Izdavački savet
Dobrivoje Radovanović, Univerzitet u Beogradu
Predsednik
Pino Arlaki, Univerzitet u Sazariju
Klaus Bahman, Univerzitet u Vroclavu
Bojan Dobovšek, Univerzitet u Mariboru
Jorgos Leventis, Internacionalni forum za bezbednost
Marina Mališ-Sazdovska, Univerzitet „Sveti Kliment Ohridski”, Skoplje
Džon Slejter, savetnik za policiju i bivši načelnik Skotland Jarda
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Republike Srbije
Jovanka Šaranović, Institut za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Vlade
Republike Srbije
Aleksandar Trešnjev, Viši sud u Beogradu
Jasmina Kiurski, Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu
Uredništ vo
Aleksandar Fatić, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
Glavni i odgovorni urednik
Srđan Korać, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
Izvršni urednik
Božidar Banović, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu
Aleksandra Bulatović, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
Miodrag A. Jovanović, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Želimir Kešetović, Fakultet za bezbednost Univerziteta u Beogradu
Dragan Manojlović, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Pazaru
Mijodrag Radojević, Institut za političke studije, Beograd
Milan Škulić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Milan Žarković, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd
REVIJA ZA BEZBEDNOST
ONLINE
ISSN 1452-9777
Izdavač:
Centar za bezbednosne studije
Gračanička 18
11000 Beograd
Srbija
Tel/Fax:
(+ 381 11) 2646 440
E-mail:
[email protected]
Website:
www.cbs-css.org
Lektura i korektura:
Slobodanka Živković
Prelom i kompjuterska obrada:
Slobodan Papić
Projekt podržava:
Švedska agencija za inostrani razvoj i saradnju (Sida)
SADRŽAJ
UTICAJ ORGANIZOVANOG KRIMINALA I TERORIZMA
NA PROSTORU KOSOVA I METOHIJE
NA BEZBEDNOST U SRBIJI
Saša Mitrović
209
RADIOLOŠKO ORUŽJE
KAO SREDSTVO TERORIZMA
Danijela Tufegdžić
218
TERORIZAM I TURIZAM
Želimir Kešetović
231
REGIONALNA SARADNJA
U BORBI PROTIV
ORGANIZOVANOG KRIMINALA
Zoran Golubović
248
REZERVISANI DOMENI
KAO PREPREKE NORMATIVNOG UREĐENJA
PRIVATNOG SEKTORA BEZBEDNOSTI U SRBIJI
Predrag Petrović
257
O UBISTVU
Aleksandar Fatić
274
UDK: 343.9.02(497.115+497.11)
Godina IV, broj 3, 2010, str. 209–217
Izvorni naučni rad
Avgust 2010.
UTICAJ ORGANIZOVANOG KRIMINALA I TERORIZMA
NA PROSTORU KOSOVA I METOHIJE
NA BEZBEDNOST U SRBIJI
Saša Mitrović ∗
Direkcija policije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vlada Republike Srbije
APSTRAKT
Autor u radu analizira zajedničke delatnosti i isprepletenost organizovanog
kriminalnog delovanja i terorističkih organizacija sa stanovišta praktičnih
iskustava policije. Analiza je posebno fokusirana na saradnju albanskih
kriminalnih i terorističkih organizacija na prostoru Kosova i Metohije, gde
je ta simbioza značajno uticala na ugrožavanje ljudskih prava i sloboda,
kao i ugrožavanje bezbednosti na teritoriji Repubike Srbije. Autor daje pregled pojavnih oblika nezakonitog delovanja i metoda rada albanskih kriminalnih organizacija i ukazuje na njihove veze sa srodnim kriminalnim
mrežama u zemljama Evropske unije. Autor zaključuje da je za efikasno
suprotstavljanje albanskim organizovanim kriminalnim grupama i terorističkim organizacijama potrebno produbiti naučno istraživanje, razviti
infrastrukturu policijskih i drugih organa bezbednosti i pojačati međunarodnu saradnju.
Ključne reči: organizovani kriminal, organizovana kriminalna grupa, teroristička organizacija, terorizam, saradnja kriminalnih i terorističkih organizacija, pojavni oblici kriminalne delatnosti.
Organizovani kriminal je realnost u Republici Srbiji, a njegova tendencija je da sve više ugrožava najveće vrednosti koje čovek ima — telesni integritet i imovinu, i time preti da ugrozi osnovni uslov mirnog života — bezbednost.
Na prostoru naše zemlje organizovani kriminal se posebno ispoljava u oblastima
∗
[email protected]
210
Saša Mitrović
nedozvoljene trgovine narkoticima, trgovine ljudima i ilegalnih migracija, kao i u
ekonomsko-finansijskoj sferi, proliferaciji konvencionalnog oružja i mogućnosti
proliferacije oružja za masovno uništenje. Najveću opasnost po bezbednost predstavljaju novorazvijene umrežene organizovane kriminalne grupe i terorističke
organizacije, ne samo kao alternativna „industrija” raznim legitimnim socijalnim
službama i industrija čiji se delovi međusobno takmiče, već više kao aspirativna
vlada, čiji delovi sarađuju u celom regionu, preteći samoj državi.
Organizovani kriminal i terorističke organizacije u poslednjih šest godina
ubrzano se šire i rastu na prostoru Kosova i Metohije. Navedeni trend pripisuje se
globalnim procesima internacionalizacije, dezintegracije i „nemoći” međunarodnih snaga da se ozbiljno suprotstave toj pojavi. Posledica ovakvog stanja jesu stagnacija ili usporavanje razvoja društva, smanjenje kvaliteta života i ugrožavanje
ljudskih prava i sloboda, odnosno destabilizacija i štetni uticaj sistemske korupcije na temelje društva, ekonomije i političkih institucija.1
Terorizam je jedan od najvećih izazova, rizika i pretnji po globalnu, regionalnu i nacionalnu bezbednost. Sa stanovišta bezbednosnih rizika i pretnji sa
kojima se suočava Republika Srbija važna je analiza neposredne veze terorizma
sa svim oblicima organizovanog, transnacionalnog i prekograničnog kriminala.
U uslovima globalnog terorizma, Srbija može biti meta terorističkog delovanja,
kako neposredno tako i kroz korišćenje njene teritorije za pripremu i izvođenje
terorističkih akcija u drugim zemljama. Terorizam može za građane Srbiju da
predstavlja najveću bezbednosnu pretnju, pa tako događaji vezani za Kosovo i
Metohiju ostaju ključni za stabilnost i bezbednost regiona kao i za njegovu evropsku i evroatlantsku perspektivu.
Organizovani kriminal i terorizam na prostoru Kosova i Metohije
Nerešena pitanja granica između susednih zemalja, regionalne aspiracije
velikih sila, težnje etničkih zajednica da organizovanim kriminalom finansiraju
oružano delovanje radi nacionalne emancipacije, unutrašnja nestabilnost i slabost institucija, kontradiktorni i ponekad kontraproduktivni signali koje velike
internacionalne organizacije i uticajne zemlje šalju u region Balkana, pospešuju
nastanak i delovanje organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija na prostoru Srbije. Ovo je naročito izraženo na prostoru Kosova i Metohije,
sada pod kontrolom međunarodnih snaga i Ujedinjenih nacija.
Praćenjem nastanka i terorističkih dejstava Oslobodilačke vojske Kosova
(u daljem tekstu: OVK), može se pratiti stvaranje novih organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija na području Kosova i Metohije. Geografska
1 O društvenim posledicama delovanja organizovanog kriminala više videti u: Željko Sačić,
Organizovani kriminalitet u Hrvatskoj, MUP Republike Hrvatske, Zagreb, 1997, str. 2; Dokument UN, A/CONF, 144/25, 1990, p. 48.
Saša Mitrović
211
podela prostora Kosova i Metohije između jedinica OVK poklapa se sa podelama
na porodičnom, klanskom prostoru organizovanih kriminalnih grupa. Vođe jedinica OVK istovremeno su, sada, vođe organizovanih kriminalnih grupa. Zone
odgovornosti jedinica OVK u vreme oružane pobune 1998. i 1999. godine poklapaju se sa teritorijama uticaja lokalnih organizovanih kriminalnih grupa. Formiranje OVK zasnovano je na klanskom principu, pa tako, na primer, tzv. Drenička
grupa kao glavna jedinica OVK sada deluje u istom geografskom prostoru kao
samostalna organizovana kriminalna grupa, ima isti princip vođenja i istog vođu.
Organizovane kriminalne grupe sa prostora Kosova i Metohije poseduju
više karakteristika: 1) vezanost za svoju teritoriju; 2) izgrađene veze sa lokalnim
vlastima, političkim moćnicima, odnosno srastanje tih dvaju polova; 3) mogućnost razvijanja kompleksnih tranzicionih operacija u svim oblastima interesa,
eksploatišući prisustvo jakih i dobro utvrđenih zajednica kosovskih Albanaca
u zapadnim zemljama; 4) znatna unutrašnja disciplina; 5) nepoštovanje zakona;
6) dostupnost bilo koje vrste oružja; 7) jak osećaj samozaštite zasnovan na zaveri
ćutanja, na čestim promenama identiteta i dostupnosti tehnoloških sredstava;
8) fleksibilnost za dogovore sa drugim lokalnim organizacijama i njihovim članovima iz drugih zemalja (ne samo balkanskih); 9) starešina je osovina funkcionisanja, on se sluša slepo; 10) u slučaju otkrivanja član se ostavlja da se bori sam, nema
pomaganja (skupih advokata i dr. što je karakteristično za sicilijansku mafiju);2
11) sistem „tornja” je osnov subordinacije. U novije vreme, u organizovanom kriminalnom delovanju Albanaca sa Kosova i Metohije postoje značajni zaokreti od
porodica, ka klanovima i organizovanim kriminalnim grupama koje se okreću
funkcionisanju koje ima zajedničkih elemenata sa „mrežnom hijerarhijom”.
Značajno je da organizovane kriminalne grupe sa područja Kosova i Metohije, funkcionišu u više zemalja Evrope, SAD i Australije, gde se od kriminalnih
delatnosti prikuplja novac, koji zatim biva upotrebljen za finansiranje terorističkih aktivnosti. Na prostoru Kosova i Metohije došlo je do simbioze legalnog i
nelegalnog, jer glavne vođe organizovanih kriminalnih grupa su bili vođe terorističkih grupa tj. jedinica OVK i osnivači su partija na čijem se čelu sada nalaze.
Preko učešća na izborima ulaze u pokrajinske organe vlasti. Ove vođe su ujedno
i vlasnici najvećih kompanija, kao što su: banke, fabrike cigareta, fabrike elektromaterijala, turistički kompleksi, fabrike za proizvodnju robe široke potrošnje, preduzeća za javni međugradski i međunarodni saobraćaj, telekomunikacije.3
2 Više o tome: Svetislav Marinović, Mafija, Justicija, Podgorica, 2002, str. 175. Besa je rok slobode, poslati ljude da traže besu ravna je slovu zakona, dati besu je dužnost i čovečstvo.
3 Svaki put kada uhapsimo nekog gangsterskog vođu, on se umota u albansku zastavu, a ulice
postanu preplavljene demonstrantima. Ovo nije društvo pogođeno organizovanim kriminalnom, već društvo zasnovano na organizovanim kriminalnim grupama. Navedeno prema izjavi
koju je juna 2003. godine dao Bani Flečer, funkcioner UNMIK.
212
Saša Mitrović
Jedan broj vođa organizovanih kriminalnih grupa ima sopstveni sistem
zaštite, kroz službe obezbeđenja, a jedan broj je u Kosovskom zaštitnom korpusu (KZK). Takođe je značajno da su ove grupe osnovale sopstvene obaveštajne
službe, na čijem čelu se nalaze vođe organizovanih kriminalnih grupa.
Lista kriminalnih delatnosti organizovanih kriminalnih grupa sa područja Kosova i Metohije je: proizvodnja, krujumčarenje i trgovina narkoticima na
području Evrope i Amerike, trgovina ljudima, trgovina i krijumčarenje visokoakcizne robe (nafta, naftni derivati, cigarete), krađa i krijumčarenje vozila, organizovanje prostitucije, ucene, iznude, otmice, ubistva, krijumčarenje oružja i trgovina
oružjem, kao i ulaganje u kockarnice i druge lokalne kriminalne delatnosti.
Grupe organizovanih kriminalaca Albanaca sa Kosova i Makedonije najveća su opasnost za države Evropske unije spolja, kao i za zemlje koje ulaze u članstvo Unije, posebno kada je u pitanju „šverc droge i trgovina ljudima”, ističe se u
izveštaju Evropola.4 Iako u evropskim državama još uvek prevlast imaju domaće
organizovane kriminalne grupe, „etnički Albanci” su u sve snažnijem prodoru
i od „davalaca usluga” drugim mafijaškim strukturama, sve čvršće se povezuju
i „postepeno preuzimaju određena tržišta kriminala” unutar Unije, dodaje se u
istom izveštaju. Albanske organizovane kriminalne grupe često posežu za krajnjim nasiljem, posebno kada se sukobe s drugim suparničkim grupama.5 Takođe,
posebno su opasne, „jako zatvorene” organizovane kriminalne grupe Albanaca
koje počinju da potiskuju italijanske i ruske organizovane kriminalne grupe na
pojedinim kriminalnim tržištima u Zapadnoj Evropi. Čim bolje upoznaju kriminalno tržište, albanske organizovane kriminalne grupe njime ovladaju, kao
što je to slučaj sa prostitucijom u Velikoj Britaniji i trgovinom turskim heroinom
u mnogim zemljama, uključujući države Evropske unije, iako tu i dalje prevlast
imaju turske organizovane kriminalne grupe.6
Prostor Balkana i zemlje u tranziciji zahvaćene su albanskim organizovanim kriminalnim grupama, na šta ukazuju hapšenja u Češkoj, Poljskoj,
Mađarskoj, Austriji, Bugarskoj, Slovačkoj i drugim zemljama. Prema podacima
francuskog časopisa Međunarodni bilten o drogi (La Dépêche Internationale des
4 “Annual Report 2004”, Europol, 20 January 2004, www.europol.europa.eu/index.asp?page=
publar2004. Kris Sveker, pomoćnik direktora kriminalističkog istražnog Odseka u FBI u Vašingtonu, izneo je podatke koje su istraživači organizovanih kriminalnih grupa naslućivali, pa i
zvanično u svojim izveštajima iskazivali da „Albanci deluju u organizovanim kriminalnim grupama na istočnoj obali SAD, gde se stvorio prostor koji je nastao nakon akcije FBI, koja je vođena
pod šifrom „Zakopčavanje”, gde je zadat udarac organizovanim kriminalnim grupama italijanske mafije, tako surovo da je to prevazišlo italijanske i ruske grupe. Pretpostavlja se da oko 60 000
Albanaca funkcioniše na tom prostoru. On dodaje da u tim grupama ima mešavine Albanaca sa
prostora Kosova i Metohije („Albanci jači od ’Koza nostre’”, Kurir, 22. avgust 2004).
5 “Annual Report 2004”, op. cit.
6 Ibid.
Saša Mitrović
213
Drogues) albanske grupe krijumčare drogu preko Bugarske, Rumunije, Rusije,
Češke, Mađarske, Albanije, pa čak i Gruzije, u Evropu i Ameriku. Ukazuje se da
je danas ključni put za krijumčarenje, put koji vodi preko Crnog mora, poznat kao
„Kavkaska ruta”, a kanali preko Moskve idu preko Varšave u Frankfurt, poznat
pod imenom „Poljski cevovod”. Prvim ide čisti heroin iz azijskih laboratorija, a
drugim sintetičke droge iz fabrika u Rusiji.
Za vreme građanskih ratova tokom raspada bivše SFRJ došlo je do razdvajanja tzv. balkanskog puta droge sa povećanom aktivnošću severnog pravca preko
Bugarske i Mađarske.7 Južno od tadašnje Jugoslavije pojavila se „Albanska crna
rupa”, kako se u zapadnim sredstvima informisanja označava naglo uključivanje
albanskih organizovanih kriminalnih grupa u međunarodni kriminal. Američki
Stejt department je tada u izveštaju „Međunarodna strategija u borbi protiv narkotika” izneo podatak da je više tona heroina ušlo u Albaniju.8
Profit ostvaren kriminalnom delatnošću „pere” se kroz legalne poslove na
prostoru Kosova i Metohije otvaranjem kompanija koje zatim imaju sopstvene
poslove, a time i novac kao profit koji se ulaže u kupovinu oružja i finansiranje
terorističkih dejstava. Naročito je značajno da sve organizovane kriminalne grupe
sa prostora Kosova i Metohije funkcionišu u više država, tako da bi se mogle svrstati u pojam transnacionalnog organizovanog kriminalnog delovanja.
Saradnja organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija
na prostoru Kosova i Metohije
Na prostoru Kosova i Metohije postoji više vidljivih nivoa saradnje između
organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija, rangiranih od
jednostavnih prodavac-kupac poslova — koji uključuju relativno mala ulaganja,
malo prethodnog planiranja, i relativno malo uzajamnog delovanja između zainteresovanih strana — do strateške saradnje koja obuhvata dugoročne aranžmane,
isporuke velikog obima, bilo novca bilo narkotika i formiranje specijalizovane
infrastrukture za olakšavanje ovog protoka. Saradnja između organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija varira u nekoliko interesnih sfera:
a) nabavljačkog odnosa; b) barter razmena, uključujući odnose u okviru specifičnih poslova kao što je pranje novca ili naručena ubistva, ili da bude razvijena
7 Švajcarska policija je 13. maja 1998. godine u Lozani uhapsila Rifata Musu Selmanija, Albanca
sa Kosova i Metohije, koji je od 1991. do 1995. prokrijumčario i stavio u promet 465 kilograma
heroina. Njegova direktna veza u Istanbulu bio je jedan turski general, a glavni kuriri njegovi
rođaci. Sve je počelo kada je firma Muse Selmanija 1992. godine stala iznenada na noge i poslovala pozitivno, što se poklapa sa početkom ratova koji su se razbuktavali u bivšoj SFRJ, što su
Albanci počeli da koriste. Kada je suđenje počelo švajcarski tužilac je konstatovao da je Selmani
bio najveći „isporučilac smrti” za koga je uopšte Švajcarska bilo kada znala.
8 Marko Lopušina, Balkanska smrt: šiptarska narko mafija, Legenda, Čačak, 1999, str. 45.
214
Saša Mitrović
na tako sistematičan način da organizovane kriminalne grupe budu uključene u
ono što je, zapravo, zajednički poduhvat.
Odnosi u okviru navedenih specifičnih poslova zasnovani su na snabdevanju. Najčešće obuhvataju snabdevanje jednog kriminalnog tržišta. Saradnja je
naročito izgrađena i posebno važna u „lancu roba”, kod pitanja kontinuiteta i efikasnosti, uzajamnoj zavisnosti i ekskluzivnosti. Ova logika je posebno izražena u
trgovini ženama, vozilima, drogom, a odvija se na strateškom i taktičkom nivou.9
Veze između kriminalnih organizacija i terorističkih organizacija sve su značajniji deo globalnog prometa droga, a to je slučaj i sa drugim ilegalnim tržištima.
U trgovini ženama za komercijalni seks, na primer, albanske organizovane kriminalne grupe igraju najznačajniju ulogu u snabdevanju lokalnih tržišta slovenskim
ženama. Važan element snabdevačkih odnosa između organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija na prostoru Kosova i Metohije čine barter
odnosi u vidu razmene oružja za drogu. Razmena je naročito relevantna tamo
gde su etničke frakcije ili terorističke grupe angažovane u trgovini drogama i drugim kriminalnim aktivnostima radi nabavke oružja i izvršenja ličnih političkih
ili vojnih ciljeva.
Zaključak
Na prostoru Kosova i Metohije postoji veza između kriminalnih delatnosti
organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih organizacija na dva zadatka koji
imaju jedan isti cilj: organizovanje mreže kriminalne delatnosti kojom se obezbeđuju finansijska i druga sredstva za razvoj terorističkih dejstava, dok se terorističkim dejstvima potpomažu aspiracije za osvajanjem teritorija na kojima se
nesmetano obavljaju kriminalne delatnosti.
Uprkos sve većim naporima državnih organa da minimizuju uslove koji
doprinose nastanku i razvoju organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih
organizacija na prostoru Kosova i Metohije, u savremenim uslovima one poprimaju nove forme i sadržaje, dobijaju međunarodne dimenzije i imaju nove negativne posledice po nacionalnu i međunarodnu bezbednost. Tako se sa bezbednosne
problematike na nacionalnom (državnom), ali i nadnacionalnom (regionalnom i
globalnom) nivou, mogu identifikovati novi pojavni oblici organizovanih kriminalnih grupa i terorističkih pretnji koje do sada nisu postojale.
Velike društvene promene u Srbiji i Evropi uopšte imaju niz drugih negativnih posledica, a među njima nezaustavljivi razvoj organizovanih kriminalnih
9 Phil Williams, “Cooperation Among Criminal Organizations”, in: Mats Berdal and Mónica
Serrano (eds), Transnational Organized Crime and International Security: Business as Usual?,
Lynne Rienner, Boulder, CO., 2002, p. 32.
Saša Mitrović
215
grupa i terorističkih organizacija. Organizovane kriminalne grupe i terorističke
organizacije brzo se prilagođavaju razvoju komunikacija, ekonomskim i transportnim mogućnostima, dok sredstva za njihovo suzbijanje ne prate uvek uspešno
dinamiku tih promena, pa se često država suprotstavlja tradicionalnim metodama koje su bezuspešne. Terorističke organizacije potpomognute kriminalnim
delatnostima izvršile su niz terorističkih akcija na prostoru Kosova i Metohije i
još uvek su aktivne.
Zbog toga borba protiv terorizma i organizovanog kriminala zahteva novi
način razmišljanja, naučnog pristupa u istraživanju i metoda suprotstavljanja od
strane državnih organa. Suptilnost problema i opasnost posledica moraju se uzeti
kao odlučujući za buduće teorijsko i praktično istraživanje, suprotstavljanje od
strane države i njenih organa kao i ulaganje u izgradnju infrastrukture policijskih
i drugih organa bezbednosti. Ovde je veoma značajna i ne manje važna, međunarodna saradnja i pomoć, kako u logistici, tako i u materijano tehničkim sredstvima, za osposobljavanje državnih organa da odgovore na bezbednosne izazove,
rizike i pretnje. Da je međunarodna pomoć više nego potrebna u ovoj oblasti
pokazuje i to da je u bližoj prošlosti na prostoru Srbije presretnuto lice koje je bilo
organizator/izvođač terorističkog masakra u Madridu na putu upravo ka Kosovu
i Metohiji. Pružanjem pomoći u transformaciji, opremanju i obuci policiji Srbije,
dobijaju na bezbednosti svi u Evropi — ne samo Srbija.
Nezavisno Kosovo jeste ozbiljna pretnja pre svega po regionalnu bezbednost i predstavlja bezbednosni rizik koji se teško može izbeći ili otkloniti pa time
i izazov za sve subjekte na svetskoj političkoj sceni, posebno za OEBS i Ujedinjene
nacije, ali pre svih, svakako za Srbiju, da se zajedničkim naporom nađe trajno i
obostrano prihvatljivo rešenje.
Bibliografija
Abadinsky, Howard, Organized Crime, Third Edition, Nelson-Hall, Chicago, 1990.
Aleksić, Živojin, „Oblici borbe protiv organizovanog kriminaliteta u svetu”, Organizovani kriminalistet i korupcija, zbornik radova sa naučnog skupa Srpskog udruženja za
krivično pravo, Kopoaonik, 1996.
Anderson, A. G., The Business of Organized Crime: A Cosa Nostra Family, Hoover Institution Press, Stanford, 1979.
Black, C., Vander, T., Frans, B. and Paternotte, M., “Reporting on organised
crime: A shift from description to explanation”, Belgian annual report on organised crime, Maklu, Antwerp, 2001.
216
Saša Mitrović
Bošković, Mićo, „Oblici organizovanog kriminaliteta u našem zakonodavstvu”, Bezbednost, br. 3, 2003.
Bošković, Mićo, „Savremene tendencije u suprotstavljanju organizovanom kriminalitetu i korupciji”, Defendologija, br. 11–12, 2002.
Bošković, Mićo, Oblici organizovanog kriminala i metodi suprotstavljanja, Quatro
Press, Beograd, 1994.
“Council Resolution of 21 December 1998 on prevention of organized crime with
reference to the establishment of a comprehensive strategy for combating it”, 98/C
408/1, Official Journal of the European Communities, C408/1, 29 December 1998.
European sourcebook of crime and criminal justice statistics, WODC, The Hague,
2003.
Fatić, Aleksandar, Kriminal i društvena kontrola u istočnoj Evropi, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1997.
“Global situation of criminal organizations and illicit drug trafficking 2002”,
International Criminal Police Organization, Lyons, 2003.
Ignjatović, Đorđe, „Kriminalitet i reagovanje države”, XV seminar prava, Budva, 2003.
„Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala”,
Službeni list SRJ — Međunarodni ugovori, br. 6/2001.
„Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori broj 6. od 27. 6. 2001. godine.
„Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito
ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala”, Službeni list SRJ — Međunarodni ugovori, br. 6/2001.
Vasilijević, Vladan, „Prevencija i represija organizovanog kriminaliteta”, Bezbednost i društvena samozaštita, br. 12, 1990.
Vodinelić, Vladimir, „Kriminalitet sa mrežnom strukturom i organizovani kriminalitet profita”, Bezbednost, br. 1, 1992.
Williams, Phil, “Cooperation Among Criminal Organizations”, in: Mats Berdal and
Mónica Serrano (eds), Transnational Organized Crime and International Security:
Business as Usual?, Lynne Rienner, Boulder, CO. 2002.
THE IMPACT OF ORGANISED CRIME AND TERRORISM
IN KOSOVO ON THE SECURITY OF SERBIA
Saša Mitrović
The paper explores joint actions conducted by organised criminal groups
and terrorist organisations in Kosovo and Metohija, and assesses the extent
to which they pose a security threat to Serbia. The analysis focuses on the
mechanisms of cooperation between criminal and terrorist organisations,
which tend to rest on a wide scope of shared interests. The criminalterrorist nexus generates significant human rights violations throughout
Serbia, and especially in Kosovo. The paper outlines actual types of illicit
actions as well as the modi operandi applied by criminal organisations. In
his final remarks, the author underlines the need for a further academic
research, development of the police and other law-enforcement agencies’
infrastructures, and a closer regional and international cooperation.
Key words: organised crime, organised criminal group, terrorist organisation,
terrorist activity, collaboration of criminal and terrorist organisations,
forms of criminal activities.
217
UDK: 343.326:623.459
Godina IV, broj 3, 2010, str. 218–230
Izvorni naučni rad
Avgust 2010.
RADIOLOŠKO ORUŽJE
KAO SREDSTVO TERORIZMA
Danijela Tufegdžić ∗
APSTRAKT
Autorka u radu analizira različite aspekte potencijalne pretnje zloupotrebe
radiološkog oružja radi ostvarenja terorističkih ciljeva. Teroristi su tokom
poslednje decenije pokazali sposobnost dobre organizacije i spremnost da
izazovu masovne žrtve i razaranja, pa je pitanje vremena kada bi se mogli
odlučiti na korišćenje naprednijih i destruktivnijih sredstava. Do sada nisu
zabeleženi uspešno sprovedeni teroristički napadi radiološkim oružjem, ali
to ne umanjuje rizik da bi se tako nešto moglo i dogoditi u bliskoj budućnosti. Radiološko oružje moglo bi biti izbor terorističkih organizacija zbog
specifičnih posledica koje izaziva, dostupnosti i relativno lake upotrebe.
Zbog toga autorka težište analize stavlja na tehničke pretpostavke koje su
potrebne za uspešno korišćenje radiološkog oružja i razmatra obim razorne
moći potencijalnog napada. U radu se razmatraju efikasnost preventivnih
mera i normativne regulative primenjene u razvijenim zemljama u kontekstu pravovremenog i delotvornog odgovora na eventualnu upotrebu radiološkog oružja.
Ključne reči: terorizam, radijacija, radiološko oružje, prevencija terorizma,
reforma zakonodavstva.
Pretnja od terorističkih napada jedna je od najvećih bezbednosnih pretnji
današnjice. Kada, gde i kako bi terorističke organizacije mogle izvršiti napad jesu
pitanja koja se postavljaju svakodnevno. Tehnološki napredak omogućio je teroristima da, pored konvencionalnog, koriste daleko destruktivnije i smrtonosnije
vrste oružja. Iako radiološko i nuklearno oružje do sada nije upotrebljeno, suočeni
∗
[email protected]
Danijela Tufegdžić
219
smo sa visokim rizikom da se to može desiti u bliskoj budućnosti. Verovatnoća
upotrebe biološkog, hemijskog, radiološkog i nuklearnog oružja od strane terorističkih organizacija povećana je u poslednjoj deceniji.1 Jedan od razloga za
zabrinutost da bi se radiološko oružje moglo naći u rukama terorista proističe iz
činjenice da su tokom poslednjih godina u porastu kriminalne aktivnosti vezane
za krađu i krijumčarenje radioaktivnog materijala. Prema izveštaju Međunarodne
agencije za atomsku energiju (IAEA) od 2009. godine, države su potvrdile 1 562
incidenta, koja su se odnosila na neovlašćeno posedovanje, krađu, gubitke i neovlašćeno korišćenje radioaktivnog materijala.2
Napad radiološkim oružjem privlačniji je i lakši od nuklearnog napada,
zbog relativno lakog načina konstruisanja i upotrebe ove vrste oružja za masovno
uništenje. Na primer, kod upotrebe biološkog i hemijskog oružja potrebno je veće
znanje nego što radiološko oružje zahteva. Stoga ne iznenađuje što su pojedine
terorističke grupe izrazile interesovanje za radiološko oružje, najviše Al Kaida
(al-Qaeda). U brojnim izjavama na ovu temu, Osama bin Laden (Osama bin
Laden) ne krije svoje interesovanje za upotrebu nuklearnog i radiološkog oružja.
Godine 2002. američke vlasti uhapsile su američkog građanina Hozea Padilju (Jose
Padilla) pod sumnjom da je kovao zaveru za postavljanje radiološkog eksploziva.
Na kraju, optužen je za obavljanje kriminalnih aktivnosti, ali nigde u optužnici nije
pomenuta veza sa radiološkim oružjem. Godine 2006. britanski građanin Diren
Barot (Dhiren Barot), povezan sa Al Kaidom, optužen je za konstruisanje „prljave
bombe”, koristeći mali radioaktivni izvor smešten u protivpožarnim detektorima. Takođe, čečenski teroristi su više puta pretili upotrebom radiološkog materijala. Čečenski teroristi su, 1995. godine, postavili mali kontejner sa radiološkim
materijalom u jedan moskovski park i zatim obavestili medije. Mada niko nije bio
povređen, niti je došlo do disperzije radiološkog materijala, psihološke posledice
izazivanja straha kod građana bile su velike.3 Ovo su samo neki od primera koji
ukazuju na to da interesovanje terorista za upotrebu radiološkog oružja stalno raste.
U vladajućim i akademskim krugovima postignuta je saglasnost da su
glavne pretnje radiološkog terorizma ekonomske, socijalne i psihološke prirode.
Radiološko oružje je pre oružje za „masovnu pometnju” nego oružje za „masovno
uništenje”.4 Raspršivanje radioaktivnog materijala može izazvati velike ekonomske posledice, jer je proces dekontaminacije veoma skup. Pored toga, zagađeno
1 “National Strategy for Combating Terrorism”, The United States Government, September
2006, www.cfr.org/publication/11389/national_strategy_for_combating_terrorism_2006.html.
2 Više o ovim incidentima videti na internet stranici Međunarodne agencije za atomsku energiju: www.ns.iaea.org/downloads/security/itdb-fact-sheet-2009.pdf.
3 Charles Ferguson, Tahseen Kazi and Judith Perera, Commercial radioactive sources: Surveying the security risk, Monterey Institute of International Studies, Monterey, 2003, p. 23.
4 Michael A. Levi and Henry C. Kelly, “Weapons of Massive Disruption”, Scientific American,
November 2002, pp. 71–81.
220
Danijela Tufegdžić
područje bi moralo biti zatvoreno, što bi ugrozilo svakodnevno, normalno funkcionisanje društva. Dakle, eventualni napad radiološkim oružjem najveće bi posledice ostavio na okolinu, ekonomiju i psihološko zdravlje ljudi. Šira javnost nije
upoznata sa jačinom razornih moći radiološkog oružja, što bi moglo rezultirati
masovnom panikom, čak i u slučaju slabijeg radiološkog napora. Kada govorimo
o efikasnom odgovoru u slučaju radiološkog terorizma, edukacija stanovništva
jedan je od bitnih koraka. Delotvoran odgovor na radiološki napad zahteva sistem
koji je sposoban da brzo proceni obim štete, identifikuje odgovarajuće postupanje, razvije koherentan plan delovanja i dovede službe za hitne intervencije veoma
brzo na mesto događaja.
Pojam i tipovi radiološkog oružja
Radiološko oružje jeste „bilo koja naprava, uključujući oružje ili opremu,
koja sadrži radioaktivne materije, s namerom da ih rasprši, kako bi izazvala
uništenje, oštećenje ili povredu zračenjem proizvedenim raspadanjem takvih
materija”.5 U cilju boljeg razumevanja prirode i efekata radiološkog oružja, neophodno je razjasniti pojmove radioizotopa i radioaktivnih materija. Većina atoma
je stabilna. Nestabilni, odnosno radioaktivni atomi se raspadaju u druge elemente
i emituju jonizujuće zračenje. Svi elementi imaju višestruke izotope, koji imaju isti
broj protona, ali različit broj neutrona. Svaki radioizotop raspada se postepeno
u izotope drugih elemenata, završavajući kao stabilan atom. Radioizotopi mogu
imati kratak ili dug period poluraspada, pri čemu se radijacija oslobađa brže
pri kraćem vremenu raspada. Jonizujuće zračenje dolazi u tri oblika: alfa, beta i
gama zračenje. Alfa čestice mogu biti veoma opasne ako se udahnu ili progutaju.
Beta i gama čestice mogu isto delovati destruktivno na telo čoveka, predstavljajući
opasnost i kada se nalaze u čovekovoj okolini. Jonizujuće zračenje se često određuje prema sposobnosti prolaska kroz stvari. Tanki komad aluminijuma ili stakla
može uspešno zaustaviti većinu alfa zračenja i veći deo beta zračenja. Međutim,
kada govorimo o zaustavljanju gama zračenja, potreban je debeo sloj betona ili
olova. Od karakteristike sposobnosti prolaska kroz stvari zavisi hoće li i na koji
način određeni radioaktivni materijal biti iskorišćen za mogući radiološki napad.6
Radioaktivni izvori su sastavljeni od radioizotopa. Podaci o tipu, energiji, prosečnoj brzini raspada i količini radijacije svakog radioizotopa olakšavaju procenu
bezbednosnog rizika koji predstavlja neki radioaktivni izvor.7
5 Charles Ferguson, Tahseen Kazi and Judith Perera, Commercial radioactive sources:
Surveying the security risk, op. cit., p. 219.
6 James M. Acton, M. Brooke Rogers and Peter D. Zimmerman, “Beyond the Dirty Bomb:
Re-thinking Radiological Terror”, Survival, Vol. 49, Issue 3, September 2007, p. 155.
7 Više o tome videti u: “Code of conduct on the safety and security of radioactive sources”,
IAEA, 2004, p. 3.
Danijela Tufegdžić
221
Radioaktivne materije u obliku komercijalnih radioaktivnih izvora upotrebljavaju se u različite korisne svrhe: medicinske, industrijske, poljoprivredne,
naučne i vojne.8 Radioaktivni materijal potreban za radiološko oružje široko je
dostupan u nuklearnim elektranama, bolnicama, bankama krvi, univerzitetima,
brodogradilištima i sl. Široko rasprostranjena primena radijacije predstavlja teškoću kada govorimo o radiološkom terorizmu, jer se on ne može sprečiti prestankom upotrebe radioaktivnih materija. Međunarodna agencija za atomsku
energiju izvršila je kategorizaciju radioaktivnih izvora prema štetnosti po zdravlje ljudi. Postoji pet kategorija, od kojih kategorija 1 predstavlja izvore sa najvišim
stepenom rizika, dok kategorija 5 predstavlja izvore sa najnižim stepenom rizika.
Naučnici su postigli konsenzus oko toga da izvori u kategorijama 1 i 2 predstavljaju visoko rizične izvore po zdravlje ljudi.9 Sa bezbednosne tačke posmatrano,
navedena kategorizacija može se i drugačije sagledati. Niskorizični radioaktivni
izvori možda ne izazivaju veliku štetu po ljudsko zdravlje, ali raspršeni izazivaju
veliku zagađenost okoline, što dovodi do velikih ekonomskih troškova u saniranju posledica. Isto tako, niskorizični radioaktivni izvori dovode do psiholoških i
socijalnih posledica, s obzirom na činjenicu da ljudi ne znaju mnogo o radioaktivnosti i njenim mogućnostima.
Postoje dve opcije u izvođenju radiološkog terorističkog napada: pomoću
radioloških uređaja i napadom na nuklearna postrojenja. Radioaktivne materije
se mogu upotrebiti na pasivni i aktivni način. Pasivni način podrazumeva emitovanje radijacije sa nekog mesta, upotrebom radiološkog uređaja za emitovanje
radioaktivnosti, koji može biti postavljen ili skriven u visoko prometnim ustanovama ili mestima. Teroristi bi ga mogli koristiti kako bi izložili mnogo ljudi,
nekoliko osoba ili samo jednu, visokom stepenu radijacije. Aktivni način izvođenja radiološkog terorističkog napada jeste onaj kada se koriste radiološki uređaj za
raspršivanje i radiološki zapaljivi uređaj. Radiološki uređaj za raspršivanje obuhvata raznovrsnost mehanizama: od eksplozivnih do neeksplozivnih, pasivnih ili
aktivnih sredstava. Jedan vid ovog oružja je takozvana prljava bomba, koja kombinuje klasične eksplozive, kao što je dinamit, sa radioaktivnim materijama u vidu
praha ili kuglica. Ovaj naziv pogrešno je korišćen da opiše sve vidove radiološkog
oružja. Aktiviranjem ovakvog uređaja, eksplozija može varirati od veoma slabe
u širenju radijacije, do eksplozije koja može veoma ozbiljno da naškodi ljudskom
zdravlju i okolini. Radiološki zapaljiv uređaj kombinuje vatru sa radioaktivnim
materijalom. Jedan od razloga zbog kojeg se teroristi mogu odlučiti za ovaj uređaj, jesu komplikacije koje izaziva, budući da se vatrogasne službe, pored vatre i
panike koju ona izaziva, moraju suočavati i sa radijacijom.
8
9
Detaljnije videti u: ibid.
Više videti u: “Categorization of radioactive sources”, IAEA, July 2003, p. 8.
222
Danijela Tufegdžić
Iz navedenog se može zaključiti da postoje otežavajući faktori za terorističke organizacije koje bi se odlučile na upotrebu ove vrste oružja za masovno
uništenje. Uspešnost napada radiološkim oružjem zavisi od vrste radijacije koju
emituju radioizotopi, od njihove energije i od njihovog hemijskog sastava, što
dalje dovodi do različitog stepena rastvaranja radioaktivnog materijala. Teroristi
bi morali da znaju puno o radioaktivnosti. Jedan od najvećih rizika je da bi i oni
sami mogli biti izloženi smrtonosnoj dozi radijacije. Ako radiološki izvor emituje
visok nivo gama zračenja, terorista bi bez odgovarajućeg zaštitnog odela mogao
umreti za par minuta. Čak i ako govorimo o osobi koja je spremna da izgubi svoj
život, uspešno sprovođenje plana bi propalo. Zatim, ako se izvor uspešno premesti
mora se skloniti zaštitni omot, koji dovodi do još većeg rizika izlaganja radijaciji.
Za konstruisanje „prljave bombe” trebalo bi, pored pomenutog znanja o radioaktivnosti, imati i minimum tehničkog znanja. Da bi teroristi konstruisali ovaj
uređaj potrebno je takođe da znaju kako različiti radioaktivni izvori predstavljaju
različit bezbednosni rizik. Već smo rekli da stepen radioaktivnosti zavisi od perioda poluraspada radioizotopa. Znanje o vrsti zračenja potrebno je i kod uređaja
za emitovanje radijacije.
Opcija napada na nuklearna postrojenja još je teža za sprovođenje. Nuklearne elektrane osmišljene su tako da budu visoko osigurane i da mogu izdržati
i potencijalne ekstremne situacije. Obloga reaktora sastoji se od debelog sloja
betona i može biti oivičena čelikom. Pored svega, tu su još i dodatno tehničko
i ljudsko obezbeđenje. Višestruke ograde, kamere i naoružani čuvari, samo su
neke od mera obezbeđenja. Uspešno zaobilaženje ovih mera zahteva sofisticirani
nivo znanja i stručnosti. Bez obzira na sredstvo za napad, postoji velika verovatnoća smrtnosti. Ovde su ukratko navedene prepreke koje bi terorističke organizacije morale da prevladaju, što naravno ne znači da ne postoji makar i neznatna
mogućnost uspešnog sprovođenja terorističkog napada ove vrste.
Efekti i posledice napada radiološkim oružjem
Do sada nije bilo uspešno sprovedenih terorističkih napada radiološkim
oružjem, tako da se ne mogu proceniti eventualne posledice takvog napada na
ljude, okolinu i ekonomiju. Međutim, kompjuterske simulacije i analiza radioloških incidenata koji su se dogodili u prošlosti mogu se iskoristiti za procenu
jačine nekih od navedenih efekata, uzimajući u obzir poznate osobine radijacije.
Do kakvih bi posledica došlo, zavisi od više faktora: vrste i količine radioaktivnog materijala koji se koristi za izradu radiološkog oružja, stepena raspršenosti,
vremenskih prilika, smera i brzine vetra, vlažnosti vazduha. Standardno radiološko oružje bi, možda, usmrtilo nekoliko ljudi. Ako se koristi konvencionalno
oružje za raspršivanje radioaktivnog materijala, eksplozija bombe, u zavisnosti od
Danijela Tufegdžić
223
lokacije i broja populacije, mogla bi da usmrti na stotine ljudi. Dakle, više žrtava
bi moglo biti od eksplozije bombe i panike koja bi usledila, nego od same radijacije. Ovo naravno ne znači da bi radioaktivni materijal prouzrokovao malo štete.
Osobe koje bi bile povređene konvencionalnom eksplozijom takođe bi mogle biti
zaražene radijacijom. Lica koja nisu fizički povređena mogla bi udahnuti mikroskopske čestice raspršenog radioaktivnog materijala, koje mogu ostati u telu i
emitovati radijaciju.
Jonizujuća radijacija može oštetiti ljudske ćelije spoljašnjim i unutrašnjim
(udisajem ili gutanjem) izlaganjem tela radijaciji. Pomenuto je ranije da jonizujuća radijacija emituje tri vrste zračenja: alfa, beta i gama zračenje. S obzirom
da alfa zraci mogu biti zaustavljeni mrtvim slojem kože na telu, ne predstavljaju
opasnost pri spoljašnjem izlaganju. Međutim, udisanje ili gutanje radioaktivnog
materijala može izazvati značajno unutrašnje zračenje, u zavisnosti od količine
radiočestica. Za razliku od ovih, beta i gama čestice mogu izazvati i spoljašnje i
unutrašnje posledice štetne po zdravlje. Beta zračenje nema sposobnost penetracije kao gama zračenje, tako da se može zaključiti da gama radijacija predstavlja
veliku zdravstvenu pretnju. Posledice jonizujuće radijacije spadaju u dve kategorije. Prva je kada se prime velike doze radijacije u kratkom vremenskom periodu i tada nastaju tegobe u vidu poremećaja rada organa, oštećenja koštane srži,
mučnine, gubitka kose i opekotina na koži. U drugu kategoriju spadaju male doze
radijacije čije su posledice individualno uslovljene, pa tako mala doza može prouzrokovati razvijanje tumora u periodu od nekoliko godina posle izlaganja.
Pored štetnog uticaja na zdravlje, upotreba radiološkog oružja izaziva
veliku štetu u životnoj sredini, čije otklanjanje zahteva velika novčana sredstva.
Uklanjanje radioaktivnih materija uključuje lečenje i dekontaminaciju ljudi, njihovu evakuaciju i relokalizaciju iz radioaktivne sredine, te čišćenje spoljašnosti
zgrada mlazom peska, kako bi se uništili svi ostaci radioaktivnosti. Dekontaminacija i još mnogo drugih aktivnosti, mogu koštati i do više milijardi američkih dolara. Za vreme procesa otklanjanja radijacije oštećene zgrade neće biti u
funkciji, a stanovnici će biti premešteni. Ekonomske delatnosti se takođe moraju
izmestiti iz kontaminiranog područja, a ako je to nemoguće, moraće da budu
prekinute, što dalje štetno utiče na nacionalnu i regionalnu ekonomiju. Čak i ako
bi područje moglo biti dekontamirano, psihološka predstava o uvećanoj radijaciji mogla bi na svoj način imati štetan ekonomski uticaj. Opadanje cena nekretnina, turizma i svakodnevnog poslovanja imali bi dugoročne negativne posledice.
Jedna od najvažnijih posledica napada radiološkim oružjem psihološke
je prirode. Ljudi imaju malo ili nimalo znanja o radiološkom oružju i često ga
poistovećuju sa nuklearnim. Stanje opšte panike i straha usledilo bi posle eventualnog napada. Ako bi i stekli osnovno znanje o ovom tipu oružja, to ne bi
224
Danijela Tufegdžić
umanjilo strah i užas zbog čitave situacije i preventivnih mera koje bi bile preduzete.
Bolnice bi mogle biti prepune ljudi koji se žale ili pokazuju simptome izloženosti
radijaciji, čak iako nisu bili ni blizu mesta dešavanja.
Načini pribavljanja radiološkog materijala
Radioaktivni materijal se legalno koristi u brojnim oblastima privrede, a
glavni proizvođači radioizotopa su Argentina, Belgija, Kanada, Holandija, Rusija
i Južna Afrika. Terorističke organizacije mogu nelegalno pribaviti radioaktivni
materijal na više načina. Procenjeno je da postoji nekoliko hiljada „sirotih” radioaktivnih izvora, koji su ukradeni, napušteni ili neodgovorno zavedeni u knjige.10
Mnogi od ovih izvora smešteni su u regionima gde su dostupni teroristima ili gde
su terorističke aktivnosti česte. Da bi nabavili navedeni tip izvora, teroristi mogu
to učiniti, na primer, pomoću detektora za radijaciju. U ovom slučaju, mora se
poznavati rukovanje pomenutim uređajem kao i gde tražiti radioaktivne izvore,
što opet ne mora biti odlučujuće. Tako su slučajni prolaznici u šumama Gruzije u
zimu 2001. godine pronašli radioaktivni materijal tako što su primetili otopljen
sneg. Kada su pokušali da se ogreju oko tog mesta zadobili su ozbiljne opekotine.
Prema izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju od 2009. godine, u
ovoj zemlji bivšeg Sovjetskog Saveza pronađeno je blizu tri stotine „sirotih” radioizvora.11
Krađa je još jedan od načina pribavljanja radioaktivnog materijala, pa neobezbeđen ili loše obezbeđen radioaktivni otpad mogu lako postati mete terorista.
U Čečeniji su, na primer, prijavljene 22 ustanove koje imaju skladište radioaktivnog
otpada. Ruska državna komisija je 1995. godine počela istragu o bezbednosnim
merama u tim ustanovama, ali istraživanje nije do kraja sprovedeno zbog oružanih sukoba koji su se u to vreme odvijali. Posebnu brigu predstavljala je fabrika
hemijskog elementa radona. Rusija je tek 2000. godine izvestila da je uspostavila
kontrolu nad ovim ustanovama.12 Teroristi mogu kupiti radioaktivni materijal
od grupa organizovanog kriminala, ili ga nabaviti od osoba koje imaju zvanične
licence za posedovanje radioaktivnog izvora ali iz ideoloških ili koristoljubivih
razloga ustupaju radioaktivni materijal terorističkim organizacijama. Teroristi mogu doći do sredstava za radiološko oružje i za vreme vanrednih situacija
prouzrokovanih političkim neredima. Na primer, posle pada režima u Bagdadu,
pljačke iračkih ustanova koje su imale radioaktivne izvore pokazale su da obezbeđenje ovih mesta nije adekvatno i dovoljno. Prema pomenutom izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju, Irak je, pre američke vojne intervencije,
10 Ibid., p. 16.
11 Charles D. Ferguson and William C. Poter, The four faces of nuclear terrorism, Monterey
Institute of International Studies, Monterey, 2004, p. 277.
12 Ibid., p. 276.
Danijela Tufegdžić
225
posedovao blizu hiljadu radioaktivnih izvora, a strahuje se da je dve stotine ukradeno.13 Takođe, terorističke organizacije se mogu predstaviti i kao legitimni kupci
radioaktivnih izvora, pomoću ukradene ili lažne dozvole.
Terorističke organizacije i radiološki incidenti
Prema procenama sadržanim u izveštaju eksperata za bezbednost koji je
2005. godine objavio američki senator Ričard Lugar (Richard G. Lugar), veća je
verovatnoća da će se dogoditi napad radiološkim, nego biološkim, hemijskim ili
nuklearnim oružjem, a šanse da će biti pogođen neki veliki američki grad su čak
deset procenata.14 Iako nemaju sve terorističke organizacije mogućnosti za upotrebu radiološkog oružja, to ne umanjuje činjenicu da ipak postoji nekoliko dobro
organizovanih grupa spremnih da ga upotrebe.
Prvi poznati incident vezan za radiološko oružje odigrao se u Rusiji 1995.
godine, kada je tadašnji čečenski lider Šamil Basajev (Shamil Basayev) postavio
kontejner sa radioaktivnim materijama u moskovski park „Ismailovski” i javio to
jednoj televizijskoj ekipi. Uređaj nije aktiviran, ali je namera Basajeva verovatno
bila da pokaže da je njegova grupa sposobna da izvede radiološki napad. Ceo slučaj je imao velike psihološke posledice po javnost u Rusiji.
Iako ne postoje primeri o tome da su islamističke grupe upotrebile „prljavu
bombu” ili neku drugu vrstu radiološkog oružja, američke vlasti su upozorile da
je, s obzirom na dostupnost radiološkog materijala, konstruisanje radiološkog
uređaja za raspršivanje moguće u redovima Al Kaide.15 Vest koja je uzdrmala
javnost SAD 2002. godine, bila je hapšenje Žosea Padilje (Jose Padilla), američkog državljanina i člana ulične bande, pod sumnjom da je planirao konstruisanje „prljave bombe”, sa željom da je aktivira na tlu Amerike. Padilja je u zatvoru
postao islamski fanatik i nakon odsluženja kazne otputovao je na Srednji istok,
gde je stupio u kontakt sa liderima Al Kaide. Padilja je po povratku u Ameriku
uhapšen, ali je dve godine kasnije u nedostatku dokaza za krivično delo terorizma, osuđen samo za tačke optužnice koje su se odnosile na klasične kriminalne aktivnosti.
Vlasti Velike Britanije su 2003. godine izvestile da postoji mogućnost da je
Al Kaida nabavila radioaktivni materijal i konstruisala „prljavu bombu” u Avganistanu.16 Ipak, neimenovani vladin zvaničnik kasnije je rekao da sumnje nisu
potvrđene.
13 Ibid., p. 274.
14 Richard G. Lugar, “The Lugar survey on proliferation threats and responses”, Office of Senator Richard G. Lugar, June 2005, www.lugar.senate.gov/nunnlugar/pdf/npsurvey.pdf, p. 6.
15 “Terrorist CBRN: Materials and effects”, CIA, June 2003, www.cia.gov/cia/publications/
terrorist_cbrn.
16 Više videti na: www.news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/2711645.stm.
226
Danijela Tufegdžić
Suprotno prethodnim primerima koji deluju kao amaterski pokušaji zloupotrebe radiološkog oružja, postoje grupe koje su daleko ozbiljnije u nameri da
ga iskoriste kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva. Primer su čečenski teroristi za koje se pretpostavlja da bi mogli da radikalizuju borbu za secesiju preuzimanjem metoda islamističkih grupa.17 Početkom devedesetih godina prošlog
veka, za vreme sukoba čiji je cilj bio odvajanje Čečenije od Rusije, napadali su
isključivo ruske vojne objekte. Od tada su proširili mete svojih napada na civilne
objekte, poput uzimanja talaca u pozorištu u Moskvi 2002. godine i u školi u
Beslanu 2004. godine, koje se završilo smrću tri stotine osoba, većinom dece.
Čečenski teroristi su pokazali da su spremni na radikalizaciju pri ostvarivanju
svojih ciljeva, te je za osnovano pretpostaviti da se može u narednom periodu
pojaviti motivacija za upotrebu radioloških uređaja.18 Čečenske vlasti su 1999.
godine objavile da su nepoznati lopovi pokušali da ukradu kontejner sa radioaktivnim materijalom iz hemijske fabrike u Groznom, a takođe su zabeležena tri
radiološka incidenta između 2000. i 2002. godine.19
Abu Hamza Al Mudžahir (Abu Hamza al-Muhajir), lider grupe u Iraku
povezane sa Al Kaidom, poznat i kao ,,otac domovine”, pozvao je 2006. godine
sve eksperte iz oblasti nuklearne fizike da se pridruže njegovoj organizaciji u
konstruisanju biološkog ili radiološkog oružja. Sudeći prema javnosti dostupnim
izvorima sa Interneta, pripadnici Al Kaide i drugih terorističkih organizacija kao
svoje ciljeve navode uništenje ekonomije SAD i drugih zapadnih zemalja, a kao
mete napada radiološkim oružjem nabrajaju luke, finansijske centre i gusto naseljene gradove — poput Las Vegasa, Njujorka, Londona, Sidneja, Tokija, Moskve
itd.20 Prema očekivanjima terorista, raspršivanje radioaktivnog materijala u velikim i gusto naseljenim područjima trebalo bi da primora nacionalne vlade da
ih proglase kontaminiranim zonama i zatvore, što će dovesti do ogromne ekonomske štete zbog visokih troškova dekontaminacije zagađenog područja, visokih ekonomskih gubitaka zbog zatvorenosti područja, praćenih nezaposlenošću i
gubitkom poslova, zaustavljanja normalnog funkcionisanja života ljudi i krupnih
problema, kao još jedna prateća posledica.
Preventivne mere u borbi protiv radiološkog terorizma
Postoji na stotine nuklearnih elektrana i milioni radioaktivnih izvora širom
sveta u svakodnevnoj upotrebi pa se radioaktivni materijal može naći u skoro
17 Jeffrey M. Bale, “The Chechen Resistance and Radiological Terrorism”, Nuclear Threat Initiative, Issue Brief, April 2004.
18 Više o tome videti na internet stranicama: www.cnn.com/2004/world/europe/09/01/russia.
school/ index.html; www.archives.cnn.com/2002/europe/10/24/moscow.siege/index.html.
19 Detaljnije videti na internet prezentaciji Međunarodne agencije za atomsku energiju:
www.ns.iaea.org/ downloads/security/itdb-fact-sheet-2009.pdf.
20 Gary Ackerman and Jeremy Tamsett, Jihadists and weapons of mass destruction, CRC Press,
2009, p. 189.
Danijela Tufegdžić
227
svakoj zemlji. Zabrinjava činjenica da preko stotinu zemalja nema adekvatne mere
kontrole i nadzora za sprečavanje krađa ovog opasnog materijala, te deo preventivnih mera treba da bude usmeren ka obezbeđenju i povećanoj sigurnosti radioaktivnih izvora. Veliki broj država, agencija i međunarodnih organizacija sada se
slažu u pogledu neophodnosti preduzimanja odlučnije akcije kako bi se efikasno
sprečila zloupotreba radioloških materija. Ali nije oduvek bilo tako.
Pre terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001. godine obezbeđivanje
radioaktivnih izvora bilo je među poslednjim pitanjima na dnevnom redu međunarodne saradnje. Jedino je Međunarodna agencija za atomsku energiju već devedesetih godina prošlog veka počela da naglašava njegov značaj kao bezbednosnog
pitanja. Između ostalog, polje rada ove međunarodne agencije jeste održavanje
i poboljšavanje standarda sigurnosti radioaktivnih izvora i izdavanje uputstava
koja se koriste širom sveta. Agencija je objavila brojna uputstva, kodove i tehnička
dokumenta sa preporukama o merama sigurnosti i obezbeđivanja nuklearnih
elektrana i radioaktivnih izvora. Godine 2008. izdala je priručnik o prevenciji
nuklearnog terora — „Borba protiv ilegalne trgovine nuklearnog i drugog radioaktivnog materijala”.21 Priručnik sadrži preporuke o prevenciji, detektovanju i
prikladnom odgovoru na potencijalni nuklearni i radiološki napad. Agencija je
propisala i osnovne međunarodne bezbednosne standarde za zaštitu od jonizujuće radijacije i bezbednosti radioaktivnih izvora, kojima se zahteva od vlasnika
radioaktivnih izvora da odgovorno evidentiraju i obezbede izvore od mogućih
oštećenja ili krađa.22
Međunarodna agencija za atomsku energiju blisko sarađuje sa državama na
planu osnivanja novih i poboljšanja postojećih državnih tela nadležnih za nadzor radioaktivnih izvora, organizuje skupove na kojima države i međunarodni
eksperti mogu da razmenjuju ideje i iskustva. Redovno se u ovoj međunarodnoj
agenciji ažurira lista radioaktivnih izvora, kako bi se uvek znao stepen opasnosti
svakog od njih pojedinačno. Postoji više međunarodnih pravno neobavezujućih
instrumenata kojima države mogu pristupiti, poput Instrukcije za sprovođenje
sigurnosti i bezbednosti radioaktivnih izvora, kojoj je do sada pristupilo preko
devedeset zemalja. Kao deo plana borbe protiv zloupotrebe radioaktivnih izvora
Međunarodna agencija sarađuje sa drugim međunarodnim organizacijama i
državama u lociranju i obezbeđenju tzv. sirotih izvora. U junu 2002. godine Agencija, Ujedinjene nacije i Rusija potpisale su sporazum o lociranju, otkrivanju i
obezbeđivanju radioaktivnih izvora koji predstavljaju najveću pretnju.
I Ujedinjene nacije su dale svoj doprinos na planu osmišljavanja delotvornog međunarodnog odgovora na borbu protiv radiološkog terorizma. Savet bezbednosti je aprila 2004. godine usvojio Rezoluciju 1540 kojom se od država članica
21 Videti na internet stranici Međunarodne agencije za atomsku energiju: www.pub.iaea.org/
mtcd/publications/pdf/ss-115-web/pub996_web-1a.pdf.
22 Videti na Internet stranici: www-ns.iaea.org/tech-areas/radiation-safety/code-of-conduct.htm.
228
Danijela Tufegdžić
zahteva da kriminalizuju širenje oružja za masovno uništenje i ostale materije iz
te grupe, da pojačaju kontrolu izvoza i bezbednosnih mera u okviru svojih granica.23 Pod okriljem Ujedinjenih nacija usvojena je, 2005. godine, i Međunarodna
konvencija o suzbijanju delovanja nuklearnog terorizma, koja predviđa zakonske
osnove za međunarodnu saradnju u ispitivanju, gonjenju i izručivanju počinilaca
terorističkih akata koji uključuju radioaktivni materijala ili nuklearni uređaj.24
U martu 2003. godine održana je međunarodna konferencija o obezbeđivanju radioaktivnih izvora, kojoj je prisustvovalo više od 700 delegacija iz preko stotinu zemalja.25 Konferencija je održana pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija,
Rusije i Međunarodne agencije za atomsku energiju. Učesnici su razmenjivali
ideje i informacije o dodatnim merama bezbednosti radioaktivnih izvora, prevenciji ilegalne trgovine i odgovarajućem delovanju u slučaju napada radiološkim
oružjem. Na Konferenciji u Bordou, održanoj 2005. godine, učesnici su se fokusirali na uspostavljanje sistema kontrole koji će zaista biti funkcionalan i pripremanje posebnih timova, koji bi prvi na licu mesta uspešno rukovodili krizom u
slučaju eventualnog napada radiološkim oružjem. Zemlje G–7 i Rusija takođe
sarađuju u smanjivanju pretnje radiološkog terorizma, jer ova grupa uključuje
većinu glavnih proizvođača komercijalnih radioaktivnih izvora. U okviru ovog
međunarodnog foruma vlade poboljšavaju nacionalne regulative za nadzor radioaktivnih izvora, unapređuju kontrolu izvoza i uvoza, razvijaju zakonske regulative, sprovode kazne za krađu ili zloupotrebu i poboljšavaju postojeće programe
za lociranje „sirotih izvora”. Kompanije proizvođači radioaktivnih izvora pridružile su se preduzetim koracima nacionalnih vlasti, svesni opasnosti od zloupotrebe radioaktivnih materija.
Važan deo prevencije trebalo bi da bude edukacija stanovništva o osobenostima radiološkog oružja i mogućim štetnim posledicama terorističkog napada.
Do sada su programe edukacije prolazili samo radnici nuklearnih elektrana i oni
koji su u bliskom kontaktu sa radiološkim materijalom. Vlade, međunarodne
i nevladine organizacije razmatraju najbolji mogući način za postupanje posle
eventualnog napada radiološkim oružjem. Često se mešaju pojmovi nuklearnog
i radiološkog, što može izazvati još veću paniku i otežati posao službama za hitnu
intervenciju. Dakle, edukacija stanovništva, uputstva kako se treba ponašati i koji
su prvi koraci u slučaju terorističkog napada radiološkim oružjem, neophodan je
deo preventivnih mera.
23 “Resolution 1540 (2004)”, Security Council of the United Nations, 28 April 2004, http://
daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N04/328/43/PDF/N0432843.pdf?OpenElement.
24 “International convention for the suppression of acts nuclear terrorism”, The United Nations, 13 April 2005, http://treaties.un.org/doc/Treaties/2005/04/20050413%2004-02%20PM/Ch_
XVIII_15p.pdf.
25 Detaljnije na internet stranici Međunarodne agencije za atomsku energiju: www.ns.iaea.org/
meetings/rw-summaries/rdd-vienna-2003.htm.
Danijela Tufegdžić
229
Zaključak
Bezbednosne pretnje su se u okviru procesa globalizacije poslednjih decenija promenile i sada potencijalno utiču na svaku državu i značajno određuju nivo
ljudske bezbednosti i percepciju koju građani imaju o tome da li su i u kojoj meri
sigurni. Strah od terorističkog delovanja kao nasilnog ostvarivanja političkih
ciljeva utiče na svakodnevni život ljudi. Masovna panika, radioaktivni materijal
i mogući poremećaji u funkcionisanju privrede i delatnosti od društvenog značaja
čine da radiološko oružje bude privlačno za terorističko delovanje. Dostupnost
materijala za radiološke uređaje samo je olakšavajuća okolnost za uspešno sprovođenje terorističke taktike. Široko je prihvaćeno da dobre strategije, kao što su
obučavanje carinika, službi za hitnu pomoć, medicinskog osoblja, edukacija društva i odgovarajuće potrebne mere zaštite smanjuju posledice radiološkog napada.
Pored toga, ohrabruje povećano istraživanje i razvoj novih radioloških detektora, efektivne tehnike dekontaminacije i sudskog veštačenja radioloških materija. Najbolji način odbrane je ograničavanje mogućnosti teroristima da nabave
opasne radiološke materije. Poboljšavanje mera, kao što su osiguranje radioaktivnih izvora širom sveta kroz edukaciju, međunarodna saradnja, ugovori i usklađivanje zakonodavstava, u velikoj meri pomažu smanjenju pretnje od zloupotrebe
radioloških materija na najmanju moguću meru. Na kraju, ipak se moramo suočiti sa istinom da nikada ne možemo biti potpuno sigurni od radiološkog napada.
Odlučne, zlonamerne grupe ipak mogu da nađu načina da koriste radiološko ili
neko drugo oružje u pokušaju da ostvare političke ili ideološke ciljeve.
Bibliografija
Apikyan, Samuel, and Diamond, David, Countering Nuclear and Radiological
Terrorism, Springer and IOS Press, Dordrecht, 2008.
Ackerman, Gary, and Tamsett, Jeremy, Jihadists and weapons of mass destruction,
CRC Press, London and New York, 2009.
Acton, James M., and Rogers, Brooke M., “Beyond the dirty bomb: Re-thinking
radiological terror”, Survival, Vol. 49, No. 3, 2007.
Bale, Jeffrey M., “The Chechen resistance and radiological terrorism”, Nuclear
Threat Initiative, April 2004.
“Categorization of radioactive sources”, IAEA, Vienna, July 2003, www.pub.iaea.
org/mtcd/publications/pdf/te_1344_web.pdf.
230
Danijela Tufegdžić
“Dirty bombs: Response to a threat”, FAS Public interest report, Vol. 55, No. 2,
March–April 2002, www.fas.org/faspir/2002/v55n2/dirtybomb.htm.
Ferguson, Charles D., Kazi, Tahseen, and Perera, Judith, Commercial radioactive
sources: Surveying the security risk, Center for non-proliferation studies, Monterey Institut, Monterey, 2003.
Ferguson, Charles D., and Potter, William C., The four faces of nuclear terrorism,
Center for non-proliferation studies, Monterey Institute, Monterey, 2004.
Ferguson, Charles D., and Smith, Michelle M., “Assessing radiological weapons:
Attack methods and estimated effects”, FAS Public interes report, Vol. 2, No. 2,
Fall 2009.
Levi, Michael A., and Kelly, Henry C., “Weapons of massive disruption”, Scientific American, November 2002.
Wirz, Christoph, and Egger, Emmanuel, “Use of nuclear and radiological weapons by terrorists?”, International Review of the Red Cross, Vol. 87, 2005.
Zimmerman, Peter D., and Loeb, Cheryl, “Dirty bombs: The threat revised”,
Defence Horizons, No. 38, January 2004.
RADIOLOGICAL WEAPONS AS A TOOL OF TERRORISM
The paper deals with different aspects of radiological terrorism as a possible
human security threat arising from the misuse of radiological weapons.
The author focuses on the technical prerequisites for the successful use
of radiological weapons by terrorists, as well as the effects of a potential
radiological attack, such as estimates of casualties, economic and
psychological consequences. During the last decade, various terrorist groups
have demonstrated good organisational skills and capabilities, and have
proven a willingness to cause mass destruction. Even though no radiological
attacks have been successfully mounted by terrorists so far, some terrorist
organisations have shown a strong interest in this type of weapons of mass
destruction. Radiological weapons are desireable for terrorists primarily
because of their enormous destructivel effects. The paper also provides a
preview of the preventative measures, both normative and institutional,
taken by a number of states, agencies and international organisations, as
well as of some effective responses to radiological terrorism.
Key words: radiological terrorism, radiation, radiological weapons, antiterrorism policy, legal measures.
UDK: 343.326:338.48
Godina IV, broj 3, 2010, str. 231–247
Izvorni naučni rad
Avgust 2010.
TERORIZAM I TURIZAM
Želimir Kešetović ∗
Fakultet bezbednosti, Univerzitet u Beogradu
APSTRAKT
U radu se razmatraju motivi odnosno razlozi zbog koji je turizam interesantan za teroriste, prezentiraju se posledice terorističkih napada na
turističku privredu i ukazuje na najznačajnije mere iz oblasti kriznog
menadžmenta koje su pojedine zemlje koristile u ublažavanju efekata terorističkih napada na turiste, turističke destinacije, nacionalnu ekonomiju i
imidž zemlje. Turisti kao nevine simboličke žrtve i turizam kao jedna od
najznačajnijih savremenih privrednih grana postali su još pre završetka
Hladnog rata meta terorista, a izvršeni teroristički akti imali su značajne
posledice ne samo za turističku privredu već i za ekonomski i politički
položaj pogođenih zemalja. Autor ocenjuje da je nakon terorističkih napada
od 11. septembra 2001. u SAD teško primenjivati stare metode i strategije
u vraćanju poverenja turista u turističke destinacije, te da svaki konkretan slučaj zahteva brižljivu analizu i, pored teorijskog poznavanja kriznog
komuniciranja i praktičnih komunikacionih veština, inventivnost i kreativnost kriznih menadžera u primeni široke palete komunikacionih alata i
tehnika u obnavljanju imidža stabilnosti i bezbednosti turističkih destinacija pogođenih terorističkim aktima.
Ključne reči: terorizam, turizam, turistička privreda, mediji, krizni menadžment, krizno komuniciranje.
U modernom kontekstu i terorizam i turizam postali su globalni fenomeni.
Istovremeno, turisti i turističke destinacije jesu jedna od omiljenih meta terorista.
Usled sve brojnijih i učestalijih napada terorista na turističke destinacije idilična
∗
[email protected]
232
Želimir Kešetović
slika putovanja i odmora postepeno bledi. Abraham Pizam (Abraham Pizam) i
Džindžer Smit (Ginger Smith) navode da su još u sećanju javnosti slike incidenata
kao što su eksplozija koja je ubila troje ljudi u Parizu 1986, bomba kućne izrade
u Tel Avivu 1990, novembarski masakr 58 turista u hramu Hatšepsut u Luksoru
(Egipat) 1997. godine i napadi bombama kamionima na ambasade SAD u Keniji
i Tanzaniji kada je u avgustu 1998. godine poginulo 263 ljudi. Navedeni autori
izbrojali su oko 70 značajnijih terorističkih incidenata na različitim destinacijama
u kojima su 71 odsto žrtava bili turisti.1 Napadi od 11. septembra 2001. godine
zbog svoje dimenzije, broja žrtava, načina izvršenja i medijske pažnje u određenom smislu predstavljaju prekretnicu u razumevanju i redefinisanju snažnih veza
i složenih međusobnih uticaja koji postoje između terorizma i turizma.
Fizički obim turizma u svetu dostigao je gotovo 600 miliona dolazaka, samo
u međunarodnom delu tog prometa, a devizni prihodi procenjeni su na više od
420 milijardi američkih dolara.2 Udeo turizma, po mnogima „najveće industrije”
današnjice, u ukupnom svetskom društvenom proizvodu procenjuje se na gotovo
12 posto, a broj radnih mesta u tom sektoru na oko 200 miliona.3 Svetska turistička organizacija (World Tourism Organization) prognozirala je 2009. godine
da će međunarodni turizam nastaviti da raste po prosečnoj godišnjoj stopi od
četiri odsto. Međutim, turistički sektor i popularne destinacije po prirodi stvari
su veoma ranjivi i osetljivi na katastrofe i krizne situacije.4 Vanredne situacije
povezane sa stresom, strahom, strepnjom, traumom i panikom antiteza su uživanju, zadovoljstvu, relaksaciji i stabilnosti za kojima tragaju turisti.5 Ukoliko je
potencijalna destinacija povezana sa bilo kakvim negativnim imidžom ili osećanjima konzumenti mogu jednostavno odlučiti da odlože ili otkažu putovanje,
odnosno da prvobitno planiranu destinaciju zamene drugom, što sve zajedno
može voditi u ozbiljnu krizu turizma.
Prema zapažanjima Pizama i Smita, još pre završetka Hladnog rata efekti
terorizma na turističke destinacije bili su veliki. Kao rezultat, ističu ovi autori,
skrivene, mobilne i nepredvidljive sile terorizma postaju nesrećni deo putovanja i turističkog pejzaža. U njihovom članku data je kvantitativna analiza velikih
1 Abraham Pizam and Ginger Smith, “Tourism and terrorism: a quantitative analysis of major
terrorist acts and their impact on tourism destinations”, Tourism Economics, Vol. 6, No. 2, June
2000, pp. 123–38.
2 International Tourism Overview, Special Report, World Tourism Organization, Madrid, 1996.
3 Travel Industry World Yearbook: The Big Picture, New York, Vol. 1, 1996.
4 Abraham Pizam and Yoell Mansfield (eds), Tourism, Crime and International Security Issues,
John Wiley and Sons, Chichester (UK), 1996; Sevil F. Sönmez, Yiorgos Apostolopoulos and Peter
Tarlow, “Tourism in Crisis: Managing the Effects of Terrorism”, Journal of Travel Research, Vol.
38, No. 1, 1999, pp. 13–8.
5 Gui Santana, “Crisis management and tourism: beyond the rhetoric”, Journal of Travel and
Tourism Marketing Vol. 11, No. 15, 2003, pp. 229–31.
Želimir Kešetović
233
terorističkih napada širom sveta u periodu 1985–1998. i oni su klasifikovani po
vremenu, mestu, žrtvama, korišćenom oružju, veličini nanete štete, motivima, i
veličini i dužini trajanja efekata na turističku tražnju. Nakon analize sledi sintetički zaključak o dimenzijama uticaja ovih događaja na zemlje u kojima su se
odigrali i na turističku privredu širom sveta.6
Kao što je dobro poznato, teroristički akti često su veoma brutalni sa ciljem
da pridobiju što veći publicitet. Broj nevinih nasumično izabranih žrtava prezentovan u elektronskim i štampanim medijima za posledicu ima porast straha od
kriminala i veću zabrinutosti za ličnu bezbednost. Valter Frejer (Walter Freyer) i
Aleksander Šreder (Alexander Schröder) primećuju da se sve više imidž idličnog
putovanja povlači pred neočekivanim događajima kao što su teroristički napadi.
U pogođenim regionima događaji ove prirode često imaju ogroman uticaj na
ekonomiju i društveni život. U nekim slučajevima turistički tokovi se prekidaju i
turisti tragaju za destinacijama koje se čine bezbednijim. Međutim, sve do danas,
teroristički napadi u Luksoru, Kairu i na Baliju, napadi kurdistanske PKK u Turskoj ili baskijske ETA u Španiji nisu zaustavili dugoročne trendove rasta međunarodnog turizma. Destinacija izložena terorističkom napadu generalno može da
povrati izgubljene turiste budući da oni relativno brzo zaboravljaju ovakve incidente i vraćaju se nedugo nakon odigravanja razarajućih napada.7
Napadi Al Kaide na Sjedinjene Američke Države od 2001. godine bili su
globalni medijski događaj prve vrste. Iako sam napad nije bio usmeren na turizam, njegovi efekti na međunarodnu turističku privredu, turističke proizvode i
same turiste bili su veoma veliki.8 U izvesnom smislu mediji su preterano pojačali
strah od terorizma u kontekstu pripreme javnog mnjenja i opravdanje predstojećeg „rata protiv terorizma” i američke vojne intervencije u Iraku koja je usledila,
kao i opravdanje nove unutrašnje bezbednosne politike SAD, koja je podrazumevala ograničavanje ljudskih prava i sloboda. Uticaj ove kampanje na vazdušni
saobraćaj i turističku privredu bio je nenameravana posledica, tako da su oni bili
neka vrsta kolateralne štete.
Dok u svetu postoji relativno obimna literatura koja se bavi različitim
aspektima odnosa terorizma i turizma, u Srbiji, a i u državama bivše Jugoslavije
6 Abraham Pizam and Ginger Smith, “Tourism and terrorism: a quantitative analysis of major
terrorist acts and their impact on tourism destinations”, op. cit., pp. 123–38.
7 Walter Freyer and Alexander Schröder, “Terrorismus und Tourismus: Strukturen und Interaktionen als Grundlage des Krisenmanagements”, in: Harald Pechlaner, Dirk Glaeßer (Red.),
Risiko und Gefahr im Tourismus: Erfolgreicher Umgang mit Krisen und Strukturbrüchen, Erich
Schmidt Verlag, Berlin, 2005, ss. 101–13.
8 Brigitte L. Nacos, Mass-mediated Terrorism: the Central Role of the Media in Terrorism
and Counterterrorism, Rowman and Littlefield, Lanham, 2002; Schicha Christian, Brosda Carsten, Medien und Terrorismus: Reaktionen auf den 11. September 2001, Lit. Münster, Hamburg,
2002.
234
Želimir Kešetović
skoro i da nema akademskog teksta koji tretira ovu problematiku.9 U članku koji
sledi ukazaćemo na prirodu odnosa terorizma i turizma, najznačajnije posledice
terorističkih akata za turističku privredu, uz definisanje uloge masovnih medija
kao i na neke strategije koje menadžeri u turizmu koriste da bi povratili narušeni
imidž turističkih destinacija.
Priroda odnosa terorizma i turizma
Nekoliko studija bavi se prirodom odnosa između terorizma i turizma.
Iz literature se jasno vidi da teroristi svesno biraju kao mete turiste i turističku
privredu jer im to pomaže u ostvarivanju više ciljeva kao što su publicitet, podrivanje ekonomije zemlje i ideološko suprotstavljanje političkim protivnicima.
U jednom od prvih radova na ovu temu Linda Rihter (Linda Richter) ilustruje
simboličku prirodu odnosa između terorizma i turizma praveći paralelu između
mirnog međunarodnog turizma i diplomatskih odnosa. Autorka sugeriše da su
turisti meta terorista zato što se oni posmatraju kao ambasadori svojih zemalja, kao
„meke” mete i, često, zbog njihove simboličke vrednosti budući da su oni indirektni predstavnici neprijateljskih ili nenaklonjenih vlada.10 Sem toga, usmeravanje
terorističkih akcija prema stranim državljanima može biti uzrokovano ograničavanjem političkog izražavanja i pokušajima cenzure. Tako, na primer, ukoliko su
žrtve terorističkog akta samo domaći državljani, taj akt može ostati nezabeležen u
državno kontrolisanim medijima, dok to nije slučaj ako su žrtve strani državljani.
Linda Rihter i Vilijem Vaug (William Waugh) naglašavaju da teroristi napadaju turiste da bi ostvarili strateške ciljeve i da im ti napadi obezbeđuju instrumentalnu prednost tako što podrivaju ekonomiju i obezbeđuju publicitet. Pored
toga im obezbeđuju i neophodne resurse. Velike grupe turista koji govore stranim
jezikom omogućavaju teroristima kamuflažu i bezbednost, pružajući im istovremeno različite mogućnosti i izbor ciljeva. Teroristi mogu da se nesmetano kreću
među turistima i obavljaju finansijske transakcije u stranim valutama ne izazivajući sumnju.11
9 Jedan od retkih tekstova koji se dotiče odnosa terorizma i turizma je: Tomislav Hitrec i Kristian Turkalj, „Politički aspekti turizma kao čimbenika mira i sigurnosti s posebnim osvrtom
na Hrvatsku”, Društvena istraživanja, God. 7, br. 6, 1998, str. 815–32.
10 Linda K. Richter, “Tourism Politics and Political Science: A Case of Not So Benign Neglect”,
Annals of Tourism Research, Vol. 10, No. 3, 1983, pp. 313–5; Linda K. Richter and William L.
Waugh, “Terrorism and tourism as logical companions”, in: Slavoj Medlik (ed.) Managing Tourism, Butterworth-Heinemann, Oxford, 1995, pp. 318–26. Otmica broda „Akile Lauro” koju su
1985. godine izvršili palestinski teroristi, kada su ubili samo Amerikanca jevrejskog porekla,
potvrđuje ovo shvatanje.
11 Linda K. Richter and William L. Waugh, “Terrorism and tourism as logical companions”,
op. cit., p. 320. Izbor turističkih ciljeva je češći u zemljama čija ekonomija više zavisi od turizma
i u kojima je, sa terorističke tačke gledišta, lakše uceniti vladu napadom na ovakve ciljeve.
Želimir Kešetović
235
Ševal Senmez (Seval Sönmez) i saradnici navode da na taktičkom nivou
teroristi koriste turizam da bi prikupili sredstva za finansiranje budućih terorističkih aktivnosti. Pljačkama, krađama i prevarama turista mogu se obezbediti
određena materijalna sredstva. Na strateškom nivou, pak, napadi na turističke
mete u funkciji su postizanja ideoloških ciljeva i destabilizacije ekonomije zemlje,
odnosno podrivanja moći političke elite kroz zastrašivanje potencijalnih posetilaca.12 Teroristi napadaju turiste i da bi postigli ideološke ciljeve, kaznili svoje
sunarodnike koji podržavaju aktuelnu vladu ili postavili na dnevni red pitanje
političkog legitimiteta, prikazujući vladu slabom.13 Međutim, na strateškom nivou
turizam je ipak surogat. Prvo se, dakle, napada ekonomija zemlje, a ideološki
ciljevi se postižu kasnije.14
Čak i kada različito opisuju ciljeve terorizma, navedeni autori se slažu da
teroristi mogu mnogo dobiti napadom na turiste. Kada turizam simbolizuje kapitalizam i, ako je sponzorisan od strane države, tada je napad na ekonomiju istovremeno i napad na vladu. Pošto turizam predstavlja značajnu privrednu granu,
napadajući turiste teroristi utiču na smanjenje prihoda od turizma i stiču prednost nad vladom kojoj se onda ispostavlja ovaj račun.15
Postoji više studija koje nude logična objašnjenja veze između terorizma i
turizma društveno-ekonomskim i kulturnim faktorima.16 Prema Rihterovoj turizam može izazvati podele i sukobe među onima koji se zalažu za razvoj turizma
i njihovim oponentima.17 Ona dodaje da stranci koji dolaze zbog posla i objekti
turističke infrastrukture mogu postati „legitimna” meta terorista koji se suprotstavljaju kontroli vladajuće političke i društvene elite nad industrijom, odnosno
ekonomijom zemlje. Shvatanje da od razvoja turizma lokalno stanovništvo nema
12 Seval F. Sönmez, Yiorgos Apostolopoulos and Peter Tarlow, “Tourism in Crisis: Managing
the Effects of Terrorism”, Journal of Travel Research, Vol. 38, No. 1, 1999, pp. 13–8.
13 Michael C. Hall and Vanessa O’Sullivan, “Tourism, Political Stability and Violence”, in:
Pizam Abraham and Mansfeld Yoel (eds), Tourism, Crime and International Security Issues,
Wiley, New York, 1996, pp. 105–21.
14 Walter Freyer, Alexander Schröder, “Terrorismus und Tourismus: Strukturen und Interaktionen als Grundlage des Krisenmanagements”, op. cit., p. 108.
15 Michael C. Hall and Vanessa O’Sullivan, “Tourism, Political Stability and Violence”, op. cit;
Linda K. Richter and William L. Waugh, “Terrorism and tourism as logical companions”, op.
cit., p. 111.
16 Heba Aziz, “Understanding Terrorist Attacks on Tourists in Egypt”, Tourism Management,
Vol. 16, No. 2, 1995, pp. 91–5; John P. Lea, “Tourism, Realpolitik and Development in the South
Pacific”, in: Pizam Abraham and Mansfeld Yoel (eds), Tourism, Crime and International Security Issues, Wiley, New York, 1996, pp. 123–42; Linda K. Richter, “Tourism Politics and Political
Science: A Case of Not So Benign Neglect”, op. cit.; Salah Wahab, “Tourism and Terrorism: Synthesis of the Problem with Emphasis on Egypt”, in: Abraham Pizam and Yoel Mansfeld (eds),
Tourism, Crime and International Security Issues, Wiley, New York, 1996, pp. 175–86.
17 Linda K. Richter, “Tourism Politics and Political Science: A Case of Not So Benign Neglect”,
op. cit., pp. 18–9.
236
Želimir Kešetović
koristi, te da turizam razara autohtonu ekonomiju i kulturu, može prouzrokovati
nasilje. Konflikt može uzrokovati i različitost životnih stilova budući da su strani
turisti predstavnici ideoloških vrednosti, klasnog ponašanja i političke kulture
zemalja iz kojih dolaze. Razbacivanje novcem, skupa odeća, najmodernije kamere,
foto aparati i druga vredna tehnika, nakit itd. mogu izazvati revolt.
Kao uzrok terorizma usmerenog ka turističkim metama mogu se pojaviti
i religijske, odnosno kulturne razlike. Sukobi između domaćina i gostiju mogu
rezultirati i iz suprotstavljenosti kulturnih vrednosti. Neka ponašanja turista —
poput konzumiranja svinjskog mesa ili alkohola, kockanje, slobodno oblačenje i
slično, nespojivi su sa islamskom tradicijom i kulturnim vrednostima. Heba Aziz
(Heba Aziz) smatra da konflikt nema osnov samo u islamu već je delom i ekonomske prirode (susret ekstremnog luksuza i siromaštva), dok Salah Vahab (Salah
Wahab) smatra da je ponekad turizam meta terorista zato jer se strani posetioci
vide kao svojevrsan oblik neokolonijalizma ili, pak, kao pretnja duboko ukorenjenim društvenim normama, tradiciji, sistemu vrednosti i religijskim ubeđenjima.18
Literatura ukazuje da turizam može biti poruka i medijum komunikacije
koji koriste teroristi. On može inspirisati terorističko nasilje podstičući političke,
religijske, socioekonomske ili kulturne frustracije i može biti iskorišćen kao efektivno sredstvo da se uputi opštija poruka ideološkim i političkim protivnicima.
Izbor turista kao mete, dakle, nikako nije slučajan. Za teroriste su simbolizam,
visoki profil i medijska vrednost međunarodnih turista suviše vredni da ne bi
bili iskorišćeni. Aktuelni ciljevi terorista obično nisu žrtve, nesrećni turisti koji
predstavljaju samo sredstvo, nego pre društveni sistem uopšte, vlada ili politički
poredak. Odnosi između kriminala, nasilnog terorizma i turizma mogu se klasifikovati u različite grupe u rasponu od turista kao slučajnih žrtava do ekstremnih
slučajeva terorističkih napada protiv turista i turističkih objekata.19 Prema tome,
nasilje se može razumeti kao poruka koja u medijskim izveštajima o incidentima
nalazi snažnu rezonantnu kutiju i doseže do najšire publike.20
Treba podsetiti da su neke terorističke organizacije posebno usmerene na
turiste i turizam kao na jedan od svojih primarnih ciljeva. Navešćemo samo neke
od primera koje prikazuje Ševal Senmez (Sevil F. Sönmez).21
18 Heba Aziz, “Understanding Terrorist Attacks on Tourists in Egypt”, op. cit., pp. 91–2; Salah
Wahab, “Tourism and Terrorism: Synthesis of the Problem with Emphasis on Egypt”, op. cit., pp.
179–80. Zanimljivo je Vahabovo objašnjenje da napadi na strane turiste u Egiptu predstavljaju
izraz želje da se ožive klasične islamske društvene norme pred iskušenjima modernog društva.
19 Chris Ryan, “Crime, Violence, Terrorism and Tourism: An Accidental or Intrinsic Relationship?”, Tourism Management, Vol. 14, No. 3, 1993, pp. 173–83.
20 Peter Waldmann, Terrorismus: Provokation der Macht, Gerling-Akademie-Verlag, Münich, 1998.
21 Sevil F. Sönmez, “Tourism, terrorism and political instability”, Annals of Tourism Research,
Vol. 25, No. 2, 1998, pp. 416–56.
Želimir Kešetović
237
Egipatska islamska grupa (Al-Gama’at al-Islamiyya), ekstremistička grupa
čiji je cilj bio svrgavanje vlade predsednika Mubaraka i uspostavljanje islamske države, bila je usmerena na egipatsku turističku industriju od 1992. godine.
U periodu od 1992. do 1995. ova grupa je sistematski napadala turiste izazvavši
smrt 13 ljudi, dok je samo u napadu od aprila 1996. godine u Kairu poginulo 18
grčkih turista. Kao posledica izazvane krize Egipat je skinut sa programa međunarodnih turističkih operatora.
Baskijska separatistička organizacija (ETA) koja se zalaže za nezavisnost
španskog regiona Baskije tradicionalno je napadala predstavnike političkih i vojnih struktura, ali na meti njenih bombi su se, u periodu od 1984. do 1987. godine,
našli i hoteli i putničke agencije. ETA je poslala preko 200 pisama stranim ambasadama, turističkim agencijama i stranim medijima u Španiji tvrdeći da ima
nameru da teroriše turiste. U tzv. letnjoj kampanji od 1996. godine, ETA je izvela
početkom jula šest bombaških napada: na aerodromu kod Barselone povređeno
je 35 ljudi, a napadnuti su i hoteli na Kosta Doradi.
Na meti Kurdistanske radničke partije (PKK), marksističko-lenjinističke
pobunjeničke grupe čiji je cilj uspostavljanje nezavisne marksističke države
u jugoistočnoj Turskoj, do nedavno su bili vladini zvaničnici i civili. Od 1993.
godine PKK je postala aktivna u Zapadnoj Evropi napadajući turske ciljeve, a na
turističku industriju usmerila se od 1991. godine. Poput ETA, PKK je pokrenula
kampanju šaljući pisma u kojima je upozoravala strane kompanije da ne šalju
turiste u Tursku, podmetala je bombe na turističkim lokalitetima i kidnapovala
strane turiste. Kao rezultat njenih akcija posete stranih turista opale su za osam
odsto u periodu od 1992. do 1993. godine.
Terorizam, turizam i mediji
U odnosima terorizma i turizma važnu posredujuću ulogu imaju masovni
mediji. Džon Skot (John Scott) ističe da veze između terorizma i turizma ne bi
postojale da nema medijske pažnje.22 U današnjem medijskom svetu najveći broj
ljudi informaciju o ozbiljnom terorističkom incidentu prvo dobije preko medija
— televizija, radio, novine ili Internet. Za sveprisutne medije teroristički akt protiv turista ima obeležja ekskluzivne vesti pošto:
• uključuje obične ljude koji su postali žrtve i sa kojima se svako može
identifikovati;
• predstavlja pretnju velikom broju ljudi, u prvom redu najranjivijima i,
možda, najvrednijima (deca, trudnice, stariji); i
• ima velike, često i fatalne i dugoročne posledice.
22 John L. Scott, “Media congestion limits media terrorism”, Defence and Peace Economics,
Vol. 12, No. 3, 2001, pp. 215–27.
238
Želimir Kešetović
Mediji su, zajedno sa službama za hitno postupanje i vanredne situacije,
prvi na mestu izvršenog terorističkog akta da bi saopštili svežu vest i naknadne
informacije o razvoju događaja. Obično je medijsko izveštavanje o terorističkim
napadima nabijeno emotivnim tonovima. Saglasno izreci krv vodi (bleed leads)
novinari izgleda da su prihvatili shvatanje da što teroristički akt može izazvati
više emocija gledalaca, to više medijskog prostora treba da dobije. Izveštavanje o
ovim događajima nužno ima elemente ljudske drame, tenzija, romanse, avanture,
tragedije i žrtava. Ovaj element zajedno sa drugim kao što su fizička blizina ili
kulturna bliskost čine ukupnu novinarsku vrednost događaja.23 Ukoliko su strani
turisti žrtve terorističkog akta situacija se odmah medijski uveličava, prebacujući
politički konflikt između terorista i vlade na međunarodnu scenu. U situaciju
biva upletena i zemlja iz koje potiču turisti, a uskoro i druge zemlje, čime se pojačava pritisak na vladu prema kojoj je usmerena poruka terorista. Široka medijska
pažnja usmerena na političke poglede terorista čime se potvrđuje korisnost turista za teroriste.
U socijalno konstruisanoj stvarnosti mediji su važan činilac u oblikovanju
shvatanja rizika. Istraživanja, međutim, pokazuju da su stavovi javnosti prema
medijima ambivalentni — mešavina privlačenja i odbijanja. Dok mnogi ljudi cene
informacije i mišljenja koja prenose mediji, oni su takođe veoma obazrivi prema
moći koju mediji imaju nad njima. Stepen cinizma koji javnost ima prema nekim
medijima znači da efekti senzacionalističkog izveštavanja nisu neizbežni. Ključna
tačka je poverenje; ako javnost veruje mediju verovatno je da će njegove izveštaje
prihvatati kao korektne.24
Efekti medijskog izveštavanja o terorističkim napadima na turiste mogu da
budu direktni i indirektni. Direktni efekti se odnose na žrtve, njihove porodice i
druge ljude koji su u manjoj ili većoj meri zainteresovani ili zabrinuti zbog događaja. Međutim, potencijalno je veća šteta od indirektnih efekata. Brojni naknadni
izveštaji i reportaže sa uznemirujućim slikama mogu povećati efekte terorističkog
akta i proizvesti fundamentalnu krizu poverenja u bezbednost turističke destinacije i sposobnost nadležnih organa i službi bezbednosti kao i cele vlade da drže
stvari pod kontrolom. Oni zapravo mogu uticati na percepciju rizika potencijalnih turista i njihovu odluku gde da provedu svoj odmor. Percepcija rizika nije
23 Na primer, David Birman (David Beirman) navodi da su Filipini bili pogođeni terorizmom
još od ranih devedesetih godina prošlog veka, ali da su tek napadi na strane turiste podigli medijski profi l ovog problema (David Beirman, “A comparative assessment of three South-East Asian
tourism recovery campaigns: Singapore roars: post SARS 2003, Bali post the October 12, 2002
bombing, and WOW Philippines 2003”, in: Mansfeld Yoel and Pizam Abraham (eds), Tourism,
security and safety; from theory to practice, Butterworth-Heinemann, Burlington, 2006, p. 254.
Osećaj ranjivosti pojedinca raste ako je njegov zemljak žrtva terorističkog napada.
24 “Communicating Risk”, www.cabinetoffice.gov.uk/ukresilience/preparedness/risk.aspx,
21/02/2010.
Želimir Kešetović
239
rezultat golih činjenica i znanja o njima, niti proizvod racionalne kalkulacije, već
pre kompleksan proces u koji su uključeni mnogobrojni psihološki, emocionalni
i iracionalni faktori. Iako se teroristički napadi na turiste prilično retko događaju,
medijsko izveštavanje može uticati na percepciju rizika i, sa njom povezanu, spremnost da se putuje na pogođene destinacije.25 U tom smislu medijsko pojačavanje
efekata terorizma i njihov uticaj na turizam može se predstaviti i grafički:
U integrisanom modelu donošenja odluka koji predlažu Ševel Senmez i
Alen Grefe (Alan Graefe) medijsko izveštavanje o terorizmu i/ili političkoj nestabilnosti je prvi među eksternim faktorima koji utiču na percepciju rizika i, u
poslednjoj fazi, na donošenje konačne odluke da li da se putuje na određenu destinaciju ili ne. Mediji su najznačajniji faktor diseminacije informacija o nivou bezbednosti i mogućnosti događanja terorističkih akata na ili u blizini destinacije
koja je izabrana za odmor.26
Idealno posmatrano, izveštaji medija bi trebalo da omoguće ljudima donošenje odgovornih i kompetentnih odluka vezanih za rizike, ali način na koji novinari u stvarnosti biraju teme i informacije može iskriviti sliku situacije i stvoriti
25 O tome više u: Bruce Hoffman, Terrorismus — der unerklärte Krieg: Neue Gefahren politischer Gewalt, Fischer Verlag, Frankfurt/Main, 1999. Rik Stivs (Rick Steves) navodi da je za Amerikance verovatnoća da će biti ubijeni u terorističkom incidentu preko okeana ili u vazduhu
1 : 2 200 000, mogućnost da budu pogođeni gromom 1 : 600 000 a da budu ubijeni u vatrenom
okršaju u SAD 1 : 18 900 (“Rick Steves Talks About Safe Travel”, www.ricksteves.com/about/
pressroom/qa.htm, 10/02/2010).
26 Sönmez F. Sevel and Alan R. Graefe, “Influence of terrorism risk on foreign tourism decisions”,
Annals of Tourism Research, Vol. 25, No. 1, January 1998, p. 124.
240
Želimir Kešetović
pogrešnu percepciju rizika.27 Pod ovim uslovima mogu se razumeti i otkazivanja putovanja i opadanje interesovanja za destinacije koje su zapravo bezbedne
i nepogođene terorističkim napadima. Kao rezultat intenzivnog izveštavanja o
aktivnostima koje mogu biti povezane sa terorizmom može doći do opadanja
tražnje za nekim destinacijama.
Primanje informacija o rizicima terorizma na turističkim destinacijama i
prevoznim sredstvima koja vode do njih mogu imati odlučujući uticaj na potencijalne turiste i njhovu odluku da putuju ili da prvobitno nameravanu destinaciju
zamene nekom koja se percipira kao bezbednija. Relevantne studije pokazale su
da se ova vrsta reakcije turista na terorizam događa odloženo kao i da se pojavljuju
određene kulturno uslovljene razlike u reagovanju na rizik. Uprkos maloj verovatnoći, rizici koji imaju visoku cenu, kao što je terorizam, mogu izazvati ozbiljne
reakcije potrošača. Na primer, kao rezultat terorističkih aktivnosti u 1985. godini
je čak 1,8 miliona turista promenilo naredne godine svoje planove za putovanje.28
Posledice terorizma na turizam
Teško je dati jasnu, jednoznačnu i opštevažeću kvalitativnu i kvantitativnu
ocenu uticaja terorizma na turizam. Višegodišnji terorizam u Alžiru gotovo potpuno je ugušio inostrani turizam u toj zemlji, a sporadični nemiri u Kini ili na
Filipinima tek su ga privremeno zaustavili, da bi se on nakon toga relativno brzo
opet oporavio, pa čak i povećao. Unutrašnja logika uverenja da terorizam negativno utiče na turizam testirana je od strane istraživača koji su pokušali da ovaj
odnos izraze kvantitativno koristeći kompleksne metode i kompjutersko modelovanje da bi utvrdili promene turističke aktivnosti. Zaključci ovih istraživanja
su konzistentni i svode se na to da potencijalni rizik značajno utiče na ponašanje
turista. Pomenuti uticaj može započeti procesom donošenja odluka.29 Istraživanja su pokazala da se menja i ponašanje u toku samog putovanja u smislu preduzmanja zaštitnih mera; da se rizične destinacije zamenjuju bezbednijim; da se
opasnost terorizma pripisuje i susednim zemljama koje nisu direktno pogođene
27 Werner Meier, Michael Schanne, Gesellschaftliche Risiken in den Medien: Zur Rolle des Journalismus bei der Wahrnehmung und Bewältigung gesellschaftlicher Risike, Seismo, Zürich, 1996.
Na primer, izveštavanje nemačkih medija o događajima u Egiptu stvorilo je sliku da je cela zemlja
pogođena fundamentalističkim terorističkim napadima, dok je prema izjavi direktora egipatskog turističkog ureda samo oblast oko Asuita smatrana opasnom. Drugi primer su događaji iz
avgusta 1994. godine u Havani, kada je oko 10 000 ljudi bilo na mirnim demonstracijama i kontrademonstracijama. Neki mediji su sasvim preterali u izveštavanju o ovom u osnovi mirnom
događaju što je za posledicu imalo značajan broj otkazivanja poseta Kubi. Navedeno prema: Eric
Laws, Bruce Prideaux and Kaye Chon (eds), Crisis Management in Tourism, CABI, Oxton, 2007,
p. 135.
28 Sevel F. Sönmez and Alan R. Graefe, “Influence of terrorism risk on foreign tourism decisions”,
op. cit., p. 121.
29 Ibid., p. 122.
Želimir Kešetović
241
terorističkim napadom; da je reakcija na terorizam odložena; i da postoje kulturne razlike u reagovanju turista na rizik.30
Uticaj terorizma na način na koji turisti donose odluke nije detaljnije istražen. Uvođenje rizika u ionako veoma složen proces donošenja odluka turista
dodatno komplikuje analizu. Pored toga, vrsta turizma (odmor ili poslovni) može
uticati na donošenje odluka. Tako su, na primer, turisti koji putuju poslom znatno
ograničeniji u izboru mesta i vremena putovanja. Vilijam Kuk (William Cook),
Ševel Senmez i Alan Grafe istraživali su donošenje odluka koje uključuje rizike
terorizma i političke nestabilnosti na dve različite populacije.31 Prema Kukovim
nalazima ljudi koji putuju poslom i imaju dosta iskustva sa putovanjima nerado
menjaju svoje planove pod uticajem medijskih izveštaja o terorizmu. Senmez i
Grafe utvrdili su da ranije iskustvo u međunarodnim putovanjima ima samo
posredan uticaj na buduće ponašanje.
Statistički podaci jasno pokazuju da rizik menja obrasce turističke tražnje.
Na primer, šest miliona Amerikanaca posetilo je Evropu 1985. godine, a projekcija za narednu godinu bila je više od sedam miliona. Međutim, čak 54 odsto
turista otkazalo je rezervacije jer je teroristička aktivnost dostigla vrhunac.32
Navedeni autori navode da je prema Galupovim istraživanjima javnog mnjenja
iz iste godine 79 posto Amerikanaca izjavilo da bi tog leta izbeglo prekomorske
destinacije. Događaji iz 1986. godine — nuklearna katastrofa u Černobilu i američki napad na Libiju — uticali su na značajno smanjenje poseta Amerikanaca
Evropi. Putovanja u nekoliko evropskih zemalja bila su znatno ispod projekcija
i to: u Grčku za 30 odsto, Veliku Britaniju za 68 posto i Zapadnu Nemačku za
77 posto.33 Mediteranske zemlje zabeležile su pad rezervacija posetilaca iz SAD
od 50 posto, a Egipat od 65 posto. Svetska turistička organizacija procenila je
gubitak od terorizma u 1985. godini na 105 milijardi američkih dolara. S druge
strane, uočeno je da se turistička aktivnost povećava kada se ukloni rizik terorizma. Martin O’Nil (Martin O’Neill) i Frenk Fic (Frank Fitz) navode da je usled
osamnaestomesečnog prekida vatre (od avgusta 1994. do februara 1996), koji su
proglasile IRA i Zajednička vojna komanda lojalista, „jedna od najvećih dividendi
30 O istraživanjima i autorima koji su došli do ovih rezultata više u: Sevel F. Sönmez, “Tourism,
terrorism and political instability”, op. cit., pp. 427–8.
31 William J. Cook, The Effect of Terrorism on Executives’ Willingness to Travel Internationally,
unpublished doctoral dissertation, The City University, New York, 1990; Sevel F. Sönmez and
Alan R. Graefe, “Influence of terrorism risk on foreign tourism decisions”, op. cit., p. 123.
32 Louis J. D’Amore and Teresa E. Anuza, “International Terrorism: Implications and Challenge for Global Tourism”, Business Quarterly, Vol 51, No. 2, November 1986, pp. 20–9.
33 John Brady and Richard Widdows, “The Impact of World Events on Travel to Europe During
the Summer of 1986”, Journal of Travel Research, Vol. 26, No. 3, 1988, pp. 8–10.
242
Želimir Kešetović
mira bio masovan porast nivoa turističkih aktivnosti u Severnoj Irskoj u prvoj
godini zajedničkog primirja”.34
Istraživanja ukazuju takođe da su početni (neposredni) efekti turističkih
napada ozbiljni, ali da se samo nakon nekoliko meseci incidenti zaboravljaju i
njihov negativan uticaj na javnost iščezava. Prema Alizi Flajšer (Aliza Fleischer)
i Stivenu Bukoli (Steven Buccola) „turistima je potrebno prosečno dva meseca
od porasta terorističkih napada da reaguju, dok se u dužem periodu psihološki
efekti događaja smanjuju”.35 Naravno, ukoliko se negativni događaji u budućnosti
ponove stav javnosti će se ponovo drastično promeniti.
Napad Al Kaide na Svetski trgovinski centar jasno je pokazao potencijalni rizik koji terorizam nosi za turističku privredu. Događaji od 11. septembra
zajedno sa ratom u Iraku 2003, epidemijom SARS-a i drugim temama vezanim
za zdravlje koje su došle na javnu agendu veoma su pogodili turističku privredu.
Prema podacima američkog Udruženja putničke privrede (Travel Industry Association of America — TIA) objavljenim 2002. godine, domaći i međunarodni
izdaci za putovanje opali su za 29,1 milijardi američkih dolara u 2001. godini.
Strategije turističke industrije u odnosu na terorizam
Suočena sa ozbiljnom pretnjom koju terorizam predstavlja za turizam turistička industrija na globalnom i nacionalnom nivou pokušava da pronađe rešenje.
U Haškoj deklaraciji o turizmu iz 1989. godine, koju su donele Interparlamentarna unija i Svetska turistička organizacija, u osmom poglavlju „Terorizam: pretnja turizmu” zahteva se da se s teroristima postupa kao s kriminalcima te da se
oni progone i kažnjavaju.36 Budući da turističke destinacije postaju sve ranjivije na
politički motivisano nasilje Ševel Senmenz, Jorgos Apostolopoulos (Yiorgos Apostolopoulos) i Piter Tarlou (Peter Tarlow) predlažu da turistički menadžeri u svoje
opšte planove održivog razvoja i marketinške/menadžerske strategije uključe i
planove kriznog menadžmenta da bi zaštitili odnosno povratili imidž bezbednosti/atraktivnosti, uverili potencijalne turiste da će biti sigurni i pomogli lokalnim prevozničkim i turističkim agencijama u njihovom ekonomskom oporavku.
Njihove preporuke uključuju izradu planova za slučaj krize, uspostavljanje kriznog tima, razvoj priručnika za krizne situacije i uspostavljanje partnerstva sa
policijom i drugim službama za primenu zakona.37
34 Martin A. O’Neill and Frank Fitz, “Northern Ireland Tourism: What Chance Now?”, Tourism Management, Vol. 17, No. 3, 1996, p. 161.
35 Aliza Fleischer and Steven Buccola, “War, Terror, and the Tourism Market in Israel”, Applied
Economics, Vol. 34, No. 11, 2002, p. 1339.
36 Tekst deklaracije je dostupan na: www.unwto.org.
37 Sevil F. Sönmez, Yiorgos Apostolopoulos and Peter Tarlow, “Tourism in Crisis: Managing
the Effects of Terrorism”, op. cit., pp. 13–8.
Želimir Kešetović
243
Joel Mansfiled (Yoel Mansfeld) na osnovu izraelskog iskustva daje neke
opšteprimenljive savete za oporavak turističke privrede. Marketinške aktivnosti treba da budu dinamične, da se stalno inoviraju i da vode računa o različitim kriznim scenarijima. Poruke koje se tiču bezbednosti i sigurnosti treba
da budu sročene na realističan način. U sred tekuće ozbiljne bezbednosne situacije sve marketinške kampanje usmerene na međunarodnu publiku treba da
budu obustavljene jer predstavljaju rasipanje sredstava i trošenje kredibiliteta.
Pogođena zemlja destinacija treba da održava stalni protok sveobuhvatnih informacija o nivou sigurnosti i bezbednosti koristeći komunikacione kanale dostupne na potencijalnim tržištima (štampa, specijalni TV programi o putovanjima,
Internet, turistički magazini itd.).38
Turističke destinacije ne mogu jednostavno ignorisati krizu pokušavajući
da je prikažu kao beznačajnu, nevažnu i marginalnu. Tehnika ograničavanja krize
se često koristi kada mediji traže objašnjenja ili reakcije od donosilaca odluka. Na
primer, kada se dogodio teroristički napad na ostrvu Đerba u Tunisu, turistički
zvaničnici su izjavili: „Nema terorizma u Tunisu! Zašto se uvek fokusirate na to”,
dodajući da ako je jedna sinagoga napadnuta „to nije kraj sveta”.39 Ovo je takođe
bio slučaj nakon samoubilačkog napada u Kairu. Zvaničnici su nastojali da ubede
medije da je terorista delovao sam i da nije deo novoformirane terorističke mreže.
Neke zemlje su izradile posebne strategije za postupanje nakon terorističkog napada. U pomenutom napadu na sinagogu 2002. godine tunižanska vlada
je, shvatajući da je Izrael važno tržište, donela nove propise da bi povećala osećaj
bezbednosti i učinila posete izraelskih turista lakšim i sigurnijim, uključujući i
obezbeđivanje pratnje lokalnih policijskih snaga za izraelske organizovane turističke grupe. Slično tome, nakon terorističkog napada na nemačke turiste, egipatska vlada je zauzela oštar kurs prema radikalnim islamskim grupama, smanjujući
mogućnost za nastanak budućih kriza. I Tunis i Egipat pokušali su da se sa krizom bore indirektno. Umesto da se bave direktno negativnim imidžom, oni su
se usmerili na problem koji je uzrokovao krizu. Egipat je pokušao da se bori sa
terorizmom kroz pooštravanje mera bezbednosti i agresivan marketing i promociju. Egipatska policija je usvojila preventivne i proaktivne mere koje joj mogu
pomoći u pronalaženju i hapšenju terorističkih lidera.40 Meksiko je pokušao da
povrati turiste smanjenjem cena i agresivnom marketinškom kampanjom, dok
38 Yoel Mansfeld, “Tourism Industry Cycles of War, Terror, and Peace: Determinants and
Management of Crisis and Recovery of the Israeli”, Journal of Travel Research, Vol. 38, No. 1,
1999, pp. 30–6.
39 www.themedialine.org.
40 Salah Wahab, “Tourism and Terrorism: Synthesis of the Problem with Emphasis on Egypt”,
in: Abraham Pizam and Yoel Mansfeld (eds), Tourism, Crime and International Security Issues,
op. cit., pp. 175–86.
244
Želimir Kešetović
je Severna Irska pokušala da razvije strategije da bi povećala posete (npr. razvijanje novih turističkih proizvoda/atrakcija) podržanu promotivnim aktivnostima,
održavanje dobrih odnosa i kontakata sa predstavnicima međunarodnih medija;
obezbeđivanje sveobuhvatnih infromacija međunarodnim turoperatorima, turističkim agencijama i štampi (da bi se rizik procenio u pravom kontekstu); i mudro
vođenje turista dalje od visokorizičnih područja.41
Zaključak
Danas je terorizam postao globalni fenomen, a turističke destinacije i turisti nalaze se visoko na listi potencijalnih terorističkih meta. Imajući u vidu da je
bezbednost veoma važan element turističke industrije, pretnja međunarodnog
terorizma mora se uzeti ozbiljno u svakoj zemlji, ne samo u onima koje su do sada
imale iskustva sa terorizmom. Uticaj ovih događaja na turističku industriju, pojačanih kroz medijske izveštaje, ne bi trebalo potcenjivati. Menadžeri u turističkoj
industriji, u saradnji sa širokim krugom aktera, pre svega sa državnim i regionalnim ogranima i službama bezbednosti i službama za vanredne situacije, medijima
i nevladinim orgnizacijama, treba da budu proaktivni i razviju i implementiraju
sveobuhvatne integrisane planove za krizne situacije da bi smanjili rizik i uticaj
terorističkih akcija.
Važan deo ovih planova treba da bude krizno komuniciranje, budući da se
turistička industrija oslanja na imidž i pozitivne percepcije. Međutim, ne postoje
univerzalni recepti koji se jednostavno mogu uzeti iz kataloga i primeniti nakon
što se odigrao teroristički napad da bi se ponovo povratio narušeni imidž pogođene turističke destinacije i povratilo poverenje turista. Iako svi teroristički
napadi imaju niz zajedničkih karakteristika, svaki od njih je jedinstven događaj.
Stoga je u svakom slučaju terorističkog napada usmerenog na turističke destinacije ili turiste potrebno detaljno i veoma pažljivo analizirati sve relevantne okolnosti (pogođeni događajem, kratkoročne i dugoročne posledice, sporedni efekti
itd.) da bi se odabrala najprimerenija strategija odnosa sa javnošću u cilju popravljanja narušenog imidža i izgubljenog međunarodnog integriteta.
U postupanju nakon terorističkog napada i saniranju njegovih posledica
turistička industrija treba da sledi opšta pravila i preporuke kriznog komuniciranja. Poštenje, transparentnost, profesionalizam, osetljivost za žrtve i saosećanje sa njihovim najbližima, dobra komunikacija sa javnošću i medijima mogu
povećati šanse za brzi oporavak. Takođe, veoma je važno prenošenje informacija
o vrsti pretnji u saobraćaju i kapacitetima smeštaja i instruiranje međunarodnih
41 Witt F. Stephen and Moore S. Anne, “Promoting Tourism in the Face of Terrorism: The Role of
Special Events in Northern Ireland”, Journal of International Consumer Marketing, Vol. 4, No. 4,
1992, pp. 63–75.
Želimir Kešetović
245
turoperatera i turističkih agencija o mogućim opasnostima. Potrebno je pažljivo
sastaviti i adekvatno preneti optimalnu poruku zasnovanu na dobrom poznavanju i razumevanju tržišta.
Nakon terorističkih napada na Baliju Svetska turistička organizacija preporučila je proaktivne strategije za buduće krizno komuniciranje, te da u fazi pripreme i planiranja treba uključiti kreiranje i osposobljavanje ureda za odnose sa
javnošću, uspostavljanje medijskog protokola, formiranje reprezentativnog konsultativnog tela i alokaciju osnovnih resursa.42
Istina je da komunikacija rizika nije lak posao, ali procena i komuniciranje rizika treba da budu u najmanju ruku deo diskusija koje se vode o politici
suprotstavljanja terorizmu. Često se stvara iskrivljena slika i precenjuje opasnost
terorizma i njegovi efekti, čime se on zapravo dodatno pothranjuje. Učestalo podgrevanje straha od strane političara i medija visoka je cena. Ono nije zasnovano
na činjenicama i može biti kontraproduktivno.43 Stoga je veoma značajno naći
pravu meru.
Tragedija od 11. septembra 2001. godine uticala je da ljudi koji upravljaju
komunikacijama ponovo promisle sve ono što rade. Liza Fol (Lisa Fall) ističe da
se „poruke stalno restruktuiraju, komunikacioni kanali se prepravljaju, a ključne
javnosti ponovo procenjuju”.44 Teroristički napadi nakon 11. septembra zahtevaju
da se programi komunikacije temeljno i strateški preprave. Ne može se očekivati
da programi koji su bili uspešni pre ovog događaja budu adekvatni i nakon njega.
Za ovako retke i kompleksne okolnosti nema gotovog priručnika sa uputstvima
kako treba postupati. Nove okolnosti zahtevaju ne samo komunikacione veštine
i široko poznavanje kriznih situacija, već i kreativnost, hrabrost i inovacije.
Bibliografija
Aziz, Heba, “Understanding Terrorist Attacks on Tourists in Egypt”, Tourism
Management, Vol. 16, No. 2, 1995.
Brady, John, and Widdows, Richard, “The Impact of World Events on Travel to
Europe During the Summer of 1986”, Journal of Travel Research, Vol. 26, No. 3, 1988.
42 Yetta K. Gurtner, “Crisis in Bali: Lessons in Tourism Recovery” in Laws, E., Prideaux, B. and
Chon, K. (eds), Crisis management in tourism, CABI, Wallingford, 2007, p. 87.
43 John Mueller, “A False Sense of Insecurity?” Regulation, Vol. 27, No. 3, 2004, pp. 42–6.
44 Lisa T. Fall, “The Tourism Industry’s Reaction in Action: Re-Strategizing Promotional Campaigns in the Wake of 9/11”, in: Robert E. Denton Jr. (ed.), Language, Symbols and the Media:
Communication in the Aftermath of the World Trade Center Attack, Transaction Publishers, New
Brunswick and London, 2004, pp. 175–202.
246
Želimir Kešetović
D’Amore, Louis J., and Anuza, Teresa E., “International Terrorism: Implications
and Challenge for Global Tourism”, Business Quarterly, Vol. 51, No. 2, November 1986.
Fall, Lisa T., “The Tourism Industry’s Reaction in Action: Re-Strategizing Promotional Campaigns in the Wake of 9/11”, in: Robert E. Denton (ed.), Language,
Symbols and the Media: Communication in the Aftermath of the World Trade Center Attack, Transaction Publishers, New Brunswick and London, 2004.
Fleischer, Aliza, and Buccola, Steven, “War, Terror, and the Tourism Market in
Israel”, Applied Economics, Vol. 34, No. 11, 2002.
Freyer, Walter, and Groß, Sven (eds), Sicherheit in Tourismus und Verkehr, FITVerlag, Dresden, 2004.
Glaeser, Dirk, Crisis management in the Tourism Industry, Butterwarth Heinemann, Oxford, 2003.
Laws, Eric, Prideaux, Bruce, and Chon Kaye (eds), Crisis Management in Tourism,
CABI, Oxton, 2007.
Lea, John P., “Tourism, Realpolitik and Development in the South Pacific”, in:
Pizam Abraham and Mansfeld Yoel (eds), Tourism, Crime and International Security Issues, Wiley, New York, 1996.
Mansfeld, Yoel, and Pizam Abraham (eds), Tourism, security and safety: from theory to practice, Butterworth-Heinemann, Burlington, 2006.
Mueller, John, “A False Sense of Insecurity?”, Regulation, Vol. 27, No. 3, 2004.
Nacos, Brigitte L., Mass-mediated Terrorism: the Central Role of the Media in
Terrorism and Counterterrorism, Rowman and Littlefield, Lanham, 2002.
O’Neill, Martin, and Fitz, Frank, “Northern Ireland Tourism: What Chance
Now?”, Tourism Management, Vol. 17, No. 3, 1996.
Pizam, Abraham, and Mansfield, Yoel (eds), Tourism, Crime and International
Security Issues, John Wiley and Sons, Chichester, 1996.
Pizam, Abraham, and Smith, Ginger, “Tourism and terrorism: a quantitative
analysis of major terrorist acts and their impact on tourism destinations”, Tourism Economics, Vol. 6, No. 2, June 2000.
Richter, Linda K., “Tourism Politics and Political Science: A Case of Not So Benign
Neglect”, Annals of Tourism Research, Vol. 10, No. 3, 1983.
Richter, Linda K., and Waugh, William L., “Terrorism and tourism as logical
companions”, in: Slavoj Medlik (ed.), Managing Tourism, Butterworth-Heinemann, Oxford, 1995.
Želimir Kešetović
247
Ryan, Chris, “Crime, Violence, Terrorism and Tourism: An Accidental or Intrinsic Relationship?”, Tourism Management, Vol. 14, No. 3, 1993.
Santana, Gui, “Crisis management and tourism: beyond the rhetoric”, Journal of
Travel and Tourism Marketing, Vol. 11, No. 15, 2003.
Sönmez, Sevil F., “Tourism, terrorism, and political instability”, Annals of Tourism Research, Vol. 25, No. 2, 1998.
Sönmez, Sevil F., Apostolopoulos, Yiorgos, and Tarlow, Peter, “Tourism in Crisis: Managing the Effects of Terrorism”, Journal of Travel Research, Vol. 38, No.
1, 1999.
Sönmez, Sevil F., and Graefe, Alan R., “Influence of terrorism risk on foreign tourism decisions”, Annals of Tourism Research, Vol. 25, No. 1, January 1998.
Witt, Stephen F., and Moore, Anne S., “Promoting Tourism in the Face of Terrorism: The Role of Special Events in Northern Ireland”, Journal of International
Consumer Marketing, Vol. 4, No. 4, 1992.
TERRORISM AND TOURISM
The paper discusses the motives and reasons why tourism is interesting
for terrorists, including the effects of terrorist attacks on tourist industry,
and the crisis management strategies that some countries have used so as
to mitigate the effects of such attacks on tourists, the national economy
and country-image. Tourists as innocent symbolic victims and tourism
as one of the most important modern industries have become favorite
terrorists targets in the aftermath of the Cold War. Terrorist acts have since
had a major effect not just on the tourism industry, but also on the overall
economic and political positions of affected countries. The author argues
that after terrorist attacks of 9/11 it has been difficult to use the old methods
and strategies to regain tourist confidence in the affected destinations,
pointing it out that each terrorist incident ought to be analysed in detail
so as to achieve a maximum preventative effect. The author concludes that,
beside being familiar with the crisis communication theory and possessing
practical communication skills, crisis managers should be open-minded
and creative in implementing a large scale of communication tools and
techniques with a view to recovering an image of stability and safety of
tourist destinations affected by terrorist attacks.
Key words: terrorism, tourism, tourist industry, media, crisis management,
crisis communication.
UDK: 343.9.02:353.1
Godina IV, broj 3, 2010, str. 248–256
Pregledni rad
Avgust 2010.
REGIONALNA SARADNJA
U BORBI PROTIV
ORGANIZOVANOG KRIMINALA
Zoran Golubović ∗
Direkcija policije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vlada Republike Srbije
APSTRAKT
Autor u radu analizira institucionalizovane oblike saradnje državnih organa
zemalja Zapadnog Balkana na planu suprotstavljanja organizovanom kriminalu. Organizovani kriminal predstavlja najslabiju kariku u lancu uspostavljanja stabilnosti u tranzicionim društvima u regionu, u periodu nakon
sukoba devedesetih godina dvadesetog veka, i kolateralni efekat raspada
bivše SFRJ. Prepreke na koje nailaze nacionalne policije i pravosudni organi
pokazuje da su za uspešno suzbijanje organizovanog kriminala potrebni
nadnacionalni pristup i strategija. Zbog toga autor naglašava potrebu za
hitnim proširivanjem obima i jačanjem postojeće regionalne saradnje na
tom planu i ukazuje na neophodnost stvaranja regionalnih centara za borbu
protiv organizovanog kriminaliteta.
Ključne reči: organizovani kriminal, međunarodna saradnja, regionalna
policijska saradnja, regionalni centri, Balkan.
Organizovani kriminal predstavlja najsloženiju i najopasniju vrstu kriminaliteta u svakom društvu i jednu od najvećih pretnji savremenom čovečanstvu.1 Na nacionalnom nivou Republika Srbija raspolaže odgovarajućim pravnim
i institucionalnim okvirom za suzbijanje organizovanog kriminala, među kojima
su najzastupljeniji krijumčarenje drogom i trgovina ljudima. Pored donošenja
∗
[email protected]
1 „Nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala”, Službeni glasnik RS, br.
55/2005, 71/2005; ispravke: br. 101/2007 i 65/2008.
Zoran Golubović
249
Nacionalne strategije za borbu protiv organizovanog kriminala i pratećih akcionih planova za konkretne aktivnosti u tim oblastima od značaja je i nedavno
usvojeni Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalnim aktivnostima. Na
osnovu odredbi ovog zakona kriminalnoj grupi Darka Šarića, koja se najviše
bavila krijumčarenjem droge, oduzeta je imovina u Srbiji u vrednosti od oko 150
miliona evra, a procenjeno je da je do trenutka hapšenja ova kriminalna grupa
ostvarila promet droge u vrednosti od oko pet milijardi evra i oprala novac u
iznosu od 1,35 milijardi evra.2 Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije
je u proteklih par godina sarađivalo sa američkim i britanskim nadležnim službama u policijskim operacijama koje su rezultirale hapšenjem i procesuiranjem
lica odgovornih za krijumčarenje droge i dečju pornografiju.
Značajne promene u borbi protiv organizovanog kriminala desile su se u
proteklih nekoliko godina uključivanjem Srbije u regionalne i međunarodne inicijative na tom planu. Srbija je pristupila Sporazumu o saradnji sa Evropolom za
koji je izrađena mapa puta, a u uskoro se očekuje potpisivanje Okvirnog sporazuma o saradnji. Na bilateralnom planu, Srbija je potpisala pojedinačne sporazume o različitim vrstama policijske saradnje sa 20 država članica Evropske unije,
pet zemalja regiona i sedam ostalih država, među kojima se posebno ističu sporazumi sa Urugvajem i Argentinom u kontekstu suzbijanja krijumčarenja kokaina.
U okviru jačanja regionalnih odnosa po značaju se izdvaja intenziviranje saradnje sa Hrvatskom u periodu nakon ubistva hrvatskog novinara Ive Pukanića, a
2010. godine započeta su u Zagrebu i Beogradu suđenja kriminalnoj grupi koju
je predvodio Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam. Republika Srbija potpisala je sa
Hrvatskom sporazum o ekstradiciji i očekuje se da će uskoro isti takav sporazum
biti potpisan i sa Crnom Gorom.
Osnovni princip na kojem bi trebalo da se zasniva borba protiv organizovanog kriminala u našem regionu jeste princip saradnje jer se pokazalo da grupe
organizovanog kriminala na području Zapadnog Balkana su međusobno tesno
povezane u preduzimanju kriminalnih delatnosti, posebno grupe iz bivših jugoslovenskih republika. Neujednačena organizacija i saradnja među državama u
regionu doprinela je da se organizovane kriminalne grupe međusobno bolje i efikasnije organizuju. Iako je nedostatak saradnje u regionu doveo do pojave različitih inicijativa za suzbijanje organizovanog kriminala, najvažniji element u tom
procesu predstavlja bilateralna saradnja, što se najbolje može videti u međusobnom regulisanju pitanja ekstradicije.
Postoji više osnovnih pretpostavki za uspostavljanje regionalne saradnje u
borbi protiv organizovanog kriminala:
• jasnom definisanju pojma organizovanog kriminala;
• jedinstvenoj inkriminaciji aktivnosti vezanih za organizovani kriminal;
2
Podatak dobijen od Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
250
Zoran Golubović
• usaglašavanju procesnih ovlašćenja neophodnih za postupak otkrivanja
i dokazivanja krivičnih dela organizovanog kriminala;
• preciznom definisanju oblika međunarodne saradnje u borbi protiv
organizovanog kriminala;
• pojednostavljenju postupka za pružanje međunarodne pravne pomoći;
• čvršćem povezivanju nadležnih državnih organa u cilju razmene informacija, otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela organizovanog kriminala; i
• definisanju zajedničkih programa za edukaciju organa zaduženih za
borbu sa organizovanim kriminalom.3
Za saradnju zemalja Zapadnog Balkana izuzetno je značajna ratifi kacija
Sporazuma o saradnji u cilju sprečavanja i borbe protiv prekograničnog kriminala
u Narodnoj skupštini Srbije, koji je zaključen 26. maja 1999. godine u Bukureštu.4 Kao sastavni deo sporazuma ratifikovana je Povelja o organizaciji i funkcionisanju Inicijative za saradnju zemalja Jugoistočne Evrope (Southeast European
Cooperative Initiative — SECI), te osnovan Regionalni centar za borbu protiv prekograničnog kriminala u Bukureštu.5
SECI centar kao regionalni centar
za borbu protiv organizovanog kriminala
Regionalni centar za borbu protiv prekograničnog kriminala je nastao je u
maju 1999. godine kada je dvanaest država jugoistočne Evrope potpisalo pomenuti Sporazum o saradnji za prevenciju i borbu protiv prekograničnog organizovanog kriminala.6 U radu Regionalnog centra učestvuje i 19 država posmatrača
kao što su: Austrija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Sjedinjene Američke
Države itd.7 Na osnovu Memoranduma o razumevanju, Interpol i Svetska carinska organizacija imaju status stalnog savetnika, učestvuju u procesu odlučivanja
i formiranju politika Regionalnog centra, a sveobuhvatni rad se zasniva na njihovim preporukama, savetima i direktivama.
Regionalni centar za borbu protiv prekograničnog kriminala omogućava
operativnu saradnju između organa policija i carina u zemljama jugoistočne
3 Savet Evropske unije usvojio je 19. marta 1998. godine program „Soko” i institucionalizovao
razmenu, obuku i saradnju lica odgovornih za borbu protiv organizovanog kriminala.
4 „Sporazuma o saradnji u cilju sprečavanja i borbe protiv prekograničnog kriminala”, Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 5/2001.
5 U skladu sa ovim sporazumom izraz „prekogranični kriminal” obuhvata sva kršenja ili
pokušaje kršenja nacionalnih zakona i propisa u cilju organizovanja, rukovođenja, pomaganja
ili olakšavanja međunarodnih kriminalnih delatnosti (član 1).
6 Zemlje članice su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Grčka, Mađarska, Makedonija, Moldavija, Rumunija, Slovenija, Srbija, Turska, Crna Gora i Hrvatska.
7 O radu Regionalnog centra za borbu protiv prekograničnog kriminala više videti na:
www.secicenter.org.
Zoran Golubović
251
Evrope, pa je tako svaka zemlja članica zastupljena preko dva stalna oficira za
vezu — jednog predstavnika policije i jednog predstavnika carine. Osnovni cilj
Regionalnog centra u Bukureštu jeste razvoj efi kasne međuresorske saradnje
između zemalja članica jugoistočne Evrope na planu identifikacije, sprečavanja,
vođenja istraga i borbe protiv prekograničnog kriminala putem razmene informacija i dokumenata. Deo aktivnosti je usmeren na poboljšanje saradnje tužilaca
u regionu i unapređenju zakonskih procedura za komunikaciju nacionalnih tužilaca, a u skladu sa ovlašćenjima iz Sporazuma o razmeni podataka u borbi protiv organizovanog kriminala koji su potpisale sve članice SECI, kao i u skladu sa
ostalim međunarodnim ugovorima.
Rad SECI regionalnog centra podeljen je na četiri grupe aktivnosti. Prvu
grupu aktivnosti obuhvataju mere usmerene na ostvarivanje brže i koordinisane
razmene informacija o delovanjima kriminalnih mreža između organa za sprovođenje zakona država članica. Drugu grupu aktivnosti Centra čini koordinacija
regionalnih operacija i formiranje zajedničkih istraga. Pored redovne razmene
informacija koja se obavlja na liniji oficir za vezu smeštenih u sedištu u Bukureštu
i nacionalnih osoba/jedinica za koordinaciju, članice SECI redovno sarađuju i u
okviru sedam radnih grupa (task forces). U okviru radnih grupa mogu se organizovati multilateralne operacije ili koordinisati rad prilikom istražnih postupaka
u različitim državama članicama. Regionalni centar za borbu protiv prekograničnog kriminala objavljuje problemske analize i izveštaje o specifičnim oblicima
kriminaliteta i organizuje treninge i obuke za predstavnike organa za sprovođenje
zakona. U strukturi Regionalnog centra izvršena je „podela rada” po zemljama,
tako da je, na primer, Mađarska zadužena za problematiku krađe vozila, Albanija
za praćenje rada carina, a Srbija vodi Regionalnu radnu grupu tužilaca zemalja
jugoistočne Evrope.
Regionalni centar za borbu protiv prekograničnog kriminala ulazi u novu
fazu razvoja, kako u pogledu organizacije, tako i u pogledu finansiranja svojih
aktivnosti, što je u skladu sa politikom regionalnog vlasništva i preispitivanja
mesta i uloge regionalnih inicijativa. Ova pitanja se razmatraju na sastancima
Zajedničkog komiteta za saradnju SECI Regionalnog centra u okviru dve radne
grupe: Radne grupa za budžet, koja usaglašava nov način finansiranja, i Radne
grupe za sprovođenje tzv. SELEC konvencije (Convention of the Southeast European Law Enforcement Center — SELEC), koja treba da stvori novu osnovu i mandat za buduću delatnost SECI.
FLARE
FLARE (Freedom, Legality and Rights in Europe) jeste mreža organizacija civilnog društva sa osnovnim ciljem građanske borbe protiv organizovanog
252
Zoran Golubović
kriminala.8 Mreža je osnovana juna 2008. godine u Evropskom parlamentu i broji
preko 40 članica — organizacija iz 24 zemlje Evrope, Mediterana, područja bivšeg SSSR-a i Bliskog istoka — i kao takva je najveća mreža civilnog društva u
Evropi za borbu protiv organizovanog kriminala. Članice FLARE su organizacije civilnog društva aktivne u oblasti borbe protiv korupcije, trgovine ljudima
radi seksualne eksploatacije, rada sa omladinom i njenom edukacijom, ekološke
zaštite, zaštite ljudskih prava i sl. FLARE mreža u svojoj politici rada polazi od
činjenice da je organizovani kriminal postao međunarodni fenomen i problem
koji ne priznaje granice, nacionalne podele, zakonske prepreke. Kao takav, on
zahteva da se institucije i organizacije koje se bave borbom protiv organizovanog kriminala umreže u cilju razmene iskustava, informacija i radi sprovođenja
zajedničkih akcija.
Nakon regionalne kancelarije otvorene u Kijevu (Ukrajina), FLARE mreža
je osnovala još jednu regionalnu kancelariju za Balkan sa sedištem u Nišu. Grad
Niš je odabran za sedište zbog toga što ima veoma važan geografski položaj i blizu
je velikog broja balkanskih glavnih gradova (Beograd, Sofija, Skoplje, Priština,
Zagreb, Podgorica), a nije opterećen političkom prošlošću koju ovi gradovi nose,
koja je često bila kamen spoticanja uspešne regionalne saradnje. Vlast Grada Niša
je od samog početka podržala ideju i aktivnosti FLARE mreže i iskazala želju
da bude nosilac aktivnosti u borbi protiv organizovanog kriminala na lokalnom
nivou. Nevladina organizacija Protecta iz Niša kao jedan od osnivača FLARE
mreže pruža ljudsku i tehničku podršku radu Regionalne kancelarije za Balkan.
Naš region za FLARE mrežu predstavlja prioritet zbog velikih problema koje
zemlje Balkana imaju sa organizovanim kriminalom, zbog puteva koje međunarodni kriminal koristi kako bi spojio Zapadnu Evropu i Bliski istok, zbog loših
nacionalnih zakonodavnih okvira zemalja regiona koji omogućavaju organizovanom kriminalu pranje novca i ostale nelegalne aktivnosti, kao i zbog tranzicionog procesa u kome se zemlje Balkana nalaze i želje da što pre uđu u Evropsku
uniju. Kao prioritet za region Balkana, FLARE mreža je odabrala fenomen korupcije i socijalno korišćenje imovine oduzete od pripadnika grupa organizovanog
kriminala. Ovi prioriteti uzeti su na osnovu potreba na terenu jer zemlje Balkana
imaju najveću stopu korupcije u Evropi, pa čak i zemlje koje su članice Unije, kao
što su Grčka i Bugarska. Imovina oduzeta od organizovanog kriminala je novina
na Balkanu, a već postoje veoma pozitivna iskustva. U zemljama koje su privatizovane na kriminalan način, gde je sve na prodaju i gde je ogromna imovina
pala u ruke kriminalaca, ovaj proces može biti jako bitan za uspešnost borbe protiv organizovanog kriminala. Socijalno korišćenje oduzete imovine omogućava
da nešto što je ranije služilo u ilegalne svrhe dobije novu upotrebnu, moralnu i
8
O ovoj mreži detaljnije pogledati na: www.flarenetwork.org/home/home_page.htm.
Zoran Golubović
253
socijalnu vrednost. Regionalna kancelarija za Balkan baviće se i borbom protiv
drugih oblika kriminala, pre svega onih koji se tiču mladih, kao što su droga,
nasilje, trgovina ljudima radi seksualnog iskorišćavanja.
FLARE mreže trenutno na Balkanu ima ukupno dvanaest članica nevladinih organizacija i to su: Protecta, Astra i Generator u Srbiji; Suncokret u Hrvatskoj; MANS u Crnoj Gori; Youth of Pazardzhik i Institute for public environment
development u Bugarskoj; Kosovska mreža mladih (Kosovo Youth Network) sa
Kosova; Youth 4 Youth i Youth Can iz Makedonije; i AGHDer i Ahi Evran iz
Turske.
Regionalna kancelarija u Nišu planira da poveća članstvo i prisustvo u
javnosti, implementira postojeće i izradi nove projekte, pokrene javne kampanje, poboljša umrežavanje organizacija i institucija u regionu, predloži nacrte
novih zakona i propisa, izradi jedinstvene baze podataka na nivou Balkana sa
svim potrebnim informacijama u vezi borbe protiv organizovanog kriminala.
Regionalna kancelarija za Balkan FLARE mreže takođe nastoji da ojača saradnju
organizacija građanskog društva sa međunarodnim, regionalnim i nacionalnim
institucijama i medijima, da izradi balkanski internet portal za promociju borbe
protiv korupcije. Posebno su značajni planovi Regionalne kancelarije za izradu
baze podataka žrtava organizovanog kriminala i umrežavanje članova njihovih
porodica, te ideja da se napravi ekspertski tim za borbu protiv organizovanog kriminala na nivou Balkana.
Značaj regionalnih centara za borbu protiv organizovanog kriminala
Od ključnog značaja za sve zemlje u regionu Zapadnog Balkana jeste inicijativa
za uspostavljanje policijske saradnje u suzbijanju organizovanog kriminala. Protekle dve decenije region Zapadnog Balkana suočavao se sa velikim teškoćama i
izazovima, što je stvorilo pogodnu osnovu za razvoj organizovanog kriminala.
Neujednačena organizacija i saradnja među državama u regionu doprinela je da
se organizovane kriminalne grupe međusobno bolje i efikasnije organizuju. Iako
je nedostatak saradnje u regionu doveo do pojave različitih inicijativa za suzbijanje organizovanog kriminala, najvažniji element u tom procesu predstavlja bilateralna saradnja, što se najbolje može videti u sporazumima o ekstradiciji koje je
Srbija potpisala i ratifikovala. Zemlje regiona su najčešće ulazna tačka za ilegalnu
trgovinu raznih vrsta roba, pa je u kontekstu integracija tranzicionih balkanskih
zemalja u Evropsku uniju od značaja ne samo donošenje već i uspešna primena
zakona u ovoj oblasti.
Iskustva Evropske unije iz prethodnih krugova proširenja ukazuju da je u kontekstu koncipiranja politike borbe protiv organizovanog kriminala neophodno
254
Zoran Golubović
izvršiti procenu rizika i identifikaciju konkretnog problema, razraditi mehanizme
za prevenciju i sudsko gonjenje, te aktivno uključiti sve relevantne službe u taj
proces. U izveštaju Evropola za 2009. godinu konstantovano je da je situacija
na Zapadnom Balkanu malo napredovala i da je potreban proaktivan pristup u
uspostavljanju istražnih timova, razradi boljeg sistema međusobnog izveštavanja i opremanju policijskih službi. Od ključnog značaja za zemlje u regionu jeste
formiranje regionalnih centara za borbu protiv organizovanog kriminala, čiji je
osnovni zadatak pružanje pomoći radi bolje razmene informacija o kriminalnim grupama i njihovim aktivnostima, jačanje bezbednosti u regionu i formiranje zajedničkih istražnih timova. Imajući u vidu da nove regionalne inicijative ne
podrazumevaju nužno poklapanje i dupliranje aktivnosti sa postojećim, pomenuta inicijativa predstavlja značajan iskorak zemalja regiona u jačanju borbe protiv organizovanog kriminala. U tom smislu organizovani kriminal je problem
koji se brzo menja i razvija i ostavlja dovoljno prostora da postojeće inicijative
budu u potpunosti angažovane kao i za pojavu novih regionalnih inicijativa.
Ključna je potreba da svi u regionu Zapadnog Balkana prepoznaju nužnost za
formiranje regionalnog centra za borbu protiv organizovanog kriminala. Članovi
organizovanih kriminalnih grupa su državljani različitih država u isto vreme,
imaju više pasoša, imaju više adresa gde borave, svako od njih ima veze sa pojedincima iz državnih organa i lako prelaze državnu granicu. Rad regionalnog centra za suzbijanje organizovanog kriminala bazirao bi se na sledećim elementima:
• zajednička sigurnosna procena pretnje od organizovanog kriminala i
terorizma;
• razmena informacija o kriminalnim grupama i njihovim aktivnostima;
• imenovanje operativnih timova kako bi se pripremio pravni okvir za
rad centra;
• formiranje zajedničkih timova za kriminalističku istragu;
• formiranje zajedničke baze operativnih podataka o organizovanim kriminalnim grupama;
• zajedničko praćenje delovanja organizovanih kriminalnih grupa, nadzor i preuzimanje;
• postojanje jedinstvenog naloga za hapšenje;
• postojanje ugovora o međusobnom izručenju;
• uključenje tužilaca iz zemalja regiona u operativne timove;
• obezbeđivanje tehnoloških i finansijskih sredstava.
Organizovani kriminal predstavlja direktan oblik ugrožavanja bezbednosti jednog građanskog društva i njegovih demokratskih vrednosti. Imajući u vidu tu
činenicu postavlja se pitanje šta je potrebno učiniti i na koji način trenutne oblike
saradnje među zemljama Zapadnog Balkana podići na viši nivo, kako bi se tre-
Zoran Golubović
255
nutni trend rasta krivičnih dela organizovanog kriminala zaustavio. Za uspostavljanje efikasne regionalne saradnje neophodno je pojednostavljenje procedure
za njeno uspostavljanje i skraćenje vremena za pružanje pravne pomoći, kao i
potreba za jačanjem neformalne saradnje međunarodne saradnje među nadležnim organima zaduženim za borbu protiv organizovanog kriminala. Potrebno
je ojačati ideju za formiranje regionalnih centara za borbu protiv organizovanog
kriminala zato što je većina organizovanih kriminalnih grupa sastavljena od lica
koja su iz različitih naroda i različitih država bivše Jugoslavije. Potrebno je osmisliti nove oblike regionalne saradnje bezbednosnih struktura u suzbijanju ovog
društvenog problema jer cilj nam je svima isti — stvaranje bezbednijeg društva.
Bibliografija
Đorđević, Zvonimir, „Organizovani kriminalitet: međunarodna pravna reakcija
na organizovani kriminalitet”, u: Vladimir Krivokapić, Stanko Bejatović i Božidar Banović (urs), Organizovani kriminalitet: stanje i mere zaštite, Policijska akademija, Beograd, 2005.
Đurđević, Zoran, „Međunarodna saradnja u suprotstavljanju organizovanog kriminala”, Revija za bezbednost, br. 7, juli 2008.
„Nacionalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala”, Službeni glasnik RS, br. 55/2005, 71/2005; ispravke: br. 101/2007 i 65/2008.
„Sporazum o saradnji u cilju sprečavanja i borbe protiv prekograničnog kriminala”, Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori, br. 5/2001.
REGIONAL COOPERATION IN ANTI-ORGANISED CRIME POLICY
The paper reviews the current institutional cooperation between the lawenforcement agencies of the Western Balkan countries in developing a
coordinated anti-organised crime policy. Organised crime is one of the
greatest obstacles for the transition societes in the region on their way
to achieving a political and economic stability, especially with a view
of the legacy of the civil wars triggered by the dissolution of the former
Yugoslavia. The Western Balkans’ national law enforcement agencies and
judiciaries need a strong international approach and a common strategy,
designed effectively address the cross-border and broader internationally
256
Zoran Golubović
interconnected organised crime activity. The author stresses the need for a
prompt broadening of the scope of current cooperation and coordination
between the relevant national agencies and argues that such improvements
may be achieved by setting up and consistently developing regional antiorganised crime centres.
Key words: organised crime, international cooperation, regional police
cooperation, regional centers, Balkans.
UDK: 343.471:349.6](497.11)
Godina IV, broj 3, 2010, str. 257–273
Izvorni naučni rad
Juli 2010.
REZERVISANI DOMENI
KAO PREPREKE NORMATIVNOG UREĐENJA
PRIVATNOG SEKTORA BEZBEDNOSTI U SRBIJI
Predrag Petrović ∗
Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd
APSTRAKT
Autor u radu nastoji da utvrdi zbog čega privatni sektor bezbednosti u
Srbiji nije uređen posebnim zakonom o toj oblasti više od 16 godina.
Da bi postigao nameravano autor koristi teoriju defektnih demokratija i iz
nje izvedene postavke o rezervisanim domenima. Prema ovoj teoriji, kada
u nekoj državi splet okolnosti različitih interesa i aktera direktno ili indirektno
nelegitimno utiče na sadržaj i smer odluka demokratski izabranih predstavnika, onda u njoj postoje rezervisani domeni, a o toj državi govorimo kao
o domenskoj demokratiji. Polazeći od navedenih teorijskih postulata autor u
radu istražuje i analizira uslove i aktere, njihove međusobne veze i interese koji predstavljaju prepreke normativnog uređenja delatnosti privatnog
obezbeđenja u Srbiji. Ti interesi i akteri vezani su za ekonomske interese i
tajno prikupljanje podataka, ali i za kriminalne aktivnosti.
Ključne reči: privatni sektor bezbednosti, rezervisani domeni, defektne
demokratije, zakonska neuređenost, kriminal, tajno prikupljanje podataka,
privredna špijunaža, Srbija.
U Srbiji se od početka devedesetih godina dvadesetog veka odvija proces
privatizacije bezbednosti, koji je ubrzanje dobio odmrzavanjem tranzicije nakon
petooktobarskih promena. Prema pojedinim procenama, u Srbiji je u privatnim
bezbednosnim kompanijama (u daljem tekstu: PBK) trenutno zaposleno između
∗
[email protected] Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) naslednik je Centra za civilno-vojne odnose, nevladine organizacije osnovane 1997. godine.
258
Predrag Petrović
30 000 i 50 000 ljudi, da postoji oko 3 000 ovakvih firmi, da je registrovano oko
47 000 komada oružja u vlasništvu pravnih lica, tj. firmi.1 Osim porasta broja PBK
uvećani su njihov značaj i ekonomska dobit, a u ovom sektoru i dalje su prisutni
problemi koji su bili karakteristični za poslednju deceniju prošlog veka: kriminalizacija, tržišna dominacija pojedinih firmi zbog političkih veza, neadekvatna
obučenost, te loš odabir kadrova. Međutim, i pored toga, ovaj sektor je i dalje
zakonski neregulisan. Nasuprot Srbiji, sve postsocijalističke države (osim Češke),
nakon prvih godina nekontrolisane i „divlje” privatizacije bezbednosti, nastojale
su da ovaj sektor zakonski urede.2 Pojedine države, poput Bugarske, tragajući za
najboljim načinima normativnog uređenja donele su više zakona, odnosno čim bi
se pokazalo da važeći zakonski model ne daje dobre rezultate usvajale bi novi, sve
dok nisu došle do optimalnog rešenja. Šesnaest godina nakon ukidanja Zakona o
društvenoj samozaštiti i devet godina nakon demokratske transformacije, Srbija
ovu oblast još uvek nije normativno uredila.3 Pomenuti podatak posebno iznenađuje ako imamo u vidu da su pojedine institucije, organizacije i asocijacije
napisale nekoliko modela zakona, od kojih je jedan čak ušao u skupštinsku proceduru — nacrt koji je uradilo Ministarstvo unutrašnjih poslova — da bi kasnije,
iz javnosti nepoznatih razloga, bio povučen iz procedure. Nakon toga, političke
vlasti Srbije redovno su najavljivale da će normativno urediti sektor privatne bezbednosti, ali se to do danas nije dogodilo.4 Stoga je osnovano zapitati se koji to
uslovi, događaji, procesi i akteri utiču na tokove privatizacije bezbednosti, kao i to
1 U ovom radu pod privatnim bezbednosnim kompanijama podrazumevamo privatne firme za
fizičko-tehničko obezbeđenje i privatne detektivsko-obaveštajne agencije. Poređenja radi, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije ima oko 50 000 zaposlenih, dok Vojska Srbije broji
oko 28 000 pripadnika. Podaci su navedeni prema: D. K. „Nedostaje dve hiljade vojnika”, Blic,
Internet izdanje, www.blic.rs/Vesti/ Drustvo/57816/Nedostaje-dve-hiljade-vojnika-, 23/05/2010;
Majkl Pejdž, Sajmon Rin, Zak Tejlor i Dejvid Vud, SALW i firme za privatno obezbeđenje u Jugoistočnoj Evropi: uzrok ili posledica nesigurnosti?, Centar za kontrolu lakog naoružanja u Jugoistočnoj Evropi (SEESAC), Beograd, 2006, str. 3.
2 Glavna osobenost divlje privatizacije bezbednosti jeste da se odvija spontano, van opšte
kontrole državnih institucija, što za posledicu ima da veliki broj kriminalnih grupa koristi PBK
kao legalnu osnovu za iznudu, reketiranje i zaštitu svojih nelegalnih poslova. Time PBK utiču
na porast straha od nasilja i na pogoršanje bezbednosti u društvu. O privatizaciji bezbednosti u
postsocijalističkim državama videti, na primer, u: Timothy Frye, “Private Protection in Russia
and Poland”, American Journal of Political Science, Vol. 46, No. 3, July 2002, pp. 572–84; Philip
Gounev, “Bulgaria’s Private Security Industry”, in: Alan Bryden and Marina Caparini (eds), Private Actors and Security Governance, DCAF, Geneva, 2006, p. 109.
3 Zakonom o društvenoj samozaštiti bila je regulisana oblast fizičko-tehničkog obezbeđenja
u SFRJ, a ukinut je 1993. godine uz obrazloženje da je neadekvatan u uslovima postojanja više
svojinskih oblika. Brojni menadžeri bezbednosti zaposleni u domaćim PBK smatraju da je navedeni zakon bio dobar i da ga nije trebalo ukidati.
4 O tome Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta, kaže: „Lažna obećanja prethodne garniture, koja su redovno jednom godišnje u medijima najavljivana oko ovog
zakona, kao da su se nekom infekcijom prenela i na novu garnituru”. Navedeno prema: Ivana Pejčić, „Potkupljeni političari omogućili bezakonje”, Danas, Internet izdanje, www.danas.rs/vesti/
hronika/potkupljeni_politicari_omogucili_ bezakonje.3.html?news_id=141651, 06/10/2009.
Predrag Petrović
259
koji od navedenih faktora koče početak reforme ovog sektora, odnosno usvajanje
posebnog zakona o privatnom sektoru bezbednosti. U radu ćemo nastojati da
odgovorimo na pomenuta pitanja, a da bismo postigli nameravano, koristićemo
se postavkama teorije defektne demokratije, odnosno postavkom o rezervisanim
domenima, izvedenom iz te teorije.
Defektne demokratije i rezervisani domeni
Teorija defektne demokratije predstavlja svojevrstan spoj teorije o slabim državama i teorija o demokratizaciji.5 Prema ovom shvatanju, konsolidovanu demokratiju
čini jaka, funkcionalna država, odnosno država učvršćena i spolja i iznutra. Države
se „moraju nositi sa strukturalnim uvjetima moderne vladavine, kako na domaćem
planu u kontekstu složenih društava, tako i na vanjskom u kontekstu zahtjevnog
okružja. Moraju razviti određene strukture kako bi mogle obnašati različite funkcije”.6
Spolja je demokratija konsolidovana onda kada država obavlja svoju socioekonomsku funkciju i bezbednosnu funkciju i kada je civilno društvo razvijeno, te je država
integrisana u međunarodne i regionalne saveze (vojne, političke, ekonomske i sl.).
Unutrašnja učvršćenost podrazumeva da je pet parcijalnih režima neke
demokratije razvijeno i međuzavisno, odnosno da jedan parcijalni režim podržava
funkcionisanje drugog. Međutim, režimi moraju biti i dovoljno autonomni. Parcijalni režimi jesu: demokratski izborni režim (A), politička prava participacije (B),
građanska prava (C), horizontalna odgovornost (D) i garancije da je stvarna moć vladanja u rukama demokratski izabranih predstavnika (E).7 Kada neki od parcijalnih
režima ne postoji i/ili je slab nastaju defektne demokratije. Postoje četiri tipa defektnih demokratija: ekskluzivna, neoliberalna, delegativna i domenska.
Za predmet ovog rada najvažnije je (ne)postojanje parcijalnog režima (E),
stvarne moći vladanja, te ćemo samo njega pojasniti. Ovakav režim onima koji su
demokratski izabrani omogućava da upravljaju onima koji to nisu. U slabim državama to često nije slučaj, jer pojedini akteri — pojedinci, grupe i/ili institucije — utiču
na smer i sadržaj državnih odluka, i to kako u celini, tako i u pojedinim oblastima,
u skladu sa svojim parcijalnim interesima. Država bi, na primer, htela da sprovede
reforme u nekoj oblasti — u našem slučaju u oblasti privatne bezbednosti, ali su
jači interesi struktura koje se opiru (jer bi im reforme oduzele korist: finansijsku,
materijalnu i/ili neku drugu). Akteri koji najčešće stavljaju veto mogu biti pojedinci
koji poseduju ekonomsku moć — tajkuni i oligarsi, privredni kompleksi (npr. vojno5 Teoriju defektne demokratije razvila je grupa nemačkih politikologa pod vođstvom Volfganga
Merkela (Wolfgang Merkel) u okviru istoimenog naučnog projekta (nem. Defekte Demokratie). Više
o tome videti u: Wolfgang Merkel, „Ukotvljene i manjkave demokracije”, Politička misao, Vol.
XLIII, br. 1, 2004, str. 80–104.
6 Ibid., str. 83.
7 Ibid., str. 84–90.
260
Predrag Petrović
-industrijski), multinacionalne korporacije, (organizovane) kriminalne, paravojne
i gerilske grupe i sl. Isto tako, akteri mogu biti i pojedine državne institucije ili oni
njeni delovi koji nisu u dovoljnoj meri podvrgnuti demokratskoj kontroli i odgovornosti, kao što su na primer: vojska, policija i službe bezbednosti. Zajednički imenitelj
navedenih aktera jeste da oni koriste nelegitimne kanale kako bi kočili reforme čijim
bi sprovođenjem njihov interes bio ugrožen.
U nastojanju da ostvare svoje interese navedeni akteri mogu delovati nezavisno jedan od drugog, čak im interesi mogu biti suprotstavljeni, ali su efekti njihovog delanja identični — nemogućnost legitimno izabranih predstavnika građana
da donose i sprovode odluke. Međutim, oni često nastupaju zajedno, nastojeći da
sprovedu svoj(e) interes(e). Tako je, na primer, česta pojava da se pojedinci iz bezbednosnog aparata, posebno iz službi bezbednosti, udružuju sa tajkunima kako bi,
delujući na političke partije, uticali na sadržaj i smer političkog odlučivanja (parlamenta, vlade). Kada u nekoj državi splet okolnosti različitih interesa i aktera direktno
ili indirektno nelegitimno utiče na sadržaj i smer odluka demokratski izabranih
predstavnika, onda u njoj postoje rezervisani domeni, a o toj državi govorimo kao o
domenskoj demokratiji. Polazeći od predstavljenih teorijskih principa, Srbiju posmatramo kao domensku demokratiju, te ćemo u nastavku rada nastojati da istražimo i
prikažemo koji to interesi i akteri čine rezervisane domene u Srbiji, a koji predstavljaju prepreke usvajanja zakona o privatnim bezbednosnim kompanijama.
Ekonomski interesi
Poslovi u oblasti privatne bezbednosti trenutno u Srbiji spadaju u najunosnije, a osnovni razlog za to ne leži (samo) u tržišnim zakonima i kretanjima,
naprotiv. Glavni razlog predstavlja nedostatak zakona kojim bi bili uređeni poslovi
privatne bezbednosti i neadekvatna primena postojećih propisa koji se primenjuju
na ovu oblast. Za ovaj sektor specifično je to da veliki broj ljudi zaposlenih u PBK
nisu prijavljeni, te za njih firma ne plaća nikakve doprinose državi. Prema pojedinim procenama u Srbiji u sektoru privatne bezbednosti radi čak 60 000 ljudi, od
čega samo četvrtina radi u skladu sa Zakonom o radu, a ostatak radi „na crno”.8
Problem sa radom „na crno” predstavlja to što zaposleni ove slučajeve ne žele da
8 Procena Radomira M. Misaljevića, vlasnika agencije „Pravac”. Navedeno prema: Branimir
Đokić, „Agencije za privatno obezbeđenje van kontrole države”, Vesti, Internet izdanje, www.
vesti.rs/Obezbedjenje-van-kontrole-drzave.html, 12/05/2010. Jedan menadžer bezbednosti u
firmi za obezbeđenje u državnom vlasništvu, govoreći o privatnom sektoru bezbednosti i „radu
na crno”, kaže: „Veliki problem je ogroman rad na crno (...) Usvajanjem zakona javni prihodi
bi za jedno 5 do 7 milijardi dinara bili popunjeni, jer po svakom ovom radniku fali po 150 evra
prihoda, a 30 000 radnika po 150 evra, iznosi 450 000 evra mesečno, plus obuka, plus provera,
takse koje država uzima – provera u SUP-u, tužilaštvu (...)”. Više o tržištu privatnog sektora
bezbednosti videti u: Marko Milošević, „Uticaj tržišta na privatni sektor bezbednosti”, u: Sonja
Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena Unijat (urs), Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2008, str. 56.
Predrag Petrović
261
prijave nadležnim inspekcijskim organima jer se boje da ne ostanu bez posla, a
u vreme kada postoji velika rezerva radne snage teško je naći novi posao. Na taj
način pojedine firme za fizičko-tehničko obezbeđenje stiču veoma velike profite,
na uštrb budžeta Republike Srbije. O kolikim profitima je reč ukazuje nam procena da je 2007. godine samo devet preduzeća iz sektora privatne bezbednosti u
Beogradu imalo obrt od 40 miliona evra.9
Navedenom valja dodati i to da su plate radnika privatnog obezbeđenja
u Srbiji veoma niske, a nije neuobičajeno ni to da pri sklapanju ugovora PBK
ugovore jednu cenu rada, a zaposlenima isplaćuju znatno manje.10 Isto tako, PBK
zaposlenima ne isplaćuju topli obrok, troškove prevoza, noćni rad, te zbog nepostojanja zakona o privatnoj bezbednosti nemaju obavezu da svoje radnike periodično šalju na (do)obuke, što znatno snižava izdatke firme. Tako, pojedine PBK
osim izdataka za plate radnika, koje su inače niske, gotovo da i nemaju drugih
troškova (daljinski nadzor, protivpožarna zaštita itd.).11
Sve prethodno rečeno moguće je, između ostalog, zbog nelegitimnih veza čelnih ljudi PBK sa političkim partijama i ljudima u vrhovima vlasti na nacionalnom i lokalnom nivou. Činjenica je da su pojedine PBK, čiji
su vlasnici i/ili menadžeri bezbednosti članovi političkih partija ili su sa
njima veoma bliski, za veoma kratko vreme uvećale svoje poslovne kapacitete i zauzele dobru poziciju na tržištu. Danas u Srbiji svaka veća politička partija ima „svoju” firmu za obezbeđenje kojoj dodeljuje poslove obezbeđenja u
gradu ili instituciji gde drži vlast, a zauzvrat dobija deo ostvarenog profita.12
9 D. L., „Haos u sektoru privatne bezbednosti”, Biznis novine, www.biznisnovine.com/cms/
item/stories/sr. html?view=story&id=39107, 31/08/2009.
10 Posledica rada „na crno” i niske cene rada jeste i velika fluktuacija radne snage u sektoru
privatne bezbednosti. Zbog toga su naizgled neprecizne procene da je u ovom sektoru zaposleno
između 30 000 i 60 000 ljudi zapravo tačne. Radnici obezbeđenja tokom građevinske sezone
napuštaju poslove u PBK da bi radili poslove na građevini jer su bolje plaćeni. Posledica navedenog jeste potpuno odsustvo profesije privatnog obezbeđenja u Srbiji (Marko Milošević, „Uticaj
tržišta na privatni sektor bezbednosti”, op. cit., str. 51–71).
11 U razgovoru sa istraživačkim timom Beogradskog centra za bezbednosnu politiku radnik
obezbeđenja u jednoj od većih PBK u Srbiji o tome rekao je: „Velike firme za obezbeđenje plaćaju radnike 87 dinara po satu. Nema plaćenog prevoza, noćnog rada (...) Da bi čovek ostvario
20 000 dinara platu, treba da radi 250 sati. Na primer, firma u kojoj radim angažovala je za posao
obezbeđenja tri čoveka. Bruto plaća oko 20 000 dinara po radniku. Sklopila je ugovor sa komintentom na oko 1 500 evra. To je oko 600 evra za troškove radne snage. Računica je jasna, 1 500
minus 600 evra za radnika jednako je 900 evra za firmu. Osim plaćanja radnika, firma skoro i da
nema nikakve dodatne troškove za poslove obezbeđenja tog objekta. Nema daljinskog nadzora,
protivpožarne zaštite (...). Neka se vidi kakvi se ugovori sklapaju sa takvim privatnim kompanijama”. Više o uticaju, stanju na tržištu privatnih bezbednosnih kompanija videti u: Ibid.
12 Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta, kaže da su istraživanja
„otkrila snažne lobije u industriji privatne bezbednosti i političkim partijama, koji ne dozvoljavaju da se zakon donese, jer im takva situacija omogućava nekontrolisano dodeljivanje poslova
favorizovanim firmama koje se za to obilato zahvaljuju na kraju svakog meseca (...)”. Navedeno
prema: Ivana Pejčić, „Potkupljeni političari omogućili bezakonje”, op. cit.
262
Predrag Petrović
Nelegitimne veze između političkih partija i PBK moguće su i zato što finansiranje političkih partija nije adekvatno regulisano postojećim propisima.13
Stanje dodatno usložnjava činjenica da zakonska uređenost privatnog sektora bezbednosti takođe može da donese veliku zaradu. Jedan od najvažnijih
delova zakona o privatnom sektoru bezbednosti u bilo kojoj državi predstavlja sistem licenciranja, odnosno izdavanja dozvola za rad kako kompaniji kao
pravnom licu, tako i pojedinačno zaposlenima u PBK. Svako ko želi da osnuje
kompaniju, mora da za to dobije dozvolu. Svaki pojedinac koji želi da radi u
privatnom sektoru bezbednosti mora da dobije dozvolu, koja podrazumeva da
pojedinac mora da završi obuku kojom se osposobljava za rad na poslovima u
PBK. Sve to košta. Tako, na primer, menadžeri privatne bezbednosti procenjuju
da će obuka za kandidate za rad u PBK, jednom kada bude propisana zakonom,
koštati oko 200 evra. Ako pođemo od činjenice da je za dve trećine ljudi koji
rade u privatnom sektoru bezbednosti dozvola neophodna (jer, recimo, preostala
trećina radi na administrativnim poslovima), što je otprilike oko njih 30 000, dolazimo do podatka da je potencijalna zarada na izdavanju licenci šest miliona evra.
Napomenimo ovde da se dozvole za rad pojedincima u PBK izdaju na određeni
vremenski period, koji je različit od zemlje do zemlje.14
Problem predstavlja to što i privatni sektor bezbednosti i Ministarstvo
unutrašnjih poslova žele da pravo na izdavanje dozvola za rad pripadne isključivo njima. Razmimoilaženje ova dva aktera uočljivo je u različitim rešenjima
modela zakona koje su izradili Udruženje za privatno obezbeđenje i Ministarstvo.
U modelu zakona koje je izradilo Udruženje, pravo na izdavanje dozvola isključivo pripada Udruženju, dok u Nacrtu zakona koji je izradio MUP, to pravo
pripada MUP-u. Da stvar bude komplikovanija, neke PBK imaju svoje centre
za obuku ljudi za rad u njihovim kompanijama, te smatraju da, bez obzira na
to kome bude pripalo pravo na izdavanje dozvola — Udruženju ili MUP-u —
obuka mora da bude decentralizovana, odnosno svaka PBK treba da ima pravo
da sprovodi obuku kandidata.15 Na taj način pojedine PBK žele da zaštite svoje
ekonomske interese. Prema tvrdnjama pojedinih menadžera bezbednosti PBK, ali
i pojedinih zaposlenih u MUP-u, ovo razmimoilaženje jedna je od glavnih kočnica za usvajanja zakona. Nekoliko intervjuisanih menadžera bezbednosti PBK
tvrdilo je da je Nacrt zakona o fizičko-tehničkom obezbeđivanju, čiji je predlagač
13 Više o tome videti u: Sonja Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena Unijat
(urs), Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, op. cit., str. 78–9.
14 Više videti u: Ivan Dimitrijević, „Pregled zakonodavstva privatne bezbednosti u zemljama
Evropske unije”, u: Sonja Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena Unijat (urs),
Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, op. cit., str. 103–16.
15 Više o tome videti u: Predrag Petrović, „Kontrola i nadzor privatnog sektora bezbednosti”, u: Sonja Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena Unijat (urs), Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, op. cit., str. 71–5.
Predrag Petrović
263
MUP, povučen iz skupštinske procedure upravo zbog činjenice da je pravo na
izdavanje licenci za rad PBK pripadalo MUP-u, što nije odgovaralo pojedinim
vlasnicima PBK bliskim centrima vlasti, pa su oni izvršili pritisak da se usvajanje
zakona blokira.16
Tajno prikupljanje podataka
Pored velikih i srednjih kompanija za fizičko-tehničko obezbeđenje, u Srbiji
postoji i veliki broj manjih firmi koje upošljavaju najviše po nekoliko desetina
radnika. Veliki broj ovih firmi bavi se obaveštajnim poslovima, a na ovim prostorima poznatije su kao detektivske agencije. Ne postoji tačna evidencija o tome koje
se sve firme bave navedenom delatnošću, jer se, zbog nepostojanja zakona, mogu
registrovati pod različitim šiframa delatnosti.17 Upravo ovo predstavlja problem,
jer detektivske agencije klijentima pružaju usluge čiji je glavni deo tajno prikupljanje podataka što može predstavljati značajno kršenje ljudskih prava građana,
ali i prava privrednih subjekata.
Detektivske agencije su široj javnosti Srbije poznate po tome što, pre svega,
pružaju usluge provere vernosti partnera, rešavanje bračnih problema, pronalaženja nestalih ili odbeglih osoba, izvlačenja osoba iz pseudoreligijskih zajednica, otkrivanja zavisnosti od narkomanije, te pomoći pri odvikavanju od nje.
Međutim, manje je poznato da ove agencije obavljaju i istražne, bezbednosne i
kontraobaveštajne poslove. Tako se na sajtovima mnogih detektivskih agencija
mogu naći i sledeće usluge: kontrašpijunaža i provere u firmama, poligrafsko
testiranje, tajno snimanje, prismotra, pratnja, nadzor, elektronski nadzor i praćenje, provera broja telefona, provera biografija i prošlosti lica, provera pravnih
lica, provera sudskih podataka, istraga kriminalnih podataka, slanje anonimnih
tekstualnih poruka (sms), krivičnopravna pomoć i zastupanje na sudu, pronalaženje olakšavajućih okolnosti prilikom izvršenja nekog dela.18
16 Podaci su dobijeni intervjuisanjem menadžera bezbednosti u okviru projekta „Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?”, koje je sproveo Centar za civilno-vojne odnose
(sadašnji Beogradski centar za bezbednosnu politiku). Istraživački tim garantuje anonimnost
intervjuisanih lica. Više o istraživanju videti u: Marko Milošević, „Uticaj tržišta na privatni sektor bezbednosti”, u: Sonja Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena Unijat (urs),
Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, Centar za civilno-vojne odnose,
Beograd, 2008.
17 Mnoge PBK u Srbiji registrovane su u Privrednoj komori Srbije pod šiframa uslužnih
delatnosti.
18 Na primer firma Wolf Security Guard ovako reklamira uslugu elektronskog nadzora i praćenja: „Pružamo Vam jedinstvenu mogućnost da sa bilo koje lokacije u Srbiji vršite elektronski nadzor svog objekta ili nadzor lica u REALNOM VREMENU!”. Navedeno prema: www.
wolfsecurityguard.com/usluge.html, 09/04/2010. Za primer usluga koje pružaju detektivske
agencije u Srbiji videti, na primer, internet prezentacije sledeće dve firme: Bond na: www.bond.
rs/bond/index.html; Protecta na: www.protecta.rs, 09/04/2010.
264
Predrag Petrović
Mnoge agencije na svojim veb sajtovima napominju da sve potrebne
podatke (koji su uglavnom lični podaci) nabavljaju od različitih državnih
organa. One se, takođe, hvale da imaju veoma razvijenu mrežu saradnika, te
na internet stranicama imaju stalno otvorene pozive za one koji žele da postanu
saradnici agencija.19 Na to da navedeno ne predstavlja samo marketinške udice
kojima agencije žele da privuku klijente, već da je to realnost, ukazuje nam više
činjenica. Oprema za prisluškivanje i praćenje jeft ina je i svima dostupna, te se
može slobodno kupiti na (jedinstvenom) špijunskom tržištu Zapadnog Balkana.20 Isto tako, mnogo moćnija sredstva za prisluškivanje moguće je dobaviti
iz inostranstva po veoma povoljnim cenama.21 Stoga detektivskim agencijama
nije teško da realizuju reklamirane usluge. Ne treba zaboraviti „da je veliki broj
naših vojnih, policijskih i dobrovoljnih jedinica koje su učestvovale u prethodnim ratovima dobio prislušna sredstva koje niko nije vratio i koja su stavljena u
službu privatnim prislušnim centrima”.22 Dodajmo i to da detektivima prikupljanje podataka od građana znatno olakšava činjenica da mnogi od njih imaju
legitimacije koje veoma podsećaju na legitimacije državnog aparata sile (policija, službe bezbednosti).
Mnogi akteri u Srbiji nastoje da iskoriste solidnu opremljenost privatnih
firmi ljudstvom i uređajima za tajno prikupljanje podataka. Poslednjih godina
posebno je uočljiv trend porasta privredne, odnosno industrijske špijunaže, tako
da detektivske agencije koje su se ranije uglavnom bavile proverom vernosti bračnih partnera, sada imaju sve više klijenata iz sveta biznisa. Zahvaljujući privrednoj
špijunaži, neke firme dobijaju tendere nudeći neznatno više novca od konkurencije. A da situacija bude gora mnoge firme, žrtve privredne špijunaže, o tome
ćute. Zbog nedostatka znanja o poslovnoj špijunaži firme u Srbiji su pogodno tle
za korišćenje raznih metoda ove delatnosti. Najčešće su na meti zaposleni u firmi,
koji ili odaju konkurenciji informacije o poslovanju u firmi u kojoj rade ili prelaze u konkurentsku firmu. Sve navedeno je moguće zato što ne postoji poseban
zakon o privatnom sektoru bezbednosti, koji bi ovu oblast regulisao na precizan
način. U većini evropskih država zakonom su jasno propisani uslovi pod kojima
je moguće da zaposleni prelaze iz jedne firme u drugu, a najstrože su odredbe
19 Na primer, firma Wolf Security Guard, www.wolfsecurityguard.com/postani_saradnik.
html, 09/04/2010.
20 U slobodnoj prodaji moguće je kupiti, na primer, špijunske programe za presretanje sms
poruka i razgovora za 139 evra ili parabolički mikrofon pomoću kojeg je moguće snimati razgovore do 200 metara udaljenosti za 109 evra. Veliki broj onlajn prodavnica nudi isporuku robe
na prostoru bivše SFRJ ili pak imaju predstavništva u pojedinim državama. Videti, na primer:
„Balkanski špijun” na: www.balkanskispijun.com; ili www.bubice.net, 09/04/2010.
21 Videti, na primer, reklamu firme Endoacoustica na Internetu: www.endoacustica.com/
index_en.htm, 09/04/2010.
22 Izjava Božidara Spasića, vlasnika detektivske agencije SIA. Navedeno prema: „Ozvučeno
’pola’ Beograda!”, Srpski nacional, 11. april 2005.
Predrag Petrović
265
zakona koje zabranjuju rad bivših pripadnika bezbednosnog aparata u privatnom
sektoru bezbednosti čak i do pet godina po napuštanju državne službe.23
Takođe, nakon petooktobarskih promena 2000. godine bili smo svedoci
stalnog međusobnog optuživanja vodećih političkih partija u Srbiji da prisluškuju jedna drugu. Tako se moglo čuti da u Srbiji, a posebno u Beogradu, postoje
privatni prislušni centri, koji tajno prikupljaju podatke u korist političkih partija.24 No, u javnosti su se mogle čuti i mnogo konkretnije optužbe, poput one da
je Zoran Janjušević, nekadašnji savetnik premijera Đinđića za bezbednost, imao
opremu za prisluškivanje mobilnih telefona engleske proizvodnje GSM pasive
900/1800.25 Ako uzmemo u obzir ono što je rečeno u prethodnom poglavlju o
nelegitimnim vezama između političkih partija i PBK, onda možemo zaključiti
kako međusobne optužbe političkih partija da prisluškuju jedna drugu nisu samo
marketinški trikovi kojim nastoje da pridobiju glasače. Na činjenicu da privatne
bezbednosne kompanije u Srbiji tajno i na nelegalan način prikupljaju podatke, te
da to predstavlja ozbiljnu pretnju za bezbednost građana, privrednih i političkih
aktera ukazivao je i Rade Bulatović, direktor Bezbednosno-informativne agencije
od 2004. do 2008. godine, na sednici Odbora za odbranu i bezbednost Narodne
skupštine, kada je ukazao na indicije o ilegalnom prisluškivanju iz „nekih privatnih centara” i tom prilikom naglasio da će to, pored rasvetljavanja najtežih oblika
kriminala koji mogu da ugroze državu, biti jedan od prioriteta agencije BIA u 2005.
godini.26 Izjavu slične sadržine direktor i predstavnici BIA ponovili su na više
javnih skupova.27 Dakle, problem privatnih prislušnih centara postoji već dugo.
Međutim, ni državni organi Srbije nisu imuni na mogućnost (zlo)upotrebe
ovih privatnih agencija. Tokom istraživanja koje je sproveo Beogradski centar
23 Više o zakonskim rešenjima koje postoje u zemljama EU videti u: Ivan Dimitrijević,
„Pregled zakonodavstva privatne bezbednosti u zemljama Evropske unije”, op. cit., 103–16.
24 Žarko Korać, B92 Peščanik, 342. emisija, Internet izdanje, www.pescanik.net/content/
view/2132/210/, 11/12/2009.
25 Vojislav Tufegdžić, „Šta sve zna Zoran Janjušević”, Emisija „Javna tajna”, 3. decembar
2004, B92, www.b92.net/info/emisije/javna_tajna.php?yyyy=2004&mm=12&nav_id=157125,
12/05/2010; Nenad Stevanović, „Prisluškivanje: omiljeni sport političara u Srbiji”, Patriot magazin, 14 septembar 2005, www.patriotmagazin.com/media/011.htm, 20/04/2010. Uređaj GSM
pasive 900/1800 je, u stvari, laptop sa sofisticiranom opremom kojom može da se prisluškuje i
do 200 mobilnih telefona u krugu od 11 kilometara. Više o uređaju videti na veb stranici kompanije koja ga proizvodi: www.endoacustica.com/ gsm_interceptor_en.htm, 23/01/2010.
26 „Direktor BIA kaže da ima pritisaka”, B92, Internet portal, 23. decembar 2004, www6.b92.
net/info/ vesti/index.php?yyyy=2004&mm=12&dd=23&nav_category=11&nav_id=158590,
21/05/2010.
27 Pomenimo samo neke događaje: međunarodna konferencija „Reforma sektora bezbednosti u
Srbiji: dostignuća i perspektive” (2006) i okrugli sto „Demokratski nadzor primene posebnih ovlašćenja” (2008), oba u organizaciji Centra za civilno-vojne odnose. Zbornici radova izlagača na rečenim događajima dostupni su na: www.ccmr-bg.org/cms/view.php?id=223&start2=10#archive,
10/04/2010.
266
Predrag Petrović
za bezbednosnu politiku 2007. i 2008. godine, istraživači su u više intervjua sa
menadžerima bezbednosti PBK mogli čuti da su pripadnici službi bezbednosti
od njih tražili određene usluge koje su podrazumevale i zadiranje u privatnost
građana. Ukazivali su i na to da su, prema njihovim saznanjima, ista ili slična
iskustva sa službama bezbednosti imale i druge PBK. Na navedeno najviše su
ukazivali menadžeri firmi koje se, pre svega, bave tehničkim aspektima bezbednosti. Razloge zbog kojih bi državna bezbednosno-obaveštajna služba eventualno
angažovala privatne agencije možemo naći u činjenici da je državnim službama
za prisluškivanje i praćenje neophodna odluka suda i/ili direktora službe, a kazne
za kršenje odredbi zakona koji regulišu tu oblast veoma su oštre. Međutim, za privatne agencije to ne važi, jer ne postoji zakon koji adekvatno reguliše ovu oblast.
Tačnije, Krivični zakonik u glavi četrnaest propisuje kaznene odredbe za krivična
dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, među kojima su i one o narušavanju nepovredivosti stana (član 139), neovlašćeno otkrivanje tajne (član 141),
povreda tajnosti pisma i drugih pošiljki u koju spada i povreda tajnosti elektronske pošte ili drugog sredstva za telekomunikaciju (član 142), neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (član 143), neovlašćeno fotografisanje (član 144), neovlašćeno
prikupljanje ličnih podataka (član 146).28 Propisane kaznene odredbe različite su
za privatna i službena lica, te su za potonje kazne znatno strože. Na primer, za
povredu privatnosti stana privatno lice će biti kažnjeno novčanom kaznom ili
zatvorom do jedne godine (stav 1, član 139), a službeno lice koje je to delo učinilo
prilikom vršenja službe biće kažnjeno zatvorom do tri godine (stav 2, član 139).
Slučajevi povrede sloboda i prava čoveka i građanina koja nisu počinila
službena lica u vršenju svoje dužnosti mogu biti gonjena samo po privatnoj tužbi,
a poznato je da u Srbiji sudski procesi koji se vode po privatnoj tužbi traju veoma
dugo, pa mnogi od njih ili zastarevaju ili građani gube volju za dalji sudski postupak. Takođe, mnoge sudske presude ne sprovode se u praksi.29 Ovo je Evropska
komisija prepoznala kao veliki problem, pa u Godišnjem izveštaju o napretku
Srbije za 2009. godinu piše: „(...) uopšteno govoreći, Srbija je umereno napredovala
u oblasti reforme pravosuđa. Uprkos pokušajima da se sprovedu reforme, značajan broj nerešenih predmeta u građanskim, trgovinskim i upravnim postupcima ostaje razlog za zabrinutost. Izvršenje presuda ostaje neefikasno”.30 Brojni
su uzroci sporosti i nedelotvornosti pravosuđa, „a među njima su neažurnost i
nestručnost samih sudija, namerno odugovlačenje koje je praćeno korupcijom,
prenatrpanost predmetima, loši uslovi rada i dr.”31 Među navedenim uzrocima
28 „Krivični zakonik Republike Srbije”, Službeni glasnik RS, br. 85/2005.
29 Više o problemima u pravosuđu i njegovoj reformi videti u: Miroslav Hadžić (ur.), Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji – 2008, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, str.
292–315.
30 „Izveštaj o napretku Srbije za 2009,” Komisija EZ, 2009, http://kzpeu.seio.gov.rs/dokumenti/
Godisnji_ izvestaj_sa_statistickim_aneksom_2009_cir.pdf, 12/05/2010, str. 12.
31 Miroslav Hadžić (ur.), Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2008, op. cit., str. 295.
Predrag Petrović
267
poseban problem predstavlja korupcija u Srbiji, jer ona ostaje široko rasprostranjena u mnogim oblastima i nastavlja da predstavlja ozbiljan problem.32 Međutim,
čak i da su sudovi efikasniji i delotvorniji, u uslovima nepostojanja kontrole PBK
običnom građaninu bi bilo teško da otkrije da su njegova prava ugrožena radom,
na primer, detektivske agencije. Upravo zbog toga pojedine detektivske agencije
i mogu da ugrožavaju privatnost građana na raznovrsne načine bez straha od
kazne.
Mogućnost da službe bezbednosti, odnosno pojedinci iz njihovih redova,
(zlo)upotrebljavaju PBK proizlazi iz nalaza do kojih su došli Slobodan Antonić i
Dušan Pavlović u svom radu Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle
2000. godine, prema kojima se celokupna BIA može označiti kao rezervisani
domen koji koči konsolidaciju demokratskih ustanova u Srbiji. Razloge za navedeno autori su našli u lošem zakonskom okviru koji reguliše položaj, ovlašćenja
i demokratski nadzor BIA, te u odsustvu lustracije i otvaranju tajnih dosijea koje
je nekadašnja Služba državne bezbednosti vodila o građanima. Zbog toga je BIA
„zadržala sve rđave odlike stare SDB”, te ona „jeste bila i ostala samo našminkani
SDB”.33 Zato i nije nemoguće da neki delovi Agencije ili pojedinci (i dalje) osnivaju
maskirna preduzeća (mogu biti i PBK, prim. aut.) i tajne fondove van bilo kakve
demokratske kontrole, putem kojih se osamostaljuju od ustanova poretka.34 Na
taj način opstaju stare neformalne, podzemne, ali se i stvaraju nove mreže koje
prožimaju čitavo društvo, te mogu ugrožavati (konsolidaciju) ustanove demokratskog poretka.35
Najviše zabrinjava to što i onda kada zakon o privatnom sektoru bezbednosti bude bio usvojen, malo je verovatno da će njime biti regulisan rad detektivskih agencija. Na ovakav zaključak navodi nas više činjenica. Nacrt zakona
koji je Ministarstvo unutrašnjih poslova izradilo 2002. godine i koji se našao u
skupštinskoj proceduri, nije sadržavao odredbe kojim se uređuje rad detektivskih
agencija. Od tri modela zakona koji su do sada izrađeni, samo model koji je izradila nevladina organizacija LEX uređuje rad detektiva, ali, sa stanovišta zaštite
ljudskih prava, to čini na neadekvatan način.36 Prema saznanjima prikupljenim iz
intervjua sa predstavnicima Udruženja preduzeća za obezbeđenje pri Privrednoj
komori Srbije, ni nacrt zakona na kome MUP već nekoliko godina radi, ne sadrži
odredbe koje uređuju rad detektivskih agencija.
32 „Izveštaj o napretku Srbije za 2009,” op. cit., str. 12.
33 Dušan Pavlović i Slobodan Antonić, Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle
2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 137.
34 Ibid., str. 139.
35 Ibid., str. 140.
36 Više o tome videti u: Jelena Unijat, „Uporedna analiza četiri modela zakona o privatnoj
delatnosti obezbeđenja u Srbiji”, u: Sonja Stojanović, Predrag Petrović, Marko Milošević i Jelena
Unijat, Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji: prijatelj ili pretnja?, op. cit., str. 88–102.
268
Predrag Petrović
Legalizacija kriminalnih aktivnosti
Veliki broj kriminalnih grupa koje potencijalno ugrožavaju bezbednost u Srbiji
imaju svoje firme za privatno obezbeđenje. Tačnije rečeno, vođe kriminalnih grupa
nisu vlasnici PBK, ali jesu povezani sa njima. Postoje dva glavna razloga zbog kojeg
kriminalne grupe osnivaju PBK. Prvo, one na taj način legalno dolaze u posed vatrenog oružja. Kako vođe kriminalnih grupa imaju kriminalne dosijee, te zbog toga
oružje ne mogu da nabave legalno, oni osobama od poverenja nalažu da otvore PBK
i da nabave oružje za firmu. Zatim novoosnovana kompanija sklapa ugovor sa firmama na čijem čelu se nalaze vođe kriminalnih grupa, obezbeđujući im tako poslove.
Stoga, „neke od agencija osnovane su i funkcionišu isključivo kao privatna policija
finansijskih moćnika za koje se smatra da su u vezi s organizovanim kriminalom”.37
Primer za navedeno predstavlja kompanija Total Security System koju je,
prema podacima Agencije za privredne registre, osnovao Marko Šarić 2005.
godine. Sedište firme nalazi se u stanu Duška Šarića, koji je prolazom povezan
sa stanom u vlasništvu Darka Šarića, vođe nedavno krivično procesuirane organizovane kriminalne grupe.38 Prema nalazima Centra za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije, radnici agencije Total Security System
uglavnom su bili angažovani za obezbeđivanje lokacija koje se nalaze u nekoj
vezi sa porodicom Šarić, kao što je to, na primer, bio slučaj sa poznatim kafićem
Pascucci, restoranom Code i splavom H2O na Zemunskom keju. Za potrebe obavljanja delatnosti obezbeđenja kompanija Total Security System dobila je dozvole za
nabavku i nošenje oružja od Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.39 Prema navodima Centra za istraživačko novinarstvo, MUP tvrdi da poseduje sva dokumenta
zatražena od firme Total Security System i da se ta dokumenta nalaze u policijskoj
stanici u Novom Beogradu. Dakle, jedna veoma opasna kriminalna grupa formirala je potpuno legalno firmu za obezbeđenje, te joj je nadležni državni organ izdao
i dozvole za nabavku oružja. Ono što zabrinjava je to što slučaj ove kompanije nije
jedini, jer „dosta (je) kompanija iz tog sektora (privatne bezbednosti, prim. aut.)
povezano sa raznim kriminalnim grupama kojima takva aktivnost služi kao pokriće
za držanje oružja”.40
37 Zoran Mijatović, „Više radnika privatnog obezbeđenja nego policajaca”, Graðanski list,
Internet izdanje, 22. januar 2008, www.gradjanskilist.rs/vise-privatnog-obezbedjenja-nego-policije, 28/07/2009.
38 Na adresi na kojoj je registrovan Total Security System nalazi se konsultantska kompanija Municipium S putem koje je, prema informacijama policije i tužilaštva, Darko Šarić učestvovao u privatizacijama u Srbiji. Navedeno prema: Vuk Cvijić, „Šarićeva firma za obezbeđenje
i dalje radi”, Blic, Internet izdanje, 22. mart 2010, www.blic.rs/Vesti/Hronika/181818/Saricevafirma-za-obezbedjenje-i-dalje-radi, 23/03/2010.
39 Do ovih podataka došli su novinari Centra za istraživačko novinarstvo koristeći Zakon
o dostupnosti informacija od javnog značaja.
40 Izjava Dragiše Jovanovića predsednika odbora Udruženja privatnog obezbeđenja pri
Privrednoj komori Srbije. Navedeno prema: Stevan Dojčinović, „Fizičko-tehničko obezbeđenje
u Srbiji: čuvari teške ruke”, Vreme, br. 1006, 15. april 2010, Internet izdanje, www.vreme.com/
cms/view.php?id=926026, 20/04/2010.
Predrag Petrović
269
Drugi razlog zbog kojeg kriminalne grupe osnivaju PBK jeste taj što im
one daju legalno pokriće i obezbeđenje za čitav niz nelegalnih poslova. Tako, na
primer, glavni zadatak obezbeđenja u mnogim beogradskim klubovima i diskotekama, kao i na splavovima jeste da kontroliše da neka suparnička kriminalna
grupa ne prodaje drogu na mestima koje obezbeđuju. Tako, onaj koji čuva splav
automatski kontroliše ulaz i svojim saradnicima iz kriminalne grupe omogućava
da nesmetano uđu i prodaju drogu. Poznato je da se na takvim mestima samo za
jedno veče proda velika količina raznih narkotika. Istovremeno, rivalskim grupama zabranjeno je da se približe tom splavu.41 U najvećem broju slučajeva do
(oružanih) sukoba u koje su bili umešani pripadnici privatnog obezbeđenja dolazilo je baš zbog trgovine narkoticima.42
Pored navedenog, privatne firme za obezbeđenje kriminalnim grupama
služe kao maska za iznude i reketiranje. Iako je ova delatnost bila osobenost nastajućeg privatnog sektora bezbednosti devedesetih godina prošlog veka, zbog nezainteresovanosti države da uredi sektor privatne bezbednosti, naplata reketa je
preživela i promene političkog režima i tranziciju. Najdrastičniji primer predstavlja slučaj valjevske kriminalne grupe i firme za obezbeđenje Polito koje je predvodio Milan Lazarević — široj javnosti poznatiji po nadimcima General i Laza
bombaš, koji je po izlasku iz zatvora 2000. godine počeo da reketira poslovne
ljude u valjevskom kraju.43 Onima koji nisu hteli da plate rušio je lokale bagerom kako bi svima pokazao koliku moć poseduje.44 Zanimljivo je to što, i pored
brojnih svedoka i tragova na samom bageru, lokalna policija navodno nije imala
dovoljno materijala da pokrene istragu protiv Lazarevića. Time je on pokazao da
je moćniji i od države. Lazarević je svoj već rašireni biznis reketiranja i iznude
legalizovao formiranjem agencije za obezbeđenje Polito, koja je, naravno, registrovana na osobu bez kriminalne prošlosti. Polito je valjevskim lokalima, trafikama
i preduzećima naplaćivala visoku cenu bezbednosti. Pored privatnih objekata,
ova firma obezbeđivala je čak i Narodni muzej u Valjevu.45 Onima kojima usluga
obezbeđenja nije bila potrebna agencija bi pretnjama i napadom na imovinu firme
tu potrebu vrlo brzo stvorila. Dodatnu pometnju i strah među građane Valjeva
unosilo je i to što su radnici Polito bili obučeni u tamnoplave uniforme, koje su
podsećale na uniforme pripadnika Žandarmerije MUP-a Srbije. O tome koliko
41 Aleksandar Adžić, „Rat klanova za splavove i drogu: dvogodišnja borba za prevlast”,
Blic, Internet izdanje, 17. decembar 2007, www.blic.rs/Vesti/Hronika/23612/Rat-klanova-zasplavove-i-drogu, 05/08/2009.
42 Ibid.
43 Lazarević je potonji nadimak dobio zbog napada bombom na policajce 1992. godine, zbog
čega je u zatvoru proveo sedam godina.
44 O tome vlasnik srušenog valjevskog lokala Knez kaže: „Moj lokal je srušen da bi se zaplašili ostali po Valjevu, jer se znalo da ja imam kontakte u policiji, pa ako može mene, onda znači
da može svakog”. Izjava navedena prema: Stevan Dojčinović, „Fizičko-tehničko obezbeđenje u
Srbiji: čuvari teške ruke”, op. cit.
45 Ibid.
270
Predrag Petrović
je ova agencija bila moćna govori i podatak da je, usled nemoći i/ili sprege valjevske policije sa Lazarevićevom grupom, direktor policije Milorad Veljović morao
da na rešavanje ovog slučaja pošalje pripadnike Uprave kriminalističke policije
MUP-a Srbije iz Beograda.46
U svim navedenim slučajevima očigledna je i važna sprega pojedinih pripadnika snaga bezbednosti sa kriminalnim grupama. Policajci van svog radnog
vremena rade u firmama za obezbeđenje povezanim sa kriminalnim grupama ili
su telohranitelji i savetnici vođa tih grupa. Snagom značke koja predstavlja simbolično i formalno ispoljavanje državne sile, kao i informacijama koje su stekli obavljanjem policijskog posla, oni kriminalnoj grupi za koju rade dodatno ojačavaju
poziciju. Bivši i sadašnji pripadnici policije Republike Srbije bili su umešani u slučajeve oružanog sukoba na splavovima, klubovima i diskotekama. Neki su čak i
pomagali u izvršenju krivičnih dela, kao što je bio slučaj sa tzv. Valjevskom grupom.
Uočljiva je sprega između bivših pripadnika državnih aparata sile sa kontroverznim biznismenima. Slučaj firme Combat Team Security Solution’s predstavlja
primer koji na najdrastičniji način ukazuje na fenomen sprege bivših pripadnika
policije i vojske sa organizovanim kriminalom. Njeni direktori Bojan Bakula
(bivši podoficir Vojske Srbije) i Saša Turčinović (bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije MUP-a) i njihov saradnik Predrag Čanković radili su (doduše
veoma kratko) kao obezbeđenje Vilijama Rozalesa Suareza (William Rosales Suarez), šefa bolivijske narkogrupe.47 U obračunu sa drugom narkogrupom oni su
izgubili živote. Kompanija koju su vodili u Srbiji legalno je poslovala, bila je registrovana, pružala je usluge obezbeđenja osnovnim školama, a na njenoj internet
prezentaciji stoji da se menadžment snažno zalaže za zakonitost u radu PBK.48
Problem predstavlja to što navedeni primeri nisu izolovani slučajevi, jer je
(organizovani) kriminal veoma raširen u Srbiji, ali i u regionu Zapadnog Balkana,
te predstavlja veoma ozbiljnu pretnju individualnoj, nacionalnoj i regionalnoj
bezbednosti. Na to koliko je (organizovani) kriminal u Srbiji raširen i finansijski
moćan ukazuju i reči ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da su u protekloj
deceniji domaće kriminalne grupe oprale oko milijardu evra.49 Kada su državne
institucije slabe, organizovane kriminalne grupe veoma lako finansijski kapital
46 Pripadnici valjevske organizovane kriminalne grupe uhapšeni su aprila 2009. „Uhapšen
vođa kriminalne grupe”, B92, internet portal, 9. april 2009, www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2009&mm=04&dd= 09&nav_id=354697, 02/05/2010.
47 A. Ž. Adžić i N. Božić, „Prijateljima rekli da čuvaju gazdu rudnika zlata”, Blic, Internet
izdanje, 18. maj 2010, www.blic.rs/Vesti/Hronika/189786/Prijateljima-rekli-da-cuvaju-gazdurudnika-zlata, 05/06/2010.
48 Navedeno prema: http://ctss.vndv.com/srp_zakon.html, 27/04/2010.
49 „Procene da je milijardu evra oprano kroz Srbiju veoma su verovatne (...) Obaveštajni
podaci takođe ukazuju da imamo posla sa takvim ciframa”. Izjava Ivice Dačića navedena prema:
„Kriminalci oprali milijarde evra u Srbiji”, Vesti online, 6. maj 2010, www.vesti-online.com/
Vesti/Srbija/50907/Dacic-Kriminalci-oprali-milijarde-evra-u-Srbiji, 10/05/2010.
Predrag Petrović
271
putem korupcije pretvaraju u političku moć, odnosno kupuju političke predstavnike i njihove odluke.
Zaključna razmatranja
Analizirani akteri i njihovi raznovrsni interesi i aktivnosti predstavljaju
snažne kočnice usvajanju zakonske regulative kojom bi se na celovit, sadržajan,
precizan i jasan način uredilo delovanje privatnog sektora bezbednosti. Stoga je
potpuno neizvesno kada će i da li će uopšte zakon biti usvojen. Doduše, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je nedavno izjavio da stručni tim Ministarstva intenzivno radi na nacrtu ovog zakona.50 Međutim, državni zvaničnici Srbije
su i u prethodnim godinama govorili da zakon samo što nije usvojen, pa se to do
danas nije dogodilo.
No, još važnije pitanje od prethodnog predstavlja to da li će zakon o privatnom sektoru bezbednosti, kada jednom bude bio usvojen, ovu oblast urediti na adekvatan način, u skladu sa liberalno-demokratskim vrednostima i standardima koji
postoje u razvijenim državama ili će pak akteri koji sačinjavaju navedene rezervisane domene uticati na sadržaj zakona, te ga prilagoditi svojim interesima — i tako
ga obesmisliti. Da predočena dilema nije samo akademska pretpostavka potvrđuju
nam iskustva drugih postsocijalističkih država, od kojih su neke do danas donele
i nekoliko zakona o privatnom sektoru bezbednosti, nastojeći da na taj način
otklone sve manjkavosti prethodnih zakonskih rešenja. Ponovimo još jednom
da od četiri modela zakona sa kojima je javnost upoznata, tri modela uopšte ne
regulišu detektivsku delatnost, dok jedan tu oblast reguliše na neadekvatan način.
Konačno, čak i ako država bude uspela da donese zakon o privatnom sektoru bezbednosti, veliko je pitanje da li će i kako on biti primenjivan u praksi.
Zbog neefikasnog funkcionisanja državnih institucija, pre svega pravosuđa, kao i
zbog veoma razvijene mreže neformalnih veza i odnosa, odredbe mnogih zakona
slabo se primenjuju u praksi. Da li je realno pretpostaviti da akteri koji sačinjavaju rezervisane domene neće više opstruirati donošenje zakona, jer su postali
toliko moćni da će primenjivati zakon onako kako odgovara njihovim interesima.
Bibliografija
„Izveštaj o napretku Srbije za 2009.” Komisija EZ, 2009, http://kzpeu.seio.gov.rs/
dokumenti/Godisnji_izvestaj_sa_statistickim_aneksom_2009_cir.pdf, 12/05/2010.
50 „Dačić: Uskoro o zakonu o fizičko-tehničkom obezbeđenju”, Radio-televizija Vojvodine,
Internet portal, www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/dacic:-uskoro-o-zakonu-o-fizicko-tehnickomobezbedjenju_184631.html, 23/04/2010.
272
Predrag Petrović
Frye, Timothy, “Private Protection in Russia and Poland”, American Journal of Political Science, Vol. 46, No. 3, July 2002.
Hadžić, Miroslav (ur.), Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2008, Centar
za civilno-vojne odnose, Beograd, 2009.
Hadžić, Miroslav i Petrović, Predrag (urs), Demokratski nadzor primene posebnih
ovlašćenja, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2008.
Los, Maria, “Post-Communist Fear of Crime and the Commercialization of Security”, Theoretical Criminology, Vol. 6, No. 2, 2002.
Los, Maria, “Reshaping of Elites and the Privatization of Security: The Case of
Poland”, The Journal of Power Institutions in Post-Soviet Societies, No. 2, 2005,
http://pipss.revues.org/pdf/351.
Merkel, Wolfgang, „Ukotvljene i manjkave demokracije”, Politička misao, Vol. XLIII,
br. 1, 2004.
Pavlović, Dušan i Antonić, Slobodan, Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji
posle 2000. godine, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
Pešić, Vesna, “State Capture and Widespread Corruption in Serbia”, CEPS Working Document, No. 262, March 2007, Centre for European Policy Studies, Brussels,
2007.
Schneckener, Ulrich, “Fragile Statehood, Armed Non-State Actors and Security
Governance”, in: Bryden, Alan and Caparini, Marina (eds), Private Actors and Security Governance, LIT & DCAF, Geneva, 2006.
“RESERVED DOMAINS” AS OBSTACLES TO REGULATING
THE PRIVATE SECURITY SECTOR IN SERBIA
The paper analyses the reasons why the private security sector in Serbia has
not been legally regulated for over 16 years. The author applies the theory
of defective democracies to address an essentially corruption-generating
structure that allows democracy to become hijacked, or functionally
“reserved” in its various segments. According to this theory, when in some
country there is a contexture of different interests and actors which have a
direct or indirect illegitimate influence on the context of the decisions made
by the democratically elected representatives, than in that country there are
“reserved domains” and, hence, “domain democracy”. The analysis focuses
on the conditions and actors, their mutual relationships and interests, all
Predrag Petrović
of which can impede a normative regulation of the private security sector
in Serbia. The author emphasises the role of economic interests and secret
data collection in this context.
Key words: private security sector, reserved domains, defected democracies,
normative reform, transition, criminal activities, secret data collection,
industry espionage, Serbia.
273
UDK: 392.2:364.632:364.612
Godina IV, broj 3, 2010, str. 274–287
Izvorni naučni rad
Juli 2010.
O UBISTVU
Aleksandar Fatić ∗
Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
APSTRAKT
Ubistvo drugog pripadnika iste vrste predmet je unutrašnje psihološke
sankcije, ili kočnice, kod najvećeg broja životinjskih vrsta. Među ljudima,
uprkos rastu nasilja u javnom domenu, otpor prema ubistvu drugog čoveka
smatra se jednim od osnovnih sastavnih elemenata zdrave i dobro integrisane ličnosti. Na normativnom planu, otpor prema ubistvu čoveka spada
u najviše moralne principe na kojima se temelji civilizovani život u svim
delovima sveta i kroz čitavu ljudsku istoriju. Imajući sve ove činjenice u
vidu, postavlja se pitanje o psihološkim i kulturnim mehanizmima koji
omogućavaju da, na širokom javnom planu, u pojedinim zajednicama i
u pojedinim istorijskim periodima, ubistvo postane ne samo prihvatljivo,
nego i statusni simbol pripadanja devijantnoj kulturi ili supkulturi. Poznato
je da je ubistvo bilo ritual inicijacije u različitim kriminalnim ili sektaškim zajednicama, a isti mehanizam omogućava da i u prividno legitimnim
zajednicama, kao što su države, u periodima krize morala i sistemske izolacije, ubistvo postane prihvatljivo. Ovaj tekst se bavi kulturnim uslovima
za prividnu legitimaciju ubistva, posmatrajući, paralelno, postupak obuke
vojnika i policijskih službenika, čiji je cilj da ubistvo u određenim okolnostima učine psihološki i moralno prihvatljivim, a s druge strane posmatrajući patološke socijalne uslove koji, sami po sebi, omogućavaju da ubistvo
postane društveno prihvatljivo. I jedan i drugi postupak prividne legitimacije ubistva su, sa tačke gledišta posmatranja ovog autora, duboko problematični, ali je drugi slučaj zanimljiviji, jer omogućava da se obrnutim
redosledom, to jest posmatranjem stepena društvene prihvatljivosti ubistva, detektuju patološki dinamički i strukturni činioci u političkoj i kulturnoj organizaciji društva.
∗
[email protected]
Aleksandar Fatić
275
Ključne reči: ubistvo, društvena prihvatljivost/stigmatizacija, učenje ubijanja, privikavanje na ubijanje, ubica/privatna osoba/građanin, gubitak
života kao deo strukturnog nasilja.
Unutrašnja sankcija protiv ubistva drugog čoveka formulisana je kao
vrhovni princip morala kako u hrišćanstvu, tako i u ostalim religijskim sistemima, i ona je istovremeno jedna od najosnovnijih funkcionalnih normi u organizaciji bilo kog društva. Zabrana ubistva je povezana sa opstankom vrste, ali još
više od toga, ona je povezana sa strukturom i mogućnošću očuvanja javnog morala
koji omogućava optimalan kvalitet života svim članovima zajednice. Taj kvalitet
života proističe iz smanjenja straha u svakodnevnim međuljudskim odnosima,
zahvaljujući kategoričkoj zabrani ubistva. Zabrana je kategorička jer je povezana
sa samim definicijama društvenih uloga: privatni građanin u bilo kom društvu nema pravo da ubije drugog čoveka bez obzira na okolnosti i na eventualnu
opravdanost motiva, a oduzimanje života je u isključivim ingerencijama države.
To, naravno, ne znači da je oduzimanje života manje problematično sa moralne,
pa i sa praktične strane, samim tim što je njegov jedini legitimni subjekt država,
jer kao što postoje sadistički pojedinci skloni ubistvu, tako postoje i sadističke
države sklone ubistvu, koje ubistvo koriste kao neprovereno i neefikasno, ali za
normalnog i integrisanog čoveka u svakom slučaju zastrašujuće sredstvo društvene kontrole. Cilj kategoričke zabrane ubijanja je suzbijanje straha i omogućavanje lakših svakodnevnih „transakcija” kako bi međuljudske odnose nazvali
ekonomistički teoretičari društva; istovremeno, upotreba ubistva kao sredstva
društvene kontrole od strane pojedinih država ponovo uvodi strah u svakodnevni
život kao fundamentalan kompromis kvalitetu društvenog života, pozivajući se
na funkcionalno veoma kontroverzne i moralno ne sasvim jasne mehanizme koji
se nazivaju opštim imenom „generalna prevencija”. Stoga se može reći da je ubistvo najuže funkcionalno povezano sa strahom u javnoj sferi, te da je svaka upotreba ubistva, u stvari, saglediva kao upotreba straha. S jedne strane, ubistvo se
građanima kategorički zabranjuje kako bi se smanjio strah kao kočnica društvenim odnosima, a s druge strane, u onim društvima u kojima se ubistvo u formi
smrtne kazne i danas koristi, sama država poseže za strahom kao za hipotetičkim
mehanizmom društvene kontrole. Uloga ubistva stoga je, uopšteno posmatrano,
vrlo bliska ulozi straha u ljudskom društvu. Ubistvo ima smisla kao funkcionalni činilac u ljudskim odnosima jedino kao najava, kao mogućnost. Ubistvo
u momentu činjenja nema nikakav efekat, samim tim što njena žrtva prestaje da
postoji kao nosilac bilo kog društvenog odnosa. Stoga je uloga ubistva takođe
saglediva kao ekvivalent ulozi straha i pretnje u ljudskim odnosima. Ubistvo
postoji ne primarno kao aktualni čin, jer ono samo po sebi ima smisla jedino u
ratu ili u osveti: ono u većini konteksta u kojima se pojavljuje primarno postoji
276
Aleksandar Fatić
kao pretnja koja je predložak za pojavu straha, a strah je dinamički činilac na koji
se u društvenim odnosima računa.
Pukovnik vojske SAD Dejv Grosman (Dave Grossman) objavio je 1995.
godine prvu knjigu o ubijanju u ratu koja je potencirala postojanje otpora prema
ubijanju pripadnika iste vrste čak i kod vojnika u rovovima i pod neprijateljskom
vatrom.1 U samom uvodu u ovu značajnu studiju, Grosman ističe „intimnu prirodu i psihološki efekat akta (ubistva), (...) društvene i psihološke implikacije i
posledice akta i poremećaje koji iz ubijanja proističu (uključujući impotenciju i
opsesivne poremećaje)”. Njegova teza o prirodi čoveka na osnovu studije ubijanja glasi: „uprkos neprekidnoj tradiciji nasilja i ratovanja, čovek po svojoj prirodi
nije ubica”.2 Drugim rečima, čoveka ubicom čine okolnosti i struktura društva u
kome se njegova ličnost formira, i značajan deo tog strukturnog nasilja, ili „nasilja poretka” kojim obiluje svaki društveni i kulturni sistem usmeren je upravo na
neutralisanje prirodnih čovekovih inhibicija da ubija druge ljude. Obuka specijalnih jedinica vojske, čiji je zadatak često da ubijaju u tišini kako bi, bez većih
vojnih sukoba, ostvarili neki taktički cilj, značajnim delom uključuje psihološku
pripremu i opravdanje ubistva, a psihološka cena koja se za to plaća delimično se
neutrališe čitavim nizom rituala i korporativnih aktivnosti unutar vojne jedinice,
koji su svi namenjeni tome da „izleče savest”. Jedan od najvećih problema za pripadnike ovih jedinica je kako da, na poslu, budu profesionalne ubice, a u civilnom životu normalni roditelji, partneri, komšije. Reč je o velikom praktičnom,
ali i teorijskom i terapeutskom izazovu za samu organizaciju vojske.
Na ovom mestu će biti reči o uslovima koji su potrebni, sa kulturne i vrednosne tačke gledišta, da u jednom sistemu, pre svega u jednom društvu, ubijanje, uprkos prirodnim inhibicijama, postane ne samo dopustivo, nego i poželjno.
Osnovno polazište ove argumentacije je da takva društva označavaju vrhunac
kolektivne socijalne patologije, koja se u manje drastičnim oblicima ispoljava i
kroz druge vrste devijantnog ponašanja, te da društvo u kome ubijanje postane
društveno prihvatljivo označava prelomnu tačku kolektivne devijacije koja, kada se
jednom pređe, čini povratak u domen zdravog društva bilo nemogućim, bilo izuzetno teškim i podložnim plaćanju velikih cena u nizu aspekata društvenog života.
Koja je osnova inhibicije prema ubijanju?
Studije ponašanja vojnika u ratu, tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kao
i brojne studije reagovanja policijskih službenika kakve je, recimo, sprovodio
1 Dave Grossman, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society,
Back Bay Books, New York, 1995; revidirana izdanja objavljena su 1996. i 2009. godine.
2 Ibid., p. XVI.
Aleksandar Fatić
277
američki Federalni istražni biro (FBI) sukcesivno su potvrđivale nalaze S. L. A.
Maršala (S. L. A. Marshall), koji je pisao o činjenici da većina vojnika, posebno
pripadnika pešadije, u ratu jednostavno ne puca iz svog oružja. Poznate su epizode iz Prvog svetskog rata u kojima su, u rovovskim borbama, oficiri bili prinuđeni da se šetaju iza reda ležećih vojnika u rovu i šutiraju ih uz komande da
pucaju, da bi iz čitavog voda hice ispalilo svega dvoje ili troje vojnika. Problem
„nepucanja” poznat je i u postupanju policije, a bio je posebno izražen u studijama iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, i upravo je taj problem doveo
do promene obuke vojske i policije i do zamene tradicionalne, bezlične kružne
mete siluetom čoveka, pa čak i fotografskom i video simulacijom. Odlukom Desetog okružnog federalnog suda iz 1984. godine, u slučaju „Tatl protiv države Oklahoma” (Tuttle vs. Oclahoma), određeno je da obuka policije u korišćenju vatrenog
oružja nije „pravno dovoljna” ukoliko ne uključuje pucanje u siluetu ili simulaciju
realne situacije, uključujući i dinamičku obuku za donošenje brze odluke o pucanju ili nepucanju u neku metu.3 Reč je o izvesnoj spontanoj, ali i kulturno osnaženoj, inhibiciji da se na nasilje odgovori nasiljem u meri koja uključuje ubistvo.
Imajući tu činjenicu u vidu, pitanje koje se može na ovom mestu postaviti je u
kakvoj vezi stoje sadašnja epidemija nasilja koje uključuje spremnost na ubistvo,
a koja se vidi iz stabilnog rasta stopa ubistava u većini društava, i metodologije
koju koriste specijalne vojne i policijske jedinice, a koja je omogućila znatno veću
proporciju pucanja njihovih vojnika u istim situacijama u kojima vojnici običnih
jedinica odbijaju da pucaju. Odgovor je jednostavan: mehanizam osposobljavanja vojnika i policije da pucaju u žive ljude isti je kao i kulturni mehanizam koji
dovodi do porasta nasilja epidemijskih proporcija. Prvi postupak je instrumentalno uslovljen i odvija se u kontrolisanim uslovima; drugi je komercijalno i kulturno uslovljen, i odvija se u daleko manje kontrolisanim okolnostima.
Realistična obuka za ubijanje podrazumeva rutinsko, redovno suočavanje
vojnika ili policijskog službenika sa situacijom koja izaziva slične fiziološke i psihološke reakcije kao stvarna situacija, i u kojima se on postepeno navikava na to da
ubije. Takva obuka podrazumeva korišćenje trenažne municije uz prisustvo živih
meta koje trče, napadaju, skaču, drugim rečima ponašaju se kao realne „mete”
na terenu i u realnim situacijama. Vojnik ili policajac postepeno uči da ubije tako
što metu, koju može da doživi lično, kao konkretnog čoveka, „ubija” više hiljada
puta korišćenjem trenažne municije, uz sličan porast adrenalina u krvi, prisustvo
straha i fiziološke reakcije stresa onima kojima se dešavaju u stvarnom postupanju. Kada se takav vojnik nađe u situaciji da puca stvarnom, bojevom municijom
u živog čoveka, on će u daleko većem broju slučajeva povući okidač nego vojnik
3 S. L. A. Marshall, Man Against Fire, Peter Smith, Gloucester, Massachusetts, 1978; Dave
Grossman, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society, op. cit., pp.
XX–XXV.
278
Aleksandar Fatić
koji je gađanje vežbao na statičnom poligonu, sa nepokretnom kružnom metom.
Upravo se u ovoj vrsti obuke suštinski razlikuje profil specijalnih vojnih i policijskih jedinica, koje su češće u situaciji da mali broj vojnika, u nepovoljnim uslovima, mora da ubija protivnike, od profila „običnih” vojnih i policijskih jedinica,
koje obično nastupaju u relativno tipizovanim situacijama i po jasnim protokolima angažovanja i primene različitih nivoa sile. Primera radi, obuka pripadnika
klasične policijske jedinice uključuje primenu fizičke prinude upotrebom fizičke
snage, palice, a tek potom upotrebu smrtonosne sile korišćenjem vatrenog oružja,
pri čemu je upotreba vatrenog oružja povezana sa odbranom sopstvenog života
ili života drugih. Stoga je njegovo shvatanje ubijanja primarno defanzivno, što
je, naravno, sasvim opravdano imajući u vidu potencijalnu opasnost za društvo
koje bi policajac predstavljao kada bi mu bilo dopušteno da „proaktivno” koristi
vatreno oružje. S druge strane, obuka pripadnika specijalne vojne ili policijske
jedinice usredsređena je na korišćenje vatrenog oružja u proaktivnom smislu:
vojnici komandosi se obučavaju da ubijaju neprijatelja koji nije svestan da su oni
u blizini, korišćenjem snajperskih pušaka ili čak hladnog oružja. Oni se takođe
obučavaju da ubijaju neprijatelja koji uopšte ne izgleda kao neprijatelj, odeven
je u civilnu odeću i ne ponaša se na način koji sugeriše da je vojnik ugrožen.
Drugim rečima, pripadnici ovih jedinica se obučavaju za ubistvo u klasičnom
smislu, i za komplementarno shvatanje onih koji su označeni kao mete kao „neprijatelja”, bez obzira na to o kome se zaista radi. Od pripadnika specijalne vojne
jedinice koji puca u označenu metu, a pokaže se da je ubio civila, očekuje se da
prevaziđe tu situaciju i nastavi da ubija kao da je ubio neprijatelja, a posebna etika,
ili, u strogom smislu, antietika, koja se na ovaj način promoviše u korporativnom
kontekstu vojne jedinice treba da mu omogući nastavak psihološki integrisanog
postupanja i nakon što učini nešto što je, kada to učini civil, jedno od najtežih
krivičnih dela. Obuka specijalnih jedinica stoga je suštinski specifična ne toliko
po intenzitetu ili nekim posebnim znanjima koja se pripadnicima tih jedinica
prenose, nego pre svega u psihološkom smislu: oni se obučavaju za ono što je klasičnom vojniku ili klasičnom policajcu najstrože zabranjeno.
Fiziološko objašnjenje za realističnu obuku sasvim je jednostavno i dobro
utvrđeno u postojećoj literaturi. Reč je o činjenici da ljudsko biće normalno reaguje koristeći čeoni režanj mozga, u kome su smeštene takozvane više funkcije,
povezane sa normativnim regulisanjem ponašanja koje spada u stečenu kulturu.
Međutim, kada je pod stresom, čeoni režanj se deaktivira i reagovanje se inicira
pre svega u srednjem režnju mozga, koji sadrži dispozicije za ponašanje koje je
zajedničko svim životinjama. Reagovanje zasnovano na delovanju srednjeg režnja
ne uči se uviđanjem, nego, kao i kod većine životinja, uslovljavanjem. Ta vrsta učenja, istorijski pripisana čuvenom Pavlovljevom psu koji je učio da luči pljuvačku
pripremajući se za obrok na zvuk zvona kojim je najavljivan obrok, odvija se na
Aleksandar Fatić
279
osnovu ponovljenog sleda stimulusa i reakcije. Realistična obuka podrazumeva
realističan stimulus i ponovljenu reakciju (simuliranog) ubijanja. Pošto je stimulus realističan, on izaziva stres i prenos kontrole ponašanja iz prednjeg u srednji
režanj mozga, što omogućava učenje isključivo uslovljavanjem. Kada vojnik ili
policajac na ovaj način stekne uslovljenu reakciju da ubije, on će, u velikom broju
slučajeva, u realnoj situaciju, u kojoj postoje slični fiziološki uslovi, ubijati. Iako
čovek, po prirodi, nije ubica, te ima spontanu kočnicu ka ubijanju, on se, uslovljavanjem, kao i pas, može naučiti da bude agresivan, pa i da bude ubica. Obuka
za nasilje koja ne podrazumeva realistične okolnosti, to jest u kojoj se uči tehnika (recimo tehnika samoodbrane), ali u racionalnim okolnostima, dakle bez
straha, anksioznosti, gneva i bez prelaska kontrole ponašanja na srednji moždani
režanj, uglavnom je praktično beskorisna, jer se reakcije koje su naučene u stanju u kome je aktivan prednji režanj potpuno gube u stanju u kome se aktivira
isključivo srednji režanj. U tome leži jednostavno objašnjenje ograničene vrednosti različitih neagresivnih modela obuke u samoodbrani: jedino agresivne okolnosti i agresivno ponašanje, uz stres koji prati nasilje (a što podrazumeva izvesnu
zdravstvenu cenu za one koji se takvom stresu redovno podvrgavaju) može doprineti faktičkom postupanju pod stresnim uslovima. Racionalna obuka i učenje su,
metodološki posmatrano, neprimereni primalnim životnim okolnostima kakvo
je nasilje.
Evolucija savremene kulture medija, koja je zasnovana na dva osnovna
instinkta ljudske vrste, seksualnosti i agresivnosti, koje je Frojd (Sigmund Freud)
nazivao Erosom i Tanatosom, to jest nagonom privlačenja i nagonom smrti, faktički stvara simulaciju stvarnosti u kojoj se labave prirodne ljudske inhibicije ka
nasilju. Ubistvo je redovna pojava u medijskoj slici stvarnosti: ono se može videti
na televizijskim ekranima i na drugim medijima daleko više i češće nego tolerancija, opraštanje, saosećanje ili uzdržavanje od nasilja. Stoga je savremena kulturna
potka ubistva takva da omogućava postepeno gubljenje inhibicija na način vrlo
sličan simulacijama koje se koriste da olabave „sigurnosnu kočnicu” u srednjem
režnju mozga kada se specijalne vojne i policijske jedinice obučavaju za ubijanje.
O tome govori i savremena epidemija nasilja i sve više stope ubistava u mnogim
zemljama, uprkos sve starijem stanovništvu, tehnološkom napredovanju medicine (koja uspeva da spase više ranjenih u nasilju), sve većem broju nasilnih počinilaca krivičnih dela koji su u zatvorima (dakle, koji su fizički onesposobljeni da
dalje čini krivična dela van zatvora) i drugim faktorima. Kada se svi ovi mehanizmi uzmu u obzir, i uporede se sa faktičkim pogoršanjem bezbednosne situacije na globalnom planu, vidi se da faktor porasta agresivnosti do spremnosti
na ubistvo mora biti sistematske prirode, i da on mora biti opšteprisutan. Nasilje
raste kod svih onih grupa stanovništva koje imaju pristup medijima: ono je danas
prisutno i u osnovnim školama kao i među sredovečnima, dakle među svima
280
Aleksandar Fatić
onima za koje je „ubistvo na ekranu” lako pristupačna svakodnevna „virtuelna”
stvarnost. Grosmanovim rečima, mehanizam desentizacije na inhibiciju prema
ubistvu izgleda ovako:
Stotinu stvari može uveriti vaš prednji moždani režanj da uzmete pištolj
u ruku i da dođete do neke tačke u eskalaciji nasilja: siromaštvo, droga,
vođe, politika, ili društveno učenje nasilja kroz medije. Svi ovi faktori se
pojačavaju kada dolazite iz razvrgnute porodice ili tragate za uzorima.
Ipak, tradicionalno su se svi ovi faktori sudarali sa otporom sa kojim se
uplašeno i gnevno ljudsko biće suočava u svom srednjem moždanom
režnju. Sa izuzetkom sociopata (koji, po definiciji, nemaju takve kočnice), velika, velika većina okolnosti nisu dovoljno snažne da prevladaju
bezbednosnu mrežu srednjeg moždanog režnja. Međutim, ukoliko ste
uslovljeni da prevazilazite inhibicije srednjeg mozga, onda ste vi tempirana bomba koja hoda, pseudosociopata, koja samo čeka na nasumičnu
pojavu faktora društvene interakcije i racionalizacije prednjeg mozga da
bi se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.4
Grosmanova teza je, valja primetiti, suštinski optimistička: ona počiva na
ideji da su inhibicije srednjeg mozga prema ubijanju, koje nisu naučene, definišuće
za ljudsko biće koje nije zločinac, nego naprotiv, sa antropološke i generativne
tačke gledišta, ima suštinski otpor prema ubistvu. Tek naučenim mehanizmima
savladavanja tog otpora, koji podrazumevaju da se, simulacijom realnih okolnosti, vrši uticaj na inače zaštićen srednji mozak i da se inhibicije neutrališu, dolazi
se do stanja u kome je čovek spreman da ubija. Proces neutralizacije „sigurnosne
kočnice” mora biti sistematski, mnogo puta ponovljen, i mora se odvijati u jednoznačnom smeru. Svi ovi faktori su jasno prisutni kada je reč o institucionalizovanoj obuci vojnika i policajaca, ali je krajnje zabrinjavajuća činjenica da se redovno
emitovanje medijskih poruka i sadržaj dominantne javne kulture pokazuju kao
bar jednako uspešni metodi sistematskog preoblikovanja prirodnih reakcija srednjeg mozga kao i vojna i policijska obuka. Ta sistematičnost, prema mišljenju
mnogih sociologa, ne može biti slučajna.5
Grosmanova analiza uključuje i šire kulturološke postavke evolucije
ljudskog društva: on, možda sa pravom, navodi činjenicu da je, posle perioda
4 Dave Grossman, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and Society, op. cit., p. XXII.
5 U SAD čak postoji grupa društvenih teoretičara koji smatraju da je „infuzija” medijskog
nasilja, koja je usmerena prema crnačkom stanovništvu (koje je, kako se čini, iz niza socijalnih
i drugih razloga više disponirano da bude pod uticajem takvih sadržaja od tipičnih pripadnika
belačke srednje i više klase u Americi i drugim zemljama) neka vrsta rasističkog genocida. Ta
vrsta navodno sistematski rasno destruktivne politike se ponekad povezuje sa politikom belih
osvajača američkog kontinenta koji su namerno izlagali američke Indijance, posebno osetljive
na alkohol, konzumaciji alkohola, dovodeći time do njihovog masovnog umiranja, ali i do sloma
njihove kulture. Ibid., pp. XXIII–XXIV.
Aleksandar Fatić
281
organskih ljudskih zajednica u kojima porodice nisu imale pregradne zidove u
kućama i svi su spavali zajedno, pa je samim tim i seks među odraslima bio
redovna i nimalo mistična pojava za sve ukućane, sa nastupanjem viktorijanske ere i uvođenjem odvojenih spavaćih soba, te insistiranjem na „misterioznosti” seksa, došlo do kulturne represije seksualnosti. Kao rezultat viktorijanske
ere, upravo u to vreme pojavila se pornografija kao fantazmagorični odgovor na
suspregnutu potrebu za seksualnošću, a pornografiju je pratila čitava epoha opsesije seksom.
Slično tome, Grosman smatra da je nestanak organske zajednice u kojoj
je, recimo, ubijanje životinja bilo svakodnevna rutina za većinu porodica, i neka
vrsta udaljavanja ubijanja od svakodnevice kao nečeg nezamislivog (iako ubijanje time nije prestalo, niti se potrošnja mesa smanjila), dovelo do reakcije, kroz
pojavu fantazija o nasilju, umetničke i medijske glorifikacije nasilja i ubistva, i
prave epidemije ekstremnog nasilja i ubistava u američkom društvu, ali i u drugim društvima širom sveta.6
Mi se na ovom mestu nećemo detaljno baviti širokim pretpostavkama o
kulturnoj dinamici represije nasilja i realnosti njegovog rasta, delom zbog potrebe
za odgovarajućim fokusom ove diskusije, a delom i zbog toga što smatramo da
je reč o jednoj veoma pojednostavljenoj psihološkoj slici pojave fantazija, kako
o seksu, tako i o nasilju. Jedan bitan aspekt Grosmanove analize koji nas ovde
zanima jeste tehnološki jasno podešeno kulturno programiranje da se prevaziđe
prirodna inhibicija prema ubistvu pripadnika sopstvene vrste.
Studije nasilja u svom najvećem delu sadrže gotovo univerzalnu saglasnost
o tome da suočavanje sa realnom situacijom ekstremnog nasilja za nepripremljenog pojedinca predstavlja iskustvo koje ga parališe do te mere da ometa osnovne
fiziološke funkcije. U takvim situacijama, neko ko je, recimo obučavan za samoodbranu, ili je čak pripadnik policije, a nije imao realističnu obuku, prosto će
se „ukočiti”, izgubiće najveći deo motorike, sposobnosti kretanja, pravljenja iole
složenijih pokreta, uz neminovan i potpun gubitak takozvanih finih motornih
funkcija, to jest sposobnosti da kontroliše pokrete malih mišićnih grupa. Njegova
vizuelna percepcija će se pretvoriti u „tunel viziju”, to jest periferna vizuelna percepcija će se isključiti i moći će da vidi samo ono što se nalazi direktno ispred
njega, i to bez sposobnosti da tačno procenjuje udaljenost ili dimenzije predmeta.
U većini slučajeva, audio percepcija se potpuno gubi, reči se ne čuju, a naučeni
odgovori jednostavno nisu dostupni srednjem mozgu, jer obitavaju u neuronima
frontalnog moždanog režnja. Drugim rečima, čovek je bespomoćan kada je predmet iznenadnog i ekstremnog nasilja, kao što je isti taj čovek potpuno u situaciji
da kontroliše zbivanja kada je on akter takvog iznenadnog nasilja. Razlozi leže u
ljudskoj fiziologiji, posebno u neurologiji.
6
Ibid., pp. XXX–XXXIV.
282
Aleksandar Fatić
Empirijsko ispitivanje načina da se obučavaju vojnici tako da mogu da ostanu
bar delimično borbeno funkcionalni kada su predmet iznenadnog i ekstremnog nasilja, kakvo je uglavnom nasilje u ratu, pokazalo je da realistična obuka
rešava veliki deo problema. Takvom obukom se simuliraju realni uslovi i ona
uključuje, na primer, obuku u borbi nakon napornog vežbanja, kada je vojnik
umoran do iscrpljenosti, što je realniji scenario za realno ratovanje nego borba
kada je odmoran. Potom, primena smrtonosne sile, pre svega vatrenog oružja,
vežba se u dinamičkim okolnostima, a neke specijalne jedinice čak koriste simulacije realne borbe sa realnim vojnicima i bojevom municijom, naravno, tek posle
dugogodišnjeg vežbanja sa trenažnom municijom. Na ovakvom stepenu obuke,
dolazi se u neurološko stanje koje se ponekad opisuje kao „preuzimanje situacije
od strane obuke” u onim okolnostima u kojima svesna kontrola od strane vojnika
više nije moguća. U takvim okolnostima, ni vojnik ni običan građanin sa ulice
ne vladaju svojim odgovorima. Jedina razlika u tome je što je vojnik obučen za
specijalne operacije do te mere uslovljen da čini određene radnje da on, nesvesno,
umesto da „padne i umre”, što čini većina ljudi, nastavlja da puca, udara ili bode i
nakon što je ranjen ili iznenadno napadnut, i to ne čini ništa više svesno nego što
običan čovek pada i podleže: ni jedan, ni drugi, nisu svesni šta se dešava, već njihov srednji mozak preuzima kontrolu i deluje na način na koji je uslovljen. Većina
ljudi nije uslovljena da ubija, niti bi to želela: takvi ljudi su žrtve ekstremnog nasilja. Oni koji su uslovljeni da ubijaju, i koji spadaju u izuzetke, imaju izgleda da
opstanu u situacijama ekstremnog nasilja. Reč je o osnovnom mehanizmu obuke
specijalnih jedinica vojske i policije.
Problemi sa ovim dinamičkim modelom nastaju kada se postavi pitanje
kako kulturno programiranje utiče na to da, delovanjem medija, nasilje postaje
realistična podloga ne samo imaginacije, nego i svakodnevnog razumevanja
međuljudskih odnosa za veliki deo stanovnika jedne razvijene zemlje. Kao što
politički kontrolisani mediji formulišu svoje sadržaje tako da podrže jednu političku stranku, a marginalizuju drugu, kulturno programiranje u medijima podrazumeva formulisanje svesnih i subliminalnih, nesvesnih, poruka koje sugerišu da
je nasilje rešenje, da je ono najkraći put ka cilju, a da je problem ne u moralnoj
kontroverznosti nasilja, nego u tome kako izbeći da njegov počinilac bude uhvaćen i da snosi krivične posledice. Kompletna zabavna industrija je svojim velikim
delom zasnovana na nasilju i njegovoj implicitnoj ili eksplicitnoj glorifikaciji, što,
praktično, znači da je sve veći deo vremena koje stanovništvo većine savremenih
demokratija provodi konzumirajući najjeftiniji i najdostupniji zabavni sadržaj,
to jest onaj koji nude javni mediji, posvećen faktički privikavanju na ekstremno
nasilje u sve realističnoj slici, zvuku i dramatizaciji. Reč je o identičnom mehanizmu takozvanom realističnom treningu, koji se namerno sprovodi u vojsci
i policiji da bi otpustio inhibiciju prema ubijanju drugog čoveka. Jedina bitna
Aleksandar Fatić
283
razlika između dominantnih medijskih sadržaja i ciljane obuke vojske i policije
jeste u činjenici da konzumenti medijskih sadržaja ne dobijaju obuku u pogledu
toga kako ubiti drugog čoveka u fizičkom smislu, kroz ponovljene fizičke radnje,
ali je dobijaju kroz instrukciju u kognitivnom smislu i kroz psihološku pripremu,
koja je neuporedivo važniji deo obuke od njenog fizičkog dela. Ta činjenica se vidi
i po tome što stope nasilja, izvršenog u fizičkom pogledu sasvim uspešno, dramatično rastu u mnogim zemljama, a njegovi počinioci su upravo masovni konzumenti javne medijske scene bez ikakve fizičke obuke da počine ubistvo. Masovne
ubice u osnovnim školama u Americi najvećim delom nisu pripadnici specijalnih
vojnih jedinica, nego nezadovoljni učenici i nezaposleni muškarci koji su prvi put
uzeli oružje u ruke upravo da bi počinili zločin. Neutralisanje inhibicije prema
ubistvu koje se sprovodi putem javne medijske politike jednako je uspešno kao i
ciljano neutralisanje te inhibicije u vojskama razvijenih zemalja. Ono, stoga, po
svemu sudeći, nije slučajno.
Društvena anomija (anomie) i OODA Loop
Fiziološka istraživanja nasilja pokazala su da, u situacijama kada je pojedinac izložen fizičkom nasilju, ali i bilo kom drugom psihološkom ili fiziološkom
šoku, njegova motorika zavisi od neuroloških procesa, a ti procesi su slični bez
obzira na to da li nas je neočekivano, u automobilu, sa strane udario kamion ili
smo žrtva iznenadnog napada. Većina ljudi u takvim situacijama ima identičnu
reakciju „zamrzavanja” dok ne shvati šta se dešava, a i tada je potrebno izvesno
vreme dok mozak ne počne da obrađuje informacije i omogući donošenje odluka
i fizičko delovanje, bilo da je reč o pokušaju da se izađe iz smrskanog automobila
ili da se odbrani od iznenadnog napada. Proces kroz koji se prolazi popularno
je nazvan OODA Loop, to jest kružna putanja koja podrazumeva četiri stupnja:
1) „opažanje okolnosti” (Observation), za koje je potrebno izvesno vreme kada se
nešto desi neočekivano, 2) „orijentaciju u novonastalim okolnostima” (Orientation), 3) „odluku da se deluje” (Decision) i 4) „delovanje” (Action). Delovanje je,
dakle, tek četvrti mentalni korak, za koji često nema vremena jer je događaj koji
treba opaziti, u odnosu na njega se orijentisati, potom doneti informisanu odluku
da se deluje i, na kraju delovati, često već završen do momenta kada mentalni proces dosegne fazu donošenja odluke, a često i do faze orijentacije. Prilikom saobraćajnih nesreća, najčešći je slučaj da žrtva nesreće uopšte i ne zna šta se desilo
dok se ne probudi, nakon nesreće, ili dok se ceo tok zbivanja ne završi, nakon čega
nastupa šok i veliki broj žrtava umire od šoka, iako su povrede nastale pre šoka
i događaj je, faktički, već gotov. Slično tome, najvećim delom fizički napadi traju
svega nekoliko sekundi, a vrlo retko duže od dva minuta. Taj period je, zavisno od
okolnosti, najčešće nedovoljan da žrtva napada prođe kroz OODA Loop, tako da
284
Aleksandar Fatić
je ona faktički bespomoćna. Stoga obuka vojnih i policijskih snaga podrazumeva
pre svega kontrolu okolnosti kako bi se opasnost uočila pre nego što se manifestuje, kako bi OODA Loop vojnika ili policajca mogao da počne što skorije nakon
OODA Loop-a napadača. Savremena obuka ide korak dalje, i ne dopušta scenario
samoodbrane, pošto se smatra da je svaka samoodbrana u načelu izgubljena bitka,
upravo zbog OODA Loop-a. Obuka vojske i policije gotovo celokupno je obuka za
intervenciju kao napad, u kome se zaostatku u OODA Loop-u podvrgava neprijatelj ili onaj prema kome se interveniše, tako da on nosi teret zaostatka u neurološkom procesu, koji je delimično kognitivan (podrazumeva shvatanje šta se dešava i
prihvatanje da se to dešava), a delimično voljni (uključuje odlučivanje i delovanje).
OODA Loop znači da će, u najvećem broju slučajeva, u sukobu ili u nekoj
incidentnoj situaciji, onaj ko uspe maksimalno da skrati ovaj neurološki proces,
to jest da maksimalno brzo prođe sve četiri faze, pobediti ili preživeti u incidentu.
U međuljudskim odnosima svaki konflikt se može, u većoj ili manjoj meri, sagledavati kroz OODA Loop: onaj ko prvi, neočekivano i odlučno, započne konflikt,
u samom početku je korak ispred onoga prema kome se konflikt inicira, i ako
održi tu dinamiku on do delovanja stiže pre onog drugog, to jest počinje prema
njemu da deluje dok je on faktički fiziološki ili neurološki još uvek nesposoban da
deluje. U najvećem broju slučajeva to znači da se konflikt razrešava u korist onoga
ko ga prvi inicira. Samo u izuzetnim situacijama i sa izuzetno obučenim licima
moguće je da onaj prema kome je konflikt (recimo fizički napad) iniciran može
tako skratiti OODA Loop da do delovanja stigne pre napadača, najčešće tako što,
na nivou uslovljavanja, automatski reaguje naučenim radnjama koje podrazumevaju ekstremno nasilje, eskalirajući, brže od OODA Loop-a, nasilje do te mere
da se napadač nalazi u ulozi žrtve i ulazi u novi OODA Loop, u odnosu na novu
stvarnost. Reč je, međutim, o izuzetno retkom fenomenu, koji se dešava samo u
izrazito povoljnim okolnostima čak i kada se radi o najobučenijim pojedincima.
OODA Loop je izučavan u vojsci i policiji SAD kao fenomen od koga zavisi
borbena efikasnost i taktička uspešnost vojnog delovanja. Taj mehanizam, međutim, ima veliku eksplanatornu moć kada je reč o razumevanju nasilja u civilnom
društvu i o razvijanju ukupne kulture agresivnosti i nasilja u savremenim demokratskim zemljama. Kulture u kojima se agresivnost poistovećuje sa proaktivnim
delovanjem i ponašanjem koje je motivisano postizanjem rezultata, dakle kulture
u kojima je agresivnost pozitivno vrednovana, samim tim vrednovanjem uzrokuju i praktično preopoznavanje mehanizma OODA Loop, a potom, logično, i sve
veće ubrzavanje prolaska kroz OODA Loop i nastojanje da se on skrati. Konkretno,
agresivno ponašanje proizvodi prednost za onoga ko prvi počne da deluje agresivno, jer on prvi ulazi u četiri faze OODA Loop-a. Ako se agresivnost generalno
pozitivno vrednuje, onda neće postojati društvena inhibicija prema maksimalnoj
Aleksandar Fatić
285
agresivnosti za koju je pojedinac sposoban (a ta inhibicija se „internalizuje” kao
unutrašnja estetička sankcija, jer pojedinac i sam smatra da postoji nešto nedolično i nedostojno u sopstvenom agresivnom postupanju). Kada ta inhibicija
nestane, ostaje samo instrumentalni imperativ da se deluje agresivno, što odlučnije i što radikalnije, jer se time radikalno i povećavaju izgledi da pojedinac prevlada u društvenim konfrontacijama. Stoga u mnogim savremenim društvama
tuče školske dece više nisu ono što su bile, dakle poluopredeljeni sukobi golim
rukama, nego su se već osamdesetih godina prošlog veka u većini industrijalizovanih zemalja u škole nosili noževi i palice, a danas se nosi vatreno oružje.
Tuče golim rukama danas su retkost na ulicama velikih gradova, jer se većina
konfrontacija u saobraćaju, u barovima ili na ulici rešava upotrebom oružja.
Društveno opravdavanje agresivnosti kao opšte osobine, recimo agresivnosti u
poslovnom delovanju, implicitno proizvodi i javni utisak o opravdanosti ekstremnog fizičkog nasilja. Država koja je u stanju da čoveku oduzme život putem
smrtne kazne time implicitno šalje subliminalnu poruku stanovništvu da je oduzeti život drugome, pod izvesnim okolnostima, opravdano. Upravo u toj činjenici leži psihološki koren naizgled paradoksalne korelacije između oštrine kazni
i broja krivičnih dela: u velikom broju sredina u kojima se krivična dela kažnjavaju oštrim sankcijama, a pogotovo tamo gde se koristi smrtna kazna, nastupa
prava epidemija nasilnog kriminala, pa što je više ekstremnih kazni, više je ubistava i svirepih zločina za koje se takve kazne i izriču. Na opisani način se ulazi u
fatalnu spiralu u kojoj količina nasilja i u društvu u celini, i od strane države kao
subjekta kažnjavanja, sve više raste. Ubistvo pripadnika iste vrste postaje prihvatljivo na kulturnom planu, pod uslovom da se izbegnu sankcije: ono nije predmet
društvene stigme nezavisno od krivične odgovornosti, nego je isključivo pitanje odnosa između eventualne satisfakcije ili koristi koja se zadobija ubistvom i
eventualnog trpljenja koje proističe iz kazne. Drugim rečima, odluka za ubistvo
podrazumeva uverenje da počinilac neće biti uhvaćen, ali ne podrazumeva razmatranje drugih društvenih posledica koje bi taj zločin nosio kada bi se smatrao
istinski društveno neprihvatljivim.
Ubijanje je, kao što smo napomenuli, deo svakodnevnog života u organskim zajednicama, ali je pri tome reč o nužnom ubijanju radi nastavka života, i
to nikako ne ubijanju pripadnika sopstvene vrste. U savremenom društvu ubijanje životinja je, u izvesnom smislu, manje prihvatljivo od ubijanja ljudi, jer takvo
ubijanje i ne dolazi na dnevni red javne rasprave, pošto se odvija u „zaklonjenim
teatrima”, odnosno njegovi protagonisti nisu niti mogu biti obični građani koji
žive u stanovima u soliterima. S druge strane, ti građani, pa čak i pripadnici najsiromašnijih gradskih populacija, poput onih koji žive u geto-naseljima, i te kako
mogu biti počinioci ubistva čoveka. Na dnevnom redu medija, javne politike i
286
Aleksandar Fatić
svakodnevnog mišljenja u savremenim urbanim zajednicama je ubistvo čoveka,
a ne ubijanje životinja.
Skraćivanje OODA Loop-a u politici, recimo, podrazumeva beskompromisne uzajamne obračune političara koji idu do uništenja političke karijere onog
drugog, dakle podrazumevaju stepen agresivnosti koji daleko prevazilazi potrebu
da se pobedi u nekom konkretnom konfliktu, ili da se spreči nečiji nasrtaj na sebe
samog. Skraćivanje OODA Loop-a u poslovnom pregovaranju, sportu ili ratovanju podrazumeva upotrebu radikalnih sredstava koji onemogućavaju protivnika
ili suparnika da se orijentiše i koji ga dovode do gubitka, kolapsa ili čak do smrti
što ranije u njegovom sopstvenom ciklusu OODA Loop-a, dakle već u fazi posmatranja ili najdalje orijentacije. Ova vrsta instrumentalnog imperativa u agresivnom ponašanju, faktički, dovodi do toga da je žrtva agresije savladana najkasnije
u domenu orijentisanja, to jest, konkretno, da ona uopšte nije svesna šta joj se
dešava niti joj se pruža bilo kakva šansa da uzvrati ili da se odbrani. To je suština
OODA Loop-a, i istovremeno racionalna suština dinamike agresivnosti. Ukoliko
se ne upuštamo u pokušaj skraćivanja OODA Loop-a, ne bi trebalo ni da se upuštamo u agresivno ponašanje. Pošto je agresivnost društveno implicitno prihvatljiva i sve je, faktički, prihvatljivija u sve drastičnijim svojim formama, sve je više
i žrtava koje uopšte nisu shvatile šta im se desilo. Koliko god neko bio pripremljen za neko delovanje, bilo da je reč o retoričkoj raspravi ili o fizičkom nasilju,
njegove sposobnosti dolaze do izražaja tek na četvrtom stepenu OODA Loop-a.
U prethodna tri stadijuma on je inhibiran, i stoga je metodologija nasilja i agresivnosti i fokusirana upravo na osiguravanje okolnosti u kojima suparnik nije zaista
suparnik, već prosto žrtva. On je žrtva jer, iz neurološko-fizioloških razloga, on
u stvari nema nikakvu šansu da se odbrani.
Metodologija skraćivanja OODA Loop-a korisna je za ratovanje i za delovanje represivnih agencija u jednom demokratskom društvu, u kome postoji odgovarajuća kontrola njihovih odluka i postupaka. Istrovremeno, ona je pogubna
za opštedruštvenu atmosferu, i apoteoza agresivnosti koju predstavlja veliki deo
savremene zapadne kulture, a posebno one koja se emituje putem medija, predstavlja najveći rizik za život čoveka u savremenim okolnostima. Ubistvo nije isto
što i „ubijanje”: dok je drugo istorijski poznat sastavni deo porodičnog života i
lišeno je, u načelu, bilo kakvog emotivnog sadržaja, prvo je fenomen blisko povezan, u velikom broju slučajeva čak i uslovljen, upravo emotivnim reakcijama, i
istorijski je predstavljalo tabu u organskim zajednicama. Danas, taj tabu se prevladava uprkos oštrim zakonskim sankcijama, koje uključuju i smrtnu kaznu, i to
pre svega zbog neke vrste ničeanskog „prevrednovanja” svih tradicionalnih vrednosti u popularnoj kulturi: ubistvo je kažnjivo, ali više nije stigmatizovano; ono
je mračno, ali je istovremeno fascinantno; njemu je pridodata njegova sopstvena
Aleksandar Fatić
287
estetika. Onog trenutka kada estetika javnog govora i popularne zabave počne da
dominantno sadrži pozitivno vrednovanu estetiku ubistva, kultura OODA Loop-a
već je na putu da zavlada svakodnevnim društvenim odnosima.
Bibliografija
Grossman, Dave, On Killing: The Psychological Cost of Learning to Kill in War and
Society, Back Bay Books, New York, 1995.
Marshall, S. L. A., Man Against Fire, Peter Smith, Gloucester, Massachusetts, 1978.
ON MURDER
The paper starts from the idea that the killing of a member of one’s own
species had been a taboo in traditional human societies before it was
overcome through the application of the same mechanisms in public
speech and media broadcasting that are purposely used by the special army
units and the police to neutralize in their members the natural human
inhibition vis-à-vis killing other humans. In this way, the public culture
starts to turn ordinary citizens into potential killers through the systematic
neutralization of their repugnance to killing other humans, and causes
the spiraling murder rate that plagues many modern societies. The paper
goes one step further and argues that the justification of aggression and its
depiction in positive terms in public speech and the cultural interpretation
of competition and initiative invite to the society at large the behavioural
mechanisms that pertain to the imperatives of efficiency in aggressive
behavior, the most well-known of which is the so-called OODA Loop. The
author explains briefly the structure and functioning of the OODA Loop
and discusses some of the consequences of its being accepted as a legitimate
way of thinking about human relations in modern society.
Key words: killing, social acceptability/stigmatisation, learning to kill, getting
use to killing, killer/private person/citizen, loss of life as a consequence of
structural violence.
UPUTSTVO ZA AUTORE
Revija za bezbednost je naučni časopis specijalizovan za akademsko razmatranje
različitih dimenzija novog koncepta bezbednosti, sa težištem na analizi pitanja iz
područja tzv. meke bezbednosti. Revija za bezbednost izlazi tromesečno. Revija
za bezbednost izlazila je kao mesečnik u razdoblju od ju la 2007. do decembra
2009. godine i predstavljala je forum za razmenu mišljenja svih zainteresovanih
društvenih aktera o kreiranju nacionalne strategije i politike borbe protiv organizovanog kriminala. Rešenjem Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Vlade
Republike Srbije od maja 2009. godine Revija za bezbednost uvršćena je na listu
naučnih časopisa (kategorija M53).
Svi do sada objavljeni brojevi Revije za bezbednost dostupni su u PDF formatu na
internet prezentaciji časopisa:
www.cbs-css.org/Publikacije/revija_0909.html
Autori su dužni da se pridržavaju sledećih smernica prilikom izrade priloga
za Reviju za bezbednost:
1. Autorski prilozi treba da budu obima 12 do 15 stranica jednostrukog proreda (Single) u Word formatu (5000–6500 reči).
2. Članke pisati korišćenjem latiničnog pisma, font Times New Roman, veličina 12, sa brojevima stranica u donjem desnom uglu.
3. Naslov treba što vernije da opiše sadržaj članka i poželjno je korišćenje
reči prikladnih za indeksiranje i pretraživanje. Naslov pisati velikim slovima,
zadebljano (Bold), veličina slova 14. Ispod naslova teksta stoji ime i prezime autora
članka, a pored njih naziv institucije u kojoj je zaposlen i njeno sedište. Ovi podaci
se navode u Italic-u.
Primer:
Dobrivoje Radovanović, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju,
Univerzitet u Beogradu
4. U napomeni u vidu posebne fusnote sa simbolom*, datoj na dnu pr ve
stranice članka, autor navodi svoju elektronsku adresu. Takođe, u istoj fusnoti
autor može da ukaže čitaocima da pojedini pogledi izneti u članku odražavaju
njegov lični stav, a ne institucije u kojoj je zaposlen.
5. Nakon naslova treba napisati apstrakt na srpskom jeziku obima od 150
do 200 reči, koji pruža kratak informativan prikaz članka predstavljanjem cilja,
metoda i rezultata istraživanja. Ispod apstrakta autor prilaže najviše 10 ključnih
reči na srpskom jeziku koje najbolje opisuju sadržaj članka.
6. Osnovni tekst, kao i fusnote treba da budu poravnati u skladu sa opcijom
justify, dok naslovi treba da budu napisani izborom opcije center.
7. Podnaslovi u radu se pišu zadebljano (Bold), dok se pod-podnaslovi pišu
u Italic-u; u oba slučaja veličina slova je 12.
8. Početni red u svakom pasusu nikako ne uvlačiti tabulatorom — opcija tab.
9. Latinske, starogrčke i druge ne-engleske reči i izrazi u tekstu navode se u
italic-u (npr. status quo, a priori, de facto, acquis communautaire, itd.).
10. U tekstu moraju biti data puna imena, nika ko inicija li. Strano ime i
prezime treba pisati u srpskoj transkripciji, s tim što se prilikom pr vog pominjanja u tekstu mora navesti kako glase u originalu, i to u zagradi posle srpske
transkripcije. Imena i prezimena koja potiču iz naroda koji ne koriste latinično
pismo treba navesti u latinizovanoj transkripciji (npr. kineska, japanska ili arapska imena i prezimena).
11. U tekstu koristiti samo sledeći oblik navodnika — „ i ”. Kada se unutar
ovih znakova navoda nalaze i dodatni, unutrašnji navodnici treba to učiniti na
sledeći način: ’ i ’. Posebnu pažnju skrećemo da se u engleskom i drugim stranim
jezicima (izuzev ostalih južnoslovenkih) koriste samo gornji navodnici — “ i ”,
odnosno ‘ i ’ u slučaju unutrašnjih navodnika.
12. Srednja crta (–) se koristi prilikom označavanja broja stranica u fusnotama (npr. str. 22–55) ili se stavlja između godina (npr. 1999–2004). Duga crta (—)
koristi se prilikom razdvajanja nezavisne i zavisne rečenice, odnosno kada veza
između njih nije pokazana izričito rečima (npr. Bosna i Hercegovina se sastoji od
dva entiteta — Federacije BiH i Republike Srpske).
13. Fusnote je neophodno pisati na dnu strane (opcija Footnote), a oznake
za fusnote stavljati isključivo na kraju rečenice.
Podat ke o navedenoj bibliografskoj jedinici u fusnotama treba navesti u
skladu sa sledećim sugestijama:
a) Monografije
Puno ime i prezime autora, naslov monografije (u Italic-u), naziv izdavača,
mesto izdavanja, godina izdanja, str. ukoliko se navodi jedna ili više strana izvora
na srpskom jeziku, odnosno p. ukoliko se citira jedna strana izvora na engleskom
ili pp. ukoliko se citira više stranica. Ukoliko se navodi više stranica koristi se
srednja crta bez razmaka pre i posle (npr. str. 123–245; pp. 22–50).
Kada se navodi zbornik radova na srpskom jeziku koji je priredila jedna
osoba, stavlja se (ur.) ili (prir.) sa tačkom u oba slučaja. Sa druge strane, kada se
radi o više urednika monografije na srpskom jeziku stavlja se (urs), bez tačke.
Kada se navodi priređeni zbornik radova na engleskom jeziku koji je priredilo više priređivača, iza imena priređivača se u zagradama stavlja (eds), bez tačke.
Ako se radi o jednom priređivaču, stavlja se (ed.), sa tačkom.
Primeri:
Džon Rols, Pravo naroda, Alexandria Press i Nova srpska politička misao,
Beograd, 2003, str. 107.
John Gillingham, European Integration 1950–2003, Cambridge University
Press, Cambridge, 2003, p. 221.
Aleksandar Fatić (ed.), Security in Southeastern Europe, The Management
Center, Belgrade, 2004.
Theodor Winkler, Brana Marković, Predrag Simić & Ognjen Pribićević
(eds), European Integration and the Balkans, Center for South Eastern European
Studies, Belgrade & Geneva Centre for the Democratic Control of the Armed Forces, Geneve, 2002, pp. 234–7.
b) Članci u zbornicima radova
Puno ime i prezime autora, naslov teksta (pod znacima navoda), naziv zbornika radova (u Italic-u), izdavač, mesto izdavanja, godina izdavanja, str. (ili pp.)
od–do. Brojevi stranica se odvajaju srednjom crticom (–), bez razmaka. Ukoliko
su neki podaci nepotpuni neophodno je to i naglasiti.
Primer:
Michael Levi, “The Organisation of Serious Crimes”, in: Mike Maguire,
Rod Morgan & Robert Reiner (eds), The Oxford Handbook of Criminology, Oxford
University Press, Oxford, 2003, pp. 878–84. (pp. 878–9 ili p. 878).
c) Članci u naučnim časopisima
Puno ime i prezime autora, naslov teksta (pod znacima navoda), naziv časopisa (u Italic-u), broj toma, broj izdanja, str. (ili pp.) od–do. Brojevi stranica se
odvajaju srednjom crticom (–), bez razmaka. Ukoliko su neki podaci nepotpuni
neophodno je to i naglasiti.
Robert J. Bunker & John. R. Sullivan, “Cartel Evolution: Potentials and Consequences”, Transnational Organized Crime, vol. 4, no. 2, Summer 1998, pp. 55–76.
d) Članci u dnevnim novinama i časopisima
Navesti ime autora (ili inicijale ukoliko su samo oni navedeni), naslov članka
— pod znacima navoda, ime novine ili časopisa (u Italic-u) datum — napisan
arapskim brojevima, broj strane/stranica.
Primer:
John Gapper, “Investor votes should count”, The Financial Times, 17 April
2006, p. 9.
e) Navođenje dokumenata
Navesti naziv dokumenta (pod znacima navoda), član, tačku ili stav na koji
se autor poziva, časopis ili službeno glasilo u kome je dokument objavljen (u italic-u, broj toma, broj izdanja, mesto i godinu izdanja.
Primer:
“Resolution 1244 (1999)”, Security Council of the United Nations, 10 June
1999.
„Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine”, Službeni list APV, br. 17/91, Novi
Sad, 18. jun 1991, str. 1–14.
f) Navođenje izvora sa Interneta
Ime autora, naziv dela ili članka, puna internet adresa koja omogućava da
se do izvora dođe ukucavanjem navedene adrese, datum pristupanja stranici na
Internetu, broj strane (ukoliko postoji).
Primer:
Mark Bovens, “Analysing and Assessing Public Accountability: A Conceptual Framework”, European Governance Papers, No. C–06–01, 26 January 2006,
www.connex-net work.org/eurogov/pdf/egp-connex-C-06-01.pdf, 24/12/2009,
p. 3.
g) Ponavljanje ranije navedenih izvora
Kada se pozivamo na izvor koji je već ranije navođen u tekstu posle drugih
fusnota, obavezno treba staviti ime i prezime autora, naslov izvora, zatim op. cit.
I na kraju broj strane (npr. Michael Levi, “The Organisation of Serious Crimes”,
op. cit., p. 879). Ibid. ili ibidem koristiti isključivo pri navođenju izvora navedenog
u prethodnoj fusnoti, uz naznaku broja strane/stranica, ukoliko je novi navod iz
tog izvora (npr. Ibid., str. 11).
14. Članak može sadržati tabele i druge priloge (poput geografskih karata,
grafikona, i sl.) s tim što je neophodno da se navede njihov broj i potpun naslov
(npr. Tabela br. 1: Pregled etničke strukture Kosova i Metohije od 1945. do 2005.
godine ili Prilog br. 3: Karta naselja sa srpskim kulturnim spomenicima na Kosovu
i Metohiji). Ukoliko je prilog preuzet od nekog drugog autora ili iz nekog dokumenta neophodno je ispod njega navesti izvor.
15. Na kraju članka autor daje spisak korišćene literature, a bibliografske
jedinice navodi prema pravilima utvrđenim za citiranje izvora, s tim što se pr vo
navodi prezime pa onda ime autora. Redosled bibliografskih jedinica na spisku
literature se utvrđuje prema pr vom slovu prezimena autora ili naslova dokumenta.
16. Nakon spiska literature treba dati rezime na engleskom jeziku obima
oko 300 reči i ključne reči, takođe na engleskom jeziku. Molimo autore da obrate
pažnju na stil i pravopis engleskog jezika jer se tekstovi sa rezimeima pisanim na
engleskom ispod standarda neće prosleđivati na recenziranje.
♦ ♦ ♦
U slučaju eventualnih nedoumica molimo vas da se obratite Uredništvu.
Svi prilozi dostavljaju se u elektronskom obliku izvršnom uredniku Srđanu
Koraću na e-mail: [email protected]
Rukopisi se ne vraćaju.
Uredništvo
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
351 . 74/ . 76
REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanom
kriminalu. – God. 1, br. 1 (juli 2007) –
.
– Beograd (Gračanička 18) : Centar za bezbedonosne studije, 2007– . – 25 cm
Tromesečno
ISSN 1452-9335 = Revija za bezbednost
COBISS. SR – ID 141336588
Download

revija_za_ bezbednost_03_2010.pdf.