Tatjana Stefanović-Stanojević
Ivana Mihić
Nataša Hanak
AFEKTIVNA VEZANOST
I PORODIČNI ODNOSI:
RAZVOJ I ZNAČAJ
Beograd, 2012.
1
AFEKTIVNA VEZANOST I PORODIČNI ODNOSI:
RAZVOJ I ZNAČAJ
Autori:
Tatjana Stefanović-Stanojević
Ivana Mihić
Nataša Hanak
Izdavač:
Centar za primenjenu psihologiju
Đušina 7/III, Beograd
tel-faks: 011/32 39 685; 32 32 961; 30 35 131
[email protected]
www.dps.org.rs
Za izdavača:
Duško Babić
Likovno rešenje korica:
Dragana Božić
Lektor:
Milorad Rikalo
Tiraž: 500
Štampa:
Centar za primenjenu psihologiju, Beograd 2012.
ISBN
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
2
Sadržaj
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5
RAZVOJ AFEKTIVNE VEZANOSTI U PRVOJ GODINI ŽIVOTA
Nataša Hanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
7
AFEKTIVNA VEZANOST: TRANSGENERACIJSKI PRENOS
OBRAZACA AFEKTIVNE VEZANOSTI
Tatjana Stefanović-Stanojević. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
31
PRENATALNA VEZANOST I PSIHOLOŠKI PROCESI TOKOM
TRUDNOĆE: PRIPREMA ZA RODITELJSTVO
Nataša Hanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
57
AFEKTIVNO VEZIVANJE I PARTNERSKO FUNKCIONISANJE
Tatjana Stefanović-Stanojević. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
81
TRIJADA KAO JEDINICA AFEKTIVNE VEZANOSTI: PARTNERSKI
ODNOSI MEĐU RODITELJIMA I AFEKTIVNA VEZANOST DETETA
Ivana Mihić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
107
PORODICA KAO BAZA SIGURNOSTI U RAZVOJU AFEKTIVNE
VEZANOSTI
Ivana Mihić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
119
AFEKTIVNA VEZANOST I PSIHOTERAPIJSKI RAD SA PAROVIMA
I PORODICAMA
Ivana Mihić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
147
LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
3
4
Uvod
Teorija afektivne vezanosti jedan je od najraspostranjenijih teorijskih okvira za
razumevanje razvoja ličnosti, psihopatologije, a u novije vreme i psihoterapijskih
procesa. Ova teorija već dugo godina nalazi svoje značajno mesto u teorijskim, ali i
istraživačkim radovima velikog broja autora širom sveta. U našoj zemlji, bavljenje
afektivnom vezanošću je u ekspanziji, pa se šire znanja i oblasti u kojima se ova
teorija uspešno primenjuje.
Monografija koja je pred vama rezultat je potrebe za integracijom, sa jedne strane
znanja i istraživačkih poduhvata iz same oblasti teorije afektivne vezanosti, ali i
potrebe za integracijom polja rada (stručnog i naučnog) autora ove monografije.
Ideja nam je da kroz odabrane teme prikažemo značaj teorije afektivne vezanosti za
razumevanje nekih procesa u porodici.
Monografija tako otvara nekoliko tema: U prvom poglavlju razmatra se razvoj
ponašanja, odnosa i mentalnih reprezentacija koje zajedno čine sistem afektivne
vezanosti u prvoj godini života. Ovaj tekst nudi okvir za razumevanje složene
interakcije urođenih kapaciteta odojčeta i porodičnog mikrosistema (pogotovu
dijadne relacije sa starateljem), u oblikovanju socioemocionalnih kapaciteta jedinke.
Nakon toga, u drugom poglavlju razmatra se afektivna vezanost u odraslom dobu
kroz prizmu transgeneracijskog prenosa, kao aspekta trajnosti i „porodičnog nasleđa”
afektivne vezanosti. Autorka nudi sistematizaciju saznanja o transgeneracijskom
prenosu afektivne vezanosti, činiocima prenosa od čisto bioloških, do dominantno
socijalnih, vraćajući nas na značaj primarnih relacija sa starateljem, kapaciteta
staratelja, ali otvarajući i pitanje globalnih porodičnih procesa (poput bračnih
konflikata, porodične emocionalne klime i slično). Takođe, predstavlja domaće
istraživanje transgeneracijskog prenosa vaspitnih stilova i obrazaca afektivne vezanosti.
Kako se u ulozi primarnog staratelja i prve (najvažnije) figure afektivne vezanosti
po pravilu spominje majka, u trećem poglavlju istražuje se proces formiranja identiteta
majke, uvođenjem pojmova prenatalne vezanosti i konstelacije materinstva. Iako je fokus teksta na razvoju materinskog identiteta, u ovom tekstu je vidljiv doprinos teorije
afektivne vezanosti u razumevanju procesa koji pomažu razvoj roditeljske uloge, kapaciteta za roditeljsku brigu i drugih preduslova za kvalitetno roditeljstvo.
5
Naredno poglavlje bavi se mogućnostima teorije afektivne vezanosti u razumevanju
složenosti procesa u partnerskim relacijama. Autorka se bavi ljubavnim odnosima, nastojeći da sagleda i predstavi udeo svake od komponenata: afektivne vezanosti,
brižnosti i seksualnog ponašanja. Takođe, predstavlja i domaće istraživanje u kome je
proveravana povezanost obrazaca afektivne vezanosti formiranih u detinjstvu (ranih
iskustava) sa obrascima partnerske afektivne vezanosti.
Oslanjajući se na saznanja opisana u prethodnim poglavljima (a naročito na partnerske procese i transgeneracijski prenos) sledeći deo diskutuje značaj procesa u
trijadi majka-otac-dete za razvoj, gledano iz teorije afektivne vezanosti. Autorka
otvara pitanja mogućnosti primene teorije afektivne vezanosti u razumevanju načina
adaptacije koje dete ima u kontekstu konflikata unutar partnerske relacije. U ovom
poglavlju iznose se bazične postavke hipoteze o emocionalnoj sigurnosti, kao jedne
od aktuelno vodećih teorijskih okvira za razumevanje efekata bračnih konflikata na
razvoj deteta i mehanizama kojima nefunkcionalno porodično okruženje ostvaruje
efekat na razvoj psihopatologije u detinjstvu.
U narednom poglavlju, primena teorije afektivne vezanosti se širi na čitav kontekst
porodičnih odnosa. Ovo poglavlje nudi dosadašnja saznanja o mogućnostima „sljubljivanja” teorije afektivne vezanosti i sistemske teorije porodičnih odnosa, ukazujući na
pitanja u vezi sa porodičnom bazom sigurnosti, kao i na ona koja opisuju izraženu isprepletanost i međuzavisnost relacija, uloga i individua u porodičnom sistemu.
Zaokružujući ideju o primeni teorije afektivne vezanosti na razumevanje odnosa
unutar porodice, završno poglavlje otvara pitanja integracije ove teorije u
psihoterapijski i savetodavni rad sa parovima i porodicama, nudeći opise nekoliko
aktuelnih terapijskih škola koje se oslanjaju na procese afektivne vezanosti u relaciji
roditelj-dete, među partnerima i u čitavom porodičnom sistemu.
Sigurne da ima još mnogo tema i prostora da se razvoju ličnosti i razvoju
porodičnih odnosa priđe iz ugla teorije afektivne vezanosti, u ovom momentu
nudimo nešto što se nadamo da će biti „zamajac” za pitanja primene teorije afektivne
vezanosti, ali i za integraciju među teorijama koje omogućavaju bolje, kompleksnije
razumevanje značajnih procesa u individualnom, ali i u razvoju porodice.
Autorke
6
RAZVOJ AFEKTIVNE VEZANOSTI
U PRVOJ GODINI ŽIVOTA
Nataša Hanak
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
9
I
Razvoj afektivne vezanosti kao univerzalnog
sistema ponašanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
II
Razvoj odnosa afektivne vezanosti . . . . . . . . . . . . . 18
III Razvoj afektivne vezanosti kao dispozicije . . . . . . . 27
Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30
7
Nataša Hanak
8
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
Uvod
Pregled razvoja afektivne vezanosti započećemo zapažanjem da vezanost nije
jednoznačan pojam. Naime, neki autori govore primarno o strategijama ili obrascima ponašanja afektivne vezanosti, drugi istražuju unutrašnje radne modele vezanosti, shvaćene kao relativno trajne dispozicije za ponašanje, dok treći smatraju da
se afektivna vezanost ne nalazi „u glavi” samo jedne osobe, niti se može razumeti
posmatranjem samo njenog ponašanja, već se nalazi unutar dijadnog odnosa u kojem osoba učestvuje (za pregled vidi Waters, 1981).
Navedene perspektive izučavanja vezanosti poslužiće nam za organizaciju pregleda
razvojnih pomaka i dostignuća u prvoj godini života. Afektivna vezanost nije jednoznačan pojam, ali jeste celovit fenomen koji ima svoje osnove u mentalnim strukturama i
procesima pojedinca i manifestuje se u njegovom ponašanju unutar određenog dijadnog
odnosa. Svrha ove, naizgled, arbitrarne organizacije pregleda nije da rasparča fenomen
vezanosti i ponudi međusobno nekomunikativne ili nekompatibilne poglede na njegov
razvoj. Sve tri perspektive su korisne jer izoštravaju fokus na određeni aspekt vezanosti
koji je na određenom uzrastu istraživački ili dijagnostički najinformativniji i najznačajniji. Pored toga, postoji istorijska dimenzija u širenju našeg znanja i razvijanju teorije
afektivnog vezanosti. Ona je započela svoj put inspirisana kliničkim zapažanjima, ali je
metodološkom i pojmovnom strogoćom etologije i teorije sistema formulisana kao teorija o univerzalnom sistemu ponašanja1. Uz brojne dorade i reformulacije, te pomeranje
fokusa sa ponašanja na dispozicione aspekte afektivne vezanosti, teorija je postajala sve
interesantnija i kliničarima, uključujući, naročito, relacione psihoanalitičare i terapeute
koji rade sa parovima i porodicama. Danas, pola veka od prvih Bolbijevih (John Bowlby) postavki o afektivnom vezivanju, možemo biti impresionirani ne samo
empirijskom vitalnošću teorije već i njenom moći da omogući komunikaciju između
etološkog pristupa ljudskom ponašanju, razvojnih istraživanja o karakteristikama rane
interakcije majka-odojče, neurofiziologije emocija, pamćenja i drugih viših mentalnih
funkcija i brojnih psihoanalitičkih formulacija o razvoju ličnosti i psihopatologiji.
Ovakav pregled bi trebalo da čitaocu pruži ne samo uvid u razvoj afektivne vezanosti na sva tri nivoa, u prvoj godini života, već i da mu demonstrira razvoj same
teorije i njen integrativni kapacitet kada su u pitanju savremena znanja o psihičkom
razvoju.
————————
1
Za kratak pregled rane istorije teorije vezanosti, vidi poglavlje „Poreklo teorije afektivnog
vezivanja” u: Bolbi (2011): Sigurna baza. Kliničke primene teorije afektivnog vezivanja. Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
9
Nataša Hanak
I
Razvoj afektivne vezanosti kao univerzalnog
sistema ponašanja
Prema Bolbijevom mišljenju (Bowlby, 1972) različita ponašanja su organizovana u sisteme, pri čemu se svaki sistem ponašanja sastoji od skupa međusobno
zamenljivih, funkcionalno ekvivalentnih ponašanja koja imaju isti predvidljivi efekat ili ishod. Svaki oblik ponašanja istovremeno ,,služi” više nego jednom sistemu.
Pored sistema afektivne vezanosti postoje sistemi ponašanja vezanih za ishranu,
reprodukciju, istraživanje, strah/oprez i drugo. Svaki sistem ima svoju jasnu biološku funkciju i tokom evolucije izgrađen je tako da ispunjava tu funkciju u određenim sredinskim okvirima (tzv. sredini prosečne evolutivne prilagođenosti).
Bolbi je smatrao da je osnovna biološka funkcija vezanosti dobijanje zaštite od
strane odraslih jedinki. Tokom evolucije favorizovana su ponašanja vezanosti zato
što su ona povećavala verovatnoću fizičke blizine deteta i majke, a samim time i
verovatnoću zaštite. Deca koja su bila bolje zaštićena imala su veću šansu da prežive i dostignu reproduktivnu zrelost i dalje prenesu svoj genetski materijal. Bolbi
je, govoreći o zaštiti, na umu imao prevashodno zaštitu od predatora. Međutim, postoje i drugi aspekti zaštite koji su takođe povezani sa opstankom bebe, a mogli su
da budu od značaja kod naših predaka: zaštita od nepovoljnih vremenskih uslova,
kontrola temperature, hranjenje, zaštita od povrede, zaštita od drugih, agresivnih
članova plemena i sl. (Main, 1999).
Shvatanje biološke funkcije i cilja afektivne vezanosti se dosta izmenilo u poslednje tri decenije. Sruf i Voters smatraju da je cilj sistema vezanosti ostvarivanje i
održavanje doživljaja sigurnosti (felt security), a ne samo ostvarivanje fizičkog kontakta sa figurom vezanosti2 (Sroufe & Waters, 1977). Njihova redefinicija je omogućila da se bolje razumeju ponašanja vezanosti na starijim uzrastima. Najnovija
shvatanja se naslanjaju na kritiku klasične teorije vezanosti koju je dao Hofer
(Hofer, 1994, prema Hofer, 2006) radeći sa mladuncima pacova. On je demonstrirao da evoluciona vrednost održavanja blizine sa majkom ide iznad zaštite i da se
ogleda u regulaciji fiziološkog i bihejvioralnog sistema mladih. Odnos afektivne
vezanosti pruža mogućnost majci da oblikuje i fiziologiju i ponašanje potomstva
————————
2
10
U daljem tekstu: majka, kao osoba koja se najčešće primarno stara o odojčetu.
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
putem obrazaca interakcije sa njima. Dakle, vezanost nije cilj po sebi već je sistem
putem kojega se ostvaruju ključni ontogenetski fiziološki i psihološki zadaci, kao
što je razvijanje autoregulacije afekata. Tako Šor (Schore, 2003) veruje da je izgradnja odnosa vezanosti u prvoj godini života centralni događaj za dalji socioemocionalni razvoj jer se unutar sigurnog odnosa vezanosti ostvaruju optimalni
uslovi za sazrevanje specifičnih nervnih struktura koje su zadužene za afektivnu
kontrolu i posreduju u svim interpersonalnim i intrapsihičkim aspektima budućih
socioemocionalnih funkcija. Fonagi (Fonagy, Gergely, Jurist & Target, 2002) smatra da je odnos vezanosti od primarnog evolutivnog značaja zbog toga što obezbeđuje uslove za razvoj reflektivne funkcije i razvoj selfa.
Postoje specifični stimulusi, spoljašnji i intrapsihički, koji dovode do aktiviranja specifičnih odgovora unutar svakog sistema ponašanja, kao i stimulusi koji
vode njihovom prestanku (Bowlby, 1972). Među uslovima koji pokreću ponašanje
afektivne vezanosti i utiču na formu i intenzitet ispoljavanja su:
a)
b)
c)
ponašanje majke: odsustvo, udaljavanje ili njene pripreme za odlazak;
obeshrabrivanje fizičke blizine;
stanja deteta kao što su umor, glad i bol;
dešavanja u sredini koja alarmiraju dete kao što su nepredviđena, iznenadna
dešavanja; odbacivanje od strane odraslih ili dece i sl.
Odgovori deteta na ova stanja i situacije zavise u velikoj meri od njegovog uzrasta. Pre svega, ne možemo govoriti o postojanju vezanosti pre nego što je dete
uopšte u stanju da perceptivno prepoznaje majku. Prema istraživanju Meri Ejnsvort
(Mary Ainsworth, 1963, prema Bretherton, 1994), na deci u Ugandi, na uzrastu od
6 meseci već je jasno prisutno ponašanje vezanosti diferencirano usmereno ka jednoj ili više osoba koje neguju dete. Ejnsvortova je sastavila listu ponašanja koja
ukazuju na vezanost za određenu osobu (najčešće majku) i navela je najraniji uzrast
na kojem se takvo ponašanje javlja (Ainsworth, 1967, prema Bowlby, 1972, str.
358-361):
■
■
■
■
Prestanak plača kada majka uzme bebu u naručje, ali ne i kada je uzme neka
druga osoba (najranije zabeleženo u istraživanju M. Ejnsvort kod odojčadi
stare 9 nedelja).
Plač kada majka odlazi iz prostorije (sa 15 nedelja).
Osmeh, češći, spremniji i izrazitiji, na prisustvo majčinog lica (10 nedelja).
Osmehivanje specifično na majčin glas javlja se još i ranije, sa 5 nedelja
(Wolff, 1963, prema Bowlby, 1972).
Spremnija i učestalija vokalizacija u interakciji sa majkom. Iako Ejnsvortova
nije zapazila ovaj oblik ponašanja pre 20. nedelje, i sama ističe kako su njene
opservacije bile neadekvatne. Volf je uočio diferenciranu vokalizaciju kod
odojčadi stare svega 5-6 nedelja (Wolff, 1963, prema Bowlby, 1972).
11
Nataša Hanak
■
■
■
■
■
■
■
■
Diferencirano prilaženje puzanjem (opaženo već sa 28 nedelja).
Diferencirano praćenje ili pokušaji praćenja (javlja se sa oko 9 meseci,
zavisno od tempa detetovog motoričkog razvoja).
Pozdrav u vidu osmeha i vokalizacije uz očigledno telesno uzbuđenje, kasnije i uz podizanje ruku (u istraživanju Ejnsvortove zapaženo kod odojčadi
stare 21 nedelju, ali se, prema njenom mišljenju, nesumnjivo javlja i ranije).
Pentranje uz majku, istraživanje njenog lica, kose i odeće (od 22. nedelje).
Gnjurenje lica u krilo majke (od 28. nedelje).
Korišćenje majke kao sigurne baze za istraživanje (može da se opazi već od
28. nedelje, ali se tipično javlja kod odojčadi uzrasta 8 meseci).
Bekstvo kod majke kao sigurnog utočišta (prisutno u ponašanju sa oko 8 meseci).
Privijanje uz majku, naročito u situacijama kada je dete umorno, gladno, uznemireno ili se ne oseća dobro iz drugog razloga (uočljivo od poslednje četvrtine prve godine).
Afektivna vezanost se javlja u najrazličitijim kontekstima u kojima dete raste.
Prema Meri Mejn (Main, 1999) sva deca koja imaju priliku da formiraju afektivnu
vezanost, vezuju se, bilo sigurno ili nesigurno. Vezanost se neće pojaviti samo u ekstremno abnormalnim okolnostima, tj. kada nema osoba koje mogu da posluže kao
figura vezanosti, odnosno kada ne postoje osobe koje se brinu o detetovim emotivnim potrebama. U tom smislu afektivna vezanost je univerzalna pojava i njeno odsustvo se tretira kao patologija. Prema Bolbijevom mišljenju (1972) većina odojčadi
formira afektivnu vezu sa više osoba. Sasvim je izuzetno ukoliko dete uzrasta 18
meseci ima samo jednu figuru afektivne vezanosti. Međutim, dete ne tretira sve figure vezanosti na isti način, one su organizovane u mrežu u kojoj jedna figura obično služi kao ,,primarna” (Marvin & Britner, 2008).
Postavlja se pitanje da li postoji senzitivan period za formiranje afektivne veze, i
ukoliko postoji, koliko dugo traje. Bolbi je pretpostavljao da spremnost za lako formiranje vezanosti ostaje očuvana najmanje do kraja prve godine (Bowlby, 1972).
Rezultati studija na deci koja su odrasla u sirotištima Istočne Evrope i zatim usvojena, nagoveštavaju da deca mogu da formiraju afektivnu vezanost prvi put i posle
prve godine, ali uz povećan rizik od razvoja manje adaptivnih strategija vezanosti
(Goldberg et al., 1996, prema Marvin & Britner, 2008). Prema Mejnovoj (1999),
Bolbi i Ejnsvorstova su se saglasili da je senzitivan period za formiranje primarne
afektivne vezanosti otprilike do kraja treće godine.
12
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
Bolbi je opisao četiri faze u razvoju afektivne vezanosti.
Faza 1: Orijentacija i signali odojčeta bez sposobnosti
diskriminacije osoba
Prva faza u razvoju vezanosti traje od rođenja do najmanje osam, a obično do
dvanaest nedelja. U nepovoljnim okolnostima ona može da potraje i znatno duže
(Bowlby, 1972). Tokom ove faze osoba koja neguje bebu je primarno odgovorna za
održavanje blizine i započinjanje interakcije i tek će u narednim mesecima odojče
preuzeti jedan deo kontrole interakcije. Smatra se da beba u prva dva meseca nije u
stanju da razlikuje sebe od drugoga, ne može da shvati da su različiti stimulusi organizovani i potiču od jedne osobe, niti da druge osobe postoje onda kada nisu u
njenom opažajnom polju (Marvin & Britner, 2008). Zato novorođenče manifestuje
svoju osetljivost na socijalne stimuluse prema svim osobama koje stupaju u interakciju sa njim. Niz ponašanja koja su uključena u sistem afektivne vezanosti počinju da se manifestuju u ovoj fazi: orijentacija na ljudsko lice i glas; posezanje,
hvatanje i privijanje; osmehivanje i plakanje. Najvažniji zadatak odojčeta, u prvim
nedeljama života, jeste da dostigne kontrolu nad sistemima svog inputa i outputa, da
kontroliše sopstvena stanja i fiziološke sisteme kako bi bilo u stanju da usmerava
pažnju na osobe sa kojima je u interakciji (Brazelton i Kramer, 2002). Čim dostigne
određen stepen kontrole, odojče počinje aktivno da produžava interakciju sa važnim
odraslim osobama. Ono počinje da uče kako da koristi znakove odraslog da bi održalo budnost. Koristi i sopstvene kapacitete koji ubrzano rastu (osmeh, vokalizovanje, izraze lica, motorne znake) da bi signaliziralo svoju prijemčivost i izmamilo
odgovore odraslih. Ukoliko su odgovori negovatelja na bebine signale relativno
dosledni, odnosno kontingentni, već u ovoj fazi uspostavljaju se stabilni obrasci interakcije. Istovremeno se uspostavljaju bebini ritmovi samoregulacije i stabilni
ritmovi regulacije i interakcije unutar dijade (Stern, 1998)
Faza 2: Orijentacija i signali usmereni prema jednoj ili više osoba
koje odojče razlikuje
U periodu između dvanaest nedelja i šest meseci, beba nastavlja da manifestuje
već opisana ponašanja prema drugim osobama, ali to čini izrazitije i češće kao odgovor na glas, lice i celokupnu interakciju sa osobama koje su joj poznate. Diferencijalno reagovanje na poznate glasove se obično ne javlja pre kraja četvrte nedelje,
a na poznata lica ne pre desete nedelje života (Bowlby, 1972). Dakle, najvažnija
odlika ove faze jeste početak diskriminacije osoba koje su odojčetu najpoznatije i
usmeravanje ponašanja vezanosti primarno prema tim osobama. Zahvaljujući ovom
kognitivnom postignuću i senzomotornom razvitku između trećeg i šestog meseca,
odojče je u stanju da aktivno inicira interakciju sa osobama koje ga neguju i
preuzima znatan deo kontrole nad interakcijom i, specifično, uspostavljanjem i održavanjem blizine sa negovateljima (Marvin & Britner, 2008). Obrasci interakcije
13
Nataša Hanak
koji su se formirali u prvoj fazi dodatno se razrađuju i fiksiraju, tako da su u prvoj
četvrtini prve godine života već uspostavljene osnove različitih strategija afektivne
vezanosti koje možemo posmatrati u prirodnim uslovima ili eksperimentalnoj situaciji, u poslednjoj četvrtini prve godine (Beebe et al, 2010).
Za roditelje je od posebnog značaja pojava tzv. socijalnog osmeha kojeg Špic
naziva prvim organizatorom psihe (Spitz, 1965, prema Sroufe, 1995). Socijalni, ili
preciznije, egzogeni osmeh, pokazuje nam da je dete u stanju da prepoznaje objekte
i interakcije koje se ponavljaju. Pored zadovoljstva koje odojče iskazuje osmehom
kada naiđe na nešto poznato „tamo napolju” i razočarenja kada se kontakt prekine,
ono sve više ispoljava anticipaciju događaja u interakciji sa spoljnim svetom
(Sroufe, 1995).
Faza 3: Održavanje blizine sa figurom vezanosti putem kretanja
i signala
Treća faza se obično javlja između šestog i sedmog meseca, ali može da bude
odložena sve do kraja prve godine. Traje tokom druge i dobrim delom treće godine
života (Bowlby, 1972). Prva bitna odlika ove faze je razvoj motorike koji obezbeđuje detetu aktivniju kontrolu blizine odrasle osobe i ujedno omogućava aktivnije
istraživanje sredine. U ovoj fazi pojavljuju se dodatna ponašanja afektivne vezanosti i sva su bazirana na osvajanju novih motornih veština: približavanje majci,
praćenje majke kada napušta prostoriju, korišćenje majke kao baze sigurnosti za
istraživanje, bežanje ka majci kao sigurnom utočištu, gnjuranje lica u majčino krilo
i privijanje uz majku.
Druga bitna odlika jeste formiranje konstantnosti objekta. Radi se o dostignuću
na mentalnom planu – formiranju mentalnih reprezentacija objekta zahvaljujući
čemu odojče zna da osoba ili predmet postoje nezavisno od njega, tj. i onda kada
nisu u njegovom opažajnom polju. Bolbijevom terminologijom, odojče ima formirane odvojene radne modele majke i sebe koji se sastoje od slika, planova i shema
događaja kojima odojče može mentalno da operiše. Sadržaj unutrašnjih radnih modela nastaje verovatno iz neke kombinacije stabilnih, lančano povezanih sekvencija
interakcije koje su formirane sa negovateljem koje se, zahvaljujući novim motornim, kognitivnim i komunikativnim veštinama, učvršćuju u vidu obrazaca (Marvin
& Britner, 2008).
Ova dva krupna dostignuća treće faze afektivne vezanosti ogledaju se u širokom
repertoaru ponašanja kojima odojče može da kontroliše fizičku udaljenost od majke
i u specifičnom usmeravanju ponašanja vezanosti na jednu ili manji broj osoba koje
predstavljaju figure vezanosti. Istovremeno, prijateljski i nediskriminativni odgovori prema nepoznatim osobama jenjavaju. Umesto toga, kod odojčeta se, po pravilu, automatski aktivira sistem opreza kada se nepoznata osoba približi odojčetu, a
naročito ako pokuša da ga uzme u ruke. Priroda i intenzitet reakcije na nepoznate
osobe zavisi kako od ponašanja tih osoba, tako i od već uspostavljene organizacije
afektivne vezanosti – sigurne, ambivalentne ili izbegavajuće (Sroufe, 1995).
14
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
Faza 4: Formiranje ciljem korigovanog partnerstva
Počev od treće godine, deca sve bolje podnose kratka odvajanja od osoba za koje su vezana, više vremena provode u interakciji s vršnjacima i istražujući okolinu.
Deca predškolskog uzrasta mogu da pregovaraju o separaciji, trajanju odvajanja i o
ponovnom susretu; sa tri-četiri godine razvijaju „teoriju uma” što znači da su u
stanju da na osnovu ponašanja odraslih donose zaključke o njihovim motivima i
osećanjima. (Baron-Cohen, Leslie & Firth, 1985). Na osnovu toga može se razviti
znatno složeniji odnos između odraslog i deteta, odnos koji Bolbi naziva ciljem
korigovano partnerstvo (Bowlby, 1972).
Individualne razlike u organizaciji ponašanja vezanosti
Rečeno je da se ustaljeni obrasci interakcije majka-dete uočavaju već u prvoj
četvrtini prve godine. Međutim, tek u trećoj fazi (nakon šestog meseca), zahvaljujući kvalitativnim novinama u kognitivnom i motornom razvoju uočljive su jasno i
individualne razlike u obrascima ili strategijama ponašanja afektivne vezanosti.
Individualne razlike u strategijama afektivne vezanosti odražavaju razlike u istoriji nege datog deteta. One se ne javljaju iznenada niti su ,,locirane” samo u crtama odojčeta ili negovatelja. Individualne razlike u vezivanju izrastaju iz obrazaca
interakcije koji nastaju kroz istoriju ponude i odgovora unutar dijade. Karakter odnosa otkrivaju obrasci interakcije, a ne pojedinačna ponašanja (Weinfield, Sroufe,
Egeland & Carlson, 2008).
Upravo zato, individualne razlike se ne mogu svoditi na razlike u jačini, snazi
ponašanja koja su manifestacije afektivne vezanosti. Prema M. Ejnsvort, procena
individualnih razlika se zasniva na ponašanju korišćenja sigurne baze, odnosno na
specifičnoj organizaciji ponašanja vezanosti. Odnos ovog sistema sa drugim sistemima ponašanja, pre svega sistemom eksplorativnog ponašanja, čini kvalitet vezanosti (Ainsworth, 1978; Sroufe & Waters, 1977).
Individualne razlike u kvalitetu vezanosti su najgrublje podeljene u dve kategorije: sigurnu i anksioznu (nesigurnu) vezanost. Ovi termini se ne odnose na manifestna ponašanja već na percepciju dostupnosti negovatelja u slučaju da se javi
potreba za zaštitom ili utehom i na organizaciju odgovora odojčeta u skladu sa njegovim percepcijama dostupnosti negovatelja (Weinfield et al., 2008).
Sigurno vezano odojče
■ može da se osloni na majku kao dostupan izvor utehe i zaštite ako se za time
javi potreba;
■ u stanju je da usmeri ponašanja vezanosti prema majci i da se uteši i smiri u
kontaktu s njom;
■ spremno istražuje i ovladava sredinom.
15
Nataša Hanak
Nesigurno vezano odojče
■ može da bude stalno anksiozno u pogledu majčine dostupnosti;
■ ljuto je na majku zato što ona ne reaguje pravovremeno ili adekvatno na njegove signale;
■ nije dovoljno slobodno pri istraživanju sredine;
■ ima teškoće pri postizanju samopouzdanja i ovladavanja sredinom.
Strana situacija je naziv laboratorijske procedure koja omogućava da se u nizu
epizoda sve većeg stepena stresnosti, kroz odnos sistema afektivne vezanosti i
sistema eksplorativnog ponašanja proceni da li i kako dete koristi roditelja kao bazu
sigurnosti za istraživanje. Procedura je izvorno korišćena za decu uzrasta od 12 do
20 meseci, a osmislila ju je Ejnsvortova (Ainsworth, 1978). Za klasifikaciju ponašanja ključno je ponašanje deteta prema roditelju tokom dve epizode ponovnog zajedničkog susreta, u kontekstu ponašanja u epizodama koje im prethode i koje ih
slede. Opis ovih epizoda nalazi se u Tabeli 1.
Tabela 1: Epizode strane situacije3
Epizoda
1
2
3
4
5
6
7
8
Trajanje
Opis
1 minut
3 minuta
3 minuta
3 minuta
3 minuta
3 minuta
3 minuta
3 minuta
Dete i roditelj ulaze u prostoriju
Dete istražuje, roditelj se uključuje ako je neophodno
Ulazi nepoznata osoba, u poslednjoj minuti igra se s detetom
Roditelj ostavlja dete samo sa strancem
Roditelj se vraća, stranac tiho izlazi
Roditelj ostavlja dete samo u prostoriji
Stranac ulazi, stupa u interakciju s detetom ako je neophodno
Roditelj se vraća, stranac tiho izlazi
Prema osnovnoj klasifikaciji, dete se na osnovu ponašanja u ovoj proceduri
svrstava u grupu sigurnih (B), izbegavajućih (A) ili ambivalentnih (C). Kasnije je
ovim kategorijama dodata i četvrta: dezorganizovana/dezorijentisana (D) (Main &
Solomon, 1986, prema Lyons-Ruth & Jacobvitz, 2008).
Deca kategorisana kao sigurna koriste majku kao bazu sigurnosti za istraživanje
– kada su uznemirena, traže kontakt s roditeljem. Kada dobiju potrebnu utehu, vraćaju se istraživanju. U epizodama separacije, sigurno vezano dete pokazuje da mu
roditelj nedostaje. Pri ponovnom susretu se osmehuje, vokalizuje ili pokretom pozdravlja roditelja.
————————
3
16
Tabela je preuzeta iz Solomon & George (2008), str. 386.
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
Deca kategorisana kao izbegavajuća odmah kreću u istraživanje, slabo ispoljavaju osećanja, ne traže kontakt s roditeljem da bi obezbedila sigurnost. Kada
dete ostane samo, ne pokazuje vidljivo uznemirenje. Nepoznatu osobu lako prihvata
kao partnera u igri. Po povratku roditelja, aktivno ga izbegava, ne gleda u njega,
često se fokusira na igračke. Ako ga roditelj uzme u ruke, dete može da se ukoči ili
izvije da bi izbeglo kontakt.
Deca u grupi ambivalentnih pokazuju vidljivu uznemirenost već pri ulasku u
prostoriju i ne kreću u istraživanje. Kada ih roditelj ostavi, snažno protestuju. Po
povratku roditelja, često se mogu smenjivati naizmenični zahtevi za kontaktom i
znakovi ljutitog odbacivanja, pa i napadi besa. Ova deca ne uspevaju da nađu utehu
i sigurnost u kontaktu s roditeljem.
Deca se kategorišu kao dezorganizovana ako pokazuju sled kontradiktornih
obrazaca ponašanja, npr. snažno ponašanje vezanosti praćeno izbegavanjem, simultano ispoljavanje protivrečnih oblika ponašanja, neusmerene, nedovršene ili prekinute pokrete i izraze, stereotipno ponašanje, abnormalne stavove tela, ukočenost,
usporenost pokreta, direktno ispoljavanje straha od roditelja, dezorijentisano ponašanje, vrlo brze promene afekta i dr. (Solomon & George, 2008).
17
Nataša Hanak
II
Razvoj odnosa afektivne vezanosti
Da bismo razumeli šta je to u mentalnom svetu odojčeta (očekivanja, sheme,
reprezentacije i drugi sadržaji koji predstavljaju relativno trajne dispozicije za manifestno ponašanje) što se u stranoj situaciji ispoljava kroz specifičnu organizaciju
ponašanja afektivnog vezanosti i istraživanja, neophodno je da istražimo procese
interakcije odojčeta i odrasle osobe.
Ranije se smatralo da je novorođenče pasivni, nediferencirani, difuzni organizam,
okružen stimulus barijerom (Mahler et al., 1975, prema Fonagy et al., 2002). Danas
znamo da beba ne ulazi u interakciju s majkom kao neispisan list papira jer je od
samog početka opremljena bogatim kapacitetima percepcije, učenja i reprezentacije i
specifično pripremljena za strukturu fizičkog i socijalnog sveta oko nje (Bower,
1982, Meltzoff, 1990, oba prema Fonagy et al., 2002). Prema Sternovom mišljenju
(Stern, 1998) ne samo odojčad nego i odrasli imaju, i treba da imaju – zbog važnosti
socijalnog okruženja za opstanak – dva različita, paralelna sistema percepcije,
afektiviteta i memorije za susret i osmišljavanje fizičkog i socijalnog sveta.
Zbog urođene osetljivosti na socijalne stimuluse i repertoara odgovora koji povećavaju verovatnoću kontinuiranog kontakta sa odraslima, može se govoriti o primarnoj socijalnosti odojčeta. Ovakvo shvatanje, dokumentovano brojnim istraživanjima, suprotstavljeno je kako klasičnom Frojdovom učenju, tako i stanovištu
bihejviorista, po kojima je veza odojčeta i majke sekundarna, odnosno naslonjena
na zadovoljavanje primarnih bioloških potreba kao što je potreba za hranom.
Primarna socijalnost odojčeta
Rana interakcija odojčadi i majki se verovatno malo promenila tokom milenijuma, u poređenju sa drugim ljudskim interakcijama (Stern, 1995). Mnogi aspekti
rane socijalne interakcije su biološki programirani i govore u prilog tezi o primarnoj
socijalnosti odojčeta. Prikazaćemo nalaze koji se odnose na sledeće biološki programirane aspekte rane socijalne interakcije:
■ perceptivnu osetljivost na socijalne draži
■ motorno i afektivno reagovanje na socijalne draži
■ preferenciju poznatog
■ preferenciju kontingentnih reakcija
18
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
Perceptivna osetljivost na socijalne draži
Novorođenčad je izuzetno prijemčiva na ljudsku komunikaciju. Ta sklonost je,
izgleda, ugrađena u njihov perceptivni sistem za koji različiti autori kažu da je
„selektivno podešen” (Richards, 1974b, prema Adamson, 1995) ili „socijalno preadaptiran” (Schaffer, 1984, prema Adamson 1995) prema licima, glasovima, mirisima, dodirima i okusima ljudi. Sternovim rečima: „Ne postoji ništa na svetu što
može da se takmiči sa ovim stimulusima u privlačenju i održavanju detetove pažnje”
(Stern, 1995, str. 72). Tako će novorođenčad radije da gledaju ljudsko lice nego
neživi objekat i radije će da slušaju ljudski glas nego druge zvukove (Sherrod, 1981,
prema Adamson, 1995). Najkasnije sa mesec dana odojčad ispoljavaju jasnu
preferenciju prema ljudskom licu u odnosu na bilo koju drugu vrstu vizuelne stimulacije (McGraw, 1943, Wolff, 1969, oba prema Marvin & Britner, 2008).
Na osnovu eksperimentalnih nalaza možemo tvrditi da je beba programirana da
već od rođenja prepoznaje ljudska lica. Robert Fanc (Fantz, 1961, prema Brazelton
i Kramer, 2002), prvi je ukazao na preferencije novorođenčeta ka izvesnim vrstama
složenih vizuelnih stimulusa. Fanc i drugi su našli da novorođenče više voli okruglaste oblike veličine ljudskog lica i objekte na kojima su bile oči i usta. Odmah
posle rođenja, bebe će ne samo fiksirati crtež koji liči na ljudsko lice, već će ga pratiti za 180 stepeni i okretati oči i glavu da bi ga zadržale u vidnom polju (Goren et
al., 1975, prema Brazelton i Kramer, 2002). Izgleda da je kritičan faktor u održavanju pažnje novorođenčeta afektivna izražajnost lica: ako neko napravi ozbiljan izraz lica, koje je pri tom monotono, novorođena beba će izgledati zabrinuto i okretati
se od njega.
O socijalnoj preadaptiranosti i osetljivosti drugih čula novorođenčeta imamo
takođe brojne nalaze. Jedan od najimpresivnijih (Eimas et al., 1971, prema Brazelton i Kramer, 2002) demonstrirao je da su četveromesečne bebe u stanju da detektuju tako minimalne razlike u glasovima, kao što su razlike između slogova ba i
pa! Bebe koje imaju tek sedam dana mogu pouzdano da razlikuju tkaninu koja nosi
miris majčinih dojki od onih koje pripadaju drugim dojiljama (MacFarlane, 1975,
prema Brazelton i Kramer, 2002).
Reagovanje na socijalne draži
Normalno novorođenče raspolaže složenim kapacitetima kojima nagrađuje odrasle za adekvatne odgovore. Ovi kapaciteti, koji su u bebi prisutni kao neka vrsta
programa, odgovaraju univerzalnim očekivanjima roditelja. Ponašanje bebe i negujući odgovori roditelja tako su biološki podešeni da podstiču razvoj vezanosti između njih. (Brazelton i Kramer, 2002)
Ajzenberg (Eisenberg, 1976, prema Brazelton i Kramer, 2002) je uočio da postoje diferencijalni odgovori na različite raspone zvuka. Zvuk koji bebe najviše vole
19
Nataša Hanak
ima raspon ljudskog, još preciznije, ženskog glasa. Naime, novorođenče preferira
ženski glas u poređenju sa zvukom iste jačine u bilo kom drugom rasponu.
Kerns i Baterfild (Cairns & Butterfield, 1975, prema Brazelton i Kramer, 2002)
su dokazali da bebe reaguju na ljudski glas specifičnim obrascem sisanja: eksplozija-pauza. Prema Brazeltonu, takav obrazac sisanja je povezan sa interakcijom
u periodu hranjenja – kao da bebe prave pauze da bi dobile više informacija od osobe koja ih hrani.
Već na uzrastu od četiri nedelje može se videti kontrast između ponašanja i pažnje odojčeta kada prati objekt i kada je u interakciji s roditeljem. Očekivanje koje
je stvoreno u interakciji sa statičnim objektom, a ne „prijemčivom” osobom, sasvim
je drugačije (Piaget, 1951, 1954, prema Brazelton i Kramer). Kada je odojče u interakciji s majkom, izgleda da postoje ciklusi pažnje, posle kojih sledi povlačenje
pažnje. Cikluse koristi svaki od partnera tako što se približava, a potom povlači i čeka na odgovor drugog učesnika. Odvraćanjem pogleda odojče održava izvesnu kontrolu nad količinom stimulacije koju prima tokom intenzivnih perioda interakcije.
Majke koje poštuju potrebu odojčadi za regulacijom koju ovaj ritam pruža ne
preopterećuju nezreli psihofiziološki sistem bebe (Brazelton i Kramer, 2002)
Preferencija poznatog
Istraživanja pokazuju da su novorođene bebe i odojčad predisponirani da prepoznaju i preferiraju i aktivno traže stimulaciju koju su već doživeli (Adamson,
1995). Ova odlika, nazvana perceptivni konzervatizam, objašnjava rudimentarno
prepoznavanje i preferenciju poznatih lica, glasova i mirisa, po pravilu majčinih.
Dokazi za perceptivni konzervatizam nađeni su za svaki čulni modalitet. Ne samo
što novorođenčad brzo uče da razlikuju miris majke od mirisa drugih odraslih osoba, već je ustanovljeno da bebe stare 2 nedelje, ukoliko su dojene, preferiraju miris
majke u odnosu na mirise drugih žena koje doje ili ne doje (Cernoch & Porter,
1985, prema Adamson, 1995).
U domenu vizuelne percepcije, ustanovljeno je da novorođenčad stara svega
dan, dva ili tri, duže posmatraju majčino nasmejano lice nego nasmejano lice nepoznate osobe (Field et al., 1984, prema Adamson, 1995), kao i da sisaju intenzivnije kada im se prikaže snimak majčinog lica nego kada gledaju snimak nepoznatog
lica (Walton et al., 1992, prema Adamson, 1995).
Pošto je, kod novorođenčadi, čulo sluha osetljivije od čula vida, nije neobično
da su u domenu auditivne percepcije demonstrirani još ubedljiviji dokazi za perceptivni konzervatizam. Tako su novorođenčad manje od tri dana po rođenju bila u
stanju da brže ovladaju složenim pravilima dinamike sisanja kako bi čula majčin
glas, nego glas neke druge žene (DeCasper & Fifer, 1980, prema Adamson, 1995).
Ovaj nalaz se objašnjava prenatalnim iskustvom bebe sa majčinim glasom. Uticaj
prenatalnog iskustva na preferenciju socijalnih draži ubedljivo demonstrira i činjenica da u prvim satima posle porođaja bebe radije slušaju majčin glas modifikovan
20
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
tako da podseća na zvuk majčinog glasa snimljen hidrofonom unutar amnionske
tečnosti trudnice. Preferencija modifikovanog majčinog glasa se gubi već tokom
drugog i trećeg dana po porođaju, u korist stvarnog glasa majke (Fifer & Moon,
1995, prema Hofer & Sullivan, 2001).
Preferencija kontingentnih reakcija
Kontingencija je predvidljiv odnos između sopstvenog ponašanja i odgovora
sredine (DeCasper & Carstens, 1980, prema Beebe & Lachmann, 2005). Odojče
razvija očekivanja o tome kada će se događaji javiti i očekivanje da njegovo ponašanje proizvodi posledice. Istraživanja pokazuju da je odojče biološki pripremljeno
da opaža korespondenciju, podudarnosti, sličnosti i uklapanja; da otkrije pravilnosti,
generiše očekivanja i da deluje u skladu s njima (Haith, Hazan & Goodman, 1988,
prema Beebe & Lachmann, 2005). Radi se o izuzetno moćnim, bazičnim aspektima
preverbalne komunikacije koji promovišu mogućnost ,,deljenja uma” Doživljaj
sličnosti i korespondencije u interakciji je sredstvo za doživljaj i ulazak u procese
drugoga, način da se s drugim razmeni osećanje ,,bivstvovanja sa”, osnovni sastojak
intimnosti (Beebe, Knoblauch, Rustin & Sorter, 2005) i doživljaja da je druga osoba
,,sa nama, da je na našoj talasnoj dužini” (Stern, 1998). Neurofiziološki dolazi
takođe sugerišu da poznatost, ponavljanje i očekivanost čine najsnažnije principe
koji organizuju neuralno funkcionisanje (Cormiert, 1981; Gazzaniga & LeDoux,
1978, oba prema Beebe & Lachman, 2005). Prema tome, od kontingentnih i
očekivanih odgovora sredine zavisi razvoj pažnje, memorije, emocija i samog
kapaciteta za učenje (DeCasper & Carstens, 1980, prema Beebe & Lachmann,
2005).
Šta su vremenski kriterijumi kontingentne reakcije za odojče? Za odojčad tokom
prve godine života, ponašanje se može smatrati responzivnim ili kontingentnim na
ponašanje koje mu je prethodilo ukoliko se reakcija javi za manje od 3 sekunde. Tri
sekunde su, za odojče starosti nekoliko meseci, zapravo dosta dugačak period. Kako
se približava isticanje tog vremena, dobija se utisak (a taj utisak će da ima i beba)
da je odgovor odložen usled delovanja nekih intervenišućih procesa, kao što su
refleksija, odlučivanje, inhibicija ili prevazilaženje inhibicije (Stern, 1995).
Jednu od prvih demonstracija preferencije kontingencije izveo je Votson
(Watson, 1972, prema Main, 1999). On je sproveo istraživanje na dvomesečnim bebama, s namerom da ispita koji je najraniji uzrast na kojem bebe mogu da uče putem instrumentalnog uslovljavanja. Bebe su dobile vazdušni jastuk pomoću kojeg
su, pokretima glave, mogle da kontrolišu kretanje mobila koji im je visio iznad glave. U kontrolnoj grupi bebe su dobile iste viseće igračke koje su se okretale u sličnim intervalima u ukupnom trajanju kao i u eksperimentalnoj grupi, ali kretanje tih
igračaka nije bilo kontingentno pokretima njihove glave. U eksperimentalnoj grupi
bebe su počele da ispoljavaju ponašanja koja je Votson imenovao kao preteče
vezanosti (preatachment behaviors) i to usmerena prema igračkama: osmehivanje,
21
Nataša Hanak
gukanje, povišena pažnja. Neki od roditelja su izveštavali da su se bebe satima zabavljale pokretanjem mobila. Zabeleženo je čak da je jedna beba, inače sa zaostajanjem u razvoju, ispoljila depresivne reakcije kada je igračka uklonjena, i da je
delovala ljutito kada su igračku vratili.
Iako se smatra da odojčad tek od četvrtog meseca reaguju kada izostanu očekivani kontingentni socijalni odgovori, kao što je slučaj u proceduri „nepokretnog
lica” (Rochat, Striano & Blatt, 2002), novija istraživanja sugerišu da već i novorođenčad prate ponašanje odrasle osobe i reaguju na njega kao da imaju urođena
očekivanja o pravilima interpersonalne interakcije. Naime, novorođenčad ispitana
3-96 sati po rođenju reagovala su na nepokretno lice eksperimentatora uznemirenim
izrazom lica, plačem, smanjenim kontaktom očima ili padanjem u san (Nagy,
2008).
Votson smatra da je osnovna razvojna funkcija preferencije isprva veoma visoke
kontingencije, a zatim (počev od trećeg meseca) visoke, ali nesavršene kontingencije, ta da potpomaže diferencijaciju selfa od sredine, kao i da usmerava odojče
ka istraživanju i formiranju reprezentacija socijalnog sveta (Watson, 1994, prema
Fonagy et al, 2002)
Odlike rane interakcije koje vode individualnim razlikama
u obrascima ponašanja vezanosti
Meri Ejnsvort je načinila veliki pomak u istraživanju karakteristika negujućeg
odnosa majke prema detetu i objašnjavanju njihovog udela u nastanku sigurnog naspram nesigurnih obrazaca afektivnog vezanosti. Ona je opisala osetljivu i responzivnu negu kao najvažniji prediktor sigurne vezanosti odojčeta (Ainsworth, 1978).
Iako se njenoj studiji mogu izreći određene zamerke, pre svega, mali i nereprezentativni uzorak, brojna istraživanja su replicirala osnovne nalaze u pogledu odnosa
osetljivost negovatelja i sigurnosti afektivne vezanosti deteta (Grossmann et al.,
1985; Isabella, 1993, oba prema Weinfeld et al., 2008). Međutim, jačina povezanosti između osetljivosti i kasnije sigurnosti vezanosti obično nije velika, naročito
kada se poredi sa originalnim nalazima Ejnsvortove. U metaanalitičkoj studiji De
Volfa i Van Ijzendorna (De Wolff & Van Ijzendoorn, 1997), u zavisnosti od broja
studija uključenih u meta-analizu i korištenih instrumenata za procenu osetljivosti,
dobijena je veličina efekta od .22 ili .24. Autori zaključuju da postoji „praznina” u
predikciji sigurne vezanosti jer kvalitet majčinske nege ne igra isključivu ulogu u
formiranju individualnih razlika u vezanosti.
Po svoj prilici, hipoteza o materinskoj osetljivosti nije sporna, već se problem
javlja u pokušajima da se ovaj konstrukt operacionalizuje, tj. da se pronađu validne
i pouzdane mere osetljivosti. U studijama su korišćeni različiti indikatori osetljivosti
(npr. brzo reagovanje na uznemirenost deteta; umerena, odgovarajuća stimulacija;
sinhrona interakcija; toplina, angažovanost i responzivnost) i zato nije neobično da
22
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
ne postoji visoka saglasnost u dobijenim rezultatima. U nastavku teksta razmotrićemo različite aspekte rane interakcije majka-odojče koje se smatraju prethodnicima (ne)sigurne vezanosti.
Ranu interakciju odojče-majka čine mnogi mikrodogađaji koji se ponavljaju,
putem kojih se reguliše nivo afekta i aktivacije. U njima kliničar može da vidi motive koji regulišu okvir angažovanja ili povezanosti na delu: tendencije za približavanjem ili udaljavanjem, spremnost za angažovanje ili izbegavanje, iniciranje ili
prekid angažovanja, pojačavanje ili smanjivanje intenziteta angažovanja, signaliziranje pozitivne ili negativne akcione tendencije, signaliziranje afilijativne ili
agresivne akcione tendencije itd. (Stern, 1995).
Postoji velika konvergencija shvatanja različitih autora o odlikama rane interakcije koje su od značaja za formiranje individualnih razlika u afektivnoj vezanosti,
iako ona možda nije vidljiva na prvi pogled. Naime, svaki autor koristi nešto drugačiju terminologiju za opis istih ili uporedivih aspekata interakcije.
Brazelton i Kramer (2002) opisuju šest osobina interakcije roditelj-odojče koje
omogućavaju zdrav razvoj afektivne vezanosti. Sinhronizovanost, simetrija, kontingencija i „ukrcavanje” (entrainment) pružaju doživljaj predvidljivosti i stvaraju
osnov za doživljaj sigurnosti. Preostale osobine – autonomija i igra, važne su za
uvežbavanje separacije.
Bibi i Lahman su predložili tri principa putem kojih socijalna interakcija između
majke i odojčeta poprima određene obrasce (Beebe & Lachmann, 2005). Oni organizuju kognitivne procese, pobuđenost, afekat i aktivnost – celokupan psihički život
odojčeta. Ti principi su:
a) kontinuirana regulacija, kao osnovni i najširi princip; b) prekid i reparacija i c)
povišeni afektivni momenti. Različiti autori, koji veruju da su reprezentacije selfa i
objekta ukorenjene u strukturama interakcije, isticali su neki od ova tri principa.
Prema Bibi i Lahmanu, oni su integrisani. Naime, iskustvo i psihički život odojčeta
se organizuje pomoću toga što:
a) odojče prepoznaje ono što je pravilno, predvidljivo i ,,invarijantno” u njegovim interakcijama sa sredinom;
b) odojče prepoznaje da se nešto menja, da nešto narušava njegove interakcije, remeti njegova očekivanja, kao i prateći napor da se narušavanje ili
prekid interakcije repariraju;
c) postoji snaga afektivnih momenata, pozitivnih i negativnih, koja boji i time
organizuje iskustvo.
Ove principe treba razmatrati zajedno: kontinuiran obrazac regulacije mora da
postoji pre nego što prekid i reparacija mogu uopšte da postanu očekivan obrazac
interakcije. Intenzivni afektivni momenti mogu da se jave u situaciji prekida ili
prilikom reparacije. Sva tri principa moraju se uzeti zajedno pri razmatranju bilo
koje pojedinačne interakcije da bi se u celosti mogao objasniti njen organizujući potencijal. Predstavićemo detaljnije prva dva principa.
23
Nataša Hanak
Kontinuirana uzajamna regulacija znači da se tok ponašanja oba partnera u interakciji može predvideti na osnovu ponašanja onog drugog. Obrasci uzajamne
regulacije su demonstrirani u različitim modalitetima (pogled, vokalizacija, izrazi
lica i to tokom čitave prve godine) različitom metodologijom. Niz istraživanja je
utvrdio da kvalitet uzajamne regulacije predviđa obrasce afektivnog vezanosti na
uzrastu od 1 do 2 godine. Odojčad koju majke stimulišu u srednjem rasponu intenziteta, kontingencije i reciprociteta, kasnije će biti sigurno vezana. Odojčad koja
razvijaju izbegavajuću vezanost imaju nametljive majke, sklone preteranoj stimulaciji, čiji odgovori previše ili premalo prate ponašanje odojčeta. Odojčad koja razvijaju obrazac ambivalentne vezanosti imaju majke koje su nedovoljno uključene ili
nedoslednog ponašanja, koje neuspešno odgovaraju na signale deteta ili pokušavaju
da podstaknu interakciju kada dete nije za to raspoloženo (Isabel & Belsky, 1991;
Malatesta et al., 1989, oba prema Beebe & Lachman 2005). Ove studije pokazuju
da kvalitet kontinuirane uzajamne regulacije u interakciji majka-odojče organizuje
iskustvo povezanosti odojčeta tokom prve dve godine života. Određene vrste interakcije podstiču, a neke ometaju sigurnu vezanost deteta.
Prema mišljenju Tronika, interakcije licem u lice karakteriše samo umeren stepen sinhronizacije ili usklađenosti. S druge strane, neusklađenost je česta, kao i pokušaji reparacije (Tronick, 2003). Reagovanje deteta na narušavanje očekivane interakcije često se ispituje kroz paradigmu ,,nepokretnog lica” (Tronick, Als, Adamson, Wise & Brazelton, 1978) i upoređuje s tendencijom majke i odojčeta da se
usklade, odnosno da se nakon narušavanja brzo vrate na usklađenu interakciju (reparacija), u spontanoj interakciji. Skala prevladavanja za situaciju ,,nepokretnog
lica” procenjuje ponašanje odojčadi od najadaptivnijeg (odojče pokušava da nastavi
signaliziranje majci, pomera fokus pažnje na nešto drugo, ispoljava samoumirujuće
ponašanje), pa do veoma maladaptivnog (odojče se povlači i izvija unazad, odustaje
od motorne kontrole, ispoljava opštu dezorganizaciju ponašanja). Ustanovljeno je
da već i odojče sa 2-3 meseca starosti pokušava da vrši reparaciju interakcije sa neresponzivnom majkom. Na uzrastu od 4 do 6 meseci individualne razlike u stilu
prevladavanja se stabilizuju i odojče počinje da se oslanja na karakterističan način
prevladavanja kada dođe do narušavanja očekivane interakcije (Tronick, Weinberg
& Olson, 2002, prema Tronick, 2003). Individualne razlike utvrđene na tom uzrastu
predviđaju obrasce afektivne vezanosti na uzrastu od godinu dana. Odojčad koja
imaju više iskustava reparacije neusklađene interakcije u normalnoj, prirodnoj situaciji, i koja koriste adaptivnije metode prevladavanja na ,,nepokretno lice”, imaju
u većoj meri siguran obrazac vezanosti sa godinu dana (Cohn, Campbell & Ross,
1991; Tronick, 1989, oba prema Beebe & Lachman, 2005).
Prekid očekivane interakcije i reparaciju, kao važan princip organizovanja iskustva i formiranja obrazaca vezanosti naglašava i Koutsova (Coates, 2005). U
svaki stil vezanosti ugrađene su, prema njenom mišljenju, karakteristične strategije
za upravljanje negativnim afektom i karakteristični obrasci za prevazilaženje situacija prekida i separacije. Stoga, kroz ponašanje deteta u stranoj situaciji saznajemo
24
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
ne samo da li je roditelj bio u stanju da detetu pruži sigurnu bazu, već i kako je izlazio na kraj sa neizbežnim narušavanjem ili prekidom odnosa vezanosti, bez obzira
na njegovu prirodu.
Poreklo sigurne vezanosti u procesima i sadržajima rane interakcije majka-odojče ispitivali su Bibi i saradnici (Beebe et al., 2010) Dijade majka-odojče ispitivane
su kada je dete imalo 4 meseca, a zatim ponovo, u Stranoj situaciji sa 12 meseci.
Autori su utvrdili da nesigurne dijade, na uzrastu od 4 meseca, odlikuju ekstremne
(bilo visoke ili niske) vrednosti kontingencije i to u različitim modalitetima komunikacije, a ne samo u domenu emotivne razmene, pri čemu su dezorganizovane dijade ispoljile daleko dublje teškoće od preostala dva nesigurna obrasca vezanosti.
Autori su došli do zaključka da i majka i dete daju važan doprinos kvalitetu interakcije i, posledično, razvoju sigurnog odnosno nesigurnog obrasca vezanosti.
Naime, način na koji su odojčad stara 4 meseca regulisala svoje ponašanje i koordinisala ga s ponašanjem majke, te način na koji su majke regulisale svoje ponašanje imali su dva do tri puta veću informativnu vrednost za predviđanje obrasca
vezanosti deteta na uzrastu od 12 meseci, nego podatak o načinu na koji je majka
koordinisala svoje ponašanje s ponašanjem odojčeta (što je uobičajeno shvatanje
kontinentnosti ponašanja).
Savremena istraživanja ključnih aspekata dijadnog odnosa koji vode formiranju
(ne)sigurne vezanosti, inspirisana su u znatnoj meri uticajnim teorijskim konstruktima čije je poreklo u kliničkom, psihoanalitičkom radu s decom. Autori ovih pojmova su Vinikot i Bion i njihova shvatanja svakako imaju i dodirnih tačaka.
Prema Bionu, majka vrši funkciju ,,kontejnmenta mentalnih stanja” (Bion, 1962)
ili, Vinikotovim rečima, ,,vraća bebi njen sopstveni self” (Winnicott, 1967, prema
Fonagy & Target, 2005, str. 260). Majka koja predstavlja sigurnu bazu svom
odojčetu tačno interpretira signale deteta i reflektuje ih na takav način da ih odojče
može podneti i razumeti. Na taj način majka ne samo što reguliše stanja pobuđenosti odojčeta i time omogućava širenje njegovih kapaciteta za autoregulaciju afekata, već služi i kao neophodan medij u formiranju psihološkog selfa odojčeta
(Fonagy & Target, 2005).
Pred „ogledajuću” funkciju majke stavljaju se, međutim, određeni zahtevi. Naime, majka ne sme da reflektuje stanje tako da ono bude identično detetovom iskustvu jer onda ono nema simbolički potencijal i može da bude suviše zastrašujuće za
dete. (Fonagy & Target, 2005). Prema Koutsovoj, majka je pre nalik magičnom
ogledalu, jer ona intuitivno vidi u bebi nešto što je tek samo potencijal, ona to
prepoznaje i oblikuje i time stvara prostor za odojče da doživi svoj um kao svoj
(Coates, 2005) Prema tome majčina sposobnost da vidi potencijal u odojčetu je ono
što mu omogućava da ga nađe za sebe, u licu majke. Nije teško primetiti da je opisano shvatanje procesa i funkcije ogledanja saglasno sa učenjem Vigotskog (Vigotski, 1983) o važnosti stimulacije u tzv. zoni narednog razvitka deteta. Kroz
nesavršeno i ne sasvim kontingentno ogledanje odojčetovih stanja, majka vraća
detetu psihološki kontejnirano, obrađeno, „svareno” iskustvo na onom nivou koje je
25
Nataša Hanak
detetu trenutno izvan domašaja, ali jeste u domenu njegovih razvojnih kapaciteta.
Daniel Stern objašnjava sposobnost majke da služi kao „magično ogledalo” jednim
posebnim aspektom tzv. konstelacije materinstva, a to je zaljubljivanje majke u bebu (Stern, 2005). Jedna od karakteristika zaljubljivanja, po Sternu, jeste idealizacija
druge osobe, u ovom slučaju bebe, koja majci daje sposobnost da detetu postavlja
nešto više zahteve i očekivanja nego što je to u trenutnom domašaju deteta, drugim
rečima, da deluje u zoni narednog razvitka. Ona je u interakciji sve vreme malo ispred deteta, ne previše, ali u toj posebnoj zoni koja se postiže delom i precenjivanjem ko ili šta beba jeste u datom momentu.
Koliko je važno da majka u detetu prepoznaje potencijal i time ga „vuče” ka
novim razvojnim dostignućima, toliko je važno i da njena očekivanja od deteta budu primerena i realistična. Nesigurna organizacija afektivne vezanosti majke može
da predstavlja faktor rizika od nedovoljno uspešnog prepoznavanja mentalnih stanja
i osobina deteta i da naruši kapacitet majke da bude „magično ogledalo ”. Trudnice
s nesigurnim obrascima vezanosti u većoj meri ispoljavaju potencijalno disfunkcionalna očekivanja od uloge deteta u ličnom i porodičnom životu (preokupirane
majke) i da potcenjuju (odbacujuće majke) ili precenjuju (bojažljive i preokupirane
majke) moguće teškoće u interakciji s odojčetom (Hanak, 2010a; Hanak, 2010b).
Ukoliko majka usled svojih anksioznosti odgovara na dete tako da njen odgovor
nije sinhronizovan sa detetovim iskustvom i ako se tako duboke greške u ogledanju
često ponavljaju, one vode teškim iskrivljenjima u doživljaju sebe i mogu voditi
samoispunjavajućim proročanstvima (Coates, 2005).
26
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
III Razvoj afektivne vezanosti kao dispozicije
Kada bi vezanost bila ograničena samo na ponašanje koje se manifestuje u
određenim situacijama ili samo na specifičan odnos između dve osobe ne bismo
mogli očekivati značajniju doslednost u opaženom ponašanju vezanosti, u različitim
odnosima i tokom vremena. Međutim, kako brojna istraživanja pokazuju, postoji
vremenska stabilnost obrazaca ponašanja procenjenih u stranoj situaciji (Main &
Cassidy, 1988; Wartner, Grossman, Fremme-Bombik & Suess, 1994, prema Solomon & George, 2008); postoji i korelacija između obrazaca vezanosti ustanovljenih
procedurom strane situacije, u periodu odojčeta, sa mentalnim reprezentacijama
vezanosti procenjenih u adolescentno i odraslo doba, (Hamilton, 2000; Waters,
Merrick, Treboux & Albersheim, 2000). Iako dete može razviti različite stilove odnosa vezanosti sa različitim osobama (npr. majkom i ocem), to najčešće nije slučaj
(Fox, Kimmerly & Schafer, 1991). Postoji tendencija da se očekivanja formirana u
najranijim odnosima prenose u druge odnose, koje uspostavljamo sa vršnjacima,
patnerima, najzad u doba roditeljstva u odnose sa svojom decom (za pregled vidi
Berlin, Cassidy & Appleyard, 2008).
Prvo objašnjenje vremenske stabilnosti i generalizacije obrazaca vezanosti s
jednog odnosa na druge dao je Bolbi, u prva dva toma svoje trilogije o afektivnom
vezivanju (1972, 1981), putem formiranja unutrašnjih radnih modela (URM) sebe i
značajnih drugih, kao i radnih modela odnosa afektivne vezanosti. Pored toga,
postoje shvatanja da se u odnosu vezanosti izgrađuju druge važne dispozicije, kao
što su kapacitet za regulaciju afekata, odnosno kapacitet za mentalizaciju.
Razvoj URM
Prema Bolbiju, obrazac vezanosti je u početku svojstvo odnosa, da bi vremenom, kroz proces internalizacije, postao u sve većoj meri svojstvo samog deteta
(Bolbi, 2011). URM figura vezanosti, njihovog načina komuniciranja i ponašanja,
odgovarajući URM selfa u interakciji s figurom vezanosti predstavljaju važne
kognitivne strukture koje se formiraju u prvim godinama života, na osnovu stvarnih
iskustava deteta iz svakodnevnih interakcija s roditeljima, i deluju na nesvesnom
nivou. Modeli odražavaju reprezentacije koje roditelji imaju o detetu i koje komuniciraju kroz postupke prema detetu i kroz ono šta mu govore. Oni određuju šta dete
27
Nataša Hanak
oseća prema roditeljima i prema sebi, kakvo ponašanje očekuje od roditelja i kako
planira svoje ponašanje prema roditeljima.
Iako je Bolbi objasnio razloge zbog kojih je siguran obrazac podložniji ažuriranju, a nesigurni obrasci rigidniji i otporniji na promenu, te elaborirao ulogu
obrambenih procesa u održavanju URM, on je zapravo veoma malo toga kazao o
prirodi procesa internalizacije i nastanku URM.
Još jedan pokušaj da se objasne priroda i nastanak reprezentacionog sveta odojčeta učinio je Daniel Stern (1995; 1998), na osnovu temeljnih studija posmatranja
interakcije majka-odojče, na mikro nivou. Prema njegovom shvatanju, mentalne
reprezentacije dete konstruiše na osnovu mnogo puta ponovljenih interaktivnih iskustava, dakle, one ne dolaze spolja i ne predstavljaju „pounutrenje” spoljašnjih objekata, kako se to obično kaže u psihoanalitičkoj terminologiji. Mentalne reprezentacije su složene, sastoje se iz mnogo različitih gradivnih elemenata – oseta,
opažaja, afekata, akcija, misli, motiva i kontekstualnih elemenata. One su neverbalne, zasnovane na implicitnoj memoriji, aktiviraju se i deluju nesvesno. Stern ih
naziva „načini-bivanja-sa” (ranije: „generalizovane reprezentacije interakcije”). To
su mentalni modeli iskustva bivanja-sa-nekim na određen način koji se ponavlja u
brojnim situacijama svakodnevnog života. Sheme načina-bivanja-sa se umrežavaju
u složenije strukture, nazvane „reprezentacije načina-bivanja-sa”. Ono što povezuje
sheme umrežene u reprezentacije jeste zajednička tema. Čest organizator shema
jeste tema koju određuje motivacioni sistem (hranjenje, igranje, separacija). Druga
vrsta tema su afektivna iskustva, tako da sheme mogu da budu umrežene oko
„načina-da-se-bude-tužan-sa” ili „načina-da-se-bude-srećan-sa”. Konačno, sheme
interaktivnih iskustava mogu da budu okupljene oko jednog objekta, oko mesta ili
uloge. Iz mnoštva shema koje se konstruišu, opstaju one koje su adaptivnije, one se
aktiviraju češće i imaju sve veću kontrolu nad ponašanjem. Ovaj proces se upoređuje sa nastankom i selekcijom neuralnih mreža koje se takmiče međusobno, da
bi opstale one najfunkcionalnije (Edelman, 1987, prema Stern, 1995).
Kapacitet za regulaciju afekata
Bolbi nije detaljnije razmatrao kako u odnosu vezanosti nastaje i kako se razvija
afektivna regulacija – repertoar strategija u službi smanjenja, inhibicije, pojačavanja
i uravnoteženja različitih afektivnih odgovora.
Džud Kesidi (Cassidy, 1994) je verovatno prva izložila shvatanje po kojem deca
u odnosu vezanosti grade strategije afektivnog reagovanja pomoću kojih zadovoljavaju svoju potrebu za vezivanjem. Različite strategije nastaju kao adaptacija na
specifičan način regulacije dijadne interakcije od strane odrasle osobe, koji direktno
odražava njen obrazac vezanosti. U sigurnim dijadama postoje otvorena i fleksibilna emocionalna komunikacija, kao i pouzdana i predvidljiva blizina i dostupnost
figure vezanosti što omogućava detetu da izrazi svoja pozitivna i negativna afektivna stanja. U manje povoljnom kontekstu ranog razvoja, kao što je slučaj sa de28
Razvoj afektivne vezanosti u prvoj godini života
tetom čiji su roditelji nedosledno responzivni, dete je podložnije ispoljavanju negativnih afekata i slabije ih reguliše jer je to način da zadobije roditeljsku pažnju, blizinu i utehu. Drugačiju strategiju regulacije afekata razvija izbegavajuće dete koje
minimizuje izražavanje ljutnje, tuge i drugih negativnih afektivnih stanja (drugim
rečima, preterano ih reguliše) kako ne bi ugrozilo odnos vezanosti sa svojom majkom koja ta stanja ne može da podnese. Iako nastaju kao rezultat adaptacije na specifične odnose s majkom, ocem ili drugim figurama vezanosti, ove strategije se generalizuju, učvršćuju i predstavljaju važnu dispoziciju za reagovanje u bliskim odnosima.
Sruf (Sroufe, 1995) smatra da je odnos vezanosti ključ za razumevanje transformacije dijadnog regulativnog sistema u indidivualni i da je afektivna regulacija
zapravo prototip samoregulacije, ujedno neraskidivo povezana sa samopouzdanjem
i samopoštovanjem. U zavisnosti od istorije interakcije odojče-majka, dete će
formirati očekivanja u vezi responzivnosti odraslih i svoje sposobnosti (i vrednosti)
da im privuče pažnju i bude negovano. I ne samo to – kada dete ima u svom iskustvu osetljivu i responzivnu negu, ono će osećati da može da utiče na svoju sredinu.
Dete koje može da se pouzda u svoju majku (ili drugu figuru vezanosti), pouzdaće
se u predvidljiv odnos s majkom, a najzad i u sebe.
Hofer (1994), na osnovu istraživanja pacova, opisuje kako ponašanja majke na
različitim senzornim nivoima regulišu ponašanje mladunčadi. On smatra da su rane
interakcije majka-odojče ujedno iskustva regulacije koja se vremenom internalizuju, organizuju i integrišu u unutrašnje radne modele koji kasnije upravljaju ponašanjem deteta.
Kapacitet za mentalizaciju
Prema Fonagiju (Fonagy i sar, 2002) ključni aspekt unutrašnjih radnih modela je
stvaranje sistema za procesiranje informacija o sebi i značajnim drugim osobama
putem stabilnih i uopštenih mentalnih atributa o kojima se zaključuje kroz ponavljanje invarijantnih obrazaca u istoriji prethodnih interakcija.
Mentalizacija ili reflektivna funkcija je sposobnost da ponašanje drugih objašnjavamo njihovim mentalnim stanjima (stavovima, namerama, planovima, osećanjima....)4. Time činimo njihovo ponašanje smislenim i predvidljivim (Fonagy &
Target, 2005). Drugi aspekt mentalizacije odnosi se na sposobnost da imenujemo
svoja psihička iskustva i damo im smisao. U osnovi mentalizacije ili reflektivne
funkcije leži pretpostavljena nervna struktura, sistem za procesiranje socijalnih
informacija, koji Fonagi naziva „interpresonalni intepretativni mehanizam”. Prema
Fonagiju i Targetovoj, interpersonalni interpretativni mehanizam nastaje iz sigurnog odnosa vezanosti. Naime, figura vezanosti koja tretira dete kao intencionalno
biće, u čijim reakcijama dete može da pronađe sliku svog uma, svog iskustva sebe
————————
4
Vidi poglavlje Tatjane Stefanović Stanojević o transgeneracijskom prenosu obrazaca vezanosti.
29
Nataša Hanak
kao osobe koja misli, oseća, namerava, stavlja u funkciju biološki pripremljen kapacitet za mentalizaciju (Fonagy & Target, 2005). Fonagi i njegovi saradnici su uspeli
da demonstriraju da je razvoj reflektivne funkcije kod dece korelat sigurne vezanosti. Deca koja nisu sigurno vezana za svoje roditelje sporije razvijaju ovu dimenziju i ona se lakše prekida u situacijama emocionalnog konflikta. Takođe, pokazali
su da je reflektivno funkcionisanje roditelja suštinski aspekt prenosa sigurnosti
afektivne vezanosti s jedne generacije na drugu jer ono leži u osnovi ponašanja koje je Ejnsvortova nazvala senzitivnim i responzivnim. U Fonagijevoj interpretaciji
senzitivnost ide dalje od privrženosti, brige i usklađivanja afekata i uključuje
kapacitet da se u umu drži mentalno stanje drugoga (Coates, 2005). U sigurnoj
afektivnoj interakciji s majkom, ne samo onda kada odojčetu trebaju uteha i zaštita,
već i u situacijama razmene i podsticanja pozitivno obojenih afektivnih iskustava,
gradi se reflektivna funkcija deteta koja predstavlja osnov za sve vidove socijalnog
ponašanja u kojima prepoznajemo obrasce vezanosti na delu.
Zaključak
Prve studije afektivne vezanosti bile su pod snažnim uticajem etologije. Zahvaljujući ovim opservacionim studijama ponašanja, kako naturalističkim tako i
laboratorijskim, detaljno je opisan ontogenetski razvoj vezanosti u periodu odojaštva i obrasci individualnih razlika u organizaciji vezanosti.
Napredak tehnike i mogućnost snimanja ponašanja omogućili su drugi talas
opservacionih studija koje su za fokus izučavanja imale mikro aspekte interakcije
odojčeta i majke, momente afektivne razmene koje se mere sekundama ili delovima
sekundi. Danas znamo da je rana interakcija odojčeta i majke u velikoj meri determinisana kapacitetima odojčeta za reagovanje na socijalne draži i iniciranje socijalne razmene, ali i pojedinačnim kapacitetima odojčeta i majke za regulisanje sopstvenog ponašanja i koordinisanje svog ponašanja sa partnerom u razmeni. Odojče
je veoma rano u stanju da opaža podudarnosti, kao i narušavanje podudarnosti, da
otkriva pravilnosti u sledu stimulusa i reakcija, da razvija očekivanja i ponaša se u
skladu s njima. Odojče već u prvoj polovini prve godine otkriva i uči pravila razmene s majkom, što se ogleda u uspostavljanju obrazaca dijadne interakcije, a zatim
i obrazaca vezanosti.
Rezultati ranog učenja u primarnim vezama prožimaju ličnost u celini – oni se
ogledaju u unutrašnjim radnim modelima (reprezentacijama) selfa, drugih osoba i
odnosa; načinu regulacije afekata i kapacitetu za mentalizaciju i čine jezgro nečije
rezilijentnosti, ranjivosti na stres, odnosno na razvoj psihopatologije.
30
AFEKTIVNA VEZANOST:
TRANSGENERACIJSKI PRENOS
OBRAZACA AFEKTIVNE
VEZANOSTI *
Tatjana Stefanović-Stanojević
I
Poreklo ideje o transgeneracijskom prenosu obrazaca
afektivne vezanosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
II
Tehnike i rezultati dosadašnjih istraživanja
transgeneracijskog prenosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
III Neki od aspekata mehanizma koji je odgovoran za
transgeneracijski prenos . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40
IV Istraživanje transgeneracijskog prenosa obrazaca
afektivne vezanosti u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51
Zaključci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55
* Rad je nastao u sklopu projekta Ministarstva prosvete i nauke, Indikatori i modeli
usklađivanja profesionalnih i porodičnih uloga, br. 179002
31
Tatjana Stefanović-Stanojević
32
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
I
Poreklo ideje o transgeneracijskom prenosu
obrazaca afektivne vezanosti
Pojam afektivne vezanosti u nauku je uveo engleski psihijatar Džon Bolbi (John
Bowlby), pre svega da bi njime označio specifičnost odnosa koji se u najranijem
detinjstvu uspostavlja između majke i deteta. Način određenja ove specifičnosti
odavno je već Bolbija svrstao u teoretičare sklone evolucionističkom pristupu. Neki
od sledbenika teorije afektivne vezanosti smatraju čak da ga nije preterano nazvati
prvim evolucionim psihijatrom (Belsky, 1999). Dakle, prema Bolbiju razumevanje
porekla i prirode afektivne vezanosti (za razliku od psihoanalitičke ideje o oslanjanju na primarne potrebe) treba potražiti u zahtevima opstanka, odnosno u prirodnoj selekciji. U najkraćem, beba koja ima sposobnost da privuče i zadrži
majčinu pažnju ima veće šanse da preživi od bebe koja nema dovoljno razvijenu
ovu sposobnost. Naravno, ukoliko je afektivna vezanost uslov opstanka, onda nije
teško razumeti Bolbijevo nastojanje da potrebu za drugima predstavi kao primarnu,
a ne sekundarnu (stečenu) potrebu. Umesto psihoanalitičkog oslanjanja potrebe za
drugima na potrebu bebe za sitošću, Bolbi pretpostavlja oslanjanje potrebe za drugima na opstanak vrste. Ostaju brojna pitanja. Jedno od njih je kako razumeti
afektivnu vezanost u uslovima savremenih, ekonomski razvijenih kultura u kojima
velike šanse za opstanak ima većina beba. Drugo pitanje je kako razumeti afektivnu
vezanost u uslovima promenjenog koncepta evolucije i pomeranja naglaska sa vrste
na individuu, sa opstanka na razmnožavanje…
Za potrebe ovog teksta važnijim se čini način na koji je osnivač teorije odgovorio na pitanje o sudbini rano uspostavljenog odnosa. Prema Bolbiju, iako se formira u prvoj godini života, afektivna vezanost, relativno neizmenjena, perzistira
kroz detinjstvo i odrastanje osobe, utičući na oblikovanje svih kasnijih relacija: „Poverenje u dostupnost i podršku osobe za koju smo vezani, predstavlja značajan
uslov sigurnog funkcionisanja u toku čitavog životnog veka osobe”, (Bowlby,
1969). Dve relacije su, smatra autor teorije afektivnog vezivanja, najpodložnije
uticaju rano stvorenih afektivnih veza – ljubavni odnos i odnos roditelja sa detetom.
Naravno, Bolbi je pretpostavio i mehanizam koji je u osnovi afektivne vezanosti i
koji omogućava ovako dugoročne i značajne uticaje. Nazvao ga je unutrašnjim rad-
33
Tatjana Stefanović-Stanojević
nim modelom1. Za objašnjenje funkcionisanja URM, Bolbi se, iako uveren u značaj
evolucije za nastanak fenomena, ne oslanja na genetiku. Njegova ideja o načinu
funkcionisanja URM može se svesti na tzv. asimilacioni model (koncept pozajmljen
od Ž. Pijažea). U odnosu između roditelja, odnosno majke i deteta, to bi značilo:
majka tokom kontakta sa detetom interpretira signale koje dete šalje u odnosu na
svoja ranije stvorena iskustva, odnosno u odnosu na URM formiran u detinjstvu.
Zbog toga Bolbi kaže: „Nasleđe mentalnog zdravlja ili bolesti posredovano porodičnom mikrokulturom može biti daleko značajnije od nasleđa koje je posredovano
genima”, (Bowlby, 1969, prema Belsky, 2006).
Ovo je koncept koji je, omogućivši prevođenje afektivne vezanosti2 iz relacijskog u individualno svojstvo, odredio razvoj teorije afektivne vezanosti kao celoživotne razvojne teorije, u okviru koje je formulisano i očekivanje transgeneracijskog prenosa obrazaca afektivne vezanosti. Reč je o očekivanju da se obrasci stečeni u ranom detinjstvu prenose iz generacije u generaciju, odnosno sa roditelja na
decu.
————————
1
U daljem tekstu URM.
2
U daljem tekstu AV.
34
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
II Tehnike i rezultati dosadašnjih istraživanja
transgeneracijskog prenosa
Od postuliranja ideje o transgeneracijskom prenosu obrazaca afektivne vezanosti brojni istraživači nastojali su da je provere različito dizajniranim postupcima i
uz pomoć različitih instrumenata za procenu. Najčešće su obrasci afektivne
vezanosti dece procenjivani prvom i davno konstruisanom tehnikom za utvrđivanje
obrazaca AV (Strange situation, Mary Ainsworth et al., 1978) o kojoj je u
prethodnom tekstu bilo reći. Tek nekoliko dostupnih istraživanja koristilo je AQS
(Attachment Question Set, Waters & Deane, 1985). Reč je o instrumentu koji daje
informacije o kvalitetu afektivne vezanosti majke i deteta, ali ne sadrži elemente
koji bi mogli biti stresni za dete, što u nekim kulturama važi za Stranu situaciju.
Značajno je i istaći da AQS tehnika procenjuje afektivnu vezanost dece uzrasta 1,6
– 3,6 godina čime je procenjivanje dece prešlo na malo stariji i za ispitivanje
svakako pogodniji uzrast. Sledeća pogodnost tiče se činjenice da se procenjivanje
odvija u kućnim uslovima deteta. Dakle, u prirodnoj, a ne laboratorijskoj sredini.
Na njegovu primenu nailazimo, osim u istraživanjima u Americi i Evropi, i u
afričkim plemenima, u Kini, Japanu (Van Ijzendoorn, Vereijken, BakermansKranenburg & Riksen-Walraven, 2004), pa i u istraživanjima izvedenim u našoj
sredini (Stefanović-Stanojević, 2000). Novije verzije ovog instrumenta pretrpele su
izvesne izmene u postupku obrade podataka, uglavnom sa ciljem prilagođavanja
postojećim programima za obradu (Pederson & Moran, 1995).
Veći problem je bilo „pronalaženje” načina identifikovanja obrazaca afektivne
vezanosti u odraslom dobu i mogućnosti poređenja rezultata dobijenih procenjivanjem dece sa rezultatima dobijenim procenjivanjem odraslih. Do ekspanzije istraživanja transgeneracijskog prenosa zapravo i dolazi nakon što je postdiplomkinja
Meri Ejnsvort, Meri Mein sa grupom saradnica na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji
konstruisala intervju za procenjivanje obrazaca afektivne vezanosti odraslih (Adult
Attachment Interview, Main, 1998) koji uz već postojeću Stranu situaciju omogućava poređenje klasifikacija obrazaca dece sa klasifikacijama obrazaca roditelja.
Reč je o polukliničkom intervjuu za procenjivanje obrazaca afektivne vezanosti
u kome se na osnovu petnaestak pitanja zaključuje o kvalitetu narativa subjekata i
na osnovu toga određuje kvalitet vezanosti. Za procenu je odlučujuća celokupna
organizacija verbalizacije osobe prilikom opisivanja iskustava sa roditeljima, a ne
35
Tatjana Stefanović-Stanojević
konkretan sadržaj iskustva iz detinjstva. Osobe koje su u stanju da koherentno opišu
interakciju sa roditeljima u periodu detinjstva klasifikovane su u sigurno-autonomni
obrazac vezanosti. Ove individue visoko vrednuju odnose afektivne vezanosti, smatrajući ih formativnim, a svoja sećanja integrišu u priče nedvosmislenog značenja.
Individue koje pokazuju tendenciju izbegavanja odgovaranja na pitanja iz intervjua, služeći se izjavama tipa: „Ne znam, ne sećam se”, klasifikovane su u
odbacujući obrazac afektivne vezanosti. Ovi ispitanici skloni su generalizacijama,
površnoj idealizaciji iskustava iz detinjstva: „Svako detinjstvo je najlepše doba života, naravno i moje“, negiranju značaja iskustva vezivanja za razvoj. U najkraćem,
osobe koje pripadaju ovom obrascu nisu u stanju da integrišu sećanja na sopstvena
iskustva sa stvarnim značenjem tih iskustava i otuda pribegavaju negaciji ili idealizaciji.
Osobe klasifikovane kao preokupirani uglavnom se tokom intervjua prisećaju
konfliktnih, nerazrešenih uspomena iz detinjstva. Poneti sopstvenim sećanjima,
previđaju postavljena pitanja i uporno prepričavaju događaje koji ih i dalje ispunjavaju ljutnjom. Preokupirane osobe često su konfuzne, ljute ili pasivno agresivne,
sklone perseveriranju o neprijatnostima iz detinjstva i infantilnim protestima.
Naknadno je ustanovljen i četvrt obrazac – nerazrešeno/dezorganizovano afektivno vezivanje (Main & Solomon, 1990). Individue koje pripadaju ovom obrascu
tokom intervjua daju nekonzistentne izjave o događajima iz detinjstva, objašnjavajući ih principom magijske uzročnosti i sličnim iracionalnim objašnjenjima. U
njihovim narativima uočljiva je dezorganizacija, semantička ili sintaksička konfuzija, a narativi su često svedeni na iskustvo dečje traume ili nedavnog gubitka.
Sa ciljem procene podudarnosti između klasifikacija roditelja u intervjuu i klasifikacija beba u Stranoj situaciji, Meri Mein je sa saradnicima sprovela istraživanje
u kome je upoređen trokategorijalni model odraslih sa trokategorijalnim modelom
dece (Main et al. 1985, Main & Golwyn, 1998). Za 32 majke i njihovu decu
procenjivanu pet godina ranije u Stranoj situaciji dobile su slaganje od 75% (r =
.61, p < .001) , dok su za 35 očeva i njihovu decu dobile 69% slaganja, (r = .41, p
<.005). Ovo znači da su roditelji klasifikovani kao sigurni statistički značajno češće
imali decu sigurnog ponašanja u Stranoj situaciji, bez obzira na to da li je sadržaj
njihovih iskustava iz detinjstva bio pozitivan ili ne. Roditelji koji pripadaju
odbacujućem obrascu značajno češće imali su decu koja u laboratorijskoj situaciji
izbegavaju sve: od izbegavanja praćenja pogledom roditelja koji odlazi, do
negledanja u lice stranca koji se pojavljuje. Kao da su se izbegavanja tema o vezivanju u intervjuu podudarila sa detetovim bihejvioralnim izbegavanjem roditeljske blizine i interakcije sa njim u stresnoj laboratorijskoj situaciji. Deca roditelja
koji pripadaju preokupiranom obrascu u laboratorijskoj situaciji su pokazivala
tendenciju da ih traže, ali ne i da bivaju utešena njihovim dolaskom, već da nastavljaju da plaču, besne i sl. Ova dečja potreba za bliskošću, kontaminirana besom,
odgovarala je na reprezentativnom nivou dugim pričama njihovih roditelja o situacijama kada njihov bes nije bio umiren. I na kraju, deca roditelja klasifikovanih
36
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
kao nerazrešeni klasifikovana su kao dezorganizovana na osnovu ponašanja u
Stranoj situaciji: besmisleni pokreti, nejasna gestikulacija, kratki izrazi straha,
produžena nepomičnost (Solomon, George, & de Jong, 1995; Lyons-Ruth & Block,
1996). Objašnjenje dinamike opisanog obrasca moglo bi biti u sagledavanju
ponašanja roditelja kao osobe koja plaši ili koja se plaši, i u svakom slučaju ometa
formiranje smislene strategije u reagovanju na stres kod dece (Main & Hese, 1990).
Meri Ejnsvort je ponovila upoređivanje klasifikacija roditelja dobijenih na osnovu Intervjua (trokategorijalni model odraslih) i klasifikacija dece dobijenih u
Stranoj situaciji (Charlottesville uzorak, N= 45, Ainsworth & Eichberg, 1991) i dobila 80% slaganja.
Ovi nalazi rađaju ideju o mogućnosti transgeneracijskog prenosa obrazaca i
dovode do ekspanzije sličnih istraživanja. Tri velike longitudinalne studije (Hamilton, 2000; Main, 1999; Waters, Merrick, Treboux, Crowell, & Albersheim, 2000)
potvrđuju (68%-75%) slaganja između attachment klasifikacije u detinjstvu i klasifikacije u odraslom dobu.
Naravno, usledile su i varijacije u dizajnu istraživanja, a sa idejom kontrolisanja
određenih varijabli. Na primer, čitava serija istraživanja proveravala je mogućnost
da do sličnosti između roditeljskog i dečjeg attachmenta3 dolazi, jer se roditelji,
pošto dobiju dete adapatiraju, odnosno menjaju u skladu sa zahtevima koje traže
nove okolnosti. Kako bi otklonili sumnju da se roditeljsko stanje uma (state of
mind) prilagođava detetu, grupa istraživača je intervjuisala „roditelje” pre rođenja
dece (Fonagu, Steele, Steele, Moran, Higgit, 1991). Prvo ovakvo istraživanje
sprovedeno u Londonu, na uzorku od 95 majki, pokazalo je statistički značajno
slaganje između roditeljskog i dečjeg attachmenta (66%). Još nekoliko studija je
ponovilo metodologiju u kojoj su odrasli intervjuisani pre rođenja deteta. U nekim
studijama radilo se i o drugačijim kulturama (Sagi, 1990), a postepeno se ustaljuje i
četvoro-kategorijalna klasifikacija. Svi rezultati potvrđuju značajno slaganje: za trokategorijalnu klasifikaciju, koeficijent korelacije je r= .46, dok je klasifikacija u
koju je uključen i četvrti obrazac imala nešto niži koeficijent povezanosti, r= .44
(Fonagy, Steele, &Steele, 1991; Sagi et al., 1985; Steele, Steele, Fonagy, 1996;
Van Ijzendoorn 1995). Deo istraživanja bio je dizajniran tako da fokus bude na
upoređivanju klasifikacija majka-dete sa klasifikacijama otac-dete. U većini pomenutih istraživanja, korelacija između majke i deteta veća je od korelacije otacdete (Main et. al, 1985).
Ideja o prenošenju obrazaca iz generacije u generaciju proveravana je studijama
dizajniranim tako da su u istraživanje uključene tri generacije. Jedno od prvih
istraživanja ove vrste urađeno je u Kanadi. Reč je o trogeneracijskoj, longitudinalnoj studiji (Benoit & Parker, 1994). Uzorak je činilo 96 beba, majki i baka po
majci. Majke su intervjuisane AAI intervjuom, jednom tokom trudnoće i jednom
kada je dete imalo jedanaest meseci, a bake jednom u bilo kom trenutku istra————————
3
Afektivne vezanosti.
37
Tatjana Stefanović-Stanojević
živanja. Uz pomoć procedure Strane situacije deca su procenjivana sa dvanaest
meseci. Korišćen je i tro-kategorijalni i četvoro-kategorijalni klasifikacioni sistem.
Klasifikacije majki su bile stabilne tokom dvanaest meseci u 90% slučajeva (trokategorijalna klasifikacija) odnosno u 77% slučajeva (četvoro-kategorijalna klasifikacija). Na osnovu klasifikacija majki tokom trudnoće bilo je moguće predvideti
klasifikacije dece u 81% (tro-kategorijalna klasifikacija) i u 68% (četvoro-kategorijalna klasifikacija) slučajeva. A na osnovu klasifikacija baka predviđane su klasifikacije dece u 75% (tro-kategorijalna klasifikacija) i u 49% (četvoro-kategorijalna klasifikacija) slučajeva. U najkraćem, rezultati potvrđuju postojanje povezanosti između obrazaca afektivne vezanosti dece i roditelja, čak i kada se obrasci
vezanosti roditelja utvrđuju pre rođenja dece.
Čitav niz istraživanja proveravao je mogućnost da do transgeneracijskog
prenosa dolazi i kada se radi o specifičnom uzorku roditelja i dece. Na primer,
sprovedeno je istraživanje (Ward & Carlson,1995) veze između AAI i Strane situacije na visoko rizičnom uzorku majki i dece. Radilo se o mladim i neudatim
devojkama iz crnačkog geta. Sedamdeset četiri devojke su intervjuisane pre rođenja
deteta, a bebe su posmatrane u Stranoj situaciji petnaest meseci kasnije. Za trokategorijalnu klasifikaciju slaganje iznosi 78%, a za četvoro-kategorijalnu klasifikaciju 68%. Još je indikativniji procenat slaganja obrazaca (81%), dobijen u istraživanju koje je uporedilo obrasce 27 majki i njihovih psihijatrijski tretiranih adolescenata (Rosenstein & Horowitz, 1996).
Dodajmo i istraživanja u sredinama koje se razlikuju od sredina u kojima je
koncept afektivne vezanosti nastao. Istraživači sa univerziteta u Haifi (Izrael)
ustanovili su postojanje transgeneracijske transmisije u Izraelskim kibucima (Sagi
et al., 1985). Visina slaganja je varirala u zavisnosti od toga da li su deca spavala u
komuni ili kod kuće (od 46% do 76%). U studijama koje istražuju povezanost
klasifikacija majki i dece u italijanskim (N=20), nemačkim (N=28) i kanadskim
dijadama (N= 60) iznose 85% (Ammaniti, Speranza and Candelori, 1996), 82%
(Peters-Martin, & Wachs, (1984), prema Pederson et al. , 1998) i 80% (Pederson,
Gleason, Moran and Bento, 1998).
Pažnju zaslužuju i istraživanja koja koriste drugačije tehnike za procenjivanje
afektivne vezanosti nešto starije dece. Istraživanja u kojima je korišćen attachment
klasifikacioni sistem načinjen za šestogodišnjake (Main and Casidy, 1988) potvrdila
su visoko slaganje sa roditeljskim klasifikacijama dobijenim na osnovu intervjua
AAI (George and Solomon, 1996; Ammaniti et al, 1996). Takođe, u studiji koja je
uz roditeljsku AAI klasifikaciju, status predškolaca procenjivala tehnikom koja se
oslanja na opservaciju u kući (AQS, Waters & Deane, 1985) dobijeno je visoko
slaganje (Posada et al., 1995). Grupa nemačkih istraživača, (Fremmer Bombik et al,
prema Grossmann K & Grossmann E,1991) radeći na uzorku roditelja i dece u
severnoj Nemačkoj, takođe je koristila tehniku AAI za ocenu vezanosti odraslih.
Međutim, da bi došli do jasnije procene transkripta u pogledu „vrednovanja” ili
„nevrednovanja” vezanosti, oni razvijaju donekle drugačiji metod analize intervjua.
38
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
I prema njihovim nalazima, podudarnost je visoka: roditelji dece koja su procenjena
kao sigurna, redovno su vrednovali vezanost, a roditelji dece koja su procenjena kao
nesigurna, redovno su obezvređivali vezanost.
I na kraju, holandski istraživači (Van IJzendoorn, 1995) su uradili meta analizu 14 dostupnih studija (18 uzoraka, 854 dijade) uzetih iz SAD, Velike Britanije, Izraela i Holandije. Ustanovili su statistički značajne korelacije između tehnike
AAI Intervjua i Strane situacije za svaki od ispitivanih obrazaca vezivanja. Metodološki značajno bilo je otkriće da su korelacije bile veće kada su procenjivači bili
obučavani pre zadavanja intervjua. Takođe, korelacije su bile manje u dijadi otacdete, nego majka-dete, kao i u test situacijama na uzorcima dece predškolskog uzrasta, u odnosu na uzorak jednogodišnje dece. Za tro-kategorijalnu klasifikaciju slaganje je iznosilo 70% (r = .46, p<.01). Devet studija je koristilo četvoro-kategorijalnu
analizu (548 dijada) i slaganje je iznosilo 63% (r = .42, p<.01). Treba naglasiti da
holandska studija potvrđuje visoko slaganje između Strane situacije i AAI intervjua
i u slučaju da je intervju rađen pre rođenja deteta (na osnovu analize 389 dijada).
Dobijeni rezultati o slaganju roditeljskih klasifikacija i klasifikacija dece, potvrđuju hipotezu o postojanju transgeneracijskog prenosa obrazaca afektivne vezanosti. Međutim, iako je hipoteza na osnovu ovako brojnih empirijskih nalaza
potvrđena, način na koji se ovaj prenos ostvaruje i dalje je nejasan. Pozivanje na
unutrašnji radni model i asimilaciju novih iskustava u postojeći obrazac sprovodi se
već automatski, ali ne govori mnogo o načinu na koji se proces odvija, a još manje
o načinu na koji ga je moguće ispitati. U teoriji afektivnog vezivanja ustalio se
termin transmission gap kojim istraživači upozoravaju na činjenicu da nijedna od
do sada ispitanih varijabli ne objašnjava transgeneracijski prenos „bez ostatka”. U
daljem tekstu, uz brojna određenja URM i oskudne informacije o njegovom
funkcionisanju, biće predstavljene i druge varijable potencijalno „odgovorne” za
prenos obrazaca afektivne vezanosti (senzitivnost majke, orijentacija na um, genetika).
39
Tatjana Stefanović-Stanojević
III Neki od aspekata mehanizma koji je
odgovoran za transgeneracijski prenos
3.1.
Unutrašnji radni model kao ključ
transgeneracijskog prenosa
Jedno od određenja URM kaže da se radi o kognitivno-afektivnim strukturama
zasnovanim na istoriji zajedničkih odnosa. Strukture su nazvane radnim modelima
zbog toga što su osnova za akciju u situacijama afektivnog vezivanja. Upravljaju
ponašanjem u odnosima sa roditeljima i utiču na očekivanja, strategije i ponašanja u
kasnijim vezama. Modeli su relativno stabilni i mogu da rade automatski, bez
potrebe za pravljenjem svesnih, odnosno namernih procena. ,,Glavna karakteristika
radnog modela sveta koji svako od nas gradi je naša pretpostavka o tome ko su
figure za koje se vezujemo, gde se mogu naći i kako očekujemo da odgovore. Slično, osnovna karakteristika radnog modela sebe koji ljudi grade je do kog stepena
je on prihvatljiv ili neprihvatljiv figurama za koje se vezuje. Na strukturi tih komplementarnih modela baziraju se pretpostavke osobe o tome kolika je mogućnost da
značajni drugi budu dostupni i da odgovore ukoliko od njih potražimo podršku.
Činjenica je da od strukture ovih modela zavisi i da li će se jedinka osećati sigurnom da su joj značajni drugi generalno dostupni ili će u manjem ili većem stepenu
strahovati da joj nisu dostupne – povremeno, često ili veoma često.”, (Bowlby,
1972). Na pitanje, čemu ovi modeli služe, istraživači odgovaraju: ,,Pod uslovom da
se revizija izvrši pravilno, odnosno u skladu i sa razvojnim promenama i sa promenama sredine, ovi modeli omogućavaju osvrt kako na prošle tako i uvid u buduće
situacije, omogućavaju regulisanje planova za očuvanje blizine i razrešavanje
konflikata u odnosima... ”, (Bretherton et al., 1997).
Dakle, na URM se istraživači pozivaju kada objašnjavaju gotovo sve što se
dešava u sklopu afektivne vezanosti: način na koji rani odnosi određuju doživljaj
sveta, način na koji rani odnosi upravljaju našim ponašanjem, način na koji biramo
signale koje šaljemo i način na koji tumačimo odgovore, relacije i iskustva koja nas
privlače ili odbijaju, način na koji kvalifikujemo životna dešavanja kao povoljna ili
nepovoljna, organizujemo memoriju, usmeravamo pažnju... URM je zamišljen kao
40
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
afektivno-kognitivni mehanizam koji upravlja filtriranjem i procesiranjem svih
raspoloživih informacija. Naravno, uglavnom su pravila nesvesna. Često se predstavljaju kao nevidljive naočari koje određuju viđenje sebe samog i sveta koji nas
okružuje. Iako se URM već skoro rutinski koriste da objasne dobijenu transgeneracijsku povezanost ostaje činjenica da još uvek ne znamo dovoljno ni o načinu
na koji se proces odvija, ni o načinu na koji ga je moguće ispitivati. Dodali bismo
da najčešće nije čak ni predmet analize istraživača, ni kada je u pitanju istraživanje
afektivne vezanosti dece, a ni kada se radi o istraživanjima partnerske vezanosti ili o
istraživanjima afektivne vezanosti odraslih. Tako da, iako često nailazimo u
literaturi da rani attacment „predviđa” fenomene kakvi su odrasla afektivna vezanost, ljubavni odnosi, emocionalna regulacija, frustraciona tolerancija i sl. – afektivno-kognitivni proces koji posreduje u vezi između prošlih i sadašnjih iskustava
nije dovoljno istražen. Dakle, uprkos nalazima brojnih istraživača da se na osnovu
ranih odnosa deteta sa majkom mogu predvideti kasniji odnosi odrasle osobe sa
značajnim drugim ljudima, utisak je da nema dovoljno istraživanja analize intrapsihičkog mehanizma odgovornog za ovaj kontinuitet u razvoju. Jedno od retkih
istraživanja za koje bi se moglo reći da se bavilo analizom funkcionisanja URM,
sproveo je Đ. Belski razvojni psiholog iz Instituta Birkbeck Univerziteta u Londonu
(J.Belsky et al. 1995). U pomenutom istraživanju, deca stara tri godine gledala su
igru sa lutkama u kojoj je bilo i pozitivnih i negativnih događaja, a zatim su (pola
sata nakon predstave) razgovarala sa ispitivačem o događajima kojih se sećaju.
Pažnju zaslužuje podatak da su se sigurno afektivno vezana deca u odnosu na nesigurno afektivno vezanu decu značajno preciznije, sa mnogo više detalja, sećala
pozitivnih nego negativnih događaja. Ovaj nalaz ukazuje na razlike u načinu
procesiranja događaja i sugeriše da ista iskustva mogu pridobiti različitu pažnju u
zavisnosti od URM procesiranja. Deca u čijem sećanju preovlađuje pozitivno nad
negativnim verovatno će slično reagovati i na buduća iskustva, forsirajući pozitivna
nad negativnim iskustvima. Dakle, rana sigurna afektivna vezanost bi mogla da
bude predrasuda koja dovodi do prevage pozitivnih nad negativnim dešavanjima.
Istraživači afektivne vezanosti bavili su se i fenomenima koji su lakši za opažanje ili za proučavanje, a koji bi mogli imati uticaja na transgeneracijski prenos
obrazaca afektivne vezanosti. Jedan od takvih fenomena opazila je još Meri
Ejnsvort (Ainsworth, 1978). Reč je o senzitivnosti staratelja kao faktoru za formiranje sigurne afektivne veze. Drugo objašnjenje ili bar deo objašnjenja – nudi
genetika. U daljem tekstu će biti predstavljeni svi faktori kojima se nastoji da
objasni deo dobijenih istraživačkih nalaza o transmisiji obrazaca: počev od senzitivnosti staratelja, preko genetičkih objašnjenja, do niza istraživanja kojima je
zajednički imenitelj relativno novi koncept – teorija uma (orijentacija na um deteta,
refleksivna funkcija), kao i istraživanja koja nastoje da procenjuju doprinos šire
sredine (kućna atmosfera ili kvalitet braka roditelja), a ne samo interakcije majkadete.
41
Tatjana Stefanović-Stanojević
3.2.
Senzitivnost staratelja
Brojni istraživači bavili su se afektivnom vezanošću u različitim kontekstima:
kroskulturalne studije, transgeneracijske i sl. Već pominjana grupa holandskih
psihologa (Van Ijzendoorn et al. 1995) prikupila je, sistematizovala i uradila metaanalize na većini dostupnih podataka. Jedna od njihovih meta-analiza bila je posvećena proveri hipoteze Etic pristupa4 po kojoj je senzitivnost staratelja odlučujući
faktor kvaliteta afektivne veze (Van IJzendoorn & Sagi, 1999). U osnovi ovog
očekivanja je verovanje da su sigurno afektivno vezani odrasli mnogo senzitivniji
na dečje potrebe, te tako uspostavljaju kod dece verovanje da će svaka disregulacija emocija biti brzo i efikasno sređena (Belsky, Rosenberger, & Crnic, 1995; De
Wolff & Van IJzendoorn, 1997).
Pre predstavljanja rezultata ove obimne studije, valja napomenuti da su prikupljani i podaci iz sredina u kojima fenomen afektivne vezanosti nije ,,otkriven” i koje
se razlikuju po načinu odgajanja dece (De Wolff & Van IJzendoorn, 1997). Brojni
podaci iz ovih sredina zalužuju posebnu diskusiju, ali za predmet ovog rada najvažniji je podatak o specifičnostima odgajanja dece u Africi. Naime, uz majku, o
detetu se stara veliki broj staratelja. Istraživači čak smatraju (Weisner i Gallimor,
prema Sagi &Van Ijzendoorn, 1999) da je mreža staratelja normativna forma uspostavljanja afektivne vezanosti u Africi. Istraživači (Moreli i Tronik, 1991, prema
Sagi & Van Ijzendoorn, 1999) saopštavaju i o vremenu koje bebe provedu sa drugim odraslim osobama: procenti rastu sa 39% tokom prve tri nedelje, na 60%
tokom sledećih 18 nedelja. Broj staraoca takođe raste i u proseku iznosi 14.2. Ova
ekstremno gusta socijalna mreža vodi ka brzom zadovoljavanju svakog bebinog
signala, što i majkama omogućava da budu popustljive i senzitivne na signale beba.
Konkretno, ovo znači da majke doje decu svaki put kada deca to zatraže, te da deca
isključivo sa majkama provode noć u toku koje bivaju hranjena često i bez buđenja
majki. U svetlu podatka o većem broju staratelja istraživači su se opredelili i za
donekle izmenjen način procenjivanja afektivne vezanosti: procenjivali su kvalitet
afektivne vezanosti u odnosu na svaku od starateljica. Rezultati su potvrdili dominaciju sigurnog obrasca, nađeno je samo par ambivalentnih dijada, dok izbegavajući
obrazac nije identifikovan. Nepostojanje izbegavajućeg obrasca afektivnog vezivanja moglo bi se povezati sa velikim brojem staratelja i doslednim odgovaranjem
na većinu bebinih signala. Ipak, činjenica da je identifikovan i izvestan broj
dezorganizovanih obrazaca upozorava na neophodnost detaljnije analize pre zaključivanja.
U prilog proveri hipoteze o značaju senzitivnosti staratelja pažnju zaslužuje i
jedno istraživanje izvedeno u Japanu. Naime, nakon istraživanja u kojima je pri————————
4
42
Termini etic i emic uzeti su iz studija glasova u jeziku: fonetike i fonemike. Fonetika razmatra
glasovne karakteristike jezika, pretpostavljajući da su univerzalne, dok se u fonemici pretpostavlja
da su glasovne karakteristike različite i zavisne od kulture (Pike 1967).
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
menjivana procedura Strane situacije, a zaključivši da je ova metoda previše stresna
za način odgajanja japanske dece, istraživači (Richters,Vaughn & Waters, 1988)
odlučuju da primene metodu u kojoj nema elemenata stresogenosti: AQS proceduru
(Waters & Deane, 1985). Reč je o proceduri u kojoj ispitivač ima priliku da više
sati, ali u kućnim uslovima, opservira ponašanje majke i deteta i proceni ga na
kontinuumu od optimalne do maladaptivne baze, a na osnovu devedeset situacija u
kojima su opisani brojni modaliteti ponašanja deteta. Na ovaj način procenjivano
ponašanje japanske dece i majki pokazalo je da postoji statistički značajna povezanost između senzitivnosti majki i sigurne afektivne vezanosti dece, (r=0.59,
p<.01) čime je dodatno potvrđena hipoteza o senzitivnosti.
Dakle, meta-analiza, koja se bavila pitanjem da li je majčinska senzitivnost povezana sa afektivnom vezanošću deteta i koliko je ta veza značajna, a u koju je bilo
uključeno 65 studija (N=4.176), potvrdila je da je veza značajna, ali umereno: r =
.24, na nekliničkom uzorku (N=1.097). Sedam studija je nedvosmisleno potvrdilo
značaj senzitivnosti, u dvema se o značaju senzitivnosti posredno može zaključiti.
Na osnovu svega iznetog, istraživači zaključuju da je senzitivnost staratelja važan,
ali ne i jedini uslov za formiranje sigurne afektivne vezanosti (De Wolff & Van
IJzendoorn,1997).
U svetlu transgeneracijskog prenosa obrazaca afektivne vezanosti, dobijeni
nalazi ukazuju na senzitivnost staratelja kao na jedan od faktora koji odgovaraju za
prenos, ali upozoravaju i da se veći deo dobijene povezanosti ne može se pripisati
ovom faktoru. Budući da analize senzitivnosti nisu objasnile konzistentnost u prenosu obrazaca afektivne vezanosti kroz generacije, istraživači su tragali za
faktorima koji će imati veću prediktivnu moć. Mogućnost prenošenja afektivne
vezanosti kroz generacije, putem gena, jedan je od faktora kome je posvećena pažnja.
3. 3.
Uloga gena u transgeneracijskom prenosu
afektivne vezanosti
U svetlu činjenice da visinu dobijenih nalaza o transgeneracijskom prenosu
afektivne vezanosti u potpunosti ne objašnjavaju faktori interakcije majka-dete,
otvara se mogućnost da deo objašnjenja treba potražiti u faktorima nasleđa, odnosno genetskoj predispoziciji. Međutim, iako sve popularnija, bihejvioralno-genetička istraživanja ne potvrđuju očekivanja, već iznose da je afektivno vezivanje
tek neznatno određeno genima.
Uloga genetskog herediteta u prenosu afektivne vezanosti kroz generacije dugo
nije bila predmet istraživanja. Istraživački nacrti bili su uglavnom fokusirani samo
na jedno dete iz porodice i majku. Tek par istraživača svoja istraživanja je koncipiralo tako da u njih uključe i proveru povezanosti obrazaca afektivne vezanosti
43
Tatjana Stefanović-Stanojević
deteta sa obrascima najbližih rođaka (braćom, sestrama, blizancima), ali veličine
uzorka su statistički gledano bile nedovoljne za zaključivanje. Ovako koncipirana
istraživanja dala su šansu da se proveri nasleđivanje afektivne vezanosti putem
gena. Dakle, polako se povećava broj istraživanja koja proveravaju ovu mogućnost
uvodeći u istraživački dizajn afektivnu vezanost blizanaca (jednojajčanih ili
dvojajčanih). U osnovi istraživanja je očekivanje da će viši stepen srodstva (identični blizanci) rezultirati većom povezanošću obrazaca afektivne vezanosti. Međutim, nalazi istraživanja blizanaca ne potvrđuju razlike između identičnih i neidentičnih blizanaca u pogledu afektivne vezanosti (Fearon, 1998, prema Belsky,
2006).
U jednom od prvih istraživanja genetskih predispozicija (Ricciuti, 1992)
sakupiljeni su podaci iz tri istraživanja blizanaca na malim uzorcima. Nakon upoređivanja povezanosti obrazaca između identičnih i neidentičnih blizanaca, zaključeno je da afektivna vezanost nije nasledna ili se bar to ne može ustanoviti na
uzrastu od 12 do 22 meseca. Deset godina kasnije (O' Connor & Croft, 2001, prema
Belsky, 2006) analizirano je 110 parova blizanaca procenjenih u Stranoj situaciji i
konstatovan samo umereni uticaj gena, a mnogo značajniji uticaj okruženja. U do
sada najvećem i najobuhvatnijem istraživanju genetskog prenošenja afektivne vezanosti (Bokhorst et al., 2004, prema Belsky, 2006) povezuju se brojni podaci već
urađenih istraživanja i konstatuje odlučujuća uloga faktora sredine u nasleđivanju
afektivne vezanosti. Naime, na osnovu analize podataka istraživanja 150 parova
blizanaca klasifikovanih u obrasce afektivne vezanosti na osnovu Strane situacije
zaključeno je da biološko nasleđe ne igra ulogu u nastajanju sigurnog, odnosno nesigurnog obrasca afektivnog vezivanja sa majkom, pa čak i da biološko nasleđe ne
doprinosi visini izbegavanja odnosno anksioznosti (što su ključni aspekti za određivanje obrazaca). Zapravo, čak 52% varijanse objašnjava se uticajima okruženja, a
48% upada u zajednički skor uticaja okruženja i grešaka u merenju. Još su značajniji nalazi poređenja rezultata dobijenih na braći i sestrama sa rezultatima dobijenim na parovima dece koja nisu u srodstvu – otkrivaju da se čak 98% varijanse
objašnjava udelom okruženja.
Dakle, ukoliko se transgeneracijski prenos ne može objasniti ulogom gena, a
senzitivnost staratelja objašnjava tek manji deo dobijenih rezultata, pred istraživačima je zadatak otkrivanja faktora odgovornih za ovaj proces. Sve su aktuelniji
radovi u kojima autori odgovornim za transgeneracijski prenos afektivne vezanosti
proglašavaju specifičan kvalitet interakcije majke sa detetom – kvalitet koji bismo
mogli grubo i neprecizno nazvati nastojanjem majke da razume svoje dete. Iz ove
grupe faktora izdvojićemo koncepte J. Belskog (2006) o orijentaciji na um i P.
Fonagija (Fonagy, 1999) o refleksivnoj funkciji.
44
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
3.4.
Bio-socijalni mehanizam homeostatske regulacije
ili refleksivna funkcija
P. Fonagi, mađarski psihoanalitičar i klinički psiholog, razmatra koncept
afektivne vezanosti u svetlu regulacije emocionalnih iskustava. Prema Fonagiju, na
osnovu iskustava sa starateljem tokom prve godine života, dete otkriva da u
situacijama pobuđivanja emocija, staratelj reaguje (manje ili više adekvatno) i na
određen način obrađuje emocionalne izlive, pomažući mu da se vrati u stanje
ravnoteže. Dakle, već krajem prve godine dete formira reprezentativni sistem
(URM) čiji deo je strategija ,,izlaženja na kraj” sa emocijama uz pomoć staratelja.
Na toj osnovi Fonagy naziva attachment sistem, odnosno URM: bio-socijalnim
regulatornim sistemom.
U skladu sa idejom da je u osnovi URM regulacija emocija, autor nastoji da
opiše razlike u regulaciji emocija u odnosu na obrasce afektivne vezanosti. Deca
koja pripadaju sigurnoj afektivnoj vezanosti uče adekvatnu regulaciju emocija,
zahvaljujući čemu ostaju dobro organizovana u stresnim situacijama, dok se izbegavajuće afektivno vezana deca, suočena sa neresponzivnim starateljem, odlučuju
za strategiju nadregulacije (podignutog praga za prepoznavanje situacija u kojima
treba regulisati afekt). Dakle, ova deca podigla su prag tolerancije i time postigla
ignorisanje situacija koje nose emocionalnu šaržu. Ambivalentno afektivno vezana
deca uradila su suprotno – suočena sa nedosledno responzivnim starateljima, povisila su svoje iskazivanje uznemirenosti, spuštanjem praga tolerancije, odnosno
strategijom podregulacije (spušten prag za prepoznavanje situacija u kojima treba
regulisati afekte) i time povećala šansu da ih roditelj opazi i pomogne. Grupa
dezorganizovano afektivno vezane dece (Main & Solomon, 1990), na osnovu
iskustava sa starateljem koji je istovremeno izvor straha, kao i izvor osiguranja u
jakom je motivacionom konfliktu, usled čega manifestuje bizarno ponašanje, nije u
stanju da reguliše emocionalne reakcije na smislen način. Ova operacionalizacija
URM, delimično nudeći mehanizam prenosa afektivne vezanosti, i dalje ne omogućava koncipiranje istraživanja u kojima bi se proveravao način ostvarivanja prenosa.
Kapacitet za refleksiju, odnosno refleksivna funkcija je sledeći korak u operacionalizaciji URM, a odnosi se na razumevanje kako vlastitog ponašanja tako i
ponašanja drugih, a preko koncepta stanje uma. Naime, Fonagi (1999) smatra da se
tokom ranog detinjstva odigrava prelaz sa teleološkog na mentalistički model ponašanja, što znači da trogodišnje dete ponašanje drugih ljudi interpretira na osnovu
vidljivih posledica, a ne na osnovu njihovih želja o kojima bi moglo da zaključuje,
dok četvorogodišnje dete razume da nečije ponašanje može biti zasnovano na verovanju koje čak i ne mora da odgovara realnosti (što je u osnovi eksperimenata sa
tzv. zadacima sa pogrešnim verovanjima). Sposobnost mentalizacije, odnosno
refleksivna funkcija podložna je procenjivanju. Fonagi je istraživao individualne
45
Tatjana Stefanović-Stanojević
razlike u sposobnostima mentalizacije odraslih, nastojeći da proveri da li obim
refleksivnih opservacija o mentalnim stanjima sebe i drugih u narativu intervjua o
afektivnom vezivanju odraslih (AAI) može predvideti sigurnu afektivnu vezanost
deteta. Vrednosti refleksivnosti dobijene pre rođenja deteta značajno su predvidele
sigurnost afektivnog vezivanja u drugoj godini života. I očevi i majke koji/e su
imali/e visoke rezultate u ovim sposobnostima imali/e su tri ili četiri puta više šansi
da njihovo dete bude sigurno od onih čija je refleksivna sposobnost bila loša
(Fonagy, Steele, Moran, Steele, & Higgitt, 1991, prema Fonagy, 1999).
Sposobnost razumevanja mentalnih stanja koja leže iza ponašanja roditelja može
biti posebno značajna kada je dete izloženo nepoželjnim iskustvima. Sa namerom
da ovo proveri, Fonagy je podelio uzorak ugroženih, visoko depriviranih majki, na
one koje su prijavile postojanje deprivacije i na one koje je nisu prijavile. Majke
koje su prijavile svoju deprivaciju, odnosno majke sa sposobnostima refleksivnosti,
imale su decu koja su bila sigurna sa njima, dok je u poduzorku od 17 majki koje
nisu prijavile deprivaciju samo jedno dete bilo sigurno afektivno vezano (Fonagy,
Steele, Steele, Higgitt, & Target, 1994, prema Fonagy, 1999). Fonagy smatra da je
opisani proces dvosmeran: Ne samo da će roditelji sa velikom sposobnošću
refleksije pospešiti sigurno afektivno vezivanje kod deteta, posebno ako su njihova
iskustva u detinjstvu bila nepovoljna, nego i sigurno afektivno vezivanje može biti
ključni facilitator refleksivne sposobnosti. Rezultati longitudinalne studije (Fonagy
et al., 1995, prema Fonagy, 1999) pokazuju da je refleksivna funkcija majke
povezana sa uspehom deteta: 80% dece čije majke su imale skor refleksivne funkcije iznad proseka uspešno je uradilo zadatak sa pogrešnim verovanjem5, dok je isti
zadatak uradilo samo 56% dece čije majke su imale skorove ispod medijane.
Afektivna vezanost za oca, takođe, doprinosi razvojnom postignuću. U najkraćem,
na svim testovima veština mentalizacije drugog reda (kakav je, na primer, zadatak
sa pogrešnim verovanjima) veće šanse za uspeh imala su ona deca koja su bili
sigurno afektivno vezana za oba roditelja, dok su deca koji nisu bila sigurno vezana
ni za jednog roditelja bila najneuspešnija. Ovi rezultati ukazuju na to da sposobnost
roditelja da posmatra i prati mentalno stanje deteta, pomaže detetovom opštem
razumevanju uma. Refleksivni staratelj povećava šanse za sigurnu afektivnu vezanost deteta, koja, dalje, pomaže razvoj mentalizacije. Pretpostavlja se da odnos
sigurne afektivne vezanosti obezbeđuje povoljan kontekst u kome dete može da
ispituje um staratelja i da na ovaj način uči o umu. Ovaj proces je intersubjektivan:
dete spoznaje um staratelja u toku procesa u kome staratelj nastoji da shvati men————————
5
46
Primer: trogodišnje dete vidi svog druga Maksija kako sakriva parče čokolade u kutiju, a zatim kaže da
mora da ode, ali će se kasnije vratiti da ga pojede (Perner, 1991, prema Fonagy, 1999). Nakon što Maksi
ode, dete vidi da ispitivač premešta čokoladu u korpu. Postavlja se pitanje detetu: „Gde će Maksi tražiti
čokoladu kada se vrati?“ Trogodišnja deca su sklona tome da pretpostave da će Maksi tražiti čokoladu u
korpi, a ne u kutiji, gde ju je ostavio. Deca od četiri i pet godina već mogu da predvide Maksijevo
ponašanje na osnovu onoga što bi se očekivalo da je njegovo verovanje: da je čokolada i dalje tamo gde
ju je ostavio.
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
talno stanje deteta. Za objašnjenje ovog procesa ključna su tri aspekta: uloga ogledanja, interpretacija ponašanja staratelja u intencionalnim, a ne teleološkim okvirima i integracija primitivne dvojne forme psihičke realnosti u jedinstvenu mentalizujuću predstavu uma.
Uloga ogledanja. Uloga ogledanja oslanja se na pretpostavku da se dečiji
koncept emocija razvija na osnovu introspekcije (Gergely & Watson, 1996; Target
& Fonagy, 1996, prema Fonagy, 1999). Na primer, anksioznost je za bebu stanje
konfuzne mešavine fiziološkog iskustva, ponašanja i vizualnih slika. Tek kada
opisano postane simbolički povezano pretvoriće se u strah ili anksioznost. Dakle,
proces simboličnog povezivanja je od suštinske važnosti da bi dete moglo da
prepozna iskustvo kao neku specifičnu emociju. Ovo znanje nije urođeno. Uči se:
kada je dete u stanju uzbuđenosti, staratelj to prepoznaje i reflektuje svoje unutrašnje iskustvo stvarajući odgovarajući responsivni izraz. Neslaganje između originalnog iskustva deteta i internalizacije ogledalne predstave staratelja korisno je
utoliko što omogućuje da ova nešto modifikovana predstava (koja je ista, ali ipak i
nije) postane predstava višeg reda u iskustvu deteta. Prema ovom modelu, očekivalo bi se da ogledanje ne uspe ako je isuviše blisko iskustvu deteta ili ako je isuviše daleko od njega. Ako je ogledanje isuviše tačno, sama predstava postaje izvor
straha i gubi svoj simbolični potencijal. Ako je udaljeno ili ako je kontaminirano
starateljevim vlastitim preokupacijama, proces razvoja ličnosti je suštinski doveden
u pitanje. Istraživanjem je ustanovljeno (Fonagy et al., 1995, prema Balbernie,
2009) da majke koje su najuspešnije u umirivanju svoje osmomesečne dece nakon
davanja injekcije, brzo reflektuju osećanje deteta, ali ogledanje kombinuju sa drugim afektima (smejanje, ispitivanje, zadirkivanje i sl.). Pokazujući ove „kompleksne afekte” (Fónagy & Fónagy, 1987, prema Balbernie, 2009), one osiguravaju
da dete prepozna njihovo osećanje kao analogno, ali ne izomorfno - svom iskustvu i
na taj način može da započne proces formiranja simbola. Dete koje traži način da
reguliše svoj nemir prepoznaje u odgovoru svog staratelja predstavu sopstvenog
mentalnog stanja, koju može da internalizuje i upotrebi kao deo strategije višeg reda
za regulaciju afekta.
Refleksivno roditeljstvo i pomeranje iz teleološkog u intencionalni mentalni model. Model mentalizacije deteta stvara roditelj načinom postupanja sa detetom. Neprekidno i nesvesno roditelj svojim ponašanjem tretira dete kao mentalni
agens, pripisuje mu mentalno stanje, što dete koristi za pravljenje mentalnog
sopstva. Sposobnost roditelja da primeti promene u detetovom mentalnom stanju
leži u osnovi osećajnog staranja, odnosno sigurnog vezivanja (Ainsworth et al.,
1978; Isabella & Belsky, 1991). Sigurno afektivno vezivanje obezbeđuje psihosocijalnu osnovu za razumevanje svesti, što znači da su sigurna deca u stanju da
mentalnim stanjima objašnjavaju ponašanje drugih. Nasuprot tome, deca koja pripadaju izbegavajućem obrascu odbijaju mentalna stanja drugih, dok se ambivalentno vezana deca fokusiraju na svoje stanje uznemirenosti do isključivanja
47
Tatjana Stefanović-Stanojević
bliskih intersubjektivnih razmena. Dezorganizovana deca izuzetno oprezno prate
ponašanje staratelja koristeći sve moguće znake za predviđanje i budući osetljiva na
intencionalna stanja drugih mogu biti fokusiranija na procenjivanje mentalnih stanja
drugih pre nego sopstvenih, ali ne i uspešna u proceni.
Prelaz sa dvojne na jedinstvenu psihičku realnost. Iskustvo psihičke realnosti
nije urođeno svojstvo uma, već razvojno postignuće (Fonagy & Target, 1996,
prema Balbernie, 2009). U početku, detetovo iskustvo uma je nalik na traku za
snimanje. Termin „psihička jednakost”opisuje obrazac funkcionisanja u kome su za
dete mentalni događaji jednaki događajima iz fizičkog sveta. U toku razvoja dete
uči da doživljava osećanja i ideje kao reprezentacione, ili simboličke, a zatim
integriše ove alternativne modele kako bi došlo do refleksivnog obrasca, u kome se
mentalna stanja mogu doživeti kao predstave. Unutrašnja i spoljašnja realnost se
onda mogu videti kao povezane, ali i na značajan način različite. Detetov razvoj i
percepcija mentalnih stanja o sebi i drugima, dakle, zavise od njegove opservacije
mentalnog sveta staratelja. Ovo čini koncept mentalnog stanja (kakvo je, na primer,
razmišljanje) suštinski intersubjektivnim; zajedničko iskustvo deo je same logike
koncepta mentalnog stanja.
Kod traumatizovane dece intenzivne emocije i konflikti dovode do delimičnog
neuspeha ove integracije. Razlog za ovo može da leži u tome da u porodici u kojoj
je dete bilo izloženo scenama porodičnog nasilja, odnosno traumi, atmosfera nije
odgovarajuća za to da se staratelj „igra” najtežim aspektima misli deteta; oni su
najčešće uznemiravajući i neprihvatljivi za odraslu osobu, isto kao i za dete. Na primer, rigidno, kontrolišuće ponašanje predškolskog deteta sa istorijom dezogranizovanog vezivanja proizilazi iz neuspeha deteta da izađe iz obrasca psihičke jednakosti u odnosu na specifične ideje i osećanja i prestane ih doživljavati sa intenzitetom koji bi se očekivao kada bi to bili aktuelni, spoljni događaji. Time se proces
razvoja može poremetiti na bar dva načina, odnosno artikulisan je u pravcu dva
modela doživljavanja psihičke realnosti. U prvom, majka može da ponavlja detetovo stanje bez modulacije, konkretizujući ili paničeći zbog detetove uznemirenosti, što vodi do panike, kako majke tako i deteta. S druge strane, ona može da
izbegava reflektovanje detetovog afekta kroz proces koji je nalik na disocijaciju.
Majka može ignorisati uznemirenost deteta ili ga prevesti u bolest, umor itd. Oba
načina lišavaju detetovu komunikaciju mogućnosti značenja koje ono može da
prepozna i koristi. Radeći sa majkama koje pate od depresije (Lynne Murray, 1997,
prema Fonagy, 1999), istraživači ilustruju brojne načine na koje majke nude
alternativnu, odnosno iskrivljenu realnost. Sve u svemu, kada dete nije u stanju da
nađe prepoznatljivu verziju svog mentalnog stanja u umu druge osobe – prilika da
usvoji simboličku predstavu ovih stanja je izgubljena, pa se javlja dezogranizovani
obrazac afektivnog vezivanja.
48
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
3. 5.
Orijentacija na um deteta
Pažnju zaslužuje još jedan pokušaj da se specifičnim aspektom kvaliteta odnosa
između majke i deteta objasni deo dobijenog transgeneracijskih prenosa. Reč je o
konceptu mind mindedness (orijentacija na um) sličnom već opisanoj refleksivnoj
funkciji. Ovaj koncept za objašnjenje transgeneracijskog prenosa nudi Elizabet
Meins (Meins and Fernyhough, 2006) sa Univerziteta Durham u Engleskoj. Zapravo, radi se o konstruktu kojim E. Meins (Meins et al, 2001) nastoji da opise
ponašanje majke prema detetu kao prema mislećem biću, a ne kao prema stvorenju
sa potrebama koje treba što pre zadovoljiti. Prema Elizabet Meins sposobnost majke
da adekvatno razume i komentariše stanje svesti i emocije svoga deteta u osnovi je
sigurne afektivne vezanosti.
Ovaj koncept operacionalizovan je i u vidu instrumenta za procenjivanje stepena
prisustva orijentacije na um deteta u interakciji majka-dete. Preciznije, E. Meins je
napravila instrument kojim se procenjuju kvaliteti dijaloga majke sa detetom, počev
od procenjivanja adekvatnosti majčinog tumačenja detetovih želja ili preferencija,
(želiš li, voliš, najradije bi...) preko kognicije (misliš, nameravaš, zanima te, sećaš
se..), emocija (srećan, tužan, uplašen si...) i sl.
U istraživanjima je testirana povezanost sposobnosti majke da dete tretira kao
odvojenu osobu i vidi stvari na detetov način sa obrascem afektivne vezanosti
(Meins and Fernyhough, 2006). Potvrđeno je da majke koje pripadaju sigurnom
obrascu afektivne vezanosti mnogo adekvatnije komentarišu igru i interakciju svoje
dece od majki koje imaju neki od nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti. Majka
koja pripada obrascu sigurne afektivne vezanosti komentariše raspoloženje svoga
deteta kao konzistentno, saglasno sa željama, ili ponašanjem, mnogo ređe je sklona
da ponašanje deteta proglasi nepredvidljivim, čudnim, hirovitim. Na primer, ukoliko dete, ubrzo pošto ga je majka uzela u naručje, nogom udara majku i signalizira
joj da želi da ga spusti iz naručja, ona će pokušati da osmisli njegov postupak. Njen
komentar bi mogao da glasi: „Hoćeš dole, jer si se setio igračke koju si malopre
video?”, umesto da postupak protumači kao čudan: „Hoćeš dole? Što si tražio da te
uzmem, ako si hteo da se igraš?”. Majka koja ima nisku orijentaciju na um deteta
pogrešno će interpretirati većinu reakcija deteta. Nizom primera E. Meins sa
saradnicima dokazuje da sposobnost majke da adekvatno predstavi mentalno i
emocionalno stanje svoga deteta značajno doprinosi detetovom osećanju sigurnosti.
Ovo bi moglo da igra značajnu ulogu u prenosu obrazaca iz generacije u generaciju.
3.6.
Kvalitet braka i emocionalna atmosfera u porodici
Kada insistiraju na fenomenima poput već opisanih (senzitivnost majke, refleksivna funkcija, orijentacija na um deteta) istraživači zapravo insistiraju samo na
značaju direktnog iskustva majke sa detetom za objašnjenje transgeneracijskog
49
Tatjana Stefanović-Stanojević
prenosa. Laicima očiglednu činjenicu – da je atmosfera porodice u kojoj dete živi
takođe važan formativni faktor razvoja i da se može transgeneracijski preneti –
uvažavaju tek neki od istraživača afektivne vezanosti (Belsky, 2006). Podsetimo i
na već navođenu rečenicu osnivača teorije kojom se anticipira mogućnost prenosa
porodične atmosfere: „Nasleđe mentalnog zdravlja ili bolesti posredovano porodičnom mikrokulturom može biti daleko značajnije od nasleđa koje je posredovano
genima” (Bowlby, 1969, prema Belsky, 2006).
Nije teško zamisliti da neke od karakteristika porodice delimično oblikuju i
kvalitet afektivne vezanosti. Na primer, konfliktnost kao karakteristika porodice
(intenzitet, učestalost i bučnost konflikata) može da utiče na razvoj deteta, dovodeći
ga u situaciju manje ili veće izloženosti stresu i time olakšavajući ili otežavajući
uspostavljanje afektivnih veza sa ocem ili majkom. Čak, istraživači (Davies &
Cumings, 1994, prema Belsky, 2006) obogaćuju hipotezu o emocionalnoj sigurnosti predlogom koncepta u kome dečja sigurnost nije ekskluzivno zavisna od
interakcije sa roditeljima. Naime, oni smatraju da deca razvijaju kvalitet afektivne
vezanosti i na osnovu međusobnih relacija roditeljskih figura. Odrastanje u kući u
kojoj roditelji imaju harmonične ljubavne odnose direktno utiče na emocionalnu
sigurnost deteta, i svakako je drugačije od atmosfere neprekidnog sukobljavanja ili
čestog ćutanja, odbijanja razgovora. Iako nema dostupnih istraživanja koja direktno
povezuju kvalitet roditeljskog braka ili emocionalnu klimu porodice sa transgeneracijskim prenosom afektivne vezanosti razumno je pretpostaviti:
a) kvalitet bračnih odnosa povezan je sa afektivnom vezanošću odraslih,
b) kvalitet bračnih odnosa povezan je sa afektivnom vezanošću dece,
c) kvalitet bračnih odnosa povezan je sa osećajnom responzivnošću odraslih.
Potvrda za prvonavedenu pretpostavku bila bi istraživanja u kojima je utvrđeno
da sigurno afektivno vezane osobe (procenjivane preko AAI) formiraju kvalitetnije
bračne zajednice (Belsky and Jaffee, 2005, prema Belsky, 2006). Belski sa
saradnicima (Isabella & Belsky,1991) svojim istraživanjima potvrđuje i drugu pretpostavku: razvod braka u prvoj godini života deteta povezan je sa formiranjem nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti deteta. U prilog trećoj pretpostavci su nalazi
istraživanja (Belsky and Jaffee, 2005, prema Belsky, 2006) iz kojih se vidi da su i
otac i majka mnogo responzivniji, senzitivniji i adekvatniji prema detetu (u periodu
od najranijeg detinjstva do adolescencije) kada kvalitet sopstvenog braka po pitanju
zadovoljstva i harmonije, procenjuju više kao dobar, a ne kao loš. Dakle, kvalitet
braka utiče na afektivnu vezanost dvojako – preko kvaliteta roditeljstva, ali i preko
šire porodične atmosfere.
Pregled faktora koji bi mogli biti odgovorni za trangeneracijski prenos završićemo predstavljanjem domaćeg istraživanja na ovu temu, koje, nadamo se, uz
potvrdu transgeneracijskog prenosa ilustruje i teškoće sa kojima se istraživači na
ovom polju susreću.
50
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
IV Istraživanje transgeneracijskog prenosa
obrazaca afektivne vezanosti u Srbiji
Prvo istraživanje transgeneracijskog prenosa u Srbiji sprovedeno je pre skoro
desetak godina u Nišu (Stefanović-Stanojević, 2000), a na osnovu već opisanih
teorijskih pretpostavki o perzistiranju afektivnih obrazaca kroz čitav životni vek i
otuda očekivanja mogućnosti prenošenja kvaliteta afektivne vezanosti iz generacije
u generaciju. Budući da su istraživanja u oblasti teorije afektivne vezanosti na
domaćem terenu tada bila prilično retka, prevashodni cilj istraživanja bio je da se
emocionalnoj interakciji majka-dete pristupi iz ugla teorije afektivne vezanosti, a
potom i utvrdi da li se određeni kvaliteti zaista prenose kroz generacije. Specifičnost domaćih uslova ogledala se i u specifično-oskudnim mogućnostima. Naime,
iako je namera istraživača bila da proverava obrasce afektivne vezanosti kroz generacije (deca, majke i bake), ponuda instrumenata za procenu afektivne vezanosti
u to se vreme svodila samo na dostupnost instrumenta za procenjivanje afektivne
vezanosti dece, ne i odraslih. Otuda je problem istraživanja redefinisan u smislu
procenjivanja vaspitnih stavova generacija odraslih i obrazaca afektivne vezanosti
dece. Dakle, upoređivanje dominantnih vaspitnih stavova i kvaliteta afektivne veze
u tri generacije bilo je osnova za zaključivanje o transgeneracijskom prenošenju.
Kvalitet afektivne vezanosti dece procenjivan je uz pomoć AQS (Attachment
Question Set, Waters, 1985). Instrument se sastoji od 90 stavki koje predstavljaju
opise ponašanja deteta posmatranog u interakciji sa majkom. Ovi ajtemi obezbeđuju
opis kvaliteta afektivne vezanosti na kontinuumu od optimalne do maladaptivne
baze rasta i razvoja. Vaspitni stavovi su procenjivani upitnikom za procenu vaspitnih stavova roditelja koji su napravili skandinavski istraživači (EMBU, Perris,
Jacobson, von Knnoriing & Perris, 1980, domaća adaptacija - Saula, 1989). Izbor
upitnika određen je na osnovu sličnosti vaspitnih stavova koje procenjuje, sa obrascima afektivne vezanosti:
■ Vaspitni stav prihvaćenosti
■ Vaspitni stav odbačenosti
■ Vaspitni stav prezaštićivanja
■ Vaspitni stav nedoslednosti
Dakle, ako vaspitne stavove definišemo kao težnju ka određenom, relativno
nepromenljivom načinu ponašanja roditelja prema detetu, pri čemu se odlučujućom
51
Tatjana Stefanović-Stanojević
odlikom smatra emocionalni kvalitet (Ziemska, 1973, prema Pjurkovska-Petrović,
1990), a znamo da se unutrašnji radni model gradi na osnovu svakodnevnih, ponavljanih iskustava sa osobom koja brine o detetu, onda bi doživljaj vaspitnog stava
roditelja mogao biti smatran značajnim indikatorom potencijalnog radnog modela.
Naravno, samo mogao. Uzorak je obuhvatio porodice koje imaju decu starosti 2-3
godine, njihove majke i bake po majci. Izbor pola uslovljen je činjenicom da su one
koje prvih godina najviše brinu o detetu – majke. Uzorak je činilo 90 ovakvih
porodica. U konačnom uzorku imamo i 90+90+90 očeva, odnosno procena njihovog vaspitnog stava od strane ispitanica.
Generacijske nivoe koji su obuhvaćeni istraživanjem radi lakšeg praćenja obeležili smo sa: G1 (nivo baka), G2 (nivo majki) i G3 (nivo dece).
Grafikon br. 1: Generacijski nizovi uključeni u istraživanje
Dosledno prirodi ispitivanog fenomena, istraživanje je izvedeno u autentičnom,
porodičnom okruženju (tokom 1999. i 2000. godine) koje se od tada do danas nije
značajnije menjalo: Većina porodica stanuje u stanovima, najčešće dvosobnim, ali u
njima po pravilu ne postoji prava dečija soba. Deca spavaju u sobi sa roditeljima i
52
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
dan provode u dnevnoj sobi. Najčešće su porodice sa jednim do dva deteta. Zbog
nedovoljnog broja raspoloživih stanova, ove porodice često ne žive same, nego sa
roditeljima jednog bračnog partnera, koji onda učestvuju u svim porodičnim aktivnostima, pa i u podizanju dece. Iako su i žene zaposlene, u velikoj većini porodica
bavljenje detetom je prevashodno ženska dužnost, očevi su retko kod kuće. Ako
pak učestvuju u bavljenju detetom, onda je to aktivnost koju oni biraju (šetnja,
gledanje video kaseta ili odlazak na auto-pijacu) i u koju se uključuju povremeno i
bez obaveza.
Pregled najvažnijih rezultata. Pregled rezultata započećemo predstavljanjem
zastupljenosti fenomena. Kada se radi o najmlađoj generaciji – optimalnoj bazi
pripada 47% ispitivanog uzorka (obrazac sigurne afektivne vezanosti), a maladaptivnoj bazi 10% uzorka (obrasci nesigurne afektivne vezanosti). Više od 40 procenata ispitanog uzorka dece nalazi se između optimalne i maladaptivne baze – analiza ajtema upućuje na pripadnost obrascu ambivalentne afektivne vezanosti. Već
ovakva raspodela (iako ne sasvim pouzdana) ukazuje na specifičnost domaće
distribucije afektivne vezanosti u odnosu na dobijane distribucije u svetu (Sagi &
Van Ijzendoorn, 1999): nešto niži procenat sigurno afektivno vezane dece i viši
procenat ambivalentno afektivno vezane dece6. Ovo je moguća posledica tradicionalnog domaćeg modela odgajanja dece, odnosno trenda dete-centričnih porodica.
Naime, u većini porodica „svi se vrte oko deteta”, prezaštićujući ga, kontrolišu i
sprečavaju u istraživanju sredine, odnosno osamostaljivanju.
U generacijama odraslih, kako kod roditelja tako i kod baka i deka, očekivano,
najviše je izražen vaspitni stav prihvatanja. Vaspitni stav odbačenosti nisko je
zastupljen u obe generacije i ne razlikuje se značajno u odnosu na pol. Visoka
izraženost vaspitnog stava prezaštićivanja evidentirana je u obe generacije, i samo
po ženskoj liniji (bake i majke), što potvrđuje tradicionalni način odgajanja dece u
koji su uključenije žene, a koji obeležava visoka kontrola i neosamostaljivanje dece.
Naravno, rezultati analize povezanosti ispitivanih generacija u skladu su sa distribucijama. Majke koje su u odnosu na svoje majke ponele doživljaj prihvaćenosti
(o čemu se zaključuje na osnovu vaspitnog stave prihvaćenosti), grade sa detetom
odnos sigurne afektivne vezanosti, odnosno optimalne baze rasta i razvoja. Ova
povezanost je visoka (r = .778, p<0.01). Nesigurnu afektivnu vezu sa detetom imaju majke koje su u odnosu na svoje majke ponele doživljaj odbačenosti (r=.581
p<0.01), prezaštićenosti (r=.521 p<0.01) i nedoslednosti (r=.638 p<0.01).
Sa kvalitetom afektivne baze deteta upoređivani su i vaspitni stavovi prethodne
generacije, generacije baka, a u cilju provere ideje o transgeneracijskom prenosu
obrazaca vezivanja. Dodatni motiv je već utvrđena činjenica da u domaćoj sredini
————————
6
Procena ambivalentne vezanosti u ovom istraživanju nedovoljno je precizna, ali, zaključak o visokoj
zastupljenosti ambivalentnog obrasca podržavaju kasniji, takođe, domaći nalazi (StefanovićStanojević, 2008).
53
Tatjana Stefanović-Stanojević
bake (majčine majke) veoma često čuvaju unučiće, utičući i direktno na formiranje
određenih obrazaca. Rezultati potvrđuju očekivanu pretpostavku o transgeneracijskom prenosu kvaliteta materinstva. Sigurnu afektivnu vezu sa detetom najčešće
grade majke čije bake su takođe negovale vaspitni stav prihvaćenosti u odnosu na
svoju decu (r=.772 p<0.01). Nesigurnu afektivnu vezu sa decom grade majke, čije
bake su odbacivale (r.515 p<0.01), prezaštićivale (r=.421 p<0.01) i bile nedosledne
(r=.551 p<0.01) prema svojoj deci. Navedeni rezultati potvrđujući ideju o postojanju transgeneracijskog prenosa, otvaraju pitanje uloge baka u formiranju afektivne
vezanosti. Korelacije kvaliteta afektivne baze deteta sa vaspitnim stavovima u generaciji baka skoro da se ne razlikuju od korelacija afektivna baza deteta – vaspitni
stavovi majke. Daljim istraživanjem trebalo bi proveriti mehanizam koji je u osnovi
ovog prenošenja: posredni, kroz oblikovanje ličnosti buduće majke ili neposredni,
kroz bakin svakodnevni kontakt sa unučetom.
Značajno lakše bilo je odgovoriti na pitanje uloge očeva. Uporedni prikaz korelacija vaspitnih stavova očeva sa afektivnom bazom deteta u odnosu na korelacije
vaspitnih stavova majki sa afektivnom bazom deteta, pokazao je da su statistički
značajnije korelacije po ,,ženskoj liniji”.
Grafikon br. 2: Uporedni prikaz vaspitnih stavova u G1 i G2
54
Afektivna vezanost: Transgeneracijski prenos obrazaca afektivne vezanosti
Nakon pregleda podataka koje daju statističke analize, učinilo se da neka značajna zapažanja ostaju ,,neuhvaćena”, odnosno da opservacije porodica u kućnim
uslovima daju i mnoge druge, ne tako lako merljive podatke. Pokušali smo da nešto
od ovakvih sadržaja prikažemo kroz analizu sadržaja. Budući da je cilj utvrditi
transgeneracijski prenos određenih kvaliteta materinstva, jedinica analize bili su
generacijski nizovi. Pod tim mislimo na niz koji pripada jednoj porodici (baka,
majka i dete iz iste porodice). U okviru nizova pratili smo njihovu konzistentnost,
odnosno homogenost. Dakle, identifikovali smo konkretne nizove u kojima su obrasci odnosa prema deci istovetni u svim ispitivanim generacijama. Identifikovano
je 37 homogenih generacijskih nizova, odnosno 41%, što je već indikator o postojanju transgeneracijskog prenosa. U skladu sa očekivanjima, najviše je bilo generacijskih nizova u kojima se ponavlja vaspitni stav prihvatanja, odnosno optimalne
baze rasta i razvoja – 20 nizova, odnosno 22% ukupnog uzorka. Međutim, kroz
kvalitativnu analizu potvrđuje se učestalost prezaštićivanja kao vaspitnog stava u
našoj kulturi. Naime, utvrđeno je 11 generacijskih nizova u kojima se prezaštićivanje dosledno ponavlja iz generacije u generaciju, što je 12% ispitivanog uzorka.
Stav odbacivanja, baš kao i nedoslednosti ponavljao se u šest generacijskih nizova.
Homogene nizove analizirali smo u odnosu na sve potencijalno relevantne karakteristike uzorka: starost ispitanica, mesto rođenja, redosled rođenja, broj i pol dece u
porodici, tip porodice, osoba koja se dominantno bavi detetom, obrazovanje roditelja, obrazovanje ispitanice itd. Najznačajniji podaci dobijeni su kroz distribuciju
prvorođene dece: U generacijskim nizovima u kojima je dosledno odbacivanje,
zaštita ili nedoslednost broj prvorođenih u svim generacijama je visok! Čak, u nizu
nedoslednih radi se skoro isključivo o prvorođenoj deci, sa samo jednim odstupanjem. Dakle, negativni vaspitni stavovi koreliraju sa redosledom rođenja u smislu
da su prvorođena deca češće imala roditelje sa vaspitnim stavovima odbačenosti,
prezaštićenosti i nedoslednosti.
Zaključci
Činjenicom da su identifikovani dominantni obrasci afektivne vezanosti, rezultati domaćeg istraživanja potvrdili su hipotezu Etic pristupa o univerzalnosti
fenomena, a budući da je obrazac sigurne afektivne vezanosti bio najzastupljeniji,
potvrđena je i hipoteza o normativnosti sigurne afektivne vezanosti. Priroda ispitivanih varijabli ne dozvoljava zaključivanje o transgeneracijskom prenošenju obrazaca afektivne veze. Međutim, na osnovu dobijenih korelacija možemo zaključiti
da u domaćoj kulturi postoji mehanizam prenošenja socijalizacijskih obrazaca kroz
više generacija. O samoj prirodi mehanizma ponavljanja tradicionalnih obrazaca
više će reći neka buduća istraživanja. Pre svega, neophodno je utvrditi da li se radi o
posrednom prenošenju kroz oblikovanje ličnosti buduće majke ili o neposrednom
55
Tatjana Stefanović-Stanojević
prenošenju kroz svakodnevni kontakt bake sa unučetom. Ono što je u domaćim uslovima dobijeno i zaslužuje kros kulturnu proveru jeste podatak da se obrasci prenose po ženskoj liniji, odnosno sa majke na kćerku, kao i da je uticaj bake i njenih
vaspitnih stavova na afektivnu bazu deteta mnogo značajniji i zastupljeniji od uticaja oca.
Takođe, ni domaće istraživanje, kao ni brojna već navedena istraživanja u svetu
ne razjašnjavaju dovoljno mehanizam koji omogućava transgeneracijski prenos, i to
je zadatak koji se postavlja pred buduće istraživače.
56
PRENATALNA VEZANOST I
PSIHOLOŠKI PROCESI TOKOM
TRUDNOĆE: PRIPREMA ZA
RODITELJSTVO
Nataša Hanak
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59
I
Konstelacija materinstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60
II
Formiranje mentalnih reprezentacija bebe i sebe kao
roditelja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
III Prenatalna vezanost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
Zaključak i preporuke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
57
Nataša Hanak
58
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
Uvod
Začećem prvog deteta, par, koji je duži ili kraći period vremena bio fokusiran na
međusobno upoznavanje, prilagođavanje i unapređivanje kvaliteta svoje veze, ulazi
u tranzitorni period pri transformaciji u porodicu. Oba partnera očekuje dramatična
promena identiteta sadržana u jednoj jedinoj reči – roditelj.
Znamo da roditeljsko ponašanje čoveka nije dirigovano instinktom, već je, iako
sa snažnim biološkim korenima, rezultat dugotrajnog, nenamernog učenja. Učenje
roditeljstva odvija se kako u sopstvenoj porodici – kroz načine na koje nas tretiraju
roditelji, tako i kasnije, posmatranjem drugih roditelja, kroz interakciju sa bebama i
decom (Bolbi, 2011). Nedostatak odgovarajućih socijalnih iskustava teško oštećuje
sve složene vidove socijalnog ponašanja, uključujući i roditeljstvo, ne samo kod
čoveka, već i kod viših primata (Harlow, Harlow, Dodsworth & Arling, 1966).
Prema teoriji afektivne vezanosti, mnogi aspekti roditeljske uloge nalaze se pod
uticajem iskustava koja stičemo u ranim intimnim odnosima, sa svojim roditeljima,
pre svega. Formiranje sigurne organizacije vezanosti zavisi od dostupnosti emocionalne baze sigurnosti u ranom detinjstvu. U slučaju povoljnih iskustava možemo
očekivati da će dete razviti samopoštovanje, kapacitet za autonomno funkcionisanje
i empatičnost prema drugima. Nesigurni obrasci vezanosti mogu voditi, s druge
strane, dugotrajnim i teško razrešivim konfliktima u oblasti zavisnosti-autonomije,
niskom samopoštovanju, nedostatku poverenja i saosećanja sa drugima. Ovi nepovoljni ishodi iskustava u ranim intimnim odnosima predstavljaju faktore rizika za
uspešno obavljanje složene roditeljske uloge (Reder & Lucey, 1995).
Šta sve obuhvata roditeljska uloga? Roditelj treba da facilitira razvojne trendove
deteta u okviru sigurnog okruženja; odgovara na detetovu bespomoćnost i zavisnost,
ali isto tako i da podstiče dete da se diferencira i izgradi zaseban identitet. Najzad, roditelj treba da balansira između detetove potrebe za socijalizacijom i učenjem kroz
istraživanje, te potrebe za zaštitom i postavljanjem granica (Reder & Lucey, 1995).
Roditeljski identitet počinje da se rađa tokom trudnoće kroz mentalni rad na pripremi za novu ulogu. Psihološki procesi tokom trudnoće daleko su bolje izučeni
kod žena, nego kod njihovih partnera i zbog toga ćemo, nažalost, i u ovom radu pretežno da se fokusiramo na procese u izgradnji majčinskog identiteta. U svakoj
prilici gde postoje dostupni podaci i za muškarce i za žene, pokušaćemo da približimo ovaj proces iz ugla oba pola.
59
Nataša Hanak
I
Konstelacija materinstva
Daniel Stern opisuje kako se materinski identitet razvija kroz kumulativan psihološki rad tokom trudnoće i u mesecima nakon rođenja deteta:
,,Majke postaju majke tokom niza meseci, svaki put sa sve većom izvesnošću. Njihov nov identitet može da se začne u nekom trenutku tokom
trudnoće, javlja se potpunije nakon rođenja bebe, a zatim se u punoj snazi
pojavljuje nakon više meseci negovanja bebe kod kuće, kada žena shvati da
je u svojim sopstvenim očima – majka” (Stern & Bruschweiler-Stern, 1997,
str. 16-17).
Suštinu materinskog identiteta čini pojava konstelacije materinstva (motherhood
constellation) – specifične organizacije psihe koja determiniše nove akcione tendencije, osetljivosti, fantazije, strahove i želje (Stern, 1995). Radi se o privremenoj
organizaciji čije trajanje može da bude od nekoliko meseci do nekoliko godina. U
većini slučajeva dominira tokom prve godine života bebe, da bi se kasnije postepeno povlačila u pozadinu, spremna da istupi u prvi plan kada je dete bolesno, u nevolji ili u opasnosti. Mogli bismo zaključiti da je osnovna odlika konstelacije materinstva preuzimanje primata u organizaciji ponašanja od strane sistema brižnosti
od kojeg zavisi adekvatno ispunjavanje zadataka materinstva.
Već i buduće majke, a naročito majke novorođenčadi, suočavaju se sa dva osnovna zadatka. Prvi zadatak je sačuvati bebu u životu, zaštititi je i obezbediti njeno
napredovanje. Tema zaštite organizuje život majke i mentalno je okupira. I Vinikot
(Winnicott, 1987) opisuje ovu normalnu psihološku preokupaciju i kaže kako se
svaka majka, već tokom trudnoće ili posle porođaja, odlučuje da preuzme rizik i dozvoli sebi da bude preokupirana samo jednim objektom – bebom. Preokupacija
ovim osnovnim i beskrajno odgovornim zadatkom – održavanjem bebe u životu i
staranjem o njenom napredovanju, ogleda se i u brojnim, normalnim strahovima koje žene imaju i tokom trudnoće i, u još većoj meri, nakon rođenja deteta.
Drugi, ne manje važan zadatak jeste ljubav prema bebi. Da bi majka ispoljila
ljubav, mora da se oseća dovoljno kompetentno u svojoj spontanosti, velikodušnosti
i sposobnosti da radi sve što radi. Ova dva zadatka materinstva – fizički opstanak i
rast bebe i ljubav – skladno sarađuju. Ljubav prema bebi je osnovni razlog što će
majka učiniti sve da održi bebu živom. S druge strane, svakodnevno investiranje u
zadatak opstanka obezbeđuje sve one interakcije koje stvaraju intimni odnos s be60
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
bom i koji dovode do toga da je majka voli sve više i više (Stern & BruschweilerStern, 1997).
Da bi se žena mogla nositi sa svojim strahovima i umorom usled stalne brige i
nadgledanja novorođenčeta, da bi mogla dobiti neophodnu potvrdu kompetentnosti
u ulozi majke, ona ne sme da ostane psihološki sama. Presudna je podrška koju
majci daje dobra holding-sredina. Stern ne zanemaruje ulogu oca, ali ističe da su u
ovoj holding funkciji za majku najznačajnije druge žene, i same iskusne u materinstvu. Buduće majke tokom trudnoće ojačavaju svoje veze sa drugim, naročito
starijim ženama i veoma uspešno identifikuju takve osobe u svojoj okolini.
Prema Sternovom mišljenju (Stern, 2005), prirodna tendencija budućih majki da
formiraju mrežu podrške tokom trudnoće predstavlja najbolji putokaz pri planiranju
delotvornih, a ujedno ekonomičnih terapijskih intervencija sa roditeljima i bebama
pod rizikom. U većini slučajeva dovoljno je, smatra Stern, unajmiti žene-neprofesionalce koje će posećivati porodicu, potvrditi majku u njenoj ulozi i ohrabriti je da
istraži svoj repertoar materinskog ponašanja.
61
Nataša Hanak
II Formiranje mentalnih reprezentacija bebe
i sebe kao roditelja
Proces pripreme za roditeljstvo može se slikovito predstaviti i kao simultano odvijanje tri trudnoće: dok fetus fizički raste u materici, u umu žene oblikuju se imaginarna beba i nov identitet majke. Prema Sternovim rečima
,,tokom devet meseci mašta žene je u celosti angažovana u nadanjima,
snovima, strahovima i fantazijama o tome ko će biti njena beba, kakva će
ona biti kao majka i njen suprug kao otac.... Žena je slobodna da projektuje
sve vrste ideja na sceni svog uma o tome kako će izgledati život kada dođe
beba. To je vitalna priprema da bi se postala majka” (Stern & BruschweilerStern, 1997, str 17-18).
Naravno, treba uvažiti individualne razlike u dubini mentalnog angažovanja
tokom trudnoće. Rafael–Lef (Raphael-Leff, 1995) smatra da svaka pojedina žena
varira na kontinuumu ,,propusnosti” ili ,,psihološkog imuniteta” na pitanja i dileme
koje trudnoća otvara.
Tokom trudnoće razvijaju se fantazmi o bebi praćeni paralelno imaginativnim
procesom u vezi sa sopstvenom ulogom majke. Nesvesne fantazije o bebi čine tzv.
fantazmatsku bebu (Lebovisi, 1983, prema Ammaniti et al, 1992), dok se tzv. imaginarna beba pojavljuje u svesnim fantazijama i dnevnom sanjarenju, uključujući
svesne i predsvesne čežnje, nadanja i strahove koje buduća majka može podeliti sa
svojim partnerom. Dinamiku imaginativnih procesa kod trudnih žena pratila je
Gizela Šleske (Schleske, 2007).
U početku trudnoće ne postoje reprezentacije deteta, budući da je majka usredsređena na doživljaj svoje plodnosti, odnosno na razradu reprezentacije svoje sopstvene trudnoće. Tek kada se majka saživi sa novim identitetom trudnice i počne da
prihvata nov status buduće majke, počinju u njenom umu da nastaju slike deteta
(Seiden-Miller, 1978, prema Schleske, 2007). Osnovni psihofizički zadatak trudnoće u ovom periodu jeste da se bude u stanju da se embrion zadrži u sebi – da se
ne doživi kao strano telo ili kao uljez.
62
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
U drugoj fazi dolazi do sjedinjavanja, stapanja majke sa fetusom. Ova faza traje
sve do prvih neposrednih manifestacija života fetusa – njegovih pokreta – koje
prvorotke mogu da osete između 16 i 20 gestacione nedelje. Međutim, do tada majka može da doživljava fetus kao sastavni deo svog tela, kao proširenje selfa ili deo
idealnog selfa (Bibering, 1961).
U trećoj fazi, zahvaljujući opažanju pokreta ploda, dolazi postepeno do diferencijacije selfa od nerođenog deteta. Majka počinje da ga doživljava kao zasebno
biološko biće. Tek sada se, po mišljenju Raphael-Leff (1995) pažnja majke pomera
sa trudnoće na bebu, a procesi identifikacije i diferencijacije s bebom i svojom
majkom teku naporedo. Pri kraju trudnoće, u idealnom slučaju, dolazi do povlačenja majčinih fantazama o bebi, one ostaju u pozadini dok se u fokus njene svesnosti smešta bavljenje predstojećim događajima u vezi sa porođajem. I drugi autori
potvrđuju da je u periodu od četvrtog do sedmog gestacionog meseca razvoj reprezentacija selfa-kao-majke i bebe naročito buran (Ammaniti et al, 1992; Stern,
1995).
Značaj reprezentacija je u tome što one utiču na opažanje bebe od strane majke,
njihovu stvarnu interakciju i, posledično, na detetov razvoj (Ammaniti et al, 1992;
Pines, 1972, prema Schleske 2007; Stern, 1995; Zeanah & Anders, 1987). Budući
da se reprezentacije formiraju tokom trudnoće, kada ne postoji doprinos stvarne
interakcije roditelj-dete na njihov sadržaj, jasno je da su one plod unutrašnjih radnih
modela sebe i drugih, kvaliteta aktuelnog partnerskog odnosa i niza drugih kontekstualnih varijabli. Ukoliko postoji stabilnost prenatalnih i postnatalnih reprezentacija deteta i sebe kao roditelja i njihov upliv na stvarnu interakciju, to bi bio važan
argument za osmišljavanje ranih preventivnih programa koji bi, idealno, trebalo da
započnu pre rođenja deteta. Niz istraživanja je potvrdio postojanje kontinuiteta
između prenatalnih i postnatalnih reprezentacija.
Zeana i saradnici (Zeanah et al., 1985, prema Zeanah & Anders, 1987) ustanovili su da majke i očevi u trećem trimestru trudnoće imaju stabilne percepcije
temperamenta fetusa, te da su njihove prenatalne i postnatalne procene različitih
dimenzija temperamenta odojčeta takođe stabilne. Procene majki prenatalno i postnatalno najviše su se podudarale u pogledu aktiviteta odojčeta, pravilnosti ponašanja i adaptabilnosti na promene u rutini. Procene očeva su prenatalno i postnatalno imale najveću stabilnost u pogledu raspoloženja, pravilnosti ponašanja i
lakoće umirivanja deteta. Ovi rezultati, prema autorima, sugerišu da roditelji tokom
trudnoće razvijaju prilično stabilne radne modele bebe koji su povezani sa radnim
modelom aktivnim nakon rođenja deteta. Rezultati iz navedene studije, sprovedene
na nerizičnom uzorku roditelja iz srednje klase, potvrđeni su i istraživanjem na
uzorku trudnih adolescentkinja (Zeanah et al, 1986, prema Zeanah & Anders,
1987). U oba uzorka ustanovljeno je da su majčine procene nepredvidljivosti detetovog ponašanja bile stabilne od trećeg trimestra trudnoće do četvrtog meseca
postnatalno, te da su bile u korelaciji sa procenama pomatrača da je dete, u situaciji
hranjenja, neresponzivno.
63
Nataša Hanak
Istraživanje nešto globalnijih utisaka o detetu tokom trudnoće, potvrđuje da se
slike o detetu formiraju relativno rano. U prva tri meseca trudnoće, ženama je teško
da zamisle fetus. Pa ipak, već tada 30% žena smatra da fetus ima ličnost. U drugom
trimestru procenat se povećava na 63%, a u poslednjem mesecu trudnoće na čak
92%. (Lumley, 1982, prema Ammaniti et al, 1992). Sličan rezultat dobili su Zeanah
i saradnici (1985, prema Zeanah & Anders, 1987). Na zahtev da opišu ličnost
nerođenog deteta u trećem trimestru, svega 9 od 100 ispitanica je odgovorilo da ne
zna ili da je dete još ne poseduje. Mesec dana nakon rođenja, svega 2 od 100 roditelja nisu bila u stanju da opišu utiske o ličnosti bebe. Većina roditelja je bebama
pripisivala žive i razrađene atribute.
Opisani nalazi protivreče psihoanalitičkim shvatanjima (Deutsch, 1945, Klaus &
Kennell, 1982, prema Zeanah & Anders, 1987), prema kojima u momentu suočavanja roditelja sa stvarnom bebom dolazi do gubitka imaginarne bebe koji roditelji treba da ožale kao i svaki drugi gubitak. Roditelji treba da odustanu od svog
imaginarnog deteta i da transformišu svoje reprezentacije. Kao što smo videli, nalazi istraživanja pokazuju da nakon rođenja deteta dolazi do izvesne reorganizacije,
ali ne i potpune transformacije prenatalnih reprezentacija.
Ukoliko su imaginativni procesi tokom trudnoće od značaja za kasniju interakciju majke s detetom, šta znamo o prenatalnim prediktorima dobrog postnatalnog
odnosa majka-beba?
Šleske (2007) je utvrdila sledeće prediktore:
■
■
■
osećanje kompetencije i samopouzdanje koje se ostvaruje kroz neverbalni dijalog između majke i nerođene bebe; upoznavanje sa bebinim ritmovima
aktivnosti i mirovanja, mogućnost uticaja na bebine pokrete
sposobnost za podnošenje ambivalencije
fleksibilnost reprezentacija deteta
Majke koje se osećaju kompetentno i samopouzdano redovno vode spontani
neverbalni dijalog, koji je opisao Kestenberg (1989, prema Scheske, 2007). Ove
majke opisuju nerođeno dete kao osobu koje reaguje na draži, „protestvuje” u stomaku kada mu ne odgovara određen položaj tela majke i koja je „zahvalna” kada se
taj položaj promeni i dobije više mesta u stomaku.
Mnoge majke su u stanju da opaze ritam koji beba ima od 32. gestacione nedelje
u smeni budnosti i spavanja – stanja koja se smenjuju na otprilike 3.5 sata.
(Schleske, 2007). Poverenje u ritmični karakter odnosa je i kasnije važno za dobro
razumevanje između majke i deteta. Veoma je važno da majka ne doživi snažne
pokrete deteta kao napad. Učeći kako da kroz položaj tela i tehniku disanja detetu
obezbedi više prostora, kod nje se stvara osećaj da već tokom trudnoće može da
sarađuje s detetom, što jača empatiju i osnažuje doživljaj kompetentnosti. Naravno,
i ove majke izveštavaju o strahovima i ambivalencijama u odnosu na trudnoću, ali
negativne doživljaje mogu da prihvate i izdrže.
64
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
Među majkama koje nisu imale doživljaj kompetentnosti i koje nisu uspevale da
„uhvate” signale deteta i sa njime sarađuju, nalazile su se pre svega one žene koje
tokom trudnoće nisu imale na raspolaganju siguran partnerski odnos ili majčinsku
figuru. Ove žene nisu mogle da se distanciraju od neintegrisanih, negativnih ili
ugrožavajućih predstava deteta tokom trudnoće, a kasnije, u prvoj godini života
deteta, osećale su se manje kompetentne u svojoj majčinskoj ulozi.
Fleksibilnost ima dva aspekta:
1) Mogućnost da se nerođeno (i rođeno) dete opaža i kao deo sebe, ali istovremeno i kao zasebno biće. U tom slučaju majka može da se fleksibilno
prilagodi detetovim potrebama za autonomijom i potrebama za zavisnošću.
2) Sposobnost majke da se distancira od idealizirajućih predstava deteta.
U ekstremnim slučajevima intrapsihičkog konflikta, žena može da poriče da je u
drugom stanju i da blokira normalne procese psihološke pripreme za materinstvo.
Poricanje se javlja kada majka nije u stanju da dozvoli u svom umu mesto za trudnoću i neizbežnost porođaja. U umu trudne žene tada se ne razvija imaginarno dete.
Beba praktično ne postoji u mentalnom svetu buduće majke. Bez psihološke pripreme, rođenje deteta se doživljava kao dolazak na svet nedobrodošlog, nametljivog i
progoniteljskog bića ili se ignoriše kao da ne postoji. Sudbina deteta može biti različita, ali je, po pravilu, tragična – odbacivanje, napuštanje, zanemarivanje, fizičko
zlostavljanje, pa i infanticid (Fitzpatrick, 1995).
65
Nataša Hanak
III Prenatalna vezanost
Uporedo sa razvijanjem reprezentacija deteta tokom drugog i trećeg trimestra
trudnoće, dolazi i do emocionalnog investiranja, ne samo u stvarnu trudnoću i fetus,
već i u imaginarnu bebu. Emocionalno vezivanje majke za još nerođenu bebu poznato je u literaturi kao prenatalna vezanost ili vezanost majke za fetus. Zahvaljujući brojnim empirijskim istraživanjima ovog fenomena u protekle dve decenije,
možemo zaključiti da je prenatalna vezanost složena pojava koja se zasniva na već
opisanim psihološkim procesima razrade reprezentacija materinstva, sebe kao majke i svog budućeg deteta.
Na osnovu obuhvatne analize ključnih atributa odabranih definicija prenatalne
vezanosti i vezanosti roditelja za dete i teorijske analize (Hanak, 2007) zaključeno
je da se prenatalna vezanost može posmatrati kao razvojni prethodnik (zametak)
emocionalne vezanosti majke za dete. Osnov prenatalne vezanosti su emocije ljubavi, nežnosti i privrženosti koje podstiču majku na fantazmatsku intimnu interakciju i na posvećenost detetovoj dobrobiti. Prenatalna vezanost je aspekt formiranja roditeljskog identiteta i pripreme za odgovorno i kompetentno roditeljstvo.
Iz određenja prenatalne vezanosti vidi se da se radi o višedimenzionalnom konstruktu. Složenu strukturu prenatalne vezanosti majke za bebu potvrđuju rezultati
faktorskih analiza različitih instrumenata za njegovu procenu (Huang, Wang &
Chen, 2004; Mueller & Ferketich, 1993; Siddiqui, Hägglöf & Eisemann, 1999;
Sjoergen, Edman, Widström, Mathiesen & Uvnäs-Moberg, 2004), kao i fenomenološke analize iskustva prenatalne vezanosti (Leva-Giroux, 2003; Sandbrook, &
Adamson-Macedo, 2004). Leva-Giru je u svojoj fenomenološkoj studiji intervjuisala žene u četvrtom i šestom mesecu trudnoće. Teme koje su se pojavile u analizi
odnose se na sledeća iskustva: svesnost o događaju koji će promeniti život, doživljavanje izmešanih osećanja, zaštitnički stav koji se ogledao u brizi o sopstvenom
zdravlju i napredovanju ploda, zamišljanje novog života i doživljaj snažne fizičke
povezanosti s njim, sanjarenje, maštanje i stvaranje slika imaginarne bebe, anticipacija porođaja.
Pitanje je kada se javlja prenatalna vezanost. Jedno istraživanje je utvrdilo postojanje vezanosti već sa 10 nedelja starosti fetusa, u slučaju da su majke išle na
prenatalnu dijagnostiku (Caccia et al, 1991, prema Laxton-Kane & Slade, 2002).
Pretpostavlja se da je za razvoj prenatalne vezanosti potrebno da postoje u nekoj
66
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
meri razvijene mentalne reprezentacije selfa kao negovatelja (Laxton-Kane &
Slade, 2002). U svakom slučaju vezanost postaje izraženija nakon prvih opažljivih
pokreta fetusa i raste tokom trudnoće (Damato, 2004; Laxton-Cane & Slade, 2002;
Narita & Maheara, 1993). Instrumenti za procenu prenatalne vezanosti, po pravilu,
imaju veći broj stavki koje podrazumevaju mogućnost majke da oseti pokrete fetusa
i stoga ih ima smisla primenjivati, kod prvorotki, tek posle 20. gestacione nedelje.
U nastavku rada razmotrićemo faktore koji mogu da utiču na razvoj prenatalne
vezanosti roditelja za nerođeno dete. Iscrpan pregled ovih faktora daje Briš (Brisch,
2007): psihosocijalni činioci (siromaštvo, gubitak radnog mesta, raniji traumatski
događaji iz sopstvenog detinjstva – zanemarivanje, nasilje ili iskustva separacije),
teškoće prilikom začeća, prenatalna dijagnostika, intervencije na fetusu, prerane
kontrakcije, raniji spontani pobačaji ili prevremeni porođaji ili mrtvorođenčad, psihička oboljenja majke (bolesti zavisnosti ili depresija). Mi ćemo se fokusirati samo
na one činioce koji su bili predmet istraživanja u više studija.
Činioci prenatalne vezanosti: karakteristike majke,
trudnoće i socijalnog okruženja
Uzrast majke
Nekoliko istraživača je utvrdilo da je prenatalna vezanost majki starijih od 35
godina slabija nego kod mlađih majki (Damato, 2004; Laxton-Cane & Slade, 2002).
Sidikvi i sar. (Siddiqui et al., 1999) navode da starije trudnice manje maštaju, manje
dele zadovoljstvo i pokazuju manje pozitivnih osećanja prema fetusu. Budući da su
razlike između starijih i mlađih majki utvrđene u srednjem stadijumu trudnoće i
imaju tendenciju da se gube pred kraj trudnoće, pretpostavljamo da u njihovoj
osnovi stoje slični razlozi kao i kada je u pitanju nešto slabija prenatalna vezanost
trudnica sa prethodnim iskustvom spontanog pobačaja. Kod starijih trudnica češće
su zdravstvene komplikacije, postoji svest o povećanom riziku od genetskih anomalija ploda, češće su izložene prenatalnoj dijagnostici, ukratko – postoji znatno
veći stepen neizvesnosti u pogledu toka i ishoda trudnoće. Na sličan način i žene sa
istorijom spontanih abortusa i prevremenih porođaja strepe dok ne prođe najkritičniji period. Žene iz ovih grupa su, na neki način, pripravne na mogući gubitak
tako da slabije emocionalno investiranje u trudnoću i vezanost za fetus ima zaštitnu
funkciju.
Rizičnost trudnoće, istorija spontanih pobačaja
67
Nataša Hanak
Trudnoća se označava rizičnom ukoliko postoje činioci koji mogu ugroziti normalno trajanje trudnoće, napredovanje fetusa ili zdravlje trudnice.
U najčešće faktore rizika ubrajaju se (The Merck Maual of Medical Information,
2007):
■
■
■
■
Određene fizičke karakteristike majke kao što su uzrast i težina. Žene starosti
35 godina i više su pod povećanim rizikom od povišenog krvnog pritiska,
gestacionog dijabetesa i komplikacija tokom porođaja. Gojaznost je takođe
povezana sa rizikom od gestacionog dijabetesa i povišenog krvnog pritiska, a
bebe gojaznih žena mogu biti suviše velike da bi bio moguć prirodan, vaginalni porođaj.
Hronična oboljenja majke, kao što su srčana oboljenja, povišen krvni pritisak, anemija, infekcija HIV-om, dijabetes, astma, autoimuna oboljenja i dr.
Od anomalija trudnoće najčešći problem je placenta previa.
Komplikacije u prethodnoj trudnoći/trudnoćama (spontani pobačaji, prevremeni porođaj).
Većina istraživača nije utvrdila razlike u jačini prenatalne vezanosti žena sa
rizičnim i nerizičnom trudnoćom (Chazzotte et al, 1995, prema Laxton-Cane &
Slade, 2002; Narita & Maheara, 1993; Siddiqui et al, 1999).
Kada je u pitanju prenatalna vezanost u trudnoći kojoj je prethodio gubitak
ploda (do 24. gestacione nedelje), nalazi nisu jednoznačni. Iako je ustanovila veći
nivo depresivnih simptoma i anksioznosti vezane za trudnoću kod parova koji imaju
iskustvo gubitka trudnoće, Armstrong (2002) nije potvrdila pretpostavku da će se
iskustvo gubitka odraziti i na stepen prenatalne vezanosti u drugom trimestru
trudnoće. Međutim, čak i kada su u pitanju anksioznost i depresivnost, izgleda da su
negativni efekti prethodnog gubitka vremenski ograničeni i da odražavaju prirodan
proces tugovanja. Naime, Hjuz i saradnici (Hughes, Turton & Evans, 1999) utvrdili
su da kod žena postoje povišena anksioznost i depresivnost u trećem trimestru
trudnoće nakon iskustva spontanog pobačaja u prethodnoj trudnoći, ali samo ukoliko su žene začele unutar godinu dana posle gubitka.
Tsartsara & Džonson (Tsartsara & Johnson, 2006) su procenjivali nivo anksioznosti i prenatalne vezanosti u prvom i trećem trimestru kod žena koje su izgubile
plod u prethodnoj trudnoći i u kontrolnoj grupi ispitanica. Samo u prvom trimestru
postoji značajno veći nivo anksioznosti vezane za trudnoću kod žena koje su u
prethodnoj trudnoći izgubile plod. Što se tiče uticaja na prenatalnu vezanost, u
prvom trimestru su kvalitet vezanosti i intenzitet preokupacije fetusom bili niži kod
žena sa istorijom abortusa, ali ta razlika nije bila statistički značajna. Do trećeg
trimestra nivo anksioznosti kod žena sa istorijom abortusa dramatično opada, a
globalni skor na skali prenatalne vezanosti značajno raste, više nego kod žena iz
kontrolne grupe.
68
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
Rezultati sugerišu da iskustvo spontanog pobačaja ne stavlja ženu pod rizik da
se emocionalno odvoji od svoje nerođene bebe, ni na početku trudnoće, ni kasnije.
Ipak, ove žene imaju očigledno povišenu anksioznost upravo u periodu kada je pobačaj najverovatniji. Osoblje koje radi sa trudnicama trebalo bi da to uzme u obzir.
Nalaz takođe sugeriše da postoje efekti gubitka, te da svaka trudnoća i beba imaju
jedinstveno značenje za ženu.
Asistirana trudnoća (in vitro fertilizacija)
Nisu nađene razlike između žena koje su začele uz asistenciju i onih koje su
začele prirodnim putem (McMahon et al, 1997; Stanton & Golombok, 1993, sve
prema Laxton-Cane & Slade, 2002).
Prva naspram druge trudnoće
Nekolicina istraživača koji su upoređivali prvorotke i drugorotke nisu utvrdili
postojanje značajnih razlika u pogledu intenziteta prenatalne afektivne vezanosti
(Berryman i Windridge, 1996; Condon & Esuvaranathan, 1990, oba prema LaxtonKane & Slade, 2002). Međutim, novije istraživanje sprovedeno u Srbiji pokazalo je
da se prvorotke razlikuju od drugorotki u pogledu jedne komponente vezanosti, a to
je briga o zdravlju i napredovanju fetusa, koja je bila izraženija kod prvorotki (Banjac, 2010).
Organizacija i stilovi afektivnog vezivanja
Unutrašnji radni modeli ili reprezentacije sebe i značajnih drugih nastaju kao
ishod interakcije deteta sa njegovim figurama afektivnog vezivanja. Stabilnost unutrašnjih radnih modela odgovorna je za stabilnost organizacije afektivnog vezivanja
tokom života, a ogleda se u sličnim očekivanjima koje osoba ima od sebe i drugih u
intimnim odnosima i u korišćenju sličnih obrazaca ponašanja, bez obzira da li se
radi o partnerskim vezama ili roditeljstvu.
Postojanje transgeneracijskog prenosa organizacije afektivnog vezivanja utvrđeno je u brojnim istraživanjima (Benoit & Parker, 1994; Main, Kaplan & Cassidy,
1985; Main & Goldwyn, 1988, prema Stefanović-Stanojević, 2006; Stefanović-Stanojević, 2000). U prvom istraživanju te vrste, Meri Mejn je uporedila afektivno
vezivanje roditelja i njihove dece. Potvrđeno je da svaka organizacija afektivne vezanosti odraslih, utvrđena intervjuom AAI (Adult Attachment Interview) odgovara
određenom obrascu vezivanja dece, procenjenim na osnovu ponašanja deteta u
,,Stranoj situaciji”. Roditelji klasifikovani kao autonomni imali su, po pravilu, sigurno vezanu decu. Preokupirani roditelji su imali ambivalentno vezanu decu, a
deca odbacujućih roditelja su manifestovala izbegavajući obrazac vezivanja.
69
Nataša Hanak
Možemo pretpostaviti da je uticaj organizacije afektivnog vezivanja odraslih,
odnosno njihovih unutrašnjih radnih modela sebe, drugih i bliskih odnosa na razvoj
obrazaca vezanosti kod dece posredovan specifičnostima formiranja roditeljskog
identiteta, reprezentacija sebe kao roditelja i budućeg deteta i, posledično, odlikama
prenatalne vezanosti. Drugim rečima, očekujemo da se organizacija afektivnog vezivanja roditelja odražava na njihove reprezentacije sebe kao roditelja i još nerođene bebe, kao i na kvalitet i intenzitet emotivne vezanosti za nju.
Priel i Beser (Priel & Besser, 2000) istraživali su ulogu prenatalne vezanosti
majke kao medijatora efekata ranih odnosa sa njenom majkom i stila partnerske
afektivne vezanosti na opažanje temperamenta beba. Autori su zaključili da majke
strukturišu imaginarni odnos sa nerođenom bebom prema obrascu vezanosti aktuelnog partnerskog odnosa, što je u skladu sa nalazima da su reprezentacije nerođene bebe sličnije majčinim reprezentacijama njenog partnera, nego sebe kao majke
(Ammaniti et al, 1992). Interesantno je da nije pronađen medijatorski efekat ranih
odnosa majke na opažanje temperamenta bebe. Autori smatraju da diferencijalni
efekti prenatalne vezanosti ukazuju na selektivnu aktivaciju unutrašnjih radnih
modela drugih tokom tranzicije u materinstvo, pri čemu bi reprezentacije aktivirane
u partnerskim odnosima bile od većeg značaja tokom trudnoće, a reprezentacije
formirane u ranim odnosima bi izbijale u prvi plan nakon rođenja deteta. Naravno,
ukupna slika ne može da bude ovako jednostavna budući da su, prema teoriji afektivnog vezivanja, rana iskustva sa figurom vezanosti i stilovi partnerske vezanosti u
kauzalnom odnosu.
U drugom istraživanju (Siddiqui et al, 2000) globalni skor na skali prenatalne
vezanosti bio je pozitivno povezan sa iskustvom emocionalne topline od strane
majke i odbacivanjem oca – žene koje su u detinjstvu iskusile odbacivanje od strane
oca, čvršće se vezuju za svoje nerođeno dete. Moguća objašnjenja ovog neobičnog
nalaza dovode u vezu snažniju prenatalnu vezanost majki koje su imale odbacujućeg oca sa većom potrebom za pripadanjem, pokušajem da se kompenzuje negativno iskustvo iz detinjstva ili pokušajem da se prošlost odvoji od sadašnjosti.
Odbacivanje je specifično povezano sa skalom diferencijacije selfa i fetusa, što bi
značilo da majke koje su u detinjstvu bile odbacivane, opažaju u većoj meri fetus
kao stvarnu i zasebnu osobu.
Barton (Burton, 1995) je istraživala povezanost unutrašnjih radnih modela afektivne vezanosti (ispitanih intervjuom AAI) sa očekivanjima u vezi staranja o detetu
kod žena u trećem trimestru trudnoće. Rezultati su pokazali povezanost kategorizacije afektivne vezanosti majki sa očekivanjima promena koje će beba doneti u
njihov život, sa uverenjima o tome koliko će kvalitetno moći da se brinu o bebi,
očekivanim reakcijama na detetovu uznemirenost, brigama u vezi sa roditeljstvom i
nadama o osobinama koje će njihove bebe posedovati. Sigurno vezane majke su
imale najrealističnija očekivanja u pogledu teškoća koje ih očekuju u roditeljskoj
ulozi – očekivale su više stresa, manje energije i manje vremena za druge aktivnosti. Odbacujuće majke su očekivale da će roditeljstvo imati minimalan ili blago
70
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
pozitivan uticaj na njihov svakodnevni život. Majke koje su klasifikovane kao nerazrešene u pogledu gubitka ili traume, očekivale su da ih plač njihovih beba neće
mnogo uznemiriti.
Nalazi ovog istraživanja nam sugerišu još jedan mogući mehanizam prenošenja
obrazaca afektivnog vezivanja sa majki na decu: (ne)realističnost očekivanja od
materinske uloge može biti direktno povezana sa količinom frustracije, nezadovoljstva i razočarenja koje majka doživljava u interakciji sa svojom bebom. Negativna osećanja nastala usled osujećenja nerealnih očekivanja aktiviraju različite
mehanizme odbrane od neprihvatljivih agresivnih impulsa prema bebi i utiču na
dostupnost, senzitivnost i adekvatnost u materinskoj ulozi.
Socijalna podrška majci tokom trudnoće/ zadovoljstvo
partnerskom vezom /nasilje
Kao što se može očekivati, veća socijalna podrška (Condon & Corkindale,
1997) i zadovoljstvo u partnerskoj vezi (Siddiqui et al, 1999; Wachter, 2002) pozitivno su povezani, a postojanje nasilja u porodici (Weatherhill, 2001) negativno je
povezano sa prenatalnom vezanošću majke.
Efekti prenatalne vezanosti
Ako prenatalnu vezanost posmatramo kao prekursor sistema brižnog ponašanja
roditelja, pozitivne efekte snažnije i kvalitetnije vezanosti možemo očekivati kako u
prenatalnoj brizi sa preživljavanje i napredovanje fetusa, tako i postnatalno, u lakšem uspostavljanju emocionalne veze sa stvarnom bebom i boljem kvalitetu ukupne
nege.
Polok i Persi (Pollock & Persy, 1999) su ispitali da li se kod trudnica slabije vezanih za fetus može očekivati veći rizik od ponašanja koja predstavljaju zlostavljanje fetusa (pušenje, korištenje alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci, fizičko povređivanje stomaka, izgladnjivanje...). Ispitanice su klasifikovane u pogledu kvaliteta prenatalne vezanosti na pozitivno ili negativno vezane, a na osnovu intenziteta
na preokupirane ili nezainteresovane. Negativno preokupirane majke su češće
izveštavale o tome da ih beba iritira i bile su pod većim rizikom od zlostavljanja
fetusa. Negativno nezainteresovane žene nisu izveštavale o nameri da naškode bebi.
Snažnija prenatalna vezanost predviđa značajno manje simptoma postpartalne
depresije (Condon, 1993; Condon & Corkindale, 1997; Priel & Besser, 2000) i
povezana je sa pozitivnom percepcijom novorođenčeta (Bielawska-Batorowicz,
http://www.fh-bielefeld.de/article/articleview/4073 ). Korelacija između prenatalne
vezanosti i pozitivnosti percepcije novorođenčeta visoka je i pozitivna i kod majki i
71
Nataša Hanak
kod očeva, ali je kod očeva ova povezanost veća: .73 naspram .52. Utvrđeno je i da
se na osnovu prenatalne vezanosti može predvideti siguran odnosno nesiguran
obrazac afektivnog vezivanja odojčadi (Benoit et al, 1997, prema Priel & Besser,
2000)
Nalazi istraživanja na uzorku u Srbiji
U ovom odeljku navešćemo neke od rezultata prvog istraživanja strukture i
činilaca prenatalne vezanosti sprovedenog u Srbiji (Hanak, 2007; 2010) .
Istraživanje je sprovedeno na 365 trudnica, prvorotki, u periodu između 20. i 32.
nedelje trudnoće. Od 365 ispitanica njih 64.9% je iz Beograda ili drugih gradova
preko 100 000 stanovnika; 20.5% je ispitano u gradovima i varošima od 20 000 do
100 000 stanovnika; 14.6% ispitanica živi u varošicama i selima s manje od 20 000
stanovnika. Godine starosti ispitanica kreću se od 18 do 44, s prosečnom vrednošću
od 27.3 godine: 4.4% uzorka čine žene sa 35 i više godina starosti.
Većina ispitanica je u braku (85.6%), s prosečnim trajanjem partnerske veze od
4.8 godina; Većina je planirala trudnoću (79.3%), a sve ispitanice sem jedne
smatraju svoju bebu željenim detetom; 40% ispitanih žena ima prosečna primanja,
24% žena živi u domaćinstvima koja raspolažu sa preko 300 EUR po članu
domaćinstva (ne računajući bebu); Čak 28.6% žena živi u domaćinstvima za koje se
može reći da se nalaze na ivici socijalne ugroženosti, sa 100 do 200 EUR po članu;
6.3% ispitanica su iz socijalno ugroženih porodica; 20% ispitanica ima trudnoću
pod rizikom, a najčešći razlozi su prerane kontrakcije, godine starosti, istorija
spontanih abortusa, gestacioni dijabetes, hipertenzija i krvarenje.
Detaljna procedura istraživanja opisana je u Hanak (2010).
Prenatalna vezanost ispitana je pomoću Skale za procenu materinske prenatalne
vezanosti (SPMPV) koja predstavlja kombinaciju i proširenje dva popularna
instrumenta – PAI (Prenatal Attachment Inventory, Müller (1993)) i MFAS
(Maternal-Fetal Attachment Scale, Cranley 1981). SMPMV ima 33 stavke, a njena
pouzdanost, izražena preko alfa koeficijenta, iznosi .875. Kroz proces konstrukcije
skale (Hanak, 2007; 2009) potvrđeno je da prenatalna vezanost ima složenu strukturu koju čine:
1) Pozitivna osećanja i maštanje – podrazumeva osećanja ljubavi, ponosa, privrženosti, ushićenja, sreće i uključuje maštanje o izgledu bebe i ostvarivanju
telesnog kontakta s njom;
2) Diferencijacija i kontakt – odnosi se na mogućnost trudnice da bebu doživi
kao zasebno biće sa kojim može već prenatalno da uspostavi kontakt (dodirom, glasom) i da prepozna njene osobine i utiče na njeno ponašanje (ritmove spavanja i budnosti, stepen aktiviteta);
72
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
3) Odgovornost i briga – uključuje ponašanja kroz koja se manifestuje briga za
zdravlje i napredovanje fetusa, svest o odgovornosti za život bebe i spremnost da se posveti negovanju deteta.
Ispitane su dve grupe mogućih činilaca prenatalne vezanosti. Jednu grupu čine
sociodemografske karakteristike trudnica i neke odlike njihove trudnoće (rizičnost,
trajanje trudnoće, planiranost trudnoće). Drugu grupu čine psihološke varijable:
obrazac afektivne vezanosti trudnice (UPIPAV-R, Hanak 2004), njene anksioznosti
u vezi sa budućom ulogom majke (AMU, Hanak, 2010a) i potencijalno disfunkcionalna očekivanja od uloge deteta u njenom privatnom i porodičnom životu
(PDO, Hanak, 2010a).
Za određivanje obrasca vezanosti korišćena je revidirana verzija Upitnika za
procenu afektivnog vezivanja – UPIPAV-R (Hanak, 2004; Vukosavljević-Gvozden
& Hanak, 2007). UPIPAV-R ispituje bazične aspekte afektivnog vezivanja, ustanovljene kroz analizu teorije i postojećih instrumenata za procenu afektivnog vezivanja na nivou mentalnih reprezentacija. Revidirana verzija instrumenta ima
sedam skala, sa po 11 stavki. Stepen slaganja sa stavkama se izražava na skali od 1
do 7. Nazivi skala su sledeći:
Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti
■ Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti
■ Nerazrešena porodična traumatizacija
■ Negativan radni model selfa
■ Negativan radni model drugih
■ Slaba regulacija besa
■ Kapacitet za mentalizaciju
Pripadnost obrascima afektivnog vezivanja određena je pomoću klaster analize,
metodom k proseka. Rešenje sa četiri klastera pokazalo se kao najoptimalnije, kao i
u drugim istaživanjima sa ovom i prethodnom verzijom skale. Na uzorku trudnica u
ovom istraživanju ustanovljena je sledeća distribucija obrazaca vezanosti: ispitanica
sa sigurnim obrascem vezanosti ima 26%, preokupiranih ima 28,8%, odbacujućih
24,4%, a ispitanica s bojažljivim obrascem ima najmanje – 12,6%.
■
Anksioznost vezana za buduću materinsku ulogu procenjena je novom
skalom – AMU, koja je sastavljena s idejom da njene stavke pokrivaju sve zadatke
materinstva o kojima govori Daniel Stern opisujući specifičnu psihičku organizaciju
koja nastaje tokom trudnoće i koja traje tokom celog tranzicionog perioda (Stern,
1995). AMU ima 24 stavke koje obuhvataju četiri vida anksioznosti:
■
■
Anksioznost vezana za gubitak slobode i neispunjenost ulogom majke
Anksioznost vezana za nedovoljnu ljubav prema bebi i nedostatak podrške od
strane supruga i drugih članova porodice
73
Nataša Hanak
■
■
Anksioznost vezana za „tešku” bebu, odnosno zahtevnu, razdražljivu, osetljivu bebu teškog temperamenta
Anksioznost vezana za nekompetentnost u ulozi majke.
Za ispitivanje potencijalno disfunkcionalnih očekivanja od uloge deteta u
ličnom i porodičnom životu sastavljen je prigodan instrument – PDO. Ovaj
instrument ima 19 stavki koje procenjuju pet grupa očekivanja:
■
■
■
■
■
Dete kao kompenzacija narušene porodične strukture i/ili dinamike obuhvata
očekivanja da će dete imati funkciju porodičnog pomiritelja, zbližavatelja,
lepka ili zamene za izgubljenog člana porodice;
Dete kao zalog za budućnost porodice obuhvata očekivanja da će dete biti u
funkciji održavanja porodičnih tradicija, odnosno u funkciji napredovanja
socijalnog statusa porodice;
Dete kao izvor ljubavi i života naziv je komponente koja se odnosi na
očekivanja da će dete voleti majku najviše na svetu, da će joj biti najbolji
drug, te da će je zaštititi od depresije;
Dete kao idealno Ja obuhvata očekivanja majke da dete bude što više nalik
na nju, da je upotpuni kao osobu, kao i da bude jedini objekt majčine ljubavi;
Dete kao premija odnosi se na očekivanje da će dete biti poklon za supruga/partnera, kao i da će učiniti porodicu idealnom.
Kao i u drugim istraživanjima, pokazalo se da je trajanje trudnoće povezano s
prenatalnom vezanošću, odnosno s jednim njenim aspektom, a to je proces diferencijacije fetusa od selfa i nastojanje da se s nerođenom bebom uspostavi prenatalni
kontakt. Korelacija je niska (r=.183), ali značajna. Dakle, trajanje trudnoće nije povezano sa izraženijim pozitivnim osećanjima ili sa većom brigom i odgovornošću,
ali svakako doprinosi sve boljoj i jasnijoj diferencijaciji fetusa od selfa, verovatno
zahvaljujući većem iskustvu ,,starijih” trudnica u praćenju ritmova fetusa i sve
pouzdanijem znanju o stepenu njegove aktivnosti. Pored toga, trudnice vremenom
postaju sve sigurnije u senzorne sposobnosti fetusa i dobivaju povratnu informaciju
kroz pokrete bebe o tome kako na njih utiču različite draži – kretanje spram mirovanja majke, glasovi, dodirivanje stomaka i sl. Sve to potpomaže stvaranju predstave o bebi kao zasebnom biću i podstiče napore majke da ostvari komunikaciju sa
bićem koje raste u njoj.
Diferencijacija i kontakt, kao i komponenta Odgovornost i briga izraženije su
kod žena s rizičnom trudnoćom (t = 3.043, p = .003. odnosno t = 2.305, p = .022).
U periodu kada smo ispitivali trudnice, od 20. gestacione nedelje i nadalje, raste
verovatnoća da će trudnoća potrajati dovoljno dugo da beba, čak i ako bude rođena
ranije, može da preživi. Ovo saznanje može da deluje umirujuće na žene čija je
trudnoća rizična i da im omogući uobičajen proces mentalne pripreme za materinstvo koji je osnova emocionalnog vezivanja za fetus. S druge strane, možemo
74
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
pretpostaviti da su trudnice s većom verovatnoćom komplikacija i pratećim tegobama bile prinuđene da vode mnogo više računa o svim postupcima od značaja
za održavanje fetusa u životu i njegovo napredovanje (stepenu aktivnosti, uzimanju
hormonskih preparata ili drugih lekova, načinu ishrane), što bi objasnilo njihove
veće skorove na skali brige i odgovornosti. Zdravstvene tegobe i strepnja od gubitka trudnoće su ih mogle učiniti osetljivijim na promene u svom telu i samim tim
boljim posmatračima aktivnosti bebe, a svest o stalnom riziku da se fizička veza
između njihovog tela i bića koje se u njima razvija može prekinuti i imati tragičan
ishod, mogla je da dodatno potpomogne proces diferencijacije fetusa od selfa.
Stabilnost partnerske zajednice, uključujući i njenu formalizaciju u vidu braka,
kvalitet partnerskog odnosa i planiranje trudnoće, pozitivni su činioci vezanosti
majke za fetus i to najviše emocionalne komponente vezanosti. Planiranje trudnoće
je povezano s bračnim stanjem žena, ali ne i s njihovim zadovoljstvom partnerskom
vezom. Zakonska formalizacija partnerskog odnosa očigledno je ženama veći garant stabilnosti i sigurnosti nego trenutno zadovoljstvo parnterskom vezom, tako da
se žene u braku češće planski odlučuju za trudnoću (Hi kvadrat = 5.047, p = .025).
One žene koje su planirale da ostanu u drugom stanju, žene koje žive u braku i
zadovoljnije su svojom vezom, trudnoća, jednostavno rečeno, čini srećnijim. One se
u većoj meri raduju bebi, nestrpljivo iščekuju susret s njom i ponosne su što će
postati majke.
Kada su u pitanju međurelacije različitih aspekata pripreme za materinstvo –
prenatalne vezanosti, očekivanja u vezi uloge deteta i anksioznosti u pogledu buduće majčinske uloge, pokazalo se da je samo jedan aspekt anksioznosti u vezi materinske uloge – anksioznost u pogledu gubitka slobode i neispunjenosti ulogom
majke – značajno negativno povezan sa svim aspektima prenatalne vezanosti,
uključujući i ukupan skor na skali SPMPV. Korelacija ovog vida anksioznosti sa
Pozitivnim osećanjima i maštanjem trudnice o fetusu iznosi čak r = -.39 (p = .000).
Prema Rafael-Lef (Raphael-Leff, 1995), ova grupa anksioznih preokupacija proizilazi iz negativnih reprezentacija bebe, onih u kojima se beba vidi kao majčin tamničar i progonitelj i karakteristična je za „regulišući tip” odnosa trudnice prema fetusu. Regulišući tip ima pretežno negativan doživljaj deteta, sklonost emocionalnoj
distanci u odnosu na fetus, otpor ka maštanju i uspostavljanju kontakta s fetusom.
Nadalje, ustanovljeno je da su dve grupe očekivanja, „dete kao izvor ljubavi i
života” i „dete kao premija” pozitivno povezani sa prenatalnim vezivanjem, naročito sa osećajnim aspektom vezanosti, a zatim i sa brigom i odgovornošću koju
majka oseća prema bebi koju nosi. Izgleda da je, bar u našoj kulturi, rašireno
shvatanje da su roditelji najvažniji objekti ljubavi deteta, da je roditelj malom detetu
ceo njegov svet, pa tako i najbolji drug, da je dete roditelju izvor radosti i „života”,
te da roditelju ništa nije teško kada to čini za dete. Dete se u našoj kulturi veoma
75
Nataša Hanak
mnogo vrednuje1, što delom može da bude zaostavština patrijarhalne kulture i
njenog odnosa prema detetu. Kako to slikovito ilustruju poslovice, deca su najveća
sreća i cilj braka („Ko nema dece, nema ni sreće”, „Dece i čaša u kući nikad
suviše”, „Najveća je sreća u kolijevci”, Trebješanin, 2000). Zato nije neobično da se
dete shvata kao poklon – suprugu, roditeljima, i kao način da se bračna sreća učini
još većom, kompletnijom.
Matrica interkorelacija SPMPV i PDO nam pokazuje da, u celini uzevši, što su
veća očekivanja od deteta, bila ona realistična ili ne, veća je i vezanost za dete.
Izgleda da svako smeštanje deteta u kontekst svog života i buduće porodice, pripisivanje značaja i značenja detetu odražava investiranje u dete i doprinosi tome da
se učvršćuje veza majke i deteta, da se podstaknu pozitivna osećanja i majka motiviše na prenatalnu brigu o detetu.
Rezultati analize varijanse su potvrdili očekivanje da je obrazac afektivne vezanosti trudnice značajan činilac prenatalne vezanosti (F = 14.851, p = .000 za
Pozitivna osećanja i maštanje; F = 9,024, p = .000, za Odgovornost i brigu, F =
4.828, p = .000, za Diferencijaciju i kontakt). Trudnice sa sigurnom organizacijom
vezanosti imaju izraženiju prenatalnu vezanost od nesigurnih organizacija vezivanja. Bojažljiv obrazac vezanosti pokazuje najniže skorove na svim skalama prenatalne vezanosti.
Najzad, da bismo dobili što celovitiju sliku o razlikama između trudnica sigurnog i nesigurnih obrazaca vezanosti u pogledu svih ispitivanih procesa tokom
trudnoće upotrebili smo diskriminantnu analizu. Izdvojene su dve diskriminantne
funkcije, od kojih prva ima kanoničku korelaciju sa obrascima vezanosti od .472.
Druga kanonička korelacija iznosi .384. Prvu diskriminantnu funkciju definišu svi
aspekti prenatalne vezanosti, a najviše Pozitivna osećanja i maštanje; zatim Anksioznost vezana za gubitak slobode i očekivanje da će dete za majku da bude izvor
ljubavi i života. Ova funkcija omogućava razlikovanje sigurnog od bojažljivog obrasca. Drugu diskriminantnu funkciju definišu sve skale instrumenta za procenu
potencijalno disfunkcionalnih očekivanja od uloge deteta, a najviše Dete kao porodični zalog za budućnost, Dete kao kompenzacija narušene porodične strukture/dinamike i Dete kao idealno Ja. Sadržaj ove funkcije je određen i jednim aspektom anksioznosti od materinske uloge nazvanim Anksioznost u vezi „teške”
bebe. Ova funkcija omogućava razlikovanje preokupiranog od odbacujućeg obrasca
vezanosti.
Na osnovu navedenih rezultata, sumiraćemo na kraju rada kakve su karakteristike psiholoških procesa prilikom tranzicije u materinstvo kod trudnica s različitim obrascima vezanosti.
————————
1
76
Npr, gubitak deteta se kod roditelja u našoj kulturi procenjuje kao stresniji životni događaj od
gubitka životnog partnera koji je u drugim kulturama ocenjen kao najstresniji mogući događaj (vidi
Vlajković, 2005).
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
Siguran obrazac vezanosti
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
koriste bliske osobe kao bazu sigurnosti, traže i dobijaju podršku, utehu i
intimnost
imaju umerenu anksioznost od gubitka
bliskih osoba koju mogu da tolerišu
imaju razvijen kapacitet za mentalizaciju, sklone su tome da sebe i druge
posmatraju kao intencionalna bića sa
unutrašnjim svetom, introspektivne su
imaju pozitivne reprezentacije selfa i
drugih
imaju pozitivna sećanja na rane odnose s roditeljima, manifestuju razumevanje i prihvatanje kada su u pitanju
aktuelni odnosi i postojeće razlike
uspešno regulišu negativna osećanja u
bliskim odnosima tako da ona nemaju
destruktivne posledice na odnos
Bojažljiv obrazac vezanosti
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ne umeju da koriste druge osobe kao
izvor sigurnosti, utehe, bliskosti, podrške
odnosi s roditeljima su obojeni neprijatnim, traumatičnim sećanjima i još
uvek ispunjeni negativnim osećanjima,
naročito ljutnjom; konflikti i povrede
iz detinjstva nisu razrešeni, zalečeni i
integrisani u ličnost; nema praštanja i
pomirenja
u bliskim odnosima ne umeju da regulišu negativna osećanja; povredljive
su i sklone destruktivnim obrascima
ponašanja
sebe i druge vide pretežno negativno;
nedostaje im samopoštovanje, doživljaj samoefikasnosti i vrednosti, prema
drugima su nepoverljive, u bliskim odnosima očekuju povredu i razočaranje
umeju da se mentalno bave svojim i
tuđim psihičkim svetom, ali je pitanje
na koji način to čine
Karakteristike tranzicije u materinstvo
ƒ
ƒ
ƒ
snažno su vezane za bebu koju nose,
opažaju je kao zasebnu jedinku, nastoje da uspostave prenatalni kontakt s
njom, maštaju o postnatalnom kontaktu
i upoznavanju bebe
imaju dominantno pozitivna osećanja u
vezi sa trudnoćom i bebom, umereno
su anksiozne u vezi sa osobinama bebe
i snalaženja u ulozi majke, ne plaše se
da će biti zarobljene i nezadovoljne u
ulozi majke, materinstvo im deluje nespojivo s depresivnim osećanjima
imaju prosečno razvijena različita potencijalno disfunkcionalna očekivanja
od deteta, očekuju da budu najvažniji
objekt detetove ljubavi i njegov prijatelj
Karakteristike tranzicije u materinstvo
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
slabo su vezane za bebu koju nose;
proces diferencijacije je usporen i praćen manjim doživljajem brige i odgovornosti za zdravlje i dobrobit fetusa
doživljaj bebe i sebe kao majke je praćen negativnim emocijama; sklone su
da očekuju zahtevnu i tešku bebu, a
reprezentacije bebe i materinstva su
obojene strahom od toga da će dolaskom bebe na svet izgubiti svoju slobodu, da će im nega bebe biti monotona i uloga majke neispunjavajuća
ne očekuju da će detetu biti važne i
jedinstvene, niti da će ih dete „zaštititi”
od depresivnih osećanja
istovremeno, reprezentacije deteta su
bliske idealnom Ja; one očekuju da će
dete da ih učini „kompletnim”, da će
da liči na njih i da ostvari njihove neostvarene ambicije
77
Nataša Hanak
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
Preokupiran obrazac vezanosti
Karakteristike tranzicije u materinstvo
oslanjaju se na druge kao izvor sigurnosti, ljubavi i podrške, ali neuspešno;
u njihovim bliskim odnosima dominira
separaciona anksioznost
sebe i druge vide pretežno negativno;
reprezentacije drugih predstavljaju verovatno složaj kontradiktornih iskustava i osobina, pošto su im druge osobe
važne, ali istovremeno očekuju da budu napuštene i prevarene
u ranim odnosima s roditeljima imale
su traume i konflikte koje nisu sasvim
razrešene i boje aktuelne odnose s bliskim osobama
bliski odnosi su za njih često izvor
konflikata, nezadovoljstava i anksioznih preokupacija; nisu osobito uspešne
u regulaciji negativnih osećanja niti u
refleksiji svojih iskustava i psihičkih
stanja
ƒ
Odbacujući obrazac vezanosti
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
ƒ
78
deluje da im bliski odnosi nisu naročito važni, ne oslanjaju se na druge i
ne očekuju mnogo od njih, uzdaju se u
sebe i naglašavaju svoju autonomiju
imaju pretežno pozitivne reprezentacije sebe i drugih
umanjuju, pa i obezvređuju važnost
bliskih osoba pa im ni konflikti s njima
ne padaju teško – deluje da mogu
dobro da kontrolišu svoja osećanja
svoje detinjstvo ne vide kao traumatično ili mu ne pridaju naročit značaj
nisu sklone da se bave svojim i tuđim
unutrašnjim svetom
ƒ
ƒ
imaju brojna i visoka očekivanja od
deteta, neka od tih očekivanja mogu
detetu nametnuti ulogu koju ono ne
može i ne treba da vrši: da popravlja
narušene odnose u porodici, da zameni
neku drugu blisku osobu, da očuva
postojeći ili unapredi društveni status
porodice, da ostvari majčine ambicije i
oblikuje se prema njenom idealnom Ja,
da učini život majke i njene porodice
savršenim
brinu se da će beba biti zahtevna, da će
materinstvo biti stresno i da se one
neće najbolje snaći u novoj ulozi, plaše
se da će biti sklone panici, da neće
umeti da prepoznaju detetove potrebe i
da ih adekvatno zadovolje
prosečno su vezane za bebu koju nose,
što verovatno odražava nesklad između nesrazmerno velikih i nerealnih
očekivanja od deteta i sebe kao majke i
brojnih nesigurnosti u vezi materinstva
Karakteristike tranzicije u materinstvo
ƒ
ƒ
ƒ
imaju izrazito niska očekivanja od uloge deteta u svom životu i životu porodice; deluje da nisu formirale jasne
reprezentacije deteta – ni pozitivne ni
negativne, a ni sebe kao majke
nisu anksiozne u vezi promena koje će
se desiti kada postanu majke, ne brine
ih mogućnost da beba bude zahtevna i
„teška”, ne plaše se svoje nekompetentnosti u ulozi majke i, što je posebno interesantno, imaju samo prosečno
izraženu anksioznost od gubitka
slobode i neispunjenosti ulogom majke
nešto su slabije vezane za bebu koju
nose, ali svakako više od bojažljivo
vezanih trudnica
Prenatalna vezanost i psihološki procesi tokom trudnoće: priprema za roditeljstvo
Zaključak i preporuke
Kvalitet postnatalne nege novorođenčeta i odojčeta zavisi od pravovremene i
odgovarajuće pripreme za novu roditeljsku ulogu. Priprema na mentalnom nivou
dešava se tokom čitave trudnoće, kroz procese putem kojih se postepeno oblikuje
nov identitet, formiraju reprezentacije sebe kao roditelja i budućeg deteta (imaginarna beba) i razvija emocionalna vezanost za stvaran fetus i zamišljenu bebu. Ovi
procesi su isprepletani s različitim anksioznim preokupacijama i očekivanjima od
uloge deteta, od kojih neka mogu imati potencijalno problematičan kvalitet. Na
pomenute procese utiču relativno trajne karakteristike buduće majke i budućeg oca,
od kojih je posebno važan sklop afektivne vezanosti. Od kontekstualnih varijabli
koje mogu da potpomognu ili ometu psihološku pripremu za roditeljstvo važni su
socioekonomski faktori rizika, kvalitet partnerske veze, rizičnost trudnoće, starost
majke i dr.
Interesovanje za prenatalne činioce koji mogu da utiču na interakciju sa stvarnom bebom i posledično na njen psihomotorni razvoj postoji iz sasvim praktičnih
razloga. Naime, preventivne intervencije su, po pravilu, tim efikasnije što se sa
njima ranije započne. Najranija moguća intervencija kojom bismo mogli da utičemo
na mentalno zdravlje deteta i kvalitet porodičnih interakcija je u vreme kada beba
još nije ni rođena, ali su njeni roditelji mentalno veoma angažovani u procesima koji ih pripremaju za ulogu majke odnosno oca.
Intervencije u vreme trudnoće naročito se preporučuju i mogu imati veće efekte
zato što su u to vreme fantazije i želje koje majka vezuje za dete slobodno ispoljene
i svesne. Kada stvarna beba dođe na svet, interakcija sa njom potiskuje ove fantazme pri čemu se njihov uticaj na odnos majka-beba ne gubi. Mazet i Stoleru
(1988, prema Schleske, 2007) pokazali su da intervencije koje započinju tokom
trudnoće drastičnije poboljšavaju kvalitet interakcije majke i bebe nego intervencije
koje se uvode u nedeljama nakon porođaja. Čang i saradnici (Chang, Park &
Chung, 2004) su putem prenatalne edukacije uspeli da dovedu do značajnog
povećanja prenatalne vezanosti.
Jedan veoma uspešan primer prenatalne intervencije prikazaćemo nešto detaljnije. Radi se o proširenju standardnog ultrazvučnog pregleda i njegovom pretvaranju u konsultaciju s ciljem prevencije i unapređenja mentalnog zdravlja majke i
deteta. Autor ovog programa, Zek Bukidis (Boukydis, 2005) ističe da se radi o
naročito pogodnoj vrsti intervencije za žene pod rizikom od slabijeg emocionalnog
investiranja u fetus i posledično lošije brige o svom zdravlju (majke s istorijom
zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, tinejdžerke, žene sa rizičnom trudnoćom).
Pomoću 3D i 4D ultrazvuka mogu se na veoma ubedljiv način videti karakteristike bebe (njeno lice, ruke, stopala, identifikacija pola i dr.). Kada majke vide
fetus kako se pokreće, manifestuje povremeno organizovana ponašanja (stavljanje
šake u usta, hvatanje pupčane vrpce, odupiranje o zidove materice), imaju jasniju
79
Nataša Hanak
predstavu o životu fetusa ,,unutra”. Za potrebe preventivnog programa razvijen je
priručnik za ultrazvučne konsultacije i odgovarajući trening ginekologa i konsultanata u oblasti mentalnog zdravlja dece. Konsultacija uključuje zajedničko gledanje fetusa, prepoznavanje njegovih karakteristika, ,,personalizaciju” fetusa, posmatranje njegovog ponašanja unutar materice, naročito posmatranje njegovih reakcija na majčino ,,interaktivno” ponašanje kao što su smejanje, glađenje stomaka i sl.
Na kraju sledi pažljiv ,,debrifing”. Osnovna ideja jeste da se rutinski pregled proširi
u konsultaciju koja može majci i članovima porodice biti lično značajna, da se fetus
personalizuje i podstakne bolje razumevanje razvoja i ponašanja fetusa, te kao
konačni ishod – da se pojača investiranje majke u zdravlje i doživljaj posebnosti
njene trudnoće.
Majke koje su prošle ultazvučnu konsultaciju po ovom programu, pokazale su
značajno povećanje prenatalne vezanosti, u poređenju sa kontrolnom grupom majki,
kao i značajno smanjenje anksioznosti.
Iako pri našim domovima zdravlja postoje veoma kompetentni stručnjaci iz oblasti ginekologije i akušerstva, većina bi se složila da i pored dobre volje nedostaje
vremena da se ginekolog ili babica više posvete specifičnim anksioznostima ili drugim riziko faktorima budućih majki. Pa ipak, noviji pomaci u vrstama i kvalitetu
usluga koje se nude trudnicama daju razloga za optimizam. U većini domova zdravlja postoje organizovane vežbe za psihofizičku pripremu za porođaj, kao i tzv. škole
roditeljstva koje su, za sada, primarno orijentisane na zdravstvene aspekte trudnoće
i roditeljstva. U zavisnosti od interesovanja i saradnje sa postojećom psihološkom
službom doma zdravlja, mentalno-higijenske teme takođe su više ili manje prisutne.
Kratkom baterijom skrining instrumenata bilo bi moguće identifikovati trudnice
pod psihološkim ili socioekonomskim faktorima rizika koje bi mogle profitirati od
kratke konsultacije, poput opisane koja je jednostavno i prirodno pridodata rutinskom ultrazvučnom pregledu.
80
AFEKTIVNO VEZIVANJE
I PARTNERSKO
FUNKCIONISANJE *
Tatjana Stefanović-Stanojević
I
Afektivna vezanost u ljubavnim odnosima . . . . . .
83
II
Pregled inostrane i domaće empirijske evidencije .
97
Diskusija rezultata iz pozicije obrazaca ljubavnih odnosa . 104
* Rad je nastao u sklopu projekta Ministarstva prosvete i nauke, Indikatori i modeli
usklađivanja profesionalnih i porodičnih uloga, br. 179002
81
Tatjana Stefanović-Stanojević
82
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
I
Afektivna vezanost u ljubavnim odnosima
Partnerski, ljubavni odnosi dominantni su i kao forma i kao sadržaj ljudskih života. Većina ljudi širom sveta provodi životni vek upravo u partnerskom (bračnom
ili vanbračnom) odnosu. Takođe, ljubavni odnosi su i jedan od najvažnijih sadržaja
ljudskih života. O ljubavi govore i pišu umetnici, filozofi, teolozi, psihijatri, psiholozi... U svim tim brojnim naučnim, umetničkim, pa i tako čestim laičkim opisima
ljubavnih odnosa, prepoznaje se segment ponašanja koji nedvosmisleno pripada ponašanju afektivnog vezivanja. Ljubavni partneri traže blizinu i oslanjaju se jedno na
drugo, osiguravaju se u nevolji, reaguju burno na nagoveštaj separacije, radoznali
su, pa i kreativni u istraživanju sredine tek ukoliko u partneru imaju bezbednu luku
kojoj se mogu vratiti. Dakle, i površna opservacija ljubavnih odnosa potvrdila bi da
je afektivna vezanost deo ljubavnog partnerskog odnosa. Ipak, očiglednost segmenta afektivne vezanosti u ljubavnim vezama odraslih, ne znači i očiglednost odgovora na pitanja prirode, porekla ili funkcije ovog fenomena u ljubavnim odnosima.
Afektivna vezanost je kvalitet koji nastaje u toku rane interakcije između deteta i
osobe koja se njime bavi i ima funkciju osiguranja opstanka. Pitanje je kako i zašto
se ovaj kvalitet razvija i u partnerskoj relaciji. Naime, poređenje relacije majka-dete
sa partnerskom relacijom ukazuje na značajne razlike. Interakcija iz koje se razvija
afektivna vezanost je asimetrična – obeležava je bespomoćnost deteta nasuprot
moći staratelja. Ovaj kvalitet interakcije nije karakterističan za partnerske relacije.
Zatim, funkcija afektivne vezanosti je jasna iz evolucione perspektive – ponašanje
vezivanja detetu obezbeđuje opstanak. Ova funkcija nije karakteristična za
partnersku relaciju. Ipak, ponašanje afektivne vezanosti ne samo da je očigledno u
ljubavnim odnosima, već i veoma uspešno objašnjava postojanje individualnih
razlika u partnerskim odnosima (sklonost lepljenju za partnera, ljubomoru, sklonost
proveravanju, sklonost prevari, tendenciju nepokazivanja osećanja, strategiju
izbegavanja osećanja). Teoretičari afektivne vezanosti godinama se i teorijski i empirijski bave pomenutom problematikom. Pregled dostupnih istraživanja i uočenih
nalaza osvetliće odnos afektivne vezanosti i ljubavnih odnosa u izvesnoj meri.
Već osnivač teorije, Džon Bolbi (Bowlby, 1969), postavio je osnove za istraživanje afektivne vezanosti u ljubavnim odnosima sledećim tvrdnjama:
83
Tatjana Stefanović-Stanojević
Rano formirani odnosi sa roditeljima predstavljaju trajni kapital
osobe. U formi unutrašnjih radnih modela ova rana iskustva
stabilna i relativno otporna na promene perzistiraju kroz životni
vek, utičući na oblikovanje relacija odraslih.
Sa stvaranjem partnerskih emotivnih odnosa u odraslom dobu,
emotivni partneri preuzimaju poziciju primarnih figura vezanosti
i dospevaju do vrha hijerarhije.
I pored ovakvih i sličnih zapažanja, do 1987. godine nedostajao je okvir unutar
koga bi se istraživao odnos fenomena ljubavi i afektivne vezanosti, te organizovale i
klasifikovale opservirane individualne razlike. Te godine, istraživači sa Denver
Univerziteta u Kaliforniji, Hazan i Šejver (Hazan & Shaver, 1987) krećući od
razmatranja odnosa usamljenosti i mladosti, objavljuju tekst pod nazivom: Studija o
romantičnoj ljubavi u kome nastoje da daju preciznu argumentaciju zašto je moguće ljubavne odnose razumeti i kao afektivne veze. Njihove argumente citiralo je
preko pet stotina istraživača širom sveta. Iako su argumenti Hazanove i Šejvera više
u pravcu dokazivanja da afektivna vezanost postoji u ljubavnim odnosima, nego u
pravcu potrage za smislom postojanja fenomena afektivne vezanosti u partnerskoj
relaciji, prvi konceptualni okvir za proučavanje afektivne vezanosti u sklopu ljubavnih odnosa bio je više nego plodonosan. Na njemu su zasnovana brojna istraživanja i praktično je bio osnova daljeg razvoja oblasti. Oko argumenata Hazanove
i Šejvera biće organizovana naredna poglavlja.
1.1. Biološki sistem za regulaciju emocionalne dinamike
istovetno funkcioniše u ljubavnim odnosima kao i
u odnosima majka – dete
Za dinamiku afektivne vezanosti deteta zadužen je urođeni biološki sistem
stvoren prirodnom selekcijom da bi se osigurali bezbednost i opstanak deteta. Njegova unutrašnja dinamika poredi se sa funkcionisanjem homeostatskog kontrolnog
sistema u kome se željeni cilj održava konstantnim kontrolisanjem endogenih i egzogenih signala. Ukoliko znamo da je željeni cilj fizička ili psihička blizina staratelja, jasno je da u unutrašnje nagoveštaje aktiviranja afektivne vezanosti mogu spadati promene stanja ili raspoloženja deteta: tuga, strah, bolest. Spoljašnji nagoveštaji
takođe su raznovrsni i odnose se na promene raspoloženja ili ponašanja staratelja:
odlazak ili povratak staratelja, bliskost, ljutnja, radost. Ovo znači da dete traži
blizinu figure afektivne vezanosti da bi se osećalo bezbedno i samopouzdano (traženje blizine), i da je u tom slučaju njegovo ponašanje najčešće orijentisano ka
84
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
istraživanju sredine (staratelj kao baza sigurnosti). Kada, međutim, dete oseti pretnju, kada je zabrinuto, bolesno ili uplašeno, potrebna mu je zaštita staratelja (staratelj kao sigurno utočište). U zavisnosti od ozbiljnosti pretnje, ponašanja afektivnog vezivanja se mogu rangirati od običnog vizuelnog traženja do intenzivnog
ispoljavanja vezanosti i energične aktivnosti (separacioni protest).
Hazanova i Šejver uočavaju da se partnerski odnosi odraslih karakterišu dinamikom koja je slična opisanoj. I odrasla osoba potrebu za bliskošću sa afektivnom
figurom održava kontrolisanjem niza spoljašnjih i unutrašnjih signala, pri čemu u
unutrašnje signale ubrajamo promene raspoloženja osobe: tugu, strah, želju, bolest,
radost, a u spoljašnje promene raspoloženja ili ponašanja partnera: odlazak, povratak, ljutnja, radost… Razlika je jedino u načinima kontrolisanja signala, odnosno
zadovoljavanja potrebe. Naime, odrasla osoba potrebu za partnerskom figurom
afektivne vezanosti u stanju je da obezbedi na bezbroj mnogo složenijih i
sofisticiranijih načina od onih koji su tipični za decu. Verovatno je u osnovi
ljubavne poezije, proze ili muzike i potreba za obezbeđivanjem (simboličke)
bliskosti sa partnerom. Iz ugla komponenata koje čine afektivnu vezu mogli bi reći
da osoba traži partnera kako bi se osećala bezbedno i samopouzdano (traženje
blizine), kao i da su uslovi obostrane podrške i razumevanja i u partnerskim
odnosima podsticaj za kreativno istraživanje sredine, za rast i razvoj uopšte (partner
kao baza sigurnosti). Naravno, u uslovima osećaja ugroženosti, bolesti ili promene
raspoloženja, partner je odlučujući izvor sigurnosti, utehe i zaštite (sigurno
utočište). Separacioni protest koji partneri ispoljavaju na nagoveštaj gubitka figure
afektivne vezanosti odlikuje se daleko brojnijim i nijansiranijim modalitetima od
dečjeg protestvovanja. Možemo ga sagledavati u rasponu od ljubomore i prevare do
stvaranja umetničkih dela.
U najkraćem, emocije i ponašanja koji karakterišu ljubavne odnose i odnose
majka-dete, sadrže slične aktivirajuće i završne uslove - ispoljavaju istu dinamiku.
1.2. Individualne razlike u interakciji majka-dete slične su
individualnim razlikama u partnerskim odnosima
Pre dvadesetak godina na osnovu klasifikacije individualnih razlika opserviranih
u interakciji majka-dete (Ainsworth, 1978), Hazanova i Šejver (1987) koncipirali su
prvu klasifikaciju individualnih razlika u partnerskim odnosima. Sačinili su upitnik
(ilustracija br. 1) u formi kratkih opisa karakterističnih ponašanja i očekivanja u
ljubavnim odnosima (sagledanim kroz obrasce afektivne vezanosti) i objavili ga u
lokalnim novinama (Rocky Mountain News, prema Hazan & Shaver, 1987)
zamolivši čitaoce da razmisle o svojim partnerskim vezama, odaberu opis koji ih
najvernije odslikava i pošalju odgovor.
85
Tatjana Stefanović-Stanojević
Odbacujući obrazac
partnerske
afektivne vezanosti
Neprijatno mi je da budem blizak ili bliska sa drugima.
Teško mi je da im u potpunosti verujem, da sebi dozvolim
da zavisim od njih. Nervozna ili nervozan sam kada mi se
neko previše približi. Često drugi žele da budem intimnija
ili intimniji nego što meni odgovara.
Sigurni obrazac
partnerske
afektivne vezanosti
Meni je relativno lako da se zbližim sa drugima i prija mi i
da zavisim od njih i da oni zavise od mene. Ne brinem o
tome da ću buti ostavljena/ostavljen ili da će mi neko
postati suviše blizak.
Preokupirani
obrazac partnerske
afektivne vezanosti
Smatram da drugi ne žele da budu bliski u onolikoj meri u
kojoj bih ja to želela/želeo. Često se brinem da me moj
partner u stvari ne voli ili da neće ostati samnom. Želim da
budem veoma bliska/blizak svom partneru što ponekad
uplaši partnera.
Tabela broj 1: Ljubavni kviz
Dobili su 620 odgovora ispitanika starih od 14 do 82 godine. Ono što je već
posle prvog zadavanja potvrdilo očekivanja o sličnosti obrazaca afektivne vezanosti
u ljubavnim odnosima sa obrascima u odnosima majka-dete bila je sličnost distribucija: više od polovine ispitanika pripalo je obrascu sigurnog afektivnog vezivanja, trećina ispitanika obrascu odbacujućeg afektivnog vezivanja i najmanja grupa
klasifikovana je kao obrazac preokupirane afektivne vezanosti.
Uskoro se pojavljuju novi i precizniji načini procenjivanja obrazaca afektivne
vezanosti dece i odraslih. Takođe, klasifikacija se obogaćuje četvrtim obrascem
afektivne vezanosti, uočenim u toku posmatranja interakcije majka-dete, a zatim
prepoznatim u partnerskim odnosima odraslih. U narednom poglavlju biće predstavljena uporedna klasifikacija obrazaca afektivne vezanosti, čime se ilustruje
sličnost individualnih razlika uočenih u različitim životnim periodima. Nakon opisa
klasifikacije najznačajnije karakteristike obrazaca predstavljene su i tabelom (tabela
br.1).
■
Uporedna klasifikacija obrazaca afektivne vezanosti u odnosu majka-dete
i u partnerskom odnosu
Sigurni obrazac – Dosledna responzivnost staratelja vodi formiranju pozitivne
slike o sebi i o drugima. Odrastajući sa visokim samopoštovanjem i poverenjem u
druge, osobe koje pripadaju sigurnom obrascu afektivnog vezivanja rado i lako
prepuštaju se partnerskim odnosima. Skloni razvijanju bliskosti i dobrih kapaciteta
86
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
za empatiju – idealan su partner, ukoliko se radi o odnosu sa osobom koja takođe
pripada sigurnom obrascu afektivnog vezivanja. U slučaju partnerske veze sa osobom koja pripada nekom od nesigurnih obrazaca, poverenje u druge čini ih
nespremnim za prepoznavanje strategija kojima su pripadnici drugih obrazaca
skloni.
Izbegavajući/odbacujući obrazac – Na osnovu dosledne neresponzivnosti
staratelja, dete formira negativnu sliku o svetu i odustaje od daljeg ulaganja u druge
(izbegavajući obrazac). Energiju ulaže u izgradnju odbrambeno pozitivne slike o
sebi. Odrasta oslonjeno uglavnom na sebe. U partnerske veze osoba ovog obrasca
ulazi nerado i češće pod socijalnim pritiskom, nego iz autentične potrebe. Nastoji da
izbegne bliskost, nesklona je empatiji i brizi za partnera. Iako imaju brojne modalitete, najčešće se ljubavne veze osoba koje pripadaju odbacujućem obrascu partnerskog afektivnog vezivanja opisuju kao sportske, usputne, interesne, distancirane...
Ambivalentni/preokupirani obrazac – Na osnovu selektivne dostupnosti staratelja u detinjstvu se formira pozitivan model drugih (neredovno potkrepljenje učvršćuje vezivanje) i negativan model sebe. Strategija osoba koje pripadaju ambivalentnom obrascu svodi se na borbu za naklonost drugih. Modaliteti strategije su
brojni – neješnost, trapavost ili bolešljivost. Odrastavši sa potrebom obezbeđivanja
pažnje i naklonosti drugih, osobe koje pripadaju ovom obrascu u partnerskoj vezi
strategiju borbe za naklonost prilagođavaju partneru. Modaliteti su i dalje brojni i
često se vezuju za manipulaciju seksualnom dostupnošću partneru.
Dezorganizovano/plašljivi obrazac – Na osnovu izloženosti nekoj vrsti zapostavljanja, zanemarivanja ili scenama nasilja u detinjstvu (Crittenden,1989, RadkeYarow i sar. 1985), deca formiraju negativnu sliku o sebi i o drugima, odnosno ne
uspevaju da formiraju funkcionalnu strategiju za kontakt sa osobom u odnosu na
koju su uspostavila afektivnu vezanost. Preplavljenost panikom njihov je najčešći
odgovor na stresnu situaciju, a manifestuje se u mnogo modaliteta: od potpune ukočenosti, preko stereotipnih ili bizarnih pokreta, do generalno iracionalnog mišljenja
i ponašanja. Ulazak u partnersku vezu za osobe koje pripadaju ovom obrascu
mogao bi da bude dragoceno iskustvo u kome postoji mogućnost popravljanja slike
o sebi na osnovu činjenice da zaslužuju pažnju i naklonost partnera. Ipak, negativna
slika o drugima otežava prepuštanje partnerskoj vezi, držeći ih u napetosti, spremne
da na svaki nagoveštaj partnerove nedovoljne naklonosti – pribegnu nekoj od
iracionalnih strategija – laganju partnera, konzumiranju alkohola, prevari kao
načinu osvete, napuštanju partnera bez ikakvog objašnjenja...
87
Tatjana Stefanović-Stanojević
Izbegavajući/
Odbacujući
Negativan
model drugih i
odbrambeno
pozitivan model
sebe, na osnovu
neresponzivnog
staratelja
Izbegavanje
veze ili
neinvestiranje u
partnera i
oslanjanje na
samog sebe
Sigurni
Ambivalentni/
Preokupirani
Dezorganizovani/
Plašljivi
Pozitivan
model sebe i
drugih, na
osnovu
responzivnog
staratelja
Pozitivan
model drugih i
negativan model
sebe, na osnovu
selektivno
responzivnog
staratelja
Negativan
model i sebe i
drugih, na
osnovu
uplašenog ili
zastrašujućeg
staratelja
Visoko
samopoštovanje
i poverenje u
partnera
Sklonost
simbiotskoj vezi
kako bi se kroz
pripadanje drugima nadoknadile sopstvene
manjkavosti
Kontradiktorna
osećanja:
želja za
partnerskom
vezom i strah
od bliskosti
Tabela br. 2: Uporedna klasifikacija obrazaca afektivne vezanosti u detinjstvu i u
partnerskim odnosima
Diskusije o sličnosti dinamike funkcionisanja u interakciji majka-dete i u partnerskoj vezi (poglavlje 1.1) i o sličnosti klasifikacija obrazaca u detinjstvu i u
partnerskoj vezi (poglavlje 1.2) – potvrdile su očekivanja da je afektivna vezanost
kvalitet koji postoji na različitim uzrastima i u različitim odnosima.
Ostaje pitanje porekla afektivne vezanosti u ljubavnim odnosima i još više –
uloge. Odgovor na pitanje porekla teoretičari afektivne vezanosti nude u obliku
pretpostavke o nastanku afektivne vezanosti u detinjstvu i perzistiranju kroz odrastanje do odraslog doba. Unutrašnji radni model ključ je ovog koncepta.
1.3. Afektivna vezanost odraslih nastaje na osnovu očekivanja i
verovanja formiranih u ranom detinjstvu, odnosno na osnovu
perzistiranja unutrašnjeg radnog modela
„Individualne razlike u ponašanju afektivnog vezivanja odraslih posledice su
očekivanja i verovanja koja su ljudi stvorili o sebi samima i sopstvenim bliskim
vezama, a na osnovu afektivnih veza u detinjstvu” (Hazan & Shaver, 1988). Upravo
opisani odnos u osnovi je ideje o afektivnoj vezanosti odraslih. Sa namerom dalje
operacionalizacije ideje, teoretičari afektivne vezanosti su za „očekivanja i verovanja stvorena u ranom detinjstvu” razradili koncept – unutrašnji radni model.
88
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
Najčešće se sagledava kao kognitivno-afektivna struktura koju dete formira na osnovu svakodnevnih, ponavljanih iskustava sa osobama koje se njime bave. Ako su
detetu bitne osobe generalno tople, osećajne i dosledno dostupne ono uči da se na
druge može računati kada je to potrebno. Stoga će verovatno upoznavati svet sa sigurnošću, započinjati otvorene odnose sa drugima, istraživati sredinu sa samopouzdanjem nekoga ko zna da je figura afektivne vezanosti na raspolaganju ukoliko je
potrebna. Međutim, nesigurno dete verovatno će regulisati svoje ponašanje ili prekomernim zahtevanjem pažnje i nežnosti ili povlačenjem od drugih, odnosno nastojanjem da dostigne visok stepen nezavisnosti.
Ostaje pitanje načina na koji se spoljašnji odnosi transformišu u mentalne reprezentacije individue. Izvesno objašnjenje je u analogiji sa Pijažeovim učenjem
(Pijaže i Inhelder, 1982) o senzo-motornom periodu u razvoju deteta. Onako kako
beba o fizičkom svetu saznaje na osnovu manipulisanja predmetima, te stvara tzv.
akcione sheme, očekuje se da o socijalnom svetu beba saznaje na osnovu interakcije
sa ljudima koji se njome bave i da na osnovu te interakcije formira unutrašnje radne
modele. Verovatno je da se dete počev od prve godine i u još aktivnijem obliku
tokom druge i treće godine, bavi konstruisanjem radnih modela o tome kako bi
fizički svet oko njega, njegova majka i druge važne osobe mogli da se ponašaju,
kako bi ono samo moglo da se ponaša i kako oni uzajamno reaguju.
U pokušaju dalje razrade koncepta nastaju pretpostavke o modelu sebe i modelu
značajnih drugih. Model sebe predstavlja skup očekivanja i verovanja deteta o sebi
samom, a do kojih ono dolazi na osnovu kvaliteta odnosa roditelja prema njemu.
Model drugih predstavlja skup verovanja i očekivanja deteta u odnosu na druge,
zasnovan je na opaženom ponašanju roditelja. Pošto se za unutrašnje modele veruje
da odslikavaju doživljene interakcijske obrasce između osobe koja se vezuje i osobe
za koju se vezuje, modeli sebe i značajnih drugih su očekivano komplementarni.
„Glavna karakteristika radnog modela sveta koji svako od nas gradi je naša
pretpostavka o tome ko su osobe za koje se vezujemo, gde se mogu naći i kako
očekujemo da odgovore. Slično, osnovna karakteristika radnog modela sebe koji
ljudi grade jeste to do kog stepena je on prihvatljiv ili neprihvatljiv osobama za koje
se vezuje. Na strukturi tih komplementarnih modela baziraju se pretpostavke osobe
o tome kolika je mogućnost da značajni drugi budu dostupni i da odgovore ukoliko
od njih potražimo podršku. Činjenica je da od strukture ovih modela zavisi i da li će
se jedinka osećati sigurnom da su joj značajni drugi generalno dostupni ili će u
manjem ili većem stepenu strahovati da joj nisu dostupne – povremeno, često ili
veoma često”, (Bowlby, 1988).
Jednom nastali, radni modeli vezanosti nastavljaju da važe i oblikuju ponašanje
u bliskim odnosima kroz život. Ljudi grade nove odnose dominantno se oslanjajući
na prethodno usvojena očekivanja o tome kako se drugi ponašaju i šta osećaju (asimilacioni model), koriste usvojene modele da protumače ciljeve ili namere svojih
partnera. Radni modeli su vrlo otporni na promenu i verovatnije će asimilovati novu
informaciju, nego što će se akomodirati u odnosu na informaciju koja se ne slaže sa
njihovim konceptom. Pozitivan aspekt procesa asimilacije svakako je u činjenici da
89
Tatjana Stefanović-Stanojević
povremeni (samo povremeni) propusti figure afektivnog vezivanja u razumevanju
potreba za vezivanjem ne dovode do formiranja nepoverenja u dostupnost figure
AV, već se asimiluju u postojeću shemu. Ovi normalni, stabilizujući procesi ipak
popuštaju kada je promena ponašanja dosledna, pa dete ili odrasla osoba mora da se
akomodira prema toj činjenici, odnosno da postane svesna da stari model ne
funkcioniše. Budući da je pitanje stabilnosti URM pitanje suštinsko za razvoj teorije
afektivnog vezivanja, ovo je intenzivno proučavana oblast teorije afektivnog vezivanja. U različito organizovanim istraživanjima, uz primenu različitih instrumenata
zaključci su ipak bili slični: Do promena u obrascu afektivne vezanosti je dolazilo
kod jednog od četiri subjekta, (Baldwin & Fehr, 1995, Kircpatrick & Hazan, 1994,
Collins & Read, 1990, Feeney, Noller, & Callan, 1994).
U nastojanju da što objektivnije procene URM odraslih, teoretičari (Collins &
Read, 1990) proučavaju niz faktora i izoluju one koji su najpouzdaniji indikatori
unutrašnjeg radnog modela osobe: dominantne uspomene iz detinjstva, stavove prema vezivanju, ciljeve i potrebe u odnosu na vezu i strategije delovanja u afektivnoj
vezi.
Indikatori
Sigurni
obrazac
Odbacujući
obrazac
Preokupirani
obrazac
Plašljivi
obrazac
Uspomene
iz
detinjstva
Roditelji –
topli i
osećajni.
Majke –
hladne i
odbojne.
Očevi –
Nepravedni.
Očevi –
zastrašujući.
Stavovi
prema
vezivanju
Drugima se
može
verovati,
drugima se
dopadamo.
Drugi su
nepouzdani,
ne treba se
oslanjati na
njih.
Drugi vrede
više od nas i
treba ih
pridobiti.
Drugi su
veoma
potrebni, a
nepouzdani.
Potrebe u
odnosu na
vezu
Ravnoteža
u bliskosti.
Autonomija
u vezi,
očuvanje
distance po
svaku cenu.
Ekstremna
intimnost
bez
autonomije.
Simulacija
intimnosti
zasnovana na
lažnom
predstavljanju.
Strategija
u vezi
Konstruktivno
i otvoreno
pokazivanje
emocija.
Minimalizova
-nje problema,
ne
pokazivanje
uznemirenosti.
Naglašeno
ispoljavanje
uznemirenosti,
ali i sklonost
popustljivosti.
Sklonost
panici i
iracionalnim
reakcijama.
Tabela br.3: Obrasci afektivnog vezivanja sa razvijenim indikatorima
90
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
Način funkcionisanja unutrašnjih radnih modela svakako treba sagledati i u
odnosu na specifičnost oblasti u kojima se ispoljavaju. Na primer, u kognitivnoj
sferi uticaj radnog modela ogleda se u činjenici da je osoba predisponirana da
obraća pažnju samo na određene aspekte stimulusa sa kojima se suočava: sigurne
osobe će brže prepoznati pozitivan ishod reči izgovorenih u interpersonalnom kontekstu, dok osobe koje izbegavaju vezivanje brže prepoznaju negativan ishod rečenog (Baldwin, Fehr, Keedian, Seidel, & Thomson, 1995).
Radni modeli oblikuju i emotivnu sferu, utičući na primarne i na sekundarne
emocionalne procene. Primarna procena odnosi se na trenutnu emocionalnu reakciju u datoj situaciji. Osobe koje pripadaju sigurnom obrascu pokazaće emocionalni
odgovor adekvatan situaciji koja ga je izazvala, osobe koje pripadaju odbacujućem
obrascu sakriće svoj emocionalni odgovor, a osobe koje pripadaju preokupiranom
obrascu pojačati. Osobe koje pripadaju plašljivom obrascu reagovaće na istu situaciju iracionalno. U sekundarnoj proceni kognitivni proces se uključuje tako da
može da održi, poveća ili smanji početnu emocionalnu reakciju, zavisno od toga
kako osoba protumači doživljaj.
Uticaj radnih modela na ponašanje odvija se kroz aktiviranje planova i strategija
usvojenih u detinjstvu. Primer strategije razvijene u detinjstvu i aktivirane u odraslom dobu imamo, na primer, kada osoba „trči kući, odnosno, trči majci” uvek kada
se pojavi konflikt sa supružnikom.
Uz isticanje činjenice da je sve više istraživanja koja potvrđuju kontinuitet afektivne vezanosti od detinjstva do odraslog doba i koja se u interpretaciji nalaza oslanjaju na koncept unutrašnjeg radnog modela – pred buduće istraživače stavlja se
obrnut zadatak: identifikovanje unutrašnjih radnih modela i dizajniranje istraživanja
koje će pratiti razvoj ovih kognitivno-afektivnih struktura.
1.4.
Ljubav čine afektivna vezanost, brižnost i seks
Poslednji u nizu argumenata odnosi se na pretpostavku o strukturi ljubavnih
odnosa kao sistema koji čine afektivna vezanost, brižnost i seks. Svaka od pobrojanih komponenti ima vlastitu evolucionu funkciju i iako utiču jedna na drugu na
brojne i različite načine, mogu se tretirati i razmatrati kao odvojeni subsistemi.
Optimalno funkcionisanje sistema afektivnog vezivanja, brižnosti i seksa olakšava
formiranje i održavanje stabilnih i obostrano zadovoljavajućih veza (Shaver &
Hazan, 1988; Shaver et al., 1988, prema Mikulincer, 2006). S druge strane, loše
funkcionisanje ovih sistema stvara tenzije i konflikte u vezi, nezadovoljstvo, nestabilnost i često dovodi do raskida veza. U daljem tekstu biće predstavljeno funkcionisanje svakog od subsistema pojedinačno, a zatim i interakcija.
Afektivna vezanost: Funkcionisanje sistema afektivne vezanosti u ljubavnoj vezi
sagledava se iz ugla strategija: primarnih i sekundarnih. Primarne strategije bi bila
ponašanja kojima su sklone osobe sigurne afektivne vezanosti: asertivno po91
Tatjana Stefanović-Stanojević
kazivanje osećanja i traženje podrške. Postižu se neposredno ili aktivacijom mentalnih reprezentacija partnera (Mikulincer & Shaver, 2004, prema Mikulincer,
2006). Svaka interakcija u kojoj partner pomaže u uspostavljanju osećanja sigurnosti potvrđuje adaptivne prednosti bliskosti i jača afektivnu vezanost s partnerom.
Na ovaj način se postepeno utvrđuje osećanje sigurnosti specifično za određenu vezu. Međutim, ukoliko osoba pripada nekom od obrazaca nesigurne afektivne vezanosti (preokupirani, odbacujući ili plašljivi), odnosno ukoliko nije usvojila primarne, već neku od sekundarnih strategija uspostavljanja bliskosti – ljubavne veze imaće specifične modalitete. Autori navode dve sekundarne strategije afektivne vezanosti: hiperaktiviranje i deaktiviranje sistema afektivne vezanosti. Hiperaktiviranje
sistema afektivne vezanosti manifestuje se kroz zahtevanje pažnje, ljubavi i podrške
od figure afektivne vezanosti, odnosno kroz potrebu za povećanom privrženošću i
zavisnošću od partnera. Ovakvo ponašanje održava sistem afektivne vezanosti u
stalno aktivnom stanju, što dovodi do preokupiranosti anticipiranim i nerealnim
pretnjama vezi i potrebom za zaštitom, značajno remeteći funkcionisanje drugih bihejvioralnih sistema. S druge strane, cilj strategije deaktiviranja sistema afektivne
vezanosti je izbegavanje frustracije i bola prouzrokovanih nedostupnošću figure
afektivne vezanosti. Javlja se poricanje potreba za afektivnom vezanošću, izbegavanje prisnosti i zavisnosti u vezama, distanciranje od partnera.
Sistem brižnosti: Odnosi se na širok spektar ponašanja koja su odgovor na signale potrebe druge osobe. Cilj je pomaganje rasta i razvoja osobe ili smanjenje
patnje (Bowlby, 1969/1982, prema Mikulincer, 2006). Dobro funkcionisanje
sistema brižnosti u partnerskim vezama ima važne implikacije za zadovoljstvo vezom i stabilnost veze. Disfunkcije sistema brižnosti takođe se mogu sagledati kroz
hiperaktivaciju ili deaktivaciju. Dok se hiperaktivacija odnosi na pogrešno uvremenjenu i intenzivnu brižnost koja sputava slobodu odlučivanja i autonomiju partnera,
deaktivacija se odnosi na propuštanje da se sa empatijom odgovori na partnerove
potrebe i pomogne partneru da efikasno ublaži uznemirenost. Moglo bi se reći da je
hiperaktivacija karakteristika preokupiranog obrasca, deaktivacija odbacujućeg, a
kombinovanje disfunkcija se najčešće sreće u plašljivom obrascu. Naravno, bilo koji od vidova disfunkcionalnosti izvori su tenzija i konflikata u vezi, briga, negativnih stavova i destruktivnog ponašanja. U partnerskim vezama sistem brižnosti
jednog partnera trebalo bi da se automatski aktivira ponašanjem afektivne vezanosti
drugog partnera (Mikulincer, 2006).
Sistem seksualnog ponašanja: Seksualne interakcije u kojima oba partnera
zadovoljavaju svoje potrebe dovode do pozitivnih emocionalnih reakcija (ljubav,
uzbuđenje, vitalnost, zahvalnost i opuštanje) i doprinose stabilnosti i zadovoljstvu
vezom (Sprecher & Cate, 2004, prema Mikulincer, 2006). Disfunkcije sistema
seksualnog ponašanja česti su izvori konflikata u vezi, dovode u sumnju ljubav prema partneru, povećavaju interes za alternativne seksualne partnere i sve ukupno dovode do razaranja veze. Kao i kod druga dva bihejvioralna sistema, disfunkcije mogu dovesti ili do hiperaktiviranja ili do deaktiviranja sistema. U situaciji hiper92
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
aktivacije seksualnog ponašanja osoba koristi seks kao dominantni kanal komunikacije sa partnerom, često bez empatije za stvarne potrebe partnera i još češće
pogrešnog „tajminga”. Deaktiviranje sistema seksualnog ponašanja odnosi se na izbegavanje ovog vida kontakta sa partnerom, kao preterano intimnog i intenzivnog.
Relacije između navedenih aspekata ljubavnog odnosa značajno određuju kvalitet ljubavnog odnosa. Predstavljanje aspekata u interakciji ograničeno je na opisivanje dveju interakcija: afektivne vezanosti i brižnosti i afektivne vezanosti i seksa.
O odnosu sistema brižnosti i seksa nema dostupnih podataka.
Interakcije komponenata koje čine ljubavnu vezu
Afektivna vezanost i brižnost: U ranom detinjstvu ponašanje vezanosti je
optimalno, samo ako je roditelj na raspolaganju da obezbedi zaštitu i podršku. Dakle, za rane afektivne veze tipično je da jedna figura afektivne vezanosti (roditelj)
obezbeđuje zaštitu drugoj (dete). U odnosima odraslih, međutim, ove uloge (vezanost i brižnost) mnogo je teže razdvojiti. Partneri uzajamno pružaju zaštitu jedno
drugome, u skladu sa aktiviranjem signala potrebe za takvim ponašanjem. Iako se u
odraslom dobu radi o recipročnim ponašanjima, važno je uočiti osnovu razliku –
ponašanje tipično za sistem afektivne vezanosti je traženje zaštite, a ponašanje tipično za sistem brižnosti je pružanje zaštite. Značajna je i razlika s obzirom na senzitivni period za nastanak ovih sistema: Sistem vezanosti se razvija prvi zato što je
njegova funkcija, obezbeđenje opstanka, biološki veoma značajna. Kada se razvije
prilično stabilna afektivna vezanost, dolazi na red sistem brižnosti koji se razvija
modelovanjem prema primarnim negovateljima, i pod uticajem socijalizacije
(George & Solomon, 1996).
U odnosu na obrasce afektivne vezanosti (Shaver & Hazan, 1988, prema Mikulincer, 2006), mogli bismo reći da će sigurno afektivno vezane osobe pružiti
odgovarajuću negu partneru koji za tim ima potrebu, dok će osobe nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti imati poteškoća u pružanju nege na osetljiv i responzivan
način. Osobe sigurnog tipa afektivne vezanosti imaju osećanje odgovornosti za
blagostanje drugih i drugima pružaju podršku i pomoć iz altruističkih razloga
(Collins & Read 1990). Osobe odbacujućeg tipa afektivne vezanosti, koje dosledno
drže distancu u odnosu na partnera i signale potrebe ili patnje, biće nespremne za
iskazivanje brižnosti i ispoljiće manje saosećanja prema partneru. Osobe ovog tipa
nisu sklone razvijanju osećanja odgovornosti za blagostanje drugih, čak se može
reći da pomoć pružaju iz relativno egoističkih razloga, najčešće u funkciji potvrđivanja superiornosti (Collins & Read, 1990). Osobe preokupiranog obrasca hronično frustrirane zbog nezadovoljene potrebe za bliskošću, probleme ili patnju partnera najčešće sagledavaju u svetlu dodatne nemogućnosti partnera da se posveti vezi
(usled okupiranosti nekim problemom), i otuda kao prepreku bliskosti. Rezultat je
burna reakcija, uglavnom u vidu neosećajne, nametljive i neefektivne brige. Kod
njih hiperaktiviranje sistema afektivnog vezivanja dovodi do hiperaktiviranja si93
Tatjana Stefanović-Stanojević
stema brižnosti. Osobe koje pripadaju plašljivom obrascu sklone su iracionalnom
ponašanju koje se najčešće sastoji iz kombinovanja primene hiperaktivacije i deaktivacije sistema brižnosti.
Afektivna vezanost i seksualno ponašanje: Na osnovu činjenice da su senzitivni
periodi u razvoju različiti, pretpostavlja se da je sistem afektivne vezanosti neka
vrsta podloge na kojoj se ispisuje i sistem seksualnog ponašanja. Sistem seksualnog
ponašanja spada u kasnije nastale motivaciono-emocionalno-ponašajne sisteme,
tako da se može očekivati da će njegovo funkcionisanje biti pod uticajem kvaliteta
afektivne veze, odnosno da će partneri biti skloni adekvatnom ili disfunkcionalnom
seksualnom ponašanju (hiperaktivirajućem ili deaktivirajućem) u zavisnosti od obrasca afektivne vezanosti kome pripadaju. Predstavljanje ovih povezanosti biće
detaljnije zahvaljujući rezultatima nedavno završenih istraživanja (StefanovićStanojević, 2008a, Stefanović-Stanojević, Tošić, 2010), na uzorku studenata Univerziteta u Nišu.
Оbrazac sigurne afektivne vezanosti – Uzevši u obzir činjenicu da sigurno
afektivno vezane osobe imaju pozitivan model i sebe i drugih, moglo bi se očekivati
da se dobro osećaju u odnosu na sopstvenu seksualnost i da uživaju u različitim
seksualnim aktivnostima sa drugima, što je i potvrđeno rezultatima istraživanja
(Stefanović-Stanojević, 2008a, Stefanović-Stanojević, Tošić, 2010). Osobe sigurnog stila afektivne vezanosti teže obostranom zadovoljstvu i prisnosti, uživaju u
seksu i predusretljive su prema partnerovim seksualnim potrebama Takođe, preferiraju seksualnu vezu sa jednim partnerom, a ne seks sa više istovremenih partnera.
Navode brojne razloge: počev od potrebe da razviju uzajamnu bliskost te tako izraze intimnost, preko mogućnosti da testiraju partnerovu pogodnost za dugotrajniju
vezu, do brojnih drugih aspekata građenja identiteta.
Obrazac odbacujuće afektivne vezanosti – Seks kao verovatno najintimnija
ljudska aktivnost mogao bi da predstavlja ozbiljnu dilemu za osobe sa odbacujućim
obrascem afektivne vezanosti. Budući da favorizuju emocionalnu distanciranost,
istraživanje seksualnih zadovoljstava sa partnerom predstavlja rizik za psihološku
prisnost i ranjivost. Rezultati istraživanja potvrđuju da se odbacujuće afektivno
vezane osobe mogu osećati veoma nelagodno prilikom seksualnih odnosa, odnosno
da imaju slab seksualni nagon i da su češće motivisane reputacijom u društvu nego
potrebama partnera. Odbacujući mogu odbacivati i seksualne aktivnosti ili imati
seks na način koji nije ni blizu pravoj intimnosti: veze na jednu noć, seks sa nepoznatim osobama, slučajni seksualni susreti i sl. Tačnije, oni izbegavaju pravu intimnost dogovaranjem seksualnih susreta bez obaveza i perspektive. Potvrđeno je i
da će preferirati siguran seks, odnosno insistirati na korišćenju kontracepcije, jer
nemaju poverenja u druge, ali i jer ih to štiti od ulaženja u dugotrajnije i drugačije
investirane veze.
Obrazac preokupirane afektivne vezanosti – Budući da osobe sa preokupiranim
obrascem afektivne vezanosti imaju negativnu sliku o sebi, a pozitivnu sliku o
drugima, možemo očekivati da će potreba da budu prihvaćeni od drugih i tako
poprave sliku o sebi, odrediti i modalitet seksualnog ponašanja. Preciznije, ovo
94
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
znači da osobe koje pripadaju preokupiranom obrascu mogu koristiti seks za učvršćivanje afektivne veze sa partnerom. Deo njihove strategije može biti spremnost da
u seksualnom ponašanju ugađaju, odnosno ispunjavaju želje partnera, manje vodeći
računa o sopstvenom zadovoljstvu, što delimično potvrđuju rezultati istraživanja.
Takođe, zahvaljujući činjenici da je seks u funkciji izmamljivanja zaštitničkog ponašanja, odnosno naklonosti partnera, a ne vlastitog uživanja, osobe koje pripadaju
ovom obrascu preferiraju romantično-intimne aspekte seksualnosti (dodirivanje,
maženje, ljubljenje), nad seksom samim po sebi. Dakle, osobe preokupiranog stila
afektivne vezanosti, budući usmerene na traženje zaštite i sigurnosti, prvenstveno
stupaju u seksualne odnose da bi izbegle napuštanje (Tracy et al., 2003, prema
Mikulincer, 2006).
Obrazac plašljive afektivne vezanosti – Osobe ovog tipa imaju negativnu sliku i
o sebi i o drugima, što otežava pronalaženje strategije u seksualnom ponašanju.
Možemo pretpostaviti da usled negativne slike o sebi, osobe ovog tipa čeznu za
ulaskom u seksualnu vezu, ali i da ih i najmanji nagoveštaj nedovoljnog prihvatanja
od strane partnera (zbog negativne slike o drugima) obeshrabruje i navodi na prekid
veze. Usled toga, kažu rezultati istraživanja, njihove veze su haotične, nepromišljene. Budući da su najmanje u stanju da objektivno procenjuju rizik u seksualnom
ponašanju, plašljivo afektivno vezani su mu i najskloniji. Naime, odsustvo adekvatne strategije i sklonost panici u situaciji doživljaja neprihvatanja od strane partnera, vodi ih ka rizicima kakvi su korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci kao
načinu olakšavanja stupanja u seksualni odnos, što je i potvrđeno rezultatima istraživanja (Stefanović-Stanojević, 2008a, Stefanović-Stanojević, Tošić 2010).
Kompetentne
ljubavne veze
Brižnost
Seks
Sigurni
obrazac
empatija i
adekvatna
briga
seks.
ponašanje
usklađeno sa
sopstvenim
potrebama i
potrebama
partnera
Odbacujući
obrazac
Preokupirani
obrazac
odsustvo
brige o
partneru
preterana i
neuvremenje
na briga
izbegavanje
seksa
seks
neusklađen
sa
potrebama
partnera
Plašljivi
obrazac
konfuzija
korišćenja
hiper i
deaktivirajućeg
ponašanja
konfuzija
korišćenja
hiper i
deaktivirajućeg
ponašanja
Tabela br. 4: Među-odnos afektivne vezanosti, brižnosti i seksa
95
Tatjana Stefanović-Stanojević
1.4.2. Povezanost afektivne vezanosti i seksualnog ponašanja
iz ugla teorije evolucije
Objašnjenje porekla afektivne vezanosti u odraslim partnerskim vezama nudi i
teorija evolucije. Naime, budući da sama reprodukcija nije dovoljna za opstanak
vrste čiji mladunci imaju dug period zavisnosti, ljudske jedinke moraju da ostanu
zajedno dovoljno dugo kako bi se starale o svom potomstvu kroz dugi niz godina
osetljivog razvoja. Deo ovakvog razumevanja nastanka sistema afektivne vezanosti
je hipoteza o razvojnoj nezrelosti (neoteniji). Počiva na ideji da je period fizičkog
razvoja kod ljudi produžen zbog kompleksnosti mozga: neophodno je da bebe dođu
na svet nezrele i da provedu dosta vremena u razvoju van materice. Gledano iz vremenske perspektive, od začeća preko trudnoće do prestanka dojenja, u nezapadnim
društvima prođu oko tri do četiri godine tokom kojih je sistem afektivne vezanosti
maksimalno aktiviran. Empirijska evidencija upozorava da se najveći broj veza
završava nakon četvrte godine (Brumbaugh & Fraley, 2006). Dakle, kraj prirodnog
ciklusa odgajanja deteta je momenat u kome veze mogu biti veoma podložne propadanju, a sistem afektivne vezanosti se postepeno prenosi i na druge, tzv. neroditeljske figure. Prema ovoj hipotezi (Fraley & Shaver, 2000, prema Brumbaugh &
Fraley, 2006), postojanje afektivne vezanosti kod odraslih ljudi je još jedan primer
odloženog sazrevanja. Iznetom treba dodati i hipotezu o očinskoj brižnosti: ukoliko
se između partnera razvije afektivna vezanost povećavaju se šanse odojčeta za
obezbeđivanjem alternativne (očinske) figure kao dodatnog izvora zaštite i nege
(Belsky, 1999; Fraley & Shaver, 2000; Gubernick, 1994; Hazan & Zeifman, 1999;
Mellen, 1981, prema Brumbaugh & Fraley, 2006). Ima autora koji ovu tezu obogaćuju pretpostavkom da je napor oko brige o potomstvu u funkciji obezbeđivanja
dodatnog seksualnog pristupa (Seyfarth, 1978; Smuts & Gubernick, 1992, prema
Brumbaugh & Fraley, 2006), što najčešće rezultira začećem drugog deteta i produžavanjem kritičnog perioda raskidanja brakova na sedam do osam godina. Pretpostavka da je samo kod žena ovulacija sakrivena mogla je odigrati takođe važnu
ulogu u razvoju afektivne vezanosti kod ljudi (Alexander & Noonan, 1979; Strassman, 1981; Turke, 1984, prema Brumbaugh & Fraley, 2006), primoravši muškarce
na stalno nadgledanje kako bi obezbedili izvesnost očinstva.
96
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
II Pregled inostrane i domaće empirijske
evidencije
Pregled dostupne literature ukazuje na dominaciju dvaju pravaca u istraživanju
ljubavnih odnosa:
■
■
Istraživanja ljubavnog odnosa kroz procenjivanje odnosa već opisanih komponenata (seks, brižnost i afektivna vezanost)
Istraživanja partnerskih odnosa kroz sagledavanje udela ranih odnosa (odnosa majka-dete) u aktuelnom ljubavnom odnosu.
2.1. Istraživanja komponenata ljubavnog odnosa
Najpre će biti predstavljena istraživanja koja pripadaju prvom pravcu, a zatim
ćemo posvetiti nešto više pažnje domaćem istraživanju iz domena ispitivanja kontinuiteta ranih i kasnijih iskustava.
U prvopomenutoj istraživačkoj oblasti najčešće proveravan je odnos afektivne
vezanosti sa brižnošću i seksom, dok o međusobnom odnosu seksa i brižnosti praktično nema dostupnih podataka. Istraživanja u kojima se proučava odnos brižnosti i
afektivne vezanosti ukazala su na razlike u tipu afektivne vezanosti u odnosu na
stepen brižnosti: sigurno afektivno vezani ispitanici bolji su u pružanju adekvatne i
senzitivne brige u partnerskim odnosima, dok su nesigurni obrasci vezanosti povezani sa nizom problema u partnerskoj brižnosti (Nikić, 2008). Odnosom brižnosti i
afektivne vezanosti najviše su se bavili Kunc i Šejver (Kunce & Shaver, 1994).
Koncipirali su prvu polu-eksperimentalnu proceduru za procenjivanje brižnosti i
afektivne vezanosti u ljubavnim vezama. Način na koji su dizajnirali svoja istraživanja zaslužuje pažnju: Ispitanike su u fantaziji uvodili u situaciju izloženosti elementarnoj nepogodi, (tornado, zemljotres), zatim su gradirali stepen opasnosti do
egzistencijalno ugrožavajućeg i tražili da ispitanici opišu kako bi u toj situaciji reagovali. Varirali su i neposredne okolnosti u kojima se nepogoda dešava – od situacije u kojoj je ispitanik sam, preko situacije u kojoj je sa detetom, do situacije u kojoj je sa partnerom. Pokazalo se da ako se pretnja javi kada je neko sam, osoba postaje obuzeta opasnošću po sopstveni život. Ispitanici su odgovarali da bi u takvoj
situaciji tražili ili priželjkivali pomoć dominantnih figura afektivne vezanosti ili se
97
Tatjana Stefanović-Stanojević
molili (prizivanje boga kao figure afektivne vezanosti). Njihovo ponašanje očigledna je posledica aktiviranja sistema afektivne vezanosti. Nasuprot tome, u situaciji izloženosti katastrofi u prisustvu deteta većina ispitanika je odgovarala da bi
njihova pažnja bila usmerena na ,,osiguranje” odnosno zaštitu deteta, tako pa bi
pretnja za sopstveni život bila u drugom planu, što govori o aktiviranju brižnosti
kao sistema ponašanja. Kada je u pitanju situacija u kojoj je potrebno da zamisle da
su u trenucima katastrofe sa partnerom, većina ispitanika je odgovorila da bi uradila
ono što smatra da može da smiri ili uteši partnera. Grlili bi partnera, ljubili, izgovarali: ,,Volim te”, ,,Čuvam te”… Većina ispitanika objasnila je da na muku ili
patnju partnera reaguje neposrednim fizičkim kontaktom, odnosno da je značajno
„biti tu” za partnera.
Istraživane su i individualne razlike u brižnosti iz ugla afektivne vezanosti
(Collins & Feeney, 2000). Pokazalo se da su sigurno afektivno vezani ispitanici
osetljiviji prema potrebama partnera, oni navode više podataka o adekvatnoj, funkcionalnoj brizi, a njihovi partneri se slažu sa ovom ocenom. Odbacujuće afektivno
vezani ispitanici nastojali su da održe distancu u odnosu na partnera naročito kada
je u nevolji, tako da su postizali najniže rezultate na brižnosti i obezbeđivanju blizine, a relativno niske u senzitivnosti. Ispitanici koji pripadaju preokupiranoj afektivnoj vezanosti ispoljili su preteranu angažovanost oko problema svojih partnera i
visok stepen kompulsivne brižnosti. Bojažljivo ili plašljivo afektivno vezani
ispitanici ispoljili su najnegativniji model navodeći relativno nisko pružanje blizine
i senzitivnosti, uz istovremeno visoke skorove na kompulsivnoj brižnosti.
Odnos afektivne vezanosti i seksualnog ponašanja takođe je predmet istraživanja. Posebnu pažnju zaslužuju kroskulturna istraživanja D. Schmita (Schmit,
2003, prema Nikić, 2008) koja u preko šezdeset zemalja (i u Srbiji) potvrđuju povezanost tipova afektivne vezanosti sa zadovoljstvom u seksu. Prema očekivanjima,
osobe koje pripadaju sigurnom obrascu afektivne vezanosti ispoljavaju uzajamnu
intimnost u seksu i viši stepen seksualnog uživanja, dok su osobe koje pripadaju
tzv. nesigurnim obrascima afektivne vezanosti ispoljile brojne i različite disfunkcije
u seksualnom ponašanju. Na osnovu istraživanja povezanosti obrazaca afektivne
vezanosti i seksualnog zadovoljstva Hazan, Šejver i Midleton (Hazan, Zeifman &
Middleton, 1994) uspeli su da identifikuju tri stila seksualnog ponašanja. Sigurni
seksualni stil odnosi se na osobe koje se često upuštaju u obostrano inicirani seks i
uživaju u fizičkom kontaktu, ali retko stupaju u veze na jednu noć, retko prihvataju
seksualne odnose izvan svojih veza i sl. Odbacujući seksualni stil ispoljava nisku
psihološku intimnost (veze za jednu noć, seks izvan primarne veze, seks bez ljubavi), kao i manje uživanje u fizičkom kontaktu. Za preokupirani seksualni stil
karakteristično je uživanje u grljenju i maženju, ali ne i u konkretnim formama
seksualnog ponašanja. Kada se radi o preokupiranom stilu, rezultati istraživanja
kažu i da treba razlikovati ponašanja žena i muškaraca. Naime, preokupirani stil je
kod žena vezan za prihvatanje izvesnih vrsta egzibicionizma, voajerizma, igru dominacija-zavisnost, dok je za preokupirani stil kod muškaraca tipična seksualna
uzdržanost.
98
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
U jednom od retkih domaćih istraživanja komponenata ljubavi (Nikić, 2008)
ispitivana je i povezanost stilova ljubavi (prema teoriji kanadskog sociologa Alena
Lija) sa afektivnom vezanošću, (preko dimenzija izbegavanje i anksioznost) brižnošću i seksualnim ponašanjem. Nađeno je da su visoki skorovi na dimenziji izbegavanja (što je odlika osoba sa odbacujućim i bojažljivim obrascem) negativno povezani sa bliskošću, osetljivošću, seksualnim zadovoljstvom, kompulsivnom brižnošću i saradnjom. Nasuprot tome visoki skorovi na dimenziji anksioznost (kojoj su
sklone osobe koje pripadaju preokupiranom obrascu) pozitivno su povezani sa
kompulsivnom brižnošću, a negativno sa saradnjom, osetljivošću i seksualnim zadovoljstvom. Značajne veze dobijene su između stilova ljubavi (eros, mania, ludus,
storge, agape, pragma) i komponenata koje čine partnerski odnos: afektivna vezanost, brižnost i seksualno zadovoljstvo. Recimo, mania stil visoko pozitivno korelira sa dimenzijom anksioznost, ali i sa brižošću (kompulsivnom, čak), ludus stil
sa dimenzijom izbegavanja i negativno sa brižnošću, a eros i agape stil sa brižnošću i sa seksualnim zadovoljstvom (Nikić, 2008).
2.2. Istraživanja povezanosti ranih iskustava sa obrascima
partnerske afektivne vezanosti
U prilog drugom od istraživačkih pravaca pažnju zaslužuju brojna istraživanja S.
Hazan sa saradnicama (Hazan & Zeifman, 1994), kao i jedno domaće istraživanje
(Vukelić-Basarić, 2010). Ova istraživanja proveravaju hipotezu o postepenoj
transmisiji različitih segmenata afektivne vezanosti (traženje blizine, bezbedna luka,
sigurno utočište i protest zbog odvajanja) sa roditelja na vršnjake, odnosno na
ljubavne partnere. Rezultati pokazuju da aspekt traženja blizine prvi podleže transmisiji i da se u odnosu na partnere manifestuje kroz niz seksualnih aktivnosti. Nakon transmisije ovog aspekta potrebne su skoro dve godine da se i ostali aspekti
afektivne vezanosti prenesu sa roditelja na partnera. Trajanje ovog procesa značajno
je kraće od procesa prenosa afektivne vezanosti sa roditelja na prijatelje koji traje
otprilike pet godina. Razlika u trajanju transmisije potvrđuje značaj seksa za
formiranje afektivne veze, kao i pretpostavku osnivača teorije afektivnog vezivanja
da su seksualni partneri figure na koje se prenosi afektivna vezanost u odraslom
dobu.
Povezanost ranih i ljubavnih iskustava – domaće istraživanje
Na kraju predstavljanja istraživanja ljubavnih odnosa, navešćemo neke od rezultata istraživanja koje je sprovedeno 2001. godine za potrebe doktorske disertacije
(Stefanović-Stanojević, 2008b).
99
Tatjana Stefanović-Stanojević
Cilj istraživanja bio je proveravanje povezanosti obrazaca afektivne vezanosti
formiranih u detinjstvu (ranih iskustava) sa obrascima partnerske afektivne vezanosti. Ispitivanjem ovog odnosa proveravaju se hipoteze koje su u osnovi koncepta
teorije afektivne vezanosti kao celoživotne razvojne teorije – hipoteza o stabilnosti
rano formiranih unutrašnjih radnih modela i hipoteza o prenošenju afektivne vezanosti sa roditelja na ljubavnog partnera.
Instrumenti: Do pojave intervjua za procenu afektivne vezanosti odraslih (Adult
Attachment Ineterview, AAI; George, Kaplan & Main, 1985) odgovor na ova
pitanja moglo je dati samo longitudinalno istraživanje. Od 1985. godine, zahvaljujući intervjuu koji na osnovu odgovora odraslih sa pouzdanošću zaključuje o obrascima rane afektivne vezanosti, u mogućnosti smo i da primenom vremenski kraćih
metoda upoređujemo rana iskustva sa kasnijima. Intervju za procenu afektivnog
vezivanja odraslih specifičan je, jer nije konstruisan za procenjivanje interakcije,
već za procenjivanje ,,reprezentacije attachmenta” kod odraslih osoba. Reč je o
polukliničkom intervjuu koji se sastoji iz 15 pitanja fokusiranih uglavnom na rana
iskustva afektivnog vezivanja.
Za procenjivanje se koristi više setova skala:
Skala iskustava iz detinjstva – Prvi set subskala odnosi se na neposredna sećanja
na detinjstvo. Iskustva iz detinjstva procenjuju se posebno u odnosu na majku i
posebno u odnosu na oca. Čitava skala se bavi samo konkretnim sećanjima na
detinjstvo. Recimo: ,,Možeš li da mi opišeš svoje odnose sa majkom/ocem u detinjstvu, počni od najranijih sećanja koja imaš. Pokušaj da odnos sa majkom/ocem
opišeš kroz pet prideva. Pokušaj da ilustruješ svaki od prideva konkretnim sećanjem
iz detinjstva”. Na osnovu odgovora na ova pitanja procenjuju se dimenzije: voljenost, odbačenost, zamena uloga, pritisak na dete zbog postignuća i zanemarivanje deteta.
Skala aktuelnog raspoloženja u odnosu na roditeljske figure – I ovaj set subskala bavi se odnosom subjekta prema ocu i majci. U odnosu na prethodnu skalu,
ne procenjuju se iznesena sećanja, već afektivni ton kojim subjekt boji sećanja na
detinjstvo. Procenjuju se dimenzije: idealizacija, okupiranost ljutnjom i cinizam.
Skale generalnog raspoloženja subjekta u odnosu na detinjstvo – Ovim setom
subskala procenjuje se globalni odnos subjekta prema detinjstvu, ne više posebno
prema svakoj roditeljskoj figuri. Precizno, utvrđuje se ocena na sledećim dimenzijama: insistiranje na nemogućnosti prisećanja doživljaja iz detinjstva, pasivnost,
neodređenost u izlaganju, globalni cinizam, iracionalni strah od gubitka deteta,
neobrađeni doživljaj gubitka, neobrađeni doživljaj traumiranosti, koherentnost
transkripta i koherentnost svesti.
Način procenjivanja povezan je sa poštovanjem, odnosno nenarušavanjem
Grejsovih maksima kooperativnosti (Grice, 1975). Na osnovu svega iznetog dobija
se konačna ocena u smislu pripadanja jednom od obrazaca afektivnog vezivanja.
„F“ obrazac, sigurno/autonomna veza, sa podtipovima.
100
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
„Ds“ obrazac, nesigurno/odbacujuća veza sa podtipovima.
„E“ obrazac, nesigurno/preokupirana veza sa podtipovima.
„Ud“ obrazac, neodlučno/dezorganizovana veza bez modaliteta.
Pored procenjivanja rane afektivne vezanosti procenjivana je i afektivna vezanost u partnerskim odnosima upitnikom ECR (Experience of Close Relationships
Scale, Brennan, Clark & Shaver, 1998) koji operacionalizuje obrasce afektivnih
veza odraslih preko sadržaja svesnih verovanja osobe o bliskim, partnerskim vezama. Na osnovu ovog upitnika ljubavne veze se klasifikuju na sledeći način: sigurni obrazac partnerske vezanosti, izbegavajući obrazac partnerske vezanosti,
preokupirani obrazac partnerske vezanosti i bojažljivi obrazac partnerske vezanosti.
Upitnik se sastoji iz 36 stavki, a njegova pouzdanost izražena preko alfa koeficijenta, iznosi .825.
Primer stavki:
Mislim da mi je teško da sebi dopustim da zavisim od svojih emotivnih partnera
Često želim da se potpuno stopim sa svojim emotivnim partnerima i to ih
ponekad zaplaši i otera.
Naravno, ispitan je i efekat niza kontrolnih varijabli: starost, pol i obrazovanje
ispitanika, uključenost u aktuelnu partnersku vezu i dužina veze, bračni status ispitanika i dužina njegovog trajanja, zadovoljstvo/nezadovoljstvo vezom (partnerskom ili bračnom), postojanje dece u braku, bračni status roditelja ispitanika.
Uzorak istraživanja činilo je 180 odraslih osoba podeljenih u tri starosne kategorije i ujednačenih po polu.
Rezultati kazuju da je i u distribuciji obrazaca afektivnog vezivanja formiranih u
detinjstvu1 i u distribuciji obrazaca partnerskog afektivnog vezivanja – najzastupljeniji sigurni obrazac (52.8% u ranim afektivnim vezama, prema 52.3% u partnerskim afektivnim vezama), uz nezanemarljiv broj izbegavajuće/odbacujućih (26.1%
prema 24.4%), ambivalentno/preokupiranih (17.2% prema 18.3%) i dezorganizovano/plašljivih (3.9% prema 5%) obrazaca afektivnog vezivanja. Pored toga što
ukazuju na visoku podudarnost distribucija (ranih obrazaca i partnerskih), navedeni
procenti podsećaju i na karakteristike distribucije 2001. godine – u smislu prevage
sigurnog obrasca nad nesigurnima. Ovaj podatak se iz perspektive 2010. godine čini
značajnim, jer upozorava na promene u distribuciji. Naime, istraživanja rađena
posle 2005. godine dosledno upozoravaju na smanjenje broja sigurno afektivno vezanih i povećanje broja odbacujuće i plašljivo afektivno vezanih ispitanika (Stefanović-Stanojević, 2007, 2008a, Stefanović-Stanojević, Tošić 2010). Ovakav nalaz, uz brojna metodološka ograničenja zbog razlika u prirodi korišćenih instrumenata, treba sagledati i u svetlu izbora istraživačkog uzorka. Naime, u prvo
urađenom istraživanju testirani su odrasli ljudi (25 – 40 godina starosti), dakle
————————
1
U daljem tekstu – rani obrasci.
101
Tatjana Stefanović-Stanojević
generacije koje su odrasle pre devedesetih godina prošlog veka (tranzicionih), a u
većini narednih istraživanja testirani su adolescenti, uglavnom studenti – u svakom
slučaju mladi ljudi čije odrastanje su obeležile devedesete što se odrazilo i na distribuciju obrazaca afektivne vezanosti (prevaga nesigurnih nad sigurnim obrascem).
Očekivanje povezanosti ranih iskustava (procenjeno preko odnosa subskala
AAI) i kasnijih ljubavnih veza potvrđeno je statističkom značajnošću korelacija
između obrazaca, kao i koeficijentima predikcije (tabela br. 4) čime se potvrđuje
pretpostavka o značaju ranih iskustava za formiranje ljubavnih veza.
Odnos
ranih i ljubavnih obrazaca
Koeficijenti
Korelacije
Koeficijenti
predikcije
"Ds" i odbacujući obrazac
r
0.563**
F
82.479**
"F" i sigurni obrazac
r
0.570**
F
85.626**
"E" i preokupirani obrazac
r
0.529**
F
69.163**
"Ud" i plašljivi obrazac
r
0.626**
F
114.059**
Tabela br. 4: Statistički pokazatelji odnosa ranih i partnerskih obrazaca
Sa namerom razumevanja formiranja i perzistiranja unutrašnjeg radnog modela,
svaki od ljubavnih obrazaca biće predstavljen u odnosu na subskale Intervjua sa
kojima je u statistički značajnoj korelaciji:
Sigurni obrazac partnerske vezanosti: U prvom setu subskala samo dimenzija
voljenosti statistički značajno korelira sa sigurnim partnerskim obrascem (r=.508
p<0.00 za majku i r=.543 p<0.00 za oca). Nijedna od dimenzija drugog seta ne
korelira značajno sa sigurnim obrascem, što znači da ispitanici koji pripadaju ovom
obrascu nisu skloni ni idealizaciji, ni cinizmu, kao ni okupiranosti ljutnjom na
roditelje. Obrazac sigurne partnerske vezanosti značajno je povezan sa dimenzijama
trećeg seta subskala: koherentnost svesti (r=.617 p<0.00) i koherentnost transkripta
(r=.641 p<0.00).
Odbacujući obrazac partnerske vezanosti: Od dimenzija prvog seta subskala
samo dimenzija odbačenosti statistički značajno povezana je sa obrascem izbegavajućeg partnerskog vezivanja (r=.224 p<0.00 za majku i .173 p<0.05 za oca). U
drugom setu, dve dimenzije povezane su sa izbegavajućim obrascem: dimenzija
idealizacije (r=.535 p<0.00 za majku i r=.411 p<0.00 za oca) i dimenzija cinizma
(r=.214 p<0.00 za majku i r=.229 p<0.00 za oca). Iz trećeg seta izdvajaju se
dimenzije: globalnog cinizma (r=.211 p<0.00) i insistiranja na nemogućnosti sećanja detinjstva (r=.447 p<0.00). Treba naglasiti i da su ispitanici koji pripadaju
ovom obrascu skloniji idealizaciji majke nego oca, što je verovatno posledica kulturnog stereotipa.
102
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
Preokupirani obrazac partnerske vezanosti: Dimenzija zamene uloga u odnosu
na roditelje statistički značajno povezana je sa obrascem preokupirane partnerske
vezanosti (r=.402 p<0.00 za majku i r=.317 p<0.00 za oca). U drugom setu subskala, kao dominantni afektivni ton u sećanju na detinjstvo izdvojila se dimenzija
okupiranosti ljutnjom na roditelje (r=.501 p<0.00 za majku i r=.341 p<0.00 za
oca). U trećem setu, dimenzija iracionalnog straha od gubitka deteta (r=.276
p<0.00) statistički značajno povezana je sa preokupiranim obrascem partnerskog
vezivanja. Povodom testiranja razlika između roditelja, pažnju zaslužuje činjenica
da su i dimenzija zamene uloga kao i okupranost ljutnjom u odnosu na majku bile
izraženije nego u odnosu na oca.
Plašljivi obrazac partnerske vezanosti: U prvom setu subskala čak tri dimenzije
statistički značajno su povezane sa bojažljivim partnerskim obrascem: odbačenost
(r=.491 p<0.00 za majku i r=.587 p<0.00 za oca), zamena uloga (r=.367 p<0.00 za
majku i r=.377 p<0.00 za oca) i zanemarenost (r=.245 p<0.00 za majku i r=.463
p<0.00 za oca). Iz drugog seta subskala izdvaja se dimenzija okupiranost ljutnjom
na roditelje (r=.429 p<0.00 za majku i r= .537 p<0.00 za oca). Obrazac plašljive
partnerske vezanosti statistički je značajno povezan sa četiri dimenzije trećeg seta:
pasivnost u izlaganju (r=.274 p<0.00), iracionalni strah od gubitka deteta (r=.514
p<0.00), neobrađeni doživljaj gubitka (r=.334 p<0.00) i neobrađeni doživljaj
traumiranosti (r=.525 p<0.00). Jedino u ovom partnerskom obrascu, međutim, značajnije su korelacije sa figurom oca nego majke, procenjeno kroz dimenzije: zanemarenost, odbačenost i okupiranost ljutnjom.
U istraživanju su kontrolisani i: starost, pol i obrazovanje ispitanika, uključenost
u aktuelnu partnersku vezu i dužina veze, bračni status ispitanika i dužina njegovog
trajanja, zadovoljstvo/nezadovoljstvo vezom (partnerskom ili bračnom), postojanje
dece u braku, bračni status roditelja ispitanika. Rezultati korelacione analize kažu
da starost i pol ispitanika nisu statistički značajno povezani sa partnerskim obrascima. Ni bračno stanje, roditeljstvo i broj dece, kao ni obrazovanje ispitanika – nisu
statistički značajno povezani sa kvalitetom partnerskih veza. Varijable zadovoljstvo
brakom, uključenost u partnersku vezu i zadovoljstvo vezom, međutim, statistički
značajno povezane su sa sigurnim i plašljivim partnerskim obrascem. Daljom analizom odgovora dobijamo potvrdu da se radi o povezanosti na osnovu tzv. crno-belih stavova (potpunog zadovoljstva ili potpunog nezadovoljstva, uključenosti u vezu
ili nemanja iskustva partnerske veze).
Jedino varijabla roditeljski brak sa statističkom značajnošću povezana je, pa i
„predviđa” sve partnerske obrasce afektivne vezanosti. Dobijeni rezultati jasniji su
ukoliko ,,ukrstimo” distribuciju kontrolne varijable roditeljski brak sa obrascima
afektivnog vezivanja iz detinjstva.
103
Tatjana Stefanović-Stanojević
Obrasci vezivanja u
detinjstvu
"F" klasifikacija
"Ds" klasifikacija
"E" klasifikacija
"Ud" klasifikacija
u braku su,
dobrom
68
3
1
Roditeljski brak
u braku
su,
razvedeni
lošem
15
6
6
16
39
6
3
nisu u
braku iz
dr. razloga
6
6
1
4
Tabela br. 5: Roditeljski brak i obrasci afektivne vezanosti iz detinjstva
Od ispitanika koji pripadaju sigurnom obrascu najveći broj opisao je brak svojih
roditelja kao dobar. (68). Najveći broj ispitanika koji pripadaju odbacujućem obrascu naveo je da je roditeljski brak – razveden (16). Ispitanici koji pripadaju preokupiranom obrascu uglavnom su opisali roditeljski brak kao loš (39). Kada se radi
o plašljivom obrascu, najpre treba naglasiti da je samo sedam ispitanika pripadalo
ovom obrascu. U tabeli (br.5) vidimo da se ovi subjekti nalaze ili u kategoriji onih
čiji su roditelji razvedeni ili onih koji su iz nekih drugih razloga odrasli bez jednog
od roditelja. Činjenica da ovih subjekata ima samo sedmoro ne dozvoljava dalja
zaključivanja.
Diskusija rezultata iz pozicije obrazaca ljubavnih odnosa
Sigurni obrazac partnerske vezanosti odlikuju visoko samopoštovanje i poverenje u partnera, sposobnost za otvaranje i poveravanje, kapacitet za uživanje u seksu, sposobnost za pružanje pažnje i podrške. Na osnovu dobijenih rezultata, mogli
bismo zaključiti da je preduslov za razvoj ovakvih sposobnosti doživljaj voljenosti
u detinjstvu i to u odnosu na obe roditeljske figure. Izgleda da samo uverenost da
smo prihvaćeni omogućava izbor primarne strategije, strategije otvorenog pokazivanja osećanja, kako pozitivnih tako i negativnih, koherentnog verbalizovanja potreba, želja, ali i strahova, nedoumica. Otuda odsustvo potrebe za idealizacijom, cinizmom, okupiranošću ljutnjom, ignorisanjem sećanja.
Odbacujući obrazac partnerske afektivne vezanosti odlikuju nepoverenje u druge i visoka investiranost u sebe. U ljubavnoj vezi osobe koje pripadaju ovom obrascu uglavnom vode računa o čvrstim granicama, o uvažavanju sopstvenih potreba
(pa i seksualnih) uz nedovoljno pažnje za potrebe partnera. Izneseni rezultati o ranim obrascima afektivne vezanosti ukazuju na doživljaj odbačenosti kao najznačajniji prediktor pripadanja opisanom obrascu ljubavne vezanosti. Od jednom doživljene odbačenosti, kažu rezultati, branite se čitavog života: idealizacijom, cinizmom, nesećanjem. Ljubavni odnos biće obeležen odbrambeno izgrađenom samo104
Afektivno vezivanje i partnersko funkcionisanje
dovoljnošću i nepoverenjem u partnera. Cena ovako čvrsto postavljenih odbrana
svakako je snižena sposobnost za uživanje u seksu i odsustvo empatije, odnosno
brižnosti za druge (što upućuje na partnerske veze opisivane kao sportske, usputne,
neobavezne ili interesne...).
Preokupirani partnerski obrazac odlikuju visoko vrednovanje, uvažavanje drugih i nisko samopoštovanje. Ljubavni odnos svodi se na pokušaj potpunog pripadanja partneru, kako bi se kroz naklonost nekoga ko više vredi bar delimično
nadoknadile sopstvene manjkavosti. Nalazi sprovedenog istraživanja ukazuju da je
najznačajniji prediktor formiranja ovakvog ljubavnog obrasca prinuđenost deteta na
brigu o dostupnosti figura afektivne vezanosti (zamena uloga). Dakle, ukoliko ste u
detinjstvu preuzeli strategiju borbe za naklonost drugih, koncept brige i kontrole
nepouzdanih drugih verovatno će obeležiti i partnerski odnos. Naravno, ovaj koncept pratiće i doživljaj nepravde, ljutnje, straha od usamljenosti, što najčešće kontaminira ljubavnu vezu. Potreba za pridobijanjem partnera onemogućava autentično
uživanje u seksu, pretvarajući seksualni odnos u teren na kome je manipulacija partnerom najčešća (činjenje za partnera i očekivanje zahvalnosti, umesto obostranog
uživanja). Takođe, opsednutost sopstvenim brigama onemogućava uvid i empatiju
u brige partnera, otuda pogrešan tajming u većini demonstracija brižnosti.
Plašljivi partnerski obrazac afektivnog vezivanja karakterišu nisko samopoštovanje, kao i nisko poverenje u druge. Ukoliko su u ljubavnoj vezi, osobe koje
pripadaju ovom obrascu nastoje da imitiraju strategiju jednog od nesigurnih obrazaca afektivnog vezivanja (izbegavajućeg češće, nego preokupiranog), ali ih odaje
ponašanje u situacijama koje procenjuju kao stresne. Budući da su bez usvojene
strategije za savladavanje stresnih situacija, osobe koje pripadaju ovom obrascu
lako i brzo preplavljuje panika u kojoj se smenjuju potreba za oslanjanjem na druge
i nepoverenje, strah od poveravanja drugima – otuda su njihove reakcije najčešće
bizarne. Rezultati istraživanja ukazuju da su prediktori pripadanja ovom obrascu
doživljaji odbačenosti i zanemarenosti u odnosu na roditeljske figure, uz istovremenu prinudu na zamenu uloga sa roditeljima. Prinuđena da brinu o dostupnosti
roditelja koga se istovremeno i plaše, deca odrastaju u ljude zastrašene životom.
Njihovu partnersku vezu obeležava napetost, strah od izdaje, strah od otvaranja,
istovremeno sa željom za predajom i opuštanjem. I otuda je i njihova partnerska
veza baš kao i verbalizacija: nekoherentna, iracionalna, često zasnovana na sujeverju, puna dramatičnih i retko razumljivih zapleta.
Na osnovu svega iznetog, zaključujemo da su obrasci afektivne vezanosti iz
detinjstva značajno povezani sa kvalitetom partnerske afektivne vezanosti, čime je
potvrđena hipoteza o uticaju ranog iskustva na kasnije partnerske odnose. U nizu
nalaza dva rezultata čine se značajnim u smislu otvaranja perspektive budućim istraživačima:
Na osnovu kvaliteta roditeljskog braka sa statistički značajnom verovatnoćom
možemo predvideti partnerske afektivne obrasce. Čini se da je ovo značajan argument u prilog ideji o transgeneracijskom prenošenju modela afektivnog vezivanja.
105
Tatjana Stefanović-Stanojević
Hipoteza Džona Bolbija dobija još jednu potvrdu: ,,Nasleđivanje mentalnog zdravlja ili bolesti kroz medijum porodične mikrokulture može biti daleko značajnije
nego što je njihovo nasleđivanje putem gena.” (Bowlby, 1969, prema Belsky,
2006). Rezultati, donekle nude i skicu dinamike ovog prenosa. Naime, mehanizam
funkcionisanja unutrašnjih radnih modela nikako nije pravolinijski. Ono što se
zapravo prenosi kada su u pitanju obrasci vezanosti između roditelja i dece, nije
samo sadržaj iskustava iz detinjstva, već i sposobnost obrade iskustava, sposobnost
pričanja o uspomenama na odnose vezanosti, sa emotivnom otvorenošću i
koherentnošću, bez obzira na to da li su uspomene pozitivne ili negativne (Brenan,
Clark, Shaver, 1998). Ova pretpostavka olakšava razumevanje kako kontinuiteta,
tako i diskontinuiteta u intergeneracionoj transmisiji obrazaca vezanosti. Ideja o
kvalitetu obrade iskustva, podržava ono što su terapeuti i analitičari najčešće
označavali kao željen ishod uspešne terapije: sposobnost da se ispriča koherentna
životna priča visoko je povezana sa mentalnim ozdravljenjem.
Pored uloge majke, za kvalitet partnerskog afektivnog vezivanja značajna je i
uloga oca. U plašljivom obrascu odnos subjekta sa ocem značajniji je od odnosa sa
majkom – za oblikovanje partnerske afektivne vezanosti. U preostalim, nesigurnim
obrascima (odbacujući i preokupirani) uloga majke je značajnija, dok u sigurnom
obrascu nema statistički značajnih razlika. Podatak da je plašljivi partnerski obrazac
u svim dimenzijama značajnije povezan sa ponašanjem, odnosno ulogom oca, nego
sa ulogom majke, će biti jasniji ukoliko dodamo činjenicu da su u predstavljenom
istraživanju sve osobe plašljivog partnerskog obrasca imale očeve alkoholičare koji
su fizički maltretirali njihove majke. Dakle, ukoliko je jedan od roditelja nasilan i
stvara porodičnu atmosferu straha i bespomoćnosti, afektivnu vezu deteta odrediće
upravo istovremenost potrebe za zaštitom i strah usmereni na istu roditeljsku figuru.
Afektivna veza sa drugim roditeljem (majkom, koja je uz to izložena maltretiranju)
ne uspeva da pomogne u prevazilaženju ovakvih iskustava. Ovaj podatak bi mogao
da ide u prilog ireverzibilnosti ranih i izuzetno negativnih iskustava za oblikovanje
ličnosti osobe.
106
TRIJADA KAO JEDINICA
AFEKTIVNE VEZANOSTI:
PARTNERSKI ODNOSI MEĐU
RODITELJIMA I AFEKTIVNA
VEZANOST DETETA
Ivana Mihić
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
I
Sigurnost u odnosu sa roditeljima i
sigurnost u odnos među roditeljima . . . . . . . . . . . . 110
II
Opažanje i merenje sigurnosti u trijadi . . . . . . . . . 116
Završna razmatranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118
107
Ivana Mihić
108
Trijada kao jedinica afektivne vezanosti
Uvod
Fokus istraživanja i teorijskog rada u okviru teorije afektivne vezanosti dugo je
bio na odnosu majka-dete. Noviji razvojni pristupi prepoznali su i značaj oca kao
potencijalne primarne figure afektivne vezanosti. Još 1964. godine Šefer i Emersonova (Shaffer i Emreson) opisali su da neka odojčad formiraju primarne afektivne
veze sa osobama koje im nisu majke. U njihovim istraživanjima, najčešće je ta
osoba bila otac. Godine1976, Kotelčukova (Kotelchuckov) je izmenila test strane
situacije tako da se ispita i kvalitet afektivne vezanosti za oca i eventualne razlike u
obrascima afektivne vezanosti za majku i oca. Ona je u Test strane situacije uvela
epizode u kojima su bila prisutna oba roditelja, a takođe je razdvajala epizode povratka majke i oca. Na taj način dete je u eksperimentalnoj situaciji bilo izloženo
svim varijacijama kontakta sa majkom, ocem i strancem. U njenom radu izostale su
klasifikacije obrasca afektivne vezanosti deteta, ali su opisane razlike i promene u
ponašanju deteta pri separaciji i povratku sve tri figure uključene u eksperiment.
Najizraženije uočene razlike u ponašanju deteta primećene su između ponašanja
deteta sa majkom i deteta sa strancem. Obrasci ponašanja sa majkom i ocem nisu se
bitno razlikovali, i oba su bila različita u odnosu na ponašanje sa strancem. Ovi
podaci naveli su Kotelčukovu da razmišlja o ocu kao figuri sa jednakim kapacitetima za brigu o detetu, a o vezi majka-dete, kao osnovi za formiranje obrazaca
afektivne vezanosti, kao suviše pojednostavljenoj. Razlike u načinima na koje je
otac uključen u brigu o detetu su kvalitativne i kvantitativne u odnosu na brigu koju
pruža majka. Broj prilika u kojima otac može da se pojavi kao zaštitnička i starateljska figura su u nuklearnim porodicama ređe u odnosu na mogućnost koja se
pruža majci. Istraživanja su proveravala pretpostavke o učešću oca kao potencijalne
figure afektivne vezanosti. Korelacije u obrascima afektivne vezanosti deteta za
majku i oca ukazale su na najčešće iste obrasce. Sigurnost afektivne vezanosti deteotac najbolje predviđa količina vremena koje otac provodi sa detetom i očev stav
prema detetu (za pregled Belsky & Pasco Fearon, 2008).
109
Ivana Mihić
I
Sigurnost u odnosu sa roditeljima i
sigurnost u odnos među roditeljima
Savremeni pristupi razumevanja razvoja deteta insistiraju da ni prethodno opisan
pristup koji uključuje istovremeno razmatranje značaja i oca i majke za razvoj
afektivne vezanosti nije dovoljan. Fokus bi, po njima, trebalo pomeriti na direktno
istovremeno iskustvo deteta u odnosu sa majkom i ocem, i na detetovo iskustvo
vezano za odnos među roditeljima. Naime, teorije razvoja i sistemske porodične
teorije uvele su u istraživanja ideju o kompleksnim, međusobno zavisnim interakcijama kojima je dete izloženo i u kojima učestvuje, a koje razvoj vode ka manje
ili više funkcionalnim oblicima adaptacije. U skladu sa ovom pretpostavkom i
sigurnost afektivne vezanosti mogla bi biti modifikovana kvalitetom i međuzavisnošću različitih porodičnih relacija. Dok se u većini istraživanja primat činiocima
afektivne vezanosti (čak i kad se analizira transgeneracijski pristup) daje roditeljskom ponašanju i kvalitetu interakcije roditelj-dete, noviji teorijski pristupi i
istraživanja otvaraju pitanje eksluzivnosti efekata ove interakcije, te naglašavaju
značaj ispitivanja i praćenja i kvaliteta bračnih/partnerskih relacija kao činilaca
afektivne vezanosti deteta u odnosu sa roditeljima, ali i kao medijatora transgeneracijskog prenosa afektivne vezanosti (Cowan & Cowan, 2009).
Istraživanja uglavnom pokazuju izražene efekte kvaliteta partnerskih odnosa
među roditeljima na afektivnu sigurnost deteta (Cowan, Cowan & Heming, 2005;
Cox, Paley & Harter, 2001; Grych, Fincham, Jouriles & Mc Donald, 2000), različite oblike adaptacije povezane sa sigurnošću afektivne vezanosti (Cowan, Cowan
& Mehta, 2009; Dubois-Comtois & Moss, 2008), čak i kada se kvalitet partnerskih
odnosa meri prenatalno, u toku trudnoće (Dickstein, Sheifer & Albus, 2009). Ono
za čime se još traga jesu procesi koji vode tim efektima. Opis procesa dao bi, zapravo, sliku procesa afektivne sigurnosti u trijadi majka-otac-dete.
110
Trijada kao jedinica afektivne vezanosti
Partnerski odnosi među roditeljima i
afektivna vezanost
U kontekstu razvoja deteta, bračni odnos ima veoma važnu funkciju. Detetu je
on model intimnih relacija, izražavanja i razmene emocija, rešavanja konflikata i
komunikacije u egalitarnim odnosima.
Brak se kao varijabla u istraživanjima prati kroz dejstvo bračnih konflikata, partnerskog nasilja, ali i kroz efekte zadovoljstva brakom i komunikacijom među partnerima. U istraživanjima se dosledno nalaze korelacije ovih aspekata porodičnog
funkcionisanja sa responsivnošću roditelja, uključenošću oca, kontrolom u roditeljskom ponašanju i drugim aspektima odnosa roditelj-dete, i to na svim uzrastima.
Problemi u ponašanju kod dece, u većini istraživanja pokazuju značajnu korelaciju
sa iskustvima problema u braku roditelja (Cummings & Davies, 2002, Fincham,
2003), a u nekim od tih istraživanja pokazana je medijatorska uloga roditeljskog ponašanja u prenosu efekata iz partnerskog sistema u odnos roditelj-dete (Erel &
Burman, 1995; Harold, Fincham, Osborne & Conger, 1997; Levendosky, HuthBocks, & Semel, 2003). Tendencija ,,prelivanja” (spill-over) tenzije iz odnosa među
partnerima u odnos roditelj-dete najčešće se uočava u produženim afektima, tako da
se ljutnja i bes iz partnerskih konflikata prenose u odnos sa detetom. Ovakve negativne emocije, kao i povlačenje u partnerskom konfliktu, najčešće se povezuju sa
odbacivanjem, manjom uključenošću, ekspresijom negativnih emocija, izražavanjem ljutnje, povećanom učestalošću kažnjavanja i kontrolom u odnosu sa decom
(Osborne &Fincham, 1996; Lindahl,Clements & Markman 1997; Lindahl & Malik,
1999; Goldberg, Clarke- Stewart, Rice & Dellis, 2002). ,,Prelivanje” afekata je uočljivije kod očeva na svim uzrastima deteta, osim na adolescentnom, gde prednjače
majke (Alemida, Wethington & Chandler 1999). Eksperimentalna studija kojom se
pratila interakcija roditelja i deteta nakon konflikata i nakon prijatne diskusije među
partnerima, ukazala je da nakon konflikta očevi imaju tendenciju da se slabije uključuju u aktivnosti sa detetom, pokazuju manje podrške, a prelivanje negativnih emocija iz partnerskog odnosa, uočeno je bez obzira na temu konflikta. U nekliničkim
porodicama produženi negativni afekat se javljao odmah nakon konflikta i trajao je
značajno kraće nego u kliničkim porodicama (Kitzman, 2000). Rezultati studija
ukazuju na mogućnost da se negativni efekti bračnih konflikata održe u porodičnom
sistemu dugo. Naime, rezultati studije Harolda i saradnika (Harold et al, 1997)
povezuju razvoj depresivnih i anksioznih tendencija, kao i delikventnih i
antisocijalnih oblika ponašanja kod dece sa percepcijom bračnih konflikata. Ovi
istraživači ukazuju i na trenutni, ali i na produženi efekat bračnih konflikata, gde su
problemi u ponašanju uočljivi i nakon 12 meseci. Pri tom su ukazali na medijatorsku ulogu roditeljskog ponašanja: bračni konflikti visoko su korelirali sa pojavom hostilnosti (ljutnje, razdražljivosti, nezadovoljstva, kritizerskog ponašanja,
grdnje, kažnjavanja) u odnosu sa detetom. Percepcija ove hostilnosti je, po auto111
Ivana Mihić
rima, mehanizam kojim se na razvoj deteta prenose efekti bračnog konflikta. Iako
se roditelji trude da svoje sukobe zadrže u partnerskom odnosu, istraživanja ukazuju
da se otvorene svađe među roditeljima ipak veoma često dešavaju pred decom. U
studiji koja je pratila petnaestodnevno ponašanje nekliničkih porodica, zabeleženo
je oko 600 konfliktnih situacija. Od njih, čak 2/3 su se desile kada su deca (uzrasta
8-16 godina) bila prisutna. Otvorene konflikte uz prisustvo dece karakterisala je
veća izraženost negativnih emocija i veća učestalost destruktivnih pokušaja
razrešavanja problema (svađanje do iznemoglosti, na primer) (Papp, Cummings, &
Goeke-Morey, 2002).
Veliki broj do sada sprovedenih istraživanja ukazao je da kvalitetni i zadovoljavajući bračni odnosi mogu imati uticaja na pojavu roditeljskog ponašanja
koje je teorijski pretpostavljeno kao senzitivno, te stoga kao relevantno za razvoj
sigurne afektivne vezanosti deteta (Belsky, 1984; Belsky, 1990; DeWolf & van
Ijzendoorn, 1997; Belsky, 1999). Pa ipak, istraživanja koja prate relacije konflikata
između roditelja sa afektivnom vezanošću deteta za majku, iako nude podatke o
značajnim efektima konflikta na nesigurnost i dezorganizovanost afektivne veze, ne
donose jednoznačne zaključke o medijatorskom efektu kvaliteta roditeljskog ponašanja, iako ga konflikti značajno menjaju ka manje funkcionalnim (Finger, Hans,
Bernstein & Cox, 2009).
Sigurnost u partnerski odnos roditelja – hipoteza
o emotivnoj sigurnosti
Ideja o postojanju medijatora između konflikata u partnerskoj relaciji i sigurnosti afektivne vezanosti deteta, pokazala se, međutim, validna u velikom broju
studija. Kako je već rečeno, istraživački podaci ukazali su na pojavu određenih
karakteristika roditeljskog ponašanja koji pogoduju razvoju sigurne afektivne vezanosti. Neka istraživanja (npr. Isabella, 1994) ukazuju na druge forme medijatora. U
ovoj studiji, uočeno je da se na osnovu većeg zadovoljstva brakom, merenog u toku
trudnoće, može predvideti zadovoljstvo ulogom majke (mereno 4 meseca po rođenju deteta), koja sama po sebi ostvaruje uticaj na veću senzitivnost majke i stoga
ostvaruje uslove za razvoj sigurne afektivne vezanosti.
U isto vreme, proučavanje i definisanje medijatorskih procesa kojima bi se
prenosio efekat partnerskih odnosa na kvalitet afektivne vezanosti u odnosu roditelj-dete, ne iskuljučuje mogućnost direktnog uticaja. Tako nekim istraživačima
(Owen & Cox, 1997) nije pošlo za rukom da pronađu i opišu vezu između konflikata u braku i pojave roditeljskog ponašanje koje manje pogoduje razvoju sigurne
afektivne vezanosti.
Ideju o direktnom uticaju kvaliteta partnerskih relacija među roditeljima na sigurnost afektivne vezanosti deteta razradili su autori hipoteze o emotivnoj sigurnosti
112
Trijada kao jedinica afektivne vezanosti
(Davies & Cummings, 1994). Po ovoj hipotezi, konflikti među roditeljima
ugrožavaju kapacitete roditelja i porodice da pruže bazu sigurnosti za razvoj
afektivne vezanosti deteta. Ukoliko bračni odnosi roditelja funkcionišu dobro, dete
može da ih koristi kao sigurnu bazu i razvija spremnost za istraživanje odnosa sa
drugima. Sa druge strane, u slučajevima bračnih konflikata, izostaje sigurna baza
koji dete traži u odnosu među roditeljima i dete može da razvije tendenciju izbegavanja odnosa sa drugima, ili nemogućnosti ostvarivanja adekvatnih interkacija
(Waters & Cummings, 2000). Teorija afektivne vezanosti pretpostavlja da je jedan
od ciljeva afektivne vezanosti u odnosu roditelj-dete očuvanje sigurne baze u tom
odnosu. Stoga se u navedenoj hipotezi, kao veoma značajan i adaptivan, izdvaja imperativ očuvanja emotivne sigurnosti. Ovaj, unutrašnji mehanizam, po ovoj teorijskoj pretpostavci igra ulogu medijatora između konflikata roditelja sa jedne i razvojnih ishoda i eventualne pojave problema kod deteta sa druge strane (Davies,
2002; Cummings, Shemerthorn, Davies, Goeke- Morey & Cummings, 2006). Sam
po sebi, on predstavlja odgovor deteta, strategiju prevladavanja krize nastale
konfliktom među roditeljima, motivisanu iskustvima emocionalne sigurnosti na osnovu kojih se ponašanja modeluju ka njenom kontinuiranom održavanju
(Cummings, Goeke- Morey & Dukewich, 2001).
Naime, ma kakva mu iskustva brak roditelja nudio, dete ima potrebu da očuva
osećaj sigurnosti u odnose koji ga okružuju, pa i u odnos među svojim roditeljima.
Pokušaji da se taj osećaj emotivne sigurnosti sačuva pokreću odgovore deteta kroz
tri komponente kontrolnog sistema za očuvanje sigurnosti:
■
■
■
pojačana emocionalna reaktivnost (izraženi dugotrajni pokazatelji distresa i
negativnih emocija – kontinuirani stres kao reakcija na neslaganje u braku
regulacija izlaganja sukobima – jasni, produženi pokušaji deteta da se namerno uključi ili da izbegne sukob među roditeljima
povećanje broja negativnih katastrofičnih uverenja o uticajima roditeljskog
sukoba na porodični život i celovitost porodice (Davies, 2002, Davies, Forman, Rasi & Stevens, 2002a). Ova nastojanja deteta da kontroliše situaciju,
emotivne reakcije svojih roditelja, da se aktivno uključi u njihove sukobe ili
da ih negira i izbegne zahtevaju visok emotivni angažman i otvaraju rizik za
pojavu brojnih neadaptivnih obrazaca odnosa – preokupiranost roditeljskim
problemima, briga o roditeljima, zamena uloga sa roditeljima i slično. Svi
ovi obrasci pojačavaju osećaj nesigurnosti, a time i vulnerabilnost deteta ka
psihološkim problemima (Daves & Cummings, 1994, 1998; Cummings,
Goeke-Morey & Papp, 2001; Cummings et al, 2006; Cummings & Davies,
2010).
Deca koja potiču iz porodica sa izraženim konfliktima i/ili nasiljem izražavaju
brigu za sopstvenu dobrobit i opstanak. Konflikti u tim porodicama najčešće traju
dugo, a često ih prate i transgeneracijske istorije pojave nasilnog ponašanja u porodicama porekla roditelja. U tom kontekstu, porodica više nije povezano, toplo
113
Ivana Mihić
okruženje, već su njeni kapaciteti za pružanje utočišta i brige značajno umanjeni. U
situacijama ponavljanih konfliktnih situacija, prag na kom se aktiviraju ponašanja
čiji je cilj očuvanje emotivne sigurnosti se smanjuje, a izraženost ponašanja u sve tri
aktivirane komponente se povećava (Davies & Forman, 2002).
U zavisnosti od izraženosti i izloženosti dece sukobima među roditeljima,
moguće je primetiti razlike u ponašanjima koja se uočavaju pri aktivaciji mehanizma za očuvanje emotivne sigurnosti. Na osnovu svih ovih razlika, autori ukazuju
na postojanje sigurnih i nesigurnih obrazaca. S obzirom da je u osnovi ovog teorijskog pristupa teorija afektivne vezanosti, po opisima obrazaca sigurnosti u roditeljski odnos moguće je povući jasnu paralelu sa obrascima afektivne vezanosti
deteta.
Najzdraviji i najučestaliji način na koji deca nastoje da očuvaju osećaj sigurnosti
postoji među decom koja su prisustvovala manje izraženim i manje učestalim sukobima među roditeljima u odnosu na druge grupe dece. Takođe, iskustva ove dece
karakterišu konstruktivna rešenja bračnih konflikata i razrešavanja negativnih emotivnih izliva. Ovakvo iskustvo kod dece omogućuje da se razvije poverenje u mogućnost popravke” i očuvanja odnosa među roditeljima i kada su neslaganja aktuelna. Sasvim slično sigurnim obrascima afektivne vezanosti, ova deca razvijaju
pozitivna uverenja o odnosima među svojim roditeljima, kao i fleksibilne strategije
prevladavanja stresa (Davies & Forman, 2002). Ovaj obrazac reagovanja autori
označavaju kao siguran.
Nesigurni obrasci prema hipotezi o
emotivnoj sigurnosti
Izloženost većem broju sukoba među roditeljima, kao i izraženijim izlivima
negativnih emocija i/ili nasilja, može da dovede do toga da se usled potrebe za očuvanjem emotivne sigurnosti ne samo aktiviraju komponente reaktivnosti, regulacije
izloženosti sukobima i uverenja o efektima sukoba, već da se razvije i unutrašnji
model sukoba, koji sam za sebe dete čini stalno alarmiranim i spremnim za pojavu i
nošenje sa novim konfliktima. Ovakva senzitizacija prema autorima hipoteze o
emotivnoj sigurnosti, vodi formiranju nesigurnog preokupiranog obrasca. Slično
nesigurno ambivalentnom obrascu afektivne vezanosti, ova deca pokazuju ponašanja koja ih mogu i približiti i udaljiti od roditelja. Tako ova deca u regulisanju
izloženosti konfliktima koriste naizmenično uključivanje u konflikt, i izbegavanje i
udaljavanje od konflikta svojih roditelja.
Neka deca razvijaju nesiguran obrazac u kom se deaktiviraju sistemi afektivne
vezanosti, minimizira izloženost sukobima kao i vrednost bliskosti i afektivnih veza. Ova deca se investiraju u rigidna nastojanja da potisnu potrebu za emotivnim
reagovanjem, ako i subjektivna iskustva pretnje koji prate sukobe među roditeljima.
114
Trijada kao jedinica afektivne vezanosti
Ovakva, defanzivna strategija, pokazuje značajne sličnosti sa nesigurno izbegavajućim obrascima afektivne vezanosti.
Još jedna od strategija kojima se deaktiviraju neki od aspekata sistema za očuvanje sigurnosti je maskirajući profil. Ova deca imaju iskustvo izraženog subjektivnog stresa, izražena negativna uverenja o posledicama sukoba među roditeljima,
izraženu potrebu da regulišu izloženost konfliktima, ali i potrebu da izbegnu
otvoreno pokazivanje svojih reakcija. Maskiranje otvorenih pokazatelja distresa kod
ove dece pojačava vulnerabilnost za psihološke probleme tako što umanjuje mogućnost razumevanja, ekspresije emocija i razvoja adaptivnih strategija prevladavanja
(Davies & Forman, 2002).
115
Ivana Mihić
II Opažanje i merenje sigurnosti u trijadi
Iako je pažnja istraživača značajno usmerena na efekte konflikata među roditeljima na razvoj deteta, malo je instrumenata kojima bi se ti efekti mogli pratiti.
Poseban aspekt istraživanja u ovoj oblasti su instrumenti kojima se prati dečija
percepcija konflikta među roditeljima. U ovoj oblasti značajan je doprinos Griča
(Grych) i saradnika koji su predložili Skalu za procenu dečije percepcije konflikta
među roditeljima (The Children’s perception of interparental conflict scale, CIPC,
Grych, Seid & Fincham, 1992). Ova skala je primenjivana u velikom broju istraživanja i na različitim uzrastima (Bickam & Fiese, 1997; Kerig, 1998; ReeseWeber & Hesson- McInnis, 2008). Iako meri neke dimenzije koje mogu značajno
biti povezane sa konceptom sigurnosti u roditeljski subsistem (kakvi su samookrivljavanje, procenjena pretnja i triangulacija), teorijski osnov i koncept ove skale
razlikuje se od koncepta u osnovi hipoteze o emocionalnoj sigurnosti.
Vođeni idejom da se nesigurnost u roditeljski sistem može opaziti preko pojačanog emocionalnog reagovanja (prolongirani i izraženi strah, na primer), ponašanja koja u osnovi imaju manipulisanje i regulaciju lične izloženosti konfliktima
među roditeljima (na primer, izbegavanje, sakrivanje u slučaju konflikta) i katastrofičnih mentalnih predstava o sukobu i efektima sukoba među roditeljima na porodicu i porodične odnose, autori hipoteze o emocionalnoj sigurnosti sačinili su instrument kojim je, doživljenu (ne)sigurnost u kontekstu funkcionisanja partnerskog
sistema roditelja, moguće izmeriti.
Skala sigurnosti u roditeljski sistem (Security in interparental subsystem- SIS
scale, Davies, Harold, Goeke & Cummings, 2002 (b)) se sastoji od 37 stavki koja
opisuju različita osećanja ili ponašanja deteta u kontekstu konflikta među roditeljima. Ispitanik procenjuje na skali od 1 (uopšte ne važi za mene) do 4 (u velikoj
meri važi za mene) u kojoj meri stavke opisuju ono što on oseća, misli ili radi kada
se njegovi roditelji svađaju.
Sadržaj stavki je takav da opisuje sledeća moguća reagovanja:
■
116
emocionalna reaktivnost – u smislu pojačanog emotivnog reagovanja (primer
stavke: „Kada se moji roditelji svađaju osećam se nesigurno/ besno...) i emotivne disregulacije („Kada se moji roditelji svađaju, to mi uništi ceo dan ”,
„ Kad se moji roditelji svađaju, ne mogu da se otresem loših osećanja ”).
Trijada kao jedinica afektivne vezanosti
■
■
■
■
■
■
disregulacija na nivou ponašanja („Kada se moji roditelji svađaju, ja vičem i
govorim neprijatne stvari osobama iz moje porodice”, „Kada se moji roditelji
svađaju, ja se glupiram i nastojim na upadnem u neku nevolju”).
izbegavajuće ponašanje – („Dok se moji roditelji svađaju, ja se jako umirim,
kao da sam se smrzao”, „Kad se moji roditelji svađaju, osećam potrebu da
pobegnem sto dalje od njih ”).
preuključivanje u sukob („Kad se moji roditelji svađaju, ja pokušavam da im
skrenem pažnju na neke druge stvari ”, „Kad se moji roditelji svađaju, nastojim da ja rešim problem između njih ”).
konstruktivne mentalne predstave o porodici („Kad se moji roditelji posvađaju, siguran sam da se još uvek vole”, „I kad se moji roditelji posvađaju, verujem da mogu da se dogovore i pomire”, „I kad se moji roditelji posvađaju,
znam da će sve biti u redu sa nama”).
destruktivne mentalne predstave o porodici („ Kad su moji roditelji u svađi,
brinem da će se razvesti”, „Kad se moji roditelji svađaju, strahujem šta će dalje da se desi”, „ Kad se moji roditelji svađaju, znam da je to zbog toga što ne
mogu da budu jedan sa drugim“).
predstave o prenosu konflikta („spill over” efekat) – („Kad se moji roditelji
svađaju, mislim da je to zapravo moja krivica”, „Kad se moji roditelji svađaju, mislim da su zapravo ljuti na mene”).
Psihometrijske karakteristike ove skale su dobre (Davies, Harold, Goeke-Morey
& Cummings, 2002b), a uočena su i značajna slaganja sa procenom ponašanja deteta od strane roditelja. Nesigurnost u roditeljski subsistem opažena i merena SIS
skalom značajno korelira sa pojavom eksternalizujućih i internalizujućih problema.
Instrument je primenjivan na mlađoj adolescentnoj populaciji, a autori pretpostavaljaju da bi se struktura instrumenta mogla menjati sa uzrastom ispitanika, s obzirom na promene koje se događaju u domenima emocionalnog, kognitivnog i socijalnog razvoja (Davies et al, 2002b).
Pregled istraživanja afektivne sigurnosti u kontekstu
partnerske relacije roditelja u Srbiji
U okviru projekta „Porodica kao vrednost u društvu u procesu tranzicije” na
porodicama sa teritorije Vojvodine praćeni su efekti poimanja bračnih sukoba na
strategije održavanja emocionalne sigurnosti na prelazu ka adolescenciji i u ranom
adolescentnom uzrastu. Ranije prikazani instrumenti iz ovog teorijskog okvira su
pokazali zadovoljavajuće psihometrijske karakteristike i sposobnost da mere predviđene i opisane dimenzije percepcije roditeljskog konflikta, odnosno, strategija nošenja sa roditeljskim konfliktima u cilju očuvanja emotivne sigurnosti.
117
Ivana Mihić
Rezultati istraživanja ukazuju na uzrasne razlike u dominantnim strategijama.
Tako su konstruktivne predstave o porodičnim odnosima, koje omogućuju detetu
uverenja o stabilnosti porodičnih relacija i celovitosti porodice uprkos sukobima u
roditeljskom subsistemu značajno izraženije u preadolescentnom i ranom adolescentnom uzrastu u odnosu na kasniji uzrast. Efekti načina na koji se razume sukob
na strategije održavanja emotivne sigurnosti, takođe su evidentni, i menjaju se sa
uzrastom (Simonović, 2010).
Završna razmatranja
Veliki broj istraživanja ukazuje na značajne efekte koje na razvoj deteta može
imati kvalitet partnerskih odnosa roditelja. Pri tom se pažnja u istraživanjima sve
više poklanja efektima različitih vrsta partnerskih disfunkcija na pojavu psihopatološke simptomatologije kod deteta (Emery, 1982; Davies & Cummings, 1994;
Fincham, 1998). U skladu sa pojavom empirijskih potvrda za povezanost bračne
problematike sa problemima u razvoju deteta, pojavila se i potreba da se objasni da
li su efekti direktni ili ne, kao na koji način i zašto dolazi do pojave efekata. Pojedini pristupi prate promene u roditeljskom ponašanju koje se javljaju kao posledica
partnerskog konflikta, a koje podrazumevaju produženu sniženu roditeljsku senzitivnost. Ovakve promene u roditeljskom funkcionisanju razumeju se kao medijatori
uticaja konflikta na razvoj deteta. Iako nije dosledno potvrđivana, ovakva ideja je u
skladu sa velikim teorijskim modelima, poput Modela porodičnog stresa (Conger,
2001).
Hipoteza o emotivnoj sigurnosti je, sa druge strane, oslanjajući se pre svega na
saznanja koja pruža teorija afektivne vezanosti, pokušala da opiše direktne uticaje
konflikta. Prema hipotezi o emotivnoj sigurnosti, bračni odnos roditelja ne posmatra
se, samo kao kontekst koji utiče na dijadu roditelj-dete i na taj način na afektivnu
sigurnost deteta. Autori ovog teorijskog pristupa smatraju da dete razvija sopstveni
osećaj sigurnosti u kontekstu partnerskih relacija svojih roditelja koji je nezavistan
od efekta koji na razvoj afektivne vezanosti može da ima kvalitet braka. Tako dete
može da bude nesigurno u odnos među svojim roditeljima, ali da razvija sigurne
obrasce afektivne vezanosti u odnosima sa ocem ili majkom (Davies & Forman,
2002).
Osnovne pretpostavke hipoteze o emotivnoj sigurnosti primenjive su i na razumevanje razvoja sigurne porodične baze o čemu će reči biti u sledećem poglavlju.
118
PORODICA KAO BAZA
SIGURNOSTI U RAZVOJU
AFEKTIVNE VEZANOSTI
Ivana Mihić
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
I
Sistemski pristupi porodici i teorija afektivnog
vezivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124
II
Opažanje sigurnosti u porodičnom kontekstu . . . . . 133
III Sigurnost porodične baze u nebiološkim
porodicama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
IV Istraživanja relacija porodičnih odnosa i afektivne
vezanosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
V
Drugi pristupi povezivanju teorije afektivne
vezanosti i teorija porodičnog funkcionisanja . . . . 145
Završna razmatranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146
119
Ivana Mihić
120
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
Uvod
Ranije opisano shvatanje Ejnsvortove o značaju senzitivnosti majke za razvoj
sigurne afektivne vezanosti deteta predstavlja pionirski rad u povezivanju detetovog
razvoja sa karakteristikama i roditeljskim ponašanjem same majke. Hipoteza o
materinskoj senzitivnosti koju je Ejnsvortova ponudila bila je predmet brojnih kasnijih studija. Neke od njih su zaista dovodile u vezu osetljivost majke, spremnost
na uvremenjen, adekvatan odgovor na detetove potrebe, toplinu, međusobnu prilagođenost majke i deteta sa sigurnošću afektivne veze sa majkom (za pregled
Belsky, 1999). Međutim, ovi nalazi se u novijim studijama nisu pokazali
jednoznačnim. Metanalitičke studije (de Wolff & Van Ijzendoorn, 1997, Belsky,
1999) ukazale su da sama senzitivnost majke malo doprinosi pojavi i održavanju
sigurne afektivne veze sa njom, što je opisano u ranijim poglavljima.
Razrađujući svoju tezu o staratelju sposobnom da pruži brigu, razume detetove
signale i poruke, prihvati i prepozna detetove individualne i razvojne karakteristike i
stoga obezbedi organizaciju odnosa koja pruža sigurnu bazu za dete, Ejnsvortova je
svakako upotpunila Bolbijevo shvatanje razvoja afektivne vezanosti. Međutim,
Ejnsvortova nije verovala da je odnos između deteta i majke pod jednakim uticajem
oba aktera. Dajući primat majci, kao odraslijoj i moćnijoj da vodi i oblikuje ovaj
odnos, njena hipoteza ne prepoznaje uticaj koji na roditeljsko ponašanje, pa i na
senzitivnost majke, može da ima dete. Ovakvo shvatanje Ejnsvortove nije bilo
usamljeno. Ideja da na bilo kakav kvalitet odnosa roditelj-dete linearan uticaj vrše
jedino roditeljske figure, bilo je zastupljeno sve do kraja 70-tih godina. Studija Tomasa i Česove (Thomas & Chess) iz 1976. godine, otvorila je vrata ka drugačijem
razumevanju ovog odnosa. Klasifikacijom tipova temperamenata dece od kojih
zavisi angažovanost, zadovoljstvo i uspešnost roditeljstva, ovi autori zastupali su,
tada revolucionarno drugačije shvatanje, da je odnos roditelj-dete dvosmeran i da u
njegovom oblikovanju jednako učestvuje i dete.
Aktuelni dominantni teorijski koncepti proučavanja odnosa unutar porodice, pa i
odnosa roditelj-dete, osim što prihvataju ideju o dvosmernosti svih relacija, proširuju ovo shvatanje uvođenjem koncepta cirkularnosti, kao jednog od centralnih
koncepata sistemske porodične teorije. Po ovakvom shvatanju, odnos ne samo da
121
Ivana Mihić
je dvosmeran, nego roditelj i dete svojim kvalitetima kontinuirano pojačavaju ili inhibiraju ponašanje jedan drugog. Na taj način, odnos roditelj-dete postaje dinamična
celina kom nisu svojstveni linearni obrasci uticaja. Osim ove karakteristike,
aktuelni pristupi porodicama naglašavaju istovremenu višestruku uslovljenost bilo
kog aspekta relacija kao i istovremenu pripadnost jedne individue višestrukim dijadnim konstelacijama.
Linearni uzročno-posledični odnosi pokazuju se veoma teško uhvatljivim u istraživanjima porekla i prediktora sigurnosti afektivne vezanosti, a naročito u istraživanjima i praćenju stabilnosti obrazaca. Afektivna vezanost je pre svega relacioni
i dinamičan fenomen i istraživanja danas imaju tendenciju da uvode niz varijabli
koji poreklo imaju u dijadnom odnosu majka-dete, ali i izvan njega u porodičnom,
ili čak širem socijalnom okruženju porodice. Istraživači i teoretičari afektivne vezanosti usmerili su se i na širenje mreže potencijalnih prediktora sigurne afektivne
vezanosti.
Promene u perspektivi, kao i prevladavanje sistemskog porodičnog koncepta u
istraživanju porodice i porodičnih odnosa, doprineli su ,,pripajanju” ovog teorijskog
pristupa teoriji afektivne vezanosti.
Ovakav pristup bio je naslućen još od strane Bolbija. Naime, u članku iz 1949.
godine, (Byng Hall, 2002) Bolbi otvara put porodičnom pristupu u istraživanju
afektivne vezanosti. Kako je, međutim, porodica kao jedinica analize velika i kompleksna celina, Bolbi i njegovi sledbenici koncentrisali su se na dijadne odnose. Pa
ipak, sasvim je jednostavno pojmiti da se dete ne razvija izolovano u jednom dijadnom odnosu roditelj-dete. Broj odnosa sa kojim se dete susreće živeći u nuklearnom porodičnom okruženju (koji čine, na primer, majka-otac-dete) daleko je veći.
Odnosi unutar porodice nisu isključivo dijadni, čime se količina detetovog relacionog iskustva još povećava. U isto vreme, dete i njegove relacije sa članovima porodice nalaze se bar u 6 različitih razvojnih konteksta.
Prvi je kontekst ličnog razvoja deteta. U zavisnosti od razvojnih postignuća i
mogućnosti, dete na različite načine i različitim intenzitetom može da se uključuje u
porodične relacije. Drugi razvojni kontekst je razvojni ciklus roditelja, od kog takođe zavisi način na koji se roditelj uključuje u relacije, ali i način na koji može da
primi, prihvati i razume uključivanje svog deteta. Kvalitet porodičnih relacija, pa i
detetove uključenosti u njih, u vezi je i sa razvojem braka kao fundamenta porodice.
Kvalitet i karakteristike braka se menjaju i prolaze (nakon rođenja deteta) kroz
razvojne faze proširivanja (prilagođavanje na promene u strukturi i odnosima i razvojnim potrebama deteta u različitim uzrastima), kontrakcije (u adolescenciji deteta,
ili nakon separacije dece, promene se tiču odgovora na zahteve individuacije i
redefinisanja odnosa u sistemu, kao i ponovnog vraćanja na dijadni sistem odnosa) i
postroditeljskog stadijuma (koji nosi sa sobom rizike od gubitka partnera i funkcionisanja kao individue). Kao nadogradnja na partnerski odnos u okviru bračnih
relacija, javlja se koroditeljski odnos ili roditeljski savez. Ovaj, kvalitativno drugačiji odnos od partnerske relacije, takođe prolazi kroz niz svojih razvojnih faza,
122
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
koje su povezane sa karakteristikama međusobne interakcije roditelja i deteta. Promene koje prate razvoj roditeljstva, peti su kontekst u kom se nalazi dete. Različite
razvojne faze roditeljstva obeležene su različitim zadacima i načinima uključivanja
deteta u odnos sa roditeljem. Konačno, šesti i najširi kontekst u kom se relacije
među članovima porodice odvijaju, obuhvata razvojne faze porodice. Od svog
zasnivanja, porodica prolazi kroz niz razvojnih stadijuma koje karakterišu specifični
zadaci, problemi i modaliteti međusobnih interakcija članova sistema.
Porodica, kao dinamična sredina, ima osobinu da su svi odnosi unutar nje međusobno povezani i zavisni, pa konačan nivo uticaja na razvoj afektivne vezanosti
deteta sa dijade prelazi na ranije pomenuti nivo celokupne porodične interakcije.
Ovako višestruko kontekstualno shvaćen, fenomen afektivne vezanosti traži izmene
u pristupu. Patricija Mihućin (Patricia Minuchin) (Minuchin, 1985), na primer, uvodi i diskutuje problem perspektive u istraživanju afektivne vezanosti. Naime, ona
naglašava da je, budući da je afektivna vezanost relacioni fenomen, fokus pogrešno
usmeriti ka efektima i detetovom razvoju, kao i ka prediktorima koji potiču iz majke ili njenog roditeljskog ponašanja. Cilj bi, tvrdi ona, trebalo da bude istražiti samu
interakciju i odnose koji su srž ponašanja afektivne vezanosti (Minuchin, 1985).
Sličnu perspektivu zauzimaju i drugi autori. Talbot i Mekhejl (Talbot i Mc Hale),
diskutuju fleksibilnost kao karakteristiku mentalno zdravog odnosa, i samim tim,
potencijalnog narativa sigurne afektivne vezanosti (Talbot & Mc Hale, 2003). Ovi
autori smatraju fleksibilnost sposobnošću da se menja i prilagođava ponašanje u
skladu sa izmenama zahteva iz sredine, uz zadržan osećaj integriteta i ravnoteže.
Kada se osoba ne bi menjala, mogla bi da bude zadovoljna i ostvarena samo u
slučaju da naiđe na potpuno kompatibilnu sredinu. Po njihovom shvatanju, koncept
afektivne sigurnosti koji nudi teorija afektivne vezanosti podrazumeva ovakvo
shvatanje mentalnog zdravlja i nudi pojavu socioemocionalnog prilagođavanja kao
centralnu karakteristiku sigurno afektivno vezane ličnosti.
U ovom delu teksta posvetićemo se karakteristikama sistemskog pristupa afektivnom vezivanju i konceptu porodice kao jedinice baze sigurnosti. U tekstu će najpre biti predstavljene neke relacije između transgeneracijskog i strukturalnog pristupa porodici sa konceptima afektivnog vezivanja, a na kraju ćemo se fokusirati na razumevanje sigurnosti porodičnog okruženja, načine ispitivanja i shvatanja funkcije
sigurnih i nesigurnih obrazaca u porodičnoj dinamici.
123
Ivana Mihić
I
Sistemski pristupi porodici i teorija
afektivnog vezivanja
Godine 1944, Bolbi je objavio prikaze slučajeva 44 maloletna prestupnika u
kojima je detaljno opisao njihovo „neemotivno (affectionless)” ponašanje. Ovo ponašanje on je precizno povezao sa strukturom i funkcionisanjem njihovih porodica
koje on naziva haotičnim, a koje pre svega karakterišu zamene uloga i izostanak
stalne uloge ili figure staratelja (prema Goldberg, 2000). Ova Bolbijeva studija, kao
i ranije naveden rad iz 1949, ukazuju na već veoma rano ustanovljenu relaciju ne
samo sa kvalitetom dijadnog odnosa sa majkom, već i sa karakteristikama sistema
porodičnih odnosa u celini.
Teorija afektivne vezanosti je jedna od retkih razvojnih teorija koja razvoj
posmatra kroz relacije i sisteme odnosa. Osnovna ideja ovako postavljene teorije je
da se fenomen ne može izučavati samo na osnovu karakteristika elemenata, već
naprotiv, izučavanjem celine koju elementi čine i dinamike odnosa među elementima. Jedan broj teoretičara afektivne vezanosti smatra da je ovo ključna karakteristika teorije afektivne vezanosti koja je može integrisati sa sistemskom teorijom
porodičnih odnosa. Pristupe koji spajaju ova dva teorijska koncepta ponudili su i
razradili najviše stručnjaci, terapeuti, uključeni u rad sa pojedinačnim porodicama.
Sistemsko razumevanje porodice prepoznaje i naglašava međuzavisnost uloga i
funkcija članova porodice, kao i bogatstvo njihovih interakcija. Nekoliko je osnovnih karakteristika koje izdvajaju ovakvo shvatanje porodice u odnosu na druga:
■
■
■
124
Porodica se menja i raste kako bi prihvatila nove članove, ili odgovorila na
razvojne potrebe svojih članova.
Celina porodice više je nego suma njenih delova, međusobne interakcije i
odnosi članova porodice čine specifičan sistem sa karakteristikama drugačijim od karakteristika samih članova. Porodica je dominantno shvaćena kao
zajednica nekoliko ljudi koji žive zajedno, najčešće u dve generacije – roditelji i deca. Svako od članova doprinosi formiranju specifičnog načina
života i dinamike relacija unutar nje.
Porodica ima hijerarhijsku strukturu, tako da je ona kao sistem podeljena u
više samostalnih subsistema, koji su međusobno u odnosu. Svaki član porodice u isto vreme može da pripada većem broju subsistema. Svaki sub-
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
■
■
sistem, kao i porodicu u celini karakteriše niz implicitnih pravila kojima se
regulišu interakcije i odnosi među članovima subsistema, ali i pripadnost
subsistemu i odnose sa drugim subsistemima i porodicom kao celinom.
Porodica teži homeostazi tako da kao sistem odgovara na promene u okruženju na način koji najmanje menja njenu strukturu i način funkcionisanja.
Porodica teži adaptaciji, tako da kao sistem može da balansira svojom mogućnošću otvaranja ka uticajima spolja, i menja se. Pri tom je osnovna ideja
adaptacije porodice kao sistema da zadovolji potrebe svojih članova. Funkcionalnost porodice ogleda se u njenoj spretnosti da se promeni gotovo
neopaženo za svoje članove, a da u isto vreme zadrži svoj integritet i ne dozvoli da se promene dešavaju olako, bez reda i haotično (Cox & Paley, 1997;
Cierpka, 2005).
Poneke porodice ne mogu ovako spretno da promene svoja pravila i reorganizuju svoje uloge. U nekima od njih javlja se simptomatsko ponašanje kao regulator porodičnog funkcionisanja i ključni činilac u homeostazi porodice. Po shvatanju stručnjaka koji integrišu sistemske koncepte sa teorijom afektivnog vezivanja,
kroz terapijski proces terapeut treba da ponudi i pruži sigurnu bazu za svakog člana
porodice i porodicu u celini, kako bi se na taj način porodica otvorila za razvoj
adaptivnijih formi ponašanja.
Uprkos ranom početku sistemskog pristupa afektivnom vezivanju i visokoj
primenjivosti poznavanja afektivne vezanosti za porodičnu terapiju, implikacije
teorije afektivnog vezivanja na sistemsku porodičnu teoriju i terapiju intenzivnije su
se istraživale i opisivale tek 90-tih godina XX veka. Prethodno je Vin (Wynne, prema Byng-Hall, 1995) naglasio značaj afektivne vezanosti za razvojne procese unutar porodice, stavljajući procese afektivnog vezivanja u samu srž razvoja porodice i
njenih razvojnih delovanja na individuu. Prema ovom autoru, iz dinamike odnosa
brižnost-afektivno vezivanje, razvijaju se specifičnosti komunikacije, zatim, na
osnovi komunikacijskih strategija strategije zajedničkog rešavanja problema i na
kraju porodični koncept zajedništva i uzajamnosti.
Korak ka sistemskom proučavanju afektivne vezanosti na nivou cele porodice,
učinila je Donlijeva (Donely, 1993) insistiranjem na pomeranju fokusa sa dijadnih
odnosa. Ona pri tom naglašava da razmatranje dijadne prirode afektivne vezanosti
previđa to da su dijade najčešće deo porodičnog sistema odnosa. Oslanjajući se na
koncepte transgeneracijske škole sistemske porodične terapije, ona preuzima Bovenov (Bowen) koncept trouglova (kao formacije stabilnije u odnosu na dijadu) i razrađuje ideju o trijadi kao „emocionalnoj jedinici”.
Povezujući vulnerabilnost i kratkoročnu uspešnost strategija koje koriste nesigurno afektivno vezane osobe sa karakteristikama sistema odnosa unutar porodice,
po teoriji Salvadora Minućina (Salvador Minuchin), pojedini autori (Byng-Hall,
1995; Goldberg, 2000) prave paralelu između funkcionalnosti i disfunkcija u afektivnom vezivanju i funkcionalnosti i disfunkcija odnosa unutar porodice. Po Mi125
Ivana Mihić
nućinu, prava dihotomija između disfunkcije i funkcionalnosti zapravo i ne postoji,
već se radi o preferenciji tipa interakcije koju ponekad karakteriše više udaljavanja i
nepostojanje veza, a ponekad prenaglašena bliskost i međusobna zavisnost što ove
sisteme čini otvorenijim ka problemima. Slično tome, tendencija pridavanja epiteta
disfunckionalnog nesigurnim obrascima afektivne vezanosti posmatra se kao neadekvatna, i umesto toga naglašava se potencijalna ranjivost nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti, usled tog što su strategije koje oni koriste, retko trajno uspešne. U
teoriji, moguće je povući dosta preciznu i jasnu paralelu između opisa porodičnih
sistema po Minućinu i karakteristika obrazaca afektivne vezanosti koji bi se u njima
mogli razviti.
■
■
■
U sistemima koji se karakterišu kao prilagodljivi (adaptivni) interakcija među članovima je obojena uzajamnom senzitivnošću, podržavanjem, poverenjem i poštovanjem autonomije i razvojnih zahteva. Komunikacija je direktna, jasna i otvorena. Roditeljsko ponašanje u porodicama karakteriše osećajnost i brižnost. Obrasci i metapravila interakcije koji se u ovim sistemima
nude pogoduju razvoju sigurnog tipa afektivne vezanosti.
U sistemima koje Minućin karakteriše kao udaljene, neangažovane, odnos
među članovima je dominantno izbegavajući i nesenzitivan, uz izbegavanje
bliskosti i prevladavanje ljutnje i odbijanja u komunikaciji. Ovakav sistem
odnosa sasvim je sličan izbegavajućem tipu afektivne vezanosti (A; Ds).
Konačno, u sistemima koji su po Minućinu dominantno umreženi, postoji izražena tendencija preuključenosti, intruzivnosti, ambivalencije, uz negiranje
autonomije članova, granica među subsistemima unutar porodice, i porodice
ka spoljašnjim sistemima. Ovakve karakteristike veoma su slične karakteristikama nesigurnih ambivalentnih, odnosno preokupiranih obrazaca (C; E)
(Stevenson-Hinde, 1990; Goldberg, 2000; Marvin, 2003).
Na osnovu ovako sačinjene paralele, moglo bi se zaključiti da se sigurna afektivna vezanost može ostvariti u porodicama koje prema načinu interakcije među
svojim članovima pripadaju prvom, prilagodljivom tipu. Dokaza za ovo, međutim,
još uvek nema.
Istraživanjem je potvrđen jedan drugi teorijski pokušaj povezivanja sistemskog
pristupa i afektivne vezanosti. Naime, Dejvid Ris (David Reiss) 1981. godine razrađuje koncept porodičnih paradigmi (prema Goldberg, 2000). Posmatrajući načine
na koje porodica rešava probleme, Ris je zaključio da su porodične strategije primenjene u ovim situacijama značajno pod uticajem organizovanih, na porodičnom
nivou konstruisanih predstava realnosti.
Postoje tri tipa porodičnih paradigmi:
■
126
senzitivna-usmerena na okruženje – Porodica okolinu smatra podržavajućom. Članovi porodice otvoreno razmenjuju informacije i ne osećaju,
niti jedan drugom nameću pritisak da se do rešenja dođe dok se ne preispitaju
sve logične opcije.
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
■
■
udaljavajuća – Okolina se percipira kao kompleksna i na svakog člana ima
zasebni uticaj i ostavlja različit utisak. Saradnja među članovima se odvija
više uz nametanje i otvaranje novih problema, nego uz napredovanje i zajednički rad na rešenju. Naglašava se nezavisnost članova, a visok značaj
pridaje se postignuću i uspehu.
usmerena na konsenzus – Porodica opaža okolinu kao haotičnu, nejasnu i
nepoznatu. Fokus se stavlja na solidarnost, međusobnu pomoć i zavisnost
članova porodice, dok se sredini ne veruje i ne poklanja mnogo pažnje.
Iz ovih opisa može se zaključiti da se sigurni obrazac afektivne vezanosti može
razviti u porodicama sa prvom paradigmom, dok se u porodicama sa udaljavanjem i
konsenzusom kao centralnim temama mogu razviti izbegavajući, odnosno ambivalentni tip afektivne vezanosti.
Ovu pretpostavku istraživanjem je proveravala Hilburn-Kobova (HillburnCobb). U svojoj studiji strategija rešavanja problema u porodicama sa adolescentom
(Hillburn-Cobb, 1996) ona je kao varijable uvela i obrazac afektivne vezanosti adolescenta za oba roditelja. U najvećem broju slučajeva obrasci afektivne vezanosti
adolescenta za oca i majku bili su isti, i kao takvi povezani sa dominantnom porodičnom paradigmom pri rešavanju problemskih situacija. Ova studija navodi se
kao jedna od retkih koja je uspela da poveže afektivnu vezanost sa porodičnim odnosima. Međutim, ova studija je takođe otvorila i pitanje da li su porodične paradigme izvor ili posledica konstelacije afektivnih obrazaca u porodici.
Pojam unutrašnjeg radnog modela porodice
U radovima Dejvid Risa sreće se razumevanje porodičnih paradigmi kao pravila
i rituala čiji se sadržaj nalazi u osnovi porodičnih radnih modela (prema Goldberg,
2000). Umesto porodičnih paradigmi, sistemski porodični koncept nudi pojam
porodičnih uverenja i pravila koja su ugrađena u ponavljane obrasce porodične
interakcije. U kontekstu afektivne vezanosti porodična uverenja o traženju blizine i
brige Marvin i Stjuart (Marvin & Stewart, 1990) razumeju kao unutrašnji radni
model porodice. Baziran na cirkularnosti odnosa, porodični unutrašnji radni model
u svojoj osnovi ima ideju o povratnim spregama i pojačavanju međuzavisnih odnosa članova porodice. Na porodičnom nivou pitanje u osnovi interakcije iz afektivne vezanosti od ,,kako ja brinem o njemu/njoj kada joj treba” prelazi u ,,kako svi
mi brinemo jedni o drugima, kada je to potrebno”. Unutrašnji radni model porodice
može da omogući članovima da predvide planove, osećanja i akcije drugih. Sa sistemskog stanovišta, ovo olakšava saradnju i uspostavljanje ciljem korigovanih
ponašanja.
Umesto porodičnih radnih modela, Džon Bing Hol (John Byng Hall) nudi pojam
porodičnog skripta koji se sastoji od deljenih očekivanja o tome kako porodične
127
Ivana Mihić
uloge mogu da se sprovode u nizu interakcija, uključujući i interakciju između staratelja i deteta koja se bazira na afektivnoj vezanosti (Byng-Hall, 1999). U porodicama se događa da u isto vreme postoji više obrazaca afektivnog vezivanja koji su
svi deo deljenog radnog modela. Dakle, u porodičnim interakcijama svaki član će se
ponašati onako kako porodica veruje da njegova uloga treba da izgleda. Poreklo
ovakvih uverenja može biti u aktuelnim scenarijima. Porodični skriptovi se,
međutim, mogu preneti i transgeneracijski, tako da ono što u jednoj generaciji predstavlja odnos između roditelja i deteta, u sledećoj postaje pravilo ili uverenje o ulozi roditelja i staratelja (Fivaz-Depeursinge, Corboz-Warnery, Burgin, Lebovici,
Stern, Byng-Hall & Lamour, 1994). Transgeneracijski skriptovi mogu imati zadatak
da oforme istu ulogu i isti koncept bliskosti i brige, uz rizik da se ponovi traumatsko
iskustvo (replikativni skript) ili da obezbede što drugačiju ulogu i odnos uz izbegavanje potencijalnog ponavljanja loših i bolnih iskustava (korektivni skript)
(Byng-Hall, 1990, 1995a, 2002). Iako korektivni skript može ponekad biti koristan,
oba oblika transgeracijskog prenosa porodičnog skripta su u osnovi disfunkcionalna, jer predstavljaju kopirana iskustva iz ranijih sistema, a ne adaptaciju na
aktuelna iskustva (Byng-Hall, 2002).
Porodica kao sigurna baza
Neki od ponavljanih obrazaca porodične organizacije, porodičnih pravila, pa i
porodični skript, mogu da doprinesu kapacitetima porodice da pruži afektivnu sigurnost svim svojim članovima. Polazeći od ideje da je saznanje da neko brine o
nama i misli na nas od suštinskog značaja za funkcionisanje baze sigurnosti, Bing
Hol (1995) uvodi pojam porodice kao sigurne baze, razmatrajući porodični sistem
kao pouzdanu mrežu odnosa afektivnog vezivanja, u kojoj se svi članovi porodice,
bez obzira na ulogu i uzrast, osećaju sigurnim. Pri tom Bing Hol smatra da su svi
članovi porodice zajedno odgovorni da svako dobije potrebnu brigu. Za ovu, deljenu porodičnu odgovornost, naročito je značajna sposobnost i kapacitet za saradnju među roditeljima. U isto vreme, smatra Bing Hol, svaki član porodice ima na
umu da unutar porodice postoji afektivna vezanost i da takve odnose treba negovati
i održavati, kao i to da je briga prioritet u svim stanjima porodice. Ovim se otvara
mogućnost jasne komunikacije, otvaranja konflikata, izražavanja emocija sa svešću
da je briga i dalje jednako dostupna (Byng-Hall, 1999, 2002).
Iako prepoznaje tendenciju da strategije koje se u odnosima afektivne vezanosti
razvijaju kako bi se obezbedila sigurnost, traju, Bing Hol takođe prepoznaje i
,,opaženu” sigurnost svakog člana koja može da varira u zavisnosti od konteksta.
Na primer, u kriznim ili traumatskim situacijama, normalno je da se članovi porodice osećaju nesigurno, bez obzira na to da li je porodična baza sigurna ili ne
(Byng-Hall, 1995).
128
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
Kapacitet porodice da pruži sigurnu bazu najveći je ukoliko u dijadnim relacijama dominiraju sigurni obrasci ili je svaki član uključen u bar jedan dijadni
odnos koji karakteriše sigurna afektivna vezanost. Međutim, sigurnost porodične
baze ne mora da bude ugrožena prisustvom nesigurnih obrazaca. Roditelj sa nesigurnim tipom afektivne veze, koji ima, za njega zadovoljavajuću, brigu u partnerskoj relaciji, može da bude veoma senzitivan roditelj (Berlin & Cassidy, 1999).
Takođe, dete može da ima nesiguran obrazac afektivne vezanosti prema jednom
roditelju, ali da sa drugim održava sigurnu afektivnu vezu. U porodicama koje pružaju sigurnu bazu, evidentno je da članovi poseduju sposobnost i spremnost da
olakšaju i podrže, ili bar prihvate i istolerišu, ponašanja koja potiču iz odnosa sigurne afektivne vezanosti. Ipak, postoje neke situacije koje mogu da umanje
kapacitete porodice kao sigurne baze:
■
■
■
■
Strah od gubitka, anticipacija ili realan gubitak osobe za koju se afektivno
vezujemo. Još je Bolbi proučavao efekte trajnog odvajanja i nedostupnosti
osobe za koju se dete afektivno vezuje. Ponekad se događa da neprorađene
traume usled gubitaka u primarnim porodicama, vode roditelje da organizuju
aktuelne porodične odnose tako da se izbegne loše iskustvo (korektivni porodični skript). Ovakva konstelacija odnosa i interakcija, obično vodi formiranju uloga i relacija koja odstupaju od funkcionalnih i time doprinose pojavi
disfunkcija i padu u sigurnosti porodičnog sistema.
Osoba za koju se afektivno vezujemo je ,,zarobljena”. Neki članovi porodice
mogu da učine drugog nedostupnim, ,,zarobljavajući” ga u ekskluzivnom
odnosu brige ka njima. Na primer, ljubomorno dete, ili posesivni muž, mogu
zarobiti majku netolerišući ponašanja u čijoj je osnovi sigurna afektivna
vezanost ka drugim članovima. U porodicama u kojima ovakvi obrasci traju
duže vreme, najčešće postoje mehanizmi kojima se oni održavaju, pri čemu
značajan deo tog mehanizma čine dobici koje ,,zarobljeni” član ima od svoje
pozicije.
Konflikt ili disfunkcija u okviru odnosa. Neodgovarajućim odgovorima na
ponašanje iz sigurne afektivne vezanosti, potkopava se sigurnost porodične
baze. Jedan od visoko nefunkcionalnih odnosa je zlostavljanje, u kom osoba
za koju se dete afektivno vezuje postaje potencijalni izvor opasnosti, a istovremeno zadržava poziciju zaštitnika deteta.
Okretanje neodgovarajućoj osobi kao figuri afektivne vezanosti. U porodicama se ponekad događa da je osoba za koju je neko afektivno vezan trenutno ili trajno nedostupna. Postoji mogućnost, da se u tim situacijama,
člavnovi porodice okreću neodgovarajućoj osobi. Na primer, ukoliko parter
iz nekog razloga, ne može trenutno da bude dostupan svom bračnom partneru, ovaj može da se okrene detetu. Traženjem podrške i brige od strane
deteta, ili preteranim ulaganjem brige u odnos sa detetom, narušava se funkcionalnost granica između subsistema roditelja i dece, dete se ,,uvlači” (trian129
Ivana Mihić
gulira) u partnerski odnos svojih roditelja (kojim trenutno dominira tenzija),
ili se ostvaruje odnos izražene bliskosti (fuzije) sa detetom, čime se umanjuje
mogućnost formiranja sigurnog obrasca afektivne vezanosti između roditelja
i deteta. Bilo koji od ovih pomaka u porodičnim odnosima, doprinosi narušavanju ravnoteže i povećanju vulnerablnosti porodice i samim tim njene
podložnosti za formiranje trajnijih disfunkcionalnih obrazaca relacija, ili
nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti među članovima (Byng-Hall, 1990,
1995; Byng-Hall & Stivenson-Hinde, 1991).
Pojava i funkcija nesigurnih obrazaca u porodici
Zajedničko za sve situacije u kojima je kapacitet porodice za pružanje sigurne
baze umanjen, jeste da se u svima njima gubi primat brige nad detetom. Ova pojava
se naročito često uočava u porodičnim sistemima u kojima postoji borba za moć –
kada se jedan od partnera opaža kao pretnja, u situacijama kada samohrani roditelj
odgaja svoje dete uz prisustvo njegovih roditelja i slično.
Takođe, već opisani obrasci kojima se dete ,,uvlači” u partnersku relaciju svojih
roditelja, pomeraju fokus sa brige o detetu, na brigu o partnerskom odnosu. Iako
bliskost sa detetom ima socijalno poželjnu formu, u ovakvim porodičnim relacijama, dete se koristi kao način da se sačuva partnerski odnos, tako što se umesto
dizanja tenzije i otvaranja konflikta, roditelj koji se oseća isključenim ili ugroženim,
okreće detetu i usmerava svoju energiju na formiranje bliskog odnosa sa njim. U
tim slučajevima srećemo se sa pojavom da se porodice ,,zaglavljuju” u ranijim fazama, tretiranjem svog deteta kao mnogo mlađeg nego što jeste. Na ovaj način detetu se oduzima pravo da odraste. Dobit po porodicu je što se u isto vreme umanjuje
mogućnost da se konflikt otvori i tenzija reši separacijom.
Nesigurni obrasci afektivne vezanosti u porodici i porodica kao nesigurna baza u
osnovi su problematike porodica koje se bore sa regulacijom bliskosti i distance. U
literaturi se tako opisuju i porodice sa dinamikom ,,suviše blizu/suviše daleko”
(Byng-Hall, 1999, 2002). Ove porodice karakteriše dinamika odnosa progonitelj/distancirani u partnerskoj relaciji. Jedan od partnera u ovoj porodici je nesigurno-izbegavajuće afektivno vezan. Kao problem on ističe nerealne zahteve svog
partnera po pitanju bliskosti i međusobne zavisnosti. Drugi partner, preokupirano
afektivno vezan, problem vidi u izbegavanju bliskosti u njihovom odnosu od strane
izbegavajućeg partnera. Izbegavajuće afektivno vezan partner se udaljava od svog
,,lepljivog” partnera i opisuje ga kao ,,suviše bliskog”, dok preokupirano vezani
partner opisuje udaljavanje i gubljenje svog partnera kog opisuje kao ,,suviše dalekog”. Da ga ne bi izgubio, ovaj partner ga ,,progoni”, zahtevajući od njega topliji,
bliži odnos. Zahtevi koje on nameće eskaliraju u sukobe. Ove epizode ponekad su
suviše teške za partnere i oni traže izlaz. Fokus sa brige o detetu pomeraju ka ko130
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
rišćenju deteta kao osobe sa kojom preokupirano afektivno vezan partner može
ostvariti željenu bliskost. Na taj način, izbegavajuće vezanom partneru se time dozvoljava željena distanca. Međutim, u ovoj konstelaciji odnosa svi su zarobljeni, jer
ko god da promeni svoju poziciju, mehanizam kojim se smanjuje tenzija se narušava. Kapacitet ove porodice da pruži sigurnu bazu, značajno je smanjen.
Jedan od najizraženijih načina na koji se manipuliše brigom u porodici sreće se
u sistemima sa parentifikovanim detetom. Još je Bolbi (Bowlby, 1973, prema
Byng-Hall, 2002) opisao i razmatrao porodice sa zamenjenim ulogama između
roditelja i dece. Pojam parentifikovano dete potiče iz transgeneracijske sistemske
porodične teorije i pod njim se podrazumeva porodično uverenje da će jedno od
dece preuzeti ulogu roditelja. U mnogočlanim porodicama, često se sreće pojava da
se jednom detetu, najčešće najstarijem, delegira odgovornost da brine o mlađoj
braći i sestrama. Ovim izdvajanjem deteta iz sibling subsistema, dete postaje partner
roditeljima i deo koroditeljskog subsistema. Iako su granice među subsistemima
narušene, ovakva konstelacija odnosa ne mora biti disfunkcionalna.
Jurkovic (Jurkovic, 1997, prema Byng-Hall, 2002), navodi da postoje dva oblika
partentifikacije deteta:
■
■
Adaptivna parentifikacija, koja je često prelaznog karaktera, dete nije opterećeno ulogom koja mu je data. U slučaju da mu se oduzme uloga roditelja,
dete i dalje ima svoj identitet u sibling sistemu i porodici. U ovim porodicama, opaža se podrška detetu od strane roditelja, a nivo odgovornosti koji
se detetu daje je odmeren i usklađen sa njegovim uzrastom i mogućnostima.
Destruktivna partentifikacija, koja osim funkcionalne brige o mlađima, uključuje i delegiranu emotivnu brigu. Dete se ne regrutuje kao saradnik roditeljima, nego kao staratelj. Bowlby ovakav vid parentifikacije opisuje kao
kompulsivno starateljstvo. Često se sreće u porodicama sa bolesnim roditeljima, kada se dete brine o roditelju. Tada odnosima dominira osećaj krivice
zbog nedovoljne angažovanosti oko roditelja ili čak zbog smrti roditelja.
Parentifikovano dete je kandidat za razvoj niza simptoma, od depresije, preko
internalizovanih psihosomatskih simptoma, do eksternalizovanih-problema u ponašanju.
Po shvatanju Bing Hola (1999, 2002), parentifikacija kao obrazac odnosa nastaje u nesigurnim porodičnim bazama. Poreklo pojavi ovakvih odnosa, on nalazi u
transgeneracijskom prenosu iskustava korektivnim ili replikativnim prenosom porodičnog skripta.
Dva su obrasca afektivne vezanosti posebno podložna parentifikaciji i zameni
uloga u odnosu roditelj-dete. Pre svega, ovo se odnosi na decu sa ambivalentnim
obrascem afektivne vezanosti. Ovakav obrazac afektivne vezanosti često se sreće,
kako smo ranije primetili u porodicama sa umreženim, izrazito bliskim fuzionisanim odnosima. Transgeneracijski u njima se opaža prenos ,,nefer odnosa”. Roditelj, koji ima iskustvo nezadovoljavajuće brige od strane svojih roditelja, opaža
131
Ivana Mihić
svoje dete kao preterano zahtevno kad je u pitanju pažnja. U isto vreme, on oseća
potrebu da mu dete uzvrati svu pažnju koju mu on kao roditelj pruža. Dete opaža
roditelja kao nekog ko nikad nije tu za njega, i ko od deteta traži da mu pruži brigu.
Ovaj odnos se takođe opaža kao ,,nefer”.
Parentifikacija se sreće i kod dece koja su na ranom uzrastu kategorisani kao D
tip, a razvijaju se do predškolskog uzrasta u kontrolišući tip afektivne vezanosti.
Ova deca imaju iskustvo konflikta vezanih za regulaciju bliskosti i distance sa
svojim roditeljima. Roditelji im ne pružaju adekvatnu brigu i deca ih se često plaše.
Iako odrastaju bez organizovane strategije vezane za afektivnu vezanost, ova deca
razvijaju mehanizme kojima regulišu i kontrolišu brigu u svom porodičnom okruženju. Ovi mehanizmi često su ili briga za roditelja ili kažnjavanje roditelja. U oba
slučaja dete ima kontrolu nad brigom i neretko je u poziciji staratelja nad svojim roditeljem.
Parentifikacija deteta predstavlja niskofunkcionalan oblik porodičnog funkcionisanja i teško se održava kao trajan mehanizam bez pojave simptoma. Dete roditelju
ne može da pruži brigu i bliskost, kakvu može da pruži odrasla osoba. Investiranje
u odnos sa detetom mora stoga da obezbedi druge forme emotivne razmene i sigurnosti. Te druge forme ne sadrže koherentna, balansirana, fleksibilna uverenja koja
su u osnovi sigurne afektivne vezanosti.
132
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
II Opažanje sigurnosti u porodičnom
kontekstu
Da bi dobio informacije o odnosima afektivne vezanosti u porodičnom sistemu
sa malom decom, Bing Hol koristi tehniku Testa porodične separacije. Pre seanse,
roditeljima se pismeno (da deca ne bi čula) da instrukcija da na terapeutov znak
napuste prostoriju. Dete ostaje samo sa terapeutom šest minuta. Nakon toga od
roditelja se traži da se zajedno vrate, stoje jedan pored drugog nekoliko sekundi pre
nego što počnu prirodno da se ponašaju prema svom detetu. Na ovaj način mogu
da se opserviraju:
■
■
■
■
■
teškoće u separaciji
ponašanje afektivnog vezivanja unutar sibling sistema tokom separacije
(ukoliko ima više dece)
afektivno vezivanje za terapeuta,
preferirani roditelja i odnos sa njim
indicije o prirodi i porodičnim pravilima vezanim za afektivno vezivanje
(Byng-Hall, 1995).
Iako je u terapijskom kontekstu veoma koristan, ovo nije jedini način na koji se
može opaziti afektivna sigurnost u porodičnom kontekstu.
Istraživanja na dečjim crtežima porodice, takođe ukazuju da se njihovom analizom može doći do podataka relevantnih za razmatranje sigurnosti porodične baze.
Crteži porodice dece sa organizovanim tipovima afektivne vezanosti procenjuju se
od strane nestručnih lica kao pozitivniji. Sa druge strane crteži porodice dece sa D
tipom afektivne vezanosti procenjuju se tako da impliciraju porodični haos, bizarnost u relacijama, izostanak brige i pojavu disfunkcija (Madigan, Ladd & Goldberg, 2003; Madigan, Goldberg, Moran & Pederson, 2004.). Kada se od naivnih
procenjivača traži da procenjuju dominantne emocije na crtežima porodice dece sa
istorijama dezorganizovanog obrasca afektivne vezanosti, pokazuje se da se na crtežima češće i izraženije opažaju anksioznost, uzbuđenost, strah, iznenađenost, konfuznost, bes i tuga.
Autori ranije opisane hipoteze o emocionalnoj sigurnosti (Davies & Cummings,
1994) konstruisali su samoopisni instrument- Skalu sigurnosti u porodičnom si133
Ivana Mihić
stemu (Security in Family System Scale -SIFS), kojom se dobijaju podaci o dečijoj
percepciji celokupne porodice kao baze sigurnosti. U originalnoj verziji ova skala
ima 24 stavke i može da se primenjuje na deci školskog, preadolesentnog uzrasta,
kao i na adolescentima. Rezultati sa ove skale mogu da ukažu na predominaciju
jednog od tipova strategija očuvanja osećaja sigurnosti u odnosu na porodicu:
■
Sigurna strategija (primeri stavki: ,,Članovi moje porodice su tu za mene, da
mi pomognu”, ,,Moja porodica je vredna poverenja i kada stvari nisu baš
najsjajnije”). Ova strategija ukazuje na to da je dete izloženo manje frekventnim konfliktnim situacijama, kao i da ima iskustvo konstruktivno rešenih
sukoba, te da pojavu neslaganja ne percipira kao pretnju za lični osećaj sigurnosti niti očuvanje porodice.
■
Preokupirana strategija (primeri stavki: ,,Osećam da bi stvari u mojoj porodici svakog momenta mogle poći na gore”, ,,Stalno osećam da će moja porodica prolaziti kroz puno promena koje ne očekujem”, ,,Ponekad osećam da
će se nešto jako loše desiti mojoj porodici”). Dominacija ove strategije ukazuje na to da dete ima razvijena očekivanja o potencijalno razarajućim efektima neslaganja među članovima porodice na ličnu sigurnost i očuvanje porodice kao celine, te stoga razvija ponašanja kojima pokušava da kontroliše
emotivne izlive u porodici, uz istovremenu ambivalentnu tendenciju da negira postojanje sukoba među članovima porodice.
■
Izbegavajuća strategija (primeri stavki: ,,Kad se nešto loše događa u mojoj
porodici, poželim da živim negde drugde”, ,,Kada se nešto loše događa u
mojoj porodici imam potrebu da pobegnem”, ,,Kada sam uznemiren nema
nikog iz moje porodice da mi pomogne da se osećam bolje”). Ova strategija
ukazuje na detetovu tendenciju da izbegne emotivno uključivanje u porodicu,
negira značaj emotivnih odnosa u porodici i značaj porodice kao životnog
okruženja (Davies, Forman, Rasi & Stevens, 2002a; Forman & Davies,
2005).
134
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
III Sigurnost porodične baze u nebiološkim
porodicama
Do sada opisane karakteristike sistemskog pristupa afektivnoj vezanosti tiču se
bioloških nuklearnih porodica. Sistemska porodična teorija i terapija prepoznaje
specifičnosti u razvoju i funkcionisanju porodica koje su nastale nakon usvojenja ili
smeštanja na hranjeništvo dece koja potiču iz drugih porodica. U narednom delu
teksta biće prikazani načini na koje teorija afektivne vezanosti razume procese koji
formiraju porodičnu sigurnu bazu u nebiološkim porodicama – hraniteljskim i
usvojiteljskim. Ovo polje primene teorije afektivne vezanosti je sve razvijenije, a
saznanja koja oni nude pokazuju se, između ostalog, značajnim za rad na jačanju
roditeljskih veština i pomoć pri formiranju optimalne relacije hranitelj/usvojiteljdete i u razumevanju izazova koji se proces usvajanja i smeštanja deteta na hranjeništvo ima za razvoj afektivne vezanosti sa starateljem (Dozier & Rutter, 2008).
Opisujući rezultate longitudinalne studije razvoja 52 dece koja su pre svoje 12
godine smeštena u hraniteljske porodice, sa planom da u njima ostanu do odraslog
doba, Šefild i Bek (Schofield i Beck) ponudili su model roditeljskog ponašanja koji
indukuje sigurnost porodične baze (Schofield & Back, 2005).
U modelu su korišteni koncepti senzitivnosti i sa njom povezanih dimenzija
prihvatanja, kooperacije i dostupnosti. Ovim konceptima dodate su dimenzije roditeljskog ponašanja koje su se u istraživanjima pokazale kao značajne za razvoj
rezilijentnosti. Svi ovi faktori su međusobno povezani i svojom međuzavisnošću i
cirkularnošću pojačavaju osećaj sigurnosti u porodičnom okruženju. Model (prikazan na grafikonu broj 3) obuhvata sledeće faktore koje roditelji nastoje da istaknu:
1. Poverenje u dostupnost staratelja – podrazumeva fokus pažnje na detetu i
njegovim potrebama. U ponašanju staratelja dominira prisutnost i pristupačnost, koja se detetu nudi na njemu razumljive i prihvatljive načine, a koristi
se za redukciju stresa deteta. Na ovaj način razvijaju se detetova uverenja o
tome da je važno, sigurno i da se može osloniti na staratelje, usled čega ponašanje deteta karakteriše istraživanje, aktivnost, preuzimanje rizika i korišćenje staratelja kao sigurne baze u situacijama stresa.
135
Ivana Mihić
2. Autonomija – podrazumeva prepoznavanje, prihvatanje i podržavanje detetove individualnosti i samostalnosti uz poverenje u detetove odluke i sposobnosti. Staratelj se ponaša tako da pruža detetu podršku u istraživanju, uz
postavljanje ograničenja koja nemaju karakteristike intruzivnosti. Staratelj
nudi izbore, dozvoljava preuzimanje rizika, prihvata asertivnost, koristi
pregovaranje i kooperaciju nasuprot kažnjavanju. U ponašanju deteta
uočljivo je slobodno donošenje odluka i spremnost na izbor,
samopouzdanje i proaktivnost koji potiču iz uverenja o tome da je
sposoban, spretan, da njegovo mišljenje i ličnost vrede i važni su i za
njega samog i za njegovu okolinu.
3. Samopoštovanje – podrazumeva uverenja staratelja da se dete shvata kao
celovita ličnost sa talentima, snagama i manama. Staratelj pojačava detetovo
osećanje da je uspešno, suočava se i prevazilazi detetove teškoće zajedno sa
njim, naglašava prihvatanje deteta. Iz ovakvog ponašanja odraslog, dete stiče
uverenja da je prihvaćeno onakvo kakvo je, da se greške mogu ispraviti i da
svi ljudi imaju i dobre i loše strane, što ih ne čini manje vrednim. Dete se
uključuje sa uživanjem u različite aktivnosti, sa razočaranjima i neuspesima
se nosi na pozitivne i realne načine.
Poverenje u
dostupnost staratelja
Autonomija
SIGURNA
BAZA
Samopoštovanje
Funkcija reflektovanja
Pripadnost porodici
Grafikon br. 3. Model porodične sigurne baze u hraniteljskim porodicama
136
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
4. Funkcija reflektovanja – podrazumeva sposobnost i spremnost staratelja da
prepozna način na koji dete misli i doživljava stvari oko sebe. Da bi u ovome
uspeo, staratelj pažljivo posmatra i sluša dete, reaguje fleksibilno i empatično, pomaže detetu da razume kontinuitet prošlosti i sadašnjosti i nudi mu
kognitivnu jasnoću. Dete doživljava da ga drugi razumeju i veruje da i on
ume da razume druge, planira, razmišlja, verbalizuje emocije, reguliše afekte i ponašanje.
5. Pripadnost porodici – podrazumeva vrednovanje porodice kao zajednice,
nudi fleksibilne, funkcionalne granice, uz uverenje da krvne ili zakonske veze nisu neophodne da bi dete pripadalo porodici. Staratelj potpuno uključuje
dete u porodični život i pomaže detetu da se oseti članom porodice. Dete na
ovaj način stiče mogućnost da uključi i porodičnu pripadnost u svoj identitet,
razvija lojalnost hraniteljskoj porodici.
Kvalitativni podaci koje su ovi autori ponudili ukazuju na značaj koji ovaj pristup razumevanju razvoja afektivne vezanosti u hraniteljskim porodicama može
imati za podršku i rad sa ovakvim porodičnim okruženjima.
Postoji još modela rada sa hraniteljskim porodicama koji se baziraju na saznanjima koje pruža teorija afektivne vezanosti (za pregled Pearce & Pezzot-Pearce,
2001). Ovi modeli se naročito oslanjaju na podatke i teorijska saznanja o rizičnosti
iskustva više staratelja sa kojima se formira i prekida afektivna veza, te procesu prekidanja afektivnih veza (detachment) i načinima formiranja novih, ulozi staratelja,
hranitelja i usvojitelja i njihovim kapacitetima za senzitivnost, dostupnost i responsivnost na potrebe deteta koje je često imalo veoma teška iskustva u bliskim vezama (Barth, Crea, John, Thouburn & Quinton, 2005). Takav je i, na primer, „Parent
co-therapy” pristup, koji u tretmanu dece iz hraniteljskih porodica kao „koterapeuta” koristi hranitelja, čime se smanjuje broj instutucija i stručnjaka koje dete sreće i omogućuje jačanje sigurnosti novoformiranih veza unutar hraniteljske porodice
(Hart & Thomas, 2000).
Samo usvajanje pokazuje se značajnim za razvoj sigurne afektivne vezanosti
kod dece iz rizičnih porodica. Nalazi pri tom svedoče o značaju usvajanja na što ranijem uzrastu (Van Ijzendoorn & Juffer, 2006). Prisustvo makar jednog sigurno
afektivno vezanog roditelja u usvojiteljskim porodicama pokazuje se protektivnim
činiocem za razvoj sigurne afektivne vezanosti kod usvojene dece (Steele, Hodges,
Kanuik, Steele, Hillman & Asquith, 2008). Isto tako, i u hraniteljskim porodicama,
koje predstavljaju privremeniji oblik smeštaja dece, sigurno afektivno vezani hranitelji mogu da pomognu razvoj sigurne afektivne vezanosti čak i kod dece sa istorijom teškog zanemarivanja i zlostavljanja (Dozier, Chase-Stovall, Albus & Bates,
2001). Pri tom se u radu sa hraniteljskim porodicama pokazuje značajnim korišćenje teorije afektivne vezanosti, kao polazišta za redefinisanje uloge roditelja i otvorenosti za promene, koja je veoma značajna u funkcionisanju u ulozi hranitelja
(Bick & Dozier, 2008). Zahtevi hraniteljske uloge su takvi da nude stalni izazov za
137
Ivana Mihić
prilagođavanjem u ostvarivanje kvalitetne relacije sa decom koja imaju istoriju
distresa i teško prihvataju brigu od strane drugih.
Kako istraživanja na našoj populaciji hraniteljskih porodica ukazuju, sa jedne
strane, na pravilnost da su teškoće ostvarivanja emocionalnog kontakata sa detetom
na hranjeništvu među najučestalijim stresnim događajima, a teškoće u razvoju relacije sa detetom među najstresnijim događajima u hranjeništvu (Damjanović, Mihić i Šilić, 2011), a sa druge strane, da saradnja sa centrima za socijalni rad ne
predstavlja značajan činilac adaptabilnosti hraniteljskih porodica (Šilić, 2010),
primena teorije afektivne vezanosti u radu sa hraniteljskim porodicama može biti
novo polje rada za socijalnu službu u našoj zemlji na jačanju sopstvenih kapaciteta
za rad u ovoj oblasti.
138
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
IV Istraživanja relacija porodičnih odnosa i
afektivne vezanosti
U istraživanjima koja su se bavila odnosima afektivne vezanosti i različitih dimenzija porodičnog funkcionisanja sreću se koncepti iz različitih škola sistemske
porodične teorije.
U istraživanju koje su sprovele Ng i Smit (Ng & Smith, 2006) afektivnom
vezivanju u porodičnom kontekstu pristupa se iz transgeneracijskog sistemskog
koncepta (Boven). Transgeneracijski pristup porodici ukazao je na to da se porodica
ne mora posmatrati samo kao privremen, aktuelan, horizontalno razmatran sistem,
već da joj se može prići kao istorijskom sistemu koji postoji kroz više generacija,
zahvaljujući različitim mehanizmima koji su joj omogućili da zadovolji potrebe
nekih (ili svih) svojih članova. Iz ove pozicije, analiziraju se obrasci koji su se, kao
eksplicitni bihejvioralni i interakcijski, ili implicitno, kroz vrednosti, prenosili
godinama, i davali poseban ton funkcionisanju porodica. Simptom ili aktuelna disfunkcija posmatra se u kontekstu ranijih odnosa i mehanizama. U isto vreme se
posmatra šira perspektiva odnosa, vertikalni stresori, društveno-istorijski konteksti i
prenos i promena disfunkcije kroz generacije. Osnovni koncept ove teorije je diferencijacije selfa. Diferencijaciranost je odlika i individue i porodice. Nivo diferencijacije selfa koji poseduje neka individua nalazi se na kontinuumu. Ekstremi
ovog kontinuuma okarakterisani su na sledeći način:
■
■
Niska diferencijacija – izražena emocionalnost, zavisnost, smanjena autonomija, rigidnost, nerealna procena sebe i drugih (suviše izraženo vrednovanje sebe, a okrivljavanje drugih, ili potcenjivanje i samooptuživanje) sklonost psihosomatici i disocijativnim poremećajima. Primarne potrebe: ljubav,
sigurnost. Imperativ: izbeći konflikt. Teško rešava probleme.
Visoka diferencijacija – orijentacija ka cilju, jasne vrednosti, autonomija,
neurotično reagovanje na stres, realnija procena sebe i drugih, tolerancija na
konflikte, sniženo reagovanje na nagrade i kazne.
Na porodičnom nivou, Boven tvrdi da neke porodice imaju tendenciju da održavaju i podržavaju niske nivoe diferenciranosti, i ovaj proces povezuje sa nekim
drugim svojim konceptima – trinagulacije, trougla, emocionalnog cut-off-a i drugim. Izraženo niska diferencijacija u porodičnim odnosima (fuzija) može obezbediti
139
Ivana Mihić
oslobađanje od anksioznosti, ali i biti izvor anksioznosti u sistemu (Piercy i sar,
1996; Roberto,1998; Reich et al, 2005).
Takođe, jedan od bazičnih koncepata Bovenove teorije je i pojam trougla,
definisanog kao emocionalni sistem odnosa triju osoba. U tom smislu trougao je
oblik strukture, i u jednoj porodici postoje brojni potencijalni trouglovi. Ono što
određene tri osobe formira u sistem odnosa je proces triangulacije, definisan kao
emocionalni proces koji se odvija unutar tog sistema odnosa. Naime, po Bovenu,
dijade su vrlo nestabilne, i kada anksioznost među njima raste (pod stresom bilo
kog porekla), dijade u svoj sistem odnosa ,,uvlače” – utrougljavaju treću stranu sa
ciljem da se anksioznost smanji. Kao treća strana može se pojaviti osoba, ali i posao, hobi i drugo. Ukoliko je u pitanju osoba, smatra Boven, utrougliće se uvek
najranjivija osoba iz porodice, a to je ona sa najnižim nivoom diferencijacije selfa.
Što je niža adaptibilnost porodice (sposobnost da odgovori na stres), češća je triangulacija. U tom smislu, triangulacijom se reguliše funkcionalnost porodice, pa
utrougljena osoba dobija status ,,onog od koga zavisi emocionalno funkcionisanje
ostalih članova”.
U nuklearnoj porodici, po Bovenu, postoje različiti emocionalni procesi u vidu
investiranja u odnose unutar sistema. Različiti su obrasci kojima porodica reaguje.
Što je veći nivo anksioznosti u odnosima, niži je nivo diferencijacije selfa u porodici i veća je šansa da se porodica ponaša po nekom od tih obrazaca. Ti obrasci mogu
biti reaktivna emotivna distanca, disfunkcija partnera, otvoreni bračni konflikt, projekcija problema na jedno ili više dece. Ukoliko se dugo i često koristi samo jedan
od njih da bi se razrešila tenzija u odnosu, javlja se hronično pomeranje emocionalnih snaga, i simptom kao njegova refleksija.
Povezujući koncepte Bovenove teorije kojima se opisuju trasngeneracijski odnosi (individuacija u odnosu sa roditeljima, triangulacija u nuklearnim porodičnim
odnosima, triangulacija sa porodicom porekla), odnosi unutar sistema (bračna intimnost, individuacija u bračnim odnosima) sa sigurnošću i nesigurnošću afektivne
vezanosti, Ng i Smit su pokazale da sigurno afektivno vezani ispitanici imaju
iskustva veće diferenciranosti u porodičnom sistemu, boljeg balansa između fuzije i
individuacije, niži nivo i učestalost triangulacionih procesa i u aktuelnoj porodici i
sa porodicom porekla, kao i bolje izraženu intimnost u partnerskom odnosu (Ng &
Smith, 2006).
Skouron i Dendi (Skowron i Dendy) su sprovele studiju iz istog teorijskog
konteksta. Ovi autori nastojali su da opišu povezanost između afektivne vezanosti,
diferenciranosti selfa i samoregulacije. Osim što su dokazale Bovenove postavke da
je nivo diferenciranosti značajno povezan sa autoregulacijom i kontrolom ponašanja, istraživači su ukazali na još jedan interesantan podatak. Afektivna vezanost
pokazala se značajnim prediktorom samoregulacije tek kada je uvedena pre mere
diferenciranosti selfa. Na osnovu ovog nalaza, autorke su ponudile hipotezu da diferencijacija selfa obuhvata i sigurnost afektivne vezanosti. Anksioznost kao dimenzija unutrašnjeg radnog modela afektivne vezanosti, značajno je korelirala sa
140
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
emotivnom reaktivnošću, dok je izraženost izbegavanja značajno korelirala sa tendencijom emocionalnog cut-offa (Skowron & Dendy, 2004).
Zamena uloga (role-reversal) predstavlja takođe jedan od koncepata transgeneracijske sistemske teorije i na bihejvioralnom nivou najčešće ima oblik parentifikacije deteta, čija je povezanost sa nesigurnim obrascima afektivne vezanosti ranije
u tekstu opisana. U istraživanju koje je sprovela Mekfi sa saradnicima (Macfie,
Mcelwain, Houts & Cox, 2005) razmatrale su pojavu zamene uloga u aktuelnim
nuklearnim porodicama sa detetom predškolskog uzrasta u kontekstu afektivne vezanosti (na osnovu AAI).U ovoj, longitudinalnoj studiji učestvovalo je 140 porodica, koje su bile ujednačene po polu deteta, a praćene su od trudnoće do detetovog
uzrasta od 70 meseci. Rezultati su ukazali na cirkularnost odnosa unutar porodice i
veliki značaj koji za razumevanje procesa unutar porodice, pa i parentifikacije i
afektivne vezanosti ima istovremeno posmatranje i uključivanje i očeva i majki.
Naime, istraživači su uočili pravilnost da majke koje imaju iskustvo parentifikacije
u odnosima sa svojom majkom, imaju veće šanse da razviju isti odnos sa svojim
detetom. Istovremeno, očevi koji su imali iskustvo parentifikacije u odnosu sa svojom majkom, značajno su se češće ženili partnerkama koje su ostvarivale ovakav
odnos sa svojim sinom u drugoj godini detetovog života (Macfie et al, 2005).
U velikom broju studija Dejvis, Kamings (Davies & Cummings) i saradnici
proveravali su efekte koje karakteristike porodice mogu imati kao medijatori između konflikata među roditeljima i pomaka ka nesigurnim obrascima vezanim za
porodicu i pojave simptoma kod deteta. Njihovi rezultati ukazali su da porodična
nestabilnost, teškoće u roditeljstvu kao i karakteristike dijadne afektivne vezanosti u
odnosu roditelj-dete mogu da pojačaju nesigurnost u porodičnu bazu i time dete
načine vulnerabilnijim za pojavu različitih teškoća. Kao porodične faktore koji
imaju protektivnu ulogu i umanjuju potencijalne negativne efekte konflikata unutar
porodice na sigurnost u porodični sistem, ovi autori su izdvojili kohezivnost porodice, zadovoljstvo međusobnim relacijama i jasnu emotivnu ekspresivnost u interakcijama unutar porodice. Sukobi među roditeljima značajno su korelirali sa pojavom nesigurnih (preokupirane i izbegavajuće) strategija za očuvanje sigurnosti u
porodični sistem (za pregled rezultata Davies i sar, 2002 a i b; Forman & Davies,
2005).
Istraživanja na našoj populaciji, koja su povezivala karakteristike afektivne
vezanosti adolescenata sa procenjenim karakteristikama porodične klime, ukazala
su na to da sigurnosti afektivne vezanosti na ovom uzrastu najviše doprinose procena autonomije u odnosima sa članovima porodice i procena prihvatanja kao karakteristike emotivne razmene među članovima porodice. Efekti porodične klime na
afektivnu vezanost pokazale su u ovom istraživanju varijacije s obzirom na uzrast.
Na uzrastu od 16 godina, ispitivane dimenzije porodičnog okruženja (supervizija u
porodici, prihvatanje, intenzitet i strategije rešavanja konflikata i procenjena autonomija u porodici) značajno utiču na pozitivnost modela sebe. Na uzrastu od 17
godina, značajni su efekti ovih karakteristika porodičnog funkcionisanja na pozi141
Ivana Mihić
tivnost modela o drugima. Konačno, na uzrastu od 18 godina, jedini značajni uticaj
ostvaruju procenjena autonomija članova porodice i kvalitet emotivne razmene, ali
na obe dimenzije afektivne vezanosti (Mihić, Zotović i Jerković, 2006). Na uzorku
starijih adolescenata ispitivane su i relacije afektivne sigurnosti i procenjene adaptabilnosti porodice, kao mere spremnosti porodice da izmeni svoja pravila i prilagodi svoje funkcionisanje zahtevima razvojnih i nerazvojnih promena. Rezultati
ovog istraživanja ukazali su na to da adolescenti sa afektivnim stilovima koje
karakteriše pozitivan model sebe izveštavaju o iskustvima bolje adaptabilnosti svoje
porodice (Mihić, 2006a).
Značaj afektivne vezanosti roditelja za funkcionalnost porodičnog okruženja
obuhvaćena je studijom koja je za cilj imala da utvrdi faktore koji dovode do pojave
triangulacije u odnosima roditelja sa svojom decom adolescentnog uzrasta (Mihić,
2006b). U uzorak je bilo uključeno 313 roditelja čije najstarije dete ima između 1619 godina, čime su sve opisane porodice ujednačene po razvojnoj fazi u kojoj se
nalaze – porodica sa adolescentnim detetom. Rezultati ove studije ukazali su na
načine na koji kvalitet afektivne vezanosti roditelja može doprineti manjoj ili većoj
izraženosti i učestalosti triangulacionih procesa.
Obe dimenzije unutrašnjeg radnog modela afektivne vezanosti pozitivno doprinose smanjenju intenziteta i učestalosti triangulacionih procesa u odnosu majkaotac-dete. Na osnovu ovog, može se zaključiti da sigurnost afektivne vezanosti roditelja pozitivno doprinosi kvalitetu granica i funkcionalnosti odnosa roditelj-dete.
Na ovu pravilnost ukazala su i druga istraživanja (Ward & Carlson, 1995; Van
Ijzendoorn, 1995; Hesse, 1999; Adam, Gunnar & Tanaka, 2004; Belsky & Jaffe,
2005) u kojima se sigurnost afektivne vezanosti roditelja povezuje sa izraženijom
emotivnošću, fleksibilnošću, a nesigurnost sa izostankom emotivnih potkrepljenja i
razmene od strane roditelja, većom potrebom za nametanjem pravila i kontrolom i
drugim korelatima nižeg kvaliteta odnosa roditelj-dete.
Direktni uticaj koji karakteristike afektivne vezanosti ostvaruju na kvalitet roditeljstva, nije jedini put njihovog delovanja. Naime, sigurnost afektivne vezanosti
roditelja, pozitivno doprinosi boljem funkcionisanju roditeljskog saveza. Pri tom,
funkcionisanju koroditeljske saradnje nešto izraženije doprinosi pozitivnost modela
o značajnim drugima. Rezultati ovog istraživanja ukazuju da ta dimenzija unutrašnjeg radnog modela, koja ukazuje na spremnost na bliske kontakte sa drugima,
može da ostvaruje značajan uticaj i na formiranje i funkcionalnost veze unutar roditeljskog subsistema i održavanje funkcionalne granice ovog subsistema ka subsistemu dece.
Pozitivnost obe dimenzije unutrašnjeg radnog modela afektivne vezanosti doprinosi i stepenu prilagođenosti u bračnom odnosu. Na taj način, sigurnost afektivne
vezanosti partnera doprinosi kvalitetu njihove veze. Ovaj rezultat potvrđuje nalaze
studija koje su dovodile u vezu kvalitet afektivne vezanosti i različite aspekte
partnerskih odnosa. U ovim studijama uočen je uticaj sigurnosti afektivne vezanosti
142
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
partnera na način razrešavanja konflikata i opšteg zadovoljstva vezom (Volling,
Notaro & Larsen, 1998; Creasey, 2002; Marchand, 2004)
Model sebe, kao dimenzija unutrašnjeg radnog modela afektivne vezanosti, doprinosi drugim merama kvaliteta partnerske relacije među roditeljima. Uočena je
pravilnost da negativniji model sebe doprinosi većem procenjenom nivou individuacije u partnerskom odnosu. Moguće objašnjenje za ovaj rezultat leži u činjenici
da negativniji model sebe u unutrašnjem radnom modelu afektivne vezanosti, može
da implicira pomak ka nesigurnoj afektivnoj vezanosti i to preokupriranog tipa. U
tom slučaju, rezultat da osobe sa ovakvim karakteristikama izveštavaju o višem
nivou individuacije može poticati iz njihove potrebe za izraženom emotivnom bliskošću i pripadanjem, koja u aktuelnim partnerskim vezama nije ostvarena u stepenu
koji bi oni želeli.
Karakteristike afektivne vezanosti doprinose i proceni nivoa stresa roditeljstva.
Pri tom su značajni efekti koje negativni modeli sebe i značajnih drugih, kao dimenzije unutrašnjeg radnog modela afektivne vezanosti, ostvaruju na veću izraženost roditeljskog stresa koji potiče iz osujećenosti roditeljskom ulogom. Negativnost oba modela upućuje na pomak ka nesigurnoj afektivnoj vezi izbegavajućeg
tipa. Osobe sa ovakvim tipom afektivne vezanosti negiraju bliskost i izbegavaju
afektivne veze u strahu da će biti napuštene zbog svojih loših kvaliteta (StefanovićStanojević, 2005). Rezultati ove studije upućuju da ovakva pozicija u odnosu na
bliske veze, može ostvariti efekat na pojačan nivo stresa koji potiče iz zahtevnosti i
posvećenosti vezi kakva je odnos sa detetom i regulisanje rešavanja tenzije u odnosu sa partnerom.
Afektivna vezanost se pokazuje značajnim činiocem funkcionisanja koroditeljskih odnosa u porodici. Kako sistemska porodična teorija pretpostavlja, savez među
roditeljima ima ulogu ,,izvršne vlasti” u porodici, i odgovoran je za upravljanje
svim porodičnim odnosima (da se odvoje partnersko od roditeljskog funkcionisanja,
da se regulišu odnosi među siblinzima, definiše uloga starijeg i mlađeg, ne dozvoli
parentifikacija i drugi oblici probijanja granica roditeljskog funkcionisanja, da se
definišu načini donošenja odluka, odnosa porodice prema ljudima van sistema niz
drugih odgovornosti). Činioci koji utiču na funkcionalnost ovog saveza, stoga su
značajan elemenat funkcionalnosti celokupne porodice i mogućnosti porodice da
pruži optimum uslova za razvoj. Istraživanja ukazuju na to da afektivna vezanost
značajno doprinosi funkcionalnosti koroditeljskog saveza. Uverenja o značaju i mogućnostima ostvarivanja bliskih veza čine uključivanje roditelja u deljenu brigu o
detetu značajno drugačijim (Mihić, 2007). Pri tom se dosledno primećuje tendencija
većeg efekta afektivne vezanosti na roditeljsko ponašanje oca u odnosu na majke
(Mihić, 2007; Mihić, 2010a). U tom smislu teorija afektivne vezanosti pokazuje se
značajnim teorijskim okvirom za razumevanje preuzimanja roditeljske uloge oca i
razvoj relacije u trijadi majka-otac-dete. Pojedina istraživanja ove tematike polaze
od ideja o transgeneracijskom prenosu i afektivnu vezanost oce razumeju kao neku
vrstu medijatora iskustava sa ocem u primarnoj porodici. Ispitujući interegenera143
Ivana Mihić
cijski prenos, istraživanja su pretpostavila da je moguće da se i procesi modelovanja, ali i kompenzacije odvijaju istovremeno, tako da očevi prenose ono što je u
njihovom iskustvu iz primarne porodice bilo dobro, a nastoje da isprave ono što je
pripadalo domenima negativnih iskustava (Snarey, 1993, prema Bretherton,
Lambert & Golby, 2006). Ovakvu pretpostavku potvrdila su i istraživanja koja su
relacije između uključenosti oca i iskustava iz očeve primarne porodice opisale
takozvanom U krivom – najveći nivo uključenosti pokazuju muškarci koji su svoje
očeve procenili kao visoko emotivno uključene (visok nivo zadovoljstva relacijom i
bliskosti sa ocem u porodici porekla). Ovi podaci bili su objašnjeni hipotezom o
modelovanju. U isto vreme, međutim, jednak nivo uključenosti u porodici prokreacije imali su i očevi koji su svoja iskustva u porodici porekla procenjivala kao najlošija po pitanju emotivne bliskosti sa ocem, što bi moglo ukazivati na kompenzaciju (Floyd & Morman, 2000, prema Bretherton et al, 2006). Studije koje su za
teorijski okvir uzimale teoriju afektivne vezanosti ponudile su kompleksniji uvid u
procese modelovanja i kompenzacije (Sharabany, Scher & Krauz-Gal, 2006) povezujući ih sa razvojem individualnih kapaciteta za bliskost i pružanje brige u intra i
intergeneracijskim relacijama.
Transgeneracijski prenos iskustava u bliskim vezama nije, međutim, vidljiv samo u direktnoj vezi otac iz primarne porodice – otac u nuklearnoj porodici. Afektivna vezanost pokazuje se značajnim činiocem bračnih odnosa kvaliteta partnerskih odnosa (Mihić, 2010a) koji su značajan prediktor uključenosti oca, ali i specifičnog oblika relacije između oca i majke koji je označen imenom regulatorsko
ponašanje majki, a obuhvata niz ponašanja, interakcija, skupova uverenja i stavova
kojima majka ograničava ili dozvoljava uključivanje oca u svakodnevnu brigu o
detetu (Allen & Hawkins, 1999). Efekti ovog oblika interakcije dokazani su u
velikom broju istraživanja u inostranstvu (de Luccie, 1995; 1996; Fagan & Barnet,
2003; Gaunt, 2008), ali i kod nas (Mihić, 2010b). Longitudinalne studije primećuju
da se zapravo radi o dijadnom cirkularnom procesu između oca i majke, te time
regulatorskom ponašanju majki daju sistemski kontekst (Cannon, SchoppeSullivan, Mangelsdorf, Brown & Sokolowsky, 2008). Afektivna vezanost pokazuje
se jasnim činiocem formiranja ovakve relacije u nuklearnoj porodici. Naime, majke
regulatori imaju visoku anksioznost vezanu za bliske relacije. Jednako tako, očevi
čije su žene regulatori imaju visoke skorove na anksioznosti (Mihić, 2010 c).
144
Porodica kao baza sigurnosti u razvoju afektivne vezanosti
V Drugi pristupi povezivanju teorije
afektivne vezanosti i teorija porodičnog
funkcionisanja
Mogućnosti povezivanja sistemske porodične teorije i teorije afektivne vezanosti su tema koja zauzima značajan prostor u aktuelnoj literaturi i praksi (Akister,
1998; Kozlowska & Hanney, 2002; Liddle & Schwartz, 2002; von Sydov, 2002;
Rothbaum, Rosen, Ujiie & Uchida, 2002; Hill, Fonagy, Sheifer & Sargent, 2003;
Akister & Reibstain, 2004).
Teorija afektivne vezanosti nudi praksi rada sa porodicama jedinstven i koherentan koncept dijadnog funkcionisanja koji je lako integrisati sa osnovnim postavkama sistemske teorije. Problem u integraciji nastaje kada je potrebno kategorisati afektivnu vezanost na nivou porodice, budući da obrazac afektivne vezanosti
može značajno da varira u različitim dijadama unutar porodice.
Kozlovska i Hani (Kozlowska & Hanney, 2002) kritikuju koncepte porodičnog
unutrašnjeg radnog modela kao i primene dijadnog konstrukta sigurnosti i nesigurnosti na nivou porodice, te relacije obrazaca afektivne vezanosti sa Minućinovim
shvatanjima o obrascima porodičnog funkcionisanja. Kao osnov za drugačiji pristup
integraciji ovih teorija, autorke predlažu da se veza između ove dve teorije bazira na
konceptima perspektive mreža. Ovo shvatanje sa jedne strane predstavlja alternativu
potpunoj integraciji teorije afektivne vezanosti i sistemske teorije, a sa druge, prati
trend negiranja potpunih razlika između ovih teorija (Akister & Reibstain, 2004).
Prema modelu mreža, postavke generalne teorije sistema moguće je preneti na
funkcionisanje živih sistema, kakva je porodica. Prema tom shvatanju, dijade unutar
porodice i porodica u celini postoje u isto vreme kao različiti i međusobno povezani
sistemi. Tako, afektivna vezanost u dijadi može da ima sopstvena pravila, koja se
mogu razlikovati od pravila u celokupnom porodičnom sistemu (Kozlowska &
Hanney, 2002). Ovakav pristup omogućuje da se teorije afektivne vezanosti i
sistemska porodična teorija vide takođe kao različite, ali značajno povezane teorije,
te da se fokus pomera sa jedne na drugu u zavisnosti od nivoa i kompleksnosti
analize relacija (Akister & Reibstain, 2004). Kao najprimenjiviji za ovaj način integracije sa sistemskom porodičnom teorijom, autorke predlažu Dinamički model
razvoja (Crittenden, 2006). Osim što nudi proširenu klasifikaciju, što je klinički
veoma relevantno, ovaj model se bazira na konceptima adaptacije, razvoja i pro145
Ivana Mihić
mene, nasuprot konceptima koji naglašavaju kontinuitet afektivne vezanosti. U
svojoj osnovi model je zasnovan na temeljima sistemske teorije, konceptima cirkularnosti, razvoja i prilagođavanja (prema Kozlowska & Hanney, 2002).
Završna razmatranja
Ideju o značaju celokupne porodice i karakteristika njenog funkcionisanja, kao
faktora razvoja sigurnosti afektivne vezanosti, uneo je još Bolbi. Iako to nije opšte
prihvaćeni stav, u aktuelnim radovima sve češće se susreće sinteza teorije afektivne
vezanosti i sistemskog porodičnog pristupa iz koje se nude nova pitanja za istraživački, teorijski i praktični rad (na primer, Hill et al, 2003). Ova sinteza bazira se
na nekoliko osnovnih momenata:
■
■
■
■
Obe teorije koriste koncept cirukularnosti i međuzavisnosti da opišu kako se
bliske veze stvaraju, razvijaju i održavaju.
Obe disfunkciju shvataju kao predominaciju rigidnih načina interakcije.
Obe su nepatologizirajuće, ponašanja i obrasce interakcije shvataju kao adaptivne mehanizme.
Obe integrišu intrapsihička i interpersonalna iskustva (Johnson & Best,
2003).
Bogatstvo teorijskih modela u okviru sistemskog pristupa porodici nudi mogućnost različitog pristupa sigurnosti afektivne vezanosti iz porodične perspektive.
Najprihvaćenije koncepte (porodicu kao bazu sigurnosti, unutrašnji radni model
porodice) kao i radove na funkcijama i karakteristikama nesigurnih porodičnih obrazaca ponudili su terapeuti i praktičari. Ovi koncepti pokazuju se značajnim i
primenjivim u radu sa porodicama i pojedinim njihovim članovima o čemu će biti
reči u narednom poglavlju. Na mogućnost i potrebu primene sinteze sistemskih
pristupa i teorije afektivne vezanosti pozivaju i istraživanja. Naime, osobe čiji su
narativi na AAI vezani za iskustvo iz porodice porekla manje koherentni, u procesu
rešavanja konflikata u toku terapije pokazuju izraženiji negativni afekat, izbegavajuće ponašanje, manje poštovanja, otvorenosti za promenu i spremnosti za dogovor. Na osnovu ovih rezultata autori pozivaju na primenu teorije afektivne vezanosti u transgeneracijski usmerenoj terapiji bračnih konflikata (Wampler, Shi,
Nelson & Kimball, 2003).
Istraživanja o povezanosti sistemskih koncepata sa sigurnošću afektivne vezanosti pojedinih članova je još uvek malo i to je svakako otvoreno polje budućeg
rada.
146
AFEKTIVNA VEZANOST I
PSIHOTERAPIJSKI RAD SA
PAROVIMA I PORODICAMA
Ivana Mihić
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
I
Partnerska – bračna relacija kao kontekst afektivne
vezanosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151
II
Psihoterapijski rad sa parovima . . . . . . . . . . . . . . . 154
III Psihoterapijski rad sa porodicama . . . . . . . . . . . . . 161
Završna razmatranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
147
Ivana Mihić
148
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
Uvod
Još je Bolbi (Johnson, 2003; Clulow, 2007) smatrao da teorija afektivne vezanosti može da pruži značajan okvir za razumevanje i tretman emocionalnog distresa
u relacionom kontekstu. Smatrao je da teorija ne samo što može da pruži značajna
saznanja o kontekstu razvoja problema u bliskoj relaciji i obrascu promene, već i da
ponudi set veština koje terapeut treba da ima kako bi mogao da facilitira promenu.
Teorija afektivne vezanosti je zaista postala veoma značajna kao okvir za razumevanje razvoja psihopatologije i uspešno je primenjena u različitim terapijskim
pristupima u kojima se radi sa pojedincima (npr. Young, Klosko & Weishaar, 2003;
Diamond, Yeomans, Clarkin, Levy & Kernberg, 2008), parovima (Bradley &
Johnson, 2005) i porodicama (Byng-Hall, 1999, Hughes, 2007). Pri tome se veliki
deo ovog rada oslanja na mogućnosti primene Adult attachment intervjua kao
tehnike procene i prikupljanja podataka, te kao instrumenta na kom se može bazirati
plan tretmana. Upotreba AAI se zasniva na nekoliko osnovnih postavki:
■
■
■
Podaci koji se njime dobijaju pružaju uvid u razvoj klijenta (u smislu životnih događaja značajnih za formiranje ideje o brizi, reagovanje na stresore
poput separacije, nesreće, gubitka i slično).
Podaci koji se njime dobiju daju značajan uvid u obrasce kojima klijent formira i razume relacije.
Nudi mogućnost praćenja efekata rada u smislu pomeranja obrazaca afektivne vezanosti i shvatanja brige i bliskih veza (Amaniti, Dazzi & Muscetta,
2008).
Isto tako, osnovne postavke teorije afektivne vezanosti nude značajan okvir za
razumevanje i formiranje terapijskog saveza i to na nekoliko načina. Pre svega,
teorija afektivne vezanosti nudi perspektivu terapijske alijanse kao privremene sigurne baze u kojoj se klijentu omogućuje da istražuje svoje uloge, odnose, način razumevanja sveta i događaja i slično uz adekvatnu „zaštitu” i praćenje od strane terapeuta. Sa druge strane, teorija afektivne vezanosti, i primena AAI, terapeutu daje
smernice kojima otvara pitanja porodičnog iskustva klijenta, aktuelnih razmišljanja,
uverenja, očekivanja i emocija vezanih za bliske veze i značajne druge u kli-
149
Ivana Mihić
jentovom životu, što pomaže pridruživanju i razvoju odnosa terapeut-klijent u kom
dominira zainteresovanost, dostupnost, doslednost, prepoznavanje potreba i adekvatna briga (Steele & Steele, 2008).
Ovo poglavlje ima za cilj da čitaoce pre svega upozna sa osnovnim postavkama
psihoterapijskih pristupa u kojima je teorija afektivne vezanosti implementirana u
praktični i savetodavni rad sa parovima.
150
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
I
Partnerska – bračna relacija kao
kontekst afektivne vezanosti
Većina ranijih studija afektivne vezanosti u odraslom dobu bila je usmerena na
istaživanje individualnih obrazaca afektivne vezanosti, čak i kada je u pitanju partnerska afektivna vezanost. Novije studije, međutim, postavljaju imperativ istraživanja partnerske afektivne vezanosti kao dijadnog konstrukta, te pažnju usmeravaju na procese unutar interakcije para, posmatrajući par kao sigurnu bazu, a partnersku relaciju kao sistem u kom se razvija afektivna vezanost među njima (Feeny,
2003). Ovakav pristup se oslanja pre svega na implikaciju da je afektivna vezanost
u isto vreme karakteristika ličnog razvoja, ali i karakteristika relacije u kojoj se
osoba nalazi. U tom smislu, pristup prihvata da se unutrašnji radni model pojedinca
„potvrđuje” i traje, ali da je u isto vreme podložan promenama u zavisnosti od karakteristika partnera i kvaliteta relacije u kojoj se pojedinac nalazi. Ulazeći u kompleksnu vezu u kojoj reflektuju svoja ranija iskustva i očekivanja, partneri jedan
drugom pružaju kontekst i značenje za ponašanja i razvoj.
U skladu sa ovim saznanjima, neki autori su otišli korak dalje i definisali pojam
bračne afektivne vezanosti (marital attachment, Dickenstein, Seifer, Andre &
Schiller, 2001). Procena bračne afektivne vezanosti imala bi za cilj utvrđivanje
mogućnosti partnera da jedan drugom pruže sigurnu bazu u koju bi se vraćali u
situacijama stresa, a koja bi im pružala kontekst u kom ispunjavaju veoma važne
razvojne zadatke odraslog doba – roditeljstvo, profesionalni razvoj. Ovaj koncept se
razlikuje od zadovoljstva brakom, utoliko što pretpostavlja organizaciju ponašanja i
uverenja kojima partneri regulišu aktuelnu vezu, pa i zadovoljstvo njome. Takođe,
koncept se razlikuje i od afektivne vezanosti u odraslom dobu, utoliko što pretpostavlja procenu aktuelne veze i njenih efekata. Autori predlažu i modlifikaciju Adult
Attachment intervjua (AAI) tako da procenjuje konstrukt bračne afektivne vezanosti. Na osnovu tako modifikovanog intervjua (koji se kodira na sličan način kao
AAI), moguće je odrediti obrazac bračne afektivne vezanosti. Osim što konstrukt
smatraju veoma relevantnim za funkcionisanje partnerskih odnosa među supružnicima, autori smatraju da bi obrazac bračne afektivne vezanosti mogao da bude
značajan u razumevanju transgeneracijskog prenosa afektivne vezanosti (Dickstein
et al, 2001).
151
Ivana Mihić
Postoje i druge tehnike koje ispituju kvalitet afektivne vezanosti u kontekstu
para- Intervju o afektivnoj vezanosti para (Couple attachment interview, Silver &
Cohn, 1992, prema Aleksandrow, Cowan & Cowan 2005), Intervju o aktuelnoj
partnerskoj relaciji (Current Relationship interview, Crowel & Owens, 1996) i Intervju o romantičnoj vezi (Romantic Relationship Interview, Furman, Simon,
Shaffer & Bouchey, 2002). Sve ove tehnike baziraju se na modelu Adult
Attachment intervjua.
Dosta istraživanja je posvećeno karakteristikama, funkcionalnosti i trajanju
partnerskih relacija u zavisnosti od konstelacije individualnih obrazaca afektivne
vezanosti (za pregled, Feeny, 1999; Mikulincer, Florian, Cowan & Cowan, 2002).
Podaci ukazuju na najveću funkcionalnost i stabilnost parova u kojima su oba
partnera, ili bar jedan od partnera sigurno afektivno vezani, te da su sigurno afektivno vezane osobe najčešće preferirane pri izboru partnera (Collins & Read, 1990;
Kobak & Hazan, 1991; Bartolomew & Horowitz, 1991; Feeny & Noller, 1992;
Kirkpatrick & Davies, 1994; Collins & Feeny, 2000;Marchand, 2004; Monteoliva
& Garcia-Martinez, 2005; Butner, Diamond & Hicks, 2007; Mayselles & Scharf,
2007). Studije i praksa bračne terapije upućuju na specifične obrasce koji se javljaju
kao dominantni načini da se reguliše bliskost i distanca u paru. Na primer, za par u
kom je jedan partner preokupirano, a drugi izbegavajuće afektivno vezan, često je
karakteristična dinamika u kojoj je jedan (preokupirani) progonitelj, a drugi (izbegavajuće afektivno vezan) distanciran. Parove u kojima su oba partnera preokupirano afektivno vezana, karakteriše izbegavanje konflikata, a relativno je malo
podataka koji mogu uputiti na dinamiku para u kojem oba partnera imaju izbegavajući obrazac afektivne vezanosti (prema Feeny, 2003). Uočene obrasce reagovanja, Mikulincer i Šejver (Mikulincer & Shaver, 2003, prema Mikulincer & Shaver,
2005) integrisali su u model aktivacije i dinamike sistema afektivne vezanosti. Prema tom modelu, sistem afektivne vezanosti se aktivira kada je opažena ili anticipirana potencijalna pretnja. Aktivaciju ovog sistema prati i procena prisutnosti figure afektivne vezanosti i procena spremnosti te osobe na odgovor. Rezultat te procene rezultira afektivnom (ne)sigurnošću i primenom različitih strategija na regulaciju afekta. Hiperaktivišuće strategije (karakteristične za preokupirani obrazac)
podrazumevaju stalnu brigu i napore da se figura afektivne vezanosti percipira kao
reasponsivna. U partnerskoj relaciji ovo je vidljivo kroz ponašanja kontrole i „lepljivosti”, zahtevnosti partnera, preteranoj zavisnosti i samopercepciji koja podrazumeva bespomoćnost i nekompetenciju u afektivnoj regulaciji. Sa druge strane,
deaktivišuće strategije (karakteristične za izbegavajući obrazac) imaju za primarni
cilj da održe sistem afektivne vezanosti deaktiviranim kako bi se izbegla frustracija
zbog nedostupnosti figure afektivne vezanosti. Ove strategije obuhvataju ponašanja
izbegavanja emocionalne uključenosti i intimnosti u partnerskoj relaciji. Različiti
obrasci i strategije koje ih prate podrazumevaju specifična različita reagovanja na
partnerova ponašanja i emocije u relacionom kontekstu. Na primer, dok će sigurno
afektivno vezana osoba na partnerova negativna osećanja vezana za samu vezu
152
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
reagovati emocijama koja uključuju procenu lične odgovornosti i potrebe da se
stvari isprave i promene, izbegavajući obrazac će aktivirati strategije kojima dominantne emocionalne reakcije postaju hostilnost i odbojnost. Preokupirani obrazac
i anksioznost aktiviraju strategije kojima dominiraju emocije srama i očaja (Mikulincer & Shaver, 2005).
Razmatrajući i sumirajući podatke o specifičnostima i međusobnoj međuzavisnosti afektivne vezanosti, emocionalne razmene i kvaliteta partnerske/bračne relacije, Mikulincer i saradnici (2002) predlažu sistemski model kao najprimenjiviji
za razumevanje afektivne sigurnosti u kontekstu partnerskih odnosa. Bazirajući ovo
razumevanje na osnovinim postavkama sistemske teorije (ponašanja su formirana u
obrasce i cikluse, celina je više od integracije jedinica, interakcija među činiocima
sistema je cirkularna i ima mogućnost samorelgulacije), autori impliciraju da bi
unutrašnji radni model i sigurnost afektivne veze oba partnera bili u međusobnoj
cirkularnoj i isprepletanoj međuzavisnosti sa zadovoljstvom braka, osećanjem zadovoljenja bazičnih potreba i zajedništvom.
Integracija sistemskog pristupa i teorije afektivne vezanosti u razumevanju dinamike partnerskih i bračnih odnosa značajno je doprinela ne samo saznanjima o
funkcionisanju i karakteristikama ove relacije, nego i unapređivanju savetodavnog i
terapijskog rada sa parovima.
153
Ivana Mihić
II
Psihoterapijski rad sa parovima
Psihoterapijski rad sa parovima dugo je bio više skup tehnika nego teorijski i
istraživački zasnovan pristup (Johnson, 2003) i nalazio se u senci individualnog
pristupa ili rada sa porodicom (Crawley & Grant, 2005). Ovakav rad oslanjao se na
saznanja koja su probleme u odraslom dobu razumela kao efekte negativnih
iskustava u razvoju, niske diferencijacije, nedostatka veština komunikacije i slično,
što je donosilo niz problema u konceptualizaciji fenomena partnerske relacije. Razvoj teorije afektivne vezanosti u smeru razumevanja procesa afektivne vezanosti u
odraslom dobu, a naročito u partnerskim relacijama predstavljao je značajan preokret. Terapija parova je mogla da dobije primenljiv, koherentan teorijski osnov, koji
je moguće istraživanjima potkrepiti, a koji daje okvir za razumevanje kompleksnih
pitanja ljubavi i prirode partnerske veze same po sebi. Primer značajnog razvoja u
ovom smeru je pristup „Na emocije usmerene psihoterapije parova” (Emotionally
focused couples therapy, u daljem tekstu EFT). Teorija afektivne vezanosti ovom
pristupu daje razvojni teorijski kontekst, oslobođen od patologije, kojim se razumeju emotivne veze, međuzavisnost i bliskost, ljubav i intimnost među odraslim
osobama. Uvodeći nesigurnost afektivne vezanosti kao centralni konstrukt kojim se
razumeju problemi u paru, afektivna vezanost nudi i jasan način da se razume kako
nesigurnost nastaje, kako se očituje u simptomima distresa u paru, a takođe i kako
se može promeniti. U tom smislu, ona omogućuje razumevanje i specifičnih tehnika
u radu, ali i definiše poziciju i zahtevane komeptencije terapeuta (Whiffen, 2003).
U daljem tektsu govoriće se, pre svega, o načinu na koji je teorija afektivne vezanosti implementirana u razumevanje partnerskih problema iz ugla EFT pristupa, a
zatim i o principima i fazama rada i empirijskim potvrdama ovog psihoterapijskog
pristupa.
Teorijski kontekst EFT pristupa
Kao osnov za razumevanje konflikata i disfunkcija u paru EFT pristup koristi
saznanja iz teorije afektivne vezanosti, kao i prethodno opisane principe integracije
teorije afektivne vezanosti sa sistemskom teorijom. Emocije i interpersonalni odnosi unutar para razumeju se u kontekstu separacije, nesigurnih obrazaca afektivne
154
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
vezanosti, strategija vezanih za aktivaciju sistema afektivne vezanosti, responsivnosti partnera i kapaciteta relacije da bude sigurna baza za oba partnera. Evo nekoliko teorijskih osnova ovog pristupa.
Partnerska relacija kao sigurna baza. Na emocije usmeren pristup u radu sa
parovima razume bliske odnose iz konteksta teorije afektivne vezanosti u partnerskim relacijama, dakle oslanja se na koncepte unutrašnjeg radnog modela afektivne
vezanosti, obrazaca afektivne vezanosti u partnerskim relacijama i slično (što je
opisano u prethodnim poglavljima). Pristup polazi od ideje da se obrasci odnosa
među partnerima najbolje mogu razumeti u kontekstu potreba za kontaktom, utehom, podrškom i sigurnošću. Odnos među partnerima organizuje se tako da formira
bazu sigurnosti za oba partnera koji su, za većinu odraslih, jedan drugom primarna
figura afektivne vezanosti. U tom smislu, problemi koje par može da ima tiču se pre
svega osećaja sigurnosti u relaciji, emotivne dostupnosti partnera, njihove responsivnosti i senzitivnosti za emotivne potrebe jedno drugog. Po ovom shvatanju, par
koji se sukobljava u seansi, u realnom životu se bori za traženje smisla i osećaja
sigurnosti u međusobnom odnosu.
Afektivne potrebe kao organizator sekvenci u paru. Kako samo ime implicira,
pristup naglašava značaj emocija, ali ne kao individualne karakteristike, već kao
interpersonalne varijable. Emocijama se pristupa kroz mehanizme ekspresije, razumevanja i emotivnog reagovanja, komunikacije o potrebama vezanim za sigurnosti
(Johnson & Best, 2003; Bradley & Johnson, 2005). Sistemska priroda terapije omogućuje da se afektivna vezanost, procesi „doživljene sigurnosti” i responsivnosti
partnera, vide kroz prizmu interakcije u datoj partnerskoj relaciji. Recipročnost i
seksualna priroda afektivne vezanosti u partnerskoj relaciji osnov je za pojavu
cirkularnosti i razvoj različitih sekvenci funkcionisanja kada su u pitanju emocije i
emotivne potrebe i razmena. Emocionalni odgovori partnera razumeju se kao organizatori ovih sekvenci (ciklusa). Oslanjajući se na koncepte u osnovi teorije afektivne vezanosti (kakav je unutrašnji radni model), terapeut razume da se aktuelni
obrasci interakcije među figurama afektivne vezanosti (partnerima) odvijaju tako da
se kontinuirano održavaju i potvrđuju konstrukcije i uverenja o bliskim vezama
(Johnson, 2003).
Sekvence negativne razmene. Fokus na sekvence vezane za emotivne potrebe
partnera, podrazumeva i razumevanje i identifikaciju značajnih momenata koji obrazuju sekvence negativne razmene među partnerima koje su osnov narastajuće
nesigurnosti u relaciji. Kao tipičan primer, ovakve, negativne sekvence često se
navodi interakcija u kojoj je jedan partner napadač (progonitelj), a jedan se povlači
(distancira). Izražena kritičnost, agresivnost od strane jednog partnera, praćena povlačenjem i neangažovanjem od strane drugog, razume se kao interakcija iz strah od
potencijalne, ili anticipirane separacije što je jedna od najjačih pretnji za sigurnost
relacije. Osobe koje se plaše od gubitka značajnog drugog, imaju tipične reakcije
protesta koje se mogu manifestovati kroz „napadno” zahtevanje pažnje. Partneri
postaju sve udaljeniji dok se brane od separacije – dok jedan napada, zahtevajući
155
Ivana Mihić
sigurnost, tražeći odgovor na svoje emotivne potrebe, drugi to shvata kao pretnju za
stabilnost i povlači se. Dalje povlačenje i distanciranje partnera izaziva još veću
anksioznost za stabilnost relacije i još izraženije „progoniteljsko” ponašanje od
strane drugog partnera (Johnson, Makinen & Milikin, 2001; Bradley & Johnson,
2005; Crowley & Grant, 2005). Ovakva interakcija vremenom prerasta u ciklus
izražne afektivne nesigurnosti za oba partnera. Teorija afektivne vezanosti, nudeći
saznanja o unutrašnjim radnim modelima i opisujući uverenja nesigurno afektivno
vezanih partnera, kao i tipičnih reakcija vezanih za anticipiranu ili realnu separaciju,
daje mogućnost razumevanja zašto se javljaju ovakvi oblici reagovanja kod
partnera. Parovi koji su u tenziji ili pod stresom vezanim za sopstvenu relaciju
selektivno interpretiraju ponašanje i odgovore jedno drugog, na način koji održava
njihovu tenziju. Na taj način se formira stabilna, okrivljujuća, generalizujuća atribucija vezana za partnerova ponašanja. Perspektiva teorije afektivne vezanosti nudi
koncept modela sebe kao nedostojnog ljubavi i modela drugih kao osoba na koje se
ne može osloniti, kao uverenja na kojima se bazira ovakva interpretacija. Naime,
svako malo razočaranje evocira neki značajniji događaj sa negativnom konotacijom
po relaciju i biva interpretirano u smislu tog, negativnog i razočaravajućeg iskustva.
Na taj način, formiraju se negativne šeme o čitavoj vezi. Partneri pamte i evociraju
one događaje koji su u skladu sa takvom šemom, sve aktuelne interakcije njome
interpretiraju i tako održavaju i produbljuju sekvence negativne razmene. Ovo,
konačno, rezultira izraženom nesigurnosti u partnerskom sistemu.
Povrede afektivne vezanosti. Negativna – razočaravajuća iskustva u partnerskoj
relaciji definisana su kao „povrede afektivne vezanosti” (u originalu - attachment
injury, Johnson et al, 2001; Naaman, Pappas, Makinen, Zuccarini & JohnsonDaglas, 2005). Pod ovim se podrazumeva specifičan oblik „izdaje” bliske relacije,
koja u osnovi ima sekvencu u kojoj je partner bio nedostupan ili neresponsivan na
neku potrebu za podrškom ili brigom. Ovakve sekvence narušavaju prirodu i kvalitet afektivne vezanosti među parterima, ali i stvaraju prepreke za razvoj ka
sigurnoj afektivnoj vezi. Sekvence se mogu ticati velikih događaja (gubitak, bolest),
razvojnih događaja (penzija, zaposlenje, trudnoća), ali i veoma malih, naizgled
trivijalnih iskustava koja su dovela u pitanje osećaj poverenja i zaštićenosti (sigurnu
bazu) u relaciji.
Autonomija i bliskost u relaciji. Teorija afektivne vezanosti nudi EFT pristupu
obrazac zdravih odnosa (relacija sigurno afektivno vezanih partnera). Osim postignute sigurne baze u relaciji, „zdrave”-funkcionalne parove, karakteriše spretnost
oba partnera da nesmetano balansiraju potrebama za nezavisnošću i bliskošću. Na
taj način, oba partnera, recipročno, mogu da menjaju svoju poziciju ka većoj ili
manjoj zavisnosti od partnera, ali i ka figuri od koje je parter manje ili više zavistan
(Crawley & Grant, 2005). Kod nesigurnih obrazaca, individue su često rigidno
vezane za poziciju izražene potrebe za autonomijom, ili izražene potrebe za bliskošću u odnosu sa partnerom, što rezultira smanjenim kapacitetima da izraze
sopstvene ili da odgovore na partnerove emotivne potrebe na adekvatan način.
156
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
Teorija afektivne vezanosti nudi depatologizirajući kontekst za razumevanje ovakvih obrazaca. Niti zavisnost niti distanca u partnerskoj relaciji nisu disfunkcionalni
sami po sebi. Njihova krutost, nepromenljivost i generalizacija stvaraju probleme
funkcionisanju para.
Ko je par sa problemom? Dok funkcionalan par karakteriše sigurna baza koja
omogućuje otvorenu i direktnu komunikaciju, veće samootkrivanje u partnerskoj
relaciji, veći nivo empatije i manje odbacujućeg ponašanja u relaciji sa partnerom,
par sa problemom, usled narušene ili na specifičan način razvijene relacije među
partnerima kao primarnim figurama afektivne vezanosti, nema ove kapacitete. Stoga se u paru sa problemom obično javlja i jača osećaj izolovanosti, odvojenosti,
nepovezanosti, napuštenosti. Ovakvi osećaji predstavljaju razlog za stah jer su
pretnja sigurnosti. Strah nastoji da reguliše bliskost među partnerima držeći ih,
zapravo, u rigidnim obrascima interakcije u kojima postoji veoma malo jasno
pokazanih i shvaćenih emotivnih potreba. Kao logični pratioci ovakve relacije
javljaju se depresija ili anksioznost, ili neki drugi simptom koji par (ili jednog od
partnera) dovodi na savetovanje. U radu se terapeut stoga fokusira na regulaciju
potrebe za blizinom, emocionalnu regulaciju, te momente koji se definišu kao
povrede afektivne vezanosti i (ne)prevladavanje kojih drži par „zaglavljen” u nisko
funkcionalnoj interakciji.
Primer. Jasna i Petar su u braku više od 10 godina, a zajedno su od početka studija (ukupno 15 godina). Predstavljaju se kao par koji se bori sa
sterilitetom. Zapravo, iza sebe imaju dve nedonešene trudnoće začete prirodnim putem. U ovom momentu su razdvojeni, jer Petar zbog posla boravi
već nekoliko meseci u inostranstvu.
Jasna i Petar su se uvek, po sopstvenim rečima, takmičili – u ocenama, u
broju prijatelja, ispita koje su po roku položili, kasnije na poslu, u napredovanju i slično. Kada su završili studije, Jasni se nije žurilo da se uda, ali
je Petar to veoma želeo, a pošto im je svakako bilo u planu, brzo su nakon
zaposlenja stupili u brak. Odmah, u prvoj godini braka Jasna je imala
spontani pobačaj, nakon čega je uzela bolovanje i neko vreme provela kod
svojih roditelja. Kaže da joj se to tada činilo kao potpuno normalan potez,
budući da je Petar morao da radi, i da je imao malo „vremena i živaca” za
njene potrebe (za društvom i „skretanjem misli” sa gubitka). Boravak kod
roditelja se produžio, jer je Jasni odatle bilo lakše da ide na posao i njihov
brak je najednom postao, kako Petar kaže „ponovno zabavljanje, sa puno
opuštenosti i malo braka”. Nekoliko meseci kasnije, rešili su da ponovo
pokušaju da dobiju bebu. Jasna se vratila u njihov zajednički stan i relativno
brzo ostala ponovo u drugom stanju. Ova trudnoća je bila visoko rizična i
Jasna je bila pod stalnim nadzorom lekara i uzimala dosta lekova, primala
inekcije i slično. Za sve to vreme kaže „bila je potpuno sama”, predlagala je
da se vrati kod svojih, ali Petar je insistirao da „izguraju sami”, uprkos tome
što je on dan-noć radio sa novim klijentima u firmi.
157
Ivana Mihić
Jasna je i ovu bebu izgubila. Ovo je događaj na koji se par značajno
fokusira. Jasna je bila sama u stanu kada je počela da krvari, i uprkos tome
što je bilo već 19 sati, Petar je još uvek bio na sastancima i telefon mu je bio
isključen. Jasnini roditelji su bili kod njene sestre u drugom gradu, pa ju je u
bolnicu odnela hitna. Petar se javio tek oko 21.30, kada je sve bilo gotovo.
Nakon ovog, par nije pokušavao da ima dece. Oboje kažu da su se jako
udaljili i da su Petrove obaveze zbog posla samo ubrzale prirodni tok
razdvajanja. Kada je Petar na kratko u zemlji njihov odnos karakterišu
izraženi konflikti nakon kojih Petar najčešće bira da ranije ode.
Izvod iz Jasninog narativa (sa terapije):
„Ostavio me je samu. Ne želim da mislim tako, ali krivim ga da je ubio
bebu. On ne brine za mene. Osećam kao da nikad nije ni brinuo. Ja sam
gurala emocije, on je gurao zabavu. Kao da nikad nije slušao. Kao da nikad
nije znao šta mi treba. U meni je sve frustrirano i mogu samo da napadam i
razjarim se jer mi je teško. I sad me stalno ostavlja. Svakog meseca po
jednom. I ja stalno gubim ponovo i njega i roditeljstvo.”
Par iz primera fokusiran je na povredu afektivne vezanosti nastalu na temu
gubitka. Izazov koji je gubitak oba puta predstavio za par njihova relacija nije uspela da iznese: Jasna nije umela da iskaže potrebe, a Petar nije umeo da ih prepozna
i odgovori na njih, i obrnuto. Osećaj napuštenosti, udaljenosti i straha pojačan je
drugom epizodom, koja je par još jače učvrstila u rigidnim distanciranim pozicijama.
Aktuelne ponavljane sekvence odlaska izazivaju zaglavljenost para oko napuštanja i gubitka i čine „povredu”stalno otvorenom.
Karakteristike EFT pristupa
Iako teorija afektivne vezanosti, kao teorijski osnov EFT pristupa, daje mogućnost terapeutu da razume univerzalne i bazične elemente u formiranju i održavanju,
te nastanku i trajanju problema u bliskoj partnerskoj vezi, savremene tendencije u
radu sa parovima nameću nekoliko novih zahteva, između ostalog, integrativni
terapijski pristup i empirijsku podršku tretmanima. U tom smislu, ova kratka terapija je u osnovi strukturalno-sistemski orijentisana. Naglasak je na aktuelnoj
interakciji, naročito sekvencama koje se ponavljaju i oblikuju ponašanje partnera.
Terapeut je aktivan, direktivan, koristi uglavnom tehnike sistemske porodične terapije (reflektovanje, redefinisanje, odigravanje, punktuiranje i pojačavanje i slično). Za razliku od tradicionalnih sistemskih pristupa, kako je već ranije naglašeno,
ovde se kao centralni konstrukt posmatra emocija. Pri tretmanu u obliku EFT
pristupa, radi se sa parom u vinjeti, sa ciljem promene rigidnih obrazaca odnosa i
emotivne razmene i otvaranja prostora za formiranje sigurne baze među partnerima.
158
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
Tokom tretmana fokusira se na emotivna stanja oko kojih, ili na bazi kojih se organizuju ,,zaglavljujući”, samoindukujući obrasci interakcije, opisani ranije u
tekstu.
EFT pristup se zasniva i na principima humanističke, Rodžerovske psihoterapije. U tom smislu, klijenti se, tokom terapijskih seansi, vode kroz iskustvo do
svesnosti o emocijama i procesu njihovog formiranja i delovanja (Bradley &
Johnson, 2005). EFT vidi emocije kao relacione tendencije koje su osnov povezanosti među partnerima. U isto vreme, emocije daju povratne informacije partnerima o statusu i kvalitetu veze među njima.
Tokom rada sa parom otkrivaju se ključni elementi iskustva aktuelne partnerske
relacije – potreba za vezivanjem, bliskošću, kao i strah od oba ili separacije od
partnera. Kako je ranije rečeno, depatologizirajući kontekst teorije afektivne vezanosti pruža mogućnost da se klijentima ne pristupa kao nosiocima simptoma, a
simptomima kao relacionoj pojavi koja oslikava teškoću u kojoj se par nalazi. U
tom smislu, pravi klijent u terapiji nije ni pojedinac sa simptomom, niti par koji se
svađa ili ima probleme druge vrste, nego relacija među partnerima. (Johnson, 2003;
Johnson & Best, 2003; Bradley & Johnson, 2005).
Proces promene se odvija kroz tri faze, unutar kojih je definisano 9 koraka
(Johnson, Maddeaux & Blouin, 1998; Bradley & Johnson, 2005). Ovde će ukratko
biti prikazane osnovne karakteristike i ciljevi tri faze terapijskog procesa:
1. Deeskalacija negativnih ciklusa interakcije. Kako je ranije opisano, negativni obrasci ili ciklusi održavaju i pojačavaju nesigurnost u relaciji. Zbog
toga je prvi cilj identifikovanje negativnih sekvenci, njihovo prepoznavanje i
analiza, kao i razumevanje emocija koje ih prate.
2. Rekonstrukcija pozicija u interakciji. U ovoj fazi naglasak je na formiranju
novih ciklusa koje karakterišu responsivnost i dostupnost partnera, njihova
obostrana veća uključenost na razumevanju emotivnih potreba i aktivnom
učešću i formiranju sigurne baze.
3. Konsolidacija i integracija. Cilj i naglasak ove faze je na pronalaženju novih
rešenja za ranije probleme, kao i učvršćivanje novih pozicija i obrazaca
ponašanja među partnerima (Johnson, 2003; Bradley & Johnson, 2005;
Johnson & Greenman, 2006; Pos & Greenberg, 2007).
Unutar svake seanse, terapeut ima dvojak zadatak. Najpre, on će reflektovati
prepoznate obrasce interakcije i emocije koje su u njima uključene, u isto vreme
analizirajući model sebe i model značajnog drugog. Sa druge strane, terapeut će
davati niz zadataka kojima će pojačati (da bi ih pojasnio) aktuelne obrasce, ili će
započeti razvoj novih – pozitivnih ciklusa interakcije (Johnson, 2003). Promena,
dakle ima karakteristike pomaka ka većoj responsivnosti i dostupnosti partnera,
zarad jačanja sigurnosti u relaciji, uz konstrukciju novih obrazaca odnosa, a kroz
iskustvo koje se bazira pre svega na prepoznavanju i imenovanju emocija i emotivnih potreba oba partnera.
159
Ivana Mihić
Efikasnost tretmana
Efikasnost EFT pristupa je empirijski mnogo puta pokazana (James, 1991;
Walker i sar, 1996; Goldman & Greenberg, 1992; Johnson, Hunsley, Greenberg &
Schindler, 1999; Denton, Burleson, Clark, Rodriguez & Hobbs, 2000; Byrne, Carr
& Clark, 2004; Wood, Crane, Shaalje & Law, 2005). Ovaj pristup je jedan od
najvalidnijih i najefikasijih načina rada sa parovima (prema Johnson & Talitman,
1997). Promene u terapijskom procesu obuhvataju pre svega pomak u ekspresiji
osećanja jednog partnera i percepciji i reagovanju od strane drugog; veštinama i
mogućnostima imenovanja potrebe, traženja podrške, te uvažavanja, empatije i pružanja brige od strane partnera (Jacobson & Addis, 1993), a u radu je moguće integrisati i pitanja intimnosti i kvaliteta seksualne relacije (Johnson & Zuccarini,
2010). Pomak u razvoju sigurne baze među partnerima pruža paru mogućnost da
bolje reguliše afekat, razvija otvorenu i direktnu komunikaciju, što čini temelje
zdravlja para.
Stabilnost efekata terapije na smanjen intenzitet i izraženost povreda afektivne
vezanosti, pozitivni pomak u dijadnom prilagođavanju, poverenju i spremnosti
partnera da opraštaju, beleži se i do tri godine nakon terapijskog procesa (Halckuk,
Makinen & Johnson, 2010). U poređenju sa efektima farmakoterapije, u tretmanu
depresivnih osoba, EFT pristup se pokazao jednako dobar u redukciji simptoma, a
napredak je bio bolji u odnosu na primenjenu terapiju lekovima, pogotovo u bračnoj
prilagođenosti (Dessaulles, Johnson & Denton, 2003). Tretman se pokazao visoko
efikasnim u radu sa parovima koji su roditelji hronično obolele dece, gde je efekat
vidljiv i u periodu do dve godine nakon tretmana (Walker, Johnson, Manion &
Cloutier, 1996). EFT pristup je primenljiv u radu sa razvojnim problemima i
traumama (Johnson, 2002) i pokazuje se visoko efikasnim u radu sa parovima u
starosti (Kowal, Johnson & Lee, 2003). EFT se ne koristi kod parova kod kojih
postoji aktuelno nasilje i zlostavljanje.
Pristup iz teorijskog okvira afektivne vezanosti, pa i EFT koristi se i u radu sa
parovima koji se razvode. Upotreba teorije afektivne vezanosti kao konteksta za rad
sa parovima u procesu razvoda, oslanja se pre svega na saznanja o razvoju deteta u
kontekstu konfliktne partnerske relacije (o čemu je bilo reči u prethodnim poglavljima), afektivnoj vezanosti deteta kao činiocu transgeneracijskog prenosa razvoda,
ali i na narušene kapacitete partnerske relacije da pruži sigurnu bazu partnerima
tokom separacije, te tendencije da u relaciji dominira neresponsivnost, nedostupnost, pretnja napuštanjem i odbacivanje (Johnson et al, 2001; Feeney & Monin,
2008).
160
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
III Psihoterapijski rad sa porodicama
Početak primene koncepta afektivne vezanosti u radu sa porodicama vezuje se
za ime samog Bolbija. U svom radu iz 1949 (Bowlby, 1949, prema Rustin, 2007)
on navodi da se od profesionalaca koji rade sa decom očekuje da prepoznaju da
fokus njihovog rada treba da bude na tenziji koja postoji između različitih članova
detetove porodice, a ne na simptomu sa kojim dete dolazi. Na Tavistok klinici, Bolbi je započeo praksu, koja je u mnogome prevazišla i zaobišla značajna razilaženja
između sistemskih psihoterapijskih pristupa i psihoanalitičke škole. Naime, on je u
individualni rad sa detetom uključivao zajedničke intervjue i sesije sa celom porodicom, sa ciljem utvrđivanja dinamike porodičnog funkcionisanja, prepoznavanja
izvora tenzija i rada na njihovom razrešavanju.
Sigurna baza u terapijskoj relaciji
– osnov psihoterapijskog rada sa porodicom
Od tada, koncept afektivne vezanosti je uključen u veliki broj terapijskih i
savetodavnih pravaca i programa za rad sa porodicama sa različitom simptomatologijom. Veliku mogućnost u integraciji ovog teorijskog okvira u rad sa porodicama, autori su videli pre svega u konceptualizaciji terapijske relacije kao sigurne
afektivne veze na dijadnom nivou (Biringen, 1994; Obegi, 2008; Romano, Fitzpatric & Janzen, 2008) ali i na nivou porodice (Byng Hall, 1995; 1999). Naime,
autori smatraju da se terapijska relacija bazira na procesima koji se mogu objasniti
terminima afektivne vezanosti (responsivnost, senzitivnost i slično) (Obegy, 2008).
Istraživanja su pokazala da ovako shvaćeni aspekti terapijske relacije značajno
doprinose kvalitetu seansi u toku terapijskog procesa (Romano i sar, 2008). Za
razliku od psihoanalitičkog shvatanja, teorija afektivne vezanosti pruža mogućnost
da se terapijska relacija shvati kao realan odnos u kom terapeut aktivno učestvuje
reflektujući svoje emocije, razumevanje onog što čuje i na taj način održava komunikaciju sa klijentima jasnom i otvorenom (Biringen, 1994). Ovu relaciju, koju je i
Bolbi (Bowlby, 1988) video kao afektivnu vezanost u dijadi terapeut-klijent,
moguće je koristiti i u radu sa porodicom na način da se za porodicu kao klijenta
stvori i održi privremena sigurna baza u kojoj će svaki član, i porodica kao celina,
161
Ivana Mihić
biti spremni da istražuju odnose unutar sistema, da ih menjaju i rešavaju probleme.
Takva „privremena terapijska sigurna baza” (Byng-Hall, 1995) ima dve funkcije:
■
■
funkcija zaštite – pre svega u kontekstu identifikacije konflikata i izvora
tenzije u sistemu. Terapeut pruža mogućnost porodici da se suoči sa konfliktima i održava intenzitet tenzije onoliko dugo koliko je potrebno da se
porodica suoči sa tim šta se događa i šta treba da se uradi. Zaštita se odnosi
na pružanje mogućnosti i prostora da se konflikt otvori i razreši, a ne da se
tenzija spusti i konflikt izbegne (što su bile dotadašnje strategije porodice
kojima je omogućena pojava i održavanje simptoma ili problema).
funkcija istraživanja – kada je porodica suočena sa tenzijom ili konfliktom,
terapijska sigurna baza pruža mogućnost da se razume kada, kako i zašto
konflikti nastaju, koji novi oblici interakcije mogu da pomognu u promeni i
omoguće razvoj sigurne baze unutar porodice.
Kako bi uspostavio sigurnu bazu u terapijskom radu sa porodicom, pred terapeuta se postavlja imperativ njegove dosledne dostupnosti članovima sistema.
Terapeut demonstrira emocionalnu dostupnost i zainteresovanost za svakog člana
porodice već na prvoj seansi, a održava je i jača tokom terapijskog procesa sve dok
porodica ne može sama da održi sigurnu bazu sa sve svoje članove. Za to vreme od
terapeuta se zahteva da se suoči sa dva prethodno navedena zadatka i pokaže da
može da otvori i facilitira rad na temama koje se izbegavaju, a kasnije, da može da
pomogne u istraživanju konteksta razvoja konflikata i promene. Aktiviranje mehanizama afektivne vezanosti između terapeuta i porodice moguće je pokrenuti i
otvorenim razgovorom o temama koje su izvor anksioznosti ili konflikata, i to
veoma rano, čak na prvoj seansi sa porodicom (Byng Hall, 1995; 1999). Takođe,
redefinisanjem ponašanja ili osećanja koja se pokazuju i otvaraju, validacijom
pokušaja porodice da se nosi sa teškoćama, validacijom i pozitivnim konotiranjem
komeptenecija porodice, pokazuje se porodici da je shvaćena i prihvaćena, što je
veoma produktivna intervencija u radu. Ovakve intervencije pomažu porodici da se
otvori za istraživanje novih načina za rešavanje problema, tako što su njihovi
dotadašnji pokušaji shvaćeni kao veoma važni i vredni, i tako što je terapeut razumeo koliko je porodici stalo da se problem reši, čime je uvažena njihova potreba
da jedni drugima pruže podršku i održe zajedništvo (Byng Hall, 1999).
Primeri psihoterapijskih pristupa u radu sa porodicama
koji se baziraju na teoriji afektivne vezanosti
Afektivna vezanost je kao teorijski okvir korišćena u velikom broju pristupa u
radu sa porodicama. PACT pristup (Parent and child therapy) je, na primer, tretman koji rad sa roditeljima i decom, čak i u kontekstu zanemarivanja i zlostavljanja
162
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
u dijadi roditelj-dete, fokusira na emocionalni doživljaj dijade i rad na podizanju
dostupnosti i responsivnosti roditeljske figure (Chambers, Amos, Allison & Roeger,
2006; Amos, Beal & Furber, 2007). Ovo nije jedini pristup koji teoriju afektivne
vezanosti koristi kao osnov za rad sa zlostavljanjem u porodici. Afektivna vezanost
se i u drugim pristupima smatra centralnim činiocem rezulijentnosti ili rizika
porodice. Strategije u terapiji se fokusiraju na senzitivnost, responosvnost, toplinu,
koherentnost u roditeljskom ponašanju. Program koji opisuje Tarabulisy (2008), na
primer, obuhvata nekoliko područja rada:
■
■
■
rad na razumevanju ponašanja, emocionalnih odgovora i signala deteta –
roditelj se obučava o značaju roditeljskog ponašanja, prepoznavanju i ulozi
roditeljskog stila kao činioca razvoja, funkciji roditeljstva u facilitiranju i
stimulisanju razvoja i slično.
roditelj se obučava da pruži odgovarajuću brigu uprkos ranijim sekvencama
zanemarivanja ili zlostavljanja.
usmeravanje porodice ka sistemu koji može da podstakne razvoj,
emocionalnu ekspresiju, regulaciju i razmenu (Tarabulisy, 2008).
Takođe, teorija afektivne vezanosti koristi se kao osnov za veliki broj programa
koji se rade sa porodicama, pre svega u formi psihoedukacije. Ovakvi programi
vezani su pre svega za rad sa visoko rizičnim porodicama i uglavnom se razvijaju u
polju socijalnog rada (Steele, Murphy & Steele, 2010). Tako su danas dostupni
izveštaji o upotrebi teorije afektivne vezanosti u radu sa majkama koje su zavisnice
(Polansky, Lauterbach, Litzke, Coulter & Sommers, 2006), u situacijama prevladavanja velikih životnih događaja i kriza (Cammel, 2006) i slično. Uprkos tome,
međutim, samo su pristupi ranije opisane EFT terapije i Porodične terapije bazirane na afektivnoj vezanosti (Attachment based family therapy) i istraživanjima
pokazane kao efikasne.
Osnovni principi Na emocije usmerene psihoterapije parova (EFT) mogu se
primeniti i na rad sa celokupnim porodicama. Cilj terapije je da se radom na
reorganizaciji porodičnih interakcija i razumevanju problematičnog ponašanja kao
stanja straha i ljutnje zbog nedostupnosti sigurne baze dovedu do optimuma
porodični kapaciteti da se regulišu emocije, komunicira, rešava problem i na taj
način pruži potrebna zaštita i sigurnost svim članovima. Tehnike ovog pristupa uspešne su u radu sa poremećajima ishrane (Johnson et al, 1998), kao i u kombinaciji
sa specifičnim tehnikama terapije igrom i u radu sa porodicama sa malom decom
(Wittenborn, Faber, Harvey & Thomas, 2006).
Porodična terapija bazirana na afektivnoj vezanosti (Attachment based family
therapy – u daljem tekstu ABFT Diamond, Siqueland & Diamond, 2003; Johnson,
2008; Hughes, 2007; Diamond, Diamond & Hogue, 2007) razvijena je u radu sa
porodicama sa adolescentnim detetom. Ova razvojna faza i u zdravim, funkcionalnim porodicama, predstavlja veliki izazov za porodičnu adaptabilnost, a naročito
za procese brige i bliskosti u relaciji roditelj-adolescent. Pristup ABFT-a nastoji da
163
Ivana Mihić
procese razvoja autonomije i individuacije adolescenta razume kao zahteve za
redefinisanjem bliskosti i emotivne komunikacije. U porodicama u kojima adolescent ima teškoće u ponašanju, konflikti oko ponašanja se razumeju kao maskirani, nefunkcionalni načini da se komunicira o odbacivanju, napuštanju i zanemarivanju.
Nesigurni obrasci u porodičnim relacijama vidljivi su u globalnoj porodičnoj
klimi kojom dominiraju nejasni, zatvoreni obrasci komunikacije, sa dvostrukim
porukama koje kriju nizak nivo responsivnosti, brige i specifične načine organizacije i razumevanja zajedništva. Na taj način, članovi porodice su zaglavljeni u
rigidnim obrascima interakcije koji pojačavaju osećanje napuštenosti i jačaju
nefunkcionalnost komunikacije (primer dat na grafikonu broj 4).
Adolescent – oseća
usamljenost,
odbačenost od strane
roditelja, ljut je na
roditelje
Roditelji adolescenta –
frustrirani zbog
nemogućnosti da
pomognu adolescentu i
komuniciraju sa njim
Roditelji nedostupni i
nesenzitivni za potrebe
adolescenta
(usled preterane
zabrinutosti, ljutnje,
frustriranosti)
Grafikon broj 4. Interakcija adolescent-roditelj
ABFT ima za cilj da u procesu terapije usmeri porodicu na događaje u kojima je
potrebna briga, na razvoj značenja pojma brige i osećaja zbrinutosti (zaštićenosti),
sa idejom da vodi osećaju sigurnosti i reviziji nesigurnih radnih modela.
164
Afektivna vezanost i psihoterapijski rad sa parovima i porodicama
Tehnike ABFTa organizovane su tako da redefinišu problematično ponašanje
kao cirkularni mehanizam kojim se održavaju rigidne nefukcionalne pozicije i odnosi, te da pruže poziv i omoguće otvoreno izražavanje osećanja, ojačaju kapacitete
za razumevanje emotivnih procesa, ojačaju kapacitete roditelja da uvaže potrebe
adolescenta, pruže adekvatnu brigu uz zadržavanje autoritativnosti i roditeljskih
kompetencija.
Efikasnost ovog pristupa pokazana je u velikom broju istraživanja u radu sa
porodicama sa adolescentima koji imaju problema sa anskioznošću (Siqealand i sar,
2005), depresivnošću (Diamond et al, 2003), suicidalnim ideacijama (Diamond,
Wintersteen, Brown, Diamond, Gallop, Shelef & Levy, 2010) i slično.
Završna razmatranja:
Primenljivost teorije afektivne vezanosti kao okvira
u psihoterapijskom i savetodavnom radu
Jasna i dokazana pretpostavka da će deficit u kvalitetu afektivne vezanosti među
članovima porodice voditi narušavanju kapaciteta za komunikaciju, prevladavanje
stresa i adaptabilnost porodice, ukazuje na jasnu smernicu da raditi na kvalitetu
afektivne vezanosti znači pojačati kapacitete porodice za prilagođavanje i rešavanje
problema.
Iako je pristup koji teorija afektivne vezanosti nudi u radu sa pojedincima,
parovima i porodicama sve šire prihvaćen (Barth et al, 2005; van Ecke, Chope &
Emmelkamp, 2006; Crittenden & Dallos, 2009; Tortora, 2010) i zastupan (Allen,
2011) i sam po sebi, a naročito u integraciji sa sistemskim porodičnim pristupom, u
ovom momentu on ima značajnih ograničenja.
Pre svega, teorija afektivne vezanosti, iako govori o postojanju porodične sigurne baze i deljenom porodičnom skriptu afektivne vezanosti, još uvek u istraživanjima fokus stavlja na specifičnosti dijadne relacije i razvoj afektivne vezanosti
unutar nje. Takođe, načini procene koje teorija afektivne vezanosti nudi (u formama
intervjua, upitničkim merama, proceni ponašanja i slično) još uvek su slabo razvijeni kao dijagnostička sredstva prema kojima se može jasno planirati tretman.
Istraživanja su, međutim, usmerena, pre svega, na primenljivost Adult attachment
intervjua u ove svrhe i daju optimistične podatke.
Takođe, pristupi bazirani na ovoj teoriji, u značajnoj meri se oslanjaju na tehnike
drugih pravaca. Iako u ovom momentu to predstavlja značajan osnov za integraciju
dokazano efikasnih pristupa u radu, to je i izazov za dalji rad stručnjaka u
ispitivanju primenljivosti teorije afektivne vezanosti u ovoj oblasti.
165
Ivana Mihić
166
Literatura
Adam, E., Gunnar, M., & Tanaka, A. (2004). Adult attachment, parent emotion and observed parenting
behavior- mediator and moderator models. Child Development, 75 (1), 110-122.
Adamson, L. B. (1995). Communication Development During Infancy. Boulder: Westview Press.
Ainsworth, M. D. S., Blehar, M. C., Waters, E., & Wall, S. (1978). Patterns of attachment: A
psychological study of the strange situation. Hillsdale, NJ: Erlbaum.
Ainsworth, M. D. S., & Eichberg, C. G. (1991). Effects on infant-mother attachment of mother’s
experience related to loss of an attachment figure. In C. M. Parkes, J. Stevenson-Hinde, & P.
Marris (Eds.), Attachment across the life cycle (pp.160-183). New York: Routledge.
Akister J. (1998). Attachment theory and systemic practice: research update. Journal of Family
Therapy, 20, 353-366.
Akister, J., & Reibstein, J. (2004), Links between attachment theory and systemic practice: Some
proposals. Journal of Family Therapy, 26, 2-16.
Alexandrow E., Cowan P., & Cowan, C.P. (2005). Cople attachment and the quality of marital
relationships: method and concept in the validation of the new couple attachment interview
and coding system. Attachment and Human Development 7(2), 123-152.
Allen, B. (2011). The use and abuse of attachment theory in clinical practice with maltreated
children,part II: Treatement. Trauma, Violence and Abuse, 12 (1), 13-22.
Allen, S., & Hawkins, A. (1999). Maternal gate-keeping: mothers beliefs and behaviors that inhibit
greater father involvment in family work. Journal of Marriage and the Family, 61(1), 199212.
Almeida, D., Wethington, E., & Chandler, A. (1999). Daily transmissions of tension between marital
dyad and parent-child dyads. Journal of Marriage and the Family, 61 (1), 49-61.
Ammaniti, M., Dazzi N., & Musceta, S. (2008). The AAI in a clinical context: some experiences and
illustrations. In: H. Steele i M. Steele (eds). Clinical applications of the AAI (pp. 236-269).
New York, London: The Guilford Press.
Ammaniti, M., Baumgartner, E., Candelori, C., Perucchini, P., Pola, M., Tambelli, R., & Zampino, F.
(1992). Representations and narratives during pregnancy. Infant Mental Health Journal, 13
(2), 167-182.
Ammaniti, M., Speranza, A. M., & Candelori, C. (1996), Stability of attachment in children and
intergenerational transmission of attachment, Psychiatria dell’ Infanza e dell’ Adolscenza,
63, 313-332.
Amos, J., Beal, S., & Furber, G. (2007). Parent and child therapy in action: an attachment based
intervention for a six-year old with dual diagnosis. Australian and New Zeland Journal of
Family Therapy, 28(2), 61-70.
167
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Armstrong, D. S. (2002). Emotional distress and prenatal attachment in pregnancy after perinatal loss.
Journal of Nursing Scholarship, 34 (4), 339-345.
Balbernie, R. (2009). Enhancing Intersubjectivity, Parent Infant Psychotherapy:Talking to Babies,
Bristol Annual Infancy Conference. 5th June 2009. Retrieved December, 06, 2010 from the
World Wide Web.csl.nhs.uk/Publications/.../Enhancing%20intersubjectivity.ppt.
Baldwin, M. W., & Fehr, B. (1995). On the instability of attachment style ratings. Personal
Relationships, 2 (3), 247-261.
Baldwin, M. W., Fehr, B., Keedian, E., Seidel, M., & Thompson, D. W. (1993). An exploration of the
relational schemata underlying attachment styles: self-report and lexical decision
approaches. Personality and Social Psychology Bulletin, 19, 746-754.
Banjac, M. (2010). Relacije očekivanja od materinstva sa prenatalnom afektivnom vezanošću prvorotki
i drugorotki. Odbranjen diplomski rad. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu.
Baron-Cohen, S., Leslie, A. M. & Frith, U. (1985). Does the autistic child have a „theory of mind“?
Cognition, 21, 37-46.
Barth, R., Crea T., John, K., Thoburn, J., & Quinton, D. (2005). Beyond attachment theory and
therapy: towards sensitive and evidence-based interventions for foster and adoptive families
in distress. Child and Family Social Work, 10, 257-268.
Bartholomew, K., & Horowitz, L. M. (1991). Attachment styles among young adults: a test of Four
category model. Journal of Personality and Social Psychology, 61, 226-244.
Beebe, B., & Lachmann, F. M. (2005). Representation and Internalization in Infancy: Three Principles
of Salience. In L. Aron & A. Harris (Eds.): Relational Psychoanalysis, volume II:
Innovation and Expansion (pp. 205-247). Hillsdale, NJ i London: The Analytic Press.
Beebe, B., Knoblauch, S., Rustin, J., & Sorter, D. (2005): Forms of Intersubjectivity in Infant Research
and Adult Treatment. New York: Other Press.
Beebe, B., Jaffe, J., Markese, S., Buck, K., Chen, H., Cohen, P., Bahrick, L., Andrews, H. & Feldstein,
S. (2010). The origins of 12-month attachment: A microanalysis of 4-month mother-infant
interaction. Attachment & Human Development, 12 (1), 3-141.
Belsky, J. (1984). The determinatns of parenting: a process model. Child Development, 55, 83-96.
Belsky, J. (1990). Parental and nonparental are and children's socioemotional development: a decade in
review. Journal of Marriage and the Family, 52, 885-903.
Belsky, J., & Pasco Fearon, R.M. (2008). Precursors of attachment security. In: J. Cassidy i P. Shaver
(eds). Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Practice, second edition (pp.
295-316). London, New York: The Guilford Press.
Belsky, J. (2006). The developmental and evolutionary psychology of intergenerational transmission of
attachment. In C. S. Carter, L. Ahnert, K. Grossman, S. Hrdy, M. Lamb, S. Porges & N.
Sascher (Eds.) Attachment and bonding: A new synthesis (pp. 169-198). Cambridge, MA:
MIT Press.
Retrieved December, 06, 2010 from the World Wide Web
cognet.mit.edu/library/books/mitpress/0262033488/cache/chap9.pdf
Belsky, J. (1999). Interactional and Contextual determinants of Attachment security. In: Cassidy J &
Shaver P. (eds). Handbook of attachment: Theory, research and clinical applications (pp.
249-264). New York, London: Guilford Press.
Belsky, J., & Jaffee, S. (2005). The multiple determinants of parenting. in: Cicchetti, D., Cohen, D.
(Eds.), Developmental Psychopathology, 2nd Ed. New York: Wiley.
Belsky, J., Rosenberger, K., & Crnic, K. (1995). The origins of attachment security: "Classical" and
contextual determinants. In S. Goldberg, R.Muir & J. Kerr (Eds.), Attachment Theory:
Social, developmental, and clinical perspectives (pp. 153-184). Hillsdale NJ: The Analytic
Press.
168
Literatura
Benoit, D., & Parker, K. (1994), Stability and transmission of attachment across three generations.
Child Development, 65, 1444-1456.
Berlin, L., & Cassidy, J. (1999). Relations among relationships: contribution from attachment theory
and research. In: J. Cassidy, P. Shaver (eds). Handbook of Attachment: theory, research
and clinical applications (pp. 688-712). New York, London: Guilford Press.
Berlin, L., Cassidy, J., & Appleyard, K. (2008). Relations among relationships. Contributions from
attachment theory and research. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of
attachment. Theory, research and clinical applications, second edition (pp. 688-712). New
York: The Guilford Press.
Bibering, G. (1961). A study of the psychological processes in pregnancy and the earliest mother-child
relationship. Psychoanalytic Study of the Child, 16, 9-24.
Bick, J., & Dozier, M. (2008). Helping foster parents change: the role of parental state of mind. In: H.
Steele i M. Steele (eds). Clinical applications of the AAI (pp. 452-470). New York, London:
The Guilford Press.
Bickham, N., & Fiese, B. (1997). Extension of Children’s Perception in Interparental Conflict scale for
use with late adolescents. Journal of Family Psychology, 11 (2), 246-250.
Bielawska-Batorowicz, E. (2007). Prenatal attachment: Cross-gender and crosscultural perspective.
Predavanje održano na Fachhochschule Bielefeld, Nemačka. http://www.fh-bielefeld.de/
article/articleview/4073. Retrieved on 27.04.2007.
Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Heinemann.
Biringen. Z.(1994). Attachment theory and research: application to clinical practice. American Journal
of Orthopsychiatry, 64(3), 404-420.
Boukydis, Z. (2005). Ultrasound consultation during pregnancy: An infant mental health perspective.
Newsletter of the Illinois Association of Infant Mental Health, 39, 6-7.
Bolbi, Dž. (2011). Sigurna baza. Kliničke primere teorije afektivnog vezivanja. Beograd: Zavod za
udžbenike.
Bowlby, J. (1972). Attachment and Loss, Volume I. Attachment. Harmondsworth: Penguin books.
Bowlby, J. (1981). Attachment and loss, Volume II. Separation: Anxiety and Anger. Harmondsworth:
Penguin books.
Bowlby, J. (1988). A secure base: Parent-child attachment and healthy human development. New
York: Basic Books.
Bowlby, J. (1969). Attachment and loss: Vol. I: Attachment. New York: Basic Books.
Bradley, B., & Johnson, S. (2005). EFT: an integrative contemporary approach. In: Harway M (ed).
Handbook of Couples Therapy, New Jersey: John Wiley and Sons.
Brazelton, T. B. i Kramer, B. G. (2002). Drama ranog vezivanja. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva.
Brennan, K. A., Clark, C. L., & Shaver, P. R. (1998). Self-report measurement of adult romantic
attachment: An integrative overview. In J. A. Simpson & W. S. Rholes (Eds.), Attachment
theory and close relationships (pp. 46-76). New York: Guilford Press.
Bretherton, I., Lambert, D., & Golby, B. (2006). Modeling and reworking childhood experiences:
involved fathers’ representations of being parent and of parenting a prechool child. In: O.
Mayseless.(ed). Parenting representations: theory, research and clinical implications (pp.
177-207). Cambridge: University Press.
Bretherton, I. (1994). The origins of attachment theory: John Bowlby and Mary Ainsworth,
Developmental Psychology, 28, 759-775.
169
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Bretherton, I., Page, T., & Golby, B., (1997) Narratives about attachment and authority by preschoolers
in postdivorce families. Papers presented at the biennial meeting of the Society for Research in
Child Development, Washington, DC. J.
Brisch, K. H. (2007). Prävention durch pre- und postnatale Psychotherapie. In: K.H. Brisch & T.
Hellbruegge (eds.) Die Anfänge der Eltern-Kind Bindung. Schwangerschaft, Geburt und
Psychotherapie (pp. 271-303). Stuttgart: Klett-Cotta.
Brumbaugh, C. C. & Fraley, C. (2006). The evolution of Attachment in Romantic Relationships. In
Mikulincer, M. & Goodman, G.S. (Ed.), Dynamics of Romantic Love: attachment,
caregiving and sex (pp.71-101). New York: The Guilford Press.
Burton, H. A. (1995). Mothers’ prenatal attachment representations as related to their hopes and
expectations of caregiving. ProQuest Dissertations and Theses, pp. 107.
Butner J., Diamond L., Hicks A. (2007). Attachment style and two forms of affect coregulation
between romantic partners. Personal Relationships, 14, 431-455.
Byng-Hall, J. (1995). Rewriting Family Scripts: improvisation and systems change. New York,
London: The Guilford Press.
Byng-Hall, J. (1990). Attachment theory and family therapy: a clinical view. Infant Mental Health
Journal, 11 (3), 228-236.
Byng-Hall, J. (1999). Family and couple therapy: toward greater security. In: Cassidy J, Shaver P.
(eds). Handbook of attachment: Theory, research and clinical applications (pp. 625-645).
New York, London: Guilford Press.
Byng-Hall, J., & Stevenson-Hinde, J. (1991). Attachment relationships within a family system. Infant
Mental Health Journal, 12 (3), 187-200.
Byng-Hall, J. (1995). Creating a secure family base: some inplications of attachment theory for family
therapy. Family Process, 34, 45-58.
Byng-Hall, J. (2002). Relieving parentified children's burdens in families with insecure attachment
patterns. Family Process, 41, 375-388.
Byrne, M., Carr, A., & Clark, M. (2004). The efficacy of behavioral couples therapy and emotionally
focused therapy for couple distress. Contemporary Family Therapy, 26(4), 361-387.
Cammel, P. (2006). Attachment and the repetition of trauma: a case study of attachment-based crisis
intervention. Australian and New Zeland Journal of Family Therapy, 27 (2), 83-91.
Cannon, E., Schoppe-Sullivan, S., & Mangelsdorf, S., Brown, G., & Sokolowski, M. (2008). Parent
characteristics as antecedents of maternal gatekeeping and fathering behavior. Family
Process, 47(4), 501-519.
Cassidy, J., & Shaver P. R. (Eds.) (2008). Handbook of attachment. Theory, research and clinical
applications, second edition. New York: The Guilford Press.
Cassidy, J. (1994). Emotion regulation: Influences of attachment relationships. In N. A. Fox (Ed.), The
development of attachment regulation. Monograph of the Society for Research in Child
Development, 59 (240), 228-249.
Chambers, H., Amos, J., Allison, S., & Roeger, L. (2006). Parent and child therapy: an attachment
based intervention for children with challenging problems. Australian and New Zeland
Journal of Family Therapy, 27 (2), 68-74.
Chang, S., Park, S., & Chung, C. (2004). Effects of Taegyo-focused prenatal education on maternalfetal attachment and self-efficacy related to childbirth. Taehan Kanho Hakhoe Chi, 34 (8),
1409-1415.
Cierpka, M. (2005). Introduction to family assessment. In: Cierpka M., Thomas V., Sprenkle D. H
(eds) Family Assessment, integrating multiple clinical perspectives. Cambridge: Hogrefe.
170
Literatura
Clulow, C. (2007). John Bowlby and couple psychotherapy. Attachment and Human Development, 9
(4), 343-353.
Coates, S. W. (2005). Having a mind of one’s own and holding the other in mind: Commentary on
paper by Peter Fonagy and Mary Target. In L. Aron & A. Harris (Eds.): Relational
Psychoanalysis, volume II: Innovation and Expansion. (pp. 279-310). Hillsdale, NJ i
London: The Analytic Press.
Collins, N. K., & Read, S. J. (1990). Adult attachment, working models and relationship quality in
dating couples. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 644-663.
Collins, N. L, Feeney, B. (2000). A safe haven: an attachment theory perspective on support seeking
and caregiving in intimate relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 78,
1053-1073.
Condon, J. T. & Corkindale, C. (1997). The correlates of antenatal attachment in pregnant women.
British Journal of Medical Psychology, 70, 359-372.
Condon, J. T. (1993). The assessment of antenatal emotional attachment: Development of a
questionnaire instrument. British Journal of Medical Psychology, 66, 167-183.
Conger, R. (2001). Understanding child and adolescent response to caregiver conflict: some
observations on context, process and method. In: A. Booth, A. Crouter, M. Clements (eds).
Couples in conflict. Mahwah, New Jersey, London: Lawrence Erlbaum Associates
Publishers
Cowan, P., & Cowan C.P. (2009). Couple relationships: a missing link between adult attachment and
children’s outcomes. Attachment and Human Development, 11(1), 1-4.
Cowan, C. P., Cowan, P. A., & Heming, G. (2005). Two variations of a preventive intervention for
couples: Effects on parents and children during the transition to elementary school. In P.A.
Cowan, C.P. Cowan, J. Ablow, V.K. Johnson & J. Measelle (Eds.), The family context of
parenting in children’s adaptation to elementary school. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum
Associates.
Cowan, P.A., Cowan, C.P., & Mehta, N. (2009). Adult attachment, couple attachment, and children’s
adaptation to school: An integrated attachment template and family risk model. Attachment
& Human Development, 11(1), 29–46.
Cox, M. J., & Paley, B. (1997). Families as Systems. Annual Review of Psychology, 48, 243-267.
Cox, M.J., Paley, B., & Harter, K. (2001). Interparental conflict and parent–child relationships. In J.H.
Grych & F.D. Fincham (Eds.), Interparental conflict and child development: Theory,
research, and applications. New York: Cambridge University Press.
Cranley, M. C. (1981). Development of a tool for the measurement of maternal attachment during
pregnancy. Nursing Research, 30, 281-284.
Crasey, G. (2002). Associations between working models of attachment and conflict menagement
behaviors in romantic couples. Journal of Counceling Psychology, 49 (3), 365-375
Crawley, J., & Grant J. (2005). Emotionally focused therapy for couples and attachment theory.
Australian and New Zeland Journal of Family Therapy, 26(2), 82-89.
Crittenden, P. (2006). A Dynamic-maturational model of Attachment. Australian and New Zeland
Journal of Family Therapy, 27 (2), 105-115.
Crittenden, P., & Dallos R. (2009). All in the family: integrating attachment and family systems
theories. Clinical Child Psychology and Psychiatry, 14, 389-410.
Crowell, J., & Owens, G. (1996). The current relationship interview and scoring system, Version 2,
Unpublished document, State University of New York at Stony Brook.
Cummings, E. M., & Davies, P. (2010). Marital conflict and children: an emotional security
perspective. New York, London, Guilford Press.
171
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Cummings, E. M., Goeke-Morey, M., & Dukewich, T.L. (2001).The study of relations between marital
conflict and child adjustment: challenges and new direcions for methodology in: John
Grych and Frank Fincham (eds). Interparental conflict and child development: Theory,
research and application. New York: Cambridge University Press.
Cummings, E. M., Schemerhorn, A., Davies, P., Goeke-Morey, M., & Cummings, J. (2006).
Interparental discord and child adjustment: prospective investigarions of emotional security
as and explanatory mechanism. Child Development, 77(1), 132-152.
Cummings, E. M., & Davies, P. (2002). Effects of marital conflict on children: Recent advances and
emerging themes in process-oriented research. Journal of Child Psychology and Psychiatry,
43, 31-63.
Damato, E. G. (2004). Predictors of prenatal attachment in mothers of twins. Journal of Obstetric,
Gynecologic and Neonatal Nursing, 33 (4), 436-445.
Damjanović, D., Mihić I., & Šilić, V. (2011). Stres u ulozi hranitelja: stresna hraniteljska iskustva,
učestalost i stresogenost. u: M. Zotović, I. Mihić, I. Jerković (ur). Porodice u Vojvodini:
karakteristike porodica u posebnim uslovima, Novi Sad, Filozofski fakultet.
Davies, P., & Forman, M. E. (2002). Children's patterns of perserving emotional security in the
interparental subsystem. Child Development, 73(6), 1880-1903.
Davies, P. (2002). Conceptual links between Byng-Hall's Theory of parentification and the emotional
security hypothesis. Family Process, 41 (3), 551-555.
Davies, P. T. & Cummings, E. M., (1994). Marital conflict and child adjustment: An emotional
security hypothesis. Psychology Bulletin, 116, 387-411.
Davies, P., Cummings, E. M. (1998). Exploring children's emotional security as a mediator of the link
between marital relations and child adjustment. Child Development, 69, 124-139.
Davies, P., Forman, E., Rasi, J., & Stevens, K. (2002). Assessing children's emotional security in the
interparental relationship: the security inthe interparental subsystem scales. Child
Development, 73(2), 554-562.
Davies, P., Harold G., Goeke M.,Cummings M. (2002). Chid emotional security and interparental
conflict. Monographs of teh Society for Research in Child Development, 67(3), 1-131.
De Luccie, M. F. (1995). Mothers as gate-keepers: a model of maternal mediators of fathers
involvment. Journal of Genetic Psychology, 156(1), 115-131.
De Luccie, M. F. (1996). Predictors of paternal involvement and satisfaction. Psychological reports,
79, 1351-1359.
De Wolff, M. S., & Van IJzendoorn, M.H. (1997). Sensitivity and attachment: A meta-analysis on
parental antecedents of infant attachment. Child Development, 68, 571-591.
Denton, W. H., Burleson, B. R., Clark, T. E., Rodriguez, C. P., & Hobbs, B.V. (2000). A randomized
trial of emotion-focused therapy for couples in a training clinic. Journal of Marital and
Family Therapy, 26, 65–78.
Dessauless, A., Johnson, S., & Denton, W. (2003). Emotion-focused family therapy for couples in
treatement of depression: a pilot study. The American Journal of Family Therapy, 31, 345353.
DeWolf, M., & van Ijzendoorn, M. (1997). Sensitivity and attachment: a meta-analysis on parental
antecendents of infant attahcment. Child Development, 68, 571-591.
Diamond, G., Diamond, G.S., & Hogue, A. (2007). Attachment-based family therapy: adherence and
differentiation. Journal of Marital and Family Therapy, 33 (2), 177-191.
172
Literatura
Diamond, G., Siqueland, L., & Diamond, G. (2003). Attachment-based family intervention for
depressed adolescents: programmatic treatement development. Clinical Child and Family
Review, 6 (2), 107-127.
Diamond, D., Yeomans, F., Clarkin, J., Levy K., & Kernberg, O. (2008). The reciprocal impact of
attachment and transference-focused psychotherapy with borderline patients. In: H. Steele i
M. Steele (eds). Clinical applications of the AAI (pp.270-296). New York, London: The
Guilford Press.
Diamond, G. S., Wintersteen, M. B., Brown, G. K., Diamond, G. M., Gallop, R., Shelef, K., & Levy, S.
A. (2010). Attachment-based family therapy for adolescents with suicidal ideation: A
randomized controlled trial. Journal of the American Academy of Child and Adolescent
Psychiatry, 49 (2), 122-131.
Dickstein, S., Seifer, R., Andre, M. S., & Schiller, M. (2001). Marital Attachment Interview: Adult
attachment assessement of Marriage. Journal of Social and Personal Relationships, 18 (5),
651-672.
Dickstein, S., Sheifer, R., & Albus, K. (2009). Maternal adult attachment representations across
relationship domains and infant outcomes: the importance of family and couple functioning.
Attachment and Human Development 11(1), 5-27.
Donely, G. D. (1993). Attachment and the emotional unit. Family Process, 32, 3-20.
Dozier, M., Chase-Stovall, K., Albus, K., & Bates, B. (2001). Attachment for infants in foster care: the
role of caregiver state of mind. Child Development, 72 (5), 1467-1477.
Dozier M., & Rutter M. (2008). Challenges to the Development of Attachment Relationships Faced by
Young Children in Foster and Adoptive Care. In: .Cassidy i P. Shaver (eds). Handbook of
Attachment: Theory, Research and Clinical Practice, second edition (pp. 698-717). London,
New York: The Guilford Press.
Dubois-Comtois, K., & Moss, E. (2008). Beyond the diad: do family interactions influence children’s
attachment representations in middle childhood? Attachment and Human Development, 10
(4), 415-431.
Emery, R. E. (1982). Interparental conflict and the children of discord and divorce. Psychological
Bulletin, 92, 310-330.
Erel, O., & Burman, B. (1995). Interrelatedness of marital relations and parent-child relations: A metaanalytic review. Psychological Bulletin, 118, 108- 132.
Fagan, J., & Barnett, M. (2003). The relationship betweeen maternal gate-keeping, paternal
competence, mother attitudes about the father role and father involvment. Journal of Family
Isuess, 24 (8), 1020-1043.
Feeney B., & Noller P. (1990). Attachment style as a predictor of adult romantic relationships. Journal
of Personality and Social Psychology, 58, 281-291.
Feeney, J. A., Noller, P., & Callan, V. J. (1994). Attachment style, communication and satisfaction in
the early years of marriage. Advances in Personal Relationships, 5, 269-308.
Feeney, B. C., & Monin, J. K. (2008). An attachment-theoretical perspective on divorce. In: J.Cassidy i
P. Shaver (eds). Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Practice, second
edition (pp. 934-957). London, New York: The Guilford Press.
Feeny J. (1999). Adult romantic attachment and couple relationships. In: Cassidy J., Shaver P. (eds).
Handbook of Attachment: theory, research and clinical implications. New York, London:
The Guilford Press.
Feeny J. (2003). The systemic nature of couple relationships: an attachment perspective. In: Erdman P,
Caffery T. (eds). Attachment and Family Systems: Conceptual, Empirical and Therapeutic
Relatedness. New York and Hove, Brunner-Routledge.
173
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Fincham, F. (1998). Child Development and Marital Relations. Child Development 69,543–574.
Fincham, F. (2003). Marital conflict: Correlates, structure, and context. Current Directions in
Psychological Science, 12, 23-27.
Finger, B., Hans S., Bernstein, V., & Cox, S. (2009). Parent relationship quality and infant-mother
attachment. Attachment and Human Development, 11 (3), 285-306.
Fitzpatrick, G. (1995). Assessing treatability. In: P. Reder & C. Lucey Assessment of parenting.
Psychiatric and psychological contributions (pp. 102 -117). London: Routledge.
Fivaz-Depeursinge, E., Corboz-Warnery, A., Burgin, D., Lebovici, S., Stern, D., Byng-Hall, J., &
Lamour, M. (1994). The dynamics of interfaces:seven autors in search of encounters across
levels of description of an event involving a mother, father and baby. Infant Mental Health
Journal, 15 (1), 69-89.
Fónagy, I., & Fónagy, J. (1987). Analysis of complex (integrated) melodic patterns. In R. Channon &
L. Shockey (Eds.), In honour of Ilse Lehiste (pp. 75-98). Dodrecht, Foris.
Fonagy, P. & Target, M. (2005). Mentalization and the changing aims of child psychoanalysis. In L.
Aron & A. Harris (Eds.): Relational Psychoanalysis, volume II: Innovation and Expansion.
(pp.253-278). Hillsdale, NJ i London: The Analytic Press.
Fonagy, P., & Target, M. (1996). Playing with reality: I. Theory of mind and the normal development
of psychic reality. International Journal of Psycho-Analysis, 77, 217-233.
Fonagy, P., (1999). Transgenerational Consistencies of Attachment: A New Theory, Paper to the
Developmental and Psychoanalytic Discussion Group, American Psychoanalytic
Association Meeting, Washington DC Retrieved on December, 10, 2010, from the World
Wide Web dspp.com/papers/fonagy2.htm
Fonagy, P., Gergely, G., Jurist, E. L., & Target, M. (2002). Affect Regulation, Mentalization and the
Development of the Self. New York: Other Press.
Fonagy, P., Steele, M., Steele, H., Leigh, T., Kennedy, R., Mattoon, G., & Target, M. (1995). The
predictive validity of Mary Main's Adult Attachment Interview: A psychoanalytic and
developmental perspective on the transgenerational transmission of attachment and
borderline states. In S. Goldberg, R. Muir, & J. Kerr (Eds.), Attachment Theory: Social,
Developmental and Clinical Perspectives (pp. 233-278). Hillsdale, NJ: The Analytic Press.
Fonagy, P., Steele, M., Moran, G., Steele, H., & Higgitt, A. (1991). The capacity for understanding
mental states:The reflective self in parent and child and its significance for security of
attachment. Infant Mental Health Journal, 13, 200-216.
Fonagy, P., Steele, M., & Steele, H. (1991). Maternal representations of attachment during pregnancy
predict the organization of infant –mother attachment at one year of age. Child Development,
62, 891- 905.
Forman, E., & Davies, P. (2005). Assessing children’s appraisals of security in the family system: the
development of Security in Family System (SIFS) scales. Journal of Child Psychology and
Psychiatry, 46 (8), 900-916.
Fox, N. A., Kimerly, N. L., & Schafer, W. D. (1991). Attachment to mother/Atachment to father: A
meta-analysis. Child Development, 62, 210-225.
Furman, W., Simon, V., Shaffer, L., & Bouchey, L. (2002). Adolescents’ working models and styles
for relationships with parents, friends and romantic partners. Child Development, 73 (1),
241-255.
Gaunt, R. (2008). Maternal gatekeeping: antecedentes and consequences. Journal of Family Issues, 29
(3), 373-395.
George, C., & Solomon, J. (1996) Representational models of attachment: links between caregiving
and attachment. Infant Mental Health Journal, 17, 198–216.
174
Literatura
George, C., Kaplan, M., & Main, M. (1985). Adult attachment interview. Unpublished manuscript,
Berkeley: University of California.
Gergely, G., & Watson, J. (1996). The social biofeedback model of parental affect-mirroring.
International Journal of Psycho-Analysis, 77, 1181-1212.
Goldberg, S. (2000). Attachment and development. London: Arnold.
Goldberg, W., Clarke-Stewart, K.A., Rice, J., & Dellis, E. (2002). Emotional energy as an explanatory
construct for fathers’ engagement with their infants. Parenting: Science and Practice, 2, 379408.
Goldman, A., & Greenberg, L. (1992). Comparison of integrated systemic and emotionally focused
approaches to couples therapy. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 60, 962–969
Grice, H. P. (1975). Logic and conversation. In: P. Cole & J. L. Morgan (eds) Syntax and Semantics,
Vol. 3: Speech Acts (pp. 41-58). New York, NY: Academic Press.
Grych J., Seid M., & Fincham F. (1992). Assessing marital conflict from the child’s perspective: The
Children’s Perception in Interparental Conflict Scale. Child Development, 63, 558-572.
Grych, J. H., Fincham, F. D., Jouriles, E. N., & McDonald, R. (2000). Interparental conflict and child
adjustment: Testing the mediational role of appraisals in the cognitive-contextual
framework. Child Development, 71, 1648–1661.
Halckuk, R. E., Makinen, J. A., & Johnson, S. (2010). Resolving attachment injuries in couples using
EFT: A 3 year follow up. Journal of Couple and Relationship Therapy, 9 (1), 31-47.
Hamilton, C. E. (2000). Continuity and discontinuity of attachment from infancy through adolescence.
Child Development, 71, 690-694.
Hanak, N. (2004). Konstruisanje novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja adolescenata i
odraslih – UPIPAV. Psihologija, 37 (1), 123-142.
Hanak, N. (2007). Prenatalna vezanost kao aspekt pripreme za roditeljstvo. U: N. Hanak i A.
Dimitrijević (priređivači): Afektivno vezivanje: teorija, istraživanja, psihoterapija (pp. 149166). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, CIDD.
Hanak, N. (2009). Procena materinske prenatalne vezanosti. U: M. Zotović, J. Petrović i I. Mihić (ur.):
Psihološka procena porodice: mogućnosti i ograničenja (pp. 8-21). Novi Sad: Filozofski
fakultet.
Hanak, N. (2010a). Činioci koji utiču na emocionalnu vezanost trudnica za fetus. Odbranjena doktorska
disertacija. Beograd: Filozofski fakultet.
Hanak, N. (2010b). Razlike između trudnica sigurnog i nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti u
pogledu tranzicije ka materinstvu. Psihološka istraživanja, 13 (1), 131 – 147.
Harlow, H. F., Harlow, M. K., Dodsworth, R. O. & Arling, G. L. (1966). Maternal Behavior of Rhesus
Monkeys Deprived of Mothering and Peer Associations in Infancy.
Proceedings of the American Philosophical Society, 110 (1), 58-66.
Harold, G., Fincham, F., Osborne, L., & Conger, R. (1997). Mom and Dad are at it again: Adolescent
perceptions of marital conflicts and adolescent psychological distress. Developmental
Psychology, 33(2), 333-350.
Hart A., & Thomas H. (2000). Controversial attachments: the indirect treatement of fostered and
adopted children via Parent Co-Therapy. Attachment and Human Development, 2 (3), 306327.
Hazan C. & Shaver P. (1987): Romantic Love Conceptualized as an Attachment Process. Journal of
Personality and Social Psychology, 52,(3), 511-524.
175
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Hazan, C. & Zeifman, D. (1994). Sex and the psychological tether. In K. Bartholomew & D. Perlman
(Eds.), Advances in personal relationships: Vol. 5. Attachment processes in adulthood (pp.
151-177). London: Kingsley.
Hazan, C., Zeifman, D., & Middleton, K. (1994, July). Adult romantic attachment, affection, and sex.
Paper presented at the 7th International Conference on Personal Relationships, Groningen,
The Netherlands.
Hesse, E. (1999). The adult attachment interview. In J. Cassidy & P. Shaver (Eds.), Handbook of
attachment: Theory, research and clinical applications (pp. 395-433). New York: Guilford.
Hill J., Fonagy P., Safier E., Sargent J. (2003). The ecology of attachment in the family. Family
Process, 42, 205-221
Hillburn-Cob, C. (1996). Adolescent-parent attachment and family problem-solving styles. Family
Process, 35, 57-82.
Hofer, M. A., & Sullivan, R. M. (2001). Toward a neurobiology of attachment. In C. A. Nelson & M.
Luciana (Eds): Handbook of developmental cognitive neuroscience. (pp. 599-616).
Cambridge, MA: MIT Press.
Hofer, M. A. (1994). Hidden regulators in attachment, separation, and loss. In N. A. Fox (Ed.), The
development of attachment regulation. Monograph of the Society for Research in Child
Development, 59 (240) (pp.192-207).
Hofer, M. A. (2006). Psychobiological Roots of Early Attachment. Current Directions in
Psychological Science, 15 (2), 84–88.
Hooper, L. (2007). The application of attachment theory and family systems theory to the phenomena
of parentification. The Family Journal: Counseling and Therapy for Couples and Families,
15 (3), 217-223.
Huang, H. C., Wang, S. Y., & Chen, C. H. (2004). Body image, maternal-fetal attachment and choice
of infant feeding method: A study in Taiwan. Birth, 31 (3), 183-188.
Hughes, D. (2007). Attachment focused family therapy. New York, London: W. W. Norton and
Company.
Hughes, P. M., Turton, P. & Evans, C. D. H. (1999). Stillbirth as risk factor for depression and anxiety
in the subsequent pregnancy: cohort study. British Medical Journal, 26, 1721-1724.
Isabella, R. A. (1994). Origins of maternal role satisfaction and its influences upon maternal
interactiove behavior and mother-infant attachment. Infant Behavior and Development, 17,
381-388.
Isabella, R. A., & Belsky, J. (1991) Interactional synchrony and the origins of infant-mother
attachment. Child Development, 62, 373-384.
Jacobson, N., Addis, M. (1993). Research on couples and family therapy: What do we know? Where
are we going? Journal of Consulting and Clinical Psychology, 61 (1), 85-93.
James, P. S. (1991). Effects of a communication training component added to an emotionally focused
couples therapy. Journal of Marital and Family Therapy, 17, 263-275.
Johnson, S. (2002). Emotionally focused couples therapy with trauma survivors: strenghtening
attachment bonds. New York, London: Guilford Press.
Johnson, S. (2003). Attachment theory: a Guide for couple therapy. In: Johnson S., Whiffen V. (eds).
Attachment processes in couple and family therapy. New York, London: The Guilford
Press.
Johnson, S. (2008). Couple and family therapy: an attachment perspective. In: J.Cassidy i P. Shaver
(eds). Handbook of Attachment: Theory, Research and Clinical Practice, second edition (pp.
811-831). London, New York: The Guilford Press.
176
Literatura
Johnson, S., Makinen, J., & Milikin, J. (2001). Attachment injuries in couple relationshis: a new
perspective on impasses in couples therapy. Journal of Marital and Family Therapy, 27 (2),
145-155.
Johnson, S., & Talitman, E. (1997). Predictors of success in emotionally focused marital therapy.
Journal of Marital and Family Therapy, 23 (2), 135-152.
Johnson, S., & Greenman, P. (2006). The path to secure bond: Emotionally focused therapy. Journal of
Clinical Psychology, 62 (5), 597-609.
Johnson, S., Hunsley, J., Greenberg, L., & Schindler, D. (1999). Emotionally focused couple therapy:
Status and challenges. Clinical Psychology: Science and Practice, 6 (1), 67-79.
Johnson, S., Maddeaux, C., & Blouin, J. (1998). Emotionally focused family therapy for bulimia:
Changing attachment patterns. Psychotherapy, 35 (2), 238-247.
Johnson, S., & Zuccarini, D. (2010). Integrating sex and attachment in emotionally focused couple
therapy.Journal of Marital and Family Therapy, 36 (4), 431-445.
Jonson, S., & Best, M. (2003). A systemic approach to restructuring adult attachment: The EFT model
of couples therapy. In: Erdman P, Caffery T. (eds). Attachment and Family Systems:
Conceptual, Empirical and Therapeutic Relatedness. New York and Hove, BrunnerRoutledge.
Kerig, P. (1998). Moderators and mediators of the effects of interparental conflict on children’s
adjustment. Journal of Abnormal Child Psychology, 26 (3), 199-212.
Kircpatrick, L. E., & Hazan, C. (1994) Attachment stules and close relationships: A four-year
prospective study. Personal Relationships, 1, 123-142.
Kirkpatric L. A., & Davies, K. (1994). Attachment style, gender and relationship stability: a
longitudinal analysis. Journal of Personality and Social Psychology, 66, 502-512.
Kitzman, K. (2000). Effects of marital conflict on subsequent triadic family interaction and perenting.
Developmental Psychology, 36(1), 3-13.
Kobak, R. R., & Hazan, C. (1991). Attachment in marriage: Effects of security and accuracy of
working models. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 861 – 869.
Kowal, J., Johnoson, S., & Lee, A. (2003). Chronic illness in couples: a case for emotionally focused
therapy. Journal of Marital and Family Therapy, 29(3), 299-310.
Kozlowska, K., & Hanney L. (2002). The network perspective: an integration of attachment and family
systems theories. Family Process, 41, 285-312.
Kunce, L. J., & Shaver, P. R. (1994). An attachment theoretical approach to caregiving in romatic
relationships. In K. Bartholomew & D. Perlman (Eds.) Advances in personal relationships:
Vol. 5 Attachment processes in adulthood (pp 205-237). London: Jessica Kingsley.
Laxton-Kane, M. & Slade, P. (2002). The role of maternal prenatal attachment in a woman’s
experience of pregnancy and implications for the process of care. Journal of Reproductive
and Infant Psychology, 20 (4), 253-266.
Leva-Giroux, R. (2003). Prenatal maternal attachment: The lived experience. Dissertation Abstracts
International: Section B: The Sciences & Engineering, 63 (8-B), pp. 3656.
Levendosky, A., Huth-Bocks, A., Shapiro, D., & Semel, M. (2003). The impact of domestic violence
on the maternal-child relationship and preschool-age children’s functioning. Journal of
Family Psychology, 17, 275-288.
Liddle, H.A., & Schwartz, S. (2002). Attachment and family therapy: clinical utility of adolescentfamily attachment research. Family Process, 41 (3), 455-476.
177
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Lindahl, K.M., Clements, M., & Markman, H. (1997). Predicting marital and parent functioning in
dyads and triads: A longitudinal investigation of marital processes. Journal of Family
Psychology, 11, 139-151.
Lindahl, K.M., & Malik, N.M. (1999). Observations of marital conflict and power: Relations with
parenting in the triad. Journal of Marriage and the Family, 61, 320-330.
Lyons-Ruth, K., & Block, D. (1996). The disturbed caregiving system: Relation among childhood
trauma, maternala caregiving and infant afect and attachment Infant Mental Health Journal,
17, 257- 275.
Lyons-Ruth, K., & Jacobvitz, D. (2008). Attachment disorganization. Genetic factors, parenting
contexts, and developmental transformation from infancy to adulthood. In J. Cassidy J,
Shaver P, eds. Handbook of attachment: Theory, research, and clinical applications, second
edition (pp. 666-697). New York, NY: Guilford Press.
Macfie, J., Mcelwain, N., Houts, R., & Cox, M. (2005). Intergenerational transmission of role reversal
between parent and child: dyadic and family systems internal working models. Attachment
and Human Development, 7(1), 51-65.
Madigan, S., Goldberg, S., Moran, G., & Pederson, D. (2004). Naïve observer’s perceptions of family
drawings by 7-year-olds with disorganized attachment histories. Attachment and Human
Development, 6 (3), 223-239.
Madigan, S., Ladd, M., & Goldberg, S. (2003). A picture is worth a thousand words: Childrens
representations of family as indicators of early attachment. Attachment and Human
Development, 5(1), 19-37.
Main, M. (1998). Adult Attachment Scoring And Classification Systems, Manual in Draft: Version 6.3,
May, 1998, Berkeley.
Main, M. (1999). Epilogue. Attachment Theory: Eighteen Points with Suggestions for Future Studies.
In J. Cassidy & P.R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment. Theory, research and clinical
applications (pp. 845-887). New York: The Guilford Press.
Main, M., & Cassidy, J. (1988). Categories of response to reunion with the parent at the age 6:
Predictable from infant attachment classification and stable over a 1- month period.
Developmental Psychology, 21, 1-12.
Main, M., Kaplan, K., & Casidy, J. (1985). Security in infancy, childhood nad adulthood: A move to
the level of representation. In I. Bretherton & E.Waters (Eds.), Growing points of attachmetn
theory and research. Monographs of the Society for Research in Child Development, 50 (1-2,
Serial No 209) 66-104.
Main, M., & Goldwyn, R. (1998). Adult attachment classification system. Unpublished manuscript.
University of California, Berkeley, CA.
Main, M., & Solomon, J. (1990). In Greenberg, M. T., Cicchetti, D., & Cummings, M. (Eds.)
Attachment in the preschool years: Theory, research, and intervention (pp. 121-160). The
University of Chicago Press, Chicago.
Main, M., & Hesse, E. (1990). Parents' unresolved traumatic experiences are related to infant
disorganized attachment status: Is frightened and/or frightening parental behavior the linking
mechanism? In: M. Greenberg, D. Cicchetti, E. M. Cummings,(eds). Attachment in the
preschool years: Theory, research and intervention. Chicago, University of Chicago Press,
pp. 161–184.
Marchand, J. (2004). Husbands’ and wives’ marital quality: the role of adult attachment orientations,
depressive symptoms and conflict resolution behaviors. Attachment and Human
Development, 6 (1), 99-112.
178
Literatura
Marvin, R. (2003). Implications of attahcment research for the field of family therapy. In:Erdman, P.,
Caffery, T (eds). Attachment and family system: conceptual, empirical and therapeutic
relatedness. New York and Hove: Brunner-Routledge.
Marvin, R., & Stewart, R. (1990). A family systems framework for the study of attachment. In: M.
Greenberg, D. Cicchetti, E. M. Cummings (eds). Attachment in the preschool years:
theory, research and intervention. Chicago, London: University of Chicago Press.
Marvin, R. S., & Britner, A. P. (2008). Normative development: The ontogeny of attachment. In J.
Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment. Theory, research and clinical
applications, second edition (pp. 269-294). New York: The Guilford Press.
Mayselles, O., & Scharf, M. (2007). Adolescent attachment representations and their capacity for
intimacy in close relationships. Journal of Research on Adolescence, 17(1), 23-50.
Meins, E., Fernyhough, C., Fradley, E., & Tuckey, M. (2001). Rethinking maternal sensitivity:
Mothers’ comments on infants’ mental processes predict security of attachment at 12
months. Journal of Child Psychology and Psychiatry and Allied Discipline 42, 637-648.
Meins, E., & Fernyhough, C. (2006). Mind-mindedness coding manual. Unpublished manuscript.
Durham University, Durham, UK. on Retrieved December, 24, 2010, from the World Wide
Web: dur.ac.uk/elizabeth.meins/MM%20manual.pdf
Mihić, I. (2006a). Relationship between family adaptability and adolescent attachment style.
Saopštenje na The 2006 International Association for Relationship Research Conference,
Conference and program and book of abstracts, 152.
Mihić, I. (2006b). Značaj uverenja o roditeljskim ulogama kao činilaca kvaliteta roditeljstva.
Odbranjena magistarska teza. Novi Sad: Filozofski fakultet
Mihić, I. (2007). Roditeljstvo u porodicama sa adolescentom. Beograd: Zadužbina Andrejević
Mihić, I. (2010 a). Uključenost oca u brigu o detetu: efekti očevih iskustava iz porodice porekla i
kvaliteta relacija u porodici prokreacije. Primenjena psihologija, 3(3), 197-222.
Mihić, I. (2010b). Efekti regulatorskog ponašanja majke na uključenost oca u brigu o detetu
predškolskog uzrasta. Zbornik instituta za pedagoška istraživanja, 42 (2), 277-291.
Mihić, I. (2010c). Činioci uključivanja oca u brigu o detetu. Odbranjena doktorska disertacija. Novi
Sad: Filozofski fakultet.
Mihić, I., Zotović, M., & Jerković, I. (2006). Family climate and adolescent attachment. Saopštenje na
15. Dani psihologije. Sažetci radova, 33.
Mikulincer, M. (2006). Attachment, Caregiving, and Sex within Romantic Relationships. Mikulincer.
M. and Gail S. Goodman (Eds.) Dynamic of Romantic Love: Attachment, Caregiving, and
Sex, Guilford Publications
Mikulincer, M., Florian, V., Cowan, P., & Cowan, C.P. (2002). Attachment security in couple
relationships: a systemic model and its implications for family dynamics. Family Process,
41, 405-434.
Mikulincer, M., & Shaver, P. (2005). Attachment theory and emotions in close relationships: exploring
the attachment-related dynamics of emotional reactions to relational events. Personal
Relationships, 12, 149-168.
Minuchin, P. (1985). Families and individual development: provocations from the field of family
therapy. Child Development, 56, 289-302.
Monteoliva, A., & Garcia-Martinez, J. M. (2005). Adult attachment style and its effects on the quality
of romantic relationships in Spanish students. The Journal of Social Psychology, 145(6),
745-747.
Müller, M. E. & Ferketich, S. (1993). Factor analysis of the Maternal Fetal Attachment Scale. Nursing
Research, 42, 144-147.
179
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Müller, M. E. (1993). Development of the Prenatal Attachment Inventory. Western Journal of Nursing
Research, 15, 199-215.
Naaman, S., Pappas, J., Makinen, J., Zuccarini, D., & Johnson-Douglas, S. (2005). Treating attachment
injuried couples with emotionally focused therapy: a case study approach. Psychiatry, 68 (1),
55-77.
Nagy, E. (2008). Innate intersubjectivity: Newborns’ sensitivity to communication disturbance.
Developmental Psychology, 11 (6), 1779-1784.
Narita, S. & Maehara, S. (1993). The development of maternal-fetal attachment during pregnancy.
Nihon Kango Kagakkisaishi, 13 (2). 1-9.
Ng, K., Smith, S. (2006). The relationships between the attachment theory and intergnerational family
systems theory. The Family Journal: Counceling and Therapy for Couples and Families, 14
(4), 430-440.
Nikić, G. (2008), Povezanost stilova ljubavi i činilaca bliskih partnerskih odnosa u kasnoj adolescenciji
i odraslom dobu. Odbranjena doktorska disertacija. Beograd: Filozofski fakultet.
Obegi, J. (2008). The development of client-therapist bond through the lens of attachment theory.
Psychotherapy Theory, Research, Practice, Training, 45 (4), 431-446.
Osborne, L., & Fincham, F. (1996). Marital conflict, parent-child relationships, and child adjustment.
Merrill-Palmer Quarterly, 42, 48-65.
Owen, M., & Cox, M. (1997). Marital conflict and the development of infant-parent attachment
relationships. Journal of Family Psychology, 11, 152-164.
Papp, L., Cummings, E., & Goeke-Morey, M. (2002). Marital conflicts in the home when children are
present versus absent. Developmental Psychology, 38(5), 774-783.
Pearce, J., & Pezzot-Pearce T. (2001). Psychotherapeutic approaches to children in foster care:
guidance from attachment theory. Child Psychiatry and Human Development, 32 (1), 19-44.
Pederson, D. R., Gleason, K. E., Moran, G., & Bento, S. (1998). Maternal attachment representations,
maternal sensitivity, and the infant-mother attachment relationship. Developmental
Psychology, 34, 925–933.
Pederson, D. R., & Moran, G. (1995). A categorical description of infant-mother relationships in the
home and its relation to q-sort measures of infant-mother interaction. In E. Waters, B. E.
Vaughn, G. Posada, & K. Kondo-Ikemura (Eds.) Caregiving, cultural, and cognitive
perspectives on secure-base behavior and working models: New growing points of
attachment theory and research. Monographs of the Society for Research in Child
Development, 60 (2-3, Serial No. 244) 111-132.
Perris, C., Jacobsson, L., Lindstromm H., Von Knorring, L., & Perris, H. (1980). Development of a
new inventory for assessing memories of parental rearing behaviour. Acta Psychiatrica
Scandinavica, 61, 265-274.
Piercy, F., Sprenkle, D., & Wetchler, J. (eds) (1996). Family therapy sourcebook. New York-London,
Guilford press.
Pijaže, Ž., & Inhelder, B. (1982). Intelektualni razvoj deteta - izabrani radovi, Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
Pjurkovska-Petrović, K. (1990). Dete u nepotpunoj porodici. Beograd, Institut za pedagoška
istraživanja / IPI
Polansky, M., Lauterbach, W., Litzke, C., Coulter, B., & Sommers, L. (2006). A qualitative study of
attachment-based group for mothers with drug addictions: on being and having a mother.
Journal of Social Work Practice, 20 (2), 115-131.
180
Literatura
Pollock, P. H. & Percy, A. (1999). Maternal antenatal attachment style and potential fetal abuse. Child
Abuse & Neglect, 23 (12). 1345-1357.
Poss, A., & Greenberg, L. (2007). Emotionally focused therapy: The transforming power of affect.
Journal of Contemporary Psychotherapy, 37, 23-31.
Posada, G., Gao, YI., Fang, W., Posada, R., Tascon, M., Schoelmerich, A., Sagi, A., Kondo- Ikemura,
K., Ylaland, W., & Synnevaag, B. (1995a). The secure-base phenomenon across cultures:
Children's behavior, mothers' preferences, and experts' concepts. In E. Waters, B. Vaughn,
G.Posada, & K. Kondo-Ikemura (Eds.), Caregiving, cultural and cognitive perspectives on
secure-base behavior and working models: New growing points of attachment theory and
research (pp. 27-48). Monographs of the Society for Research in Child Development, 60 (2-3,
Serial No. 244).
Priel, B., & Besser, A. (2000). Adult attachment styles, early relationships, antenatal attachment and
perceptions of infant temperament: A study of first-time mothers. Personal Relationships, 7,
291-310.
Radke-Yarow, M., Cummings, E. M., Kuczynski, L., & Chapman, M. (1985), Patterns of attachment
in two- and-three-year-olds in normal families and families with parental depression. Child
Development, 56, 884-893.
Raphael-Leff, J. (1995). Pregnancy. The Inside Story. Northvale, New Jersey, London: Jason Aronson
Inc.
Reder, P., & Lucey, C. (1995). Significant issues in the assessment of parenting. In P. Reder & C.
Lucey Assessment of parenting. Psychiatric and psychological contributions. London,
Routledge, p. 3-17.
Reese-Weber, M., Hesson-Mcinnis, M. (2008). The Children’s Perception in Interparental Conflict
scale: comparing factor strucutures between developmental periods. Educational and
Psychological Measurement, 68 (6), 1008-1023.
Reich, G., Cierpka, M., & Massing, A. (2005). Multigenerational perspective of family assessment. in:
Cierpka M., Thomas V., Sprenkle D. H. (eds.). Family Assessment, integrating multiple
clinical perspectives. Cambridge: Hogrefe.
Ricciuti, A.E. (1992). Child mother attachment: A twin study: Disertation. Apstract International, 54,
3364, University Microfilms No 9324873
Richters, J. E., Waters, E., & Vaughn, B. E. (1988). Empirical classification of infant-mother relationships
from interactive behavior and crying during reunion. Child Development, 59, 512-522.
Roberto, L. G. (1998). Transgenerational family therapy. In: F. Dattilio (ed.) Case studies in couple
and family therapy- systemic and cognitive perspectives. New York: Guilford press.
Rochat, P., Striano, T., & Blatt, L. (2002). Differential effects of happy, neutral and sad still-faces on 2, 4-, and 6-month-old infants. Infant and Child Development, 11, 289–303
Romano, V., Fitzpatric, M., & Janzen, J. (2008). The Secure base hypothesis: global attachment,
attachment to counselor and session exploration in psychotherapy. Journal of Counseling
Psychology, 55(4), 495-504.
Rosenstein, D. S., & Horowitz, H. A. (1996). Adolescent attachment and psychopathology. Journal of
Counseling and Clinical Psychology, 64(2), 244-253.
Rothbaum, F., Rosen K., Ujiie T., & Uchida N. (2002). Family systems theory, attachment theory and
culture. Family Process, 41 (3), 328-350.
Rustin, M. (2007). John Bowbly at Tavistoc. Attachment and Human Development, 9(4), 355-359.
Sagi, A., Lamb, M. E., Lewkowicz, K. S., Shoham, R., Dvir, R., & Estes, D. (1985). Security of infant
-mother-father - metapelet attachments among kibbutz-reared Israeli children, In I.
181
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Bretherton & E. Waters (Eds ), Growing points of allachment theory and research
Monographs of the Society forResearch m Child Development 50 (1-2, No 209), 257-275
Sagi, A. (1990). Attachment theory and research in a cross-cultural perspective. Human Development,
33, 10-22.
Sandbrook, S.P., & Adamson-Macedo, E.N. (2004). Maternal-fetal attachment: Searching for a new
definition. Neuroendocrinology Letters, 25 (1). 169-82.
Schleske, G. (2007). Schwangerschaftsphantasien von Müttern und ihre psychoanalytische Bedeutung
für die frühe Mutter-Kind-Beziehung. In: K.H. Brisch & T. Hellbrügge (eds.) Die Anfänge
der Eltern-Kind Bindung. Schwangerschaft, Geburt und Psychotherapie (pp. 13-39).
Stuttgart: Klett-Cotta.
Schofield, G., & Back, M. (2005). Providing a secure base: Parenting children in long-term foster
family care. Attachment and Human Development, 7(1), 3-25.
Schore, A. N. (2003). Affect Regulation and the Repair of the Self. New York: W. W. Norton &
Company.
Sharabany, R., Scher, A., & Krauz Gal, J. (2006). Like fathers, like sons? Fathers attitudes to
childbearing in light of their perceived relationships with own parents and their attahcment
conserns. In: O. Mayseless.(ed). Parenting representations: theory, research and clinical
implications. Cambridge, University Press
Siddiqui, A., Hägglöf, B., & Eisemann, M. (1999). An exploration of prenatal attachment in Swedish
expectant women. Journal of Reproducive and Infant Psychology, 17 (4), 369-380.
Šilić, V. (2010).Uloga porodične otpornosti na stres u adaptaciji hraniteljskih porodica. Odbranjena
magistarska teza. Novi Sad, Filozofski fakultet.
Simonović, M. (2010). Dečiji doživljaj roditeljskog sukoba. Odbranjeni diplomski rad. Novi Sad,
Filozofski fakultet.
Siqealand L., Rynn M., & Diamond, G. (2005). Cognitive behavioral and attachment based family
therapy for anxious adolecents: phase I and II studies. Anxiety Disorders, 19, 361-381.
Sjoergen, B., Edman, G., Widström, A.M., Mathiesen, A.S. & Uvnäs-Moberg, K. (2004). Maternal
foetal attachment and personality during first pregnancy. Journal of Reproductive and Infant
Psychology, 22 (2), 57-69.
Skowron, E. A., & Dendy, A. K. (2004). Differentiation of self and attachment in adulthood: Relational
correlates of effortful control. Contemporary Family Therapy: An International Journal, 26,
337-357.
Solomon, J., & George, C. (2008). The measurement of attachment security and related constructs in
infancy and early childhood. In J. Cassidy & P.R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment.
Theory, research and clinical applications, second edition (pp. 383-416). New York, The
Guilford Press.
Sroufe, L., & Waters, E. (1977). Attachment as an organizational construct. Child Development, Vol.
48, 1184-1199.
Sroufe, L. A. (1995). Emotional development. The organization of emotional life in the early years.
Cambrigde, Cambridge University Press.
Steele, H., & Steele M. (2008). Ten clinical uses of AAI. In: H. Steele i M. Steele (eds). Clinical
applications of the AAI (pp. 3-30). New York, London: The Guilford Press.
Steele, M., Hodges, J., Kanuik, J., Steele, H., Hillman, S., & Asquith, K. (2008). Forecasting outcomes
in previously maltreated children: The use of AAI in longitudinal adoption study. In: H.
Steele i M. Steele (eds). Clinical applications of the AAI (pp. 427-451). New York, London:
The Guilford Press.
182
Literatura
Steele, M., Murphy, A., & Steele, H. (2010). Identifying therapeutical action in an attachment- centered
intervention with high risk families. Clinical Social Work Journal, 38 (1), 61-72.
Steele, H., Steele, M., & Fonagy, P. (1996). Associations among attachment classifications of mothers,
fathers, and their infants: Evidence for a relationship-specific perspective. Child
Development, 67, 541-555.
Stefanović-Stanojević, T. (2000). Afektivno vezivanje - transgeneracijski prenos, Magistarski rad,
Filozofski fakultet, Beograd.
Stefanović-Stanojević, T. (2006). Teorija afektivnog vezivanja (TAV) kao teorija emocionalnog
razvoja ličnosti. U: J. Mirić I A. Dimitrijević (priređivači): Afektivno vezivanje. Beograd,
Centar za primenjenu psihologiju.
Stefanović-Stanojević, T. (2007). Afektivna vezanost kao kroskulturni fenomen. U: N. Hanak i A.
Dimitrijević (ur). Afektivno vezivanje, teorija, istraživanje, psihoterapija (str. 45-65).
Beograd: Centar za izdavačku delatnost Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Stefanović-Stanojević, T. (2008a). Karakteristike ljubavnih odnosa studentkinja Univerziteta u Nišu.
Studenti, seks i droga, Rizično seksualno ponašanje studenata Univerziteta u Nišu i njihova
iskustva sa narkoticima. Niš, Centar za naučna istraživanja SANU i Univerzitet u Nišu, str.
99-114
Stefanović-Stanojević, T. (2008b). Rano iskustvo i ljubavne veze. Niš: Punta.
Stefanović-Stanojević, T. (2010). Afektivna vezanost, razvoj, modaliteti i procena. Niš: Swen
Stefanović-Stanojević, T., & Tošić, M. (2010). Seksualno ponašanje u odnosu na obrasce afektivog
vezivanja ili: da li postoji obrazac skloniji rizičnom seksualnom ponašanju? Ljubav, seks,
mladi. Niš, Centar za naučna istraživanja SANU i Univerzitet u Nišu. str. 167-189.
Stern, D. N. (1998). The interpersonal world of the infant. A view from psychoanalysis and
developmental psychology. London, Karnac.
Stern, D. & Bruschweiler-Stern, N. (1998). The birth of a mother. How motherhood changes you
forever. London, Bloomsbury.
Stern, D. (1995). The motherhood constellation. A unified view of parent-infant psychotherapy. New
York, Basic books.
Stern, D. (2005). The psychic landscape of mothers. In: S.F. Brown (ed): What do mothers want?
Developmental perspectives, clinical challenges. Hillsdale, NJ & London: The Analytic
Press.
Stevenson-Hinde, J. (1990). Attachment within family systems: an overview. Infant Mental Health
Journal, 11 (3), 218-227.
Talbot, J., & Mc Hale, J. (2003). Family-level emotional climate and its impact on the flexibility if
relationship representations. In:Erdman, P., Caffery, T (eds). Attachment and family system:
conceptual, empirical and therapeutic relatedness. New York and Hove: BrunnerRoutledge.
Tarabulsy, G., St-Laurent D., Cyr, C., Pascuzzo, K., Moss, E., Bernier, A., & Dubois-Comtois, K.
(2008). Attachment-based interventions for maltreating families. American Journal of
Ortopsychiatry, 78(3), 322-332.
The Merck Manual of Medical Information - Second Home Edition, online version.
http://www.merck.com/mmhe/sec22/ch258/ch258b.html
i
http://www.merck.com/mmhe/sec22/ch258/ch258c.html, retrieved on 21.03.2007.
Tortora, S. (2010). Ways of seeing: an early childhood integrated therapeutic approach for parents and
babies. Clinical Social Work Journal, 38 (1), 37-50.
Trebješanin, Ž. (2000). Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Beograd: Jugoslovenski centar za prava
deteta.
183
Afektivna vezanost i porodični odnosi
Tronick, E. Z. (2003). Things still to be done on the still-face effect. Infancy, 4 (4), 475-482.
Tronick, E. Z., Als, H., Adamson, L., Wise, S., & Brazelton, T. B. (1978). The infant’s response to
entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. Journal of the
American Academy of Child Psychiatry, 17, 1-13.
Tsartsara, E. & Johnson, M.P. (2006). The impact of miscarriage on women’s pregnancy-specific
anxiety and feelings of prenatal maternal–fetal attachment during the course of a subsequent
pregnancy: An exploratory follow-up study. Journal of Psychosomatic Obstetrics &
Gynecology, 27 (3), 173–182.
van Ecke, J., Chope R., & Emmelkamp, P.M. (2006). Bowlby and Bowen: Attachment theory and
family therapy. Counseling and Clinical Psychology Journal, 3 (2), 81-108.
Van Ijzendoorn, M., & Juffer F. (2006). The Emmanuel Miller Memorial Lecture 2006: Adoption as
intervention: Meta-analytic evidence for massive catch-up and placticity in physical,
socioemotional and cognitive development. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 47,
1228-1245.
van Ijzendoorn, M. H. (1995). Adult attachment representations, parental responsiveness, and infant
attachment: A meta-analysis on the predictive validity of the Adult Attachment Interview.
Psychological Bulletin, 117, 387-403.
Van Ijzendoorn, M. H., & Sagi, A. (1999). Cross-Cultural Patterns of Attachment: Universal and
Contextual Dimensions. In J. Cassidy & P. Shaver (Eds.), Handbook of attachment theory
and research (pp. 713-734). New York: Guilford Press.
Van Ijzendoorn, M. H., Vereijken, C. M. J. L., Bakermans-Kranenburg, M. J., & Riksen-Walraven, J.
M. A. (2004). Assessing attachment security with the Attachment Q Sort: Meta-analytic
evidence for the validity of the observer AQS. Child Development, 75, 1188-1213.
Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor. Beograd: Nolit.
Vlajković, J. (2005). Životne krize, prevencija i prevazilaženje. Beograd: Žarko Albulj.
Volling, B., Notaro, P., & Larsen, J. (1998). Adult attachment styles: Relations with emotional wellbeing, marriage and parenting. Family Relations, 47, 355-367.
Von Sydow, K. (2002). Systemic attachment theory and therapeutic practice: a proposal. Clinical
Psychology and Psychotherapy, 9 (2), 77-90.
Vukelić-Basarić, M. (2010). Promena hijerarhije afektivne vezanosti adolescenata i relacije sa
psihosocijalnom adaptacijom, Doktorska disertacija. Filozofski fakultet, Novi Sad.
Vukosavljević-Gvozden, T. & Hanak, N., (2007). Kapacitet za empatiju različitih organizacija
afektivnog vezivanja odraslih. U N. Hanak i A. Dimitrijević (ur. ) Afektivno vezivanje:
teorija, istraživanja, psihoterapija (pp. 183–206). Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju
i rehabilitaciju, CIDD.
Walker, J., Johnson, S., Manion, I., & Cloutier, P. (1996). An emotionally focused marital intervention
for couples with chronically ill children. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 64,
1029-1036.
Wampler, K., Shi, L., Nelson, B., & Kimball, T. (2003). The adult attachment interview and observed
couple interaction: imlications for an intergenerational perspective on couple therapy. Family
Process, 42, 497-515.
Ward, M., & Carlson, E. (1995). The Development of Caregiving: A Comparison of Attachment Theory
and Psychoanalitical Approuches to Mothering Retrieved December, 18, 2010 from the
World Wide Web: www.pepweb.org/document.php?id=pi.019.0618a
Ward, M., & Carlson, E. (1995). Associations among adult attachment representations, maternal
sensitivity, and infant-mother attachment in a sample of adolescent mothers. Child
Development, 66, 69-79.
184
Literatura
Waters, E. (1981). Traits, behavioral systems, and relationships: Three models of infant-adult
attachment. In K. Immelmann, G. Barlow, L. Perinovitch & M. Main (Eds): Behavioral
Development (pp. 621-650). Cambridge: Cambridge University Press.
Waters, E., & Deane, K. E. (1985). Defining and assessing individual differences in attachment
relationships: Q-methodology and the Organisation of behavior in infancy and early
childhood. In I. Bretherton & E. Waters (Eds.), Growing points of attachment theory and
research (pp. 41-65). Monographs of the Society for Research in Child Development, 50, (12, Serial No. 209).
Waters, E., & Cummings, E.M. (2000). A security base from which to explore close relationships.
Child Development, 49, 164-172.
Waters, E., Merrick, S., Treboux, D., Crowell, J., & Albersheim, L. (2000). Attachment security in
infancy and early edulthood: A twenty-year longitudinal study. Child Development, 71, 684689.
Weinfield, N.S., Sroufe, L.A., Egeland, B., & Carlson E.A. (2008). Individual differences in infant –
caregiver attachment: Conceptual and empirial aspects of security. In J. Cassidy & P.R.
Shaver (Eds.), Handbook of attachment. Theory, research and clinical applications, second
edition (pp. 78-101). New York: The Guilford Press.
Whiffen, V. (2003). What Attachment theory can offer marital and family therapists. In: Johnson S.,
Whiffen V. (eds). Attachment processes in couple and family therapy. New York, London:
The Guilford Press.
Whittenborn, A., Faber, A., Harvey, A., & Thomas, V. (2006). Emotionally focused family therapy and
play therapy techniques. The American Journal of Family Therapy, 34, 333-342.
Winnicott, D.W. (1987). The child, the family and the outside world. Cambridge: Perseus Publishing.
Wood, N., Crane, D. R., Shaalje, G. B., & Law, D. (2005). What works for whom? A meta-analytic
review of marital and couples therapy in reference to marital distress. The American Journal
of Psychotherapy, 33, 273-287.
Young, J., Klosko, J. S., & Weishaar, M. (2003). Schema therapy: A practicioner’s guide. New York:
Guilford Publications.
Zeanah, C. H. & Anders, T. F. (1987). Subjectivity in parent-infant relationships: A discussion of
internal working models. Infant Mental Health Journal, 8 (3), 237-250.
185
Download

afektivna vezanost i porodični odnosi