Игор М. Ђурић
О ПИСЦУ И ПИСАЊУ
Водич за странпутицу будућих писаца
www.djuricigor.net
copyright 2013 by ©Igor M. Djuric
1
(САМО)СВРСТАВАЊЕ
Између скрибомана и медиокритета, нађе се у лимбу и по неки
уметник, те писац. Јер, уколико није уметник, џаба му писаније. Дакле, у том
невидљивом делу је станиште исконских писаца. То су они које не видите, за
које не знате, који не говоре, који не изигравају дворске луде, које и не
позивају на двор. У једном тренутку, кад има таквих, и доста ретко се дешава
тај тренутак, они израсту, не својом вољом, да више не могу да се крију у том
лимбу, па су толико велики да својом сенком покрију медиокритете и остало
грађанство. Тада виша сила преузима њихову судбину и нико им више не
може стати на пут својом глупошћу, неразумевањем и завишћу. Чешће, прође
много времена, писац се пресели у смрт а његово дело оживи. Најчешће: све
прекрије заборав.
Неуспео, али остварени писац, (јер се писац може остварити али не
успети) најбоље може посаветовати будуће успешне писце о томе како да се
понашају кад успеју, како да помогну другима, како да буду велики људи, без
чега им не вреди да буду велики писци. Он зна да не треба одустајати ни у
једном тренутку, да се мора ићи за својом потребом, за својим инстинктом, за
својом визијом. Јер, највећи писци су они непризнати и непознати. Ове за
које знамо, случајним су одабиром презентовани, од онога што се имало, са
чиме се располагало, по систему: дај-шта даш, дај-шта имаш. У оним
депоима у мраку, у шкрињама и фиокама, у пепелу и трулежи, у ономе што
се не зна, што је пропало или чека да се пронађе, леже највећа дела светске
књижевности испод имена највећих писаца историје. Највећа дела светске
књижевности написали су непризнати и непознати писци, али ми не знамо за
њих.
Џек Лондон кроз лик Мартина Идна створио је парадигму онога о чему
овде хоћемо да мислимо и закључујемо: Лудаче, хтео си писати, покушавао
си писати, а у теби није било ничега, о чему би могао писати. Шта је било у
теби? – неколико дечијих мисли, пар половичних осећаја, гомила несварене
лепоте, огромна црна хрпа незнања, срце набијено љубављу, а уз то амбиција
једнако велика као твоја љубав и исто тако ништавна као твоје незнање. А
хтео си писати. Хтео си стварати лепоту, а како би могао, док не знаш
ништа о природи лепоте? Желео си писати о животу, док не знаш ништа о
битним карактеристикама живота. Намеравао си писати о свету и о схеми
2
опстајања, а свет ти је био кинеска загонетка и све, што би могао писати,
било би о ономе, што о схеми постојања не знаш. Но не бој се, Мартине мој.
Још ћеш писати. Мало знаш, врло мало, али си на правом путу да дознаш
више. Једном ћеш, ако буде среће, доћи близу тога да знаш све, што се може
знати. А онда ћеш писати.
Књижевност (и, уметност уопште) не треба потцењивати, како то чини
систем (којег чине људи на власти и око власти), нити прецењивати – како то
чини појединац који мисли да је уметност изнад живота, сматрајући да
књижевност може одговорити на сва питања и решити животне дилеме. Како
једном рече Александар Поповић, то је посао који људима не треба... Он у
перо Милу Глигоријевићу каже у наставку: Нити стварамо генијална дела
нити су људи страшно прости. У развоју једне средине култура је садржана
у свему: у храни, у говору, у ходању, у облачењу, у становању. Није култура у
мојој пишљивој драми. Уметност може да буде све и уједно ништа. Она може
бити нечији живот али се од њене суштине физички не може преживети. Сит
и слободан човек може живети без књижевности, као што живи сита и
слободна дивља свиња. Гладноме и утамниченоме уметност може значити
много све до тренутка док исти не умре од глади или га стрељају. Узвишени
тренуци могу подићи неки чин на већи духовни ниво али не продужавају
живот.
Питам га:
- Зашто си радио посао који људима не треба?
- Зато што су људи то читали, после и гледали – одговара ми
Александар.
Књижевност може бити више од живота само за ствараоца, онога који
јој се подредио и жртвовао, мада најчешће он тога није свестан, јер је то
нешто јаче од њега и што не може дефинисати. Највећи проблем ове поставке
лежи у чињеници да су најчешће жртве уметникове други, они око њега, и то
без свога избора. Лепота је веома важна, мудрост још и више, али, не ужива
се у лепоти а још мање мудрује поцепаних гаћа, вашљиве косе и празнога
стомака. Да би се жртвовало уметности мора се прво имати шта жртвовати.
Иначе је жртва лажна: одричеш се нечега чега иначе и немаш. Дајеш оно што
немаш.
Човек има потребу да се сврста. И жељу да људи прихвате његово
сврставање. Ово друго чак и више. Човек сврстава и друге људе често не
3
поштујући њихово самосврставање већ то чини према својој мери а ка
другима. Најчешће човек није тамо где је сам себе сврстао, још чешће буде
сврстан од других боље него је заслужио, најчешће је сврстан од других
погрешно. Самосврставање је наш сан, жеља, накана, идол, циљ. Ако још
нешто и чинимо по питању нашег самопостављања у место на које желимо
сврстати себе онда смо и визионари. Ређе: уметници. Најгоре је не
признавати туђе сврставање: себе, тебе. То мораш чинити делом а немаш
времена. Обашка, што мало кога, после извесног времена, и интересује
исправка сврставања. Њима је битно да су те сврстали, остало је мање важно
јер има и других који чекају на ред за увршћавање.
Убити јелена, завести лепу жену, бити власт, бити зидар, бити
слободни зидар, јахати коња, бити најбржи, обогатити се, написати књигу...
Написати књигу...
Написати књигу...
Тешка жеља. Пусти сан. Лако је написати књигу, још лакше прогласити
себе за књижевника, још лакше и лакше убедити друге да си писац. Најтеже
је унутра: у себи. Стална сумња и преиспитивање. Јесам ли се правилно
сврстао?! Јесам ли ја тај који јесам?! Заслужујем ли оно парче хлеба који ми
дају да не цркнем од глади?! Заслужујем ли да једно слово буде моје а из
мора речи које чекају да буду написане руком мислиоца и уметника?! Јесу ли
те речи уткане у дело вредне? А, онда ме Флобер макар на кратко утеши
речима: Ви сте написали лош роман али не тугујте због тога, драги
пријатељу, лоши романи су најближи истини о људима и друштву.
- Лепо је то, господине, али ја желим да пишем велике романе, мене не
интересује истина, не интересују ме људи, не интересује ме друштво! Мене
интересује уметност! – говори млади писац.
- И лош роман је уметност – одговара му Флобер, подсмевајући се,
јашта – али: лоша уметност.
Сврстати се: лако је, ама, тешко је живети у свом постављењу. Још је
теже преживети, не физички, добије писац шаку брашна (хране га, јер је
писац онај који се не плаћа већ њега хране, добро или лоше, како кад, како
једном рече Сартр), већ духовно, због дилема које га гуше и даве, отимају му
простор, не може да се окрене. Проклетство, потреба, узвишено стање! Нема
могућности да се побегне од оне унутрашње снаге која вас тера да
уништавате и себе, и друге, у сулудој потреби да будете писац. То није
4
занимање, то је усуд, као болест, као љубав. Војислав Илић ово потврђује
речима: Твој син је песник и лека му нема.
То је стање духа. Можете бити велики писац а да не напишете нити
једног реда, као што најчешће нисте писац ни после објављених сабраних
дела у двадесет књига. Борхес вели: Не мислим о себи као добром писцу, али
знао сам да је књижевност моја судбина или моја коб. То је из себе – то се не
учи у школи. То је у себи – тамњаном и молитвом се не може истерати, нити
глоговим коцем убити, нити ватром спалити. То је од себе – то си што си,
нема помоћи и поправке. По томе су писци већи или мањи од других:
препуштени сами себи. Белгијанац који је створио Мегреа написао је да
писање није позив и да је оно нешто као предодређење за несрећу. Рече
Данојлић негде: то се рађа, то се не постаје. Писање се не може научити
или стећи дипломом. Има, ипак, оних који сматрају да постоји нека школа (за
пачиће мале) где се може дипломом постати писцем. Завршите факултет, а
кад вас питају шта сте ви по струци, кажете: дипломирани писац! Треба
завршити факултет из других разлога, рецимо они Михизових, који је рекао
да је завршио високе школе само да бих је могао убедљивије презирати
имајући је, него немајући. Нема исту тежину кад то чиниш са дипломом у
џепу или супротно, кад је немаш, као ја. Утеха ми је што већина великих
писаца није завршила факултет а само мали проценат има диплому са неког
уметнички сродног факултета. Признајем, кад сам био мали сматрао сам да
нико не може бити писац ако није завршио књижевност. Данас схватам да
једино тако не можете бити писац: са дипломом Филолошког факултета.
Има ту лекара, правника, мање инжењера, а највише недисциплинованих
бараба који нису школу зарезивали: ич! Највећи српски писац Пекић, није
завршио факултет, догурао је најдаље до флоскуле: студирао је
експерименталну психологију, а њему се придружује отац нације Добрица
Ћосић и његов презимењак пасторак нације из „друге Србије“ - Бора, (ту су
још у „друго-сербијанци“ Басара, Тешин и Арсенијевић, те Тишма који
припада „својој Србији“, а од актуелних списатеља поменућемо Срђана
Ваљаревића), ни трећи Ћосић, Бранимир, није завршио факултет, додуше,
болест га је у томе спречавала. Нити највећи књижевни син „тисућљетње“
хрватске културе Мирослав Крлежа нема завршени факултет. Похађао је
Војну академију коју је напустио 1913. године. А, онда, креће импозантан
списак: Витмен, Томас Ман (који нема ни средњу школу како ваља), други
5
немачки нобеловац Гинтер Грас беше студирао скулптуру али остаде само на
омиљеној и већ помињаној флоскули несвршених студената: „студирао је“.
Ни наш пријатељ Петер Хандке никада није дипломирао права која је
студирао. Ту су даље: Хемингвеј, Достојевски, Ђура Јакшић, сумњиве су
дипломе и докторске дисертације Црњанског и Андрића (имају их, али су их
пабирчили на сто страна из мноштва покушаја и после много прекида,
обашка што је Андрић понављао у основној школи, коју је на једвите јаде
завршио, и опет обашка, Андрић је пожурио да заврши факултет да га не би
избацили из дипломатије због помањкања стручне спреме), без икакве
дипломе су надаље Буковски, Милер, а Шекспирове „изгубљене године“
постоје само да би се забашурио траг о одсуству било каквог његовог
образовања. Лав Николајевич Толстој је напустио два факултета пре него их
скроз баталио и посветио се грофовању и писању књига. Даље, факултете
нису завршили Чарлс Дикенс, Виктор Иго, Оноре де Балзак који је баталио
правне науке. Ни Жил Верн се није прославио са школом. Ни творац Малог
принца. Следе Шарл Бодлер, Волтер, Андре Жид, Мопасан, Жак Превер,
Џемс Џојс, Гогољ, Пушкин, Јесењин, Љермонтов, Мајаковски, Џорџ Орвел,
Миодраг Булатовић, Мирко Ковач, Исаковић, Бели Марковић, сумњив ми је
онај Душко Радовић, а доказани неакадемци су још и Карл Мај (који не само
да није завршио факултет него није ни био у Америци до пред сам крај
живота, кад је већ написао све своје књиге), Лорка, Марк Твен, Алекса
Шантић.... Ни Јаков Гробаров није имао никаквих великих школа, осим оних
животних и кафанских. Панаит Истрати, „балкански Горки“, није ни
привирио на високе школе (и Горки је нешто петљао по школовању, вазда у
покрету и иностранству, а после на власти), па ни Ерскин Колдвел, прочитах
скоро негде, па и за Пастернака по негде пише да је студирао филозофију али
нигде не пише је ли завршио исту. Константин Паустовски је променио пар
факултета пре него је све то баталио. Пар факултета је променио и Итало
Свево па је на крају само трговао и писао – без дипломе. Алан Едгар По је
био избачен са два факултета и то због коцкарских дугова. То мо није
сметало да напише поему Гавран коју данас рецитује скоро сваки љубитељ
поезије на свету. Један од наших највећих драмских писаца Александар
Поповић остао је на свршеној гимназији. Добрица Ерић нема ни средњу
школу а творац наше писмености Вук, писању се учио у манастиру, исто као
и Доситеј световно наречени Димитрије Обрадовић. Дис није положио
6
велику матуру а Јанко Веселиновић је учитељевао без свршене школе. Раде
Драинац није завршио факултет. Ни о његовом „станодавцу“ Тину Ујевићу се
не могу наћи подаци и дипломирању мада јесте студирао. Либеро Маркони је
био песник и новинар, харизматични боем београдске чаршије, али није
академски образован човек. Љубиша Јоцић је студирао многе факултете али
није ни један завршио. Александар Тијанић, док је био новинар, писао је
одличне текстове са гимназијским образовањем. Један од највећих
савремених новинара Богдан Тирнанић није чак ни гимназију завршио. Наш
највећи новинар свих времена Предраг Милојевић је само апсолвирао на
Филозофском факултету, али даље од тога није отишао. Апсолвирао је и
Јосић Вишњић и ту стао. Ни друго наше велико новинарско перо, Мирослав
Радојчић, није са факултетом догурао даље од једнога испита. Хтео је да буде
лекар а постао је велики новинар, без свршеног факултета. То му није
сметало да пише изванредне чланке и носи лептир машне. А, зна се, лептир
машна је опасна работа, она од тебе чини господина или пајаца, према њеном
избору. Мирослава је чинила господином. Черчил је тек из трећег покушаја
био примљен на војну академију и по „образовању“ је био коњички официр, а
добио је Нобелову награду за књижевност. Ово је само делић историје. Ако
би се правила листа од стотину најбољих писаца свих времена, њих деведесет
би било без факултетске дипломе а остали са дипломама лекара или
правника.
У Србији, данас, бити писац, са или без дипломе, значи не сести
никада на чело астала. Говорим о људима и правим писцима. О „не-правим“
писцима рећи ћу нешто друго, после. Можеш бити поштован на нивоу
инцидента и само док ти не завире у новчаник. А, вире редовно. У Србији је
свака добро позиционирана сецикеса и вуцибатина поштованија од писца. И
не чине то на силу, како би изгледало на први поглед, стварно их народ
поштује и стреми ка њиховом сврстаном месту, а ове друге држи за
беспосличаре којима би најрађе гурнули мотику у руке. Што је најгоре,
већина њих, тих писаца и писара данашњих, заиста и заслужује једино ту
мотику.
Зашто су у Србији цењенији тезгароши од писаца? Какав смо то систем
вредности поставили, па самим тим и прихватили?! Не разумем?! Нисам
доживео за време овог мог краткога уметничкога вакта неку велику подршку
(никакву) и нимало разумевања за жељу да будем писац или, не дај боже:
7
уметник. Ма, није то чудо. Увек је тако било. Писање не би имало смисла
када би било намењено свима. Када кажем писање мислим, обашка, и, на
уметност. Замислите тај свет: сви читају и пишу, сви говоре о књижевности,
састављају драме. У свакој кући богате и разноврсне библиотеке, чобани носе
торбе пуне књига кад крену на испашу (кад овце крену на испашу а чобани
их поведу). Ја бих се одмах убио.
Али, раније је макар постојало мистичности у поимању списатељског
посла и списатељства уопште. Људи су са страхопоштовањем гледали на
писце а са одобравањем на оне који желе да то постану. Власт их се плашила.
Некада у оној старој и великој Југославији истинске звезде су били
фудбалери и писци: Шекуларац, Митић, Џајић, Црњански, Крлежа, Андрић.
Свако је знао ко су ови последњи, па макар не прочитао ни једну књигу у
животу. Реч је дакле о поштовању, а не о знању. Можда је прецизније и
тачније рећи: реч је о васпитању.
Пушкин је својевремено написао да по некад писци могу бити
најништавнији међ људима ништавним света. Полуинтелектуалац, по
Слободану Јовановићу, јесте човек који је с врло добрим успехом свршио
школе али у погледу моралног васпитања није стекао скоро ништа. Тако,
вероватно и по истој матрици, постоје и полу-писци. Писаца у Србији данас
има лоших и нешто мање лоших. Добрих нема много. Мада, има таман
колико је примерено једном малој нацији. Најбољи су они који не пишу. Тако
је увек било, и не само у Србији. На жалост, и то је највећи проблем, у
Србији има много лоших писаца који нису добри људи, и мало добрих
писаца који такође нису добри људи.. И, опет, има добрих писаца који су
добри људи. Није тешко бити добар, треба само ћутати и не кварити већ и
онако лошу ситуацију. Писац не сме бити скроман али мора бити добар
човек. И када је лош, он мора имати неке моралне и духовне квалитете. Може
бити пијаница али не сме бити лажов, може бити убица али не и сецикеса,
мора се кајати и ако понавља грешке. Бити мало човек, али не бити никад
нечовек, како је саветовао Андрић. Најзад, мора једном повући црту и
принети жртву. Добар човек то зна. Писац мора заслужити мишљење
Хенрија Милера који каже да: има писаца који ме привлаче због свега оног
што сам чуо и читао о њима, зато што ме њихов живот занима, а ипак им
дела нисам у стању да читам – а, то се може само добротом, (евентуално и
скандалом али краткотрајно и без каснијег трага). Мора знати шта је морал и
8
ако је неморалан. Писац не мора бити моралан али не сме бити неморалан.
Важно је то. Писац сме директно и свесно чинити штету само себи,
индиректно и несвесно чини је углавном својим ближњима, Апдајк нас
подучава: ...прављење уметности је највиша и најчистија људска
активност, најближи пут до Бога који је себе створио у тој разноликости
боја... А, Гогољ проговара да ко у себи има талента, тај мора имати
чистију душу од свих осталих. Њему се неће опростити оно што се другима
прашта. Довољно је да на човека који је изашао у чистом празничном оделу
прсне само мало блата испод точкова, одмах се око њега окупи свет,
показује на њега прстом и прича о његовој аљкавости, док тај исти свет не
примећује безброј мрља на другим пролазницима одевеним у једноставну
свакодневну одећу.
- Писац мора разоткривати, сурово, све мане свога народа, али мора тај
народ волети више од себе – кажем Гогољу, а Милер ми одговара:
- Кад сам ја могао да волим Америку и тамошњи народ, онда вам је све
јасно. Не сме бити изузетака по том питању!
- Ето, и ја волим Русију мајчицу – проговара меланхолично Гогољ и
навлачи на леђа шињел.
Писац треба да буде велик у сваком погледу! Велики писац не може
бити сваки писац (већина њих) али велик човек мора бити уколико је писац.
И, то, велик у малим и свакодневним стварима. Не причам о историји.
Мишел Фуко у тексту Шта је аутор?, каже да реч аутор означава нешто
више него само ону личност која потписује неки текст. По некад су писци
већи људи него уметници. А, по некад, велики уметници а никакви људи.
Стваралац и дело морају бити једно и ако су посебно. Они су лик и одраз.
Мора постајати међусобна морална и уметничка корелација. Никад дело није
стопроценти одраз уметничке личности али није ни потпуно одвојено од
уметниковог бића, или како стари Спенсер својевремено написа: Ни један
човек не достиже величину свога дела. Сви најбољи плодови његове духовне
делатности улазе у његово дело, где се одвајају од гомиле слабијих плодова
са којима су били помешани у његовим свакодневним разговорима. Не
достиже али најбоље од њега уткано је у дело. По некад и оно најгоре. По
томе се разликују дела и писци. Гете вели да је штампана реч само је блед
одсјај живота који је пламтео у мени док сам дело смишљао. Он је, дакле,
мислио да је унутрашње биће уметниково веће од онога што уметник може
9
да искаже. Али, и бледи одсјај је ипак одраз. Пекић мисли другачије, он каже:
Споредна је наказност дрвета, које рађа укусне плодове; Бекон беше
незахвалник, Вајлд первертит, Толстој лицемер, али ја то не осећам кад их
читам.
Велико дело тражи достојне људе, и супротно. Џаба Волтеру сва
његова дела кад је на самрти тражио свештеника да му пружи последњи
опрост. У том тренутку једно је било извесно: или су дела лажна, или је
стваралац лажов (највероватније: оба). Мајор Гавриловић је живео до
педесетих година прошлог века те је његов говор браниоцима Београда
такође ништаван. Ако је његов пук избрисан са бројног стања и војници више
нису требали да брину за своје животе који више нису постојали, откуд онда
он у животу још добрих тридесет година? Јесте, тешко је рањен и можда он
сам лично није крив што је преживео али у крајњем исходу дело му није
пратило реч, а он није одржао исту. Оно, одржао ју је кад су животи других у
питању. (Касније сам нашао, после написаног овог дела текста, да је овај
пример злоупотребљаван у неким хрватским новинама, не избацујем га из
свога текста јер сам га писао не знајући за то). Данило Киш је јуришао својим
јеврејством на српски антисемитизам али га је по смрти по властитој жељи
опојао православни свештеник.
Џаба вам добри редови у књизи ако сте нула од човека, као што вам не
вреди ни то што сте добар човек уколико немате у себи духа, талента и
памети. Ипак, морал је најбитнији. Било који морал!!! Писац се мора држати
свога морала као што се лопов мора држати свога кодекса. Писац може своме
делу дати шансу за успех једино уколико успе да се огради од сваке похвале
и сваког хвалоспева себи и делу своме. Сваки писац, ако је писац, сујетан је и
веома слаб на похвале, прихвата их и годе му, чак и кад је сигуран да су
неискрене и нетачне. Пристајеш на компромисе, смешиш се онима које
презиреш, пазиш шта ћеш рећи повлађујући (не)укусима оних који те тапшу
по раменима. А тапшу те из разлога што се надају да ће тако себи дати на
важности. Тапшући тебе - они тапшу себе. Туђа похвала и уздизање је
душманин пишчев. То је пета колона, унутрашњи непријатељ. Не кажем, ни
покуде, ни грдња, нису добри за писца и дело. Опет, мање су зло од
неодмерене и неумесне похвале.
По некад се дело надвије над уметником, одузме му људски лик, право
на приватност и породицу и претвори га у симбол или парадигму. Очекује се
10
од њега, тада, да се понаша као у својим делима, очекује се да личи на своје
јунаке. И обично дође до разочарења код обичнога пука: писци комедијанти
су тешки депресивци а трагичари весели боеми. Некад дело оде толико
далеко испред писца да он више нема никаквих шанси да сачува нешто
обичности и приватности. Можда тако и треба. Кад је умрла жена Бранислава
Нушића, породица је схватила да је потпуно дегутантно у читуљи потписати
се као „ожалошћена породица“ па су написали само: породица!!!
Постоји и друга стране медаље!!!
Пријају ти похвале чак и када знаш да су изречене куртоазно, чак и
када ти их упути неко ко не завређује било какво поштовање. Мрзиш када те
неко критикује, макар и добронамерно – што је ретко, макар и са правом –
што је још ређе. Талац си своје сујете. Значи: никад уметник!!! Никад човек
од тебе!!! Немаш снаге да им кажеш: јебите се!!! – баш онда када те највише
хвале. Немаш памети да хладне главе размислиш због чега си критикован, па
да то исправиш. Чак и када те критикују из чисте мржње и зависти - што је
најчешће, а не из жеље да ти помогну - што је скоро никад: опет је критика
боља од похвале. Макар може да проради инат у теби.
11
ДАНАС...
Данашњи писци, ови у Србији поготову, а који се сматрају успешним и
популарним, сувише су рационални: и зато никада неће бити велики писци.
Ирационалних скоро и да нема, помрли су. Онај ко брине о Данас, не може
бити велик Сутра. А писац је Велик само ако од њега остане нешто и за
Сутра. Потребно је искрено волети уметност и дати јој себе као жртву.
Ништа друго. Заиста! Све остало: теорије, историје, педагогије, антологије,
анализе и синтезе – све остало, дакле, није важно – то остаје за после. Важно
је, али није. Није суштина. Само волети!!! И, давати, не узимати. Љубав
према уметности, према чину стварања или прихватању, из љубави, туђег
дела, љубав према уметности: уопште, уметнички поглед на свет – то је
једина и права уметност!!!
- Има ли великих који су за живота Данас претворили у Историју?
- Има, наравно, да има. Али је њих мало, и најчешће нису схваћени у
потпуности и ако су слављени. Бити слављен још увек не значи бити велики,
мада често то јесте!
У основи је следеће: не може се живети животом опште прихваћеног а
створити уметнички генијално. Једно са другим иде упоредо: стваралаштво и
живот. Не могу бити одвојени (и, ако су упоредо). Говорим о нијансама и пре
свега о унутрашњем ставу, наравно да се нико не може тотално искључити из
живота једнога друштва или заједнице. Стваралаштво и живот морају бити
исто - а бити различито, јер нису исто – ти их повезујеш. Не створиш велико
уметничко дело случајно, јер су те научили други, зато што си то хтео, што
си купио скупо одело - већ зато што си геније. Твој геније одређује како ћеш
живети, понашати се и нешто створити – ма како то чудно изгледало онима
који мисле да уметнички-генијално живе, понашају се и стварају, а, у истину,
имитирају једни друге. Када ти: сам, рационално и плански, водиш рачуна о
томе како ћеш живети и понашати се, а, успут и: стварати – нема од
генијалног и уметничког ништа. Тек по мало безвредног заната – и то је то, и
то: како ко.
- И писци имају душу.
- Они је имају више од других. Зато тешко живе. Зато су несрећни.
- По чему се разликује уметничка душа од душе обичног човека?
12
- По томе што је уметник осећа, а кад осећа он пати, по томе што га она
притиска изнутра, што хоће напоље кроз дело. Душа доказује људскост, без
душе људи би били само обичне машине од крви и меса. А, само уметници
саобраћају са светом преко своје душе.
- Немогуће је да само уметници осећају душу?!
- Па, наравно, да не! Сврха уметности је да људи са душом створе
нешто што ће осетити други људи са духом. Ту је зачкољица и генијалност
ситуације, иначе не би имало сврхе бавити се уметношћу и жудити за
уметничким. И ако је стварање уметности индивидуалан чин, уметност не би
постојала у својој сврси да нема интерактивности између стварања и осећања
(конзумирања) уметности. У уметности исте душе препознају једна другу без
обзира на којој су страни: стваралачкој или конзументској. Кад би сви људи
са својим душама били исти: уметност не би постојала!!!
- Да није све то у вези са душом мало извикано?
- Јесте!
Уметнички живот искључује друштвени живот – на филозофској равни.
По некад и на практичној. Данас, кад сам познат, зову ме чак и у Бразилију. А
када бих се одазвао свим позивима морао бих целог века да путујем. Ко би
онда место мене писао песме, вајкао се Жак Превер. Под појмом
„друштвеног живота“ овде се не мисли искључиво на одласке у кафане или
дружење са пријатељима, већ на друштвени живот кроз институције и јавне
догађаје, поготову оне под патронатом државе или такозваних радника у
култури. Тако мора и треба да буде. Наиме, не постоји уметнички живот,
постоји само уметност! Опет, уметник који не учествује у друштвеним
догађањима нема никакву шансу да покаже своје дело свету. Тако настаје
парадокс: никад не можеш бити уметник до краја уколико желиш да будеш
примећен. Не можеш стварати за себе, можеш стварати због себе, али не само
због себе, јер иначе не би имало смисла. НА ОСНОВУ ПРИХВАЋЕНОГ
ДЕЛА, уметник, за друштво постаје ВЕЛИЧИНА: прихватајући му дело,
друштво прихвата и њега. Прихвати ли и он друштво, склад који настаје
пружа многе угодности, али и обавезе – као сваки ''савршени брак''. А у
браку, зна се, нема слободе – вели Живојин Павловић у тексту Да ли остати
слободан стваралац, или постати ''величина''. Александар Поповић се
надовезује следећим речима: Нисам био имун од неког простачког
задовољавања своје охолости и таштине. Бити у новинама, бити на
13
телевизији, то значи препознају вас на улици, пиљар вам бира боље јабуке.
Био сам почео да се бавим стварима којих писац треба да се клони... Сам
сам одлучио да се извучем из служења стварима којима писац не сме да
служи.
Друштвени живот подразумева неке норме, некаква правила понашања,
које врло ретко у себи имају примесе уметничког, посебно зато што је та
правила прописала бирократска памет. Уметност није намењена руљи исто
као што ни уметник не воли гужву. Уметник је индивидуалац или није
уметник (чак и када пева у хору). Индивидулац не воли масу чак и ако ствара
за њу (чак и ако пева у хору). Друштвени живот подразумева поштовање
правила игре и кодекса и ту се, уколико се прихвати, завршава уметнички
нихилизам и анархизам преко потребни стварању. Хоће елита да претрпи
неки хир уметника, али само док је то забавља. Тако се писац нађе у заблуди:
мисли да контролише ситуацију и да је сав свој, а, у истину се ухватио у коло
из којег му нема изласка: постао је део њих, постао је део нечега што га је
разликовало од других те се због тога могао словити уметником. Постао је
део њих и престао бити уметник. Остао је само занатлија којег ће убрзо
шутнути, пошто више неће никоме бити интересантан. Јер, уметници су
људима занимљиви све до момента кад маса схвати да су исти као и они, да
деле иста интересовања, да се понашају исто, да поштују исте законе. А то
схвате кад виде уметника који игра по њиховим правилима, увлачи се у фрак
и гура око шведског стола, љуби руке госпођама и неке зврндове назива
екселенцијама. Након тога, презиру их и понижавају, доказујући себи да су се
без разлога плашили њихове уметничке силе.
- Не може писац живети сам, како ћу упознати људе и друштво о
којима треба писати?!
- Не, кажем ја, да треба живети сам, Ваша екселенцијо, већ велим да
мора живети по своме! Он се мора појављивати на таквим друштвеним
окупљањима као инцидент а не као главна тачка програма.
- Некад се жели одати признање уметницима, жели се поставити их на
место које заслужују. Зато се позивају и ваљало би да дођу. Најзад, на тај
начин они промовишу своје дело.
- Нека буде тако. Само ако уметник сам себе не постави на своје место,
обично ће место на које га други, некомпетентни, поставити, бити погрешно.
14
Најзад, елита је углавном проста, то је само фасада испод које је мемла и
трулеж. Зар са таквима промовисати своје дело?!
- Како ће писац мењати свет уколико не живи у том свету?
- Не, знам, ваљда постоји неки други начин.
Закључак: уметник треба да води друштвени живот једино кад мора и
на силу, али прилагођавајући га себи а не себе прилагођавати њему! Ја
додајем, остало је естрада. Писац ствара сам. Једноставно, такав је поредак
ствари. Та самоћа је неопходна да би дело настало, корисна је за то, али може
бити опасна и штетна за самога писца. Временом, он се навикне на самоћу,
отуђи се од света, живи само у својим мислима и маштаријама. Догоди се да
и међу људима он наставља да бива сам. Верујте, несвесно и ненамерно. Зато
је важно наћи меру која се скоро никада не проналази. Јер, писац је фанатик
који нема мере кад су у питању не-литерарне ствари. Писац је фанатик који
увек иде до краја, ако је писац. Добар писац једино има мере када је у питању
његов рукопис, па и то тешко, и ретко. Ако је супротно, онда не говоримо о
великим писцима, а, по мени, само о њима вреди говорити, јер, онда, причи
никад краја!
- Писац је сам и проклет! Само, таквих је све мање.
- Зашто, не мора тако бити? Може бити славан и окружен људима који
га воле. Најзад, овде се заступа час једно, час друго, при том, потпуно
супротно једно од другога!
- Читав свет је саткан од супротности, то је покретачка снага истог. А,
што се тиче љубави, никада га људи неће волети, тако је то од кад је света и
писаца. Могу га само обожавати као нешто популарно и модерно, волети га
неће нико. Чак и они који би то могли: неће! Поштоваће га, дивити се
његовом делу и његовом генију, али га волети неће. Може га волети нека
жена, као што и друге људе воле жене.
- Има писаца који су били вољени и прихваћени од друштва и који су
били део истог.
- Има, свако правило има изузетке, али овде говоримо о највећима,
онима су увек били изопштени и несхваћени, мрцварени и понижавани.
Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон морао да
поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум. Новине
су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био
избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно
15
гмизаво што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и
били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати. Помахнитала
завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог духа
и понижењем таквог имена. Иво Андрић је написао: Највећи недостатак
који књигу може да прати, то је кад има писца на животу. Брана Црнчевић
рече једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после
смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице
се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене,
дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог
дела. Ђура Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи
имају шта да гледају кад оду у Скадарлију. Пропагира се његова боемштина
као туристичка понуда града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је
пијан пузао, град где су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и
умро. Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да
имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније, па да ли се
ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много несрећних и великих и
малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и ако и ја заслужан
будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца
чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа, ни
свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду
прилике ни да радим. Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели:
На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег
стола, судбина ми је одредила да будем –српски књижевник.
Дис, уклети песник, је учитељевао по провинцији, у селима где није
могао да нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници,
службовао је и у Класној лутрији. Преживљавао је у тешкој немаштини.
Данас се организује Дисово пролеће и додељује Дисова награда. Радоје
Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Од Ујевића
вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на
месту где је некада радио Кавказ. Црњански је ципеларио и разносио књиге у
време када је био најчитанији писац у домовини. Кад је Симу Пандуровића
Крцун Пенезић питао од када је у затвору, овај му је одговорио: Од
ослобођења! Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина су
тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они
што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као
16
најцрњег назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу
књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на
расположење суму од 15.000 динара коју бих вратио од свог првог већег
хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је већ постао великан: нису гласали
за њега у Раковици. На почетку своје списатељске епопеје он пише
Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и перспективе.
Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад пиши. Ја
стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску потребу да
и ја нешто заложим. Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где
писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И,
то је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену
живимо са непризнатим вредностима уједно признавајаћи неке давно
настале. Увек са закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе
грехе, чинећи своје, које остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а
писци се, у међувремену, рађају и умиру. То је доказ да писци нису део
друштва у којем су живели, макар у већини, и по разним нијансама. Мада,
има и изузетака када су други народи и њихови писци у питању. Читајући
аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти
Толстоја или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо
да су се школе распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи
прекидали послове и одморе не би ли се скупили у својим домовима
очекујући смак света и пропаст нације, да је народ на улицама плакао, да је
цела Русија жалила своје писце. Зато је Русија велика, а не због површине и
броја становника.
Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић
– некоме, небитно. Град који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан,
град који га је исмевао, хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду
са именом писца који ништа лепог није доживео од истог. У том истом
Зрењанину је Тито поводом књиге (или позоришне представе) Кад су
цветале тикве рекао да тог Микиза треба ухапсити, а нико није смео да га
исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца оних (или чак и
они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су и
Александра Поповића, а он се након апса бавио асфалтирањем улица и
грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора,
они који су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца
17
одрасла на Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским
правима, обашка о томе каква треба да буде уметност. Они који су
забрањивали књиге већ деценијама ведре и облаче по разним
министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним организацијама.
И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало
општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној
кући нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају,
али награду редно и редовно деле и додељују.
Али, у Србији је данас све доведено до апсурда. Проблем је, што некад
давно рече Црњански, што ни једна књига данас више не може дићи
револуцију. Писце више не прогањају јер их се не плаше. Јефтини су и лаки за
употребу. Део су друштва и поштоваоци норми и правила које то друштво
протежира. Нема великих који могу зграду дрмати из темеља. Тек неколико
писарчића. Не треба им њихова уметност (јер је немају), не треба им њихово
знање (јер га немају), не плаше се харизме писца (јер нема ни једног, ни
другог) - треба им само њихова присутност, да се народ увесели и увери да су
и уметници уз власт (исто ради и опозиција). Или, што написа професор
Ломпар у књизи Дух самопорицања како је ишчезло време у којем је
председник бринуо да не изгуби писца, јер га је сменило време у којем писац
брине да не изгуби председника. Писци су, данас у Србији, не без своје
кривице, постали декор политичарима или политичким идејама, те
невладином, значи страном фактору. Понижавају се својим присуством и
придворношћу, ласкају и улизују се моћницима за неко место директора
драме, издавачке куће или дома културе, или неког ситнијег места у
министарству. Најупорнији постају амбасадори, па тамо у белом свету пцују
по своме народу или одржавају промоције својих књига у самим амбасадама,
о трошку сиромашног народа који и не зна да су они писци. Замислите писца
којега на промоцији властите књиге зову екселенцијом. До министра тешко
стигну, ипак, не цене их баш толико.
- Па, увек је било тако, одвајкада су се уметници вртели око политике.
- Јесу, не браним, али ни њих не правдам. Говорим о истом само у
нашем времену.
- То не утиче на њихову књижевност, виде света, упознају људе...
- ...понижавају се пред политичарима... стоје у реду за плату....
- ...прате трендове....
18
- ....после нам говоре каква треба да буде књижевност.... једни веле
космополитска и мондијалистичка, други: српска и националистичка.... а, ни
једни ни други не чине то због својих убеђења, већ у зависности на чијем су
платном списку!
Предраг Палавестра, у књизи Књижевност – критика идеологије,
каже: У свим трагичним тренуцима великих искушења, српски писци и
критичари били су по правилу велики духовни предводници нације. Једни су
сматрани учитељима енергије, други учитељима стила и васпитачима
укуса. Многи су предњачили у политичким, друштвеним и националним
подухватима и били стварни идеолози готово свих великих покрета на
словенском југу. Борбеност, динамизам, оданост идеји и спремност на личну
жртву били су одлике великог броја српских писаца и интелектуалаца, који
су научили да живе од пркоса, под присмотром, са забранама, претњама и
прогонима, на друштвеној ивици, понекад ван закона, навикнути на тамнице,
стратишта, ратове, болести, сиромаштво, заборав и непрекидна одрицања.
Кад би се у нашем веку начинио неки попис смрти српских писаца, добила би
се једна невероватна енциклопедија људске патње. А данас? У годинама
великих искушења за српску државу и српски народ скоро да нико не жели
ни да подигне глас против тираније, камоли да се жртвује. Српски писци и
интелектуалци добрим делом су стали на страну наших непријатеља. Други
део, и ако је против њих, исто тако се не жртвује већ се страначки и
политички изјашњава пре свега око поделе колача.
Савремени српски писци, скраћено ССП (ССП – Споразум о
стабилизацији и придруживању), сада ћемо о њима а потом и оним
пређашњима, кад постану амбасадори, на пример, како поменусмо,
организују промоције својих књига у зградама амбасаде, ту троше народне
паре и пљују по својој земљи изигравајући веће европејце од самих домицила
и веће Хрвате од самога Мила Будака. Дучић, Ракић и Црњански се преврћу у
својим гробовима. Андрића на оном свету због тога већ зову „чигра“.
Савремени српски списатељи, скраћено ССС (Средња стручна спрема), баве
се политиком на тај начин што ружно говоре о своме пореклу, својој земљи,
пишући своје књиге они, пак, ружно говоре о српској књижевности – али
највише говњикавог отрова из својих уста и из својих пера саспу на
политичке неистомишљенике, које би, да се шта више питају, све повешали
на Теразијама или пострељали у Лисичјем потоку. При томе, фашистички
19
сматрају, да је њима све дозвољено а другој страни чак ни право на живот.
Обожавају да оду у Хрватску, да се тамо мало улизују и буду „коректни“.
После их по мало боли дупе од те коректности али их савест не пече. Не знају
о савести баш ништа. Своје „европејство“ и „авангардизам“ доказују
самопорицањем и мазохистичким самопонижавањем. Јер, кад говоре ружно о
своме народу они мисле да се то не односи на њих, да су они изузети зато
што се слугерањски понашају. А, није тако. Чак и да је истина све то што
говоре, онда су они најгори део тог лошег народа јер служе другоме, јер су
батлери и слуге. Најзад, треба да знају: народ је такав каква му је елита. И:
супротно! Једно без другог не иде. Тако да се, сам по себи, намеће закључак
да не можете бити само ви добри - ако вам је цео народ лош. И, опет: и
супротно!!!
ССС увече пљује државу у којој живи а ујутро иде на касу исте да
прими своје поприличне принадлежности. Нису то само редовна примања,
обично плате при каквом министарству, универзитету или институту, ту је
надокнада за столовање по разним одборима и комисијама, за
функционисање невладиних организација у којима су, за разне пројекте и
часописе, за културне манифестације у којима су организатори или чланови
жирија – накупи се тога поприлично. Најзад, ССС обавезно тражи и
националну пензију од „злочиначке државе и нације“. Поподне чекају у
предворјима страних амбасада да некога оцинкаре, да одају коју државну
тајну и подсете праве екселенције за овомесечну апанажу. Увече су на
националним фреквенцијама: зарађују апанажу пљујући нацију чија је та
фреквенција.
Зашто они нису у праву? Ако ни због чега другог а оно због чињенице
да се за њихове речи никада не хватају српски пријатељи и добронамерници,
већ увек, и искључиво, најљући душмани и злотвори. Ако се неко ко жели
зло твоме народу позива на твоје речи, као доказ да тај народ заслужује то
што му се ради: онда си далеко, предалеко од тога да будеш звезда водиља
своме пуку, далеко си од тога да будеш књижевник и писац свога рода. Човек
ниси, сигурно. Али, треба те жалити а не мрзети, мислим.
Неки од њих толико омаловажавају и критикују своју земљу, друштво
и нацију, као да они нису део истих, и као да нису утицали да се дође у такво
стање. Све је, као, неко други крив. А добар део њих је у доменима својих
занимања својевремено итекако упирао да се створе предуслови да нација
20
дође до дна, опкољена и изнемогла. Иза свакога одрицања од своје државе и
нације, иза сваке ружне речи о своме народу, крије се по једна лична
трагедија, крије се једно велико незадовољство и исто толика несигурност.
То су психички поремећаји, исте природе као и код хомосексуалаца. И у
једном, и у другом, случају, у питању је проблем идентитета.
Дела „друго-србијанаца“ су ефемерна и безвредна. То је зато што она
нису ни естетика, ни поетика, ни политика, већ политиканство и кокошарење.
„Друго-србијанци“ су кокошари, можда је по неки и шибицар, макрои нису,
курве су. Они су додуше махом познати широј јавности јер се појављују по
медијима, али њихове књиге, кад се некако и напабирче, не чита нико ко иоле
држи до себе и свога укуса. Тако, рецимо, после бројних мутних работа, пре
свега са моралне стране, много је људи чуло за некога Угричића, али скоро
да нико и никад није прочитао нешто од његовога опуса.
Пред нашим очима „стварају се дела“ која узимају ауру уметности, а
заправо су пропаганда најгоре врсте, и то она садистичка, бруталнохедонистичка са порнографијом као централном темом, пише Зоран
Аврамовић у својој књизи Родољупци и родомрсци. Сложио бих се са овим,
али реченица, па самим тим и дефиниција, није комплетна. Да бих се сложио
са овом реченицом, испред речи садистичка, брутално-хедонистичка и
порнографија мора да стоји префикс „политички“. Политички садизам,
политички хедонизам, политичка порнографија. Без тога префикса појам
пропаганде губи на истинитости и темељитости. Јер, пропагирати
порнографију или хедонизам, спада у личне категорије, они су сами по себи и
ретко преферирају да буду уметничко, то је лични однос према филозофији
поимања човека и његових жеља, док је све то у политичком контексту
нешто сасвим друго.
Ипак, највећа трагедија српског списатељства данас јесте што су
гласовити му писци углавном глупи. Не читају књиге, не воде умне
разговоре, но се баве политиком (и то не оном глобалном, на нивоу теорије,
већ ситно страначком и кокошарском) и грде друге – у другим партијама а
све због новца и положаја. Нема ни правог жара, ни правог мајсторства, ни
искрених осећања, па ни изразито слабих места... Написао је Данило Киш.
Шта мислите, где почиње трагедија српских писаца? – питала је Исидора
Секулић Дејана Медаковића, па одмах и одговорила – Махом су нам писци
необразовани, не прате довољно збивања у свету, слабо познају језике, брзо
21
их сатиру свакодневне бриге, породичне на првом месту. Литература
захтева велика одрицања, скоро живљење на неком строгом монашком
типику. А онда, сувише често наилазе ратови, гинемо и биолошки постајемо
све слабији. Посебно ме забрињава слаба духовност. Слаба духовност
захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери
подвижништва. Било је то, дакле, евидентно још те 1942. године када је
Исидора ово говорила.
- Да, ни изразито слабих места. Елоквенти су и писмени, то им се не
може спочитати, знају у камеру да саспу биране речи... само: нема жара и
осећања... само... Књиге су им коректне, али, уметност није коректност....
- Претерујеш – каже ми један ССС-овац – љубоморан си и губитник
транзиције који се није снашао о новим околностима. Нас штампају највеће
српске издавачке куће, преводе нас у свету, читају нас!
- Данас се несналажење може сматрати међу највеће људске и
уметничке успехе неког поједница. Остаје се човек - несналажењем. А, што
се тиче успеха ваших, па да, преводе вас из фондова, штампају вас из
спонзорстава, читају вас они исти који гласају за ваше политичке менторе!
Шта има доброг у свему томе?!
Писац који хоће богатство и власт (положај) није писац!!! Опет на
нивоу идеологије, јер није у питању богатство већ став према материјалним
вредностима. Прави писац жуди само за славом!!! Славом, која није јавна и
која не кличе, већ је тиха и невидљива. Славу, која значи да вам је неко
поклонио део свог живота посвећујући се вашем делу и жртвујући своје
време. Славом, да је нека непозната жена заспала са вашом књигом на
грудима, да вас је неки човек цитирао, да вас је нека гимназијалка заволела,
да вас је неки момчић подвукао и да је неки деран у кратким панталоницама
управо због вас решио да постане писац.
Има, у Србији данас, неколико писаца, има неколико њих који су могли
то да буду – и, то је све. Има и неколико који ће то бити. Све остало је лаж,
обмана и медиокритетство. Јефтини трикови или одсуство било какве визије
и позадине. Празне табле. Што је најгоре, већина њих је свесна да је то тако,
нису дакле занесени заблудом па да им се опрости пуна срца, већ су типични
и прорачунати преваранти.
Постоје песници и дворске луде.
Постоје писци који пишу и дворске луде које објављују.
22
Постоје писци који су уметници. И, дворске луде.
Постоје писци визионари. И, дворске луде.
Постоје писци филозофи. И, дворске луде.
Постоје песници о еросу. И, дворске луде.
Постоје писци о танатосу. И, дворске луде.
Лиричари и епичари. И, дворске луде.
Постоје писци. Постоје и дворске луде.
Постоје књижевници. И, дворске луде.
Постоје песници. И, дворске луде.
Рекох ли већ.
Али не рекох:
Постоје лоши песници. И, дворске луде.
Постоји реч. И, иза речи.
Иза речи је: писац. Испред: дворска луда.
Постоје песници и они који владају (не)културом: то су дворске луде.
Краљеве, наиме, не интересује уметност: кад хоће да се забаве, приведу
трпези дворске луде. Све би се то дало издржати, али оно што је најгоре:
нема дела!!! Нема књиге!!! Кад већ нема људи, некако би се лакше
преживело уз књигу, макар и нељудском руком написаном. Али, нема је!!!
- Кад сам изражаво свој став, лични, политички или уметнички,
бескомпромисно и поштено – бивао сам шиканиран, малтретиран, изопштен.
- Их, само ти, много си важан.
- Нисам само ја. А када бих изигравао дворску луду, ретко али се
дешавало, онда би ме моћници привијали уз скуте. Сваки пут ми је биво
проходан.
- Опањкаваш! По теби, свако ко се данас слови успешним, морална је
нула и улизивач.
- Скоро сваки. Али, не успешан у књижевном, већ у друштвеном
смислу, а ту има разлике, велике!
Постоји и друга страна медаље, постоји потпуно контрадикторна
ситуација од ове о којој смо говорили, али се она односи на нека друга
времена и неке друге државе, свакако не ове садашње Србије, где је све тако
просто и предвидљиво. И то је тема за размишљање и њој ће касније бити
речи. Јесте ли приметили: једино се уметницима праштало оно што се
другима није дозвољавало. Примиће вас у друштво прљавог, офуцаног,
23
поцепаног и пијаног – ако сте уметник, и то, примиће вас елита, богаташи,
племство, политичари – као што неће примити чистог, уредног, пристојног и
трезног, било кога који није из њихове класе, касте, који није њиховог нивоа.
Уметника: хоће! И трпеће га више и више, онолико колико буду сматрали да
је велик. Уништиће уметника који руши њихов систем, али ће сести са њиме
и пити ракију из алуминијумских лончића, па макар било говора и о краљу
неке моћне државе. То је зато што имају осећај да се преко дружења са
уметником могу приближити нечем за њих недодирљивим и несхватљивим.
Осећају они тако моћни, богати и прости, да се приближавају нечем
божанском, јер у неког другог Бога они верују само колико им треба да буду
популисти. Већина људи машта да буде као они а они се диве машти
уметника. Глагол „диве“ треба узети са резервом кад су такви људи у питању,
јер се и тада игра по њиховим правилима и поштују њихове норме. Али се
моћници, искрено, ипак једино заинтересују за познанство са уметником,
поготову са писцем. Тако они прелазе границу својих могућности, долазе у
свет који није њихов, а не могу га купити или отети, ма колико моћни и
богати били. У томе је зачкољица: не може се купити! Ту лежи разлика
између правих уметника и оних пришипетљи о којима сам говорио у
претходном пасусу. То је објашњење за парадокс да највећи зликовци,
пљачкаши и шкртице дају уметности и уметницима. И цркви. Овима другим
да спасу душу а првима да је пронађу.
- Па, има ли разлике, између првих и других, мислимо, на моралној
равни, о којој ти већ подуже времена паламудиш? – ударају ме питањем
бочно ССС-југенди.
- Нема, нема разлике, осим у приступу, наиме, први се намећу а други
се привлаче, али је резултат исти. Чак су ови други већи лицемери, јер кад
већ плаћаш данак својем уметничком нихилизму, онда чему то очијукање са
малограђанштином, па макар била у питању и моћна малограђанштина?!
24
...ЈУЧЕ
Није идеално било ни пре овога нашег љигавог времена у новијој и
старијој српској књижевности када су у питању људски и етички односи, а
мање књижевна питања. Ово јесте најгоре време које се памти у новијој
историји али је увек било лоших људи или лошег понашања писаца. Али је
било и дела, великих дела. Било је великих писаца, великих уметника, који
можда повремено нису били велики људи, ипак, само повремено, што је,
опет, људски, јер и писци су људи. Њихова дела су неутралисала њихово
лоше понашање. Опет, и то не увек. Можда има оправдања у чињеници да је
то време било опасно по слободу и живот, да је то било време двојног морала
и кетманства. Једино се тако могло опстати у земљи а уједно и стварати. Ови
данашњи то чине због свога карактера а не због репресије, због новца а не
због опстанка. То је прича о курвама које се дају да би преживеле и оним
другим које то раде јер им је так'а природа. Најзад, постојали су сукоби који
су били чисто књижевне природе, било да је у питању поимање саме суштине
писања, било да су у питању естетске или формалне зађевице, питања
праваца или форме, ангажованости или чисте уметности. Михиз у
Аутобиографији о другима пише: Писци традиционалисти боемски су
столовали у кафанама и неизбирљиво се дружили са свим и сваким. Писци
модернисти ретко су залазили у кафане и пријатељевали су елитоидно и
ексклузивно међу собом... Частили су се међусобно редаљком џангризавних
српских придева. Једни за друге су били: Завичајно неукорењени и ничији –
фолклорно примитивни и необразовани; Безбрки и безмуди – узјогуњени и
запуштени; Угланцани и удрвичени – провинцијални и зрдоглави; Зловољне и
запуштене мутиводе – ветропирасте и узљућене дангубе. Данас тога нема,
све се своди на борбу ко ће од писаца ближе прићи кориту и захватити
њушком, на којој је брњица мондијалистичких или националистичких газда,
што више сплачине. Тако су се и поделили, према оној Михизовој
констатацији, традиционалисти су постали победници Осме седнице и
Милошевићеви помагачи, а модернисти су изгубили Осму седницу, али су
победили касније уз помоћ разних фондација и дотација а на уштрб
достојанства личног и своје земље.
Први уметници и књижевници, свуда у свету, па и код нас, били су:
дворске луде. После су настали: дворски писци. Новија историја српског
25
књижевног и уметничког придворништва и дуплог морала, многи веле,
почела је са Вуком. Шта тај све није преживљавао од Милоша и осталих
војвода?! Трпео је стоички, онако хром и болешљив, узвраћајући по некад,
али тек са пристојне удаљености, као по правилу: опет за нечији рачун.
Писао је сиромах по две верзије историје, ону коју ће читати Милошу, и
другу коју ће читати покољења, преправљао пјесме чинећи другога јунаком а
другога кукавицом. Балансирао је као артист на жици. Представљајући Вука
Црногорцима, Његош је рекао да је он један што умије у двије бразде да
оре... Само, то је било друго време, глава на раменима је висила о танкој нити
воље господара, па није ни чудо. Боље што је тако понашајући се оставио
покољењима вечно дело, но да се јуначио па завршио набијен на колац. У
време када је постајао академик на иностраним академијама, још увек се
добијало двадесет и пет по туру у отаџбини за „лош“ текст. Та мера би данас
била богом дана за неке који се писцима називају.
Како је Србија постајала слободнија и самосталнија на међународном
плану, тако је личних слобода било све мање (не могу рећи грађанских, јер
тако што није постојало у тадашњој Србији). Писци, додуше, пишу противу
тираније, тамниче их, али се почешће и покајавају те примају милост
господареву. Тако Нушић из букагија због песме Два раба, одлази директно у
дипломатију. Говори се и да је примао новац из државне касе као помоћ.
Ни књижевници између два велика рата нису седели мирни. Ко сматра
да је било лако, некима, без удворништа и дебелих веза, да буде постављен
на неко дипломатско место са којег ће видети света а ништа неће радити –
грдно се вара! Мислим да глобално нема велике разлике у моралном смислу
између њих и данашњих писаца-амбасадора, наравно, осим у делу које су
једни и други оставили иза себе. И једни, и други, морали су бити добри са
режимом. Међутим, они први и старији, никада нису тамо у белом свету
пљували по својој земљи и нису је продавали за странске паре, и, у томе је
најважнија разлика, а признаћете то никако није мало. Нису негдање власти
биле толико мудре и широкоумне, нису гледале толико далеко испред свога
времена, па су слале Ракића, Дучића (за кога се говорило да прави децу где
год стигне а после их не признаје за своје), Петровића, Андрића, Црњанског и
остале писце у бели свет, о државном трошку, у име уметности или
демократије, већ да намире њихове потребе и да их држе подаље од места
26
догађања, да их задуже и да повремено траже повраћај дуга. О некима од њих
ћу касније прозборити коју.
Ипак, сви књижевници у задњих неколико десетина година у Србији (и
посвуда около) изашли су из нечијег шињела. Не из Гогољевог, мада је било
часних изузетака, већ понајвише из Титовог, пре свега, али и из шињела
других моћника. Ма колико се ко дичио својим дисиденством а под
претпоставком и доказом те претпоставке да је био објављиван и награђиван
– Титово је недоношче. Осамдесетих су се ствари мало искристалисале:
књижевници и уметници у нас поделили су се на губитнике и победнике
Осме седнице. И тако је то до дана данашњег.
Наравно, да не постоје „добра стара времена“ или „ова данашња која
ништа не ваљају“. Само се околности мењају, други обичаји које доносе ново
време, иначе је човек у својој основи (бити) увек исти. Поганлука људског је
увек било и биће га, а, уметници су људи, а, људи су писци. Разлика је само у
томе што су они пре педесет година чукали на писаћој машини а данас добују
по тастатури рачунара. Било је увек и биће ништарија међу писцима, биће
њихових нечовечних дела, нељудских поступака. Биће хуља, потказивача,
себичњака – и: било их је! Тако да данашње ништарије могу да буду
спокојне: настављачи су неславне традиције славних претходника. И, биће
лоше литературе. И, биће ривалства и ружних речи међу писцима. Увек је
исто: било и биће. Ево шта Киш мисли о колегама писцима и књижевности
која се ствара те 1972. године: Причам ти причу. Неки Чеперци и Чемерци,
неки Црни и Гарави, Швабе и партизани, златни зуб, револуционари,
тобожње курве као Душица, тобожњи документи, тобожњи сељаци као
Жикини. Све је то једна грозна провинцијска лаж, сељачки блеф,
националистичке
пиздарије,
лажи-прозе,
лажне
репортаже,
једнодимензионално, танко, бледо, прва лопта, јанковеселиновић,
милованглишић, и помало преведеног Милерама одозго, као шлаг!
Титово и пост-титовско време је карактеристично по много чему,
највише по такозваним „дисидентима“ и „противницима режима“, који су
одлично живели у том режиму. Тај манир су сачували и у време Слободана
Милошевића, па све до данас. „Тлачени и угњетани“ у свим тим времeнима
живели су све боље и боље, богатије и лепше, и не само да су добијали разне
новце са стране, него су директно били накачени на државна јасла разним
марифетлуцима. Били су противници режима плаћени од тог истог режима.
27
Као данашње невладине организације које узимају паре од владе: наше и
њи'ове. Драгослав Михаиловић се није слагао са оваквим мишљењима па је
својевремено писао Пекићу следеће: Међутим, нимало ми се не свиђа што су
те наше колеге, који су мање-више ипак добри и поштени писци, толико
непоштени као људи, па у лице нам кобојаги пружају подршку, иза леђа,
истина, прде у исту тикву с партијским идеолозима и, у ствари, стриктно
поштују партијску критерологију, која, ето, никако не може стручно да се
наметне и због чега наши умни политичари, дични синови динарске расе, без
прекида плачу и запомажу. Јер по тој критерологији, ови наши књижевни
пријатељи су предодређени за награде, почасти, школске програме, а други
ако не баш, као некад, за затворе, што је такође добро, зато што би, као у
случају Голог отока, једном дошло време кад би се све сазнало, онда у сваком
случају за један тихи милосрдни заборав у неком кутку где се ништа не
дешава и одакле нико никоме не може сметати. Наравно, упоредо су увек
постојали и режимски писци, они који су такође музли народне паре
подржавајући актуелну власт. Чини се да их је данас много више него што их
је било некад. А, писац, уметник и интелектуалац, који нема шта да спочита
чак и најидеалнијој власти, но је подржава, јесте најобичнија крпа и курва.
Наравно, постојали су и писци револуционари, победници из рата, који се
макар нису крили иза неутралности, него су брутално спроводили налоге
партије и разрачунавали се са неистомишљеницима.
Писци револуционари су најбољи пример за доказивање тезе о којој
говоримо. У једном периоду су понели епитет писца, па су заборавили на то,
раскрстили су с' људскошћу и посветили се револуцији. Чим су се посветили
револуцији, започели су борбу против неистомишљеника, јер то је суштина
сваке револуције. Престали су да буду људи и постали су револуционари.
Како је било некад, тако је и данас, само што су се облици и начини извођења
револуција променили. Некад се јуришало са бомбом у руци на душманина,
данас се ради инжињеринг душа и спиновање свести – резултат је исти:
онемогућити да објављују оне који не мисле као ми. У тексту под насловом
Књижевници на црним листама, Предраг Палавестра је осамдесетих година
прошлог века написао: У исто време када се југословенска револуција
обрачунавала са својим противницима и сарадницима окупатора, у Европи је
текао сличан процес рашчишћавања. У Француској, власти нису правиле
велику драму око писаца који су своја дела издавали или изводили под
28
окупацијом. Луј Селин и неколицина других књижевника били су, додуше,
обележени и презрени због симпатија према нацизму – као и Кнут Хамсун у
Норвешкој – али на Сартра и Камија није пала ни сенка прекора зато што су
своја значајна дела, Биће и ништавило, односно Мит о Сизифу, штампали у
току рата. Мартин Хајдегер и Герхарт Хауптман, у Немачкој, били су
жигосани због веза са нацистима – као и Маринети и Д'Анунцио у Италији...
Американци су према Езри Паунду били строжи... али никад нису престали
да га уважавају као једног од највећих песника свога језика... Прве црне
листе с именима српских књижевника појавиле су се крајем 1944. године,
када су објављени спискови стрељаних сарадника окупатора. Већ сутрадан
након прве листе осуђених, на насловној страни Политике од 28. новембра
1944., објаљен је чланак књижевника Марка Ристића „Заједно су пошли у
смрт они који су заједно пошли у злочин“... Радован Зоговић у Борби
објављује неколико чланака о писцима који су у први мах избегли стрељачки
вод и даје упутства полицији где и како треба онемогућити непријатељско
деловање... У раном поратном раздобљу, када је било више огрешења, већини
хрватских писаца није узето за велико зло што су за време усташке власти
учествовали у културном и књижевном животу, издавали књиге и добијали
књижевна признања – за шта се у Србији сигурно губила грађанска права, а
понекад и глава. Густав Крклец, Добриша Цесарић, Вјекослав Калеб и многи
други хрватски писци – међу којима и сам Владимир Назор – штампали су
1942. године значајне књиге, које никад нико није помислио да искључи из
хрватске књижевности... На основу црних листа, српска књижевност је
остала без неких писаца који – без обзира на њихове људске трагедије и
политичке судбине – припадају правом духовном наслеђу српског народа, па
никад неће моћи да буду избрисани из српске културе. Неке од њих сигурно би
нагризло време. Други су, после извесног раздобља прећуткивања и
непризнавња, добили најугледнија места, која им и припадају. То се догодило
са
Дучићем,
Црњанским,
Растком
Петровићем и
Момчилом
Настасијевићем, који су у почетку били у правој немилости. Малобројни су
писци што су се, након изнуђеног ћутања, почетком педесетих година тихо
вратили у књижевни живот, најпре као преводиоци (Сима Пандуровић и
Никола Трајковић); трећи су на повратак чекали годинама (Тодор
Манојловић, Бранко Лазаревић, Боривоје Јевтић, Младен Ст. Ђуручић,
Десимир Благојевић, Душан Баранин, Драган Алексић, Бранко Ђукић). Неки
29
су из књижевних и идеолошких разлога били грубо одгурнути у страну
(Милан Ћурчин, Душан Николајевић, Љубомир Мицић, Синиша Кордић,
Војислав Илић Млађи, Бошко Токин), а некима се изгубио сваки траг (Нико
Бартуловић, Владимир Вујић, Јанко Туфегџић, Александар Илић). Са црних
листа још не силазе ни српски писци који су се по разним основама нашли у
емиграцији (Божидар Пурић, Станислав Краков, Владимир Велмар-Јанковић,
Никола Мирковић). Тек у новије време, понеки ред нечујно је штампан
књижевницима и научницима који су стрељани због сарадње са окупатором
(Светислав Стефановић, Милош Тривунац, Момир Вељковић, Крста
Цицварић), али строге црне листе и даље спречавају да се објаве књиге и
рукописи најзначајних српских књижевника и мислилаца са списка
проклетника: Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића,
Владимира Ћоровића, Ника Бартуловића, Николаја Велимировића и Јустина
Поповића. (Касније су, наравно, објављена дела свих овде наведених).
Марко Ристић се, дакле, сеирио над телима стрељаних уметника у
Београду 1944. године. У чланку објављеном у Политици од 5. новембра он
говори о немачкој окупацији и српском фашизму, успостављајаући (или:
настављајући) матрицу која ће се још много пута користити и понављати до
дана данашњег: Немци су само окупатори а Срби су фашисти, шачица Хрвата
је побила толико Срба у НДХ а Срби су фашисти, у грађанском рату на
територији бивше СФРЈ сви су невине жртве једино су Срби фашисти, НАТО
је бомбардовао Србију у име „демократије и људских права“ а Срби су
фашисти осим „друго-србијанаца“. Ђилас је пар година пре тога текста и
лично ликвидирао своје неистомишљенике, а онда је почео да ронда што се
комунизам не спороводи према књигама а своје злочине правдао лијевим
скретањима. Никада се није оградио од својих злочина и извинуо жртвама, а
на западу су га словили као дисидента и борца за демократију. Зоговић је
сатирао својом идеолошком метлом свакога ко „није био на линији“. Крлежа
цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му
заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Одричући се
комунизма Ћосић се није одрекао виле на Дедињу и партизанских
привилегија. Кућа у коју се уселио је била нечија, није пала са неба. После се
бунио што новокомпоновани бизнисмени граде по Дедињу, реметећи му мир
и изглед околине, а, ипак, они су градили од свога новца (ма како су га
зарадили). Мило Глигоријевић, после неког разговора са Ћосићем, тврди
30
супротно: Али, разлика је била општепозната: он је купио вилу својим
књижевним зарадама, они си становали у отетом-проклетом. Чак и да је
ово друго истина, да сам у заблуди и лажи, треба преиспитати зашто други
писци нису могли купити виле на Дедињу, и да су хтели и могли, да ли би им
било дозвољено, и какво је то дисидентство у коме се толико зарађује и
купује? Ту је и оно чувено крстарење Галебом које му и дан данас
спочитавају противници и пријатељи. Чудно је, међутим, да Хрвату Крлежи
или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су такође бивали
сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи,
међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за
разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића.
Мада је било више за замерити Ћосићу што је као туриста обилазио Голи
оток а није о томе оставио ваљано сведочанство, не рачунајући Време
власти, које је дошло касно, кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао
измерити. Добрица Ћосић је по том питању Славољубу Ђукићу рекао
следеће: Ако се мени може веровати као човеку и као писцу који нешто
познаје људе, без колебања кажем да су ме у разговору Ранковић и Кардељ
убедили да нису знали какво је право стање на Голом отоку, што их,
наравно, не ослобађа одговорности. (Иначе је Ћосић најчешће нападани
писац од стране „друго-србијанаца“ и осталих страних и домаћих плаћеника.
Сви они смaтрају да је за свако зло у Србији крив лично Добрица. Сироти
Басара, рецимо, за све своје неуспехе и промашаjе у животу оптужује
Ћосића, чак и за оне литерарне којих је највише. Не бих се зачудио да негде у
аутобиографским белешкама некада нађемо да је лично Ћосић крив што
Басара не зна бог зна како да пише). И, Танасије Младеновић је добио једну
вилу на Дедињу, а онда је са тог комотног места нешто као говорио у име
слободе и демократије. Свој „дисидентски“ пут започео је још 1966. године
као уредник у Суботичкој Минерви. Са друге стране револуције, немогуће је
да Драгиша Васић ништа није знао о четничким тројкама и њиховом клању,
најчешће невиних људи, а, о томе није прозборио ни реч (док је могао,
наравно).
Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања
гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним
годинама, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци
комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио
31
флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени
књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној
вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!),
тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену
пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован),
мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а
који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој
Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи
морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав
Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и
Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим
стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на
једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.
Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе
логори за непослушне. Ето чиме се, између осталог бавила књижевна
величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су
колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза.
Давичо је сила. Добија награде, за све се пита, све може. Али,
комунистички морал му није јача страна. По писању Мирка Ковача, овако му
је једаред Оскар говорио у просторијама Борбе: Ја сам туцао четири Вишње,
све су били млади пичићи. Кад је објављивана моја збирка песама Вишња за
зидом, имала је велики успех, па су интелектуално напредни родитељи
надевали својим цурицама име Вишња, то је постала мода. Те четири су
израсле и приспеле за шеву, свака од њих је знала моју збирку напамет.
О карактеру и навикама Вељка Петровића најбоље говоре речи Дејана
Медаковића, да Петровић од свих државних пријема у Србији једино није
присуствовао банкету што га је кнез Михаило приредио поводом предаје
кључева града Београда, из једноставног разлога јер још није био рођен. И он
је после рата живео у вили на Дедињу и ако је пре рата био високи чиновник
Министарства просвете, и, масон, такође.
Михајло Лалић се изјашњава' ка' црногорски писац (Његош, ето није, а
он јесте), а писао је на српском језику, а све у нади да ће му то можда помоћи
при „кључу“, кад се одлучује о признањима и статусу. Црногорска
књижевност, пошто није ни постојала тада, па самим тим и без неке
конкуренције, била је богом дана и остављала је више простора да се у њој
32
буде највећи књижевник. У српској књижевности већ је била поприлична
гужва. Па ни то му није успело. Где се умеша идеологија, ту нема
књижевности. Није ни чудо: највећи писци из Црне Горе већ су се изјаснили
да су српски писци, а ето Лалић није дао да га туре у антологије српских
књижевника. За њега штета, за српску књижевност – пресудите сами.
Шездесетих година УДБА је снимала тада бившу министарку културе и
Матију Бећковића у време њихових састанака – шта су снимили: не зна се у
потпуности! Она је, веле, делила станове писцима капом и шаком, некима
мање, некима веће. Критеријуми за доделу и величину нису познати. Муж јој
је у то време био секретар ЦК, она високи савезни функционер. А писци су
волели да се играју дисидентства. Дакле, ни писци „антикомунисти“ се нису
прославили. Већина њих, прво је обезбедила станове у добрим деловима
града – бесплатно, и ако су се залагали за капитализам, школовали се
бесплатно на рачун државе, заузели добра радна места, добро плаћена
ангажовања, па су тек онда кренули са својим „паћеничким дисидентством“ и
борбом за либералну економију. Добар део њих данас негира да је ишта
ваљало некад и да ишта ваља данас: само су они добри. Али, олако користити
речи као што су „противник режима“ или „дисидент“ заиста је безобразно
када се зна да је Солжењицин своје ратовање са режимом одрадио у логору,
где су га на примитивном столу, скоро без анестезије оперисали од рака и већ
отписали од живих. За то време, наши „дисиденти“ су обилазили Голи оток
или били на студијским путовањима по иностранству, које је финансирала
комунистичка влада, добијали су награде и ордење, штампали књиге у
десетинама и стотинама хиљада примерака. Својим потомцима они остављају
станове и викендице а за које нису дали ни динара. Тако, ето, морала је
фалило увек. Фали га и данас.
Лепо распоређени, неки овамо, неки тамо, по разним одборима,
издавачким саветима и медијима, он помажу једни друге. На Пекићево
питање о томе шта се говорило на округлом столу часописа Књижевност
поводом његових Сабраних дела, Михиз му је рекао: Ала смо се налагали!
Пекић му је на то одговорио да се нада да то чини и онда када га критикује.
Рукописи можда и нису увек на нивоу али се штампају и хонораришу. Једни
другима пишу хвалоспеве, или макар, позитивне критике и рецензије.
Договарају се ко ће и шта, и кад, стварају једни од других величине, најчешће
са разлогом и са позадином, али и без тога. Награђују се обилато међусобно.
33
Некад униште, немогућношћу приступа, неког младог и талентованог, или
старог и талентованог, писца јер не припада њиховом клану и окружењу.
Није без разлога неке од њих Љубиша Јоцић називао силницима.
И када се оде у „обећане земље запада“, у такозване демократије, опет
се ишту послови и парице из домовине. Пекић у једном писму из Лондона,
између осталог, пише Михизу: Ја имам у Београду извесне дугове које сам
мислио да исплатим НИН-овом наградом али га ја морам употребити за
транспорт ствари. Зато би ми хонорар од Атељеа био спасоносан.... Свако
је од њих молио бога да му забране књигу, или макар само нападну у
режимским новинама, јер је то аутоматски значило да ће се књига тражити,
читати и бити награђена а да ће аутор намах постати познат широј јавности.
Често су се зарад слободе јавне речи бранили осредњи писци и лоша дела.
Демократија је добијала – књижевност губила.
Све ово о чему говорим и како говорим, треба узети са резервом, без
југоносталгичења и идеализовања система који је у основи био диктаторски и
недемокртаски, али са нешто блажом варијантом него је иначе био на истоку.
Али и са спознајом да није све било црно или бело, како би наши квазидисиденти хтели да покажу. На жалост, њихову и нашу, они су оставили мало
сведочанстава о непочинствима властодржаца, вербално су били против
система, а, у истину, су били део истог и користили су све благодети које је
он нудио. Нису се делом одужили слободи и људским правима, нису
оставили траг о томе! Било је то доба када је комунистичка цензура
спровођена сликарском четкицом и апотекарским кашичицама, а,
аутоцензура је чињена и спровођена метлом којом се чисте улице и широким
лопатама за снег. Протурало се шта је могло, пустало се исто толико, колико
да се не испадне комунистичким апаратчицима и агитпроповцима, а, са друге
стране, да се остане верним војницима партије и идеологије, али се зато није
дописивало оно због чега би се имало проблема, макар и у форми сатире. И
комунистички цензори би често оманули, макар и са тим малим четкицама,
па су често забрањивали безначајна и безопасна дела која би касније добијала
на популарности. Опасних дела, руку на срце и истине ради, није ни било.
Сва та ситуација подсећала је на онај виц о кокошкама које јури петао око
куће, па се неке одмах предају неминовном, а неке отрче још који круг, да не
би испале курве. Сви су трчали неке своје кругове, да не испадну курве у већ
очигледном курвању, али није нико од њих испадао ни херој, таман да курва
34
није био. Било је то време, мора се признати, уз сву ригидност система који је
функционисао, када је цензура била моралнија од аутоцензуре.
Мада, не треба ни омаловажавати бледе покушаје неких од њих, да
макар у оквиру својих моћи учине нешто против диктатора. Они који су
живели у заветрини, потцењују слободарске иступе побуњеника –
дисидената, који су ризиковали своју удобност у сукобу са влашћу... Такође,
многи су се доцније представљали као жртве Титовог режима улепшавањем
својих биографија... Молерисање биографија уобичајена је појава у
политичкој Србији, каже Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље. Рекао
бих и додао: и, у књижевној Србији. Поготову. Оно што ја не разумем и
сматрам парадоксалним, па и кад је Ђукићево дисидентство у питању, јесте
чињеница да је већина тих који се диче својим дисидентским биографијама у
доба Броза – цео свој радни и дисидентски век провела на руководећим или
другачије атрактивним радним местима (уредници, директори, дописници из
иностранства, новинари, чланови жирија), да су сви добили станове,
направили викендице, путовали по иностранству, набавили кучиће, и
примали плате од државе коју су кобојаги рушили, после тога и дебеле
пензије. Већина је ишла редовно на партијске састанке.
Са пажњом сам читао, наравно и са уживањем, Пекићеву
коренсподенцију. Између осталог запажам, а то сам и раније примећивао, да
такозвани дисиденти у Титово време и нису нешто лоше живели. Писали су и
објављивали. У једном писму се помиње како ће Михиз цело лето провести у
Ровињу?! Киш је стипендиран да мало проведе у Француској. Прудружује му
се и Михаиловић. Ако изузмемо ''духовне боли'': станови у центру Београда,
викендице на мору, школовање деце по иностранству, велики хонорари
„комунистичких“ издавачких кућа, велики филмски и позоришни пројекти
где се делило капом и шаком, стипендије за одлазак у иностранство, тиражи
од којих се данас врти у глави. Нешто ми у свему томе није јасно?! Част
изузецима. Кад је Пекић у питању ово правило није важило. Он се доста
намучио и све је стекао радом, лежао је по затворима, није дуго могао да
добије пасош да би изашао из земље, итд. Али други, поготово ови данашњи,
што се баве политиком, а словили су се као дисиденти, нешто не видим да им
је било лоше. Све своје докторате и титуле стекли су за Титова вакта. О
материјалним „достигнућима“ да не причам. Горе су пролазили комунисти и
црнци у Америци педесетих година, него они. Гледајући их данас, не видим
35
да су много „истрошени“. Није им било лоше ни јуче, ни данас. Да је
другачије давно би пешке претрчали границу код Трста. А нису ни морали,
могли су пасошем изаћи и са истим се вратити натраг.
Ово је можда донекле упрошћавање и не пишем ово да бих
омаловажаво њихово евентуално дисиденство. Само наговештавам да је
можда потребно наново, без предрасуда, проанализирати како је
функционисао Титов режим, и преиспитати његову свеукупну морфологију.
Јер, Тито је знао више од других диктатора свога времена о механизмима
владања. У једној руци је држао ватру, а, у другој воду, па је тако палио и
гасио према потреби. Мора се признати да је највише уметничке слободе у
тадашњим комунистичким земљама било управо у тој Титовој Југославији.
Стварало се, није да није. По нешто би прошло, по нешто не. Оно што би
потпало под цензуру одмах би постајало хит. Кад неког писца киње у
Београду: Загреб га привије уза скуте. И супротно. Некадашњи уредник и
новинар Политике, Борбе и Вечерњих новости, Богдан Пешић је то и такво
дисиденство најбоље описао формулацијом подношљива непослушност.
Михиз је дисидент који одлази из НИН-а уз извињење и отпремнину, и
кога Дороњски води у Нови Сад и даје му одлично радно место, постаје
наиме управник библиотеке Матице српске. Пре тога, Крлежа му нуди посао
и стан у Загребу. Апсурдна је то ситуација, коју и сам Михиз примећује: нису
га као дисидента уништавали, већ су га спашавали?! Михиз, противник
режима према властитом и општем мишљењу, постаје асистент Вуковог и
Доситејевог музеја још као несвршени студент. А, једну је главу у својој
књизи Аутобиографија о другима насловио: Опозициони новинар у владином
листу?! Ма, ајте, молим вас, где то може да буде, чак и да је у питању
ироничан и саркастичан приступ при давању тога наслова главе. Или си у
опозицији, или си уз режим, не можеш бити и једно и друго, то јест, можеш
само бити: ни једно, ни друго. А Добрица Ћосић по том питању пише у
књизи Пријатељи мога века, следеће: Био сам у могућности да за ликовног
критичара обновљеног НИН-а предложим Миодрага Б. Протића а за
књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза. Заполио се, дакле,
преко везе. Када њему помаже Стеван Дороњски онда он није диктаторски
функционер?! У том систему нису руководиоци могли бити: неки добри,
неки лоши, неки диктаторске слуге а други либерали и демократе. (У време
такозваног „периода либерала“ у Србији било је највише забрана у медијима
36
и уметности уопште). Те је тако примање помоћи неког од њих било исто
примању помоћи свакога од њих. Како је то УДБА одлучивала кога ће у
букагије а кога ће упозорити да се припази, као кад је Михиз у питању и
упозорење високог удбиног службеника Алимпића, да га прате?! Како то да
Крцун није позвао на вечеру неког другог него баш Михиза?! Како то да се
Михиз дружио и сарађивао са Дражевићем за кога су и птице на грани знале
да ради за државну безбедност?! (И Селенић је био уметнички директор
Авала филма). Он лично, о годишњици прославе Министарства
унутрашњих послова, истој оној када су читани чувени Давичови стихови:
ОЗНА све дозна, пише хвалоспев Александру Ранковићу, а по наговору
Добрице Ћосића. Правдао је то касније речима, а у перо Мила Глигоријевића,
да би то свакако неко написао, да је он одбио. Није тада рекао, је ли добио
хонорар или је то урадио из чистог убеђења?! Оно прво би се дало и
схватити. Михиз нашироко говори и пише о свом дружењу са Ђиласом. Чини
се, са поносом и хвалом. Само, има ли права један опозиционар да на тај
начин амнестира једног бившег диктатора и егзекутора?! Немогуће је, наиме,
да баш сви лажу када говоре о Ђиласовим злочинима у време грађанскога
рата. Јесу ли ово аутобиографске речи дисидента или провладиног човека: С
пролећа 1952. године читао сам Добрици Ћосићу и Оскару Давичу неки свој
текст, не сећам се више који. Знајући шта је то за њега својевремно
значило, Оскар закључи:
- Михиза би ваљало послати на једно годину дана у Париз.
И, тадашње Министарство културе посла „антикомунисту“ и
„дисидента“ у Париз, баш у време када су на Голом отоку људи умирали под
теретом терора, када је Солжењецин у прогонству негде по Сибиру, кад су у
Дечанима тукли кулаке затворене у тамошњи логор, кад су у Билећи обијали
бубреге официрима који су се пре неколико година борили за слободу земље,
док су на Светом Гргуру стењале затворенице а Пекић гулио своје „године
скакаваца“ - баш тада, Михиз се спрема пут Париза о комунистичком
трошку?!
По неким дефиницијама, и енциклопедијама, реч дисидент вуче корене
из латинског и значи нешто као отпадник, одметник. У савременом значењу
то је противник режима, најчешће тоталитарног, обично је дисидент уметник,
најчешће писац, и он у својим делима критикује режим а овај му узвраћа
репресијом, почешће затвором, ређе убиством. Међутим, оно што је
37
карактеристично за дисидентство у тоталитарним режимима јесте свакако то
да дисидент бива изложен разним притисцима, психичким и физичким, он и
његова породица, да остаје без посла и основних услова за живот, да нема
стана, да не може да објављује и што је најважније: не може да путује. Треба,
затим разликовати правог дисидента од класичног издајника који за новце
напада режим или земљу.
„Друго-србијанци“ најчешће као типичне дисиденте помињу Ђиласа и
Михајлова. И док се овог другог мало шта има приговорити, осим, по
његовом признању, да је у целу причу са дисидентством упао случајно и
мимо своје воље, за Ђиласа се не може рећи да је био то. Он јесте био
отпадник, али он је хтео да поправља комунизам а не да га руши. Он је био
дисидент комунизма а не борац за слободу мисли и делања. Најзад, када је
„дисидент“ Ђилас хапшен и тамничен још је у затворима било робијаша које
је он хапсио и тамничио. Ђиласа је Дејан Медаковић, тада млади чиновник
при Министарству културе ФНРЈ доживљавао као уображеног и бескрајно
бахатог, чак осорног... неостварен писац, самоуверен и бахат, право духовно
чедо коминтерне и Тита... познат по својој свирепости за време рата у
Црној Гори... Ђилас се показао и као послушан идеолог за коначно решење
око стварања црногорске нације, за чије је одвајање од српства носио
највеће заслуге. Тај је Ђилас лично кињио Бранка Ћопића због Јеретичке
приче, мало пре него ће кренути његовим стопама. Наравно, остали су му се
придружили, па је сироти Бранко можда баш тада почео да кује мрачне
планове везане за своје самоубиство. Тако је Ђилас један од „дисидената“
који је дошао главе многим дисидентима пре њега. Када је он постао нешто
слично, другим речима, када се нашао у немилости вође, јер он није напустио
комунистичку врхушку већ је био најурен из ње, када је остао без власти,
многи су одахнули. Боље је било трпети га као дисидента него као архитекту
„пасјих гробаља“. Како неко може понети епитет дисидента прихватљивог
тадашњим европским демократијама и данашњим унутрашњим (домаћим)
„демократама“ а да има толико невиних људских живота на души, на перу, на
рукама? Код нас ништа не може постојати као вредност и све мора бити
доведено до апсурда и до границе доброг укуса. Читајући мемоаре и сећања
истакнутих партизанских и комунистичких првака може се видети из
њихових сведочења да је тај човек у једном периоду садистички уживао у
изрицању казни, па и смртних, да је остављао људе на цедилу, да су
38
сарадници морали да га умирују, да су се жалили Титу на њега. Зато је био
кажњен, и неко време скрајнут са стране, а због такозваних лијевих
скретања. Драгослав Михаиловић у тексту Употребљени тоалет-папир
историје, пише: Куд год је Ђилас прошао, за собом је оставио само снажан
смрад... На тлу Југославије, где је било много злочина, Милован Ђилас је
највећи, најзаборавнији и најциничнији живи злочинац.
Михајлов је прошао горе и он је после робије као прави дисидент
утекао из земље. Мање се помињу Драгољуб Јовановић и Михаило Ђурић,
јер није међу „друго-србијанцима“ популарно оно због чега су они постали
дисиденти, можда једини прави у Титовом режиму. Обојица у букагијама и
без каснијих привилегија за нормалан живот (јер, правом дисиденту у
режиму који га тлачи привилегија је нормалан живот), чак без елементарних
услова за живот, ако изузмемо Ђурићево батргање по разним институтима.
Вредност дисиденства Михаила Ђурића огледа се у томе што, кад се указала
прилика за то, није наплаћивао свој отпор и неслагање, као што су то други
покушавали и успевали. Остао је у струци, где је увек и био. Он је само у
једном трунутку дигао глас, кад су сви ћутали, а заћутао кад су сви около
почели да гракћу, па и његови џелати. И, Иван Ивановић је биво на белом
хлебу, остао је без икаквих услова за живот, а онда, кад је требало да се у
моралном смислу потврди његова борба против режима он постаје помоћник
Министра културе у другом режиму, као Драшковићев кадар. Крај! Готово!
Пустио је све низ реку. Најзад, ако је тражити правог дисидента онда је то
Пекић: робијао, тешко живео без икаквих средстава, без посла, стана, најзад,
отишао у иностранство, делом се пробио а не памфлетима.
Међутим, постојала је у нас читава плејада писаца који су у својим
биографијама и иступањима стално истицали некакво имагинарно
дисидентство, неки су од њих и затварани, други су имали одређених
непријатности, али, кад се мало боље погледају њихове биографије, скоро
сви они су били део режима, овог или оног – свеједно, и уживали привилегије
истога. Како рече Дејан Медаковић а требало је само видети оно узаврело
такмичење првих пера наше књижевности, оно наздравичарско кликтање
пред његов рођендан 25. маја. Сад, може се спочитати овоме како људи имају
право на живот и рад, и то је тачно, само то онда нису дисиденти или макар
противници режима – управо су супротно од тога. Духовити и луцидни
коментатор популарног сајта Вујаклија, о појму дисидентства у нас пише:
39
Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту.
Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака...
Дакле, тих и таквих „дисидената“ у Титово време бива тушта и тма.
Њих „подли комунистички режим“ и властодршци затварају у елитне хотеле,
где пишу сценарија за партизанске филмове, убиру добре хонораре и опијају
се о трошку државе до бесвести. Тако Пекић и Ковач за Босна-филм пишу
сценарио „затворени“ у одмаралишту Извршног већа Бих у Стојичевцу. Тај
исти Ковач, тих истих година, обилази Италију, а Киш 1971. године пише
Пекићу да одлази у Ровињ где планира да остане неких месец и по, два. Пише
и Ковач у августу 1973. године и вели да је у Сплиту где намерава да остане
до краја године. Филип Давид ради на телевизији те им свима сређује да
пишу за исту, сви су зато добро са њиме, а Киш и Ковач (опет он) на
Златибору завршавају наручене им текстове. Киш затим путује опет, одлази
за Мађарску, па се јавља писмом Пекићу из Француске у коме најављује
долазак у Лондон, где ће разговарати о свему па и о Солжењицину?! Сад,
неко ће рећи, Киш је већ тада био популаран на западу, његова дела су се
преводила и објављивала, тако да је имао средстава да путује, и: то је тачно и
то нико не замера. Само добијао је он и од матице, и што је најважније враћао
се у домовину. О каквом се отпадништву и отпору режиму ради кад се он
стално и слободно враћа у земљу, где му се штампају књиге и он убире
хонораре и стипендије?! Откуд њему онда моралног права да пише о Ћосићу:
Мишљења сам да Му ваше књиге, нису задавале одвећ велике бриге, примите
моја честитања. А, које су Кишове књиге задале Титу бриге? Најзад, у којем
времену је написана ова песма? За Титова живота? Наравно, не! Писана је тек
кад је било безбедно.
У полемикама око Кишове књиге Гробница за Бориса Давидовича, и
потоњем његовом одговору у књизи Час анатомије, било је свега и свачега,
само није било литерарних становишта. А, поштено, нико ту није био посве
крив, нити прав. Данас је, наравно, међу „друго-србијанцима“, па и осталима,
модерно да се бланко стане на Кишову страну јер је то „политички
коректно“, сматра се да се тим чином стаје на страну „напредних снага“. Али,
да ли је баш тако? Ако је Киш био спреман да фалсификује потписе, и сам
садржај, на дописници послатој Жану Деску, ако је имао образа да преправља
текст Драгослава Михаиловића намењен његовој одбрани у часопису ОКО,
зашто не би био способан и да препише који ред? Само питам?! Ништа не
40
закључујем. Али, колико може да се прати са ове временске дистанце, ни
тада њега није нико оптуживао да је преписао целу књигу, већ да се користио
неким деловима које је дословце пренео и самом тематиком: дакле, нијансе
су у питању а не огољена оптужба. На крају, комунистички суд 1979. године
пресуђује у Кишову корист. Нешто, опет, није у реду, или са комунистичким
судовима, или, са Кишовим напредњаштвом?! Али, нема поенте у свему горе
реченом. Поента је да су се и тада писци крљали међусобом, као последњи
уличари. Свађали су се за добробит књижевности? Не! Свађали су се за боље
парче колача, који је тада био богат и обилан, али не и неограничен. Па би се
по негде и само-причували, поред већ постојеће само-цензуре. Кад Павловић
и Михиз састављају писмо подршке студентима 1968. године, Пекић,
Радовић, Ковач и Бећковић потписују одмах, не потписују Киш (тај велики
борац за демократију и противник комунистичког режима) и Михаиловић,
измишљајући некакве баналне и процедуралне глупости као алиби.
Мило Глигоријевић у књизи Грађевина животописа пише: Афера је
увећала књижевну славу Данила Киша на Западу, јер се Запад саосећа са
жртвама по инстинкту „праведника“, ма како жртве биле створене и
прoглашене. Јосиф Бродски, у предговору француском издању Гробнице за
Бориса Давидовича, написао је да је аферу око те књиге створио српски
антисемитизам. Тврдњу – над којом ће се зачудити чак и Кишов истрајни
бранилац Борислав Пекић – Киш није демантовао. И Михаиловића су
својевремено медији нападали, а после тужбе несуђене Петрије (Даринка
Живковић из Доње Мутнице), да је он у ствари описао живот дотичне жене
по њеном казивању, другим речима: да је украо причу. Ствар се вукла по
судовима и медијима. Па, да ли се то могло назвати анти-српском
хистеријом и нападима тадашње растућег антисрбизма? Одмах ће неко
одговорити у име „друге Србија“: то су глупости и теорије завере! Да, за
антисрбизам то су теорије завере, али за антисемитизам: е, то је по њима
истинито и реално. Многи се труде да, говорећи о национализму и вређању
националних осећања у том случају, превиде и прећуте чињеницу да је Киш
на почетку расправе своје опоненте и неистомишљенике називао власима.
На крају, како већ поменух, православни монах у лику Амфилохија
Радовића, опојао је Киша по његовој изричитој жељи. Крава која је дала
много млека, ритнула се и просула све. Киша, а против Срба,
злоупотребљавају и дан-данас. Тако је извесни новинар Томпсон (асоцијације
41
остављам вама) скоро написао како је Киш разоткрио српски национализам
још у повојима, те му то нису могли опростити. Зато су у Београду и
организовали напад на њега, највећи познати удар на неког писца у Титовој
Југославији. А, колико се сећам, њега су оптуживали за плагијатство, те не
знам какве везе то има са српским национализмом. Затим, уколико је то
„највећи познати напад“, шта ћемо са писцима који су носили букагије у
Титовим затворима (Киш није хапшен, нити осуђиван)? Аутор ових глупости
је иначе ожењен Хрватицом, па ви сад видите корене „бедастоћа“ о којима је
писао. Јер, зашто је увек и у свему српски национализам? Зар не постоји
могућност, макар теоретска, да неко или нешто буде и антисрпско,
националистички острашћено против Срба? Или је заиста тако, да нико други
на свету не мрзи осим Срба? Српски мрзитељи споља и „друго-србијанци“
изнутра су увек искључиви и острашћени. У расправи између два писца,
рецимо око чувене локалне боје, никада неће стати на страну онога који
описују српску локалну боју, али ће увек и без икаквих аргумената стати на
страну сваке друге локалне и верске боје само да није српска или православна
(православна, не у верском већ у културолошком смислу). Они чак одузимају
право својим неистомишљеницима да говоре у име својих идеја и ставова.
Ако је Киш био толико видовит, искључив и принципијелан по питању
српскога национализма, ако је још од малих ногу био против њега, како то да
је пристао да буде члан САНУ, коју „друго-србијанци“ и остали инострани
олош, сматрају леглом, извориштем и главним духовним покретачем тога
истога национализма, или шта већ све говоре?! Ко ће све то похватати и дати
му смисао?! Дописним чланом САНУ он постаје 1988. године, али он тада не
помиње и не ограђује се, рецимо, од чувенога Меморандумa САНУ који је две
године пре тога прoцурио у јавност и који се смaтра настaвком већ извиканог
Начертанија, које је настало у другим временима и историјским
контекстима, те нема никакву вредност за доказивање некаквих великосрпских тежњи. Добио је он и награду АВНОЈ-а, и Седмојулску, али, гле чуда,
од железаре Сисак добија награду за Час анатомије. Дарује га, дакле, и
радничка класа.
Зденко Лешић у својој Теорији књижевности, у одбрану Киша и свих
осталих потенцијалних, дефинише могуће решење проблема на теоретској
равни: У времену које називамо постмодернизмом интертексуталност је
постала јединим од дистинктивних обележја стваралачке поетике. Наиме,
42
у постмодернизму јача него икад постојала је жеља писаца да комуницирају
с делима других писаца, да своје дело конструишу као дијалошки говор, као
„одговoр“ на друга дела, а често и обрачун са неким од тих дела или чак са
књижевном традицијом уопште. Неко се са овим слаже, неко не, и то је
суштина овог спора. Зашто се тај спор није сводио само на књижевно, то је
питање за његове учеснике, али и за данашње настављаче те већ давно мртве
расправе.
Кад је цео тај случај плагијатства у питању, па ето, и, ја, најчешће, у
овој књизи нећу наводити изворе. Баш ме брига! Плагијатство је тешко
утврдити баш као и очинство без ДНК. Могу да ме оптуже за шта год хоће.
Није лоше, и поред свега реченог, наћи се у друштву Киша, Михаиловића
или госпође Атанасијевић. Уосталом, ко то има тапију да сматра за своју
интелектуалну својину нечији цитат који је први користио или анегдоту?
Најзад, све те фусноте замарају читаоца. Кога буде заиста интересовао неки
извор: нека се сам сналази. Ова књига није писана за оне који се не могу
снаћи по том питању. У светлу књижевних теорија, могло би се рећи да ја у
ствари и не цитирам никога већ водим дијалог са туђим ставовима и
мислима. Баш у књизи горе поменутог Лешића, Теорија књижевности,
говори се о дефиницији цитатности, где се каже да поред цитата са или без
наводника, постоје и друге форме као што су алузија, реминисценција,
пародија, парафраза.... Дакле, кад хоће да се краде то може да се назове
разним научним именима. Макар нека корист од теорије књижевности. Ја се
овде највише користим такозваним фетишким цитирањем, наводећи туђе
мисли ја доказујем своје, не снагом аргумената већ снагом имена аутора.
Добро, није баш тако, али мож' да бидне. На крају, како доликује, следи и
један цитат, Меша је у питању, презименом Селимовић а именом Мехмед:
Своју мртву, шаблонску мисао поткрепљујемо јачом, канонизираном,
стерилизујући свој и туђи дух. А, можда, само показујемо колико смо
образовани, шта смо читали, у жељи да и друге упутимо тим путем. По
некад, само једна реченица открије ново име, пробуди у нама знатижељу и
потера нас да пронађемо књигу из које је цитат коришћен, те је на крају и
прочитамо. У ери нечитања, макар да на овај начин приближимо дело и
мисао некоме, туђу или своју, свеједно је.
Да се, ипак, вратимо дисидентима. Мићи Поповићу, коме УДБА
одузима пасош због његовог спорадичног виђања са Ђиласом, лично
43
Ранковић исти враћа натраг. Није лако разумети шта овде није
функционисало: дисидентство или дикатура?! Или је моћник хтео само да
покаже колико је моћан?!
Ту су и већ помињани и чувени губитници Осме седнице, духовни оци
идеологије „друге Србије“, бивши добро позиционирани државни уметници
који су се после губитка привилегија сви редом одметнули од свога народа и
своје земље и постали морална чудовишта, која често ни њихови ментори са
стране не могу у потпуности да разумеју. Они су ситуацију довели до
апсурда: били су Титови службеници а данас нам говоре о демократији и то
само зато што је Милошевић једне послушнике заменио другим?! Они су
углавном духовни оци младих и надолазећих „уметника“.
Видосав Стевановић се осамдесетих годинама у неким полемикама у
књижевним часописима изјашњавао против Европе а деведесетих година за
исту. У оба случаја, дакле, неискрено, а искрено се и индиректно изјашњаво
за комунизам (кад се све сабере и одузме). У ни једном случају за Србијицу,
макар Шумадијицу. Ако неко може да ме убеди да противник титоистичкокомунистичке диктатуре може бити директор тада највећег издавачког
предузећа (Просвета): свака му част! (Обашка, пре тога, значи у ригиднијим
временима, био је и неки фактор у БИГЗ-у). Пре њега, у Просвети је
столовао Луле Исаковић, тако да испада да је та државна издавачка кућа била
легло дисидентства. За тако нешто могли сте бити било шта и било ко, али у
то време свакако не слободоумник, антикомуниста, поборник демократије,
људских права и Европе (курве). Дакле, нека сви слични оставе своје приче
за неке наивније слушаоце, то да су они били нека авангарда коју је требало
слушати а да се не би догодило оно што се догодило: глупост је и лаж. Били
су они, додуше, авангарда, али авангарда комунистичке идеологије. Они су
можда иступали некад антиратно, али са Коминтернине платформе: српски
хегемонизам је крив за све. А, онда се догодила чувена Осма седница и разни
Видосави су престали да буду комунистички службеници те су постали
„борци за демократију и слободу“. У књизи Политичко гробље, Славољуб
Ђукић сугерише на основу изјава неких од актера читаве афере да је лично
Видосав Стевановић аутор огавне пашквиле Војко и Савле, која је
својевремено изазвала велики скандал, и која је по свом карактеру дно
моралног и етичког кодекса једних новина и свих актера који су у томе
учествовали.
44
Чудне су то релације, такозвани писци-дисиденти, Титови или
Милошевићеви, умиру у некретнинама које вреде милионе, са огромним
пензијама, а да све то није ништа настало од њихових зарада и хонорара, не,
те новце су потрошили и уложили на друге стране – ако их је било, већ
искључиво су све то добили од негдање државе и система против којег су се
борили: бесплатно!!! Не кажем да то није добро и да нису требали то добити,
добијали су и други, али би требало да са више обзира говоре о томе како су
се „мучили и патили“ у време комунизма, па онда у време Милошевића, па
све до дана данашњег када само траже, траже и узимају, као да нико мимо
њих не постоји и има права да ствара. Што је најгоре у свему овоме, они
највише пљују по држави и народу од којих су све добили и даље добијају.
Већ поменути губитници Осме седнице су најкарактеристичнији пример
овога о чему пишем. Одједном су остали без привилегија, добрих радних
места и фондова, кад је Милошевић са свитом дошао на власт. Окренули су
се не само против режима већ и против свога народа. Сматрали су да им је
одузето нешто што припада само њима, као дете кад му се узме играчка, као
запослени из времена уравниловке који ништа није радио двадесет година па
га одједном нови транзициони шеф тера да ради свој посао а он сматра да му
се неоправедно одузима његово право на нерад. Они су постали
професионални противници Србије, али су и даље живели одлично. Ходали
су са студентима на протестима против режима а онда се враћали у своје
топле станове у „кругу двојке“ и тамо на жалост писали пашквиле уместо
добре прозе. Али ни до дана данашњег, понављам и подвлачим то са
разлогом јер је то суштина њиховог лицемерства и курварства, ни речи нико
од њих није прозборио о Титовим злочинима, напротив, то време сматрају
примером демократије и људских права, већ за њих свако зло почиње у
такозваним „мрачним деведесетим“ и у времену кад Срби почињу Србима се
звати (лепо ово поентирах, ха). Најуоптребљаванија флоскула у њиховом
вокабулару је „српски национализам“.
Иначе је већ постојало језгро незадовољника, поприличан број њих
који су зглајзнули у време пада такозваних „либерала“. Данас неке од
перјаница тога времена воде главну реч у име „друго-србијанштине“. А, ко су
заправо либерали у Србији? То су људи у чије време владавине се забрањују
књиге и новине, хапсе се људи по политичким оптужницама. Само за време
њихове кратке владавине, по речима Славољуба Ђукића, забрањено је у
45
Београду 23 новина и часописа (без књига). (Ти исти „либерали“, на пример,
хтели су да угуше највећу српску књижевну институцију Српску књижевну
задругу, а најгрлатији међу њима су, по самој хијерархији, били Никезић и
Перовићка). То су били високи партијски функционери. Њихово место је
одредила ригидна партијска организација. Замислите, хипотетички, да се
данас славе, да су политички активни, да говоре о демократији, да су гуруи,
некадашњи генерални или организациони секретари комунистичких партија
Пољске, Бугарске, Румуније или СССР-а, а који су владали крајем
седамдесетих и почетком осамдесетих?! Замислите да такви данас држе
придике о демократији и људским правима?! Ето, тако и никако другачије
треба схватити и такозване српске „либерале“ на свим нивоима.
Први и напознатији од њија, Константиновић, прогласио је српског
паланчанина за фашисту, истог оног којега су прави фашисти у време
Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали
у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога.
Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи
Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже,
Давича и Ристића. Шта не ваља у његовој већ излизаној Филозофији паланке?
Прво, време када је издата. У том друштву, тих година, говорити о српском
нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од
књиге. Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при
томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на
Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке
идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о
српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у
најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље
од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са
суседима, непомерљива чврстина честитости патријахалног морала, оног
од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног
полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко
чување својих обичаја, народних и породичних. Говорећи овако, Михиз је
говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). Ако је тако, а тако
је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба
ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне
ствари гледа у нијансама. Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да
46
Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. Да би се осетила
духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов
интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом
Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао
речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И,
заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме
човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом,
узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико
невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по
Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што
долази до свести...
Мирко Ковач, „борећи“ се против српског национализма постао је
хрватски националиста који је мрзео све што је српско. У чему је поента?
Ако је већ требао да буде мрзитељ нечега, онда је логичније било да остане
уз свој народ. Кад већ мрзиш – мрзи природно. Читајући преписку између
Мирка Ковача и Филипа Давида, насталу средином деведесетих, а
публиковану пре извесног времена, па пратећи уз пут и раније по нешто о
Ковачу, долазим до закључка да је он веома несрећан човек, који сматрајући
да је идентитет небитан и да је његова величина управо у негирању истога –
баш због тога дубоко неспокојан. Не замерам му ја ништа. Идентитет писцу
може помоћи или одмоћи. Ипак, Ковач је у обе варијанте био несретан.
Бежао је од људи који су га подсећали на порекло сасвим погрешно: бежао је
физички у друге градове и друге земље. А морао је побећи другачије и како
једино вреди бежати од својих. Требао је бежати „у месту“, „у себи“, требао
је бежати примером, и тако показати посматрачима са стране, и себи, како
све није труло док сви нисмо трули у пореклу и идентитету. И, понашању. А,
колико већ 1965. године он пише Пекићу писмо, у којем између осталог вели
да не верује у бекство! Бекство од тривијалног остаје само бекство или
нови облик тривијалности. Невероватно како је успешно и тачно дефинисао
своју будућу позицију?! Мислим да је желео добро и ако није увек бивао
доследан. Између „желео“ и „био“ простире се његова несрећа. Обоје су
несрећни, уосталом. Често са разлогом најчешће без њега, потонули су у оно
против чега су устали: у мржњу. Неселективно и кроз генерализацију
ударили су на све што се креће и живи у Србији. Руку на срце, било је много
тога што не ваља, али има неких реченица у преписци које превазилазе све
47
границе мере и укуса. Ту треба тражити промашаје и потонућа многих
дисидената који устану против режима у својој земљи, негде у иностранству:
недостатак мере и укуса, и на крају мржња према земљи и народу уместо
против режима. Јадни људи. Јадни и Срби, и Хрвати, и Јевреји.
Ковач је човек, који је по властитим речима, трампио завичај и при
томе је добро прошао. На питање новинара Вечерњих новости, у јулу 2011.,
пред његов долазак у Београд, кога ће прво посетити у Београду? Ковач
одговара: Неке ромске породице с Душановца. Овим одговором он курвински
постиже у својој мржњи два циља: прво, себе приказује као толератног и
нексенофобичног,а, друго, поручује да је је Београд „цигански град“ и да се
он у њему са Циганима виђа. Тај исти Ковач је за Црњанског рекао, у једном
другом интервју-у (Relations, 2010) да је Црњански писац националиста те
отуд нема смисла за хумор. А, онда, врхунац недоследности, којој је иначе
био склон кроз читав свој живот. На питање новинара шта чита, он између
осталог одговара: Хамсуна?! Он, као „нациста“, вероватно има више смисла
за хумор од Црњанског „националисте“. А, нити један, нити други, нису били
то што им се приписује дословно и са штетом по друге.
И Ковач, шездесет и неке, борави у Лондону, где скупља грађу за
књигу. Па после пар година поново одлази тамо. Онда човек схвати да није
ни чудо што је некима тешко пала Титова смрт (Ковач поводом исте, 1980
године пише: Шта је у овом тренутку мој одговор пред смрћу човека који је
одговорио на сва најтежа питања свога времена? То је честица у океану
историје коју је он обележио: Тито, то је моја младост), али је чудо да су та
времена за њих и дан данас узор према којем се диве, узор слободе и
демократије. Али, нападају оне који су крстарили са Титом, тврдим: из чисте
љубоморе што то нису били они лично. Десетине хиљда људи је тај режим
побио, стотине хиљада затворио. Већина тадашњих писаца није ни слова
оставила о томе (ако не рачунамо курвинско писање дебело после Његове
смрти). А, кад после свега одлази из „проклете земље“ и „фашистичке“
Србије у Хрватску, тај исти Ковач не продаје своју бабовину у Петровићима,
већ стан који је добио џаба од те и такве Србије и „српског олоша“ како је у
једном интервјуу назвао народ коме по крви и генима припада. (И Бора
Ћосић је утек'о у Хрватску. Касније и даље. И за свој допринос НАТО
кампањи добио је националну пензију од „агресорске“ Србије). Хрватска која
је протерала скоро све Србе са својих вековних огњишта, ето, постаде му
48
дом, уточиште и оаза мира и спокојства. Ако ћемо право, тако и треба да
буде, од Срба је и бежао, па је најлогичније да оде тамо где их скоро више и
нема. А, ако који и постоји, не сме да се искаже, осим једнога: Мирка. И он је
писао пашквиле против Ћосића, неукусне, углавном са мноштвом лажи и
полуистина, ни једном у њима не говорећи о томе шта је он радио ПРОТИВ
тога режима. Најзад, откуд и њему моралног права на то? Је ли велика
разлика Титов ли си или Туђманов дворски писац?! А, он је био писац и
једног и другог режима. Једино је прескочио Милошевићев режим јер су се
места брзо заузела. Макар је доследан до краја: служио је двојици Хрвата а
прескочио је Црногорца. Не знам, само, одкуд мржња према „олошу“ кад се у
овој причи о диктаторима и диктатурама нигде не помињу Срби?! Када су се
деведестих година, после Ковачевог одласка у Хрватску, да тамо постане
највећи писац после Крлеже, он и Михаиловић преко медија свађали и
вређали, причајући свако своју верзију, и један и други су имали оне који су
били за и против, и ту нема ничег чудног за друштво које је било тако
екстремно поларизовано. У име књижевности, ја међутим констатујем нешто
друго: у том мору увреда и најтежих оптужби, један од њих је морао бити
велики лажов и мали човек. Најмање: један!!! Јер, нису могли обоје бити у
праву и обојица говорити истину, обзиром на оно што је изнето у јавности
(поготову Ковачеве оптужбе да је Михаиловић фашиста и расиста). И, тако је
у свим осталим полемикама и политичким над-говњавањима: неко увек лаже
и лош је човек, најчешће највећи део учесника.
Његов садруг из поменуте преписке, Филип Давид, пише Пекићу 1971.
године, кад има тек 31. годину и никакво књижевно дело иза себе (нема га
додуше ни данас нешто посебно): Чекам стан. Наводно усељење за два
месеца. Када ће стан добити млади писци данас у Србији, у окружењу које су
дефинисали својим поступцима управо поменути људи. Већ следеће године,
тај исти Давид, одлази у Лондон службено, да у име телевизије у којој ради
сарађује са ББС сервисом и обашка носи Пекићу уговор за сценарио који тек
треба да се пише. А, онда, тај исти човек, који је у Титово време добијао
станове и радио на добро плаћеним радним местима, који путује по
иностранству, узима хонораре, при том нити једном не дигнувши глас против
комунистичке диктатуре, 1990. године пише Пекићу: УЈДИ је овде дуго
представљао једину опозицију и прилазак том удружењу значио је чин
грађанске храбрости, одлучно непристајање на постојећу ситуацију и
49
дистанцирање од става великог броја писаца и интелектуалаца уопште који
су слугерањски подржавали власт и једину Партију, стављајући националне
захтеве изнад демократских промена, уназађујући тако Србију у
југословенској заједници у сваком погледу. И, сад ако се изузме очигледно
лицемерство и неморал аутора, не можемо прећи преко контрадикторности
којима ће до дан данашњег обиловати „друго-србијанштина“: они који су
слугерањски подржавали Титову, па Милошевићеву власт, су, у ствари,
националисти који не желе демократске промене већ служећи једној партији
они уназађују Србију у југословенској заједници?! А, он, шта је он радио? Е,
јебите ми оца очињег, ако ми је ишта јасно у свему овоме осим нечовешта и
нељудскости!
Човек који је дизао глас у одбрану многих угрожених уметника и
политичких жртава, у временима када то уопште није било наивно и
безопасно, који је бранио многе од њих који ће га касније најогавније
нападати, доживео је доласком „демократије“ и експанзијом „другосрбијанштине“ да му ти исти „борци за људска права“ и пропагатори
педерлука прекидају трибине и мажу говнима улазна врата од стана.
Очигледно је да су силе које су прекинуле говор старога академика Николе
Милошевића и говна којима је неко прстима мазао његова врата, једина врста
комуникације и природног окружења „друго-србијанштине“. Изгледа, и
једини начин који они разумеју. Са њима се није качити, јер су моћни. Имају
медије, новаца, политичке заштитнике ванка и внутра. Они знају радњу. Прво
противника навуку на свој терен, у блато и свињац, да кажемо: говна до
гуше, јер се ту најбоље осећају, на своме, па онда на свом терену, по својим
правилима, на наметнутим темама и тезама, где они нападају лажима и
подметањима мантрајући све једно те исто – однесу по неку вербалну победу.
И, ту је крај свакој вредности, ту је граница сваке духовности, ту је
ограничена њихова памет. Иза њих, на крају, остану само гола сила и гола
говна.
Савић Милисав је вратио НИН-ову награду због текста Момчила
Селића у том истом НИН-у, насловљеног: Страва. Селић га је у том тексту
оптужио, између осталог, да је миљеник свих режима, који се и са
награђеном књигом пресвлачи. А, помиње се, богами и УДБА, итд. Треба
напоменути, да је те године Савић узео награду а да је у ужем избору за исту
био и Селићев роман Изгон. Сад, мора се признати, јесте Савић доста добро
50
пливао у тадашњем режиму и свим осталим режимима после њега. Од 1968.
године па све до данас, стално је на неким функцијма, најмање на функцији
писца и дисидента. Био је уредник разних новина и издавачких кућа
(Студент, Младост, Просвета, Књижевне новине, Књижевна реч), директор
Просвете (још један у низу), председник СКЗ, дипломата (Црна Гора, Рим),
предавач на факултетима (Лондон, Њујорк, Фиренца, Лођ – а, у време које се
поклапа са такозваним режимом Слободана Милошевића и експанзије
губитника Осме седнице), до Државног универзитета у Новом Пазару
(државна плата је државна плата). Дакле, поставља се питање, је ли Селић
који је одробијао комунистичке тамнице и био емигрант који се потуцао по
страним земаљама склањајући се од режима који га је хапсио и судио, који је
делио судбину побијеног и прогнаног народа у време ратова на простору
бивше Југославије (која тада није још била фактички бивша), док се овај
други башкарио по страним универзитетима као „жртва Слободана
Милошевића“, дакле, је ли он имао право да тако говори и пише, или је у
праву Савић који је све време директоровао по Београду и шетао по
иноземству?! Питам, са људске, а, не уметничке стране, у име етике а не
естетике?!
Наравно, не треба из ове приче изузети ни добитнике Осме седнице,
оне писце који су се привили уз нови режим, дочекали својих пет минута да
се освете дојучерашњим моћницима, онима који им нису дозвољавали да се
уметнички размашу. Каквих је ту све ликова било, какве су се идеје могле
чути тада – више је то тема за психијатре и психологе него за историчаре
уметности. По негде, богами, теме и за тужилаштва за ратне злочине, што не
рећи и то, зашто то право оставити само протувама?! (Било је и великих
писаца међу њима, на пример, Миодраг Булатовић, и добрих, као што су
Смиљанић, Луле Исаковић, Витезовић, Црнчевић). То је цивилизацијска
норма о којој уметник и писац свакако мора да поведе рачуна и дигне свој
глас. На моралној разини, на нивоу етике и естетике, и једни и други,
губитници и добитници Осме седнице (наравно овде се мисли на симболичкој
и метафоричној равни) су једно те исто. Ови потоњи су у деведесетим
годинама жарили и палили, свели уметност на најмањи могући ново. За
њихово време се везује надраматичнији пад система вредности. Сплавови и
турбофолк су постали доминантне црте елите а мафијаши спонзори
„уметничког“. Било је то време када су и противници и сарадници режима
51
били у уметничком, моралном, естетском и било ком другом погледу днодна. Мало је фалило да турбо-фолк певачица постане министар културе. А,
после се показало да су културу највише уништили министри који су дошли
из ње: издавачи, глумци, писци, редитељи. Испало је да је можда певачица
могла боље и више од њих, јер лошије није могло.
Има примера, од раније али који се сливају и у наше време, измешани и
испреплетани са разним периодима и режимима – тако да их је тешко
временски класификовати и одвојити јер трају, који нису толико драматични
колико су парадигматични, а који говоре о свима које горе окарактерисасмо,
на овој или оној страни, у овом или оном времену. Матија Бећковић прима
1971. године Октобарску награду (Седмојулску је добио после Титове смрти,
1989. године). Или нешто није у реду са наградом и репресивним режимом,
или нешто не ваља са његовим антикомунизмом и дисидентством. Добио је,
додуше, касније, и Равногорску награду. Другим речима, спојио је у
наградама неспојиво у животу: Седми јул и Равну гору. Он касније, у
Милошевићево и потоње време, седи у Управним и Уређивачким одборима
разних институција, користећи се својим имиџом антикомунисте. Не зна се
да ли је горе то или када пар деценија после тога Дејан Медаковић прима
награду из руку браће Карић (ту је подужи списак оних који су свој рад
поистоветили са новцима тих тајкуна, између осталих: Предраг Милојевић,
Јован Ћирилов, Љубомир Симовић, Синиша Ковачевић, итд.). Милован
Данојлић и Борислав Пекић бивају 1979. године одликовани Орденом залуга
за народ са сребрном звездом, мислим већ тада обоје у иностранству, и по
њиховом властитом опредељењу, један демократа а други близак
шумадијском равногорству – али, обоје антикомунисти. Данојлић, један од
уредника у Борби у време студенских демонстрација, по тврдњама Мила
Глигоријевића, исправља текстове написане под Титовим инструкцијама
везане за његово обраћање јавности и студентима. Дао је додуше оставку, али
после тога. Голо-оточанин Драгослав Михаиловић је одробијао своје али се
после робије добро сналази. Не проси парче хлеба на улици и не одлази у
неку забит по казни. Ради, добија стан, седи у неким уређивачким и иним
одборима, штампа се (местимично, додуше, напада и забрањује, па му то
повећава тираже), изводе се позоришне представе по његовим књигама (и,
оне, повремено забрањују, па му то повећава гледаност и тражњу) и снимају
се филмови и телевизијске серије које се приказују у ударним терминима
52
државне телевизије, иде у Француску да тамо ради као лектор и на неки
начин нахрани своју сујету те покаже Кишу да и он може. (Замислите да се у
негдањем СССР-у, на државној телевизији приказује серија по сценарију
Солжењицина или Сахарова?!). Добио је до Титове смрти Октобарску
награду 1967., Андрићеву награду 1976., а четири године после Титове смрти
и НИН-ову награду. Михаиловић године 1997. говори Милу Глигоријевићу:
Много пута смо мој кум и пријатељ Борислав Пекић и ја направили виц на
рачун режима који нам је дозволио да преживимо затвор. Ми смо то
преживели – на његову несрећу. И затим смо режиму донели толико
неприлика колико (људи режима) нису могли ни замислити. Ја питам: које и
какве неприлике? Шта су то они урадили режиму те је он клецао пред њима?
И, ако су нешто урадили, најважније је питање: када су то чинили, у којем
времену? Можда су роварили систем изнутра добијајући награде, станове,
тираже, хонораре? Када је Михаиловић изашао са причом о Голом отоку а
Пекић са књигама о свом тамновању? Је ли главни играч био жив? Или су то
учинили када је већ и врапцима на гранама било јасно да се комунистичка
кула од карата руши?! Он је, додуше писао о Голом отоку, и тако се одужио
сенима сапатника, те је на тај начин обележио ригидност диктаторског
режима – али је остао у том режиму, и даље, и несметано створио најбоље од
себе. Члан је српско-јеврејског пријатељства, што је за похвалу, али би
истерао из Србије све Србе који нису рођени Шумадинци или Ћупријчани.
Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић у тексту Тито писцима – писци
Титу, 1982. године, у време кад су се већ сви помени покојнику дали, пишу:
Све најлепше речи намењене су Титу. Он је песницима родитељ, брат и друг,
цвет љубичице и лале, соко и славуј, сунце и жубор потока, сигурност и
слобода, песма коју народ у срцу рађа. У огледалу Титовог имена јате се
метафоре, спонтане поетске фигуре и украси за време које долази. Јер,
Тито је дошао из будућности. Један је сада председник Удружења
књижевника Србије а други председник Културно просветне заједнице
Србије. Овај други, ту скоро, вели за Политику: Празнословље царује.
Скрибоманија. Некад су пензионери играли домине и шах, а домаћице хеклале
и везле гоблене, а сад сви пишу. Па кад уштеде од пензије петсто евра –
штампају књигу у триста примерака и одмах конкуришу за чланство у
Удружењу књижевника. Чак је и несрећни Миљковић писао оде Титу.
Писала је и Десанка, и Титу, и Милошевићу. Миљковић макар не доживе
53
овог другога. Руку на срце, тада је имао: ко – коме! Данас се „другосрбијанци“ утркују ко ће да се огребе од мртвог Ђинђића, или ко ће бити
ближи партијским вођама, те амбасадорима великих сила у Београду, или
што би значило: нико – никоме! Тада су грешили писци, неки од њих и
велики, живели су у време опасног режима, па је и за разумети што неки од
њих нису могли да се одупру тренду додворништа, данас се додворавају
ништарије које су по природи такве и који ништа не ризикују, и од којих по
неко има нешто одштампано али скоро нико од њих нема ништа написано.
Душан Ковачевић се борио против Милошевићевог режима, није се
изборио за демократију у Србији али се на крају изборио за амбасадорско
место и за кућу Исидоре Секулић, коју је и поред тога што је била под
заштитом државе (или, града?) разрушио да би саградио већу и бољу. Он се,
дакле, борио за много тога али се није борио за систем вредности већ само за
вредност. О тој кући пише Дејан Медаковић у аутобиографији Ефемерис
следеће: Када помињем те мале оазе духовног отпора које су ницале у
окупираном Београду и доприносиле његовој посебној атмосфери, никако не
смем заборавити ни дом Исидоре Секулић. Становала је стара дама на крају
улице Сање Живановића у малој кући, скоро скривеној у башти пуној цвећа.
Био је то двособни стан са много књига у првој соби где је госпођа Секулић
примала своје госте. У другој, спаваћој соби, налазио се њен радни сто са
увек отвореном писаћом машином. На зидовима прве собе запазио сам један
леп банатски пејзаж Ивана Радовића, а иначе све је у том стану било
скромно, откривајући да се ту испоснички живи, у одрицању и самовању.
Ако је Исидора живела испоснички и самотно, како онда живе они који су
требали да буду духовни настављачи њенога дела?!
54
ПИСАЦ ЈЕ...
Не пише се да би се живело - већ се живи да би се писало. Не плаћа се
за писање – већ се плаћа разним валутама да би се то чинило. Не пише се
због славе себе – већ због славе написаног. Не мора нико да зна за писца - ако
многи буду читали оно што је написао. Тотална књижевност би била она у
којој се књиге не би потписивале аутором, чак ни издавачем, само насловом и
садржајем. Једино у ретким случајевима кад су аутор и дело једно те исто!
Само, тада није нужно ишта и писати, тада се поред тоталне књижевности
дешава и тотална уметност, значи: тотални живот. Не ствара се ради
живљења и преживљавања, већ ради живота самога, есенцијалног,
неоптерећеног материјалним моментима. Не ствара се ради других, нити
ради себе, већ зато што се мора, што другог излаза и начина нема. Нема друге
стазе и другога пута - а да буде прави. Кривим путем иду скоро сви, само
ретки знају пут и остало: где су кренули и због чега све то. Не пише се да би
се писало - већ се пише да би се читало. Када се написано прочита, споје се
две душе: пишчева и онога који чита, човека. Уметника и живота!!!
Сартр је писао да се писац обраћа свима али га сви не читају. Ја бих
додао: још мање га разумеју. Какав год да је писац, добар или лош, признат
или анониман, то је тешко разумљива зверка. То је најчешће зато што ни
њему није најјасније шта је, како, и, о чему писао. Ипак, постоји део
читалаца, од којих су неки и сами писци, који поприлично добро разумеју
неке написане редове.
Писац је чудна и самољубива цвећка, чак и кад лоше говори о себи, он
и даље сматра да је бољи од свих осталих. Кад говори добро о другима, он
заправо прича о себи. Анатол Франс је написао како хоће да говори о себи
поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа... А Монтењ у
својим Огледима каже: Ја сам предмет своје књиге. Писац увек пише о себи.
Отуд биографски и психолошки приступ према аутору, а не према делу,
имају највише смисла од свих критичких поступака. Писац често не пише о
себи али се себе не може ослободити у потпуности. Коме то успе у већој
мери – већи је писац, уколико није велики човек. Велики људи кад пишу о
себи онда настају и велика дела, ама, таквих је врло мало. И кад не пише
конкретно о себи, писац кроз дело предочава свој поглед на свет, људе,
догађаје, преноси своје свесне и несвесне, и подсвесне, поруке другим
55
људима, разноси пером своје идеје или оне које је прихватио за своје,
објашњава своја схватања нашироко и надугачко, чак и када су погрешна,
развлачи као питу своју филозофију, била она празна или полупразна (пошто
пуне филозофије нема, наиме, увек се нађе други филозоф да оповргава твоју
филозофију), гњави вас својим емоцијама и својим стањима, као да вама није
доста ваших стања и срања, разлаже нам доживљаје из детињства и лепрша
својим успоменама. Књига коју читате то је онај човек који се горе потписао.
Не треба вам наслов, наслов је име писца.
Писање није ослобађање, бежање, понирање, потреба. Писање је
живот: дакле, све горе побројано и још много више, и још много горе.
Најбоља дела настају кад се описује промашени живот, кад се бежи од њега у
литературу, кад се понире у његову суштину, кад је потреба за писањем на
првом месту у то мало времена датог нам живљења.
Ретко који писац искрено воли да говори о својим делима. Наравно,
најчешће мора то да чини, али из нужности а не од воље. Често писац
пристане и на погрешно тумачење својих дела јер му је тако лакше, мање је
компликовано, а њему је свеједно. Зна он, да ће неко и некад, макар
појединац, тачно схватити свако његово слово, а то је више него довољно.
Има славних писаца, овенчаних највећим наградама, који су наскроз
погрешно схваћени, и сами су живели у тој лажи, а догодило се да за њихова
живота нико није разумео њих: као људе и писце. Ко има среће, опет ће га
схватати само мали проценат људи, тек један од стотину. Андрић је једном
рекао: Одбијте оно што о мени пишу критичари па што остане – то сам ја.
А, ко би и волео да говори о своме делу када га најчешће питају: где
проналази инспирацију, има ли дело аутобиографских момената, шта
тренутно пише, која му је књига најдража, шта тренутно чита, шта би
поручио младим писцима који тек почињу...
- Како писац увек у делима говори о себи а са друге стране не воли да
говори о својим делима? Ту нешто не штима?!
- Знате, господине, кад би сваки писац морао да разјашњава својим
читаоцима сваки ред, онда је ово бесмислени посао. Уколико Ви до сада
нисте схватили куда ја идем овим писањем, онда нисте на правом месту.
Можда је ово погрешно место, али свакако Ви нисте његов део! О читаоцима
ћу нешто касније.
56
Сви се ми задужимо исто, само исто не враћамо: по томе се
разликујемо, по мало, међусобом. Иначе смо мали, да мањи не можемо бити.
Само будале могу мислити да могу бити велики у односу на оно око нас,
поготову, на оно изнад нас. Не постоје велики људи, већ само људи који су
више вратили. И, нешто мало више схватили. И они други који не дадоше
ништа! А, и то „ништа“ је релативно.
Писац у Србији (и свуда у свету) треба да буде ништа - да би био
неко!!! Писац не може да буде неко и нешто – само једно од та два. Има пуно
оних који су неко и нешто, ама, нису писци. Писцу не може добро да иде, у
материјалном смислу, у супротном није добар писац. Има и богатих писаца
само што они нису велики, али су ипак некакви писци. Није то зато што је
богатство лоше само по себи, већ зато што код уметника духовно мора бити
испред материјалног: иначе не иде! Писац се, додуше, може обогатити, али
тек онда кад је већ дао скоро све од себе и кад му је свеједно.
- Било је писаца богаташа који су били велики!
- Ма, да, зашто све схватате буквално?! Ово је више фигуративно: увек
је богатија машта онога који жуди за нечим, ето, то ми прво пада на памет.
Писац не сме да буде у пресеку већине. Треба бити изнад просека у
сваком погледу. Мора више да дадне. Ваља бити супериоран у односу на
друштво, али само пасивно супериоран: само духовно. Не сме много да се
меша у световне ствари, осим да брани неки принцип или мишљење. И, кад
се меша, мора бити достојанствен и господствен. И кад се ваља у својој
повраћки, мора бити то исто. Достојанству и господштини се можемо учити
од старих мајстора. Замислите ситуацију где се у некој телевизијској емисији
Андрић на пасја уста псује са Селимовићем?! Па упоредите са оним што
данас гледате како чине ови назови писци и све ће вам бити јасно. Духовна
супериорност се не стиче лајањем, него необазирањем на лајање других.
Поштовање се не стиче на силу већ потенцирањем да не заслужујете то
поштовање. Величина се постиже кад скромност коју ви потенцирате други
оповргавају величајући вас. Писци јесу врло често инцидентне личности али
та инцидентност треба да се изражава или у критици према властима, или, у
критици према девијацијама у друштву, или, у нихилистичком боемисању.
Данас писци праве инциденте да би били у центру медијске пажње, да би се
овајдили новчано од тога, да би освојили власт, постали функционери, данас
писци хоће да буду министри и директори.
57
- Па шта је било боемисање него скретање пажње на себе и веселу
братију, прављење скандала да би се чуло о вашем имену?!
- Заиста мислите да су на такав начин размишљали Тин или
Домановић? Хм, можда сте у праву?!
Писац не сме да буде у власти, или, још горе, око власти. Треба увек да
буде против сваке власти. Мора да буде мученик, да „исусовски“ испашта
своју мисију. Писац који је у власти, има мале шансе да у будућности остави
светло име долазећим генерацијама. Писац којега је власт кињила, хапсила и
забрањивала, осигурао је место у будућности свога народа. Још ако је добар
писац, их! Његово име славиће неке друге власти и подизаће му споменике
када њега више не буде било. Догоди се и да чувени дисиденти у неком
времену постану власт и то им буде највећа грешка: не остане ни иза писца,
ни иза председника државе, скоро ништа. Уместо великана борбе против
тираније остане од њих само сенка упрљана владањем. Ретко се дешава да
писац за живота добије споменик или улицу, то је код нас за сада успело само
Десанки Максимовић. Обично следеће генерације исправљају неправду
претходних режима. Да би се то догодило пишчево је да за живота буде
противник свакога режима, био он демократски, или што је најчешће:
тирански. Палавестра у својој критици идеологије каже: Ситуација писца и
интелектуалца изложеног тзв. кетману, коју је Чеслав Милош описао у
својој дивној књизи Заборављени ум, карактеристична је за све
интелектуалце у кумунистичкој цивилизацији. Чак и сада, када се побуњена
интелигенција на Истоку ослободила страха и понижења, када је
надвладала очај и ћутање, у душама тих интелектуалаца остао је дубок
ожиљак, стечен у борби за морално достојанство ума и за духовни
интегритет личности. Запад је ту борбу искрено подржавао и имао доста
топлих симпатија за сваку демократску алтернативу, али никад није сасвим
разумео шта је заправо требало књижевнику Вацлаву Хавелу да с обе ноге
загази у политику и да од дисидента постане председник Чешко-Словачке
државе. Према прихваћеним и устаљеним западњачким стандардима, посао
писца није да управља државом. Он може да буде идеолог побуне, може да
седи у тамници, да говори на митнизима, може да пали масе и да растура
опозиционе новине по булеварима, али своју душу никад не треба да изводи
изван свог повртњака, нити треба да своју реч мења за неки бољи
друштвени положај.
58
- Писцу је све дозвољено само у стварању дела, и, у љубљењу жена.
- А, још колико пре пар десетина страна говорило се овде о моралу...
-...али се није мислило на тај морал, забога, зар све мора да Вам се
црта?!
Није неуспео писац онај који је написао лош роман. Неуспео писац је
онај који никада до краја није покушао да изистински проба да живи са оним
што осећа у себи. Неуспео је онај који је хтео да узима а не да даје.Такви су
после најопаснији и најштетнији: писци који нису живели као уметници!
Писац се не може онемогућити у своме делању, у својој потреби (па тек онда
мисији). Не штампају те! Па шта?! Пиши, то је твоја обавеза према самоме
себи, ако то нико не може прочитати, онда говори: пријатељима, непознатим
људима у кафани, никоме!!! Вичи, нек те прогласе лудим. Што им луђи
изгледаш, више ће те се плашити. Пиши, па гурај у сандук, једнога дана
можеш бити неки нови Стендал или Кафка. Пиши, јер што је написано то
постоји. Кад напишеш, твоја књижевност је рођена. Није од одлучујуће
важности хоће ли се она публиковати. Певај ако неће да те штампају, певај
чим смогнеш и укаже ти се прилика. И: плачи! Једнако је важно и да плачеш
своју уметност. Не моли битанге да објављују твоја дела – већ живи своју
уметност! Ако живиш своју уметност, не могу ти ништа!
- Ако неко пише лоше романе то је онда неуспео писац, писац али лош,
рекао бих.
- Лош: можда, неуспео: не! Ако је неко свој живот проживео у души
као уметник онда је он успео. Не мора се само стварати, може се и живети
уметнички!
Писцу можеш наудити свакако. Можеш му узети парче 'леба и фишек
дувана, можеш га утамничити и стрељати. Можеш писцу не дати новца,
богатства (за које рекосмо да му смета), одузети му његових пет минута
славе. Али!!! – писцу не можеш одузети и забранити могућност да пише.
Писац увек може да пише, чак и ако нема оловку и папир. Да пише и да
говори. Отуд зазирање моћника од књижевника, зато што правом писцу не
можеш зачепити губицу, нити кад му језик одсечеш, као што и не можеш
забранити писану реч ни кад му руке поломиш. Књижевник, прави, а не
фарисеј, и кад ћути, и кад напише, шаље мудре мисли и поруке, онима који
могу да их чују, просветљује људе, руши диктаторе и системе. Отуд моја
прича да се може бити великим писцем и без написаног слова. Треба само
59
имати све што има велики човек: памети, морала, харизме, унутрашње
лепоте... Добро, не мора тај баш писац бити али уметник засигурно: да!
Писац се креће и ходи по магли. Густој магли која не да погледу ништа
даље од властита носа. Уколико је нос подужи, онда ни толико. Писац никада
не зна сигурно (осим до нивоа претпоставки, које, ако се обистине неки после
називају и: визијом) где се налази, докле је стигао, докле ће стићи, колики је
у очима других?! Зато само најупорнији успеју, не обазирући се на околну
маглу. Они се крећу ма где и докле стигли, јер негде ће ипак стићи обзиром
да стреме ка нечему. Писац никада не зна где се налази са својим делом (чак
и кад му се чини да зна) али ипак повремено прихвати по неку додељену му
улогу (или је сам себи додели). Сигуран сам да су највећи генији светског
списатељства остали непознати, да неки можда нису написали нити једног
реда а да су они који су ипак писали, много и добро, доживели (и тако умрли)
да нико није прочитао нити једног њиховог реда написаног. Постоје дела која
покрију писца, али постоји и писци који су већи од својих дела. Међутим,
ретко кад писац за живота схвати колико је његово дело. Писац треба да има
још један живот да би видео да ли га цене, каже Борхес. То је трагика али и
утеха. Трагика, јер никад ниси сазнао своје домете. Утеха, јер постоји нада да
ћемо једнога дана бити много већи но што смо били за живота. Када писца
дело наткрије, када га прерасте, онда је време да се заћути и подели исто. Тог
тренутка дело више није пишчево, већ свију. Зато се у стварању требамо
придржавати наше мудре Исидоре, која је доказ да у правилу увеке постоје
изузеци, а која закључује овај наш пасус речима: У уметности и
књижевности прави стваралац никад не ради за ново и модерно, него за
трајно и вечно.
Писац је несрећан створ. И кад му добро иде, кад је окружен лепим
женама које га желе на једну ноћ, или цео за живот, увек је он несрећан.
Понављам, ако је прави и ако је уметник. Пре свега је несрећан јер зна шта
треба а нема снаге за то. Ма колико имао снаге, писац увек зна да може више
и зна како изгледа „то“ више. И зна да не може стићи тамо куд би хтео те је
зато несрећан. И увек је незадовољан, чак и када га прогласе за највећег свих
времена, кад му споменике подигну, кад умре и постане бесмртан: увек је
незадовољан својим делом. Увек га сматра малим и безначјним и зна да је то
могло много боље и вишље, али, ето, он то није могао.
60
Писац је несрећан јер је углавном сам. Не у самоћи која му је потребна
да ствара, она је нужна и он је воли, већ у самоћи када није сам. Кад није сам
онда је писац усамљен и несрећан. Сања о томе да ће га неко разумети без и
једне речи, без и једног написаног реда, само погледом и то једним. Писац
сније о идеалној особи која ће разумети њега и његово дело само после
једног измењеног и укрштеног погледа. Таквога никада не сретне, те остане
усамљен и несрећан до краја живота. Тек после његове смрти, кад прође
одређено време, по неко га схвати. Ни тада није касно.
Писац је несрећан јер је увек на сметњи другима, јер је на туђим
леђима, за туђим асталом, а при томе не осећа никакву захвалност. Његова
несрећа лежи у уверењу да је њихова обавеза да брину о њему. Он тада не
схвата шта значи реч „љубав“ или макар да и неко други има своју мисију
подједнако важну стварању уметности: нахранити уметника. Писац сматра да
му се увек мање даје, колико он узвраћа. Он давање према себи и не схвата
као давање већ као обавезу других, да послуже њему - који служи уметности,
самим тим, је ли, и човечанству. Он давање њему схвата као привилегију
оних који дају. Често их зна казнити тако што престане да узима од њих и
почне узимати од других. А, онда ови кажњени нису начисто да ли да се
радују или да буду тужни због казне?!
Опет, писци су као жене: што се више нуде то их мање желе. Писци су
као курве: што их мање платиш то се више труде да те задовоље. Писац је као
Циганин: никада да се скраси у једној причи а кад има масло са њим и гузицу
маже. Писци су као деца: кад се са њима петљате обично осванете мокри.
Писац је почешће и најчешће несрећан због несрећне и неузвраћене
љубави, али пошто почесто и најчешће пише о томе онда нема потребе да се
овде и даље о томе изјашњавамо.
Писац је несрећан кад се напије. Писац је несрећан кад нема новца за
пиће. Писац је несрећан кад се отрезни.
Писац је несрећан због лоше штампе, због штампарских грешака и ако
сам пристаје на све само да осети мирис олова преко својих речи.
Писац је несрећан јер је сваки разочарао своје родитеље. Родитељи су
га сматрали за губитника и пропалицу још од онога дана кад је изашао пред
њих са својим сулудом идејом о својим списатељским плановима. Знали су
да је њихово дете пало под лош утицај, да су га покварили и да од њега
никада неће бити ништа. Немају чак снаге ни да га жале после баљезгарија
61
које је писао и објавио, поготову на његова сећања и асоцијације из
детињства, на његове опсервације о сексу и декадентне политичке ставове.
Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово
прочита? Шта ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи?
Шта ће, уосталом, рећи свет?'' – вајкао се Пекић кад је већ било касно, кад
повратка из бесмртности више није било. Писац никада не пише о
будућности. Чак и кад се тако чини, он увек и само говори о свом детињству.
Ако имају другу децу, пишчеви родитељи онда срећу потраже у њима. Ако
немају: онда су и родитељи писца несрећни људи.
- Зато ти пониреш у прошлост, у детињство? Носиш у себи бол што си
разочарао своје родитеље?
- Прочитао си, мој надобудни читаоче и сапатниче, да писац увек пише
о свом детињству: на овај или онај начин. Нисам ја разочарао родитеље:
очекивали су они од мене још и горе.
Писац је несрећан кад му нестане мастила, кад нема хартије,
најнесрећнији је, убедљиво, кад не зна о чему би писао. Знао би он „како“ али
не зна „о чему“. Туга је велика и несрећа писца кад започне и заврши дан
изнад празне хартије. И кад има мастила, неће оно само од себе. Мора да
потече из главе, преко срца, кроз вене до пера и хартије. Дуг је то пут и увек
негде има прекида. Али ће ми слабо ко вјеровати и разумјети, како је
приповјетке тешко писати, жали се 'артији 'роми Вук, наш.
Писац је несрећан када га цене и поштују погрешне особе а углавном
тако бива. Цене га из посве погрешних разлога. Цене га из разлога које писац
углавном мрзи или не примећује, којима не даје на важности или их сматра
пропратним појавама. По некада, све то на кратко прија али срећу не доноси.
Писац је несрећан кад је „звање“ а кад није „дело“. Кад је људима битан због
имена а не због учињеног и створеног. Када је нека жена у моди, то је
природно, али када је уметник у моди, то је одвратно, вели Ернесто Сабато.
Писац је увек несрећан кад га пробуде, а када спава увек ружно и лоше
сније, тако да се не зна шта је горе: спавати или се будити?! Зато је писцу
најлепше да будан сније и спије, само му то ретко кад полази за руком.
Писац, отуд, не зна са људима. Учини му се по некад да зна: али не зна.
Једноставно, ствар је у поимању и функционисању. Све што је за друге људе,
нормалне, важно, за писца није. И: супротно! Писац ходи сасвим другим
стазама и богазама, неутабаним најчешће. Што је стаза непроходнија, то
62
писац има веће шансе да буде добар. Зато га је лако преварити у
свакодневним пословима и животним ситуацијама. Али је немогуће сакрити
му свој карактер. Писац зна са киме има посла, али не зна: како. Увек рачуна
на људскост, на широкогрудост, макар на несвакидашњост, и увек га зајебу
себични и покварени. Увек због оног чувеног: „Ма не би он то, а, и ако би,
онда мора тако!“.
Има писаца, оних правих, који држе до речи и верују на реч. То су
узроци због којих најчешће пострадају али они и даље терају по своме.
Уколико не би веровао у универзалне људске вредности које морају у неком
облику постојати код свакога, онда: рашта? Други то схвате као слабост, као
глупост, наивност. Најчешће је писац свестан да га варају (ређе је свестан да
ће га преварити, и ту је проблем) – и пуста. Види шта се дешава али каже
себи: „Ако му је то природа и ако му то чини задовољство, па нека га“. Да,
уметник најчешће тако размишља у животним ситуацијама када га варају.
Као кад у кафани трошиш последње новце са битангама које су богатије од
тебе, и које се не ватају за новчаник, а само да би им гледао срећна лица која
одају мишљење да те варају, да се гребу, а да ти то не знаш: ти плаћаш! А
теби чини највеће задовољство управо да гледаш та лица, те гримасе, та
ниска задовољства. Јер, те физиономије се не могу видети код онога који се
гребе а нема: то је сасвим природно. Међутим, потпуно је другачија слика, у
великом кадру, кад гледате лица онога који се гребе а има више од тебе. Одох
у баналност. И то је најбољи доказ да не разумем ово о чему пишем.
Писац не зна са људима. Писац зна о људима. Описаће до танчина и
најмрачнији ум а превариће га најобичнија улична сецикеса. Стићи ће до
најудаљенијих тајни можданих вијуга неког човека али ће пасти на
најјефтинији преварантски блеф. Допреће до најтананијих осећања а
измамиће му задње паре лажни просјак. То је зато (и треба да буде тако) што
је уметник са друге стране. Зато уметници живе лоше и сиротиња су: јер не
знају о практичним стварима. И кад се роде богати, они то спискају. Уколико
неко зна са новцем, људима, законима, уколико му добро иде и има куле те
градове, и пун новчаник, верујте: тај није уметник. Понајмање писац. Јер
музичари оду на тезгу, а сликари продају по неку слику, режисери сниме
филм који се гледа, али писац уколико пише праву књижевност осуђен је да
га мало или уопште не читају.
63
Писац је подвојена личност. Он је оно што други знају и оно што он
зна: о њему, о свему. Уметник често увиди да се гледишта по истом питању
разликују и од његове снаге зависи колико ће инсистирати на тој разлици.
Уколико то чини мање – мањи је уметник. Уколико, пак, наметне свој став,
своје мишљење (он као појединац маси окренутој према њему или против
њега) онда је он јак и велики. Само, да би се то догодило мора се нешто
понудити, нешто снажно и широко – а опет разумљиво. Тачно је да писац
ствара посебан свет у својим делима али не може тај свет бити толико
посебан да га не разумеју и други. Не сви, није нужно, али неко мора. Није
нужно да увек разумеју твоје дело али је обавезно да увиде да нису способни
да разумеју нешто што превазилази њихове капацитете. Чак је ово задње и
пожељно: што те мање разумеју више ће те се плашити. Волети те неће
никад, ту немој да имаш илузије, и не дао ти бог да узлетиш па да се срушиш
јер је то најгори начин да сазнаш и спознаш неке истине.
Писац је слаб шофер. Најчешће уопште не вози. Не знам због чега је то
тако?! Можда због помањкања спортског духа и мањка жеље за трком.
Писац, наиме, више воли да се креће споро и уназад, неголи: брзо и напред.
Писац не може довека остати у имагинацији и свету маште. Мора
повремено и у стварност, јер поред тога што је уметник, он је и човек. И
једно без другога не иде, иначе не би имало смисла. Имагинација је потребна
у стварању, човек је потребан да стане испред (или: иза) створеног. Човек
представља своју имагинацију у реалном и суровом свету. Он је овлашћени
представник, он се брине о земаљској судбини дела и његовим правима. У
свету имагинације не постоје правила, у реалном свету постоје и ми их се
морамо придржавати. Кад хоће да се прода, писац своју цену диже својим
делом. Кад треба да упрти пут делу у славу, онда дело диже своју вредност
карактером писца. Писац и дело не могу једно без другога чак и када се
раставе завршним чином стварања. Написано се мора идентификовати са
неким. Неко се мора представити кроз написано.
- Контрадикторан си, час говориш једно, час друго. Једном кажеш да
писац не сме бити у пресеку већине, да не сме живети друштвеним животом,
а, убрзо после тога кажеш да по некад мора изаћи из света имагинације?
- На жалост, или на срећу, цела ситуација у вези овога је
контрадикторна. Зато што ми овде разговарамо о уметности а не о науци.
64
Писац не сме имати систем, не сме правити законе писања. Писац само
и искључиво мора да буде оно што јесте: мученик коме душа вришти, те, као
пуштањем крви и он мора да пуста дело из себе како би преживео. Како би
живео. Писац мора да буде оно што јесте, па такав какав јесте да нешто уради
или не уради. Како рече Ибзен, писати значи сести пред самог себе као
судију. Њему се суди, и њему се пресуђује и то од њега лично. Отуд нема ни
говора да писац може бити успешан и срећан. Он се само лажно смеши и
клима главом не слушајући шта други, и он сам, говоре.
Писац не може створити велико дело ако није слободан. Уколико је
прихваћен од система у којем живи, па још и ако је признат од истог, онда он
није слободан. Опште народно прихваћени писац јесте успешан али није
велики и генијалан, обзиром да сви схватају његову визију и оно што жели да
каже, сви га прихватају, сви га воле... Писац кога прихвата систем, кога
прихвата маса: није слободан. И супротно је исто: када писац прихвата
систем у коме живи. Чим прихвата систем то значи да живи под неким
правилима. Или-ти, што би Сартр рекао: Пошто их краљ храни а елита чита,
они једино настоје да одговоре захтеву те ограничене публике.
Писац не може од свога дела, нити од свога народа. Он може бити
свачији али се не сме одрећи својих корена. Језик му је главно оруђе у
стварању дела, а, језик: то је народ који га користи. Црњански је сматрао да
књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник.
Нарцисист у литератури у категорији литерарних онаниста. Андрић по
истој теми каже: За писца није најстрашније бити несхваћен, непризнат,
осуђен на оскудицу и самоћу. Најтежа казна и најгора несрећа за једног
писца, то је: наћи се против свога народа. Гете је говорио да ћеш најбоље
упознати неког писца уколико одеш у његов родни крај.
- Ти: о индивидуалцу који мора бити део масе?!
- Да!!!
Нестрпљење је највећи непријатељ уметников. Самоћа непознатог
песника је један од најдубљих доживљаја песника, по Црњанском је. А, опет,
по Чехову је млад писац, нарочито ако нема среће, сам себи изгледа
незграпан, неспретан, сувишан, живци су му напети, искидани; њега
неодољиво привлаче људи који имају везе са књижевношћу и уметношћу, он
се врти око њих, непризнат, неприметан, бојећи се да смело и право гледа у
очи као страсни коцкар који нема новаца. Жудња за славом повезана је са
65
тим. На крају испадне увек да писац није имао довољно времена. Кад је
сазнао како треба, исцурео му је песак.
Писац који није прочитао много књига не може бити добар писац јер
није добар и мудар човек. Увек сам био већи читалац него писац, писао је
Борхес. За Вулфову рај је непрестано читање. Једноставно то је повезано са
љубављу и опсесијом. Можете мрзети неке књиге зато што су лоше, или их
мрзети зато што су боље од ваших, да парафразирам Хемингвеја, али морате
много читати јер не можете без тога. Као што човек није комплетан без
љубави, тако ни писац није употпуњен ако није прочитао брдо разних књига
и чита их до краја живота. Већ смо констатовали да писац мора бити добар
човек а да би био велики писац (лош човек може бити добар писац али не
може бити велики), па тако читајући много, писац постаје бољи човек а то се
може, верујте ми. А, онда, временом из прочитаног и доживљеног
проистекне мудрост. У почетку може бити само знање и ново искуство али
временом то постане мудрост.
Писац писањем опстаје, преживљава, брани се. Почео сам да пишем из
најдубљих, биолошких, рекао бих скоро криминалних побуда, говорио је
Миодраг Булатовић. Писац не пише што воли већ што мора. Пишем да бих
лакше умро, писао је Кафка, да би на неком другом месту написао како
истинско уметничко дело не представља виртуозан чин, него рођење. Да је
до љубави, писац би само читао, никада не би писао и био би срећан. Не
пишем да бих живот средио и глатко га објаснио, напротив, пишем да бих
живот компликовао и показао га као труднији и тежи но што људима
изгледа, написао је пољски писац Јежи Анджејевски.
Ваљало би да писац буде пијаница и боем, макар неко време, тек да
осети живот прави. Алекса Стојковић, отац Батин и Жикин, овако одговара
Михизу о разлозима зашто је позатварао своје кафане по Београду: Дојадила
ми је ноћна работа, галама, пијани гости, на главу су ми се попели глумци и
уметници, голокорте тако ко ти, а још и вересијаши. Писци боеми и
пијанице (а, да је среће, такви углавном сви треба да буду, јер без
нихилистичког става према малограђанштини, и животу уопште, нема ни
уметности) увек нађу времена да се отрезне и скрасе, да напишу нешто, па да
наставе по старом. Мада, било је оних који су само мртви пијани или под
дејством наркотика могли да пишу. Зато је већина њих била у поетским
водама и краћим формама, али било је и часних изузетака. Наравно, има и
66
фанатика којима ништа друго није важно осим стварања. И то је део ритуала.
Има оних који живе само за стварање, чим нешто и створе то им у исти мах
постане неважно и невредно.
Српски писци и кафана су некад били нокат и месо. Једно без другог
није ишло, или је ишло тешко. Кафана је писцу бивала мајка и маћеха, дом и
породица, његова пропаст и инспирација. Писци су се у кафани дружили,
пили, разговарали, правили скандале, задуживали се, зарађивали робије, пили
на рецку... За неке се опште не може утврдити кад су стизали да пишу када су
по цео дан седели пијани у кафани?! За неке се, пак, не може утврдити како
су по цео дан били пијани кад нису ништа радили и увек били без динара у
џепу?! Писац и кафана, у Срба и у српске списатељске историје, јесу једно,
ако су право. Вазда смо били у мањку са библиотекама и у вишку са
кафанама па се тако то примило једно за друго. Цркава смо, додуше, имали
подовољно али писци, грешни и порочни какви су били, нису тамо залазили
без велике нужде.
Дакле, кафана и писац српски су једно и то што су били једно врло је
важно за историју српске књижевности. Та књига би била упола тања да није
било кафане. Кафана је мајка пишчева до поднева а маћеха од поднева. То је
дом и затвор, канцеларија и дневни боравак, салон за пријеме и библиотека.
Српски писац из кафане вуче све оно животно и народно, оно људско, без
чега би му дела била непоетична, вештачка, беживотна и куса. Без писаца
неке кафане не би биле на гласу, нико данас не би знао за њих. Без кафане
многи писци не би ни реда написали и ако би умрли као рођени књижевници.
Кафана је српски бастион борбе против тираније и тоталитаризма, то су
места где је потписано највише петиција. Оно што се није смело рећи нигде
друго, то се не би прећутало у кафани. Тако је било олакшано и жбирима,
довољно је било да уфате сто, наруче ракију и начуље уши. Говори се да је
међу сарадницима УДБА-е било највише конобара и уметника – тако да су
шпијунирали једни друге. Морали су недељно или месечно да подносе
извештаје шта је ко говорио у кафани, или: шта ко није чуо од изговореног у
кафани. Оно што се није смело штампати изговарало се за кафанским столом.
Оно што се није смело дозволити обичним људима, повремено је дозвољавно
писцима-пијанцима у кафани. Држали су да је добро да се негде издувају,
боље за кафанским столом него у својим делима или међу народом.
67
Знак да је неки српски писац успео јесте када добије свој астал, у својој
кафани. Када после дуго времена причају да је за оним столом седео тај и тај.
Наравно, прећутаће се да је често за истим спавао или под исти повраћао, да
је са истог падао упишан и да су га газде из истог избацивале на улицу. А,
сад, Ђура има свој астал у Скадарлији а Сремац седи са Калчом у Нишу.
Садашњи обилазници Скадарлије немају појма да је на том месту, у тој
улици, у ствари, првобитно била Циганска мала и да су је боеми обилазили
јер је била проста, запуштена, па самим тим и најјефтинија кафанска улица.
Сад се сликају са њима они који никада нису прочитали ни реда неке књиге,
јер да јесу, не би се са фотоапаратима и као туристи млатили по извиканим
местима и сликали. Ђура по пречански седи сам и замишљен а Стеван по
јужњачки има друштво, туристи их сликају и седају са њима. Некад су били
писци а отечество и потомство их начини циркусантима.
Постоје прави боеми (јер, боемство је стање духа, како рече Тин),
којих више нема, и, естрадни боеми, којих је било и раније, а има их по
нешто и сада. Разлика између правих и естрадних боема је иста као што је
разлика између правих и естрадних уметника и она је у томе што прави боем
иде до краја, што не прави компромисе са друштвом, обичајима и системом,
што не калкулише са каријером и здрављем, што не мисли о егзистенцијалној
будућности. Естрадни боеми су они који иду у кафане да би били виђени,
који се опијају да би се о њима причало и чуло, да би стекли познаства са
правим писцима, да би имали тај податак у биографији. Они, међутим, после
одређеног времена и првих функција, са којима им долази право на трошкове
репрезентације, замењују кариране столњаке оронулих бирцуза са белим
округлим столовима елитних ресторана на којима је аранжирано цвеће и
упаљене свеће, путују по иностранству, директорују, добијају станове и
зарађују новац. Рекох, боемштина им је била потребна само зарад уметничке
биографије. Са уметношћу планирају да се баве чим окончају политичку
каријеру и менаџерске послове. Естрадни боеми после одређног времена
прелазе на здраву храну, џогирају, иду у теретану. Неће да обуку ништа што
није фирмирано, а, када се политички активирају, више им не можете прићи
од обезбеђења, таман да сте некада и боемисали са њима. Обашка, што бивше
кафанске другове обилазе у широком луку, не одговарају на позиве (којих
додуше и нема) и прелазе на другу страну улице кад им се неки такав тетура
у сусрет.
68
Данашњи назови писци не иду у праве кафане (већ сатима чекају у
предворјима амбасада да буду представљени на пријему, па после да се
прогурају како знају и умеју до шведског астала), не пију (неки се дрогирају
али слаба вајда, рече неко да ни дрога нема исти ефекат за све, па тако неки
издрогирани само прде, док други напишу песму), немају пријатеље (јер је
сваки пријатељ потенцијални противник у грабежу државних и иностраних
новаца) а непријатељи им нису маштовити и духовити већ јалови политички
противници, баш као и ови сами што су. Данашњи уметници су сурово
реални и у својој рационалној похлепи не налазе места себи у кафани са
чашицом љуте или литрењаком са сифоном, са обичним људима где се може
чути језик и прича.
А, рекох већ, некад је било другачије.
Либеро Маркони је био новинар листа Борба и који се није уклапао у
винклу листа. Али је био популаран и људи су га волели. Решиле су
„структуре“ да га лече од алкохолизма, у иностранству, о трошку државе.
Док су сређивали папире, већ напустивши земљу, његов пратилац га оставио
у кафани са нарученом лимунадом и без динара у џепу, да га сачека док
среди папире у неком конзулату. Легенда каже да је вративши се затекао пун
астал пића и хране, и Либера мртвог пијаног како пева: Тиии меее Миииицо
не волеееш!!!, а италијански конобари и гости отпевавају: Цисто сујмам,
цисто сујмам. Кад год неко хоће, данас или јуче, да мало дотера своју
уметничку биографију, обавезно напише да је са Либером Марконијем пио и
дружио се у Прешерновој клети. А, да се провери тешко је, јер је Маркони са
многима пио, али се само са мањим бројем људи и дружио.
Буковски је говорио да је он само алкохоличар који је постао писац да
би могао да остане у кревету до подне. Ђура је пијан писао песме крчмарици
Мили (не керуши Мили, као ови данас), зарицао се по стотину пута да више
неће пити па је сам себе награђиво пићем кад би прошао успешно поред дветри кафане. Крклец је говорио да је само једном у детињству пио воду, од ње
се разболео и од тада је више не конзумира. Светозар Ћоровић је послао онај
чувени телеграм запитим београдским боемима у Скадарлији, који су дан и
ноћ пили на његов рачун славећи успех представе Зулумћар: Зулумћару, зулум
чини, писац плаћа, ич не брини! За Тина се говори да је могао везаних очију
да позна које је које вино. Једном су му подметнули воду: није препознао.
Имао је Тин и своју клупу у парку где је спавао после пијанки, имао и
69
подстанара у њој: Рака Драинац би спавао испод исте клупе. Њих двоје би,
кад остану без пара, што је било често, у кафани наручивали по једно ништа,
са тим што би Тин наручио ништа са чашом воде. Поштанско сандуче је,
веле, имао у кафани Москва: то му је била једина стална адреса у Београду.
Јанко се Веселиновић, причају, више опијао због несретне љубави него из
уметничке распуштености, а једном је пијаној сабрћи узвикнуо да успоре
мало са пићем јер неће имати новаца да пију до зоре. Мику Антића су лечили
од алкохолизма а он би у тим периодима биво све само не лепршави поета.
Љубиша Јоцић је био боем своје врсте и велики освајач женских срдаца.
Женио се десет пута, увек млађом како је он бивао старији. За себе је говорио
да је у животу био све осим лезбејке. Кад је са Либером отишао да проси
девојку чији је отац био дупло млађи од њега, кад их је овај отерао, Маркони
га је тешио речим: Ма пусти га, клинац појма нема. Киш је у једном
париском кафеу учио српски, са варијацијама из Црне Горе, једног Јапанца
који је ту радио као конобар. Кад би кога од наше стране Киш доводио на
пиће у тај кафе, Јапанац би му се обратио речима: Што ћеш попит мрчо? Он
је са Мирком Ковачем знао да данима седи по кафанама, свађали би се,
љутито одлазили кућама, после сатима причали телефоном и опет се
налазили у кафани. Крцун је, веле, имао своје личне писце са којима је волео
да седи у кафани. У еху боемских легенди, све је више понављања једних те
истих прича и анегдота, веле људи, два последња права боема у писаца
овдашњих су били Момо Капор и Јаков Гробаров. Мада, и Тирке је ту негде.
70
ШТА И КАКО?
Да нисам Пришвин, ја бих волео да пишем као Паустовски.
Писати о ономе како осећаш или како мислиш?! Метрити или певати
слободно? Приклонити се Платоновом заносу или Аристотеловом умећу? Је
ли књижевност надахнуће или вештина? Лирика, епика, драма? „Оно“ је
осећање или разум?! Осећати и не по сваку цену разумети?! Како описати
осећај који не разумеш?! Али, осећаш га, зар не?! Поетика или филозофија?
Обраћати пажњу на трендове које протежира књижевна критика или им ићи
уз нос? Историја или митологија? Можда, најлакше је, писати оно, и, о
ономе, шта људи желе да прочитају?! Писати просто, приземно, плитко,
каква је и већина људи, уосталом?! Удварати се бескичмењацима да те као
истог забораве. Тренутни успех или писање за будуће нараштаје?!
Популарност и благодети живота или бесмртност у делу?! Писати за тираж
или писати по души?! – па ко себе пронађе у твојој души да будеш срећан и
задовољан, ко не, исто тако. Поезија или проза? Опонашати, субјективно
доживљавати, говорити сумболима, играти се са речима или једноставно:
комуницирати? Шта од тога, или све? Метатекст, прототекст или архитекст?
Тај Паустовски, одозго, саветује будућег писца речима: Писац! Он мора
толико да зна да је страшно и помислити. Он све мора разумети! Он мора
радити као во, и не јурити за славом! Да! Ето! Једино могу да вам кажем,
идите у сељачке куће, на вашаре, у фабрике, преноћишта! Унаоколо, свуда, у
позоришта, болнице, у рударска окна, тамнице. Да вас прожме живот, као
алкохол валеријану! Да се добије прaви одмер. Тада ћете моћи да га делите
људима, као чудотворни балзам! Али опет у одређеним дозама.
Ако неко жели да рашчлани и објасни неко уметничко дело, и његов
просец стварања, то је као да жели да рашчлани и дефинише душу и да
објасни како она „ради“. Душу уметникову, а камоли, људску. Мишљења ће
бити подељена: је ли то могуће? Књижевност није литература, јер литература
може бити стручна, верска, струковна, публицистичка, филозофска, а,
књижевност мора бити уметност, па све остало после тога. Књижевност може
бити и путопис, и есеј, и мемоари, али не мора бити. Опет, критике и студије
нису књижевност. Језик је главно средство изражавања књижевнога. Па тек
онда писмо. Прво је настала усмена књижевност. И дан данас је она
доминантна. Она је и даље највиталнији део књижевности. Свуда можете
71
чути усмену и народну књижевност: на пијаци, у аутобусу, по чекаоницама.
Није све изречено усмена књижевност, као што то није и већина написаног.
Питање жанра, затим, интерпетације и вредновања дела, такође су
питања без правог одговора. На теоријској равни тога одговора, наравно има,
али практично он ништа не значи и углавном је погрешан. Поставља се
питање: како критичар атеиста може објективно оценити дело чији је аутор
верник а тематика религијска? Он неће осетити танане нијансе душе која
искрено верује, већ ће рационалним средствима покушати да објасни дело.
То је само један од примера, каквих могу набројати на стотине. Како
критичар поборник једне школе или правца, може говорити о ремек-делу из
друге супростављене школе или правца? Како критичар да помири
супростављене правце и да се отклони од својих емоција и свога мишљења?
Ако књижевни критичар изнесе свој став о неком делу: то је и даље само
његов став. Може нам се допасти или не, и ништа више од тога. Ако, пак, не
изнесе свој став, већ неки универзални и књишки, а, шта ће нам критичар без
свога става?! Ствар је дакле доведена до апсурда и теорија књижевности,
поетика, историја књижевности и књижевна критика служе само да би деца и
студенти имали шта да уче у школи. У крајњем исходу по уметност све то
нема никаквог значаја. Теорија књижевности, у истину, једино исправно и
тачно говори о самој себи. Саму себе је исправно дефинисала и појаснила.
Кад крене на књижевно дело, е, већ ту настају проблеми и она се обично не
помери ни педаљ даље од саме себе и своје теорије.
Чиме саблазнити данашњег читаоца? То је скоро немогућа мисија а
зачин сваке уметности јесте доза саблажњивости у делу. У књижевности је
најтеже читаоца сексуално узбудити или насмејати. Најлакше га је заплакати.
Најједноставније: лагати. Времена су, међутим, данас таква, да је скоро
немогуће саблазнити читаоца или публику. Данас је можда упутније
упристојити читаоце. У време кад се популарност стиче кућним порно
снимцима а срамотно је бити невин, тешко се може написати каква нова
Лолита, или реченицом оставити читаоца у недоумици да ли је у питању
неукус, можда порнографија или уметничко у делу. Љубавник леди Четерли
више никога не може да узбуди, више нико не крије испод јастука Гијома
Аполинера и његове буздоване, секс у возу Ерике Јонг је постао класика а
романтика је пала са сплава и утопила се. Порно је свима доступно а
порнографија има едукативни карактер само ако се конзумира у малим
72
количинама, ако је тешко доступна, ако се чезне за њом и ако се
сладострасно узима као забрањено воће. На жалост, данас више порнографија
не постоји јер је све постало порно. Еротика је уништена јер више ништа није
остало непознато, ништа се више не крије, све је и свакоме доступно у кући,
поред рачунара. Отуд је као једина вредност остала порнографија у свом
изворном облику, јер је она преузела место које је некада еротика имала.
Читав систем вредности је постао порно и довео у питање преко потребну
нам порнографију појединца. Јер, улога порнографије је била да разбија
табуе, развесељава учмалост конзервативних схватања, бива отпор
малограђанској свести, буде стимуланс уметничкоме. Данас, када је све
порнографија осим саме порнографије, правој и есенцијалној порнографији је
остала улога да упристоји друштво колико може и образује у правом смеру
младе нараштаје.
Кад су, пак, комедија, поготову сатира у питању, ствари су још горе.
Нушић је остао актуелан до дана данашњег а нигде нема више фине ироније
и сатире у делима која се објављују или играју. Све је порнографски огољено,
политички мотивисано и директно изречено. Данас је битно само пренети
политичку поруку и ништа друго. Нема ни суза над књигом. Несрећне
љубави више не постоје, јер се данас љуби и воли из интереса. Нико не чита
љубавне романе већ су најпопуларније аутобиографске књиге које пишу
старлете (уз помоћ других, наравно) где оне објашњавају како су се удавале и
разводиле, и колико су вајдиле од свега тога. Рекох већ, прва глава је
намењена извињењу родитељима и деци због порнографског снимка кућне
израде који је изашао у јавност, или због голишавих слика у таблоидима, или
због неверства у којима су ухваћене, а онда се крене са ликом и делом...
У којем лицу приповедати, писати драму или комедију, бити
реалистичан или симболичан, једноставним или реторичким стилом,
сакралним или профаним, колико побочне радње уметнути у главни ток,
одабрана или основна лексика, реченица, форма, стварност или фикција,
живот или уметност, имагинација, визионарство, емоција или филозофија,
историја, психологија?! – све је то важно али није пресудно. По некад је
најбоље ништа од тога не знати док се пише, у почетку, већ видети на крају
на шта је изашло. Онда су могуће неке преправке. Уколико, пак, планирате
све то пре почетка писања онда можете бити коректан писац али тешко да сте
уметник и геније.
73
Ако је по дефиницији стил израз појединца – онда се он не може
научити, и, о њему се на почетку не може ништа знати. Буквално преведено
са латинског, стил јесте направа за писање. Уметник је човек који је направа
за писање са духом. Само формалисти мисле да је стил: померена црта
конвенционалности и нешто неочекивано у линијама форме. Стил је
неочекиван, а успео ускок у линијама садржине, каже Михиз. Неочекиван!!!
Стил је физиономија духа, вели Шопенхауер. Слично збори и наш филозоф
Божидар Кнежевић који мисли да је стил рукопис духа. Дух се не може
прозрети, научити или испланирати. Стил је човек сам, вели Бифон. А човек
је сваки за себе, ма колико личили једни на друге. Дакле, стил се не може
научити у школи и само по некад школовани људи могу дефинисати нечији
стил већ остварен у делу. Стилу вас не може нико научити, нити усмерити,
јер онда то није стил, и ако јесте: није ваш! Стил је, по Платону, квалитет
који један израз издваја као вредан у односу на друге. Аристотел је, опет,
сматрао да сваки израз има свој стил и да се он може увежбавати и учити.
Да би се мисао изразила треба наћи праву реч, вели Зденко Лешић, кад дође
до тога настаје стил. О стилу се говори као о добром, исправном писању,
или, са друге стране, као својствености неке књижевне епохе, школе, писца
или појединачног дела, каже Миливој Солар. Стил је један апсолутни начин
гледања на свет, писао је Флобер. По Стендалу, стил даје датој мисли
околности које треба да произведу укупан ефекат. По другима, стил је рухо
које одева мисао. Неки теоретичари су сматрали да је најважнији и главни
циљ изучавања теорије књижевности и књижевне критике, управо: стил! По
Валерију, стил је девијација од норме, то је одступање од уобичајеног и
задатог. Стил је, међутим, по неким другима, доследност. Шта год да је,
стил је једна од најважнијих идентификација књижевности, то је рукопис
ауторовог духа, начин да он искаже свој геније. Геније се мора разликовати
од других, то ваљда знате.
Писати је сањати. Сањаш да пишеш, и после, кад се пробудиш, сањаш
да живиш – стихови су Луиса Ландера. Писање је препричавање снова, некад
лепих, некад кошмара. Отуд моја тврдња да теорија ништа не значи за
уметност осим да говори о њој већ готовој. То је као секс, можеш знати све о
њему, али тек када га упражњаваш осетиш сву милину истога, а после можеш
неком блиском да причаш о томе. Можете теоретисати о уметности колико
год вам воља али ништа нећете осетити ако нисте преживели сам чин
74
стварања. Уметност није подложна дефиницијама и не одговара на животна
питања, уколико та питања нису реторичке природе, опет, писање без
реторичких питања није писање. Не тражимо одговоре, дакле, не дајемо
питања – а, уједно – само то и чинимо писањем. Књижевност не може
одговорити на суштинска питања савременог човека. Она их само поставља
– тврди Јонеско. Јонеско је изгледа читао Чехова који је говорио: Ви бркате
два појма: решавање питања и правилно постављање питања. Само друго је
обавеза писца.
Дух и карактер писца морају бити идентични духу и карактеру
написаног. Све друго је превара. Писац мора бити своје дело а његово дело
слика је и прилика онога што он представља. Не може другачије. Уколико
писац планира како ће радити, којим стилом, којом реториком, којим
начином – он планира какав жели да се представи јавности, а онда он то
није!!!
Лоше књиге могао би писати свако. Међутим, писци су само они који
их пишу – писао је виспрени Душко Радовић. Није књижевник сваки који
пише а може да буде онај који је неписмен. У питању је стање духа, опсег
душе, поимање света, осећајност. Уметничко јесте растегљиво, промењиво,
подложно тумачењима. Догоди се једноставно да не живиш у свом времену,
те те оно у коме јеси и не примети. Прођете једно поред другога а ни не
додирнете се. Био си велики уметник али у погрешном времену, које је
свакако било прави вакат. Још увек је писац лошег романа бољи писац од
свих осталих који не пишу, а њих је већина. Још увек су, и такви, лоши,
дистанцирани од масе, макар у својој глави, а то није мало, нити за
потцењивање. Они су макар у своме забрану, ту међе и граде, не сметају
никоме, па не видим разлог зашто би их неко узнемираво?! Да. Пријатно је
бити и мали књижевник, на крају крајева. – завршава овај пасус Чехов кроз
уста Сорина.
Ако је књига добра, уопште није важно ко ју је написао, и већина
читалаца то заборави уколико се ради о релативно непознатом аутору. Ако је,
пак, књига лоша, онда се треба осврнути на то ко је аутор и треба опет дати
шансу човеку и писцу. Чак ни сам писац не зна где се налази са својим делом.
Не знају то, углавном, ни његови савременици. Једино време може и уме да
да коначан суд о делу. Време и људи изван пишчевог времена.
75
Уметност нема граница али је уметник ограничен: собом! Он нема куд
од себе и онога што га узнемирава, из себе писац мора својим делом, ипак,
бити већи од себе самога и од околине којој је дело намењено. Управо зато
што уметност нема ограничења, мора постојати уметник који ће контурама
омеђити неограничено у сегменте схватљивог. Не „схватљивог“ да би се
разумело или дефинисало, већ да би се осетило. Уметник мора од
неограничене и бесконачне уметности да дадне оно што је њему видљиво а
другима није. Ту лежи снага уметника: он у бесконачном види сегмент који
други не виде. Неограничен је број сегмената у бесконачноме, отуд се
уметници још рађају и рађаће се у будуће. Људи-машине ће их за неколико
деценија убијати и гонити као највеће непријатеље дехуманизације
човечанства. У скоријој будућности уметници ће чинити једини покрет
отпора тоталитаризму а уметност ће бити једина доктрина и идеологија која
ће пропагирати борбу за слободу и одуховљавање људи-машина. Бориће се за
човека и његов дух. До човека је, после, да пронађе и своју душу.
Када се осврнемо на време иза нас, „нас“ не као појединаца већ
човечанства, онда схватимо да је ђаво који искушава човека, у ствари,
уметнички дух који га тера да створи нешто мимо света и поретка, дакле:
мимо онога што је Бог већ створио. Уметност је то. Наука не постоји, постоје
само тумачи природних појава. Не може се пронаћи нешто што је природа
створила од времена својих прапочетака, не може се пронаћи нешто што већ
постоји. Не открива се ништа ново у науци, само се појашњава и објашњава
оно што је Природа већ створила. Бог или Природа? Бем ли га, исто је то.
Дакле, да ли је исто и кад је уметност у питању? Да ли ми само објашњавамо
већ створено? Уколико сам добро схватио Шелинга (а, изгледа да нисам) ми
који стварамо уметност, у ствари, само описујемо и откривамо оно што је Бог
већ створио: то је већ другачије становиште од оног полазног. Мање је важно
шта се мисли а више шта се осећа. Ипак, мислима најбоље можемо
растумачити осећања.
76
НЕКИ ДРУГИ...
Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке претходне
мисли о менталитету глупости и кукавичлука, и налазим паралелу са
данашњим стањем у Србији у коме су писци партијски ратници који
потказују један другога зарад бољег места на трпези господара. Сваки
тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и
буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве.
Ако се који паметан и храбар нађе онда је дужност ових других да га поткажу
а они првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада
не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и
књига коју читам). Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције
противу својих сарадника, или колега, не би постојао ни Стаљин са Гулагом,
ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са конц-логорима, ни Хашки трибунал
са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један дикататор, нити
један окупатор, не може себи наћи слугу међу народом који тлачи и
поробљава. Без таквих, данас у Србији не би могао да функционише
партијски систем, у коме није важно ко је и колико вредан већ којој партији
припада, и где се циклуси стваралаштва не граниче делима већ изборима.
Данашњи систем у Србији функционише на потказивању оних који нису
верни партији на власти од стране оних скрајнутих. И, онда се појави један
писац, овде, други тамо, трећи тек треба да се роди, само у Срба, мрка капа...
Поред поменутог Солжењицина, још су два карактеристична (не и
једина) примера уздизања писца изнад тоталитарног система и отворена
борба противу њега: Емил Зола и Томас Ман. Када се погрешно позивају на
њих „друго-србијанци“ не схватају да нити један, нити други, нити трећи,
никада нису издали своју земљу и свој народ, и управо су из патриотизма
покушали да промене ствари на боље. Шта више, Ман је био конзервативац
који у својим погледима на свет нема ничег заједничког са издајом своје
земље. Они, и када беже из земље, чувају њену част и држе се
достојанствено, величају немачко, француско и руско име, не узимају
апанаже да пљују по свом народу и не потписују туђе текстове, јер и њих
покушавају да злупотребе, да искористе за своје циљеве они који их кобојаги
чувају од тоталитаризма. Најзад, међу „друго-србијанском“ фукаром, хвала
богу, нема ни једног писца или уметника великог формата па да би требали
77
да се замислимо и посрамимо кад нас пљују и блате. Треба прво постати
Зола, Ман и Солжењицин, па тек она тежином свога имена мењати нешто:
најбоље у својој земљи, а ако се не може, онда достојанствено и патриотски.
Додуше, Солжењицин плаћа свој патриотизам: они који су га уздизали у
небеса на западу као борца против тоталитаризма у СССР-у, после су га
пљували на пасја уста као руског патриоту. Чланци поводом Солжењицинове
смрти који су запосели централне странице светске штампе, имали су
нешто заједничко: то је најбоље очитовао известан „продирући тон“ који
је преовладавао у писању о Солжењицину у немачкој штампи. У њему се
могло опазити задовољство Солжењицином до Архипелага Гулаг и
незадовољство са свим што је велики писац урадио после тога, нарочито од
кад се вратио у Русију... Он је веровао у Бога, породицу и отаџбину. Он није
био за мултикултуралност него за етнички плурализам и самопоштовање
народа. Критиковао је разобличени материјализам и конзумеризам не само
на Истоку него и на Западу, пише Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања.
ЗОЛА...
Можда смо као друштво, држава и нација прикраћени, а зарад катарзе у
духовном и моралном смислу, што нисмо имали и приуштили себи једну
српску верзију афере Драјфус, која би по својим сукобљеним принципима и
победи напредних мисли личила на ону праву која је потресла Француску
крајем претпрошлог века. Код нас је, на жалост, ситуација дијаметрално
супротна, и то не само у временском и историјском контексту, већ и по
суштини. Код нас прави издајници суде и туже оне који то нису. То је био
случај и са Драјфусом, међутим, тамо је тада већина прогањала мањину док
је овде и данас сасвим супротно. Код нас су Драјфуси оптужени да нису
издали а требали су. Отуд термин: српска верзија.
Такав један процес (зарад самога процеса) био би потребан пре свега
јер не би дозволио да сурогати оне праве стране (коју је тамо оличавао Емил
Зола) данас и код нас заузимају ту страну и позицију без и једног ваљаног
разлога, поготову моралног. То што се неко заклања иза велике идеје не
значи да је тај дорастао истој. Ништа не значи заговарање великих и хуманих
циљева уколико тај који их заговара нема капацитета да стане иза тих речи.
Нису довољне само намере (најчешће неискрене, са позадином), није
довољна декларација. Велика идеја пристаје уз велике људе. Хумана идеја
пристаје уз хумане људе. Паметна идеја иште паметне. То што неко говори о
78
демократији и људским правима, само по себи не значи да тај неко има
капацитета да изнесе исте. Да стане испред, или иза. Многи углавном крију
своје недостатке и своја непочинства иза хуманистичких и демократских
идеја. Хилер је напао Пољску „због кршења људских права“ а нас су
бомбардовали из „милосрђа и хуманих разлога“.
Нама није био потребан српски Драјфус нити као лик, нити као симбол,
Србима је била потребна афера Драјфус да би се стране поларисале, елита и
народ изјаснили и, најзад, напредна и истинољубива страна однела победу –
а, то би утрло пут демократским институцијама у Србији као и демократском
духу. Неко ће приметити да је друштво у Србији било и јесте поларизовано у
односу на идеје демократије и парламентаризма, истине и лажи, правде и
неправде, у односу на национализам и грађанску опцију, и на крају у односу
на правну државу и диктатуру. То није истина. Истина је само фиктивна, у
декларацији. Та поларизација је постојала само у партијским
разрачунавањима око власти (и привилегија) или у нечијим главама. Ни
једног тренутка није вођена полемика између светла истине и лажи таме - већ
искључиво између мрака власти и мрака оних који желе да се докопају те
власти, свргавајући једни друге. Код нас, борци за демократију и грађанска
права туку неистомишљнике, агресивни су и милитантни. Код нас,
пацифисти, уместо да седну и пасивно се боре – они узму безбол палице па
пребију оне са којима се не слажу.
Можда је претерано рећи да нам је био потребан Емил Зола али нам је
свакако било потребно искрености од оних који су желели да стану на
грудобран напретка, демократије, јавности делања. Ако ме данас питате ко је
погубнији за српски народ: они који су отворено газили демократске
принципе и тежили ка диктатури или они који су рушећи их лажно и без
визије се представљали као лучоноше напретка и слободе, а, у ствари, су
користољубиве барабе - онда ћу вам одговорити да је кривица подједнака.
Зашто нам је била потребна српска афера Драјфус?
Наравно, пре свега да би на крају победила истина а то остао преседан
као опомена свима који би желели да се поиграју са правном и демократском
државом. Тако би се избегло оно што се касније у нас (а и данас) дешавало:
да против лажи устају још већи лажови, против неправде окорели
криминалци, против глупости незналице а против пљачке националног блага
ординарне сецикесе.
79
Можда би неки наш Зола у тој борби у једном тренутку, баш као што је
и онај прави морао да бежи из Француске, побегао из Србије. Тамо у
иностранству он би се борио против тираније али се не би борио против Срба
и Србије. И зато нам је била потребна српска верзија афере Драјфус: да се не
би догодило, као што се догодило и догађа се дан данас, да неке умишљене
величине, а, у истину, креатуре и медиокритети толико пљују по свом народу
да се то врло често гади и њиховим налогодавцима и послодавцима.
Драјфуса нико није бранио због новца већ је његовом одбраном
брањена млада демократска република Француска и њена част. Капетан
Алфред Драјфус је симбол те одбране. После помиловања Драјфуса, Зола је
написао писмо Председнику Републике у коме му је на крају поручио да ће
будно бдети над оним што се збива. Победа је дакле у томе што је почело
„будно да се бдије“ над јавним животом и правом. Јер, камо нама данас
морална громада која ће бдети над поступцима власти? Нама нису потребне
вође (јебене вође), потребан нам је ауторитет који ће стати против лажи и
лоповлука!!!
Золу су назадњаци мрзели. Ако, тако и треба да буде. Без назадњака
нема ни оних других. Народ зна да буде заведен. Народ је најчешће руља.
Појединац је снага. Појединац је добро. На крају су Золу непријатељи и
убили. Али он и данас бдије. Зато поручујем српском народу: ове што данас
мрзите - њих само жалите, кад се појави српски Зола слободно га мрзите јер
је то за ваше добро и знајте да сте на добром путу спасења.
Зола је убијен 1902. Четири године после смрти однео је и коначну
победу. 1906. године Алфред Драјфус је рехабилитован и унапређен.
Наш морални пад јесте у томе што немамо Золу, или макар Драјфуса
као симбола жртве (тако би се можда појавио и Зола), већ имамо само
Естерхазије на свим странама и они се међусобно немилосрдно прогањају
или нас киње. А кад се народ кињи он то углавном и заслужује.
Предговор књиге сакупљених Золиних текстова из ове афере (део)
гласи овако: Ја сам одбио понуде. Нисам писао ни романе ни драме и можда
ће свет пристати да ме не оптужује за зарађивање новца овим тако мучним
послом који је био уздрмао цело човечанство.
Кад устане Зола онда се нађе и један правдољубиви и непоткупљиви
политичар (Шерер- Кестнер) и један неустрашиви официр (Пикар) - и то је
већ било довољно да Француска сачува душу. Тако мало - за тако много.
80
Наизглед је то мало и врло изводљиво - видели сте на нашем случају да је
скоро немогуће.
Врло лоше је за један народ у коме су се двадесет година оптуживали и
фабриковали Драјфуси, што се у међувремену није појавио ни један Зола у
њихову одбрану а на крају као епилог и катарза, и: Естерхази. Тако се затвара
круг.
...МАН
Како као шофер ући у историју светске књижевности а при томе не
написати нити један ред, другим речима: ни крив ни дужан истој тој
књижевности?! Али, дужан једном књижевнику.
Потребно је испунити неколико услова.
Прво, да се зовете Ханс.
Друго, да знате да терате кола.
Треће, да вас као шофера а за своје потребе упосли Томас Ман.
То су основни услови. Друго је, мање више, споредније али не скроз
неважно. Потребно је и да је 1933. година. Да су нацисти дошли на власт у
Немачкој и да је те године Томас Ман утекао из исте. После подужег
путешествија скрасио се на неко време у Швајцарској. Треба знати и то да је
Томас Ман дубоко потресен и забринут због стања у својој земљи. Пре тога,
на жалост, и после тога, Ман је у два маха спаљивао своје дневнике због
разноразних разлога. Тада, међутим, те 1933. године почиње да води
дневничке забелешке које ће се сачувати и дати јавности на увид по
изричитој жељи писца тек двадесет година након његове смрти. Због тога ће
Ханс чекати скоро пола века да се његово име појави под корицама на чијој
насловној страни стоји име Томас Ман. За Касторпа је свет већ чуо, за једног
другог Ханса, чије презиме не знамо и није ни важно, тек треба да се чује.
Сада су, дакле, испуњени сви услови да се возач Ханс појави у
Мановим списима. Треба ипак напоменути још пар ситница. Ман је те 1933.
године, бар како то његови дневници приказују, врло уплашен. Не жели да се
врати у Немачку, иступа из немачке Академије и неких других институција
(или га искључују из њих). Непокретна имовина и банковни рачуни су му
конфисковани. Он покушава да се настани у Швајцарској а при томе
покушава да реши и питање свог домаћинства у Минхену. Тек сада можемо
увести Ханса, возача Ханса, у ову приповест као што му је Ман подарио
бесмртност уводећи га у своје списе. Неславну, али бесмртност.
81
У недељу, 2. априла 1933. године у једном хотелу у Лугану, Ман у свој
Дневник уписује: Госпођа Франк је донела лоше вести о нашем шоферу
Хансу, који се открива као непоштен и по мало опасан елемент. Безусловно
га треба удаљити из куће.
Тако је Ханс крочио на поље књижевне и опште историје. Није тешко
погодити чиме је Ханс наљутио Мана. Вероватно је у тадашњем маниру
Специјалне полиције Рајха био задужен да денунцира и јавља шта се у кући
славног нобеловца говори, догађа и ко долази или одлази из ње. Био је дакле
шпијун, морална нула, човек без етике, части, а, и без неке нарочите
интелигенције (осим можда за шоферирање). Лопов вероватно није био Ханс:
приметио би то педантни писац и пре тога. У прилог нашем размишљању
потврду даје и сам Ман. Под датумом 27. априла Ман пише: У свему томе је
проблематична улога коју при томе игра СА-овац и шофер Ханс. Видите, то
што је постао СА-овац није значило аутоматски да је престао да буде шофер.
Бар што се Томаса Мана тиче. Али ово већ није мала ствар. Ханс по други
пут ступа на позорницу. Ханс је већ позната личност. Ханс је бесмртан.
Већ следећег дана прича о Хансу достиже врхунац. То већ није ексцес,
није случај, Ханс постаје озбиљна епизода. 28. априла Ман пише: Шофер
Ханс је постепено разоткривен као Јуда. Дуго нисам у то могао да верујем,
али осим изјава које говоре против њега, њега разоткрива и његова
сопствена хвалисавост. Он уопште није подносио захтев за добијање
триптика, већ је одмах против нас поднео пријаву у Мркој кући и обзнањује
да ће предузети кораке да нам се блокира конто у банци.
Ханс је сада већ озбиљан лик. Може ли се сетити ко од цењених
читаоца овога теста колико смо сличних хансова, наших и овдашњих, ми
сретали у задње време у својој околини?!? Хансови су општа појава у
прљавим временима али само неки од њих имају среће да буду шофери
Томаса Мана и на тај начин успеју да уђу у свет уметности и литературе.
Макар као негативци. И то је нешто. Ови наши углавном остану ту где јесу: у
брлогу и блату повлачећи и нас у њихов свет и систем вредности а да их при
томе нико и не помене или где упише.
Је ли имао порода Ханс? Постиде ли се његови потомци помена
његовог имена? Постиде, ако имају памети и верујем да је тако. Нису они
криви али треба да им је жао што Ханс није био увиђавнији па да се данас
тиме поносе а не сраме. Код нас је другачије. Потомци наших хансова се
82
поносе својим прецима, чак су и углавном вулгарнији од њих и на очиглед
свих нас башкаре се од добробити које им је хансизам донео. Код нас су кадкад потомци хансисти постали и пре својих предака. Нису дакле то
наследили него су сами стигли до тога.
Између Хермана Хесеа и Алберта Анјштајна са којима се у то време
Ман дописивао и сретао нашло се, дакле, у Дневнику и име шофера Ханса.
Мало ли је то? Па макар и хансизам био у питању. Хансизам као појам, као
духовно стање, као систем вредности, филозофско-етички правац, као
идеологија - комплексан је опус. Свеприсутан и данас, свуда око нас, он
доноси победе на свим пољима људског делања и битисања својим
присталицама. Пирове победе у смислу бољитка човечанства али за хансизам
то уопште није важно. Није важно да ли се зовете Слободан, Зоран, Војислав,
Борис или Томислав - будите сигурни да у својим редовима имате хансиста
колико год пожелите. Често и нисте свесни колико их има или их је било.
Колико их је напустило старе таборе па су постали мали хансчићи - такви су
најгори, уједно и највећи хансисти.
Али, да се вратимо ми нашем главном идеологу и творцу хансизма.
Рекох већ, Ман је у два наврата палио своје списе. И ова епизода сликовито
показује зашто је по некад долазио у таква искушења. Он наиме покушава да
из Немачке допреми кофер са својим дневницима и личним списима. Кофер
је најзад после много перипетија кренуо али се успут погубио. Ман добија
вести да га је на граници запленила Специјална полиција. 10. маја Ман пише:
Сада је јасно да је шофер Ханс поднео пријаву у вези са кофером; иначе се по
изјави шпедитера, другачије не би могло објаснити како су у Мркој кући и у
Политичкој полицији сазнали за пошиљку. Бедник.
Немци су макар у свој својој несрећи имали једног Томаса Мана који је
Ханса назвао бедником. Код нас углавном таквим епитетима хансисти
чашћавају нормалне и поштене људе или пак противничке хансисте. После
претходних редова долазимо можда и до одговора на питање: да ли се
Хансови потомци сраме данас ако су свесни ко им је предак?! Али верујте, то
за хансизам уопште није важно. Поборници хансизма не размишљају много о
својим потомцима.
19. маја у у француски градић Бандол где се тада Ман налазио стиже
најзад кофер са рукописима и изгледа (бар по томе што писац примећује у
Дневнику) да ништа не недостаје. Ипак остаје сумња да је материјал
83
прегледан и копиран. Опет, поставља се питање: да ли је Ханс неправедно
оклеветан? Није!!! Хансисту никада не можете неправедно оклеветати или
оптужити. Хансиста је увек крив, подмукао и на све спреман.
Ипак, мало смирен због чињенице да се докопао својих списа Ман
рамишља о једној понуди да се пресели у Ницу. Па поводом тога 27. јула
пише: ...могли би смо да онамо да позовемо шофера Јозефа.... Тако дакле?! увек има неки Јозеф који ће заменити Ханса. Хансизам је толико моћна
идеологија да се због ње у ове списе појављује још један шофер: Јозеф,
родоначелник јозефизма, који се појављује кад хансизам иструли и које само
у почетку личи на мање зло. Треба знати да у деведест посто случајева
јозефизам након одређеног времена еволуира у хансизам. Међутим, он је
нужно зло јер по некад ти остане само јозефизам који можеш истурити
против хансизма. Кад се то уради углавном се добије револуција која поред
броја становника углавном ствари промени на горе.
И, подвлачећи паралеле, шта још рећи о хансизму данас и јуче у
Србији? На жалост, не много лепог. Није ни чудо обзиром да је хансизам у
питању. Хансизам је доминантна животна филозофија у Србији а хансови
владају светом политике, културе, трговине, јавног живота. Самим тим:
владају и нама. Тако данас и јуче ми у Србији имамо хансиста колико хоћеш
а немамо ни једног Томаса Мана. И да га којим случајем имамо (а немамо га
посигурно) он би успео да уђе у какав спис и јавни живот само уколико би
какав српски ханс осетио потребу да га нагрди и попљује.
Без Хитлера, Гебелса, Геринга, Химлера и других у Немачкој тих
година, не би било ни Ханса. Томаса Мана би свакако било, али Ханса
посигурно не. Без хансиста у Србији у задње две деценије не би било ни
Слободана, ни Зорана, ни Војислава, ни Бориса, ни Томислава. Ми, дакле,
еволуирамо у супротном правцу, уместо да хансисти буду продукт система они заправо стварају исти. Да немамо толико хансова не би имао ко да буде
на челу патуљастих партија, невладиних организација, тајкунских картела,
синдиката, фундаменталиста, примитивних националиста. На жалост, сада ни
у Европи и САД нема ни једног Томаса Мана да се супростави а хансови су
засели на челу свих тих земаља. Нису они додуше шофери али су свакако
глупљи и примитивнији од својих садашњих возача.
Ми смо у Србији до 2000-те године имали Хансисте са великим Х а
после тога су на сцену ступили хансисти са малим ''х''. Могло би се слободно
84
рећи хансчићи. Све што су велики хансисти упропастили, мали хансисти су
докосурили, па при томе још и добро зарадили. У самом и конкретном
Мановом случају његов шофер Ханс је само непријатни инцидент. У нашем
српском случају инцидент је све оно што није било хансизам, све оно
нормално и поштено.
До краја тих двогодишњих мемоара, који су и најважнија документарна
грађа везана за лични живот Томаса Мана, Ханс више није помињан. Доста и
јесте. Било је то доба врхунског хансизма и било је много хансова. А Томас
Ман је био само један. Није ни то мало, немојте погрешно да ме схватите. Да
је Ханс био неким случајем писмен па да је, опет неким случајем, водио
дневник - шта би он писао о Ману? Много. Сигурно: много. Денунцијанти
имају свакако живу и богату машту и свуда виде непријатеље.
И ја ћу данас, када довршим овај спис, па кренем у варош по новине и
цигарете, срести неколико (најмање неколико) хансова. Неки ће ми чак
назвати и „добар дан“. Поменуте новине ће их бити пуне: све ханс до ханса.
Кад се вратим кући и укључим телевизор (заиста без икаквог ваљаног и
здраворазумског разлога) видећу на екрану неког ханса који ће говорити да
Косово треба продати за било које паре и да нам ништа не треба. Други ханс,
нешто касније, са тог истог екрана убеђиваће ме да треба бранити Космет до
последње капи крви и до последњег Србина, сигурно при томе не мислећи на
себе и своју крв. Добићу касније и писмо од једног ханса који ће ми
одговорити на молбу за посао: негативно. Он је наиме добио писмо од једног
другог ханса у коме стоји да нисам био довољно велики патриота у време
мојих боравака у иностранству. Кад се пожалим на то, један невладини ханс
ће ми одбити помоћ зато што по његовим информацијама нисам довољно
пљувао по својој земљи док сам био напољу. Неколико хансова ће се сигурно
кандидовати на предстојећим изборима. Пар „невладиних“ и „независних“
хансова жестоко ће критиковати се што не буде личило на хансизам на тим
изборима.
Како бити моћан и близак власти, бити богат и онај који се пита а при
томе бити незналица, примитивац, морална гнусоба и медиокритет??? Како
данас у Србији као шофер доћи у позицију да владаш??? Треба само бити
ханс у Србији и врата су ти отворена. А рекох ли већ: Томаса Мана ниоткуда.
Зато смо ту где јесмо: због тога што ови који глуме и имитирају Томаса Мана
у Србији јесу највећи хансови и хансисти од када је света, века и Срба.
85
86
НЕ МОЖЕШ БЕЗ ЊИХ...
Писац је сироче. И сиромашан, углавном. Не духом, новцем. Да би
опстао мора неко да га усвоји. Најбоље жена нека. Пошто је писац мушко,
онда је жена најбоље решење. Жена која га воли. И нема никакве уметничке
амбиције. Жена коју ће он учинити несрећном или срећном, а коју ће свакако
овековечити онолико колико сам достигне.
- А, шта ако је жена писац? Ко њу треба да воли: мушкарац који нема
уметничких амбиција?
- Жене писци нису узете у обзир! Тачка.
Постоје ретке списатељице које оставе вредне редове, ретке су и у
коначноме: нису велика књижевност, и то по сумњивим мерилима која се у
овој књизи оспоравају! Има жена књижевника али нема величина међу њима
(као што их нема ни међу куварима) које би се сврстале уз рамена
Достојевског, Балзака, Андрића, Црњанског, Руждија... То су чињенице, не
велим да је то поштено и добро, једноставно је тако. Постоје, рецимо, женски
писци, како се у нас говорило за Богобоја Атанацковића, али се веома ретко
нађе жена-писац која досегне до ранга легенде. Михиз ме брани од напада
који ће уследити, реченицом: откад су то проблеми књижевности проблеми
учтивости? Или, да цитирамо Жида, бранећи се од напада да су ми мисли
злонамерне: Са добрим намерама се прави лоша литература. Толстој у свом
Дневнику, под датумом 23. октобра 1853. године, пише: Раније ми је било
довољно да знам да је аутор романа жена, па да га не читам, јер ништа не
може бити смешније од женског гледања на живот мушкарца чијег се
описивања жене често прихватају. После је и утекао у смрт, од своје жене,
која је имала уметничке аспирације и којој није било довољно да воли.
Кад уметник каже: супруга ми је најбољи критичар, или дете, отац,
мајка, бежи од њега к'о ђаво од крста. Тај није ни уметник, ни писац. То је
можда само добар породични човек, да не кажемо: малограђанин, у најбољем
значењу те речи и најбољој традицији хладовине дворишта где се испија
породична кафа и оговара родбина и пријатељи. Испада, по томе, да сваки
геније треба да има и жену-генија поред себе?! Писац мора да има жену која
жели да буде жена. Да нема правих жена, не би било ни писаца. Тек је
списатељ са првом женом поред себе, и: књижевник. Уметник! Стварати
уметност која није намењена женама нема никаквог смисла.
87
Писац је, дакле, издржавано и усвојено створење. Препуштен сам себи,
он би умро од глади и зиме, уколико му неко са стране не пружи. И уколико
га неко не воли таквог какав јесте и због тога што је такав. Другче, додуше,
не би ни био писац. Да може сам да се издржава био би лекар, политичар,
рудар, макро... не би био уметник. Да може сам да се издржава био би
„културни радник“. Био би: жена!!! И, не би га жене волеле искрено, без
користи. Већину мушкараца жене воли због неке користи, једино писца,
уметника, жена воли на своју штету. Да може сам да се издржава, не би могао
да ствара. То једноставно не иде једно са другим, јер се стваралац мора у
највећој могућој мери ослободити материјалног и тако створи простора за
духовно.
- Простачко упрошћавање и вређање женских осећања!!!
- Зашто, напротив, ово је величање жене.
- Жена може волети без користи било кога!
- Али, углавном, без користи воли само уметнике!
Писац треба да буде мушко а жена треба да му буде жена! Писац без
жене не може, чак и кад је погрешна и фатална по њега, она му је
инспирација, подршка, љубав, страст – све је то жена писцу. Значи: жена је
писцу све оно што и треба да буде жена. Она је његова коб, његова судбина,
његова муза. Због ње се пише, за њу се пише, али срцем и посветом, за
љубљену жену а не за жену критичара. Жене покрећу свет, све мушке
активности везане су за потребу да се жена фасцинира, да се придобије за
себе, била она жена, љубавница, мајка или ћерка. Ипак, највећу жртву
мушкарци приносе женама са којима воде љубав, у које су заљубљени, од
којих праве богиње. Отуд и став, оправдан и тачан, да жене не треба да пишу,
већ треба да се о њима пише. Жене су мушка божанства. Јесте ли видели
икад да писац одлази у цркву са рукописом, у потрази за мишљењем Бога о
његовом делу?! Оно, можда и јесте, од писаца се свашта може очекивати.
Писцу жена не треба да му буде „најоштрији али објективни критичар“.
Писцу жена не треба да буде подршка у томе што ради и да „иза сваког
успешног мушкарца стоји успешна жена“. Жена писцу треба да буде Жена,
на почетку њиховог животнога пута (можда и љубави, како кад и како где)
добро би било да му буде Муза. Међутим, музе имају свој рок трајања,
узгред, врло кратак, па после тога писац у жени тражи Жену, уколико је има
тамо. Писцу не треба верна жена, њему треба одана жена, она која га воли и
88
онда кад почне да га мрзи, што је неминовно. Она мора да га прихвати као
нешто своје, чак и кад схвати да јој представља само баласт и муку, као кад
узмете старог и немоћног родитеља у време меденог месеца те га водите са
собом, јер исти нема где и не може да се брине сам о себи. Љубавница писца
мора да развија матерински инстикт према истоме. Јер, љубав дође и оде а
материнска је љубав вечна.
Писца треба волети и издржавати га. Дати му да једе и уз јело. Све
остало је на њему. Постоји уврежено мишљење да гладни и несретно
заљубљени писци дају најбоље редове светској књижевности. Дискутабилно
је?! Можда је истинито, а, можда, и није, јер, ко зна каква би дела дали
Достојевски, Балзак и њима слични, да су били растерећени свакодневних
неприлика: дугова, глади, зиме... Дакле, да су били сити, ко зна шта би све
извољевали само да не пишу?! Достојевски би се само коцкао, Балзак ишао
по баловима, Ђура Јакшић се не би трезнио (ни овако без динара није а
замислите како би се понашао да је имао новаца довољно). Опет, стоји то,
није баш без утемељења, макар у контурама, симболима и вишесмислено, да
писац који није прошао пут Лондоновог Мартина Идна, тешко може само са
оним што му је од бога и природе дато. Једноставно, писац мора кроз изазове
и муку да стигне до свога дела, јер тиме доказује потпуну преданост својој
мисији. Пекић се не слаже са тиме и тврди да писцу не може бити лоше од
доброг живота. Можда је у праву, можда није. Човеку је свакако боље,
писцу: питање је? Било је и добрих писаца а који су живели у изобиљу и
радили без икаквих притисака, од почетка до краја каријере, али били би
можда много бољи да су окусили нешто и од правог живота. Можда?!
- По тој логици, онда би жена према писцу требала да буде лоша а да
би он створио велико дело?! Да га не издржава већ да она буде издржавана.
Да га не воли већ да га тера да пати, па да из патње израсте ремек-дело?!
- Овде се говорило о љубави са једне стране и материјалним
вредностима са друге. Никако не изједначавати једно и друго, ма како
стереотипно и патетично звучало. У стереотипу се крије истина а у патетици
право осећање.
Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у
животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. Нема се
овде шта одузети, нити додати, поготову ако је он под глађи за храном
подразумевао да се уз јело нешто и попије. Глад подразумева да никада ниси
89
намирен: чим се заврши ручак – размишљаш шта ћеш за вечеру. Запатила се
чежња у нека гладна времена или си једноставно гурман и хедониста. Секса
никад доста, увек и на сваком месту размишљаш само о једном: о сексу. И по
том питању су времена некада бивала мршава а жеља превелика и неусахла.
Гладник се никада не може задовољити и заситити. Можда му нешто
временом досади, али само оно што је помоћно средство. Секс у својој
природи и суштини никада не може досадити, предмет је жудње чак и кад
природа почне да отказује. Уметност?! - ту се не може бог зна шта рећи и
дефинисати. Увек се осећају немашна времена, никад ниси задовољан, увек
би још али не знаш шта је то још, колико је то још, и вреди ли шта то још. На
основу овога могло би се закључити: потентни хедониста је уметник! Највећи
сатир међу српским писцима (уз Љубишу Јоцића), Сретен Марић,
својевремено је говорио: Шта је лепше но бити гладан – колико је слађи хлеб
и оно уз хлеб после. А колико је диван трновит пут жеље за сазнањем! А тек
желети жену!... Довољно ми је, кад се пробудим и устанем, да видим како
сунце сија, па да се озарим. Или, ако не сја, да ме књига чека...
Нити једна од ових глади се не може намирити, иначе није права глад.
Кад лекари почну да забрањују храну и пиће, кад стану да ограничавају
активности и рад, тада мушко престаје то да буде. Отуд боемштина има и
филозофску позадину у своме нихилизму: не да се никоме и ничему да омеђи
наше прохтеве и иде се до смрти право, са раздрљеним грудима. У
Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер,
каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго
зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема
сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да
нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси.
Без глади нема праве уметности. Глад појачава страст. Без глади и
страсти, дакле. Све мимо тога јесте пуста техника, чак ни то. Уметник мора
да жуди за делом, његова глад мора да буде незасита, страсна, смисао свега,
тежња ка свему. Само се тако може издржати бемисленост стварања
уметности, поготову у честим периодима када се схвати да то скоро никога
не интересује и да нико не проналази у уметности оно шта вас тера да будете
гладни до смрти. Посебно, у још чешћим периодима када останете сами,
незаштићени, неспремни да живите животом већине, када се не можете снаћи
ни за парче хлеба, и кад осећате мржњу према себи зато што вам то парче
90
даје неко други. Они који су вам највише завидели док сте као пијани
уметник и боем, после тешких и обилних гозби обљубљивали најлепше жене,
први ће вас и најжешће шутирати када онемоћате без игде ичега. Вратиће вам
за сва своја чиновничка и упосленичка понижења која су доживели крцкајући
своје године за пензију, док сте ви са веселом братијом опасивали курве и
посвећивали им песме. Тада ћете опет бити гладни хране, гладни секса и сити
уметности. Ово задње само на трен, у тренуцима тешких депресија, а, онда
док год будете дисали, опет ћете бити гладни стварања и нећете жалити што
вас она сада кажњава, пре свега, јер је нисте били достојни а дата вам је
подједнако као и свима, и на вама је било искористити ту датост.
Пожељено је да жена која воли писца: не воли књижевност, уопште,
поготову ону коју ствара њен „драган“. Може да воли било шта друго, и
пожељно је, да воли да буде лепа, да добро кува, да воли децу, да обожава
секс. Све!!! Само не књиге и књижевност!!! Ако жена почне да се пача у
рукописе и одабир кућне библиотеке, онда ту нема ни жене, ни писца, ни
библиотеке. Њена незантересованост према вашем раду може бити тако
инспиративна и еротска! Што да се бакће са тим: она вас воли и све што
радите за њу је прелепо, бланко.
Жени се не треба замерати уколико рачуна на неке паре од писања
њеног мушкарца: у будућности. Још би било боље и у садашњости, но је то
обично немогуће. Жена треба да воли паре које писац заради од писања.
Уколико их има. То је права жена, онда. То је и људски, и женски, и такву
жену треба обожавати. Жена која је са тобом због пара јесте права жена за
тебе али само уколико не рачуна на те паре одмах, ако улаже у будућност
трпљењем тебе и твојих списатељских глупости и као је равнодушно спремна
да тих пара можда никада неће бити. Дакле, жену треба унеколико да
интересује материјално а не духовно, опипљиво вредносним судовима берзе
а не естетским дилемама уметности. И нема срећнијег свршетка таквих
љубавних прича до оних у којима се догоди прерана смрт уметникова, која
отвара врата његовој жени да у будућности лепо живи од његових хонорара и
дивиденди, јер ће се за њим појавити интересовање тек кад умре. На жалост,
у последње време, све је мање таквих случајева, јер се ауторска права у нас
не поштују и свако ставља на интернет шта год жели. Иначе, да је бога и
правде, женама и љубавницама писаца требало би признавати
бенефицинарни радни стаж и додељивати дупле пензије.
91
- Ништа не разумем, час се једно, час друго, овде збори?!
- То је парадокс!
Има и другачијих примера, у пракси. Неке жене идеализују писце, из
разлога што никада нису упознале ни једнога. То су добре жене. Поштене и
искрене. Желе нешто више од живота осим материјалног којег треба
зарадити у кревету. Желе духовност и лепоту. Сматрају да су писци нешто
више од оних мушкараца које свакодневно срећу, да су над-људи који све
знају и све умеју. Често их поистовећују са ликовима из романа. И то обично
траје док их мало боље не упознају. Онда виде другу, праву страну. Упознају
егоцентрика и себичњака који мисли само на своје дупе, који сматра да све
њему треба да се подреди и да само он треба да живи а сви остали требају да
раде за њега. Упознају смутљивца који не зна људски пертле да свеже а у
својим књигама распоређује дивизије и заводи најлепше жене. Упознаје
човека који баца говњаве гаће где стигне, коме често смрди из усне дупље,
који рига кад год се напије и прди до бесвести. Упознају манијака који дугује
богу и народу, незахвалника који вара жену која је цео живот посветила
њему. Који нема средстава да школује децу коју је сејао где год је стигао, и
који са годинама губи на набуситости и достојанству, престаје да пије и пуши
како би продужио свој бедни живот а колико до јуче је пропагирао
нихилизам и анархизам, безвољу за животом и неминовност самоубиства.
Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у
истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари:
женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико
колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на
банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није
генетика подарила. Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом
прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није
мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко
средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто. И, тако, уместо
добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме
писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи
да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету,
домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Не!!! Ми о жени данас морамо
да размишљамо онако како нам намећу две супростваљене стране и
крајности креираног и спинованог становишта и мишљења: жена или треба
92
да буде мушко, или треба да буде спонзоруша. Најзад, има оних који
сматрају да жена треба да буде бивена (како мисли екстремно супротна
страна оних пре набројаних екстремиста). Нико, дакле, од њих није у праву,
јер је жена онаква каква треба да буде већ створена из ребра мушкарчева, или
од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може,
нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би
остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и
мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или
унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.
Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно
обзиром да нема мушкарца и мушкога. И, тако, нема жена, нема мушкараца,
нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од
књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио
би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали
књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.
Нема жена – нема књижевности!
Нема писаца – нема књижевности!
Нема мушкога – нема жена!
Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива
варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких
изузетака первертита али то није вредно помена. Данас разна удружења
педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и
такозвне „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није!!!
Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се
сликају са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом (пошто су необразовани и
баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули
за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце био
геј). Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ
да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити
образац идеалне. Она која је за једног иделна, за другог је обична.
Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што
може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење
своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба
ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и
уметник који од жене тражи нешто више од онога што она богом и природом
93
дато већ има?! Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само
смета и квари јој нектаре, по некад их тотално пресуши. Њој не пристаје да
буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба
писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше
књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје
странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и
страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси
паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим
удом.
Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних
који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени
нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се
мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са
задовољством прочитати. Када ме буду нападали због оваквих редова, онда
ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста,
националиста и ратни злочинац, којем не може да се дигне, те да сам
притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети
на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам
иделан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту
могућност. Знам за јадац!!!
94
...БЕЗ ЊИХ СЕ МОЖЕ
Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама и да им
се људи клањају по улицама, и воле прва места по зборницама, и зачеља на
гозбама: који једу куће удовичке и лажно се моле богу дуго'', Лука, XX, 46-47.
Данашњи српски писци (они са првих страна новина и разних политичких
опција) су махом улизице, па им је и литература улизивачка. Граматички и по
форми коректна (по писму: не) та литература уметнички и филозофски не
вреди много, баш као и аутори који је стварају (у томе је корелација). Већину
српских писаца данас можеш купити материјалним добром, па је самим тим
њихово духовно приземно и ништавно. Данашњи српски писци су део
естраде, а нису макар ни забавни, они као такви не могу никоме да послуже
као узор а њихова мудрост почиње и завршава се гафом, гегом, лошом позом
и укусном гардеробом.
Мало је правих писаца у Србији (мада, има их) и тако треба да буде.
Србија је мала земља а Срби бројчано мали народ. Ту, овде, као и увек, као и
свуда, прави писци су препуштени сами себи и своме таленту, својој визији и
својој харизми – и то, понављам, тако треба да буде. Остало треба оставити
неумитном забораву. (Тек у сваких двадесет-тридесет година, уколико имамо
среће, остане по једна добра страна прозе или антологијски стих, у тридесетчетрдесет по једна вечна књига, а у веку тек шачица писаца које ће нација
памтити и поштовати).
У српској књижевности су ствари поређане на следећи начин: постоји
званична савремена српска литература, она из медија, „унутрашња“, и,
незванична, она права, жива, људска, у лимбу, коју можете наћи свуда другде
осим у институцијама и медијима. И зато не треба кукати што нема више
новца за културу. Јер и оно за шта су га до сада трошили јесте чист губитак.
Нема уметности код неталентованих, таман да му даднеш пола буџета
државе. За српску уметност и културу је боље да се не троше паре како су се
до сада трошиле: са овима „унутра“. Прави уметници су напољу и нису
невидљиви, има оних који знају за њих.
Није литература у кризи зато што је урушен систем вредности и што
нема пара, већ зато што нема уметника. Недостатак праве литературе
допринео је урушавању система вредности. Стваралаштво је у кризи. А,
стваралаштво је индивидуалан чин, нема то много везе са кризом у друштву,
95
нема то много везе са тиме колико се новца одваја за културу, нема то много
везе са тиме како тржиште диригује укусом и продукцијом. Писац је у
мисији. Он мора да ствара без обзира на околности. Уколико „то“ осећа у
себи, онда заиста мора. Не треба мешати такозване „културне раднике“ или
„раднике у култури“ са уметницима. Нема то везе једно са другим. Први су
само службеници који чак у највећем броју и нису у служби уметности и
углавном јој штете лошим изборима и неосећањем. Отуд не треба говорити
како нема средстава за уметност. Нема их уопште, одавно и скоро нигде. То
што иде „институцијама културе“ и „естрадним уметницима“ помаже само
комерцијализацији и банализацији уметности и омогућава да известан број
људи који уопште не стварају уметност - живи у име уметности. Зато не
треба слушати кукњаву „радника у култури“ о томе како новца нема. Новца
за праву уметност никада није ни било, нити је он потребан за право
уметничко дело (потребан јесте али није одлучујући фактор). А, ови горе
поменути нека се и даље боре за своје плате, то је њихово право.
Прича о помањкању новаца не стоји и из других разлога. Неретко
чујемо како је нека локална самоуправа дала силне новце силиконској фолк
певачици да пева на тргу поводом не знам ни ја све чега. Десетине хиљада
евра за два сата урликања. Свака Месна заједница организује разне .....јаде
(роштиљијаде, купусијаде, медијаде, грожђијаде, чваркијаде, рибизилијаде
итд.), свуда се прави некакав вашар, где је певање, пијење и једење за џабе. А
штампање једне књиге стаје неколико десетина хиљада динара. Само дочек
нове године на неком тргу потроши новаца колико је довољно за подстицај
уметности целе следеће године. Само репрезентација и трошкови путовања
министра културе могу штампати годишњу продукцију младих песника и
писаца у Србији. Новца се, дакле, нађе, али како за кога и по чијем укусу.
Није реално да су за пропаст уметности сви остали криви осим самих
уметника, или оних који себе тако називају и сматрају их други таквима.
Немогуће је да криза у друштву, материјална и морална, може спречити
некога да узме оловку и лист хартије, те да напише песму или наслика нечији
портрет. Ова перцепција о кризи друштва и уметности је погрешна јер у
својој основи сматра да је криза уметности када не можеш да добијеш новца
за своје уметничко дело. То није криза уметности, већ економска криза која је
пореметила тржиште, то дакле није питање теорије уметности већ
економских и политичких наука. О моралним кризама и кризама система
96
вредности - нећемо, јер је то латентна бољка од када је света и века. Али,
мора се приметити да пад система вредности није од одлучујућег утицаја да
индивидуалац напише велики роман. Напротив, на тај начин систем
вредности се подиже.
Ретко идем на тзв. „књижевне вечери“, на своје скоро уопште, јер кад
одем онда изгубим вољу да се бавим овим што радим. Шта све ту не чујем?!
То није ни ниво писмених радова из средње школе а штампа се и промовише.
Дакле, и кад се пара нађе углавном се троше на погрешне ствари. То је
затворени круг бесмислености. Зајашу се државне и народне паре намењене
култури: па удри!!! Директори Домова културе, Културних центара, итд.
штампају своје и својих послушника књиге и онда их промовишу: сами себе
себи!!! Све се неки исти људи врте лево-десно, понављају исте приче једни
другима, стварајући привид да се нешто заиста дешава. И, исти људи, из
вечери у вече, бивају у публици. Једино их је нешто више кад се после
промоције понуди и закуска. Не кажем да је то највеће зло, није чак ни зло,
рекох: племените су намере, никоме не шкоди, само по некад смета. Смета,
јер то не треба да буде узор младим људима који желе да буду уметници.
Уметник је индивидуалац, он сам води своје битке, губи и добија ратове, он
сам носи свој крст на плећима и једино дело има право да буде са њим и
испред њега. Све остало је шминка. Ту је, а, као најважнији део самоће и сам
чин стварања. То је део када уметност настаје, то је уметност. После тога
следи само безуспешно препознавање од других, најчешће лажно, јер не
разумеју а хтели би. Малро ствари поставља на овај начин, те каже да
уметник није онај који ствара: то је онај који осећа.
Уметник се непрестано мора бавити формалним, пошто непрекидно
ствара форме а критичар нема права наметати му одређене историјске и
пролазне форме – писао је Брехт Бертолд Лукачу Ђерђу. Пол Валери
сликовито објашњава оно о чему ћу у наставку говорити: Естетичар, веома
ружан, у безличној сали говори о лепоти. Поред тога што су српска
књижевност и српска критика (изроварене изнутра) у дубокој кризи свакога
погледа, ми се овде сусрећемо, а због феномена „унутра“ и „споља“, и са
мањком људских особина, пре свега етичких и моралних. Само један пример.
Књижевне награде у нас су изгубиле сваки смисао јер нису одраз квалитета и
поштеног односа према делима, већ свега осталог, а пре свега политике и
личних интереса. Већ сам писао о томе да је недопустиво да у жиријима седе
97
људи који су уједно директори и уредници у издавачким кућама (мада је тога
бивало и раније, Петар Џаџић је био уредник Просвете и седео по жиријима
где год је стигао, а слично је било и са другима, Милан Богдановић је био
уредник СКГ, Михиз такође у Просвети и другим кућама, Ели Финци је био
директор Нолита, итд. итд.). Но, ови садашњи не поседују уметничке
ширине већ малограђанске ускогрудости и љубоморе – чега је, опет било и
раније, али не у оволикој мери, јер је пре постојао какав-такав суд јавности.
Друго, имали су јаче ауторитете од писаца наспрам себе, па су ипак морали
да воде рачуна шта ће урадити. Најбољи пример је једно скорашње
саопштење жирија НИН-ове награде. Уместо да буду поноси и задовољни,
уколико су прави приврженици српске литературе и уметности, што је
толико романа стигло на конкурс (међу њима и мој, те сам свакако
субјективан до бола), они су подсмешљиво и са пуно очигледне зависти
говорили о хиперпродукцији, исказујући жал што се толико пише и објављује
у Србији. На страну квалитет пристиглих романа, ни жири се не може
похвалити квалитетом својих избора, али, зар није боље да се што више пише
и објављује, него да се не пише?! Из тог мноштва ће изаћи нешто вредно по
некад. Најзад, то мноштво није ништа лошије од страних превода којима нас
обасипају управо ти исти људи али као уредници издавачких кућа. Није
њихово да критикују мноштво већ да пропагирају популизацију литературе.
Имају, ваљда, поред личних интереса и неки општи друштвени задатак?!
Наравно, ја ћу критиковати мноштво али ја нисам критичар, критковаћу оно
мноштво које нам се намеће а овде није реч о томе. Овде је реч о нашем
мноштву. Сви ти људи који су написали и послали своје романе, сами су
радили на томе и сами се боре за то (добра већина, изузимајући оне који ће
ући у ужи избор). Јер ми прихватамо изрекламирано смеће иностране хиперпродукције а омаловажавамо своју хипер-продукцију којој није дата шанса и
која је изворна те углавном самофинансирајућа. Романи пристигли на
конкурс су резултат индивидуалне хипер-продукције и као такви се морају
поштовати, док романи који нам се намећу преко издавачких кућа
представљају институционализовану хиперпродуктивну работу, и као такви
су штетни. Ово треба узети у обзир када се говори о овоме јер постоје разне
хиперпродукције и разна лоша литература, и када се будете сусретали са
мојим критиковањем овдашње продукције и писања кича од стране
политичких пулена, старлета и домаћица, те страних књига које нам се
98
намећу, а са друге стране са самосталним или институционализованим
покушајима младих, или нешто старијих писаца, да заиста учине нешто
вредно, ма колико они успевали у томе, онда је то битна разлика, пошто се
оно прво презентује као хит-роба и има прођу а ово друго се омаловажава (на
пример, збирка песама или роман неког непознатог младића из провинције).
Нападајући Солжењицина за Ивана Денисовича руски критичари у
жељи да се додворе властима (као и многи други критичари у било којем
делу света) најрађе су користили синтагму: последице волунтаризма у
књижевности. Нешто ми је ово познато. И дан данас, ти исти лајавци кад
осете да од некуд дува чист и свеж књижевни ваздух који носи болне истине
и нове стандарде, којима обично нису дорасли, користе исте или сличне
формулације
(последице
провинцијализма
у
књижевности
или
хиперпродукција скрибоманства) како би оцрнили људе које не разумеју или
се плаше да поделе њихове ставове (или им угрожавају ничим заслужене
привилегије). Бранислав Нушић се жалио пријатељима: Не знам зашто сви,
кад узму перо у руку, умачући га у мастило, морају на мени да га оштре
грдећи ме... За скоро пола века свог књижевног рада нисам о свом делу
прочитао ни једну до краја повољну критику. У време док је Толстој хвалио
један мој комад, домаћи критичари су му се изругавали... Ипак, једно ме
теши. Јесте ли икад видели да се деца бацају камењем на воћку без плода.
Мешу Селимовић су оспоравали сви тадашњи критичари од реда и тек су
попустили кад су били прегажени од армије читалаца и поштовалаца
Мешиног дела.
Када се говори о лошем укусу и паду система вредности, онда, они који
то говоре, себе не сматрају ни неукусним, ни безвредним. Увек су они други
„лоши“ па нама „добрима“ не дају да дођемо до изражаја. Када говоримо о
књижевној хиперпродукцији ми бисмо да оспоримо право само другима да
раде и стварају, да издају и штампају, да се промовишу и да траже своје
парче колача, док за себе и издавачку кућу којој служимо сматрамо да треба
да објавимо свако слово које смо написали или које је неко „наш“ написао. И
то не сме подлећи никаквој критици јер се одмах досете па кажу да је критика
политички мотивисана и дискриминаторска према нужним променама за које
се они залажу али којих нема због назадних снага из „мрачних деведесетих“.
Наиме, по њима, не поштује се различитост, а они њоме објашњавају да
99
имају права да објављују смеће. То су врли борци за демократију који би
свима да исту укину а да се они питају за све.
Када се критикује друштво, држава, односи међу људима ми за себе
увек имамо сва оправдања овога света: други краду – ми преживљавамо;
други лажу – ми се сналазимо; други су глупи – ми смо деца свога времена;
други су лоши људи – ми им само враћамо истом мером!!! Суштина је у
следећој и често коришћеној фрази: ми би да мењамо свет, да мењамо све око
нас, да утичемо на све догађаје и процесе, али не би смо да мењамо себе! Ми
би да играмо по правилима која нама одговарају, и док нам одговарају, а да за
све друге владају правила која ми одредимо. Слична је ситуација и са
такозваним консензусом, а, око великих и малих питања: сви би да се то
јединство створи искључиво око њихове идеје и њиховог става, да буде
јединства по њиховом или да уопште не буде. Код нас се јединство нуди као
ултиматум, као уцена, као ствар која не сме подлећи никаквим променама већ
да искључиво буде по ономе ко је јачи и моћнији.
Иво Андрић је говорио Кости Димитријевићу да је давно речено да су
књижевници слаби тумачи својих дела. Више ћете, онда, сазнати од
критичара и психолога. А ја од њих нисам никад ништа научио. Све што
писац зна и уме, налази се у његовом делу. Овако је говорио вечни миљеник
свих могућих критичара и критика. Ко, дакле, вреднује нашу уметност?
Нешто школованих људи, промашени уметници, људи који нису били
способни да створе уметничко дело, и, конзументи, потрошачи, они који
купују и читају наше књиге (али, пре свега „купују“), обичан народ, маса која
гласа. Примећујем у последње време приличну поплаву Кентаура, пола писацпола критичар, углавном зелених, који слабости и ништавости својих
прозних пучко-школских писмених састава, на тему „провинцијалац у
великом граду“ и сл. настоје да компензују давањем најчешће негативног
суда о раду својих колега, пише Пекић у писму из Лондона. У сваком случају
наше дело вреднују некомпетентни људи, они који не знају ништа о правој
природи стварања. Уметници би то могли, али они неће, јер су сујетни и
саможиви егоцентрици. Уметник, писац, ће увек мрзети туђе дело. Ако је
лоше – мрзеће га због тога. Ако му се не допадне – исто! Ако му се допадне и
добро је, још више ће га мрзети - зато што је можда боље од његовог дела.
Уколико схвати да пред собом има генијално дело: највише ће га мрзети јер
100
је њему недостижно! Како било, уметник не може бити објективан због своје
субјективности чак и кад у потпуности разуме са чиме има посла.
Дело зато мора да буде све и ништа. Да живи за себе и да свакоме по
мало удовољи, да се свакоме по мало свиди али да при томе никога много не
ражести. У својој генијалности оно мора да помири све те разлике. Делом
писац мора да превари све, како би му дао шансу да се породи и заживи.
После тога је много лакше. За тим, дело не зависи ни од кога. За суштину
дела није важно његово погрешно вредновање од других, али оно у себи мора
да има довољно трикова да преживи своје време како би будуће генерације
схватиле суштину. Јер, геније не може бити човек свога времена и то је
дефинитивно.
Треба имати много снаге свакојаке, и ретки је имају, па да се безболно
игнорише погрешан став окружења према властитој уметности. И, ако писац
зна да је његово дело велико (више осећа - него што зна), и ако га не разумеју
што се редовно дешава, опет је тешко живети у таквом свету, свету где нико
не препознаје твоју вредност, и са таквим унутрашњим дилемама у себи.
Када га признају постхумно, то можемо схватити само као подлу освету
просечне руље оличене у просечном поједницу према индивидуалцу и генију
који је живео и стварао непризнат од стране некомпетентних оцењивача.
Где се данас налази српска књижевност, зна се. На жалост, кад је
уметност у питању не важи она крилатица: „какво је стање у друштву, таква
је...“. Напротив!!! Тешка времена морају бити инспиративна за уметнике.
Тако је и са књижевном теоријом и критиком којом владају интереси и
трендови а не ставови, пре свега. Критика је пре свега став. То је мишљење
некога ко нешто зна и осећа, свакако треба подвући да нико не зна све а
осећања су субјективна работа. Киш у култном Часу анатомије каже: Наша
је књижевна критика заправо књижевна власт и она, као таква не служи
књижевности, књижевност служи њој, књижевничка сива маса само је
изговор за њено постојање, јер како може тај наш критичар да служи
књижевности, да се потчини њеним законима и да у њој налази свој смисао,
кад он сматра да је процењивање дела ступањ више у семантичком пољу, па
тај ко може да пресуди, тај ваљда може и да напише такво дело о којем
суди, а ако то не чини, то не чини само стога што он то сматра багателом,
он се бави суштинама, а писци се баве трицама и кучинама које он расплиће
и ставља на њихово место.
101
Не треба много времена и простора за доказивање да је садашња српска
књижевна критика у невољама до гуше и да је најлошији сегмент српске
књижевне стварности, која иначе не ваља ништа. Најгори део! Напише се по
неки добар ред али нема доброг реда о томе. Критика која подржава
нешкодљиво дело, како је говорио Мирко Ковач. Булатовић је, пак, за
критичаре говорио да су то непотковане књижевне формације и чете
ватрогасаца. Није ни чудо, за српску критику се, пак, може рећи: каква је
ситуација у другим областима друштва - таква је и у српској критици,
уопште. Најзад, то је најзахвалнији део бављења културом а за корупцију.
Критичара можеш потплатити за његов рад, писца не можеш ако ствара
уметност. Новица Тадић, који је својевремено одбио награду Десанка
Максимовић, негде је изјавио следеће: Мали број жирија опслужује већину
награда а њихов број је смешан, као да код нас има толико добрих писаца.
Десетак људи жирира у скоро свим жиријима и заиста је време да се поведе
рачуна о томе ко додељује награду и ко је њихов оснивач.
У нас влада апсурдна ситуација да су критичари „на гласу“ уједно
директори и уредници у издавачким кућама, те чланови жирија за престижне
награде, као и за награде које оцењују рад младих талената. Наши су
критичари као инстант напици: све у једном, три у једном. Они су, како би
рекао Бернард Шо, као аутомобили: што су лошији – то су бучнији. Ипак,
најбољи доказ да је наша критика дотакла дно бунара, и, да је прднула у
чабар, лежи у чињеници да уопште нема негативне аналитичке критике, а,
има само аналне и анационалне. Критички осврти са лошим мишљењем о
неком делу: уопште, не!!! Има пљувачине субјективе конотације али критике
нема. Ни трага трагу који је оставио Милан Богдановић речима: То тумачење
животног става једнога писца у његовом делу, то просветљавање свеколике
његове унутрашњости из које се родио свет који је он направио, то
међусобно поређење једнога живота са другим, пишчевога са оним који је он
оживео, то одређивање животне вредности створене према vis vitalis
створитеља – то је права стваралачка књижевна критика. Богдановић се,
додуше, бавио критиком само идеолошки дозвољених књига и само
омиљених писаца, и није се пачао 'де му није место, али је цитат свакако
вредан помена, макар га сам аутор и није користио у пракси већ је често по
критику одлазио у Градски комитет. Није вредно помена што је исти,
идеолошки и из личних разлога, черечио Црњанског кад му је било најтеже.
102
Но, Милан је лако променио веру пре рата и још лакше прихватио идеологију
после рата. Дејан Медаковић пише о њему: Међу писцима, уметницима и
уопште међу интелектуалцима брзо се развила и племенита утакмица ко ће
брже и свеобухватније понудити своје услуге вољеној партији и другу Титу.
Милан Богдановић, савршено извежбан у друштвеним вратоломијама, у
овом такмичењу стигао је на циљ међу првима. Његови заостали
конкуренти посматрали су га са помешаним осећањима зависти и дивљења.
Да ствари буду горе, како се који моћник докопавао власти тако се и
такмичење међу писцима и критичарима поново одржавало, а по некад су
неки побеђивали на више различитих трка у различитим временима.
Црњански је својевремно о истом човеку говорио Кости Димитријевићу
следеће: Није мене само Марко живог сахрањивао. Ту је и други мој велики
пријатељ критичар Милан Богдановић, који је у поечтку о мом делу писао
славопојке, а после овог рата од мене начинио чудовиште. Прва наша свађа
почела је у Гласнику, онда се касније преселила у штампу, па је морало доћи и
до суда. Са Миланом имао сам 1932. веома оштру полемику која је узбудила
многе духове. Знате, тај наредник Петра Живковића, који је са женидбама
био у стању и веру да промени, по повратку из заробљеништва, вратио ми је
преко Борбе мило за драго. И то баш у тренутку када сам паковао кофере за
повратак у земљу, где ми је одавно место. Ни Богдановић није остао дужан
Црњанском: Показало се да г. Црњански не може да буде ни пријатељ, ни
друг, и да њему другарство и пријатељство имају смисла само тако, ако су
му сви моменти тога друговања, па и они најинтимнијег међусобног
поверења, материјал за употребу. Као што је било и са другима, док је
сматрао да сам му потребан и користан, био сам му и ја најбољи. Кад му се
показао други рачун, онда сам му био најгори.
Зашто? Наши критичари само пишу хвалоспеве или приказе. И кад се
међусобно, или са ауторим неке књиге, „поџапају“, чине то углавном на
идеолошкој основи. Баве се комерцијалом или политиком. Пишу критике и
приказе најчешће за књиге које нису прочитали, а то се види кад прочитате
то смеће и њихово мишљење о томе. Много се књига штампа сваке године, у
свету и код нас. Много је међу тим књигама очајно лоших књига (али су то и
даље књиге), затим има лоших, па онда добрих, а сасвим мали број њих је
одличан. И?! На корицама сваке од њих стоји добра реч некога критичара,
који је то учинио за новац. Јесте ли некад видели књигу која на корицама има
103
објективну критику? Дакле, увек има оних који ће за апанажу наћи неку
добру реч о свакој књизи. Онда неки други критичар, из конкурентске банде:
напада ту књигу о којој је његов колега рекао све најбоље?! Српски
критичари су циркусанти: испред својих издавачких кућа прате писце као
мечкари мечке – за бакшиш. Али, зашто нема књижевних критика које
аналитички говоре о лошем делу (по њиховом мишљењу)??? Е, па, зато што
су им неписмене газде из издавачких кућа то забраниле!? Опет, зашто?
Казали су им ти контраверзни бизнисмени: и лоша реклама је реклама, зато
ни речи о књигама које нису из нашега обора. А, онда, после тих речи, су их
отпустили из својих кабинета како и доликује лакејима. Милован Данојлић о
томе каже: Приказивачи су постали гласноговорници затворених интересних
група, а тамо где се тера ситна рачуница, нема места за искреност.
Треба само погледати новине па схватити колика је то јаловост. Жали
боже папира и олова. То су умрлице српској књижевној критици. Иза сваког
слова провирује интерес и ни мало идеала. Они можда и имају своје
мишљење али је оно јефтино, односно, ништа не кошта. Па онда пискарају за
оне који их карају. Они немају ни мало душе и ако неки имају нешто знања.
А по Анатолу Франсу добар критичар је онај који прича догађаје своје душе
у средини узор – дела. Причаћу вам сада о себи поводом Шекспира – човек не
може да изађе из себе.
Новац је (поред идеологија, неосећања и незнања) највећи непријатељ
српског критичара који се, опет, једино њему диви и клања. Он му, додуше, и
срећу квари и не дозвољава му да буде свој човек, са мишљењем. Рекох,
попљују они по неког, али само из конкурентске партије или уколико осете
да су угрожени нечим што руши њихове планове о доброј заради, или ако се
неко мимо њих постави да га опашу. А, по њима се види да и не зарађују бог
зна како, јер у Србији је вазда било пљувача доста, и то за џабе, из чистих
уверења. Прошла су времена Скерлића, Поповића, па и Михиза, до тога да се
некако само сведосмо на Палавестру и то више као историчара српске
књижевне критике (писца некролога исте)... Вељко Петровић је говорио
Михизу, о Скерлићу, и о томе како су га на српској граници, као пребега из
прека, дочекали нељубазно, и умало га нису арестовали, све док није поменуо
да је Скерлић написао критику о њему, и то повољну. Кад је цариник чуо за
име Јована Скерлића, изљубио је Вељка и пожелео му добродошлицу. Каже
затим Вељко: Не знате ви шта је за Србе тога времена значио Скерлић.
104
Никада, ни пре ни после њега, један критичар, ма шта критичар, ниједан
живи писац није имао толики углед и такав глас у нашем народу.
Четрнаесте, док је он умирао од панкреаса, тресао се у грозници Београд,
дрхтала је цела Србија. Као оно кад је Русима умирао Пушкин. А, није да
Скерла није умео да омане и погрешно процени, те уништи читаве песничке
животе, као на пример што учини са једним од Илића или са Дисом. Поезија
г. Петковића исто толико подсећа на поезију Пола Верлана и Бодлера,
колико београдска Скадарлија подсећа на Латински кварт или Монмарт,
написао је Скерла о поезији несрећног Диса. Али, и кад су грешили, горе
поменути, чинили су то из чистог убеђења. Некада је било довољно да Михиз
напише само: ДВЕ НОВЕ ЗБИРКЕ ПЕСАМА, Јанко Ђоновић „Камена
почивала“; Марко Ристић „Nox microcosmica“; Ни Јанко, ни Марко. То је
била ствар ауторитета. То је била ствар духа. Па и када је погрешна – реч је о
духовним релацијама. Михиз је могао и хтео погурати пријатеља, чак и кад
то литерално не заслужује (и, он је то чинио) али није „гурао“ никако и
никога само за новац и зараду, чак и кад је губио на покеру. Зато је себи
могао да дозволи и то да за неко дело каже да не ваља ни по пичке ладне воде.
Најзад, исправна је, и стара, теорија да су књижевни критичари
углавном пропали или притајени писци, осим у малом проценту када су
рођени као књижевни критичари (ово задње ја додадох). Да су нешто знали
писали би, јер је суштина књижевности дело а не његово, углавном
погрешно, тумачење. И када те хвале, и када те куде, они ретко када погоде у
суштину. Али су зато у себи љубоморни и завидни па, уколико се не плаше,
онда своје фрустрације лече на писцима, кад год им се укаже прилика. Џек
Лондон у своме Мартину Идну лепо каже: На сваким вратима књижевног
успеха стражари као пас чувар по један књижевни пропалица.
Ипак, није само начињена штета за српску књижевност у досад
реченом. Нису они штеточине због оног што нису урадили - већ због оног
што раде. Својим помагањем хиперпродукције књижевног смећа (обратити
пажњу да се ради о смећу а не лошој литератури, о свесној презентацији
штетног смећа а не тражења у лошем нечег доброг – дакле, не
контрадиктујем самога себе) они код садашњих генерација стварају штетни
не-укус. Оно, нити један неукус не вреди, може се овде примедбовати, али
има неукуса који макар нису штетни. Кад су уметност и књижевност у
питању, тим неукусом се уништавају читава покољења, па чак и она још
105
нерођена. Код нас се управо штампа хипер-продуктивно смеће са запада и
„друге-србије“ а хипер-продукцијом се назива изворна српска литература.
Боље је да не излази ништа, да се забрани све то, макар би се у недостаку
нове продукције читали класици. Не, у праву сам, прави назив јесте:
продукција. Нисам погрешио. И нисам контрадикторан. Понављам, има
разлике између лоше литературе и смећа, између неуспелих покушаја и
шунда. Велике!!! Има покушаја, правих и када су промашени. Код неких
писаца то је пут, дијалектика, сазревање. Код неких: није! Игор Мандић каже
да свако у себи крије само један роман и само је питање када ће га
написати... али свако у себи крије и само један лош роман и само је питање
кад ће схватити да га не треба написати. Смеће које нам презентују неки
уредници неких издавачких кућа, уједно и неки главни српски критичари, а
које се углавном увози, није неуспео покушај већ свестан идиотлук који
полако, читањем, прелази и на оне који то конзумирају. Јер, то се конзумира,
то је роба, лепо упакована и штетна.
Лоша литература која се увек читала више, за разлику од добре коју
скоро нико не чита, али то „скоро“ ју је спашавало од пропасти. Ту је разлика
о којој говорим када мислим о пропасти српске критике која води до тога да
је све тежи пут да дођемо до добре књиге макар једном у десет година (што
би био успех за нашу националну културу). Велика дела чита увек мали број
људи, у првој генерацији. То је тако, зато постоји висока уметност и управо у
томе лежи њена вредност. Добре књиге пишу се за само две стотине
читалаца, говорио је Растко Петровић. А, Полан вели: Свако зна да данас
постоје две литературе: лоша, која је управо нечитка (а много читана) и
добра, коју нико не чита.
Они, неки тамо, кажу ми:
- Али господине, оставите Ви ту причу, чим се те књиге продају значи
да су добре и квалитетне!
Ја им одговорим:
- И силиконске певачице турбо-фолка напуне Маракану, што
Београдска филхармонија не може, па то не значи да су оне уметнице које се
баве правом и квалитетном музиком.
У Хрватској се, по сличној теми, огласио и суд. Али, Хрвати држе до
себе. Директорка њиховог Сајма је одбила да уручи награду Киклоп за
најчитанију књигу (најпродаванију, али то му дође на исто) старлети Нивес
106
Целзијус. Још је и укинула награду. Суд је сада наложио да се награда ипак
мора уручити али је сам чин директорке сачувао достојанство саме награде и
хрватске књижевности уопште.
То што се нешто продаје, не значи ништа, ништа не доказује, поготову
када је књига у питању, јер књижевност и уметност имају мало чега
заједничког са популизмом и широким народним масама (како се некада
говорило). Октавио Паз по том питању вели: Бестселер, било да је роман или
књига актуелности, јавља се попут метеора; сви желе да га купе, за кратко
време поптуно ишчезава. Малобројни су бестселери који успевају
надживети свој успех. То нису дела већ трговина... По некад се популарност
подудара са изврсношћу дела: Дикенс и Балзак, Бајрон и Виктор Иго, само
неколико примера. Међутим, немогуће је заборавити да је књижевна
историја запада, нарочито у модерно доба, била и јест књижевност
мањине: побуњени писци и критичари постојећег стања, песници и
романописци изумитељи нових облика, уметници сматрани херетичким и
тешким. Логика тржишта није логика књижевности. Исти тај Октавио је
негде анализирао и примерима доказивао да тиражи немају везе са
квалитетом и трајношћу. Антологија песама Малармеа, Поезија, 1887. године
имала је тираж: четрдесет примерака. Бодлерово Цвеће зла 1857. нешто јаче
од хиљаду примерака које нико није хтео да купи све до судске забране.
Наиме, најбоља реклама за књигу јесте анатема бачена на њу од стране
власти или судска забрана, тада се продају све књиге. 1885. године Витмен
лично плаћа штампање своје збирке песама у 790 примерака и на тој књизи,
продајом зарађује: нула центи! Елиота на почетку каријере не читају чак ни
пријатељи – јер га не разумеју. Додао бих још пар примера: Алан Едгар По је
за живота био потпуно непознат. Наша Исидора Секулић је већ као позната
списатељица штампала књиге о свом трошку, у тиражима по 300 примерака
(нпр. Аналитички тренуци или Записи). Ђузепе Томази ди Лампедуза је
написао роман Гепард, 1956. године, и разаслао га разним издавачима али
нико није хтео да га објави. Годину дана након његове смрти 1957. године,
роман је неко прочитао и у њему препознао врхунско дело важно за
италијанску књижевност а писац је постхумно награђен 1959. године
великом наградом Стрега Призе. И Итала Свева, једног од највећих
италијанских модерних писаца, признали су тек после смрти. За живота се
бавио више трговином него писањем. Написао је: Ја сам био прилично
107
образован због два факултета кроз која сам прошао и затим због своје
беспослености коју сматрам јако поучном.
Цитираћу Александра Јеркова, мада нерадо, јер је реч о једном од оних
који председава жиријама и награђује књиге које је сам уредио, и он је један
од оних који руже многописаније у Србији речима да је у питању
паралитерарна болест и духовно растројство – као да су књиге које он
уређује много боље а његово политичарење и тезгарење су духовно узвишена
стања, али се његове мисли овде поклапају са мојима (што му може само
служити на част, и што је доказ да је по нешто у животу и „уб'о“). Каже он:
Не сме све нестати, није све исто, није тривијално исто што и уметничко,
није писац исто што и забављач, није књижевница исто што и водитељица,
нити књиге роба као патике, а књижаре тржнице, нису библиотеке депои а
ни банкарске пословнице. Лепо речено, ама, јел' се тако радило, када се већ
овако мисли? Јел'се тако и раније мислило и радом доказивало? Ми смо као
народ иначе богати утицајним појединцима који редовно једно причају,
друго раде, а кад мисле, онда мисле о нечем сасвим трећем.
Песници ми дугују мање од граматичара, мада очевидно припадају
мојој дружини. Они су слободно племе, како каже пословица, и циљ је
целокупне њихове уметности да увесељава лудаке правим лакрдијама и
смешним причама... Истој багри припадају и ону који желе да постигну
бесмртну славу издавањем књига. Сви су они моји дужници, а нарочито они
који шврљају на хартији све саме глупости... Колико је тек срећније у мојој
лудости оно моје пискарало. Чим му нешто падне на памет, макар то били
његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер
добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број
људи: све лудаци и незналице. Шта ће вредети критика малог броја људи
према супротном мишљењу огромне већине? – проговара кроз уста Лудости
Еразмо Ротердамски.
Више није важно у Србији какав ум стоји иза књижевног дела већ
колики силикони стоје испред истог. Српска књижевност је естрадизована и
политизована. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што
већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се
стварало. Уметности нема кад се опстаје делом. Компромиси са естрадом јесу
пораз уметничког од стране баналног. Компромиси, пак, са политиком су још
погубнији. Тада уметност постаје средство а не циљ. Тада књижевност
108
постаје убојно оруђе којим се гађа политички противник. Када књижевник
стане уз политичара, да га подржи у кампањи или револуцији, онда код
политичара и можете наћи нешто људскости и морала, а код писца ништа ни
од једног, ни од другог.
По некад из естраде остане нешто вредно и трајно, додуше. Некад из
уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у
другом: истински. Углавном, већина створеног, и са једне, и са друге стране
брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и
заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског
круга људи, али задуго и вечно, имало се рашта стварати. Уметност је
неизвесност, књижевност поготову. Бира се стаза стрма, а треба се ходати
њоме, не пасти у амбис, писати и јести свакога дана. Кад је зима, треба и
крова над главом. Ништа данас нема за џабе осим уметника и његовог
статуса у друштву. Ништа нема за џабе осим слободе писца. Право на
слободу писац сам бира и ту га нико не може спречити, међутим, остваривост
слободе најчешће зависи од спољашњих фактора, од световног окружења, од
људи пуних неразумевања. Јер, ако је веровати Малроу стваралаштво није у
првом реду фактор усавршавања, него, заправо фактор ремећења
дотадашњег реда, а у том реметаличком нагону најчешће се замерите
околини, те треба издржати непријатељско окружење.
Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за
сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и
стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да
припадају једно другоме али уметник, и писац, никада не припада своме
времену и људима који у њему живе. Шта рећи о трагици Кафке, и стотинама
других Кафки, који нису имали среће да их макар и после смрти упознају као
великане?! Који нису имали среће да неко отвори ковчег неког давно умрлог
Стендала?! Време не разуме своје геније-савременике. Неће. Људи хоће своје
време за себе а прошло време за велике људе. Када се једнога дана појави код
нас наш Гогољ сви ће га попљувати, рече некада Крлежа. Свифт иде и даље
па вели: Када се на свету појави прави геније, познаћете га по овом знаку:
све будале ће се удружити против њега. Или, још боље, неразумевање генија
и савременика дефенисаше Шопенхауер, који вели да је таленат налик
стрелцу који погађа мету за друге недостижну, а геније је налик стрелцу
109
који погађа мету за друге невидљиву. То што нешто не видимо није разлог да
не мрзимо онога што види, шта више, то је разлог више.
Већина реченог је истина, зато што о садашњем српском уметничком
тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не
заслужују: они који не виде!. У сваком времену, од када је века и света, лоши
људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и
бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити
покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од
шефа смене до председника републике. Тек се по некад предају, веома ретко,
кад испред њих стане геније који толико зрачи да му не могу ништа. Али,
таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у
читавој историји нити један.
Сада у Србији свака Месна заједница има свој књижевни конкурс.
Скупе се њих неколико, колико да могу стати у један ауто, распишу конкурс
од државних пара, они су уједно и жири, и учесници конкурса, и добитници
награда. У зависности од афинитета и политичке припадности, у зборник
који се обавезно штампа, негде при крају, додају чак и некога кога не познају
а чије им се дело допало (по њиховим сумњивим критеријумима). Награде,
пак, увек деле међусобно: сад ћу ја теби а после ћеш ти мени. У Удружењу
књижевника Србије ништа боља ситуација. Само путују около, неки
непознати и неважни аутори, самим својим присуством поручују свету каква
нам је књижевност. За њих није добро све оно што не разумеју а не разумеју
скоро ништа. Највише воле да приме писце сумњивих достигнућа из
дијаспоре, јер они дају прилоге. На сајту Удружења књижевника Србије
највише места заузимају приложници, то је довољно, чак и не морају да
пишу, те објављују. То удружење је изгубило доста од легитимитета и
озбиљности јер су се озбиљнији а живи аутори потпуно повукли и сада тамо
таворе неки људи за које нико не зна ни ко су, ни шта су, ни која су им дела.
Друга струковна удружења нису ништа боља, још су и гора, јер се баве
искључиво политиком и тиме како ће да намакну неку пару из иностранства
пљујући по својој земљи и своме народу.
Најжешћи и најгрлатији заговорници либералне економије и
европејског капитализма међу такозваним српским „уметницимa“ данас,
највише траже пара од државе. За раднике и запослене они пропагирају
конкуренцију, тржиште и капитализам, а за себе траже добри стари Титов
110
самоуправни социјализам. Кад радници остану без посла и хлеба, они кажу:
„Боже мој, тако треба“. Кад, опет треба да се приштеди па се узму паре које
ама баш ништа нису доприносиле уметности, већ су служиле да се пуне
џепови владиних и невладиних „уметника“, онда се протестује до неба! Па
наравно да треба прво узети од културе кад је народ гладан. Може се са тиме
причекати, има већ толико написаних књига и насликаних слика, да пауза
ништа неће пореметити, шта више. Култура и уметност нису исто. За културу
су издваја да би такозвани „културни радници“ примали плате и
организовали бесмислене манифестације, а уметност је индивидуални чин
ствараоца и његова потреба. Какве везе има стварање уметности са
дотацијама државе?! Треба укинути све - па почети из почетка. Треба
дочекати време када ће се давати уметности а не тражити од исте!!! Мило
Лопмар (такође „професионални“ члан многих жирија) по овом питању вели:
Отуд није случајно што је садашњи нараштај интелектуалне елите,
однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји
српске културе: његово понашање би могло ући у историју као класичан
пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему
што превазилази личне интересе. А садашњу власт управо носе
представници тог нараштаја.
Холивуд прави говна, али је најгоре од свега што се та говна некако
трансформишу у читаву идеологију а то је већ опасно, рекао је негде Емир
Кустурица. Такозвани „културни радници“ (или: радници у култури)
поједоше, и буквално и фигуративно, српску културу и уметност. Хиљаде и
хиљаде запослених у разним институцијама које се баве „културом“ потроше
и то мало новца што би се одвојило за уметност и уметнике. При том, ти
људи не поседују ни трунке креативности, нити зрно духовности и ништа не
стварају. На руководећим местима у институцијама које се баве културом су
партијски апаратчици а по самим институцијама су запослени затечени и
старовременски кадрови или новопримљени партијски омладинци. Они,
такви, (мало Црњанскових запета), креирају манифестације у стилу „што
лошије то боље“, разне „песничке јесени“ и „културна лета“, и то не из неке
лоше намере већ једноставно из разлога што не знају за боље. Они-е одвајају
књиге по библиотекарским полицама, они-е препоручују школарцима смеће
које и сами-е читају (они-е читају много, али све лоше и погрешно). Они-е
организују књижевне вечери на којима са дивљењем гледају глуперде које су
111
ту само зарад пар хиљада динара дневница и ничег другог, и ништа друго.
Тако се ствара погрешна слика код неупућене младежи шта је и где је
књижевност у Србији. Ако они на књижевним вечерима гледају водитељке
сумњивих телевизија, бивше старлете, имитаторке Секса и града, или разне
полит-пљуваче, партијске писце, младе и старе ревизионисте сваке
досадашње вредности у књижевности, негаторе нације и њених вредности и
особености, самомрзитеље - како рече Аврамовић, „друго-србијанце“, и,
како, опет, рече Ломпар: самопорицатеље – онда та омладина схвата да тако
треба, те да је то добро. Јер их ни у школи не терају више да читају, довољно
је да за лектиру скину са интернета сиже књиге и: то је то. Невероватно је да
су неке издавачке куће, тих вајних критичара и чланова жирија, почеле да
издају скраћене и препричане верзије великих романа а да би олакшали тим
будућим креатурама по мери западњачког менталитета и исте духовности.
А, духовност појединца и нације је потребнија од техничког знања
истих. Ту је и излаз из кризе о којој говорим. Порази у духу могу се једино у
духу надокнадити, написао је Предраг Палавестра. Духовност одваја човека
од човека. По томе се разликујемо, те нас има свакаквих. Ново време хоће да
направи да сви будемо исти, по мери, по узусима, лаки за употребу, још
лакши за манипулације разне врсте. Мит о Европи јесте мит о тупанима који
исто мисле, исто раде, исто не раде, то јест, о робовима који немају право на
своје мишљење, на револуције, на промене. Таква се и уметност пропагира. У
ствари, пропагира се смрт уметности као потенцијално највећег непријатеља
будућег тоталитаризма. У том сајбер-апсолутизму где ће контрола људи
достићи врхунац, једино ће уметници бити способни и имати унутрашње
снаге да се одупру свему томе, (а они који их буду пратили уживајући у
њиховој уметности биће њихова војска, али војска добровољаца, па ће бити
веома снажна и опасна), својим непристајањем на логику, општа места,
обрасце и својом вољом да стварају нешто из маште а не из потребе. Све ће
бити регулисано законима и наше је само да те законе спроводимо. Кад се и
појави неко ко другачије мисли, макар био и геније који се рађа једном у сто
година, спалиће га на неком тргу, ако треба, само да не руши поредак који се
ствара. Добро дошао у своју визију Џорџе Орвеле! А колико јуче стари
племић из Јасне Пољане учио нас је шта је циљ уметности: Главни циљ
уметности – уколико уметност постоји и уколико има циљ – у томе је да
прикаже, открије истину о људској души, да саопшти такве тајне какве не
112
могу бити исказане обичним речима. У томе и јесте уметност. Уметност
је микроскоп који уметник управља на тајне своје душе, и приказује те
тајне, иначе заједничке за све људе. Префињеност и снага уметности су
готово увек дијаметрално супротне. Уметност није уживање, утеха или
разонода, уметност је нешто велико. Уметност је животни орган
човечанства, који преноси сазнање људског разума у осећање.
НИН-ова...
Она је важна, она је симбол. Поред свих својих посртања изборила се
да буде најважнија књижевна награда у Срба. Она је улазница за место у
историји српске књижевности. Које место? То је већ друго питање које иште
други одговор. То каква је она сада доказује где нам је књижевност. То каква
је била од свога постанка, исто је то доказивала. Какве награде таква и
књижевност. Често је својим промашајима више промовисала губитнике него
добитнике. Јер, књижевност је безваздушни простор у коме можете средити
некоме да добије награду али не можете урадити да награђена књига постане
добра. И, то се врло брзо покаже.
Мислим да је тренутно највећи проблем у концепцији награде која је
данас непримењива за Србију, која ипак сада има мали потенцијал да сваке
године добије књигу вредну пажње. НИН-ова награда је настала у великој
Југославији у време док су били живи и стварали писци великих достигнућа
у свима народима и ентитетима, писци попут Андрића, Црњанског, Пекића,
Селимовића, Крлеже, итд. Чак и када би написали слабију књигу, њихово име
би апсорбовало све мане. Сада је све другачије, скученије, и мислим да би
требало да се уведе категорија „Није додељена“, и оне године када нема
правог лауреата, са правом књигом, не доделити је, а новац од награде
уплатити за финансирање младих писаца, то јест, њихових књига.
Дефиниција „Најбољи српски роман“ је преуска из разлога што некада „бити
најбољи“, не значи аутоматски да си добар и квалитетан, јер то зависи од
кога си најбољи. У царству слепих ћоравци су на цени – обашка што у нас
данас, у царству ћоравих углавном слепци бивају награђени.
Све је почело 1954. године са Добрицом Ћосић и романом Корени.
(Право му било, да није било њега и његовог Младог борца, не би било ни
НИН-а). И, дан дањи су по том питању мишљења подељена јер читаоци и
критичари не могу да одвоје лик и дело а кад су у питању Добрица Ћосић и
његове књиге. Добра је то књига, обзиром на време у којем је угледала
113
књижарске излоге. Корени су вредни по томе што као први роман који добија
НИН-ову награду он за тему нема НОБ и револуцију, партизане и друга Тита,
већ говори о српској породици на селу, у време Обреновића. Тако су и
потоње Деобе специфичне због новог приступа, додуше не без идеолошких
оптерећења, грађанскоме рату у Србији. И када се Ћосићу спочитава
патетика у његовим делима треба то чинити са резервом: он је одабрао такав
начин приповедања а књиге су преживеле суд времена. Кад суд времена
дадне мишљење, онда критичари могу „да се сликају“ са својим
опсервацијама. Друго, та прва награда није имала данашњу тежину и
вредност, и није се знало куд ће се стићи са наградом коју даје један
недељник. Али, добро се почело и прво награђена књига је поставила
прилично висок стандард који се, на жалост, после тога често није
примењивао. Неки критичари су овој књизи замерали и оспоравали
оригиналост руралног елемента а у корист Петријиног венца или Књиге о
Милутину, не узимајући у обзир време када је књига настајала и чињеницу да
се поменуте две књиге настале доста касније, те да, најзад, нису ни биле
заједно у конкуренцији. Не знам, је ли жири требао да буде видовит па да
оспори Коренима квалитет у корист књига које ће тек настати?! Узгред,
поменуте књиге, у своје време, на жалост, нису добиле НИН-ову награду. У
ужем избору са Ћосићем за ту прву награду били су Вучо, Константиновић,
Потрч, Рибникар Јара. Вучо и Константиновић ће је добити касније и они су
постали у неку руку образац за правило које ће жирији НИН-ове награде
обилато користити у будуће: додељиваће је губитницима за много лошије
књиге него што су биле оне кад нису изабрани а да би их намирили. Тако је у
много случаја НИН-она награда додељивана са задршком, из скок-шута.
Следеће године награду у веома мршавој конкуренцији добија Мирко
Божић за роман Неисплакани. Шта је после тога урадио на књижевном пољу:
мање је важно. 1956. године Оскар Давичо добија награду за роман Бетон и
свици. Константиновић опет губи и почиње да стиче комплексе а Светлана
Велмар-Јанковић најављује кандидатуру, са задршком. Наредне године Вучо
добија награду а у конкуренцији је Владан Десница и Прољећа Ивана Галеба,
Михајло Лалић и књига Лелејска гора, те Мића Поповић са романом Излет.
Колико је жири тада био у праву: време је показало. То свакако неће бити
последњи пут да жири потпуно промаши. 1958. године Ћопић са романом Не
тугуј бронзана стражо продубљује Константиновићев комплекс, који ће он
114
касније излити у мржњу према недужним српским варошанима, а Бори
Ћосићу замеће исти који ће он касније искалити мржњом према читавом
српском народу, без обзира јесу ли са села или из града. Миодраг Булатовић
се није много секирао мада му је пара тада требало. Бранко ће касније са
истоименог моста одлетети у песничке слободе. 1959. године жири није
доделио награду тако да је Булатовићев Петао остао на земљи. Најзад, због
те књиге награда и није додељена. Штета је само што ова пракса није
заживела за неке касније случајеве када заиста није имало шта да се бира. На
тај начин би награда сачувала реноме и поставила некакве међаше који би
гарантовали квалитет. 60-те године најзад Константиновић добија награду за
роман Излазак, ама: касно! Беди он Лалића и његов роман Хајка. Беше
доцкан: писац се већ прозлио.
Године 1961. опет Ћосић и поменуте Деобе, и опет, ако ћемо право, од
Корена до Деоба, није било бог зна чега вредног пажње, свакако није било
бољих књига. Макар од ових које добише награду. Док сам горе поменуте
романе читао, или са помешаним осећањима или их одмах баталисао,
Ћосићевим књигама се још и сада по некад вратим. 1962. године дошао је на
ред Крлежа са својим некомплетним Заставама. Тако је морало бити, није ту
имало много шта да се бира. НИН-ова награда поред квалитета губи по
нешто и од морала. Тако је, до дана данашњег једино новац остао као
стабилна константа. Лично је Ранковић дао налог да се Сеобе Милоша
Црњанског не нађу у конкуренцији, зато је било најлакше дати награду
провереном кадру и Титовом љубимцу Крлежи, и то за књигу која није
штампана, која није роман и која није добра књига. Следеће године жири
бира између две Давичове књиге и одабира роман Глади, као што ће се
следеће године истоме доделити за роман Тајне. Давичо је био моћан и ако не
широко популаран. Може се мислити какав је био притисак на жири да
одлучи између две књиге истога аутора?! Године 1965. Ранко Маринковић за
роман Киклоп добија новац. Следеће године, Меша и Дервиш и смрт не
остављају никакав простор за калкулације. Ранковић је те године био заузет
другим стварима на Брионима, те није могао да се меша у рад жирија. Лик и
дело најзад подижу дигнитет већ по мало срозане награде, и ако су ту била
нека повећа имена али овде имамо и велико дело. Та књига је од оних
бесмртних и ту награда има среће: без таквих књига била би потпуно
неважна за историју српске књижевности.
115
Шесет и седма: Ерих Кош и роман Мреже. 1968. године, кад се ја
родих, баш у то време, негде у јануару, неки Слободан Новак доби награду.
Веле за њега да је био у партизанима и да је добар човек. Какав је писац? – не
знам, нисам чит'о. Углавном, те године због његове доброте награду не
добише Селенић за Перу богаља и Михаиловић за Тикве. И, жири се поново
прописно избрука. Година која је дошла потом, кад ја са успехом изгурах
дечје болести и напуних прво лето, намирује се Бора Ћосић, истине ради: не
незаслужено. Мада је те године извисио Пекић са књигом Ходочашће
Арсенија Његована, за коју добија награду следеће године, на мишиће
Михизове, јер је пронађена рупа у прописима: пре тога је књига била
објављена само у часопису. Бошко Петровић и књига Долазак на крај лета
остаје незаслужено без награде. 1971. године није било дилеме. Црњански је
почистио све испред себе са књигом Роман о Лондону. Ранковић у то време
грицка пензију и тихује. Велики писац долази у прави час са великом
књигом, тако да жири под сенком исте није смео да се игра па да додели
награду имену а не делу.
Следеће године Киш добија награду за добру али досадну књигу
Пешчаник. Нисам имао живаца и воље да је поново прочитам за потребе овог
писанија. Трагика Кишових дела је њихова извиканост: сви их хвале а нико
их не чита. И кад их прочитају, ништа не разумеју и тумаче их потпуно
погрешно. Наслов књиге данас носи погане асоцијације. Киш се 1978. године
одриче награде. 1973. године се осмехује Ратна срећа Михајлу Лалићу.
Доста се човек и коматао. Те књиге се данас више нико не сећа и нико је
наново или по први пут не чита. Жири је узео дневнице, писац паре од
награде однео на приморје, и: то је то.
За тог Јуру Франичевића-Плочара (добро је да није Јура Францетић) и
његов роман Вир данас нико живи не зна ништа. Нити се може наћи нешто.
Углавном, сјебао је својом појавом а по одлуци жирија Шћепановића и
његову књигу Уста пуна земље, те Капора и његове Фолиранте. Велибор
Глигорић се после 17 узастопних столовања повукао из жирија. Много
касније, Момо Капор по овом случају вели: Једина награда коју сам заиста
желео била је НИН-ова награда за роман године. Седам пута сам био у
најужем избору! Једанпут сасвим близу, оне године када је та награда убила
Скендера Куленовића, јер му је одузета пошто му је већ јављено да ју је
добио. Побеђивали су ме класик Јуре Франичевић Плочар, за роман Вир, у
116
коме се храбро доказује да су комунисти били људи а такође и Петко Војнић
Пурчар са романом чијег се наслова не сећам. Када ме је победио Павао
Павличић, одвео сам њега и Игора Мандића на вечеру у Клуб књижевника да
то прославимо! После, пуних десет година нисам имао роман у конкуренцији,
па нисам могао ни да добијем ту награду. Још се осећам као Оливер Твист
српске књижевности!
Године 1975. Миодраг Булатовић и његов роман Људи са четири
прста заслужено добија награду а незаслужено без ње остаје Драгослав
Михаиловић за књигу Петријин венац и Раша Смиљанић са књигом У
Андима Хегелово тело. Булатовићеву књигу сам читао први пут још као
дечак и био фасциниран чињеницом да неко може тада у Југославији писати
на начин на који је написана та књига. Било је то нешто потпуно ново. Књигу
сам затим повремено поново читао. Следи 1976. година и Александар Тишма
са романом Употреба човека. 1977. године: Петко Војнић Пурчар и Дом све
даљи?!?!
Роману Врата од утробе Мирка Ковача, а која је добила награду
следеће године, нема се шта приговорити. Следеће, 1979. године, ни Павле
Угринов са књигом Задати живот није толико лош. 1980. године Селенић са
Пријатељима носи награду у правим рукама на право место. Следеће године
Павао Павличић са Вечерњим актом носи паре аутопутем Братствојединство а оставља без пара Оклопчића, Угрешићку, Павића и Капора, који
му за то још и вечеру плати.
Од 1982. до 1993. године следи низ добрих књига и може се рећи
златно доба НИН-ове награде. Почев од Исаковићеве књиге Трен па до
Михаиловићеве књиге Чизмаши, следе: Павић и Хазарски речник, Павловић и
Зид смрти (узео је две награде, обе невољно, стицао се утисак: на силу,
једном је утекао са свечаности а други пут није хтео да сиђе са планине кад
су му јавили да је добио награду), Стевановић и Тестамент, Чолановић и
Зебња на расклапање, Угрешићка и Форсирање романа реке, Лубарда и
Вазнесење, Вишњић са Бодрогом, Савић и Хлеб и страх (он враћа награду),
Живојин и Лапот и Петковић са Судбином и коментарима. Веома плодна
деценија у којој без награде остају Очеви и оци Слободана Селенића,
Атлантида Пекићева, Селићев Изгон, Павић и Унутрашња страна ветра.
Кад смо већ код наслова који нису добили награду треба ту додати још и:
Нишчи Видосава Стевановића, Власници бивше среће Данила Николића, ЦА
117
блуз Милана Оклопчића, Тврђава Меше Селимовића, Борислав Пекић за било
који део Златног руна – највеће књиге наших поднебља. Опсада цркве
Светог Спаса Горана Петровића, Херој на магарцу Миодрага Булатовића,
Милош Црњански за Другу књигу Сеоба и књигу Код Хиперборејаца. Кад се
овоме списку додају наслови који су губили у ужем или ширем избору, а које
побројасмо раније, онда испада да највећа дела новије српске књижевности,
част изузецима, нису добила НИН-ову награду.
А, онда је дошла та 1994. година. НИН-ову награду добија млади писац
Арсенијевић за књигу У потпалубљу. Што је нагоре у свему овоме, та
књижица и није била тако лоша у смислу да је била предуслов који обећава
једног младог и талентованог списатеља. За награду није била. Никакву, а не
НИН-ову. Почетак краја НИН-ове награде је почетак срозавања српске
књижевности према дну у којем се данас налази. После плодног десетлећа
долази време поста и мршавих крава. Како све пропада тако и књижевност
прати трендове. Чак су и у НИН-у тога свесни, па на њиховом сајту од те
године па на даље не можете много шта наћи о добитницима и жиријима.
Истине ради, појављују се добра дела, кривуља на графикону иде горе доле,
али је сувише велико искакање између лошег и доброг (одличног скоро да
нема). Нема континуитета као кад је у питању „златно десетлеће“, када нема
ремек-дела, али су све књиге подједнако одличне. Сада се већ појављују
приватни издавачи и они почињу да мешетаре, јер НИН-она награда и даље
гарантује неколико издања и добру продају. Ти издавачи ангажују критичаре
који постају њихови уредници а уједно су и чланови разних жирија, па и
жирија НИН-ове награде. Неретко су уважени критичари и деоничари
појединих издавачких кућа, да не кажем власници. Политика се већ увелико
меша у избор награде (као да је некада престајала, али је ово по први пут
вишестраначка политика) и она у комбинацији са издавачима чини
смртоносну формулу пропасти српске књижевности.
Како би зли језици приметили, некако по следу догађаја и природно
следеће године, после Арсенијевића, следи Велмарова, и заиста она носи
награду за не тако лошу књижицу Бездно. Ипак, није одлична и књижица је.
Било је свега следећих година, од солидних књига Милована Данојлића,
Данила Николића, Горана Петровића, Младена Маркова, па до потпуних
бесмислица и лоших књига осталих награђених. Политика се већ више не
меша - него одлучује. Ајде, Ћирић и његов Хобо се може прочитати како се
118
чита стрип или гледа филм, што не мора да буде лоше, међутим, има ту
књига које се не могу читати и за које су редови скрибомана недостижне
висине. Ипак, сунце као да се помолило са последње две књиге добитнице,
Бернардијева соба Слободана Тишме и Велики рат Александра Гаталице,
кажем „књигама“ јер је формулација „роман“ за обе дискутабилна, и, ако не у
негативном контексту.
Жири се временом мењао, и до 1994. године у његовом раду је
учествовало 60-так људи. Шампиони по броју хонорара за рад у жирију
НИН-ове награде су Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци,
Михиз, Мухарем Первић, Петар Џаџић, Милош Бандић и Зоран Мишић. У
последње две деценије вероватно су их многи престигли, неки нови
професионални чланови жирија, али овде нећемо дангубити са њима. Михиз
каже о томе у својој Аутобиографији о другима: Ту награду, прву у
послератној Југославији коју није додељивала држава или државна
установа, већ независни жири једнога листа, основали смо НИН-ову награду
по узору на награду Гонкурове академије, а за чланство у жирију, као и код
гонкуроваца, било је предвиђено да буде стално, доживотно – Милан
Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран Мишић и ја - ... после
осамнаест година укинут је стални жири и уведен промењив...
119
БЕЗ ЊИХ НЕ ВРЕДИ....
Анджејевски, Здрузготина:
- Разумем, али зар заиста мислите да писац мора да разуме више него
други?
- Па наравно! Кад не би разумео више, зашто би писао?
Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно
је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра,
књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник
ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и
ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не
ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан
Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја
свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело
постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс
Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на
дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци
никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у
контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.
По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек
му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа –
његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега
књига не би постојала по својој суштини.
Код нас, у Србији, земљи међу шљивама, и читаоци су данас подељени
на оне „унутра“ и оне „споља“. Не мислим да је много важно али дајем себи
за право да приметим, као увод у тему: невероватно је колико већина људи
слабо или уопште не чита! Ништа, али понајмање књиге или озбиљније
текстове који по садржини не морају бити озбиљни, да се разумемо. Не може
се стално то оправдавати недостатком времена и великим обавезама на послу
или у породици, поготову данас у Србији, кад више од половине нације
ништа не ради. Не могу да верујем да неко не може одвојити пар сати
недељно да чита и прочита добру књигу. Макар озбиљнији часопис. Или
интернет страницу, ко има услова.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те
знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је
120
Моријак. Људи који су завршили неке школе - не читају. Људи који заузимају
озбиљне позиције у друштву - ни они не читају. Самим тим и не знају много.
Знају само оно што им треба у свакодневном раду и углавном само оно што
су чули од других. Јавне личности, они који се свакодневно појављују по
медијима и држе говоре, у ствари су примитивци који не знају ништа више од
обичних људи са њиве - само су боље обучени, обрћу пет фраза и ништа не
раде. Али знају да причају а да при томе не размишљају. Некада, из прошлих
векова па све до седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, је било
другачије: неписмени нису читали (из више него јасних разлога) али су они
писмени читали, трудили су се да читају, како ко и како шта, али је свако
налазио нешто интересантно што ће прочитати.
Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да
читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да тежак живот може да
утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може
бити и супротно, можда бег из тешког живота може бити књига и уметност.
Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно.
Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не
много важно без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник
из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину,
али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања
и схватања корисности читања, али свих поучних. Знање без морала не значи
ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да
значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може
самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи
место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту
према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити
добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.
Не мислим да је то много важно али невероватно је колико људи мало
читају!!! Поново и јопет!!! Пекић у писму Палавестри каже да је схватио
како га не читају ни они који га цене. Још и тада је тренд био видљив.
Читаоци су, отуд, све глупљи да би схватили метафоре, алегорије, скривена
значења, у књижевности, уметности уопште. Уједно, сматрају да је то
непотребна глупост и често нису у криву по том питању. Писци су још
глупљи, данас, од читаоца, и ово не треба посебно елаборирати, довољно је
погледати листе најчитанијих књига, вирнути у неку од њих и све ћа вам
121
бити јасно. Читаоци књига су категорија у дебелој и скоро неисправљивој
кризи. То је врста у изумирању. Литература не може бити у кризи јер увек
постоје од раније написана велика дела којима се можемо окренути у
недостатку актуелног момента. Читаоци су, међутим, потрошан материјал,
склон старењу, сенилности, смрти и забораву. Читаоци су продукт система у
коме живе, то су деца свога времена. Какво време, такви буду и читаоци.
Није само проблем у лошим временима, јер она знају да буду и
инспиративна, већ је пре свега проблем у јаловим временима. Наше време је
површно, приглупо и готованско. Као никад пре, наше је време, пре свега,
материјалистичко.
Имамо много добрих књига али нема ко да их чита. Читање је у
изумирању и ако наизглед има људи који купују и читају нешто. Да, у томе је
проблем: нешто! Али, шта?! Жене, данас у Србији, читају много више од
мушкараца и углавном читају лоше и погрешне књиге. А Марк Твен је рекао
да човек који не чита добре књиге нема никакве предности у односу на онога
који их не чита уопште. Склоне шунд литератури и петпарачким причама,
оне диктирају потражњу на тржишту, те се према њима формира и одабир
издавачких подухвата. Типичан читач (лац, тељка) данашњег времена у
Србији (па и у свету) јесте жена средњих година, врло често мајка и супруга,
дубоко захваћена климактеричном кризом средњих година (чак и када нема
разлога за то), поприлично незадовољна својим животом (као што је већина
жена). Обично је то припадница средње или више класе, службеница на
државним јаслама, почесто и факултетски образована. Елоквентна, у смислу
да много говори а ништа не каже. Има ту и лепо однегованих примерака.
Она, велим, много чита, и што више чита то су јој видици суженији. Суштина
њеног читања је да на крају књиге сазна ко ће се за кога удати, ко ће умрети и
ко наследити силне новце, а ко продати ферари у колиби. Зар о томе није
писао и Толстој? – приметиће неко, ако изузмемо ферари и колибу.
Оно што су силиконске фолк певачице у музичкој култури Србије, то
су књиге које оне читају на пољу књижевности. Шунд, јад и беда, упакован у
шљаштеће корице књига, уз чију куповину добијете комад шминке или
презерватив. Рекох, добар део њих има неке формалне дипломе али су им
култура и образовање често дискутабилни. Оно што оне знају креће се у
домену модних баналности и трачева џет сета. Оне сматрају да све оно што
не разумеју то и не ваља. „Смара“ их озбиљна литература и не читају ауторе
122
који се не облаче по последњој моди и не гостују у забавним емисијама
комерцијалних телевизија. Оне би најрађе да читају о ономе што би лично
желеле да буду. Оне желе да читањем приближе жељени свет себи али само у
домену површне емоције и обичаја високог или криминалног друштва.
Читају само оно што је „модерно“ а за постмодерну нису чуле. Колико год је
наслов књиге глупљи и бесмисленији то их више привлачи. Оне, у ствари,
желе да књижевност буде „ријалити шоу“ (reality). Оне би најрађе да читају
шта раде други људи, најбољи би било: познати (celebrity).
Прича коју оне читају мора бити пикантна и простим језиком написана.
Апсурд: провидан. Оне презиру симболику, метафоре, скривена значења,
стилске фигуре. Оне не воле кад аутор филозофира и покушава да напише
нешто паметно. „Мудре мисли“ морају бити такве да оне могу да се
идентификују са њима, дакле: општа места. Оне читају заваљене у каучу, са
великом шољом кафе у руци. Ноге су им савијене у косо, наочаре најниже
дипотрије али фирмираног рама спремне у руци уколико ко-год наиђе. Не,
немају три руке: наочаре држе уз корице књиге. Повремено уздахну (јах,
штахтије жихвот). Чешће, после читања назову пријатељицу да јој
препричају књигу, а то раде јер су то виделе у серији Секс и град. Зато свака
од њих има по три пријатељице и оне би желеле да се ни по чему не
разликују од Саманте и другарица (Саманту сам упамтио јер је јебозовна и
сатире се). Презиру писце који не изгледају фенси и који старомодно имају
велике библиотеке. Највише презиру писце који једва састављају крај са
крајем: сиротињу и фукару, по мерилима данашњег времена. Легле би без
размишљања са сваким пискаралом из такозване „друге Србије“. Са тим
„великанима“ који боље од других с'ватају да Европа нема алтернативе и да
треба бити френд са Хрватима, спремне су да оду чак и у неки шопинг мол:
до краја живота!
Данашња читатељка у Србији има пара да купи књигу. На жалост. Она
воли и да преприча исту, у канцеларији, између две кафе. Постоје и жене које
знају шта је права књижевност. Већина њих нема новаца и времена да се
посвети томе. Неретко и сама типична читатељка српска напише по који ред.
То су песме или успомене, обично је то боље од онога што читатељка чита.
Интернет им је богом дат. Сада оне могу да пишу, размењују мишљења, дају
судове. Ја у неку руку и волим све те екстравагантне лепојке што пис-карају
песмице, и рашчупане писаре са реј-банкама који се ни једном у животу нису
123
напили у станичној кафани, пуној лопова, алкохоличара, курви и макроа, па
самим тим нису ни написали један ред вредан пажње. Све их волим због
намере. Али, они су ништа и неће бити: нико! Ипак, посечено је неко дрво
због хартије на којима се штампала њихова безвезност – штета је. Неко је то
све платио поред све гладне деце овога света којој је тај новац потребнији.
Најзад, неко од те деце ће помислити да тако треба а то је још грешније.
Оне које су завршиле књижевност и језике, таквих има доста, уживају
да проналазе правописне грешке код других, сматрајући да је то срж
уметности. Тада су пуне себе, тада оне дају до знања другима да „знају
радњу“. Не знају сироте, да правопис најчешће нема никакве везе са
књижевношћу (да не кажем: са писање', море, бре). Предраг Милојевић је
писао: Писменост је за писца услов а не разлог за писање, као што је услов
мастило, хартија, писаћа машина. Може неко да буде професор језика а да
не уме да пише.
Никада писци нису имали среће са својом публиком. Често: и, обрнуто.
Само што је данашње време технолошки узнапредовало, брже се долази до
информација, брже се долази до текста. Некада је требало чекати на књигу
дуго времена, сада постоји интернет. Опет, и данас, као и јуче, постоје прави,
и верни литератури, читаоци. Њихов број је скоро увек константан, на сто тек
један или два, али вредних. Некада је, додуше, постојала култура одношења
према књижевности, па се знало да се у школама или зарад добре
информисаности треба нешто прочитати. Читала се и лака литература, али и
оно што вреди. Данашњи проблем је што се та лака литература вреднује као
једина вредна пажње, да је све остало глупост а сви остали аутори чисти
губитници.
Рекох, није никада било много људи од укуса али је увек било руље
која је једва чекала да понизи и шутне величину. Данас, на жалост, не постоје
величине, постоје само они који су „фенси“ или они који су „заостале
дртине“. Постоје неке књиге (и: писци) које сви помињу као омиљене и
култне (Хемингвеј: Класична дела су оне књиге које сви хвале а нико их не
чита), неке од њих нешто и вреде, већина потпада под Михизову дефиницију
о 'ладној води и органу. Повраћа ми се кад неко помене Малог принца или
Чаробни брег, Лолиту или Алхемичара (мада је ова последње доказ да
алхемија постоји: Куељо је од говна-књиге створио светски хит).
Својевремено су нас давили са латино-американцима и нордијским писцима,
124
нама потпуно неразумљивим и далеким, поготову кад је превод лош, сви смо
за рођендан добијали тоне Маркеса зачињеног са Знаковима поред пута,
поред већ добијених тона Хесеа и Киша, гњаве вас са Тагореом, Брехтом и
Јонеском – ово троје више по помињању, иначе их ич не читају. Наравно,
виспренији ће поменути и Оскара Вајлда који је сада у моди не због књига
већ због својих сексуалних девијација, те Џојсовог Уликса, и незаобилазног
Селинџера са његовим романом Ловац у житу, који је типична америчка
баљезгарија. Понављам, мало шта ће од поменутог бити прочитано (чак ни
то), али, то је тако фенси за изрећи. Ово би била почетна фаза, јер ја овде
говорим о структуралном „образовању“ од којег настаје „структурална
уметност“. Касније су ти исти читаоци-љке прешли на Прстенове, Харије
Потере, Праду, Ферарије, Колибе, на Да Винчијеве кодове и декододове, а
заврше се спонзорушама, мафијашима, домаћицама и телевизијским
водитељкама. Најзад, дотуку вас (кога? – а, то није ни важно) са „другосрбијанским“ писцима и њиховим панданима из окружења и, ако је космичке
или божје правде, они једне друге и заслужују, и припадајући су (као
припадајуће просторије: подрум или шпајз). То би, од прилике, био култни
списак једног пропалог читача. На крају кажу и они, баш као и ја:
„Достојевском се увек враћам, управо читам Идиота по шести пут и увек га
другачије разумем“. Као да ту има нешто да се разуме?! Достојевски је
причао причу, лепо и чисто. Треба само прочитати причу онако како
свакодневно гледамо праве идиоте око себе. Наравно, ово је идеална
варијанта и подела, јер међу набројаним књигама и писцима има свакако
наслова и имена вредних пажње. На жалост, највећи део данашњих читалаца
прескочи све горе набројано и почиње са Колибама и „друго-србијанцима“ до
водитељки, али не заврши са Идиотом – већ, као идиот.
Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани
читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих
каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу,
већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах
остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге,
не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то
било.
Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати
кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам
125
да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је
тешко објаснити своје усхићење. Вашу књигу ће највише хвалити они који је
нису читали, који је нису разумели или којима се није свидела, али плашећи
се да не испадну смешни они је уздижу до небеса (наиме, ништа их то не
кошта а ко зна какве користи могу имати од тога).
Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим.
Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати
моду већ се шуња по антикварницама. Талентовани читалац зна да су велика
дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да
нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена
на време пронађе неки велики читач.
Ретки су велики читачи који и сами пишу. То је зато што су им
стандарди високи а прохтеви врхунски. Да би се они латили пера морало би
њихово дело да буде на висини онога што читају а они најчешће то не могу
да постигну. Зато не скрнаве писану реч они који најбоље и највише знају о
њој. Отуд није важно колико људи чита неког писца већ је битно који људи
читају којег писца. Ту се ствара разлика између естраде и књижевности,
између кича и уметности, између тоталитаризма и слободе. Колико су
читаоци варљива и кварљива категорија најбоље говоре искуства о томе да су
неке од најчитанијих (најпродаванијих и најштампанијих) књига оне књиге
које су писали диктатори: Хитлер, Стаљин, Тито, Енвер Хоџа, Мао Це Тунг...
За њихова живота штампало се и продало на милионе примерака. То су били
најпродавнији наслови убедљиво. Па, јесу ли они тада били заиста велики
аутори или нешто није било у реду са системом вредности и људским
слободама?! Ако је по тиражима, ако је то мерило, онда је Хитлер убедљиво
најбољи немачки писац свих времена.
А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна
манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више
књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста
прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и
нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих
издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај
осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На
Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на
126
силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости
довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и
да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао
Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо
поменуте тезге са пљесквицама и сви би они радо дали „сабрана дела“
Арсенијевића или Видојковића за једну пљескавицу од десет, са луком и
хладну кока-колу.
Најинтересантији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним
мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или
држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би итекако шта
треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскомбусани и прљави, куцани
на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да
ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из
знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и
не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда
сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их
евентуално објаве.
Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по
једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали
много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо.
Били би смо много бољи и паметнији. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча
или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају,
неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.
Скоро свеке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега
зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о
књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се
нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти
повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти
платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто
партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону
вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где
се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану поред реке. Кад, да
видиш тамо: причају људи о књигама.
Књижевни часописи су постали идеолошки билтени и гласила
политичких партија, или више не постоје. Једино у чему су скоро сви
127
доследни јесте да беже од младих и талентованих, али неафирмисаних и
неопредељених писаца, као ђаво од крста, мада се у нас више ни ђаво од
крста не боји него нам га лично приноси на целивање, кадећи и шкропећи
нас, све у шеснаес'. Ти књижевни часописи су зло које троши и то мало новца
који постоји а који би можда могао да се искористи за штампање какве добре
књиге. Људи који стоје иза тих ситних машинерија за ситно трошење буџета
не бирају средства да сјебу оне из конкурентске банде. Подметања и увреде
су маштовитије и са више уметничке садржине од самог садржаја часописа.
Дакле, због кризе морала, лошег одабира издавачких кућа, неукуса и
незнања уредника, уметничке недоследности писаца и тржишне утакмице,
данас је тешко наћи добру књигу у понуди издавачких кућа и по књижарама.
Издавачи, изгледа, и не живе од тржишта и публике већ од муљаже са разним
буџетским и донаторским фондовима, откупима, те разним средствима
натакнутим са неке друге стране а која смрде на политку. Старе књиге се не
доштампавају а нове ништа не ваљају. Остају само библиотеке са старим
фондовима, и то како где, јер се књиге немилице бацају, и бувље пијаце
постају једино место, поред антикварница, где се може налетети на добру
књигу. Лако је данас купити изванредне књиге за мало пара. Књига никада
није била јефтинија. Макар нека корист од кризе. Права књига је потцењена а
шунд литература прецењена. Класика можеш купити за малу пару а
аутобиографију спонзоруше која описује како су је опасивали, за двадесет
пута већу цену.
128
КУДА, КАКО И СА КИМЕ?
Негдањим писцима је бивало куд и камо лакше. Учествовали би у
великим догађајима (или били сведоци истих) и имали изгледе да из њих
изађу неоштећени и као победници, без фрустрирајућих комплекса везаних за
личност, нацију и државу. И када изгубиш рат: имао си о чему да пишеш. Чак
и када ниси ни једно, ни друго, ни победник, ни поражени, могао си да
пишеш о лондонским ципеларима и ћупријама на Дрини. Имали су увек
велике теме којих су се могли дохватити у свом списатељству. Уђеш у архив,
нађеш мало познати рукопис, чујеш невероватну причу (јер су људи, за
разлику од садашњег времена, причали међусобом), позовеш се на
постмодернизам и својим речима препишеш неку туђу скаску. Комбиновали
су личне судбине појединца са општим кретањима и лако им је било доћи до
победоносне комбинације. Данас је све релативизовано, маргинализовано, у
ери глобализације судбина појединца није више важна. Због чега? Зато што
више ни судбине читавих народа, малих народа, више нису битне и не
придаје им се пажња. Кога данас може заинтересовати судбина неких
Исаковича или Његована?! Зна се како се треба мислити, зна се ко ће
победити у рату, зна се ко ће на крају бити у праву, зна се какве ће пресуде
бити, зна се ко ће писати званичну верзију. Нема више силних оклопника без
мане и страха, шуме и партизана, четника и осталих, нема гериле и отпора
диктаторима ма које врсте, нема више казамата у којима се завршавала
животна школа, „црвени универзитет“ и где се на миру могло писати и
преводити, нема љубави и заљубљивања у времену када се цена сваке лепоте
зна. А, данашње читаоце, оне који су одрасли у ери интернета, уопште не
интересује судбина неког руског племића у Лондону или српске раје која је
градила неки мост у турско време. Чини се, никад мање слободе у име
слободе није било но данас кад се у славу слободе све чини.
Данас, у тој ери глобализације и идиотизације, кад скоро нико и ништа
не чита, и када интернет нуди људима све што им треба (а, у духовном и
спознајном им не треба ништа и не добијају ништа), када страдања малог
народа и још мањег човека никога не интересују а великих људи нема, чак се
сматра непожељним описивање истог (дакле, и када се догоде крупни,
судбоносни и трагични догађаји, не можеш писати о томе јер то никога не
интересује или се такво описивање оцрни нападима са разних плаћеничких
129
страна) – остаје да се пише само о томе хоће ли бити педерско-лезбејске
параде или неће, или, пак, коју ће земљу сравнити бомбама у име
„демократије и људских права“. Све остало, никога више не интересује:
ратови, љубави, духовна стања појединца, сва друга стања нације (осим ако
јој се не најебавамо мајке), филозофске и психолошке опсервације, историја –
све то није важно у односу на нову дефиницију „поноса“!!! Данас у Србији
можеш бити „фенси писац“ само ако пљујеш по свом идентитету, пишаш по
своме народу или описујеш патње керуше Миле. А, о керушама је већ писао
Јесењин, тако да то није нова тема.
Сваки писац трага у своме раду само за једном књигом. И никада је не
нађе јер је проклет. Уколико је прави писац, тај никада неће бити задовољан
оним што је урадио, па самим тим и не може наћи своје идеално дело у себи.
Пекић на једном месту пише о свом рукопису: Бринем, јер сам доста
задовољан. По некад се у току рада то учини, али већ сутрадан, после
преспаване ноћи и поновног читања оног што је написано, схвати се да је
опет бесмртност негде затурена. Та једна књига, по некад се и догоди, и онда
остане жал што се скрнавила са неким другим рукописима и књигама. На
жалост, живимо у времену када се све ређе догађају књиге и ако може да их
штампа скоро свако.
Коме су, уопште, књиге од животне важности, осим онима који их
пишу? Како онда говорити о ремек-делима и бесмртним остварењима, о
међашима и граничницима, кад још нисмо начисто колико је уметност важна
људима опхрваним свакодневним проблемима и баналностима? Не могу се
апсолвирати претходне дилеме на општем нивоу, већ само на личном. То је
суштина. И, трагика оних који се баве писањем. Оно што је за њих од
животне важности, за остале уопште није битно, чак је и периферно по
значају и значењу. Зато се писац служи триковима. Он ствара причу која ће
бити толико интересантна да заслужи и задржи пажњу незаинтересоване
већине, и да тако подметне своју уметност и филозофију другима. Скоро сам
чуо Орхана Памука како, отприлике, каже да се у својим делима највише
стиди оних делова који су везани за неку радњу, убиства или сензације,
којима он, у ствари, покушава да задржи пажњу читалаца на његово дело. У
књижевности је прича, дакле, кукавичје јаје. (У поезији: емоција, што му
дође на исто). Њоме писци, обичном читаоцу, подмећу превару у
малограђанско гнездо, причом га задржавају што дуже, док се не навуче и
130
падне под њихов утицај. Кад се то догоди, онда му се задаје завршни ударац
и уништава унутрашњи мир за сва времена. Тада му се узме душа и њоме
писци хране своју сујету. Наравно, опет понављам, уколико је књига велика.
Момо Капор вели: У нашем послу, наиме, прича је најскупља и
најдрагоценија ствар. Она се плаћа сопственом кожом, годинама, здрављем,
крвљу и опасностима. За писца је најважније да му се та прича и догоди и да
је поштено плати; све остало је само занат – чиста професионална рутина.
Да, најтеже је наћи причу. Јер кад је прича - она је већ испричана, а ти само
треба да је пренесеш на хартију. Кад није прича, онда не постоји и ти треба
да је измислиш. Људи слабо маре за измишљене приче. И кад слушају бајке,
они сматрају да су се оне некада давно догађале: кад су принчеви били жабе а
змајеви летели око двораца. Они желе да их испричано дотакне, да их
подсети, да се препознају, јер тако дају себи на важности, па су вољни и да
оду са читањем до краја. Кад се читалац не препознаје у причи, или не
препознаје друге (које воли или мрзи) онда је њему књига досадна и читаће је
само ако мора. Запамти, читаоче: прича је основ причања, у нашем случају:
писања!!! А, писање је основ књижевности. Читање написане приче је
коначан и заокружен циљ уметности. Постоји и усмена књижевност која се
на крају увек негде испише.
Како и чиме пише, где пише, када пише?! Константин Сергејевич
Станиславски подучава своје студенте речима: Толстој, Чехов и други прави
писци сматрали су апсолутно неопходним да се свакодневно пише, у
одређено време, ако не роман, не прича, онда дневник, да се запишу све
мисли, запажања.... Балзак је писао углавном ноћу, уз много кафе, стојећи
одевен у чудне хаљине, некад и неиздрживо много сати непрекидно. Ћопић је
писао у ђачку свеску са графитном оловком, коју је шиљио бритвицом а која
је знала да буде толико мала да се и не види од његових меснатих прстију.
Хемингвеј је, такође, писао стојећи, често наливен вискијем. Виктор Иго је
писао „ко од мајке рођен“. Достојевски увек у журби и стисци са временом,
као и Балзак, уосталом. Пекић се држао свог распореда и радног времена као
да ради неком предузећу а не као слободан уметник који може са својим
временом да ради шта хоће. Што је још интересантније, натерао је своју
породицу и пријатеље да поштују његово „радно време“. Он је, као већ
познати писац, тражио да му се на гостовањима обезбеди флаша вискија.
Увек се трудио да пије само одабрана пића али није увек себи могао то да
131
приушти. У једном писму Кишу, пред одлазак у Лондон пише да је оставио
виски јер за њега немам средстава, па пијем танке шприцере. Можеш
замислити. Презирем сам себе. Иначе је Пекић волео да уводи техничке
новотарије у свој рад: користио је диктафон, у који је говорио, па то после
скидао са траке, и купио је компјутер чим се појавио на тржишту. Био је
веома методичан у припреми књига, отварао је картотеке и досије-е за своје
књижевне ликове, писао је много и свакодневно, за разлику од неких којима
је за стотинак страница требало године и године. Момо Капор је, пак, остао
веран својој старој писаћој машини чак и у време кад је свака кућа набавила
рачунар. И Гинтер Грас се до краја држао своје оливети писаће машине али
је он све прво писао руком па тек после куцао машином по неколико пута.
Милован Данојлић је скоро негде написао да још умаче перо у мастионицу.
Иво Андрић је, такође, писао искључиво руком а онда би рукопис
прекуцавала његова секретарица Вера Стојић. Мирослав Јосић Вишњић је
држао до себе и свога позива, није се поводио за тренутним утицајима и
ситуацијама, терао је о свом трошку, а ценећи себе није никоме хтео да даје
бесплатне интервјуе, чак ни НИН-у који га је наградио. Додуше, примећују
неки, да се распричао бесплатно кад је покушавао да буде примљен у Српску
академију наука и уметности и док се борио за националну пензију. Не,
замерит му, човек мора од нечега да живи. Тин Ујевић је, као да је рођени
Земунац, свакога ословљавао са „брате“. Раде Драинац је на вратима своје
собе држао окачен натпис: Мир, стоко, овде се мисли дубоко!
Писац, дакле, ствара свој радни амбијент и најчешће робује својим
навикама. Већина писаца се најбоље осећа међу књигама, поред своје
библиотеке. Тако је макар било раније. Данашњи писци скоро и да не читају
ништа, чак ни своје књиге. Али, некад се знало, већина писаца је тешко
стварала ван своје „јазбине“ и по томе су се разликовали од новинара и
осталих писара.
Писац се увек некоме обраћа. Лаж је да било ко озбиљан пише
искључиво за себе, (па, ето, ако се икад то објави, нема везе), да је тако онда
не би до сада настало нити једног вредног реда. Сама потреба за ритуалом
говори о томе да писац сматра да је у важној мисији и да оставља нешто
битно иза себе, а куд би се тако осећао ако би радио само за себе и потпуни
заборав. Сваки писац, свесно или подсвесно, ради за вечност, ради за славу,
за место међу великанима. И највећа је утеха свакога писца да је већину
132
великих препознала тек нека будућа генерација, у време кад их више није
било међу живима.
Најлакше је писати када се зна о чему се пише. Још је и боље кад се
зна: како. Међутим, најлепше је када не знаш о чему ћеш писати и уопште
немаш представу како ћеш то урадити. У таквим случајевима резултат може
бити велики а писац може најискреније дати себе. Некад то испадне добро,
некад не, али резултат је увек евидентан а када је у питању спознаја онога
што човек држи у трезорима своје подсвести. Рекох већ, то са садржајем који
нешто разјашњава и порукама које текст треба да донесе одувек је бивала
лабава работа. Ако имаш поруку: реци је јасно и гласно! Уколико треба да се
опише неки догађај: онда се бави историјом! Књижевност је пре свега стање:
стање свести и стање духа које се преноси на папир. То су, наравно, по некад
и осећања, импресије, жеље, наде, стремљења. Књижевност је пражњење и
пуњење. Пражњење писца и пуњење читаоца. Чиме? А, ко ће га знати?!
Има писаца који унапред и тачно знају о чему ће писати. Има, других,
оних који немају појма, који седну те пишу – па докле стигну. Тек на
половини рукописа, чешће на самом крају, увиде на шта је писање изашло.
Има оних који превише пажње посвећују форми и стилу, композицији и
реторици. Има других, који пишу из душе, на јуриш, језиком који слушају
свакодневно у окружењу у којем живе, на прескок, по некад и конфузно. Од
првих може испати одлично дело, од других најчешће лоше, мада не увек, ту
се обично роди и генијално дело.
Ко је имао богат живот, много ратова и много жена иза себе, брдо
потрошеног и баченог новца, десетине великих и живописних људи за
пријатеље – тај нема проблема са избором тема и довољно је да опише свој
живот у само једној књизи, својој аутобиографији, па да то људима буде
интересантно без обзира је ли у питању књижевник или не. Али, таквих је
мало, у сто година тек неколицина. Ипак, треба рећи да је аутобиографија
ненадмашно најпопуларнија литерарна врста. Колико је озбиљна та
литература зависи и од писца, и од читалаца, једина је релевантна чињеница
да те књиге никада не створе реалну и стварну слику аутора и његовог
живота већ субјективну пројекцију истога према своме животу и догађајима,
па самим тим и другим људима. Да би такве књиге биле реалне треба писати
анти-биографије : само о ономе што мислимо да је лоше у нама и злу које смо
причинили другима током живота. Умберто Еко износи свој случај: Па
133
добро, не могу порећи да се моји осећаји не садрже у романима! Питали су
ме – шта је најаутобиографскији аспект ваших „романа“? Одговорио сам:
глаголски прилози.
Чији је живот сиромашан а машта богата или живот маштовит толико
да није реалан: тај пише песме. Франциско Ајала: Од једног песника, као и од
било ког другог уметника, бескорисно је да се тражи оригиналност или
снажно мишљење (чак има и оних који сматрају претерујући, да је за њих
овакав багаж само сметња). Што се тиче идеја, многи велики уметници су
били жестоко сиромашни. Рецимо, ко не пређе са писања песама на прозне
форме тај није писац. Мада, Чеслав Милош не види ништа лоше у томе, он
вели: Теолог или песник имају већа овлашћења него романописац. Октавио
Паз: Свако размишљање о поезији би требало почети или завршити са овим
питањем: колико људи чита књиге поезије и који су то људи? Зденко Лешић:
песник је виђен као Геније, који слободно изражава своје визије и сам
одређује принципе и правила свога изражавања.
Лењ а мисли да је паметан: пише драме. Не браним, има и оних који су
лењи и паметни: они такође пишу драме. По истом питању Пушкин има
следеће мишљење: Истинитост страсти и веродостојност осећања у
датим околностима - ето шта тражи наш разум од драмског писца. Наиме,
у тој дијалошкој форми можете да лупетате шта год хоћете и текст никада не
може бити толико лош и бесмислен да га редитељ и глумци не могу
исправити и учинити интересантним. Неки озбиљно писани тесктови су
постали комедије и пародије без премца, а без икакве заслуге писца, он је
наиме хтео да пише драму.
Роман?! Романе пишу сви: животом сиромашни, лењи и глупи! Али,
нису сви писци. Не обраћају много пажњу на Жидове сугестије да је роман
историја која се могла збити, а историја је роман који се збио... Орхан
Памук саветује: Писци пишу романе и да би испричали личне приче,
камуфлирајући своје осећаје. Ипак, у тексту се мора налазити пишчев
„потпис“, као на пример, Хемингвејев опис сунчаног јутра.Албер Ками у
чувеном Миту о Сизифу поручује: Напредак романа у односу на поезију и
есеј представља само, упркос привидима, већу интелектуализацију
уметности. Подразумева се, реч је само о највећима. Плодност и величина
једног жанра мере се често према отпацима који се у њему налазе. Број
лоших романа не треба да нас наводи да заборавимо величину оних најбољих.
134
Управо они са собом носе своје светове. Роман има своју логику, своја
размишљања, своја предосећања и своје постулате. Он такође има и своје
захтеве за јасноћом. Сомерсет Мом каже: Постоје три правила за писање
романа, али, нажалост, нико не зна која су. Милан Кундера: Написати
роман значи формулисати једно питање. Блез Сандрар: Младим људима
данашњице, уморним од литературе, да бих им доказао како један роман
може да буде и чин. Меша Селимовић: Године су пролазиле, а ја сам се, као
са ђаволом, рвао с несавладивом структуром романа, писао сам и брисао,
писао и очајавао, али нисам одустајао. Многи су проглашавали смрт
романа, али се то никад није догодило. Бивао је он тешко болестан али се
увек повраћао међу живе. Новалис је тврдио да је роман људски живот у
облику књиге. Зденко Лешић каже да је роман израз култа индивидуе. Најзад,
може се рећи у светлу постмодернизма да је роман све!!!
Једино што најмање могу да разумем то су људи који се називају
„писцима за децу“. Писци за децу?! Ма, ајте, молим вас! Па када сте видели
да деца читају писце за децу?! Деца читају кад морају, сада више не морају.
Некад их је на то школа силила. У чему је проблем? Ако је дете паметно
њему ступидно изгледају те песмице и причице за децу; ако баш и није
паметно, детету је свеједно, чита што мора. Јесте ли икада чули да дете тражи
од родитеља да му купе књигу неког писца за децу а да то није сликовница?!
Ја, никад. Писци за децу, обрни-окрени, пишу углавном за просветне раднике
и раднике у култури, а да би и једни и други имали чиме да гњаве децу.
Паметна деца када осете потребу за читањем одмах се баце на праве књиге.
Или читају стрипове. Старији им говоре да то није добро, да неће разумети те
књиге, па у неко време дигну руке од свега јер они ни у старијим данима
нити читају, нити разумеју, осим по некад што прочитају какву песмицу за
децу. А, кад размисле, боље је и нека чита књиге које не разуме него да лута
негде. У почетку, заиста, много тога не разумеш. Али, Достојевски зато и
постоји, да га читаш цео живот, од малих ногу до судњег дана, наново и
наново, увек откривајући неке нове димензије, али га савршено разумејући
увек. Увек разумеш Достојевског, разумеш оно што ти је потребно у том
тренутку и тој доби. Генијалност Достојевког лежи у његовој простоћи, у
томе да свако може осетити његов велики дух, а не само одабрани. Он је
загонетке људске душе појаснио простим речима и радњом коју описује. Он
нам не појашњава – он нам презентује, па ко воли нек изволи, нек захвати
135
шта му треба, ако му шта треба – ствар је избора. Живојин Павловић то
објашњава много боље од мене: Ако је по „мајсторлуку“, и Гогољ, и Толстој,
и Тургењев, и Чехов, јесу испред Достојевског. Али ниједан није доспео донде
докле је дошао Достојевски. Није Достојевски, док је рецимо писао Злочин и
казну, размишљао о томе како је он велики писац који зна да продре у људску
психу и који ће нам у књизи сецирати унутрашње људско. Није имао појма о
томе. Он се само трудио најбоље колико је могао у датим околностима,
притиснут роковима и дуговима. Његов геније је стварао мимо њега и он, или
било који други великан, није био свестан тога, није имао појма шта ствара.
Он је био само тело које је несвесно извршавало команде духа.
Књига ће све мање бити на папиру а све више у електронској форми
(ма шта то значило). Наравно, књиге ће се штампати још док буде у животу
неко од старе генерације која је своје образовање стицала класичним
методама, учењем из књига. Шта ће бити после тога? – видећемо! Али, неку
светлу будућност штампаних ствари ја тренутно не видим. Наравно, књиге ће
се још дуго после престанка њиховог штампања куповати и продавати,
постаће нека врста помодарства, као што се данас све више купују и продају
поливинилске грамофонске плоче. Биће ту посла и за антикваре. Али читаоца
нигде неће бити, сумњам чак уопште, а, не само оних који су верни књизи на
хартији и међу корицама. Оно што ме највише забрињава, кад је будућност
књиге у питању, јесте могућност забране читања многих од њих, и то оних
које живе вековима и десетлећима, а све то због као плима надолазеће
такозване „политичке коректности“. Забраниће се свака књига која се неће
уклапати у нове обичаје и законе поштовања права животиња (које иначе
једемо сваки дан) и сексуалних мањина (које нас јебу у здрав мозак сваки
дан), затим оних књига које ма шта ружно говоре о зликовцима из центара
моћи. Отићи ће у заборав књиге о ловцима на медведе и китове, или оне које
говоре о Тарзану који као једини белац влада свим црнцима у џунгли, или
оне које у својим редовима уместо прихватљивог „геј“ кажу за некога да је
педер, или, оне које ће имати у себи садржаје националне историје малих и
поробљених народа. Да!!! – таква нас будућност чека ако наставимо са овим
глупим унифицирањем народа, држава, вера, раса и пола.
Доминацијом интернета губиће се полако и смисао архива, те
библиотека. Све ће ускоро бити доступно код куће. Кад кажем „све“, наравно
136
мислим на оно што ће центри моћи сматрати да може да се презентује стоцинароду. Колико је тај интернет добар, још много више је лош, макар кад је
уметност и књижевност у питању а посебно журналистика, наиме, шта
пронаћи, разрадити и написати а што се већ не може наћи на интерету. На све
стране људи уједају псе, вест фактички више и не постоји. Са друге стране,
како рекосмо, сада је свакоме омогућено да написано презентује, теоретски
сада сви имамо исте шансе али је све теже из тог обиља набасати на нешто
добро, квантитет гуши могућност да се пронађе квалитет, којега сигурно има
у том изобиљу.
Каква је перспектива књижевности са генерацијама које долазе?!
Техничка револуција их је самлела (те генерације, јашта). Новитети науке се
више не чекају годинама, чак ни месецима... дани су у питању. Формати на
којима се презентује уметност мењају се из дана у дан. А велике књиге су већ
написане и тешко ће се писати такве нове. Како данас натерати сајберомладинца да чита Рат и мир? На крају, зашто их уопште терати ако неће и
не осећају задовољство да то чине? Како онда стварати књижевност која није
проста али која је (ипак) и доступна ширем слоју читаоца?!
Не вреди писати само за себе, као што не вреди ни писати за свакога.
Књижевност је уметност која не сме бити неразумљива и неприступачна али
која не прелази границе испод којих уметност и мудрост не дају. А, опет, не
сме се због пуке „народности“ ни банализовати, не треба се трудити да вас
широке масе разумеју, јер онда нисте на правом путу без обзира што
старомодни Херцен вели да песник и уметник је у својим најбољим делима
увек народан. Ма шта да ради, или ма какву мисао или циљ да има у свом
стварању, хтео или не хтео, он изражава неке стихије народног карактера
и то их изражава дубље и јасније него сама историја народа. Изражава: да!
Али, израз: не! Ками је писао да о томе треба размислити: то објашњава
најгоре романе. Скоро сви људи верују да су способни да мисле, а у извесној
мери, добро или лоше, заиста и мисле. Врло мали број, напротив, може да
замисли да буде песник или ковач реченица. Али од тренутка када је мисао
превагнула над стилом, гомила је освојила роман. То и није тако велико зло
као што се мисли. Најбољи су доведени до тога да постављају веће захтеве
сами себима. За оне који су подлегли томе, можемо да кажемо и да нису
заслужили да преживе.
137
Мора ли се то трагати за новом формом, на новом формату? Папир је,
како рекосмо, све приступачнији и нетраженији. Интернет је још
приступачнији али је неселективан и колективно лош. Данас може ко год
хоће да објављује своје радове на интернету. Капацитети Александријске
библиотеке сада су доступни на једном хард-диску. И шта се дешава у тој
најзад достигнутој могућности свеопште приступачности и бекства од
изолације? Налазе се све исти, стварају кружоке и форуме, фејсбук
пријатељства, објављују своје радове и при томе нико никога не чита (ни
буквално, ни критички) осим самога себе, и осим што дају једни другима
такозване „лајкове“, који ништа не коштају. (Међутим, и генерално, дошло је
време када се књижевна дела више не броје и мере тиражима већ лајковима
на фејсбуку). На интернету се објављује да бисте могли да читате самога себе
а притом имате илузију да је то доступно широј јавности (дакле: дело) и да је
ваш рад „објављен“ (није у фиоци, не пишете више за себе, потребно је само
да имате интернет и стари рачунар и већ сте писац који објављује).
Опет, боље да пишу, него да чине нешто конкретно. Мања је штета а
опет није никакво зло желети да се буде уметником. Пратим, највише на
интернету, куд смо и кудер са писцима и делима. Наравно: никуд, мада се за
књижевност (уметност: уопште) не може рећи „да се налази где и цело
друштво“, јер баш у највећим кризама књижевност мора да цвета „у милион
цветова“. Нема писца, песника – има само чланова разних дружина,
интересних група, партија. Свако се привукао неком клану и у том
затвореном кругу позиционира себе. Онда, као мечке са мечкарима, путују
около и читају једни другима своје песме, нико никога не слуша, но чека свој
ред да прочита своје и чује себе. Други, пак, и не читају своја дела но се баве
политиком, највећма улизујући се моћнима (а знамо ко су они), пљујући по
својој земљи и своме народу. Не знају несрећници да не можеш бити велики
писац уколико не волиш свој народ такав какав јесте и да је управо твоја
мисија да га значајним и великим делом учиниш бољим и већим (мисли се на
народ).
Ако треба тражити нову форму, (а по Виктору Шкловском нови облици
уметности стварају се канонизовањем периферних облика), онда је свакако
кратка форма. Кратка форма било чега. Не више од двадесет реченица прозе,
две строфе песме, једне реченице вица. Све преко тога осуђено је на самоћу.
Најбољи пријатељи, најужа родбина, чак ни издавачи (уколико сте сами
138
затворили финансијску конструкцију): нико неће прочитати ваших 300
страна. Осим, уколико у томе не траже пикантерије. Седамдесетих година, у
писму упућеном Пекићу, Михиз још тада пише: Али, човече божји, шта Вам
би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале
књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се
вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може
то и покраће, понајбоље анегдотом. Затим, то не сме бити дубокоумно и
досадно јер онда нико неће читати, мада ово није захтев скоријег времена,
ретко су се кад из воље читале досадне књиге, ма колико мудрости имале у
себи, баш као што је и својевремно Реноар дефинисао каква треба да буде
слика, то исто важи и за данашњу књижевност: По моме мишљењу слика
треба да буде нешто пријатно, весело и лепо, да, лепо. Има довољно
досадних ствари у животу да би смо их још и ми стварали.
Али, кратка форма мора бити бритка, виспрена, духовита,
интелигентна, одмерена. Како такву форму понудити недуховитима и
неинтелигетнима?! Шта понудити у плиткој чаши - празноме и плиткоме?! У
дубокоме га можеш макар „удавити“. У плићаку: само гацати по блату
заједно са њиме.
Писац главно и најбоље мора написати на маргинама свога дела. Није
то чак ни писање „између редова“. Поготову оно што се не сме казати, да ли
због система или због лажног морала (што му дође на исто) или оно што би
се казивањем упростило и обесмислило. Маргина је суштина, порука,
вечност. Оно у „редовним“ редовима је само месо око костура. Тело око
душе. Маргина је порука. Маргина је најчешће ненаписана али доминантна и
свеприсутна у делу. Зато и постоје маргине, као у време кад смо радили
писмене задатке, да има простора да се лоше исправи. У нашем случају није
тако, маргина мора остати празна а од пишчевог генија зависи шта ће неко
наћи у тој празнини. Маргина служи да читатељ у својој глави дода оно што
писац није написао. Некад, врло често, књижевно је оно ненаписано.
Ненаписано зна да буде најбољи део некога дела. Не мора чак бити ни
наговештено. Овде се не ради о избрисаном већ о ономе што није написано
али што се у делу види. И у целини: најбоља дела књижевности су
ненаписани редови у великим делима. Неки то зову поруком или идејом, ја се
не слажем са тиме.
139
САВЕТИ, ПО КОЈИ...
Један француски романописац је саветовао: Писац одвише заокупљен
садашњицом је новинар, одвише заокупљен прошлошћу – историчар.
Бирајте.... Бирајте!!!
Данило Киш је саветовао младог писца двосмислено, буди и не буди,
по истом питању, углавном на следећи начин: писац треба да сумња у све,
нарочито у идеологију, да се држи подаље од власти, да мора бити
дистанциран и од поједница и од руље, и од власти и од опозиције, да не буде
новинар него писац, да је фантазија потребна али опасна, да је писац увек
сам, да не верује пророцима пошто је сам пророк - чије је оружје сумња, да
писац не сме бити нико јер је писац свако, да писац не сме писати по
наруџбини, да писац није паразит али нити посебно користан друштву, да о
свему треба имати своје мишљење које не треба увек исказивати, да су сви
читаоци просечни али да ни елита не постоји, да писац не треба дозволити
да га било ко својата, да не сме бити ни озбиљан, ни комичан, понајмање
дворска луда, да не сме бити кукавица, да не верује у „научно мишљење“, да
се чува општих места, цинизма и цитата, да треба да одбаци све књижевне
школе и да тежи ка јасноћи... Најзад је Кишко поприлично припит, на
питање „како пише?“, свом америчком издавачу, у сред Њујорка, одговорио
на следећи начин: Ја пишем као што јебем – ретко, али добро.
Меша Селимовић је осећао писање као шејтански посао, који је
доживљавао као драматичну борбу између материје и духа, а, у којој су
шансе за победу духа минималне. Писац је неспособан да практично делује и
једино што му остаје да све своје тежње, жеље и неслагања преточи у
речи... Хемингвеј је сматрао да се све боље пише што је писац усамљенији и
да писац треба да пише а не да говори...
Андрић је говорио да је писање мукотрпан посао који захтева целог
човека. Зато су писци несрећни уколико морају да раде и нешто друго. Писац
је принуђен да пише и он тој принуди не може да се одупре. Једини начин да
контролише самога себе је да зна да избрише написано и да пише тако да
речима буде тесно а мислима пространо. На парадоксима писац сагорева јер
су они као кратак спој: прасак, блесак, тама. Својим стварањем уметник
поткрада властити живот. Писац је врста мађионичара који се труди да
људима отвори очи, он прича и тумачи оно што они доживљавају и онда ће
140
књижевност волети оне који воле њу. Писац не пише због биографије већ да
би се ослободио исте...
Сартр је писао да писац не предвиђа и не прави претпоставке већ
пројектује. Писац увек долази до граница субјективног али је не прелази. Он
уме да цени ефекат досетке или максиме, али то је намењено за друге и то
писцу ништа не значи... Ками је знао да стварати значи исто што и живети
два пута, и да уметничко дело уједно значи и смрт једног искуства и његово
умногостручавање. Истинско уметничко дело је увек по мери човека јер
постоји однос између уметниковог искуства и дела, и оно је добро ако се
усресреди на фрагмент а не на целину. Он захтева од апсурдног стварања
следеће: побуну, слободу и разноликост...
Душан Радовић је сматрао да је уметност само за оне који имају
проблем са собом јер они развијају чула и особине које нису потребне
здравим људима. Нико не познаје боље људе од уметника а узрок тог
упознавања је упознавање са самим собом. Писац много више разуме него
што зна... Пикасо је тврдио да је свако дете уметник и да је једини проблем
уметника да остану довека деца... Толстој је написао да није важно шта
писац треба да пише већ је битно шта да не пише а да то написано може
да пренесе необразованоом човеку на простонародном говору. Он је сматрао
да уметност није уживање, утеха и разонода већ нешто велико, да је
уметност орган човечанства који преноси сазнање људског разума у
осећање... За Љубомира Мицића уметност је апсолутни стваралачки
елеменат Живота. Апдајку је, пак, уметност простор у коме дух може да
дише. А по Флоберу, уметност не тражи ни снисходљивости, ни
учтивости, већ једино веру и слободу.
Ако је по Стојану Новаковићу, онда је књижевност фотограф и
философ свога времена. И докле год није – није књижевност. По филозофу
нашем Божидару Кнежевићу уметност је филозофија чула; поезија је
филозофија осећања; филозофија је уметност ума. Гете је сматрао да само
будаласти и несређени уметници говоре да је у делу све њихово, прави
уметник зна да није тако. Бекон у својим Огледима говори о томе да ми у
књигама саобраћамо са мудрацима али у свакодневном животу са будалама
и да неке књиге човек сме само да окуси, друге мора да прогута, али само
мало њих може да свари. Семјуел Хемет мисли да нема 'леба од писаца који у
својим делима плачу над тим што у детињству нису имали бицикл.
141
Орхан Памук је, по властитим речима, прво почео да пише а тек су се
после почела појављивати питања о којима је писао. За њега постоје наивни
и сентиментални писци, и исти такви читаоци. Наивни писци су
самоуверени у свом спонтаном изручивању текста наивним читаоцима који
су убеђени да је све написано аутобиографско, док је сентименталан писац
опхрван сумњом а такав читалац је циничан и усредсређен на размишљање.
Борхес мисли да је читава књижевност аутобиографске природе. О свом
занимању Умберто Еко каже да је као и свако друго, те да се неки пењу на
планине, други пљачкају банке а он, ето, пише, и да се о разлозима избора
професије не вреди расправљати.
За Томаса Мана писац је особа којој писање теже пада него другима.
Он је сматрао да је најтајнија и најјача привлачна сила неке прозе управо у
њеном ритму. Ман је сматрао да је немачка књижевност тамо где је он, без
обзира на географско одредиште. Моми Капору су при писању властитих
књига сметале туђе књиге које је прочитао а трудио се да његове књиге не
буду преваре и обмане читаоца разним тактикама, постављањем занатских
замки. Либеро Маркони није схватао да неко може да мрзи песнике, сматрао
је да је та мржња продукт страха и он се још за живота помирио са
судбином да буде уметник и ништа више, те да су његове песме, у ствари,
део његове биографије.
Пекић је иронично писао да је књижевност ствар гуме, дописивања,
прецртавања, лепка и маказа. „Јаке“ ствари, по њему, нико не чита, а, да је
страх, поред таштине, највећи непријатељ писца. По њему, роман је ствар
којој човек мора сав да се препусти и да он, роман, не трпи „полигамске
односе“. Булатовић је сматрао да писац мора знати да пише од „сваке руке“,
да стално мора да се подмлађује и доказује своју невиност а пошто је, чим је
писац, пропао у свим другим животним наумима, списатељски посао мора
да обавља као сам ђаво. По њему, књижевност претходи свему, науци и
историји, она претходи и рођењу, јер тако у Библији стоји: на почетку беше
реч, по Булатовићу, значи: књижевност.
Црњански је сматрао да писац увек пише „жива бића“ али да она у
његовом перу морају да умиру и да се мењају. Пруст је сматрао да постоји
понор који одваја писца од човека у стварном свету, и да се душа писца
појављује само у његовој књизи. Фројд је сматрао да се несвесно пишчево
појављује у свесно-дело. Писао је да су несвесно открили песници а не он.
142
Поред мисли и емоција код стварања се испољава и несвесни део пишчеве
психе, поготову трауматски догађаји из детињства. Према томе,
уметност је израз жудњи и порива, сматрао је Фројд, а уметничке слике су
слике уметникових снова.
143
СКРИБОМАН САМ - С' ТИМ СЕ ДИЧИМ...
Како спојити своје дело са институцијама у Србији? Макар само да ти
на неки начин признају постојање, не улазећи у твоје уметничке домете.
Поштено, никако!!! Неморално, има неколико начина, а најлакши је
приклонити се некој од страна на идеолошко-политичком простору и сукобу
Србије. Те сукобљене стране су екстремне, и у међупростору између њих
нема скоро ничега, осим неколицине индивидуалаца, безопасних и
непризнатих, неприметљивих и надлајаних. Мораш се определити између
„друге Србије“ и „небеске Србије“, између негатора и пропагатора, између
самопорицатеља и глорификатора, између космополитског шљама и
екстремних десничара, између оних који те уништавају на фињака и
курвински и оних који ти ломе главу штанглама, десет на једнога. И једни, и
други, ти оспоравају право на индивидуалност, а то је уметнику најважнија
тековина слободе. Једни газе по српству, други би газили у име српства. Отуд
писцу нема места међу њима. Писац мора бити, данас, против глобализације
и европеизације, таман колико сам против православне џамахирије и
русоизације. Мора бити против педеризације исто онолико колико је против
кршења било чијих људских и грађанских права.
Из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам
постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе,
рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. Па настављам
мојим речима и осећајно. Може и тако. Мада је у већини случајева пут
неизвестан и дуготрајан, исцрпљујући и трновит, уосталом као и код Пекића.
Већина тих мученика, која би се хтела писцима словити и бити признати по
том ословљавању од других, испусти душу пре него стигне до циља.
Скрибомани, чувени већ и много помињани, нису свесни свога
скрибоманства и они искрено сматрају да су писци, сви одреда: да су велики
али несхваћени писци. Чарлс Буковски поучен искуством вели: Постоји
један проблем код писаца. Ако је оно што напише штампано и продато у
много, много примерака, писац мисли да је велики. Ако је оно што напише
штампано у осредњем броју примерака, писац мисли да је велики. Ако оно
што напише није никада штампано, а он није имао пара да сам то штампа,
онда он мисли да је највећи. Права истина је, како год окренеш, да има врло
мало величине. Скоро да је нема, невидљива је. Али сасвим је сигурно да су
144
најгори писци убедљиво најнадобуднији, такви најмање сумњају у себе.
Прави писац сумња у себе, увек и без престанка, и врло често сматра за себе
да је скрибоман јер је свестан колико је све релативно, поготову књижевни и
уметнички судови и мерила, и колико је невидљива граница која дели једне
од других. Из реченице у реченицу једнога дела прелази се та танка граница
од генијалства до скрибоманства, у једном делу од једног аутора. Скрибоман
је заправо онај који не сумња у своје дело, који свакоднево не преиспитује
себе и оно што је написао, који не запада и стваралачке депресије, већ
непрестано пише сматрајући да то чини врхунски и без права на исправку
али га други не схватају из чисте зависти и љубоморе.
Михиз, који се по властитим речима бавио превентивном критиком, у
својој књизи Аутобиографија о другима, о скрибоманима пише следеће: У
једном фељтону у НИН-у љутнуо сам се на своје мучитеље. Неправедно, јер
су они били већи мученици од мене. Ево делова из тог фељтона. Кад знаш о
чему хоћеш да пишеш, а не знаш чиме да почнеш – почни првом реченицом
која ти падне на памет. Онда настави још једном, па трећом мање
баналном и одједном ћеш се наћи у теми. Онда једноставно избриши прву и
другу – саветовао ме је један пријатељ лак на саветима као и сви људи који
их се не држе... Пред низом познатих имена и оних који то тек постају, по
закону контраста чудно ми се данас хоће да говорим о писцима који то нису
и никада неће бити. О онима који морају да пишу, а никад их и нико неће
штампати, сем ако сами себе не убију своју злехуду зараду на неко приватно
издањце. Дакле о страсницима и манијацима литературе који јој дају све, а
којима она ничим не узвраћа. О чудном племену мученика и тирана... Као
што су на моја врата улазили, нека уђу и у овај фељтон. Шићарџија, данас
је овај тип сасвим редак, готово да је изумро. А било га је непосредно после
ослобођења, било га је богами. Манијак, ово је знатно тежа класа од прве.
И трајнија. Вечита чак. Побуде свакога од њих су друкчије, манифестације
различите... дијагноза њихове болести има увек атрибут „неизлечива“.
Манијаци, без изузетака, не пишу прозу. Хуманиста, то је све честити,
поштен и диван свет. Имају све особине за пожртвоване другове, за
честитост грађанина, за крупан гест, за жртву. Обично су чисти и уредни.
Ненаметљиви. Воле фразу громку и патетичну и још ако су по мало
сентиментална. Диве се парадоксу... Потпуно су невини од оптужбе за
претерану машту. Били би сасвим подношљиви кад не би писали
145
литературу. Нећу да наведем ни један пример. Разуме се, ваљда, до врага, да
се не сме исмејавати честити човек само зато што нешто не уме, а воли.
Генијалац, страховито личе један на другога. Афективни, препотентни.
Презиру у литератури све од реда, на првом месту досадног Иву Андрића
(кога нису прочитали). Свакога писца зову по имену – Ћопић је наравно
Бранко, Матић је Душко, Раичковић је Стева. Студирају обично историју
књижевности без намере да буду професори. Неваспитани. Помало
удворице... Несимпатични људи који срећом обично завршавају као
џангризави мужеви сентименталних госпођица. Сведок, њега лако познате
по девизи. На његовом литерарном грбу пише: „Мој живот то вам је прави
роман“. И онда он пише тај свој роман. Најчешће је сведок прозаик.
Количине текстова су неограничене. Сведоци не воле литературу. Они воле
живот. Свој, наравно. Сведоци су иначе упорни... а животи су им по некад
заиста интересантни.... Побегао сам од људи чија је главна заслуга што
умеју да пишу књиге, међу људе чија је главна кривица што то хоће а не
умеју... Шта би тек данас, у ери интернета и фејсбука, Михиз (ето, и ја њега
по надимку) написао о скрибоманима???
Најтеже је, ипак, онима који покушавају да постану (буду) писци а
живе у провинцији и забити. Тешко је свима, армији мученика која свакога
дана изнова започиње свој трновити пут ка успеху, али онима из
унутрашњости посебно је тешко и узбрдније. Као да је на њих Михиз (опет)
мислио док је говорио речима: Глупа и дивна, рањива и преплашена,
мученичка душо почетничка! Нико нема разумевања за њих, ни породица
чак, а, о околини већ и да не говоримо. Тако је стамена старица, мајка писца
Миодрага Булатовића, кад јој је он у госте довео Ковача, када је на њено
питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то
казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. Писац почетник и
неуспелник у провинцији (а такви су углавном сви) је мученик. Сматрају га
за дембеља, пропалицу, будалу и дангубу. Подсмевају му се. Зову га Писац,
али са оном дозом сељачке ироније која разара достојанство онога према
коме је окренуто омаловажавање. Та сељачка иронија убија зато што уопште
и није иронија, нема финесе и мере, већ је отворено вређање и
ниподаштавање. Деца на улици вичу: писац, писац!!! А ђаци у школи, јер је у
добром делу случаја наш писац из провинције уједно и просветни радник,
викну кроз ходник: писац!!!! – а он, кад се окрене, не види у ходнику никога.
146
Само му у ушима одзвања ходнички ехо. По некад и теткице викну за њим.
Заједничко за све је што сматрају, зовући га Писцем, да га потцењују и дају
му оно што заслужује. Јер, они познају само десетерац и песме које се римују
а није уопште битно што је рима углавном бесмислена. Околина га толико
омаловажава да му чак не даје прилику да пише ни посмртне говоре на
сахранама и ако су увек у мањку са таквим људима.
Постоји значајнији хендикеп од околине која га не разуме, јер, руку на
срце, уметнике нигде баш много не разумеју али их у већим и културнијим
срединама макар толеришу. Највећи проблем ствараоца о коме говорим је
како стићи до престоничких уредника и издавачких кућа?! Одговор је:
немогуће и никако! Наш писац из провинције нема никаквих шанси да неко
макар погледа његов рукопис. Уображени уредници само баце поглед на име
аутора, па после баце цео рукопис у корпу (и ако је наш мученик у
пропратном писму нагласио и замолио „како се нада да његов рукопис неће
завршити у корпи“). Уредници нашег писца не удостоје ни презира. Да су
хтели да се баве провинцијалцима остали би кући, не би долазили у Београд и
понижавали се целог живота како би де докопали позиције на којој се
тренутно налазе. Рукописе неће нико ни да погледа, чак ни из пуке
знатижеље, необавезно, уз сазнање да рукопис нема никакве шансе. Не
постоје у Србији уредници, нити конкурси, који нуде фер услове и поштену
игру, где се знају правила по којима се може играти – кад су у питању
анонимни писци из провинције. Оно, правила се знају али су она неправилна.
Наиме, није потребно много, треба кренути од малих ствари, поштење би се
угледало само у томе да се рукопису да шанса, да се исти отвори и погледа,
макар неколико страница, колико заиста и потребно да би се схватило треба
ли даље читати или не. Проблем је, међутим, што се на такав начин,
нечитањем лоших рукописа не даје никаква шанса ни оним добрим, на које се
свакако мора по некад набасати. Кад је рукопис одличан (генијалан) баца се у
најтајније шкриње да не би реметио успостављени поредак и неред. Јер,
генији ремете поредак, уносе пометњу, намећу нова решења - а, то српским
уредницима и критичарима није по вољи. Српским критичарима и
уредницима по вољи су само политиканти и медиокритети, јер уз помоћ њих
задржавају своје доминантне положаје и хране своју сујету.
Наш писац уз помоћ неколицине ентузијаста, и од својих пара,
одштампа збирку песама или завичајну монографију, организује са
147
директором школе или Дома културе чак и промоцију, на коју дође родбина
и нешто знатижељника (јер ће бити послужења) и све се заврши на томе.
Стотине примерака онда чами у неком ћошку собе, јер је тешко поделити у
тој затуцаној средни толико књига. Не посустаје он, ипак. Он се и даље бори
за остварење своје визије, додуше, све више затворен у себе и све уморнији.
Најзад ће се као пензионер посветити гајењу пчела и писању породичног
родослова, за који ће се, они који га нису никада разумели, одједном
заинтересовати, јер ће желети да виде своје име у некој књизи, па макар то
био и Учин родослов. А, шта ћемо са Учином жељом да његово име буде на
корицама правих књига?! Ту ће жељу понети са собом у гроб.
У време када је рукопис ове књиге добрано по-одмакао, на малом
бувљаку, на малој пијаци, у Зрењанину, случајно (а, како би другачије?) сам
набасао на књижицу чији ме је наслов привукао попут магнета, јер сам већ
био дубоко „у материји“. Како постати писац, аутора Петра Митића, беше
та књижица. И, то је, те 1965-те године већ било треће издање.
Наравно, прво сам желео да сазнам ко је писац поменуте књиге, јер ми
само његово име није ништа говорило. На задњим странама писац за себе
каже да је рођен 1931. године у Моклишту, код Беле Паланке, да је по
занимању кројач, да је волео школу али да није учио и да му је недостатак
школске спреме касније отежавао књижевни рад, којим планира да се бави
до краја живота. Ипак, сматра да ће бити добар писац. Написао је, вели, једну
књигу прозе коју тек треба да објави јер жели више пута да је редигује.
(Легенда о редиговању коју подгревају писци, као кобојаги незадовољни
урађеним, они по неколико пута мењају текст, увек тражећи од свога пера
више, а углавном је истина да се оно прво написано и остави за књигу, уз
срећу што се уопште и то има, а, о некаквом мењању и редиговању нема ни
говора).
Само по себи, ово је већ интересантно, поготову што на последњој
страни књигу препоручују, ни мање ни више, него: Иво Андрић, Миодраг
Булатовић, Данко Поповић и Матија Бећковић. За једног кројача који пише о
томе како постати писац ово је више него довољно да му се поверује, мада
сумњам да су ласкави писци за ово добили по једно шивење одела, гратис.
Пера саветује следеће:
Или се прихватај књижевног рада и обављај га озбиљно или га се не
прихватај. Књижевни рад је напоран и сложен и писац је нека врста
148
изузетног бића. Треба маштати о тешкоћама, о циљевима. Треба у делу
некога штитити, некога нападати. Мотив треба упорно тражити. Писац
треба да посматра свет око себе и да размишља о томе. Мислити за писца
- значи писати. Мотивисати нас могу случајни разговори у парку, путовања,
слушањем својих ближњих, читањем, гледањем филмова, успоменама из
детињства. За време док постајете писцем стећи ћете многе непријатеље.
Они ће вам често, као по неком природном закону, приговарати да треба
бити практичан човек а не заносити се недостижним сновима. Људи не
разумеју писца почетника али не треба ниподаштавати почетника јер је
лакше налазити мане него стварати. Уметничко дело се два пута рађа: за
време надахнућа – инспирације, и за време писања – транспортовања
животних чињеница. Уколико вам сопствени живот не пружа никакаве
доживљаје, ви се интересујте за живот других. Живот је, у ствари, огроман
роман. Треба га студирати са више аспеката. Треба осетити радост, бол,
чемер, глад, жеђ. Пишите често да би сте научили писати. Читање и
писање се узајамно помажу. Машта ће вам додуше као почетнику бити
слаба али нема везе: терајте колико можете ако сте талентовани касније
ће се и машта стећи. Писање, редиговање (?!), фасцикле, куцање, па онда
оставити текст „да сазре“. И наравно, треба се трудити да свако ново
писање буде боље од претходног. Треба писати што више и што
садржајније, да би сте што пре изградили свој стил. Одређене мотиве и
забелешке шифрујте да вам их неко не би украо. Језик вам мора бити свеж и
нов и треба да водите рачуна о његовој лепоти и разуђености мисли. У којем
лицу ћете писати: ваша је ствар. Не треба баш све писати „из живота“,
некад треба и измишљати. Као почетник треба се чувати речи „управо“,
„заправо“ и „такође“. И нипошто не имитирати већ постојеће писце. При
руци увек имајте оловку и отворену свеску нарочито за неочекиване мисли.
Прибегавајте често самоћи. Дело треба да има увод, радњу и расплет. Увод
се обично пише напред, радња је најчешће друга по реду а расплет је трећи
по реду. Треба изнаћи свој израз, свој језик или стил. Поетика у делу је
врлина и мана. Савремена књижевност захтева обавезно психологизирање
јунака у књижевним делима. Реченица је основна јединица књижевног
изражавања. Боље је нешто мало прочитати него с неким мало попричати.
Да би сте друге учили морате сами бити просвећени, зато је неопходно да
сваки дан нешто научите читањем, писањем и слушањем разговора. Треба
149
писати и читати наизменично, јер читајући ви озбиљно мислите о туђем
делу, а пишући – о свом. У сваком разговору има за уметника корисних
појединости. Наравно, анализирајте туђа уметничка дела. Рад без љубави
није рад, а то нарочито важи за рад на уметничком делу. Ако сте
талентовани, ваша ће се глава сама по себи пунити идејама, проблемима,
мотивима, мислима, речима, итд. а ваш једини задатак је да све то
пренесете на хартију. Не размишљајте много да не добијете несаницу. Не
читајте при слабој светлости. Не користите дроге. Ако сте болесни о томе
треба само ви и лекар да знате. Као почетник у писању често ћете се
суочити са премореношћу, главобољом, несаницом али не идите одмах код
лекара већ је препоручено да се привикнете на то. У случају да сте сувише
талентовани и да вас честа у дуга размишљања замарају много, треба
смањити своје радно време, и да, ако буде требало, радите само један сат
дневно. Претеран рад може прерано одвести у смрт. Често писање и
размишљање о форми доприноси изналажењу властите форме. Форма је
после мотива главни елеменат у књижевном стваралаштву. Често треба
мислити о форми. На форму треба мислити пре и за време писања. Лепота
форме је неопходна. Форму ваља прибележити чим вам дође. Свака следећа
форма мора да буде боља од претходне. Велики писци су велики мајстори
форме. Шаблона у погледу форме нити је било, нити ће их бити. Марљив рад
на изграђивању ликова доприноси бржем усавршавању у овом погледу. Лик
мора да делује уверљиво. Размишљајте о животу и уметности. Ако се у
вама уврежило мишљење да је од литературе тешко живети, ви сте без
жара и полета,а то је рђав знак. Помислите да ћете једнога дана постати
велики писац. Ако немате самоуверења ви сте без талента. Бити велики
писац значи бити велики радник. Баналност у теми и радњи није дозвољена.
Треба водити рачуна о естетској, етичкој и идејној оријентацији свога дела.
Дело није ументичко ако у себи нема проблема. Детаљ је крв дела.
Композиција је важна за дело. Уколико није лепо књижевно дело није
уметничко. Постоје добра и лоша дела. Свако дело мора да има дужину, оно
не треба да буде ни дуго ни кратко. Треба имати писаћу машину али не
куцати са два прста већ са десет прстију. Уздржавајте се од писања мање
вредних књижевних дела. Уметник је повучен, миран, тих и осетљив.
Осетљивост је основно мерило талентованости. Велики писци су нарочито
осетљиви. Чини ми се да је музика највећа уметност.
150
Тако Петар Митић постаде најцитиранији аутор у овој књизи која врви
од цитата великих писаца и уметника!
На почетку ме је Петар подсетио на Данојловићевог Добрислава (мада
из прикрајка вребају и чувени Милош Јованчевић, те Станоје Ћебић, по мало
и чувени скадарлијски Расински), сеоског учитеља из Пећи, који је писао
бесмислене песме, сам штампао књиге и шпартао широм старе Југославије
продавајући их и организујући промоције, те је тако на једном путовању и
страдао у саобраћајној несрећи. Његов чувени стих гласи: Вечерас сам те
душо, у рану зору снио. Милован Данојлић говори о удесу свих нас
Добрислава, Игора, Митића: Свака интелектуална делатност укључује
одустајање од тзв. истинског живота: обично и пролазно занемарује се
зарад вишег, трајног. Али кад се на том, изабраном терену изгуби, промашај
је јаснији но доле, у животу: јаснији и коначан. Јавља се ЧИСТ пораз;
промашај се десио изван непрозирне матице трајања која све мири,
поништава и изједначава. Пад се, онамо, мери најстрожим, убиственим
мерилом.
Међутим, кад човек боље размисли, Митићевој књизи, осим наивности,
нема се много шта приговорити. Наравно, он је, као и ја, користио општа
места и знане истине, али је човек писао своју књигу и готова ствар. Али,
зашто се онда ја бавим овде овом књигом? Не да бих се подсмевао њеној
наивности, општим местима и шаблонима. Никако!!! Желео сам управо да
постигнем супротно: да говорећи о њој, покажем бесмисленост високо
научних теорија о томе да се писање књижевности може учити и научити.
Ништа због своје наивности ова књига не губи, чак добија, јер је искрена,
али, нити из ње, нити на факултету, нико не може научити: како постати
писац!!! Једино се, додуше, може научити како не писати књиге о томе како
се може постати писцем. Ова Митићева наивност је практично кориснија од
свих теорија књижевности и писмености, сем уколико се не спремате за
позив просветног радника или радника у култури. Али је највећа лепота ове
књиге што Митић писце сматра митским бићима, људима који куцају са
десет прстију, који пате од несанице и главобоље јер стварају велика дела, и
који знају све, за разлику од нас бедних почетника-уметника. Они су
генијални али крајње осетљиви људи који су рођени да буду велики и
недостижни. Ипак, Митић на самом крају вели: Чини ми се да је музика
највећа уметност.
151
Добри Митић даје добре али бескорисне савете. Добри Митић добро
жели уметности али се уметности не може помоћи – она се ствара. Добри
Митић својим ентузијазмом окупља велика имена у похвали и подршци своје
књиге. Они сигурно нису ни читали ту књигу али су се предали пред
енергијом и ентузијазмом аутора, победила их је његова љубав према
књижевности. Они би написали било шта, само да га виде срећног. Добар је
Митић са добром књигом, само ја нисам добар са лошом. Нема нити једне
мисли Митићеве коју ја на неки начин нисам већ употребио. Једина разлика
између мене и њега је та што се он искрено клањао божанству а ја сам по
мало јеретио.
152
ДВА ВЕЛИКАНА...
Има великих писаца који су закачили и по неколико режима, једнако
недемократских, и који су успешно пливали у свим временима. Да не
идеализујемо: и негдањи велики писци нису били имуни на удварање,
додворавање властима. На денунцирање и опањкавање колега. На саможиво
и себично понашање. Да није све идеално најбољи примери су Црњански и
Андрић, свакако два великана и можда два највећа наша писца. Оно што је
здраворазумски и слободарски најважније замерити тим великанима српске и
југословенске књижевности, то је да нису оставили ни слова о Титовој
диктатури и злочинима које је тај режим починио, па ни о његовим жртвама.
Нигде ни помена о комунистичким (или: усташким) злочинима. Црњански је
чак живео у емиграцији, био је ван земље, па ни једну реч није оставио иза
себе управо у време када су неки бежали из својих земаља да би могли
слободно да мисле и пишу.
АНДРИЋ...
Никола Милошевић је о Иви Андрићу, у огледу Иво Андрић и његова
„бодља у срцу“ написао следеће: Онај коме се пружила прилика да, стицајем
околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој
штошта што није у складу са његовом величином. То је и разумљиво. Побуде
које покрећу велике људе у начелу нису битно другачије од побуда које
покрећу остале смртнике. Андрић је једини писац у негдањој држави који је
био звезда у естрадном смислу речи. Његова популарност код народа, који
уопште и није читао његове књиге, мерила се само са популарношћу
спортиста и глумаца. Сматрало се, замало, да је он светац, морална и
интелектуална громада, човек и писац за пример. А, ето, Андрићу се може
замерити да је био добар са свим могућим властима и системима где је живео
и радио. И власти су биле добре према њему. Чини се да је он у животу доста
добро пролазио. Карактеристично је за писца и умног човека да врло често
долази у сукобе са режимима у којима га задеси судба да живи. Андрић није
имао тих проблема. Био је, додуше, у младости близак неким
револуционарним идејама (Млада Босна) и због тога је нешто одробијао у
почетку Првог светског рата, али је касније напустио те идеје и више никада
није имао сличних проблема.Чак и када је ухапшен, на почетку Првог
светског рата, то тамновање више личи на годишњи одмор: он редовно
153
пише писма, говори о томе шта ради, како чита, пише, шета. Чак и са брода
на коме је транспортован за Трст, да би био пребачен у Марибор, он пише
писма и јавља се познаницима.
Између два рата посвећује се дипломатији, постаје млада звезда,
напредује у служби до највећих положаја и учесник је веома важних догађаја
који су се касније прећуткивали. 1926. године примљен је у Српску краљевску
академију. Стварао је солидну дипломатску каријеру. Путује по свету. Близак
је властима. Добро зарађује, господин је човек, купује аутомобиле. Пише под
псеудонимом за Стојадиновићев лист 20 век. Није се нешто тада ангажовао
око радничких питања. Користи се везама и познанствима кад год му затреба.
Али, колико је био битан том режиму говори и чињеница да је постављен за
амбасадора у Немачкој у најсудбоноснијим временима. У том својству је и
присуствовао потписивању Тројног пакта у Бечу, али је после рата
ретуширан са свих постојећих слика са тог догађаја, и то на лични захтев и
молбом упућеном Крцуну или Ранковићу. Велизар Јанковић је одробијао
неколико година јер је Андрић одбио да сведочи како је он као посланик у
Берлину одобрио говор због којег је овоме суђено.
Говорка се да је био и активни масон, те да је био члан ложе
Препорођај (Препород), а, касније и у ложи Доситеј Обрадовић. Треба
подвући, високо позиционирани члан: Мајстор. Наивни и мирни Иво бива
избачен из масонерије не због политичке или анархистичке делатности, већ
због прељубе. Обљубио је жену другога масона, Густава Крклеца, колико се
сећам због неке кишице која је ромињала, па се, ето, десило... Крклец је био
одан сваком режиму, између два рата, за време рата и после рата, сваком
покрету, свакој власти, нацији. Али, био је и боем – макар нешто. Са друге
стране, за Андрића се говорило да је невиђена шкртица. Оговарао га је,
мислим Давичо, да кад стигне рачун у кафани, док Андрић још вади
новчаник из џепа онај што је платио већ замиче на ћошак улице. Једино је,
веле, Ћопић био већа шкртица од њега. Прича вероватно није без основа,
мада је свакако и преувеличана од љубоморних колега писаца који су ваздан
кубурили са парама. Они који га бране по том питању говоре да је увек у
кафани плаћао он, али само за пробрано друштво, те да је разделио много
новца у добротворне сврхе и као помоћ широко друштвеним акцијама (на
пример, за библиотеке у БиХ). Ово је, по мени, већи доказ себичлука од оног
Давичовог доваћавања за новчаник: не делиш ближњима већ дајеш неком
154
оштем циљу који ће, ипак, историја запамтити. Другим речима: улажеш за
своје име у будућности. О томе говори и чињеница да ништа није оставио
своме блискоме рођаку, којега ни за живота није примао даље од улазних
врата, где би му се дала кеса са изношеном одећом. Држава је после
Андрићеве смрти дала стан томе његовом рођаку, да га скине с врата у
његовим захтевима за заоставштином. Андрић се оженио Милицом Бабић
после смрти њенога мужа. Говоре да се није либио да буде са њом и док је
друг Јовановић био жив.
За време рата је у Београду. Не сарађује са окупатором (зар је
Црњански сарађивао?) али није активан ни у покрету отпора (било којем).
Пасиван је у сваком погледу осим у погледу писања јер у време рата ради
доста и квалитетно, и то ни од кога ометен. Не дирају га ни Немци, ни
Недићевци, ни комунисти, ни четници. Пише најбоље књиге. Ни трага у
његовим списима о стрељањима, усташким покољима, концентрационим
логорима. Он живи у свом свету, у својим касабама, друштво му праве аге и
бегови, ништа се друго ван његовог стана не дешава. Он заиста одбија да
потписује апеле и да га штампају, мада ту забрану не поштују у НДХ, али
пише, шета по бањама, нико га не дира и не узнемирава. У време када је цео
свет горео он је написао своја најбоља дела, у миру и тишини, у центру
Београда или у Сокобањи. Ни речи, чак ни после рата, о Јасеновцу и јамама
којих је његова Босна пуна.
За писање великих књига треба духовнога и свакога другога мира, а он
је своје највеће књиге написао у време кад је цео свет пливао у мору крви а
људи убијани маљевима у потиљак тек стотинак километара од његовог
удобног стана. У Србији, ту код њега, логор Бањица је на дохват руке, а
Немци стрељају сто Срба за једног немачког војника. Грађански рат бесни и
односи и више живота. У време тога његовог мира Немци му нуде одлазак у
Загреб или Швајцарску, а он не сноси никакве последице одбијајући да
потпише Апел српскоме народу, у време када је стари Ђурић рекао
композитору који му је донео папир да је њему лако јер дува у дипле али он
предаје етику ђацима. Немци су му обећали да га неће дирати и немачки
држе реч до краја. Специјална полиција му се најављује телефоном, кад
долази у рутинску проверу по пријави да се из његове собе чује стално
куцање на машини. У време тог његовог мира комунисти стрељају
београдске уметнике и интелектуалце чији грех није ништа већи од
155
Андрићевог: бавили су се својим послом у Београду за време окупације.
Најзад, мало се зна да је управо Андрић саставио и написао предлог
Нобеловом комитету да Тито добије Нобелову награду за мир.
Зоговић се жалио како је Андрић прелазио на другу страну улице у
време када је овај био у немилости режима, и ако се итекако кретао у
његовом друштву када је овај био на врхунцу власти. Додуше, Бранко Ћопић
је тврдио супротно: када је пао у немилост, Андрић га је рехабилитовао
једним заједничким ручком у хотелу Москва. Ето колико је био моћан. Док
је још Београд горео и пуцало се по ободима града у октобру 1944. године
негде око Калемегдана, сусрео је Кашанин Андрића и пожалио му се да му је
стан са библиотеком изгорео, те да се плаши и за свој живот. Андрић је само
прозборио неку о времену и упутио се у шетњу, оставивши Кашанина самог
и уплашеног. Ако је се Кашанин бојао за своју безбедност због својих односа
са кнезом Павлом а који су били стриктно везани за музеј и уметност, због
чега се Андрић није плашио за безбедност кад су његови односи са кнезом
Павлом и бившим режимом били чисто политички а не уметнички???
Кашанин је тврдио да је Андрић тада кренуо код Марка Ристића и то
пропратио речима: Знајући да за свако време изабере друштво које му је
потребно, Андрић је својим непогрешивим инстиктом осетио да наступа
време бившег надреалисте. И зато није похитао мене да теши, него да види
Марка.
Како је, рецимо, могуће да један књижевник и интелектуалац, пре свега
једна господствена личност, какав је био Иво Андрић већ у првим поратним
данима (1944) прихвати у свом изражавању терминологију комунистичких
комесара. Читам његове говоре и интервјуе из тог периода, као и предавања:
победоносни рат, народноослободилачка борба, изградња социјалистичког
друштва, нови тип човека, шири слојеви народа, учвршћивање јединства само су неке од фраза које одмах прихватио и користио. Обзиром на његову
дипломатску службу и његов начин живота и опхођења, као и његови
политичку пасивност у време рата, заиста је чудна та трансформација.
Поготову што се ради о писцу, интелектуалцу и дипломати од каријере и на
крају и пре свега ради се о врсном познаваоцу језика и складне реченице.
А он је одмах почео да се користи језиком лумпер пролетера,
нерадника и револуционара. Такво фразеолошко изражавање је било
пријемчиво за уво широких народних маса (ето како се и ја изражавам). Лако
156
се памтио тај језик, био је добар за етикетитање, није имао никакво значење,
али је био добар за писање пресуда, за писање карактеристика. Исте речи се
користе и у поздравним говорима, и у петогодишњем плану, и у Уставу, и у
образлагању пресуде. Шта ово говори о карактеру Андрића?
А онда је дошао крај рату. Победио је ко је победио. Он постаје
активан члан новог друштва, прихвата комунистички систем вредности и
заузима високо место у њему. Ништа: службеник бившег режима, ништа:
краљ и отаџбина. Кад се рат завршио одмах је високо позициониран у
удружењима књижевника, постаје делегат (народни посланик) и столује у
десетинама одбора итд. Могло би се рећи да је он био оно умиљато јагње које
две овце сиса. Треба погледати његове свеске, које су штампане и
публиковане, он у њима исписује Титове цитате, неке потпуно бисмислене
реченице, очигледно да боље није могао да нађе а требале су му некакве. У
време када је он на врхунцу славе постоји Голи оток, постоје и остали
казамати, постоје политички затвореници, писци се затварају, сељаци се
бичују и одузима им се последње парче проје, стрељају се интелектуалци и
уметници, а зграде које он посећује по центру Београда и виле на Дедињу се
одузимају од правих власника и додељују неким новопридошлим (треба ли
подвући, одузимају се од оних истих са којима је Андрић пре рата био
близак, ако не по ничем другом а оно по статусу у друштву). Ништа од
поменутог не дотиче великог писца, да се макар постхумно нађе какав ред о
свему томе. Њему је битно да се само његов мир и ред не ремете.
Крајем 1944, још се рат није завршио ни у Европи, ни код нас, он
постаје један од председника Удружења књижевника Југославије (мислим са
Зоговићем, Ристићем, Ђиласом, Давичом). Опет је у врху, опет пише,
објављује, добро зарађује и лепо живи. Опет путује по свету само што сада
друга власт плаћа те трошкове. И тако је живео до краја живота: цењен,
поштован, високо рангиран од система. Био је неко време и посланик мада се
то тада звало: делегат. Он је негде написао да човек није књига па увек исто
пише кад је отворите. Тачно је да човек треба да мења своје ставове кроз
живот, онако као време и околности то наложе. Али да ли есенцијални
карактер треба да се мења? Оно што си ти а не твој став?! Можда да се негује
и дорађује али да се мења у суштини, то свакако не.
Кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала
огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена
157
све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је
требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експпрес,
Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу
штампа Политика. Душан Матић је поводом тога рекао Димитријевићу:
Говорио је да му није место у Политици Експрес, а сада је добио тај
неауторизован фељтончић у Вечерњим новостима. Што сада не диже
галаму, не протестује? Е, он као послушник партије зна да тај фељтон
издаје Борба, па није смео.
Ајкуна је служила у кући где је одрастао Андрић. Након тога,
повремено би се видела са све славнијим писцем. Она је у међувремену
живела све бедније и сиромашније али се Андрић није претрзао да јој
помогне и ако је већ имао много новца. Када је Андрићу Коста Димитријевић
пренео Ајкунине поздраве из Вишеграда и њену поруку да народ тешко живи
а да се функционери богате, Димитријевић вели да је нобеловац скочио ко
попарен, да више није хтео да чује ни реч о томе, говорећи: Никако не
разумем Ајкуну шта ми приреди? Она зна да сам ја под старост постао
члан партије, нисам се тамо ни препоручивао ни гурао, али кад су ме
кандидовали, није било друге па сам морао пазити да се не дешавају оваква
изненађења. Зар вам није познато да сам ја данас на функцији члана Савета
федерације?
Том истом, Кости Димитријевићу Андрић је говорио о другом писцу о
којем ће у наставку бити речи, следеће: Ех, тај Црњански, многима је он
подметнуо ногу... Кад би га раније неко критиковао, био је у стању и да се
туче, да се суди, позива на двобој...Таква му је природа... Сада, по повратку,
тај рођени свађалица и полемичар удвара се онима на власти, и то је добро
за њега, само, ако издржи....
...и, ЦРЊАНСКИ...
У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“
подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и
форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша
Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако
на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића,
Крлеже или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста,
пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео
републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку
158
грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис
Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама
извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка
жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се
енормно наоружавао и спремао за рат (Бартолино).
Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више,
познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на
његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте,
фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих
првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о
национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане
фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га
данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је
Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада.
Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским
односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон
Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско
национално биће и српска култура.
У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и
микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера
његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој
земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје.
(Бартолино)
Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су
његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад
противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о
његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је
писац био реакционар (Аврамовић).
Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији
Никола Бартолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у
Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша
Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу
Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био
оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко
напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не
159
остаје дужан никоме. Црњански јесте био контраверзна личност - па није ни
чудо. Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је,
исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја
нисам био анђео. Да, то је набоља формулација целе приче и свих
контраверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био
анђео!!!
Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати
неки нови став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или
бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник
два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим
одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за
поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он
као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за
сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта
или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни
очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој
али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не
би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре.
Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутанто и анахроно, ако се
наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се
управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити
„националистички континутитет код српске интелигенције“, па је Црњански
некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање
„националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли
места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у лошем контесту о писцу
све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше
да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да
ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо
Франка. Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о
колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном.
Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије
политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно
политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог).
У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и
писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и
160
уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се
све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом
ситницом из живота и рада.
Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и
да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, националсоцијализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој
дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више
био југословенски националиста а мање српски. Шта је он под томе
подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију
Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи
осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме
господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен
југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године
касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду
ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву
грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да
доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у
тексту Социјална база нашег национализма где каже, контраверзно само како
он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада.
Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском
српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и
националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је
тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију
потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати,
евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио
(лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то
треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове.
Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније
понашао.
Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте
манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време
на овим просторима аутоматски сматра: националистичким!!! Писати о
Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског
национализма. И зато је по некад беспредметно учествовати у оваквим
161
расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним
следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански.
Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин
залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“,
уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски
шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно
тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом. Усташки
лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру
национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је
на души имао многе људске животе нападао и ако Црњански за живота није
ни мрава згазио.
Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је
државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се
Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици
објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора
на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати,
проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са
истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом
националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа
марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не
може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?!
Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.
Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на
основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали
Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су
објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима
Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и
Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа!!! Владимир Ћоровић и
Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?! Још је
интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском
оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем
режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у
тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при
потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв.
„реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим
162
дипломатским окупљањима, па и на нацистичким. По овој теми, Миленко
Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици,
својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део
деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице
држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада
Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за
свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је
био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао
потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски
часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.
Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће
невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи.
Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша
крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана
Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао
је и са Американским србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша
реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по
концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи
против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или
мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то
утврдити.
Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми
Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна
идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом
наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута
прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко
понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност
Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за
покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су
људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је
његов карактер у питању.
Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је
дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он
се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је
снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или
163
важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког
свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и
понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари.
Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио
преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се
понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за
великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије, дотерујући
мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би
требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о
писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да
би се комплетирала слика за будућа покољења.
Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио
је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан
Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да
је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом
светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао
Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је
он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка
умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и
види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео
да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На задњи
позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима
није било. Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било
коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и
Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић
оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници,
а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе
Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци
у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала,
настанио се у Београду.
Било је писаца који нису волели каратер Црњанског а да при томе нису
оптерећени иделошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово
стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у
истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном
писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа
164
оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који
доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са
његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се
обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг
Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио
просторију.
Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без
обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла
Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га
пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала
на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али
он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на
улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој
добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је
одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и
неваљала.
Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског
као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То
знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем
пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар
Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и
сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а
увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам
признати, запањила нагла промена понашања Црњаснког, које је настало у
тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити.
Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у
Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени
паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су
се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд
Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и
свађалица у југословенској литератури.
У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник
Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу
књожевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни
Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си
165
највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб
узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади
писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од
наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и
поштење?
Карактеристичан је његов однос према Крлежи, и ако се говори да се
једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са
њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о
њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је
Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934.
године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре
тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у
Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је
био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и
пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим,
већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов
друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа
заслужио Нобелову награду.
Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање
Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између
осталог одоговара да је појава шунд литературе недостојна једне
марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965.
године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало
за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то
истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и
оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи
„грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам
и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него
очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о
томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за
Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао
сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио –
одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!
У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких
ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“.
166
Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био
материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни
противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а
не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно,
и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да
сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то
министарство. А онда следи врхунац вађења и удварања комунистичким
властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у
Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био
ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега
остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други
прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али
заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада
ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим. Па и ово му је мало,
него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при
посланству у Берлину 1935. постављен а да то није ни знао и мимо његове
воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео
Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168
Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у
то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО
ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд...... Чему то? опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично
Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не
знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак
на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга
не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да
га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све
ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? –
он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.
Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од
ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе
„аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је
писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па
медицину, па затим философију и историју. Мајка је увек имала разумевања
и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело
167
имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка
чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада
није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико
пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи,
тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у
позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у
Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним
и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим
службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и
лакши рад.
Са новцем и око новца се често понаша неџентламенски. Дугује брату
Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина
фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по
Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида
сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на
крају ни дуг није вратио. Међутим, када неко њему дугује, поготову за
хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију
Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де,
хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да
радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната.
Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија.
Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и
Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе и ако је
у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак
му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у
фунтама.
У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада
ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен
или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у
питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра
неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су
још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао
је. То му се не може пребацити.
Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским
данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима
168
пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му
се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији.
Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло.
Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са
којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он
поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и
квалитет песама.
Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је
негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и
Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу,
Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану
Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу.... То му,
међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да
Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи
добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега
сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у
дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора
Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како
се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и
стрина.
Андрићу се удварао цео живот. Тачније до пред крај живота, тада су се
два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у
свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који
покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није
издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону
остао само онолико колико је протокол то захтевао.
Најинтересатнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто
улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала
ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан
са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој
Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање
узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом
мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт,
па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде
„узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом
169
буржујком, мајком Марка Ристића. Он преклиње и моли Марка Ристића да
му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније
недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак,
Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад
се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка
деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића.
Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко
Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и
мноштвом уптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у
Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено
питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.
Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и
тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он
воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије.
Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их
држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере.
Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се
хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније,
са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из
Венеције, и младе Енглескиње које проучава. Писао је писма супрузи
Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и
верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко.
Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је
сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне
односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе.
Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а
не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу
Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским
инетелектулкама. А услов за његов интервју је био да дотична
„интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то
предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске)
стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је.
Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања.
Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло
одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако).
170
Тако је Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а
Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине
СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се
сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за
новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није
доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је
велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал
Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино
што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу
уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била
директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто
што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама.
А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа. Не оставља чак ни
кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да
он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка
неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић
по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева
фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је
меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани
Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку у ћерку па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји
шта ће, ако му кажу да хоће. Ако је веровати Црњанском, један од највећих
српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него
оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о
Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је
мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то
рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спустати
на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.
Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су
у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми
обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много
дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да
кажем...
171
Игор Ђурић
Аскурђел Иванов. Курђел Петков. Бела пчела Ђурина. Чукунунук Спасојев.
Праунук Милојев. Унук Данилов. Син Милисавов. Отац Ђурађов.
Рођен 26 јануара 1968 године у Истоку.
Писац.
Објавио:
Збирку песама „Недовршене песме“, 1997;
Роман „Колона“, 2005;
Збирку прича „Источке приче“, 2009;
Збирку есеја „Метохија и Косово“, 2010;
Роман „Клинички живот“, 2012.
Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на
интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.
Воли и вољен је.
Свако написано слово посвећује Гоци.
172
Игор Ђурић
Из Википедије, слободне енциклопедије
Игор Ђурић
Информације
Датум рођења 26. јануар 1968.
Место рођења Исток (
Србија)
Дела
Потпис
Игор Ђурић (рођен 26. јануара 1968. године у Истоку (Метохија)) је српски писац.
Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и на интернету.
Библиографија
„Недовршене песме“, збирка песама, Исток, Омладински савет (1997)
„Неки други Немци“, Хвосно број 43 (2005)
„Где су лешеви?“, Хвосно број 44 (2005)
„Кад риче брадавичасто прасе“„“, Хвосно број 46 (2005)
„Колона“, роман, Дом културе Свети Сава, Исток (2005)
Косценариста за документарни филм „Остала је реч“;
„Прави филм је бајка“, Хвосно број 51 (2006)
„Плаче ли она лоза“, Хвосно број 52 (2007)
„Расељеник“, роман, интернет издање (2004)[1]
„Српска усплахиреност“, Хвосно број 53, (2007)
„Источке приче“, збирка прича, УГ Извор-Исток (2009)
„Једна година у Њујорку“, путопис, интернет издање[2]
„Четири приче“, приче
„Мој Исток испод Мокре Горе“, Хвосно број 61 (2009)
„Метохија и Косово“, збрика есеја, ЈРЈ, Земун 2010;
„Источки есесовац“, Хвосно број 64, 2010;
„Рас“, зборник за препород рашке области (2010)
„Сунчан дан“, Зборник Светлост кресива, Житиште (2010)
„Замало први пут“, Збирка кратких прича, Алма, Београд (2011)
Приказ књиге Ћеле кула, Антонио Еванђелиста, Лестве број 2 (2012)
173
„Клинички живот“, роман, Стара књига (2012)
„Одрицање од Србије“, Лестве број 3 (2012)
„Страх“, Лестве број 4 (2012)
„Источке приче“, Сентиментална историја једне вароши, Жиравац, Пожега (2013)
„Људи моји“, збирка песама о паланачким карактерима, Стара књига (2013)
Извори
1. ^ Расељеник, Игор Ђурић 2004, Приступљено 13. 3. 2013.
2. ^ Арион Серб - Бесплатне књиге: „Једна година у Њујорку“ (јун 2006 – јун 2007), Игор М.
Ђурић, пдф формат, Приступљено 13. 3. 2013.
Званична презентација Ђурић Игор, Приступљено 13. 3. 2013.
174
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека
Србије, Београд
ЂУРИЋ, Игор М., 1968О писцу и писању: (водич за странпутицу будућих
писаца) / есеји / www.staraknjiga.com / електронско
издање – 172 стр.
О аутору: стр.169-171
ISNB 978-86-915291
175
Download

Игор М. Ђурић О ПИСЦУ И ПИСАЊУ Водич за странпутицу