Beograd, decembar, 2014
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
HOĆEMO O POLITICI
(članci)
1 Ovi članci su pisani u periodu 2000- 2014 godine i neki od njih nikad nisu objavljeni u
medijima iz, na prvi pogled, nerazumljivih razloga. Ugodno čitanje,
AN
2 Krater na srpskoj političkoj sceni
LEVICA I KAKO JE NAĆI
Svako ko je iole upoznat sa politikom na srpskoj sceni reći će vam da postoje tri
opcije: centar (sa valerima od desnog do nešto „levljeg“) , desnica (sa valerima od tzv.
„umerene“ do ekstremne –sedela ona u Parlamentu sa majicama urešenim zločinačkim
njuškama ili marširala u čast Hitlera, svejedno) i „levica“ ( SPS i rahmetli JUL). Pod
pojmom levice se krije ništa drugo do grupa eks-komunističkih aparatčika/današnjih
vlasnika velikih firmi, Miloševićevih plutokrata koji su se iskreno zaklinjali u mir i
socijalnu pravdu otprilike onoliko koliko se papa moli klingonskim božanstvima. U
prevodu na srpski-organizovana levica u Srbiji ne postoji.
Doduše, neke od stranaka centra se ponekad nazivaju i socijaldemokratskim, članice
su reformisane Internacionale i veruju u savez rada i kapitala. Pomenuti savez o kojem
sanjaju naši champagne socialists naročito dolazi do izražaja kada vašu, do juče državnu
firmu, prodaju biznismenu (strancu ili domaćem, svejedno) a on vas nakon tri godine
otpusti bez prava na otpreminu a pritom vam još zakine beneficije. Ili, recimo, kad vas
zaposle kao pripravnika, vi rmbačite džabe tri meseca(ili duže) a onda kažu da „ne
zadovoljavate“ i postave nekog drugog na vaše mesto te ponove isti postupak. I gde je tu
pravna zaštita? Nigde, kao i kod onih nesrećnih devojaka koje su radile po buticima u
vreme tiranije.
Zapravo, socijalna služba je u ovoj zemlji sve slabija, krediti i za one sa prosečnim
primanjima postaju besmisleni a najveći sindikati su ništa drugo do pioni ove ili one
stranke a u 90% slučajeva ostaci one organizacije koja je, u Titovo vreme, bila poznata
po polutkama i novogodišnjim paketićima. Smešno je da je ta retorika još živa u
demagoškim obećanjima SRS-a (setimo se hleba za siću, izjednačenja plata i sličnih
akcija) koja upravo na kartu socijalnog više nego fašistoidne, ksenofobne retorike (mada
3 ni njen uticaj ne treba zanemariti) u poslednje vreme pridobija dobar deo glasova
siromašnijih slojeva.
KAD KAŽEM SOLIDARNOST MISLIM...
Razlozi za odsustvo levice iz političkog života Srbije nisu, s jedne strane, ni
najmanje nerazumljivi: Miloševićeva diktatura je oborena, delom, i zahvaljujući energiji
punoj snažnog antikomunističkog odijuma koji je, nakon 56 godina vladavine Tita i
njegovih epigona, bio potpuno razumljiv. Dodajmo tome hiljade egzekucija,
proterivanja, slanja tinejdžera u rat, maltretiranja počinjenih u ime komunizma, za
kazamate, logore, cenzuru misli i delanja i stvaranje dva sloja u bivšoj SFRJ-članovi
Partije i svi ostali. I onda mladi ljudi devedesetih prošlog veka, mnogi od njih po ličnim
stavovima u suštini bliski levici viču: „Bando crvena, Better dead then red, Idemo kontradesno“, da citiramo neke od zaboravljenih parola. Naravno, revolt ne zna za nijanse pa je
sve što ima „c“ od crvenog i „l“ od levog odbačeno u mnogim glavama kao potencijalno
opasno. „Nema povratka na staro!“viču tranzicijski konformisti i spremno uskaču na
genetski, partijski ili novčano nabavljena mesta. Da spomenete tešku socijalnu situaciju i
činjenicu da stotinu porodica poseduje najveći deo ove zemlje proglasiće vas za „crvenu
vešticu“ kao da su inkarnacija senatora McCarthy-ja. Doduše, zaboravljeno je i to da
dobar deo levice u Evropi nije na staljinističkom, maoističkom, slobističkom ili
nekakvom drugom „dopu“ te da još postoje ljudi koji veruju u istinsku ravnopravnost i
mogućnost stvaranja društva na humanim osnovama.
Kamen saplitanja je, svakako, i lokalna nacionalna mitologija koja itekako i daje
čini dobar deo političkog života i kojoj gotovo sve stranke daju žrtve zaklinjući se,
direktno ili indirektno, u Pleme, Tle i Veru Pravoslavnu. Takav klimat sigurno ne
odgovara anacionalnim i antiksenofobičnim ubeđenjima. Sitna zamazivanja očiju kao
„društveno odgovorno poslovanje“ velikih firmi, a zaživelo je i kod nas, je ništa drugo
do bacanje mrvica onima kojima ste oteli celu veknu. To je lepota sistema-mnogo se laje
a ništa ne menja: penzioni fondovi se ukidaju, nižu rasni zločini u atmosferi lažne
političke korektnosti, deca i dalje rade u zapadnjačkim fabrikama na teritorijama zemalja
Trećeg sveta, diktatori postavljeni od CIA-e i dalje vedre i oblače nad svojim napaćenim
narodima, vojne intervencije su uobičajena vest uz jutarnju kafu, totalitarnost Kine je
prihvaćena jer ide ruku pod ruku sa ekspanzijom kapitalizma, Rusija može eliminisati
4 koga hoće dok god predsednici tepaju jedan drugome „Vlad“i „Džordži“ a
neokolonijalizam cveta samo se sad zove globalizam. Big change!
Da paradoks u ovoj priči bude veći, Evropa nije mnogo pomogla svojim primerom:
pomislimo samo na poljsku „Solidarnošć“, radnički pokret koji je izneverio nade svog
naroda nakon obaranja komunističkog režima skrenuvši usput naglo udesno kao i u niz
korupcionaških afera. New Labour u Velikoj Britaniji koja je odavno prestala da bude
levičarska stranka donedavno je podržavala politiku SAD u Iraku. Pametno su se setilibesmisleno je nastaviti sa slanjem britanskih trupa sad kad dve trećine Amerikanaca
veruje u prestanak rata koji je po krvavosti rame uz rame sa našim, balkanskim. Možemo
se setiti i ratno raspoloženih „zelenih“ i socijaldemokrata u Nemačkoj za vreme
bombardovanja eks-SRJ 1999. godine. Paralela sa izdajom principa mira skoro svih
socijalista u Evropi 1914. godine (izuzev srpskih i bugarskih koji su glasali protiv ratnih
kredita) nameće se sama od sebe.
Tu, nažalost, nije kraj spiska. Dobar deo evropske levice ili boluje od duhova prošlosti
ili je postao deo vladajuće plutkoratije, zaboravljajući, u oba slučaja, ono što je njihov
razlof postojanja i oni su se, svojevoljno, dezintegrisali. Nekad neshvatljiva podrška
„levih“ stranaka NATO paktu danas je postala sine qua non njihove politike koja se za
bledu nijansu razlikuje od neke konzervativne. Ako bi neko zaista želeo da se iskreno
odredi prema nasilnoj vojnoj mašineriji koja je ništa drugo do „SAD plus ostali na
krstaškom pohodu protiv Orijenta(a Srbija tu ima ulogu male ali bitne karikice na
zapadnoj verižnjači)“ dobio bi deo starog integriteta i izgubio cenzus a to je danas, kad se
mnogo manje žrtve ubrajaju u „heroizam“, nemoguće.
Ono što se navodi kao alternativa je čitav niz antiglobalističkih organizacija i pokreta
a ovde su spomena vredne samo one koje se ne zalažu za oružano nasilje ali ni
kompromise sa ksenofobijom,militarizmom ili korporativnim kapitalizmom. Njihov
problem nije toliko u tome što nemaju brojno članstvo ili poslanike u evropskom
Parlamentu. Nije problem ni to što su često deo „putujućeg cirkusa“ protiv G-8 koliko što
se jasno ne distanciraju od ekstremnih desničara koji se takođe izdaju za antiglobaliste i
pojavljuju na istim skupovima. Poznato je iz istorije-saberite sluđenog socijalistu i
agresivnog nacionalistu i dobićete nacional-socijalizam. Pa, šta je onda ostalo ljudima
5 koji smatraju da korporativni kapitalizam i potrošačko društvo nisu odgovor na njihove
molitve?
ŠTA DA SE RADI?
Kad ništa drugo opipljivo i materijalistički dijalektičko ne ostane možete se uhvatiti za
dve stvari: ideju i veru (ne religiju) jer ni jedna ni druga ne zavise od promenljivih,
lažljivih političara koji se danas uglavnom dele na realizovane i nerealizovane tirane.
Postoji ideja (od „Besede na Gori“ pa nadalje) da su ljudi stvoreni ravnopravni, da imaju
jednaka prava na raspolaganje životom, zdravljem, obrazovanjem i duhovnim razvojem,
da pohlepa i gramzivost jednog ne sme ograničavati i ugrožavati živote hiljada, da sila
nije rešenje a samim tim ni ishodište i da svaka civilizacija koja polazi iz suprotnih
motiva stvara samo krv, teror i gomile isfrustriranih pojedinaca koji mogu umreti od
gladi, bolesti ili prežderavanja ispred TV-a, svejedno.
Prevedeno na praktičan jezik to znači: potrebno je da se ljudi,oslobođeni osećaja
inferiornosti, samoorganizuju, bez ikakvog oslonca na stranke ili organizacije, vladine ili
nevladine, da formiraju nove sindikate u koje će birati neiskompromitovane ljude koje
poznaju i kojima veruju, da pokažu solidarnost prema onima kojima je teže od njih i
podrže one koji , recimo, štrajkuju glađu jer primaju deset hiljada mesečno, da se „na
svoju ruku“ , kao slobodni ljudi, mirno, bore protiv zloupotreba o koje se sapliću čim
izađu na ulicu. Na kraju krajeva, na ulici i u kući se menja društvena klima, ne u ustajaloj
Skupštini. Nužno je pogledati skoroj prošlosti u lice i pljunuti je i, da, osuditi sve
zločine bez obzira ko ih je i u čije ime činio kao i ksenofobične varoške lajatore -neki od
njih, istina, samo sede po kafanama ali drugi su politički analitičari , treći pišu udžbenike
četvrti su oficiri .policajci i BIA kadrovi dok oni tamo deseti vladaju zemljom.Inače su
bezopasni.
Ali, ništa ne biva ni bez duhovnog elementa (koji ovde nije nadogradnja nego
sastavni deo) jer, ako se pređe na sumanuti, uskospecijalizujući nivo obrazovanja onda,
naročito u društvenim naukama, to predstavlja smrt razuma. Više neće biti ljudi širokog
obrazovanja, onih koji mogu da sagledaju celokupnu sliku sveta ili „renesansnih ljudi“
već samo ograničenih pojedinaca na profesorskim pozicijama koji grabe sitne poene na
mesečnim referatima. Takvi ljudi su isključeni iz javnog života i služe jedino kao ukras u
pseudokulturnoj vitrini. Potrebne su očigledno i teške žrtve jer bi i televizija morala da se
6 menja tačnije, da se ukinu mozgo-ispirajući sadržaji kao isprazne reklame, rijaliti šoovi,
pseudoistorijske emisijice ili barem da im se parira životom, duhovitošću, idejom,
novinom, zaista alternativnom kulturom. Odumiru nam bioskopi, pozorišta a ni
kinematografija nije mnogo bolja-a to nije samo njihova odogovrnost. Ako to, kao i ono
što se događa sa njihovim narodom, odgovara većini ljudi od kulture onda oni i ne
zaslužuju da se tako zovu kao i da govore jezikom čije značenje svakodnevno ubijaju.
Izvesno je jedino da se posledice tranzicijskog konformizma i „kvazi-pozapadnjačavanja“
zalepljenog na mentalno žilav „slobizam“ već sad osećaju i da više nije bitno da li ćemo
za vek ili dva nestati već da li ćemo iza sebe ostaviti išta vredno sećanja.
(2007)
I, ŠTA S TIM?
Sa 50% funkcionalno nepismenog stanovništva Srbija spada u red najmanje
obrazovanih i najmanje razvijenih država. Evrope. Po zvaničnim statistikama 6%
stanovništva ima neku vrstu visokog obrazovanja-od visoke škole do fakulteta (u Velikoj
Britaniji je, primera radi, taj procenat je pet puta veći!). Statistika govori i da je 50%
mladih nezaposleno. Inače, nezaposlenost se nalazi u ovom društvu u samom vrhu
društvenih stigmi. Da stvari budu jođ bizarnije nivo nbezaposlenbosti je još veći među
visokoobrazovanom populacijom ove zemlje. Čemu ove cifre?
Srbija je, ponavljam, upućena kako na ljude koji su vešti određenim zanatima tako i
na one koji su obrazovani. Bez dovoljnog broja jednih i drugih zemlja će propasti,. To je
bar svima jasno kao što je jasno da je razvoj zemlje jednak procentu obrazovanih ljudi.
Dakle, jednaka mogućnost svih na obrazovanje je jedno od osnovnih prava svih ljudi
koji ovde žive., A koliko je to zaista tako?
Srbija je zemlja ogromnih socijalnih razlika-prosečna primanja se kreću između 10 i 50
hiljada dinara, od opštine do opštine s tim što su brojne one opštine sa primanjima od 10
hiljada brojne a retke one sa maksimalnom zaradom. Da stvari budu još gore, ono što se
nekada nazivalo besplatnim obrazovanjem više ne postoji. Pitanje je, zapravo, da li je
ikada i postojalo ali je sigurno da je sad taj diskriminativni trend, započet devedesetih,
7 doživeo svoj vrhunac: sa visokom cenom stanarina u Beogradu, stalnim rastom cena
hrane i učila te školarina visoko obrazovanje postaje luksuz. Mesta u studentskim
domovima, javna je tajna, ne moraju baš nužno da pripadnu najboljima a pripadnost
„podobnim“porodicama prisutna devedesetih nije nestala ni danas.
Dakle, ako ste siromašni i niste iz Beograda te nemate rodbinu u prestonici vaši
izgledi za normalno studiranje su daleko od dobrih i to, naravno, pod uslovom da ste na
vrhu rang liste ali ako ste ispod crte „ali tu negde“ šanse maltene i nema. Stipendije,
gotovo po pravilu povezane s tim „ko od vaših zna nekoga u nekoj firmi“, mogu vas
spasiti. Možda. Uglavnom ne.
A šta je bilo pre toga? U osnovnoj, srednoj školi? Iako se čini da su neki ostaci starog
(čitaj: komunističkog) uređenja ostali kako u školstvu tako i u društvenim odnosimanepostojanje striktnog klasnog sistema i manje-više jednake šanse za sve što se osnovnog
obrazovanaj tiče, očito je da je preovladao brutalni kapitalizam koji se fino nadovezao na
tradicionalnu korupciju. Današnja deca grcaju pod teškim rančevima krcatim knjigama, u
obrazovanju se ide od prekrcanosti gradiva, dakle suštine, do preopterećenost formom.
Obavezno osnovnoškolsko obrazovanje je preskupo za mnoge u Srbiji, naročito za najveć
i deo romske populacije. O čemu onda govorimo? Još je gora situacija sa sadržajem-jedan
od najmorbidnijih podataka je da deca koja su juče jedva progovorila svojim jezikom uče
engleski od prvog razreda osnovne škole. Ako vas zanima kakvi će biti rezultati takve
„reforme“ upalite bilo koji kanal i imaćete šta da vidite-nafurane voditelje koji govore da
će „ostati u dodiru“, „moje ime je“, najavljuju „najbolji šou ikad“, dakle, zvuče kao
nakaradni prevod sa engleskog jezika. I tako, veliki broj ljudi će znati tek po koju reč na
engleskom a srpski će im biti iskrivljen. Jednom rečju-učiće dva jezika a nijedan neće
znati dovoljno dobro.
Ako ste, dakle, prošli pakao osnovnog i gimnazijskog obrazovanja i u roku, po cenu
enormnog odricanja, dimplomirali, šta onda? Malo mesto iz kojeg ste došli ne nudi
mnogo radnih mesta a u Beogradu ne možete ostati., Preostaje vam da se vratite i čekate
da stari profesor u lokalnoj školi umre kako bi mogli da učiteljujete umesto njega. I, ko će
uzeti to radno mesto umesto vas? Sin predsednika opštine, njegov zet, istaknuti aktivista
stranke, bilo ko a na as nikad neće doći red. Iskreno rečeno, a govorim na osnovu svog
ličnog iskustva -da sam se rodio u bilo kom mestu u unutrašnjosti a ne u Beogradu ja ne
8 bih mogao da završim dva fakulteta i magistriram pride. Doduše, problemi se ne rešavaju
sami od sebe ni ako ste iz Beograda-od, recimo, 100 nezaposlenih istoričara trajno se
zaposlilo 2 za dve godine –tako stoji statistika u Zavodu za zapošljavanje u Stevana
Šupljikca. Nude se jedino mesta nastavnika na određeno vreme. Srećni su oni koji nakupe
mesec dana na jednom mestu. U Koste Abraševića je još gora situacija: tamo se za 10
godina jedan dramaturg zaposlio. Dakle, izdavačka preduzeća, novinske kuće, pozorišta,
televizije, arhivi, niko od njih ne traži ljude na birou. Zašto? I gde su javni konkursi na
kraju krajeva? Kako su brojni uglednici stigli do mesta na kojima su?
Odgovor na sva ova pitanja je vrlo jednostavan: u Srbiji se formirala viša klasa koja i
ne mora da sanja o seobi u Evropu-oni u Srbiji već žive zapadnoevropskim standardom.
„Zahvaljujući“ ukidanju brojnih radnih mesta u praksi je dovoljno da bilo koja firma
može funkcionisati sa jako malim brojem ljudi na njenom vrhu,naročito ako su deca
zaposlenih završila jednu od brojnih privatnih škola za menadžment. Nastupila je nova
era mladih, uspešnih,obrazovanih i –sa vezom. Nije bitno što su, u većini slučajeva, radili
u kulturi ili teškoj industriji, oni ništa drugo do manekeni poslovnih ljudi računa se ono
što je najbitnije-oni su vladajuća klasa. Svoj položaj duguju ne samo genetskim vezama i
bogatstvu već i obrazovanju koje, ako nije kupljeno, može biti izmišljeno i overeno
jednom od brojnih besmislenih titula „uglednih privatnih univerziteta“ osnovanih juče.
Možda će jednog dana, po uzoru na svoje „kolege“ u Britaniji tražiti da ih zovemo „sir“,
„squire“ ili „me lad“. Zapitajte se koliko ljudi na današnjoj javnoj sceni Srbije potiče iz
siromašnih ili „običnih“ porodica a onda se zapitajte kolika je mogućnost da neko, recimo
radničko dete, dođe do bilo kakvog uglednog položaja? I sva ta lica sa naslovnih strana,
koliko među njima onih koji su iz slavne glumačke/tajkunske/sportske porodice (pritom
ne mislim da su svi automatski bez talenta ali nemali broj njih pored zvučnog imena
nema druge kvalifikacije)Tako je jednom politikusu bila glavna „značajka“ za visoko
mesto koje zauzima to što potiče iz „porodice koja neguje građanske vrednosti“? Nije
trebao tako stidljivo da piše o sebi-mogao je da dopiše i da nije politički neiskusan-bio je
član podmlatka SPS-a. Zašto se stidi? To mu je samo plus!
Naravoučenije je jasno: onaj ko kontroliše znanje taj kontroliše i budućnost zemlje.
Formirala se, sad to možemo, nakon distance od osam godina, slobodno reći, društvena
elita koja ne poznaje propustljivost kao takvu. Bogati, bahati, oslonjeni na rođačke veze i
9 novčane interese koji su iznad svakog poimanja bilo kakve ideologije ili stranačkog
opredeljenja, današnji pripadnici vladajuće klase su isparcelisali ovu zemlju i ne postoji
jedna stopa Srbije koju nisu uneli u svoj katastar. Ako izuzmemo Kosovo naravno. Mapa
srpskog društva danas izgleda kao karta nekadađnjeg Svetog Rimskog Carstva sa silnim
kneževstvima, markgrofovijama i baronskim posedima koji su međusobno izukrštani. To
da li pripadnici vladajuće klase podržavaju neku od demokratskih opcija ili vicevi u
kojima se pojavljuju imaju „bradu“ iz Miloševićevih vremena nebitno je. Jedino čime se
upravljaju su njihovi gramzivi interesi i tu svako domoljubno busanje u grudi pada u
vodu.
Neki se, u krajnje neo-liberalnom duhu, nadaju da je formiranje bogatog sloja dobro
za našu zemlju, fino je imati džet-set a i to znači veće poreze te da će možda neki od
njih, vladajućih, da se smiluje i napravi neku fondaciju za pomoć ugroženima te se tako
iskupi za preteranu lovu koju je nakupio. Ništa ne bi bilo netačnije od toga. Epoha
prvobitne akumulacije kapitala tek što je počela a oni koji je prežive i dočekaju pozne
godine videće, ukoliko ne dođe do stvarne promene u ovoj zemlji, kako RTS nije javni
servis već naprotiv-naš narod je javni servis za onih nekoliko primata koji su kupili
diplome na vreme. Videli smo ovih godina u šta ulažu najveći: u sport kao najveću veš
mašinu za pranje novca i najbolju reklamu. Šta preostane ide za crkvu pa tek onda za
zdravstvo ili kulturu. A evo stvari koje postoje kao problem a koje oni nikad ne bi želeli
da reše:
-Planske stipendije za siromašne studente (bilo je par izuzetaka ali se sve svelo na
fotografisanje za novine)
- Novac namenjen podizanju novih hramova premestiti za porodilišta i bolnice
-Povećati stepen učestvovanja u tzv. Društveno odgovornom poslovanju-povećati
dobrovoljne priloge
-Davati novac u socijalne, penzione, zdravstvene fondove
-Sniziti kamate po ratama za kupovinu njihovih proizvoda
- Ulagati u školstvo pa čak i da ono nema direktne veze sa firmom
I;ako im je zaista stalo do kvalitetnih ljudi u firmama:
-Raspisati javne, fer konkurse za poslove
10 Mada, s druge strane, kad bi vladajuća klasa pristala na sve ovo onda ne bi bila
vladajuća, zar ne?
(2008)
O STRAHU
Od proglašenja nezavisnosti Kosova pa do dana današnjeg Srbija se utapa u
sopstvenom strahu umesto da se s njim suoči. Najbolji primer su silni mejlovi koje sam
primio: „Probudio mi se nešto patriotizam. Vidimo se na mitingu“. To dakle, može da se
šalje, niko se ne sakriva, nema nikakvih problema ali, kad obrijane glave dele hleb u
Somboru ispred pekara koje drže Albanci, onda nema nikakve reakcije. Da li onda stižu
mejlovi u kojima se nekome „probudio humanizam“? Da li se nekome probudila
ljudskost pa da osudi nasilje i pljačku po Beogradu? Da li se nekome probudila savest pa
da progovori malo o tome što su „ti tamo neki Albanci“ proglasili nezavisnost? Hoćemo
li da govorimo o tome koje je sve ljudske i B ožije zakone kršila Miloševićeva vlast i
hoćemo li ikad govoriti o onima koji skrivaju zlikovce koji tvrde da su ubijali u naše ime?
Da li se, na kraju krajeva, probudila bilo kome osnovna ljudskost kad vidi nezaposlene,
siromašne, bolesne kojih je puna zemlja? Ili im je možda „dosta politike“?
Navodim neke stvari ogoljeno i tačno, čisto da vas malo isprovociram:
-Desničarske partije nisu više stvar prošlost već surove stvarnosti i zajedno imaju podršku
većeg dela mladih (do 30)
-Veliki broj naših sugrađana zazire od bilo kakvih bližih kontakata sa nacionalnim
manjinama (druženje, izlaženje, brak)
-Slično je i sa odnosom dobrog dela Srba pripadnicima drugih rasa i veroispovesti
- Dobar deo mladih (od 1982. godine pa nadalje) ne seća se i ne želi da zna šta se
dogodilo u Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici ali ni Krajine i Kosovo ih ne zanimaju mada
nose majice sa likovima zlikovaca
-U odsustvu bilo koje ideje i bilo kakvog nastojanja da se mladi obrazuju o užasu
devedesetih, u mutljagu tranzicije, mnogi se okreću ekstremnom nacionalizmu kao
ideologiji
11 -Naša policija je čestitala sebi zbog ogromnih razaranja koja nije sprečila
-Naš establišment tvrdoglavo izbegava bilo kakve komentare vezane za najnovije naciakcije
-Na nekim društvenim fakultetima je IN biti „Strojaš“, „Obrazovac“ i slično
-Antisemitizam je i dalje izrazito prisutan u mnogim mozgovima a neretko i u
mozgovima onih koji su glasali za neku od demokratskih stranaka-ako ne u formi akcije a
ono u nizu predrasuda
Zbog svega gore navedenog ne sumnjam ni najmanje u sledeće:
-
U maloj zemlji u kojoj svako svakoga zna sve ekstremističke grupe moraju, na
ovaj ili onaj način,biti povezane sa centrima moći. Nemoguće su njihove
mrzilačke akcije bez nekih ljudi u policiji ili BIA
-U maloj zemlji kao što je ova javno izneti svoje mišljenje je najlakša i najteža stvar
-U maloj zemlji kao što je ova bombe se podmeću novinarima pod prozor a pretnje,
ucene, fizičko maltretiranje su uobičajeni
-U maloj zemlji kao što je ova baš zato što je moguće da svako može stradati zbog
„nekorektnog“stava treba pobediti strah
-U maloj zemlji kao što je ova ljudi koji pišu kritički o zlu koje ovde tinja od devedesetih
i dalje hodaju ivicom noža
-U maloj zemlji kao što je ova zlo nema milosti ni prema kome a to se odnosi i na mene
lično i ako se nešto tako meni dogodi želim da znate da nema veze ni s čim do sa mojim
javnim delovanjem-sa kritičkim tekstovima objavljenim u „Betonu“ kao i na ovoj
stranici, www.myspace.com /aleksandarnovakovicworks
-U maloj zemlji je sve ionako malo, stisnuto, granice su svuda oko nas, gradovi i sela
nanizani jedan do drugog i u takvoj zemlji se može sto puta na dan stradati od
klaustrofobije ili se može izaći i reći: ja se ne bojim i nastaviću da pišem slobodno o
svemu jer znam ko ste i ako se ja ne mogu sakriti od vaših pretnji ne možete ni vi od
moje reči
(2008)
12 Pogled u slavnu prošlost
UCVIJELJENI DIKTATOR
U naslovu je, “krštenom” po jednoj od epizoda “Alana Forda”, suština priče o
Josipu Brozu Titu, danas, 29 godina posle njegove smrti. Ma koliko javno mnjenje
ulagalo napore da zvuči “čisto”, “nepristrasno”, “sa distancom” postoji osećaj
nelagodnosti kad se govori o “Maršalu”, okleva se da se nazove krvoločnim despotom
što je i bio (spomenimo „leva skretanja“, “pasja groblja”, ideološku represiju, ukidanje
višestranačja,otimačine, samovolju, egzekucije bez suđenja, planski teror, proterivanje i
represivni tretman prema nemačkoj i delu mađarske nacionalne manjine, Goli Otok,
partijsku državu...).Sve to dolazi, baš kao i brojne negativne pojave, a naročito one
vezane za izvitopereni način posmatranja politike, javnog života i etike upravo kao
nasleđe iz titoističke prošlosti. Priča “pustimo istoričare da utvrde istinu” jednako je
efikasna kao i čekanje srpskog “Ćire” na Waterloo Station u Londonu. Diktator, da je
danas živ, bio bi, sasvim sigurno, “ucvijeljen”, jer omladina ne zna za njegaali i zbog
hiljada disidenata koji su pod njim “propatili” te retkih stvarnih protivnika koji su danas
živi a ne bi štedeo ni suzu plačući nad epigonima, krivcima za ratove devedesetih.
KOMPARTIJO TI SI KAO ZDRAVLJE
Možda bi se Brozu omakao i neki osmeh jer se i dalje vodi kao lider velikog
antifašističkog pokreta (što je, neosporno i bio) kao i pri pogledu na one koji i danas
uzdišu za njegovim vremenima. Uzdišu za mirom, relativnuom finansijskom sigurnošću,
crvenim pasošem (ulaznicu u sve zemlje), crvenom knjižicom (ulaznica za sve visoke
funkcije) odlascima u šverc do Trsta i brčkanjem u Hrvatskoj za male pare pre nego za
ideologijom koju je predstavljao. Ugledni istoričar na moje reči da je Tito bio tiranin reče
“da ne budem oštar jer je sentimentalan u odnosu na to razdoblje” baš kao što je u
Valjarevićevom “Komu” stari Italijan nostalgičan prema Musolinijevim danima jer je
tada bio mlad. Neki se Brozovi “fanovi” danas pravdaju da su verovali u ideju i bili
veliki levičari i tako zasluženo stekli silne privilegije i bogatstva za razliku od,
verovatno, izgladnele „reakcije“. Oni su , uz par izuzetaka, baš kao i Tito, bili površno
ideološki obrazovani. Naši komunistički „puritanici“ su propagirali zakržljale
sitnoburžoaske gušte koji su imali isti cilj u okviru državne propagande kao i oni u SAD-
13 stvoriti apolitičnog konformistu ili još bolje poslušnika koji glasa za jednu od dve ili, u
našem slučaju, za samo jednu od jedne Partije. Kreiran je Novi Čovek koji je navodno
otvoren i prema Istoku i prema Zapadu, umereni komunista,nesvrstan, tolerantan a u
suštini je palančanin, skorojević, neradnik i baštini u grudima mržnju prema drugim
“narodima i narodnostima” , ušuškan tankom čaurom titoističke ideologije. O iživljavanju
jugoslovenskog hiperpotrošača u poseti zemljama Istočnog Bloka nad “bratskim
socijalističkim narodima” i snobovskom ismevanju Poljaka, Bugara ili Čeha i da ne
govorimo.
A sve je to moglo da funkcioniše, tako se bar činilo, zahvaljujući Brozovom kultu
ličnosti (plus sporazum na Krimu plus dvadeset milijardi dolara duga koje nikad nisu
adekvatno iskorišćene plus preobilno plaćen vojni, policijski i činovnički aparat),
jedinom vezivnom tkivu jugoslovenskih naroda. Da bi se shvatila proizvoljnost takve
tvrdnje kao i prazni hvalospevi u kojima se Tito često opisuje kao “car”, “najbolji”,
“najjači”, “veliki šmeker” i slično treba pogledati u prošlost.Kraljevina SHS, docnije
Kraljevina Jugoslavija imala je na svojim leđima, nakon brojnih stranih tirana, “unitarnog
Jugoslovena”, Aleksandra Karađorđevića, koji je svojom šestojanuarskom diktaturom i
uništavanjem parlamentarizma (“između kralja i naroda neće više biti posrednika”)
ubrzao proces raspadanja države koju je hteo da sačuva a njegovom smrću u atentatu u
Marseju je i ta poslednja, prisilna spona, pukla. Dakle, vođa, i to autoritaran, je bio
opravdanje postojanja jugoslovenske zajednice. Sa nestankom potrebe za stvaranje alibija
zločin postaje potpuno opravdan i međusobni pokolj može početi dok se ne pojavi sledeći
“veliki vođa” koji će, krijući se iza pravednog cilja (oslobođenje i jedinstvo
jugoslovenskih naroda, plemenita ideja koja je dala velike borce i žrtve ali nikad nije
imala dostojnog realizatora) kao i ubijeni kralj, zasesti na presto.
WINNING UGLY
Razlika je, pored ideološke, bila i u pristupu - Karađorđević je smatran za krutu
“vojničinu” a Tito je shvatio da je PR majka ideologije i stvorio je od svog ličnog imidža
komuniste-malograđanina “role model” za sve Jugoslovene a naročito za Srbe kojima je
imponovalo to što voli lepe žene, duvan i dobru kapljicu i to ne krije. Njegovi udiđeni
portreti, sa cigaretom u muštikli ili tompusom, kilogramima zlata na prstima (navika iz
vremena kad se predstavljao kao grčki trgovac Spiridon Mekas?), besprekorni sakoi,
14 klavirske i lovačke poze, sve je to bio bofl koji se gutao i bio odomaćen u našim kućama
kao jambolije na krevetima, šustikle na televizorima i pevaljke na Radio-Šapcu. Maršalov
jezik je bio prost, konfuzan, neka vrsta jugoslovenskog “novogovora” kojim je govorio
samo jedan čovek a njegove “duhovitosti” su terale strane diplomate da kolutaju očima.
Setimo se i brojnih viceva koji su udvorički veličali Tita predstavljajući ga kao “našeg
čoveka”, superiorka koji na kraju prevari, ukrade, udari na kvarno i tako pobedi.
S te strane je Tito bio najuspešniji diktator 20. veka (uprkos neuspešnim reformama u
prvoj polovini šezdesetih, dezintegraciji zemlje, dugovima, narastajućim socijalnim
razlikama, velikoj emigraciji, prikrivanim nacionalnim tenzijama) jer se nije skrivao iza
ideja već je bez uvijanja išao na najgore kod svih- slugeranjstvo, poslušništvo,
srebroljublje, odsustvo samostalnog mišljenja, antiintelektualizam, antidemokratičnost,
potrošački mentalitet, banalni hedonizam i naravno pobedio. Nimalo slučajno, pesme
pevane njemu i zemlji u čast učinile su ga pop-ikonom u osamdesetim. Značke, majice,
nalepnice, albumi, kalendari i uvek isti osmeh u uniformi operetskog generalisimusa, kao
da nije uništio desetine hiljada nevinih tinejdžera poslavši ih u klanicu Sremskog fronta.
Tito nikad nije bio levičar niti demokratičan (“meki komunizam” je bio rezultat
kompromisa a ne njegove želje) već pragmatični avanturista, nogo nemilosrdnija verzija
dvojice avanturista iz Kiplingovog “Čoveka koji je hteo da postane kralj” a njegova
kvaziideologija je pojela samu sebe i ostavila zemlju isfrustriranim aparatčicima koji su
pokušali da popune prazninu sedeći u listeru sa muštiklom na kanabeu (Stalin look-alike) ili kao “Ćaća” salutirajući armadi u beloj uniformi (isti Pinoče). Bilo je i patetičnih
priča o deci koja nose gajbice sa voćem da zarade džeparac, fotografija u trenerkama, na
utakmicama, dece sa cvećem, malih spektakala za godišnjice partija ali ništa nije moglo
da prevaziđe Cara Kičeraja i banalnu štafetu na Dan mladosti, smotru koja je služila
izrabljivanju mladosti hiljada učesnika i iživljavanju starosti jednog čoveka.
OSTALO JE PONAVLJANJE
I zaista, ako je u nečemu Broz, koji je s velikim problemima došao na vlast i ništa
manjim problemima ostavljenim u zaveštanje naslednicima otišao s iste, uspeo onda je to
zaumni politički legat koji je ostavio a o kojem se danas i ne govori: mutiranu vrstu
političkih manipulanata koja vuče svoju slavnu tradiciju još iz 19. veka, demagoge koji
su naučili funkcionisanje totalitarnog sistema i onda ga primenili u svojim skučenim
15 feudima. Nekad davno su ga mnogi od njih podražavali a onda, lišeni Vođe, odlučili su
da svoje komplekse veličine iskale kroz nacionalizam, kriminal i rat. I oni su, praćeni
kič-scenografijom, išli na najgore kod čoveka ali su to doveli do novog ekstrema: ubijte i
pljačkajte koga hoćete samo da nije naš i da ja dobijem deo novca. Današnje saveznike
tajkuna, lidere plutokratske vlasti (mnogi od njih su bili članovi SKJ) karakteriše samo
pragmatična težnja prema moći koja traži nekoliko ideoloških okvira istovremeno,
moderni su i, kažu, prozapadni. Ponekad provali titoistički sentiment i požele da im tu i
tamo neko dete napiše pesmu ili ih naslika ili zatraži da im pomognu ili da ih se bar
ponekad seti jer, bez toga, oni će biti ono što je i duh Josipa Broza danas- ucvijeljeni
diktatori.
(2009)
Kako se piše reč saveznik?
BOMBARDOVANJE MALOG MOZGA
Dnevni list „Politika“ je obeležio, uz prigodan „Tanjugov“ tekst, 65 godina od
savezničkog bombardovanja Beograda koji je u periodu od aprila do septembra 1944.
izgubio više od 4.500 civila dok je stradalo 18 nemačkih vojnika. Banalnost i uzaludnost
akcije u kojoj glavni nemački potencijali nisu uništeni a životi izgubljeni pod tepihom
bombi je neosporna i mesto joj je u emisiji „Military blunders“ na „History channelu“.
No, ono što je odurno u ovom „Tanjugovskom“ saopštenju je to da se iz cele priče može
izvući zaključak da nije sigurno na čijoj strani je ova zemlja bila u Drugom svetskom
ratu. Jer, ako se saveznici (nekada označavani sa velikim S) sada „smanjuju“ i stavljaju
pod navodnike onda oni to prestaju da budu. Dakle, po „Tanjugovom“ autoru, Srbija, kao
deo razbucane i okupirane Kraljevine Jugoslavije, je bila ili trebala da bude na strani
Sila Osovine u Drugom svetskom ratu.? Ko zna, da Osovina sutradan vaskrsne,
nepotpisani „tanjugovac“ bi možda odma' uz nju k'o da mu je Nedić ušao u glavu a
Ljotić ga udara cokulom u zadnjicu? Ili su možda „saveznici“, kako ih autor zove,
saveznici donekle a odnekle Saveznici? Recimo, kad su slali džebanu i lekarije četnicima,
da li su onda po njemu bili Saveznici? Ili su bili Saveznici kad su partizanima davali
16 džebanu i lekarije? Onda kad su podržavali Tita ili onda kad su podržavali Karađorđeviće
ili onda kad su predali ratne zarobljenike njihovoj žalosnoj sudbini kod Kočevskog roga?
A možda su prestali da budu Saveznici onda kad nas nisu pripustili u Trst koji nikad nije
bio naš?
UTISAKA PUNA GLAVA
To što ni vi ni ja ne znamo to autor i velika većina čitalaca koji su ostavili
komentare savršeno dobro znaju: ovo je samo još jedan povod da se jedan istorijski
događaj preseli iz prošlosti u sadašnjost a iz razloga aktuelne dnevne politike i redovnih
opljuvaka o SAD. Tako se odmah povlače paralele između bombardovanja 1944. i 1999.
godine kao da je to potpuno isti događaj baš kao što je u Hrvatskoj 1991.godina bila u
mnogim srpskim glavama repriza 1941. godine a čuveno „događanje naroda“ 1989.
tobožnja osveta za 1389. godinu. Kad se, dakle, u neukim i tvrdim nacionalizmom
zatrovanim glavama pobrkaju određeni pojmovi onda prošlost postaje integralni deo
današnjice a sutra ne postoji. Po njihovoj sumanutoj logici su nas tako Britanci i
Amerikanci bombardovali dve stotine puta i to uvek zbog jednog te istog- jer smo takvi
kakvi smo i jer se nalazimo tu gde se nalazimo. Uzrok i posledice u takvom nakaznom
razmišljanju ne postoje a objašnjenje da nikad nisu postojala dva identična istorijska
događaja otkad je sveta i veka izgledaju im kao da ste rekli da su Belka, Paja Patak i
Horacije upravo pobedili na izborima.
Tako podatak da Beograd pod nemačkom okupacijom nema veze sa Beogradom pod
Miloševićevim režimom (mada o sličnostima između Hitlera i Miloševića može da se
napiše fina rasprava) ne znači ništa baš kao ništa ne znači kao ni to da je većina ovog
naroda ipak bila protiv nacističkog zla te 1944. godine dok je narod, po pitanju domaćeg
slobističkog zla, bio podeljen 1999.godine. Da užas bude veći, lamenti nacoša među
potpisnicima komentara, vise ne samo nad Srbijom nego i, gle čuda, bratskom
sovjetskom armijom koja je iznela ceo rat na svojim plećima i, za razliku od brutalnih
Angloamerikanaca, verovatno pažljivo gledala da ne sruši nijednu kuću u borbama za
oslobođenje Beograda, ne opljačka nijedno domaćinstvo i ne siluje nijednu devojku. Kud
narodna vojska prođe...
Posebna opasnost ovakvih članaka koji ne rezultiraju umobolnim komentarima već i
širenjem jezika mržnje je i u tome da se ova zemlja, po ko zna koji put, ne odredi jasno
17 po pitanju kako njene borbe protiv fašizma i nacizma u Drugom svetskom ratu, po
pitanuu kvislinških formacija, kao i po pitanju lokalnih nacoša koji se i nesmetano
skrivaju deceniju i po ili prave skandale ili beže u Italiju ili se bave kolumnističkim
rabotama ili pišu knjige pune mržnje u svemirskim tiražima.... Da ludilo bude veće,
insistiranje na ispisivanju famoznih navodnika iznad naših saveznika u dva svetska rata i
potenciranje stradanja 1944. godine potire ono bombardovanje i okupaciju iz 1941.
godine koje je i dovelo do tog užasnog događaja baš kao što konstantna priča o samo i
jedino NATO bombardovanju 1999. godine preskače krvave događaje i odgovorne ( neke
od njih još na slobodi) za ono što je bilo 1991, 1992, 1993, 19994, 1995. godine i što je
dovelo mečku i pred naša vrata.
(E- novine, 2009)
Neslavne epizode iz slavne prošlosti
IMPERIJA ZAUMA
U ovom članku neće biti reči o neopisivim žrtvama koje je Srbija podnela u dva
balkanska i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, o Kajmakčalanu, proboju
Solunskog fronta, brzom napredovanju srpskih pešadinaca koje je zadivilo francuske
konjanike i stvaranju Kraljevine SHS, namučenim Srbima, ratnim zarobljenicima, koji su,
teško bolesni, čuvali Ljubljanu od italijanske vojske. Razlog za to je jednostavan- sve to
je čitaocima već poznata tema koja je, prežvakavana često od raznih nacionalnih kvazibardova i dobrano mitologizovana, izgubila dosta od svoje istinske potresnosti. Pretočena
u kojekakve “ Milutine” i kalemarska pisanija, krvava Odiseja koja je u mnogome
odredila današnju situaciju u kojoj se srpski i drugi balkanski narodi nalaze nije prikazana
onako kako je zdravom razumu koji pristupa problematici “sine ira et studio” i dolikujesa osvrtom na sudbine drugih. Stoga nacionalna istorija s početka 20. veka deluje kao
jednostrani lament a ako ne sagledamo i priču “druge strane” nikad nećemo u potpunosti
shvatiti poruku i pouku koju ovaj narod mora izvući, ma kako neprijatno ona izgledala.
IZA NAČERTANIJA- VELIKA SRBIJA
“Načertanije” Ilije Garašanina iz 1844. godine prikazuje one tipično nacionalnoromantičarske tendencije od kojih je bolovala cela Evropa dakle, ujedinjavanje Srba i
18 njihovih “rođaka” u jednu državu koja je, u suštini, trebala da bude stvorena na
italijanskoj bazi- Pijemont sa savojskom vladarskom kućom i dovitljivim kancelarom
Kavurom=ujedinjena Italija tj. Garašanin plus koji god vladar= Velika Srbija. Ta
tendencija, iako u više navrata poništavana i odbacivana, nikad nije potpuno izašla iz
opticaja. Štaviše, sa okretanjem srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara u KuK
Monarhiji jugoslovenskoj ideji krajem 19. veka, ona postaje itekako aktuelna. Ali šta će
se, u slučaju stvaranja velike slovenske države na današnjem Zapadnom Balkanu,
dogoditi sa neslovenskim življem? Odgovor na ovo pitanje postao je jasan već 1848.i
1849. godine kad je u današnjoj Vojvodini sprovođena represija nad mađarskim i drugim
nesrpskim stanovništvom te nacionalistička otimačina koja je odlično prikazana u
Sterijinim “Rodoljupcima” kao sumanuta osveta za to što su neki nečiji preci nekim
našim precima “sabljom duvan na glavama sekli.”
I upravo taj sloj Smrdića, Žutilova, Lepršića, Plavšićki (?!) i ostalih je dominirao u
narednom veku a bogami dogurao i do današnjih dana a ako ne verujete setite se
devedesetih. Nisam ljubitelj povlačenja paralela između istorijskih događaja ali se neke
neprolazne „vrednosti“ ili Brodelove „pojave dugog trajanja“ ovde lako mogu videti.
Pogledajte samo sve te naknadne hrabriše koje su izvodile svoje mini- prevrate i
demonstrirale volju kao gazda Filip Stojković sa svojih pet stotina momaka kad je, 1858.
godine, vratio Obrenoviće na presto i pritom se razmetao više no Velja Ilić posle 5.
oktobra. Lutke (neopevane) naše gazdinske su prvo srbovale, pa ljubile skute
Habzburzima i Obrenovićima na smenu (kao naši „postrevolucionarni preletači“),
švercovale petrolej kao pravi Nušićevi narodni poslanici (danas benzin, cigarete i
narkotike), huškale na suludi rat protiv Bugarske 1885. godine čiji je greh bio što se
ujedinila (tek da se zna, Srbija nikad nikoga nije napala...), gušile demokratiju,
premlaćivale političke protivnike kočevima (danas se pribegava vatrenom oružju), sekle i
kroz prozor bacale one kojima su se do juče divile (danas je dovoljna javna denuncijacija
plus koalicija), grabile tuđa imanja u balkanskim ratovima (ili televizore po Slavoniji) pa,
kad je bilo pokradeno sve što se ukrasti moglo, prodavale vojsci brašno obogaćeno
peskom u Prvom svetskom ratu ( naše je više zanimalo oružje iz kasarni koje su prodavali
UČK). Taj sloj ratnih profitera i vancaga je onaj isti koji je sponzorisao stranke i ratove.
Docnije se ovaj „krem društva“ premetnuo u “stare beogradske porodice” i svojim
19 krvavim novcem između dva svetska rata podigao silne vile po Beogradu te “patentirao”
Dedinje. A patriotske poete su srbovale, rimovale, uzdizale naciju na nivo nove religije.
Da parafraziram Milana Kunderu- bilo je to “vreme kad su dželat i pesnik (plus bogataš)
vladali ruku pod ruku”.
No, guslanje i pevanje o srpstvu nije bilo dovoljno. Trebalo je okupati celu
novostasalu generaciju i to u olovu. Da bi se razumela ova bolesna želja treba shvatiti
istorijske činjenice: od 1815. godine do 1912. Srbija je uspela, ako se izuzme par internih
buna i manjih sporadičnih sukoba da se “provuče” sa samo dva ozbiljna rata- onim za
oslobođenje od Turske 1876-1878 i nesrećnom agresijom na ujedinjenu Bugarsku 1885.
godine. Neobično malo za jednu ratničku zemlju, reklo bi se. Periodi mira su bili dugi i
stanovništvo se višestruko uvećalo a ekonomija počela ( mada nedovoljno brzo da bi
stigla industrijsku Evropu) da se razvija. Porastao je broj škola, otvorile su se akademske
institucije ali je to bilo nedovoljno da agrarna zemljica sa 90% seoskog stanovništva i
visokom stopom nepismenosti predstavlja ikakav “kohezioni faktor na Balkanu”. No,
valjalo je širiti teritorije a s njima i biznis a za biznis su neophodne luke....Crnogorske
luke nisu dovoljne dočim one austrougarske nisu baš na srebrnom tanjiru. I, šta da se
radi? Kako bi bilo da u ime borbe za nacionalno oslobođenje osvojimo pored Kosova,
Sandžaka i Makedonije i Albaniju? Jesmo li zidali prokleti Skadar na Bojani ili nismo?
Vreme je da naplatimo građevinske troškove a i da ga ćapimo onim Crnogorcima dok ga
još nisu zauzeli.
NESLAVNI POHOD
I tako je slavna srpska vojska, ovenčana pobedom kod Kumanova a u ime Carstva
Dušanovog, oslobođenja svih Južnih Slovena i svemoćnog dinara ušla u Albaniju,
većinski neslovensku i nepravoslavnu zemlju. Nastali su sveopšta pljačka, rušenje i metež
u kojima nisu pošteđena brojna albanska plemena a nije pokazano saosećanje ni prema
ženama i deci.Stradale su hiljade civila a užas kojim je srpska vojska (čitaj krupni srpski
kapital preko piona) morila lokalno stanovništvo (otimanje zemlje, visoki porezi,
maltretiranja, egzekucije) nije se ni po čemu razlikovao od metoda koje je Otomanska
Imperija koristila protiv balkanskih naroda. Zaludno je pravdati se činjenicom da se grčka
ili bugarska vojska nisu ponašale ništa bolje na svojim oslobođenim teritorijama. Još veći
je paradoks da se deo albanskih plemena nalazio u savezničkoj poziciji sa Srbijom jer su
20 se pobunila protiv turske vladavine a u ime stvaranja svoje države. Šokiran opačinama
srpskih vojnih vlasti socijalista Dimitrije Tucović se u svom delu iz 1914. godine “Srbija
i Albanija” jasno odredio kako prema nezavisnoj Albaniji ( u koju je računao i Kosovo)
tako i prema mini-imperijalizmu Srbije: „Slobodarski srpski narod tu borbu mora da ceni
i poštuje, kako zbog slobode Albanaca, tako i zbog sopstvene slobode i zbog toga se
nijednoj vladi ne smeju odobriti sredstva za osvajačku politiku.” . Šovinizam i
imperijalna politika Srbije su u odnosu na Albaniju pokazivali sve odlike neke
kolonijalne sile a nepravde koje su nanošene albanskom stanovništvu su pravdane
jednostavnim objašnjenjem da su “domoroci” primitivni i inoverci, takoreći inferiorna
rasa baš kao što su takvi izgovori pljuštali za vreme ratova devedesetih od Knina do
Kosova.
Ni na teritorijama na kojima je bilo slovenskog življa nije bilo bolje- na Kosovu i u
Makedoniji je do 1914. godine vladala vojna uprava koja je docnije zamenjena ratnom
vojnom upravom. Ono što je važilo za Albance u Albaniji važilo je i drugde tako da oni
ubrzo dižu lokalne ustanke. Bošnjačko stanovništvo je tretirano kao “poturice” ili, u
najboljem slučaju, “materijal za buduće Srbe”. Makedonci su doživljavani od strane
srpske strane (kao i bugarske) potpuno jednako: kao flotantna masa koja će se asimilovati
ako 50-100 godina ostane u istoj državi. U međuvremenu je trebalo naturati svoj jezik,
običaje, crkvu, prezimena sa nastavkom” ski” menjati na “ić” baš kao što je druga strana
nametala nastavke “ov” i “ev”. Ne treba zaboraviti da su se srpsko-bugarski animoziteti
zaoštrili upravo zbog Makedonije čiji je severozapadni deo vardarske Makedonije trebao
da pripadne Srbiji a jugoistočni Bugarskoj. Spor se završio tako što je Srbija zadržala
celu Makedoniju a to i potvrdila u Drugom balkanskom ratu (ovaj put joj je saveznik,
između ostalih, gle čuda, bila i Turska).
No, strateški izlaz na more nije bio dovoljno opravdanje za strane sile koje su došle
do podataka o zločinima nad albanskim civilima- 1913. godine je, uz pritisak
međunarodnih intervencionih jedinica, Srbija morala da se odrekne Albanije koja je
postala međunarodno priznata nezavisna država. Zvuči poznato? Došlo je do prvog
povlačenja srpske vojske iz Albanije. Ova evakuacija trupša bila je naporna i krvava ali
ni izbliza kao ona koja je usledila 1915. godine. Represivna politika srpskih lovana i
njihove Vlade ostavila je još jednu mrlju u nacionalnoj istoriji a Srbija gotovo da nije
21 imala saveznika u Albaniji (ako se izuzme Esad-Paša Toptani) i osvetila se još jednom i
to, kao i uvek, onima koji nisu bili krivi- srpskoj i crnogorskoj nacionalnoj manjini koje
su se, zbog odmazde lokalnih plemena, osetno smanjile. Oni koji su imali sreće su
pobegli oni koji ne su ili stradali od terora ili trpeli veliki pritisak. Srpske trupe su ponovo
ušle u Severnu Albaniju u maju 1915. godine.
SAVIO SE ZLATNI VENAC-SRBIN, HRVAT I SLOVENAC
Nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, iznurena od velikih borbi na Ceru i
Kolubari te zaludne invazije na Srem, Srbija nije mogla da očekuje ništa manje nego
najluđi mogući potez „Baje“ Pašića- proklamaciju ratnih ciljeva u Nišu, u decembru
1914. godine. Ujedinjenje Južnih Slovena, (plemenita ideja bez dostojnog realizatora),
predstavljeno je u strateški najglupjem trenutku ako se ne uzme u obzir da su srpski
nacionalisti u Jugoslaviji videli ništa više do proširenu Veliku Srbiju a profiteri nove
mogućnosti obrtanja novca na većem tržištu. Ovim aktom su, da nesreća bude još veća,
jasno povučene paralele između srpske Vlade (tačnije Apisove hunte zvane “Crna ruka”)
„i Mlade Bosne“ a Srbiji, indirektno, svaljena na pleća celokupna odgovornost za početak
Prvog svetskog rata. Iako je bilo jasno da je atentat na habsburškog prestolonaslednika
bio samo “casus belli” te da su se evropske imperije naoružavale do zuba i zveckale
oružjem tokom cele prethodne decenije (austrougarska ankesija Bosne i Hercegovine,
dve marokanske krize, italijansko-turski rat) i jedva čekale priliku za veliki sukob, do
Deklaracije je ipak došlo, tek da obema stranama padne kamen sa duše- Srbija je priznala
da je izazvala rat. Osramoćena, sa zgroženim saveznicima pored sebe, Srbija nije mogla
da se nada ničem dobrom i to se, sa slomom odbrane u novembru 1915. godine i
dogodilo. Počelo je drugo, ono krvavije povlačenje preko Albanije.
Posebnu epizodu za vreme okupacije Srbije predstavlja Toplički ustanak 1917. godine
koji je docnije, predstavljao, nimalo slučajno, glavnu inspiraciju za četnike. Naime,
konstantna buna protiv teške bugarske represije se, u septembru 1916.godine, dolaskom
Koste Pećanca koji je avionom doleteo sa Solunskog fronta, pretvorila u svoju suštu
suprotnost. Tako je Pećanac sa svojim komitama”počeo da upada u bugarske varošice i
sela i spaljuje ih do temelja- “da i njih zaboli” kako je docnije tvrdio. Tako je
1917.godine do temelja spaljen Bosilegrad. Pritom, naravno, Pećanac nije razmišljao o
milosrđu, uživao je u svom “viteštvu” (demonstrrianom u četničkim napadima na Foču u
22 Drugom svetskom ratu) a ni na kraj pameti mu nije padala osveta bugarske vojske koja se
sručila na leđa življa Južne Srbije. U Drugom svetskom ratu je “Vojvoda” Pećanac svoju
“delatnost” sa bugarskih civila proširio i na sve antifašiste bez obzira na nacionalnost a
neretko i na ljude koje je želeo da orobi.
Po proboju Solunskog fronta i brzom slamanju bugarskog otpora srpske jedinice su
počele da ulaze u Bugarsku. Usledila je užasna odmazda po Pećančevom receptu a samo
zahvaljujući insistiranju francuske diplomatije srpska vojska nije nastavila sa prodorom.
Broj stradalih bugarskih civila nikad nije objavljen ali je sigurno da je bio veliki čim je
skrenuo savezničku pažnju te da je nasilje dugo trajalo I da nije bilo sporadično s
obzirom da srpski vojni vrh nije učinio ništa da se ono zaustavi. A onda je nastupilo
oslobođenje, sklepavanje Kraljevine SHS a sa njim i prvi nemiri protiv nove vlasti i
surovo, pandurski ugušene, kratkotrajne bune hrvatskih seljaka, nagoveštaj nevolja mlade
države koja nikad nije sazrela kao i potpuno nerazumevanje srpske političke elite koja
nije razumela ni zahteve svoje zapadnoslovenske braće niti njihovu političku tradiciju,
baziranu na čitavom nizu nagodbi.
OTREŽNJENJE OD ISTORIJE
Balkanski krug nasilja u kojem je Srbija sve vreme bila aktivni učesnik-opaka igra sa
brzim zamenama uloga:žrtva-zločinac-žrtva-zločinac ostao je i danas pod kontrolom onih
koji drže moć u savremenoj Srbiji. Najveći se deo ratnih profitera i Miloševićevih pulena,
perača para, korumpiranih političara i tajkuna, baš kao i njihovi prethodnici s početka
prošlog veka, „provukao“. I tu se shvata prava i jedina osnova cele priče o balkanskim
ratovima- šačica plutokrata drži svoje narode u zaostalosti i poslušnosti mašući im
kvazidemokratskim Parlamentom i nacionalnim zastavama ispred nosa. „Politika je
zanimacija za sirotinju“ što reče Abdulah Sidran. U toj izvrnutoj logici su stare
balkanske zavade bitnije od skladnog porodičnog života, imanja, napretka, za stare
zavade se gine u ime Velike Srbije, u ime te Imperije Zauma. Zašto? Zbog drugih i,
paradoksalno, zbog sebe: tuđe zarade i i svoje iluzije radi.Velika iluzija nacije glasi: rat je
smislen i savršeno logičan i postoji zato da bi se moj narod odbranio pa makar usput
pobio sve protiv kojih se, navodno, brani. Jer, to je zakon opstanka a i tako kažu političari
a lakše je njima verovati nego dovoditi njihove misli u sumnju. Samo linijom manjeg
otpora- na miting, pa u uniformu, pa u smrt. Građanska incijativa i neposredna kontrola
23 vlasti nisu postojali 1912. a ne postoje ni 2009. godine, čak ni kao dcefinicija. Postoje
samo načelnici, potkupljeni popovi, liferanti, panduri, zelenaši, „guslari“ i drhtava
inteligencija i to čini državni sistem.
Sloboda je kod nas oduvek bila zgodna poštapalica i često se u ime fiktivne
slobodarske Srbije ginulo za „slobodu od“ a ne za „slobodu za“ (Fromm). Bitno je bilo (
i jeste, tako kažu) očuvati domaćinsku Srbiju iako ona ima samo jednog Gazdu koji pušta
ratne invalide da žive na ivici bede (što je tradicija od Lazarevićeve „Sve će to narod
pozlatiti“ pa nadalje), narod u blatu i neznanju dok deca najviših funkcionera prave
korupcionaške afere i drčno se razbacuju s parama (od Pašićevog do Miloševićevog sina)
a zemlje koje nazivaju srpskim nisu određene naukom ili prosvećenošću već spaljenim
tlom, nepočinstvima nad drugima i srušenim gradovima. Najgore je od svega što po jedan
takav Gazda, superiorko koji budan sneva o Carstvu. i dalje, dobro skriven, stoluje u
glavama miliona i čeka neku novu priliku, neku novu Albaniju, neki novi Vukovar i
čekaće sve dok ne dođe do one nužne, neizbežne promene u mozgu, do pojave zdravog
duha, svesti i savesti.
(E-novine, 2009)
Povampireni fašizam u Srednjoj i Istočnoj Evropi
UJEDINJENE JASTUK-DRŽAVE EVROPE
Opšte je poznato (da ne kažemo opšte mesto) da u istoriji ljudskog roda nije bilo niti
će biti dva identična događaja ili istorijska procesa. Ali, ono što se od pada Berlinskog
zida događa u zemljama bivšeg istočnog bloka neodoljivo podseća na zbivanja koja su
usledila posle Prvog svetskog rata kad su sa političke karte Evrope nestala tri carstva:
Austro-Ugarska, Nemačka i Rusija. Naime, komunizmom zastrašene demokratije
Zapada, pre svih Francuska i Engleska, pomagale su takozvane „jastuk države“ koje su
trebale da ublaže udar Sovjeta na Zapad. Lanac tih „jastuk država“ protezao se od Finske
na severu do Grčke na jugu i obuhvatao je države nastale na ruševinama starih carevina,
totalitarnih i militarističkih društava. Ono što su u svojim, pogrešno postavljenim
temeljima, imale države povezane međusobnim minijaturnim labavim savezima i nikad
24 zaista realizovanim sporazumima (savez baltičkih država i Mala Antanta, recimo) , koje
su nastale bilo je daleko od pouke koju su donosile sudbine propalih carstava. Lokalne
mržnje, umišljene veličine i nacionalne isključivosti dominirali su u političkim životima
„jastuk država“ koje kao da su, gotovo sve, svaka za sebe, pokušavale da postanu nova
„carstva“ a ta tradicija je, kao i nacizam, živa i danas.
BULUMENTA SPASITELJA
Neke armije ovih uglavnom mladih nacionalnih država su imale i iskustva u ratu protiv
Sovjeta stečena u prvim danima svoje nezavisnosti (Finska, baltičke republike, Poljska) a
neke su učestvovale u intervencijama zapadnih sila protiv njih te gušenju boljševičkih
revolucija kod suseda (Srbija, docnije i Kraljevina SHS ) što je predstavljalo svojevrsni
„plus“. Nerazvijene, često nacionalno i verski šarolike, u međusobnim razmiricama, ove
države, same po sebi, nisu predstavljale opasnost za Zapad ali je problem bio u tome što
je sve veći broj političara iz zapadnih demokratija počeo da posmatra i Nemačku kao
značajnu ako ne i najznačajniju „jastuk državu“, čak i onda kad se Vajmarska Republika
pretvorila u Treći Rajh a „jastuk“ u nemilosrdni malj.
Ono što je za razumevanje tadašnje situacije (a do savremene ćemo ubrzo doći) je
fakat da je, pre nego što su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, „jastuk državama“ (ako
izuzmemo Masarikovu demokratsku Češkoslovačku) vladala bulumenta raznih
generalisimusa, „Vođa“, „spasilaca naroda“ koji su podsećali na operetske diktatore
(režim maršala Pilsudskog u Poljskoj, „šestojanuarska diktatura“ kralja Aleksandra
Karađorđevića u Jugoslaviji) ili pak tvrdokornih desničarskih vlada pomaganih uz
prećutan pristanak dvora po Musolinijevom receptu ( Bugarska, Rumunija, Mađarska) a
docnije su, već 1934. godine, usledili i „mirni prevrati“ ( Letonija, Estonija) ili
militarizacija ( Finska) koji su rezultirali desničarskim diktaturama „očeva nacije“.
Finski maršal Manerhajm, mađarski „regent“ admiral Horti ili Boris Treći, umišljeni car
Bugarske, koga je na Zapadu za to bilo briga? Narodi bez demokratske tradicije su trebali
takvi i da ostanu jer za bolje nisu ni znali a komunisti će biti istisnuti ukidanjem
političkih partija ili umanjivanjem njihove uloge u političkom životu. I tako se
demokratska Evropa „čuvala“ od komunizma da bi je gotovo sasvim progutao nacizam
čiji jezivi trijumf nije bio samo u vojnoj i finansijskoj nadmoći u odnosu na druge
„jastuk države“ pogođene ekonomskom krizom koliko u samoj nespremnosti njihovih
25 društava da sagledaju svoje najveće bolesti: antisemitizam, ksenofobiju,
nedemokratičnost. Takve države su se prosto nudile da ih neki još jači, harizmatičniji i
naoružaniji totalitarni Vođa preuzme i njima zavlada, došao on sa Zapada ili, nešto
docnije sa Istoka ili, u slučaju Jugoslavije, neidentifikovanog pravca.
STRELASTI KRSTOVI, LEGIJE I OSTALI NEDIĆI
Tako je bilo tada a danas, kad je dobar deo „jastuk država“ i njhovih naslednica u
Evropskoj Uniji? Nije li se demokratski duh nekim čudom prelio preko dronjaka
nekadašnje „Gvozdene zavese“? U svom komadu „Sloveni!“ američki dramski pisac
Toni Kušner (nije u srodstvu sa izvesnim Bernarom) koji kroz usta svog junaka
najstarijeg boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova, a povodom propasti
SSSR-a govori o tome kako su „refromisani“ komunisti, kao zmije, brzo promenili kožu
a da se nisu zapitali da li imaju rezervnu političku kožu. By the way, Antedeluvijanovič
umire greškom ispivši votku i tako shvata zbog čega je komunizam propao : „Bog je
buržuj!“
Šalu na stranu, politička kožica je očigledno pronađena: nacionalizam koji koketira sa
šovinizmom, fašizmom i nacizmom. U toj samoj Rusiji u kojoj do pre dvadeset godina
niste mogli slobodno da živite danas uživate sve slobode: možete da kažete bilo šta pa da
vas posle premlate „Naši“, neka vrsta režimskih naci-komsomolaca ako vas pre toga ne
oleše ljubtelji kukastog srpa i čekića ili kako se već zove ono pogano znamenje „Edičke“
Limonova. Možda to urade i zajedno, ko zna? Sorokinov „Dan opričnika“ se u Rusiji ne
čita- on se živi a brojni ponovo rođeni pravoslavci propagiraju novi pogrom Jevreja.
No, ako pođete ka Zapadu nećete se bolje provesti sem ako krenete u na vreme
denacifikovanu Finsku kojoj se, po rečima jednog od njenih najistaknutijih pisaca, 1945.
godine dogodila najbolja moguća stvar: poražena je. Ideja o Velikoj Finskoj je brzo
suzbijena a narod se, svestan sramote koju je Finska doživela kao članica Osovine,
okrenuo neutralnosti i demokratiji.
U baltičkim republikama se nacionalizam mnogo i ne skriva. Iako su prihvaćena sva
pravila igre EU pitanje prava nacionalnih manjina (a posebno ruske) nije rešeno. Od
nacionalnih zastava se ne može disati (U Letoniji se plaća i novčana kazna ako ispred
kuće a na državni praznik ne okačite zastavu) bežanje od istine o istoriji ovih republika je
sistemski problem. Tako se svuda sklanjaju (gde još nisu) spomenici sovjetskim
26 vojnicima (među kojima je bilo i pripadnika baltičkih naroda) koji su poginuli u borbama
protiv Hitlerove armade. S druge strane, nije tajna da su ove zemlje, okupirane u dva
navrata, 1940. od SSSR-a i 1941. od Trećeg Rajha, bile dobar rezervoar ljudstva za razne
kvislinške SS -jedinice (docnije transfomisane u bande „šumske braće“ koje su postojale
čak deset godina po završetku 2. sv. rata) koje su, pod maskom borbe za oslobođenje od
Sovjeta, podržavale naciste i učestvovale u hvatanju Jevreja i članova pokreta otpora. U
pomenutoj Letoniji je tako, u fešti povodom podizanja spomenika nacističkoj letonskoj
legiji u Rigi, učestvovalo tri hiljade ljudi....
U Poljskoj, koja, kao što to Štrulić reče, „nikad nije dala kvislinga“ i izgubila šest
miliona života u Drugom svetskom ratu, učestali su kako napadi „skinheda“ (koji, inače,
kao Sloveni, nisu priznati od zapadnih „skinsa“ za pripadnike „više rase“) na strance
tamnije puti i Jevreje a posebna su priča ekstremni mladi klerofašisti koji prebijaju
homoseksualce, valjda po uzoru na ortodoksne kolege iz Beograda. Ne zaboravimo da su
desničarski Lolek i Bolek , braća Kačinjski i njihovi politički partneri u Poljskoj često
motivisani da izbegavaju komentare o kršenju ljudskih prava kao i da im je u glavama
stalni „fear of priests“ tačnije fobija od onih koji u rukavicama a neretko i otvoreno
podržavaju Svepoljsku Omladinu ili Ligu Katoličkih Roditelja.
Ništa bolja situacija, naročito što se tiče zlostavljanja Roma, nije ni u Slovačkoj koja je,
pored bagaža marionetske Nezavisne Države Slovačke pod monsinjorom Tisom imala na
leđima i desničarsku Mečijarovu vladu. Poseban problem su odnosi sa mađarskom
nacionalnom manjinom koja je tražila svoja prava i u Rumuniji usled čega je dolazilo do
serije sukoba policije i demonstranata u Aradu. Naravno, ultradesnica u Rumuniji ne
miruje pa se sve češće mnogi iz „Nove desnice“ (čiji je simbol, gle čuda, keltski krst?!)
pozivaju na „zlatne dane“ diktature saveznika nacista, generala Antoneskua,
Kodreanouvu „Gvozdenu gardu“(pomenuti Kodreanu je jedna od ikona desnice u
pisanijima para Pajkić/Bjelica) koja je Jevreje kačila na kuke za meso. Veliki problemi sa
ljudskim pravima bio je i u Bugarskoj u kojoj je postojao veliki pritisak na tursku
nacionalnu manjinu da se iseli.
U Mađarskoj se na sve strane mogu u obliku grafita (baš kao kod nas Pokret 1389 ili
Obraz) mogu videti znamenja „Strelastih krstova“, onih istih zlikovaca koji su napravili
novosadsku raciju 1942. godine i istih onih koji su pomagali Hitleru da što pre ekspeduje
27 više od pola miliona mađarskih Jevreja u Aušvic. „Pokret 64 županije“ koji snuje Veliku
Mađarsku je aktivniji no ikad pre a, da crna smejurija bude još crnja, u demonstracijama
protiv socijalističke vlade u Mađarskoj mogli ste zajedno da vidite anarhiste i neonaciste.
Možemo govoriti i o sajtovima na kojima možete naći hvalospeve o ustašluku,
četnikluku, apologije „Handžar“ divizije, balista, Sekule Drljevića i kojekakve žgadije,
ćakulati o nedotupavnim Tompsonu i Čorbi ali, šta je to u odnosu na mitinge podrške
Norcu ili Karadžiću (manji po broju prisutnih ali po broju „pasivnih pristalica“ daleko od
zanemarljivog) ili najnovije licemerno pojanje u čast Nedića i to na Dan pobede. Za to ne
postoji drugi naziv do „crna misa“ a politička nakarada koja će se izroditi iz toga biće
gora od Rozmarine bebe.
GLAVA IZNAD BLATA
Poenta ove priče i jeste da bi upravo tu, zaronjeni u glib SEKE, glava pijanih od
nacionalizama, žitelji siromašnijeg dela Evrope trebali da shvate poentu umesto da upiru
zaludne poglede prema nebu kojim jezde tajkuni i lažni anđeli oličeni u crkvenim ocima.
Pojanje u čast kvislinga (kojeg hvale kao „srpskog Petena“, ako je to kompliment a nije)
je upravo ono što savršeno spaja sve što je zatucano, neljudsko i konzervativno na
jednom mestu: licemerne sveštenike-oficire, vojsku (koja samo što nije krenula da bistri
Sv. Nikolaja Srpskog) i policiju te pasiviziranu, tobože dezilogizovanu a u stvari
nemoralnu vlast, tajkune koji plaćaju partije da bi uz odobrenje pokupili iz naših džepova
još koji dinar, počivše totalitarce i njihov podmladak, zloguke spisatelje i samozvane
„očeve nacije“ sklone incestu s narodnim bićem, dotirane političke analitičare, istoričarenacoše, sav taj šljam u jedinstvenu masu koju je slepi crveni Tiresija iz Kušnerove satire
tako dobro video. Zaklonjeno žvakom o tradicionalnim vrednostima i antiglobalizmu to
zmijsko klupko sa novom kožom, još strašnijom od prethodne i otrovom u zubu, još
podmuklijim od nekadašnjeg, već dominira životima stanovnika nekadašnjih „jastukdržava“ kojima se tako, isprva polako, uz prećutno odobravanje vlasti, uskraćuju sva
prava osim onih na sumanutu kupovinu i zatucanost.
Puštajući korumpiranu državu u savezu sa ništa manje korumpiranom crkvom da
odlučuju iu njihovop ime građani se odriču svoje slobode i, samim tim, potvrđuju sve
najcrnje predrasude koje su o njima imali ( a u dobroj meri i danas imaju) zapadni
političari. Edmund Berk reče da je za vladavinu zla dovoljno da dobri ljudi ne učine ništa
28 i ta misao se toliko piuta ponavljala da je izgubila smisao. Red je došao da se jednom
primeni u praksi jer, busanje u nacionalne grudi je daleko od prošlosti, ono je živo u
Istočnoj Evropi a kriza u kojoj smo može samo povećati busanje koje će pre ili kasnije
dovesti do cepanja, do krvi.
(E-novine, 2009)
Nacionalno (be)svesni (s)trip
OJ,SRBIJO MILA MATI-LEVOM UDRI-DESNOM MLATI
Mirijadu puta smo od nacionalista raznih fela mogli da čujemo kako je istorija koju
učimo lažna i kako je prava srpska istorija sakrivena od nas- te da smo najstariji narod na
svetu, te da smo Kelti, te da smo mi zapravo stvorili Kelte (i sve druge Indoevropljane
samim tim ako izuzmemo Baske), te da imamo najsličniju genetiku sa Velšanima, te da
su Srbi pali sa Marsa dočim su Srpkinje ljosnule sa Venere te da smo zanemarili našu
istoriju ali gle, eto nama uzdanice u obličju stripa “Serbi”. Štampan u Beogradu, u dva
izdanja “Nevena” 2008. godine i još tržišno dostupan, ovaj pseudokonanovski uradak
smešten u 400.godinu, u prapostojbinu Srba a po scenariju Zlatka Popović-Šumanovića
predstavlja pravi PPPK F – 2008 (Pseudo-Patriotsko-Propagandni Komplet Frljoka –
2008) i zabija nam se svojom slavjanoserpskom oštricom kao šuriken posred centra za
rasuđivanje.
ČOJSTVO & JUNAŠTVO & POŠTENJE
Ko je preživeo pogled na korice ove nezanimljive storije sa nabidlovanim
slovenskim junačinama suočiće se se sa frazom iz međunaslova pa sledi, kao predigra,
slovo poučitelno Zlatka Popoviča Prevlaka Šumanoviča o rodoljublju pa veli, quoting
Jovan Dučić: “ko voli svoju otadžbinu on uvek živi u širokom prostoru, na velikom
suncu, u velikoj zajednici kao što čovek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni
beznadežan.” Ateisti u pakao, agnostici bi u čistilište (da postoji kod nas išli bi, ovako
samo pakao) ali nacionalni praznosalvci- u Raj, po kratkom postupku! Beam me up,
Scotty! Onda sledi citat beduinskog pesnika o moći slovenskih ratnika, pa apel na odrasle
od ZP-Š da u prisustvu dece ne pričaju viceve ili vode razgovore na temu bogohuljenja
(smučio mi se Amfilohije!), kriminala (nešto o Vladi, valjda?), verskih i nacionalnih
razlika (postoje još neki narodi osim Srba i još neke vere osim pravoslavne?), ljudskih
29 nastranosti (možda misli na snošaj sa krompirovom zlaticom?) a prohibicija se širi i na
diskove , časopise tj. njihovu produkciju i konzumaciju.
A onda šlag na konzervativne vruće pantalonice: “Molim kreativne Srbe”.
Izdvajam najzanimljivija mnenija ” Vaspitavajmo našu decu u duhu srpstva i tradicije
koju smo genski nasledili od naših predaka, neka protiče srpska krv njihovim venama”.
Oni koji nisu srpskog ili isključivo srpskog porekla a čitaju strip trebaju valjda da odrade
potpunu zamenu svoje krvi srpskom. Nešto slično su uradili Kitu Ričardsu kad se skidao
sa heroina. Da li je ZP-Š bio među davaocima ne zna se ali je koju deceniju kasnije
Ričards pao s palme na glavu dok je pokušavao das ubere kokos pa vi zaključite sami.
And here comes the punchline: “Ne prikazujte našu državu, naš narod, našu istoriju, naš
mentalitet, na negativan, podrugljiv i uvredljiv način, koliko god to za druge bilo zabavno
a za vas profitabilno.” Šta je hteo autor da kaže? Dole sa stranim plaćenicima i domaćim
izdajnicima ili poručuje da ne budemo kao Vuk Jeremić, Kusturica, Bećković, Koštunica,
BoTa, banda tajkuna? Voleo bih da je ovo drugo ali nisam te sreće jer je moj
stripadžijski hod po mukama nije još ni počeo.
VIA DOLOROSA SERBICA
Da skratimo: 400. godina u loše nacrtanoj prapostojbini Srba negde u Srednjoj
Evropi, rodio se loše nacrtanom imaginarnom poglavici Serbanu loše nacrtani sin
Vlastimir a u komšiluku drugom naškrabanom srpskom poglavici , sin Višeslav (i on
narisan gabor-motkom). Kad se ova dvojica zamomče postanu pajtosi, nađu raskošne
slovenske lepojke i krenu u nemilosrdnu šibačinu sa Hunima i Avarima. Spašavajući
jedan drugom život nebrojeno puta i grleći se više puta te pitajući za junačko zdravlje
nego svi epski junaci zajedno Vlastimir i Višeslav koji se fizički i karakterno razlikuju
koliko Lolek i Bolek ili Raja i Gaja bez Vlaje počnu da planiraju da odvedu narod van
domašaja mrskih napadača. Bude tu i borba u klancu protiv nadmoćnih Huna i Avara,
pravi mini -Termopil u kojem Leonida (Vlastimir) preživi jer se sakrije u rupu i pokrije
kamenom. Elem, izvuku se oni iz svega,izbave narod iz roblja i odu u selo na svetkovinu
da veselo grickaju Bambija i mamu mu zalivene žestokom medovinom.
Dok sam čitao strip pomislio sam na Dikana i njegove avanture u maniru čuvenog
Asteriksa. To je bio zanimljiv i duhoviti odmak u odnosu na daleku istoriju a i nauči se
ponešto iz istorije (ko je bio car Justinijan, kad su Sloveni stigli na Balkan da “malo danu
30 dušom” te zašto njihov godišnji odmor traje 1500 godina) a ovako, tačno je jedino da su
Srbi Sloveni,imena slovenskih bogova su tačno napisana, bilo je Huna i Avara u
komšiluku i to je sve. Ali, šta tu još stoji? Patrijarhalnost- “muško je muško”- rađanje
kćeri očigledno nije toliko radostan događaj u Srbalja. Zatim, na str. 3 jedan ratnik na
štitu nosi stilizovanu svastiku- simbol boga Sunca kojki je ovde korišćen kao a)drevni
simbol ili b) provokacija? Hm.... Tu je i seoski mudrac sa guslama koji peva o srpskom
hajduku? Koji hajduk u ono doba? Hajduk je turska reč ali, nema veze, ima toga još pa
jedno pevanje počinje sa: “Ljudi moji čuda velikoga....”. Da ne govorimo kako stari
guslar ima vizije koje predskazuju budućnost i tako sigurno vodi svoje pleme. da “ljubav
pobedi mržnju i mudrost izvojuje pobedu nad silom”. E,da, guslar se zove Dobrica. Šalim
se mada je njegov mesijanski pristup iritantan ad nauseam. Mislim na obojicu. I ne šalim
se.
SVI SMO MI PAGANI ILI WE ARE ALL ON DRUGS
I kao što gore rekoše Kusturica i grupa “Weezer” to su dva utiska koji vam se stvore
u glavi kad se završi čitanje stripa sa previsokom cenom. Prvi utisak je da paganski,
praslovenski duh ovde predstavlja zajednicu identičnih, unisonih persona kojima je jedina
dužnost da ratuju i prave decu. Muškarci su hrabri, žene smerne, starci su predvodnici
uronjeni u šamanske haludže a ono što bi se nazvalo specifičnim ovde ne postoji – par
pastoralnih scenica, vodopad i branje cveća, kao u nekoj čitanci za prva čertiri razreda
osnovne. Gde je ta slovenska liričnost i maštovitost, emotivnost kojom se mnogi busaju?
Sluh za muziku koji zna za više tonova od ona dva (da li dva?) na guslama? Duhovitost?
Ni traga tome ali arhetipskih sukoba između skladnih slovenskih Arijevaca (kao da takvi
postoje) i zlih i nakaznih azijskih zavojevača koliko hoćeš. Opet žvaka o krvi i tlu i to ona
koja ne bi zainteresovala ni najzaluđenije “Obrazovce” jer su “Serbi” ne samo agitprop
na prvu loptu već i loš agitprop.
Što se droga tiče tu nije samo u pitanju konfuzija u glavi koja nastaje usled loše
vođene priče prepune ponavljanja već klasična overa koja sledi sa autorovim
protivljenjem darvinizmu (što i ne čudi), izjava da je “strah suština normalnog življenja”
(možda u Srbiji i nekim banana-republikama) kao i poziv na cenzuru u kulturi
“nezavisnu, kulturnu i nacionalnu” te suzbijanje šunda, mada, o čemu se zapravo radi u
toj cenzuri to je svima jasno. A onda sledi “zlatni metak”: “Santa Europa du bist my
31 mutter” Dragana Bunardžića-Konana u kojoj on tako u deset strofa lamentira o hudoj
Evropi koja nas maltretira iako smo je branili od svih napasti, počev od Avara (?!) pa
nadalje sve do ratova devedesetih: “uvek se neki dešav'o kvar/ zbog brige Tvoje za
Arnaute/ Santa Europe du bist my Mutter” a postoji tu i težnja prema samokažnjavanju:
“sadi me mazo, kazni me prutem”. I tako dalje. I tu se negde prestavite. A ako preživite i
to- nema brigeša, čekajte nastavak “Serba”- taj će vas već dokusuriti ukoliko to već
ekonomska politika Vlade ili nacoši nisu uradili.
(2009)
NACOŠKI ZOMBI I KNJIŽEVNIČKO-FARISEJSKA SPODOBA
Preturam po Internetu pre neki dan, tražeći prikaz romana “Krf” Borivoja Adaševića.
Ponekad, pre nego što pročitam knjigu, iz čiste radoznalosti, volim da se raspitam o istoj.
I, naletim na kritiku koju je napisao Slobodan Vladušić u Večernjim novostima od 26.11.
2011. godine. Pišući o knjizi Vladušić kaže i ovo :”... on (Adašević) nije spao na to da na
Krfu, odnosno u Prvom svetskom ratu, traži tzv, „esencijalno srpsko zlo“, koje mi, je li,
angažovani književnici, moramo izneti na videlo, a onda strpati u džep nekoliko hiljada
judaiziranih evra.“ Vladušić naziva vlasnika tih “judaiziranih evra” “književničko farisejskom spodobom”. Ovakav rečnik ne govori ništa o “Krfu” ili rečenoj “spodobi” ali
govori sve o Vladušiću. Koristim ovu priliku da se Vladušić Slobodanu, požrtvovanom
borcu za vaskoliko srpstvo, kako na nebu (uglavnom) tako i na zemlji (sve manje) a
naročito pod zemljom (sve više), od srca izvinim.
Velevažni kritičaru i odnedavno spisatelju naš, znam da si krenuo u lov na veštice,
zduhače, ale i bauke, crvene, anacionalne, pripadnike nevladinih organizacija i
pecaroških društava. Senatore Makartiju našijeh dana, ako misliš na mene, žao mi je što
sam napisao roman “Vođa” koji se bavi i Prvim svetskim ratom. No, ako misliš na neke
druge autore, izvinjavam se i u njihovo ime, srpska majko. S bolom u srcu saopštavam da
u Srbiji nikad nije bilo suludih nacionalista, ratnih profitera, mitomana, zlikovaca,
crnorukaških zaverenika. Podušite, činiš voliko, Voždu i Kodžo književnosti naše, ni
zločina nije bilo vo vremja ono i ovo, ni okupacije Albanije ni, ne daj Bože, zločina
prema okolnim narodima. Tvoj imenjak i njegova kamarila su potpuno nevini zaglavili u
32 tavnici haškoj a nikad, apsolutno nikad nisu ništa loše uradili, Inkvizitore Veliki!
Dodajem i to da se iskreno kajem što se bavim temama tvog Dede, Gedže, Kalemara iz
V.Drenove, Komesara i Slavjanoserbskog P(r)oroka.
Suza suzu stiže i razliva tragove murećepa čarnog na artiji bjeloj. Pun sam kajanja što
pre dva leta rukopis kleti poslah u nikad bratski Zagreb i tamo polučih V.B.Z nagradu
judotočivu. Avaj, nisam znao da su ugledni pisci iz tri zemlje sedeli u tom žiriju i kovali
plan da me vozdignu na presto izdajnički. I sva ta medijska pompa, srce mi zebe zbog
nje. Frižider da otvorim novinar će izaći. Ako ga ti ne pridaviš u gnevu pravednom.
Opričniče ljuti, love žedan, daću ti sve do poslednje pare. Znam da sam zgrnuo tom
nagradom, a i drugim nečastivim rabotama, mnogo više šuški od tebe, o trudbeniče. Zato
ću ti dati sve do poslednjeg centa. No, pošto si ti alergičan na evre, odneću ih u neku
pravoslavnu menjačnicu i zameniti za dinare “srbske”. A potom, ako ti ni to ne bude
dovoljno, poslaću protu Simeona ovdašnjeg da ti ih donese, osveštane i blagoslovene.
Mrštiš se i pravo imaš, Srbendo. Nije ovo dovoljno da mi bude karta za putešestvije u
Kanosu. Spomenuh i druge pisce – izdajnike, meni prilične. Vaistinu, nazvaću ih
mobilom od žežena zlata i reći im da slede moj primer. Jedino ne mogu da ti obećam da
ću se odreći farisejstva. Naime, nisam član religiozno – političke grupacije koja je drmala
Jerusalimom u vreme Hristovog stradanja. Bio bih ja, ali je to bilo pre dve hiljade godina.
Ali, ako insistiraš, evo – ja nisam farisej baš kao što nisam braman, sensai ili druid. I
nisam u rodbinskim odnosima sa Judom Iskariotskim. Znam, teško ti je da poveruješ da
neko ko pripada tvom plemenu može da napiše takav izdajnički pamflet. Okej, ako ti je
lakše ja nisam SrbIn mada bi ti najviše voleo da sam SrbOut. Mogu biti Lloyd Neuersson,
švedski Velšanin ili Aleks Novakovičijus, Litvanac. Ti izaberi. Ako ti i i ovo nije
dovoljno predlažem ti da me umlatiš ko vola u kupusu. Ne boj se junačino što sam za
glavu veći od tebe. Sagnuću se da ti budem u domašaju, ruke ću staviti na leđa pa ti udri,
brate rođeni. Udri i ne štedi i verujem da će, nakon tvog temeljnog čvrstorukaškog
tretmana, moje lice zaličiti na njušku spodobe. Ili ću se truditi da budem manje zgodan.
Ako ne želiš, nema problema, ima rešenja i za to – otići ću na plastičnu operaciju i
zatražiti da me udese po tvom liku.
A sad ozbiljno: ako želiš da me optužiš za izdaju ja te samo pitam: izdaju čega? Da
bih nešto izdao je prethodno moram da se za to nešto zalažem ili verujem u to. A ja u trip
33 naci- zombija koji ti slediš ne verujem. Srbovanje – ludom radovanje. Jesam li nekad
nešto rekao protiv svoje zemlje ili je izdao? Ne. Samo kritikovao da bi bila bolja. O
čemu onda ti govoriš? I kakva je to pseudocrkvenjačka priča? Srednjovekovlje zaudara.
Brčni se malo. Znam, verovatno ćeš posle ti ili neko od tvojih kompanjona krenuti da
pljuješ po meni i govoriš kako sve što sam uradio, napisao, sve diplome koje sam stekao,
ne vredi ništa. Govori koliko god hoćeš i nije me briga. Svaka gadost od tebe i sličnih za
mene je kompliment.
I, za kraj, mali savet, za tvoje dobro. S obzirom da si ekstrasens i oko sebe vidiš
prikaze, spodobe i druga natprirodna bića syavetujem ti da se povučeš na tavan, zatvoriš
vrata, prozore, sve procepe i rupice. Zatim se izvrndupeči na krevetu. Duboko udahni a
zatim duboko izdahni. Sklopi oči, odspavaj malo. Sutra ujutru, kad se probudiš, nastavi sa
svojim životom ali tiho, što tiše možeš jer, vrag ne spava i može te čuti. Bićeš spokojan u
svom miru, daleko od ala i bauka. Ne brini. Na tebi je da budeš tih a mi ćemo ti javiti čim
se stvari vrate u tvoju “normalu”.
(2011)
ASANŽ, EKVADOR I BEZUBI LAV
Najveći saveznik USA aka UK krenuo je u bespoštednu poteru za Džulijanom
Asanžom iz čuvenog Wikileaksa. Da rezimiramo: Asanž, čovek koji je preuzeo na sebe
glavnu odgovornost za bujicu „top secret“ informacija koje su otkrivene svetskoj
javnosti, optužen je, gle čuda, odmah potom, za seksualni napad u Švedskoj. I, gle,
Svetski Policajac je poslao Britance da ga ukebaju po starom receptu Marselusa Valasa iz
„Pulp Fiction“: „Ne zanima me gde je zbrisao. Ako pobegne u prokletu Indokinu hoću da
ga čekate u pirinčanom polju s naperenim snajperom.“ Naravno, „ukebavanje“ je
isključeno. U pitanju je „civilizovana“ potera, s medijskom prozivkom i stavljanjem
lisica, pozivanjem na zakon i pravdu. Možda grešim ali, ne čini li vam se da se, svaki put
kad se neko pobuni protiv sistema, ispostavi da je pomenuti ludak, seksualni manijak,
narkoman ili, barem, voli da nosi ženske ’aljine i nabacuje se prolaznicima uz „Hello,
sailor!“? Da li postoji ijedan normalan čovek koji ne voli Novi Svetski Poredak (NSP) ?
Sudeći po medijima – to je isključeno.
34 A šta za to vreme radi kabinetska levica, naročito kod nas? Okej, tu i tamo poneki
članak ali je skepsa veća od nade, da parafraziram jednog od „likova s vizijom“. Moj
drugar, ono što ja nazivam salonskim anarhistom reče mi: „Sve je to podmetanje. Oni nas
zasipaju tonom informacija. Izmišljaju kojekakve Anonimuse. Asanž je njihov čovek.
Kao i svi drugi. I Čomski. I Žižek. I „Occupy Wall Street“.“ Okej, kažem ja, uzmimo da
je tvoja sumanuta teza tačna, da se niko ne opire tim korporativno – militarističkim
gadovima, šta onda da radimo? „Apsolutno ništa. Ćutimo i čekajmo da se uruše. Ako ne
obraćamo pažnju na njih mi im, automatski, skraćujemo vladavinu. Svaka medijska
akcija ih podmlađuje. Nek’ ostare i crknu“ Fino, fino, ta priča s pasivnim otporom je
zanimljiva, naročito u ovim pasivnim krajevima gde se, ionako, ništa ne miče. Jednom
rečju, takva strategija u Srbiji – no pasaran! A i drugde, bogami.
KAKO PREŽIVETI PATRIOT ACT
Aman, ako umuknemo oteće nam i ono malo formalnih sloboda koje imamo.
Borićemo se goloruki a to ne završava dobro. David jeste sredio Golijata ali je barem
imao praćku. Šta su oni silni zakoni napravljeni u brojnim zemljama sveta po uzoru na
američki Patriot Act, šta je Guantanamo, šta je cenzura interneta, šta je prisluškivanje
mobilnih telefona, koja je prava funkcija prokletih Busplus kartica? Zašto nekog, kog
đavola, zanima šta ja u ovom ili onom trenutku radim i gde se nalazim? I zašto, s druge
strane, postoji toliko „top secret“ dokumenata o svemu i svačemu, pokvarenih malih
beležaka punih voajerskih anegdota? Gde je ta tzv. demokratska transparentnost NSP –a
? Slučaj Asanž je bitan ne toliko zbog jadnih sitnopolitičkih interesa upetljanih svetskih
sila i njihove povrećene sujete i mita o nepovredivosti koliko iz razloga koji su
fundamentalni za dalju budućnost odnosa ljudi prema svojoj ličnoj slobodi:
-
Za razliku od ljudi koji plasiraju neistine i nikad ne odgovaraju Asanža jure jer je
saopštio istinu
-
Za razliku od medijskih dilova i sitnih pregovora da bi se diskreditovala druga
strana, Asanžova vikiliks – afera je, u suštini, uperila prst u sve redom. Dobili
smo napad na sve vodeće svetske političare, ni po babu ni po stričevima. Zbog
toga je Asanž toliko i progonjen i njegov slučaj pokazuje šta se dogodi čoveku u
„slobodnom svetu“ koji uspe da se zameri svima
35 -
Ovaj slučaj pokazuje gde se zapravo nalaze današnje sile. Svet u kojem živimo
neodoljivo liči na orvelovski s tim što u „1984“ nema foliranata koji se oslanjaju
na potrošačko društvo
-
Sloboda informacije je obična laž. Samo frizirana informacija je dobra
informacija. I to svi znamo. Ali je glupo to reći javno i pozvati nekog na
odgovornost. Pusti ljude da spavaju!
-
Sila je sila a država je samo parčence kopna čiji stanovnici mogu da mašu
njihovom nacionalnom zastavicom do mile volje. Ako, primera radi, neki tamo
Ekvador pomogne Asanžu zarežaće bezubi imperijalni britanski lav. Ko su, breoni
i gde se nalaze na karti? A, proizvode banane. Jel’ znaju oni damožemo da ih
okupiramo kad hoćemo? Da? Pa, šta će uraditi da nam se odupru? Baciti gorzdove
bananana i čekati da se okliznemo?
-
UK preti diplomatskim presedanom i upadom u ambasadu. Gde je sad poštovanje
prava? Pravila međunarodne diplomatije? OUN, ko vam je pojeo jezik?
-
By the way, UK lideri imaju taštinu čiče od 80 leta koji mora sebi da se dokaže
tako što će spavati s devojkom od 20 godina. Progutaj plavu pilulicu i ponavljaj
sebi: „Još sam zgodan, još sam zgodan! Ma,da, sigurno ćeš je smuvati!“ Ali,
imperijalne egzibicije opadaju s godinama: slanje flote deset hiljada milja daleko,
do tri kamena ostrva blizu Južnog pola (Foklandi), bacanje vojnika u balkanske i
centralnoazijske gudure ili bliskoistočne pustinje. Kad to ne upali sledi upad u
ambasadu zemlej Trećeg Sveta. Mala je kvadratura, ne zahteva mnogo ljudi kao
rat. Potom, još jevtinije dokazivanje snage - lov na jednog čoveka. Očekujem da
će u nekoj budućoj akciji UK politikusi tražiti nešto nepostojeće. Recimo,
jednoroga s britanskog grba. Pokidao je lance koji ga vežu za englesku travicu i
zbrisao. S obzirom da je jednorog simbol Škotske tražiće njegovo izručenje ili....
Ili će tenisera Endija Mareja proglasiti za Engleza?Šta?
-
Zašto se baš UK pača u jurnjavu oko Asanža? Zato što je CIA svima dosadila.
Glupo je da te stalno mlati loš Svetski Policajac. Vreme je da te uhapsi dobri
pandur i da ti, dok te čistim oxbridge engleskim ispituje o tvojoj devijantnoj
prirodi, servira čaj s mlekom i keksiće. Kad se malo opustiš uslediće „plavi zec“
od Zlog Poručnika made in USA.
36 -
Hteli - ne hteli, moramo da se suočimo s brutalnoću današnje „demokratije“ i ovo
je jedan od očiglednih primera. Tzv. „Slobodni svet“ ne može da opstane u
budućnosti zbog toga što je „manje loš“. Potrebno je da se iz korena promeni,
kao politički sistem, kao društvo, kao civilizacija. I to važi kako za UK, USA tako
i za ovo parčence Zemlje koje se zove Srbija.
(Afirmator, 2012)
GAY OR NAY?
Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se
dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu
grešku neće ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije.
Ne zbog užitka već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači.
Okej, to može da bude mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt
muškarci , nesvesni svog pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni.
Misle da je to što imaju na sebi poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija!
Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od tih su glavonje i birači desničarskih
partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo hrišćani ako za žrtvu ne znamo?
Da parafraziram Arsena Dedića: ja više neću kriti - parade neće biti jer tako hoće ona.
Vlas’. I, ako nekoga ova zabrana izluđuje više nego organizatore parade i ono malo tzv.
“običnog” sveta koji doživljavaju celu priču kao kapitulaciju države pred brutalnom
silom i odsustvo volje da se razvijaju ljudska prava u ovoj zemlji, postoji jedna rupa koja
zbog toga žali još više. To su razulareni naci-homofobi. U pitanju nisu neki momci koji
su kivni na sve slabosti ovog društva pa im treba ponuditi smisao života, posao, rešenje
tinejdžerskog angsta. To su dobro organizovane tabadžijske ekipe koje blagosiljaju i
među zvezde vozdižu desničarske partije i kler. Brutalna sila koja je istovremeno izvan
sistema i u sistemu, po potrebi. Čujem neke kolege koje kažu: “Batalite marginalne
društvene grupe – gde je običan radni čovek”. Gde je? Gde su Romi? Gde su socijalni
slučajevi? Gde su nezaposleni? Gde su stari i bolesni? Gde su deca u debilizujućim
37 školama? Taj “običan radni čovek” je u manjini, kao što su i svi ostali u manjini.Većina
pripada marginalnim društvenim grupama i niko se neće pozabaviti njihovim problemima
ako, primera radi, LGBT aktivisti odu u ilegalu.Eto, ne opsedaju nas više oni “šđareni”,
sad ima vremena da pomognemo “srbskom” narodu. I, tu se vraćamo onima koji su
počeli da gube nerve . Neću ih nazivati ni huliganima ni vandalima. Vandali su
germansko pleme koje, u odnosu na Rimljane, uopšte nije bilo surovo a Hoolihan ili
O’Hooligan (sa varijacijama) je uobičajeno irsko prezime.Zvaću ih predatorima.
Nema demonstracija, nema parade, mitinga. I izložbe su, kao što videsmo, pod
upitnikom. Predatori kruže, traže sumnjive elemente. Vređaju se osećanja pravoslavnih
vernika, tamo, u CZKD-u. Zašto? Zato što je umetnost, gle čuda, tu i tamo provokativna.
I otac cerkve se oglasio glede slučaja. Neko ima da se apsi.Ako može za Muhameda –
može i za Hrista. More, hapsićemo i zbog Krišne i Ras Tafarija, pa i Belzebuba ako treba.
Pravna je to država. A šta je njen simbol? Spomenik nakostrešenom caru koji topuzinom
pokazuje na svoj Zakonik. Knjiga i topuzina. Manje knjiga više topuzina plus kosmati
grmalj koji je drži. Nju, štanglu. Pardon, topuzinu. A predatori se sad pitaju, pošto ih više
nema toliko na jednom mestu, zakonski regulisano sve, oka ne mogu da sklope, pitaju se i
ljuta ih briga mori: ko je od tih ljudi na ulici, tih naizgled običnih ljudi, pripadnik LGBT
populacije?
SPOT A QUEER
Gledali su, tražili su, prebili dva momka jer su mislili da su gej a nisu. Greške se
dešavaju, naročito ako treba nekog srediti pod hitno, u ime otadžbine. Više tu grešku neće
ponoviti. Pod jedan: kupiće veliku hrpu magazine omražene populacije. Ne zbog užitka
već zbog patriotske obaveze. Da vide kako se neprijatelj oblači. Okej, to može da bude
mali problem. U kafićima u Strahinjića Bana se mnogi strejt muškarci , nesvesni svog
pogrešnog ukusa, nose kao gejevi a da toga nisu ni svesni. Misle da je to što imaju na sebi
poslednji modni urlik. I, šta da se radi? Racija! Prebij sve u Silikonskoj Dolini. Mnogi od
38 tih su glavonje i birači desničarskih partija ali, neke žrtve treba podneti. Kakvi smo
hrišćani ako za žrtvu ne znamo? Ko im je kriv što se oblače k’o pederi! Jeste li primetili
da devojke imaju ponekad običaj da se drže za ruke, bile strejt ili ne? Da potapšu svoju
drugaricu po ramenu dok joj se jada jer je napustio dečko, inače muška svinja? Udri i
njih! Toliko maženje nije bogougodno.
ANTIMODNE I NEHIGIJENSKE MERE
Idemo dalje. Sledeći su na meti srpski metroseksualci. Znate, to su oni sumnjivi
momci koji imaju petlju da se usred bela dana pojave na ulici u čistoj, opeglanoj odeći,
znaju da “slažu boje” kosa im je uvek čista, sveže su obrijani, tuširaju se nekad i dva puta
dnevno a kad im prodavačica vrati kusur osmehnu se i kažu “hvala”. Šta ti meni hvala!
“Hvala” je, pored Kosova, najskuplja srpska reč! Izvini kažemo jer tako zamazujemo
svoje brljotine i to je okej. Kad predator nekog nešto pita (a nije povod za prebijanje) on
otme tu informaciju kao hajduk i odnese je, bez zahvalnosti. Dakle, udri metrose! Ima tu
još: ako hoćemo da kičma ovog društva, dakle muškarci (a ženama je mesto u kujni i u
ložnici, da štancuju Srbčad) pobegnu od kletog muželoštva treba primeniti drastične
antimodne i nehigijenske mere:
1) Svi koji nose kanarinac-žuto, ružičasto ili crveno biće na licu mesta ubiveni od
batina. Predator mora da ih leši nip o babu nip o stričevima pa makar bili i
njegovi omiljeni turbofolkeri
2) Svaki pravi mužjak mora da bude bradat ili, ukoliko je ćosav, da se podrgne
danononoćnom brijanju dok mu nešto ne izbije. Ukoliko ima bradu staru tri dana,
onu zelenkastu šmirglu, može i to. Napomena: štuciranje brade zabranjeno
3) Tuširanje jednom nedeljno, subotom, kao naši slavni preci. Da čist uđeš u crkvu a
posle možeš da se štrokaviš do mile volje
4) Čista i ispeglana odeća dozvoljava se političarima koji rade za dobro naroda i
narodnim pesnicima. Ostali da nose istu odeću dok se ne raspadne na njima.
39 5) Kurtoazija ne postoji. Ukoliko zajebete stvar pa kažete strendžersko “pardon” ili
“sori” umesto “izvini” sledi dvaes’ i pet udaraca degenekom ko za vreme Kodže
Miloša.
6) Bavljenje umetnošću, ukoliko nije patriotska, smatra se latentnim furundžijaštvom
i kažnjavaće se na licu mesta, u skladu sa oblašću interesovanja. Piscima će se
razbijati kompjuter o glavu, muzičare će daviti žicama od električne gitare a
slikarima implementirati štafelaj u bogohulno mesto
Ali, predatori znaju da vrag ne spava. Treba paziti na Srbčad. Kako ih zaštiti
pre nego što im izbiju prve dlake? Eto rešenja: deca će biti obavezna dsa spavaju
u istoj sobi, u istom krevetu, sa jednim od masnih, bradatih, prljavih predatora
koji će paziti da im slučajno neko nastran ne uđe u postelju. Preporučljivo bi bilo
da se za taj posao zaštite naše nevinosti angažuju najbolji, dakle pripadnici klera
(što imaju veću titulu to bolje) i članovi borbenih formacija, strojeva i sl. Tako će,
konačno, doći do harmonije u našem opštežiću a roditelji će spavati mirni, znajući
da je dete bezbedno koliko i svi mi.
(Afi I DO MIND THE BOLLOCKS! Piše: Aleksandar Novaković
Ništa ne može da vam ogadi svakodnevni život više od istine. Ljudima je potrebno da
se zavaravaju svakog dana da bi nekako preživeli. Verujte mi, znam. Napisao sam i
pesmu, svbojevremeno pod naslovom Svakog dana lažem sebe (i ne ide). Što važi za
ljude važi i za države, ideologije, političke doktrine. Tako je lako reći : „U ime pravde i
slobode, braćo i sestre, svi na oružje a ja ću za vama.“ Mi inače ne bi ni pomislili da se
ubijamo ali ,ako nam kažeš da je to za pravdu i slobodu , onda je sve u redu. Avaj, to što
je ta priča propala hiljadu puta u istoriji a ljudi izginuli zbog par predatora gladnih moći
nije toliko bitno. Kao što nije bitno što sam se bavio skretanjima levice u prethodnom
članku i ispao neko ko maltene zataškava zločine kapitalizma i desničara. Desnicom sam
se, ko pažljivije čita, bavio u nekoliko članaka ali se desnicom u principu ne bavim jer tu
nema šta da se popravi. To je zaludna, besmislena ideologija koja vodi tome da na kraju
celog pokolja preživi samo jedan, najdeblji, najbogatiji koji je proždrao sve ostale.Levica
40 ima potencijal i može da se preuredi a desnica je dosadna za analizu jer je toliko
očigledna u svojim gadostima. Kažem još jednom: gospodo s levice, strategija vam ne
valja a naročito ne u zemlji koja još nema ni prave sindikate ni klasnu svest ni osnovnu
solidarnost. Mora se početi od nule, to je poenta. Shvatam da je lakše uzeti pušku i jurnuti
ali, treba i malo promisliti. I, bez tih slavnih reči, napumpanih, lišenih pravog značenja.
Desnici treba dati natrijum pentatol, serum istine. Mada, ima i nekih drugih koji su to
zaslužili. Zamislite samo kako bi izgledala istorija sveta da su rimski senatori rekli
populusu: „“Pax Romana“ i civilizacija su gluposti. Mi se borimo da povećamo teritoriju,
prihode, opljačkamo, silujemo, asimilujemo, porobimo. Mi smo ništa više do najgora
vrsts divljine – mi smo civilizovana divljina. Pridružite nam se i nagrabite ono što nikad
ne bi zaradili.“ Ili, kako bi bilo da su kraljevi kolonijalnih sila, Engleske, Francuske,
Španije rekli: „Zabole nas za širenje hrišćanstva i prosvećivanje Afrike, Amerike i Azije.
Želimo da ih zatremo i porobimo. Mi smo licemeri oslonjeni na crkve“. Ili, recimo,
današnji „magovi“ finansija sa Vol Strita: „Mi nismo tu zbog svetskog tržišta već zbog
sopstvenih džepova. Hoćete da zaradite kao mi?Mislite da ćete to postići kao mi? Onda
umrite i rodite se ponovo, lišeni srca i savesti.“ Ili gomila naših nazovi „antiglobalista“:
„Nama je, kao, žao Avganistanaca, Iračana i Libijaca. Ubijaju ih licemeri koji kažu da se
bore za demokratiju a trebaju im prirodni resursi. Prsluk nam puca za Čečene, Tibetance
ili Albance. Jer, ako to rade nama bliske zemlje, onda je sve u redu. Poenta je da mrzimo
Ameriku i Zapad i da nam treba neka fensi žvaka“.
Jedan naš političar je krenuo u pravom pravcu. Slučajno, naravno. Omaklo mu se:
„Znam da svi kradu ali nemojte da kradete toliko.“ Parafraziram.Drugi politikus, mnogo
značajniji rekao je da nije tačno da je njegova partija, ona ista koja je drmala 90-ih, puna
lopova. Da budemo iskreni, lopova ima ali ne toliko kao u drugim partijama. Bravo,
gospodo, još malo vam fali da kažete i sledeće: „Nemam ni najmanje talenta za bilo šta
drugo osim za laganje i drpanje. Zbog toga sam tu gde sam. Znam da sam grozan ali, šta s
tim? Ni drugi nisu bolji pa vi nemate mnogo izbora.“ Ja sam za potpunu iskrenost, bez
slatkog samozavaravanja. Kladim se da bi ove „iskrene političare“, koji bi javno govorili
o svojim opačinama, narod trpeo jedno vreme a onda bi se, zgađeni samim sobom, ljudi
odrekli takvih lidera. A zašto? Zato što smo postali dovoljno praktični da više ne slušamo
bljuvotine, bollocks! Budi jednom iskren i reci nam kao kralj Milan nekada: O, narode,
41 stoko rogata! Nemoj nas zvati braćom i sestrama a nismo ti rod ni pomozi Bog,
drugovima i drugaricama a pivo s nama nisi popio, kolegama, a kradeš nam posao,
građanima a vidiš nas kao brojke.Što manje budeš spominjao demokratiju i evropske
integracije to će u zemlji biti i više demokratije i nečeg, recimo, evropskog ili
svetskog.Less bullshit, gentlemen!
(Afirmator, 2012)
DVE GODINE ROBIJE ZA PUSSY RIOT
Znate, već mi je muka od gadosti koje ovih dana kruže po novinama. Govorim o
komentarima naših građana na 5643 bloga, stranice, webzina, portala i sl. Puni su reči
podrške za pravoslavnu rusku braću koja utamničiše tri pankerke kao državne
neprijatelje. I to ne bi dovoljno – one su udarile na Boga, one su đavolje naložnice, treba
nama malo putinovske pravdem malo ruske knute i Sibira, to nama treba. Staljin vas jeste
ubijao ali vas nije ubijao dovoljno! I ne samo to, one su povredile verska osećanja, sve
one ruske praznoslavne sveštenike ( i ne samo njih) podmazane mafijaškim novcem. Ako
bi se pogledalo , s jedne strane, možda su nekoga i povredile. Ali, tako vam je to si
deologijama. Kreni s kritikom i uvek se neki vernik uvredi, naročito ako pankerke
upadnu u crkvu i pevaju pesmu u kojoj se kritikuje veza crkve s državom. Ali, jesu li u
pravu? Jel’ istina ono što stoji na našem vizantijskom znamenju – orlu sa dve glave koje
predstavljaju državu i crkvu? Da li je istina pobuna ili strahovlada korumpiranog režima?
Umesto da se zapitamo mi trpimo gomilu neokonzervativnih mamlaza koji razmišljaju
o tome kako te devojke treba staviti na muke. Pa da, sečenje jezika, spaljivanje živih
ljudi, proterivanje. Znamo , braćo Rusi – tako smo mi s bogumilima! Samo napred u nove
tiranske pobede. Gazi, tamani, da se ne čuje ni glasić protiv Vladmira Svemoćnog. A ko
je kriv za tu usamljenu pobunu? Truli Zapad, Madona, Alex Kapranos, Anthony Kiedis i
Amnesty International. Ma da, a kod nas se solidarišu zapadnjački plaćenici.Okej, okej, a
ko su ruski plaćenici? Nemojte reći da ih nema. Pa, čini mi se, Rusiji je dobro krenulo s
energentima, ima viška proizvoda, ima tajnih službi, ima špijuna i trgovine, što ne bi bilo
i ruskih ljudi. Srbi,ali malo više Rusi? Nemoguće da ovde postoje samo dve kategorije –
Srbi i proevropska bagra. Valjda među srbendama ima mesta i za neke proruske
elementiće....
42 I, u tome i jeste poenta cele ove priče – pljuni po pobuni u bratskoj Rusiji, napravi
pravu mini –harangu jer, ko zna možda se tako nešto ponovi i u ovoj mlađahnoj republici.
Koliko bi onda mardelja dobili neki naši pankeri ako bi krenuli da praše u ,recimo,
svetosavskom Hramu? Ko bi sve pretio da ih ubije i ko bi sve proklinjao i
ekskomunicirao? Ko bi slao preteća pisma i sačekivao ispred ulaza? Ili otkucavao zbog
bednih povlastica? Zapravo,to i jeste suština. Folirajmo se do sutra ali stvari stoje ovako –
jedino kod nas, u zemljama pritisnutim strahom od sveštenika i države jednako (pritom
ne isključujem ni SAD iz priče, naročito tzv. „Bible Belt“) rok može da, barem u
ovakvim sitruacijama, ponov znači ono što je davno značio mnogo više: bunt i težnju
prema individualnoj slobodi. Free Pussy Riot!
(Afirmator, 2012)
LEVA SKRETANJA
Najveći problem svih ideja koje, barem nominalno, teže progresu je da se s vremenom
pretvaraju u Bibliju i ostaju okamenjene u vremenu. Pogledajte samo današnji svet i
uporedite ga s onim revolucionarnim vremenima u kojim je nastajao Marksov „Kapital“.
Iako se svet „malkice“ promenio za tričavih sto šezdeset i kusur godina rečnik brojnih
levičara a naročito teoretičara levice je ostao isti. Neki, dosta popularni, se čak izdaju za
marksiste – lenjiniste. I, mnogima to nije problem. Čak je zabavno , kao ona majica –
Communist Party. Likovi na toj majici su (minus Marks, koji je samo teoretičar) pobili
oko 80 miliona ljudi. Setimo se nekih opskurnih podataka, recimo, logora koje je Lenjin
počeo da podiže za političke protivnike. Opasnost po državu u Lenjinovo vreme bio je
kako disident u okviru boljševičkog pokreta tako i polugladni seljak . Praksu paranoje i
terora je Staljin uspešno nasledio i razradio u totalitarni mlin tela i duha. Milione koji su
stradali u čistkama još niko ne može tačno da prebroji. S druge strane, valjda na osnovu
toga što je bio kontra Staljinu, možete čuti tzv. „trockiste“ čiji je lider i opevani „svetac“
bio moćnik i deo revolucionarnog terora. Dodajmo tome i sitne anarhističke ćelije, sve te
atentate, bombe, otmice. Na spisak ljudi koji žmure na nepočinstva svoje strane se
nadovezuju i kojekakvi maoisti, hošiminovci (setimo se demonstracija u Parizu 1968.),
ljubitelji lika i dela Fidela Kastra (živog ili ne), fensi čegevaristi i naši jugonostalgični
43 titoisti. Jedan moj kolega je, tako, odbio da objavi moj članak o naličju Brozove
vladavine „mekog komunizma“ (čistke, hapšenja, otimačina, Goli otok) jer je „revizija
istorije“. Perverzna logika kojom se vodio je : nacionalisti pljuju po Titu pa mi, kao
proevropski nastrojeni antifašisti, moramo, samim tim, da uzdižemo Maršala bez obzira
na sve njegove gadosti. Znate ono: crveni pasoš prolazi svuda, bolji standard, mir,
bratstvo-jedinstvo...
BEVAN ILI LENJIN?
Ako mislite da želim da vam ogadim levičarske ideje grdno se varate. Sve zavisi od
toga koji vas deo priče zanima. Jer, postoji i druga priča. Ona o sindikatima, čartističkom
pokretu, osmočasovnom radnom vremenu, komunama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, o
ljudskim pravima, o ravnopravnosti rasa, polova, nacija, seksualne orijentacije. Mogao
bih da kažem i poneku o naivnom, ali iskrenom pokušaju radnika iz celog sveta,
jedinstvenom u istoriji, da se spasi španska Republika. Ne govorim pritom o tom
krvavom ratu već o želji ljudi da pomognu obespravljenima u nekoj dalekoj zemlji. O
gestu solidarnosti na kakav danas nećete naići. Clash jeste napravio album „Sandinista“
ali, da li ste čuli da je neki odred mladih britanskih pankera otišao u džungle Nikaragve?
O tome vam govorim. Danas se nekako nameće da, ako ste za jedno onda ste maltene i za
drugo. Dobijate primera radi, u paketu i Aneurina Bevana (laburistički političar, uveo
besplatnu zdravstvenu zaštitu za celu Veliku Britaniju) i Lenjina. Jeste, razlika je velika
ali, imajte na umu da se, suštinski, levica i dalje u dobroj meri poistovećuje s tim
zastarelim, surovim, nepraktičnim regulama pretprošlog veka. Jedino rešenje da levica
danas nešto učini na političkoj sceni jeste da se odrekne Marksa, Engelsa, Lenjina,
Bakunjina, Kropotkina i redefiniše se. Jednom rečju - počne od teoretske nule ali sa
velikim iskustvom. Očigledno je kojim putem ne može da se ide i kojim putem treba ići.
Ovo zvuči čudno? A kome danas, u ovakvom svetu, možete servirati priču o
„diktaturi proletarijata“? Daj nam slobodu ali preko diktature. Jednoklasne,
jednopartijske, svejedno. Neka je ta diktatura i u prenesenom značenju. Ne želim da
moja uverenja imaju i “d“ od diktature. Ravnopravnost, socijalna jednakost, to svakako
ali, kakva je to priča o neophodnosti nasilja i terora? Deo istorijskog procesa? Neće biti.
Ili, recimo, neke antisemitske gluparije koje je ispisao Bakunjin ili Vasa Pelagić? Ili
Englesovo pisanije objavljeno u „Rajnskim novinama“ u kojem stoji da su Baski,
44 hajlenderski Škoti, Bretonci, Hrvati, Srbi, Slovaci, Irci u suštini divljačni narodi (o
Rusima i da ne govorimo) koji ne trebaju da postoje jer nisu ušli u industrijsku revoluciju.
Štaviše, bilo bi dobro da nestanu u nekom velikom evropskom ratu da bi države sa
revolucionarnim kapacitetom: Britanija, Nemačka, Mađarska i , donekle, Poljska, krenule
napred. Dakle, evolucija može da se sprovede samo u visoko industrijalizovanom društvu
koje, naravno, jedino i zaslužuje da opstane. Dakle, razvijeni napred – ostali stoj i da vas
nema. Socijalizam je za jake a feudalizam ili lagano nestajanje za sve ostale. Baš kao što
japiji tvrde da je kapitalizam za tigrove a socijalizam za ovce. Okej, znam, bilo je to
drugo vreme, nataložene predrasude, ksenofobija, nacionalni romantizam, politička
korektnost nije postojala. Hajde da zanemarimo i to. Idemo na priču o industriji,
porobljenim radnim masama i svetskoj revoluciji.
USTAJTE, SMORENI NA SVETU!
Pogledajte robu koju kupujete: odeću, tehniku, instrumente, sitne džibidžajke. Svuda
piše isto: Made in China. Kakva industrija? Dobar deo te priče se preselio u Kinu. Tamo,
gde se sluđeni radnici koji rade po šestanest i više sati bacaju s krovova fabrika. A zbog
čega? Da bi neki klinac iz Srbije mogao da se širi pred društvom u novim patičicama. Ali,
nije taj klinac kriv već poslodavac. U toj zemlji, a slično se može reći i za Indokinu,
Indiju možete videti onaj kapitalizam iz 19. veka u svom najogoljenijem obliku.
Komunizam i kapitalizam su se stopili u totalitarno čudovište koje se klanja svemoćnom
novcu. A zašto? Zato što Marks insistira na materijalizmu jednako koliko i Rokfeler. I tu
je još jedan veliki problem levice – insistira se na materijalnoj osnovi a duhovna
nadogradnja će stići kad stigne a kakva će ona biti ? Čuće se...
A gde je tu Evropa? Sve više ljudi je u nekim uslužnim delatnostima, sve više ljudi
pretura po papirima i sedi za kompjuterima, sve više ljudi se goji i bedači, sve je više
nezaposlenih i sve je više emigranata koji rade „Mickey Mouse jobs“ za male pare i sve
je više rasističkih grupa koje prebijaju sve što nije belo. Ni u SAD, s nekim lokalnim
varijacijama, nije bolja slika. Nema više, Karle Markse, proletarijata. Svi imamo
televizore. Nije bitno da li smo gladni – na tv-u je uvek neki šarmantni kuvar koji će nas
virtuelno nahraniti. Da, levičari, sve mora da se menja. Čak i „Internacionala“. „Ustajte,
smoreni na svetu, vi sužnji koje muči džank fud!“
U FIOCI
45 Iskreno, mrzim sve teorije i ideje koje trpaju ljude u fioke. Danas se ne može jasno
reći: on je buržuj, ona je proleterka, ovaj tamo je truli kapitalista. To ne znači da nema
bogatih i siromašnih, to ne znači da nema eksploatacije (štaviše, ima je više i suptilnija je
nego pre dva veka) već da se svet usložio do te mere da ne možete tako olako etiketirati
ljude. Primera radi: u Beogradu je u fabrikama zaposleno samo nekoliko desetina hiljada
ljudi ali, to ne znači, kao što mnogi u drugim sredinama misle, da je Beograd pun nekih
lovana lezilebovića. Pogledajte iznurene žene za kasama, ljude koji čiste ulice, koji voze
autobuse, konobare, loše plaćene prosvetare i zdravstvene radnike, činovnike u
kojekakvim firmama koji redovno rade prekovremeno s bednom ili nikakvom
nadoknadom, poluzaposlene umetnike, izgladnele penzionere, nezaposlene. I svi oni žive
u preskupom, degradiranom gradu koji se naziva prestonicom. Kojoj klasi oni pripadaju?
Šta su oni? Sitna buržoazija? Lumpenproletarijat? Besklasni su? Šta reći za ljude koji
žive u unutrašnjosti, nezaposlenoj i osiromašenoj? Za one koji malo rade u fabrici malo
na njivi? Za one koji su se okrenuli sitnom švercu?
Za mojih studentskih dana se poznanik hvalio kako je on iz radničke porodice. Kao da
je to neki pedigre, nešto kao „crveni lord“. Naime, ja sam u njegovim očima srednja klasa
(nezaposlen, prorodična primanja ispod proseka) a on buntovni proleter. Da, tata mu radi
u fabrici ali mu majka radi dobro plaćen posao u državnoj instituciji. Poznanik, inače,
nije završio faks ali prima platu o kojoj mogu samo da sanjam. I, šta je onda on po toj
podeli? I gde smo svi mi? Bušna je to teorija, curi na svim mestima. Levica treba da se
okrene „radnim ljudima“ bez obzira koji mse poslom bave i nezaposlenima podjednako.
Manje teoretisanja, više rešavanja konkretnih problema. Manje podela u tabore a više
razumevanja. Više solidarnosti i povezanosti. Više sindikata i više priče. Više knjiga,
više muzike. Više razmišljanja i promišljanja. Počnite od duhovne nadogradnje i stići ćete
brzo i do materijalne osnove. Cenite svoje vreme, svoju dokolicu. Ne dajte im da vam to
ukradu i bićete slobodniji.
Znam za gomilu solidno plaćenih poslova (za naše prilike) za koje je potrebno
nadljudsko strpljenje. Šef vas tera da sedite deset – dvanaest sati i čekate njegovu
zapovest a efektivno radite ne više od četiri sata. Mislite li da je to slučajno? Pametni,
obrazovani ljudi koji sede i puštaju da im sive ćelije odumru. Ne drži vas on tu jer mu
trebate sve vreme već da ne bi mogli da razmišljate o nečemu drugom. Nečem opasnom,
46 pobuni, sindikalnoj organizaciji, štrajku. Poenta današnjih poslova je, u većini slučajeva,
kontrola nad umom. Kad se završi šljaka, i radnik i intelektualac odlaze kući, potpuno
lobotomizirani. Plašiš se otkaza, ostaješ koliko ti se kaže, kad dođeš kući , iznuren od
brainfucka, ti nisi ni za sebe ni za druge. Potraga za humanijim radnim mestom ti ne pada
na pamet. A zbog čega to radiš? Da bi se strovalio na kauč, popio pivo dok gledaš neki
tričavi šou na tv-u i legao da spavaš.I sutra sve nanovo. A možda te pozove da radiš u
subotu, eventualno nedelju. Daće ti pišljivu nadoknadu? A ko će da ti nadoknadi život?
Ko će da ti da smisao? Slično, ali za mnogo manje para, prolaze i drugi ali, tebe nije
briga za njih. Želiš samo da zaspiš i zaboraviš na sve. Shvatate? Ako se moderna levica
kod nas suoči s ovim problemima možda od nje nešto i bude. A do tada je sve drugo
mlaćenje prazne slame.
(Afirmator, 2012)
NACI-OVNOVI NA BRVNU
Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi bilo ni
zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda
koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala
devojčica onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je
seksualno zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).
Nakon oslobađanja Gotovine i Markača i njihovog „herojskog“ dočeka u Zagrebu
pred 100. 000 oduševljenih sledbenika na Jelačića Placu uslediće teški dani, kako za
Srbiju tako i za Hrvatsku. Dok se ovi generali, do juče u Hagu, osumnjičeni za udruženi
zločinački poduhvat, danas pojavljuju svuda u hrvatskim medijima i predstavljaju kao
patriote koje su, možda malo vatrenije ( i njihov je plam „pomalo“ spaljivao kuće i ljude),
ali ipak s rodnom grudom u srcu, pravi junaci Domovinskog rata, srpski mediji padaju,
samim tim, u amok. Šta će nama taj Tribunal? Što smo slali sve koje su tražili a ništa ne
dobismo zauzvrat? Nećemo im dati više nijednog! Ako ima nekog kojeg nismo poslali.
Šta je sledeće, pitam? Vratite nam nazad Mladića? Činjenica je da je ova odluka poraz
obe strane, s tim što nijedna nije svesna gde poraz zapravo leži.
47 Naime, srpska strana doživljava kao poraz što su dva zlikovca s krvlju njihovih
saplemenika na rukama našla na slobodi. Ali, to je samo manji deo poraza, ono što se
vidi. Nevidljivi poraz je mnogo teži – i Hrvatska i Srbija su bez volje i hrabrosti da
svojim zločincima sude i osude ih. Zbog toga se pojavio Tribunal. Po principu: Ako vi
već nemate razvijeno zakonodavstvo i nezavisno sudstvo onda ćemo mi preuzeti vašu
muku i odlučićemo onako kako nama odgovara.Samim tim, nesrećna je zemlja koja mora
drugima da prepusti sprovođenje pravde. To znači da u njoj pravde nema baš kao što
manjka i političke volje za iskreno suočavanje se prošlošću. Spremni smo da se istorija
ponovi. U Srbiji desnica drma po glavama letargiranog građanstva. U Hrvatskoj se, kad
god se spomenu „domoljubni“ ciljevi , skreće udesno. Srbija ne pita gde se dedoše Hrvati
iz Knina, Benkovca, Obrovca, Vukovara baš kao što Hrvatsku baš briga za Srbe iz
Gospića, Šibenika, Banije, Korduna. I, iznad svega, Srbija nikad neće spomenuti
odgovornost za pokretanje krvave lavine na Gazimestanu, sećate se, davnog Vidovdana,
1989.godine. Računica je jasna: da nije bilo kanabetskog harizmarha iz Požarevca ne bi
bilo ni zagorskog Kaudilja. Ako je Srbija mala devojčica onda je Sloba njen Deda Smrda
koji je držao u podrumu, slepu, išibanu i izgladnelu. Ako je Hrvatska mala devojčica
onda je, kao što reče TV reklama za HDZ, F. Tuđman njen tata (koji je seksualno
zlostavljao i hranio „Kiki“ bombonana).
IDEMO DALJE, ZA DOMOVINU S „ĆAĆOM“ – NAPRED!
Pa, čemu onda ti izlivi nežnosti prema nekim generalčinama? „Štokholmski sindrom“?
Još jednom se na Zapadnom Balkanu nacionalni identitet dokazuje i pokazuje kroz
solidarisanje sa zlikovcima. Kakvi su- takvi su, tek, naši su. Ne smeta nam ni ustašluk ni
četnikluk jer, to su naši psi rata koji čuvaju hiljadugodišnja i tisućljetna ognjišta. Nama
zlo treba, bez njega smo „slamka među vihorove“. Avaj, da stvari budu još gore,
potrudilo se srpsko pravosuđe: Mladen Obradović, srbijanski hitlerjugendovac, lider
nacističkog „Obraza“ je oslobođen presude za raspirivanje mržnje i nasilja prema gej
populaciji. Setimo se 2009. godine i biće nam jasno o čemu se radi. Dokazi, elem, nisu
dovoljno jasni. Brdo njih. Ali, nema veze. S druge strane, Zoran Petakov, koji je, sanćim,
uvredio episkopa Irineja Bulovića je u kućnom pritvoru. Desnicu na slobodu – levicu u
pritvor. Ček, ček, da nismo malo pristrasni? Šta je sledeće? Žuta traka za sve koji ne
48 podnose naciste? Ne brinite, doći ćemo i do toga.Ovo je apsolutni trijumf nacizma i poraz
bilo čega ljudskog. Da, i u Hrvatskoj ali, zadržimo se malo u Srbiji. Prvo počistite
ispred svoje kuće, da ne bi etnički čistili u tuđoj. Ali, nama je uvek bitnije ono što se
zbiva preko plota. Bitno je da se mi prvo lepo rasporedimo, onako, srpski, založimo
slanuinom i rakijicom (ko ima-ima a ko ima neka jede ekskrement), da se nacionalno
homogenizujemo, da budemo „svoji na svome“ (sa i bez seksualne konotacije), da
sredimo ono par protivnika pa ćemo ponovo u junačke bojeve za ognjišta. Ma, koga
lažemo – ognjišta nema. Krašćemo radijatore kao i u prethodnom ratu.
(Afirmator, 2012)
NE SLUŠAJTE TAMNU STRANU
Slavni irski glumac Jonathan Rhys - Meyers reče jednom prlikom: „Mišljenja su kao
guzice-svako ih ima“. Mišljenje se u ovoj zemlji, pored one stare reklame „mislite o
tome“ ne spominje ni u naznaci. Kad su vas poslednji put novinari, političari, kojekakvi
analitičari pozvali da razmislite o bilo čemu? Oni vam kažu kako da mislite i da, na
osnovu njihovog, formirate svoje mišljenje.Znam neke antiglobaliste i deklarisane
levičare koji, pametno i analitički, seciraju kapitalizam i probleme u svetu. Ko je iza
SEKE, ko je uprskao ovo ili ono. Isplakaše se nad narodima Iraka, Afganistana, Kurdima,
američkim domorocima, NATO bomdardovanjem SRJ. A kad su došli do našeg južnog
komšije, primera radi – tu ni slova. Tu je nešto bilo ali ne znamo šta, to je zapadna
štampa napumpala, oni su svi izmanipulisani, svih dva miliona ljudi dole, mi im nikad
nećemo priznati državu, mi... Hej, obustavi napad! Pitao sam nešto drugo. Znam da je
stradao i srpski narod i znam da su oni stradali od istog bezumlja koje je nosilo drugu
uniformu. Ali, vi , iako ste ljudi otvorenih shvatanja i pacifisti, to ne želite da prihvatite.
Za vas strada samo vaša strana. Vaše mišljenje, sve vrednosti na kojima bazirate svoju
ideologiju padaju u vodu. Pragamtični i „pametni“ kažu: Nek prvo oni priznaju da su
ubijali nas pa ćemo mi rećči da smo i mi njih, tako, pomalo ubijali. A ko je bio pozitivan
primer za vas? Recimo , za matore šesetosmaše? Lenon? Evo linkova njega i ex-saborca
mu:
http://www.youtube.com/watch?v=m0uLfO2ksQQ&feature=BFa&list=HL1342517025
http://www.youtube.com/watch?v=kaO4XeHhwo8&feature=BFa&list=HL1342517025
49 Da li su ovo izdajničke pesme ili simbol vrhunskog patriotizma i humanosti?
A za to vreme se vode pregovori u kojima ne čujem ni od koga ništa drugo do
povlađivanje zlikovačkom nasleđu. S jedne strane kao da slušate povampirenog
Miloševića (Kosovo je srce Srbije kaže žandarmerija jadajajajajada ujedinićemo se s
braćom preko Drine ako treba jadajadajada pitanje srpske manjine u Crnoj Gori
jadajdajda) a s druge strane – uprkos svojim manjkavostima (ponekim, ako ih je bilo)
Tuđman je otac hrvatske državnosti. Sećam se one predizborne reklame : Ako je
Hrvatska mala djevojčica onda je Franjo Tuđman njen tata. Da, pod uslovom da je ćale
pedofil. Ljudi, vi ne samo da nemate mozgove već puštate da mrtvi govore kroz vas! To
što dobar deo eks-Jugoslavije danas izgleda kao Mordor nije vam ni najmanje bitno. Ili,
poznanica mi reče: U Hrvatskoj je tako grozno da ću glasati za HDZ! Hteo sam da se
našalim s njom i kažem joj da ću glasati za listu Bormana i Hesa. Čisto da vidi da sam
gori od nje. Ali, rečenica mi je zastala u grlu. S takvim se stvarima nije šaliti.
I, šta je poenta priče? Poenta je da je ovde mišljenje krajnje potcenjena aktivnost.
Pogledajte oko sebe . Šta je ono što se nalazi u vašim glavama stvarno vaše a šta ste
pokupili od okoline? Koja su prava saznanja do kojih ste direktno vi došli a koliko vam je
sipano u mozak u proteklim decenijama? Da li nekad uhvatite sebe u nekoj političkoj
raspravi, otvorili ste usta i kažete nešto što je rekao neki Miloševićev sluga ili Zlikovac
lično? I, to je,kao, vaše mišljenje. Doživljavate ga kao svoje, kao nedeljivi svog bića. Kao
postulat na kojem počivaju ova zemlja i ovi ljudi i bez njega ni njih ni zemlje neće biti. I,
onda je sve na mestu. Ne smeta ni glad ni nezaposlenost (ovde se nikad nisu mnogo
bunili oko toga) ni lajavi Golum koji je uzeo četvrtinu budžeta naše diplomatije za
troškove „promocije“ ni odsustvo nade a pogotovo ne smeta onaj mrtvak u glavi, onaj
koji ti govori šta da radiš sad kad njega nema. Jer, kao što u „Munjama“ reče „gospođa
paketaranžmanka“: „Treba samo da nađeš svoje mesto u koordinatnom sistemu haosa“.
Ljudi koji se ne „uklope“ moraju da odu ili ostanu i propadnu. I, to je mišljenje veliko
dela ljudi u ovoj zemlji. E sad, da li ti ljudi misle glavama ili guzicama, to je drugo
pitanje.
(Afirmator, 2012)
50 NEMA POVRATKA U BUDUĆNOST...
.....jer je budućnost prošlost baš kao što je to i sadašnjost. Gledam oko sebe, u uglednoj
beogradskoj prodavnici ploča (jednoj od nekoliko) i šta vidim: neka dečica idu okolo,
udidili se kao da su 1980-e. Ima tu svega – i izvučenih pramenova, i „Iron Maiden“
majica, i devojaka sa tonom šminke na licu. Avaj, i muzika je takva – pustio neki lik
„Duran Duran“. Da napomenem: pre toga sam bio u nesrećnom kafiću koji nije menjao
enterijer od „Love Aid“ koncerta. Presela mi ona kafa čemeruša, precenjena i servirana s
kiselim izrazom lica što je još i dobro jer, da mi se kelner nasmešio pretpostavio bih da je
pljunuo u nju. A dok sam tako seo, grebući leđa o španski zid, iz zvučnika je treštao
„Karma Chameleon“ Boy Georgea koji je zamenila pjesmica „Maljčiki“ Idola. Po
milijarditi put! Od svih kafića u gradu morao sam da zabasam u ovaj. Apdejtujte se,
more! U međuvremenu, gospodo kafićari, prošlo je tri banke. Idoli su propali jedan i
dalje vozi tramvaj, drugi svira za osmi mart u Domu sindikata a o preostaloj dvojici što
manje govorim – to bolje. Znate ih – Mladi „Možda Ubica“ Kopicl i Dr. Krle, ekspert za
vrapce i ostale živuljke. Smoritelj protiv smoritelja. E,da, a dok sam tog istog jutra
kupovao u prodavnici neki tanak doručak, tog istog dana, treštalo je iz zvučnika: „Ne, taj
je skak’o i na guske i na patke!“
I, tako, vidim ja da su se osamdesete vratile da umru u Srbiji. Ali, ja polažem neke
nade, još uvek. Počnem da razgledam ponudu – albumi, ploče prave (plus CD):
Grinderman, David Guetta, Coldplay, ima tu nekih noviteta, nije da nije. Ponuda diskova
je daleko veća. Mogu i da skinem muziku s neta. To se nije moglo dok sam igrao klikere,
„tapke“ sa sličicama i pikao fudbal ispred zgrade. Pomislim i na to da sam video svetska,
aktuelna imena, ne tako davno, na EXITU. Nije loše, ipak sam u budućnosti, kažem sebi.
A onda me oblije ledeni znoj – EXIT propada, stranaca ovde neće biti ni u najavi, ako
dođu Depeche Mode i časna starina Roger „Ja Sam Pink Floyd“ Waters – dođu. Nema
više i EXIT i Guča –samo Guča i Guča, bez „gučija“. A i rok scena nam je u ilegali, ni u
vreme Mileta Lojpura nije bilo tako. I, kad smo kod toga, zašto nije dobio ulicu? Zašto ne
postoji ulica Zorana Miščevića? Zašto su Milanu Mladenoviću dali onaj cubok asfalta a
Čavketu sokače? Zapadnem u crne misli, pogled mi skrene prema kasi kad tamo, ne lezi
vraže, singlica „Riblje Čorbe“.Ostani đilkoš do kraja!
51 Izjurim na ulicu: na zidu ostaci neke reklame za svirku Nemanje Kusturice. Grrrr!
Raspalim prema Zelenjaku. Kad, ne lezi vraže: in yer face – koncert „Zabranjenog
pušenja“, 29. novembra. A iznad ulice, na platnu, ogromna jezičina probušena zihericom
(kao Stonsi i pankeri) i pride isečena na šnite(mnogo su surovi). Dolazi „Prljavo
kazalište“ u našu selendru. Eto ih, za koji dan, 22-og, ante portas. I tu ja počnem da
ludim: ovo su osamdesete kad su ti bendovi značili nešto. Ne, to su devedesete kad su se
podelili na četnike i ustaše. Ne, ovo su 2000-te kad je Bora Čorba postao neki kulturni
konsultant, faktor, šta li? Ne, ovo su 2010-e i ne vrede ni pišljiva boba ni jedni ni drugi ni
treći. Ne, ovo je meni komplikovano. Biće jednostavnije da poludim. I tu ja krenem da
pevam i pevam a narod ko narod – bacaju mi pare pred noge. Neko se sažalio pa mi dao
pravu čašu iz trovačkog kompleksa u kojoj je do maločas bila oranžada. A moje pojanje,
miks najgoreg od najgoreg, zvučalo je otprilike ovako:
„ Sve je lako kad si mlad,
Baš te briga ko te mrči,
O,da, o da, o da,
Ko ne voli Dabić Rašu
Neka ljubi snašu na salašu, strasno,
Spremte se spremte, četniciii,
Ne boj se neću ti ništa,
Neću da budem Švabo,
Treba mi rame za pucanje,
Snajpira vas ruža Hrvatskeee,
U boj u boj, Srbine moj,
Ženi nam se Vukota,
Psuju majku srpsku,
Dok je meni Jašara,
Mama, tata, pas i kravata,
O Marijo, kraljice Hrvata
ti si savršenstvo bez mane,
e moj druže nacistički
dobićemo svi po...“
52 (Afirmator, 2012)
NEMATI I „NEMATI“
Povod za ovaj članak je ovo nesrećno pisanije:
http://finance.yahoo.com/news/21-ways-rich-people-think-differently.html?page=1
Za one koji ne znaju engleski jezik da pojasnim – u ovom članku se bogati prikazuju kao
hrabri, umni, odrešiti, hedonisti, avanturisti, praktični za razliku od ljudi koji su tzv.
obični – naivni, ograničeni, omeđeni “moralom”, mentalitetom, luzerskim gledanjem na
svet. Najgore je pravilo broj deset - Obični ljudi veruju da ti treba novac da bi zaradio
novac. Bogati ljudi koriste tuđi novac. Daj, molim te! Posle poteza američke vlade kojim
je 700 milijardi bačeno bankama koje su izazvale SEKU ja nemam više ni jednu jedinu
reč ni jednu kap samilosti ili razumevanja prema tim ljudima. Govorim o konkretnoj
plutokratskoj ekipi plus gomili onih mamlaza koji su napisali tone knjiga o tome kako
uspeti, kako treba imati pravi “etitjud” kako se to sad u Srbiji kaže. Anyway, stav koji
morate da zauzmete danas je stav bez stava, da postanete neki nadobudni faun. Na sve
strane kruže ljudi koji su puni sebe, imaju te nadmoćne osmehe, fiksiraju vas očima kao
guru na LSD-u, rukuju se kao da žele da vam iščupaju ruku iz ramena, postavljaju
glupava pitanja kao: “Da li znaš da prezentuješ sebe?” Ne, nisam nimalo paranoičan – to
su oni isti papci koji su kupili moderna bizniz- Jevanđelja i veruju u njih kao u Boga.
Ipak, najbolje mi je pitanje, u Srbiji, danas: “Gde vidiš sebe za deset godina?”Jedini
iskreni odgovor je: “Nemam pojma ni gde ću biti sutra”.
MODERNA PRDNJAVA
Da je ova moderna prdnjava otišla predaleko podsećaju nas informacije, nebrojene, o
tome kako da se ponašamo na razgovoru za posao. Kako da napišemo CV- stotine
stranica je ispisano na tu temu. kako da se obučemo. Kako da vežbamo svoje lice da bude
uvek mirno ili nasmešeno (ostale emocije su zabranjene). Kako da foliramo psihologa u
komisiji i ispadnemo normalni. Moramo da znamo kako da izbacimo grudi, ukočimo
kičmu, hodamo kao da nam je neko zabio metlu u rektum i kako da, kad dobijemo posao,
reagujemo na najmanji znak nečeg što zaliči na nasilno ponašanje. Razlog: Zavrnuli ste
53 me i želim da mi vratite lovu!. Mi tu pozovemo obezbeđenje i nekog nesrećnika izbacimo
na ulicu. Da, dobio sam posao zbog mog čeličnog pogleda sa ne zbog
partijske/rođačke/seksualne veze. Čemu zapravo služe te knjižice? Budimo iskreni – to je
najgora kapitalistička propaganda. Ne brini o stanju u zemlji, stepenu nezaposlenosti,
privrednom kriminalu, javašluku, nepotizmu. To je svuda prisutno. Problem je u tebi, u
tvojoj glavi jer ne misliš “pozitivno” i, ako ti život da limun ti ne praviš limunadu od
toga. Ako ne misliš kao mi ti si ubedačeni Balkanac sa luzerskim pogledima. Treba samo
verovati u sebe, rad, trud, marljivo zalaganje na času plus jevtino foliranje i malkice sreće
(eh, sreće!) i uspećeš.
Danas vam svako deli lekcije –čak i republikanski roker Gene Simmons iz “Kissa”.
Njegova logika je – ako nemate dovoljno vremena da zaradite novac radite dve stvari
paralelno ili, čak, tri od kojih ćete profitirati. Reče čovek koji sto godina svira jednu te
istu pesmu i mlati pare. Da, Gene, evo, ja ću dok čistim kuću i spremam ručak,
uporednom montažom, podeljen u nekoliko mene, da učim nemački. Uporedo ću da na
TV-u pratim berzantske izveštaje i zovem na mob “mog čoveka” da izdiluje malo
Wellness proizvoda. A dok to radim ja, paralelno, s knjigom Deutsch für Anfänger u
rukama, hranim bebu i zadovoljavam ženu ne zbog sebe već zbog mira u kući. Pazi,
jednostavno je – malo kuvam i učim glaghol “gehn”. Pa malo u jednu sobu – leti
aviončić, ide papica, voli te babajko. Pa u drugu sobu – srce, imam nešto opako za tebe!
Usput učim nemački:Ja, das ist fantastisch! Pa malo “Halo, Bing kako brat” pa mali
pogled na telku –uf, morao bih da uložim u deonice smrznutog pomorandžinog soka. A
sve vreme mi je na pameti VIZIJA. Nemam pojma koja ali danas svi imaju neku prokletu
VIZIJU. Šta ja znam. Evo napisao sam ovaj članak i nisam dobio pare. Fali mi VIZIJA.
TREBA SAMO UGRABITI PRILIKU
Onda se sjurim do lifta, utrapim isprepadanoj komšinici nešto od Amway proizvoda.
Ako neće da kupi ja lepo zaustavim lift i ubeđujem je. Izaći ćeš kad kupiš moje smeće,
matora! Zar ne viidš poslovnu priliku kad ti se nudi?! Onda se sjurim dole do ulaza i tu
me čeka ekipa koja petlja po kontejnerima . Na brzaka pregledam flaše i pošaljem ih da
to prodaju tom i tom liku. Onda šipčim do stanice, usput pitam po prodavnicama trebaju
li im konzerve tunjevine iz Bugarske. U autobusu se vozim na neko bedno radno mesto u
državnoj firm ii usput smaram sve putnike: ako se samo budu malo doškolovali mogu
54 postati agenti za nekretnine. Autobus se isprazni nakon tri stanice, neko pozove policiju
i…
Da ne dužimo: znam da doktori filozofije voze taksije po Njujorku, znam da ljudi koji
su završili umetničke akademije rade po kafićima u Beogradu, znam da su obrazovanje i
trud obesmišljeni i znam da ova zemlja ne proizvodi ništa osim emigranata. To je
realnost. Ali, znam i sledeće: neki ljudi ne bi imali toliko malo da neki ljudi nemaju
toliko ogavno, prostački mnogo. I nemojte mi reći da će naša zemlja uznapredovati kad
oni s VIZIJOM steknu još novca a onda nama “običnima”, budalama koje veruju u
pravila koja su nam ONI servirali, bace mrvice i zaposle poneku hiljadicu. Nemojmo se
zavaravati: za njih dobar deo ove zemlje predstavlja čist višak: bolesni, stari, nezaposleni,
poljoprivrednici, umetnici, prosvetni radnici, studenti društvenih nauka. Sve je to bagra
lišena VIZIJE. I, u redu je,nismo od njih bolje ni očekivali ali, hajde barem, za početak da
ne verujemo u gluposti koje nam serviraju. Koliko god da smo očajni nismo toliko da
mrzimo sebe. Eto, to je moja mala lekcija o “etitjudu”.
(Afirmator, 2012)
PONOS KOJEG NEMA
Pisac kojeg sam upoznao pre neku godinu, kad su ga upitali koji je po njemu kulturni
događaj godine odgovorio je, na opšte zgražavanje svojih kolega: „Izašla je moja knjiga.
Ja sam, za sebe, u centru kulture i zato je, meni lično, to najvažnije“ i još je, da ih
potpuno dotuče, rekao: „A inače, ja mislim da su svi pisci koji kažu da im je najbitnije ko
je dobio koju nagradu ili da je neki poznati autor objavio knjigu najgori licemeri ili, još
gore, kompleksaši. Što pišeš kad ne veruješ u to što radiš?“ Pucao je u srce pa u glavu.
Što je sigurno - sigurno je. I, niko mu nije odgovorio.Tad sam rekao sebi: „Voleo bih da
imam takav jezik i takvo samopouzdanje. Čini mi se da bih mogao da pomerim planinu
jednom rukom.“ Bilo je u tim mojim mislima i malo više cinizma. A zbog čega? Mnogi
ne znaju ali, oni koji pišu su svesni toga – trenutak kad u ruci držite odštampanu knjigu je
neopisivo iskustvo. Osećaj koji se ne može zameniti apsolutno bilo čim drugim.
Jedinstven. I tad znate da ste vi, kao pisac, kao ljudsko biće, jedinstveni. Ne kažem da ste
55 najbolji, najveći, najpametniji ali ste tu, među tim koricama. Postojite među njima koliko
i u stvarnom životu a ponekad i više od toga.
S godinama koje su nam otete otišlo je još nešto. Ne nepovratno ali nismo daleko od
toga.Utekla je negde spontanost stvaranja, sloboda puštanja misli. Za one koji su u
dvadesetim ,tridsetim, deluje dalje od onih trenutaka kad smo, još deca, puštali zmajeve.
Punde nam glavu pričama da je sve već napisano, da ima više pisaca nego stanovnika u
ovoj zemlji, da su tiraži mali a zarade praktično nema. I, sa svim tim bi se još nekako i
pomirili da nije onog: „ Ne smeš da se nazivaš piscem ili, još gore, umetnikom.“ Zašto je,
od svih profesija, spisateljska toliko prokazana? Ko pekaru sme da zabrani da se naziva
pekarom? Voskaru da brani boje svoje profesije? Radniku na građevini? A eto, piscima je
oduzeto i to. Treba skromno slegati ramenima, reći „ja pišem“ i prekinuti razgovor što
pre, prelaskom na neku veselu temu. Kao da je „pisati“ jednako „piti“, „drogirati se“,
„krasti“, „kurvati“.
I pisanje je, samo po sebi, sumnjiva rabota. Već sam sto puta čuo:“Skribofobija je
odlika svakog pravog pisca. On odbija da piše i piše kad baš mora. Što duže radi na
romanu to bolje. Recimo tri do pet godina. To su inteligentne i kompleksne osobe koje
stalno preispituju sebe.“ Ama, ko je uveo to glupavo pravilo?! I zašto ga se mnogi drže?
Muze vas tako retko posećuju? Plašite se kritičara? Mislite da je najbolje uraditi što
manje da bi vas cenili što više. Drhtite pred prijateljima koje zatrpavate knjigama? Samo
da vas neko ne nazove skribomanom. Vi ste plodan pisac, pa šta? Šta bi trebalo da pisac
radi? Piše, eksperimentiše, istražuje. Doživljava i proživljava svet. Transformiše se od
knjige do knjige. Ne plaši se da pogreši. Odvbacuje banalnosti života i okreće se onome
što je zaista važno –svom radu. Ako vam je pisanje profesija budite ponosni na nju,
nosite je kao fino zakrpljenu odeću, kao šešir za svečane prilike, kao štit. Ne obraćajte
pažnju na zlobnike koji su kombinacija hodajućeg udžbenika za samopomoć: „Nisi uspeo
jer to nisi zaista želeo. Da li imaš snage? Da li je tvoje „pokušao“ dovoljno?Da li možeš
sebi da kažeš „volim te“?“ i japi retorike: „ Koga zanima to o čemu pišeš? Nisi ponudio
publici bestseler. Koja ti je ciljna publika? Gde su ti veze? Nemaš mešetarskog u sebi.
Nije bitna emocija, ideja, stil, samo korice. Moraš da budeš kurentan, konkretan,
kapitalizovan, korektan i katalitičan.“ Knjige, kako je krenulo, možda izumiru ali, kraj je
još daleko. Ne ubrzavajmo ga odričući se onoga što zaista jesmo.Jednog dana ćemo se,
56 ako ubijemo u sebi ono što volimo, pokajati a tada će već biti kasno. A oni što su pisali
zarad potvrde njihove karijere, fusnote u državničkoj karijeri, oni će otpasti vremenom jer
nikad nisu bili ono za šta su se predstavljali – pisci.PS - poznato je da je lažno
predstavljanje krivično kažnjivo.
(Afirmator, 2012)
SUŽAVANJE PODRUČJA BORBE
“Slučaj Ugričić” je, tako barem deluje u trenutku kad stavljam tačku na ovaj tekst,
stavljen ad acta. Pokrile su ga nove vesti: uspesi naših sportista, dugovi Vlade, debeli
snežni smetovi. I, čini se, kao da se ništa dogodilo. Ni potpisi preko hiljadu ljudi, od kojih
veliki broj pripada intelektualnoj eliti Srbije i brojnih drugih zemalja, ni brojni apeli, ni
očigledna istina da je u ovo zemlji reč jednog čoveka jača od zakona koji je, tako stoji,
iznad svih nisu bili dovoljni da se jedan čovek, napadan i ponižavan, vrati na svoj posao.
Ne želim da ulazim u polemiku oko značenja Nikolaidisovog teksta i objašnjavam da to
seciranje problema s kojima ova zemlja nikako da se suoči nije bilo poziv na terorizam.
Ni najmanje me ne zanima ni da govorim o pravu građana da potpisuju peticije i
slobodno se udružuju i protestvuju protiv čega im je volja. Priča o demokratskim
vrednostima, društvu u tranziciji, odgovornosti za napisano i rečeno neće biti ovde
spomenuta ni u naznakama. Razlog nije u mom sarkastičnom odnosu prema društvu već
u praktičnosti.Vi sve što sam naveo već znate a prostora u kolumni je malo. Znate dobro i
šta stoji u zakonima kao što znate kakva je stvarnost u kojoj se oni ne poštuju a naročito
vam je poznato šta znači plašiti se sopstvenog, nepodobnog mišljenja.
Ostalo je jedno jedino pitanje: koliko nisko smo spremni da se spustimo i pogazimo
ono što mislimo i osećamo? Da li ćemo svaki put, kao u stara “dobra” vremena, ići u
Komitet po mišljenje? Hoćemo li onda, po toj logici, kao pisci i misleći ljudi, pisati ono
što podilazi trenutnom javnom mišljenju? Lamentirati nad kletom sudbom, u strahu da
57 pogledamo odgovornosti u oči? Jedan ruski intelektualac je, na pitanje kakvi su njegovi
utisci o kolegama iz Srbije, odgovorio, parafraziram: “Nisam zadovoljan. Previše misle
kao narod”. Okej, ne misli narod kao jedan ali, ako želimo da izvučemo neki ofrljativni
prosek, do čega ćemo doći? Naš prosečan sugrađanin ima četrdeset godina, jedno dete,
najviše dva, navija za desnicu ili desni centar, završio je osnovnu školu, možda jedan
razred srednje, zarađuje oko tri stotine evra mesečno, granicu je prešao možda jednom ili
dvaput u životu (najčešće solucije: Grčka - letovanje i Mađarska – šoping), ljubazan je
prema strancima ali privatno oseća odbojnost prema njima, pomalo je, pa, zapušten, muče
ga holesterol, alkohol, višak kilograma i težak stres, kuburi sa stranim jezicima ali mu ni
maternji ne leži baš najbolje, plaši se vlasti i ne voli je (ali bi voleo i da se malkice
ofajdi od nje), ne veruje da može biti bolje i ne želi da se promeni ni za jotu. Da li stvarno
želite da pišete po ukusu tog čoveka? Da li stvarno želite da govorite ono što on želi da
čuje? Da li stvarno želite da budete, barem nekim malim delom, odgovorni za propast u
koju srlja?
I tu dolazimo do poente ove priče: peticija solidarnosti sa Ugričićem, iako simbolična
pobeda manjine koja je, bez razmišljanja o posledicama, stavila potpise, predstavlja poraz
tihe većine. Ugričića nisu podržali UKS, SKD i PEN centar. Mnoge ugledne kolege su
znale gde se mogu potpisati pa to nisu uradili. A zašto? Ne verujem baš da su svi oni
želeli da vide Ugričića iza rešetaka. Cilj velike većine intelektualaca u Srbiji je da se
zabašuri u masi i bude politički korektan, al' “po naški”. Da se ne ponaša drugačije, ne
govori drugačije, ne misli drugačije, ne talasa, ne političari ili, ne daj Bože, filozofira.
Biti bez stava i apolitičan, umetnik radi umetnosti, to je još bolje. Apolitičan i patriota –
ponajbolje. Kad vas pitaju čija je ova zemlja i čiji su njeni zakoni vi lepo potegnite onu
izlizanu “daj caru carevo a Bogu Božje” i dok se Vlasi dosete vi uveliko krckate
nacionalnu penziju.
E, da je Zola bio pametan k'o što nije, on lepo ne bi nikoga ni za šta optuživao. Nek se
onaj Drajfus sam snalazi na Đavoljem ostrvu! Ko mu je kriv što nije špijun! Ili, recimo,
Džejms Džojs. Odlučio naprasno čovek da se bavi pevačkom karijerom, batalio “Uliksa”,
kužnu knjigu u kojoj vređa nacionaliste i Crkvu. Još je mišljenja da je otadžbina krmača
koja proždire sopstveni okot. Šta će mu to, osim nevolja i svetske slave, doneti? Zamislite
SAD za vreme MakKartijevog lova na crvene veštice, procesa koji neodoljivo liči na
58 viziju raja našeg ministra policije & kulture & istraživanja ruda i gubljenja vremena &
svega ostalog po potrebi. Niko ne reaguje, niko ne štiti proskribovane kolege, svi ćute
kao prave patriote. Rat u Vijetnamu? Pa, tamo ionako šalju samo sirotinju da gine u naše
ime. Mi smo srednja klasa – briga nas! I taj pokret za građanska prava na američkom
Jugu, šta ćemo im mi belci? Nek se lepo Crnci dogovore sa Klu Kluks Klanom i – mirna
Bosna! Pa, da, samo isključite razum i srce, gledajte svoj sitan interes i sve će doći na
svoje.
Područje borbe za zdravorazumsko razmišljanje u Srbiji se nije suzilo, bar ne u
glavama onih koji su stali uz svog sugrađanina i kolegu. Problem je u tome što se danas,
u strahu od “meke” diktature, ljudi plaše više nego pre dvadeset godina. Lišeni snage,
mašte, drskosti, oni u svojim glavama gaje tog, u suštini imaginarnog, “prosečnjaka”. Oni
sebe vide, pre svega, kao državne činovnike koji su spremni da, u bilo koje doba dana ili
noći, potpišu izjavu lojalnosti državi. Mnogi od njih su to već učinili krajem devedesetih,
za vreme Miloševića. Samim tim, njihov razum, njihov talenat, sve je podređeno
državnom sistemu. Egzistencija preplašenih intelektualaca ne potiče od njih samih nego
“odozgo”. Bez nekog “gore” oni ne postoje. Zaboravljaju da su, pre svega, ljudi od
znanja, od pera, umetnici. Zaturili su, sa svešću o svom pozivu, i reči kao što su
humanost i solidarnost. U njihovim umovima možda još postoji neko malo područje za
borbu ali se ono iz dana u dan sužava. A za to vreme, medijski manipulatori “spinuju”
javno mnenje ove zemlje kokošijeg pamćenja dok težak sneg obmane i zaborava pada na
sve, na žive i na mrtve.
(Afirmator, 2012)
UJEDINJENJE ILI TRT Piše: Aleksandar Novaković
Hoćete li da čujete nešto što vam odgovara, nacionalno o(ne)svešćeni čitaoci? Jedino
rešenje za spas SAD je da se pripoje Kanadi. Pomislite samo kako bi procvetali: niska
stopa kriminala, ekološka država, više od dve partije na političkoj sceni, državna kasa u
plusu, ne štampaju se nove pare, rasna i verska tolerancija na višem nivou. Tu su i neke
formalne prednosti zvane „imidž zemlje u inostranstvu“. Nema spike o Svetskom
Policajcu. Kanađani? Hajte, molim vas! Hrabro su se borili u dva svetska rata, otišli
59 nazad i gledali svoja posla. Evropljani se prosto razneže kad kažete Kanada – oni su
Švajcarska kojom upravljaju fini Amerikanci. Simpatični k’o Skandinavci. Vitkiji i
zdraviji. Britanci presrećni –Amerikanci se opametili i postali članica Komonvelta kao
sve bivše kolonije (minus Irska) te formalno barem priznaju vlast krune tj. smešne
porodice sastavljene od nemačko – englesko- škotske džentrije.
OH CANADA, WE STAND ON GUARD FOR THEE!
A tek zastava? Nema problema sa pamćenjem zvezdica i država – jedan javorov list za
sve. Ateisti su srećni jer nema mlataranja Bibijom svaki put kad dođu predsednički
izbori. Nema Midwesta, Bible Belta, Juga i Severa, sve je postalo umirujući kanadski
Sever.Vladaju Kraljica i Premijer, nema predsednika i skupe kampanje. Nacionalna
himna? Nema komplikovanih reči, nema lomljenja jezika – par strofa koje može da nauči
svako dete. I mirna je, bez opisa bitke protiv mrskih Britanaca. Ta, nova američka himna
ide, otprilike, ovako:
http://www.youtube.com/watch?v=IBoItR59REQ
Dirljivo zar ne? ostaje, doduše, jedan problem iz američke prošlosti: loši odnosi s
Francuskom. Kao što znate, pitanje Kvebeka i francuske manjine je i dalje goruće u
kanadskoj politici. Avaj, nešto se mora žrtvovati. S druge strane, tolerancija vodi
poliglotskoj pametnoj , novoj kanadskoj naciji: svaki šklolarac mora da zna engleski,
francuski i, gle čuda, španski. Još samo da ih Kanađani prime u šta iskreno sumnjam.
DRUMOVI ĆE POŽELET’ TURAKA…
A sad nešto što vam se neće dopasti. Jedino rešenje za Srbiju i “sve srpske zemlje”, šta
god one bile, je da se vrati starom vladaru – Turskoj. Pre nego što počnete da me
proglašavate za Brankovića (što je, istorijski, netačno) pogledajte niz prednosti koje nam
se nude. Turska će, kako stvari stoje, pre ući u Evropsku uniju nego mi. A i standard će
im pre porasti nego nama. Ova ogromantna država ima površinu Francuske i Velike
Britanije zajedno i 70 miliona stanovnika. Šta to znači? Veliko tržište, deset puta veće od
našeg. Šta god napravimo moći će da se uvali na nekom pazaru u Kušadasiju ili
Istambulu ili kletom Bodrumu (setite se afere). Speaking of which, nećemo ići u
inostranstvo na odmor već “kod naših”.
Turske serije, našem srcu drage i mile, postaće naše serije. Reprize Boljeg života i
Baba i Sela i Rođaka i Koječega će prestati. Što bi to gledali kad imamo “naše” serije?
60 Ovde, u Beogradu, snimaće se serija o hrabrim poduhvatima Sulejmana Veličanstvenog.
By the way, ova serija, odgovor na “Tjudorove”, zahteva veliki broj lepih glumica i
glumaca koji, dabome, ne moraju da budu talentovani. Pošto će trajati koliko i turska
okupacija na Balkanu – rešili smo i pitanje nezaposlenosti mladog sveta. Neprijateljstva
neće biti – u Turskoj ionako ućče u školama kkako su Srbi bili njihovi saveznici (ako
izuzmemo period do 1459 godine te deset buna, ustanaka, Vojnu granicu i koješta drugo)
pa bi bio red da im izađemo u susret. Pružena ruka se ne odbija.
…I TURAKA ĆE BITI
S obzirom na to da je Turska svetovna država, nećemo se plašiti petljavina nekih
sveštenika iz SPC s vlašću. Štaviše, verska tolerancija će biti obavezna - možda zato što
ćemo biti upadljiva manjina u takvoj državi pa neće više biti toliko srbovanja. Niko se
više neće blamirati od turbofolka . Uvezen iz Turske? Nemoguće – mi JESMO Turska.
Nadalje, naučićemo još jedan strani jezik. Mada, ja sam previse optimističan, nismo ga
naučili za 350 godina pa što bi sada? A, da,učili bi ga preko serija, ko nekad španski.
Prednost je i u tome da će, kao za starog vakta, i srpski jezik dobiti svoje mesto . Postaće
jedan od zvaničnih jezika turske Porte, pardon, Parlamenta. Govori srpski da te Sultan
razume! Turski će nam biti potreban kako u obnovljenom otomanluku tako i u Nemačkoj.
Srbi će, doduše, verovatno tražiti da se vrati sultan. Da se zna neki red. Neće biti ni neke
dileme da li smo Evropa ili Azija. Turska je samo malim delom evropska zemlja što je
precizna definicija današnje Srbije. U svom orijentalnom tripu će neke udvorice otići
malo predaleko – ako im se neko zameri oni ga proglase neprijateljem Carevine pa mu,
po uzoru na Miloša Obrenovića, otfikare rusu glavu, usole je i pošalju u carski Stambol.
Ali, Bože moj, nije sve idealno.
Orijentofili će procvetati. Kao i naši nacionalisti. Konačno će moći da svaku glupost uz
ovoj zemlji opravdaju turskim vremenima. S te strane mi je žao Turaka – dvesta godina
se vadimo na njih i spominjemo ih svakih pet sekundi. Otišli ljudi ali ih prozivamo,
postadoše dežurni alibi za sva vremena, a znate već – kad nekog ogovarate, kaže narod,
on počne da štuca. Kladim se da je naše tračarenje uzrok one pandemije štucanja između
Mramornog mora i kavkaskih planina. I, eto, nakon dva veka, oni su tu. Guslari, pojci
naši, delije ajdučke – na okup. U šumicu na piknik od Đurđeva do Mitrova danka. Za krst
časni i slobodu zlatnu! Kojekude, podušite i činiš voliko! Nismo poraženi dok god
61 imamo neprijatelje! Ne lažemo vas – ponovo se barjak rujni, urešen zvezdom i
polumesec na beogradskoj tvrđavi. Naravno, sve će biti tako pod uslovom da nas Turska
primi. Što , pogodili ste, neće učiniti. Ali, ova moja pošalica (nadam se da vam je jasno
da se šalim) nije bitna. Ono što je bitno je sledeće neće nas ni Evropa ni Azija. Avaj šta
ćemo, avaj kuda ćemo? Malo rukah, malena i pamet.
(Afirmator, 2012)
VREĐANJE PUBLIKE
Tatatatatira, ćao drugari! Tekst počinjem ovako jer nema nevinijeg pozdrava. Sve
drugo, u ovako živčanom društvu kao što je naše, može biti opasno. Kako ste? Jeste li
dobro? Š’a ima? Šta se radi? Odgovori koji se nameću su: „Kako sam u odnosu na šta?“
„Što, jesi li ti neki doktor?“, „ Ja nemam ništa“ i „Nezaposlen sam (otpustiše me
maločas) i šta te se to pa samo tiče!“. Elem, danas je teško da pričaš s nekim berz
insinuacija i teorija zavere zabašurenih u svakom prokletom slogu. I, budi siguran, pre ili
kasnije će neko opsovati i to gadno. Da se razumemo, psovanje jeste filter i nagledasmo
se toga ne samo kod nas već i kod Amerikanaca. Jon Stewart i Stephen Colbert napraviše
karijeru od toga. Ali, to nije bilo kakvo psovanje već pametno vaganje reči s poentom na
pravom mestu. Dakle, psovka je dobra jedino kad se upotrebi tamo gde mora da padne.
Ili, kao kontrast, Rambo Amadeus u njegovoj KPGS pesmi, ponavlja konstantno četiri
psovke i to tako napadno da se prvo cerekate kao blesavi, zatim se trudite da otkrijete
zašto je povezao baš te psovke i, na kraju pesme, smuči vam se psovanje kao takvo.
Da se razumemo – nisam svetac i znam da opsujem. Ponekad mi kažu: „Ti, kao
akademski građanin, nemaš pravo da psuješ.“ Naprotiv! Ja, kao akademski građanin,
imam 5732 razloga da psujem baš kao i bilo ko drugi. Od čega da počnemo? Od bilo
čega. I engleski i italijanski i francuski univerzitetski profesori znaju itekako da kažu
„merde“, „bugger off“,“stronzo“, „shit“, „conard“ itd. Da ne govorimo da su
univerzitetski obrazovani ljudi napravili neke od najboljih i najpsovačkijih tv-šoova,
knjiga, zbirki aforizama, pesama i veselica te erotske poezije koja prelazi u pornozu.
Psovka mi ne smeta, čak ni onda kad je kompliment. Štono reče John Huston, slavni
62 američki reditelj: „Ja sam bio mlad u ono davno doba kad je reč „motherfucker“ bila
uvreda a ne kompliment“. Veliki američki komičar, George Carlin, mudrac među standup
zabavljačima je ovako definisao sedam reči koje vo vremja ono nisu smele da se izgovore
na tv-u:
http://www.youtube.com/watch?v=vp_UWuJXHx4
NACI - PSOVAČI I DRUGE PRIČE
Psovanje majke ili oca te familije do askurđeda, kurajbera i dalje jeste sočno i narodsko
ali, s druge strane, šta su vam skrivili nečiji časni preci? Zar nisu imali dovoljno muka u
nekim brdima, polugladni ili kulučili u ravnicama, gledali da im neki nervozni asker ne
otfikari čuturu? Samo im je još falio neki mamlaz koji ih psuje iz daleke budućnosti.
Ali, najsmešnije i najbanalnije je upetljavanje nacije, rase i vere u psovačinu.
Pogledajte internet pornozu (neki od vas barem) sa oznakom interracial uvek imate neku
odrednicu:” John’s big black/white/Asian…” , “Louanne’s gigantic white/black/Asian/
…“. Porno je banalan pa su i natpisi maloumni – ljudi su goli od glave do pete i
poprilično zumirani. Tu je lako pogoditi ko je koje rase ali, wtf. Balkan je, međutim,
druga priča. Tripple x je kod nas tripple zero. Ovde psovke seksualne sadržine moraju
nužno da imaju veze s politikom ksenofobije. Sećam se jednog pijanog “pozorištnika” i
naciste koji je , pod gasom, vređao koleginice mađarskog porekla. Svoje ludilo i mržnju
prema drugom je pretočio u verbalno seksualno iživljavanje njega , kvazi –super –
Srbina. Bio je udaljen iz pozorišnog bifea i izgrđen a neki njegovi saplemenici su hteli i
da ga biju. Svejedno, ostao je gorki ukus u ustima. Ratovi devedesetih su počeli, nije
tajna, još osamdesetih, bar što se navijača tiče. Tako smo saznali šta je sve Sv. Sava radio
Sv. Duji. I tu je paradox priče nacionalista i nedotupavnih mamlaza, vatrenih homofoba.
Oba sveca su stavljena u gej kontekst ali je Sv. Sava, kao aktivan, u boljoj poziciji.
Štaviše, on je i dalje strejt a to što je navodno radio kanonizovanom kolegi nije neka
intimnost nego dokaz srpske “nadmoći”, baš kao i ona parola razularenih masa vandala
koji obećavaju silovanje svima koji su drugačiji: susednim narodima, drugim verama,
gejevima. A od pretnje do neopisivih užasa u motelu “Vilina vlas” nije daleko.
Ako mislite da su ti dani deo naše neslavne prošlosti varate se. Pe neki dan je jedan
naš čitalac uleteo u polemiku sa mnom i još jednim čitaocem. Zalagao se, formalno, za
ljubav i razumevanje, estetiku i opšte ljudske teme u književnosti ali je njegov tekst
63 pucao od mržnje. Samim tim, njegovi komentari su blokirani. Ne budem ja lenj i
potražim pomenutog. Nađem ga na portalčiću ispisanom jarosnim rečenicama uperenim
protiv lista i mene lično. To mi nije bilo toliko zanimljivo koliko jedna rečenica u kojoj
usklikuje s ljubavlju (prema samom sebi) kako ga boli njegov “pravoslavni tuki”. I, da
znate, zamislio sam se. Da li je taj deo tela nešto poseban kod pravoslavnih u odnosu na
druge konfesije? Ima li neku posebnu snagu vere kad treba da obavlja svoje funkcije? Da
li to znači, s obzirom da autor govori samo o tom organu, da ostatak njegovog tela nije
pravoslavan? Da li je, kad je bio kršten, poliven svetom vodicom po samo jednom delu
tela i zašto? I, ako je to tačno, šta je bilo s glavom, nogama, rukama? Šta bi s njegovom
besmrtnom dušom? Kome duh i nekršteni delovi tela pripadaju? Svjatovidu? Budi?
Zevsu? Tautatisu? Odinu? I, na kraju krajeva, kakva su verska ubeđenja njega i njemu
sličnih, ako su koncentrisana, a i hrišćanski kanoni to lepo kažu, na krajnje neprikladnom
mestu?
(Afirmator, 2012)
ZA DOMOVINU S PATKOM-NAPRED!
Na predstojećim izborima ću glasati za udruženu listu Paje Patka, Proke Pronalazača i
Horacija. Zašto? Zato što, za razliku od Maje Pelević, ja ne mislim da smo svi mi Miki
Maus. Ja sebe, metaforično, iako osećam odbojnost prema Disney fetišizmu,
doživljavam kao Paju Patka. Da pojasnim:
-
Paja se non-stop buni i večito je nezadovoljan
-
Paja je uvek bez para
-
Paja ima bogatog, škrtog strica Baju Patka
-
Paja je stalno na ivici nervnog sloma, živac i emotivac
-
Paja je zabavan i kad je veseo i kad se nervira
-
Paja poseduje široku lepezu ljudskih emocija i najviše je čovek od svih
Diznijevaca
-
Paja radi loše plaćene poslove
-
Za Paju se ne zna koje je ideološke pripadnosti ali mi se čini da je levičar, možda
anarhista
64 Objektivno rečeno, bolje prgavi Paja nego priglupi Šilja ili Miki - mali, poslušni
demokrata. Ili Baja, konzervativac, tvrdo krilo republikanaca. Ili Hromi Daba, Palmin
favorit. Okej, svi drugi negativci mi mirišu na srpsku desnicu i klerofašiste, naročito
Mačak Lucifer, Maga Vračević i Zla Veštica . U koš sa njihovim stripoidnim
životima! Ono što nama treba su ljudi koji kritikuju i spremni su da se bore kao Paja,
ljudi koji znaju da zapnu i rmbače kao konj tj. Horacije i inteligentni, inventivni
likovi kao Proka Pronalazač. Naravno, ukoliko mogu da se kontrolišu i artikulišu, ne
moraju da pasu travu već primaju finu platu i pod uslovom da se njihove naprave ne
raspadnu očas posla već da rade „ko da je Švaba napravio“. Zato ću ja preskočiti sva
ona imena, liste, koalicije, izabrati parčence praznog prostora na glasačkom listiću i
nacrtati, što bolje umem, ova tri Diznijevca kako, bratski zagrljeni, zagledani u bolju
budućnost, pozivaju građane da se pridruže pobedničkom timu.
Okej, vi mislite da sam ja infantilan i da moram da zauzmem stav jer, možda će
neko drugi ispisati moj glasački listić, možda će ovaj ili onaj negativac doći na vlast u
našem Diznilendu. Okej, možda će se naš Diznilend koji je i dalje nečiji Bambilend
pretvoriti u Mordor ali, zbog čega? Zbog mene? Zbog ljudi koji dele moje
nezadovoljstvo? Mi smo taj jezičak na vagi? Smešno. Ljudi koji dele moje političke
stavove čine 0,01% biračkog tela. To pod jedan. Pod dva: ne dovodim ja do ovoga
nego ljudi koji sistematski seku granu na kojoj sedim zajedno s njima. Ne volim ni ja
što ću da ljosnem dol. e ali nemam načina da ih, direktno, sprečim u tome. Nemam
šanse ni da ih nadgledam Mogu da mašem transparentima, demonstriram i kukam u
ovakvim kolumnama.. Od mene se očekuje da, jednom u četiri godine, kao poslušno
govedo, uđem u svoj kartonski obor i pokusam laži s glasačkog listića. I onda sam
uradio nešto. Birao sam između kuge ili kolere.
Vajni kandidati - jedan, s naci bekgraundom, manipuliše radnicima pomoću
jeftinog populističkog jezika. Drugi pravi gluposti, transofrmiše se ,s vremenom u
onog prvog, radi sve suportno od onog zbog čega ste glasali za njega i kaže: „Od
g.....a će me praviš ako ovaj pobedi. Ja sam jedina garancija demokratije “. A iza
obojice čuče lovatorski krkani ispod čijih fotki stoji: „Deco, ako vam ovaj čika nudi
bombone, čokolade ili rolere - nemojte ući u njegova kola!“ Čije će pare pobediti?
Agonija izbora! I nemojte slušati one koji vam kažu da nije politički pametno
65 izbegavati izbore. A šta je mudro? Doneti pogrešnu odluku i onda se kajati četiri
godine?
Neglasanje je stav. Traženje alternativnih rešenja je stav. Svest da je tvoj život
previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten tajkunima. Podsmevanje plutokratiji je stav.
Ideja o tome da promena dolazi odozdo a ne odozgo je takođe stav. Biti član
Anonimous Serbia i rizikovati hapšenje je stav. Nositi masku Guy Fawkesa je stav
koji funkcioniše na više nivoa nego što mislite. Odbijanje svrstavanja uz vojne
blokove i svetske sile je stav. Čak i to što ne želite da se hranite u restoranima brze
hrane ili to što ne čeznete za firmiranom odećom. Prazan ili išaran listić je legitiman
stav i, ako ih bude mnogo, to će biti poruka, mnogo važnija od toga ko će dobiti
koliko sedišta za svoja poslanička dupišta.bI zato, za početak, svi na izbore, za
domovinu s Patkom-napred!
(Afirmator, 2012)
SVE VAS MRZIM!
Mrzim ta otupela fredikrugerovska lica mojih sugrađana koja odmeravaju svakog ko uđe
u autobus i mrzim kako se mršte kad začuju smeh. I mrzim kako se grubo vrpolje i
zveraju naokolo ako neko kaže „gej“, „Amerika“ ili „diploma“. I gajim ništa do
kvintesencijalno gađenje prema svim tim prekratko ošišanim, proćčlavim, podbulim,
neobrijanim facama koje se forme radi predstavljaju za mužjake a u stvari su bedni
isprepadani malograđani i jajare.I mrzim što su nam najveći glumci podbuli, ružni,
neokupani i „patrijarhalni“. Neću ovom prilikom zaboraviti ni sve te muškobanjaste žene
s kamiondžijskim držanjem, te lepotice bez stila i ženstvenosti, ta mlada a već umorna
tela, te iznošene i umorne mrzovoljke. Neoprostiva je slika koja mi se onda stvori u glavi
– večito pospana i nadrndana službenica koja upražnjava seks sa pivdžijskim, zadriglim
kolegom. Koliko trošenja vremena, tela, energije, nizašta, ni u šta, ni zbog čega. Kučkini
sinovi koji non-stop nešto traže za decu u Tiršovoj i kradu mi vreme, govoreći na svom
nakaznom engleskom ili ruskom su posebna priča- preseku mi put, predstave se
izgubljene turiste a onda paf- batice, ajde da pređemo na srpski. No pasaran, pendejo!
Neću zaboraviti ni proklete „kučkare“ iz centra grada koji ne kupe šitinu svojih psina. S
osobitim ponosom i gadnim samopouzdanjem defiluju vlasnici mastifa i doga koje za par
66 obroka pojedu više mesa nego ja za tri meseca. Prostački je držati ogromne pse u zemlji
Trećeg sveta. Šta ćete s njima? Baš me briga! Pojedite ih i žalite se posle društvu za
zaštitu životinja! On nas je naterao da ih pojedemo!
Bacam usputnu kletvu na one pogane roditelje koji puštaju decu da pevaju narodnjake i
oblače se, s jedanaest, dvanaest, kao svodnici i pornićarke. I navalentne prosjake. I Busplus kao pojavu Indiskretne mamlaze koji zabijaju nos u vašu guzicu da bi onjušili valjda,
i zaključili, gle čuda, da i ona smrdi. Udarim se čekićem u glavu svaki pout kad pomislim
na fašiziranu radničku klasu – usta puna pljuvačke i nacije. Mrrrzim svu tu apatiju i
bezvoljnost i patos i licemerje i ksenofobiju i predrasude i neobrazovanost i seljačine,
domaće i uvozne, punišiće domaće i uvozne, sve te švindlere, sitne trgovce, prekupce i
nakupce kvazi-vrednosti zbog kojih ovaj grad smrdi do neba. Bacam u isti koš tu i
Šumadince i Crnogorce i Užičane i Ličane i Bosance i Vojvođane iKosovce i Zaječarce i
Nišlije i „Stare Beograđane“ i sve koje je bilo koji vetar, od osnivanja grada naneo ovde.
Tikvani necivilizovani! I dalje blenete kad uđe crnac u prevoz. Tačka. A klinci i dalje
pokrivene žene zovu „muslidže“, naročito ako provale da govore arapski. Usta su vam
puna priče o jevrejskoj zaveri i o tome kako će sve biti bolje kad Amerika crkne. Čujem
to svakog dana. Do krvi mrzim popove, licemere debele, pedofilčine i drkoše iz Sinoda
SPC, srebroljupce s voznim parkom, gazitelje, prčitelje, mrčitelje i rušitelje, monaheprosjake u Knezu, sve političare koji su aktuelni, svaki od njih izgleda kao neki mali
drkadžija kojem sam u školi udarao klempe, i Kara-Đorđeviće, dinastiju sumnjivh njuški
i njihov povratak plus kosti Draže Mihajlovića, gde god bile. Ova zemlja je bazirana na
predrasudama i zatiranju drugačijih. Mrzim, kad smo kod toga, nacističke komentatore,
četnike, ustaše, baliste i hadžar -divizijce koji komentarišu sve članke na e-noviama u
istom maniru „mislim da sve (dopisati) treba zatrti“. I mrzim onog ko dozvoljava da se
takvi komentari pojavljuju. I mrzim idiota koji to pravda „rejtingom“. Govor mržnje i
rejting ne idu zajedno. Tačka.
A mrzim i goste ovog grada – te bolesne zapadnoevropske seks-turiste sa svojim
imidžom nacista ukrštenih s pedofilima i serijskim ubicama u službenim odelima.
Odsedaju u hotelima u koje u svojim zemljama ne smeju da prismrde i krešu za siću one
iste smorene balkanske lepojke. Tu su i superiorne drkadžije iz kojekakvih osmatračkih
67 timova koji, u suštini, nemaju nikakvu funkciju, “ zapadnjački biznismeni“ za koje smo
svi mi ništa više do „bele crnje“, ogavna banana-republika, septička jama koja mora da se
prazni pa se zbog toga iživljavaju na kelnerima koji, opet, sa svojom lakejskom
superiornošću, zaslužuju da dobiju po labrnji, naročito oni koji rade u fensi lokalima . Ne
podnosim matore Amerikance s njihovim glupim pitanjima: „A gde smo ovo?“ ili
konstatacijama „How interesting…“ i „Lepa vam je Mađarska“. Ako si senilan – ne idi
na put a prosek godina u tvojoj turističkoj škvadri je 236. Bljuje mi se od braće Rusa koji
su ovde samo zbog toga što je neko našao naftu pa im, novoj srednjoj klasi, Putin daje
pare da idu okolo i unezveruju se od alkohola i žvake o slatkom pravoslavlju. Što si
ljubazniji prema njima manje te cene i veći si kandidat za Sibir kad jednog dana preuzmu
sve. Brat „beli crnja“ a ipak Sloven. Skandinavci, oni su tek melem na ranu – sa svojom
večitom neutralnošću i navodnom ljubaznošću iza koje se krije prezir, neljubaznost i
nadmenost. Glupava geografija je dala pravo svakom neobrazovanom gladomudu iz
Bergena, Norveška da ispira usta o beogradskim divljacima kad se vrati kući i oseća
superiornijim od beogradskog kardiohirurga, recimo. O beogradskim kardiohiruzima
nema bolje mišljenje ali nemojte im reći – možda mi zatrebaju.Ma,recite, im -infarkt i
nije loše rešenje u odnosu na sporo umiranje sa ovolikom gomilom smarača. Zabole me,
baj d vej, za sve one lažne vernike, nacionaliste, monarhiste i politički korektne mamlaze
koji će iz ovog izvući frizirane zaključke.
A znate li zašto vas sve mrzim? Baš sve vas, od prvog do poslednjeg, domaće i strane?
Zato što ste tako jebeno isti, prosečni, neoriginalni, povodljivi, operisani od empatije i
stila, ne verujete ni u šta i ništa vas se ne tiče. Smrdite i trulite, kretali se ili ostali kod
kuće. Zar ste vi bolja generacija? Vrhunac evolucije? Poklonici potrošačkog društva i
love? Vi ste jedna autodestruktivna gomila i, baš zbog toga što sam i ja jedan od vas, to
vam kažem. Zato što mi se čini da možda do nekog od vas mogu i da doprem jer, uprkos
svemu, zaslužujete da živite. Jer , ko zna, možda će vaša deca biti pametnija i bolja . Da,
držim se za slamku ali, sve je moguće. A ako ne bude tako, jer vas na neki način,
razumem ali i ne volim preterano (ne poznajem vas sve, kako bih vas voleo?) prenosim
vam svoje najlepše želje: Jebite se! Jebite se u svakom slučaju jer to ne može biti loše za
vas! Možda tako dođete do neke katarze.
68 (Afirmator, 2013)
MINISTAR PORUČUJE: SRPSKOJ KULTURI TREBA RADIKALAN PORNO-ZAHVAT
Ministar Bratislav Petković, u skladu s novom kulturnom politikom, poručio je danas na
konferenciji za novinare: „Srpski film, srpsko pozorište, srpska književnost i srpska
likovna umetnost kao i ono ostalo, moraju da izađu u susret tržišnom razmišljanju!“
Kako? Šta se najviše prodaje? Seks. Zaključak? Pornografija se vraća na velika vrata.
Ozbiljno sam se zamislio nad ministrovom izjavom. Kakva nepojamna mudrost (svakom
pa i njemu samom) leži u tim rečima. Setimo se statističkih podataka, a statistika je majka
svih nauka, vezanih za pornozu u Srbiji:
1) Naša porno-industrija je plaćala veći porez od naše industrije čelika
2) Emitovanje porno-sadržaja je 1990-ih otupilo je frustraciju i gnev građanstva koje je
moglo, uz jevtino pivo i pornić na Trećem kanalu ili, docnije, na TV-Most, da oduška
svojim nagonima i mirno zaspi dok krv lipti na sve strane
3) Naše porno-zvezde su počele, polako ali sigurno, da penetriraju na Zapad (ili je Zapad
počeo da penetrira u njih) i pornose, pardon PRONOSE, ime Srbije po inozemstvu. Ako
imamo Đokovića u tenisu zašto ne bi imali Đoku Đokića u porno-industriji? Radodajku
Kitić? Juddie Cummanditch?
4) Pornografija podstiče porast nataliteta
5) Na kraju svakog pornića piše „sve je dobro kad se svrši“
6) Pornić je, slažemo se, lako i jevtino snimiti.
7) Porno-zvezde teraju muškarce da budu takmičarski raspoloženi i nose bedževe ala:
„Ron Jeremy is my enemy!“ i „Leslie se vraća krući!“ . Inače, nemojmo shvatati ozbiljno
ove bedževe – svi znaju da je veliki radnik Jeremy prosprski orijentisan i , štaviše, rođak
sa Vukom Jeremićem koji se, zapravo, zove Wolf Jeremy.
Imamo još 659 razloga zašto je to tako. Ali, nije film sve. Zamislimo, recimo, Ministrov
teatarski projekat, Konstantina, ali sa orgijama na sceni. Mislim da bi tu predstavu svi
69 voleli da gledaju. I ne bi dobila samo neku tamo nagradu za scenografiju kao na
„Sterijinom pozorju“. Ne, već i za performing na sceni. Znate već…. Rim, bahanalije,
robinje iz svih kutaka carstva, strejt, bi, lez, gej, sado mazo, nauljeni legionari, posipanje
topljenim sirom iz Helvecije, bludni hrišćanski sveštenici. Jednom rečju, spektakl!
Kulturno umetnička prela u zavičajnim domovima koje ministar tako voli da finansira, sa
sve kojekakvim „Istočnicima“ i inim listovima oživeće uz recitovanje „Crvenog bana“.
Šta će se dogoditi posle nije za priču ali, dok je male Srbčadi, sve je dozvoljeno!
Gole žene u galerije. Gole žene na pijedestale. Gole trudnice još više. Srpske Prijape za
njima.
Ili, klasična muzika. Šta je opera ili balet? Ništa. Ali, operske dive otkrivenog poprsja
koje mazno dahću u mikrofon? Pa, to majka ne rađa ni na Ibarskoj magistrali!
Književne večeri? Umesto da se pisac bavi tricama kao što su pitanja ljudske prirode,
angažmana umetnika i sl. on, taj stari vuk književne scene odmah prelazi na nacionalnu
stvar: “ Otkopčao je tanki haljetak Hristosine monahinje a zatim nagnao svog zapetog
ždrepca na njenu rosnu livadu.“ Publika se budi, publika se vozbužduje, vostani Serbije,
davno si zaspala!
(Afirmator, 2013)
TRAŽI SE NOVA STUDENTSKA REVOLUCIJA
Tema jučerašnje jedanaeste tribine Betona, u okviru projekta Ka razvijenoj
DEMOKRATIJI glasi: „Šta je ostalo od studentske blokade i reforme visokog
obrazovanja?“
Gosti Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su: Jelena Veljić (Filološki fakultet) ,
Aleksandar Baucal (Filozofski fakultet) i studentski aktivisti: Ana Kolarić i Matija
Medenica.
Akcenat je, na početku razgovora, bio na famoznoj „Bolonji“ i njenom, faktičkom,
nesprovođenju ili paušalnom uvođenju nekih mera koje su na Univerzitetu, umesto
70 nekog progresa, samo izazvale još veću konfuziju: ko je master, ko je magistar, ko
studira po starom, ko po novom zakonu, koliko bodova ti treba da bi dao uslov za
godinu? U pomirljivim tonovima, punim razumevanja za sve strane, Baucal je pozvao
na razgovor. Tog razgovora, ispostavilo se, ne može biti. Baucal to kao da nije znao. I,
razlog tome nije bio u nepomirljivosti sagovornika ili njihovoj ostrašćenosti, naprotiv.
Razlog je u tome što , u praksi, niko zahteve studenata ne uzima za ozbiljno. Sistem je
tako napravljen da predlozi studenata uvek budu sistematski nadglasani od profesora a
Vlada, gle čuda, ne želi ni da čuje za njih. Ukoliko, naravno, studenti ne nose aktovke,
fensi odela i ne pripadaju podmladcima vladajućih partija, kako je primetio Medenica.
Baška-obaška, kako se stvari razvijaju, obrazovanje postaje povlastica srednje i više
klase. Srbija se, ako je suditi po informacijama o povećanim školarinama i troškovima
života, što je udarac po džepu za sve koji su iz unutrašnjosti a nemaju mesto u
studentskom domu, kreće u pravcu stvaranja potpuno nepropustljivog sloja bogatih,
povlašćenih i obrazovanih.
ANALIZA, SINTEZA, ANAMNEZA, DUBIOZA I NERVOZA
I, tu dolazimo do suštine – Ana Kolarić je navela kako su, u suštini, glasovi
studenata daleko od unisonih, te da je čuvena blokada Filozofskog fakulteta iz 2011.
godine pokazala odsustvo među studentima koji su, po srpskoj verziji „Bolonje“, postali
takmaci i konkurenti na isti način na koji su to postali i profesori. Studentski pokret
treba povezati, misli Kolarić, sa LGBT organizacijama i radnicima, te otpuštenima
i nezaposlenima jer jedino tako studenti, koji su i sami marginalna grupa, mogu
doći do ostvarenja svojih zahteva. Medenica je, iz svog iskustva (7 godina borbe za
studentska prava) izvukao zaključak da se empatija izgubila i da su oni koji bi najviše
trebali da se bore za svoja prava, studenti iz unutrašnjosti, najmanje uključeni u
studentski pokret tj. da su najveće „bundžije“ Beograđani. Jelena Veljić je istakla da se
Bolonja pogrešno primenjuje i da je naše društvo, naročito što se humanističkih nauka
tiče, u rascepu tj. nisu sigurni da li žele da diplomci budu na tržištu rada kao „isplativi i
unovčivi, uskospecijalizovani“ što je kapitalistički pristup i dobar deo diplomiranih sa
humanističkih nauka eliminiše iz lanca ishrane ili, pak, univerzalni, prosvećeni ljudi sa
71 nekom društvenom, pedagoškom, intelektualnom odgovornošću što je pristup koji,
volens- nolens, naginje prema levici. Bitno je, koliko sam shvatio iz cele priče, da su
školarine što manje, da se obezbede bodovi i da se ostvari neka fiktivna „zapošljivost“ u
zemlji koja svakog dana ima sve više nezaposlenih. Jednom rečju, s malim zahtevima,
prinuđeni da pregovaraju svake godine oko pomeranja crte za koje mesto dole e da bi
onih koji su na budžetu bilo više od onih koji su van istog, studenti kao da zaboravljaju
da se s celom pričom vrte u krug. Show me the money! Give me few extra
points! Banalano, krajnje banalno. I, onda, gle čuda, dođosmo i do toga da , zapravo, ne
možemo govoriti o visokom obrazovanju a da ne govorimo o državi i ekonomskoj
politici. Bingo! I, tako, ošamućen i urađen od velikog broja obrtaja ovog paklenog
ringišpila (čitaj: dva sata razgovora) došao sam na neobičnu ideju.
BAUK KONFORMIZMA KRUŽI UNIVERZITETOM
Napisaću, u maniru Huntera S. Thomspona, čitaocima poznatog kao autora
„Paranoje u Las Vegasu“ : gonzo-reportažu. Jednom rečju, potpuno subjektivno, u
prvom licu, s dosta sarkazma, ironije, humora. Ali, vrlo brzo sam došao do
yaključka da je to nemoguće. Thompson je, primera radi, u svojim pisanijima
napadao Nixona, koji je, iako lud kao Ludi Brajan MekMed iz Ludograda,
pobednik takmičenja za Mister Ludaka (citat: Crna Guja) bio zanimljiv za
prozivku i, na bizaran način, živopisan lik, inspirativan za satiru. A šta ja mogu da
napišem? Predsednik ove države ima sličnosti po tom mrtvačkom imidžu sa Niksonom
ali nema taj zamah i smori vas nakon pet minuta. Članovi Vlade su toliko bezlični da se
ponekad zapitam da li zaista postoje. Premijer postoji kad je pripit, inače ne. Ministri
obrazovanja i kulture u nekoliko prethodnih saziva delovali su, kao što deluje i najnoviji,
kao statisti sa zadatkom.
Profesori i sva ta nastavno- naučna veća, u velikom broju slučajeva, pretvorili su se u
neka neuhvatljiva polu-bića koja kao aveti kruže fakultetima, tražeći neki orman u kojem
bi se sakrili i dočekali penziju. Neki od profesora, videli smo za vreme blokade, teže
tome da se ponašaju kao psihopate iz američkih filmova. Znate već, sredovečni belac,
72 obično neoženjen, tih, ćutljiv (svi su govorili da je fin momak) uđe u tržni centar, repetira
sačmaru i kaže: „Ja sam anđeo uništenja a ovo je moje oružje!“ Ili, u slučaju blokade,
guraju studentkinje, mlataraju makazama okruženi nekim naci-kohortama i psuju kao
kočijaši. Ali, i to je nekako sitno, pilićarski, bez pravog zamaha. Krenula horda
nabildovanih plaćenika na šačicu tamo nekih marksista i anarhista. Hmmm, ko će
pobediti? I, na kraju, dolazimo do studenata. Neću im reći da su gluplji od moje
generacije. I da su podbacili. I da su konzumenti i konzumirani. I da previše govore
„ekstra“ i „znači“ i da su alergični na sve što nije u gradivu a treba da se pročita ako
mislite da se nazivate akademskim građaninom. Okejrekao sam ali im ne prebacujem.
Nemam pravo na to jer je moja generacija je izrodila najveće konformiste. Junci iz
partijskih podmladaka, manekeni poslovnih odela, priperpci i priguzice, famozni
studentski lideri-mideri. Oni učesnici protesta iz zaboravljene 1996/7 godine. Za
sadašnje studente još ima šanse da se trgnu i urade nešto. A ako ne – neće postati
komički inspirativni likovi. Postaće bezlični, obezljuđeni monotonci kojima čovek ne
može ni da se nasmeje jer su, kao i cela ova zemlja, i njeno obrazovanje s njom –
patetično žalosni.
A šta treba da urade? Da se pobune, naravno. Protiv čega? Protiv kamera na fakultetima.
Protiv skrajnutosti obrazovanja u ovoj nepismenoj zemlji. Protiv ekonomskog sistema
koji non-stop govori da se troši mnogo i da treba skresati plate i penzije i trošiti manje i
još manje. Dokle? Dok svi pomremo od gladi? Zar je, u tom slučaju, bitno šta će studenti
reći i uraditi? Bunite se i zbog onog što nije, navodno, vaš uži interes. Kolege u
Francuskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Čileu su vas odavno prešišale. Znate li za to? Pobunite se
protiv licemernih političkih struktura. Protiv petljanja Crkve u državne poslove. Protiv
predrasuda svih vrsta. Protiv sistema koji odbacuje obrazovanje kao bezvredno ukoliko
mu ne donosi pare. Postoji još nešto pored novca, valjda. Protiv navodnih studentskih
predstavnika koji to nisu. Protiv socijalne nepravde, otpuštanja radnika. Protiv sve veće
zagađenosti. Protiv GMO. Samo se mrdnite više! Kao što reče Marlon Brando u filmu
„Wild One“, a na pitanje protiv čega se buni: „Šta nudiš?“
73 EPILOG PROTESTA ZA KULTURU – SITNE PARE ILI DUPLO GOLO?
Prekjučerašnji protest za kulturu prikazao je nešto što smo svi odavno znali ali
nismo smeli da priznamo – potpunu bezidejnost mejnstrima kulturne scene. Umesto
vatrometa ideja, kreativnih poruka, satire, vrcavosti duha dobili smo nekoliko stotina
preznojenih ljudi ubedačenih pogleda. Mediji , sa svoje strane, pokazuju to čak i onda
kad se čini da podržavaju protest. U Blicu tako, jedan od komentatora, „zabrinutih
građana“, kaže vrlo jednostavno – 21 komentar za kulturu a 500 za
Karleušu. Dakle, kultura jednog naroda koja se gradi koliko taj narod postoji s
jedne i debakl novokomponovane pevačice s druge strane. Nikad nije ovaj narod
bio, u svojoj istoriji, pismeniji i nikad nije bio dalje od kulture. Slično se može reći i
za druge evropske zemlje zatočene u „civilizovanoj divljini“ ali u Srbiji se stvari vide
jasno, s gadnim obrisima i kontrastima koji su prikazani do mikroskopske tančine.
Indikativno je i to da su se, čitam u „Danasu“, odjednom „razbudili“ oni koje sam već
više puta ovde prozivao a čija su imena vezana za SKD (videti
članak: http://afirmator.org/penetriranje-uma-ili-povampirenje-narodnjaka-u-skd/),
podelili izjave, razdelili blagoslove i zapalili put klimatizovanih porodičnih domova. I,
još su prozvani, gle čuda, organizatorima protesta. Možda jesu (mada, s obzirom kako je
sve ispalo, to baš i nije za pohvalu) ali su oni samo „jedni od“ a postoji valjda i neki
Inciijativni odbor. A tu je i Krle „Idol“ eks-savetnik Borisa Kuku Tadića. I on ima da
kaže poneku. Šta reći osim „šta reeeeći“? I, gde ćemo sad? Na Vladu Srbije? Pred
Predsedništvo? Da čoporativno izviždimo „Konstantina“? Neka simbolička akcija? Da
odigramo neki performans za plebs? Šetnja,šetnjaaa, kao u zlatna vremena protesta?
Ništa od toga. Ponavljamo imena svojih umetničkih veličina preko razglasa. Kao da ne
znamo ko su oni.
Bez slobode u komunikaciji i ravnopravnog odnosa „kulturnih radnika“ cela ova
priča i nema nekog efekta. SOLIDARNOST „običnog sveta“ je izostala baš kao što
je i veliki broj kulturnih randika izbegavao da se bavi „socijalom“. Ali, nije samo to
u pitanju – nemojmo zaboraviti da mnogi umetnici nisu došli. Ostali su kući jer se
74 groze pomisli da demonstriraju s onima koji su predstavnici „klanova“, onima koji
su ih, i pre ove nesrećne vlade, držali na margini. Jer, bez obzira koliko naša kultura
nisko stoji, hiljade mladih ljudi su zakinute za posao i, čak, mogućnost da bilo gde glume,
izlažu, objavljuju, režiraju. Baš zbog toga su oni ostali kući. Neki od njih verovatno
nemaju dovoljno para da plate prokletu Bus – plus karticu. Niste za njih čuli i vode se
pod „nebitno“. Jer, za njih se ništa ne menja. Klanovi dolaze, klanovi odlaze a oni ostaju
zaboravljeni i večito “ mladi umetnici u nastajanju“ mada se pre može reći da su u
nestajanju. Razumem taj stav ali razumem i da nešto mora da se menja i da smo, volens –
nolens, morali da začepimo nos pored nekih od ljudi koji su te subote stajali pored nas na
Trgu i odstojimo svoje jer drugog izbora nema.
Prognoza: „Braca Oldtajmer “ može da uradi dve stvari a umetnici i svi ti
inicijativni odbori nijednu. Dakle, jedna je varijanta da nastavi s tvrdim kursom i
ne da im ni pišljiva boba. Leto je, vruće je, ko bi sad demonstrirao? Samrt time and
the living is sleazy…. Pokazali ste svoju slabost, umetnici. Tako može da razvuče do
jeseni. A u jesen, ko će se sećati? Druga varijanta je da razgovara s par „krupnih
igrača“ i ponudi im đenge. Take it or leave it! Samozvani glas pobune će, po svemu
sudeći, biti ućutkan sa smešno malo para. Znate kako je – daj nešto konkretno, odmah,
pa nek je i sitno, parica je to, malo džidži – midži do novih izbora a onda ćemo
drugačije. Fantazija po kojoj će Braca da ispuni sve zahteve (koji god da su jer ni tu ne
postoji konsenzus) i vaskrsne budžet za kulturu preko noći je neostvariva. A, za to vreme,
doći će do još veće klasne stratifikacije u kulturi. Nekolicina onih koji su se domogli
položaja i „kontakata“ će raditi punom parom i zarađivati pristojno ili nepristojno mnogo
novca a ostalima ostaje teški underground, pusto, hladno mesto, neposećeni blog,
podrumska galerija, šupa od sale, bez novca, bez medija i bez, što umetnicima najteže
pada, publike.
(Afirmator, 2013)
75 DAN GNEVA – NACIONALIZAM, KLERIKALIZAM I NOVI FAŠIZAM
Na dobro posećenoj tribini Betona u Centru za kulturnu dekontaminaciju, održanoj 14.
februara, govorili su Filip David, Mirko Đorđević i Ivan Čolović. Razgovor je vodila
Irena Javorski. Kroz razgovor se provlačilo nekoliko osnovnih pitanja: povezanost države
i crkve, nacionalnog i verskog, klerofašizma i društvene represije. Mirko Đođrević je
tako istakako da je u crkvi bilo ljudi od kojih se SPC i dan – danas nije ogradila.
Reč je o patrijarhu Varnavu koji je tridesetih godina pisao panegirike Adolfu
Hitleru. S druge strane spomenut je Nikolaj Velimirović koji je, „tražeći Boga našao
Ljotića„. Kanonizovan, sa dva dana u crkvenom kalendaru, antisemita, klerikalac i
fašista, Velimirović je, ne zaboravimo, držao posmrtno slovo na odru Ljotića. Filip David
je, govoreći o podeli među desničarskim organizacijama, naglasio da postoje one koje su
neregistrovane i , samim tim, ne mogu se ni zabraniti ali, s druge strane, fašistoidne
organizacije postoje, registrovane su i nesmetano funkcionišu. Desni spektar je prilično
šarolik – od srpskih „rasionalista“, „Naših“; „Obraza“ do „Dveri“ koje su registrovane
kao politička partija. Nacisti, fašisti, totalitaristi, ekstremna desnica, svi se oni nalaze
u saglasju kad je reč o osnovnim opsesijama, tzv. pitanjima od „nacionalne
važnosti“.Ono na čemu se sve ove organizacije nalaze je, naglasio je David,
glorifikacija Ratka Mladića, Radovana Karadžića i pomenutog Nikolaja
Velimirovića. Ivan Čolović je govorio o „Delijama“, navijačkoj organizaciji čiji lideri
imaju 40-50 krivičnih prijava per capitem ali sede sa političarima i funkcionerima i
ravnopravno vode razgovore. Iako su, na prvi pogled, samo navijači oni su, u suštini,
borbena pesnica i neko ko rešava !“peljave poslove“ za režim, povezani sa
doživljavanjem „sabornosti“, „pravoslavlja“., „svetosavlja (izmišljotina ruskih desničara
iz „Zagranične crkve“)“ i „nacionalnog identiteta“. Jedna od najsmešnijih činjenica je
prepiska članova ove navijačke grupe na forumu. Zaključeno je tako da, ukoliko u tuču
ulaze junački, ne bore se „jajarski“ protiv drugih navijača, Bog može da im oprosti i da
razume njihovo oslobađanje navijačkih strasti.
U Srbiji je, što se može izvući kao zaključak, danas aktuelan poseban, „puzeći“ fašizam,
oličen u palančkoj atmosferi, u poistovećivanju verske pripadnosti (koja bi trrebala da
76 bude nadnacionalna, univerzalna) sa nacionalnom, u hvalospevima koji su se čuli od
vladike niškog o „simfoniji“ crkve i države ( potpun sklad, stapanje, ne muzičko delo),
nacionalistički kič koji je, od Konstantina Velikog napravio, maltene, Srbina i pompeznoj
proslavi 1700 godina Milanskog edikta iz 313. godine (tolerisanje hrišćana na teritoriji
Rimskog Carstva). Dovoljno je, dakle, da jedna partija, SNS konkretno, dobije većinu na
sledećim izborima, osloni se na desničarske ekstremiste plus neizbežni navijači plus
navedeni rasionalisti i skinhedi i doći će do ukidanja ono malo prava što još imamo u
zemlji. Ne zaboravimo – predsednik države je četnički vojvoda i svoje titule se nikad
nije odrekao, naša vojska je puna zločinaca iz eks-jugoslovenskih ratova a za
borbenu doktrinu su želeli da uzmu Velimirovićevu ideologiju, crkva se stopila sa
državom, policija je korumpirana, narko-dileri izvrdavaju zakonu, rasizam je u
porastu, skepsa prema EU takođe a, da stvari budu još luđe, zapljusnuti smo
zahtevima za „patriotsko“ u umetnosti. Čini se da taj dan gneva i nije toliko daleko.
KONSTANTINOVO RASPIŽĐE
Ludilo od predstave „Konstantin-znamenje anđela“ Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga
Radivojevića košta skoro 200 000 eura, piše današnja „Politika“. Ova prostački skupa
predstava je finansijski, primera radi, da se napravi desetak solidnih predstava u
profesionalnom pozorištu. O, da! I da stvari budu još luđe, masni honorari koje,
očigledno, dobijaju režimski poslušnici i razni drugi a na ime tog jubileja Milanskog
edikta su samo deo priče o „patriotskoj umetnosti“ i lojalnosti državnih umetnika. U
gradu koji je zapušten, upropašten, i peva „bluz južne pruge“, baciti tolike pare na takvu
pompeznu tupažu je ravno etičkom i kulturnom harakiriju (sepukuu). Bedna je zemlja u
kojoj ljudi ćute na ovakve gadosti. Bedna je zemlja u kojoj ljudi ćute i kad gladuju
radnici u Boru. Ako im nije stalo do rudara šta ih briga za tamo neko pozorište?
Objektivno rečeno!
Zoran „Magični“ Ćirić je istupio iz UO pozorišta upravo zbog ovakvih rabota. Ma koliko
ja sa simpatijama čitao Ćirina pisanija i ma kako bio kritičan prema njegovom vrludavom
političkom delanju što se ove odluke tiče mogu da kažem samo jedno – uradio je pravu
77 stvar. Nema razloga da se ostaje u nekakvom Upravnom odboru koji je sklon arčenju
narodnog novca. Da se ne lažemo, sve to ide iz džepa poreskih obveznika. I grabi se,
grabi, kao da sutra ne postoji. Ko zna koliko se filmova, mladih, anonimnih reditelja,
moglo snimiti za te đenge.Tri? Četiri? Čudo je šta se sve može uraditi s pedeset milja.
Osvojili bi neku nagradu na filmskom festivalu, osvetlali nam obraz. A šta je ovo?
Spektakl koji se igra jednom i nikad više i, ako se po pasmurnoj zori dan poznaje, iza
angelskog Konstantina neće biti nikakvog „benefita“. Ako ne računamo pune džepove
reditelja, pisca i inih. Jer, stoji u „Politici“ od 21.februarija i ovo, i tu vas prepuštam
ciframa jer, statistika je keva svih nauka. Dakle, po nezvaničnim informacijama
objavljenim u današnjoj režimlijskoj „Politici“:
reditelj -17 milja
pisac- 15 milja (50 % više od NIN-ove nagrade)
scenarista – 9 milja
Grad Niš, zemlja Srbija – duplo golo
Aleksandar Novaković
PS: Predlažem se za kompozitora saundtreka za predstabu. Neću komponovati, samo
prepakovati tradiciju, kao Brega. Recimo:
„Imperator Koča putuje, putuje,
on ide u rimsko,izbavlja sve srpsko,
Imperator Koča -Kole putuje sad!“
Jax tu ništa ne bi menj’o. Ili, nakon bitke kod Mulvinskog mosta, zapije se Konstantin
Veliki, jer je video onaj, navodno hrišćanski znak u snu, i kaže:
In hoc signo vince! Ovaj, vinces!
78 Zatim baci peglu na rimskom Forumu, uhvati ga neki sevdah od carevanja, vojevanja i
slika silnih ljudi koje je pobio ( i bogati plaču a carevi imaju dušu) i zaurla:
„Stani, stani Tibar vodo,
Tibar vooodooo!“
Pa onda Prisk , sin mu , krene na njega ali, ne lezi vraže:
„Ide Koča preko Romanije
i on vodi svoje legije!“
Sledi epilog:
„Našeg Priska ubili plebejci
pokosiše ga puščani meci!“
I, za kraj, Milanski edikt, tolerancija, sve je do jaja osim za žene, Jevreje, robove,
pagane,sirotinju raju, varvare na granicama, razne hrišćanske sekte i gomilu drugih
nesrećnika. Svi se grle, u obraze se ljube, za junačko pitaju zdravlje i pevaju, pevaju, o
kako samo pevaju:
Oj, Carstvo Rimsko, mila mati,
da li ćeš se odazvati,
Oj Romejo, mila mati,
levom udri-desnom mlati,
mila zemljo, mili dome,
ovde smesti svako svome,
79 srećno živet’ ko u raju,
nepotizmi večno traju,
u tebi ću, srećno tek,
pomlatiti čitav svet!“
I, za odjavnu špicu obrađujem Bregu koji ionako krade od svih:
Sve će to, mila moja,
pokriti ministri, honorari
i haš, ovaj, šaš!
REČ-DVE O „TAMO NEKOM ZLOČINU“
Danas ne možete disati od onih koji kliču „Nož,žica, Srebrenica“: Došao je njihov zeman.
Nacionalističko je u modi a sutra će biti i nacističko. A oni su, mora se reći, „srbske
patrijote“ ali nisu izolacionisti. Vole oni sve koji nisu Zapadnjaci. Diraju ih nepravde
SAD-a prema dalekim narodima. Ali, kad je o komšijama reč- ni suzu da puste. Ima i
onih koji lepo, argumentovano, objasne kako je cela Zapadna Evropa bazirana na
robovskom radu, kolonijalizmu i uništavanju naroda današnjeg Trećeg sveta. I
kako su samo Zapadnjaci bilo toliko ludi da naučno opravdavaju rasizam i izmisle
gasne komore. Što, zaista, nikome drugome ne bi palo na pamet. I sete se i CIA-e, i
Vijetnama, i Nikaragve, i Čilea, i Avganistana, i Iraka. Premisa, reklo bi se , drži
vodu (rasizam jeste bio najprisutniji u Evropi ali ni drugim kontinentima nije stran)
a onda sledi fatalan zaključak – bruka je što smo oborili Miloševića jer su nas
izmanipulisale zapadne obaveštajne službe. Kad vam neko pretvori zemlju u slivnik,
tanjir u pomijaru a susedne zemlje u stratišta – to nije do stranih tajnih službi. To je
politička odgovornost onih koji su birali taj režim i naročito onih koji su ga vodili. I, nisu
se toliki ljudi bunili jer ih je neko platio već zbog toga što je neko gazio njihov ponos,
njihovu slobodu, podsticao zločin i pljačku. I nisu na vlast bili brižni socijalisti već
80 zlikovci, jajare i mafijaši i kleptokrate.I nije Milošević bio Aljende baš kao što ni Đinđić
nije bio Pinoče.
SVETSKI MUČITELJI
O seriji prozapadnih političara koji su usledili posle petog oktobra može se reći dosta
negativnog ali jedno ne -krvi na rukama nemaju.I zato, kad čujem neke hrabriše kako
danas, godinu dana nakon pada bivše Vlade, ismevaju demokrate i sistematski šutiraju
mrtvog konja ja kažem samo jedno: „Mnogi od vas su ćutali tada a sada govore i veličaju
predsednika, četničkog vojvodu. To govori sve o vama.“ O SAD se, kao o monstrumu u
svetskoj politici, može reći mnogo toga lošeg i, po standardima svetskih zakona,
mnogi američki političari i generali bi zaglavili procese ravne onom u Nirnbergu.
Isto važi i za SSSR pa i potonju Rusiju, Kinu, Severnu Koreju, Veliku Britaniju.
Spisak se da proširiti na Iran, Pakistan itd. Ako bi zaista sudili svim onim
zlikovcima koji su preseljavali narode, imali rasne zakone i najstrašniju segregaciju,
spaljivali i uništavali imovinu, počinili genocid, sistematski zatupljivali, istrebljivali,
izgladnjivali, mučili, proganjali, hapsili,kamenovali, stavljali na crne liste, pitanje
je da li bi iko ostao da vlada današnjim svetom. I, naravno, da li bi iko vladao posle
završetka Drugog svetskog rata, ako baš idemo u ono što je ljudima danas „davna
prošlost“. Iskreno, takav svet, oslobođen gadova, bio bi krajnje udoban za
život. Ali,lakše je, po starom obrascu, optužiti samo jednu stranu – SAD, samim tim i
EU i nevladine organizacije. Istina je da postoje snage koje će zažmuriti na gadosti
jednih ili drugih „simpatija“. Ubeđivaće nas da je rusko govno slađe od američke torte i
obrnuto. Ono što je istina jeste da su u ovom trenutku opasniji i agresivniji nacionalisti ali
nikad ne treba potcenjivati, u budućnosti, agresivnost posustalog kapitalizma. Zver koja
je ranjena je najopasnija.
Poenta je da se kvaziideologija ove zemlje istrošila. Partije, javne ličnosti,
organizacije,sindikati,sve je izgubilo svoj misao. Slanje ljudi da ginu za ovaj ili onaj vojni
blok takođe. Ono što preostaje jeste da narod, organizujući se, u novim, slobodnim
sindikatima i asocijacijama, preuzme stvar u svoje ruke. Ali, ako do toga kojim čudom
dođe u skorijoj budućnosti, moraće da, per primo, iskreno sagleda sebe, svoju političku
ulogu i odgovornosti u ratovima devedesetih i ljudski se odredi prema njima a potom i
81 svetu u kojem živi, sačinjenom od lažnih imperija između kojih se vrpolje mali narodi u
večitoj agoniji izbora: Da li je bolja kuga ili kolera?
(Afirmator, 2012)
D RTINA OD NIN-a
Ako je suditi po tekstu „Dobrodržeći gospodin NIN “ čini se da je sa ovom književnom
nagradom sve u redu. Nedostaje samo malo šlifa nekim ljudima na dodelici. Ko je štreber
a ko nije. Na taj način se propušta suština cele priče. A ona je jednostavna – ova nagrada
nema ni „r“ od renomea i, dodajmo, ni „o“ od objektivnosti. Setimo se samo „Semolj
nečega“ ili Abukazemovog drugara i sve će nam biti jasno. Okej, malkice smo zarotirali
i zamenili ljude. Nestade Šukalo. Ali, princip je ostao isti: dajmo nagradu ili nekome ko
je na našoj „liniji“ ili nekome ko je neosporan autoritet i sto godina čeka da je dobije pa
eto, da i njemu damo. Ili, eventualno nekome čiji stavovi ne predstavljaju opasnost po naš
sistem vrednosti. A sve pod šminkom „umetničkih vrednosti“, „izdignutih iznad
politikanstva“. Nema toga, gospodo. Čisto estetsko je besmisleno kao što je besmislena
tvrdnja da je Srbija neutralna jer tako piše u Ustavu. Realnost, praksa, demantuju celu
priču. Probitačna slatkorečivost Aćimović- Ivkova, tvrdi patriotizam Šopove. Sneni
Pavkovićev pogled. Vesela ekipa. Već duuugo vremena NIN nije dobilo delo (uz jednadva izuzetka) koje zaista udara u temelje klimavog sveta u kojem živimo. I, budimo
otvoreni, nema provokacije, nema nečeg što će vas naterati da kupite ili, još bolje,
ukradete knjigu. Trka za ovu nagradu se svodi na prećutan dil između izdavača, članova
žirija i kandidata koji su debelo zagazili u petu, šestu deceniju života a glasi: „Danas ja,
sutra ti, a prekosutra, ako ga bude, svi ostali.“ Ova nagrada pokazuje ono što svi znamo –
da je književnost, kad je reč o nagradama koje, indirektno, usmeravaj pisce da pišu u
ovom ili onom pravcu (ako im je stalo do para i slave a kome nije) najkonzervativniji deo
naše umetnosti. To je prostor prljave igre, opakije čak i od one u teatru. Borbe za
samozvane nacionalne vrednosti i veličine. Ova otimačina o NIN-a je još smešnija zbog
finansijske vizure . Naime, nagrada je ostala ista iako dinar pada. Devalvacija tzv.
dobrostojećeg gospodina NIN-a je višestruko veća od one finansijske. Moralno, etički,
gospodin NIN je stariji i lošijeg zdravlja od Broja Jedan iz čuvenog „Alana Forda“ i, kao
82 pravi Starac Klimoje, žvanjkav, užegao, prljav i dremljiv kao neki papudžijski mačor,
pokazuje zapravo gde je sve zapelo. Taj čiča nije tu uprkos svemu i svima već kao dobro
smišljena žvaka establišmenta koja ima podlogu u svemu onome što ne čini književnost.
Šta onda treba promeniti kod NIN-ove nagrade? Otvoriti je svim autorima koji pišu na
štokavskim jezicima, promeniti žiri, povećati lovu, nagraditi nekog ko nema pedeset i
plus leta, ostaviti se priče o očuvanju srpske kulture i jezika i borbe za nacion. Ali ,to
onda više ne bi bila NIN-ova nagrada, zar ne?
(Afirmator, 2013)
KO JEBE POJEDINCA?
Na brutalno pitanje – brutalan odgovor. Niko. Otkad je sveta i veka, pojedinac je morao
da se utopi u masu. Ili to – ili potone. Individualizam, koji nakon helenskog perioda
ponovo počinje da se budi u vreeme Renesanse, svoju eksploziju doživljava u Ničeovim i
ničeanskim knjigama. I, u čemu je poenta? Pojedinac se izdiže jedino ako je natčovek.
Tako su protumačili ljudi koji su slepi kraj očiju. I behu samozvani usamljeni osvetnici, i
vidžilanti, i kauboji u vesternima, i lutajući vitezovi, i fašisti, i nacisti i ratnici džihada i
staljinisti i Khmer Rouge i ko zna ko sve ne. Imali su samozvano rasno, nacionalno,
kulturno ili čak, moralno pravo. Imali su i, mnogo pre Ničea, takozvanu „građansku
vrlinu“ koja ih je štitila od giljotine jakobinaca. Okreni-obrni, i oni koji su bili nadmoćni
bili su to kao deo nekog kolektiviteta. Dakle, pioni koji uživaju u isijavanju moći njihovih
vođa i osećaju se posebnim mada, u suštini, boluju od kompleksa niže vrednosti. To su
oni isti koji su u ime nebeskog cara Hirohita sravnili pola Kine. Ili spalili pola Bosne,
dobar deo Hrvatske i Kosova u ime nebeske Srbije. Svejedno. U pitanju su inferiorci koji
su se ostvarili prečicom – ako nisu „krijejteri“ onda će postati „hejteri“.
A gde je današnja Srbija? Gledajući dokumentarce o Drugom svetskom ratu
pomislio sam – tamo gde je bila naci Nemačka 1947.godine. Ali, nije tako. Jer,
Nemačka nije imala Gebelsa kao lidera jedne od najjačih partija 1947. godine. Bio
je rahmetli već dva leta. I nije imala nekog himlerčića za premijera. A nije vala imala ni
83 Geringa u armiji. Ne u Bundesveru. No, mi imamo sve to. Snimci likvidacija Jevreja u
Letoniji neodoljivo podsećaju na zločine iz balkanskog karakazana. Ali, danas brže
zaboravljamo. Štaviše, danas bi se, zahvaljujući brzom smenjivanju gadosti u
medijima ispinovanju, nekako provukli svi nacisti. A zašto? Danas je pojedinac, žrtva ili
zlikovac, mnogo manje bitan nego 1945. godine.
SRBIJA ĆE USKORO PROPASTI
Pomenuta teritorija između Mađarske i Makedonije je dobar primer za to. Ovde je biti
pojedinac smrtni greh. Paradoksalno, ova zemlja će propasti jer, iako ne verujemo i+u
individualnu slobodu, nismo ni kolektivitet. Nemamo neki zajednički identitet i svako je
za sebe. Ne verujemo ni u šta. Okej, formalno, da ali suštinski – jok. Bitno je da smo svi
mi „naši“ – mada mnogi misle kao „Naši“. Samo se okružite krdom svojim i ne mrdajte.
Niste dostojni da se izdvojite.Možete biti „otkačeni“ samo ako ste neki „selebriti“,
neki „ekscentrični pojedinac“ , kvazi-umetnik , narodski čovek koji misli, dela i
predstavlja se kao istomišljenik najgorih primitivaca i sitnonacionalnih idiota. Ako
ste Milić od Mačve, Milorad Pavić, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Isidora Bjelica,
Nebojša Pajkić, Ivan Ivanović, Olivera Kovačević, Mira Bobić-Mojsilović, Vladimir
Kecmanović ili Žika Obretković, svejedno. Dakle, mi nismo ravnopravni ali smo isti.
Što, misli svetina, i nije tako loše. Eto srpske pravde – narod je u nečemu jednaksvi smo mi ista govna. I svi pripadamo istoj naciji i znamo da je trula i ne želimo ništa da
promenimo jer smo, a to je generalno mišljenje, isprepadane pizde. Ćutimo, smrdimo,
kuntamo ispod šljive. Nije bitno znanje, obrazovanje, rad. Ne foliraj manire i pamet, ti si
balkanska seljačina koliko i ja. Znamo se. Kulturni i obrazovani ljudi žive zapadno od
nas. Da, tako desničari misle o svom narodu. I, moram reći, nisu jedini. Dok god postoje
partije u kojima se izdaju direktive i neki glavati murdaroši grme na članove koji su se,
glede sitnih privilegija, usrali k’o grlice, evolucije i nećemo videti. Jednom rečju – dole
sve partije i, ako će to promeniti nešto, dignite već jednom jebani Palamudament u
vazduh!
Ono što zemlja u kojoj reč pojedinca ne vredi pet para a cinizam i hejterstvo caruje
može očekivati je sledeće – totalni raspad i to, istorijski gledano, u najskorije vreme.
84 A ako neko misli da će to doneti neko dobro onima koji će se odvojiti – vara se. U
čemu je prokleta sloboda ako pojedinac, ponižen, osiromašen i sjeban, može da
svoju guzicu obriše zastavom nezavisne Srbije, slobodne Vojvodine, otcepljenog
Sandžaka, odavno odvojenog Kosova, nedefinisane Istočne Srbije ili Kabinde,
whatever, ako je i dalje okružen halapljivim moronima kojima je jedino stalo da
smeste svoju guzicu u OUN? I mora da peva sa horom svoje večito „mlade“ nacije,
ruka na srcu, pesma na usnama, krpa vijori i himnica od koje poteče suzica. Da se teši
uspehom sportista? Šta će on s tom nacionalnom šarenom lažomako ga i dalje
eksploatišu, ako ga i dalje filuju mržnjom prema drugom , ako i dalje robuju i ne putuju?
I šta će taj pojedinac ako mu govore da je sitan i bedan, uvek zamenjiv, da se afirmato
uvek mogu namestiti ovako i onako, da mu uvek fali neki mur, neka ćaga? Bilo je teško
ali smo se odvojili. Sad će biti bolje. Za tridesetak godina. A možda i manje… ulazimo u
EU sa otomanskom grupom naroda, ko što je red. I uvek to mi, i nikad – a šta TI misliš?
Želim TEBI da se obratim. TEBE se setim kad mi trebaju tvoj glas i tvoja krv. A šta
TI misliš je ono šta MI kažemo. Ili ne?
(Afirmator, 2013)
NAJSREĆNIJA GENERACIJA
Ljudi rođeni u periodu od 1945. do 1955. godine su najsrećnija generacija koja je
živela na planeti Zemlji. Sve pre njih i posle njih može se podeliti u dve kategorije:
grčevita borba za opstanak i grčevita borba za proždiranje. Ovo se, naravno, odnosi
pre svega na Evropu i Severnu Ameriku (plus Australija i Novi Zeland). U „ostatku
sveta“ se ljudi i dalje grčevito bore za opstanak.
Šta se to značajno dogodilo 1945? Okej, završen je Drugi svetski rat. I šta još? Baby
boom kakav Evropa i SAD nisu niti će imati u 20. a, verovatno, i u 21. veku. Rodili su se,
na talasu optimizma, posle najvećeg užasa 20. veka. Ti srećkovići su imali dovoljno sreće
da budu zdraviji, obrazovaniji, svestraniji, otvoreniji, druželjubiviji od nas. Uleteli su u
nekom čudnom trenutku – imali su krov nad glavom, tri obroka dnevno i zdrave zube.
Ako mislite da to i nije neko čudo pogledajte fotografije ljudi s početka 20. veka – skoro
85 svi imaju masnu kosu, mladeže, bubuljice, kvarnjikave kljove i ofucanu odeću koja se
nosi dok se ne raspadne. A onda, kao da to nije dovoljno, neko vas mobiliše, strpa u rov,
dune u pištaljku i vi izjurite da bi vas napunili olovom. Ili vas alkoholisani muž ubije od
batina a sud nikad videti neće. Znam, to i danas postoji ali je nekad to bilo „tak
normaljna“. A kako je Evropa izgledala i, još gore, mirisala u srednjem veku, neću ni da
pričam.
Visili su ti srećkovići, kao deca, na ulici po ceo dan. Kad su hodali leđa su im bila prava a
stopala jedno paralelno s drugim. Bili su mrškasti. Teško su se zamarali. Svako je od njih
je udario barem tri akorda na gitari i napisao bar jednu pesmu u životu.Neki od njih su
postali pisci koji su psovali ribon koji se redovno zaglavljuje u pisaćoj mašini.
Kompjuteri su bili deo naučne fantastike.
Oni su za razliku od nas, ciničnih i, shodno tome, jako pametnih, bili društvene
životinje. Pravili su žurke, čitali knjige, slušali ploče, autostopirali bez straha. Nije
to bilo ništa posebno ali je nešto značilo. Ženska emancipacija, ljudska prava,mirovni
pokret, naivni (nama, modernim cinicima) transparenti i mitinzi, protesti, sve ih je to na
neki način obeležilo. Dalo im neki identitet, neki smisao. I, nekako, sve što bi došlo posle
njihovih mladalačkih dana (idemo do sredine sedamdesetih) možda nije bilo loše ali se,
polako ali sigurno, osećalo da se praznina širi. Antimaterija guta sve oko sebe.
Da budemo iskreni – nije sve bilo sjajno. Ti srećkovići su naše majke i očevi, neki su već
odavno dede. I, ne jednom, progovore iz njih najgori konzervatici i licemeri. Mnogi iz
njihove generacije danas drmaju svetom a do juče su govorili o miru. Imali su šansu i
propustili su je. Oni, koji su odrasli u najdužem periodu mira. Imali su slobodnu ljubav.
Mi – spisak boleština. Kupali su se u rekama i barama, onako, jer su slobodnog duha.
Danas nema reke u kojoj (tako naučnici kažu) ne možete pokupiti mononukleozu. Jeli su
šta stignu. Mi smo alergični na ovo i ono, na dijeti ovakvoj i onakvoj, genetski
predisponirani za ovu ili onu gadost. Oni su imali Stounse i Bitlse. Mi imamo jebanog
Justina Biebera i gomilu smeća koje se može okarakteristi kao „muzika za velike guzice“.
Kao što neko reče – u moje vreme smo pitali (1970-ih) šta novo donosi tvoja muzika
danas (2000-ih) pitamo samo jedno – kako da to prodamo?
Oni su prijateljstva sklapali lako, jer slušaju istu ili sličnu muziku, jer se na neki način
prepoznaju. Mi se više i ne rukujemo. Oni su znali da melju o nečemu po čitavu noć. Ne
86 pričamo. Oni su se „palili“. Mi „iskuliramo“ i ponekad „ispoštujemo“. Oni su verovali.
Mi imamo „red veličina“. Vidimo se kratko, uglavnom neki „poslom“ i onda odjurimo.
Oni su bili klinci duže od nas. Mi smo napunili 18 i mnogo smo važni. Nemamo vremena
za druge. Uvek u poslu. I uvek , u suštini, nezaposleni ili dokoni. Za kompjuterom.
Pretvorili smo se u ostrva. I svako od nas je Velika Britanija – nema prijatelje, samo
interese. Oni su imali one smešne hipike. Mi imamo hipstere koji su toliko odurni da
ne možeš ni da ih ismevaš. Oni su verovali u nešto. Mi verujemo u ništa sa mnogo
nula iza sebe.
Mi smo smoke and alcohol free, politically correct, political idiots, hipsters,
ravers,rappers, grasshoppers, hip-hoppers, false MTV rockers, cocksuckers,
motherfuckers, garbage eaters, buyers,nerds,geeks, consumers, metros, ins and retros, mi
smo nezaposleni, japiji – prezaposleni, klošari, vaćaroši, jajare, štreberi, kurajberi,
studoši, nacoši, dođoši, ođoši, đilkoši, gastosi, ksenofobosi i nijedna od tih etiketa ne
znači apsolutno ništa.
Jer, u suštini, niti imamo neki identitet niti znamo šta ćemo od sebe. Idemo cik-cak, bez
neke određene putanje, kao Braunove čestice. U najboljem slučaju će nas neko negde
prigrliti na ovom „otvorenom tržištu“. I mi ćemo izgubiti neke formalne identitete. I
dobiti neke nove. A onda, zbog novog posla, odreći se i njih. Bićemo stranci,
okruženi gomilom stranaca. I umrećemo sami, kao što to ljudi inače rade. Ali, ono
što će se izdogađati pre poslednjeg daha je ono što nas određuje kao ljude. A imamo
li i delić onog što su imali ti prokleti srećkovići? Sumnjam.
(Afirmator, 2013)
NACIONALNA DRŽAVA JE STVAR PROŠLOSTI?
Na prvi pogled, nema potreba za tim pitanjem. Korporacije, koncerni, konglomerati
– to su današnje države – fantomi, ali opet, jedine prave države i tako će biti još
dugo. One su svuda i nigde, nemaju jasne granice ali milioni rade za njih i zavise od
njih. One predstavljaju neku vrstu kapitalističkog čardaka ni na nebu ni na zemlji.
87 Ono što je posebno zanimljivo je da su ove „države“, u stvari, feudalne. Kako
drugačije objasniti milione koji rade za njih, koje mogu pozvati u bilo koje doba dana ili
noći i tražiti od njih da rade prekovremeno? Kako objasniti da bonusi i nadoknade koje,
ponekad dobiju, ne mogu da nadoknade odsustvo normalnog života, dehumanizaciju? Da
ne govorimo o celom procesu uvođenja u firmu – na početku dajete zakletvu firmi,
zaklinjete se na vernost kroz ugovor i obavezivanje na „politiku firme“. Ako vas
unaprede vi gurate u hijerarhiji. Od viteza postajete, satnik, pa tisonštnik (srpski
srednjovekovni termini)vojvoda, knez, pa ko zna, možda i kralj. A, u slučaju da ste se
borili protiv velike zle kroproacije koja proguta vašu firmu, vi postajete njen vazal.
Ukoliko vas ne „poseče“ , to jest otpusti. A onda kad postanete kralj, vaša porodica vlada
bezličnom masom kmetova i nasleđuje vas, kad dođe vreme za to, po principu
primogeniture. Ali, postoji nešto što vas odvaja, tj. što vas je nekad odvajalo. Kao što je
lepo primetio Šekspir u „Henriju Petom“:
And what have kings that privates have not too,
Save ceremony, save general ceremony?
Ali, te pompe, zlataste forme, više nema. Šefovi korporacija nemaju taj teatralni vid
vladavine. Nemaju ništa što bi, na bilo koji način, opravdavalo njihovu vladavinu. Gde su
im popovi da ih blagosiljaju i kažu da je njihova vlast od Boga? Gde im je harizma
monarha? Odvratne krune ukrašene pokradenim dijamantima? Antipatični matorci u
sivim odelima, sve Ričard Treći do Ričarda Trećeg, plaćaju horde mladih simpatičnih
medijskih ličnosti (ali ne i harizmatičnih) da nas ubede da je kapitalizam jedino moguće
državno uređenje. Komunizam je mrtav, kapitalizam je smrdljivi matorac koji truća o
logici. Da li je logika ono što odgovara masama? Makar i pozivanje na logiku, ma kako
šuplja ona bila?
NOVA KOŽICA ZA ZMIJICE
U komadu „Perestroika“ američki dramski pisac Toni Kušner stavlja u usta najstarijeg
boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova sledeće reči: “ Zmijice moje,
skinule ste svoju komunističku kožicu, više niste to što ste juče bile ali koja će sad kožica
da vam izraste? Imate li je?“ Ovo pitanje, upućeno članovima Prezidijuma, opijenim
Gorbačovljevim reformama, predstavlja aktuelnost i danas, u kapitalizmu. Ako , naime,
88 skinemo tu zmijsku kožicu kapitalizma, šta će nam izrasti? Kušner je, u komadu, jasan –
bivši komunisti postaju nacisti, birači Žirinovskog ili neke staljinističke partijice. Potom,
dodajem, glasaju za kapitalističkog čvrstorukaša, korporativnog Staljina u liku Putina.
Nešto slično smo videli i na Balkanu. Ali, šta je sa razvijenim svetom koji je, navodno,
uzor? Smenjuju se dosadne birokrate koje pokušavaju da ostvare utopiju koja je, po
rečima Slavoja Žižeka, „sadržana u tome da mislimo da će se ovakvo stanje zauvek
zadržati a neće – krenuće nagore“. I, to je još jedan problem kapitalističke utopije –
sve će ostati kako je bilo, plus-minus recesija. Eksploatatorski Dan mrmota. Sistem
koristi različite maske da bi ostao isti – malo levo pa desno pa opet levo… Krv se
ledi od te pomisli.
Ali, tu je nešto što treba da nas razmrda. Da se ponovo osećamo posebnim, drugačijim,
ponosnim na ono što smo. Da dođemo do nekog privida samoostvarenja. Mi, mali ljudi,
da budemo srećni i zadovoljni i oslobođeni strahova. Da promenimo kožu i postanemo
nacionalisti. Razmislite samo – u Evropi, u SAD-u levica je izgubila borbu za glasove
siromašnih. Pomerila se udesno, podala se kapitalizmu, a svi koji su ostali pri osnovnim
principima proglašeni su za ekstremiste. Levičarski mislioci često s visine posmatraju te
„obične“ baš kao što to rade i liberalni filozofi. A zana se- kad ste usamljeni i nevoljeni,
prigrlićete prvog koji se pojavi i kaže vam da vas razume. Iracionalno ali primenjivo na
ljudsku psihu. Slažem se da se nacionalistička priča ne maže na hleb i da je
maloumna ali to ne znači da ne funkcioniše i, naravno, na duge staze uništava sve na
svom putu. Ali, nije li ona rezultat duge i sistematične kapitalističke idiotizacije kao
što je totalitarni komunizam porodio kojekakve naci-lidere ovde? Razmislite samodruštvo u kojem se ne raspravljava, ne misli, ne dogovara i slobodno organizuje,
lako je prebaciti iz jednog „modea“ u drugi.
TOTALITARNA DEMOKRATIJA
Da bi shvatili kako je do toga došlo moramo da se vratimo u vreme neposredno posle
Drugog svetskog rata kad je, navodno, nacizam bio poražen. Savezničke države su, kao i
SSSR, bile daleko od idealnih „vitezova svetla“. Velika Britanija i Francuska su bile
ogromne kolonijalne sile vođene plutokratijom, SSSR sa gulazima i čistkama da ne
spominjemo a SAD sa svojim kolonijama, ratovima u Latinskoj Americi, rasnom
89 politikom i Lovom na crvene veštice je priča za sebe. Dakle, te zemlje su, iako su
pobedile nacizam, imale u sebi, u većoj ili manjoj meri, virus totalitarizma. kraj istorije
je, navodno, nasutpio s padom Berlinskog zida, ali to je smao Fukujamina zastarela priča.
Reprize s doradama scenarija niko nije planirao.A kako je sve počelo?
Baby boom je bio fenomen za Zapad i trajao je kratko. Trebalo je naći novu radnu snagu.
Gde? Iz bivših kolonija. Ili, u američkom slučaju, iz Meksika plus imigranti čiji priliv je
bio ograničen kvotama s početka XX veka. Podrazumeva se da su radnici iz bivših
kolonija doživljavani kao neko ko će „odraditi posao i otići“. Ali, to se nije
dogodilo. I, tu sledi poplava kojekakvih italijanskih „radikala“, lepenovaca,
Britanskih nacionalnih frontova i sl. I, šta imamo, pola veka kasnije? Angelu
Merkel koja kuka o tome kako je multukulturalizam propao jer, u Frankfurtu na
Majni, dve od tri bebe u vrtiću imaju strance za roditelje.
Ali, postoj i druga, manje vidljiva ali prisutna priča: evropske zemlje podstiču
asimilaciju „domorodačkog“ stanovništva. Tako u Francuskoj, u kojoj je preko milion
ljudi 1960. godine govorilo bretonski, danas bretonski govori oko 200 000 ljudi. Zašto? U
Francuskoj postoji jedan jezik, jedna nacionalna država, jedna administracija i svi su,
shodno tome, navodno građani ali, u suštini, Francuzi a ne Bretonci,Baski,Alzašani i sl. U
Velsu je, početkom XX veka, preko 60% stanovnika govorilo velški. Danas je ta cifra
manja od 20%. Kroz razgovor s kolegama iz Irske, zemlje koja bezuspešno pokušava da
vaskrsne gelski, shvatio sam da nemali broj njih gaji prezir prema gelskom tj. irskom.
Zbog čega? Engleski je maternji, svetski jezik, koji znači posao u zemlji i van nje a irski
jezik kojim govori nekih par hiljada čobana u najgorim zabitima, disfunkcionalan,
zastareo i, što je još bitnije, nije urban i, ako ga tečno govorite, vi ste sigurno fanatični
katolik i nacionalista. Prezir prema sopstvenom jeziku vas označava kao građanina sveta i
slobodnjaka… Dakle, čak i kad je došlo do tzv. „renesanse malih jezika“ početkom XXI
veka , suština je ostala ista. Poslodavci, društvo, svi su formalno „za“ ali, u suštini, brane
zaposlenima i građanima da govore maternjim jezikom e da bi ih razumeli i „domaći“ i
stranci. Nema pretnji prebijanjem, ismevanjem u školi, ili, čak, smrtnom kaznom kao
nekad – sve je regulisano fino i demokratski. A danas je spisak ugroženih jezika i
dijalekata u Evropi
sledeći : http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_endangered_languages_in_Europe
90 NIKO I NIŠTA U DESNIČARSKOJ EVROPI
Čemu ta priča o jezicima? Vrlo jednostavno – jezik je jedna od osnovnih
nacionalnih karakteristika i ljudskih prava a ne poštuje se ili se, usled dugog
procesa asimilacije suprotnog Deklaraciji OUN o ljudskim pravima, licemerno
„krpi“. Jednom rečju – možete dobiti nacionalni identitet sad kad je izgubljen, i
jezik, sad kad ga ne razumete, i vaš Parlament, sad kad i vama i nama vladaju
korporacije. Mašite nacionalnim zastavicama i paradirajte na svoje male nacionalne
praznike, igrajte fudbal u svojim malim nacionalnim timovima, ali ne pitajte za
svoju naftu, svoj ugalj, svoje zagađeno more, nuklearne centrale i prepustite nam
odbranu i spoljnu politiku. Eto vam ga sad. A onda idite na posao, radite tamo kao
mravi, vratite se kući deset – dvanaest sati kasnije, popijte malo alkohola i antidepresiva i
sutra sve ispočetka. Vi ne znate ko ste i šta radite na ovoj planeti. Ni po čemu niste
posebni i vaš rečnik, s vremenom, postaje sve siromašniji, vaša tela sve tromija i
gojaznija od smeća koje vam trpamo u hranu, vaši ideali ne postoje. Blenete u političare
koji drže govore na TV-u i ne znate ko se za šta zalaže. Šta god da kaže jedan zvuči isto
što je rekao i drugi. Retko kad čitate, na letovanja idete u zemlje bednije od svoje i tamo
se osećate, nakratko,kao neki zapadnjački superiorko. A onda se vratite kući i opet ste
niko i ništa. A u novinama vesti o tome kako vaša zemlja, zbog kršenja tih i tih standarda
EU, više neće imati 340 vrsta sireva, 234 vrste vina i 145 vrsta žestokih pića. Sve je to
zabranjeno jer se ne uklapa u tamo neke standarde. Vest k’o vest ali, nekako vam je
krivo, zar ne? I svi ti američki tursti koji misle da svi moraju da govore engleski. Strašno!
Ali, tu nastupi nacionalistička ekipa.: „Trgnite se, smršajte, kuvajte kod kuće,
idite u crkvu, cenite vojsku i policiju, vratite im ugled. Ako ste siromašni ne
besposličite – prijavite se u trupe i ubijajte u ime demokratije i otadžbine na svim
kontinentima! Pravite decu i budite verni – ne dajte tim tamnoputim šljakerima da
progutaju našu veliku naciju. Naši običaji, naše tradicije, haše pesme, naši nacisnovi! Štaviše, isterajte ih odmah – obezbedite sebi radna mesta! „Možete li da
zamislite tu količinu frustracije i gneva koja može svakog trenutka da
eksplodira? Svi ti nevoljnici i odbačeni, povezani jednostavnom činjenicom, mogu
slobodno reći igrom sudbine, da pripadaju istom narodu i da su beli. Oni znaju kom
91 narodu pripadaju ali moraju to sebi da potvrde, da se dokažu, da razbiju nekome glavu u
ime toga, ili barem razlupaju izlog radnje koju drži neki Pakistanac. Ili, fino,
demokratski, dekretom pošalju sve tamo odakle su došli. Možete li, u tom slučaju, da
zamislite Nemačku koja ima preko osamdeset miliona stanovnika od kojih je svaki peti
stranog porekla? Čitave četvrti prazne. Fabrike u kolapsu. Na zidu ispred džamije u
Duisburgu dete ispisuje grafit: „Vratite nam naše Turke. Ko će sad da nam nosi smeće?“
U Hrvatskoj, novoj članici EU, preplavljenoj emigrantima, ekstremni desničari poručuju:
„Srbi, vratite se, sve vam je oprošteno!“ A onda slede spaljivanja knjiga, marševi s
bakljama i drugi živopisni spektakli iz Nirnberga.
AUSLANDER, AUSLANDER!
Da li verujem da će do toga doći? Ne, ali nije isključeno. Verovatnije je da će se, bez
prave levice, skrenuti udesno te da će evropski desničari igrati na kartu emigranata koji, u
suštini, dolaze iz zemalja koje su zaslugom upravo tih, velikih evropskih imperija, bile
opljačkane i, kasnije, ceđene kroz neokolonijalnu politiku. Kao što se cede i danas. I, šta
je tim ljudima preostalo? Ništa osim emigriranja u zemlje s kojima su se do juče gledali
preko nišana. Baš kao u priči Branka Ćopića, o partizanu – prvoborcu koji, bez posla i
pomoći od društva, odlazi u Nemačku kao gastarbajter. Dakle, razvoj tehnologije u
savezu sa zakonskom regulativom, može da utiče na to da Evropa jednog dana kaže, kao
u Uelbekovom romanu „Mapa i teritorija“: „Hvala vam lepo strani radnici ali, više nam
niste potrebni. Fabrike ne traže toliko radnika a naši ljudi, milioni poluobrazovanog
sveta, čekaju posao. Imamo dovoljno posla i mi sami. Evo vam otpremnine i doviđenja!“
Zakonski, na prvi pogled, sve u redu ali, u suštini, to je čisti rasizam. Prevod:
multikulturalnost je propala, dakle, ne trebate nam i gubite se! Auslander, auslander! Iza
ovakve politike stoji stvaranje nacionalne države, buđenje nacionalnog romantizma
iz 19 veka, primitivne potrebe da vidimo ko smo i šta smo, da se“ prebrojimo“. Kad
se saberem- onda se oduzmem, kaže stara umotvorina.
Ako to zlo od nacionalizma ponovo preuzme Evropu ono će nastupiti elegantno, u
„Cesare Piacotti“ cipelicama, s podrškom kapitala i tajnih službi, kao što je to uradili
1933. godine u Nemačkoj. Bez marširanja i crnih košulja. Zakonski, legalistički, uz
podršku većine. Ponudiće više od novca i navodne samostalnosti. Biće to iluzija,
92 najubojitija od svih – na ivici sa religijskom. Njena suština je u osećaju ponosa i
izuzetnosti što se pripada toj i toj naciji ali u njoj, negde prikriven, i dalje vreba onaj isti
demon koji govori pojedincu da je on, u suštini, niko i ništa. I, za kraj jedan podatak:
gotovo svaka okupirana zemlja Evrope je u Drugom svetskom ratu dala makar
jednu SS diviziju a kvislinške i policijske snage koje su se stavile na raspolaganje
nacistima u lovu na Jevreje i protivnike sistema brojale su se milionima. Da li bi rat
trajao kraće i koliko bi ljudi ostalo živo da se neki „lokalci“ nisu stavili na stranu
nacista? Usudio bih se da kažem da su, u velikoj meri i zbog toga, te zemlje tako lako
pale. Okupacija je došla kao poslednja faza bolesti društva. Tako će biti i sa
naci(onalnim) državama u Evropi koje će biti poslednja faza bolesti kapitalizma i
neoliberalnog tržišta.
(Afirmator, 2013)
SRBOVANJE – LUDOM RADOVANJE
Ovogodišnji Novogodišnji satirikon, u organizaciji Beogradskog aforističarskog kruga
(BAK), održan je 27. decembra u Maloj sali „Kolarca“. Koncipiran kao „vrcavi karneval
duha“, ovaj „Satirikon“ je, na prvi pogled, bio repriza prethodnih. Bilo je tu 20-ak
satiričara i humorističara, nekoliko stotina, mahom starijih ljudi u publici. Smejalo se,
veselilo uz sage od jedne – dve rečenice o predsednicima, vođama, korupciji, bedi, seksu,
gladi, tzv. našim naravima. Nažalost, ksenofobija, homofobija, korumpirana crkva i ratni
zločinci nisu bili preterano inspirativni za većinu govornika. I, nažalost, kao svake
prethodne godine, setili smo se jednog od kolega koji više nisu s nama. Selektor fešte
i predsednik BAK-a, Aleksandar Baljak, podsetio je publiku u svom govoru da je, pre
osamdeset godina, rođen aforističar Brana Crnčević
(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/crncevic-branislav-brana/). Usledio je
pohvalni govor koji je ovom vrcavom skupu dao kriptonacionalističku dimenziju. Neko
bi rekao da je ta dimenzija uvek postojala među srpskim aforističarima, ali nikad, kao
sad, nije zasjala punim sjajem. Predsednik udruženja čiji su brojni članovi (i Baljak s
93 njima) bili s onu stranu sistema kojem je „Srpski Striko“ tako predano služio, hvali
Crnčevića i kao pisca i kao ideologa nacionalnih haludža. O kakvoj travestiji je tu reč?
Crno, crnje, Crnčević
Oda Crnčeviću je održana, nimalo slučajno, kao svečano slovo pred dodelu nagrada za
ukupan doprinos srpskoj satiri: Velike plakete „Prijatelj satire” Sekcije satiričara
Udruženja književnika Srbije i BAK-a, te BAK-ovog „Zlatnog kruga” za prevod. Kao
predstavnik UKS-KLUKS Klana dogodio nam se ne narod već Milovan Vitezović
(http://www.elektrobeton.net/bulevar-zvezda/vitezovic-milovan/ ) koji je, iz prikrajka,
blagosiljao Baljkov govor. Beše to i slobizam i draškovićizam i sado-mazohizam u jednoj
sobi. Baljak je član Srpskog književnog društva, Vitez UKS –a, ali zašto bismo se svađali
kad smo pod istim krovom? SKD jeste osnovan kao neka alternativa UKS-u, ali to nekad
beše. Na delu je bila aforističarska verzija deklaracije pomirenja. Znate ono: „svako ima
svoj bol“. Tako je Baljak krenuo da živopiše Crnčevića: njegova „iskrenost i
pravdoljubivost još za života svrstala među besmrtnike naše književnosti, ali i u red
odgovornih čuvara srpske tradicije i duhovnosti“. Jel’ to onaj isti čuvar koji je huškao na
rat? Onaj isti „Srpski Stric“ koji je delio lekcije „nesrbima“ i „tražio dežurne ustaše“?
Crnčević je imao, u Jevanđelju po Baljku, „veliko umeće i (s popovskim pripevanjem)
Božji dar“ i bio „pouzdani dijagnostičar duha epohe“. Amin! Crnčević nije bio u dosluhu
s Bogom, bar ne onim koji poziva na razumevanje i praštanje, i nije bio dijagnostičar već
dijagnoza naci zaraze koja se u Srbiji duboko zapatila. Ne znam ni sam zašto, ali ponadao
sam se da će tu Baljak prozboriti koju o Crnčevićevoj mračnoj strani, makar neka
fusnotica. Znate, diskretno ograđivanje, kao kad neko kaže: „Volim Selina kao pisca, ali
ga mrzim kao antisemitu“. Tako neki detaljčić. I tu krene priča o Crnčeviću koji se iz
zverinjaka „srpske političke močvare“, kako ju je zvao, vraćao u „srpsku književnu
prašumu“. Pa, dobro, i to je nešto – pod uslovom da je Baljak Crnčevića i njegovu kliku u
toj političkoj močvari video kao krokodile koji komadaju sve što nije srpsko i poslušno.
Ali, u Baljkovom govoru ne postoji taj inkriminisani deo biografije BC. Britkog duha,
krilatih rečenica, s krokodilskom suzom u oku, to je naš Čika Brana, kozer, boem,
94 Kaporov intimus, Srbenda u svim režimima i pod svim režimima i za sve režime.
Pamtimo ga, dakle, samo po dobru, tj. po tankom satiričarskom opusu a zlo ostavimo
istoričarima i distanci od pristojnih sedamdeset godina.
Nečastivi na Kolarcu
„Crnčević, naravno, nije bio po volji dežurnim cenzorima, onima koji nam nude slobodu
da se odreknemo slobode, onima koji nas uveravaju da je naš nacionalni interes da
nemamo interes, onima kojima svako nacionalno i ekonomsko poniženje Srbije izgleda
prirodno, onima koji skraćuju Srbiju za Kosovo i čine sve da Srbiju skrate i za
Vojvodinu“, nastavio je Baljak. I tako Crnčević ispade borac za totalnu Srbiju. Kud se
dede onaj pravi Brana? Nema ga. Arsenal koji je ispalio Baljak upućen je, pretpostavljam
na tzv. drugosrbijance, a ton je bio takav da mu i Ratko VečernjakDmitrović može
pozavideti. Sledi priča o tome kako su Crnčevića, tobož zbog „političke nekorektnosti“
(čitaj: fašizma), brzo zapostavili u našim medijima. Baljkova satirična rubrika u NIN-u je
ukinuta upravo zbog toga što je odao omaž Uncle Serbu, objavivši nešto Crnčevićevih
aforizama. Eto alibija za pevanje slavopojki čoveku koji je oličavao sve ono što su brojni
aforističari mrzeli i ismevali.
Nije Crnčević bio „spisateljski i građanski hrabar“, kako veli Baljak, već jedna od
velikosrpskih utvara koje su planski, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, radile
na „podizanju nacionalne svesti“, deo ekipe fino ušuškanih „disidenata“, sinekuraca i
doušnika, onih koji su nacionalno stavljali ispred demokratskog a tribalno iznad
individualnog. Kiš reče, pišući o cinkarošima i ovo: „Drugi tip su „dobrovoljci“. Svesno.
Oni nisu zavrbovani, ne pišu izvještaje (ne moraju da ih pišu). Oni su, kao i prvi,
provokatori. Oni pišu, takođe, pesme i prozu. Ima ih mnogo među dečjim pesnicima. Oni
su i sami nalik na pokvarenu decu. Već su u školi, po svoj prilici, bili prijavljivači“. Da li
je mislio na Crnčevića koji je pisao i za decu? Na prisutnog Vitezovića? Šerloka Ćerača?
Sve njih?
95 „I, na kraju, da kažem još i ovo”, zaključuje Baljak, „mnogi su došli i otišli a Crnčević je
već ostao.“ Zamislio sam duh rahmetli BC kako ulazi u umove aforističara srednje i
mlađe generacije i ponovo prolazimo kroz pakao nacionalnih lamenata, ksenofobije,
zveckanja oružjem, panegirike ratnim zločincima. I ponovo izbija rat i, onaj ko ga je
proizveo postaje, gle čuda, „Izbeglički Stric“. Naoružan kafanskim šarmom i kozerijom
malograđanina, on je „ničim izazvan“ verbalna palica u rukama desnice, njihov alibi za
postojanje, njihovo kvaziintelektualno političko krilo (svaka ozbiljna teroristička
organizacija ga ima) sa nečasnim starinama Ćosićem i Bećkovićem na čelu.
U „Kolarcu“ su se tako srela ta dva naoko sukobljena sveta, oličena u Baljku i
Vitezoviću. Stari nacionalisti na novom zadatku. Setimo se „šiftovanja“ SPO-a, pa
čudesnog preobražaja Vitezovićevog SPS-a, pa bivših Šešeljevih radikala, sada u
dresovima prozapadnih Vučićevih „naprednjaka“. Ono što povezuje srpsku populističku
desnicu mnogo je snažnije od onog što ih razdvaja, a to je ista nacionalistička matrica
koja se menja samo onda kad, zbog trenutnih stranačkih interesa, „stigne direktiva
odozgo“, ali suština ostaje ista. Ali, kad svi, svi, svi oni progovore kulturom: kroz
aforizam, kroz panegirik Crnčeviću, tada kao i svi nepromenjeni nacionalisti pokažu
pravo lice zaostale, mrzovoljne, samodovoljne Srbije, sposobne samo da kuka i kune
zbog velikih istorijskih poraza i izdaja za koje je, naravno, uvek neko drugi kriv.
Baljak sobom samim:
https://www.youtube.com/watch?v=Z_5X7E0WMAg&feature=youtu.be
(Beton, 2013)
PSIHOLOGIJA –SLUŠKINJA POLITIKE?
Najpouzdaniji način da se otarasite političkih protivnika je da ih proglasite duševno
bolesnim. Ili neuračunljivim. U nekim zemljama, a Srbija nije jedna od njih,
zdravlje vladara je jednako zdravlju države. Mentalno, fizičko. Svaki segment
života se stavlja pod lupu i proverava detaljno. Situacija je slična onoj u srednjem
96 veku – vladar koji ima potomstvo, koji je snažan i virilan, krepkog duha, on je i
sposoban da vodi zemlju. Ukoliko neka od pobrojanih snaga izda kralja – treba
razmišljati o naslednicima ili, čak, regentima koji će da vladaju u njegovo ime. Danas, sa
razvojem medicine, možemo da prihvatimo da lider bude osoba krhkog zdravlja ili nežne
pojave. Štaviše, napadati nekoga zbog njegove kratkovidosti ili iskrivljene kičme, da ne
govorimo o ozbiljnim bolestima, u narodu izaziva kontraefekat – počinju da saosećaju s
patnjama fizički izmučenog vladara. Jednom rečju, Šekspirov Ričard Treći (istorijski je,
kako saznajemo, bio prijatnog izgleda) ne bi bio toliko prokazan kao vladar. Okej, bolje
bi prošao s lepšom spoljašnjošću ali, to je sve.
ZAUMNOST NORMALNOSTI I POLITIČKE KOREKTNOSTI
Bolesti uma su mnogo gori problem. One, makar da se na njih samo sumnja, da su
nedokazane, rekla – kazala, trajno obeležavaju pojedinca. Dovoljno je reći:
„Političar taj i taj je išao kod psihologa“ i puče bruka. Ljudi koji priznaju da
njihovu dušu i um nešto muči su gubavci 21. veka. Ali, gle čuda, ima toga još –
Američka asocijacija psihijatara je izdala novi DSMMD – ‘Diagnostic and Statistical
Manual of Mental Disorders’ tj. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne
poremećaje. Na spisku se nalaze: ODD (‘Oppositional Defiant Disorder’) iliti
‘opozicijski prkosni poremećaj. Prevedeno na srpski: ‘neposlušnost uzrokovana besom,
protiv autoriteta, dominantne paradigme ili društvenih normi’. Jednom rečju, svako ko se
opire vlasti a nema zaleđinu može da ode u Guberevac. Ma, genijalno! Zatim ‘Organized
Stalking’ iliti ‘organizirano uhođenje’, koji je usko vezan uz ‘misao da vas Vlada ili tajne
službe nadziru i prate pomoću tehnoloških alata’ i od sada će biti povezan s paranoidnim
poremećajem ličnosti . Svi znaju da BIA kontroliše internet, mobilne telefone, kamerice
posvuda, gomila ljudi ima dosijee a ako kažeš da te vlast prati ti si paranoik. Dukat! Ili,
gle čuda, Orthorexia Nervosa – “’zaokupljenost pripremama zdrave hrane, planiranje
jelovnika, redovno vežbanje i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri
da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu’. Dodaćemo
tu još par nekih frustracija i trauma i health freaka utamničiti vo vjeki vjekov. DSMMD
je najbolje tajno oružje „liberalne“ Amerike, put prema zemlji isprepadanih
pacijenata nalik onim iz Formanovog One Flew Over The Cuckoos Nest.
Šta nam govori ovo pisanije? Budite robovi, ne pokazujte samonicijativu, ne otkrivajte
97 emocije, poštujte autoritete klanjajući se do zemljice crne, jedite đubre i bićete pošteđeni.
Budite male demokratske dušice koje su, u supštini, povodljive i apolitične. Da ne
govorimo o tome da bi vam bilo bolje da ste iz naše zemlje ili neke zapadnjačke sa
sličnim mentalitetom. Primera radi, na Zapadu su svojevremeno, početkom 20. veka,
emigranti iz stranih zemalja neretko završavali u ludnicama zbog nerazmevanja
mentaliteta i običaja. Tako bi, primera radi, Britanci doživeli kulturološki šok ako bi
videli nekog, po njima, nasilnog i gnevnog Španca koji je u stvari, raspravljao o nekoj
nevažnoj stvari sa svojim komšijom, mašući rukama i govoreći povišenim tonom.
Ljubomoru i bes izazvane preljubom – razbijanje stvari po kući i bacanje odeće kroz
prozor, uobičajenu scenu kod nas Balkanaca ali i na Mediteranu, držali su za erupciju
ludila. „Preveliku“ tugu, naricanje, lelekanje, puštanje brade i napijanje na sahranama,
karakteristične za slovenske narode i da ne spominjem. Sve što se ne uklapa u naš okvir
je čudno i, samim tim, ludo. Isto možemo da kažemo i za balkansku vizuru Evrope koja
se, gle čuda, svodi na podelu na one koji „imaju nešto duše“ i „one koji je nemaju
uopšte“, „ledene Zapadnjake“ ili, ako je neko anarhista, onda ga, kao Vasu Pelagića, just
because, strpaju u ludnicu. Kao što reče Krleža, a može se odnositi na sve predrasude –
„sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture“.
INŽINJERI LJUDSKIH DUŠA
Na Balkanu je psihijatar bio u povlašćenoj poziciji. Iako se u narodu veruje da su
svi psiholozi pomalo „čuknuti“ niko ne želi da s njima mnogo priča jer, ko zna,
možda otkriju da ste i vi ludi. Od psihologa se beži kao od policajca ili popa koji,
opšte je poznato, ako naleti na vas, može da vam izbaksuzira dan. Međutim,
psihijatar koji je ujedno i nacionalni lider, patriota, oličenje „narodskog“,
patrijarhalnog i stoga, je li, normalnog i moralnog, ma privilegiju da se izdigne se
iznad svoje profesije. On postaje šaman (iako je u suštini šaban) i iscelitelj na
nacionalnom nivou. Nije li onda normalna stvar što su psihijatri Rašković i Karadžić
zaposeli umove Srba iz Hrvatske i BiH. Rašković je, dodajmo, tvrdio da su Srbi „lud
narod“ na šta su oduševljene mase, zureći kao tele u šarena vrata u bradatog govornika
klimale glavama i horski ponavljale mantru : „Da, jesmo ludi, svi smo mi ludi i zato smo
jednaki u svom ludilu. Govori nam, o gordi samano! Ommm, šanti, šanti, ommmm!“
Karadžić je, s druge strane, psihijatra i krvavog vladara, doživeo „preobražaj“ u
98 ekstrasensa Dabića, kvazi – naučnika, kombinaciju sektaškog monaha sklonog
„tihovanju“, Draže Mihajlovića i Sai- Babe. A na njih možemo nadovezati tooolike
psihijatre iz svih zaraćenih zemalja koji su tvrdili, kvazi-naučno, u svojim predebelim
knjigama i u svim režimskim emisijama u koje bi ih pozvali (a gostovali su u naučnom,
kulturnom programu, u političkim emisijama pa čak i u kojekakvim zabavnim šoovima u
kojima se svira narodna muzika i peku ćevapi) da je taj i taj „neprijateljski“ narod
„neuračunljiv, genocidan, patološki sklon lopovluku, silovanju, destrukciji, malouman,
ograničen, primitivan, prljav, bez istorijske svesti, autentične kulture, rasno nečist,
onizak, šiljastih glava što ukazuje da su svi oni hidrocefalusi itd.“ za razliku od nas a mi
smo najbolji. Što reče Ćopić: „Znam ja nas – jeb’o ti nas.“
S druge strane, istraživanje koje je prezentovao vođa tima, Gordon Hodson sa kanadskog
Brock University predstavlja nam ljude koji su desničari kao osobe koje su naprosto
glupe. Tako deca sa inteligencijom ispod prosečne pokazuju tendenciju prema
predrasudama prema drugim rasama, nacijama, polovima i, docnije, u tinejdžerskom
dobu, i seksualnim orijentacijama. Takve osobe su sklonije i religijskom fanatizmu i
podložnije autoritetima i, samim tim, autoritativnim ideologijama. Eto lepog, čistog,
politički korektnog objašnjenja za sve probleme savremenog sveta, potpune suprotnosti
onome što rekoše kolege južno od granice.
Prenesimo američko i kanadsko psihološko istraživanje na polje svetske politike. Fini,
dobri severni brat razume desničare. On je „malo više ulevo“, on shvata da je glupost
najveći problem desnice. Sažaljeva desnicu. Njegov južni ratoborni sused, s druge stane,
misli da je svako prelaženje granice koju je on odredio, pogubno. Moramo se zamrznuti u
status quou sledećih hiljadu godina. To je jedini način da se odbrani demokratija u SAD i
u svetu. Mi kao pajkan i mi kao jedina svetska demokratska alternativa. Mi smo totalno i
totalitarno demokratični. Our way or highway!
U ČELJUSTIMA ORGANIZOVANOG LUDILA
Smatram da su i jedno i drugo istraživanje lažni i problematični na mnogo više nivoa
nego što može stati u jedna članak od par kartica. Ono što ih povezuje sa snatrenjima
balkanskih psihića je: namerno pojednostavljivanje ljudske prirode. Omeđiti čoveka
predrasudama ili, rečima Džordža Orvela: „Ako hoćeš da znaš kako će izgledati
budućnost zamisli čizmu kako gazi lice čovečanstva – zauvek.“ Granice između
99 normalnog i nenormalnog su, znamo, tanke. Istorijski gledano, gotovo juče se
homoseksualnost smatrala nenormalnom a deca za koju se verovalo da će postati gej
ili bi su podvrgavana elektrošokovima (poslušati pesmu „Kill Your Sons“ od Lou
Reeda). Epilepsija se smatrala duševnom bolešću. Ljudi sa bipolarnim poremećajem
su utamničavani i nisu primali nikakav tretman. Lobotomija je bila „pouzdan“
metod lečenja buntovnosti onih s MakKartijeve crne liste ili „prevelikih emocija“
(videti film „Frances“ sa Jessicom Lange). To je bilo 1950-ih, 1960-ih. Ono što
pobrojani psihijatri, bili oni „liberalni“ ili „konzervativni“ žele da prikriju je surova
istina: vaša politička, religijska ili bilo koja uverenja nemaju veze s vašim mentalnim
zdravljem ili IQ-om. Čovek svesno bira, po svojim afinitetima i neretko ličnim
interesima, koju će stranu izabrati i kakve će stavove zastupati. Navešću jednostavan
primer: malo koliko bio protiv desničara, ja ne mogu da ih otpišem iz čovečanstva, čak ni
ekstremiste i kažem da su oni ludi ili glupi. To bi bilo pojednostavljeno razmišljanje. Ako
izuzmemo one koji ne razlikuju koncept dobra i zla, a njihov broj je ne veći od 1 ili 2
procenta, mi „ostali“ smo svesni njegovog značenja i etičke težine, gde god živeli. Samim
tim, mi ćemo svesno prigrliti i najveće zlo, ukoliko nam ono odgovara. Svojom voljom. I,
ako ga zaista prigrlimo, verovaćemo u njega.
Upoznao sam više visoko inteligentnih, univerzitetski obrazovanih, društveno
prihvatljivih, čak popularnih, emotivno i poslovno ostvarenih ljudi, koji su ekstremni
desničari. Ubeđeni ekstremni desničari. Jedni od onih koji smatraju holokaust jevrejskom
izmišljotinom. I, verovao sam da su neobavešteni, zaluđeni, priglupi. Nisu bili. Oni su
zaista verovali i moje reči i argumenti nisu u njihovim očima značili ništa. Očaj celog
sveta im nije značio ništa. Hiljade knjiga o holokaustu. Šest miliona života im nije
značilo ništa. Verovali su i, čini mi se, i dalje veruju da je celokupan haos savremenog
sveta rezultat cionističke zavere. Moja greška je bila što sam ih potcenio i pomislio da se
mogu, tek tako, „preobratiti“. Ne mogu. Psihologija odbija da prihvati pojam iskonskog
zla koje se osanja na zatvoren, naoko savršen sistem. Ja čvrsto verujem da ono postoji i
da tinja u tim istim ljudima koji mogu da vode paralelne živote. U jednom oni grle svoju
decu pred spavanje a potom nežno vode ljubav sa supružnicima a u drugom su spremni
da podrže najveće monstruoznosti „kad dođe njihovo vreme.“ Zlo nije glupo i zlo je
pitanje izbora a, kao što smo videli u mnogim periodima istorije, bili
100 konzervativci ili ne, ako se dobro opravda i odvija daleko od vaše kuće, ono postaje
„nužno zlo“, „zaštita nacije i naših vrednosti“.
(Afirmator, 2013)
Poplave u Srbiji, medijske manipulacije i cenzura
POSLE POTOPA
Naizgled u pozadini tragičnih poplava koje su pogodile Srbiju, Bosnu i Hercegovinu
i Hrvatsku, odnele desetine života i nanele štetu koja se meri u milijardama evra, storija o
medijskim zloupotrebama i cenzuri medija u Srbiji sve više izbija u prvi plan. Razlog za
to leži u činjenici da, kako se Sava i druge razbesnele reke i rečice povlače u svoje stare
tokove, javno mnjenje počinje da, sad kad je neposredna opasnost od poplava minula,
polako preispituje sve ono što su državni zvaničnici izjavili i uradili poslednjih desetak
dana. A razloga za ozbiljnu rekapitulaciju medijske frtutme kojoj su u dobroj meri
doprineli Vučić & Co. itekako ima.
PRELUDIJUM ZA REQUIEM
Uprkos upozorenjima meteorologa dve sedmice pre poplava, u kojima je stajalo
kakve će posledice teških majskih pljuskova biti po Srbiju, preventivne mere nisu
preduzete. Da ironija bude veća, mesec dana pre nego što će poplava progutati
Obrenovac, na lokalnim medijima ste mogli da vidite idiličnu sliku grada koji će, u
prolećnim i letnjim mesecima, imati mali porast vodostaja ali, ništa strašno, riba će se
mrestiti, biće pecanja(https://www.youtube.com/watch?v=r2LNHMLwTng ).
Napominjem, srednjoevropske zemlje, pogotovo Austrija i Češka, su u to vreme trpele
velike poplave i bilo je iluzorno reći da će vremenske nepogode sasvim zaobići Balkan.
Štaviše, u Centralnoj i Zapadnoj Srbiji je, u vreme spomenute idilične reportaže, već bilo
poplava. Mada, kako reče reporter TV MAG iz Obrenovca, priroda je nepredvidljiva.
Teške kiše u aprilu i maju, ko bi to očekivao? Ova storija podseća na onu, mnogo
bezazleniju, o beogradskom GSP-u koji je svake godine šokiran i potpuno paralisan
snegom u decembru mesecu. I tako, do guše u optimizmu, dočekali smo 15. maj. Iako je
već prethodnog dana stanje bilo predkritično (trebalo je samo pogledati kroz prozor i
101 videti poplavljene beogradske ulice), tek je famoznog 15. maja visokotiražni list na
naslovnu stranu stavio saopštenje da škole tog dana neće raditi te da je kiša “potopila
Srbiju” (strane 10,11, 30 i 31).
Ostatak priče je dobro poznat: 15. maja je, popodne, proglašeno vanredno stanje,
mediji pišu o prvim žrtvama poplave, opasnost se nadvija nad Šabac i Obrenovac.
Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je 16. maja Obrenovčane da ne napuštaju
svoje kuće, iako je voda probila nasip na četiri mesta i prodrla u centar grada
(https://www.youtube.com/watch?v=8HPMvcK63JM#t=30). Svu krivicu će, iako je
njegov udeo u tragediji koja je snašla grad neupitan, verovatno, od viših funkcionera,
snositi samo Miroslav Čučković gradonačelnik Obrenovca, mladi “veteran” upravnih
odbora i, how convenient, član URS. Ni Čučković ni Mali, inače, ni ne pomišljaju na
ostavke.
PREMIJER PUTINOVSKI TRENIRA STROGOĆU
Premijer Aleksandar Vučić. je preuzeo na sebe fokus medija preteći da se storija o
poplavi stavi u drugi plan. U njegovom držanju i delanju su se mogle prepoznati dve
teatarske persone:
a) Zabrinuti Otac Nacije, čovek koji, s dugim dramskim pauzama i teškim uzdasima,
govori o nesreći koja je snašla narod. Zamišljeno da deluje brižno ali utešno,
njegovo držanje je kod publikuma izazvalo suprotan efekat – ko god bi tih dana
upalio televizor i pogledao Premijerovo lice pomislio bi da je situacija
beznadežna i da će Srbija u budućnosti moći da zaradi neki dinar jedino ako se
ponudi Kevinu Costneru da snimi drugi deo njegovog propalog filma Water
World
b) Vladimir Putin koji “preslišava” ruske tajkune i tera ih da potpišu sopstvenu
kapitulaciju pred moćnim državnim aparatom i pritom sipa opaske a la “potpiši a
onda mi vrati olovku (lopino!)”. Ovaj tretman je, u Vučićevom slučaju, nešto
manje hladan. Premijer se ponaša manje kao Putin (mada bi, očigledno, voleo da
uđe u rolu ruskog samodršca) a više kao neki predsednik mesne zajednice,
“Gazda - Aca” koji poručuje članovima Vlade (ili to behu odbornici MZ) “nemoj
da vas sanjam”. Kako drugačije protumačiti przničave reakcije na mobilni telefon
koji zvoni u toku pres-konferencije i obraćanje “Dušanu”, “Lazi” i “Kori” u
102 kojem stoji: “Nije naš narod blesav, niti oni spolja da daju pomoć, a da to bude
zloupotrebljeno. Dobićemo veliku pomoć od mog prijatelja šeika Muhameda,
veliki novac. Ne sme nijedan dinar negde da bude zloupotrebljen ili da čujem za
neka privatna lica da u ime Vlade tobože uzimaju nešto.” (Kurir, 19.05, 2014)
Tako je govorio A.V.: u ime naroda, u ime javnosti ali pre svega u ime rejtinga.
Vučićevo držanje, iako deluje pomalo nepovezano, agresivno i autoritarno, je
namensko i politički (iz SNS vizure) opravdano. Naime, publikum, naročito onaj
stariji (koji čini dobar deo biračkog tela) će, po Premijeru i njegovim saradnicima,
reći: “Nama treba čvrsta ruka! Da podvikne, da se vidi ko je domaćin u ovoj
kući!”. Ovakvo držanje će, privući i glasove onih skeptičnijih koji će pomisliti da
je naša Vlada, tobože, transparentna, energična, odgovorna (“kasniš pet minuta”,
reče Vučić strogim glasom jednom od ministara), od naroda i za narod (mada
nema natpolovičnu podršku ukupnog biračkog tela) i, hvala Bogu, nije elitistička.
Populistička, brate, bez tajni! Premijerovo nazivanje ministara po nadimcima nije
uzaludno. U Srbiji postoji duga tradicija “naških” političara: “Baje” Pašića,
“Krcuna” Penezića, “Draže” Markovića, “Slobe” Miloševića. Svaki političar
dobije, ako se dovoljno dugo zadrži na vlasti, neki nadimak. Nekome bi to
izgledalo kao znak demokratske svesti ili ruganje autoritetima ali to nije slučaj.
Istina je da političara nadimak označava kao “jednog od raje” i , samim tim,
podobnog za vladavinu koja može trajati i više decenija. Tako i Vučić postade
“Alek” a s njim i ministri stekoše nadimke, manje zbog simpatije a više zbog
označavanja njihove pozicije –ko su, gde su, za koga rade. Tamo neki Dule, Laza
i Kori. Zamenjivi.
Posebna, teatarski snažna storija, je ona o uvlačenju medija u demokratsko
odlučivanje Vlade kojeg, zapravo, i nema. “Transparentnost” Vlade služi samo
jednom – da pokaže ko je glavni. Dakle, Premijer. On je na terenu, bije bitke, vodi
odbranu (kad već nije uspeo da, kao Miloševićev ministar informisanja, razbuca
nezavisne medije, opoziciju i NATO špijune nek barem sredi poplavu), on
poručuje da Šabac ne sme pasti (Nije Prozor al dobro, majku ti Božju, reče Tito),
fotografiše se u svim mogućim modnim kombinacijama, od poslovne do crne i
karirane, on s članovima štabova za vanredne situacije, on kraj helikoptera, on u
103 polupraznom amfibijskom vozilu sred Obrenovca (dok, u drugom planu,
usamljeno dete čeka da ga neko spasi), on jezdi prema svom drugom Feketiću
koji će mu doneti još veće političke poene. Premijer možda ne igra svoju ulogu za
“Oskara” kao Alek Ginis, ali kao je uspeo da obori Ginisov rekord i u
pojavljivanju u medijima. U to vreme je Predsednik Nikolić, kažu mediji, bio
van radara, na svom placu. Odmarao čovek i pekao rakiju.
A ONDA TVOJOJ SREĆI DOĐE NEKI KOMPJUTERAŠ TREĆI….
“Idilu” nacionalnog jedinstva, s desetinama hiljada poluorganizovanih
dobrovoljaca po Šapcu, Obrenovcu i Beogradu, improvizovanim radnim akcijama
na kojim nedostaju i pesak i džakovi i kaljače a Vojska Srbije moli za pomoć
građana jer nema dovoljno čizama i vodootpornih jakni (?!) je, pre ili kasnije,
neko morao da poremeti. S jedne strane je udar došao od elektronskih glasila
ekstremne desnice u kojim su se aritmetičkom progresijom uveličavale brojke
tragično nastradalih. HAARP sistemi, međunarodna zajednica, NATO i Vučić, svi
u opštoj zaveri, planirali su da poplavama, navodno, “pobiju srbski narod”.
Činjenice o stradanjima naroda BiH (u oba entiteta) te poplavama u Hrvatskoj
nisu mnogo uticale na rasuđivanje fašistoidnih medija i blogera.
Poplave su, kao i građanski rat uostalom, prilika da se obračuna, pod maskom
“humanosti” i “ patriotizma” sa “izdajnicima”. Idealan povod za to je desnica
našla u tvitu dramske spisateljice Biljane Srbljanović u kojem stoji:”Ja se
izvinjavam što nisam saosećajna ali imate još deset minuta da otplivate do
galerije “Štab” na promociju romana “Paradajz”.” Iako ova poruka, u svojoj
suštini, predstavlja neuspešan pokušaj duhovite opaske koja je, s razlogom,
mnoge zabolela, linčerska frtutma koja se podigla je bila užasavajuća. Pretnje
smrću, silovanjem i sejanje monstruoznih kletvi hiljada blogera, tvitera,
fejsbučara, nacoša, navijača, mantijaša i inih su pokazale sve samo ne pravednički
gnev “narodnih masa”. Čekala se prilika da se, po ko zna koji put, kazni
“izdajnica”. Paradoksalno, povod (ali ne i razlog) za to im je dala sama
spisateljica.
Ono što je, krajnje očekivano, došlo s desnice nije bilo samo krivljenje gejeva i
evrovizijske pobednice Končite Vurst za potop koji je snašao Srbiju od strane
104 vladike Amfilohija te optužbi za “skup greh“ od strane Patrijarha Irineja (videti:
http://www.elektrobeton.net/armatura/san-o-dzamahiriji/) već i poziv na linč i
cenzuru. Naravno, nije bila reč samo o vanparlamentarnoj, ekstremnoj desnici već
i populističkoj koja drži većinu u Parlamentu.Tako u Informeru stoji da je pakleni
plan demokrata i tajkuna da Vučića “udave u poplavama”
(https://twitter.com/djvucicevic/status/469572135112175617) . Jasno je da zbog
ovakvih pisanija niko neće biti kažnjen ali nikome nije jasno da li će, i koliko,
ljudi stradati zbog iznošenja svog mišljenja. Tako je ministar unutrašnjih poslova,
Nenad Stefanović, izjavio 19. maja za RTS da se: “deo ljudi upušta u neprimereno
kritizerstvo” ne objašnjavajući, pritom, šta je “primereno kritizerstvo” ali je jasno
indicirao da oni koji nisu bacali džakove s peskom na nasipe nemaju pravo da
reaguju. Ko onda ima pravo da reaguje? Po izjavi ministra se da zaključiti da, s
obzirom da 95% Srbije nije učestvovalo na “radnim akcijama”, samo 5%
(učesnici u ORA plus novinari prorežimskih medijskih kuća plus svi ugroženi
plus članovi SNS) imaju pravo na svoje mišljenje a i to samo uslovno.
“SKIDAJ” ME NEŽNO…
U toj situaciji ništa nije nemoguće pa i da vlast krene da “skida” nepoželjne
članke i objave iz medija i, čak, društvenih mreža. Razlog? Širenje panike.
Podsetiću: krajem devedesetih su Šešeljevi jurišnici krstarili Beogradom i
popisivali vlasnike satelitskih antena. Jednom rečju, “prozapadnjačke izdajnike”
koji prate CNN, BBC, RAI i sl. Danas, u eri interneta, ova cenzorska rabota
zahteva više truda. Tako su uspeli da, nakratko, učine “nevidljivim” članak
Milice Jovanović “Državo, ne bismo te više zadržavali”
(http://www.drugastrana.net/svakodnevica/drzavo-ne-bismo-te-vise-zadrzavali/)
što se, u suštini, ispostavilo kao najbolja moguća reklama jer je članak preuzet od
brojnih sajtova, blogova i podeljen na društvenim mrežama. Suština napada na
ovaj članak nije toliko u razobličavanju Vučićeve čvrstorukaške tendencije i
opsesije kultom ličnosti (videsmo to i pre njega) koliko u optužbama vezanim za
pristrasnost na partijskoj osnovi tj. uskraćivanje adekvatne pomoći i medijske
pažnje opštinama u kojima je na vlasti opozicija te činjenici da su svi građani
jednaki ali da su lojalni birači jednakiji od drugih.
105 Naravno, ništa ne može da zaustavi širenje slobodnih informacija na internetu.
Ništa osim straha onih koji ih preuzimaju. Jer, postoji mali ali prisutan strah da će
neko, ukoliko budem širio “inkriminisane” sadržaje da me pozove na informativni
razgovor. I, dok ja objasnim da sam to preuzeo od nekog ko je opet preuzeo od
nekog desetog, mene je već “odvelo”. Imaju me u evidenciji. Možda mi
kontrolišu elektronsku poštu i mobilni telefon? Evo, čak su i Jelenu Maćić
pozvali na informativni razgovor u Despota Stefana! Nešto prokomentarisala
glede poplave pa i nju “odvelo”. Bolje da na “Fejsbuku” ne “šerujem”
problematične sadržaje i ne preispitujem poteze vlasti. Na kraju krajeva, kao što
čujemo, mi već trideset godina kuburimo s problemima zaštite od poplava, narod
je neodgovoaran pa baca svašta u reke a i “žuti” su vladali do pre dve godine. Eh,
šta je dve godine za SNS? Ništa!
Takođe je, sa Blicovog bloga, “skinut” tekst “Ja, AV, podnosim stavku”
(http://www.libreto.rs/2014/05/ja-av-podnosim-ostavku/) koji se brzo “skućio” na
drugom sajtu i predstavlja, u suštini, hladan presek Premijerove dosadašnje
karijere. U Vučićevom delovanju, veruje autor pisanija, nalaze se opravdani
razlozi za ostavku. Reklo bi se da su ovakvi tekstovi uobičajeni u demokratskim
zemljama i da niko zbog njih ne čupa kose a kamo li preti “kritizerima” i
cenzuriše iste. Zaboravljamo pritom da je ovo Srbija i da je na snazi vanredno
stanje a tada je, zna se, sve moguće. Manipulacije medijima i biračkim telom su
opšte mesto ali postoji nešto mnogo zlokobnije što se krije iza “nabrijane” priče
Premijera, ministra unutrašnjih poslova, režimskih medija i inih.
Kao što je 1999. godine za vreme NATO bombardovanja određivano ko je
patriota a ko nije, danas se, u sudaru s poplavom, gleda ko je “režimlijski human”
a ko nije tj. ko preispituje postupke nove vlasti a ko ne. Oni koji su neposlušni
neće biti lišeni života ali se neprijatnosti, vezane za svakodnevno preživljavanje,
narušenu privatnost ili pritisak moćnika, podrazumevaju. S “radara” javnosti će
nestati “kritizeri” i ustupiti mesto onima koji su spremni na apsolutnu poslušnost
koja je njihov jedini kvalitet. Međutim, vlasti ne računaju na dve surove
činjenice:
106 1) Prevelika medijska eksponiranost Vučića dovodi do zasićenja javnosti i izaziva
pre odbojnost nego simpatije
2) Poplave su, više nego bilo koji problem do sada, razgolitile fatalne slabosti
jedne loše organizovane, nestručne, piramidalno konstruisane vlasti i navele
građane da, kroz diskusiju na društvenim mrežama i drugde, preispituju svoje
stavove i dovedu u pitanje opravdanost daljeg Vučićevog ostanka na vlasti
(Beton, 2014)
It is in truth not for glory, nor riches, nor honours that we are fighting, but for freedom
— for that alone, which no honest man gives up but with life itself.
(The Declaration of Arbroath 1320)
NEZAVISNA ŠKOTSKA, PLUTOKRATIJA I CRNA, CRNA NAFTA
Referendum o nezavisnosti Škotske (ili njenom ostanku u Ujedinjenom Kraljevstvu)
predviđen je za septembar ove godine. I, čini se, po trenutnim istraživanjima, da će se
Škotska ipak zadržati u Uniji. U, po pristalice otcepljenja najoptimističniem slučaju, ako
bi se, po Newsweeku, danas održao referendum, od opredeljenih birača bi 48% bilo za a
52 % protiv nezavisnosti. Po istraživanjima komisija bliskih britanskoj Vladi procenat
pristalica nezavisnosti je 36 % i u konstanom je opadanju a neodlučni birači (million njih)
su i dalje neodlučni. Kako god da se birači izjasne sigurno je da će Škotska zadržati svoj
lokalni Parlament, autonomiju i da će, mravljim korakom, ići putem postepene devolucije
kojim je krenula od sredine devedesetih godina prošlog veka. Pitanje koje se postavlja
pred Škote nije, međutim, samo nacionalno, državotvorno pitanje već i pitanje
doživljavanja slobode u razvijenim zemljama (i ne samo njima) te koliko politička
sloboda zapravo košta i da li se uvek može i mora meriti novcem.
ALBA SAOIR1
1 Slobodna Škotska, gelik 107 Moram reći da bih, samo na osnovu nekih od ovih podataka, da živim u Glazgovu,
recimo, bez razmišljanja glasao “za” jer:
1) Ne želim da budem podanik kraljice već slobodan građanin. Ta kraljica je
strankinja iako ima nešto škotske krvi u sebi što je nebitno za dalju analizu. U tu
kraljicu više od polovine stanovnika Albe ne veruje a njenu prestonicu doživljava
kao stecište korupcije i nadmenosti prema Škotima koje smatraju potomcima
“kradljivaca stoke”
2) Ta zemlja u kojoj sam trenutno koristila je i koristi vojnike iz moje zemlje kao
topovsko meso u svojim kolonijalnim ratovima kao i onim neokolonijalnim, u
Iraku i Afganistanu. Nuklearne baze, NATO baze, otpad neidentifikovanog
porekla, teško zagađenje, to su nusproizvodi Alijanse. Ova zemlja mora da se
ogradi od njenog kolonijalnog nasleđa
3) Ta zemlja u kojoj sam trenutno je zavladala mojom pravom zemljom šaljući
špijune (jedan od njih beše izvesni Danijel Defo, autor Robinsona Krusoa) da
potkupe lordove u škotskom Parlamentu da izglasaju Akt o Uniji 1707. godine.
Narod niko nije pitao. Usledila su dva krvava ustanka koji su skršeni a običaji i
gelski jezik zabranjeni i u velikoj meri iskorenjeni. Potom dolazi masovna
emigracija u SAD i Kanadu
4) U himni trenutne države je dugo vremena bila strofa (hvala Bogu, izbaciše je!) o
podmuklim Škotima
5) Ne želim da budem sitničav ali simbol Škotske, jednorog, je na grbu Ujedinjenog
Kraljevstva lancima privezan za englesku travicu dok engleski lav slobodno
pokazuje predatorske zube
6) Ova zemlja ima posebnu istoriju (od keltske Dal Riade u 5. veku naovamo a neko
će reći još od Pikta), tradiciju i vrednosti u odnosu na južnog suseda. Škotske
vrednosti naginju prema levičarskim i republikanskim nasuprot torijevskom i
monarhističkom jugu. Ova zemlja može da, lišena nacionalističkih sentimenata,
postane prava socijalistička država.
7) Ova zemlja je mala, razvijena, lako održiva, s obrazovanim, preduzimljivim i
ambicioznim stanovništvom, polaže prava na naftne bušotine (koje trenutno
eksploatišu Englezi i Amerikanci) , ima razvijene destilerije i turizam. Ne deluje
108 kao mnogo ali sve zajedno nije malo. Naš kapital-naša odogovrnost. Ako ništa
drugo, barem mi Dejvid Kameron neće biti premijer i neću morati da taljigam do
Londona e da bih demonstrirao
8) Dok se ljudi ovde premišljaju pogledaj braću Irce – 2021. će slaviti 100 godina
moderne nezavisnosti a kad su se, u vreme Michaela Collinsa, otcepili, nije imalo
kuče za šta da ih ujede. A vidi ih danas. I, jesu li molili da se vrate pod engleske
skute? Niko, ko je jednom otišao, nije molio da se tamo vrati, niko otkad
Britanija postoji.
9) Irska da bude jedina nezavisna keltska nacija? Nema šanse!
FEAR IS YOUR BEST FRIEND
No, ja iz Kaledonije nisam te, zemljaci, da parafraziram Baju Pašića, “kaki ste mi vi
Škoti taki sam vam Vilijem Valas”. Za storiju o kaledonskoj (ne)zavisnosti nisu toliko
bitni pripadnici škotskih Zelenih i SNP (Scottish National Party sa sve Seanom
Conneryjem) koliko oni koji se predstavljaju kao ledeni glasovi razuma: Glazgovac, exPM Gordon Brown, konzervativci, laburisti, liberali koji listom vele da će nezavisnost
koštati Škotsku. Dele ćuške pristalicama otcepljenja nazivajući ih pritom detinjastim, kao
da žele da se igraju Roba Roya ili Trainspottinga. U glavne razloge za ostanak u Uniji
spadaju sledeći razlozi: promena valute, truli bankarski sistem ( Bank of Scotland već
dugo važi za rupu bez dna koja se samo formalno naziva bankom), engleski kapital u
Škotskoj (koji će biti povučen po sticanju nezavisnosti) i, naravno, naftne bušotine koje
daju sve manje “crnog zlata”. Dakle, nezavisnost košta zemlju. Može izbiti kriza, mogu
nestati stabilni prihodi, mogu izbiti sukobi između protestanata i katolika, možda će
bogati jug uživati dok se Sever “davi u viskiju i Irn Bruu (popularno bezalkoholno piće)
jer će to biti sve što će nezavisna Škotska moći da proizvede”.
Iza ovih opomena, doduše, ne krije se dobra volja i težnja za očuvanjem Ujedinjenog
Kraljevstva koliko jeziva pretnja onih koji i stoje iza političkih krugova, tačnije krupnog
kapitala. Povući ćemo novac, pritisnuti vašu bogatu i višu srednju klasu. Prolongiraćemo
predaju naftnih bušotina dok ne iscedimo i poslednju kap. Nećemo vas šititi nuklearnim
podmornicama u Faslaneu i Clydeu te američkom bazom u Holy Lochu. Postaćete bedni i
neutralni. Laka lovina za teroriste svih vrsta. Pretvorićete se u siromašnu zemlju punu
unutrašnjih sukoba kao u doba srednjovekovnih ratova klanova. Vi ste bez resursa i
109 siromašni ( iako iz vas izvlačimo silne pare preko poreza, više nego iz Velsa i Severne
Irske zajedno) i zavisite od Westminstera. Ali, šta ako svega toga ne bude tj. ako
stanovnici ove zemlje ovladaju njenim dobrima i iskoriste ih na pravilan način, za svoje
dobro? Dobiju nezavisnost mirno, bez muke, za razliku od većine država na ovoj planet ii
to u zemlji u kojoj se poslednji put ratovalo 1746. godine?
WHA WHADNA FECT FOR MONEY?
Nacionalne države jesu, po svojoj suštini, stvar minulih vremena i danas korporacije
kroje politiku. No, s druge strane, u manjim državama je lakše kontrolisati vlasti i
učestvovati u političkom životu. I lakše je kontrolisati korporacije i boriti se protiv njih.
Naročito u zemlji sa snažnom tradicijom radničkih pokreta i protesta. Mogućnosti koje se
otvaraju sticanjem nezavisnosti su, maltene, neograničene. Ali, o njima se ne razmišlja
toliko koliko o skoku u nepoznato, avanturi koja može koštati nešto malo na početku
(eventualno formalno proglašenje nezavisnosti je predviđeno za 24. mart 2016. godine)
ali, godinu - dve kasnije, može doneti mnogo više. Ako, primera radi, Škotska, kao
nezavisna država, ne izvuče neku funtu ili euro iz bušotina, sledeći put kad se, i ako se
bude raspisivao referendum za nezavisnost, neće iz tih presahlih nalazišta dobiti ni pare.
A svet će, ko zna, u međuvremenu omrznuti viski i kiltove i bataliti obilazak Loch Nessa.
Ideja o samostalnosti i potpunom preuzimanju odgovornosti za sopstvene postupke će biti
potpuno izgubljena a s njom i deo ponosa.
DUH ALASTAIRA CAMPBELLA
I, u tome i jeste perverzija, nije bitno ono što jeste već ono što se predstavlja. Bitno je
tržište zbog kojeg se bira podređeni položaj u odnosu na nezavisnost. Jer, činjenica je, u
slučaju otcepljenja, ne gubi samo onaj manji (Škotska) nego i onaj veći (Engleska) deo
Ujedinjenog Kraljevstva. Gubi deo tržišta, milione potrošača. Ili , barem, mora ponovo da
ih pridobije. Globalno tržište se, da bi zamazalo oči onima koji mu, insistiranjem na
vrednostima koje nisu novčane mrse račune, oslanja na propagandnu mašineriju velikih
spin doctora (jedan od najvećih i najgorih, Blairova medijska ajkula, beše Škot, Alastair
Campbell) koji računaju na strah od promene ukršten s egzistencijalnim strahom. Ništa
više neće biti isto. Od sutra će sve nama znano prestati da postoji.
Šta ako, kad dođe ta nesrećna sloboda, u prodavnicama bude 25 vrsta čipsa umesto
dosadašnjih 37? Šta ako izgubim tri funte od plate? Šta ako za pivo dam deset penija
110 više? Šta ako budemo čekali čitav jedan dan (dok se potpišu papiri, čista formalnost) da
nas ponovo prime u EU u kojoj se već nalazimo? Šta ako me Englezi zadrže minut-dva
na granici? Bolje da se krv ne burka, što je sigurno-sigurno je, da se smestim ispred
televizora, gledam svoja posla, glasam “protiv” a kažem komšiji da sam glasao “za”.
Niko me nije naterao da glasam tako. Nisu mene potkupili kao one lordove 1707. godine.
Možda su me malo zastrašili USA, NATO, Gordon Brown, MMF, krupni kapitalisti (i
škotski i engleski) ali ja nisam potkupljen. Freedom! Pritom, kad taj prvi dan Nove Stare Unije dođe, niko mi neće garantovati da već tog dana neće sve otići dođavola.
Možda baš zbog Westminstera. A za to vreme će se, u nekim zemljama čija imena ne
mogu da izgovorim i čije varave granice fatamorganično iskrsavaju i nestaju na kartama,
demonstrirati, boriti, ginuti za svaki pedalj zemlje, za hleb i slobodu.
(Akuzativ, 2014)
NEGDE SE UDARATI (NE)MORA
Priča vezana za početke srpske parlamentarne demokratije, govorimo o osamdesetim
godinama prošlog veka, neodoljivo podseća na sliku “demokratske” Srbije na početku 21.
veka. Naime, predizborne kampanje su se u ono vreme kralja Milana vodile kočevima.
Premlaivanje političkih protivnika i bacanje u jendeke je bilo tradicija bez koje se nije
mogla zamisliti predizborna trka. O kupovini glasova u Kraljevini Jugoslaviji, “ćoravim
kutijama” za vreme Tita i krađi glasova vo vremja Slobe i da ne govorimo. No,
postojalo je nešto što je moglo da preživi sve promene režima autonomija beogradskog
Univerziteta. Ona je više puta grubo narušavana, još od vremena kad su, 1936.godine,
desničari ubili studenta Žarka Marinovića. Videli smo i Titovu otvorenost za studentska
pitanja kod Podvožnjaka na Novom Beogradu 1968.godine kao i Miloševićeve batinaše
za vreme studentskih protesta 1996.godine.Podsećam, plaćene zveri su tada pokušale da
provale u zgradu Filozofskog fakulteta i nije im uspelo. Nebitno, kažu klinci danas.
Nebitno. Autonomija i teritorijalna nepovredivost Univerziteta su sačuvani. I, onda je
došao i 5. oktobar i sve se vratilo u normalu. A onda je mrmot spakovao čokoladu.
IDEOLOŠKI SVETI RAT
111 I, došao je 9. oktobar 2014. godine. Maskirani napadači s fantomkama i fašističkim
obeležjima upadaju na Filozofski fakultet. Prebijaju redara, pljačkaju studente. Njihova
sorta je, da skrenem pažju i na to, ćutala ove godine dok su se pripadnici LGBT
populacije šetali ulicama. Njihova sorta je, napominjem i ovo, bila zabrinjavajuće mirna
jer im je dat signal s najvišeg vrha, iz bezbedonosnih struktura, tajnih i javnih, da budu
tihi kao da su u crkvi. I bi tako. Premijer je oprostio LGBT populaciji što imaju svoja
opredeljenja i zahvalio huliganima što nisu sravnili Beograd sa crnom zemljom. Ni Rim
nije spaljen za jedan dan. Germanskom vojskovođi Alarihu je trebalo čak tri dana da ga
pohara. Ko zna, možda će se žrtve s prethodnih Prajdova jednog dana, kao Jakovljevič u
“Balkanskom špijunu”, izviniti nekom maskiranom Đuri što ih je tukao. Nebitno.
Ono što je vredno spomena je da su maskirani, na nesreću za hiljade željne nasilja
samo nekoliko njih, dobili novi zadatak – suzbijanje još jednog miroljubivnog pokreta
koji ne može da pruži ozbiljan otpor. Ovaj put su na red došli studenti. Sam Filozofski
fakultet je zanimljiv za tajne krugove moći iz nekoliko razloga: sve studentske bune i
štrajkovi su kretali odatle, brojni studentski lideri su se, samim tim, profilisali na ovom
fakultetu koji je, zbog akademaca koji izučavaju društvene nauke, predstavljao kolevku
kritičke misli. S druge strane, naročito na katedrama za istoriju i filozofiju, uvek je
postojala snažna desničarska struja koja je stajala iza predavanja udruženja kao što je
“Sveti Justin Filozof” i naučnih radnika koji su negirali masovne grobnice, streljanja i
genocid počinjen od strane srpskih snaga u Bosni, Hrvatskoj kao i na Kosovu.
SIVA ZONA I SIVE EMINENCIJE
Njihov glavni ideoološki i akcioni protivnik su studentske organizacije čiji su članovi
levičarske provenijencije koja se kreće od socijaldemokratske do anarhističke. Filozofski
faskultet mora da ostane desničarsko leglo, prigušene slobodne misli, zatucanosti,
poslušništva i nazadnog duha. S predavanjima o bezgrešnom narodu najstarijem. Samim
tim, zastrašivanjem, prebijanjem i odsustvo bilo kakvih skrupula, desničari jasno daju do
znanja da su svemoćni a takvi su jer iza njih stoji apsolutna vlast koja, tako su nas učili ,
kvari apsolutno.Mada, šta će nam sad ta priča? Bitno je da diplomiramo i emigriramo.
Nebitno.
Ako vam ovo deluje kao teorija zavere objasnite mi kako je neko ko je sprečio da
dođe do bilo kakvih incidenata za vreme Parade ponosa (minus sukob Premijerovog
112 brata s žandarmerijom) nije mogao to isto da uradi kad su zamaskirani zeloti provalili na
fakultet? Odgovor je jednostavan – nije hteo i, štaviše, verovatno je dao zeleno svetlo da
se to uradi. Desničarskog nasilja na Filozofskom nije bilo samo za Miloševićevog
zemana. Seća li se neko sukoba studenata – demonstranata s nekim tobožnjim
studentima, militantnim nacionalistima koji su, s profesorom s katedre za istoriju na čelu
(wtf?!), fizički probili blokadu ispred kabineta? Beše to 2011. godine, nojabrija meseca.
I, što slučilas? Niko nije odgovarao i baruština se, nakon par medijskih talasića, smirila.
Danas je Filozofski ponovo pod opsadom ali medijskih atalasiča više nema.
Likovi iz neslavne prošlosti koja nikako da prođe ponovo udaraju. U zemlji u kojoj je
manje slobodnih medija nego za vreme devedesetih. U zemlji u kojoj su ukinuli emisiju
Utisak nedelje kojoj niko nije dohakao maltene četvrt veka. U zemlji u kojoj i posle deset
godina nije raspisana poternica za ubicama dvojice gardista ( Slučaj Topčider). U zemlji
u kojoj ne možete nikome da skrešete istinu u brk ali je sve skresano – od plate do
životnog veka a još samo obećanja rastu. U zemlji u kojoj danima ne možemo da živimo
od aviona koji probijaju vazdušni zid jer, pobogu, naša avijacija mora, kao i cela armada
(ono što je od nje preostalo) da paradira (opet taj kleti glagol) pred tiraninom iz Kremlja.
Nadamo se samo da nam nijedan od poslovično neispravnih jeroplana neće pasti na glave
u zemlji u kojoj možete uraditi bilo koju opačinu pod uslovom da ne prebijete nekoga sa
zvučnim prezimenom. U zemlji u kojoj se suzbija svaki, pa i najmanji oblik otpora ili
potencijalnog otpora režimu. U zemlji u kojoj sve kuso i repato mora da bude u stavu
mirno kad dolazi strani uglednik što će reći – bez socijalnih i političkih nemira. I bez
studentskih blokada. A ako se pobunite u nezgodno vreme –zna se šta sledi. Bitno, jako
bitno.
(Beton, 2014)
113 Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifažizam, post festum
O PACKAMA I PAKLU
Nakon famozne parade u čast sedamdeset godina od oslobođenja Beograda od nacista
a u stvari u čast ruskog Hazjaina Putina 16. oktombera red je, nakon vojnika došao, tri
dana docnije, u Sava centru, na kulturne radnike. Multimedijalni spektakl Dragana
Bjelogrlića O čvrgama i nebu a po tekstu Vladimira Kecmanovića izveden je pred više od
tri hiljade zvanica iz “ zemlje i inostranstva”. Naravno, i danas je cena ovog spektakla,
baš kao i vojne parade, nepoznata, ali je sigurno da je sve finansirano iz džepova poreskih
obveznika. A šta su građani ove zemlje dobili zauzvrat, pored odličnog zabavnog
programa parade (videti performanse: Vlada na kiši i Toma Nikolić: Devet poljubaca
Putinu daću ja) i Kecmanovićeve grbave revizije istorije u Sava centru? Cela fešta
vezana za ovaj veliki datum je, moglo se zaključiti i pre no što su glumci izašli na scenu,
bila sve osim ono što je trebala da bude: iskreno, odgovorno priređena svečanost koja će
objektivno, bez mnogo pompe služiti onome što je njena osnovna namena: odavanju
počasti jugoslovenskim i sovjetskim borcima kao i građanima koji su poginuli u borbi za
oslobođenje Beograda od Hitlerove soldateske.
KO VAM JE KRIV KAD NISTE IZ SRBIJE!
Tako je Franjo Habulin, predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista (SABA)
i član hrvatske delegacije koja je službeno učestvovala u beogradskoj manifestaciji izneo
niz primedbi vezanih za ideološki koncept priredbe. Naime, u Čvrgama i nebu su
ignorisane reči kao: partizani, NOVJ, Tito, Komunistička partija Jugoslavije te doprinos
jedinica iz drugih republika oslobođenju grada, pa tako i onih iz Hrvatske: 28. slavonske
divizije, 13. proleterske brigade i 6. ličke divizije. Hrvatska delegacija je odvbla da
potpiše deklaraciju o oslobođenju Beograda ponuđenu savezima antifašističkih boraca s
područja bivše Jugoslavije upravo zbog ignorisanja pomenutih pojmova i partizanskih
jedinica iz Hrvatske. Habulinov zaključak je bio da se ovom priredbom “podržava
četništvo ali da to je diskretno dano do znanja” . Izjave gradonačelnika Beograda Siniše
Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset
oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali “naši i
sovjetski junaci”, u borbama je učestvovala “naša narodna vojska”. Zar nije jednostavnije
reći Crvena armija i jugoslovenski partizani? U čemu je problem da ih nazovemo pravim
114 imenom? Jesu li među oslobodiocima Beograda, pored Sovjeta bili samo Srbi? Naravno
da ne. Ali, nema iz usta znvaničnika ni jedne jedine reči o izginulim Slovencima,
Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima pa čak ni o Srbima koji su živeli
izvan Srbije. I zbog čega smo na snimcima emitovanim za vreme fešte videli teko poneku
jugoslovensku zastavu s petokrakom? Zbog čega su forsirane srpske (bez zvezde) i ruske
zastave? Autori nisu mogli da pobegnu samo od pobijanja jugoslovenske zastave s
petokrakom na palati “Albanija” jer je taj snimak za našu istoriju nezaobilazan koliko i
Amerikancima podizanje stars and stripes na Ivo Džimi. Mogu li autor i reditelj
/producent projekta da na bilo koji smislen način odbrane svoju poziciju koja je,
očigledno, u službi trenutne političke vrhuške a usmerena u pravcu revizije istorije? Ako
pitate Dragana Ilića, “TV Manijaka”, autora teksta Nebo, čvrga i duga objavljenog u
Vremenu od 23. oktobra – mogu.
PARTNICI I ČETNIZANI
Tako Ilić, fasciniran režimskom masovkom, napravljenom u “najboljem duhu
“Otpisanih””, piše, sav ponesen: “Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom
i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego
prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena”. Zbunile su
Ilića pomalo balerine sa srpskim i ruskim zastavama, to jest što ona sa sovjetskom
zastavom dotrčava sa zapadne strane, kao da ne zna gde se Rusija nalazi ali je sve ostalo
što se dešava u spektaklu je tak normaljna. Slede dva odlomka iz Kecmanovićevog
scenarija i tu shvatamo koren Ilićeve fascinacije. U jednom delu pisanija nepokorni,
tvrdoglavi Beograđanin tvrdi, pod batinama kolaboracionista, da je i “crveni” i
“ravnogorac”. Kako je to moguće, pitate se vi? Kecmanović ima odgovor: “Ravnogorac
sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su
crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.” Da prevedemo na srpski: u jednoj rečenici
sam pomirio Sovjete i četnike i izbacio partizane iz računice s više nepoznatih. Beograd
jeste oslobođen ali je partizanski komunizam stigao na sovjetskim tenkovima pa je taj
deo istorije najbolje preskočiti. “Crveni” i “ravnogorci”, tj. Putin - KGB i četnički
vojvoda Tomislav Nikolić, to može. Ostali – raus! I, naravno, tvrdoglavi crveni
ravnogorac, politički podvojena ličnost, bude streljan. Publika saoseća sa sudbinom
115 imaginarnog antifašiste i njegovom porodicom. Samim tim, sve što dolazi iz njihovih
usta je sakrosanktna istina.
KECMANOV OŽILJAK
Slede “velike misli” andrićevskih ambicija i milimetarskih, kainovskih (s ožiljcima)
dometa kao: “Prošlost i budućnost ovde ne postoje. Sve je jedan tren”. Čitaj: mi uvek
živimo prošlost, mi se uvek svetimo za pokolj srpskog naroda u NDH i, čitaj, mi smo
uvek žrtve i pravednici. A onda se, u epilogu priče, smeštenom u 2014. godinu,
podsetimo skorije istorije i mrskih Saveznika koji su nas, desničari to (zanemarujući
istorijski kontekst) ne propuštaju da napomenu, bombardovali u Drugom svetskom ratu i
1999. godine: “Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u
dvadesetom veku. Ko što znate i ko će ga bombardovati”. Nadalje, shvatamo da je
scenario napisan : “Da bi iz toga izvukli pouku. Kakvu – nije moje da vam pričam”.
Autor se, jako lukavo, izmiče u stranu i pušta gledaoca, filovanog
nacionalističkom, desničarskom propagandom da sam donese zaključak. Kao da, oni
“apolitični” i “neobavešteni” mogu doneti bilo koji drugi utisak osim onog koji ide u
prilog autorovoj tezi “pomirenja” “crvenih” koji su “malo zadrti ali na pravoj strani” i
“ravnogoraca” koji nisu imali u svojim redovima koljače, genocidalne manijake i
kolaboracionste već patrijarhalne “monarhiste”. Da nauči više nego u školi, što reče Ilić
a sve u ime srpske slobodoljubivosti jer Srbi “nisu hteli da im glava služi da veći po njoj
lupaju čvrge”. Dodajmo svemu i ljudsku dimenziju jer, kako Ilić piše: “ministar
Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu, po prvi put (je) zvučao kao čovek, a
ne političar”. Nije li to idilično – dovukli smo stare borce, četnike, internacionalne goste,
napravili spektakl, pomirili crveno i crno i ko će sad tu sreću da kvari?
Istorija. Činjenice. Ne može se ovoriti o antifašizmu za vreme Drugog svetskog rata a
ne spomenuti levičarska ideja, socijalistička ili komunistička. Jugoslovenstvo je njen
neodvojiv deo, baš kao i beskompromisnost prema kolaboracionistima. Srbovanju i
ravnogorstvu tu nema mnesta. Ali, koga briga za to u zemlji koja je odavno okrenula leđa
svojoj antifašističkoj tradiciji? S trgovima i ulicama krštenim po ratnim zločincima i
kolaboracionistima. S četničkim vojvodama i nasiljem nad pripadnicima nacionalnih,
verskih i seksualnih manina? S časovima veronauke u sekularnim školama. U zemlji u
kojoj su naprednjaci u amanet uzeli Tadićevo ideološko sedenje (a pre toga Koštuničino)
116 na dve stolice: ravnogorskoj i partizanskoj. U zemlji u kojoj se iz udžbenika istorije ne
može zaključiti ko je bio na kojoj strani. U zemlji u kojoj se nove generacije svesno
zatupljuju i okreću u pravcu esktremne desnice. U takvoj zemlji ovakvo stanje nije plod
hira određenog političkog moćnika već postaje pojava dugog trajanja. Ne zaboravimo da
je multimedijalni spektakl dvojca Bjelogrlić – Kecmanović krajnje predvidljiv rezultat
višedecenijsko poricanja istinske uloge NOVJ u oslobođenju zemlje od nacista, procesa
koji je javno, uz podršku nacionalističke inteligencije i političkih moćnika svoj zamajac
dobio s Miloševićevim “događanjem naroda” te formiranjem prvih nacionalističkih
partija u zemlji.
SPEKTAKL-SINEKURA
Ovakve fešte koje kao najezde skakavaca prazne državne budžete pokazuju nam
pravo lice kulturne politike ove zemlje – konformističke, ponizne u odnosu na interese
političara, sklone grandomanskim projektima koji ne donose ništa. Naprednjački režim je
dovoljno siguran u sebe da može da se, u spoljnoj politici, predstavlja kao prozapadan (i
“pomalo” proruski) a da svojim građanima otkrije pravo lice što rezultira ministrovanjem
Bratislava Petkovića i postavljanjem petog ešalona (kolone) nacionalista na značajne
funkcije u kulturi te izvesnom kontinuitetu koji postoji za ministrovanja Predraga
Tasovca. Naime, Petković je imao major flop, Konstantina, čedo jednog od korifeja P
70, Dejana Stojiljkovića. Tasovac je primio Čvrge Kecmanovića, najistaknutijeg “put
(in?)ovca” ali to nije bitno jer će oni koji se platili sve ovo, we, the people, videti sve
zvezde.
Postoji i jedan groteskni nusproizvod petljavine oko velikih proslava.Ne sumnjam da su
se Stojiljković i Kecmanović profilisali kao režimski pisci ( koji će, by the way, dobro
poslužiti ne samo demokratama ili naprednjacima) i koji će jednog dana ući u lektire i
učiti buduće naraštaje “skrivenim istinama”, bile one vezane za poluretardirane partizane
u Konstantinovom raskršću, nišvilskog imperatora , antifašizam s bazdom Ravne gore ili
“veselo” srpsko bombardovanje Sarajeva. Jedina uteha je u tome što učenici, mahom, ne
vole lektiru i imaju otpor prema čitanju iste pa nam ostaje nada da neće biti baš svi
kontaminirani.
(Beton, 2014)
117 I MUČITELJI PLAČU
Patriot Act, Patriot Act. I love it, I love it, I love it.
(The Departed)
Početak storije o američkom suočavanju sa zločinima počinjenim u ime demokratije
možemo smestiti u neimenovanu filmsku salu, negde u SAD, 1978. godine. U toku je
projekcija filma Deer Hunter (Lovac na jelene) Michaela Cimina. Američki vojnici u
munjevitoj akciji spašavaju vijetnamske civile od Vijetkongovaca, ali i južnovijetnamskih
vojnika. Jedan čovek ustaje sa svog sedišta i ogorčeno viče: „To nije istina! To nije
istina!“. Po jednoj verziji ove priče čovek koji protestvuje je reditelj filma Platoon (Vod,
1986) - Oliver Stone „ikona liberalnog Holivuda“. Po drugoj – John Pilger, čuveni
australijski novinar i levičar. Iz publike dopiru reči negodovanja koje se svode na: „Sedi,
smanji doživljaj, to je samo film, komunjaro!“ A film je, to svi znamo, zabava. Holivudu
je trebalo da, desetak godina po završetkuvijetnamskog rata, makar delimično prihvati
kritički pogled na pakao koji je odneo milione vijetnamskih civila i pedeset hiljada
američkih vojnika.
Amerikanci – fini i ini
Današnja Amerika se, ako sagledamo sporo prihvatanje neugodne istine (što itekako
podseća na Srbiju), ne razlikuje mnogo od one iz sedamdesetih godina prošlog veka.
„Liberalno“ (kod nas bi to bilo građansko/socijaldemokratsko) gledanje na svet jeste
danas prisutnije. Ipak, to podseća na onu mudroliju iz South Parka – konzervativci nam
trebaju da bi svetu uterali strah u kosti i pokazali da nismo „pičkice“ a liberali su tu da
pokažu da postoje i „fini“ Amerikanci. Fokus je, u velikoj meri, čak i kod dela onog što
se naziva „liberalnom javnošću“ na našim sinovima, našim jedinicama (uniformisane
goste, s izlizanim motom: „ support the troops“ možete videti na svim kanalima, pa čak i
u emisijama komičara Stephena Colberta i Jona Stewarta ), našoj patnji, našem 11.
septembru, našoj odgovornosti za svetsku demokratiju, našoj obavezi, našoj misiji &
118 viziji. Dakle, čak i kad se izlazi iz rata i trupe konačno povlače iz Iraka to čini jer „imamo
previše žrtava“ ili „trošimo previše para“ a ne zbog toga što ne postoji nijedan realan
razlog da budu tamo. Osim nafte. Ili minerala. Ili ljudskih prava. Ili nafte. I sudićemo
onima koji su krivi za zločine počinjene nad civilima. Juče.
Da bi se, na neki način, opravdalo američko učešće u krvavim masakrima civila, fokus
javnosti treba okrenuti prema plemenitim primerima. I, baš kao što su posle Drugog
svetskog rata Nemci većinski verovali da je SS počinio sva nedela a da se Vermaht
„čisto“ borio, američku i svetsku javnost treba ubediti da su, iako je bilo „propusta“,
„kolateralnih grešaka“, „CIA operativaca van kontrole“, obični „G.I. Joes“ služili
otadžbinu verno i časno. Taking Chance (2009) Toma Alderidgea je road-movie u kojem
glavne uloge tumače sanduk u kojem se nalazi telo američkog heroja i oficir (Kevin
Bacon) koji je zadužen da ga isprati do groblja. Naravno, gde god da prođu, obični ljudi u
strahopoštovanju skidaju kape, mole se, raspituju kako je junak poginuo. I to traje i traje,
na svu sreću samo 77 minuta. Nezgoda sa Taking Chance je upravo u tome što ako
kritikujete film dolazite u opasnost da zazvučite bezosećajno jer seirite nad ugašenim
mladim životom. Argument državne propagande je jasan: „Momci su verovali u šta su
verovali, borili su se za našu zemlju. Zar nije red da im se ovim filmom oda počast?“
Gubitak bilo kog ljudskog života je tragedija za sebe, ali šta ako se sistem krije iza
sanduka profesionalnog vojnika? I kako to da u filmu Taking Chance niko ne potegne
pitanje: „A zašto je uopšte morao da ode?“ Čini se da kad patriotizam progovori, svi
moraju da zamuknu.
Adrenalinski junkie
Hurt Locker (2008) rediteljke Kathryn Bigelow se, na prvi pogled, fokusira na muke
narednika Williama Jamesa (Jeremy Renner) zaduženog za demontiranje eksplozivnih
terorističkih naprava diljem Iraka. Uglavnom uspešan (osim kad stigne prekasno) James
je novi tip američkog heroja koji nema mnogo veze sa onim alfa-mužjačinama kakve
smo, počev od Johna Waynea i Gary Coopera a zaključno sa Bruce Willisom, viđali na
filmskom platnu. On oseća, pati, ima traume, probleme u komunikaciji sa okolinom,
probleme sa pokazivanjem osećanja. Da Sigmund Freud rezerviše Jamesu mesto na
psihoanalitičkom kauču, otkrio bi prave majdane frustracija koji bi možda i njega
119 zapanjili. Bez obzira na sve, James se bori, nastavlja, dok mu pustinjski vetar vitla u glavi
a delovi tela njegovih saboraca lete na sve strane. Razlog tome je ne samo osećaj
odgovornosti i altruizam, već i adrenalin koji se oslobađa svaki put kad je u opasnosti.
James je, dakle, živ samo kad rizikuje. Sve ostalo je dosadno kao dupli čizburger i mlaka
soda. James ima onu osobinu koja njegovu zemlju izdvaja u odnosu na sve druge –
spreman je da, na svoju ruku, rizikuje. Preneseno na svetsku politiku: ukoliko SAD, bez
konsultovanja s drugim nacijama, ne ulete naglavačke u neki sukob, ne dobiju svoje
kupanje u čeliku, omekšaće i postati, baš kao Velika Britanija, bezubi imperijalni lav.
Ovaj film vrišti: „Borba oblikuje čoveka“, baš kao što su brojni američki filmovi (s
akcentom na filmove o tinejdžerima i sportistima), i to naročito u epohi reganizma,
poručivali: „Samo radi vredno, veruj u sebe i uspećeš“.
Torture never stops
Sličan pristup građenju lika je Bigelow imala u filmu Zero Dark Thirty (2012) apologiji
„mučenja koje nije mučenje“ već waterboarding (čitaj: davljenje vodom), puštanje
heavy metal muzike, stavljanje povodca uhapšeniku i njegovo razgolićivanje pred ženom,
dakle repertoar izvođen na velikim scenama Abu Graiba i Gvantanama. Mlada CIA
operaterka Maya (Jessica Chastain) (za koju se govorka da je „ajkula“i da je regrutogana
za CIA u srednjoj školi) se suočava sa pomenutim repertoarom koji svesrdno izvodi
kolega Dan (Jason Clarke), koji iza sebe već ima stotinu ovakvih saslušanja i „malo je
umoran od cele priče“. Nižu se mučenja na tzv. „Black Sites“, tajnim lokacijama CIA
raspoređenim u Saudijskoj Arabiji, Poljskoj, Pakistanu. Malo kršenje ljudskih prava plus
međunarodnog, ali – koga briga? Iako spolja potpuno mirna, Maya, se isprva opire, što
čujemo u par rečenica razmenjenih sa Danom. Suočena sa argumentacijiom – aut Bin
Laden aut nihil, Maya shvata da je to jedini način da se dođe do ultimativnog cilja, tj. do
likvidacije Osame Bin Ladena. Štono kažu Amerikanci: „It’s a dirty job but someone’s
gotta do it!“
Kako opravdati tolike scene torture? Dovoljno je čuti snimljene glasove umirućih ljudi
u zapaljenim njujorškim „Bliznakinjama“ 11. septembra 2001. godine, videti snimke
terorističkih napada u Londonu, Rijadu, Islamabadu i sve će vam biti jasno. Neprijatelj je
nemilosrdan i protiv njega se treba boriti svim raspoloživim sredstvima. Maya, čija je
120 koleginica i drugarica izgubila život jer je verovala teroristima, ima i ovo, lično, dodatno
opravdanje za sve što namerava da učini. Pravednički gnev je starozavetni Gnev
Gospodnji a u ovom slučaju su izabrani narod Amerikanci koji će, gle čuda, sravniti
„nevernike“. Maya, prateći sumnjivi trag, dolazi do „adrese“ Bin Ladenovog skrovišta i
predstavlja se najvišim državnim zvaničnicima kao motherfucker who found him. Ona,
nimalo slučajno, ovom izjavom pokazuje da je ne samo snažna kao muškarac nego i
opasnija i odrešitija od muškarca. Njoj ne treba niko i ništa osim posla – za osam godina
ona, izgleda, nema ni momka ni ljubavnika. Osamila se zbog Osame. Bleda, crvenokosa,
ona, nimalo slučajno, podseća na keltsku kraljicu Budiku koja je, iz odmazde za pljačku i
silovane kćeri, razorila dva rimska grada i pobila čitavu legiju.
U američkom slučaju, Gnev Gospodnji je oličen u razbarušenim neobrijanim
komandosima koji se bave bacanjem potkovica i dečačkim ludorijama u nekoj
avganistanskoj pripizdini. Supertihim helikopterima se spuštaju u Bin Ladenovo dvorište
(Abotabad, Pakistan) i, na drugarski, „kul“ način, likvidiraju vođu Al Qaide i njegove
sledbenike. Celu akciju, u „direktnom televizijskom prenosu“, prate američki Predsednik
i članovi tima. Još jedan dokaz američke tehnološke i, ništa manje, medijske nadmoći.
Slike akcije obilaze svet ali, one, kao i svaki drugi dokument o ubijanju, nisu toliko jezive
koliko atmosfera koja nije opisana a vladala je u prostorijama onih koji su likvidaciju
odobrili. Treba samo videti reakcije Obame i Clintonove pa će vam sve biti jasno. Kao da
su gledali neki napeti akcioni film koji se završio hepiendom. A komandosi likuju nad
telima pobijenih terorista na način koji veoma podseća na komentare američkih pilota po
pogađanju meta u Iraku (i drugde): „Sredio sam to sranje!“, „Sad su sjebani!“, „Gori,
drkadžijo,gori!“. Vreme je da se pokupi Bin Ladenov leš i zbriše kući.
Slovenački filozof Slavoj Žižek je, u svom komentaru o ovom filmu
(https://www.youtube.com/watch?v=B57bdjIxfQ0) primetio da Kathryn Bigelow
posmatra etičke probleme mučitelja Dana i Maye kroz protestantski osećaj krivice.
Naime, po Žižeku, kao katolik možete uraditi bilo kakav zločin, ali ako se posle toga
ispovedite, biće vam oprošteno. Kod protestanata možete uraditi bilo kakav zločin ako
vam je posle njega barem malo krivo. Mayi je malkice krivo. Ona, na kraju filma, lije
suze u praznom vojnom avionu. Maya je, kao i narednik James iz Hurt Lockera,
emotivno ljudsko biće i povukla je neke ekstremne poteze, ali u ime opšteg dobra.
121 Normalno je da pati i da joj je krivo. Šta biste vi uradili u njenoj situaciji? Pomogli da Al
Qaida pobedi? Istina je da ste tehnološki razvijeni, da vaši sateliti vide svuda, da možete
da potkupite maltene bilo koga na planeti, da imate sjajnu obaveštajnu službu, ali šta ako
vaši protivnici imaju drugačija a čvrsta ideološka uverenja i dobru a neugodnu vojnu
organizaciju? Tu vam trebaju waterboarding i heavy metal. SAD su prva zemlja
demokratskog Zapada koja u poslednjih stotinu i više godina tvrdi da mučenje ponekad
nije mučenje i da prekoračenje ovlašćenja nije uvek prekoračenje ovlašćenja. Ground
Zero Thirty menja Bill Of Rights za Duhovne vežbe oca inkvizicije Ignacia Loyole.
Kathryn Bigelow stoga, potpuno zasluženo, može da nosi titulu Leni Riefenstahl
američke ratne propagande.
Ode Vinča u vazduh!
Ludilo paranoje dostiže svoj vrhunac u Unthinkable (2010) Gregora Jordana, u kojem
sve pršti od engleskog i velškog akcenta iako su svi glavni junaci navodno čistokrvni
Amerikanci. Interesantno je da je to još jedna od mnogih dodirnih tačaka sa Jordanovom
posestrimom po mučenju, K.Bigelow, koja je pripustila australijski, novozelandski i
kanadski akcenat da se baškare kao „američki“ u Ground Zero Thirty. Toliko o radu s
glumcima. So ,what’s the fuss anyway?
Amerikanac koji je prešao na islam, bivši specijalac, Steven Arthur Younger
(Michael Sheen), postavlja tri atomske bombe u tri grada. Otkriće lokacije bombi ukoliko
SAD napuste Irak i Avganistan i „prestanu da pomažu marionetske režime u islamskom
svetu“. Agentkinja Brody (Carrie Anne Moss) pokušava da nađe bombe i ne uspeva.
Služba angažuje onog ko je spreman da se okrvavi u ime drugih, misterioznog Harolda
Humphriesa (Samuel L. Jackson). Slede scene iživljavanja nad čovekom koji je, bez ičije
pomoći, prošvercovao sedam kilograma plutonijuma iz Rusije (ima se, može se) i,
opomene radi, digao tržni centar u vazduh. Samuel Jackson u deluje u roli Humphriesa
kao gangster iz Pulp Fictiona koji više ne citira proroka Jezekilja „udariću na tebe
karanjem grdnijem“ već, umesto toga, gets medieval on his ass u maniru Reservoir
Dogs.
Humphries, ogorčen ćutanjem, kolje Youngerovu ženu i, i dalje slobodan (wtf?!)
poručuje mu da su njihova deca sledeća. Vojska dovodi decu Humphriesu i on se sprema
da ih ubije. Younger priznaje gde su bombe ali, po sumnjičavom Humphriesu, previše
122 brzo. Letargična agentica Brody se konačno budi i spašava decu. Poludeli Humphries
oslobađa Youngera koji je potpuno sluđen, s pištoljem u ruci. Humphries ponovo traži da
muči ili, čak, ubije decu. Brodyjeva to odbija uz reči: „Mi smo ljudska bića!“. Younger se
ubija. Humphries kaže: „ Uvek ima četvrta bomba, uvek nešto sakriju. Da sam ga još
malkice ucenjivao životima dece...“ Poslednja scena: vojnici demontiraju i treću bombu.
Ali, četvrta bomba je sakrivena u ormanu iza njih. Mučitelj je bio u pravu. Kaboom!
Ovaj film bi, da nije bilo famozne četvrte bombe, bio priča o tome kako su vlasti u
ekstremnim situacijama spremne na ustupke psihopatama kao što je Humphries. Ali,
četvrta bomba postoji i Humphries to zna. Jednom rečju, zlo je, u nekim situacijama
krajnje neophodno. Ovaj film bi predstavljao kritiku državnog nasilja pod uslovom da
je, recimo, Younger hteo da na blef isposluje mir na Bliskom Istoku. Provereno, bombi
njet – džaba ste mučili. Ali, nije tako. Pritom, Humphries nije neki tamo Mengele.
Odbrana mučitelja i ovde počiva na teškim traumama kojima je vojničina Humphries bio
izložen. Svega se nagledao, pije lekove, duševan čovek (više duševno bolestan al’ dobro),
ima dvoje dece sa, gle čuda, ženom koja je izbeglica iz Bosne. Njegovoj ženi su komšije
pobile celu porodicu i silovale je. Zato je ona, pre nego što je Humphriesova jedinica
stigla u selo, ubila napadače i njihove porodice. Osveta je razumljiva. Frustracije su
razumljive. Na ivici sa opravdanim. Životi žene i dva deteta za deset miliona? Potpuno
razumljivo. „Mi ne smemo da izgubimo zbog toga što smo osetljiviji od njih. Bitno je da
smo pobednici i da pišemo istoriju“, kaže Humphries. Nema milosti ni zarobljenika samo
krvavih polusvesnih bića koja priznaju šta god želite. Ne postoji povlačenje granice. „Mi
smo ljudska bića!“ je bedni vapaj u odnosu na nuklearni holokaust.
A onda se film završi i vi ste, kao građanin SAD, prosto srećni što postoje ljudi koji,
u ime vašeg, Izabranog Naroda, obavljaju prljave poslove e da bi vi mogli mirno da
spavate. I sve dolazi na svoje mesto: mi smo, uprkos svemu, u pravu. Grešimo, ali to je
ljudski. Sve je to deo jedne velike priče o NAŠEM žrtvovanju i NAŠIM patnjama. A
onda ćete se izviniti Danu što vas je tukao. Pogledajmo samo sudbinu heroja u Taking
Chance ili požrtvovanog Jamesa u Hurt Locker. Zar želimo da se takve stvari dešavaju?
Naravno da ne. Zato ćemo Mayama, Danovima i Humphriesima ovog sveta prepustiti
kontrolu. Napolje sa humanističkim oklevalima a la agentica Brody. U pravu je frontmen
Metalice, James Hatfield – i treba biti ponosan što se tvoja muzika koristi u patriotske
123 svrhe mučenja u Gvantanamu. Mučitelji su otkrili Bin Ladena. Čuvaju nas od usamljenih
ludaka kao što je Younger (koji kao specijalac ne može da „nestane bez traga“, ukrade
radiokativni materijal i postane musliman a da nikome ne bude sumnjiv, ali dobro) i
ostalih babaroga. I, mogli bi tako do sutra da se ispod ove priče se krije surova istina:
zapadna civilizacija sve više liči na civilizovanu divljinu a ono što se naziva
parlamentarnom demokratijom uzmiče pred sve brutalnijim neoliberalnim kapitalizmom,
obaveštajnim centrima i vojnom industrijom koji su samleli stotine hiljada civila u
Avganistanu i Iraku.
PS:
Uz čitanje članka slušati sledeći soundtrack:
Ded Kennedys – Holiday In Cambodia
Frank Zappa - Torture Never Stops
Clash – Spanish Bombs
Morphine – Shoot’em Down
Fuggs – CIA Man/ Kill For Peace
Stoogies – Free And Freaky In USA
Chumbawaba – Torturing James Hetfield
(Beton, 2014)
KO SE BOJI LEVICE JOŠ?
Beogradski odjeci socijalnih protesta u BiH
Dok sastavljam ovaj tekst socijalni protesti u Federaciji BiH i dalje traju i nije sigurno
kako će se završiti. Ono što se, s kratkom distancom, može sagledati je odjek ovih
„balkanskog proleća“ u Srbiji. Zanimljivo je da su beogradski mediji, kao i oni
banjalučki, stali iza teze Milorada Dodika o „uvozu revolucije“ čiji je glavni cilj da se
destabilizuje srpski entitet te spoji sa Federacijom u jednu, nedeljivu celinu. Samim tim,
124 demonstranti u Federaciji (pripadnici sva tri naroda) su, listom, neki prerušeni islamski
fundamentalisti plaćenici iranske obaveštajne službe, vehabije i Boga pitaj šta još. Još je
zanimljivije to kako i drugi nacionalistički demagozi dele mišljenje sa Dodikom.
Bosanski HDZ je, gle čuda, uplašen da će doći do dezintegracije Herceg-Bosne. O panici
koja je uhvatila plutokratski vrh SDA (a sve zbog, pogodili ste, zbog pokušaja da se
dezintegriše Federacija) rečito govori vic o Bakiru Izetbegoviću koji se, potresen
događajima, sapleo o zlatnu kašiku. Dodik Mile je odlučio da se stvar „zacementira“ pa je
zbrisao u Beograd, na konsultacije sa „jego sijateljstvom“ Vučićem. Republika Srpska
sad može mirno da spava u svojim prnjama – ima podršku matuške Srbije koja se
pobuniti neće. Daleko je Ukrajina a Bosna još dalje.
A ONDA JE MRMOT SPAKOVAO DEZINTEGRACIJU....
Nameće se kao zaključak da su se svi naši balkanski ovnovi predvodnici uplašili da će se
njihova stada okrenuti protiv njih. Podići će se motika i kuka i udariti i na zaludne
kantonalne feude lokalnih moćnika, i glomaznu državnu birokratiju, i tajkuneriju i ostalu
mafiju i, samim tim, na one koje ti isti tajkuni finansiraju – partijske lidere. Storija o
dezintegraciji i „onom drugom“ koji će nas napasti kad smo najslabiji tj. „razjedinjeni“ je
bajka na kojoj već četvrt veka počiva vlast onih koji forsiraju priču o očuvanju
nacionalne države (ili entiteta). Demokratska i socijalna pitanja nikad ne dolaze na red.
Dok ne dogori do noktiju pa dođe do erupcije nezadovoljstva kao što je slučaj sa BiH.
U našim medijima je, bar što se većine komentara čitalaca elektronskih medija tiče (s
akcentom na Blic, Kurir i Politiku) stvar jasna: jeste, teško se živi , ali nećemo se mi
solidarisati s onima koji su tapšali dok su nas bombardovali. Pritom ono „teško se živi“
ne podleže nekoj dubljoj analizi. Kao da je to što ste odrasli u Srbiji automatski razlog da
živite bedno. Ali, oni tamo, oni „drugi“ što mute i rovare, to je problem. S ovim našim
problemima ćemo lako. U smislu da ih se nikad nećemo rešiti jer uvek postoji nešto
preče. Naravno, komentari čitalaca mogu biti naručeni ili ispisani od osoba kojenisu
uračunljive ili su potonule u konspirologiju. Najnebulozniji od svih komentara vezanih za
događanja u BiH je onaj Vladimira Kecmanovića pod naslovom Bosansko proleće i
Džejmi Oliver, objavljen 11.februara u Politici. Naime, proteste kolonizovanih je u
Federaciji pokrenuo „kolonizator“. Ko je taj Kolonizator? EU? SAD? Iranska
125 obaveštajna služba? Mali zeleni? Zašto bi se Kolonizator bunio protiv samog sebe?
Idemo dalje - autor tvrdi kako na fotografijama protesta nakon što je „otvorio internet“
(lol!) nije mogao da izbroji više od stotinjak demonstranata. Zaključak – to je samo bedna
šačica (zvuči poznato?) plus još malo konspirologije: gotovo svi snimci potiču od
televizijske kuće koja je blagosiljala „arapsko proleće“. Sledi majka svih poenti – izgore
arhiv u Sarajevu sa dokumentima vezanim za Mladu Bosnu i Gavrila Principa. Naravno,
to odgovara kolonizatorima. A i ti demonstranti, da su oni pravi, nosili bi Principovu
sliku na transparentima a ovako...
USTAŠE, ČETNICI, ZAJEDNO STE BEŽALI!
U Beogradu su održana dva, međusobno prilično različita, skupa podrške protestima u
BiH, 10. i 12. februara. Na prvom skupu, organizovanom od grupe građana na Fejsbuku
„Podrška narodu Tuzle iz Srbije“ okupilo se par stotina ideološki šarolikih demonstranata
(od socijaldemokrata do anarhista) ispred Ruskog cara. Okruženi špalirima policije i
novinara, provocirani od par desetina desničarskih „kontramitingaša“, članova fan kluba
Ratka Mladića, demonstranti, uglavnom studenti, su svojim proglasom te skandiranjem:
„Ustaše, četnici, zajedno ste bežali!“ izazivali salve zvižduka. Drugi miting, ispred
ambasade BiH je bio okupljanje starije „jugonostalgičarske ekipe“ koja je svoj zenit
doživela u SFRJ a u organizaciji partija i organizacija kao: Savez Komunista Jugoslavije
u Srbiji, Jugoslovenski Centar Tito, Marksistička Omladina „Crveni" i Pokret
„Obnovimo Jugoslaviju".
Ono što prvo pada u oči je jedna parola, viđena na mitingu kod “Ruskog cara”: NO
EU! Naime, kritika EU je, doskora, gotovo isključivo dolazila od desničarskih partija kao
što su DSS, SRS ili Dveri. I u samom proglasu organizatora mitinga jasno stoji: „Dole
Evropska unija i njeni tajkunski režimi!“ Čitaoci različitih medija, od Blica do E-novina
su ovakav proglas listom tumačili kao prodesničarski, „dveraški“ ili sulud. No, da li je u
pitanju samo „sumnjivo ponašanje marginalnih društvenih grupa“ kako se u javnosti
doživljavaju ideološki stavovi lokalnih levičara ili je reč o ozbiljnom političkom stavu? I,
otkad desnica drži tapiju na otpor EU? EU je danas prostor koji je i dalje daleko od
političke povezanosti i ujedinjenosti. Njene članice nemaju jedinstvenu valutu,
kompaktno tržište niti fer odnose u poslovanju i prometu ljudi, roba i ideja. Priča o
126 ravnopravnosti velikih i malih bledi pred silinom Nemačke kako u ekonomiji tako i u
evropskom Parlamentu. Vrednosti na kojima je bazirana posleratna Evropa su, i dalje,
misaona imenica kod velikog broja članica priključenih u poslednjih desetak godina.
Korporacije sve češće preduzimaju nadležnosti od države zbog “rezanja troškova”
poslovanja a penzioni i zdravstveni fondovi su pred tačkom pucanja. Tako se, zbog
demografskog starenja evropskog stanovništva, povećava starosna granica za odlazak u
penziju na 65 godina za žene i 67 za muškarce (Nemačka, Poljska, Hrvatska) a postoje i
predlozi u Švedskoj da se ona pomeri na 75 (?!) godina. U 19 zemalja EU obim obaveza
država u pogledu finansiranja penzionih fondova je, po proračunima Evropske centralne
banke, pet puta veći nego njihov zajednički bruto dug. Stare demokratije Evrope, koje
predstavljaju jezgro Unije, imaju uglavnom desničarske vlade. Ksenofobija buja a odnos
prema stranim emigrantima je postojano loš i isključiv a nemačka kancelarkaAngela
Merkel je pre tri godine izjavila da je u njenoj zemlji multikulturalizam propao kao ideja.
Pritom se demonstrantima u BiH, koji se bore za svoja socijalna i politička prava koja
predstavljaju temelje Evrope, preti snagama Eufora.
Male levičarske grupe koje su organizovale prvi miting su, ako se stvari bukvalno
tumače, na istim pozicijama kao srpska desnica. Ali, upravo zbog toga što su protiv
nacionalizma, klasnih i verskih barijera, za prava LGBT populacije, domaći levičari su se
jasno, što se pokazalo i na mitingu kod “Ruskog cara”, distancirali od desnice. Evropa
kojoj se oni protive je kapitalistička, tajkunska Evropa, to nije ona Evropa socijalne
pravde, mira i kulture. Problem na koji mlada levica nailazi je u tome što je javnost,
upravo zahvaljujući simplifikaciji i povlačenju lažnih paralela, sklona osudi levice kao
pojma jer je isključivo vezuje za Staljina, Tita pa i SPS i nesrećni JUL. Njen vokabular sa
pojmovima “imperijalizam”, “socijalizam”, “eksploatatori”, “socijalna pravda”,
“plenumi” bi, odbija potencijalne glasače nekog širokog levičarskog pokreta upravo zbog
već navedenih, široko raširenih predrasuda. No, s druge strane, kako nazvati nekog ko
vas pljačka fino, legalno i demokratski, ako ne eksploatator?
PODSJETI ME ŠTA TO BJEŠE TUZLA….
Ono što na političkoj sceni brine više od malog odziva građana na mitingu podrške
narodu BiH jeste činjenica da nijedna od parlamentarnih partija koje se predstavljaju za
127 levičarske nije pružila podršku demonstrantima u Tuzli, Sarajevu, Brčkom…
Zaboravimo, dakle, na SPS koji je samo formalno levičarski a u suštini jedan plutokratski
relikt Miloševićeve ere. Šta je sa Demokratskom strankom koja je član nekakve ružičaste
Internacionale? Gde je SDU Žarka Koraća? Rasim Ljajić sa svojim socijaldemokratama?
Zašto nisu napravili makar jedan simboličan skup, okrugli sto, mitingić takoreći?
Odgovor je jednostavan: predizborna kampanja. Solidarnost s poniženima i povređenima,
pa bili oni i u drugoj zemlji (pogotovo ako su u drugoj zemlji), je nepoželjna kad se boj
bije za svaki glas. Pašće vam rejting ako vas neko optuži da se solidarišete s našim
dojučerašnjim “neprijateljima”. Postaćete izdajnik, destabilizator, anarhista, Antihrist i ko
zna šta još. Desničarska retorika, ma kako se čini da su ti dani prošli, je i dalje u dobroj
meri ukorenjena u mozgu kako stranaka tako i glasačkog tela.
Nimalo slučajno, desnica teži tome da prekine povezivanje građana entiteta koje bi bilo
nadnacionalno, oličeno u borbi za socijalne reforme. Solidarnost obespravljenih,
opljačkanih građana RS i Federacije je ono što je smrtna opasnost za nacionalne partije
koje su na istom zadatku a to je razbijanje BiH. U njihovom interesu nije jedinstvena BiH
u kojoj bi konačno socijalna pitanja došla na dnevni red već, naprotiv, stvaranje malih,
zatvorenih, jednonacionalnih entiteta koji se mogu lako opljačkati. Ne
zaboravimo,nacionalne stranke su se, nakon prvih višestranačkih izbora u BiH, lako
udružile protiv zajedničkog neprijatelja – Markovićevih nadnacionalnih „reformista“. Ali,
danas demonstranti ne dozvoljavaju da ih lideri tako lako „počiste“ kao nekad
„reformiste“. Dižu revoluciju, udaraju na finansijere partija koji neodoljivo podsećaju na
vaše “sponzore”. Ne ujeda se ruka koja te hrani a providni alibi je: ne želimo da se
mešamo u unutrašnje poslove susedne zemlje.
I, dok se Srbija sprema za izbore, policija gura demonstrante u Miljacku. Dok se širom
Federacije formiraju plenumi, u Srbiji je problem okupiti petoro “drugosrbijanaca”. Ali,
ne zadugo. Današnje političke elite smatraju da će s ovim zbrzanim izborima kupiti
vreme. Razvlačiće vreme za formiranje nove Vlade k’o kore za gibanicu. Uslediće prvih
šezdeset dana Vlade. Pa, posle politički letargičnog leta malo bembanja oko jesenjih
poskupljenja pa zima, praznici i svinjokolji i svi mirni a građana sve manje na broju. A
onda, ko zna, možda raspišemo još jedne vanredne izbore. Istina je, međutim, sasvim
drugačija: rapidno propadanje ekonomije u zemlji koja ne proizvodi ništa osim
128 emigranata i dugova će naplatiti svoj danak.Veliki socijalni nemiri i mogućnost
ponavljanja “bosanskog scenarija” su ono što nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti.
Protesti koji će uslediti će biti sve samo ne po meri vlastodržaca tj. “mirni i
dostojanstveni” tj. oni koji su simbolični i ne pokreću i ne rešavaju ama baš ništa.
Naravno ,to znači da će nasilje, u određenom obliku, postati deo političke prakse. Za
razliku od nasilja političke elite, kamufliranog zakonima i potkrepljenog korupcijom,
pljačkom i propagandom, ovo nasilje će biti stihijsko i teško za kontrolisanje ali će, u
potpunosti, biti izazvano ne od građana već od samog državnog aparata.
Soundtrack za mitinge:
I Predict A Riot – Kaiser Chiefs
Street Fighting Man – The Rolling Stones
White Riot – Clash
Padaj silo i nepravdo
Ay, Carmela
Redemption Songs – Bob Marley
If You Tolerate This Then Your Children Will Be Next – Manic Street Preachers
Internacionala
(Beton, 2014)
O izložbi U ime naroda –politička represija u Srbiji 1944-1953
SLIKE SA IZLOŽBE
Koncipirana kao “prva multimedijana izložba o dugogodišnjim tabu temama:
likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima,
prinudnom otkupu i kolektivizaciji” izložba U ime naroda! autora dr Srđana Cvetkovića
je, već na samom otvaranju, dobila burne reakcije. Naime, došlo je do protesta mladih
“skojevaca” koji su, za vreme otvaranja, demonstrirali ispred Istorijskog muzeja Srbije u
kojem se izložba održava. Usledila je “poseta” neidentifikovanih “ momaka sa
kapuljačama” (čitaj: naci-bukača) koji su napali članove SKOJ, oteli im transparent i
hitro pobegli pred policijom. Otvaranju su prisustvovali Ljiljana Pekić, udovica Borislava
129 Pekića, pisci Dušan Kovačević i Dragoslav Mihajlović koji je otvorio izložbu te reditelj
Goran Marković, Vuk Drašković i NJKV Jelisaveta Karađorđević.
Nije se sva
medijska buka oko incidenta ispred Istorijskog muzeja Srbije ni stišala a počeli su da
pljušte komentari čitalaca u elektronskim izdanjima dnevnih novina. Najglasniji su bili,
naravno, protivnici komunista, levičara uopšte, pobornici otkrivanja “velikih istina”
poput one da su “Nedić, Ljotić i Mihajlović štitili srpski narod” ili da su komunisti
“streljali trideset hiljada Beograđana”.Naravno, SRPSKI desničari su, a da nisu ni
pogledali izložbu ili sakupili osnovne podatke o njoj, prepoznali ceo projekat kao
“njihov”. Zašto?
ISTRULE MI DUNJA U FIOCI….
Iako politička represija u poratnom periodu već dugo nije tabu-tema činjenica je da je
ova izložba prva te vrste u Srbiji i da će, i druge koje će,verovatno, uslediti, imati u njoj
zanimljiv reper. Naime, naziv izložbe je dovoljno uopšten da može da, politički i
ideološki, obuhvati sve i svakog, od krajnje levice do ekstremne desnice. Na ogromnoj
zastavi koja pokriva deo fasade Istorijskog muzeja Srbije kao i na ulaznici za izložbu i
dobrom delu propratnog materijala videćete lik našeg književnika Borislava Pekića koji
je, kao član opozicionog Saveza demokratske omladine Jugoslavije bio 1948. godine
uhapšen i osuđen prvo na deset a potom na petnaest godina robije. Pomilovan je 1953.
godine. Pekićevo bezrazložno tamnovanje u nehumanim uslovima jeste snažan primer
represije i odsustva demokratije u tadašnjoj Jugoslaviji i, kad na materijal stavite njegovu
fotografiju iz zatvorskih dana, vi sugerišete da se izložba bavi onima koji su bili nevini,
proganjani zbog svojih uverenja ili, jednostavno, zato što, kao brojni seljaci, neposredno
po završetku Drugog svetskog rata, nisu mogli da, za vreme prinudnog otkupa, daju
vlastima onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko se od njih očekivalo.
U holu će vas, na narodnom ćilimu karakterističnih šara, sačekati dve glasačke kutije –
“Titova lista”, s filcanim dnom i druga, “ćorava”, opoziciona, s plehanim dnom koja, kad
u nju stavite gumenu lopticu, bubnja kao kamion koji istovaruje ugalj. Mali podsetnik na
“transparentnost” izbora od 1945. godine pa sve do sredine pedesetih. Tu su i artefakti iz
vremena rađanja DFJ, docnije FNRJ: plakati, zastave, radio - aparati, primerci Politike i
Demokratije. Deo izložbenog prostora predstavlja rekonstruisani narodni sud, po uzoru
na one koji su funkcionisali u Srbiji 1944/5 godine. I, čini se, na prvi pogled,
130 prisustvovaćemo autentičnoj rekonstrukciji tog perioda. Tu su uniforme vojske i policije,
čak i klupe iz pomenutih narodnih sudova. Na zidovima su fotografije žrtava represije,
uglednih seljaka, industrijalaca, intelektualaca koji su progonjeni zbog ideološke
zaslepljenosti, zavisti, pohlepe pripadnika nove vlasti. Potresan je primer Dragoljuba
Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke koja je pripadala levom centru i koji je,
uprkos podršci koju je pružio partizanima, osuđen na devet godina robije. No, u istoj
prostoriji u kojoj su izloženi Jovanovićevi predmeti, fotografije i kratka biografija, nalazi
se deo posvećen “đeneralu” Draži Mihajloviću, kojem je, naravno, neregularno suđeno i,
koji, navodno, nije sarađivao s nacistima. U toj istoj prostoriji je izložen i pištolj
zloglasnog Nikole Kalabića, još jedne “žrtve represije”. Nabacani su tako, na jednoj
izložbi, i nadbiskup zagrebački/kardinal, Alojzije Stepinac (?!) i Cazinska buna (pobuna
seljaka i oficira Cazina, Velike Kladuše i Slunja 1950. godine, podignuta protiv
nepravednog otkupa poljoprivrednih proizvoda), suđenja četničkim vojvodama, progon
pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, prisilni otkup, kolektivizacija, IBovci….
To je, zapravo, princip izložbe – pored imena, fotografija i biografija ljudi koji su
streljani po kratkom postupku ili utamničeni, zbog druge ideologije, nacionalnosti,
nečijeg ličnog animoziteta, greške u administraciji OZNE ili ispričanog političkog vica
nalaze se biografije funkcionera Nedićeve kolaboracionističke vlade,članova
Mihajlovićeve JVuO (Jugoslovenske vojske u otadžbini), Srpske državne straže i drugih
kvislinških formacija. Deluje sarkastično kad, u istom muzejskom prostoru, možete
videti, opisane kao žrtve, četnike i one koji su par godina ranije, kao partizani, ratovali
protiv njih da bi 1948. godine završili na Golom otoku ili u nekoj drugoj od kaznionica
diljem tadašnje Jugoslavije. U delu izložbe posvećenom hapšenjima i utamničavanjima
nakon Rezolucije IB-a su do detalja opisane i temeljno dokumentovane, metode mučenja
logoraša na Golom otoku i u tome nema ničeg spornog. No, da li je isti princip primenjen
i na analizu “istražnih tehnika” kvislinga koji su se, na ovoj izložbi, prošvercovali kao
“žrtve represije”? Mučenja u logoru na Banjici? Klanja u Vraniću? Hapšenja Jevreja i
njihovo predavanje nemačkim vlastima?
Da li prethodno navedeno znači da autor članka opravdava preke sudove koji imaju
samo dve presude: metak ili teška robija? Naravno da ne. U tome i jeste poenta: o nečijoj
131 ličnoj krivici ili nevinosti se mora govoriti na osnovu pojedinačnog slučaja i ne sme se
presuđivati samo na osnovu toga što je član neke naoružane formacije ili političke grupe
ili zbog toga što je tamo svrstan. Činjenica je, takođe, da je saradnja s okupatorom,
neposredno posle Drugog svetskog rata, strogo kažnjavana i u zemljama sa mnogo
stabilnijim političkim i društvenim sistemom od onog u ratnoj i poratnoj Jugoslaviji.
Tako je u Norveškoj više hiljada ljudi osuđeno zbog saradnje s nacistima a 45 je,
uključujući i lidera marionetskog režima, Vidkuna Kvislinga, streljano. U Francuskoj je,
za vreme Drugog svetskog rata, likvidirano šest hiljada ljudi koji su proglašeni za
saradnike okupatora a posle rata pogubljeno preko sedam stotina. Broj onih koji su, zbog
saradnje s nacistima, pogubljeni u Francuskoj bez suđenja je, po većini istoričara, oko
deset hiljada ljudi. Maršal Peten, lider višijevskog režima, osuđen je na doživotnu robiju
a na različite vremenske kazne ili gubitak građanske časti je osuđeno preko sto hiljada
osoba.
SVAKO IMA SVOJ BOL
Kome odgovara ova izložba? Primetio sam, u jednoj od prostorija, veću grupu mladih
ljudi koju je, govoreći pomalo povišenim i žovijalnim tonom, vodio sredovečni gospodin,
pretpostavljam kustos muzeja. Priključio sam se grupi i saznao neobično važne podatke:
-
Kraljevina Jugoslavija je propala jer su utamničenim komunistima pružali
humane uslove u Lepoglavi i drugde. Tako su komunisti mogli da se nesmetano
bave čitanjem i prevođenjem levičarske literature
-
Četničke formacije u Dalmaciji su sarađivale s Musolinijevim fašistima ali su to
radile u cilju očuvanja srpskog naroda (Ne, ovo nije samo njegovo lično mišljenje.
U udžbeniku iz istorije, za srednju školu, izdanje iz 2006.godine, stoji: "Među
mnogim četničkim starešinama prevladalo je mišljenje da je italijanska vojska
znatno manje opasna od ustaša i da stoga treba obustaviti dalju borbu. Italijanska
okupacija bila je najbolje ‘ratno rešenje’ za očuvanje golog života Srba, naročito
na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje
zlo od svih zala s kojima su imali da se nose”(preuzeto iz kritičke knjige
Dubravke Stojanović "Kultura sjećanja 1941", Zagreb, 2009 )
-
Biti funkcioner u Nedićevoj vladi je bilo normalno zanimanje kao i svako drugo
132 -
Draži Mihajloviću, čistom kao suza, je suđeno u atmosferi linča
A srp(b)ska mladež ćuti i upija.
Naravno, nije pomenuti sredovečni gospodin došao do ovih zaključaka ex
nihilo. Koreni revizionističkog projekta se nalaze u periodu „osvešćivanja“ i
„događanja naroda“. Inicijalnu kapislu za nacionaliste je, u godinama nakon
Brozove smrti, predstavljao Memorandum SANU iz 1986.godine. U ime odbrane
nacije trebalo je izbrisati „sitne“ ideološke razlike a zarad navodne zaštite srpskog
jezika, kulture i nacionalnog bića. Mnogi časopisi (pionir“ su bili kragujevački
„Pogledi“) počeli su sa objavljivanjem paraistorijskih tekstova, memoara
četničkih vojvoda,falsifikovanih dokumenata, konspirološkim feljtonima i sl. Da
je sve ostalo na nivou publicistike ni po jada ali se takav način razmišljanja
preselio u nauku. Samim tim, devedesetih godina prošlog veka, na Filozofskom
fakultetu, stasavale su generacije pod snažnim uticajem nacionalističke retorike,
kako u društvu tako i od strane profesora a o predavanjima klerikalnog društva
„Sveti Justin Filozof“ i da ne govorimo.
Nakon petooktobarskih promena nove vlasti nisu imale jasno profilisan odnos
prema ulozi partizana i JvuO u Drugom svetskom ratu kao i o socijalističkoj
Jugoslaviji. Partije desnice i desnog centra koje su pripadale tadašnjem DOS-u
težile su izjednačavanju partizana i kolaboracionista, tj. reviziji istorije. S druge
strane, stranke centra i levog centra, nisu imale jedinstven stav po tom pitanju.
Najveća među njima, Demokratska stranka, je formalno bila član tzv. „ružičaste
Internacionale“ ali su njene mere i potezi bili ideološki ambivalentni i okrenuti
kako stvaranju kompromisa sa desničarskim partijama tako i „pomirenju“
„centrale“ stranke s njenim desnim krilom. Trebalo je ići trećim, „srednjim
putem“, iako su realno postojale samo dve opcije: partizani ili fašistički
konglomerat.
Lakonske izjave da „istoriju treba prepustiti istoričarima“ su maskirale
prećutan kompromis s desnicom. Tako je u škole, nakon više od pola veka
„vraćena“ , veronauka. Iako opcioni predmet, rame uz rame s građanskim
vaspitanjem, veronauka je vremenom, po broju učenika koji je pohađaju potisnula
građansko vaspitanje i postala zamena za nekad omraženi marksizam ili ONO i
133 DSZ recimo. Srbija, sekularna država (barem na papiru) je dozvolila da joj škole
preplave veroučitelji. Nastanak sveta za šest dana suprotstavljen je milijardama
godina evolucije. Formirane su komisije za promene naziva ulica. Bez analize
biografije osobe po kojoj je ulica nazvana, razmatranja da li je zaslužila da bude
narodni heroj, te da li je zaista rizikovala život u borbi protiv nacista, komisije su
automatski brisala imena koja su bila „komunistička“ , „ partizanska“ ili „ruska“.
Zaboravljene kraljice , kneževi i ostzala dvorska kamarila su dobili svoje „otete“
ulice. Sve navedeno, izvedeno uz blagoslov najvećih parlamentarnih stranaka koje
su pripadale DOS-u, predstavljalo je, u svojoj suštini, još jednu priču o „povratku
na stara dobra, demokratska, građanska vremena“. Još kad bi Kraljevinu
Jugoslaviju mogli da nazovemo demokratskom. Ali, ne brinite, dobićete, u ime
“starih dobrih vremena” Ulicu žrtava komunističkog terora li Đenerala Milana
Nedića (Aranđelovac), Venac Dimitrija Ljotića (predlagaše u Smederevu),
bulevar kneza Pavla Karađorđevića (interniran od strane Britanaca za vreme
Drugog svetskog rata), sokače vladike Nikolaja Velimirovića i druge vesele
topose. Zašto da ne kad su, koliko do juče, table u Bulevaru Dr. Zorana Đinđića
bile prelepljene plakatićima na kojima je pisalo: Bulevar generala Ratka Mladića?
Novi udžbenici istorije, nedorečeni, šturi, stvarali su samo konfuziju kod
učenika. U srednjoškolskom udžbeniku iz istorije ( 2002. godine) stoji da je Milan
Nedić „spasavao biološku susptancu srpskog naroda“. Toliko o „prepuštanju
istorije istoričarima
“.Na delu je revizija istorije. Lako je i popularno, u vremenu u kojem Srbija tek
počinje da se ozbiljno suočava s njenom ulogom u ratovima devedesetih, praviti
faktografske prepravke i lažne analogije. Mnogi istoričari su, zarad, tobože,
“vraćanja nacionalnog ponosa/pomirenja”, pristali na to da četnike svrstaju u
antifašiste a nedićevce u “čuvare nacionalnog bića”. Ako je zaista “istorija bila
prepuštena istoričarima” kako onda objasniti formiranje Komisija za utvrđivanje
okolnosti pod kojima je lišen života Dragoljub Draža Mihajlović? Ovu komisiju
je vodio Slobodan Homen a iza nje je stajalo upravo rukovodstvo Demokratske
stranke. Da li je u pitanju bila želja da se dođe do istine ili je to bio populistički
poduhvat demokrata koji su pokušali da ovom jalovom akcijom steknu simpatije
134 desnice? I Kosovo i Evropska Unija, i četnici i partizani, i kapitalizam i levica.Sve
može, dok god smo na vlasti. U zemlji u kojoj je potraga za kostima Draže
Mihajlovića bila najveći državni arheološki projekat, bivši ministar Parivodić
traži da se stoji u stavu mirno pred Nedićevom slikom, veronauka predaje po
državnim, serija Ravna gora isisava budžet državne televizije a četnički pokret
rehabilitizovan nedostaje još samo jedan potez da se opiše pun krug. Najperfidnija
od svega nije glorifikacija ubica već težnja da se progonitelji i progonjeni,
dželati i žrtve, fašisti i antifašisti, stope u jednu amorfnu masu stradalnika. A ko je
bio glavni i jedini krivac za to, osim klete srpske nesloge? Naravno, komunisti.
Da nije bilo komunista (i famoznog britanskog Inteligence Servicea) ne bi bilo
“Bolje rat nego pakt”. I ne bi bilo nacističke okupacije, ni velikih žrtava, ni
građanskog rata, ni “sto ubijenih Srba za jednog mrtvog Nemca”. Hitler bi nas
pustio na miru. Samo bi malo koristio našu teritoriju da dođe do Grčke. Ne bi bilo
ni Jasenovca ni Banjice. Tito se ne bi uortačio sa ustašama (?!) i rascepkao Srbe. I
danas bi bili razvijena zemlja i bilo bi nas deset puta više. Naravno, ovakvi
konstrukti, koji su široko rašireni, ma kako naivno delovali, to ni najmanje nisu.
Oni služe samo jednom: potpunom oslobađanju jedne strane (četnici, nedićevci,
ljotićevci i drugi kolaboracionisti) od odgovornosti i prebacivanju odgovornosti
za sve i vsja na komuniste i druge antifašiste. Samim tim se minimalizuju
partizanski pokret, učešće Jugoslavije u Drugom svetskom ratu na strani
Saveznika i jugoslovenski/srpski atifašizam a od negacije antifašizma do
fašizacije društva i nije neka velika razdaljina.
A evo šta je, nas Dan pobede, a povodom podizanja spomen-ploče valjevskim
gimnazijalcima poginulim “na svim stranama” za “Politiku” izjavio Matija
Bećković: “ Ploča davno podignuta poginulim na pobedničkoj strani, od kad je
postavljena kao da vapi za ovom drugom. Iako su dve, one su sada jedna jedina
koja više nije crno-bela nego se beli u belom Valjevu obeljenom krvlju
jagnjetovom (…) Valjevski kraj slovi kao onaj gde je pukla prva puška u
građanskom ratu. Neka bude i prvi gde je zauvek umuknula. Gde je bilo prvo
zaklanje neka bude i prvo pomirenje i praštanje.Valjevska gimnazija nije jedina
čiji su đaci postradali na suprotstavljenim stranama, ali je jedina koja je podigla
135 spomen-ploču i jednima i drugima.Neka joj to služi na čast, a drugima za primer.”
Izjednačavanje partizana i četnika je obavljeno uz činodejstvovanje “najvećeg
živog srpskog pesnika” koji je akcenat stavio na “bratoubilački rat”, lukavo
izbegavajući pravi razlog sukoba. Obeležavanju Dana pobede na Groblju
oslobodilaca Beograda u Drugom svetskom ratu, prisustvovali su ambasador
Rusije Aleksandar Čepurin, predsednik skupštine Beograda Nikola Nikodijević,
predstavnici ministarstva odbrane i Vojske Srbije, funkcioneri Srpske radikalne
stranke (!!!), pokreta Obraz (!!!( i brojni građani. Jednom rečju, u opštoj konfuziji
na proslavi Dana pobede su se pojavili fašistoidni političari, dojučerašnji
fašistoidni političari koji tvrde da su se reformisali, bivše četničke vojvode i
ostali. Jednom rečju, antifašizam nije određena, jasna vrednost u Srbiji 21. veka i
svaki pokret, partija ili pojedinac može da, po potrebi, ogrne ili zbaci antifašistički
kaput.
(Beton, 2014)
P70 vodič kroz tihovanje
PASIJA SLOBODANA ISPOSNIKA
Jedna od najprovidnijih „lukavština“ u polemikama na domaćoj književnoj sceni jeste
ona kad autor polemike ( ili nečeg što ima polemičko jezgro) prozove „one tamo“. Ne
govori o kome se radi ali je svima jasno da je onaj koji odgovori na „prozivku“ jedan od
„onih“. Slobodan Vladušić, kritičar i pisac ovdašnji, objavio je članak Za bavljenje
književnošću nužan je asketizam u Blicovom podlistku Knjiga. Beše to 13. aprila Leta
Gospodnjeg. Ovo pisanije je potvrda autorove književničke moralnosti, posvećeničke i
asketske. Da li iz članka proishodi da su Vladušić i P-70 (u daljem tekstu putovci), a da
se Kestler ne doseti, jogiji ? I ko su onda komesari? Asketski pristup literarnim
isihazmima, bdenijima i srbovanjima nije mnogo spominjan u ranijim „tripovima“ na
136 putu P - 70 (skretanje udesno, malo ispod Velike Drenove) ali, nikad nije kasno. Ko zna,
možda je iskušenik Slobodan vaistinu došao do epifanije?
ZDRAVO DA SI SINEKURO, BLAGOSLOVENA MEĐU BRATIJOM
A kako doći do prosvetljenja? Pisano je da pravi vernik, ukoliko teži prosvetljenju,
mora da odbaci iskušenja materijalnog sveta. Jednom rečju, Vladušić Stolpnik se na
početku članka bavi komercijalizacijom književnosti. Prisustvo žanrovske literature (cilja
li na pobratima Dejana Stojiljkovića?) je, po autoru, potpuno razumljivo u kapitalističkoj
zemlji a Srbija je, J(M)BG, takva zemlja. Ne odobrava ali prihvata neumitno tj.
pobratima Deksu, u paketu sa kletim neoliberalizmom. Privatniku privatnikovo a
državotvornim piscima, bratiji isposničkoj, nagradice i sinekure mrsne. Onaj koji je
odbacio sva iskušenja puti mora da se obračuna s avetinjom, kako reče životopisac
Vladušić, „špageti bolonjeze“ reforme. Naime, tvrdi autor, „bolonjski akademci“ neće
moći da odbrane našu književnost.Ali, njega i putovce nije zahvatila zapadnjačka reka i
duše im se opasnosti ne plaše. Njih, generaciju iz sedamdeset i neke što na zakletvi
Dobrici spevala je stih. Osuđuje Slobodan, kano dobar dijak, skraćivanje obavezne
lektire. Poziva se na nepravdu učinjenu klasicima, nezaobilaznim Andriću&Crnjanskom.
Kušao ga je u pustinji reformisanog školstva taj vrag zapadnjački ali on se ne pokoleba.
Likuj, osana!
JAH GURU DEIWA! OMMM! ILI NOTHING’S GONNA CHANGE HIS WORLD
Produhovljen, osokoljen, naš Mesija jezdi ka piscima „koji se gade tržišta ali ne i
dotacija“. Boli ga rezidencijalni boravak dotiranog pisca i štampanje knjige u dotiranoj
izdavačkoj kući. A tu su i, nota bene, dotirani prevodi i promocije u inostranstvu. Samo
čitaoci nisu dotirani a njih, na kraju krajeva, i nema. U svetu, kaže naš Ravi, nema
besplatnog ručka i zato će on udariti karanjem grdnijem na one koji pišu „“angažovane“
skarednosti držeći se političke linije poslodavca/donatora“. Razgoniće ih, kao Hrist
zelenaše što poređaše tezge u Solomonovom hramu. Obraz srpske književnosti mora
ostati svetao! Izbačen je, tvrdi Vladušić, iz pisanja “dotiranih pisaca“ utisak epohe tj.sve
što obrađuje, u nacionalno-populističkom duhu P-70 grupi blizak Beogradski sindikat–
„cinizam dvostrukih aršina u politici, brutalno pogoršavanje prava radnika, masovno
prisluškivanje, bestidno falsifikovanje istorije, medijske manipulacije koje završavaju
bombardovanjima, postdemokratiju, demokraturu, neofeudalizaciju društva...“
137 Neupućenom bi se učinilo da je reč o nekom izvornom levičaru koji se bori protiv
„kompromizerskih konformista“ kojima je „jedino vlastito dupe važno“, pupet
pisaca&kritičara a za buntovništvo avangardnog izraza. Vladušić i njegovi borbeni
književni „jeromonasi“ (koji, naravno, nisu avangarda) se, makar deklarativno, zalažu za
stvaranje književnosti bez ideologije koja, to i pustinjaci na Meteorima znaju, uporedo s
estetskim sadrži i ideološke okvire. Da ne govorimo o tome da „dotirani“ nisu prošli kroz
život, „kao kišne gliste,dakle bez ožiljaka“ (citira prorok Slobodan Danila Kiša) te da je
situacija na ovdašnjoj književnoj sceni sasvim suprotna od one koja se u citiranom članku
proglašava za istinitu.
NAGRADA POSREDI NAS!JEST I BUDET
Ne lezi Belzebube, eto nas i na kraju pisanija, pravom malom trijumfu volje
„posvećenika“. Neki od njih (putovci) su često spominjani su u istom kontekstu u kojem i
Vladušić. Drugi posvećenici su oni koji se razlikuju od njega ali u čiju posvećenost i
asketizam, nužan za veliku književnost, veruje. Delo religijske književnosti mora da
poseduje potvrdu autorovog vjeruju i izvesno naravo(m)učenije. Ono je spisateljski
opravdano a religijski bogougodno. No, kako zaista stoje stvari u toj isposničkoj bratiji?
Da li ste odbačeni i prezreni od rulje i mapetovaca ako imate dobro plaćen, stalan posao,
držite jedno vreme poziciju u žiriju za najvišu književnu nagradu u zemlji a potom
objavljujete romane u velikoj izdavačkoj kući za koje, en passant, dobijate visoke
književne nagrade? Slično se može reći i za neke članove vaše književne grupe koji su
našli uhleblje u Službenom glasniku i objavljuju za velike izdavačke kuće? O književnim
nagradama zvučnih imena i da ne govorimo. Ili se to asketsko breme nalazi na leđima
bestseler autora (mrske li reči) koji ima tiraže u desetinama hiljada primeraka? Tišti li
vas, kad smo kod toga, sensai Slobo, putovsko enormno arčenje medijskog prostora te
fakat da tri člana vaše grupe (a i vi s njima) pišu kolumne u Politici? Kojih se vi
zemaljskih dobara odričete i u ime čega? U čemu se tačno sastoji vaš Veliki Post?
Ergo, ako je sve gore navedeno tačno, zašto vam smetaju „dotirani“ autori koji su po
vama bez popularnosti, čitalaca i kvaliteta? Vama, koji ste se distancirali u odnosu na bilo
kakav ideološki upliv u književnost? Ako se ne bavite ideologijom, recite mi kako svako
kritičko sagledavanje nacionalne istorije u književnosti predstavlja njenu reviziju? Znači
li to da samo desničarski pisci imaju pravo na tretiranje tema iz nacionalne istorije za
138 koje će, Bogu hvala, dobijati najviše nacionalne nagrade? Nije li prava istina da se kod
vas govori o donacijama samo onda kad je reč o regionalnim i međunarodnim
konkursima i izdavačkim poduhvatima a nikad kad je reč o interesnim grupama
pomognutim iz same zemlje, uz logističku podršku književne desnice, SANU i dela
političkog establišmenta? Ili se podrazumeva da postoje „državotvorni“ „patri(j)otski“
pisci za razliku od onih izdajničkih? Ako je tako, i ako ste vi, Isposniče, državotvorni
pisac, objasnite mi, u čemu se taj pojam razlikuje od „režimski pisac“ ili „dedinjski
disident“? Da zaključim: jedini post na kojem se vaše putovsko opštežiće nalazi nije
dobrovoljan već proizilazi iz vas samih i rezultira stvaranjem ispošćene, beživotne
polemike i ništa više Vital(ne) književnosti.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
PS- Članak slušati uz Falco- Der Kommissar
https://www.youtube.com/watch?v=_w4Xulsjo5I&feature=kp
(Beton ,2014)
Sjaj i beda srpske satire
MENTALNO RAZGLIBAVANJE
Stara kineska poslovica kaže: „Kakva muzika – takva i država“. Dodao bih da su
satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Negde ga, navodno, uopšte nema
(Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika
Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim
osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i
sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj
Rusiji.Smejati se vlasti u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako
stvari stoje s bratskom Srbijom?
SMENA NOĆNE STRAŽE
139 Što se tiče televizije, satira je ušla na mala vrata. Naime, na TV Vojvodini su, u okviru
zabavnog programa, Nikola Škorić i Dejan Ćirjaković vodili (od 2009. godine) emisiju
Noćna smena koja je, prvobitno, bila tematska emisija prošarana skečevima koji su
svojom strukturom podsećali na montipajtonovce, strip Alan Ford i sarajevsku Top listu
nadrealista. Docnije im se pridružio i Dimitrije Banjac. Skrajnuta, u skromnom studiju, u
gluvo doba, ova trojka (diplomirani istoričar, muzičar i tehnolog za preradu ulja) je,
upravo zbog toga, imala veliku kreativnu slobodu. Jednom rečju, mogli su da prave
žestoke skečeve o aktuelnoj političkoj i društvenoj situaciji a da “nadležni” ne obraćaju
mnogo pažnje. Simbol sveopšte pljačke i licemerja je bio večiti ministar u svim vladama,
Marinko Magla kojeg je maestralno odigrao Banjac. S TV Vojvodine se novosadska
trojka docnije premestila na B 92. Tu je, s razrađenijim scenarijem i boljim uslovima,
nastala serija Velika Srbija, inspirisana serijom Little Britain. Iako se trojka nije dugo
zadržala na B-92 zbog nedovoljnog rejtinga Velika Srbija je, upravo zahvaljujući
youtubeu stekla kultni status što važi i za Noćnu smenu.
Ono što je indikativno je da je popularnost došla sa serijom Državni posao na RTV
Vojvodina. Koncipirana kao komedija naravi s refleksijama na aktuelne društveno političke odnose, ova serija je skrenula pažnju ne samo ekstremno brojnog gledališta
(neke epizode imaju i preko 400 000 gledanja na youtubeu) već i Ivana Ivanovića ( o
tempora, o mores!) koji je više puta bio u satiričnom fokusu novosadske trojke. Rezultat
je segment Srbi u svemiru koji se emituje u okviru šoa Veče sa Ivanom Ivanovićem. No,
satirične oštrice koja je nekad postojala u Noćnoj smeni i Velikoj Srbiji nema u toj meri.
Akcenat je na humorističnom i paradoksalnom i stereotipima. Tako u Državnom poslu
kancelariju dele Torbica, “dođoš” sa granice Bosne i Hrvatske, Čvarkov, zadrti
“autonomaš” i Boškić, “guzonjin sin” sa pseudoevropskim tendencijama. Političari se
spominju u naznakama, usput, Crkva se taktički zaobilazi u širokom luku dok je glavni
zaplet baziran na niskosti i ograničenosti tri aktera. Sabijeni u maloj kancelariji, sa preko
tri stotine epizoda iza sebe, Banjac, Škorić i Ćirjaković su stigli do popularnosti ali i do
granice koju postavljaju mediji: sve je dozvoljeno osim onog što se prećutkuje.
140 Komičar i scenarista Zoran Kesić je, nakon Fajront Republike emitovane na Prvoj
televiziji, odlučio da potpuno promeni svoj stil i preseli se iz imitacije mehane u
“kulturiška” studio B 92. Koncept 24 minuta sa Zoranom Kesićem neodoljivo podseća
na emisije Colbert Report Stephena Colberta i, naročito, Daily Show Johna Stewarta koje
se emituju na njujorškoj Comedy Central. Naime, dok Colbert igra fanatičnog pripadnika
desnog krila republikanaca i često odlazi put paradoksa i sarkazma, Stewart je više
prijateljski raspoložen, fini liberal s povremenim “napadima” satiričnog ludila. Samim
tim, Kesić, uz par satiričnih opaski čini da se njegovi gosti iz javnog života osećaju
prijatno i ne toliko prozvanim. Što se spomenute satirične oštrice tiče ona je oštrija nego
u slučaju Državnog posla i okrenuta kako prema vlasti tako i prema opoziciji, čak i u
vreme predizborne tišine. Naravno, ne smeje se na račun uređivačke politike B 92 a Igor
Brakus je, za vreme predizborne kampanje, kao zaposlen na B 92, gostovao kod Kesića u
ime svoje izborne liste Sve(je)jedno. Postoji još jedna začkoljica: granica određenih tema
se ne sme preći za šta je dobar primer ukidanje emisije radija B 92 Mentalno
razgibavanje. Povod je, navodno, bilo spominjanje svadbe Aleksandra Vučića. Inače,
ovo nije bio prvi put da je neka emisija “povučena” zbog nezgodnih komentara. Setimo
se samo sudbine Retrovizora, Ljubomira Živkova iz davne 2009. godine.
TI SLATKI ZLIKOVCI
Što se stripa tiče, najpopularniji u mainstream medijima je svakako Marko Somborac,
karikaturista Blica. Kao najzapaženiji predstavnik satirične devete umetnosti Somborac
ima zavodljiv pristup. Njegove opaske vezane za političare su duhovite, ponekad i reske
ali one blede pred vizuelnim identitetom. Naime, svi akteri, bez obzira kakvi zaista bili,
pa čak i ratni zločinac Ratko Mladić, deluju simpatično i, samim tim, bezopasno do te
mere da možete da ih stavite kao zaštitni znak na pakovanje neke čokolade ili po
njihovom “liku” napravite neku igračku za decu. Na taj način svi oni postaju Toma, Aca,
Ivica, ljudi iz komšiluka a ne političari čije poteze osećamo na sopstvenoj koži. Zapravo,
postavlja se pitanje da li se, na ovaj način, njihovi postupci kritikuju ili se, posredno,
reklamiraju. Slična dilema se devedesetih nametala kad su, u radijskim emisijama i
141 predstavama, članovi Indeksovog radio pozorišta imitirali Šešelja, Miloševića,
Draškovića.
U filmu Nixon Olivera Stonea, glumac Anthony Hopkins, koji igra jednog od najgorih
predsednika SAD, Richarda Milhousea (da, po njemu je nazvan jedan od junaka
Simpsonsa) Nixona, kaže za Johna F. Kennedyja: “Njega vole zbog toga što im je
pokazao kakvi mogu da budu a mene mrze zbog toga što ih podsećam kakvi su u stvari”.
Ova rečenica se može primeniti na reakcije šire javnosti na karikature Predraga Koraksića
– Coraxa. Oslikavajući lidere u svoj njihovoj grotesknosti, razotkrivajući njihove
unutrašnje mrakove i poroke tako što ih prikazuje kao izobličene, deformisane pojave u
Danasu, Corax je, jedno vreme, za vreme Miloševića i do prvog mandata Borisa Tadića,
bio najpoznatiji domaći karikaturista dočim je njegova popularnost izbledela (iako
satirično pero nije izgubilo na snazi) sa Somborčevom popularnošću. Razlog za to je
jednim delom u tiražnosti i čitanosti Blica ali i u težnji šire publike da političke lomove i
tranziciju proguta kao gorku pilulu omotanu šećerom. No, s vremenom, ta pilula je, a to
nam Somborčevi stripovi poručuju, izgubila svoju gorku srž i postala saharinski placebo
lek.
GERUZIJA TUPIH PERA
A šta bi sa našim vrlim satiričarima, navodno najboljim na svetu? U suštini, postoji
jedan, elektronski časopis, Etna u kojem se može naći dobra satira što je utešno u odnosu
na tzv. večeri satire. Mnogi od aforističara koji na njima nastupaju su ili učlanjeni u
desničarske stranke ili koketiraju s jevtinim desničarskim populizmom.Aforizmi su im
često na nivou kafanskog humora sa sve čačkalicom u zubima. Ko god, naivno, veruje da
su Srbi duhovit narod, ostaće bez ijednog jedinog argumenta ako samo jednom ode na
takvo okupljanje. Omiljene teme? Novi svetski poredak, nepravedni i degenerisani
Zapadnjaci, žal za Kosovom, neprijateljske, susedne nacije, opake liderke nevladinih
organizacija, gej parade, bračne nesuglasice i seksualne disfunkcije precvalih govornika.
Tu i tamo se pojavi poneka opaska na račun srpskih nacionalnih karakteristika koje
su autorima koliko smešne toliko i simpatične. Prosto dođe čoveku milo kad shvati
142 koliko je zatucan, ksenofobičan, alkoholisan, lud i seksualno opterećen. Da, to sam ja!
Oduzmite mi mane i ostaću bez nacionalnog identiteta!
Ima i drugih tema i visprenijih aforističara ali oni, jednostavno, ne izmamljuju tolike
salve smeha i utapaju se u mediokritetskom mnoštvu. Oseća se prepoznatljivi bazd
malograđanskog Beograda. Ne pada im na pamet da otvore prozore, provetre svoje
plesnjive i steničaste stanove, okreče malo, istuširaju se, obriju. Istina je da oni VOLE da
se inhaliraju kužnim palanačkim zadahom. Veoma im je stalo do dalekih naroda koji
grcaju pod američkom čizmom ali ih se jecaji onih koji su stradali od isparenja srbijanske
mehane „Kod trovača i Balkanskog Kasapina“ ič ne tiču. Nije im bitno što na tim
skupovima nema mladih, pa ni „mlađih“. Ni do medijske pažnje im nije stalo. Samo da se
oni lepo zabave i da verglaju predvidljive ježevske opaske.
Nasuprot ovoj storiji stoji moderna, elektronska, vezana za Njuznet sajt. Uzor za ovu
fabriku lažnih, banalnih vesti je američki sajt The Onion. U poslednje tri godine
njuznetovci su plasirali veliki broj vesti koje su često preuzimali veliki, “ozbiljni”
mediji. Samim tim se potvrdilo ono što svi znamo – uticajni mediji su jednako neozbiljni
(ako i neozbiljniji) od satiričarskih portala. Pored toga što njuznet zabavlja svoje čitaoce
podstiče ih da pišu za ovaj sajt i tako budu kreativni i subverzivni on predstavlja i neku
vrstu društvenog ventila. Naime, nakon čitanja netovskih vesti čitalac se oseća opušteno,
deli linkove sa svojim frendovima na društvenim mrežama, prepričava vesti u kancelariji
ali, da li nakon što prelista jedno dnevno izdanje sa ovog sajta, krcato duhovitim vestima
i slatko se nasmeje, zapamti ijednu od njih i poželi da nešto promeni? Iako su dostupni
širokoj publici, elektronski mediji kriju u sebi veliku zamku: da bi se rejting održao
potrebno je nizati vesti, skečeve, intervjue, songove kao na fabričkoj traci. Tempo
političkih zbivanja je sve teže ispratiti a životni vek skeča je kraći od životnog veka
leptira. U prolaznosti vesti, jednom rečju, leži i zaborav satirične kritike.
SMRT SATIRE?
Srpski humor i satira nisu mrtvi mada gadno zaudaraju. Pa, gde su? Danas se oni
nalaze izvan krutih granica satire koje su, gle čuda, prećutno iscrtali sami satiričari.
143 Preselili su se u drugu dimenziju i egzistiraju u malim, urbanim džepovima. Možete ih
naći u radovima „mlađih“ (nemaju još 40 godina ili su tu negde) i mladih satiričara koji,
po „cluster-sistemu“, seju svoje reske opservacije po malim elektronskim časopisima i
portalima. U nešto, u poslednjih desetak godina, objavljenih, kvalitetnih knjiga
aforizama, priča i pesama. Satirični roman je, u zemlji Domanovića, i dalje na nivou
kurioziteta. Standup komedija je kod nas u usponu pa se tu može očekivati pojava nekih
originalnih, buntovnih glasova. Zaferceralo je i, nakratko, par pozorišnih predstava od
kojih je jedna Da nam živi, živi rad, sećate se, bila cenzurisana u Ateljeu 212. Današnji
pozorišni Festival komedije u Jagodini je u ozbiljnoj krizi, s malim brojem predstava u
konkurenciji od kojih su neke tezga uradci. O domaćem filmu, koji vrvi od jevtinih
pošalica koje se nazivaju humorom ne treba trošiti reči. Angažovane rok – grupe su,
možda po prvi put, nadigrale pisanu satiru što se itekako može čuti u pesmama Klopke za
pionira, Ah, Ahileja, Varvarogenija, Piknika, Trashery Inc., Bolesne štenadi kao i nekih
bendova sa većim stažem (Atheist Rap).
Nasmejati se, inteligentno, promišljeno, u lice sistemu postalo je pitanje stava i protesta
protiv ludila. Budućnost satire leži u undergroundu, u subverziji, u novoj umetničkoj
revoluciji koja će pomalo ličiti na onu koja je izrodila punk i new wave. U zemlji u kojoj
medijske i političke slobode, čak ni na nekom formalnom nivou tipičnom za Zapad, ne
postoje, sigurno nećete naći na TV-u nekog našeg originalnog pandana Colbertu ili
Stewartu kao što u „zabavnim“ rubrikama Blica ili Politike nećete naleteti na novog
Domanovića dok ćete na predvidljivim, monotonim tribinama sve starijih satiričara
„srednje generacije“ otkriti jedino par muva koje će vam, s ispucale tavanice, pasti pravo
u krilo.
(Beton ,2014)
SNAGA, ENERDŽIJA, ATLETSKAJA FIGURA
Teret i teretane Pokreta 1389
144 Gromopucatelno najavljene akcije okrenute protiv fiskulturno-ideološke indoktrinacije
desničarskih ekstremista iz pokreta 1389, a sprovedene krajem prošle godine od
združenih snaga policije, Žandarmerije i Gradskog zelenila, nisu dale željene rezultate.
Da podsetim: “teretane”, zapravo nekoliko skromnih napravica za zgibove i slično
gimnastičarenje, raspršene po varoši (s akcentom na Voždovac) kao „dar“ organizacije
koja raspiruje versku, nacionalnu i rasnu mržnju, su demontirane, odnesene, zemlja
izravnjana. Sklonjene su grozomorne table na kojima se šepurila poruka nikad do kraja
zabranjenog pokreta: Telo sledi duh. Sport, zdravlje, nacionalizam. Omladini Voždovca
daruje 1389.
OVDE SE DECA IGRAJU!
U sklopu kampanje za lokalne izbore, tzv. "bitke za Voždovac”, pripadnici pokreta su,
perfidno, želeli da utiču na omladinu kao neka vrsta Naci Mr. Propera koji će, kao veliki
snažni, na ćelavo ošišani bata da motri na srbsku omladinu i učini belo do kraja belim.
Gradske vlasti su, reklo bi se, reagovale oštro. Bilo je tu, u suštini, dosta oklevanja i
objašnjenja Sekretarijata za inspekcijske poslove grada Beograda u maniru „delovaćemo
čim pronađemo igrališta na kojim se nalaze pomenute teretane“. Neke od njih su
sklonjene ali, gle čuda, ona u Kumodraškoj ulici, jednoj od najvećih i najprometnijih
voždovačkih ulica i dalje, više od pola godine nakon akcije, postoji. Ko zna, možda su se
inspekcionaši, sve tragajući za naci-vratilima, zagubili u bespućima Banjičke šume ili
utopili u strašnom potoku Jelezovcu.
Ako vam je međunaslov ovog članka odnekle poznat, onda ste sigurno u pravu. U pitanju
je replica iz filma Lepa sela lepo gore, iz čuvene scene u kojoj Bane Vidaković
objašnjava Zoranu Cvijanoviću da ne može da se drogira u parku. Drogirati se na javnom
mestu, naravno, ne sme, ali se indoktrinirati može do mile volje. I to, izgleda, ni najmanje
ne smeta SNS-u koji je po drugi put za redom pobedio na izborima na
Voždovcu. Uprkos formalnom pozivanju na evropske vrednosti i poštovanje zakona,
lokalna uprava ne čini ništa da to pokaže u praksi i skloni grozomornu reklamu za
opskurnu, vanparlamentarnu organizaciju koja je davno trebala da bude zabranjena. Zbog
145 čega? Straha? Ili je, možda, reč o nečemu sasvim drugom? Recimo, da 1389govori ono
što voždovački SNS misli ali ne sme da kaže? I zbog čega je ta „teretana“ toliko bitna,
smeštena na obodu jako lepog igrališta koji je, gle čuda, napravljen od sredstava iz
gradskog budžeta? Postavlja se pitanje na koje se može dati siguran odgovor: Čemu
tolika opsesija 1389 silinom i telesnom spremom mladeži? Sprema li se možda, ne daj
Bože, neki novi rat?
Novi sokolovi
SOKOLOVI, ATAMANI, TERETANE I NAGANI
Propaganda 1389, sa sportom kao jednim od svojih glavnih oružja, ima svoje direktne
veze sa tradicionalnom fascinacijom ekstremne desnice sportom i tjelovježbama. Ideali
drevne spartanske države su tako postali uzor i smernica totalitarnih režima, kako
fašističkih i nacističkih, tako i onih staljinističkih. Pritom su posebno zanimljivi
primeriFasci Di Combatimento, koji su, kao zatvorena, mizogina, apsurdno mačistička
organizacija (s potisnutim homoerotskim nabojem), insistirali na trčanju umesto na
marširanju na paradama, radi stvaranja utiska o snazi, spremnosti i spretnosti. Usta punih
futurističke poezije,veličajući mašinu u odnosu na srce, fašistički „profeti“ Marinetti i
D’Anunzio su fetišizirali zdravlje, iako su veličali smrt.
Prezirući slabe, trome, poročne, stare, oni su stavljali akcenat na snagu i zdravlje koji
pripadaju pre zverima nego ljudima. Ideologija fašista je išla toliko daleko da se
Italijanima, koji imaju jednu od najzdravijih kuhinja na svetu, govorilo da se hrane
nezdravo jer lagana, mediteranska kuhinja stvara od njih slabiće. „Nemački
nutricionizam” je, gle čuda, postao uzor italijanskih fašista. Kampovi, zajedničke vežbe i
druženje fašista su dovedeni do krajnjih granica u nacističkoj Nemačkoj s SA odredima i,
docnije, Hitlerjugendom. Jelo se, radilo i spavalo zajedno. Recept je bio isti: uništavanje
privatnosti i pretvaranje života mladih u kasarnu.
146 Nije stoga slučajno da smo u medijima poslednjih nekoliko godina čitali o militantnim
kampovima rusofila u Srbiji koje su vodili domaći desničari i kozački atamani, odlascima
srpskih omladinaca u vojne kampove u Rusiji, te osnivanju Srpskih sokolovaJevđe
Jevđevića, bastardne varijante sokolskog pokreta iz vremena Kraljevine Jugoslavije.
Sadržaji spomenutih slavjanskih kampova su kao preslikani iz Trećeg Rajha, ali sa
lokalnim mirisom rakije i tamjana. Ipak, ovakve akcije su sektaške, izolovane. Jedno je,
iako daleko od bezopasnog, kad bradate „patrijote“ srbuju i gimnastiče po zabitima
Zapadne Srbije, a sasvim drugo kad svakog dana, na igralištu, mladi upijaju poruku koju
ne šalje samo natpis Pokreta, već i oni koji “teretanu” koriste, tj. najsnažniji na igralištu.
Sport prestaje da bude samo deo zdravog života i fame o uspešnim domaćim sportistima
koji su „započeli karijere na igralištu kao što je ovo“, već postaje lepak za sve one
povučene, nesigurne, one koji žele da negde pripadaju i da budu prihvaćeni, one koji žele
da isključe um i aktiviraju svoja tela u službi nacionalizma, da postanu tela koja prate
jedan duh i jednog vođu.
Čitati uz:
Seaf – Deca loših muzičara
https://www.youtube.com/watch?v=QmAeB7lStLw
PRAPORCI PROSVETNE REFORME
Prosvetitelji, popečitelji i ini
Ministarstvo obrazovanja je u poslednjih desetak godina možda i najsnažniji simbol
reformi koje su bile obećane od sijaset Vlada, ali se nikad nisu ostvarile. Naime, ako su
nečeg našim političarima-Nostradamusima puna usta onda su to priče o "vizijama
budućnosti” i “našoj mladosti, našoj uzdanici” koje se nadovezuju na one o “generaciji
koja je položila prijemni ispit kad se rodila, ratne 1999. godine” ili
“borbi protiv odliva mozgova”. A kako će ti budući naraštaji da se formiraju? Kroz naš
sistem obrazovanja za koji smo, koliko do juče, tvrdili da je po težini i komplikovanosti
na nivou japanskog ili eks-sovjetskog.
147 Uzaludni su bili saveti brojnih profesora koji su predlagali da se programi smanje.
Profesor Ivan Ivić sa Filozofskog fakulteta je izjavio: „Kada bi učenik stvarno radio ono
što se traži od njega izračunali smo da bi godinu dana trealo da radi samo jedan predmet”.
Prevelik fond časova, odsustvo učila i modernijeg pristupa nastavi, interakcije, razvijanja
logičkog zaključivanja, ali i osnovnih zdravstvenih uslova (čiste menze i toaleti)
predstavljaju konstantu. Iako kičma zemlje, obrazovanje je, zajedno s zdravstvom i
socijalnom zaštitom, gurano u zapećak a u ime vladarskih Skadara na Bojani.
POVRATAK OT(PISA)NIH
Sve bi bilo barem delimično lakše kad bi reforme u obrazovanju imale određeni
kontinuitet. No, galerija ministara koja se izmenjala od petog oktobra je, u suštini, imala
jedan te isti zadatak, koji nema nikakve veze s obrazovanjem: dati novac, famoznih 3,2%
državnog budžeta (u Francuskoj Ministarstvo prosvete dobija 6% državnog budžeta)
prosvetarima. Plate iznose 96% sredstava iz budžeta Ministarstva. S “kusurom” koji
preostane se slabo šta može uraditi. Svaki ministar se, od 5. oktobra naovamo, suočio
barem s jednim masovnim štrajkom prosvetnih radnika. U školama se uči iz zastarelih
udžbenika, često sklepanih od delova magistarskih radova i doktorata, udžbenici istorije
su krcati revizionističkim podacima vezanim za Drugi svetski rat, veronauka (u, po
Ustavu, sekularnoj državi!) potiskuje građansko vaspitanje. Program “samovrednovanja”
(primenjivan u Republici Irskoj pa napušten), koji zahteva pisanje detaljnih analiza svih
segmenata rada prosvetne ustanove, vodi nameštanju cifara i poklanjanju ocena.
Kvalitet nastave je, u međuvremeno, drastično opao što govore rezultati PISA testa (koji
je uzor za sastavljanje famoznog trećeg testa za malu maturu): učenici do 15. godina
starosti se nalaze na 43. mestu od 65 zemalja u kojima je obavljen test. Nema neke utehe
u podatku da je 80% učenika srećno na časovima. Razloga za radovanje (i potonje
kajanje) ima itekako: svaki drugi “osmak” je odličan. Procenat “vukovaca” je izuzetno
visok. U leskovačkom okrugu ih ima čak 17,6%. Po PISA testu je 51% “osmaka”
funkcionalno nepismeno. Čak 70% osnovaca idu na privatne časove matematike. Na
148 svim državnim fakultetima je 2001. godine bilo 1147 studenata s prosečnom ocenom
višom od 8.5. Danas ih je oko 17500.
Iako je Srbija još 2003. godine potpisala Bolonjsku deklaraciju, praksa je sasvim
drugačija od predviđene. Kod nemalog broja pripadnika stručne javnosti “Bolonja” (koja
je osmišljena da postiče praktičnu obuku, istraživačke projekte, te mobilnost i
zapošljivost kadrova) je doživljena kao pokušaj uništavanja domaćeg obrazovanja i
stapanja s američkim i japanskim sistemom, uvođenja nerealnih bodovanja, stvaranja
konfuzije sa “bachelor” i “master” diplomama i tzv. “doživotnog učenja” putem niza
specijalističkih studija. Konfuzija u vezi s doktorskim diplomama (po”novom” i po
“starom” programu) je i dalje nerazrešena. Nova zanimanja predviđena reformom nisu
ni uvedena u šifrarnik zanimanja Nacionalne službe za zapošljavanja. Veliki broj
studentskih organizacija je ovu reformu doživeo kao nerazumnu i neprimenljivu u našim
okolnostima i pozvao na njeno ukidanje. No, studentska borba je više vezana za obaranje
visokih školarina, manji broj bodova za upisivanje sledeće godine i veći broj ispitnih
rokova a manje za približavanje nastave visokim svetskim standardima.
MINISTARSKI SNOVI
Gromopucatelno najavljene, reforme u školstvu su zauzele i značajan deo Vučićevog
maratonskog ekspozea. Možemo ih očekivati u najskorije vreme, jer, kao što reče
premijer: “Ješćete, spavati i umivati se u ovoj Skupštini, ali do 15. jula reformski zakoni
će biti usvojeni”. Vučić je najavio ukidanje nepotrebnih ingerencija ministra prosvete i
nauke vezanih za “ekskurzije, roditeljske savete”, ali da će, s druge strane, biti
zaustavljen trend „poklanjanja ocena i davanja ispita bez učenja”. Premijer je istakao:
„Nužno je uspostaviti novi model finasiranja, fond”, koji će „ocenjivati naučne radove i
finansirati ih”. Kako to ostvariti? Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja je, kao vanstranačka ličnost, izjavio da ima „odrešene ruke u sastavljanju tima
svojih saradnika. To naravno ne znači da svi oni moraju da budu nestranački kadrovi”.
Između redova: Verbićeve ruke su pre nešto labavije vezane nego slobodne
Na listi lepih želja su: zaustavljanje trenda poklanjanja ocena, vraćanje dostojanstva
nastavnicima, podizanje kvaliteta visokog obrazovanja, veći broj školskih inspektora,
149 povratak stručnjaka iz inostranstva i veće ulaganje u nauku. Iako je zbog redukovanog
budžeta Ministarstvo najavilo smanjivanje plata prosvetnim radnicima, predsednica
Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj prof. dr Vera Dondur je izjavila da će
biti „izgrađeni novi infrastrukturni objekti kao i stanovi za mlade naučnike”. S čim?
Istraživačke institute treba, po Verbiću, osamostaliti i osposobiti da ostvaruju dobit
osnivanjem malih start up kompanija i kroz komercijalne projekte. Sreću kvari američka
poslovica: It takes money to make money. Naučni budžet je manji od 0,3% BDP.
Deo odgovornosti za postojeće stanje po ministru Verbiću snosi i dete koje, nerealno, želi
da upiše školu iako ne ispunjava potrebne uslove, kao i njegov roditelj koji ga podržava u
tome. Problem je i u umovima mladih jer „naši učenici i studenti uglavnom uče zbog
diplome”. Da li je poenta da je diploma tu da bi bili konkurentni na tržištu rada ili je je
problem u prevelikom broju studenata na humanističkim naukama? Ministar ne daje
odgovore na ova pitanja, baš kao ni na ona vezana za grozomorni treći ispit za malu
maturu koji u sebi sadrži pitanja iz pet predmeta. Ionako se većina osmaka “već
godinama upisuje u srednje škole koje su bile njihov prvi izbor”. Čemu prijemni?
Ministar očekuje da prosvetari mirno prihvate smanjenje plata te da se mladi koji su
diplomirali u inostranstvu vrate u zemlju i donesu znanja, veštine i iskustva koja su
drugde stekli. Pritom ne spominje nostrifikaciju diplome koja je skupa kafkijanska
zavrzlama. Ili nedostatak posla u struci. Verbić je na pitanje novinara zašto neke škole
nemaju ni toalete spinerski odgovorio : „Internet je svugde i on je jeftiniji od toaleta i
zašto ga ne bismo koristili?” (?!). (Znači, PC umesto taoleta a kućište može da posluži za
odlaganje težih oblika „olakšavanja“)
SPAVAĆEŠ KAD UMREŠ – SAD UČI ZA PRIJEMN
Ovaj međunaslov je poruka koju je jedna “osmakinja” ostavila svojoj drugarici na jednoj
društvenoj mreži i ona bolje od stotinu socioloških studija odražava masovnu psihozu
trećeg testa. „Dvadeset pitanja ne mogu pokazati šta učenici ne znaju, a to nam treba, da
vidimo šta ne znaju i da tu poradimo”, kaže Verbić. Zar neki probni test nije odgovor na
to pitanje? Miodrag Ribić iz grupe „Roditelji i nastavnici protiv nove male mature” je
izjavio: „Ne razumemo kako je taj novac koji je uzet za uvođenje danskog modela
150 polaganja mature moćniji od zdravog razuma. Kao nastavnik srpskog jezika, razočaran
sam i porukom koju smo deci poslali probnim polaganjem na kojem su dva pitanja bila
pogrešna.” Peticija 15500 roditelja, apeli stručne javnosti i protesti osnovaca ostali su bez
odgovora. Verbić je zanemario primedbe roditelja, kao i dva njegova prethodnika.
Potpisnici peticije čekaju i odgovor Tomislava Nikolića.
Otkrili smo da Verbić nije revolucionarni reformator već će voditi politiku „malih,
održivih koraka” bez „drastičnih mera” tj. trudiće se da kad bude odlazio iz svog kabineta
ostavi iza sebe isti haos koji je tamo zatekao ili, eventualno, malo pomete. Direktno je
rekao da student mora da razmisli da li će da upiše državni fakultet ili „uštedi vreme na
privatnom fakultetu”, čime nam je jasno stavio do znanja da privatni fakulteti imaju
primat. Neobična izjava od čoveka koji je završio državni fakultet. Verbić je,
distancirajući se od eventualnog neuspeha, izjavio je kako se u prosveti rezultati poteza
koje danas povuče Ministarstvo mogu videti za trideset godina (?!).
Verbić je otpravnik poslova jedne tužne službe čija je osnovna uloga deljenje sitniša
prosvetarima. Čovek koji ne sme da se žali na budžet jer treba da bude zadovoljan i s to
malo siće što je dobio. Zbog korupcije i nepreduzimljivosti te partijskog zapošljavanja u
školama ne može da zalazi u resor lokalne samouprave. Privatne fakultete, čiji su
osnivači i donatori sponzori vladajuće koalicije, ne sme da kritikuje zbog odsustva
kriterijuma u ocenjivanju i davanju diploma. Lišen želje da spreči odliv mozgova
ministar to pravda praktičnošću. Eto, Norveška smatra da je previše zahtevno da ima
veliki Medicinski fakultet, pa šalje svoje studente u inostranstvo. Da, šalje ih, jer njeni
stanovnici pripadaju jednom od najbogatijih naroda na svetu. Da li je to znak da Verbić
želi da ukine neke fakultete ili srednje škole? Svede obrazovanje i školovanje kadrova
neophodnih u društvenom i privatnom sektoru? Minimalizira broj studenata na
humanističkim naukama? Rastereti ministarstvo tako što će državne fakultete “pustiti niz
vodu” i stvoriti uslove u kojima će samo “elita” moči da šalje svoju decu na studije?
Verovatno se sve pobrojano uklapa u Verbićevu ličnu viziju obrazovanja u Srbiji, zemlji
u kojoj je sve privatizovano, te je njegov posao u prosveti formalan a fokus pomeren na
nauku i tehnološki razvoj. Verbićeve želje i razmišljanja, s obzirom na trenutnu situaciju,
nisu preterano bitni. Pod snažnom paskom Vlade, ministar će uraditi sve što se od njega
151 očekuje. Smanjiti plate prosvetarima i nastaviti sa pričom o trećem ispitu za malu maturu
iako je i sam izjavio da je bespotreban. Medijska gungula će se, s vremenom, stišati, doći
će letnji raspust, nova školska godina, napraviće se par sitnih koraka i vratiti nazad a
prosveta će ostati kakva je danas, u raskoraku između modela obrazovanja iz ex-SFRJ i
polovično izvedenih reformi.
(Beton, 2014)
152 
Download

članci - ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ