ZA INTERNACIONALIZAM I SOCIJALIZAM ODOZDO
50 din.
br.18
januar/februar 2011.
064/079-36-21
www.marks21.info
[email protected]
POBEDA
ZA
EGIPATSKU
tema broja
NI TADIĆ NI
NIKOLIĆ!
POTREBAN NA
ANTIKAPITALIS M JE NOVI
T
Uključi se u de IČKI FRONT!
batu o njegovo
j
izgradnji!
str. 19
REVOLUCIJU!
Egipat_Sedam dana koji su potresli diktaturu Tunis_Masovni protest oborio tiranina
Istorija pokreta_Ubistvo Patrisa Lumumbe Društvo_Noćna prohibicija=policijski čas?
Antifašizam_SS Dveri: Predvorje domaćinskog fašizma Film_Mržnja Kultura_Politika kulture...
2 UVODNIK
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Lekcije iz Egipta:
Otpor je moguć!
PIŠERedakcija
„N
AJOČEVIDNIJA KARAKTERISTIKA revolucije je
direktno mešanje masa
u istorijska dešavanja“, rekao je ruski
revolucionar Lav Trocki. I zaista, arapske mase su na dramatičan način
okrenule novu stranicu istorije
Bliskog Istoka.
Inspirisane ustaničkim demonstracijama koje su zbacile diktatora
Bena Alija u Tunisu, egipatske mase
ustale su da bi protresle same temelje
Mubarakove diktature, ostavljajući
policiju i vojsku paralisanima – a
ulice pod kontrolom masa, kairske
i suecke komšiluke pod kontrolom
lokalnih komiteta.
Demokratska revolucija u Egiptu
direktno preti dominaciji SAD imperijalizma nad Bliskim Istokom i
njegovim zalihama nafte. Mubarakova vojna diktatura je tokom tri decenije sprečavala revolucionarno protivljenje arapskih masa cionističkoj
državi doseljenika i njenim sponzorima iz SAD i Britanije. Samo je najbrutalnija represija očuvala arapske ulice netaknutima, kada su 2001. SAD
pokrenule imperijalističke ratove.
Ono što je bes naroda pretvorilo u
masovne ustanke bile su neoliberalne tržišne reforme koje su odgovarale lokalnim vladajućim klikama,
iako su mnoge gurale na ivicu gladi
i siromaštva.
Nasuprot demokratskim revolucijama koje smo videli od 1989,
uključujući i Petooktobarsku revoluciju u Srbiji, ustanci na Bliskom Istoku
imaju mnogo dublju klasnu sadržinu,
sadrže veći nivo aktivnosti radničke
klase i mnogo su fokusiraniji na protivljenje tržištu. I zista, upravo je rast
jednog nezavisnog radničkog pokreta, što smo videli tokom ustanka
tekstilnih radnika u Mahali 2008, bio
ono što je pripremilo teren za opšti
ustanak. Vesti sada stižu o sindikalcima koji su pokrenuli nezavisnu
egipatsku sindikalnu federaciju i koji
pozivaju radnike da im se pridruže
– dok socijalisti pozivaju radnike da
oforme fabričke komitete koji će se
povezati sa narodnim komitetima
koji kontrolišu ulice.
Samoorganizacija radnica i radnika može obezbediti osnovu za to
da demokratska revolucija pređe
ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE
NEZAVISNA BORBA
RADNIČKE KLASE
Radnici i radnice proizvode svo bogatstvo u kapitalizmu. Novo društvo
može biti izgrađeno jedino kolektivnim preuzimanjem kontrole nad tim
bogatstvom od strane radničke klase i
daljim planiranjem njegove proizvodnje i raspodele.
REVOLUCIJA, NE REFORMA
Postojeći sistem ne može biti popravljen ili reformisan, kako to tvrdi “socijalno odgovorna” vlast. Kapitalizam se
mora iščupati iz korena.
PARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJE
Strukture postojećeg parlamenta,
vojske, policije i sudstva ne mogu
biti preuzete i korišćene od strane
radničke klase. One su izrasle u kapitalizmu i napravljene su da štite
vladajuću klasu od radnika i radnica.
Država je oruđe u rukama vladajuće
klase i služi ugnjetavanju radnika i
radnica. Međutim, država ne može
biti ukinuta prostim dekretom – ona
će odumreti zajedno sa iščezavanjem
klasnih razlika.
Zbog toga je radničkoj klasi u
prelaznom periodu potrebna potpuno drugačija vrsta države – radnička
država, bazirana na radničkim savetima i radničkoj miliciji.
Parlamentarna govornica se u najboljem slučaju može koristiti u svrhu
propagande protiv trenutnog sistema.
Jedino masovna akcija samih radnica
i radnika može uništiti kapitalizam.
INTERNACIONALIZAM
Borba za socijalizam je deo globalne
brobe. Mi se zalažemo za solidarnost
sa radnicima i radnicama u drugim
zemljama.
Protivimo se svemu što okreće radnice i radnike iz jedne, protiv radnica
i radnika iz druge zemlje. Protivimo se
rasizmu i imperijalizmu. Podržavamo
pravo svih potlačenih grupa da organizuju sopstveni otpor.
Podržavamo sve istinske narodnooslobodilačke pokrete.
Iskustvo
Rusije
pokazuje
da
socijalistička revolucija ne može
preživeti u jednoj zemlji.
U Rusiji je rezultat toga bio državni kapitalizam, a ne socijalizam.
direktno u socijalističku revoluciju,
kako radništvo počinje da shvata
da će jedino stvaranjem sopstvenih
organa vlasti u fabrikama, na ulici i
u vojsci moći da prevaziđe otpor
države demokratskim promenama i
narodnim reformama. Na taj način,
egipatski radnici mogu ne samo da
inspirišu proteste koji trenutno drmaju Tunisom, Jordanom i Alžirom,
da odu dalje od kozmetičkih promena koje im se trenutno nude, već
i da uzdrmaju temelje savremene
svetske ekonomije, slamajući kanale
napajanja modernog zapadnog imperijalizma.
Globalna kriza koja je izbila
2008. na Vol stritu, poslala je elektrošokove po celom svetu. Sa Egipatskom revolucijom, ti šokovi će se
sada odbijati do samog srca sistema.
Mi koji smo na Balkanu moramo
naučiti lekcije iz Egipta. Nismo dužni
da trpimo režim dužničkog ropstva
i siromaštva. Možemo da se organizujemo. Možemo da se borimo. I
možemo da pobedimo. Zato kažemo
– Pobeda arapskoj revoluciji! Izgradimo antikapitalistički front u Srbiji!
Staljinističke partije su kasnije u
Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i Kini uspostavile slične režime.
Mi podržavamo borbu protiv privatnog i državnog kapitalizma koju vode,
ili su vodili, radnici i radnice u tim
zemljama.
Zalažemo se za stvarnu društvenu,
ekonomsku i političku jednakost
žena. Tražimo prestanak svih oblika
diskriminacije prema lezbejkama, gej,
biseksualnim i transrodnim osobama.
REVOLUCIONARNA PARTIJA
Da bi se socijalizam ostvario, najmilitantniji radnici i radnice moraju
biti okupljeni u revolucionarnoj
socijalističkoj organizaciji.
Učestvovanjem u socijalnim pokretima moramo kroz praksu pokazati da
se reformističke ideje kose sa interesima radničke klase i njenih budućih
pripadnica i pripadnika iz redova studentske i srednjoškolske populacije.
PRIDRUŽI NAM SE!
IMEJL: [email protected]
TELEFON: 064/079-36-21
VEB SAJT: www.marks21.info
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Bliski Istok
u plamenu
revolucije
3
JANUAR/FEBRUAR 2011.
4 EGIPATSKA REVOLUCIJA
Sedam dana
koji su potresli diktaturu
PIŠEŠan Radik
N
AROD EGIPTA, inspirisan
Tuniskom
revolucijom,
izašao je na ulice rešen da
svrgne diktatora Hosnija Mubaraka.
Njihov otpor je dokazao da su
arapski i zapadni vladari posle Tunisa s pravom strahovali od širenja
revolucije.
Tamošnji događaji pokazali su
masovne demonstracije koje su,
po prvi put posle nekoliko decenija, zbacile jednog bliskoistočnog
lidera.
Protesti koji su u Egiptu
otpočeli u utorak prošle nedelje
nastavili su se.
Uprkos brutalnoj represiji,
narod je nastavio sa izlazi na ulice
i da se suočava sa naoružanom
policijom. Procenjuje se da je do
početka ove nedelje oko četiri miliona učestvovalo u protestima.
Narod je oformio komitete
po komšilucima, kako bi se odbranile stambene oblasti. Kairski
Trg oslobođenja postao je glavno
mesto okupljanja, ali je plamen
zahvatio i ostale gradove širom
zemlje.
Otkad su pripadnici državne
bezbednosti i policije napustili
scenu, vojska je na ulicama, ali do
sada nije napadala demonstrante.
Ustanak je počeo u utorak 25.
januara, kada se narod okupio u
Kairu.
Policija je brutalno razbijala mase demonstranata na Trgu
oslobođenja, a vlada je ugasila internet i mreže mobilne telefonije.
Na hiljade ljudi protestovalo je u
Aleksandriji, Suecu i u Delti Nila.
Policajci u civilu su napadali
demonstrante, ubivši najmanje
petoro ljudi prvog dana. Šest dana
kasnije bilo je preko 100 mrtvih
i preko 2,000 povređenih. Blizu
1,000 ljudi je uhapšeno.
Uprkos brutalnosti, narod je
nastavio da izlazi na ulice. U Suecu
je policija pucala na okupljene
koristeći bojevu municiju – ali
oni su uzvratili, zapalivši nekoliko
vladinih zgrada, uključujući i policijsku stanicu. Policija je bila primorana da se povuče.
Muslimansko bratstvo je, pod
pritiskom, objavilo podršku protestima i pozvalo svoje pristalice da im
se pridruže nakon molitve u petak
prošle nedelje.
Dok je u petak trajala molitva,
demonstranti su se masovno okupljali po ulicama svih većih gradova.
U severnom Sinaju, na
području Šeik Zuvaid, nekoliko
stotina Beduina je razmenilo vatru
s policijom – sedamnaestogodišnji
demonstrant je ubijen.
Dok su u petak hiljade ljudi
izlazile sa molitve, policija je napala
demonstrante vodenim topovima,
gumenim i bojevim mecima i palicama.
Oni nisu ustuknuli. Nekoliko
hiljada ljudi upalo je i preuzelo
kontrolu nad policijskom stanicom
u Suecu, oslobađajući uhapšene
demonstrante. U Port Saidu okupilo se nekoliko desetina hiljada ljudi
i zapalilo vladine zgrade.
Izignorisani
Vlada je od 18h do 7h zavela
policijski čas, koji je bio potpuno
izignorisan. Demonstranti su uveče
zapalili jednu od zgrada glavnog štaba vladajuće Nacionalne
demokratske partije (NDP).
Policija je oterana sa ulica. Mubarak se, pod ogromnim pritiskom,
najzad pojavio na televiziji oko
ponoći, ali nije podneo ostavku.
Raspustio je kabinet i najavio da će
imenovati novi sastav.
Narod nije bio zadovoljan Mubarakovom objavom. Demonstranti su sledećeg dana izašli na ulice i
zahtevali njegovu ostavku.
Policija je u Kairu ubila najmanje troje demonstranata koji su
pokušali da upadnu u ministarstvo
unutrašnjih poslova.
Kod uhvaćenih pljačkaša Nacionalnog muzeja pronađene su
legitimacije službe državne bezbednosti. Demonstranti su ih izvukli napolje i okružili muzej kako
bi ga zaštitili.
Otkako se policija povukla, vojska je opšteprisutna na ulicama.
Mubarak je za potpredsednika
imenovao Omara Sulejmana, a
Ahmeda Šafika za premijera.
U nedelju je zapaljeno nekoliko policijskih stanica. Hiljade ljudi
marširalo je Aleksandrijom preko
sedam sati. Ljudi su se družili sa
vojkom i peli se na tenkove noseći
zastave i transparente.
Hiljade zatvorenika je pušteno,
ili pobeglo, uključujući i palestinske
borce za slobodu i vodeće članove
Muslimanskog bratstva.
U ponedeljak su sindikati pozvali na generalni štrajk i na marš u
Kairu u utorak kako bi svrgli Mubaraka. Uprkos najmasovnijoj mobilizaciji do sada Mubarak se i dalje
održava na svojoj poziciji.
Izveštaji navode da se štrajkovi
šire po Suecu i da su tekstilni radnici iz Gazal Mit Gamr isterali svoje
šefove i da sami vode fabriku.
JANUAR/FEBRUAR 2011.
5
Saopštenje Revolucionarnih socijalista
Slava mučenicima!
Pobeda revoluciji!
ONO ŠTO se danas događa je najveća narodna revolucija u istoriji ove zemlje...i celog arapskog sveta.
Ovu revoluciju izgradile su žrtve naših mučenika.
Probili smo sve granice straha. Nećemo se povući
dok ne uništimo zločinačke „lidere” i njihov
zločinački sistem.
Mubarakov odlazak je prvi, a ne poslednji korak
revolucije.
Prepuštanje diktatorske vlasti Omaru Sulejmanu, Ahmedu Šafiku i ostalim Mubarakovim
saradnicima je nastavak starog sistema. Sulejman je
izraelski i američki čovek u Egiptu, koji većinu svog
vremena provodi putujući između Vašingtona i Tel
Aviva, verni sluga njihovih interesa. Ahmad Šafik je
Mubarakov blizak prijatelj i njegov saučesnik u tiranisanju, tlačenju i pljačkanju egipatskog naroda.
Bogatstvo ove zemlje pripada njenom narodu i
mora mu biti vraćeno.
Tokom protekle tri decenije vladavine ovog korumpiranog tiranskog režima mali broj biznismena
i stranih kompanija došao je u posed najvećeg
bogatstva. Preko 90% bogatstva nalazi se u rukama
100 porodica. One, putem privatizacije, zloupotrebe
vlasti i saveza sa kapitalom, monopolišu bogatstvo
egipatskog naroda. One su većinu egipatskog naroda pretvorile u siromašne bezemljaše i nezaposlene.
Fabrike koje su upropaštene i prodate badava
moraju se vratiti narodu.
Zahtevamo nacionalizaciju preduzeća, zemlje i
svega ostalog što je ova banda pokrala. Ostaćemo
do poslednjeg daha, sve dok ne zbacimo ovaj sistem. Ekonomski Valastbdad je drugo lice političke
tiranije. Bez preuzimanja našeg bogatstva od ove
bande nećemo moći da rešimo problem nezaposlenosti i obezbedimo poštenu minimalnu nadnicu
za život dostojan čoveka.
Više nećemo pristajati na to da budemo psi
čuvari Amerike i Izraela.
Ovaj sistem nije izolovan. Mubarak ima klijentelski odnos sa Amerikom i Izraelom i njihovim interesima. Egipat se ponaša kao američka kolonija koja
direktno učestvuje u opsadi palestinskog naroda,
koja je od Sueckog kanala i egipatskog vazdušnog
prostora napravila leglo ratnih brodova i aviona koji
uništavaju i ubijaju irački narod, i koja egipatski gas
prodaje Izraelu za bedne pare, dok egipatski narod
mora da se zadovolji tržišnim cenama. Ova revolucija mora da postigne nezavisnost Egipta, da mu vrati
ponos i vođstvo u regionu.
Narodna revolucija
Nećemo revolucionarnu elitu, sastavljenu od
političkih partija ili religijskih grupa. Ovo je revolucija
egipatske omladine, studenata, radnika i siromašnih.
Proteklih dana veliki broj pripadnika elita i partija je,
uz takozvane simbole revolucije, pokušao da uhvati revolucionarni talas i ukrade je od onih kojima
pripada. Naši simboli revolucije su naši mučenici i
naša omladina koja se nepokolebljivo bori na ulicama. Nećemo im dozvoliti da preuzmu kontrolu
nad našom revolucijom i tvrde da nas predstavljaju.
Biramo da predstavljamo sami sebe i naše ubijene
mučenike, čija je krv bila cena rušenja sistema.
Poziv egipatskom radništvu
Demonstracije i protesti su odigrali ključnu ulogu u
pokretanju i održavanju naše revolucije. Sada nam je
neophodno radništvo. Ono može da zapečati sudbinu režima – ne samo učestvovanjem u demonstracijama, već organizovanjem generalnog štrajka
u svim ključnim industrijskim granama i velikim korporacijama...
Režim može da pređe preko dana i nedelja
okupacije trga i demonstracija, ali ne može da
traje ni nekoliko časova ukoliko radnice i radnici
kao svoje oružje iskoriste štrajk. Štrajk u železnici,
javnom prevozu, na aerodromima i u velikim industrijskim kompanijama...! Radnici Egipta! U ime
pobunjene omladine i u ime prolivene krvi naših
mučenika, pridružite se revoluciji, iskoristite svoju
moć i pobeda će biti naša!
Pod hitno pokrenite revolucionarne savete.
Ova revolucija je prevazišla naša najveća
očekivanja. Niko nije očekivao da će videti ovoliko
ljudi na ulici. Niko nije očekivao da će Egipćani biti
toliko hrabri u sukobljavanju sa policijom. Niko ne
može poreći to da smo primorali diktatora da se
povuče korak nazad. Niko ne može poreći da su se
na Trgu oslobođenja odigrale promene.
Ono što nam je sada potrebno jeste da insistiramo na tome da se socio-ekonomski zahtevi uvrste u
naše zahteve, tako da oni koji sede kod svojih kuća
znaju da se borimo za njihova prava... Potrebno
nam je da se organizujemo u narodne komitete koji
će da demokratski, odozdo, biraju svoje više savete.
Ti saveti moraju formirati viši savet koji će se sastojati od delegata iz svih struja. Moramo izabrati viši
savet ljudi koji će nas predstavljati i u koje imamo
poverenja. Pozivamo na stvaranje narodnih saveta
na Trgu oslobođenja i u svim gradovima Egipta.
O ulozi vojske
Svi se pitaju: Je li vojska uz narod ili protiv njega?
Vojska nije jedinstven blok. Interesi vojnika i
mlađih oficira jednaki su interesima masa. Međutim,
stariji oficiri su Mubarakovi ljudi, pažljivo probrani
da štite njegov režim korupcije, bogatstva i tiranije.
Vojska je sastavni deo sistema...
Ova vojska nije više narodna vojska. Ova vojska nije ona koja je porazila cionističkog neprijatelja oktobra 1973. Ova vojska je usko povezana sa
Amerikom i Izraelom. Njena uloga je da štiti Izrael,
a ne narod... Da, mi hoćemo da pridobijemo vojnike
za revoluciju. Ali slogani koji poručuju da je „vojska
na našoj strani” ne smeju da nas prevare. Vojska će
suzbiti demonstrante ili direktno, ili restruktuiranjem policije tako da može da vrši tu ulogu.
Slava mučenicima!
Dole sistem!
Pobeda revoluciji!
Revolucionarni socijalisti
Trg oslobođenja, 01. februar 2011.
6
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Lokalni
komiteti:
Narod nas čini
bezbednim
Radnička kla
povuče revolu
PIŠEEn Aleksander
Iz Kaira, Džudit Or
U MEDIJIMA kruže slike mladih muškaraca na
barikadama sa palicama i pajserima – koje su,
na prvi pogled, znak haosa i nasilja. Istina je,
međutim, potpuno drugačija.
Ovi muškarci, koji oko ruku nose improvizovane bele trake, predstavljaju lokalne komitete
uspostavljene po naseljima.
Policija je krajem prošle nedelje nestala,
otvarajući neke zatvore u pokušaju da stvori
haos. Bilo je slučajeva krađe i nasilja, ali svi smatraju da je to bilo policijsko maslo.
Komiteti upravljaju saobraćajem, staraju se
da ljudi bezbedno stignu svojim domovima i
brinu se o barikadama improvizovanim od izgorelih vozila i, u jednom slučaju, od dva prevrnuta policijska vozila.
Zaustavljaju i pretražuju automobile i proveravaju identifikacije, dok volonteri rasčišćavaju
ulice. Doktori dele ono malo preostalih medicinskih zaliha koje su preostale. Narod među sobom
deli hleb, urme i slatkiše. Malena kolica sa ogromnim tepsijama kus-kusa privukla su kolonu ljudi
– novac nije potreban.
Jedan volonter mi je rekao: „Policija je htela
da prouzrokuje haos kako bi nam onda rekla ‘ili
ovo, ili Mubarak’. Nije im uspelo.“
E
GIPATSKI RADNICI imaju potencijal da odigraju
ključnu ulogu u revoluciji.
Mreže nezavisnih sindikalnih
aktivista bile su presudne u mobilisanju ljudi za proteste 25. januara koji su pokrenuli pobunu.
Radnička klasa je verovatno
najveća, i zasigurno najkohezivnija društvena grupa u zemlji.
Ona ima najjasniji interes da
vidi nastavak i produbljenje revolucije.
Radnici su bili u prvim redovima otpora neoliberalnoj politici diktatora Hosnija Mubaraka.
To je zbog toga što je režim
neumorno radio na tome da otkloni većinu materijalnih podsticaja koje je nudio prethodnim
generacijama u zamenu za njihovo poverenje.
Proces ekonomskih reformi učinio je živote radnika još
težim i slomio moćno ideološko
uporište, koje ih je ohrabrivalo da
se identifikuju sa ciljevima „nacionalnog razvoja“.
Kao rezultat toga, ideja da
će im država dati najosnovnije
– posao, stanovanje, zdravstvo i
obrazovanje – čak iako odbije da
im da slobodu, bila je potkopana.
Zbog toga je, od 2006, na
stotine hiljada radnika širom svih
sektora ekonomije štrajkovalo za
bolje plate i uslove rada, ili odbranu svojih radnih mesta.
To uključuje carinike, tekstilne radnike i zaposlene u vojnoj industriji i Sueckom kanalu.
Značajna manjina predvodila
je hrabre i, u mnogim slučajevima,
uspešne napori da se organizuju
nezavisno od države i ETUF-a –
državne, korumpirane sindikalne
federacije.
Nezavisnost
Najznačajni primer je Sindikat
poreskih radnika.
Ovo je nezavisni sindikat, nastao direktno iz štrajkačkog odbora koji se razvio 2007, kada je
55,000 slabo plaćenih državnih
službenika ušlo u štrajk.
Drugi bitni centri nezavisnih sindikalnih aktivista uključuju
Ceo ovaj veliki grad od
20 miliona stanovnika
pretvorio je svaki ulični
ćošak u bazu otpora.
Režim to pokušava da
predstavi kao haos.
Naprotiv. Ovo je samoorganizovani, dobronamerni, skup
koji poštuje pravo na
različitost i buja iznutra. Jedan demonstrant
dobacuje: „Policija ne
zavodi red. Mi sami zavodimo svoj red.”
Ovako izgleda revolucija.
7
JANUAR/FEBRUAR 2011.
asa može da
uciju unapred
Egipatski
revolucionar:
Zauvek smo se
promenili
Sameh, egipatski
revolucionarni socijalista
tekstilne radnike u Mahali al Kubri.
Oni su 6. aprila 2008. predvodili poziv na nacionalne
štrajkove i proteste za povećanje
minimalne nadnice.
Mreže nezavisnih sindikalacanastavljaju da artikulišu političke i
klasne zahteve uličnih protesta.
One agituju za zbacivanje
režima, porast minimalnih plata
i za stalno zapošljavanje privremenih radnika.
Slogani na ulicama od 25.
januara pokazuju da su politički
i socijalni zahtevi duboko isprepletani u svesti demonstranata.
Uzvici kao što su „hleb, sloboda i ljudsko dostojanstvo“, kao
i „promene, sloboda i socijalna
pravda“ ukazuju na to da je novi
pokret u jednu moćnu silu ujedinio sve velike protestne talase iz
prethodne decenije u Egiptu.
Njen fokus je svrgavanje Mubaraka i njegovog režima.
Nezavisno
organizovani
radnici mogu da na ulice iznesu
onu moć koja će dovesti do pada
režima –sprovodeći slogan „socijalna pravda“ u stvarnost. Njihovo
učešće može produbiti revoluciju.
Ne iznenađuje to što je jedan
od prvih izveštaja sa štrajkova, koji
su se odvijali paralelno sa uličnim
protestima, došao iz Sueca, gde su
borbe sa policijom bile posebno
intenzivne.
Radnici u čeličanama su u
subotu proglasili neprekidan štrajk
do pada Mubaraka.
Zvanične sindikalne vođe
žive u svetu iluzija
Borbe nezavisnih radničkih organizacija stoje u potpunoj suprotnosti sa ETUF zvaničnom
sindikalnom federacijom.
ETUF je radio ruku pod ruku
sa režimom još od 1950-tih, ne bi
li ugušio radničke proteste.
Samo tri dana pred izbijanje
prošlonedeljnog ustanka, Husein
Megaver, vođa ETUF-a, pozpuno
je samouvereno izjavio za opozicione novine da je Egipat „potpuno drugačiji od Tunisa, u kome
su slobode pod represijom.“
U Egiptu, dodao je, „režim je
narodu dao slobodu govora i pravo da osnivaju političke partije.“
Izgleda da se egipatski radnici
ne slažu sa tim.
Borbe nezavisnih radničkih
organizacija stoje u potpunoj
suprotnosti sa ETUF zvaničnom
sindikalnom federacijom.
ETUF je radio ruku pod ruku
sa režimom još od 1950-tih, ne bi
li ugušio radničke proteste.
Samo tri dana pred izbijanje
prošlonedeljnog ustanka, Husein
Megaver, vođa ETUF-a, pozpuno
je samouvereno izjavio za opozicione novine da je Egipat „potpuno drugačiji od Tunisa, u kome
su slobode pod represijom.“
U Egiptu, dodao je, „režim je
narodu dao slobodu govora i pravo da osnivaju političke partije.“
Izgleda da se egipatski radnici
ne slažu sa tim.
BIO SAM u Aleksandriji prošlog ponedeljka, kako
bih se sastao sa nekim drugaricama i drugovima.
Pratila me je policija u civilu i ispitivala vlasnike
kafića o meni, rekavši im da nisam odatle.
Samo nekoliko dana kasnije došli smo u situaciju da možemo da sedimo napolju i pričamo
o revoluciji i socijalizmu, a da nas niko ne posmatra.
Ljudi su predugo živeli pod Mubarakom i
njegovim pajtosima. Vladu je popunio poslovnim
partnerima i sopstvenom porodicom. Korumpirani su do srži.
Policija se žestoko borila kako bi zadržala
kontrolu. Ljudi ih preziru, naročito mladi koji su
iskusili policijsku brutalnost i mučenje.
Opšte je poznato da su ljude podvrgavali
mučenju, čak i u slučajevima onih sa najmanjim prekršajima. Uhapšeni džeparoši bi bili trpeli
elektro-šokove, bili lišavani sna i vešani za ruke,
koje bi im prethodno vezali iza leđa.
Egipatskog blogera Kalida Saida je policija
tukla po glavi sve dok nije umro, što je pokrenulo
masovne proteste i istragu o ubistvu.
Na fejsbuku i tviteru je napravljena grupa
pod nazivom „Svi smo mi Kalid Said“.
Upravo su ove grupe mladih ljudi bile te koje
su se spojile sa drugima i pozivale na akciju 25.
januara. Mi smo, kao revolucionarni socijalisti, tu
akciju i podržali.
Zato sada vidimo ustanak koji vuče korene iz ekonomskih borbi poslednjih godina i
političke radikalizacije omladine – oko polovine
stanovništva mlađe je od 20 godina.
Ovaj pokret nema jedinstveno vođstvo.
Svakog dana izbacujemo nove letke sa našom
porukom: moramo preći sa demonstracija na
štrajkove – bez kompromisa.
Kako god se borba narednih nedelja bude
razvijala, režim neće moći da nas vrati natrag u
samicu. Zauvek smo se promenili.
Ono što se desilo ovde može da se desi bilo
gde. Egipat je vodeća zemlja regiona i ima snagu
da pokaže put unapred.
Solidarnost je jedini revolucionarni
mesečnik u Srbiji!
Pretplati se i obezbedi sebi primerak
svakog broja! Pošalji nam imejl na
adresu: [email protected] ili nas
pozovi na broj 064/079-36-21
Solidarnost takođe možeš kupiti i
u knjižari Beopolis, TC Eurocentar
(Makedonska 30) u Beogradu.
JANUAR/FEBRUAR 2011.
8
Pokretanje
Egipatskog
Kontradiktorna
saveza nezavisnih sindikata
sila
Muslimanskog
bratstva
Jedan od važnih rezultata dosadašnjeg toka Egipatske
revolucije je uspostavljanje nezavisne sindikalne federacije.
Prenosimo sadržaj saopštenja „Konstitutivnog tela”.
Sajmon Asaf
IMPERIJALIZAM I njegovi saveznici veoma
su uznemireni kada je u pitanju uloga
Muslimanskog bratstva u Egiptu, posle
mogućeg kraha Mubarakovog režima.
O njihovoj ulozi se takođe raspravlja i
na ulicama, gde su neki zabrinuti da bi to
moglo ugušiti proteste.
Ali bauk kog SAD i drugi nazivaju
„mračnom silom fundamentalizma“ je,
zapravo, pojednostavljena slika najvećeg
opozicionog pokreta u Egiptu.
Bratstvo ima na stotine hiljada
članova.
Imaju i nezavisne kandidate na izborima, uprkos tome što su stavljeni van
zakona. Na izborima 2005. osvojili su 20%
poslaničkih mesta u parlamentu.
Bili su sastavni deo egipatske politike
još od pobuna protiv kolonijalnih vlasti, i
uvek su imali kontradiktornu ulogu.
Uprkos
njihovom
antiimperijalističkom nastupu, u pitanju je
partija koja je neretko spremna da pravi
dilove sa vlastima.
Među njihovim liderima sede vlasnici
fabrika i zemljoposednici. Njihovi politički
aktivisti dolaze iz gradskih srednjih klasa.
U svojoj osnovi imaju dosta sledbenika
među gradskom, ali i seoskom sirotinjom.
Konzervativni su kada se radi o
ženskom pitanju, ali, uprkos tome, imaju
dosta žena u svojim redovima. Okrenuti su
privatnom vlasništvu i osporavaju seljački
pokret protiv zemljoposednika.
Iako su neprijateljski raspoloženi prema sindikatima i imaju slab uticaj u fabrikama, njihove pristalice u parlamentu
borile su se za proširenje prava na štrajk i
oformljavanje sindikata.
Nisu naklonjeni egipatskoj hrišćanskoj
manjini, kao ni pitanjima nejednakosti.
Ali su njihovi stavovi po pitanju Palestine i imperijalizma ono što brine zapadne
vlade.
Njihov blizak odnos sa Hamasom
znači da će njihov kredibilitet biti doveden
u pitanje ukoliko se Palestinci masovno
približe granicama Gaze i počnu da zahtevaju okončanje izraelske opsade.
Bratstvo je važan igrač u ovom ustanku.
Presudno za imperijalizam, to je opasan neprijatelj koji predstavlja očiglednu
pretnju po strategiju SAD, koja se sprovodi
već 40 godina.
EGIPAT PROLAZI kroz istorijske trenutke... Njegov narod se hrabro bori za odbranu
prava na život dostojan čoveka...pravo na ponos, slobodu i socijalnu pravdu...na pristojne uslove i pravednu platu...na demokratsko društvo za sve, koje svakom svom
građaninu nudi udeo u bogatstvu i BDP...društvo koje ne dopušta malom broju ljudi da kupuje privatne avione, dok ostatak društva ne može sebi da priušti ni javni
prevoz...društvo koje odbija da vrhu piramide isplaćuje plate hiljadu puta veće od
minimalne nadnice.
Društvo koje svom narodu dozvoljava da slobodno diše...da slobodno govori,
komunicira i izražava se...društvo koje svim narodima, slojevima i klasama dozvoljava da brane svoje interese i slobodno pregovaraju...društvo koje ne tlači svoj narod
i ne sprečava njegovo ambiciozno i prirodno stremljenje ka razvijanju sposobnosti
radništva i poboljšanju njihovih životnih uslova.
Radništvo i narod su se decenijama, a posebno u poslednje četiri godine, borili i
učestvovali u nečuvenim uzastopnim protestnim akcijama da bi odbranili svoja zakonska prava. Uprkos nedostatku nezavisne sindikalne organizacije, koja je decenijama uništavana deo po deo, radnici su uspeli u svojoj nameri. Uspeli su da privuku
velike segmente društva i da pridobiju šire simpatije u egipatskom društvu, među
radničkim i sindikalnim pokretima.
Radnici su branili svoje pravo na rad, da bi se suprotstavili bauku nezaposlenosti
– koji proždire omladinu – i zahtevali uspostavljanje nove i poštene minimalne nadnice, koja će garantovati pristojan život za sve radnike. Borili su se hrabro da bi odbranili svoja demokratska prava na organizovanje i osnivanje nezavisnih sindikalnih
organizacija.
Radničke borbe su prokrčile put za današnju opštenarodnu revoluciju. Zato radnici i zaposleni u Egiptu u potpunosti odbijaju ideju da ih „vladin” Generalni savez
predstavlja i da govori u njihovo ime, jer im često uskraćuje njihova prava i zahteve
i zato što je čak izdala čuveno saopštenje od 27. januara, u kom tvrdi da se protivi
svim protestnim aktivnostima tokom ovog perioda.
Zato, nezavisni sindikati i komiteti [RETA, Sindikat penzionisanih radnika,
Sindikat zdravstva, Nezavisni sindikat prosvetara] zajedno sa nezavisnim radničkim
industrijskim grupama, objavljuju stvaranje Egipatskog saveza nezavisnih sindikata i
njegovog konstitutivnog tela u nedelju, 30. januara 2011. i ističu sledeće:
1. Pravo na rad građana Egipata – i obavezivanje vlade na „kompenzaciju nezaposlenima”.
2. Uspostavljanje minimalne nadnice u iznosu od najmanje 1,200 egipatskih
funti, sa godišnjim rastom vezanim za inflaciju; garantovanje radničkog prava
na bonuse i beneficije u skladu sa cenom rada, a posebno kompenzacije za rad
onih koji su suočeni sa potencijalnim povredama na radu. Štaviše, maksimalna
nadnica ne sme biti veća od minimalne za više od deset puta.
3. Pravo za sve građane Egipta na stvarnu socijalnu osiguranost, uključujući
pravo na zdravstvo, smeštaj, prosvetu koja „omogućava besplatno obrazovanje
i razvijanje silabusa koji će biti dorastao nauci i razvoju tehnologije”, pravo na
pristojnu penziju i beneficije za sve penzionisane radnike.
4.Pravo radnika i zaposlenih da se organizuju i donose sopstvene zakone; uklanjanje svih zakonskih prepreka koje se tiču ovog prava.
5.Oslobađanje svih uhapšenih nakon 25. januara.
Konstitutivno telo Egipatskog saveza nezavisnih sindikata poziva sve radnike
Egipta na stvaranje civilnih komiteta za odbranu radnih mesta, radnika i građana u
ovim kritičnim vremenima, i na organizovanje protestnih aktivnosti i štrajkova na
radnim mestima, izuzev u slučaju vitalnih sektora, u cilju ispunjenja zahteva egipatskog naroda.
Egipatski savez nezavisnih sindikata
„Konstitutivno telo”, 30.01.2011.
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Dilema koja
muči vladu SAD
PIŠEAleks Kalinikos
U
STANAK U Egiptu je
događaj svetsko-istorijskih razmera. Najveća i
najbitnija država arapskog sveta, nalazi se na ivici revolucije.
Svetska ekonomska kriza
se, uz eksplozivne posledice,
spojila sa sporogorućom krizom zapadnog imperijalizma i
njegovih klijentelskih režima na
Bliskom Istoku. Sudbina predsednika Mubaraka sada zavisi od
tri sile – vojske, Bele kuće i, napokon, egipatskih masa.
Uloga vojske ostaje nejasna. Ona je činila osnovu
svakog egipatskog režima još
od Pokreta slobodnih oficira
1952. godine. Mubarak je, kao i
njegovi prethodnici Abdul Naser i Anvar al-Sadat, bio čovek iz
vojske.
Raspoređivanje trupa po
ulicama u petak prošle nedelje
demonstranti su dočekali sa
odobravanjem, budući da je
usledilo nakon povlačenja
omraženih policijskih snaga.
Ali, kao što Vašington post
komentariše: „Ostaje da se vidi
da li će gestovi (simpatija prema protestu) uticati na podršku
vojske
zahtevima
demonstranata, ili je to jednostavno
strategija nadređenih kako bi
smanjili tenzije i kupili vreme za
autokratu Mubaraka da povrati
kontrolu i osmisli plan za svoje
naslednike.“
Mubarakovo imenovanje
dvojice ljudi iz vojske, Omara
Sulejmana kao potpredsednika
i Ahmeda Šafika kao premijera,
verovatno predstavlja njegovu
želju da ostane na vlasti. U principu, postavljanje potpredsednika po prvi put u skoro 30
godina pruža podlogu za „mirnu smenu vlasti“, koju je prošle
subote zahtevala državna sekretarka SAD-a Hilari Klinton.
Ipak,
ovaj
bivši
šef
obaveštajne službe je u dokumentu iz 2007, koji je proscureo
iz Stejt departmenta na Vikiliks, okarakterisan kao Mubarakov „kao stena“ čvrst i lojalan
saveznik. Drugi dokument iz
aprila 2009. koji je takođe procureo, citira ga kako viče „Egipat je okružen radikalizmom“,
oličenog u Iranu, Hezbolahu i
Hamasu.
Predstava o Mubaraku kao
o bedemu protiv islamističkog
radikalizma – unutar Egipta, ali
i regiona – takođe je ogroman
faktor u kalkulacijama SAD.
Geopolitika
Potpredsednik SAD, Džo Bajden, izrazio je ovo na posebno glup način prošle nedelje:
„Mubarak je bio naš saveznik u
velikom broju poslova. I pokazao se kao veoma odgovoran
u, što je važno za geopolitičke
interese u regionu, naporima
da se uspostavi mir na Bliskom
Istoku; akcijama koje je Egipat
preduzeo kako bi normalizovao
odnose sa Izraelom. Ne bih za
njega rekao da je diktator.”
Reakcija Izraela još jednom je jasno pokazala da je
demokratija poslednja stvar
koju bi oni želeli da vide u arapskom svetu. Jedan akademski ekspert je za Fajnenšl tajms
izjavio: „Ovo nije poput Istočne
Evrope kasnih 1980-tih. Ovo
nije region u kom je moguće
stabilne diktature zameniti stabilnim demokratijama. Ovde
alternativa podrazumeva haos,
anarhiju i radikalizam.“
Ali, još dok se ustanak
u Egiptu zahuktavao, Barak
Obama je morao da se pomiri
sa činjenicom da je Mubarak
postao nesigurnost. Otuda
pažljivo vagani komentari –
bez otvorenog odricanja, ali uz
zahtev da ne razbija proteste i
da poštuje prava demonstranata, uporedo sa pretnjom da će
Egiptu uskratiti SAD pomoć (1.5
milijardi dolara godišnje).
Njujork tajms je posle
sastanka Nacionalnog saveta
bezbednosti SAD održanog
prošle nedelje izvestio: „Prema
zvaničnicima koji su učestvovali
u debati, do odluke predsednika
Obame da, makar za sada, ne
traži ostavku Hosnija Mubaraka
9
„Ne kradi našu
revoluciju“
Elbaradej!
Iz Kaira, Džudit Or
ZA MNOGE bogate Egipćane i zapadne vlade jedna figura se pojavila kao „lice“ sekularne opozicije – Muhamed Elbaradej.
On je bio šef međunarodne nuklearne agencije IAEA. Protivljenje ratu u Iraku donelo mu je
Nobelovu nagradu za mir.
Na terenu, međutim, ima veoma slabu
podršku. Njegov dolazak u zemlju mnogi u
pokretu posmatrali sumnjičavo. Kada je u nedelju govorio na Trgu oslobođenja, neko je uzviknuo „ne kradi našu revoluciju“.
Delovi pokreta plaše se obima pobune, ali ne
žele da se vrate starom režimu – iz tog razloga
oni se okreću Elbaradeju. Ipak, njegov ograničen
uticaj na terenu znači da je zavistan od drugih
sila.
On je nesumnjivo iskren u svojoj viziji
demokratskog Egipta, i mogao bi se javiti kao
ključni igrač.
Ali za mnoge, čiji su životi transformisani
revolucijom, njegov pečat kompromisa neće biti
dovoljan.
Predsednici Mubarak i Obama, iz mirnijih vremena
dovela je zabrinutost administracije da će izgubiti svu moć
nad egipatskim predsednikom i
strah od stvaranja vakuuma na
vlasti u zemlji.“
Nad ovim premišljanjim
nadvija se sećanje na Iransku
revoluciju iz 1978-9.
Tada su SAD predugo
podržavale svog saveznika,
tadašnjeg šaha. Kada su ga se
odrekli, vojska se urušila pred
revolucionarnim pokretom. SAD
će se i u Egiptu oslanjati na svoje bliske veze sa vojskom kako
bi uticali na razvoj događaja. Ali
egipatske oružane snage nisu
homogena institucija. Osetljivi
su na spoljašnje pritiske.
Danas najveći pritisak dolazi od strane masa koje su na ulicama. One predstavljaju ključ
zagonetke koja muči Obaminu
administraciju.
10
JANUAR/FEBRUAR 2011.
(Kratka) narodna
istorija Egipta
PIŠELeo Zilig
M
ODERNA ISTORIJA Egipta počinje 1870-tih.
Lokalni režim je pokušao da kupi svoj put do
prosperiteta, investiranjem u Suecki kanal i
mašine za proizvodnju pamuka i šećera. Francuske i
Britanske banke sa zadovoljstvom su ponudile kredite
sa visokim kamatama. Manje srećne su bile kada je
država objavila da nije u mogućnosti da otplati svoje
dugove. Predstavnici evropskih banaka uspostavili su
1879. godine, pod sopstvenim nadzorom, Komisiju za
egipatski javni dug. Čak je i dopisnik Tajmsa u Aleksandriji priznao da oseća krivicu, pišući: „kada pomislim na
siromašne, iznurene, premalo plaćene felahine [seljake]
u njihovim mizernim straćarama, kako rade do kasno i
bude se rano da bi napunili džepove poverilaca, dogovorena isplata kupona prestaje da se čini kao čist predmet uživanja.“
Prvi činovi otpora bile su pobune seljaka koji su
se odmetnuli u brda. Do 1880. gradski pokret se okupio oko grupe oficira egipatske vojske, koju je predvodio pukovnik Urabi. Počela je da se razvija radikalna
štampa, kritična naspram kediva [potkralj, prim. prev.]i
evropskih savetnika u njegovom kabinetu. U protestima
su učestvovali i sitni trgovci, zanatlije i radikalni intelektualci. Prvi štrajkački pokret u egipatskoj istoriji javio
se aprila 1882. među istovarivačima uglja u Port Saidu i
Sueckom kanalu. Ubrzo nakon toga, britanske trupe su
poslate da reaguju. Egipat nije bio ni britanski protektorat, ni kolonija, niti njihovo gospodarstvo. Ali bio je
„pod britanskim uticajem“. Prisustvo imperijalnih trupa
vezalo je Egipat za Britaniju i osiguralo da će lokalna
ekonomija biti vezana za globalno tržište.
Jedan od značajnih efekata britanske okupacije Egipta bilo je zakržljavanje rasta lokalne arapske
buržoazije. Tokom 1920-tih, uzde kolonijalne kontrole
su popustile, ali su britanski poslovi zadržali snažan
uticaj na ekonomski život Egipta. Rast je, takođe, bio
otežan zbog teških dugova prema britanskim bankama.
Do izbijanja Drugog svetskog rata, i do 30% godišnjeg
prihoda odlazilo je na otplaćivanje dugova. Ekonomist
je procenio da je od 200,000,000 funti akcija u Egiptu
1947, samo 10% bilo u vlasništvu domaćih kapitalista.
Drugi svetski rat je bio taj koji je konačno transformisao egipatsku ekonomiju. Potpuno nove grane industrije pokrenute su da bi popunile oskudicu u zalihama.
Rasla je proizvodnja tekstila, hrane, hemikalija, stakla,
kože, cementa i nafte. Britanski centar za snabdevanje
Bliskog istoka (MESC) pomogao je industrijalcima koji su
želeli da se prošire. Ipak, suspenzija stranog kapitala nije
nastavljena nakon 1945. Poljoprivreda je bila oslabljena
i nije mogla da zadovolji potrebe rastućeg stanovništva.
Radnici su počeli da artikulišu klasne zahteve protiv
domaćeg kapitala i da se protive britanskoj okupaciji.
Pod ratnim uslovima, broj industrijskih radnika povećan
je na preko 1,500,000 1946.
Tokom 1940-tih, nacionalistički pokret kolebao se
između želje za nezavisnošću Egipta od Britanije i straha od domaće radničke klase. U decembru 1945, nakon
što su sporovi oko nadnica prerasli u svakodnevno su-
kobljavanje sa vladom, vojska je okupirala tekstilne radnike iz Šubra al-Kajma u Kairu. Šestog septembra 1947.
štrajkovi su izbili u ogromnoj fabrici za obradu pamuka
Misrm, u gradu Mahala al-Kubra, samom srcu egipatskog kapitalizma. Iako protesti i dalje nisu pobeđivali,
doveli su do daljih borbi tokom zime 1947-8. Masovni
štrajkovi izbili su ponovo 1950. i 1952.
Radnici su vođstvo tražili u postojećim partijama,
pa su se tako komunisti našli na čelu pokreta. Iako jedinstvena Komunistička partija nije postojala, i Nova
zora i Demokratski pokret za nacionalno oslobođenje
(DMNL) bili su jako uticajni u sindikatima. Kao i druge
staljinističke grupacije širom Trećeg sveta, egipatski
komunisti tvrdili su da do oslobođenja dolazi prolaskom kroz razne faze. Prvo bi se egipatska buržoazija
emancipovala od britanske vlasti, a tek mnogo kasnije
bi na dnevni red došla radnička pitanja. Ova strategija
je značila da su komunisti i njihove pristalice odbacili
ideju da bi radnici mogli da zahtevaju vlast u svojim
rukama. DMNL je, umesto toga, neumorno tražio „progresivnog“ saveznika u vladajućoj klasi, koji bi rešio nacionalno pitanje – a tek mnogo kasnije uradio nešto za
radnike. Bilo je i disidentskih, ne-staljinističkih marksista
na levici, ali su njihove snage bile isuviše skromne da bi
uticale na događaje.
Nakon puča „Slobodnih oficira“ u julu 1952, DMNL i
rukovodstvo sindikata obustavili su planirani štrajk transportnih radnika. Tog avgusta štrajk je izbio u fabričkom
gradu Kafr al-Davaru, u blizini Aleksandrije. Uprkos
radničkoj podršci puču, „Slobodni oficiri“ su obesili dva
štrajkača. Na velikim sastancima zahtevala se akcija, ali
je vođstvo radnika odbijalo da se usredsredi na pokret.
DMNL i sindikati su odbili da izvedu akcije podrške
štrajkačima. Protesti su obustavljeni, dok su „Slobodni
oficiri“ u januaru 1953. zabranili sve suparničke partije.
Suočena sa novim režimom, mreža solidarnosti, koja je
izgrađena tokom godina borbe, pocepala se. Narednih
nekoliko godina „Slobodni oficiri“ otplatili su komunistima njihovu podršku tako što su im razbili organizacije,
zabranjujući njihovu štampu i mučeći njihove aktiviste.
Režim Gamala Abdel Nasera uspostavljen je u godinama koje su usledile odmah nakon državnog udara.
Ekspanzija svetske ekonomije, tokom dugačkog perioda rasta, pomogla je u prikupljanju masovne podršle
novom režimu. Naser je stvorio državu blagostanja,
obezbeđujući poslove u državnim preduzećima i
obećavajući da će vladati u skladu sa pravilima novog
„arapskog socijalizma“. Građene su nove fabrike, a visoka brana na Asvanu počela je sa proizvodnjom
električne energije i vode za navodnjavanje. Veličina
farmi ograničena je na 50 fedana, a deo viška zemlje
je raspodeljen. Egipatska levica okarakterisala je Nasera
kao autentičnog socijalistu koji predvodi Treći svet u
borbi protiv globalnog imperijalizma.
Ipak, od sredine 60-tih Naserov državnokapitalistički
projekat počeo je da stagnira. Bilans trgovinskog deficita postao je alarmantan, cene su rasle, a nemaština je
postala opšta stvar.
11
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Žene u Egiptu protestuju tokom narodnog ustanka 1919. godine
Usporenje ekonomije prešlo je u pad
nakon 1967. i rata sa Izraelom. Vojni poraz
razbio je ponos Egipta, a ekonomske posledice bile su i trajnije. Egipat je izgubio kontrolu nad Sinajskom pustinjom, a sa njom i
70% nacionalne proizvodnje nafte.
Naserov naslednik, Anvar Sadat, okrenuo je egipatsko društvo ka „infitah“-u, tj. privatizaciji. Sadat je objavio da će se privreda
oživeti novcem iz Vašingtona. Vlada je ponudila olakšice za strane investitore, čija
su sredstva bila izuzeta od oporezivanja.
Kontrola razmene novca je olabavljena, a
propisi o radu ukinuti su unutar „slobodnih
zona“. Za mnoge na egipatskoj levici, Sadat
je izdao revoluciju „Slobodnih oficira“. Ipak,
Sadat je, baš kao i njegov prethodnik, bio
deo ovog pokreta. Privatizacija je godila ne
samo stranim kapitalistima, već i velikom
delu lokalne elite. Ljudi koji su od toga imali
korist bili su povezani sa postojećim strukturama vlasti.
Uprkos Sadatovim nadama, privatizacija nije ništa rešila. Tokom 1976. prosečna
zarada je iznosila samo 280 dolara po glavi
stanovnika – manje nego na Tajlandu
ili Filipinima. Tokom iste godine, list Altalija procenio je da je kupovna moć 80%
stanovništva opala od Oktobarskog rata. Deset godina od početka privatizacije, Egipat
je morao da uvozi 25% hrane. Spoljni dug je
porastao sa tri na 24 milijarde dolara.
Ogromni radnički protesti održani na
dan Nove godine 1975, nosili su ironičan
slogan koji se odnosi na Sadatove podvige
u ratu sa Izraelom: „Heroju prelaska – gde
je naš doručak?“ Iste godine egipatska vlada
obratila se MMF-u za pomoć u obuzdavanju
budžetskog deficita. Kako se bližio kraj 1976,
Kairo je potresao generalni štrajk transportnih radnika. Ipak, najveći neredi su tek sledili.
U januaru 1977. naslovne strane štampe
objavile su vladinu odluku da povuče 228
miliona egipatskih funti iz subvencija za
osnovna dobra, uključujući brašno, kukuruz, šećer, čaj i pirinač. U Aleksandriji su
izbili neredi. Više od 300 ljudi uhapšeno
je nakon što upada u guvernerovu rezidenciju i spaljivanja njegovog nameštaja.
Demonstranti u Mansuri spalili su prostorije
vladajuće partije i sedište bezbednosnih
snaga. U Suecu su se demonstranti dokopali
oružja i municije i otvorili vatru na policiju.
Tokom dva dana masa je kontrolisala ulice. Sadat je poleteo iz svoje vikendice u
Asvanu, ne znajući da li će avion moći da
bezbedno sleti.
Vojne jedinice su na kraju povratile red,
a režim je pokrenuo kampanju represije.
Ipak, pre nego što je naredio trupama da
izađu na ulice, Sadat je obnovio subvencije
za hranu. Glavni zahtevi demonstranata ispunjeni su u roku od dva dana od izbijanja
ustanka. Vlada je bila dovoljno pažljiva da
insistira na tome da neće doći do promena
vezanih za rast plata, koji je obećan za Novu
godinu.
Kriza iz 1970-tih pružila je plodno tle
za povratak islamističkog pokreta. Sadatova
vlada je bila ta koja je počela sa direktnom
promocijom fundamentalizma. Tokom
1970-tih list Bratstva, Al-dava, postao je slobodno dostupan širom Egipta. Država je bila
prva koja je naoružala nove i radikalnije organizacije, da joj služe makar kao kontrateža
levičarskim idejama. Do kraja 1970-tih, islamisti su stekli dovoljno samopouzdanja
da deluju nezavisno od režima. Aktivisti
grupe Džihad (Sveti rat) bili su odgovorni za
ubistvo Sadata 1981.
Ipak, uprkos svim lošim predviđanjima
zapadnih komentatora, za razliku od Muslimanskog bratstva u Sudanu, islamistički
pokret u Egiptu nije uspeo da preuzme
državnu vlast. Umesto toga, oni su oscilovali
između reformizma – koristeći se širokim
partijama i radeći polu-legalno oko izbora –
i oružanog terorizma. Nijedna strategija do
tada nije donela značajne rezultate.
Danas ekonomija u Egiptu zavisi
od mrvica Amerike i MMF-a. Privatizacija se nastavlja, ali program strukturnog
prilagođavanja ovisi o represiji. Štrajkovi
su zabranjeni, političke partije su izložene
maltretiranju. Mučenje i pritvor bez suđenja
su uobičajena pojava. Sredinom 1990-tih
južne provincije Egiipta bile su poprište
rata do iscrpljenja između državnih snaga
i naoružanih islamističkih grupa. Nakon
brojnih napada na turiste, delovalo je kao
da je represija uspela da razbije ne samo
radikalne oružane frakcije, već i umerene izborne grupe poput Muslimanskog bratsva.
Pitanje solidarnosti sa palestinskom intifadom nedavno je postalo radikalizujući faktor u egipatskim uličnim protestima. Nakon
obnove intifade u oktobru 2000, hiljade studenata Univerziteta u Kairu ušlo je u žestoke
sukobe sa policijom koja je pokušavala da ih
spreči da napuste univerzitetski kompleks.
Transparenti i uzvici na protestima napadali
su Mubarakov režim, zbog njegovih veza
sa Izraelom i Amerikom. Grupe studenata,
verovatno inspirisane antikapitalističkim
protestima u Pragu, održanim nekoliko dana
ranije, razbili su KFC restoran.
Dugo rušenje snova o državi koja predvodi razvoj i nacionalnom oslobođenju razotkrilo je stvarne snage svetske ekonomije
– međunarodnu vladajuću klasu koja je
neumorna u svojoj trci za profitom, i globalnu radničku klasu, koja se sve više povezuje,
preko nacionalnih i regionalnih granica. Istorija Egipta je priča o gorkim klasnim sukobima. Velike borbe tek predstoje.
12 TUNISKA REVOLUCIJA
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Tunis: Masovni protest
oborio tiranina
Džudit Or je urednica
naših sestrinskih novina
iz Britanije, Socialist
Worker. Nekoliko dana
je provela u Kairu,
izveštavajući o razvoju
Egipatske revolucije sa
Trga oslobođenja.
R
EVOLUCIJA JE zbrisala omraženog diktatora.
Na hiljade ljudi preplavile su ulice kako bi proslavile svoju novostečenu slobodu. Ove scene
zvuče kao da su iz udžbenika istorije – a to je zapravo
Tunis u januaru 2011.
Ovo je prvi put od pada iranskog šaha 1979. godine, da je revolucijom zbačen neki bliskoistočni vođa.
Uticaj koji je ovo izvršilo na zemlje Severne Afrike i
Bliskog Istoka je ogroman.
Vladajuće klase Alžira, Jordana i Egipta
prestrašene su da će hrabrost i odlučnost tuniskih
masa nadahnuti otpor ostalih naroda i da će to ugroziti njihovu vladavinu.
Mediji su opsednuti izveštajima o prevremeno
prekinutim putovanjima turista i o „nasilju na ulicama“ glavnog grada, Tunisa.
Ovo je priča o običnim ljudima koji su stali na
put brutalnom režimu, zahtevali i osvojili svoja osnovna prava.
U prošlosti su mnogi Tunižani bili isuviše uplašeni
da bi se usprotivili vladi.
Predsednik, Zin al-Abidin Ben Ali, održavao se na
vlasti pomoću ogromne mreže policije i naoružanih
milicija koje su bile ozloglašene i poznate po brutalnom gušenju bilo kakvog otpora.
Siromaštvo
Ovog puta nije bilo te policije koja bi mogla da zaustavi narod. Tuniski otpor je izbio zato što je narodu
bilo preko glave siromaštva, rastućih cena hrane i nezaposlenosti od preko 14 procenata.
Petak prošle nedelje obeležile su scene veselja,
dok su Tunižani ignorisali policijski čas i proslavljali
svoju slobodu na ulicama. Mase ljudi usklikivale su
dok su cepale banere sa Ben Alijevom sliku i bacali
ih na zemlju.
Nakon godina strašnog siromaštva i tlačenja,
obični ljudi su okupirali luksuzne palate i vile koje su
do pre par dana pripadale Ben Aliju i njegovoj porodici.
Jedan čovek, podižući ostatke jastoga
napuštenog pored bazena, suvo je prokomentarisao:
„Porodica, dakle, nije jela hleb.“
Uporedo s veseljem opstaje i odlučnost da se
nastavi s borbom.
Fadel Bel Taher je za Aldžaziru izjavio: „Sutra
ćemo se vratiti na ulice da nastavimo sa građanskom
neposlušnošću, sve dok režim ne ode.“
Lejla Buazizi, čiji je brat Muhamed javno izvršio
samoubistvo koje je bilo iskra koja je pokrenula proteste, izjavila je: „Moj brat živi u svima nama. Otvorio je za nas mnoga vrata i zato sada možemo da se
nadamo demokratiji i slobodi.“
Muhamed Buazizi je imao samo 26 godina kada
je sebi oduzeo život.
Pošto nije uspeo da pronađe posao, bio je primoran da prodaje voće i povrće iz kolica na ulici.
Kada mu je policija konfiskovala kolica, njegovo
jedino sredstvo za preživljavanje, vratio se u rodni
grad, Sidi Buzid.
17. decembra otišao je do glavnog trga u gradu,
polio se benzinom i zapalio se.
To je dovelo do masovnih protesta, jer Muhamed
nije bio jedini koji se našao u tako teškoj situaciji.
Ekonomska kriza za hiljade Tunižana podrazumeva život u najgorem siromaštvu. Za to vreme
Ben Ali i njegovi prijatelji živeli su u opskurnom luksuzu.
Jednom kada su protesti počeli, delovali su nezaustavljivo – uprkos svima onima koje je policija
upucala. Prema nekim procenama ima čak do 200
ubijenih.
Mediji kritikuju „nasilju“ na protestima – ali to
nasilje sprovode Ben Ali i njegova klika, koja se bori
da očuva svoju brutalnu vladavinu.
Policija je pucala u masu demonstranata. Čak
su napadali i sahrane svojih žrtava. Ipak, svaki čin
represije uticao je na širenje protesta i potpomogao
da od njega nastane pravi narodni ustanak.
Ben Ali se uzaludno trudio da sačuva svoju vlast,
praveći ustupke i obećavajući da se neće kandidovati
u 2014.
Bilo je to premalo i prekasno. On je bio tek drugi
tuniski predsednik od oslobođenja zemlje od Francuske 1956.
Ušančen
Izgledalo je kao da se čvrsto ušančio na vlasti – ipak,
u roku od nekoliko dana napustio je zemlju i prebegao u Saudijsku Arabiju.
Pokušao je da odleti za Pariz, nadajući se bezbednom utočištu kod svojih saveznika – francuske
vlade – ali francuski predsednik Nikola Sarkozi izjavio
je da Ali nije dobrodošao. Možda je strahovao da će
milion Tunižana koji žive u Francuskoj takođe izaći
na ulice.
Ben Ali je bio odani saveznik Sjedinjenih Država
i njihovog „rata protiv terorizma“, dopuštajući sletanje
njihovim letovima sa zarobljenicima iz kampova za
mučenje.
Tako da je Barak Obama sačekao da se uveri da
je Ben Ali zaista svrgnut s vlasti, da bi tek onda javno
aplaudirao „hrabrosti“ demonstranata.
Ali državna sekretarka SAD, Hilari Klinton, otkrila
je da Zapad drhti od pomisli da bi se otpor mogao
proširiti – i da bi na vlast mogao doći neko ko bi imao
manje sluha za potrebe SAD.
„Oni koji održavaju status quo moći će da na
neko vreme zaustave pun udar problema u njihovim
zemljama, ali ne i zauvek“, izjavila je.
„Ukoliko lideri ne ponude pozitivnu viziju
budućnosti i ne pruže mladima mogućnost da smisleno doprinesu društvu, doći će drugi da popune
vakuum.“
Šta će se dalje dešavati? Na narod će se vršiti
ogroman pritisak da naprosto sačekaju obećane
nove izbore.
Ovo je veliki uspeh – ali ukoliko se impuls otpora
razvuče, elementi stare vladajuće klase će uspeti da
ponovo uspostave kontrolu.
Ukoliko masovni pokret u Tunisu može da zbaci
vođu koji je delovao nedodirljivo, onda može postići i
mnogo više. Tuniski radnici, studenti i nezaposleni su
pokazali šta jeste moguće. Oni sada moraju da svoju
revoluciju izguraju do kraja.
U stanju su da iz korena promene način vladavine i prioritete bogatih i da stvore sasvim drugačije
društvo, organizovano oko potreba ljudi, a ne profita.
Tunis nam je približio borbu za socijalističko
društvo – tačno toliko da na delu vidimo proces
revolucionarne promene kojim nam se odvija pred
očima.
13
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Saopštenje Inrernacionalne
socijalističke tendencije
povodom Tuniske revolucije
Z
NAČAJ POBEDE tuniskih masa nije samo u
uspešnom svrgavanju Bena Alija, čime su
okončane 23 godine njegove diktature. Tuniska
revolucija pobija argumente koje su proteklih nekoliko decenija nudili mnogi desni intelektualci, prema
kojima arapske mase nisu sposobne da postignu revolucionarne promene i da su revoluciji dani odbrojani.
Veliki bes narodnih masa koji je obuzeo čitav Tunis ponovo je dokazao da mase stvaraju sopstvenu
istoriju i da je klasna borba živa širom arapskog sveta. Tuniska revolucija je takođe ozbiljno uzdrmala i
lanac saveza kojim dominiraju SAD – ali kojim upravljaju i manje sile, poput Francuske i Britanije – čija je
svrha da Bliski Istok i Severna Afrika drže pod kontrolom zapadnog imperijalizma, a da Izrael neometano
može da tlači Palestince.
Revolucija je zbacila režim koji je održavao
bliske veze sa Izraelom i koji su zapadne vlade i Svetska banka hvalile zbog lojalnog sprovođenja neoliberalnih „reformi”. Tuniske mase su preplašile arapske
vladajuće klase – jedna za drugom, arapske države
užurbano prave materijalne ustupke u pokušaju da
izbegnu eskalaciju narodnog besa i spreče širenje
revolucije.
U Egiptu, Alžiru, Jemenu, Libanu, Jordanu i
mnogim drugim arapskim zemljama, ljudi počinju
da mnogo jasnije preispituju stvarnost. Protesti
koji se održavaju u znak podrške narodu Tunisa istovremeno pozivaju i na obaranje arapskih vladara
i režima. Revolucija više nije književni pojam o kom
učimo u knjigama iz istorije. Zahvaljujući snazi i
odlučnosti tuniskog naroda, ona je postala naša
moguća i dostižna budućnost. Efekte toga već vidimo u masovnim demonstracijama koje su preplavile
Egipat, potresajući Mubarakovu diktaturu.
Mnogi se trude da Tunisku revoluciju predstave
kao jednu od „šarenih revolucija” koje su do sada
ojačavale moć Zapada, ili kao revoluciju ograničenu
striktno na pitanja građanskih prava i ličnih sloboda.
Ipak, oni zaboravljaju da su iskru pobune zapalili oni
koji su bili onemogućeni da se zaposle, oni koji su
radili dan i noć ali nisu imali ni toliko da sebi i svojoj porodici obezbede hleb. Što je najvažnije, ovi komentatori se trude da sakriju činjenicu da je glavna
parola revolucije „Hleb, obrazovanje i sloboda”.
S tim na umu, bitka u Tunisu nije gotova, već je
tek počela. Stari Ben Alijev režim i dalje je na vlasti i
pokušava da učvrsti državu pod svojom kontrolom,
oslanjajući se na relativno netaknute policijske snage
i „zvaničnu opoziciju” koja je u proteklim decenijama
doprinela legitimizaciji Ben Alijeve tlačiteljske vlasti,
a sada pokušava da narodni bes izmanipuliše ne bi li
se domogla vlasti.
Stari čuvari režima, zajedno sa ovom „zvaničnom
opozicijom”, sada se trude da pobunu prikažu kao
potpuno spontanu. Ovim se zanemaruje uloga koju
su sindikati, radikalna levica i druge progresivne
snage imale u jačanju sposobnosti pokreta da uzvrati
udarac i u okretanju otpora direktno protiv Ben Alijevog režima.
Narod Tunisa je, međutim, uspeo da hitro odgovori na ove pokušaje, organizovanjem novih demon-
stracija i protesta sa zahtevom za raspuštanjem
vladajuće stranke. Širom zemlje organizuju se narodni komiteti, kako bi se komšiluci zaštitili od državne
milicije i kako bi se osujetili pokušaji Ben Alijevih
pristalica da stvore atmosferu straha.
Mi smo zato uvereni da je od ključne važnosti
da se celokupna revolucionarna levica širom sveta
solidariše sa Tuniskom revolucijom, kako se borba
protiv ostataka starog režima nastavlja. Pozivamo tuniske mase da ne prihvataju ništa manje od potpune
transformacije njihove zemlje i konačnog raskida
sa starim režimom, da odbiju da prihvate obećanja
sadašnje vlade i da nastave da se bore do ispunjenja
svih zahteva.
Upravo su narodne mase bile te koje su oborile tiranina i okončale istoriju tlačenja i eksploatacije. Zato bi trebalo da iste te mase preuzmu vlast
i organizuju društvo na osnovu svojih potreba, a ne
potreba i želja gomile oportunističkih političara koji
se nikada nisu usudili da se suprotstave Ben Aliju i
njegovoj politici.
Ben Alijevi stari čuvari samo će reprodukovati
isti onaj sistem koji je ustanak namerio da porazi
i eliminiše. Oni će nastaviti da tuniskom narodu
nameću iste one mere koje su dugo bile upotrebljavane za kriminalizovanje tuniskih masa i njihovo
udaljavanje od braće, sestara, drugarica i drugova
drugde u arapskom svetu, ali iznad svega njihove
veze sa izraelskom terorističkom državom, kao i
ogromni uticaj koji francuska imperijalistička država
ima nad kulturom i obrazovanjem u Tunisu.
Ostaci Ben Alijevog režima trudiće se da upotrebe
svu moć koju imaju kako bi pokušali da poraze ili
izoluju masovni pokret koji je izbio na ulice. Oni će
se osloniti na međunarodnu podršku zapadnih sila
i arapskih režima u regionu, koji će, iz straha da će
se revolucionarna plima proširiti i u njihove zemlje,
drage volje pomoći tuniskom režimu da povrati red.
Stoga pozivamo sindikalne vođe, koji su odigrali
veliku ulogu u koordinaciji ustanka, revolucionarnu
levicu i sve progresivne snage u Tunisu da ostanu
na strani masa, nastave da podržavaju revolucionarne promene koje se odvijaju i oblikuju, i da prikupe
najveću moguću podršku za tekuću bitku za slobodu
od tlačenja i eksploatacije.
Takva promena zahtevaće ne samo dubinsku
čistku države i uvođenje najšire moguće političke
demokratije, već i raskid sa kapitalizmom kako bi
se sproveo ekonomski i socijalni program koji bi
radikalno poboljšao materijalnu situaciju tuniskog
naroda. Održavanje takve revolucije zahtevaće aktivnu solidarnost sindikalaca, socijalista i antikapitalista, ne samo u regionu, već i celom svetu.
Zato, u ime Internacionalne socijalističke tendencije, stojimo rame uz rame sa tuniskim masama,
u potpunosti podržavajući njihove zahteve i njihovu
želju da nastave svoju herojsku revoluciju i unište
svoje eksploatatore i tlačitelje. Istorija nam poručuje
da se budućnost može osvojiti jedino borbom.
Koordinacija Internacionalne socijalističke
tendencije
27.1.2011.
JANUAR/FEBRUAR 2011.
14
Vreme je za revolucij
Ovaj tekst Sajmona Asafa već smo objavili nakon izraelskog napada
međunarodnih faktora na Bliskom Istoku čini njegovu analizu korisnom z
zaključak teksta je širi potencijal egipatske radničke
A
PRILA 2008, egipatsko ministarstvo unutrašnjih poslova suočilo
se sa dilemom. Da li poslati
snage bezbednosti u Mahala al-Kubru,
nemirni industrijski grad na delti Nila,
ili na egipatsku granicu sa Gazom, gde
postoji strah od ponovnog izbijanja
nemira među gladnim Palestincima.
Arapske vlasti se pribojavaju da
će se bes zbog Palestine sjediniti sa
domaćim nezadovoljstvom i dovesti
do porasta borbe. Njihova dilema je
vezana za pitanje „permanentne revolucije“ na Bliskom Istoku.
Pojam permanentne revolucije je
prvi put uveo Karl Marksa, dok ga je
dodatno razvio ruski revolucionar Lav
Trocki.
Trocki je pokušao da razume na
koji način se revolucija može razviti
u zemljama gde je radnička klasa još
uvek relativno mala u poređenju sa
seljaštvom i drugim grupacijama.
Ukoliko radnici preuzmu vođstvo u
borbi za demokratsku promenu, agrarnu reformu i protiv imperijalističkih
sila, teorija kaže, onda mogu da ovu
borbu razviju u izazov samom kapitalizmu.
Ako se ovaj revolucionarni proces
prenese i na druge, razvijenije zemlje,
gde su radnici brojniji, on može postati
„permanentan“.
U regionu sa najvećim rezervama
lako dostupne i kvalitetne nafte, radnici
često moraju da se bore protiv režima
koje podržavaju imerijalističke sile. Za
imperijalizam, ulozi su visoki.
Sve glavne zemlje Bliskog Istoka, sa izuzetkom Sirije i Irana, su
tvrdi saveznici zapadnog, a posebno
američkog, imperijalizma. SAD i njeni saveznici snabdevaju Izrael svim
oružjem potrebnim da bi se ove zemlje održale u stanju koje odgovara njihovim interesima. Takođe, obezbeđuju
novac za egipatske snage bezbednosti – kako bi bili sigurni da će svih 75
miliona stanovnika ostati čvrsto pod
čizmom.
Iako su zapadni lideri i multinacionalne naftne kompanije u velikoj
meri profitirale od resursa Bliskog
Istoka, region je drastično drugačiji
danas, u odnosu na momenat kada je
nafta tamo po prvi put otkrivena.
Ponižavajuće
1933. godine SAD su osnivaču Saudijske Arabije platile ponižavajuće nisku
svotu od 30,000 funti u zamenu za
dozvolu da njene kompanije
odatle ispumpavaju sirovu
naftu.
„Aramko“ je bila američka
kompanija stvorena upravo
u tu svrhu. Danas je postala
„Saudi Aramko“ i u vlasništvu je
Saudijske Arabije. U pitanju je
najveća naftna kompanija na
svetu, sa dokazano najvećim
rezervama i najvećim proizvodnim kapacitetom.
Naftni dolari su transformisali organizacije poput Kuvajtskog investicionog autoriteta,
koji se bavi lokalnim i globalnim investicijama te države, i
njihove ekvivalente u Kataru i
Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Oni su sada glavni finansijski igrači arapske vladajuće
klase i čvrsto su integrisani u
globalni kapitalizam.
Usled toga dolazi do straha da bi sve ovo moglo da
nestane, ukoliko bi nagomilani
bes i frustracije koji postoje u
arapskom svetu eksplodirali.
Ovaj strah je veoma dobro
utemeljen.
Kada je Gamal Abdel Naser preuzeo
vlast tokom egipatske revolucije 1952.
godine, nacionalizovao je Suecki
kanal, sve veće banke i osiguravajuća
društva, transportne kompanije i oko
600 vodećih industrijskih i komercijalnih kompanija – uključujući tu i „Šel
oil“, „Britiš petroleum“ i „Lever braders“
(deo „Unilevera“).
Naser
je
izvršio
ogromnu
zemljišnu reformu i prigrabio svojinu
600 najbogatijih porodica.
Njegov primer je inspirisao talas
sličnih revolucija, tako da je u jednom
momentu i Saudijska Arabija bila pod
pretnjom – u tom momentu pretežno
ruralna zemlja, sa malom radničkom
klasom.
Pretnja
Nasera
i
arapskih
nacionalističkih revolucija izazvala je
Francusku, Britaniju, SAD i Izrael da
otpočnu seriju ratova.
Prvi pokušaj da se sruši arapski nacionalizam desio se tokom
Suecke krize 1956. godine, i završio se
ponižavajućim porazom imperijalista.
U tom trenutku se činilo da bilo šta
može da se dogodi.
Ipak, Naser i druge nacionalističke
vođe pokušali su da ograniče doseg
revolucije. Radnici koji su bili sredstvo
rušenja starog sistema, našli su otpisanima iz strategije koja je „arpasko
jedinstvo“ stavljala iznad svega.
Proces permanentne revolucije je
bio skrenut s koloseka jer su nacionalisti želeli da iskoriste moć masa i
istovremeno spreče radnike da sami
preuzmu vlast i zbace kapitalizam u
regionu.
I pored toga, svaki udarac imperijalizmu bio je pretnja zapadnim
silama.
1967. godine, Izrael je otpočeo
Šestodnevni rat i slomio arapske trupe.
Nakon tog poraza, za arapske režime
je prekid neprijateljstva sa imperijalizmom postao „pragmatično“ rešenje.
Zemlje poput Egipta su prihvatile
SAD i pomirile sa sa Izraelom, dok se
Sirija, koja je odbila da to učini, suočila
sa izolacijom i vojnim napadima.
Ratovi iz 1967. i kasnije 1973. godine, poslužili su svojoj svrsi. „Arapski
front“, kako su ga SAD nazivale, bio
je slomljen. Od tog trenutka počinju
teška represija i transformacija regiona
u polje diktatura. Režimi su prihvatili
neoliberalizam, što je, zajedno sa centralizacijom naftnog bogatstva u rukama nekolicine porodica, polarizovalo
JANUAR/FEBRUAR 2011.
15
ju na Bliskom Istoku
a na Gazu u januaru 2009. Međupovezanost istorijskih, regionalnih i
za razumevanje današnjih borbi koje se odvijaju u arapskom svetu. Bitan
klase za borbu protiv imperijalizma i za socijalizam.
arapska društva više nego ikada u njihovoj dotadašnjoj istoriji.
Ogroman jaz razdvaja mali sloj
bogatih vladara od masa radnika,
gradske sirotinje i seljaštva, čiji prihodi
jedva da pokrivaju osnovne životne
potrebe.
Samo letimičan pogled na listu
bogatih Arapa dovoljno ilustruje ovu
tvrdnju. Uprkos gubitku od oko 16
milijardi funti u kreditnom krahu, 50
najbogatijih arapskih porodica – ako
isključimo naftna i kraljevska bogatstva – na gomili imaju oko 127 milijardi
funti.
Ako na to dodamo bogatstvo
kraljevskih porodica, cifra dostiže
galaksičku vrednost. Evo samo trunke
o tome: procenjuje se da je kralj Saudijske Arabije „težak“ 18 milijardi funti,
emir Ujedinjenih Arapskih Emirata
nekih 6.5 milijardi, kuvajtski emir 11
milijardi, a vladar Katra 3 milijarde
funti.
Istovremeno, vrednost čitave
jordanske ekonomije, sa njenih šest
miliona stanovnika, 2007. godine je iznosila bednih 18 milijardi funti.
Međutim, region je prošao kroz još
jednu transformaciju. Današnja arapska društva su pretežno u gradovima.
1970. godine, na primer, samo
je jedan od četiri Libanca živeo
u gradu. Danas je taj odnos
obrnut. Isto važi i za zemlje
poput Saudijske Arabije.
Iako naftna industrija ostaje izvanredno profitabilna,
ona zapošljava samo neznatnu
manjinu radnika u celom regionu. Većina radi u građevini
ili fabrikama tekstila, voze vozove, čiste puteve ili obrađuju
zemlju.
Činjenica
da
radnici
počinju da se osvešćuju po
pitanju siromaštva i represije poprilično ide na nerve
tamošnjim režimima i njihovim
zapadnim pomagačima.
Borbe protiv Izraela u Palestini i 2006. godine u Libanu,
prelaze tanku liniju koja stoji
između „politike“ i „ekonomije“.
Masovna borba je napravila
prvi vidljivi proboj u rušenju
imperijalizma.
Kada su se desetine
hiljada Egipćana sukobile sa
plaćenicima režima da bi se
suprotstavile invaziji na Irak
i izraelskim ratovima protiv
Palestine i Libana, inspirisale su radnike i radnice na mestima poput Mahala al Kubre da otpočnu sopstvene
štrajkove.
Jednostavno je napraviti paralelu
između stanovnika Mahale u borbi
protiv policije i Palestinaca koji se
suočavaju sa izraelskim pograničnim
snagama na Zapadnoj obali. O tome
se može čuti i iz parola koje uzvikuju
učesnici demonstracija.
Ove demonstracije rastu po obimu
i intenzitetu. Nekih 100,000 ljudi izašlo
je na ulice u mediteranskom gradu
Aleksandriji 9. januara, sa do sada
neviđenom snagom.
Policija za razbijanje demonstracija se tiho predala, iako su egipatske
vlasti zabranile bilo kakav vid protesta.
Imperijalizam
Bliski Istok nikada nije izgubio status
„najveće imperijalističke nagrade u
istoriji“. Iz ovog razloga, oslanjanje zapada na Izrael se nije smanjilo, kao što
su neki smatrali da će se desiti nakon
invazije Sjedinjenih Država na Irak.
Jedan od ciljeva rata u Iraku bila je
nasilna odbrana hegemonije SAD. Su-
protno očekivanom, invazija je upravo
otkrila ograničenja SAD.
Pouka iz debakla Sjedinjenih
Država u Iraku je da je Izrael Zapadu
potrebniji nego ikada. Nafta ostaje
opsesija globalnog kapitalizma – i
potrebno mu je da je brižno čuva.
Ovo se može izmeriti na osnovu
veličine izraelskih oružanih snaga –
imperijalističkih „terenskih činjenica“.
Iako je izraelska ekonomija vredna
tek kao polovina egipatske, Izrael se
uvek može osloniti na najsavremenije tenkove, ratne avione, helikoptere,
brodove, podmornice, projektile i nuklearne bojeve glave koje mu Zapad
obezbeđuje.
Ovo ruši svaku laž o tome da bilo
koji oblik palestinske borbe, sa njihovim lakim oružjem i ručno pravljenim raketama, predstavlja vojnu pretnju
Izraelu.
Ali iako rakete Hamasa, ili libanskog Hezbolaha, imaju malu vojnu
vrednost, one u sebi sadrže moćan
politički udar. One su dokazi kontinuirane borbe licem u lice sa kolosalnim
vojnim neprijateljem.
Upravo iz ovog razloga organizacije koje pružaju otpor imaju tako visok
status među običnim stanovništvom.
One su, za razliku od svih arapskih
vojski, uspele da se odupru izraelskoj
okupaciji.
Ovu činjenicu nije prevideo ni
opkoljeni egipatski ministar spoljnih
poslova.
U odgovor pozivu vođe Hezbolaha Hasana Nasrale na masovne
demonstracije u Egiptu, ministar je
izjavio: „Reći ću vam da je zadatak
oružanih snaga Egipta da brane Egipat.
Ako je potrebno, zaštitiće Egipat i od
ljudi poput vas.“
Zapad nervozno razmatra šta
kratkoročni vojni ciljevi Izraela u Gazi
mogu da znače za dugoročni opstanak arapskih režima.
Sećanja na 1950-te i 1960-te vise
nad njihovim glavama. Talasi revolucije zbrisali su režime koji su smatrani
saučesnicima imperijalizma.
Preplitanje borbi protiv imperijalizma i arapskih režima čini mogućnost
permanentne revolucije sve većom.
Mnogi ljudi verovatno još uvek
sumnjaju u izglede da će arapski radnici i radnice uspeti da izvedu takvu
revoluciju. Te sumnje, svakako, ne dele
sa arapskim režimima i njihovim zapadnim saveznicima.
16 REVOLUCIONARNA TEORIJA
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Demokratska ili
socijalistička revolucija?
U svetlu debate o karakteru skorašnjih dešavanja u Severnoj Africi i na
Bliskom Istoku prenosimo poglavlje iz knjige Tonija Klifa Marksizam u novom
milenijumu
Toni Klif (1917-2000)
je osnivač britanske
Socijalističke radničke
partije i međunarodne
revolucionarne struje
Internacionalna
socijalistička tendencija
U
SVIM ONIM zemljama koje nemaju političku
demokratiju – odnosno u zemljama kojima
vladaju apsolutna monarhija, vojska, fašizam,
ili strana imperijalna vlast – potreba za demokratijom je očigledna. Mi se, kao revolucionarni socijalisti,
odlučno borimo da postignemo: slobodne izbore
nacionalnih i lokalnih vlada, slobodu štampe, okupljanja i organizovanja, pravo na nacionalno samoopredeljenje. Ali ovo za nas nije dovoljno.
Kao prvo, nejednakost, eksploatacija i ugnjetavanje ostaju netaknuti dokle god je bogatsvo
u rukama malog broja kapitalista. Bez zajedničkog
vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ne samo
da opstaje nejednakost između bogatih i siromašnih,
već, kao posledica konkurencije među radnicima za
posao, stanovanje i mogućnost obrazovanja, nejednakost opstaje i unutar radničke klase. Ovo je plodno
tlo za rast rasizma i seksizma.
Uz kontinuiranu kontrolu društvenog bogatstva
od strane kapitalista i politička demokratija je nesigurna, pa postoji pretnja za povratkom starog političkog
poretka. Mala manjina kapitalista poseduje ne samo
materijalna, već i mentalna sredstva za proizvodnju
– štampu, TV i druge propagandne instrumente. Oni
su takođe vezani za podršku kapitalističke državne
mašinerije – vojska, policija i sudstvo će nastaviti da
podržavaju kapitalističku klasu.
Demokratska prava mogu biti zagarantovana samo u slučaju da radnička klasa ima vlast nad
državom.
U novembru 1918, revolucija u Nemačkoj zbacila je kajzera i dovela do kraja Prvog svetskog rata.
Nažalost, veliki poslodavci, poput Krupsa i Tajsena,
ostali su uz generale i reakcionarne oficire, koji su uspostavili desničarske jedinice nazvane frajkorps.
Dvojna vlast je prevladavala u Nemačkoj, budući
da su rame uz rame sa parlamentom postojali i
radnički saveti. Ne oslobađaju se sve revolucije okova
prošlosti jednim potezom. Uz novo, koje predstavlja
budućnost, staro nastavlja da postoji.
Da upotrebim Marksove reči: „Tradicija mrtvih
generacija“ još uvek lebdi nad živim. Događaji u
Nemačkoj potvrđuju proročke reči Sen Žista, vođe
francuske revolucije iz 1789: „Oni koji izvrše samo
polovinu revolucije, sami kopaju svoj grob“.
Pod okriljem socijaldemokratske vlade, oficiri
frajkorpsa ubili su revolucionarne vođe Rozu Luksemburg i Karla Libnihta. Revolucionarni događaji
nastavili su sa svojim usponima i padovima do 1923,
ali su završeni pobedom kapitalizma.
Nacistički pokret rođen je 1919. Oni su u Bavarskoj 1923. organizovali „propali“ državni udar, koji je
zapravo samo ostao da čeka pravi trenutak. Ovo je
bila još jedna izgubljena šansa za radnike, koji će za
to skupo platiti kada Hitler bude došao na vlast.
Francuska je 1930-tih svedočila masovnom porastu borbi radničke klase, koji je započeo u februaru
1934. i dostigao svoj vrhunac 1936. u odlučujućoj
pobedi Narodnog fronta – koalicije Komunističke
partije, Socijalističke partije i liberala (koji su
pogrešno nazivani Radikalnim socijalistima – nisu
bili ni radikalni, ni socijalisti).
Milioni radnica i radnika rekli su sebi: „Sada kada
imamo vlast, hajde da preuzmemo fabrike.“ Tako je
u junu 1936. nastupio talas okupacija fabrika. Vođe
Komunističke i Socijalističke partije, ipak, primorale
su pokret na povlačenje, nakon sporazuma sa poslodavcima.
Posle ovoga Komunistička partija bila je izbačena
iz Narodnog fronta. Daladje, radikalni socijalista, je
bio taj koji je 1938. potpisao Minhenski sporazum sa
Hitlerom; isti onaj parlament koji je bio izabran posle
velike pobede Narodnog fronta 1936. glasao je za
podršku maršalu Petenu, vođi višijevskog režima koji
je sarađivao sa nacistima od 1940. nadalje.
Kada je Indonezija 1949. osvojila nezavisnost od
Holandije, državu je predvodio buržoaski nacionalista Ahmed Sukarno. Njegova ideologija bazirala se na
principima pankasile, čije su glavne ideje bile vera u
boga i nacionalno jedinstvo.
Tragično, indonežanska Komunistička partija nije
se suprotstavila Sukarnu, već se, naprotiv, sa njim u
potpunosti složila po pitanju nacionalnog jedinstva.
Rezultat toga bilo je ostvarivanje reči Sen Žista.
Komunistička partija Indonezije imala je mnogo
više članova nego što je Boljševička partija imala u
vreme revolucije: tri miliona naspram četvrt miliona.
Radnička klasa Indonezije bila je veća nego radnička
klasa u Rusiji. Seljaštvo je bilo masovnije u Indoneziji
nego u Rusiji. Izvesni Suharto, general kog je Sukarno
imenovao, organizovao je, uz podršku SAD, britanske
laburističke vlade i Australije, državni udar.
Poklano je negde između pola miliona i milion
ljudi.
Bliski Istok je još jedno područje koje je doživelo
velika previranja, koja su uzdrmavala establišment,
ali koja nisu uspela da postignu konačan proboj.
Masovni pokret u Iraku, zbacio je 1951. kralja Fejsala. Komunistička partija Iraka bila je veoma snažna,
zapravo najsnažnija KP u arapskom svetu. Stupila je
u savez sa buržoaskom nacionalističkom partijom,
Baat.
Komunistička partija je, pod staljinističkom
kontrolom, verovala da će dolazeća revolucija biti
demokratska, što je iziskivalo savez između radničke
klase i buržoaskih partija. Takav savez u praksi
znači potčinjavanje radnika buržujima. Članovi
Komunističke partije i radnici platili su veliku cenu
ovakvog saveza. Baat je, vođena generalom Sadamom Huseinom, uz pomoć CIA sprovela masovni
pokolj komunista.
U Iranu je 1979. generalni štrajk doveo do svrgavanja šaha. Šore (radnički saveti) izrasli su po
čitavoj zemlji. Nažalost, vođstvo ovih šora – većinski
iz Moskvi okrenute partije Tudeh i redova Fejadina
–revoluciju je videlo kao buržoasku demokratsku
17
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Demonstracije u
Petrogradu 18. juna
1917.
Transparent na čelu
kolone zahteva:
Dole 10
kapitalističkih
ministara/Sva vlast
sovjetima radničkih,
vojnih i seljačkih
predstavnika/I
socijalističkim
ministrima/
Zahtevamo da se
Nikolaj II prebaci u
tvrđavu Petra i Pavla.
revoluciju, umesto kao proletersku, pa je pružilo podršku
uspostavljanju islamske republike. Ajatolah Homeini je
tako došao na vlast bez ikakve zahvalnosti prema Tudehu
ili Fejadinima, dok je levica podvrgnuta krvavoj represiji.
Mogao bih da spomenem još neke propale revolucije,
poput Mađarske 1919. i 1956, Nemačke 1923, Kine 19251927, Španije 1936, Francuske 1968, ili Portugala 1974-75.
Suprotstavljenost demokratske revolucije socijalističkoj
i prednost prve u odnosu na drugu ne stoji u vlasništvu
samo socijaldemokratskih lidera, već je postalo i vodeća
linija staljinističkog vođstva širom sveta.
Ruska revolucija 1917. je bila izuzetak od serije do pola
izvršenih revolucija.
Revolucija iz februara 1917. stvorila je novu i uzbudljivu situaciju: car je abdicirao, vekovi monarhije bili su
okončani, a policija raspuštena. U svakoj fabrici uspostavljeni su radnički komiteti. U mnogim vojnim jedinicama
nastajali su i komiteti vojnika. Radnički i vojnički sovjeti
nastajali su na sve strane.
Ali nakon Februarske revolucije 1917m, paralelno sa
sovjetima stare institucije su nastavile da postoje. U fabrikama su stari vlasnici i upravljači zadržali svoje funkcije.
U vojsci su generali još uvek držali komandu: vrhovni komandant armije bio je general Kornilov, kog je postavio
car. Naporedo sa sovjetskom vlašću postojala je buržoaska
vlada na čelu sa liberalnim političarem iz vremena monarhije. Ovakva situacija, koju su Lenjin i Trocki nazvali
„dvojnom vlašću“ bila je prepuna kontradiktornosti.
Neshvatajući prirodu svojeta, njihovi lideri preklinjali
su buržoaziju da zadrže vlast. Većina sovjetskih delegata
bila je iz redova desnih socijalista, menjševika i socijalnih revolucionara. Ovo nije bila slučajnost, već neizbežan
ishod situacije u kojoj su milioni ljudi pošli ulevo, ali su sa
sobom i dalje vukli teret ideologije iz carističke prošlosti. Za
milione koji su podržavali cara i rat, pomeranje ulevo nije
ujedno značilo i automatsko pridruživanje najekstremnijoj od svih partija, boljševicima. Jedan od najčvršćih
menjševika, J.G. Cereteli, koji je postao ministar unutrašnjih
poslova buržoaske Provizorne blade, objasnio je neophodnost kompromisa sa buržoazijom: „Nema drugog puta za
revoluciju. Istina je da imamo svu moć i da bi vlada mogla
padne na naš mig, ali to bi bila propast za revoluciju.“
Kada se Lenjin 3. aprila vratio u Rusiju iz Švajcarske,
pozdravile su ga hiljade radnika i vojnika na Finskoj stanici u Petrogradu. Predsedavajući Petrogradskog sovjeta,
Čkeidze, poželeo mu je dobrodošlicu rečima: „Druže
Lenjine, u ime Petrogradskog sovjeta i čitave revolucije,
dobrodošli u Rusiju... Ali mislimo da je sada glavni zadatak revolucionarne demokratije odbrana od bilo kakvih
spoljnih ili unutrašnjih preuzimanja. Smatramo da naš cilj
ne zahteva cepanje, već zbližavanje demokratskih redova. Nadamo se da ćete ove ciljeve ostvarivati zajedno sa
nama.“
Lejin je u odgovoru pozvao na nastavak revolucije, jer
je Ruska revolucija bila deo svetske, međunarodne revolucije. Reakcija menjševika na Lenjinov govor bila je izuzetno neprijateljska. Tako je, I.P. Goldenberg, nekadašnji član
boljševičkog Centralnog komiteta, izjavio: „Lenjin je sebe
sada načinio kandidatom za mesto na jednom evropskom
prestolu, mesto koje je bilo upražnjeno 30 godina – na
prestolu Bakunjina! Lenjinove nove reči odjekuju nečim
matorim – zastarelim istinama primitivnog anarhizma.“
Lenjin sebe nije prilagodio menjševicima i socijalnim
revolucionarima, koji su bili otelotvorenje sitnoburžoaske
demokratije. On je dosledno pratio Marksov poziv iz doba
revolucija u Francuskoj i Nemačkoj 1848, koji se odnosio na
potpunu nezavisnost od redova zastupnika sitnoburžoaske
demokratije.
Marks je pisao: „Nemački radnici...moraju najviše da doprinesu svojoj konačnoj pobedi, informišući se o sopstvenim klasnim interesima, zauzimajući nezavisne političke pozicije u najkraćem mogućem roku, nedozvoljavajući sebi
da budu zavedeni licimernim sitnoburžoaskim frazama da
makar na minut posumnjaju u neophodnost nezavisno
organizovane partije proletarijata. Njihov borbeni usklič
mora biti: ‘Permanentna revolucija.’“
Nakon dana, nedelja i meseci burnih događaja,
boljševici su uspeli da pridobiju većinu radnika. Petrogradski sovjet je 9. septembra prešao na stranu boljševizma i
Trocki je izabran za predsedavajućeg. Istog dana boljševici
su osvojili većinu i u Moskovskom sovjetu. Od tog trenutka
samo su mali koraci bili potrebni do ostvarivanja radničke
vlasti 7. novembra 1917.
Revoluciju sprovodi radnička klasa, ne partija, ali je
partija ta koja vodi radničku klasu. Kao što je Trocki zapisao: „Bez organizacije kao vodilje, energija masa će se
raspršiti poput pare van kotla. Ipak, ono što stvari pomera
nije kotao, već para.“
Razlika između uspeha i neuspeha, između Rusije
oktobra 1917. i drugih radničkih revolucija, bila je ta da je u
prvom slučaju masovna revolucionarna partija obezbedila
efikasno vođstvo. Iako socijalisti ne mogu unapred odrediti
trenutak u kom će revolucionarna kriza nastupiti, oni su ti
koji određuju konačni ishod – u odnosu na nivo do kog su
izgradili snažnu revolucionarnu partiju.
Katon Stariji, član Rimskog senata, završavao je sve
svoje govore sledećim rečima: „Cartago delenda est“ – Kartagina mora biti uništena. I zaista, Rim je, na kraju, uništio
Kartaginu. Mi moramo završiti rečima: „Revolucionarna
partija mora biti izgrađena.“
18
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Tviter
pobune
i Vikiliks
revolucije
PIŠEDominik Kavakeb
T
UNISKU REVOLUCIJU ispratilo je obilje blogova i
članaka koji slave ulogu koju su u njoj odigrale socijalne mreže poput Tvitera i Fejsbuka. Neki su ovo
nazvali i „prvom Vikiliks revolucijom“. Iako su i Vikiliks i socijalne mreže izvršile efekat na tuniski narod, okarakterisati ovu pobunu kao nešto što je bilo koja od njih izazvala
značilo bi bitno potceniti revolucionarnu snagu tuniskih
masa.
Nema sumnje da smo svi mi koji se nalazimo van
Tunisa bili fascinirani mogućnošću da pratimo najnovija
dešavanja na Tviteru, ili da gledamo snimke protesta preko
Jutjuba. Budući da je tuniska vlast državnim medijima zabranila prenošenje snimaka protesta, narod je bio primoran
da se koristi internetom, koji je inače dosta slobodniji glede
prosleđivanja informacija.
Ipak, često se previđa da su ovi protesti počeli zapravo četiri nedelje pre nego što su svetski mejnstrim mediji
počeli da o njima izveštavaju. U to vreme nivo internet
aktivnosti Tunižana nije bio ništa drugačiji, ali je zato, sve
do bekstva predsednika Bena Alija, bio mahom ignorisan.
Gotovo mesec dana bilo je potrebno da se vesti sa socijalnih mreža, u iole smislenom obliku, presele na naslovne
stranice.
Ono što se možda najviše precenjuje u vezi sa socijalnim mrežama jeste njihova organizaciona sposobnost.
Velika prašina se digla još oko toga kako su Iranci koristili
Tviter kako bi tokom protesta 2009. ostali u međusobnom
kontaktu. Ista priča važi i za Tunis. Bilo bi pogrešno ovo u
potpunosti odbaciti – svaka generacija se za organizovanje
koristi alatom koji joj se nalazi na raspolaganju. Takođe, ne
smemo umanjiti ni potrebu aktivista za korišćenjem onlajn medija u cilju iznošenja političkih stavova, posebno u
zemljama u kojima to često nije lako raditi tako javno. Ali
pomisliti da su Tunižani izašli na ulice nakon što su videli
neki status na Fejsbuku značilo bi ujedno i odbaciti decenije
frustracija i besa koji su u toj zemlji rasli. Tehnološki napreci
imaju sposobnost da pomognu masovnim pokretima, ali
oni im ne mogu biti uzrok.
U suštini, isto važi i za Vikiliks. Trebalo bi uvek podržati
briljantan rad ovog veb sajta, ali njegova otkrića o Tunisu
nisu nimalo iznenadila narod koji živi pod tamošnjim
autoritarnim režimom. Reporter CNN-a, Ben Vedeman,
izveštava: „Niko od ljudi sa kojima sam danas u Tunisu
razgovarao nije ni pomenuo Tviter, Fejsbuk ili Vikiliks.
Pričaju samo o nezaposlenosti, korupciji, tlačenju.“
Masovni mediji ne pokušavaju da sa namerom negiraju sposobnost naroda da sam dovede do promena, ali
neprekidna priča o Tviter pobunama i Vikiliks revolucijama
odražava stvarni svet posmatran naglavačke. Tunižani su
bili ti koji su koristili socijalne mreže, nisu mreže koristile
njih.
Sada se nadamo da će se revolucija proširiti arapskim svetom. Internet nam može pomoći u širenju ideja
i pružanju samopouzdanja radničkim klasama drugih zemalja, ali obični ljudi su uvek bili – i uvek će biti – oni koji
menjaju svet.
Pismo iz Italije
Fil Rašton izveštava o novom talasu borbe u Italiji
U
MESECIMA KOJI su usledili nakon izbora Berluskonijeve vlade
2008, nebo se nepokolebljivo smračili nad italijanskom levicom. Ipak, poslednjih meseci vetar je postepeno oduvao oblake
potištenosti. To ne znači da je došlo do potpunog oporavka onog optimizma koji je levicu obuzeo u vreme širenja antikapitalističkih i naročito
antiratnih pokreta, tokom 2001. i 2003, ali u roku od godinu dana stvari
su se značajno promenile.
Nakon pada vlade levog centra sama levica je pala u krizu. Berluskonijevu mešavinu medijske imperije i političke popularnosti videla je
kao najavu novog doba mračne reakcije.
Pa ipak, sada se Đanfranko Finijeva tvrda desnica otcepila od Berluskonijevog „Popolo della Libertà“, unutar preduzetničke organizacije
Confindustria izbio je otvoreni konflikt, a vlada je za dlaku preživela izglasavanje o poverenju.
Šta se dogodilo? Dobar deo odgovora leži u vladinom neuspehu da
reši ekonomske probleme Italije, sa stopom rasta koja je znatno ispod evropskog proseka i finansijama koje zemlju izlažu napadima špekulanata.
Italijanska vladajuća klasa bila je spremna da toleriše Berluskonijevo glupiranje, ukoliko bi uspeo da progura strategiju kojom bi italijanski kapital
načinio konkurentnijim, ali je njegov stil vladavine proizveo više problema nego što je njegov populistički nastup uspeo da reši.
A borba? Situacija je i dalje teška. Na radikalnoj levici, Rifondacione,
koja se bacila u protestno mobilisanje tokom 2001-3, uništila se učešće,
u vladi levog centra 2006-8.
Činilo se da će odlazak dela desnog krila unutar Rifondacionea
ponuditi mogućnost odvraćanja od političke strategije izbornih saveza
i držanja za fotelje u lokalnim i nacionalnim upravama. Paradoksalno,
upravo je onom delu koji je delovao kao da najviše žudi za povratkom
u „pokret“, nedostajala inicijativa. Grupa oko Ničija Vendole, guvernera
puljanskog regiona, napravila je najviše pomaka do sad, uprkos tome što
predstavlja više ili manje istu izbornu opciju koja je i dovela do katastrofe
2008.
Izvan Rifondacionea, niz cenjenih političara iz cele zemlje nudi
mogućnost prelaska sa doslednih i žestokih napada na Berluskonijevu
korumpiranost, na širu društvenu bazu izvan srednjih klasa. Ipak, oni do
sada nisu pustili nikakve značajne korene u radničkoj klasi.
Uprkos nedostatku novog političkog vođstva, borbi je sve više, iako
su defanzivne i često izolovane. Srednjoškolci i studenti borili su se protiv
zakona ministarke Gelmini, koji predviđa tešku budžetsku seču i privatizaciju. Kampanja koja poziva na referendum o poništavanju zakona koji
predviđa privatizaciju vodovoda prikupila je preko milion i po potpisa.
Sindikat radnika metalske industrije Fiom bio je zaglavljen u borbi
sa „Fijatovom“ upravom, koja je sredinom januara radnike fabrike automobila „Mirafiori“ u Torinu primorala na referendum. Date su im dve opcije: prihvatite znatno gore uslove na radu ili zatvaramo fabriku. Uprkos
tome što nisu imali pomoć nacionalne sindikalne konfederacije CGIL,
kao ni svojih starih političkih saradnika iz redova „Demokratske levice“,
koja se sada utopila u Italijansku demokratsku stranku, Fiom je iza svog
„Ne“ stava okupio daleko više radnika nego što mu broji članstvo. Uprkos
svim procenama, 46% radnika glasalo je protiv ultimatuma uprave, što
je razbesnelo gazde, a drugim grupama radnika poslužilo kao putokaz
za akciju.
U oktobru je nacionalni protest radnika metalske industrije na ulice
izvukao i prosvetne radnike, sindikate u prevozu, javne službe i mnoge
druge sektore. Nadamo se da će poziv istih radnika metalske industrije
da se 28. januara uđe u štrajk biti sličan podstrek, koji će milionima radnika prinuđenih da plaćaju za ekonomsku krirzu pomoći u pronalaženju
načina da odgovore na ovakvu situaciju i izgrade borbeni pokret.
Fil Rašton je aktivista Sinistra Critica u Napulju
19
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Ni tadić ni Nikolić,
već antikapitalistička revolucija
Za novi
antikapitalistički
front!
PIŠERedakcija
P
ROTEKLA 2010. godina bila je teška za većinu
nas, ali je naizgled prošla bez dramatičnih
dešavanja i odlučujućih preloma. Srbija na prvi
pogled ne izgleda kao zemlja koja se nalazi pred
naglim krahom, nalik na grčki ili irski scenario. Isto
tako, u njoj je teško prepoznati neku novu dinamiku
koja obećava da je izvuče iz tranzicione močvare u
kojoj već decenijama tone.
To je, doduše, samo površna slika. Ispod površine
se odvijaju razni procesi koji guraju društvo napred
i vuku ga unazad. Ti procesi se ne zaustavljaju na
granicama Srbije. U tome leži ključ za razumevanje
toga kuda idemo 2011.
Kriza evrozone i dužnička kriza u
SrbijitEkonomska kriza neće nestati ove godine. To
je u prvom redu zbog zavisnosti Srbije od dešavanja
u Evropskoj uniji.
Pojednostavljeno rečeno, EU je državnim
intervencijama 2007/8 privremeno spasila svoje
banke od kolapsa. Međutim, privatni dugovi banaka
tako su postali javni dugovi država članica EU –
odnosno njihovih poreskih obveznika.
Da stvar bude gora, postoji neravnoteža u
odnosima između država članica EU. Neke su
kreditori, neke dužnici. To bi otprilike moglo da se
predstavi kao podela na sever i jug, zapad i istok.
Pre uvođenja evra, zemlje članice evrozone su
iz krize izlazile devalvacijom svojih valuta, kako bi
njihov dug bio manji i kako bi putem izvoza dobijale
stranu valutu. Sada to više nije moguće, zato što svi
koriste jednu valutu: evro.
To znači da je jedini način za održavanje
konkurentnosti manje produktivnih zemalja štednja
u javnom i privatnom sektoru zarad održavanja
profita. Sniženje plata i zaposlenosti, kao i budžetska
seča, su logične posledice sa stanovišta pojedinih
kapitalista i država.
To, međutim, stvara podlogu za novu etapu krize.
Potražnja opada u čitavim zemljama, što znači da
je dug nemoguće vratiti. Kada jedna zemlja članica
preti kolapsom, svi njeni kreditori su u opasnosti.
Upravo to se dogodilo kada je Grčka zapretila
bankrotom početkom 2010. EU je na proleće morala
da stvori paket pomoći kako bi održala čitavu jednu
zemlju. Ipak, i dalje ne postoji garancija da će Grčka
uspeti da vrati svoje dugove: ona svakako nije uspela
da vrati prvu tranšu u predviđenom roku, krajem
2010.
Po nekim procenama, samo grčka kriza mogla
bi da smanji vrednost državnih papira svih zemalja
evrozone za 2,000 milijardi evra. Krajem 2010. Grčkoj
se u grupi dobitnica hitnog programa pomoći EU i
MMF-a, usled pretnje kolapsom, pridružila i Irska.
Kriza je zaljuljala i Iberijsko poluostrvo.
Mogućnost kolapsa čitavih zemalja preti
stabilnosti Evropske unije kao takve. Kriza za sada
preti neposredno državama juga, ali u perspektivi i
zemljama severa, jer preti da destabilizuje njihove
banke i da im uskrati tržišta.
Isto tako, zemlje istoka zavise u velikoj meri
od zemalja zapada. Neke su – poput Poljske, Češke
i Slovenije – dublje uključene u proizvodne linije
severnoevropskih korporacija, pogotovo nemačkih,
pa se održavaju relativno dobro.
S druge strane, neke zemlje su se razvijale više
putem integracija u zapadne bankarske i finansijske
mreže, da bi putem potrošačkih kredita stvarale
uslove za rast standarda.
Srbija je bliža ovoj drugoj grupi zemalja, iako
je relativno slabo uključena u evropske tokove. Ta
grupa sve više liči na jug evrozone. Dalje, priliv stranih
investicija u Srbiju je tokom 2010. prepolovljen i
iznosio je samo 1.1 milijardi evra.
Upravo zbog evropske krize u narednim
godinama se u samoj Srbiji ne može očekivati nagli
izlazak iz krize.
Socijalna kriza, nacionalno pitanje na
Balkanu i politička nestabilnost u Srbiji
Ekonomska kriza sa sobom dovodi socijalnu bedu i
političku nestabilnost. Da bi se ova veza ilustrovala
dovoljno je navesti primere radničkog otpora u
Grčkoj i Francuskoj, kao i studentskih pobuna u
Britaniji i Italiji.
Ipak, na istoku još uvek nema vidljivog pokreta
otpora krizi. Političke elite se, doduše, međusobno
obračunavaju u strahu od budućnosti.
Primera na Balkanu ima na pretek. Neočekivano
povlačenje sa vlasti hrvatskog premijera Iva Sanadera,
JANUAR/FEBRUAR 2011.
20
USTAJTE NARODI
EVROPE! je pamflet
o ekonomskoj krizi.
Objašnjava razvoj krize,
njen uticaj na evrozonu
i globalni kapitalizam
i nudi predloge za
antikapitalistički
program izlaska iz krize.
Pošalji mejl na
[email protected]
i naruči svoj primerak
po ceni od 50RSD, ili
preuzmi besplatno u
elektronskoj formi sa
našeg veb sajta.
pa njegovo kasnije bekstvo i hapšenje usled optužbi
za korupciju, samo je jedna od ilustracija. Slično se
sada događa sa povlačenjem sa vlasti crnogorskog
premijera Mila Đukanovića i njegovih bliskih
saradnika.
Do ovih promena u velikoj meri dolazi zbog
pritisaka zapadnih zemalja, pre nego pritisaka
odozdo. EU pročišćava staru elitu i pokušava da
obnovi legitimitet demokratskih institucija u regionu,
usled sve korumpiranije lokalne vlasti.
Važan izuzetak je politička kriza na Kosovu, gde
postoji doza otpora odozdo koja preti evroatlanskom
poretku.
U centru pažnje su optužbe protiv dosadašnjeg
premijera Kosova Hašima Tačija da je bio u vrhu
mafijaških krugova koji su trgovali ljudskim organima
otetih Srba sa Kosova.
Doduše, pritisak na neokolonijalni poredak
na Kosovu raste i odozdo, usled izbornog
uspeha
velikoalbanskog
nacionalističkog
pokreta Vetevendosje! koji je u decembru 2010.
izbio kao treća snaga u novom parlamentu.
Pokret Vetevendosje! je tokom 2005. izrastao iz
Kosovske akcione mreže (KAN), koja je sama nastala
1997. nakon srpske policijske represije studentskih
protesta u Prištini. Ovaj pokret karakteriše korišćenje
nenasilne građanske neposlušnosti kao glavnog
vida otpora vladavini Srbije i, nakon toga, UNMIK-a i
EULEX-a na Kosovu. Ovo je mlad pokret.
Štaviše, kao i svi narodnooslobodilački
pokreti, Vetevendosje! ima program koji je
prihvatljiv i levom i desnom krilu kosovskog društva.
Primer njihovog pristupa je apsolutno protivljenje
privatizaciji pre nego što Kosovo postane suvereno,
dok istovremeno podrazumevaju da bi suvereno
Kosovo pristupilo EU.
Takav uspeh politizacije socijalnog pitanja u
nacionalnom pravcu nije samo po sebi ono što
čini Kosovo izuzetkom. Činjenica je da se tu radi o
narodnooslobodilačkom pokretu.
Štaviše, dok je rast radikalnog nacionalizma u
većini zemalja u krizi u prvoj fazi uperen prvenstveno
ka „unutrašnjim neprijateljima”, na Kosovu se on
okreće spoljašnjosti: traži ujedinjenje svih Albanaca
u jednu državu.
Teško je zamislivo da bi takav projekat prošao
bez krvavog rasparčavanja susedne Makedonije u
kojoj živi značajan broj Albanaca. Paralela sa Bosnom
devedesetih je relevantna.
Tada su se susedna Srbija i Hrvatska posredno
mešale u građanski rat, pokušavajući da obezbede
svoje nacionalne interese.
Kada je reč o Makedoniji, susedna Grčka u njoj
ima značajan ekonomski interes, dok Bugarska gaji
višedecenijske ambicije da nad njom uspostavi
kontrolu, na račun navodne etničke bliskosti
Makedonaca i Bugara.
Nije isključeno ni da bi u situaciji opšte krize
srpska vlast reaktivirala „srpsko nacionalno pitanje” u
Republici Srpskoj i severnom Kosovu, pa čak i Crnoj
Gori.
Nacionalno pitanje na Balkanu još uvek stvara
podlogu za opšti metež, dok svaki nacionalni
pokret traži podršku neke kombinacije velikih
imperijalističkih sila. Među kosovskim Albancima,
težnja je ka oslanjanju na SAD.
Takođe,
nije
isključeno
ni
da
bi Vetevendosje! privremeno prihvatio neku vrstu
kompromisa sa zapadnim silama. Imperijalistima
svakako
odgovara
kontrolisana
napetost,
ali ne i otvorena nestabilnost. Oni će zato
pritiskati Vetevendosje! da kanališe nezadovoljstvo u
njima prihvatljivom pravcu.
Kosovska kriza je više puta destabilizovala i
srpsku vlast, koja diplomatski pokušava da zadrži
uticaj na Kosovu. Nakon kraha pred Međunarodnim
sudom pravde, postalo je očigledno da dolazi do
preorijentacije u spoljnjoj politici.
Dolazi do relativnog jačanja atlantskih snaga u
evroatlantskom vladajućem bloku, što je zapečaćeno
neuspelom kandidaturom Vuka Jeremića za poziciju
jednog od potpredsednika DS-a na nedavno
održanom kongresu te partije. Medijske spekulacije
da će bivši ministar odbrane blizak NATO-u, Dragan
Šutanovac, da preuzme ulogu Jeremića kao ministar
spoljnih poslova u često najavljivanoj rekonstrukciji
Vlade, jačaju utisak da se vladajuća koalicija sve više
oslanja na zapadne sile kao izvor stabilnosti.
Drugim rečima, što je dublja kriza, to je dublja
zavisnost od zapadnih zemalja. No, kriza potiče
upravo sa Zapada. Što je dublja kriza na Zapadu, to
će nestabilnost na Balkanu biti veća.
Ipak, neki drastičan scenario je samo mogućnost.
On bi postao nešto više od toga samo pod uslovom
da dođe do drastičnog pogoršavanja ekonomske
krize.
Socijalna kriza i nerešeno nacionalno pitanje
na Balkanu za sada stvaraju tenzije u vladajućim
krugovima, ali ih suštinski ne ugrožavaju. Ipak,
situacija na Balkanu je komplikovanija nego u drugim
zemljama Istočne Evrope, zbog ratova iz devedesetih
godina i neposrednog prisustva imperijalističkih
trupa.
Srbija između liberalizma i nacionalizma?
Ti spoljašnji pritisci odražavaju se neposredno na
političku scenu u Srbiji, gde liberalizam i nacionalizam
još uvek stvaraju glavni ideološki okvir za postavljanje
socijalnih pitanja na dnevni red.
Liberalizam i nacionalizam nisu nužno
suprotstavljeni. No, liberalni tabor se u Srbiji
decenijama vezuje za ideju da su evroatlantske
integracije i tržište glavni garant društvenog
progresa. Nacionalni tabor se, pak, vezuje za ideju
da su nacionalna autonomija i savezništvo sa drugim
zemljama – u prvom redu sa Rusijom – stabilniji put
ka nacionalnom blagostanju.
Liberalizam se u proteklih deset godina održava
kao dominantan okvir zbog činjenice da je u
svetskim razmerama evroatlantski blok dominantan
i ekonomski i vojno. Kriza evrozone nije još uvek
vidno destabilisala dominantni liberalni blok.
Demokratska stranka se unutar evroatlantskog
bloka održava kao najmoćniji faktor, usled
mogućnosti korišćenja moćnog državnog aparata
za nagrađivanje saveznika i kažnjavanje protivnika.
Tu se vide klasični metodi klijentelizma i represije.
Država ponekad kao da lebdi iznad društva.
Ipak, usled krize evrozone dolazi do vidne
polarizacije u društvu. LDP je partija koja donekle
odskače unutar evroatlantskog tabora, jer predstavlja
militantnu i samopouzdanu profesionalnu srednju
klasu. Ta klasa vidi klijentelistički populizam kao
glavnu pretnju da Srbija postane kao Grčka usled,
po tržišnim kriterijumima, neracionalnog rasipništva
javnog novca.
Program LDP-a je, ustvari, otvoren klasni rat u
ime kapitala protiv radništva. Čedomir Jovanović
je u razgovoru sa listom Danas nabrajao prioritete
njegove stranke: „zaštita srednje klase, reforma
školstva,
podrška
sposobnima,
privatizacija,
odustajanje od populizma gde država preuzima
vlasništvo i obmanjuje ljude da će nam ona puniti
stomak ako imamo komandnu privredu, državnu
energetiku, JAT, mlekare, čipsare, poljoprivredne
kombinate, staklare.”
S druge strane, kriza evrozone istovremeno
hrabri i nacionalističke snage poput SRS, DSS i razne
radikalne desničare da istraju u svom protivljenju
daljim evro-integracijama. Ukoliko dođe do
JANUAR/FEBRUAR 2011.
21
Jedan od studentskih protesta koji su prethodili blokadama beogradskih fakulteta 2006.
drastičnog pogoršavanja evro-krize, oni su svesni da
bi njihova orijentacija najzad ponovo bila privlačnija
masi ljudi koji bi preko noći izgubili svoje društvene
pozicije.
Vidno je da je radikalna desnica, na čelu sa
organizacijama kao što su Obraz, SNP Naši 1389
i Dveri srpske, verovatno uz pomoć kalkulantskih
elemenata u državnom aparatu, drugih evropskih
ekstremnih desničara poput mađarskog Jobika, ruskih
tajnih službi i raznih tajkuna koji nisu više u milosti
vladajućih partija, krenula sa mobilisanjem koalicije
besnih društvenih grupa koje trpe višegodišnju
udaljenost od bilo kakve mogućnosti legitimnog
društvenog napretka.
Tu se najviše radi o kriminalnim mrežama,
ljudima koji veoma dugo žive na rubu egzistencije u
sivom sektoru i nezaposlenom omladinom, ali često
fakultetski obrazovanim ljudima ili besperspektivnim
srednjoškolcima iz radničkih porodica koji se
regrutuju na fudbalskim tribinama.
Ova masa je par puta na ulicama Beograda
mobilisana na dramatičan i nasilan način – kada
je palila američku ambasadu nakon jednostranog
proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru
2008, kada je svojim uličnim akcijama i pritiskom
doprinela državnoj zabrani LGBT Povorke ponosa
na jesen 2009. i kada je organizovala nerede pri
održavanju Parade ponosa, na jesen 2010.
Ekstremnost desničarskih poteza je donekle
izraz njihove marginalizacije. Međutim, njihov uspeh
je ujedno i upozorenje da kapitalizam u krizi hrabri
snage koje u krajnjoj liniji traže stabilnost i razvoj
nasilnim uspostavljanjem vlasti, prvo na ulicama, a
potom putem najreakcionarnije diktature.
Proces polarizacije i radikalizacije na srpskoj
političkoj sceni ne odvija se samo na osi liberalizma
protiv nacionalizma. Ipak, ovo je dominantna osa
po kojoj socijalne grupe uspevaju da se politički
angažuju.
Razne borbe eksploatisanih (radnici, seljaci),
isključenih (izbeglice) i tlačenih (žene, Romi,
LGBT osobe) grupa bivaju neuspešne jer ostaju
izolovane (kao romska naselja koja ne dobijaju
nikakvu solidarnost kada su pod napadom države),
manipulisane (u slučaju prajda), ili razbijene (poput
štrajka u preduzeću „22. decembar” u Kragujevcu,
kada su desničarski fudbalski navijači „Crveni đavoli”
u redovima privatnog obezbeđenja na leto 2009.
upali u blokiranu fabriku).
Prečesto se događa da među onima koji u Srbiji
trpe nepravdu, iako su nezadovoljni i ogorčeni,
zavlada beznađe.
Za novi socijalni i antikapitalistički front
U ovom sklopu ne čudi da jedna desničarska
populistička partija uspeva da prikupi veliku podršku
u društvu. Iz nemoći da se sopstvenim snagama
izbore za svoja prava, ljudi se sve više okreću Srpskoj
naprednoj stranci.
Uskoro će biti jasnije u kojoj meri je ta podrška
zapravo podrška SNS-u, a ne glas protiv DS, ako se
održi najavljeni protestni marš opozicije u Beogradu
5. februara.
Na pitanje da li će pozvati sindikate na protest,
Tomislav Nikolić je listu Danas odgovorio:
„Pozvaćemo sve koji su nezadovoljni. Ali, u Srbiji
odavno nema sindikata. Ne bi bilo nikakve potrebe
da SNS išta organizuje zbog teškog stanja u zemlji da
imamo sindikate kakvi su u Francuskoj, Grčkoj, Italiji.
Ovde su sindikati na strani vlasti. Pa, nedavno sam ih
video na Kongresu SPS.”
Tragično je da je levica postala takva farsa da
je bivša desna ruka zločinca poput Vojislava Šešelja
uspela da se u zvaničnom političkom životu predstavi
kao glasnogovornik radničke klase.
To je nasleđe više decenija neuspele vladavine
etatističke „levice” koja je putem državno dirigovane
akumulacije kapitala radi međunarodnog takmičenja
narušila sve automomne organizacije radničke klase i
otvorila vrata bratoubilačkim ratovima iz devedesetih
i tržišnom ludilu dvehiljaditih godina.
Njena potpuna diskreditacija jeste oslabila
radnički pokret. Najnoviji u nizu primera je sudbina
protesta radnica i radnika kragujevačke „Zastave
automobili”, krajem decembra 2010.
Nakon prodaje „Fijatu”, poznata fabrika
automobila prepolovila je broj zaposlenih, koji je
pao sa 2,400 na 1,153. Otpušteni je trebalo da dobiju
300 evra po godini radnog staža, a oni koji bi 2011.
godine stekli uslov po kom im za odlazak u penziju
nedostaje pet godina radnog staža, imali bi pravo na
socijalni program koji je predviđen zakonom.
Zoran Mihajlović, predsednik Samostalnog
sindikata u fabrici, izjavio je:
„Nije nam jasna računica Vlade po kojoj se
isplati da za otpremnine tim ljudima izdvoje možda
22
JANUAR/FEBRUAR 2011.
i 14 miliona evra, a da taj novac ne uloži u obuku,
prekvalifikaciju ili u bilo šta drugo što može da
pomogne da ponovo dobiju posao.”
Radnice i radnici su organizovali masovni zbor,
održali zapažen protest, pa su se čak masovno
probili u zgradu lokalne vlasti u Kragujevcu. Nažalost,
njihova borba je ostala izolovana, dok se njihova
taktika pokazala kao pogrešna.
Radnice i radnici „Zastave” nisu išli u širinu, da
prikupe solidarnost raznih drugih radničkih kolektiva
koji se širom zemlje nalaze u sličnoj situaciji, a koji
broje na desetine i stotine hiljada ljudi.
To nije prvenstveno njihova, već krivica
sindikalnih centrala kojima je bliskost vlastima, sa
svim povlasticama koje je prate, preča od interesa
mase radnica i radnika koje predstavljaju.
Ipak, sindikalni aktivisti su mahom upali u zamku
da kao krajnju instancu borbe ne grade mreže
solidarnosti sa drugim borbenim kolektivima, niti
da idu na eskalaciju putem okupacije fabrike, već da
apeluju na milost vlasti i da obuzdavaju radništvo. Taj
metod nije gotovo nikad urodio plodom.
Bivše radnice i radnici „Zastave” su čak najavili
štrajk glađu, da bi na kraju njihovo sindikalno
vođstvo prihvatilo otupštanja uz neke minimalne
ustupke u iznosu otpremnine. Sam Mihajlović, je
završio u bolnici sa navodnim srčanim udarom,
dok su razočarane radnice i radnici osporavali
taktiku sindikalnog vođstva. Neki su čak osporavali
Mihajlovića, tvrdeći da je simulirao bolest kako bi se
lišio odgovornosti za neuspeh štrajka.
Sistem u kom mafijaši i tajkuni drmaju politikom,
a sindikalci završavaju na ulici ili u bolnici zaslužuje
da bude srušen svim mogućim sredstvima.
Da bi se to desilo, potrebno je kao prvi korak
organizovati antikapitalističke mreže u svim
većim centrima u zemlji. One bi mogle da pružaju
podršku, infrastrukturu i politički pravac očigledno
demoralizovanim
socijalnim
borbama
koje
sistematski ostaju izolovane i sputane.
Direktno demokratski pokret solidarnosti
„Socijalni front”, koji je funkcionisao u Beogradu
tokom 2000-tih, je skroman i problematičan, ali
koristan primer takve mreže.
On je pokušao da poveže nekoliko različitih
borbi. Tako se angažovao protiv privatizacije, zalagao
za iniciranje socijalnog angažovanja i povezivanje
različitih borbi protiv eksploatacije i represije, bavio
suzbijanjem nacionalizma, rasizma i fašizma, te
pokušavao da podstakne stvaranje emancipatorske
kulture i obrazovanja.
Njegov najveći uspeh bio je i početak njegovog
kraja. Socijalni front je inicirao i u velikoj meri
predvodio studentski protest 2006/7, kada su
hiljade studenata učestvovale u uličnim protestima,
blokadama tri fakulteta i privremeno zaustavili
najgore aspekte bolonjske tržišne reforme.
Studentski pokret je od tada nastavio razvoj na
višem nivou nego pre te godine protesta. Delatnosti
grupa kao što je Odbrani Filozofski održavaju baklju
studentskog aktivizma na Beogradskom Univerzitetu,
uprkos svim pokušajima vladajućih struktura da ih
izgurnu ili zastraše hapšenjima i optužnicama za
organizovanje nenajavljenih protesta.
Međutim, studentski pokret nikada nije otišao
značajno dalje od 2006/7.
Levica van fakulteta, doduše, jeste napredovala
nakon te godine. Ti studentski protesti su bili
prelomni za stvaranje novih kolektiva i ekipa za
bavljenje novim problematikama.
Socijalni front nije bio jedini izvor takvih
kolektiva. Raznih relativno uspešnih inicijativa
postojalo je i postoji u nekoliko gradova u Srbiji.
Stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta
u Srbiji, koji je povezao desetak preduzeća u borbi i
prerastao u Radnički pokret Srbije, jedan je od bitnijih
primera.
Antifašistička scena u Novom Sadu je takođe
stvorila preduslove za aktivnosti šireg tipa, kao što
su organizovanje alternativnog kulturnog centra
i edukativnih tribina protiv privatizacije. Slična je
situacija i u Zrenjaninu.
Dalje, Antifašistički front žena u Novom Sadu
spaja feministički pokret sa antifašizmom.
Radikalna levica je igrala bitnu ulogu u
organizovanju akcija solidarnosti sa romskom i
LGBT populacijom, zbog napada vlasti i ekstremnih
desničara tokom 2009. i 2010. u Beogradu. Ponekad
su takve aktivnosti odjekivale iznenađujuće glasno,
poput organizovanja protesta Solidarno protiv
fašizma, mesec dana nakon zabrane Povorke ponosa
2009.
Kada je državna represija protiv radničkog
pokreta krenula da jača, radikalna levica je pokrenula
javno mnjenje protiv hapšenja šestoro anarhista u
Beogradu na jesen 2009, pod optužbom da su izvršili
teroristički napad na zgradu grčke ambasade. Grupa
za monitoring procesa je organizovala peticije,
tribine i protest kao vidove pritiska na ovaj politički
proces.
Ipak, iako često iste osobe igraju vodeću ulogu
u raznim inicijativama, nedostaje pokušaj da se sve
te kampanje, sa svim njihovim aktivistima, zajednički
organizuju u duhu Socijalnog fronta. Budući da
neformalna saradnja raznih antikapitalističkih
kolektiva već postoji, ne postoji razlog da se nova
pluralistička i antikapitalistička mreža ne uspostavi na
višem nivou od onog na kom je bio Socijalni front.
Za to nije nužno da se bilo ko odrekne svog
nezavisnog kolektiva. Ali je nužno povezivati se kako
bi se sprečilo da jedino partije kao što je LDP ili grupe
sa radikalne desnice politički artikulišu socijalni
bunt.
Potrebno je širom otvoriti vrata svima koji traže
politički dom antikapitalističkog tipa. Mnogi kolektivi
i pojedinci to zapravo žele. Postoji verovatno
mnogo neorganizovanih levičara koji ne shvataju
potrebu za borbom na pojedinačnim frontovima ili
koji su razočarani nedostatkom jedinstva na levici i
ne žele da gube vreme na inicijative koje su često
usko ideološki definisane i međusobno sukobljene.
Ipak, tokom protekle godine stvorio se, kako u
međusobnim diskusijama, tako i u praksi, prostor za
pokretanje šire leve alternative.
Svakako, u takvom projektu biće mnogo
problema. Potrebno je učiti na sopstvenim greškama.
Socijalni front se raspao nakon studentskog protesta,
jer su izazovi uspeha prouzrokovali nove debate
o putu napred. To je prirodno dovelo do podela u
strateškoj viziji.
Nije, dakle, dovoljno imati deklarativno slične
principe, ukoliko nismo saglasni oko konkretnih
načina da ih realizujemo. Ipak, Slobodni Filozofski u
Hrvatskoj, u velikoj meri inspirisan protestom 2006/7
u Srbiji, nudi nam primer uspešnog levog jedinstva
na višem nivou od onog koji je dostigao Socijalni
front, uprkos svim njegovim nedostacima.
Slobodni Filozofski je pokazao da je moguće
uspostaviti više od akcionog jedinstva. Uz određenu
dozu dogovora i tolerancije, moguće je na fakultetima
organizovati zajednički radikalni forum za diskusiju i
formiranje različitih edukativnih i kulturnih programa.
To bi smanjilo tenziju među organizacijama, kao i
između organizacija kao takvih i neorganizovanih
pojedinaca.
Zajednički mesečni bilten od četiri strane,
mesečni sastanak na javnom mestu, mesečna tribina,
politička i kulturna akcija, zajednička nalepnica i
velika doza unutrašnjeg pluralizma doprineli bi da
se stvori dovoljna autonomija fronta kao takvog da
23
JANUAR/FEBRUAR 2011.
preživi razne netrpeljivosti koje se neminovno rađaju
među aktivistima koji se trenutno nalaze na relativnoj
socijalnoj margini.
Bilo kako bilo, uvek će postojati tenzije, podele i,
u krajnjoj liniji, bolni rascepi. Zato je bitno temeljno
raspraviti naše razlike i uspostaviti zajedničke tačke u
strateškoj viziji. Takva vizija mora biti dovoljno jasna
da bude svima razumljiva, a opet dovoljno široka da
ujedini ljude iz više organizacija i društvenih grupa.
Često je dobro formulisati seriju zahteva koji bi
motivisali akciju. Marks21 i list Solidarnost imaju jasne
prioritete u delatnosti:
1. da je potrebno slomiti moć banaka i tajkuna i
staviti njihove resurse u korist i pod kontrolu radnog
naroda i svih potlačenih;
2. da je potrebno zaustaviti proces privatizacije
i pod kontrolom radnica i radnika preokenuti ga u
njihovu korist;
3. da je potrebno boriti se protiv državne
represije;
4. da je pod hitno potrebno vršiti akcije solidarnosti
sa potlačenim grupama i voditi odlučnu borbu protiv
rasizma, nacionalizma, homofobije i fašizma;
5. da je potrebno boriti se protiv pljačke penzionog
fonda i uništavanja javnih servisa, a za besplatno i
kvalitetno školstvo i zdravstvo;
6. da je nužno uspostavljati saradnju sa sličnim
pokretima širom Balkana i čitavog sveta protiv
imperijalizma i njegovih lokalnih sluga;
7. da je potrebno podsticati kulturnu i intelektualnu
kreativnost u društvu protiv varvarizacije koja dolazi
sa kapitalističkom globalizacijom i njenom krizom.
Ukratko – nećemo da platimo za krizu koju
nismo mi prozrokovali. Zbog toga smo spremni da sa
drugima organizujemo seriju savetovanja i diskusija
na temu „Antikapitalizam – kuda dalje?”, počevši od
februara 2011. Nadamo se da bi postepeno ti forumi
prerasli u front.
No, ne smemo da pričamo u nedogled. Kriza
je dugačka i prolazi kroz različite faze, ali ne postoji
nikakva garancija da će levica automatski zbog
ekonomske recesije izrasti. Potrebno je razumeti
svaku fazu i naći način da se obratimo širim slojevima
kako bismo bili prepoznati kao ozbiljni učesnici na
političkoj sceni.
Svaki korak koji propustimo čini nas slabijim u
sledećoj fazi krize, kada moramo da uložimo dvostruko
više samo da bismo se vratili u igru. Situacija postaje
kritična. Desnica je napravila skok kakav levica u Srbiji,
ako ovako nastavi, može samo da sanja.
Ali mi imamo moćne saveznike u radničkom
pokretu zapadnih zemalja, u prvom redu Grčke.
Kod njih se takođe odvijaju procesi interne krize i
regrupisanja levice.
Najveća pomoć koju možemo da pružimo
velikim bataljonima našeg pokreta je da organizujemo
antikapitalistički front kod nas samih. Internacionalizam
nastaje u spremnosti da se čovek bori protiv svoje
vladajuće klase.
Sutra, kada kriza dostigne viši nivo i kada se
svi procesi koji tinjaju pod površinom otvore, naša
odlučnost će raditi u našu korist. 2011. treba da bude
označena povratkom antikapitalizma na srpsku
političku scenu. Neka ponovo krene da kruži bauk koji
će da prestravi naše vladare: bauk revolucije.
Marks21 je revolucionarna grupa koja gradi jezgro
borbene revolucionarne radničke partije u Srbiji. Mi
se orijentišemo prema radničkoj klasi zato što ona
kolektivno stvara sva dobra i pruža sve usluge koje su
potrebne za funkcionisanje društva, a kao nadoknadu
za svoju sposobnost da radi dobija manje od onoga
što proizvede. Društvo u kom se sve više proizvodi,
a u kom siromaštvo, beda i nezaposlenost rastu,
nelogično je i neracionalno. Smatramo da je ključno
promeniti svet na takav način da oni koji proizvode i
nude usluge demokratski i planski kontrolišu proces
proizvodnje i raspodele – to se zove socijalizam.
Da bi se svet promenio, doduše, potrebno je
razumeti ga. Mi edukujemo naše članice i članove
o marksizmu, kao teoriji vodilji revolucionarne
prakse. Organizujemo čitalačku sekciju, prevodimo
članke i knjige i raspravljamo ideje, međusobno i
sa drugima. Za to je ključan list koji proizvodimo i
koji je pred vama: Solidarnost. On nam omogućava
da prenosimo naše ideje i organizujemo praktične
korake za borbu protiv kapitalizma i za socijalizam.
Poenta je mobilisati i angažovati što veći broj ljudi –
jer gazde i država neće predati svoje privilegije; one
će morati da im se otmu. Za to je potrebna najveća
moguća masa ljudi. Marks21 se upravo zato zalaže za
angažovanje novih ljudi u antikapitalističkom frontu.
Jačanjem samopouzdanja što većeg broja ljudi,
nadamo se da ćemo stvoriti uslove za revolucionarni
skok u društvu.
Ipak, pokret neće uvek ići unapred. Mnogima će
to biti teško da prihvate. U takvim periodima na
njih će uticati porodica, posao, mediji i okruženje
u širem smislu, da se sve manje angažuju. Od
revolucionarnog angažmana, ipak, ne može da se
živi! Zato je potrebno imati revolucionarnu partiju
koja deluje nezavisno od raznih frontova, koja spaja
najbolje i najpožrtvovanije aktiviste i koja vidi dalje
od bilo kog pojedinca. Potrebno je, ukratko, znati
kako i kada se povući, isto kao što je nužno znati
kako i kada jurišati napred. Nije lako preživeti u
okolnostima u kojima naši protivnici kontrolišu sve
glavne poluge u društvu, uključujući i državnu silu –
ali, još je teže pobediti!
Na kraju je sama praksa ta koja nam posle svakog
koraka govori da li nam je teorija bila ispravna ili ne.
Stoga nije dovoljno reći šta mislimo. Moramo učiti na
sopstvenim greškama, kao i na uspešnim primerima iz
radničkog pokreta. Pozivamo vas zato da nam šaljete
komentare, pitanja, pisma i članke – pa, ukoliko ste
saglasni sa nama, i da nam se pridružite. Mi smo
skromna organizacija, ali smo izgradili infrastrukturu
koja će vas učiniti efikasnijim borcima nego ako
ste sami. Nas će vaša iskustva, znanje i kreativnost
ojačati. Revolucionarna partija je velika škola za
svakog pojedinca koji želi da promeni svet. Zato je
moramo stvoriti. Danas se gradi bolje sutra!
KONTAKT
U periodu između dva broja, nove tekstove postavljaćemo na naš veb sajt
www.marks21.info.
Komentare, kritike i sugestije nam možete slati putem imejl adrese:
[email protected] ili pozivom na broj 064/079-36-21
24 ISTORIJA POKRETA
JANUAR/FEBRUAR 2011.
D
ANAS SE Demokratska republika Kongo opisuje kao mesto užasa. Skorašnje borbe koje se
u toj zemlji vode predstavljaju se kao nastavak prastarog krvoprolića između istočnih plemena i
etničkih milicija.
Ove laži prikrivaju realnost zemlje koja je već duže
od 130 godina mesto imperijalističkog pustošenja.
Često se, međutim, prećutkuje priča koja govori o
izvanrednom otporu tlačiteljima.
Najveći vođa tog otpora bio je crni Afrikanac po
imenu Patris Emeri Lumumba. Lumumba, prvi premijer nezavisnog Konga, pogubljen je 17. januara 1961. na
malom šumskom proplanku, uz još dva člana vlade.
Belgijski oficir je organizovao streljački vod, a tela
su brzo zakopana, nedaleko od mesta na kom su pala.
Sutradan je drugi belgijski oficir iskopao tela, raskomadao ih i rastvorio u kiselini. Atentatori su bili odlučni
u nameri da prikriju svaki trag svog zločina.
13. februara, kada je Lumumbino ubistvo obznanjeno u javnosti, širom sveta su organizovani protesti. U
Jugoslaviji su demonstranti čak upali u Belgijsku ambasadu.
Belgijski Kongo, kako mu je tada bilo ime, izdizao
se tokom 1940-tih iz izuzetno brutalnog perioda
kolonizacije. Između 1891. i 1911. glad, prisilni rad i
sistematsko nasilje lišili su života više od 10 miliona
Kongoanaca.
Posle Drugog svetskog rata, Belgijanci su obećali
da će promeniti način upravljanja kolonijom.
Otpočet je razvoj industrije, a rudarska naselja
rađala su se širom zemlje. Bakar je bio u središtu razvoja, a u ogromnim količinama ga je na jugu zemlje
proizvodio privatno-javni gigant „Union Minière du
Haut-Katanga“ (UMHK).
Belgijski Kongo je za kolonizatore i privatni biznis
bio izvor ogromnih profita.
Lumumba je bio samoobrazovani nacionalistički
vođa. Rođen 1925. u kongoanskoj provinciji Kasai,
izbačen je iz škole, nakon čega je prebegao u regionalnu prestonicu Stenlivil – današnji Kisangani.
Aparthejd
Stigao je u grad 1944. i uskoro postao jedan od vodećih
članova „évolué“ – „evoluiranih“.
To je bila grupa obrazovanih kongoanskih
muškaraca obučavanih da učestvuju u misiji „civilizovanja“, koju je sprovodila belgijska država.
Date su im niže pozicije u administraciji i odgajani
su tako da sebe smatraju prvacima zajednice „Belgijskog Konga“. Lumumba je postao službenik u stenlivilskoj pošti.
Kongo je bio država aparthejda – stroga segregacija određivala je svaki aspekt života. Lumumbina
ćerka Julijana to objašnjava ovako: „Kada napunite 18
godina, dužni ste da sa sobom nosite dozvolu. Ako bi
vas neko zaustavio, morali biste da opravdate zbog
čega ste u gradu... Ako bi crnac pogledao belu ženu,
mogao je da završi u zatvoru.“
Ranih 1950-tih, Lumumba je imao slične ideje kao
i većina „evoluiranih“. Bio je zagovornik kolonijalnog
projekta „civilizovanja“. To je počelo da se menja juna
1956. Uhapšen i bačen u zatvor pod optužbom da je
proneverio novac, Lumumba počinje da uviđa laži belgijskih vladara.
Nakon što je u septembru 1957. pušten iz zatvora,
Lumumba odlučuje da započne novi život u prestonici Leopoldvilu (današnja Kinšasa). Ideje nezavisnosti
i političkog oslobođenja širile su se gradom poput
zaraze.
U novembru 1958. Lumumba je izabran da predvodi glavnu partiju nacionalnog oslobođenja – Nacionalni pokret Konga (MNC). Međutim, Belgija nije htela
da se odrekne vlasti i pokušavala je da manipuliše i
podeli nove političke partije Konga.
Druge zapadne države želele su da osiguraju da
UBISTVO PATRI
50 GO
TRAGEDIJ
17. januara pre pedeset godina, pr
nezavisnosti, Patris Lumumba, ubije
osvrće na njegovo nasleđe i
nezavisnost Konga neće značiti stvarnu političku i
ekonomsku autonomiju. SAD su u tom području bile
itekako prisutne od početka XX veka.
Dva događaja će uticati na to da Lumumba napusti svoju pomirljivu politiku. Prvo, bio je inspirisan
nezavisnošću Gane, kada je 1957. Kvame Nkruma postao prvi crni afrički postkolonijalni lider.
Drugi događaj je ipak bio bitniji. U Leopoldvilu je
4. januara 1959. besnelo nasilje. Kolonijalna vojska je
ugušila demonstracije, ubivši na stotine ljudi. Vera u
dugu tranziciju i opšte razumevanje koje bi otvorile put
nezavisnosti bila je okončana.
Kongoansko društvo se promenilo – organizovani
su masovni skupovi, štrajkovi su se širili, a pokret za
nezavisnost napokon se otrgao redova „evoluiranih“. To
je bila kongoanska revolucija.
Lumumba se priključio opštem oduševljenju, a
njegova borbenost rasla je sa radikalizacijom događaja.
Sada je zahtevao nezavisnost bez daljeg odlaganja.
Ipak, drugi „evoluirani“ su svoju budućnost videli u
JANUAR/FEBRUAR 2011.
25
pregovori u Briselu.
Odbio je bilo kakav kompromis. Kongoanska
država neće biti podeljena – sa javnim bogatstvom
pod kontrolom provincija – kako su se belgijski vladari
nadali, niti će MNC prihvatiti belgijskog kralja kao vođu
države nezavisnog Konga.
Određen je i datum za proglašenje nezavisnosti
– 30. jun 1960. Lumumbin radikalizam osigurao mu je
prezir belgijske elite. Depeša belgijske vlade iz januara
iste godine tražila je njegovu eliminaciju. Na tom stupnju, eliminacija je značila uklanjanje sa političke scene.
Ipak, MNC je na izborima u maju odneo pobedu.
Lumumba je odbio da sklapa dogovore sa odlazećom
silom.
Na dan nezavisnosti, svojoj publici, u kojoj je bio i
belgijski kralj, obratio se rečima: „Jer nezavisnost Konga,
čak i dok se danas proslavlja sa Belgijom, prijateljskom
zemljom prema kojoj se odnosimo kao prema nama
jednakoj, nijedan Kongoanac vredan tog imena nikada
neće moći da zaboravi da je stekao borbom.“
Grčevi
ISA LUMUMBE:
ODINA
JE
E KONGA
rvi lider Konga nakon izvojevanja
n je uz podršku Zapada. Leo Zilig se
borbu protiv imperijalizma.
savezu sa kolonijalnom silom, a kasnije i sa SAD.
Politika se duboko promenila, i to ne samo u
varošima i gradovima, već i u mnogim seoskim oblastima gde su seljaci odbijali da plaćaju poreze.
Svuda su nicale nove političke grupe. Kolonijalni
projekat bio je razotkriven u samo nekoliko meseci.
Lumumba je bio izrazito svestan napetosti koja je
postojala između narodnih masa koje su podržavale
MNC i vođstva te partije, koje je često bilo isuviše oprezno.
Revolucionar
Aprila 1959, izjavio je: „Mase su mnogo revolucionarnije od nas. One se ne usuđuju uvek da stojeći ispred
policajca kažu šta misle, ili da ispostavljaju zahteve ispred upravljača, ali onda kada smo mi sa njima upravo
su mase te koje nas guraju napred i upravo one žele da
se kreću brže od nas.“
Krajem 1959. Lumumba je uhapšen, prebijen i zatvoren. Pušten je tek kada su u januaru 1960. pokrenuti
Kolonijalisti su počeli da se grče od besa zbog „bezobrazluka“ jednog crnca – i bivšeg podanika. Međutim,
leve snage širom sveta bile su oduševljene. Malkolm X,
radikalni crni vođa u SAD, pozvao je sve crne ljude da
zapamte ovaj herojski govor.
Slavlje je ubrzo prekinuto. Belgija je u julu podržala
otcepljenje rudom bogatih provincija Katanga i Kasai.
Priznala je, podržala i naoružala ove nove „države“.
Neki od „evoluiranih“ su – služeći se jezikom etničkih
podela – pomogli da se ove veštačke provincije oblože
glazurom afrikanstva.
Lumumba je apelovao na podršku Ujedinjenih
nacija (UN) – one su, međutim, podržale imperijalne
sile u zbacivanju njegovog režima.
Kako je moć počela da mu izmiče, Lumumba se
okrenuo bazi MNC-a i onima koji su osvojili nezavisnost Konga. Ipak, neprijateljske snage su bile snažnije.
Vodeći nacionalisti su podlegli podmićivanju i saradnji
sa kolonizatorima.
SAD su pukovnika Džozefa Mobutua – budućeg
diktatora Konga, a do tada Lumumbinog saveznika –
podmitile, kako bi u septembru organizovao puč.
Lumumba je u novembru pobegao iz prestonice i
zaputio se u Stenlivil, gde se nadao da će okupiti svoje
pristalice. Kada je nekoliko dana kasnije bio uhapšen,
znao je da ga najverovatnije očekuje smrt.
Pišući u zatvoru, zabeležio je: „Istorija će jednoga
dana reći svoje, ali to neće biti istorija koju pišu Brisel,
Pariz, Vašington ili Ujedinjene nacije, već istorija koju
će predavati u zemljama oslobođenim od kolonijalizma i njegovih marioneta.“
Nakon manje od dva meseca bio je mrtav. Lumumbina smrt ipak nije označila kraj, jer su njegove
pristalice pružale otpor sve do svog konačnog poraza
1965.
Zapadne sile su podržale Mobutuov drugi državni
udar te godine. On je ostao na vlasti preko 30 godina,
gušeći nezadovoljstvo i obezbeđujući zapadnim silama
i multinacionalnim kompanijama uslove za pljačku
kongoanskih resursa.
Tokom poslednjih meseci života, Lumumba je
počeo da odstupa od politike nacionalnog oslobođenja
i da obraća pažnju na to šta su druge društvene snage
radile.
Njegov sin Fransoa, koji je danas politički aktivista
u Kongu, objašnjava: „Tokom 1960-tih je otkrio da nisu
svi Kongoanci nezavisnost tumačili na isti način. Tako
je u svojim delima i govorima postajao precizniji i govorio o radnicima, pravdi i jednakosti.“
Lumumbin bezuslovni otpor zapadnim pokušajima
da se uguši nezavisnost Konga danas treba proslaviti.
On je s pravom postao simbol borbe protiv imperijalizma.
26 STUDENTSKI POKRET
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Patris Lumumba stiže u Beograd
Od oslobođenja Trećeg
sveta do studentske moći
PIŠEDžejms Robertson
A
KO POSTOJI jedna reč koja u sebi
sumira ideologiju današnje srpske
buržoazije, to je „Evropa“. „Evropa“
je, kažu nam, uvek bila i biće sudbina Srbije. U takvoj političkoj atmosferi, nije toliko strašno iz neznanja pomisliti da nikada
nije postojao trenutak u kom „Evropa“ nije
dominirala horizontom političkog života
u Srbiji. Međutim, iako sadašnje vladajuće
klase bivših jugoslovenskih zemalja žele da
tu istoriju zaborave, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila poznata
kao jedina evropska zemlja sa aktivnom ulogom u Pokretu nesvrstanih.
Pokret nesvrstanih je bio koalicija
postkolonijalnih država, oformljena tokom
1950-tih. Članovi pokreta, razočarani
imperijalističkom politikom dve svetske supersile – SAD i SSSR – težili su ujedinjenju
sveže nezavisnih zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike, kako bi imali kontrolu nad
UN i upotrebili tu organizaciju za promovisanje mirovnih programa, nacionalnog
samoopredeljenja i ekonomskog razvoja.
Jugoslavija, zemlja čiji su narodi imali
sopstvene istorije antiimperijalnih borbi,
bila je jedna od većih predstavnica u Pokretu nesvrstanih. Josip Broz Tito je 1948, nakon što je njegova partija izbačena iz Kominforma zbog kritike imperijalističke politike
SSSR-a na Balkanskom poluostrvu, počeo
da se okreće nezavisnim državama Trećeg
sveta kako bi sa njima stvorio demokratski
savez. 1956. susreo sa egipatskim predsednikom Gamalom Abdelom Naserom i indijskim premijerom Džavaharlalom Nehruom
na Brionima. 1961, nekoliko meseci nakon
što je u džunglama Konga ubijen Patris Lumumba, u Beogradu se održao prvi samit
Nesvrstanih zemalja.
Politika nesvrstavanja se u Jugoslaviji
nije svodila samo na vladinu diplomatiju.
Studenti iz Afrike, Azije i Latinske Amerike su u Zagrebu i Beogradu oformili socijalne klubove kako bi gradili podršku za
narodnooslobodilačke pokrete. Organizacije civilnog društva i državne organizacije,
poput Crvenog krsta ili Studentskog saveza, slale su novac, krv i medicinske zalihe borcima u Alžiru i Vijetnamu. Takođe,
od početka 1960-tih društveni pokreti su
počeli da se bave izgradnjom solidarnosti
sa Trećim svetom. Prve demonstracije tog
tipa buknule su u februaru 1961, u znak
protesta zbog atentata na kongoanskog
premijera Patrisa Lumumbu.
Lumumba je bio oličenje kongoan-
skog pokreta za nezavisnost i jugoslovenski
mediji su s velikom pažnjom pratili njegove
političke uspehe, predstavljajući ga kao
heroja oslobođenja Trećeg sveta. Kada je
vest o njegovom ubistvu napokon objavljena 14. februara, organizovane su demonstracije u gradovima širom Jugoslavije.
Prema Politici, 150,000 ljudi protestovalo
je u Beogradu, 100,000 u Zagrebu, 80,000
u Ljubljani i po nekoliko hiljada u manjim
gradovima.
Na Trgu Marksa i Engelsa (danas Trgu
Nikole Pašića) kolone demonstranata nosile
su transparente poput: „Afrika Afrikancima“,
„Dole kolonijalizam“, „Slava Lumumbi, smrt
kolonijalizmu!“ Jugoslovenski studenti su
na ramenima nosili studente iz Afrike. Na
trgu su se masi obratili zvaničnici Saveza
komunista, ali mnoge od demonstranata
nije zanimalo da slušaju ničija predavanja.
Umesto toga, odlučili su se na momentalnu akciju solidarnosti sa Kongoancima.
Oko 30,000 demonstranata odvojilo se od
zvaničnih demonstracija i krenulo ka belgijskoj ambasadi. Policija je ubrzo pristigla
i pokušala da rastera masu, ali su učesnici
protesta uspeli da probiju policijske kordone. Mladi Afrikanci i Jugosloveni su
potom ušli u ambasadu kroz polomljene
prozore i zapalili zgradu. Pre nego što su
napustili zadimljenu građevinu, okačili
su Lumumbinu sliku sa ulaza i iznad nje
napisali: „Slava borcima za slobodu i mir
afričkog naroda!“
Ove demonstracije su pokazale da
solidarnost sa Trećim svetom nije bila
ograničena na vladinu politiku. U februaru
1961, studenti i radnici su odbacili vladin
diplomatski „trećisvetizam“; borili su se
protiv policijskih kordona i spalili belgijsku
ambasadu u znak osvete za Lumumbinu
smrt. Njihova solidarnost je došla odozdo; izražavali su je na ulicama, transparentima i kamenicama, a ne u salama UN.
Ove demonstracije su razotkrile napetost
između pokreta odozgo i odozdo, napetost koja je nastavila da oblikuje politiku
nesvrstanosti u Jugoslaviji tokom 1960tih. U novembru 1964. u Zagrebu je grupa
studenata pretučena na demonstracijama
povodom kontinuirane okupacije Konga.
Onda ponovo 1966. – kada su studenti
Beogradskog univerziteta protestovali protiv američke okupacije Vijetnama i razbili
prozore na američkoj ambasadi, napala ih
je policija. Takvi protesti smatrani su „sramotom“ za jugoslovenske birokrate i diplo-
mate koji su i dalje pregovarali oko vojnih
i ekonomskih ugovora sa zapadnim liderima.
Sukob između dinamičnog studentskog pokreta i birokratizovane vlasti
konačno je izbio na videlo u junu 1968.
kada su studentski domovi eksplodirali od
besa zbog policijskog nasilja. Hiljade studenata okupiralo je fakultete na nedelju dana.
Tokom ovih okupacija, beogradski studenti
su izjavili da se solidarišu sa studentima u
Parizu, Beču, Varšavi i Berlinu, kao i sa borcima za nacionalno oslobođenje u Vijetnamu. Osudili su vladu („crvenu buržoaziju“)
zbog neuspeha u izgradnji pravog socijalizma i pozvali radnike da im se pridruže u
borbi, dok su na univerzitetima širom Jugoslavije na hiljade studenata protestovale
u znak solidarnosti.
Okupacije su izrazile razočaranje vladom koje su mnogi osećali, ali su takođe
izrazile i viziju alternativnog puta u socijalizam. Iako pokret nije uspeo da se proširi
na radničku klasu, i iako je završio tako
što ga je vlast ugušila, njegovog nasleđa,
kao vizije socijalizma odozdo, danas bi se
trebalo prisetiti. Poreklo ovog alternativnog
socijalizma leži u borbama za nezavisnost
u Trećem svetu i kritičkoj misli koju su te
borbe inspirisale u studentima i radnicima
širom sveta.
Iako studentski dom „Patris Lumumba“ i dalje postoji u Beogradu, nasleđe
jugoslovenskog pokreta solidarnosti sa
Trećim svetom odavno je zaboravljeno.
Danas srpska buržoazija potiskuje istoriju
antiimperijalističke borbe i solidarnosti sa
Trećim svetom, umesto toga podstičući
ljude da private „evropskiji“ način života,
poput gledanja Evrovizije ili pristajanja na
budžetsku seču.
U trenutku u kom obeležavamo
godišnjicu ubistva Patrisa Lumumbe, afrički
kontinent je ponovo postao mesto revolucionarnih dešavanja. Prošlog meseca je
tuniska vlada oborena masovnim protestima i njen vođa, Ben Ali, oteran je iz zemlje. Pobuna se, potom, proširila i na Egipat
i ozbiljno preti Mubarakovom režimu. Ostaje da se vidi da li će ovo izvršiti uticaj na
evropske centre, koji su već svedoci otpora
koji studenti i radnici pružaju krvoločnim
vladinim sečama budžeta. Ipak, događaji iz
1960-tih govore nam da masovni protesti
u bivšim kolonijama mogu vrlo brzo nadahnuti opšti otpor kapitalističkom sistemu
širom sveta.
27
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Gde su studenti u svom tom društvu?
PIŠEVuk Vuković
E
VROPSKA BORBA protiv „mera
štednje“ i seča budžeta koje su evropske neoliberalne vlade odlučile
da sprovedu kao antikriznu meru, tako
svaljujući teret ekonomske krize na pleća
radnika i siromašnih slojeva, radikalizovala
se izlaskom studenata na ulice i okupacijama fakulteta u Engleskoj i Italiji.
Očigledno borbeni studenti su hiljadama studenata u drugim zemljama (poput
Srbije) dali primer i nadu u borbi protiv
uništavanja obrazovanja i svođenja fakulteta na fabrike umne radne snage. Ipak, nakon
tih borbi, neizbežno se postavlja pitanje: šta
i kako dalje?
Međutim, pre nego što se potrudimo
da damo odgovor na to pitanje, potrebno
je ispitati ulogu studentske populacije i univerziteta u društvu kao celini, jer će nam
tek to dati pravi uvid u mogućnosti razvoja
dalje borbe za obrazovanje.
Posebna klasa ili privremena
grupacija?
Učestalost studentskih protesta i drugih vidova pobune – naspram opšte-radničkih
protesta – isprva može proizvesti utisak da
se radi o zasebnoj društvenoj grupaciji, sloju ili čak klasi. Studenti naizgled imaju svoja
„radna mesta“ (fakultete), poseban „životni
stil“, sličnih su godina, nezavisno se bore za
svoje ciljeve, što nas sve može navesti na
zaključak da su posebna društvena klasa.
Međutim, odakle oni potiču i kuda
nakon fakulteta idu? Potiču iz neke od
postojećih klasa – radničke, srednjih (poreklo najvećeg broja studenata na državnim
univerzitetima) ili vladajuće klase – i njihovi životi su oblikovani njihovim klasnim
poreklom.
Nakon fakulteta preuzimaju različita zaposlenja – neki odlaze u uslužni sektor, neki
u proizvodnju, neki u profesije, a srazmerno
mali broj na najviše pozicije u društvu. To
nam govori da su studenti tek prelazna grupacija ljudi čije je klasno poreklo unapred
određeno, ali ne i „klasno odredište“, tj.
društveni položaj nakon fakulteta.
Dakle, studenti ne konstituišu posebnu
klasu, već su mešavina pripadnika prethodno realno postojećih društvenih klasa.
Univerzitet kao oruđe ideologije
Ako prihvatimo marksističku podelu društva
na bazu (ekonomska organizacija društva) i
nadgradnju (država, kultura, religija, umetnost, porodica, itd.) koja je uslovljena bazom, univerzitet definitivno smeštamo u nadgradnju. Pošto se kapitalistički odnosi eksploatacije u bazi reprodukuju i u nadgradnji, odnosi eksploatacije su u prikrivenom
obliku prisutni i na univerzitetima – bila to
hijerarhija između profesora i studenata,
sistem ispita, nadmetanje (umesto kolegijalne saradnje), seksizam, rasizam i slično
– te utiču na studente.
Uloga univerziteta kao još jednog mesta koje reprodukuje ideologiju vladajuće
klase jeste da upravo tu ideologiju usadi u
svest studentima, da bi oni koji idu na više
položaje mogli da upravljaju potčinjenima,
a kako bi oni koji će biti potčinjeni prihvatili sistem eksploatacije i bede – univerzitet je, dakle, mesto koje služi održavanju
postojećeg kapitalističkog sistema.
Ipak, služeći se pojmovima italijanskog
marksiste Antonija Gramšija, hegemonija
(kulturna, vrednosna i ideološka prevlast
vladajuće klase), kao ni u drugim delovima
društva, ni ovde nije potpuna – studenti
razvijaju ono što se naziva kontradiktornom svešću, kad u određenim trenucima
mogu uvideti šta ne valja sa univerzitetom
ili obrazovanjem uopšte (nedavni primer
toga u našoj zemlji su masovni studentski
protesti i okupacije 2006/07).
Oni čak mogu postati svesni nekog
političkog problema koji nije u vezi sa
obrazovanjem kao što je, recimo, stanje u
Palestini (kako je pokazala posećena tribina na leto 2010. održana na Filozofskom
fakultetu), deportacija Roma iz Francuske ili
uznemiravajući rast desnice (što se dalo videti tokom mahom studentske akcije protiv
Dveri srpskih na Mašinskom fakultetu, krajem prošle godine).
S druge strane, studenti i dalje prihvataju neke ideološke postavke koje im se
serviraju – na primer, „besplatno obrazovanje je nemoguće“, ili „nisu svi ljudi jednaki“, ili „čovek je u prirodi loš“, ili „ženama
je mesto kod kuće“.
Studentske borbe
Do sada su studentske borbe bile uglavnom
izolovane i neuspešne na duže staze, u ostvarivanju nekih sistemskih promena ili makar promena koje mogu biti korak dalje ka
nekoj suštinskoj promeni.
Međutim, razlog za to ne leži u onome
što često čujemo u medijima i drugde – da
je to nemoguće, da su studenti „lenji“, ili da
nas je premalo. Rešenje za otpočinjanje
borbi koje će biti revolucionarne po obrazovanje, a i društvo u celini, proizilazi iz
prethodno rečenog.
Kao prelazna grupacija ljudi, studenti
nemaju tu moć da parališu proizvodnju
poput radnica i radnika (koji su zasebna klasa) i tako zaprete funkcionisanju ekonomije,
od čega vladajuće klase strepe, te pod tim
pritiskom popuštaju zahtevima radnika.
Kao prelazna grupacija, među njihovim redovima se nalaze i pripadnici
povlašćenih klasa koji su često i pripadnici
vladajućih stranaka, te su spremni da se
povinuju direktivama odozgo, izdaju svoje
dojučerašnje saborce i ugroze studentsku
borbu (kao što se kod nas desilo tokom studentskih protesta 2009).
Ipak, studenti imaju plodan potencijal za borbu. Jedan aspekt ovog potencijala leži i u tome što studenti, iako nisu
eksploatisani poput radnika u proizvodnji i
uslugama, jesu otuđeni, što je pojava inherentna svakoj društvenoj grupaciji u kapitalizmu – studenti su prisiljeni da se nadmeću
za bodove, podstiče se opšta konkurencija,
podvrgnuti su nefleksibilnom i strogom
sistemu ispita, obaveznim predavanjima
itd.
Pošto su svi kolektivno podvrgnuti
ovakvom stanju, razvijaju se isto tako i
kolektivna svest i kolektivna praksa upereni
na ovakve mere na fakultetima.
U drugom aspektu, studenti, ako nastupaju usamljeno i izolovano od drugih
društvenih dešavanja i sukoba, nemaju dovoljno snage da se izbore za svoje ciljeve.
Potencijal o kom govorimo može se ostvariti samo ukoliko se studenti međusobno
solidarišu, ali i udruže sa radništvom koje
je takođe pod udarom neoliberalnih vlasti,
pati od istih mera naših i evropskih vlasti
kao i studenti, koje je podvrgnuto istom
eksploatativnom sistemu, doduše drugog
oblika, čiji su interesi u krajnoj liniji isti kao
i studentski – u ovom trenutku to je borba
protiv vladajuće klase koja je odlučila da
teret krize svali na naša pleća!
Revolucionarna socijalistička organizacija Marks21 se bori za ujedinjenje radnika i studenata u jedinstveni front. Ukoliko
je naša borba i vaša borba, pridružite nam
se!
JANUAR/FEBRUAR 2011.
28 ANTIFAŠIZAM
Srpski sabor Dveri
Predvorje
domaćinskog
fašizma
PIŠEMiljan Jelić
K
1. http://www.srb-akcija.
org/o-nama/198/ideologija/
2. Erih From, Bekstvo od
slobode, str. 151
3. Hitlerov govor iz 1939, u
Ratko Marković, Ustavno
pravo, str 154.
4. Boško Obradović,
„Šansa u krizi: Sedam osnova našeg preporoda“
5. „Budimo nerealni,
tražimo moguće“, Dveri
Srpske
6. http://www.srb-akcija.
org/o-nama/198/ideologija/
7. Lav Trocki, „Šta je nacionalni socijalizam“, u Solidarnost (decembar 2010)
8. http://www.srbakcija.org/o-nama/841/
program/#more-841
9. Boško Obradović,
„Šansa u krizi: Sedam osnova našeg preporoda“
RAJNJE JE vreme da se tzv. „patriotske organizacije“ poput Dveri, Srbske Akcije i Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu –
kao fašističke.
Kao što bi se edipalni šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući
sitni srpski buržuj vratio u idiličnu patrijarhalnu
ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu „Bogkralj-domaćin“.1
Ekonomski usponi i padovi dovode do sve veće
polarizacije na dve antagonistične klase, terajući
našeg ćiftu da se svrsta u jedan od neprijateljskih
tabora. Što se više razdvaja zemlja pod njegovim
nogama, to sve čvršće steže svoju slamku spasa –
svest o „svojoj sudbini kao o sudbini nacije“.2
Fašista, naoružan Svešću, smatra za sebe da je
Izabrani koji će osloboditi svoju naciju ogrezlu u
dekadenciji: „Moja najdublja osećanja ne mogu bolje
izraziti do u obliku blagodarenja Proviđenju koje me
je pozvalo i pomoglo mi...da postanem Firer moga
naroda“.3
On ne razume podelu društva na klase, već percipira naciju kao bolestan ili zdrav organizam, dok
se pojedinac stapa u ovaj transcedentni entitet –
zapravo ceo njegov život je u potpunosti podređen
zajednici u kojoj „svaki srpski raskol, podela i nesloga
su prošlost i smrtni greh novog rodoljublja“.4
Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku sredinu – npr.
u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu,
ili u slučaju Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na
nacionalističku kartu, trudeći se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih čini fašističkim?
„Ni levo ni desno”
Ako bi se tražio naš idejni izraz danas, onda bi
najtačnije bilo reći da smo (N)I LEVO (N)I DESNO.
Jer, ako je desno: vera, državotvornost, nacionalna
samobitnost, svetost tradicionalnog braka i porodice
– onda smo desno. Ali, ako je desno: novi monopol
i neodgovornost povlašćenih društvenih slojeva,
kapitalizam bez socijalne funkcije, ceremonijalna
religioznost bez misionarske i milosrdne sadržine,
onda nismo desno.
Takođe, ako je levo antiglobalizam, narodna socijalizacija duhovnih i materijalnih dobara,
preustrojstvo kapitalističkog stroja u korist pojedinca i celine, revolucionarni žar moralne samosvesti
protiv korupcije kao duhovnog oblika kapitalizma,
jednom rečju, socijalni patriotizam sa hrišćanskim
likom, lišen neomarksističkog rata protiv vere i nacije, onda smo levo.
Ako je, pak, levo: neodstupno zalaganje za
odumiranje države, nacionalnih individualiteta i religijske svesti, dalje nepristajanje na privatnu svojinu,
slobodu mišljenja i delovanja, kao i večiti internacionalizam i diktatura raznih manjina kao novog proleterijata, onda ne možemo i nećemo biti levo.5
Na evropskoj ideološkoj skali, Srbska Akcija ne pripada „desnici“, ni „umerenoj“ niti „ekstremnoj“, već grupacijama Trećeg puta, koje ukazujući na neodvojivost nacionalizma i borbe za socijalnu pravdu, stoje
jednako udaljeno i od vladajućih demo(no)kratskih
mondijalista (bilo da pripadaju levom ili desnom
centru), kao i od levičarskih, neokomunističkih i
anarhističkih grupacija.6
Fašizam sebe želi da predstavi kao „treći put“ između
marksizma i kapitalizma. „Ličnost i klasa – liberalizam
i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.“7
Cela ova koncepcija se ruši kao kula od karata
kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored
zalaganja za određeni stepen državne intervencije
u privredi, mora postojati „nužna dozvola privatne
inicijative i privatne svojine“.8
Dveri čak ni nemaju nikakav ekonomski (i uopšte
bilo kakav) program – zapravo, sve se zatrpava pukim apstrakcijama poput „Deca su naš nacionalni
program“, ili „Počnimo sa poštovanjem i praznovanjem svetinje ljudskog života, braka, mnogočlane
porodice.“9
Dakle, sve se zadržava u sferi duhovnog („kult
tradicionalizma“, Umberto Eko), odnosno u oblasti
purifikacije jednog društva „zatrovanog“ „antisocijalnim“ ili „totalitarnim“ idejama, kako npr. „dverjani“
vide homoseksualnost.
Nastojanja da se nacionalni i socijalni programi
JANUAR/FEBRUAR 2011.
spoje datiraju iz poslednjih decenija 19. veka10, a
ovakvi pokreti su naročito bili zastupljeni posle prvog
svetskog rata, kada je trebalo pendrecima samleti
radničku oštricu – čiji su najbrutalniji primeri italijanski fašizam i nemački nacional-socijalizam.
Same Dveri se, pod maskom „socijalnog patriotizma“, iz petnih žila trude da izjednače studentske
i radničke proteste u Evropi sa divljanjem huligana i
fašista 10.10. u Beogradu.
Pored toga što se samo zvanično zalažu za
radnička prava, njihovo „levičarenje“ se svodi na organizovanje „Porodičnog marša“ ili „Pokreta za život“
– kako bi se pod plaštom promovisanja tradicionalnih vrednosti izvršila homogenizacija nacije – nije
bitno da li je neko radnik ili kapitalista – mi smo svi
„Srbi“.
„Revolucija“
Dosledno ispovedanje Srbske ideje u današnjem vremenu mora imati nacionalno-revolucionarni izraz,
odnosno krajnje negativno delatno nastrojenje prema vladajućem sistemu, koji je zadojen smradnim
duhom mondijalizma, koristoljublja i obezduhovljenosti. Stojeći na takvim pozicijama, Srbska Akcija
sebe vidi delom opšteevropskog nacionalnog fronta
borbe protiv cionističko-atlantističke okupacije
našeg kontinenta.11
„Oslobođenje misli i dela. Nemamo vremena za
čekanje. Ne čekamo više nikoga i ništa. Samoorganizujemo se. Podižemo duhovni i moralni ustanak.
Rušimo lažne autoritete i oslobađamo zarobljene
snage ovoga naroda. Delujemo moderno a tradicionalno. Ne odstupamo i ne predajemo se.12
Prvo, bitno je istaći da ovde nema nikakve revolucije. „Sitni buržuj je prema ideji razvoja neprijateljski
raspoložen, jer razvoj ide neumitno protiv njega;
napredak mu nije doneo ništa osim dugova koje ne
može da otplati.“13 Ali, Dveri se zapravo zalažu za
„antirežimske i antisistemske integracije“.14
Tako je – one su toliko antirežimske i antisistemske da dobijaju novac za rad od ministarstava15, čiji
članovi govore policiji ko sme da uđe na Mašinski
fakultet (u strahu od „ekstremista“) ili podržava
donošenje Ustava iz 2006.16
Srbska akcija se formalno zalaže za „konzervativnu revoluciju u duhovnom, nacionalnom i socijalnom pogledu“17, dok s druge strane, radina obnovi
korpotaivističkih ustanova fašističkih država („strukovni sabori“, gde bi organizacije radnika i kapitalista
išle ruku pod ruku), ili se bazira na diskretnom glorifikovanju „privatne inicijative i privatne svojine“.18
Ovo predstavlja tipičnu organsko-integrativističku
koncepciju društva – nacija je organizam, zatrovan
raznim antinduhovnim elementima koji nagrizaju
tkivo jednog naroda. Njihov zadatak je da izvrše nacionalni preporod (palingenezu), čisteći Srbiju od
ovakvih elemenata. „Više od sedamdeset godina od
Musolinijeve moralne i duhovne revolucije, Boško
Obradović poziva na duhovni i moralni ustanak“.19
U ekonomskom smislu, socijalna suština ostaje
ista – njihova „revolucija“ ne ukida dijalektiku radnikkapitalista, šta više, ona ih „miri“. Sam Obradović,
koji je jedno vreme pisao tekstove za Novu iskru
(ljotićevski list) napadao je individualizam, materijalizam i ateizam kao tekovine francuske revolucije
„koje stoje u suprotnosti sa srpskom organskom
mišlju“, u kojoj postoji „nadređenost zajednice... u
odnosu na jedinku“.20
Dverjanska „Srpska mreža“, kao i „antikapitalizam“
Srbske akcije, predstavljaju se u svom egalitarističkom
29
obličju,ali dovoljno je pogledati njihove socijalne postulate da bi se shvatilo da se radi
o sitnoburžoaskim i reakcionarnim pokretima fašističkog
opredeljenja.
„Žrtveni jarac“
Međutim, šta je i na osnovu čega se da analizirati
ideologija homoseksualizma,
to je verovatno jasno samo
Vladanu Glišiću, iz prostog
razloga što je on taj pojam,
kao i ono što ovaj navodno
označava, sam izmislio. I ne
samo što je izmislio, nego
je toj stvari koju je izmislio,
pripisao odlike koje je izmislio, na osnovu tvrdnji koje
je izmislio. Ko su „ideolozi
homoseksualizma“ koji se
„igraju idejama o homoseksualnoj planeti“ i odakle
Glišiću ta informacija? Ko
su „gej i lezbo aktivisti“ koji
su „primetno uvek u blizinu“
onih koji se bave ilegalnim
eksperimentima kloniranja
ljudi? Kako je i kada Glišić to
„primetio“?21
Nomokanon
Navodno, predstavlja udruženje, „osnovano sa ciljem promovisanja načela i ideja
na kojima je zasnovano Zakonopravilo“ i
tvrde da „nisu politička organizacija“ i da
se bave „organizovanjem tribina koje se
tiču pravne istorije“.
S obzirom na to da formalno nemaju
nikakav konkretan program, student bi
mogao da dođe u zabludu i pomisli da se
radi o nekom „štreberskom“ udruženju zaljubljenika u srpsko srednjovekovno pravo.
Međutim, koliko su apolitični vidi se iz
naziva njihovih tribina poput „Istina o Srebrenici“ (prvobitno je naziv bio „10 godina
od oslobođenja Srebrenice“), na kojoj je iz
petnih žila skandirano „Radovan Karadžić!“
i to u najvećem amfiteatru – čuvenoj
„Petici“ (amf. „Radomir Lukić“).
Najveće „iznenađenje“ koje su
Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima,
gde je iznet predlog „socijalno pravičnog
rešenja tog (studentskog) pitanja“.
Ukratko, postavljaju se kao eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem
„samoobnavljajućeg“
fonda,
univerzitet i država profitiraju. S druge strane,
„samoobnavljajući fond“ puni se tako što
studenti potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek
kada se steknu uslovi, kako bi se sprečila
„lenjost i bahatost studentske omladine“.
Njihov program ne samo da je
ulizivački, već i antistudentski – u zemlji
gde postoji preko milion nezaposlenih i
gde prosečna plata pada ispod 300 evra,
ovo je praktično kriminalno.
U periodima socijalnih lomova,
a pre svega ekonomskih kriza,
slabije društvene grupe postaju predmet na koji najpasivniji
društveni talog projektuje svoju frustraciju, što se i desilo 10.
oktobra u Beogradu.
Na taj način, njihovo
sadističko „zadovoljstvo je bilo
kadro da kompenzuje – bar
za neko vreme – ekonomsku i kulturnu osiromašenost
njihova života.“22 Za Srbsku
akciju se lako nazire ko su
njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što su
npr: „Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta“
ili „Borbenog srbskog pravoslavlja“. Jasno je da je u
pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim
primesama: antisemitizam, homofobija, rasizam,
šovinizam...).
Uzalud „dverjani“ brane svoju „mirotočivost“
– upravo su oni bili ti koji su pred Paradu ponosa
najviše naelektrisali atmosferu, pozivajući na „svenarodni otpor“23 (zajedno sa SNP Naši 1389, Vidovdanom, Nomokanonom, itd.) ili organizujući „Porodičnu
šetnju“ gde su skandirane porodične devize poput
„ubij, zakolji da peder ne postoji!“.24
Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i
kroz teoriju i kroz praksu se potpuno uklapaju u njegove okvire.
Razotkriveni
Teško je u jednom članku obuhvatiti sve organizacije. To nam nije ni bio cilj. Pre svega, osnovni zadatak je da postavimo bazu za buduće analize sličnih
udruženja.
Prvo, Srbska akcija i Dveri, ma koliko se lepo
uklapale u teorijski kontekst fašizma, takođe poseduju i izvesne razlike u odnosu na „idealni tip“.
Retorika Srbske akcije u svom klerikalizmu dosta
10. Andrej Mitrović,
Fašizam i nacizam, str. 40
11. http://www.srb-akcija.
org/o-nama/241/o-nama/
12. Boško Obradović
„Šansa u krizi: sedam osnova našeg preporoda“
13. Lav Trocki, ibid.
14. http://www.standard.
rs/vesti/36-politika/5446boko-obradovi-vreme-jeza-akciju-i-antireimskeintegracije-.html
15. „Tako je Ministarstvo
za dijasporu izdvojilo
sredstva za stalno potcenjivane i uboge „Dveri
srpske“, a Ministarstvo za
rad i socijalnu politiku
pomoglo je Srpski četnički
pokret i Republičku asocijaciju za negovanje
tekovina Ravnogorskog
pokreta“. Borka Pavićević,
„Demarkaciona linija 481“,
Danas, 28.12.2010.
16. http://www.dverisrpske.com/tekst/147
30
17. http://www.srb-akcija.org/onama/186/znamen-sa/
18. http://www.srb-akcija.org/onama/841/program/
19. http://www.pescanik.net/content/
view/5831/191/
20. Boško Obradović, „Demokratska laž
i svetlo istine“, Nova iskra, br. 58, str. 14
21.. Rastislav Dinić, „Zveri srpske“,
Peščanik, 21.10.2010.
22. Erih From, Bekstvo od slobode,
str. 154
23. http://www.standard.rs/vesti/63ostalo/5438-otvoreno-pismo-patriotskih-organizacija-kakva-vlada-takvai-parada-poziv-na-svenarodni-otpor.
html
24. http://www.e-novine.com/
drustvo/43439-Dverjani-pod-zatitomMUP.html
25. http://www.neznase.ba/intervju/
intervju/4064-jovan-byford-u-srbiji-jegenocid-zabranjena-rec.html
26. http://www.pescanik.net/content/
view/2058/171/
27. http://www.neznase.ba/intervju/
intervju/4064-jovan-byford-u-srbiji-jegenocid-zabranjena-rec.html
28. http://www.blic.rs/Vesti/
Politika/229772/Dveri-postaju-stranka
29. http://www.dverisrpske.com/
tekst/174538
30. http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2007&mm=06&dd=26&nav_
category=11&nav_id=252750
i http://www.razmena.org/
sh/88/1/746/?tpl=94
31. http://www.naslovi.net/200804-05/danas/zajedno-dss-dveri-inasi/629251
32. http://www.blic.rs/Vesti/
Drustvo/232157/Kolubara-sponzorDveri
33. http://www.zakonik.rs/nomokanon/
tribine/tribine.html
34. http://www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2005&mm=05&dd=18&nav_
id=168654&nav_
category=12&version=print
35. http://www.youtube.com/
watch?v=kFB9lmRSLA4
Obraz: fašistička pretnja danas
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Prethodnici fašizma, Crne stotke, predvodili su pogrome protiv Jevreja
podseća na retoriku Obraza, dok na rasističkom
planu podseća na Nacionalni stroj.
S druge strane, Dveri ne žele da se identifikuju sa ovakvim organizacijama, jer sebe
smatraju nekakvom „elitom“.
Međutim, one nikada nisu osudile ovakve
organizacije, šta više – staju u njihovu odbranu. Tako, oni „su branili građansko pravo
neonacista da marširaju Novim Sadom, dakle
isto ono pravo koje su nedavno nastojali da
uskrate predstavnicima GLBT populacije“.25
Takođe, 11. oktobra 2008, za kada je u
Beogradu najavljen „Srpski marš“ (negirajući
bilo kakvu povezanost), organizacije 1389,
Dveri, Nomokanon i Svetozar Miletić najavile su svoj skup u Domu sindikata. „Ovo
je prvi put da sve ove organizacije nastupaju jedinstveno“.26
Dveri imaju snažno uporište u SPC-u.
„Dveri od samog početka finansiraju parohije i manastiri SPC, a od 2004. godine
čelnici dveri zaposleni su u Patrijaršiji, u
listu Pravoslavlje“.27
Dveri su se potpuno stopile sa crkvenim
aparatusom nakon osavremenjavanja svojih
medija – tada su postale njen nezvanični
podmladak. To praktično znači da su Dveri
još jedan transmisioni kaiš putem kojeg crkva deluje u političkoj sferi – pogotovo sada
kada se spremaju za širi politički angažman,
tj. kada postaju stranka28 (iako se formalno
protive stranačkom organizovanju).
Na treba isključiti ni saradnju sa
političkim strankama, pre svega sa DSS-om.
DSS je javno podržao Porodičnu šetnju29,
bivši ministar vera i bivša šefica vladinog
Koordinacionaog centra za Kosovo (inače
članovi DSS-a) prisustvovali su njihovim saborima i tribinama.30
Takođe, i DSS i Dveri su uzeli učešća
u dogovaranju oko organizovanja Ruskosrpskog omladinskog društva sa ruskom organizacijom Naši (SNP Naši 1389 je takođe
jedan od njenih glavnih partnera u Srbiji).31
Međutim, tajna veza izmedju DSS-a i Dveri
pukla je kada je otkriveno da je za vreme
trajanja funkcije direktora „Kolubare“ (koga
je, inače, postavio DSS) za Dveri izdvojeno
4.2 miliona dinara.32
Dveri poseduju sjajnu mrežu kontakata,
kao i medijski proboj – sasvim je realna opcija njihovog izlaska na izbore.
Nomokanon, isto tako, poseduje
značajan socijalni kapital – na njihovim
tribinama su gostovali ruski ambasador, režiser Nikita Mihalkov, ali i profesori
pravnog fakulteta.33
Tragično je da Uprava fakulteta i Studentski parlament, organizaciji koja sarađuje
sa Srbskom akcijom, ili na čije tribine dolaze
obrazovci, ili se skandira „Radovan Karadžić“,
i dalje tolerišu aktivnosti na fakultetu.
Naivno je saopštenje da nije moglo da
se pretpostavi da će biti ikakvih ispada na
tribini „Istina o Srebrenici“ (koja je, inače,
trebalo da nosi zvučan naziv „10 godina od
oslobođenja Srebrenice“), „na kojoj su osporavani zločini u Srebrenici 1995“.34
Međutim, uprkos napredovanju desnice
na fakultetima, dolazi i do odgovora na
ovakve aktivnosti.
Grupa Antifašistkinje i antifašisti u akciji
odigrala je bitnu ulogu u raskrinkavanju
paktiranja Dveri i policije na Mašinskom
fakultetu, koja je pritom (ponovo) kršila
autonomiju univerziteta. Policija je stajala
na ulazu fakulteta, dok su pripadnici Dveri
odlučivali ko je podoban da na fakultet uđe.35
Neko bi pomislio da je ovo skandalozno za
jednu „antirežimsku i antisistemsku“ organizaciju.
Međutim, ne treba isključiti ni borbenost ostalih progresivnih studentskih
snaga. Postojanje grupa poput Odbrani
Filozofski ili Odbrani Filološki obezbeđuje
visok potencijal za akciju u akademskoj
sredini, i to ne samo protiv odnonsih organizacija, već i protiv državne represije, što
su studenti Filozofskog fakulteta već hrabro
pokazali.
Pred nama je dug i težak put. Koordinacija i omasovljavanje studentskog organizovanja iziskuju mnogo vremena i
resursa, ali Odbrani Fiozofski i Atifa u akciji
predstavljaju dobar početak izgradnje šireg
fronta protiv ultradesničarskih grupacija i
državne represije na fakultetima. Solidarno
protiv fašizma!
JANUAR/FEBRUAR 2011.
31
Kome država služi?
PIŠEJakov Bajović
Š
IROM SVETA bukte nemiri: sve veći broj
ljudi sve glasnije izražava nezadovoljstvo
zbog pokušaja njihovih vlada da na njih
prebace sav teret ekonomske krize. „Čuvari
reda i mira“ pod teškim oklopima pokušavaju
da zaštite ključne državne institucije od naleta
mase kojoj je prekipelo. Stoga je pravo vreme
da se podsetimo načina na koji marksistička
teorija daje odgovor na pitanje: šta je država?
Jedna od temeljnih postavki marksizma
je teza po kojoj je nadgradnja društva (politički,
obrazovni, pravi, vrednosni sistemi) oblikovana
njegovom materijalnom, ekonomskom bazom. To znači da država nije nikakav oduvek
postojeći i neizbežni proizvod međuljudskih
odnosa – ona nastaje i menja se u zavisnosti
od promene odnosa u koje ljudi ulaze da bi
proizvodili neophodna dobra.
Ona, zapravo, nastaje tek sa nastankom
klasnog društva, to jest, onda kada jedna klasa, prisvajajući višak dobara, postaje ekonomski dominantna. Tako država odslikava podelu
društva na vladajuću i potlačenu klasu; ona
podrazumeva specifičnu podelu rada u kojoj
se neki „obrazuju da upravljaju društvom“ – a
jasno je iz kojih slojeva društva ti ljudi potiču.
Kapitalistička klasa ujedno je i vladajuća
klasa. Stvar je prosta: oni koji društvom vladaju čine to na osnovu posedovanja i kontrole
nad sredstvima za proizvodnju. Stoga, država
ima za cilj da reprodukuje postojeće klasne
odnose. Ona štiti interese vladajuće klase od
onih koji su potlačeni. Taj lavovski posao za
kapitalističku klasu državni aparat obavlja
držeći klasne antagonizme pod kontrolom.
S jedne strane, jedino država ima „legitimno pravo upotrebe fizičke sile“. Šta to
znači možemo najbolje videti upravo na
štrajkovima i demonstracijama – kad god se
radnici pobune zbog loših uslova rada, policija
je tu da zaštiti šefove, radnike rastera i uguši
štrajk. Kad god mase protestuju zbog obrazovanja, penzija ili nezaposlenosti, policijski kordoni postavljaju se okolo zgrada parlamenata
ili ministarstava, bacaju suzavce i premlaćuju
narod. U borbi kapitala i rada, oklopnim vozilima, pendrecima i lisicama opremljen je samo
ovaj prvi.
No, u savremenim društvima, čini se da
postoji puno efikasniji način za kontrolu podanika od gole fizičke sile. Radi se o ideologiji,
to jest, o stvaranju lažne klasne svesti. Putem
obrazovnih institucija (od najnižih stupnjeva),
političara, medija i na razne druge načine,
vladajuća klasa obasipa ljude idejama koje
zataškavaju eksploataciju na kojoj društvo
počiva.
Govori nam se da svi članovi društva imaju jednaka prava i slobode, da isti zakoni važe
za sve. Nema kapitalističke države u čijem
ustavu ključno mesto ne zauzima zaštita
privatne svojine. A pravo na privatnu svojinu
je – „prirodno“.
Pravo glasa imamo svi, ali u izboru nema
nijedne partije koja u tu svetost dira. Na svakom koraku država je (u vidu poslanika, ministra, ali i profesora) tu da nas podseti na to
da je svaki vid borbe za društvo drugačije od
kapitalističkog protiv ljudske prirode, neracionalan i uzaludan.
Da bi vam država platila školovanje,
morate biti bolji student od vašeg kolege.
Promovišu se konkurencija i sukob, a ne
saradnja i solidarnost. Oni kojima to smeta
automatski bivaju okarakterisani kao „lenji“ i
„nesposobni“.
Televizijske reportaže sa štrajkova – ako
se i pojave – pokušavaju da situaciju prikažu
tako da ispada da su za problem krivi radnici
kojima je, prosto, teško da rade.
Na razne načine vladajuća klasa pokušava
da izdejstvuje poistovećenje potlačenih sa
njenim ciljevima. Pojedini političari za koje
se čini da mogu biti neugodni lako se, više ili
manje zvanično, potkupljuju. I, zaista, velika
većina stanovništva ubeđena je u nužnost
prihvatanja političkih i moralnih vrednosti
vladajuće klase.
Zapravo, državni aparat je veoma retko u
situaciji da mora „prljati ruke“. Kontrola koja je
usađena u duh podanika jača je od bilo koje
druge. Shvatanje države kao sredstva kojim
jedna klasa ugnjetava drugu zato će mnogima zvučati čudno. Može se činiti da činjenice,
zaista, daju drugačiju sliku.
Neko će ukazati na mnoge odluke nekih
„država blagostanja“ koje idu na ruku ne
kapitalistima, već radnicima. Tako u raznim
krajevima sveta ljudi imaju pravo na besplatno zdravstvo, školovanje (do nekog nivoa),
pomoć u slučaju nesposobnosti za rad i
slično. Oporezivanje redistribuira bogatstvo i
ublažava posledice neuspeha pojedinih ljudi
na (slobodnom) tržištu.
Međutim, to ne znači da je naša analiza
države netačna. Naprotiv. Čak iako zanemarimo to što se „socijalni“ budžeti u najvećoj
meri pune upravo iz džepova radnika, te
činjenicu da – a naročito u ovakvim, kriznim
periodima – države blagostanja značajno
redukuju svoje „socijalne“ izdatke, marksizam
ima šta da kaže.
Prvo, nenaplaćivanjem ili subvencionisanjem nekih usluga nezaposlenima, država,
bukvalno, održava radno sposobne u životu.
Šefovi brinu o tome da radnici ostanu živi,
zdravi i sposobni, jer jedino takvi donose
profit.
Drugo, „socijalne države“ se odlično
uklapaju u tezu o ideologiji. Čineći ustupke
onda kada je u mogućnosti, navlačeći masku
opšteg, zajedničkog (nacionalnog) interesa,
vladajuća klasa sprečava buđenje klasne svesti
potlačenih i osigurava stabilnost poretka i svoju poziciju u njemu. Dokle god radnici veruju
da je država tu da bi njima pomogla, neće im
pasti na pamet da se protiv nje bore.
Treba uzeti u obzir i tržišnu utakmicu u
kojoj učestvuju različite države, odnosno, nacionalni kapitali koje one štite.
Lenjin govori o imperijalizmu (kao stadijumu kapitalizma): njega karakterišu dominacija monopola i finansijskog kapitala, kao
i spajanje privatnog kapitala i države. Kapital
se akumulira i koncentriše u velikim korporacijama koje se stapaju sa državom, šireći
se vani u isto vreme. Borba kapitala više nije
samo borba između različitih privatnih firmi,
već postaje takmičenje država. To za posledicu ima takmičenje u naoružanju i, u krajnjoj liniji, ratove oko neophodnih teritorija i
resursa.
Revolucija koju marksizam predviđa,
kao način rešenja kapitalizmu inherentnih
protivrečnosti, rešava i probleme koji nastaju
zbog konflikta koje nosi globalna ekonomija.
Tom revolucijom svojina postaje kolektivna.
Nestajanjem privatne svojine, vremenom
nestaju i klase. Kako se to odražava na
državu?
Radnici preuzimaju vlast u svoje ruke, ali
odbacujući staru državnu mašinu, pošto je
ova osuđena na to da od slugu društva napravi
njegove gospodare. Odluke se donose direktno demokratski, mandati postaju opozivi,
funkcije su samo administrativne (gube svoj
politički aspekat), plate činovnika ne prelaze
plate ostalih radnika... Jednom rečju, država
prestaje da bude upravljanje ljudima i počinje
da bude upravljanje stvarima.
Marks govori o državi kao nužnom zlu
koje proleterijatu ostaje u nasleđe jednom
kada pobedi u borbi za svoju klasnu vladavinu; zlu čije će najgore strane morati da
potkreše, da bi neko novo pokolenje, odraslo
u slobodnim društvenim uslovima, moglo
tu starudiju da odbaci. Nestajanjem klasnog
društva, država gubi svoju osnovnu funkciju
i – odumire.
Međutim, ne sme se prevideti činjenica
da nijedna država ne postoji kao izolovan
sistem. Kapitalizam je globalan – takav mora
biti i socijalizam. U vremenu nekon revolucionarnog prevrata, kontrarevolucionari iz zemlje
su, čak, manje opasan neprijatelj od onog koji
vreba spolja.
Naime, nema zemlje čijoj vladajućoj klasi
odgovara primer socijalističke države. One
stoga upiru sve snage u to da okrenu istoriju
unazad (ratovima, raspirivanjem unutrašnjih
sukoba, vojnim i finansijskim pomaganjem reakcionara, sankcijama i sl.). Novonastala radnička država, usamljena, ne može da
pobedi u takmičenju sa kapitalističkim svetskim silama – a mora sve više i više da se sa njima takmiči. Jasno je, dakle, da radnička vlast
može postojati jedino pod uslovom da se socijalizam proširi van granica jedne zemlje.
Jedini način da se prekine ovo suludo
takmičenje kapitala, koje radnička klasa plaća
putem eksploatacije i ratova, jeste zato upravo
– permanentna revolucija.
32 DRUŠTVO
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Noćna prohibicija
=
policijski čas?
PIŠEDušan Jovičić
O
D PRVOG januara na teritoriji Beograda zabranjeno je prodavanje alkohola u svim trgovinskim
objektima u periodu od 22h do 6h. Gradske vlasti
su, nakon dogovora sa dežurnim trgovinskim tajkunima,
predstavnicima „Merkatora”, „Familija marketa”, „Idee”,
„SOS marketa”, „Višnjica dućana” i, naravno, „Delta maksija”, došle do zaključka da se građani moraju otrezniti,
poevropiti i pacifikovati i sve to u ime navodne zabrinutosti za današnju mladež, koja se, umesto da sedi kod
kuće i uči, ili da noćnom smenom otplaćuje školovanje,
provodi opijajući se po parkovima i studentskim domovima. Plašim se da ova priča može delovati uverljivo
samo sitnoburžoaskim moralizatorima.
Razmotrimo prvo ekonomsku pozadinu ove odredbe. Postavlja se pitanje zašto su veliki trgovinski lanci
aminovali nešto što im na prvi pogled nije u interesu jer
im donekle smanjuje profit.
Svakako, nije reč o nekakvom iznenadnom izlivu
altruizma kod ljudi koji su kapital stekli prljavim poslovima, a umnožili ga bezobzirnim tlačenjem i proizvođača
i sopstvenih trgovinskih radnika.
S jedne strane, moguće je da je država voljna da
im učini dodatne ustupke, ako ćutke progutaju zabranu
koja se na njih jedva i odnosi. S druge strane, dobitak leži u dokrajčavanju jednog dela sada već gotovo
bespomoćne lokalne konkurencije – samostalnih prodavnica i trafika.
Mnogi lokali ovog tipa uspevaju da opstanu baš
zato što su u svojim komšilucima jedini otvoreni tokom
cele noći, a alkohol i duvan su im tada glavni izvori prihoda.
Iako zakon moraju da poštuju i jedni i drugi,
tajkuni će pretrpeti zanemarljive gubitke jer većina njihovih supermarketa ionako ne radi u to doba, dok će
mnoge sitnoburžuaske prodavnice propasti. U svakom
slučaju, ova zabrana ide u korist krupnog kapitala, ako
ne direktno, u borbi unutar klase, uvećavanjem krupnog kapitala na uštrb sitnog, onda posredstvom državne
represije, koja je u borbi među klasama uvek na strani
pobedničke.
Za početak, treba istaći protivrečnost u navodnom
motivu zakonodavaca.
Odavno je zabranjeno prodavati alkohol licima
mlađim od osamnaest godina, a kako je punoletna
mladež – inače dovoljno zrela da glasa i snosi punu
krivičnu odgovornost za svoje postupke – po pretpostavci u stanju da se stara za sebe koristeći slobodu
da kupuje i konzumira alkohol kada god hoće, postavlja
se pitanje da li je najnovija zabrana gradskih vlasti doneta zato što se ovo prvo ne poštuje, ili zato što je ova
druga pretpostavka pogrešna.
Navodno zgroženi nad raširenošću opijanja među
mladima, a nevoljni da se pozabave realnim materijalnim uzrocima beznađa koje je dovelo do toga da omladini jedino preostaje da zagrli flašu, nadležni su odlučili
da je vreme da se naša večito problematična deca
sklone sa ulica i makar pacifikuju, ako se već ne daju
emancipovati u buduće evropejce.
SAD su zabranu alkohola uvele tokom Prvog
svetskog rata. Zadržale su je kao deo napora da
nakon rata pojačaju eksploataciju.
Naravno, kao i svaki zakon, i pred ovom odredbom
su svi de iure jednaki, a de facto, on ne pogađa imućnije
Beograđane, koji svakako nisu u poziciji da im dvolitra
piva predstavlja jedini izvor noćnog provoda.
Za malobrojne kojima opijanje po splavovima
predstavlja svakodnevicu, zabrana samo smanjuje red
ispred trafika, dok je za ostale, za one kojima je okosnica društvenog života blejanje po beogradskim parkovima, ova odredba je praktično ekvivalentna uvođenju
policijskog časa.
Konačni rezultat ove zabrane će za veliku većinu
mladih Beograđana, dakle onih sa plitkim ili praznim
džepom, biti srazmeran zabrani javnog okupljanja,
namećući nam lažnu dilemu između Evrope i bezakonja
devedesetih. Sjajna prilika da se nezadovoljna omladina
izdresira za sopstveno dobro.
Pravi motiv iza odluke gradskih vlasti nije zabrinutost za omladinu, već strah od nje. Ali, dokle god organizovani otpor levice izostaje, mladi koji traže način
da kanališu svoje nezadovoljstvo okretaće se ekstremno
desnim pozicijama i vladajuća klasa neće imati previše
razloga za brigu, makar se u aktuelnom sastavu vlade
drmale fotelje.
Pokažimo im da je njihov strah opravdan, jer smo
spremni da se borimo za budućnost koju su nam ukrali
isti oni koji nas licemerno nazivaju budućnošću ove
zemlje.
KULTURA 33
JANUAR/FEBRUAR 2011.
FILM///MRŽNJA
FILM///
MRŽNJA
PIŠESara Tešić
F
ILM „MRŽNJA“ (La haine, 1995.) je priča
o 24 sata u životu trojice mladića:
Jevrejina Vinsa (Vinsent Kasel), Arapina
Saida (Said Tagmaui) i afričkog boksera Huberta (Hubert Kunde), koji se bore sa surovim životnim uslovima u predgrađu Pariza.
Film je reditelju Kasovicu doneo nagradu u
Kanu za najboljeg režisera i nominaciju za
najbolji film. Ako je njegova namera bila da
nakon gledanja ove surove socijalne priče
natera gledaoce da razmišljaju, u tome je
nesumnjivo uspeo.
Metju Kasovic svoj film temelji na istinitim događajima, pa se uvodna špica
sastoji iz dokumentarnih snimaka nereda u
predgrađima Pariza. U takvim delovima grada, kako ih oni zovu „satelitskim naseljima“,
za razilku od američkih, ne žive pripadnici
srednje i više klase, već gradska sirotinja,
odnosno, pripadnici manjina. Većina ljudi je
nezaposlena, ne pohađaju školu i čini se da
su potpuno izolovani od ostatka sveta i pod
konstantnom policijskom prismotrom.
Jednog od njih, mladog Arapina Abdela, policajac krvnički prebija, što izaziva žestok sukob s policijom. Ulične tuče
između policije i stanovnika predgrađa
traju danima, naselja su pod opsadom,
pa u takvom stanju Vins nalazi izgubljeni
policajčev pištolj.
Zaplet počinje kada trojac odluči da
poseti Abdela u bolnici u centru grada,
nađe se van svog kraja i biva primoran da
zaigra po potpuno drugačijim pravilima,
suočavajući se na svakom koraku s rasizmom, mržnjom i životnim dilemama. U
takvoj situaciji, Vins odlučuje da će se, ukoliko njihov prijatelj umre, sam obračunati s
policijom.
U sledećem trenutku Huberta i Saida
napadaju naci skinhedsi, a stvar se rešava
time što Vins drži na nišanu vođu grupe.
Ipak, on uspeva da pobegne, jer Vins,
zapravo, nikada nije bio spreman da povuče
oroz.
Film se sastoji iz dve celine. Prva se
odnosi na život ljudi u getu, gde ih policija
vređa na nacionalnoj i religijskoj osnovi i
premlaćuje ih. Druga celina se odnosi na
događaje u samom centru Pariza, gde policajac srdačno pomaže ljudima da pronađu
ulicu.
Tako se trojica prijatelja nalaze potpuno rastrzani između svoje stvarnosti i
onoga što vide na samo nekoliko stanica
dalje. Oni žude za odlaskom iz geta, ali se
mire sa tim da nikada neće dobiti posao ili
izbeći sukobe sa policijom i da će nastaviti
da žive starim životom.
Po povratku iz centra Pariza,
Vins odlučuje da pištolj da Hubertu,
najstaloženijem od sve trojice. Said i Vins
kreću svaki na svoju stranu, međutim, pojavljuje se policajac u civilu, sa kojim su
ranije imali sukob. On prislanja pištolj na
Vinsovu glavu i nastavlja da ga vređa, do
trenutka u kom je pištolj opalio. U sledećem
trenutku Hubert i policajac drže jedan
drugog na nišanu. U kadru je Said, koji zatvara oči. Čuje se još jedan pucanj.
Film je na zavidnom nivou realizma,
dostignutim uverljivom glumom glavnih
aktera, koji se naprosto transformišu u svoje
likove. Kasovic je postigao tako uverljivu glumu dozvolivši nesputanu mogućnost improvizacije kretanja, mimike i dijaloga. Druga stvar koja pospešuje realističnost filma
i atmosferu beznađa je dokumentaristička
kamera koja se zavlači u zidove geta i prikazuje prljavi i isprazni prostor.
Film je prvobitno snimljen u boji, ali je
očigledno da režiser stvari vidi „crno-belo“,
što doprinosi naglašavanju centralne teme:
očigledna državna represija i nesumnjiva
diskriminacija manjina.
Kao glavni problem postavljena je
policijska brutalnost, stoga je francuska
policija glavna meta ovog filma. Priča o
trojici prijatelja ima za cilj da jasno stavi do
znanja da su država, za koju se smatra da
je država „blagostanja“, i njen ekonomski,
politički i kulturni sistem krivi za sve probleme ovih ljudi.
„Mržnja“ je prikaz današnjih razočaranih
mladih generacija koje ne prezaju od nasilja kao odgovora na lošu životnu situaciju.
Tokom čitavog filma u pozadini se
vrzma i prikazuje veliki bilbord koji prikazuje
sliku planete Zemlje uz potpis: „Svet je vaš!“.
Na kraju filma Said prolazi pored bilborda i
sprejem ga ispravlja u: „Svet je Naš!“. Baš ta
rečenica najbolje opisuje njihovu odstranjenost iz sveta i želju da budu njegov deo.
„Mržnja“ opisuje državno nasilje nad
manjinom koja se drži u siromaštvu, živi
na rubu egzistencije i razvija sopstvenu
supkulturu, van onoga što većina gradskog
stanovništva smatra normalnim i prihvatljivim.
Konkretan primer toga imamo i u Srbiji, gde Romi, kao manjina, žive najčešće
u potpuno izdvojenim delovima grada i,
bez mogućnosti da steknu nekakve bolje
uslove, razvijaju sopstvene norme i vrednosti. Film nas uči kako i zbog čega nastaje
izolovana kultura marginalizovanih, koji ne
razumeju jezik elitnih galerija i žurki (čak
im se taj jezik gadi!), a koji se svakodnevno
nalaze pred izazovima koji su građanstvu
nezamislivi. Alternativu vide u sukobima sa
policijom.
To je pokušao da prikaže i domaći hitfilm „Šišanje“, ali na poptuno drugačiji način.
„Šišanje“ vidi huliganstvo kao problem za
sebe, koji nastaje u kontekstu nekakvih
posledica društvene krize iz devedesetih
(sankcije, dizelaštvo, itd.), začinjene korupcijom u samoj državi i policiji. Glavni pozitivac u filmu je „poštena“ policajka, koja iz
korumpirane policije odlazi u „pošten“ svet
nevladinih organizacija.
„Mržnja“ se, pak, bavi upravo tim
dizelašima (koji su u koordinatnom sistemu
„Šišanja“ shvaćeni kao puka druga strana
medalje naci skinsa), koji žive svoju marginalizovanu stvarnost koju liberali ni ne
pokušavaju da razumeju. „Mržnja“, zapravo,
govori o potlačenoj grupi koja se samoorganizuje protiv onih koji je tlače i nastoji
da, makar između redova, ukaže na to koliko je bitno da se ostatak društva uključi u
tu borbu. S druge strane, „Šišanje“ utočište
traži upravo u tlačitelju i njegovoj ekspozituri (NVO sektoru) i sve one nezadovoljne
državom gura u ruke nacista, koje predstavlja kao „drugu stranu“, umesto da ih okrene
solidarnoj borbi protiv ovakvog sitema.
34
JANUAR/FEBRUAR 2011.
Politikakulture
PIŠEDžon Molinju
U
SAVREMENOM DRUŠTVU
se svuda javlja podela na
ono što je poznato kao „visoka kultura“ i „popularna kultura“.
Visoka kultura se odnosi na stvari
kao što su opera, balet, klasična
muzika, Šekspir, Džojs, T.S. Eliot,
renesansa, modernistička umetnost, i starogrčka drama; popularna
kultura se odnosi na pop muziku,
sapunice, TV kvizove, romantičnu
fikciju, krimi romane i holivudske
filmove.
Kao što se na ovim primerima može videti, podela je
međunarodne prirode i prožima
različite medijske i umetničke oblike i žanrove. Na televiziji ćemo
naići i na visoku i na popularnu
kulturu (iako ne srazmerno), filmovi
se dele na umetničke filmove Bergmana ili Felinija i blokbastere Stivena Spilberga. I Mocartova Figarova
ženidba i Moje pesme, moji snovi
su drame sa pesmama, ali prvo je
opera, dok je drugo mjuzikl.
Ova podela nije ni čvrsta ni
duboka; ovde nema pograničnih
stražara i kontrolnih punktova, pa
dolazi do stvaranja nečeg između
i mešanja ove dve kulture. Tolkinov Gospodar prstenova nastao
je negde na obodima visoke kulture, ali je migrirao u popularnu
kulturu, posebno sa nastankom
filmova. Gde se tu uklapa džez, i
koji džez? Da li govorimo o „džezu“
Binga Krosbija, ili Luja Armstronga,
ili Majlsa Dejvisa? I pored toga, ova
podela je stvarna.
Možemo je posmatrati na
različite načine: kao pitanje ukusa
manjine suprotstavljenog ukusu
većine (mada definitivno možemo
imati manjinsku ili skrovitu popularnu kulturu, kao što su to u muzici
grandž ili hevi metal); ili kao pitanje
kvaliteta – posmatranje visoke
kulture kao bolje, ili uzvišenije od
popularne kulture (ili kulture koja
zahteva više obrazovanja ili više
pažnje da bi se cenila). Ipak ona
je, na koncu, ogledalo i proizvod
klasne podele društva, suštinski
podele između kapitalističke klase,
ili buržoazije, i radničke klase, ili
proletarijata.
Upravo duboke razlike između
uslova života, iskustava i resursa
različitih klasa leže u korenu rascepa unutar kulture. Čisto materijalni
faktori – bogatstvo, primanja, uslovi stanovanja, uslovi na radnom
mestu, itd. – ovde igraju veliku
ulogu, utičući direktno na stvari
poput broja knjiga koje imamo kod
kuće i količine slobodnog vremena
koja nam je na raspolaganju, ali oni
nikako ne čine celu priču. Ljudi iz
više klase su od malena u svojim
porodicama i školama spremani
da budu puni samopouzdanja
i da istupaju kao vođe. Ljudi iz
radničke klase su od rođenja uslovljeni na manjak samopouzdanja
i izvršavanje naređenja. To čini
ogromnu razliku u tome kako se ko
oseća kada uđe u muzej, galeriju ili
pozorište i šta očekuje kada otvori
knjigu ili upali TV.
Naravno, bitno je da se ovo
ne posmatra mehanicistički. Ne
postoji pravilo koje će sprečiti
čoveka iz radničke klase da čita
Uliksa, sluša Baha ili poseti Narodni
muzej; mnogi pripadnici radičke
klase upravo to i rade. Slično tome,
postoje mnogi pripadnici viših
klasa (među kojima je i britanska
kraljica) koji su kulturni filistri
i kojima će pre gledati sapunice
nego čitati Šekspira. Tu dolazimo i
do faktora komplikacije, jer između
kapitalističke i radničke klase postoji niz hijerarhijskih međuslojeva,
ono što se smatra srednjim klasama, koji se kulturno protežu od intelektualnih „zaljubljenika u umetnost“ do strastvenih poklonika popularne kulture. Svakako da postoji i
određeni kulturni proizvodi krojeni
posebno za otmene srednje klase
– Žilberove i Salivanove operete,
sage iz perioda epohe, Inspektor
Mors na TV-u, itd.
Ipak, generalno je glavna klasna podela našeg društva ta koja uslovljava nečiji ukus – ako išta znači,
radikalni francuski sociolog Pjer
Burdje je ovo statistički dokazao –
a podela umetnosti i zabave je deo
veće podele u kulturi shvaćenoj
u
njenom
najširem
smislu,
uključujući sport (polo, preponsko
jahanje, ragbi protiv fudbala, bilijar
i boks), hranu (fina kuhinja protiv
35
JANUAR/FEBRUAR 2011.
brze hrane), odevanje (visoka
moda naspram ulice), jezik (različiti
akcenti po klasama, sleng) i tako
dalje.
Kakav bi stav socijalisti trebalo
da imaju prema ovakvoj kulturnoj
podeli? Postoji nekoliko mogućih
odgovora.
Jedan bi bio prosto odbaciti
visoku kulturu kao nepopravljivo buržoasku i bez ikakve kritike
podržati popularnu kulturu kao
kulturu radničke klase.
Ovaj stav krije velike probleme: a) radnička klasa možda
konzumira popularnu kulturu, ali
nju pretežno kontroliše i stvara
buržoazija i najčešće je jako slabog
kvaliteta – buržoazija nema interes
da podigne kulturni i intelektualni
nivo radničke klase; b) vrlo lako
može da padne u, ili da se stopi
sa desničarskim anti-intelektualnim populizmom, oličenim u listu
The Sun [domaći ekvivalent bio bi
Kurir].
Drugi odgovor je relativističko
stanovište, rasprostranjeno na uni-
verzitetskim katedrama za medije
i kulturne studije, o tome kako je
pogrešno (i reakcionarno) procenjivati kulturne i umetničke kvalitete,
i da je ideološka analiza jedino što
se računa.
Ovo zanemaruje činjenicu da
u kapitalizmu pripadnici radničke
klase nisu samo ekonomski eksploatisani, već i kulturno (obrazovno, intelektualno, emotivno,
itd) potčinjeni i oni, sa socijalistima, imaju koristi od izlaganja visokokvalitetnoj umetnosti, makar
bila buržoaska, jer se time širi i njihovo razumevanje sveta.
Radikalnije gledište odbacuje
dominantnu visoku kulturu kao
reakcionarnu i suprotstavlja joj
se, ne kroz masovnu popularnu
kulturu, već ili kroz „autentičnu“
radničku „narodnu“ kulturu, ili kroz
„autentičnu“ avangardnu revolucionarnu kulturu, koja zauzima
politički korektnu liniju – drugim
rečima, ne Šekspir, Rembrant ili Tolstoj, već ili Blackleg Miner [devetnaestovekovna narodna pesma iz
Svetlost i znanje narodu
Engleske], ili Filantropi pocepanih
pantalona, ili The Clash.
Po mom mišljenju ovo je bolji
stav u odnosu na prethodna dva,
ali ipak pati od uskosti. On ostavlja radničku klasu odsečenom od
mnogih velikih kulturnih dostignuća
čovečanstva. Jer, kako je Lav Trocki
istakao tokom Ruske revolucije,
radničkoj klasi, kao eksploatisanoj
i potlačenoj klasi, nedostaje prilika
da u kapitalizmu (ili odmah nakon
njegovog zbacivanja) razvije u potpunosti nezavisnu kulturu radničke
klase.
Klasična marksistička pozicija,
koju su zastupali Lenjin i Trocki,
bila je da radnička klasa ne treba da
odbaci najbolje od buržoaske i svih
prethodnih kultura, već da se, dokle
god je to u kapitalizmu moguće,
s njom asimiluje, preuzme je i
očuva u socijalizmu. Kako je Trocki
napisao u Klasi i Umetnosti, Šekspir
će nam se i dalje obraćati kada
„Kapital postane samo jedan istorijski dokument, zajedno sa programom naše partije. Ali mi danas još
uvek ne nameravamo da Šekspira,
Bajrona, Puškina stavimo u arhiv, i
nastavićemo da ih preporučujemo
radnicima“. Lečenje rascepa u kulturi, postignuće šarenolike ali jedinstvene besklasne kulture, biće
moguće samo u besklasnom
socijalističkom društvu.
Ovom stanovištu, koje i sam
delim, dodao bih dve stvari. Uslovi koji su se tokom prošlog veka
promenili omogućili su da neki elementi popularne kulture, dolazeći
odozdo, dostignu kvalitet, intenzitet i kompleksnost koje se vezuju
za najbolja dela visoke kulture. Do
ovoga najčešće dolazi u muzici,
umetničkom izrazu najbližem narodu, ali ponekad i u drugim vidovima umetnosti. Među mojim ličnim
favoritima bili bi Bili Holidej, Džona
Koltrejna, Šejn Mekgovan, Čarlija
Čaplina i Trejsi Emin.
Takođe, svaki veći narodni
pokret stvara, takoreći, sopstveno
kulturno krilo i njegovu pratnju. Irska nacionalna borba je očigledan
primer, sa VB Titsom, Džekom Jitsom, Singom, O’Kejsijem, itd. Setimo se i crnačkog pokreta u SAD,
sa Polom Robisonom, Majlsom Dejvisom, Arčijem Šepom, Ričardom
Rajtom, Džejmsom Boldvinom, Ninom Simon i mnogim drugima, ili
Ruske revolucije, sa Majakovskim,
Tatljinom, Malevičem, Rodčenkom,
Ajzenštajnom, Vertovim i ostalima.
Ovo igra nužnu i pozitivnu ulogu
u pomaganju procesa dolaska do
društvenih promena i socijalisti to
moraju podržati, ne kao zamenu za
tradicionalnu umetnost ili „visoku
kulturu“, već kao njen dodatak.
Podrška štrajku
prosvetnih radnika!
PIŠUSvetlana Gutić i Vuk Vuković
T
RI UDRUŽENA prosvetna sindikata
stupila su u najavljeni delimični
štrajk 24. januara 2011. U petak 28.
januara veliki broj osnovnih i srednjih škola
širom Srbije obustavio je nastavu. U štrajku
učestvuje oko 1,212 škola, dok je oko 600
njih potpuno obustavilo nastavu. Zahtevi
sindikata tiču se poboljšanja materijalnog
položaja prosvetnih radnika, koji su odlučni
su da štrajkuju dok im se zahtevi ne ispune.
Jasno je i da je država odlučna u svojoj nameri da slomi štrajk prosvetara i da se
pri tom koristi represivnim metodama poput zastrašivanja i zabrane kretanja, pretnji
telefonom, medijskim manipulacijama i
iznošenjem lažnih podataka u javnost (kao
što je izjava premijera da bi ispunjenje zahteva prosvetara dovelo do inflacije od
300%).
Revolucije u Tunisu i Egiptu su
odjeknule i u ušima naše vladajuće elite
na šta ukazuje činjenica da su prosve-
tare optužili za podsticanje sličnih nemira u Srbiji. To je očigledan znak da je
vladajuća klasa u strahu, pa pokušava da
podeli radničku klasu i predstavi revoluciju
na Bliskom Istoku kao nešto nepoželjno i
štetno po narod.
Oštar odgovor države je znak
zaoštravanja sukoba između klasa i
pogoršanja materijalnog stanja radnika koji
na to reaguju štrajkovima i protestima. Najavljeni štrajk Nezavisnog sindikata policije – represivnog aparata države – samo
je još jedan znak nestabilnosti u zemlji i
objašnjava nervozu, kako vlasti tako i opozicije.
Zahtevi prosvetnih radnika ne samo da
su opravdani, već predstavljaju minimum
koji radništvo može zatražiti u trenutku u
kom vlast pokušava da otplaćivanje krize
banaka i drugih kapitalista prebaci na teret
radnica i radnika, kako bi sprečila ekonomski krah sistema.
Novca za prosvetare ima, budući da su
banke u Srbiji samo u prvoj polovini 2010.
godine profitirale sa 15.4 milijardi dinara,
a da ne govorimo o njihovom godišnjem
profitu ili profitima drugih velikih kompanija.
Umesto da već osiromašena radnička
klasa plaća za njihovu krizu, novac za ispunjenje radničkih zahteva i poboljšanje
opšteg ekonomskog stanja naroda, trebalo
bi uzeti od onih koji su ovu krizu izazvali.
Sve veća represija pri gušenju socijalnih nemira (studentskih i radničkih) i
pogoršanje materijalnog stanja radničke
klase upućuju nas na sve veću potrebu za
stvaranjem šireg antikapitalističkog fronta
koji bi bio u stanju da odgovori na državnu
represiju i ponudi alternativu kapitalizmu.
Pozivamo sve koji ovu borbu smatraju
nužnom i neodložnom na solidarnost sa
prosvetnim i ostalim radnicima, kao i da
nam se pridruže u formiranju fronta koji
staje u odbranu njihovih prava i bori se
protiv državne represije.
Pismo podrške štrajku prosvetara
Svetska ekonomska kriza dovela je do
prezaduživanja mnogih država, bankrota
preduzeća i ogromne recesije. Radništvo i
najugroženiji slojevi društva u čitavom svetu
suočeni su sa oštrom sečom budžeta i padom prihoda, u pokušaju vladajućih klasa da teret krize
prebace na njih. Širom Evrope i sveta radnički
pokret je do sada pružio izvanredne primere otpora: od masovnih generalnih štrajkova u Grčkoj
i Francuskoj, do aktuelne revolucije u Tunisu,
koja preti da se proširi Bliskim Istokom.
Srbiju, koja se već decenijama nalazi u krizi,
nova globalna recesija samo je dodatno pogodila. Suočavamo se sa zamrzavanjem plata,
stečajevima, otpuštanjima, sve višom stopom
nezaposlenosti, a nasuprot toga – vrtoglavim
rastom cena osnovnih proizvoda i usluga.
Reforma obrazovnog sistema ide u korak sa neoliberalnom reformom čitavog društva – znanje
se pretvara u puku robu koja postaje dostupna
samo bogatima, a država pokušava da gde god
može umanji svoje izdatke. Ovo dovodi do situacije u kojoj obrazovni sistem proizvodi lako
zamenjive šrafove koji treba da obavljaju krute
i unapred određene dužnosti, umesto da radi na
stvaranju svesnih i kritičkih mislilaca.
Solidarnost sa prosvetnim radnicima je u opštem
interesu svih nas – roditelja, đaka, ali i širih slojeva društva. Nadamo se da će vaš štrajk biti
prvi u seriji masovnijih radničkih borbi protiv
otpuštanja, za bolje uslove na radnim mestima
i veće plate, kao i da će vaša borba uroditi plodom.
Napad na jednog je napad na sve nas! Zbog toga
mi podržavamo vašu borbu i nadamo se njenom
uspehu i široj solidarnosti đaka, studenata i radnica i radnika iz javnog sektora.
Solidarnost je naša snaga!
Redakcija Solidarnosti
Download

Januar/februar 2011.