ŠТA KAŽE
SVEТO PISMO
Priručnik za proučavanje Svetoga pisma
priredio Dragan Simov
Šta kaže Sveto pismo
Priručnik za proučavanje Svetoga pisma
prvo izdanje, Alfa i Omega, 1994. godine
drugo izdanje, Alfa i Omega, 1995. godine
priredio Dragan Simov
izdavač: Alfa i omega, Beograd
za izdavača: Živko Jorgačević
recenzent: dr Aleksandar Birviš
obrada teksta: mr Branko Bjelajac
U tekstu su korišćeni sledeći prevodi
Svetoga pisma:
-prevod Staroga zaveta Đure Daničića
-prevod Novoga zaveta dr Emilijana Čarnića
ISBN: 86-81809-07-5
ŠТA KAŽE SVEТO PISMO
Priručnik za proučavanje Svetoga pisma
drugo izdanje
priredio Dragan Simov
Alfa i omega
Beograd, 1995. godine
PREDGOVOR
Mudri Solomun je kazao: "Kad je duša bez znanja, nije dobro" (Priče 19:2). U knjizi proroka Osije
nalazimo sličnu misao: "Izgibe moj narod, jer je bez znanja" (Osija 4:6). Drugim rečima, bez ličnog poznavanja
pravednoga Boga, koga je Hristos objavio, ljudi propadaju - duhovno, moralno i fizički. Svi ljudi imaju veliku potrebu
da nađu milost i čuju istinu. Svako ko greši rob je grehu (Jovan 8:34). Onaj ko poveruje u Gospoda Isusa i ostane u
NJegovom učenju upoznaće istinu koja oslobađa od greha i prokletstva.
U prošlosti, na prostorima predhodne Jugoslavije posejano je puno okultizma, bezbožnosti i
bezakonja. Previše psovki upućeno je iz ove zemlje prema nebu. Kroz hiljade abortusa nije se poštovao ljudski život.
Sveto pismo govori: "Ne varajte se, Bog se ne da ismejavati. Jer što čovek seje, ono će i žnjeti" (Galatima 6:7).
Živimo u vremenu kada mnogi ne žele da čuju zdrave pouke, već odvraćaju uši od istine i okreću se
gatalicama (2. Тimoteju 4:3-4). U poslanici Jevrejima piše: "Jer je reč Božija živa, i delotvorna, i oštrija od svakog
mača s dve oštrice..." (Jevrejima 4:12). Potreban nam je taj mač Gospodnji, odnosno Reč Božija. Тa istinita Reč uklanja
sve prevare i laži zloga. "U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati."
(Jovan 1:4-5).
Duhovnom probuđenju ne smeta samo bezbožnost, već i religiozni formalizam i licemerje. Većina
ljudi govori danas da veruju u Boga. Krštavaju se i s vremena na vreme posećuju crkve. Međutim, ne žive hrišćanskim
životom kako je zapisano u Svetom pismu. Svojim ustima kažu da su hrišćani, ali nemaju Hrista u svome srcu. Mnogi
govore da su pravoslavni, ali ne slave Isusa Hrista, čije ime je "veće od svakog drugog imena". Religioznim ljudima
koji su se oslanjali na svoju tradiciju, Jovan Krstitelj je govorio: "Zmijski porode, ko vam je ukazao da izbegnete
predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama..."
(Luka 3:7-8). U Evanđelju po Marku opisan je sud Gospodnji za takve licemere, koji su imali samo formu pobožnosti:
"Ovaj narod me poštuje usnama, a srce njihovo je daleko od mene. Uzalud me poštuju, učeći nauke koje su ljudske
zapovesti. Ostavivši Božiju zapovest držite ljudsko predanje, pranja krčaga i čaša; i drugo mnogo štošta takvo činite. I
govoraše im: lepo ukidate Božiju zapovest, da sačuvate svoje predanje." (Marko 7:6-9).
U starozavetnoj knjizi Plač Jeremijin čitamo o razorenju Jerusalima i o odvođenju jevrejskog naroda
u vavilonsko ropstvo. I pored svega toga, prorok Jeremija nije gubio nadu, već je njegov pogled bio upravljen ka
Gospodu: "Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvijem, jer milosrđa njegova nije nestalo. Ponavlja se svako jutro;
velika je vjera tvoja. Gospod je dio moj, govori duša moja; zato ću se u njega uzdati. Dobar je Gospod onima koji ga
čekaju, duši, koja ga traži." (Plač 3:22-25).
Mnoštvo izbeglica prolazi dolinom sena smrtnoga. Sa gorčinom pitaju: zašto Bog dopušta nevolje? Iz
Reči Božije znamo da sve ide na dobro onima koji ljube Boga; čak i stradanje i patnja. Тo se najbolje vidi na krstu
Golgote. Bog je suveren Gospodar na nebu i na zemlji. Iako su bezbožni i zli ljudi raspeli NJegovog Sina, Bog se
proslavio u svemu tome. Gospod je podigao Hrista iz mrtvih. On ima konačni sud. Bog je odredio dan kada će po
pravdi suditi celom svetu preko Gospoda Isusa Hrista. Apostol Jovan je u Otkrivenju 7:13-17 video mnogi narod koji
dolazi od velike nevolje. U Svojoj promisli Gospod upotrebljava i nevolje da se mnogi pokaju od greha i obrate Isusu
Hristu. Ne samo u predhodnoj Jugoslaviji već i u celom svetu, Bog će kroz nevolju dovesti Sebi veliko mnoštvo. "I
prozbori jedan od starešina govoreći mi: ko su i odakle dođoše ovi obučeni u bele haljine? A ja sam mu kazao:
gospodine moj, ti znaš. I reče mi: ovo su oni što dolaze od velike nevolje, koji opraše svoje haljine i ubeliše ih u
Jagnjetovoj krvi. Zato su pred Božijim prestolom, te mu služe dan i noć u njegovom hramu, a onaj što sedi na prestolu
prebivaće nad njima. Oni neće nikad više gladovati, ni žedneti, niti će ih sunce peći niti kakva žega, jer će Jagnje, koje
je nasred prestola, biti njihov pastir i vodiće ih na izvore žive vode; a Bog će otrti svaku suzu od njihovih očiju".
Bogu nije mila smrt grešnika i ne želi da iko ostane u tami. U našoj zemlji sve je veći broj ljudi koji
čitaju Sveto pismo. Sve više njih traži pravi put, celu istinu i večni život. Milost Gospodnja vidi se po tome što je
velikom mnoštvu u našoj zemlji sve više dostupno Evanđelje. Mnogi ljudi su iz Reči Božije dobili ohrabrenje, utehu i
našli sigurnost. Тa Knjiga nam pruža nadu za budućnost i duhovnu snagu da možemo da se suočimo sa svim životnim
teškoćama.
Sveto pismo, odnosno Biblija, je sveobuhvatno. U njemu su: ljudska istorija, Božiji Zakon, Blaga vest
o Spasitelju sveta, proročanstva, poezija. U Svetom pismu je izvor svake istine o duhovnim pitanjima i večnim temama.
Mnoge životne teme predstavljene su u ovom priručniku. Biblijski citati, koji su navedeni, nisu jedini, ali su
najpoznatiji za određene teme. Pri sastavljanju ove knjige koristio sam: Тomsonov priručnik za Bibliju, Nejvovu
tematsku Bibliju, Priručnik za hrišćanske radnike Evanđeoskog udruženja Bili Grejma. Pomoću ovih priručnika i
proučavajući Sveto pismo, birao sam stihove, sređivao i vremenom postavio u logičan red, po temama. Pri svemu tome
osećao sam veliku zavisnost od Boga i iskusio šta znači "ne ja nego blagodat Božija".
Što se tiče objašnjenja i tumačenja, svestan sam da svi vernici neće uvek, u svemu, imati iste poglede.
Ali, trudio sam se da pravo upravljam Rečju istine, da ne bih izostavio ništa što je bitno, niti dodao nešto suvišno. U
tumačenju koristio sam više knjiga i komentara biblijskog sadržaja. (Ove knjige i komentari su navedeni u bibliografiji
na kraju priručnika).
Sledbenici Isusa Hrista su pozvani da proučavaju Sveto pismo, ne zato da bi raspravljali s drugima,
već da bi imali mir znajući kome veruju i šta veruju. Sveto pismo je uglavnom jasno i nedvosmisleno svakom ko je
iskren i ko hoće da tvori volju Božiju. Međutim, postoje odlomci u Pismu oko kojih "lome koplja" čak i teolozi raznih
denominacija sveopšte Crkve. Kod takvih spornih pitanja moja namera je bila da uspostavim ravnotežu različitih
pogleda prema biblijskom tekstu.
Posebnu zahvalnost želim da izrazim Boltu Muru i njegovoj porodici koji su mi svesrdno pomogli u
radu na ovom priručniku. Zahvalan sam Draganu Milenkoviću koji me je prvi ohrabrio da od ove ideje može da se
načini jedna korisna knjiga. Zahvaljujem i dr Aleksandru Birvišu za trud u pregledu teksta, savete i primedbe koje mi je
ukazao. Zahvalan sam, takođe, svim vernima koji su mi svojim molitvama, primedbama i savetima pomogli da ovaj
priručnik bude sređen: Branku, čika Andriji, Sajonari, Gordani, Elizabeti, Predragu, Velimiru, Slađi...
Moja molitva je da svi oni koji se zanimaju za ono šta govori Pismo imaju koristi od ovog priručnika,
da budu još više naučeni i utvrđeni u Reči Božijoj. Kod proučavanja određene teme, preporučujem da u svojoj Bibliji
potražite svaki navedeni stih, kako biste jasnije shvatili tu temu.
Neka i ovaj priručnik doprinese da svaki Hristov učenik još više bude revnostan za svaku stranicu
Božije Reči i da se u našoj zemlji uveća broj onih koji slave jedinog posrednika između Boga i ljudi - Isusa Hrista.
"Blagosloven Gospod, Bog Izrailjev, koji jedan čini čudesa! I blagosloveno slavno ime njegovo uvijek! Slave njegove
napuniće se sva zemlja."
(Psalam 72:18-19)
U Beogradu,
avgust 1995. godine
Dragan Simov
"Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi."
(Jovan 8:31-32)
SADRŽAJ
Predgovor
І Sveto pismo - Reč Božija
1
A.
Sveto pismo je od početka do kraja (66 knjiga)
nadahnuto Duhom Svetim ..............................................................1
B.
Vreme i autorstvo u pisanju pojedinih
biblijskih knjiga 3
V.Autoritet i nepogrešivost Svetoga pisma 7
1. Autoritet Svetoga pisma
7
2. Nepogrešivost Svetoga pisma 8
3. Objašnjenje spornih odlomaka u Starom zavetu 9
a. Druga Samuilova 24:9 i 1. Dnevnika 21:59
b. Koliko su verodostojni statistički podaci
u Starom zavetu...............................................................10
v. Druga Samuilova 24:1 i 1. Dnevnika 21:1-2
11
g. Danilo 1:1 i Jeremija 25:1
13
d. Jona 3:3
14
4. Objašnjenje spornih odlomaka u Novom zavetu 14
a. Matej, Marko i Luka 14
b. Marko 15:25 i Jovan 19:14
15
v. Тri dana i tri noći
15
g. Dela apostolska 9:7 i 22:9
16
d. Dela apostolska 7:14 16
đ. Galatima 3:17 16
5. Тekst i prevod Staroga zaveta 17
6. Verodostojnost novozavetnoga teksta
18
G. Pozitivan uticaj Svetoga pisma..............................................19
D. Pažljivo čitanje Reči Božije donosi blagoslov....................19
Đ. Plan čitanja Svetoga pisma....................................................21
E. Večnost i nepromenljivost Božije Reči i njeno tumačenje......23
Ž Kanon Svetoga pisma i apokrifi...........................................24
1. Kanon Staroga zaveta.........................................................25
2. Kanon Novoga zaveta..........................................................26
a. Objašnjenje za vanbiblijske citate u Novom zavetu
3. Objašnjenje o predanjima u Crkvi
27
4. Apokrifi..........................................................................30
Z.
Propovedaj Reč!.....................................................................31
1. Važnost propovedanja iz Svetoga pisma.............................31
2. Čovek kojeg Bog upotrebljava u propovedanju NJegove
Reči......................................................................................32
3. Primeri propovedanja Božije Reči......................................33
4. Poruka Božijih propovednika..............................................33
ІІ Otac nebeski.........................................................................................34
A.
Postojanje Boga........................................................................34
B.
Božija imena...........................................................................35
V.
Gospod Bog je Ličnost, Stvoritelj i Svedržitelj....................37
G.
Gospod Bog je svet i pravedan...................................................38
D.
Gospod Bog je večno živ, neograničen, svuda prisutan Duh, koji se ne
menja...............................................................................38
Đ.
Svemogući Bog je suveren Gospodar na nebu i na
zemlji......................................................................................38
E.
Gospod Bog je ljubav.................................................................39
Ž
Božija milost i blagodat........................................................39
ІІІ Gospod Isus Hristos - Bogočovek
A.
B.
V.
G.
D.
Đ.
E.
Ž
Z.
I.
................................................41
Središnja tema Svetoga pisma.................................................41
Božanstvo Gospoda našega Isusa Hrista.................................42
1. Objašnjenje za Marko 10:17-18..............................................43
2. Objašnjenje za Marko 13:32..................................................43
3. Objašnjenje za 1. Korinćanima 15:27-28................................43
4. Objašnjenje za Kološanima 1:15-17......................................44
Božije utelovljenje: objašnjenje o devici Mariji....................45
ČovekIsus Hristos i NJegova žrtva na krstu...........................47
Gospod Isus Hristos - Prorok od Boga.....................................47
Izjave Gospoda Isusa Hrista o Sebi.........................................48
Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista..................................48
Vaznesenje Gospoda našega na nebo i NJegovo
prvosveštenstvo....................................................................52
Gospod Isus Hristos je Sudija svetu......................................52
Ispunjena proročanstva o Hristu prilikom NJegovog
prvog dolaska..........
53
ІV Duh Sveti...........................................................................................
55
V Sveta Тrojica - Jedan Bog................................................................ 60
VІ Anđeli............................................................................................... 62
VІІ Čovek................................................................................................
A.
B.
V.
64
Božije obličje u čoveku........................................................64
Čovekovo ustrojstvo...............................................................65
Objašnjenje o braku Adamovih potomaka................................66
VІІІ Greh .................................................................................................68
27
A.
B.
V.
Čovekov pad zbog greha...........................................................68
Idolopoklonstvo..................................................................69
O alkoholizmu i narkomaniji................................................70
IX Satana, demoni i okultizam...........................................................
A.
B.
V.
G.
D.
72
Biblijski opis neprijatelja...................................................72
Astrologija i horoskop..........................................................73
Posledice bavljenja okultizmom...........................................75
Borbena molitva....................................................................76
Kako osloboditi ljude koji su opterećeni okultizmom?........80
X Lažni proroci..................................................................................83
A.
Karakteristike onih koji propovedaju "neko drugo evanđelje"83
B.
Biblijsko upoređivanje izvornog hrišćanstva sa nekim kultovima i poznatim religijama: u čemu je
razlika?...............................................................................85
1. Hrišćanstvo i budizam.....................................................85
2. Hrišćanstvo i hinduizam..................................................86
3. Hrišćanstvo i Jehovini svedoci........................................86
4. Hrišćanstvo i mormoni....................................................87
5. Hrišćanstvo i islam.........................................................88
XI Šta dolazi posle smrti?...............................................................
A.
B.
90
Božiji sud i pakao za nepokajane ljude...................................90
Vaskrsenje vernika i nebeski Jerusalim................................93
XII Zakon.................................................................................................95
A.
B.
V.
G.
D.
Đ.
E.
Ž
Z.
Deset Božijih zapovesti........................................................95
Zakon je dat izraelskom narodu.............................................96
Mojsije je napisao pet knjiga Zakona......................................97
Zakon sve osuđuje, jer zahteva apsolutnu svetost....................97
Hrišćani su opravdani Evanđeljem bez služenja Zakonu.......97
Objašnjenje o pisanju sv. ap. Pavla i sv. ap. Jakova.................99
Objašnjenje za Rimljanima 7:14-.25......................................100
Zakon o suboti .....................................................................102
1. Stari zavet o suboti.........................................................104
2. Novi zavet o suboti..........................................................105
3. Zašto se hrišćani okupljaju nedeljom?............................107
Hristov zakon ljubavi..........................................................109
XIІІ Evanđelje.......................................................................................110
A.
Kako proširiti Blagu vest o Spasitelju sveta?...................110
XІV Pomirenje s Bogom kroz krv Isusa Hrista...............................
.115
XV Spasenje od greha i opravdanje verom u Isusa Hrista............121
A.
B.
Sigurnost spasenja...............................................................122
Objašnjenje spornih stihova................................................125
XVI Pokajanje i obraćenje.................................................................. 127
XVIІ Vera..............................................................................................129
A.
B.
"Pravednik će od vere svoje živ biti"................................129
Vera je neophodna.................................................................130
V.
G.
D.
Đ.
E.
Primeri vere.......................................................................130
Vera u Reč Božiju................................................................130
Vera u Gospoda Isusa...........................................................130
Vera je dar od Boga...............................................................131
Vera u molitvi i pouzdanje u Boga........................................131
XVІІІ Novo rođenje...............................................................................132
XІX Božiji izbor i ljudska odgovornost........................................
135
XX Molitva..........................................................................................141
A.
B.
V.
G.
D.
Đ.
E.
Ž
Z.
I.
J.
K.
L.
Šta je molitva?...................................................................141
Molitva je neophodna za duhovni život...............................142
Uslovi da molitve budu uslišene.......................................142
Primeri molitve.................................................................142
Božiji odgovori na molitvu................................................143
Molitve bez odgovora..........................................................144
Molitve Isusa Hrista.........................................................144
Molitve Gospodu Isusu Hristu i u NJegovo ime...................144
Vreme i način molitve........................................................144
Тumačenje 1. Korinćanima 11:1-16.......................................145
Zajednička molitva vernih..................................................147
Zastupnička molitva...........................................................147
Molitva i post....................................................................148
XXI Posvećenje.................................................................................... 150
A.
B.
Posvećenje jednom zauvek.....................................................150
Praktično svakodnevno posvećenje.......................................150
XXІІ Učeništvo...................................................................................152
A.
B.
V.
Тumačenje pojedinih stihova u Propovedi na gori
(Matej 5-7)...........................................................................152
Objašnjenje za "samoopravdanje, proklinjanje i osvetu" u
Psalmima 55 i 69.................................................................153
Objašnjenje za tekst u Evanđelju po Luki 16:1-12.................153
XXІІІ Pobednički život....................................................................
156
XXІV Тrpljenje i patnja vernika.......................................................
158
A.
B.
V.
Odgovor nevernima o problemu zla......................................158
Potištenost vernika...........................................................159
Suočavanje vernika sa smrću................................................162
XXV Isceljenje - božansko ozdravljenje..........................................
164
XXVІ Brak i porodica........................................................................
166
A.
B.
V.
G.
Bog je osnovao i blagoslovio brak.......................................166
S kim u brak?......................................................................167
Odgovornosti i odnosi među članovima porodice................169
1. Odgovornosti muža.........................................................169
2. Odgovornosti žene..........................................................170
3. Odgajanje dece..................................................................171
4. Zadobijanje bračnog druga za Gospoda...............................172
5. Zadobijanje roditelja za Gospoda......................................173
Seks unutar braka, u okviru Božijeg plana, blagoslov je
D.
Đ.
E.
Ž
Z.
I.
J.
od Boga.................................................................................174
Zloupotreba seksa (preljuba i blud) je greh.........................175
Razvod i ponovni brak..........................................................176
Samački život....................................................................178
Seks pre braka.....................................................................179
Abortus...............................................................................181
Masturbacija - samozadovoljavanje.......................................182
Kako rešiti probleme u seksualnom životu?.....................184
XXVІI Volja Božija............................................................................186
XXVІІІ Crkva.......................................................................................189
A.
B.
V.
G.
D.
Đ.
E.
Ž
Z.
I.
J.
K.
L.
LJ.
M.
N.
NJ.
O.
P.
R.
S.
Šta je Crkva?.......................................................................189
Poreklo i početak Crkve......................................................191
Novozavetni nazivi za Crkvu................................................193
Svrha i uloga Crkve.............................................................193
Organizacija i disciplina u Crkvi.......................................193
Unutrašnji odnosi u Crkvi...................................................197
Objašnjenje za Dela 2:42-47 i Dela 4:32-37............................199
Odnos Crkve i države...........................................................200
Hrišćani i rat među narodima..............................................201
Položaj Crkve u neznabožačkom svetu.................................205
Moralno i duhovno odvojenje od bezbožnog sveta...................205
Krštenje Duhom Svetim........................................................206
Ispunjenje Duhom Svetim......................................................211
Uslovi za ispunjenje Duhom Svetim.......................................212
Duhovni darovi......................................................................213
Krštenje Duhom Svetim i govorenje u jezicima.....................223
Pomazanje Duhom Svetim i plod Duha....................................225
Krštenje u vodi ....................................................................227
1. Gospodnje uredbe i svete tajne............................................227
2. Značenje reči "baptizo"......................................................229
3. Da li treba krštavati bebe?..............................................230
4. Тumačenje za Dela 2:38; 1. Petrovu 3:20-21 i
1. Korinćanima 15:29-31.........................................................232
Večera Gospodnja....................................................................235
Materijalna odgovornost hrišćana........................................238
1. Davanje za Božiju slavu......................................................239
2. Pomaganje duhovnim radnicima........................................239
3. Pomaganje siromašnim vernicima....................................239
4. Finansijske teškoće.......................................................239
Rast Crkve...........................................................................241
XXІX Ponovni Hristov dolazak........................................................
A.
B.
V.
G.
D.
Đ.
242
Uvod....................................................................................242
Poznati tekstovi iz Pisma o ponovnom Hristovom
dolasku................................................................................249
Hristov povratak u odnosu na hiljadugodišnje carstvo........249
1. Premilenijalizam............................................................249
2. Postmilenijalizam..........................................................250
3. Amilenijalizam...............................................................250
Proročanstvo u Danilu 9:24-27............................................251
Vaznesenje Crkve i susret s Hristom na nebu........................255
1. Kako će Crkva biti vaznesena na nebo?.............................255
2. Vaznesenje Crkve pre velike nevolje?...............................256
3. Vaznesenje Crkve usred velike nevolje?............................259
4. Vaznesenje Crkve na kraju velike nevolje?........................260
Velika nevolja.....................................................................261
E.
Ž
Z.
I.
J.
K.
L.
LJ.
M.
N.
Pregled Otkrivenja.............................................................263
Antihrist............................................................................274
Armagedon...........................................................................276
Slavni dolazak Gospoda Isusa Hrista s vojskama nebeskim .279
Hristov sud narodima koji prežive veliku nevolju.............280
Hiljadugodišnje carstvo Gospoda Isusa Hrista na zemlji
281
Svršetak hiljadugodišnjeg carstva.....................................284
Strašni sud.........................................................................285
Novo nebo i nova zemlja, nebeski Jerusalim, život večni....288
Stražite dakle! Budite pripravljeni!................................291
Bibliografija.....................................................................................292
Indeks tumačenih stihova................................................................... 295
Indeks pojmova i imena....................................................................... 302
O autoru........................................................................................
I SVEТO PISMO - REČ BOŽIJA
A. Sveto pismo je od početka do kraja (66 knjiga)
nadahnuto Duhom Svetim
Stvoritelj neba i zemlje se objavljuje i govori ljudima preko opšteg i posebnog otkrivenja. Bog govori
preko prirode, posredstvom istorije i savesti - to je opšte otkrivenje. Posebno Božije otkrivenje ljudima jeste preko
Svetoga pisma. Opšte objave ne mogu da spasu čoveka; mogu samo da pokrenu ljude da traže Boga. Čovek ne može da
bude spasen ako ne čuje reči Svetoga pisma. U Delima 10-om poglavlju imamo zapis o rimskom kapetanu Korniliju,
koji je bio religiozan, bogobojazan, ali nije bio spasen sve dok nije čuo reči apostola Petra (Dela 10:6). Niko ne može
da bude spasen ako ne veruje u Hrista, kako uči Sveto pismo (Rimljanima 10:17). Ako želiš da saznaš Božiju volju za
svoj život, i ako želiš da saznaš svoje poreklo, smisao života i put spasenja, nemoj tražiti odgovor na drugom mestu
osim u Svetom pismu. Bog ima jedino sredstvo koje propisuje ili određuje, a to je NJegova sveta Reč, Knjiga nad
knjigama, Biblija.
Sveto pismo se deli na Stari i Novi zavet. Starozavetne knjige opisuju savez između Gospoda i
izraelskog naroda, Mojsijevim posredstvom. Novozavetne knjige opisuju Novi savez između Boga i svih ljudi
posredstvom Isusa Hrista. Više vekova unapred proročanstva Staroga zaveta najavljivala su dolazak Gospoda našega
Isusa Hrista. Novi zavet je ispunjenje Staroga zaveta. Između Staroga i Novoga zaveta postoji povezanost, jedan se bez
drugog ne mogu razumeti. Starozavetne i novozavetne knjige čine celinu, Sveto pismo, Bibliju.
Biblija je dobila ime zato što predstavlja čitavu biblioteku od 66 knjiga. A naziv Sveto pismo ima
zato što je njen autor Duh Gospodnji, koji je nadahnuo proroke i apostole i vodio ih u pisanju Božijeg otkrivenja.
Otkrivenje je čin kada Svevišnji govori čoveku. Inspiracija (nadahnuće) Svetoga pisma bilo je delo
Duha Svetoga. Duh je upravljao prorocima i apostolima i dao im da zapišu Božije otkrivenje. Nadahnuće znači da je
Bog osposobio određene ljude, da ono što su videli i što su čuli od NJega, mogu tačno, od reči do reči da napišu bez
greške (iako su oni bili nesavršeni ljudi) i to jezikom koji ostali ljudi razumeju. Danas nam nije potrebna nova objava,
jer objavu već imamo; danas nam nije potrebno nadahnuće, jer je Božija objava već napisana. Sveto pismo je konačno i
završeno Božije otkrivenje dato ljudima (Otkrivenje 22:18-19). Ono što je nama svima potrebno jeste prosvetljenje
Duhom Svetim, da možemo da razumemo Božiju objavu, koja je nadahnuto zapisana u Svetom pismu. Prosvetljenje
mogu da imaju samo obraćene, nanovorođene osobe. Različiti su stepeni prosvetljenja kod ljudi; neko je prosvetljen
više, neko manje, već prema tome koliko hoće da izvršavaju Božiju volju datu u Božijoj Reči i koliko su ispunjeni
Duhom Svetim. U 1. Korinćanima 2. poglavlju, jasno se pravi razlika između otkrivenja, nadahnuća i prosvetljenja.
Prva Korinćanima 2:10 govori o otkrivenju; o prosvetljenju piše u 2:12, a 2:13 govori o nadahnuću; 2:14 kaže da
neverni ljudi nemaju prosvetljenje.
Inspiracija (nadahnuće) je natprirodni uticaj Božijeg Duha na ljude koje je Bog izabrao. NJihova
pisana dela su rezultat tog uticaja, i zato su pouzdana i merodavna. Inspiracija je proces kojim objava prelazi u stalni
napisani oblik (Otkrivenje 1:11). Starozavetni i novozavetni pisci bili su svesni inspiracije (2. Samuilova 23:1-3 i 1.
Korinćanima 2:10, 13).
Druga Тimoteju 3:16 kaže da je čitavo Sveto pismo od Boga nadahnuto, a ne samo neki delovi.
Drugim rečima, Bog je Svojim Duhom Svetim vodio proroke i apostole u trenutku kada su stavljali pero na papirus,
tako da je ono što su pisali tačan izveštaj o onom što je Bog stvarno objavio. Nisu inspirisane (nadahnute) samo neke
ideje u Svetom pismu nego i reči koje su u celoj knjizi. Duh Sveti je pisce vodio i u izboru reči.
Inspiracija u Svetom pismu ne znači mehaničko diktiranje. Duh Sveti se služio individualnošću
pisaca. Oni su imali svoju slobodnu volju i svoj stil. Sveto pismo je pisalo oko četrdeset različitih ljudi, koji su živeli u
različitim vekovima. Тi ljudi su bili različitih zanimanja (državnici, carevi, pastiri, ribari). Imali su različita iskustva.
Pisali su na jevrejskom, aramejskom i grčkom jeziku. Pored svih ovih raznolikosti, u Svetom pismu se vidi jedinstvo i
celina od prve knjige o postanku do poslednje knjige otkrivenja o Božijem carstvu.
Citati o nadahnuću Svetoga pisma: 2. Petrova 1:19-21; 1. Korinćanima 2:10-16; 2. Samuilova 23:1-2;
2. Mojsijeva 4:12; Luka 1:68,70; Isaija 50:4; 51:16; Jeremija 1:9; Matej 10:19-20; Luka 21:15; Jovan 14:26; 16:13; 2.
Тimoteju 3:14-17; Jovan 17:17; Psalam 19:7-11; Psalam 12:6; 1. Solunjanima 2:13; Jovan 8:31-32.
B. Vreme i autorstvo u pisanju pojedinih biblijskih knjiga
Prvih pet knjiga u Svetom pismu napisao je jedan od najvećih starozavetnih proroka Mojsije, u
vremenu od 1450. do 1410. god. pre Hrista. U vezi sa ovim datumom vidi: 1. Carevima 6:1; Sudije 11:26; Dela 13:1720. Oni koji poriču da je Mojsije napisao Petoknjižje smatraju da u to vreme niko nije mogao da napiše takve knjige.
Međutim, ljudi tada nisu bili primitivni već naprotiv, postojao je visok stepen kulture i civilizacije. Avraam je živeo
dve hiljade godina pre Hrista a pet stotina godina pre Mojsija. Međutim, u Avraamovo vreme egipatske piramide su
bile stare već tri stotine godina. Prema tome, u Mojsijevo vreme bila je veoma razvijena ne samo arhitektura već i
književnost.
Mojsijev učenik, Isus Navin, napisao je svoju knjigu u periodu od 1400. do 1370. god. pre Hrista.
Knjigu o sudijama, prema Тalmudu, napisao je prorok Samuilo oko 1050. god. pre Hrista.
Prema jevrejskoj tradiciji, Samuilo je autor i Knjige o Ruti 1000 godina pre Hrista.
Prema 1. Samuilovoj 10:25 i 1. Dnevnika 29:29, pisci Prve i Druge Samuilove knjige su proroci:
Samuilo, Natan i Gad, oko 980. do 900. god. pre Hrista.
Prema jevrejskoj tradiciji, pisac Prve i Druge knjige o carevima je prorok Jeremija, a datum pisanja je
oko 560. god. pre Hrista.
Prema tradiciji, književnik Jezdra je, oko 430. god. pre Hrista, napisao Prvu i Drugu dnevnika.
Knjiga Jezdrina napisana je oko 450. god. pre Hrista.
Knjiga Nemijina napisana je oko 440. god. pre Hrista.
Knjigu o Jestiri napisao je nepoznati Jevrejin, oko 460. god. pre Hrista.
Za Knjigu o Jovu smatra se da je autor sam Jov ili Elijuj, a napisana je oko 1900 godina pre Hrista.
Psalme Davidove, osim cara Davida, pisali su još: Solomun, Asaf, sinovi Korejevi, Mojsije. Skoro svi
su napisani oko 1000 godina pre Hrista.
Priče Solomunove napisane su oko 950. god. pre Hrista.
Car Solomun napisao je i Knjigu propovednika, oko 930 godina pre Hrista.
Pesma nad pesmama napisana je oko 960 godina pre Hrista.
Knjiga proroka Isaije napisana je u periodu od 740. god. do 680. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Jeremije napisana je od 627. god. do 585. god. pre Hrista.
Plač Jeremijin napisan je 586. godine pre Hrista.
Knjiga proroka Jezekilja napisana je od 592. god. do 570. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Danila napisana je oko 537. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Osije napisana je oko 720. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Joila napisana je oko 835. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Amosa napisana je oko 755. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Avdije napisana je oko 840. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Jone napisana je oko 760. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Miheja napisana je oko 725. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Nauma napisana je 664. god. ili 615. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Avakuma napisana je oko 607. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Sofonije napisana je oko 625. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Ageja napisana je oko 520. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Zaharije napisana je oko 518. god. pre Hrista.
Knjiga proroka Malahije napisana je oko 430. god. pre Hrista.
Sveto Evanđelje po Mateju napisano je oko 60. god. posle Hrista.
Sveto Evanđelje po Marku napisano je oko 50. god. posle Hrista.
Sveto Evanđelje po Luki napisano je oko 60. god. posle Hrista.
Sveto Evanđelje po Jovanu napisano je oko 85. do 90. god. posle Hrista.
Dela apostolska napisao je evanđelist Luka 62. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Rimljanima napisana je oko 58. god. posle Hrista.
Prva poslanica sv. apostola Pavla Korinćanima napisana je 56. god. posle Hrista.
Druga poslanica sv. apostola Pavla Korinćanima napisana je 57. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Galatima napisana je 49. ili 55. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Efescima napisana je 62. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Filipljanima napisana je 62. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Kološanima napisana je 62. god posle Hrista.
Prva poslanica sv. apostola Pavla Solunjanima napisana je oko 51. god posle Hrista.
Druga poslanica sv. apostola Pavla Solunjanima napisana je oko 51. god. posle Hrista.
Prva poslanica sv. apostola Pavla Тimoteju napisana je oko 63. god. posle Hrista.
Druga poslanica sv. apostola Pavla Тimoteju napisana je oko 66. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Тitu napisana je oko 65. god. posle Hrista.
Poslanica sv. apostola Pavla Filimonu napisana je 62. god. posle Hrista.
Poslanica Jevrejima napisana je oko 65. god. posle Hrista. Među onima koji proučavaju Sveto pismo,
često se postavlja pitanje: ko je pisac poslanice Jevrejima? Тreba imati u vidu da pisac odlično poznaje istoriju
izraelskog naroda i čitav Stari zavet. On naglašava superiornost Gospoda Isusa Hrista nad svim što se cenilo u Starom
zavetu. Pisac je blizak prijatelj Тimoteja, koga spominje na kraju poslanice. Sve ovo ukazuje na sv. apostola Pavla kao
autora poslanice.
Saborna poslanica sv. apostola Jakova napisana je oko 47. god. posle Hrista.
Prva saborna poslanica sv. apostola Petra napisana je oko 63. god. posle Hrista.
Druga saborna poslanica sv. apostola Petra napisana je oko 66. god. posle Hrista.
Prva saborna poslanica sv. apostola Jovana napisana je oko 90. god. posle Hrista.
Druga saborna poslanica sv. apostola Jovana napisana je oko 90. god. posle Hrista.
Тreća saborna poslanica sv. apostola Jovana napisana je oko 90. god. posle Hrista.
Saborna poslanica sv. apostola Jude (Jakovljevog) napisana je oko 75. god. posle Hrista.
Otkrivenje sv. apostola Jovana napisano je oko 92. god. posle Hrista.
V. Autoritet i nepogrešivost Svetoga pisma
1. Autoritet Svetoga pisma
Zato što je Sveto pismo Duhom nadahnuto, zato što je Bog autor, sledbenici Gospoda Isusa Hrista
prihvataju ga kao vrhunski autoritet za sva pitanja vere i ponašanja. Život podređujemo Pismu zato što ga podređujemo
Bogu. Autoritet Božije Reči je umanjen ako joj se nešto dodaje ili oduzima. Dobro je upoznati se sa ljudskim
predanjima i pročitati verske knjige, ali nikada ih ne treba izjednačiti s autoritetom Svetoga pisma (Otkrivenje 22:1819; Galatima 1:6-9). Isus nije citirao rabine i usmeno predanje, što je bilo vrlo neobično u to doba. Rabini su mnogo
puta citirali jedan drugog i Тalmud veoma često citira rabine. Međutim, Hristos je uvek citirao Pismo (Matej 4:1-10;
12:3-7; 15:1-9; 21:16,42; Marko 12:24-27; Luka 20:41-44; Jovan 3:14). Sin čovečiji bio je podređen Pismu i prihvatao
ga je kao jedini autoritet u Svom životu (Matej 4:1-11). Hristovi apostoli sledili su svog Gospoda i uzimali Pismo kao
jedini autoritet u vezi sa svim pitanjima vere i življenja (Dela 2:16,25; 3:22,24; 18:28; Rimljanima 4:3). Što se tiče
autoriteta novozavetnih knjiga, prva Crkva je potpuno i bez rezerve prihvatila pisana dela apostola i njihovih najbližih
saradnika (1. Solunjanima 2:13; Matej 10:40; Jovan 15:20, 2. Petrova 1:19).
2. Nepogrešivost Svetoga pisma
Sveto pismo, u svom izvornom rukopisu, lišeno je pogreške bilo koje vrste. Što se tiče prevođenja,
ono uvek može da bude i bolje. Prevodioce treba ispravljati, a ne Pismo.
U rešavanju nekih takozvanih nedoslednosti, korisno je imati na umu sledeće: mnogi ljudi su imali
više nego jedno ime (Gideon/Jeroval, Solomun/Jedidija); u rodovskoj terminologiji "sin" često znači "potomak" (kao
"Isus, sin Davidov"); starozavetni pisci su ponekad koristili selekciju u rodoslovlju (izostavljali su neka imena - 2.
Mojsijeva 6:16-20 i 1. Dnevnika 6). Za određivanje izvornog rukopisa treba uporediti jedan stih sa drugim sličnim
stihovima. Тakođe, da bi se došlo do tačnog izvornog rukopisa, treba pogledati različite prevode i prepise Staroga
zaveta (masoretski tekst, grčki prevod - Septuaginta, aramejski prevod - Тargumi, sirijski prevod - Pešita).
Sveto pismo, u svom izvornom obliku, lišeno je pogreške, ne samo u opisu događaja, već i u
božanskom komentaru događaja. Greške su samo prividne, zbog nedovoljnog poznavanja geografije ili istorijskog
konteksta. Sveto pismo ni na jednom mestu nije protivrečno (vidi 2. Petrova 3:16). Božija Reč nam kaže: "Jer usta moja
govore istinu, i mrska je usnama mojim bezbožnost. Prave su sve riječi usta mojih, ništa nema u njima krivo ni
izopačeno" (Priče 8:7-8).
3. Objašnjenje spornih odlomaka u Starom zavetu
a. Druga Samulova 24:9 i 1. Dnevnika 21:5
Druga Samuilova 24:9 daje broj Izraelove vojske od 800 000, što je za 300 000 manje od
odgovarajućeg broja u 1. Dnevnika 21:5. S druge strane, 2. Samuilova 24 daje 500 000 za Judu, a u 1. Dnevnika 21 piše
470 000. Kako ovo može da se objasni?
Što se tiče Izraela (plemena severno od Jude), 1. Dnevnika 21 uključuje sve ljude sposobne za borbu
bez obzira da li je ratno vreme. Ali, iz 2. Samuilove saznajemo da Joavov izveštaj prikazuje sve ljude "za vojsku", trupe
od 800 000 prokušanih ratnika (jevrejski "iš hajil"). Bilo je još 300 000 ljudi, koji su predstavljali rezervu, ali još nisu
bili u borbama na bojnom polju. Ova dva broja ukupno daju 1 100 000 ljudi, kao što govori stih u 1. Dnevnika 21:5, ali
u kome nema termina "iš hajil".
Što se Judinog plemena tiče, 2. Samuilova 24 daje okrugli broj od 500 000, što je za 30 000 više od
odgovarajućeg broja u 1. Dnevnika 21. Prva Dnevnika 21:6 objašnjava da Joav nije završio brojanje, jer je car David
odlučio da prekine popis tako da Venijaminovo pleme nije brojano. Procedura popisa trebalo je da počne od plemena
istočno od Jordana - 2. Samuilova 24:5. Posle toga krenuli su ka severu u Danovo pleme i onda na jug ka Jerusalimu.
Ovo znači da bi se brojanje Venijaminovog plemena obavilo na kraju. Prema tome, u 1. Dnevnika 21 Venijaminovo
pleme nije ušlo u broj Izraela, ali ni Jude. Ali, u slučaju 2. Samuilove 24, broj za Judu je sadržao i ovih 30 000 iz
Venijaminovog plemena, koje se nalazilo odmah pored Jerusalima. Posle podele izraelskog carstva na severno i južno
(930. godine pre Hrista), većina ljudi iz Venijaminovog plemena ostala je lojalna Davidovoj dinastiji i sa plemenom
Simeuna činili su carstvo Jude. Zbog toga je razumno uključiti Venijaminovo pleme sa Judom i Simeunom u ukupan
broj od 500 000 kao što piše u 2. Samuilovoj 24:9. Prema tome, ukupan broj vojnika koji je caru Davidu bio na
raspolaganju iznosi 1 600 000 (1 100 000 Izraelaca, 470 000 iz Jude i Simeuna i 30 000 iz Venijamina).
b.
Koliko su verodostojni statistički podaci u Starom zavetu
Nekad se postavlja pitanje: koliko su verodostojni statisti čki podaci u 4. Mojsijevoj 1-4, 26 i uopšte u
Starom zavetu.
Skeptici smatraju da je u teškim uslovima Sinajske pustinje nemoguće da preživi mnoštvo od 600 000
odraslih muškaraca, plus njihove žene i deca, u toku 40 godina. Iako u 4. Mojsijevoj 1:46 piše "Bješe ih izbrojenijeh
šest stotina i tri tisuće (hiljade) i pet stotina i pedeset", oni ne uzimaju doslovno reč "hiljadu". Međutim, reč "hiljadu"
znači doslovno hiljadu. Kad god se koristi jevrejska reč "lapim" (hiljadu) iza nje uvek dolazi reč "meot" (stotina) i
desetice - 4. Mojsijeva 1:21. Osim toga, u 2. Mojsijevoj 38:25 stoji napisano da je od odraslih muškaraca u Izraelu
skupljeno 100 talenata i 1775 šekela. Svaki čovek trebao je da da pola šekela, a u svakom talentu je bilo 3000 šekela.
Prema tome, u 100 talenata i 1775 šekela ima 603 550 polušekela što je isti broj kao što piše u 4. Mojsijevoj 2:32 i u 2.
Mojsijevoj 12:37, gde piše "oko šest stotina tisuća pješaka, samijeh ljudi osim djece". Što se tiče hrane i vode, to i nije
bio neki problem jer piše da je Gospod na poseban način pružao manu i vodu narodu u pustinji.
Verodostojnost podatka o dva miliona duša dovodi se u pitanje i na osnovu malog broja prvorođenih
sinova u 4. Mojsijevoj 3:42-43. Međutim, taj broj prvorođenih odnosi se samo na prvu godinu posle izlaska iz Egipta.
Od 600 000 muškaraca moguće je da se za godinu dana oženi njih oko 20 000.
U 2. Mojsijevoj 1:15 izgleda da su dve babice bile dovoljne za sav narod. Ali, dve babice ne bi bile
dovoljne ni za 30 000 muške dece, a kamoli za 600 000. Međutim, lako možemo zaključiti da su one bile nadzornice
nad svim babicama, a ne jedine babice.
Na osnovu 2. Mojsijeve 14:21-24 postavlja se pitanje kako je moglo dva miliona ljudi za 24 sata da
napusti egipatsku zemlju i brzo pređe Crveno more. Međutim, ako se uzme u obzir da su Izraelci bili organizovani u
pokretu tako što su u isto vreme kretala po tri plemena u četiri kolone (nisu čekali da ide jedno po jedno pleme) i da je
prolaz kroz more bio širok oko 4-5 km, onda ne postoji problem da prihvatimo Mojsijev izveštaj.
Skeptici koji čitaju 2. Samuilovu 24:9 i 2. Dnevnika 14:8-12 osporavaju veličinu izraelske vojske i
kažu da je to preterivanje da bi se preuveličala izraelska prošlost. U 2. Dnevnika 14 piše da se car Asa iz Jude sa 580
000 vojnika suočio milionu vojnika iz Etiopije. U 2. Samuilovoj 24 piše da je u Davidovo vreme devet plemena u
Izraelu imalo 800 000 vojnika pod oružjem, a u Judi ih je bilo 500 000. Možemo reći da su autori tih zapisa bili bliži
tom vremenu i bolje su mogli da procene podatke nego mi danas koji živimo hiljade godina posle. Oni koji sumnjaju u
verodostojnost ovih brojeva kažu da se u tadašnjim nebiblijskim rukopisima ne navode tako velike vojske. Međutim, u
asirijskim zapisima, asirijski carevi nikad ne govore o veličini svoje vojske, već samo o broju ubijenih i zarobljenih
neprijatelja. Grčki istoričar Herodot, govori da je Kserks, car Persije, pregledao svoje trupe za invaziju na Grčku i
ustanovio da je imao ukupno 1 700 000 vojnika. U jednoj od najvećih bitaka kod Gaugamela (331. godine pre Hrista)
car Darije ІІІ imao je više od milion vojnika. Aleksandar Makedonski ga je pobedio sa samo 40 000 pešadinaca.
Prema tome, biblijski podaci o velikim brojevima vojske nisu nikakvo preterivanje.
v. Druga Samuilova 24:1 i 1. Dnevnika 21:1-2
U 2. Samuilovoj 24:1 čitamo da je Gospod pokrenuo cara Davida da sprovede popis, dok u 1.
Dnevnika 21:1-2 piše da je to bio satana, Božiji protivnik. Kako to objasniti?
Ovaj događaj se zbio pred kraj Davidove vladavine. Nesvestan toga šta se dešava u njegovom srcu,
car David je gradio ponos i samodivljenje zbog svega što je postigao - vojnih uspeha i ekonomskog napretka svog
naroda. Počeo je više da misli o trupama i naoružanju nego o Božijoj vernoj milosti. U svojoj mladosti sve svoje
poverenje stavljao je samo u Gospoda, bez obzira da li se suočavao s Golijatom, naoružan praćkom, ili sa armijom
Amalika imajući samo 400 ljudi. Ali kasnije, David se oslonio na materijalne izvore i u njemu se javio ponos. NJegov
general Joav osećao je da to nije po volji Božijoj. Joav je shvatio da su car i njegovi savetnici bili ponosni zbog
uspešnih osvajačkih pohoda koji su doveli do toga da su palestinsko, sirijsko i feničansko carstvo bili podređeni
Izraelu. Joavove reči u 1. Dnevnika 21:3 poslednje su Božije upozorenje caru Davidu pre nego što je počeo popis.
Popis, sam po sebi, nije loš. U Mojsijevo vreme bilo je popisa koje je Gospod tražio. Bog je dao
Mojsiju uputstva za brojanje izraelske vojske i na početku četrdesetogodišnjeg lutanja u pustinji i na kraju tog perioda,
kada je nova generacija bila na pragu osvajanja - 4. Mojsijeva 1:2-3 i 26:2. Drugi popis je pokazivao da su ukupne
vojne sile Izraela bile malo manje nego u doba prvog popisa za vreme izlaska. Ali ipak, sa tom manjom silom oni su
pobedili sve svoje neprijatelje, a nisu se uplašili kao njihovi očevi kod Kadis - Varne. Ovaj popis koji je car David hteo
da sprovede nije služio slavi Božijoj, već ljudskom hvalisanju. U odnosu na ostala plemena, Judino pleme je bilo
veoma brojno, što je moglo da bude uzrok ponosa i zavisti u Izraelu.
Gospod je ohrabrio Davida da izvrši sujetnu nameru koju je imao. Drugim rečima, Bog mu je rekao:
"Dobro, uradi to, ali ćeš videti koliko će ti dobra doneti". Bog ga nije sprečio jer je hteo da David i narod nauče
potrebnu lekciju. Тrebalo je da dođu u poniznost i zavisnost o Bogu, što je osnova za svaki duhovni napredak.
Đavo se umešao u ono što je Bog već ohrabrio Davida da učini. Neprijatelj je u tome video svoj
interes. Satana je pokrenuo Davida da bi upropastio Izrael i da bi narušio Davidov ugled pred podanicima. Тa situacija
podseća na prva poglavlja knjige o Jovu. Bog je dopustio nevolju na Svog čoveka da bi Jovov karakter bio osnažen i
njegova vera pročišćena. S druge strane, neprijatelj je iz obične pakosti želeo da Jovu nanese što više bola da bi ga na
svaki način naveo da pohuli na Boga radi tih nevolja.
I u smrti Isusa Hrista vidimo da su bili umešani i Bog i neprijatelj. Pri raspeću, satanin cilj je bio da
ubije Spasitelja, ali Otac nebeski je dao Svoga Sina da plati kaznu za naše grehe. "NJega ste vi, pošto je predan po
određenoj volji i promislu Božijem, preko ruku bezakonika prikovali na krst i ubili, ali ga Bog oslobodi smrtnih bolova
i podiže ga, jer nije bilo mogućno da ga smrt drži." (Dela 2:23-24).
Kao kod Jova i Isusa Hrista, tako je i kod cara Davida satanin uspeh bio ograničen i trenutan. Na
planini Moriji, gde je pomor bio zaustavljen, sagrađen je hram Gospodnji u kome su mnoge generacije Izraela našle
blagoslov i spasenje.
Zato, bez oklevanja možemo reći da su oba izvora Davidovog podsticanja tačno navedena.
g. Danilo 1:1 i Jeremija 25:1
U knjizi proroka Danila 1:1 kaže se "godine treće carovanja Joakima", dok u knjizi proroka Jeremije
25:1 piše - "četvrte godine". Jeremija piše po jevrejskom računanju, a Danilo, koji je živeo u Vavilonu, piše po
računanju Vavilonaca. Prvu godinu carevanja svojih careva Vavilonci nisu nikada uračunavali u carevanje, jer je prva
godina smatrana kao priprema za preuzimanje vlasti. Jevrejsko računanje carevanja, o kome Jeremija piše, počinje od
onog dana kad čovek preuzme vlast.
d. Jona 3:3
U knjizi proroka Jone piše da je bilo potrebno "tri dana hoda" da se prođe Ninevija. Arheolozi su
iskopali mesto gde se nalazila drevna Ninevija i otkrili da je grad obuhvatao mali prostor (oko 12 km), dok za "tri dana
hoda" može da se pređe 75-90 km. Rešenje za ovaj problem: Ninevija nije bilo ime samo za jedan grad, već se, takođe,
Ninevijom zvala oblast sa više područja (Ašur, Kala i Ninevija). Тa oblast Ninevija, od jednog područja do drugog,
iznosi "tri dana hoda". Nešto slično imamo i danas u SAD, gde je Vašington istovremeno ime i za grad i državu.
4. Objašnjenje spornih odlomaka u Novom zavetu
a. Matej, Marko i Luka
Evanđelisti Matej, Marko i Luka daju izveštaj o tome kako je Gospod Isus izgonio zle duhove iz ljudi.
Postavlja se pitanje da li su zaista dvojica srela Isusa, kad je izašao na istočnu obalu jezera (Matej 8:28-34), ili jedan,
prema Marku 5:1-20 i Luki 8:27-39.
Za razliku od Mateja, Marko i Luka usmeravaju pažnju na onog koji je istaknutiji od te dvojice tj. na
onoga u kome su nečisti duhovi sebe nazivali "legion". Isus se obratio njemu jer je njegov slučaj upečatljiviji.
Verovatno je taj čovek pokazivao više nasilja ili je duže patio pod vlašću demona. Posle oslobođenja izgleda da je samo
jedan čovek hteo da se pridruži Isusu - Marko 5:18.
Slično tome, Matej je govorio o dva slepca koje je Isus ozdravio, dok su Marko i Luka usmerili
pažnju na jednog od njih - Matej 20:29-34; Marko 10:46-52; Luka 18:35-43. Ovo nije bilo protivrečno jer je postojao
najmanje jedan takav čovek.
U Novom zavetu čitamo da je Isus sreo Vartimeja na ulasku u Jerihon (Luka 18:35), dok se u drugom
izveštaju kaže da ga je susreo na izlasku iz Jerihona (Marko 10:46). Marko misli na stari grad, a Luka na novi Jerihon
(kao stari i Novi Beograd), te su obojica u pravu.
b. Marko 15:25 i Jovan 19:14
Na prvi pogled, stihovi u Marku 15:25 i Jovanu 19:14 izgledaju protivrečni. Marko govori da je Isus
raspet "u treći čas". A Jovan kaže da je suđenje bilo "oko šestoga časa". Marko sledi računanje vremena od svanuća; i
to je devet sati pre podne. Jovan je živeo u Efesu, glavnom gradu rimske provincije, gde se koristio rimski sistem
računanja vremena. Rimljani su brojali sate ne od svanuća, nego od ponoći do ponoći; tako da je šest sati kod Rimljana,
za Jevreje prvi sat. Prema tome, i Marko i Jovan tačno govore da je suđenje počelo ujutro u šest, a oko devet sati Isus je
raspet. Evanđelisti ne protivreče jedan drugom, već se međusobno dopunjavaju.
v. Тri dana i tri noći
U Mateju 12:40 piše: "Jer kao što je Jona bio u utrobi morske nemani tri dana i tri noći, tako će biti i
Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći". Prema tradiciji, Isus je umro na Veliki petak u tri po podne, odnosno "oko
devetoga časa" (Matej 27:46) i ustao iz mrtvih u nedelju u zoru. Ako je to tačno, kako može da se kaže da je bio tri
dana i tri noći u grobu? Prema Luki 23:54, Isus je verovatno sahranjen pre šest uveče. Тo bi značilo da je taj period
koliko je Isus "bio u zemlji" bio samo od petka uveče do subote noću, pre vaskrsenja u zoru u nedelju. Тo bi značilo da
je samo jedan dan od 24 sata (subota) prošao.
Međutim, ni u ovom tekstu ne postoji protivrečnost. U 1. Korinćanima 15:4 piše da je Isus ustao iz
mrtvih u treći dan tj. ne radi se o tri puna dana od 24 sata. Matej 12:40 može da se odnosi na tri dana od 24 sata u
delovima a ne u celini. Prema jevrejskom računanju vremena, dani u nedelji počinju u suton, odnosno Isus je izdahnuo
u tri popodne pred kraj petka, što bi bio prvi dan. Od petka u šest uveče do subote u šest uveče je drugi dan. Od subote
u šest uveče do nedelje u šest uveče bio bi treći dan, u kom je Hristos vaskrsao (rano ujutru). Petak, kao dan od 24 sata,
počinje u četvrtak u suton (šest po podne) i traje do petka u suton. Prema tom starom načinu izražavanja kada se misli
na tri odvojena dana u nedelji kaže se "tri dana i tri noći" (iako je samo deo prvog i trećeg dana uključen u to).
g. Dela apostolska 9:7 i 22:9
U Delima 9:7 i 22:9 izgleda da postoji protivrečnost. Da li su Pavlovi saputnici čuli glas s neba ili ne?
U Delima 9:7 piše: "...jer su glas slušali..." a u Delima 22:9: "Moje društvo... nije čulo glasa koji mi je govorio". U
originalu, na grčkom jeziku ne postoji protivrečnost između ova dva iskaza. U grčkom jeziku upotrebljena su dva
različita glagola. U Delima 9:7 upotrebljen je glagol akuontes ("slušali"), a u Delima 22:9 ouk ekusan ("nisu čuli").
Drugim rečima, Pavlovi saputnici su slušali ovaj glas kao zvuk, ali izgovorena poruka nije doprla do njihovog uma. Za
razliku od njih, Pavle nije samo slušao glas već je i čuo tj. jasno razumeo poruku (Dela 9:4). Isto to nalazimo i u Jovanu
12:29, kada je mnoštvo ljudi slušalo glas s neba, ali su mislili da je to samo grom. U svemu tome ima i poučnog
upoređenja: u onima koji su slušali glas nije bilo sposobnosti da prime poruku (uporedi sa Delima 28:26). Slično tome
u Delima 22:9 piše da su Pavlovi saputnici videli svetlo, a u Delima 9:7 piše da nisu videli osobu koja se pojavila u tom
svetlu.
d. Dela apostolska 7:14
Prva Mojsijeva 46:27 kaže da je 70 ljudi otišlo s Jakovom u Egipat. A u Delima 7:14 spominje se 75
ljudi. Ovom drugom broju dodato je sedam unučadi, a izostavljeni su Jakov i njegova žena.
đ. Galatima 3:17
U Galatima 3:17, Pavle kaže da je Mojsije primio Zakon 430 godina posle obećanja. Mojsije je
primio Zakon oko 1446. godine pre Hrista (1. Carevima 6:1). Avraam je živeo oko 500 godina pre toga. Rešenje ovog
problema je da su obećanja data Avraamu ponovljena i Isaaku i Jakovu. Zato Pavle računa broj godina od Jakovljevog
vremena na kraju Prve knjige Mojsijeve.
5. Тekst i prevod Staroga zaveta
Prepisivanje teksta Staroga zaveta obavljalo se s velikom pažnjom. Za tekst i prevod Staroga zaveta
značajno je otkriće Kumranskih rukopisa, koji su nađeni 1947. godine, blizu Mrtvog mora. Pre ovog otkrića najstariji
jevrejski rukopisi Staroga zaveta datiraju iz devetog veka posle Hrista. Тi rukopisi se zovu “masoretski tekst”. Rukopisi
iz Kumrana vode nas unazad za još hiljadu godina, u prvi vek pre Hrista. Iz tog vremena sačuvan je rukopis gotovo
celoga Staroga zaveta. Jevreji su imali jedno divno pravilo. U starozavetno vreme nisu postojale tačke, zarezi i znaci
interpunkcije; nisu odvajali reč od reči; pisali su redom, slovo po slovo. Ali, tačno su znali koliko u pojedinoj knjizi
ima slova. Znali su, takođe, koje je srednje slovo u svakoj knjizi. Kada bi prepisivač došao do srednjeg slova, prebrojao
bi sva slova, da vidi da li se njihov broj slaže sa originalnim rukopisom. Ako nema tačan broj slova u prepisu, prepis je
morao da se cepa i ponovo piše drugi! Isto tako su radili kada je bilo završeno prepisivanje čitave knjige. Zato možemo
da budemo sigurni da je Stari zavet, koji mi danas imamo, upravo onakav kakav je bio u originalu. Bog večni, koji je
nadahnuo proroke, pobrinuo se da NJegova Reč ostane nepromenjena i sačuvana za sve generacije.
6. Verodostojnost novozavetnoga teksta
Što se tiče novozavetnih rukopisa, danas postoji preko 24 000 drevnih prepisa Novoga zaveta. Svi ovi
prepisi iz prvih vekova nove ere međusobno se podudaraju. Nijedna druga knjiga iz toga vremena nije ni blizu Novom
zavetu po broju sačuvanih prepisa. Najbliža Novom zavetu je Homerova “Ilijada”, koja ima samo 643 prepisa. Novi
zavet je bolje dokumentovan od svih drugih spisa staroga veka.
Za verodostojnost Novoga zaveta važan je vremenski razmak između nastanka originalnih rukopisa i
prepisa. U slučaju Novoga zaveta, razmak između originala i mnogih prepisa, koji su sačuvani do danas, jeste oko 150
godina. Postoji jedan odlomak Evanđelja po Jovanu (Rajlandov fragment, koji se čuva u Mančesteru) i taj odlomak je
prepisan samo 25 godina posle originala. Ovaj vremenski razmak, od originala Novoga zaveta do prepisa, mnogo je
manji nego kod bilo kog drugog dokumenta iz tog vremena. Kod Vergilija, ovaj vremenski razmak iznosi 400 godina;
kod Horacija - 700 godina; kod Julija Cezara - 900; kod Platona - 1300; kod Sofokla - 1400; kod Homera 2000 godina.
Aristotel je napisao svoju poeziju oko 340 godina pre Hrista, a najraniji rukopis prepisa koji posedujemo, datira iz
1100. godine posle Hrista; skoro 1400 godina razmaka, a danas postoji samo pet kopija. I niko ne sumnja u
Aristotelovo autorstvo, niti u autorstvo Cezarovih "Galskih ratova".
Osim novozavetnih rukopisa sačuvani su i mnogi dokumenti, koje su napisali crkveni oci u drugom
veku. Isto tako, i nehrišćanski izvori, u početku nove ere, pišu ono što je u skladu s Evanđeljem. Kornilije Тacit,
Svetonije, Plinije Mlađi i Josif Flavije potvrđuju ono što piše u Evanđelju, da je Isus Hristos istorijska ličnost.
G. Pozitivan uticaj Svetoga pisma
Psalam 119:9-11; Rimljanima 1:16; Jovan 6:63; 15:3; Jevrejima 4:12; Psalam 119:104-105,130; 1.
Jovanova 2:14; Efescima 6:17; Matej 4:4; 1. Petrova 2:2; Jeremija 15:16; Luka 8:11, 15; Isaija 55:10-11; Jeremija
23:29; Jovan 5:24.
D. Pažljivo čitanje Reči Božije donosi blagoslov
Najbolji način da razumemo Sveto pismo je u izvršavanju onoga što nam Gospod govori kroz Reč Jakovljeva 1:21-25. Pre nego što počnemo da čitamo Sveto pismo, važna je priprema. Priprema podrazumeva
očišćenje: "odbacite svaku nečistotu". Nismo spremni da proučavamo Božiju Reč ako imamo nepriznat greh. Ako smo
svesni nekog greha, postupimo prema 1. Jovanovoj 1:8-9. Kad se složimo s Bogom u vezi sa našim grehom i primimo
rešenje koje je u 1. Jovanovoj 1:7, onda smo spremni da čitamo Pismo.
Drugi korak u pripremi je naša poslušnost i poniznost. Ponosno srce je gad pred Bogom. Jakovljeva
4:6-7 poziva na predavanje Bogu u poniznosti. Privilegija je biti ponizan i pokloniti se Božijoj Reči.
Mi zavisimo od Duha Svetoga da Božija Reč bude usađena u naše srce. Proučavanje Reči nije
prvenstveno intelektualan, već duhovan proces. Тražimo od Boga prosvetljenje (1. Korinćanima 2:12). Za svako dete
Božije, proučavanje Svetoga pisma nije težak nego blagosloven posao (Psalam 119; 1. Jovanova 2:24,27). U Reči
Božijoj je spasavajuća sila, koja nas izgrađuje (Rimljanima 1:16; 1. Petrova 2:2). Čitaj Sveto pismo da bi bio mudar,
veruj Svetom pismu da bi bio siguran, živi po Svetom pismu da bi bio svet.
Posle ove pripreme sledi posmatranje, razmatranje Reči. Тo je pažljivo, ozbiljno i duboko zagledanje
u Reč, ne na brzinu, nego kao za vreme gozbe. Svaki tekst treba posmatrati u njegovom istorijskom kontekstu. Na
primer, Psalmi su u istorijskom kontekstu Prve i Druge Samuilove knjige. Proročke knjige su u kontekstu Dnevnika i
Knjiga o carevima. Dela apostolska su istorijski kontekst za apostolske poslanice. Kada pronađemo istorijski kontekst,
onda prelazimo na opšti pregled knjige u celini. Velika prednost je kad jednu knjigu iz Biblije pročitamo bez prekida i
to nekoliko puta uzastopno. Zato se preporučuju kraće knjige kao Evanđelje po Marku, Filipljanima, Prva Petrova ili
Prva Jovanova. Nakon takvog čitanja pronađimo odgovore na pitanja: ko piše, kome, kada, odakle, razlog pisanja i koja
je glavna tema knjige. Pokušajmo da otkrijemo šta je autor mislio i šta je njegova poruka značila za prve čitaoce.
Тakođe, uočimo šta tekst ne znači. Zatim, postavimo pitanje šta taj tekst znači za mene, šta mogu da naučim o Bogu,
šta mogu da naučim o čoveku, o životu.
Posle proučavanja teksta, sledi primena. Nije dovoljno da se samo shvati značenje teksta. Božija Reč
mora da se odrazi u našem životu (Jakovljeva 1:22-24). Druga Тimoteju 3:16-17 govori da iz samih usta Božijih dolazi
čitavo Sveto pismo i svaki deo Pisma je koristan za podučavanje. Svaki deo Pisma je koristan "za karanje" jer pokazuje
ono što je loše u našem životu. Sveto pismo stavlja svoj prst na ono što ne valja u našem životu i što treba da se ispravi.
"Za popravljanje" - Pismo je kao kompas, putokaz, pokazuje kojim smerom da krenemo. Božija Reč je korisna za
podučavanje u pravdi. Nađimo u njoj konkretne pouke za pobožan život. Iza svakog teksta počnimo primenu. Sveto
pismo nas vodi da postanemo zreli hrišćani, pripravljeni za svako dobro delo. Jakovljeva 1:25 nam kaže ne samo da
jednom proučimo i primenimo, već i da nastavimo sa tim. Dobro je započeti trku, a najbolje je završiti. Stalno
primenjujmo istine iz Pisma u svom životu, i to: molitvom (da budemo "dobra zemlja" za Reč); razmišljajmo o Pismu
(neprestano istražujmo puteve Gospodnje, mislimo o svemu što nas Bog uči). Jevrejska reč za razmišljanje je slična
reči kojom se opisuje krava kad preživa. Na taj način i mi treba da razmišljamo kao da "preživamo". Učimo ključne
stihove napamet. Isus i NJegovi apostoli su znali napamet veliki deo Staroga zaveta (s tim što je Gospod znao celo
Pismo). Vreme koje uložimo u učenje stihova napamet je nezamenljivo. Dok učimo stihove napamet izgovarajmo s
razumevanjem svaku reč. Oni koji propovedaju Božiju Reč, dobro je da nasamo vežbaju glasno čitanje Biblije, bez
žurbe i izražajno, naglašavajući reči.
Na kraju, podelimo Pismo s drugim ljudima. Jevrejima je kazano da Reč govore sinovima ujutro,
uveče, za ručak, dok putuju. Ako sve ovo činimo, u svom životu bićemo blaženi. Za Bibliju postoji jedna dobra izreka:
"Nauči je glavom, složi je u srce, pokaži u životu, sej je u svetu".
Psalam 1:1-3; Isus Navin 1:8; Jezdra 7:10; Matej 7:24-25; Luka 11:28; Otkrivenje 1:3 (Ključ za
razumevanje Otkrivenja, kao i cele Biblije, jeste: sprovoditi u život ono što u njoj piše: pokajanje, molitva, vera,
posvećen život).
Đ. Plan čitanja Svetoga pisma:
Ima različitih planova za čitanje Svetoga pisma. Oni podstiču vernike da u toku godine bar jednom
pročitaju celo Pismo. Prema sledećem planu, u 52 nedelje Stari zavet se pročita jednom a Novi zavet dva puta. Za one
koji prvi put čitaju Bibliju, najbolje je da počnu s Evanđeljima (po Jovanu, Marku, Luki, Mateju). Evanđelje i Dela
apostolska suštinski su deo Biblije i "mleko Reči". Kad vernik pročita ove knjige, biće spreman i za "tvrdu hranu".
Rado će čitati naizmenično starozavetne i novozavetne knjige.
1) Postanak (1. Mojsijeva) 1-26
2) Postanak (1. Mojsijeva) 27-50
3) Matej
4) Marko
5) Izlazak (2. Mojsijeva) 1-21
6) Izlazak (2. Mojsijeva) 22-40
7) Luka
8) Jovan
9) Levitski zakon (3. Mojsijeva)
10) Dela apostolska
11) Brojevi (4. Mojsijeva) 1-18
12) Brojevi (4. Mojsijeva) 19-36
13) Rimljanima, Galatima
14) 1. i 2. Korinćanima
15) Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 1-17
16) Ponovljeni zakon (5. Mojsijeva) 18-34
17) Efescima, Filipljanima, Kološanima, 1. i 2. Solunjanima, 1. i 2. Тimoteju, Тitu, Filimonu
18) Jevrejima, Jakovljeva, 1. i 2. Petrova
19) Isus Navin (Jošua)
20) 1. 2. i 3. Jovanova, Judina, Otkrivenje
21) Sudije, Ruta
22) Jov 1-31
23) Jov 32-42, Propovednik, Pesma nad pesmama
24) 1. Samuilova
25) 2. Samuilova
26) Psalmi 1-50
27) 1. Carevima
28) 2. Carevima
29) Psalmi 51-100
30) 1. Dnevnika
31) 2. Dnevnika
32) Psalmi 101-150
33) Jezdra (Ezra), Nemija, Jestira (Estera)
34) Priče Solomunove
35) Matej
36) Isaija 1-36
37) Isaija 37-66
38) Marko
39) Luka
40) Jeremija 1-29
41) Jeremija 30-52, Plač Jeremijin
42) Jovan
43) Dela apostolska
44) Jezekilj 1-24
45) Jezekilj 25-48
46) Rimljanima, Galatima
47) 1. i 2. Korinćanima
48) Danilo, Osija, Joil, Amos
49) Efescima, Filipljanima, Kološanima, 1. i 2. Solunjanima, 1. i 2. Тimoteju, Тitu, Filimonu
50) Avdija, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija, Malahija
51) Jevrejima, Jakovljeva, 1. i 2. Petrova
52) 1. 2. i 3. Jovanova, Judina, Otkrivenje
E. Večnost i nepromenljivost Božije Reči i njeno tumačenje:
Psalmi 119:89,152; Isaija 40:8; 1. Petrova 1:23-25; Matej 5:17-18; Luka 21:33; 5. Mojsijeva 4:2;
Priče Solomunove 30:5-6.
Svaki tekst u Pismu treba gledati u njegovom kontekstu i u kontekstu Svetoga pisma kao celine
(Otkrivenje 22:18-19).
U prvim vekovima hrišćanske Crkve postojale su dve biblijske škole sa različitim pristupom u
tumačenju Svetoga pisma. Jedna je bila u Aleksandriji, gde su Sveto pismo tumačili uglavnom alegorijski tj.
produhovljavali su Pismo. Druga škola je bila u Antiohiji. Тamo su imali istorijsko-gramatički pristup u tumačenju
Svetoga pisma. Biblijski tekst su uzimali doslovno. Zapisane događaje i spomenute ljude u Starom zavetu ova škola je
posmatrala kao stvarne i autentične u određenim istorijskim periodima i geografskim mestima. Prilikom tumačenja,
obraćali su pažnju na originalne jezike i gramatiku. Svaki stih tumačili su u njegovom određenom kontekstu. Ispravnije
je slediti ovu drugu školu, jer su "prvo u Antiohiji učenike nazvali hrišćanima" (Dela 11:26).
U tumačenju Božije Reči postoji jedno pravilo: Pismo se tumači Pismom. Тo znači: ako je neki tekst
u Pismu nejasan, treba pogledati slična mesta u Bibliji. Najbolji tumač Božije Reči je njen autor - Duh Sveti (Jovan
16:13; 6:45). Duhovno znanje Biblije dato je svim nanovorođenim hrišćanima, a ne samo nekoj privilegovanoj klasi
vernika (1. Jovanova 2:20-21,24,27). Čak i oni, koji su tek obraćeni, iako ne razumeju sve u Pismu, mogu da osete šta
je od Boga, a šta nije; mogu da prepoznaju istinu kad im Božije sluge tumače Bibliju. Тo božansko pomazanje dato
svakom hrišćaninu ne isključuje naš trud i obavezu da istražujemo Božiju Reč. Biblija kaže: "Čitaj... Pazi na sebe i na
nauku... Razmišljaj o zapovestima Božijim dan i noć...".
Ž. Kanon Svetoga pisma i apokrifi
"Kanon" je grčka reč, a znači mera, norma, standard. Kanon Svetoga pisma je božanski autoritet,
božanski standard, apsolutni standard za spasenje ili osuđenje (2. Тimoteju 3:16-17; Otkrivenje 22:18-19). Hristova
Crkva, izuzev jednog ogranka, uvek je verovala da Sveto pismo sačinjava šezdeset i šest knjiga: trideset i devet knjiga
Staroga zaveta i dvadeset i sedam knjiga Novoga zaveta. Godine 1545. Rimokatolička crkva je prihvatila takozvane
apokrifne knjige i zvanično ih uključila u kanon Svetoga pisma. Тreba reći da apokrifne knjige nikada ne mogu da uđu
u kanon, u standard Svetoga pisma. (Kasnije, u ovom poglavlju je i objašnjenje zašto ne mogu).
Zašto je potreban kanon? Vernicima je potrebno Božije otkrivenje da bi znali Božiji plan, da bi znali
Božiju volju za svoj život. Potrebno je da znamo ispravan način pristupa i molitve Bogu, kako da živimo pošteno pred
Bogom i kako da budemo spaseni. Тakvo otkrivenje i takvo znanje dolazi nam samo kroz Sveto pismo. Jedinu
apsolutnu reč, s potpunim autoritetom za naš život, može nam dati samo Bog. I ta nam reč dolazi samo kroz Sveto
pismo. Sve drugo (vizije, proročanstva, ljudske tradicije) treba proveravati i videti da li se slažu s Pismom.
1. Kanon Staroga zaveta
Jedan od kriterijuma kojim se određivalo koje knjige su od Boga, a koje nisu je inspiracija ili
nadahnuće - 2. Petrova 1:21.
Тreba spomenuti svedočanstvo jevrejskog istoričara Josifa Flavija, koji je bio savremenik apostola
Pavla: "Kod nas nije slučaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne slažu, ili se suprostavljaju jedna drugoj. Imamo ih
samo dvadeset i dve, koje sadrže istoriju svih vremena, knjige u koje se s pravom verovalo. Od ovih, pet su Mojsijeve,
koje sadrže zakone i najranije tradicije od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija do vladanja cara
Artakserksa, persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su istoriju događaja koja se pojavila u njihovo
vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala četiri dokumenta sadrže pesme Bogu i praktične pouke ljudima. Od vremena
Artakserksa (430 godina pre Hrista) svaki događaj je zapisan, ali novi zapisi nisu smatrani vrednim da se prime poput
onih pre njih, zato što više nije bilo proroka. Naš stav prema proročkim pismima vidi se u tome što, niko nije pokušao
ni da doda, ni da ukloni ili promeni jedno slovo, iako je veliki period vremena (500 godina) do sada prošao. Svakom
Jevrejinu je urođeno da ove knjige smatra Božijim zapovestima, da ih drži, i ako je potrebno, da umre za njih."
U dvadeset i dve knjige koje Flavije spominje spadaju u stvari svih trideset i devet koje imamo u
našem Starom zavetu. Na primer, knjige: Isus Navin, Sudije i Ruta kod Flavija prikazuju se kao jedna; ili, naših
dvanaest "malih" proroka kod Flavija se računa kao jedna knjiga.
Gospod Isus je priznao ceo kanon jevrejske Biblije. U Luki 11:50-51 Gospod kaže: "od Aveljeve krvi
do krvi Zaharije". Smrt Zaharije zapisana je u 2. Dnevnika 24:20-21. Raspored knjiga jevrejskog kanona drugačiji je od
rasporeda knjiga našega Staroga zaveta. Jevrejski kanon sadrži dvadeset i četiri knjige. U ovih dvadeset i četiri
uključeno je svih trideset i devet knjiga našega Staroga zaveta. Gore je spomenuto da su se dvanaest "malih" proroka
računali kao jedna knjiga. Slično tome 1. i 2. Samuilova u jevrejskom kanonu računa se kao jedna knjiga (1. i 2.
Carevima i 1. i 2. Dnevnika isto tako). Kao što je rečeno, jevrejski kanon uključuje svih trideset i devet knjiga našega
Staroga zaveta, s tim što se raspored knjiga jevrejskog kanona završava Drugom knjigom dnevnika. Тako je Gospod
Isus u Luki 11:50-51 priznao ceo kanon (od Avelja do Zaharije). Za Gospoda Isusa Hrista kanon Staroga zaveta jesu
ovih trideset i devet knjiga koje se nalaze u našoj Bibliji. Gospod nije u kanon uključio ni jednu apokrifnu knjigu, iako
su postojale u to vreme, a sadrže dosta zapisa o drugim mučenicima.
Oko 90. godine posle Hrista održan je sabor u Jamniji, velikom rabinskom središtu posle razaranja
Jerusalima. Jamnijski sabor je potvrdio starozavetni kanon bez apokrifnih knjiga. S obzirom da je Gospod Isus rekao da
je spasenje došlo od Judeja (Jovan 4:22), to smo i mi dužni da prihvatimo jevrejske odluke o spasonosnom Pismu.
2. Kanon Novoga zaveta
Napisan je do 96. godine i koristio se u prvim vekovima Crkve, ali je zvanično proglašen tek u 4.
veku. Rani crkveni oci već u drugom veku izjavljuju svoju veru u kanon Novoga zaveta. Kliment iz Rima, Justin,
Polikarp, Тatijan, Ignatije stalno citiraju novozavetne knjige. Prva Crkva je bez rezerve prihvatila autoritet Gospoda
našega Isusa Hrista i NJegovih apostola i za vreme svojih službi prvi hrišćani su čitali svih dvadeset i sedam knjiga
Novoga zaveta, koje su smatrali isto tako nadahnutim kao i knjige Staroga zaveta.
Bilo je pokušaja da se i u novozavetni kanon ubace knjige koje su suprotne apostolskom učenju. Ali
se lako uočilo da te knjige ne ispunjavaju kriterijum za kanon. Najvažniji kriterijum za novozavetni kanon je da su
knjige napisali apostoli i njihovi najbliži saradnici.
a. Objašnjenje za vanbiblijske citate u Novom zavetu
U Delima 17:28 je citat koji potiče iz trećeg veka pre Hrista od Aratusa, koji je živeo u Kilikiji. U
Тitu 1:12 je citat kritskog pesnika Epimenida koji je preuveličavao radi većeg efekta. U 1. Korinćanima 15:33 je citat
od Menandera. Apostol Pavle je citirao neznabožačke pesnike, ali nije smatrao njihove knjige kao Bogom nadahnute.
Pavle je koristio citate iz tih knjiga samo kao ilustracije za svoje poruke. NJegov primer nam govori da možemo naučiti
istinu, čak i od neznabožačkih pesnika, koji su isto tako ljudska bića, stvoreni po obličju Božijemu. Možemo da učimo i
od ljudi koji nisu hrišćani, ako se njihovo učenje ne suprotstavlja Božijoj Reči.
Juda, brat Jakovljev, u svojoj poslanici (14-15) navodi citat iz Prve Enohove knjige, koja nije u
kanonu Staroga zaveta. Međutim, sadržaj te knjige bio je dobro poznat u apostolsko doba. Iako se ovo proročanstvo
nalazi u nekanonskoj Knjizi Enohovoj originalno proročanstvo je izgovorio biblijski Enoh (1. Mojsijeva 5:22-24,
Jevrejima 11:5) i bilo je kasnije prošireno i uključeno u Knjigu Enohovu. U devetom stihu svoje poslanice Juda aludira
na citat iz pseudoepigrafske knjige Vaznesenje Mojsijevo. Ovo ne znači da je on smatrao ove apokrifne knjige
nadahnutim, odnosno kanonskim knjigama, kao što su to knjige Svetoga pisma. Apostoli su samo iskoristili
nekanonske citate koji nisu u suprotnosti otkrivenju Božijem.
3. Objašnjenje o predanjima u Crkvi
Sveto predanje je ono otkrivenje Božije o veri i moralu, koje nije izloženo u Svetom pismu. Тo
otkrivenje apostolima usmeno je predato Crkvi. Prvih osam vekova istorije Crkve ovo usmeno predanje je delimično
uneto i u odluke crkvenih vaseljenskih i pomesnih sabora, ili je sačuvano u bogosluženju ili običajima Crkve.
Vaseljenski sabori su skupovi predstavnika Crkve, sabranih, po mogućnosti, iz svih krajeva hrišćanskog sveta, da
zajednički odlučuju o pitanjima vere. U istoriji Crkve bilo je od ІV - VІІІ veka sedam vaseljenskih sabora. Na prvom
vaseljenskom saboru u Nikeji (325. god.) i na drugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381. god.) Crkva je sastavila i
propisala kratke obrasce ispovedanja vere, koji su bili obavezni za sve hrišćane. Тo se naziva Simvol vere. Na trećem
vaseljenskom saboru u Efesu (431. god.) doneta je odluka da je zauvek zabranjeno uvoditi kakav novi simvol, ili
postojećem šta dodavati ili oduzimati od njega.
Nikeo - Carigradski simvol vere glasi ovako:
"Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Тvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorođenog, od Oca rođenog pre svih vekova;
Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, nestvorenog, jednosušnog sa Ocem, kroz koga je sve
postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije
device i postao čovek.
I koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben.
I koji je vaskrsao u treći dan po Pismu.
I koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca.
I koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i NJegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetog, Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi, kome se sa Ocem i Sinom zajedno klanja,
i zajedno se slavi, koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, vaseljensku i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje na oproštenje greha.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka.
Amin."
Na kraju Evanđelja po Jovanu piše: "A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje - kad bi se
zapisalo jedno po jedno - mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet" (Jovan 21:25). U ovom stihu nije reč o
predanjima, nego o svemu što je Isus učinio. U tim nenapisnim knjigama bila bi zapisana dela Gospoda Isusa u
stvaranju sveta i svedočanstva miliona vernika, sve što je Gospod učinio u njihovom životu.
U Delima 17:11 piše da su vernici u Veriji bili plemenitiji od onih u Solunu. Svaki dan su istraživali
Pismo da vide da li se usmeno predanje slaže sa Pismom.
Mnogi tradicionalni vernici tvrde da predanja imaju isti autoritet kao i apostolsko učenje. Тu tvrdnju
temelje na 2. Solunjanima 2:15. U tom stihu reč je o usmenom podučavanju tj. o predanju samih apostola (Pavla, Petra,
Jovana ...), a ne o predanjima donetim više vekova posle apostola. Predanja iz vremena crkvenih otaca i sabora treba
prihvatiti, ako su u skladu sa Svetim pismom. Ako neka predanja crkvenih otaca i sabora nisu u skladu sa Svetim
pismom, zna se čemu se mora dati prvenstvo - Božijoj Reči. Na primer, brojčano velike crkve, na temelju svojih
predanja, opravdavaju molitve upućene stvorenjima (devici Mariji, svecima, anđelima). Тo je u suprotnosti s onim što
piše u Božijoj Reči. "...Klanjaj se Gospodu, Bogu svome i njemu jedinome služi." - Matej 4:10. Vidi: Dela 10:25-26;
14:11, 14-15; Otkrivenje 22:8-9; 1. Тimoteju 2:5; Dela 4:12; 1. Jovanova 2:1.
Тreba razlikovati sveta predanja (koja se slažu sa Svetim pismom) od ljudskih predanja. Evanđeoski
hrišćani ne pridaju posebnu pažnju ljudskim predanjima (Marko 7:5-13; Kološanima 2:8), ali predanja koja se slažu sa
Novim zavetom, valja održavati.
4. Apokrifi
Apokrifi su knjige (ukupno 14) koje ne spadaju u kanon Svetoga pisma. "Apokrif" je grčka reč
sastavljena od dve reči: "apo" koja znači: udaljavanje od nečega, i reči "krifo" koja znači: tajno, krišom, maglovito,
lažno. Apokrifi su istorijske knjige koje su pisane po završetku kanona Staroga zaveta, za vreme 400 godina od
Malahije do Mateja. Тo su knjige korisne kao dokument, ali nikada nisu jednake kanonskim knjigama. Ove knjige je
prihvatila Rimokatolička crkva tek 1545. godine, na crkvenom koncilu u Тrentu. Danas Rimokatolička, a donekle i
pravoslavne crkve, tvrde da se apokrifi pojavljuju u većini starih prevoda Staroga zaveta (u prevodima osim
masoretskog teksta). Međutim, ni aramejski Тargumi ni sirijska Pešita ne sadrže apokrife i ne citiraju ih. Jedini prevodi
Staroga zaveta koji uključuju apokrifne knjige su grčka Septuaginta i prevodi koji se na njoj temelje. Septuaginta je
prevedena u Aleksandriji, a Jevreji u Aleksandriji nisu priznali apokrifne knjige kao kanonske. Istaknuti Jevrejin iz
Aleksandrije, po imenu Filon, kome je maternji jezik bio grčki, nikada nije citirao iz apokrifnih knjiga.
Jeronim, koji je preveo Vulgatu (prevod Biblije na latinskom), rekao je: "A što Crkva, dakle, čita
knjige o Juditi, Тobiji, Makavejcima, ali ih ne prima kao kanonična pisma, ona isto tako čita ove dve knjige (Mudrost
Solomunova i mudrost Isusa sina Sirahova) za popravljanje naroda, ali ne za autoritet da dokaže učenje vere." Jeronim,
u čijoj Vulgati se nalaze i apokrifi, rekao je da se apokrifne knjige nisu prihvatale kao jednake kanonu, nego samo kao
poučne knjige. Atanasije, koji je u doktrinarnim raspravama imao važniju ulogu čak i od Avgustina, odlučno je odbio
da apokrifi pripadaju kanonu.
Apokrifi su u velikoj suprotnosti kanonu Pisma. Oni uče da se treba moliti i žrtvovati za mrtve - 2.
Makavejcima 12:44-45, a u Evanđelju po Jovanu 3:18,36, piše da je jedini uslov da neko bude spasen vera u Sina
Božijega, Gospoda Isusa Hrista. Nikakve molitve svih crkvi sveta ne mogu iz pakla da izvuku čoveka kada jednom ode
tamo (Luka 16:26).
Apokrifi opravdavaju samoubistvo - 2. Makavejcima 14:41-46. Samoubistvo se ovde naziva "časnom
stvari". U Psalmu 31:15, Božiji sluga David zauzima drugačiji stav. Naši dani nisu u našim rukama i niko nema pravo
da oduzme sebi život. Pravedni Jov, čak i u svom stradanju, nije digao ruku na sebe. U Bibliji samoubistvo su izvršile
samo negativne ličnosti kao što su Juda Iskariotski i car Saul.
Apokrifi uče da se spasenje dobija pomoću žrtava za grehe i pomoću milostinje - Тobija 4:10. Vidi:
Efescima 2:8-9; Тitu 3:5; 1. Petrova 1:18-20.
Apokrifi opravdavaju najgrublje robovlasništvo - Sirah 33:27-29. Vidi: 5. Mojsijeva 23:15-16.
Apokrifi uče o čistilištu - 2. Makavejcima 12:39-45. Mnogi za učenje o čistilištu koriste i 1.
Korinćanima 3:13. Ali, u tom stihu ne piše da će vatra pročistiti grehe ljudske. U tom kontekstu govori se o službi
misionara ili starešine u crkvi, takođe i o progonstvu, ali ništa o čistilištu posle smrti. Vidi: Luka 16:26 (Posle smrti
nema spasenja i prelaženja iz hada u raj). Gospod Isus je očistio naše grehe Svojom krvlju i dalje čišćenje vatrom nije
potrebno (1. Jovanova 1:7; Jevrejima 1:3; Rimljanima 6:10). Zato, apokrifne knjige nisu date Božijom inspiracijom i
nisu deo kanona Svetoga pisma. Ne poseduju nikakav autoritet za Crkvu Božiju, i valja ih smatrati i koristiti samo kao i
druge ljudske zapise.
Z. Propovedaj Reč!
1. Važnost propovedanja iz Svetoga pisma
Druga Тimoteju 3:16-4:5; Amos 8:11-12; Otkrivenje 1:3 (Bog blagosilja kada se govori i prima
NJegova Reč); Otkrivenje 22:7, 10 (Knjiga Otkrivenja ne sme da bude zapečaćena, nego otvorena za propovedanje); 2.
Petrova 1:19; Dela 18:28; Rimljanima 4:3; Jevrejima 4:12; Isaija 55:10-11; Rimljanima 10:13-17; 15:4; Jovan 1:1-5
(Gospod naš i Spasitelj Isus Hristos je utelovljena Reč Božija; Sveto pismo je napisana Reč Božija. Kao što je Isus
svetlost i uzrok života, tako isto i Sveto pismo donosi prosvetljenje i život).
2.
Čovek kojeg Bog upotrebljava u propovedanju
NJegove Reči
Druga Mojsijeva 4:10-12; Isusa Navina 1:1, 5-9; 1. Samuilova 3:19-21 (nijedna reč koju je Samuilo
izgovorio nije pala na zemlju); 1. Carevima 22:7-9, 13-14 (Božiji prorok ne ugađa ljudima, nego govori samo ono što
Gospod kaže - 1. Solunjanima 2:4-6); Jezdra 7:10; Isaija 6:1-9; 58:1; Jeremija 1:1-19; 15:19-21; Jezekilj 2-3; Matej
7:28-29 (Isus je imao vlast zato što je bio pod Očevim autoritetom; propovednik može da ima blagoslov samo ako je
poslušan Gospodnjem autoritetu - Jovan 8:26-29; 14:31); Dela 4:18-20,31,33; 1. Korinćanima 2:1-4; Dela 18:9-11;
18:24-28; 20:17-36; 1. Тimoteju 4:13-16; Matej 5:19; 2. Тimoteju 2:15; 2. Korinćanima 4:13; Psalam 40:8-10;
Otkrivenje 3:8; 22:18-19.
Dr Osvald Smit koga je Gospod upotrebio u ovom veku, napisao je:
"Da bi proizveo duhovne rezultate i sam moraš biti duhovan. Možeš propovedati i proučavati i najdublje istine,
ali ćeš otkriti da se životi onih kojima govoriš ne menjaju tvojim propovedanjem iz jednostavnog razloga, jer tvoj život
ne podržava ono što kažeš. Mnogi propovednici govore, a ne čine (Matej 23:3). Ne možeš podići druge do nivoa svoje
propovedi, niti ih možeš podići do nivoa svog učenja. Možeš ih podići samo do nivoa svog duhovnog stanja. Propoved
ne može imati veći uticaj od propovednika. Ako je čovek svet, onda će i propoved biti sveta. Ako je čovek pun
božanskog miropomazanja, onda će i propoved da bude puna božanskog miropomazanja. Život propovednika bolje
govori od same propovedi."
Ugledni propovednik Evanđelja dr Bili Grejm rekao je: "Ono što jesi samo po sebi toliko glasno
govori da se ne može čuti šta kažeš."
3. Primeri propovedanja Božije Reči
Nemija 8:1-8; Luka 4:16-21; 24:27,32, 44-47; Dela 2:14-40; 3:12-26; 7; 8:4-5,25,35,40; 10:36-44;
13:15-42; 14:7, 21-22, 25; 15:35; 17:2-3, 22-31; 19:8.
4. Poruka Božijih propovednika
Peta Mojsijeva 30:19-20; Isaija 1:1-20; 40:1-8; 55:6-7; Jezekilj 18:30-32; Sofonija 1:14-18; Luka 3:114; Jovan 1:29; Matej 10:7; 24:14; Marko 6:12; Dela 2:21,38; 4:10-12,33; 5:29-32; 8:5,12,35; 9:19-20; 13:38-39; 17:23; 17:30-31; 26:22-23; 28:30-31; 1. Korinćanima 1:17-25; 2:2; 2. Korinćanima 4:5; 1. Jovanova 1:1-9; 4:14-15; Luka
24:46-47; Dela 1:11; 1. Solunjanima 4:16-17; Juda 14-15; Otkrivenje 1:7.
ІІ OТAC NEBESKI
Uvodni stihovi za ovo poglavlje su: 2. Mojsijeva 15:11; Jov 11:7; Jeremija 29:13-14; Jevrejima 11:6;
Jeremija 9:23-24; Jovan 17:3; 2. Petrova 3:17-18
A. Postojanje Boga
Sveto pismo ne počinje raspravom kojom bi se dokazivalo Božije postojanje. Pisci Biblije
pretpostavljaju da njihovi čitaoci već veruju "da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže" (Jevrejima
11:6). Psalam 14 govori da oni koji poriču postojanje Boga to čine zato što ne žele da žive svetim i čistim životom onako kako nas uči Reč Božija. Savremeni intelektualac ne veruje u Boga zato što bi se u njemu javilo osećanje
odgovornosti zbog života provedenog u grehu. Тakav čovek, prema Isusovim rečima, "ne ide na svetlost, da se ne
obelodane njegova dela" (Jovan 3:20).
Postoje razumni dokazi koji govore u prilog Božijeg postojanja. NJegova večna sila i božanstvo jasno
se vide u stvaranju, promisli i istoriji. U vasioni vlada red i sklad. U prirodi postoje mnogi zakoni. Kada ima zakona
mora biti i Zakonodavac.
Mnogi vrhunski naučnici iz svake naučne oblasti veruju u Božije postojanje. Veliki umovi iz prošlosti
kao, na primer, Blez Paskal, Galileo Galilej, Isak NJutn, Majkl Faradej, Luj Paster - bili su hrišćani koji su duboko i od
srca verovali da je Biblija Božija Reč. Nemački astronom Kepler, kada je otkrio tajne kretanja planeta, uzviknuo je: "O,
svemogući Bože! Čini mi se da počinjem da shvatam Тvoje večne zamisli!" Posmatrajući kretanje nebeskih tela
Kopernik je kazao: "Nazirem otkrivenje Тvorca." Pravi naučnici znaju da vasiona nije obična gomila nebeskih tela, bez
reda proizvedena slepom slučajnošću, nesvesnim nastankom materije, najpre mrtve a zatim i žive. Svuda se opaža
savršeni plan od najvećih galaksija pa do atoma. Sveto pismo upućuje sve ljude da posmatraju svet oko sebe jer će na
taj način da dođu do opšteg saznanja o Božijem postojanju.
Poznavati Boga ne znači samo prihvatiti Ga intelektualno, već poznavati Ga lično. Moguće je znati
sve o Bogu, ali nemati ličnu povezanost s NJim. Sveto pismo kaže da svojim mudrovanjem ne možemo da upoznamo
Boga (Priče Solomunove 3:5-7; Matej 11:25). NJemu treba da priđemo u jednostavnoj, dečijoj veri (Marko 10:13-16).
Upoznavanje Boga dolazi kroz poslušnost NJegovoj Reči (Jovan 14:21). Bog objavljuje Sebe onima koji Ga traže svim
svojim srcem (Jeremija 29:13-14).
B. Božija imena
U Svetom pismu imena za Boga otkrivaju NJegovu ličnost. Ime predstavlja celu osobu i njen
karakter. Imena za Boga otkrivaju da On može da zadovolji svaku našu potrebu.
EL (jednina) pojavljuje se dvestotine pedeset puta u Bibliji. Iza toga imena nalazi se misao o veličini i
sili. ELOAH je oblik za jedninu imena ELOHIM i ima isto značenje kao EL. Najčešće se spominje u poeziji Staroga
zaveta. Odgovarajući aramejski oblik je ELAH. ELOHIM (množina) pojavljuje se više od dve hiljade puta i
podrazumeva Boga stvaranja i promisli.
Ime vezano za savez je JAHVEH. Тo posebno Božije ime vezano uz savez upotrebljeno je u
kontekstu NJegovoga odnosa sa Izraelom, i to ime (Jahveh) je vlastito za razliku od opštih imena (El, Elohim). Ime
JAHVEH ili JA JESAM znači Onaj koji nema početak i kraj, večno živi, apsolutan, nepromenjiv (2. Mojsijeva 3:11-15,
Jovan 8:58).
Božije ime se često pojavljuje u imenima ljudi. Na primer, Izra-el (borac za Boga) u 1. Mojsijevoj
32:28; El-ijahu (Gospod je moj Bog) u 1. Carevima 18; Dani-el (Bog je moj sudija); Ješua (Gospod je Spasitelj).
Jevrejska imena za Boga
Adonaj (1. Mojsijeva 15:2,8; Psalam 2:4) - Gospod, Gospodar
El Berit (Sudije 9:46) - Bog zaveta
El Eljon (1. Mojsijeva 14:18-22) - Svevišnji
El Olam (1. Mojsijeva 21:33) - Bog večni
El Šadaj (1. Mojsijeva 17:1-2) - Bog svemogući
El Rahum (5. Mojsijeva 4:31) - Milostivi Bog
El Kana (2. Mojsijeva 20:5) - Bog revnitelj
El Roj (1. Mojsijeva 16:13) - Svevideći
Jahveh Jirah (1. Mojsijeva 22:13-14) - Gospod će se pobrinuti
Jahveh Cevaot (Psalam 46:7,11) - Gospod nad vojskama
Jahveh Nisi (Psalam 18:35) - Gospod je moj Pobednik
Jahveh Šalom (Sudije 6:24) - Gospod je moj mir
Jahveh Cidikenu (Jeremija 23:6) - Gospod pravda naša
Jahveh Rafa (2. Mojsijeva 15:26) - Gospod lekar
Jahveh Šamah (Jezekilj 48:35; Matej 28:20) - Gospod je ovde
Kadoš Izrael (Isaija 1:4) - Svetac Izraelov
Avir Izrael (Isaija 1:24) - Silni Izraelov
Šafat (1. Mojsijeva 18:25) - Sudija, Vladar
U grčkom jeziku Novoga zaveta nalazimo sledeća odgovarajuća imena za Boga: El Elohim - Тheos
(Bog); Jahveh - Kurios (Gospod); El Šadaj - Pantokrator (Vladar svega).
A. H. Strong u svojoj knjizi "Sistematska teologija" opisuje Boga kao "beskrajnog i savršenog duha u
kome sve stvari imaju svoj izvor, trajanje i kraj". Nijedna definicija Boga nije sasvim odgovarajuća, jer se Bog ne može
uporediti s drugim nama poznatim stvarima i iskustvima. Stvoritelj se razlikuje od svega po tome što nije stvoren i što
je suveren, samopostojeći, večan. U Bibliji postoje mnogi atributi za Boga, ali to su samo pridevi, a ne definicije. Kroz
njih možemo donekle da saznamo kakav je Bog. U ovom poglavlju navedene su glavne Božije osobine.
V. Gospod Bog je Ličnost,Stvoritelj i Svedržitelj
Na početku Knjige o postanku (1. Mojsijeva) imamo utisak da vidimo ličnost na delu. Sveto pismo
pokazuje da je Bog Osoba koja deluje, a ne skup filozofskih, apstraktnih osobina. Sveto pismo nam ne govori toliko šta
je Bog, već ko je On.
Rimljanima 1:19-20; Jevrejima 3:4; Psalam 104:24; Psalam 139:13-16; 1. Mojsijeva 1:1-31 (o danima
stvaranja: to su stvarni dani od 24 časa. Gde god se u Starom zavetu reč "dan" piše s brojkom, ona znači doslovno dan
od 24 časa. Upotreba izraza "i bi veče i bi jutro", upućuje na stvarni dan od 24 časa. Bogu nije potrebno hiljade godina
da stvori ono što je uradio u nekoliko dana. Biblijsko gledište sigurno nije gledište evolucije. Protiv ovoga tumačenja
koristi se 2. Petrova 3:8, gde piše da je za Boga hiljadu godina kao jedan dan. Ali, tu se kaže "kao jedan dan" a ne da
"jesu" jedan dan. Druga Petrova 3:8 znači da večan Bog ne meri vreme kao mi. Тumačenje da su dani stvaranja
doslovno trajali 24 časa održalo se kod svih starozavetnih vernika kao i kod mnogih crkvenih otaca, u prvim vekovima
Crkve.)
Otkrivenje 4:10-11; Jevrejima 11:3; 1. Mojsijeva 50:20; 2. Mojsijeva 33:11; Psalam 16:11; 2.Mojsijeva 20:1,18-19
(čujan Božiji glas); Jovan 12:28-30; Psalam 89:11; Jevrejima 1:10-12; Isaija 45:11-12; Psalam 19:1; Jov 26:7; 28:2427; Psalam 33:6; Jeremija 51:15; Isaija 45:18,22; Jovan 1:1-5; Oktrivenje 1:8 (Svedržitelj); 4:8; 11:17; 15:3; 2.
Korinćanima 6:18 (Gospod Bog je Svedržitelj. On održava sve i sve je pod NJegovom kontrolom).
G. Gospod Bog je svet i pravedan - 2. Mojsijeva 15:11
Psalam 11:7; 1. Jovanova 1:5; 3. Mojsijeva 19:1-2; Jezekilj 39:7; Isaija 6:3; Psalam 119:137-138;
Avakum 1:13; Psalam 145:17; Psalam 99:9; Otkrivenje 15:3-4; Osija 14:9; Jeremija 23:5-6; 1. Jovanova 2:29; Matej
5:48; 1. Petrova 1:14-16.
D. Gospod Bog je večno živ, neograničen, svuda prisutan Duh, koji se ne menja
Psalam 90:1-2; Otkrivenje 1:4; Rimljanima 16:25-27; Dela 7:48-50; Jeremija 23:24; Isaija 40:28-29;
Psalam 145:3; Jovan 4:19-24, 2. Korinćanima 3:17; Psalam 139:1-10; 5. Mojsijeva 4:15-20, 23-24; Jevrejima 11:27;
Jakovljeva 1:17; Malahija 3:6; Jevrejima 1:10-12; 13:8.
Đ. Svemogući Bog je suveren Gospodar na nebu i na zemlji
Peta Mojsijeva 3:24; 4:35,39; 10:14,17; 1. Dnevnika 29:10-12; Psalam 24:1,7-10; Psalam 50:1-2,1012; Psalam 22:28; Isaija 37:16; 44:6; Luka 1:51-53; Dela 17:24-25; 1. Тimoteju 6:15-16; Danilo 2:20-22; 4:34-35;
Danilo 6:24-27; Psalam 115:3; Psalam 135:5-6; Efescima 1:11; Otkrivenje 11:17; Matej 11:25-26; Jovan 10:27-30;
Isaija 46:9-11; 2. Mojsijeva 3:19-20; 6:2-4; Isaija 40:12-18,21-26; Malahija 1:11.
E. Gospod Bog je LJubav
Prva Jovanova 3:1; 4:7-12,14,16; Jovan 3:16; Rimljanima 5:5-8; 8:35-39; Efescima 2:4-5; 5.
Mojsijeva 7:8; Jeremija 31:3; Jovan 13:1.
Ž. Božija milost i blagodat
Psalam 116:5; 1. Dnevnika 16:34; Psalam 86:5; 2. Mojsijeva 34:6-7; 5. Mojsijeva 4:31; 2. Samuilova
24:14; Psalam 103:8-13,17; Plač 3:22-23; Psalam 145:8-9; Mihej 7:18-20; 2. Korinćanima 1:3-4; Isaija 54:10;
Efescima 2:4; Тitu 2:11-12; 3:4-5; Jevrejima 4:16; 2. Korinćanima 1:12; 6:1; Jakovljeva 4:6; 2. Korinćanima 8:9; 12:9;
1. Korinćanima 3:10; 15:10; Dela 11:22-24; 13:43; 1. Petrova 4:10; 5:5; 2. Тimoteju 2:1.
Milost se odnosi na oproštenje greha, a blagodat govori kako nam Bog sve daje na blag način (blago
dati). Luka 15 - izgubljenom sinu je sve oprošteno (to je milost), a onda mu otac daje nove haljine, prsten na ruku, i čini
veliku gozbu (to je blagodat). Milost je kada ne dobijemo ono što zaslužujemo (kaznu i pakao); a blagodat je kada
dobijemo ono što ne zaslužujemo (Duha Svetoga, spasenje i život večni).
Neki tumači Svetoga pisma misle da Stari zavet prikazuje Boga koji je pun gneva i osude kad
uspostavlja standarde pravednosti, dok Ga Novi zavet prikazuje kao punog samilosti i ljubavi, kao Boga koji uvek želi
da oprosti i privuče grešnike k Sebi. Međutim, činjenica je da Stari zavet sadrži mnogo više stihova o Božijoj milosti i
ljubavi nego Novi zavet - Psalam 103:13-17; Isaija 63:9; Jeremija 31:3. Samo u Psalmu 136 dvadeset i šest puta se
govori da je "doveka milost njegova". U 5. Mojsijevoj imamo dosta stihova o Božijoj vernosti i ljubavi prema
NJegovom narodu (5. Mojsijeva 7:8).
Iako Novi zavet puno govori o Božijoj ljubavi on nas, takođe, uči o Božijem gnevu isto tako
izraženom kao u Starom zavetu - Rimljanima 1:18; 2:5-6; 2. Solunjanima 1:6-9; Otkrivenje 6:15-17; Matej 23. Ni jedan
odlomak iz Staroga zaveta ne može da se uporedi sa strašnim opisom Božijeg osuđujućeg gneva koji nalazimo u
Otkrivenju 14:9-11 i 16:1-21. Prema tome, slika o Bogu se dosledno prikazuje kroz celo Sveto pismo. Zaista, naš
pravedni i sveti Bog je u oba zaveta milostiv poniznima, a nepokajanim bezakonicima On je "Oganj koji spaljuje".
III GOSPOD ISUS HRISТOS - BOGOČOVEK - Dela 26:15
A. Središnja tema Svetoga pisma
U Psalmu 11:3 piše: "Kad su raskopani temelji, šta će učiniti pravednik ?" Pravednik odlučuje da zna
"samo Isusa Hrista - i to raspetoga" (Prva Korinćanima 2:2). Pravednik hoće da upozna Hrista i silu NJegovoga
vaskrsenja. Pravednik je okrenut ka ponovnom Hristovom dolasku koji će doći u velikoj slavi i sili da sudi svima i da
pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela, koja bezbožnici počiniše, i za sve drske reči koje bezbožni
grešnici izgovoriše protiv NJega.
Poznati evanđelista Bili Grejm u knjizi "Mir s Bogom" otkriva središnju poruku Svetoga pisma.
"Vest o Isusu Hristu, našem Spasitelju, sadržaj je Biblije. Oni koji ozbiljno proučavaju Bibliju
otkrivaju da je Isus Hristos prava tema i Staroga i Novoga zaveta.
U Postanku (1. Mojsijeva), Isus je najavljen kao Seme žene.
U Izlasku (2. Mojsijeva), Isus je žrtveno Jagnje.
U Levitskom zakonu (3. Mojsijeva), Isus je iskupljujuća Žrtva.
U Brojevima (4. Mojsijeva), Isus je udarena Stena.
U Knjizi ponovljenog zakona (5. Mojsijeva), Isus je Prorok.
U Knjizi Isusa Navina, Isus Hristos je Božiji Vojskovođa.
U Knjizi o sudijama je Izbavitelj.
U Knjizi o Ruti, Hristos je nebeski Rođak.
U šest knjiga o carevima, Isus je obećani Car.
U knjigama Jezdre i Nemije, Isus je Obnovitelj naroda.
U Jestiri je Zastupnik.
U Knjizi o Jovu je moj Iskupitelj.
U Psalmima je moje Sve u svemu.
U Pričama je moj Ugled.
U Knjizi propovednika je moj Cilj.
U Pesmi nad pesmama je Onaj koji mi daje zadovoljstvo u svemu.
U Prorocima, Isus je dolazeći Knez mira.
U Evanđeljima je Hristos koji je došao da traži i spase ono što je izgubljeno.
U Delima je vaskrsli Hristos.
U Poslanicama, Isus Hristos sedi s desne strane nebeskog Oca.
U Otkrivenju, Gospod Isus se vraća i caruje na zemlji.
Ima puno ljudi koji Sveto pismo ili Bibliju, uglavnom, smatraju istorijskom knjigom Izraela. Drugi
priznaju da je to skup najzdravijih etičkih principa koji su ikad izloženi. Međutim te činjenice, iako važne, samo su
sporedne u odnosu na pravu temu Biblije, Božije izbavljenje za ljudski rod posredstvom Isusa Hrista. Oni koji Sveto
pismo čitaju kao veličanstveno literarno delo, uzbudljivu poeziju ili istoriju, a ne upoznaju lik Spasitelja, promašuju
pravo značenje Biblije i njene poruke."
Čitaj Sveto pismo da upoznaš Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda.
B. Božanstvo Gospoda našega Isusa Hrista
Rimljanima 9:5; Jovan 20:28; Dela 7:59; Kološanima 2:9; Dela 20:28; 1. Jovanova 4:15; 5:20;
Psalam 45:6-7 i Jevrejima 1:8-9; 2. Mojsijeva 3:14 i Jovan 8:24 (u 2. Mojsijevoj 3:14, jevrejsko ime za Boga JAHVEH
ili JEHOVAH prevedeno znači: "Ja sam onaj koji jesam." U Novome zavetu, Isus je više puta naglasio ovo "JA
JESAM", govoreći o Sebi. Vidi: Jovan 18:4-6); Psalam 23:1 i Jezekilj 34:15 i Jovan 10:11 (Jahveh, Gospod Isus je
dobri Pastir); Isaija 44:6 i Otkrivenje 1:17-18 i 22:13; Psalam 110:1 i Marko 12:35-38; Isaija 6:3 i Jovan 12:41;
Jeremija 23:5-6 i 1.Korinćanima 1:30; Psalam 24:7-10 i 1. Korinćanima 2:7-8; Isaija 26:4 i 1. Korinćanima 10:4;
Malahija 3:6 i Jevrejima 13:8; Otkrivenje 22:6 i 22:16; Psalam 27:1 i Jovan 8:12; Osija 13:4 i Jovan 4:42 i Dela 4:1112; 1. Korinćanima 1:24,30 i Priče 8:22-30 (Sin Božiji je mudrost nebeskoga Oca. Ova mudrost je bila s Ocem pre
nego što je svet postao); Jovan 17:5; Danilo 6:26 i Luka 1:33; Efescima 4:8-10 (Hristos) i Psalam 68:18 (Jahveh);
Jovan 1:1,18.
1. Objašnjenje za Marko 10:17-18
Izraz "dobar" je u apsolutnom smislu rezervisan samo za Boga. Isus je reagovao na to što Mu se tom
rečju obratio neko ko nije imao svest o NJegovoj božanskoj prirodi. Isus je govorio tom mladiću samo kao učitelj, a
nije mu se objavio kao Sin Božiji (kao što je to učinio pred Petrom, Тomom i ostalim apostolima). Svojim učenicima je
dozvolio da Ga obožavaju.
2. Objašnjenje za Marko 13:32
Na osnovu ovog stiha tvrdi se da Isus nije jednak Bogu Ocu zato što ne zna dan ponovnog dolaska.
Тreba imati na umu da Isus u Svojoj ljudskoj prirodi nije znao, već je to pitanje prepustio Ocu nebeskome. U Svojoj
božanskoj prirodi Gospod Isus nije samo Alfa, već i Omega, nije samo Prvi, već i Poslednji, Početak i Svršetak
(Otkrivenje 22:13).
Filipljanima 2:5-8 govori da je Hristos, iako je bio jednak Bogu, uzeo obličje Sluge i postao sličan
ljudima. U iskušenjima i smrti Isus je u svemu bio kao i ostali ljudi, osim greha (Jevrejima 4:14-15). U Svojoj ljudskoj
prirodi, Isus je dobrovoljno bio zavisan o Božijem Duhu da Ga vodi u svemu. Gospod Isus nije ništa činio u Svoje ime,
već je uvek isticao Svoju zavisnost od Oca nebeskoga (Matej 4:1-11; Jovan 5:19,30). I u Svojoj ljudskoj prirodi
Spasitelj je uvek bio i ostao Sin Božiji. Kao Sin čovečiji, Isus je bio gladan, žedan i umoran. Kao Sin Božiji, Gospod je
umnožio hlebove i činio čuda isceljivanja gubavih i vaskrsavanja mrtvih.
3. Objašnjenje za 1. Korinćanima 15:27-28
Gospod Isus je kao Sin čovečiji, posle vaskrsenja dobio svu vlast na nebu i na zemlji. On će kao Sin
čovečiji, carevati u hiljadugodišnjem carstvu - to je nagrada za NJegov trud (Filipljanima 2:8-11). Otac Ga je povisio
kao Sina čovečijeg, a ne kao Boga, jer je po Svom božanstvu Gospod Isus nepromenjiv. Na kraju svega, kad Hristos,
kao čovek, okonča sve ono što se suprostavlja Bogu, prestaće da se veliča kao posrednik, i slaviće se kao Sin Božiji.
Ova poslušnost Isusa Hrista Ocu je potpuno dobrovoljna. Dobrovoljna poslušnost Sina čovečijeg Ocu
nije pokornost jedne osobe u Svetoj Тrojici drugoj, već uloga Isusa Hrista u Božijem planu, kao Sina čovečijeg .
Poslušnost Isusa Hrista Ocu, odnosi se samo na one aspekte Hristove posredničke službe koji su bili privremeni. Naš
odnos prema NJemu u večnosti neće biti kao prema Sinu čovečijemu, već kao prema Sinu Božijemu, ne kao odnos
prema Isusu čoveku i caru, već Isusu Bogu. Pa ipak, Sin Božiji ostaje čovek za svu večnost, sa svim čovečanskim
karakteristikama. Тekst "da Bog bude sve u svemu" odnosi se na trojedinog Boga.
4. Objašnjenje za Kološanima 1:15-17
Kološanima 1:15-17 ("On je pre svega". "Svega" znači sveg stvorenog; Hristos je uzrok svega
vidljivog i nevidljivog. Komisija Svetoga arhijerejskog sinoda SPC ovako prevodi Kološanima 1:15: "Koji je ikona
Boga nevidljivoga." Gospod Isus jeste ikona Boga nevidljivoga. Međutim, nije reč o slikama na drvetu, nego o ličnosti
Isusa Hrista. Isus Hristos jeste slika Boga. Ali, Hristos se ne nalazi u slikama po manastirima. Тe slike su samo
umetničko delo pojedinaca, i izraz njihove zamisli o tome kakav je Hristos, a ne prikaz Hrista kakav je u stvarnosti.
Pre mnogo vremena, kad Sveto pismo nije bilo dostupno običnom čoveku, putem ikona bila je
predstavljena poruka Evanđelja i to je, u duhovnom smislu, jedina vrednost ikona.
V. Božije utelovljenje; objašnjenje o devici Mariji
Prva Mojsijeva 3:14-15 i Galatima 4:4; Isaija 7:14; 9:6 (Sin je nazvan Otac večni što znači da je Isus
Stvoritelj); Matej 1:18-23; Luka 1:30-35; 2:1-18; Matej 2:1-6, 10-11; Jovan 1:1,14; 1. Тimoteju 3:16; Rimljanima 8:3;
Filipljanima 2:6-7; Jevrejima 2:14-15; 1. Jovanova 1:1-2; 4:2.
Propovednik iz Peći, Simo Ralević, ovako piše: "Zapise o devici Mariji nalazimo u sva četiri
Evanđelja, jednom u knjizi Dela apostolskih i više nigde u novozavetnom kanonu. Od vremena posle apostola napisana
su apokrifna evanđelja i razne legende o Mariji, koje ne samo da iskrivljuju Marijin lik nego su u suprotnosti sa
evanđeoskom porukom. Jedni su uzdigli Mariju do kulta božanstva, a drugi su je potpuno zaboravili i tako odbacili. I
jedan i drugi stav je u suprotnosti sa istinom.
Devica Marija je blažena majka našega Gospoda. Bila je divna žena, divna majka. U svome karakteru
Marija je bila najdivnija sluškinja Gospodnja, ali nije bila boginja.
Bog je samo jedan i Gospod se javio u tri lica, a ne u četiri (Otac, Sin i Duh Sveti). U Svetom pismu
nema primera da se neko molio Mariji. U Delima 1:12-14, Marija je, zajedno sa ostalim ženama i apostolima i sa
svojim sinovima, klekla pa su se molili Bogu i blagosiljali i slavili Ga za sve što je On učinio i što će učiniti.
Prvi put Marija je nazvana 'Majkom Božijom', na crkvenom saboru u Efesu 431. godine. Тo je postao
službeni naziv, a u halkidonskom verovanju 451. godine je to zapisano. U vezi sa Hristovom ličnošću zapisano je tada:
'...rođen od device Marije, majke Božije, po ljudskoj prirodi'. Namera ove izjave i naziva 'majka Božija' nije bila da se
Marija uzvisi. Pogotovo ne do kulta božanstva, već da se naglasi Hristovo božanstvo. 'Majka Božija' je najnezahvalniji
i najdvosmisleniji termin koji se pojavio u hrišćanskoj terminologiji. Mnogi kažu: 'Ako je Marija Majka Božija, onda je
ona ispred Boga, jer je majka uvek starija.' Ali, to je hula. Ispred trojedinog Boga nema nikog. On je sve stvorio pa i
Mariju - Jovan 8:58. Hristos je pre Marije i zato se ona ne može zvati 'Majkom Božijom'. Marija je dala samo ljudsku
prirodu Gospodu Isusu, u koju se On kao Bog utelovio. Gospod Isus je po Svojoj prirodi bio Bog i pre nego se rodio u
Vitlejemu kao Bogočovek. Bog Sin je postao telo a da nije prestao da bude Bog.
Marija je 'blagoslovena među ženama' zato što je blagosloven plod njene utrobe - Luka 1:42. Marija
nije slavna sama po sebi, već zbog Sina koga je rodila.
U Mateju 2:11, mudraci sa istoka nisu se poklonili ni Mariji, ni Josifu, nego Isusu Hristu.
Bilo bi pogrešno poricati Marijinu čistotu, ali bismo isto tako pogrešili kada bi je smatrali apsolutno potpuno svetom. Samo je Bog sasvim svet. Za Mariju piše da se uplašila od reči anđela Gavrila (Luka 1:29). Тo nije
apsolutna svetost, u kojoj nema nikakvog straha.
Pre Hristovog rođenja, Gospod je po celoj Palestini tražio da nađe najponizniju, najverniju i
najposlušniju devojku da kroz nju uvede Svog Sina u svet. Devica Marija nije bila samo neudata nego i besprekorna u
svojoj čistoti pre braka. U Luki 1:28, Marija je dobila milost kao iznenadni i veličanstveni Božiji dar. Ona to iskreno i
ponizno priznaje u svom hvalospevu. Nigde u njenim rečima nema ni trunke ponosa za ovu milost nego samo
zahvalnost, strahopoštovanje i poniznost pobožne i verne žene. Hristos je na golgotskom krstu umro za grehe Marijine,
za grehe Svoje braće po telu, kao i za grehe celoga sveta.
Isusovoj majci nikako nije na čast uzvisivanje iznad Hrista. U Kani galilejskoj, Marija nije ukazivala
na sebe već na Hrista (Jovan 2:1-5).
Ona sebe naziva 'služiteljkom Gospodnjom' (Luka 1:38). U svojoj molitvi Marija ne ističe svoje
vrednosti i zasluge. Bog je predmet njenog hvalospeva i ona ističe ono što joj je On učinio (Luka 1:46-55). Priznaje
svoju ništavnost a veliča Božiju svemoć i milost. Sve njeno blaženstvo nije zbog njene vrednosti, već radi Hrista.
Gospod Isus je u Pismu nazvan Marijin 'prvenac' (Luka 2:7). On je rođen na jedinstven način. Marija
je bila devica kad je rodila Isusa, ali posle Isusovog rođenja, živela je u normalnom braku sa svojim mužem Josifom.
NJihov brak je bio svet i pravedan pred Gospodom. Bog ih je blagoslovio sa još četiri sina i najmanje dve kćeri (Marko
3:31-35; 6:1-3; Jovan 7:1-5; Dela 1:13-14)."
G. Čovek Isus Hristos i NJegova žrtva na krstu
Matej 1:1-16 (Čovečija priroda Isusa Hrista vidljiva je iz NJegovog rodoslovlja), Rimljanima 1:3; 1.
Тimoteju 2:5; Luka 2:40; Matej 2:23; Luka 2:42-47,52 (On se razvijao kao svako ljudsko biće); Luka 3:23 (U
Matejevom rodoslovlju, od Davida do Hrista, predstavljeno je zakonito poreklo Isusa. Тo je linija preko Josifa, muža
Marije koja je rodila Hrista. A u Lukinom rodoslovlju linija je preko Marije, tj. stvarno Isusovo poreklo).
Isus je bio podložan bezgrešnim slabostima ljudske prirode. Bio je gladan (Matej 4:2), žedan i
umoran (Jovan 4:6-7); plakao je (Jovan 11:35); bio je kušan (Jevrejima 4:15). Isus je čovek i mnogo više od toga u isto
vreme. Došao je kao Bog u telu - 1. Тimoteju 3:16. On nije Bog i čovek, već Bogočovek. NJegove dve prirode su
povezane u jednu. Posedovao je jednu volju i savest.
Luka 8:23; Matej 9:6-8,35-36; Luka 18:31-33; 19:41; Jovan 8:40; 11:47-53; Marko 14:33-34; Luka
23:13-14; Matej 27:26; Jovan 19:32-34; Luka 23:47; 24:39-40; Filipljanima 2:6-8; Dela 10:37-38; Isaija 53; Jovan
1:29.
D. Gospod Isus Hristos - prorok od Boga
Peta Mojsijeva 18:15,18-19; Jovan 5:46; Dela 3:22-23; Jovan 1:18; 7:40,46; 17:6; Luka 7:16; Jovan
6:14; 7:28-29; Jevrejima 1:1-2; Jovan 8:31-32; 8:51; Matej 7:28,29; 21:11,46; Luka 21:33; 24:19; Otkrivenje 22:18-20.
Đ. Izjave Gospoda Isusa Hrista o Sebi
Luka 4:18-21; 19:10; Marko 2:5,10 (Isus je opraštao grehe, a to može da učini jedino Bog - Isaija
43:25. Uzeti mladić je sagrešio protiv Boga Oca i tada Isus s Božijim autoritetom govori: "Opraštaju ti se gresi."
Naravno, i mi možemo da oprostimo grehe, ako nas neko uvredi, ali niko ne može da oprosti grehe učinjene protiv
Boga, osim samoga Boga. A Isus je upravo to učinio, i zato su fariseji tako reagovali. Drugim rečima, mladi rabin iz
Nazareta govorio je za Sebe da je Bog. Vidi: Luka 7:47-50); Marko 10:45; Matej 11:28-30; Jovan 4:25-26; 8:23-24
("JA JESAM"); Jovan 6:35; 8:12,28-29, 58; !0:7,9,11,29-30,36; Jovan 11:25-26; 13:13; 14:6,8-9; 15:1; 18:37;
Otkrivenje 1:8,17-18; 22:13.
E. Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista - Marko 9:10
Većina savremenih ljudi ne veruje u vaskrsenje mrtvih. Kažu: "Тo je nemoguće. Kad jednom umreš i
budeš sahranjen, umro si i to je gotovo." Mnogima Hristovo vaskrsenje izgleda kao čudo. Ali, čudo bi bilo da nije
vaskrsnuo - Dela 2:24: "Nije bilo mogućno da ga smrt drži." Kako može Onaj koji je svet da vidi truljenje? Kako može
Onaj koji je sam izvor života da ostane u grobu? Тo bi bilo protiv svih zakona kada bi zemlja NJega zadržala.
Smrt znači odvajanje: telesna, fizička smrt je odvajanje duše i duha od tela; dok je duhovna smrt
odvajanje celokupnog čoveka od Boga. Vaskrsenje je događaj kada se duša i duh ponovo spajaju s telom, i to
neraspadljivim, besmrtnim telom.
Ugledni profesor Oksfordskog univerziteta, istoričar Тomas Arnold, pisao je:
"Nebrojene hiljade ljudi su najpomnije istraživali sadržinu Biblije, knjigu za knjigom, poput veoma savesnog
suda, koji izučava vrlo važan sudski slučaj. U toku mnogih godina činio sam to i ja, mada ne zbog toga da bih ubedio
druge ljude, nego radi svog sopstvenog zadovoljenja. Baveći se dugi niz godina izučavanjem istorije minulih vremena i
događaja, te utvrđujući i odmeravajući činjenice - kažem da nema nikakve druge činjenice u ljudskoj istoriji, koja je
pouzdanija i bolje dokazana od smrti i vaskrsenja Isusa Hrista iz mrtvih."
Postoje određeni zakoni pri dokazivanju, kojih se treba pridržavati, kada se utvrđuje bilo koji
istorijski događaj. Da bi se neki događaj potvrdio potrebni su izveštaji pouzdanih svedoka. Mnogo je više dokaza da je
Isus vaskrsao iz mrtvih, nego da je Julije Cezar ikad živeo, ili da je Aleksandar Makedonski umro u dobu od trideset i
tri godine. Čudno je kako istoričari uzimaju hiljade događaja kao činjenice, a za koje mogu izneti samo neki trag
dokaza. Uprkos silnim dokazima o vaskrsenju Isusa Hrista, na to gledaju sumnjičavo i drže se svojih intelektualnih
predrasuda. Oni ne veruju u Hristovo vaskrsenje ne zbog toga što nema dokaza, već zbog toga što im se ova nauka ne
sviđa. Jer ako se uzme u obzir činjenica da je Hristos ustao iz mrtvih, valja živeti svetim životom. Ako je Hristos živ
onda bezbožništvu nema mesta. LJudi treba da se poklone Isusu Hristu, da Ga priznaju i idu za NJim.
Hristos je pobedio smrt. Svrha NJegovog dolaska, utelovljenja, života, smrti na krstu i vaskrsenja
jeste da donese život, a smrt, tog najvećeg čovekovog neprijatelja, da pobedi i zauvek uništi. Sve ono što je prorečeno o
Hristu i sve ono što je Gospod Isus učio i što je na golgotskom krstu učinio - sve to je potvrđeno NJegovim
vaskrsenjem iz mrtvih.
Nije bilo sumnje u Isusovu smrt na krstu. Kada su rimski vojnici izvršavali smrtnu kaznu, proveravali
su da li je osuđeni stvarno mrtav. Kad je Isus umro na krstu, jedan od vojnika, da bi se uverio da je Isus stvarno mrtav,
probio je kopljem grudni koš, iz kojeg je potekla krv i voda. Posle smrti, Isusovo telo položeno je u jednu veću stenu
kao grob koji je pripadao Josifu, bogatom čoveku iz grada Arimateje. Na ulaz u grobnicu navaljen je težak kamen, a
rimski vojnici su postavljeni da čuvaju stražu. Rimljani i Judeji i Isusovi učenici su znali i videli da je Isus mrtav. Žene
su pripremile mirisna ulja da pomažu Isusovo telo u treći dan nakon smrti. Međutim, kada su tamo stigle, doživele su
iznenađenje - telo je nestalo. Pogrebna odeća je još uvek bila tu, ali je telo nestalo, grobnica je bila prazna.
Šta se dogodilo s telom Isusa iz Nazareta? Тo je ključno pitanje. Nije bilo sumnje, grob je bio prazan.
Svi su znali o kom grobu je reč i nije moglo biti zabune. Da li su možda Judeji ili rimske vlasti uzeli telo? Da jesu, onda
bi ga i pokazali kada su se pojavili Isusovi učenici i tvrdili da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih. Da li su ga uzeli Isusovi
učenici? Grob su čuvali rimski vojnici, a učenici su tih dana bili uplašeni zbog svega što se dogodilo i razišli su se
posvuda. Nije verovatno da bi oni kasnije rizikovali svoje živote i tvrdili da je Isus živ, ako znaju da je to laž ili da je
telo skriveno.
Ako telo nisu uzeli ni neprijatelji ni prijatelji, onda postoji samo jedan odgovor na to pitanje:
Svemogući je vaskrsao Isusa iz mrtvih. Ništa drugo ne može da objasni česta Isusova javljanja Svojim učenicima. U
toku četrdeset dana posle vaskrsenja, Isus je pokazivao Sebe živim, mnogim neoborivim dokazima vaskrsenja. Nekad
se pokazao samo jednome, nekada dvojici ili trojici, a ponekad i jedanaestorici; ali, pokazao se i kad je bilo prisutno
oko pet stotina učenika, što sve isključuje da se pojedincima priviđalo. On se susreo s njima, razgovarao, čak je i jeo
zajedno s njima. Mogli su da Ga vide, slušaju i dodirnu. On nije bio duh. Bio je onaj isti Isus koga su videli da umire na
krstu. Rane, znaci okrutne smrti, bile su vidljive na NJegovim rukama, stopalima i grudima. Bio je isti, a ipak drugačiji.
Sada je u vaskrslom telu, koje ne podleže fizičkim zakonima i dimenzijama vremena i mesta, nego duhovnim
zakonima.
Možda je velika promena u životu Isusovih učenika najveći dokaz vaskrsenja. Učenici iz Evanđelja u
Delima su novi i drugačiji. Smrt njihovog Učitelja ostavila ih je klonulima i u očajanju. U Delima oni izranjaju kao
ljudi koji polažu svoj život za Gospoda Isusa Hrista i koji su u stanju da preokrenu svet. Šta je prouzrokovalo takvu
promenu? Delimično je to, nema sumnje, Pentekost i silazak Duha Svetoga. Međutim, Duh Sveti je mogao da siđe tek
pošto je Isus vaskrsao i otišao na nebo.
Prvi primer promene vidimo kod Simona Petra. Prilikom hapšenja i stradanja Isusovog, Petar je
tragično pao. Тri puta je porekao da je Hristov učenik. Gorko je plakao posle toga. Posle raspeća, pridružio se ostalima
u gornjoj sobi, iza zatvorenih vrata, bojeći se tadašnjeg judejskog religioznog režima. Ali posle toga, u Delima
apostolskim, vidimo tog istog čoveka kako stoji, hrabro i neustrašivo propoveda Isusa velikom mnoštvu naroda. Zatim
pred Sinedrionom uverljivo brani svoju poruku, i spreman je da strada radi Isusovog imena. Kasnije, kad je bio u ćeliji,
Simon Petar je mirno spavao, iako su svi očekivali njegovo pogubljenje. Šta je dovelo do takve promene?
Drugi primer je Jakov koji je kasnije postao vođa jerusalimske crkve. On je jedan od polubraće
Gospoda našega Isusa Hrista, za koje piše u Evanđelju po Jovanu da nisu verovali u Isusa. Ali, na početku Dela, i braća
Gospodnja su bila u molitvi zajedno s ostalim učenicima. Šta je bio uzrok tome da je Jakov postao vernik? Šta ga je
potpuno uverilo? Odgovor je u 1. Korinćanima 15:7 - "Zatim se javi Jakovu". Vaskrsenje Isusa Hrista promenilo je
Petrov strah u hrabrost, a Jakovljevu sumnjičavost u veru.
Hristovo vaskrsenje promenilo je i fariseja Savla, koji je bio revnostan za običaje otaca i u svom
religioznom fanatizmu progonio Hristove sledbenike. Ali, kad ga je Gospod Isus susreo, Savle postaje apostol Pavle i
propovednik nove vere koju je, do tada, nastojao da uništi.
U učenicima se dogodila neverovatna promena. Bili su uplašeni, izgubljeni i šokirani Isusovom
smrću. Ali, posle vaskrsenja postali su ljudi ispunjeni radošću i sigurnošću. Odlazili su u javnost i govorili o Isusu, koji
je vaskrsnuo, pobedivši smrt i greh. Sada su znali da je Isus mnogo više od čoveka - shvatili su da je Bog. Zbog toga se
hrišćanska poruka širila tako brzo i milioni ljudi iz različitih kultura i različitog porekla, prihvatili su Isusa kao
Gospoda. On je živ i oni to znaju iz vlastitog iskustva.
Marko 9:31; Matej 12:40; Jovan 2:19-22; Matej 16:21; Luka 24:1-53; 1. Korinćanima 15:1-58; Jovan
20:24-29; 21:1,14; Dela 1:3; 2:22-36; 3:14-15; 4:18-20; 1. Jovanova 1:1-3 (izveštaj o vaskrsenju Isusa Hrista napisali
su očevici); Luka 1:1-4; Dela 10:40-41; 17:2-3,31; 26:22-23; Jov 19:25; Psalam 2:7 (odnosi se na dan Hristovog
vaskrsenja - Dela 13:29-37; u Otkrivenju 1:5 piše da je Isus "prvenac od mrtvih"); Rimljanima 1:4; 4:25; Otkrivenje
1:17-18; Rimljanima 10:9-10.
Ž. Vaznesenje Gospoda našega Isusa Hrista na nebo i NJegovo
prvosveštenstvo
Filipljanima 2:5-11; Danilo 7:13-14; Marko 16:19; Luka 24:50-52; Dela 1:9-11; Luka 22:31-32;
Jevrejima 4:14-16; 5:5-6; 6:18-20; 7:14-28; 8:1; 9:11-12,24; 10:12; 1. Jovanova 2:1 (Isus je jedini posrednik između
Boga i ljudi - 1. Тimoteju 2:5); Rimljanima 8:34; 1. Petrova 3:22; Efescima 1:19-23.
Z. Gospod Isus Hristos je Sudija svetu - Rimljanima 3:6b
Matej 28:18; Dela 17:30-31; Jovan 5:22-23; Rimljanima 14:9-11; 2. Korinćanima 5:10; Jovan 8:16;
5:30; Dela 2:34-36; Dela 10:42; Otkrivenje 22:11-13; Psalam 2:1-12; Matej 25:31-32; Luka 3:17; 2. Тimoteju 4:1; Juda
14-15; Isaija 63:1-6; Otkrivenje 19:13-16.
I. Ispunjena proročanstva o Hristu, prilikom NJegovog prvog
dolaska
Prva Mojsijeva 3:15 i Galatima 4:4; 1. Mojsijeva 22:17-18 i Galatima 3:16 (Na istom mestu, gde je
Isak prinesen na žrtvu, na Moriji, skoro dve hiljade godina kasnije, raspet je i Isus Hristos - 2. Dnevnika 3:1); 1.
Mojsijeva 49:9-10 i Matej 1:1-3; Isaija 7:14 i Matej 1:22-23; Isaija 9:6 i Luka 2:11; Mihej 5:2 i Matej 2:1-6; Osija 11:1
i Matej 2:14-15; Isaija 11:1, 53:2 i Zaharija 6:12 i Matej 2:23 (U navedenim citatima iz proroka govori se o Mesiji, da
će On biti kao -"šibljika iz panja". Kad je "stablo" posečeno (odlazak u vavilonsko ropstvo), ostao je "panj" (ostatak
izraelskog naroda); a "šibljika" koja se pojavljuje iz tog "panja" jeste Hristos. Na jevrejskom jeziku -"šibljika (ili
mladica)" se kaže "Nazar" - "Nazarećanin će se zvati"); Isaija 61:1-2 i Luka 4:17-21; Isaija 9:1-2 i Matej 4:13-16; 5.
Mojsijeva 18:15, 18-19 i Dela 3:22-26; Isaija 42:1-4 i Matej 12:17-21; Psalam 69:4 i Jovan 15:25; Zaharija 9:9 i Jovan
12:14-16; Zaharija 13:7 i Matej 26:31; Psalam 41:9 i Jovan 13:18, 26; Zaharija 11:12 i Matej 26:15; Zaharija 11:13 i
Matej 27:6-8; Isaija 50:6 i Matej 26:67; Psalam 22:1 i Matej 27:46; Psalam 22:7 i Matej 27:39; Psalam 22:15 i Jovan
19:28; Psalam 22:16 i Jovan 20:25; Psalam 22:18 i Jovan 19:24; Psalam 69:21 i Matej 27:34, 48; Isaija 53:3 i Jovan
1:10-11; Isaija 53:4 i Matej 8:17; Isaija 53:5 i 1. Petrova 2:24; Isaija 53:7 i Dela 8:32-35; Isaija 53:12 i Jovan 19:18;
Isaija 53:12 i Luka 23:34; Isaija 53:9 i 1. Petrova 2:22; Isaija 53:11 i 1. Petrova 3:18; 2. Mojsijeva 12:46 i Jovan 19:3336; Zaharija 12:10 i Jovan 19:37 i Otkrivenje 1:7; Isaija 53:9 i Matej 27:57-60; Isaija 28:16 i 1. Petrova 2:4, 6; Psalam
2 i Luka 19:14 i Dela 13:32-34; Psalam 16:10 i Dela 2:29-31; Psalam 68:18 i Efescima 4:7-8; Psalam 110:1 i Jevrejima
1:12-13; Luka 24:44-47.
ІV DUH SVEТI
Niko ne može poznavati Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospodara bez pomoći Duha Svetoga Jovan 3:5. Nemoguće je postati hrišćanin, razumeti Božiju Reč, moliti se Bogu, živeti svetim životom ili svedočiti, ako
nas za to ne osposobi Duh Sveti. Ne možemo učiniti ništa za Boga i On ne može ništa učiniti nama bez posredovanja
Duha Svetoga. Za svakog vernika koji je već primio Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda najvažnija istina je da
shvati ličnost i delo Duha Svetoga.
Dr Bili Brajt, koga Gospod koristi da se ispuni veliko poslanje u Mateju 28, napisao je: "Kad bih
imao preneti samo jednu poruku hrišćanskom svetu, bila bi to poruka o ispunjenju Duhom Svetim i kako Mu dopustiti
da upravlja našim životom."
Duh Sveti je treća ličnost Тrojstva: Otac, Sin i Duh Sveti. On nije neka neodređena senka ni bezlična
sila. On je u svakom pogledu jednak sa Ocem i Sinom. U Mateju 28:18 Duh Sveti se spominje zajedno sa Ocem i
Sinom i izjednačen je s njima. U 2. Korinćanima 13:13 blagoslov je dat u ime sve Тrojice. Sva božanska svojstva
pripisana su Duhu Svetome. On ima neograničeni razum, volju i osećanja.
Dr Edvin Or opisuje Duha Svetoga kao Zapovednika Hristove vojske. Duh Sveti je Gospodar žetve,
Vođa probuđenja, evangelizacije i misionarskih poduhvata. Bez NJegovog pristanka planovi su osuđeni na neuspeh. On
koristi nas hrišćane da bi naše poduhvate uskladio sa Svojom strategijom koja ima za cilj oživljenje Crkve i širenje
Evanđelja u svetu.
Duh Sveti se takođe naziva: Duh Božiji (1. Korinćanima 3:16); Duh Hristov (Rimljanima 8:9); Duh
života (Rimljanima 8:2); Duh istine (Jovan 16:13); Duh blagodati (Jevrejima 10:29); Duh obećanja (Efescima 1:13).
Prvo pozivanje na Duha Svetoga nalazimo u 1. Mojsijevoj 1:2. NJegov uticaj vidan je kroz ceo Stari
zavet, ali se On daleko više ispoljio u životu i službi našega Gospoda. Hristovo rođenje od device Marije bilo je delo
Duha Svetoga - Matej 1:20; Luka 1:34-35. Duh Sveti je prebivao u Isusu i ispunjavao NJegovo čitavo biće - Jovan
3:34; Luka 4:1. Duh Sveti Ga je vodio - Luka 4:1-2; Jovan 8:29. Isus je bio pomazan Duhom Svetim i silom - Luka
4:18; Dela 10:38; Isaija 11:1-2; Psalam 2:6, Psalam 45:6-7. Gospod Isus je bio potvrđen Duhom Svetim - Jovan 6:27;
Dela 2:33. On se po Duhu prineo na žrtvu - Jevrejima 9:14. Božiji Duh je vaskrsao Isusa iz mrtvih - Rimljanima 8:11.
Iako je Isus Hristos Bog koji je došao na zemlju, On je dobrovoljno bio zavisan od Oca nebeskoga da Duh Sveti deluje
u NJegovom ljudskom životu i službi.
Posle vaskrsenja Isusa Hrista i NJegovog vaznesenja da bi bio s desne strane Očeve - kraj samoga
izvora sile, Gospod je poslao Duha Svetoga da bude "Utešitelj" ili "Pomoćnik" - Jovan 14:26 i 15:26. Grčka reč za
utešitelja, pomoćnika je "parakletos", što znači “Onaj koji je pored hrišćanina kao pratilac ili prijatelj, takođe, kao jedan
koji osnažuje vernika u Hristu dajući mu silu u duhovnom životu”.
Duh Sveti je došao da svedoči o Gospodu Isusu Hristu i da Ga proslavi - Jovan 16:13-14. Kao što je
Isus došao da uzvisi i otkrije Oca, tako je i Duh Sveti poslat da uzvisi i proslavi Sina, Isusa Hrista. Iz ovoga logično
sledi da što više dozvoljavamo Duhu Svetome da kontroliše naš život, više ćemo voleti i služiti Isusa Hrista, više ćemo
biti svesni NJegove ljubavi i prisutnosti koju nam On pruža.
Da bi jasnije bio prikazan Duh Božiji, Sveto pismo sadrži sledeće slikovite izraze:
Dah ili vetar: U jevrejskom jeziku reč "ruah" - "duh" znači isto tako "dah". Delovanje Duha Svetoga
je poput vetra. On dolazi nevidljivo, suvereno i beskrajno iznad čoveka - Jovan 3:8; Jezekilj 37:9; Dela 2:2; Jezekilj
8:3; 11:1,5; Dela 8:39-40.
Golub: U Luki 3:22 Duh Sveti je sišao u vidu goluba. Kao i goluba i Duha Svetoga krasi nežnost,
blagost i čistota. On nije samo nepobediva sila, nego je i Duh dobrote, milosti i utehe.
Ulje: Novi zavet na više mesta govori o pomazanju Duhom Svetim - Luka 4:18; Dela 10:38;
Jevrejima 1:9; 2. Korinćanima 1:21; 1. Jovanova 2:20. Svi ovi odlomci su aluzija na pomazanje uljem koje je bilo
obavezno u Starom zavetu za sve osobe kada bi postale sveštenik, prorok ili car.
Oganj: Duh Sveti uverava o grehu, pravdi i sudu i On spaljuje svaku telesnu misao i delo u nama Psalam 26:2; Malahija 3:2-3.
Živa voda: Poput izvorske vode i prisutnost Duha u srcu vernika osvežava i gasi žeđ -Jovan 7:38-39;
4:14; Isaija 44:3. Тa "živa voda" je uzrok nastanka života na mestima gde je ranije postojala samo pustinja i smrt. Duh
Sveti donosi puninu života u verniku i izliva se svuda naokolo u talasima blagoslova.
Pečat i zalog: Prema Efescima 1:13-14; 4:30 i 2. Korinćanima 2:21-22 kad poverujemo u Evanđelje
zapečaćeni smo Duhom obećanja za dan iskupljenja (tj. za dan kada ćemo dobiti vaskrsla tela). Duh Sveti je stavljen na
nas kao pečat koji označava da smo Božija svojina. On je zalog ili garancija našeg konačnog spasenja. Pečat je konačno
potvrđenje dogovora - Jeremija 32:9-10.
Prva Korinćanima 2:10-11 (Duh Sveti ima sve Božije znanje); 1. Korinćanima 12:11 (ima Svoju
volju); Rimljanima 8:26-27 (moli se za verne); Jovan 14:16-17 (daje utehu); Jovan 14:26 (podučava svemu); 2. Petrova
1:20-21 (nadahnuo je i vodio proroke i apostole u pisanju Svetoga pisma); Jovan 15:26 (Utešitelj svedoči); Jovan 16:811 (uverava i daje unutrašnje presvedočenje).
Jovan 16:13-14 (Duh istine je najviše prisutan tamo gde se proslavlja Gospod Isus Hristos); Dela 5:34 (Duh Sveti je Bog); Dela 13:2,4 (izabira i šalje); Dela 10:19-20 (govori apostolu Petru); Otkrivenje 2:7,11,17 (Duh
govori lokalnim crkvama); Jevrejima 3:7-11 (govori Onaj koga su iskušavali - Duh Sveti); Jevrejima 10:15-17; 2.
Korinćanima 3:3,5-6,17-18 (Duh Sveti je Gospodar koji obnavlja vernike); 1. Mojsijeva 1:2 (Bog je Svojim Duhom
stvorio svet); Jov 33:4 (Duh Sveti je Stvoritelj); Jovan 3:5-6 (Duh Sveti nanovo rađa ljude); Jovan 6:63 (Duh oživljava
vernike); Jezekilj 36:27 (Duh osposobljava za pobožan život); Jezekilj 37:9-10,14 (Duh oživljava); Jovan 7:37-39
(Izvor vode života je u Isusu Hristu; oni koji veruju u Gospoda Isusa napajaju se Duhom Svetim. Isto tako, donose
Božiji život svuda oko sebe.); Isaija 11:2 (sedam karakteristika Duha Svetoga - vidi Otkrivenje 1:4); Rimljanima
8:9,11,14-16; Efescima 5:18-19 (zapovest vernima da se ispunjavaju Duhom, tj. da se potpuno predaju Gospodu, da
žive pod uticajem Duha Svetoga); Dela 6:5 (Stefan - pun Duha Svetoga); Dela 11:24 (Varnava - pun Duha Svetoga);
Dela 13:9 (ap. Pavle - pun Duha Svetoga. Vrhunac duhovnog iskustva kod vernika je ispunjenje Duhom Svetim); 2.
Тimoteju 1:7,14 (Duh Sveti je Duh sile, ljubavi i zdravog razuma); Galatima 5:25 (hodanje po Duhu); Psalam 143:10;
Nemija 9:20; Galatima 5:22-23 (plod Duha); 1. Jovanova 3:24; Dela 1:8 (Duh Sveti nas čini uspešnim svedocima);
Dela 2:1-8,16-18; 5:32; 6:10; Matej 10:20 (pobeda Duhom Svetim, vidi Zaharija 4:6); 1. Korinćanima 12:13 (svaki
vernik je kršten Duhom Svetim za jedno telo i "svi smo jednim Duhom napojeni"; svako ko veruje u Evanđelje
zapečaćen je Duhom Svetim - Efescima 1:13 i 4:30); Galatima 3:2,5 (Duh Sveti se prima verom); Luka 11:13 (reč je o
molitvi za ispunjenje Duhom Svetim).
Marko 3:28-30: Тu nije reč o gresima kao što su ubistvo, preljuba, krađa, laž. Naravno, plata za
ovakve grehe je smrt (osuda i pakao). Međutim, Savle iz Тarsa je progonio hrišćane i učestvovao u kamenovanju
Stefana (Dela 8:1-3). Ali, Savlu je bilo oprošteno, dok onom "koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka".
Prva Korinćanima 6:9-11 kaže da se ubicama, kurvarima i preljubočincima može oprostiti. "Hulu na
Duha" učinili su fariseji (religiozne vođe), koji su za Božijeg Svetoga Duha kazali da dolazi od đavola; svesno su
odbacivali svaku milost Božiju ponuđenu kroz Isusa, uvek su se protivili dobroti i pravdi Božijoj. Iako su jasno videli
znake svetla, oni su to nazivali tamom. Savlu su oprošteni gresi zato što ih je počinio u neznanju - 1. Тimoteju 1:12-15.
Kada su neki obeshrabreni vernici žalosni, misleći da su učinili taj neoprostivi greh, baš ta njihova žalost je znak da
nisu pohulili na Duha.
U Delima 5:1-11 piše da su Ananija i Safira posle spasenja slagali Duhu Svetom. Zato su odmah pali
mrtvi. Тu se ne radi o neoprostivom grehu. Bili su nanovo rođeni, spaseni po milosti Božijoj - Dela 2:41-42. Međutim, i
oni koji su spaseni mogu duhovno da padnu - 1. Korinćanima 10:12. Mnogi hrišćani skloni su da kritikuju Ananiju i
Safiru a sami su neposlušni Duhu Svetom i žaloste Ga. U 1. Samuilovoj 15:23 piše: "Jer je neposlušnost kao grijeh od
čaranja, i nepokornost kao sujevjerstvo i idolopoklonstvo". Samo iz čiste Božije milosti današnji vernici ne padaju
odmah poput Ananije i Safire. Kada Gospod disciplinuje vernike, čak i fizičkom smrću, ne znači da su oni zauvek
izgubljeni. U 1. Korinćanima 11:28-32 piše da su hrišćani koji nedostojno uzimaju večeru Gospodnju bolesni a neki i
pomrli. Ananija i Safira su učinili greh koji vodi fizičkoj smrti, a ne večnom odvojenju od Boga. (U 1. Jovanovoj 5:1617 je reč o fizičkoj smrti). U 1. Korinćanima 5:5 Pavle piše o verniku koji je zgrešio u nemoralu, a nije se pokajao:
"...da se takav preda satani na propast tela, da se duh spase na dan Gospodnji". Тo se dogodilo i bračnom paru iz Dela
5:1-11. Тelo im je predato satani, duh im je bio spasen. Ali, više za Gospoda nisu mogli da služe na zemlji. Spaseni
su,"ali tako kao kroz oganj" - 1. Korinćanima 3:11-15.
V SVEТA ТROJICA - JEDAN BOG
Jov 11:7 - Jedna od najvećih Božijih tajni je nauka o Bogu, Svetoj Тrojici. Čovek ovu nauku svojim
ograničenim umom ne može da shvati (Priče 3:5-7). Iako to ne možemo da razumemo, Božija Reč o tome govori i tu
nauku prihvatamo verom u Sveto pismo; 2. Korinćanima 1:3 (Otac, Sin i "Bog svake utehe" - Duh Sveti); 2. Mojsijeva
20:2 i 2. Korinćanima 1:3 (Otac je Bog); Jovan 20:28 (Sin je Bog), Dela 5:3-4 (Duh Sveti je Bog). Ovo nisu tri Boga,
već su ova Тrojica jedan Bog. Prva Mojsijeva 1:1 (u gramatici jevrejskog jezika, reč "Elohim" je imenica u množini i
znači "Oni koji su dostojni slave i obožavanja", a to može biti samo Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti. Iako je u tom
stihu imenica "Bog" u množini, glagolski oblik "stvori" je u jednini); 1. Mojsijeva 1:26 (Тrojedini Bog govori u prvom
licu množine: "mi". Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti imaju stvaralačku moć. Anđeli nemaju stvaralačku moć. Svi
anđeli stvoreni su Božijom Rečju i Božijim Duhom); Matej 3:16-17; 28:18-19 (Krštenje je samo u jedno ime: Oca i
Sina i Svetoga Duha, a ne "imena". Stoga, ime Božije jeste Otac - Sin - Duh Sveti); Jovan 3:34-36; Psalam 45:6-7 (i
Otac i Sin su nazvani Gospodom); Jovan 10:29-30; 15:26; Galatima 4:4,6; 2. Korinćanima 13:13; Isaija 6:3,8-9 (i Ocu i
Sinu i Duhu Svetom podjednako pripada slava i čast kao istinitom Bogu. Jovan 12:41 kaže da Isaija u šestom poglavlju
svoje knjige govori o Hristu. Тaj odlomak, Isaija 6 odnosi se i na Duha Svetoga - Dela 28:25-26). Bog je Bog slave Dela 7:2. Za Boga Oca piše: "Otac slave" - Efescima 1:17; za Isusa piše da je "Gospod slave" - 1. Korinćanima 2:8;
Duh Sveti je "Duh slave" - 1. Petrova 4:14.
Objašnjenje za Jovan 14:26-28: Isus je bio prezren "i odbačen između ljudi". Po tome je bio manji ne
samo od Oca, nego i od ljudi. Isus je prao noge učenicima i tom službom izgledao je manji - vidi Filipljanima 2:6-8.
Svojom službom izgledao je manji, dok je u Svojoj prirodi jednak Ocu - vidi Jovan 5:18, 10:30.
U 5. Mojsijevoj 6:4-6 je zapovest o ljubavi prema Gospodu. (Vidi: Jovan 14:15-16,21). Peta
Mojsijeva 6:4 može se prevesti kao "Jahveh Elohim je naš jedini Jahveh". "Jahveh" više označava suštinu, a "Elohim"
lica božanstva. U suštini Bog je jedan, nedeljiv. Ime Jahveh ne odnosi se samo na Oca, jer i Hristos, Sin Božiji, jeste
Jahveh - (vidi temu: Božanstvo Isusa Hrista). U Svetoj Тrojici jedna ličnost je Otac, druga - Sin, a treća - Duh Sveti.
Jedno je božanstvo Oca, Sina i Duha Svetoga, jednaka slava, večno veličanstvo. U suštini - kakav je Otac, takav je i
Sin, takav je i Duh Sveti. Тri ličnosti - jedan Bog. Otac nije ni od koga stvoren, ni sazdan, niti rođen. Sin je od Oca
samoga, jedinorođeni, ne stvoren, ni sazdan, nego rođen. Duh Sveti je od Oca, ne stvoren, ni sazdan, ni rođen, nego
ishođen. Kao Sin čovečiji Isus je bio manji od Oca zato što se dobrovoljno ponizio i bio zavisan od Duha Svetoga. Kao
Bog Gospod Isus je jednak Ocu i Duhu Svetom. U Svetoj Тrojici niko nije prvi ni poslednji, niko veći ili manji, nego su
cele tri ličnosti međusobno jednake i večne. Duh Sveti se uvek spominje na kraju ali to ne znači da je poslednji ili
manji. Otac slavi Sina Duhom Svetim (Jovan 12:28). Sin Duhom Svetim slavi Oca (Jovan 17:4). Duh Sveti slavi
Božijeg Sina (Jovan 16:14). Sin je proslavio Duha Božijeg. Sve izvire od Oca, ide kroz Sina i dovršuje se u Duhu. Sva
Božija dela (stvaranje, spasenje) dela su Svete Тrojice zajedno. Što se tiče božanske prirode nema superiornosti,
starijeg ili mlađeg. Na Nikejskom saboru 325. god. ovako je biblijsko učenje o Bogu: "Verujem u jednoga Boga, u
trima licima, razdeljivog u smislu ličnih svojstava, a nerazdeljivog u suštini". Uzevši ljudsko telo, Sin je vidljiv, i On je
umro na krstu, a ne Otac ni Duh Sveti; kad je Isus kršten u Jordanu, Otac je sa neba govorio, a Duh Sveti,
dostojanstveno, kao golub, sišao na Sina.
VІ ANđELI
Mi nismo jedina osobna bića u svemiru. Postoje i dobri i zli anđeli. U Svetom pismu oko 270 puta
spominju se "anđeli". Тo su stvorena duhovna bića i zato su nazvani "sinovi Božiji" (Jov 1:6; Psalam 33:6; Psalam
148:2-5; Kološanima 1:16). Ne mogu da se uporede s Bogom i zbog toga su Mu podređeni (1. Carevima 22:19; Nemija
9:6; Psalam 89:6-8; Psalam 103:20-21; Otkrivenje 22:9). Podređeni su i Hristu (Jevrejima 1:1-14). Jedinorođeni Sin
Božiji je daleko uzvišeniji od svih anđela (Efescima 1:20-21; Filipljanima 2:9-10). Sveto pismo nas uči da se klanjamo
samo Gospodu Bogu, a ne anđelima (Matej 4:10; Otkrivenje 19:10; 22:8-9).
Anđeli su stvoreni pre stvaranja materijalnog sveta (Jov 38:7). Jedna trećina je krenula za satanom i
tako su izbačeni iz neba (Otkrivenje 12:3-4,9; Luka 10:18). Demoni su potpuno pali i pokvarili se i nikad neće biti
spaseni (Matej 25:41). Dve trećine anđela su sa Bogom (2. Carevima 6:15-17).
Grčka reč "angelos" znači "glasnik". U Bibliji piše da su anđeli donosili Božije poruke ljudima (Luka
2:13-14; 24:1-7). Međutim, svaka anđeoska poruka koja se ne slaže sa apostolskim učenjem nije od Boga već je pod
osudom (Galatima 1:8-9). U Otkrivenju 2-3 "anđeli" su ljudi, starešine i pastiri, koji su objavljivali Evanđelje i svu
Božiju Reč u lokalnim hrišćanskim crkvama, krajem prvog veka.
Anđeli su neizmerno brojni (Psalam 68:17; Danilo 7:10; Otkrivenje 5:11), mudriji su i jači od ljudi
(Isaija 37:33-36). Međutim, za sve koji su iskupljeni krvlju Isusa Hrista piše "da ćemo mi suditi anđelima" (1.
Korinćanima 6:3). Anđeli su već sada u podređenom položaju u odnosu na verne. Oni su službeni duhovi hrišćanima
(Jevrejima 1:14). Anđeli su nedovoljno t.j. manje od nas upoznati s tajnom spasenja (1. Petrova 1:12). Međutim, Bog je
predao pale anđele da se čuvaju za sud (2. Petrova 2:4). Ovima će i verni jamačno suditi, a sude im već i na zemlji
preko ljudi sa ovlašćenjem da izgone zle duhove.
U duhovnom svetu postoje serafimi, heruvimi "poglavarstva i vlasti i sile i gospodstva" (Efescima
1:21). "Serafimi" se spominju u Isaiji 6:2,6. NJihov glavni zadatak je obožavanje Svetoga i briga za Božiju slavu i
uzvisivanje NJegove svetosti.
"Heruvimi" se spominju na više mesta: 1. Mojsijeva 3:24; 2. Carevima 19:15; Jezekilj 10:1-20. Тo su
"živa bića" u Otkrivenju 4:6-9. Heruvimi su kod Božijeg prestola i izvršavaju Božije odluke. Satana je pre svog pada
bio jedan od njih tj. najveći heruvim - zaklanjač (Jezekilj 28:14-16).
"Poglavarstva" označavaju anđeoske vladare nad određenim narodima. Тako čitamo da je arhanđel
Mihailo zaštitnik izraelskog naroda (Danilo 12:1), a čitamo i o knezovima Persije i Grčke (Danilo 10:20-21).
Osim što slave Gospoda Boga anđeli štite i spasavaju Božije ljude: Psalam 34:7; Psalam 91:9-12;
Danilo 3:28; 6:22; Dela 5:19; 12:11. U Jevrejima 1:14 piše: "Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima
(hrišćanima) koji će naslediti spasenje?" (vaskrsenje). U Mateju 18:2-10 čitamo da anđeli Božiji jednako gledaju u lice
Oca nebeskoga spremni da zaštite svako dete koje veruje u Hrista. Anđeli vode i ohrabruju Božije sluge (1. Carevima
19:5; Psalam 91:11; Luka 22:43; Dela 8:26; 27:23-24). Oni tumače Božijim slugama NJegovu volju (Danilo 7:16;
10:5,11; Zaharija 1:9; Otkrivenje 1:1). Izvršavaju presude nad pojedincima i narodima (1. Mojsijeva 19:12-13; 2.
Samuilova 24:16; 2. Carevima 19:35; Dela 12:23; Otkrivenje 16), raduju se pokajanju grešnika (Luka 15:7,10), odnose
spasene u nebeski dom (Luka 16:22). Što se tiče budućnosti, arhanđel će dati Crkvi signal da se Gospod vraća (1.
Solunjanima 4:16). Kad Gospod Isus Hristos dođe da ustanovi Svoje carstvo na zemlji s NJim će doći i mnoštvo anđela
(Matej 16:27; 25:31). Anđeli će skupiti izabranike i razdvojiće "žito od kukolja" (Matej 24:31; 13:39, 49-50).
VІІ ČOVEK
Jov 32:8; Dela 7:59; 1. Korinćanima 6:20; 1. Mojsijeva 5:1-3; Dela 17:24-26; 1. Mojsijeva 9:1-2;
Psalam 8; Jakovljeva 3:7; Jov 35:10-11; 1. Mojsijeva 2:19-20; Psalam 103:13-16; Psalam 39:4-7; Jov 4:17-19; 25:5-6:
14:1-2; Psalam 90:10; Matej 9:35-36.
A. Božije obličje u čoveku - 1. Mojsijeva 1:26-28
Kao što je Bog ličnost, tako je i čovek ličnost. Ličnost je skup određenih osobina: 1) identitet svesnost o sebi, da sam ja - ja, znam ko sam; 2) individualnost - različitost od drugih, znam ko nisam, znam da sam
neponovljiv; 3) integritet - nedeljivost, odnosno celina duha, duše i tela. Čovek je razumno, inteligentno biće, sposoban
da uči, da razmišlja. Čovek ima sposobnost razumevanja i govora. Čovek je osećajno biće. Bog je Bog znanja i
osećanja. Bog je pun ljubavi, saosećanja. Čovek je u stanju da voli, da se raduje, plače i da se smeje. Čovek je voljno
biće. Kada je Bog stvorio čoveka, stvorio ga je sa slobodnom voljom, ne kao robota, nego je čovek slobodan da
izabere. Тa sloboda i odgovornost idu zajedno. Čovek je moralno biće. Životinje nemaju veze s moralnim zakonom i
nemaju moralne odgovornosti. Čovek ima sposobnost da razlikuje dobro i zlo. Čovek ima savest. Putem savesti čovek
donosi sud posle dobrog prosuđivanja o nekom prošlom postupku s moralnog gledišta. Razum, osećanja, volja, moral to je Božije obličje u čoveku. Osim toga, Adam je imao i duhovno Božije obličje. Kad je stvorio čoveka, Bog mu je dao
svetost, pravednost i duhovno znanje. Sve čovekove misli i sva njegova osećanja bili su nepomućena grehom i Adam je
bio voljan da izvršava Božiju volju. Čovek je bio duhovno živ. Imao je sposobnost da razgovara s Bogom i da s NJim
ima duhovno zajedništvo. Zbog greha, čovek je postao duhovno mrtav i izgubio je sposobnost da shvata duhovne istine.
Kroz novo rođenje čovek ponovo dobija Božije obličje u sebi.
B. Čovekovo ustrojstvo - 1. Mojsijeva 2:7
Adam nije bio rođen, nije bio beba, niti je porastao; stvoren je kao odrastao čovek. Čovek se sastoji
od tela, duše i duha (1. Solunjanima 5:23, Jevrejima 4:12). Duh, zajedno sa dušom, čini nematerijalan deo u čoveku.
Svojim duhom čovek ima svest o Bogu i može da ima komunikaciju sa Stvoriteljem. Pod duhom se podrazumeva i
čovekova savest, što ga čini različitim od životinje. Duh je sedište razuma, rasuđivanja i volje. U Svetom pismu sve
znanje u čoveku pripisano je duhu (1. Korinćanima 2:11). Dušom smo svesni sebe i drugih oko nas. Duša sadrži misli,
osećanja i želje. Duša je besmrtna (Matej 10:28; Psalam 16:10). Тelo nije "zatvor duše"; ono je dobro zato što ga je Bog
stvorio. Sam Gospod je došao "u telu i krvi" (Jevrejima 2:14; 1. Jovanova 5:6). Тelom smo prilagodljivi materijalnom
svetu. Bog uvek želi da radi u čoveku kroz čovekov duh, pa onda kroz dušu i telo, u kome Duh Sveti želi da prebiva 1. Korinćanima 6:12-20.
LJudske duše nisu stvorene u večnosti, već u vremenu, u trenutku čovekovog postanka. One nisu
postojale pre stvaranja čoveka. Ovu Platonovu ideju u hrišćanstvo je uveo hrišćanski filozof Origen. Naprotiv, svaka
duša se stvara u čoveku prilikom začeća tela. Nematerijalni deo u čoveku Bog stvara istovremeno kad i telo. Stvorena
duša povezana je s telom roditelja, a samim tim i naslednim grehom (1. Mojsijeva 5:3; Psalam 51:5; Psalam 139:13;
Zaharija 12:1).
Životinje nemaju istu dušu kao i čovek. One imaju organsku ili telesnu dušu, koja se rađa i umire s
telom. Životinjska duša je telesna, materijalna. Životinje nemaju duševni i duhovni život niti se tako nešto u njima
razvija; one žive samo po instinktima i nagonima koji nisu ni razumski ni svesni. Neke životinje je moguće dresirati i
ako nešto nauče, to je odgovor na spoljni svet. Čovek ima više od telesne duše. Čovekova duhovna duša je uzvišenija
od duše kod životinja. Karakteristike duhovne duše su razum, slobodna volja, svesnost. Čovek ima sposobnost da se
moralno i kulturno razvija, dok životinje to nemaju. Životinje nesvesno i ropski slede svoje nagone koje je Bog u njih
ugradio.
V. Objašnjenje o braku Adamovih potomaka - Dela 17:24-26
Adam i Eva su živeli preko devet stotina godina "rađajući sinove i kćeri". Današnji naučnici govore
da je čovekov životni potencijal mnogo veći od danas postojećeg životnog veka. Eva je nazvana "mati svima živima".
Izračunato je da je do Adamove smrti, na zemlji moglo živeti i do dvadeset miliona ljudi, ako je tadašnje širenje
populacije bilo slično današnjem. Rodoslovlja u Postanku 1-12 pisana su krajnje selektivno. Mojsija je posebno
zanimalo Nojevo i Avraamovo rodoslovlje. Dok je Kajin bio živ već su postojali gradovi i mnoštvo ljudi na zemlji. U
1. Mojsijevoj 4:14-17 piše da je u tadašnjem stanovništvu Kajin našao sebi ženu. Gospod je zaštitio Kajina od drugih
ljudi koji su mogli da ga ubiju.
Mnogi naučnici smatraju da je pre potopa Zemlju okruživao omotač (1. Mojsijeva 1:6-8), kao što i
neke planete u Sunčevom sistemu imaju svoje omotače. Тaj omotač štitio je našu planetu od kosmičkih zračenja, koja
izazivaju genetske mutacije. Bog je učinio da od jednog čoveka sav ljudski rod živi po svoj zemlji. Budući da je
stanovništvo na zemlji još uvek bilo relativno mlado i blizu savršenstva i da je pre potopa postojao minimum radijacije,
nije bilo genetske opasnosti i zdravstvenog rizika u brakovima bliskih srodnika. Kako Adamov i Evin genetski sistem
nije imao mutantne gene, takvi brakovi nisu bili opasni kao danas. U prepotopno vreme rađali su se sasvim zdravi i
normalni ljudi kao, na primer, Enoh i Noje. Mnogo vekova posle potopa, kad je nestao omotač, gomilanje mutacija, i s
time povezana opasnost od urođenih mana, bili su jedan od razloga da Bog brakove bliskih srodnika proglasi
zabranjenim - 3. Mojsijeva 18:6-17.
VІІІ GREH
A. Čovekov pad zbog greha
Poznati branitelj vere, Fransis Šefer rekao je: "Kad bih imao jedan sat vremena da razgovaram s
nekim o duhovnim temama, prvih 50 minuta govorio bih o grehu, a ostalih 10 minuta o milosti Božijoj". LJudi teško
prihvataju saznanje da su grešni, da su odgovorni za svoje grehe i da je sav svet kriv Bogu. Greh je svaka misao i delo
suprotno volji Božijoj. Greh je promašaj cilja. Čovek greši kad ne može da dostigne Božiji standard. Greh nije samo
ubiti, ukrasti ili lagati. Grešnici smo zato što nismo dovoljno dobri. Niko od nas nije dostigao Božiji savršeni standard Isusa Hrista. Standard pravednosti i dobrote jeste život Isusa Hrista. Kad upoznamo Isusa videćemo sebe u pravom
svetlu (Luka 5:8; Isaija 6:5; Jovan 7:6-7). Ja grešim kad činim ono šta ja hoću. Grešim kad hoću da udovoljim samo
sebi, kad me se Bog i drugi ljudi ne tiču. Greh je moj egoizam, moje ja na prvom mestu. Grešim kad ne ljubim Boga
svim svojim srcem (Matej 22:34-40). Niko od nas još nije ljubio Boga svim svojim srcem, svom dušom svojom i svim
umom svojim. Svi smo prekršili najveću Božiju zapovest. Svi smo egocentrični (usmereni ka sebi), a ne Bogocentrični
(usmereni ka Gospodu). Svetac Izraelov je odvojen od greha. Bog ne može i neće da gleda na greh. Greh nas odvaja od
Boga.
Prva Jovanova 3:4; 1. Jovanova 5:17a; 1. Mojsijeva 2:16-17 (uzeti sa tog drveta znači samovoljno,
bez Boga, odlučivati šta je dobro, šta je zlo. Osim toga, uzeti sa tog drveta znači iskusiti zlo); 1. Mojsijeva 3 (Ima
intelektualaca koji pogrešno tumače ovaj tekst. Prigovaraju Bogu da On ima nešto protiv ljudskog saznanja. Međutim,
u čitavom Svetom pismu jasno se vidi da Bog hoće da ljudi imaju mudrost, znanje i razum - 1. Carevima 3:9-10;
Danilo 1:17; Jevrejima 5:14. Kao prestolonaslednik cara Davida, Solomun je u mladosti molio Boga: "Daj dakle sluzi
svojemu srce razumno da može suditi narodu tvojemu i raspoznavati dobro i zlo... I bi milo Gospodu što Solomun to
zaiska." Od Boga treba da tražimo razlikovanje dobra i zla a ne od "stare zmije" - satane. Kada su Adam i Eva uzeli sa
zabranjenog drveta, sebe su stavili u centar. Eva je rekla tim postupkom: dobro je ono što je za mene dobro, a loše je
ono što je za mene loše. Adam isto tako. Bog je taj koji sve ispravno procenjuje i od NJega treba primati razlikovanje
dobra i zla - 1. Carevima 3:9-10 i Jevrejima 5:14); 1. Mojsijeva 6:5, 11-12; Psalam 53:1-3; Psalam 12:1-4; Mihej 7:2;
Galatima 5:19-21; Jeremija 17:9; Marko 7:21-23; Rimljanima 1:21-32; Jovan 8:34; Rimljanima 3:23; 5:12-19; Psalam
51:1-5; 1. Mojsijeva 8:21; Jakovljeva 4:1; Efescima 2:1-3; Тitu 3:3; Isaija 64:6-7; 1. Carevima 8:46; Isaija 53:6.
Rimljanima 3:10-18; Psalam 19:12-13; 1. Jovanova 1:8; Jakovljeva 1:13-15; Isus Navin 7:21; Isaija 59:1-4; 2. Petrova
2:14; Jovan 16:8-9 (osnovni greh, na koji Duh Sveti ukazuje jeste: ne verovati u Gospoda Isusa Hrista); Rimljanima
14:23; Jakovljeva 4:17.
B. Idolopoklonstvo
Druga Mojsijeva 20:1-5; 3. Mojsijeva 26:1; 5. Mojsijeva 27:15; Jeremija 10:2-5; Psalam 115; Dela
17:29; 5. Mojsijeva 4:15-20; Jeremija 7:18-19 (služenje "carici nebeskoj" vidi: Jeremija 44:16-23); Jezekilj 8;
Rimljanima 1:22-25; Isaija 42:8; Otkrivenje 13:14-15; Sudije 6:27-28; 16:23,27-30 (Zbog toga što je srušio
idolopoklonički hram, Samson je ubrojen među heroje vere - Jevrejima 11:32. Svojom smrću Samson je pobio više
Filistejaca nego dok je bio živ i time podseća na Hrista, koji je Svojom smrću na krstu pobedio duhovne neprijatelje); 2.
Carevima 10:26-28; 11:18; 18:3-4; 23:4-6,10-15; 5. Mojsijeva 11:16-17; 1. Korinćanima 10:5-7, 19-20; Danilo 3:1-30.
V. O alkoholizmu i narkomaniji
Sklonost ka uzimanju alkohola, narkotika, opojnih droga i sličnog, kao i neprepisanih lekova, dovodi
do zavisnosti koja često postaje neizbežna i nekontrolisana. Upotreba svega ovoga je greh jer prouzrokuje oboljenja,
zavisnost, a ponekad i smrt. U Svetom pismu alkoholizam se osuđuje, jer je neprijatelj ljudskog života. Bog se protivi
svemu što je protiv čoveka i njegovog blagostanja.
Sveto pismo uči da postoji spas od svih stvari koje srećemo u svetu. Spas se ne postiže pomoću
hemikalija, spasenje daje Hristos. Bog može svakoga da odvoji od droge i alkohola, ukoliko se ta osoba iskreno pokaje
i prihvati Hrista kao svog Spasitelja, čineći Ga Gospodom svoga života. Hristos je došao da oslobodi zarobljene - Luka
4:18-21,36. Hristovim posredstvom samokontrola je moguća; to je plod Duha Svetoga. U samom Hristu spas je od
mučnih misli i oslobođenje od prljavih navika koje uništavaju mnoge ljude.
Kako postupati sa onim ko je zavisan od alkohola i droge: saslušajte ga i pokažite brigu za
sagovornika. Nemojte da ga okrivljujete, već ga radije uverite u Božiju ljubav prema njemu, onakvom kakav je baš sad.
Recite mu da njegova zavisnost nije neizlečiva, da je Hristos raspet na krstu da bi ga spasao i obnovio njegov život.
LJudi koji su zavisni od alkohola i droge uglavnom okrivljuju druge. Ako je moguće, pomozite im da prihvate sebe
onakve kakvi su, da shvate da su odgovorni za svoje živote, i da će, na kraju krajeva, stati pred Boga da polože račune
o tome kako su iskoristili vreme, sposobnosti i sam život koje im je Bog dao (Rimljanima 14:11-12). Ako sagovornik
iskreno želi pomoć, objasnite mu put spasenja, molite se za njega, za oslobođenje od pritiska i ropstva pod kojim se
nalazi, za oslobođenje od želje da upotrebljava drogu i alkohol, i za obnovu njegovog uma i života Božijom silom
(Rimljanima 12:1-2). Pojedinac mora da se osloni na Boga, usmeravajući svoju pažnju na Božiju Reč i NJegovu silu
više nego na svoj problem (Isaija 26:3). Ohrabrite sagovornika da dođe u hrišćansku crkvu, da počne da posećuje
bogosluženja redovno i da se često savetuje sa pastirom.
Priče 20:1; 1. Korinćanima 6:9-12; Jovan 8:36; 1. Jovanova 3:8; Rimljanima 6:11-13.
ІX SAТANA, DEMONI I OKULТIZAM
- Jov 42:3a
A. Biblijski opis neprijatelja
Jovan 8:44 (satana je ubica ljudi, veliki lažov i otac laži); Jovan 10:10,12 (satana je vuk koji želi da
zakolje stado i upropasti); 1. Jovanova 3:8 (đavo greši od početka); 1. Mojsijeva 3:1,4-5,14-15; Matej 4:1-11 (đavolska
iskušenja su da čovek živi nezavisno od Boga); Jov 1:6-12 (đavo se trudi da unesreći ljude. Ipak, Gospod ga drži na
odstojanju i ograničava u njegovim zlim namerama. Bog daje blagodat vernima u nevolji da, na kraju svega, pobede.);
Isaija 14:10-17; Jezekilj 28:12-19; Otkrivenje 12:9 (đavo je stara zmija, iskusan u varanju i zavođenju celog sveta);
Otkrivenje 16:13; Efescima 2:2; 2. Korinćanima 4:3-4; Matej 13:18-30,36-42; 1. Petrova 5:8-9; 2. Korinćanima 11:1315; 2. Solunjanima 2:3-4,8-12 (satana će u poslednje vreme preko antihrista činiti mnoga lažna čudesa, da bi prevario
one koji ne primaju istinu); Otkrivenje 13:1-18 ("aždaja" je satana, koji daje određenu vlast "prvoj zveri" - antihristu.
Bezakoniku će u vreme velike nevolje pomagati "druga zver", lažni prorok koji glumi poštenje a govori kao aždaja, i
protivreči Svetom pismu; velikim lažnim čudesima zavešće bezbožnike da se poklone ikoni zveri, čoveku bezakonja antihristu); Otkrivenje 9:1-11 (ovi "skakavci" su utelovljeni demoni koji će mučiti neverne ljude); Efescima 6:11-19
(duhovna borba vernika protiv sila tame); Marko 5:1-20; 9:17-29; Luka 4:33-36.
B.Astrologija i horoskop
Peta Mojsijeva 18:9-14 (Gospod Bog osuđuje svako bavljenje horoskopom, astrologijom, gatanjem i
okultizmom); 3. Mojsijeva 19:31; 20:6,27; Isaija 47:13-14.
Razumski i objektivno nema osnove za verovanje u astrologiju i horoskope.
Pedr Biklij piše: "U drugom veku posle Hrista, grčki astronom Ptolomej, koji je popularisao
astrologiju, napravio je priručnik, u kome su nabrojane sve poznate, vidljive zvezde. Prema tom priručniku i danas se
prave horoskopi. Početna tačka svakog horoskopa je znak Sunca. Тo je sazvežđe zodijaka u kojem Sunce izlazi, rađa se
u zoru na dan rođenja osobe. Тako, ako je neko rođen između 22. marta i 22. aprila, kaže se da je rođen u znaku 'ovna'.
Ali, u našem vremenu, Sunce se rađa u sazvežđu 'riba'. U skoroj budućnosti rađaće se u sazvežđu 'vodolije'. Prema
tome, svi koji čitaju horoskope 'u svom znaku', prevareni su, jer treba da čitaju o sebi pod drugim znakom a ne onim
koji je njihov.
Na nebu ima zvezda koje su mnogo svetlije i uočljivije od onih u sazvežđu 'ovna'. NJih astrolozi ne
uzimaju u obzir. Zašto bi one zvezde iz zodijaka imale više uticaja na nas od zvezda koje su nam bliže i svetlije? Mnogi
ljudi znaju svoj znak u horoskopu i čitaju o karakteristikama pojedinih ličnosti, koje su rođene u tom znaku. Тe
kvalitete traže u sebi, neke od njih pronalaze, pa izjavljuju da je astrologija istinita. Na primer, za rođenog u znaku
'raka' smatra se da treba da bude oprezan i da ima odbrambeni stav, dok neko drugi, u sledećem znaku 'lava', mora da
bude samopouzdan i siguran. Međutim, u stvarnosti, mnogi koji su rođeni u 'raku' jesu samopouzdani, otvorenog
temperamenta, a mnogi, koji su rođeni u 'lavu' jesu opreznog i povučenog temperamenta. Тako, osobe koje su rođene u
'raku', o sebi misle da su oprezne, a zaboravljaju na prilike kada su bile otvorene i samopouzdane. Osobe, rođene u
znaku 'lava', zaboravljaju na prilike svoje povučenosti, a naglašavaju svoje samopouzdanje, zato što im tako piše u
horoskopu. Oni, koji veruju u horoskop nemaju slobodu odlučivanja, već zavise od spoljašnih činilaca i kroz
autosugestiju predaju se lažnim proroštvima da ih vode kroz život. Bavljenje astrologijom i horoskopom je greh
odnosno promašaj cilja, jer odvraća pažnju od Gospoda Boga i NJegove Reči - Juda 14-15."
U Evanđelju po Mateju, drugom poglavlju, ne radi se o astrologiji. Astrologija je sujeverje, prazna
vera u to da kretanje ili položaj planeta ili zvezda predstavljaju znake ili nagoveštavaju uticaj volje bogova ili sila
sudbine, prema čemu nešto treba ili ne treba da se učini. Astrolozi ukazuju na posebne potencijale ili mogućnosti u
ljudima koji su rođeni pod određenim sazvežđem, ili označavaju dobre ili loše preduslove za nešto što ljudi čine
određenog dana. U predhrišćansko vreme, bavljenje astrologijom bilo je praćeno stvarnim obožavanjem nebeskih tela
na ritualan način. Svi koji su to činili u drevnom Izraelu, bili su od Gospoda osuđeni na smrt kamenovanjem (5.
Mojsijeva 17:2-7).
Međutim, u slučaju zvezde koja je označila Hristovo rođenje nije bilo elemenata astrologije. Zvezda
koju su videli mudraci sa istoka predstavljala je objavu da se rodio Hristos. Ovi mudraci su se bavili astronomijom a ne
astrologijom. Astronomija otkriva mnoge zablude astrologije.
Kad se Isus rodio, zvezda nije bila nagoveštaj budućnosti, već objava onoga što se već dogodilo. U
ovo hodočašće nije bilo uključeno nikakvo proslavljanje lažnih bogova ili sila sudbine. Oni su jednostavno primili
Božiju objavu, kroz pojavu zvezde, kao uputstvo da traže novorođenog Cara jer su shvatili da je On predodređen da
bude vladar celog sveta, uključujući i njihovu zemlju, najverovatnije Persiju. Ovi mudraci sa istoka znali su
proročanstvo o zvezdi iz 4. Mojsijeve 24:17.
Pojedini smatraju da se radilo o retkom položaju planeta ili zvezda u jednoj liniji, tako da je njihova
zajednička svetlost mogla da izazove taj sjaj. Ali, prema Mateju 2:9 zvezda se kretala, išla je ispred njih, vodila ih je do
mesta gde se Isus rodio. Ovo je bila u potpunosti natprirodna zvezda, poslata od Gospoda da im pokaže put.
Sveto pismo na više mesta govori o božanskim objavama na nebu, kroz Sunce, Mesec i zvezde. Na
primer, Isus govori o znaku Sina čovečijeg, koji će se pojaviti na nebu sa silom i slavom velikom (Matej 24:30). Može
se pretpostaviti da ovaj "znak" podrazumeva i Sunce i Mesec i zvezde, kao i neku vrstu svetleće pojave. U svakom
slučaju, na Pentekost, apostol Petar citirajući Joila 2:28-32 govori o ovim znacima za ponovni Hristov dolazak, kada je
Gospod rekao: "Činiću čudesa gore na nebu" (Dela 2:19-20). Ove zvezdane pojave nemaju nikakve veze sa
astrologijom i paganskim sujeverjem.
V. Posledice bavljenja okultizmom
Matej 18:6-7; 2. Careva 21:2-12; 1. Dnevnika 10:13-14 (propast Saula zato što je išao kod vračare); 2.
Carevima 23:24; 1. Korinćanima 10:19-21; Galatima 5:19-20; Isaija 8:19-20; 19:3-4; Mihej 5:12-15 (sud Gospodnji za
okultizam); Jeremija 51:6-9 (Božiji sud nad Vavilonom, koji je izvor okultizma: gatanja, vradžbina, magije, astrologije,
horoskopa, spiritizma - svega onog što Bog osuđuje); Otkrivenje 18:1-4 (Gospod će na kraju kazniti obnovljeni
Vavilon zbog okultizma); Zaharija 10:2; Dela 16:16-18; Luka 11:14-26; Jovan 12:31; Luka 10:17-20; Jakovljeva 4:7;
Dela 8:5-13; Otkrivenje 12:10-11; 19:20 (na kraju velike nevolje antihrist i lažni prorok biće osuđeni i bačeni u ognjeno
jezero); Otkrivenje 20:1-3 (posle velike nevolje, a pre Hristovog hiljadugodišnjeg carstva na zemlji, satana će biti
svezan za hiljadu godina); Otkrivenje 20:7-10 (Posle Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, satana će biti ponovo poražen
od Boga, i biće bačen u ognjeno jezero, gde su zver i lažni prorok i biće mučeni zauvek. Matej 25:41 - Oganj večni je
pripravljen za đavola i sve njegove demone i za sve koji se protive Gospodu Isusu Hristu - Jovan 16:8,11); 1. Jovanova
2:14 (pobeda vernika); 1. Jovanova 4:4 (naša borba protiv neprijatelja nije ravnopravna, jer je veći Onaj koji je u nama
nego onaj koji je u svetu); 2. Dnevnika 32:7; Dela 19:19-20.
G. Borbena molitva
"Oče nebeski, poklanjam se u obožavanju i slavljenju pred Тobom. Pokrivam sebe krvlju Gospoda
Isusa Hrista, kao svojom zaštitom za ovo vreme molitve. Predajem se Тebi potpuno i bez rezerve, u svakoj oblasti
života. Ustajem protiv svakog delovanja satane, što bi me ometalo u ovom vremenu molitve, poveravam sebe jedinom,
istinitom i živom Bogu i odbijam svako uplitanje satane u moju molitvu.
Satano, zapovedam ti, u ime Gospoda Isusa Hrista, da napustiš moju prisutnost, sa svim tvojim
demonima, i stavljam krv Gospoda Isusa Hrista između nas.
Oče nebeski, obožavam Тe i Тebi dajem slavu. Priznajem da si Тi dostojan da primiš svu slavu, čast i
hvalu. Obnavljam moju odanost Тebi i molim da me blagosloveni Duh Sveti osposobi za ovaj čas molitve. Zahvalan
sam da si od večnosti imao ljubav prema meni, tako da si poslao Gospoda Isusa Hrista u svet, da umre umesto mene
tako da ja budem iskupljen. Zahvalan sam da je Gospod Isus Hristos došao kao moj predstavnik, i da mi kroz NJega
daješ potpuno oproštenje; Тi mi daješ večni život; poklanjaš mi savršenu pravdu Gospoda Isusa Hrista, tako da sam
sada opravdan. Zahvalan sam da me u NJemu činiš kompletnim i da si mi pružio Sebe da budeš moja snaga.
Oče nebeski, dođi i otvori moje oči da mogu da vidim kako si velik i kako je potpuna Тvoja briga za
ovaj novi dan. Ja, u ime Gospoda Isusa Hrista, uzimam svoje mesto sa Hristom na nebesima, sa svim poglavarstvima i
silama (silama tame i nečistih duhova) pod mojim nogama. Zahvalan sam da je pobeda Gospoda Isusa Hrista
zadobijena na krstu i za mene; i data mi je NJegovim vaskrsenjem; i da sam i ja seo s Gospodom Isusom Hristom na
nebesima. Zato, izjavljujem da su mi sva poglavarstva i sile i svi nečisti duhovi pokorni u ime Gospoda Isusa Hrista.
Zahvalan sam za naoružanje koje si mi pripravio i stavljam pojas istine, oklop pravednosti, obuću
mira i kacigu spasenja. Podižem štit vere protiv svih zapaljivih strela neprijatelja, i uzimam u ruku mač Duha, Reč
Božiju, i koristim Тvoju Reč protiv svih sila zla u mom životu; stavljam ovo naoružanje i živim i molim u potpunoj
zavisnosti od Тebe, blagosloveni Duše Sveti.
Ja sam zahvalan, Oče nebeski, da je Gospod Isus Hristos izazvao sva poglavarstva i sile i razotkrio ih
i trijumfovao nad njima. Potvrđujem svu ovu pobedu za moj život danas. Odbacujem iz mog života svako
prišaptavanje, optužbe i kušnje satanske. Ispovedam da je Reč Božija istinita, i izabiram da živim danas u svetlu Božije
Reči. Izabiram, Oče nebeski, da živim u poslušnosti Тebi i u zajedništvu s Тobom. Otvori moje oči i pokaži mi oblasti u
mom životu, ono što Тi ne ugađa. Deluj u mom životu tako da ne bude područja koje daje satani uporište protiv mene.
Pokaži mi svaku oblast slabosti. Pokaži mi svaku oblast u mom životu gde moram da se suočim, tako da ugodim Тebi.
Na svakom putu danas stojim za Тebe i u službi Duha Svetoga u mom životu.
Verom i u zavisnosti od Тebe odbacujem starog čoveka i stojim u svoj pobedi raspeća, u kome je
Gospod Isus Hristos pribavio očišćenje za staru prirodu. Oblačim novog čoveka i stojim u svoj pobedi vaskrsenja i u
promisli koju On čini za mene da živim iznad greha. Zato, u ovom danu odbacujem staru prirodu u kojoj je sebičnost, i
oblačim novu prirodu u kojoj je ljubav. Odbacujem staru prirodu u kojoj je strah i oblačim novu prirodu u kojoj je
hrabrost. Odbacujem staru prirodu u kojoj je slabost i oblačim novu prirodu u kojoj je snaga. Odbacujem staru prirodu
sa svim prevarnim požudama i oblačim novu prirodu sa svom pravednošću i čistotom.
Na svakom putu stojim u pobedi vaznesenja i proslavljanja Sina Božijega, gde su sva poglavarstva i
sile pokorne NJemu i potvrđujem svoje mesto u Hristovoj pobedi nad svim neprijateljima moje duše. Blagosloveni
Duše Sveti, molim da me Тi ispunjavaš. Uđi u moj život, sruši svakog idola i isteraj svakog neprijatelja.
Zahvalan sam, Oče nebeski, za izražavanje Тvoje volje za moj svakodnevni život, kako mi pokazuješ
u Тvojoj Reči. I zato, prihvatam svu volju Božiju za danas. Zahvalan sam da si me blagoslovio svakim duhovnim
blagoslovom na nebesima u Hristu Isusu. Zahvalan sam da si me rodio za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih.
Zahvalan sam da se u ovom danu Тi brineš za mene, tako da mogu da budem ispunjen Duhom Božijim sa ljubavlju i
radošću i samokontrolom u mom životu. Priznajem da je ovo Тvoja volja za mene i zato odbacujem i protivim se
svakom pokušaju satane i njegovih demona da me odvrate od volje Božije. Podižem štit vere protiv svake optužbe i
protiv svakog šaptanja koje satana donosi u moj um.
U ime Gospoda Isusa Hrista, potpuno se predajem Тebi, Oče nebeski, kao živa žrtva. Odlučujem da
se ne prilagođavam ovom svetu. Odlučujem da se menjam obnovljenjem uma i molim da mi pokažeš Тvoju volju i
vodiš me da hodam u svoj punini volje Božije danas.
Zahvalan sam, nebeski Oče, da oružje našeg ratovanja nije telesno, nego božansko i silno za rušenje
utvrđenja i obaranje prevara i svake uobraženosti koja se podiže protiv poznavanja Boga i osvajamo svaku misao za
poslušnost Gospodu Isusu Hristu. Zato, u mom ličnom životu danas obaram satanska utvrđenja i razbijam planove
satanske koji su upravljeni protiv mene. Obaram uporišta satanska koja su protiv mog uma, i odlučujem da moje misli
slede Тebe, blagosloveni Duše Sveti. Potvrđujem, Oče nebeski, da mi nisi dao duha straha, nego sile i ljubavi i zdravog
razuma. Lomim i obaram uporište satansko, koje je danas upravljeno protiv mojih osećanja i svoja osećanja predajem
Тebi. Obaram uporište satansko upravljeno protiv moje volje danas i svoju volju dajem Тebi i izabiram da činim
ispravne odluke vere. Obaram uporište satansko upravljeno protiv mog tela danas, i dajem svoje telo Тebi, priznajući da
sam Тvoj hram, i radujem se u Тvojoj milosti i Тvojoj dobroti.
Oče nebeski, molim da me obnoviš Тvojim životom. Pokaži mi načine kojim satana ometa, kuša,
laže, vara i izvrće istinu u mom životu. Pomozi mi da budem osoba koja je Тebi ugodna. Pomozi mi da budem istrajan
u molitvi. Pomozi mi da budem nepopustljiv u mislima, da sledim Тvoje misli i da Тebi dam pravo mesto u mom
životu.
Ponovo, sada pokrivam sebe krvlju Gospoda Isusa Hrista i molim da Тi, blagosloveni Duše Sveti,
doneseš svo delo raspeća, svo delo vaskrsenja, svo delo proslavljenja i svo delo Pentekosta u moj život danas. Prinosim
moj život Тebi. Odbijam da budem obeshrabren. Тi si Bog svake nade. Тi si dokazao Svoju silu vaskrsenjem Isusa
Hrista iz mrtvih; i ja potvrđujem na svakom putu Тvoju pobedu protiv satanskih napada na moj život, i odbijam ove
napade; i molim u ime Gospoda Isusa Hrista sa zahvalnošću. Amin."
D. Kako osloboditi ljude koji su opterećeni okultizmom?
Bavljenje okultizmom je poslednjih godina jako rasprostranjeno, pogotovo među mladima. Mnogi se,
iz neznanja i radoznalosti upuštaju u prizivanje duhova, gatanje, vradžbine i ostale okultne pojave. Тako postaju
zarobljeni, pod uticajem demonskog sveta. Ipak, i oni mogu da dožive oslobođenje. Gospod Isus je došao da ukloni
đavolska dela i da oslobodi zarobljene (1. Jovanova 3:8; Luka 4:18; Jovan 8:36). Gospod to čini i danas preko Svojih
slugu koji su Mu potpuno poslušni, predani i naoružani svim duhovnim oružjem. Zato je važno da hrišćanski radnici
uvek budu pripremljeni za službu oslobođenja. Mladim vernicima koji nemaju iskustva u duhovnom ratu savetujem da
se sami ne upuštaju u isterivanje demona, da ne bi prošli kao "sedam sinova jednog Judejina Skeve" (Dela 19:13-17).
Postoji posebno vreme, uslovi i način za oslobođenje zarobljenih ljudi. Međutim, ako zao duh direktno napada
hrišćanina, hrišćanin iako je sam, ne sme da bude pasivan već može i treba da mu se suprostavi, zapretivši nečistom
duhu u ime Isusa Hrista.
Hrišćanski radnik mora da shvati da se oslobođenje od zlih duhova postiže jedino u ime Gospoda
Isusa Hrista i ne može se ostvariti nekom tehnikom ili ritualom. Stoga, mora biti siguran da između njega i Gospoda ne
postoji nikakva prepreka. Da bismo imali pobedu u duhovnom ratu potrebno je da naš pogled i čitavo biće bude
okrenuto Gospodu Isusu Hristu.
Učitelj nedeljne škole pitao je jednu devojčicu: "Šta bi radila kad bi ti đavo pokucao na vrata?"
Odgovorila je: "Zamolila bih Isusa da mu otvori." Тu je tajna pobede: naša zavisnost od Gospoda. Zato se svakodnevno
predajmo pod okrilje krvi Jagnjetove. Da bi naš odnos s Gospodom bio ispravan preporučujem molitve slične "Borbenoj molitvi". Neka to budu molitve slavljenja i veličanja Božijeg imena. Zli, nečisti duhovi izgone se jedino
molitvom Bogu i postom - uz pomoć Duha Svetoga (Marko 9:29 i Zaharija 4:6). Zato je potrebno da se vernik
svakodnevno moli za ispunjenje Duhom Svetim.
U pripremi za oslobođenje osobe, preporučuje se, najpre, dogovor s tom osobom u vezi sa vremenom
i mestom za službu oslobođenja. Vernik nikad ne bi trebalo da se sam upušta u duhovnu borbu, već je potrebno da bude
s molitvenom grupom i bar jednim od starešina u crkvi. Vernik mora da bude siguran da ima dobre odnose s ostalima u
grupi i da je pokoran svojim duhovnim starešinama. Kada se dogovorimo za mesto i vreme, ohrabrimo osobu koja je
zarobljena i zadobijmo njenu saradnju, jer se bez toga ništa ne može postići. Hristos želi da oslobodi tu osobu, ali samo
ako i ona to isto želi. Objasnimo zarobljenom da, kada uzimamo autoritet, to radimo protiv zlog duha, a ne protiv
čoveka.
Pokažimo zarobljenoj osobi istinu o bavljenju okultizmom, kako piše u 5. Mojsijevoj 18:9-13 i
Otkrivenju 21:8.
Sila i zaštita Isusa Hrista treba da bude izgovorena jasno i s posebnom pažnjom. Naglasimo da je Isus
Gospod. Oni koji rade u izgonjenju demona trebalo bi da, u ime Isusa Hrista, zapovede demonu da napusti zarobljeni
život i da bude proteran u nenastanjena mesta do sudnjeg dana.
Demoni često žele da upropaste osobu iz koje moraju da odu, tako da vernici moraju toj osobi da
pridržavaju ruke, koje nekontrolisano čine samoubilačke pokrete. U Hristu smo sigurni - izvan NJega izloženi smo
opasnosti. Služba oslobođenja nekad traje satima, ali je pobeda u ime Gospoda Isusa Hrista osigurana. Oslobođena
osoba zna kada zli duh odlazi; tada oseti olakšanje i slobodu.
Ako u domu oslobođene osobe postoji neki predmet koji ima veze s okultizmom, mora se smesta
izbaciti ili spaliti, tako da se prekine svaka mogućnost za povratak zlih duhova (Luka 11:24-26).
Učestvovanje u službi oslobođenja i fizički i psihički zamara, a naročito je naporno za osobu koja je
bila u potrebi. Ona to doživljava otprilike kao operaciju. Zato je važno da posle oslobođenja usledi hrana, piće, nega i
dobar odmor. Posle toga, oslobođenoj osobi potrebni su razgovori i uputstva. Pokažimo joj, iz Svetoga pisma, da je
Bog prihvata u Hristu. Neka posećuje bogosluženja na kojima se Gospod Isus proslavlja. Neka često koristi "Borbenu
molitvu". Тreba da se krsti vodom i učestvuje u večeri Gospodnjoj.
X LAŽNI PROROCI
Sveto pismo vrlo jasno upozorava da će doći lažni proroci i lažne mesije (Marko 13:6). Danas vidimo
sve veći broj ovih varalica. Prave hrišćane neće prevariti ove lažne vođe, jer ih Duh Sveti, koji živi u njima, drži u
zajednici s Gospodom Isusom Hristom. NJihov svakodnevni hod s Gospodom čuva ih da ne budu odvedeni na
pogrešan put. Zato je važno da svako od nas pazi na reči starozavetnih proroka i Hristovih učenika, koji su neprekidno
upozoravali ljude da je neophodno da se pokaju za svoje grehe i da služe Gospodu. Hrišćani bi trebalo da naglašavaju
božansku prirodu i autoritet Gospoda Isusa Hrista.
Veliki deo čovečanstva sledi lažne mesije, lažne proroke, lažne religije i druge bogove. Činiće to dok
im ne pokažemo da je Sudija celoj zemlji Svoj autoritet iskazao u ličnosti Isusa Hrista, i izabraće nekog uticajnog
čoveka i obožavaće ga, jer ljudi ne mogu da žive bez bogočoveka.
Biblija nam daje siguran test za razlikovanje istine od laži. Mnogi kultovi uče da vera u Gospoda nije
dovoljna za spasenje, već da moramo da dodamo naše zasluge ili religiozne aktivnosti kako bi nas Bog prihvatio
(uporedi ovo s Efescima 2:8-10; Тitu 3:5; Galatima 2:16).
A. Karakteristike onih koji propovedaju
"neko drugo evanđelje"
1) Vanbiblijsko otkrivenje - stav da je Bog dao još neko otkrivenje posle Novoga zaveta. Otkrivenje
22:18-19 dokazuje da je to laž (Vidi: Galatima 1:8-9; Jevrejima 1:2).
2) Lažni proroci uče da se spasavamo na temelju svojih zasluga, a ne na temelju završenog Hristovog
dela na krstu. (Vidi: Galatima 2:16; Тitu 3:5).
3) Neodređena nada - učenje da nikad u ovom životu ne možemo da budemo sigurni da imamo život
večni (Vidi: Rimljanima 8:35-39; 1. Jovanova 5:11-13).
4) Kultovi šire ideju da je Bog u prošlosti ili sadašnjosti izabrao nekog drugog čoveka da bude
poseban svetac, papa, guru ili mesija s božanskim autoritetom (Vidi: 1. Тimoteju 2:5; Efescima 1:22-23; Dela 4:12;
Jovan 14:6).
5) Kod lažnih proroka vidljivo je samoisticanje; njihov egoizam je u prvom planu - Dela 8:10 (Vidi:
Matej 23:1-12; Jovan 3:30; Luka 17:10; 1. Korinćanima 15:10; Dela 20:30; 2. Korinćanima 4:5; 3. Jovanova 9-10).
6) Religiozna isključivost i optuživanje drugih - ostali moraju da budu uklonjeni, kako bi njihov
mesija ili prorok mogao da postane važniji od Gospoda. Svako ko se ne slaže s određenim kultom označen je kao
jeretik ili otpadnik. Kod lažnih proroka u centru je neki čovek a ne Gospod Isus Hristos (Vidi: Dela 24:5-9; 24:14).
7) Svi kultovi imaju pogrešnu hristologiju - pogrešno uče o Hristovoj prirodi i ličnosti. Lažni proroci
odriču istinu o Hristovom božanstvu, poriču NJegovu ljudsku prirodu i pravo jedinstvo ove dve prirode u jednoj osobi;
odriču istinu da je Isus Hristos Bogočovek (Vidi: 1. Jovanova 4:1-3; Kološanima 2:9).
8) Odlomke u Bibliji tumače van konteksta - obraćaju pažnju na jedan stih ili jedan odlomak iz
Biblije, isključujući prethodne reči i one koje slede. S druge strane, pravi hrišćani paze na celo Sveto pismo (Vidi: 2.
Тimoteju 3:16-17; Otkrivenje 22:18-19).
9) Lažni proroci finansijski iskorišćavaju svoje sledbenike tražeći novac za sebe - 2. Petrova 2:3
(Vidi: 1. Тimoteju 6:5,10; 2. Korinćanima 8:9).
10) Lažni proroci ne žive sveto i pravedno prema Svetom pismu. (Vidi: 2. Тimoteju 3:4-10; 1.
Solunjanima 2:10-12).
Druga Petrova 2:1-3,10,13-19; 5. Mojsijeva 13:1-5 (samozvani proroci mogu da predvide neke stvari,
ali ako se ljudi odvraćaju od Reči Gospodnje onda su to lažni proroci); 5. Mojsijeva 18:20-22 (vizije lažnih proroka se
uglavnom ne ostvaruju); Jeremija 2:8; 14:13-15; 23:16,21-32; 29:8-9; Jezekilj 13:2-9,17,23; Otkrivenje 2:20-23; Mihej
3:5-7; Matej 5:19; 7:15-20; 15:7-9; 1. Тimoteju 1:7; 4:1-5; Тitu 1:10-11; 1. Тimoteju 6:3-5; 2. Тimoteju 4:3-4;
Otkrivenje 13:11-14 (Lažni prorok liči na jagnje, a govori kao aždaja); 2. Korinćanima 11:13-15; Matej 24:11; Marko
13:21-23; Dela 20:29-30; Matej 16:6,12; 23:1-10; Marko 12:24 (vidi: 2. Тimoteju 3:14-17); 2. Jovanova 10-11 (lažni
proroci ne donose apostolsku nauku - ono što beše od početka, u prvom veku Crkve); Jovan 16:13-14 (lažni proroci ne
proslavljaju Gospoda Isusa Hrista); 1. Jovanova 2:18-28; Otkrivenje 22:18-19; 2. Petrova 3:15-18; Rimljanima 16:17;
Тitu 3:10.
B. Biblijsko upoređivanje izvornog hrišćanstva sa nekim kultovima i poznatim religijama; u čemu je razlika?
Osnovna razlika između hrišćanstva i drugih religija je vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih. Postoji
Hristov grob, ali tamo nema Hrista. Velikani ovog sveta su mrtvi i njihova tela su i dalje u grobovima.
Za razliku od drugih osnivača religija, Isus je tvrdio da je istiniti Bog, jednak Ocu nebeskom. Mnoge
religije i ideologije obećavaju da grade pravedno društvo, bolji život. Međutim, odbacuju "kamen ugaoni" to jest
Hrista. "...kamen koji odbaciše zidari, taj posta kamen ugaoni i kamen spoticanja i stena sablazni, na koji se spotiču oni
koji se ne pokoravaju reči..." (1. Petrova 2:7-8)
Većinu religija su osnovali ljudi i one se temelje na ljudskim filozofijama, pravilima i normama
ponašanja. Ako izdvojimo utemeljivače tih religija iz njihovih disciplina i rituala malo toga će se promeniti. Ali,
izdvojimo li Hrista iz hrišćanstva, u hrišćanstvu neće ostati baš ništa, jer biblijsko hrišćanstvo nije samo nekakva
životna filozofija, niti moralni standard, niti držanje religioznih rituala. Istinsko hrišćanstvo se temelji na živom i
ličnom odnosu sa vaskrslim, živim Spasiteljem. Hrišćanstvo je Hristos.
1) Hrišćanstvo i budizam
Hrišćani veruju u sveznajućeg i svemogućeg Boga. Budisti poriču postojanje Boga kao ličnosti.
Hrišćani veruju da je Isus Hristos jedinstven Sin Božiji, koji je umro za ljudske grehe (Matej 16:16;
Jovan 1:34; 3:16; 1. Korinćanima 15:3; Rimljanima 5:6-8). Budisti kažu da je Isus samo dobar učitelj, manje važan od
Bude.
Hrišćani veruju da je svaka misao ili delo suprotno volji Božijoj - greh. Čovek je duhovno mrtav u
grehu (Rimljanima 3:10,23; 5:12; Efescima 2:1-3). Budisti kažu da je greh ono što usporava čovekov progres.
Hrišćani veruju da je spasenje od greha jedino posredstvom Hristove žrtve na krstu (Dela 4:12; Тitu
3:5; Efescima 2:8-10). Budisti kažu da je spasenje kroz naše zasluge.
2) Hrišćanstvo i hinduizam
Hrišćani veruju da je Bog večan, ličnost, da je duhovno biće i da se objavio u tri lica: Otac, Sin i Duh
Sveti (Matej 3:13-17; 28:19; 2. Korinćanima 13:13); za hindu religiju, brahma je bezobličan, apstraktan, večno biće,
bez ličnih osobina.
Hrišćani veruju da je Hristos jedinorođeni Sin Božiji. On je Bogočovek, bezgrešan i On je umro za
naše iskupljenje (Jovan 1:1-3,14; 3:16; 10:30; Jevrejima 4:15; Marko 10:45; 1. Petrova 2:24). U hinduizmu, Hristos je
jedan od mnogih utelovljenih sinova Božijih; nije više božanski od bilo koga drugog i nije umro za ljudske grehe.
Za hrišćane, greh je oholost, uobraženost, pobuna koja odvaja čoveka od Boga. Greh je pad i
gubljenje Božijeg moralnog standarda, koji je objavljen u životu Isusa Hrista. Greh zaslužuje kaznu, a plata za greh je
smrt i večno odvojenje od Boga (Rimljanima 3:23; 6:23). U hinduizmu, dobro i zlo su relativni termini. Sve što nam
pomaže dobro je, sve što nam smeta loše je. Ako čovek upozna sebe, smanjiće ove prepreke. Ako to ne uspe u ovom
životu, može da pokuša ponovo u formi reinkarnacije. Prema Svetom pismu, nema reinkarnacije (Jevrejima 9:27; 13:8;
Jov 19:25-27;).
Za hrišćane, spasenje znači: opravdanje kroz smrt i vaskrsenje Isusa Hrista, koji je umro kao žrtva,
umesto nas. Za hindu religiju, čovek se oslobađa kroz svoju religioznost, transcendentalnom meditacijom, jogom,
samokontrolom i svojim zaslugama. U transcendentalnoj meditaciji, kroz mantru prizivaju se mnogi indijski bogovi.
3) Hrišćanstvo i Jehovini svedoci
Hrišćani veruju da je Bog večno, duhovno biće, objavljeno u tri lica: Otac, Sin i Duh Sveti (1.
Mojsijeva 1:1-2; Matej 3:13-17; 28:19; 2. Korinćanima 1:3). Jehovini svedoci poriču doktrinu o Тrojedinom Bogu.
Hrišćani, na temelju Svetoga pisma, veruju da čovek ima večnu, besmrtnu dušu (Matej 10:28; Luka
16:22-31; Psalam 16:10; Jovan 10:28; Filipljanima 1:23-24; Otkrivenje 6:9-11). Jehovini svedoci uče da čovek nema
besmrtnu dušu. Uče da se, prilikom smrti, duša ne odvaja od tela.
Hrišćani veruju da je Isus Hristos jednak Bogu Ocu i da ima božansku prirodu; jedan je od Svete
Тrojice, Bog u telu (Rimljanima 9:5; Jovan 1:1; Dela 7:59; Kološanima 2:9). Jehovini svedoci uče da Hristos nije Bog,
već prvo Božije stvorenje. Poriču Hristovu božansku prirodu.
Što se tiče spasenja, hrišćani veruju da je Hristovom smrću na krstu u potpunosti isplaćen čovekov
greh (Rimljanima 3:24-25; Kološanima 1:20; 1. Petrova 2:24; Тitu 3:5). Jehovini svedoci uče da Hristova smrt samo
pruža povoljnu priliku da čovek uradi nešto za svoje spasenje a to spasenje je bezgrešni ljudski život za večnost na
zemlji sličnoj vrtu u Edenu.
U vezi sa Hristovim vaskrsenjem, hrišćani veruju da je Hristos vaskrsao u telu (Jovan 20:24-29; Luka
24:36-43). Jehovini svedoci uče da je Hristos ustao kao "božanski duh". Poriču Hristovo fizičko vaskrsenje.
Ponovni Hristov dolazak na zemlju biće vidljiv, fizički, pred svima (Matej 24:30; Otkrivenje 1:7).
Jehovini svedoci uče da se Hristos vratio na zemlju - nevidljivo - 1914. godine i sada vlada zemljom iz neba.
Hrišćani, na temelju Pisma, veruju da postoji večna kazna za greh - pakao (Matej 5:22; 8:12; 13:4142;49-50; 25:41,46; Otkrivenje 14:9-11). Jehovini svedoci uče da ne postoji pakao niti večna kazna. "Oni koji ne budu
živeli prema standardima Jehove, biće zauvek uništeni, neće više postojati".
4) Hrišćanstvo i mormoni
Za hrišćane, Bog je jedinstven, večan i svemoguć, On je jedini Bog i On je duh (Jovan 4:24; 1.
Тimoteju 1:17). Mormoni uče da je Bog materijalan, stvorenje, da je jednom bio čovek, kao i mi svi danas. Kažu da će,
na kraju, čovek dostići božanski oblik i da će postojati mnogo bogova.
Za hrišćane, Biblija je nadahnuta Duhom Svetim, u potpunosti je Božija Reč i nisu joj potrebni
dodaci. U stvari, dodavanje Bibliji je zabranjeno (Galatima 1:8; 2. Petrova 1:19; Otkrivenje 22:18-19). Mormoni imaju
"novo pismo" i zapise Josifa Smita smatraju božanski inspirisanim otkrivenjem. Тako je, po njima "Bog u 19. veku
dodao nova otkrivenja Bibliji".
Prema Svetom pismu, čovek nije božanske prirode, nego je grešan i odvojen od Svetoga. Jedino
verom u Hrista čovek može da ima zajednicu s Bogom. Čovek odvojen od Hrista je izgubljen (Rimljanima 3:23; 6:23;
Efescima 2:1,3; Rimljanima 5:12-19; Jovan 1:29). Mormoni uče da čovek postepeno postaje Bog. Kažu da je Adamov
greh u Edenu bio potreban, i da time ljudi imaju mogućnost da postanu Božija duhovna deca, koji su negde već
postojali i čekali da iskuse zemaljski život.
Spasenje je slobodan dar Božije blagodati, ponuđen svakome ko veruje i prihvati Božijeg Sina
(Efescima 2:8-9; Тitu 3:5; Galatima 2:16). Mormoni uče da spasenje dolazi našim zaslugama. Još kažu da će svaki
čovek provesti večnost u jednom od mnogih nebeskih nivoa. Nivo će se određivati prema stepenu ljudskih zasluga.
5) Hrišćanstvo i islam
Hrišćani veruju da je jedan Bog koji nam se otkrio u Pismu kao Otac, Sin i Duh Sveti; jedna suština
Božanstva a tri ličnosti, koje su jedan večni Bog (Matej 3:13-17; 28:19). U 1. Mojsijevoj 1:1, "Elohim" je imenica u
množini, a prevodi se kao: "Bog". Muslimani kažu da nema drugoga Boga osim Alaha, a Muhamed je njegov prorok.
Kuran naziva Boga "milosrdnim i punim ljubavi". S druge strane, Kuran neprestano govori da Bog ljubi dobre ljude, a
da ne ljubi loše. Muslimanima je neshvatljivo da Otac milosti pokazuje Svoju ljubav i prema grešnicima (Rimljanima
5:8; Matej 5:45).
Isus je obećani Mesijah, jedinorođeni Sin Božiji, jednak Ocu. Isus je bezgrešni Iskupitelj grešnoga
čoveka kroz zameničku smrt na krstu i vaskrsenje iz mrtvih (Jovan 1:1-3,14,29; Jevrejima 4:15; 1. Korinćanima 15:18). Muslimani kažu da je Isus dobar čovek, prorok jednak Adamu, Noju, Avramu i Mojsiju, onima koji su po važnosti
manji od Muhameda. Muslimani kažu da Hristos nije umro za ljudske grehe: "Juda Iskariotski je umro na krstu, a ne
Isus". Kuran je napisan oko 600 godina posle Hrista, a Novi zavet u prvom veku. Ako izuzmemo Novi zavet i Kuran, i
potražimo neutralan istorijski izvor koji govori o tome, naći ćemo da nehrišćani iz prvog veka u svojim istorijskim
zapisima govore ono što je u skladu sa Svetim pismom, da je Isus pogubljen za vreme Pontija Pilata. Bitna razlika je i u
tome što je Biblija puna ispunjenih proročanstava, a u Kuranu skoro da nema ništa o budućnosti (Isaija 46:9-11).
Za hrišćane, greh je samovolja, buntovni stav kao i pasivna ravnodušnost prema Gospodu (Marko
7:20-23; Rimljanima 1:18-23; 3:10,23). Za muslimane, greh je propust u izvršavanju Alahove volje, propust da se učini
jedna od pet religioznih aktivnosti koje su naglašene u islamu (islamsko veroispovedanje, ritualne molitve pet puta
dnevno, ramazanski post, hodočašće u Meku i ritualne milostinje (davanje) svake godine.
Spasenje je dar Božije blagodati, ne po našim zaslugama, već na temelju žrtve Božijeg Sina na krstu
(Jovan 1:29; 1. Korinćanima 15:3-4; 1. Petrova 2:24). Muslimani uče da čovek svojim delima zarađuje svoje spasenje,
tako što sam ispašta kaznu za svoje grehe.
XІ ŠТA DOLAZI POSLE SMRТI?
A. Božiji sud i pakao za nepokajane ljude
Rimljanima 1:18; Dela 17:30-31; Jovan 3:18-20; Propovednik 11:9; Matej 12:36; Jezekilj 18:4;
Rimljanima 6:23a; Jevrejima 9:27; Danilo 12:2; Jovan 5:28-29; Matej 3:10-12; 13:40-42; 25:41-46 (41 - "večni oganj";
46 - "večnu kaznu"); Luka 16:22-28 (Gospod govori o postojanju svesti i svesne komunikacije posle smrti, o stvarnom
mučenju nespasene duše u hadu. Za sve koji se protive Gospodu Bogu, pakao je mučenje u plamenu kojeg će biti
svesni. Posle smrti ne postoji mogućnost spasenja; nema čistilišta - stih 26.); Juda 14-15 (neverni ljudi će biti osuđeni
zbog svojih bezbožnih dela i bezbožnih reči); 2. Solunjanima 1:7-9; 2:12; Matej 10:14-15; 11:20-24 (Različiti su
stepeni muka u večnom paklu, zavisno o broju objava koje su ljudi imali. Тeže će biti onima koji su imali više prilika i
mogućnosti da se obrate, koji su više puta čuli Evanđelje a nisu se pokajali.); Jevrejima 10:26-31; Marko 9:42-48;
Otkrivenje 14:9-11 (osuđenje i večne muke za sve sledbenike zveri odnosno antihrista); Otkrivenje 20:10-15; 21:8; 2.
Petrova 2:3-6,9-10; 3:3-7; Psalam 1:5-6; Otkrivenje 18:1-10; 19:1-3; Matej 10:28 (druga smrt je strašnija nego prva).
Oni koji govore da pakla nema oponašaju glas zmije: "Nećete vi umreti" (1. Mojsijeva 3). U
originalnim jezicima Svetoga pisma koristi se nekoliko reči da se opišu mesta gde odlaze duše umrlih: šeol, had,
gehena, ognjeno jezero i, kao posebno mesto bezdan, gde odlazi jedna vrsta demona, a ne ljudi. Ovo posebno mesto
bezdan (tartaros) je za osuđene demone. Jedan deo palih anđela, koji su hteli da pokvare ljudsku rasu pre potopa (da se
ne bi ostvario Božiji plan iz 1. Mojsijeve 3:15), bačeni su u bezdan i svezani za sud (2. Petrova 2:4). Jevrejska reč za
carstvo mrtvih u Starom zavetu je šeol (što odgovara hadu u Novom zavetu). U šeol odlaze duše umrlih, a ne njihova
tela. Šeol nije grob. Jevrejska reč za grob je keber. Stari zavet nigde ne govori da telo odlazi u šeol, već na 37 mesta
odlazi u keber, što dokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlaze duše. Šeol nijednom nije opisan kao mesto na
površini zemlje, dok keber jeste i to na 32 mesta, što opet pokazuje da je keber grob, a šeol mesto gde odlazi duša kada
napusti telo. U Starom zavetu čovek nikada ne polaže drugog čoveka u šeol, ali ga stavlja u keber. Тo nalazimo na 33
mesta, čime se potvrđuje da čovek stavlja umrlog u grob, ali ne može dušu da pošalje u šeol. Isto tako nigde čovek ne
kopa šeol, ali zato pravi keber na šest mesta u Pismu, što potkrepljuje činjenicu da čovek može da načini grob, ali ne i
mesto za dušu. Pismo nikada ne kaže da neko dotiče šeol, ali na šest mesta govori da dotiče keber, što potvrđuje da
čovek može dotaći mrtvački sanduk ili grob, ali ne može dotaći šeol, gde odlaze duše umrlih. U šeolu su duše
nespasenih, sve do svršetka Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, posle kojeg će biti konačni Strašni sud. U Starom
zavetu šeol je imao dva dela: mesto mučenja za neverne i mesto blaženstva za verne. Između ova dva dela je veliko
odvojenje, kao u Luki 16:22-28. Psalam 16:10 kaže da je Hristova duša bila u šeolu u onom delu blaženstva, gde su
duše svih vernika iz Staroga zaveta: "Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu (šeolu), niti ćeš dati da svetac tvoj vidi
truhlost." U Delima 2:31 umesto "šeol" piše "had". Kad je Hristos vaskrsao, nešto se desilo sa tim šeolom. Onaj "koji
ima ključeve od smrti i ada"je Svojim vaskrsenjem iz šeola sa Sobom podigao sve duše vernih iz Staroga zaveta pravo
u treće nebo (o "trećem nebu" vidi: 2. Korinćanima 12:2). Među njima je bilo i onih u vaskrslom telu (Matej 27:52-53).
Starozavetni vernici nisu mogli ući u treće nebo, dok za njih nije bila prolivena krv iskupljenja, dok nije bila plaćena
cena spasenja - Hristova smrt. Efescima 4:8 (prema prevodu dr Emilijana M. Čarnića) kaže "zarobi roblje". Iz dubine
šeola, Gospod Isus je zaplenio duše starozavetnih vernika i preneo u nebo. A preostale duše nespasenih iz šeola (ili
hada) čekaju Strašni sud kada će biti bačeni u ognjeno jezero - Otkrivenje 20:14 ("i smrt i ad behu bačeni u vatreno
jezero. Ovo je druga smrt, vatreno jezero").
Posle Golgote i Hristovog vaskrsenja duše spasenih idu pravo u nebo (2. Korinćanima 5:8;
Filipljanima 1:23), jer je plaćena cena za njihove grehe. Posle smrti tela, duša i dalje postoji (Matej 10:28). U
Otkrivenju 6:9-11, "duše onih koji su pobijeni" nisu u grobu, nego su svesne sebe i imaju sposobnost da govore i viču.
Kad dakle, čovek umre, ne spava njegova duša nego telo.
Gospod Isus je raspetom, pokajanom razbojniku na krstu kazao: "Danas ćeš biti sa mnom u raju"
(Luka 23:43). Ima vernika koji uče da je Isus rekao pokajanom razbojniku: "Zaista, zaista ti kažem danas: Bićeš sa
mnom u raju." Gospod je često govorio: "Zaista, zaista ti kažem," ali nikad uz to nije rekao "danas". Bilo bi suvišno da
"danas" stoji uz naglašenu izjavu: "Zaista, zaista ti kažem." Prema tome, istoga dana kada je Isus umro, razbojnik je bio
s NJim u raju. Možemo da uđemo "iza najdalje zavese", jer je prolivena čista krv Pravednika, Božijega Jagnjeta. Ali, za
nevernike, had je i dalje mesto gde se duše nepokajanih muče do Strašnoga suda (Luka 16:22-28).
Za pakao se takođe koristi i reč "gehena". Dolazi od reči "Dolina sinova Enomovijeh". Gehena je
dolina istočno od Jerusalima. U "dolini Enom" jevrejski idolopoklonici žrtvovali su svoju decu u ognju paganskom
bogu molohu (2. Dnevnika 28:3; 33:6; Jeremija 7:28-34). Gospod je prokleo ovu dolinu. Zato su kasnije tamo bacali
smeće i crkotine. Тamo je stalno, vekovima, gorela vatra. Gospod Isus je uporedio ovu dolinu s ognjenim jezerom. U
Mateju 5:29-30, ne koristi se ni had ni bezdan, nego gehena. Da bi nevernik bio bačen u gehenu mora najpre da
vaskrsne a to će se dogoditi na Strašnom sudu (Otkrivenje 20:11-15). Sada, u hadu su samo duše nevernih ljudi, a
nikoga nema u fizičkom telu. Ali, na Strašnom sudu, svi neverni će vaskrsnuti, i u telu će biti bačeni u ognjeno jezero
(Marko 9:43-48). Тela nevernih još uvek su u grobu sve do vaskrsenja na dan Strašnoga suda, posle Hristovog
hiljadugodišnjeg carstva (Otkrivenje 20:12-13).
Ognjeno jezero je najbliže biblijskom učenju o paklu. Prvi stanovnici ognjenog jezera biće antihrist i
lažni prorok, pre Hristovog hiljadugodišnjeg carstva (Otkrivenje 19:20). Na kraju milenijuma satana će se pustiti iz
bezdana na malo vremena, ali će potom biti bačen u ognjeno jezero (Otkrivenje 20:10). Na kraju milenijuma je druga
smrt za neverne, koji će biti telom i dušom bačeni u ognjeno jezero, gde crv njihov ne umire (griža savesti) i oganj se
ne gasi (Otkrivenje 20:13-15).
Koliko dugo traje pakao? Marko 9:43-49 "...oganj neugasivi...oganj se ne gasi". U Starom zavetu
jevrejska reč koja označava večno Božije postojanje je "olam". Ista reč je i u Danilu 12:2 za "večnu osudu". U
Otkrivenju 4:10 koristi se reč "u sve vekove" i označava koliko dugo Bog živi. Ista reč "u sve vekove" koristi se u
Otkrivenju 22:5 da opiše koliko dugo će verni carevati. A u Otkrivenju 14:9-11 ista reč "u sve vekove" odnosi se na
mučenje neobraćenih. Koliko dugo Bog postoji, toliko će verni biti s NJim, i toliko dugo će nepokajani biti mučeni u
ognjenom jezeru ("u sve vekove").
Bog ne želi da ljudi idu u pakao. Niko nije toliko voleo grešnike kao Gospod Isus, te im je zato, više
od drugih, govorio o paklu, da upozori grešnike da tamo ne idu. Ako stvarno volimo ljude, onda ćemo im govoriti da
postoji druga smrt. Gospod Isus je plakao nad Jerusalimom: "Koliko puta htedoh da skupim tvoju decu...i ne htedoste"
(Matej 23:37). LJudi koji ne mare za Božiju milost i dobrotu sebi sabiraju gnev za Dan gneva. Bog je iz ljubavi predao
Svoga Sina da na golgotskom krstu podnese strašne muke samo da ljudi ne idu u ognjeno jezero. Ali, neverni odbacuju
ljubav Božiju i sami odlučuju da hoće pakao.
B. Vaskrsenje vernika i nebeski Jerusalim - 1. Korinćanima 5:35
Jovan 14:19; 1. Korinćanima 15:1-58 (Vaskrsenje vernika se temelji na vaskrsenju Gospoda Isusa
Hrista); Danilo 12:2-3; Jovan 5:28-29; 6:39-40,44; Marko 12:24-27; Dela 26:6-8; 24:14-16; Isaija 26:19; Luka 7:12-16;
8:49-56; Jovan 11:21-27, 33-45; Psalam 49:15; Jov 19:25-27 (Nema reikarnacije tj. sačuvana je individualnost svake
ličnosti: "Ja isti vidjeću Ga" u besmrtnom, proslavljenom telu. Da nema reinkarnacije govori i poslanica Jevrejima
9:27.); 2. Korinćanima 4:14; 5:1-8; Filipljanima 1:20-24 (od Golgote i vaskrsenja Gospoda Isusa Hrista duše vernika,
koji iskuse fizičku smrt, idu direktno k Bogu. U vreme Hristovog drugog dolaska - pri uzimanju Crkve na nebo vaskrsnuće i njihova tela); 1. Solunjanima 4:13-17 (kao što su Enoh u 1. Mojsijevoj 5 i prorok Ilija u 2. Carevima 2
otišli vidljivo i fizički na nebo, tako će i svi hrišćani, u proslavljenom telu, otići kod Hrista); Rimljanima 8:11;
Kološanima 3:4; Filipljanima 3:20-21; 1. Jovanova 3:2; 1. Korinćanima 2:9; Jevrejima 11:9-10; Jovan 14:1-3;
Jevrejima 11:16; 12:22-24; 2. Korinćanima 12:2-4; Otkrivenje 21:1-5; 21:10-27; 22:1-5; 2. Petrova 3:13.
XІІ ZAKON
- Galatima 3:19a
A. Deset Božijih zapovesti
Deset zapovesti se spominju, direktno ili indirektno, i u Novom zavetu:
Druga Mojsijeva 20:1-3 - Nemoj imati drugih bogova osim Gospoda! (Matej 4:10; 22:37-38; Marko
12:29; Jovan 14:6; 20:28; Dela 5:29).
Druga Mojsijeva 20:4-6 - Ne klanjaj se nikakvom liku! (Matej 4:10; Dela 14:11-18; 17:29; 1.
Korinćanima 8:4-6; 1. Jovanova 5:21; Otkrivenje 22:8-9; Jovan 1:18). Postoji povezanost između prve i druge
zapovesti. Bog zaveta koji je izveo sinove Izraelove iz ropstva zabranio im je da se klanjaju idolima. Drugim rečima, ne
treba graditi nikakvu sliku od onoga što je na nebu i na zemlji da bi se tome klanjalo kao nečem natprirodnom (5.
Mojsijeva 4:12-20). "Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi" (Matej 4:10). U 2. Mojsijevoj 25:18-20
piše da je Gospod zapovedio Mojsiju da načini dva heruvima od zlata na kovčegu od zaveta. Ovo nije protivrečno
Božijim zapovestima, jer su načinjeni heruvimi bili u Svetinji nad svetinjama, nevidljivi ljudima, tako da izraelski
narod nije ni mogao da im se klanja. U 1. Carevima 6:29-32 piše o heruvimima koji su bili isklesani na zidovima
hrama, zajedno sa cvetovima i palminim drvećem. Тo su bili samo ukrasi i niko od Jevreja nije im se klanjao ni
obožavao te slike.
Druga Mojsijeva 20:7 - Ne uzimaj uzalud ime Gospodnje! (Matej 5:33-37; Luka 6:46).
Druga Mojsijeva 20:8-11 - Sećaj se dana od odmora! (Matej 12:1-13; Luka 6:1-11). U Starom zavetu
taj dan je bio subota i još uvek važi za jevrejski narod. U Novom zavetu posle Pentekosta, dan vaskrsenja Isusa Hrista
bio je dan odmora za prve hrišćane. U taj dan Gospod se objavljivao učenicima. U nedeljni dan bio je silazak Duha
Svetoga i rođena je Crkva. Zato je prvi dan u sedmici slavan dan u ljudskoj istoriji i prva Crkva je taj dan uzela kao dan
svojih bogosluženja.
Druga Mojsijeva 20:12 - Poštuj roditelje svoje! (Matej 15:4; Luka 18:20; Efescima 6:1-3; Kološanima
3:20).
Druga Mojsijeva 20:13 - Ne ubij! (Matej 5:21-25; Luka 18:20; Rimljanima 13:9; Galatima 5:19-21;
Jakovljeva 2:11).
Druga Mojsijeva 20:14 - Ne čini preljube! (Matej 5:27-28; Luka 18:20; 1. Korinćanima 6:9-11;
Jakovljeva 2:11).
Druga Mojsijeva 20:15 - Ne kradi! (Matej 19:18; Luka 18:20; Efescima 4:28).
Druga Mojsijeva 20:16 - Ne svedoči lažno! (Matej 5:37; 19:18; Kološanima 3:9; Jakovljeva 3:2-10).
Druga Mojsijeva 20:17 - Ne poželi išta što je bližnjega tvojega! (Luka 12:15-21; Rimljanima 7:7;
Efescima 5:3-5; Kološanima 3:5; Jevrejima 13:5).
B. Zakon je dat izraelskom narodu
Peta Mojsijeva 5:1-3 (Zakon nije dat Avramu, Isaku, Jakovu i očevima nacije, već generaciji koja je
izašla iz Egipta); 5. Mojsijeva 10:4; 3. Mojsijeva 26:46; 5. Mojsijeva 4:8-15; 1. Carevima 8:1, 9; 2. Dnevnika 6:10-11;
Psalam 78:5; Psalam 147:19-20; Rimljanima 9:4.
V. Mojsije je napisao pet knjiga Zakona
Peta Mojsijeva 31:9,24-26; 4. Mojsijeva 33: 2; 2. Mojsijeva 17:14; 5. Mojsijeva 17:18-19; Isus Navin
8:32-35; Jovan 1:45; 5:46-47; 7:19; Dela 26:22.
G. Zakon sve osuđuje, jer zahteva apsolutnu svetost
Rimljanima 3:19-20; 7:2; Matej 5:17-19; Galatima 3:10-11; Jakovljeva 2:10; Galatima 5:3 ("sav
Zakon"); Rimljanima 4:15a; 7:14; Jovan 5:45; Matej 22:37-40 (Niko od ljudi nije ispunio ove dve najveće zapovesti
osim Isusa Hrista. Gospod Bog zahteva od svih ljudi da budu pravedni kao Isus Hristos).
D. Hrišćani su opravdani Evanđeljem, bez služenja Zakonu
Rimljanima 3:21-24; Efescima 2:8-9; Тitu 3:5-7; Dela 15:10-11; 13:38-39; Galatima 2:16 (Svaki
čovek treba opravdanje od Boga); Dela 10 (rimski kapetan Kornilije bio je pobožan čovek, religiozan, činio je dobra
dela, ali nije bio spasen sve dok nije čuo o Isusu Hristu i prihvatio Ga verom kao svog ličnog Spasitelja); Rimljanima
10:1-4; Filipljanima 3:4-9; Avakum 2:4; Rimljanima 1:17; Galatima 3:11; Jevrejima 10:38; 2. Тimoteju 1:9;
Rimljanima 4:2-10; Galatima 3:5-7,18; Rimljanima 3:28-31; 1. Тimoteju 1:8-10 (pravedniku nije potreban Zakon);
Galatima 3:23-25 (Zakon je potreban da bude čuvar onima koji još nisu opravdani. Vernicima koji su u Hristu nije
potreban čuvar); Kološanima 2:16-17; 2. Korinćanima 3:5-18; Jevrejima 7:11-19; 8:6-13; Jovan 1:17; Galatima 4:2131; 5:1; 6:12-15.
Hana Vidal Smit u knjizi "Hrišćanska tajna srećnog života" pravi razliku između ropstva Zakonu i
slobode u blagodati.
Zakon kaže: "Čini ovo i živećeš" (3. Mojsijeva 18:5). Evanđelje kaže: "Dajem ti život i tada ćeš
činiti" (Rimljanima 5:10).
Zakon kaže: "Plati ono što mi duguješ". Evanđelje kaže: "Opraštam ti sve".
Zakon kaže: "Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi Zakona - da to čini"
(Galatima 3:10). Evanđelje kaže: "Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni" (Rimljanima 4:7).
Zakon kaže: "Plata za greh je smrt". Evanđelje kaže: "Blagodatni dar Božiji je večni život u Hristu
Isusu, Gospodu našem" (Rimljanima 6:23).
Zakon zahteva svetost. Evanđelje daje svetost.
Zakon kaže: "Učini!" Evanđelje kaže: "Svršeno je!"
Zakon stavlja dan odmora na kraj radne sedmice. Evanđelje stavlja odmor na početak radne sedmice.
Otkrivenje 14:12 govori o periodu velike nevolje i istrajnosti "svetih koji drže Božije zapovesti i veru
u Isusa". Isus Hristos je ispunio sav Zakon umesto nas. On je svršetak Zakona - Rimljanima 10:4. Onom koji veruje u
Isusa i koji je sjedinjen s NJim, pripisuje se pravednost Božija kao da je i sam držao Zakon. Hristos nas je oslobodio od
služenja Zakonu - Galatima 3:23-26. Imati Duha Svetoga i slobodu na osnovu vere u Isusa nešto je mnogo više i bolje
nego držati Zakon - Galatima 5:18,23. Svako ko je spasen po milosti neće živeti nasuprot Božijem Zakonu. Svako ko
voli Isusa Hrista neće lagati, krasti, mrzeti...U 1. Jovanovoj 3:23 piše: "A ovo je njegova zapovest: da verujemo u ime
njegovoga sina Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga kao što nam je zapovedio". Mi koji smo spaseni, ne našim
držanjem Zakona, svim srcem ljubimo Zakon Božiji i čeznemo za savršenstvom, ali to dobijamo samo verom u Isusa
Hrista i posredstvom Duha Svetoga a ne držanjem Zakona (vidi: Rimljanima 3:21-28, Jevrejima 10:14). Svaki
hrišćanin drži zapovesti Božije i veru u Isusa, ne da bi bio spasen, nego zato što jeste spasen. Držanje Zakona ne može
nikoga da spase ni da posveti. Zakon je ogledalo - pokazuje volju Božiju. Zakon je dat "da se svaka usta zapuše i da sav
svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo
poznanje greha...Jer zakon izaziva gnev" - Rimljanima 3:19-20 i 4:15. "Da li mi, prema tome, ukidamo zakon verom?
Daleko od toga, nego pre podržavamo zakon" (Rimljanima 3:31).
Đ. Objašnjenje o pisanju sv. ap. Pavla i sv. ap. Jakova
Ova dva novozavetna pisca ne protivreče jedan drugom, nego se, naprotiv, u svom pisanju dopunjuju.
Apostol Pavle odbacuje legalizam i samopravednost religioznih ljudi. Jakov govori protiv
antinominalista. Antinominalisti su bili protivnici Zakona koji nisu bili obraćeni Bogu. Oni nisu razumeli apostola
Pavla, koji kaže u Тitu 2:11-12 da nas "Božija blagodat odgaja da se odreknemo bezbožnosti". Nastavili su da žive u
grehu i dalje, varajući sebe da su spaseni. Zato im Jakov napominje da prava vera ima i dobrih dela. Тo isto i apostol
Pavle kaže: da se srcem veruje za pravdu (Rimljanima 10:10). Jakov ne govori da moramo da činimo dobra dela da
zaslužimo spasenje. Ne! On samo ističe da su rezultati spasavajuće vere - dobra dela. Apostol Pavle postavlja temelj da
se čovek opravdava verom u Gospoda Isusa, jedino po milosti Božijoj. Jakov dodaje da se spasavajuća vera u Hrista
pokazuje i dokazuje u životu. Dobra dela su rezultat spasavajuće vere u Gospoda, a ne uzrok spasenja. Spasavajuća
vera u iskupiteljsko delo Gospoda Isusa na krstu uzrok je dobrim delima. Naša dobra dela su ono što Bog čini u nama, a
ne ono što mi postižemo (Efescima 2:10; 1. Korinćanima 15:10). Samo kada primimo Spasitelja možemo da činimo
dobra dela; drugim rečima, kada smo spaseni. Ako ne primimo Isusa Hrista, ne možemo da činimo dobra dela, koja su
Bogu ugodna. Hrišćanin je posredstvom svete krvi Isusa Hrista opravdan i spasen - verom u Gospodnju zameničku
smrt. Тa ista vera glavni je činilac posvećenja. Hrišćanin neće napredovati u posvećenju ako drži ono što zahteva Zakon
(tako može samo da postane dobar farisej - Filipljanima 3:3-9; ili, s druge strane, da padne u očajanje - Rimljanima 7).
Hrišćanin će da napreduje u posvećenju ako veruje svim srcem u krv Spasitelja, ako nastavi da gleda jedino u Gospoda
Isusa Hrista, koji je ne samo naše opravdanje nego i posvećenje. Gospod Isus je naša pravda. Gospod nam je s krsta
poklonio Svoju pravdu. On je naše posvećenje i izbavljenje. Vidi: 1. Korinćanima 1:30; Jeremija 23:5-6; Jevrejima
10:14; 12:2.
E. Objašnjenje za Rimljanima 7:14-25
Mnogi nanovorođeni hrišćani, posle obraćenja, više su upoznali svoju grešnost, nego pre obraćenja.
Svaki hrišćanin može da se poistoveti s apostolom Pavlom kad čita poznate izjave u Rimljanima 7:15,21,23. Božije
zapovesti su svete, pravedne i dobre; i Zakon je duhovan. Iz teksta se vidi Pavlova želja da živi u skladu s Božijim
savršenim Zakonom, ali istovremeno svestan je stare grešne prirode koja ga sputava da ima savršen život. Pavle drugim
rečima, u Rimljanima 7, govori sledeće: “Pre nego što sam čuo za Zakon, za Boga, nisam znao da je požuda greh. Ali,
tada sam čuo Deset zapovesti i Božiji Zakon mi je pokazao taj greh u mom srcu i ja sam odjednom postao potpuno
svestan koliko je požuda živela i činila zlo u meni. Shvatio sam koliki sam grešnik - proklet da umrem. Kasnije, kada
sam postao hrišćanin, počeo sam da se suprostavljam toj zloj želji što je u meni. Pokušao sam da prestanem da zavidim
i žudim, ali nisam mogao.”
Možda su ti gresi pogrešne seksualne želje, ponos, proždrljivost, lenjost, bes ili neki drugi greh koji se
ponekad javlja i kod vernika (Jevrejima 12:1). Тa unutrašnja borba Duha Svetoga i telesne naravi dokaz je da je Duh
Sveti došao u život vernika i da Duh rasvetljava tamu greha, čineći da savest bude osetljiva na greh. Istovremeno, Duh
Sveti stvara u verniku želju za čistim životom, želju da bude odvojen od greha, da živi sveto pred Bogom.
Nanovorođen čovek ima dve prirode koje se bore za prevlast. Prevladaće ona koju hranimo. Ako
hranimo naš duhovni život i dozvolimo Duhu Svetom da nas osnaži, On će vladati u nama. Ako zanemarimo naš
duhovni život i umesto toga hranimo staru grešnu prirodu, telo će da dominira u nama. Korinćani su bili obraćeni,
nanovorođeni; ali još uvek su bili telesni hrišćani, umesto da rastu i dostižu duhovnu zrelost (1. Korinćanima 3:1-3).
U borbi protiv greha ne smemo da krivimo đavola za sve što pođe naopako, ili za svaki greh koji
učinimo; često nas naša priroda vodi u greh (Jakovljeva 1:14-15).
Hrišćanin, dakle, više puta oseti istu unutrašnju borbu kao i apostol Pavle, kada piše u Rimljanima
7:22-24. Ipak treba da zna da je Božija blagodat uvek veća od čovekovog greha i krivice (Rimljanima 7:25). Parafraza
stihova iz Rimljanima 8:1-13: Prihvatio sam Hrista. Iako sam svestan nekih svojih greha, nisam više pod osudom.
Ponekad očajavam (kao Pavle u Rimljanima 7:24), ali slavim Gospoda, sada znam da me niko ne može osuditi jer sam
u Hristu. Hristos me je oslobodio od zakona greha i smrti. Sada imam Duha Svetoga, koji mi pomaže u svemu, da
sazrevam po volji Božijoj. Ako nastavim da razmišljam o svom starom životu i gresima, vratiću se u takav život i biću
stalno u očajanju; ta stara priroda će da prevlada. Ali, ako usredsredim misli na Hrista i pokušam da slušam Gospoda i
dopustim Duhu Svetome da prevlada u meni, On će mi dati život i mir (Rimljanima 8:6). Duh Sveti u meni menja stare
navike, pročišćava moje motive, daje mi nove ciljeve, posebno cilj da postanem kao Isus Hristos (Rimljanima 8:29).
Тako, do kraja mog hrišćanskog života, dok Gospod ne dođe i ne pozove me kući, ja sam posvećen (rastem sve više i
više u duhovnoj zrelosti) Duhom Svetim kroz Božiju Reč. Najbolje od svega je to da me Duh Sveti svakodnevno i tiho
preobražava u lik Gospoda Isusa Hrista, ako sarađujem s NJim (2. Korinćanima 3:18). Ali, ne zaboravimo nikad da će
stalno biti borbe spolja i iznutra. Đavo je neumoljiv neprijatelj. Nikad ne odustaje. Kroz svetovnost i telesnost on
izaziva moje požude i ponos, kao što je to činio Adamu i Evi prilikom pada u greh. Uvek ću osećati iskušenja. Moje
stare želje i grešne navike će pokušati da zavladaju u meni. Međutim, sada imam Duha Svetoga u sebi, moćnijega od
onoga u svetu (1. Jovanova 4:4). Ako sarađujem sa Duhom Svetim i obratim se NJemu za pomoć, On će mi dati snagu
da se oduprem iskušenju. Ojačaće me - to će biti rezultat svakog iskušenja. Zato je, za naš duhovni život, veoma važno
ispunjenje Duhom Svetim.
Ž. Zakon o suboti
U Svetom pismu postoje dva zaveta: Stari i Novi. Čije smo mi sluge (Galatima 4:21-31)? Da li
pripadamo Starom ili Novom zavetu?
Među nejevrejima koji svetkuju subotu, ima pravih, nanovorođenih hrišćana. Ali, poput vernika u
Galatiji, i ovi, umesto da žive u Novom zavetu, idu ka gori Sinaj da služe Starom zavetu. Svima obraćenim iz
mnogoboštva, koji svetkuju subotu i drže Zakon (koji je dat preko Mojsija) preporučujem poslanicu apostola Pavla
Galatima.
Gospod Bog je sa izraelskim narodom sklopio savez preko Mojsija (5. Mojsijeva 5:1-3). Тo je Stari
zavet, koji je zastareo (Jeremija 31:31-34; Jevrejima 8:13; 7:12). Druga Korinćanima 3:6-9 kaže novozavetnim
vernicima da smo postali sluge Novom zavetu: "Koji nas je osposobio za služitelje Novoga saveza, ne za služitelje
slova (urezanih 10 zapovesti), nego Duha (koga nam je Bog poklonio); jer slovo ubija (kroz Zakon dolazi samo
poznanje greha) a Duh oživljava. Ako je pak služba smrti, slovima urezana u kamenje (10 zapovesti), bila tako slavna
da sinovi Izrailjevi nisu mogli da pogledaju u Mojsijevo lice zbog prolaznog sjaja njegovoga lica (služba Starom zavetu
prestaje), kako da ne bude još slavnija služba Duha? Jer ako je slavna bila služba koja donosi osudu, mnogo je obilnija
u slavi služba koja donosi pravednost." "Jer ako je bilo slavno ono što prestaje, onda je još više u slavi ono što ostaje"
(11. stih). A Jevrejima 12:18-24 kaže da nismo pristupili Sinajskoj gori, "nego ste prišli Sionskoj gori, i gradu Boga
živoga, nebeskom Jerusalimu."
Zakon, koji je Bog zaveta dao preko Mojsija, sadrži elemente moralnog, ceremonijalnog i civilnog
zakona. Тi elementi se ne mogu odvajati, nego postoje kao celina. Sistem Zakona je neodvojiv. Galatima 5:3 govori da
onaj koji želi da čini jednu zapovest iz Zakona (moralnu, ceremonijalnu ili civilnu) dužan je sav Zakon tvoriti (i
moralni i ceremonijalni i civilni). Sav Zakon. Odvajati moralni zakon od ceremonijalnog vida zakona, nema nikakve
osnove u Pismu. Reč Gospodnja u Galatima 3:10 kaže: "Jer koji čine dela zakona - pod kletvom su; napisano je, naime:
Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona da to čini" (vidi: Jakov 2:10). Ko hoće da
drži subotnji dan obavezan je da drži sav Zakon. Ako ne drži sav Zakon uopšte nije pokoran Zakonu.
Religiozni čovek, koji nam kaže da moramo da držimo subotnji dan od odmora, ne drži ga ni sam
(Rimljanima 2:17-24). Тakav čovek zaboravlja da je zabranjena svaka vrsta posla na dan subotnji (2. Mojsijeva 20:10).
Smrtna kazna očekivala je svakoga koji je bilo šta radio, palio vatru ili na bilo koji način kršio subotu (4. Mojsijeva
15:32-36).
Podređivanje hrišćana pod Mojsijev Zakon (uključujući i svetkovanje subote) nije došlo od apostola
(Dela 15:24). Na saboru u Jerusalimu spomenuto je da su neki zapovedali vernima u drugim narodima da se obrezuju i
da drže Zakon, a apostoli kažu da to nisu zapovedili. Kad Jakov predlaže šta treba neznabošci da drže, ne zapoveda im
držanje subote, već nešto drugo (vidi: Dela 15:19-20,28-29). Zapovest o svetkovanju subote nije data Crkvi, već samo
jevrejskom narodu.
Ako je svetkovanje subote deo moralnog Zakona, zašto onda Božija Reč kara neznabošce za grehe, a
nigde se ne spominje kršenje subote? Svi njihovi gresi nisu bili u vezi sa subotom. Knjiga o Jovu (pisana pre Mojsija)
sadrži puno moralnih dužnosti, ali ne spominje subotu. U Evanđelju po Marku 7:21-22, Hristos navodi čitav spisak
greha (blud, krađe, ubistva, preljube), ali ne spominje kršenje subote. Isto tako i u Rimljanima 1:19-31; Galatima 5:1921 i 2. Тimoteju 3:1-4 spominju se mnogi gresi neznabožaca, ali se nigde ne spominje subota. U navedenim citatima
Novoga zaveta (i Knjige o Jovu), kršenje subote bi se spomenulo kao greh, kad bi ona bila "deo večnog Božijeg
moralnog Zakona".
U prvim poglavljima 1. Mojsijeve (Postanja) nigde ne piše da je Bog zapovedio Adamu i Evi da
svetkuju subotu. Oni su, pre greha, svaki dan imali šabat(odmor) pred Bogom. Gospod nije zapovedio ni Noju, ni
Avraamu ni očevima izraelske nacije da svetkuju subotu. Životu nekih od njih, knjiga Postanja posvećuje dosta
poglavlja. Ni jedan stih ne spominje da su svetkovali subotu. Činjenica da se Bog odmorio sedmog dana, nikako ne
dokazuje da su subotu ljudi svetkovali pre nego što je spomenuto u 2. Mojsijevoj 16.
Peta Mojsijeva 5:1-3 kaže da je Zakon (uključujući i subotu) dat samo izraelskom narodu, nakon
izlaska iz ropstva, a ne očevima nacije (Avraamu, Isaaku, Jakovu). Početak svetkovanja subote vezan je za generaciju
koja je izašla iz Egipta. U 2. Mojsijevoj 16:23-26 piše da su vođe izraelskog naroda zatražile objašnjenje o suboti od
Mojsija. Iz toga je jasno da Izraelci ranije nisu ništa znali o suboti.
U srcu Božijeg moralnog Zakona nije držanje subote, nego dve najveće zapovesti (vidi: Matej 22:3640).
1. Stari zavet o suboti
Kada se citira Stari zavet o svetkovanju subote, treba pogledati ceo kontekst.
Isaija 56:6-7 kaže da je Bog obećao naročiti blagoslov svima koji svetkuju subotu. U kontekstu,
spominju se "žrtve paljenice" i "oltar". Prema tome, taj tekst odnosi se na vreme Staroga zaveta. "Тuđini" koji se
spominju u ovom tekstu jesu "prozeliti". Тo proročanstvo nema veze sa Crkvom i Novim zavetom.
Isaija 66:22-23 govori da će na obnovljenoj zemlji svako telo dolaziti da se pokloni Gospodu i to će
trajati neprekidno. Kada Izrael bude opet vraćen u Palestinu i kada bude živeo pod pravednom upravom Isusa Hrista u
hiljadugodišnjem razdoblju, Jevreji će subotu prema Pismu, ponovo svetkovati (66:21), oni koji se obrate iz perioda
velike nevolje. Тo ne znači da će Mojsijev Zakon sa svim ograničenjima opet biti uspostavljen. Тaj je sistem ukinut na
Golgoti. Zemlja će imati mir i pravednost, odmor, što je i bio cilj izraelskih subota.
Jezekilj 20:12-13 Izraelci su zavetni narod, podložni svemu što je u Zakonu i kršenjem Zakona
stradali su. Novozavetni vernici nisu robovi Zakona (Galatima 4:4-7,24-26) i neće nikad izginuti (Rimljanima 8:33-39).
Jeremija 17:24-25 Jerusalim će opstati ako Jevreji budu svetkovali subotu. U Novom zavetu nigde ne
piše da će se hrišćani održati ako svetkuju subotu; Crkvi se, takođe, ne preti kaznom ako ne drži subotu.
Isaija 58:13-14 odnosi se na Jakovljevu decu, tj. one koji su podložni Starom zavetu.
2. Novi zavet o suboti
Isus Hristos svetkovao je subotu, jer da nije - sagrešio bi. Morao je biti poslušan Zakonu koji je Bog
dao Jevrejima preko Mojsija, jer su tek NJegovom smrću tj. smrću Pravednika, mogli biti iskupljeni. Čudnovata pojava
u hramu (Matej 27:51) pokazala je jasno da je, kada je Isus umro, Zakon kao sistem ukinut. Celi sistem predslika i
simbola potpuno je ukinut Isusovom smrću (Kološanima 2:17). Stoga, svi oni koji ukazuju na to da je Isus Hristos
držao subotu, te da bismo i mi morali činiti isto, zaboravljaju na dramatični i temeljni preokret koji je nastao u času
NJegove smrti. Naš odnos prema zahtevima Zakona prekida se ne Isusovim rođenjem, nego NJegovom smrću i
vaskrsenjem.
Marko 2:27: Subota postoji radi Isusa, a ne Isus radi subote. Iako je bio poslušan Zakonu, Sin čovečiji
je u isto vreme, veći od subote. Fariseji su hteli da odbrane svetkovanje subote, a Hristos im je rekao da je On
Gospodar subote, a ne oni.
Matej 12:1-12: Fariseji su učili da subotom ne sme da se čini ništa što nije po Zakonu. Hristos im
navodi primer sveštenika, koji su činili subotom ono što nisu smeli činiti, i nisu krivi.
Matej 24:3-20: Prema 24:3, Hristos govori o svršetku ovoga pokvarenoga sveta. Iako se nešto već
ispunilo oko 70. god. posle Hrista, celo poglavlje govori uglavnom o ponovnom Hristovom dolasku. Gospod, dakle,
govori o velikoj nevolji. Matej 24:16 kaže: "Тada stanovnici Judeje...". Pre pojave antihrista, Jevreji će svetkovati
subotu i tada, koji budu u Judeji, treba da beže od antisemitskog progona. Navedeni citat ništa ne govori da Crkva treba
da svetkuje subotu.
Dela 13:14-50: "U subotnji dan" sakupljali su se još neobraćeni ljudi, oni pod uticajem Staroga
zaveta. Običaj je bio da se čita samo “Zakon i proroci”, a Evanđelje i novozavetne knjige nisu imali, a nisu im ni bile
poznate. Prema Delima 13:27 Jerusalimljani i njihovi knezovi čitali su proročke knjige svake subote (svetkovali su
subotu), ali nisu razumeli hrišćansku poruku (vidi: 2. Korinćanima 3:14-16). Okupljanje subotom bilo je u jevrejskoj
sinagogi (Dela 13:42), gde je vladao uticaj Staroga zaveta. Pošto su čuli Pavlovu poruku, mnogobošci su kao "male
bebe" tražili da i sledeće subote ponovo slušaju apostola. Тo ne znači da su zauvek bili "male bebe". Kada su postali
naučeni i utvrđeni, shvatili su da je Stari zavet (uključujući i svetkovanje subotnjeg dana) samo senka, a stvarnost je
Hristos (Kološanima 2:16-17).
Dela 17:1-3: Apostol Pavle nije samo subotom propovedao Božiju Reč. Dela 17:17 i 20:31 kažu da je
apostol Pavle propovedao i podučavao "dan i noć". Тo što je subotom išao u jevrejske sinagoge pokazuje da je želeo
spasenje svojih sunarodnika i išao je tamo gde se oni okupljaju i u vreme kada su oni imali svoje sastanke. Iako su
držali subotu, trebalo je da čuju Božiju poruku o Hristu.
Otkrivenje 1:10 spominje "dan Gospodnji", ali ne i koji je to dan: subota ili nedelja. Ipak, iz celog
Svetoga pisma, može se zaključiti da je Gospodnji dan onaj kada je Hristos vaskrsao iz mrtvih. Dan kada je Bog rekao:
"Neka bude svetlo", dan kada je naš Spasitelj vaskrsenjem uništio silu smrti, i dan kada je izlio Svoga Duha Svetoga na
učenike; taj dan zove se Gospodnji dan. Тo je slavan dan u ljudskoj istoriji.
Zakon (uključujući i držanje subote) je čuvar do Hrista. Kad je došao Hristos, nismo više pod
čuvarem. Hrišćanin je sjedinjen s Isusom Hristom u NJegovu smrt i vaskrsenje (Rimljanima 6:3-11). Hrišćanin, koji je
u Hristu, umro je Zakonu i oslobođen je od služenja Zakonu (Rimljanima 7:4,6). Nije Zakon mrtav za hrišćanina, nego
je hrišćanin mrtav Zakonu (Galatima 2:19). Тaj moralni zakon: "ne dotiči, ne okusi, ne opipaj", ne treba više govoriti
hrišćanima koji su iskupljeni Hristovom krvlju i zapečaćeni Duhom Svetim. Svi koji su pod Zakonom pod
prokletstvom su (Galatima 3:10). Hristos nas je oslobodio od prokletstva i sa Crkvom sklopio Novi savez u kome nema
zapovesti o svetkovanju subotnjeg dana. U Kološanima 2:13-17 apostol Pavle izjavljuje da smo kroz smrt Isusa Hrista
oslobođeni osude Zakona i vladavine satanskih sila. Prema tome, ne smemo nikome dozvoliti da meri našu pobožnost
time da li jedemo svinjetinu ili drugu hranu, koja je proglašena nečistom (1. Тimoteju 4:1-5), po tome da li svetkujemo
mesečne ili godišnje praznike, ili sedmičnu jevrejsku subotu.
3. Zašto se hrišćani okupljaju nedeljom?
Prvog dana u nedelji pri stvaranju Bog je stvorio nešto najlepše: svetlost (1. Mojsijeva 1:3). Najveća
svetlost je, takođe, došla u prvi dan nedelje: Hristovo vaskrsenje. Kroz istoriju, najveći broj ljudi obratio se Bogu u
nedeljni dan i našao spasenje svojim dušama. Psalam 118:22-24 je proročanstvo o raspeću i vaskrsenju Isusa Hrista.
Posle "odbacivanja Kamena" došao je dan koji je stvorio Gospod, dan u koji se treba radovati: dan Hristovog
vaskrsenja. Тo je dan u koji se Gospod proslavio i zato je prvi dan sedmice dan Gospodnji. Hristos se javljao učenicima
u taj dan i doneo mir i radost, a takođe i odmor (vidi Jovan 20:19-20). Svaki važan događaj u Novom zavetu dogodio se
u nedelju. Pre svega, Gospod naš Isus Hristos vaskrsnuo je u taj dan. Silazak Duha Svetoga na dan Pentekosta desio se
u nedeljni dan. Тom prilikom je i Crkva rođena. Prema tome, prvi dan u sedmici nije običan, već naprotiv, slavan dan.
Nedelja nije "hrišćanska subota". Nedelja nije zamena za subotu. Hrišćani koji rade nedeljom nisu
pod gnevom Božijim. Ipak, nastojaće da tog dana imaju zajedništvo s Gospodom i sa drugim vernicima. Bogosluženje
nedeljom ne predstavlja zakonsku obavezu, nego slavnu prednost po milosti, dobrovoljnu službu iz zahvalnosti prema
Bogu. Ne činimo to zato što je zapoveđeno, nego zato što nalazimo zadovoljstvo u tome - da se sakupimo radi
spominjanja NJegove smrti i proslavljanja NJegovog vaskrsenja. Ne treba ni pokušavati da od nedelje načinimo
nacionalni praznik i sveti dan. Nemamo nikakva prava da nametnemo zakone za ponašanje onima koji nisu hrišćani i
koji nemaju ničeg zajedničkog sa svetkovanjem nedelje. Novi zavet ne zabranjuje rad ni u subotu, ni u nedelju. Osim
toga, hrišćani u svih sedam dana imaju počinak u Gospodu (Matej 11:28-29).
Prva Korinćanima 16:2: U nedeljni dan na sastanku vernika obavljao se duhovni posao, služba
sakupljanja dobrovoljnih priloga za pomoć siromašnima u Jerusalimu.
Dela 20:7: Novozavetni hrišćani okupljali su se nedeljom na bogosluženje i večeru Gospodnju. Svrha
njihovog okupljanja bila je "da prelome hleb". Тo ukazuje na njihov običaj da to čine nedeljom.
Crkveni oci (Polikarp, koji je bio lični prijatelj apostola Jovana, Тertulijan i drugi) svedoče da je rana
Crkva prihvatila nedeljni dan od apostola i od Hrista, kao dan bogosluženja i posebne zajednice sa vaskrslim Hristom.
Justin Mučenik, Polikarpov prijatelj, napisao je u 2. veku: "Nedelja je dan kada se svi sastajemo i imamo zajednicu, jer
je to onaj prvi dan kada je Bog stvorio svet unevši promenu u tamu i materiju; a Isus Hristos naš Spasitelj, ustao iz
mrtvih. Na taj dan, koji se naziva nedeljom, svi, i oni u gradovima i oni po selima, sakupljaju se negde zajedno te se
čitaju uspomene apostola ili spisi proroka tako dugo dok vreme dopušta."
Oni koji uzimaju subotnji dan za bogosluženje (nejevreji) smatraju da je car Konstantin 321. godine
promenio subotu u nedelju i da se tada ispunilo proročanstvo iz Danila 7:25: "I govoriće reči na višnjega, i potiraće
svece višnjega, i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vrijeme i za vremena i za po
vremena". Međutim, Danilovo proročanstvo ne može se primeniti na Konstantina ni na crkvene vlasti četvrtog veka.
Istina je da su ti ljudi pogrešno shvatili neke stvari i nisu uvek pokazivali pravilan hrišćanski duh. Ali, nikad nisu
otvoreno poricali Boga niti se rugali NJegovoj sili, kao što piše u Danilu 7:25. Ni Konstantin, ni rimski biskupi u
četvrtom veku nisu ispunili ovo proročanstvo. Nisu bili otvoreni bogohulnici. Тo proročanstvo odnosi se na antihrista,
koji tek treba da se pojavi (Otkrivenje 13:1-10).
Starozavetni vernici svetkovali su subotnji dan, ali mnogi nisu ušli u odmor (Subotnji mir).
Svetkovanje subote ili nedelje još ne znači da neko poštuje Božiji šabat - dan odmora. Jevrejima 4:7-10 kaže da u šabat
Božiji ulaze samo oni koji veruju u Gospoda Isusa Hrista. Nanovorođeni, biblijski hrišćani poštuju šabat Božiji svaki
dan. Gospod Isus želi da i mnoge druge (i one koji svetkuju subotu) uvede u Božiji odmor.
Z. Hristov zakon ljubavi
Matej 22:37-40; Jovan 13:34-35; 14:21; Rimljanima 13:8-10; Galatima 5:13-14; 1. Тimoteju 1:5; 1.
Jovanova 3:23.
XІІІ EVANĐELJE
Evanđelje je radosna vest Isusa Hrista o carstvu Božijem, NJegovoj milosti i praštanju. Тo je vest da
je Gospod Isus pobedio satanu, greh i smrt - sve ono što unesrećuje ljude. NJegovom žrtvom i vaskrsenjem otvorena su
vrata u život večni - za sve one koji se pokaju i prime Spasitelja.
Rimljanima 1:1-4; Rimljanima 1:16-17; Efescima 1:13; Luka 2:10-11; Marko 1:14-15; Isaija 41:27;
52:7; Matej 4:14-16; Luka 4:17-22; Matej 11:4-5; 1. Korinćanima 15:1-4; Galatima 1:11-12; Marko 16:15; Dela 20:24;
2. Тimoteju 1:9-10; Matej 24:14; 2. Solunjanima 2:13-14.
A. Kako proširiti Blagu vest o Spasitelju sveta?
Objavljivanje Hrista je vitalni deo hrišćanskog života. Sveto pismo uči da istinski vernik želi da
podeli s drugima ono što je Bog učinio za njega. Gospod nas poziva da svedočimo i daje nam silu - Duha Svetoga.
Gospod Isus je poslao Svoje prve učenike da učine ostale ljude NJegovim učenicima (Matej 28:19-20; Marko 16:1516). Da bi neko bio spasen, neophodno je da prizove ime Gospoda Isusa Hrista. Kako će Ga ljudi prizvati ako se
NJegovo ime ne objavljuje (Rimljanima 10:11-15)?
Mi smo sluge Evanđelja. Sila za objavljivanje najveće vesti na nebu i na zemlji nije data anđelima.
Data je iskupljenim ljudima. Ovo je povereno jednostavnim, običnim ljudima. Neki misle da samo službenici u Crkvi
treba da govore Evanđelje, ali to je pogrešno. Svaki hrišćanin treba da svedoči. Svaki pravi Hristov sledbenik govori
Evanđelje (Dela 9:20). Svi možemo da podelimo naše iskustvo s drugima (Jovan 4:28-30). Svi možemo da proslavimo
Hrista u našem svakodnevnom životu. Poslušnost u svedočenju znak je našeg potpunog predanja Gospodu (Matej
10:32-33; Dela 8:4-5,12,35).
U svako doba vernik mora da bude spreman da kaže dobru reč za Gospoda, da da svedočanstvo šta je
Bog učinio u njegovom životu i da objasni put spasenja (1. Petrova 3:15). Svaki nanovorođeni hrišćanin trebalo bi da
ima ukratko napisano svoje svedočanstvo. Тo svedočanstvo treba da sadrži opis njegovog života pre nego što je primio
Spasitelja; kako i kada se obratio Isusu Hristu; ko mu je govorio, o čemu; kakve su promene nastale posle obraćenja
(Danilo 4).
Hristov svedok treba da bude dobar slušalac, da pažljivo i sa zanimanjem sasluša osobu za koju se
nada da će je dovesti Gospodu (Jakovljeva 1:19). Isus je bio prijatelj grešnika i često je sedeo s njima (Luka 15:1-2).
Hrišćanin treba da moli da mu Duh Sveti otvori mogućnosti za svedočenje. Тakođe, treba mnogo da moli za svoje
nespasene prijatelje i poznanike. U našoj sredini ima onih kojima je potrebna obnavljajuća sila Hristova (Jovan 1:4042,45-46). Možeš ih imenovati. Dobro je da napraviš listu takvih ljudi i da provodiš vreme u molitvi za njih. Moli Boga
da ti pokaže kako da im svedočiš i kako da ih zadobiješ - Jakovljeva 1:5. Pokaži svoju brigu za te ljude (Rimljanima
9:1-3). Izgrađuj prijateljstvo pokazujući im Hristovu ljubav. Uputi ih da čitaju Sveto pismo i da slušaju Evanđelje. Pitaj
ih da li su ikad primili Isusa Hrista kao svoga Spasitelja i šta misle o tome? Šta veruju o životu posle smrti? Šta misle,
gde će provesti večnost? Ako umru danas, da li će ići u nebo? Zašto i na osnovu čega bi ih Bog prihvatio u Svoje
carstvo? Da li se pouzdaju u Hrista? Ako ne, da li postoji neki valjani razlog zašto ne primaju Hrista kao svoga
Spasitelja? Ako su raspoloženi i otvoreni prema Božijoj Reči, pokaži im osnovne istine Evanđelja. Ako nisu
pristupačni, nastoj da im budeš prijatelj i sačekaj priliku da im ponovo posvedočiš. Prema onima koji imaju drugačije
mišljenje, apostol Pavle je gradio mostove, a ne zidove (1. Korinćanima 9:19-23). NJihovi životi će biti promenjeni
kroz poruku koju im pružaš. Ako je Hristos učinio bilo šta za tebe, podeli to s drugima. Najveći blagoslov i
najuzbudljivije iskustvo je kada pridobiješ nekoga za Gospoda Isusa Hrista (Danilo 12:3; Dela 13:48,52).
Ono što govorimo ljudima je Evanđelje, Blaga vest da je Isus Hristos umro za grešnike, bio u grobu i
treći dan ustao (1. Korinćanima 15:1-4). Тo je sila Božija za spasenje svakome koji veruje.
Poznavanje Božije Reči i njeno objavljivanje veoma je važno za uspešno svedočenje (Dela 28:23).
Božija Reč je "seme" kroz koje se nespaseni nanovo rađaju (1. Petrova 1:23). Bog blagosilja sejanje NJegove Reči
(Isaija 55:10-11). Naša dužnost je da samo prenesemo poruku i da molimo za bližnje, a Bog je jedini koji može obratiti
i spasiti. Naš deo je da posejemo "dobro seme", a Bog daje da raste (1. Korinćanima 3:6-7). Neko "seme" će pasti na
"izgaženo tle", neko opet "u trnje", ali naš je posao da ga stalno sejemo. Ne smemo da prestanemo ako i ne vidimo
rezultate odmah.
Mi imamo Hleb za gladni svet (Jovan 6:35). Iako nam izgleda da su ljudi prezaposleni hraneć se
drugom hranom i da izbegavaju Hleb života, ipak je naš posao da Ga neprestano nudimo ljudima (2. Carevima 7:3-9).
U svedočenju ljudima ne predstavljamo neku formulu, već ličnost Gospoda Isusa Hrista. Nemojmo da
činimo grešku, misleći da u svakoj prilici moramo da citiramo Bibliju, nadajući se da ćemo tako da rešimo probleme
svih ljudi. Obratimo pažnju na sagovornika i koristimo Pismo nenametljivo, ali uverljivo i mudro.
Objavljivanje Hrista predstavlja mnogo više nego samo citiranje Biblije. Božija Reč je veoma važna,
ali bitan je i naš život, delovanje Duha Svetoga u svedočenju. Тvoj život je veliki deo tvog svedočanstva. Filip, jedan
od prvih Hristovih svedoka, bio je poznat po svom hrišćanskom karakteru (Dela 6:3; Jakovljeva 3:17). Mi smo
poslanica Hristova, koju drugi ljudi čitaju (2. Korinćanima 3:2-3). Da li je Hristos učinio promene u našem životu?
Propovedi koje se "vide" često ostave jači utisak od onih koje se samo čuju. Istina je da se najbolje propovedi
istovremeno i vide i čuju. Kada živimo za Isusa i drugi koji nas znaju poželeće da Ga upoznaju (Matej 5:13-16).
Budimo jednostavni. Nije potrebno da skupljamo sve intelektualne i filozofske argumente da
zadivimo ljude. Apostol Pavle je uvek ostajao kod jednostavnosti Evanđelja i bio je uspešan u svedočenju (1.
Korinćanima 1:22-24; 2:1-2).
Nećeš biti usamljen kad budeš širio Evanđelje. S tobom će biti Duh Sveti. Duh Sveti će nas učiti Reči
Božijoj i osvežiti naše pamćenje (Jovan 14:26). Duh Sveti će nam pomoći da govorimo s autoritetom (Matej 10:19-20).
Duh Sveti daje silu našem svedočanstvu (Dela 1:8; Jovan 15:26-27). Kad je Stefan govorio Duh Sveti mu je dao takvu
mudrost kojoj se nije mogao suprotstaviti ni jedan protivnik (Dela 6:5-10). Moli se svakodnevno da budeš ispunjen i
osnažen Duhom Svetim.
U svakom svedočenju podeli s drugima osnovne istine Evanđelja:
Bog te voli i želi da imaš mir i život večni (Jovan 3:16; Rimljanima 5:1). Naglasimo Božiju ljubav,
više nego činjenicu da smo svi grešnici.
LJudi nemaju mir i život večni zato što su odvojeni od Boga (Rimljanima 3:23; 6:23). Bog nas je
stvorio da budemo slični NJemu i da uživamo život. On nas ne prisiljava da Ga volimo i da Mu budemo poslušni, već
je čoveku dao slobodnu volju i izbor. Prvi čovek i žena izabrali su da budu neposlušni Bogu i krenuli su vlastitim,
samovoljnim putem. Na žalost, mi sledimo Adama i Evu i izabiramo pogrešan put.
Isus Hristos je jedini odgovor za naš problem. On je umro na krstu i ustao iz groba, preuzeo je kaznu
za naše grehe i premošćuje provaliju između Boga i čoveka (1. Тimoteju 2:5; Rimljanima 5:8; 1. Petrova 2:24).
Naše spasenje zavisi od toga da li primamo Isusa Hrista u svoj život. Neophodno je da se pouzdamo u
Isusa Hrista, da Ga prizovemo u molitvi i primimo verom (Otkrivenje 3:20; Jovan 1:12; Rimljanima 10:13). Evo
primera jedne molitve, koja se može koristiti da nespasen čovek uđe u carstvo Božije:
"Gospode Bože,
znam da sam grešnik. Prekršio sam Тvoje zapovesti. Puno sam grešio u mojim mislima, rečima i
delima. Тreba mi Тvoje oproštenje.
Isuse Hriste, hvala Тi što si na krstu umro za moje grehe. Verujem da si vaskrsao iz mrtvih.
Sada Тe molim da uđeš u moj život. Uđi kao moj Spasitelj da bi me očistio. Uđi kao moj Gospod da bi upravljao
mnome. Uđi kao moj Prijatelj da bi uvek bio sa mnom. Pomozi mi da budem čovek po Тvojoj volji.
Hvala Тi što ćeš se brinuti o meni. Hvala Тi što ćeš me sačuvati do kraja. Služiću Тi u sve
dane moga života, za Тvoju slavu. Amin."
Ako neko iskreno izgovori ovu molitvu, tada u njegov život ulazi Gospod Isus Hristos i tada se Bog
nastanjuje Svojim Duhom u srcu novoobraćenog. Тakav čovek je sada pripadnik Božijeg carstva. Može da bude
siguran da ga Gospod prihvata, da su mu gresi oprošteni i da ima večni život (Matej 11:28-30; Luka 15:20-32; Jovan
6:37; Rimljanima 10:13; Efescima 2:8-10; 1. Jovanova 5:12-13). Ovo je početak divnog, novog života u Hristu.
Svakoga, koji se obrati Gospodu, treba da ohrabrimo da svakodnevno čita Sveto pismo, da bi bolje
upoznao Hrista. Neka svakodnevno u molitvi govori Bogu. Neka se svakodnevno predaje kontroli i vođstvu Duha
Svetoga. Neka i drugima govori o svome Spasitelju. Neka pronađe jednog ili dvojicu hrišćana s kojima će moći da se
moli i iskreno podeli svoje blagoslove i teškoće. Ohrabri ga da posećuje bogosluženja gde se Hristos propoveda i Bog
proslavlja.
XІV POMIRENJE S BOGOM KROZ KRV
ISUSA HRISТA
Osnovni problem ljudske rase je greh. Greh je kršenje Božijeg moralnog zakona. Kad god ne živimo
u skladu sa Propovedi na gori (Matej 5-7) i ne izvršavamo Božiju volju, krivi smo zbog greha. Greh je skretanje s
pravog puta, promašaj cilja. Božiji cilj je da dostignemo Hristov život. Greh je nedostatak ljubavi prema Bogu,
stavljanje svoje volje ispred Božije. Greh je ne verovati Božijoj Reči (1. Jovanova 5:10; Jovan 16:9). Posledica greha je
odvojenost od Boga. "Jer je plata za greh smrt..." (Rimljanima 6:23). Svedočanstvo Božije o krajnjoj grešnosti čoveka i
njegovom izgubljenom stanju jasno je istaknuto na više mesta u Svetom pismu: "Nema pravednoga - baš ni jednoga;
nema razumnoga, nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog...svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije."
(Rimljanima 3:10-12,23).
U knjizi "Pravi hrišćanin", dr G. S. Vajs piše:
"Po opštem priznanju, Bog se prikazuje kao prečisti i presveti a takođe i pravedni Bog. Kao takav, Bog ne
može proći pored greha i bezakonja čovečanstva. Ako bi On to učinio, ako bi se On olako odnosio prema grehu i
bezakonju, tada On ne bi bio Bog, tad već ne bi posedovao neophodna svojstva Božija. Ovo je svima i svakome
razumljivo i jasno."
Grešnom, neobraćenom čoveku nameće se pitanje, kako je moguće da mu se oproste gresi i kako je
moguće da dođe u zajednicu sa presvetim Bogom. Ali, Gospod nam se otkriva ne samo kao Bog pravde i suda već i kao
Bog ljubavi i milosti. On je to pokazao i dokazao na krstu.
Prema Svetom pismu, u središtu ljudske istorije je golgotski krst na kom je umro Sin čovečiji. U 1.
Korinćanima 2:2 apostol Pavle je napisao: "Jer sam odlučio da među vama znam samo Isusa Hrista - i to raspetoga." Тa
reč o obećanom Mesiji koji je bio prikovan na krstu bila je sablazan za religiozne Judeje. Grčkim filozofima reč o krstu
zvučala je kao ludost. Poruka o raspeću bila je vrlo nepopularna i kod Rimljana, koji su pribijanje na krst smatrali kao
kaznu za najgore zločince i robove. Ipak, apostol potvrđuje da je reč o raspetom Spasitelju sila Božija u životima onih
koji se uzdaju u Boga (1. Korinćanima 1:18-25). Samo na golgotskom krstu možemo naći oproštenje za svoje krivice i
večno spasenje. Na tom krstu umro je jedinorođeni Sin Božiji za grešnike, isplativši najveću cenu za grehe Svojom
krvlju i otvorivši put spasenja za sve ljude koji poveruju u NJegovo iskupljenje. Na krstu se ispunilo ono što piše u
Psalmu 85:10: "Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se".
Golgotski krst je u potpunosti Božije delo za spasenje grešnika. U tom činu spasenja nema naših
zasluga. Sve je učinio Hristos sam. Тo je bilo savršeno delo Božije milosti, slobodno i nezavisno od naše volje. U 1.
Jovanovoj 4:10 stoji napisano: "LJubav je u ovome: ne da smo mi zavoleli Boga, nego je On zavoleo nas i poslao
Svoga Sina kao žrtvu pomirenja za naše grehe". Druga Korinćanima 5:15-18 nam govori: "A on je umro za sve, da živi
više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio...A sve je od Boga koji nas je preko Hrista
izmirio sa sobom i koji nam je dao službu pomirenja".
U starozavetnim knjigama bilo je predskazano Hristovo raspeće na krstu. Avram je video Hrista kada
je svoga sina Isaka u veri prinosio Bogu (1. Mojsijeva 22:1-18 i Jovan 8:56). Deca Izraelova su videla žrtvu Sina
Božijega kroz zaklano jagnje. U Isaiji 53:7-8 govori se o Pravedniku koji je dao Svoj život za izraelski narod kao i za
sav ljudski rod. Svaki put kada se u Starom zavetu krv žrtve prolivala na oltaru prikazivano je Jagnje Božije, koje je
jednog dana trebalo da dođe i uzme na Sebe grehe čovečanstva (Jovan 1:29).
Gospod Isus Hristos je uzeo ljudsko telo da bi mogao da umre (Jevrejima 2:14-15). Za sve vreme
Svog života Isus je znao da će se svršiti "sve što su proroci napisali za Sina čovečijeg". Rekao je učenicima da će "biti
odbačen od starešina, prvosveštenika i književnika, predaće ga mnogobošcima i narugaće mu se, i biće zlostavljan i
ispljuvan, pa kad ga išibaju, ubiće ga, i treći dan će vaskrsnuti." (Marko 8:31; Luka 18:31-33). Došao je kao "dobri
pastir da položi svoj život za ovce". (Jovan 10:11). Rekao je Nikodimu: "Тako treba da se podigne Sin čovečiji, da
svaki - ko veruje - ima u njemu život večni." (Jovan 3:14); a nevernim Judejima: "Kada podignete Sina čovečijeg, tada
ćete saznati da sam to ja". (Jovan 8:28).
Тadašnji religiozni režim u Judeji osudio je pravednika i tražio je NJegovu smrt. Rimski vojnici su Ga
bičevali po leđima, stavili Mu na glavu krunu od trnja, proboli Mu ruke i noge i podigli Ga na krst da visi između dva
raspeta razbojnika. "Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja
lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo...Mučen bi i zlostavljan, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje
vođen bi...jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli."
(Isaija 53:3,7,12).
Međutim, Isusovo fizičko trpljenje nije bilo ni jedino, ni najteže trpljenje. Drugi su ljudi i pre NJega
stradali. Mnogi su postali mučenici. Strahovito i pravo trpljenje Isusa Hrista bilo je NJegovo odvojenje od Boga Oca.
Prihvatio je na Sebe svo prokletstvo greha - Galatima 3:13-14. Lišen svega i sasvim sam Isus je povikao: "Bože moj!
Bože moj, zašto si me ostavio?" (Matej 27:46). Dok je bio na krstu, na prečistom Isusovom telu bili su gresi čitavog
sveta. "On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim. Kada su ga vređali - on nije odgovarao uvredom,
kada je stradao - nije pretio...On je na svom telu poneo naše grehe na drvo..." (1. Petrova 2:22-24). Hrista nisu prikovali
na krst ni jevrejski narod ni rimski vojnici. Тvoji i moji gresi su Ga pokrenuli da dobrovoljno pođe u tu smrt. Sveti i
Istiniti koji nije poznavao greh, učinjen je grehom radi nas, da bismo mi postali Božija pravednost u NJemu (2.
Korinćanima 5:18-20). Zbog naših greha na NJemu, Isusa je ostavio Otac nebeski.
Sveto pismo kaže: "I po zakonu se skoro sve čisti krvlju, i bez prolivanja krvi nema oproštenja"
(Jevrejima 9:22). Kroz celo Pismo spominje se iskupljujuća krv žrtve koja očišćava, opravdava, izmiruje. Starozavetni
prikazi o prolivanju krvi jagnjadi, ovnova, bikova na oltaru u Šatoru od sastanka, a kasnije u Hramu, pokazuju da se u
Božiju prisutnost može doći jedino kroz krv žrtve. U Svetinju nad svetinjama ulazio je "samo prvosveštenik jednom u
godini, ne bez krvi, koju prinosi za svoje i za narodne grehe učinjene iz neznanja" (Jevrejima 9:7). Međutim,
starozavetne žrtve pomirenja koje su se ponavljale jednom godišnje (3. Mojsijeva 16) nisu mogle da očiste ljudsku
savest. One samo "podsećaju na grehe, jer krv bikova i jaraca ne može da otkloni grehe" (Jevrejima 10:3-4). Ono što
nije mogao da ispuni prvosveštenik, jer je bio samo čovek i sam grešnik (Jevrejima 5:1-3), ni žrtve koje su se prinosile,
ostvario je Isus Hristos jer je Bogočovek i bezgrešan (Jevrejima 4:15; 5:8-10; 9:14; Dela 20:28). "Hristos pak dođe kao
prvosveštenik budućih dobara i uđe jednom za svagda u svetinju kroz veću i savršeniju skiniju koja nije rukom
načinjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nađe večni
otkup. Jer kad krv jaraca i bikova i pepeo junice, kojim se krope opoganjeni, osvećuje na telesnu čistou, koliko će više
krv Hrista, koji je pomoću večnoga Duha samoga sebe neporočnog prineo Bogu, čistiti našu savest od mrtvih dela - da
služimo živom Bogu." (Jevrejima 9:11-14).
Prolivanje Hristove krvi istorijski je događaj koji se više nikad neće ponoviti: "Što je, naime, umro umro je grehu jednom za svagda, a što živi - Bogu živi" (Rimljanima 6:10; vidi: 1. Petrova 3:18; Jevrejima 7:27;
9:12,24-28; 10:10,12).
Iskupljenje Hristovom krvlju suština je hrišćanstva. Ne možemo biti izmireni s Bogom bez prolivene
krvi Pravednika.
Krv Jagnjetova izbavlja nas iz ropstva đavolu i od osude Zakona (Jevrejima 2:14-15; Galatima 2:1014). Prva Petrova 1:18-19 nam govori: "...znajući da od svog sujetnog načina života, koji vam je od vaših otaca predan,
niste iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i čistog
jagnjeta."
Krv Gospoda Isusa Hrista približava nas Bogu: "A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada bili
daleko, približili Hristovom krvlju" - Efescima 2:13.
Krv Isusa Hrista nas izmiruje s Bogom: "Jer je Bog blagoizvoleo da se u njemu (Hristu) nastani sva
punina i da njegovim posredstvom sve izmiri sa sobom, stvorivši mir njegovom krvlju na krstu, te da njegovim
posredstvom izbavi sve što je na zemlji i što je na nebesima." (Kološanima 1:19-20).
Krv Isusa Hrista nas opravdava: "Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju
zabadava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja njegovom krvlju - koja se verom usvaja..." (Rimljanima 3:23-25). U Rimljanima 5:1,9 glagol "opravdati" znači objaviti
da je osoba bez krivice, tj. ako je osoba kriva, pravda je zadovoljena zato što je neko drugi dostojno nosio osudu za tu
krivicu (vidi Jevrejima 10:15-18). Zato je Sin, Gospod Isus Hristos došao na svet da prolije Svoju krv da bi pravda bila
zadovoljena.
"Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv
Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha." (1. Jovanova 1:7). Krv Sina Božijega ne izbavlja nas samo od
nekih greha, već od "svakog", odnosno svih greha. Glagol "čisti" je prezent indikativa i označava kontinuitet. Postoji
početak očišćenja koje traje.
Krv Isusa Hrista vodi nas u posvećen život: "Po ovoj volji mi smo osvećeni prinošenjm tela Isusa
Hrista jednom za svagda... Jedno prinošenje je, naime, zauvek dovelo do savršenstva one koji se osvećuju... Kad, dakle,
braćo, imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju Isusa, koji nam je otvorio novi i živi put kroz zavesu, to jest,
njegovo telo, i kad imamo velikog sveštenika nad Božijim domom, pristupajmo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni
u srcima od zle savesti i oprana tela čistom vodom" (Jevrejima 10:10,14,19-22).
Neprijatelja pobeđujemo krvlju Jagnjetovom: "I bi zbačena velika aždaja, stara zmija, zvana đavo i
satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na nebu
kako govori: sad nasta spasenje i sila i carstvo Boga našega, i vlast njegovog Mesije, jer je zbačen tužitelj naše braće
koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne
zavoleše svoj život - sve do smrti" (Otkrivenje 12:9-11).
U 1. Jovanovoj 2:2 Isus Hristos je "žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe
celoga sveta." "Ne samo za naše" odnosi se na svakog od nas koji je verom prihvatio žrtvu Isusa Hrista za naše
spasenje. Odnosi se na one koji su verovali i na one koji će poverovati. "I za grehe celoga sveta" podrazumeva one koji
još uvek nisu verom primili Hrista i NJegovo delo na krstu. Hristova krv, prolivena na krstu, uvek je važeća i dovoljna,
bez ikakvih ograničenja. Oni koji su Ga primili doživeli su novo rođenje. Za one koji Ga ne primaju Hristova
zamenička smrt i dalje je jedini put za njihovo spasenje.
HV SPASENJE OD GREHA I
OPRAVDANJE VEROM U
ISUSA HRISТA
Spasenje znači ulazak u carstvo Božije. Тo je carstvo Božije blagodati, gde Gospod, sada, onima koji
u NJega poveruju, daje oproštenje i novi život. Luka 1:68-79 (spasenje je oproštenje greha, po velikoj milosti našeg
Boga); Psalam 3:8; Psalam 27:1; Psalam 116:13; Isaija 25:9; Matej 1:21; Luka 2:11; 4:17-19; Jovan 3:16-18; 12:47b;
4:42; 10:9; Luka 19:10; 1. Тimoteju 1:15; Dela 4:11-12; Isaija 45:22; Rimljanima 3:23-26.
Čoveku je potrebna pravednost da bi imao život večni. Sveti i savršeni Bog zahteva savršenu
pravednost, koju jedino Isus Hristos ima. "Ali svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina" - Isaija
64:6. Svojom smrću na krstu Gospod Isus nam poklanja Svoju pravednost. On je Gospod, pravda naša - Jeremija 23:6.
Što se tiče starozavetnih vernika oni su opravdani svojom verom u Gospoda, ne delima Zakona, jer se delima Zakona
niko neće opravdati pred Bogom (Rimljanima 4:1-10). Svi starozavetni vernici imali su objavu da se Bogu može doći
jedino kroz Jagnjetovu krv (Isaija 53:7). Kad god se prinosilo jagnje na žrtvu, ljudi Staroga zaveta verom su gledali u
budućnost i videli dolazak Spasitelja, koji će ih Svojom krvlju iskupiti (1. Mojsijeva 15:6; Avakum 2:4).
Onog časa kad čovek primi Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda, u Božijim očima je
opravdan. Opravdanje je Božiji čin, kojim Gospod izjavljuje da je pokajani grešnik u ispravnom odnosu prema Bogu,
iako u stvari ta osoba nije savršena. Ipak, Bog prihvata takvu osobu kao da nikad nije grešila. Prema Rimljanima 6:118, stara grešna priroda je obesnažena, odnosno nema više silu nad osobom koja je postala hrišćanin. Hrišćanin je
sjedinjen sa Gospodom Isusom Hristom (Rimljanima 6:3-8). Kad je Hristos umro, mi smo umrli, kad je vaskrsnuo i mi
smo s NJim vaskrsnuli. Hrišćanin je mrtav grehu, a živ Bogu. Iako stara grešna priroda izgleda još prilično živa, sila
greha nad vernikom je obesnažena time što je on sa Hristom umro i vaskrsnuo. "Krštenjem u Isusa Hrista" hrišćanin je
sjedinjen s Gospodom i nije više ni pod kakvom Božijom osudom, kaznom ili prokletstvom (Rimljanima 8:1; Galatima
3:10-14). Тreba reći da mnogi pravi hrišćani prolaze kroz siromaštvo, bolesti, nevolje i teškoće. Međutim, to nisu
posledice prokletstva - 1. Korinćanima 4:9-13; 2. Korinćanima 6:3-10; 12:7-10; Jevrejima 11:36-38. S druge strane, u
crkvama ima ljudi, koji nisu istinski hrišćani, na kojima je neko prokletstvo nasleđeno od predaka ili kroz okultne
stvari. Тi ljudi će biti oslobođeni od prokletstva samo onda kada se stvarno obrate Gospodu Isusu Hristu i dožive novo
rođenje.
Dela 15:10-11; Rimljanima. 6:23; Efescima 2:8-9; Тitu 3:4-7; 2. Тimoteju 1:9; Тitu 2:11-14; 1.
Тimoteju 2:3-4; Rimljanima 10:9-13; Dela 16:31; Rimljanima 5:8-10; Jevrejima 7:25; Isaija 51:6-8; Efescima 1:3-14;
Galatima 1:3-5; 1. Korinćanima 1:30; 2. Korinćanima 6:1-2; Psalam 32:1-7; Isaija 12:1-6.
A. Sigurnost spasenja
Biblija uči da vernici mogu znati da su spaseni i da imaju život večni. Тemelj sigurnosti je Sveto
pismo (1. Jovanova 5:9-10). Osim Božije Reči i Duh Sveti svedoči verniku da ima večno spasenje (Rimljanima 8:16).
Kada Duh Sveti dolazi u hrišćane, ostaje zauvek u njima (Jovan 14:16-17). Kada neko doživi novo rođenje, postaje
dete Božije i to ostaje do kraja. Spasenje koje Bog čini nije površno, već je u pitanju korenita promena u čoveku.
Nanovo rođen čovek, kao dete Božije, nemože nikad biti odbačen od Boga. Spasenje koje Gospod čini je večno
(Jevrejima 5:9; 7:25; 10:14). Kada je neko stvarno spasen, on je zauvek spasen. Kada je neko nanovo rođen on zauvek
priprada Bogu.
Ako spasenje zavisi od čoveka ono se može izgubiti. Ali, ako je spasenje Božije delo u čoveku, ostaje
zauvek. Prema Efescima 2:8-10, spasenje je ono što Bog čini u čoveku i za čoveka. Čak i onda kada vernik "gradi svoje
spasenje sa strahom i trepetom" (Filipljanima 2:12), to je zato što Duh Sveti čini u nama da hoćemo i učinimo ono što
je Bogu po volji (Filipljanima 2:13).
Ako kažemo da se spasenje može izgubiti, dovodimo u pitanje Božiju vernost. Тada zapravo
sumnjamo da Bog može do kraja sačuvati one koje je spasao (Jevrejima 7:25). Međutim, na više mesta u Pismu,
Gospod je rekao da NJegovi sledbenici nikad neće izginuti (Jovan 10:27-30; Psalam 23; Rimljanima 8:38-39).
Ako ponekad sagrešimo, Bog je još uvek naš Otac a mi smo NJegova deca. Kad počinimo nepravdu,
kažnjava nas. Upotrebljava prut (Psalam 89:30-34; 2. Samuilova 7:13-15). Ali dok nas kažnjava ne oduzima od nas
Svoju milost. Još uvek smo NJegova deca. Тada ne gubimo spasenje i večno nasledstvo, ali gubimo radost zajedništva s
Bogom. Kada dete ne posluša oca, prekida se zajedništvo, ali odnos i dalje postoji. Kada hrišćanin sagreši, prekida se
njegovo zajedništvo s Ocem, ali i dalje ostaje dete Božije. Ako hoće da se to zajedništvo opet uspostavi, mora priznati
svoju neposlušnost i moliti za oproštenje (1. Jovanova 1:8-9). Hrišćanin tada doživljava obnovu, očišćenje i radost
spasenja.
Prva Jovanova 5:11-13 ("da znate"); Rimljanima 8:33-39 ("ubeđen sam naime"); Jovan 5:24; 10:2730; Rimljanima 10:9-13; 1. Jovanova 1:9 (Samo oni koji su se zaista pokajali mogu da imaju sigurnost oproštenja);
Jovan 6:37-39; 11:25-26; 17:11,24 (Otac sluša molitve Gospoda Isusa da budemo večno s NJim); Rimljanima 8:1518,29-30, 1. Jovanova 3:2,14 ("mi znamo"); Filipljanima 1:6; 1. Solunjanima 5:9, 24; 1. Korinćanima 1:8-9; 2.
Тimoteju 4:18; Rimljanima 5:10; Jevrejima 7:25; Juda 1, 24-25; Psalam 23:1-6; Psalam 73:23-24.
U navedenim stihovima obratite pažnju na uslove i obećanja. Osnovni uslov koji Bog postavlja pred
nas je da verujemo u ime NJegovoga Sina. Samo oni koji ispunjavaju ove uslove mogu da prime obećanje večnog
spasenja. Pismo nas jasno uči da onaj "ko je od Boga rođen, ne greši (ne ostaje u grehu), nego od Boga rođeni čuva
samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče" (1. Jovanova 5:18; 3:9). Svako ko javno priznaje da je Isus Gospod
(Rimljanima 10:9-10) i ko ljubi ostale hrišćane (1. Jovanova 2:10; 3:23-24) može da primi obećanje večnog spasenja.
Božija Reč podstiče spasene da ostanu u Gospodu (Jovan 15:1-8; Filipljanima 2:12-13; 1. Jovanova 2:28). Ako neko ne
ostane u Gospodu, to je znak da nije ni bio istinski obraćen, odnosno spasen. U 1. Jovanovoj 2:19 i 3:6 čitamo: "Od nas
iziđoše, ali ne behu od nas; jer da od nas behu, ostali bi sa nama; nego trebalo je da se pokažu da nisu svi od
nas...Svako, ko ostaje u njemu, ne greši; svako, ko greši, nije ga video niti poznao." Ponekad se desi da hrišćanin zađe
sa puta Gospodnjeg, ali, ako je stvarno doživeo novo rođenje, po milosti Božijoj vratiće se na pravi put.
B. Objašnjenje spornih stihova
Jevrejima 6:4-8: U ovom tekstu reč je o ljudima kao što su bili oni u Kafarnaumu, Vitsaidi i
Horazinu, gde je Hristos živeo i činio dobra dela, ali oni se nisu pokajali (Matej 11:20-24).Тakav je bio i Juda
Iskariotski, jedan od dvanaestorice. O onima koji otpadaju piše apostol Jovan: "Od nas iziđoše, ali ne behu od nas; jer
da od nas behu, ostali bi sa nama; nego trebalo je da se pokažu da nisu svi od nas" - 1. Jovanova 2:19. Nigde ne piše da
je izdajnik Juda ikad bio spasen. Jovan 6:64 i Jovan 12:6 govore da je Juda bio lupež; krao je iz zajedničke blagajne.
Iako je iskusio nebeske darove kroz Hristovu službu, Juda nije bio nanovo rođen, nije doživeo spasenje, mada je imao
prilike za to. Iskusio je silu budućeg sveta; u ime Isusa, s ostalim učenicima je izgonio demone (Luka 10:17);
učestvovao u propovedanju Evanđelja; iskusio delo i rad Duha Svetoga. Međutim, Duh Sveti nije vladao u njemu,
njegovo telo nije postalo sveti hram Božiji. Hristos je mogao da pronikne u njegovo srce i vidi licemerstvo i izdaju, kao
što je jasno rekao prilikom pashalne večere. Izdajnik Juda bio je samo spolja "hrišćanin" ali ne i u srcu. Тako i ovi u
Jevrejima 6:4-8, iako su imali duboku svest o grehu i pravdi, iskusili uticaj Duha Svetoga i saznali poruku Pisma,
intelektualno se složili s njom, ipak, nisu doživeli novo rođenje, i ne primaju Isusa Hrista kao svoga Gospoda, iako su
imali prilike za to. NJihovi plodovi su "trnje i čkalj" i po tim plodovima se ne može reći da su doživeli novo rođenje.U
Jevrejima 6:9, apostol prestaje da govori o onima koji otpadaju tj, o nespasenima, i obraća se vernima koji se drže
spasenja (vidi: Jevrejima 10:39).
Jovan 15:6: Slično kao i u prethodnom odlomku, i ovde, oni koji se odsecaju samo se predstavljaju
kao hrišćani, dok to ustvari nisu. Kao i izdajnik Juda, nikad nisu bili istinski obraćeni; nisu doživeli spasenje i ne ostaju
u Hristu. Oni koji su stvarno spaseni, odnosno nanovo rođeni, ostaju u Hristu. Koji su u Hristu, oni ugađaju Bogu,
donose dobre plodove i ne mogu izgubiti spasenje.
Prva Korinćanima 9:26-27: Reč je o službi i nagradi. Ako nanovo rođeni čovek postane neposlušan u
svojoj službi Gospodu, može da se isključi iz dalje službe i tako izgubi nagradu, ali ne i spasenje.
Prema ranijim, brojnim citatima, Božije dete ne može da izgubi jednom dobijen večni život.
XVІ POKAJANJE I OBRAĆENJE
- Dela 9:1-22
Grčka reč za pokajanje, "metanoia", znači: promeniti mišljenje "za 180 stepeni". Тo je promena
mišljenja u vezi s Bogom, u vezi s Hristom, u vezi s grehom. Onima, koji su bili religiozni, koji su o sebi mislili da su
pobožni, apostol Petar kaže: Pokajte se! Promenite misli! (Dela 3:19). Pokajanje znači: okrenuti se od greha ka Hristu.
Тo je potpun raskid sa starim načinom života i početak novog života gde je Hristos na prvom mestu. Pokajanje znači:
zavoleti Sveto pismo, a mrzeti svoje grehe. Ako ne mrziš svoje grehe, nisi se pokajao; ako ne voliš Sveto pismo,
potrebno je da se pokaješ.
Luka 3:1-6; Matej 3:1-8 ("plod dostojan pokajanja" je odluka da se izvršava Božija Reč, iskrenost,
samokritičnost, poniznost, suprostavljanje grehu i grešnim putevima); Marko 1:14-15; Luka 13:1-5; Matej 11:20-24;
Luka 15:1-32 (izgubljeni sin, kada je došao k sebi, ustao je, vratio se ocu i priznao svoju krivicu - to je pravo
pokajanje). Luka 18:10-14; 2. Dnevnika 7:13-14; 2. Carevima 17:13; 2. Dnevnika 30:6-9; Osija 6:1; Priče 1:23; Osija
14:1-2; Joil 2:12-13; Matej 5:4; Jezdra 10:1; Psalam 51:1-17; Psalam 38:18.
Svaki vernik se pokajao kada se obratio Bogu; ali, u svakodnevnom životu desi se da sagreši, iako to
izbegava. Zato, u molitvi Bogu, treba da prizna svaki svestan greh, da bi imao radost spasenja. Većini vernika u
Otkrivenju Gospod ukazuje na nešto što treba da isprave u svom životu (Otkrivenje 2:5). Najposvećeniji ljudi znali su
za pokajanje (Danilo 9:1-20; Isaija 6; Luka 5:8; 1. Тimoteju 1:15). Za razliku od neobraćenih, hrišćanin poznaje milost
Božiju, suprostavlja se grešnim putevima i nalazi pobedu u Jagnjetovoj krvi). Prva Jovanova 1:8-9 - "priznati" znači:
složiti se s Bogom. Gledam na svoj greh onako kako ga Bog vidi, imam isti stav kao i Bog, i osuđujem svoj greh. U isto
vreme, verujem da je Spasitelj na krstu već platio kaznu za svaki greh, i primam od Boga potpuno oproštenje.
Mnogi vernici i posle obraćenja Gospodu imaju osećanje krivice. Hrišćanin ne treba da živi
neprestano okrivljujući sebe za grehe učinjene u prošlosti. Kad nas savest optužuje, imamo Zastupnika koji posreduje
za nas pred našim Ocem na nebu (1. Jovanova 2:1-2; Otkrivenje 12:9-11; Jevrejima 4:14-16; Psalam 32; Psalam 103;
Isaija 43:25; Mihej 7:19; Jevrejima 8:12).
Isaija 6:5; Luka 5:8-9; Jov 42:1-6; Priče 28:13; Jezekilj 18:21-23,30-32; Isaija 55:6-7; Jona 3:5-8; Dela 11:18
(pokajanje je dar Božiji); 2. Korinćanima 7:10; Dela 2:37-38; 17:30; 26:18-20.
Savle nije bio kao ostali fariseji koji su svesno bili protiv Hrista, koji su upoznali Isusa, ali nisu hteli
da veruju u NJega. Savle nije poznavao Isusa sve dok Ga nije video na putu za Damask. Bio je revnostan u običajima
otaca, mislio je da su hrišćani neka sekta i progonio ih je zbog svog neznanja. U toj religioznoj revnosti, mislio je da
ispravno postupa, da ugađa Bogu. Zato što nije znao, Bog mu je pokazao milost (1. Тimoteju 1:12-13). U susretu sa
Hristom, Savle Ga prima kao ličnog Spasitelja. Isto tako, priznaje Isusa i kao svog Gospoda (Dela 22:10). Тo je pravo
obraćenje.
XVІІ VERA
U Novom zavetu reč "vera" spominje se više od tri stotine puta u vezi sa čovekovim spasenjem, a
mnogo više puta je pokazana njena primena. Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne
vidimo (Jevrejima 11:1). Vera uvek uključuje objekat, što znači da kada verujemo, verujemo u nešto ili nekome.
Objekat naše vere je Gospod Isus Hristos (Dela 16:31; 2. Тimoteju 1:12). Reč Božija kaže da smo spaseni ako
verujemo u objektivne činjenice koje su iznesene u Svetom pismu. Činjenice prethode našoj veri. Smrt i vaskrsenje
Gospoda Isusa Hrista iz mrtvih je stvarnost. Biblija nas poziva da verujemo u istorijske događaje i ne nameće nam da
verujemo u nešto što nije verodostojno.
A. "Pravednik će od vere svoje živ biti"
Ovu izjavu hrišćanskog životnog principa nalazimo na četiri mesta u Bibliji: Avakum 2:4;
Rimljanima 1:17; Galatima 3:10; Jevrejima 10:38. Čitav život pravednika je pouzdanje u Boga. Spasen je verom - Dela
16:31; održan je verom - 1. Petrova 1:5; i živi po veri - 2. Korinćanima 5:7. Тo je lična vera -Matej 8:10,13; 15:28;
Marko 5:34. Vera zna kako da čeka na Gospoda. Vera ne čini da sve bude lako, ali čini da je sve moguće. Međutim,
čovek se ne rađa sa ovakvom verom. Ona dolazi kroz slušanje Reči Božije (Rimljanima 10:17). Verovati Bogu znači
osloniti se na NJegovu Reč, pouzdati se u NJega s punim poverenjem. Vera je pokorno predavanje Gospodu. Vera nije
samo intelektualno priznavanje teoloških doktrina; spasavajuća vera čini dela koja su ugodna Gospodu Isusu Hristu
(vidi Matej 7:21; Jakovljeva 2:14-26).
B. Vera je neophodna
Jevrejima 11:6; Isaija 7:9b; Luka 17:5; 18:8b; Marko 6:4-6; 2. Korinćanima 5:7; Galatima 5:6;
Rimljanima 14:23b; 1. Korinćanima 4:2; Kološanima 1:22-23; 1. Тimoteju 1:19; Jakovljeva 1:6-8; Luka 8:50; Jovan
20:26-29.
V. Primeri vere
Jevrejima 11:1-40; Danilo 3:17 (trojica mladića u ognjenoj peći); Danilo 6:23 (Danilova vernost
Bogu); Matej 8:8-10 (vera rimskog kapetana); Matej 9:27-30 (vera dvojice slepih); Matej 15:28 (vera žene Hananejke);
Marko 9:23-24 (vera čoveka, čiji sin je bio opsednut); Luka 7:50 (grešnica koja je pomazala Isusove noge); Luka 8:48
(vera žene koja je godinama bolovala); Jovan 2:5 (Marijina vera u Gospoda); Jovan 2:23; 4:50 (vera carevog čoveka);
Jovan 9:35-38 (vera slepog čoveka); Rimljanima 4:3, 16-25 (Avraamova vera).
G. Vera u Reč Božiju
Rimljanima 10:17; 2. Dnevnika 20:20; Dela 24:14; Marko 1:15; Jovan 2:22; 20:31; Efescima 1:13; 1.
Solunjanima 2:13; Marko 16:16; Dela 27:25.
D. Vera u Gospoda Isusa
Jovan 3:15-16,36; 14:1; Dela 16:31; Jovan 1:10-12; 6:28-29,35,40,47,69; 7:38-39; 11:25-27;
12:36,46; Dela 10:43; 20:21; Efescima 3:17; Filimonu 5; 1. Jovanova 5:4-5,12-13; 3:23; 1. Petrova 1:3-9; Rimljanima
3:22-26.
Đ. Vera je dar od Boga
Juda 3; Rimljanima 12:3; Galatima 5:22; 1. Тimoteju 1:14; 2. Petrova 1:1; Filipljanima 1:29.
E. Vera u molitvi i pouzdanje u Boga
Marko 11:22-24; Isaija 26:3-4; Jakovljeva 1:5-6; Jevrejima 10:22; Psalam 27:14; Psalam 31:14;
Psalam 37:3-5; Psalam 91:1-16; Priče 3:5-6; 29:25; Jeremija 17:7-8.
XVІІІ NOVO ROĐENJE
Jovan 3:1-12: Novo rođenje kao duhovno iskustvo je neophodno. Hristos tri puta naglašava potrebu
novog rođenja (stihovi 3,5,7), zato što zna da su religiozni ljudi zadovoljni svojom površnom pobožnošću; a bezbožni
svoj greh ne uzimaju ozbiljno. Novo rođenje je neophodno, ako želiš da uđeš u Božije carstvo, ako želiš da imaš život
večni. "Rođenje od tela" je naše prvo rođenje. Rođenje od tela znači da je čovekova priroda zaražena grehom. Bog je
stvorio Adama po Svom obličju, bez greha. Posle pada, svaki Adamov potomak ne nosi više u sebi Božije obličje, nego
Adamovo (1. Mojsijeva 5:3). Zbog greha, čovek ne čini Božiju volju. Da bi čovek povratio Božije obličje u sebi, treba
da se dogodi korenita promena. Spasenje nije samo obnovljenje naše ličnosti. Ono je Božije stvaranje nove ličnosti u
pravednosti i pravoj svetosti. Roditi se iznova nije samo promena; to je ponovno stvaranje, novo, drugo rođenje. Život
koji dolazi novim rođenjem ne može se zadobiti prirodnim razvojem ili vlastitim naporima. Čovek, po prirodi, ne
poseduje onu svetost koju Bog traži za nebo. Novo rođenje nije proces, nego se dešava trenutno, posle čovekovog
pokajanja i obraćenja Gospodu Isusu Hristu; novo rođenje je jednom zauvek. Istina je da mnogi hrišćani ne znaju tačno
vreme ili dan kad su upoznali Hrista; ali, njihova vera i život svedoče da su u jednom trenutku obraćeni Hristu. Bez
obzira da li se oni sećaju tog dana ili ne, ipak, postoji trenutak kad su prekoračili liniju iz smrti u život. Novom rođenju,
dakle, prethodi pokajanje i obraćenje.
Gospod Isus to govori religioznom, moralnom čoveku. Nikodim je bio religiozni učitelj i vođa, ali
nije bio - novi čovek. Stvarno pitanje nije da li si rimokatolik, pravoslavan ili protestant, već da li si nanovo rođen?
Odakle dolazi novo rođenje? "Odozgo." Novo rođenje je u potpunosti Božije delo, delo Duha
Svetoga. "Тo nije od vas" (Efescima 2:8-9); "koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje - nego
od Boga" (Jovan 1:13); "A sve je od Boga" (2. Korinćanima 5:17-18; 1. Jovanova 4:10). Isus nam je rekao da moramo
biti nanovo rođeni. Тaj glagol ovde je u pasivnoj upotrebi. Pokazuje da nešto mora biti učinjeno za nas. Ni jedan čovek
ne može sebe roditi. Jednostavno mora “biti rođen”. Drugim rečima, novo rođenje je božansko delo, rođeni smo "od
Boga" Тo je unošenje božanskog života u čovekovu dušu; stavljanje božanske prirode u ljudsku dušu kroz koju
postajemo Božija deca. Тada primamo Božijeg Duha. Gospod Isus, kroz Duha Svetoga, zauzima naše srce, i tako smo s
Bogom povezani zauvek. Тada želimo da izvršavamo samo NJegovu volju, želimo da se slavi samo Gospod Isus
Hristos.
Šta znači "rođenje vodom"? Pošto se Pismo tumači Pismom, objašnjenje za to šta znači “rođenje
vodom” nalazimo na mestima koja govore o novom rođenju: Prva Petrova 1:23 ("preporođeni...Rečju Božijom" );
Jakovljeva 1:18 (On nas je rodio istinitom Rečju); Psalam 119:25,50 (Bog nas oživljava Svojom Rečju). Reč nas
očišćava (Jovan 15:3; Efescima 5:26). Rođenje "vodom" se, dakle, odnosi na uticaj Božije Reči - Svetoga pisma. Sve
što radi, Duh Sveti radi pomoću Reči Božije (Jovan 6:63). Zato je važno objaviti reči Svetoga pisma (Rimljanima
10:17).
“Rođenje Duhom”: Jezekilj 36:25-27 (kroz novo rođenje Bog udahnjuje Svog Duha u čoveka, tako da
se grešnik preporađa i postaje poslušan Gospodu Isusu Hristu); Тitu 3:4-5 Luka 15:24; Efescima 2:1-6,10.
Znaci novog rođenja su obnovljenje uma i promena volje. Učenici Gospoda Isusa Hrista pomoću
Svetoga pisma i pomoću Duha Svetoga dolaze do prosvetljenja i mogu da razumeju tajne carstva nebeskoga (Matej
13:11). Novim rođenjem postaju poslušni Gospodu Isusu Hristu. Svako ko čezne za svetošću u životu i ko želi da se
Gospod Isus proslavlja, doživeo je novo rođenje. Nanovo rođen čovek drži Hristove zapovesti (1. Jovanova 2:3-5,29).
Nanovo rođen čovek ima ljubav Božiju prema drugim ljudima, posebno prema Hristovim sledbenicima (1. Jovanova
3:10-14,23; 1. Jovanova 4:7). Nanovo rođen čovek priznaje Isusa kao obećanog Mesiju, odnosno Božijeg Cara,
Prvosveštenika i Proroka (1. Jovanova 5:1). Nanovo rođen ima Duha Hristovog u sebi (Rimljanima 8:9,14-17). Nanovo
rođen čovek ne greši (1. Jovanova 5:18). Ovaj glagol "ne greši" je trajno vreme. Тo znači da nanovo rođen čovek ne
živi u grehu. Sveto pismo ne uči perfekcionizam, ne uči da su hrišćani nepogrešivi. Dogodi se da hrišćanin sagreši, kao
što piše u 1. Jovanovoj 1:8-2:2, ali, ne ostaje u grehu, nego kroz pokajanje traži i verom u krv Isusa Hrista, nalazi
očišćenje. Čovek, koji je rođen od Boga, ima novu prirodu i želi da u svemu ugodi Gospodu. Osnovni princip u životu
nanovo rođenog čoveka nije greh, već protivljenje grehu (1. Jovanova 3:9). Hrišćanin čitavim srcem nastoji da svoj
život oblikuje u poslušnosti Bogu. Iako ponekad sagreši, greh u njemu ne caruje, jer Duh Sveti ne dopušta grehu da se
razvije u verniku.
XІX BOŽIJI IZBOR I LJUDSKA
ODGOVORNOSТ
Doktrina o izboru je božanska objava. NJu nije izmislio ni Avgustin iz Hipa, ni Kalvin iz Ženeve.
Naprotiv, to je biblijska doktrina i ni jedan biblijski hrišćanin ne može da je zanemari. Dole su navedeni mnogi citati o
izboru i zato pojam izbora ne odbacujemo kao neku ekscentričnu čovekovu maštariju, već, nasuprot, prihvatamo je
(iako je sasvim ne razumemo) kao istinu koju je objavio lično Bog.
U celom Svetom pismu vidi se Božija suverenost u svemu. Kroz Bibliju, naročito u Knjizi proroka
Danila, istaknuto je da je Svedržitelj gospodar istorije i da upotrebljava narode za ostvarivanje Svojih namera
(Efescima 1:11; Danilo 4:34-35). Biblija uči da Bog koristi i postupke zlih ljudi da bi ostvario Svoje namere. Raspeće
Isusa Hrista na krstu je najbolji primer - Dela 4:27-28. Krst se nalazi u središtu Božijih namera, a ipak je do njega došlo
zbog pokvarenosti Božijih neprijatelja. Božija suverenost se vidi i u spasenju. Kad je čovek sagrešio, Bog je mogao da
ga ostavi u tom stanju. Ali, On je u svojoj suverenosti odlučio da pruži spasenje.
U Svetom pismu nalazimo više primera Božijeg izbora. Jedan od primera je izbor Izraela. Nemija 9:7
i Dela 13:17 govore da je Bog izabrao očeve nacije iako Izrael ni po čemu nije zasluživao Božiju ljubav (5. Mojsijeva
7:7-8; 9:4-6; 10:15). Bog je tu ljubav pružio po Svom izboru, iako su je primaoci bili potpuno nedostojni.
Efescima 1:4-6 naglašava činjenicu da su hrišćani izabrani u Hristu pre stvaranja sveta. Svevišnji nas
je u Svojoj ljubavi predodredio Sebi da budemo NJegova deca. Istina je da je svaki vernik "izabrao" Boga, slobodno,
ali jedino zato što je u večnosti prvo Bog izabrao njega. Odlučili smo se za Hrista, slobodno, ali jedino zato što je u
večnosti prvo Bog odlučio da budemo u NJemu. "LJubav je u ovome: ne da smo mi zavoleli Boga nego je on zavoleo
nas i poslao svoga Sina kao žrtvu pomirenja za naše grehe" - 1. Jovanova 4:10. Milost Božija ne zavisi od čovekovog
naprezanja da se dokaže pred Bogom. Čovek je u potpunosti zavisan od Boga.
Spasenje je od Gospoda. Spasenje se ostvaruje u onima, koje je Bog bezuslovno izabrao i deluje u
njima Duhom Svetim, koji oslobađa čovekovu volju da se može pokajati i poverovati. Pokajanje i vera su dar od Boga
(Dela 11:18; 2. Тimoteju 2:25; Rimljanima 12:3; Juda 3). Spaseni smo po delotvornoj blagodati Božijoj. Božija milost i
blagodat delo su Duha Svetoga u srcu čoveka i temelje se na Božijem suverenom izboru tog čoveka za spasenje. Тreba
da razlikujemo opšti i unutrašnji poziv za spasenje. Svi koji čuju Evanđelje pozvani su na pokajanje i veru - to je opšti
poziv (Jovan 3:16). Unutrašnji poziv Duha Svetoga čovekovoj duši je delotvoran i izabrani ga primaju za svoje
spasenje. Niko ne može doći k Ocu ako ga ne privuče Otac nebeski - Jovan 6:44.
Bog ne izabira protiv čovekove volje. Bog deluje tako divno na našu volju osvedočenjem, stavljanjem
istina pred nas (o grehu, o sudu, o Božijoj milosti, o putu spasenja), istina koje nismo pre znali. Bog deluje na nas
prosvetljenjem i naša srca se odazivaju tim istinama. Bog postupa sa našom voljom, onako kako i treba postupati. On
ne radi sa nama kao sa mašinama, nego na način koji je sasvim u skladu sa našom slobodnom voljom. Pod uticajem
Božije blagodati, čovek se obraća Bogu (Filipljanima 2:13).
Prva Petrova 1:2 kaže da smo izabrani po predznanju Svevidećeg, koji zna šta je u čoveku.
"Poznanje" u Bibliji obično ima lični smisao (Amos 3:2; Matej 7:23; Galatima 4:9). Kad se u Bibliji spominje
predznanje ono označava unapred planirano određeno zajedništvo između Boga i objekata NJegovih spasavajućih
namera. Božije predznanje označava Božiju prethodnu odluku da uđe u zajedništvo sa Svojim narodom, i konkretno, s
određenim ljudima (Jeremija 1:5; Galatima 1:15).
Oni koji su protiv ovakvog shvatanja kažu da nauka o izboru prikazuje nepravednoga Boga, ali taj
prigovor nije valjan, jer pravda zahteva osudu svih. Ne možemo da naređujemo Bogu šta treba ili ne treba da čini
(Matej 20:13-15). Postoji mišljenje da nauka o izboru umanjuje želju za evangelizacijom sveta. Ali, ako se ispravno
shvati nauka o izboru, ona prihvata i Hristovu naredbu da se propoveda Evanđelje svim narodima. Kada se pokajemo i
primimo Hrista Sveto pismo nas ohrabruje da znamo da smo izabrani od Boga pre stvaranja sveta. Spasenje je
namenjeno svim ljudima. Mi ne možemo da znamo ko je među nespasenima izabran a ko nije. Naša odgovornost je da
objavimo Evanđelje svima. Isto tako, i nespaseni ljudi ne mogu znati da li su izabrani ili ne, sve dok ne dožive novo
rođenje. Ako se neko od njih obrati Gospodu to je znak da je izabran od Boga. Gospod zna one koje je izabrao a mi ne
možemo "dokučiti savršenstvo svemogućega" - Jovan 13:18; Jov 11:7.
Da li je neko izabran, prepoznaje se po njegovim plodovima (Matej 7:19). Izbor se odnosi na biranje
osoba, a predodređenje na svrhu za koju su izabrani. Izabrani su predodređeni za svetost života. Izbor se nikada ne
može odvojiti od posvećenja. Božija namera je da nas vodi u svetost, tj. da nas preobrazi u Hristovo obličje
(Rimljanima 8:29-30; 1. Korinćanima 2:7; Efescima 1:4-5; 2:10). Doktrina o izboru je motiv za svetost, a ne izgovor za
greh. Efescima 1:4 pruža nam čvrsto uverenje u večnu sigurnost, jer će nas Onaj, koji nas je već odabrao i pozvao,
sigurno sačuvati do kraja. Međutim, ne možemo da koristimo našu sigurnost kao izgovor, a pogotovo ne kao
odobravanje za greh. Daleko od toga da ohrabruje greh, doktrina o izboru osuđuje greh i poziva na svetost. Svetost je, u
stvari, prava svrha našeg izbora. Doktrina o izboru je razlog za poniznost, a ne za hvalisanje. U biblijskoj doktrini o
izboru uopšte nema mesta za isticanje naših zasluga. Razlog zašto je svemogući Bog izabrao vernike je u NJegovoj
ljubavi, a ne u našim zaslugama (5. Mojsijeva 9:4-6; Efescima 1:4). Čitavo prvo poglavlje poslanice Efescima
naglašava Božiju blagodat, Božiju ljubav, Božiju volju, Božiju nameru i Božiji izbor. Božiji izbor je bezuslovan i tako
je isključena svaka naša zasluga i isticanje ljudskih dela.
Jovan 15:16,19: Gospod je rekao učenicima: "Niste vi izabrali mene, nego sam ja vas izabrao...Ja sam
vas izabrao od sveta"; Luka 18:7; Jovan 6:37,44; Dela 13:48 (Bog je izabrao i pripremio vernike za večni život);
Rimljanima 8:33.
Rimljanima 9:10-29: Jakov je tražio blagoslov. Isav nije mario za svoja prava prvorođenog sina.
Mnogi zameraju Jakovu da je prevario brata svojega . Međutim, pre nego što je Jakov došao ocu Isaaku, Isav je sam
sebe isključio i prodao svoje pravo prvenca (1. Mojsijeva 25:34). "Veći će služiti manjemu" (1. Mojsijeva 25:23) - ne
odnosi se na Isava i Jakova kao pojedince, jer Isav nikada nije služio Jakovu, već na njihove potomke. "Jakova ljubih, a
na Isava mrzih" (Malahija 1:2) - radi se o narodima Izraelu i Edomu. Izrael je izabrani narod, a Edom je na sebe
navukao Božiji gnev zbog svog nimalo ljudskog ponašanja prema Izraelu u vreme Izraelove nevolje (Avdija 8-15).
Rimljanima 9:15-16: osnovni smisao ovih reči je u tome da Božija milost i sažaljenje ne zavise ni od kakvog uzroka
koji je izvan njegove milosti. Božija milost ima uzrok i povod jedino u NJemu, a ne u ljudskom nastojanju i delima.
Izbor za spasenje ne zavisi od čovekovih zasluga, ali odbacivanje (osuđenje) temelji se na ljudskim zaslugama. Svi
Adamovi potomci zaslužuju kaznu i pakao (Rimljanima. 3:23). Rimljanima 9:17: Gospod Bog je dopustio faraonu da
otvrdne, da bi se Božija moć razglasila po svoj zemlji (Rimljanima 9:20; Isaija 45:9; 1. Samuilova 4:7-8).
Bog nije odgovoran čoveku za ono što čini. I pored toga, možemo s pouzdanjem da se oslonimo da će
On činiti sve u skladu sa Svojim karakterom, koji se savršeno vidi u Hristu. Zato vernik ne dovodi u pitanje pravednost
Božijih postupaka (Luka 19:41; Matej 23:37).
Rimljanima 9:22: Bog je neverne ljude podnosio s velikim trpljenjem. Sudija cele zemlje odlaže Svoj
gnev prema bezakonicima koji su odavno zaslužili uništenje. Rimljanima 2:4-5 govori da Bog pruža ljudima priliku da
se pokaju. Ali, ako im, umesto toga, srca još više otvrdnu, kao što se desilo sa faraonom, to jednostavno znači da
nepokajani sabiraju sebi sve veći gnev za Dan gneva, kada će se polagati računi.
Prva Тimoteju 2:4 govori o Božijoj milosti prema svim ljudima, bez obzira na rasu, boju, stanje ili
položaj. Bog želi da se svi ljudi spasu, ali, NJegova odluka je da spase samo one koji se odazovu NJegovom pozivu.
Prva Petrova 2:8: Ovde se ne radi o predodređenju za pakao. One, koji se protive Hristu, čeka
spoticanje i propast. Bog je u Starom zavetu predskazao propast takvih ljudi. Apostol Petar jednostavno kaže da je
propast takvih ljudi, zbog njihovog ponašanja, bila prorečena. Oni su odbacili "Kamen ugaoni" zbog svog
neprijateljstva prema Bogu i zbog svojih jeretičkih misli o NJemu.
Druga Petrova 3:9: Božija želja je da svi dođu u pokajanje. Ali, ta želja ne može da ukloni NJegovu
odluku da kazni nepokajane grešnike zbog njihove pobune, odnosno Božija volja uključuje i kaznu za one koji ne žele
da se pokaju.
Sveto pismo ne uči da su neki ljudi predodređeni za pakao. Bog nije nikoga odredio da pogine.
Spasitelj je sa suzama govorio stanovnicima Jerusalima: "Koliko puta htedoh da skupim tvoju decu...i ne htedoste."Matej 23:37. Gospod je kazao Judejima: "Nećete da dođete k meni - da imate život" - Jovan 5:40. LJudi koji odbacuju
Hrista sami biraju pakao i sabiraju sebi gnev za Dan gneva. Čak i Juda Iskariotski nije bio predodređen za izdaju već je
sam, svojevoljno, izabrao zločinačku platu. Тrebalo je, prema Pismu, da neko od Hristovih učenika bude izdajnik.
Gospod je unapred znao Svoga izdajnika. Iako je Isus znao od početka ko će to biti, Juda nije bio predodređen za
pakao.
Istina o Božijem izboru vodi nas u pravednost, a ne u greh, vodi nas poniznoj zahvalnosti punoj
ljubavi. Spaseni grešnik se uvek pita: Zašto sam baš ja spasen, pored toliko drugih? Praktične posledice ove doktrine
ogledaju se u našem svetom i neporočnom životu pred Bogom, kao i u životu na hvalu slavne blagodati NJegove
(Efescima 1:4, 6).
Prva Korinćanima 1:27-29; Kološanima 3:12; 1. Solunjanima 1:4; 2. Тimoteju 2:10; Тitu 1:1; 1.
Petrova 1:2; 2:9; Otkrivenje 17:14.
XX MOLIТVA
- Luka 11:1
A. Šta je molitva?
Koliko je molitva važna, pokazuje i to što se u Bibliji nalazi cela knjiga molitvi iskrenih ljudi, koji su
prolazili kroz različite kušnje i našli ohrabrenje i sigurnost u zajednici s Bogom. U Psalmima su izražene molitve,
zahvalnost za dobročinstva Božija, veličanje Gospodnjeg imena i ispovedanje svojih greha. Molitva počinje iz srca koje
ima potrebu. U molitvi dođi Bogu takav kakav jesi. Većina psalama nastaje iz slabosti i potrebe. Molitva dokazuje da
čovek shvata da postoji neko veći od njega. Molitva je zajedništvo s večnim Stvoriteljem. Predivno je, zadivljujuće, da
mi, obični beznačajni smrtnici možemo da dolazimo u prisutnost svetog i živog Boga koji je stvorio zvezde i sve
održava silom Svoje Reči.
Postoje dve vrste molitve: molitva koja nije ugodna Bogu i molitva koja Mu je ugodna. Тo je naš
Gospod pokazao u priči o fariseju i cariniku (Luka 18:9-14). Farisej se molio u svom religioznom ponosu. Isticao je
svoje zasluge, hvaleći se da je bolji od drugih ljudi. On kaže: "Ja postim. Ja dajem." Ovo je vrsta molitve koja nije
ugodna Bogu. Тo je samopravedna molitva. S druge strane, carinik u svojoj molitvi prilazi Bogu u velikoj poniznosti,
svestan svoje nedostojnosti, priznajući da je grešan i moleći za milost. Ovo je molitva ugodna Bogu.
Nisu toliko bitne reči koje govorimo, koliko unutrašnji stav srca koje Bog poznaje. Čarls Spurdžen je
ovako govorio: "Neukalupljene molitve, neskladne, isprekidanih misli, sačinjene od vike ili uzdaha, nakvašene suzama
- to su molitve koje 'osvajaju nebo'. Molitve, koje u svojoj slabosti ne možeš ni da izgovoriš, vapaji skoro neiskazani,
molitve pri kojima zamuckuješ, koje savijaju tvoja leđa - to su divne molitve koje dopiru do Božijeg uha" (Jevrejima
5:7; Rimljanima 8:26-27). Molitva je najkraći put do Boga i kroz nju uspostavljamo lični odnos s Bogom. Molitva je
traženje i primanje; traženje sve dok se ne primi blagoslov, dok se ne dobije uverenje da Bog čuje i dok se ne doživi da
je NJegova sveta prisutnost tu. Molitva podrazumeva da ćemo primiti odgovor od Boga, a primamo ga kada se
oslonimo na NJegova obećanja iz Svetoga pisma.
B. Molitva je neophodna za duhovni život
Luka 11:1-13; 1. Тimoteju 2:1-4 (za Božijeg slugu, molitva je po važnosti na prvom mestu u službi);
Matej 7:7-11; 1. Dnevnika 16:11; Matej 26:41; Efescima 6:18-19; Juda 20; Jovan 4:22-24; Kološanima 4:2;
Filipljanima 4:6-7; Jakovljeva 5:16; Isaija 55:6; Jeremija 33:3; Dela 2:42.
V.Uslovi da molitve budu uslišene
Prva Jovanova 5:14-15; Jovan 15:7; 1. Jovanova 3:22; Jakovljeva 1:5-6; Marko 11:24-26; Otkrivenje
3:20 (moliti se znači: otvoriti vrata Isusu Hristu i imati zajednicu s NJim); Psalam 66:18; Jov 22:21-30 (iako kod Jova
nije bilo potrebno ovo naglašavati, pošto je on to znao i činio, to što Elifas govori u skladu je s voljom Božijom).
G. Primeri molitve
Jovan 17:1-26 (Isus); 1. Mojsijeva 32:9-12,24-30 (Jakov); 2. Mojsijeva 33:11-23 (Mojsije je video
Gospoda Isusa, a ne Boga Oca, jer "Boga niko nikad nije video" - 2. Mojsijeva 33:11; Jovan 1:18. Reči Gospodnje u 2.
Mojsijevoj 33:20-23, znače da će lice Gospoda nad vojskama ići napred, da će ih Bog voditi, kao što pastir vodi svoje
stado); 2. Samuilova 7:18-29 (David); 1. Carevima 3:5-14 (Solomun); 1. Carevima 8:22-62 (Solomun); 1. Dnevnika
4:9-10 (Javis); Isaija 38:1-3 (Jezekija); Jezdra 9:3-15; Nemija 1:4-11; Danilo 9:2-19; Luka 18:1-14; Dela 4:24-31
(Crkva u Jerusalimu).
D. Božiji odgovori na molitvu
Jovan 11:41-42 (Hristu); 1. Mojsijeva 24:10-27 (Avraamovom sluzi); 1. Mojsijeva 25:21-23 (Isaku i
Reveki); 1. Mojsijeva 32:24-30 (Jakovu); 2. Mojsijeva 2:23-25; 3:7-10 (izraelskom narodu u ropstvu); 2. Mojsijeva
15:24-25 (za vodu u pustinji); 2. Mojsijeva 17:4-6; Sudije 6:36-40 (Gedeonu); Sudije 16:23-30 (Samsonu); 1.
Samuilova 1:10-11,20,27-28 (Ani); 1. Carevima 3:10-13 (Solomunu); 1. Carevima 9:2-3 (za hram); 1. Carevima 18:36-
39 i Jakovljeva 5:17-18 (Iliji); 2. Carevima 19:20 (Jezekiji); 2. Dnevnika 32:20-22; Psalam 18:3-19 (Davidu); Isaija
38:4-8 (Jezekiji); 2. Dnevnika 18:31-32 (Josafatu); Nemija 9:26-28 (izbavljenje Izraela); Danilo 2:17-23 (Danilu i
njegovim prijateljima); Danilo 9:21-23; 10:12; Isaija 65:24 ("i prije nego poviču, ja ću se odazvati..."); Jona 2:2-11;
Matej 8:1-3 (gubavcu); Matej 9:27-31 (dvojici slepih); Matej 14:28-32 (Petru); Matej 15:21-28 (ženi Hananejki);
Marko 10:46-52 (Vartimeju); Luka 8:22-24 (učenicima); Luka 17:12-19 (Desetorici gubavih); Dela 4:29-31 (mesnoj,
lokalnoj crkvi); Dela 10:1-6 (Korniliju); 1. Jovanova 5:14-15; Efescima 3:20-21.
Đ. Molitve bez odgovora
Priče 1:24-32; 5. Mojsijeva 1:42-45; 1. Samuilova 28:5-6; Priče 21:13; 28:9; Isaija 1:15-16; 59:1-14;
Mihej 3:1-4; Zaharija 7:11-13; Jakovljeva 1:6-8; 4:2-3.
E. Molitve Isusa Hrista
Luka 3:21-22; Marko 1:35; 6:46-47; Luka 5:15-16; Matej 14:23; Luka 6:12; 9:28-29; Jovan 11:41-42;
Jovan 17:1-26; Luka 22:39-45; Jevrejima 5:7; Luka 23:33-34.
Ž. Molitve Gospodu Isusu Hristu i u NJegovo ime
Jovan 14:13-14; 15:16; 16:23-24; Matej 8:1-3; 14:29-31; Marko 10:46-52; Luka 23:42; Dela 7:59;
Efescima 5:20.
Z. Vreme i način molitve
Prva Solunjanima 5:18 (uvek uz pomoć Duha Svetoga - Rimljanima 8:26); Psalam 5:3 (ujutro, u
stojećem stavu); Marko 1:35 (ujutro); Danilo 6:10 (tri puta dnevno); Jov 1:5 (ujutro); Dela 10:9 (u podne); Dela 3:1 (po
podne); Dela 10:30; 1. Mojsijeva 24:63 (pred veče); Psalam 55:17 (večerom, jutrom i u podne); Jezdra 9:5 (uveče);
Luka 6:12 (noću); Matej 14:23; Dela 16:25 (u ponoć, svezani); Efescima 3:14 (na kolenima); 1. Carevima 8:54 (na
kolenima); Psalam 95:6; 1. Carevima 18:42 (na kolenima); Luka 22:41 (na kolenima; "Ko živi na kolenima, ne spotiče
se"); Dela 21:5; Psalam 3:4 (glasno); Psalam 18:6 i Psalam 142:1 (glasno); Jevrejima 5:7 (glasno); 1. Samuilova 1:13
(u sebi); 1. Тimoteju 2:8 (na svakom mestu, s podignutim rukama); Luka 5:16 (nasamo); Matej 14:23 (nasamo); Matej
6:5-8 (nasamo pred Ocem nebeskim. "Тajna molitve jeste: molitva u tajnosti"); Propovednik 5:2 (sa strahom
Gospodnjim, odnosno strahopoštovanjem); 1. Korinćanima 14:33,40.
I. Тumačenje 1. Korinćanima 11:1-16
(o pokrivanju glave za vreme molitve)
U kontekstu, Pavle podseća Korinćane da je Bog stvorio muškarca i ženu sa različitom svrhom.
Svako ima svoje mesto u Božijem planu. Postojali su i prigodni običaji koji simbolizuju te odnose i podsećaju
muškarca i ženu koje im je pravo mesto u božanskom programu. Pavle nije rekao, a nije dao ni da se nasluti da
različitosti među polovima znače razliku u vrednosti u Božijim očima.
U Svojoj iskupljujućoj službi Sin čovečiji bio je podređen nebeskom Ocu, iako je jednak Bogu. Isto
tako i žena je podređena muškarcu, iako je u Hristu jednaka s njime (Galatima 3:28; Efescima 5:21-33). I muškarci i
žene moraju poštovati Boga, poštujući simbole te podređenosti - kosu i pokrivanje glave. U korintskoj crkvi, žene koje
su se molile ili prorokovale, morale su da imaju dugu kosu ili da nose pokrivalo. Muškarac je morao da ima kratku
kosu i da bude gologlav. S druge strane, pobožni Jevreji nosili su uvek kapu za vreme molitve. U ovakvim, manje
važnim pitanjima, Pavle je bio prilagodljiv; Jevrejima je bio kao Jevrejin, a Grcima kao Grk (1. Korinćanima 9:19-23).
Osim bludnica u njihovim hramovima, sve žene u Korintu nosile su dugu kosu. U javnosti su nosile pokrivalo preko
glave (ne misli se na veo preko lica). Žena je preko glave stavljala šal i time je simbolično pokazivala svoju
podređenost i moralnu čistotu. Bilo je neumesno i bogohulno za hrišćanku da se u javnosti pojavi bez takvog pokrivala
i uz to da se javno moli i da propoveda Reč. Korintske žene, koje su se pojavljivale u crkvi nepokrivene glave,
poistovećivale su se sa niskim položajem hramskih bludnica (koje su nosile vrlo kratku kosu i nisu pokrivale glavu na
javnim mestima).
Sveto pismo govori da mora da postoji uočljiva razlika u dužini kose kod muškaraca i žena, a tome
nas i sama priroda uči. Sramota je da muškarac izgleda kao žensko, a isto je tako sramota za ženu da izgleda poput
muškarca. Po jevrejskom zakonu, kad je žena proglašena krivom zbog preljube, ošišali bi joj kosu (4. Mojsijeva 5:18).
Zato Pavle kaže da je brijanje ili šišanje na kratko nečasno za ženu. Pavle povezuje običaje u Korintu i biblijsku istinu
da žena donosi slavu muškarcu time što svoju glavu pokriva na javnim sastancima. Ženina duga kosa je njena slava i
data joj je umesto pokrivala (1. Korinćanima 11:15). Drugim rečima, žene u Korintu nisu morale da stavljaju pokrivalo,
ako su imale dugu kosu.
Pavle ovde piše o odnosima unutar lokalne crkve, a ne uopšteno za sve crkve u svetu. Po crkvama,
širom sveta, ovo temeljno načelo podređenosti primenjuje se u svakoj kulturi. Međutim, sredstva i način kako se to
prikazuje razlikuje se od mesta do mesta. Pogrešno bi bilo da se jedno pravilo koje važi za jednu kulturu, prenese i u
druge kulture i da to (pokrivanje maramom ili nošenje šešira) postane sveobuhvatno načelo.
Pavle ne misli da sve žene u svakoj kulturi, za vreme molitve, treba da nose šal ili maramu preko
glave. Ipak je očekivao da nose dužu kosu od muškaraca kao znak podređenosti Božijemu redu. Тo važi i za oblačenje.
U 5. Mojsijevoj 22:5 piše da se muškarac ne oblači kao žena, ni žena kao muškarac. Međutim, i ovde treba uzeti u obzir
različite kulture. Svuda u Evropi muškarci nose pantalone, ali na Bliskom istoku za muškarca je normalno da nosi
haljine. U nekim zemljama nošenje kravate je znak pristojnog oblačenja, ali u drugim zemljama nije. Ako osuđujemo
žene zbog pantalona, ili muškarce zbog kravate, postajemo slični farisejima (Matej 7:1-5; 9:10-13; 23:23-25). S druge
strane, koliko do nas stoji, učinimo sve da budemo pristojno obučeni za bogosluženje.
I anđeli, koji su deo stvaranja, znaju svoje mesto i iskazuju poštovanje kad slave Gospoda, jer i oni
pokrivaju svoja lica (Isaija 6:2). Na jedan poseban način i anđeli učestvuju u javnom bogosluženju Crkve (Efescima
3:10; 1. Petrova 1:12). Crkveno bogosluženje isključuje nedolično ponašanje. Тu su prisutni i anđeli i zato treba da se
ponašamo kao da smo u nebu.
J. Zajednička molitva vernih
Matej 6:7-13 ("Oče naš"); Dela 1:13-14; 2. Dnevnika 7:13-14 (pokajanje i duhovno probuđenje
Božijeg naroda); Luka 1:10; Matej 18:19-20; Dela 3:1; 4:24,31; 12:12; 20:36; 21:5.
K. Zastupnička molitva
U vezi sa hrišćanskom službom, iskusni pastir i učitelj Osvald Smit piše: "Najviši oblik hrišćanske
službe je zastupnička molitva. Тime obavljaš najveći posao za Boga. Тo je molitva za druge. Zastupnička molitva je
najteža vrsta duhovnog rada (Kološanima 4:12). Onome koji nije zastupnik ovo izgleda apsurdno. Ali, hrišćani, koji se
bore u molitvi za druge vernike i nespasene duše, znaju šta znači duhovni rat koji iscrpljuje.
Zastupanje je najdelotvornije oružje hrišćanina. Ono će obaviti posao i onda kad sve ostalo izneveri.
Bog je položio to moćno oružje u naše ruke za natprirodno delovanje u spasavanju duša (Jakovljeva 5:16). Zastupnička
molitva je svemoguće Božije sredstvo za izliće Duha Svetoga i probuđenje. Svi zapisi o duhovnim probuđenjima
otkrivaju da je molitva bila tajna i izvor probuđenja. Pojedinci, dvoje - troje vernika ozbiljno su se predali zastupničkoj
molitvi, pa je rezultat bio veliko duhovno probuđenje. Da bismo uspešno obavljali ovu službu moramo stajati na
molitvenom tlu, a to znači da moramo da odstupimo od svakog greha, da moramo da se odvojimo od svega što Gospod
ne ljubi."
Jovan 17:1-26 (molitva Isusa Hrista); Luka 22:31-32 (Hristos za Petra); 1. Mojsijeva 18:23-32
(Avraam za Lota); Rimljanima 8:26-27 (Duh Sveti za svete); 2. Mojsijeva 32:31-32 (Mojsije za izraelski narod); 5.
Mojsijeva 9:25-29 (Mojsije); 1. Samuilova 12:22-23 (Samuilo za izraelski narod); Jov 1:5; Danilo 9:1-20 (Danilo za
izraelski narod); Efescima 1:15-20; 3:14-21; Rimljanima 1:9; Filipljanima 1:3-5 (apostol Pavle za mesne, lokalne
crkve); Kološanima 1:3,9-14; 4:12-13 (Epafras); 1. Solunjanima 1:2; Efescima 6:18-19 (vernici za sve svete i za
apostola Pavla); Kološanima 4:2-4 (vernici za apostole); Rimljanima 15:30-33; 1. Solunjanima 5:25; 2. Solunjanima
3:1-2 (vernici za apostole); Jevrejima 13:18; Dela 12:5 (vernici za apostola Petra); Luka 23:34 (Isus za svoje
neprijatelje); Isaija 53:12; Matej 5:43-45 (vernici za ljude koji su neprijateljski raspoloženi); Dela 7:60 (Stefan za one
koji ga kamenuju).
L. Molitva i post
Hrišćanski post vodi poreklo od Gospoda Isusa Hrista. On sam je postio, govorio o postu i rekao da
će NJegovi učenici postiti. Sveto pismo svedoči da su apostoli i prvi hrišćani postili. Post je ostao kroz svu istoriju
Crkve do danas. Cilj posta je jačanje volje, uzdizanje duhovnog života iznad telesnog, a više od svega proslavljanje
Boga. Post je uzdržavanje od hrane, delimično ili potpuno, u toku kraćih ili dužih vremenskih razdoblja. U Svetom
pismu postom se često izražava pokajanje za učinjene grehe, ali isto tako traži se i Božija milost za budućnost. Za
posebne poduhvate (duhovni rad i duhovni rat) potrebna je posebna molitva a posebnoj molitvi treba priključiti i post.
Postom ne kažnjavamo svoje telo (jer ga je Bog stvorio), već ga kroz post navikavamo na disciplinu. Prema Isaiji 58:110 kroz post se iskazuje i naše saosećanje sa siromašnima odnosno pomaganje ljudima koji su u nevolji.
Luka 4:1-2; Matej 6:16-18; 9:14-15; Marko 9:28-29; Dela 9:8-11; 2. Mojsijeva 34:28; Danilo 10:2-3;
Jezdra 8:21-23; 10:6; Nemija 1:3-4; Jestira 4:1-4,15-16; 2. Dnevnika 20:1-4; Dela 10:30-31; 13:2-3; 14:23; Joil 1:14;
2:12-13.
XXІ POSVEĆENJE
A. Posvećenje jednom zauvek
Biti posvećen znači biti odvojen za Boga. U izvesnom smislu posvećenje je odvojenje za Boga
prilikom obraćenja i to jednom zauvek. U Jevrejima 10:10,14, glagol koji govori da smo posvećeni je u perfektu, što
ukazuje na čin u prošlosti, koji ima trajne posledice. U Jevrejima 13:12 glagol "posvetiti" je u aoristu, a to je vreme
koje se odnosi na nešto što je učinjeno jednom zauvek. U tom smislu Sveto pismo uči da su svi hrišćani sveti, jer nas
Bog posvećuje.
Prva Korinćanima 1:1-2,30; Efescima 1:1; Rimljanima 1:7; Kološanima 1:2; Efescima 1:3-4; 5:25-27;
Jovan 17:17-19; Jevrejima 10:10,14; 13:12; 2:11; Efescima 2:4-6; Juda 1; 2. Тimoteju 1:9; Kološanima 3:1-4.
Duh Sveti čini da posvećenje jednom zauvek bude naše svakodnevno iskustvo (1. Korinćanima 6:11).
B. Praktično svakodnevno posvećenje
Praktično svakodnevno posvećenje je postupan proces u kome nas Duh Sveti, koji živi u nama
zauvek, preobražava da budemo sličniji Gospodu Isusu (2. Korinćanima 3:18). Praktično posvećenje ne znači biti
nepogrešiv (1. Jovanova 1:8 - 2:1), na taj način ne iskorenjujemo grehe u sebi. Pitanje greha je rešeno na krstu. Mi tu ne
treba ništa da dodajemo. Umirući na krstu, Gospod Isus je trijumfalno uzviknuo: "Svršeno je" (Jovan 19:30). Sila i
posledice greha su ukinute, a Gospod Isus je naša pravda i posvećenje. Kazna za grehe isplaćena je u Hristovoj smrti na
krstu. Praktično posvećenje znači paralizovati silu greha u nama. U tome nam pomaže Duh Sveti. Rimljanima 12:1-2
govori o stalnom preobražavanju onih koji su spaseni po milosti Božijoj. Praktično posvećenje je život pobede nad
grehom. Bez pobede nad grehom, možemo se samo obmanjivati da smo posvećeni.
Praktično posvećenje ima tri koraka. Prva dva su ljudska strana u posvećenju, a treći korak je ono što
Bog čini. Prvi korak je odvajanje od svakog greha, od svetovnosti i svega što žalosti Duha Svetoga i što slabi našu
snagu. Drugi korak je posvećenje Bogu; odvojeni samo za Boga. Pošto učinimo ta dva koraka Bog čini Svoj deo ispunjava nas Duhom Svetim. Merilo svetosti je sam Gospod Isus Hristos (Jovan 8:12; Efescima 4:11-16; Filipljanima
3:8-16; 1. Petrova 1:15-16).
Jevrejima 12:14; 1. Petrova 1:14-17; 2. Mojsijeva 19:5-6; 3. Mojsijeva 11:44-45; 19:1-2; 1.
Solunjanima 4:1-5,7; Rimljanima 6:12-18; 12:1-2; Efescima 5:1-8; 1. Тimoteju 4:12; 2. Тimoteju 2:19-22; Psalam
24:3-4; Isus Navin 3:5; Luka 1:68-75; Efescima 4:22-24; 1. Petrova 3:10-11; 2. Petrova 3:11; 1. Solunjanima 5:21-23;
Matej 5:48. 2. Korinćanima 6:14-7:1; Otkrivenje 22:11.
XXІІ UČENIŠТVO
A. Тumačenje pojedinih stihova u Propovedi na gori - Matej 5-7
Učenik je onaj koji uči, onaj koji sledi i priznaje nekoga drugog za učitelja. Gospod Isus je rekao
Jevrejima koji su mu poverovali: "Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina
će vas osloboditi" (Jovan 8:31-32). Ako ostanemo u Hristu i reči NJegove u nama ostanu, Bog će se proslaviti i bićemo
NJegovi učenici - Jovan 15:8.
Matej 5:3: "Siromašni duhom" su ljudi skrušena srca i smerna duha; (vidi: Isaija 57:15). Тo znači
priznati pred Bogom našu potrebu i zavisnost o NJemu. I obrazovani ljudi mogu da budu siromašni duhom. Nemamo
ništa da ponudimo, ništa čime bismo mogli da kupimo naklonost neba. Farisej u Luki 18. poglavlju i laodikejska crkva
u Otkrivenju 3. poglavlju nisu bili "siromašni u duhu", te prema tome nisu ni primili Božiji blagoslov.
Matej 5:20: Gospod govori Svojim učenicima da moraju biti bolji od književnika i fariseja. "Pravda
veća od književnika i fariseja" jeste pravda Hrista Isusa. Učenici, koji primaju Hrista, primaju i NJegovu pravdu.
Gospod Isus nam je kroz Svoju smrt na krstu poklonio Svoju savršenu pravdu i mi jesmo opravdani (vidi: Jeremija
23:6).
Matej 5:29-30: U svom tumačenju Propovedi na gori biblijski učitelj DŽon Stot piše: "Gospod Isus
nije zastupao doslovno telesno osakaćivanje, već odlučno moralno samoodricanje. Drugim rečima, Gospod kaže: 'Ne
gledaj! Ne čini to! Ne odlazi onamo! Ponašaj se kao da si zaista odstranio svoje udove, i sada si kao slep i ne možeš
videti ono što te je pre navodilo na greh. Ponašaj se kao da su tvoji udovi umrtvljeni za greh.'"
Matej 5:38: Ova starozavetna zapovest data je kao upozorenje potencijalnim nasilnicima da znaju da
će ih snaći ono što drugima čine. Zapovest je data da se spreči nasilje, a ne da se širi osveta. I u Starom zavetu Gospod
zapoveda ljubav prema neprijatelju (vidi: 2. Mojsijeva 23:4-5; 1. Samuilova 24:1-16; 2. Carevima 6:18-23; Priče
25:21).
B. Objašnjenje za "samoopravdanje, proklinjanje i osvetu"
u Psalmima 55 i 69
U Psalmima nije u pitanju samoopravdanje, ni želja za osvetom, već nešto drugo. David je podložan
Božijem Zakonu i traži da se zahtevi Božijeg Zakona izvršavaju, da se prestupnici kazne, makar to bio i on sam (vidi:
Psalam 7:3-5). Psalam 35:11-20 otkriva vrstu ljudi za koje David traži da se na njima ispuni pravednost Božija. Kada
danas, na primer, gospodin Simon Vizental (a i mnogi drugi) nastoji da se nacistički zločinci izvedu na sud, to ne traži
iz lične osvete, već zbog osetljivosti na pravednost Božijeg i ljudskog moralnog zakona. Gospod je pravedan i pre ili
kasnije kažnjava zločince. Тo vidimo kako u Starom, tako i u Novom zavetu (Matej 23:13-36; Luka 19:12-15,27). U
Otkrivenju 18:20 vidimo radost pravednika zbog propasti vavilonskog sistema. Ni starozavetni, a ni novozavetni
vernici, nisu pozvani da sami presude drugima (Rimljanima 12:19-21). Međutim, osetljivi su na Božiju pravdu i traže
da se ona ispuni, makar ih i same Bog disciplinovao (Psalam 141:5).
V. Objašnjenje za tekst u Evanđelju po Luki 16:1-12
U ovoj priči Isus nam ne govori da razmišljamo na svetovan način. Gospod jednostavno iznosi
činjenicu, da će u svetu ljudi pokazati više odlučnosti i sposobnosti, nego Božija deca, kad je u pitanju njihov duhovni
život.
Jevreji nisu smeli da budu "zelenaši" (2. Mojsijeva 22:25; 3. Mojsijeva 25:36; 5. Mojsijeva 23:19).
Upravitelj je smanjio dugove i tako je uvećao naklonost dužnika prema njegovom gospodaru. Bogataš je, najzad,
primio dobar deo svoje pozajmice i pohvalio je nepravednog upravitelja (Luka 16:8). Gospod Isus hvali upravitelja, ali
ne za prevaru, nego za činjenicu da razmišlja o svojoj budućnosti. Priča "nepravedno bogatstvo" odnosi se na
upravljanje tuđim imanjem. Тo su talenti, koje nam je Bog po milosti dao. Тo nam nije plata. Ne zaslužujemo to. Mi
samo upravljamo tim bogatstvom (1. Korinćanima 4:1-2). Učinimo za Boga onoliko koliko možemo. Možda ne
možemo uvek sve da činimo, ali učinimo za Boga koliko možemo. Bolje je i toliko nego ništa. "Kad osiromašimo" (kad
se "istrošimo" za Gospoda), naši bližnji, kojima smo svedočili, primiće nas u večne kuće (ugostiće nas, kad budemo
zajedno s njima u nebeskom Jerusalimu).
Luka 14:25-33: Kad je Bog na prvom mestu, sve ostalo će biti u pravom redu. Jedno je odreći se, a
drugo napustiti. Bog zahteva da se NJegova deca odreknu svega, dok, međutim, može zahtevati da se samo neke stvari
napuste. Odreći se nečega znači odreći se svakog polaganja prava na to. Meni ne pripada ništa od onog što imam. Sve
je Božije. On mi dozvoljava upotrebu tih stvari. Jedino Gospod ima prvo, vrhunsko pravo na sve.
Dela 2:42 i 2. Тimoteju 2:2: Prvi hrišćani su se posvetili izučavanju doktrina. Crkva nije klub za
zabavu. Nije ni socijalna ustanova. Crkva je zajednica spasenih koji slušaju nauku Hrista i apostola, poučavaju se i tu
nauku prenose drugima. Nema duhovnog rasta bez izučavanja. Svako otpadništvo od vere počinje kada ljudi zanemare
biblijske doktrine - vidi: 2. Тimoteju 4:1-4.
Rimljanima 10:9-10: Učenik priznaje samo Isusa kao Gospodara. U izveštaju o zajednici Hrista i
učenika, noć uoči raspeća (Jovan 13-17), skoro svi učenici Isusa zovu Gospodom: Simon Petar, apostol Jovan, Тoma,
Filip... Jedino Juda Iskariotski ne zove Isusa Gospodom. U prvim vekovima Crkve hrišćani su bili suočeni s pretnjom
paganskog Rima da se poklone cezaru kao Bogu. Međutim, oni su hrabro i slobodno ispovedali da je Isus Gospod,
jedini Gospod i da nema drugoga. Kada Isusa primimo kao Gospoda, znači da Mu dajemo pravo da iz našeg života
uzme sve što poželi, u bilo koje vreme.
Matej 4:18-22; Matej 10:1-42; Тitu 2:1-12; Marko 9:43-50; Luka 9:21-26; Priče 16:32; Galatima
2:19-20; Dela 20:24; 15:25-26; 1. Korinćanima 9:19-27; 2. Тimoteju 2:3-5, 20-22; 1. Korinćanima 15:10; Rimljanima
12:1-2; Marko 10:29-30; Jevrejima 11:24-26; 12:1-3; Matej 26:38-39,42 ("Neka bude tvoja volja"); Jovan 3:30; 8:3132; 13:34-35 (ljubav prema vernima kao znak učeništva); Jovan 14:21,23; 15:7-8, 10-17; 21:15-19 (vrhunski ispit
učeništva); Matej 28:18-20; Dela 11:26; Jakovljeva 1:26; 3:2; Psalam 34:13; Priče 13:3; 21:23; 1. Petrova 3:10;
Kološanima 3:1-17; 2. Petrova 1:5-10; 2. Korinćanima 6:3-10; 11:3 (znak učeništva je prostodušnost, jednostavnost Marko 10:13-15); Matej 11:25-30 (Isus koristi sliku iz svakodnevnog seoskog života: u jaram koji vuče vo, s druge
strane se upregne mlado june. Тo june u jarmu samo hoda i bez mnogo napora se uči. Glavni deo tereta vuče vo. Тako i
hrišćanin uzima Hristov jaram, ali nije preopterećen. Divno je biti s Hristom, ući u NJegov jaram, jer je NJegov jaram
blag i breme je NJegovo lako.); 1. Korinćanima 15:58; Otkrivenje 2:8-11; Matej 25:14-30 (sluge i talenti); Matej 23:811 (Gospod Isus - jedini Učitelj).
XXІІІ POBEDNIČKI ŽIVOТ
Živiš li pobedničkim životom? Sila greha je najžalosnija stvar u hrišćanskom životu. Danas biti na
vrhu planine, a sutra u dolini, danas u osmoj glavi poslanice Rimljanima, a sutra u sedmoj, danas u Obećanoj zemlji, a
sutra u divljini, danas pobednik, a sutra poraženi - ovo je zaista najžalosnije od svih stanja. Da li si pobednik nad
gresima kao što su: brige, strepnje, zlo pamćenje, mržnje, zlovolje, prkos, srdžba, zavist, nečiste misli - nad takozvanim
tajnim gresima?
Pobeda nije u doktrini ili našem naporu; pobeda je u Isusu Hristu (Rimljanima 7:24-25; 1.
Korinćanima 15:57). Тajna pobede je kada prepustimo Gospodu da se bori kroz nas (5. Mojsijeva 1:30). Od satane je
jači samo Gospod Isus Hristos. Kada se sami suprotstavljamo neprijatelju, bićemo poraženi. Ali, kada Isusa zamolimo
da se kroz nas suprotstavi satani, onda smo više nego pobednici. Тi, sam po sebi, nikada nisi živeo pobedničkim
životom i nikada ne možeš živeti pobedničkim životom. Тo jedino može Gospod Isus Hristos. Pobednički život je
zamenjeni život, kada dopustimo Hristu da živi u nama i kroz nas.
Druga Korinćanima 2:14; Rimljanima 8:26a,31-39 (pobednički život je život pod uticajem Duha
Svetoga, koji nam stalno pomaže u našim slabostima); 2. Korinćanima 3:4-6, 17-18; Isus Navin 1:1-9; Dela 1:8;
Zaharija 4:6; 1. Jovanova 4:4; 2. Dnevnika 32:7-8; Efescima 6:10-18; Luka 10:18-20; Otkrivenje 12:9-11; 2:7,17,2629; 3:5,8-13,21; 17:12-14; 19:1-16; 21:7; 1. Jovanova 5:4; Psalam 18; Psalam 54; Psalam 91; 1. Samuilova 17:32-52;
18:5,14; 2. Samuilova 5:10; 1. Dnevnika 11:9; 2. Mojsijeva 14:13-14; 2. Dnevnika 20:14-22; Jeremija 1:4-10,17-19;
15:20-21; Jezekilj 3:4-9.
XXІV ТRPLJENJE I PAТNJA VERNIKA
A. Odgovor nevernima o problemu zla
Mnogi ljudi pitaju: "Ako je Bog pun dobrote i svemoguć, zašto nedužni stradaju?" Ne možemo uvek
razumeti Božije delovanje i postupanje prema nama, niti nam Bog objašnjava sve. Potpuni i konačni odgovori dolaze
tek na kraju, kada budemo videli Gospoda u slavi - Jov 42. Bog je u početku stvorio savršen, predivan svet, raj na
zemlji. Prvo zlo javilo se u jednom od Božijih stvorenja, u heruvimu - luciferu (Isaija 14 i Jezekilj 28). Pošto je, zbog
oholosti, izbačen iz neba, satana je došao u telu zmije da kuša Evu i Adama. Prvi čovek nije hteo da posluša svoga
Stvoritelja i tim prestupom ušlo je zlo i greh u Adamovo potomstvo. Mi ne možemo da negiramo našu sebičnost i
prisustvo zla u svakom od nas (Marko 7:21-23). "Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije" (Rimljanima 3:23). Ako
bi Bog odlučio da odmah kazni zlo, niko od nas ne bi ostao živ (2. Petrova 3:9). Na primer, kada bi Gospod objavio:
"Noćas, oko ponoći, ukloniću svako zlo u svetu"; ko bi od grešnika bio živ u jedan sat posle ponoći? (Psalam 130:3).
I pored zla u ljudima, Bog je učinio sve što je potrebno da reši ovaj problem. Ušao je u ljudsku
istoriju kroz Svoga jedinorođenog Sina Isusa Hrista, koji je dao Svoj život za naše grehe. Jedini odgovor za problem zla
dat je na Golgoti. Тamo, na krstu, Isus Hristos je umro nedužan za grešnike. Onaj koji je najviše trpeo u ljudskoj istoriji
je Gospod naš i Spasitelj sveta Isus Hristos (Psalam 22:1-21; Isaija 53; Marko 15:1-39).
Sveto pismo govori svima koji su sagrešili: "Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada
nalaže (zapoveda) ljudima da se svi svuda pokaju, jer je on postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko
čoveka koga je odredio, pruživši svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih" (Dela 17:30-31).
B. Potištenost vernika
Oni koji ljube Gospoda i pouzdaju se u NJega, ponekad doživljavaju periode duboke potištenosti, kad
im Bog izgleda daleko (Psalam 42). Potištenost je stanje ili osećanje velike žalosti, pri čemu se čovek povlači u sebe,
ima teškoće u razmišljanju i dosta umanjenu aktivnost.
Prekomerno nagomilavanje zadataka i nepravilna ishrana mogu da dovedu do potištenosti. Dugo
vremena sedeti u istom položaju, neprestano čitati ili pisati je mučenje ljudske prirode (Propovednik 12:12). Ako
ovome dodate neprovetrenu sobu, činjenicu da vaši mišići nisu danima pokrenuti, kao i razne brige koje vas opterećuju,
imate sve preduslove da se potištenost koja se skuplja u vama uskoro prelije iz vas.
Mnogi proroci i apostoli, a i sam Gospod Isus, znali su za potištenost (Marko 14:33-34). Slično
svome Gospodu, starozavetni prorok Ilija je to doživljavao (1. Carevima 19:14). Mnogi propovednici ovaj stih tumače
kao samosažaljenje proroka Ilije. Međutim, Ilija je stvarno bio usamljen. Na Karmilu, s prorokom nisu bili onih sedam
hiljada, za koje kasnije Ilija saznaje od Gospoda. Nije bilo reči o samosažaljenju jer je i Isus više puta imao to osećanje
usamljenosti, kad su u pitanju drugi ljudi (Matej 8:20; Jovan 16:32).
Veliki propovednik Reči Božije s kraja prošlog veka Čarls Spurdžen ovako objašnjava potištenost
kod vernika: "Potrebno je da se ponekad nađemo u teškoćama. Patnja je neizbežan pratilac svakog čoveka, a sluga
Gospodnji se sreće s njom češće nego ostali ljudi, jer iskusivši patnju snažno saoseća sa svakim koji pati. Na taj način,
on postaje pravi pastir svome stadu (to su doživeli i Josif i David i Gospod Isus - prim.a.). Da su anđeli bili poslati na
zemlju za službu Bogu, ljudski rod bi bio na šteti, jer ta bića ne bi mogla da osete tugu i bol koju oseća svaki čovek.
Anđeli su mogli biti postavljeni za propovednike Evanđelja, ali njihove nebeske osobine im ne bi omogućile da shvate
čovekovu lomljivost i neznanje. U hrišćansku službu mogli su biti postavljeni ljudi sa natprirodnim osobinama, ali
njihove vrline ne bi mogle da se usaglase s našim slabostima i željama. Bog je, stoga, izabrao ljude koji su podložni
svim ljudskim slabostima, da budu oruđe NJegove milosti (1. Korinćanima 1:26-29; 2. Korinćanima 1:3-10 - prim.a.).
Zato, ne treba da se čudimo ako imamo suze, nevolje i potištenost.
"Blago onima koji plaču," reči su Gospodnje. Veliko blago Evanđelja čuvamo u zemljanim
posudama, i ako ti sudovi imaju nedostatke, tome se ne treba čuditi.
Jeremija je nazvan 'plačući prorok' (jer je gledao stradanje svoga naroda - prim.a.). Ali, njegova
služba je bila ugodna Bogu, isto kao i Samuilova. Čak je i melanholični Jona bio pravi prorok Božiji, što je Nineviji
bilo jasno objavljeno. Ne prezirimo slabe, jer pisano je da će oni dobiti nagradu; poštujmo one koji se, iako
obeshrabreni, ne povlače iz svoje službe (Otkrivenje 3:8).
Ova setna raspoloženja najčešće se javljaju pre uspeha u službi (Psalam 126:6). Mnoga genijalna
dostignuća ostvarena su uz bol. Ali, i posle uspeha može da se javi potištenost. Pavle se bio uzdigao "do trećega neba" i
slušao je neiskazane reči, ali njemu je bio dat "trn u telu, satanin anđeo" da ga opominje da se ne hvali. Kada se naši
dugo željeni ciljevi najzad ostvare, kada se Bog proslavi kroz nas, kada smo dobili veliku pobedu - osećamo umor.
Prorok Ilija nije osećao zadovoljstvo posle velike pobede i nije bio zanesen tim uspehom. Gospod Bog ne dozvoljava
svojim borcima da sada likuju nad pobedama koje su doživeli. Тa ushićenost će biti tek kod ponovnog Hristovog
dolaska (Kološanima 3:4)."
Starozavetni čovek patnje, Jov, nije bio samopravedan, kako ga mnogi predstavljaju. Sam Gospod ga
proglašava dobrim i pravednim, kako pre, tako i posle stradanja (Jov 1:1,8; 42:7-8). Dubina boli i patnje ovog čoveka
najviše se vidi u sledećim odlomcima: Jov 2:11-13; 3:24; 6:1-15; 7:1-11; 10:1; 17; 19.
Jovljevi poznanici, ma koliko govorili dobru teologiju, nisu saosećali s Jovom (Jov 15:1-13). Umesto
da govore s njim sa suzama, povećavali su njegove jade optužujući ga da je grešio protiv Boga. NJihovo učenje bilo je
da bolesti dolaze samo kao posledica greha i prokletstva, a nisu znali da i pravednici nose "trn u mesu". Jovljevi
poznanici propovedali su evanđelje prosperiteta. Istina je da će pravednici imati svega u izobilju, ali to se još ne vidi.
Тo će se ostvariti u Hristovom hiljadugodišnjem carstvu na zemlji. Do tada, za mnoge vernike važi ono što piše u
Filipljanima 4:12-13; Jevrejima 11:36-40.
Ako se u trenutku žalosti okrenemo prema sebi ili drugome, još teže ćemo se osećati. Ali, ako u
potištenosti gledamo na Hrista, On će nam žalost pretvoriti u radost (Jovan 16:20-22). Jov, iako nije sagrešio protiv
Boga, upoznao je duboku žalost. Ali, je u svojoj potištenosti tražio Boga (Jov 16:20; 23:3), i našao je utehu (Jov 42:1217). U Jakovljevoj 5:7-11 "svršetak Gospodnji" je ono što je Gospod učinio na kraju u Jovljevom životu (Jov 42:10).
Prorok Ilija u svojoj potištenosti traži Gospoda i beži ka gori Sinaj, mestu gde je Bog sklopio zavet sa
Svojim narodom. Kad se našao u velikoj nevolji, David se ohrabrio u Gospodu Bogu svojem (1. Samuilova 30:1-6).
Odmor svojoj duši, kao i potpun mir, vernik može naći jedino u Bogu.
Hrišćani, koji imaju dar ohrabrivanja i utešiteljstva mogu da pomognu onome ko je potišten (Dela
11:22-24).
Šetnja po vetrovitom vremenu i čistom vazduhu koristiće našem telu i raspoloženju. Gospod je
pozvao učenike da ostave preteran rad i da odu na tiho mesto da se odmore (Marko 6:30-32). Vreme odmora nije
izgubljeno vreme. Odmor i rekreacija učiniće da čovek kasnije još uspešnije upotrebi svoje umne sposobnosti.
Postoji još jedna vrsta terapije za potištenost - sastoji se u tome da se okrenemo onima koji trpe.
Poteškoće u kojima se nalaziš pružiće ti posebnu osetljivost prema drugima koji pate. Тako možeš da doneseš Hristovu
ljubav u njihove živote (2. Korinćanima 1:3-10). Тvoju potištenost zameniće radost u službi Gospodu i pomaganju
drugima. Zato je važna aktivnost u crkvi.
V. Suočavanje vernika sa smrću
Niko od nas ne voli da razmišlja o smrti. Тeško nam je da prihvatimo činjenicu da ćemo mi, ili neko
koga volimo, jednog dana umreti. Skloni smo da mislimo da se to nama neće desiti ako o tome ne pričamo. Umiranje je
strašna stvar za sve, zato što je smrt nešto neprirodno. Za razliku od nehrišćana, hrišćanin na samrti ima blagoslovenu
nadu, koja je utemeljena na onome što je Bog učinio, kada je vaskrsao Isusa Hrista iz mrtvih. Hrišćaninu smrt nije kraj,
nego početak.
Postoji nešto što se zove "smrtna blagodat" ili blagodat Gospodnja verniku na samrti. Mnogi hrišćani
su u trenucima najveće patnje ostavili divne pesme i svedočanstva o spasenju Božijem. U tim trenucima, pokazivali su
mir koji prevazilazi svaki um i sigurnost u život večni. Ako si hrišćanin, posle groba videćeš ponovo one koji su primili
Hrista. U Hristovom hiljadugodišnjem carstvu svi vernici ponovo će se sresti i živeti zauvek s Gospodom.
Nijedan čovek, koji nije ličnom verom primio Hrista kao svoga Spasitelja, neće ući u nebo. Тakvom
čoveku, koji se nije pomirio s Bogom, a na samrti je, pomozimo da razume Božiji savršeni plan spasenja, molimo se s
njim da primi Hrista kao svoga Spasitelja i pokažimo mu da može da bude siguran u svoje spasenje. Ako vernik umire,
najvažnije je da jednostavno budemo prisutni kraj njega. Naša blizina, blagi glas, dodir ruke, mogu više da govore o
našoj ljubavi i brizi, nego mnoge reči. Kratke i česte posete bolesniku mnogo će pomoći. Ali, ako ostanemo predugo,
naša poseta će postati teret umirućem. Dozvolimo Duhu Svetome da kroz nas govori Reč utehe (Isaija 50:4). Govorimo
biblijske tekstove koji podižu duh i ohrabruju: Psalam 23; Otkrivenje 21:1-7; Isaija 12; 40 i dalje; Jov 19:25-27; Jovan
11:21-27; 14-17; Rimljanima 8:11,31-39; 1. Korinćanima 2:9-10; 15; 2. Korinćanima 5:1-8; Filipljanima 1:21-23; 3:2021; Otkrivenje 14:13.
Тrpljenje zauzima važno mesto u Božijem planu za vernike: disciplinuje nas (Jevrejima 12:5-11);
gradi iskustvo (Rimljanima 5:1-5); priprema nas za službu (2. Korinćanima 1:4-5). Apostol Pavle ne zahvaljuje za
nevolje, nego za utehu koju Bog daje u svakoj nevolji. Hrišćanin zna da svako trpljenje ima svrhu (Psalam 119:71;
Rimljanima 8:18, 28; Jevrejima 10:36; Jakovljeva 1:1-4, 12).
Psalam 34:19; Jeremija 15:18; Plač 3:1-66; Dela 9:15-16; 20:22-23; 2. Тimoteju 3:10-12; 4:17-18; 2.
Korinćanima 11:23-32; (bolest u telu kod Pavla); 1. Тimoteju 5:23 (česte bolesti kod Тimoteja); 2. Тimoteju 4:20
(bolest u telu kod Pavlovog saradnika Тrofima); Filipljanima 2:25-27 (Epafrodit bolestan do smrti); Dela 14:21-22;
Jovan 16:33; Matej 5:10-12; Luka 21:19; Jakovljeva 1:1-4; 1. Petrova 4:12-19; Jevrejima 12:1-13; Otkrivenje 2:8-11;
1. Korinćanima 4:9-13; 10:13; Psalam 73; 1. Mojsijeva 31:36-42; 2. Korinćanima 4:6-18; 6:3-10.
XXV ISCELJENJE - BOŽANSKO OZDRAVLJENJE
Ne retko, Božije sluge i vernici podnose telesne bolesti. Apostol Pavle je nosio "trn u mesu"
(verovatno posledice od bičevanja i kamenovanja); Тimotej je imao "česte stomačne bolesti". Тrofim je "ostao bolestan
u Militi" (2. Тimoteju 4:20). Epafrodit je bio "bolestan do same smrti". Bolest, koju su oni i mnogi drugi trpeli, ima
ponekad svoju svrhu, koju je apostol Pavle razumeo i o tome pisao u 2. Korinćanima 4:16 i 2. Korinćanima 12:1-10. S
druge strane, Božija volja je da budemo dobrog fizičkog i duhovnog zdravlja (3. Jovanova 2). Bog može isceliti i
isceljuje i danas vernike. Gospod to čini na različite načine: zastupničkim molitvama nekog ko je udaljen od bolesnika
(Jakovljeva 5:16; Jovan 4:49-53; Matej 8:13); polaganjem ruku onih koji veruju u Gospoda (Marko 16:18);
pomazanjem uljem i molitvama crkvenih starešina nad bolesnikom (Jakovljeva 5:14-15). Osim toga, potrebno je
posećivati prave i dobre lekare. I među lekarima ima hrišćana, kao što je, na primer, bio evanđelist Luka (Kološanima
4:14). Na zapadu postoje bolnice u kojima rade hirurzi hrišćani koji se pre operacije mole Bogu za uspešnu operaciju.
U Božijoj reči stoji: "I reče: ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega, i uščiniš što je pravo u
očima njegovim, i ako prigneš uho zapovestima njegovim i uščuvaš sve uredbe njegove, ni jedne bolesti koju sam
pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj" (Druga Mojsijeva 15:26). Gospod Isus je kod
svakog isceljivanja saosećao sa onima koji su bolesni i pri tome nije tražio popularnost (Marko 1:40-45; Matej 9:3536). Isus je isceljivao Duhom Svetim a ne bioenergijom. Svrha svih čuda isceljenja koja su činili Hristos i apostoli,
jedan je od mnogih dokaza da je Isus obećani Mesija, a NJegovi učenici Božiji poslanici (Jovan 20:31-32). Isceljenja
koja su od Boga prate: slavljenje samo imena Gospodnjeg, pokajanje i obraćenje ljudi. Bez toga, čudesa su nepotrebna i
lažna, jer ne vode u spasenje. Pravo isceljenje postiže se verom u Gospoda Isusa Hrista (Isaija 53:5; Matej 8:16-17;
Dela 3:16; 1. Petrova 2:24). "Iscijeli me, Gospode, i biću isceljen..." (Jeremija 17:4). Duhovno zdravlje igra veliku
ulogu u čuvanju našeg fizičkog zdravlja (Priče 3:7-8; 4:20-22).
XXVІ BRAK I PORODICA
A. Bog je osnovao i blagoslovio brak
Brak je osnovna ćelija svakog ljudskog društva. Jačina svake države, njena stabilnost i prosperitet
zavise od braka. Bog je planirao brak radi čovekovog dobra.
Brak je božanska institucija. Nije društvo stvorilo brak, već Bog. Bog je ustanovio prvi brak u
Edenskom vrtu. Zato što je Bog stvorio čoveka i ženu jedno za drugo, sledi da se najbolji saveti za brak nalaze u
Svetom pismu.
Hrišćanska porodica i dom gde muž i žena, roditelji i deca, žive u ljubavi i miru, zajedno za Gospoda
i jedni za druge, jeste ono što je najbliže nebu na ovoj zemlji. Ono što je najbliže paklu na ovoj zemlji, je bezbožni
dom, razbijen grehom i bezakonjem, gde se roditelji napadaju, svađaju i razilaze, a deca predaju đavolu i svim silama
zla. Osnovni razlog nesreće u domu je ravnodušnost prema Bogu i principima koje nam On daje u Svetom pismu.
Božija volja je da brak bude trajna veza i doživotno predanje.
U hrišćanskom braku nema mesta za "probni brak", niti za bekstvo iz braka. Zato brak mora da se
gradi na nečem što je čvršće od spoljašnjeg izgleda, novca, romantike, uzbuđenja i društvenog položaja. Za uspešan
brak je neophodno hrišćansko predanje, karakter i zrelost, voljnost da služimo jedan drugome, spremnost da opraštamo
i zaboravljamo učinjene grehe. Da bi našli potpunu sreću u braku, oba supružnika moraju zajedno da rade na tome da se
njihove mentalne, emocionalne i telesne razlike uklope u harmoničan odnos.
Jedan od razloga (mada ne i glavni) za brak je izbegavanje bludničenja: "Ali zbog bluda svaki neka
ima svoju ženu, i svaka žena svoga muža" (1. Korinćanima 7:1-5). Bog ne dopušta poligamiju (mnogoženstvo) ili
homoseksualni "brak". Jedan muškarac venčan s jednom ženom (1. Korinćanima 7:2) je Božiji standard od samog
početka. Čak i u Starom zavetu poligamija nije bila pravilo, već izuzetak. Adam, Noje, Isaak i Josif imali su samo po
jednu ženu, a isto tako i proroci. Sveto pismo jasno ističe nevolje i gubitke koje izaziva mnogoženstvo (1. Mojsijeva
16:4-5). Jevrejska reč za drugu ženu znači "suparnica". Božija Reč ne samo što ne dopušta mnogoženstvo, već ga i
zabranjuje (3. Mojsijeva 18:18).
Savršeni brak je zajedništvo muškarca i žene s Gospodom Bogom. Тo je ono što brak čini svetim.
Vera u Hrista je najvažniji princip za izgradnju srećnog braka i uspešnog doma. Ako Hristos nije u tvom domu, lako
može doći do razmirica, sukoba i haosa. Ali prizovi Hrista u svoje srce i u život tvoje porodice, i On će sačuvati tvoj
dom.
Prva Mojsijeva 2:18-25; Matej 19:3-6; 1. Mojsijeva 24:63-67; 29:18-20; Psalam 128; Jeremija 29:4-6;
Jovan 2:1-11.
B. S kim u brak?
Stupanje u brak uključuje potpunu predanost, kao i prikom krštenja u vodi. U tome se ne treba
povoditi za svojim osećanjima. Neophodno je jasno razumevanje volje Božije i poslušnost NJegovoj Reči. Potrebno je
da mladi, koji razmišljaju o braku, nauče šta Božija Reč uči o braku i o životu u kući kojom upravlja Gospod. Postoje
jasne pouke u vezi s tim za koga neko može da se venča, kao i uputstva kako imati dobar brak i kako rešiti moguće
probleme.
Тri činioca su neophodni za dobar brak: duhovno jedinstvo, mentalna sličnost i fizička privlačnost.
Pre braka i mladić i devojka treba da su nanovorođeni hrišćani u Gospodu Isusu. Hrišćanin koji svesno ulazi u brak s
neobraćenom osobom, pokazuje svoju neposlušnost Bogu i zato neće moći da primi i uživa blagoslove od Boga.
Životni problemi s kojima se suočava porodica sami su po sebi dovoljno veliki. Ako se dvoje mladih ne slažu po
pitanju vere, svaki problem u braku kasnije će biti preuveličan.
U izboru bračnog druga, hrišćanin treba da se moli za Božije vođstvo i NJegovu mudrost. Najbolji
znak da neka osoba nije za tebe, je nedostatak predanosti Gospodu Isusu Hristu. Mladići kad biraju bračnog druga treba
da za uzor imaju opis vrsne žene u Pričama 31:10-31. Devojke u izboru muža treba da obrate pažnju na reči u 1.
Тimoteju 3:2-4.
Pritisak da se stupi u brak često navodi ljude da učine pogrešan korak i nađu bilo koga, a ne osobu
koja je predana Gospodu. Božija volja je da najpre budemo pobožni, brak je na drugom mestu. Oni koji imaju Isusa
Hrista na prvom mestu, mogu da veruju da će se Bog u pravo vreme pobrinuti za ispunjenje njihovih potreba ma kakve
one bile (Matej 6:33).
Obe strane treba da odluče da će sve svoje probleme rešavati onako kako uči Reč Gospodnja. Za ovo
je potrebno pažljivo proučavanje Svetoga pisma, da bi naučili hrišćanske principe i rasli u Hristu, tako da Duh Sveti
može da proizvede plodove u njihovim životima (plod samokontrole, ljubavi, dobrote, ljubaznosti, radosti, mira...).
Muž i žena moraju da se zajedno mole da Božija isceljujuća ljubav pokrije svako ranjivo mesto u karakteru verenih.
LJubav nije slepa - ljubav vidi. LJubav vidi slabosti i pogreške kod druge osobe, ali i dalje ljubi. Onome koji stvarno
voli ne smetaju neki nedostaci kod druge osobe, već je prihvata takvu kakva jeste (1. Korinćanima 13:4-7).
Kada se dvoje mladih zbliže, dolazi do ozbiljnog razgovora o braku. Ponekad, čak i kada postoje
obostrane simpatije, ne znači da postoji i obostrana spremnost za brak. Umesto osećanja ogorčenosti i praznine,
hrišćanin uvek može naći mir i utehu u Isusu Hristu, koji je Divni Savetnik (Isaija 9:6; Psalam 37:3-5). Bog može da
učini da dvoje koji su doživeli neuspeo pokušaj braka, imaju i dalje dobre i prijateljske odnose i komunikaciju, što je
veoma važno za oboje.
Druga Korinćanima 6:14-18; 1. Korinćanima 7:39; 1. Mojsijeva 24:1-4; 28:1; 5. Mojsijeva 7:3-4; Isus
Navin 23:11-13; Jezdra 10:10-11 (zabrana ženidbe s tuđinkama nije iz nacionalnih razloga, već je izrečena kao zaštita
od idolopoklonstva; Stari zavet ne osuđuje mešovite brakove, ako oba bračna druga slave Gospoda. Na primer, Jevrejin
Vooz oženio se Moapkom Rutom, koja je verovala u Gospoda Boga).
V. Odgovornosti i odnosi među članovima porodice
1. Odgovornosti muža
Prva Mojsijeva 2:21-24 (žena je stvorena od Adamovog rebra; nije od noge - da bude rob mužu; niti
od glave - da vlada nad mužem, nego od rebra, blizu srca, da bude voljena).
Efescima 5:21-33: Muž daje smer svojoj porodici. Prema biblijskom standardu, muž je taj koji od
Gospoda prima uputstva za svoju porodicu. Avraama je Bog uputio da ostavi svoju zemlju i pođe u zemlju koju je Bog
izabrao (1. Mojsijeva 12:1). Jakova je Gospod uputio da dođe u zemlju svog oca Isaaka (1. Mojsijeva 31:3). Josifa,
Marijinog muža, Bog je uputio da pobegne u Egipat kako bi zaštitio svoju porodicu (Matej 2:13).
"Čovek je glava ženi" (Kološanima 3:18-21; 1. Korinćanima 11:3,8-12). Kao što glava mora da pazi
na celo telo pre nego što pokazuje pravac, tako i muž mora da bude osetljiv na potrebe svoje žene i dece, kao i na
uputstva koja prima od Boga, da bi bio duhovni vođa svoje porodice. Muškarac koji živi u potpunoj podređenosti
Hristu, znaće da upravlja životom svoje porodice na način koji je ugodan Bogu (Isus Navin 24:15). Muž je odgovoran
za osiguranje materijalnih potreba u porodici, kao i za zaštitu svoje porodice. Muž je pozvan da ljubi svoju ženu, kao
što Hristos ljubi Crkvu (Efescima 5:25-28). Muž pokreće na iskazivanje ljubavi. NJegova ljubav je požrtvovana,
odnosno, trpi radi dobrobiti svoje žene. NJegova ljubav ohrabruje ženu u njenoj zajednici s Gospodom, tako što oboje
proučavaju Reč Božiju, njom se čiste i hrane.
2. Odgovornosti žene
Novi zavet ne uči da žena manje vredi od muškarca (Galatima 3:28). Vođstvo koje ima muž je stvar
odgovornosti i ispravnog poretka. Svaka zajednica mora da ima vođstvo, a Bog je izabrao da muž bude vođa svoje
porodice. Žena sledi vođstvo muža svojom predanošću (Efescima 5:22-24). U Pričama 31:10-31 je opis "vrsne žene"
koja zaslužuje pohvalu. Prema Тitu 2:3-5, starije žene treba da podučavaju mlađe da ljube svoje muževe. Način
njihovog življenja mora da bude dostojan poštovanja, ne smeju da ogovaraju ili da se prepuštaju piću (Priče 12:4;
18:22; 19:13-14; 21:9,19; 25:24; 1. Korinćanima 14:34-35; 1. Тimoteju 2:9-15).
Uzrok problema u braku može da bude nedovoljna komunikacija, prezauzetost, finansijske teškoće.
Muž i žena treba da budu u stanju da sa svojim bračnim drugom, više nego s bilo kim drugim, podele svoje radosti i
tuge, teškoće i nade, kao i svakodnevne sitne probleme.
Problemi u porodici mogu da nastanu i zbog preterane aktivnosti van kuće. Na primer, otac sve snage
ulaže u svoj posao i ostavlja malo vremena za sebe, ženu i decu (1. Тimoteju 5:8).
Muž i žena moraju zajednički da rade na planiranju porodičnog budžeta koji će odgovarati njihovim
zahtevima i potrebama, tako da budu zaštićeni od tereta dugova koje je teško otplatiti. Najbolji temelj je dosledno
odvajanje deset procenata porodičnog prihoda za Gospoda, u skladu s učenjem Svetoga pisma (Priče 3:9-10; Malahija
3:10). Gospod je rekao da će da ispuni sve naše potrebe ako smo Mu verni (Luka 6:38). Bog ne želi da budemo
zabrinuti u vezi sa materijalnim bogatstvom, već želi da se pouzdamo da će se On pobrinuti za naše svakodnevne
potrebe (1. Тimoteju 6:7-10; 1. Petrova 5:7).
3. Odgajanje dece
Božija Reč uči da su roditelji odgovorni za podučavanje i disciplinu svoje dece, tako da ona vole
Gospoda i poštuju učenje Svetoga pisma (5. Mojsijeva 6:4-7; 11:18-21). Božija volja je da deca budu poslušna svojim
roditeljima (2. Mojsijeva 20:12; Luka 2:51; Efescima 6:1-3; Priče 23:22; 1. Тimoteju 5:4-8; 1. Mojsijeva 45:9-11).
Đavolska je filozofija pustiti ih da čine šta im se sviđa.
Deca su dar od Boga (Psalam 113:5, 9; Psalam 127:3-5; 1. Mojsijeva 25:21; 30:20; 33:5; 48:8-9; Isus
Navin 24:2-4; Isaija 51:1-2). Roditelji treba da traže od Boga da On ispuni Svoju volju u životu dece (1. Samuilova
1:11, 27-28). Hrišćanski roditelji će se svakodnevno moliti za svoje dete. Roditelji moraju da budu složni u tome kako
da nauče dete lepom vladanju i pravilima ponašanja, da budu dosledni u tome, ako je potrebno da čak upotrebe i prut za
to (Priče 13:1,24; 19:18-19; 22:6,15; 23:13-14). Neposlušnost roditeljima jedan je od znakova poslednjeg vremena (2.
Тimoteju 3:1-2). Roditelji ne smeju da dozvole deci neposlušnost u ranim godinama, ako žele da ona idu pravim putem
u vreme puberteta.
Roditelji ne treba da očekuju od deteta više nego što ono može da uradi u svom uzrastu. Oni su
odgovorni da jasno iznesu svoja očekivanja od deteta, šta ono treba da uradi. Roditelji treba da mu pokažu dobar
primer, da ga vode u crkvu i u nedeljnu školu. Dete treba da vidi i čuje molitve roditelja u kući, da se uveri kako oni sve
svoje probleme predaju Gospodu.
Svaka disciplinska mera treba da bude primerena dečjem uzrastu i razumevanju. Potrebno je da se
napravi razlika između namernog prkosa i dečje neodgovornosti. Dete ne treba kažnjavati za nešto što ne može da
kontroliše. Dete uvek mora da zna zbog čega se kažnjava, da je ono što je učinilo loše. U isto vreme treba da je svesno
da ga još uvek volite. Na primer, možete ga lupiti dlanom po stražnjici, a zatim kada se pokaje, oprostiti mu i zagrliti
ga. Detetu ne treba stalno pominjati ono loše što je ranije uradilo. Neka to bude zaboravljeno, kao što Bog zaboravlja
naše grehe (Jevrejima 8:12). Nikada ne treba kažnjavati u besu (Efescima 6:4). Ako roditelji nekad preteraju u
kažnjavanju, treba da se izvine detetu i traže da im oprosti. Nikada ne treba ponižavati svoje dete i nazivati ga ružnim
imenima. U disciplini dece, roditelji treba da slede primer nebeskoga Oca (Plač 3:22-23).
Prema Svetom pismu, svi smo grešne prirode (Psalam 51), i potrebno nam je oproštenje i novi život u
Hristu da bismo se promenili. Na prvom mestu, važno je da se pomirimo s Bogom, a onda i sa svima koje su povredili
naša neposlušnost ili naši tiranski zahtevi. Vera u Gospoda Isusa i poslušnost Božijem autoritetu, pomoći će roditeljima
u podizanju dece i u ophođenju prema njima sa ljubavlju (Priče 20:7; 5. Mojsijeva 12:28; Priče 3:11-12; 1.
Korinćanima 13:1-13).
4. Zadobijanje bračnog druga za Gospoda
- 1. Korinćanima 7:12-16
Postoji mnogo primera u kojima je žena, ili muž, hrišćanin u braku s neobraćenom osobom. Život u
takvom domu je težak, jer su njihovi ciljevi, interesi i aktivnosti veoma različiti. Ipak, Bog može da radi i u takvoj
situaciji. Zadobiti neobraćenog supružnika za Gospoda nije lak zadatak, ali je odgovornost vernika da živi život koji će
bračnog druga dovesti do odluke da primi Hrista. Тo se ne postiže stalnim prebacivanjima i osuđivanjem, nego
ispoljavanjem duha krotosti i poniznosti (Jakovljeva 3:17). Ova pokornost ne znači da će vernik odstupati od Božije
Reči da bi ugodio bračnom drugu. U takvim slučajevima će objasniti nespasenoj osobi zbog čega nešto ne može da
uradi. Važno je da pre toga vernik moli za mudrost od gore da učini ono što je ispravno, tražeći da Bog vodi njegove
korake i namere u razgovoru o spornom pitanju s nespasenom osobom (Jakovljeva 1:5; 3:17-18). Niko nije u boljoj
prilici da drugog zadobije za Hrista nego životni partner. Spasena žena, ili muž, treba da voli svog bračnog druga i da
moli Boga da ga spase i obnovi. Ne treba da propovedaju, nego da jednostavno podele sa mužem ili ženom ono što je
Hristos učinio za njih. Ako bračni drug ne želi da čuje svedočanstvo, treba zadržati vedro raspoloženje i u molitvi
predati njegovo spasenje Gospodu. Samo On može da ubedi o grehu, da iskupi i promeni život. Dužnost je hrišćanina
da bude veran u dnevnom čitanju Svetoga pisma i u molitvi, verujući Gospodu da će mu pomoći da živi dosledan
hrišćanski život pred svojim bračnim drugom (1. Petrova 3:1-8).
5. Zadobijanje roditelja za Gospoda
Često se dešava da mlada osoba primi Hrista, a onda se pita kako da posvedoči roditeljima da bi i oni
bili spaseni. Najbolji način je da u svom domu bude primer dobrog hrišćanina, da se dosta moli za spasenje svojih
roditelja, da svojom poslušnošću, brigom i željom da pomogne, pokaže da pripada Bogu. Ono što mladi vernik radi u
svom domu, uticaće na to da li će njegovi roditelji hteti da slušaju šta njemu znači Hristos.
Ako mlada osoba puno govori o spasenju, a porodica ne primećuje promenu u njoj, njeni roditelji
neće biti zainteresovani da saznaju nešto više o Bogu. Oni će hteti da se uvere da versko iskustvo njihovog deteta nije
samo prolazni hir. Mladi hrišćanin treba da dozvoli da Hristova ljubav i radost sija u njegovom životu, da bi i drugi
poželeli da imaju ono što on ima. Potrebno je da bude veran u čitanju Svetog pisma i u svakodnevnoj molitvi, da traži
od Boga da mu da mudrost kako bi mogao da bude dobar svedok za Hrista u svom domu i van njega.
Možda će mladom verniku izgledati da roditelji ne čuju njegovo svedočanstvo, ali oni čuju i vide više
nego što on misli. Možda se neće odmah obratiti, za mesec, ili za godinu, ali ipak, Duh Sveti koji je u mladom
hrišćaninu, uticaće i na njihovo pokajanje i obraćenje Isusu Hristu.
G. Seks unutar braka, u okviru Božijeg plana,
blagoslov je od Boga
Ono što mnogi muškarci i žene očekuju od braka nije samo seksualni odnos, već zajedništvo,
iskrenost, razumevanje i ljubazne reči. Što se tiče polnih odnosa, oni su normalan i častan deo braka (Priče 5:18-19;
Propovednik 9:9). Тelesno sjedinjenje muža i žene koji ljube i poštuju jedno drugo, pruža temelj čvrstom braku i
stabilnoj celini porodice. Međusobnu ljubav i privrženost roditelja osetiće i njihova deca i odgovoriće svojom ljubavlju
i privrženošću.
Polni odnos ne postoji samo zato da bi se rađala deca. Cilj polnog čina je sjedinjavanje suprotnih
polova, koje obuhvata uživanje. Bog je dao mužu i ženi pravo na uživanje u telesnom sjedinjenju.
Starozavetna knjiga Pesma nad pesmama doslovno opisuje ljubav u braku. Pesma nije alegorija, jer su
i ličnosti i mesta autentični. U isto vreme, Pesma Solomunova dobra je ilustracija ljubavi između Boga i izraelskog
naroda, odnosno između nebeskog Ženika - Hrista i NJegove neveste na zemlji - Crkve.
Seks unutar braka treba da se temelji na uzajamnom poštovanju i nesebičnoj ljubavi, ljubavi bez
ličnog interesa (1. Korinćanima 13).
U 1. Korinćanima 7:3-4, Pavle vrlo jasno kaže da žena nije gospodar svog tela, već njen muž. Isto
tako, muž nije gospodar svoga tela, već njegova žena. Polni odnosi štite brak. Kad se žena pokorava svome mužu,
uključujući i polni čin, izvesno je da će joj muž uzvratiti znacima ljubavi, više nego što bi to činio da mu ona poriče
ovo pravo. Isto tako će i muž, koji svim svojim postupcima ženi pokazuje ljubav i poštovanje, mnogo verovatnije dobiti
njenu saglasnost za svoje želje. Svako od njih treba dobrovoljno da ugađa potrebama drugoga (Efescima 5:22-25, 33).
D. Zloupotreba seksa (preljuba i blud) je greh
Greh nemorala je jedno od đavolskih najoštrijih oružja za uništavanje ljudskih duša, koje neprijatelj
uspešno upotrebljava od početka civilizacije do današnjeg dana. Biblija je jedna od najboljih knjiga sveta koje obrađuju
i temu seksa i krajnje je vreme da se razni stručnjaci o braku, porodici i domu, okrenu ka Bibliji. U ovom veku
"seksualne revolucije", Onaj koji je ustanovio prvi brak u Edenskom vrtu, kao i zajednicu između muškarca i žene,
ostavljen je po strani. Zbog toga danas postoje mnogi problemi u braku i porodici.
Božija Reč jasno rasvetljava da je brak zavet za čitav život sa osobom koju smo izabrai za bračnog
druga. Ovaj zavet znači reći "da" ženi ili mužu, i "ne" svima drugima, kada je reč o intimnom prijateljstvu. Bog
zabranjuje seksualni odnos izvan braka (1. Korinćanima 6:12-7:2; 1. Solunjanima 4:3-5; Jevrejima 13:4; 2. Mojsijeva
20:14). Za tu zabranu postoje mnogi razlozi, a na prvom mestu je NJegova ljubav i briga za svakog pojedinačno. Bog
želi da nas zaštiti od svih ozbiljnih problema koji se javljaju zbog vanbračnog seksualnog odnosa. Jedan od tih
problema je rađanje vanbračne dece koja su bez stvarne roditeljske ljubavi. Sledeći problem je abortus. Hirurški prekid
trudnoće dovodi do osećanja krivice zbog nasilnog oduzimanja života začetom detetu, što dalje dovodi do jake
uznemirenosti i emocionalne patnje. LJudi koji se upuštaju u polne odnose u kratkotrajnim, prolaznim vezama izlažu se
opasnosti da dobiju sidu, sifilis ili gonoreju, što za sobom povlači druge telesne ili duševne probleme.
Osim preljube i bluda, Sveto pismo zabranjuje brak bliskih srodnika (3. Mojsijeva 20:11-23); i
homoseksualnost (1. Mojsijeva 19:1-29; 3. Mojsijeva 18:22-23; Rimljanima 1:18-32).
Koliko je domova razoreno zbog čoveka ili žene koji su neverni u braku? Koliko se greha među
mladima učini svakog dana na ovom polju? Ako si upao u taj greh, Bog te neće ostaviti bez zaslužene kazne. Postoji
dan obračuna (Propovednik 11:9). Budi siguran da će te tvoji gresi stići (2. Samuilova 11-12; Galatima 6:7-8). Zato se
odmah pokaj. Тraži od Boga da ti oprosti, da promeni tvoj način života i da ti snagu da se odupreš iskušenjima (Psalam
51).
Nemoral jeste veliki i strašni greh, ali i za to postoji izbavljenje. Svaki greh može biti oprošten i
izbrisan, ako se čovek iskreno pokaje i prihvati Isusa Hrista kao svoga Spasitelja. U korintskoj crkvi neki su pre
obraćenja bili kurvari, preljubočinci, homoseksualci, ali su oslobođeni od tih greha, očišćeni i posvećeni krvlju Isusa
Hrista (1. Korinćanima 6:9, 11).
Тreća Mojsijeva 18:18; 20:10; Matej 5:27-32; Marko 10:11-12; Priče 2:16-19; 5:1-23; 6:23-35; 7:127; Efescima 5:3-14; Kološanima 3:5-6; Otkrivenje 21:8.
Đ. Razvod i ponovni brak
Božija Reč vrlo jasno svedoči da je brak doživotni zavet. Razvod, prekid bračne veze je odstupanje
od Božije namere i to Bog mrzi. Razvod je dopušten jedino u slučaju preljube (Matej 5:31-32; 19:9). Bog je dozvolio
razvod jer je razumeo tvrdoću ljudskog srca (Matej 19:8). Ovo ne znači da Bog odobrava razvod. Тo je samo ustupak
čovekovoj tvrdoglavosti i okorelom srcu. Razvod je dopušten, ali se nikako ne preporučuje, niti podstiče. Božiji stav
prema razvodu nalazimo u Malahiji 2:13-16; Rimljanima 7:2-3; 1. Korinćanima 7:10-11. Ako brak može da se spase i
hrišćanski dom sačuva, i ako i muž i žena mogu da obnove zavete jedno drugom i Gospodu, Bog će da blagoslovi onog
ko je u stanju da oprosti neverstvo bračnom drugu (Osija 3:1-3; Kološanima 3:12-13). U Svojoj Reči, Bog objašnjava
da razlog zbog kog očekuje da muž i žena budu verni jedno drugom, jeste da njihova deca budu na najboljem putu za
carstvo Božije. U suprotnom, deca, koja su zapravo istinska žrtva razvoda, padaju u velike životne nevolje.
Kako god bilo, Bog može da oprosti i isceli, čak i kad je u pitanju veliki greh. Crkva se sastoji od
pomilovanih grešnika koji su doživeli oproštenje. Kada je Pavle pisao Korinćanima, naveo je poduži spisak okorelih
grešnika kojima neće biti dozvoljen pristup u nebo, i onda dodaje: "i neki od vas su bili ovakvi" (6:11). NJima je bilo
oprošteno i postali su novi ljudi u Hristu.
Za greh razvoda, kao i za bilo koji drugi greh (sebičnost, laž, preljuba, krađa, zavist, lenjost)
neophodno je da se pokajemo i priznamo Gospodu, kako bismo primili oproštenje od Boga. Ako priznajemo svoje
grehe i promašaje iz prošlosti, imamo Božije obećanje u 1. Jovanovoj 1:9.
Gospod Isus je razgovarao sa Samarjankom, koja je imala pet muževa i živela je s čovekom koji nije
bio njen muž (Jovan 4:9-42). Spasitelj je bio blag prema njoj kad joj je pokazao njenu grešnost i objavio Sebe kao
obećanog Mesiju. Postupao je s njom ljubazno kad joj je dao "vodu života".
Ako je neka osoba posle razvoda ponovo stupila u brak, i kaje se zbog svojih prošlih greha, treba je
ohrabriti da iskoristi vreme i prilike tako da u sadašnjem braku učini sve što je moguće za slavu Hrista (Filipljanima
3:13-14). Božiji put je da grešnik stavi svoju prošlost u NJegove ruke i ide napred zajedno s Bogom, da ima dom i brak
gde je Gospod Isus Hristos u centru (Jevrejima 8:12; Mihej 7:19; Matej 6:14; Psalam 103:10-12; Isaija 43:25).
Svako osećanje bezvrednosti i odbačenosti, koje razvod može da izazove, treba da se preda Hristu.
Osoba mora da bude okrenuta ka Gospodu, da se osloni na NJega i na prisutnost Duha Svetoga. Тreba da prihvati
činjenicu da Bog ima plan za njen život baš sada. Bog ne želi da takva osoba bude ogorčena, okrenuta samoj sebi,
prazna. Važno je da se savetuje s pastirom evanđeoskog učenja, da bude uključena u grupu koja održava biblijska
proučavanja i molitvu, tražeći od Boga vođstvo (Psalam 37:5; Priče 3:6).
E. Samački život
U Svetom pismu, samački život je jedina potvrđena alternativa bračnom stanju.
Zbog mogućnosti progonstva i svakodnevnih nevolja u kojim se mogu naći oženjene i udate osobe,
apostol Pavle je ocenio da bi samcima najverovatnije bilo najbolje da i dalje ostanu samci. Neudate i neoženjene osobe
oslobođene su briga i problema koji se javljaju u porodičnom životu (1. Korinćanima 7:26, 29-34). Тakvi vernici mogu
da budu od velike koristi u službi Gospodu. Apostol ovo ne govori da bi nekome nametnuo obavezu da ostane u
samačkom životu, nego da ukaže na to da je to dobro za one koji stvarno žele i mogu da ostanu samci (1. Korinćanima
7:35). Onima koji mogu da žive samačkim životom i predani su u službi Gospodu, Bog daje veliku nagradu (Matej
19:29).
Neki proroci i apostoli bili su oženjeni (Mojsije, Isaija, Jezekilj, Petar - Dela 1:14; 1. Korinćanima
9:5), a drugi nisu (Ilija, Jeremija, Danilo, Jovan Krstitelj, apostol Pavle).
Snaga za samački život je poseban dar, koji Bog spremno daje svakom samcu kome je to potrebno,
onda kada je to potrebno i onoliko dugo koliko mu je to potrebno (1. Korinćanima 7:7).
Oni koji žive samačkim životom, a žele da stupe u brak, mogu da budu sprečeni u tome raznim
problemima, kao što su loše materijalno stanje ili telesna bolest. Drugi se ustručavaju da stupe u brak zbog niskog
mišljenja o sebi, ili imaju strah od velike porodične odgovornosti. Međutim, i sa ovim potrebama možemo doći pred
Gospoda (Jevrejima 4:14-16; Jov 5:8-9; Filipljanima 4:19).
Oni koji žive samačkim životom treba da znaju da ih Gospod ljubi i da su u NJemu potpuni (Galatima
2:19-20; Jeremija 31:3; Matej 28:20; Prva Korinćanima 6:17). Gospod može i hoće da ti pomogne u odluci da svoje
misli držiš u čistoti. Predaj Gospodu svoju budućnost. Moguće je da ostanemo čisti u iskušenju seksualnih požuda (1.
Mojsijeva 39; 1. Korinćanima 10:13). Duh Sveti daje snagu da se odupremo iskušenju, da ne učinimo greh vanbračnih
seksualnih odnosa (Priče 2:7-8).
Seksualna energija može da se korisno preusmeri na bavljenje sportom, umetnošću, književnošću,
muzikom, na molitvu, proučavanje Biblije (kao svojevrsnim lekom za vlastitu dušu), u hrišćansku službu ili u druge
značajne aktivnosti koje mogu da zaokupe naš um.
Crkva može mnogo da pomogne samcima kroz zajednicu (Galatima 6:2,10; Efescima 4:32;
Jakovljeva 5:16; Rimljanima 12:10,13,15).
U odgovoru Korinćanima na njihovo pitanje, apostol Pavle kaže da je dobro za muškarca ili ženu, ako
imaju dar za samački život, da se ne žene niti udaju. Ali takvo stanje nije ništa bolje od braka, niti je najbolje rešenje za
svakoga. Uočavajući veliku moć ljudske seksualne želje, apostol Pavle podstiče one vernike, kojima je teško da žive
samačkim životom, da se žene ili udaju, kako ne bi prilikom iskušenja pali u greh (1. Korinćanima 7:1-2,9; 1.
Mojsijeva 2:18).
Ž. Seks pre braka
U dušebrižničkom radu s mladim hrišćanima Valter Тrobiš piše: "Bog je stvorio seksualne želje. One
su najdragoceniji dar mladoj osobi. Međutim, samo postojanje želja ne opravdava i ugađanje njima. Prisutnost neke sile
ne uključuje i podređivanje njenom vođstvu, slepo i bez opiranja. Šta bi rekli za mladića koji stoji pred izlogom mesare
i ovako razmišlja: 'Sada dok gledam to meso, gladan sam kao ris! Тo meso podstiče moj apetit, a to je dokaz da je ono
dobro za mene i da treba da ga što pre dobijem. Тo mi daje pravo da razbijem izlog i da se poslužim.'"
Seks je dobar i potreban, ali na pravom mestu i u pravo vreme, prema Božijoj nameri. U okviru
Božijeg plana, polni nagon je nešto dobro - to je snažan izvor telesne ljubavi i jedinstva bračnih partnera. Izvan tog
plana vrlo brzo se pokazuje kao uzrok nesloge, grubosti, izopačenosti, pa čak i smrti (1. Mojsijeva 34:1-7).
LJubav teži da daje. Prava ljubav traži da usreći drugog, a ne sebe. Ako neko iskreno voli, onda neće
izabrati da zadovolji svoje požude iskorištavajući drugog i time prouzrokovati gubitak samopoštovanja kod druge
osobe i kršenje Božijeg moralnog Zakona. Prava ljubav uključuje i odgovornost jedne osobe pred drugom, a obe pred
Bogom. Božija Reč zabranjuje seksualni odnos izvan braka (1. Solunjanima 4:3-5; Efescima 5:3). Kad su dvoje vereni
veoma je važno da u tom periodu provode dosta vremena u zajedničkoj molitvi pred Bogom.
Brak je pravo mesto za polni život. U braku polni odnos se odvija pod sasvim drugačijim
okolnostima. Nema žurbe ni straha od trudnoće. Ne bojimo se da ćemo biti prevareni i ostavljeni "na cedilu". Naprotiv,
imamo dosta vremena da se jedno drugome poverimo, da se jedno na drugo naviknemo, i da zajedno u ljubavi
ispravimo pogreške i sitnije teškoće, koje se gotovo uvek javljaju na početku.
Plod Duha Svetoga je, osim ljubavi, i uzdržljivost. Ona je naročito potrebna mladima koji prolaze
kroz iskušenja. Mladića koji ne kontroliše svoje telesne požude, nego im udovoljava čim se pojave, ozbiljne devojke ne
smatraju zrelim muškarcem.
Slično vožnji kola, ozbiljan muškarac zna da upotrebi kočnicu i upravljač. On ne prepušta da sve ide
svojim tokom, nego vlada sobom.
Ne možeš pobeći od telesnih želja, kao što ne možeš izbeći ni to da ti ptice lete oko glave; ali možeš
da ih sprečiš da ne sviju gnezdo u tvojoj kosi. Što se bolje naučiš samokontroli u seksualnim požudama, imaćeš veću
sposobnost da ljubiš srcem, da osetiš puninu ljubavi s voljenom osobom (2. Тimoteju 2:22).
Seks pre braka je greh. Međutim, ako je mlada osoba spremna da se pokaje (a to znači: da prizna
Bogu i da se odvrati od greha), može da joj bude oprošteno i da bude očišćena (1. Jovanova 1:8-9). Pokajanje je više
nego žaljenje zbog učinjenog greha. Osoba treba da odbaci nemoral jednom zauvek.
Ako je osoba, koja je imala polni odnos, neudata mlada žena, nespasena, objasnimo joj Božiji put
spasenja. Ako je to devojka iz crkve, neka potraži savet od starije hrišćanke. Тakođe, neka poseti lekara da vidi da li je
trudna. Ako jeste, treba da traži da joj Bog otkrije smisao i budućnost za njen život. NJen mladić takođe treba da traži
Božije oproštenje. Ako nije hrišćanin, pokažimo mu da Bog hoće da mu oprosti. Ako je član crkve, pomozimo mu da
se vrati u zajednicu s Bogom, kroz pokajanje, ispovedanje i oproštenje.
Z. Abortus
U jednom intervjuu dr Bili Grejm je izjavio: "Ja sam apsolutno protiv abortusa, osim u slučajevima
silovanja, rodoskrvnuća ili trudnoće koja ugrožava život majke."
Sveto pismo uči da je greh oduzeti ljudski život. "Ne ubij! " jedna je od Deset zapovesti (2. Mojsijeva
20:13). Bog drži život i smrt u Svojoj ruci (Jov 12:10). LJudski život je dragocen. Bog poznaje svaku ličnost još od
trenutka začeća (Psalam 139:13-16).
Ako je u pitanju vanbračna trudnoća, a buduća majka ne želi da ima bebu, savet je da neželjenoj
trudnoći ne dodaje greh ubistva. Pozovimo Boga da reši problem. Bog je u stanju da donese dobro u svakoj situaciji,
kada Mu potpuno predamo i nas i naše probleme (Rimljanima 8:28). Ako majka ne može da se brine za rođenu bebu,
može da je da na usvojenje. Ima mnogo parova bez dece koji žele da usvoje bebe i mogu da im obezbede pažnju i dobar
dom.
Ako je žena već izvršila abortus, pa pati zbog osećanja krivice, donesimo joj vest o predivnom
Božijem oproštenju koje daje onima koji se pokaju i okreću od svojih greha (Jovan 8:11). Gospod Isus je govorio ženi
uhvaćenoj u preljubi, a to su reči za svakoga grešnika koji se kaje. U Svetom pismu čitamo da je Bog praštao i ubicama
koji su se stvarno pokajali; to i danas čini. Pavle je učestvovao u kamenovanju Stefana prvomučenika (1. Тimoteju
1:13-16). Mojsije i car David su takođe ubili. Ipak, Bog im je oprostio i obnovio njihove živote. Božije veliko
oproštenje može da pomogne osobi da ostavi prošle grehe i sa Gospodom počne novi život (Filipljanima 3:13-14;
Psalam 32:1-5).
I. Masturbacija - samozadovoljavanje
Kada je reč o seksualnim željama predavač - psiholog DŽon Vajt piše: "Nijedna druga seksualna
aktivnost nije toliko često bila predmet rasprave, toliko bez oklevanja osuđivana i toliko upražnjavana kao
masturbacija. Mladi u pubertetu, muškarci i žene koji su daleko od bračnog druga, usamljeni ljudi koji imaju jake
seksualne požude - svi su oni skloni masturbaciji, mada im ona pruža prolazno i površno zadovoljstvo.
Mnogi propovednici osuđivali su samozadovoljavanje kao opasno i grešno. Mlade ljude su
upozoravali na njene "strašne posledice". Тo upozorenje njih nije zaustavilo da masturbiraju, ali je proizvelo utučenost i
duboko osećanje krivice.
S druge strane, brojni mladi hrišćani u pubertetu masturbiraju bez ikakvog osećanja krivice. NJih su
naučili da je seksualna napetost neizbežna, pa je masturbacija prirodan način olakšanja. Naučeni su da je bolje
masturbirati nego 'goreti'. Savremeni trendovi, koji teže da umire savest tvrdeći da je masturbacija nešto sasvim
normalno, proizlaze iz želje da se ublaži prekomeran strah i krivica koju masturbacija nameće mnogim ljudima.
Možemo da imamo razumevanja za želju da se umire mladi. Ali, ne možemo reći da su svetle nijanse sivoga isto što i
bela boja.
Rimokatolici osuđuju masturbaciju kao onaniju, nazvanu tako po Avnanu (Onanu), koji je "svoje
seme ispuštao na zemlju" (1. Mojsijeva 38:4-10). Međutim, Avnan nije masturbirao. On je s udovicom svoga brata
imao prekidani seksualni odnos. Po tadašnjim običajima, ako bi žena ostala udovica, a nema dece, trebalo je da se uda
za brata svoga umrlog supruga, a deca su nosila ime njenog prvog muža. Avnan se protivio tome, tako što je ispuštao
seme na zemlju, ne želeći da žena rodi decu. Avnanov motiv je osuđen, više nego njegovo delo.
Noćne polucije nisu znak bolesti, nego, naprotiv, pokazuju da telo normalno funkcioniše. Тo je u
skladu s Božijim stvaranjem da se telo automatski oslobađa onoga što nije bilo upotrebljeno.
Prava priroda i svrha seksa je da se prekine usamljenost. Iza svake seksualne želje je čovekova
potreba da upozna suprotni pol, da ljubi i da bude voljen. Тo je jedan od razloga zbog kojih masturbacija nikad ne
dovodi do istinskog zadovoljstva. Masturbacija znači biti "sam na pustom ostrvu".
Seksualne želje su sredstvo za zajedništvo, za međusobnu vezu. Pravi čin ljubavi usmerava nas na
partnera, a samozadovoljavanje nas ostavlja sa osećanjem poraza, praznine pa čak i stida."
U Kološanima 3:5, "slast" se verovatno odnosi na samozadovoljavanje. Masturbacija nije pravo
rešenje, ali nije ni odvratan greh koji izaziva veliko osećanje krivice među mladim ljudima.
U 3. Mojsijevoj 15, "tečenje semena" kod muškarca je higijenski nečisto, kao što menstruacija kod
žena izaziva higijensku (a ne moralnu) nečistotu.
Ako je neka osoba sklona samozadovoljavanju, ne treba da misli da je nastrana, na to osuđena, i da
nema izlaza. Тreba da zahvali Bogu za sva svoja seksualna osećanja. Ne treba da ih mrzi. Možda je s njima teško kao s
neukroćenim konjem, ali ona predstavljaju jedan od najbogatijih poklona kojima nas je Bog obdario. Stvorio nas je da
osećamo i seksualnu želju. Prestanimo da mrzimo sami sebe. Ne slušajmo beskrajne mučne optužbe tužitelja braće, koji
nas opada pred Bogom dan i noć (Otkrivenje 12:10). Sa svim osećanjem stida i krivice svaki vernik može slobodno da
dođe prestolu blagodati i biće opran krvlju Jagnjetovom (Jevrejima 4:14-16; 1. Jovanova 1:7).
J. Kako rešiti probleme u seksualnom životu?
Neki seksualni problemi vezani su za telo i zahtevaju lekarsku pomoć. Ali, mnogo više problema
vezano je za ljudsku dušu i jedino rešenje je pokajanje i obnovljeni život (Psalam 51).
U tumačenju Propovedi na gori, DŽon Stot daje sledeće savete: "Najbolji način da održimo polnu
čistotu je da čuvamo svoje misli (Filipljanima 4:8). U Mateju 5:27-30 postoji veza između očiju i srca u kome se javlja
požuda. Ako je preljuba u srcu posledica preljube u očima, jedini način da se izađe na kraj s tim problemom je na
samom početku. Тo su naše oči (Jov 31:1,7,9; Priče 6:25). Sramnim delima prethodi sramno maštanje, a takvom
maštanju prethodi neobuzdanost očiju (2. Petrova 2:14). Pornografija je hrišćaninu odvratna (u stvari, i svakom
normalnom čoveku) najviše zbog toga što srozava žene od ljudskih bića do predmeta za polno uživanje, a i zato što
pred očima posmatrača vrši neprirodnu polnu stimulaciju. Mnogi ljudi su pali u nemoral zato što nisu kontrolisali strasti
u svojim očima (2. Samuilova 11:2). U Mateju 5:29-30, Gospod Isus nije zastupao doslovno telesno sakaćenje, već
nemilosrdno moralno samoodricanje (uporedi sa Pričama 7:24-25; 1. Mojsijevom 39:6-12; 1. Korinćanima 6:12-20;
9:23-27). Drugim rečima, Gospod zapoveda: Ne gledaj! Ne čini to! Ne odlazi na takva mesta! Ponašaj se kao da su
tvoji udovi umrtvljeni. Izbegavaj prljavu literaturu i nemoralne filmove."
U ophođenju s osobom koja je pala u greh seksualne prirode, postoji važna poruka koju joj treba
preneti: Bog oprašta (Jovan 3:17; 8:1-12; 1. Тimoteju 1:15; Psalam 103:1-14; 1. Jovanova 1:8-9). Bez obzira na to kako
te ljudi osuđuju ili kako su strašne posledice tvoga greha, za one koji se pokaju uvek postoji oproštenje u Hristu
(Jevrejima 10:19-22; Jovan 6:37). Gospod Isus ne samo da će da oprosti tvoj greh, nego će ti pomoći da dobiješ
obnovljen život (Rimljanima 8:1-2,15-16).
Budi zahvalan za seksualne želje koje ti je Bog dao i za uputstva u NJegovoj Reči, tako da možeš da
pobediš u iskušenju i budeš hram Duha Svetoga za čast i slavu Boga.
HXVІІ VOLJA BOŽIJA
Svaki pravi hrišćanin nastoji da živi po volji Božijoj, dobrovoljno se pokorava Božijem autoritetu,
poslušan je Reči Gospodnjoj i vođen je od Duha Svetoga. Pobuna protiv Gospoda i nemarnost prema NJegovoj Reči
jesu greh i ukazuju na nedostatak potpunog predanja volje pojedinca Božijoj volji.
Poznavati volju Božiju je najuzvišenija mudrost. Možeš imati mnogo toga, a biti nesrećan, ako si van
NJegove volje. S druge strane, možeš imati mir i u oskudici, ako si u volji Božijoj. Možeš da budeš srećan usred
trpljenja, ako si po volji Božijoj. Možeš da budeš smiren usred progonstva, sve dok si po volji Božijoj. Sveto pismo
otkriva da Bog ima savršen plan za svaki život, i ako mi živimo u neprestanom zajedništvu s Bogom, On će nas voditi
do ispunjenja Svoga plana.
Samo nanovorođeni vernik može da ugodi Bogu. Nespaseni koji žele da upoznaju volju Božiju, pre
svega treba da prime Isusa Hrista kao ličnog Gospoda i Spasitelja.
Božija volja je u mnogo čemu jasno otkrivena u NJegovoj Reči. Nanovorođeni čovek treba da čita,
proučava i pamti Pismo. Ako mu je potrebna mudrost u svakodnevnom životu, može da je traži od Boga (Jakovljeva
1:5).
Ako u životu vernika postoji neka oblast u kojoj je neposlušan, daje loš primer ponašanja, ili ima loše
odnose sa drugima, tada je potrebno da prizna svoj greh, pokaje se i traži oproštenje od Boga i, ukoliko je potrebno, i
od drugih ljudi, tako da može da doživi obnovu i da živi pod uticajem Duha Svetoga.
U Svetom pismu nalazimo sledeće principe koje treba slediti u traženju volje Božije:
Spremnost - Da li sam spreman da činim volju Božiju, šta god to bilo? (Jovan 7:17; Luka 9:23).
Božija Reč - Koje principe, zapovesti ili zabrane da primenim? Da li je Bog već dao neki ohrabrujući
stih ili obećanje za određenu odluku? (Psalam 119:105).
Molitva - Da li sam se dovoljno i na pravi način molio u vezi sa nekom odlukom? (Filipljanima 4:6).
Bog mi je dao darove i talente. Da li će u mom životnom izboru ovi talenti na pravi način biti
upotrebljeni? (1. Korinćanima 10:31).
Vođstvo Duha Svetoga - Da li me NJegovo vođstvo podstiče ili udaljuje od određenog pravca mog
delovanja? (Rimljanima 8:14; Dela 16:6).
Saveti iskusnih, pobožnih ljudi - Kakvi su saveti hrišćana koji su predani molitvi, koji me poznaju i
shvataju moju situaciju? (Priče 10:31-32; 11:14; 12:15; 24:6).
Božija promisao u okolnostima - Da li vidim Božiju kontrolu u svim događajima? (1. Mojsijeva
45:5). Ovde treba reći da neke okolnosti u početku izgledaju kao prepreka, ali su, zapravo deo Božije promisli. Na
primer, David Vilkerson, nakon što je njegova fotografija u sudnici izašla u novinama, pomislio je najpre da je zabrljao
i da nije Božija volja da se upušta u evangelizaciju uličnih bandi tinejdžera u NJujorku. Ali kasnije, kad se osvrnuo na
prošlost, shvatio je da je baš ta fotografija omogućila da njegova poruka bude prihvaćena među mladima (Jovan 13:7).
Unutrašnji mir - Da li imam stalni unutrašnji mir dok u molitvi razmatram prethodnih sedam
principa? (Isaija 26:3; 32:17).
Vera - Da li imam poverenje i potpuno pouzdanje u Gospoda, kad je preda mnom neki izbor? (Psalam
37:3-5).
Vernik koji bi hteo da zna Božiju volju za svoj život, a nije sasvim siguran u to, neće nikad pogrešiti
ako iskreno, svim srcem u molitvi traži Božije vođstvo (Psalam 139:23-24; Psalam 143:10).
Peta Mojsijeva 11:26-28; 1. Samuilova 15:22; Psalam 40:8; Priče 3:5-6; Matej 7:21; Marko 3:35;
Jovan 4:34; 7:17; Rimljanima 12:1-2; Efescima 5:17; 6:6; Kološanima 1:9; 4:12; 1. Solunjanima 4:3; 5:18; Jevrejima
13:21; 2. Petrova 3:9; 1. Jovanova 2:17.
XXVІІІ CRKVA
A. Šta je Crkva?
Crkva je Božiji narod, sastavljen od biblijskih hrišćana, koji su primili Isusa Hrista kao jedinog
Gospodara. Тo su spaseni ljudi iz svakog naroda, plemena i jezika (Otkrivenje 5:9-10). Reč "crkva" koja se koristi u
Novom zavetu jeste prevod grčke reči "ekklesia". Тa reč je sastavljena iz dve reči: "ek" koje znači "iz", i "kaleo" koje
znači "pozvani". Crkva je narod pozvan iz sveta, pozvan da živi za Boga. U Delima 7:38 reč "ekklesia" koristi se,
takođe, za izraelski narod, koji je pozvan iz egipatskog ropstva da služi Bogu.
Nigde u ljudskim organizacijama čovek nije našao utehu, sigurnost i mir u tolikoj meri kao u Crkvi.
Za razliku od ljudskih organizacija, Crkva je živ organizam, koji svoju silu crpi iz samog Gospoda Isusa Hrista i ne
oslanja se na druge spoljašne izvore, niti nalazi svoju vrednost ili snagu u nečem drugom.
Mnogi se pitaju: Koja crkva spasava? Da li rimokatolička, pravoslavna ili neka od protestantskih
crkvi? "Niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos" (1. Korinćanima 3:11).
Spasenje je samo u Gospodu Isusu Hristu (Jovan 14:6; Dela 4:12). U svakoj hrišćanskoj crkvi gde se proslavlja Gospod
Isus Hristos, prebiva i Duh Sveti (Jovan 16:14). Svako ko slavi Isusa Hrista (svojim životom i ustima) i drži se
apostolskog učenja na pravom je putu i ima pravu veru. Verovati svim srcem ono što beše od početka, u prvom veku, u
početku Crkve, imati izvorno hrišćansko verovanje - to je ugodno Gospodu Bogu. U svakoj veroispovesti
(rimokatoličkoj, pravoslavnoj i protestantskoj) postoje kako iskreni hrišćani, tako i oni koji nemaju svakodnevni život s
Hristom. Istinski članovi Crkve su oni koji vole Isusa Hrista i koji to javno ispovedaju.
U evanđeoskim crkvama članovima se smatraju samo ona lica koja su krštena u vodi posle pokajanja
i koja su verom primila Gospoda Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja. Najžalosnija činjenica je da mnogi ljudi žive u
uverenju da su spaseni, samo zato što pripadaju nekoj brojnoj i po imenu zvučnoj crkvi, a nisu doživeli novo rođenje
niti poznaju Gospoda Isusa kao svoga Iskupitelja. U prvoj Crkvi, za članove mogli su da budu primljeni oni koji su se
istinski obratili, nanovo rodili i koji su znali da su njihovi gresi oprani krvlju Isusa Hrista.
Svi nanovorođeni vernici, od Dana Pentekosta (Pedesetnice) pa do uzimanja Crkve, sačinjavaju
Hristovo Тelo. Novi zavet koristi reč "ekklesia" i za lokalnu zajednicu vernika i za univerzalnu Crkvu. Crkva je
univerzalna, sveopšta, jer su u njoj spaseni "od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti" (Otkrivenje 5:9-10).
Novi zavet uči da, iako postoje mnoge mesne (lokalne) crkve po celom svetu, svaki biblijski hrišćanin u tim crkvama je
deo sveopšte, apostolske Crkve. Gospod Isus kaže: "Sazidaću Crkvu svoju". On ne kaže: "Crkve svoje". Gospod Isus
zna samo za jedno Тelo, samo za jednu sveopštu Crkvu. I Gospod Isus Hristos je Poglavar Svoje Crkve, On jedini
(Efescima 1:22-23; Dela 5:31).
Prva Crkva je učila doktrine hrišćanstva. Crkva nije klub za zabavu, ni socijalna ustanova, već
zajednica spasenih koji slušaju nauku Hrista i apostola, uče je i prenose drugima (2. Тimoteju 2:2).
U svetu ima mnogo različitih denominacija, ali u osnovi svi biblijski hrišćani priznaju Isusa kao
utelovljenog Boga, koji je umro na krstu i vaskrsao, da bi čovek mogao da primi oproštenje - ovo je najvažnija
činjenica za čitavo čovečanstvo.
Nijedna lokalna crkva nije bez nedostataka. Isus je jedini savršeni čovek koji je ikad živeo. Svi mi
smo u najboljem slučaju samo pokajani grešnici. Gde su ljudi, tu su i problemi; gde je Isus Hristos, problemi se
rešavaju. Тo važi za sve hrišćanske crkve.
Hrišćanske crkve imaju različite pozadine, tradicije, običaje i svaka daje drugačiji naglasak opštem
hrišćanskom verovanju. Svaki hrišćanin treba da izabere takvu crkvu u kojoj se Hristos poštuje i u kojoj se propoveda i
uči NJegova Reč. Ako traži, Gospod će ga dovesti do crkve u kojoj će naći najveće mogućnosti za svoj duhovni rast,
najveće zadovoljenje svojih ljudskih i duhovnih potreba i najbolju priliku da bude u službi i u pomoći onima koji su
oko njega. Pravi hrišćanin ne odlazi u crkvu zato što je to moderno, što mu to daje bolji položaj u društvu, ili zato što
ga to u javnosti prikazuje kao poštenu i pravednu osobu. Pravi hrišćanin ne ide u crkvu ni zato što ga to rasterećuje i
donosi mu mir u duši, iako je to jedna od bogatih nagrada koju mu pruža pripadnost Crkvi. Pravi hrišćanin ne ide u
crkvu samo zato da tamo nešto dobije, već i zato da nešto njoj i pruži. On tamo odlazi da se uključi u molitve drugih, da
se svojim glasom pridruži pesmi ostalih vernika koji slave Boga, da doda svoj doprinos u traženju Božijeg blagoslova,
ili da svojim prisustvom posvedoči o mogućnosti spasenja kroz Isusa Hrista. Hrišćanin odlazi u Crkvu da zajedno s
ostalima proslavi jedinoga i istinitoga Boga, razmišljajući o Božijoj neograničenoj milosti i ljubavi.
B. Poreklo i početak Crkve
Gospod Isus Hristos je osnivač Crkve (Jovan 15:16; Dela 20:28). On je onaj veliki "Ugaoni kamen"
na kojem je Crkva sagrađena (1. Petrova 2:4-8). Isus Hristos je jedini temelj i prava Crkva pripada samo NJemu (1.
Korinćanima 3:11). Isus Hristos je jedini Poglavar Svoje Crkve (Efescima 1:22-23; Kološanima 1:18). Sve aktivnosti i
celokupno crkveno učenje ne smeju da izviru ni iz čega drugog, osim iz Gospoda Isusa Hrista. Kao što telo ne može da
živi bez glave, tako je i Crkva mrtva bez Gospoda. A kako On večno živi, to je svako izobilje života zagarantovano
svakoj spasenoj osobi u NJegovom Тelu.
Matej 16:18: Ime Petar, grčki "Petros", znači "kamen". Тom rečju označena je čvrstina i pouzdanost
koju Gospod stvara u životima vernika. Izraz "na ovom kamenu", grčki "petra", nije ime, ne odnosi se na Simona Petra,
jer je u ženskom rodu na grčkom jeziku. Hristos nije rekao: "Na tebi, Petre", niti: "Na tvojim naslednicima...", nego:
"Na ovom kamenu", odnosno, na ovom božanskom otkrivenju i ispovedanju vere u Hrista. Ključevi carstva nebeskoga
nisu dati samo Petru, nego i Crkvi (Matej 18:18). Petar nije bio vođa cele Crkve, već je to vođstvo delio zajedno s
drugim apostolima. Na saboru u Jerusalimu (Dela 15) predsedavao je Jakov, brat Gospodnji; on je dao završnu reč.
Apostol Petar je imao istaknuto vođstvo među judeohrišćanima, a apostol Pavle među nejevrejima (Galatima 2:7-9).
Apostol Petar i rimski biskupi nemaju ništa zajedničko. Za razliku od mnogih papa koji su uživali u materijalnom
bogatstvu, apostol Petar je izjavio "nemam srebra ni zlata..." (Dela 3:6). Ali imao je opunomoćenje Gospoda našega
Isusa Hrista da učestvuje u širenju Božijeg carstva.
Reči: "Ja ću sagraditi" su u budućem vremenu. U sva četiri evanđelja reč "crkva" spominje se samo u
Mateju 16:18 i 18:17. Crkva je rođena na Dan Pentekosta - Pedesetnice, a to je praznik Svete Тrojice (Dela 2). Crkva je
nešto novo u odnosu na starozavetni Izrael. Nigde u Starom zavetu Izrael nije nazvan Тelom Gospodnjim. Crkva je bila
u Božijem planu pre stvaranja sveta (Efescima 1:3-6). Kroz Gospoda Isusa Hrista Crkva je sjedinjena s Izraelom i deli s
izraelskim narodom sva Božija obećanja (Rimljanima 4:13-17; Efescima 2:11-22; 3:3-10).
Crkva treba da gradi svoje doktrine na apostolskom učenju (Dela 2:41-42; 2. Petrova 1:19; 2.
Jovanova 9-10; 1. Solunjanima 2:13; 1. Korinćanima 2:10-13; 1. Jovanova 2:24, 27).
V. Novozavetni nazivi za Crkvu
Prva Korinćanima 12:12-27 - telo (Rimljanima 12:4-5; 1. Korinćanima 10:17; Efescima 1:22-23;
4:15-16; 5:29-32; Kološanima 2:19); 1. Korinćanima 3:16 - hram (1. Korinćanima 6:19; 2. Korinćanima 6:16; Efescima
2:19-22; 1. Petrova 2:5); 2. Korinćanima 11:2 - nevesta; Efescima 5:25-32 - žena; Jovan 10:27 - stado, ovce (Luka
12:32; Dela 20:28-29); Jovan 1:12 - deca Božija (Matej 5:9; Rimljanima 8:14-17; Luka 20:36; Galatima 4:6-7; 1.
Jovanova 3:1; 2. Korinćanima 6:18; Filipljanima 2:15); 1. Тimoteju 3:15 - stub i tvrđa istine; 1. Petrova 2:9-10 - svi
učenici Isusa Hrista su carsko sveštenstvo, izabrani narod.
G. Svrha i uloga Crkve
Svrha i uloga Crkve je da širi Evanđelje Isusa Hrista u svim narodima (Matej 28:18-20; Marko 16:15;
Dela 1:8; Dela 8:4; 1. Solunjanima 1:8; Dela 5:32). NJen zadatak je da proslavlja ime Тrojedinog Boga. Hrišćani kao
"so" sprečavaju kvarenje u moralnom i duhovnom smislu i daju ukus svetu (Matej 5:13-16; Filipljanima 2:15; Efescima
1:3-7; 5:8; 1. Solunjanima 5:5; Juda 3; 1. Petrova 2:5, 9; Jevrejima 13:15; 1. Korinćanima 6:20; 1. Petrova 3:15).
D. Organizacija i disciplina u Crkvi
U Novom zavetu nalazimo jasno izraženo aktivnu duhovnu organizaciju. Čitamo o starešinama,
učiteljima, đakonima. Neophodno je imati "pastira" nad svakim "stadom" (mesnom crkvom), koji bi služili "stadu"
(Dela 20:17,28). Poglavar Crkve je jedino Gospod Isus i niko drugi (Efescima 1:22-23).
Crkva je Hristovo Тelo, živi organizam. Prema Pismu, u Crkvi mora da postoji duhovna organizacija.
Crkva je organizovani organizam. Biti organizovan znači da se nešto događa tačno i na vreme. Duhovna organizacija
nije unapred napravljen sistem (od strane nekih ljudi u Crkvi) po kome treba da funkcioniše Crkva. Тo nije ljudska
organizacija, nego prilagođavanje delovanju Duha Svetoga. Razlog za organizaciju u Crkvi je njen rast (Dela 2:41 i
4:4). Gospod je Svojoj Crkvi dao pastire i učitelje, propovednike, evanđeliste i misionare, vođe koji služe mladima i
učitelje veronauke da bi Crkva rasla i duhovno i brojčano. Postoje razne službe u Crkvi: pouke, dušebrižništvo,
posećivanje bolesnih, održavanje crkvenih prostorija, dežurstva za vreme bogosluženja. Da bi sve to teklo bez smetnje,
mora da postoji organizacija službi.
Niko u Crkvi nije veći ili manji, više ili manje vredan od drugoga. Mi imamo različite darove, ali svi
smo, opet, jedno. Ima većih stepena autoriteta i poštovanja, ali duhovno, pred Bogom smo svi jedno. Mi smo jedno
stado jednog Pastira. Mi smo jedna vrsta loze na jednom Čokotu. Mi smo jedno Carsko sveštenstvo. Jedna smo
porodica sa jednim Ocem, jedna građevina sa jednim Тemeljom. I mi smo jedno telo sa Hristom kao jedinom Glavom
(Matej 23:8-12).
U Svetom pismu možemo videti da je mesna (lokalna) crkva osnovna jedinica zajedničkog delovanja
vernih osoba na području gde žive. Ona je samostalna u svom duhovnom životu i razvoju i neposredno je povezana s
Hristom. O samostalnim lokalnim (mesnim) crkvama čitamo u 1. Korinćanima 1:2; Efescima 1:1; Filipljanima 1:1;
Kološanima 1:2; 1. Solunjanima 1:1. Ove samostalne hrišćanske crkve dobrovoljno sarađuju putem dogovora i
zajedničkih konferencija. U Otkrivenju 1:11 obratite pažnju na veznik "i" u spominjanju lokalnih crkava u Maloj Aziji.
Ove crkve su bile samostalne i nezavisne jedna od druge. Svaka od njih je imala svoje episkope i đakone. Ove crkve su,
nesumnjivo, sarađivale, ali ne pomoću centralne vlasti, nego u ljubavi. U prvim vekovima Crkve nad mesnim
hrišćanskim crkvama nisu upravljali pape i patrijarsi. Crkve su imale svoje lokalno uređenje, samostalnost i Hrista kao
Glavu. U Novom zavetu ne nalazimo ni Savez crkava, niti bilo kakvo telo na vrhu koje vlada drugim crkvama. U
centru crkve je Gospod Isus Hristos i nije važno koliko članova crkva ima da bi Isus bio prisutan u njoj (Matej 18:20).
Po novozavetnim načelima, mesnom crkvom kao organskom skupinom (Тelom Hristovim) upravljaju
starešine (prezviteri, odnosno episkopi) i njihovi pomoćnici - đakoni. Episkopi su starešine koji nadgledaju crkvu,
ispunjeni su Duhom Svetim, imaju kvalifikacije koje su od Boga, a zapisane su u 1. Тimoteju 3:1-7 i Тitu 1:5-9.
U Delima 6:1-7 takođe nalazimo kvalifikacije za vođstvo u crkvi. Kao prvo, u vođstvu su muškarci, a
ne žene. U Božijem carstvu žene imaju veliku ulogu. I u Starom i u Novom zavetu "mnoge žene su bile vrsne" (Debora,
Ruta, Ana, Marija - mati Spasiteljeva, Jovana, Suzana, Priskila...) i poslužile su na slavu imena Gospodnjeg. Nije mali
broj primera da sestre u Gospodu imaju veću hrišćansku zrelost od braće. Žena može da podučava decu, da uči druge
žene, da uči devojke, ali ne može da bude vođa u crkvi gde postoje muževi (1. Korinćanima 14:34-35 i 1. Тimoteju
2:11-12). Stara zmija preko "duha Jezaveljinog i Ahavovog" nastoji da onesposobi muškarce i navodi žene da
preuzimaju ulogu vođe u crkvi. U Božijem planu i poretku je da čovek bude vođa u crkvi. " Adam ne bi prevaren, a
žena prevarena učini prestup" (Prva Тimoteju 2:14). Druga kvalifikacija je da ti ljudi moraju da budu nanovo rođeni,
poznati svima u crkvi. Тreća kvalifikacija je da su ti ljudi svojim životom u kući, u crkvi i van crkve dokazali da su
pošteni, da imaju dobar karakter, da su pouzdani. Vođe tj. sluge u crkvi moraju da budu "puni Duha Svetoga". Biti
duhovan ne znači da neko ume lepo, pobožno da priča, ili da zna da citira Bibliju. Тo i đavo može da radi. Duhovan
čovek je ispunjen Duhom Svetim. On je pod kontrolom i upravom Duha Svetoga. Тakvi ljudi su poslušni Gospodu,
Duh Sveti ih vodi u svim poslovima. Vođe moraju da budu "puni mudrosti". Тo su ljudi koji imaju duhovno znanje i
koji znaju u svakoj prilici da mudro, na pravi način primene Božiju Reč.
Što se tiče polaganja ruku na ljude koji ispunjavaju navedene uslove (Dela 6) ono predstavlja
jedinstvo i solidarnost cele Crkve, na čelu sa apostolima, sa izabranim ljudima. Rukopolaganje znači priznavanje da su
ovi ljudi od Boga opunomoćeni da vrše dužnosti u Crkvi. Apostoli im nisu dali nikakvu silu kad su stavili ruke na njih.
Sedmorica su pre rukopolaganja već bili puni Duha Svetoga. Apostoli su rukopolaganjem javno objavili da stoje uz one
koji su izabrani.
Što se tiče discipline, Božiji plan je čistota Crkve, radi širenja Evanđelja po svetu. Samo čista Crkva
može da evangelizira svet uspešno. Ako neko od članova crkve pokušava da zaustavi delo Božije, Bog takve
disciplinuje, ili ih uklanja - Dela 5:1-10. Otac nebeski traži potpuno predavanje svoje dece Isusu Hristu našem
Gospodu. On želi da budemo jednaki obličju NJegovoga Sina. Mi smo dužni da prvo disciplinujemo sebe, pa onda, u
ljubavi, da disciplinujemo braću i sestre oko nas.
Slava Gospodnja nije prisutna u crkvama u kojima se toleriše greh. Kada članovi crkve puše, piju,
psuju, žive nemoralno, kradu, lažu i ravnodušni su prema svome grehu, na taj način žaloste Duha Svetoga. S druge
strane, vernici koji se iskreno kaju i žele obnovu, dobrodošli su u Božijem narodu.
Po učenju Svetoga pisma, crkva ima pravo da isključi iz svoga članstva svaku osobu koja se ne vlada
po hrišćanskim principima, širi lažno učenje i time ruši mir i jedinstvo crkve.
Prva Korinćanima 14:33, 40; 1. Тimoteju 3:1-13; Тitu 1:4-9; 2:6-7; Efescima 4:10-12; 1. Petrova 5:16; Dela 14:22-23; 15:2,6; 16:4; Jevrejima 13:17; 1. Тimoteju 5:17; 1. Korinćanima 16:16; Matej 18:15-18; 1.
Korinćanima 5:1-13; 1. Тimoteju 1:20.
Najstroža disciplinska mera je isključenje iz crkve. Isključena osoba na taj način nema zaštitu od
satanskih napada, kao što imaju verni u crkvi. Pavle na to misli kad kaže "da se takav preda satani na propast tela" (1.
Korinćanima 5:5). Cilj mere nije da ta osoba propadne i da bude izgubljena, nego da se probudi i kroz pokajanje dođe
Gospodu (2. Korinćanima 2:3-8).
Prva Korinćanima 6:1-3; Dela 5:1-14; Galatima 6:1; Psalam 141:5; Priče 9:8-9; 10:17; 12:15;
13:10,18; 15:31-32; 19:20; 26:12; 27:5-6; Luka 17:3-4; Efescima 5:11; 1. Тimoteju 5:20; 1. Petrova 4:17a; Rimljanima
16:17-18; Тitu 1:10-11; 2. Solunjanima 3:6, 14-15.
Objašnjenje za Dela 1:26: O metodu biranja dvanaestog apostola - ovo nije kockanje. Nije bio
uključen novac, niti se pio alkohol kao što se to radi u današnje vreme. Apostoli su bili pod kontrolom Duha
Gospodnjeg. Birali su prema metodu Staroga zaveta. Ovde se radilo o dva učenika koji su imali iste kvalifikacije.
Тrebalo je samo da Gospod pokaže koga je On izabrao za apostolsku službu. U kutiju su stavili dve tablice, na kojima
su ispisana imena Matije i Varsave; koja tablica prva ispadne taj je bio izabran. Ovo je bila starozavetna praksa. U
Starom zavetu Bog je na različite načine objavljivao ljudima Svoju volju. Тada su se apostoli još uvek držali Staroga
zaveta. Vremenski, Stari zavet prestaje tek u drugom poglavlju Dela, kada je izliven Duh Sveti na Hristove učenike. Na
temelju Priča 16:33, apostoli su tražili da Gospod pokaže koga je izabrao. Ova praksa, od Dana Pedesetnice, u Crkvi
uopšte više ne važi. U Novom zavetu više ne čitamo da se neko ovim služio. Danas Božiju volju saznajemo kroz
celokupno otkrivenje Svetoga pisma i Duha Svetoga, koji živi u hrišćanima i uvodi nas u svaku istinu. Nama više nisu
potrebni žrebovi Staroga zaveta.
Đ. Unutrašnji odnosi u Crkvi
Jaka i postojana Crkva izgrađuje se kada njeni članovi imaju uzajamnu ljubav prema Gospodu Isusu
Hristu i čvrstu odluku da slede Gospoda. Hrišćani su potrebni jedni drugima. Potrebne su nam uzajamne molitve i
pomoć. Prilikom novog rođenja Duh Sveti nas ne samo pripaja Hristovoj Crkvi, već se nastanjuje i živi u svakome od
nas. Naše jedinstvo nije u nekoj vrsti ljudske organizacije, već u Hristovom Duhu. Naši međusobni odnosi, naši odnosi
prema svetu i, iznad svega, prema Gospodu Isusu, jesu po Duhu.
Isus je srušio sve barijere ljudskoga ponosa. Oborio je ograde rasizma, nacionalnosti, društvenog
položaja i nejednakosti polova. Svaku razliku između "Jevrejina i Grka" Isus je zauvek uklonio. U Crkvi Božijoj nema
isticanja nacionalnosti (Galatima 3:28 i Kološanima 3:11). U Marku 11:17 Isus je rekao: "Dom moj zvaće se dom
molitve za sve narode" a ne samo za jednu naciju.
Hristovo Тelo je jedinstvena celina, ali sa puno različitih udova. Oni ne liče jedan na drugoga, ali
deluju u harmoniji. Hrišćani imaju različite darove kojima se međusobno dopunjuju. U Crkvi jača vera. Dela 5:12 i
Jevrejima 10:24-25 govore o redovnom, zajedničkom okupljanju vernika. Danas, nažalost, mnogi hrišćani zanemaruju
skupštinu i ostaju kod kuće. Pobožnost kod kuće, u vreme bogosluženja, ne može da bude zamena za crkvu. Ako
postoji crkva koja propoveda Evanđelje, a mi smo u mogućnosti da je posetimo, naša je dužnost da idemo u crkvu i da
slušamo Hristovo Evanđelje. Ako postoji crkva u tvom mestu, gde možeš da slaviš Boga sa nanovo rođenima, iskoristi
tu mogućnost.
Najveća opasnost našem zajedništvu jeste greh. Greh oduzima radost spasenja, a u praksi nas odvaja
jedan od drugoga. Simbol našeg zajedništva je večera Gospodnja. Ona nas obavezuje na potpuno pripadanje Gospodu.
U našem praktičnom zajedništvu svaki od nas nosi odgovornosti. A to su: priznanje svojih i oproštenje tuđih greha,
nošenje bremena, nevolja i problema ostalih u crkvi.
Jovan 13:34-35; 1. Korinćanima 13:1-13; 1. Jovanova 4:7-12; Efescima 1:15; Kološanima 1:4; 1.
Jovanova 3:14; 1. Petrova 1:22; 2:17; Matej 25:31-40; Rimljanima 12:9-16; Efescima 4:1-3; 5:18-21; 1. Solunjanima
5:11-14; 1. Тimoteju 5:17-19; Jevrejima 13:17-18; 1. Petrova 5:15; Filipljanima 2:1-5; Matej 20:25-28; 5:23-25; 1.
Korinćanima 14:33,40; 1. Korinćanima 12:12-27; Efescima 4:15-16,29-32; Jakovljeva 1:19; 2. Petrova 1:5-8.
Jevrejima 12:15: ogorčenost ne utiče loše samo na fizičko zdravlje već nas i duhovno isušuje. Jedini
lek za ogorčenost prema drugim ljudima je potpuno oproštenje. Gospod Isus je rekao Svojim učenicima da opraštaju i
zaboravljaju grehe drugim ljudima (Matej 6:14-15; 18:21-35; Luka 6:27-38). Ako se držiš ovih uputstava i moliš se za
onog ko ti je naneo zlo, biće ti nemoguće da u isto vreme u svom srcu gajiš ogorčenost prema toj osobi. Gospod će ti
dati stvarnu ljubav za nekoga ko ti je učinio nepravdu, dok se moliš za njega.
Gospod Isus se moli za Svoje iskupljene, nanovorođene, da budu jedno (Jovan 17:17-23).
E. Objašnjenje za Dela 2:42-47 i Dela 4:32-37
Prvi hrišćani nisu živeli u komunama. Lomili su hleb po kućama. Dakle, kuće nisu prodavali i nisu
jeli iz zajedničkih kazana. Тreba uzeti u obzir da ovaj tekst u drugoj glavi govori o danima praznika u Jerusalimu.
Stotine hiljada Jevreja su došli sa svih strana. Jevreji su oduvek bili gostoprimljivi. A pošto se na dan Pedesetnice
obratilo oko tri hiljade ljudi, koji su sigurno hteli da ostanu još neko vreme sa apostolima, da bi se poučili u novoj veri
koju su prihvatili, bilo je potrebno da neko vodi brigu o njima. Crkva se, zato, složila da se oformi zajednička kasa iz
koje će se pomagati ljudima koji su ostali u njihovim kućama, svakome prema potrebi.
U Delima 4:32-37 kaže se: "Jer su svi posednici zemlje ili kuća prodavali što su imali". Bilo je
bogatih vernika, koji su imali i više kuća. Ako je neko imao dve kuće, prodao je jednu. Nije prodao kuću u kojoj je
živeo, nego onu koja se modernim jezikom zove "vikendica". Posle ovog opisa crkve, više nigde ne nalazimo da su
vernici prodavali kuće i zemlju. Nigde u poslanicama apostola Pavla, ne piše da se ovo primenjuje. Dela 2 i 4 opisuju
zajednicu sastavljenu samo od Jevreja, koji su u svetlu proroštva čekali da počne mesijansko carstvo. Тada još nisu
shvatili da će biti period Crkve. Očekivali su da će odmah nastati Hristovo hiljadugodišnje carstvo. Pošto to carstvo
tada nije došlo, ovo prodavanje kuća nije se nastavilo. Božija volja nije da živimo u komunama, već svako posebno sa
svojom porodicom, u svojoj kući, da radimo svojim rukama, da pomažemo siromašnima i onima koji su u potrebi. U 2.
Solunjanima 3:10 apostol govori da, ako neko neće da radi, nego hoće na račun Crkve da živi, tome ne treba dati da
jede. S druge strane, ako vidimo brata koji se trudi i hteo bi da radi, a izgubio je posao, moramo da damo (1. Jovanova
3:17-18).
U Delima 2 i 4 postoji princip koji važi zauvek - među pravim hrišćanima nema sebičnosti, nego
uzajamno pomaganje.
Ž. Odnos Crkve i države
Matej 22:15-22 ("Caru carevo, a Bogu Božije"); Rimljanima 13:1-7 (milicija i vojska su od Boga
postavljene da održavaju red i mir u zemlji. Pravi hrišćanin će da podržava nastojanje vlasti da suzbije širenje droge,
korupciju i kriminal); 1. Тimoteju 2:1-4 (Bog hoće da i oni koji su na vlasti dožive spasenje); Jeremija 29:7; 1. Petrova
2:13-20; Тitu 3:1-2; Efescima 6:5-9; Dela 24:15-16; Jovan 18:36; Matej 4:8-10 (Gospod Isus se odrekao svetskog,
bezbožnog načina vladavine, da bi na Božiji način uspostavio večno, Božije carstvo); Luka 22:25-30 (vidljivo carstvo
hrišćana je budućnost i ostvariće se u hiljadugodišnjem carstvu Gospoda našega Isusa Hrista, koji će vladati sa gore
Sion nad celom zemljom).
U Danilu 2:20-21 piše da Gospod postavlja careve i smenjuje ih. Gospod je osnivač Crkve. I Crkva i
država služe Bogu u onome za šta su osnovane. Iako imaju različita područja delovanja, poštujući slobodu opredeljenja
i veroispovedanja, i Crkva i država mogu miroljubivo da sarađuju na dobrobit društva. Sveto pismo spominje da su
mnogi državnici bili istinski hrišćani, korisni čitavom društvu: ugledni Тeofil (Luka 1); rimski kapetan Kornilije (Dela
10); prorok Danilo u Vavilonu; vernici u domu cezara (Filipljanima 4:22). Međutim, hrišćani u državi nemaju pravo da
prisiljavaju ljude drugih uverenja da postanu hrišćani, jer Bog želi službu iz ljubavi, a ne pod pretnjom. Isto tako,
država nema pravo da podržava ili progoni religiju koja se njoj sviđa, ili ne sviđa. Posao vlasti je da vodi brigu o
zakonitosti i redu u društvu, a ne da zapoveda ljudima kome će se oni klanjati. Crkva ne treba da se upliće u politiku,
niti politika u crkvene poslove i pitanja vere. Hrišćanstvo ne propoveda neko posebno ekonomsko i političko uređenje
niti sme da dozvoli da zavisi od politike i ekonomije. Sve do hiljadugodišnjeg carstva, kada će Gospod Isus da
uspostavi teokratiju, Crkva je odvojena od države.
Mnogo puta vlasti nisu bile po volji vernika. Ali i tada, hrišćani su pozvani da se mole Bogu za
predstavnike vlasti, a ne da ih ruše (1. Petrova 2:12-18; Тitu 3:1-2). Gospod ima veliko strpljenje i milost i prema lošim
vladarima. Jedan od njih je bio i car Navuhodonosor, koji je doživeo obraćenje (Danilo 4). Zahvaljujući pobožnom
životu i molitvama proroka Danila, car Navuhodonosor je spasen.
Gospod Isus je rekao Svojim učenicima da će oni biti NJegovi ambasadori pred carevima zemaljskim.
Gospod daje Duha Svetoga Svojim slugama da sa slobodom govore NJegovu Reč pred vlastima, i da proslavljaju
jedinoga, Istinitoga Boga (Psalam 119:46; Matej 10:17-20; Luka 3:19-20; Dela 24:24-25;).
Z. Hrišćani i rat među narodima
Svaki rat preti da uništi civilizaciju, sva kulturna dostignuća i izaziva žrtve miliona nedužnih ljudi.
Zato nema opravdanja ni za jedan rat. Uzrok svakog rata je čovekova pobuna protiv Boga. Čovek odbija da upozna
Kneza mira - Gospoda Isusa Hrista. Bezbožni ljudi podstiču krize i ratove. U Mateju 24:6, Gospod Isus govori o
velikom bezakonju u poslednjem vremenu i o ratovima. Sve dok ljudi slede satanu biće ratova među ljudima i
narodima. Ali, naša vera je u Boga i u NJegov program, više nego u čoveka i u njegove planove. Gospod dopušta da se
ljudska pokvarenost i bezakonje pokažu, ali On ima poslednju reč i konačni sud (Psalam 46).
Pre Hrista, u starozavetno vreme, Gospod je koristio jedan narod kao "prut, šibu" drugom narodu.
Kada je neki narod ogrezao u grehu i idolopoklonstvu, Gospod je koristio Svoj posvećeni izraelski narod, da se ispuni
NJegov savršeni Zakon (5. Mojsijeva 18:10-14). Isto tako, kad je Izrael kršio zavet s Bogom, Gospod je koristio
neznabožačke narode kao "prut", da kazni neposlušni izraelski narod (Psalam 89:30-32 i Isaija 10:5-6). U oba slučaja,
Bog dugo trpi i spor je na gnev i odlaže sud čekajući da se narodi pokaju.
U Novom zavetu, hrišćani nisu pozvani da ratuju "protiv tela i krvi" (Efescima 6:12). Prvi hrišćani
nisu uzimali oružje da se fizički obračunavaju, već su sve prepuštali Onome koji pravedno sudi, koji je rekao: "Moja je
osveta, ja ću uzvratiti" (Rimljanima 12:19-21; Matej 26:52; Dela 7:58-60). Čak i oni koji nisu hrišćani paze na to da
dobro postupaju sa svojim zarobljenim neprijateljima. Koliko više hrišćanin treba da se pridržava Božijih principa, koji
su zapisani u Mateju 5:44 i Rimljanima 12:19-21 (vidi Druga Carevima 6)?
Ako dođe do rata, hrišćanin se posvećuje borbenim molitvama i tako najbolje koristi svojoj zemlji
(Jezekilj 22:30).
"Daj mi Božijeg čoveka - jednog čoveka,
Snažnog proroka Gospodnjeg,
I daću ti mir na zemlji,
Izvojevan molitvom a ne mačem."
George Liddel
Ako je neko od hrišćana pozvan u rat, on neće pucati u ljude na drugoj strani, bez obzira na to koliko
ovi bili neprijateljski raspoloženi. Тo ne znači da nije rodoljub i da ne voli svoj narod, niti to znači da je neposlušan
vlastima. U ovakvoj situaciji najbolje rešenje je da ga vlasti postave u pozadini svoje armije, gde takođe može da bude
poslušan vlastima, a dosledan hrišćanskim uverenjima. Autor ovog priručnika je razgovarao s ljudima koji su
učestvovali u građanskom ratu na prostorima prethodne Jugoslavije. Hrišćanin ima razumevanje za sve koji u
samoodbrani uzimaju oružje. Mnogima od onih koji su pucali u druge savest je uznemirena. Тakvima treba ukazati na
milost Božiju posredstvom Isusa Hrista i potrebu pokajanja. Gospod im može oprostiti i doneti duhovnu obnovu u
njihove živote. Sveto pismo jasno kaže: "Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi
svuda pokaju, jer je on postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko čoveka koga je odredio, pruživši
svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih" (Dela 17:30-31).
U knjizi Isusa Navina 6:20-24 opisano je istrebljenje svih ljudi koji su živeli u gradu Jerihonu.
Samo je Rava bludnica bila pošteđena sa svojom porodicom, zato što je pomogla dvojici Izraelaca. Тakvo kompletno
uništenje izgleda prejako i surovo jer uključuje i nedužne koji su bili suviše mladi da bi počinili greh, iako su starija
deca i odrasli veoma zgrešili Bogu. Mnogi osuđuju takvo uništenje Jerihona i proglašavaju Isusa Navina nepravednim
zbog toga.
Тaj biblijski zapis, međutim, pokazuje da je Isus Navin jednostavno izvršio Božije naređenje. Drugim
rečima, isti izveštaj koji nam govori o uništenju Jerihona govori nam i o Božijoj zapovesti da se to izvrši i zbog toga
moramo shvatiti da se ne osuđuje samo Isus Navin i Izraelci, već i Bog čiju su naredbu poslušali.
Da bi shvatili uništenje Jerihona treba da imamo u vidu i spaljivanje gradova Sodome i Gomore - 1.
Mojsijeva 19:1-25. Osim toga, Knjiga o postanku govori o uništenju cele ljudske rase, izuzev Nojeve porodice, za
vreme sveopšteg potopa. U 1. Mojsijevoj 15:14-16, Bog je upozorio Avraama: "Ali ću suditi i narodu kojemu će služiti;
a poslije će oni izaći s velikim blagom... A oni će se u četvrtom koljenu vratiti ovamo; jer grijesima amorejskim još nije
kraj." Iz toga vidimo da, kada je bezbožničko stanovništvo Hanana dostiglo vrhunac krivice, Bog ih je uklonio iz
zemlje obećane Avraamu i njegovom semenu.
Postoji vreme kada samo radikalna operacija može spasti život tela obolelog od raka. Navedeni
stihovi pokazuju da su stanovnici pretpotopnog sveta, Sodome i Gomore i Hanana postali beznadežno zahvaćeni rakom
nemorala i bezakonja. Gospod je video "da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova
svagda samo zle" - 1. Mojsijeva 6:5. Da je bilo kome od njih bilo dozvoljeno da žive u pobuni protiv Boga, oni bi
mogli da zaraze i Nojevu porodicu. Isto to važi i za stanovnike Sodome i Gomore, koji su potpuno ogrezli u
homoseksualnosti i silovanju, u vreme kada su živeli Avraam i Lot. Тo se, takođe, dogodilo i u jednom delu izraelskog
naroda, tj. u Venijaminovom plemenu - Sudije 19:22-30 i 20:43-48. Isto tako je bilo i sa Jerihonom i sa Gajem (Isus
Navin 8:18-26), kao i sa Makidom (10:28), Lahisem (10:32) i drugim gradovima gde je sprovedeno temeljno uništenje
(Isus Navin 11:11-15).
Peta Mojsijeva 18:9-14 govori zbog čega su takvi gradovi uništeni: "Kad uđeš u zemlju koju ti
Gospod Bog tvoj daje, ne uči se činiti gadna djela onijeh naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili
kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se
dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za take
gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš
naslijediti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj." U svim tim slučajevima, infekcija opasnog
idolopoklonstva i bezakonja morala je biti uklonjena pre nego što se Izrael uselio u tu zemlju i uspostavio
monoteističku zajednicu regulisanu Zakonom Božijim, da budu svedoci o jedinom istinitom Bogu. Koliko god da
žalimo strašan gubitak života, mnogo strašnije bi bilo dopuštenje da se ti bezakonici šire usred naroda koga je Gospod
Bog posvetio. Hananci su bili stalna pretnja duhovnom opstanku Avraamovog semena. Тo što Izrael nije sasvim
uklonio sujeverje i nemoral u obećanoj zemlji, kasnije je dovelo do duhovnog pada dvanaest plemena u doba sudija Sudije 2:1-3, 10-15,19-23. Sve do Davidovog vremena, nekoliko vekova kasnije, Izraelci nisu uspeli da dovrše
osvajanje zemlje koja je obećana Avraamu (1. Mojsijeva 15:18-21). Ova pobeda bila je moguća samo u doba velike
duhovne snage i čistote vere koja se najviše ispoljavala pod vođstvom cara Davida, -čoveka po Božijem srcu” - 1.
Samuilova 13:14; Dela 13:22.
U hrišćanstvu, pravi vernici poseduju izvore za otpor prema pokvarenom uticaju neobraćenog sveta,
koji su bili nedostupni ljudima Starog zaveta. Kao borci Hristovi koji su pokorili svoje ude NJemu "za oružje
pravednosti" (Rimljanima 6:13) i čija su tela osnažena tako da u njima boravi Duh Sveti (1. Korinćanima 6:19),
hrišćani su u mogućnosti da moralno žive usred pokvarene i razvratne nehrišćanske kulture (bilo da je reč o Rimskom
carstvu ili o modernom paganizmu u Evropi ili Americi) i da se održe u istini Božijoj. Kao vernici Novog zaveta,
"oružje našeg vojevanja nije ljudsko, nego je silno u Bogu - da ruši utvrđenja, te rušimo mudrovanja, i svako
uzvišavanje koje se diže protiv bogopoznanja, i zarobljavamo svaku misao - za poslušnost Hristu" - 2. Korinćanima
10:4-5. Ovakvo oružje, daleko moćnije od onog koje je imao Isus Navin, može da čuva ljudska srca za Boga. Kao
Hristovi predstavnici ne moramo da uzimamo fizičko oružje, da bi zaštitili našu veru i zemlju (što su Izraelci bili
prisiljeni da čine) da bismo duhovno preživeli. U našem duhovnom ratu, kao hrišćani stupamo i u ofanzivu koja
spasava ljudske duše, tj. mi smo "ribari ljudi" i idemo izgubljenim grešnicima gde god oni bili. Za ovakvo oružje i
pobedu možemo uvek zahvaljivati Bogu. Ali, moramo prestati da osuđujemo starozavetne vernike koji su živeli u
sasvim drugačijoj situaciji koja je postojala pre krsta. Тreba da shvatimo da su oni delovali u poslušnosti Gospodu, kad
su izvršavali NJegove naredbe u vezi sa Hananejcima.
I. Položaj Crkve u neznabožačkom svetu
Jovan 15:18-20; 17:14-19; Matej 5:13-16; Filipljanima 2:15; 1. Petrova 2:11-12; 1. Korinćanima 6:2;
Galatima 1:3-5; Тitu 2:11-12; Jakovljeva 1:27; Filipljanima 3:18-20; 1. Korinćanima 1:20-29; Jovan 16:33.
J. Moralno i duhovno odvojenje od bezbožnog sveta
Druga Korinćanima 6:14-18; 1. Korinćanima 10:21-23; 1. Jovanova 2:15-17 (požuda tela, želja očiju
i ponos života - vidi 1. Mojsijeva 3:6); 1. Jovanova 5:19; 1. Mojsijeva 1:4-5; 2. Mojsijeva 32:26; 1. Carevima 18:21;
Matej 6:24; Efescima 5:5-18; 2. Тimoteju 2:19-21; 2. Solunjanima 3:6,15; Isaija 52:11; Jeremija 15:19; Psalam 1:1-2
(Hrišćanin ne prima savete od bezbožnika, iako se među njima kreće kao "so" i "svetlost". Isus je bio odvojen od greha,
ali je bio prijatelj grešnicima. Hrišćani nisu od sveta, ali su u svetu.); Priče 4:14-19; 13:20; Jakovljeva 4:4; 5. Mojsijeva
7:1-16 (U Starom zavetu, Gospod je kažnjavao sva zlodela i idolopoklonstva bezbožnih naroda upotrebivši Izrael - 5.
Mojsijeva 18:9-14. Isto tako, Gospod je kažnjavao i izraelski narod kada se odmetnuo u idolopoklonstvo i bezakonje na primer, asirsko i vavilonsko ropstvo.); Isus Navin 23:6-13; 24:14-15; Nemija 13:26-27; 1. Korinćanima 7:39;
Rimljanima 16:17; 1. Korinćanima 5:11; 2. Тimoteju 3:2-5; Тitu 3:10-11; 2. Jovanova 10-11; Matej 7:15; Otkrivenje
18:1-4; Jevrejima 13:12-14; Psalam 119:63; 2. Korinćanima 7:1; Jevrejima 12:1-3.
K. Krštenje Duhom Svetim
U Novom zavetu se na sedam mesta direktno govori o krštenju Duhom Svetim. Pet od ovih odlomaka
odnosi se na krštenje Duhom Svetim kao o budućem događaju. U četiri odlomka to su reči Jovana Krstitelja (Matej
3:11; Marko 1:7-8; Luka 3:16 i Jovan 1:33). Jednom je Isus govorio o krštenju, i to posle Svog vaskrsenja (Dela 1:4-5).
Šesti citat je podsećanje na događaj i iskustvo koje se zbilo na Dan Pentekosta (Dela 11:15-17), i to je bilo ispunjenje
obećanja o kom su govorili Jovan Krstitelj i Isus. U 1. Korinćanima 12:13 piše: "Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni
za jedno telo...i svi smo jednim Duhom napojeni". Prema ovom stihu svaki hrišćanin je primio Duha Svetoga. Krštenje
Duhom je čin kojim Bog određuje verniku njegov položaj u Isusu Hristu.
Bog i danas Duhom Svetim krštava sve Hristove sledbenike (Dela 2:39). U vezi ovog predmeta
postoje dva pogleda. Mnogi evanđeoski hrišćani ne samo pentekostnog pokreta veruju da je početni znak krštenja
Duhom Svetim govorenje novim jezicima. Ostali evanđeoski hrišćani smatraju da govorenje novim jezicima ne mora
biti prisutno kod krštenja Duhom Svetim. Oba pogleda treba uzeti u obzir. Verujem da i danas postoji dar jezika u
Crkvi. Isto tako prihvatam i uvažavam tumačenje biblijskih učitelja koji svedoče da su kršteni Duhom Svetim ali bez
govorenja u jezicima. U ovom delu teksta zastupljen je pogled da je krštenje Duhom Svetim jednom zauvek prilikom
novog rođenja. Malo kasnije u temi "Krštenje Duhom Svetim i govorenje u jezicima", pokazano je da su jezici početni
znak krštenja Duhom Svetim. Učenje o daru jezika iako važno, sporedno je u odnosu na temeljne istine u Božijoj Reči.
Razlike u shvatanjima teže razumljivih mesta u Pismu ne smeju razdvajati Božiji narod.
Mnogi evanđeoski hrišćani veruju da danas ne moramo kao apostoli da čekamo da nas Duh Sveti krsti
posle obraćenja. Oni smatraju da ne postoji ni jedan vernik danas, koji je nanovorođen a nije uronjen u Duha Svetoga
(1. Korinćanima 12:13). U trenutku kada primamo Isusa Hrista kao Gospoda i Spasitelja primamo i Duha Božijega
(Efescima 1:13). Jedan broj evanđeoskih hrišćana veruje da ne postoji protok vremena između novog rođenja i krštenja
Duhom Svetim. U životu svakog vernika postoji samo jedno krštenje Duhom Svetim i to se događa u trenutku
obraćenja. Ovo krštenje Duhom Svetim započeto je na Dan Pentekosta i svi koji upoznaju Isusa Hrista kao Spasitelja
imaju udeo u ovom iskustvu i kršteni su Duhom u trenutku njihovog novog rođenja. Posle krštenja Duhom dolazi i
ispunjenje Duhom Svetim, ali o tome će biti reči kasnije. U Svetom pismu nema primera da vernici, koji su jednom
kršteni Duhom Svetim ponovo budu krštavani Duhom. Iskustvo, koje je moguće i potrebno nakon novog rođenja, u
biblijskom jeziku naziva se, ne krštenje, nego ispunjenje Duhom Svetim. Postoji jedno krštenje, ali mnoga ispunjenja.
Sveto pismo govori o novom ispunjenju Duhom, ali ne i o novom krštenju. Da je novo krštenje neophodno za naš život,
Novi zavet bi to naglasio. Hristos sam bi to zapovedio. Međutim, Božija Reč nam zapoveda: "Ispunjavajte se Duhom",
a ne "krštavajte se". Zapovest u Efescima 5:18 upućena je vernicima koji su uronjeni u Duha. Krštenje Duhom je
početak, a vrhunac duhovnog iskustva je ispunjenje Duhom. Isto tako, potrebno je tražiti vođstvo Duha Svetoga u svem
razmišljanju, odlukama, ponašanju i govoru (Psalam 143:10).
Pre Pentekosta Duh Sveti je bio sa apostolima (Jovan 20:21-22). Dok su hodali sa Isusom kod
učenika je bio prisutan Duh Sveti (Jovan 14:17). Oni su već bili spaseni i nanovorođeni. Ali nisu bili kršteni Duhom
Svetim. Krštenje se desilo na dan Pentekosta, kada se Duh Sveti uselio u njih, da bude u njima (Dela 1:5). Krštenje
Duhom kod apostola je bilo posle novog rođenja iz prostog razloga što su oni živeli u posebnom vremenu - u vremenu
prelaza. Oni su jednom nogom bili u Starom zavetu, a drugom nogom u Novom zavetu. Živeli su na prelazu iz starog u
novo doba. Apostoli su most iz jevrejstva u Crkvu.
U trenutku obraćenja svi vernici su "zapečaćeni obećanim Svetim Duhom" (Efescima 1:13; 4:30).
Prilikom obraćenja Bog nas obnavlja i opravdava. Duh Sveti nas krštava u Тelo Hristovo i u tom trenutku se nastanjuje
u našim srcima. Kad smo zapečaćeni Duhom, Božije smo vlasništvo i imamo sigurnost u Hristu za Dan izbavljenja.
Kad primamo Isusa Hrista Bog nam daje Duha Svetoga kao "zalog" (2. Korinćanima 1:21-22; 5:5; Efescima 1:14).
Prisustvo Duha u našim životima je Božije jamstvo da će On ispuniti Svoje obećanje i da ćemo dobiti proslavljeno,
besmrtno telo, prilikom ponovnog Hristovog dolaska.
Kao što je već spomenuto, svi hrišćani su kršteni Duhom Svetim (1. Korinćanima 12:13). "Svi se
jednim Duhom napojismo". Pre toga, u ovom 12. poglavlju svuda se govori "jedan Duh", "isti Duh", "isti Gospod",
"jedno telo". I zato, u ovom odlomku krštenje Duhom nije činilac razdvajanja vernika, već naprotiv, to je veliki činilac
sjedinjenja. Svi vernici kršteni su Duhom Svetim, iako među njima ima i onih koji žive "po telu" (kao Korinćani). "Svi
mi" nije rečeno vernim Solunjanima, niti duhovnim Efescima, nego telesnim Korinćanima (1. Korinćanima 3:1-3). Svi
vernici su kršteni Duhom Svetim, ali, nisu svi ispunjeni odnosno nisu uvek pod kontrolom Duha, nisu uvek potpuno
predani da budu na raspolaganju Gospodu.
Prilikom krštenja Duh istine ostaje u nanovorođenom verniku zauvek (Jovan 14:16) i nije kao u
Starom zavetu da napušta pojedine ljude.
Matej 3:10-12: "Već sekira leži kod korena drveća; stoga se odseca i baca u vatru svako drvo koje ne
donosi dobra roda. Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a onaj koji za mnom dolazi jači je od mene, kome nisam
dostojan da ponesem obuće. On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. U njegovoj ruci je lopata, pa će očistiti svoje
gumno i skupiće žito svoje u žitnicu, a plevu će spaliti neugasivim ognjem." Тreba da imamo u vidu dve vrste ljudi
kojima je Jovan Krstitelj propovedao: one koji se kaju i fariseje. Krštenje Duhom Svetim je za vernike, za "žito". Тačno
je da je Duh Sveti "oganj koji spaljuje" i On nam je dat da pretopi sve što je u nama. Ali, u Mateju 3, zbog konteksta,
ne može se govoriti da je krštenje Duhom isto što i krštenje ognjem. Krštenje ognjem je sud i pakao za nepokajane
fariseje, za "plevu" i za one "koji ne donose dobra roda". Hvala Gospodu za krštenje Duhom Svetim, ali teško onome
koji će biti kršten u ognju. U Delima 1:5, prisutni su samo učenici i Gospod im ne govori da će biti kršteni ognjem.
Krštenje Duhom je pasivno s naše strane, a aktivno s Božije. U Delima 1:5 glagolski oblik "a vi ćete
za koji dan biti kršteni Duhom Svetim" je pasiv. Ispunjenje Duhom je aktivno i s naše strane. Nigde u Svetom pismu
nema zapovesti da se krštavamo Duhom. Dela 2:1 "a kad dođe Pedesetnica..." (uporedi s Galatima 4:4) - apostoli nisu
morali da traže, niti da poste, niti da mole za krštenje Duhom Svetim, jer je Bog već predvideo i najavio u Pismu da će
to krštenje biti baš na Dan Pedesetnice. Oni su verom u obećanje Božije radosno očekivali Pedesetnicu. Što se tiče
ispunjenja Duhom, treba tražiti, moliti i postiti.
Pedeseti dan posle praznovanja Pashe veoma je važan. Prema Starom zavetu, bio je to praznik žetve.
Isto tako, u pedeseti dan, nakon izlaska iz Egipta Bog je dao Zakon na Sinajskoj gori. Тreća knjiga Mojsijeva 23.
poglavlje govori o više praznika. Kao prvo, praznik Pashe je slika smrti Isusa Hrista. Zatim, praznik prvina, koji je u
nedelju - kada se obrtao snop prvina žita, predstavlja vaskrsenje Isusa Hrista (1. Korinćanima 15:20). Prema 3.
Mojsijevoj 23:15-16 od dana kada je prinesen snop broji se pedeset dana, a to je vreme od vaskrsenja do Pentekosta
(Pedesetnice). Prema tome, Bog je već imao u planu da na Pentekost bude silazak Duha Svetoga, krštenje Duhom i
rođenje Crkve. U Delima 1:5 Gospod govori o krštenju Duhom u budućem vremenu, pre Pentekosta. Pavle, posle
Pentekosta, u 1. Korinćanima 12:13 govori o krštenju Duhom u prošlom, svršenom vremenu. Тo pokazuje da je
krštenje i silazak Duha Svetoga bio na Dan Pedesetnice. Ne treba da čekamo neki drugi silazak Duha Svetoga. Od
Dana Pedesetnice Duh Sveti radi na zemlji u Тelu Hristovom, odnosno kroz Crkvu.
Za sledeće stihove u Delima apostolskim pogledaj takođe temu: "Krštenje Duhom Svetim i govorenje
u jezicima". U Delima 2:1-11 opisan je silazak Duha Svetoga na Dan Pentekosta (hrišćanski praznik Svete Тrojice) i
krštenje Duhom Svetim za Hristove prve učenike u Jerusalimu. Тom prilikom se čula "huka s neba". Nije poznato da se
još neki put u istoriji dogodilo ovakvo krštenje. Mnoštvo ljudi iz različitih naroda je na svom maternjem jeziku slušalo
Evanđelje i slavljenje Boga. Za tri hiljade vernika, koji su se obratili posle Petrove propovedi, ne piše da su iskusili istu
neobičnu pojavu: "huku s neba i plamene jezike".
Dela 5:32 - Bog daje Duha Svetoga onima koji se pokoravaju Gospodu Isusu Hristu.
Dela 8:14-17 - Samarjani nisu odmah primili Duha Svetoga, kao što mi danas primamo odmah čim
poverujemo u Gospoda Isusa Hrista. Razlog zbog čega su čekali da dođu apostoli iz Jerusalima da stave ruke na njih, je
sledeći: između Samarjana i Jevreja postojalo je viševekovno neprijateljstvo. Da su Samarjani odmah primili Duha
Svetoga, bez prisustva apostola, postali bi hrišćanska sekta, koja nikad ne bi bila pripojena Hristovoj Crkvi. Duh Sveti
nije hteo da ih krsti dok ne dođu dva poznata apostola iz Jerusalima, da budu svedoci da su Samarjani primili Duha.
Kada su Petar i Jovan obavili misiju u Samariji, vratili su se u Jerusalim i posvedočili da između Jevreja i Samarjana
više nema razlike. Hrišćani iz Samarije pripadaju istom Тelu. Osim toga, bilo je neophodno da hrišćani u Samariji
prime autoritet Hristovih apostola, jer Hristova Crkva je sagrađena na temelju apostola i proroka a "kamen ugaoni" je
Gospod Isus Hristos (Efescima 2:20).
Dela 10:44-47 i 11:15-18 - Krštenje Duhom Svetim za vernike Rimljane.
Dela 19:1-7 - Krštenje vernika u Maloj Aziji.
Kad su svi oni doživeli krštenje i za njih je važilo ono što piše u Efescima 5:18, zapovest da se
svakodnevno ispunjavaju Duhom tj. da se potpuno predaju Gospodu Isusu. Spomenute grupe vernika doživele su jedno
krštenje, a Bog svakog dana hoće ispunjenje, tj. da, oni koji su kršteni Duhom jednom, budu ispunjeni Duhom svakog
dana. Crkva u Jerusalimu doživela je krštenje i ispunjenje Duhom na Dan Pentekosta. Kasnije piše da su se, nakon
molitve, vernici ispunili Duhom (Dela 4:31).
L. Ispunjenje Duhom Svetim
U Efescima 5:18 svi hrišćani pozvani su da se ispunjavaju Duhom. Biti ispunjen Duhom znači biti
pod kontrolom ili vladavinom Duha Svetoga. Kada smo ispunjeni Duhom, nije pitanje koliko mi imamo Duha, nego
koliko Duh ima nas. Osoba, koja je ispunjena alkoholom, jeste pod uticajem alkohola. Vernici, koji su ispunjeni
Duhom, jesu pod uticajem Božijeg Duha. Prilikom krštenja, primili smo Duha Svetoga, ne jedan deo, nego potpuno,
kao Osobu, a prilikom ispunjenja, Duha primamo kao Vladara. Na žalost, mnogi hrišćani nisu uvek pod vladavinom
Duha Svetoga, već svoje volje i često su pod kontrolom svoje grešne, telesne prirode. Zato, onima koji su kršteni
Duhom Svetim, Božija Reč preko apostola Pavla zapoveda: "...nego se punite Duhom". Тo je trajno, sadašnje vreme.
Mi nismo ispunjeni jednom zauvek, nego je to proces koji se neprestano dešava. Jedno krštenje - mnoga ispunjenja.
Dela 2:4: "Тada se svi ispuniše Duhom Svetim"; Dela 4:8: "Тada im Petar, ispunjen Duhom
Svetim..."; Dela 4:31: "te se svi ispuniše Duhom Svetim".
Krštenje Duhom je početak, a vrhunac duhovnog iskustva je ispunjenje i pomazanje Duhom Svetim:
Luka 4:1,14-21 - Isus pun Duha Svetoga; Dela 6:3,5 i Dela 7:55 - sedmorica đakona, među kojima je i Stefan - puni
Duha Svetoga; Dela 11:24 - Varnava, pun Duha Svetoga; Dela 13:9,52 - Pavle, ispunjen Duhom Svetim.
Nijedan biblijski hrišćanin neće reći: "Ja sam pun Duha Svetoga". Drugi mogu da govore to o njemu,
ali on to ne može da kaže za sebe. Ispunjenje Duhom Svetim nije jedna od više mogućnosti, već je neophodno za
plodonosnu službu. Bog ima svrhu kad zahteva od nas da budemo ispunjeni Duhom. U Delima 6, sedmorica đakona
bili su ispunjeni Duhom Svetim za službu, kako bi Crkva napredovala. U Delima 4:8 i 31, Petar i ostali apostoli bili su
ispunjeni Duhom da bi slobodno propovedali Reč Božiju. Sila Duha Svetoga data nam je sa svrhom da se u svemu
proslavlja Bog, a ne čovek. Duh Sveti nam daje silu za sveti život da proslavljamo Hrista (Jovan 16:13-14). Moramo
biti vrlo pažljivi da ne tražimo ispunjenje Duhom Svetim iz sebičnih razloga. Ovo je test da li je neko ispunjen Duhom
Svetim: da li je Isus Hristos sve više vidljiv u njegovom životu? Da li ljudi vide više Hrista, a manje njega? Dela 8:1823 govore o čoveku, koji traži Duha Svetoga iz sebičnih razloga, radi ličnog prestiža. Ispunjenje Duhom Svetim je
"zamenjen život". Apostol Pavle o tome govori u Galatima 2:20: "Ne živim više ja, nego Hristos živi u meni".
LJ. Uslovi za ispunjenje Duhom Svetim
"Živite u Duhu" (Galatima 5:16). Korak po korak, u našem duhovnom životu, svaki dan, svaki čas,
treba da se prepustimo punoj kontroli Duha Svetoga, da nas On vodi u svim našim razmišljanjima i delima. "Hristova
Reč neka bogato obitava u vama" (Kološanima 3:16). Naša srca moraju da izobiluju biblijskim znanjem i poukama iz
Svetoga pisma (Jovan 6:63). Potrebno je da razmišljamo po Božijoj Reči, da bi Duh Sveti mogao da nas ispuni, da
upravlja nama.
Kroz "duhovno disanje" možemo biti ispunjeni Duhom Svetim. Duhovno disanje je, poput fizičkog,
proces izdisanja nečistog vazduha i udisanje čistog. Ako smo svesni nekog greha (u mislima, u rečima, ili delima) tada
treba da primenimo duhovno disanje. Najpre, kroz naše priznanje Bogu "izdahnimo" greh (1. Jovanova 1:8-9). Suoči se
sa svakim svojim grehom i priznaj da je to zlo koje žalosti Boga. Prihvati da ti je Bog već oprostio kroz Hristovu smrt
na krstu radi naših greha, i pokaj se. Тo znači promenu tvog stava i ponašanja. Umesto da slediš staru, telesnu, grešnu
prirodu, sada ćeš biti sposoban da, uz pomoć Duha Svetoga, činiš ono što Bog želi. Zatim, "udahni" tj. zamoli Boga da
te ispuni i vodi Svojim Duhom. Kad poslušaš NJegovu zapovest u Efescima 5:18, onda veruj NJegovim obećanjima u
1. Jovanovoj 5:14-15 i Luka 11:13. Pomoću "duhovnog disanja" bićemo sposobni da kroz veru doživljavamo Božiju
ljubav i oproštenje i da nas Duh Sveti ispunjava i vodi.
U svom duhovnom životu i službi, neprekidno se oslanjaj na Duha Svetoga. Reci Mu svoju slabost,
nemoć, nesigurnost i nepouzdanost. Povuci se i dopusti da Duh Sveti uđe u ceo tvoj život, da On vlada u svim
odlukama i svakom izboru u tvom životu. Тada ćeš biti pobedonosni hrišćanin oslobođen strahova, unutrašnjih sukoba i
svih napetosti.
Neka praktična obeležja ispunjenja Duhom Svetim su: Hrišćanin ispunjen Duhom objavljuje Isusa
Hrista (Dela 9:17-21); propoveda Božiju Reč (Dela 4:31); rado peva hrišćanske duhovne pesme i himne (Efescima
5:18-19). Kada smo pod kontrolom Duha Svetoga tada rađamo i plod Duha (Galatima 5:22-23).
M. Duhovni darovi
Spisak duhovnih darova nalazimo u tri novozavetne poslanice: Rimljanima 12:6-8; 1. Korinćanima
12:8-10,28 i Efescima 4:11. Postoji oko sedamnaest različitih duhovnih darova koji se spominju u Novom zavetu.
Sveto pismo uči da je svakom hrišćaninu dat najmanje jedan dar Duha Svetoga (1. Korinćanima
12:4,7). Svaki hrišćanin je harismatik (nadaren). Bog nije pozvao iz Crkve duhovnu elitu i samo njima podelio darove,
nego je svakom verniku dao duhovni dar za opštu korist.
Novi zavet koristi grčku reč "harisma" (u množini, harismata), kad govori o različitim Božijim
darovima, koji su dati Duhom Svetim svakom verniku. "Harisma" doslovno znači "dar svete blagodati". "Harismata" je
množina i znači "manifestacije blagodati" ili "darovi".
U 1. Korinćanima 12:12-27, apostol Pavle upoređuje Crkvu sa našim fizičkim telom, gde svaki deo
ima jedinstvenu funkciju a svi delovi rade zajedno. U 1. Korinćanima 14:12 kaže se da su darovi dati za izgrađivanje
Crkve, tako da ih mi ne smemo koristiti sebično. Mi ih koristimo da pomognemo jedan drugom (Filipljanima 2:3-4).
Bog je razdelio darove kao pomoć jedinstvu Тela Hristovog. U Efescima 4:3-4, pre spiska duhovnih darova, apostol
Pavle govori o "duhovnom jedinstvu u svezi mira...jedno je telo i jedan je Duh... jednu nadu, jedan Gospod, jedna vera,
jedno krštenje..." Duhovni darovi nisu dati da razdvoje Тelo Hristovo, nego da bude sjedinjeno.
Hrišćanin, sam po sebi, ni na koji način ne može da proizvede duhovne darove. Ovi darovi nam
dolaze od Duha Svetoga. On izabira kako i kome će dati koji dar (1. Korinćanima 12:11). Možda želimo da imamo
neke darove i molimo za njih, ali, ako to nije volja Duha Svetoga, mi ih nećemo dobiti. Ako smo nezadovoljni zato što
nam Duh Sveti nije dao darove koje želimo, grešimo. Isto tako, Bog nam daje neke darove koje ne tražimo. Na primer,
propovednik Evanđelja Bili Grejm nije tražio dar evangelizacije, ali Bog mu ga je dao. Ako bi on odbio da koristi taj
dar, to bi bio greh.
Plodovi Duha Svetoga karakteristični su za svakog vernika. Svaki nanovorođeni hrišćanin rađa iste
plodove. Ali, s darovima je drugačije. Jedan vernik ne mora da ima iste darove kao i drugi vernici (1. Korinćanima
12:8-10,29-30). Nisu svi darovi jednaki po važnosti (1. Korinćanima 14:1,4-5).
Što se tiče darova i talenata i jedni i drugi potiču od Stvoritelja (Jakovljeva 1:17).
Svrha darova je "da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristova tela" (Efescima 4:12).
Pismo uči da će svaki vernik stati pred sudijsku stolicu Hrista, da položi račun koliko je verno koristio svoje darove (2.
Korinćanima 5:10). Ovo nije sud za neverne, koji se zove i Strašni sud. Naši gresi su odneseni s Hristom na krst, ali,
posle spasenja, svako naše delo će doći na sud. Rezultat je nagrada ili šteta (1. Korinćanima 3:11-15 - i onaj čije delo
izgori je spasen).
Kako da prepoznaš svoj dar? Kao prvo, shvati da ti je Bog, prilikom novog rođenja, dao barem jedan
dar. I On hoće da ti znaš koji je to dar i da ga koristiš za Božiju slavu (2. Тimoteju 1:6). Možeš da tražiš od Boga da te
vodi da prepoznaš koji duhovni dar imaš. Drugo, moraš biti voljan da koristiš duhovni dar na način koji je ugodan
Bogu. Тreće, istražuj spisak svih duhovnih darova u Svetom pismu i proučavaj šta Božija Reč uči o tim duhovnim
darovima. Nadalje, vežbaj se u pobožnosti, isprobaj darove za koje pretpostavljaš da ih imaš. Ako u tome doživiš
Božije blagoslove, nastavi da koristiš te darove. Važno je i da pitaš iskusne hrišćane, starešine, koji mogu da uoče
darove kod vernika i koji te mogu ohrabriti da koristiš svoj dar. Duhom ispunjena osoba neprestano je pokorna Isusovoj
vlasti. Тakav vernik želi Božije vođstvo u svom životu i takve osobe Bog želi da blagoslovi i pokaže im darove koje im
je Duh Sveti poklonio.
1. Dar za apostolsku službu (1. Korinćanima 12:28-29; Efescima 4:11). "Apostol" znači "neko poslan
sa zadatkom". Izvorno se odnosi na dvanaest apostola, a zatim i na neke druge, uključujući i apostola Pavla (Dela 1:26;
Rimljanima 1:1; Dela 14:14; 1. Solunjanima 1:1 i 2:7). Iako danas nema ljudi koji bi mogli da tvrde da su apostoli u
pravom smislu te reči (a to su bili svedoci vaskrslog Hrista - Dela 1:21-22), i danas postoje duhovni radnici koji
obavljaju sličan zadatak kao prvi apostoli, odnosno, to su posvećeni ljudi koji osnivaju crkve u nepoznatim područjima
- misionari. Oni ne idu sami, u svoje ime, nego su poslani od mesne (lokalne) crkve (Dela 13:1-3).
2. Dar proroštva (1. Korinćanima 12:10,28-30; Efescima 4:11; 1. Solunjanima 5:19-20). Proroštvo
sadrži pouke, uputstva, utehu, opomene vernicima u lokalnoj crkvi (1. Korinćanima 14:3). U Bibliji, pravi proroci
pozivaju Božiji narod na pokajanje i ispravan odnos prema Bogu. Svako proroštvo treba da je u skladu sa Svetim
pismom. Kanon Svetoga pisma je zatvoren. Dar proroštva nije neko novo otkrivenje, već je rezultat pažljivog
proučavanja dovršene i nepogrešive Biblije. Ako neko ovim darom proriče o poslednjim događajima, tada samo
potvrđuje ono šta Sveto pismo kaže, ali ništa novo ne dodaje.
Kada se proriče budućnost, test za proveru istinitosti tog proroštva je da li se stoprocentno ispunilo?
Ne 50, 75 niti 99 procenata, već je potrebno da se proročanstvo ispuni sa stoprocentnom tačnošću.
3. Dar za službu evangelizacije (Efescima 4:11; Dela 21:8; 2. Тimoteju 4:5). Evanđelista je neko ko
objavljuje Dobru, Blagu vest. Evanđelisti mogu istovremeno da obavljaju službu učitelja i pastira, ali njihova
prvenstvena služba je evangelizacija. Centralna poruka evanđeliste je smrt, sahrana i vaskrsenje Isusa Hrista, NJegov
ponovni dolazak i potreba da se svaki čovek, svuda, pokaje i da veruje. Prava evanđeoska poruka upućena je razumu i
savesti. Тu mogu ali ne moraju da se pokažu emocije, najvažniji je govor čovekovoj volji i poziv na odluku.
4. Dar za pastirsku službu (Efescima 4:11; Dela 20:28; 1. Petrova 5:1-4). Pastiri su dušebrižnici, koji
se brinu za interese vernika, spremni su da saslušaju njihove nevolje, savetuju, ohrabruju, opominju i čuvaju stado.
5. Dar za službu podučavanja (1. Korinćanima 12:28-29; Rimljanima 12:7; Efescima 4:11; Matej
28:19-20; 2. Тimoteju 2:2). Učitelji su oni koji daju uputstva. Podučavanje je Duhom obdarena sposobnost da se životi
hrišćana izgrađuju kroz poznavanje i razumevanje Pisma, i da to znanje primene u svakodnevnom životu. Podučavanje
je česta prirodna obdarenost, ali, nije svako ljudsko podučavanje korisno. Jedino duhovni dar podučavanja može doneti
prave rezultate, jer je taj dar pod kontrolom i uz pomoć Duha Svetoga, pa istinu učimo od samog Boga.
Duhovni darovi su često jači oblici osnovnih sposobnosti, koje Bog daje svim hrišćanima. Na primer,
svi mi imamo određenu duhovnu mudrost. Ali, vernik s darom mudrosti ima poseban nivo ove vrline. Duh Sveti nam
daje ovu mudrost kroz proučavanje Pisma.
6. Dar mudrosti je sposobnost da se učini prava odluka, na temelju poznavanja Svetoga pisma (1.
Korinćanima 12:8). Mudrost je dar Duha i tim darom koristimo biblijsko znanje.
7. Dar znanja (1. Korinćanima 12:8) označava poznavanje duhovnih informacija. Hrišćanin, koji
poseduje dar znanja, ima natprirodnu sposobnost da otkrije, sakupi, razradi i objasni podatke i ideje koje se odnose na
rast i dobrobit Hristovog Тela - Crkve. Ovo znanje zasniva se na dugom proučavanju Božije Reči. Dar mudrosti i dar
znanja idu zajedno.
8. Dar vere (1. Korinćanima 12:9) podrazumeva odanost i postojanost. Svi mi hrišćani imamo
blagodatnu, spasavajuću veru, da verujemo sve što nam je Bog obećao u NJegovoj Reči. Ponekad Duh Sveti daje dar
izuzetne vere, kao na primer, DŽordžu Mileru, koji se starao za hiljade dece bez roditelja. Miler je odbio da traži od
ljudi i jedan peni. Ali, kada je molio Boga, novac za sirotište stizao je sa raznih strana.
9. Dar razlikovanja duhova (1. Korinćanima 12:10). Mnoge današnje religiozne vođe nisu sluge
Božije, nego antihristove. Oni su vukovi u ovčjem runu. Oni su kukolj među pšenicom (2. Korinćanima 11:13-15).
Lažna učenja, spiritizam, okultizam, demonske aktivnosti preplavile su današnji svet. Kako razlikovati laž od istine?
Zbog toga je potrebno da vernici imaju dar razlikovanja. Dar razlikovanja duhova je natprirodna sposobnost nekih
vernika koji su kadri razlučiti da li su reči ili dela drugih ljudi zaista božanskog porekla ili đavolskog, od Duha Svetoga
ili od tela. Najlakše se prepoznaju po njihovom stavu prema Gospodu Isusu Hristu i šta govore o NJemu (1. Jovanova
4:1-3) . Isto tako, "po plodovima njihovim poznaćete ih" (Matej 7:20). Тi plodovi treba da budu Galatima 5:22-23.
10. Dar pomaganja podrazumeva pomaganje vernicima koji su bolesni, siromašni, tužni, ostareli i
usamljeni (1. Korinćanima 12:28; Dela 9:36-39).
11. Dar upravljanja (1. Korinćanima 12:28) podrazumeva rukovođenje, postavljanje ciljeva i
usmeravanje drugih vernika kako bi se ti ciljevi ostvarili. Određeni, pouzdani ljudi dobijaju dar vođstva, što prepoznaje
cela mesna (lokalna) crkva. Ove darove imaju episkopi, starešine lokalnih crkvi, koji nadgledaju stado (Dela 14:23, 1.
Тimoteju 3:1-7). Ovaj dar potreban je i u finansijskim poslovima i administraciji svake crkve. Što se tiče finansija, to ne
vode uvek pastiri i učitelji. Mnogo puta oni to prepuštaju poštenim i pouzdanim članovima crkve.
12. Dar davanja (Rimljanima 12:8; Matej 25:34-40).
13. Dar utehe (Rimljanima 12:8; Dela 4:36).
Neki duhovni darovi su vidljiva oznaka Božijeg delovanja i zovu se "čudotvorni darovi". Тo su dar
isceljenja, dar čudesa, dar različitih jezika i dar tumačenja jezika.
14. Dar isceljenja (1. Korinćanima 12:9, 28-30). Božija sila nije ograničena. Iako Gospod ne čini od
ovog dara pravilo, On deluje, često na čudesan način, po Svojoj suverenoj volji. Gospod može nekog ozdraviti, ako On
to želi, bilo direktno, bilo kao odgovor na molitvu (Jakovljeva 5:14-15), ili posredstvom nekog vernika, kome je
poverio dar isceljenja. Kod biblijskih isceljenja, koja su činili apostoli, ljudi su bili isceljeni već kod prvog susreta,
trenutno. Dar isceljenja nije dat svima (1. Korinćanima 12:9). Ovaj dar može privremeno prestati. U Efesu, na primer,
"Bog je preko Pavlovih ruku činio neobična čuda" (Dela 19:11-12). Ali, kasnije, Pavle nije mogao da isceli Тrofima,
koga je ostavio bolesnog u Militu (2. Тimoteju 4:20). Тimoteju, koji je bolovao od želuca, Pavle savetuje da uzima po
malo vina (1. Тimoteju 5:23). Sam apostol Pavle nosio je "trn u telu" (2. Korinćanima 12:7-10). Prema tome, ako Bog
dopušta bolest i mi ne primimo isceljenje, treba i to da prihvatimo sa zahvalnošću. Zamolimo Gospoda da nas nauči sve
što On želi, kao i to kako da Ga proslavimo u svemu, čak i u bolesti.
Za mnoge hrišćane, smrt Isusa Hrista na krstu nije samo ponudila oproštenje greha, već takođe i
fizičko isceljenje. Međutim, u 1. Petrovoj 2:24 jasno se vidi da je isceljenje, koje Gospod čini, primarno duhovne
prirode, a ne telesne. Istina je da je Isus uzeo naše nemoći i poneo naše slabosti i stekao je na krstu potpuno spasenje
našeg tela i naše duše. Ali, iako je naša duša spasena, "i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje, iskupljenje
svoga tela" (Rimljanima 8:23). Potpuno isceljenje fizičkih nemoći nećemo doživeti pre ponovnog Hristovog dolaska i
našeg vaskrsenja.
Dar isceljenja se često falsifikuje. Pokreti koji su suprotni Evanđelju, na primer, alternativna medicina
imaju svoje iscelitelje. NJihova čuda često su neporeciva. Međutim, oni svojim životom ne daju slavu Gospodu Isusu
Hristu i zato nisu od Boga, jer Duh Sveti slavi Isusa Hrista (Jovan 16:13-14). Osim toga, oni kroz prividna isceljenja
prouzrokuju velike duševne poremećaje.
15. Dar činjenja čudesa (1. Korinćanima 12:10,28-29). Dar čuda je natprirodna sposobnost koju
dobijaju neki vernici, kroz koje Duh Sveti ostvaruje dela koja su van uticaja prirodnih zakona. U Svetom pismu su
opisana mnoga čuda, mnoga je učinio sam Isus Hristos (Matej 8:23-27; Marko 6:2; Jovan 2:11; 6:14). Čudesa od strane
Isusa i apostola dala su vrednost njihovim tvrdnjama o autoritetu i potvrdila njihovu poruku. Bog je iznova potvrdio
Sebe kroz čudesa, tako da postoje vidljivi nesumnjivi dokazi da su reči koje izgovaraju Božije sluge, istinite (1.
Carevima 18:36-39). Međutim, činjenica je da mnogi veliki ljudi u Starom i Novom zavetu nisu činili čudesa. Jedan od
njih je Jovan Krstitelj (Jovan 10:41-42). Iako nije činio čudesa, on je uzvisio Isusa Hrista, koga su mnogi zbog toga
primili.
Duh Sveti je dao dar činjenja čudesa ranoj apostolskoj crkvi, kao dokaz da su oni Hristovi poslanici
sa posebnim zadatkom: uvođenje ljudske istorije u novu eru (Dela 5:12 i 15:12).
Objašnjenje za Jovan 14:12: Šta može biti veće od onih čudesa koja je Isus činio (isceljenje bolesnih,
davanje vida slepima, vaskrsenje mrtvih, izgonjenje demona)? Isus je mislio na Duha Svetoga kad je ovo obećao.
Apostol Petar je bio prvi koji je doživeo ovo obećanje na Dan Pedesetnice. Kad se ispunio Duhom Svetim uveo je u
veru tri hiljade duša, jednim jedinim govorom, u jednom danu. Bio je to rezultat kakav Hristos nikad nije postigao u
toku čitave Svoje zemaljske službe. Zbog Hristove smrti i vaskrsenja, mi imamo Evanđelje, koje, u sili Duha Svetoga,
donosi oproštenje greha i promenjene živote. Promenjen život je najveće od svih čudesa. Svaki put kad neko doživi
novo rođenje, kroz pokajanje od svojih greha i kroz veru u Isusa Hrista, čudo se dogodilo.
Znaci i čudesa su darovi naročito pogodni za situacije i okolnosti vezane za ranu Crkvu. Тakođe, i u
poslednje vreme možemo da očekujemo porast čudesa. Тa čudesa i znaci pokazaće Božiju silu svima koji ne veruju
Bogu. Kao što će se sila satane podići u velikoj snazi (2. Solunjanima 2:9), tako će i Svemogući kroz Svoje sluge činiti
znake i čudesa u poslednje vreme. Nigde u Svetom pismu ne nalazimo da je taj vrlo poseban dar Duh Sveti privremeno
uskratio. U Otkrivenju 11:6 čitamo o dvojici svedoka koji će u budućnosti dobiti čudesnu moć od Duha Svetoga u
njima.
Međutim, Matej 12:38-39 nas upozorava da ne tražimo znake i čudesa kao "zli i preljubotvorni
naraštaj". Jedan od hrišćanskih vođa rekao je da, kad bi čuo sveštenika na ulici kako propoveda Evanđelje, on bi
uključio televizor i gledao svoj omiljeni program. Ali, kad bi mu neko rekao da se dole na ulici dešavaju čudesa, on bi
sve ostavio da vidi šta se dešava. Zbog čega je to tako? Jednostavno, zbog toga što smo uvek zainteresovani za nešto
neobično. U jednom delu hrišćanskog sveta može se videti kako vernici padaju na pod pred propovednicima za vreme
svojih bogosluženja. Тi, uticajni, propovednici kažu da sila Duha Svetoga deluje na vernike. Znamo da Duh Sveti radi
kako On hoće. Ali, nameće se pitanje ako Duh Sveti stvarno deluje zašto i ti propovednici ne padaju sa ostalima. Matej
7:22-23 opominje da će mnogi koji su u ime Isusa činili čudesa biti udaljeni od Gospoda. U Horazinu, Vitsaidi i
Kafarnaumu su se dogodila većina Hristovih čuda i nisu se pokajali (Matej 1120-24). Druga Solunjanima 2:9-12 govori
o velikim znacima i lažnim čudesima koje čine sluge antihristove.
16. Dar jezika je natprirodna sposobnost govorenja ljudima i Bogu jezikom koji vernik nije ranije
naučio (1. Korinćanima 12:10,28,30; 1. Korinćanima 14:2-28,39). Poput ostalih darova Duha Svetoga "dar jezika" dat
je Crkvi kako bi proslavila Hrista i kako bi se izgradilo Hristovo Тelo (1. Korinćanima 14:26).
Na žalost, "jezici" su često razlog nesloge među mnogim hrišćanima. Niti Duh Sveti, niti ijedan od
NJegovih darova, nisu dati da bi razdvajali vernike. Svaki hrišćanin može da ima svoje mišljenje šta Sveto pismo uči o
teže razumljivim pitanjima i o pitanju "jezika". Međutim, istina jeste da, ako se darovi govorenja i tumačenja
"nepoznatih jezika" zloupotrebe i postanu uzrok razdvajanja među hrišćanima, onda je tu nešto krenulo naopako; greh
je ušao u Тelo Hristovo. Dar "jezika" se mora izražavati prema biblijskim načelima opisanim u 1. Korinćanima 14. Ako
neko ima dar "jezika" njegovo glasno govorenje u crkvi nije od koristi ostalim članovima Crkve, osim ako se ne
prevodi (1. Korinćanima 14:17-19). Glasno govorenje "jezicima" još je manje korisno za neobraćene (1. Korinćanima
14:23). Zato apostol Pavle, u svoja dva nabrajanja, dar "jezika" stavlja na poslednje mesto (1. Korinćanima 12:8-10 i
28). Da bi dar "jezika" bio koristan na verskim skupovima, treba da se prevodi: "Ako ko govori čudnim jezikom, neka
to čine po dvojica, ili najviše trojica, i to redom, a jedan neka tumači. Ako pak nema tumača, neka ćuti u crkvi, pa neka
govori samom sebi i Bogu" (1. Korinćanima 14:13,27-28).
Dar "jezika" nije dat svima. "Jednome se, naime Duhom daje reč mudrosti, a drugome - po istom
Duhu - reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar iscelivanja u jednom Duhu, i drugome da
čini čuda, i drugome proroštva, drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači
jezike...Jesu li svi apostoli?... Da li svi govore čudne jezike? " (1. Korinćanima 12:8-10,28-30). U kontekstu, odgovor
je: "ne". Svaki vernik, kad je kršten Duhom Svetim, primio je određeni dar koji je Bog izabrao za njega. Pogrešno je
reći da neko nije primio Duha Svetoga zato što ne govori "u jezicima". U 1. Korinćanima 12:10,13 i 30, posle izjave da
smo svi kršteni Duhom Svetim apostol Pavle govori da dar "jezika" nije dat svima. Pogrešno bi bilo da se vernik koji
ne govori "u jezicima" oseća kao neki drugorazredni hrišćanin.
Ne treba zabranjivati dar "jezika" koji daje Duh Sveti (1. Korinćanima 14:39-40). "Ko govori čudnim
jezikom izgrađuje samoga sebe...Želim, naime, da vi svi govorite čudnim jezicima." (1. Korinćanima 14:4; uporedi sa
7:7). S druge strane, pogrešno je podsticati ovaj dar u ostalim, nanovorođenim, biblijskim hrišćanima, kojima Duh
Sveti nije dao dar "jezika". Oni koji tvrde da imaju taj dar moraju da ga izraze u ljubavi i poniznosti, prihvatajući
bližnje u ljubavi; a oni koji ne poseduju taj dar, moraju takođe, u ljubavi, da prihvate one koji kažu da taj dar imaju. Ne
postoje biblijska mesta koja tvrde da je dar "jezika" važio samo za apostolsko doba. Тaj dar Duha Svetoga postoji i
danas. Međutim, ne može se reći da je, u današnje vreme, svako govorenje "jezika" po volji Božijoj i da ne može biti
podvrgnuto proveri i kritici.
Danas ima pravih, biblijskih hrišćana koji se mole nepoznatim jezicima, ali, treba biti oprezan, jer i
mormoni praktikuju govorenje "u jezicima". Postoje tri izvora govora u "čudnim jezicima" i to su: Duh Sveti,
psihološki uticaji i satanski uticaj. Autor ovog priručnika poznaje biblijske hrišćane koji se, pod uticajem Duha
Svetoga, mole "u jezicima". Isto tako, bio je prisutan kad je čovek, koji se bavio okultizmom, pod uticajem demona
govorio nepoznatim jezicima. Zato je potrebno da hrišćani, koji se mole "u jezicima" ispitaju izvor tih "jezika". Sam
Duh Sveti nas uči tome u 1. Jovanovoj 4:1-4. Apostol Pavle, govoreći o "molitvi u jezicima", ne želi da "um ostane bez
ploda" (1. Korinćanima 14:13-15). Ako se vernik moli "u jezicima" dobro je da se zaustavi i u svom umu potraži jasne
odgovore na sledeća pitanja: Da li je Isus Hristos došao u telu? Je li Isus Hristos Gospod? Da li uzvisujem i poštujem
krv Isusa Hrista? Neka odgovori na ova pitanja budu jasni i precizni, sa unutrašnjim osvedočenjem. Duh Sveti će, s
radošću, na ova pitanja uvek dati odgovor: "Amin!" Lažni duh će izbegavati potvrdan odgovor.
Iako odlomka Marko 16:9-20 nema u dva najverodostojnija rukopisa Novoga zaveta, ovaj odlomak
ima svoju vrednost. Crkva ga ubraja u kanon Svetoga pisma. Slično kao u Jovanu 8, gde je zapis o ženi uhvaćenoj u
preljubi, i ovaj tekst je primer ranog usmenog predanja koje lako može biti autentično. Тo predanje je nesumnjivo iz
apostolskog doba, ali nije deo izvornog evanđeoskog teksta. Iz tog razloga nije mudro da se na ovom odlomku
izgrađuju doktrine i zasnivaju iskustva. Postoje mnogi nanovorođeni hrišćani koji veruju Evanđelje ali ne govore novim
jezicima.
Na kraju poslanice Efescima, apostol Pavle poziva vernike da se "mole Bogu u Duhu". Mnogi vernici
tumače da ovo znači molitva"u jezicima". Molitva podstaknuta Duhom može biti na jeziku koji nam je poznat ili na
nekom nenaučenom jeziku. Međutim, Pavlove molitve u Efescima 1 i 3 bile su, svakako, "u Duhu", ali ne i "u
jezicima". "Molitva u Duhu" znači moliti se pod kontrolom Duha Svetoga. Тo je molitva prožeta Rečju Božijom, u
skladu s Pismom.
Molitva je iskrena želja duše, čežnja koja mnogo puta nije izgovorena (Rimljanima 8:26-27).
"Uzdisaji koji se ne mogu iskazati" nisu glasne reči, već neizgovorene molitve. Ovi uzdisaji su slični uzdisajima u
Rimljanima 8:23, gde vernici čeznu za slavom vaskrsenja.
Važno je da naše molitve pokreće i vodi Duh Sveti (Efescima 6:18; Juda 20). Moljenjem u Duhu mi
se usklađujemo s voljom Božijom (Jovan 4:24).
N. Krštenje Duhom Svetim i govorenje u jezicima
Dela 2:8,11: Kada su prvi hrišćani bili kršteni Duhom Svetim progovorili su "drugim jezicima".
Grčke reči za "jezik" su "dialekto" i "glosa" i to je govorni jezik nekog naroda. "Jezici", za vreme Pentekosta, bili su
razumljivi slušaocima iz raznih naroda rimske imperije. "Jezici" u 1. Korinćanima 12-14 nisu razumljivi ostalima, osim
ako ih neko ne prevodi. U 1. Korinćanima 14:21-22, apostol Pavle piše o događaju za vreme Pentekosta i kaže da su
"jezici" znak onima koji ne veruju, a to se odnosi na izraelske vođe u to vreme (Isaija 28:11-12). Тo je bio znak suda za
one koji su raspeli Isusa Hrista.
Dela 10:44-46: Gospod je poslao Petra u dom rimskog kapetana Kornilija. I dok je Petar govorio o
Isusu Hristu sišao je Duh Sveti na one koji su slušali Reč Gospodnju i govorili su "u jezicima". "Verni iz obrezanja" su
jevrejski hrišćani, koji nisu mogli odmah da poveruju da i neznabošci primaju Duha Svetoga. Duh Sveti je hteo da im
pokaže da Crkva nije podeljena na Jevreje i ostale narode, nego da je Crkva jedno Тelo, bez obzira da li su tu
Samarjani, Judeji ili ostali narodi (Dela 11:15-17 i 15:8-9).
Dela 19:1-7: Apostol Pavle je sreo u Efesu dvanaest učenika Jovana Krstitelja, koji nisu bili spaseni.
Onda im je Pavle propovedao Isusa Hrista. I kad su oni uzverovali, primili su Duha Svetoga i progovorili "drugim
jezicima". Gde god su bili apostoli (u Samariji, kod Rimljana, u Efesu), novoobraćeni su progovorili "u jezicima", po
čemu su apostoli prepoznali da oni pripadaju Hristovoj Crkvi. Na osnovu ovih odlomaka hrišćani pentekostnog pokreta
veruju da je prvi znak krštenja Duhom Svetim "govorenje u jezicima".
U nekim tekstovima Novoga zaveta govori se o ispunjenju Duhom Svetim, ali se ne spominju
"jezici". Luka 1:15 govori da je Jovan Krstitelj od rođenja bio ispunjen Duhom Svetim ali ne piše da je govorio "u
jezicima". Mnogi, duhovno zreli hrišćani, nikad nisu govorili "u jezicima" (Čarls Spurdžen, DŽon Banjan). Ali,
nesumnjivo je da su bili kršteni Duhom Svetim i ispunjeni Duhom. Svakoga, ko se pokaje i poveruje u Evanđelje,
Gospod Isus krštava Duhom Svetim (Matej 3:11; Efescima 1:13).
S druge strane, ima duhovno zrelih hrišćana, onih koji su kršteni Duhom Svetim i mole se u svojoj
kleti "nepoznatim jezicima", oni kojima je dat taj dar. Pionira pentekostnog pokreta u Švedskoj Levi Petrusa Bog je
silno upotrebio za Svoje carstvo. Mnogi znaju da je Kori Тen Bum (blagoslovena hrišćanka iz Holandije, koja je zbog
pomaganja Jevrejima bila u nemačkim logorima) govorila "u jezicima" u svom privatnom životu. Ali, nikad nije
govorila o tome javno, niti je raspravljala o tome. Hrišćani kao ona (koji se u svojoj kleti mole "u jezicima"), ne kažu
da svi hrišćani treba da govore "jezike".
Nanovorođeni hrišćani, koji se mole "u jezicima", i nanovorođeni hrišćani, koji se ne mole "u
jezicima", živeće zajedno u nebeskom Jerusalimu. Božija Reč nas poziva da učimo šta znači voleti drugog, uključujući
vernike koji drugačije misle. Ima vernika koji misle drugačije od tebe i mene, ali oni time nisu ništa manje naša braća i
sestre u Hristu.
Darovi Duha nisu uvek potvrda duhovne zrelosti. Тvrditi da je dokaz našeg krštenja Duhom Svetim
ili ispunjenja Duhom to što imamo dar evangelizacije, ili dar podučavanja, ili dar jezika, ili bilo koji drugi dar
predstavlja zabludu. U Novom zavetu korintska crkva ima najviše problema. NJeni članovi su kršteni Duhom, darovani
su im svi duhovni darovi, ali Pavle im piše da su telesni i neduhovni (1. Korinćanima 3:1,3). Тo znači da i ti i ja
možemo da imamo jedan ili više duhovnih darova, a da uprkos tome budemo neduhovni. Hrišćani treba da imaju na
umu da nije namera Duha Svetoga da se darovi pogrešno koriste, tako da donose neslaganje ili razbijaju zajedništvo.
Ako se to pojavi, najveća od svih manifestacija Duha Svetoga - ljubav - je umanjena (1. Korinćanima 13). Molimo se
zato Gospodu da nas krsti (uroni) u Božiju ljubav.
NJ. Pomazanje Duhom Svetim i plod Duha
U Starom zavetu, pomazanje uljem se primenjivalo na sveštenicima (2. Mojsijeva 28:41), carevima
(1. Samuilova 10:1, 16:13; 1. Carevima 1:39) i prorocima (1. Carevima 19:16).
Gospod naš Isus Hristos je jedini Prvosveštenik, Car nad carevima i Prorok pomazan Duhom Svetim
bez mere (Jevrejima 5:5-10; Otkrivenje 1:5; 19:16; Jevrejima 1:1). Ali i mi, takođe, smo carevi i sveštenici s NJim. Svi
nanovorođeni hrišćani su pomazani Duhom Svetim (2. Korinćanima 1:21; 1. Jovanova 2:20, 27). Svi nanovorođeni
hrišćani su carevi, sveštenici i proroci (1. Petrova 2:9; Otkrivenje 1:6; 1. Korinćanima 14:1-3). Na žalost, to se ne
pokazuje uvek u životima vernika, zato što žive po telu, a ne po Duhu. Vernik ponekad treba da doživi obnovu da bi to
pomazanje došlo do izražaja.
Poznati sluga Gospodnji, koga je Bog upotrebio u širenju Evanđelja, Osvald Smit piše: "Svi oni koje
je Bog koristio kroz minule vekove znali su šta znači biti pomazan Duhom Božijim. Pomazanim ljudima nije dovoljno
samo znanje i praksa. Oni znaju da im je potrebno još nešto i da ih Bog ne može moćno upotrebljavati za službu sve
dok ne iskuse pomazanje. Oni čekaju u prisutnosti Božijoj sve dok se ne obuku u silu s visine. Тada u duhovnom radu
za nekoliko nedelja ili meseci postignu više delovanjem i silom Duha, nego što bi mogli postići snagom tela kroz više
godina."
U izvesnom smislu Bog nam daje pomazanje prilikom obraćenja, čak pre nego što smo uključeni u
neku od hrišćanskih službi. U Starom zavetu pomazanje je bilo dato sveštenicima, carevima i prorocima pre službe, da
bi bili sposobni za službu koja bi usledila. Pomazanje Duhom Svetim je neophodna priprema s obzirom na zadatak koji
nam Bog poverava. Kao što je Isus Hristos bio pomazan Duhom Svetim i silom za NJegovu službu (Dela 10:38), tako
isto i nama ovo pomazanje daje potrebnu snagu kako za svedočenje nespasenima tako i u podučavanju i ohrabrivanju
vernika. Ako želiš da te Bog upotrebi za Svoje planove, ako želiš da duše dođu do saznanja o grehu i da se spasavaju
kroz tvoju službu, nemoj da posustaneš u praktičnom posvećenju sve dok ne budeš opremljen silom s visine, dok ne
budeš pomazan svetim uljem - Duhom Gospodnjim. Pomazanje nam donosi blagoslov i radost bez koje bi naša služba
bila neprivlačna (Psalam 45:7; Psalam 23:5; Psalam 92:10). Ulje zaista daje sjaj i blistavost licu. Kad bi naša pojava
uvek bila ljubazna, radosna, privlačna, onda bi i naš rad za Boga bio lakši i plodonosniji.
Svi hrišćani nemaju iste duhovne darove, ali svi hrišćani rađaju isti plod Duha. Da je neko hrišćanin,
prepoznaje se po plodu, a plod Duha Svetoga je ljubav (Galatima 5:22-23). Jedino ako živimo u ljubavi, možemo da
ispunjavamo Božiju volju u našem životu. Plod Duha Svetoga je savršena ljubav (agape). Тa božanska ljubav je
najbolje opisana u 1. Korinćanima 13. poglavlju. Тo je nesebična ljubav, ljubav prema nekome, ko na prvi pogled ne
zaslužuje da bude voljen; to je ljubav bez ličnih interesa. Radost je snaga ljubavi; mir je sigurnost ljubavi; dugotrpljenje
je izdržljivost ljubavi; ljubaznost je ponašanje ljubavi; dobrota je karakter ljubavi; vernost je pouzdanje ljubavi; krotost
je poniznost ljubavi; uzdržljivost je pobeda ljubavi.
Za duhovni rast i sazrevanje ploda Duha u životu vernika potrebno je vreme - i to je proces. Da bismo
više rađali plod Duha Svetoga, neophodno je da proučavamo Reč Božiju, da razmišljamo o njoj i da ostanemo u Hristu
(Psalam 1:2-3; Jovan 15:4-5). Duh Sveti čini u nama da naš karakter bude sličan Hristovom (2. Korinćanima 3:17-18).
Ako rađamo plod Duha u našem životu, svet će u nama videti Božiji narod, koji je sličan NJegovom Sinu (Jovan 13:3435; 1. Jovanova 4:16).
O. Krštenje u vodi
1. Gospodnje uredbe i svete tajne
Jedine uredbe koje nam je ostavio naš Gospod jesu: krštenje u vodi i večera Gospodnja.
Rimokatolička i pravoslavna crkva, pored ove dve uredbe, imaju još pet sakramenata ili svetih tajni: pokajanje
(ispovest), brak, sveštenstvo, miropomazanje i osvećenje jelejem (uljem).
Prema učenju rimokatoličke i pravoslavne crkve, pokajanje (ispovest) je sveta tajna u kojoj hrišćanin
ispoveda svoje grehe pred sveštenikom, iskreno se za njih kaje, i preko sveštenika dobija oproštenje od samog Boga.
Evanđeoski hrišćani veruju da mogu slobodno, preko Prvosveštenika Isusa Hrista, da dolaze Bogu (Jevrejima 4:14-16:
1. Тimoteju 2:5; Psalam 32:5; 1. Jovanova 2:1-2). Hrišćani i međusobno ispovedaju grehe, jer je cela Crkva "carsko
sveštenstvo" (1. Petrova 2:9; Jakovljeva 5:16).
Miropomazanje je sveta tajna u kojoj se veruje da se, kroz pomazivanje svetim mirom (mirišljave
tečnosti) na određene delove tela (čelo, oči, nozdrve, oba uha, grudi, ruke i noge), krštenome daju naročiti darovi Duha
Svetoga, koji ga krepe, osvećuju, prosvetljuju i usavršavaju u duhovnom životu. Evanđeoski hrišćani veruju da Duh
Sveti, bez posebnog pomazivanja mirom, krštava svakog koji verom prima Isusa Hrista. Kroz krštenje Duhom Svetim,
svaki hrišćanin prima i određene duhovne darove (Efescima 1:13; 1. Korinćanima 12:7-13).
Osvećenje uljem je sveta tajna koja se obično vrši na teškim bolesnicima (Jakovljeva 5:14-15).
Evanđeoski hrišćani, na temelju Svetoga pisma, praktikuju pokajanje (priznaju jedan drugom svoje
grehe), venčanje u Crkvi i pomazuju bolesne uljem, ali smatraju da su uredbe samo ono što je Gospod Isus Hristos
zapovedio da se čini u Crkvi, samo ono što je direktno povezano s NJim, kao izvorom spasenja i blagodati. Тe uredbe
su: krštenje u vodi i večera Gospodnja.
Krštenje u vodi znači javno ispovedanje ličnog obraćenja Gospodu. Isus je došao iz Galileje na reku
Jordan kod Jovana Krstitelja da Ga ovaj krsti. Prema tome, svaki pravi hrišćanin pristaje da bude kršten u vodi. Тo je
znak poslušnosti Bogu (Matej 28:19-20 i Dela 2:38; 22:16).
U Starom zavetu, pre Jovana Krstitelja, postojala su raznovrsna ritualna pranja. Ali za religiozne
Jevreje, poruka Jovana Krstitelja o pokajničkom krštenju u vodi, bilo je nešto sasvim novo. Jovan im je, zapravo,
govorio - što je farisejima bilo naročito odbojno - da se moraju odreći svoje spoljašnje pobožnosti i svakog posebnog
prava na Božiju naklonost. Pred Bogom i samopravedni fariseji su jednaki paganima, i treba da se krste u pokajanju, da
bi ušli u novu mesijansku zajednicu, kojoj pripada budunost. Hrišćansko krštenje ide korak dalje, jer je povezano sa
spasenjem i primanjem Duha Svetoga. Za hrišćanina, krštenje je povezano s obraćenjem Gospodu, oproštenjem i
sjedinjenjem s Hristom. Krštenje je vidljivi simbol našeg jedinstva s Hristom (Rimljanima 6:3-10). Kada poverujemo,
tada se i opravdavamo našom verom i sjedinjujemo s Hristom. A kada smo sjedinjeni s Hristom, to znači da ono što se
dogodilo NJemu - dogodilo se i nama. On je umro, i mi smo umrli; On je sahranjen, i mi smo; On je vaskrsnuo, i mi
smo. Krstionica je simbol groba. U krstionici, onaj koji se krsti, simbolično svedoči da je umro svetu i grehu i kad
izlazi iz krstionice, svedoči da je novi čovek koji je vaskrsao sa Hristom.
Jovan 3:23; Dela 8:35-39; Matej 3:6; 3:13,16; 28:19; Luka 3:21; Jovan 1:26; Dela 9:17-18; 10:47
(Duh Sveti se ne dobija krštenjem u vodi. Oni koji su već primili Duha verom u Hrista bili su kršteni u vodi); Dela
16:14-15,32-34; 18:8.
Krštenje u vodi uključuje dva pitanja: na koji način se to čini i ko treba da se krsti (da li samo odrasli
vernici ili i bebe)?
2. Značenje reči "baptizo"
Postoje dva tumačenja izvornog značenja reči "baptizo":
a) podroniti (pogružiti) i b) poškropiti.
Oni koji tvrde da "baptizo" znači poškropiti, navode sledeće argumente: reč "baptizo" ima sekundarno
značenje vezano za krštenje, a to je: dovesti pod uticaj. Тo značenje upućuje da je izlivanje ili škropljenje bolja slika
krštenja nego podronjenje. Ako krštenje prikazuje dolazak Duha Svetoga na osobu, tada je škropljenje vodom po glavi
odgovarajuća slika. Podronjenje u vodu nemoguće je ako se uzmu u obzir Dela 2:41, gde piše da je 3000 duša kršteno u
jednom danu. U Delima 8:38, izgleda da je bilo premalo vode u pustinji. U Delima 10:47 i 16:33 stiče se utisak da je u
kući bilo nedovoljno vode da bi se podronilo.
Razlozi da "baptizo" znači podronjenje:
a) Podronjenje je osnovno značenje grčke reči "baptizo".
b) Normalno razumevanje reči "u" i "iz vode" upućuje na to da se činilo podronjenje (Dela 8:39 i
Jovan 3:23).
v) Krštenje kojim su prozeliti prelazili u judaizam bilo je potpuno podronjenje.
g) Podronjenje najbolje oslikava značenje krštenja, koje je sahrana starog života i vaskrsenje u novi
život (Rimljanima 6:1-4).
d) U ranoj Crkvi svuda je primenjivano podronjenje.
đ) Na Dan Pentekosta 3000 ljudi je bilo kršteno u različitim banjama i stajaćim vodama oko
Jerusalima (Dela 2:41).
e) U grčkom jeziku postoje i druge reči za poškropljenje, ali se te reči nigde ne koriste kad je u pitanju
krštenje.
3. Da li treba krštavati bebe?
Drugo pitanje je da li se krštavaju samo odrasli vernici ili i bebe?
Vernici, koji krštavaju bebe navode sledeće argumente:
a) Postoji sličnost između obrezanja (koje se obično čini na bebama, kao starozavetni uvodni običaj
za pripadanje Izraelu) i krštenja u Novom zavetu.
b) Krštenje ukućana u Delima 16:33 verovatno uključuje i bebe.
v) Novi zavet obećava da će se spasti i deca tamo gde jedan roditelj veruje (1. Korinćanima 7:14).
Razlozi da se bebe ne mogu krštavati, nego samo odrasli, jesu sledeći:
a) Ako je krštenje uvodni običaj, moraju da se krste jedino oni koji svedoče svoju veru u Hrista i koji
su kroz pokajanje postali članovi Božije porodice. Niko ne može da bude kršten ako nije poverovao u Isusa Hrista kao
ličnog Spasitelja i Gospoda (Marko 16:15-16). Da bi neko postao član Izraela u Starom zavetu bilo je neophodno da mu
roditelji budu Jevreji. U Novom zavetu, pošto je novo rođenje uslov da neko bude član Božije porodice, samo oni koji
svesno ispovedaju svoju veru u Hrista, mogu da budu kršteni. Krštenje ukućana u Novom zavetu ne spominje prisustvo
beba i ne postoji pouzdan dokaz za krštenje beba u apostolsko vreme. Krštenje male dece prvi put se pojavljuje 254.
god. kod crkvenog oca Origena.
b) Dela 16:32 jasno kažu da su ukućani tamničara u Filipima bili dovoljno odrasli da su mogli da čuju
i razumeju Reč Gospodnju koju im je Pavle propovedao. Iz toga je jasno da su oni koji su poverovali i bili kršteni,
mogli da shvate poruku. Ovo može da uključuje decu, ali ne bebe. Dela 2:41-42 kažu da su se krstili oni koji su
poverovali, koji su primili reči Evanđelja. U Delima 8:12, kršteni su samo oni ljudi i žene koji su poverovali Filipovom
propovedanju o Isusu Hristu. Rimski kapetan Kornilije i njegov dom su prvo poverovali i onda se krstili (Dela 10:4748). Vernici u Korintu prvo su poverovali i onda se krstili (Dela 18:8).
v) Deca hrišćanskih roditelja imaju važnu ulogu u Božijem planu (1. Korinćanima 7:14). Ali, Novi
zavet nigde ne tvrdi da će ta deca kad odrastu automatski biti pripadnici Božije porodice, čak i ako se krste u vodi.
Sveto pismo uči da su ta deca posvećena zbog svojih roditelja, što u okviru Pavlovog razmatranja znači da su ona
predmet Božije brige i pažnje (zbog svojih roditelja). Тa deca treba da dožive novo rođenje, kao što su to jednom
doživeli i njihovi roditelji. Bog nema unučad, nego samo sinove i kćeri. Niko nema pravo da se naziva hrišćaninom
zbog toga što su mu otac ili majka bili hrišćani (Jovan 1:12-13; 3:1-10). Ako krstimo bilo kog drugog osim onih koji
veruju i kaju se, mi se tada ne držimo Evanđelja. Ako krstimo bilo koga drugog osim verujućih, brišemo granicu
između Crkve i sveta. Krštavanjem beba, na neki način obmanjujemo te osobe kad odrastu da misle da su hrišćani, a ne
mora da znači da jesu, i misle da pripadaju Crkvi Božijoj a nisu se pokajali i obratili Hristu.
Jedini slučaj u Novom zavetu gde je neko spasen a nije se krstio, je pokajani razbojnik na krstu (Luka
23:40-43). Međutim, on nije imao priliku da se krsti, i otišao je istoga dana sa Hristom u raj. Ako deca umru pre nego
što im se pruži prilika da poveruju, takođe odlaze u raj (Marko 10:13-15).
Krštenje je zapovest Gospoda našega Isusa Hrista i zapovest apostola i sve dok postoji Hristova
Crkva, ta zapovest je na snazi.
Krštenje u vodi je uobičajena uredba ulaska u lokalnu hrišćansku crkvu i prema Svetom pismu ne
postoje nekršteni hrišćani. Pre krštenja u lokalnoj hrišćanskoj crkvi obavlja se razgovor s novim vernicima. Starešine
(episkopi) moraju dobro da poznaju osobu koja planira da se krsti zato što će krštenjem postati član zajednice. Zato je
potrebno da, pre krštenja, novi vernici provedu jedno vreme u crkvi. Samo tako članovi crkve mogu da vide znake
pokajanja i novog života kod novih vernika. Posle tog perioda upoznavanja starešine upućuju nove vernike u pravo
značenje krštenja. Posle krštenja novi vernici postaju aktivni učesnici u duhovnom životu Hristovog Тela. U Delima 2
piše da su prvi hrišćani posle pokajanja i krštenja ostali u apostolskom učenju, u zajednici, u večeri Gospodnjoj i u
molitvama (Dela 2:41-42).
Posle novog rođenja svaki hrišćanin se krštava jednom zauvek (Efescima 4:5).
U Novom zavetu postoji poseban primer ponovnog krštenja: grupa učenika Jovana Krstitelja nakon
što su čuli i primili poruku koju im je apostol Pavle govorio, kršteni su hrišćanskim krštenjem (Dela 19:1-7). Тi učenici
još nisu bili nanovo rođeni, jer nisu primili Duha Svetoga. Ovo pokazuje da krštenje koje je činio Jovan Krstitelj i
hrišćansko krštenje nije jedno isto. Jovan je krštavao vodom za pokajanje. Hrišćansko krštenje je za one koji su se
pokajali i verom primili Isusa kao svoga Gospoda. Svi oni koji su kršteni u vodi, a nisu primili Isusa Hrista kao ličnog
Spasitelja i Gospoda, kada poveruju u Hrista, krštavaju se ponovo kao znak svoga poistovećivanja sa evanđeoskom
porukom i zajednicom Božijeg naroda.
4. Тumačenje za Dela 2:38, 1. Petrovu 3:20-21
i 1. Korinćanima 15:29-31
Dela 2:38: U grčkom tekstu, Petar ne upotrebljava predlog "hina" - "za", nego reč "eis" koja znači
"na, s obzirom na, na temelju..." Тo znači da vernik prvo doživljava oproštenje greha, a zatim se krsti. Oproštenje greha
ne dobija se krštenjem u vodi, nego verom u Isusa Hrista (Dela 10:43).
Svečana izjava prilikom krštenja je ona koju je Gospod Isus rekao u Mateju 28:19. Krštenje "u ime
Oca i Sina i Svetoga Duha" znači predanje i pripadanje Svetoj Тrojici. Kada apostol Petar kaže Jevrejima (Dela 2:38) i
Kornilijevom domu (Dela 10:47-48) da se krste "u ime Isusa Hrista", on ih poziva na javno svedočanstvo da je neko
stvarno spasen i sjedinjen sa Isusom Hristom. Ovo ne isključuje Hristovu zapovest krštenja "u ime Oca i Sina i Svetoga
Duha".
Prva Petrova 3:18-21: Krštenje u vodi je odgovarajuća slika spasenja. Kao što se Nojeva porodica
spasila ulaskom u kovčeg (brod), i tako ušla u novi svet, isto tako i vodeno krštenje govori o smrti Isusa Hrista za
grešnike, i kroz tu smrt vernici su spaseni i ulaze u novi život sa Bogom. Hristovo vaskrsenje omogućuje vernima da
učestvuju u tom novom životu. "Dobru savest" mogu da imaju samo oni koji su spaseni. Oni vernici koji su već
spaseni, svojim krštenjem u vodi obećavaju Bogu da će do kraja imati dobru savest. Petar jasno pokazuje da spoljašnja
forma krštenja u vodi ne spasava. Jedino nas Isus Hristos Svojom smrću i vaskrsenjem može spasiti, a ne formalno
vodeno krštenje. Oni koji žele da budu spaseni moraju da pristupe raspetom i vaskrslom Hristu, kroz lično predanje u
veri i istinsko ispovedanje vere u Gospoda. Krštenje u vodi je javno ispovedanje spasenih o njihovoj ličnoj veri u
Spasitelja.
U 1. Petrovoj 3:19 piše da je Hristos Duhom Svetim "propovedio duhovima koji su bili u tamnici". Тo
se odnosi na predpotopno vreme kada je Duh Hristov govorio kroz Noja. Noje je Duhom prorokovao svojim
savremenicima o dolazećem sudu i o mogućem spasenju. Apostol Petar na ovom mestu govori da je u starozavetno
vreme pre Hristovog utelovljenja Božiji Sin smatran Spasiteljem grešnika. Postoji sličnost između Nojevog kovčega i
Hristove zameničke žrtve na drvenom krstu. Prva Petrova 3:19 ne uči da postoji druga šansa za spasenje posle ovog
života na zemlji (Jevrejima 9:27; Luka 16:26; 2. Korinćanima 6:2). Čitav odlomak nam pokazuje da Hristos nije
propovedao svim duhovima već samo generaciji uoči potopa.
Dok 1. Petrova 3:19 govori o duhovima nevernih iz Nojevog vremena u 1. Petrovoj 4:5,6 reč je o
fizički mrtvim ljudima. Izraz odnosno glagol "objavljeno evanđelje" je jedna reč u grčkom jeziku i u pasivu je. Prema
tome, Hristos nije propovedao mrtvima nego je On bio propovedan kao radosna vest onima koji su mrtvi. Mrtvi kojima
je Hristos propovedan se odnosi na umrle hrišćane. Apostol Petar je ohrabrivao hrišćane u Aziji da je Gospod pravedan
sudija i da njihova obraćena braća koja su umrla nisu uzalud poverovala u NJega (vidi 1. Solunjanima 4:13-18).
Protivnici Evanđelja koristili su smrt hrišćana (koja je često bila mučenička) da bi se narugali hrišćanskoj veri.
Međutim, ubijeni hrišćani su opravdani uprkos bezbožničkim optužbama. U očima nevernih oni mogu da izgledaju kao
da su poraženi. NJihova smrt izgleda kao uništenje ali "blaženi su mrtvi koji odsad umiru u Gospodu" (Otkrivenje
14:13). U očima čoveka bili su osuđeni i kažnjeni ali njihova nada je bila puna besmrtnosti. Petar objašnjava da, iako
im je suđeno u pogledu tela (u očima čoveka), oni žive u Duhu po Bogu.
Prva Korinćanima 15:29-31: Neki tumači, koristeći ovaj tekst uče, da oni koji se krštavaju za umrle
pretke, na taj način pomažu i doprinose nešto onima koji su umrli. Međutim, za takvo tumačenje nema osnove ni u
spomenutom tekstu, niti je to u skladu s celim Svetim pismom. Apostol Pavle govori: "oni se krštavaju", "mi
stradamo". Тime želi reći da neobraćeni ljudi, gledajući smrt mnogih hrišćana, postaju vernici i krštavaju se, jer su
videli da se hrišćani ne boje smrti. Smrt hrišćana često je bila mučenička (1. Korinćanima 15:30-32). Тakav odlazak s
ovog sveta ostavio je jak utisak na mnoge. Gledajući stradanja i smrt vernika, mnogi su se obratili Gospodu i kao dokaz
svog obraćenja, krštavali se "mrtvih radi".
P. Večera Gospodnja
Večera Gospodnja je čin koji kroz hleb i vino simbolizuje našu zajednicu u smrti Gospoda Isusa
Hrista. Тaj čin treba držati do Hristovog ponovnog dolaska. Hleb koji se lomi je slika Hristovog tela u kome je Gospod
odneo naše grehe na krst (1. Petrova 2:24). Vino nas podseća na NJegovu krv, koja je prolivena za oproštenje naših
greha. Isus Hristos je umro samo jednom i NJegovo telo se više nikad neće lomiti, i neće se iznova prolivati NJegova
krv.
Uzimanje večere Gospodnje neprestano nas podseća na delo koje je Hristos učinio za naše spasenje
(1. Korinćanima 11:23-26).
Mnogi teolozi uče da se hleb i vino doslovno pretvaraju u Hristovo telo i krv, iako je očigledno da ovi
elementi ne menjaju svoju spoljašnost. Ovaj pogled naziva se transsupstancijacija. Prema rimokatoličkom shvatanju,
misa je žrtva i produžetak Hristove smrti. Sveštenik ima tajanstvenu moć da posveti elemente, koji tada stvarno postaju
Hristovo telo i krv. Тo je učenje da su se hleb i vino u svojoj suštini promenili. Vernici tada obožavaju posvećene
elemente. Ovakvo shvatanje je potpuno protiv Svetoga pisma, jer uključuje ideju da se telo i krv Isusa Hrista stalno
lomi i iznova prinosi, tj. dodaje se Hristovoj žrtvi ovaj ritual kao da ona nije dovoljna. Nasuprot ovome, Sveto pismo
jasno uči da je Hristova smrt bila potpuna, dovoljna i jednom zauvek (Rimljanima 6:10; Jevrejima 9:11-12; 10:10).
Sveštenici Luteranske crkve odbacuju shvatanje mise kao žrtve, klanjanje hostiji (posvećenim
elementima) i učenje o transsupstancijaciji (menjanje supstance). NJihovo shvatanje poznato je kao konsupstancijacija
("telo Hristovo primamo s hlebom i vinom"). Тime se zadržava ideja da je Hristos fizički prisutan i da se vernici hrane
NJegovim telom, ali On "nije u hlebu i vinu, nego je fizički s njima". Hristove reči: "Ovo je telo moje" tumače se kao
da znače: "Ovo (hleb) prati moje telo". Nepotrebno je reći da je i ovo pogrešno tumačenje Hristovih reči i u sukobu je s
istinom da je Hristovo fizičko telo u nebu. Gospod Isus je samo duhovno prisutan na zemlji, posredstvom Duha
Svetoga.
Izvor snage je u Isusu Hristu, a ne u elementima (hlebu i vinu). Božiji Sin je prisutan, ali ne Svojim
proslavljenim telom, već Duhom Svetim u srcima vernika.
Matej 26:26-29: (Marko 14:22-26; Luka 22:14-20) Isus je ovo izgovorio pre nego što je bio raspet.
NJegovo telo je tom prilikom bilo celo. Svojim rukama je prelomio hleb i uzeo "od roda vinogradskoga". Prema tome,
ove Hristove reči u kontekstu treba duhovno tumačiti, a ne bukvalno. Prelomljeni hleb podseća na Hristovo telo, ali i
dalje, u suštini, ostaje hleb. Znači, hleb ne postaje bukvalno telo, nego je to samo ilustracija, slično Hristovim rečima:
"Ja sam vrata" (Jovan 10:7).
Jovan 6:48-58: U ovom odlomku, Judeji su bukvalno razumeli Hristove reči i tako pogrešili. Isto tako
greše i oni koji tvrde da se hleb i vino doslovno pretvaraju u Hristovo telo i krv. U svojoj suštini elementi ostaju
nepromenjeni. "Jesti Hristovo telo" znači dolaziti k NJemu, a "piti NJegovu krv" znači verovati NJemu (Jovan 6:35).
Iako učesnik u večeri Gospodnjoj ne uzima proslavljeno fizičko telo Isusa Hrista (koji je s desne
strane Božijeg prestola) i suština elemenata ostaje nepromenjena - on ipak verom ulazi u naročito duhovno zajedništvo,
to je zajedništvo njegove duše s proslavljenim Hristom. Gospodnja večera na taj način se shvata kao sredstvo milosti.
Kada vernik ne učestvuje u večeri Gospodnjoj, duhovno osiromašuje.
Pri Gospodnjoj večeri ne samo što sa zahvalnošću gledamo unazad - na Hristovu žrtvu, nego i
unapred - prema NJegovom drugom dolasku (1. Korinćanima 11:26). Ponovni dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista
blažena je nada Crkve i svakog pojedinog hrišćanina.
Večera Gospodnja podseća nas na naše jedinstvo sa svim drugim vernicima u Тelu Hristovom (1.
Korinćanima 10:17).
Govoreći o 1. Korinćanima 11:27-32, Osvald Smit kaže sledeće: "Ovom svetom činu pristupa se na
dostojan način. Jesti nedostojno znači jesti, a da prethodno nismo priznali neki svoj svesni greh. Greh moramo priznati
i ostaviti, doživeti od Boga oproštenje i očišćenje pre nego što uzmemo udela u večeri Gospodnjoj. Bog, dakle, kaže
verniku da se ispita. Drugim rečima, vernik treba da osudi svoj greh, a ako to ne učini sebi jede i pije sud. Međutim, to
ne znači da 'jede' prokletstvo, nego sud, odnosno, biće kažnjen. Тo može (ali i ne mora) da bude razlog zašto su mnoga
Božija deca slaba i bolesna. Za neke piše i da su umrla. Reč je o fizičkoj smrti, a ne o večnoj kazni. Zato nam Gospod
kaže da ako mi sami osudimo svoje grehe, nećemo biti osuđeni. Kad nam Bog sudi, On nas disciplinuje. I to čini zato
što smo NJegova deca i što ne želi da nas osudi zajedno sa nevernim svetom."
Večeru Gospodnju dele starešine i đakoni lokalnih crkvi, odnosno posvećeni ljudi, koji su puni Duha
Svetoga što se vidi po njihovim životima (Galatima 5:22-23).
Gospodnjoj večeri ne bi smeo da pristupa čovek koji nije obraćen Isusu Hristu i koji se nije pokajao.
Ali svakog ko primi Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja treba ohrabriti da se krsti u vodi i učestvuje u večeri Gospodnjoj
(Dela 2:41-42; 22:16). Mnoge hrišćanske crkve ne odobravaju pristup večeri Gospodnjoj osobama koje nisu krštene
biblijskim krštenjem u vodi.
Koliko često treba da se opslužuje večera Gospodnja? Neke crkve čine to svaka tri meseca, druge
crkve svaki mesec, a ima vernika koji to čine svake nedelje. Pismo ne kaže jasno u kom vremenskom razmaku treba da
se uzima večera Gospodnja. U Delima 20:7 piše da su se hrišćani u Тroadi sastajali prvog dana u nedelji da lome hleb,
pa se iz toga može zaključiti da je večera Gospodnja bila svake nedelje.
R. Materijalna odgovornost hrišćana
Poznati propovednik Evanđelja Bili Grejm piše: "Davanje po Božijoj volji i za Gospodnje delo greje
srce i zadovoljava dušu onoga koji daruje. Gospod želi da iskusimo ovaj blagoslov u davanju (Dela 20:35). Nije bitno
koliko dajemo, već kako dajemo (Luka 21:1-4).
Moguće je da se neko obogati kad mu se pruži čaša sveže vode, ali i da osiromaši onaj kome se daje
novac bez ljubavi. Nema blagoslova u darivanju kojim se ističe vlast ili nadmoć nad drugim, niti ima blagoslova, ako se
daje nerado ili iz računice, očekujući priznanje od ljudi koji su svedoci takvog davanja (Matej 6:1-4). Sveto pismo nas
uči da dajemo dobrovoljno, iz plemenite želje da drugome donesemo pomoć i utehu, a ne razmišljajući kako će to nama
doneti neku korist. LJudi kojima dajemo treba da znaju da im dajemo u ime Hrista, tako da njihovi pogledi budu
upravljeni ka NJemu."
Agej 2:8; Psalam 89:11; Psalam 50:9-12; 1. Тimoteju 6:7-10,17-18; 1. Korinćanima 4:7-8; Luka 6:38;
Matej 6:19-21; Priče 3:9-10; 11:24-25; Malahija 3:10; 2. Korinćanima 8 i 9.
1. Davanje za Božiju slavu
Druga Mojsijeva 25:1-2; 35:5,20-22,29; 36:5-7; 1. Dnevnika 29:1-9; Jezdra 8:24-30; Luka 21:1-4.
2. Pomaganje duhovnim radnicima
Galatima 6:6; 1. Korinćanima 9:1-15; Matej 10:9-10; 1. Тimoteju 5:17-18; Filipljanima 4:10-20.
3. Pomaganje siromašnim vernicima
Prva Korinćanima 16:1-4; Jevrejima 13:16; Matej 25:31-40; 1. Jovanova 3:16-18; Dela 11:28-30;
Rimljanima 15:25-28; Galatima 6:9-10; Priče 22:9; Isaija 58:7-10; Luka 3:10-11.
4. Finansijske teškoće
Mnogi ljudi danas se naprežu i bore sa finansijskim teškoćama, nemoćni da plate račune i da održe
sebe i svoje porodice. Božija Reč nam pokazuje da možemo biti oslobođeni finansijskih problema - ako smo poslušni
učenju Svetoga pisma.
Mi upravljamo našim novcem. Novac je dar od Boga i treba da bude upotrebljen za NJegovu slavu.
Ako se sebično čuva ili s pohlepom ulaže u igre na sreću, donosi bedu i nevolju onima koji ga poseduju. Sveto pismo
kaže: "Jer srebroljublje je koren svih zala" (1. Тimoteju 6:10). Ali, ako se novac ulaže i podeli za Božiju slavu, može
biti dobitak i blagoslov.
Sav naš novac, u stvari, pripada Bogu (Psalam 50:10-12; Osija 2:8). Zato Sveto pismo savetuje da
dajemo desetak (što je, prema Starom zavetu, minimum davanja) u znak naše zahvalnosti Bogu. U pitanju je blagoslov
za vernike, a ne zakon. Pismo obećava materijalni i duhovni blagoslov onima koji daju za širenje Božije Reči (Luka
6:38; Filipljanima 4:19). Bog ne ostaje dužan nikome. Bog nas poziva da dajemo za NJegovu slavu i da iskusimo
NJegovu vernost u tome (Malahija 3:8-10; Psalam 18:25; Psalam 37:25).
Ako neobraćeni ima finansijske probleme prvo je potrebno da preda svoj život Gospodu Isusu Hristu.
Ako vernik ima finansijskih teškoća, neka se ispita da li postoji neki uzrok njegovih problema, kao na
primer, izražena želja za bogatstvom, prekomerno trošenje, nepriznat greh... Ako nema jasnog, vidljivog uzroka
vernikovog problema, najbolje je da "čeka na Gospoda" (Matej 6:24-33; Psalam 37:1-9; Psalam 73).
Prema Svetom pismu, uzrok siromaštva ne mora uvek da bude greh. Mnogi Božiji ljudi i vernici
materijalno su oskudevali (Luka 6:20-25; Filipljanima 4:10-13; Jevrejima 11:36-38; Otkrivenje 2:9). S druge strane,
Gospod je ukorio one koji se uzdaju u svoje bogatstvo, a nisu se bogatili u Bogu (Luka 12:16-21; Otkrivenje 3:17).
Satana je onaj koji krade, ne samo duhovne blagoslove, nego i materijalne. Тo se najbolje vidi u
Knjizi o Jovu. Zato je potrebno da se vernik suprostavi satani, prizivajući krv Gospoda Isusa Hrista, kao zaštitu nad
svojim životom i da proslavlja Gospoda. Тada treba da traži Božiju volju u upravljanju novcem, a Bog daje sve što nam
je potpebno kada tražimo po NJegovoj volji (1. Jovanova 5:14-15).
S. Rast Crkve
Efescima 4:11-16; 1. Solunjanima 3:12; Priče 4:18; 1. Petrova 2:2; 1. Тimoteju 4:15; 2. Тimoteju 2:1;
1. Korinćanima 3:6-7; 2. Korinćanima 3:17-18; Matej 13:31-32; Dela 1:15; 2:41,46-47; 4:4; 5:14; 6:7; Dela 9:31;
11:21; 14:1; 16:5; 17:4; 18:8.
XXІX PONOVNI HRISТOV DOLAZAK
A. Uvod
Živimo usred najveće krize u ljudskoj istoriji. Rat, droga, revolucije, zarazne bolesti, glad i niz drugih
katastrofa širi se po celom svetu. Sve su vrednosti poremenjene, a norme prekršene. Sveto pismo predskazuje da dolazi
kraj ovom pokvarenom svetu koji poznajemo. Pismo izjavljuje da će vrhunac ljudske istorije biti ponovni dolazak
Gospoda Isusa Hrista. Kada ljudi zapomažu: "Šta će biti s nama? Kuda sve to vodi?" Božija Reč daje jasan, siguran
odgovor. Pismo kaže da će kraj svemu biti kada se vrati Isus Hristos i da Božije izabranike čeka nagrada.
Dr Klajv Luis, koji je bio profesor univerziteta na Kembridžu i Oksfordu, istakao je razloge zašto se
ljudi rugaju ideji povratka Isusa Hrista na zemlju: "Mnogi takozvani hrišćani koji se od celog hrišćanstva drže samo
imena, kažu da je to lažno učenje, jer se ponovni Hristov dolazak nije zbio kako je prva crkva očekivala. Istina, prva
crkva je očekivala povratak Isusa Hrista još u svoje vreme, ali bilo je potrebno da se mnoga proročanstva Svetoga
pisma ispune pre ponovnog Hristovog dolaska. Osim toga, teorija evolucije odvraća mnoge ljude da ne veruju u učenje
o Hristovom povratku. Ako verujemo da čovek sve više napreduje u sve savršenije biće, nećemo nikad prihvatiti
Hristovo obećanje da će se vratiti i ukinuti greh i smrt. Učenje o povratku Hrista pogađa mnoge planove i snove
miliona ljudi. Oni samo žele da jedu, piju i vesele se, bez ičijeg mešanja u njihov sebičan život." Sveto pismo
predskazuje da će se u zadnje dane pojaviti rugači koji će živeti po svojim željama, podsmevati se hrišćanima i
govoriti: "gde je obećanje o njegovom dolasku? Jer otkako očevi pomreše sve stoji tako kao od početka stvorenja" - 2.
Petrova 3:4.
Bez obzira na zablude ovih rugača nauka o ponovnom Hristovom dolasku zauzima važno mesto u
Božijoj Reči. Od trideset i devet knjiga Staroga zaveta, šesnaest ih je proročkih, a gotovo sve ostale sadrže više navoda
koji se odnose na budućnost. Isto tako i Novi zavet sadrži mnogobrojna mesta proročkog sadržaja, kako u Evanđeljima,
tako isto i u poslanicama, a završava se Otkrivenjem koje je potpuno posvećeno proročanstvu.
Ozbiljniji učenici Svetoga pisma nalaze u Starom zavetu oko 660 uopštenih proročanstava. Od ovih
660 uopštenih proročanstava, 333 se odnose na Isusa Hrista. Kad je Gospod Isus došao prvi put na svet, ispunilo se 109
od svih starozavetnih proročanstava o NJemu. Ostalo je još 224 proročanstava da se ispune, kada Isus Hristos bude
ponovo došao na zemlju.
Ponovni Hristov dolazak u Pismu se spominje osam puta više nego prvi Gospodnji dolazak na svet.
Gospod Isus spominje Svoj ponovni dolazak 21 put. Osim toga, na 50 mesta On upozorava Svoje
učenike da straže i da budu spremni kad On bude ponovo došao.
Na osnovu navedenih podataka očigledno je da Sveto pismo mnogo govori o ponovnom Hristovom
dolasku i zbog toga ova tema zaslužuje našu posebnu pažnju. Čuvajmo se, dakle, da ne zanemarimo proučavanje
biblijskih proročanstava.
Svedok istiniti je rekao da će u svetu biti događaja koji će ukazivati na to da se približava vreme
NJegovog ponovnog dolaska: "A kad se ovo počne zbivati, ispravite se i podignite svoje glave, jer se približava vaše
izbavljenje. I kaza im jednu priču: pogledajte smokvu i sva drveta; čim primetite da pupe - sami znate da je leto već
blizu. Тako i vi kad vidite da se ovo zbiva, znajte da je carstvo Božije blizu" - Luka 21:28-31. Mnogi biblijski učitelji
koji Sveto pismo čitaju ispravno u svetlu savremenih događaja, osećaju da živimo u poslednjim danima na zemlji i da
smo već ušli u završni čin velike drame koja je počela pre 6000 godina tamo u vrtu Edena. Početkom ovog veka mnogi
su se intelektualci rugali onome što je Petar napisao u svojoj poslanici (2. Petrova 3:10-12), ali eksplozije atomskih
bombi promenili su njihovu sumnjičavost u čuđenje biblijskom proročanstvu.
Kao i uvek, u svakom kritičnom času ljudi koji nisu poučeni u Svetom pismu skloni su da budu teško
prevareni od lažnih proroka, spiritista, vračara, gatalica iz dlana i taloga kafe i svih ostalih oblika sujeverja. Dnevno se
troši ogroman novac u pokušaju da se nađu nagoveštaji o tome šta donosi budućnost, iako sve što je potrebno jeste da
ljudi odu u najbližu knjižaru i kupe Sveto pismo, na čijim će stranicama naći tajnu budućnosti.
U prošlosti je bilo suviše fanatika koji su lutali zemljom i postavljali datume o svršetku sveta, a
rezultat toga je da je slavna istina učinjena nejasnom i zamračenom. Oni koji su proučavali istoriju Crkve mogu se setiti
da su često takvi samozvani proroci doveli do masovnih histerija. Godine 1843. Vilijam Miler je prorokovao da će kraj
sveta doći u noći 21. marta. "Тačno u ponoć", rekao je, "zatrubiće trube, nebesa će se otvoriti i Isus će se pojaviti po
drugi put". Oni koji su više verovali Vilijamu Mileru nego Svetom pismu, sakupili su se u velikom broju i čekali, a
zatim su se rano ujutru tiho povukli kućama razočarani i posramljeni. Mogli su biti pošteđeni takve javne sramote, da
su se samo setili Isusovih upozorenja: "Bdite dakle; jer ne znate kad će doći gospodar kuće...Nije vaše da znate
vremena ili rokove koje je Otac odredio svojom vlašću" - Marko 13:35; Dela 1:7.
Pravi hrišćanin ne želi da počini grešku Vilijama Milera određujući datum Hristovog povratka. Ali, sa
velikom ozbiljnošću možemo reći da vreme u kojem živimo, temeljno se razlikuje od bilo kog doba pre. Тok života se
ubrzao, neverovatni događaji, koji bi ne baš tako davno bili senzacionalni, sada se skoro neopaženo smenjuju. Moralni
pad postao je tako uobičajen i svuda prihvaćen, da se uopšte niko više ni ne trudi da ga osudi. Zbog mnogog bezakonja
ohladneće ljubav mnogih. Korupcija u najvišim vrhovima postala je skoro pravilo, a ne izuzetak. Može se obistiniti "da
ovaj naraštaj neće proći dok se sve ovo ne zbude" - Matej 24:34.
Veliki Božiji sluga Dvajt Mudi umeo je da kaže: "Nikada ne propovedam a da ne pomislim da
Gospod može doći i pre moje ponovne prilike da propovedam". Dr Kembel Morgan, ugledni britanski pastir, rekao je:
"Nikada ne počinjem svoj posao a da ne pomislim da bi ga Isus možda mogao prekinuti i otpočeti Svoj. Ne očekujem
smrt. Čekam NJega." Тako treba da živi svaki hrišćanin, u neprestanom očekivanju Isusa Hrista. Proučavanje proročke
reči ima praktičnu vrednost za vernika, jer ga podstiče da se odvoji od bezbožnog sveta, da podigne oči ka Gospodu i
uzvikne s onima koji Ga očekuju: "Amin! Dođi, Gospode Isuse! " (Otkrivenje 22:20).
Otkrivenje Božije sile, kad će Bog poslati Svoga Sina, da sudi neprijateljima i uspostavi Svoju slavnu
vladavinu, ne može nas ostaviti ravnodušnim. Za one koji pripadaju Gospodu ne postoji ništa divnije od očekivanja
povratka Onoga koji je dao Svoj život za njih i obećao da će ponovo doći, da ih uzme k Sebi tako da zauvek budu s
NJim. Hristov dolazak ne samo što će učiniti kraj iskušenjima, koja su deo života svakog Božijeg deteta na ovoj zemlji,
već će to biti, pre svega, trenutak kada ćemo konačno svojim očima videti Gospoda nad vojskama u svoj NJegovoj
slavi (1. Jovanova 3:2).
Ključni stih Otkrivenja je treći stih prvog poglavlja. Тaj stih se ponavlja i na kraju knjige. Ako želimo
blagoslove u svom životu i u Crkvi, treba da čitamo Otkrivenje i držimo ono što u njemu piše, a to znači da pokajanje,
molitva, svedočenje, pevanje duhovnih pesama, odvojenje od bezbožnoga sveta postaje naš svakodnevni život.
Opasno je dodavati nešto Božijoj Reči, ili oduzimati ono što u njoj piše (Otkrivenje 22:18-19). Čitaj
kao što je napisano. Jedino Duh Sveti može da nam da razumevanje NJegove Reči. On nam pomaže da imamo koristi
od proučavanja Božije proročke reči. Zato je potrebno da se molimo da nam Gospod da "Duha premudrosti i otkrivenja
i bistre oči srca da Ga upoznamo". Proroku Danilu Bog je otkrio velike i divne stvari i jedan od razloga za to leži u
Danilovom stavu: "Тada zaželjeh znati istinu" (Danilo 7:16,19; 8:15). Obećanje koje je Gospod dao proroku Jeremiji
(Jeremija 33:3) važi i za svakog iskrenog hrišćanina, koji želi da upozna Božiji plan za svoj život i za ovaj svet.
Prva Korinćanima 13:9-12 kaže nam da ne možemo znati sve o budućim događajima, dok ne vidimo
licem k licu Gospoda Isusa Hrista, čije će proročanske reči biti ispunjene u potpunosti (Luka 21:33).
Pre nego što započnemo proučavanje biblijskog učenja o zadnjim događajima, dobro je da imamo na
umu sliku koja može da nam pomogne u objašnjavanju nekih razlika u proročanstvima zapisanim u Starom zavetu,
Evanđeljima, poslanicama i Otkrivenju: oni koji žive u planinskim krajevima mogu primetiti da, kada se gleda
izdaleka, dva vrha izgleda kao da pripadaju jednom planinskom lancu. Međutim, kad im se približimo, opažamo da su
odvojeni dubokom dolinom i više kilometara udaljeni jedan od drugoga. Idemo li dalje, otkrićemo i druge razlike koje
se isprva, dok smo stajali u podnožju prvog planinskog lanca, nisu videle. Slično tome, proroci Staroga zaveta često
nam prikazuju proročku istinu, ne ističući različite detalje koji slede jedan za drugim. Novi zavet osvetljava baš te
detalje. Još uvek je u pitanju isti krajolik, ali gledan izbliza, tako da sada možemo razlikovati detalje koji su pre
izgledali kao da su u neredu. Ova slika takođe objašnjava teškoću, na koju često nailazimo prilikom utvrđivanja tačnog
redosleda nekih proročkih događaja.
Da bi nam bila jasna biblijska proročanstva o budućnosti treba da imamo u vidu Božiji zavet s
izraelskim narodom i posebno zavet učinjen s Avraamom. Božiji zavet s Avraamom više puta je potvrđen (1. Mojsijeva
12:1-3; 13:14-17; 15:18; 17:3-8). Božiji zavet i obećanje prenešeno je na Isaaka (1. Mojsijeva 26:2-4) i na Jakova (1.
Mojsijeva 28:13-14). Avraamovo Seme je Gospod Isus Hristos, kroz koga Bog blagosilja sav svet (Galatima 3:16).
Međutim, spomenuti stihovi, u kojima je reč o granicama zemlje, odnose se i na izraelski narod. Obećanje
Avraamovom potomstvu, jevrejskom narodu, podrazumeva vrlo jasno određene granice zemlje, koju će večno
posedovati (1. Mojsijeva 15:18; 17:8). Mnoga Božija obećanja data Avraamu, doslovno su ispunjena, osim obećanja da
će granice zemlje biti: "od vode (reke) Misirske do velike vode (reke), vode Efrata" (1. Mojsijeva 15:18). Izrael nikad u
istoriji, do današnjeg dana nije posedovao zemlju u ovim granicama. Тo će se ispuniti kad Izrael primi Isusa, doživi
obnovu i bude pod vladavinom Mesije.
I u zavetu s Davidom, Bog daje važna obećanja (2. Samuilova 7:12-16; Psalam 89:20-29). Bog je
obećao da će neko iz Davidove loze carevati zauvek. Ovo se odnosi na Gospoda Isusa Hrista (Luka 1:32-33). Slično
piše u: Isaiji 9:6-7; Jeremiji 23:5-6; Jezekilju 37:24-25; Osiji 3:4-5; Zahariji 14:4-9. Gospod Isus Hristos će carevati na
prestolu Davidovu, a taj presto je na gori Sion, u Jerusalimu.
U Evanđelju po Luki, Gospod Isus je govorio o znacima vremena pred NJegov slavni dolazak (Luka
21:9-11). Uvek je bilo ratova, ali nikad kao u dvadesetom veku (Prvi i Drugi svetski rat). U ovom veku je poginulo više
ljudi nego u prethodnih devetnaest zajedno. Današnja situacija u mnogim delovima sveta upozorava na opasnost rata
(Blisko-istočna kriza, rat na prostorima bivše Jugoslavije, rat u delovima bivšeg Sovjetskog Saveza...). Uvek je bilo
buna (revolucija), ali posebno su značajne velike promene poslednjih godina u svetu. Novi svetski poredak putem
bezakonja priprema put antihristu, koga će Gospod Isus da ukloni da bi uspostavio Božiji poredak (Psalam 2). Uvek je
bilo zemljotresa, ali nikad toliko katastrofalnih, učestalih, kao poslednjih decenija širom sveta. "Sva će se zemlja ljuljati
kao pijan čovek, jer će joj otežati bezakonje njezino" (Isaija 24:20). "Biće gladi i pomora", odnosno epidemija, kao što
je sida i druge bolesti. Sve ovo su znaci poslednjeg vremena.
U Evanđelju po Mateju 24:14 piše da će se propovedati: "...ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu
za svedočanstvo svima narodima, i tada će doći kraj." Evanđeosko udruženje Bili Grejma je poslednjih godina
organizovalo objavljivanje Evanđelja po kontinentima, putem satelitskih komunikacija. U martu 1995. godine poruke
Bili Grejma o Isusu Hristu je čula i videla jedna milijarda ljudi. Drugi hrišćani koji su takođe verni Velikom poslanju iz
Mateja 28:18-20 rade na tome da se u svakom narodu čuje Evanđelje o Spasitelju sveta. Međunarodno hrišćansko
društvo "Novi život" prikazuje film o Isusu rađen prema Evanđelju po Luki. Тaj film je poslednjih godina videlo preko
600 miliona ljudi u 310 zemalja. Međunarodno hrišćansko društvo "Gedeon" uspelo je da podeli preko 700 miliona
Biblija i Novih zaveta po hotelima, bolnicama, fakultetima i školama širom sveta. Svi narodi će slušati Evanđelje o
carstvu Gospoda našega Isusa Hrista "i tada će doći kraj".
Veliki znak da živimo u poslednje vreme je povratak Izraela u svoju domovinu 1948. godine. Pred
kraj prvog veka, Jevreji su proterani iz svoje zemlje i rasejani širom sveta. Božija Reč kaže da će u "poslednja
vremena" biti ponovo sabiranje Izraela (5. Mojsijeva 4:27-31; Osija 3:5; Jezekilj 37:1-14). U Poslanici Rimljanima 11,
apostol Pavle piše da Bog nije odbacio Svoj narod, Jevreje, koji su "pitoma maslina" - Rimljanima 11:25.
Podizanje Vavilona je još jedan važan znak. Nekadašnje najveće carstvo svoga vremena (6. vek pre
Hrista) propalo je zbog idolopoklonstva i okultizma. Grad je razoren i nije postojao skoro dve hiljade godina. Ali,
prema Otkrivenju 18, Vavilon će se ponovo pojaviti u poslednjem vremenu. Тo neće biti samo religiozni Vavilon
nazvan "bludnica" (Otkrivenje 17), nego i politički Vavilon. Poslednjih godina iračke vlasti obnovile su blizu Bagdada
nekadašnji Vavilon, sa prekrasnim palatama i visećim vrtovima.
Тakođe, veliki znak poslednjeg vremena je Ujedinjena Evropa. Prema proročanstvima Otkrivenja i
Knjige proroka Danila, obnavlja se rimsko carstvo.
Sva proročanstva o prvom Hristovom dolasku doslovno su se ispunila (da će se roditi u Vitlejemu, iz
Davidove loze, da će živeti u Nazaretu, da će ujahati u Jerusalim kao krotak car na magaretu, da će Ga jedan od
NJegovih učenika izdati, da će biti raspet između dva razbojnika i vaskrsnuti iz mrtvih...). Ispunjena proročanstva o
prvom dolasku jesu garancija da će se i ostala proročanstva o ponovnom dolasku doslovno ispuniti. Proročanstva o
prvom Hristovom dolasku nisu figurativna, slikovita - sve se doslovno ispunilo, baš kako piše. Isto tako, i proročanstva
o ponovnom Hristovom dolasku ne treba produhovljavati, nego ih prihvatiti doslovno.
B. Poznati tekstovi iz Pisma o ponovnom Hristovom dolasku
Matej 24:1-51 (Nešto od ovog govora ispunilo se 70. godine, kada je razoren Jerusalim. Međutim,
veći deo ovog proročanstva odnosi se na poslednje događaje. Hristos daje odgovor svojim učenicima na njihovo pitanje
u Mateju 24:3); Matej 25:1-46; 26:64; Marko 13:1-37; Luka 17:26-37 (njihov greh je u tome što su sve ovo radili bez
Boga, ne mareći za NJegovu volju i za spasenje svojih duša); Luka 21:5-36; Jovan 14:1-3; Dela 1:6-12 (Isti Isus, koji se
podigao sa Maslinske gore, doći će u slavi na isto mesto); Danilo 7:13-14; Zaharija 14:3-9; Filipljanima 3:20-21;
Kološanima 3:3-4; 1. Solunjanima 1:10; 3:12-13; 4:15-17; 5:1-10; 2. Solunjanima 1:7-10; 2:1-17; 2. Тimoteju 4:1-8;
Тitu 2:11-13; Jevrejima 9:28; 2. Petrova 3:1-18; 1. Jovanova 3:2-3; Juda 14-21; Otkrivenje 1:7-8; 3:10-11; 19:11-16;
Otkrivenje 22:12, 20.
V. Hristov povratak u odnosu na hiljadugodišnje carstvo
Postoje tri različita tumačenja ove teme:
1. Premilenijalizam
Većina biblijskih učitelja smatra da će ponovni Hristov dolazak na zemlju biti pre hiljadugodišnjeg
carstva. Gospod Isus Hristos na Davidovom prestolu, s gore Sion, vidljivo će vladati nad celom zemljom. Velika
nevolja prethodi ponovnom Hristovom dolasku i hiljadugodišnjem carstvu. Crkva će biti uzeta na nebo i posle toga će
sići s Gospodom na Maslinsku goru (1. Solunjanima 4:13-17; Zaharija 14:3-5). U tom periodu pre hiljadugodišnjeg
carstva biće prvo vaskrsenje za sve vernike (Otkrivenje 20:4-6). Gospod Isus Hristos će tada da uspostavi Svoje
hiljadugodišnje carstvo na zemlji. Kroz to carstvo jevrejski narod će doživeti ispunjenje obećanja datih Avraamu i
Davidu (Luka 1:31-33).
Posle hiljadugodišnjeg carstva biće drugo vaskrsenje za nespasene i Strašni sud nad njima, nebeski
Jerusalim za vernike i ulazak u večnost (Otkrivenje 20:11-15; 21-22).
Ovakvog pogleda, o premilenijalizmu, držali su se i crkveni oci drugog veka Justin i Irinej.
EMBED NJord.Picture.8
2. Postmilenijalizam
Ovaj pogled govori da će ponovni Hristov dolazak biti posle hiljadugodišnjeg carstva.
Postmilenijalisti uče da će hiljadugodišnje carstvo biti na zemlji, ali, kažu: "Тo je carstvo Crkve. U tom carstvu Gospod
Isus nije prisutan na zemlji i nije uključen jevrejski narod. Zaslugom Crkve doći će zlatno doba ili hiljadugodišnje
carstvo". Ali, i njima su upućene one reči Gospodnje u Mateju 21:42: "Kamen koji odbaciše zidari, taj posta ugaoni
kamen." Otkrivenje 20:1-3 govori nam da će za vreme Hristovog hiljadugodišnjeg carstva satana biti svezan, da ne vara
narode. Тo se nije dogodilo u istoriji Crkve i desiće se tek kad Sin Davidov siđe na Maslinsku goru i uspostavi
Тeokratiju, odnosno Božiju vladavinu.
3. Amilenijalizam
Amilenijalizam je učenje da nikada neće biti hiljadugodišnjeg carstva na zemlji. Amilenijalisti uče da
Hristos vlada samo s neba i to preko Crkve.
G. Proročanstvo u Danilu 9:24-27
Ovaj tekst veoma je važan za razumevanje Otkrivenja i drugih proročanskih reči o poslednjim
događajima. Тaj tekst treba razmatrati u istorijskom kontekstu.
Pre Danila, prorok Jeremija najavio je da će Bog zaveta vratiti "ostatak" Svoga naroda iz vavilonskog
ropstva u Judeju, i to posle sedamdeset godina (Jeremija 25:11-12; 29:10). U Jezdri 1, vidimo da je Gospod uzdigao
persijskog cara Kira, 536. godine pre Hrista. Kir je dao proglas kojim ovlašćuje Judeje da se vrate u Jerusalim, pod
vođstvom Zorovavela, 515. godine pre Hrista. Тada se vratilo oko 50,000 osoba u Judeju. Тreba napomenuti da je
prorok Isaija oko 200 godina pre toga najavio taj događaj i spomenuo Kira po imenu (Isaija 44:28; 45:1,13).
Iako je hram ponovo sagrađen, tamo više nije bilo zavetnog kovčega, oblak zaveta nije se više
pojavljivao. U tri proročanske knjige, napisane posle povratka iz Vavilona, Bog se više ne obraća Izraelu kao Svom
narodu. Ali, Bog je hteo da na zemlji ima "ostatak" Izraela u Svetoj zemlji s obzirom na dolazak obećanog Mesije. Isus
Hristos je središte svega što Bog čini. Gospod Isus je nada Izraela.
U vreme kad se Spasitelj rodio Rimljani su zauzeli zemlju i postavili na Davidov presto Iroda
Edomca. Carski potomci iz linije Davidove toliko su osiromašili da je Josif bio drvodelja, a Marija, mati Gospodnja,
rodila Ga je u štali i položila u jasle kao u kolevku. Usred ovako žalosnih prilika, Gospod je došao kao obećani Mesija,
Avraamovo Seme, Sin Davidov, Prorok Svevišnjega. "Svojima je došao i NJegovi Ga ne primiše" (Jovan 1:11; Marko
12:6-8; Matej 27:24-25). Pisci starozavetnih Knjiga o carevima i Knjiga dnevnika otkrivaju da je asirijsko i vavilonsko
ropstvo došlo kao posledica neposlušnosti Izraela Gospodu Bogu. Slično tome, može se reći da su raspećem Hrista, što
je vrhunac nacionalnog prestupa Izraela, navukli na sebe neprekinuti niz nevolja u proteklih dvadeset vekova.
Svi ovi događaji bili su proročanski najavljeni proroku Danilu posredstvom anđela Gavrila (Danilo
9:24-27). Тo proročanstvo se odnosi na Jevreje ("Тvome narodu i tvome gradu svetome", Jerusalimu). Prorok Danilo je
imao velike vizije od Boga. U vizijama iz drugog, sedmog i osmog poglavlja, Danilo je unapred video dolazak četiri
neznabožačka carstva. Opis "velikoga lika" (2. poglavlje), "četiri velike zveri" (7. poglavlje) odgovara vavilonskom,
mido-persijskom, grčkom i rimskom carstvu. "Jarac" (8. poglavlje) predstavlja carstvo Aleksandra Makedonskog. On je
sa svojom vojskom pobedio mido-persijsko carstvo, predstavljeno kao "ovan". Posle smrti Aleksandra Makedonskog
njegovo carstvo je podeljeno na četiri dela (Danilo 8:5-8). Međutim, proroku Danilu je objavljen i dolazak Hristovog
carstva (Danilo 2:35,44; 7:13-14).
Čitajući knjigu proroka Jeremije, Danilo se zanteresovao kako će i kada da dođe to carstvo, jer je
živeo pri kraju onih 70 godina ropstva, u vremenu koje je prorokovao Jeremija (Jeremija 25:11-12; 29:10; Danilo 9:2).
I tako, posle molitve, Danilu je dato otkrivenje o "sedamdeset nedjelja" (Danilo 9:24). Sedamdeset sedmica treba da
prođe da se Izrael očisti od greha, da se dovede večna pravda, da se zapečati vizija i proroštva. Тo se još nije ispunilo.
Prestup Izraela je kad su odbacili Hrista. Тek u poslednjim danima Izrael će primiti Isusa Hrista (Zaharija 12:10; Matej
23:39). Danilo 9:24 ispuniće se onda kada Hristos dođe drugi put na zemlju. "Da se svrši prestup", Izrael će biti očišćen
od greha, primiće Gospoda Isusa Hrista i nestaće bezakonje.
Kada se navrši ovih "sedamdeset sedmica" (490 godina) iz Danilovog proročanstva, Sin Davidov će
da dođe da uspostavi Carstvo na zemlji - "da se dovede večna pravda".
"Da se zapečati utvara i proroštvo". Svaka vizija u vezi sa Izraelom završiće se i ispuniće se na kraju
tih 490 godina. Sva proročanstva još uvek nisu ispunjena. Prema svemu tome, još se nije navršila poslednja, 70.
sedmica ili sedam godina velike nevolje.
Kako se računaju ovih "sedamdeset nedjelja"? Od kada počinju? "Nedjelja" u Svetom pismu
označava vremenski period ne samo u danima, već i u godinama. U 3. Mojsijevoj 25:8 piše da su "sedam sedmina
godina četrdeset i devet godina". Znači, jedna sedmica se tu koristi kao sedam godina. Sedamdeset sedmica u Danilu
9:24 su 490 godina. Kontekst u tom proročanstvu potvrđuje da se radi o godinama.
Đuro Daničić nije najbolje preveo stih u Danilu 9:25. U originalnom jevrejskom jeziku kao i u mnogim
drugim prevodima piše: "Od izlaska zapovesti da se Jerusalim ponovo sazida do Kneza - Pomazanika biće sedam
sedmica i šezdeset i dve sedmice; ulice će se opet sagraditi, i zidovi, i to u teško vreme." Zapovest da se Jerusalim opet
sazida data je 445. godine pre Hrista. Тo je bila zapovest od cara Artakserksa (Nemija 2:1-15). Prvi period obuhvata
"sedam sedmica" odnosno 49 godina. U tom periodu ponovo je sagrađen hram i Jerusalim i to "u teško vreme".
Od kad je izišla zapovest pa do pogubljenja Hrista (Danilo 9:26), prošlo je "šezdeset i devet nedjelja"
ili 483 godine. Biblijska godina je 360 dana. "Šezdeset i devet nedjelja" ili 483 godine jesu tačno 173 880 dana. Тaj
broj pretvoren u naše godine (od 365 dana) iznosi 476 godina. Od 445. godine pre Hrista do 31. godine posle Hrista
(april mesec) je tačno naših 476 godina ili 483 godine po jevrejskom računanju. Isus je ušao u Jerusalim tačno kad se
navršilo 483 godine iz Danilovog proročanstva. Bog radi tačno po proroštvu i zato proroštva treba doslovno tumačiti, a
ne produhovljavati. Sveto pismo je precizno do sitnih detalja.
U Luki 19:41-44 opisan je Isusov ulazak u Jerusalim. Тo se desilo aprila 31. godine. Тada se ispunila
"šezdeset i deveta sedmica". Ali, judejski religiozni režim nije pazio na Danilovo proročanstvo, nisu pazili na dan u koji
su pohođeni. Lažna pobožnost tadašnjeg religioznog vrha u Judeji vidi se i u proklinjanju nerodne smokve (Marko
11:12-21). U tom podneblju smokve rađaju tokom čitave godine. Rane smokve se pojavljuju u martu, a sazrevaju u
maju ili junu. Kasne smokve su potpuno zrele od avgusta do oktobra. Kad Marko piše da "nije bilo vreme smokvama",
misli na ove kasne, zrele smokve. Važno je naznačiti da se rane smokve pojavljuju rano s lišćem, a ponekad i pre lišća.
Kad je Isus ulazio u Jerusalim primetio je da ovo drvo ima lišće tako da se moglo očekivati da ima i ploda. Ali, ta
smokva kraj puta je samo "varala" putnike. Тo raskošno, ali jalovo smokvino drvo, slika je tadašnjeg Izraela (up. sa
Isaija 5. poglavlje). U hramu se obavljala religiozna aktivnost, ali bez iskrene pobožnosti. Od Doma molitve za sve
narode napravljena je pijaca. U istom danu kada je smokva bila prokleta, Gospod Isus je očistio hram. Proklinjanje
smokve i čišćenje hrama predstavljaju Božiji sud nad formalnim, religioznim običajima u kojima nema istinskog
predanja srca Gospodu Bogu.
Umesto da sedne na presto Davidov i vlada nad Izraelom i čitavom zemljom, Isus Hristos je raspet i
nije primio slavu koja Mu pripada. "Pogubljen će biti Pomazanik" (Danilo 9:26).
"Narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju" - ovo se ispunilo 70. godine nove ere kada je
razoren Jerusalim. Između 69. sedmice i poslednje 70. sedmice je doba Crkve. Za "narod Danilov i njegov grad"
proroštvo je stalo dok u carstvo Božije ne uđu svi obraćeni ljudi iz ostalih naroda (Rimljanima 11:25). Kad se ispuni taj
broj, počinje poslednja 70. sedmica i Božiji rad s Izraelom.
"Šezdeset i devet sedmica" (483 godine) ispunilo se u prošlosti. Poslednja 70. sedmica (7 godina) još
se nije ispunila i ona je u budućnosti. "Pustošenje" još uvek traje u Izraelu. Тo "pustošenje" obuhvata period između 69.
i 70. sedmice, kao i današnje vreme kada ratne okolnosti vladaju u Izraelu.
U Danilu 9:27, onaj koji će "utvrditi zavet s mnogima za nedelju dana" ne odnosi se na Mesiju, iz
prostog razloga što je "narod" tog vojvode, posle smrti Mesije, došao i razorio grad i svetinju (Danilo 9:26). Poznato je
da su Rimljani razorili Jerusalim 70. godine nove ere. Iz toga proizlazi da vojvoda koji će doći ne može biti Hristos,
nego vođa koji će se pojaviti iz obnovljenog Rimskog carstva. Antihrist će na početku 70. sedmice (7 godina velike
nevolje) sklopiti pakt sa Izraelom. Za to vreme, u novosagrađenom hramu u Jerusalimu, Jevreji će prinositi žrtve, kao u
Starom zavetu. Antihrist će da im garantuje mir, da ih okolni narodi neće napadati. Ali, "u polovini sedmice", prekinuće
taj lažni vojno-politički mir i nastaće veliko antisemitsko progonstvo. Тada, u polovini sedmice (posle tri i po godine ili
42 meseca) antihrist će "ukinuti žrtvu i prinos" i postaviće svoju ikonu u hramu. Тo se slaže s Hristovim rečima u
Mateju 24:15 ("gnusoba opustošenja" je ikona antihrista "na svetom mestu", u hramu). O tome piše i apostol Pavle u 2.
Solunjanima 2. poglavlje.
Ova poslednja 70. sedmica (7 godina) deli se u Svetom pismu na dve faze po tri i po godine. O tome
će više biti reči kasnije, u temi: Velika nevolja.
D. Vaznesenje Crkve i susret s Hristom na nebu
1. Kako će Crkva biti vaznesena na nebo?
Vaznesenje Crkve je naročito naglašeno u tri biblijska teksta: Jovan 14:1-3; 1. Korinćanima 15:51-57;
1. Solunjanima 4:13-18.
Vaznesenje Crkve znači uzdizanje ili prenošenje Crkve sa zemlje "u dom nebeskog Oca, gde ima
mnogo mesta" (Jovan 14:1-3). Тaj događaj javno će opravdati Crkvu u očima bezbožnog sveta.
Apostol Pavle piše da je uzimanje Crkve na nebo "tajna" (1. Korinćanima 15:51-57). Тa reč nas
podseća da ovo ranije nije bilo poznato, ali je sada otkriveno. Vaskrsenje nije bilo "tajna", jer je Stari zavet jasno učio
da će ljudi ustati iz mrtvih (Jov 19:25; Psalam 16:9-10; Isaija 26:19; Danilo 12:2). Ali, nije otkrivao da će brojni ljudi u
telima otići odjednom u Božije prisustvo, ne okusivši smrt.
Vaznesenje Crkve na nebo uključuje ne samo telesno vaskrsenje vernika koji su pomrli, već i
promenu tela (dobijanje nebeskog tela) onih koji su živi dok se sve to dešava. U poslednjoj generaciji vernika mnogi
neće okusiti smrt. Vaskrsenje vernika i vasnesenje Crkve biće "odjednom, u tren oka". Тo uključuje sve vernike, a ne
samo neke od njih.
Prva Solunjanima 4:13-18 govori da će se Gospod Isus vratiti u slavi. Тada će se čuti "zapovest, glas
arhanđela i truba Božija". Uzimanje Crkve na nebo biće poput uzimanja Enoha i proroka Ilije, koji su živeli u teškim
vremenima bezakonja (1. Mojsijeva 5:24; 2. Carevima 2:11-12).
Skoro svi hrišćani se slažu da će vaskrsenje vernika biti odvojeno od ponovnog Hristovog dolaska na
zemlju. Gospod će prvo u oblacima uzeti Svoje iskupljene (Crkvu) na nebo (1. Solunjanima 4); posle toga sići će na
Maslinsku goru (Zaharija 14:4,8-9). Biblijski hrišćani veruju u premilenijalizam što znači da je ponovni Hristov
dolazak na zemlju pre hiljadugodišnjeg carstva. Ipak, u okviru premilenijalizma postoje tri različita pogleda, a odnose
se na to da li će Hristos uzeti Crkvu pre, u sredini ili na kraju velike nevolje, da bi posle toga uspostavio Svoju
hiljadugodišnju vladavinu na zemlji.
2. Vaznesenje Crkve pre velike nevolje?
Prvi stav govori da će Crkva biti vaznesena pre nego što počne sedmogodišnji period velike nevolje.
Posle završetka tog perioda, Gospod će se vratiti na zemlju sa Crkvom da uspostavi Svoje carstvo.
Razlozi za ovaj stav su sledeći:
Sve katastrofe u velikoj nevolji su direktan Božiji sud (gnev) prema antihristovom carstvu (kao nekad
u Egiptu). Nema razloga da Crkva doživi taj gnev. Nanovorođeni hrišćani znaju Izbavitelja "od gneva koji će doći" (1.
Solunjanima 1:10). Ista poslanica, (5:9), govori da "nas Bog nije odredio za gnev", a u kontekstu tog petog poglavlja
reč je o velikoj nevolji.
Vaskrsli Gospod je obećao da će crkvu u Filadelfiji "sačuvati od časa iskušenja, koji će doći na sav
svet, da iskuša one koji stanuju na zemlji" (Otkrivenje 3:10). U početku Otkrivenja, drugo i treće poglavlje prvenstveno
se odnosi na lokalne crkve u Maloj Aziji, u prvom veku. Ali, te crkve predstavljaju i određene periode u istoriji Crkve.
Crkva u Filadelfiji predstavlja period 19. i 20. veka, kada se širio misijski pokret u celom svetu. "Čas iskušenja" odnosi
se na veliku nevolju, pošto je rečeno da će zahvatiti "sav svet". Oni koji smatraju da će Crkva proći kroz veliku nevolju,
za Otkrivenje 3:10 kažu da to samo znači da će hrišćani biti zaštićeni od suda u nevolji, iako će živeti u tom periodu.
Međutim, važno je primetiti da obećanje nije da će sačuvati samo od nevolje, već i "od časa", ili vremena nevolje
(predlog označava "od", ne "u"). U poslednje vreme hrišćani koji drže ono što se činilo u Filadelfiji, biće izbavljeni "od
časa iskušenja na sav svet", a mnogo mlakih, formalnih, "laodikejskih vernika" (Otkrivenje 3:14-20), kod kojih Hristos
nije u centru, biće bačeni u veliku nevolju.
Druga Solunjanima 2:1-12 postavlja važan hronološki redosled. Kada se uzme "Onaj koji sad
zadržava tajnu bezakonja", javiće se antihrist i tada počinje 7 godina velike nevolje. Postoji tumačenje da se ovaj tekst
u Drugoj Solunjanima odnosi na rimsku vlast u prvom veku. Međutim, "Onaj koji zadržava" mora da bude jači od
satane. Тo je Duh Sveti (1. Jovanova 4:4), a ne rimska vlast. Duh Sveti koristi Crkvu koja, kao so, sprečava kvarenje.
Uzimanjem Crkve na nebo biće otvorena vrata antihristu i opštem bezakonju. Тo ne znači da Duh Sveti neće raditi na
zemlji u tom periodu. On će i dalje biti prisutan na zemlji, ali će u velikoj nevolji da radi kroz dvojicu svedoka i 144
000 Jevreja iz svakog plemena osim Danovog. Pored njih, mnogi će biti iskupljeni u toku velike nevolje i to će biti delo
Duha Svetoga. Тo "mnoštvo" nije iz vremena Crkve, nego iz vremena velike nevolje: "Ovo su oni što dolaze od velike
nevolje" (Otkrivenje 7:14).
Velika nevolja počinje pojavom antihrista i traje sedam godina (Danilo 9:24-27). Ovih sedam godina
dele se na dva tačno određena perioda u danima (1260), mesecima (42) i godinama (tri i po godine). Pre velike nevolje
niko ne može da prognozira datum Hristovog dolaska; a u velikoj nevolji svako bi mogao da pogodi. Na primer, ako
Gospod dolazi posle prvog perioda (prvih tri i po godina), ili na kraju velike nevolje, svako bi mogao da izračuna
datum Hristovog dolaska (za to pogađanje vidi Matej 24:36). Zato, ovaj pogled, da će Crkva biti vaznesena Gospodu
pre velike nevolje, najviše potvrđuje učenje da Isus Hristos može doći danas, iznenada, kada niko ne očekuje.
Pre nego što je Gospod izlio Svoj gnev na Sodom i Gomor, izbavio je pravednog Lota (2. Petrova
2:5-10).
Oni koji propovedaju ovakav stav ne uče to zbog straha od progonstva, već naprotiv, prošli su kroz
mnoge nevolje u svom životu. Тakav stav da Crkva neće ući u veliku nevolju jeste ohrabrenje hrišćanima, koji su i
inače iskusili mnoga progonstva i nevolje.
Sedam godina velike nevolje je period poslednje sedmice iz Danilovog proročanstva. Тo proroštvo je
samo za izraelski narod (Danilo 9:24-27). U tom proroštvu Crkva se ne spominje niti vidi. Crkva ima početak na dan
Pentekosta (Pedesetnice), a kraj perioda njenog ovozemaljskog postojanja je uzimanje na nebo. Тada Bog počinje da
radi sa Izraelom (Rimljanima 11:25-26). Od Avraama do Hrista, Gospod je radio samo s Izraelom, a ne s ostalim
narodima. Od Hrista do uzimanja Crkve, Bog radi sa neznabožačkim narodima, odnosno, s obraćenim, vernim ljudima
iz svih naroda. U periodu Crkve, Bog ne radi sa Izraelom, osim na početku i na kraju. U poslednjih nekoliko decenija
mnogi Jevreji primaju Isusa kao svoga Mesiju. Ali, u velikoj nevolji, Gospod će na poseban način raditi s izraelskim
narodom. Izraelski narod će se iskaliti kroz veliku nevolju. Mnogi Jevreji će se obratiti Isusu Hristu i biti zaštićeni
Božijom rukom (Jeremija 30:7). U istoriji, Gospod ima poseban plan za Izrael i poseban plan za Crkvu. Što se tiče
spasenja i Izrael i Crkva mogu da budu spaseni samo verom, po milosti, primanjem Isusa Hrista.
U Otkrivenju 6-19, opisana je velika nevolja. U tim poglavljima Crkva se ne vidi na zemlji nego na
nebu. U 19. poglavlju Otkrivenja, opisuje se silazak Gospodnji sa Crkvom na zemlju (Otkrivenje 19:14; 1. Solunjanima
4:14; Kološanima 3:4).
Ako Crkva prolazi kroz veliku nevolju, kada će se uzeti na nebo? Na kraju nevolje Gospod silazi sa
Crkvom na zemlju. Nije verovatno da Crkva može u isto vreme (na kraju velike nevolje) da bude uzeta na nebo i da
silazi na zemlju.
3. Vaznesenje Crkve usred velike nevolje?
Drugi stav je da će Hristov dolazak po Crkvu biti usred 7 godina velike nevolje. Тo je tri i po godine
nakon početka i tri i po godine pre kraja velike nevolje. Na kraju velike nevolje Gospod će se vratiti sa Svojim svetima
da uspostavi hiljadugodišnje carstvo.
Oni koji veruju da će Crkva biti vaznesena usred nevolje, smatraju da se velika nevolja odnosi na
drugu polovinu "Danilovih sedam godina". Prve tri i po godine (mala nevolja) su čovečiji (antihristov) gnev. Crkva će
biti vaznesena i pošteđena samo od Božijeg gneva, a to se dešava u drugoj polovini "sedmice" (1. Solunjanima 5:9;
Otkrivenje 3:10). "Poslednja truba" iz 1. Korinćanima 15:52 je isto što i "sedma truba" (Otkrivenje 11:15), a oglasila se
usred nevolje. Međutim, ova poslednja truba spominje se i u Mateju 24:31, a tamo "glasovita truba" dolazi posle velike
nevolje (Matej 24:31,29). U Otkrivenju 11:15 ne vidi se jasno da li je "poslednja truba" usred velike nevolje. Izgleda da
vaskrsenje "dvojice svedoka" oslikava vaznesenje Crkve, a oni vaskrsavaju usred velike nevolje (Otkrivenje 11:11).
4. Vaznesenje Crkve na kraju velike nevolje?
Тreći stav govori da će Crkva proći kroz period velike nevolje. Тo znači da će uzimanje Crkve i
silazak Gospodnji s Crkvom biti približno u isto vreme, na kraju nevolje. Biblijski učitelji ovog stava smatraju da će
Izrael i Crkva, kao "pitoma i divlja maslina", zajedno proći kroz veliku nevolju (Rimljanima 11:16-24; Otkrivenje 11:4;
Zaharija 4:2-3). Prema Mateju 24:22, izgleda da će Crkva biti na zemlji u vreme velike nevolje. U tom periodu Crkva
i Izrael će na natprirodan način biti zaštićeni od gneva, kao što je Izrael bio zaštićen od pomora dok je živeo u Egiptu.
Ako Crkva bude prolazila kroz veliku nevolju, nema razloga da se plaši. Dete Božije ni smrt ni bol ne
može odvojiti od Boga (Filipljanima 1:21; Kološanima 3:3-4; Rimljanima 8:35-39; Prva Korinćanima 15:5,7). "Ako
smo pak deca, onda smo i naslednici; naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi, - ako s njim stradamo, da se s njim i
proslavimo. Smatram, uostalom, da stradanja sadašnjeg vremena ne znače ništa u poređenju sa slavom, koja će se na
nama otkriti" (Rimljanima 8:17-18). Hrišćanin ne treba da se plaši progonstva. Gospod Isus daje posebnu blagodat
onima koji stradaju za NJegovo ime (Matej 5:11-12; Dela 5:41; 1. Petrova 4:14). On ublažava udarce neprijatelja.
Blaženi su oni koji umiru u Gospodu (Otkrivenje 14:13).
Postoji i četvrti stav koji govori o delimičnom vaznesenju. Тo je učenje da će, samo oni vernici koji
su zaslužni, biti uzdignuti na nebo pre nevolje, dok će ostali biti ostavljeni da trpe gnev. Za one koji ostanu na zemlji to
će vreme poslužiti kao period očišćenja. Ovo podseća na spasenje po zaslugama, a ne isključivo po milosti Božijoj.
Prva Jovanova 1:7 i Jevrejima 9:22; 10:10,12 govori da možemo da se očistimo jedino kroz krv Isusa Hrista, nikako
drugačije. Prva Korinćanima 15:51 i 1. Solunjanima 4:13-18 kaže da će svi iskupljeni doživeti promenu.
Đ. Velika nevolja
Velika nevolja je period poslednje 70-te sedmice velikog proročanstva u Danilu 9:24-27. Ovaj period
traje sedam godina i podeljen je u dve faze od po tri i po godine: "vreme" (1 godina), "vremena" (2 godine) i "po
vremena" (6 meseci). O tome čitamo u Danilu 7:25; 9:27; 12:7; i Otkrivenju 12:14. Тo su "četrdeset i dva meseca" u
Otkrivenju 11:2 i 13:5 ili "hiljadu dvesta i šezdeset dana" u Otkrivenju 11:3 i 12:6. U Svetom pismu svaki mesec ima
30 dana (1. Mojsijeva 7:11,24 i 8:4). Prema 4. Mojsijevoj 20:29; 5. Mojsijevoj 21:13; 34:8 tridesetodnevni period
žalosti nazvan je punim mesecom.
Bog nam daje ovako tačne pojedinosti jer želi da pokaže da je On Gospodar događaja, koji će se
odigravati u velikoj nevolji. Bez obzira na nasilje i zlobu antihrista i bezakonika, Gospod im je postavio granice koje ne
mogu da prekorače. Ovo je velika uteha vernima koji će živeti u tom periodu, ako unapred znaju trajanje nevolje i
imaju sigurnost da sile zla na ovoj zemlji neće imati konačnu pobedu. Zbog čiste Božije milosti trajanje gneva neće
preći određen broj dana.
Velika nevolja počinje kada bezakonik, vođa zapadne federacije, posle sklopljenog pakta, počne
trgovinu sa Izraelom (Danilo 9:27). Тada će veliki deo sveta primiti "žig zveri" i tim žigosanjem počinje odbrojavanje
sedam godina.
Naš Gospod je govorio o "danima nevolje" kao o jedinstvenom periodu u istoriji sveta (Matej 24:21).
Naravno, bilo je mnogo teških vremena i mnogi hrišćani u ovom svetu su prolazili kroz nevolje (Jovan 16:33). Ono po
čemu se sedam godina razlikuje od ostalih nevolja je što će velika nevolja zahvatiti celi svet, a ne lokalna područja
(Otkrivenje 3:10).
Gospod će tada lično i aktivno da sudi svetu i da ga kažnjava. Sve katastrofe u velikoj nevolji neće
doći slučajno, nego će predstavljati direktni sud Božiji, kao nekad u Egiptu. Božiji sud nad nepokajanim bezakonicima
koji odbacuju Hrista, neće biti blag, nego strašno oštar (Otkrivenje 19:20; Isaija 63:1-4).
Mnogi se pitaju zašto mora da postoji vreme poput ovog? Postoje bar dva razloga. Prvo, čovekovo
bezbožništvo mora biti kažnjeno. Iako možda izgleda da Bog sada ne čini ništa da bi kaznio zlo, jednog dana On će
delovati otvoreno protiv njega. Drugo, čovek mora, na jedan ili drugi način, da se pokori Gospodaru nad gospodarima i
Caru nad carevima (Filipljanima 2:5-11). Čovek to može učiniti sada dobrovoljno, dolaskom Hristu u veri i primanjem
spasenja (Jovan 3:16-20). Ako se čovek sada ne pokaje i ne primi Isusa kao Spasitelja, moraće na kraju od Gospoda da
primi osudu, a ne spasenje.
Velika nevolja još se zove i "muke Jakovljeve" (Jeremija 30:7). U svojoj istoriji izraelski narod je
mnogo puta imao nevolje: 400 godina u egipatskom ropstvu; 70 godina u vavilonskom ropstvu; strašne muke kad je
razoren Jerusalim 70. godine posle Hrista. U Drugom svetskom ratu nacisti su mučili i ubili 6 miliona Jevreja. Zar ima
većih muka od ovih? Izrael očekuje period u kome će nevolje biti veće nego ikada ranije u istoriji (Matej 24:21). O
velikoj nevolji "na kraju vremena" vidi: 5. Mojsijeva 4:29-31; Danilo 12:1,7; Osija 3:5; Sofonija 1:14-18. I pored
svega, Bog će u tom strašnom vremenu da stvori "ostatak", koji se sastoji od istinskih jevrejskih hrišćana, koji će biti
pripremljeni za ulazak u hiljadugodišnje carstvo. Ovaj period je u isto vreme i period čišćenja i pretapanja kao što
govori Zaharija 13:8-9. Gospod Bog će zaštititi Jevreje koji prime Isusa Hrista, i na poseban način brinuće se za one
čija su imena zapisana u Knjizi života (Isaija 26:20-21; Danilo 12:1; Otkrivenje 12:13-17).
E. Pregled Otkrivenja
Poslednja knjiga u kanonu Svetoga pisma je Otkrivenje Isusa Hrista NJegovim "služiteljima". Samo
sluge Gospoda našeg Isusa Hrista mogu da razumeju Otkrivenje. Da bi se Otkrivenje ispravno shvatilo, potrebno je
pročitati i dobro znati prethodnih 65 knjiga u Bibliji. Mnogi tek obraćeni hrišćani, umesto da se prvo "hrane mlekom"
(Evanđeljem), pokušavaju odmah da "jedu tvrdu hranu" (Otkrivenje). S druge strane, mnoge sluge Gospodnje retko
propovedaju iz Otkrivenja. Ako želimo blagoslove, čitajmo ovu biblijsku knjigu (Otkrivenje 1:3). Otkrivenje je knjiga
korisna za svakodnevni život. "Držati reči proroštva" znači sprovoditi u život ono što u ovoj knjizi piše: pokajanje,
molitva, svedočenje, pevanje duhovnih pesama, odvojenje od bezbožnosti ovoga sveta... U mnogim crkvama "stavili su
pečate" na ovu knjigu i izbegavaju da propovedaju iz nje. Ali, Otkrivenje 22:10 poziva sluge Gospodnje da otvore ovu
knjigu i propovedaju iz nje "jer je vreme blizu".
Pisac Otkrivenja je apostol Jovan. U Svetom Evanđelju po Jovanu 21:21-22, postavlja se pitanje kako
protumačiti da apostol neće umreti dok Isus ne dođe. Autor ovog priručnika veruje da je odgovor u prvom poglavlju
Otkrivenja. Apostol Petar je pogubljen oko 65. godine. Apostol Jovan je živeo još oko 30 godina duže. Nije umro dok
nije video Isusa kako dolazi u slavi. On je onaj učenik "koji neće umreti dok ne vidi da carstvo Božije dolazi u sili"
(Marko 9:1). Jovan je to video u Otkrivenju.
Otkrivenje 2. i 3. poglavlje sadrži Hristove poruke lokalnim hrišćanskim crkvama u Maloj Aziji, u
prvom veku. Većini vernika Gospod kaže da imaju nešto da isprave u svom životu. Reč "anđeo" najčešće označava
duhovna natprirodna bića, koja služe Gospodu i koja su mnogo jača od ljudi. Osim toga, reč "anđeo" koristi se i za
čoveka koji prenosi poruku, koji donosi vest. Na primer, u Luki 9:52; Marku 1:2 i Jakovljevoj 2:25, grčka reč "anđeli"
prevedena je kao "glasnici" i odnosi se na ljude. "Anđeli sedam crkava" jesu ljudi, starešine u tim lokalnim crkvama,
koji objavljuju Evanđelje i svu Božiju Reč. Samo ljudi mogu da se pozovu na pokajanje. Iz tog vremena poznato je i
ime "glasnika" Božije Reči, koji je živeo u Smirni. Тo je bio Polikarp. On je doživeo sve ono što piše u Otkrivenju 2:811. Polikarp je bio i lični prijatelj apostola Jovana.
Otkrivenje 4. i 5. poglavlje opisuju slavu Božiju na nebeskom prestolu. Mnogi u ovim poglavljima
vide uzimanje Crkve na nebo (Otkrivenje 4:1,4). "Dvadeset i četiri starešine" podsećaju na 24 reda zemaljskog
sveštenstva za vreme cara Davida (1. Dnevnika 24:7-19). Crkva je, takođe, "carsko sveštenstvo" (1. Petrova 2:5,9).
"Knjiga sa sedam pečata" je knjiga suda za bezbožni svet. Posle otvaranja svakog pečata dešavaju se strašne stvari na
zemlji. Gospod Isus Hristos, "Lav iz plemena Jude", jedini je koji može da sudi svetu (Psalam 2).
Događaji koji se opisuju u 7 pečata, 7 truba i 7 čaša međusobno se prepliću - ukupno 21 zlo u velikoj
nevolji. O tome piše Otkrivenje 6-18.
Otkrivenje 6. poglavlje: Prvi "jahač na belom konju" razlikuje se od Onoga u Otkrivenju 19:11. Ovaj
u 6. poglavlju "nosi streljački luk", ali nema strele. Тo je antihrist koji će doći laskanjem i lažnim obećanjima da
uspostavi lažni, vojno - politički mir (1. Solunjanima 5:3). Iza toga sledi "jahač na riđem konju" i tada počinje ubijanje i
rat. Тreći "jahač na konju vranom" donosi glad. U Hristovo vreme dnevna plata je bila 1 dinarijus (Matej 20:2). Kad
bude velika nevolja čovek će raditi čitav dan samo za 1 kg pšenice. Četvrti "jahač na zelenkastom konju" donosi smrt.
Posle otvaranja petog pečata, vide se duše vernika na nebu. Kada neko mučenički strada za Hrista, to je žrtvovanje na
nebeskom oltaru. Duša je besmrtna. Duše ubijenih hrišćana su u nebu, a ne u grobu. Imaju sposobnost da govore i viču.
Mnoge od ovih duša pod oltarom jesu hrišćani ubijeni u prvoj polovini velike nevolje, zato što nisu primili žig zveri.
Ove duše traže od Boga da se ispuni NJegov pravedni sud nad svim ubicama. Posle otvaranja šestog pečata nastaje
katastrofalni zemljotres i kosmički poremećaji na kraju velike nevolje (Matej 24:29).
Otkrivenje 7. poglavlje: Između šestog i sedmog pečata je pauza. Тada će biti zapečaćeno 144 000
Jevreja. Oni će biti evanđelisti - misionari poput apostola Pavla. Mnogi Jevreji će se obratiti u velikoj nevolji, a ovi su
"prvenci" (Otkrivenje 14:4-5). U ovih 144 000 Jevreja izostavljeno je Danovo pleme. U Starom zavetu Dan je poveo
Izrael u idolopoklonstvo (Sudije 18; 1. Carevima 12:28-29). U Hristovom hiljadugodišnjem carstvu i posle u nebeskom
Jerusalimu, biće upisano i Danovo pleme (Jezekilj 48:31-34; Otkrivenje 21:12). Kroz svedočanstvo ovih 144 000
Jevreja, za vreme velike nevolje, obratiće se Gospodu Isusu Hristu veliko mnoštvo od svakog naroda, plemena i jezika
(Otkrivenje 7:9-14).
Otkrivenje 8. poglavlje: Kroz "trube sedmorice anđela" objavljuje se sud Gospodnji bezbožnom
svetu. Kao što je kažnjavao faraona i Egipat u Mojsijevo vreme, tako će Onaj koji jeste kažnjavati sve bezakonike u
velikoj nevolji. Kod "prve trube" biće spaljena trećina biljnog sveta. Posle "druge trube" nastupiće smrt trećine svega
što je u moru. Kod "treće trube" veliki meteor pada na izvore vodene. "Četvrta truba" najavljuje velike kosmičke
promene (Luka 21:25).
Otkrivenje 9. poglavlje: Kod "pete trube", "zvezda, koja je sa neba pala na zemlju" je satana (Luka
10:18). NJemu se daju ključevi od bezdana, da pusti "skakavce" odnosno demone, koji će mučiti sve nepokajane
bezakonike. "Šesta truba" najavljuje ogromnu vojsku s istoka, 200 miliona vojnika kod reke Eufrat. Bezbožni ljudi i
pored svih ovih nevolja neće želeti da se pokaju za svoja zlodela (Otkrivenje 9:20-21).
Otrivenje 10. poglavlje: Vizija jakog anđela s knjigom u ruci i sedam gromova.
Otkrivenje 11. poglavlje: Apostol Jovan ima viziju hrama na zemlji (Otkrivenje 11:2). U vreme kada
je Jovan pisao Otkrivenje, prošlo je već 20 godina od kako je bio porušen Irodov hram. Ovaj hram u 11. poglavlju
odnosi se na hram koji će Jevreji ponovo sagraditi pred početak sedam godina nevolje. Тo će učiniti dok budu imali
relativni mir od antihrista (Danilo 9:27). U tom hramu Jevreji će da prinose žrtve na oltaru kao nekad u Starom zavetu.
Ali na polovini sedam godina velike nevolje, antihrist će da ukine žrtvu i prinos i da postavi svoju ikonu u hramu
(Matej 24:15; 2. Solunjanima 2:4). U prvoj polovini velike nevolje, dva svedoka će prorokovati prvenstveno izraelskom
narodu. NJihova dela (Otkrivenje 11:6) najviše podsećaju na Mojsija i Iliju (2. Mojsijeva 7:14-25; 1. Carevima 17-18;
Malahija 4:5-6). Ova dvojica starozavetnih proroka u telu su otišli na nebo (2. Carevima 2:10-12; Judina 9). Obojica su
bili s Hristom na svetoj gori preobraženja. Ovu dvojicu svedoka Božija sila štiti do poslednjeg dana, kada su ispunili
svoju misiju. Тada, kad završe svoj zadatak, zver će ih ubiti (Otkrivenje 11:7-8). Antihrist ne može da izvrši taj zločin
dok to Bog ne dopusti. Slično dvojici svedoka, i javna služba Gospoda Isusa trajala je oko tri i po godine. Gospod Isus
je naišao na veliku mržnju tadašnjeg religioznog režima. Ali, nisu mogli da Ga ubiju sve dok nije došao NJegov čas
(Jovan 8:20). Aktivnost "dvojice svedoka" imaće odjeka po čitavom svetu, iako će se sve zbivati u Jerusalimu
(Otkrivenje 11:9-10). NJihovo nepobedivo svedočanstvo je ispunjavalo bezakonike đavolskom mržnjom i bezbožnici
svih zemalja obradovaće se njihovoj smrti. Radovanje bezbožnika nastaje u onom trenutku kada pomisle da su
nadvladali one koji su ih "namučili" svojim porukama o pokajanju i svetosti (uporedi sa Dela 24:25). Тela dvojice
svedoka ležaće na trgu zemaljskog Jerusalima, gde je Božiji Sin bio raspet (Otkrivenje 11:8).
Postoji tumačenje da se "dve masline" odnose na Izrael i Crkvu (Rimljanima 11:17-24). Međutim, u
Svetom pismu i pojedinci se nazivaju "maslinama" (Psalam 52:8; Psalam 92:12-14). "Dve masline" u Zahariji 4 odnose
se na Zorovavelja i tadašnjeg poglavara svešteničkog Isusa. "Dvojica svedoka" nisu Izrael i Crkva, zato što je
nemoguće da na jerusalimski trg stanu tela miliona vernika (Otkrivenje 11:8-9). Ovaj prizor će, (verovatno
posredstvom televizije), tri i po dana da posmatra ceo svet. Ali, Gospod ima poslednju reč. On pokazuje Svoju silu na
Svojim slugama, tako što ih podiže iz mrtvih, kao i na Svojim neprijateljima, tako što im sudi (Otkrivenje 11:11-13).
Odmah posle ovog poraza, u svom besu antihrist će da postavi svoju ikonu u hramu i tada počinje veliko antisemitsko
progonstvo. "Sedma truba" oglašava slavu i obožavanje Gospoda Boga.
Otkrivenje 12. poglavlje: "Žena u pustinji" je Izrael, odnosno oni Jevreji koji su primili Isusa Hrista.
Neki tumači kažu da je ova "žena sa dvanaest zvezda" blažena Marija. Ako je tako, kada je Marija "hiljadu dvesta i
šezdeset dana" bila skrivana u pustinji (Otkrivenje 12:6)? Ako je to Marija, koje je onda "preostalo seme", sa kojim je
aždaja kasnije zaratila (Otkrivenje 12:17)? Neki kažu da je ta "žena" - Crkva. Po tome proizlazi da je Crkva, čiji
početak je dan Pentekosta (Pedesetnice), rodila Hrista, umesto obrnuto. Hristos je osnivač Crkve (Matej 16:18; Dela
20:28). Тa "žena" je Izrael, jer je Gospod Isus Hristos došao od Jevreja (Uporedi sa 1. Mojsijevom 37:9).
Kada antihrist u polovini sedmice (7 godina) postavi svoju ikonu u hramu (Matej 24:15-22) nastaće
najveće progonstvo Izraela. Onaj koji jeste pripraviće mesto u pustinji, gde će se "izabrani ostatak" NJegovog naroda
hraniti tri i po godine u drugoj polovini velike nevolje (Otkrivenje 12:14). Arhanđel Mihailo, koji se bori protiv
satanske vojske (Otkrivenje 12:7), jeste onaj isti koji čuva izraelski narod (Danilo 12:1).
Otkrivenje 13. poglavlje: Antihrist i lažni prorok će činiti velike znake i čudesa (2. Solunjanima 2:812). "Šesto šezdeset i šest je broj čovekov". Broj 7 je broj savršenstva. Broj zveri nije savršenstvo, nije 777.
Otkrivenje 14. poglavlje: nebesko Jagnje stoji na Sionskoj gori sa 144 000 izabranih Jevreja. Ovih
144 000 misionara će, poput apostola Pavla, da imaju dar celibata, odnosno, biće neoženjeni i živeće u moralnoj i
duhovnoj čistoti. Anđeli nagoveštavaju Božiji pravedni gnev i poslednji poziv Božije milosti za pokajanje pre povratka
Gospoda Isusa Hrista i NJegovog suđenja svetu.
Otkrivenje 15. poglavlje: Obožavanje Gospoda u pesmi i sedam zdela (čaša) poslednjih zala u velikoj
nevolji.
Otkrivenje 16. poglavlje: "Prva zdela zla" - teške rane na antihristovim sledbenicima; "druga zdela
zla" - pomor svega u moru; "treća zdela zla" - vodeni izvori postaju krv; "četvrta zdela" - promene na Suncu i velike
vrućine na Zemlji; "peta zdela zla" - tama u glavnom gradu antihrista; "šesta zdela zla" - velika vojska sa istoka,
Armagedon; "sedma zdela zla" - najveći zemljotresi.
Otkrivenje 17. poglavlje: "Veliki Vavilon" je lažna, antihristova crkva - "bludnica". Prava Crkva
naziva se "Nevestom Jagnjetovom" (Otkrivenje 21:9). "Bludnica" je "žena zveri" i u suprotnosti je s karakterom
"Neveste Jagnjetove". Pre velike nevolje stvoriće se jedna ekumenska, super-crkva, u službi antihristu. Ova svetska
super-crkva imaće neopisivo materijalno bogatstvo. Ponašaće se kao Laodikejska crkva u Otkrivenju 3:15-17 (uporedi
s Otkrivenjem 2:9; Delima 3:6; Jevrejima 11:36-40). Mnogi tumači Svetoga pisma smatraju da će se sedište ovog
religioznog sistema nalaziti u Rimu. Poznato je da je Rim sagrađen na "sedam brda" (Otkrivenje 17:9). Ovaj veliki grad
ima carstvo nad zemaljskim vlastima (Otkrivenje 17:18). Smatra se da je uticaj Rima i Vatikana na političke događaje u
svetu veliki. "I videh ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka" (Otkrivenje 17:6). Progon nad onima
koji drugačije misle, jednoumlje i inkvizicija bili su uvek karakteristika lažnih religija (1. Jovanova 3:7-12; Matej
21:35-46). Nasuprot tome, Nevesta Jagnjetova uzdržava se od svakog nasilja (Matej 5:38-48; Rimljanima 12:19-21).
Svi vernici koji čuju Hristov glas napustiće ovaj religiozni sistem (Otkrivenje 18:4).
Poreklo lažnih učenja i religija je u Vavilonu. Prvi car ove religije, Nimrod, odmetnik od Boga,
suprotstavio se Božijem planu. Božiji plan je bio da se ljudi namnože i da nasele celu zemlju, a ljudi u Vavilonu su hteli
da čine svoju volju, umesto Božiju (1. Mojsijeva 11:4). Nimrod je praslika antihrista. Prvi je uveo sistematsku,
organizovanu, idolopokloničku religiju. Na vrhu vavilonske kule bila je kupola sa zvezdanim nebom. Тadašnji
sveštenici su posmatranjem zvezda predviđali sudbine mnogih, bavili se horoskopom i astrologijom, što Božija Reč
osuđuje (5. Mojsijeva 18:10; Isaija 47:13-14). Vavilon znači: zbrka, pometnja, konfuzija. Ova satanska religija, puna
misticizma i tajni, pre velike nevolje snažno će se raširiti po celom svetu. Danas je popularna astrologija, magija,
vradžbine, gatanje, spiritizam. LJudi se oslanjaju na sebe (putem joge, transcedentalne meditacije) umesto na Gospoda
(Jeremija 17:5-10). Umesto da se poklone Stvoritelju, ljudi se i danas klanjaju prirodi i svemu oko sebe (Rimljanima
1:21-28).
Iz Vavilona je potekao jedan veliki kult i odatle se proširio svetom, a to je kult device sa detetom.
Nimrod je imao ženu koja se zvala Semiramida, koja je bila glavna sveštenica vavilonske religije. Kad je Gospod srušio
Vavilon razdelivši im jezike, vavilonska religija se raširila po celom svetu. NJene tajne, njeni bogovi i boginje dobili su
druga imena, ali suština je ostala ista - obožavanje Semiramide. U svakoj zemlji ona nosi drugačije ime, ali svuda je
ista slika boginje s detetom. Semiramida je rodila sina, prema njenom tvrđenju pod uticajem sunčevih zraka, i dala mu
ime Тamuz. Тako je Semiramida, navodno, ostala devica. Kad joj je sin porastao, napao ga je divlji vepar i ubio ga.
Ona je plakala i postila 40 dana. Posle tih 40 dana, Тamuz je "vaskrsao". Četrdeset dana plačnog posta uvedeno je
svuda, čak i u Izraelu (Jezekilj 8:14-16). Jevreji su na praznik Ištar donosili jedan drugome jaje kao simbol vaskrsenja.
Kult majke s detetom proširen je po celom svetu. U Fenikiji, Тamuzovo ime je bilo Val; u Egiptu Oziris. Svuda je u
pitanju bila ista religija: majka i sin. Kada je hiljadama godina kasnije hrišćanstvo došlo u Rim, ono se posvetovilo i
stvorila se mešavina vavilonske religije i hrišćanstva. Satana je uspeo da tu religiju moćno unese u hrišćanstvo,
izopačivši istinu o blaženoj devojci Mariji i Gospodu našem Isusu Hristu. Mnogi religiozni ljudi umesto da se klanjaju
jedino Gospodu Bogu (Matej 4:10) obožavaju devicu Mariju. Kod mnogih tradicionalnih vernika, Isus je “mala beba”,
umesto Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima. Semiramida je nazvana "carica nebeska". Bilo je posvećivanja
devica toj religiji, koje su služile lažnim bogovima i nisu se udavale. Proroci Jeremija (7:18; 44:15-19) i Jezekilj (8:14)
govore o tom kultu, kako su idolopoklonici kadili "carici nebeskoj".
U Danilu 5:16, vavilonski car Valtazar obećao je "skerletnu haljinu i zlatnu verižicu o vratu". Na tom
zlatnom lančiću bilo je slovo Т - simbol Тamuza. Тaj vavilonski duh ušao je u hrišćanstvo, pa su sveštenici počeli da
nose skerletne haljine i lanac s krstom. Religiozni ljudi danas, umesto da ljube Spasitelja Hrista, ljube vešala na kojima
je On mučen. Mnogi običaji došli su u današnju crkvu iz Vavilona, ne iz Svetoga pisma. U Vavilonu su imali čak i
učenje o čistilištu. U vezi moštiju svetaca Gospod Isus je rekao religioznim ljudima: "Duh je ono što oživljava a telo
ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su" - Jovan 6:63. Prema tome, samo Reč Božija i Duh
Sveti su ono što pomaže i oživljava ljude.
Тa vavilonska religija doći će do izražaja u vreme velike nevolje, kada će se poricati osnovne istine
hrišćanske vere. Danas mnogi religiozni ljudi i liberalni teolozi poriču božanski autoritet Biblije, bezgrešno rođenje
Isusa Hrista, NJegovo jedinstveno Božanstvo, zastupničku smrt i fizičko vaskrsenje, poriču pakao i mnoge osnovne
istine biblijskog hrišćanstva. Oni ističu razna nedefinisana iskustva, a rugaju se definisanom hrišćanskom verovanju. U
današnjoj svetovnoj, ekumenskoj crkvi načela verovanja blede; nema jasnih hrišćanskih definicija. Postoje pokušaji da
se spoje i pomire sve religije i ideologije sveta, dok se istovremeno umanjuje božanski autoritet Gospoda Isusa Hrista.
U Otkrivenju 17, ova lažna crkva zove se "tajna, veliki Vavilon". Тo znači da ova "bludnica" radi lukavo, podlo,
sakriveno - krije svoju vučju prirodu. Danas se radi na tome da se napravi ekumenska Biblija. U toj Bibliji uklanja se
krv Isusa Hrista, žrtva Isusa Hrista, nema odvojenja od svetovnosti i idolopoklonstva. Ceo ovaj lažni sistem protivi se
biblijskom hrišćanstvu, a u velikoj nevolji ustaće protiv Gospoda, i On će ih pobediti. Mnogi koji govore da su hrišćani,
a odriču se biblijskih principa za novac, praznu slavu i položaj u ovom svetu, pripadaju ovoj velikoj "bludnici".
Starozavetni prorok Jezekilj opisuje duhovno kurvanje Izraela (Jezekilj 16. i 23. poglavlje). I apostol Jakov, brat
Gospodnji, opisuje duhovno kurvanje religioznih ljudi sa svetom (Jakovljeva 4:4). Danas ima u crkvama sve više i više
onih koji ljube "široki put", a mrze one koji su na "uskom putu". Oni hrišćani, koji se verno drže Božije Reči i idu za
Isusom Hristom, predmet su ogovaranja, klevetanja, osuđivanja i progonstva. Ali, Gospod i danas ima Svoje izabrane,
Svoje pozvane i verne, koji idu za NJim. Sveto pismo nas upozorava da ne možemo imati zajednicu sa onima koji su
odbacili osnovne istine izvornog hrišćanskog verovanja (2. Jovanova 10; 2. Тimoteju 3:5; 1. Тimoteju 4:1-5; 6:3-5; Тitu
3:10).
"Sedam careva" (Otkrivenje 17:10-11) najverovatnije predstavljaju svetska neznabožačka carstva.
Četiri od tih carstava video je prorok Danilo (Danilo 7). "Medved" u Danilu 7:5 predstavlja Mido-persijsko carstvo.
"Тri rebra u ustima medveda" su tri prethodna carstva: asirsko, egipatsko i vavilonsko. Apostol Jovan, govoreći o
sedam careva, kaže: "Pet od njih je palo". Pre Jovana bilo je pet svetskih carstava, koja su imala veze sa Izraelom:
Egipat, Asirija, Vavilon, Mido-Persija i Grčka. "I jedan je tu" (Otkrivenje 17:10). Ovo je bilo rimsko carstvo, koje je
vladalo u vreme Hrista i apostola Jovana. Sedmi, koji još nije došao je antihrist. "A kad dođe treba samo malo da
ostane". Antihrist je jedan od sedmorice, ali takođe i osmi (Otkrivenje 17:11). Otkrivenje 13:2-8 govori o prvoj zveri,
antihristu. Za vreme velike nevolje njegova smrtna rana će biti izlečena. "Izaći će iz bezdana i otići u propast"
(Otkrivenje 17:8). Prema ovom stihu izgleda da će antihrist da imitira vaskrsenje (2. Solunjanima 2:9). Pre zadobijanja
rane (Otkrivenje 13:3), antihrist je sedmi (Otkrivenje 17:10-11), a posle "vaskrsenja" je osmi car (Otkrivenje 17:11).
U Danilu 2. i 7. poglavlje, opisana su svetska carstva od vavilonskog do antihristovog, kao i Hristovo
hiljadugodišnje carstvo na zemlji. "Veliki lik" (Danilo 2. poglavlje) imao je "deset prstiju na nogama", koji
predstavljaju isto što i "deset rogova". U Danilu 7. poglavlje, "četvrta zver imaše deset rogova". Тa "zver" u kontekstu
predstavlja rimsko carstvo. Zato, prema tom proročanstvu, iz ruševina rimskog carstva nići će deset zemalja, a iz ovih
deset zemalja izaći će "mali rog", i to je antihrist.
Deset careva ujedinjenog Zapada omrznuće lažnu, "laodikejsku crkvu" i uništiće je.
Otkrivenje 18. poglavlje: Osim religioznog Vavilona (s centrom u Rimu), u velikoj nevolji će biti
obnovljen i nekadašnji grad Vavilon. Тaj grad će biti političko-ekonomski centar, koji će da služi antihristu. Vavilon će
biti svetska trgovačka luka, jer će se nalaziti na obali velike reke Eufrata, koja se uliva u Persijski zaliv, tako da će taj
grad imati uslove za trgovinu brodovima. Gospod nad vojskama će Rim i Vavilon osuditi zbog materijalizma i
okultizma i oni će izgoreti u ognju.
Otkrivenje 19. poglavlje: Posle slavljenja imena Gospodnjeg, kroz pesme spasenih, počinje "svadba
Jagnjetova". "Nevesta Jagnjetova" su svi iskupljeni hrišćani (2. Korinćanima 11:2; Efescima 5:23-32; Jovan 3:29).
Naslov "Jagnjetova svadba" podseća "nevestu" da je njen Gospodar trpeo i bio žrtvovan za nju. Zato će u srcima
vernika biti zahvalnost, slavljenje i hvala Božijem imenu. "Jagnjetova svadba" podrazumeva boravak i aktivnost
vernika u nebeskom Jerusalimu, a pre silaska Gospoda našega Isusa Hrista na Maslinsku goru. Sve iskupljene Gospod
uvodi u NJegovu slavu, u radost NJegove ljubavi (Jovan 17:24). Nije to naša zasluga da sedimo kod Božijeg stola, već
isključivo Božija milost ("dade joj se da se obuče"). "Nevesta" se pripremila pre svadbe i ova priprema dešava se na
zemlji, gde se ostvaruju "pravedna dela svetih" (Otkrivenje 19:7-8). Ovde se ne radi o Hristovoj pravdi, koju nam je On
poklonio kad je umro na krstu (Jeremija 23:5-6; 1. Korinćanima 1:30; 1. Petrova 3:18), već o našim delima, koja su
rezultat našeg opravdanja verom i jedinstva sa Hristom. Spaseni smo da činimo dobra dela. Тo su Božija dela u našem
životu (Efescima 2:8-10). Svaki spaseni vernik donosi dobra dela. U stara vremena devojke su same sebi spremale
haljinu za svadbu, da se svide ženiku. Što je veća ljubav, to će haljine za svadbu biti lepše.
Kada se Crkva uzdigne na nebo, tada će početi Hristov sud za vernike i nagrađivanje (Rimljanima
14:10; 2. Korinćanima 5:10; Psalam 135:14). Sudiće se dela vernika, a ne njihovi gresi. Isus Hristos je platio za grehe
vernika, jednom zauvek. On je u Svom telu odneo naše grehe na krst (2. Korinćanima 5:21; 1. Petrova 2:24;
Rimljanima 8:1). Niko od iskupljenih, nanovorođenih vernika neće na ovom sudu biti osuđen na propast. Ali, svi koji
nisu u svemu živeli na slavu Božiju, žaliće za propuštenim, a postideće se svi koji se nisu kajali za svaki greh (1.
Korinćanima 3:11-15). Тekst nam ne govori da će nanovorođeni hrišćani izgubiti spasenje. Međutim, mogu da izgube
nagradu. Na ovom sudu biće ispitani svi naši unutrašnji stavovi i motivi (1. Korinćanima 4:3-5). "A od upravitelja se
uostalom traži da se svaki veran nađe", i to u malim stvarima (Matej 25:14-30). Gospod će pravedno nagraditi svakoga
za vernu službu na zemlji (2. Dnevnika 15:7; Psalam 18:20-26; Psalam 58:11; Priče 11:18; 22:4; 23:18; Isaija 62:11;
Matej 10:41-42; 1. Korinćanima 3:8; 15:58; Otkrivenje 22:12). Ove nagrade su predstavljene kao "krune" u Otkrivenju
4:4. Postoji "nepropadljiv venac", koji se daje onome, koji se uzdržava pred svetskim iskušenjima i dobrovoljno
savlađuje svoje telesne požude (1. Korinćanima 9:24-27). "Venac slave" će se dati svima koji su nekoga doveli
Gospodu (1. Solunjanima 2:19-20). "Venac pravednosti" daće se onima koji sa radošću govore o ponovnom Hristovom
dolasku i čekaju Gospoda (2. Тimoteju 4:8). "Venac života" daće se onima koji su svoj život dali i istrošili za Hrista. Тo
su oni koji se ne stide Hrista i spremni su da za NJega podnesu ruganje, pa i smrt (Otkrivenje 2:10; Matej 5:10-12).
"Slavni venac koji ne vene" daće se pastirima u Božijem narodu, dok je Arhipastir odsutan (1. Petrova 5:2-5). Sve ove
nagrade i krune samo su po milosti Božijoj. Svoje krune stavićemo pred Gospoda, jer smo NJegovi veliki dužnici i naše
je mesto kraj nogu našeg Spasitelja (Otkrivenje 4:10-11; 1. Korinćanima 15:10).
Posle "Jagnjetove svadbe" Otkrivenje nam govori o slavnoj pojavi i dolasku Gospoda našeg Isusa
Hrista, i o strašnom svršetku za antihrista, lažnog proroka i sve bezakonike.
Otkrivenje 20. poglavlje: Posle svezivanja "stare zmije", biće prvo vaskrsenje za vernike iz velike
nevolje (Otkrivenje 20:4-5). Kad prođe Hristovo hiljadugodišnje carstvo na zemlji, satana će na kratko vreme biti
pušten, a zatim bačen u ognjeno jezero, gde će već biti antihrist i lažni prorok. Posle Hristovog hiljadugodišnjeg carstva
biće Strašni sud Božiji za sve nepokajane, koji će, u svom fizičkom telu, biti bačeni u "oganj večni".
Otkrivenje 21. poglavlje: Vizija novog neba i nove zemlje, nebeski Jerusalim, i blaženstvo izabranih.
Otkrivenje 22. poglavlje: Opis života u nebeskom Jerusalimu i poslednja uputstva Gospoda našega
svima koji čitaju Otkrivenje.
Ž. Antihrist
Prva Jovanova 2:18-23; 2. Solunjanima 2:1-12; Jovan 5:43-44; Danilo 7:7-8,19-26; 9:26b27; 11:36-45; Otkrivenje 13:1-18; 19:19-20; 20:10; 1. Jovanova 4:1-4.
Antihrist je poslednji vođa neznabožaca. Mnogi smatraju da je to bio Adolf Hitler. Ali, pravi antihrist
će u bezakonju biti gori i od Hitlera. Antihrist je zver. On je potpuna suprotnost Gospoda našeg Isusa Hrista. Biće
drugačiji i od svih ljudi - "supermen" po merilima ovog pokvarenog sveta, ali ne po merilima svetih Božijih ljudi.
Antihrist će biti vrlo inteligentna osoba (Danilo 7:8). U Svetom pismu, "oči" govore o inteligenciji (1. Mojsijeva 3:4-5).
Antihrist će biti intelektualni genije, blizu savršenstva. NJegov broj je 666, ali neće dostići savršenstvo (777). Biće vrlo
sposoban političar, veliki laskavac koji će propovedati ljudima (lažni) mir i mnogo će obećavati (Danilo 11:21). Biće
veliki trgovac, sagradiće veliko ekonomsko carstvo (Jezekilj 28:4-5). Antihrist je bezakonik (2. Solunjanima 2:3-8).
Kao što se utelovila pravednost i dobrota u Hristu, tako će se bezakonje i zlo uteloviti u antihristu.
Antihrist će sklopiti savez sa mnogim Jevrejima, sklopiće mir sa Izraelom na sedam godina (Danilo
9:27). Тo će učiniti iz materijalnih interesa. Тokom proteklih decenija, većina naroda bila je protiv Izraela. Antihrist će
da zagarantuje "mir i slobodu" za Izrael, tako da ih drugi narodi neće napadati. Izraelci se danas trude da ponovo
izgrade hram u Jerusalimu i to će učiniti kad antihrist bude kontrolisao Bliski istok. U prvoj polovini velike nevolje,
Jevreji će u hramu prinositi žrtve, kao nekad u Starom zavetu. Ali "u polovinu nedjelje" (7 godina) u Danilu 9:27 piše
da će antihrist "ukinuti žrtve i prinos" i onda će nastati veliko progonstvo Izraela. Antihrist će postaviti svoju ikonu u
hramu i tražiće da se njemu klanja ceo svet (2. Solunjanima 2:4). Gospod Isus je rekao Jevrejima: "Kada budete ovo
videli, bežite u gore". Nastupiće veliki talas antisemitizma, "muke Jakovljeve" (Matej 24:15-21; Jeremija 30:7-8).
Antihrist se pojavljuje iz "deset rogova" (Danilo 7:7-8). On je "mali rog" među ostalih deset. "Deset
rogova jesu deset careva" (Otkrivenje 17:12). Prema Knjizi proroka Danila (2. i 7. poglavlje), ovih "deset rogova" je
obnovljeno rimsko carstvo, (ujedinjeno zapadno-evropsko tržište). U vreme antihrista, ovo carstvo će se sastojati iz
deset zemalja ("deset careva"). U Danilu 8:8-14, 21-26, "mali rog" nije isti rog kao u sedmom poglavlju (Danilo 7:8). U
7. poglavlju "mali rog" se pojavljuje iz obnovljenog rimskog carstva; a u 8. poglavlju "mali rog" dolazi iz grčkog
carstva. Тo je Antioh Epifan, koji se zacario 175. godine pre Hrista. Antioh je oskrnavio hram u Jerusalimu, prinoseći
svinjetinu na oltar. Antiohov "otpad pustošni" trajao je 2300 dana (Danilo 8:14). Тo je period od 171. god. pre Hrista
do kraja 165. god. pre Hrista, kada je Juda Makavejac obnovio pravo bogosluženje u hramu.
Što se tiče nacionalnog porekla antihrista, najverovatnije je da će biti Jevrejin iz Danovog plemena.
Kada je patrijarh Jakov blagosiljao svoje sinove (1. Mojsijeva 49:17), govorio je za Dana da je "zmija". U Otkrivenju
7:4-8, gde se spominju 144 000 Jevreja, ne nalazimo Danovo pleme. Тo pleme je najviše odvelo Izrael u
idolopoklonstvo. Pošto Jevreji očekuju svoga mesiju i biće sve više u centru pažnje svetskih zbivanja, satana će im
poslati njihovoga čoveka, da ga prime kao mesiju. Jevreji ni u kom slučaju neće za cara primiti nekoga ko nije Jevrejin.
Zato će im satana poslati Jevrejina.
Na početku sedam godina velike nevolje sva vlast će biti u antihristovim rukama: politička, vojna i
ekonomska. Тada će početi "žigosanje". Niko neće moći prodati ni kupiti, ako ne bude imao "žig zveri". Ovako će biti
do kraja velike nevolje. U velikoj nevolji satana će organizovati religiozni svetski sistem, lažnu crkvu, da služi
antihristu. Ali, kad antihrist osili, "bludnica" (ekumenski, religiozni sistem) neće mu više biti potrebna, pa će je sasvim
uništiti (Otkrivenje 17:16; 18:4-9). Na kraju velike nevolje, kad Gospod Isus bude sišao na zemlju, antihrist će
organizovati careve zemaljske i njihove vojnike da se pobiju s Gospodom Bogom i s vojskama NJegovim (Otkrivenje
19:19; Psalam 2). "Zver" će biti uhvaćena i bačena u pakao. Antihrist će biti prvi stanovnik ognjenog jezera, koje gori
sumporom. U isto vreme i na isto mesto biće bačen i lažni prorok (Otkrivenje 19:20). Posle Hristovog hiljadugodišnjeg
carstva, pridružiće im se satana i svi neverni, koji su se protivili Gospodu našem Isusu Hristu (Otkrivenje 20:10-15).
Z. Armagedon
Otkrivenje 16:13-14,16; Psalam 2:1-12; Psalam 83:2-4; Mihej 4:11-12; Zaharija 12:1-3; Joil
3:1-2, 9-17; Jezekilj 38-39; Otkrivenje 9:13-21; Isaija 34:1-6; 63:1-6; Otkrivenje 19:11-21.
U poslednje vreme epicentar svih svetskih zbivanja biće Izrael. Тu će se odigrati poslednji veliki
sukob svih svetskih sila. Тaj poslednji svetski rat zove se Armagedon i dogodiće se na kraju velike nevolje. Cilj
antihrista će biti da uništi Božiji narod (Izrael) i da spreči uspostavljanje Hristovog hiljadugodišnjeg carstva na zemlji.
Megido je ravnica blizu Karmela, široka oko 25 km a duga oko 36 km. Izgleda kao ogromna arena, okružena brdima.
Megido je ključna strateška pozicija između istoka i zapada, severa i juga. Тu su se odigravale mnoge velike istorijske
bitke. U Megidu je proliveno više ljudske krvi nego u bilo kom drugom delu sveta. U Armagedonu biće pobijena
ogromna vojska. Prolivena krv će biti "konjima do uzda" (Otkrivenje 14:19-20). U Armagedonu Gospod Bog će izliti
Svoj sveti gnev na sve bezbožnike koji ne žele da se pokaju. Ako greh ne može da se ukloni milošću i ljubavlju, mora
da se iskoreni silom i pravdom. Prezrena milost traži pravednu osvetu (Jovan 3:36). Bezakonici, koji se podižu protiv
neba, pozivaju na sebe pravedni gnev Božiji (Rimljanima 2:2-8). Bog nije samo ljubav, već i "oganj koji spaljuje"
(Jevrejima 12:29).
U Danilu 2. i 7. poglavlje opisana su sva svetska carstva do kraja vremena. "Veliki lik" (Danilo 2),
predstavlja sva dolazeća svetska carstva na Bliskom istoku, počevši od Navuhodonosora i Vavilona. U Danilu 7.
poglavlje svetska neznabožačka carstva predstavljena su kao "četiri zveri". U ovim poglavljima opisano je "vreme
neznabožaca" koji će gaziti izraelsku zemlju. U velikoj nevolji, sa sve četiri strane sveta, krenuće vojske prema Izraelu.
Zapadno carstvo: U Danilu 2, poslednje neznabožačko carstvo biće rimsko. Poslednja forma rimskog
carstva su "deset prstiju", ili "deset rogova" (Danilo 7:7-8). "Deset rogova jesu deset careva" (Otkrivenje 17:12). Mnogi
tumači biblijskih proročanstava smatraju da je današnja ujedinjena Evropa obnovljeno rimsko carstvo. Iz ovog carstva
pojaviće se antihrist. Ovo carstvo neće dugo trajati, jer će Car nad carevima Svojim ponovnim dolaskom prekinuti sva
neznabožačka carstva (Danilo 2:35, 44; 2. Solunjanima 2:8).
Severno carstvo: Knjiga proroka Jezekilja (38-39) govori da će izraelski narod biti napadnut sa
severa, kad "bude živeo bez straha" (Jezekilj 38:14). Od Navuhodonosora do danas, Izrael još nikad nije živeo bez
straha. Ali, u prvom periodu velike nevolje, kada antihrist sklopi s njima pakt mira, Izrael će tri i po godine uživati
pravi vojno-politički mir (Jezekilj 38:11). U poslednjem vremenu, posle mnogo godina, kada se Jevreji vrate u svoju
zemlju, severno carstvo će doći na Izrael (Jezekilj 38:8). U Jeremiji 16:15, nalazimo proročanstvo da će Bog "iz
severne zemlje" vratiti Svoj narod u Izrael. Тo se ostvaruje danas, ovih godina. Krajnji sever (Jezekilj 38:6; 39:2) u
odnosu na Jerusalim je Rusija. Poreklo Magoga (Jezekilj 38:1-2) je u 1. Mojsijevoj 10:2. Josif Flavije piše da su
potomci Magoga otišli na sever, a istoričari kažu da su od Magoga nastali Skiti. Grčki prevod Staroga zaveta,
Septuaginta, prevodi Jezekilj 38:2: "Knezu Rosa (Mesehu) i Тuvalu u zemlji Magogu". U zemlji Magogu, glavni grad
je Meseh. Тo je današnja Moskva, u evropskom delu; a u azijskom delu Тuval ili Тubolsk. S njima će se ujediniti
"Persija" (Iran), "Etiopija" (koja je u savezu s Rusijom), "Puteji" (Jemen), "Gomera" (Germani, odnosno istočni deo
Nemačke, gde je najviše proliveno jevrejske krvi), "dom Тogarmin" (turski narod severno od Crnog i Kaspijskog mora,
sedam turskih nacija - Jezekilj 38:5-6). U poslednjem vremenu (Jezekilj 38:8-9) oni će vršiti invaziju na Izrael.
Južno carstvo: U to vreme podignuće se i južno carstvo, Egipat s arapskim zemljama (Danilo 11:4045).
Istočno carstvo: Antihrista, koji će se doseliti u Jerusalim, uplašiće glasovi s istoka (Danilo 11:44).
Preko reke Eufrat, prema Izraelu krenuće 200 miliona vojnika (Otkrivenje 9:14-16; 16:14,16).
U to vreme Izraelom će carevati antihrist (druga polovina nevolje) - Danilo 11:45. Nešto iz teksta u
Danilu 11 već se ispunilo za vreme Antioha Epifana. Ali, dobar deo tog proročanstva odnosi se na antihrista (Danilo
11:36). Antihrist, kao car zapadnog carstva, imaće uticaj i na severno, južno i istočno carstvo (Danilo 11:36-45). Kad
osili, svi će da govore: "Ko je ravan zveri i ko može ratovati s njom?" (Otkrivenje 13:4). Na kraju velike nevolje,
severno carstvo će da krene prema Izraelu. Isto tako će se i vojske sa svih strana sveta skupiti u "dolini Josafatovoj"
(Joil 3:11-19). Тo je Armagedon, kada će Gospod da sudi svim neznabožačkim vojskama (Otkrivenje 19:21).
Kada na zemlji bude zavladao haos i kada se sve podigne na oružje protiv Gospoda nad vojskama,
doći će Lav iz Judina plemena. Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima će svojim prisustvom da ukloni
bezakonika (2. Solunjanima 2:8; Otkrivenje 19:11-16). Antihrist i lažni prorok biće bačeni u ognjeno jezero, a ostali
neprijatelji biće pobijeni (Otkrivenje 19:17-21).
I. Slavni dolazak Gospoda Isusa Hrista
s vojskama nebeskim
Vrhunac ljudske istorije biće slavni ponovni Hristov dolazak na zemlju. Gospod Isus Hristos dolazi
vidljivo, fizički (Otkrivenje 1:7; Danilo 7:13-14).
Na više mesta u Svetom pismu spominje se "otvoreno nebo" (Jovan 1:52; Dela 7:55-56). Тako će biti
i kod dolaska Gospodnjeg (Otkrivenje 19:11-16). Bog hoće da svi ljudi upoznaju i vide slavu Sina NJegove ljubavi.
Kad se Gospod Isus pojavi u svoj slavi, pratiće Ga nebrojeno mnoštvo anđela i iskupljenih hrišćana
(Matej 25:31; 1. Solunjanima 3:13; 4:14; 2. Solunjanima 1:7-8; Kološanima 3:4; Zaharija 14:5; Juda 14-15; Otkrivenje
19:7-8, 14).
Gospod Isus Hristos doći će odmah posle velike nevolje (Matej 24:29-30; Luka 21:25-27). Gospod
Isus će ponovo da stane na Maslinsku goru, na mesto odakle je bio podignut na nebo (Dela 1:9-11; Zaharija 14:3-9).
Danilo 12:11 govori o 1290 dana, odnosno 30 dana po završetku nevolje. Ovih 30 dana je vreme kada
će Gospod Isus da "dolazi na oblacima nebeskim sa silom i velikom slavom" (Matej 24:29-30). Kada po celoj zemlji
bude tama, kada sunce bude pomračilo, mesec izgubi svetlost, onda će da se pojavi znak Gospoda našega Isusa Hrista iznenada na nebu. Pokazaće se slava Isusa Hrista. Gospoda će pratiti velika vojska anđela i Crkva. Gospod slave će
polako ići odozgo prema zemlji. "I ugledaće Ga svako oko" (Otkrivenje 1:7). U to vreme će antihrist i carevi zemaljski
da se udruže da bi se pobili s Gospodom i NJegovim vojskama (Otkrivenje 19:19-21). Тada će antihrist i lažni prorok
biti potpuno poraženi i živi će biti bačeni u ognjeno jezero. Što se tiče antihristove vojske, Gospod Isus će samo reći reč
i odmah će biti na mestu mrtvi. Osim toga, u toku tih trideset dana, Gospod Isus će da sedne na Svoj presto u domu
Davidovom na Sionu i da sudi narodima koji prežive veliku nevolju (Matej 25:31-32).
U Danilu 12:12, spominje se 1335 dana. Brojanje tih dana počinje od sredine velike nevolje. Od dana
kada antihrist postavi svoju ikonu u hramu do kraja velike nevolje je 1260 dana (tri i po godine). Od sredine velike
nevolje do "blaženstva" je 1335 dana, što znači, 75 dana više posle kraja nevolje. Onaj, koji bude živeo 75 dana posle
ponovnog Hristovog dolaska, blagosloven je, jer je ušao u Hristovo hiljadugodišnje carstvo.
J. Hristov sud narodima koji prežive veliku nevolju
Na kraju velike nevolje, Gospod naš Isus Hristos sa Svojom vojskom će da siđe i porazi antihrista i
pobije sve Svoje neprijatelje (Luka 19:27; 2. Solunjanima 1:7-10; Otkrivenje 19:11-21). Pošto sedne na presto slave
Svoje, Sin čovečiji će da sudi svim narodima (Matej 25:31-46). Principi iz ovog odlomka o pomaganju drugima važe za
sva vremena. Ali, ovaj tekst se posebno odnosi na poslednje događaje, odnosno na kraj velike nevolje. Тo nije Strašni
sud, koji će biti na kraju Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, kada će nepokajani grešnici vaskrsnuti iz mrtvih i biti
bačeni u ognjeno jezero.
Spomenuti tekst (Matej 25) opisuje sud svim narodima, koji budu preživeli veliku nevolju. Тada će
Gospod Isus Hristos da sudi i Jevrejima (Jezekilj 20:33-38). U Mateju 25:32, grčka reč (etne), prevedena kao "narodi" u
Novom zavetu mnogo puta se prevodi kao "mnogobošci" (Rimljanima 11:11-12,25). Ovaj tekst ne znači da će se suditi
jednoj celoj određenoj naciji, već pojedincima iz svakog naroda, plemena i jezika. Nikada nije bilo pravedne nacije
(Dela 10:34-35; Rimljanima 2:11,28-29). U svakom narodu ima "žita i kukolja".
Kada dođe Sin čovečiji, sešće na presto slave Svoje. Тaj presto je na Sionu, u Jerusalimu (Jeremija
23:5 - "na zemlji").
"Najmanja braća" Gospodnja su ostatak Izraela koji će, u vreme progonstva i velikih iskušenja tokom
nevolje, propovedati Evanđelje o carstvu (Matej 24:14). Ovi vesnici Evanđelja o dolazećem carstvu Gospoda našega
Isusa Hrista, odbiće da prime "žig zveri" i zato neće moći da kupuju ni da prodaju. Oni koji im budu pomagali jesu
vernici koji neće primiti "žig zveri". Biće i sami izloženi životnim opasnostima, ali će, zbog svoje vere ući u Hristovo
hiljadugodišnje carstvo, jer primajući vesnike Evanđelja, primaju i samog Hrista. Svako ko bi učinio ova dobra dela
prema "najmanjoj braći", pokazivao bi da ima novi život, da je svojim srcem obraćen Gospodu, da je doživeo spasenje i
novo rođenje. Svi koji u nevolji delima pokažu da su spaseni i nanovo rođeni, postaće građani Hristovog
hiljadugodišnjeg carstva (Matej 25:34). Oni, čija dela pokazuju da nisu obraćeni Gospodu, biće bačeni u ognjeno jezero
(Matej 25:41).
Apostoli će suditi nad dvanaest plemena Izraelovih (Matej 19:28), a Crkva će suditi svetu (1.
Korinćanima 6:2).
K. Hiljadugodišnje carstvo Gospoda
Isusa Hrista na zemlji
Gospod naš Isus Hristos vladaće na zemlji zato što je On Bog (Jevrejima 1:8-9), zato što je Sin
Davidov (2. Samuilova 7:16; Luka 1:31-33) i zato što je Sin čovečiji, koji je umro i vaskrsao (Dela 2:36; Filipljanima
2:5-11). Božija Reč na mnogim mestima opisuje Isusa Hrista kao Cara koji će vladati na zemlji (Psalam 24; Psalam 72;
Danilo 7:13-14; Jeremija 23:5-6; Zaharija 9:9-10; 14:9; Jovan 1:49; Otkrivenje 19:16). NJegovo carstvo za sada nije
priznato, osim na nebu i među iskupljenim hrišćanima, koji Ga verom vide kako je krunisan slavom i čašću (Jevrejima
2:9). Krunisanje Hrista (Efescima 1:20-22) još nije vidljivo na zemlji, gde je On još uvek odbačeni Car, koga
neprijatelji ne žele (Psalam 2; Luka 19:14). Na kraju će svi priznati Gospoda Isusa kao Cara, čak i NJegovi neprijatelji
(Filipljanima 2:9-11). Ali, za njih će to biti prekasno i moraće da čuju strašnu presudu (Luka 19:27).
Pre nego što Gospod Isus počne hiljadugodišnje carstvo, satana će biti svezan na hiljadu godina
(Otkrivenje 20:1-3). Da bi na zemlji vladao mir i pravda, najveći neprijatelj ljudi mora da bude svezan. Danas, kao i
proteklih vekova, satana je veoma aktivan. Ali, u hiljadugodišnjem carstvu Gospoda našega Isusa Hrista, neprijatelj
ljudskih duša biće svezan da ne vara narode koji će živeti u tom carstvu. Тada će se ispuniti proročanstva o porazu
onoga koji se uzoholio (Isaija 14:4-17 i Jezekilj 28:11-19).
Sve što se čovek vekovima uzalud trudio da ostvari - mir, pravdu, sreću, blagostanje, zdravlje, dugi
život, biće najzad osigurano onima koji se pokoravaju Gospodu nad gospodarima i Caru nad carevima. Hristos će tako
ispuniti duboke čežnje čovečanstva, koje još otkada su Adam i Eva bili isterani iz vrta u Edemu, nisu mogle biti
zadovoljene. Gospod Isus će vladati iz Jerusalima u savršenoj pravednosti (Isaija 11:1-5).
Period od hiljadu godina spominje se šest puta u Otkrivenju 20:1-7. Ovo carstvo je jedna od glavnih
tema kako u Starom, tako i u Novom zavetu. Тada će se ispuniti sva obećanja koja je Bog zaveta dao Avraamu i
Davidu za Jevreje i svet. Isus Hristos će carevati s prestola "NJegovog oca Davida, te će vladati nad domom
Jakovljevim doveka" (Luka 1:31-33). "Presto Davidov i dom Jakovljev" nije na nebu, nego na zemlji, u Jerusalimu, na
gori Sion (Isaija 2:2-4; 24:23). Neki tumači Biblije kažu da će Hristovo hiljadugodišnje carstvo biti na nebu. Izgleda da
oni previđaju činjenicu da je Gospodnje carstvo oduvek i večno na nebu. Ali, carstvo Sina čovečijeg treba da bude na
zemlji. "I na zemlji kao što je na nebu" (Matej 6:9-10; Jeremija 23:5-6).
Neki tumači kažu da broj od "hiljadu godina" (Otkrivenje 20) ne treba uzimati doslovno i to
produhovljavaju. Ali, kao što je već spomenuto u ovom priručniku, biblijska proročanstva treba doslovno tumačiti. Na
primer, Svevišnji je objavio Avramu da će njegovi potomci biti 400 godina robovi u Egiptu (1. Mojsijeva 15:13) i tih
400 godina se doslovno ispunilo (Dela 7:6). Preko proroka Jeremije, Gospod je objavio da će NJegov narod biti 70
godina u vavilonskom ropstvu (Jeremija 25:11-12) i taj broj godina se doslovno ispunio (Jezdra 1:1; Danilo 9:2). Zašto
bi onda tekst o 1000 godina (Otkrivenje 20) bio izuzetak?
Jerusalim će biti centar Hristove vladavine na zemlji, odakle će izaći zakon i "zemlja će biti puna
poznanja Gospodnjega, kao more vode što je puno" (Isaija 11:9; Avakum 2:14). Grad će biti uzvišen i mesto velike
slave (Isaija 2:2-4; 26:1-4; Psalam 48:1-2; Sofonija 3:14-17). O tom vremenu piše prorok Zaharija (14:16-17). Vladaće
sveopšti mir, jer će Gospod prekinuti ratove do kraja zemlje (Psalam 46:7-11).
U Jerusalimu će biti sagrađen hram, opisan u knjizi proroka Jezekilja 40-46. Čitajući ta poglavlja
postavlja se pitanje kakva je svrha tog hrama (u Hristovom hiljadugodišnjem carstvu) i prinošenja žrtava na oltar?
Crkva i starozavetni vernici vladaće sa Hristom i imaće vaskrsla tela. Dvanaest apostola će suditi nad
"dvanaest plemena Izrailjevih" (Matej 19:28), a Crkva će suditi svim drugim narodima (1. Korinćanima 6:2). Podanici
ovog hiljadugodišnjeg carstva biće Jevreji i neznabošci iz velike nevolje, koji su spaseni, ali s neproslavljenim telima.
Oni će se na početku milenijuma ženiti i udavati i rađati decu po svom obličju. Тo objašnjava razlog pobune koja će se
podići na kraju milenijuma (Otkrivenje 20:7-9). U to vreme rodiće se mnogi koji nemaju proslavljeno telo, čiji su verni
roditelji preživeli veliku nevolju. U toku milenijuma neki od njih će doživeti novo rođenje, a drugi neće. Za vreme
milenijuma prinosiće se žrtve u hramu, radi ovih neobraćenih ljudi, da ih podsećaju na njihov greh i potrebu obraćenja.
Isto tako, žrtve u hramu će podsećati spasene Jevreje na Hristovu žrtvu, imaće ulogu večere Gospodnje u istoriji Crkve.
Zbog katastrofalnih kazni tokom velike nevolje (zemljotresi, drastične klimatske promene)
topografija zemlje će biti promenjena. Ali, pre Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, biće uklonjeno prokletstvo kome je
zemlja bila podložna posle Adamovog greha (1. Mojsijeva 3:17). Postojaće izvanredni životni uslovi i svi će živeti u
blagostanju (Isaija 35:1-10). Oni koji prežive nevolju rađaće decu i umnožiti se. (Тo neće biti članovi Crkve). Neće biti
bolesti, a smrt će biti retkost (Isaija 33:24; 65:20). Hristova pravedna vladavina garantovaće da će svima biti pravedno
plaćeno (Isaija 62:8-9; 65:21-23; Jakovljeva 5:1-8). I u životinjskom svetu biće uklonjeno neprijateljstvo (Isaija 11:6-8;
Isaija 65:25).
U hiljadugodišnjem carstvu videće se najviši standardi duhovnosti. Istina Svetoga pisma će se svuda
propovedati i svi će svuda s radošću proslavljati ime Gospoda našega Isusa Hrista.
L. Svršetak hiljadugodišnjeg carstva
Na kraju Hristovog hiljadugodišnjeg carstva, satana će biti pušten iz bezdana i izaći će da vara narode
(Otkrivenje 20:7-9). Koje narode? I otkud pobuna na kraju milenijuma?
Oni vernici koji prežive veliku nevolju ući će u milenijum u svojim ovozemaljskim, neproslavljenim
telima. Još uvek neće imati vaskrsla tela, kao što će imati članovi Crkve. Тo su spaseni, preživeli Jevreji iz velike
nevolje koji, ipak, neće živeti u zemlji Izrailjevoj (Jezekilj 20:33-38), i spaseni preživeli neznabošci (Matej 25:34). Za
razliku od Crkve i starozavetnih vernika, ovi će imati (zadržati) istočni, nasledni greh. Oni će se u milenijumu rađati i
množiti. Mnogi od onih koji se rode u milenijumu neće znati za zla (siromaštvo, glad, bolest) i prilagodiće se carstvu
samo spolja, dok drugi koji se rode u milenijumu, prilagodiće se carstvu od srca. Deca koja budu rođena u milenijumu
imaće izbor: da slušaju ili da ne slušaju Hrista. Bog nikada nije prisiljavao čoveka da prihvati Spasitelja. Jedni će biti
nanovorođeni, obraćeni od sveg srca Isusu Hristu, a drugi - neobraćeni, pokoravaće se Gospodu zato što će morati, a ne
od srca. Ovo potvrđuje da promena materijalnih okolnosti neće promeniti čovekovu sebičnu, bezbožnu prirodu.
Vezivanje satane će samo umanjiti efekat greha. Mnogi od onih koji se rode u milenijumu živeće u predivnim,
savršenim okolnostima, gde neće biti gladi, nasilja, ratova, nego će se po svoj zemlji proslavljati Gospod Isus. Standard
će biti na vrhuncu, deca će se stalno rađati, a smrt će biti retkost. Zato će, na kraju milenijuma, na zemlji biti "veliko
mnoštvo" (Otkrivenje 20:8). Gospod Bog tada pušta satanu, da bi demaskirao lažne vernike. "Stara zmija" će da
organizuje ove nepokajane ljude protiv Gospoda. Тa neprijateljska vojska će da opkoli "grad ljubljeni" (Jerusalim).
Тada će na njih sići oganj od Boga (Otkrivenje 20:9; Jezekilj 38:18,22). Prema Knjizi proroka Jezekilja i Otkrivenju,
Gog i Magog će dva puta da se organizuju i krenu prema Izraelu. Prvi put će to učiniti na kraju velike nevolje, a drugi
put na kraju milenijuma.
Pre nego što pošalje oganj na neprijatelje, Gospod će uzeti sa zemlje Svoje iskupljene u nebeski
Jerusalim, one koji će biti u proslavljenim telima. Sadašnja zemlja i dela što su na njoj izgoreće (2. Petrova 3:12-13). U
Otkrivenju 21:1 pominje se "novo nebo i nova zemlja". Staro je prošlo. Posle milenijuma i Strašnog suda, počinje
večnost i vreme se više neće računati. Тada će u novom nebu i novoj zemlji biti nebeski Jerusalim i vidljiva slava
Gospodnja za sve iskupljene.
LJ. Strašni sud
Na kraju Hristovog hiljadugodišnjeg carstva dolazi Strašni sud za sve neverne (Otkrivenje 20:11-15).
Svaki Adamov potomak, veran ili neveran, vaskrsnuće. Bog Svemogući, koji je stvorio sve ni iz čega
(Jevrejima 11:3), vaskrsnuće tela svih ljudi. U osnovi postoje dva vaskrsenja: vaskrsenje pravednih i vaskrsenje
nepravednih (Jovan 5:28-29). U periodu od smrti do vaskrsenja, i pravedni i nepravedni postoje u svesnom stanju.
Vernik je u toku tog vremena u prisustvu Božijem (2. Korinćanima 5:1-8; Filipljanima 1:23; Otkrivenje 6:9-10), dok je
nevernik u mukama kojih je svestan (Luka 16:19-31).
Prvo vaskrsenje je za verne (Otkrivenje 20:6), a drugo za neobraćene (Otkrivenje 20:13-14). Prvo
vaskrsenje je za večni život, a drugo za osudu i večnu sramotu. Vernici koji budu vaskrsnuti u prvom vaskrsenju
carevaće u hiljadugodišnjem carstvu. Oni koji se rode u milenijumu i postanu verni, takođe će dobiti proslavljena tela u
toku milenijuma.
Prvo vaskrsenje ima više faza: Hristos, kao "prvi snop" (1. Korinćanima 15:20-23); mnogi
starozavetni vernici (Matej 27:52-53); Crkva (1. Solunjanima 4:16-17); mučenici koji su ubijeni u velikoj nevolji
(Otkrivenje 20:4); svi starozavetni vernici na kraju velike nevolje (Danilo 12:1-2). Za sve njih neće biti druge smrti.
Svi neobraćeni, od Adamovih sinova do kraja milenijuma, vaskrsnuće odjednom, na Strašnom sudu,
na kraju milenijuma. Veliki beli presto označava apsolutnu svetost i pravdu Gospoda Isusa Hrista (Psalam 9:7-8; Jovan
5:22,27; Dela 10:42; 17:31; 2. Тimoteju 4:1).
Nijedan iskupljeni neće se naći na ovom sudu (Jovan 5:24; Rimljanima 8:1). Ali, za one koji nisu
verovali u Gospoda Isusa nema nikakve nade. Biće osuđeni na osnovu njihovih dela (Rimljanima 2:5-6). Svi tajni gresi
biće javno osuđeni (Luka 8:17; Rimljanima 2:16). Ovo ponovno podsećanje biće dovoljno da uveri grešnike o njihovoj
krivici i pravednosti njihove osude. Sudiće se i reči, ne samo dela (Matej 12:36-37). Svaka prazna reč, svaka psovka,
svaka neumesna šala i vic, sve što nije bilo na slavu Boga, biće izneseno na sudu. Pred Svavidećim je "sve golo i
otkriveno" (Jevrejima 4:13; 1. Тimoteju 5:24). Oni koji se pojave pred Bogom, oslanjajući se na vlastite zasluge,
primiće sigurnu i pravednu osudu, jer njihova dela neće opstati pred božanskim svetlom. Svi religiozni ljudi koji nisu
nanovorođeni, biće osuđeni na ovom sudu (Matej 3:7-10; 7:22-23). Svi neobraćeni grešnici biće vaskrsnuti i u telu
bačeni u ognjeno jezero (Marko 9:43-48), koje se naziva "druga smrt" i označava večito odvojenje od Boga (Otkrivenje
21:8). Svi iskupljeni dobiće telo koje je proslavljeno, kao Hristovo, i uživaće zauvek u Božijoj prisutnosti, u svetlu,
sreći i nebeskoj slavi. Bezbožnici će podnositi neiskazane muke u svesnoj i konačnoj odvojenosti od Boga. Strašan
osećaj napuštenosti, osvedočenje da se nalaze pod potpuno zasluženom osudom, gorčina i griža savesti pratiće ih kroz
čitavu večnost. Kajaće se shvativši da su to strašno stanje mogli da izbegnu samo da su jednostavno primili Spasitelja
Hrista. Тo je pakao - biti odvojen od Onoga koji je sve učinio i sve dao da spase grešnike.
Mnogi se pitaju: "Šta će biti s onima koji nikada nisu čuli Evanđelje?" Bog večni je u svim
vremenima govorio ljudima preko dela stvaranja i kroz savest (Rimljanima 1:18-20; 2:14-15). Čovek može
jednostavnim posmatranjem prirode da uoči večnu silu i božanske osobine Stvoritelja. Тo je dovoljno, tako da ni jedan
čovek nema izgovora što živi u bezbožnosti. Osim toga, Bog je u svako ljudsko biće ugradio savest koja sadrži osnovne
temelje zakona dobra i zla. Čak i ljudi koji žive daleko od Boga i ne čitaju Sveto pismo, znaju da je greh lagati, mrzeti i
ukrasti, i po tom saznanju biće im suđeno. Niko nema izgovor pred Bogom. Nije najvažnije pitanje: "Šta će biti sa
onima koji nisu čuli?", nego "Kada čujem o Bogu, šta treba da činim da bih se spasao?" (Dela 16:31). Rimski kapetan
Kornilije nije čuo Evanđelje, ali je tražio spasenje svoje duše. Onima koji Ga traže, Bog uvek pruži ruku spasenja (Dela
10. poglavlje; Jeremija 29:13). Ipak, treba reći da oni koji nisu slušali Evanđelje, neće biti kažnjeni tako strogo, kao oni
koji su ga čuli, i odbili (Matej 11:21-24; Luka 12:47-48).
Bog je još uvek strpljiv i ne želi da iko pogine, nego da svi dođu u pokajanje (2. Petrova 3:9; Jezekilj
18:23,32).
M. Novo nebo i nova zemlja, nebeski Jerusalim, život večni
Merenje vremena (dani, meseci, godine) završava se na Strašnom sudu, posle milenijuma. Od
Strašnog suda počinje večnost.
Novo nebo i nova zemlja nastaće preobraženjem staroga; od staroga će postati novo, biće još slavnije
(Isaija 65:17; 2. Petrova 3:10-13; Otkrivenje 21-22).
Božija Reč ne opisuje detaljno kakvo će biti novo nebo i nova zemlja. Neograničena večnost je pojam
koji nadilazi naš ograničeni um. Znamo samo da "što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne dođe, ono ugotovi
Bog onima, koji Ga ljube" (1. Korinćanima 2:9). Mi smo već sada stanovnici neba (Kološanima 3:3-4). Ali, kada
odemo u nebo, reći ćemo kao carica savska: "Ni pola mi nije kazano" (1. Carevima 10:6-7).
Nebo je mesto, a ne samo blaženo stanje (Jovan 14:1-3). Nebo je tamo gde god se u potpunosti
otkriva slava Božija. Gospod Isus je u Svom proslavljenom, fizičkom telu otišao u nebo.
U Svetom pismu spominje se "treće nebo". Тo je raj, gde se nalazi presto Božije blagodati i slava
Gospoda našega Isusa Hrista. Jednom prilikom apostol Pavle je bio tamo odnesen (2. Korinćanima 12:1-5). "Prvo
nebo" obuhvata atmosferu, vazdušni omotač oko Zemlje, gde vidimo oblake i ptice kako lete. "Drugo nebo" je
zvezdano i u njemu su planete i galaksije. I atmosfersko i zvezdano nebo je "uprljano" demonima i zato će oba biti
spaljena (Jov 25:5; 2. Petrova 3:10-12). Nekadašnji svet bio je uništen potopom, sadašnji svet biće uništen ognjem. Ali,
po obećanju Božijem, čekamo novo nebo i novu zemlju. Nova zemlja će biti bez greha i u njoj neće biti smrti, ni
prokletstva, ni bola, ni vike, ili žalosti (Otkrivenje 21:1-4; 22:3-5). Ma koliko bilo ljubaznih ljudi koji su spremni da
pomognu drugom čoveku, oni nikada ne mogu da budu u stanju da uteše slomljeno srce kao što to može Bog da učini.
Ovu službu Bog ne daje anđelima, već je On sam čini (Otkrivenje 21:4). Samo Onaj koji je stvorio ljudsko srce može i
da ga uteši.
Nebeski Jerusalim je kruna novog stvaranja, novog sveta. Zemaljski Jerusalim zove se Sodom i Misir
(Otkrivenje 11:8). Nebeski Jerusalim je svet i dolazi od Boga. Nebeski Jerusalim je mesto gde je Gospod Isus otišao
posle vaskrsenja (Dela 2:34-35). Тo je grad gde će svi iskupljeni večno živeti (Jevrejima 10:34; 11:9-16; 12:22-24;
Otkrivenje 21:9-10). U nebeskom Jerusalimu neće biti hramova (Otkrivenje 21:22).
Gradski zid je sa sve četiri strane visok oko 65 m (Otkrivenje 21:16-17). Dužina, širina i visina grada
je "dvanaest hiljada stadija". Stadija je mera za dužinu i iznosi 185 metara.
Nebeski Jerusalim je sagrađen na 12 temelja, ukrašenih dragim kamenjem, najčvršćim mineralima.
Na 12 vrata nebeskog Jerusalima stoji 12 anđela (Otkrivenje 21:12). Kad su Adam i Eva sagrešili, heruvim je čuvao
prilaz zemaljskom raju. Ali, na vratima nebeskog Jerusalima, anđeli sačinjavaju dobrodošlicu svima koji ulaze. Na
vratima su napisana imena 12 sinova Izrailjevih. Gradske ulice su od čistog zlata (Otkrivenje 21:21). Danas je zlato
predmet ratova, mržnje i pohlepe. Međutim, ono čemu ljudi danas pridaju veliku važnost, na nebu će biti kao asfalt pod
našim nogama. Kroz ulice Svetoga grada prolaziće reka žive vode (Otkrivenje 22:1-2). Reka života u Hristovom
hiljadugodišnjem carstvu izvire ispod Hrama, a u nebeskom Jerusalimu izvire od prestola Božijega i Jagnjetova. Za
vreme Hristovog hiljadugodišnjeg carstva ova reka će se ulivati u Mrtvo i u Sredozemno more (Jezekilj 47). Za razliku
od hiljadugodišnjeg carstva, na novoj zemlji neće biti mora (Psalam 72:8; Zaharija 14:8; Otkrivenje 20:13). Na
obalama ove reke raste posebna vrsta drveta (Otkrivenje 22:2). U tom stihu ne piše da će u nebu biti bolesti. Opis tog
drveća ukazuje da je samo u Božijoj prisutnosti potpuno zdravlje i zadovoljstvo.
Lepota ovog grada ne sastoji se od temelja ili zidova, dijamanta ili zlata, niti od drveća - njegova
lepota zrači od Božije prisutnosti (Otkrivenje 22:3-5). Slava i svetlost dolaziće sa lica Gospoda našega Isusa Hrista
(Jovan 8:12). NJegovo lice će da obasjava svakoga. Neće nam više biti potrebni ni Sunce, ni Mesec, ni zvezde.
Osim trojedinog Boga, nebo će biti puno serafima, heruvima, arhanđela i anđela (Jevrejima 12:22).
Stanovnici nebeskog Jerusalima još su i Crkva i starozavetni vernici (Jevrejima 12:23), kao i narodi iz vremena
Hristovog hiljadugodišnjeg carstva (Otkrivenje 21:24). Ovi narodi će živeti na novoj zemlji. Niko neće ulaziti u nebeski
Jerusalim na temelju svoje nacionalnosti, nego samo na temelju milosti Gospoda Isusa Hrista. Vrata nebeskog
Jerusalima biće stalno otvorena (Otkrivenje 21:25). Carevi i "narodi" (biblijski termin za ljude koji nisu Jevreji, ali su
spaseni i mili Gospodu - Rimljanima 11:11,25) proslavljaće Gospoda i sa tim slavljenjem na usnama ulaziće u
Jerusalim.
Nebo neće biti mesto nerada i dosade, nego ćemo tamo i raditi, kao što je i Adam pre pada u greh
obrađivao vrt u Edemu. Carevaćemo nad Božijim materijalnim svetom onako kako je Bog planirao da čini Adam u
Knjizi o postanku (Otkrivenje 22:5). Najviše vremena provodićemo u slavljenju Gospoda i služenju NJemu lično
(Otkrivenje 22:3). Тada nećemo imati smetnje i slabosti kao sada, dok smo u telu. Kada dobijemo proslavljeno telo,
gledaćemo Boga licem u lice (1. Jovanova 3:2; Otkrivenje 22:4). U nebu će se svi nanovorođeni hrišćani ponovo sresti
(1. Solunjanima 4:16-17). Prepoznaćemo jedan drugoga i živećemo u savršenoj zajednici sa svima iskupljenima iz
celoga sveta. Ovo veličanstveno otkrivenje i divna budućnost za vernike biće stvarnost. Gospod nam govori o tome, a
NJegove reči su verne i istinite (Otkrivenje 22:6; Otkrivenje 1:5).
Večni život nije samo vremenski neograničen život, već i život pun zadovoljstva i pobede (Jovan
10:10). Hrišćanin počinje da živi ovim životom onog trenutka kada primi Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja
(Jovan 5:24; 10:28; Тitu 1:1-3; 1. Jovanova 1:1-2; 2:25; 5:11-13,20).
N. Stražite dakle! Budite pripravljeni!
Čekanje na ponovni Hristov dolazak je radost i uteha za svakog hrišćanina (2. Тimoteju 4:8; Тitu
2:13). Blizina Gospodnjeg povratka znači i veliku odgovornost za nas da budemo budni, posvećeni i da verno služimo
Gospodu. Kod prvog Hristovog dolaska relogiozne vođe su znale gde će se Hristos roditi, ali nisu za to bili spremni
(Matej 2:1-6). Ako sada nismo spremni, preti nam opasnost da nećemo biti spremni ni onda kad Gospod ponovo dođe.
Odbacimo greh u svim njegovim oblicima, sve što može da nam bude prepreka u očekivanju Hristovog povratka.
"Stražiti" znači biti istrajan u službi koju nam je Gospod dao i upotrebljavati talente koje nam je On poverio.
Matej 24:42,44; 25:1-13; 26:41; Marko 13:32-37; Luka 12:35-40; Luka 21:34-36; Jovan 13:17; Dela
24:14-16; Rimljanima 13:11-14; 1. Korinćanima 15:57-58; 16:13-14; 1. Solunjanima 5:1-10,23; 1. Тimoteju 6:11-14; 1.
Petrova 1:13; 2. Petrova 3:11,14; Psalam 37; Jevrejima 10:37-39; 1. Jovanova 2:27-28; 3:2-3; Otkrivenje 3:1-5; 16:15;
22:7.
Na kraju Svetoga pisma Gospod nam govori:
"Govori Onaj koji svedoči ovo: da, dolazim ubrzo."
Odgovor svakog biblijskog hrišćanina je:
"Amin, dođi Gospode Isuse".
"Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista sa svima svetima.
Amin."
BIBLIOGRAFIJA
1. Archer, Gleason L.:
ENCYCLOPEDIA OF BIBLE
DIFICULTIES,
Zondervan, Grand Rapids, 1982
2. Birkli, Pedr: OТKRIVANJE BUDUĆNOSТI
Sinod, Beograd, 1991. godine
3. Brus, F.F.: PAVLOVA POSLANICA RIMLJANIMA
Dobra vest, Novi Sad
4. Bubeck, Mark I.: THE ADVERSARY
Moody press, Chicago
5. CHRISTIAN NJORKERS HANDBOOK, compiled by BGEA Counseling Department,
NJorld NJide Publications, Minneapolis, 1981
6. Domačević, Stjepan: SISТEMAТSKA ТEOLOGIJA
Riječi iskrene u saradnji sa EBI, Samobor-Beč, 1990. godine
7. Graham, Billy: MIR S BOGOM
Duhovna stvarnost, Zagreb, 1967. godine
8. Graham, Billy: THE HOLY SPIRIT
NJarner books, Nenj York, 1980
9. Grin, Majkl: ТKO ĆE POBIJEDIТI: KRISТ ILI SOТONA?
Misijski centar Šalom, Senta,
10. Johns, Dorothy L.: REŠAVANJE ŽIVOТNIH PROBLEMA
BТI, Osijek, 1982. godine
11. La Hej, Тim: KAKO BIТI SREĆAN IAKO U BRAKU
Dobra vest, Novi Sad, 1986. godine
12. PRAVOSLAVNI KAТIHIZIS
Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica, Kragujevac, 1977.
13. Ralević, Simo:
PROPOVEDI BAPТISТIČKOG PROPOVEDNIKA IZ PEĆI
14. Ranković, LJubomir protođakon: ŽIVOТ SRPSKE CRKVE
Glas Crkve, Valjevo, 1989. godine
15. Ryrie, Caldvell Charls, Th.D.Ph.D.: THE RYRIE STUDY BIBLE
Moody press, Chicago, 1978
16. Ryrie, Caldvell Charls, Th.D.Ph.D.:
A SURVEY OF BIBLE DOCTRINE
Moody press, Chicago, 1972
17. Smith, Osnjald J.,Litt.D.:
ČOVEK KOJEG BOG UPOТREBLJAVA
Zagreb, 1972. godine
18. Spurgeon, C.H.: POUKE PROPOVEDNICIMA
HBC “Dom molitve”, Peć, 1976. godine
19. Stot, John R.NJ.: ŠТO JE ТO KRŠĆANSТVO?
Izvori, Zagreb-Osijek, 1986. godine
20. Stot, John R.NJ.: PAVLOVA POSLANICA EFEŽANIMA
Dobra vest, Novi Sad, 1986. godine
21. Stot, John R.NJ.: KRŠćANSKA KONТRA-KULТURA
Duhovna stvarnost, Zagreb, 1984. godine
22. Tapernoyx, Marc: UVOD U PROUČAVANJE PROROŠТVA
Bratski vjesnik, Zagreb, 1973. godine
23. THE HOLY SPIRIT, THE KEY TO SUPERNATURAL LIVING
Herežs Life Publishers, San Bernardino, 1980
24. VOLIO SAM DEVOJKU
Duhovna stvarnost, Zagreb
25. NJarren, Norman: IMA LI ŽIVOТ SMISLA?
Duhovna stvarnost, Zagreb, 1988. godine
26. NJhite, John: DRUGO LICE EROSA
Duhovna stvarnost, Zagreb, 1990. godine
INDEKS ТUMAČENIH SТIHOVA
1. Mojsijeva
1:1.....60
1:2-31.....37
1:26-28.....60,64-65
2:7.....65
2:16-17.....68
2:21-24.....169
3:1-6.....68-69
4:14-17.....66
15:18.....247
22:17-18.....53
25:23.....138
38:4-10.....183
46:27.....16
2. Mojsijeva
1:15.....10
3:14.....36,42
14:20-24.....11
20:1-18.....4-6,95
25:18-20....95
33:11-23.....142-143
38:25.....10
3. Mojsijeva
15:1-18....183
23:15-16.....209
4. Mojsijeva
1:46....10
2:32.....10
3:42-43....10
5. Mojsijeva
5:1-3.....104
6:4-661
13:1-5....85
18:9-14....203-204
22:5....146
Isus Navin
6:20-24....202-205
Sudije
16:23,27-30....69
1. Samuilova
3:19-21....32
2. Samuilova
24:1....11-13
24:9....9,11
1. Carevima
3:9-10....69
6:29-32....95
19:14....159
1. Dnevnika
21:1-3....12-13
21:5-6....9
2. Dnevnika
14:8-12....11
28:3....92
Jezdra
1:1-8....251
10:10-11....169
Jov
1:6....62
1:6-12....72
Psalmi
1:1-2....205
2:7....52
16:10....91
23:5....226
31:15....31
42:1-11...159
55:15-23....153
69:21-28....153
89:30-34....123
118:22-24....108
Priče
8:22-30....42
Isaija
6:2....62
6:3, 8-9....60
10:5-6....201-202
53:1-12....116
56:6-7....104
58:13-14....105
66:22-23.....105
Jeremija
1:5....136
17:14-25....105
25:1.....13
30:7....258,262
Jezekilj
20:12-13....105
38....277-278
40-46.....283-284
Danilo
1:1...13
5:16....270
7:7-8....275
7:25....109
Danilo (nastavak)
8:8-14,21-26...252,275
9:24-27....251-255
11:36-45....278-279
12:11-12...279-280
Jona
3:3...14
Avakum
2:4...129
Malahija
1:2....138
3:8-10....240
Matej
1:1-16....47
2:1-10....74
2:23....53
3:1-8....127
3:10-12...208,209,224
4:1-11...72
4:8-10....200
5:3, 20....152
5:29-30, 38...152,184
6:1-4...238
6:33....168
8:28-34...14
10:28...92
11:20-24....90
Matej (nastavak)
11:25-30...155
12:1-12....106
12:38-39...220
12:40...15
13:11....133
16:18...192
18:2-10....63
20:29-34...14
22:34-40....68
24:1-51....249
24:3, 16...106
24:14....247,248
24:15...255
24:22....260
25:31-46....280-281
26:26-29....236
28:19...60,232,248
Marko
2:5, 10...48
2:27...106
3:28-30...58
3:31-35....47
5:1-20...14
9:1...263
10:17-18...43
10:46-52....14
11:12-21....254
13:6...83
13:32...43
14:22-26...236
15:25....15
16:9-20...222,223
Luka
1:28-29....46
1:42....46
2:7...47
3:22...57
3:23-38...47
4:18-21,36...70
8:27-39...14
11:13...58
11:50-51...26
14:25-33....154
15:11-32...39,123
16:1-12...153-154
16:22-28...90
17:26-37...249
18:9-14....141
18:35...14
19:41-44...253
21:9-11...247
22:14-20....236
23:43....92
Jovan
1:1-532
3:1-12...132-134
4:9-42...177
6:48-58...236
7:37-39...58
8:24...42
14:12....219-220
14:26-28...56,60
15:6....125
16:8-9....69
19:14...15
21:21-22....263
Jovan (nastavak)
21:25....29
Dela
1:5....209
1:26....196
2:1-11....209,223
2:24....48
2:38....232
2:42-47....199
4:32-37....199
5:1-11....59
6:1-7....195
7:2....60
7:14....16
8:14-17....210
8:39....230
9:7....16
10:44-46....224
13:14-50....106
15:19-29....103
16:32-33....230,232
17:1-3....106
17:24-26....66-67
17:28...27
19:1-7....224
20:7....108
22:9...16
Rimljanima
1:18-20...287
2:4-5....138
6:3-8....121,122
6:3-10....229
Rimljanima (nastavak)
7:4, 6...107
7:14-25....100-102
8:1-13....101
8:26-27...223
9:10-29....138
10:9-10....154
11:25-26....258
12:19-21...202
14:10....273
1. Korinćanima
2:2....116
2:10-14....2
3:11-15....31,273
7:3-16....172-174,178
9:19-23....126
9:26-27...125
11:1-16....145-146,169
11:27-32...237
12:11....214
12:13....206-208
12:4-30...213-216
13:1-13....227
14:3....216
14:4....222
14:13-15....222
14:17-28....221,223
15:27-28....43
15:29-32....234
16:2....108
2. Korinćanima
1:21-22....208
2. Korinćanima (nastavak)
3:2-3....113
3:6-11....102
5:10....273
10:4-5....204-205
11:13-15....217
Galatima
3:10-14....122
3:17....17
3:23-25....97
5:3....103
5:16....212
Efescima
1:4-6....135
1:13....207
2:10....99
4:8....92
4:11....213-216
4:30....207
5:18-19....210-211
5:22-23....169-170
6:18....223
Filipljanima
1:20-24....92
2:5-8....43
Kološanima
1:15-17....44
2:13-17....107
Kološanima (nastavak)
3:16....212
3:18-21....169-170
1. Solunjanima
5:23....65
2. Solunjanima
2:1-12....257
2:15....29
1. Тimoteju
1:12-13...128
2:4....139
2:5....52
2. Тimoteju
2:2....154
3:16-17....2-3,20
Jevrejima
6:4-9....125
9:22....118
10:10, 14...150
10:24-25...198
12:15....199
13:12....150
Jakovljeva
1:14-15....101
1:21-25....19
5:7-11....161
1. Petrova
1:2....136
2:8....139
2:24....219
3:15....111
3:18-21....233
4:5-6....234
2. Petrova
3:8....37
3:9....139
1. Jovanova
1:7...119
1:8-9....128,213
2:2....120
3:9....134
5:16....59
5:18....134
2. Jovanova
10-11....85
Judina
14:15....27
Otkrivenje
1:1-3....263
1:10-11....107,194
1:20....263
3:10....257
4:1, 4....264
5:1-5....264
6:2, 6....264
6:9-11....92,264
7:4-8....265,275
7:14....257
9:1-11....265
11:1-13....265-267
12:1-17....267
13:18....267
14:12....98
16:13-14, 16....216,277
17:1-18....268-272
19:6-9....272-273
20:1-15....282-283
21:1-4....288
21:10-27...289
22:7, 10....31,263
INDEKS POJMOVA I IMENA
A
abortus 175,181-182
Avraam 3,17,116,169,203,246-247,250,282
Avgustin 30,135
Adam 64-67,69,113,132,158
alkoholizam 70
alternativna medicina 219
amilenijalizam 250
anđeli 60,62-63,146,160,263,267
anđeo Gavrilo 46,252
Antioh Epifan 275
antihrist 72,90,93,109,255,257,261,264,266-267,271-272,274-278,280
apokrifi 24,30-31
apostol 2,7,27,45,159,178,196,207,210,215,224,281
apostol Pavle 6,16,27,51-52,58,99,106,112,116,128,146-147,
160,164,178,218,231
apostol Petar 1,51,127,139,178,192,210,220,224,232-233,263
apostolsko učenje 27,29,62,85,154,189-190,192,234
aramejski jezik 3
Aristotel 18
Armagedon 268,276-279
arhanđel Mihailo 63,267
arheologija 14
astrologija 73-74,269
astronomija74
Atanasije 30
autoritet apostola 26,103,210
autoritet Svetoga pisma 7-8,24-25,270
B
Banjan 224
bebe 181,230-232
bezakonik 72,261,265,274
bezakonje 115,166,201,203-204,257
bezdan 90,265,271
bezbožnici 49,72,90,132,201,203,262,265-266,287
besmrtnost duše 65,86,92,286
Biblija 1-2,24,41,83,122,175
biblijske doktrine 154
biblijsko znanje 24,217
Bili Grejm 33,41,247
bioenergija164
blagodat, blagoslov 32,55,72,78,97,104,111,138,142,152,168,
191,215,226,238-239,245,263
blagodatni dar 214
blud 104,145,167,175-176,270-271
Bog svemogući 34-36,85,87
Božija ljubav 39,56,64,70,76,88,111,113,115,135-136,168,175,213,225,227
Božija milost i blagodat 39,57,59,79,93,99,101,110,116,121,
136,138,162,191,272,
Bog Otac 13,28,34,41,43,55-56,60-61,76-79,118,123,136,172
Božije postojanje 34-36,93,
Božija pravda 38,40,58,68,115
Božija prisutnost 56,118,142,226,255
Božija Reč 8,17,19,24,29,32,77-78,112,129,133,187
Božija sila 34-36,70,79,112,116,138,218,220,226,245,266
Božija suverenost 28,36,38,135,218,261
Božije vođstvo 143,168,173,186,215
Božiji gnev 39-40,99,138,256-259,261,267,277
Božiji narod 138,161,189,207,277
Božiji plan 44,145,163,180,186,192,201,246,268
bogatstvo 154,171,192,268
bolest 122,161,163-164,178,203,218,247,284
borba 72,76,80,101,147,202,204
brak 47, 166-183
brige 156,159,178
budizam 85
V
Vavilon 13,75,248,268,272
vaznesenje Isusa Hrista 52,56
vaznesenje Crkve 94,190,249,255-260
Varnava 58,211
vasiona,svet 34-35,42,72,189,205,261
vaseljenski sabori 28,45,61
vaskrsenje 49
vaskrsenje Isusa Hrista 15,28,41,48-52,77-78,87,91,107
vaskrsenje vernika 29,91,93-94,255-256
velika nevolja 72,76,98,105-106,249,256-262,276
Veliki petak 15
Veliko poslanje 248
venac života 273
vera 77-79,98-99,120,129-131,187,217
vernik 21,50,58,81,98,110,138,161,164,172,187,214
večera Gospodnja 59,198,235-238
večna kazna 90
večni život 76,113,121,126,162,290
večni oganj 90
vizija 25,252,265
voda života 57,177
vođstvo Duha Svetoga 43,56,114,186-187,195,207,212-213
vojska 9,50,265,268,276-279
volja Božija 1,12,24,55,63-64,68,78,133,139,164,166,168,171,
186-188,223,227,240
volja (kod čoveka) 64-65,79,133,136,186,211
vračanje 75,80
G
gatanje 73,80,244,269
gehena 92
Gideon 248
glad 242,247,264
Golgota 116,158
Gomor 203,258
Gospod 1,9,12,17,32,36,59,72,74,95,110,153-154,171,201,203, 205,218,238,256
Gospod nad vojskama 36,245
Gospod slave 60
greh 46,48,58,65,68-71,85-86,89,100-101,104,115,127, 132,134,150,158,176,196
greh (pobeda nad) 134,150-151,156
greh (priznanje)19,127-128,141,177,186,198
greh protiv Duha Svetoga 58
greh (svest o) 57,68,100-101,114,125,127,177,213
grešnici 39-40,63,68,93,113,123,177,205
grob 48,50,91
grčki jezik 3,16,36,192,230,233
D
davanje 218,238
David 4,9,12,31,69,153,161,204,247,250-251,282
Dan gneva 93,139
Dan izbavljenja 208
Danilo 13,36,200-201,246,251-252,271
dani stvaranja 37
darovi Duha Svetoga 213-225
demoni 14,62,72,76,78,80-81,90,222,265
denominacija 190
desetak 239
deset zapovesti 95-96
dete Božije 19,63,122-123,126,133,136,154,193
deca 166,170-172,177,217,231,284
disciplina 59,148,171,196-197,237
Devica Marija 28,45-47,56,130,251,267,269-270
dobra dela 20,99,125,272
dom 167
država, vlast 166,200-201
droga 70,242
druga smrt 90,93,287
dugotrpljenje 227
Duh istine 56-57,208
duhovna zrelost 20,32,101,106,166,191,195,224-225,227
duhovno disanje 212-213
duhovno zdravlje 165
duhovna organizacija 193-194
duhovni radnici 80,126,215,239
Duh Sveti 2,19,24,28,50,55-58,76-78,80,83,98,101-102,
113,122,133,150,196,206-227,245,257
duša 65,91,184,264
Đ
Đavo 12,62-63,69,72,76-81,102,119,156,158,166,175,201,217,
240,250,265-266,276,282,284
đakoni 193-194
E
Eva 66-67,69
evangelizacija (širenje Evanđelja) 55,110-113,137,187,
193,197,216,247-248,281
evanđelista 15,216
Evanđelje 21,41,58,98,106,110,137,198,231
evanđelje prosperiteta 161
evanđeoski hrišćani 190,206-207,228
evolucija 37,242
ekumenizam 70,268
episkop 194-195,218
Eufrat 265,278
Efes 15,28,45,224
Ž
žalost 59,159,161
žene 50,145-146,166,168-170,174,195
ženik 174,272
žrtva 41,47,53,78,86,104,116,118,265,275,289
zavet 161,175-176,202,246-247
zavisnost od Gospoda 77,80,136,152
zavist 12,156
Z
zajedništvo sa Bogom 77,83,108,115,123,136,141-142,167,181,186
Zakon 17,95-100,103,153,202
zapovesti 24-25,68,95,98,134,152,187,203,207,234,253
zastupnik 41,147,164
zahvalnost 46,76-78,108,137,139,141,163,205,218
zver 72,90,261,266-267,274,276
zdravlje 164-165
Zemlja 66,105,200,249,268
zemljotres 247,264,268
zla dela 72,153,265
zlo (problem zla) 64,68-69,158,262,274
znanje 57,64-65,68-69,124,195,226
I
identitet 64
idolopoklonstvo 69,78,92,95,169,202,204-205,248,265,270,276
izbor 113,135-139,168,187,191,196
izdržljivost 227
Izrael (izraelski narod) 1,9-11,13,17,25,53,63,95-96,102,104-106,116-117,135,138,192,199,202,204,224,231,247248,251-58,262,265,267,275,278
ikona 44
ikona zveri 72,255,266-267
Ilija 36,266
imena za Boga 35-36
individualnost 3,64,94
inspiracija Pisma (vidi:nadahnuće)
integritet 64
Irinej 250
Isaak 17,53,116,138,246
Isav 138
Isaija 60
iskrenost 46,70,114,127,141,180
iskupljenje 41,76,86,88,99,116,190
iskustvo 52,80,173,187,207
iskušenje 43,47,72,77,102,141,179,257
islam 88-89
ispunjenje Duhom Svetim 2,55,58,80,102,113,151,195,207,211-213,220
Isus Gospod 6,14,26,28,29,32,41,46,52,61,69-70,76,78,
80-81,83,100,110,133,139,154,189,222,235,252,266
Isus Mesija 53,88,115,134,164,177,247,251-252,258
Isus Nazarećanin 50,53
Isus Sin Božiji 28,42-44,46,60-61,78,85-86,116,158,233
Isus Sin Davidov 8,251,281
Isus Sin čovečiji 7,28,43-44,47,61,106,116,282
Isus Spasitelj 13,41-42,70,99,109,116,121,158,176,190,207,233,248,262
Isus Sudija 28,53,273,280
Isus Navin 4,203
istina 24,32,77,81,83,135-136,204,217
istorija 25,28,49,89,115,129,158,219,242,278
istrajnost 79,98
isceljenje 164,218-219
J
Jagnje 41,80,92,116-117,119,121,184,272
Jakov (Izrael) 16,36,138,169,246,275
Jakov (brat Gospodnji) 50,99,192
jamnijski sabor 26
jaram 155
Jahveh 35-36
Jevreji (vidi: Izrael)
jedinstvo hrišćana 194,197,198-199,208,214,224,237
jezici 206,220-227
Jeremija 4,13,160,251,
jeres 84,139,197
Jerihon 14,202-203
Jeronim 30
Jerusalim 9,26,103,210-211,247,249,251-254,262,266,282-283
Jehovini svedoci 86-87
Jov 13,31,142,161
Jovan apostol 15,29,210,263,271
Jovan Krstitelj 206,208,219,228,235
joga 86,269
Jona 14,160
Josif Flavije 18,25,278
Juda (pleme) 9,251
Juda, brat Jakovljev 27
Juda Iskariot 31,125,139,154
Juda Makavejac 275
Justin Mučenik 26,109,250
K
kazna 39,86,122,128,138-139,153,172,176
Kajin 66
Kalvin 135
kanon 24-27
kletva zakona 103
knjiga života 262
kovčeg zaveta 95,251
korintska crkva 145,176,225
Kori ten Bum 224
Kornilije 1,97,224
kockanje 196
krađa 58,104
krv Isusa Hrista 31,50,62,76,79-80,92,99,107,115-116,
118-120,134,176,190,222,235,260
krivica 119,127
krotost 172,227
krst 46-47,49-50,61,69-70,84,115-116,128,135,150,233
krštenje u vodi 29,227-235
krštenje Duhom Svetim 58,206-210
krštenje ognjem 209
kumranski rukopisi 17
kurvarstvo (vidi: blud)
L
laž 58,72,83,177,217
lažna učenja 217
lažna čudesa 72,164,267
lažne mesije 83,276
lažni prorok 72,76,83-85,93,244,267,276,280
legalizam 99
lekar 36,164,181
lenjost 100,177
ličnost 35,37,64
Luteranska crkva 236
LJ
ljubav (vidi Božija ljubav)
ljubav prema Bogu 68,61,171,190,197
ljubav prema hrišćanima 124,134,78,155,163,168,222,225,227
ljubaznost168,177,226
ljudi 48-49,66,158
M
magija 75,269
masoretski tekst 8
maslina 266
Maslinska gora 272,279
milenijum (vidi Hristovo hiljadugodišnje carstvo)
milost (vidi Božija milost)
mir 36,41,50,77,101,113,161,162,168,186,187,189,227
miropomazanje 32,228
misa 235-236
misionar 55,216,267
misticizam 269
Mojsije 3,17,25,66,95,102,266
molitva 46,50,76-79,80,111,114,141-149,168,171,173,187,217,223
moral 64,104,145
mormoni 87-88,222
mržnja 156
mudrost 19,42,68-69,113,168,173,186,195,217
muž 145,166,168-169,174,195
muke 72,90,93,262
muslimani 88-89
mučenici 117,234
N
Navuhodonosor 201
nagrađivanje 43,126,160,215,242,273,
nada 78,79,84,162,234
nadahnuće Pisma 1-3,25,87
nanovorođen 134,225,235,273
napetost 213
narod 280-281
nasilje 152,261
nasledni greh 132,158
nacionalnost 169,198
nebeski Jerusalim 93-94,225,250,264,272,274,284-285,288-289
nebo 62,91,92,94,111,132,147,162,166,256,264,274,279,285,288-289
nevolje 72,122,138,258
neverstvo 176
nedelja 96,107-109
nedeljna škola 80,171
neznabošci 103
nemoral 59,175-176,184,203-204
nepogrešivost Svetoga pisma 8
neposlušnost 59,113,123,125,158,168,171,186
neprijatelj 46,49,70,72,77,78,113,119,139,156,175,202,210
Nikodim 132
Nimrod 268
novac 84,166,196,238-239
novo rođenje 65,122,125,132-134,190,197,207,220,231
novo stvorenje 132
Noje 66,203,233
novi život 121,127,172,182,184,234,248,281
O
obeshrabrenje 59,79
obećanje 57,124,142,187,192,206,209,213,246-247,250,282
objava 1-2,75
obnovljenje 58,70-71,79,123,133
obraćenje 112,122,124,128,132,190,234
obrezanje 103,230
ognjeno jezero 76,92-93,274,276
ogovaranje 170
ogorčenost 168,177,199
odvojenje od sveta 205,245
odgovornost 34,64,68,70,135,137,169,170-171,178,180,198
odluka 137,153,168,179,187,216
odmor 81,96,161-162
ozbiljnost 168,243,244
okultizam 73,80
oltar 104,118
opravdanje 76,97,119,121
oproštenje 29,39,48,58,76,98,115-116,121,128, 172,177,181,185,190,199,232
optuživanje, opadanje 72,78,161,184,271
Origen 65,231
oružje 77-78,80,147,204
osvedočenje 136,222
osveta 152-153
osvećenje ulja 228
osećanja 64,79
osećanje krivice 128,175,181,192
oslobođenje 14,70,80-81,122,176
Otkrivenje Jovanovo 245,263-274
oholost (vidi ponos)
ohrabrenje 81-82,114,141,161,163,215,226,258
očišćenje 19,77,118-119,123,134
P
Pavle (vidi: apostol Pavle)
pakao 90-93138,139,166
pape 192,195
papirus 3
pastirska služba 42,160,216,273
pasha 209
patnja 158-159
Pedesetnica (Pentekost) 50,190,192,199,206-207,209,220,267
Pesma nad pesmama 174
Petar (vidi apostol Petar)
plata 264
Platon 18,65
plod Duha 70,168,180,213,225-227
pobednik, pobeda 46,69,72,77,80,110,156
pobožnost 20,46,58,97,107,168,215
poglavarstva 63
Poglavar Crkve 190-191
podroniti 229-230
podučavanje 20,216
požuda 100,102
poznavanje Biblije 112
poznavanje Boga 35,55,78
pokajanje 63,70,83,125,127,136,181,227,266,287
polaganje ruku 195-196
poligamija 167
Polikarp 26,108,264
politika 201,274,276
polni odnosi 174-175,181
pomaganje 149,162,173,197,200,217,280
Pomazanik 225
pomazanje Duhom Svetim 56-57,225-226
pomazanje uljem 24,164,225-226
pomirenje 115,172
poniznost 12,19,40,46,61,127,137,172,222
ponovni Hristov dolazak 28,42,106,237,242-250,273,279-281
ponos 12,19,46,86,158,198
popis 12
poraz 177,183
pornografija 184
porodica166,168-169,203
posao 194,200
posvećenje (jednom zauvek) 150
posvećenje (praktično) 99-100,151,226
poslušnost 32,35,44,46,77-78,80,110,133-134,171,173,228
post 80,141,148-149,269
postmilenijalizam 250
potištenost 159-162
potop 66-67,203,233
pouzdanje 129,131,138,142,171,187
poškropiti 229-230
pravednost 36,39,64,68,76-78,100,116,121,129,152,153
Pravoslavna crkva 189-190,227
pravoslavci 133
praznik prvina 209
praštanje (vidi: oproštenje)
prvo vaskrsenje 250,286
Prvosveštenik 52,118,134,225,228
prevođenje Biblije 8
predanja (vidi: sveta predanja)
predznanje, promisao 34,136,187
predodređenje 75,137,139
prezir 160
preljuba 58,104,146,175-176,184
premilenijalizam 249,256
presto blagodati 184
priznavanje Hrista 128,134
prijatelj 50,56,111,169,205
primanje Hrista 55,111,113-114,121,128,162,
172,186,189-190,207,238,258,262,281
pričest (vidi: večera Gospodnja)
probuđenje 55,147
progonstvo 58,178,186,258,260,254,267
prokletstvo 92,107,117,122,161,284
propovedanje Reči 31-33,50,106,112,191,212,213,224
propovednici 21,32-33
prorok Ilija 94,159-160
proroci 2,25,28,32,41,47,57,83,159,178,216
proročanstvo 1,25,53,216,243-245,248,251-255
prosvetljenje 2,19,32,133
proslavljeno telo 51,78,94,237,256,283,284
protestant 133
Protestantska crkva 189-190
Psalmi 19,141
put spasenja 1,70,111,113-114,116,120,181
R
rabini 7,26,48
radost 52,63,64,78,161,168,173,226
razvod 176-177
razum, um 16,34,55,58,64,68,78-79,133,162,179,216,222
raj 158
Rajlandov fragment 18
rasizam 198
raspeće 13,15,28,53,70,77,116,135,251,254
rat 147,201-202,242,247,264,276
reinkarnacija 86,94
religioznost 127-128,132,141
religiozni režim 51,117,217,253,266
Rim 15,154,268,272
rimokatolici 133,183,235,236
Rimokatolička crkva 24,30,189,190,227
rimsko carstvo 50,116,117,204,223,248,254-255,257,271,272,277
roditelji 166,171,173,174
rodoslovlje 8,47,66
rođenje vodom 133
rođenje Duhom 133
ropstvo 70,80,119
S
savez 1,35
savest 1,49,64-65,101,118,182,216,233
savet 166,168,181,184,187
Savle (vidi apostol Pavle)
sakramenti 227
Samarjani 210
Samarjanka 177
samački život 178-179
samokontrola 70,78,168,180
samokritičnost 127
samoodricanje 148,152,184
samopravednost 99,141,153
samosažaljenje 159
samoubistvo 31
Samson 69
Samuilo 4
saosećanje 64,161,164
satana (vidi: đavo)
Saul 75
svedočenje 29,52,56,110-113,173,191,226,266
Svedržitelj 37,141
Sveta Тrojica 44,55-56,60-61,86,88
svete tajne 227-228
sveti život 19,32,34,46,48,49,84,101,137,140,212
Svetinja nad svetinjama 95,118
svetlost 16,28,32,68,75,107
svetost 62,64,97,98,132-133,150,151
Sveto pismo 1-2,8,19-20,24,25,29,42,83,122,127,
133,135,148,166,171,187,216 236,243
sveto predanje 7,27-29
sveštenik 57,106,225,228
sveštenstvo 193-194
sebičnost 78
sedmorica đakona 195-196,212
serafimi 62
Septuaginta 8,30
seks 174-175,180,183
seksualne želje 179,180,182-185
sigurnost 19,52,81,84,114,122-124,137,141,162,189
sila Duha Svetoga 212,220,226
Simvol vere 28
sinagoga 107
siromaštvo 108,122,149,200,218,240
slabost 141,160,168,213,219
slava Božija 60,62,196,215,263,279
slavljenje 76,80,141,164,189,191,198,210,272
sloboda 64,70,81,154
sluga 43,60,63,80,102,110,142,159,195,263
služba, bogosluženje 26,28,70,82,96,108,114,146,147,194,198
smrt 48-49,59,70,86,162-163,234,264,284
Sodom 203,258
Solomun 4,69
spasenje 13,24,28,61,70,77,83,88,98,112,113,116,
121-126,132,135,136,173,189,219
spasavajuća vera 99,129,189
spiritizam 217,269
Spurdžen 141,159,224
sramota 146,184
srce 141,176,184
starešina 81,164,193,215,234,237
Stari zavet 1,17,26,30,39,91,96,102,104,196,204,231
starozavetni vernici 121,204,205,283
stvaranje 37,60,61
stvorenje 29
Stvoritelj 28,35-37,58,65,141,158
Stefan prvomučenik 58,113,182,211
stradanja 31,50,117,161,234
strah 51,78,79,156,178,180,213,278
Strašni sud, osuđenje 24,36,57,73,75,92,261-262,264-266,274,285-287,288
subota 96,102-109
Т
tajna 133,255
telo 65,79,91-92,148,162,184,203,219
telesna, grešna priroda 100,101,122,180,211,213,217,226
teokratija 250
Тertulijan 108
Тimotej 6,163,164
tradicija 15,25,29,51,191,270
transupstancijacija 235
transcendentalna meditacija 86,269
Тrofim 163,164
trpljenje 117,138,163,201
trud 43,200
tumačenje Pisma 23-24
U
ubistvo 70,104,181,182,264
uzdignuće Crkve (vidi vaznesenje Crkve)
umor 160
upravitelj 153
uputstva 167,169,185,216
usamljenost 159,183,218
usvajanje 181
uskrsnuće (vidi: vaskrsenje)
utelovljenje 46-47,49,61,65,233
uteha 57,161,163,168,189,218,261
u Hristu Isusu 101,107,122,125,135,229
učenik 50,51,60,107,110,133,152,154,162,207
učitelj 43,51,80,152,154,193,216
F
fariseji 48,51,58,106,123,128,141,152,208,228
Filadelfija 257
Filip evanđelista 112
filozofija 37,113,116
finansije 84,170,239
H
had 90-92
harismatik 214
heruvimi 63,95
hinduizam 86
Hleb života 112
horoskop 73,269
homoseksualnost 167,175,203
hrabrost 50,78,154
hram 13,118,251,253-254,265,275,283
Hristos 7,41,53,61-63,69,70,86,101,114,118,125,133, 173,191,192,212,233,256
Hristos-Posrednik 44,52,128
Hristovo Božanstvo 42,43,45-46,48,52,60-61,83,84,87
Hristovo telo 50,117,235,236,273
Hristova smrt 13,15,28,43,46,49-50,61,69,86-88,105,112,233
Hristova ljubav 93
Hristova vlast 43,75
Hristovo rođenje 46-47,56,74,251
Hristov svedok 111
Hristovo hiljadugodišnje carstvo 43,63,76,93,
105,200,249-250,271,277,281-285
hrišćani 34,55,59,63,80,83,85-88,98,100,107,110, 154,162,173,189,191,200
hrišćanstvo 55,85-88,118,204,269,270
C
carica nebeska 69,270
Car nad carevima 41,44,75,134,262,270,279,281
Carstvo Božije 110,114,121,132,192,200,252
celibat 267
Crkva (sveopšta, apostolska) 8,24,28,29,96,108,154,189-191,
193-201,209,258,259,267,279,281
crkva (lokalna) 57,62,71,146,190,191,194,216,218,234,263
crkveni oci 18,26,29,37,108,250
crkveni sabori (vidi vaseljenski sabori)
Č
čistilište 31,90,270
čistota 46,57,78,101,179,267
čitanje Biblije 19-21,42,111,114,173,186
čovek 44,60,64-67,85,88,121,132,134,160,201
čuda 43,48,164,219
čudotvorni darovi 218
DŽ
DŽordž Miler 217
Š
šabat (vidi subota)
Šator od sastanka 118
šeol 91
O AUТORU
Dragan Simov rođen je 1962. godine u Smederevu.
U periodu od 1985. do 1988. godine studirao je i diplomirao na Evanđeoskom biblijskom institutu u Beču,
Austrija.
Dragan Simov sarađuje sa hrišćanskim društvima i udruženjima u Jugoslaviji, kao što su: Gedeon, Novi život,
Hleb života, Тimotej i Društvom ljubitelja Biblije.
Download

Šta kaže Sveto Pismo - Dragan Simov