o uglednim Zagrepčanima koji su klečali pred kraljevim kovčegom. U očima mnogih, tragedija je ono što se dešava uglednim, poznatim ljudima dok se često prelazi preko nesreće “običnih” ljudi. Odlazak u crkvu deluje u Ćosićevim očima kao neprijatno iskustvo. Snažan miris tamjana, ozbiljnost pastve i pravoslavni sveštenici sa dugačkim bradama ga plaše kao i rituali vezani za ritual krštenja koji ne razume a, iskreno rečeno, ni mnogim odraslim ljudima nije najjasniji. Smrt i odlazak u crkvu imaju jednu zajedničku osobinu – ispunjavaju život dečaka na prvi pogled iracionalnom nelagodnošću i negodovanjem. Ovo instinktivno reagovanje nije ništa drugo do realan strah ljudi, koji se smatra racionalnim i poželjnim, od vlasti, armije, crkve, 445 smrti. Dečija republika će s vremenom postepeno iščezavati kao što nestaju i sećanja vezana za detinjstvo. IN THE NUTSHELL Ćosićevo delo je osobeno u detaljnosti, preciznosti u opisivanju ljudi i događaja. Ono u čemu autor uspeva, a danas je takvih malo, je da nam u jednoj rečenici stvori sliku a da se, već u sledečoj ne ponovi ili bavi zaludnim poentiranjem već prelazi na sledeću. Na taj način mi gladnim, dečijim očima pozajmljenim od pisca, uspevamo da sagledamo negdašnji svet. Naravno, u tim slikama ima i svojevrsne dokumentarne građe, prikaza predratnog Zagreba ali je to u drugom planu i može se više posmatrati kao deo kolorita. Iako se dokumentarnosti, koja ide do nekih bizarnih izuma kao što je mašinica za kopčanje ili imena odavno zatvorenih firmi, ne može ništa prigovoriti ono što najviše privlači pažnju je, pored lepih i slikovitih opisa, vizura. Autor uspeva da izbegne sve one jevtine podmetačine na koje pristaju toliki dečiji pisci kad pišu o svom detinjstvu – preterano sentimentalisanje, narcizam, imitiranje dečijeg govora koji valjda treba da nasmeje publiku. Ukratko, “Kratko detinjstvo u Agramu” jeste roman o ranom detinjstvu ali nije dečiji roman što, naravno, ne znači da ga ne mogu čitati deca. Ovo je roman za sve izuzev onih koji su zaboravili da su bili deca. ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ (Booksa, 2011) Goran Ferčec, Ovdje neće biti čuda (Fraktura, 2011) NEPODNOŠLJIVA TEŽINA SUOČAVANJA U romanu -­‐ prvencu dramaturga Gorana Ferčeca “Ovdje neće biti čuda” autor se bavi izmeštenim čovekom čije je postojanje u savremenom svetu ništa više do neprestana agonija.Ferčecov roman se sastoji od dve jednake celine. Prva celina govoori o, Benderu, umetniku koji je na više nivoa izdvojen u odosu na svoju okolinu, nastanjen u Nemačkoj, ali sa korenima u Hrvatskoj besposlen, usamljen i 446 homoseksualac. On, za razliku od njegovog prezimenjaka Ostapa Bendera, majstora prevare iz dela Iljfa i Petrova, ne zna da se “snađe” u savremenom svetu i njegova sudbina je, za razliku od Benderove, tragična. Umetnika -­‐ Bendera je svet “snašao”. Do promene u njegovom grozničavom tavorenju dolazi kad sazna da je njegova majka nestala. U drugom delu se Bender vraća u rodno mesto, ratom opustošeno selo u Hrvatskoj. Otkriva da je u ovom, za njega već zaboravljenom kraju, vreme stalo. Kuće, hrvatske i srpske, su puste i niko se neće vratiti. Potraga za majkom je neuspešna. Otac umire. Bender spaljuje porodičnu kuću u kojoj leži leš njegovog oca i beži a da ne zna ni sam gde. DUGO PUTOVANJE U NEIZVESNOST U prvom delu su fizička slabost, strahovi, nesigurnosti, njegova usamljenost i bezuspešni pokušaju da sastavi parčiće rasutog života prikazani skoro mikroskopski precizno u rečenicama-­‐kadrovima što i ne čudi s obzirom da je autor dramaturg. Benderov život nalikuje na francuske novotalasne filmove – muče ga najdublji egzistencijalni strahovi, više na filozofskom nego na materijalnom nivou (mada ni oni nisu za potcenjivanje), na ulicama ispod njegovog prozora se odvijaju ideološke borbe koje ne razume, stanovnici grada u kojem živi komuniciraju na čudan, otuđen način. Čak je i Benderova fizionomija indikativna jer liči na francuskog reditelja Žan-­‐
Lik Godara što je posebno zanimljivo s obzirom da Ferčecova naracija podseća na kadrove iz novotalasnih filmova. Usamljenost savremenog čoveka zna da bude zanimljiva ako se predstavlja kao rezultat radoholičarstva pomešanog sa kokainom (Begbede) ili zasićenost ocvalog hedoniste (Uelebek). Neki bi rekli da u pobrojanim pristupima ima ponečeg teatralnog, samosažaljivog, sa satiričnim ili sarkastičnim otklonom. Kod Ferčeca to nije slučaj – usamljenost njegovog junaka je pravi pakao na Zemlji. Stoga je autor, e da bi publici približio taj pakao, napravio toliko dugu ekspoziciju. Kratke rečenice, pokatkad aforistične, nalaze se na onoj tankoj granici između scenarija i romana. Iako se se isprva može učiniti da veliki broj kratkih rečenica može da zamori čitaoca to ovde nije slučaj. Reč je o romanesknom stakatu koji ne promašuje tonove. Mogao je Ferčec da, kao srbijanski “enter” pisac, Vladimir Kecmanović, nameni svakoj svojoj rečenici poseban red, pretenciozno tvrdeći da je njegov roman i scenario i 447 roman i poema. A i pregledno je, nema šta. Umesto toga, autor je uputio izazov čitaocima da se probijaju kroz skoro neurotične rečenice -­‐ kadrove koje prate Bendera dok se bori sa sitnim gadostima života kao što je povreda koju je dobio jer je stao na figuricu Aragorna iz “Gospodara prstenova” što se može protumačiti kao loš znak jer je uništio figuru savremenog idola, za obožavaoce Tolkinovog dela gotovo božanstva ili barem arhanđela ali i baksuzluk u intimnom životu. Naime, Vigo Mortensen, koji u ekranizaciji trilogije igra Aragorna, je gej-­‐ ikona. Benderov potom za dlaku izbija prebijanje od strane policije zbog učestvovanja u uličnim demonstracijama da bi docnije bio prebijen u parku. Ove dve poslednje epizode su posebno zanimljive jer autor, kao i na drugim mestima u romanu, ne propušta priliku da stvari ostavi otvorenim. Nije jasno u kakvim demonstracijama Bender učestvuje osim da je među demonstrantima mnogo pripadnika drugih rasa. Da li je u pitanju borba protiv ugnjetavanja emigranata, antiglobalistički skup? Ideološki i etički pogledi glavnog junaka nisu jasni. Pridružio se protestu zato što ga je jedan od demonstranata pozvao ili, možda, zato što ga pomenuti privlači. Očito je da nema rasnih i nacionalnih predrasuda ali ništa više od toga. On , na prvi pogled, nema mnogo istorijskog ili ideološkog prtljaga. Ni njegovo prebijanje u parku nije najjasnije – da li je posledica pogrešnog pristupa ili homofobije napadača? U ČISTILIŠTU Do trenutka kad ga otac nazove čitaoci ne znaju Benderovo poreklo. Njegovo prezime zvuči nemački a ljudi iz njegovog okruženja nemaju imena. Ovo nije nimalo slučajno jer autor teži da podvuče Benderovu usamljenost i izdvojenost. Njegovo putovanje u Hrvatsku deluje odlazak u stran, dalek svet a ne obližnju evropsku državu. Umesto užurbanosti i prenatrpanosti velegrada, dočekuje ga ruralna pustoš. Benderov otac je prerano ostareo, izdržava se kako zna i ume a ponekad “pozajmljuje” predmete iz napuštenih kuća. Ne smatra svoje delo krađom. Ionako se niko neće vratiti po imovinu. Iz nekih vremena kad su još živela u tom kraju iskrsavaju imena i prezimena komšija, njihove dece, mesta koja su Bender i roditelji obilazili u nekadašnjoj Jugoslaviji. Iskrsavaju ponovo mape zemlje koje nema, gradovi iz kojih se bežalo ili su uništavani. I tu dolazi do paradoksa -­‐ u prvom, “nemačkom” delu romana, nema imena i toponima ali ima ljudi dok je drugi deo 448 romana u pustari kojoj su još jedino ostala imena napuštenih mesta i porodica koje više ne žive tu. Sam nestanak Benderove majke je neobjašnjen. Motive za odlazak od kuće nije imala. Živela je u pustom kraju i teško da je naišla na bilo koga poznatog. Postoji indikacija u tekstu da je oko sela bilo mnogo minskih polja i da je majka možda stala na jednu od njih no, i to nije najbolje objašnjenje, s obzirom da su policijski psi mogli da nanjuše njene ostatke. Objašnjenje nije logičko već metafizičko – nestala je jer je mnogo pre toga postala nevidljiva za mnoge i živela samo formalno. Bender i njegov otac su svesni da je neće naći. Potraga je bezuspešna i obojica, iako ne govore o tome, predosećaju da je mrtva. Smrt i razaranje okružuju Benderovu kuću, priče o ratu, seljanima koje je jedna ili druga armija proterivala iz kuća. Posebno je užasna priča o porodici koja je stradala od ručne granate u podrumu kuće. Da li zbog toga što su bili druge nacionalnosti ili su se vojnici plašili da su u podrumu naoružani neprijatelji nije jasno. Poseban paradoks je da modernizacija nije zaobišla ni Benderov zavičaj – lokalni putevi su povezani sa nekadašnjim autoputom Bratstva i jedinstva ali više nema ljudi koji bi ih koristili. U ovoj zabiti Bender nailazi na mladića, jednog od retkih koji su ostali, s kojim pokušava da se upusti u seksualnu vezu ali u tome ne uspeva. Bio u jednom ili u drugom svetu, Bender ostaje usamljen a njegovi pokušaju da bude intiman trapavi su i nedorečeni. Smrt Benderovog oca predstavlja olakšanje za napaćenog starca ali i motivaciju za Bendera da dođe do katarze, pročišćenja. On pokušava da do pročišćenja, spoznaje dođe spaljujući porodični dom i telo roditelja. Ne postoji kraj, ne postoji dno, samo neprestano posrtanje kroz život. Spaljujući svoj skoro zaboravljeni, nekadašnji život, Bender nije uspeo da uništi glavne probleme koji ga pritiskaju i zato je kraj, po svojoj suštini, antikatarzičan. SEĆAŠ LI SE DEVEDESETIH? Ono što izdvaja Ferčecov roman u odnosu na brojne romane koji se bave ratovima devedesetih i njihovim posledicama je snažan, ličan, egizstencijalistički pristup. Ono što je ostalo posle ratnih užasa je usamljen, ogoljen čovek koji više nema vezu sa koji se bori ali ne uspeva da pobegne od svoje prošlosti. Iako Nemačka iz romana podseća na veliku košnicu stvara se utisak da velika utrošena energija ne stvara 449 ništa veliko i da je došlo do društvene, ekonomske, ideološke entropije u kojoj pojedincu, kao u nekom ekspresionističkom komadu, preostaje jedino da strada ili bude poražen u poslednjoj sceni. Velegrad u kojem Bender živi je taman, u polumraku, skoro gotički pa onaj, naoko bolji, zapadni svet, iako je bučan, prenatrpan i šarolik deluje u Ferčecovom romanu hladno, pusto, kao rodni Benderov kraj. Svet evropske budućnosti, napretka kojem se teži, se urušava na naše oči. Samim tim se stvara utisak da je deo ratom opustošene, ekonomski znatno manje razvijene zemlje od Nemačke, ne prošlost već žalosna budućnost sveta – kad prođu ratovi, krize, društveni nemiri ostaće samo usamljeni ljudi koje će povezati putevi koji neće voditi nigde i kojima će se slabo ko voziti. Ferčec je, na taj način, pripovedajući o čoveku koji se nalazi na pola puta između dve zemlje koje se, svaka na svoj način, urušavaju, dao romanu univerzalnu, humanističku poruku koja nadrasta lokalne okvire i može se primeniti na čitav svet. (Booksa, 2011) ANĐELI I DRUGE AVETINJE U svojoj drami “Potamneli anđeli balkanskih ratova”, objavljenoj u izdanju Bookinga, pisac i muzičar Borislav Čičovački (1966) pokušava da na čak 167 strana prikaže “fantazmogoriju jednog suđenja” tj. suđenja Ratku Mladiću u Hagu. Priča počinje tako što zbunjeni Tribunal, koji ne poznaje baš najbolje lokalnu istoriju, priziva seni vladara i uticajnih političkih figura od seobe Slovena na Balkan naovamo e da bi rasvetlio šta je to dovelo
Download

Kontakt - ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ