Novica Milić
MIZANTROPOLOGIKE
(Libreto 1)
2012
Uvod u mizantropologiju (2006)
(Objavljeno 06.07.2012.)
Iz ugla sveta – onoga što se zove „međunarodna zajednica”, pojam
koji se zapravo svodi na vojno-politički i medijski premoćne sile – Srbi
postoje najpre kao kolektiv mizantropa. Mizantrop, to je čovekomrzac,
μισαντρωπος. Molijer je ostavio genijalnu sliku tog tipa u svom
Mizantropu, ali je nije bio prvi. Još su stari Grci, koji su uveli ovo ime,
imali svoje čovekomrsce; varvari („oni koji ne umeju kako valja da
govore”) bili su uglavnom označeni tim izrazom. U Timonu Atinjaninu
Šekspir je takođe predstavio moć ljudske mržnje. Kod Dostojevskog,
slika i prilika čovekomrsca je junak Zapisa iz podzemlja, onaj koji već
na početku za sebe kaže da je slabić i zao. Niče je mizantropiju
odredio pre svega kao resantiman, duh osvete. Kod Džojsa, u XII glavi
romana Uliks, mizantrop se pojavljuje kao Građanin, usijani irski
nacionalista koji uz Jevreje mrzi još barem pola čovečanstva. U
domaćoj literaturi nema izrazitih dela posvećenih analizi mizantropa –
mi smo radije apologete, ali kako je značajan broj naših romansijera
slavio velike ratne junake kako neokaljani izlaze iz svojih istorijskih
bitaka, može se reći da je ovo plitko čovekoljublje zapravo prikrivena
mržnja – pa toliko pesama i priča u slavu rata obnavlja mržnju kao
svoju realnu posledicu.
Mizantrop: čovekomrzac, varvarin, čovek iz podzemlja, duh osvete,
šovinist, apologeta rata koji ne smatra da je nasilje zlo. Osim ako svet
2
ne dubi naglavačke, a mi jedini stojimo uspravno, biće da je slika
Srbije kao mizantropske geografije, čak i kad je preterano jednostrana,
ipak simptom za nešto što redovno odbijamo da vidimo: vlastitu
slabost, sitninu i nemoć koju slavimo kao nadmoć i snagu, vlastitu
bedu, pre svega duhovnu i kulturnu, koju uzdižemo kao svoju
uzdanicu, ponos. Bilo je, svakako, i u našoj istoriji velikana kojima se
divio svet – ali to su samo pojedinci koji su, sticajem okolnosti i ličnim
darom, postigli krupna dela, Tesla, ili Pupin, ili Milanković u nauci,
Njegoš, Andrić, Crnjanski ili Popa u pesništvu. Odatle izvesti zaključak
o kolektivnoj pameti i istorijskom geniju nije samo porešan silogizam,
nego bi logički neodrživo bilo izvesti ma koji zaključak o kolektivu. A
ipak je takav jedan zaključak izveo „otac nacije”, D. Ćosić kad je u
svojoj programskoj pristupnoj besedi u SANU još pre četvrt veka
rekao: „U svetskoj zajednici duha i vrednosti mi do sada izrazito ne
postojimo pojedinačnim, ličnim stvaralaštvom; mi, pre svega, postojimo
kao narod, njegovim stvaralaštvom, njegovim etosom, njegovom
ulogom u istoriji čovečanstva”. Ništa, dakle, svi maločas nabrojani
umovi i duhovi, već samo kolektivizam nacionalnog i etničkog tipa.
Morate mnogo mrzeti da biste do tog zaključka došli i na njemu
izgradili svoj program „nacionalne akcije”.
Sanjam jednu nauku, ili barem jednu njenu disciplinu, koja bi se
bavila mržnjom na ljude, njenim uzrocima, oblicima i učincima. Malo
šta nam je potrebno kao što je takvo znanje. Ali ako je njeno ime
jednina – mizantropologija – njena izučavanja moraju biti
interdisciplinarna, jer mizantropije ima u najraznijim poljima života. Nije
samo istorija puna mizantropa, kod nas, kako rekoh, uzdizanih na
stupanj junaka, već ih je puna i svakodnevica. Svakog drugog srpskog
vozača, na primer, prosto mrzi da svoj veličanstveni malić leve ruke
pomeri santimentar-dva dole i da migavac kad skreće na raskrsnici.
3
Učiniće to u najprečoj nuždi, a i tada nije izvesno. Zašto? Teško da
možete otići na fudbalsku ili košarkašu utakmicu a da se ne vratiti
srećni što ste samo isprljani i izgaženi, jer ste lako mogli biti i prebijeni.
Zašto? Jedva da se možete prevesti pedeset ili sto kilometara
autobusom do drugog srpskog grada a da vam, protivno vašoj želji, u
ušima još satima ili čak danima ne urlaju naše „zvezde” najraznolikijeg
grand prdakšna. Zašto? Upalite uveče televizor: sa raznih kanala u
vašu intimu će iskočiti gomile muških i ženskih karakondžula, najružniji
primerci ružnih, tupavih, ali beskrupuloznih njuški, koji svi odreda imaju
„svoje mišljenje” o svemu što nekome može pasti na ono malo pameti
koja je ionako odavno tom „mediju” rekla zbogom.
Zašto? Mizantropija nije samo mržnja protiv ljudi. To je ljudska
mržnja protiv ljudi, i sebi pribavlja moć na osnovu procene koja je
negativna. Razum samo pribavlja dalje dokaze, on nije na prvom
mestu upošljen kao sredstvo mišljenja. Mišljenje je potčinjeno
sentimentu nipodaštavanja. U pomenutom Ničeovom resantimanu
mizantropija počinje optužbom: ti si kriv. Ti si kriv što sam ja ovakav
kakav sam (slabić i nesrećnik). Time se već čuva vlastito ja kao
nedužno i nevino. Mizantropija je uvek maska za egoizam, a egoizam
je ljuštura svake neodgovornosti. Ako kod nas pozovete nekoga na
odgovornost, sva je prilika da će razumeti da ga optužujete. Ista
ljuštura egoizma skriva u sebi i neodgovornost usmerenu spolja i
mućno osećanje krivice iznutra, dve nepomirljive sile u kojima se ono
što je ostalo u toj ljušturi, a što bi u normalnijim uslovima bila nečija
ličnost, utvrđuje prema sebi, obrazuje od ljušture tvrđavu. Verovatno
su pola veka „komunističke” i deceniju i nešto „socijalističke” vladavine,
uz partijnost koja se, nakon kratke Ðinđićeve avanture liberalnog,
demokratskog individualizma, opet obnavlja jer je izraz čopora u
politici, bili idealan inkubator za stvaranje srpskih monada,
4
atomizovanog društva u kojem je socius – subjekt kao činilac socijalne
veze – izokrenut u sredstvo vrlo delatnog razvezivanja, razaranja svog
habitusa. Umesto smisla za sredinu u kojoj živi, on sebi pribavlja sliku
te sredine, uzima je iz ranijih ili trenutnih mitologija sa kojima, inače,
nikad nije u dodiru. Vrhunac njegove inteligencije je lukavstvo
preživljavanja, i za to će mnogo radije koristiti svaku vrstu prevare,
nego istinu koja bi ga, u slučaju da je zna, otkrila kao lažljivog
beskičmenjaka. Osoran i surov prema onima koji su na lestvici moći
niže od njega, usrdan je do ljigavosti prema svojim gospodarima. Moć
uvek zamišlja kao vlast, a vlast razume kao silu, pa je zato i nemoćan
ukoliko ostane sam sa sobom. Lajbnicova monada je bila „bez
prozora”, jer je kao čista subjektivnost zavisila samo od sebe; srpska
monada je u tolikoj zavisnosti od spoljašnjih sila da nema nikakvih
ograda – u njoj vetrovi duvaju bez prekida i sa svih strana, i ona se
klanja svemu što je od nje jače. A šta pa od nje, takve kakva je, nije
jače!?
Sve se bojim da će ovakvo stanje u Srba iz nekog čudnog razloga
nestati, a pre bi ga trebalo konzervisati, očuvati kao kakav rezervat u
koji bi docniji istraživači mogli dolaziti i konkretno proučavati bolest
mizantropije. Ovako će o nama ostati samo antropološki opisi jednog
Cvijića ili Dvornikovića, iz doba kad se verovalo da i objektivna
deskripcija treba da podrži subjektivno osećanje napretka. Ili će se
uzeti, prema budućim presudama iz Haga, da su krivci za sadašnju
istorijsku kataklizmu Sloba, Šešelj i par pomagača. Ali oni su samo
simptom za opšte uživanje u bezobzirnosti čemu se predala srpska
mizantropska monada, za jalovost lukavstva, za taktiku „laži i odlaži”
(vrhovno geslo u srpskoj politici od Miloša do danas), za impotentnu
nemaštovitost. Mizantropija ima stotine maski pod kojima se skriva, a
jedna od njenih najmilijih je čovekoljublje kao „briga za narod”. Možda
5
nije mržnja najgora stvar na svetu, ali je sigurno najgora stvar na svetu
mržnja koja se izdaje za ljubav. Ljubav nikad nije imala ništa sa
kolektivom – ma koje vrste: možete uvažavati ili se diviti nekoj grupi, ali
je nikad ne možete voleti – već samo u odnosu dve indivudue. Mržnja
je, pak, uvek stav koji se projektuje na grupu, i značajno se umanjuje ili
čak iščezava kad se suočite s nekim licem u lice. Osim onda, a to je od
presudne važnosti, ukoliko vas zaslepi da ne vidite nečije lice, već
samo kao predstavnika zamrznute grupe. Otuda paradoksalne činjenic
da se narodi nikad između sebe ne vole, ali se mogu uzajamno mrzeti,
jer se mržnja oslanja na kolektivne sile poricanja, gde je pojedinac
samo čestica u magmi negacije.
Niče nije samo istakao resantiman kao bolest istorije koja se
okrenula protiv života – to je o ovom, ustalom francuskom izrazu
mogao naučiti već kod Larošfukoa i Voltera – nego nešto važnije:
resantiman nije samo jedna među mnogim bolestima, već je to bolest
sama, bolest koja traje i sebe obnavlja, koja odbija da se leči. Takođe
je govorio ne samo o pojedincima resantimana nego i „narodima
resantimana”. Mizantropija ima slični sklop: to je radost da se mrzi,
uživanje u nipodaštavanju i ništenju, drugih na otvoren a sebe na
prikriven način. Mizantropija je zato više od obične mržnje – koja,
uostalom, može biti u redovnim okolnostima neke opasnosti sasvim
zdrav znak; ona je ljubav da se ništi. Što je ta posuvraćena „ljubav”
jača, to je ništa kojem se predaje veće; i što je to predavanje ničemu
potpunije, to je jači zaklon kolektiva koji pod svoje uzima pojedinca. Na
kraju on ne može da voli drugačije nego kroz mržnju. On život ne vidi
drugačije nego kroz mrtvaštvo čiji zadah širi oko sebe kao znak svog
prisustva. Kuknjava je omiljeni manir spske monade; a omiljeni i
ozvaničeni vid pesništva te monade je kuku i lele, govor grobova. Ili
6
„ćeranija” u stihu, sublimacija mizantropije za koju i nije zadužena
poetika nego patologija kulture.
Postoji li „kultura mržnje”? Svakako da postoji. Ako Srbija danas u
okvirima zapadne civilizacije postoji pre svega kao „kolektiv
mizantropa”, a ako, s druge strane, nisu svi Srbi ipak mizantropi, onda
iz toga slede dva zaključka. Najpre, samo onda kad smo uspeli da
postanemo pojedinci, individue, ličnosti koje se mogu prepoznati po
svojim osobenim svojstvima ili vrednosti, samo tada izmičemo ovoj
kolektivnoj stigmi čovekomrzaca. Takođe, uvek kad gubimo te crte
pojedinaca, kad god se uklapamo nazad u svoje kolektivno „biće”,
šanse za povratak mizantropiji ubrzano rastu. Ili ćemo, dakle, ličnim
naporima za koje je još preostalo snage, ali ne previše i ne svuda,
uspeti da ponovo otkrijemo Srbiju tako da ona postoji kao zemlja
života, kao geografija životne radosti, izvan svake istorije u čiji smo se,
i ne jedan, ćorsokak do kraja zaglavili – iz koje, te iste istorije, možemo
samo izvući za nauk primere ne baš velikog broja vrednih pojedinaca,
a malo, čak bih rekao nimalo valjanih primera kolektivnih pogibija i
divljih junačenja našeg „naciona”; ili ćemo se, kao ludaci u času
histerije, vrteti u bezizlazu za koji smo sami najviše krivi. Taj čas ne
mora biti kratak. Treba priznati da čak čitavi narodi mogu imati
promašenu, naopaku povest. Ne vidim drugo u srpskoj nacionalnoj
prošlosti do krvave nesreće, teške pogibelji, prečesta stradanja i
ratove, uz periode mira u kojima se nastavljala razmetljiva nezrelost do
sledeće, još tragičnije prilike. Vidim samo, kad se okrenem unapred,
desetak ili tome blizu pojedinaca koji su, čudom svog dara i umećem
da ga sačuvaju i izgrade uprkos svom „nacionu”, pokazatelji za to
unapred.
Mizantropologija bi mogla početi i ovim poslednjim uvidom, pošto
savlada lekcije iz onog prethodnog.
7
Presek stanja
(Objavljeno 08.07.2012.)
Ako su tačni podaci koje navodi psiholog Nebojša Jovanović u
jednom tekstu Politike od pre nekoliko dana, tada stvari stoje gore
nego što smo skloni da verujemo. „Oko 60 odsto ljudi su inteligentni
znatno ispod proseka, 10-15 odsto su inteligentni malo ispod proseka”,
kaže on. To čini skoro tri četvrtine stanovništva u Srbiji. I drugi podaci
su katastrofalni, a čini mi se da njima treba tražiti razloge za ove prve,
a ne u tzv. prirodnim predispozicijama.
Oko četvrt miliona ljudi je potpuno nepismeno, oko milion je
polupismeno (umeju da se potpišu i mogu da ponešto sriču), a
procenjuje se da je polovina „funkcionalno nepismena”, tj. „loše čitaju i
ne razumeju pročitano”. Ako pretpostavimo da su ratovi omeli čitave
generacije, danas već u poznim godinama, da se opismene ili iškoluju,
ipak ćemo pogrešiti jer je od sadašnje mladeži – kako pokazuju Pisa
testovi iz ove godine – „svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji
funkcionalno nepismen (oko 35 odsto) – sriče dok čita i ne razume
pročitano”. Od 6 300 000 stanovnika bez ikakve škole je blizu pola
miliona, sa nezavršenom osnovnom oko milion, sa završenom
osnovnom milion i po, sa srednjom dva i po miliona; više i visoko
obrazovanje ima oko 700 hiljada ljudi. U Evropi je prosek funkcionalno
nepismenih petnaestogodišnjaka oko 20 odsto (svaki peti), a među
odraslim osobama skoro jedna trećina. Suočeni sa još crnjim svetskim
8
prosekom, Finci su 2010. godine organizovali akciju štednje
mršavljenjem, a na taj način ušteđenih 1,4 miliona evra poslali u Nepal
za opismenjavanje tamošnjeg stanovništva.
Mi nismo uadili ništa, niti planiramo da tu nešto uradimo. Prosečno
glupljima i nepismenijima namenjeno nam je da budemo ili obični
fizički radnici ili priučena radna snaga za lošije poslove, to jest za
jeftinu i prljavu proizvodnju. I to zbog nas samih, a ne usled
belosvetske ili evropske zavere. Doduše, kako se ta vrsta proizvodnje
lagano seli u one krajeve sveta gde su troškovi po čoveku još niži,
nama – opet i pre svega zbog nas samih – preti da ostanemo
nezaposleni ili malo i loše zaposleni na duži period. To dalje znači da
ćemo ekonomski i finansijski tavoriti, a politički znači da ćemo birati
alave populiste, tajkunske favorite i razni drugi ološ s kojim se većina
lako identifikuje. Nećemo oskudevati u raznim vrstama kriminala,
zdravstvo će nastaviti da puzi po dnu, ješćemo loše i oblačiti se
„prigodno”, okolina će biti zagađena, a mediji prostački, agresivni i
neodgovorni.
Šta bi bila poenta? Iako podaci upućuju na ekonomiju, jer je ona
vidljiviji deo života, pravi izvori naše bede i nemoći dolaze od tipa
kulture, tj. od loše pismenosti. A to znači od lošeg shvatanja sveta i
sebe, u čemu nam nikakvo „lukavstvo” ne može zameniti pamet, i
nikakva „snalažljivost” znanje.
Eto takvi smo.
9
Iz Dugovečnosti, novog romana Svetislava Basare
(Objavljeno 10.07.2012.)
„Preteruješ kao i obično, tako je rekao Maslać. Brzo se snašao
Maslać, ljubitelj Baltusovog slikarstva, iz niskih pobuda, kako ćemo
videti, samo polako. Brzina uopšte nije dobra stvar, rekao je. Brzina
služi isključivo za zasenjivanje prostote. I to u najboljem slučaju. Ovaj
voz jeste izuzetno brz, ali njegova brzina je stopostotno u službi
đavola. Putnici ovoga voza žure samo zato da bi što pre nekoga
opljačkali, što pre nekoga ubili, što pre ucvelili neku udovicu, ili se što
pre odali sramnim, katoličkim, protivprirodnim uživanjima. U ovom
vozu, osim moje i (samo delimično) tvoje, nećeš pronaći ni jednu drugu
poštenu nameru. Tu je Maslać bio delimično u pravu; u vozovima su
poštene namere zaista retkost. Ali to ne znači, rekao sam, da Savezni
Kuplermajstor, tvoj vrhovni nacionalni idol, ima pravo da novac
namenjen obnovi srpskih pruga strave i užasa besramno troši na
podmićivanje ciganlijskih krdžalija koji mu zauzvrat obezbeđuju
skupštinsku većinu i daju političku podršku za projekat apsolutnog
uništavanja Srbije i drugih srpskih zemalja. To je govor mržnje! Ti
patološki mrziš tog velikog, samozatajnog, nacionalno svesnog
čoveka, velikana srpske misli, procedio je Maslać, spreman da
munjevito pređe na drugu temu. Što mu nisam dozvolio. Patološke
tipove treba patološki mrzeti, rekao sam. I to treba javno reći. I to ću
ubuduće javno govoriti. Mrzeći Saveznog Kuplermajstora, da kažem –
platonski, ja se oslobađam naslaga mržnje koje su se u meni nataložile
tokom dugih godina prividnog života u Srbiji. Pun sam, rekao sam
povišenim tonom, naslaga viševekovne mržnje koju su u mene
združenim snagama i pod visokim pritiskom sabili srpska porodica,
10
srpska škola, srpska dramska sekcija, srpski Savez omladine, srpski
Ferijalni savez, srpska JNA, srpska dnevna i srpska nedeljna štampa i
srpski savezni i republički kuplermajstori svih vremena. Ja više, rekao
sam još povišenijim tonom, ne želim da trpim psihološki teror čuvara
vekovne srpske mržnje, počev od usko profesionalnih – pripadnika
narodnih milicija i vojski Srbije – preko čuvara po pozivu, članova KUD
SANU i njihovih vazala – zaključno sa čuvarima amaterima poput tebe
i tebi sličnih! Što ti je, povikao je Maslać! Zvaću policiju, zapretio je
Maslać! Kuš, povikao sam i Maslać je savio rep. Ja više, nastavio sam,
neću da živim u lancima mrtvih patriotskih reči i raspadnutih patriotskih
rečenica. Više se uopšte ne obazirem na vekovni spisak prećutno
zabranjenih srpskih reči i društveno neprihvatljivih srpskih rečenica.
Otkako znam za sebe, ista priča! Jednom se ne sme govoriti o ovome,
drugi put o onome, pa onda ne samo da se sme govoriti o onome o
čemu se jednom nije smelo govoriti, nego je poželjno, pa čak i
obavezno govoriti o tome, dok je potpuno zabranjeno govoriti o onome
o čemu je drugi put bilo društveno poželjno i probitačno govoriti. Ja
više, rekao sam, ne učestvujem u tome. Vaše me priče više ne
zanimaju! Na vašu istoriju ne dam ni pet para. Više sa vama ne delim
kolektivne ljubavi i mržnje. I ne samo da ih ne delim, nego javno
poručujem svima vama, profesionalcima i amaterima rodoljublja, da se
nosite u sedamsto pedeset pizdi materina. Vaša sabornost je
sabornost u mržnji, vaše zajedništvo je zajedništvo u pokvarenjaštvu,
vaš kolektivizam je kolektivizam sovjetskog kolhoza. To me više ne
interesuje. Nameravam da potpuno slobodno govorim. I tačka. Javno
izjavljujem da iznad svega volim Turke, naše vekovne porobljivače, da
prosto obožavam sve naše okupatore, da štaviše ljubim u dupe sve
naše okupatore, počev od najstarijih – Huna, Avara, Vizigota i starih
varalica, Latina, zaključno sa najnovijim okupatorima, Nemcima,
11
Mađarima, Bugarima, Italijanima i mnogim drugim vekovnim
neprijateljima Srba, Srbije i drugih srpskih zemalja. Iako ostajem čvrst
u pravoslavlju, prosto sam lud za katoličkom crkvom, nadasve su mi
dragi Jehovini svedoci, budisti, sajentolozi i rastafarijanci i veoma mi
se dopada islam. Govorim ti to pri čistoj svesti. I nastaviću da govorim
apsolutno slobodno sve dok ne zbacim vekovni jaram imbecilnih
patriotskih zapomaganja i govoriću do konačnog oslobođenja
porobljenog srpskog jezika koji već decenijama grca pod vekovnim
jarmom Javnog pravobranioca Srbije i drugih srpskih zemalja,
zloglasnog Javnog beležnika koji sa svojim pomoćnim radnicima, pod
visokim pokroviteljstvom srpskih kuplermajstora, već decenijama
sprovodi genocid nad srpskim jezikom. Tako sam rekao Maslaću.”
R. I. P, Srebrenica
(Objavljeno 11.07.2012.)
Bez obzira na sve političke, nacionalističke, medijske manipulacije,
ime Srebrenice ostaje vezano za zločin masovnih razmera, počinjen u
julu 1995. godine od strane Vojske Republike Srpske pod komandom
generala Ratka Mladića. Bez obzira na takođe velike zločine počinjene
oko Srebrenice dok je bila, u godinama pre toga, zaštićena i navodno
demilitarizovana zona, ime Srebrenice ostaje ime pre svega ovog
jednog i najvećeg ratnog zločina iz devedesetih. Bez obzira da li će se
zvati „genocid”, kako sugeriše presuda Haškog tribunala iz 2007.
godine, ili drugačije, ime Srebrenice nalaže svakog 11. jula ćutanje i
12
pomen. Bez obzira na broj žrtava, njih je u svakom slučaju toliko da
ga, za istorijsko sećanje, ne može promeniti ni umanjivanje ni
povećavanje – ime Srebrenice je oznaka za ogroman zločin. I bez
obzira na sve okolnosti, međunarodne i same unutrašnje bosanske,
Srebrenica se javlja kao ime našeg stida.
Nismo svi krivi za Srebrenicu. Ali smo svi odgovorni. Elementarna
odgovornost obuhvata barem dve stvari. Prvo, da prihvatimo činjenicu
da se dogodio jedan veliki ratni zločin, bez obzira kako ga zvali,
objašnjavali ili kontekstualizovali. Drugo, da prihvatimo kao osnovnu
kontekstualizaciju onu koja nam nalaže da učinimo sve što je u našoj
moći da se tako nešto, nigde, nikome, nikada ne ponovi. Prihvatanje
same činjenice Srebrenice nalaže ćutanje. Prihvatanju njene
neponovljivosti služe pomeni. Requiescat in pace, Srebrenico.
Preambula kovertiranog rata
(Objavljeno 17.07.2012.)
Može li država Srbija da de iure ili makar de facto prizna državu
Kosovo? Ne može, jer je to priznanje glavni njen adut za zaštitu
vlastitih interesa. Koji su ti interesi? Zaštita prava Srba koji još žive na
Kosovu (njihove bezbednosti, kulturnih, obrazovnih, političkih prava),
zaštita verskog i kulturnog nasleđa (u prvom redu manastira i crkava),
ekonomskih interesa (državne i privatne imovine koja je, ovako ili
13
onako, preoteta), regionalne bezbednosti (ne samo vojne, nego i one
koje se tiče visokog stupnja kriminala).
Radi li država Srbija na zaštiti ovih interesa? Radi li bilo šta? Ne
radi.
Šta umesto toga radi? Ritualno citira ustavnu Koštuničinu
Preambulu iz 2006. godine i zaklinje se na Sveto Nikad.
Nejasno je da li Preambula (svečani, deklarativni uvod) ima snagu
pravne norme (obavezu da svi organi Srbije „štite i zastupaju interese
Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljašnjim političkim
odnosima”), ili ne (ne kaže se koji su ti organi, šta je obim i priroda tih
interesa, niti kakva je sankcija za povredu ove odredbe). Tu se za KiM
kaže i da je sastavni deo Srbije (to je sadržao i Miloševićev Ustav iz
1990. godine), uz položaj „suštinske autonomije”. Ne kaže se ništa ni o
ovoj baš „suštinskoj” autonomiji.
Dakle, formula je takva da formalno obavezuje, ali sadržinski ništa
ne znači. I kao takva idealna za nacionalističku mantru o Svetom
Nikad. I za svakojako muljanje.
Kosovo je izgubljeno mimo međunarodnog prava (o garancijima
suvereniteta, integriteta i sličnih -teta), u ratu sprskog protiv šiptarskog
nacionalizma dejstvom snaga NATO u proleće 1999. godine. Glup je
to bio i tragičan rat Miloševića i Šešelja protiv Klintona i Blera, Tačija i
Haradinaja.
Kad srpski nacionalisti ritualno ponavljaju preambulično Sveto
Nikad, onda priznajem da ih ne razumem, tj. da ne mogu da utvrdim
14
nikakvu unutrašnju logiku njihovog stava. Taj stav hoće da kaže da
Srbija, time što Nikad neće priznati Kosovo, sebi ostavlja mogućnost
da povrati Kosovo pod svoju vlast. Nacionalisti su po pravilu slepi, ali
nisu do kraja glupi. Budući da – posle niza priznanja Kosova od strane
velikih NATO sila i njihovih klijenata – taj povraćaj Kosova nije moguć
diplomatijom, odnosno po međunarodnom pravu, to znači da
nacionalistička mantra znači da Srbija sebi zadržava mogućnost da – u
nekom novom evropskom ili svetskom belaju – Kosovo povrati ratom.
Mantra Preambule je rat kovertiran za potomstvo.
Ovde se javlja nevolja. Ne samo cinizam rata na koji je zakleto
potomstvo, da se kompenzuje svarna sadašnja nemoć, već nevolja sa
Svetim Nikad. Naime, ako je Kosovo izgubljeno u ratu, i ako je rat u
nekoj budućnosti način njegovog povraćaja, tad ništa ne znači da li će
Srbija u sadašnjosti priznati ili neće priznati državu Kosovu. Preambula
kao koverta zapravo nosi poruku: izgubili smo ga mimo prava,
možemo ga opet dobiti mimo prava. Time je i Ustav iz 2006. dokument
obaveze na budući rat; šta govori za poredak u miru, od manje je
važnosti.
Sveto NIkad bi otuda valjalo iz ritualne, iracionalne sfere prebaciti u
racionalnu sferu na početku pomenutih stvarnih interesa. Srbija je
daleko od te racionalnosti. Ni druga, protivna strana nije u njoj. Da li su
u toj sferi međunarodni činioci sile, pre svega NATO kao zaštitnik
nazavisnosti Kosova?
Sudeći po tome da NATO nije obezbedio ni elementarnu
bezbednost za Srbe pod šiptarskom vlašću pitanje Kosova ostaje u
iracionalnoj sferi. Na radost obe nacionalističke strane, i na sramotu
što NATO i njegove ispostave na Kosovu nisu rešile ni jedan od većih
15
slučajeva kao što su: ubistvo 14 žetelaca u Klečki u julu 1999. (posle
dolaska NATO snaga); eksplozivom razoren autobus Niš ekspresa (10
poginulih Srba, blizu 40 povređenih) kod Podujeva u februaru 2001;
ubistvo tročlane porodice Stolić u Obiliću u junu 2003; ubistvo dvoje
dečaka, uz ranjavanje još četvorice, na Bistrici kod Goraždevca u
avgustu 2003; pogromi u martu 2004. kad je ubijeno 19 osoba, 954
povređeno, porušeno 935 srpskih kuća, zapaljeno 35 crkava i
manastira; ubistvo bračnog para Jevtić pre desetak dana.
Preambula kovertiranog rata neće rešiti ni jedan od ovih, prošlih,
sadašnjih, niti budućih tragičnih slučajeva.
Velja i okolina
(Objavljeno 18.07.2012.)
Velja – Velimir Ilić, iz Čačka i okoline – juče se opet družio sa
medijima.
Poručio je da će biti ministar i u novo-staroj Vladi, mada ne zna
kako će mu se ministarstvo zvati. Doduše ima želju da izgradi, kaže,
autoput Horgoš – Požega. Biće to, nema sumnje, ponovo jedna
kapitalna investicija, jer je već bio ministar za te i slične stvari u
mandatu Koštunice. Pošto postoji i tzv. Mrka – M. Mrkonjić, iz SPS-a i
okoline – koji sebi u nadležnost daje vlast nad autoputevima,
koridorima, mostovima i prugama, Velji i Mrki ovih dana predstoji
16
lingvistički problem. Oko samih para neće biti teškoća, a ime ionako
nije važno.
Još je Velja poručio da se protiv njega vodi “medijska hajka”. Ovoga
puta ga je iznervirala Olja Bećković iz “Utiska nedelje”, i okoline, pa joj
Velja preti da će je „pravno prevaspitati”. To bi trebalo valjda da znači
da će upotrebiti neko zakonsko sredstvo kao vrstu pedagogije, ali se
Olja, u svojoj prvoj reakciji, ne brine – nisu zakonska sredstva, a još
manje pedagogija, uticala ni na Velju, pa što bi na nju. Pre se treba
plašiti, kad je o Velji reč, vanzakonskih alatki.
U druženju sa medijima Velja je rekao još razne stvari. Razmišljao
je, negativno, o bivšoj vlasti; pozitivno o budućoj vlasti u kojoj će,
ovako ili onako, biti; izrazio svoju meditaciju o “udaranju pune linije”,
gde je prizivao policiju i tužilaštvo; svoj nastup začinio opaskom da je
njegova ranija a ministarska izjava “Ja sam mislio da malo kraduckate,
a vi mnogo kradete” bila jedna dobra izjava.
Velju će biti – zabavno, na žalost – pratiti. Ne samo da oličava
bahatost kao vlastiti mark of distinction, već je, u svojstvu izbaranog
predstavnika na vlasti, oličenje sveprisutne bahatosti koja je, na žalost,
takođe mark of distinction priličnog dela Srbije. I okoline.
17
Ustavobranitelji
(Objavljeno 20.07.2012.)
Koštunica je ustao ponovo u odbranu svog Ustava, na jedvite (i
sumnjive) jade izglasanog 2006. godine. Glavni argument mu je: ako
se bude menjao tzv. osnovni pravni akt države, propade nam država.
Ovo izjednačenje države i ustava, teritorije i papira, realnosti i
projekcije dolazi iz jedne vrste jurističke psihodelije. Treba biti pod
snažnim opijatom da će zakonska (ili neka druga) norma do te mere
oblikovati stvarnost da ova potonja, stvarnost, nestaje ukoliko se
promeni norma. Odnosno da se oko zakonodavne (političke) volje
okreće zemlja. To ni Različkov omiljeni politički mislilac – Karl Šmit,
kritičar parlamentarne demokratije iz perioda nemačkog nacizma – nije
baš tvrdio. Iako je tome bio blizu.
Opijenost ove vrste dolazi iz opsesije Državom. Ona je alfa i omega;
ona je sve. Izvan nje nema ničega. Ljudi su najpre podanici, i kao takvi
na volji suverenu. Sva politička aktivnost se okreće oko suverena, i
svako narušavanje njegovog položaja preti da dovede do političke
dezintegracije Države.
Suveren – i odatle izvedeni pojmovi – nasleđe su političke teologije,
vremena kad je izvor suverenosti bio Bog na nebesima, a vladar
njegov predstavnik na zemlji. Moderno doba je još kod Hobsa
suverena prenelo iz bogoslovlja u socijalnu konstrukciju, preko Rusoa
na “opštu volju” i “volju svih”, tj. na narod; za Monteskjea je suverenost
već podeljena i ograničena. Potom je suverenost pala u ruke
ekonomiji, a na kraju još opstaje kao izraz sile, najčešće vojne.
18
Treba se setiti porekla reči suveren. Dolazi iz novolatinskog:
superanus. I može se čitati kao kovanica, a ne samo kao superlativ.
Braca faca
(Objavljeno 22.07.2012.)
“Megalomanski projekti su besmisleni”, reče za Politiku Bratislav
Braca Petković, novi savetnik za kulturu Tome Predsednika.
I u istom intervjuu nabroja svoje planove: iselenje glavne Pošte i
premeštanje Narodnog muzeja u istu; pošto se iseli Narodni muzej iz
sebe, tu će se useliti Muzej Nikole Tesle; iseliće izgleda i Tomu, a tu
useliti nekakvu nacionalnu galeriju (nismo sumnjali da bi ta galerija
morala biti “nacionalna”); u Skupštinu grada (koju će ili neće iseliti?)
staviće Muzej srpskih dinastija; posmenjivaće razne upravnike
pozorišta i drugih ustanova kulture – naročit pik ima na Atelje 212 zbog
predstave o Đinđiću, mada to pozorište nije republička, već gradska
ustanova, ali nikad se ne zna – a dovesti u prvi plan kolege po ugledu
na Ljubišu Ristića, bivšeg (a verovatno i sadašnjeg?) julovca;
revidiraće tzv. nacionalne penzije (revizija “nacionalnog” je izgleda
glavna opsesija novog savetnika), i učiniće još razna čuda sve na
polzu naciona serbskoga.
19
Ništa megalomanski, naravno.
Braca je inače poznatiji kao vlasnik blizu sto starih automobila,
“oldtajmera”, nego kao reditelj. Taođe, bavi se poslastičarstvom, ima i
zanatsku ćitabu i radnju za kolače, kaže Glorija. “I sve stiže sam da
uradi. Braca Petrović definitivno jeste zagonetka”, kaže Ilustrovana. U
svom Muzeju automobila je primio nagradu “za očuvanje i negovanje
srpskog jezika i i ćirilice u inostranstvu”, kaže Svedok.
Partijski šef za kulturu Braci je Lale, sa kojim je u oštroj konkurenciji
za ministra kulture, i sa kojim čeka da sprovede razne svoje i Laletove
zamisli. Za Laleta, kako kaže na zvaničnom sajtu vlastite stranke,
“jedini kritički osvrt na događanja u društvu” su Kursadžije. Frljićev
“Zoran Đinđić” to nije.
Mali od palube i velike štetočine
(Objavljeno 26.07.2012.)
Treba se setiti i to sećanje ne potiskivati, jer je cena bila prevelika.
Dačić je tokom devedesetih bio potrčko Slobodana Miloševića. Kao
takav, pravdao je svaki potez svoga gazde.
Vučić je tokom devedeetih – a i većim delom prve decenije našeg
veka – bio potrčko Vojislava Šešelja. I kao takav činio sve da ideje
Šešelja zažive.
20
I Milošević i Šešelj koštaju, u balkanskim ratovima devedesetih,
desetine i desetine hiljada mrtvih, stotine i stotine hiljada prognanih, a
samu Srbiju četiri izgubljena rata.
Sramno je toga ne sećati se i danas, kad dvojica nekakašnjih telala
svojih gospodara preuzimaju ponovo vlast u Srbiji.
Faktura manufakture
(Objavljeno 27.07.2012.)
Toma je u svojoj predsedničkoj moći uposlio šuraka kao ličnog
sekretara, a otac njegove snaje Milan Bačević treba da bude ministar u
Vladi. Dačić ima svog tasta kao zamenika predsednika opštine
Rakovica. Volislav Ilić, mlađi brat Velje Ilića koji će biti ministar za
građevinu, postao je gradonačelnik Čačka, što je i Velja obnašao
diljem godina. Brat bivšeg ministra za skupe sajtove Olivera Dulića,
Modest, takođe je gradonačelnik, samo Subotice, izveštava Blic. I tako
dalje. Na nižim, iako važnim ešalonima vlasti po Srbiji takođe su braća,
sestre, šuraci, ujaci, stričevi, bratanci, nećaci i raznolika druga rodbina.
Kao i kumovi, slavski položajnici, pobratimi i ostali burazeri.
Srbija je tako na putu da postane porodična manufaktura. Samo bez
pravljenja ičega, osim troškova. Stranke, kojima je ionako funkcija
demokratskih činilaca u drugom planu, postoje kao udruženja za
zapošljavanje u državnim organima. To je još uvek nasleđe iz
21
komunističkog perioda, kad je Partija takođe bila mehanizam za
zapošljavanje podobnih. Sada se to samo umnožilo.
Pošto ova vrste korupcije ili kvarenja nije samo vezana za stranke,
već je njome zahvaćen priličan deo populacije koja sebe naziva
narodom, ni za ove slučajeve otvorenog nepotizma niko ozbiljnije ne
gunđa, osim, možda, ponekad, oni pretendenti kojima uhljeblje još nije
dala država. Ko će i da li će iko ikada fakturisati ove troškove kao
troškove stranaka, a ne države? Neće niko i nikada. Ekonomisti
najavljuju da će do kraja godine u Srbiji svaki treći radno spsoban biti
nezaposlen. Ono malo stvarno zaposlenih izdržavaće sebe,
nezaposlene i stanački zaposlene.
Automotoposlastičar
(Objavljeno 29.07.2012.)
Automotoposlastičarski reditelj Braca izabran je za ministra. Kulture
i informisanja.
To je ona faca koja će da seli muzeje po Beogradu.
U međuvremenu, vredni novinari su otkrili da vlasnik poslastičarnice
„Petković” duguje na ime poreza oko 8,5 miliona dinara. Poreska
uprava, nadležna za tu stvar, „kaznila” ga je tako što ga je stavila na
317. mesto liste najvećih 500 poreskih dužnika u državi.
22
Uvodničarka Politike u svom osvrtu podseća i da zakoni predviđaju
da je za dug od jednog do tri miliona dinara 3 do 5 godina zatvora,
odnosno i više ako dug premašuje 7,5 miliona.
U prethodne dve godine, dodaje autorka članka, samo jedna osoba
je kažnjenja na ovaj način. Braca može da bude još mirniji nego pre.
Dužni i ružni
(Objavljeno 31.07.2012.)
Ursao, ursao ministar Dinkić i doursao ovo: “Zadužićemo se da
obezbedimo preživljavanje države“.
„Mi” smo – tj. država nam – već dužni i ružni. Premašili smo i
procente na koje se sama država zakonski obavezala da ih neće
premašiti, deficit nam se penje u nebo, ali ćemo državu, tj. sve nas, pa
i one nerođene, zaduživati dok ne puknemo.
Čak ćemo i ruski kredit za železnicu pretvoriti u dug za državnu
tekuću potrošnju, pa ćemo ga pojesti. Brzinu vozova ćemo smanjiti sa
30 na 10 km na sat. Odložićemo, dakle, putovanje ka boljem životu za
neka druga vremena („do fiskalne konsolidacije”, precizan je Diknić do
bola).
Eto nama „preokreta”. Formula srpske politike – laži i odlaži – ostaje
na snazi.
23
Današnja ekonomija svuda, pa i kod nas, funkcioniše po principu
kredita. Pitanje je samo kolike su kamate. Arhaična sklonost srpskih
političara i građanstva da još razmišljaju u terminima geografije vodi ih
tome da veruju kako će ruski krediti biti sa manjima kamatama od,
recimo, zapadnoevropskih; neće. Ali današnji kapital, mnogo više od
jučerašnjeg, razmišlja u terminima hronopolitike, tj. o kamatnom obrtu
koji traži skraćivanje vremena. To više nije geopolitički aksiom, već
aksiom kontrole kapitala. Svejedno ćemo platiti. Svakako ćemo biti
dužni. Pitanje je koliko ćemo biti ružni, tj. sa kojom vremenskom
kamatom – koliko ćemo generacija zadužiti, koliko ćemo imati spor
razvoj, koliko će ljudi platiti egizistencijom zaostajanje – i koliko sebi
zagorčavamo život.
Ko je sve upozorio Srbiju na preveliko zaduženje – preveliko s
obzirom na mogućnosti otplate kredita i kamata? U zemlji su to
Narodna banka Srbije, Fiskalni savet, spolja su to Međunarodni
monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj,
između ostalih. Ali građani su većinom birali Tomu, Dačića, Vučića i
Dinkića. Njih će i kusati.
Srbija i njeno vreme
(Objavljeno 04.08.2012.)
Vede šefa naprednjaka, nezvanični mandatar i potom sekundpremijer, ministar odbrane, Vučić, postao je i šef svih tajnih službi,
24
odnosno šef svega što ima veze sa policijama, ovim i onim. Mora
čovek biti toliko gladan vlasti pa da sebi prigrabi sve što može. I tu,
verovatno, nije kraj.
Kažu novine i da su Brena – idol osamdesetih – i Ceca – idol
devedesetih – još uvek najpopularnije narodne pevaljke. Barem su im
honorari za nastupe najviši, a para tu ne laže – ona je, ustalom, jedino
relevantno merilo za ove „umetnice”.
Gledajući istoriju, izgleda da prva decenija XXI veka ništa nije
značila Srbiji, to jest da za Srbiju nov vek i nov milenijum nije ni počeo.
Naročito ništa nije naučila iz pokušaja da sebi uvede malo demokratije
– dakle slobode i jednakopravnosti, zakonitosti i javnosti, kompetencije
i odgovornosti – pošto se ta stvar ubrzo svela na demagogiju, a
političke stranke na interesne grupe za otimačinu.
Kad će novo stoleće početi u Srbiji? Malo je pretpostavki za tako
nešto. Srbija ima svoje vreme, ono se još vrti u ranijim periodima koje
su drugi narodi uglavnom ostavili iza sebe. Njen je sat sasvim
analogni, tj. kružni; digitalni časovnik koji odbrojava dane, godine i
decenije unapred ovde je samo privid.
25
Stotka
(Objavljeno 07.08.2012.)
Osvojila Srbija stotu medalju na OI – viču novine pre neki dan. To
se odnosi na Ivanu Maksimović koja je u streljaštvu osvojila srebrnu
medalju.
Srbija ima Stotu zahvaljujući tome što je, po sporazumu o sukcesiji
sa bivšim republikama, nasledila istoriju Olimpijade bivših Jugoslavija,
pa je u ovaj skor upisala sve što su osvajali nekad i davno i Hrvati,
Slovenci, Bosanci i ostali.
U stvari, Srbija nije osvojila ništa. Sve te medalje su na raznim
olimpijskim igrama dobili sportisti pojedinaci, svako sa imenom i
prezimenom, čak i kad su bili deo ekipe, tzv. reprezentacije.
Ali Srbi (Hrvati, Slovenci, Bosanci i ostali) naprosto ne mogu bez
identifikacije ove vrste. Čovek bi rekao da Novak Đoković postoji samo
zato da anonimni Srbin iz svoje fotelje, pun piva i prazne glave, sebe u
mislima pretvori u reket koji Federeru zabija brejk poen.
Nismo u ovoj koještariji sami. Kinez Đingbao, koji je osvojio sada, u
Londonu, srebro kao dizač tegova, doživeo je pored kamerama nervni
slom i molio, plačući, naciju, da mu oprosti što je bio drugi, a ne prvi na
svetu. Identifikacija ume da bude i povratna.
Kod Srba ovaj prost mehanizam kompenzacije uspeva bez greške.
Ne mogu i ne smem da zamislim šta im je u glavi dok najnovija
26
osvajačaca medalje, Ivana Maksimović, ubija puškom desetku na
papiru koncentričnih krugova.
Slatko pravoslavlje
(Objavljeno 08.08.2012.)
Patrijarh SPC-a Irinej je izdejstvovao za grčkoj popa Totkasa – koji
je izazvao saobraćajnu nesreću na autoputu kod Aleksinca pre
desetak dana, usmrtivši svojim mercedesom jedan bračni par – da ne
bude u pritvoru, već u nekom od niških manastira.
Toliko o jednakosti pred zakonom, o hrišćanskom milosrđu, pravdi i
veri.
Radović dr Aleksandar, iz Instituta za noviju istoriju Srbije, u Politici
se bavio starijom istorijom Srbije, pa zaključio: „Neizbežna je
neporeciva činjenica da je za srpski narod pripadnost pravoslavnoj veri
nerazdvojiva od nacionalnosti”. I još:
„У последње време често се са стране чује примедба да Срби
треба да одбаце светосавље које нам намећу као етнофилетизам.
То нити је добронамерно нити је тачно. Светосавље је заправо
универзална вредност наше народне хришћанске културе којом
смо себе уградили у широки православни и хришћански контекст.”
27
Da moderna istorija već nekoliko vekova razdvaja sakralno i
sekularno, te da nacija nije što i vera, odnosno sa su ateizam,
agnosticizam, kao i druge konfesionalnosti osim dominantne, stvar
ličnog ubeđenja koje nema veze sa nacionalnom pripadnošću, to ne
zanima ovog naučnog savetnika. Kao i ni to da je svetosavlje noviji
izum, jedva star jedno stoleće. – Ali toliko o nauci i veri, institutlijama i
ignorantima.
Branislav Peranović, pop, koji je ranije lopatom lečio zavisnike od
droge, ovoga puta je metalnom šipkom po glavi udario svog „štićenika”
u Centru za odvikavanje od droge kod Loznice, i usmrtio čoveka na
licu mesta. Peranović je bio izbačen iz ranijeg takvog centra, kod Crne
reke, zbog nasilja, suđeno mu je, ali presuda mu nije ni za taj slučaj
izrečena. Miljenik je obrazovaca, dverjana, artemijevaca, i nekih
vladika SPC-a, protojerej je ljubitelj Harli Dejvidson motora.
Toliko ponovo o pravdi, naciji, veri, osobito onoj čovekoljubivoj.
O našem populizmu
(Objavljeno 13.08.2012.)
Moj mlađi kolega (sa FPN-a) Vladimir Pavićević objavio je pre par
dana u Politici uputan kratak komentar na temu političkog populizma u
28
Srbiji. Pavićević se osvrnuo pre svega na Dačića i njegov premijerski
ekspoze pred izbor nove vlade. Malo se šta ima dodati oceni za
Dačića kao istaknutog domaćeg populiste i antidemokrate, što proizlazi
iz osnovne teze komentara o populizmu kao „posebnoj tehnici vladanja
koja počiva na čvrstoj povezanosti vođe i naroda”, a to, opet,
„onemogućava uspostavljanje vladavine prava i savremene države
uopšte”.
Valja ovome dodati nekoliko reči. Populizam, izraz iz latinskog za
„narodnjaštvo”, još je kod starih Grka imenovan kao demagogija.
zavođenje naroda. Nije reč samo o udvaranju narodu – tj. populaciji,
biračima – jer to čine razne, ako ne i sve stranke kako bi se domogle
vlasti, već o takvom udvaranju koje računa na najniže i najgluplje
interese (ili „strasti”), pa se ne obazire na stvarne interese, tj.
probleme. Demagog utoliko „zavodi” narod što mu obećava ono što ne
može da ostvari, ni on, ni narod – kod nas je to to već čuvena
„kosovska” preambula Ustava, recimo – i time mu istoriju, dok je na
vlasti, odvodi u stranu. Ako se primena ovakve tehnike nastavi na duži
rok, a ne samo prilikom perioda osvajanja glasova, onda je tačno da
ona stavlja u stranu zakone i populista računa na između njega i
njegovog naroda treba da je što manje posrednika u liku institucija i
procedura.
Kod nas, pak, ne mora biti odsustva posredništva u institucijama i
procedurama kako bi se naši populisti „približili” masama. Kod nas je
moguće održati „vladavinu prava”, institucije i procedure tako što će se
sve to izokrenuti: pravo će biti bez pravednosti, institucije samo
mehanizmi za uterivanje nadmoći, procedure način blokade uticaja na
vlast populista. Naš je populizam perverzan, i to do te mere da se više
29
ne primećuje, već uzima kao prirodno stanje stvari. Njegov najgori
učinak možda i nije što će trenutni populista na vlati – Dačić, ili Vučić,
ili Nikolić, kao i ranije Tadić ili Koštunica – opstati koliko god može, već
što je jednu političku perverziju normalizovao dotle da najveći deo
populacije više ni ne zna za nešto drugo, niti očekuje nešto drugo od
ciničnog odnosa države koja ih ponižava, pljačka i na svaki način ih
drži u stanju iditoske pokornosti.
Otuda kritiku populizma u Srbiji ne treba usmeriti samo na političare,
već itekako i na one koji prihvataju ovaj model vladanja kao svoju
svakodnevicu, a to je prilična, kritična većina. Dačić ili Nikolić su naličje
onih kojima vladaju, koji su sami bezlični i prihvataju da to još ostanu.
Fiks naš nasušni daj nam dnes
(Objavljeno 14.08.2012.)
Pre neki dan je Vučić kolabirao pod teretom vlasti; odveli su ga u
bolnicu, nahranili ga infuzijom i vitaminima, pa se, onako grogi, vratio
svojim dužnostima.
Vučić je zaista sebi natovario sve što je mogao – šef je najveće
stranke, potpredsednik vlade, ministar odbrane, i, njemu verovatno
najvažnije, koordinator svih tajnih službi – iako bi hteo još. Glad da se
ima što više vlasti ničim se ne da utoliti, a on je samo ekstrem ovog
ekstrema. Svakako mu nije bilo kako: živeti kao potrčko Vojislava
30
Šešelja petnaestak godina, a onda još nekoliko u senci i na usluzi
Tomislavu Nikoliću, mora da je u njemu izdubilo vulkansku prazninu
koju sad ne može da ispuni. Makar i po cenu ličnog zdravlja, glad traži
još i još.
Većina naših političara su majstori opšte prakse, žedni moći i vlast
hoće po svaku cenu. Mora da su u njima praznine ogromne, i da bez
vlasti – makar i one u svojoj stranci, kad su u opoziciji – ne mogu više
da se saberu kao osobe. Njihovi identiteti su toliko vezani za ovu glad,
da nijedna druga hrana ne uspeva da je smiri. Šupljina koju nose kao
beleg sebe samih nema ni vrha ni dna; mislim da je njima čak i lična
finansijska ili imovinska dobiti alibi za negovanje svoje nepopunjive
šupljine. Poput zombija, njima vlast još jedino pruža snagu da se
teturaju kroz svoje fantazme moći.
Ruše se kao pojedinci kad su bez svog fiksa moći, a ruše se, kao
Vučić, i kad se predoziraju. Za tu vrstu zavisnosti lek su možda jedino
Peranovićeve lopate i štangle, kad su već i njega i njegova terapeutska
oruđa, u sadejstvu sa crkvom, takođe organom distribucije moći, sami
proizveli.
31
Pučke veselice
(Objavljeno 15.08.2012.)
Jedva da je završena Guča, festival ždranja, opijanja i buke iz svih
pluća – trajalo je to čitavu sedmicu, a okončalo se posetom Čede,
posle Velje, Dačića i odlazeće Vorlikove, dok se završne večeri
izarlaukala Ceca – a nakon samo pauze od dan-dva počinje na
beogradskom Ušću Bir fest, takođe posvećen lokanju, pre svega piva,
tu i tamo šmrkanju i urlanju, uz podršku buke rokerskih ekipa. Bir fest
je „jubilarni”, tj. deseti po redu, pa će fešta trajati 6 dana. To drndanje
je počelo rano popodne. Na otvaranju je umetnik Kiki Lesendrić
doslovce rekao ovo: „Ovo je jedna potpuno blesava manifestacija i
radujemo se večerašnjem nastupu.”
Otkad je Bir fest premešten preko Save, sa Kamegdana u park koji
se zove Ušće – a premešten je kad je jedan veselnik opijanjen pao u
zoološki vrt medvedima u čeljusti, jer je valjda pomešao beer i bear –
imam priliku da ga pratim takoreći izbliza. Bir fest znači, uz ostalo,
noćnu okupaciju mog novobeogradskog bloka automobilskim
kolonama u potrazi za parkingom (svi parkići između zgrada se
napune još dok ne padne mrak), trubljenjem omamljenih goveda dok
se izvlače iz gužve oko 2-3-4 noću, kao i pijanim hordama koje prazne
svoje bešike gde stignu, sve uz prigodna dranja, što traje do rane zore.
Potom medvedi i medvedice odu da odspavaju do novog večernjeg
mamurluka. I tako – šest dana i noći. „Džubilarnih”.
32
Iz programa se vidi da je rokerski deo samo alibi. Rok grupe su
olinjali likovi koji su bili, najvećim delom, muka za uši još u
osamdesetim. Rok mator 30-ak godina (Pekinška patka, Blaža i
kljunovi, Plavi orkestar, Đura i mornari, na primer) očito služi samo da
bude „muzička pozadina”, a pravi cilj je da se posetiocima uvali što
više piva, tj. da se isprazne ustajale rezerve hmeljske mase utopljene
u gomilu aditiva i vode. Medijskih „partnera” ne nedostaje, mediji
moraju da se ugrade za reklame Jelena i Lava.
U celu stvar je snažno uključena gradska vlast, pa se organizacija
ove masovne rasprodaje piva sprovodi uz stratešku podršku novca
poreskih obveznika. Ima se, može se. Zgodna prilika i da se
maloletnici – procenjujem s prozora da je polovina ovih klijenata baš
takva – naviknu na ozbiljnije lokanje, duvanje i šmrkanje. Isisaj
sadašnjost i uloži u budućnost.
33
Neki posmatrač sa strane bi se čudio da se Serblji ovako odaju
svojim pučkim veselicama na toliko vreme (pune dve sedmice su Guča
+ Bir fest), da se tada ništa ne radi osim što se loče, galami i hrče, ali
taj je posmatrač ionako sa strane, i nije mu lokanje, galama i hrkanje u
identitetu. Ima se, može se. Ko drugačije kaže, kleveće i laže. A ako
ne srče, zna se, nije pravoslavac.
Ljudi, uzeše nam Ništa!
(Objavljeno 16.08.2012.)
Izgleda da smo, mi Serblji, opet prešišali braću Hrvate. Na svim
poljima, kako izgleda.
Naime, u malom mistu Preko, na otoku Ugljan, za 23. ovog meseca
dosetljivii Latini najavili su feštu pod nazivom Ništa 2012. U proglasu
izdatom tim povodom se, između ostalog, kaže:
„Za razliku od drugih događaja u kojima je cilj animirati goste i
zabaviti ih te im ponuditi nešto novo, mi im ne nudimo ništa.
Za razliku od prokušanog i uspješnog koncepta 'buka+pljeskavice =
dobra fešta' mi gostima i sumještanima ne nudimo ništa.
Već od ranih jutarnjih sati se neće događati ništa, popodne neće biti
organiziran beach party u uvali Joz, a navečer neće biti nikakvih
događaja. Folklorno društvo neće plesati kolo i pjevati tradicionalne
otočke napjeve o ljubavi, dojkama i izgubljenim bičvama.”
34
I dodaju:
„Dođite i ne doživite ništa!”
Posle ovog uvoda i glavnog opisa predstojećeg Ništa 2012. festivala
veseli organizatori padaju u jadransku melanholiju i negtropičko
hrvatstvo:
„Ništa je nešto što pokušavamo promovirati kao autohtoni hrvatski
proizvod, nešto što je specifično naše, nešto što se može dobiti kod
nas za razliku od drugih destinacija na Mediteranu. 'Ništa' je
nedovoljno prepoznato kao jedinstveni hrvatski proizvod, nešto što je
stalno u ponudi ljudima u Hrvatskoj bilo da su njeni građani ili
gosti. Nema ništa od izlaska iz krize, ništa od pada nezaposlenost, niti
od rasta bdp-a možda slijedeće godine, ne proizvodimo ništa, ništa se
ne isplati raditi niti se ikoga isplati zaposliti.”
Čitajući ovaj veselo tužni proglas, u meni se probudio uspavani
srspki nerv, verovatno stoga što su Prekljani sa Ugljana prvi došli na
ideju, tj. ukrali nam je i, evo, na putu su da je brendiraju.
Naime, koliko je tek potencijala kod nas, Serbalja, za Ništa! Ne
samo za Ništa 2012, već za Ništa i unazad i unapred! Ako je Hrvatima
bila potrebna ozbiljna kriza da otkriju svoje Ništa, nama ništa ne treba
da vlastito Ništa upražnjavama takoreći sve vreme! I svuda, od
Dragaša do Horgoša! Od vrha do dna države nam, sve sa
preambuličnim KiM-om! Sa svim svojim moćnim resursima integriteta,
suvereniteta i entiteta! Za razliku od njihovog otočkog ništa (skrušeno
priznajem da ne znam gde je otočić Ugljan), mi smo arhipelag, možda
kontinent Ništa, sve do Tokija ako zatreba, Ništa oduvek i zauvek,
35
Ništa i tamo i ovde, i s ovu i s onu stranu. Mi smo čisto Ništa,
nepatvoreno, a opet sa patinom vekovnog truda oko Ništa, za Ništa i
od Ništa. I ne da smo samo Ništa, već nam ništa ne stoji na putu da
ostanemo Ništa, kad je već Ništa u nama i oko nas, ispod i iznad nas,
zavetno, svetotajinsko, Božije i jedino Naše Ništa! Pa da mu pojmo i
pesmu mu utrojmo, eto koliko je Ništa Naše i Serbsko!
Zato lepo molim Prekljane sa Ugljana, ovim internet putem, da nam
vrate naše puno pravo na Ništa. Možemo i da se naljutimo, pa
zaratimo, neće nam biti prvi put da ratujemo za naše veliko Ništa. Jes
da nemamo džebane, ali ionako sedimo badava. Ništa koje bi iz toga
proisteklo otud njima na savesti!
Trkači u mestu
(Objavljeno 17.08.2012.)
Pre neki dan nas je sveznajuća Politika obavestila o ovim
činjenicama:
„Velimir Ilić od 2004. do 2008. sagradio 36,5, a Milutin Mrkonjić od
2008. do 2012. jedva 45,25 kilometara na Koridoru 10“.
Nekadašnji kurziv, koji se danas vabi kao italiks, a nije italisk,
pripada Politici. Potom idu još egzaktnije brojke:
36
„Ispada da je za vreme Velimira Ilića od 2004. do 2008. sagrađeno
36,5 kilometara autoputa u punom profilu i 52,2 kilometra
poluautoputa. Dotle je Mrkonjić sagradio 45,25 kilometara autoputa
punog profila i 114,7 kilometara poluautoputa.”
Dakle, ipak Mrka šije Velju, za ravno 19,75 km autoputa i još
ravnijih, fantastičnih 62,5 km toga što se naziva poluautoput, i što, ako
se na brojke primeni ovaj naziv, daje ukupni skor od 51 km autoputnog
asvalta u korist Mrke.
Za osam godina, sa ministrima Veljom i Mrkom, malo li je? To je u
proseku čak 20 km godišnje. Ili skoro 2 km mesečno, onda kad nisu
baš godišnji odmori, bre!
Sad se svađaju oko koridora 10 i koridora 11. Ako se ne posvađaju
skroz ima šanse da u toku mandata obojica združenim naporom
izgrade čitavih 80 novih kilometara. Ako baš zapnu, može biti i svih
100. Kilometara. Asvalta. Ali ne treba preterivati. Nije sve u brojkama.
Ima nečeg i u Ničemu.
Koridor je prolaz, a iz iste porodice reči je i korida, sport za bikove.
(U svojstvu filologa, samo podsećam.) Ima i film The Corridor, od pre
dve godine, nije neki, ali u bazi filmova se kaže za to delo umetničke
koještarije poučno kaže:
“A group of high school friends reunite years later for a weekend of
partying and catching up on old times. Isolated deep in the snow
covered forest, they stumble upon a mysterious corridor of light. Like a
drug, the corridor’s energy consumes them, driving them to the point of
madness. One by one, they turn on each other, taking their evil to the
37
next level. Mayhem leads to murder as they race to outlast each other,
and the corridor’s supernatural powers.”
Ne bih da prevodim.
Oj dodo, dodo le
(Objavljeno 28.08.2012.)
Episkop valjevski Milutin pozvao na moleban za kišu, a vernici se,
njih nekoliko stotina, odazvali, pa upriličili ovo dodole u tamošnjoj crkvi
Hristovog Vaskrsenja.
U pozivu je otac Milutin (prečasni, presvetli, blagorodni ili kako već
ide zvanični epitet za nekog episkopa, nisam baš najbolji u tome)
naglasio: „Mnogi se sada pitaju, zašto je Gospod dozvolio da se takva
nesreća sruči na zemlju? Zašto takva kazna? Naravno, ljudski gresi i
nebriga za prirodni poredak od Boga dat tvorevini, razlog su ovakvih
nesreća na zemlji. Ali mi ne smemo da okrivljujemo druge, da kod
drugih tražimo razlog za nesreću koja nas je spopala”.
U odzivu, na dodolskom molebanu, na ovo uzvišeno bogoslavsko
pitanje – zašto pada kiša, to jest zašto ne pada kiša – otac Milutin dao
je ovakve odgovore:
„Dugo traje usijano sunce i usijana zemlja. Vapaja sa zemlje nema,
a meni se rugaju i lažu da sam narod nazvao grešnim. Ne, prvi sam ja
38
grešan i u ljubavi sam pozvao da zbog grehova naših, a ne tuđih,
zamolimo Gospoda za kišu. Tužno je bilo sinoć gledati kako Srbija gori
i kako onda da se ne molimo da Bog zaustavi ovu nedaću nanetu
našoj ionako jadnoj i zaduženoj državi”.
Dakle, ispada da nismo „mi”, kao “narod” grešni, nego je - jer greha
uvek ima, još nas je Adam tu skenjao – otac Milutin uzeo grehe na
sebe. Plemenito i nadasve celomudreno. A još je plementije i povrh
nadasvega celomudrenije što se episkop ne brine toliko za narod,
koliko za državu mu. Sad, šta je država, za razliku od naroda, u jednoj
episkopskoj glavi – da l’ Mlađa, da l’ Jorgovanka, Velja ili Mrka – to
neka ostaje svetotajinska stvar, kako i dolikuje.
Još reče episkop iliti, po narodnu, vladika, da se „priroda zbunila i
postala opasni osvetnik čoveku”: „Veliki naučnici govore da priroda ne
ume i ne može da prašta. Evo šta smo mi, sinovi 21. veka, učinili od
prirode koja moćno oseća greh naše nemarnosti prema njoj i snažno
udara po nama. Ako ostane ovako, Šumadija će postati golija i zato se
molimo da Sveti Ilija zaustavi oganj i sušu i izmoli Gospoda za kišu. Ne
molimo se samo za kišu sutra, već da je Gospod daje redovno”.
Toliko o Bogu, prirodi, 21. veku i svetom Iliji. Pomagaj, sveče!
Dodole su, složna je u tome čitava etnologija, paganski ritual
dozivanja kiše. Devojke su, one skroz čedne, išle okolo obučene u
lišće (kažu knjige, nisam voajerisao). Ali pravoslavlje nikad nije imalo
problem sa paganstvom, pa ni dodolisanje popova ne treba da čudi. A
i nije tako teško zakazati pobednički moleban, kad svi meteorolozi
trube danima da će kiša stići baš, o čuda li, veče nakon molebana.
Samo da ne zaobiđe oboženo nam Valjevo.
39
Vladika Milutin nema problem ni sa tehnologijom, kad je
o Njegovom Preosveštenstvu Gospodinu reč (eto, dosetih se pune
ceremonijalne titule), pa ima tako svoju stranicu na Fejsbuku. Ko voli,
može i da ga lajkuje, samo bogobojažljivo, oj dodo, dodo le.
Odjeci i reagovanja
(Objavljeno 31.08.2012.)
Reagovanje Vesne Pešić (“Poštovanje ustava je opšti interes“,
Vreme, br. 1130) novi je primer zbrke u glavama naših političkih
delatnika. Mogli smo poštovati njen politički aktivizam protiv rata i
Miloševića (kao i angažman iste vrste kod miliona drugih u Srbiji), ali
njene pretenzije na arbitrarnost u političkoj raspravi iziskuju malo više
od volje da se iznese stav, tj. morale bi uvažavati elementarne
pojmovne distinkcije važne za takvu raspravu.
Pešićka, naime, tvrdi da je Nikolić Diplomirani Toma, time što je kao
Predsednik države dao ostavku kao predsednik svoje stranke, učinio
delo od „opšteg interesa” jer je to u skladu sa „poštovanjem ustava”.
Možda bi bilo tako, da je, recimo, tekući Nikolić Umiven Evropom sebe
više i uverljivije distancirao od te iste stranke barem izborom svojih
najbližih savetnika, a još više da je sebe jače distancirao od ranijeg
Nikolića od Zarđale Kašike, celog radikala i celovitog šešeljevca. Dotle,
ima itekako mesta sumnji – i o tome je Ivan Milenković pre svega pisao
(“Sve za narod*, Vreme, br. 1129) - nije li stranačka ostavka
40
zamajavanje koje je Nikolić od Posta na Stiroporu inače toliko puta
praktikovao. Milenković je sklon takvoj sumnji, i nikako nije jedini, ali
Pešićka smatra da je „novi” Nikolić od Brace Savetnika skroz ozbiljan u
nameri da mu predsednička funkcija bude, po Ustavu,
„reprezentativna” pa će time “izražavati državno jedinstvo Republike
Srbije”. (Mada, teško da je položaj Predsednika „reprezentativan”
ukoliko mu Ustav stavlja u nadležnost imenovanje diplomata, a
naročito komandovanje oružanom silom.)
“Reprezentovati” i „izražavati” (jednu izvršnu funkciju ojačanu
neposrednim izborima, koju Ustav nije baš jasno odelio od druge
izvršne funkcije u rukama Vlade) različito je, kao što je veoma različito
„izražavati državno jedinstvo” i pretpostavljena druga „jedinstva” (ako
ih uopšte ima) koja su politička, socijalna, nacionalna, itd. Ako se
prenebregne ova elementarna razlika, još od Aristotela, između države
i društva, poretka i zajednice, onda je lako projektovati “jedinstvo”, tj.
celinu, i „opšti interes” kao neproblematične pojmove. A upravo je to,
povodom Nikolićevog Perem Ruke manevra, problematizovao
Milenković, oslanjajući se na novije političke teorije, na šta je Pešićka
odmahnula rukom pominjući svojih “sedam brda”. Dalja zbrka pojmova
je kod nje postala neminovna (tzv. prolupitis serbicus ad magnam
vruchinam).
Još je gore ako se za potku argumentacije uzme tekući Ustav
Srbije, kako to Pešićka čini. Zbudžen za manje od dve sedmice
dogovorom „male grupe partijskih vođa” (konstatacija tzv.
Venecijanske komisije Saveta Evrope), izglasan nogama na čudnom
dvodnevnom referendumu u poslednjim minutima pred zatvaranje
glasačkih mesta, sa svojom somnabulnom preambulom “Kosovo je
41
Srbija” (preambulom koja je, u stvari, rat kovertiran za buduće
generacije), mutan i nedovršen po svom tekstu, Ustav Srbije je daleko
od toga da bude stavka u ozbiljnoj raspravi. On je tek još jedan
dokument „srpske nacionalne ideologije” čijoj kritici je sama Pešićka
posvetila tekstove iz svoje poslednje knjige Divlje društvo.
Ali ako su, na referendumu 2006. godine, protiv tog i takvog Ustava
bili LDP, Građanski savez, Liga socijaldemokrata i Socijaldemokratska
unija – dakle, stranke sa kojima je Vesna Pešić šerovala svoj politički
entuzijazam i aktivizam, pa postala i poslanik u Skupštini, primajući
tamo 4 godine platu od crkavica svih nas – da li je taj isti Ustav
promenio svoj duh kad je i ona promenila mišljenje o Ustavu, i to toliko
da je sada za nju njegovo poštovanje postalo “opšti interes”? Ili imamo
jednu raniju Pešićku, a sada drugačiju Vesnu, što deluje – naročito u
svetlu ovog njenog „reagovanja” – uverljivije nego razlika između
„ranijeg” Tome Ko-Vidi-Đinđića, i „sadašnjeg” Brani-Me-Vesna
Nikolića?
42
Kolarević ustanik, Tadić ustanik
(Objavljeno 05.09.2012.)
Pošto se iskupao na Visu, naigrao basketa na Adi, porazgovarao s
Pajtićem i Đilasom i rekao im „kušujte, bre!”, istihovao u Krunskoj,
Boris Tadić se danas oglasio pozivom na smenu pomoćnika ministra
srpske kulture. Taj pomoćnik Brace Face, Kolarević po prezimenu,
jedan od mnogih nekadašnjih propagandnih jurišnika Slobine državne i
ratne TV, treba da bude smenjen jer je, po Tadiću, Kolarevićevo
“zalaganje za revoluciju kulturne politike zapravo izraz opasne namere
obeležavanja pojedinaca sa ciljem uskraćivanja osnovnog prava na
slobodu mišljenja i političkog izbora”.
U stvari, narečeni Kolarević je objavio jedan tekst – i u tekstu izlistao
niz domaćih umetnika ili kulturnjaka koji su pružili podršku bilo Tadiću
bilo Čedi na prošlim izborima. Tekst Kolarevića je mator skoro mesec
dana – objavljen je u Vidovdanu, patriotskom glasilu srpskih luzera, još
13. avgusta. Opravdano obuzet boćanjem u vodi, basketom,
vrućinama i Krletovom mukom oko vrabaca, Tadić je tek sad notirao
ovu bajatu vladajuću pisaniju.
Kolarevićev tekst nije o vrapcima, već je jedna u gomili kod nas već
dosadnih desničarskih baljezgarija, koja nema ni glave ni repa. Na
meti je nešto što autor naziva “titoističko-krležijanska svest” koja je,
naravno, kriva za sve što se nama, ovde, događa. Shema je tipično
nacionalistička: došli neki sa strane, uneli u nas „svest” koja je „tuđa
našem biću”, pa se zapatili i ostavili potomke koji sad iznutra rovare,
43
truju nas urođenike i žive kao paraziti na račun nas naivnih a
plemenitih divljaka. Ta shema, tipičan kliše, pojačan je povremeno
nacističkim „organskim” slikama, tek da zasmrdi jače, a realizuje se
Kolarevićevim osudama predstave “Zoran Đinđić” u Ateljeu 212
(izgleda da je Kolarević nije gledao, jer mu tekst počinje priznanjem da
ne ide u “državna pozorišta”, ali zna – iz prikaza u štampi, koje takođe
osuđuje – da se tamo povraćalo po srpskoj zastavi), kao i festivala o
Krleži u KCB-u od pre skoro 3 meseca (na koji Kolarević očito nije
dovukao svoj rep, a i da jeste, teško da bi njegova glava shvatila da se
tamo o Krleži govorilo i kritički; znam to, jer sam i sam bio učesnik, i to
prvog dana).
Dakle, uobičajeno nacionalističko-nacističko detoniranje, u rasponu
od desnog do esktremno desnog. Sve u znaku propalog srpstva, koje,
je l’ da, treba probuditi i povesti u novi „Prvi srpski kulturni ustanak”. Pa
da nam svane, iz neke nove Marićevića – tj. ovoga puta Kolarevića –
jaruge.
Da li će se nova retrogarda, u kulturi na čelu sa Bracom Facom,
odazvati na Tadićev poziv i smeniti Kolarevića? Neće, naravno. Em to
traži Tadić, vođa „žutih”, kako to retraši u svom žargonu krste, em
postoji još jedan razlog, uz prethodni (i za samog Lajbnica, da počem
smesta ustane iz groba, dovoljan, sufficientis), zašto je Braca Faca,
čim je postao ministar, uzeo Kolarevića za svog pomoćnika. I taj razlog
je napisan belo na crno u samom Kolarevićem tekstu. Da citiram, sve
sa ćirilicom:
„Није у питању само представа о Зорану Ђинђићу, недавно је
одржан фестивал Мирослава Крлеже. За то има пара, али нема
пара да се оправи кров Музеја аутомобила у Београду, који
44
прокишњава (вода шикља у млазевима док киша пада а таваница
отпада) само зато што је власник збирке старих аутомобила
баснословне вредности и директор Музеја члан Српске напредне
страке а сада и саветник председника републике за културу.” Pa
nastavlja: „У том музеју је и приватно позориште које никад ни од
града ни од републике није добило ни динара за изванредне
представе, које финансира сам Братислав Петковић, драмски
писац са дипломом позориштног редитеља.”
E, to se ne smenjuje. Naročito ako sikofant i repouvlakač nije samo
„načelan”, već sasvim konkretno traži pare za svog bosa. A bos,
poslastičar i ministar Braca, da li je u međuvremenu platio onaj porez
državi za koji je trebalo da zaglavi ćorku, ili mu je koalicioni partner,
Dinkić od Ursanja, to otpisao? Nešto nas ne izvestiše o ishodu te frke?
Ili tu pare nisu više važne, kad su u pitanju ovakvi ustanici? Pa još
kulturni?
(Nego, da mi sutra nastavimo o državi nam Srbiji kao „okupacionoj
sili”. Ovo je bilo vanredno izdanje, jer se i Tadić vanredno oglasio, i
ustao upirući svojim istihovanim prstom na najvažniji problem sprske
današnjice. A to treba zabeležiti.)
45
Država kao okupaciona sila (1)
(Objavljeno 03.09.2012.)
U svom novom romanu Dugovečnost, koji izlazi kroz par sedmica –
iz kojeg smo ovde preneli jedan odlomak još pre skoro dva meseca –
Basara na jednom mestu piše o razlici između zemlje Srbije (kao
geografskog pojma, pa i kao naroda) i države Srbije. Za ovu poslednju
kaže je „okupaciona sila”:
„Tesno sam vezan za Srbiju, istinski volim Srbiju i sve ljude koji žive
u Srbiji, na čelu sa mojom tetkom, ali tobožnju državu Srbiju, to strano
telo koje se isprečilo između Srba i Srbije, koje je okupiralo Srbiju i
koje se po svetu lažno predstavlja kao Srbija, mrzim iz dubine duše i
ne propuštam nijednu priliku da o njoj progovorim sve najgore. Država
Srbija, dragi kolega Maslać, uopšte nije država srpskog naroda i svih
njenih građana, kako to piše u lažovskom Ustavu Republike Srbije.
Država Srbija je strana, okupaciona sila koja nema nikakve veze sa
Srbijom kao geografskim pojmom, sa Srbijom kao takvom. Takozvana
država Srbija je Akcionarsko društvo za pljačkanje i uništavanje Srbije
kao takve” (strana 21. u najavljenom prvom izdanju beogradske
Lagune).
To kaže Basarin pripovedač i lik u romanu. Preterivanje, tipično za
ovog pisca, za literaturu uopšte? Moguće. Ali to da mnogi, po svojoj
prilici najveći – i to maksimalno najveći, ako tako mogu reći – broj Srba
jedva da pravi razliku između Srbije kao zemlje u kojoj živi, i države
Srbije kao poretka pod kojim živi, to nikako nije preterivanje. A tu
46
razliku treba praviti čak i onda kad je država, a ne zemlja, takva da joj
nema ravne na svetu, da je sva uređena, pravna, poštena,
demokratska i na svaku drugu polzu svojih građana.
Država Srbija to nije, i mada je to jasno većini – maksimalnoj, ako
mogu to tako ponoviti – ipak ta i takva većina smatra da živi u državi, a
ne pod državom Srbijom, i da zemlja s tim nema veze, jer je to isto.
Kad bih se poigrao rečima, mogao bih reći: zbog toga što misle, svi
koji misle, da ne žive pod državom Srbijom, a ne u zemlji Srbiji, zato i
ne žive u državi Srbiji, nego pod njenom zemljom. Možda se pomenuta
razlika između države i zemlje ne može dramatičnije iskazati, ali drama
nije samo za one pod zemljom (doslovno i prenosno), za mrtve i žive
sahranjenje, već za one još žive, one koji veruju da žive i koji se
nadaju da će živeti.
Za takve razlika između zemlje u kojoj žive i države pod kojom žive
u slučaju Srbije stoji baš onako kako Basara kaže u svom romanu:
država nam je poput neke strane, oklupacione sile! Ona se tako
ponaša iz dana u dan, iz godine u godinu, i iz decenije u deceniju. A
kad se pažljivo pročitaju ključni dokumenti i ono par poštenih srpskih
istoričara, nesklonih ovde uobičajenoj mitomaniji i samolaganju, a
nema ih više od 5-6, vidi se da je to tako i već iz veka u vek.
Da sam sklon igri reči, mogao bih kazati i: iz veka u vek, uvek. Uvek
su države bile i ostale okupacione sile, tj. sile; one su oduvek bile
snage prinude, aparati za uterivanje u granice, vladavinu, poredak,
mehanizmi dresure i konjukture, i u tome je, kako je još tvrdio Montenj
„tajna njihovog mističnog autoriteta”. Pitanje nije da li su države to što
jesu – mehanizmi prinude, tj. „okupacione sile”, već je pitanje kojom
čarolijom građani, oni koji pod tim prinudama i silama žive, odbijaju da
47
ih vide kao takve i, štaviše, spremni su ne samo da ih poštuju, već i
slave kao ono sasvim suprotno – kao instance zaštite svoje lične i
opšte slobode.
Ovo pitanje, koje je psihološko, antropološko, istorijsko i filozofsko,
stoji i dan danas. Sami politički filozofi davali su čudne, do zla boga
loše odgovore. Skoro da su svi u tom kolu – loših odgovora – dotle, da
ako bi mi stalo do misaone i jezičke igre, mogao bih reći kako je
politička filozofija i načinjena oko toga da se ovo pitanje zabašuri ili da
se na njega daju naopaki odgovori. U stvari, ne šalim se: Platon je
pojavu države izjednačio sa idejom pravednosti, a za njim i toliki drugi,
sve do današnjeg političkog filozofa Džona Roulsa; čak, od Platona
počinje najgora vrsta identifikacije pravednosti i države utoliko što taj
njihov „identitet” treba svako da izgradi iznutra, kao svoju „vrlinu”,
odnosno kroz interiorizaciju državnog razloga kao svog moralnog (više
no političkog) razloga (ili razuma). Realniji, prizemniji Aristotel će
pokušati da državu opravda manje pozivanjem na moral, a više na
neku vrstu nužnosti. ali ni on na nju neće gledati kao na nužno zlo.
Ponoviće to i mnogi njegovi filozofski učenici i trabanti. Slično će i u
moderno doba činiti Kant – čitava etika Kantova je konstruisana prema
jurističkom modelu, a model prava ima uvek svoju dubinsku genezu u
državi. Kao što je i kod Hegela, koji je najdalje otišao u filozofskospekulativnoj apologiji države, kad je jednom od svojih poznijh
predavanja o svetskoj istoriji (Um u istoriji), govorio o „državi kao
umnoj slobodi, koja sebe zna i za sebe jeste”. Više od toga ne može,
osim da se sprovede kao praksa tiranije, od autoritarnosti do
totalitarizma, što će politički naslednici ove poslednje dvojice i činiti.
48
Država kao okupaciona sila (2)
(Objavljeno 04.09.2012.)
Ponovo se na svega par prstiju ruke mogu najbrojati mislioci koji su
fenomen države pokušali misliti na osnovu onoga što ona pre svega
jeste: aparat sile. To su Makijaveli, Spinoza, Niče. Počeću ovim
poslednjim. U Genalogiji morala ima jedan zapis (ono što se, često a
neprilično, zove “fragment”), koji kaže da se „najstarija ‘država’ pojavila
kao strašna tiranija, kao ugnjetačka i surova mašina, i nastavila je da
radi sve dok taj sirovi materijal naroda i poluživotinja nije najzad bio ne
samo izgnječen i savitljiv, već i uobličen. Upotrebio sam reč ‘država’:
očito je šta sam imao u vidu – neki čopor plavih zveri, osvajački i
gospodarski soj koji, ratnički organizovan i kadar da organizuje, bez
dvoumljenja stavlja svoje jezive šape na stanovništvo koje je možda
mnogo nadmoćnije, ali koje još nije uobličeno i koje još luta” (GM, II,
17).
Treba biti glup kao nacist pa u „čoporu plavih zveri” videti „arijevce”,
a u Ničeovom opisu genealogije države apologiju „osvajača i
gospodara”. Tj. treba biti politički filozof koji traži legitimaciju državi.
Ničeu to ne pada na pamet. Država za njega ima poreklo u nasilju, u
opresiji i surovosti, razaranju i tiranskoj praksi svake vrste. Država je
mašina, ratna mašina. Ratna mašina nije što i vojska, jer ratnoj mašini
je potreba logistika, pozadina, zakonodavstvo, kultura koju će
nametnuti. Država sve to ima i ona se tako organizuje: ali se ona
nameće i kao sposobnost organizacije. Država je mašina i organizam,
49
spoj neorganskog i organskog. Aparat koji svoju mehaniku stapa sa
telom.
Par stvari treba reći o ovom Ničeovom kratkom tekstu. Poreklo
države je u „strašnoj tiraniji”, u sili i prisili, a ne u nekakvom mirnom
„dogovoru”, kako to bajke o tzv. socijalnom ugovoru tvrde, kao kod
Hobsa, Rusoa ili kasnije, sve do danas. Država je nastala kao „surova
mašina”, okrvavljenih ruku, kao ratni aparat – i to ne samo, ili ne u
prvom meri kao sila uperena spolja, protiv neke druge slične sile, već
kao rat protiv sopstvenog stanovništa. Rat je stoga šifra za mir, za
politiku, krvava ruka za svaku kasniju „čistu” i „nevidljivu” ruku
upravljanja, ekonomije ili zakona – iza zakona, tog velikog paravana
po kojem igra gigantska senka države, krije se sila. Rat je šifra za mir,
građanski i svaki drugi, odnosno način da se tumači politička istorija – i
to motiv koji će Mišel Fuko preuzeti u svojim istraživanja suverenosti,
biopolitike i disciplinaranih društava, u predavanjima držanim na Kolež
d’ Fransu u poslednjim godinama života, toj možda najvažnijoj
političkoj literaturi našeg doba.
Dalje, ovaj rat – koji tinja, prigušen, kao pretnja nasiljem ili kao
selektivno nasilje, iza svakog čina države i njenih aparata – nije nešto
što se desilo jednom, u nekom prvom ili „nultom” času istorije, u času
rađanja države. Država je stalna „opresivna i surova mašina”, ona je to
u svom nastanku i u svom održanju posle nastanka, ukratko u svom
opstanku i u samom svom postojanju. Država se održava kao nasilan
aparat, njeno uvek iznovno buđenje, podsećanje na sebe, njen rad i
njena priroda je opresivna, nasilna, surova, gnječeća. Nasilje, otvoreno
ili prikriveno, upotrebljeno ili u rezervi, nije samo njen modus operandi,
već modus vivendi: država koja bi prestala da se oslanja na nasilje
50
usahnula bi istoga časa. Njen nastanak je vezan za trenutak divlje
irupcije nasilja, ali i njeno postojanje, sve do danas, takođe je vezano
za istu irupciju, pa je otuda, iz ovog ugla, besmisleno govoriti o
„civilizovanoj” državi, „civilnoj” državi ili „kulturnoj” državi (Kulturstaat je
predmet Ničeovog eksplicitnog podsmeha); ako i pomaže, na čudan i
ponešto pervertovan način stvarima civilizacije i kulture, država je
spomenik i aparat varvarstva. Neka nas, dakle, ne zavaraju toge ili
frakovi, diplomatski osmesi i kravate, parlamentarne učtivosti ili
rečitosti: država, to je potmulo režanje zveri, politika je borba, rovovska
i teška, njeni planovi su strategije, odnosno „lukavstva” porobljavanja i
osvajanja, njeni osmesi cinizam gospodara.
Država kao okupaciona sila (3)
(Objavljeno 05.09.2012.)
Ničeov uvid u nastanak i prirodu države kao ratne mašine surovosti
nalazi se u odeljcima Genealogije morala posvećene krupnoj temi
„nečiste” ili „loše savesti”. To je važno reći, ali ne zato što jedna etička
tema pruža objašnjenje za politički motiv nastanka i prirode države,
već upravo obratno: politika je mesto rađanja morala, njena istinska
genealogija. Rodoslov „savesti” polazi od politike kao rata, od države
kao „opresivne i surove mašine”, „savest” je nastala – i održala se –
kao efekt političkog „gnječenja i savijanja”, kao učinak, proizvod stalne
opresije. Zapravo, čitav moral, moral kao takav – moral kao fenomen –
nastao je pod pritiskom ovakve politike, i ako se na moral pozivamo
51
kao na izlaz iz politike, ili kao njegovo rešenje za političku opresiju
(pozivima na imperative dobrog ili vrlog ili humanog ponašanja i
karaktera), onda samo maskiramo politiku kao poprište nasilja.
Ne znači to da treba biti nemoralan, ili „amoralan” – uvek smo u
moralu, pa i kad smo „nemoralni” – već znači da smo licemerniji ako
ispod morala ne uviđamo borbu o premoć ili prevlast. „Savest” je uvek
„nečista”, „loša”, ona je mesto prljavština i zala, i ona je upravo izvor
sveg licemerja koje politici daje hranu. Savest je osnovna poluga
morala, a sama je mehanizam izokretanja, izvrtanja, dijalektika
perverzije. „Ti si loš, ja sam dobar”, „ti si loš jer sam ja dobar”, „zato što
tebi ide dobro, meni ide loše”, „jer sam dobar, a ide mi loše, i tebi treba
da ide loše, loše je da tebi ide dobro” – to šapuće savest, rađajući ili
obnavljajući mržnju, potrebu za nanošenjem ili uzvraćanjem zlom,
resantiman. U mislima kao i u činu: u stalnoj neravnoteži koja priziva,
iziskuje oslonac na još veću silu, na „državu” kao „mašinu surovosti”.
Iza maske „savesti”, iza morala kao maske, krije se uvek politika kao
socijalni stroj opresije. Moral nije antidot politici, već deo njenog
prikrivanja i održanja, deo politike kao „nastavka rata drugim
sredstvima”.
Još je jedno Ničeovo otkriće iz Genealogija morala vezano za uvid u
nastanak i prirodu države. Reč je o sećanju i zaboravu. Politički ili
državni stroj ostavlja tragove, ureze, pri čemu je to pisanje – po
„unutrašnjem telu” mozga, slika koju će Kafka u Kažnjeničkoj koloniji
izvući na površinu – vezano za ljude kao „poluživotinje” koje tako
pamte, trpeći, bol poraza i poniženje pobeđenih. Suprotno od laskanja
koje pobednici upućuju sebi kako oni „pišu istoriju”, istorija se zapisuje
u memorijama poraženih, a oni koji „pišu istoriju”, pobednički državni
52
stroj surovosti, ne pišu je kako bi se pamtile njihova razaranja, već
kako bi se prikrila i potisla – državna mašina je na strani zaborava, njoj
je zaborav potreban kao nasušni hleb, i iz njega može dopustiti samo
ono što joj ide u prilog. Slava pobednika na kojoj pobednici insistiraju
krije sećanje na zločin, pljačku i jezu biča. Između zaborava država i
pamćenja poraženih odvija se posao organizovanja i uobličavanja
ljudskih „poluživotinja” u „političke životinje”, kako je ova bića još bio
nazvao Aristotel.
Zašto je ovo važno? Zato što su svi oblici memorisanja – svesne i
nesvesne arhive, alfabeti, priče o prošlosti na kojima nastaju priče o
sadašnjosti i budućnosti, mišljenje koje se vraća unazad i preispituje
unapred, dubinski tokovi i rasporedi vremena, akumulacije simbola
kroz istoriju, spomenici i onomastički orijentiri, sezonski ciklusi i
konzerviranje obreda u religije, čitava kultura – deo egzistencije
pobeđenih, od čega država i njen „gospodarski soj” otimaju samo
„sredstva” potrebna za vlastito održanje premoći, za podsetnik na tu
premoć i na trenutke surovosti koje bi mogle ponoviti. Poraženi mogu
da pamte poniženje, nedela i pljačke samo u dubini svojih nejasnih
težnji – da bi to pamćenje izbilo na površinu potrebni su vešti umetnici
pripovedanja ili stručnjaci za uobličavanje razbacanih podataka po
epohama – dok se mnogi od njih, u svojstvu zvaničnih istoričara ili
političkih mislilaca stavljaju kao sredstva na raspolaganje pobednicima
kako bi izatkali paravane, alibije i šare državnih rodoslova. Najveći deo
istorija su istorije dvorova i vladara; najveći deo političke teorije ili
filozofije su post factum legitimacije vlasti. Poraženima ostaju krhotine,
fragmenti, podsvesni noćni rad, urezi diskontinuiteta, brazde pamćenja
koje dubi državni stroj zaborava.
53
Država kao okupaciona sila (4)
(Objavljeno 06.09.2012.)
Država i njeni aparati preotimaju sećanja, iskrivljuju ih, brišu kako bi
napisali svoja. Pošto tako napisane „istorije” ne pamte ništa osim onog
što državi treba, događaji se selektuju i filtriraju, njiihva tumačenja
podvode pod „državotvorne principe”, ustanovljuje se zakonodavstvo
za istoriju isto kao i za društvo, legitimiše se i veliča „državni razlog”.
Institucionalni pogoni, katedre, instituti, feljtonistika, televizijske i
filmske polufikcije, akademije i festivali upregnuti su u ovu proizvodnju
oktroisane istorije; memorija se fabrikuje kao i galama koja će je
ustoličiti.
Literatura, pak, čuva drugačije sećanje – podzemno, potisnuto,
negirano sećanje na bol i bedu, strah i nedela. Homerova Ilijada ne
slavi Agamemnona i njegov rat, već zebnju i srdžbu Ahila, na rat u
kojem ga prevarenog guraju da čini zločine. Antičke tragedije nisu
slavopojke Olimpa, već u slavu jednog blatnjavog, smrdljivog boga s
jarčevom bradom koji remeti ne samo božanski, već i prirodni poredak
svojim maskama i preporodima. Srpska epika nije bila u slavu srpskih
velikaša, tog takođe „čopora plavih zveri”, već pamćenje otpora
okupaciji. Dante ne stavlja u pakao tek tako pape, kneževe i vojvode,
već da bi se zabeležilo beščašće silnika. Seobe Crnjanskog nisu u
slavu „serbskog naciona”, kako veruju novi politkomesari našeg
svetosavlja, već o sumraku jednog plemena koje se na kraju „utapa u
54
veliki ruski okean” stepa i snega. Čak i danas, kad je veliki deo
literature upregnut u sveobuhvatnu industriju zabave – zabave koja je
postala, treba reći, najdosadnija otkad ta reč za tu stvar postoji od
pamtiveka – postoje pripovedači koji svedoče o otporu svakodnevice
velikoj istoriji meta-naracija o državi, napretku, emancipovanju. Pre
nego što ju je prežvakao nezasiti akademski stroj univerziteta i
ispljunuo u potrazi za najnovijim fast food -izmom, Liotarova ideja
postmodernih „malih priča” bila je podsetnik na ovu memoriju koja
brani život od okupacije velikih kodova i ozakonjenih obrazaca.
Mišljenje na drugačiji način izranja iz potisnutih sećanja i iz otpora
nametnutim rešenjima. Ono to čini na dva načina. Ili time što razvija
opasni smisao za opasna pitanja, kao kod Ničea, to jest razrađuje
pitanja kako bi postala što opasnija, što subverzivnija. Ili time što misli
protiv, protiv struje, protiv moći, protiv vlasti, protiv zvaničnih verzija,
„protiv vremena, a time na vreme, i, nadam se, u korist vremena” (opet
Niče). Postoje knjige koje nas uljuljkuju u san, i knjige koja nas bude:
knjige koje brbljaju, i knjige koje misle: one kojima niko, pa ni čitalac,
ne može pomoći da opstanu, i one koje žive samo u čitaocima. Knjige
skroz naopake, i jedino vredne. Misli, priče ili pesme u kojima si
upućen samo na svoju glavu. Ukoliko je još imaš.
Otuda ogromna razlika između Ćosića i Basare. Dok Ćosić piše u
slavu države, dajući svaku podršku njenim somnabulnim a krvavim
projektima, Basara piše protiv države i njenih fantazmagorija. Ćosić u
svojoj feljtonskoj prozi slavi vladare, Basara ih skida s trona. Ćosić
hoće da nam umemoriše ono što je već ozvaničeno kao memorija,
Basara budi iz sećanja zaboravljene slike, izokreće vlasti u zločince,
podseća nas na kolektivne i individualne sramote. Prvi je državnik,
55
drugi antidržavnik. Proza klišea nasuprot priči koja će početi uvek iz
početka.
Država kao okupaciona sila (5)
(Objavljeno 07.09.2012.)
Da je država „okupaciona sila” znali su, pre Ničea, na svoje načine
Makijaveli ili Spinoza. Vladalac ne opisuje ništa drugo do realnost i
cinizam „osvajanja i održavanja na vlasti”. Što nam se to ne dopada,
pa smo opisivača spremni da odbacimo kao „makijavelistu”, deo je
našeg pokušaja da se i sami približimo ovom cinizmu, i izokrenemo ga
u „humanizam”. „Čezare Bordžija je smatran svirepim, ali je njegova
svirepost uredila Romanju, ujedinila je i sredila”, piše Makijaveli. Kako
se to dogodilo priča nam se u VII poglavlju knjige: Čezare Bordžija je
postavio za upravnika Ramira de Orku, „čoveka surova i energična”,
pa kad je on obavio posao za svog gospodara, Čezare „htede da
pokaže da, ako je bilo kakve okrutnosti, to nije došlo od njega, već
upravnikove surove prirode. Ulučivši za to priliku, naredi da ga izlože
jednog jutra u Cezeni, na trgu, rastrgnuta na dvoje, sa jednim kocem i
jednim krvavim nožem pored njega. Surovost ovoga prizora”, prenosi
Makijaveli, „izazvala je kod naroda istovremeno zadovoljstvo i
zaprepašćenje”.
Za Spinozu (koji je, inače, Makijavelija cenio kao „mudrog čoveka”,
a takvim pohvalama se autor Etike nije razbacivao) granice prava
56
dolaze od granica moći: svako ima onoliko prava koliko je izborio moći,
kaže Politički traktat već na početku. Šta više, sve što postoji, postoji
jer ima moć da postoji: cvet postoji kao cvet ukoliko ima moć da miriše
i donosi plod, kafedžija postoji kao takav ako može da spravlja kafu i
vodi kafanu, kao što i vladar može da bude vladar jer ima moć za to i
koristi je nad onima koji imaju manje moći. Spinoza ovu – ponovo
surovu, ali nespornu – istinu fiksira izrazom koji je sam skovao:
possest. Possest, novolatinska kovanica od posse i esse, od moći i
biti, kaže da nešto jeste, est, u meri u kojoj ima za to moć, posse.
Verovati da samo zato što postojimo imamo i moći (potencijale,
sposobnosti, mogućnosti), naivna je pretpostavka i uteha nemoćnih.
Pominjem usput Makijavelija i Spinozu ne samo da bih naglasio
kako Niče nije usamljen u svojim političkim uvidima, apartnim u odnosu
na najveći deo opravdavajuće tradicije političkog mišljenja, već kako
bih dospeo do središnjeg pitanja za Ničea, do famoznog izraza „volje
za moć”. Treba ponovo biti glup kao nacista, odnosno zaglupljen kao
kakav državni filozof, pa Ničeovu „volju za moć” tumačiti željom da se
vlada. Vlast je, za Ničea, najniža, najprimitivnija i najgluplja forma
„volje za moć”. Jer „volja za moć” uvek je nastojanje da se uspostavi
razlika između dve moći, ne kao premoć koliko kao kvalitet, onaj
kvalitet koji može da stvara. Najviša, najkvalitetnija, najinteligentnija
„volja za moć” pripada stvaraocima, u prvom redu umetnicima. Ali i
onim misliocima, ili – i tačnije – onom mišljenju koje, nasuprot državnoj
tradiciji – kuje nove pojmove ili stare izraze izvlači iz zaborava kako bi
im dalo nova, produktivna značenja. Kvantitativna spoljna razlika
između dve moći jeste kvalitativna razlika – i razlika koja hoće, ima
volju za kvalitet – kao unutrašnje svojstvo „volje za moć”. Imati volju za
kvalitet, znači hteti vrednost, ali, ponovo, ne za etabliranu vrednost
57
države ili tradicije, već za novu vrednost koja je prevrednovanje stare
vrednosti. Vrednosti su, za Ničea, otuda uvek prevrednovanja, a „volja
za moć” put ka „prevrednovanju svih vrednosti”. Toj novoj vrednosti se
pridružuje i figura Ničeovog „natčoveka”. Surova je podela koju Niče
nameće: ili si „poluživotinja”, za šta te država smatra, ili si „natčovek”,
stvaralac nove vrednosti (pa i države, ako treba). Ako si samo „čovek,
suviše čovek”, ostaješ materijal za „gnječenje i savijanje”.
Država kao okupaciona sila (6)
(Objavljeno 08.09.2012.)
I otuda kad Basara kaže da je država pre svega „okupaciona sila”
koja stoji između stanovnika i zemlje koju nastanjuju, on samo budi
jedno mišljenje koje ima svoje prethodnike, kod Spinoze ili kod Ničea.
Čujmo njegovog pripovedača još jednom:
„Tesno sam vezan za Srbiju, istinski volim Srbiju i sve ljude koji žive
u Srbiji, na čelu sa mojom tetkom, ali tobožnju državu Srbiju, to strano
telo koje se isprečilo između Srba i Srbije, koje je okupiralo Srbiju i
koje se po svetu lažno predstavlja kao Srbija, mrzim iz dubine duše i
ne propuštam nijednu priliku da o njoj progovorim sve najgore. Država
Srbija, dragi kolega Maslać, uopšte nije država srpskog naroda i svih
njenih građana, kako to piše u lažovskom Ustavu Republike Srbije.
Država Srbija je strana, okupaciona sila koja nema nikakve veze sa
Srbijom kao geografskim pojmom, sa Srbijom kao takvom. Takozvana
58
država Srbija je Akcionarsko društvo za pljačkanje i uništavanje Srbije
kao takve”.
Naravno da će ove reči dobrano iznervirati sve ljubitelje države,
državotvorne i ostale ljubimce države i sve one koji bi da se malo ili
malo više ogrebu o državne moći. Sujetni kakvi su, srpski intelektualci,
od kojih je većini uterana ta šaka jada od znanja još u školi, a koje se
nisu od tada potrudili nimalo da prošire, koristeći pamet samo za
potvrdu i jačanje vlastite sujete, ne pada na tu istu pamet ništa što bi
dovelo u pitanje njihovu sujetnu veru u državu koja ih, inače, uglavnom
tretira kao imbecile. Ne znam za tačniji, kraći i ubitačniji opis Države
Srbije od ovog Basarinog: „okupaciona sila”, „strana, okupaciona sila”,
„akcionarsko društvo uza plačkanje i uništavanje Srbije kao takve”.
Godinama unazad, decenijama unazad, čak vekovima unazad.
To što će neko reći, u poslednju odbranu „svoje” Države, kako
„nemamo drugu”, bedan je izgovor: nemamo drugu Zemlju, ali itekako
možemo imati drugačiju Državu. Samo ako uspemo da je stvorimo. Ili
barem – što izlazi na isto – da je preobrazimo („prevrednujemo”) u
nešto što će ipak pristojnije ili dostojnije stajati između nas, „Srba i
Srbije”.
59
Parada mesarskog čekića
(Objavljeno 11.09.2012.)
Gejevi, tj. eldžibiti, najavili su svoju paradu za 6. oktobar. Takođe su
protestovali zbog izjave premijera Dačića da će tog i sličnog okupljanja
građana biti ako procene Tamo Gde Treba da je to bezbedno, tj. da
„sloboda okupljanja građana zavisi od procene bezbednosnih službi”.
Tome se pridružio i dopremijer Vučić. Gostujući na B92 rekao je da
“održavanje ovogodišnje Parade zavisiti od procene bezbednosne
situacije, o čemu odlučuje policija”.
Da li i Dačića i Vučića – tandem za noćnu moru – uopšte treba
podsećati da je sloboda mirnog okupljanja, organizovanja i izražavanja
stava temeljno političko pravo, takvo da se ne može ograničiti, osim u
uslovima vanrednog ili ratnog stanja? A da to stanje, ma koliko se oni
sami ponašali kao da je takvo, ipak nije obelodanjeno? Da je osnovno
pravo skupa i zbora kao takvo upisano u Ustav i u zakone? Čak i u
Srbiji? Čak i ovde gde se i Ustavni sud izjasnio – zakasnelo, doduše,
jer naše sudije su naučile da je nešto pravednije što je sporije – kako
je je ista ovakva političko-policijska procena bila neustavna u slučaju
Parada iz ranijih godina (“Ustavni sud Srbije je u decembru 2011.
proglasio neustavnom zabranu iz 2009″). I da, uostalom, bez
poštovanja takvog prava – na javni stav – ni njih ne bi bilo na vlasti?
Ne barem dok se ne zavede čista diktatura.
Ne vredi ih podsećati. Za njih je politika samo puka pragmatika –
džepni interes je tu važniji od svakog prava i svih načela – a naročito je
za ovu dvojicu model političke delatnosti uvek što i policijska operacija.
60
Nevolja je što nisu policajci, pa da još to i razumemo, već političari
kojima je policijska – a naročito tajno policijska – matrica ugrađena u
mali mozak. Nema te edukacije – evropske, levičarske ili desničarske
– koja ih može promeniti. Beznadežni su slučajevi naši Olio i Stanlio.
Ne mora mi se dopadati javno, paradno ispoljavanje bilo koje
seksualnosti, ni homo ni hetero, ali to ostaje samo moj lični problem od
časa kad uzmem – a moram tako uzeti – da je pravo na javni skup i
javni stav starije od mog ličnog problema. I svako negiranje takvog
osnovnog političkog prava ostaje pederska rabota (u najružnijem
smislu koji sa eldžibiti zajednicom nema nikakve veze).
Posledica demagoškog tumačenja osnovnih prava, koje su dali
Dačko i Vučko, jeste i jučerašnje prebijanje mesarskim čekićem gej
mladića u centru Beograda od strane šestorice huligana.
Ako je verovati jednom komentatoru sa sajta B92 – a sklon sam da
verujem tom svedočenju – ovaj zločin se mogao preduprediti:
„Bili smo u poseti kod prijatelja koji zive u blizini te noci. Ta rulja je
divljala satima pre toga, urlala do iznemoglosti, lupala po
automobilima, lomila flase o beton. Komsija je pozvao policiju, ali ona
nije uopste dosla. Posle jedno sat i vise, vidimo policajce dole, ali onda
je vec bilo kasno. Dosli su tek kad je pretucen. Klinci pobegli, nigde
nikog, samo krs oko mesta gde su sedeli. Tek posle smo culi za napad
na gej mladica. Da je policija dosla na komsijin poziv i rasterala ih,
61
mozda bi ovo bilo spreceno.”
(Prva gej parada u Beogradu, 30. juna 2001. godine.)
„Konsolidacija”
(Objavljeno 17.09.2012.)
Pre nekoliko dana, dok je Konuzin imao svoje oproštajne svečanosti
na kojima mu se poklonila sadašnja vlast, Fiskalni savet – telo koje
uzme plajvaz u šake i sračuna državne pluseve i minuse – obavestio
nas je da će, nakon najavljenog rebalansa državnog budžeta u cilju
njegove „konsolidacije” – na kraju ove godine deficit iznositi 216
milijardedinara. A da bi, da nije te i takve „konsolidacije”, taj deficit bio
197 milijarde, dakle za 19 milijarde manji.
Preneto na brojske, deficit će se uvećati za 19,000,000,000 dinara.
62
Preneto na politički teren, znači ili da su Dinkić & Co totalno
nesposobni, ili – što je pre slučaj – da su interesi koje zastupaju takvi
da ih je baš briga za državni deficit, pa stoga i za nas kao poreske
obveznike, glasače ili naprosto građane ove nesrećne države.
Nisu samo Dinkić & Co sluge interesa koji nisu interesi građana.
Već su i sluge zamazivanja očiju. Tako, sedmicu ranije, njegov šef i šef
cele vlade Dačić reče kako će najavljeni rebalans značiti i „oko
milijardu evra uštede”. Tih „milijardu evra” bi značilo preko 100
milijarde dinara, što bi prepolovilo ukupan deficit, pa mora da je neka
greška u računici. Dačić je to rekao pred sednicu novog Nacionalnog
sveta za privredni preporod – tela kojem predsedava, a koje
predstavlja tajkune i njihove satelite. Doduše, nije rekao u kojem roku
bi ostvario ovu „uštedu”: na rok od sto godina, recimo, zvučao bi
uverljivo, iako bi sto godina sa Dačićem ili sličnima na vlasti bilo
skuplje nego ma koje milijarde.
Skloniji sam računici Fiskalnog saveta, nego Dačićevim
populističkim razbacivanjem ciframa. Naročito sam sklon da verujem
kako će „konsolidacija” uvećati dugove i državne rupe, nego što će ih
smanjiti ili zatrpati. Kod Dačića se najčešće zatrpava istina, a ne
budžetska ili finansijska rupa.
Ono što frapira, svakako je zaključak: bilje da Vlada ništa ne
„konsoliduje”, tj. da ništa ne radi, nego da nešto „radi”, jer ispada na
štetu a ne na korist. Tada bi samo sledila staru mudrost da je bolje
prespavati dan, nego ga provesti u štetočinstvu. Noć ionako dolazi.
63
Skale i tonovi
(Objavljeno 19.09.2012.)
Barem su se dva hrvatska političara, sa onog što se unutar Hrvatske
vidi kao dva pola politike, a izvan nje kao istosmerna konstanta,
dobrano raspevala pre nekoliko dana.
Najpre se Željko Kerum, dalmatinski tajkun i splitski gradonačelnik,
detonirao u intervuju kod Stankovića, voditelja HRT-ove emisije (inače
499. po redu) iz serije „Nedjeljom u dva”. Izjavio je Kerum će ponoviti
to što je kazao i pre tri godine na istom mestu: da ne bi želeo Srbina za
zeta, i da „svatko mora znati svoje mjesto” u hrvatskom poretku ljudi i
stvari. Tačnije, pojačao je tu izjavu od koje su, kaže, i počeli njegovi
„problemi”: „Moji su problemi počeli tada jer najveći uticaj na finansije i
medije danas u Hrvatskoj ima srpska i jugoslovenska opcija”. I još: Srbi
zauzimaju „strašne pozicije”, imaju „veliki uticaj na banke u Evropi, a
kamoli u Hrvatskoj”.
Kerum je prvenstveno u ekonomskim problemima, jer kao vlasnik
jedne imperije samoposluga, prodavnica, hotela, jahti i nekretnina očito
ne uspeva da namiri svoje finansijske apetite; od bageriste, preko
ratnog profitera, do tajkuna – takva biografija u samo dve decenije lako
zavrti pamet polupismenom i neobrazovanom. Kao gradonačelnik on
je politički „ridikul”, ali nije baš jasno da li će ga se Split osloboditi kao
takvog. Izabran je na talasu nacionalističkog populizma, glasovima
tranzicijskih luzera koji za svoj loš položaj krive Srbe, pridošlica u Split
„s onijeh brdah”, i dela liberalnih Splićana koji imaju popriličan „srpski”
64
smisao za humor, tj. upražnjavaju zezanciju sa sobom birajući između
sebe onog ko im je najveći klovn. Sve uz pokriće “ako je umeo da
izgradi vlastitu imperiju, umeće valjda da izgradi i grad”.
Da Srbi nemaju „strašne pozicije” ni u bankarstvu – Hrvatske i
Evrope – a još manje u hrvatskim medijima (koji su još uvek poprilično
nacionalistički, otprilike kao srpski kad je u pitanju Kosovo), jasno je
onima koji ne boluju od paranoje. Sigurno je jasno i samom Kerumu.
Ali Kerum računa da mu novi populistički šovinizam – na matrici
nacista i Jevreja – mogao povratiti nešto od biznisa. Tim pre što ovaj
šovinizam neće niko sankcionisati.
Istog dana je i predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, koji je već
sedmicama u svađama sa jednim srpskim novinama, i Pupovcem kao
verovatno najznačajnijim i najtrezvenijim predstavnikom Srba u
Hrvatskoj, održao nekakvo predavanje u Medulinu i na njemu se
pohvalio kako je “Hrvatska primer u uređenju prava manjina”. I ne
samo danas, nego će to tek biti sutra: „Sa svojom idejom poštovanja
nacionalnih manjina i organizacije kako ta prava provoditi u praksi,
Hrvatska će sutra biti još veći uzor drugima”.
Josipović nije politički ridikul, za razliku od Keruma, ali populistički
ton njegove izjave nije manje usmeren da odzvuči povoljno u
hrvatskim ušima. Hrvatska zvanična politika – i ona HDZ-a i ova SDPa – uglavnom je ista prema srpskoj manjini. Pravo na povratak
izbeglica je formalno, nema ozbiljnijeg preispitivanje pljačke imovine
Srba onda kad je ona ili otimana ili kupovana pod pritiskom rata,
kažnjavanje zločina je dozirano da se ne uvredi domaća publika a
zadovolje evropski birokrati, čavoglaveće domoljublje je još lozinka
sezone. Otkad je broj Srba smanjen na nivo blizu statističke greške oni
65
nisu više realan problem, ali se na njima i dalje vredno vežbaju klišei
nacionalnog hrvatskog identiteta. Zna to i Josipović, osim ako se nije
načisto pogubio, ali projektovano nacionalno jedinstvo zahteva da
govori ono što je milo naciji. Ukoliko su Srbi u Hrvatskoj faktički sve
minorniji, utoliko se nacionalna projekcija – izvorno nacionalistička jer
je diskriminatorska i ekskluzivistička – mora pojačavati u simboličkom
ključu. Iako je nekoliko godina, možda i deceniju, ispred Srbije,
Hrvatska ima ozbiljne ekonomske probleme, velike dugove, a pre
svega visoku stopu nezaposlenosti, pa Josipovićevo bavljenje već
minornim Srbima deluje kao klasično skretanje pažnje na drugu stranu.
Usprotivi li se neko ovoj Josipovićevoj hvali i samohvali, šta biva?
Pa, iz nje se brzo može preći na kerumovsku vrisku. To je pitanje
samo visine tona, a ne same skale. Ona je, na žalost, u oba slučaja
ista.
66
Najveći brat
(Objavljeno 20.09.2012.)
Došlo vreme da ruski kapućehaja Konuzin napusti naše krajeve,
otpozdravne svečanosti trajale su danima, a na samom ispraćaju
ispred ruske ambasade okupilo se, kaže Politika, stotinak ljudi. Ono
što Politika ne kaže a kažu drugi izvori, poput Srbina, na primer, jeste
ko su bili okupljeni građani. Bili su to – sudeći po obeležjima – članovi
Društva srpsko-ruskog prijateljstva, ali i članovi zabranjenog pokreta
“Obraz” i njihova novija inkarnacija, krajnje desničarsko udruženje
„Naši”. Doneli su na ispraćaj srpsku, rusku i sirijsku zastavu, slike
Asada i Putina.
Ne čude ni slike ni sam događaj. Asad se bori za opstanak, u
svakom smislu, a njegova Sirija je sebe odavno, još pod njegovim
ocem, takođe predsednikom, definisala kao „naslednu republiku” –
čudna definicija, ali, eto, moguća u svetu diktatorskih režima. Što se
Rusije tiče, ona nije baš „nasledna republika”, ali sudeći po vrteškama
gde se smenjuju Putin i Medvedev, trudi se da to postane, a diktatura
takođe još nije iako Putin, kagebe majstor borilačkih veština, drži sve u
svojim rukama, uz privide parlamenta, nezavisnog sudstva i nezavisnih
medija.
Tome se upravo naši ekstremni desničari i dive: ne Velikom, nego
Najvećem bratu, i to manje ima veze sa slovenofilijom, pravoslavljem i
Dostojevskim, a više sa žudnjama za Čvrstom rukom koju Vladimir
Vladimirovič oličava u svakom pogledu. Za naše „Naše” i razobrazni
”Obraz” On je trenutno otelovljenje Autoriteta.
67
A to je – otelovljenje Autoriteta – i za našu umereniju (bar na
rečima) desnicu. I za priličan deo Srba, koji misle da je to rusofilija –
bratska ljubav naroda, i pročaja – iako je u pitanju autoritarizam.
Narodi se, naravno, ne vole, jer je svaka među-narodna koljektivnaja
razvaljotka samo (perverzna) fantazija političke erotike, Dostojevskog
malo čitaju (jer malo čitaju uopšte), a slatko pravoslavlje naši „rusofili”
radije upražnjavaju sekirom, štanglama, lopatama ili mesarskim
čekićem, nego krstom ili Hristovim čovekoljubljem. Ono što se njima
sviđa jeste Gospodar Putin, pa su naši „rusofili” zapravo putinofili. Naši
„Naši”, recimo, prosto za najnoviji ideal imaju rusku zabranu gej
parade na sto godina, i prete, ne budu li im se ispunile takve želje, da
će prirediti domaću koljektivniju razvaljotku na ulicama Beograda
koliko za dve-tri sedmice.
Obožavati Gospodara znači, ništa manje nego malo više, sebe
odrediti kao Slugu. Između Gospodara i Sluge je provalija moći, ali se
ta hijerahija ne raspodeljuje apsolutno samo na ove dve krajnje tačke.
Naime, i Sluge imaju svoju međusobnu hijerarhiju, pa u žudnji da se
pomaknu gore one se nogama otiskuju i gaze jedni druge kako bi neke
sluge bile malo gore a neke malo dole. Obožavati i klanjati se Višem
od sebe povezano je sa gaženjem i nasiljem prema Nižem od sebe – i
to je matrica svakog autoritarizma. Za naše sluge niži od njih su – tako
oni vide tu stvar – gejevi, a tu su, posle gejeva, liberali ove ili one vrste,
obrazovani, razne manjine i sve što ne zaudara na „bratsku” ljubav
koju gaje kao svoj brlog i maskirno blato. Jer njihov egalitarizam
„braće” samo je maska za stvarnu potrebu za hijerarhijom. Što
čvršćom. Putin kao alfa-mužjak ispunjava njihove vlažne snove. I
nema veze što vlastiti imidž velikog mužjaka, po vlastitom priznanju,
često retušira.
68
Autoritarizam kao politički poredak je verovatno najčešći oblik
politike uopšte, i kao takav najkomplikovaniji za objašnjenje. Bilo ga je
u staro doba, sa teokratijama doživeo je apogej, ali i u moderno doba
nije nestao. Nacionalistički eskstremi poput nacizma i fašizma, i realsocijalistički totalitarizam staljinizma ili maoizma, samo su najvidljiviji
autoritarni fenomeni prošlog veka. Ali autoritarizma, „mekšeg” i
skrivenijeg, ima i u današnjim demokratijama, odnosno svuda gde se
hijerarhija moći javlja kao presudni model politike, a to je doslovno
svuda gde je država iznad društva. (Današnja demokratija uspeva da
omekšta autoritarizam, ali ga ne uklanja.)
Zato je, za obrazovce, „naše” ili dverjane, rusofilija samo veo ispod
kojih tinja njihova želja da kao sluge imaju Gospodara. Putin je tu
ikona, zastava ili levijatan za obožavanje. Nije malo među njima onih
koji potajno otkidaju i na Hitlera – „firer” među ovim skupinama je
najradiji kognomen – ali Putin ima vidljiviju draž jer se oblanda
„rusofilskog bratstva” lakše guta. To što su Nemci i Rusi jedni druge
gadno tamanili pre samo 60-ak godina, pa su nemački Vođa i ruski
Vođa istorijski inkompatibilni, jedva da zanima naše uspaljene sluge:
dok je Gospodara, oni će mu klanjati i žrtve prinositi.
Kako autoritarizam zaslužuje mnogo više analize od ovog
konuzinovskog povoda ispraćaja sa suzama, Libreto će fenomenu
autoritarnosti morati da posveti niz zapisa u mesecima koji dolaze.
Stay tuned.
69
Istok i Zapad, sise i napad
(Objavljeno 21.09.2012.)
Poludeli Istok i Zapad, načisto.
Prvo je Zapad zapao u čudnu kraljevsku sisomaniju. Već danima se
najveći mediji bave golim grudima izvesne drugarice Kejt, po
zanimanju supruge britanskog prestolonaslednika Vilijama. Usnimljene
negde gde se budući kraljevski par „odmarao” (kao oni nešto drugo pa
rade), royal boobs su u centru pažnje BBC-ija, CNN-a i čitave štampe.
Bacio i ja pogledišku na to, i zaključio da još nekoliko milijardi žena na
ovoj glupavoj planeti ima po par istih, sličnih ili različitih, te da toples od
Kejt ne zaslužuje baš toliki voajerizam niti sudske procese, tužbe,
zabrane i čitavu ovu skandalizaciju. Tim pre što se drugi princ, Hari,
trenutno na zanimaciji pilota u Avganistanu, rado slika go, ili kao
nacista, ili već kako, pa oko toga nije tolika buka. Još manje što ratuje
par hiljada milja daleko od kuće.
Potom se Istok detonirao. Snimio neki anonimni idiot u okolini
Holivuda neku glupost na filmsku traku, pa parče toga stavio na Jutjub.
U filmu se izmajmunisao nad Prorokom, sve ga karikirajući kao
teroristu i pedofila. Bacio ja pogledišku i na taj insert i zaključio da sam
još jedan od oko 10 miliona kretena koji su pokazali istu radoznalost.
Stvar ne zavređuje ni sekundu pažnje, jer je tvorevina Sema Bacila
(tako se, kažu, preziva proizvođač filmske provokacije) čista
koještarija. Međutim, muslimanski Istok se primio na Bacila, ustao na
noge, demonstrirao, polomio neke zapadne ambasade, a žrtve su, uz
američkog ambasadora i njegovu pratnju u Libiji, još barem tridesetak
70
samih protestanata. Osetili su se žestoko uvređenim i odlepili od
napada fanatizma.
Na Zapadu, dakle, komedija od sisa, na Istoku tragedija od vere. Za
medije na obe strane nikad lepše situacije. Uostalom, ko bi se još
bavio stvarnim pitanjima života. I sa Istoka i sa Zapada.
Na vrat i na šiju
(Objavljeno 22.09.2012.)
Narod slabo plaća ono što se zove TV pretplata, pa su u državi
namerni da to nazovu taksa ili nekako slično, te da se plaća uz struju,
direktno, a ne kao sada uz strujomer, što je više indirektno.
Nije lako – kako se vidi iz gornje rećenice – opisati ovaj manevar,
iako je lako uvideti da mu je svrha da se za RTS namiču pare na
neizbežan način od svih nas.
RTS je „javni servis”, a u stvari državna televizija. Ni država ni ovaj
njen medijski entitet ne priznaju zakon tržišta po kojem treba da
platimo ono što kupimo i trošimo. Trošili ili ne, mi treba da platimo.
Kroz pretplatu ili taksu, na šiju ili na vrat.
Ova bajata televizija, predimenzionirana, anahrona u vreme gomile
komercijalnih kanala i interneta, ima za direktora Tijanića, glavudžu za
sve režime. Služio je Titovoj ekipi, Miloševiću, Miri Marković, Kariću,
71
Koštunici, Tadiću i sada će Nikoliću. „Vaše pravo da znate sve” –
slogan Tijanićevog RTS-a, mora da se primeni i na njega. Evo par
citata iz bogate novinarske karijere čelnika najveće srpske javne
medijske kuće:
„Jednostavno rečeno, ne dopada mi se način na koji neki ljudi
analiziraju Broza. …Ono što je Broz uradio – dobre, značajne i
eventualno loše strane njegovog delanja, biće predmet istorijske
procene u budućnosti. Ne delim, međutim, mišljenje da njegov značaj
u istoriji jugoslovenskih naroda može biti pomeren sa verovatno
najznačajnijeg mesta.” (Slobodna Dalmacija, 1986)
„Prije politike, Milošević je bio privrednik. Diplomirani pravnik iz
Požarevca bio je generalni direktor Tehnogasa i predsjednik
Beogradske udružene banke. Zna ne samo tehniku, nego i tajne velike
privrede, zna njene probleme, ali i potencijale.” (Zagrebački Danas,
1987).
„Gospođu Miru Marković smatram svojom prijateljicom i tako će
zauvek ostati. Iz više razloga. Najpre znam da je protiv rata i profitera,
te da u svom stavu ima civilizacijski paket koji je sličan mom”. (O Miri
Marković, 1988)
„Moram vam reći da na ovim prostorima ona deluje kao evangelista
nade i tolerancije.” (O Miri Marković, 1996)
„Ja sam to jutro došao da ga ubijem, jer je on o meni širio lažne
tvrdnje. Hteo je da me posvađa sa Miloševićem, čak je i nudio
podatke. Sve je izmislio, i ja sam odlučio da ga ubijem, što on i
zaslužuje. Kada sam ušao u njegov stan počeo sam da ga šutiram i da
72
ga udaram, mada je Bundalo izvadio pištolj i uperio mi ga u rebra, ali
se ja toga nisam plašio. Izudarao sam Brkića propisno, što je on i
zaslužio”. (Izjava ministra za informisanje Tijanića u I opštinskog sudu
u Beogradu, 1996).
„Kada se krenulo sa razbijanjem, dok su one bile samo razbijačke,
trebalo je intervenisati petog dana. Intervenisati politički, intervenisati,
ako hoćete da upotrebim izraz komunalno, ili bilo kako tek
intervenisati… Nismo reagovali onda kada je rušenje Beograda bilo u
toku.” (Reč ministra Tijanića na sednici srpske Vlade, na početku
demonstracija opozicije protiv izborne krađe 3. decembra 1996).
„Voja Koštunica [predsednik opozicione stranke DSS] i njegova
stranka liče na lepo ofarbana uskršnja jaja, složena i sortirana po
veličini, uredno zapakovana – ali sa zabranom tucanja, odnosno,
remećenja reda unutar tog jajčanog sistema.” (Tijanić u svom listu
Građanin, 1997).
„Par, koji je zaratio sa čitavim svetom, danas stoji pred ratom sa
svojim narodom. Logičan kraj i za njih, i za nas.” (O Slobodanu
Miloševiću i Miri Marković, par dana posle njihovog silaska sa vlasti,
kraj septembra 2000)
„Dakle, moja poruka Koštunici – ako Đinđić uradi samo ono za šta je
sposoban i samo ono na šta je spreman, Srbiji nema spasa! A ni tebi!
Sad biraj mesto, vreme i način. Ili čekaj.” (U Danasu, 28. oktobra
2000.)
„Poziv Vojislava Koštunice primam kao najveće priznanje za ono što
sam godinama o svom trošku i uz sopstveni rizik radio u korist
73
zajedničkog cilja.” (Tijanić kao savetnik V. Koštunice, tada predsednika
države, 17. januar 2001).
„Ako Đinđić preživi, Srbija neće.” (Tijanić, savetnik Koštunice,
mesec dana uoči ubistva Zorana Đinđića).
(Iz knjige Slučaj službenika Aleksandra Tijanića, Yukom, Beograd,
2005)
74
Tzv.
(Objavljeno 28.09.2012.)
Nacionalisti, naročito oni „legalistički” raspoloženi među njima, vole
da kažu – i ne samo da kažu, već da naglase – kako je Kosovo
takozvana država („takozvana država Kosovo”). Bez obzira što je reč o
sanjarenju na javi, odnosno o psihodeliji koja se poziva na jedan
sumnjivo napisan i donet Ustav – Ustav Republike Srbije sa svojom
„kosovskom” preambulom – ovo naglašeno tzv. deluje kao šibolet,
lozinka za prepoznavanje ucveljenih i ojađenih duša našega „naciona”.
Ono što me je oduvek pomalo zbunjivalo sledeće je: ako je Kosovo
tzv. – a ono je tzv. jer sleduje tako na osnovu virtualne realnosti
zapisane na papiru koji se zove Ustav – onda je takođe i Srbija jedna
takozvana država. Zašto je Srbija tzv? Jer je ona državna celina samo
na osnovu te iste virtualne realnosti zapisane na papiru koji se zove
Ustav, a svaka virtualna realnost nije ništa drugo do tzv. realnost.
Takođe, ako je, pak, Srbija država na teritoriji Srbije minus Kosovo,
ona je ponovo tzv. ukoliko se i Kosovo uzme za tzv. – naprosto (ili pre
„jednostavno”, česta uzrečica i verovatno tajni šibolet nacionalističkih
naših legalista, na koji su se primili od Koštunice) jer ne ispunjava
uslov koji sama postavlja sebi na papiru zvanom Ustav – ne kontroliše
teritoriju za koju tvrdi je njena.
Kako god da se okrene, tzv. ti je otpozadi, ma koliko ga umetao
odnapred. Slabosti se mogu za kratko maskirati retorikom, a na duže
vreme obavezno vode u grotesku.
75
Bilo je pokušaja i da se ova jezička zbrka – koja je samo prilično
prost („jednostavan”) odraz zbrke u glavi – reši tako što će se za
Kosovo reći tako kad se misli na “Prištinu” (u značenju teritorije koju,
nezavisno od Srbije, ili nadzirano nezavisno od Srbije, kontrolišu
tamošnji Albanci, ili barem njihove tamošnje vlasti), a kad se misli na
Kosovo koje bi (makar u fikciji) kontrolisao „Beograd” (tj. Srbija, tzv. ili
ne) onda bi se reklo „Kosovo i Metohija”. Ali to se rešenje nije održalo
ili se veoma retko koristi. Prosto („jednostavno”) dugačko je i hoće da
zaplete jezik. Uz to, nekako zaudara na suptilnosti, strane našem
ratničkom i mitskom biću. Tzv. je otuda kraće, „jednostavnije”, naročito
ako zaboravimo na drugi kraj njegove batine, one koja i od nas čini tzv.
Habemus conditionem
(Objavljeno 01.10.2012.)
U subotu, 29. septembra tzv. narodnjaci se birali. Vučić, koji je
prethodno skromno rekao da bi voleo da je više kandidata za
predsednika stranke, ali, eto, jadnom i nemoćnom mu nisu pružili tu
priliku, izabran je – jednoglasno, a kako bi drukčije – za novog šefa
stranke bivših radikala. Put od Šešeljevog genseka (između 1994. i
2008. godine) do predsednika stranke bio je težak, rekao je posle
izbora i uporedio to sa boravkom u paklu. Da li je na to mislio kad je
Šešelja i njegove ideje hvalio u nebesa, da bi kasnije svog najvećeg
ideološkog mentora nazvao lažovom, čitao njegove oproštajne poruke
Miloševiću, kad je Bulevar Zorana Đinđića prekrštavao u sigurnu kuću
76
Ratka Mladića, jednom govoreći jedno a kasnije sasvim suprotno, ne
znam. Ali znam da me je na pojavu ovog lika obuzimao osećaj gađenja
i da taj osećaj nije minuo ni danas.
Na istoj skupštini tzv. naprednjaka birali su se i ostali organi.
Guvernerka (ili, kako ona instistira, guverner) Tabakovićka je izabrana
za zamenika (ili zamenicu, kako bi se to srpski reklo) Vučića, iako joj
je, kako se pohvalila, status u stranci „zamrznut”, frozen, frigido. Birani
su i drugi za organe, pa je Tatin sin, Nikolić junior, postao predsednik
izvršnog odbora stranke, prvi operativac tzv. naprednjaka. Od oca je
ostanulo sinu.
Pojavio se i Tata. Toma Nikolić lično. Predsednik države nam, onaj
isti koji ima bizarnu pretenziju da i meni bude predsednik. Ne znam šta
će mu to, ali kad već hoće, odazivam se budno podanički kako bih
prokomentarisao njegovu besedu na skupštini stranke koju je, kaže,
napustio. Reče tu Tomislav da će Srbija u daljem procesu
evrointegracija imati svoje uslove, jer “nema razloga da trčimo za
datumom i papirom“.
I još:
“Deset godina trčanja je Srbiju dovelo do prosjačkog štapa. Sad
ćemo malo da mislimo o sebi. Na sve strane imamo prijatelje, neka se
takmiče ko će da pomogne Srbiji”.
Dakle, ako je verovati Tomi – a valjda zna šta priča, mada to nije
uvek u njegovom slučaju bilo izvesno – Srbija će od sada pa na dalje
Evropskoj uniji postavljati svoje uslove. Ne reče naš predsedatelj koji
su to uslovi, ali, evo, istog dana se javila i navodna stranka rumunske
77
manjine – to je NOPO, ona strankica koja se registrovala kao
manjinska kako bi zaobišla cenzuse, i sa kojom se izbrukao Đorđe
Vukadinović iz NSPM – da će tražiti referendum a na njemu da se
građani izjasne da li Srbija da nastavi postupak za pridruženje EU,
isključivo i samo ako sve države članice EU, koje su priznale Kosovo,
“do septembra 2013. godine povuku priznanja, ili ako, u istom roku,
Ujedinjene nacije i Srbima na području bivše SFRJ pruže pravo na
samoopredeljenje”.
Mislim da je to malo. Treba kao uslove dodati i da Evropljani, a i
šire, sebe triput javno istuku, da nam Nemci pošalju pare da barem 50
godina – sve do prijema u EU koji mora biti propraćen i izbacivanjem
Hrvatske, Slovenije (a spisak ćemo još dopunjavati, sve dok Evropu ne
ispraznimo samo na Srbiju i druge srpske zemlje) – živimo kao
dembeli ništa ne radeći, već da sa sve četiri uvis smišljamo novu
istoriju unazad u kojoj nismo izgubili ratove, nisu počinjeni veliki zločini
u naše ime i nije Toma najavio ubistvo Zorana Đinđića, nego je bilo
obrnuto: „Ako neko od vas, idućih mesec ili dva, vidi negde Zorana
Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom".
Razume se da će EU da zadrhti pred Tominom govorancijom na
skupštini stranke gde je sina promovisao u važnog političara, naročito
što “na sve strane imamo prijatelje, neka se takmiče ko će da
pomogne Srbiji”. Razume se da je Tomino slovo upućeno ličnim
obožavaocima, za tzv. unutrašnju upotrebu. Ali, razume se, to slovo
su, po svojoj dužnosti, strane diplomate već iste večeri poslali svojim
centralama. Koje, sa svoje strane, reči nekog ko je predsednik neke
države moraju uzeti za ozbiljno. To sve čini ovu zemlju sprdnjom od
78
države. Važno je da je Toma odložio stvarni početak evrointegracija za
dobar niz godina, sve uz izgovor da „narod” zapravo to hoće jer nam
neće ispuniti naše uslove, ali Toma je zbog toga baš i tu gde jeste, a
„narod” će biti tamo gde zaslužuje. Vreme je u Srbiji beskonačni
resurs, datumi su obične cifre, Evropa neka čeka.
PS: Pošto se u pomenutom referendumu gore pominje i NATO, da
odmah prijavim svoj uslov. Ne, nije da se NATO pokaje, pospe
pepelom i obavi hitnu restauraciju Kosova u „ustavni poredak” Tomine
Srbije. Ja sam skromniji. Dovoljno je da mi malko, onako
simbolički izbombarduje komšiju, povremeno me jako nervira njegova
opšta pojava, mada je čovek u pojedinostima vrlo kul. Eto.
Semantika žurbe
(Objavljeno 02.10.2012.)
Kao stari filolog – jer mi je to zapravo osnovni zanat – morao bih da
se upustim u pipavu analizu razlike između značenja reči: trčati, srljati,
žuriti i juriti.
Naime, razlika između tih reči definiše ništa manje nego politički put
Srbije u narednih desetak, a možda i više godina. Najpre je predsednik
države Tomislav eks-Napredni Nikolić rekao u subotu da u EU nećemo
trčati, potom je Suzana Ursana Grubješić, u Vladi Srbije zadužena za
evrointegracije, izjavila u nedelju da tamo nećemo srljati, a onda je
79
predsednik Vlade Ivica “Igi” Sepees Dačić zajašio temu u ponedeljak i
odredio da ćemo žuriti ali nećemo juriti.
Ja sve verujem našim političarima, naročito ovima. Tako sam
Tomislavu Nikoliću, istom eks-Naprednom, verovao i kad je 24.
avgusta (pre 5 sedmica, dakle) pred delegacijom Evropskog
parlamenta izjavio ”da nema potrebe da Srbija čeka da postane član
EU da bi se u njoj uspostavili evropski standardi, već da očekuje da
nova Vlada na tome radi od prvog dana svog mandata”. I gđi Grubješić
od Ursa sam verovao kad je 21. septembra (pre 10 dana, dakle) pred
slovačkim ministrom inostranih poslova Lajčakom “istakla da je Vlada
pokazala da su joj evropske integracije prioritet”. A verovao sam,
nogekako, i samom “Igiju” Dačiću kad je 4. septembra (manje od
mesec dana, znači) pred predsednikom Evropskog parlamenta Šulcom
podvukao kako je “Vlada Srbije čvrsto opredeljena da nastavi
evropskim putem”. (Zašto je Dačić od milošte “Igi” saznajte ovde, a
zašto verujem ovim likovima jednostavno je: em neće valjda ljudi da
lažu svoje evropske sagovornike, em neće nikako da slažu nas
građane, em sam, pored toga što sam filolog, u slobodno vreme jedna
naivna francuska sobarica).
Sad na zapetljani filološki posao semantičkih diferencija.
Trčati, juriti i srljati su za gore navedene političare i političarke manje
ili više sinonimi. Doduše, filološka picajzla u meni razlkuje trčanje od
jurcanja – prvo je ono što izvodim za poštarom, a drugo za tramvajem
– a naročito od srljanja – to je kad izglavinjam za poštarom u tramvaju
– pa ne moram dalje da se petljam oko toga. Prava je razlika, i ona
treba da nam odredi bližu, pa i nešto dalju evropsku sudbinu, između
svega toga i žurenja ili žurbe. Jer, nećemo trčati, juriti, srljati, već ćemo
80
žuriti. Kako to da plastično objasnim? Razlika je ova: stojim u blatu do
pojasa i preko pojasa, i u sebi se upinjem da požurim – kako bih
potrčao, jurnuo i zasrljao za poštarom u tramvaju – ali kako su mi noge
do grla u blatu nikako da se maknem. Žurim, dakle, iako bauljam u
mestu. Žurim, ali nekako sve u suprotnom smeru od tramvaja, da
poštara zanemarimo. Žurim, doduše unazad, ali žurim. Žurim, ali se ne
mičem, jer neću valjda da trčim, jurcam ili nedajbože srljam. Samo
žurim. Ukopan u blato. Pa se odmorim, pa opet žurim. Umereno žurim.
Korak pred korak. Stopu po stopu. U blatu preko glave. Malo tamo,
malo amo. Stanem, da žurim, pa sebe požurim da opet stanem. I tako
redom. Nije da ne žurim. Ali ne trčim. Ne jurim. Ne srljam. Nego čisto
kuliram. U blatu.
Ko ovo nije razumeo – kako se žuri bez trčanja, jurenja i srljanja –
taj ništa nije razumeo od srpske oficijelne politike. Tome badava sva
filologija. Taj je, poput mene, samo jedna naivna francuska sobarica. I
ne ume da kulira.
Tužni Toma
(Objavljeno 03.10.2012.)
Ovo je tužan komentar, jer sam ja tužan, a tužan sam jer mi je
predsednik države tužan. Kad je predsednik države tužan, nemamo
pravo ni na šta sem tuge. Posebno kad nas je list Press – Press
Online – obavestio da se predsednik Tomislav Nikolić rastužio.
81
Najpre, zašto se Toma rastužio? Press se poziva na „najbliže
predsednikove saradnike” sa Andrićevog venca, a oni kažu da je
Toma, posle govorancije u UN, „po povratku iz Njujorka održao
sastanak sa saradnicima i pregledao sve novine. Bio je nezadovoljan
što njegov govor, kao i teme o kojima je govorio u Njujorku nisu dobile
veliki prostor ili je o tome samo ukratko izveštavano. Nije krio da je
razočaran što su mediji nezainteresovani za pitanje Kosova”. „Nikolić
je s posebnom pažnjom radio na govoru za GS UN”, kaže Press, „jer
je želeo da ove poruke imaju jak odjek u UN, ali i u Srbiji.”
E, ako je ovo poslednje razlog za tugu, onda neka naš predsednik
ne brine. Bolje da brinu njegovi savetnici koje – iako ih je birao po
babu i stričevima, odnosno tastovima i šuracima – treba što pre da
promeni. Nije trebalo da ga šalju čak preko okeana kako bi rekao
nešto, makar i o Kosovu, što bi nas, ovde u Srbiji, dirnulo. U UN se drži
govor za strance, a ne za nas domaće, nama su naše muke itekako
poznate. I, naravno, tužni smo zbog tih muka. Posebno što nas niko ne
razume, jer u njiovo uvo naš glas ne dopire, bem ih gluve. Ali
predsednika su savetnici mogli da pošalju na RTS – dr Tijanić bi mu od
srca prepustio udarne termine monumentalnih „48 sata svadbe” ili
epopeje „Selo gori a baba se češlja” – pa udri, i do posle ponoći. A ako
treba do zore. Pa i sutradan. Makar popadali, jer Kosovo je to,
nebeska tema, traje i neće da stane. Vekovima o njemu glagoljimo.
Efekat ne bi izostao, to bi se moralo čuti u svetu. Možda jače nego sa
Džeremajine govornice u UN. Već vidim naslove belosvetskih medija i
kajrone globalnih televizija: Srbi pali u nesvest posle dvodnevnog
govora predsednika! Bio bi to planetarni ivent, tvrd vam stojim.
82
Takođe, savetnici bi morali našem predsedniku da skrenu pažnju da
nikako ne uzima mnogo ozbiljno naše medije. Naročito ne naše
novine. Naročito da se ne rastužuje što ga nisu kako valja ispratili
tokom boravka preko bare. Naše novine jesu, doduše, vrlo tužan slučaj
– em bedne, em ih jašu nepoznati vlasnici sa kajmanskih i ostalih ofšor
ostrva – ali ima u njima i veselih stvari (Kaja se opet udaje, na primer,
ili Picika je opalila po njušci Sisiku na splavu sinoć). Mediji su takođe
tužan slučaj – bedni takođe, a i njih jašu šor i ofšor neznane gazde –
ali nisu baš tako bitni da bi nam razočarali šefa države. Jeste da je
tužno što o Kosovu zbore a o Metohiji ćute, no posle ponoći na njima
je sva sila golaća i golaćinja, belih i crnih vračeva i vračara, pevaljki
bez gaća i raznih vip likova, koji ni sebe ne uzimaju baš za ozbiljno, a
kamoli da ih mediji kao takve ispoštuju. Medijima je, dragi savetnici koji
puštate da nam se predsednik razočara, stalo da reklamiraju pivo,
uloške i šampon, sve ostalo je da se popuni minutaža. Čak i u tzv.
vestima: ko još gleda dnevnik da bi sve znao, mada ima prava na to po
osnovi pretplate i takse, kad je dnevnik samo ono što traje pola sata
pre vremenske prognoze. Jer od prognoze, tj. vremena, zavisi život,
hoće li i koliko biti pšenice i hleba, mesa i za uz mesa, i po kojoj ceni,
ako toga uopšte bude na ovu sušu i skupoću, američku zloću i
evropsku bedastoću, koja neće da sluša Tomino mudro slovo u UN.
Toma Nikolić, kaže njegov sin Branislav, najviše voli da, kad može,
ode u svoju Bajčetinu. Tamo „pravi prepečenicu i kreči i orezuje šljive”.
Vredna država mu je blizu kuće nedavno napravila heliodrom. Da sam
Toma, odlepršao bih u Bajčetinu i batalio medije. Od novina bih poneo
samo one za potpalu kazana (Politika je za to super), za molersku
kapu (da mi kreč ne pada u oči i kosu, imam u šteku još dosta komada
Velike Srbije), i da napravim fišeke za šljive (neki malo masniji
83
nedeljnik, na primer Vreme). I još bih, kako vedro zbori zvanična
stranica SNS-a, oko kuće „brao lekovite travke i gljive”. Savetnike bih
posavetovao da me ne rastužuju. Narod bih pustio da me se uželi, čak
bih i Državi udario čežnju – ionako je spala na prosjački štap – sve dok
se kroz Dinkića ne prizove pameti. Na Tačija bih napujdao Vulina, ume
zdravo da lane. Poveo bih Dačića da mi peva, a možda bih i Vučića,
da mali nauči zašto je rakija bolja od vina i da ne daje više neruske
a provinske vatrene izjave („Čovek koji pije vino ne može da bude loš
čovek. Čovek koji pije vino je osoba koja ima dušu i koja ume i želi da
se opusti.”) Uz moju prepečenicu pojmili bi pravu srpsku dušu. Dubinu
šljivke i dobrotu travke.
Eh, nije lako biti Toma, čim nisi u Bajčetini uz šljive i gljive. Što
ponovo rastužuje, čak i mene.
Ispočetka
(Objavljeno 04.10.2012.)
Pokret Dveri uputio je otvoreno pismo političarima – Nikoliću,
Dačiću, Vučiću – gde navodi da će u okviru “Nedelje ponosa”, u
prostorijama Centra za kulturnu dekontaminaciju, biti organizovana
izložba fotografija Elizabete Olson Valin, “na kojima je Isus
predstavljen kao homoseksualac ili transvestit u ženskim cipelama, a
Bogorodica kao lezbejka”. To, kažu Dveri, vređa njihova “pravoslavna
hrišćanska osećanja”, pa ako mogu muslimani da protestuju zbog
84
nekog glupog filma, mogu i oni da se ugledaju na islamsku braću.
Taliban nije vera, nego pesnica.
Izgleda da je Srbija osuđena da ponovi – ako ne celu, a ono barem
u nekim ključnim tačkama – istoriju iz početka. Izgubljena država,
Jugoslavija, prema kojoj su usmeravali svoje osećanje pripadnosti (čak
i kad su sebe prepoznavali kao Srbe, bili su to Srbi „pobednici u dva
svetska rata”), s čijim nestankom je nestao i čitav moderni identitetski
prtljag, do te mere da se moraju vratiti na 1389. i bitku na Kosovu
polju; izgubljena četiri rata (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo), kad
se srušila ne samo priča o „pobednicima” u velikim istorijskim
sukobima (a da nikad nisu prebrojali svoje neshvatljivo velike gubitke
koji su zapravo znaci zapanjujućeg slepila za stvarne promašaje), do
te mere da posle toga ličimo na posrnule, bombama rasterani polusvet
u kojem je toliko sabijenog straha da ga istiskujemo u trzajima, kroz
međusobnu galamu i agresiju jednih prema drugima; tanko
hrišćanstvo, vekovima pretvarano iz vere u priziv spasenja putem
države, ozbiljno pomešano sa praznovericama i paganskim obredima
gde je za Božić važniji totemski badnjak, a za Uskrs prasetina zalivena
rakijom, gde su popovi inkasanti, a hramovi građevine za pranje para;
privreda zastarela, srušena, zarđala, popljačkana ili u rukama,
odnosno u džepovima lukavijih prevaranata; kultura tek daleko sećanje
na stvaralaštvo, a zapravo ili poza iz predmodernih vremena ili puka
zabava pomešana s pornografijom; osećanje za slobodu izgubljeno u
žudnji da se bude rob ili sluga samo da se nađe sklonište; pojam
solidarnosti ili odgovornosti za bližnje satrt sebičlukom i socijalnim
autizmom; javnost u kojoj su laž, pretvorstvo i ćutanje postale opšte i
važne vrline; demokratija izgubljena ispod demagogije; društvo raspalo
u parčiće koji se, poput u tresku razbijenog leda, sve ubrzanije
85
udaljavaju jedni od drugih; nacija koja sebe proždire, bez nataliteta i
bez puta, kojoj nacizam svakodnevno kuca na vrata; ne razume svet,
sve se pravdajući da svet ne razume nju…
Zato sve ispočetka. Srbija se opet uči toleranciji, verskoj i kulturnoj,
kao da je u 17. veku; ne uspeva da crkvu odvoji od države, kao da je u
18-om; sriče ekonomiju kao u 19-om, a 20. vek joj ostaje prazan,
uzalud potrošen, iz kojega ništa ne može da uzme a da to sa sobom
ne povuče opasne senke i još opasnije ambise. Ne da u Srbiji nema
vrlo finih, veoma obrazovanih i sasvim pristojnih ljudi; možda čak nisu
ni (brojčano) manjina; ali su potisnuti, raspršeni, utišani od strane
premoćnije većine kojoj je varvarstvo bliže, i koja se brže zbija u urliku
plemenskog toplog brloga. Sve ispočetka. Čak se i kraj uvek zbiva
ispočetka.
86
Ecce homo, jedna od 12 fotografija Elizabete Olson Valin.
87
Prajd – Srbija 1:0
(Objavljeno 05.10.2012.)
Prajd – Srbija 1:0.
Gorka je to pobeda. Ali je ipak pobeda: Lgbtijevci su uspeli – bez
obzira na zabranu javnog skupa – da pokažu, jasnije nego bilo koja
druga politička ili socijalna grupacija, sve što današnju oficijelnu Srbiju
čini bedom od države i od društva.
Pokazali su da je država, najpre tekuća vlast, nesklona zaštiti
temeljnih građanskih političkih prava kao što su sloboda stava,
izražavanja i okupljanja. Neko je već primetio: nije reč samo o stavu
prema jednoj socijalnoj grupaciji ili pripadnicima određene
nestandardne erotske orijentacije, već je država Srbija, otkazujući
paradu, udarila na vlastiti ustavni poredak, na sebe samu kao na
organizovani sklop. Tekuća vlast se otkrila kao klika
nesposobnjakovića, secikesa i političkog polusveta, oslanjajući se – de
iure i de facto – na neonacističke i huliganske saveznike, na politički i
socijalni ološ. Demonstrirala je svoje „proevropsko” licemerje. Crkva je,
u liku Patrijarha samoga, pokazala da je ne samo jedna ekstremno
konzervativna organizacija, i ne samo da očijuka sa krajnjom
desnicom, već joj je prvi duhovni i politički zaštitnik, predvodnik i
inspirator. Prajd je razotkrio licemerje raznih intelektualaca i javnih
delatnika, čak je – a da nije na to isprva morao da računa – otkrio i
licemerje opozicije, pre svega u Demokratskoj stranci. Tadić se javio
da podrži paradu, iz sigurne kuće na Fejsbuku, sa zakašnjenjem od
čitavih godina dana kad je imao priliku da takvu podršku stvarno
88
demonstrira; Đilasovo krilo je „mudro” ćutalo, jer su tom krilu marketing
i PR važniji od stava.
Pokazalo se i društvo, a ne samo država, kao sklono mržnji,
gluposti, agresiji i ekstremizmu, društvo bliže srednjem nego novom
veku. Naravno da održavanje ili neodržavanje parade jedne
marginalne grupe aktivista nije najvažnija stvar današnjeg srpskog
društva, ali je očuvanje i zaštita temeljnih ljudskih sloboda, uključujući i
slobodu javnog iskazivanja vlastitog identiteta na miran način, itekako
najvažnija stvar svakog društva. Srpsko društvo, u nezdravoj većini
dajući podršku svojoj huliganskoj državi, pokazuje da je nezrelo i
osuđeno na truljenje. Prajd je i to razotkrio.
Tako su lgbt aktivisti pobedili a da se nisu ni morali izložiti
opasnostima uličnog nasilja. Bez parade ponosa, sadašnja oficijelna
Srbija može da 6. oktobra slobodno sebe odredi kao paradu srama. I
da sebe tako odredi i za nekoliko godina unazad, a na žalost i nekoliko
godina unapred.
Čitam usput, beležeći sve ovo, knjigu razgovora Karijera i Eka (Ne
nadajte se da ćete se rešiti knjiga, Gradac, 2011, toplo preporučujem).
Drugo poglavlje nosi naslov: „Kokoškama je bio potreban čitav vek da
nauče da ne prelaze preko druma”. Vezu sa današnjom Srbijom nađite
sami.
89
6. oktobar
(Objavljeno 06.10.2012.)
Koja revolucija nije „pojela svoju decu”, izneverila nade, bila
iskorišćena za ciljeve drugačije – i čak suprotne – od onih zarad kojih
je pokrenuta? To je bilo sa onom u Francuskoj 1789, u Rusiji 1917, pa
što ne bi bilo i sa ovom u Srbiji pre 12 godina.
Značaj jedne revolucije, uostalom, ne meri se po njenim
kratkotrajnim, već dugotrajnim učincima. Ukoliko je 5. oktobar ime za
demokratsku revoluciju u Srbiji onda naglasak još uvek stoji na ovom
poslednjem: u Srbiji. Srbija je zemlja troma, nesklona promenama, a
kamoli revolucijama (korenitim preokretima životnih i ne samo političkih
vrednosti); Srbi jesu skloni nasilju, ali nasilje je defanzivo, da bi se
90
sprečile promene, a ne podstakle. Sećam se prvih rasprava u
sedmicama posle 5. oktobra, kad se debatovalo na temu da li je to bila
buna, ustanak ili pak revolucija. Od oznake revolucije se brzo odustalo,
i to ne zbog 5. oktobra već zbog izostanka 6. oktobra, naime od (na
razne načine zamišljene) seče u državnom aparatu iz ranijeg režima –
odstranjivanja, čistke ili lustracije (eufemizma za čistku). Ali kao da se
zaboravlja da je upravo izostanak 6. oktobra suštinski bio već ugrađen
u sam 5. oktobar: jedino je Koštunica mogao na izborima biti
protivkandidat Miloševiću, a takav pobednik je unapred bio protiv ma
kojeg ozbiljnijeg preokreta u zemlji. Ne bih Koštunici pripisivao nijedan
drugi motiv osim onog na kojem on sam uporno insistira – država,
njeni identiteti i kontinuiteti su stariji od društva, država je über alles.
Da je država oruđe društva, instrument njegove istorije, to je Koštunici
(i onima koji ga slede u tome, bez obzira kojoj političkoj opciji
konkretno pripadali, od levice do desnice) strano i u primisli. Zato je
on, kao mogućnost pobede nad Miloševićem, istovremeno bio i
nemogućnost da 5. oktobar bude značajnija promena. Njegovo
odbijanje lustracije je samo indeks te nemogućnosti. Da je bilo
značajnog raspoloženja za ozbiljniju promenu u društvu, a ne samo u
državi, lustracija bi se dogodila hteo je on ili ne. I ne po sili sile, već po
sili te promene.
Revolucionar svakako nije bio Koštunica. Revolucionar je bio njegov
stvarni protivnik – ne onaj prividni, Milošević, već – Đinđić. Ukoliko se
ime revolucije veže za mogućnosti promene, to jest za korenito
menjanje društva, i ne ograniči na brze zamene aparata drugim
kadrovima, onda je Đinđićev 5. oktobar – koji se nije zbio ni 5. ni 6.
oktobra, nego kasnije, u vreme kad je bio premijer – pre svega
otvaranje dugoročne mogućnosti za promenu. Nikoga inertne srpske
91
elite i mase koje ih prate nisu više mrzele nego Đinđića, jer je otvorio
vrata koja više ne mogu da se zalupe. Na tim vratima upravo piše:
promene su moguće, pa i u Srbiji! Čak se i trenutna vlast morala, kako
bi se dočepala položaja, na izborima pozivati na lozinku promena, iako
ih niti želi niti je, što je verovatno važnije, za njih sposobna.
Otuda pravo pitanje, barem za mene, leži u tome koliko je Srbija
spremna za promene. Ne Srbija država, ili Srbija političke elite (koja je
skoro u detalj ista već više od dve decenije), već da li postoji Srbija kao
dovoljno mnoštvo – i može povesti sa sobom većinu – koje bi
promenilo politiku kao kontekst promena. Time promenilo i sebe. Ta
promena nije lustracija, čistka, seča državnog aparata; to su ponovo
samo indeksi jednog dubljeg menjanja koje se sastoji u
prevrednovanju životnih vrednosti u Srbiji. Zamena Kurte Murtom –
Miloševića Koštunicom, Koštunice Tadićem, Tadića Nikolićem – samo
je rotacija boja; ovde je reč o promeni čitave optike. Da li će se ovde
nešto raditi? I da li će se ono što se stvori radom raspodeljivati po
zaslugama tog rada, a ne otimačinama i prevarama? Da li je će taj rad
biti rad obrazovane pameti, rad znanja, kompetencije, vrednoće, a ne
rad u praznom hodu od 7 do 15 ili od 9 do 17, ukratko rad koji nešto
stvara a ne koji samo presipa iz šupljeg u prazno? Da li će ustanove,
famozne institucije – uključujući tu državu i njene aparate, kao i tzv.
civilini sektor i njegove organizacije – postati otvoreni putevi inicijative,
novih i produktivnih ideja, kretanja i dinamike, a ne puki aparati za
izmišljanje barijera, monopoli i karteli okoštavanja, mrtvila ili regresije?
Misli li se na buduće generacije u nekom drugom ključu osim što ih
učimo da se što agresivnije laktaju i sapliću jedni druge? Koja
budućnost uopšte stoji pred nama, ne kao hronologija prolaznosti, već
kao opcija koju bismo mogli nastaniti? Razvija li se elementarna
92
tolerancija kao preduslov za ma koju ozbiljniju socijalnu raspravu ili se
čak i nijanse uverenja različitog od mojeg odmah prenose u
suprotstavljanja i sukobe? Mogu li se neminovne razlike među nama,
kao i moguća slaganja između nas, artikulisati mudrije osim kroz
ekstreme, leve ili desne? Gledaju li naše oči dalje od naših nogu ili je
prošlost, nagrđena od posrtanja, jedina naša preostala vizura? I,
konačno, možda najvažnije: da li će život sam, život kao sama
raznolikost i promena, dobiti na dostojanstvu kako se ne bi više
sakatio, ubijao, ništio?
Ako je ime 5. oktobra ime jedne revolucije, u meri u kojoj bi to moglo
biti, onda ova i slična pitanja pripadaju jednom 6. oktobru koji će tek
doći. Mi smo dotle još uvek u noći između.
O čemu visimo?
(Objavljeno 08.10.2012.)
Kaže Vladimir Vladimirović Putin, nekadašnji major KGB-a, potom
predsednik Rusije, pa njen premijer, pa opet predsednik, na svoj,
širom države mu proslavljan 60. rođendan:
- Bilo je ispravno uhapsiti članice benda Pussy Riot i isto tako je
ispravna sudska odluka [osuda na dvogodišnji zatvor]. Ne mogu se
narušavati moralni temelji, rasturati država. Šta bi nam preostalo?
93
Stvarno, šta bi preostalo? Mala Rusija koja ne bi visila o velikom
Putinu kao o garantu opstanka iščezla bi s mape kao parče šagrinske
kože. Njeni „moralni temelji”, udarnički zacementirani danonoćnim
radom KGB-a, naslednice još vrednije Čeke, propali bi baš kao i Hram
Hrista Spasitelja, čije su temelje svojevremeno, srušivši isti taj hram,
iskopale iste te službe i tamo sagradile sportski centar sa bazenom.
Onaj koji je rušio sada čuva, a tri devojke su u zatvoru jer su u
narečenom Hramu protestovale protiv najlepšeg cveća tih službi –
Putina samog.
Ne beležim ovog zbog Putina, o kojem visi sva Rusija, već zbog
domaćih vlastodržaca i mase koja ih sledi. Njihova najveća zemaljska
inspiracija – a i nebeska, ako je suditi po udelu hrišćanske bliskosti –
upravo je Putin. Čvrsta ruka, neograničena moć, prst na atomkama,
spoj tajne službe i pravoslavnog svetotajinstva, nenadmašni je uzor
svih domaćih putinovaca. Nekoliko gradova u Srbiji proglašavali su ga
svog počasnog građanina, još za vakta prošle vlasti; čak mu je državni
Univerzitet dodelio titulu počasnog doktora – na šta se Putin u
Beogradu nije ni osvrnuo, već otišao na neku utakmicu. Naš Najveći
brat je zvezda vodilja, mesija – pomazanik i spasitelj – i onaj kome
ćemo kukati da nam koju udeli mrvicu kredita za popunjavanje bakrotbudžeta (a zapravo kako se naša država ne bi urušila ako popuste
temelji preglomazne njene administracije – v. Mišu Brkića). Putinov
jučerašnji rođendan je proslavljan i u Srbiji.
Kod nas – „moralnih temelja” nema, sem ako ovu domaću Crkvu, sa
dibiduz sumnjivim vladikama, ne smatramo za takve „temelje”, pri
čemu rizikujemo jeres brkanja jevanđeoske vere i ovozemaljskog
morala – opstanak države takođe zavisi od samoga vrha. Visimo
94
okaćeni o tu tačku koja se, po fizičkom pravilu perspektive, uvek gubi u
visini plavih nebesa a redovno smrkne u crnilo noći. Tako je za
Tomislava Nikolića, kako je pre mesec dana obrnarodovao na
sastanku sa Putinom u Sočiju, Rusija sa svojim kreditom, bila spas za
Srbiju. Sam Nikolić je, po oceni Vučića, već poodavno, spas za Srbiju.
Sada Vučko već daje slične izjave povodom korupcije, jer je njegova
junačka borba sa svim svetotajinskim službama takođe borba za spas
države. I ranije je država visila okaćena o sam vrh, kao što je recimo
visila i o Borisu, barem ono kad se učitao u Đinđića, tamo početkom
ove godine, i kad su mu, opet svetotajinske službe, servirale banjalučki
atentat u izvedbi izvesnog Boška Stanišljevića. Bole se posle načisto
zagubio iza horizonta, kao i atentat kojeg nije, naravno, ni bilo, ali je
Tadić, u koaliciji sa Dačićem, dao smeniti upravnika Narodne
biblioteke Sretena Ugrićića brzopotezno, na telefonskoj sednici Vlade,
u roku od 24 sata. Kasnije je najpre kukao – Tadić, ne Dačić – što mu
razni intelektualci nisu pružili podršku na izborima, a potom i to
porekao.
Visili smo o Tadiću, a sada visimo o Nikoliću, Vučku i Dačku. Ako
već moramo da visimo, a na žalost izgleda da još uvek to činimo, zar
ne bi bilo mnogo bolje da visimo o Narodnoj biblioteci, i jednom
vrednom upravniku, upućenom u stvar knjige, kao što je bio Ugričić?
Barem ispred u vračarskom parku, odakle na nas tamnim okom motri
Karađorđe, imamo izbor: u hram vere ili hram znanja. A ko voli, može i
tamo i ovamo.
95
Nije prvi, ali barem da je poslednji
(Objavljeno 09.10.2012.)
Bio Tomislav predsednik gost kod mi-bi-vi-bi Olje Bećković u „Utisku
nedelje”. Pitala ga ona razno, da ostavi utisak ozbiljnosti – ona, a ne
njen gost – a on odgovarao šta je hteo, da pojača takav utisak – kod
nje, ne kod nas. Rekao ranije Toma da bi stao na čelo Parade ponosa
(što je obećao u kampanji na RTS-u), ali sada to vezuje za čudne
okolnosti: „Da Parada ponosa nije zabranjena, a da su postojale
pretnje, stao bih na čelo kolone”. Pošto se te okolnosti nisu obistinile,
onda će Toma, izgleda, stati na čelo kad parada ne bude zabranjena,
a pretnje ne budu postojale. Čudna varijanta. Druga varijanta za čelo
je da parada bude zabranjena, a nema pretnji, što je još čudnije, a
treća da parada ne bude zabranjena, ali ima pretnje – što je, ova
poslednja varijanta, bila suva realnost do pre neki dan. Ipak, ni u toj
varijanti Toma se nije stavio na čelo, jer je Vlada to zabranila, a on,
eto, ne želi da se meša u posao Vlade, pa ni stavljanja sebe na čelo.
Dodatno se naš Toma upleo kao pile u kučine pokušavajući da se
iskobelja iz utiska nedeljne Olje; citiram vest:
- On je o odluci da se ne dozvoli održavanje Parade ponosa rekao
da je ova “vlada krhka i da još nije ušla u sve strukture”, ali da već
iduće godine neće biti opravdanja za nemogućnost da se obezbedi
održavanje Prajda. On je rekao da ovoj vladi treba vremena, da ona
“ne zna ko vlada tužilaštvom ko policijom”, i da nije imala vremena da
pronađe one koji prete silom, kao i da ih izoluje.
96
Nije Toma, dakle, ni znao da je – barem što se tiče policije – njen
popečitelj isti koji je bio i prethodne četiri godine, tj. da je ušao „u sve
strukture” poodavno; takođe, ne veruje, veli, da je Vlada ili njena
policija itekako imala vremena (sat vremena, ne više) da u novinama ili
na netu pronađe ko je sve pretio - jer sami su javljali i to imenom i
prezimenom. I to kao inspiratori i organizatori. Izvršioce je mogla da
„izoluje” (u sledećih sat vremena), jer su i javljali i slikali na
utakmicama, javnim skupovima i po ulicama. Što policija zna, jer je
redovan, i verovatno dosadan posao policije da to rutinski prati. Osim
ako je neko u tom poslu ne ometa ili ne sprečava, možda i iz kruga
popečitelja samog.
Ali, predsednik Toma se ne meša u rad Vlade – mada je u nju
poslao svoje prijatelje, saveznike i nekoliko savetnika – niti u druga
državna tela, pa tako ne može da utiče ni na smenu Tijanića sa čela
RTS-a; citiram ponovo vest:
- On je rekao da bi Tijanić bio smenjen da je on premijer, ali da on
na novu vladu ne može tako da utiče.
Toma ne zna, ili se pravi da ne zna, da Tijanića ne bira premijer, tj.
Vlada, već Upravni odbor RTS-a, a njega bira Savet RRA, a Savet
RRA bira Skupština. Skupštini premijer, tj. Vlada, mogu da podnesu
predlog da se ovim kanalom svi ovi nabrojani smene, ili naprosto
promeni zakon – već isprobano u slučaju Tomine drugarice
Jorgovanke za guvernerku – ali je Toma nemoćan da tu bilo šta učini.
Iz razloga nemešanja.
I mi u sve to treba da poverujemo. Još i u ovo, citiram za kraj:
97
- Na pitanje o kakav je njegov stav o istraživanju nikla u okolini
Topole i na području Mokre gore, predsednik Srbije je rekao da
“ukoliko se pokaže da je u pitanju prljava tehnologija, neće biti vađenja
rude”. On je rekao da je prethodna vlada odobrila bušotine za
istraživanje nikla, ali da time ništa loše nije uradila. Ako ne možemo
bez posledica da vadimo, nećemo da vadimo, a ako se ne bude
pokazalo ono što “dušebrižnici” tvrde, biće vađenja, kaže Nikolić i na to
dodaje da je u Srbiji 2 miliona gladnih ljudi.
Da li će to sam nikl da „se pokaže” ili će i bez nikla samo „da se
pokaže” – glagolski neutrum je, kao i patriotizam, sklonište već znate
za koga – ili će to da pokaže Baćević, koji zagovara i lobira za
eksploataciju nikla, a koji je najpre bio Tomin savetnik pa onda
prekomandovan da bude ministar za nikl, odnosno rudu uopšte? I
kada će nastupiti ove „posledice” eksploatacije nikla da bi se ta
eksploatacija sprečila? Pošto se uništi Tara i pola Šumadije? Tada će
odnekud, uz nikl, pomenutih „2 miliona” gladnih biti i „2 miliona” mrtvih.
Uz isti nikl, naravno.
Ako nas predsednik pravi samo blesavima, još ćemo izdržati. Nije
prvi. Ali iz ovoga rečenoga sledi da je predsednik čovek opasan po
naše zdravlje, ne samo mentalno, već i svako drugo. Ni tu nije prvi, ali
bi dobro bilo da je poslednji.
98
Umetnik je prisutan / Umetnost je odsutna
(Objavljeno 11.10.2012.)
The Artist is Present – naslov je retrospektive Marine Abramović u
Muzeju moderne umetnosti u Njujorku 2010. godine i naslov
dokumentarnog filma o tom istom događaju iz ove, 2012. godine (u
distribuciji prestižne kuće HBO). Retrospektiva je obuhvatila
insceniranje – ili ponovno insceniranje – niza performansa koje je
Abramovićka izvodila tokom karijere, a u središtu svega je, za tu
priliku, bilo njeno sedenje, svakog dana po nekoliko sati, u toku nekih
deset sedmica, na stolici preko puta koje su se, na drugoj stolici,
smenjivali određeni posetioci izložbe. Oni su je mogli gledati, sa daljine
od oko metar i po do dva, ali nisu smeli ništa da čine, da gestikuliraju ili
da joj se obraćaju. Kad je jedna posetiteljka, došavši do te stolice,
naglo skinula haljinu i obnažila se – učinivši tako gest koji je sama
Abramovićka izvodila, u različitim varijantama svojih body art
performansa, tokom čitavog umetničkog života, naročito tokom
sedamdesetih – obezbeđenje je pritrčalo i sklonilo mladu obnaženu
damu. To je bilo zabranjeno. Zašto? Jer je zabranjeno ponavljati
original, u ovom slučaju Abramovićku. Uostalom, osiguranje izložbe – i
njenog glavnog „objekta”, umetnice same – suviše je skupo da bi
publika imala slobodu takvog ponavljanja.
Nevolja je u tome da je u osnovi onoga što je Abramovićka činila
ponavljanje. Umetnost ima, uz ostalo, i mogućnost da se poziva na
sebe – bilo na vlastitu istoriju, bilo na neko od vlastitih svojstava. Ta se
tzv. suireferencijalnost u umetnosti – koja je deo njene retorike, njenog
jezika – mogla protumačiti i kao tzv. tetički gest ili čin, čin
99
samouspostavljanja. Redukcija sve umetnosti samo na takvo svojstvo
ili čin se može razumeti ili kao osiromašenje umetnosti kao jezika, ili se
može, iz ugla diskursa o umetnosti, razumeti kao metajezički stav, kao
stav prema jeziku umetnosti. Tim autotetičkim gestom se, ironično,
poslužio Dišan, kad je, na jednoj izložbi u Njujorku 1917. godine
ponudio svoj ready-made objekt pod naslovom Fontana. (Reč je o
nešto izokrenutoj industrijskoj, porcelanskoj šolji pisoara kojoj je Dišan
dodao izmišljen potpis.) Dišanov gest je, u kontekstu onog doba, bila
još jedna avangardna, dadaistička reakcija na „sveti” muzejski prostor,
na istoriju, tradicijsku auru, itd. Taj Dišanov gest – pre nego umetničko
delo, i Dišan nije takve svoje gestove sa ready-made objektima
izjednačavao sa umetnošću, već sa reakcijom na umetnost i njen
status – postao je slavan.
Od tada, do danas, značajan deo vizualne umetnosti – i ne samo
vizualne, ali je u njoj to najčešći slučaj – jeste ponavljanja Dišanovog
gesta. Konceptualisti, dišanovci, uglavnom su ponavljači, ad nauseam,
stava da je umetnost ono što umetnik za umetnost proglasi. Sve može
biti umetnički predmet ili čin; a time i ništa, jer se uklanja distanca
između umetnosti i onoga što ona nije. Budući da se to odvija u
prostoru „koncepta” – zamisli ili ideje – umetničko je premešteno u
polje metajezika, tj. u govor o umetnosti, u komentare, objašnjenja,
recenzije, kataloge, a naročito u polje za koje su nadležni kritičari i
teoretičari umetnosti, još uže u polje za koje su nadležni muzejski
stručnjaci, kustosi i kuratori. Izložbe su – posebno kolektivne egzibicije
kao što su razna bijenala, saloni i slične postavke – postale stvar
kuratora, gde su sami umetnici uglavnom izvršioci radova. U igru su na
taj način mogli da uđu stručnjaci za marketing, trgovci, kolekcionari,
100
ukratko – umetnost je postala deo opšte industrije spektakla i zabave.
Manje-više, svi srećni, poneko i bogat.
Katkad se, ali vrlo retko, na takvim „događanjima” može pronaći
neki zanimljiv objekt ili čin – zanimljiv u smislu viška značenja
(osnovnog svojstva svake umetnosti) koji vodi mišljenju. Najčešće su
varijacije već viđenog, parafraze, citati, prerade, upravo ponavljanja
onoga što je Dišan jednom učinio za sva potonja vremena. Tu se
nema šta misliti, iako se može brbljati, što se i čini. U filmu o
retrospektivi Abramovićke se priča i prepričava, sa mnogo patetitike i
uz širok repertoar klišea, uz teatralizaciju jako nategnutu da
povremeno liči na narcističku sapunicu o nekome ko se trudi do te
mere da bude autentičan (šamarajući se, bičujući, sekući žiletom po
telu koje bi trebalo da reprezentuje samu autentičnost) da, u usiljenosti
tog truda, sve postaje hinjeno, lažno, folirantsko. Postoji deo o
traumama detinjstva (partizanski roditelji, narodni heroji, disciplina),
sentiš deo o ljubavi (njen rani partner Ulaj koji se, mnogo godina
kasnije, pojavljuje kao jedan od „publike” na stolici preko puta
umetnice), zaštitnički kurator kao šef ceremonije, nadobudni tumači sa
svojim frazama, našminkana i estetskom hirurgijom zategnuta
Abramovićka koja se kupa, kuva, ćaska, gleda u daljinu s Lovćena ili
kroz visoke prozore Menhetna. Koncept „Umetnik (ili, verovatno
tačnije: umetnica) je prisutan (prisutna)” trebalo bi kaže: u
tradicionalnom muzeju su prisutna umetnička dela (crteži, slike,
skulpture), a umetnik (stvaralac) je odsutan; ovde ćemo okrenuti stvar
– umetnik je tu, licem u lice sa publikom, jedan na jedan, ili jedna na
jednu, a umetnost se sastoji u izokrenutosti tradicije; kako nema
drugog dela do toga, umetnica sama stoji (sedi) na mestu gde je
101
umetničko delo, ona je sama to delo, delo i čin sebe same. Dišanov
gest proglašenja je ponovljen u narcizmu samoustoličenja.
Ali dok je Dišanov gest nosio ironiju, ovde nema ironije, već
patetike. Dok je Dišan delao u kontekstu raznolike, u tom periodu
sasvim autentične, originalne avangarde, gest naše dišanovke nema
originalnost novine niti autentičnost pobune. Ovde je na delu
retrogarda, konformizam, mnogo puta i svuda viđeno. U korist
Abramovićke ide da se nametnula publici, upornošću i doslednošću
ponavljanja avangardnog gesta, kao pop-ikona hiljada drugih
konceptualista koji čine uglavnom što i ona. Ali ne više od toga. Sve je,
na samoj retrospektivi, posebno središnji čin očima-u-oči, prilagođeno
dokumentarcu o tome, odnosno mogućoj medijsko-muzejskoj
multiplikaciji. Tri četvrti miliona posetilaca je prošlo, kako se umetnica
sama hvali u jednoj od završnih scena filma, MoMA prostorom, što je
svakako marketinški i finansijski uspeh. Ali onoga ko nije zablesnut tim
spektaklom za mase, dokument jedino navodi na razmišljanje o tome
šta je od umetnosti ostalo, ili u šta se umetnost pretvorila tokom XX i
na početku XXI veka, kad je od alternative postala mainstream, od
avanture biznis. U vlastito odsustvo, ukoliko baš oni koje je praktikuju
kao performans, instalaciju, intervenciju – što u jednom periodu jeste
bilo zanimljivo, ali se usled tolike multiplikacije, repeticije i
konceptualizacije ubajatilo – i dalje instiraju na tom imenu koje je, od
Altamire pa do Dišana, preko Fidije, Đota, Mikelanđela, Rembranta,
Goje, Vermera, Sezana, značilo nešto više od redukcije invencije na
reprodukciju. To „nešto više”, koje nijedna istorija niti teorija nije uspela
da svede na koncepte, ovde naprosto izostaje.
102
U jednom kadru u filmu Abramovićka i kurator njene retrospektive
pokazuju nam stolicu na kojoj će umetnica provesti svoje muzejske
sedmice. Stolica ima ugrađenu nošu, skriveni pisoar. Za svaki slučaj,
ukoliko umetnica ne izdrži pritisak bešike. Izdržala je, barem sudeći po
filmu i par puta ponovljenim objašnjenjima kako je najteže sedeti i ne
raditi ništa. Muzejska publika taj dišanovski objekt, ili barem referencu,
nije videla. Slepa mrlja dišanovaca je njihov pokušaj da svog tvorca
zamene do kraja, učine nepostojećim, izbrišu i sebe postave na
njegovo mesto. U protivnom, on se uvek vraća kao autor jedne zbilja
genijalne dosetke kojom se manje, u času nadahnuća, podsmehnuo
ranijim vekovima, a više čitavom narednom veku svojih ponavljača.
Našem veku. I iz svog pisoara ne prestaje da se dalje podsmeva.
„Ubiti Zorana Đinđića”
(Objavljeno 15.10.2012.)
Na rubu Novog Sada, blizu Kameničkog mosta, u oronuloj staroj
fabričkoj hali – tzv. Fabrici Studentskog kulturnog centra – u nekoliko
večeri tokom proteklih desetak dana igrala se predstava pod naslovom
“Ubiti Zorana Đinđića”. Reditelj – i koautor teksta sa Rajkom Đurićem –
je Zlatko Paković, a igraju Nikola Đuričko, Emina Elor, Jovana Stipić,
Milijana Makević, Igor Filipović i Bojan Dimitrijević.
Ne u centru, nego na rubu grada, predstava pogađa u centar –
Srbije. Ulazi se kroz polumrak, sa zida bez prestanka urla Toma
103
Nikolić sa radikalskog mitinga 23. februara 2003. godine, kad su
vojvodu Vojislava ispraćali u Hag: Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite
mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Snimak se
ponavlja sve do početka predstave, dok se prolazi lavirintom ulaza
pored niza panoa na kojima su kartoni sa novinskim tekstovima iz
perioda neposredno pre ubistva, gde se traži, doziva, hoće to ubistvo.
„Večeras ćemo vam prikazati specijalitet iz srpske političke kuhinje –
l’assassinat à la bruté“, najavljuje glumac. Koji od medija nije želeo da
se Đinđić, krajem 2002. i početkom 2003. ukloni sa političke scene, iz
države, iz kosmosa? Od blažeg oblika ljutnje zbog nedostajuće
frekvencije, do žestokog, upravo brutalnog poziva Koštuničinog
savetnika Tijanića: Ako Đinđić preživi, Srbija neće. Srbija se, u liku
svoje države i njene službe bezbednosti, odazvala: Đinđića je 12.
marta 2003. ubio potpukovnik te službe Zvezdan Jovanović, pod
komandom pukovnika iste službe Milorada Ulemeka Legije. Snajperski
hitac je ispaljen u podne u grudi premijera pred vratima Vlade. Posle
par pokušaja, država Srbija ubija.
To je podne najveće, najdublje noći Srbije. Ta noć još uvek uveliko
traje i predstava Zlatka Pakovića priziva demone koji se kikoću, cere,
bauljaju, divljaju, šmrču, felaciraju, slave, urlaju i seru od sreće kroz
fabričku halu u kovitlacu „mračnog kabarea” ovog pozorišta koje ne
zna za milost. A i zašto bi? Demoni su pobedili, srpska Valpurgija je u
svom čistom elementu. Još na početku, Đinđiću odajemo poštu
ćutanjem dužim od minuta, tokom kojega svako od nas iz publike
zabada pogled u beton i stidi se, za sve ostale, oduvek i zauvek. Mi
smo ubili Đinđića, Legija je komandovao, Zmija je povukao oroz. Ako
ima Aristotelove katarze, straha i sažaljenja, onda bi to bio taj
produženi minut ćutanja, na početku. Kraja nema. To je minut publike,
104
njenog učešća u predstavi, kad je izričito pozvana da bude njen deo;
učešće ćutanjem, u onom vremenskom polju u kojem publika i
učestvuje i ne učestvuje, unutar i izvan komada, na rubu s obe strane;
publika, pred kojom – a neki kažu: za koju – se odvija drama, i ne
samo ova Pakovićeva, već drama istorije, ili barem drama istorije
poslednjih deset godina, drama jednog stvarnog ubistva od strane
jedne stvarne države. U kojoj smo, dokle god smo samo publika, svi
postiđeni. I otuda tome, jer smo još samo publika u drami koja nije
završena, a koja se tiče naših života i smrti, nema kraja.
Svoj katarzični teatar Paković, glumci i saradnici vode precizno,
postdramski i u crnim kostimima grobara. Drama se odigrala pre skoro
10 godina. Grobare svi znamo, ali ih država – osim nekoliko
najneposrednijih egzekutora – čuva kao svoje nacionalno blago u
utrobi bestijarijuma naše politike. Svi inspiratori, indirektni i direktni, na
svojim su snajperskim položajima, mnogi su avanzovali u artiljerce.
Počasni plotuni se ispaljuju iznad naših glava, a oni uzvraćaju
svakodnevnim govnima po nama. Aplaudiramo, tražimo još, tučemo se
oko ostataka. Male i velike armije jurišnika spremne su da kidišu na
znak naših milih demonskih zveri. Po koji od ovih ubica je prerušen u
anđela; jedno belo pero ispada glumici iz krila, ispred mene, pored
crnog krsta na kojem Paković raspinje i publiku i ansambl i priču, ali ne
uspevam da se pomaknem i podignem ga; glumac Đuričko će to učiniti
usput, dok izgovara kraći monolog Legije. Čemu ta želja da uzmem sa
poda jedno otpalo pero? Teatarski fetiš? Spomen na jedno pozorišno
veče? Da se, kiteći se tuđim perom jednog scenskog anđela, i sam
izbeatim, sperem sram s obraza, prenesem se iz zaštićenog statusa
nemog gledaoca u arhivara događaja i njegovih iluzivnih rekvizita? U
izokrenutom svetu Pakovićeve predstave, gde je na početku kraj, a na
105
kraju početak, i to belo pero, već spakovano u džep Đuričkovog
glumačkog sakoa, nije ađeoski, već demonski mamac koji se valja po
podu. Na sceni i oko njenog ruba.
Ubiti Zorana Đinđića. Da sklonimo zaštitne navodnike. Zar to nije
bila i tajna i javna želja dobrog dela Srbije pred taj 12. mart? Zar
zvanični rituali medijskog oplakivanja – kojima, uvek, pred godišnjicu
atentata, slede obećanja o konačnom raskrivanju „političke pozadine
ubistva”, tek što nije – nisu, perverzijom politike bez srama, samo
sredstva da se Đinđić – ne toliko onaj stvarni, koliko njegov imago u
nama, kao imago nade i entuzijazma iz dana kad je bio premijer –
potisne, otisne još dalje, da se ojača zaborav na njega, na nas? Ko ga
se, osim indukovanom prigodom, još seća? Kome je on još potreban?
Politička Srbija ga je najpre zatvorila u mit, a mitom spakovala in illo
tempore, u ono vreme koje se, kao nijedno vreme, više ne vraća.
Izokrenut svet u Pakovićevoj predstavi – gde se sredstvima kabarea
govori o ubistvu, gde groteska, najcrnji humor, paroksizam, demonski
grohot vitlaju svoju scensku igru, makabristički dens – ne vraća nas u
vreme od pre 10 godina. Vraća nas pred naše vreme. Koje je još uvek
jedno desetogodišnje vreme ubistva, nedovoljno (rekao bih: sramotno
nedovoljno, kad i taj je izraz ne bi bio odveć blag) rasvetljeno, stoga
još uvek vreme noći. Amnezija, u odnosu na zločince (ne one sudski
osuđene, već one sudski nedotaknute), amnezija je u odnosu na
zločin.
I ko bi se još sećao Zorana Đinđića, osim kroz prazne rituale i
godišnje jalove spomene, kad je današnja politička Srbija sebe
ustrojila na njegovom ubistvu, od priča da ga je ubila mafija (jeste,
mafija, ali mnogo, mnogo šira od zemunsko-kulskog klana), preko
106
„teorija o trećem metku”, „istorijskih pomirenja” svih sa „svojim bolom”,
sve do, eto, izbora za predsednika te iste države koji je najavio ubistvo
premijera te iste države koga će ubiti ta ista država? Kome je sećanje
na Đinđića potrebno? Ista, vazda ta ista država, u kruženju svog
otrova, još ista kao u času ubistva, dnevna prevara i noćna istina, gde
se u napuštenim fabričkim halama odvijaju igrokazi onih koji još,
poslednjom snagom, pokušavaju da se sete, da u sebi pronađu, još
manjom snagom, makar časak za stid, kojima još samo ostaje da se
od muke smeju kikotu demona i travestiji života. Nema u Pakovićevom
brehtovsko-milerovskom teatru mesta za olakšavajući katarzu: ko hoće
katarzu istorije, neka ne ide u pozorište. Taj neka gleda u noć, u
oblake nabubrele od leševa. Neka tamo („gde ćemo se vi i ja ponovo
sresti”) prepozna i sen Zorana Đinđića, koga još uvek ubijamo, svi, bez
razlike, sve dotle dok prave ubice, u ma kojem svojstvu da su to
ubistvo hteli, tražili, najavljivali ga, i na njega pozivali, okolo diriguju
našom zemaljskom noći.
I na kraju dva Đinđićeva citata. Ne dva citata Đinđića, nego upravo
dva navoda koje, u samom finalu jedne od svojh knjiga, Đinđić daje
kao navode iz Helderlina (jednog ludog pesnika) i Prudona (jednog
političkog filozofa). Čini mi se da su ti citati vrlo lični, i da su najavlili
sudbinu Zorana Đinđića i donekle našu sudbinu.
„Bez slave i usamljen vraćam se, i lutam domovinom koja se, kao
groblje, prostire unaokolo, i možda me očekuje nož lovca, koji nas,
Grke, kao šumsku divljač drži za zabavu”.
To iz Helderlinovog Hiperiona.
107
I Prudon, u jednom pismu iz oktobra 1860, prema Đinđićevom
navodu:
„Nemam iluziju i ništa ne očekujem… Ne, ne, kraj propadanja nije
moguće sagledati: on se za jednu ili dve generacije neće ublažiti. To je
naša sudbina… Nećemo doživeti nove epohe. Borićemo se u
potpunom mraku. Moramo se navići da to primimo bez preterane tuge.
Oslonimo se jedan na drugog, i dozivajmo se u tami”.
Ovim poslednjim citatom završava se i Pakovićeva predstava.
539
(Objavljeno 16.10.2012.)
Uredba Evropske komisije bi trebalo, kažu, da nosi broj 539. Ticala
bi se nas: omogućila bi ponovno brzo podizanje šengenskog zida oko
Srbije. Zašto?
Ako je to samo zbog „lažnih azilanata”, a među takvima je, po
podacima iz evropskih centrala, najviše Roma, onda je reč o
evrorasizmu. Na primeru Roma je on već bio pokazan, kad je
Francuska predvodila podizanje sličnih zidova prema rumunskim
Romima. Romi se nikako ne uklapaju u Evropu kapitala i kontrolisane
radne snage. Što bi još rekao davni Huserl – otac fenomenologije,
verovatno najvažnijeg filozofskog pravca XX veka, nemački Jevrejin, i
108
sam žrtva nacizma – oni, Romi, „stalno tu nešto vagabundiraju”. Hitler
je Rome uništavao jednako kao i Jevreje. Jevreji su od svoje žrtve
podigli zaštitni zid – državu Izrael – kako bi se sačuvali. Učinili su to
američkim metodom, pa su, na žalost, cenu platili i plaćaju Palestinci,
onako kako su nastanak američke republike platili „indijanski” narodi.
Romi nemaju državu koja bi ih štitila, koja bi uopšte mogla da čuva
sećanje na njihova vekovna stradanja, iako, mora se naglasiti, Romi
nisu skrivili nijedan od zločina u kojima su se, između sebe, i po
drugim kontinentima, vekovima vežbale evropske nacije, naročito one
„stare” i „kulturne”.
Sve mi se čini, i daleko da sam u tome usamljen, da će Uredba 539
sa ponovnim uvođenjem viza imati pre veze sa Kosovom. Tačno je:
Srbija u priličnoj većini glupo veruje svojim političarima da je moguća
kopula između EU i Kosova – famozno „i Evropa i Kosovo” – odnosno
papirnata halucinacija iz preambule srbijanskog ustava. To nije
moguće. SAD i EU su tukle bombama po nama u proleće 1999. i
preotele Kosovo od Srbije. Možda s razlogom, utoliko što tamošnji
Albanci više nisu želeli i ne žele da žive u državi Srbiji, koja je
pokazala zapanjujuć nedostatak sluha za problem svoje nekadašnje
pokrajine, i gde je Milošević, podržan opštenarodnim referendumom,
dokazivao svoj politički autizam. Ali Milošević nije jedini grešan što nas
je idiotski neodgovorno izložio bombama. Rat Solane i Klarka,
odnosno Klintona i Blera, nije se ticao samo Kosova: bombe su toliko
padale po Novom Sadu, Beogradu, Nišu kao da je u NATO centrali
neko okrenuo mapu naopako. Naravno da je nije okrenuo naopako.
Rat je bio planiran i izveden kao agresija iz vazduha – bombama i
projektilima, kao i propagandom evroameričkih „globalnih” televizija –
kako bi vodeći lideri Zapada dokazali svoju odlučnost, produžili život
109
NATO paktu za kasnije radove u Evroaziji, a sebi i publici
spektakularno udovoljili posle frustracija u zaustavljanju prethodnih
ratova u Hrvatskoj, a naročito u Bosni. U kojem su, na lukave načine,
itekako potpirivali vatru na radost balkanskih palikuća.
Kosovo su, još od onog tamo leta, na sebe značajno preuzeli Nemci
od Amerikanaca, u očitoj želji da svoju ekonomsku i finansijsku
dominaciju u Evropi – a u EU posebno – overe politički. Razgovor
Merkelove i Tadića u Beogradu krajem avgusta prošle godine, kad su
izneti pred Tadića tada novi zahtevi – a kojima je on pokušao u
kratkom roku da nekako udovolji, dugo uljuljkivan briselskim
obećanjem da su Kosovo i srbijanske evrointegracije „dva odvojena
koloseka” – realno su značili da se u Srbiji favorizuje strana suprotna
Tadiću. Nisam toliko naivan pa da sumnjam u poznavanje unutrašnjih
prilika od strane nemačke diplomatije, naročito u njenoj beogradskoj
ispostavi. Tesna pobeda Nikolića je Nemačkoj otvorila nove balkanske
vidike: da nastavi sa demonstracijom svoje evropske premoći još
otvorenije jer sada u Srbiji ima Nikolića, ex-radikala i nacionalistu, pa je
politički i medijski lakše zavrtati zvaničnoj Srbiji ruku, i da što dalje
istera na čistac oko nezavisnog Kosova. Ako bi Nemačkoj uspelo da
slomi otpor Srbije na primeru Kosova – makar i u formi „međudržavnog
sporazuma” Beograda i Prištine – ili, barem da pokaže kako je njen
pritisak na Beograd jači nego raniji diplomatski pritisci SAD, to bi joj
garantovalo značajno preimućstvo unutar, a delom i izvan evropskog
prostora. Pokazala bi da je ponovo evropska sila sa velikim
potencijalom. Tim pre što, s obzirom na svoju nacističku prošlost, sebe
još odlučnije markira kao državu i naciju koja je raskrstila toliko sa
svojom istorijom da sada može da ganja i druge za koje oceni da su se
upetljali u jače nacionalističko bunilo. Nemci dugo pamte, Srbi su im
110
bili neprijatelji više puta u prošlom veku, a kako im nisu saveznici na
kraju prošlog i na početku ovog stoleća, eto još jednog koraka u
prebacivanju tereta istorijskog velikog greha na tuđa i zgodna ramena.
Tu se malo šta može učiniti. Za uprošćen pogled jedne značajne
sile u usponu kao što je Nemačka, naši argumenti da nisu baš svi u
Srbiji krivi, niti odgovorni za ratne havarije iz 90-ih, koje su baš nas,
Srbe, najviše i koštale, samo su finese bez značaja. Nije od značaja ni
podatak da je Nikolić pobedio tesnom većinom, da je sadašnja vlast u
Srbiji osvojena uz jednu trećinu biračkog tela. Nešto drugo je od
značaja, usudio bih se da kažem i to ću učiniti bez mnogo uvijanja. Tim
pre što će ponovno uvođenje viza pogoditi bolji deo Srbije; krimosi,
tajkuni i politički polusvet putovaće lako, kao i ranije.
Naime, kao što je današnja pretenzija Srbije da može povratiti
Kosovo u svoj „ustavni poredak” jedna halucinacija, vrsta fantomskog
uda posle amputacije, to jest odbijanje Srbije – odbijanje svakako
indukovanom nacionalizmom kao demagoškom zamenom za realnu,
pametniju politiku – da prizna svoj ratni poraz iz 1999. godine (ratni
poraz, dame i gospodo, po pravilu označava gubitak dela teritorije, tim
više što na tom delu živi narod koji sa nama više ne želi da živi, takođe
zaslepljen vlastitim nacionalizmom), tako i koncentrisano insistiranje
evropskih sila na fait accompli nezavisnosti Kosova, da se pod
ekonomskim, političkim, diplomatskim i raznim drugim batinama Srbija
„privede pameti”, tj. realnosti, zaboravlja na obrnut ali simetričan način
da je Kosovo samostalno, nezavisno od Srbije, priznala to Srbija ili ne.
Ova situacija, u Briselu ne manje blesava nego u Beogradu, gde se
Evropska unija ponaša kao da nezavisnost Kosova – i, naročito,
suštinska nezrelost te nove države – imalo zavisi od Srbije, podseća
111
me na poznate Ničeove reči o prvoj zapovesti (umalo ne rekoh:
preambuli) iz hrišćanskog vjeruju: „Kakav je to Bog”, pita cinično Niče,
„kad od čoveka, bića sitnog i ništavnog u svakom pogledu, zahteva da
Mu prizna postojanje?” – Srpsko inadžijsko odbijanje da se prihvati
novostvoreno stanje na Kosovu, tj. vlastiti poraz, nije manje od
iracionalnosti evropskih sila, podržano od strane strane
prekookeanskog gorile, kako bi srpsko priznanje Kosova donelo mir na
Balkanu. Možda, za deceniju ili nešto duže. Ali mir na Balkanu bi se
morao graditi, ako je do toga Balkanu i Evropi, na drugačijim
osnovama, a ne na resantimanskim i kratkovidim.
U tom svetlu, pritisak ponovnim uvođenjem viza, restitucijom
šengenskog zida, što barem iz vesti i sa usta nekoliko briselskih i
nemačkih zvaničnika emitovanih ovih dana zvuči kao realna opasnost
po nas, stavlja svakoga u Srbiji – a ne samo nacionaliste – pred
ozbiljnu dilemu oko „evrointegracija”. Ne da se – barem meni, i ponovo
verujem da u tome uopšte nisam usamljen – u glupoj jednačini „i
Evropa i Kosovo”, kao rešenje dileme bira Kosovo, a odbacuje Evropa.
Već u dilemi da li u nemačkoj konstrukciji Evrope Srbija može naći sebi
neko mesto koje nije samo mesto poniznog parije što moljaka za parče
hleba i izvinjava se na svaki šušanj. Mi smo – upornim radom naših
vajnih državnika, političkog polusveta, alavih tajkuna i opštom
zapuštenošću društva – sebe doveli do položaja gladnice i prosjaka, a
natovarili i krivice koje nisu do kraja naše. Zapušteni, istučeni, zbunjeni
i sluđeni morali bismo se sami dovesti u elementarni red. Sve mi se
čini da opšta formula – i prošle vlasti, i ove sada, uz svu neiskrenost i
šarlatanstvo – o tome da „Evropa nema alternativu” stoji najviše kao
maska za nedostatak vlastite ideje o tome gde smo, šta smo, i kuda
dalje idemo. Evropa kao alibi, Evropa kao maska, Evropa kao iluzija –
112
to je, uprkos svemu, najmanje što je nama samima potrebno.
Svejedno je da li će Srbija priznati Kosovo ili neće – od toga ama baš
ništa u realnosti ne zavisi; pitanje je da li će Srbija priznati Evropu, kao
realnost određenih merila, više valjanih i manje valjanih, a da bi to
mogla, Srbija treba da prvo otkrije šta je ona sama. Da prizna sebe
sebi. Onda će tek moći da otkrije i šta je Evropa. Ne uvek slatka, već
takva kakva je. Sa kojom se treba nositi, onako kako to čine male
nacije, poput Čeha ili Bugara.
Kad mi sami, među sobom, prekinemo s politikom, ekonomijom i
kulturom pašićevskog „laži i odlaži”, sa muljanjem, maglama i
baruštinom u kojoj smo do grla, tada će nam i evropski vidik biti jasniji i
manje će zavisiti od evropskih prebijanja dugova. Što će valjda biti
dobro i za Evropu, a za nas itekako.
Demokratija po Otanu: prošlost
(Objavljeno 17.10.2012.)
Kad su Persijanci, pre dve i po hiljade godina – tačnije, malo više od
toga – imali svoj „5. oktobar”, odnosno kad su svrgli mage i satrape,
oni su, beleži Herodot u svojim Istorijama (Istraživanjima), seli da
porazgovaraju šta i kako dalje. Bio je to sastanak persijskog vrha
DOS-a, gde govorancije drže Megabiz Koštunica (on predlaže
aristokratiju, „mi znamo najbolje”), Darije Drašković (on je za
monarhiju, „bez kralja ne valja”, makar jedva govorio srpski, tj.
113
persijski) i razmetni sin Đinđić, koji se kod Herodota zove Otan. Ne
verujete da je „5. oktobar” bio pre više od 2,500 godina? Podastirete
mi novinske isečke kao dokaze da je bio nedavno? Napominjete da
večiti gubitnik Vuk nije bio u DOS-u? Mora da se šalite.
U III knjizi svojih Istorija („Talija”, 80, prevod M. Arsenića), Herodot
piše ovako:
„Kad se stišala galama, koja je trajala punih pet dana, održavali su
pobunjenici protiv maga savetovanja o državnom uređenju, i tu su
održani govori koji nekim Helenima izgledaju neverovatni, a za koje
tvrdim da su zaista i održani. Otan predloži da se vlast preda javno
Persijancima i reče: ‘Mislim da ne treba više dozvoliti da vlast dođe u
ruke jednom od nas, jer to nije ni dobro ni korisno. Naime, znate dobro
do čega je dovelo Kambizovo ludilo, a svi ste iskusili i magovu obest. A
kako bi i bila dobra monarhija, u kojoj neodgovorni vladar može da radi
šta mu je volja? Jer, ako i najboljeg popnemo na presto, on će
promeniti svoju ćud. On pobesni od silnog obilja u kome živi, a zavist
je urođena čoveku od njegova postanka. A kad postane obestan i
zavidljiv, stekao je sve uslove za potpuno nevaljalstvo. On će, naime,
čas iz besa, a čas iz zavisti da čini mnoge budalaštine. A ipak takav
čovek ne bi trebalo da bude zavidljiv, jer ima na raspolaganju sva
dobra. Ali on, naprotiv, postupa sa svojim podanicima sasvim drukčije.
Najboljima zavidi zato što su zdravi i živi, a voli najgore građane, dok
se klevete i dostave primaju kao nešto najlepše i najbolje. Ali je
najčudnije od svega ovo: ako mu se, naime, odviše ne diviš, on se ljuti
što ga u dovoljnoj meri ne poštuješ; a ako ga neko svesrdno podvori,
on mu prebacuje da je ulizica. A sad ću da iznesem ono što je najgore.
On ukida običaje naših predaka, siluje žene i ubija njihove ljude bez
114
suda i bez optužbe. Vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto
najmilije na svetu, i ona, pre svega, znači ravnopravnost za sve; i
drugo, pod njom se ne dešavaju stvari kakve se dešavaju pod vlašću
jednoga. Za službu će biti kockom birana i biće odgovorna za svoj
posao, a sve odluke iznosiće pred skupštinu. Predlažem, dakle, da ne
primite monarhiju i da zavedete vladu naroda, jer je u narodnoj masi
sve.’
To je bio Otanov predlog.”
Šta zapravo kaže Otan? Ili Herodot (pisac toga), a Herodot je
prijatelj Perikla, najvećeg atinskog državnika i demokrate tog doba, V
veka p.n.e. Ovo je rečenica od koje počinje politička istorija onoga što
se, već 2,500 godina, zove demokratija:
„Vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najmilije na svetu, i
ona, pre svega, znači ravnopravnost za sve; i drugo, pod njom se ne
dešavaju stvari kakve se dešavaju pod vlašću jednoga. Za službu će
biti kockom birana i biće odgovorna za svoj posao, a sve odluke
iznosiće pred skupštinu.” (Πλῆθος δὲ ἄρχον πρῶτα μὲν οὔνομα
πάντων κάλλιστον ἔχει, ἰσονομίην. Δεύτερα δὲ τούτων τῶν ὁ
μούναρχος ποιέει οὐδέν· πάλῳ μὲν γὰρ ἀρχὰς ἄρχει, ὑπεύθυνον δὲ
ἀρχὴν ἔχει, βουλεύματα δὲ πάντα ἐς τὸ κοινὸν ἀναφέρει.)
Kratka definicija demokratije u samom začetku njene ideje, u času
njenog rađanja. Sad pazite:
Otan, ovaj Herodotov, kaže: „vladavina naroda”, ali ne kaže
demokratia, ne koristi reči demos i kratos, već kaže na starogrčkom:
pletos de arhon. To je prvo ime onoga što će kasnije, sve do danas,
115
biti poznato kao demokratija. Πλῆθος δὲ ἄρχον. Šta je pletos? To je
mnoštvo, množina. Šta je mnoštvo? Ne samo da je to neko mnogo, pa
možda i većina, već je to mnogo mnoštvo, plural, ako nije svodljivo na
jedno, ako unutar sebe održava – neguje – razlike. Šta je arhon, za
razliku od kratos? Kratein, krateo znači vladati, nametati, snagom
uspostaviti nečiju vrhovnu moć. Arhein, arheo pak, znači: predvoditi,
biti prvi, imati prvenstvo. Razlika je važna: kod Otana, kod Herodota,
demokratija je prvenstvo mnoštva, a ne – ne u prvom redu, u svakom
slučaju – „vladavina naroda”. Inače je onda i ein Volk, ein Führer neka
vrsta, makar i pervezne demokratije. A ništa nije dalje od prvotnog,
antičkog shvatanje takvog ustrojstva, koje, da odmah dodam, nije
samo politički državni poredak, neka politeia, već i socijalno, društveno
ustrojstvo, politeuma. U abecedu demokratije spada razlikovanje
društva i države, jer se ona, kao igra prvenstva, odigrava u polju te
razlike, između toga što se zvalo polis (način života u gradu-državi),
politeia (plan ili organizacija polisa, ustav, državni poredak) i politeuma
(oni koji određuju taj poredak, zajednica, građanstvo).
Šta još spada u Otanovu abecedu demokratije?
1. Ravnopravnost za sve, ravnopravnost kao isonomia. To je
jednakost pred zakonom, jednakost za zakon, ali kako su stari Grci
razlikovali zakon, nomos, tj. zakone, nomoi, od onoga što su zvali
psefismata, izglasane stvari, za jednog Grka tog doba ova isonomia
nije samo jednakost pred pisanim ili izglasanim zakonima od strane
atinske Skupštine, eklesie skupljene na Pniksu, već jednakost u svemu
što se tiče zajedničkog života. Recimo, bez te suštinske jednakosti za
sve nema artikulisane, argumentovane, odgovorne rasprave. Ona se
može odvijati, kao uslov za odlučivanje i izvršenje odluka, samo kroz
116
ovu isonomiju, kad se „pod njom se ne dešavaju stvari kakve se
dešavaju pod vlašću jednoga”, kako naglašava Otan. Ta je isonomia,
ravnopravnost, suštinski politička, ona ustanovljuje polis, pa tek onda i
zakonska, juristička.
2. „Za službu će biti kockom birana” vlast. U ono doba se biralo i
glasanjem, većinski, i kockom, nasumce. Ono što Otan kaže: vlast je
izborna, promenljiva, privremena.
3. „Biće odgovorna za svoj posao”. Načelo odgovornosti.
4. „Sve odluke iznosiće pred skupštinu” – delovaće javno.
Šta je, međutim, danas sa ovim načelima demokratije,
ustanovljenim kao njeni početni, osnovni i minimalni elementi? Iako su
značenja pojedinih od njih varirala (i još u antičko doba), šta je ostalo
od njih za potonja vremena? Koliko su ta načela (iz ugla teorije),
odnosno vrednosti (iz ugla prakse) ostvarena danas? Posebno kod
nas?
1. Ravnopravnost? Pišu se konstitucije, donose ustavi, deklaracije,
toliki zakoni – i međunarodni i unutarnarodni – ali se upravo ustavom i
zakonima uvode razni stupnjevi neravnopravnosti. Ne samo
ekonomske, svojinske, kad su neravnopravnosti ne prirodne, već
neprirodne, ekstremne, nego i uže političke. Obim mojih političkih
prava nije garantovan mojom pripadnošću zajednici, već mojim
stupnjem ili statusom u političkoj hijerarhiji – recimo mojim članstvom u
nekoj partiji, nekom telu, instituciji, organima odlučivanja ili uprave, u
vlasti. Moderna društva u kojima dominiraju države kao njihove forme,
i moderne demokratije kao izrazi te dominacije jesu hijerarhijske,
117
autoritarne i klijentelističke strukture. Kod nas, gde je tek d od
demokratije, neravnopravnost ide u krajnjost, jer je ravnopravnost tek
puka forma, papirnata ideja koja se krši na svakom koraku u realnom
životu.
2. Izbornost i smenljivost. Ako se smenjuju poslovični Kurta i Murta,
odnosno već dve decenije imamo skoro do detalja ista lica za koja
glasamo na periodičnim izborima svake četvrte godine, onda su
smenljivost i izbornost redukovane na minimum. Posledica nije samo
korupcija vlasti u kojoj desnica mije ruku levici, sve se boreći protiv
korupcije, već jedna vulgarizacija – vrlo opasna, a kod nas vrlo
ukorenjena – da imamo demokratiju jer imamo višestranačje. Pa, bilo
je višestranačja i u prvim godinama real-socijalizma, u „narodnim
demokratijama”, kako je glasio zvanični komunistički pleonazam.
Višestranačje je samo nužni, ali ni iz daleka dovoljan uslov
demokratije. To mora biti razno-stranačje kako bi uopšte imalo nekog
smisla.
3. Vlast će biti odgovorna za svoj posao. Čak i u najprostijem
značenju odgovornosti – a na kraju ću reći više o tom pojmu –
odgovornosti kod nas nema. Gde se desetine, stotine, hiljade i
desetine hiljada ljudi žrtvuju kao potrošna roba, tu odgovornosti ne
može ni biti.
4. Javnost? Često je svodimo na odsustvo cenzure, što je samo
jedan od preduslova za postojanje javnosti. Javnost je kvalifikovana,
pažljiva, višestruka ili višestrana rasprava, gde se nadmeću razlozi
koje dugujemo jedni drugima uvek kad smo jedni sa drugima.
118
Eto, po Otanovim, Herodotovim, Periklovim, atinskim i prvim
merilima za demokratiju, Srbija nije položila ispit ni u jednoj tački. Ni u
ravnopravnosti, ni u izbornosti i smenljivosti, ni u odgovornosti, niti u
javnosti.
Demokratija po Otanu: sadašnjost
(Objavljeno 18.10.2012.)
Posle ovog raspona od 2,500 godina da kažem nešto – i samo to –
na temu naše manjakave sadašnjosti i neizvesne budućnosti. A to se
tiče artikulacije političkog stava.
Kod nas se, usled ozbiljnog manjka demokratije kao okvira i za
socijalno ustrojstvo i za politički poredak – dakle manjkavosti i društva
sa njegovom kulturom u najširem smislu uzusa komunikacije u
zajednici, i manjkavosti države kao sistema institucija – stavovi
najčešće artikulišu kao ekstremi. Nacija, respekt prema poreklu u
jednoj zajednici, prema njenom jeziku i običajima, tradiciji i zemlji,
munjevito se uobličava kao borbeni nacionalizam, dakle kao presudna
optika kroz koju se gleda sve – od te, vlastite nacije, do suseda i celog
sveta, od početka do pošljetka, sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim
trijažama, strastima, mržnjama, verama, uverenjima i onim što se čini
ili ne čini. Humanost, kao stav solidarnosti među ljudima i spremnost
na pomoć, pretvara se – ili izokreće – u interes samo za moju usku
zajednicu, a odatle u socijalni autizam, u sebičluk, u agresivnost prema
119
svakom ko ne deli moje viđenje „ljudskosti” ili toga šta je „čovek”,
kakav „treba da bude”, ko je „bližnji” a ko „dalji” itd. Ili: ekonomski
interes, svojinsko pravo, izvrće se u tuču među holderima, u rat
nezajažljivih, u bellum omnium contra omnes, u najčudnija savezništva
i još monstruoznije klanove i kartele. Levica kod nas je uglavnom
neumerena, histerična, militaristička po diskursu, sebična. Desnica je
takođe takva, uz konzervativnost (inače normalnu za desnicu) koja
nema granica: klerikalna, homofobična, ksenofobična, bez skrupula.
Čak i ono što sebe označava kao politički centar stavove artikuliše kao
malo obavezne fraze, kao opšta mesta, kao klišeje, a ispod toga se
valja vredna korupcija, burazerstvo, nit smrdim nit mirišem,
nekompetentnost, lenjost, sujeta, baruština ili mrtvo more. Mediji – koji
uvek stoje na putu politilke artikulacije stavova – postali su tabolidi,
proizvođači pukih senzacija i skandala. Stranke vise obešene
naopačke, o svom vrhu i artikulišu potrebe vrhuški. Parlament je
svađaonica i glasačka mašina za odluke vlade – tamo se odavno ništa
iole pametno (a ne naročito pametno) nije čulo. Lokalne samouprave
su legla korupcije, a kad su od neke koristi – da izgrade koji put, ili
vodovod, ili školu – to je pre iz demagogije nego zbog demokratskih
stavova sredine. Kad je u pitanju evropsko okruženje, ili smo evrofili ili
evrofobi – nema između a još manje ozbiljnog razgovora o tome kuda
se kreće istorija jednog kontinenta i nas na njemu. Sve to proizvodi
ekstremnu galamu, političku dreku, ciku, viku, u kojoj odmah nestaje,
guši se ma koji glas koji bi pozivao na normalniju, umereniju,
civilizovaniju raspravu.
Ali u tom esktremizmu ne učestvuju samo oni koji govore – političari
i mediji, institucije i organizacije – već i same mase, tzv. građani.
Ekstremizam je uvek i vulgarizacija, a vulgarizacija nije samo
120
rezervisana za nacionaliste, demagoge ili populiste. Nje ima i kod svih
koji vole uprošćeno i na brzinu da razumeju kako ne bi „zamarali
mozak”. Da li ćete ako kažem, na primer, da sam Srbin, vi to tako čuti,
ili ćete čuti da sam rekao da sam Srbenda? Ili ako kažem da sam
levičar, da li nećete odmah čuti lenjinista, maoista, titoista? Ili, ako
kažem da sam desničar, nećete li čuti kroz mene Đorđa Vukadinovića
i Novu srpsku političku misao (koja nije ni nova, jedva je misao,
busanjem je srpska, iako je po aspiracijama politička)? Ako kažem da
mi Evropska Unija izgleda kao značajno upristojavanje jednog
kontinenta koji je znao da bude izvor tolikih pokolja i stratišta,
masovnih zločina i kod sebe, a još više po drugim kontinentima, a da
se tom projektu nekako valja priključiti iz razloga mira, iako ista ta
Unija ima izrazit demokratski deficit kao konstrukcija vlasti („Skoro niko
nije primetio da evropskim zemljama već duže vreme ne upravljaju
demokratski legitimisane institucije, već gomila skraćenica: EFSF,
ESM, ECB, MMF. Samo eksperti znaju da dešifruju te akronime”,
napisao je pre par dana Hans Magnus Encesberger), dakle ako sam
za Evropu mira ali sam, ništa manje, protiv Evrope bez demokratije, da
li ćete me videti kao entuzijastičnog evrofila, ili kao prikrivenog
evrofoba? Ekstremizam ide uz vulgarizaciju, a vulgarizacija uz gubitak
sluha za nijanse, probleme i višeznačnosti.
Mi smo uništili leksiku, ključne reči smo izokrenuli, izoštrili u sečiva i
mlatimo jednim drugima nad glavama diskursom kao sabljom. Uprostili
smo sve, vulgarizovali, redukovali. Važni izraz su postali etikete, klišei,
a „mišljenjem” u klišeima počinje i odvija se „banalnost zla”, kako je još
poodavno, na gluvilo našeg doba, ukazala Hana Arent. Naša
agresivnost počinje agresivnom sintaksom, govorom koji smo izlizali.
Podsetiću na jednu Đinđićevu definiciju demokratije (zapisanu u jednoj
121
njegovoj filozofskoj knjizi): demokratija je tip komunikacije kojom jedan
narod izgrađuje identitet. Mi – mi, Srbi, kao kolektiv – ostali smo bez
identiteta: bili smo utopili Srbiju u Jugoslaviju, a kad su ostali od nje
odustali, u besu smo se porazbijali i druge i sebe. Nismo, paralelno sa
tim dobicima i gubicima, izgradili naciju nezavisno od države, ili, ako je
to u moderno doba jedva moguće, barem narod kao kulturnu
zajednicu. Kad nam zatreba neka predstava u kojoj bismo mogli sebe
da nađemo, da sebe identifikujemo, onda posežemo ili za kosovskom
bitkom s kraja 14. stoleća, ili za srednjevekovnom vizantijskom
liturgujom koja nam je inače dosadna, pa umesto hrišćanstva – ako tu
hoćemo sebe da otkrijemo – kao vere ili nade, smisla ili barem
nadahnuća iz Hristove poruke spasenja putem ljubavi, brzo
posegnemo za totemskim badnjakom na Božić, a za reš prasetinom i
rakijom na Uskrs. Dakle, Kosovo, svetoslavlje, ili smrt – inače nas
nema. I neće nas ni biti sve dok demokratiju – kao kulturu, kao diskurs,
kao tip komunikacije – ne uzmemo za put da naša communio, naša
zajednica – etnička i nadetnička, u svakom slučaju politička u najširem
smislu jednog društva koje razgovara sa sobom i drugim društvima –
ne prihvatimo makar onako kako je to odredio još Herodotov Otan. Ili, i
pre Herodota i Perikla, Solon, atinski zakonodavac koji je udario temelj
grčkom, evropskom i svetskom putu u demokratiju, rekavši: „Hoda se
obema nogama, i levom i desnom”. Naravno, ako nisu previše
raskrečene.
Ovaj izostanak iole normalne političke artikulacije kod nas, bez
raskrečenosti, bez ekstrema, nije ništa drugo do gubitak političke i
svake druge odgovornosti. Odgovorna artikulacija stava je preduslov
svake odgovorne politike, a demokratija ima upravo za cilj odgovornost
politike. Šta je odgovornost? Ništa drugo do sloboda da se postavljaju
122
pitanja na koja će drugi predlagati odgovore o kojima ćemo moći da
raspravljamo kako bismo izgradili vlastito zajedništvo, „komunikacijski
identitet”. Ne leži odgovornost u odgovorima, onda kad se nameću kao
jedini i kao jedino ispravni, već kad se odgovorima vraćamo na pitanja.
Demokratija je odgovornost za takve, umnožene odgovore među
kojima se jedan odgovor može uzeti za valjan samo privremeno,
praktično, obazrivo i uvek imajući u vidu skup odgovora čiji je deo, ili
pitanje iz kojeg je nastao. Inače od nje kao od ideje da mnoštvo, tj. da
neki plural upravlja sobom nema ništa. Ponovo, i na samom kraju,
skrećem pažnju da ne vulgarizujemo demokratiju na ime za „vladavinu
naroda” – to jest na vladavinu većine – to jest da je ne vulgarizujemo
na tehnologiju vladanja – nego da je razumemo kao pluralizam
odgovornosti, onako kako Otan kaže: ne čak demokratia, to ime je još
u Herodotovo doba dobilo demagoške obrte, već - pletos de arhon,
prvenstvo mnoštva. U meri u kojoj je demokratija prvenstvo mnoštva,
odgovornost za uvek otvorena pitanja koje neka zajednica, neko
mnoštvo postavlja sebi kako bi utvrdila prvenstvo predloga, stavova,
odluka, rešenja za život, u toj meri ona ima ili nema budućnost.
Izvinjavam se ako moj prilog ovoj diskusiji ide predaleko u prošlost,
ali nadam se da može nešto dodati raspravi o budućnosti. Slutim da će
ta rasprava, i zbog prošlosti, i sadašnjosti, a verovatno i budućnosti,
biti ponešto tmurna. Posle nje, ispričaću vam kraj Herodotove priče o
početku demokratije, kako biste u noć poneli makar malo smeha.
123
Demokratija po Otanu: budućnost
(Objavljeno 19.10.2012.)
Da vam ispričam Herodotovu priču o rađanju demokratije do kraja.
Preskočiću neke delove, imate je celu u III knjizi njegovih Istorija.
Dakle, sećate se, većaju Persijanci iz DOS-a koje političko uređenje
da odaberu, pošto su svrgli mage i satrape. Otan (Đinđić) je predlagao
demokratiju, ali se to nije primilo. Nije se primio ni predlog Megabiza
(Koštunice) da jedna politička, pravnička i ekonomska elita,
aristokratija, zgrabi vlast. Darije (Vuk) je predložio monarhiju, i ostali su
tome bili najskloniji. Izdvojiću dva detalja iz priče.
Prvi detalj se ponovo tiče Otana. Kad je prihvaćena monarhija, Otan
ustaje i drži svoj kratak govor. On kaže:
„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj,
bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da
ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se,
naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad
nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod
uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji
potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov
uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio
njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa
potpunu slobodu i živi po svojoj volji, ali ne radi ništa što bi bilo
protivno persijskim običajima i zakonima”.
124
Šta ovaj detalj kazuje? Kazuje da je Otan, zagovornik demokratije,
tražio – i uspeo – da sačuva vrednost slobode. Sloba je u demokratiji
uvek njena rezerva. Uz ravnopravnost (isonomiju), izbornost i
smenljivost, javnost i odgovornost, ona – sloboda – jeste još jedan
princip ili još jedna vrednost od suštinskog značaja za smisao ili ideju
demokratije. I ona je u rezervi. Ne samo da je, dakle, u savezu sa
ostalim principima, koje pomaže i vrednuje im domete, već je i ispod
njih, iza njih, pre njih i posle njih. To je značenje ovoga što nastojim da
sugerišem sintagmom „u rezervi”. Ili, ako hoćete, kao ono što
demokratiji, bez obzira na sve, otvara budućnost.
Sloboda kao načelo i kao vrednost ima mnogo svojih teorija,
filozofija, tumačenja. Rado bih se upustio u dalju raspravu o njoj, ali
nam je izmaklo vreme. Hitam ka samom kraju Herodotove priče.
Pošto su se odlučili za monarhiju, zaverenici treba da odluče o
važnoj stvari koja se zove monarh. Ko će biti monarh? Pretendenata je
više – izuzev Otana – i od raznih mogućnosti kako da ustanove ko će
biti kralj, biraju ovu: da izjašu u predgrađe i čiji konj prilikom izlaska
sunca prvi zarže, taj da bude na prestolu. Sad, politička igra ne bila
politička da nema i deo iza kulisa. Darije, najveći zagovornik
monarhije, i glavni pretendent, dobija savet od svog konjušara, Ebara,
koji je tu, slutimo, istinski kingmaker.
Dakle, dalje vam za završetak čitam Herodota:
„Ebar uradi ovako: kad se smrklo, odvede on jednu Darijevu kobilu u
predgrađe, i to onu koju je Darijev ždrebac naročito voleo, priveže je i
dovede pastuva, te ga je dugo vodio sasvim blizu kobile, da je se
doticao, pa ga je najzad i pustio da skoči na nju.
125
U svanuće idućeg dana pojave se sva šestorica, kao što su se bili
dogovorili, na konjima. Kad su izjahali u predgrađe, pa kad su prolazili
pored onog mesta gde je prethodne noći bila vezana kobila, tu se
zaigra Darijev konj i zarže. Istovremeno, dok je konj to radio, sevne
munja i zagrmi iz vedra neba. Pošto se to desilo, to se protumačilo kao
da je viša sila potvrdila Darija za kralja, te svi prisutni skoče sa svojih
konja i poklone se Dariju.
Jedni kažu da je to Ebar tako bio udesio, a drugi, opet, pričaju (jer
su u Persiji kružile dve priče) da je Ebar uhvatio kobilu rukom za polni
ud i stavio ruku u džep od čakšira, pa kad je prilikom izlaska sunca
trebalo da konji krenu, on je prineo ruku nozdrvama Darijeva pastuva,
koji je odmah čim je to omirisao počeo da frče i da rže.”
Poenta: o kralju uvek odlučuje konj i njegov ud.
(Reč na tribini “Budućnost demokratije” u beogradskom Centru za
kulturnu dekontaminaciju, na kojoj su još učestvovali Vesna Pešić,
Vladimir Pavićević i Irena Javorski kao voditelj tribine, 17. oktobra
2012.)
126
Kosovski ciklus
(Objavljeno 22.10.2012.)
„Ala, kardaš, čudnijeh prilika!
Ono, joldaš, po nas dobro nije.”
(Vukove Pjesme, IV, 24.)
Koje su opcije na raspolaganju Srbiji u odnosu na faktičku
nezavisnost Kosova? (Poređajmo ih po stupnju i učincima.)
I. Srbija ne samo da ne želi – ni de facto ni de iure – da prizna
nezavisnost Kosova, već se opredeljuje za tzv. zamrznuti konflikt.
To je tvrd stav Koštuničinog DSS-a, vrha srpske Crkve i političkih
organizacija krajnje desnice. Omogućuje da se čeka pogodan trenutak
u nekoj budućoj noći u kojoj će se, usled za sada nepoznatih
konstelacija izazvanih geopolitičkim smakom, raspasti NATO pakt, a
ostali zapadni savezi toliko onemoćati da će Srbija moći vojno da
interveniše i – u jurišu „1389″ miliona „naših”, a na krilima „dverski”
nadahnutih „gvozdenih pukova”, sa sve Carom Lazom i Milošem na
konju – da povrati kosovsku teritoriju; to je, uostalom, pravi smisao
ustavne preambule kovertiranog rata. Vodi betonskoj konsolidaciji
nacionalizma kao vodeće srpske ideologije. Podrazumeva sve težu
konfrontaciju sa Zapadom (SAD, EU), prekid evrointegracija, faktičku
izolaciju zemlje, pogodniju upotrebu Srbije za ruske interese, blokadu
razvoja i ubrzanije približavanje ekonomskog sloma. (San o ratu za
127
povratak Kosova u „ustavni poredak” Srbije je zato iluzija, kao i
nejasan odgovor na pitanje šta raditi sa teritorijom a šta sa tamošnjim
Albancima.) Realnosti pripada da će se po ovoj opciji mladi još više
iseljavati, da će penzije i plate najpre jesti inflacija, potom postati
neredovne, siromaštvo plaviti, a ukupno stanje će voditi ka krupnim
socijalnim sukobima koji produkuju jačanje autoritarnosti i državne
represije. Mediji i javno mnenje će biti snažno polarizovani, Srbija sve
praznija. Godina 2017. je, tada, isto što i 2007, ili, u gorem a jednako
plauzibilnom slučaju, 1997.
(Paradoks ove opcije je odlučnost i jasnoća stava na površini, jer je
u dubini somnabulna i porazna po potomstvo, ako nam je do
potomstva, a ne do praznih priča.)
II. Srbija ne želi da prizna – ni de facto ni de iure – nezavisnost
Kosova, ali se opredeljuje za simulirani dijalog.
Stav trenutno izgleda blizak Tomislavu Nikoliću, nacionalističkoj
desnici, poštenoj patriotskoj inteligenciji, „liberalnijim” delovima Crkve i
resantimanski raspoloženom srpstvu. Ideja je da se kupi (ili potroši,
zavisno od gledišta) vreme. Ovo je, u odnosu na prethodnu opciju,
nešto mekša pozicija. Učinak pozicije simulacije je malo sporija
konfrontacija sa Zapadom, uz dodatno krunjenje ionako veoma
okrunjenog kredibiliteta Srbije kao države. Evrointegracija je stavljena
na stranu, uz izgovor da „nas ionako ne žele”. Unutrašnje socijalne
tenzije se postepeno povećavaju, uz jačanje prostora za manipulaciju
mnenjem; osnažuje se upotreba Srbije za interese Rusije, kao i za
regionalnu nestabilnost, budući da je pozicija Srbije u slabljenju.
Ekonomsko tavorenje je na duži rok. Problem Kosova se koristi još
češće kao alibi za nemoć i nesposobnost države, odnosno za
128
manipulaciju društvom, za korupciju i za svakakvu vrstu magle.
„Kupovina” vremena se sve više, kako ono prolazi, pokazuje kroz
visoko plaćenu cenu zaostajanja i izolacije. Oko 2017. se mora ponovo
izabrati ili opcija I ili barem opcija III.
(Opcija sasvim u skladu sa osnovnom linijom srpskih političara XX
veka: „laži i odlaži”).
III. Srbija kroz pregovore kreće ka de facto – ne i de iure –
priznavanju nezavisnog Kosova.
Mogućni stav evolutivnih Vučiča i Dačiča, verovatnije Dinkića, a
najverovatnije DS-a (svejedno Tadića ili Đilasa). I preambula sita i
srpska politička klasa na broju. Omogućuje izvesne proboje ka zaštiti
legitimnih interesa Srbije na Kosovu (bezbednost i nešto povoljniji
politički status Srba na Kosovu, elementarna zaštita verskog i
kulturnog nasleđa). Evrointegracije usporene, ili odložene, odnosno u
direktnoj zavisnosti od kosovskih pregovora. – Sa kojim instancama se
pregovara? Svakako su to vlasti u Prištini, ali i njeni zapadni mentori. U
četvorouglu Beograd-Priština-Brisel-Vašington Beograd je najslabija
pregovaračka strana. Ne bi li Beograd ojačao pregovarački kapacitet,
morao bi sa Briselom i Vašingtonom da kvalitativno popravi odnose,
kako bi učinio svoje ustupke manjim, a ustupke Prištine većim.
Diplomatska pamet i veštine Beograda ne idu tome u prilog, iako bi za
ovakvo postupanje Beograd možda mogao da obezbedi, makar i
mrzovoljnu, prećutnu unutrašnju podršku. – O čemu se pregovara? O
nečemu, tj. o „normalizaciji”, koja se uvek može različito
tumačiti. Pritisak na Srbiju se, međutim, ne smanjuje, ali se drukčije
raspoređuje, prema prilici i potrebi. Srpski nacionalizam periodično
jača i slabi, tj. svejedno pulsira kao dominantna ideologija. Neizvesni
129
su, ipak, i put i rezultati ovakvog procesa. De facto prihvatanje
kosovske samostalnosti na kraju će izgledati kao iznuđeno rešenje, a
ne kao planska politika jedne države. Ukoliko Srbija zaista krene – uz
saglasnost Zapada – ka evrointegracijama, na kraju tog puta će se
tema otvorenog i formalnog priznanja Kosova postaviti kao neizbežna.
Oko 2020. takva tema dolazi na dnevni red.
(Kroz ovu opciju Vučić pomera SNS ka centru, odnosno prema
kasnijoj koaliciji sa DS-om; muljanje je više usmereno ka unutra, nego
ka spolja, ali zar nismo to zaslužili?)
IV. Pregovori o priznanju Kosova.
Pregovori tada imaju jasnu temu: zvanično priznavanje kosovske
nezavisnosti u zamenu za puno ostvarenje legitimnih srpskih interesa
(ne samo siguran i stabilan politički status Srba na Kosovu, autonomija
određenog tipa, nego i kvalitetna zaštita verskog i kulturnog nasleđa,
utvrđivanje ratnih zločina sa obe strane, ekonomskih i svojinskih prava
Srbije, povratak izbeglica, regionalna bezbednost). Ovo bi već danas
bila diplomatski najsnažnija pozicija države Srbije. Pregovori bi tekli u
četvorouglu Beograd- Priština- Brisel-Vašington, a obuhvatali bi i
tempo evrointegracija. Status Srba, tj. njihova zaštita ugovorima sa
prištinskim vlastima je slabijeg dometa, dok je ugovorima sa
Evropskom Unijom i SAD kao garantima zaštite srpskih interesa nešto
jača varijanta, a uz dogovoreno pravo Srbije da efektivno nadgleda
ispunjavanje tih međunarodnih ugovora još povoljnija (ali manje
verovatna) mogućnost. Ubrzanije evrointegracije, partnerski odnos
(koliko je to moguće za jednu malu i slabu zemlju kakva je Srbija) sa
Zapadom. Svođenje Rusije na ekonomskog, a ne više političkog
saveznika. Stabilizacija regiona. Lagano ekonomsko jačanje, u
130
zavisnosti od tempa i dubine pregovora. Početno snaženje a onda
trajno slabljenje nacionalizma. Trenutno su ovoj opciji bliski LDP i
delovi DS-a, uz podršku pojedinih regionalnih, pre svega vojvođanskih
političkih snaga. Opcija na dnevnom redu od 2020, mada, možda, i od
2017, jer vreme za ovu opciju zavisi od iscrpljenosti – najviše
ekonomske – Srbije.
(Državnik koji bi pošao ovom stazom bio bi najpre proglašen za
izdajnika, a kroz pola veka bio slavljen kao vizionar.)
V. Brzo i nedvosmisleno priznavanje nezavisnosti Kosova.
Stavlja se tačka na jedan višedecenijski, iscrpljujući sukob između
kosovskih Albanaca i Srbije. Znači rezolutno ostavljanje Kosova kao
fantomske teme iza nas – podsetimo: ono je nezavisno, priznala ga
Srbija ili ne, ma u kojoj varijanti – kako bismo se, u svojstvu nacije,
istorijski pronašli posle nestanka Jugoslavije kao identifikacionog
okvira. Ukratko, umesto mita okrenuli bismo se istoriji. Mana je
prepuštanje preostalih Srba na Kosovu prištinskoj nacionalističkoj
vlasti, a verskog i kulturnog nasleđa milosti Zapada. S druge strane,
ovakav obrt bi značio nagli strateški skok Srbije ka ozbiljnom liderstvu
u regionalnim dimenzijama, omogućio bi ekonomsku i političku
konsolidaciju demokratije i evrointegracija sa manje zadrške.
Nacionalizam bi bio marginalizovan, zaustavljeno iseljavanje mladih
stručnjaka, država bi postala kredibilan član međunarodne zajednice.
To je obrt à l’alemagne nakon sloma. – Međutim, usled veoma slabe
podrške uglavnom resantimanski nastrojenog srpskog naciona, kao i
nedovoljno hrabre, odnosno kratkovide političke klase, takođe mitiljave
ekonomske i kulturne elite za temeljne institucionalne i privredne
reforme kod nas (koje bi pratile ovakav obrt, jer bi ih on omogućio),
131
ova opcija ostaje samo „teorijska”, odnosno opcija za neobavezno
ćaskanje uz piće tamo negde oko 2030. godine, kao kad se danas
razmatra nekadašnji plan Z4 za Srbe u Hrvatskoj, Lisabonski dogovor
za Bosnu ili, čak, prihvatanje mirnog razlaza u SFRJ oko 1990.
(Iako najmanje verovatna, tačnije neverovatna, u lepezi opcija treba
i ovu pomenuti, makar kao opozit opciji I.)
Stoga birajte - ako vas neko, nekad, negde, ničim izazvane, uopšte
i ponaosob, poistiha ili čak nemušto, u oči ili iza leđa, neprijateljski ili
prijateljski zapita. Prethodno udahnite duboko.
Žižekovi „znaci iz budućnosti”
(Objavljeno 24.10.2012.)
Slavoj Žižek je, kako vidimo iz brojnih prevoda njegovih knjiga na
srpski (pa i na hrvatski), sve popularniji kod nas. Tako i treba. Žižek je
najkorisniji kao popularizator – pre svega Lakana, koga jedva
razumeju i oni koji ga citiraju, a čita ga malo ko, kod nas naročito.
Svakako, Žižek je od koristi ako vas navede da čitate Lakana, a neće
biti ni od kakve koristi bez toga. Kod Žižeka se doduše nađe po koji
zaista vredan uvid, ali uz previše ponavljanja (iz knjige u knjigu) i tome
pripadajućeg muljanja, a ponekad, kao u slučaju koji ću da navedem, i
po nešto što je puki idiotizam.
132
Ne bih navodio mesto iz Žižekove poslednje knjige – objavljene na
engleskom, The Year of Dreaming Dangerously (Godina opasnog
sanjanja), kod prestižnog londonskog izdavača Verso, glasovitog po
brojnim knjigama akademskih levičara – Žižek i sam spada u ovu
poslednju sojtu – da nije naslov završnog, zaključnog poglavlja u toj
knjizi skoro identičan naslovu ovog razgovara sada na Sajmu. U
pitanju su, dakle, „Znaci budućnosti” (naslov ove tribine), odnosno
„Conclusion: Signs From the Future” („Zaključak: Znaci iz budućnosti”
iz Žižekove knjige). U toj završnici knjige od kojih stotinak stranica,
autor traži u skorašnjim pobunjeničkim događajima u arapskom i
zapadnom svetu znake Budućnosti, koju on, sledeći svog političkofilozofskog mentora – ne, to odavno nije Lakan, već poslednjih godina
kurentni Alen Badiu – naziva Idejom Komunizma (Communist Idea,
veliko I, veliko K). Komunizam bi po toj Ideji bio onaj Marksov, što je
XX vek, naravno, izneverio, mada Žižek u XX veku vidi kao svoje
ideološke – komunističke – idole upravo Lenjina i Maoa. A ako bi mu tu
neko prebacio izvesnu kontradikciju, Žižek bi se lako odbranio
hegelovskom dijalektičkom akrobatikom u vlastitoj izvedbi, gde je
kontradikcija samo oslonac za skok na viši – ili niži, dublji – nivo, i stvar
sređena.
Kako bi taj Komunizam, ili njegova Ideja, izgledali najčistije i
najprljavije – pošto kod Žižeka kontradikcije nisu presudne, neka se i
meni oprosti ovaj sinkategorički oksimoron – predočeno nam je u
jednom primeru za koji moramo sići u tzv. textual underground, tj. u
ono što se zove fusnota. Pošto je po deseti put evocirao OWS
(Occupy Wall Street), Arapsko proleće, demonstracije u Grčkoj i
Španiji, Žižek u glavnom tekstu (na stranici 128) oseća potrebu da
citira Deleza (povodom Prusta; Delez je svojevremeno odbio da piše
133
knjigu o skupovima zajedno sa Badiuom, Anti-Edip je još bila knjiga
protiv Lakana, ali Žižek sve oprašta Delezu otkad je Delezu oprostio i
Badiu), pa, pošto je uredno akademski dao podatke o tačnom izvoru
za citat iz Deleza, doduše na engleskom (računajući da mu je globalna
publika anglofona), odjednom sebe detonira, ničim izazvan, ili možda
upravo izazvan Idejom Komunizma u vlastitoj glavi. Kaže u toj fusnoti
Žižek sledeće:
„Uz sve poštovanje prema geniju Marsela Prusta, kad čitamo o
njegovom načinu života – to što je provodio dan u napola zamračenoj
sobi, spavajući najveći deo vremena, zaviseći od posluge – teško je
odupreti se zadovoljstvu da ga se [Prusta] zamisli osuđenog od strane
radničkog režima na godinu ili tu negde dana u logoru za
prevaspitavanje, gde bi bio prisiljen da ustaje u 5 ujutru, da se pere
hladnom vodom, a onda, posle oskudnog doručka, da radi najveći deo
dana kopajući i prenoseći zemlju, uz večeri ispunjene pevanjem
političkih pesama i pisanjem ispovesti”. („With all respect for Marcel
Proust’s genius, when one reads about his way of life – spending most
of the day in a half-darkened room, sleeping much of the time, his
dependence on his servant – it is difficult to resist the pleasure of
imagining him being condemned by a workers’ regime to a year or so
in a re-education camp, where he would be forced to get up at 5 AM,
wash in cold water, and then, after a meager breakfast, work most of
the day digging up and transfering earth, with evenings filled up with
singing political songs and writing confessions.“) – Sve je tu, manje ili
više, psihoanalitički rečnik otpora i transfera, zadovoljstva i
imaginarnoga, krivice i ispovesti, direktno prebačeno na Realno, u
politiku represije i tanatosa, toliko direktno da prelazi granice svake
134
mogućne ironije (ako je to Žižek imao na umu i ako je ovde uopšte išta
imao na umu).
U godini svog opasnog snevanja, dakle, Žižek sanjari da Prusta baci
u maoistički logor za prevaspitavanje, gde bi Prust, po Maovim i
Žižekovim pravilima discipline, verovatno poživeo par sedmica, ako i to
ne bi bilo previše i ako ga ne bi otkrili kao geja pa ga, takvog, uklonili
sa lica zemlje po kratkom postupku. Ovakav cinizam i nazivam
idiotizmom s početka ove beleške. Naravno, svako može da sanjari na
najperverznije načine, pa i Slavoj Žižek kako mu Prust u pero ispoveda
svoja buržoaska, ideološka i možda seksualna zastranjenja. Pravo na
tekstualni idiotizam takođe možemo prihvatiti kao nečije autorsko
pravo, ali samo dotle dok to pravo ne poziva na ukidanje svakog
drugog prava, autora ili teksta, ne postavljajući nasilju nikakvu više
granicu.
Naime, zašto se zaustaviti na utamničenju i likvidaciji Prusta? Zar
Džojs nije bio povremena pijandura, zar ga nisu izdržavale bogate
besposličarke, mecene, i zar mu glavni junak glavnog romana nije
tipičan buržuj svog doba? A tek Kafka: zar nije radio u osiguravajućem
društvu koje, poznato je, čini jednu od ključnih alatki u aparatu
represije proletarijata? Gde je kraj? Zato je ovakvo snevanje Slavoja
Žižeka opasno, budući da je reč o snu u ime Ideje Komunizma koju on
ne samo da sanja, zajedno sa Badiuom i ostalima iz branše najnovijih
salonskih sumašedših, planetarnih levičara iz Akademije, već za koju
nalazi da se najavljuje znacima iz budućnosti, po definiciji bez granica.
Nijedna Ideja, pa ni komunizma, ne zaslužuje baš takve snove,
mračna zadovoljstva i sumanute fusnote, a ponajmanje Marsel Prust,
jedan od par najvećih pisaca XX veka i svih ostalih vekova. Ne
135
zaslužuje to ni budućnost, ma u kojem znaku ili ma u kojim znacima
dolazila, kao ni jedan pisac beletristike, dobre ili loše, pa ni filozofske
niti parafilozofske literature.
Da li treba da se podsetimo da je Maova Wénhuà Dàgémìng,
„kulturna revolucija”, između 1966. i 1976. godine – Žižekov model za
logore prevaspitavanja Prusta i ostalih „buržuja” koji spavaju do podne,
a pišu po zamračenim sobama – odnela tridesetak miliona ljudskih
života (a među njima najviše seljaka, čija je jedina krivica bila što se,
kao seljaci, nisu uklapali u Maovu sliku revolucionarnog radništva)? Da
je ta pozna kopija Staljinovog Gulaga samo još jedna verzija „klasne
borbe” koju Žižek u godini svog opasnog snevanja u knjizi priziva svaki
čas, kao džokera iz istorijske čitanke usmerene ništa manje nego na
budućnost? Zar smo sve zaboravli? Zar ćemo zaista samo sanjati bez
ičega iz prošlosti? I zar su „znaci budućnosti” zaista bez istorije i bez
pameti?
I još samo jedna, poslednja opaska. Žižek je primer za autora koji
kapitalizuje kritikom – benignom i klišetiranom – kapitala. Primer je
medijskog, ili medijatizovanog intelektualca, „učitelja” ili „profesora”
kojih ima podosta – nisu svi tako uspešni kao on, ali su brojni – i kojih
će (neka to bude moja jedina predikcija) verovatno u budućnosti biti
sve više i govoriti na slične sulude načine u ime Ideje – klase ili rase,
roda ili pola. Oni su „znaci budućnosti” koja nije sjajna, već je
maglovita, ponekad suluda, antikulturna, prividno radikalna i nadasve
folirantska. Nema od toga koristi, ali može biti štete: i ne samo u
budućnosti, već u sadašnjosti gde ovakvi izleti van pameti mogu
opravdati svako nasilje, levo ili desno svejedno.
(Osvrt na tribini Sajma knjiga „Znaci budućnosti”, 23. X 2012.)
136
„I reče im…”
(Objavljeno 26.10.2012.)
„Sazvavši pak dvanaestoricu dade im silu i
vlast nad svijem đavolima, i da isceljuju od
bolesti. I posla ih da propovijedaju carstvo Božije,
i da isceljuju bolesnike. I reče im: ništa ne
uzimajte na put, ni štapa ni torbe ni hljeba ni
novaca, niti po dvije haljine da imate”.
(Jevanđelje po Luci, 9: 1-3)
Kako od ovoga
137
napraviti to
ili tome nešto nalik?
Prvo je kuća, malo zapuštena, u vlasništvu Srpske pravoslavne
crkve. Nalazi se na svetom brdu Dedinju, u blaženoj ulici Užičkoj, na
miomirisnome broju 46. Drugo je delić svetotajinske atmosfere u kojoj
stoluje Njegovo preosveštenstvo episkop Vasilije Kačavenda, zlatom i
kadifom optočeni vladičanski Dvori u Bijeljini, „parče neba na zemlji“,
kako se isti Preosvešteni ponekad o istome izvoljeva prigodno izraziti.
Prema vesti, prva kuća, na Dedinju, biće uskoro renovirana,
adaptirana, i skroz picnuta. Imaće dva ulaza, dva dela. U jednome će
biti postelja za Patrijarha, i za uz postelju, takoreći privatna skromna
rezidencijalna blagovaonica neznatnih razmera. To je deo gore, bliže
nebu. Razmišljam: ako su vladike posvećene postu i skromnosti, tu će
onda biti ležaj od kostreti, običan drveni krst, prosto kandilo i ikonica
Spasitelja, možda i druga sa licem Bogorodice, sve jednostavno
okrečeno i bez drugog mahlanja. Patrijarh bi tu u skromnosti morao
138
prednjačiti, ugledom na Svetog Jovana Krstitelja, moju slavu, mnim
ovako grešan, neuk i duhom nišč.
Zebem pak čerez drugog dela buduće dedinjske rezidencije, onoga
– u prizemlju, bliže zemlji, dakle – gde se predviđa javni, svečani
prostor za prijeme važnih gostiju, na primer komšije Tome ili komšije
Dobrice. Ne mogu se naš Predsedatelj, niti naš Papa nazionale primati
tek tako, pa slutim da će ti primaći saloni morati da pomrače sjaj
Kačavendinih venecijanskih ogledala i versajskih sedala. Patrijarh i tu
mora isprednjačiti, prednjine su to. A đavoli i ostale boleštine - vade
retro!
Koliko će to da košta? Iako bi, po bogoslovlju, svako ko tako pita
morao proći onako kao onaj ko pita šta je Bog radio pre nego je počeo
da stvara svet (jer tima je mesto u paklu, međ ognjem i akrepima), vest
ipak kaže da će obnova novih dvora našeg i vašeg Patrijarha stajati
siću od circa 800,000 evra. Zašto našeg i vašeg? Verovali vi u
pravoslavlje ili ne, bili vi registrovani članovi srpske ili neke druge crkve
ili čak puki agnostici, priložićete: naime, Vlada Dodikova je obezbedila
najveći budžetski deo od pomenute sumice, a Vlada Dačka i Vučka,
Velje i Mrke, preko CIP-a, pokrila troškove projekta, dok će se ostatak,
radi celosti, sakupiti iz sličnih „donacija“. Ima se, može se.
Kažu da su još blaženopočivšeg Patrijarha Pavla poodavno pitali šta
da rade s tim starim dedinjskim zdanjem, a da je on pitao koliko bi to
koštalo. Kad su mu rekli, nije dalje pitao, pa se tu ništa nije ni radilo.
Sada naš crkveni poglavar Irinej ne postavlja takvo isprazno pitanje. A
pričaju i da je jednom Patrijarh Pavle – kad je video okolo zgrade
Patrijaršije, tamo u Savamali, ergelu parkiranih audija, mercedesa,
suvova i ostalih džipova naših vladika pristiglih na neko sinodsko
139
većanje – na odgovor đakona šta taj vozni park hoće i predstavlja,
samo promrmljao: „U čemu bi se tek vozili da nisu položili monaški
zavet na siromaštvo?”
140
Figure nacionalizma: 1. Istorija
(Objavljeno 29.10.2012.)
U sledećih par priloga za Libreto pokušaću da ocrtam nekoliko
ključnih figura savremenog srpskog nacionalizma u njegovim bitnim
osloncima na istoriju, kulturu, državu. Primeri nacionalističke ideologije
od kojih ću poći zamenljivi su i takoreći slučajni. Zamenljivi jer je
nacionalistički ideolog po svojoj funkciji samo maska i truba božanstva
nacije, i ne govori u svoje ime već u ime svog kolektiva, a donekle
slučajni utoliko što je na njih lako uputiti kao na izvore preko net
linkova.
Polazim najpre od jednog polemičkog teksta, objavljenog ovih dana
u beogradskoj Politici iz pera istoričara Čedomira Antića. U njemu
Antić polemiše protiv neimenovane „naše poznate političarke i
intelektualke [koja je] iznela svoje uverenje da su se srpski intelektualci
pre više od dve decenije podelili na dve grupe: jednu koja je ostala
privržena idealima ljudskih, građanskih prava, demokratije, evropskih
vrednosti… i drugu koja je podržala nacionalizam i etničko čišćenje.”
„Takvo kategorično i isključivo mišljenje, podsetilo me je na definisanje
nekakve jeresi”, piše Antić, „a u svakom slučaju zaličilo je na stav iz
vremena rata koga se držao Miloševićev režim, ali i deo intelektualaca,
prema kome se intelektualni svet delio na patriote i izdajnike.”
I taman kad bi se očekivalo da posle ovakvog uvoda Antić – budući
da rado u svojoj biografiji navodi kako je bio „predsednik Glavnog
odbora Studentskog protesta 1996-1997.” protiv Miloševićevog režima
u slučaju krađe glasova na lokalnim izborima – starim ili novim
141
razlozima obesnaži ovakvu podelu na patriote i izdajnike, ostatak
njegovog teksta ovu podelu ponavlja i dalje utvrđuje kao dva šanca iz
kojih je jedino moguć pogled preko nišana. Meta njegovog nišana su
„izdajnici”: a) njihovo „zalaganje za uspostavu građanskih društava u
novim nacionalnim državama u praktičnom pogledu nije predstavljalo
ništa drugo do podršku nacionalnim pokretima drugih naroda” – što ih i
čini izdajnicima vlastite nacije, b) „ideja o međusobnom isključivanju
individualnog i kolektivnog u modernoj politici je ne samo utopijska,
već govori i o političkoj zaslepljenosti” – ti su izdajnici i politički slepci,
c) „mnogi naši nabeđeni modernizatori još uvek žive u vremenu pre
1990. godine: oni su vreme disidentstva Brozovim epigonima, uverenja
o sudbinskoj srpskoj zaostalosti i krivici kao uslovu opstanka
jugoslovenske države, uz malu pomoć iz inostranstva, samo
osavremenili i prebacili u naše vreme” – još su takvi i brozovski
zaostali, ne cene nimalo srpstvo i, povrh toga, strani su plaćenici koji
naše vreme, savremenost, bacaju u prošlost. Stara matrica
Miloševićeve nacionalističke propagande ponovljena je u svakom od
njenih suštinskih elemenata: izdajnici, utopijski slepci, mrzitelji srpstva,
strani plaćenici, retrogarda.
Nisam na osnovu ovoga baš uveren da bi se ovako apostrofirani
„izdajnici” i prepoznali u Antićevom opisu, ali je u tom istom opisu
„izdajnika” prilično lako naći samog Antića kao „patriotu”: a) da li su,
recimo, Pupovac i slični srpski političari u Hrvatskoj, koji su se zalagali
i zalažu se za uspostavu tamošnjeg društva kao građanskog, zaista
dali i daju podršku hrvatskom „nacionalnom pokretu”, tj. hrvatskom
nacionalizmu, ili su – upravo „u praktičnom pogledu” koji ističe Antić –
takvu podršku dali oni koji su bili protiv tamošnjeg društva kao
građanskog, na primer Martić, Babić ili Hadžić (na hrvatskoj strani
142
Tuđman, na bosanskoj Izetbegović, na kosovskoj Tači, na srbijanskoj
Milošević i Šešelj), pa su, u ratnom sukobu neminovnom kad se tzv.
građanska opcija sasvim istisne nacionalističkom, hrvatski (delom
bosanski, potom kosovski) Srbi bili „u praktičnom pogledu” žrtve
progona, „etničkog čišćenja” protiv kojeg je, navodno, Antić, ali koje je
u ovoj logici, takođe neminovno; b) ako je „„ideja o međusobnom
isključivanju individualnog i kolektivnog u modernoj politici je ne samo
utopijska, već govori i o političkoj zaslepljenosti” kako to da Antić, koji
ponavlja ovu ideju potvrđivanjem matrice o „patriotama” i „izdajnicima”,
ostaje van „utopije” i nije „politički zaslepljen”; c) ne osavremenjuje li
sam iste nacionalne floskule – ne iz Brozovog, već iz Miloševićevog
vremena – i ne prebacuje li ih u naše, tekuće vreme?
Antić, koji je, ističe u svojoj biografiji, „autor nacionalnog programa
Nacrt iz 2002. godine” i „predsednik Naprednog kluba”, poslednjih
godina u svom zalaganju za politička prava Srba u novim susednim
državama poziva se na njihova prava kao na istorijska nacionalna
prava. Na to se pozivao i Milošević, naročito Šešelj, kao i nacionalisti
suprotnih strana. Istorija – kad se prošlost veliča kroz likove junaka i
slavnih predaka, a sve drugo što nije slavno smatra za nepravdu i
žrtvu – nepresušni je izvor svakog nacionalizma. U svakom stoleću,
svakoj deceniji, svakoj godini teške istorije Srba mogu se naći potpore
za ovu optiku koja sve fenomene jednog naroda, a naročito njegove
političke opcije, presudno boji idejom nacije. Nije za to potrebno biti
istoričar po zanatu, ali istoričar po zanatu u najvećoj je opasnosti u
kojoj je Antić (ili slični, nešto stariji srpski istoričari kao što su Ljušić ili
Krestić) da iz bivših vremena slave i poraza – to dvoje se smenjuje kod
svih naroda, Srbi ni tu nisu nikakav izuzetak – prenese na sadašnjost
„istorijska” i druga „prava”, odnosno da resantimane ponavlja ad
143
nauseam. Ne znam šta bi Antić rekao na direktno pitanje nije li mu u
njegovim fantazijama o srpstvu dosta poraza upravo u savremenosti –
ili u neposrednoj prošlosti iz devedesetih – čiji su uzroci pre svega
nacionalistički sukobi vezani za raspad Jugoslavije i slepilo srpskog
nacionalizma kao nacionalne ratne homogenizacije? Neće biti da su za
to krivi intelektualci „izdajnici”, „građanska opcija”, sve i da su hteli –
nije ih bilo toliko koliko Antić misli, niti su imali realnu političku snagu
da zaustave ratne događaje, ta još živa svedočanstva o porazu za koji
su krivi upravo Miloševićevi nacionalisti a odgovorni i istoričari
Antićevog kova.
Istorija nacionalističkog tipa je malo opis prošlosti, a najviše
projekcija za sadašnjost i budućnost, koja prošlost zloupotrebljava.
Pustimo da se Antić kao predsednik svog Naprednog kluba
preporučuje najnovijim naprednjacima na vlasti, malo je važan. Važnija
je optika nacionalizma koju i on ponavlja, a Politika – i kao novina, a
još više kao državno delanje – ne uspeva da skloni sa očiju,
produbljujući ratne poraze i šireći ih na čitavo društvo, njegovu
ekonomiju, kulturu, obrazovanje. Nacionalizam uvek počinje
pozivanjem na homogenizaciju kako bi se odbranila stečena ili
projektovana „istorijska prava” u ime „rodoljublja”, prava ugrožena
spolja; ali vrlo brzo, ako se i čeka naredni korak, prelazi sa spoljašnjeg
na unutrašnjeg neprijatelja, kroz trijažu poželjnih tipova („dobrih Srba”,
„Hrvata”, „Nemaca”) i markiranjem izdajnika („loših Srba”, „Hrvata”,
„Nemaca”). Politička erotika „ljubavi” iz rodoljublja prelazi u stvarnu
mržnju šovinizma, objektivišući se ne samo na „njih tamo” nego i na
„nas ovde”. Bez diskursa o homogenizaciji pred spoljašnjim
opasnostima i unutrašnjim izdajama nema nacionalizma, ma kako
varirao svoje neposredne ciljeve ili ih maskirao posrednim zahtevima.
144
Tako je i „tamo” i „ovde”, od kad je sveta i veka, tj. otkad je
nacionalizma kao ideologije. Uvek je posredi ista naracija, jednaka kod
srpskih nacionalista kao kod hrvatskih, šiptarskih, nemačkih,
engleskih, španskih ili kineskih. Uvek se potežu „istorijska prava” koja
su zapravo geografska – nacionalistički istoričari su politički geografi, i
uvek ih je više od istorije (vremenskih procesa) zanimalo pitanje
teritorije, tla, „životnog prostora”. Nacionalistička homogenizacija se
redovno završava kao nacionalna fragmentacija, moguće prednosti se
pretvaraju u slabosti, a kad na dohvatu više nisu neprijatelji „tamo”
onda se neprijatelji moraju pronaći „ovde” među „izdajnicima”
„zaslepljenima” i „stranim plaćenicima”. Čudno je da sami istoričari ne
uviđaju da se odavno ponavlja jedna te ista priča, a da su učinci
poslednjeg talasa srpskog nacionalizma toliko pogubni po srpski
„nacion” da samo to, ako ništa drugo, nalaže promenu matrice
mišljenja i traženje drugačijih izlaza. Ali kod naših nacionalističkih
istoričara preteže politička nad istoriografskom ambicijom, barem dotle
dok cenu plaćaju drugi. Ne drugi spolja, koliko drugi iznutra.
Figure nacionalizma: 2. Kultura
(Objavljeno 30.10.2012.)
Drugi primer za figuru nacionalizma – ovoga puta sa osloncem na
kulturu – nudi nam Milo Lompar. Osvrnuću se samo na njegov govor
145
pred pristalicama Dveri, održan sredinom 2011. kad su se Dveri
pretvarale u političku stranku. Lompar je profesor srpske književnosti
na beogradskom Filološkom fakultetu, objavio je par knjiga o Njegošu i
Crnjanskom, predsednik je Zadužbine „M. Crnjanski” i u svom govoru
počinje od Crnjanskog.
Za Dveri su očito važni Lompar i Lomparov Crnjanski. To je
Crnjanski iz 1934-5. godine, ne onaj ranije ili onaj kasnije, tj. ne
Crnjanski pesnik Itake ili pisac Romana o Londonu. To su godine kad
je Crnjanski odustao od toga da političke ideje ne treba širiti lirskim
pesmama, odnosno da literaturu i politiku ne treba mešati, ne barem
direktno i bez uzajamne distance. Crnjanski kod Lompara iz Dveri je
autor publicistike iz onovremenih Ideja i Vremena, tekstova koje su
Dveri – zahvaljujući se baš Lomparu za oprost autorskih tantijema –
sakupile u netom objavljenu knjigu (Crnjanski: O nacionalizmu i
srpskom stanovištu, 2012). Ti tekstovi su, opet, kako kaže sajt Dveri,
ono što su „Boško Obradović i Branimir Nešić čitali kada su osnivali
Dveri”.
Svašta je Crnjanski pisao u tim tekstovima. Reč je o žešćim srpskim
nacionalističkim uzletima ovog nekadašnjeg austrougarskog vojnika,
usmerenim najpre protiv marksističke propagande onog doba, „protiv
[koje] će se naći lek tek onda kada bude uzdignuta kao politička ideja
nacija i rasa”, pa će „doći dan kada će ona suditi uljezima” (16. 2.
1935). Gaje se, iz ovog ugla, simpatije prema novim režimima u Italiji i
Nemačkoj, Musolinija i Hitlera, bude se nade da će se i Staljinova
Rusija okaniti svog sovjetskog okvira i vratiti nacionalizmu, a ne ostaje
se samo na „ideji”, već se blagosilja i nasilje ondašnje Kraljevine:
„Državni aparat, i sa našeg gledišta, i te kako blagotvoran uticaj
146
bajoneta, sve su to komponente optimizma kod onih kojima je stalo do
ove države” (13. 4. 1935). Razna preterivanja, poželjna u pesništvu,
ovde u publicistici zvuče sumanuto, imajući u vidu i žrtve I sv. rata i
one koje će, svega nekoliko godina kasnije, doneti II sv. rat, ali
Crnjanski ne ume da se zaustavi: „Oni, međutim, koji su bili u ratu, i
ležali među mrtvima znaju da je rat veličanstven i da nema višeg
momenta, nikad ga nije bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u
bitki. [...] Život mirnodopski, inače, sam po sebi, pun gada, mizerije,
očaja i niskosti, ne može, ili nije barem mogao pre, da izdrži poređenje
sa uzvišenim senkama rata” (16. 3. 1934). „Pri političkom poslu [...]
oseća se iskrenim zadovoljstvom, ni jedan cvet ne miriše tako umilno
kao politički protivnik koji je pao” (2. 3. 1935). Pojaviće se kod
Crnjanskog i ovakvi stavovi: „Militarizam je zastareo, i kao odbrana
naroda, mesto njega potrebna je aktivnost narodnog totaliteta. [...] Ono
što nama treba, po našem mišljenju, nije simplicistički militarizam,
daleko od toga, nego duh ratnički našeg naroda, totalna rasa, njeni
pojmovi za sva pitanja života, njene tradicije protiv snobizma, njena
snaga, nemilosrdnost duša. [...] Konsekventost nacionalista nije u
isticanju momenta rata, daleko od toga, nego u fanatizmu
nacionalističkog gledišta i borbe koja traje celog života” (20. 3. 1935).
„Današnja nemačka država prelazi i preko života onoga koga god
nađe da joj se suprotstavlja pri hodu u ime neumitnoga, talijanska
država takvog kažnjava, bez praštanja, kuršumom u leđa” (1. 12.
1932). „Zaboravlja se da i nacionalsocijalistička partija ima iskustva, da
i Hitler ima, i to vrlo mnogo, takta” (9. 4. 1937). I tako dalje.
Zašto se vraćati na ove tužne tekstove iz perioda kad je Crnjanski,
po sopstvenom priznanju, bio tipičan smetenjak ili zamlata svog doba?
Tim pre što se kod Crnjanskog ima itekako šta čitati od poezije, proze,
147
drame i eseja? Šta je to epohalno ovde što nisu mnogi drugi, u Evropi i
kod nas, rekli jasnije i utemeljenije iz ugla nacionalizma, nacizma i
fašizma? A ipak su Dverima i Lomparu kao njihovom učitelju potrebni
ovi tekstovi, pre svega zbog onoga što je Crnjanski bez zadrške, u
jarosti diplomatskog ćate i preporučujući se vlastima, odredio kako stoji
u naslovu i na koricama zbirke tekstova u izdanju Dveri: „U svakom
slučaju naše skromno mišljenje, ako je tako, bilo bi da naše političke
‘probleme’ treba jednom, posle petnaest godina, gledati jedanput sa
čisto srpskog stanovišta”. Nacionalističko stanovište, sada legimitisano
rečima jednog svakako velikog (iako nikako velikog u ovim tekstovima)
pisca.
Tim pozivom na „čisto srpsko stanovište” i Cnjanskog iz 1934-5.
godine počinje besedu pred svojim đacima iz Dveri i Lompar.
Ne pozivajući se više na Crnjanskog – on je tu poslužio za skok u
nacionalizam, i dalje se može zanemariti njegova sumorna publicistika
– Lompar se trudi da formuliše „čisto srpsko stanovište” kao ideologiju
koju naziva „kulturna politika”. Bila bi to politika za sadašnjost i za
budućnost. Taksativno: 1. „raskorak ili diskontinuitet sa nasleđem”:
„promena unutar celokupne kulturne istorije”, „koordiniranim ciljanim
pravcem dejstva koji traje” „u svim segmentima javne svesti”; – 2.
„integralističko načelo srpske kulture”, „jedan okvir za ukupnu srpsku
kulturnu politiku tamo gde god ima Srba”: srpstvo se ne zaustavlja na
granicama Srbije, već zahvata „sve srpske zemlje”; 3. „kontinuitet
prenošenja vrednosti”, umesto dosadašnje tradicije diskontinuiteta; 4.
„neutralizacija kompleksa inferiornosti” radinošću i
samousavršavanjem; 5. „dijalektika individualnog i kolektivnog”,
„institucija i ličnosti” („srpska kultura je individualistička, ali bez
148
institucija se ne može ništa”, na primer “Srpska akademija nije u svoje
redove primila Kralja Milana, ni Kralja Aleksandra Obrenovića”, pa je
stoga bila primer institucije „bez sadržaja”); 6. „sablazan
samoprecenjivanja i sablazan samonipodaštavanja”; 7. „diversifikacija
kulturne politike” („kulturna politika je širi pojam od vlasti”); 8.
„suzbijanje elitizacije svesti” kroz „rezonancu” elite prema naciji; 9.
„pitanje nacionalne discipline”; 10. „korektivna funkcija srpskog
stanovišta” kao „temelja”, u odnosu na „kulturnu politiku koja se
nameće sa Zapada, i u odnosu na Rusiju”.
Uz desetine „treba” u toku 15-ak minuta govora, Lompar je zaključio
da je „zasnivanje srpskog stanovišta posao jednog, ovog naraštaja, a
njegovo pretvaranje u dejstvo posao naraštaja koji dolaze posle
njega”. Dveri su tako dobile zadatak, ali su zadatak dobile i generacije
u budućnosti. Nije šala: kad profesor „kulturne politike” daje zadatak, to
je zadatak za čitav vek. Puno opštih mesta, kontinuiteta i
diskontinuiteta, dijalektike i diversifikacije, korekcije sablazni, pozivanja
na nacionalnu disciplinu, ovo „zasnivanje srpskog stanovišta” čist je
politički program namenjen nečemu što Lompar zamišlja kao elitu, ali
čiji se obim ne zaustavlja samo na salone, već cilja na mase. Zašto se
ovaj politički program legitimiše kulturom? Zato što je tako udobnije jer
se, na primer, „integralno srpstvo” ne mora izričito štititi „blagotvornim
uticajem bajoneta” uperenim na one koji ga tako ne zamišljaju, ne
mora se za ovaj „integralizam” reći da je „aktivnost narodnog
totaliteta”, a „fanatizam nacionalističkog gledišta i borba koja traje
celog života” može se kao zadatak delegirati akademskim tonom „eliti”
koja će znati već kako da upotrebi „mase”. Nismo li se sličnih potmulih
tonova toliko puta naslušali i za poslednjih dvadesetak godina i nismo
149
li se nagledali pogubnih posledica ovakvih ideja koje se pozivaju na
kulturu a za rezultat imaju varvarstvo?
Lompar greši ako misli da se može pozvati na Crnjanskog i „čisto
srpsko stanovište” a prećutati ili izbeći prtljag koji takvo stanovište vuče
sa sobom, što je Crnjanski barem otvoreno pokazao. Može se,
doduše, ovako dospeti u Ćosićevu Akademiju – sindrom znatnog broja
srpskih kulturnih i intelektualnih poslenika je da, kad objave nekoliko
knjiga, posle navršene pedesete počinju da antešambriraju kod
Dobrice i Matije, stara „sujeta sujetstva” – ali „kulturna politika” ostaje
politika, ma koliko se maskirala kao „kultura”. Najzad, Dveri kao
Lomparova duhovna deca ne idu okolo kako bi opismenjavali tragično
polupismeno srpstvo, već vode političke direktne akcije protiv gej
parade ili izložbe fotografija, pomažu barikade na Jarinju, organizuju
mitinge i konferencije. Lompar govorancijom i pozivanjem na kulturu
daje, u najmanju ruku, alibi ovoj ekstremnoj desnici koja svoju
promociju nalazi, kao i svaka stranačka grupacija, u medijima, a
inspiracija tekstovima Crnjanskog iz 1934. o „čisto srpskom stanovištu”
pokreće i homogenizuje grupu zainteresovanu, kao i svaku stranku, za
vlast. I za nešto više od vlasti, što ambicija ovog tipa ultranacionalizma
maskiranog kulturom ne krije. Možda i za ratne snove?
„Daleko od toga”, rekao bi opasno lako Crnjanski. Ali u svojoj „vojnoj
politici” Dveri ne kriju da se „moramo pripremati za rat” i vratiti
„narodnu vojsku” svih, pri čemu se „najbolja civilna kontrola vojske
upravo obezbeđuje preko kvalitetnog oficirskog kora”. Ova poslednja
bizarnost koju dalje nikakva „dijalektika” ne može „korigovati” više
otkriva Dveri nego njihovo pravoslavlje, homofobija, ksenofobija,
rusofilija ili slogan „porodica na prvom mestu”. Od desetak političkih
150
deklaracija izbornog programa Dveri „kulturna politika” je samo jedna
stavka, pa i ona uparena sa sportom („kulturna i sportska politika
identiteta“). Tu se, kao „mere” koje treba preduzeti, uz spisak opštih
želja ili mesta iz bilo kojeg repertoara nacionalnog romantizma s
početka XIX veka, pominje i podizanje „Doma ćirilice”, „spomenika
šajkači”, „Kuće košarke”, kao i otvaranje „posebnog sportskog kanala
kao trećeg programa na javnom servisu”. Na tom istom „javnom
servisu” ne planiraju Dverjani otvaranje „kulturnog kanala”, a za
postojeći Treći program Radija (što je takođe deo „javnog sevisa”) ne
kaže se ništa. Rad sa „masama” ima svaku prednost nad radom sa
„elitom”. Nacionalizam je kolektivizam, a ne kultura.
Figure nacionalizma: 3. Pravo
(Objavljeno 31.10.2012.)
Arhetipski lik srpskog ultranacionalizma sa pozivanjem na pravo
svakako je Kosta Čavoški. U mladosti vatreni komunista, potom
razočarani komunista, pa još jedan „disident”, kasnije srpski
demokrata, srpski liberal, srpski branilac Karadžića i Mladića i drugih
„srpskih sužnjeva iz Haga”, veliki pristalica svega što je ne samo srpski
desno, već jače desno u Srbiji (poslednja ushićenja su juče
pominjanim Dverima i Lomparom), takođe je profesor, akademik i
senator, kao i pisac tolikih knjiga koje se po broju takmiče sa
151
voluminoznim opusima Tita ili Šešelja. Nije problem u desetinama tih
knjiga, već u njihovom kvalitetu – sve te „zavere”, „rasrbljivanja”,
„odbrane” Kosova, neprestana traganja za „neprijateljima srpstva”
pisani su klišetiranim govorom, frazom koja zamara, metaforama koje
zaglupljuju, stilom publicistike iz tabloida, tonom koji čas preti a čas
cvili, vazda proklinje i nadasve kuka nad sudbinom „našega naciona”.
U arhivama nacionalističkih koještarija s kraja XX i na početku XXI
veka spisi Čavoškog ostaće kao primer verbalne baruštine bez jasnih
obala. Pošto Čavoški voli da katkad, verujući da je duhovit, iz
etimologije izvlači značenja, ne mislim na baruštinu njegovih raznih
radova samo kao na baru, nego i kao na nastojanje da se iz te bare
izvuče nešto baruta. Pa da nas se, i stare i mlade, a naročito mlade,
ponovo pošalje u „boj na Kosovo”. Kosta bi to rado da gleda iz
akademske fotelje na televiziji, navijao bi, razume se, za našu stranu,
a napisala bi se i još po koja knjiga-kuknjava o našem novom porazu.
Glavno uporište nacionalizma Koste Čavoškog je pravo. Pravo, kao
regulisanje ponašanja i života mehanizmima ustanova i zakona, kod
Čavoškog je uvek u službi politike, a svoju valjanost ili nevaljanost
zakoni dobijaju kroz političku ocenu. Nije sporno da je pravo kao
zakonodavna mašinerija vezano za politiku – zakoni se donose u ime
političke zajednice, shodno njoj, i njoj su namenjeni – već je sporno što
je kod Čavoškog politika, kojom on ceni zakone i njihovu upotrebljivost,
jedna uska politička ideologija, upravo nacionalizam. Primer koji
uzimam je ponešto bizaran: Čavoški je, naime, prenoseći se iz
profesora prava u tužioca, uživljen u ulogu velikog srpskog kadije,
spremio potkraj prošle godine pravu optužbu protiv tadašnjeg
predsednika Srbije, Borisa Tadića, pod naslovom Pet Tadićevih radnji
veleizdaje, gde ne nastupa, najzad, samo kao tužilac, već i kao sudija
152
(„po mom sudu Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, treba
optužiti i osuditi”), a sve to upakovano ništa manje nego kao „stručno
mišljenje”. Pravno, naravno. Kako bi drukčije.
Koje Tadićeve „radnje” Čavoški smatra razlozima tužbe za
veleizdaju? 1. To što je Tadić „usmeno naložio Borislavu Stefanoviću,
svom diplomatskom službeniku, da vodi zvanične pregovore sa
predstavnicima vlade samozvane države kosmetskih Arbanasa, koji su
već sada doveli do de facto priznanja ove samozvane države na
teritoriji i u okviru međunarodno priznatih granica Republike Srbije”. 2.
„Druga Tadićeva radnja koja predstavlja ugrožavanje teritorijalne
celine države jeste njegovo zvanično priznanje i prihvatanje da
EULEX, kao ispostava jedne strane organizacije (Evropske unije), vrši
pravosudnu i policijsku nadležnost na Kosovu i Metohiji kao
integralnom delu Srbije”. 3. „Treća Tadićeva radnja kojom se ugrožava
teritorijalna celina države jeste njegov poverljiv nalog Statističkom
zavodu Republike Srbije da na Kosovu i Metohiji uopšte ne vrši popis
čak i onih stanovnika (naših sunarodnika u srpskim enklavama i na
severu Kosova) koji bi na to rado pristali, čime je i javno stavio do
znanja da Kosovo i Metohija nisu više integralni deo Republike Srbije”.
4. „Četvrta Tadićeva radnja koja je nagoveštena i već delimično
izvedena jeste povlačenje i ukidanje i poslednjih državnih institucija na
Kosovu i Metohiji”. 5. „Peta Tadićeva radnja je poverljiv nalog
Ministarstvu unutrašnjih poslova da na Kosovu i Metohiji ne vrši
zamenu starih novim registarskim tablicama za motorna vozila”.
Sve je to, po Čavoškom, teško “krivično delo ugrožavanja
teritorijalne celine države, predviđeno članom 307 Krivičnog zakonika
Republike Srbije, koji glasi: Ko silom ili na drugi protivustavan način
153
pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji
drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina“ .
E sad, ima tu jedna zvrčka, i to baš pravne naravi, ali ona ne uspeva
da zabrine Čavoškog i njegovo „stručno mišljenje”. Naime, Čavoški
optužuje Tadića za veleizdaju, ali sam primećuje sledeće: „Sve ove
radnje predstavljaju biće dobro poznatog krivičnog dela veleizdaje,
koje inkriminišu krivični zakoni skoro svih država sveta. No, kako tog
dela više nema u našem Krivičnom zakoniku, pomenute radnje Borisa
Tadića treba podvesti pod krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine,
inkriminisano članom 307 Krivičnog zakonika, pošto nema nikakve
sumnje da je ovim radnjama Tadić već promenio međunarodno
priznate južne granice Republike Srbije, tako da one više nisu na
Prokletijama, nego na Brnjaku i kod Merdara, gde samozvane
kosmetske vlasti već naplaćuju državnu carinu”.
Bedak. Taman nas je napalio na to da nam je (sada već bivši, ali u
vreme optužbe tekući) predsednik države ništa manje nego
veleizdajnik, na putu su se isprečili zakoni u kojima takvog zlodela
nema, pa se moraju potezati kvalifikacije nižeg stupnja. Nećemo moći
da streljamo Borisa, da ga ljudski nabijemo na kolac, obesimo negde
na Kališu, ili barem da ga pospemo katranom i perjem pa pripalimo
duhana. Već da ga, eventualno, osudimo na buvaru zajedno sa
secikesama i proneveriteljima, tabadžijama i sličnim osrednjim
nesrećnicima. Sudije – prema njima je Kosta često veoma kritičan, kao
da im sam nije predavao na Pravnom fakultetu – verovatno bi našeg
„Kena” osudile na najnižu brojku od predviđenih, jer bi, ipak, morale
uzeti u obzir izvesne olakšavajuće okolnosti. Recimo onu da je
Kosovo, zajedno sa Metohijom, „otcepljeno” za vakta nekih drugih
154
vlasti, čije predstavnike sada Čavoški brani, a samoproglasilo se
državom za vakta Kostinog drugara i sapisca, Voje Koštunice. Ili,
možda, i onu da je izuzeto iz „ustavnog poretka” Srbije jednim „vojnotehničkim sporazumom” (zvanično potpisanim od strane države Srbije
u Kumanovu pred leto 1999. godine), što je potom blagosiljao i Savet
bezbednosti UN, izgleda ne baš nenadležan za takve pojave.
Naravno, ovu smejuriju od optužbe nije Čavoški pisao za sud, niti je
ona „stručno mišljenje”, već je politička paškvila rađena delom za
uveseljavanje medija a delom za elektrisanje domaćih nacionalista koji
Tadića, pa i svakog ko sumnja u poraz Srbije na Kosovu, drže za
„izdajnika”, čak za „veleizdajnika”. Važno je ovo poslednje, makar se
sprdali s pravom. Čavoškom takva sprdnja nije strana, mada to nikako
da primeti. Na primer, u martu prošle godine, on je zajedno sa
Dobricom i Matijom potpisao jedan poziv, prosleđen medijima, da se
osudi „kao nedostojan čin pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa
ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti
ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu”. Reč
je bilo o najavi državnog spec. tužioca da bi se Koštunica mogao
konačno pozvati da se izjasni o izvesnim okolnostima oko atentata na
Đinđića, recimo o svojoj podršci pobuni Crvenih beretki (Legije, Zmije i
kompanije), o vezama i delanjima svojih savetnika u vreme kad je bio
šef države, i sličnim dešavanjima. Tužilac ima svako pravo da – ako
indicije smatra uputnim – pozove na izjašnjenje ma koga ko bi mogao
pomoći oko ovog itekako važnog slučaja, ali, po Čavoškom i njegovoj
akademijskoj bratiji, nema to u slučaju dragog im Voje. Pravo tu ne
važi, zakon se može suspendovati.
155
Ništa čudno: nacionalizam se poziva na zakon i pravo kad mu to
odgovara, a suspenduje zakon i pravo kad mu to ne odgovara. Kao
podela na „nas” i „njih”, i kao trijaža na podobne i nepodobne iz iste
nacije („patriote” i „izdajnike”), nacionalizam u polazištu krši jedan od
principa na koji se zakoni pozivaju – njegovu univerzalnost, njegovu
neutralnost ili jednako važenje – ali to nacionaliste malo zanima kad
diskvalifikuju, optužuju, sude, utamničuju ili odstranjuju svoje
protivnike. Hiper, mega ili giga, ultra ili über alles nacionalizam jedino
sebe i vidi kao zakon, inače ne bi bio to što jeste: po rečima Samjuela
Džonsona poslednje utočište za već znate koga.
Figure nacionalizma: 4. Jezik
(Objavljeno 01.11.2012.)
Za jezik je nadležna lingvistika, ali je domaća, srpska lingvistika –
srpska i previše. Kako je jezik naš nasušni – maternji, očinji, moj ili tvoj
– takođe jezik kojim se ne služe samo Srbi, već i Hrvati, Bosanci,
Crnogorci (a uz sve njih i brojne manjine, uz svoje vlastite), eto nama
zabave. Jezik, između ostalog, krsti stvari, pojave i ljude. E, ali kakva li
je to moć – umišlja svaki nacionalni lingvist, ili svaki jezički političar, što
nije isto, ali kod nas skoro pa jeste – da se jezik koji krsti i sam krsti.
Pa smo ga krstili raznim imenima, ne bismo li se „razlikovali” jedni od
drugih. Izem ti takvu „razliku”. Onda su naziv smislili stranci u jednom
naletu imaginacije, kako bi sve zadovoljili a skratili kakofoniju tolikih
imena: BCHS. I taj bi-si-ejč-es (ponekad i bi-si-em-es) mi, domoroci,
156
govorimo tako da nas, svakoga, čini ne bilingvalnim, nego
kvadrilingvalnim. Daš jedan, a dobiješ četiri – gde to još ima, bre!
Ova polilingvalna priroda jugozapadnih Slovena ima svoje lepše
strane. Na primer. U vreme kad je Ćosić Dobrica obnašao
prezidencijalnu dužnost u Slobe imao je izjavu (oli sproću
Radovanovog gromkog mirotvorstva u Bosni, oli kad je s Tuđmanom
dogovarao „humano preselenje stanovništva”) kako mu je „strepnja
jača od nade”. Treba to čuti u prevodu na hrvatski – skrb mi je jača od
ufanja – pa da se shvati sva dubina reči našeg mudraca iz SANU. Kad
smo već kod SANU, nije zgoreg podsetiti da njezin Institut za jezik,
onaj koji radi na Rečniku našeg jezika (ma kako ga zvali), ne uspeva
već decenijama da taj Rečnik izradi. Mada su akademije ove vrste u
Evropi osnivane u vremenima prosvetiteljstva pre svega da bi
napravile rečnike svojih jezika, u čemu su skoro sve odavno te poslove
i završile, naša Akademija oko toga cinculira i cinculiraće još
decenijama. Jeste, baš mi je skrb jača od ufanja da ćemo njen Rečnik
imati do kraja ovog stoleća. Ljudi su zauzeti drugim poslovima,
nacionalnim, razume se. Beš ti rečnik.
Ali se zato pravopisi – za srpski jezik, ovaj ovdašnji, naš – množe.
Otkad su braća Hrvati, iz jednako bratskih, nacionalističkih razloga,
razvrgli tzv. Novosadski sporazum i van snage stavili Pravopis dvaju
Matica – srpske i hrvatske – malo pa malo eto ti novoga pravopisa.
Ako ne možemo svaki čas iznova krstiti nam jezik, a ono možemo –
mislim da naši jezičari tako mniju – da mu iznova pišemo zakone
pisanja. Najavljuje se i najnoviji pothvat (izvinjotina za ovu hrvaštinu od
reči, evo odmah srbujušće: preduzeće), i on u izvedbi (izvođenju,
performansu) Matice srpske, samo ako se, kako kaže vest, nekako
157
smiri rascep (raskol) koji preti tom najnovijem produktu (proizvodu)
naše multilingvalne pameti. Naime, postoji struja, izgleda snažna, da
se iz novog pravopisanija izbaci upotreba latinice kao ravnopravne
upotrebi ćirilice, odnosno da se za zvanični standard uzme samo ova
potonja. Argument? Pa, latinica je so kroatisch, dočem je ћирилица
tak serbskaja. Protivargument – ne onaj da ni Srbi ni Hrvati nisu
izmislili ni jedno ni drugo, već – da su oba pisma itekako u sasvim
standardnoj upotrebi kod nas malo vredi. I tu mi je, ponovo, skrb jača
od ufanja da će ma koji drugi argument osim nacionalističkog – onog u
ime očuvanja „nacionalnog bića” ili „nacionalnog identiteta” – biti uzet u
ozbiljno razmatranje. Beš ti život, kad je nacion u pitanju. I bem ti jezik,
ako ne pišem kako govorim.
E, ovo poslednje je tekovina Karadžića Stefanovića Volka. Vučina
je, ima tome umalo dvesta godina, uprostio pisanje, okljaštio leksiku, i
književnost vezao za narodsku epiku. Prvi veliki prosvetar – a to je bio
u onoj, tek nastaloj Srbiji, Sterija – iz protesta je, kad je video šta sve
novi „rodoljupci” čine prosveti, svoju poslednju zbirku pesama dao
pečatiti po starom pisanju. Ama je bilo džaba. Nisam ja, kao moj drug
Basara, ljut na Vuka. Mislim da je taj amater etnolog uradio šta je,
kako je i koliko je mogao. Ali sam ljut na vukovce – na tu prostačku
pamet koja i dan danas veruje da „piši kako govoriš” zaista rađa
plodove pismenosti, tj. da je umeće sricanja isto što i umeće pisanja.
Da je tako, Englezi, Amerikanci i veći deo ove anglofone planete
danas bi bili i ostali nepismeni, dok je nepismenost kod nas – kojima bi
vukovsko geslo o pisanju dedukovanom iz govorenja trebalo da
pomogne – samo ojačala. Kod nas je, naime, preko pola stanovništva
nepismeno. Funkcionalno i nefunkcionalno. I uprkos tolikim vukovcima.
158
I takođe uprkos svakom jezičarenju „na narodnu”. Da li ste primetili
da kad Matija, Dobrica, ili neko od te sojte, drži neki govor, on ne
govori, već „drži slovo” ili „besedi”? Ne verujem da će se pismenost
kod nas popraviti ukoliko se šutne iz standardne upotrebe latinica, kao
što još manje verujem – s mi je i tu jače od u – da će najnoviji pravopisi
rešiti večnu dilemu Matijine ćere da ne kaže u lice milionima svojih
gledalaca mi bi umesto mi bismo. Pismenost, a posebno pravilna
pismenost, ne dolazi s rođenjem – nije, dakle, u vlasti jednog
biopolitičkog natio – već strpljivom, dugotrajnom, teškom dresurom,
kako je Niče zvao obrazovanje. Da bi neko bio pismen, mora učiti da
čita; a da bi učio da čita, mora da zna više od sricanja. U prevodu na
srpski: mora znati da razume reči, a ne samo da razabira slova.
Nacionalna pismenost je obrnuto proporcionalna nacionalistilčkom
zanosu, jer je ovaj poslednji sužavanje pameti iliti zaglupljivanje. Doći
na svet znači doći u jezik. Ali otići s ovoga sveta, a ne proći kako valja
kroz jezik u koji si dospeo – to jedino nasledstvo koje ti niko ne može
oduzeti – znači da je bolje da nisi ni dolazio na svet, a još manje u
jezik. Jer ako nisi jezikom uspeo da sebi stvoriš vlastito biće i da
iskuješ sopstveni identitet, nijedno „srbstvo” ti neće pomoći da se
uvrstiš u ljude. I tačka.
Figure nacionalizma: 5. Ekonomija
(Objavljeno 02.11.2012.)
Kakve veze ima ekonomija sa nacionalizmom? – pita me onaj Pera
što svaki čas proviruje iz ekrana u moje libretarije. – Nikakve.
159
Svakakve, kažem. Nikakve, jer je ekonomija “čist račun, duga ljubav” i
kao takva ne bi trebalo da ima ičeg incestuoznog ili ma kako drugačije
romantičnog sa „ljubavlju” iz „rodoljublja” i sličnih pojava političke
nacionalne erotike. Ali ima i svakakve veze ekonomija sa „nacionalnim
bićem” utoliko što kod našeg „bića” nema nigde „čistog računa”, pa je
„duga ljubav” ili fikcija veća od Basarine, ili pravi kupleraj gde svako
svakog a posebno lud zbunjenog, ifjunouvotajmin.
Ništa ti novo neću, Pero, reći ako podsetim na par činjenica. Najpre
na onu da je nacionalizam, u svom najprljavijem i najčistijem vidu kao
ratni nacionalizam početkom devedesetih prošlog veka bio pogolema
krvava live & reality predstava za mase kako bi se iza kulisa, ispod
kulisa i iznad kulisa obavio osnovni posao svakog kapitalizma u
rađanju: njegova prvobitna akumulacija. Pošto je Miloševiću, sanjajući
epske snove o novim sremskim frontovima, java u jesen uzvratila
masovnim odbijanjem mobilizacije za vukovarski boj – odazvao se
patriotskoj trubi tek svaki sedmi, doduše dovoljno da se napravi ein
große Pitschweis – u dalje ratne radnje poslati su provereni krimosi,
„psi rata”, koji su „oslobađali” zamrzivače, vinske podrume, belu i
ostalu tehniku, automobile i traktore, zlato i srebro, devize i za uz
devize. Pljačka kao svaka ratna pljačka – rat je pre svega pljačka, bio i
ostao – ali se u mirnodopskoj pozadini vredno obavljao glavniji posao.
Građanstvo je čašćeno stanovima za budzašta, dok su se razne
direktorsko-bankarske bitange, koje nikako u socijalizmu nisu uspevale
da se iskažu, bogatile kroz piramidalne operacije prikupljanja para na
način Jezde i Dafine („nacionalni tompus”, „srpska majka”), kroz
kursne razlike, i, naročito, inflaciju koja je 1993. godine dosegla čitavih
400.000 milijardi procenata, najveću u istoriji ljudskoga roda, još od
160
pojave pitekantropusa pa do današnjih digitalizovanih humanoida.
Među koje i ti spadaš, moj Pero.
Naručiš kafu koja u tom času košta 1.000.000 dinara, a kad stigne
račun, ako samo posediš kako bi pročitao novine, platićeš je 2.000.000
dinara – i ne šalim se ovde nimalo, već pamtim i podsećam. Ako si u
oktobru 1992. kupio za Sv. Luku kilo prasetine za oko 50 dinara, isto to
kilo si za Božić 1993. plaćao 21.000.000.000 dinara. Ispušili smo
skupe cigare: paklo Morave bez filtera je koštalo sto miliona, jeli buđavi
sir – kilo belog 12 biliona, a jedno jesenje jaje čitavih 300 miliona, da
bi, na vrhu ove pljačkaške operacije najširih srpskih razmera, skočilo
na par milijardi. Poštari su tada prestali da nose penzije, jer bi one, do
kraja dana, izgubile više od pola vrednosti. Na kraju je papir za
novčanicu postao skuplji od samog njenog iznosa. Eh, „vesele
devedesete”.
- Pa kako ste preživeli? – pita Pera. – Tako što si, ako ti dinari
padnu šaka, kod lokalnog dilera odmah njih menjao za nemačke
161
marke. Terazije, bulevari, i svi budžaci zujali su od njih, dilera. Šta
misliš kako je nastala Delta banka? Kako su ogromne sume iznošene
na mitski Kipar? Kako su se finansirali izgubljeni ratovi? I kako su se
sve pare prelivale iz naših džepova u džepove tadašnje političke
vrhuške?
Ali je Sloba i u takvom ludilu, koje bi drugde izazvalo revoluciju,
krajem iste 1993. godine glatko, ubedljivo i ponovo dobio izbore
potukavši opoziciju do nogu. Iako su trgovali i preživljavali na
omraženim nemačkim markama, Srbi su pokazali neviđeni patriotski
zanos i glasali emocijom protiv stomaka. Stomaci su izgleda zaboravili,
ali emocije stoje i dan-danas: svi najveći vlasnici kapitala, poslova i
kompanija u Srbiji juče, danas i sutra jesu „naši” poslovni ljudi koje
nijedna vlast ne pita, nije pitala i neće pitati kako su stekli svoja
bogatstva. Nećemo valjda da sitničarimo. Duševni smo ljudi.
Rađanje srpskog kapitalizma iz muzičkog duha ratnog nacionalizma
nije se završilo samo na tom činu svog dolaska na svet. Naši kapitalisti
su, naime, totalno nezajažljivi, nihovi stomaci burad bez dna, i ako si
tajkun ili tajkunče, a nemaš godišnji profit od najmanje 25%, tvoje
šanse da te prime u Miškovića dvore (čak i ako imaš da se učipiš sa
100,000 evra koliko je bila prva članarina kluba „Privrednik“, koji,
prirodno, ima i svoju patriotsku legitimaciju: „očuvanje Srpskog
privrednog društva Privrednik osnovanog 1897. u Zagrebu”, a
političko-izvršnu utoliko što je desetoro članova ovog kluba od
četrdesetak „ajduka” pod vođstvom našeg „Alibabe” u Vladinom
Nacionalnom savetu za privredu) nisu nikakve: skoro da si niko i ništa
ako nemaš barem par miliončića € „sa strane”. (Ti, Pero, nisi niko i
ništa; ovčica si za šišanje, a to je nešto. Makar bio i digitalna fantazma
162
iz ekrana: kad si već bez stomaka, budi samo emocija. Da štediš pa da
se i ti učlaniš? Ne budi goveče, upiši se u neku od pobedničkih
stranaka. Ko te pita za stav. Ionako smo svedeni na obične glasačke
avatare.)
Kod nas se, u određenim oblicima, manje „bombastičnim”, nastavila
„akumulacija kapitala”, ako ne prvobitna a ono još bitnija od prve,
praizvorne pljačke. Novostvoreni srpski kapitalizam je, na primer,
zadržao formu tzv. socijalne države, odnosno socijalne demagogije,
kako bi u ovoj „socijali” državu i dalje koristio za najraznija muljanja i
mućke. Današnji nacionalizam – čak i kad nije ekstremni – i dalje je
dimna zavesa pod kojom se pare prelivaju u tuđe džepove, sve
pokriveno zakonima, njihovim rupama, ekonomskim „politikama” i
njihovim „reformama”, finansijskim „konsolidacijama” i „fiskalizacijama”.
Ne mislim tu samo na – od strane Insajdera Brankice Stanković –
razotkrivene pljačke od Kolubare do Kosova, već na svakodnevnu
„sitnu” krađu i „kraduckanje”, kroz kartele i monopole kad istu robu
plaćaš u Srbiji skuplje nego u Bosni ili Crnoj Gori, sve u ime
„nacionalne ekonomije” koja nikako da „stane na noge”. I gde je kriza
još veća šansa za mlatež.
Ali patriotizam nema cenu, zar ne? Nije nacionalizmu prezime
sistemska, državna korupcija, nikako? A „ekonomija destrukcije”, rana
knjiga Mlađahnoga Dinkića, davno napisana i objavljena pre nego što
se upustio u veliki posao njenog obnavljanja, održanja i jačanja, nije li
slika i prilika jednog društva izgubljenog u istoriji, i jedne nacije kojoj,
treba čuti to upozorenje pa makar zvučalo suviše strašno, preti
nestanak?
163
Figure nacionalizma: 6. Vera
(Objavljeno 05.11.2012.)
Mika – još jedan avatar iz moje razgovorne proze posvećene temi
mizantropije – sav je Srbin pravoslavac: slavi slavu, mrsnu i bogatu,
puca oko Božića iz prangije i livora, obavezno se prekrsti kad proba
moju prepečenicu, retko posećuje hramove, dovodio je popa da okadi
svoj lokal iako mu je propao posle 6 meseci, pali ponekad sveće za
žive i mrtve, i poštuje, kako kaže, „tradiciju i veru naših predaka”.
Određuje li vera ono što nacionalisti nazivaju „biće” ili „identitet”
nacije? Ako određuje, koja bi to vera bila?
Mika Srbin je ponosan na svoju, pravoslavnu verziju hrišćanstva,
kombinovanu sa paganskim obredima. Krsna slava svakako da dolazi
iz paganskog doba kad se slavilo u čast zaštitnika doma, što je prenos
još starije gozbe u čast pretka vođe ili plemenskog totema. Srpskovizantijsko hrišćanstvo je prihvatilo ove kultne zaštitnike pod uslovom
da budu iz kalendara hrišćanskih svetaca: dobili smo tako Sv. Luku,
Sv. Nikolu, Sv. Jovana i ostale svece koji bdiju sa porodičnih ikona,
kao da im je glavni zadatak da paze baš na našu kuću, što nema veze
sa Novim zavetom, niti sa otačkim spisima, Nikejskim i ostalim. U tom
kalemljenje slave na krst prevladala je slava, pa tako imamo rakijskovinski bahanal uz reš prasence, žrtvu prinetu našem stomaku a ne
duhu. Osim što su se podelile na posne i mrsne, slave su jednako iste
164
– sveci su tu zamenljivi povodi da se ždere i loče, a osvećenje vodice,
rezanje slavskog hleba („kolača”), paljenje sveće zaštitniku doma mali
su rituali tek da se ovaj povod za svetkovinu opravda pred tradicijom,
pre nego pred Hristovom žrtvom. Nemam ništa protiv – i sam
podležem ovom običaju, posećujem Miku i on mene – ali samo hoću
da primetim da je tu Hrista malo.
Pošto smo Hrista gurnuli u stranu, zamenjujući ga ipak sekundarnim
svecima, i Dan Njegovog rođenja – Božić – omotali smo sličnim
paganskim obredima. Pali se badnjak na Badnje veče, izmišljaju
„položajnici” ujutru, ponovo je na dnevnom redu celodnevno ždranje i
opijanje, a u novije doba tu su i žestoke pucnjave iz svih vatrenih
oruđa i oružja koja se poseduju. Tako mi, Mike, obeležavamo „mir
Božiji na zemlji”. Ni Uskrs ili, kažu serbskije, Vaskrs, nije lišen
paganskih jaja, tucanja, ponovo ždranja i opijanja, i odgovarajuće
pucnjave. Ni tu nemam ništa protiv (osim dela sa punjavom, nije li nam
dosta toga, a Miko?), već ponovo konstatujem nadodređenost
paganstvom ovih ipak Hristovih praznika. Čuvena floskula svakog
nacionaliste da bismo „izdajom” Kosova ili već čega menjali „veru za
večeru” doslovno se demantuje njegovim slavskim ždranjem.
Šta hoću da kažem? Čak je i u obredima malo hrišćanske simbolike,
a samog hrišćanstva – kao vere u Hristovo učenje ljubavi i spasenja
žrtvom – ponajmanje. Definišu nas paganski stomaci, a ne Duh sveti.
Ako ostavimo po strani zamisao vaskrsenja – što pravi hrišćanin ne bi
smeo, ali što u savremeno doba pre deluje kao uteha pred smrću,
nego kao doslovno uverenje u onostranost – ostaje u Jevanđeljima
dosta toga za svakodnevicu života. Već pomenuta ljubav, agape, ne
samo prema Bogu, već i prema bližnjima; više zapovedi, koje, čak i da
165
nisu Božije, mogu pomoći da budemo dostojni ljudskog obličja; ideja
žrtve za drugog, uz milosrđe i odbacivanje sujete; jednakost, ne samo
pred Bogom, već i sa ostalima; spremnost na ispomoć, iskrenost i
otvorenost; prezir prema nasilnicima i nezajažljivcima. Mogao bih još
da ređam vrline koje Hristos zagovara, u sve četiri novozavetne verzije
svojih dela. Ali ih ne vidim nimalo kao javnu i opštu praksu nas, srpskih
hrišćana, kao oblik naše „ikonomije”. Paganska obrada Hrista je ovde
Hristovo učenje potisla, ne samo u drugi plan, već često u suprotnost.
Još je crnje i gore što mi, Mike, nismo najpre hrišćani, nego smo
najpre pravoslavci. Crkva – o kojoj ću pisati u narednom nastavku ovih
figura – na tome insistira, a pravoslavlje, jedna od verzija hrišćanstva,
time zatvara vrata ne samo ostalim verzijama, već, bojim se, duhu
hrišćanstva kao vere. Kao tip konfesije nastalo je u XI veku, posle
velikog raskola, i otad se od drugih konfesija brani kao od kuge. Crkva
kod nas se rado hvali statitiskom po kojoj je čak 84% stanovnika u
Srbiji pravoslavne veroispovesti; ali ta je hvala zarad finansijske i
političke koristi. Koliko bi pravoslavaca prošlo najobičniji test, da
navede ceo „simvol vere”, Nikejsko-carigradsku formulu koja
pravoslavlje u najkraćem definiše? Ili koliko je zaista pravoslavnih koji
poštuju, makar u primisli ako ne doslovno, četiri osnovna vida
pravoslavnog života: post, molitvu, liturgiju, pričest? Ne tvrdim da
takvih pravoslavnih vernika nema; ali tvrdim da ih je prilična manjina.
Iako Mika misli drukčije, sa svim pravima na malo i veliko Drugo, teško
mi ga je uvrstiti u hrišćane, pa čak i u pravoslavce: sem ako psovanje
Boga nije neko njegovo i naše mistično vjeruju?
Pošto je paganstvo zamračilo hrišćansku poruku, a pravoslavlje u
njegovoj stvarnoj praksi blagosiljalo ovo okretanje glave od vere, došlo
166
je svetosavlje – invencija jedva stara sedamdesetak godina – gde je
Sveti Sava istisnuo Hrista na još dalju marginu, ma šta o tome govorili
ideolozi svetosavlja Nikolaj Velimirović i Justin Popović. Svetosavski
smer je obrnut od hrišćanskog, jer ovde jedan sin (Rastko) pokazuje
pravi put ocu (Nemanji), dok je u hrišanstvu Otac taj koji upućuje Sina
ka krstu. Duh svetosavlja je etničko srpstvo; to sa hrišćanskim Sv.
Duhom ima veze koliko i božićnje ili uskršnje prasence. Nikolaj
Velimirović je u svetosavlju video svet kao bogojavljenje a čoveka kao
bogosluženje; ali je za evropsko stradanje optužio „nehrišćanske
pojave” demokratije, socijalizma, verske tolerancije koje, po njemu,
dolaze iz delovanja Jevreja: „за чуђење је, да су се Европејци,
крштени и миропомазани, потпуно предали Жидовима тако да
жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско
христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају,
жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и
жидовским циљевима служе”. Piše to Nikolaj iz Dahaua, prvog
nacističkog stratišta za Jevreje, nemačke „izrode”, Slovene. Ipak je
ovaj „slatkorečivi” od nedavno svetitelj, i glavni učitelj naših ekstremnih
desničara, nacionalista i turbo svetosavaca. Čak su i Miki, kaže, strani
ovakvi uzleti. Odbija da veruje da ih je Nikolaj pisao. „To ste mu
podmetnuli vi, mizantropolozi”, kaže. (Aha, nemamo drugog posla.)
Pa u šta onda verujemo, ako su nam praznoverice jače od
Jevanđelja, neznanje veće od veropoznanja, običaji tvrđi nego sve
vrline za koje ne hajemo, a stomaci imaju uvek prednost nad duhom?
Očito u nacionalnu ideologiju po kojoj smo pravoslavni svetosavski
hrišćani, što sa ovim poslednjim ima malo veze, pa je i ta nacionalna
ideologija šuplja kao svaka ideologija. Naša vera je patchwork,
assemblage, Gemischt – paganstvom i ateizmom jako razvodnjeno
167
hrišćanstvo kao tradicija, a Hristos u čije ime se krstimo dođe nam kao
poštapalica bez značenja. Zar u tu mućkalicu bez sadržine nije onda
lako usuti istinski otrov nacionalizma koji bi inače svakom hrišćaninu
morao biti stran, ne samo kao etnofilija, nego još više kao sve što je
protivno Hristovoj poruci ljubavi i žrtve?
Živeli mi nama, Miko. Na mnogaja ljeta.
Figure nacionalizma: 7. Crkva
(Objavljeno 06.11.2012.)
Crkva nam je gora od vere. Ne mislim na monahe, one koji su se
odvojili od našega sveta i do kraja posvetili molitvi i spasenju duše.
Mislim na popove po crkvama i hramovima, a još više na visoke
ešalone u crkvenoj hijerarhiji. Setimo se episkopa Filareta, Pahomija,
ili Vasilija Kačavende.
Za Filerata dovoljno, i za sva vremena, govori ova slika iz 1991.
godine, kad još nije bio vladika, ali je potom avanzovao i dobio na
upravu Mileševu i oko Mileševe, gde je u priličnom sukobu sa svojim
sveštenstvom i vernicima:
168
Pahomije, takođe vladika, samo u Vranju i okolini, optuživan je za
ozbiljne stvari (pedofoliju), ali je sudski postupak odugovlačen toliko da
je zastareo, pa je vladika nedavno dobio i orden “Belog anđela” od
strane svog kolege Filareta.
Vladika Vasilije (Kačevenda) ima „parče neba na zemlji”, tj.
pozlaćene salone u svom Dvoru u Bijeljini. Libreto je to tome nedavno
pisao.
Sve to stoluje, očenaši, bogoradi, činodejstvuje i spremno je da drži
razne pridike – ne samo o veri, o tome najmanje, već o stvarima u koje
Crkva ne bi trebalo da se meša, tj. o stvarima države i politike. Dobar
deo vladika je, na razne načine, bio uključen u naše ratne poraze, ali ih
to nije dovelo do pameti, već su nastavili da regrutuju, obučavaju, štite
i pravdaju nacionaliste, naročito one ekstremnije vrste. Medijski su
potisnuli mlađe, izgleda razumnije vladike i svojim vezama sa
političarima Crkvu upregli u poslove koji joj nikako ne pripadaju.
169
Država im se odužila. Pod Koštuničinom vladom, za vreme verskog
ministrovanja Milana Radulovića, država je Crkvu darovala
oslobađanjem od PDV-a. Možda nije problem sam PDV, već što je
ovim izuzimanjem Crkvu potpuno učinila nevidljivom za kontrolu
novca. Crkva je otad van finansijskih tokova, a to je odlična prilika za
svaku moguću mutnu radnju koja se može zamisliti. Vladika sa Kosova
Artemije je raščinjen; tokom tog skandala su se pominjale neke
ozbiljne pronevere novca i određene čudne građevinske firme; stvar se
završila izvesnom teološkom osudom, a novac i građevine je pojela
poslovična maca.
Sve crkve u moderno doba imaju teškoću sa svojom legitimnošću.
SPC se može opravdati samo verom. Ali ako pojedine vladike nose
mitraljeze, jure dečake, plivaju u zlatu, tada je ova legitimnost srušena.
Moralna legitimnost je takođe proćerdana, pa je ostala, kao jedina, ona
politička. A ta je duboko zabrazdila u nacionalističku ideologiju, i nema
joj odatle povratka. „Jedna nacija, jedna vera, jedna crkva” – to je
pravo trojstvo domaćeg, svetosavskog nacionalizma.
Možemo se jedino moliti za Crkvu. Ona je odavno sebe lišila prava
da se moli za nas.
170
Figure nacionalizma: 8. Sport
(Objavljeno 07.11.2012.)
Čudo jedno: čim progovorim koju o temama koje su srcu naših
desnih ekstremista najbliže (Dverjani, Čavoški, vera i Crkva) količina
spama zasuje Libreto kao poplava iz kanalizacije. – Ali da ja nastavim
započet posao. Danas o sportu.
Sport, tzv. vrhunski, naročito klubski i masovni, onaj u kojem se vrte
prilični novci, već je godinama istinsko vežbalište nacionalista. I mada
nisu svi sportisti nacoši, utakmice se odavno ne pamte po rezultatima,
već po ispadima navijača huligana, tučama, parolama, bakljadama i
obračunima raznih „ultraša” živopisnih imena i njuški. Država je
donosila izvesne zakone, ali ih je odmah i zaboravila; povremeno se
oglasi, kad baš mora, ali ne čini ništa da sportsko vanredno stanje
učini redovnim. Nije ni čudo: u upravama klubova sede – i oduvek su
sedeli – političari, nesumljivo sumnjivi biznismeni, likovi iz velikih
kompanija, policajci i parapolicajci, navijačke gorile, mamipare i
mlatipare, reketaši, dileri i ostali dilberi. Sve se to gura, laktaši, bije i
prebija, kupuje i prodaje, preprodaje i nakupljuje fudbalere, košarkaše i
same navijače huligane. I sve to čini u ime srpstva i srpstvovog sporta.
A pošto su iscrpli domaći teren za pokazivanje i dokazivanje mišića,
počeli su naši huligani i da se izvoze: njihov do sada najveći podvig je
prekid fudbalske utakmice u Đenovi u oktobru 2010. godine.
171
Zapravo, sportsko huliganstvo, tuča između grupa, i eventualna tuča
sa policijom, nisu samo vrhunac sportskog doživljaja – „naši„ protiv
„njihovih” – već supstancijalni a živi korelat nacionalističkog zanosa
dovedenog do kraja: obespametiti se sasvim, pretvoriti se u životinju, u
mišićnu biomasu, i tu masu utopiti u topli brlog jednog bratstva koje
nastupa kao horda, kao stroj za mlevenje i divljanje. Izgleda da je ushit
kolektivom ovde na vrhuncu. Individua potpuno briše sebe, tone u
vlastito pleme, postaje isto što i ostali; od tela ostaje samo grlo, da
urla, pesnica da udara i noge da trče ili beže; erotska fuzija je potpuna,
a kako niko više sebe ne kontroliše, svi zajedno predaju odmah svoj
eros tanatosu – razornim silama kolektivnog bunila u orgijama
uništenja. Ništa u ovom sklopu jedne navijačke falange ne odudara od
nacističkog stroja, osim što ovaj potonji ima duže cevi i jasnije mete –
ali to je lako uturiti u šake i u duše huliganske družbe. Koja se u
„mirnodopskim” danima – ili večerima kad nema utakmica – takođe
lako da upotrebiti za dodatne poslove raznog dilovanja. Arkanove
„delije” su dokaz za obe varijante.
172
Odbrana huligana kod nas je višestruka, ali je ponovo sva iz
repertoara nacionalističke zbrke. Prvo, smatra se da su oni „pravi”,
„ljuti”, „žestoki momci” navijači, tj. podrška sportskim klubovima od tzv.
nacionalnog značaja. Drugo, to su „naša deca” – budućnost nacije i
njena vitalnost. Treće, uživaju očitu zaštitu policijskih, tužilačkih i
sudskih ešalona, preko veza uprava klubova sa politikom, pa su deo
„integralnog srpstva” i njegove države. Kao što je državi neophodno da
se, u demokratiji koja je ovde nikakva ili sasvim tanušna, legitimiše
nacionalizmom – zaštitom naciona – tako je istom nacionalizmu
potrebno da se negde vežba u svom čistom, varvarskom obliku. I tako
svaki grad, klub ili stadion. („Srbija, brale”, dovikuje iz ćoška Mika.)
Figure nacionalizma: 9. Muzika
(Objavljeno 08.11.2012.)
Rok muzika je kod nas propala onda kad je nacionalizam došao da
postane izraz srpstva koje više nije uspevalo da, kao većinski pogled
na savremenost, uspostavi sa sobom dijalog, tj. kad je izgubilo vlastitu
reč i utonulo u fantazije. Rok je zamenjen folkom: i kao što je turbo folk
izraz duševne halabuke, tako je i turbo nacionalizam izraz kolektivnih
zabluda. Jedno peva, drugo svira.
173
Nisam istoričar folka, ni turbo folka, ali mi se čini kako je sve
počinjalo još Rokerima s Moravu, da bi se, kroz Ruzmarinovu šatro
ironičnu „Šoder listu“, došlo do Baje Malog Knindže i njegovih ratnopatriotskih albuma “Ne dam Krajine“, „Stan’te paše i ustaše“, „Sve za
srpstvo, srpstvo nizašta”. Kasnije je napravio album za Šešelja,
prigodnog naslova “Srpskim radikalima“, 13. po redu od nekih
dvadeset i kusur urađenih do sada, prodatih u milionskom tiražu, među
kojima je i jedan poučnog naziva „Zbogom pameti“. Civilnim imenom
Mirko Pajčin, nije učestvovao u krajiškim borbama, ali je dao puni i
totalni doprinos borbenom moralu svojom vokalnom poezijom, gde su
nezaboravni hitovi „Ne volim te, Alija“, „Đeneralu Ratko” i “Kafano
majko“. Gsn Pajčin ima i pesme o alkoholu, kao i o ljubavi, u mix
harmoniji (malo patrije, malo pive i malo cice).
Bajin kaunterpart – takođe kantautor – sa druge strane
ultrapatriotskog fronta svakako je Marko Perković a.k.a. Thompson.
Dok je Baja posvećen istočnom izričaju ćirilice, Thomson je u
zapadnom modu latinice, negujući mešavinu ustaštva i megahrvatstva
na podlogama rok koračnica, ispod kojih ipak izbija prepoznatljiv
balkanski melos. Uzleteo je „Bojnom Čavoglave“, u čast ratne slave
svog sela, bombi i kalašnjikova. U Čavoglavama svake godine
priređuje koncert povodom Dana domovinske zahvalnosti (tj. povodom
vojno-redarstvene akcije Oluja). Hrvatski tisak te događaje, na kojima
se okupi i do sto tisuća vatrenih domoljuba, zove „pučka veselica”.
Zbog pesme „Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana“, a posebno
muzikotvorenija „Jasenovac i Gradiška stara“, označen je od strane
Centra Simon Vizental kao promoter nacističke (ustaške) propagande,
ali to nije sprečilo državni HRT da emiituje Thomsonov koncert sa
Maksimira pre par godina. Poput Baje, i Thomson ima milionske tiraže.
174
E sad, pošto ste se preko gore navedenih linkova naslušali
umetničkog mola i dura, da se vratimo prozaičnim pitanjima
nacionalnog melosa. Muzika je, naravno, itekako pogodna za
podizanje duha nacije sve do samozaborava, za mobilizacije sve do
ratovanja, i za ratovanje sve do izgibije. Vojskovođe to rado koriste, a
same države imaju svoje „svete pesme”, tzv. himne. Doduše, naša,
srpska himna – „Bože pravde” – malo je falsifikovana, jer je izbačeno
iz nje nekadašnje pominjanje kralja u stihovima Jovana Đorđeviča iz
1872. kad je napisana kao završnica pozorišne predstave „Markova
sablja”, a povodom punoletstva Milana Obrenovića. Mada je ova
cenzura pomalo nejasna – zastava naše Republike ima grb monarhije,
pa što ne bi i himna pratila isti fazon – to ipak pripisujem našem
javašluku, tj. lakoći i bezbrižnosti našeg bića, a ne mračnim silama
vatikansko-kominternovske cije.
Naše mračne sile su drugde, tj. u samoj našoj muzici. Ta „naša”
muzika – mislim na tzv. narodnjake – težak je dert. Količina patnje je tu
nepodnošljiva, tanatos radi punom parom, suicid je na dohvatu prsta.
Reklo bi se da Pere ne umeju drukčije da se raduju i slave nego
kukajući kao da im je došao sudnji dan. Pesme ječe od stradanja, ali
se ta stradanja uzimaju za oaze čiste sreće. Čak i jedna od pesama
koja se smatra starom i lepom, „Ajde Jano”, ima prosto neverovatnu
gradaciju u svom ekonomskom programu: pošto je Jana uredno
pozvana na igru, brzo se predložilo Jani da prodamo konja, „samo da
igramo”, a kako konj nije dovoljan, Jani se odmah potom predložilo da
prodamo kuću, „samo da igramo”. Ne jednom sam gledao i Pere i Mike
kako otkidaju na ovo poslednje u transu, njište i zavijaju od sublimnog
bola koji trese do dna jestastva. A kad Pere i Mike slušaju muziku, to
mora da zurla i urla iz sve snage, i ne ostaje ti ništa drugo nego da im
175
se pridružiš. „Samo da igramo”. Time pre što je „Ajde Jano” uglazbio i
Najdžel Kenedi, a bogami i Faith No More (Exit 2010).
Da igramo. Samo da igramo.
Figure nacionalizma: 10. Teritorija
(Objavljeno 09.11.2012.)
Nacionalističkom srpstvu je teritorija postala sve, a Srbi su mu ništa.
Lebensraum bez toga što se zove Leben samo je Raum, prazan – ili
brisan – prostor na kojem se mogu, kao i u svakom praznom prostoru,
iscrtavati puke fantazije. I one se iscrtavaju: kad danas srpski političari
kažu “Kosovo”, oni misle na jednu ratom izgubljenu teritoriju koju
ćemo, je li, jednom u budućnosti povratiti – ratom, kako drukčije – a u
kojoj će tamošnji Albanci postati najednom nevidljivi. Umesto njih,
tamo ćemo nastaniti naše svece, junake iz naših epskih pesama i
Ćosićevih romana, naše brze pruge, naše dvorske savete, naše
zakatančene narodne muzeje, naš jeftini širokopojasni internet, našu
svemirsku tehnologiju i našeg Radovana III. Mi ćemo, između dvaju
Morava, onda sesti i uživajući posmatrati to čudo nebeskog Kosova,
našu kolevku u oblacima, kao da gledamo u neki skrinsejver.
Srbija se lagano ali postojano prazni. Sela se ubrzano gase, počinju
da se prazne i gradske periferije, a svake godine je hiljadu đaka manje
u školama Srbije. Pojmovi teritorije, geografije, geopolitike odavno nisu
176
na dnevnom redu. Smenili su ih pojmovi brzine, vremena,
hronopolitike. Poslednji koji je verovao u Lebensraum bio je Hitler;
porazio ga je Staljin, jer je, takođe željan teritorije, žrtvovao milione i
milione Rusa, a još više Čerčil uz podršku Ruzvelta: ovaj poslednji je
uspevao da neuporedivo brže proizvede potrebne količine brodova,
aviona, tenkova i topova. Od tada se imperije više ne definišu
prostorom koje same zauzimaju. već savezništvima kojima mogu brže
od ostalih obezbediti kontrolne tehnologije. Geostrategija je zamenjena
hronologistikom. Brže je smenilo prostranije.
Pitam se da li je iko – iko: znači makar jedan – od srpskih političara
ikada zavirio u Deleza (u pojam deteritorijalizacije), u Virilioa (u pojam
brzine), ili u Fukoa (u kritiku suverenosti)? Pitanje mi je retoričko. Nije
niko. Za njih je to najviša arkana. Čak i da im se nacrta, ne bi shvatili.
Mala ili Velika, Srbija je beznadežno intelektualno zaostala. Čak je i
Knjaz Miloš bio bolji hronologističar od svih naših geostratega:
oslobađanje Srbije od Turaka rasporedio je u mnogo godina, u skladu
sa svojom i narodnom snagom. (Tačnije, oslobađao je Srbe, pre nego
Srbiju.) Intelektualno zaostala, to znači da je Srbija istorijski zaostala.
Kod nas je vreme, kao u najarhaičnijim dobima, postalo beskrajni
resurs. Kao da nam se životi premeravaju eonima. Ovde ne samo da
niko ne poštuje ničiju satnicu, a kamoli minutažu, već se vreme
zamišlja kao vreme jednog kolektiva koji je besmrtan. Taj kolektiv bi
upravo bio „nacion”, a u njegovoj hronometriji vreme nema početka niti
ima kraja, ono protiče samo za pojedinca, a koliko je pojedinac važan
nacionu – nije nimalo, da odmah kažem – toliko je važno i proticanje.
U nacionu je individua potrošna, zameniljiva stavka; pa je tako i vreme
potrošno bez ograničenja, a zamenljivo u svakom času nekim drugim
177
časom – otuda su i sadašnjost i budućnost zamenljivi prošlošću, tim
jedinim vremenom za koje kolektiv zna.
Otuda su i naši nacionalni istoričari zapravo geografi, teritorija se
hoće bez ljudi, sve i celu Aziju da nam daju, ne bismo znali šta ćemo s
njom. Ne mislim da je istrajna seoba Srbalja u inostranstvo i na nebo
dobra ideja. Ali dokle god nacionalisti stavljaju teritorije daleko iznad
ljudi, ona je jedina.
178
Ramonda
(Objavljeno 12.11.2012.)
Jedanaesti novembar je državni praznik. A da Država ne bi sama
slavila, onda je to i opštenarodni praznik, kad slavi Narod, samo što je
to 12. novembra, kad se neće raditi. To je novi praznik, nije se dosad
proslavljao, ovo mu je prvi put, pa moramo da mu čestitamo na
rođenju („kme, kme”) i da mu poželimo dugo, dugo neradnih dana. Da
ga ljuljamo i negujemo, mazimo i pazimo, i tepamo mu đoka-đole.
Zove se Dan primirja. Dok ga ljuljamo i negujemo, mi moramo, tako
kaže Država u liku predsednika Tome Diplome i Vlada u liku premijera
Tačića, da u reveru – tumače mediji – nosimo cvet koji se odaziva na
„Natalijina ramonda”. Naime, Tomin botanički kabinet je dao inicijativu,
a Tačićeva rascvetana vlada to usvojila, da se ovaj novi praznik
„обележи на видљив и упечатљив начин” – kako kaže Tanjug a
prenosi Politika – uz dodatak: kao „ликовно решење за амблем који
се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника
прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae)”. Ima i
dodatkov dodatak: „Закључком се, како је саопштено, препоручује
члановима владе, функционерима и запосленима у државним
органима, запосленима у јавним службама, ученицима,
студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима
да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе
наведени амблем”.
Nisam član vlade, ni funkcioner, ni sve ostalo, ali sam „medijska
ličnost” – čim imam ovaj blog, znači da sam medij, za ličnost ćemo
179
lako – pa sam u frci. Naime, već je dobar deo sedmice pre Dana pr.
istekao, a ja nemam pomenutu Nataliiju ramondu. Kuku i lele. Čak
nisam ni znao, neuk u botanici i šire, za tu biljku. E, sedoh odmah da
je izučim, pa vidim da postoje dve ramonde: Ramonda nathaliae (to je
ova praznička), i Ramonda serbica (ta nije podržavljena, uprkos
imenu). Obe su iz porodice Gesneriaceae, što je familija dikotiledonog
rastinja iz reda Lamiales, tj. neke jagorčevine i razne ljubičice, građene
mezofilno, stome su im anizocitne.
Snabdeven ovim znanjima, uputih se u cvećaru, kako bih nabavio
rečeni amblem i kako mi cvećarka ne bi uvalila ramondu serbiku mesto
prave Natalijine. Da slučajno na „vidnom delu garderobe” (dakle, ne
mora rever, može i okovratnik, šal, kapa, sve sem podvezica i gaća)
ne stavim ovu serbiku, em bih kršio Državinu važnu preporuku, em me
mogu proglasiti za ratobornu Srbendu, što, priznaćete, na Dan primirja
nije baš uputno. Naučio sam i da je ova ramonda Natalijina po Nataliji
Keško, rođenoj 1859. u Firenci, od oca ruskog pukovnika i majke
Pulherije, moldavske princeze, a kasnije udatoj za Milana Obrenovića,
sa kojim nije bila u baš srećnom braku – NJKV je naginjao zapadu,
tada Austrougarskoj, a žena mu ostala rusofil, otprilike kao Vučić za
Brisel, a Toma u ljubavi sa Putinom, pa ako Toma iz tih razloga
rusofilije bira baš ovu ramondu za amblem našeg opštenarodnog Dana
neka se, ako ga neko vidi, obavesti da je Natalija ispala grdno
razočarana Srbijom i Srbima, jer je na kraju svog života prešla u
katoličanstvo i čak se zamonašila kao katolkinja. Što mi se, lično,
sviđa, da ne bude da nam je ovaj Dan ramonde nešto zilotski
pravoslavno, već je multikonfesionalno, multinacionalno,
multikulturalno i skroz multimulti. (Vodimo mi računa o Drugom.)
180
E ali ono oćeš. Narod, barem ovaj botanički, nikako nije na nivou
Države. Prva cvećarka mi kaže da nije ni čula za to što joj svi od jutros
traže, pa mi nudi karanfil ili orhideju. U drugoj cvećari glumim da sam
„član vlade” ili sličan važan lik, ali je to tako neuverljivo – izgledam kao
običan bamp, znam – pa nisam dobio ni odgovora. U trećoj mi daju
nešto što izdaleka – i samo izdaleka – liči na Natalijinu ramondu, ali ja,
vičan sad toj stvari, vidim da hoće da mi uvale muškatlu koja em blago
smrdi, em je ofarbata rozikasto. Moja ramonda, naime, mora da je
ljubičasta. I tako sam obigrao cvećare i pijace ali ramondu nisam
našao. Ili su imali jednu, pa prodali, ili čuli jesu a videli nisu, ili ni čuli ni
videli ni mirisali.
I tako, Dan primirja će, a ja tužan. Ni dve palme na otoku sreće mog
skrinsejvera ne mogu da mi povrate duševnu ravnotežu. Lepo mi je
Tajnug preko Politike objasnio da je ova Natalijina ramonda zapravo
feniks – mislio sam, neuk ponovo, da je feniks neka tica, sad saznah
da je biljka – koji simbolično „указује на васкрс српске државе из
пепела после Првог светског рата”, a valjda i na vasrks ove Države
nakon što su Tomini slupali žute ko svinja dulek, no ja ostadoh bez
feniksa, tj. vaskrsa, tj. amblema ili simbola, tj. bez ramonde.
Reših stoga da se odam tradicionalnom pravoslavnom načinu. Ako
nema ramonde, ima reš prasetine, rakije i sveže kiselog kupusa.
Praznik je, mora se. I to veliki praznik. Toga dana su sile Antante
1918. godine potpisale primirje s Nemačkom, pa je razbucana
Austrougarska (eto ti ga na, moj Milane!), posle je formirana i prva
Jugoslavija (koja se tako nije odmah zvala, i zbog čega malo zebem,
da ne shvate naši latinski neprijatelji da smo ovaj naš Dan ustanovili u
181
primisli na neku novu Jugu, pu pu pu daleko bilo), dočim je sve ostalo
istorija.
U stvari, sviđa mi se ova ideja sa ramondom i botaničkim
praznicima. Dopao mi se onaj različak za izbore. Evo i naš Dan države
(tj. državnosti) čista je botanika. To je Sretenje koje, vala, slavimo dva
neradna dana, sredinom februara. Tada se okupimo u Marićevića
jaruzi, obično pada neki sneg, mećava je i bljuzga, sve je puno blata, a
nama lepo. Neki Državin telal održi govoranciju, svira vojna pleh
muzika, popovi kade, a mi urlamo iz sve snage „Raspali”, „Radovane”,
„Ratko Rale brale”, uz slične serbstvujušće zvuke. Ko ne veruje neka
pogleda. Kakve veze to ima sa botanikom i cvećem, pitaš me, i ti
neuk? Pa mi smo to cveće, feniksi i ramonde, kako ti nije bre jasno!
P.S.: A na Dan ramonde (tj. primirja potpisanog u jednom vagonu, iz
Velikog rata u kojem je Srbija izgubila 26% stanovništva, odnosno
polovinu muškaraca izginulih po frontovima i pomrlih od tifusa, alal
vera, vojvode naše slavne!) čitam opet u Politici objašnjenje gđe
Pušare, savetnice u Ministarstvu rada, kako će se od iduće godine
značka sa tim cvetom deliti na ulicama građanima i po školama
đacima. Ove godine, kaže Pušara, nije bilo vremena da se taj bedž
masovno proizvede, ali će to biti za narednu godinu (a valjda i onih
tamo godina posle). Pa sve nešto računam da će se neko žešće
ugraditi u budžet kako bi se naštancovale tolike ljubičaste značke.
Patrija ima nema cenu.
182
Tijanić pita i одговара
(Objavljeno 13.11.2012.)
Aleksandar Tijanić dao drugaru Žaretu iz Vremena svoj nastup pred
studentima druge godina novinarstva na Fakultetu političkih nauka pre
dve sedmice i Vreme to uredno objavilo. Tijanićev nastup izazvao je
pažnju medija tih dana – ima on povremene slične nastupe koji
izazivaju pažnju – a ovde se obelodanio kao uča koji pita. Pošto mediji
nisu doznali odgovore na tada postavljena pitanja, a prisutni studenti
mogli su samo da ih naslute po pokretima istaknute vilice govornika,
Libreto se potrudio da specijalnim hakerskim metodama iščitavanja
podsvesti (u pitanju su zamršeni algoritmi tzv. deep penetration
softvera) dozna i Tijanićeve odgovore, pa ih, vođeni vašim pravom da
znate sve, objavljujemo ekskluzivno. Pitanja su samo iz prvog pasusa
objavljenog Tijanićevog teksta i to latinicom, kako su već napečatana u
Vremenu, a odgovori su ћирилицом, ne bi li se lakše ispratili.
Ko ste, bre, vi ljudi? – Ја сам Тијанић Александар, главни
уредник од пелена. Ја сам ти „људи” у питању на гомили, тј.
множина свих главних уредника које сам био, јесам и бићу; а човек
нисам, јер је човек једна обична једнина коју не признајем. Ако пак
треба да будем човек, с чим се не слажем, онда сам као код
Мајаковског – али не обичан „облак у панталонама”, већ сам
прави кумулонимбус, настао такође кондензацијом и
сублимацијом водене паре у слободној атмосфери, с тим да
сам – у панталонама – гомиласто–кишни. Да, кумулонимбус сам.
183
Šta je vaša generacija? – Моја генерација се родила у Титово
доба, али смо сви успели да порастемо, ја нарочито. Видите
ваљда колики сам. А још сам и већи од свог изгледа, јер сам
највећи, као и мој кумулонимбус, којег мало–мало па поменем, да
се не понављам.
Koja je vaša pesma? – Моја песма је „Ситно ми га шила, нане”,
из малочас наведеног разлога. Али волим све што воле млади,
нарочито мелос из „48 сати свадбе” и „Село гори а баба се
чешља”. Нису, мислите, то музике, него серије? Необавештени
сте, грдно. Дођите ми, дедер, на лудило да вас обавестим.
Slogan? – Мој (слоган) гласи: „Увек најбољи с оним на власти”.
И не мислим да га (слоган) мењам.
Šta piše na vašem bedžu? – На мом беџу не пише ништа, нисам
луд да се изјасним, нити да пишем по беџу, нити да имам беџ.
Беш беџ. Ја сам беџ.
Kome verujete? – Никоме не верујем, јер сам ја ја. (У потаји
верујем себи, али нећу ни ту да претерујем.)
Čemu kličete? – Трик питање, знам. Треба да буде – коме. Ја
сам клицао Титу, и Титовим наследницима, па Слоби, па Мири, па
Коштуници, па Борису, а сад кличем Томи. Томи сам клицао кад је
најављивао да ће да ме смени, а сад му кличем кад ћути и нема
намеру да ме смени. А што би? Тома и ја смо оваки [pokret
ukrštanja kažiprsta i srednjaka u visini rajsfešlusa].
184
Protiv čega ste, za šta jeste? – Ја сам против свега и свакога ко је
против мене, а таквог и таквих је сва сила. Да одмах додам:
побеђена сила. Зато сам за себе, а био сам и против Ђинђића.
Чувена је моја „ако Ђинђић преживи Србија неће”. Ја сам
преживео, Ђинђић није, а за Србију ћемо још да видимо. Ја сам
сила.
Šta menjate? – Мењам. Газду. И доњи веш, да ми
се кумулонимбус не убуђа. Мењао сам новине и телевизије, али
ову сад државну – пардон, јавну – нећу још да мењам. Можете да
ме гледате, кад је лепо време, у Фрески (или се каже Фресци?),
тамо сам намалан на једном столу, први лево. Ја сам икона.
Koje su knjige vaše? – Моја је „Случај службеника Александра
Тијанића”, коју ми је на кварњака објавио Јуком пре неколико
година. Тамо по мени пише све о мени од мене. Само што ја ту
књигу не признајем. Рекао па порекао, и шта сад. Уосталом, ја не
демантујем, бре, ја бијем. Телесина сам.
Čemu se radujete? – Промени газде или газдарице. Увек капне
нека пара на ту смену.
Ko su vaši budući klasici? – Ја сам. Ваш прошли, садашњи и
будући класик. Да ме се изучава, као никог до сада, тако нешто
више мајка не рађа. Непоновљив сам.
Koji je razlog vašeg postojanja? – Да будем био и будем
остао кумулонимбус. И плусквамперфект и футур предбудући, уз
вечни мој презент уредника или директора. Главног.
185
Zašto ste na ovom svetu? – Глупо питање на које ипак морам да
одговорим, понављајући све док не утувите. На овом свету сам да
бих био Александар Тијанић, уредник свих новина и телевизија, и
оних од постанка света, ако свет поживи до мог краја. Бесмртан
сам.
Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom
aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? –
Хе хе, што сам ово добро смислио, а? Баш сам шерет, много сам
духовит, интелектуалац итд. Геније сам.
Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? – Имам разне дугове,
које не признајем, али у последњој а тренутној судбини, коју
успешно испуњавам својим кумулонимбусом, место директора
јавнога сервиса (и немој неко да то назове кућом, то је сервис,
бре!) дугујем, уз остале, Пи Џеј Марковићу и Жеј Требјешанину,
члановима тела које ме је опет бирало, а познаницима аутора
Либрета који ми управо чита подсвест.
Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? – Е глупог ли питања!
Променићу питање кад смислим одговор. Главуџа сам.
Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? – Питао сам тако нешто
Легију, оно кад смо се видели приликом његовог ухићења, пардон
предаје. Гледао ме бело.
Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije?
– Нећете? Што нећете? Ако нећете, онда се угледајте на мене,
уредника свега и свачега главнога за све режиме. Главни сам.
186
Da ličite na nas? – Неће да може да личите на мене, ма колико
се угледали на мене. Рекох вам већ на почетку: ја
сам кумулонимбус у панталонама, и не личим ни на шта.
(A. T. u momentima sublimnog pušenja.)
187
New art u MuSU
(Objavljeno 15.11.2012.)
Posle najave imenovanja jednog hotelijera na mesto upravnika
Muzeja savremene umetnosti (MuSU, onaj zatvoreni, na Ušću), Libreto
vistlerski objavljuje tajni dokument iz Ministarstva Brace Autoface o
planiranim umetničkim akcijama u tom Muzeju povodom imenovanja
istog. Reč je o izvesnim bodi art radovima, performansima,
instalacijama i intervencijama u prostoru. Umetnici su Toma Diploma,
Vučko i Tačko, te Mrka, Velja i gsn Ursani. Kustos je Jelko Kacin
bradicom, slovenački kurator europskog formata.
Bodi art: Toma Diploma sedi na stiroporu. Ovoga puta se ne
izgladnjuje, već obrnuto – goji se. Gojenje se odvija uz pomoć zlatne
kašike, kojom su Srbi jeli još u srednjem veku, kad su ono primali u
goste smrdljive prostake krstaše. Zlatna kašika simbolizuje put u
Evropu, dok jedna zarđala kašika – položena između nožnog palca i
nožnog kažiprsta umetnika, u položaju koji sa pomenutim (prstima)
gradi krst – simbolizuje otklon od prošlosti suočavajući nas s istom. Tu
su još fedrmez i parče žice, ali oni ne simbolizuju ništa, već služe da
privuku vernu publiku (očekuje se stadionski masovna poseta). Šta
simbolizuje samo gojenje? Ono ukazuje na povratak srpske ekonomije
živinarstvu, konkretno novim bajčetinskim metodama tovljenja sitne
stoke najsavremenijim tehnikama kljukanja, nakljukavanja i
dokljukavanja. Dozvoljava se da se tokom ovog četrdesetodnevnog
bodi arta s vremena na vreme gojećem artisti pridruži izgladneli narod,
188
ali samo ako ispuni uslov od max. 40 kila žive vage (za muško),
odnosno 30 kila (za žensko) po jedinici pojedinca (pojedinke).
Performansi: biće ih više. Vučko će izvesti tačku melodramatičnog
histeričnog vrištanja „Prate me!”, „Prete mi!” i „Drž’te lopova!”, ali bez
ovih uzvičnika kako kurator Kacin ne bi shvatio performans pretećim.
Tačko će na albanskom izrecitovati „Bože pravde”, u prvobitnoj i pravoj
verziji Jovana Đorđevića iz 1872. dok iza leđa obnaša pokrete
svečanog mahanja zastavama radi otvaranja administrativno-graničnih
prelaza Jarinje i Brnjak. Potom će se udaljiti, kako bi Vučko ponovo
stupio na scenu i obavio sledeći konceptualistički skeč: lov golim
rukama na koruptivne elemente iz dubljih slojeva Mendeljejeve tablice,
pri čemu će nemim coktanjem usana dirigovati združenim horovima
BIA, VOA, VBA i gostujućih bendova CIA, BOA i MBA. Horovi će
nastupati sa distance, preciznije sa Banjice, ali će se njihovo pojanje
blagočastivo, celomudreno i bogonadahnuto razlegati čitavim
Beogradom, većim delom Srbije, kao i većim delom svih srpskih
zemalja (uključiti u ovo i javni servis – Tijaniću, bre, vataš li belešku?).
Po okončanju istog, sledi kraća pauza za odmor i marendu (gojiti se u
znak podrške Predsedatelju!), a onda sledi novi performans u kojem
Vučko i Tačko jedan drugog veselo prisluškuju, sve se smešeći
šeretski; na kraju dele listinge oduševljenoj publici i brojnim
predstavnicima medija. (Onom Libretu uskratiti pristup, čuješ li ti mene,
Kolareviću?)
Instalacije: biće samo jedna ali vredna. Gsn Ursani će za ovu
svečanu priliku vezati u čvor tokove Save i Dunava, kako bi se
simbolizovalo jedinstvo vlade, državne suverenosti i njenog
teritorijalnog integriteta u prilivu stranih investicija, što sve piše u
189
Preambuli, jel’ da, Kolareviću (piše, šefe!) i u programu naše nam
Svete koalicije (piše, piše, šefe).
Intervencije u prostoru: intervenisaće Mrka i Velja, pružajući iz
centra sveta – on je za tu priliku premešten u MuSU, a istok i zapad su
zamenili mesta – devedeset i devet koridora u sve pravce i smerove
naše otadžbine, teško i nepravedno postradale od pamtiveka, kao i
drugih srpskih zemalja. Ovi koridori simbolišu autoputeve I, II i III reda,
Horgoš – Dimitrovgrad, Valjevo – Čačak preko Požege, Dedinje –
Bajčetina, obilaznicom kroz zemlju, Dunav – Tisa – Dunav, Lešće –
Bešće preko Debelog brda, Prokop vrh – Prokop dno, Mačkat –
Kustendorf, Kustendorf – Mačkat, Vrška Čuka – Velji Do, Babinje –
Jarinje, Jarinje – Guzinje, Jarinje – Brnjak preko Prištine, Jarinje –
Brnjak preko Beograda, Francuska 7 – Francuska 8, Klokotrizam –
Automobilizam, Čičizam – Mičizam (ma kakve su ovo gluposti,
Kolareviću?), Hala I – Hala II (može, ali okolo Stenkine kafane), Levo –
Desno i Desno – Levo (opet si mi žrvljao po papirima), i tako redom, i
pročaja. Ja, Braca, tom značajnom prilikom ću izvesti svojih 50
oldtajmera, uparenih u četvoropregove, kako bih lično kuratora Jelka
provozao – ali bez incidenta, molim! – rečenim koridorima dok Mrka i
Velja nastavljaju da intervenišu postavangardnim performansom
„Kraduckanje na veliko i na malo“, pri čem na pozadini umetnica
Bekuta Ana poje habaneru.
Čitav spectaculus se završava vatrometom s Kališa, topovi pucaju iz
sve snage, avioni nadleću i odleću, garda maršira ukrug, svi vladini
službenici postrojeni u špalir, sa ramondama u reverima, muški uredno
zakopčanih šliceva, ženske otkopčanih grudnjaka, deca zagledana u
budućnost. Na kraju, u svečanoj tišini koja se razleže pre gromkog
190
aplauza, čuje se poistiha nečiji sublimisani i namirisani prdež (to si ti
ubacio kurator Jelka za kraj? e bem te glupog, Kolareviću!).
Izvrnuta logika
(Objavljeno 16.11.2012.)
- Izvrnuta ti je logika, Pero, sa tom postavkom da ratnih zločina nije
bilo.
- Ako smem da dam ispravku ili dve. Ne da ratnih zločina nije bilo,
već da ratnih zločina nema. I druga ispravka: nije to postavka, postulat,
već je to zaključak, konkluzija. I logika nije nimalo izvrnuta, već je
takva kakva je, uvek gvozdena.
Evo i kako. Ako rat sam, njegovo otpočinjanje, pokretanje, vođenje
nije zločin – a po međunarodnom pravu nije, jer postoji pravo na rat, i
ono što se zove casus belli, što je nekad upućivalo na „uzrok rata”, ali
je postalo kasnije „stvar rata”, pa onda čitava ta stvar opravdanja ili
legitimisanja rata, kao ius ad bellum („pravo na rat”), ako, dakle, sam
rat nije zločin, kako onda može biti nešto zločin što se događa unutar
rata, unutar toga što je sam rat omogućio, stvorio i čemu je na prvom
mestu sam doprineo? Ako se samo pokretanje rata i sam rat ne
kažnjava, tada nije logično kažnjavati ma koji deo rata – celina tu stoji
za deo. Ius ad bellum (pravo na rat) diskvalifikuje svaki dalji ius in
bellum (pravo u ratu), čineći ovo potonje logički nemogućim. To što se
191
u praksi ius in bellum ustanovio kao nekakvo pravo, pa to pravo
proglasilo sebe i za pravo nad ratnim zločinima, tj. nad zločinima u ratu
(unutar rata), samo je jedna retorička egzibicija čiji je smisao da
prekrije, sakrije, maskira i istisne onaj problem koji je u temelju i na
početku. A to je da je sam rat zločin. Naime, opravdamo li rat,
opravdali smo unapred i zločine u ratu. Q. e. d.
- Dakle, hoćeš da kažeš da bi to bilo kao da ne kažnjavamo ubistvo,
nego kažnjavamo što je ubica pucao sa daljine od 199 metra umesto
sa 201 metar? Ili što je pucao s leva, umesto s desna?
- Otprilike tako. A možda ni to. Na žalost. Svih ovih stotina hiljada i
svih miliona drugih.
192
Olujna presuda
(Objavljeno 19.11.2012.)
„Nije bitno“, kaže hrvatski predsednik Josipović na reakcije iz Srbije
povodom konačne presude Haškog suda generalima Gotovini i
Markaču, pripremajući za tu dvojicu najviša odlikovanja. Hrvatska je
presudu proslavila euforično, masovno, na trgovima, u crkvama, po
kafićima, u medijima koji bruje o „srpskom agresoru” kao da će rat tek
početi. Specijalnim avionom vraćeni generali postrojili su već na
zagrebačkom aerodromu čelnike parlamenta, vlade, vojske, policije,
ukratko čitavu državu. Jedno ad hoc istraživanje pokazalo je da su
„sve demografske skupine, ali i birači svih opcija, s više od 98 posto,
zadovoljni presudom” Haškog suda. “Oluja je čista”, veruju oni, pa
stoga će se „menjati i školski udžbenici” kako bi se ova „čistota” utuvila
deci. I hrvatski psiholozi su impresionirani ponašanjem hrvatskih
generala, a sportisti van Hrvatske, kad postignu pogodak, rukom
salutiraju svojim „vitezovima”. Zasmetalo je pomalo to čak i
tradicionalnim hrvatskim saveznicima u Nemačkoj i Austriji.
193
Bilo bi sve prilično groteskno, da nije opasno i krvavo. Hrvatski
nacionalizam ovim dobija pravu oluju u leđa, a verovatno će to
podstaknuti i ostale nacionalizme, najviše srpski. Ali krvava je sama
Oluja, „vojno-redarstvena akcija” koju Hrvatska proslavlja kao svoj
najveći praznik svakog 5. avgusta / kolovoza. Pre 17 godina, između 4.
i 8. VII 1995. hrvatska vojska i jedinice specijalne policije izveli su opšti
artiljerijski, potom tenkovski i kopneni, a onda i avionski napad na
tadašnju Krajinu, prema planu državnog i vojnog vrha pod komandom
ondašnjeg hrvatskog predsednika Tuđmana, utanačenom par dana
ranije na Brionima. Tzv. brionski zapisnici o tom sastanku – gde
Tuđman otvoreno kaže da će se „naneti takvi udarci da Srbi praktično
nestanu” a da im, Srbima, treba „dati put a jamčiti tobože građanska
prava”, tj. izgnati ih – bili su oslonac optužnice za „udruženi zločinački
poduhvat”, ali je sud, oslobađanjem Gotovine i Markača, to sve na
kraju odbacio. Time je, za međunarodno pravo, aboliran i sam
194
Tuđman, kao i država Hrvatska, koja ionako mrko gleda na zakinuta
prava prognanih i oštećenih. Oprost Gotovini oprost je Hrvatskoj da
može „nevina” u EU, u koju Srbija, i ne samo jer je „grešna”, teško da
će za moga života dospeti.
Iako dokumentovana svedočenjima, podrška operaciji od strane
američkih generala i službi na kraju je pretvorena u podršku zapadnih
vojnih i političkih saveznika Hrtvatskoj kako bi se obezbedila i ova
presuda. Za oslobađanje Gotovine glasali su sudije iz Amerike, Turske
i Jamajke, protiv su bili Italijan i Maltežanin.
Neposredni rezultat Oluje je progon preko 200.000 Srba, pljačka
(započeta još u leto 1991. godine i tamo gde nije bilo ratnih sukoba)
i veliko uništavanje njihove imovine, rušenje 25.000 kuća, ponekad
čitavih naselja, 13.000 privrednih objekata,182 zadružna doma, 56
zdravstvenih stanica, 181 groblje, 352 trgovine, 96 trafo-stanica, 78
crkava, 920 istorijskih spomenika, 410 zanatskih radnji, 211
ugostiteljskih mesta, 29 muzeja. Njihove izbegličke kolone bile su duge
desetinama kilometara, napadane i bombardovane usput, a u sledećim
danima, sedmicama i mesecima se odvijao niz zločina prema brojnim
preostalim civilima, uglavnom starima i nemoćnima, čak i invalidima.
Same civillne žrtve prelaze brojku od hiljadu osoba, dok one vojne
broje oko stotinak. Posredni rezultazi Oluje su svođenje broja Srba u
Hrvatskoj na nivo statističke greške, njihovo ukupno potiskivanje i
marginalizacija njihovih prava.
Za Hrvate je Oluja bila i ostala najveća pobeda „domovinskog rata”
– uz malo za njih žrtava i, takođe, malo stvarne vojne borbe protiv
neprijatelja u povlačenju. Smatraju je temeljnom operacijom
učvršćivanja nezavisne hrvatske države. U pravu su. Za Srbe, Oluja je
195
bila i ostala konačno čišćenje Hrvatske od Srba, započeto još pod
ustašama u II sv. ratu. U pravu su i oni. Nema ni na vidiku, u nekoliko
narednih decenija, pravde koja bi ta dva prava približila. Niti ima ma
čega što će ponovo za dug, dug niz godina približiti ova dva naroda,
nekad iz iste države, istog jezika u dva narečja, i iste vere u dva
različita obreda. „Olujna presuda” iz Haga označava kraj kažnjavanja
ratnih zločina, ma šta pojedini političari dalje zanovetali. Žrtve će
pravdu sanjati samo ispod zemlje. Zapalimo im, svakome, po sveću,
osvetlimo im barem imena.
Hajde da se lažemo
(Objavljeno 20.11.2012.)
Hajde da se lažemo.
„Ovo što sada imamo mnogo više liči na granicu – imamo
jedan kontrolni punkt, pa ničiju zemlju, pa drugi kontrolni punkt.
Sada ćemo imati jedan kontrolni punkt i to će više ličiti na
kontrolni punkt nego na granicu. Mi sve te organe o kojima pričamo
imamo i sada (na prelazima), i policiju i carinu i posebno odeljenje
poreske uprave”, rekao je Dejan Pavićević, šef pregovaračkog tima
Vlade Srbije za tehničke pregovore sa Prištinom, za agenciju Beta, a
prenosi Danas. – Dakle, ako ne bude bilo „ničije zemlje” – tog uskog
pojasa od par desetina metara – nema granice, a to što ima policije,
carine i ostalih službi ništa ne znači. Važno je da mi to zovemo
196
„kontrolni punkt”, i „to će više ličiti na kontrolni punkt nego na granicu”.
Liči, ali nije. Ali na šta bi tek ličilo da jeste – granični prelaz, kako se
svuda u svetu zove mesto gde ljudi i roba moraju isturiti dokumenta,
proći kroz kontrolu, platiti carinu i uopšte se deklarisati kao putnici iz
jedne države u drugu? Važno je da se lažemo. Kao što se lažemo oko
naziva „pregovaračkog tima Vlade Srbije za tehničke pregovore sa
Prištinom”: ne pregovara Beograd sa Prištinom, nego Srbija sa
Kosovom, i ti „tehnički” pregovori su itekako politički, ma šta o tome
govorila srbijanska ili kosovska Vlada, Dačić ili Tači, Tačić ili Dači.
Hajde još da se lažemo. Ovoga puta nisu granice, već drugačija
vrsta „prelaza”. Bankarskog. Tu su brojke neumoljive. Krajem oktobra,
akcije Komercijalne banke – naše najveće državne banke, koja drži
blizu 11% tržišta novca u Srbiji – mogle su da se kupe na berzi po ceni
od 1.053 dinara komad; ali već nekoliko dana kasnije, prema ranijem
dogovoru države sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, koja je
pomogla kao manjinski partner ovu banku kad joj je bilo potrebno,
cena akcije je - koju država mora da plati, jer je kasnila u izvršavanju
obaveza – skočila je na 3.500 dinara. Umesto oko 3,5 milijarde, platiće
država – svi mi, kroz budžet – 11,55 milijardi. Razlika je preko 8
milijardi, odnosno – da se oseti koja je to suma – 8.000.000.000
dinara. Nije to sve. Platiće budžet – opet svi mi – osnivanje Nove
Agrobanke blizu 10 milijardi, a otkup dugova Razvojne banke
Vojvodine – ranije Metals banke – 9 milijardi. Ostale „dokapitalizacije”,
odnosno sanacije, krpljenja i popunjavnja bankarskih rupa koštaće nas
oko 30 milijardi, računa uredno Politika. – Doduše, mi ćemo to nazvati
„konsolidacijom finansijskog sistema”, pa ćemo se takođe uredno
slagati. Čime ćemo se još slagati da „konsolidacija” ne znači
„učvršćivanje”, a da „sistem” ne podrazumeva red, nego haos.
197
Ali hajde da se još lažemo. Nekoliko dana posle izbora – opštih i I
kruga predsedničkih – budući predsednik Srbije Toma Nikolić, tada još
samo predsednik svoje stranke, i Aleksandar Vučić, budući
potpredsednik Vlade, ministar odbrane i šef svih tajnih službi, a tada
generalni sekretar Tomine stranke, pokazivali su pred zgradom
parlamenta jedan džak sa navodno ukradenim glasovima. Prema
Nikoliću, to je bio džak sa glasačkim listićima iz Pančeva, sa izbornog
mesta u osnovnoj školi “Sveti Sava”, i optužio vlast za izbornu
prevaru. Listići koje je ispred Skupštine pokazao lider naprednjaka
Tomislav Nikolić objavljujući izbornu krađu dospeli su u centar
kampanje. – Nekoliko meseci kasnije, kad su se Nikolić i Vučić
dobrano ustoličili, skoro da je neprimentno puštena vest da je Osnovno
tužilaštvo u Pančevu odbacilo krivičnu prijavu za krađu izbornog
materijala u tom gradu, čime je ovaj slučaj i zvanično okončan.
Hajde još. Da se lažemo, naravno. Šef srbijanske diplomatije, do
skoro anonimni diplomatski činovnik Ivan Mrkić, ovih dana je uputio
pismo našim ambasadama i konzulatima po svetu u da bi ih izgrdio za
„pad motivacije i odsustvo inicijative u trenutku kada se zemlja
suočava sa spoljnim i unutrašnjim krupnim izazovima”. Ne vidim da su
ti „izazovi” – kako se na diplomatskom narečju kaže ono za šta postoji
lepa engleska reč shit – sada veći nego pre godinu, dve ili pet, ali pod
tim izgleda da Mrkić misli na to da ove naše kapućehaje slabo
„afirmišu ključne nosioce vlasti”, kako stoji u pismu. Aha, tu smo.
Diplomatija je, između ostalog, licemerno uzajamno laganje, ali ipak ne
sme da se prelazi mera uobičajena još od starih vremena, i u tome je
glavna diplomatska veština. da ne kažem umetnost. A sad zamislite da
neki naš embajador počne da hvali Tomu („znate, on je bio vidovit,
najavio je atentat na jednog našeg bivšeg premijera sedmicama
198
unapred”), Vučiča („to je bivši omiljeni učenik Vojvode Šešelja, onog
kojem se još sudi u Hagu), ili Dačića („nekada portparol Miloševića,
kome se takođe sudilo u Hagu”), Velju, Mrku i ostale „ključne nosioce
vlasti”! Bolje, naravno, to da ne čine, već da tu i tamo natucaju po
nešto što neće ni navesti slušaoce da se dalje raspituju. – Te je iz, iz
ovoga ugla, pismo šefa srbijanske diplomatije svakako nešto drugo
nego uputstvo svojim potčinjenima da govore istinu, samo istinu, tako
im Bog pomogao.
Sve su to zajedno krupne laži. Primera ima mnogo, i krupnih, a tek
sitnijih! Laži je, naravno, i lažova, oduvek bilo u istoriji. Ali nisu bile
ovako zvanične, državne i – što je najgore – opštenarodne: Kosovo,
finansije, zakoni i diplomatija. Ali hajde da se i oko toga lažemo. Samo
da se lažemo.
Nacija bez nacionalizma
(Objavljeno 21.11.2012.)
- Pročitao sam tvoje Figure nacionalizma, i manje-više mogao bih se
složiti. Ipak me zanimaju dve stvari. Najpre, zašto misliš da je
nacionalizam, naročito srpski koji opisuješ, tolika opasnost. I za koga?
Zar nije, na primer, hrvatski, naročito ojačan posle „olujne presude” iz
Haga, znak učvršćenja države Hrvatske i objedinjenja hrvatskog
naroda? Ili šiptarski? Ili bošnjački? Zašto je onda srpski nacionalizam
loš? I potom: da li je uopšte mogućna nacija bez nacionalizma? Kako?
199
- Mogu li da počnem od drugog pitanja? Nacija bez nacionalizma je
mogućna. Naime, nacionalizam se definiše, u najkraćem, kao optika
kojom se presudno vrednuju sve pojave u nekoj zajednici, od politike u
užem značenju, preko istorije i ekonomije, kulture i demografije, pa do
sporta i zabave. Najčešće se ta optika uzima kao etnički obojena:
srpske stranke, srpska prošlost, srpske kompanije, srpska pozorišta,
srpske škole, srpske zemlje, srpski fudbal, srpske pesme. Čim se pođe
od toga, brzo se dolazi do barem dve dalje perceptivne distorzije.
Jedna je da ćemo ostale – koji žive uz nas ili žive pored nas – morati
da vidimo kao one koji će nas, kad tad, ugroziti u našem jedinstvu
(distorzija šovinizma, „tla i krvi”). Druga je da ćemo unutar nas, među
nama samima, ubrzo početi da tražimo „dobre” Srbe i „loše” Srbe,
„velike” i „male”, iako smo sa istog „tla” i od iste „krvi” (trijaža na
„patriote” i „izdajnike”). Prvo je narogušenost koja ima za posledice
spoljašnje neprijateljstvo i u krajnjoj liniji rat, drugo je unutrašnje
neprijateljstvo i vodi iznurivanju, zatvaranju, urušavanju, odnosno
cepanju i fragmentaciji nacije. Uprkos prividu početne homogenizacije,
etnonacionalizam neminovno, po vlastitoj logici, dovodi do iscrpljivanja
i slabljenja – on je zato simptom slabosti a ne snage. Iskustveni dokazi
leže u istoriji Srbije u poslednjih četvrt veka. A ni ranije nije bilo bolje:
srpski nacionalizam s početka XX veka kulminirao je najpre u I sv. ratu
u kojem je polovina muškaraca izginula, da bi se potom demografski i
ekonomski iscrpljena Srbija utopila u južnoslovenske fikcije svojih
nezajažljivih vladara i naivne intelektualne elite. Sve zajedno čini da
nam u ovom veku preti lagani nestanak.
Da li je naciju moguće zamisliti bez nacionalizma, bez
etnonacionalizma? Ne treba je zamišljati, takva nacija postoji. Takvi su
Česi, na primer, najpametniji Sloveni u Evropi, uprkos svojoj teškoj
200
istoriji, takvi su i drugi evropski narodi, Holanđani, Danci, Skandinavci.
Za njih je – u engleskom i francuskom jeziku je to značenje ne retko
istaknuto – nacija, nation, čitava zajednica ljudi koji živi na jednom
prostoru, unutar određenog državnog i kulturnog okvira, nezavisno od
etničke pripadnosti ili porekla. Osnova zajedništva je tu ukupni interes
da se odnosi između ljudi – politički odnosi – urede mirno, kroz
međusobnu debatu o rešenjima optimalnim za najveći broj pripadnika
te zajednice. Nacija se tada ne izjednačava sa etnijom „krvi”, niti sa
religijom, prošlošću, čak ni jezikom, već se uverenja, stavovi, govor
kao komunikacije tih stavova, određuju prema potrebama zajednice za
budućnost.
Podsetiću na jednu definiciju pokojnog Zorana Đinđića o tome šta je
demokratija. Demokratija je, pisao je Đinđić, vid komunikacije kojom
neki narod sebi traži vlastiti identitet. Samo prividno je ova definicija
demokratije habermasovska, ali, za razliku od habermasovaca, nije
ovde reč o neminovnom konsenzusu („sabornosti” u srpskom ključu),
već o komunikaciji kroz debate. Neka zajednica raspravlja o tome kuda
ide, kako tamo da dospe, koju budućnost sebi može da stvori, i na
osnovu onih rešenja koja se u debati pokažu kao bolja gradi svoje lice i
naličje, čelo i pozadinu, pamet i mišiće. Nema tu nikakvu ulogu etnička
pripadnost, „krv” ili prošli rodoslovi. Sve to stoji po strani, jer se
identitet gradi za budućnost. Kao što se deca ili mladi uče da postanu
ljudi koji će preuzeti, kad se vaspitaju i obrazuju, budućnost u svoje
ruke, tako i odrasli za budućnost grade svoje crte, jačaju svoje snage,
ispituju svoje granice, vrednuju svoje opcije. Identitet čoveka je
definitivan tek u smrti, ne pre toga. Reći da je identitet ma čega, pa i
neke etnije, „takav i takav”, znači okrenuti ga smrti. Život je uvek
otvaranje prema budućnosti, tom neizvesnom ali slatkom futuru u
201
kojem se možemo sresti. Srbija ima šanse samo ako se otvori za ovu
korenitu, dubinsku demokratiju – koja se ne svodi na procedure, iako
procedure nisu nevažne, i ne svodi se samo na takmičenje stranaka,
iako i one imaju ulogu, mada sa tom ulogom nikako ne treba
preterivati, i ne svodi se samo na institucije, jer institucije treba da su
kanali debate, pozitivnog učešća i angažmana, a ne aparati
potiskivanja i isključivanja – dakle Srbiju moramo otvoriti za stvarnu
demokratiju velike, opšte, otvorene i slobodne rasprave o tome kuda
možemo ići i kuda možemo stići. Kako bismo sebi izgradili novo lice,
skovali nov identitet. To ne zavisi od EU i našeg „puta” u EU, nego pre
svega i samo od nas samih. Ovaj etnički, starinski, arhaični, muzejski,
antikvarni nacionalni patos doveo nas je u bezizlaz.
Eto zašto smatram da je današnji nacionalizam gubljenje vremena i
lagani put u propast. Dosadne, iste, šuplje priče, vraćaju nas nazad. A
morali bismo napred.
202
Ološijada
(Objavljeno 22.11.2012.)
Čitajući, gledajući i slušajući javne reakcije – državne, stranačke,
medijske – u ovih nekoliko dana od objave „olujne presude” Haškog
suda, ne mogu a da ne pribeležim par utisaka o drugom po redu
najgorem rezultatu te presude u samoj Srbiji. Prvi najgori rezultat je,
bez ikakve dileme, to što žrtve generala Gotovine i Markača, žrtve
Oluje, ostaju bez valjane međunarodno-pravne osude zločina i
zločinaca, i što će, vrlo verovatno, ostati tako. Sve i da su Gotovina i
Markač nevini – a nisu, barem po dokumentaciji koja je svima, uz malo
truda, dostupna o njihovom učešću u Oluji – neće ni drugi odgovorni
za progon Srba iz Krajine i za zločine protiv njih biti sankcionisani (a
među onima koji su za sve to krivi nisu samo raspaljeni Hrvati, već su
tu i odabrani Srbi, od kratkovidih srpskih političara do zaslepljenih
medijskih srpskih huškača i ostalog ološa koji je doveo – i Srbe u
Krajini, i Srbe, tada i kasnije, u Srbiji, sve do danas – u bezilaz).
Posle tog prvog najgoreg rezultata „olujne preude” dolazi drugi
najgori rezultat, a to je ponovno izlivanje srpske političke kanalizacije
po svima nama. Najpre je jedan naš „junak”, osuđen za učešće u
streljanju zarobljenika kod Vukovara, čestitao Gotovini i Markaču na
oslobađanju i tom prilikom pohvalio hrvatsku državu kako je stala iz
svojih „vitezova”, implicirajući da je srpska država to isto trebalo da
učini u slučaju naših haških „junaka”. Odjednom je nacionalistička
Hrvatska – Hrvatska Oluje – postala uzor nacionalističkoj Srbiji – Srbiji
Vukovara. Taj se ton nastavio i onda podigao na viši nivo: javili su se
novinari, poput Lazanjskog, a potom i njegovog šefa Bujoševića,
203
advokati koji su u Hagu branili srpske optuženike (i inkasirali lepe
novce), poput File i Tomanovića, dežurni srpski istoričari, pojedini
akademici, parlamentarci, nacionalni „analitičari” i „sintetičari”, razni
nacionalni „radenici” i sva sila koja već danima kukumavči, dernja se i
galami kako je „pravda mrtva”. Srbija – rečima Politikinog Bujketa –
„sada treba da zasuče rukave”, te „treba da pokrene i ozbiljnu debatu o
učinku Haškog suda i po svetskim prestonicama i u Ujedinjenim
nacijama”, da „te rasprave budu u Berlinu, Vašingtonu, Parizu, Tokiju,
Rimu”. Neka košta šta košta, dernjajmo se i cičimo po celom svetu, a
putujući cirkus – jer on bi, po ovom gloduru, bio sastavljen od srpske
„političke i intelektualne elite” – neka se time bavi sledeću deceniju ili
dve, na polzu koga? – pa tog istog cirkusa i te iste „elite”. Koja će
ispravljati „krive drine” iz prošlosti, prepuštajući budućnost novim
posrtanjima.
Bujketov Lazanjski je bio još direktniji: „Peticiju u znak podrške
generalu Gotovini još je 2003. godine potpisalo 500 uglednih javnih
ličnosti Hrvatske”, što implicira da „mi” to treba da nadmašimo (5000
potpisa za Šešelja, Mladića i Karadžića teško da bi, bez malo
dodatnog streljanja, zadovoljilo vojnog komentatora Lazanjskog). Uzor
je, ponovo, Hrvatska:
„Treba sada biti objektivan i čestitati državi Hrvatskoj kako se borila
za sve svoje optužene generale i političare. Svim sredstvima, od
medija do državne pomoći u novcu, plaćenim advokatima,
dostavljenim dokumentima odbrani optuženih do lobiranja i direktnih
političkih intervencija u korist svojih haških pritvorenika. Koliko je samo
TV emisija bilo na HRT-u u korist optuženih hrvatskih generala, kako
se država Hrvatska postavila prema svom ‘kadru’ u Hagu. Bilbordi
204
podrške, svete mise po crkvama, demonstracije u znak podrške,
blokade puteva u znak podrške, jasno i odlučno izrečeni stavovi čelnih
ljudi Hrvatske”, piše Lazanjski.
Pre nego što krenemo u krečenje bilborda po Srbiji, na svete liturgije
po crkavama, u demonstracije podrške, blokade puteva i slične rabote,
da se podsetimo da je tu reč i o jednom fašisti prezimenom Šešelj, o
dvojici „voždova”, političkom i vojnom, prezimenima Karadžić i Mladić,
kao i o drugim srpskim „cvećkama” kojima bi, da je Srbija iole razumna
u snazi, bilo ionako mesto u sudnici, pa i u zatvoru, jer bi im sudila
sama Srbija, ne samo zbog zločina nanetih ”njima”, već i zbog zločina
pokretanja izgubljenih ratova na „našoj” strani, zbog hiljada i hiljada
uzaludnih pogibija i desetina i stotina hiljada osakaćenih, prognanih,
raseljenih, i miliona uništenih ljudskih sudbina. Ako nacionalistička
Hrvatska treba da bude uzor Srbiji, ona to može biti samo
nacionalistički zadrtoj Srbiji, a ne čitavoj, ne celoj Srbiji i svim Srbima.
Ne, barem, ovom Srbinu koji piše ove redove i kojem se gadi
korišćenje promašene „olujne presude” za pravdanje ma kojeg zločina.
I koji usput misli da su izjave Nikolića ili Dačića o tome kako „olujna
presuda” ometa „proces pomirenja u regionu” čisti i licemerni alibi
(inače njih dvojica – bivši Šešeljev vojvoda i bivši Miloševićev portparol
– hrle ka tom pomirenju, samo su eto ovim događajem ometeni „u
procesu”).
Takođe moram dodati: jeste „olujna presuda” haških sudija Merona,
Robinsona i Guneja, uz protivni stav Ađijusa i Pokara, ozbiljan udarac
haškoj pravdi, ali pravda – kao i istina, i istorija – ne završavaju se na
stranicama jedne haške presude, ma kako se u ovom času činila
odvratnom. Postoje dokumenta, svedočanstva, činjenice koje ostaju po
205
strani od svake presude ove vrste, i ti fakti će stajati kao merodavni za
svaki budući sud – ne nužno i pravni – o tome šta se i kako događalo i
sa Olujom i sa svim ostalim zločinima, „našim” i „njihovim”, tokom
krvavih balkanskih ratova devedesetih godina XX stoleća. Tu
merodavnost ne može ništa ukinuti, čak ni revizionizam CNN
propagandom indukovanog Haga, nacionalističke Hrvatske ili
nacionalističke Srbije.
I da na kraju podsetim da će uskoro biti deset godina od ubistva
Zorana Đinđića a da Srbija u liku svog pravosuđa još uvek nije rešila
mnoga otvorena pitanja oko tog ubistva. Pre nego što se Srbija
zagnjuri u još jedno političko-medijsko blato vlastitog brloga, mogla bi
barem ovo da reši. Inspiratori Đinđićevog smaknuća – najviše zbog
istog Haga – na dohvat su ruke. Na žalost, ne i na dohvat našeg
prava. Koje je ionako u katastrofalnom stanju, kao mnogo toga u Srbiji.
Evrodiferencijacija
(Objavljeno 23.11.2012.)
- Pa jesi li za EU ili si protiv EU – insistira Mika. – Evrofil ili evrofob?
- Nekako su mi sve dalji ti polovi, tako oprečni, binarni, sukobljeni.
EU ima svoje prednosti: određeni važni po život standardi, ideja
evropskog mira, ili barem primirja, udruženi kontinent jedne meni
drage civilizacije. Ima EU i svoje mane: pre svega je to korporacija
206
krupnog kapitala i banaka, primirje je u rukama NATO pakta, za mene
kao i svakoga ko je doživeo 1999. godinu ovde jedna zločinačka
organizacija, politika u kojoj nisu svi jednaki pred zakonom, već se
„zna ko kosi a ko vodu nosi”. Otuda mi se čini da treba, ako treba, biti
evrorealista, i bez filije i bez fobije.
- Ali ima li Srbija ipak alternativu? Ruska „gubernija”, kinesko
„daleko ostrvo”? Američki „nosač aviona”? EU „ratarska bašta”?
- Nije alternativa biti privezak ni EU, ni SAD, ni Rusije, niti Kine. Ono
što mi najviše smeta kod našeg „puta u EU” sledeće je: što se tom
galamom lažemo. Lažemo sebe, prikrivamo sebe sebi, ne vidimo da
nam ni EU, niti ma ko drugi, ne može rešiti nevolje u koje smo, dosta,
verovatno najviše vlastitom glupošću, zapali. Ponašamo se kao deca
koja su ostala siroče i sada traže dom. Naš dom se zove Srbija. Pre
nego što potražimo drugi dom, treba da prestanemo da budemo deca.
Da najpre porastemo, sazrimo, budemo odrasli, a to znači da
preuzmemo odgovornost za sebe. Tada nećemo biti ni siročad u
potrazi za tutorima. Pa ni onih iz EU.
- U EU nisu ni Švajcarci, ni Norvežani, kažeš?
- Nisu. Ali su to zrele zajednice. Švajcarska nije sazrela kroz svoju
ekonomiju – njena ekonomija je dovijanje na gudurama Alpa, trgovina
svim i svačim, neutralnost iskorišćena za bankarstvo – već kroz svoju
demokratiju. Norveška takođe. Pazi ovo: Norveška se uzdigla tokom
60-ih kad je otkrila blizu svojih fjordova naftu i gas; ali je sve vreme
raspravljala o tome kako će živeti u budućnosti kad se ti resursi iscrpe,
pa je stvorila fond od 200 milijardi dolara za tu budućnost. Ne bi u
tome uspela bez demokratske široke i otvorene rasprave. Naši
207
demagozi – i političari i narod – straćili bi prihode od nafte, da je kojim
slučajem iscurila ispod Evrope u našu šumadijsku bezdanu burad,
koliko juče.
- Pa gde si onda po pitanju EU? – uporan je Mika.
- Sklon sam blagoj diferencijaciji – na kraju kaže s uzdahom Pera. –
Ionako je EU na dugom štapu, a šargarepe su nam potrebe već danas,
a naročito sutra. Porastimo. Budimo aktivni prema sebi, a ne samo
reaktivni zečevi na nadražaje spolja. Ostavimo se kratkovide
demagogije, prigrlimo stvarnu demokratiju kao način našeg života.
Evropa neće pobeći, bila ona EU Nemačke ili neke druge sile. Tu smo
gde smo. Mali i skloni propasti. Odrastimo. Suočimo se – ne s
prošlošću, ona jer ionako katastrofalna, već – sa budućnošću.
Prestanimo da kukamo. Nastojmo da sazrimo. Možda tada
opstanemo.
208
209
Savetnik Oliver
(Objavljeno 26.11.2012.)
Prof. dr Oliver Antić, visokonaponski srpski nacionalista i savetnik
Nikolića predsednika ove jadne države, najbolji je dokaz – i kad čačka i
kad ne čačka nos – da su „naprednjaci”, na čelu s Tomom, promenili
dres, ali ne igru. Isti su to stari radikali, hipernacionalisti i mudroseri
koji samo nešto drukčije govore, ali misle i rade isto. Izabran na talasu
čuvenog Šešeljevog zakona o univerzitetu 1998. za dekana Pravnog
fakulteta, Antić je oterao, već svojim izborom, nekoliko uglednih
profesora (poput Vodinelića, na primer), a samog Šešelja doveo da
bude tamo profesor političkog sistema. Branio je posle godinama
Šešelja na raznim radikalskim skupovima, lobirao da Tomi bude glavni
pravni savetnik, a posle u tom svojstvu, čim je postavljen za
predsednikovog pravnika No. One, „na skupu Društva sudija Srbije o
suzbijanju korupcije, [tvrdio] da je izvršna vlast imala kontinuiran uticaj
na rad pravosudnih organa i da se navodna borba protiv korupcije
veoma često zloupotrebljavala u političke svhe, a da su, s druge
strane, mnogi pravi kriminalci bili prikrivani” (što se sve, inače, nikako
ne zbiva otkad su ovi pararadikali na vlasti). Pre manje od dva meseca
prigodno je patriotski fantazirao o prošlosti („Da je knez Pavle ostao na
vlasti, Srbima se ne bi desio Drugi svetski rat, Jasenovac, progon,
komunizam. Srbija bi danas imala status Švajcarske – država bi imala
razvijenu industriju i bila poštovana u međunarodnim okvirima. Mnogi
istoričari tvrde da bi nas bilo bar 30 miliona umesto samo sedam”, kao
što bi, da dodam, i baba, da je imala ono pod pojasom, bila svakako
deda), a sada se dao u političku rezignaciju posle „Olujne presude“.
210
Antić je, poput mnogih drugih, gnevan na Haški sud i Meronov
oslobađajući akt. Ali kao što ima onih koji su gnevni na Hag jer nije
kaznio hrvatske generale zbog zločina nad žrtvama Srbima jer su te
žrtve najpre Srbi a onda žrtve, i ima onih koji su gnevni na taj isti sud
jer pravda nije uspostavljena zbog žrtava nezavisno da li su Srbi ili
nisu (to su ipak dva različita stanovišta, Antića zanima samo ono prvo),
tako ima onih koji taj gnev nastoje da iskoriste za dalje širenje
nacionalističke paranoje, kao i onih koji smatraju da, uprkos tome,
uprkos Meronu i hrvatskoj euforiji, može dalje trezveno da se živi,
utoliko pre ukoliko imamo iluziju manje. Antić ponovo spada u prve,
koji delaju po logici da ako je selo ljuto na mene, onda ću da se selu
osvetim tako što ću sebi da odsečem onu stvar koju baba nema. Pa će
selo da vidi i da se puši. Od muke.
Ovde je, kod savetnika Antića, selo Evropska unija. Kad već nismo
ostali saveznici Hitlera, pa da nas danas ima 30 miliona, nego krpimo
kraj s krajem, ima da se povučemo u se i u svoje kljuse. Ovako sada
vidi savetnik saveznike Nemačke iz II sv. rata: „Suština je da je jedna
moćna članica EU, a zna se i koja, izvršila jak uticaj i svoje verne
saveznike iz Drugog svetskog rata prigrlila, a ostale odbacuju”. Ništa
se, dakle, nije promenilo od Hitlera do Angele Merkel: to mišljenje
savetnika predsednika naše države će uredno zatefterisati čitav
evropski diplomatski kor, što će nam itekako biti od koristi, zar ne, ali
baš nas briga za tu EU selendru jer, veli Antić Oliver, „ova vlast zna da
ne postoji samo jedno rešenje i samo jedan put”.
Pa razrađuje dalje savetnik ono što Toma još ne bi da otvoreno
kaže, ali što, posavetovan ili ne, zacelo i sam misli: „Nekim stranim
silama ne odgovara pomirenje već stalna napetost jer tada imaju
211
najveći uticaj. To je viševekovna politika – zavadi pa vladaj”. Pošto je
otkrio političku toplu vodu, nastavlja: „zato ni državna platforma za
Kosovo ne sme da bude sastavljena od preciznih elemenata već treba
da bude krajnje načelna”. U prevodu: da državna platforma,
najavljivana više puta i još uvek u stanju porađanja kao najviša
državna tajna, treba da je po formuli „mož da bidne, al ne mora da
znači”, neodređena, muljatorska, mitiljava i nikakva. Što, onda,
određuje karakter i rezultate pregovora s Kosovom: neodređeno,
muljatorsko, mitiljavo i nikakvo.
Vrhunac je ipak u ovome: „Moramo da dobijemo na vremenu”.
Savetnika, kao i njegovog šefa, baš briga što je upravo vreme resurs
koji nam najviše nedostaje. I za promašenu politiku, i za raspadnutu
ekonomiju, i za rastuću nezaposlenost, i za svakakvo zaostajanje –
vreme je ključno. Nikakvog „dobitka” nema u odlaganju i muljanju.
Nikada ga nije ni bilo, pa sve čekali da se pojavi neki novi knez Pavle
koji će, sa nekim novim Hitlerom, dovesti Srbiju do „statusa
Švajcarske”. „Sada je sve jasno. Vreme je da pokažemo unutrašnje
jedinstvo i da na temelju svih grešaka i poraza ojačamo kao država”.
Što je istog dana pomislio i Patrijarh Irinej, mada ne i premijer Dačić.
„Jedinstveno”.
Nema, savetniče, nikakvog umišljenog „jedinstva” bez temeljne
rasprave – koja upravo treba da pokaže suprotno od tvog ili Tominog
„jedinstva” zarad pukog jačanja vlasti – i to rasprave vođene vizijom
budućnosti u koju treba da dospemo. I nikako ne treba da „ojačamo
kao država”, već da ojačamo kao društvo, kao zajednica ojačanih
pojedinaca. Sve ostalo je prazno palamuđenje kratke pameti koja
može, doduše, da banalnom retorikom za banalno i slabo društvo
212
uzme vlast, ali ne može ništa drugo do da ponavlja floskule i tako, za
svoju korist, ali nasuprot našoj i opštoj, „dobije na vremenu”.
Um u pesku
(Objavljeno 30.11.2012.)
Zanimljivi spor se vodio ovih dana na sajtu Peščanika, a potom i oko
tribine koju je uža ekipa autora Peščanika organizovala u
beogradskom CzKD 26. novembra.
Najpre je Peščanik preneo sa sajta Filozofija.info tekst Vladimira
Milutinovića “Lustracijski um”. Potom je na taj tekst reagovala Milica
Jovanović “Zbunjenim umom“, a onda joj Milutinović odgovorio
„Zbunjujućim umom: ‘Hrvatska’ i ‘Srbija’ ne postoje“. Povod je tu bila
„olujna presuda” (oslobađanje u Hagu Gotovine u Markača), ali su
politički ulozi dublji i dalekosežniji. Milutinović je najpre utvrdio da je
došao kraj „lustracijskom umu” – onoj političkoj tendenciji koja već
deceniju-dve od svih nas traži katarzično „suočavanje s prošlošću”
načelno nas ograničavajući da zločine iz 90-ih (prošlog stoleća, nije
zgoreg dometnuti) vidimo pre svega kao „srpske” (po poslovici koja
kaže „počistimo najpre u svom dvorištu”), što sve, po Milutinoviću
213
implicira i „prihvatanje kolektivne krivice”, pa, otuda i „prihvatanje
kolektivne kazne”. Takvo „uspostavljanje asimetrije” značilo je i
„krupno odustajanje od univerzalnih vrednosti”. Haška „olujna
presuda” je, kaže autor, dovela „u pitanje celu ovu matricu”.
Milutinovićev je opis tačan – pod uslovom da ovaj „um” iz naslova
njegovog teksta shvatimo u ironičnom značenju – iako pretpostavlja
izvesnu koherenciju ili sintetičnost tog „uma”, što jedva da postoji.
Najpre „suočavanje s prošlošću”, na koje poziva – radije ću reći –
„peščani um” uvek je korisno, ali pod uslovom da se ne ograniči samo
na ratne 90-e; razlozi srpskog poraza nisu samo Milošević, Karadžić,
Mladić. Oni su samo poslednji indeksi jednog dužeg procesa, gde je i
srpski nacionalizam rezultat neuspeha društvene modernizacije i
autoritarnog modela koji prati taj neuspeh čas kao njegovo opravdanje,
čas kao nadomestak. U prevodu: epohalno zaostajanje (i time gubitak
smisla za orijentire istorije i moguće saveznike), uz deficit stvarne
demokratije (a o čemu ponekad i poneko sa sajta Peščanika
progovori).
„Peščani um” – koji se ne ograničava samo na udarne autore
Peščanika, već obuhvata i pisce oko Betona, e-Novina, pojedince iz
„druge Srbije” i barjaktare „civilnog društva” – manje se zanima za
dubinske analize, već se zadovoljava verbalnim pražnjenjem, izazvan
temama medijskog trenutka, a motivisan najvećim delom svojim
otporom nacionalizmu, pri čemu je taj otpor uglavnom paranoičnohisteričan, i neprijatelja vidi skoro svuda, pa i među onima koji bi mu
bili politički saveznici. Čedi i LDP-u se ne opraštaju institucionalni
kompromisi, Tadiću i DS-u državna podrška „republici šumskoj”, Đilas
je unapred otpisan, čak ni Đinđiću se ne zaboravlja „vo sa Pala”.
214
Resantiman je naročito usmeren na ove poslednje, do te mere da je
„peščani um” našao da ih na poslednjim izborima ne samo ne treba
podržati – akcijom nevažećih, „belih listića”, što je savršeno legitimno,
mada savršeno nesvrsishodno – već da je uputno hvaliti suprotnu
stranu; Vesna Pešić i Srbijanka Turajlić, osujećene u svojim političkim
ambicijama na „kraju epohe”, daju, na primer, prednost Tomislavu
Nikoliću jer se, kao predsednik Srbije, uzorno „ustavno” ponaša.
Po zapaljivoj retorici „peščani um” jako liči na svoje trajne
neprijatelje, desne i krajnje desne nacionaliste. Obe varijante veruju da
će, psujući zlo, magijski ga isterati iz života; zlo je, pak, u onom
„drugom”, odnosno na suprotnoj strani. Razlika je i u modelu
angažovanja: dok se desnica povezuje, „peščanici” pate od sklonosti
da radije traže neprijatelja nego saveznika, pa se i pomenuta tribina u
CzKD-u pretvorila u „naš obračun s njima”, odnosno u sukob tribuna i
dela publike. Ali nije samo posredi sukob unutar ranije savezničkog
bloka, već – i to je najporaznije za „peščani um” – verbalno pražnjenje
demonstira, iznova i iznova, konfuziju u glavama. Vesna Pešić je, na
primer, na toj tribini, sudeći po izveštaju Vremena, pozvala „da bi
najbolje bilo da se vratimo nekakvom marksističkom pristupu”
(ekonomija pre politike, i to ekonomija profita: „da proizvodimo,
prodajemo, da imamo profit”). Skoro da je u pravu NATO lobistkinja
Jelena Milić kad kaže kako su naši „peščanici” „sebe sad doveli u
situaciju da nemaju odgovor kako dalje” (mada to nema veze, kako
kaže još moja prezimenjakinja, sa navodnom „destrukcijom pod
maskom analitičke dekonstrukcije”: niti su oni baš „destruktivni”, niti
imaju ikakve veze sa ma kakvom „dekonstrukcijom”; Milićka ovde
naprosto seiri pokušavajući još da bude „učena”).
215
Istinski problem je drugde: „peščani um” sebe pokušava da stavi
„iznad” ili „s onu stranu” društva kojem se obraća. Tako se smešta
„izvan” njega, sve verujući da su mu dijagnoze „unutar”, čak „u samom
središtu”. Iz ove ekstremno raskrečene pozicije dolazi onda i ekstremni
verbalizam kao pokušaj „sinteze”, pogodan, kako rekoh, za pražnjenje
besa i magijski egzorcizam, kratkog daha jer su i teme uglavnom
kratke, medijsko-dnevne, ali izrazito nepogodan za ozbiljnu raspravu.
Milutinovićev početni prilog diskusiji o „lustracijskom umu” otuda deluje
kao neuporedivo korisniji od zapaljive retorike koja sve više
marginalizuje sebe samu.
Pravda van prava i pravo van pravde
(Objavljeno 01.12.2012.)
Kao i u slučaju presude Haškog suda kojom su oslobođeni Gotovina
i Markač, tako se i u slučaju oslobađanja Haradinaja i njegovih
kompanjona poteže argument pravde: to, kaže se, nije pravedno.
Sudeći po efektima etničkog čišćenja velikih razmera i zločina
vezanih za Oluju, kao i po likvidacijama i zastrašivanjem svedoka
protiv Haradinaja, taj argument stoji: zaista nije pravedno. Kako je
onda sve to moguće? Čista zavera? Ili nešto drugo?
216
Međutim, treba se podsetiti jedne elementarne razlike. A ona se
odnosi na pravdu, s jedne strane, i na pravo s druge strane. To dvoje,
uprkos sličnosti, nikad nije bilo isto.
U starom svetu (antičkom, kao i hrišćanskom srednjevekovlju),
pravda je bila u rukama boga. Pravo (zakoni i procedure) bili su izrazi
pravde: šta govori pravda, to je zakon. Tako je kod Platona, u
Zakonima, tako je u Bibliji, gde važi zakon taliona. Pravda je tada bila
teološka kategorija i ispunjavala se ili vršila iz ugla i u ime
transcendencije.
U novo doba (u moderna vremena počev od renesanse do danas),
pravda ne govori šta su zakoni, nego zakoni kažu šta je pravda. Pravo
je zaklonilo pravdu, a ona je iz teologije prešla u moral – u savest,
osećanje pravednosti, poštenje i sl. Jednostavno rečeno: pravda je,
kao vrednost, izgubila svoje univerzalno važenje koje je imala u
mitološko i teološko doba. Od tada je država uzela pod svoje pravdu,
tj. transformisala je u pravo koje uspostavlja, održava, menja ili ukida.
To reći znači reći da je pravo (zakonodavstvo, pravosuđe) u rukama
države, tj. sfere koja se bavi redistribucijom socijalne moći, a ime toj
sferi je politika. Ne postoji sud koji nije ovako ili onako državni, a to
znači i politički. Božiji sud – ili njegov ekvivalent savest – postoji u sferi
morala, ali ne politike. Država nema ni moral ni savest, niti je zanimaju
nekadašnji božiji uzusi. Ona ima moć – od prava kao izraza moći, do
sile kojom primorava na poštovanje prava. Da li vam se to sviđa nije
od važnosti. Uostalom, ne možete se vratiti u staro doba – živite u
novom dobu, a vreme je ireverzibilno.
Naravno da mudar sudija – pravnik koji uvek ocenjuje neki
singularan slučaj iz ugla prava – može i treba da vodi računa o vlastitoj
217
savesti, tj. o moralu kao sedištu pravde. Ako to čini onda je i pravnik i
pravedan. Ali sudija ne mora to da čini: on može ostati samo pravnik, a
pravdu može skloniti iza prava, skoro dotle da ona iščezne. I to važi za
sve sudije, pa i one u Hagu. Naročito za njih, jer sude o izvorno
političkim slučajevima koji se zovu „ratni zločini”.
Zato je moguće ocenjivati pomenute haške presude kao pravno
zasnovane, iako su moralno nepravedne. Možemo se sporiti sa
pravničkim cepidlačenjima, pa i pravničkim dovijanjima od strane
haških sudija koji su oslobodili Gotovinu, ali i ta presuda je presuda
pravno nadležnog suda i u okvirima tamo zadatih pravnih regula. Ne
može se pravno osporavati ni oslobađajuća presuda za Haradija, jer
nema pravno relevantnih dokaza krivice – uklonio ih je Haradinaj ili
njemu bliski „čistači”. Srbija tu više ne može ništa uraditi. Zvuči
verovatno cinično, ali je tako u logici razdvajanja pravde i prava u
modernom, posebno savremenom svetu.
Možemo se i moramo se moralno zgroziti nad ovim haškim pravnim
aktima. Kao što se možemo i moramo moralno zgroziti nad možda
sitnijim nepravednim pravnim aktima, domaćom parlamentarnom
amnestijom od pre 15-ak dana, predsednikovom abolicijom slavnog
fudbalskog penzionera od pre nedelju dana, i sličnim nepravdama. Te
su nepravde takođe pokrivene pravom. Voljom države, tj. politike. Kao
i one haške, voljom nekih drugih država i drugih politika.
Antidot za približavanje prava pravdi, u svim slučajevima, delimično
je moralni – pozivanjem na savest sudija. U osnovi je to približavanje
moguće samo kroz politiku, odnosno stvaranjem takvih zakona kako
pravda ne bi ostala van prava a pravo van pravde. Kad kažem „kroz
politiku”, ne mislim na stranke, nego na političko angažovanje stavom
218
svakoga. Ko neće da se bavi politikom – tim poslom za zajednicu u
kojoj živi – taj je osuđen da se politika bavi njime. Stranke naročito.
Izbor je, kao i uvek, na vama.
Nacisti i Srbija
(Objavljeno 03.12.2012.)
Ima li fašizma u Srbiji?
Mediji su najpre otkrili nedavno štancovan pasoš Vuka Fatića, gde
je, kao zanimanje navedeno „ekspert”, a pasoš je službeni i, ako slika
ne vara, izdat od strane Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.
Za istog „eksperta” Fatića vezane su još dve slike, koje je sam
postavio na Fejsbuku, a koje su takođe preneli mediji: na jednoj je
uslikao svoje dete pokriveno knjigom Adolfa Hitlera Moj poredak sveta,
a na drugoj je uslikao sebe kako, sve sa nemačkim šlemom, sedi u
vozilu nemačkog Vermahta iz II sv. rata.
219
Ko je taj lik? Vuk Fatić je deo predsedničkog tima Tomislava
Nikolića. Preciznije, zamenik je šefa pres službe predsednika
Republike, odnosno i član izdavačkog saveta zvanične internet
prezentacije predsednika Republike Srbije. Kako je na položaj
„kreatora imidža predsednika” dospeo ovaj obožavalac nacizma sa
završenom srednjom školom? Možda, kako opet pišu mediji, što je
ranije bio vozač u Srpskoj radikalnoj stranci, odakle je i Nikolić?
Bolesno, u najmanju ruku, kako su ocenili pojedini komentatori.
„Novi svetski poredak” Adolfa Hitlera (iz naslikane knjige, pisane
nekoliko godina nakon Majn Kamfa), uterivan je u najkrvaviju realnost
savremene istorije upravo i vozilima sa druge Fatićeve fotke, a samo je
ovu zemlju koštao stotine hiljada ljudskih života, dok se broj ukupnih
svetskih žrtava procenjuje na nekoliko desetina miliona: između 62 i 72
miliona ukupno, a od toga 40 do 52 miliona civila. „Novi poredak” – Die
neue Ordnung – predstavlja kako Hitlerov praktičan program, tako i
nasleđe Adolfovog nacionalisocijalzma, a uz to je i lozinka fašističke
zakletve („Verujemo u Adolfa Hitlera /…/ Verujemo u njegovu svetu
stvar / Zvanu Novi poredak / Ispunjenje arijevske sudbine / Sledeći
večne zakone života / Nadu i budućnost našeg soja na Zemlji” – baš
220
tako stihovano glasi ovaj nacistički credo.) U toj knjizi Hitlera se
navodi: „Sloveni treba da rade za nas. Rađanje kod Slovena nije
poželjno”, kako bi se „Istok Evrope očistio od Slovena” (tj. dobila
„slawenfreies Osteuropa”).
Da li ga je Toma Nikolić zbog ovoga uzeo kao „eksperta”? I da li ga
je zbog toga Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije nagradilo
službenim pasošom?
Koji god tu motiv bio posredi, stvar je više nego ogavna. Kabinet
predsednika se ne oglašava, a ni sam predsednik. „Mudro” ćute,
štetočine (blag izraz, znam).
Dakle, ima li fašizma u Srbiji? Ima. Crno na belo, čak u boji. I
njegovi ljubitelji se ne stide, već javno paradiraju fotkama svoje ljubavi,
a država u liku predsednika i ministarstva ih mazi, plaća i nagrađuje.
Srbovlasnici
(Objavljeno 04.12.2012.)
Pisac Srđan Volarević – jedan od pedesetak kandidata UKS-a za
tzv. nacionalnu penziju – napisao je i objavio na sajtu desničarskog
Standarda (ili Novog Standarda) poziv državi da „i javno i u četiri oka”
dela pa da se „povuče iz prodaje i iz javnosti” knjiga koju on naziva
Srpske narodne bajke (izdanje Čarobne knjige iz Beograda). Kaže
221
mučenik Volarević: „Pozivam Ministarstvo kulture da i javno i u četiri
oka svojim autoritetom upozori izdavača da tu smušenu i smuljanu
knjigu, pod lažnim naslovom ‘Srpske narodne bajke’, povuče iz prodaje
i iz javnosti.”
Ovako napisan, kao kod Volarevića, naslov knjige je zaista lažan. Ili
Volarević knjigu ni video ni omirisao nije (uz njegov tekst ide ilustracija
plakata za knjigu, a ne korica, a iz samog teksta se nikako ne može
steći utisak da je makar i prelistao izdanje na koje baca drvlje i
kamenje), ili je, u svojoj žurbi da se što može jače ispljuje, smetnuo s
uma o čemu piše, jer naslov knjige u stvari glasi: Srpske narodne
bajke za decu XXI veka.
Ovo dodatno – „za decu XXI veka” – zapravo je ključno za knjigu: u
njoj su, upravo za decu našeg doba, ponovo ispričane neke od
najpoznatijih srpskih bajki („Baš Čelik”, „Biberče”, „Čardak ni na nebu
ni na zemlji”, „U Cara Trojana kozje uši”, „Tamni vilajet”, između
ostalih). Priređivač ovog izdanja Borislav Pantić pozvao je nekoliko
domaćih pisaca da savremenim jezikom ožive ovo nasleđe, i oni su to
uradili, a izdavač je knjigu bogato ilustrovao i opremio. Na radost dece,
pre svega.
Šta je tu Volareviću zasmetalo? Izgleda, pre svega, oni koje je
priređivač i izdavač pozvao: David Albahari i Dragan Velikić. Nije
pozvao Kolarevića i Volarevića, avaj, pa je stoga osuo svu paljbu
kojom raspolaže njegova nacionalistička verbalna artiljerija: „Ta dva
slavna, mnogo hvaljena i državnim (tojest srpskim narodnim) parama
prevođena pisca, drznuli su se da taknu u samo srce srpskog jezika.
Da im čovek i oprosti na njihovoj sterilnoj i jalovoj književnosti,
prozukloj, sipljivoj i beskrvnoj književnosti, da zažmuri pred takvom
222
njihovom bahatom i osionom, sirovom i divljem tabananju kroz
nepregledna prostranstva srpskog duha u srpskom jeziku. Da se i ne
osvrnemo na njihovo bestidno, bezobzirno i neuko korišćenje srpskog
jezika u njihovoj književnosti. Da im ne računamo odsustvo ma kakvog
osećaja zahvalnosti, i poštovanja, i obzira pred duhom srpske tradicije
u svojoj književnosti. Da im ne zagledamo pod poklopac kazana u
kome krčkaju svoje zamisli, poetike, konstrukcije, forme i sadržaje,
svoje minorne i beznačajne, do ravni prašine uspravljene stubove
svojih književnih dela.”
Naravno, svako, pa i Volarević, ima sveto pravo da misli i piše šta
hoće, i da ocenjuje literaturu Albaharija i Velikića kako mu nepci
požele. Ali Volarević neće stati samo kod svog ukusa za Albaharija i
Velikića, već će svoje stomačne sokove ispovraćati na sve što ne vari,
na demokrate, liberalizam, Holivud, History Channel, Sorosa, Evropu,
čitav Zapad. Uplešće čak Basaru, koji sa knjigom iz naslova nema
nikakve veze, raspaliće i po Žiriju ovogodišnjeg Sajma knjiga, koji je
Srpske narodne bajke za decu XXI veka nagradio kao najbolju knjigu
za decu izloženu na Sajmu knjiga i to (čast mi je bila da potpišem, u
ime Žirija, obrazloženje) zbog „izvanrednog doprinosa revitalizaciji
našeg književnog i kulturnog nasleđa ne samo za naše doba, već i za
vreme koje dolazi”. Jer ova knjiga je upravo to: revitalizacija srpskog
književnog i kulturnog nasleđa ponovnim pričanjem i izdavanjem bajki,
savremenim jezikom i na upečatljiv način koji iziskuje naše vreme.
Iz Volarevićeg teksta, pak, saznajemo da na takvu revitalizaciju niko
nema prava. Mislim da bi uzaludno bilo pominjati ovom literarnom
mediokritetu znakovitog prezimena takvu „sitnicu” da srpske narodne
bajke – pomenute i nepomenute – postoje u raznim zapisima i
223
redakcijama, kao što je to slučaj i sa grčkim mitovima (koje na jednom
mestu svoje paškvile takođe pominje), i da se pisci, pa i savremeni,
mogu upustiti u svoje obrade, kao što su to radili drugi pre njih. To se
dešava od kad je sveta i veka, i dešavaće se hteo to neko ili ne hteo.
Književnost, naročito ona za decu, nastaje i traje sećajući se sebe.
Kao i jezik što čini. Kao i istorija, uostalom.
Međutim, Volarević ne bio Volarević da ne veruje kako je on – u ime
naroda – vlasnik i nasleđa i jezika. Ispod međunaslova „Prljavi prsti na
srpskoj duši” ovaj, ako mu se posreći, budući nacionalni penzioner
baljezgaće sve u šesnaest („Oni će svojim prstima prtljati po finom
tkanju srpske duše koje se tka milenijumima u najtananijim saznanjima
o životu, od prvog do poslednjeg treptaje srpske duše”), da bi
zaključio: „Da se zna i vidi odakle im samo ukrepljenje da zakorače na
tuđi posed!”.
Nije ničiji posed srpski jezik, srpska književnost, srpsko nasleđe, pa
ni srpske bajke, Volareviću. Niko nije svega toga vlasnik, osim ako ne
uobrazi iz svoje nacionalističke ludosti da ima tapiju na srpstvo. Čemu
se nada paškvilopisac, čim traži od svojih isto- ili bliskomišljenika iz
Ministarstva kulture (verovatno Kolarevića) „da i javno i u četiri oka” de
facto zabrani jednu knjigu za decu.
PS: Na drugoj, suprotnoj strani, e-Novine, u svojoj posvemašnjoj
„antifašističkoj” ludosti, prenoseći Volarevićevo pisanije, u najavi i u
svom nadnaslovu kažu: „Fašisti brane pravoslavne narodne bajke”.
Nisu ove bajke „pravoslavne”, Lukoviću. One su, kao i najveći broj
narodnih bajki, srpskih ili stranih, paganski tekstovi. Ali, izgleda, i eNovine potežu tapiju na „antisrpstvo”. Sačuvao nas bog (pravoslavni,
katolički, protestantski, islamski, ili ma koji drugi, makar i paganski, koji
224
god da je) obe strane, i ovih „srbo”- i ovih „antisrbo-” vlasnika. Ako
može što pre. Jer ludilo se umnožava. I žureći povraća po nama.
PS: Naknadno saznajem i da je u UKS održana tribina protiv iste
ove knjige. Učestvovali su, prema informaciji, „Биљана Ђоровић,
антиглобалиста, новинар; Лабуд Драгић, писац; Витомир
Теофиловић, сатиричар; Зорана Кипријановић,
учитељица; Светлана Стевић, фолклориста; Сава Станишић,
студент – гуслар; Милан Ковачевић, студент – гуслар.”
O sudovima, promocijama i garažama
(Objavljeno 05.12.2012.)
Juče – 4. decembra – par hiljada studenata su, predvođeni
asistentom Pravnog fakulteta a sada ministrom pravde Selakovićem,
protestovali centrom glavnog grada, noseći parole i uzvikujući kako je
Haški trubunal nepravedan. Tom prilikom slušale su se i pevale
patriotske treš pesme.
Istog dana je isti Haški tribunal doneo konačnu presudu za Milana
Lukića – doživotnu robiju. Lukić je, kaže se u presudi, ”lično ubio
najmanje 132 muslimana” i imao je vodeću ulogu u spaljivanju
najmanje 119 živih civila u dvema kućama u Višegradu, među kojima
225
je dosta žena i dece. Posle sedam godina u bekstvu, uhapšen je u
avgustu 2005. u Argentini, a u februaru 2006. prebačen u Hag.
Milan Lukić je u julu 2005. u Srbiji osuđen na 20 godina zatvora
zbog ratnog zločina nad civilima u Sjeverinu. Vrhovni sud Srbije je
maja 2006. godine potvrdio tu presudu. Sa još nekoliko sličnih
učestvovao je u otmici 16 meštana Sjeverina iz autobusa na liniji
Pljevlja-Priboj. Petnaest muškaraca i jedna žena oteti su u mestu
Mioče u Republici Srpskoj i odvedeni u motel “Vilina vlas” kod
Višegrada, gde su fizički i psihički zlostavljani i ubijeni.
Napisao je – ili su mu napisali – knjigu pod naslovom Ispovesti
haškog sužnja. Knjigu mu je, verovatno po nalogu Vojislava Šešelja,
Lukićevog „sasužnja” iz Sheveningena, objavila 2011. Srpska
radikalna stranka. (U knjizi Lukić tvrdi da su optužbe zavera protiv
njega i srpstva.)
Ova knjiga Lukića, ratnog zločinca, doživela je svoju promociju
sredinom leta prošle godine u parohijskom domu Hrama Svetog Save
Srpske pravoslavne crkve, u Beogradu, doma i hrama koji je građen
donacijama države i građana Srbije. Starešina Hrama Radivoje Panić
nije video ništa sporno u tome što crkva ustupa prostor za promociju
zločinca i negaciju zločina.
Još jedna promocija iste knjige, u januaru ove godine, održana je u
„Modernoj garaži” čiji je vlasnik poslastičar i sakupljač oldtajmera
Bratislav Petković. Petković je potom neko vreme bio savetnik
novoizabranog predsednika Srbije, Tomislava Nikolića (za koga,
takođe juče, pojedini ugledni domaći analitičari kažu da je „za sada
226
bez većih grešaka”), a onda je postao ministar kulture u Vladi
Republike Srbije.
Izgleda da je promocija knjige u izdanju Srpske radikalne stranke,
posebno ako je njen autor ratni zločinac, preporuka za postavljanje i
kod Tome Diplome i kod Vladinog Vučića. Toliko o njihovom
„preumljenju”.
Još o sudovima i pravnicima
(Objavljeno 06.12.2012.)
Pre dva dana je pušten iz zatvora Uroš Mišić, navijač koji je
policajcu Trajkoviću pokušao da ugura užarenu baklju u usta i naneo
mu trajne povrede; prvobitno osuđenom na 10 godina, Apelacioni sud
je kaznu smanjio na pet i po, pa onda doživeo opšte smanjenje kazne i
izašao iz zatvora još ranije.
Pre tri dana je „Prvi osnovni sud u Beogradu zbog zastarelosti odbio
optužbu protiv biznismena Predraga Rankovića Peconija koji se teretio
za zloupotrebu ovlašćenja u privredi.”
Takođe, u danima, sedmicama i mesecima pre toga:
Apelacioni sud ukinuo presudu vođi „Obraza“ Mladenu Obradoviću.
227
Apelacioni sud prepolovio kazne ubicama Brisa Tatona.
Apelacioni sud ukinuo presudu konzulima u Njujorku zbog
pomaganja Miladinu Kovačeviću.
Apelacioni sud ukinuo presudu Ivanu Bogdanovu.
Apelacioni sud oslobodio vođu “Alkatraza” i “zvezdu” Insajdera
Aleksandra Vavića.
Apelacioni sud oslobodio Palmu optužbi za homofobiju.
Apelacioni sud oslobodio Marka Miloševića za prebijanje članova
Otpora.
Oslobođen za paljenje Ambasade SAD osuđen za krađu jakne i
rukavica.
Ustavni sud odbio predlog tužilaštva da zabrani SNP 1389 i SNP
Naši.
Apelacioni sud ukinuo presudu napadaču na džamiju u Borči.
Sud u Beogradu oslobodio Ljubišu Buhu Čumeta zbog prebijanja
supruge.
Apelacioni sud smanjio kaznu zatvora pripadniku Intervente brigade
zbog ubistva na Novom Beogradu.
Apelacioni sud smanjio za šest godina kaznu silovatelju iz
beogradskih liftova.
228
Apelacioni sud ukinuo presudu napadačima na Teofila Pančića.
Apelacioni sud ukinuo presudu Kristijanu Goluboviću zbog prodaje
heroina.
Apelacioni sud smanjio kaznu Mihalju Kertesu za iznošenje para na
Kipar.
Apelacioni sud smanjio kaznu navijačima Zvezde zbog pokušaja
ubistva na splavu.
Apelacioni sud prepolovio kaznu navijaču Rada Bojanu Hrvatinu sa
30 na 15 godina. zatvora zbog ubistva navijača Voždovca Bojana
Majića.
Specijalni sud u Beogradu ukinuo pritvor petorici bivših pripadnika
JSO.
„Nema ničega spornog u tome što je sadašnji pomoćnik ministra
pravde krivično osuđivan zbog tuče u kafani, kaže Nikola Selaković”,
ministar pravde, u ponedeljak. (Tom pomoćniku ministra pravde
Čedomiru Backoviću Advokatska komora Vojvodine 2005. odbila je
zahtev za upis u Imenik advokata i ocenila da „nije dostojan“ da
obavlja advokatsku dužnost. On je, inače, pravosnažno osuđen na
kaznu zatvora od šest meseci, uslovno na dve godine, pred
Opštinskim sudom u Somboru, jer je bio učesnik tuče u kafani
“Dubrava“ u rodnom Somboru 22. aprila 2003, kad je pivskom flašom
udario u glavu Ivana Parčetića, koji je na njega nasrnuo i odgrizao mu
deo uveta.)
229
Istoga dana je isti ministar izjavio i ovo: „Znao sam da mi je
pomoćnik krivično osuđivan, ali sam se vodio profesionalnim
kriterijumima”.
Ministar je dan kasnije predvodio demonstracije par hiljada
studenata u Beogradu protiv Haškog tribunala; najviše protestanata je
bilo sa Pravnog fakulteta, na kojem je Selaković asistent.
Vučko repuje pred SB
(Objavljeno 07.12.2012.)
„Mnogi će promeniti stav o Srbiji posle mog govora u Savetu
bezbednosti UN”, najavio je Aleksandar Vučić preko svog Ministarstva
odbrane, a preneli mediji.
Nije uobičajeno da ministar odbrane jedne države govori pred
Savetom bezbednosti – obično su to šefovi država ili vlada, ministri
spoljnih poslova i ambasadori. Ipak, srbijanski ministar odbrane,
potpredsednik vlade, koordinator svih domaćih službi bezbednosti i
predsednik svoje stranke održao je gromko najavljivani govor u noći
između 5. i 6. decembra AD.
Prema onome što je rekao niko u svetu neće promeniti stav o Srbiji.
Govor je bio iz repertoara tzv. postgotovinskog antihaškog diskursa, tj.
230
uobičajeno i već ritualno kukanje o tome da nema pravde za Srbe. Ovo
repovanje se razrađivalo u dve-tri rime.
„Međunarodno pravo mora da važi za sve podjednako, a ne za neke
narode više, a druge manje”, počeo je Vučko. Netačno. Vučić je
pravnik, i verovatno govori ono čemu su ga – površno i očito naopako
– naučili. „Međunarodno pravo” (u strožem i tačnijem smislu trebalo bi
to nazvati „međudržavnim” a ne „međunarodnim” pravom) nije što i
unutrašnje pravo, već skup – raznoradan i često neusklađen – raznih
međunarodnih povelja, deklaracija i međudržavnih ugovora koje
države kao suvereni prihvataju u većoj ili manjoj meri, a nešto od toga i
ne prihvataju, pa ono važi od političke odluke koja se, opet, zasniva na
moći države da se izbori za svoje pravo sama ili uz pomoć saveznika.
Država Srbija tu moć nema, niti ima saveznike – osim par verbalnih, i
to iz njihovih interesa, a ne iz interesa Srbije – pa joj je i pravo tačno
onoliko kolika joj je moć. A ta je moć – ionako sitna – sve manja u
svađi koja izgleda tek počinje.
„Jedino što Srbija traži jeste pravda. Ništa više i ništa manje”. Da
pravda nije što i pravo, o tome smo već zborili. Ali nikako nije tačno da
je „pravda” jedino što Srbija traži. Doduše, rasprava pred SB noćas je
bila povodom izveštaja Haškog tribunala svom osnivaču, pa je Vučić
bio tematski ograničen. Ipak, „Srbija” nije što i „zvanična” Srbija, ako se
na to mislilo, a „Srbija” nije oko toga jedinstvena. Haški sud se
osporava i na ulicama, u medijima, parlamentu, čak i onim stvarima
koje ne moraju biti sporne, ali se spornim post factum čine. „Ništa više
i ništa manje” je “Srbija” u manjku – i to ozbiljnom manjku – pravde
unutar sebe same. I o tome smo već zborili, koliko juče.
231
Navodeći kako je Haški sud oslobodio Gotovinu, Markača,
Haradinija a kako je to postalo dokaz njihove nevinosti, Vučić je
istakao da će „istorijski udžbenici u Hrvatskoj, delovima Bosne i
Kosova propagirati ovakvu ideju nevinosti”. Po svoj prilici hoće, ali ni tu
Srbija ne može ništa, jer ne piše ona – a ni Savet bezbednosti niti
Haški sud – „istorijske udžbenike”. Istorija je na Balkanu – i ne samo
na Balkanu, već širom sveta – oduvek bila stvar tzv. narativa o
identitetu kolektiva, odnosno, ako Vučić tako hoće, stvar propagande.
Ozbiljne istorije (istoriografske rasprave) nisu u udžbenicima.
Sve zajedno, Vučić u ove tri tačke, da ne navodim dalje,
demonstrira ništa drugo do nemoć Srbije – nemoć u „međunarodnom
pravu”, nemoć u okvirima pravde, i nemoć u okvirima istorije.
Demonstrirati, još jednom, nemoć jedne države je poslednja stvar koju
državnik sme činiti. I stoga, za razliku od mnogih, skoro svih danas,
smatram da je naš Vučko običan politički amater koji jedino ovde ima
prođu.
Ali otkud onda početno busanje u grudi i gromoglasne slavodobitne
najave?
Razlog je prozaičan: repovanje Vučka pred SB je za unutrašnju
konzumaciju publike u Srbiji. Pozivanje na „međunarodno pravo” traje
barem od Slobe – i on se na sve to pozivao počinjući potom izgubljene
ratove – a zvuči „principijelno”. Šta više, zvuči uzvišeno do te mere da
je zgodno da se iznova i iznova pravi čapras-divan, a kako je ove
visoke standarde sveopšte istorijske pravde (onako kako se ona
zamišlja kod nas) nemoguće dostići, ovi pozivi unapred otvaraju
ogroman prostor za kuknjavu. Ta kuknjava traje više od dve decenije i
232
nikako da prestane resantimansko samosažaljenje koje iznutra razjeda
Srbiju da od nje ostaje samo ogrizak.
Ali kad kažem da je Vučić repovao pred SB UN, ne mislim da
omalovažim njegov napor, jer gore navedeni razlozi to sami čine.
Vučić je reper po mnogo čemu. Kao vrsta hip-hop muzičke kulture,
repovanje (rapping) stoji „u sivoj zoni između govora, proze, poezije i
pesme”: nije ništa od svega toga sasvim, već je hibrid recitovanja gde
su reči kao udaraljke. Oslanja se na arhaični ritam bubnja, na
rimovane odeljke, suburbanu kulturu, protest bez stvarnog učinka.
Vučkov politički rep bubnja i rimuje već viđeno, ubeđuje ubeđene,
utuvljuje utuvljeno. Naricanje i kukumavčenje, samosažaljenje, busanje
u grudi, zavičajni zvuci derta i nemoći. Nije li ipak vreme da se promeni
ploča?
Podržati nacional-socijaliste?
(Objavljeno 09.12.2012.)
Nenad Prokić, pisac i teatrolog, nedavno se posvađao sa svojim
LDP-om, napustio Čedu i za vikend nam objasnio da je glavni razlog to
što je otkrio da je LDP, poput ostalih stranaka u Srbiji, autoritarna
stranka („Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na
ovim prostorima”). Trebalo mu je punih sedam godina da to otkrije, za
koje vreme se napatio („prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji
tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog
233
politike koju smo vodili”). Otkad su ušli, kaže Prokić, u vlast dajući
manjinsku podršku Đilasu u Beogradu, stvari su pošle naopako, a
naročito u poslednjem periodu („tokom poslednje dve godine je sve to
eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka”). Pa je, ovaj osnivač
Beogradskog kruga, Foruma pisaca i samog LDP-a, napustio svoje
poslednje političko stanište. I šta sad?
Sad, kaže on, a naslov to udara krupnim slovima, „treba dati
podršku naprednjacima i socijalistima”. Pošto sebe uzima za meru
„građanske Srbije”, onda „građanska Srbija treba da podrži vladu
naprednjaka i socijalista”.
Zašto? 1. Jer su SNS i SPS „za sada jedine pokazale želju, ali i
sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu”. 2. Pošto
su SNS i SPS pokazale takvu „želju, ali i sposobnost”, a budući da
pate od „manjka kadrova kojima raspolažu”, treba im se staviti na
raspolaganje, što „zahteva veću hrabrost” od čekanja na nove izbore ili
nove političke snage. 3. „Vlada će lakše i efikasnije rešavati te
probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne
nedostaje”.
Još je Prokić na kraju malo meditirao o svetskoj situaciji, ali tu je
upao u opšta mesta, kao i svaki Srbin kad se načita Interneta.
Nije on jedini koji smatra da treba novim vlastima pružiti podršku –
Vesna Pešić i Slobodanka Turajlić su sa pozicije „belih listića” prešle u
otvorenu hvalu Tome Nikoliča zbog „ustavnog” ponašanja – ali je za
sada prvi koji nadahnuto poziva da se pridružimo Dačiću i Vučiću.
Zaboravlja, doduše, da su u kolaciji na vlasti još i Dinkićevi, Velje Ilića,
234
Krkobabići, Karićevi, Vulinovi, a da, kad zatreba, tihu podršku daju i
Koštuničići (osim oko Kosova).
Zaboravlja Prokić, od „želje, ali i sposobnosti” da se menja, ko su
Dačič i Vučić: suviše godina su bili tamo gde su bili da bi se za svega
3-4 meseca uverljivo promenili. Ako je promena u tome da je sada
Vučić glasnogovornik hapšenja, a do skoro je to bio Dačič, onda
promena i nije neka. Što se „borbe protiv korupcije tiče”, ona se još
svodi na medijsko bacanje tajkuna u čejusti kvožedne mase
tranzicijskih gubitnika; šta će od toga zaista biti, ostaje da vidimo, a
dotle je i ova „borba” samo još jedna uobičajena kampanja svake vlasti
već skoro pun vek u Srbiji. (Još je Slobodan Jovanović pisao 1901.
godine da je „zakon protiv korupcije Srbiji potrebniji nego Ustav”; otad
je prošlo 11 decenija). Ni „kadrovski manjak”, koji „građanska Srbija”
treba da popuni, nije neki argument: koliko smo videli, kadrovi su već
popunili mesta, čeka se još beogradski udar, i tu su sve Brace face,
Oliveri, Kolarevići, Fatići i ostali kojih se jasno ističu, da o Velji, Mrki,
Selakoviću ne pričamo.
Ostaje Prokićev razlog broj 3: „Vlada će lakše i efikasnije rešavati te
probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne
nedostaje”. Odnosno, ostaje da se jasno kaže: plebiscitarna podrška
„društva” je ono što je dovelo na vlast posleratne komuniste, a kasnije
Miloševića. Što svakom autoritarizmu sa tendencijom prema fašizmu –
bio on još uvek srpski, tj. aljkav, trapav i puzeći – može samo dati vetar
u leđa.
„Dosta je bilo šarlatana i demagoga”, poručuje Prokić, ne videći da
se ovim upisao baš u njih. Iz liberalnog demokrate pravo međ
nacional-socijaliste.
235
Što je najgore, nije jedini. Nimalo.
236
Sadržaj:
Uvod u mizantropologiju (2006)
Presek stanja
Iz Dugovečnosti, novog romana S. Basare
Srebrenica
Preambula kovertiranog rata
Velja i okolina
Ustavobranitelji
Braca faca
Mali od palube i velike štetočine
Faktura manufakture
Automotoposlastičar
Dužni i ružni
Srbija i njeno vreme
Stotka
Slatko pravoslavlje
O našem populizmu
Fiks naš nasušni daj nam dnes
Pučke veselice
Ljudi, uzeše nam Ništa!
Trkači u mestu
Oj dodo, dodo le
Odjeci i reagovanja
Kolarević ustanik, Tadić ustanik
Država kao okupaciona sila (1-6)
Parada mesarskog čekića
„Konsolidacija”
Skale i tonovi
Najveći brat
Istok i Zapad, sise i napad
Na vrat i na šiju
Tzv.
Habemus conditionem
Semantika žurbe
Tužni Toma
Ispočetka
Prajd - Srbija 1:0
6. oktobar
O čemu visimo?
Nije prvi, ali barem da je poslednji
237
2
8
10
12
13
16
18
19
20
21
22
23
24
26
27
28
30
32
34
36
38
40
43
46
60
62
64
67
70
71
75
76
79
81
84
88
90
93
96
Umetnik je prisutan / Umetnost je odsutna
„Ubiti Zorana Đinđića”
539
Demokratija po Otanu (1-3)
Kosovski ciklus
Žižekovi „znaci iz budućnosti”
„I reče im...”
Figure nacionalizma (1-10)
Ramonda
Tijanić pita i одговара
New art u MuSU
Izvrnuta logika
Olujna presuda
Hajde da se lažemo
Nacija bez nacionalizma
Ološijada
Evrodiferencijacija
Savetnik Oliver
Um u pesku
Pravda van prava i pravo van pravde
Nacisti i Srbija
Srbovlasnici
O sudovima, promocijama i garažama
Još o sudovima i pravnicima
Vučko repuje pred SB
Podržati nacional-socijaliste?
Sadržaj
238
99
103
108
113
127
132
137
141
179
183
188
191
193
196
199
203
206
210
213
216
219
221
225
227
230
233
237
Novica Milić
Mizantropologike
Libreto 1
2012.
Digitalno izdanje
© Novica Milić 2012
http://www.libreto.rs
Distribucija ovog digitalnog izdanja je slobodna
239
Download

Mizantropologike – Libreto 1 - FMK