Март 2015
програм
ISSN 1820-6549
музеја
југословенске кинотеке
ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА
ФЕСТ 2015
БЕОГРАДСКИ ИРСКИ ФЕСТИВАЛ
ФЕСТИВАЛ ФРАНКОФОНОГ ФИЛМА
ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ЏЕЈМС СТЈУАРТ (Јames Stewart)
ФОКУС: ЛАРС ФОН ТРИР (Lars von Trier)
ВИМ ВЕНДЕРС (Wim Wenders), АЛЕКСАНДР СОКУРОВ
(Alexander Sokurov) и КЕРИ ГРАНТ (Cary Grant) НА БИС
ТАНГО НА ФИЛМУ
ISSN 1820-6549
Музеј југословенске кинотеке
ПРОГРАМ
Март 2015.
ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА
ФЕСТ 2015
БЕОГРАДСКИ ИРСКИ ФЕСТИВАЛ
ФЕСТИВАЛ ФРАНКОФОНОГ ФИЛМА
ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА: ЏЕЈМС СТЈУАРТ (Јames Stewart)
ФОКУС: ЛАРС ФОН ТРИР (Lars von Trier)
ВИМ ВЕНДЕРС (Wim Wenders), АЛЕКСАНДР СОКУРОВ (Alexander Sokurov)
и КЕРИ ГРАНТ (Cary Grant) НА БИС
ТАНГО НА ФИЛМУ
ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ЏОН КАРПЕНТЕР (Јohn Carpenter)
Сећање на... Франческо Рози (Francesco Rosi)
Павле Минчић
Самјуел Голдвин Мл. (Samuel Goldwyn Jr.)
Роже Ханин (Roger Hanin)
Стјуарт Стерн (Stewart Stern)
Фатен Хамама (Faten Hamama)
Студио за електронске медија “Влада Петрић”
17. и 18. март 2015.
увек са почетком у 18:00
Абецеда Смрти / The ABCs of Death, 2012; трајање 124 минуте
(омнибус састављен од 26 кратких филмских сторија)
програм
музеј југословенске кинотеке
Импресум:
За издавача: Радослав Зеленовић
Уредници: Марјан Вујовић, Александар Саша Ердељановић
Уредник програма Студија за електронске медије „Др Влада Петрић“:
Борислав Станојевић
Сарадници на програму: Александар Саша Ердељановић, Марјан Вујовић,
Ненад Беквалац, Уна Чолић, Ђорђе Зеленовић, Радиша Цветковић,
Бранислав Ердељановић, Бојан Ковачевић, Јелена Миленковић, Милан Крунић,
Александра Миљковић, Јас Камински
Финансијски организатор: Љубинка Терзић
Технички сарадници: Александра Савић, Слободан Огњановић, Јелена Ђогатовић
Избор фотографија: Маријана Цукућан, Ирина Руњевац
Дизајн: Вид Рајин
Штампа: СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК
Тираж: 800 примерака
Београд, март 2015.
Захваљујемо се: Захваљујемо се: ФЕСТ, ЦЕБЕФ, Конзулат Републике Ирске,
Италијански институт за културу, Француски институт, MCF, Visionary Thinking
ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА ЗАДРЖАВА ПРАВО ИЗМЕНЕ ПРОГРАМА!!!
Телефон/факс: 2622-555
e-mail адреса: [email protected]
web site: www.kinoteka.org.rs
www.SEECult.org
2
март 2015
18:00
20:00
18:00
20:00
18:00
20:00
18:00
20:00
18:00
програм
Субота 28.02.
ФЕСТ Класик
БЕКСТВО ИЗ ЊУЈОРКА (ВБ/САД 1981) 99’
Escape From New York
ул. Курт Расел (Kurt Russell), Ли Ван Клиф (Lee Van Cleef)
р. Џон Карпентер (John Carpenter)
МАРИЈИНИ ЉУБАВНИЦИ (САД 1984) 109’
Maria’s Lovers
ул. Настасја Кински (Nastassja Kinski), Џон Севиџ (John Savage)
р. Андреј Кончаловски (Andrei Konchalovsky)
Недеља 1.03.
ОБУЧЕНА ДА УБИЈЕ (САД 1980) 105’
Dressed to Kill
ул. Енџи Дикинсон (Angie Dickinson), Мајкл Кејн (Michael Caine)
р. Брајан де Палма (Brian de Palma)
БРОДВЕЈ ДЕНИ РОУЗ (САД 1984) 84’ Broadway Danny Rose
ул. Вуди Ален (Woody Allen), Миа Фероу (Mia Farrow)
р. Вуди Ален (Woody Allen)
Понедељак 2.03.
ЈАХАЧИ НА ДУГЕ СТАЗЕ (SAD 1980) 100’
The Long Riders
ул. Дејвид Карадине (David Carradine), Кит Кардин (Keith Carradine)
р. Волтер Хил (Walter Hill)
АМЕРИЧКИ ГРАФИТИ (САД 1973) 111’
American Gaffitti
ул. Ричард Драјфус (Richard Dreyfuss), Рон Хауард (Ron Howard)
р. Џорџ Лукас (George Lucas)
Уторак 3.03.
У ПОДЗЕМЉУ СЕКСА (САД 1979) 109’
Hardcore
ул. Џорџ Си Скот (George C. Scott), Питер Бојл (Peter Boyle)
р. Пол Шредер (Paul Schrader)
НОЋНИ ПОРТИР (ИТА 1974) 118’
Il portiere di notte
ул. Шарлот Ремплинг (Charlotte Rampling),
Дирк Богард (Dirk Bogarde)
р. Лилиана Кавани (Liliana Cavani)
Среда 4.03.
ИСТЕРИВАЧИ ДУХОВА (САД 1984) 105’
Ghostbusters
ул. Ден Ејкројд (Dan Aycroyd), Сигурни Вивер (Sigourney Weaver)
р. Иван Рајтман (Ivan Reitman)
3
програм
музеј југословенске кинотеке
20:00
18:00
20:00
18:00
20:00
18:00
20:00
18:00
20:00
4
МАЧ КРАЉА АРТУРА (ВБ 1981) 140’
Excalibur
ул. Хелен Мирен (Helen Mirren), Најџел Тери (Nigel Terry)
р. Џон Бурман (John Boorman)
Четвртак 5.03.
ПРЕДСКАЗАЊЕ (САД/ВБ 1976) 111’
The Omen
ул. Грегори Пек (Gregory Peck), Ли Ремик (Lee Remick)
р. Ричард Донер (Richard Donner)
КAПОТИ (САД/КАН 2005) 114’
Capote
ул. Филип Симор Хофман (Phillip Seymore Hoffman),
Кетрин Кинер (Catherine Keener )
р. Бенет Милер (Bennett Miller )
Петак 6.03.
ФРАНЦУСКА ВЕЗА (САД 1971) 104’
The French Connection
ул. Џин Хекман (Gene Hackman), Рој Шајдер (Roy Scheider)
р. Вилијам Фридкин (William Friedkin)
ДЕКАМЕРОН (ИТА/ФРА/ЗАП.НЕМ 1971) 112’
Il Decameron
ул. Франко Ћити (Franco Citti),
Нинето Даволи (Ninetto Davoli)
р. Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini)
Субота 7.03.
ДИВНИ ДАНИ (МАЂ 2002) 99’
Szép napok
ул. Оршоља Тот (Orsolya Tóth), Тамаш Полгар (Tamás Polgár)
р. Корнел Мундруцо (Kornél Mundruczó)
ЦВЕТ 1001 НОЋИ (ИТА/ФРА 1974) 130’
Il fiore delle mille e una notte
ул. Франко Ћити (Franco Citti), Нинето Даволи
(Ninetto Davoli)
р. Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini)
Недеља 8.03.
ЈОХАНА К (МАЂ 2005) 86’
Johanna
ул. Оршоља Тот (Orsolya Tóth), Жолт Трил (Zsolt Trill)
р. Корнел Мундруцо (Kornél Mundruczó)
КАНТЕРБЕРИЈСКЕ ПРИЧЕ (ИТА/ФРА 1972) 112’
I racconti di Canterbury
ул. Хју Грифит (Hugh Griffith), Лаура Бети (Laura Betti)
р. Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini)
март 2015
19:00
21:00
19:00
21:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
програм
Понeдељак 9.03.
АРСЕНИК И СТАРЕ ЧИПКЕ (САД 1944) 118’
Arsenic and Old Laces
ул. Кери Грант (Cary Grant), Присила Лејн (Priscilla Layne)
р. Френк Капра (Frank Capra)
СЕЋАЊЕ НА... Семјуел Голдвин Јр. (Samuel Goldwyn Jr.)
ПОНОСНИ БУНТОВНИК (САД 1958) 103’
The Proud Rebel
ул:Алан Лед (Alan Ladd), Оливија Де Хевиленд (Olivia de Havilland)
р: Мајкл Кертиз (Michael Curtiz)
пр. Семјуел Голдвин Јр. (Samuel Goldwyn Jr.)
Уторак 10.03.
ДРЖ’ТЕ ЛОПОВА (САД 1955) 106’
To Catch a Thief
ул. Кери Грант (Cary Grant), Грејс Кели (Grace Kelly)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ЦРНИ ПАНТЕРИ У ХАРЛЕМУ (САД 1970) 97’
Cotton Comes to Harlem
ул: Годфри Кембриџ (Godfrey Cambridge),
Рејмонд Сент Жак (Raymond St. Jacques)
р: Ози Дејвис (Ossie Davies)
пр. Семјуел Голдвин Јр. (Samuel Goldwyn Jr.)
Среда 11.03.
КОРАЧАЈ, НЕ ТРЧИ (САД 1966) 114’
Walk, Don’t Run
ул. Кери Грант (Cary Grant), Саманта Егар (Samantha Eggar)
р. Чарлс Волтерс (Charles Walters)
МАСТЕР И КОМАНДЕР: ДАЛЕКА СТРАНА СВЕТА
(САД 2003) 138’
Master and Commander: The Far Side of the World
ул: Расел Кроу (Russell Crowe), Пол Бетани (Paul Bettany)
р: Питер Вир (Peter Weir)
пр. Семјуел Голдвин Јр. (Samuel Goldwyn Jr.)
Чевртак 12.03.
СЕЋАЊЕ НА... ПАВЛЕ МИНЧИЋ
ВЕЛИКО СУЂЕЊЕ (ЈУГ1961) 70’
ул: Павле Минчић, Томо Курузовић
р: Федор Шкубоња
ШЕКИ СНИМА, ПАЗИ СЕ (ЈУГ 1962) 98’
ул: Павле Минчић, Драгослав Шекуларац
р: Маријан Вајда
ДАВИТЕЉ ПРОТИВ ДАВИТЕЉА (ЈУГ1984) 93’
ул: Павле Минчић, Ташко Начић
р. Слободан Шијан
5
програм
музеј југословенске кинотеке
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
6
Петак 13.03.
ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА... ЏЕЈМС СЈУАРТ (Јames Stewart)
ДЕСТРИ ПОНОВО ЈАШЕ (САД 1939) 94’
Destry Rides Again
ул. Џејмс Стјуарт (Јames Stewart),
Марлен Дитрих (Marlene Dietrich)
р. Џорџ Маршал (George Marshall)
ГОСПОДИН СМИТ ИДЕ У ВАШИНГТОН (САД 1939) 129’
– реприза 31.3.2015. 17:00
Mr. Smith Goes to Washington
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Џин Артур (Jean Arthur)
р. Френк Капра (Frank Capra)
АЛИСА У ГРАДОВИМА (ЗАП. НЕМ 1974) 110’
Alice in den Städten
ул: Јела Ротлендер (Yella Rottländer),
Ридигер Фоглер (Rüdiger Vogler)
р: Вим Вендерс (Wim Wenders)
Субота 14.03.
ФИЛАДЕЛФИЈСКА ПРИЧА (САД 1940) 112’
The Philadelphia Story
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart),
Кетрин Хепберн (Katharine Hepburn)
р. Џорџ Кјукор (George Cukor)
ДИВАН ЖИВОТ (САД 1946) 130’
It’s a Wonderful Life
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Дона Рид (Donna Reed)
р. Френк Капра (Frank Capra)
ПРИЈАТЕЉ ИЗ АМЕРИКЕ (ЗАП.НЕМ/ФРА 1977) 125’
Der аmerikanische Freund
ул. Денис Хопер (Dennis Hopper), Бруно Ганц (Bruno Ganz)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Недеља 15.03.
НА ОКУЦИ РЕКЕ (САД 1952) 87’
Bend of the River
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Рок Хадсон (Rock Hudson)
р. Ентони Мен (Anthony Man)
КОНОПАЦ (САД 1948) 80’ – реприза 27.3.2015. 17:00
The Rope
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Фарли Грејнџер (Farley Granger)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ПАРИЗ, ТЕКСАС (ЗАП.НЕМ/ФРА/ВБ/САД 1984) 147’
Paris, Texas
ул. Хери Дин Стентон (Harry Dean Stanton),
Настасја Кински (Nastassja Kinski)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
март 2015
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
16:00
18:15
21:00
програм
Понедељак 16.03.
СЛОМЉЕНА СТРЕЛА (САД 1950) 93’
Broken Arrow
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Џеф Чендлер (Jeff Chandler)
р. Делмер Дејвс (Delmer Davis)
ПРОЗОР У ДВОРИШТЕ (САД 1954) 112’
– реприза 30.3.2015. 17:00
Rear Window
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Грејс Кели (Grace Kelly)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
СТАЊЕ СТВАРИ (ЗАП.НЕМ/ПОР/САД 1982) 121’
Der Stand der Dinge
ул. Ален Гарфилд (Allen Garfield),
Семјуел Фулер (Samuel Fuller)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Уторак 17.03.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СУВИШЕ ЗНАО (САД 1956) 120’
The Man Who Knew Too Much
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart),
Дорис Деј (Doris Day)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ВРТОГЛАВИЦА (САД 1958) 129’ минута
– реприза 28.3.2015. 16:30
Vertigo
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Ким Новак (Kim Novak)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
НЕБО НАД БЕРЛИНОМ (ЗАП.НЕМ/ФРА 1987) 128’
Der Himmel über Berlin
ул. Бруно Ганц (Bruno Ganz),
Солвеиж Домартен (Solveig Dommartin)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Среда 18.03.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УБИО ЛИБЕРТИ ВАЛАНСА (САД 1962) 123’
The Man Who Shot Liberty Valance
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Џон Вејн (John Wayne)
р. Џон Форд (John Ford)
АНАТОМИЈА УБИСТВА (САД 1959) 160’
Anathomy of a Murder
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Ли Ремик (Lee Remick)
р. Ото Премингер (Otto Preminger)
ЛИСАБОНСКА ПРИЧА (НЕМ/ПОР 1995) 100’
Lisbon Story
ул. Ридигер Фоглер (Rüdiger Vogler),
Патрик Баухау (Patrick Bauchau)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
7
програм
музеј југословенске кинотеке
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
17:00
8
Четвртак 19.03.
Сећање на... ФРАНЧЕСКО РОЗИ (Francesco Rosi)
ИЗАЗОВ (ИТА/ШПА 1957)
La Sfida
ул: Розана Скиафино (Rosanna Schiaffino), Хозе Суарез (Jose Suarez)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
ТОРБАРИ (ИТА 1959)
I Magliari
ул: Алберто Сорди(Alberto Sordi ), Белинда Ли (Belinda Lee)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
KРАЈ НАСИЉА (ФРА/НЕМ/САД 1997) 122’
The End of Violence
ул. Енди МекДауел (Andie MacDowell), Бил Пулман (Bill Pullman)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Петак 20.03.
РУКЕ НАД ГРАДОМ (ИТА 1963)
Le Mani Sulla Citta
ул: Род Стајгер (Rod Steiger), Салво Рандоне (Salvo Randone)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
САЛВАТОРЕ ЂУЛИЈАНО (ИТА 1962)
Salvatore Giuliano
ул: Салво Рандоне (Sаlvo Randone ), Френк Волф (Frank Wolff)
р: Франћеско Роси (Francesco Rosi)
ХОТЕЛ ОД МИЛИОН ДОЛАРА (НЕМ/ВБ/САД 2000) 122’
The Million Dollar Hotel
ул. Мила Јововић (Milla Jovovich), Мел Гибсон (Mel Gibson)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Субота 21.03.
СЛУЧАЈ МАТЕИ (ИТА 1971) 116’
Il Caso Mattei
ул: Ђан Мариа Волонте (Gian Maria Volonte’),
Питер Болдвин (Peter Baldwin)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
ИЗУЗЕТНИ ЛЕШЕВИ (ИТА/ФРА 1975)
Cadaveri Eccellenti
ул: Лино Вентура (Lino Ventura),Тино Караро (Tino Carraro)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
ЗЕМЉА ИЗОБИЉА (САД/НЕМ/КАН 2004) 123’
Land of Plenty
ул. Мишел Вилијамс (Michelle Williams), Џон Дил (John Diehl)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Недеља 22.03.
ТРИ БРАТА (ИТА/ФРА 1980) 113’
Tre Fratelli
март 2015
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
програм
19:00
21:00
ул: Филип Ноаре (Philippe Noiret),
Микеле Плаћидо (Michele Placido)
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
ПРИМИРЈЕ (ИТА/ФРА 1997)
La Tregua
ул: Џон Тортуро (John Torturro), Раде Шербеџија
р: Франческо Рози (Francesco Rosi)
ДО КРАЈА СВЕТА (НЕМ/ФРА/АУС/САД 1991) 179’
Bis ans Ende der Welt
ул. Вилијам Харт (William Hurt),
Солвеиж Домартен (Solveig Dommartin)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Понедељак 23.03.
ПРОЦЕС ГРАДУ (ИТА 1952) 103’
Processo alla città
ул. Амедео Нацари (Amedeo Nazzari),
Силвана Пампанини (Silvana Pampanini)
р. Луиђи Зампа (Luigi Zampa)
с. Франческо Рози (Francesco Rosi)
НАЈЛЕПША (ИТА 1952) 100’
Bellissima
ул. Ана Мањани (Ana Magnani),
Валтер Кјари (Walter Chiari)
р. Лукино Висконти (Luchino Visconti)
с. Франческо Роси (Francesco Rosi)
СНИМАЊЕ У ПАЛЕРМУ (НЕМ/ФРА/ИТА 2008) 124’
Palermo Shooting
ул. Кампино (Campino), Денис Хопер (Dennis Hopper)
р. Вим Вендерс (Wim Wenders)
Уторак 24.03.
ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА: ЏОН КАРПЕНТЕР (John Carpenter)
МАГЛА (САД 1979) 83’
The Fog
ул. Џејми Ли Кертис (Jamie Lee Curtis),
Адриен Барбо (Adrienne Barbeau)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
НАПАД НА ПОЛИЦИЈСКУ СТАНИЦУ (САД 1976) 87’
Assault on Precinct 13
ул. Остин Стокер (Austin Stoker), Дарвин Џостон (Darwin Joston)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
НОЋ ВЕШТИЦА (САД 1978) 91’
Halloween
ул. Џејми Ли Кертис (Jamie Lee Curtis),
Доналд Плезенс (Donald Pleasence)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
9
програм
музеј југословенске кинотеке
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
17:00
19:00
21:00
10
Среда 25.03.
НОЋ ВЕШТИЦА 2 (САД 1981) 89’
Halloween II
ул. Џејми Ли Кертис (Jamie Lee Curtis),
Доналд Плезенс (Donald Pleasence)
пс + п. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
р. Рик Розентал (Rick Rosenthal)
БЕКСТВО ИЗ ЊУЈОРКА (САД 1981) 96’
Escape from New York
ул. Курт Расел (Kurt Russell), Ернест Борџин (Ernest Borgnine)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
СТВОР (САД 1982) 107’
The Thing
ул. Курт Расел (Kurt Russell), Кит Дејвид (Keith David) р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
Четвртак 25.03.
ВЕЛИКА ГУЖВА У КИНЕСКОЈ ЧЕТВРТИ (САД 1986) 99’
Big Trouble in Little China
ул. Курт Расел (Kurt Russell), Ким Катрал (Kim Cattrall)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
ПРИНЦ ТАМЕ (САД 1987) 101’
Prince of Darkness
ул. Доналд Плезенс (Donald Pleasence),
Лиза Блоунт (Lisa Blount)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
У УСТИМА ЛУДИЛА (САД 1994) 95’
In the Mouth of Madness
ул. Сем Нил (Sam Neill), Јирген Прохнов (Jürgen Prochnow)
р. Џон Карпeнтер (John Carpenter)
Петак 27.03.
КОНОПАЦ (САД 1948) 80’
The Rope
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart),
Фарли Грејнџер (Farley Granger)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ЗВУК БАНДОНЕОНА (ХОЛ 2011) 74’
El Sonido del Bandoneón
Докуменарни филм
р. Јиска Рикелс (Jiska Rickels)
ИСТОРИЈА ТАНГА (АРГ 1949) 84’
La historia del tango
ул. Фернандо Ламас (Fernando Lamas),
Вирхинија Луке (Virginia Luque)
р. Мануел Ромеро (Manuel Romero)
март 2015
16:30
19:15
21:00
16:30
19:15
21:00
17:00
19:00
21:15
програм
Субота 28.03.
ВРТОГЛАВИЦА (САД 1958) 129’
Vertigo
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart),
Ким Новак (Kim Novak)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ТИГАР ВОЛИ СИРОВО МЕСО (ФРА/ИТА 1964) 90’
Le Tigre aime la chair fraîche
ул. Роже Ханин (Roger Hanin),
Марија Мобан (Maria Mauban)
р. Клод Шаброл (Claude Chabrol)
БУНТОВНИК БЕЗ РАЗЛОГА (САД, 1955) 111’
Rebel Without a Cause
ул. Џејмс Дин (James Dean), Натали Вуд (Natalie Wood)
сц. Стјуарт Стерн (Stewart Stern)
р. Николас Реј (Nicholas Ray)
Недеља 29.03.
АНАТОМИЈА УБИСТВА (САД 1959) 160’
Anathomy of a Murder
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Ли Ремик (Lee Remick)
р. Ото Премингер (Otto Preminger)
ЧЕТИРИ ДАМЕ ЗА ДАСУ (ФРА/ШПА/ИТА 1966) 95’
Carré de dames pour un as
ул. Роже Ханин (Roger Hanin), Силва Кошћина (Sylva Koscina)
р. Жак Поетрано (Jacques Poitrenaud)
ЛЕТЊЕ ЖЕЉЕ, ЗИМСКИ СНОВИ (САД, 1973) 93’
Summer Wishes, Winter Dreams
ул. Џоан Вудворд (Joanne Woodward),
Мартин Балсам (Martin Balsam)
сц. Стјуарт Стерн (Stewart Stern)
р. Гилберт Кејтс (Gilbert Cates)
Понедељак 30.03.
ПРОЗОР У ДВОРИШТЕ (САД 1954) 112’
Rear Window
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart), Грејс Кели (Grace Kelly)
р. Алфред Хичкок (Alfred Hitchcock)
ВЕЛИКИ РАТНИ КАРНЕВАЛ (ФРА 1982) 130’
Le Grand Carnaval
ул. Роже Ханин (Roger Hanin),Филип Ноаре (Philippe Noiret)
р. Александар Аркади (Alexandre Arcady)
ТЕРЕЗА (САД, 1951) 102’
Teresa
ул. Пјер Анђели (Pier Angeli), Џон Ериксон (John Ericson)
сц. Стјуарт Стерн (Stewart Stern)
р. Фред Цинеман (Fred Zinnemann)
11
програм
музеј југословенске кинотеке
Уторак 31.03.
ГОСПОДИН СМИТ ИДЕ У ВАШИНГТОН (САД 1939) 129’
Mr. Smith Goes to Washington
ул. Џејмс Стјуарт (James Stewart),
Џин Артур (Jean Arthur)
р. Френк Капра (Frank Capra)
АРСЕН КАРАЂОРЂЕВИЋ (СРБ 2015) 56’
Документарни филм
р. Бошко Милосављевић
Сећање на ... ФАТЕН ХАМАМА (Faten Hamama)
ПЕСМА СЛАВУЈА (УАР 1959)
Doaa el Karawan
ул. Фатен Хамама (Faten Hamama),
Ахмед Мазар (Ahmed Mazhar)
р. Анри Баракат (Henry Barakat)
Како је освојен дивљи запад
17:00
19:00
21:00
12
март 2015
програм
13
програм
музеј југословенске кинотеке
14
март 2015
програм
Студио за електронске медија “Влада Петрић”
17. и 18. март, увек у 18:00
Абецеда Смрти / The ABCs of Death, 2012; трајање 124 минуте
(омнибус састављен од 26 кратких филмских сторија)
режија: разни; глумци: разни; превод: СХ
прод.: САД, НЗ
Кажњива „опсценост“ Абецеде Смрти
Ш
ила Кернс, наставник на замени у Источној гимназији у Колумбусу
(Охајо, САД), приказала је „Абецеду смрти“ пред чак 4 разреда (шпанске језичке оријентације).
Због тога, била је суђена и осуђена, баш као и Сократ, за „кварење
младежи“. Иако се, за разлику од славног филозофа бранила да није нити
видела филм нити имала појма о томе да је садржај приказаног „кварљив за
тинејџере“. Мада, неки од ученика су је „утеривали у лаж“ сведочећи да је
гледала макар део филма и тврдили да их је гледање у школи - „веома намучило“. Једниогласни у оваквој осуди били су и порота и тужилаштво и судија.
Ипак, пресуду је Кернсова коментарисала овако: „Добар је Бог.“
Наравно, њена „одбрана“ је сама по себи, као посебно ступидна за
једног просветитеља, заслужила и гору осуду од 4 године условно + 2, 500
долара у кешу.
И опет наравно, Међународни филмски фестивал у Торонту није имао
НИКАКВЕ проблеме, када је 2012. приказао овај филм, а дозволу за приказивање на тзв „Video on demand“ (приказивање на лични захтев) мрежи добио
је 2013.
Снимљен је чак и други део.
Али о томе идућег месеца, АКО - пресудите повољно.
15
програм
музеј југословенске кинотеке
16
март 2015
програм
ART HOUSE БИОСКОП КИНОТЕКА
Мала сала у Узун Мирковој 1
18:30
21:00
18:30
21:00
18:30
21:00
18:30
21:00
Недеља 1.- Понедељак 2.03.
ЧАСОВИ ХАРМОНИЈЕ (КАЗ/НЕМ/ФРА 2013) 120’
Uroki garmonii
ул. Тимур Аидарбеков (Timur Aidarbekov),
Аслан Анарбајев (Aslan Anarbayev)
р. Емир Баигазин (Emir Baigazin)
АДАМОВ ГРЕХ (СЛО/ЧШ/ПОЉ 2012) 108’
The Confidant
ул. Јиржи Мадл (Jirí Mádl),
Михаела Мајерникова (Michaela Majerníková)
р. Јурај Нвота (Juraj Nvota)
Уторак 3.- Четвртак 5.03.
АДАМОВ ГРЕХ (СЛО/ЧШ/ПОЉ 2012) 108’
The Confidant
ул. Јиржи Мадл (Jirí Mádl),
Михаела Мајерникова (Michaela Majerníková)
р. Јурај Нвота (Juraj Nvota)
НАША ДЕЦА (БЕЛ/ЛУ/ФА/ШВА 2012) 111’
À perdre la raison
ул. Емили Декен (Émilie Dequenne), Клер Бодсон (Claire Bodson)
р. Јоаким Лафос (Joachim Lafosse)
Петak 6.- Понедељак 9.03.
НАША ДЕЦА (БЕЛ/ЛУ/ФА/ШВА 2012) 111’
À perdre la raison
ул. Емили Декен (Émilie Dequenne), Клер Бодсон (Claire Bodson)
р. Јоаким Лафос (Joachim Lafosse)
ИЗЛЕТ (СЛО 2011) 85’
Izlet
ул. Лука Цимпрић, Јуре Хенигман
р. Нејц Газвода
Уторак 10.- Четвртак 12.03.
ИЗЛЕТ (СЛО 2011) 85’
Izlet
ул. Лука Цимпрић, Јуре Хенигман
р. Нејц Газвода
ХАНА АРЕНТ (НЕМ/ИЗР/ЛУК/ФРА 2013) 113’
Hannah Arendt
ул. Барбара Сукова (Barbara Sukowa), Џенет МекТир (Janet McTier)
р. Маргарет фон Трота (Margarethe von Trotta)
17
програм
музеј југословенске кинотеке
18:30
21:00
18:30
21:00
18:30
21:00
18:30
21:00
18
Петак 13. - Понедељак 16.03.
ХАНА АРЕНТ (НЕМ/ИЗР/ЛУК/ФРА 2013) 113’
Hannah Arendt
ул. Барбара Сукова (Barbara Sukowa),
Џенет МекТир (Janet McTier)
р. Маргарет фон Трота (Margarethe von Trotta)
БУКА ИЗ КОМШИЛУКА (БРА 2012) 131’
O Som Ao Redor
ул. Ана Рита Гургел (Ана Рита Гургел),
Каио Алмеида (Caio Almeida)
р. Клебер Мендонса Фиљо (Kleber Mendonça Filho)
Уторак 17.- Четвртак 19.03.
БУКА ИЗ КОМШИЛУКА (БРА 2012) 131’
O Som Ao Redor
ул. Ана Рита Гургел (Ана Рита Гургел),
Каио Алмеида (Caio Almeida)
р. Клебер Мендонса Фиљо (Kleber Mendonça Filho)
ЗОВЕМ СЕ ЛИ (ИТА/ФРА 2011) 98’
Io Sono Li
ул. Раде Шербеџија, Жао Тао (Zhao Tao)
р. Андреа Сегре (Anrea Segre)
Петак 20.- Понедељак 23.03.
ЗОВЕМ СЕ ЛИ (ИТА/ФРА 2011) 98’
Io Sono Li
ул. Раде Шербеџија, Жао Тао (Zhao Tao)
р. Андреа Сегре (Anrea Segre)
У ЦВАТУ (ГРУЗ/НЕМ/ФР 2013) 102’
Grzeli nateli dgeebi
ул. Лика Баблуани (Lika Babluani),
Мириам Бокериа (Mariam Bokeria)
р. Нана Еквтимишвили (Nana Ekvtimishvili),
Симон Грос (Simon Groß)
Уторак 24.- Четвртак 26.03.
У ЦВАТУ (ГРУЗ/НЕМ/ФР 2013) 102’
Grzeli nateli dgeebi
ул. Лика Баблуани (Lika Babluani),
Мириам Бокериа (Mariam Bokeria)
р. Нана Еквтимишвили (Nana Ekvtimishvili),
Симон Грос (Simon Groß)
ЛАНЧ ПАКЕТ (ИНД/ФРА/НЕМ/САД 2013) 104’
Dabba
ул. Ирфан Кан (Irfan Khan),
Нимрат Каур (Nimrat Kaur)
р. Ритеш Батра (Ritesh Batra)
март 2015
18:30
21:00
18:30
21:00
програм
Петак 27.- Понедељак 30.03.
ЛАНЧ ПАКЕТ (ИНД/ФРА/НЕМ/САД 2013) 104’
Dabba
ул. Ирфан Кан (Irrfan Khan), Нимрат Каур (Nimrat Kaur)
р. Ритеш Батра (Ritesh Batra)
AMAЛИЈА (ПОР 2008) 127’
Amália
ул. Сандра Барата Бело (Sandra Baraa Belo),
Карла Чамбел (Carla Chambel)
р. Карлос Коељо да Силва (Carlos Coelho da Silva)
Уторак 31.03.- Четвртак 2.04.
AMAЛИЈА (ПОР 2008) 127’
Amália
ул. Сандра Барата Бело (Sandra Baraa Belo),
Карла Чамбел (Carla Chambel)
р. Карлос Коељо да Силва (Carlos Coelho da Silva)
САТ РИСА (ДАН/ШВЕ 2013) 100’
I Lossens Time
ул. Софи Гробл (Sofie Gråbøl), Срен Малиг (Søren Malling)
р. Срен Крауг-Јакобсен (Søren Kragh-Jacobsen)
19
програм
музеј југословенске кинотеке
НАША ДЕЦА / A perdre la raison
режија: Joachim Lafosse
Жанр: драма
Инспирисано истинитом причом.
Као и милиони других парова, Мунир и Мириел су страсно заљубљени. Као и милиони других парова,
и они имају децу. али, за разлику
од осталих, они су пристали да
се одрекну своје самосталности
пристајући да живе са доктором
Андреом, човеком који је усвојио
Мунира још док је био дечак На
материјалном нивоу, све је добро и докторова кућа им пружа
лагодан живот. Међутим, њихова
зависност од Андреа почиње да
прелази границе. Мјуриел осећа
како почињу да је гуше нездрави
емотивни односи, који подмукло воде њену породицу ка трагичном исходу.
ХАНА АРЕНТ / Hannah Arendt
Режија: Margarethe von Trotta
Жанр: биографија/драма
Хана Арент је портрет генија која
је покирала свет својим открићем
„баналности зла“.
Након што је присуствовала
суђењу нацисти Адолфу Аихману у Јерусалиму, Хана се усуђује
да пише о холокаусту на начин
на који нико до тада није писао
о томе. Њен став одмах изазива огроман скандал и Хана бива
нападнута од стране пријатеља
подједнако као и од непријатеља.
Међутим, и сама жртва холокауста
као немачко-јеврејски емигрант,
она се истовремено бори и да сузбије сопствене болне асоцијације
са прошлошћу.
Филм одсликава њену очаравајућу мешавину ароганције и рањивости, откривајући душу дефинисану и инхибирану изгнанством.
20
март 2015
програм
ИЗЛЕТ
режија: Нејц Газвода
Жанр: драма
Троје најбољих пријатеља креће
на пут, баш као што су радили док
су били у средњој школи, само
што више нису деца.
Грегор је војник пред поласком
на мисију у Авганистан. Жива треба да иде на студије у иностранство. Андреј је њихов пријатељ
хомосексуалац који мрзи све,
укључујући и самог себе. Када
стигну на одредиште, опуштају се
уз алкохол. Једна по једна, тајне се
откривају и њихово пријатељство
је стављено на пробу...
БУКА ИЗ КОМШИЛУКА /
Neighboring Sounds
Режија: Kleber Mendonça Filho
Жанр: драма/трилер
Рурално и урбано, границе поседа и крвне освете, породичне
историје и ситне борбе... у филму
који потврђује да је Бразил место
где је крв јача и мутнија од воде,
пак и у домовима који делују
тако чисто, бело и безбедно.
Историја насиља и угњетавања
прети да захвати богати приморски градић у узбудљивом дебитантском остварењу Клебера Мендосе Фиља. Уочљива нелагода се
увукла у приморски градић Ресифе у Бразилу. У овом крају живе
имућне породице и слуге које
раде за њих, али квартом управља
стари газда са синовима. Међутим, долазак фирме која се бави приватним обезбеђењем, како би заштитила становнике од учесталог ситног криминала, откриће страхове, стрепње
и огорченост овог подељеног друштва које није раскрстило са проблематичном прошлошћу.
21
програм
музеј југословенске кинотеке
ЗОВЕМ СЕ ЛИ / Io Sono Li
Режија: Andrea Segre
Жанр: драма
Шан Ли ради у фабрици текстила
у предграђу Рима, како би добила
папире и омогућила свом осмогодишњем сину да дође у Италију.
Изненада бива пребачена у мали
острвски град у Венето заливу да
ради као конобар у бару. Бепи,
рибар с надимком „Песник“, редован је гост тог малог паба већ
годинама. Њихов сусрет је поетско
бекство од самоће, тихи дијалог
између култура које су другачије,
али више не и далеке. То је још
увек неодржива одисеја у дубоком срцу лагуне, која може да
буде и мајка и колевка идентитета. Међутим, пријатељство младе
Кинескиње и песника ремети како кинеска, тако и локална заједница, мешајући се у њихово ново путовање, кога се можда и сами исувише плаше.
У ЦВАТУ / In Bloom
Режија: Nana Ekvtimishvili,
Simon Gross
Жанр: драма
Тбилиси, Грузија, 992. годна: Ера
Совјетског Савеза је завршена и
Грузија мора да се сналази сама.
У провинцији Абказија бесни
грађански рат. За Нађу и Еку, четрнаестогодишње јунакиње филма
„У цвату“, детињство се примиче
крају. Ека одраста без оца, супротстављајући се својој забринутој
мајци и старијој сестри. Нађин
отац, алкохоличар незгодне нарави, терорише целу породицу. Две
пријатељице немају мира у кругу породице, али ни ван куће – у
школи, на улици... Хаос, несигурност и страх од будућности су им
свакодневница. Обожавалац даје Нађи пиштољ са једним метком. Нешто
касније, Нађу отима други обожавалац...
22
март 2015
програм
КУТИЈА ЗА УЖИНУ / Dabba
Режија: Ritesh Batra
Жанр: драма/романса
Љубавна прича младе домаћице и средовечног мушкарца,
смештена у Мумбаи.
Домаћица
Ила,
припадница
средње класе, покушава још једном да „зачини“ свој брак, овај
пут посредством кухиње. Не зна
да је специјални ручак који је припремила мужу, грешком дошао у
руке несретног чиновника Сајана,
усамљеника пред пензијом. Заинтригирана недостатком реакције
свог супруга, Ила следећег дана
ставља малу поруку у кутију за
ручак у нади да ће сазнати шта се
десило.
Ово покреће размену низа порука
у кутији за ручак између Сајана и Иле, а утеха од анонимног комуницирања
са странцем ускоро прераста у неочекивано пријатељство. Обоје активирају
нове аспекте своје личности и проналазе подршку једно у другом у Мумбаију, великом граду који тако често руши наде и снове. Иако се још увек
нису ни упознали, Ила и Сајан се губе у виртуалном односу који би могао
угрозити њихове стварне животе.
САТ РИСА / I lossens time / The Hour of the Lynx
Режија: Søren Kragh-Jacobsen
Жанр: крими/драма
Снегом прекривени скандинавски бескрај...
Свирепо мистериозно убиство...
Свештеница Хелен одазива се на очајнички позив у помоћ од стране научнице Лизбет. Њих две се удружују како би заједничким снагама спречиле самоубиство ментално нестабилног младића који је, након убиства старијег пара,
завршио у менталној установи. будући да је био део неког експеримента
који покушава да хуманизује затвореника тако што му додељује љубимца,
младић изненада постаје суицидан. Плашећи се да ће поново покушати да
изврши самоубиство, њих две морају да се суоче са сопственим анимозитетом док покушавају да схвате суштину. У трци за временом, две жене започињу шокантно путовање дубоко у болесни ум једне младе душе. Филм са
Sofie Gråbøl у главној улози, глумицом која се прославила широм света улогом Саре Лунд у серији „Forbydelsen“ (The Killing / Убиство), екранизација је
драме још једног славног Скандинавца, Per Olov Enquista, иначе сценаристе
Оскаром награђеног филма „Пеле освајач“.
23
програм
музеј југословенске кинотеке
24
март 2015
програм
РИЧАРД ДРАЈФУС (Richard Dreyfuss)
О
скаровац Ричард Драјфус (Richard Dreyfuss), биће гост 43. ФЕСТ-а.
Драјфус је публици најпознатији по улогама у култним филмовима Амерички графити (American Graffiti) и Ајкула (Јаws) - који ће бити приказани у
оквиру програма ФЕСТ класик, као и по Оскаром награђеној улози у филму
Девојка за збогом (The Goodbye Girl), а оба програма публика ће моћи да
погледа у Југословенској кинотеци у Узун Мирковој 1.
Као и сваки млади глумац у почетку, и Драјфус је морао да прође кроз
низ малих, неприметних улога да би дошао до своје прве велике шансе. Али
срећа у несрећи је што су те мале улоге биле у великим филмовима. Први
пут је заиграо у филму Долина лутака (Valley of the dolls), затим у Дилинџеру
(Dillinger) и Дипломцу (The Graduate) где је имао једну реплику: „Да позовем
полицију? Позваћу полицију“ (“Shall I get the cops? I’ll get the cops’’). Убрзо је
стигла и велика шанса - филм Амерички графити који му је донео номинацију за Златни глобус, али и отворио врата Холивуда. До краја седамдесетих
Драјфус је већ био звезда захваљујући улогама у Спилберговим хитовима
Ајкула и Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind). За
филм Девојка за збогом освојио је Оскара 1978. године и са својих 30 година
постао најмлађи глумац коме је то пошло за руком, а тај рекорд држао је
читавих 25 година, све до Ејдриен Бродија (Adrian Brody) који у 29. gодини
освојио Оскар за главну улогу у филму Пијаниста (The Pianist).
Током следеће деценије, Драјфус се скоро повукао због личних проблема, али се успешно опоравио и повратио своју каријеру филмовима Клошар са Беверли Хилса (Down and Out in Beverly Hills), Разгледнице из пакла
(Postcards from the Edge) и Розенкранц & Гилденстерн су мртви (Rosencrantz
& Guildenstern Are Dead). Најважнију улогу у каснијем периоду остварио је
1995. у филму Опус господина Холанда (Mr. Holland’s Opu)s за коју је био
поново номинован за Оскара и Златни глобус.
Осим глуме, његова велика страст је историја, а 1997. је чак и објавио
роман Два Џорџа (The two Georges) која се бави алтернативном историјом,
тј дешавањима у Америци која је и даље део британске краљевине јер је
америчка револуција била неуспешна.
2004. године објавио је да планира да се повуче са филма и посвети
позоришту које је увек више волео. Током 2004. И 2005. Године био је предавач на универзитету Оксфорд. Наставио да се повремено појављује у мањим
улогама као што су потпредседник САД Дик Чејни (Dick Cheney) у биографском филму Оливера Стоуна (Oliver Stone) о Џорџу Бушу Јуниору- W, и гостовање у популарној серији Wееds за које је добио награду Сатурн.
Ђорђе Зеленовић
25
програм
музеј југословенске кинотеке
БЕОГРАДСКИ ИРСКИ ФЕСТИВАЛ
Френк / Frank
Редитељ: Lenny Abrahamson
Џон, млади неискусни музичар,
придружује се бенду али убрзо
открива да се не сналази у ексцентричној поп групи коју води енигматични и мистериозни Френк.
Вечна љубав / Love Eternal
Редитељ: Brendan Muldowney
Жанр: драма, мистерија
Базиран на јапанском роману
’Заљубљен у мртве’, од аутора Кеи
Оишија, филмска прича је о изолованом младићу који је опседнут
смрћу. Он покушава да схвати свет
око себе, његово постајање, на једини начин који му је познат – приближавајући себе смрти.
Брза храна / Short Order
Редитељ: Anthony Byrne
Жанр: драма, авантура
Помало о животу, љубави и мудрости који се спајају једне ноћи у
кулинарском подземљу где је живот шведски сто и све је брза храна.
Једном / Once
Редитељ: John Carney
Жанр: драма, музика, романса
Једном је прича о уличном музичару и чешком имигранту који током бурне недеље пишу, пробају и
снимају песме које откривају њихову јединствену љубавну причу.
Једном је модерна музичка прича
са сетом на улицама Даблина.
26
март 2015
програм
Ирски паб / The Irish Pub
Редитељ: Alex Fegan
Жанр: документарни, музика,
историја
Традиција ирског паба. У разговору са власницима пабова широм
Ирске, Алекса Феган улази у срце
ирског паба и шта је то што је чини
институцијом за себе.
Анђео / Angel
Редитељ: Neil Jordan
Жанр: драма, музика
Дени, саксофониста рок бенда постаје сведок убиства мистериозне
младе глувонеме девојке. Убрзо
постаје опседну у проналажењу
убице, читаво време покушавајући да схвати да ли је убијена
из политичких разлога или је то
урађено од стране мафије.
Сломљена песма / Broken Song
Редитељ: Claire Dix
Жанр: документарни, музика
Гит, Костело и Вила Ли су улични
песници, хипхоп уметници и текстописци из северног Даблина.
За ове младиће саизражавање у
виду поезије и репа је постало духовно искуство. Њихов циљ је да
артикулишу хаос који их окружује
и да уз помоћ свјих речи и гласова
се боре. На крају, место где живе и
њихове речи су једно и исто, стално у покрету, пуног таме и светлости. То је доказ да су предграђа
– која су изнедрила мрак, убиство
и мржњу – такође инспирисала
поезију и ови уметници је користе
да узврате ударац.
27
програм
музеј југословенске кинотеке
28
март 2015
програм
МЕСЕЦ ФРАНКОФОНИЈЕ
П
оводом Месеца Франкофоније, Француски институт организује, заједно са амбасадама франкофонских земаља у Србији, Домом омладине
и Министарством културе Републике Србије, Фестивал франкофоног филма,
који ће ове године бити одржан од 20. до 24. марта 2015. године. У оквиру
програма фестивала, биће приказана новија остварења аутора из франкофоних земаља.
Програм у Југословенској кинотеци, Узун Миркова 1:
Атила Марсел / Attila Marcel (ФРА, 2013, 106’ )
Режија: Силвен Шоме (Sulvain Chomet)
Играју: Гијом Гуи, Ан Ле Ни, Бернадет Лафон
Синопсис:
Пол има тридесетак година и живи у скромном стану у Паризу, заједно са својим теткама, старим аристократским госпођама које су га одгајиле
и у њега учитале сан да постане виртуоз на клавиру. Његов живот се своди
на свакодневну рутину, свирање и часова плеса својих тетки које прати на
клавиру. Изолован од спољњег света, Пол стари, а да никад није живео...
Све док једног дана не сретне госпођу Пруст, комшиницу са четвртог спрата.
Ова ексцентрична жена има рецепт за чај који, уз одговарајућу музику, враћа
најпотиснутија сећања. Уз њу, Пол ће сазнати шта се с њим десило и коначно
ће почети да живи живот...
29
програм
музеј југословенске кинотеке
30
март 2015
програм
ВЕЛИКАНИ СВЕТСКОГ ФИЛМА:
ЏЕЈМС СТЈУАРТ (James Stewart)
Џ
ејмс Мејтленд Стјуарт рођен је 20. маја 1908. године у Индијани, држава
Пенсилванија, као једини мушки потомак од троје деце. Његови родитељи су држали продавницу алата. Иако је мајка била веома талентована
пијанисткиња, отац се противио идеји да му син свира неки инструмент и
очекивао је да Џејмс наследи породични посао. Ствари су кренуле наопако
када је Стјуарт старији добио хармонику на поклон од пријатеља. Иако је
научио да свира инструмент за рекордно време, млади Џејмс није био најталентованији хармоникаш икад.
Почетком 1920-тих пилоти, који су запрашивали поља, би за око два
до три долара примали копилота коме би демонстрирали своје акробатске
вештине. Када је Џејмс имао десетак година, отац му је уплатио један круг
вратоломија и од тада све што је Стјуарт млађи желео је да постане пилот.
Родитељи га уписују у приватну школу, у којој до изражаја долази
Џејмсова свестраност. Играо је (амерички) фудбал, бавио се атлетиком,
уређивао је школски годишњак, био члан певачке и књижевне секције. Такође, у школи се опробао и у глуми, имајући свој први наступ као Буке, у
комаду „Вукови“. Током лета је углавном радио на грађевини, помагао путарима и бивао шегрт једног мађионичара.
Како је био стидљиве природе, Стјуарт је већину свог слободног времена у школи проводио или у библиотеци или у подруму где се бавио хемијским експериментима. Често је правио моделе авиона и даље сањајући
да ће једног дана бити пилот. Овај сан је постао опсесија када је Стјуарт, у
делиријуму услед скарлетне грознице, на радију пратио пренос чувеног лета
Чарлса Линдберга 1927. године. Занимљиво је да ће Џејмс глумити Линдберга у филму „Дух Сент Луиса“, неких тридесет година касније.
Наредне године, идеје о пилотирању бивају распршене од стране
оца, који уписује Џејмса на Принстон уместо на Поморску академију. Стјуарт добија стипендију за архитектуру на основу теза планова за аеродром.
Непотврђени наводи казују да су ове идеје послужиле за модернизацију комерцијалних аеродорома које данас користимо.
Симултано са архитектуром Џејмс студира драму, те бива примљен у
позоришну групу „Принстон Триангл“. По завршетку школовања, 1932. године, бива примљен у глумачку трупу „Јуниверсити Плејерс“ (University Players)
захваљујући препорукама са колеџа. Овде ће Стјуарт упознати свог најбољег
друга – Хенрија Фонду, са којим ће бити цимер наредних година. Исте године, дебитује на Бродвеју у кратко приказиваном комаду „Кери Нејшн“. Свега
неколико седмица касније, добија улогу у представи „Збогом поново“ где
игра шофера. Иако је на сцени провео мање од три минута, Џејмс бива запажен од стране критичара Њујорк Тајмса: „Господин Џејмс Стјуарт у улози
шофера... појави се на три минута и оде са сцене уз спонтани аплауз.“
Између 1932. и 1934. године већина позоришта је била претворена у
биоскопске дворане, а народ се полако опорављао од Велике депресије. „У
овом периоду сам радио свега три мсеца.“ присећа се Стјуарт „Свака пред31
програм
музеј југословенске кинотеке
става у којој сам глумио је била укинута.“ Но, током 1934. добија значајније
улоге у комадима попут „Краљица лепоте“ и „Жута грозница“. Крајем године
напушта позориште и, са Хенријем Фондом, одлази у Холивуд где одмах има
своје прво појављивање на сребрном платну у кратком филму Шемпа Хауарда „Уметничке невоље“.
Уз Фондину подршку, Стјуарт одлази на пробна снимања и 1935. потписује уговор са кућом МГМ на седам година за 350 долара недељно. Његов
први посао у студију је био да асистира новопридошлим глумицама на пробним снимањима. Услед своје повучености Џејмс је имао потешкоће да се
32
март 2015
програм
избори за улоге. Прва, права филмска улога долази у филму „На електричној
столици“ са Спенсером Трејсијем. Током 1936. године следи низ филмова,
где Стјуарт углавном игра споредне улоге: адаптација популарне оперете „Роуз-Мари“ за велико платно, „Жена против секретарице“ са Кларком
Геблом и Џин Харлоу и „Велика љубав“ са Вилијамом Пауелом и Мирном
Лој.
Истовремено, Стјуарт излази са Џинџер Роџерс, али је ромаса била
кратког даха. У истом периоду, Џејмс среће Маргарет Сулаван, бившу супругу Хенрија Фонде из времена „Јуниверсити Плејерса“. Сулаван је заправо најзаслужнија за успон Стјуартове каријере. Не само што је жестоко лобирала
да јој он буде партнер у романтичној комедији „Наредни пут када волимо“
већ је ангажовала тадашњег супруга, чувеног холивудског агента, Лиланда
Хејварда да узме Џејмса за клијента. Она је вредно радила са Стјуартом научивши га како да своју стидљивост и манире преокрене у своју корист.
1938. године Стјуарт, осим што се виђа са Нормом Ширер, удовицом
Ирвина Талберга, почиње професионалну сарадњу са Френком Капром у
филмовима „Не можеш узети са собом“ и „Господин Смит иде у Вашингтон“
(1939) са Џин Артур. Артурова се није баш слагала са Стјуартом, мислећи је
да је превише сладак и фин. Разлог за ово можда лежи у томе што је улога
оригинално требала да припадне Гарију Куперу, са којим је Џин сарађивала
на филму „Господин Дидс иде у град“ (1936). Међутим, Купер је био заузет
снимањем „Легије смрти“ Вилијама Велмана. Иако се жестоко противила
Стјуарту као партнеру, како је сама рекла, ово је њен најомиљенији филм.
Такође, ово је последње приказан амерички филм на територијама окупираних Немачком. Један париски биоскоп је вртео филм нон стоп, месец дана
пре забране приказивања.
По завршетку снимања „Господин Смит иде у Вашингтон“ долази до
затегнутих породичних односа јер Џејмсов отац настоји да одговори сина од
грешног холивудског живота и врати га кући како би наследио радњу. Стјуарт
кришом одлази у Европу и враћа се у Америку само неколико дана пре почетка Другог светског рата. Улога господина Смита, Стјуарту доноси прву од
пет номинација за Оскара.
„Дестри поново јаше“ из 1939. године је први Стјуартов вестерн, жанр
у коме ће се касније одомаћити. Поред главне улоге, Џејмс добија и наклоност главне глумице – Марлен Дитрих, мада је афера трајала колико и само
снимање. Истовремено, Стјуарт започиње каријеру на радију.
Наредне године поново глуми са Маргарет Сулаван у филму „Продавница иза угла“ Ернеста Лубича, који је чекао готово годину дана да глумачки
пар буде слободан. Такође је један од ретких филмова који су снимани хронолошки. Овај филм ће бити претворен у мјузикл „Старо добро лето“ (1949)
са Џуди Гарланд и Ван Џонсоном у коме се такође појављује и Бастер Китон.
Исти филм ће бити поново снимљен 1998. с насловом „Стигла вам је пошта“
са Том Хенксом и Мег Рајан. Следи један од првих анти-нацистичких филмова „Смртоносна олуја“ који је за последицу имао забрану приказивања свих
МГМ-ових филмова у окупираним територијама за време рата.
1940. године глуми у филму Џорџа Цукора „Филаделфијска прича“ за
који добија награду Оскар. Овде дели платно са Кетрин Хепберн и Керијем
33
програм
музеј југословенске кинотеке
Грантом. Иста прича ће бити поново снимљена 16 година касније као „Високо друштво“ са Грејс Кели, Бингом Крозбијем и Френком Синатром. Стјуарт
свог првог Оскара поклања оцу који га је поносно држао у излогу радње.
Иначе, реч „Филаделфија“ је погрешно угравирана у статуу.
Кери Грант је у једном од интервјуа рекао за свог колегу: „Џими (Стјуарт) изузетно природно изговара дијалог. Зна да људи током разговора
упадају у реч једни другима и да није увек тако лако вербално заокружити
мисао. Тонцима је било потребно мало времена да се навикну, али таква врста природног понашања је имала невероватан утицај на будуће генерације
глумаца. Годинама касније се појавио Марлон (Брандо) и поново почео тако
да говори у филмовима – само су људи заборавили да је Џими био први.“
Занимљиво је да Џејмс уопште није планирао да иде на доделу награда, али да је пред објаву добитника награде, примио „анонимни“ телефонски позив који му је рекао да би било боље да се појави. И да се лепо обуче.
Наредне године, комисија за доделу Оскара је увела правило да добитници
морају остати тајна до саме објаве. Такође, Стјуарт је мислио да није заслужио Оскара за најбољу улогу, поготово јер је исте године био номинован и
његов најбољи друг Хенри Фонда за „Плодове гнева“. Такође је мислио да
је ово исплата дуга за неосвојену награду за филм „Господин Смит иде у Вашингтон“. Следе осредње комедије „Нема времена за комедију“, „Живи са
мном“, „Ћуп злата“ и мјузикл са Џуди Гарланд „Зигфилдова девојка“.
Каријера у успону бива прекинута Другим светским ратом. Од како је
стекао пилотску лиценцу, 1935. године, Стјуарт је редовно летео на релацији
Холивуд-Пенсилванија како би обишао родитеље. До почетка рата, Џејмс је
имао преко 400 летачких сати. Али услед мршавости бива одбијен од регрутне комисије. Истог тренутка жута штампа објављује: „Филмски херој довољно јак да нокаутира негативца, превише слаб за Ујка Сема“. Непоколебан,
Стјуарт ангажује холивудског снагатора Дона Лумиса, како би му помогао да
набаци килажу и 1941. године бива примљен у авијацију. У почетку само
као инструктор, а затим и као борбени пилот у Европи током ’44. Иначе, Дон
Лумис је тренирао Џонија „Тарзана“ Вајсмилера и помагао му да остане у
форми током година.
Иако се МГМ трудио да задржи Стјуарта изван домашаја фронта, и
трудио се да му наметне улогу промотера, Џејмс је низом молби и ситних
услуга успео да се избори за комадира борбене јединице 1943. године. За
своје заслуге на фронту добија чин пуковника и прегршт ордења. По завршетку рата, остаје при војсци као резервиста и пензионише се 1959. године
са чином бригадног генерала. Никада није причао о својим ратним искуствима осим једном, у документарцу „Свет у рату“ из 1974. године у сегменту
„Ковитлац: бомбардовање Немачке (Септембар 1939 – Април 1944)“.
1946. године, Стјуарт обнавља сарадњу са Капром у филму који се данас сматра за класик - „Живот је леп“. Ова улога не само да је требала поново
да покрене његову глумачку каријеру, већ и да му омогући успостављање
имиџа човека из комшилука са којим сви могу лако да се идентификују.
Међутим, филм тада није добро прошао.
Капра је морао да се повуче из света филма услед банкрота, Стјуартов отац је и даље инсистирао да се окане глуме, врати кући и ожени неком
34
март 2015
Вртоглавица
програм
фином, локалном девојком, а сам Џејмс је имао сумње у своје могућности
наставка глумачке каријере после рата. Његова генерација се полако повлачила пред таласом нових „откровења“ попут Монтгомерија Клифта, Џејмса
Дина и Марлона Бранда.
1948. године по први пут сарађује са Алфредом Хичкоком у опитном
трилеру „Конопац“. Иако важи за филм снимљен из једног кадра, технички
је то било неизводљиво јер је гломазна техниколор камера садржала траку
35
програм
музеј југословенске кинотеке
за свега 10 минута филма. Следе „Зовите Нортсајд 777“ (1948), „Чуда да се
десе“ (1948) и „Требаш остати срећан“ (1949). Ни један од ових филмова није
доживео успех. Поколебан, Стјуарт се враћа вестернима и позоришту, али
не и кући да наследи радњу и ожени се неком фином, локалном девојком.
Крајем године, Стјуарт бива номинован за Оскара за улогу у биографском
филму Сема Вуда „Стратонова прича“ (1949). Исте године се жени професионалном манекенком Глоријом Хетрик Меклин.
Током 1950-тих његова филмска каријера се полако опоравља, углавном кроз сарадњу са редитељем Ентонијем Маном у вестернима „Винчестер ’73“ (1950), „Окука реке“ (1952), „Гола мамуза“ (1953), „Далека земља“
(1954) и „Човек из Ларамија“ (1955). Овај низ успешних филмова се прекида
на снимању „Ноћног пролаза“ (1957) када су се Стјуарт и Ман посвађали око
сценарија. Наиме, Ман рекао да је сценарио неразумљив као и да нико неће
прихватити бившег ратног-хероја-сада-глумца Одија Марфија као Стјуартовог брата.
Пре свађе, Ман-Стјуарт вестерни су утрли стазу „модернијем“ вестерну услед реалистичнијег приказа људи и живота тог доба. Такође, јунаци које
је играо Џејмс, измучени насиљем у себи које морају да контролишу, указали су на правац којим ће деценију касније отиснути шпагети-вестерн. Такође,
1950. година је прекретница у самом функционисању филмске индустрије
и студија. Универзал је желео да се Стјуарт појави у два филма, „Винчестер
’73“ и „Харви“ али није желео да плати тада астрономску цифру од 200.000
долара. Џејмсов агент, Лу Васерман, је склопио договор са студиом да ће
Стјуарт играти у оба филма за џабе, али за проценат од проданих карата,
као и да ће учествовати у одабиру редитеља, глумаца и екипе. Универзал је
пристао, а Џејмс је зарадио готово 600.000 долара. Убрзо су и остали агенти/
глумци увидели где лежи пара, те су се окренули оваквом виду пословања и
тиме прекинули еру уговорне владавине великих студија.
1954. године, Хичкок и Стјуарт се поново уједињују за ремек-дело
„Прозор у двориште“ са Грејс Кели. Филм је снимљен брзински, одмах после „Окрени М ради убиства“ (1954), за свега три месеца са све пред и пост
продукцијом. „Прозор у двориште“ је не само доживео успех, већ је убрзо
постао познат по парници Стјуарт против Абенда која је трајала годинама.
Судски процес је онемогућио приказивање филма скоро две деценије, али
је ова заврзлама разрешена, почетком 80-тих година XX века.
Уследиле су још две колаборације на филмовима „Човек који је превише знао“ (1956) са Дорис Деј и „Вртоглавица“ (1958) са Ким Новак. Потоњи није доживео жељени успех, а Хичкок је кривио Стјуартов изглед, јер
је мислио да је глумац изгледао престаро да би био потенцијални љубавник
лику Ким Новак. Занимљиво је то што је Стјуарт замењен Керијем Грантом у
наредном Хичкоковом филму „Север-северозапад“ (1959), иако је Грант старији четири године.
По престанку сарадње са Хичкоком, Стјуарт се окреће Ото Премингеру и добија улогу адвоката у филму „Анатомија убиства“ која му доноси још
једну номинацију за Оскара. Али номинација није умилостивила очев гнев,
јер је Стјуарт старији био толико згађен филмом да је закупио читаву страну у
локалним новинама на којој је молио људе да не гледају тај „прљави филм“.
36
март 2015
програм
Стјуарт се поново окреће вестерну, овог пута у сарадњи са Џоном
Фордом, и њих двојица праве четири филма заједно: „Два јахача“ (1961) са
Ричардом Виндмарком, „Човек који је убио Либерти Валанса“ (1962) са Џоном Вејном и Ли Марвином, „Како је освојен Запад“ (1962) и „Јесен Чејена“
(1964).
Средином 60-тих година XX века, Стјуарт се повлачи са великог платна, повремено се појављујући на телевизији и јавним манифестацијама. Последња Џејмсова улога је била у мини-серији „Север и Југ: књига II“ (1986) са
Патриком Свејзијем и Дејвидом Карадином.
Стјуарт се никада није у потпуности опоравио од женине смрти 1994.
године и више се није појављивао у јавности. Из спаваће собе је излазио
само када би га натерала кућна помоћница. Кружиле су гласине да Џејмс
болује од Алцхајмерове болести. На Божић, 1995. године пао је у дневној
соби и разбио главу. 1996. када је требао да замени батерију у пејсмејкеру,
саопштио је ближњима да би „можда требало да пусти ствари да иду својим
током“. 1997. године поново је пао у дневној соби и опет разбио главу. Пребачен је у болницу где је задобио 12 шавова. Само неколико недеља касније,
хоспитализован је због проблема са крвним судовима. Један од повученијих
и највољенијих глумаца златног доба Холивуда, Џејмс Мејтленд Стјуарт умро
је у свом дому од срчаног удара 2. јула 1997. године.
Милан Крунић
Сломљена стрела
37
програм
музеј југословенске кинотеке
Ларс фон Трир
38
март 2015
програм
ЛАРС ФОН ТРИР
Шта Европа сања
Прво поглавље – „Живот је у колору, али је црно-бело реалистичније.”
„Желиш да се пробудиш, да се ослободиш слике Европе. Али то није
могуће.” - Ово је једна од линија којима креће и завршава своју „трилогију
Европе”, дански филмски егзорцист, Ларс фон Трир. Његово призивање злих
духова над којима се успавала култура европске цивилизације превазилази
оквире политичког и филмског и на тај начин се обраћа строго личном. Сваком субјекту, сваком гледаоцу ово данас мора висити над главом као кључно егзистенцијално питање. Уметност је ту као духовна творевина која нас
може само добро упозорити и припремити. Оног ко жели да види и чује.
Више нико то не може да избегне, нити треба.
У младости је Трир имао озбиљне страхове. Стрепео је од могућег рата,
атомске бомбе, смрти изненадне, насилне, непријатног бола и нестанка, немоћи у болести, од летења, од људи, висине… Доста тога није прележао ни
до дана данашњег, али се, хвала музама и вишњим силама, ипак држао филмске режије као уточишта којим се генерисала фрустрација, али и креација.
Та дионизијска снага је прштала од првих филмова, а ту убрајам пре свега
оне озбиљне као „Ноктурно” (Nocturno, 1980), „Слике ослобођења” (Images
of liberations, 1982) и „Елемент злочина” (The element of crime, 1984) . И пре
тога је снимао краткометражне, углавном на 16мм траци коју је добио од родитеља. То је, судећи по делима, било упознавање са апаратом, оруђем али
и са фиктивним светом којим је уобличавао своје „филмско чуло”.
„Елемент злочина” је снимио током осамдесетих као први дугометражни играни филм - први из поменуте трилогије. Изразито стилизован
неоноар трилер дао је узлет младом и већ надобудном редитељу: појавио
се на најбитнијем фестивалу, у Кану. Све је у том почетку деловало обећавајуће док није тражио признање од „највећег”. Наиме, успео је да дође до
Тарковског са филмом-првенцем, али му је овај оштро одбрусио не штедећи
речи како је филм ништаван и „обично ђубре”. Наравно, то је само разгневило и ојачало Триров манијачки его. Искористио је прву прилику да поврати
пољуљано поштовање бацајући у канту своје прве велике награде. У свом
карактеристичном стилу је пљунуо у лице свима који су му били при руци.
Последњи из „европске трилогије” јесте филм „Европа” (Zentropa,
1991). Тема је ударала у ону врсту наступајућег неофашизма који је кренуо
да разара тековине европске културе која је очигледно на издисају. „Еуропа”
(Zentropa) је америчка компанија која успева да одржи свој статус и свој колосек у времену великих ломова и кризе. То је фирма која поседује међународну железницу што на континенту, натеклом од крви, значи само покушај
преспајања неспојивог. Као у „Ледоломцу” (Snowpiercer, 2013) имамо воз
који има само један императив – вожња не сме да се заустави. Воз у поменутом СФ-у путује као без циља док се око њега планета распада окована у
снегу и леду. Воз смрти без реда и стајања регулише промет капитала кроз
робу која се сталешки класификује. Код Трира, „Зентропа” одн. „Европа” као
39
Плес у тами
програм
музеј југословенске кинотеке
транспортни систем је механизам који функционише у магновењу. Изокренути свет у коме је важно наћи себе пре последњег звиждука. Тај сулуди
експеримент је довео до веровања да је живот често ноћна мора која се
тешко прегура. Мало шта је стварно видљиво и осетно. Реално је процеп
који изазива бол. Сломљено стакло, испљувак пун крви. „Исувише је добро
познавао те злочине Европе, чија је скаредност, гнусна порнографија, први
пут године 1945, просветлила свет за оно што је била пука лаж и што је сурово сведочило о неумољивом двојству, о потпуној а онако спретно вековима
заташкаваној раздвојености Европе од оне врло лепе приче о њој.” (Ромен
Гари)
Трирова „Европа” почиње када се Други светски рат завршава. Започео је снимање када је сурова стварност цепала Евопрски континент и мењала политичке мапе, усред 1990 и 1991 године.
Тако осетна биполарност овде не бива поремећена јер се стапа у црно-белим сликама апсурда, хипнозе и издаје која ликује над сваким јунаком
филма. То је уједно била симболична слика комплетне трилогије. (Да ли је
„ратна трилогија” добар синоним?)
Најмоћнија филмска иновација овде долази у оним „подвојеним”
сценама у боји. Уопште, комплетан однос према сенкама, умрљаним сликама у боји и сивим нијансама, сепиа фотографским мајсторијама на местима
где се отвара нова крволочна стварност. Као када спавамо. Његови јунаци су
изнад простора и времена у кошмару који нема кад да предахне и сакрије
негде тренутак мира и спокоја. Разливају се ликови у свим бојама на местима кроз оне људе који могу али и не морају постојати. У „Европи” црно-бела слика у дуплој експозицији постаје позадина за још стварнију стварност
која се манифестује у тим епизодичним моментима, тачно утонираним резовима. Његов се поступак је велики у томе што не покушава сакрити ефекат двострукости, већ наглашава двојност слика, односно доживљаја. Тако
40
март 2015
програм
бриљантно естетско решење је блиско по много чему оним стањима свести
која су гранична. У пукотинама налазе језиву отуђеност у стању превеликог
емотивног растројства. Појединци који пате од хроничне депресије или су
преживели нервне сломове имали су слична искуства која често описују као
ломове у свести када се пулс унутрашњег света тако узбурка да постане много гласнији него референцијални спољашњи. Као да је у свести још једна
нова свест која се удаљила од себе и других и ушушкала у једном новом, али
уплашеном Ја које је у непрестаном грчу.
У скоро сва три филма (осим „Епидемије” која је озбиљно штрчи по
свом стилском и квалитативном домету) дешава се тај процеп јер је главни
лик подвргнут хипнози. Ту немоћни појединац покушава да поједе свој страх
и отера демоне да би се открио али не као убица сопствене среће него као
онај који разуме свој језик и оно што сам себи говори. Филм је реминисценција злочина који ће се тек догодити.
Други чин – Оне су Он
Код трилогије „Златно срце” („Кроз таласе” – Breaking the Waves,1996;
„Идиоти” – „Idioterme,1998; „Плес у тами” – Dancer in the Dark, 2000) не треба инсистирати на мизогинији као још једном симптому Трирових контроверзи, што је најчешћи напад. То је уписивање значења које неће много дати
од редитеља и његове првобитне интенције. Трир у својим филмовима пре
свега има изузетно јаке женске ликове које су често намучене и у искушењу
пред суровим светом, у вртлогу зла. Оне зато не губе себе. Губе живот али не
себе. Без предрасуда се отварају у конфликту тамо где остали губе идентитет, решеност, снагу. То је величина!
Тако Бес коју глуми Емили Воткинсон у филму „Кроз таласе” има
надреалан нагон који је имао можда још само кнез Мишкин Достојевског.
Њен крај је тако узвишен и недостижан чак и даље за самог редитеља. Трир
више ниједног свог лика није тако високо подигао у небо. Чак ни Грејс из
„Догвила” пар година касније.
Бес је ломила таласе све док је они нису раставили, подигли и у пену
претворили. Она је већи идиот, упорнији и импозантнији него сви они који
су се глупирали у филму „Идиоти”. Њихов шамар друштву је остао занчајан
више у оквиру жанровског и техничког експеримента.
Свет је те давне 1995. године прослављао век филмске уметности а
групица нонконформиста је покушала да направи једну бунтовну реакцију
састављајући у кафани мањи списак правила, односно манифест покрета
који је постао један од најпознатијих али никако и најпризнатијих у свету. Данас када очекујемо фанфаре поводом 120 година седме уметности,
имамо да захвалимо Ларс фон Триру за многе сате телесног и менталног
задовољства или тортуре коју нам је приређивао у бископским дворанама
широм света. Ипак, његов јако спонтан однос према јавном мњењу и лицимерним друштвеним односима остаје да влада као опште правило његовог
филмског израза. ДОГМА је свакако била још једна у низу бунтовних реакција која је резултирала са неколико осредње успешних филмских дела која
су најбрже заборављена од самих аутора.
41
програм
музеј југословенске кинотеке
Трир је снимио „Идиоте” у складу са правилима покрета, мада је већ
следећим филмом („Плес у тами”) ускочио себи у реч. Са огромном продукцијом коју броји преко 200 чланова екипе кренуо је даље да ровари својом
путањом истраживања и инспирације не обазирући се много на разочарања
многих младих редитеља који су у њему и ДОГМИ тражили узоре. Триров
експеримент је успео само утолико што је у оквиру новоосмисшљеног покрета донео дозу инвентивности и покупио симпатије за ругање оном делу
грађанског друштва које је Европу довело до катаклизме и порнографије
којом се често служио у својим радовиима.
„Идиоти су људи будућности” - предсказање које види Трир када гледа у длан. Тај длан се брзо стиска у песницу која прети да игра прљаво. Како
оправдати идеју да неко глуми идиоте? И још о томе се сними филм! У школама се врши колективно заглупљивање, на послу људи себе све вештије
припремају за године нерада, у браку све лошије глуми љубав…
Селма, коју игра харизматична, магична и исто врло откачена Бјорк,
пева трагедију. Пева и ствара неки свој паралелни универзум. Селма се отима, затвара у чауру. То ствара још један мали филм у филму што је опет мера
инвентивности сјајног Трира. Снимити мјузикл који се завршава у таквом
ропцу, на вешалима, на конопцу, где се цепа и одлази снага једне невине
жртве јесте један од подухвата који се сматрају јединственим у светској кинематографији.
„Догвил” који је уследио био је подједнако маестралан. Исцртана сценографија у студију на поду као тлоцрт једне нестварне визије. Из птичије
перспективе се обрушавамо као гледаоци међу мештане једног малог места
које страшну игру доноси за непозваног госта који долази у посету. Њу игра
Никол Кидман која је као и Бјорк, имала нервне сломове током снимања па
сарадња на наставку „Мандерлај” није долазила у обзир.
Грејс долази у Догвил и из темеља поремети живот малог, провинцијског места у Сједињеним државама. Ту се ноћне море о Европи пребацују
на оно Друго, никада достигнуто а жељено. То је далека америчка деструкција Мрежа симбола се код Трира не открива у неким превише скривеним
симболима, она се крије у оним нагонима који су матрица или још боље,
материца проблема са којим је порађао свој филмски свет и себе. Те опсесије јесу најискреније и најоштрије спровођене у дело без обзира на цену
коју ће платити.
То су негативи оног филма који још није снимљен.
Трећи чин – Ecce homo
Доxа (Закони), Логос и Рацио никада не желе да схвате преступе и
изопачености.
Као Ниче (ох, какво поређење… сигурно претерано), Трир се супротставља моралности али тај свој став никако до краја не концептуализује.
Грађански морал или политичка коректност је утегла уметност у шарене рите
које не инсистирају ни на чему осим на редовном примању са конкурса без
покушаја реализације неке врсте кртички релевантног дела. Такве је Трир
ухватио у замку. Сваким филмом их све више гуши.
42
март 2015
програм
Све је деловало као одлазак на ново поље истраживања. Добар модел је нимфоманија. (Данас је васцели свет једно велико нимфоманско и
свингерско царство, без интеракције, контакта и реакције). Али филм „Нимфоманка” није преступ, нити скандал. Нема ту Де Сада, нема Содоме и осталих врлих порока. „Нимфоманка” је оно што остане од потенције редитеља
у одмаклим годинама. Депресивност, опет евокација, ноћне море, влажни
снови, нејасан мозаик слика озлојеђености пред малограђанштином. Депресија која се лечи игрицама, прозаком, јефтином забавом. А онда филм,
али само као нови покушај. То је све опет органског порекла. Потреба телесна скоро да се нешто у себи промени.
Трир жели да верује. Не одриче се Бога. Он му је потребан да са њим
води дијалог. „Огледало”, Андреја Тарковског је филм који је гледао 15-20
пута. Тврди да је тада био најближи религиозном искуству. Не „Сталкер” ни
„Рубљов”, него је најхерметичнији филм руског генија изазвао буђење вере.
Уметник који проживи такву визију изазвану неким делом и од својих радова тражи сличну снагу, отвореност и, на крају крајева, провокацију. „Антихрист” је посвећен Тарковском. Приказује Њу и Њега и њихов пад у живот из
рајског гнезда страсти и Музика и експеримент уз балет невиђеног спектра
импровизованих слика. Принцип рада је био исти: екстремно задовољити
самог себе упркос критикама и осудама. Ослободити кинематограф. Разбити
му оквир, очистити га од празне реторике и увести у храм светих тајни. Прва
– васкрснуће духа (припрема, снимање, рецепција). Друга - тако је боље и
за тело. Телом смо бескрајно условљени. То не могу да покажу сви филмови.
Аристотел је у својим списима наглашавао да жуч ствара меланхолију.
Касније се у романтизму то осећање везивало све више за песнике, филозофе, оне којима се не може лако наћи разлог сете, сплина, туге. У Антици су
истакли четри главна темперамента (сангвиник, колерик, меланхолик, флегматик) што се касније често узимало за типове личности који су се показали
комплекснији и бројнији од ове грубе поделе. Трир је узео за свој филм то
противречно стање и уметнуо га у оквир необичне СФ драме („Меланхолија”) да би се још једном обрачунао са остатком света.
Европа
43
програм
музеј југословенске кинотеке
Како се филм развија претња уништава све осим „недодирљиве” Жастин која другачије доживљава хистерију која се око ње креира. Она пречесто
проживаљава пропаст свог унутрашњег света тако да је спољашњи постајао
тако све даљи и све мање битан. То је непрјатно, то је одустност, изгубљеност
и страх. Никад срећна, само „требало би да будем срећна”. То лечи упорност,
али она изостаје (драма тражи своје). Њен новопечени муж то није видео
или није желео. Она другачије дише; другачије сања, када коначно успе да
заспи. А он је на знак прве невоље капитулирао... Нараво, зидови, ограде,
одрицања и од родитеља и свих најближих - нема љубави, нема спаса. Формула једноставна. Драматуршки одлично постављено, поготово Жастин део
филма. Свакако за препоруку (Повлачим јавно реч – Мерци Анжик!)
Овде бриљантна Кирстен Данст (Жастин) користи лична искуства у
емотивним ломовима. Зато је кастинг био добар. Зато филм успева тамо где
је она. Две сестре у филму (друга је Клер - Шарлота Генсбург) су најбоља ствар овог СФ излета који је Трир смело изгурао. То је последње што се догодило. Остало је додиривање у мраку. У моди су заплети без крајева са шокантним испразним сценама. Ако овако настави, Трир је у озбиљној опасности да
постане предводник онога чему се највише супротстављао. Последње што
припрема јесте пројекат за телевизију. Дуго тамо није радио, од „Краљевства” који је уз „Твин Пикс” сматран за најимпозантије домете тв серија.
Ускоро се телевизији враћа Линчов наставак тако да је можда то био нови
изазов. Ипак, до тада...
Видимо се у Кинотеци, најфилмичнијем месту у граду!
Радиша Цветковић
Нимфоманка
44
март 2015
програм
Ларс фон Трир
45
програм
музеј југословенске кинотеке
Александра
Фауст
46
март 2015
програм
”Мајка Храброст и њена деца”
- Филм Александра А. Сокурова -
A
лександар Сокуров слови за једног од најинтересантнијих пост-совјетских редитеља чији имресивни опус обухвата 16 дугометражних филмова и бар 32 документарна филма, а потписао је режију и неколико опера.
Велики је заљубљеник у синфонијску музику и сликарство, којима бива непрекидно инспирисан.
Ако се кратко осврнемо на биографију редитеља видећемо да је
рођен 1951.године у области Иркутск у Сибиру и да је припадао генерацији
руских редитеља чији је рад био ограничен или забрањен за време Брежњев
периода (тзв. периода стагнације) и ослобођен за време Перестројке када је
одобрена Унија филмских радника и када су почели да се оснивају фондови
из којих су финансирани уметници какав је Сокуров. Филмови, које је он тада
снимао, били су веома далеко од социјалног реализма и сатире нових “перестројка филмова” и покушавали су да отелотворе тежње модернистичког
уметничког филма, какве су дуги кадар, успорени наратив, мрежа алузија и
морбидна тема.
На самом почетку каријере велику подршку добио је од поштованог
руског редитеља Александра Тарковског, коме су се свидели његови филмови и са чијом препоруком Сокуров постаје члан Лен филма. Сам Сокуров је
више пута говорио о великом утицају који је Тарковски на њега имао, посебно својим филмом ‘’Огледало’’. Од осталих редитеља који су на њега имали
пресудни утицај наводи Довженка, Антонионија, Бергмана и Бресона, док
као камен темељац свог образовања и размишљања именује Чехова.
Као једну од главних тема у својим филмовима Сокуров именује однос појединца и нације и у једном од интервјуа образлаже:
“По мом мишљењу, када грађани служе држави у томе је велики
значај...Ово је, узгред, и наша руска традиција, веома битна и укорењена...
Нама је потребна јака држава”*
* цитирано у: Condee, Nancy. The Imperial Trace: Recent Russian Cinema. Oxford University Press,
2009 str.159
47
програм
музеј југословенске кинотеке
У својој књизи “The Imperial Trace: Recent Russian Cinema” Конди Ненси објашњава да Сокурова занимају заједнице које одржавају везе које су
настале спајањем културне и политичке моћи и којима фигура империје служи као повратни интерпретативни оквир. Раздвојен од категорија социјалне
заједнице, Сокуровљев универзум је хаотично разноврстан, настањен вечно
слојевитом културном елитом и далеком, оријентализованом масом. Сокуровљев рад присваја материјал из већег и истрајнијег имагинативног система, који није исцрпљен сопстевним уметничким подручјем, из система империјалне имагинације који је, за Сокурова, робустан и смислен инструмент.
Поједини теоретичари га сматрају зачетником идеје империјалног
пропадања ( коју брижљиво разрађује у неколико својих филмова: Руска
барка, трилогија Молох, Таурус, Сунце,), као и идеје Другог на филму која
је можда најупечатљивија у играном филму Александра. Филм Александра
снимљен је 2007. године у руском војном кампу, недалеко од града Грозни
у Чеченији.
Александра Николајевна (коју игра 81-годишња дива руске опере Галина Вишњевскаја) добија дозволу да посети свог унука Дениса у ратном
кампу руске војске у Чеченији. Она у камп стиже војним возилом у сред
ноћи. Стамено и одлучно пролази у пратњи руских војника који су пуни поштовања и наклоности према њој. Наизглед штура и сведена радња, временски смештена у свега два дана и просторно у неколико десетина квадратних
километара, обилује алегоријама и даје простора за брезбојна учитавања.
Могло би се рећи да тематски филм Александра представља трећи у
низу филмова из групе посвећене породичном портрету (прва два су филмови Мајка и син и Отац и син, уз намеру да се сними и трећи филм о два
брата и сестри). Два веома добро дефинисана мотива препрлићу се читавим
филмом. Први је мотив породице и породичних односа који је веома лепо
разрађен у топлом и присном односу Александре и њеног унука. Њихова
блискост је пуна међусобне љубави и тежње да се међусобно заштите, Александра свог унука саветима и искиством а Денис своју баку својом снагом и
будношћу. Али, њихов однос крије и конфликт који се темељи на контроли
коју старије генерације намећу млађим генерацијама и које стварају осећај
притиска и жељу за самосталношћу.
Овај сукоб генерација лако је преносив и веома уочљив у другом
главном мотиву филма а то је мотив нације и домовине. Овде се ситуација
додатно усложњава те поред генерацијског јаза постоји и присуство Другог
отелотворено у ликовима чеченских цивила. Александра их сусреће у свом
кратком излету до оближње пијаце. Млади Чечени одбијају сваку комуникацију са непознатим гостом, правећи се да не разумеју руски језик они покушавају да обезвредне Александрино присуство и она, постајући свесна
ситуације, заједнички језик проналази код своје генерације. У лику чеченске
жене Малике, Александра налази свој онострани еквивалент. Њихова комуникација је пуна лакоће и присности. Припадајући истој генерацији, оне
на исти начин коментаришу млађе генерације изражавајући забринутност
за њихову будућност. Али, оно на чему Сокуров инсистира и што надасве
уједињује ове две жене је руски језик ( Малика је пре рата била професор
руског језика). Сокуров у једном интервјуу каже:
48
март 2015
програм
“Када наступи интонација поверења, све остало постаје небитно,
утолико више уколико сви говоре једним јединственим језиком- руским...
Они који негирају значај ситуације у којој људи различитих вероисповести,
етничке припадности и обичаја имају средство друштвеног контакта и
приступа – језик – оспорава велики историјски и богом дани дар... На крају
крајева, на руском је могуће рећи било шта: од војника до разбојника, сви
говоре овим језиком. И, изван свега другог, ово је језик уједињења.”**
Овај језик “уједињења” је оно што додатно ојачава лик Александре,
јер не смемо заборавити да је у очима Другог то “њихов” језик, којим је тај
Други само научио да се добро служе. Чини се да у филму Александри промичу те различитости и она се, на захтев чеченског дечака да жели да их
они оставе на миру, пита ко је то “Ви”. Сокуров не даје само један одговор
на ово питање, већ истину поставља у бројне перспективе које током филма
уочавамо. Из Александрине перспективе разлике готово да нема, јер земља
је једна, а руски језик је њен ујединитељ.
У лик Александре Николајевне можемо учитати различита значења.
И управо ова алегоричност је оно што лежи у основи кинематографије Сокурова, са крајњим циљем да се ствари сачувају за вечност. Ми можемо дискутовати о томе да ли је алегорија у самом срцу уметничког наратива или
се тамо налази нешто друго, али у случају Сокуровљевих филмова готово је
неизбежно приметити важност алегоријских склопова. Те тако Александру
можемо сматрати отеловљењем Мајке Русије, која будно проверава своју
децу у служби. Њено присуство међу младим руским војницима уздигнуто је
до брехтовских величина, и она постаје та Мајка Храброст, симбол мајчинске
топлине и сигурности. Или можемо дискутовати о томе да је она некакво
женско отеловљење самог редитеља (Александра Николајевича), који шетајући порушеном Чеченијом покушава да схвати и објасни своје виђење
тог рата.
На самом крају филма Александру на станици испраћају чеченске
жене (представљене у ликовима жена три различите генерације). Оне су
пуне наклоности и бриге према руској баки и њихово познанство, иако кратко и необрично, пуно је пријатељске присности. Оне узимају Александру у
загрљај, и са сузама у очима, уз договор о скорој посети машу јој за растанак. Александра се враћа на север да “среди своју кућу” после смрти охолог
супруга, тиранина породице. Једино Малика окреће главу и гледа у правцу
своје земље и своје куће са тугом у очима. И у овом тренутку тај макрокосмос породице поново расте и постајемо свести да је заправо потребно у ред
довести ту велику “кућу-државу” која се опоравља од ратних губитака.
Александра Миљковић
** Tuchinskaia, Aleksandra, (ed.), The Island of Sokurov: Official website, http://sokurov.spb.ru/
isle_en/feature_films.html?num=80
49
програм
музеј југословенске кинотеке
50
март 2015
програм
ШОК КОРИДОР ПРЕДСТАВЉА:
ЏОН КАРПЕНТЕР (John Carpenter)
“Хорор данас је сличан ономе што је увек био. Хорор је древан и веома прилагодљив жанр. Присутан је од самог почетка кинематографије. Већина хорор филмова је ужасна, неки су добри а има и неколико који су стварно
добри. Увек је било тако”
Џон Карпентер
К
ада је имао пет година његов отац је добио место професора музичког у
Кентакију. Долазак из државе Њујорк у Болинг Грин на југу је било на неки
начин трауматично искуство за редитеља, како сам каже. Редован одлазак у
биоскоп је за њега био бег. Након првог филма, који је видео као дете, Афричка Краљица (The African Queen, 1951), остао је збуњен ништа није схватао
док га отац није одвео до пројекционе кабине и објаснио како све функционише. Погледавши филм Забрањена планета (Forbidden Planet, 1957) себи
51
програм
музеј југословенске кинотеке
је зацртао да ће постати редитељ. Отац га је терао да свира виолину у чему
је био катастрофалан, па прелази на клавир. Током школовања је имао бенд
Kaleidoscope, идеја је била да иду по журкама, пију и мувају девојке. Имао је
срећу да студије нису много коштале и отац га је послао у филмску школу. На
предавањима су често гостовали прослављени редитељи, а један од њих је
био и Орсон Велс. Увод у филм Ноћ Вештица је директно инспирисан дугим
кадровима из Велсовог Зрно зла (Touch of Evil, 1958).
Са четрнаест година је снимио свој први кратки филм Освета велике
звери (Revenge of the Colossal Beasts, 1962), већ тада се видео утицај Хауарад
Хокса на њега. Сви његови кратки филмови су у домену SF жанра, али оно
што је највише желео је да снима су вестерни. Једном је рекао: “Вестерн је
већ одиграо своје, онда је дошао шпагети вестерн и таман када је кренуо у
добром правцу дошли су Ратови звезда и цео концепт однео у свемир…”
Тако да никада није у потпуности снимио жанровски чист вестерн али је
често користио његову структуру, провлачећи је кроз хорор и научну фантастику. Када се сагледа целокупна Карпентерова филмографија, може се са
сигурношћу закључити да се кроз све његове филмове провлачи иста тема:
шта је то што нагони човека да се претвори сам у животињу када је угрожен и нападнут. То је вероватно исти онај инстикт који имају сами предатори. Карпентер је то успешно приказао кроз своје дело, ослањајући се на
хорор и SF жанр, који дозвољавају да се кроз њих највише манипулише. Већ
са својим првенцом Тамна звезда (Dark Star, 1974) отвора себи пут славе.
Многи сматрају да је овај филм пародија на недодирљиву Одисеја у свемиру
2001 (2001: A Space Odyssey, 1968). Тамна звезда никако није пародија, већ
одговор Кјубрику. Јунаци Одисеје трагају све време за Богом и шта је то Бог,
али на крају када су људи можда коначно дошли до решења он их уништава , као што је уништио људе који су градили Вавилонску кулу. Док јунаци
Тамне звезде изигравају сами богове, јер они су ти који уништавају светове
који угрожавају безбедност земље. Да ли је можда хтео да прикаже велике
светске силе које уништавају државе око себе правећи од њих земље трећег
света, чинећи их на тај начин инфериорним? Али нажалост све има своје
границе, јунаци Тамна звезда су се тако играли док им бомба није схватила
“мислим дакле постојим“ и онда експлодирала пред носем. Бомба је у функцији средства којим се уништавају планете, односно у нашем свету народи,
који кад схвате да су границе одавно пређене експлодирају и уништавају све
пред собом. Ово се може закључити и из последње реченице коју изговара
бомба “била је тама а сада нек буде светлост“. Очекивао је да ће након овог
филма стизати понуде али њих није било. Послушао је савет једног пријатеља и почео сам да пише сценарије. Сценарио под називом Опсада (The
Siege) је запао за око продуцентима и добија сто хиљада долара да сними
нискобуџетни филм. Само им се није допао наслов па су га натерали да га
промени у Напад на полицијску станицу (Assault on Precinct 13, 1976). Након
зверског убиства једне девојчице на улици од стране чланова банде Street
Thunder (Улична грмљавина) отац се свети. Бежећи, након што је убио једног
од њихових, склања се у полицијску станицу, коју треба да иселе. Ускоро ће
сви који су се затекли унутра бити под опсадом. Криминалци и полицајци
ће морати да удруже снаге да би преживели. Овде се јасно види да је иско52
март 2015
програм
ристио Хоксов Рио Браво (Rio Bravo, 1959), не само визуелно него и користи
комбинације имена из Хоксових филмова. За фанатичне чланове банде, који
преплављују зграду, подсећају на зомбије док се одлучно боре до смрти,
инспирацију је нашао у Ромеровим Ноћ живих мртваца. Мрачан, ограничен простор станице у којој се налазе јунаци, Карпентер вешто користи за
тензију стварајући осећај да су у клопци из које нема излаза. Овде је такође
наставио да компонује сам музику за филм као и у претходном, више због
економичности него због тога што је стварно желео.
Продуцент Ирвин Јабланис долази код њега са идејом за филм Убиство бебиситерке, то брзо прелази у Ноћ вештица (Halloween, 1978), јер су се
сложили да мора да се одиграва у току једног дана и то на тај празник. Доста
критичара га је тада прогласило оцем слешер жанра, али он већ постоји од
Психа и некако су прескочили Тексашки масакр моторном тестером. Дефинитивно је творац сталкер под-жанра, чак су погрешили када су га похвалили за иновативност за бебиситерке а заборавили на Страва (Fright, 1971)
Питера Колинса, Видео сам шта си урадио (I Saw What You Did, 1965) Вилијама Кастла и кратки филм Фреда Валтона Ситерка (The Sitter, 1977) који
ће касније прерасти у дугометражни Кад странац позове (When a Stranger
Calls, 1979).
Када је изашао Ноћ вештица више њих је рекло да се Карпентер “не
сналази баш најбоље у психолошким студијама“, јер он у филму не покушава да објасни зашто Мајкл убија већ жели само да узнемири. Управо је у
томе чар, да не треба тражити мотив, што је показао и Вес Крејвен у Вриску.
Ни његови негативци немају неке нарочите мотиве да убијају, они убијају
из забаве. Као и они Мајкл је рођен са злочиначким геном. Врисак у себи
садржи студију Ноћ вештица која је може се рећи малтене боља од Карпентеровог филма. Успех Ноћ вештица је био невероватан од уложених триста
хиљада долара дошло се до цифре од скоро шездесет милиона. Карпентер
никада није имао намеру да направи наставак, али продуценти су инсистирали. Пристао је да напише сценарио за Ноћ вештица 2 (Halloween II, 1981)
заједно са Дебром Хил и да буду продуценти. На крају је морао да премонтира филм и да досними неке од сцена, јер редитељ Рик Розентал коме је
поверен није успео да га учини страшним. После трећег наставка Карпентер
је одустао и препустио га другима.
Наредна два филма ради за телевизију Неко ме посматра (Someone’s
Watching Me!, 1978) је омаж Хичкоку и његовом Прозор у двориште (Rear
Window, 1954). Видљив је Карпентеров визуелни печат у комбинацији са музиком, али филм је сувише под утицајем оригинала и уместо да изгледа ново
стиче се утисак да је само позајмљено. Без обзира на то сада спада у Карпентерове изгубљене класике.
Због музике коју је компоновао за своје филмове понуђено му је да
режира филм о краљу рокенрола Елвис (Elvis, 1979). Одмах је пристао јер је и
сам велики фан чак је имао прилику да га гледа на почетку његове каријере.
За његову генерацију је много значио јер је био нешто ново, другачије. Ова
сага од два и по сата је донела Курту Раселу, који тумачи Елвиса, номинацију
за Еми. Од овог филма Карпентер и Расел ће постати добри пријатељи и наставити сарадњу у наредним пројектима.
53
програм
музеј југословенске кинотеке
54
март 2015
програм
Са Магла (The Fog, 1980) се враћа поново у биоскопске дворане. Ово
је само на њему својствен начин римејк Хичкокових Птица (1963). Филм
садржи у себи сву људску злобу и похлепу за материјалним стварима, која
једнога дана мора бити наплаћена у крви, ако не сами починиоци онда њихови потомци, који ће отплатити дуг својих предака. Ништа не може проћи
некажњено. Овде се први пут сусрео са проблемом шта ако филм не успе на
благајнама. Продуценти су се тресли јер исте недеље је излазио и Амерички
жиголо са Ричард Гиром. Он је логично питао какве везе имају та два филма,
од тада је више пута добио одговор кроз своју каријеру и неуспеха појединих
његових филмова.
Следећим филмом Њујорк 1997 (Escape from New York, 1981) се враћа
на SF. Није случајно ставио радњу филма баш у Њујорк и баш у 1997. Њујорк
је центар америчке културе. Не би се могло рећи праве њихове културе, јер
се у њему још увек осећа присуство Европе, што говори и сам ранији назив града Нови Амстердам. А што се тиче године 1997, по Нострадамусу би
тада требало да настане Апокалипса. Одузмите Америци Њујорк и ви сте је
уништили. Зашто баш Менхетн, центар културе и центар свих светских збивања? Да није уствари цео свет затвор а једина слободна територија је сам
Менхетн? Зашто на крају Плискин (Курт Расел) замењује траке и доприноси
уништавању света? Зато што схвата да све то нема сврхе, јер ће људи попут
председника кога глуми Доналд Плесенс ма колико изгледали јадни, на тебе
увек гледати са висине и никада неће ценити оне који су им помогли. Онда
изгледа, да је тиме што је изазвао смак света, његово мучење око спасавања
траке било узалудно, али није тако, он се све време само борио за свој живот
и ничији други, јер људи као што су Плискин брину само за себе зато што
знају да све ово нема сврхе. Та трака није садржала у себи нешто што ће спасити свет, него само агонију у којој би свет и даље живео јер би неко други
преузео главну реч у његовом управљању.
Следећи филм који Карпентер прави је Створ (The Thing, 1982), римејк Најбијевог Створ са другог света (The Thing from Another World, 1951),
мада је све заслуге покупио продуцент Хауард Хокс. На тренутак се чини да
је и овај филм још једно одавање почасти његовом узору Хоксу, прављен без
додатног изазова, али поента овог филма је много дубља него што је оригинал. Карпентер у својој верзији поставља једну врло интересантну теорију
о одбацивању и неприхватању свега што је страно, односно генерални став
који Америка има према земљама источне Европе, и онима у којима влада
социјализам. Чак сам МекГрејди (Курт Расел) стално назива суседни камп
Шведским и њих “проклетим Швеђанима“, а они су уствари Норвежани. Он
хоће тиме да каже да у ствари није ни битно одакле су, само је важно да су
са собом донели зло и уништење. Није случајно што Створу треба времена
да заврши имитацију човека или животиње, он не мења спољни изглед домаћина он га само разара изнутра, мења му душу, отвара му нови поглед
на свет. А тај поглед би био “уби да би преживео”. Сами јунаци узимају исту
идеологију, јер најбоља је одбрана када се и сам користиш оружјем нападача. Овим филмом је хтео да приказе своју верзију “хладног рата“ у коме
нико не побеђује, као што ни сами јунаци у филму не преживљавају. Нажалост филм је на благајнама доживео неуспех, један од разлога је био јер је
55
програм
музеј југословенске кинотеке
56
март 2015
програм
сувише мрачан и не нуди никакву алтернативу или бар трачак светлости и
наде. Тада је изашао Е.Т. Ванземаљац, Стивена Спилберга који је понудио
верзију у којој посетиоци из свемира нису склони само уништавању људске
расе. То нас враћа на Карпентерово питање. Био је очајан чак је рекао: Зашто
сада серу по мени? Како су године пролазиле престало је да га интересује,
ово сматра својим најбољим филмом и да је успео убеђен је да би његова
каријера била тотално другачија.
Одлучио је да ипак не узима да снима било шта, у једном тренутку је
прочитао сценарио за Топ Ган и на сву срећу није га прихватио, јер је сматрао да је будалаштина. Није дуго чекао и добио је да екранизује Стивена
Кинга. У Кристина – ауто убица (Christine, 1983), главни лик је истоимени
аутомобил. Ауто је метафора за идеологију и људе који је спроводе. Арни је
средњошколац, а у том добу младићи су пуни снова и желе да им се сви испуне, тада их је најлакше заврбовати за било шта, јер су тада још увек млади
и неискварени. Њему су се испунили снови добио је ауто који испуњава све
његове жеље и докле год га воли и добро се понаша према њему он ће му
чувати леђа и сурово уништавати његове непријатеље. Али то само траје до
онога тренутка док се не окренеш против њега, тада ћеш бити уништен као и
остали. Из тог разлога они нису уништили Кристину јер не можеш уништити
нужно зло, јер она ће опет седети у мраку и чекати нову жртву којој ће пружити све што је потребно да би га задржала.
Филмом Човек са звезде (Starman, 1984) се могао стећи утисак да је
Карпентер постао један од оних Холивудских редитеља који су се продали за
паре. Није се Карпентер продао већ је само поново искористио SF жанр за
још једну представу о скептичној Америци. Туђин је стигао на земљу, дошао
је јер га је земља сама позвала, слањем летилице у свемир, која садржи податке о животу на земљи и како је све дивно као “песма“. Туђин је дошао у
облику светлости као да доноси са собом мало наде за овај свет који је пред
уништењем. Он исто узима као и остали туђини људски лик, али је за разлику
од других, који се појављују код Карпентера једини позитивни “Аlien“. Узимајући лик недавно преминулог мужа једне земљанке , даје јој наду да још
увек није све изгубљено. Безуспешно јурење владиних специјализованих
јединица, које би га радије уништиле него дозволиле да он оде са земље,
доказује да људи још увек нису спремни да буду примљени у некакву “интергалактичку заједницу“. Али они не знају да је он посејао на земљу своје
семе из кога само он зна шта ће израсти . Може се протумачити на два начина шта значи “куглица“ која чини чуда, коју оставља мајци са речима “дај му
ово када порасте знаће шта да ради са тим“. Да ли је његово дете оно које
ће нас направити бољима него што јесмо, или ће нас ако се не променимо
довести до тоталног уништења?
Велика гужва у Кинеској четврти (Big Trouble in Little China, 1986),
овим филмом Карпентер је многе забринуо, јер је по њима с њим “изгубио
индентитет“. У позадини филма који има “компликовану китњасту фабулу“,
приказује да “уљези“ већ ту имају своју малу државу у оквиру њихове велике државе и на њихову велику жалост не могу им ништа. Они имају своје
законе и међусобне сукобе , који функционишу у оквиру Кинеске четврти,
или било које четврти односно гета у којима изолују народе, јер не желе
57
програм
музеј југословенске кинотеке
да се асимилују у америчко друштво. Ма колико се трудили да их држе под
контролом, дајући им школе на њиховом језику и још многе друге ствари,
тиме их чине само још јачим и не могу више зауставити масовне миграције
у “земљу снова“. А највећа њихова грешка је та што увек траже кривца међу
другима, али никада међу собом, што Карпентер наглашава неколико пута
на самом почетку филма када упорно постављају питање Ег Чену (Виктор
Вонг) да ли скрива Џека Бартона (Курт Расел). Публика и критика је лоше
примила овај филм и доживео је фијаско.
Сви су жељно ишчекивали Карпентров повратак али он по многима
није дошао. Принц таме (Prince of Darkness, 1987) као и остали његови филмови показује један оштар сукоб између добра и зла у коме нико не побеђује
већ се само остварује тренутна равнотежа. То није само филм о “господару
таме који је одлучио да је час за повратак куцнуо“, јер он заправо никада
није ни био одсутан, увек је био ту, као и сам Карпентер. И ако је ово претежно хорор филм у себи има SF мотиве, порука из будућности којим се преноси
на телепатски начин свим јунацима у филму,”сенка стоји на вратима опатије
и чека да изађе напоље”. На самом крају филма као неко разочарање излази
девојка која је спречила “принца таме “ да направи још један cоме-bаcк. Али
то не би требало да буде разочарање, јер она није победила она се само
жртвовала, а Принц таме је ипак добио своју невесту.
Следећим филмом Они живе (They Live, 1988) је донекле заокружио
своје дотадашње дело. Може да се посматра као и наставак Створа, чији
јунаци нису успели да спрече долазак туђина до насељених делова земље.
Зато и узима Кит Дејвида као једног од главних ликова , можда је требало
да ту буде и Курт Расел али уместо њега ангажује Роди Пипера, рвача који је
хтео да постане глумац. Доста се шпекулисало око тога док сам Карпентер
није рекао да је управо хтео Пипера и никог другог. Кит Дејвид је представник оних неповерљивих људи који би најрадије да гледају своја посла, не
иду ни лево ни десно.
Карпентер наглашава да је то најопасније кроз реченицу коју изговара
Роди Пипер: “Ићи белом линијом по средини пута није решење, увек може
неко да те удари колима а последице могу бити катастрофалне“. То је онај
тип људи којима само кад покажеш силу и докажеш да си јачи прихватиће
ствари онаквим какве јесу. У Створу МекГрејди, док противнике није везао
за столице и доказао да није један од створова, нису му веровали. У Они
живе Роди Пипер мора да надјача физички Кит Дејвида и да му на силу стави
“рендгенске наочаре “ да би овај приметио шта се око њега дешава. Они су
дошли и пустили су дубоко корење на земљи, придобили су људе хватајући
их на њихове материјалне слабости, ако им приступиш, рачун у банци ће
полако почети да расте, брзо ћеш да напредујеш на послу, а ако нећеш остаћеш заувек на дну. Људи се брзо мењају када имаш примамљиве понуде,
они не бирају где ће ударити, зато стоји питање једног од јунака Створа
када види како су уништили његовог “зараженог“ пријатеља: “Како је то могуће, ја га знам цео свој живот.“, а МекГрејди одговара: “То више није он, него
само његова имитација“.
У Мемоари невидљивог човека (Memoirs of an Invisible Man, 1992)
главни јунак се бори против читавог система, односно људи који у оквиру
58
март 2015
програм
њега раде. Чеви Чејс је уствари на почетку невидљив, али када случајно кривицом немарних научника постане невидљив за друге он постаје видљив за
владу јер у њему види средство којим ће још више учврстити своју позицију.
За тренутак се враћа на телевизију и заједно са Тоб Хупером избацује
Мртвачке вреће (Body Bags, 1993) састављен од три кратка филма. Ово је
требало да буде пилот за серијал који ће подсећати на Приче из гробнице,
али гледаоцима се није допао.
Филмом У устима лудила (In the Mouth of Madness, 1994), приказује
ко у ствари управља светом. Овде је то писац Сатр Кејн, који је изашао из самог пакла кројећи судбину човечанства. Сем Нил игра човека који је послат
да нађе несталог писца који није испунио свој уговор, што се може упоредити са Хари Ејнџелом (Анђеоско срце), који бива исто унајмљен од самог ђавола да пронађе човека који је потписао уговор са њим и покушао да се извуче.
Сем Нил је једини рационалан човек у целом филму, он упорно покушава да
открије превару коју су му наместили издавач и писац ради боље продаје
књиге. Али кад боље погледа његова рационалност је велика утопија, која га
на крају тера у лудило. Свет је у хаосу, сви се убијају, Сем Нил одлази у биоскоп и гледајући филм о самоме себи пада у хистеричан смех, јер је схватио
да у ствари сви ми глумимо у нечијем добро или лоше изрежираном филму,
чији га аутор мења кад год зажели.
Римејком филма из шездесетих Село уклетих (Village of the Damned,
1995), приказује да смо сами криви за оно што нам се дешава. Једног дана
село из неразјашњивих разлога бива опседнуто, нико не може да му приђе.
После неког времена се враћа у нормалу али већина жена у селу је мистериозно затруднела. Из тих трудноћа се рађају монструми, супериорна раса
без икаквих осећања. То село више личи на неки гето, а та деца су деца каквим смо их ми направили тероришући вековима њихове родитеље. Или је
можда хтео да покаже какви се све експерименти врше над људима да би
добили савршеног човека. Овде су то успели али таква деца су претња и за
њих саме и једина разумна ствар је уништити их.
Бекство из Лос Анђелеса (Escape from L.A., 1996), није само бледи римејк Њујорк 1997. Карпентер је хтео само да укаже да ће Лос Анђелес стварно постати један велики затвор, јер у немогућности да контролишу “обојене“
у Америци они су решили да им препусте овај град правећи од њега највећи
гето на свету.
У наредна два филма враћа се струкури вестерна. Са филмом Вампири
(Vampires, 1998) је освежио вампирски жанр, његова деца ноћи нису уштогљена европска аристократија, која заводи жене и каквим их је направила Ен
Рајс, да не спомњемо данашњу Сумрак сагу. Он се вратио оном основном и
животињском, код њега вампири узимају кад год хоће и када загризу оде и
део меса а крв липти на све стране. Главни јунак кога тумачи Џејмс Вудс није
ништа бољи. Одгајила га је католичка црква и дала му је у руке одред који
лови вампире. Он не преза ни од кога није му проблем да вређа кардинала,
да мало изудара свештеника који сваки пут благосиља пре него што извуку
вампира да спонтано сагори на сунцу или да користи проститутке да би дошао до циља. Радња је смештена у пустињи и у финалној опсади се враћа
на Хокса.
59
програм
музеј југословенске кинотеке
Духови са Марса (Ghosts of Mars, 2001), дошли смо на другу планету,
влада матријархат, мушкарци су углавном радна снага, корисни само за оплођивање. Полиција је састављена углавном од жена ако има и који мушкарац он је у инфериорном положају. На ископини на Марсу отварају гробницу
из које излази црвена прашина која делује на људе као вирус претварајући
их у безумне убице које уништвају све пред собом. То је одбрамбени ме60
март 2015
програм
ханизам планете, на тај начин се брани од инвазије, без обзира што је цивилизација тамо одавно истребљена. Група женских чувара реда долази у
изоловани рударски градић, где ће морати да се одбране од напада тако
што ће се забарикадирати у полицијску станицу. Доживео је катастрофу са
овим филмом. То је допринело да убрза своју одлуку да престане да се бави
филмом једно време. Уморан од режирања, прављења музике и тога што је
доста ствари радио сам диже руке од филмске индустрије.
Проћи ће четири године док га Мик Гарис не позове на вечеру на којој
су се скупили великани жанра и нове наде. Тада је настао серијал Господари страве (Masters of Horror), Карпентер је пристао да ради једну епизоду
Cigarette Burns (2005). Прављено са мало пара и сви редитељи су радили
за минималац. Успех серије је обезбедио другу сезону у којој је пристао да
ради још једну епизоду, Pro-Life (2007). Више се вратио да би се дружио са
другим редитељима поново, то му је било забавније него само режирање.
Након девет година од Духова са Марса, упушта се у нискобуџетни Одељење
(The Ward, 2010). Смештен у 1966, у лудницу долази девојка која нема никакво сећање нити представу ко је она. Каст је састављен само од жена и
једног мушког доктора кога игра Џаред Харис. Скоро све се одиграва у једној згради. Карпентер опет користи клаустофобичност да би градио тензију
само што убацује и духове. Сам је касније рекао у једном интервјуу да га је
привукла идеја да ради само са женама. Хтео је да Одељење буде алтернатива филмовима као што су Слагалица страве (Saw, 2004) и Хостел (Hostel,
2005). У филму се назире на тренутке да је то радио он, остатак као да је спавао на сету, а режију препустио неком другом. Види се да још није спреман
да се врати у игру, а вероватно неће никад.
Не помаже ни то што је пре неколико година оперисао очи и још увек
се опоравља. Тешко му је да пише, тренутно задовољство му је гледање NBA
лиге и играње игрица. Најрадије би написао једну, само да му неко понуди. Сада је актуелан римејк Њујорк 1997, хоће да направе трилогију са Снејк
Плискином. Ону коју он никада није завршио, последњи филм је требало да
се дешава у свемиру. Изјавио је скоро да постоје добри и лоши римејкови
његових филмова. Лоши су они за које му ништа нису платили, а добри они
за које добија паре. Животна жеља му је била да ништа не ради, а да за то
добија плату. Његова каријера се свела на једну реплику из Они живе коју
изговара Роди Пипер (која је изашла и његове свеске у коју је записивао шта
би могао да изговори на рвачким мечевима, а Карпентер је ставио у филм):
“I’ve come here to chew bubblegum and kick ass, and I’m all out of bubblegum”
Изгледа да је стварно остао без жвакаће гуме односно идеје и елана
да се бори са данашњом публиком. Годинама су његови филмови били одбацивани не само од стране критике него и од самих фанова. Добро је да су
неки од њих Створ, Велика гужва у Кинеској четврти, Принц Таме током година ипак добили своју публику и постигли култни статус. По Карпентеру то
је требало да се деси одмах. Многи још увек ишчекују његов повратак. Шушка се о неком готик вестерну али ако ће га одрадити као Одељење боље је
да седи код куће гледа кошарку, игра игрице и добија новце од старе славе.
Ненад Беквалац
61
програм
музеј југословенске кинотеке
62
март 2015
програм
Сећање на...
ФРАНЧЕСКО РОЗИ (Francesco Rosi)
„Потчињавајући филмску камеру потребама свог стила нарације и чинећи
Италију непријатеља саме себе Розијево стваралаштво се осећа слободно
да дела, дебатује, шири, предлаже сопствене тезе и бори се за њих, црпећи
снагу из самокритике и скоро гротескног отуђења брехтовског позоришта“
Фабио Секи Фрау
(Fabio Secchi Frau)
С
мрт Франческа Розија затвара врата једне епохе италијанске кинематографије која је настала у периоду наглог економског и друштвеног развоја
шездесетих година прошлог века и која се надовезала на епоху неореализма
рођеног на рушевинама Другог светског рата. Та епоха нам је на филму донела приче о једном сложеном друштвеном стању, о једном неуједначеном
развоју, о привилегијама политичара и њиховој повезаности са криминалом.
Најзначајнији представници те епохе одавно су нас напустили, од Фелинија
(Federico Fellini) до Моничелија (Mario Monicelli), од Дина Ризија (Dino Risi)
до Пазолинија (Pier Paolo Pasolini) уз незаборавне Виторија Гасмана (Vittorio
Gassman), Марчела Мастројанија (Marcello Mastroianni), Нина Манфредија
(Nino Manfredi), Уга Тоњација (Ugo Tognazzi). Свакако треба споменути и Ђан
Марију Волонтеа (Gian Maria Volontè) једног од најзначајнијих глумаца у Розијевом опусу.
Филмови Франческа Розија издвајају се захваљујући његовој константној улози „заштитника грађана“ који кроз непрекидну истрагу мрачних
феномена савременог друштва покушава да дође до истине иако су га корупција, ометања, жеља за останком на власти пре свега политичара па и
неукост народних маса у томе годинама спречавали. Он се против тога борио са знањем, разоткривањем и увек јасно усмереним оптужбама, а његов
филм „Салваторе Ђулијано“ (Салваторе Гиулиано, 1962.) представља један
од темеља истраживачке кинематографије. На почетку се једино зна да је
младић убијен али кроз разградњу и каснију композицију путем флеш бекова и комбиновањем играних и документарних сцена, уз маестралну употребу црно беле слике Рози истражује једну оболелу државу у којој недостају правда и морал већ је карактеришу повезаност политике, финансија и
организованог криминала као део стварности.
Стручна јавност га је у Италији карактерисала као највећег и најзначајнијег наратора прича са југа Италије и као аутора најхрабријих филмова
који су на светлост дана доносили теме о којима се није јавно причало. Жеља
Франческа Розија да схвати и објасни ове друштвене феномене почела је
филмом „Изазов“ (La sfida, 1957.), филмом који обилује хуманошћу иако се
одвија у мрачном свету напуљске „каморе“ уз беспрекоран однос драмских
и акционих сцена које ће постати један од заштитних знакова најзначајнијих
фимова Розијевог опуса: „Торбари“ (I magliari, 1958.), „Руке над градом“ (Le
mani sull città, 1963.), „Случај Матеи“ (Il caso Mattei, 1972.), „Изузетни лешеви“ (Cadaveri eccellenti, 1976.).
63
програм
музеј југословенске кинотеке
Иако другачијег жанра потребно је споменути и филмове „Три брата“
(Tre fratelli, 1971.) насталог према делу Андреја Платонова „Трећи син“ са Филипом Ноиреом (Philippe Noiret), Микелеом Плаћидом (Michele Placido) и Виторијом Мецођорном (Vittorio Mezzogiorno) као и филм „Хроника најављене
смрти“ (Cronaca di una morte annunciata, 1987.) према делу Габријела Гарсије
Маркеса (Gabriel Garcia Marquez). У више од двадесет филмова потписан је
и као сценариста међу којима се издвајају Висконтијев (Lucchino Visconti)
„Најлепша“ (Bellissima, 1952.) и „Процес граду“ (Processo alla città, 1952.)
Луиђија Зампе (Luigi Zampa).
У дугој и успешној каријери освојио је Златну палму у Кану 1972. године за филм „Случај Матеи“, Златног лава у Венецији 1963. године за филм
„Руке над градом“ и Сребрног медведа за најбољу режију у Берлину 1962.
године за филм „Салваторе Ђулијано“. Номинован је за награду Оскар 1981.
године за филм „Три брата“. Поред најзначајнијих одликовања у пољу уметности Италијанске републике одликован је и орденом Витеза уметности
Француске, а 2008. односно 2012. године добио је Златног медведа и Златног лава за каријеру на фестивалима у Берлину и Венецији.
Марјан Вујовић
Руке над градом
64
март 2015
програм
Кармен
Изузетни лешеви
65
програм
музеј југословенске кинотеке
Павле Минчић у филму Шеки снима - пази се!
66
март 2015
програм
Сећање на...
ПАВЛЕ МИНЧИЋ
П
авле Паја Минчић умро је прошлог месеца у Београду, граду у коме је
рођен и у коме је проживео свој испуњени и дуги живот; чијој је сцени
дао посебан дух и шарм. Формално образовање стекао је у Трећој (мушкој)
гимназији и на Академији за позоришну уметност. Музички образован и надарен, био је специфична појава, једно од заштитних лица Београда.
По вокацији глумац, Павле Минчић је остварио се и као драматург,
редитељ, композитор сонгова, пијаниста, певач и глумац у низу својих позоришних представа, култних у време извођења. Сетимо се само интерпретације необичних стихова америчког књижевника Огдена Неша и то у преводу
најбољег - Драгослава Андрића, а које је промовисао у ауторској представи
Пишем, пишем штихове на сцени Атељеа 212, па представе начињене од
наивних дечјих дефиниција важних животних појава Оловка пише срцем, такође у Атељеу 212, па сатиричног кабареа по текстовима Марка Твена, Владимира Булатовића Виба, Душка Радовића, па представе Тужна је недеља у
Театру 101 Народног позоришта.
По завршетку Академије за позоришну уметност, на препоруку професора Раше Плаовића, примљен је у Народно позориште где је остварио
пуни радни стаж од четрдесет година и наступио, кажу, у преко 125 представа. Поменимо само неколико - био је Беранже у Носорогу Јонеска, Хљестаков у Ревизору Гогоља, Јеротије у Сумњивом лицу Нушића, Остап Бендер у
67
програм
музеј југословенске кинотеке
Златном телету Иљфа и Петрова. Ангажовали су га у то време култни и захтевни редитељи Бојан Ступица (Шекспир, Сан летње ноћи) и Арсеније Арса
Јовановић. Гостовао је у позориштима Београда, Југославије и иностранства.
Кажу да је извео прву, или једну од првих, монодрма у Београду, Дневник
једног лудака по Гогољу. Глумачки рад му је донео и друштвена признања на Фестивалу малих и експерименталних сцена / МЕС у Сарајеву награђен је
1960, 1971. и 1973, на Стеријином позорју 1973, а за режију награђен је на
фестивалу Дани комедије у Светозареву 1983. и исте године добио признање
Златни ћуран који се деодељује за животно дело.
На телевизији наступа од шездесетих година прошлог века у драмама, филмовима и серијама, до за нас драматичне 1999. године када ствара
сопствени Антиратни кабаре. Памти се по улози Паје у непревазиђеној серији за децу На слово, на слово у режији Вере Белогрлић по текстовима Аце
Поповића и Душка Радовића. Играо је у популарним серијама Црни снег и
Људи и папагаји Радивоја Лоле Ђукића. Према Минчићевој представи, он и
редитељ Арса Јовановић направили су телевизијске емисије Стихови (1969)
и Пишем, пишем, стихове (1974).
Прву филмску улогу остварује у копродукцијском филму редитеља
Хелмута Којтнера Последњи мост 1954. и до 1974. године континуирано
игра у филмовима - Суботом увече Владимира Погачића, Кроз грање небо
Столета Јанковића, Госпођа министарка Жоржа Скригина, Боље је умети
Воје Нановића, у филмовима Мила Ђукановића Не дирај у срећу, Мушкарци
и Инспектор, Шеки снима - пази се! Маријана Вајде, Звиждук у осам Саве
Мрмака, Златна праћка Лоле Ђукића, Голи човјек Обрада Глушчевића и Кошава Драгослава Лазића. После паузе од десет година одиграће још само у
филму Слободана Шијана Давитељ против давитеља (1984).
Био би то део опуса, и свестраног, шармантног, духовитог Павла Минчића. Последњи пут смо га видели пре неколико година на прослави јубиларног рођендана Саше Грудена где је, из љубави према пријатељу, свирао
на клавиру и изводио своје сонгове, помало и рецитовао. Ко се не сећа Пајиног казивања чувених штихова Огдена Неша: Чак на Тибет живи лама/ Нема
тата/ нема мама./ / Нема жена/ нема деца/ јок му треба стрептомеца/... једноставно је на губитку.
Већ десет година више нема сјајног преводиоца Драгослава Андрића,
а сада више нема ни господина Паје Минчића, двојице уметника који су нам
уприличили ово ведро и непоновљиво уживање. Јелена Миленковић
68
март 2015
програм
Сећање на...
СЕМЈУЕЛ ГОЛДВИН ЏУНИОР / Samuel Goldwyn Jr)
Био је син независно оријентисаног, бескрупулозног холивудског могула и славног холивудског продуцента Семјуела Голдвина, једног од бесмртних твораца и отаца америчког класичног филма. Наставио је пут свог оца
али само у оном делу што се тиче продукције. Међутим, за разлику од свог
оца, који је продуцирао неке од највећих холивидских филмских хитова,
Семјуел млађи, је углавном новчано подупирао независна филмска остварења. Свакако, најпознатији филм је била романтична комедија Mystic Pizza
(1988) са Џулијом Робертс у главној улози. Овај филм је освојио неколико
престижних награда, на познатим фестивалима. Међутим, иза његовог продуцентског рада, стоји и податак да је компанија помогла да се реализује и
велики биоскопски блокбастер Мастер и Командер: Далека страна света/
Master and Commander: The Far Side of the World (2003). Овај грандиозни
пројекат му је следеће године донео 10 номинација у конкуренцији за престижну награду Оскар. Од Америчке Филмске Академије је на крају добио
две златне статуе, за најбољу фотографију и тон на филму.
За разлику од свог дрчног и бескомпромисног оца, који је своју младост провео у Пољској и из најдубљег сиромаштва успео да стигне до партнерства у најпознатијем холивудском филмском студију MGM, Семјуел је
био отмен и вешт на језику, прави изданак новог соја америчких продуцената. Прво је почео да се бави документарним филмом, да би касније своје интересовање пренео на независни амерички филм. Његово име се углавном
везивало за појам пионира и предводника новог таласа продуцената који су
69
програм
музеј југословенске кинотеке
помагали независне продукције и мање филмске пројекте који су настали
ван америчког тржишта. Његова компанија Samuel Goldwyn Company је била
једно од најзначајнијих имена и дистрибутера независног филма, током
осамдесетих, у времену кад је ова врста филма доживела своју највећу експанзију. Неки од најпознатијих филмова иза којих је стајала компанија, било
да их је само дистрибуирала или је била продуцент, били су: Линчов мега хит
и добитник Златне палме у Кану; Дивљи у срцу/Wild at Heart (1990); Џармушев филм Чудније од раја/Stranger than Paradise (1984); контроверзни Сид
и Ненси/Sid and Nancy (1986), као и многи други велики филмски хитови које
је компанија продуцирала, за њу, током златних осамдесетих.
Након пропалог покушаја да се компанија повеже са MGM-ом и са
ситуацијом да се на крају све морало решавати судским путем, Семјуел
Голдвин 2000-те, лансира своју нову продуцентску компанију, под именом
Samuel Goldwyn Films. Иако није била ни упола успешна и са својом продукцијом активна као његова славна инкарнација, његово ново чедо је стајало
на филмском платну, као творац неколико значајних независних филмова:
The Squid and the Whale, 2 Days in Paris и Robot & Frank.
Семјуел је успео да поред дугогодишњег продуцентског ангажовања,
режира и један играни филм, драму; The Young Lovers (1964), у коме је
главну улогу играо Питер Фонда. Филм није поседовао квалитет да би био
номинован за неке филмске награде али није остао ни незапажен од стране
критике, која га је оценила као једно скромно режисерско достигнуће.
Пред сам крај живота, Семјуел се од филмске јавности ипак опростио, уз помоћ свог сина Џона, као продуцент римејка великог холивудског
хита четрдесетих, Тајни живот Волтера Митија/The Secret Life of Walter
Mitty (1947). Главну улогу и режију ове некадашње култне комедије у којој
је бриљирао Дени Кеј, игра и потписује Бен Стилер. Филм је освојио многе
награде на филмским фестивалима и побрао одличне критике.
Семјуел се женио три пута, са списатељицом Пеги Елиот, са којом је
имао двоје деце, затим са глумицом Џоан Хауард из чијег брака је добио
четворо деце. Након смрти која је била узрокована срчаним проблемима, у
њиховј кући у Лос Анђелесу, је остала његова трећа жена, Патриша Строун.
Поред свог великог доприноса који је дао америчком и светском филму, остаће упамћене и његове реченице, које је изговорио 2004. године у
интервјуу за енглески филмски часопис Variety: „Ако не волите свој посао,
немојте ни да прилазите близу њега“. „Ако се макар и 51% свог времена,
посветите свом послу, онда сте ви геније“.
Бојан Ковачевић
70
март 2015
програм
Поносни бунтовник
Црни пантери у Харлему
71
програм
музеј југословенске кинотеке
Хатен Хамама
72
март 2015
програм
СЕЋАЊА..
С
ве до краја седамдесетих година прошлог века посетиоци српских и југословенских биоскопа имали су срећу да у Брозовом једнопартијском
систему уживају у либералној политици увоза филмова, па су осим увек доминирајућег америчког могли да виде не само филмове из већине европских кинематографија већ и најбоља дела азијских и земаља Северне Африке и Блиског Истока. Међу више египатских филмова који су приказани
на редовном биоскопском репертоару, било је неколико у којима је наступала „дама арапског филмског екрана“ како су је из поштовања прозвали
водећи критичари „земље фараона“ – Фатен Хамама. Ако је Омар Шариф
(иначе њен супруг од 1955 – 1974) био и остао познат као највећа интернационална звезда потекла из арапских филмских студија, Фатен Хамама
(1931 – 2015) до данас је остала највећа и највољенија звезда у историји
египатске кинематографије. На филму већ од осме године као „египатска
Ширли Темпл“, захваљујући свом природном таленту, ова црнка крупних
изражајних очију и необичне лепоте брзо је себи крчила пут ка самом глумачком врху. Након почетних епизода у филмовима у којима је звезда био
популарни глумац и певач Мохамед Абдел Вахаб, прву главну улогу игра као
петнаестогодишњакиња у филму Анђео милосрђа (1945) познатог глумца и
редитеља Јусефа Вахбија, са којим ће затим наступити у још три успешна
остварења с краја четрдесетих година. Први период њене каријере обележиле су улоге наивних сеоских девојака, да би током педесетих (за време
„златне ере египатског филма“) и шездесетих тумачила много слојевитије
и захтевније улоге јаких и еманципованих жена које се боре за своје место у породици и положај у друштву. Колика је била њена одговорност као
уметника говори и то да иако је и сама била учесник револуције из 1952
године, од 1966 до 1971 добровољно живи у емиграцији, незадовољна репресивним мерама Насеровог војног режима. Истовремено, на приватном
плану доживљава велику љубав са Омаром Шарифом, који опчињен њоме
пристаје да је ожени и ради тога пређе из хришћанске у муслиманску веру.
Међу њеним многобројним филмским ролама (у каријери дужој од пет деценија наступила је у око сто играних филмова) истичу се посебно оне у делима великих редитеља као што су Салах Абусеиф (Ваш дан ће доћи (1952);
Небо пакла (1954); Забрањени пут (1958); Нема времена за љубав (1963),
Камал Ел Шеик (Кућа бој 13 (1952); Последња ноћ (1964);), Езел Дине Зулфикар (Бесмртност (1948), Састанак са животом (1954); Међу рушевинама
(1959); Река љубави (1961) – најпопуларнији од пет заједничких филмова
романтичног пара Хамама-Шариф, својеврсна верзија Толстојеве Ане Карењине), Анри Баракат (Бесмртна песма (1953); Отворена врата (1964);
Грех (1965); Танка нит (1971); Зечије усне (1977)). Њихов највећи заједнички
успех и њена бесмртна рола остварени су у филму Песма славуја (1959), у
силовитој романтичној причи о освети. Играла је и у филмовима у иностранству најпознатијег египатског редитеља Јусефа Шахина Отац Амин (1950)
и Борба у долини (1954), на снимању кога се упознала и заљубила у Омара Шарифа. У позној фази њене каријере истичу се и две улоге у политички
73
програм
музеј југословенске кинотеке
Роже Ханин
и социјално ангажованим филмовима, Империја М (1972) Хусеина Камала
и Желим решење (1975) Саида Марзоука. Фатен Хамама је наступила и у
неколико англоамеричких филмова покушавајући да изгради међународну
каријеру, а међу њима се истиче Каиро Волфа Риле из 1963 године. Добитница признања „Звезда века“ удружења египатских сценариста и критичара на
Александријском интернационалном фестивалу 2001 године, умрла је овог
јануара, дубоко ожаљена од свих љубитеља арапског филма као и од целе
египатске нације.
Познати француски глумац, сценариста и редитељ Роже Ханин преминуо је почетком фебруара у 89. години живота. Рођен у Алжиру као син
француских Јевреја, почетком педесетих сели се у Париз ради студија права
а потом фармације, но судбина га одводи у свет филма. До средине педесетих тумачи низ малих рола у француским комерцијалним филмовима, да би
прву озбиљнију шансу и захтевнију улогу добио у драми о Христу пребаченој
у Грчку после Другог светског рата, Онај који мора да умре (1957) америчког
левичарског емигранта Жила Дасена. Висок, робустан, смеђе плав, са лицем
које се може читати као доброћудно али и узнемирујуће опасно, пробој стиче крајем педесетих и почетком шездесетих улогом криминалца „Гориле“ у
два остварења Горилин валцер (1959) Бернара Бордеријеа и Горила уједа
надбискупа (1962) Мориса Лаброа. У том тренутку француска кинематографија тражи замену за остарелог Жана Габена, неприкосновеног првака криминалистичког филма било у позитивним или ликовима негативаца. За кратко се чинило да је Ханин озбиљан кандидат за упражњено место, али га је
претекао глумачки талентованији и физички и фацијално маркантнији Лино
74
март 2015
програм
Вентура. Потом се Ханин преоријентисао на озбиљније уметничке филмове
остварујући значајне епизоде и друге главне улоге у битним филмовима као
што су До последњег даха (1959) Жана Лика Годара, Роко и његова браћа
(1960) Лукина Висконтија и Марш на Рим (1962) Дина Ризија. Током седме
деценије устаљује се у типским улогама пустолова, криминалца и полицајца,
а из тог периода се издваја рола Тигра у два у филмографији Клода Шаброла не особито утицајна остварења, Тигар воли сирово месо (1964) и Агенти воле пуцњаву (1965). Због упечатљиве појаве и доброг знања страних
језика игра занимљиве епизоде и у филмовима изван франкофонске зоне,
Фу Манчуове невесте (1966) Дона Шарпа, Лас Вегас (1968) Антониа Исаси
Исамендиа и Осветници Колорада (1972) Даниела Мена. Средином седамдесетих Ханин, који се већ калио као сценариста у Шаброловим филмовима
о Тигру, одлучује да се окуша и као редитељ. До средине деведесетих режирао је пет осредњих играних филмова, међу којима су запаженији кримић
Воз пакла (1985) за кога је добио Специјално признање на Московском фестивалу, и његово последње остварење драма Сунце (1997). Током осамдесетих успоставља плодну сарадњу са редитељем Александром Аркадијем,
посебно успешно у дводелном крими серијалу Покајање (први део 1982,
други део 1992), као и у комедији Велики карневал (1983), где наступа заједно са својим великим пријатељем Филипом Ноареом. Ипак, највећи успех у
каријери остварио је на телевизији у невероватно популарној криминалистичкој серији Комесар Наваро приказиваној пуних двадесет година (1989
– 2009), а насловни лик кога тумачи Роже Ханин урезао се у сећање милиона
француских гледалаца. И приватно занимљив човек (био је ожењен сестром
француског председника Франсоа Митерана) понекад је изазивао и контраверзе, јер је после дугогодишњег чланства у француској комунистичкој партији 2007 промовисао председничку кандидатуру десничарског кандидата
Николе Саркозија. Омиљени јунак авантуристичких, шпијунских и криминалистичких филмова сахрањен је у родном Алжиру уз највише почасти, по
налогу председника државе Бутефлике.
Правац Санта Коста
Александар Саша Ердељановић
75
програм
музеј југословенске кинотеке
Бунтовник без разлога
Бунтовник без разлога
76
март 2015
програм
Сећање на...
СТЈУАРТ СТЕРН (Stewart Stern)
С
удбина Стјуарта Стерна била је некако предодређена и пре његовог
рођења, мајка бивша глумица, отац медицински радник у Парамаунту
а ујак ни мање ни више него Адолф Цукор, па је бављење филмским занатом био само логичан след околности (на сву срећу). Родбинске везе сигурно
су му помогле али су најпре његов таленат и лично искуство допринели да
постане један од најбољих сценариста средином прошлог века.
Рођен је у Њујорку у породици која је била тесно повезана са тадашњим уметницима те након Другог светског рата започиње са радом у
МГМ студију, с обзиром да је био у родбинској вези са породицом Левс.
Тамо се упознаје са са већ реномираним режисером Фредом Цинеманом
који га ангажује као сценаристу за свој кратки филм Бенџи (Benjy,1951), причу о младом инвалиду, који је награђен наградом Оскар. Не мењајући добитну комбинацију Цинеман исте године ангажује Стерна и за своје следеће
остварење, филм Тереза (Teresa,1951), љубавну драму у коме главне роле
имају Пјер Анђели и Џон Ериксон. Филм је доживео одличан финасијски успех а Стерну је донео номинацију за награду Оскар за најбољи сценарио.
Након пар година рада на реализацији серијских програма Стерн на једној
од забава упознаје тада младу звезду у успону Џејмса Дина и испоставља
се да ће скупа радити на филму који ће заувек обележити њихове каријере.
„Схватио сам да је то прича о мени, испостављајући да је то све што
сам икада радио. Бунтовник је портрет малолетних деликвената чије
дисфункционалне породице ремете њихове изгледе за срећан живот“. И
заиста филм Бунтовник без разлога (Rebel Without a Cause,1955) Никола77
програм
музеј југословенске кинотеке
са Реја, у коме Стерн сјајно гради ликове надолазеће „несхваћене“ америчке генерације и у коме бриљира пар Дин и Вуд, постаје култни филм који
ће занавек обележити једну еру америчке историје. Нажалост пред саму
премијеру овог филма Џејмс Дин гине у саобраћајној несрећи. Иако су се
упознали само годину дана пре његове трагичне смрти, Стерн је развио
дубок однос са Дином и 1957. године он пише сценарио за документарни
филм Прича о Џејмс Дину (The James Dean Story, 1957) у режији Роберта Алтмана и Џорџа Ворена Џорџа, који кроз нарацију и фотографије прати његову кратку и бурну каријеру. Након рада на сценарију за вестерн Thunder in
the Sun из 1957. године, он сарађује на причи и сценарију за филм Аутсајдер (The Outsider, 1961), Делберта Мена, у коме Тони Кертис на сјајан начин
осликава улогу индијанског хероја који учествује у борбама на плажи Иво
Џиме. И у следећем остварењу за које ради сценарио, филму Ружни Американац (The Ugly American, 1963) у режији Џорџа Ингланда, Стерн сарађује
са Марлон Брандом који готово пророчки у освит вијетнамског сукоба игра
улогу америчког амбасадора у измишљеној азијској земљи. У следећих неколико година Стјуарт ради на више сценарија за филмове од којих су најважнији Рејчел, Рејчел (Rachel, Rachel,1968), филмског првенца Пола Њумена у
коме насловну ролу игра његова лепша половина Џоан Вудворд,а за који је
поново номинован за Оскара, затим у остварењу још једног глумца – режисера Дениса Хопера, Последњи филм (The Last Movie, 1971), који је доживео
фијаско како на благајнама тако и код критичара и филм Летње жеље, зимски снови (Summer Wishes, Winter Dreams, 1973), Гилберта Кејтса, у коме поново сарађује са Џоан Вудворд. До краја седамдесетих Стерн ради сценарио
за мини ТВ серијал Сибил (Sybil , 1976), у коме Сали Филд маестрално игра
жену која сплетом несрећних животних околности развила озбиљан психички поремећај. Овај сценарио награђен је наградом ЕМИ.
«Писање по задатку, са пуно новца добијеног пре него што сте чак
почели, деловало је застрашујуће за мене. Мој страх да не будем савршен,
нешто је што сам добио од раног детињства, окружен моћним, успешним људима, и то је заразило скоро све што сам написао.».
Током више од четврт века рада у Холивуду, Стерн ће остати заувек
запамћен по психолошкој дубини сценарија које је радио.
Бранислав Ердељановић
78
март 2015
програм
79
програм
музеј југословенске кинотеке
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
791.43
ПРОГРАМ / Музеј југословенске кинотеке ;
уредници Марјан Вујовић, Александар Саша
Ердељановић. - 1997 (јануар)- . - Београд
: Југословенска кинотека, 1997- (Београд :
Службени гласник). - 24 cm
Месечно.
ISSN 1820-6549 = Програм (Музеј
југословенске кинотеке)
COBISS.SR-ID 117886215
80
Download

art house биоскоп кинотека фест 2015 београдски ирски