LODI per MOSTAR
ONLUS
Italian Consortium of Solidarity
Knjazevacka 88, 18000 Niš, YU
Tel/fax: 381 18 575 250
email: [email protected]
Consorzio Italiano di Solidarieta
Italian Consortium of Solidarity
1
Consorzio italiano di solidarietà
via di San Luca 15/11, 16124 Genova, ITA
Tel: 9939 0102468099
email: [email protected]
2
Приредио Драгољуб Б. Ђорђевић
МАЧКЕ ПЕРУ ВЕШ
Бајке Рома југоисточне Србије
Italian Consortium of Solidarity
Свен
Ниш 2003.
3
МАЧКЕ ПЕРУ ВЕШ
Бајке Рома југоисточне Србије
Прво издање, 2003.
Сакупљање организовао, приредио и предговор написао
проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић
Рецензент
др Ђокица Јовановић
Лектура и коректура
Саша Стефановић
Превод на ромски и ромски речник
Баја Саитовић Лукин
Превод на енглески
Тамара Симоновић
Издавачи
Italian Consortium of Solidarity (ICS)
Свен - Ниш
За издаваче
Славица Парлић
Слободан Стојковић
Тираж
1000 примерака
Штампа
Свен – Ниш
ISBN 86-7746-003-9
4
САДРЖАЈ
O RIGALO
CONTENTS
ПРЕДГОВОР
БАЈКЕ: РОМСКИ ПРИНОС КУЛТУРИ......................................... 9
ANGLOVAĆARIPE
E PARAMIČA: O ROMANO ĆERIPE ANDI KULTURA ......... 11
PREFACE
FAIRYTALES: CONTRIBUTION OF ROMANIES TO
CULTURE................................................................................................ 13
1. Мачке перу веш.................................................................................. 15
2. Златна пауница................................................................................... 21
3. Роџер царевић .................................................................................... 25
1.1. E MUCE THOVEN GADA ..................................................... 29
2.1. I SUMNAKANI ČIRIKLI........................................................... 35
3.1. O ROÐŽER THAGARNO ......................................................... 39
1.2. CATS DOING THE LAUNDRY................................................ 43
2.2. GOLDEN PEACOCK................................................................... 49
3.2. PRINCE RODGER ........................................................................ 53
4. Добро дело .......................................................................................... 57
5. Циганин ............................................................................................... 61
6. Со и пасуљ........................................................................................... 65
7. Сиромашни људи .............................................................................. 67
8. Капа са роговима ............................................................................... 73
9. Рамиз не зна шта је страх ................................................................ 75
10. Змај који је волео прекрасне жене .............................................. 83
11. Зачарана тиква.................................................................................. 87
МИНИ РЕЧНИК................................................................................... 89
КАЗИВАЧИ ............................................................................................ 91
ЗАПИСИВАЧИ ..................................................................................... 92
5
E MUCE THOVEN GADA
E ROMANE PARAMIČA ANDARI JUGOISTOČNO
SRBIJA
O RIGALO
SADRŽAJ
CONTENTS
ПРЕДГОВОР
БАЈКЕ: РОМСКИ ПРИНОС КУЛТУРИ............................................... 9
ANGLOVAĆARIPE
E PARAMIČA: O ROMANO ĆERIPE ANDI KULTURA................11
PREFACE
FAIRYTALES: CONTRIBUTION OF ROMANIES TO
CULTURE ......................................................................................................13
1. E MUCE THOVEN GADA...............................................................15
2. I SUMNAKANI ČIRIKLI ....................................................................21
3. O ROÐŽER THAGARNO...................................................................25
1.1. E MUCE THOVEN GADA (Romane) .........................................29
2.1. I SUMNAKANI ČIRIKLI (Romane) ..............................................35
3.1. O ROÐŽER THAGARNO (Romane).............................................39
1.2. CATS DOING THE LAUNDRY (Englikane) ...............................43
2.2. GOLDEN PEACOCK (Englikane) ..................................................49
3.2. PRINCE RODGER (Englikane)........................................................53
4. LAČHO KOTOR ....................................................................................57
5. ROM.............................................................................................................61
6. O LON THAJ O FUSU..........................................................................65
7. ČORE MANUŠA .....................................................................................67
8. I STAÐIK E ŠINGENCA ...................................................................73
9. O RAMIZI NI ÐANEL SO SI DAR..................................................75
10. O PHAKALO SAP KAJ KAMLA E LAČHE ROMNJEN....83
11. O BENÐALO DUDUM......................................................................87
O CIIKNO ALAVARI.................................................................................89
E MOTHOVNE............................................................................................91
E LILA CHIDIJE THAJ HRAMOSARDE .............................................92
6
CATS DOING THE LAUNDRY
Bajke Roma jugoistočne Srbije
CONTENTS
SADRŽAJ
O RIGALO
ПРЕДГОВОР
БАЈКЕ: РОМСКИ ПРИНОС КУЛТУРИ............................................... 9
ANGLOVAĆARIPE
E PARAMIČA: O ROMANO ĆERIPE ANDI KULTURA................11
PREFACE
FAIRYTALES: CONTRIBUTION OF ROMANIES TO
CULTURE ......................................................................................................13
1. Cats Doing the Laundry............................................................................15
2. Golden Peacock .........................................................................................21
3. Prince Rodger .............................................................................................25
1.1. E MUCE THOVEN GADA (Roma) .............................................29
2.1. I SUMNAKANI ČIRIKLI (Roma)...................................................35
3.1. O ROÐŽER THAGARNO (Roma) .................................................39
1.2. CATS DOING THE LAUNDRY (English) ...................................43
2.2. GOLDEN PEACOCK (English) ......................................................49
3.2. PRINCE RODGER (English)............................................................53
4. Good Deed .................................................................................................57
5. Gipsy ............................................................................................................61
6. Salt and Beans.............................................................................................65
7. Poor People.................................................................................................67
8. Hat with Horns...........................................................................................73
9. Ramiz doesn’t know What Fear is...........................................................75
10. Dragon who Loved Beautiful Women.................................................83
11. Magic Pumpkin ........................................................................................87
Mini-dictionary................................................................................................89
Storytellers .......................................................................................................91
Writers ..............................................................................................................92
7
8
БАЈКЕ: РОМСКИ ПРИНОС КУЛТУРИ
«'Бела њива...' ромскога народа све до данашњег дана
остала је незасејана, такорећи пуста. Нити је рука ових вечних
путника, вазда притиснутих бригом за опстанак, била томе
вична, нити су они, истини за вољу, имали неке нарочите
потребе за тим. Остало им је да се уздају у памћење. Али, ова
драгоцена особина људског духа, често, ни под
најповољнијим условима није поуздан чувар. Тако се семе које
су Роми понели из Индије, по свему судећи, богато и
разноврсно, стално расипало и без трага губило.»
Рајко Ђурић
Множина држи Роме за народ без аутентичне културе,
чак без културе уопште. Ништа погрешније од тога. Разлог
тако крупној омашци лежи у основном непознавању
прошлости и садашњице ове старе и широм екумене расејане
етничке заједнице, ако одбијемо помисао да је
ниподаштавање њене културе резултат вековима усађиваних
предрасуда и свагда и свугде гајених стереотипија.
Истине ради, постоје тешкоће у реконструкцији, опису и
омеђивању онога што би се назвало, а да се не згреши, ромска
култура. Пође ли се од општеприхваћеног становишта да
културни идентитет икојег народа одређују четири елемента –
језик, вера, традиција и културно наслеђе – јасно је о каквим се
недоумицама ради поводом ромске културе. Роми имају свој
језик, који није јединствен; говоре у више дијалеката и тек су
пред усвајањем стандардизованог књижевног језика. И зато
спадају у усмене народе без писане повести и књижевности,
но богате су им историја и усмена књижевност. Загубили су
прапостојбинску веру, без шансе на обнову – и данас су
верници већине светских религија и вероисповести; примера
ради, јесу и муслимани и хришћани, сунити и шиити,
православци, римокатолици и протестанти – али упражњавају
9
разноврстан религијски живот. Чувајући као ритуалисти и оно већ
затрто у јачих култура, у традицији и обичајима понајбоље стоје,
премда више примају него што дају окружујућим нацијама.
Много је тога заувек изгубљено од споменичке баштине, но
споро а сигурно, попут култних места, израња на видело прегршт
материјалних чињеница ромског културног наслеђа. Речју, Роми
поседују, коликогод скромну, културу и без устезања треба да
је прикажу и нуде свим добронамерним људима.
Ромкост (синоним за самосвојност ромске културе)
суштаствено је отелотворена у духовним умотворинама –
митовима и легендама, предањима и причама, песмама и
приповеткама, загонеткама и бајкама – памћеним а не
бележеним, вазда преношеним с колена на колено. Али
памћење, та «драгоцена особина људског духа» – вели Рајко
Ђурић – «често, ни под најповољнијим условима није поуздан
чувар», и стога је нужно записати, тиме и отргнути од
заборава, све богаство ромске усмене књижевности. Ми се
скромном књижицом Бајке Рома југоисточне Србије,
састављеном од записа усменог казивања Рома из Лесковца,
Ниша, Сврљига, Пирота, Прешева и Прокупља, придружујемо
ниски домаћих ромолога – Тихомиру Ђорђевићу, Радету
Ухлику, Рајку Ђурићу, Трифуну Димићу и Алији Краснићију
– у намери да се открије, сачува и преда будућности важан део
ромкости. А, бајке Рома југоисточне Србије несумњиво јесу
принос култури народâ овога тла.
Драгољуб Б. Ђорђевић
10
ANGLOVAĆARIPE E PARAMIČA:
O ROMANO ĆERIPE ANDI KULTURA
'''I parni umal...' e romane themesi sa đi avđive aćhili bi
khančeso andi phuv, gia te phendolpe čuči. Ni o va kale
dromardenđe, kaj sako đive pućenpe sar te ačhen đuvde, naj sasa
golese sikado, niti von čačimase, sasalen varesaveo trubupe golese.
Aćhilo lenđe de denpe mrtik tharo gođaveripe. Numaj, kava užipe
e manušese đestar, majbut, ni pale em lačho kamipe ni arakhla len
šukar. Gijate o seme savo e Roma ande andari Indija, pale sa kaj
dičhol pe, barvalo thaj lačho, maj but čhordilo thaj biz i vurma
hasardilo.''
Rajko Đurić
But đene e Romen dićhen sar theme bi pire kulturako, so maj
but bi kulturako. Khanćik maj bilačhe godolestar. Kava si golese
kaj ni đangljolpe amaro persutnipe thaj amaro avđivesutnipe kale
phurane themeso kaj si buljardo pi sasti lumija, numaj čhudasa o
gindipe kaj sam čhudle golese kaj baro vakti ane lende si čute e
stereotipura thaj ke sa e thana barile e stereotipija.
Bašo čačipe, amen si pharipe te rekonstruiši gova, te
hramosara thaj te da ramura golese so akhardol romani kultura. Te
crdijape taro varesavo dićhipe kaj e kulturako identiteto masave
themeso ičarol štar elementuri – i čhib, o paćape, tradicija thaj e
kulturako ačhadipe – đangljolpe katar savo bičačipe vaćardol kana si
e Romani kultura ano pućipe. E Romen silen lenđi čhib, savi naj
jekhutni;vaćaren ande majbut dijalekturathaj si andi faza te ćeren i
standardizacija e lililvarne čhibaći. Thja godoleste von arakhadile
ande thaema kaj naj len hramosardi istorija thaj lil, no barvali si lenđi
istorija thaj e mujeso lilvarnipe. Hasarde pire phuvako paćape, biz i
šansa te irinle – i đi ki avđivesutno đive paćan ande lumijako
paćape; von si horahaja thaj hrišćanura, sunitura thaj šiitura,
pravoslavcura, rimokatolikura thaj protestantura – numaj si len
averčandino paćimaso trajo. Aračhena sar ritualistura thaj i gova so
11
hasajlo ande pozurale kulture, andi tradicija thaj piro siklipe em maj
lačhe ačhen, numaj von po but len nego li so den ande trujoso them.
But godolestar hasardilo thaj ni ka arakhadol tare ačado so si, no
poloćhe a emčače, sar e kultne thana, ikljol po kham but materijalno
motholpe tari romani kultura. Svatosa, e Romen si, kobor gači, kultura
thaj trubun te mothola thaj te denla sa e themenđe saven si šukar đi.
O romanipe (o sinonim baše e romane kulturaće) von dičhon
ando đi tahj gindo – ande mitura thaj legende, e predanjuri thaj
paramića, ande đilja thaj pripovetke, garade alava thaj paramića –
gođaverime a na hramome, brešenca nakade tare koč ki koč.
Numaj gođaveripe, ''godova barvalipe e manušese đestar'' –
mothol o Rajko Đurić – ''ni pe em majlačhi vrama naj arakade'',
thaj golese trubul te hramosarelpe, thaj golesa te crdolpe taro
bistaripe, sa o barvalipe e romane mujesere lilvarnimase. Amen
kale cikne lilesa E Romenđe paramića tari jugoistočno Srbija,
ćerdi taro mothoipe e Romengo andaro Leskovco, Niš, Svrljig,
Pirot, Preševo thaj Prokuplje, pašljardiva e niške ćherutne
romologura – e Tihomire Đorđevićese, e Rade Uhlikose, e Rajko
Đurićese, e Trifune Dimićese, thaj e Alija Krasnićese – ando
manđipe te arakadol, thaj te delpe ando vrama kaj avol jek pobaro
kotor taro romanipe. A e paramića tare Roma katare jugoistočno
Srbija, naj hohavipe, dije khanći e kulturaće temese katar kaja
phuv.
O Dragoljub B. Đorđević
12
FAIRYTALES: CONTRIBUTION OF
ROMANIES TO CULTURE
“’The white field...’ of Romany people hasn’t been sown so
far, and stayed almost desolate. Neither was the hand of these
eternal travellers, always burdened by the worry about survival,
good at this, nor did they, truly, have any special need for this.
They were left with trusting their memory. But this valuable
characteristic of the human spirit is often an unreliable guardian,
even under the most favourable conditions. That’s how the seeds
Romany took from India – rich and diverse, judging by everything
– have been scattering all the time and got lost without a trace.”
Rajko Djuric
Many think Romanies are a people without an authentic
culture, even without culture at all. There is nothing more wrong
than that. The reason for such a big mistake lies in the basic
ignorance of the past and present of this old ethnic community,
widely spread over the ecumena, if we refuse the idea the
contempt for its culture is the result of the prejudices centuries old
and stereotypes present always and everywhere
For the sake of truth, there are difficulties in reconstruction,
description and restriction of what would be called, without
making a mistake, Romany Culture. Starting from the generally
accepted position that the cultural identity of a people is determined
by four elements – language, religion, tradition, and cultural heritage, it is
clear what kind of confusion there is in connection to Romany
culture. Romanies have their language, which is not unified; they
speak different dialects, and are in the process of accepting the
standard, literary language. That is why they are one of the ‘oral’
peoples, without a written history and literature. Nevertheless,
their history and oral literature are rich. They lost the original
religion, without the chance to reconstruct it, and today, they are
believers of most world religions and confessions; for example,
they are Muslims and Christians, Sunnis and Shiites, Orthodox,
13
Catholic, Protestant – but they have a diverse religious life. As ritualists,
preserving what has been lost in stronger cultures, they are the best at
tradition and customs. Nevertheless, they receive more than they give
to the surrounding nations. A great part of the material inheritance
has been lost forever. In spite of that, a handful of material facts
of the Romany cultural heritage are surfacing slowly, but safely,
such as the places of cult. In a word, Romanies possess the
culture, if modest, and they should present and offer it without
hesitation to the well-meaning people.
Romanicity (the synonym for the originality of Romany
culture) is vitally embodied in spiritual creations – myths and legends,
traditional stories, songs, tales, riddles and fairytales – remembered, but
not recorded, always passed from generation to generation. But
the memory, this “valuable characteristic of the human spirit”,
Rajko Djuric says, “is often an unreliable guardian, even under the
most favourable conditions”, so it is necessary to record, and thus
save from oblivion, all the richness of the Romany oral literature.
With this humble book Fairytales of the Romanies from
Southeastern Serbia, consisting of the records of the oral
narratives of Romanies from Leskovac, Nis, Svrljig, Pirot, Presevo
and Prokuplje, we are joining the group of domestic romologists –
Tihomir Djordjevic, Rade Uhlik, Rajko Djuric, Trifun Dimic, and
Alija Krasnici – with the intention to discover, preserve and pass
to the future an important part of Romanicity. The fairytales of
the Romanies from Southeastern Serbia are, without doubt, a
contribution to the culture of the peoples of this area.
Dragoljub B. Djordjevic
14
MA^KE PERU VE[
Било је то давно у некој земљи иза седам брда и седам
мора. На крају села у једној усамљеној кући са кровом од
сламе, без димњака, живели су отац и његова вредна кћи
Чорори. Она је рано остала без мајке те је о њој бринуо отац.
Сиротица је по цео дан вредно радила у кући. Никада није
имала времена да се игра са својим вршњацима, јер је све
кућне послове обављала сама. Прала је и крпила одећу, кувала,
чистила кућу. Често је ишла до оближње реке да захвати воду.
Опијена лепотом свакојаких трава и цвећа заборавила би на
посао и бриге. Онда је кући носила букете цвећа да обрадује
свога оца који се тек предвече уморан враћао кући, носећи
под мишком хлеб.
Отац није хтео да се ожени плашећи се да ће друга жена
мрзети и мучити његову Чорори. Опет, мислио је да је она
исувише млада да се брине о њему и о кућним пословима.
Зато је једно вече позове к себи и поче разговор милујући јој
дугачку црну косу.
- Кћери моја, цвете мој, да ли би волела да имаш мајку? питао је.
- Бабо, што ме то питаш. Ко не воли мајку!? - рече
Чорори, загрли га и пољуби – Ја бих била најсрећнија да имам
мајку.
Тада отац доведе жену која је такође имала једну кћер. Од
самог почетка маћеха није волела девојчицу, јер је била лепша
и вреднија од њене кћери. Сваког дана маћеха јој је задавала
свакојаке послове. Чорори је све радила без речи и није се
жалила оцу. Док је Чорори радила, маћехина кћер се играла са
осталом децом. На реку су долазиле жене да перу рубље и
виделе су да сирота девојка, као и оне, боса гази реку и пере
рубље. Оне су је жалиле као и сви остали у селу. Како су дани
одмицали, маћеха ју је све више мрзела. Све време је
смишљала како да отера Чорори из куће. Једног дана је
позвала мужа и рекла му:
15
- Ја више не могу да поднесем твоју кћер. Она ништа не
ради, већ се по ваздан игра са осталом децом. Или она или ја.
Сада ти бирај - рекла му је љутито.
Отац се замислио. Није знао шта да ради. Иако је волео је
своју кћер, више није могао ни без ове жене. Мислио је,
мислио и на крају смислио да ће његову кћер Бог чувати.
Своју судбину она мора да прође. Можда ће јој бити боље ако
напусти ову кућу. Зато једнога дана позове своју кћер:
- Кћери моја, мој најлепши цвете, спреми се да идемо у
планину по дрва. Обуци се добро, јер је тамо хладно.
Окренуо је главу како Чорори не би видела сузе које су
клизиле по образу. Кад се Чорори спремила, дошла је оцу:
- Бабо, можемо да пођемо. Одувек сам желела да идем са
тобом на планину. Моје другарице се шетају са мајкама, а ја по
цео дан само радим. Мајка је све време са мојом сестром. И
сестра ме не воли и неће да се игра са мном. Ти си ми мајка и
мој драги бабо. Много те волим, а знам да и ти мене волиш.
Отац је оборио главу и ухватио је за руку. Очи су му биле
пуне суза. Није знао шта ће бити са њом. Једном је хтео да се
врати, али га је кћи повукла за руку и рекла:
- Хајде, бабо. Шта чекамо?
Сироти отац је пошао, али му се није ишло. Ходали су
доста дуго. Када су дошли до једне чистине, где је жуборио
поток бистре воде, отац је застао и помислио.
«Овде ћу да је оставим. Неко ће наићи да се напије воде
па ће је узети и чувати.»
Затим је рекао:
- Чедо моје, тата ће те овде оставити, док оде по дрва.
Немој никуда да идеш!
Затим је отишао. Оставио је девојчицу поред потока
надајући се да ће скоро неко доћи и повести је кући.
Девојчица се занела игром око потока правећи погачу од
блата. Затим је погачу ставила на сунце да се суши, док она
бере цвеће. Прошло је доста времена. Погледала је на сунце, а
оно још мало при заласку. Нестао је и цвркут птица. Све се
утишало, само се чуо ветар како шушти кроз густо грање
високе шуме. Гледала је на све страна чекајући долазак оца.
16
Али оца није било. Огладнела је. Сетила се своје погаче па је
помислила:
«Ех, да је ово права погача, сад бих се најела.»
Гладна девојчица узе погачу у руке и погледа је, али јој
испаде и откотрља се наниже. Чорори потрча за њом,
надајући се да ће се зауставити на неком жбуњу. Али погача,
тикр, такр, тикер такер стиже до неке ширине. Даље од ње
текла је река бистре воде на којој су мачке прале веш. Кад их
сиротица виде, сва радосна потрча према реци. Чорори тад
поздрави мачке и упита их:
- Драге моје сестрице, могу ли да вам помогнем. И ја знам
да перем. Своме оцу прала сам кошуље. Ако ми допустите,
нећете се кајати - рекла је и не чекајући одговор узела да пере
кошуље.
Мачке су је погледале и рекле:
- Хвала ти, кћери, на помоћи. Баш смо се умориле.
Кад је вредна сиротица све опрала, мачке су је повеле
кући срећне што су завршиле посао пре мрака. Увеле су је у
једну пространу и лепо намештену собу у којој је велики
мачак седео на јастуцима и покривачима од свиле и кадифе.
Видевши све то, Чорори се није чудила већ умиљатим гласом
рекла:
- Добар дан, бабо. Баш се лепо одмараш. Могу ли да те
мазим и чистим, а да ми ти предеш.
Огромни мачак са великим брковима је погледао и рекао:
- Пре тога ми испричај ко си и како си стигла до нас.
Док је то говорио усправио се на јастуцима и почео да
чисти бркове.
- Драги бабо, мене зову Чорори. Остала сам сироче од
малена. Мајка ми је умрла, али се онда мој отац поново
оженио. Моја маћеха има једну кћер. Ја сам их волела, али оне
мене нису хтеле; нису са мном ни разговарале. Радила сам све
кућне послове, али се не жалим јер волим да радим. Једног
дана ме је отац повео у шуму. Он је пошао да бере дрва, а
мене је оставио поред потока. Чекала сам га, али се он није
вратио. Да ме сада не тражи, мој сироти бабо! - рекла је и
почела да трља очи.
17
Мачак је тада позвао девојчицу себи. Чорори је пришла и
села до њега. Он је толико био прљав да је смрдео, а буве су
скакале по њему. Сиротица је положила његову главу у крило
и почела да је чисти од бува. Мачак је тада упита:
- Шта има на мојој глави?
- Ништа, бабо. Твоја глава је тако добра и чиста да ми је
мило и радујем се што је на мом крилу - одговори девојчица
мирним гласом.
Није прошло много времена, мачак постави исто питање,
а она му исто одговори и почне да му дрма главу:
- Бабо, волим те као свог рођеног тату. Ти си тако добар
и умиљат, да бих остала заувек с тобом, али не знам шта се
десило мом оцу. Волела бих да га видим поново.
На крају мачак јој рече:
- Ти си добра девојчица. Да ти бог да све добро овог
света, да будеш најсрећнија и најбогатија, да ти из устију
излазе само добре речи и да усрећиш сваког доброг човека. За
свој труд ћеш добити и награду. Можеш да бираш. Овде су
два ковчега: један је велики, други је мали. Бирај и узми који
хоћеш. Иди обрадуј свог оца, јер се и он забринуо за тебе.
Девојчица није била лакома па је рекла:
- Бабо, мени је довољан овај мали - рекла је Чорори.
- Узми кћери моја, и нека ти Бог буде на помоћи - рече
мачак и нареди мачкама да позову петла. Био је то велики
петао широких крила који је могао да лети небу под облаке.
Петао онда једном кукурикне и стигне до њене куће.
Девојчица сва радосна закуца на врата. Тада јој петао
рече:
- Срећан ти повратак, Чорори. Буди добра и пази свог тату.
Врата је отворио отац и кад је угледа толико се обрадова да
му потекоше сузе. Када је видеше маћеха и њена кћи, да
препукну од муке. Отворили су ковчег, а кад тамо све позлаћене,
посребрене хаљине. Пуно злата и сребра, да ништа целог
живота не ради, а да у изобиљу живи. Девојчица узе најбољу
хаљину и даде је маћехи, а другу њеној кћери. Маћеха није била
срећна. Тражила је од мужа да на исто место одведе и њену
кћер. Отац није имао куд и учини исто и са њеном кћерком.
18
Када је маћехина ћерка видела мачке које перу веш,
почела је да се смеје:
- Ха, ха, ха, види, види чуда, мачке перу веш!
Онда је отишла до једног дрвета и села да се одмори. Кад
су је мачке позвале да им помогне, она им одговори:
- Ха, ха, ха! Зар ја да вам помогнем? Ја нисам дошла због
тога. Дошла сам да ми дате злата и сребра као што сте дали
оној сиротици. Нисам ја као она да радим по цео дан. Ја се
играм и када ми се спава, спавам.
Када су мачке завршиле посао, пошле су кући, а за њима
и она. Ушла је у кућу и видела великог мачка на миндерлуку:
- Гле, гле чуда великог. Што сам данас видела, никад
нисам ни помислила, да мачке перу веш, а мачак да седи на
миндерлуку.
Кад је мачак то чуо, позове је да га очисти. Она га
погледа, а по њему гмижу гуштери и змије.
- Види, види, колико си прљав. По теби гмижу змије и
гуштери. Ја не могу да те чистим. Очисти се сам!
Кад је то чуо, мачак је «благослови»:
- Да да Бог да те змије и гуштери прогутају заједно са
твојом мајком.
Онда јој понуди да бира између малог и великог ковчега.
Маћехина ћерка одабере велики ковчег. Када је то видео,
мачак рече:
- Кћери моја, када будеш отишла кући, затвори све рупе
по зидовима и закључај врата собе. Немој никог да пустиш
унутра. Будите само вас две унутра, ти и твоја мајка. А сада
позовите петла.
Мачке су позвале петла и натовариле ковчег. Онда петао
кукурикне и они стигну кући. Кад је мајка видела своју кћер са
великим ковчегом, толико се обрадује да је истог трена хтела
да види шта има унутра. Кћерка јој каже да пре тога морају у
соби да позатварају све рупе и закључају врата и не пусте
никога унутра. Тако и учине. Отворе ковчег, а тамо уместо
злата и сребра - змије и гуштери. Како нису могле да изађу, од
страха им препукне срце.
19
Остану Чорори и њен отац сами. Отац се више није
женио, већ доведе једног сиромашног младића и уда своју
кћер за њега. Направили су велику свадбу која је трајала
четрдесет дана и ноћи.
И ја сам био тамо. Узео сам један бут меса да и вама
донесем, али на улазу у Прешево изашао чопор паса. Ја сам се
уплашио, бацио сам им месо и тако сам се спасао. Да нисам
тако учинио, не бих данас могао да вам причам ову причу.
20
ZLATNA PAUNICA
Био једном један Ром који је имао тројицу синова. У свом
дворишту имао је дрво које је рађало златне јабуке. Пошто
примети да преко ноћи јабуке нестају, старац одлучи да
синови чувају дрво. Најстаријег сина одреди да прве ноћи
буде код јабуке. Следећег јутра отац виде да недостаје једна
јабука, а старији син призна да се успавао и да ништа није ни
чуо ни видео.
Наредне вечери оде други син да чува златну јабуку.
Стражарио је на коњу, седео испод дрвета, али се умори и
заспа. У току ноћи нестаде још једна јабука, а ни средњи син
ништа није ни чуо ни видео.
Дође време да и најмлађи син чува златну јабуку. Он
легне испод дрвета, узду свеже себи око ноге да га пробуди
коњ кад неко наиђе, па заспи. Негде око поноћи коњ се
узнемири и почне да затеже узду, тако да се најмлађи син трже
из сна. Пробудивши се, угледа божју лепоту - златну пауницу.
Она је сваке ноћи брала златне јабуке са њиховог дрвета. Када
златна пауница примети да је младић будан, падне на његовог
коња и истога трена претвори се у прелепу девојку. На
растанку девојка му поручи:
- Ако желиш да ме видиш још једном, потражи ме.
Младић је упита како да је нађе.
- Даћу ти ово перо. Оно ће те водити.
Сутрадан, када је дошао отац, све јабуке су биле на броју.
Син рече да је био будан целе ноћи и да нико није долазио.
После неколико дана најмлађи син саопшти оцу да жели
да обиђе свет. Оцу би жао да пусти најмлађег сина, али на
крају пристаде, даде му коња, једну мулу и све остало што му је
потребно за пут.
Пред вече младић стигне до једне велике воде. Он ту
спази неку колибу и одлучи да пита за конак. Како никог није
било, смести се, извади хлеб и почне јести. У том тренутку
појави се зла вештица и упита га како се усудио да уђе у њен
21
дом. Он одговори да је колиба била празна, да долази
издалека и замоли је да му допусти да преноћи.
Вештица пристане под условом да је служи три дана и да
испуни три задатка. Првог дана она нареди младићу да
нахрани свиње. У обору му се једна свиња пожали да је нешто
боде и да је зато много љута. Младић пронађе трн који хитро
извади. Свиње, захвалне што им је помогао, не поједу га.
Следећег дана требало је да нахрани крокодиле. Вештица је
била сигурна да ће га они појести. Међутим, и они га поштеде
јер је помогао свињама. Последњег дана младић оде да
нахрани коње. Вештица је имала једног веома бесног коња
који би убио сваког ко му приђе. Али кад се младић појавио,
коњ му рече да су се животиње сложиле да награде његову
доброту. Он је саветовао младића да кад му вештица понуди
поклон, потражи најстаријег коња у штали јер се он претвара
у крилатог коња кад попије мало воде са језера.
Сутрадан га вештица похвали и рече да је први који је
преживео сва три задатка и да је слободан. Младић одговори
да зна какав је ред, и да она њему дугује награду. Он затражи
једног коња пошто путује далеко. Вештица пристаде и одведе
младића да изабере коња. На њено изненађење он потражи
најстаријег и најнеугледнијег коња. Покушала је да га
одговори, нудећи му младе и сјајне коње. Пошто је младић
био упоран, она му даде најстаријег коња.
Када су стигли до језера, коњ се напи воде и претвори се
у лепог и великог крилатог коња. Тада упита свог новог газду
на коју страну света жели да га понесе. Младић му рече да га
однесе у камену земљу. Коњ га упозори на краља кобаца који
никога не пушта преко своје земље. Младић рече да ништа не
брине и да ће питати краља да га пропусти или ће му изаћи на
мегдан.
Код једне велике шуме пресретне их краљ кобаца.
Младић замоли краља да их пусти преко своје земље. Краљу
се допадне одважни младић и још му на растанку поклони
своје перо. Ако икад младићу затреба помоћ, треба само да
протрља перо и он ће се одмах појавити.
22
Када су прешли преко земље краља кобаца, зачули су
јецај. Онде видеше лију ухваћену у замку коју су поставили
ловци. Лија их замоли за помоћ, а како је Ром био милосрдан,
сажали се и избави је. Да се одужи за учињену доброту, лија
рече младићу да узме једну њену длаку. Када му буде потребна
помоћ, треба само да је протрља и она ће се појавити.
Стигавши у Камену земљу, Ром угледа један велики
дворац. Уђе у дворац и у његовом дворишту нађе златну
пауницу. Девојка је била је пресрећна када га је угледала.
Објаснила је младићу да је она зачарана принцеза коју држи
опасни и зли краљ Камене земље. Она је знала како се могу
ослободити злог краља. Девојка рече младићу како у великој
пећини живи зли медвед који мора бити убијен. Тада ће се
претворити у голуба, а голуб у зеца; а када се ухвати, зец ће
дати јаје. У том јајету лежи снага злог краља Камене земље.
Када је стигао до пећине, младић позва злог медведа да
изађе на мегдан. Како се медвед појави, тако би посечен
сабљом младића. Истог трена медвед се претвори у голуба.
Тад се Ром сети краља кобаца па протрља његово перо. Краљ
кобаца се одмах појави и ухвати голуба. Како га је убио, тако
се голуб претвори у зеца. Тад ромски младић узме лијину
длаку и протрља је. Лија појури зеца, брзо га ухвати и донесе
га младићу. Зец, да се спасе, даде ромском младићу јаје. Када
Ром узе јаје, тресне га о земљу, а оно се не поломи. Младић се
збуни. Тада се сети да има златно перо паунице. Како додирне
јаје пером, тако се оно распрсну. У том трену умре краљ
Камене земље, а златна пауница се претвори у прелепу
девојку. Ром се врати кући са девојком, а отац направи велику
свадбу. Јели су и пили, а нама су само коске оставили.
23
24
ROxER CAREVI]
Био једном један цар. Као младић био је веома леп, али са
годинама постао је толико ружан да нико није могао ни да га
погледа. Јако је патио због тога. Једне ноћи сањао је Земљу
младости и у њој чудотворну јабуку чији плодови подмлађују.
Већ следећег јутра цар објави да ће оном ко пронађе Земљу
младости и донесе му чудотворну јабуку оставити цело
царство. Време је пролазило а нико се није јављао. Када је цар
почео да губи наду, његов најстарији син се одважи за такав
подвиг. Рече цару да он као његов најстарији син треба да
крене у потрагу за Земљом младости. Цар га је молио да то не
чини, али је све било узалуд. Најстарији син је отишао.
Трагајући за Земљом младости, стигао је до неког града
где се оженио и заборавио зашто је кренуо на далеки пут.
После њега у потрагу за Земљом младости даде се и царев
средњи син, али и он стиже до истог града и тамо се ожени
млађом сестром братовљеве жене.
Како се нису враћали кући, цар је из дана у дан све више
бринуо за својим синовима. Његова брига је постала толика
да је престао да пати због свој ружноће. Након неколико
година, најмлађи царев син Роџер одлучи да потражи Земљу
младости и своју браћу. Цар је дуго покушавао да га одврати,
али узалуд. На крају је попустио и испратио најмлађег
царевића.
Када је најмлађи царевић дошао до града у коме су била
његова браћа, одлучи да се не задржава и настави са потрагом.
Тако је стигао до Тамног Вилајета где је вечито владала тама.
Крећући се кроз Тамни Вилајет, угледа једну светиљку и тамо
једну старицу од триста лета. Она га угости најукуснијим
јелима и тиквом пуном вина. Роџер царевић преноћи код ње
и ујутру рече камо се запутио. Тада му старица рече да се он
налази у палати, а да је она царица пернатих животиња. Сазва
она све пернате животиње, роде, гуске, ћурке и остале птице
да их упита да ли знају где је Земља младости. Међутим,
25
ниједна није знала. На крају је позвала најстаријег орла да
одведе царевића њеној старијој сестри да му она помогне.
Царевић одлете на орлу до старије сестре. Она је била
царица свих звери и имала је шестсто лета. Лепо га је угостила
и пошто је чула његов проблем, ујутру сазва збор свих звери.
Међутим, ни оне нису знале где се налази Земља младости.
Царица тада нареди најстаријем медведу да одведе царевића
најстаријој сестри. Медвед одведе царевића старици од
деветсто лета. Она је била царица свих змајева, риба и китова.
На Роџерову срећу, старица је знала где је Земља младости и
рече најстаријем киту да одведе царевића на то место.
Кит рече царевићу да кад дођу у Земљу младости, брзо
наточи воду младости, убере чудотворне јабуке и одмах се
врати. Ако све то не заврши до поднева, појешће га аждаје
које се тада буде. Царевић прође испод водопада и уђе у
Земљу младости, наточи доста воде, напуни торбу јабукама,
али се не врати одмах. Очаран призором, настави да
истражује. Дође до једне палате и почне да обилази одаје. У
дванаестој одаји угледа прелепу девојку како спава па уморан
од дугог пута леже крај ње. Близу поднева кит пронађе
царевића, зграби га, и пре него што су се аждаје пробудиле
изведе напоље где му љутито рече:
- Ниси ме послушао. Могли смо обојица да настрадамо.
Кад су се вратили, царица их је послужила вечером и
затражила мало воде и једну јабуку да се подмлади. Ујутро је
царица имала не деветсто већ деведесет година. У знак
захвалности дала је царевићу малу узду и рекла му да ће се
појавити коњ са дванаест крила када је протрља и одвести га
куда год пожели. Царевић протрља узду и појави се
дванаестокрилни ат. Он га узјаха и на њему одлети до царице
звери. И ова царица га лепо угости, а ујутру узме мало воде и
јабуку. Више није имала шестсто него шездесет година. У знак
захвалности дала му је ћилим којим је он одлетео до најмлађе
царице. Ујутру и она узе воде и јабуку. Сада није више имала
триста него тридесет година. У знак захвалности дарива га
ножем којим би и пук војске могао да покори.
26
Младић се тада запути својој браћи. Исприча им о Земљи
младости и показа воду која подмлађује и чудотворне јабуке.
Пошто му браћа нису веровала, он даде јабуку и мало воде
једном старцу који се од тога подмлади. Тада се старија браћа
договоре да украду воду и чудотворне јабуке, а подметну
обичне када најмлађи брат заспи.
Ујутру се Роџер царевић пробуди и примети да нема
браће. Његове снахе му кажу да су браћа отишла у лов и да се
неће враћати неколико месеци. Младић се тада врати кући и
сав срећан рече оцу да је пронашао Земљу младости и
чудотворну воду и јабуке које подмлађују. Цар брже-боље
доведе једног старца да испроба еликсир, међутим старац се
није подмладио. Цар, мислећи да му најмлађи син подваљује,
нареди старијим синовима да они одлуче о његовој судбини.
Ови то једва дочекаше и бацише га у бездан-пећину аждајама.
Аждаје нападоше царевића који тада извади чаробни нож и
све се аждаје следише. Тако их он све покори и нареди да му
начине спаваћу собу од злата. Роџер царевић је боравио неко
време у пећини са својим слугама аждајама.
У међувремену у Земљи младости лепотица крај које је
спавао роди му сина. Када је синчић одрастао, нашао је златну
јабуку на којој је писало «Роџер царевић». Мајка му је рекла да
је Роџер његов отац и мали је пожелео да га види. Њих двоје у
пратњи војске Земље младости стигну у царевину Роџеровог
оца. Лепотица је тражила да види Роџера царевића.
Цар, уплашивши се силне војске, рече својим синовима
да пронађу најмлађег царевића. Убеђени да је најмлађи брат
мртав, договоре се да се најстарији царевић представи као
Роџер и тако спасе царевину. Лепотицу нису могли да
преваре и она љутито запрети да ће запалити целу царевину
ако не доведу најмлађег царевића.
Браћа тада признаше оцу шта су учинила и одоше до
бездан-пећине без наде да ће га тамо затећи живог. На њихово
запрепашћење најмлађи царевић се појави у пратњи аждаја
које су га слепо слушале. Они затражише опроштај и рекоше
зашто су дошли. Роџер царевић хитро протрља узду, појави
се дванаестокрилни ат и он одлете двору где су га чекали син
27
и жена. Отац, сазнавши истину, уступи престо њему. Царевић
одлучи да оде својој жени и сину и тако постане цар Земље
младости, а старијој браћи опрости и препусти да поделе
очево царство.
Роџер царевић са женом и сином и дан-данас живи
срећно у Земљи младости.
И ја сам на њихову свадбу био позван, али нисам отишао
и због тога бројим старачке боре.
28
F!NVDF!UIPWFO!HBEB!
Sasa godova dumut andi nesavi phuv pale efta plaina thaj efta
bare paja. Po agor e gaveso ando jek korkorutno ćher učhardo
phusesa, bizo thuvalo, traina o dad thaj lesi bućarni čhej i Čorori.
Voj sar cikni ačhili bi dako thaj la arakhla lako dad. I čori sasto
đive bi ćherola bući. Nisar naj sasala vrema te ćhelol pese pire
amalinenca, sose sa e ćherese buća bi ćerola korkorica. Thovola bi
thaj suvela e šeja, ćiravela, taj šlavola bi o ćher. But droma sasa đi
ki len te pherol paj. Matardi tari šuk e luluđengo thaj e čarako
bistarola bi pi bući thaj po pharipe. Napal ćhere bi inđartola e
luluđa te lošaćherol pe dade savo bi anglal i rat avola ćhindo ćhere,
pesa bi inđarola tali khak o mangro.
O dad ni mangla te romnjardinol sose daraja kaj aver
romni ni ka kamel lese čheja thaj ka j ka lićharol lese Čorora.
Palem, gindisarda kaj si voj but therni te dićhol le thaj e ćherese
buća.
Golese jek rat akardala ki peste thaj lija te ćherol svato lasa
thaj te rizgosarol lače lunđe kale bala.
– Mi čhej, mngri luluđije, kames bi tu te avoltut dej? –
phučlala.
– Mo dad, sose phućema gova. Ko ni kamel pe da!? – Phenda
i Čorori, dijale mrtik thaj čhumidijale.
– Me bi avava em maj bahtali kana bi avolama mi dej.
Pale godova lako dad anda romnja sava gija sasa jek ćhej.
Katar o anglunipe i opaš i dej ni kamla e čheja, sose sasa polačhi
thaj po bućarni tare laćhi čhej. Sako đive i upaš i dej dolala bi
varesave buća. I Čorori sa bi ćherola bizo lafi te iril, thaj ki po dad
ni rovola. Đi kaj i Čorori ćherola bući, e upaš e dejaći čhej bi
ćhelola pese avere čhavenca. Pi len bi avena e romnja te thove e
šeja thaj dićhena bi kaj i čori čhej, sar von, prnanđi uštavel o paj
thaj thovel e gada. Von rovenala sar sa e manuša andaro gav. Sar e
đivesa naćhena, i upaš i dej po maj but ni kamolala. Sa o vakti
gindila bi sar te tradel e Čorora andar o ćher. Jek đive akarda pe
rome thaj phenda lese:
29
– Me našti pobuter te ićharav ćhire čheja. Voj khančik ni
ćherol, no sasto đive ćhelol pese e čhavorenca. Jal voj jal me.
Akana tu dik – phenda lese holjame.
O dad lijape andi gođi. Ni đangla so te ćherol. Sajek so kamol
pe čheja, maj but našti i bi kale romnjako. Gindisarda, gindisarda
thaj po agor anda andi pi gođi kaj lese čheja o Del ka araćhel. Piro
trajo vov musaj te araćhel. Šaj laćhe avol pošukar ako đal andar
kava ćher. Golese jek đive akarda pire čheja:
– Mi rakli, mi majlačhi luluđije, urav tut te đa andi plain
kaštenđe. Urav tut šukar, sose odoringate si šul. Irisarda po šoro
sar i Čorori ne bi dićhola e asva sar uljen tar lese čhama. Kana i
Čorori uradape avili ki po dad.
– Mo dad, šaj te crda. Me kamav tusa sajek te đav andi plain.
Me amalina piravenpe pe dejenca, a me sasto đive ćherav bući. Mi
dej si me phejasa sasto đive. I mi phen ni kamolma thja ni manđol
te ćhelolpese manca.Tu san mi dej thja mo guglo dad. But
kamavtut, a đanav kaj i tu man kame. O dad perada po šoro thja
doldala taro va. E jakha lese sesa perde asva. Ni đangla so ka avel
lasa. Jekvare mangla te irilpe lasa, numaj voj crdijale taro va thaj
phenda lese:
– Ka đa, mo dad, so ažučara?
– O čoro dad crdija, numaj ni đalpe lese. Đele maj lungo
drom. Kana avile ki jek livađin kaj ikljol o paj andari hain. O dad
ačhilo thaj anda pese andi giđi:
«Kate ka mekav la. Khonik ka avel te pijel paj pa ka lol la te
aračhola.«
Napal phenda:
– Mi rakli, o dade ka ačhavol tut katre, te đal pale kašta. Ma te
đa khathinde! Napal đelo. Ačhada e čheja paši lenori thaj
gindisarda kaj khonik ka avol te lol e čheja te inđarola ćhere. I čej
lijape ando ćhelipe trujal i lenori tahj ćherda pese bokoli tari čik.
Pale godova i bokoli čhuta po kham te šučol, a voj đeli te ćhidol
luluđa. Naklo pobaro vakti. Dikhla po kham, a vov još zala te uljol.
Ačhili i đili e čirikljaći. Sa ačhilo, numaj i balval ašundol andare
bare vošaće kašta. Pe sa e riga dikhla katar lako dad ka avel. Numaj
lako dad ni avilo. Bokhajli. Dija pe gođi pe pi bokoli pa gindisarda.
30
«No, te avel kaja čačikani bokoli, akana bi havala.»
I bokhali čhej lija i bokoli ande pe va thja dikhlala, numa peli
latar andare vasta thja đeli tele. I Čorori prastaja pale late,
gindisarda kaj ka ačhol pe nesavo bur. No i bokoli, tikr, takr, tiker
taker resli đikaj nesavo bulipe. Po dur latar thavdol i len uže pajesa
pe savo e muce thoven gada. Kana dikhlalen i čori, bahtali prastaja
karing i len. I Čorori phučlape e mucenca thaj phučlalen:
Me gugle phejalen šaj li te davtumen dumo.I me đanav te
thovav. Me dadese gada thodem. Te muklen man, ni kavol bilačhe
– phenda voj thaj ni ažučarda te irin o lafi lija te thovol e gada.
E muce podikhlela thaj mothode :
– Naisarav tućhe mi čhej kaj dijan amen dumo. Amen baš
čhindilam.
Kana i čori bućarni sa thoda, e muce bahtale pesa inđardela
ćhere kaj anglal i rat agorisarde piri bući. Andela andi jek pobari
sovljardi lačhe lačhardi ande savi o pobaro muca bešol pe kotora
thaj pe pate taro ćežako thaj kadifa. Dikhla sa godova, e Čororaće
jakha ni ačhile no poloćhe vaćarda:
Lačho đive, babo, lačhe inzilan. Šaj li te rizgov tut thaj te
kosav tut, a tu te khuve manđe. O baro muco bare mustakenca
dikhlala thaj vaćharda:
– Anglal godova motho manđe ko san thaj sar reslan đi
amende.
Godova sar vaćarda uštilo upral e jastukura thaj lija te kosel
pe mustaka.
Gugleja babo, man akaren Čorori. Tharo ciknipe ačhilem čori.
Mi dej muli, numaj mo dad lija palem romnja. Me upaš e deja si jek
čhej. Me len kamlem, no von man ni kamle; manca ni thode muj .
Sa e ćherutne buća me ćerdem, numaj ni rovav me kamav te ćerav
bući. Jek đive mo dad inđardama andi voš. Vov đelo te ćidol kašta,
a man ačhada paši lenori. Ažučardem le, numaj vov ni irisajlo.
Tana rodolma akana, mo čoro babo! – penda thaj lija te morol pe
jaka. O muco napal akarda e čheja ki peste. I Čorori pašili paša
leste thaj bešli. Vov sasa gači melalo thaj but bilačhe kandela a e
pišoma hutena pe leste. I čori pašljarda leso šoro andi pi angali thaj
lija te trebil lestar e pišoma. O muco napal pučlala:
– So sima po šoro?
31
– Khančik, babo. Čo šoro si gija šukar ulado thaj me kamav
kaj si andi mngri angali – mothoda i čhej lačhe krlesa. Ninakhlo
baro vakti, o muco palem pučol, a voj pale jek vaćarol thaj lija leso
šoro te miškol:
– Babo, kamav tut sar me dade. Tusan gija lačho thaj šukar,
me bi tusa ačhava đi ko meripe, numaj ni đanav so ćerdilo me
dadesa. Kamava bi te dikhavle pale.
– Ko agor o muco phenda laće:
– Tu san lačhi rakli. Te dol tut o Del sa o lačhipe kale
lumajaći, te ave em bahtali thaj em barvali, andar o muj te ikljen
tutar samo lačhe svatura thaj te de bah sakone lačhe manuše. Ćiri
bući ka poćindol. Kate si duj kaštunale: jek si baro jek si cikno. Le
savo manđe. Đa lošaćer će dade, sose i vov daral tuće.
I čhej naj sasa bokhali jakhenđi pa penda:
– Babo, manđe resel kava cikno – mothoda i Čorori.
– Le mi čhej, pa o Del nek dol tut dumo – phenda o muco pa
vaćarda e mucenđe te akaren e bašne. Godova sasa baro bašno
bule phakengo savo šaj ural e Devlese tale ćherenja. O bašno jek
đili dija thaj reslo đi ko lako ćher.
I čhej bahtali marda po udar. Napal o bašno penol laće:
– Bahtalo čo iripe, Čororije. Av šukar thaj arak če dade.
O udar putarda lako dad thaj kana dikhlala but bahtalo sasa e
asva andar e jaka lese lije te thavden. Kana dikhlela laći i upaš i dej
thaj laći čhej taro pharipe ka meren. Putarde o kaštunalo, a ande
leste taro sumnakaj e šeja thaj e gada. Pherdo sumnakaj, tana ćerol
bući sa dok si đuvdi a po đuvdipe barvale te tradol. I čhej lija em
majlačhio gad thaj dija pe upaš e deja, a dujto dija laće čheja. I upaš
i dej naj sasa bahtali. Mangla tare piro rom pe godiva than inđarol i
laće čheja. O dade naj sasa kaj pa i la inđarda pe godova than.
Kana e upaš e dejaći čhej dikhla kaj e muce thoven e gada, lija
te asal:
– Ha, ha, ha, dik dik, benđalipe, e muce thoven e gada!
Pale godova đeli tal jek kaš thaj inzili. Kana e muce akardela
te dolen dumo, voj vaćarda lenđe.
– Me ni avilem goleste. Avilem te denma rup thaj sunakaj sar
godole čorora kaj dijen. Naj sem me sar voj sasto đive te ćerav
bući. Me ćhelav kana ćhelolpe manđe, a kana sovolpe manđe me
32
sovav. Kana e muce agorisarde pi bući, crdije ćhere, a pala lende i
voj. Dija ando ćher thaj dikhla e bare muco pe minderlukura:
– Dik, dik baro benđalipe. So dikhlem avđive, nisar našti te
gindiv, kaj e muce thove e šeja, a o muco te bešel po minderluko.
Kana ašunda godova o muco, akhardala te thovole .Voj dikhla le, a
pe leste đan e sapa thaj e guštera.
– Dik, dik, kobor san melalo. Pe tute đan e sapa thaj e
guštera. Me našti te khosav tut. Khostu khorkhoro! Kana ašunda
godova o muco dijala» bahtalipe«:
– Te del o Del e sapa thaj e guštera te han tut barabar će dasa.
Napal muklala te lol o baro jal o cikno kaštunalo. E upaš e
dejaći čhej lija o pobaro kaštunalo. Kana dikhla godova o muco
vov phenda laće:
– Mi čhej ,kana ka đa ćhere,phande sa e hva pe duvara thaj
phande o udar tari sovljardi. Ma khanikha te muće andre. Aven
tumen korkore andre, tu thaj ći dej. A akana akharen e bašne. E
muce akharde e bašne thaj ladade o kaštunalo. Napal o bašno dija
krlo thaj von resle ćhere.
Kana i dej dikhla pe čheja e bare kaštunalesa, gači sasa bahtali
thaj rodija sigate te putarel o kaštunalo te dićhen so si andre. I čhej
phenda laće kaj trubul te panden sa e hva ande duvara te phanden
e udara thaj khanikha tana muka andre. Gija dani ćerde. Putarde o
kaštunalo, a odoring si so te diče, po than e rupuneso thaj e
sumnakajeso – e sapa thaj e guštera. Sar naštine te ikljen avri thari
dar lengo ilo pharlo.
Ačhili i Čorori thaj lako dad khorkhore. Lako dad ni kamla
palem te romnjardinol, no anda jeće čore čhave thaj dija pe čheje
pale leste. Ćerde baro abav savo traida saranda đive thaj rača.
I me sema odoring. Lijem jek bedro mas i tumenđe te anav,
numaj kana manglem te dav ando Preševo iklile e đučela. Me
darajlem, čudijem lenđe o mas thaj gija našlem lendar tana han ma.
Tana ćerava gij našti bi vaćarava tumenđe kaja paramići.
33
34
J!TVNOBLBOJ!_JSJLMJ!
Sasa jekvare jek Rom save sasa trin čhave. Ande avlin sasa le
kaš savo bijanela sumnakane phabaja. No sar ačarda kaj e phabaja
prekal i rat hasavon, pe čhaven čuta te araćhen i phabaj. Em e
baredere čhave čuta anglune rača te araćhol i phabaj. Dujto sabao
kaj jek phabaj naj gothe, aem o phureder čhavo vaćarda kaj zasuta
thaj ni dikhla thaj ašunda khančik.
Dujto rat đelo o dujto čhavo te araćel i sumnakani phabaj.
Sasa e grastesa talo kaš, numaj i vov ćhindilo thaj zasuta. Pana dok
sasa i rat jek pabaj hasajli, a i o maškarutno čhavo khančik ni
ašunda thaj dikhla.
Avilo o vakti o em cikneder čhavo te araćhol i sumnakani
phabaj. Vov pašlilo talo kaš, a o salivari phangla pesepo phngro, o
gra te vazdole kana khonik ka avol, pa zasuta. Ande upaš i rat o
gra lija te miškol thaj te capnisarol o salivari, gija kaj o emcikno
čhavo đungadilo andar o soipe. Kana uštilo, dikhla e Devleso
šukaripe – taro sumnakaj e čiriklja. Voj sako rat ćidola e
sumnakane phabaja tar lengo kaš. Kana i sumnakani čirikli dikhal
kaj si vov đungado, andi jekvare peli pe leso gra thaj ćerdili andi
but lačhi rakli. Kana trubuje te uladon i rakli penda lese:
– Te manglan te dićhema pand jek drom, rode man.
O čhavo pučlala sar te araćhola.
– Ka dav tut kaja por. Voj ka inđarol tut.
O detharin kana avilo leso dad sa e phabaja sesa gote. O
čhavo phenda kaj sasa celi rat pe phngre thaj kaj khonik ni avilo.
Pale varegaći đive o em cikneder čhavo penda pe dadese kaj
manđol te naćhel i lunija.
E dadese sasa pharo te mućol em ciknedere čhave, numaj po
agor meklale, dijale e graste, jeće here thaj sa so trubujale dromese.
Angli rat o čhavo resl đi o jek baro paj. Vov gote dikhla jek
ćheroro taj vov phućla gote te račarel. Sar khonik naj sasa, vov
čutape, ikalda o mangro thaj lija te hal. An godova iklili i
čohanithaj pučlale sar tromaja te dol ande lako ćher. Vov phenda
kaj khonik naj sasa andre, kaj avel dural thaj pučola te račarel gote .
35
I čohani pomukla numajte kandol la trin đive taj te ćerol trin buća.
Angluno đive voj lestar mangla te parvarol e balen. Ando obori jek
balo rovol kaj kaj khančik pisavola thaj godolese si but holjame. O
čhavo arakhla o kangro taj maj sig ikaldale. Ebale ćerde lese nais
thaj ni halele. Aver đive trubuja te parvarol e krokodiluren. I
čohani gindisarda kaj von ka hanle. Maškar gova, ni von ni halele
kaj dija dumo e balen. Paluno đive o čhavo đelo te parvarel e
grasten. E čohanja sasa jek but dilo gra savo bi mudarela sakone
ko pašol paše leste. No kana o čhavo pašilo paše leste, o gra
vaćarda lese kaj von ćerde lafi lese te ćeren lačhipe. Vov dija e
čhave giđi, kana i čohani pučole so bi vov manđel te dol le, te lol
latar em maj purane graste sose vov ćerdol ando phakalo gra kana
pijol zala paj taro jezero.
O detharin i čohani phenda lese kaj si but šukar thaj kaj si
angluno savo ni mudardilo a ćerda li trin buća i godolese si
muktino. O čhavoro phenda kaj đanel sar đal o tabijeti, thaj voj
lese trubul te dol khančik. Vov mangla jeće graste golese kaj đal
dur. I čohani kandija le thaj inđarda e čhave te alosarol pese graste.
Pe lako biažućaripe vov mangla em maj purane graste. Mangla voj
tana lel vov gole graste, kanida le poterne graste te lel. Sar vov
mangla samo godole purane graste, voj dijale gole maj purane
graste
Kana resle đi ko bao paj, o gra pila pese paj taj lestar ćerdilo
lačho baro thaj phakalo gra. Vov napal phučla pire baredere pe
savi rig e lumijaći manđel te inđarele. O čhavo penda lese te
inđarele ande baresi phuv. Ogta mothoda lese te araćhelpe tharo
bareder o kopco savo khanikha ni mućhol te naćhol lrekal lesi
phuv. O čhavo penda tana daral vov gači thaj vov ka phučol e
baredera te mućhole jal lesa ka ikljol po megdano.
Ki jek bari voš ikljilo angla lende o thagar e kobcurengo. O
čhavo phučla e thagare te mućolen prekali lesi phuv. E thagarese
pelo vov ando đithaj vađe dijale piri por. Trebula li le dumo te
dole, numaj i por te morol i vov sigate ka avol.
Kana nakle prekali phuv e thagaresi tare kobcura ašundile
varesave krle. Odoring dikhle e vošesi loli istardili ande flinka save
čute e lovcura. E vošesi loli mangla lendar dumo te den la, a sar o
Rom sasa lačhe đesa, kovlilo thaj meklala. Tana ačhol lese borđi, e
36
vošesi loli penda e čhavoresete lol latar jek bal. Kana ka trubule
dumo, trubul samo te morol o bal thaj voj ka avol. Kana resle ande
baresi phuv, o Rom dikla baro lačho ćher. Dol ando ćher thaj ande
lesi avlija arakla e sumnakane čiriklja. I čhej sasa but bahtali kana
dikla le. Mothoda lese kaj si voj drabardi thagarnisava ićharol o
bilačho thagar e Barese phvako. Voj đangla sar te našen taro
bilačho thagar. I čhej phenda e čhavese sar andi bari hiv traisarol o
bilačho riči savo trubul te mudardol. Vov ka ćerdol golubo, a o
golubo šošoj; a kana ka istardol, ošošoj ka del angro. Ande godova
angro pašljol o zuralipe e thagareso tari Baresi phuv. Kana resle đi
ki hiv, o čhavo dija vorba e bilačhe riči te ikljol lesa po megdano.
Sar o riči ikljilo, gijate sasa čhindo tari čhuri e čhavesi. Andi jek o
riči ćherdilo golubo. Napal o Rom dijape gođi po thagar e
kobcurengo thaj morda lesi por. O thagar e kobcurengo majsgate
avilothaj istarda e golubo. Sar mudarda e golubo gija o golubo
ćherdilo ando šošoj. Napal o Rom lija o bal tari vošesi bibit haj
morda al. E vošesi bibi lija te tradel e šošoje, sigate istarda le thaj
andale ko čhavoro. O šošij, te ikalolpe, dija o angro ko čhavoro.
Kana o Rom lija o angro, dole andi phuv, a vov ni phađilo. E
čhavorese jakha ačhile. Napal dija pe gođi kaj sile i por tari
sumnakani čirikli. Sar istarda o angro e porasa, gijate vov
pharadilo. Ande godova vakti mulo o thagar e Barese phuvaće, a i
sumnakani čirikli ćerdili andi but lačhi lačhi čhej. O Rom irisajlo
ćhere e čhejasa, a leso dad ćerda baro abav. Hale thaj pile, a
amenđe e kokala ačhade.
37
38
P!SP]AFS!UIBHBSOP!
Sasa jekvar jek thagar. Sar terno sasa but lačho, numaj
brešenca ćerdilo baro nasili, kaj khonik našti te dićhel le. Goleste
vov but rovela. Jek rat dikhla ando suno i Phuv ternimase thaj
ande late phabaja save ternjaren e manuše. Dujto sabajin o thagar
phenda golese ko araćhel i Phuv e ternimase thaj anol i phabaj,
lese ka ačhavol o thagaripe. O vakti poločhe naćhol a khonik ni
dija krlo. O thagar lija te hasarol po paćape, no leso embareder
čhavo mothoda pe godoleste. Phenda e thagarese kaj vov sar leso
em phureder čhavo trubula bi te đal te rodel goja Phuv e
ternimase. O thagar ni muklale te đal, no vov ćerda sar vov
mangla. Em o phureder čhavo đelo.
Pe piro drom vov rodija i Phuv e ternimase, reslo đi ki jek
foro kaj romnjardinilo thaj bistarda sose crdija pe godova drom.
Pale leste crdija te rodol i Phuv e ternimase o dujto čhavo e
thagareso, numaj i vov avilo ande godova foro kaj sasa leso phral
thaj i vov romnjardinilo e poternedere phejasa tare pe phralesi
romni.
Sar ni irisalje ćhere, o thagar sa pomaj but rovela pe čhavenđe.
Lese sasa gači phare kaj bistarda pi po nasili. Pale varegaćibreša,
em maj cikneder čhavo e thagareso o Rođžeri phangla andi gođi te
crdol po drom te aračhol i Phuv e ternimase thaj pe phralen. O
thagar lungo ni meklale te đal, numaj vov ni ašunda le no crdija po
drom. Po agor mukla le thaj vov đelo.
Kana em maj cikneder thagarno avilo đi ko foro ande savo
sasa lese phrala, ni mangla te ačhol no vov crdija anglal te rodel.
Gijate reslo đi ko kalo vilaeti kaj sasa sajek rat. Sar đala andaro kalo
vilaeti, dikla jek memeli thaj odoringate jećhe puranja tare trišel
breš. Voj dijale te hal thaj te pijel em majlačho hape thaj o dudum
perdo mol. O Rođžeri thagarno suta ki late thaj po sabavo
mothoda laće kaj crdija. Napal i purani phenda lese kaj si vov andi
palata, a kaj si voj thagarni pe poraće đuvdimata. Akarda voj sa e
poraće đuvdimatan, e roden, e papinjen, ćurke thaj avera čiriklja te
pučol len đanen li kaj si i Phuv e ternimase. Maškare, ni jek
39
niđangla. Po agor akharda em maj phurane orlo te inđarel e
thagarne ki laći popurani phen voj te dele dumo.
O tagarno uraja po orlo đi ki purani phen. Voj sasa thagarni
pe sa e vošase đuvdimata thaj sasa la šovšel breš. Voj dijale te hal
te pijo thaj kana ašunda savo pharipe sile, o sabain akarda sa e
vošase đuvdimatan. Maškare, ni von ni đangle kaj si i Phuv e
ternimasi. I thagarni dija vorba em maj purane riči te inđarol e
thagarne ki em maj purani phen. O riči inđarda e thagarne ki
phurani tare injašel breš. Voj sasa thagarni pe sa e phakale sapa,
mačhe thaj kitura. Pe Rođžeresi bah, i phurani đangla kaj si i Phuv
e ternimase thaj mothoda em phurane kitose te inđarel e thagarene
pe godova than.
O kit mothoda e thagarnese kana ka aven andi Phuv e
ternimase, sigate te istarol o paj e ternimase, ćhidol e phabaja thaj
sigate te irilpe. Te godova ni agorisarola đi ko upaš o đive, ka han
le e phakale sapa save ka ušten. O thagarno nakhla talo paj thaj dija
andi Phuv e ternimase, astarda but paj, perda pi trasta phabajenca,
nimaj ni irisajlo sigate. Kana dikhla godova lačhipe, crdija vađe te
rodel. Avilo đi ke jek baro ćher thaj crdija te dićhol e sovljarde.
Ande dešudujto sovljardi dikhla but lačhe čheja sar sovol thaj
ćhindo tharo lungo drom pašlilo paše late. Paše upaš o đive o kito
arakhla e thagarne, dolda le, majanglal no so e phakale sapa uštile
ikalda le avri kaj holjame vaćarda lese:
- Ni ašundan ma. Šaine te mudardija solduj đene.
Kana irisajle, i thagarni dijalen te han thaj mangla lendar zala
paj thaj jek phabaj te po terni te avol. I sabalin e thagarnja sasa na
injašel no injavardeš breš. Voj naisćerdape e thagarese thaj dijale
jek cikno salivari thaj mhotoda lese kaj ka avol jek gra dešuduje
phakenca kana ka morol o salivari thaj ka inđarole kaj vov manđol.
O thagar morda o salivari thaj angla leste iiklilo o gra dešuduje
phakenca .Vov ikljilo le thaj pe leste uraja đi ki thagarni e vošese
đuvdimatango. I kaja thagarni dijale te hal thaj te pijol, a o sabajin
lija zala paj thaj phabaj. Pale godova najsasa la šovšel no sasala
šovardeš breš. Voj naisćerdape lese thaj dijale pato kaj ural, savesa
vov uraja đi ki em majterni thagarni. Pi sabani voj lija o paj thaj i
phabaj. Akana najsasa la trišel no tranda breš. Voj naisćerdape thaj
dijale čhuri savas bi šaj bute đenen te mudarel.
40
O čhavo crdija ke pe phrala.Vaćarda lenđe tari Phuv e
ternimase thja mothoda lenđe o paj thaj e phabaja. Sose e phrala le
ni paćaje, vov dija i phabaj thja zala paj jećhe purane savo katar
gova ćerdilo maj terno. Napal lese phrala dije pe vorba te čoren o
paj thaj e phabaja, a te čhon aver phabaja thaj paj, kana o em
cikneder phral ka zasovel.
I sabain o Rođžer thagarno uštilo thaj dikhla kaj lese phrala
naj gothe.
Lese bora pende kaj lese phrala đele ando lovo thaj ni ka
irinpe varegaći čhon. O čhavo irisajlo ćhere thaj but bahtalo penda
pe dadese kaj arakla i Phuv e ternimase thaj o paj i e phabaja save
ternjaren e manuše. O purano thagar sigate akarda jećhe purane
manuše savo ka pijol o paj thaj te hal i phabaj, te bi dićhola kaj si
gova emčače, pale gova o purano ni ternilo. O purano thagar,
gindisarda kaj o em terneder čhavo hohadale, phenda pe popurane
čhavenđe te ćeren lesa so manđen.Kala gova i ažućarde thaj
čhudijele andi bari hiv e phakale sapenđe. E pakale sapa dije po
thagar savo sigate ikalda i benđali čhuri thaj e phakale sapa darajle.
Gijate vov sa len lija thaj penad lenđe te ćeren lese jek sovljardi
taro sumnakaj. O Rođžer thagar sasa nesavo vakti andi hiv pe
phakale sapenca save kandena le.
Maškaro vakti andi Phuv e ternimase i čhej kaj lasa suta,
bijanda lese čhave. Kana o čhavo barilo, arakhla i sumnakani
phabaj pi savi sasa hramome «O Rođžer thagarno». Lesi dej
phenda lese kaj si o Rođžer leso dad thaj o cikno mangla te dičhol
pe dade. Von solduj anglo tradipe e thagarese askerenca andari
Phuv e ternimase resle ando thagaripe e Rođžerese dadese. I
šukarni rodija te dićhol e Rođžere thagarne.
O phurano thagar, darajlo tari zurali uruvni, penda pire
čhavenđe te araćhen e maj cikne čhave. Von gindisarde kaj si o em
cikno phral mulo, thaj dije vorba te penen kaj si o pureder čhavo o
Rođžeri thaj gijate te ikalol o thagaripe. E šukarnja naštine te
hohaven thaj voj holjame dija krlo kaj ka phabarol o sasto
thagaripe ako ni anen em e majcikne thagare.
E phrala mothode pe dadese so ćerde pe phralesa thaj đele đi
ki bari hiv bi paćamaso kaj ka araćenle gote đuvdo. Pe lenđi bibah
ljal bah em o cikno thagarno iklilo e phakale sapenca save but
41
kandena le. Von mangle te mućen len thaj phende sose avile. O
Rođžeri thagarno sigate morda o salivari, iklilo e dešduj phakengo
gra thaj vov uraja andi diz kaj ažućardele lesi romni thaj o čhavo.
O dad, kana ašunda o čačipe, dija le te avol thagar pe leso
thagaripe. O em terno čhavo kamla te irilpe pe romnjasa andi
Phuv e ternimase thaj te avol thagarno pe godija phuv, a pe
dadesko thagaripe mukla pe phralenđe.
O Rođžer thagarno pe čhavesa thaj pe romnjasa đi ke
avđivesutno đive traisarol bahtalo andi Phuv e ternimase.
Thaj i me sema pi lengo abav akhardo, numaj ni đelem inćate
thaj godolese akana đinav mngre purane bore.
42
DBUT!EPJOH!UIF!MBVOESZ!
Once upon a time, in a distant land, beyond seven mountains
and seven seas, at the end of a village, in a lonely house with a
thatched roof, without a chimney, father and his hard-working
daughter Chorori lived. She lost her mother at an early age, so her
father took care of her. The poor girl worked hard in the house all
day long for days. She never had time to play with her peers,
because she had to do everything at home. She washed and
mended the clothes, cooked and cleaned the house. She often
went to the nearby river, to fetch water. Fascinated by the beauty
of different plants and flowers, she would forget about the work
and the worries. Then, she would take the bouquets home, to
cheer her father up, who would come home tired in the evening,
carrying the bread under his arm.
The father did not want to get married, being afraid another
women would hate and abuse his Chorori. Again, he also thought
she was too young to take care of him and the house. That’s why
he called her one evening, and started the conversation, touching
her long dark hair.
- My dear daughter, my flower, would you like to have a
mother? – he asked.
- Dad, why are you asking this? Who wouldn’t like to have a
mother?! – Chorori said, hugged and kissed him. -I would be the
happiest to have Mother.
Then, the father brought a woman, who also had a daughter.
From the very beginning, the stepmother did not love the girl, as
she was more beautiful and more hard-working than her own
daughter. Every day, the stepmother would give her all kinds of
tasks. Chorori did everything without a word, and did not
complain to her father. While she was working, the stepmother’s
daughter was playing with other children. The women from the
village would come to the river to do the laundry, and would see
the poor girl standing in the water and doing the laundry, just like
them. They were sorry for her, just like all the others in the village.
43
As the days went by, the stepmother hated her more and more. All
the time, she thought how to expel Chorori. One day, she called
her husband and told him:
- I cannot stand your daughter any longer. She does not do
anything, but plays with other children all the time. Either she will
leave, or I will. You have to choose – she told him angrily.
The father became thoughtful. He did not know what to do.
Although he loved his daughter, he couldn’t live without his wife
any longer. He thought and thought, and, in the end, he came to a
conclusion God would look after her. She would have to find her
own destiny. Maybe it would be better for her if she left the house.
Thus, he called her one day:
- My daughter, my most beautiful flower, get ready to go to
the mountain, to bring the firewood. Put on enough clothes,
because it’s cold there.
He turned his head away, so that Chorori could not see the
tears rolling down his cheeks. When she got ready, she came to
her father.
- Dad, we can go now. I have always wanted to go to the
mountain with you. My friends go about with their mothers, and I
spend all the time working. Mother spends all the time with my
sister. Sister doesn’t love me, and won’t play with me. You are
both mother and father to me. I love you very much, and I know
you love me, too.
The father bowed his head and took her arm. His eyes were
full of tears. He didn’t know what would become of her. He
wanted to go back once, but the daughter pulled him by the hand
and said:
- Come on, Dad. What are we waiting for?
The poor father started, but he did not feel like walking. They
walked for a long time. When they got to a clearing, where the
clean brook was gurgling, he stopped and thought: “I’ll leave her
here. Somebody will come to drink water, and take and look after
her.”
Then, he said:
44
- My Dear, Dad will leave you here, to go and fetch the
firewood. Don’t go anywhere.
Then, he went away. He left the girl by the brook, hoping
somebody would arrive soon and take her home. The girl was
carried away by playing around the brook, making bread out of
mud. Then, she left the bread to dry in the sun, while she was
picking flowers. Time went by. She looked at the sun, which was
setting. Even the chirp of birds disappeared. Everything was quiet,
except for the wind rustling through the thick branches of the tall
trees. She looked in all directions, waiting for the father to come
back. But, he wasn’t coming. She remembered the bread and
thought: “If the bread was real, I would be able to eat.”
The hungry girl took the bread and looked at it, but it fell
down and rolled downwards. Chorori ran after it, hoping it would
stop in the bush. But the bread – ticker, tucker, ticker, tucker – got
to a clearing. Away from it, the clear river was flowing, and some
cats were doing the laundry. When the poor girl saw them, she ran
happily towards the river. Chorori said hello and asked them:
- My dear sisters, can I help you? I can do the laundry, too. I
washed my father’s shirts. If you let me help you, you won’t be
sorry – she said, and did not wait for the answer, but started
washing the shirts.
The cats looked at her and said:
- Thank you, daughter, for you help. We really got tired.
When the poor girl washed everything, the cats took her
home, happy they had finished everything before dark. They took
her into a spacious, nicely furnished room, where a big tomcat was
sitting on the cushions and covers made of silk and velvet. Having
seen all this, Chorori was not amazed, but said in a sweet voice:
- Hello, Dad. Aren’t you resting! Can I cuddle and groom
you, and you can purr for me?
The huge cat with a long moustache looked at her and said:
- Before that, tell me who you are, and how you got here.
While saying that, he straightened up on the cushions, and
started cleaning his moustache.
- Dear Dad, my name is Chorori. I was made an orphan when
I was little. My mother died, but, then, my father married again.
45
My stepmother has got a daughter. I loved them, but they did not
want me; did not talk to me. I did all the chores, but I do not
complain, because I love working. One day, my dad took me to
the forest. He wanted to bring the firewood, and left me by the
brook. I had been waiting for him, but he didn’t come back. I
hope he is not looking for me now, my poor dad! – she said and
started rubbing her eyes.
The cat then called the girl to himself. Chorori approached
and sat next to him. He was so dirty that he stank, and the fleas
could be seen jumping in his fur. The girl put his head on her lap,
and started cleaning him of the fleas. The cat then asked:
- What’s on your mind?
- Nothing, Dad. Your head is so good and clean I am glad
and happy to have it on my lap – she replied in a peaceful voice.
It wasn’t long before the cat asked the same question. She
gave the same answer and added:
- I love you as if you were my real dad. You are so kind and
sweet that I would stay with you forever, but I don’t know what
happened to my dad. I would like to see him again.
In the end, the cat said:
- You are a good girl. May God give you all the good of this
world, may you be the happiest and the richest, may only good
words come out of your mouth, and may you make every good
man happy. You will be rewarded for your efforts. You can
choose. Here are two chests: one is big, and the other is small.
Choose the one you want. Go and make your father happy,
because he is worried about you, too.
The girl was not greedy, so she said:
- Dad, the small one is enough for me.
- Take it, my daughter, and may God help you – the cat said
and ordered the cats to call the rooster. It was a big rooster with
wide wings, who could fly very high. The rooster cock-a-doodledooed once, and got to her house.
The girl knocked on the door happily. Then, the rooster told
her:
- I wish you a happy return. Be good, and take care of your
dad.
46
The father himself opened the door, and when he saw her, he
was so happy the tears rolled down his cheeks. When her
stepmother and stepsister saw her, they could burst with anger.
They opened the chest, and there were golden and silver dresses, a
lot of gold and silver, so that no one needed to work any longer,
and they could live a life of ease. The girl took the best dress and
gave it to her stepmother. She gave another one to her stepsister.
The stepmother was not happy. She asked her husband to take her
own daughter to the same place. He could not do anything else,
but did the same with her daughter.
When the stepmother’s daughter saw the cats doing the
laundry, she started to laugh:
- Ha! Ha! Look at this, the cats are doing the laundry!
Then, she went to a tree, and sat down to rest. When the cats
asked her for help, she answered:
- Ha, ha! help you! I am not here to help you. I came here, so
that you would give me the gold and silver, as you had given it to
that poor girl. I am not like her, spending all the time working. I
play, and when I am sleepy, I sleep.
When the cats finished work, they left for home, and the girl
followed them. She got inside and saw the tomcat on the sofa.
- Look at this! I have never thought cats could do the laundry
and a tomcat would sit on the sofa.
When the cat heard this, he called her to groom him. She
looked at him, and saw the snakes and lizards crawling over him.
- Look how dirty you are! There are snakes and lizards
crawling over you. I can’t groom you. Groom yourself!
When the cat heard her, he “blessed” her:
- May snakes and lizards swallow you and your mother
together.
Then, he offered her to choose between a big and a small
chest. The stepmother’s daughter chose the big one. When the cat
saw it, he said:
- My daughter, when you go home, fill all the holes in the
walls and lock the door. Only the two of you – your mother and
you - should be inside. Now, call the rooster.
47
The cats called him and loaded the chest. Then, the rooster
cock-a-doodle-dooed, and they got home. When the mother saw
her daughter with the big chest, she was so happy she wanted to
see immediately what was inside. The daughter told her before
that they had to fill all the holes, lock all the doors and not let
anyone in. So they did. Then, they opened the chest, and there,
instead of the gold and silver, snakes and lizards! As they couldn’t
get out, they died of fear.
Chorori and her father stayed alone. The father did not get
married again, but brought a poor man and married his daughter
to him. They made a bid wedding, which lasted for forty days and
nights.
I was there, too. I took a leg of meat for you, but when
coming into Presevo, a pack of dogs appeared in front of me. I got
scared, threw the meat to them, and saved myself. If I hadn’t done
that, I wouldn’t be able to tell you this story today.
48
HPMEFO!QFBDPDL!
Once upon a time, there was a Romany man who had three
sons. In his garden, he had an apple tree which bore golden fruit. As
he noticed the apples had been disappearing during the night, the old
man decided to tell the sons to watch over the tree. He told the eldest
son to spend the first night by the tree. The next morning, the father
noticed one apple was missing, and the elder son admitted he had
fallen asleep, and had neither seen nor heard anything.
The next evening, the second son went to watch over the
golden apple tree. He was on guard on a horse, then he sat under
the tree, but then he grew tired and fell asleep. During the night,
another apple disappeared, and the second son neither heard nor
saw anything.
The time came for the youngest son to watch over the golden
apple. He lay under the tree, tied the rein to his leg, so that the
horse could wake him up if somebody appeared, and went to
sleep. Around midnight, the horse got upset, and started to tighten
the rein, so the youngest son woke up. He saw a divine beauty – a
golden peacock. She had picked the apples from the tree every
night. When she noticed the young man was awake, she told him:
- If you want to see me once again, look for me.
The young man asked how to find her.
- I’ll give you this feather. It will guide you.
The next day, when the father came, all the apples were there.
The son said he had been awake all night, and nobody came.
After a few days, the youngest son told his father he wanted
to see the world. The father was sorry, but in the end he agreed,
and gave the son a horse, a mule, and everything else he needed
for the journey.
Towards evening, the young man came to the water. He
noticed a cottage, and decided to ask to spend the night there. As
there was no one inside, he got in, took out the bread and started
eating. At that moment, an evil witch appeared and asked him how he
49
dared get into her home. He answered the cottage was empty, and he
came from afar. He asked her to let him spend the night there.
The witch accepted on one condition – if he served her for
three days and fulfilled three tasks. The first day, she ordered the
young man to feed the pigs. In the pigsty, one of them complained
something was pricking it, so the pig was very angry. The young
man found a thorn, and quickly took it out. The pigs, grateful he
had helped one of them, did not eat him up. The next day, he was
supposed to feed the crocodiles. The witch was sure this time he
was going to be eaten. However, they spared him, too, since he
had helped the pigs. The last day, the young man went to feed the
horses. The witch had a wild horse which would kill anyone who
approached him. But when the young man appeared, the horse
told him the animals had agreed to reward his kindness. He
advised him to ask for the oldest horse in the stable when the
witch offers him one, as it would turn into a winged horse once he
drank the water from the lake.
The next day, the witch praised him and said he was the first
to survive all three tasks, and that he was free. The young man said
he knew what the custom was, and that she owed him a reward.
He asked for a horse, as he was going on a long journey. The
witch agreed and took the man to choose the horse. To her
surprise, he asked for the oldest and the least impressive horse.
She tried to dissuade him, offering him young and great horses. As
the young man was persistent, she gave him the oldest one.
When they got to the lake, the horse drank some water and
turned into a beautiful and big winged horse. Then, he asked his
new owner which part of the world he wanted to be taken to. The
young man said he wanted to go the Land of Stones. The horse
warned him about the King of Sparrow Hawks, who did not let
anyone over his land. The young man told him not to worry, he
would ask the King for the pass, or else he would challenge him.
Near a large forest, the King of Sparrow Hawks stopped
them. The young man asked the King to let them pass over his
land. The King liked the brave man, and he even gave him his
feather as a present when taking leave. If the young man ever
50
needed help, he should only rub the feather, and the King would
appear.
When they passed over the land of the King of Sparrow
Hawks, they heard a moan. They saw a fox trapped by the hunters.
The fox asked for help, and as the Romany was merciful, he
helped her out. In order to reward him, the fox told him to take
one hair of hers. When he needed help, he should just rub it, and
the fox would appear.
Having arrived in the Land of Stones, the Romany saw a big
castle. He got inside, and in the garden found the golden peacock.
She was more than happy when she saw him. She explained she
was the enchanted princess, kept in captivity by the dangerous and
evil King of the Land of Stones. She knew how they could get rid
of him. The girl told the young man an evil bear lived in the cave,
and it had to be killed. Then, it would turn into a dove, and the
dove into a rabbit; when the rabbit got caught, he would give an
egg. All the power of the evil King of the Land of Stones was in
the egg.
When he got to the cave, the young man challenged the evil
bear to a duel. As soon as he appeared, he was put to the sword.
The same moment, the bear turned into the dove. The Romany
remembered the King of Sparrow Hawks, and rubbed his feather.
The King of Sparrow Hawks appeared instantly, and caught the
dove. The moment he was killed, he turned into the rabbit. Then,
the Romany young man took the fox’s hair, and rubbed it. The fox
chased the rabbit, caught him quickly, and brought him to the
young man. In order to survive, the rabbit gave the egg to the
young man. He threw the egg to the ground, but it did not break.
The young man was confused. Then, he remembered he had the
golden peacock’s feather. As soon as he touched the egg with the
feather, it fell apart. The same moment, the King of the Land of
Stones died, and the golden peacock turned into a beautiful girl.
The Romany went back home with the girl, and the father made a
big wedding. They ate and drank, and left only bones for us.
51
52
QSJODF!SPEHFS!
Once upon a time, there was a tsar. He was very handsome
when he was young, but as he grew older, he became so ugly
nobody could look at him. He suffered because of that a lot. One
night, he dreamt about the Land of Youth and a miraculous apple
in it. Its fruit would rejuvenate him. The next morning, the Tsar
announced he would pass the Tsardom to the one who brought
the miraculous apple from the Land of Youth. Time went by, but
nobody would go. When he started to lose hope, his eldest son
summoned up enough courage for such an exploit. He told the
Tsar he had to do that as the eldest son. The Tsar asked him not
to, but it was useless. The eldest son left.
Looking for the Land of Youth, he came to a town, where he
got married and forgot why he had gone on such a long journey in
the first place.
After him, the second son also started the quest for the Land
of Youth, but he also arrived in the same town and married the
younger sister of his elder brother’s wife.
As they were not coming back home, the Tsar grew more and
more worried every day. His worries were such he even stopped
suffering because of his ugliness. After a few years, the Tsar’s
youngest son Rodger decided to look for the Land of Youth and
his brothers. The Tsar tried to dissuade him for a long time, but it
was of no use. In the end, he gave in and bid farewell to the
youngest prince.
When he came to the town where his brothers were, he
decided not to stay there, but to continue the quest. Thus, he
came to the Dark Vilayet, the world of eternal darkness. There,
he saw a lantern and a woman three hundred years old. She
served him the tastiest food and a pumpkin full of wine. Rodger
spent the night there and in the morning told her where he was
going. Then, the old woman told him he was in a palace, and
she was the Tsarina of all the Birds with Feathers. She
summoned them all – storks, geese, turkeys, and other birds –
to ask them if they knew where the Land of Youth is. However,
53
none knew. In the end, she summoned the oldest eagle to take the
Prince to her elder sister to help him.
The Prince flew with the eagle to the elder sister. She was the
Tsarina of all the Beasts and was six hundred years old. She was a
good host to him, and after hearing about his problem in the
morning, she summoned all the beasts. However, they did not
know where the Land of Youth is. Then, the Tsarina ordered the
oldest bear to take the Prince to the eldest sister. The bear brought
him to the woman who was nine hundred years old. She was the
Tsarina of all the Dragons, Fish and Whales. Fortunately for
Rodger, the old woman knew where the Land of Youth is and told
the oldest whale to take the Prince there.
The whale told the Prince to pour the water of youth and
pick the miraculous apples quickly and come back immediately. If
he does not finish everything before noon, the dragons, who wake
up at that time, will eat him up. The Prince passed under the
waterfall and entered the Land of Youth. He poured enough water
and filled the bag with apples, but did not come back immediately.
Fascinated by the view, he continued to search. He came to a
palace, and started to go from chamber to chamber. In the twelfth
chamber, he saw a beautiful girl who was asleep. As he himself
was tired of the long journey, he lay next to her. When it was
almost noon, the whale found the Prince, grabbed him, and took
him outside, before the dragons woke up. He told him angrily:
- You did not obey me. We could have been both dead.
When they came back, the Tsarina served dinner to them
and asked for a little water and an apple to be rejuvenated. In
the morning, she was not nine hundred, but ninety years old. In
gratitude, she gave the Prince a small rein and told him a horse
with twelve wings would appear and take him wherever he
wanted once he rubbed it. The Prince rubbed the rein and the
twelve-winged horse appeared. He mounted the horse and rode
to the Tsarina of Beasts. She also was a good host; in the
morning, she took some water and an apple. She was no longer
six hundred, but sixty years old. In gratitude, she gave him a
carpet, to fly to the youngest Tsarina. The next morning, she
took the water and the apple, too. Now she was not three
54
hundred, but thirty years old. In gratitude, she gave him a knife,
which could beat a regiment of soldiers.
Then, the young man went back to his brothers. He told
them about the Land of Youth, and showed them the water that
rejuvenates and the miraculous apples. As they did not believe
him, he gave a little water and an apple to an old man, who got
young. The elder brothers then agreed to steal the water and the
miraculous apples, and to plant the ordinary ones when the
younger brother falls asleep.
In the morning, Prince Rodger woke up and noticed the
brothers were not around. His sisters-in-law told him the brothers
had gone hunting, and would not come back for a couple of
months. The young man then went back home and happily told
his father he had found the Land of Youth, the miraculous water
and the rejuvenating apples. The Tsar quickly brought an old man
to try the elixir. However, the old man did not get young.
Thinking the youngest son wanted to cheat him, the Tsar ordered
the elder sons to decide on his destiny. They couldn’t wait for it,
and threw him to a bottomless cave with dragons. The dragons
attacked the Prince, who then took out the magic knife. All the
dragons froze. Thus, he conquered them and ordered them to
make the bedroom of gold for him. He spent some time in the
cave, with the dragons as his servants.
In the meantime, in the Land of Youth, the beautiful girl gave
birth to his son. When the son grew up, he found the golden apple
with the inscription “Prince Rodger”. His mother told him Rodger
was his father, and the son wanted to see him. The two of them,
accompanied by the Army of the Land of Youth, came to the land
of Rodger’s father. The beautiful girl wanted to see Rodger.
Frightened of the powerful army, the Tsar told his sons to
find the youngest prince. Convinced that he was dead, they agreed
to present the eldest prince as Rodger and, thus, save the
Tsardom. But, they could not cheat the beautiful girl, and she
angrily threatened to burn the Tsardom down unless they brought
the Prince.
The brothers then admitted to their father what they had
done, and went to the bottomless cave, without hope of finding
55
him alive. To their astonishment, the youngest prince appeared
accompanied by the dragons, who blindly obeyed him. They asked
for forgiveness and said why they had come. Prince Rodger
quickly rubbed the rein, the twelve-winged horse appeared, and he
flew to the court, where his wife and son were waiting for him.
The father, having found out the truth, gave his throne up to his
youngest son. The Prince decided to go with his wife and son and
become the Tsar of the Land of Youth. He forgave his brothers,
and let them share the father’s Tsardom.
Prince Rodger has lived happily with his wife and son ever after.
I was invited to their wedding, too, but I did not go, so I am
counting my wrinkles.
56
DOBRO DELO
Била једном једна старица и имала сина јединца. Рано је
сирота остала без мужа. Њен син је био прост и без школе,
Циганин, ковач са села. Од ковачког рада ништа није могло да
се заради. Једног дана Циганину дојади да живи таквим
бедним животом и одлучи да оде у бели свет. Рекао је мајци да
не може више да поднесе да га она издржава и да зато одлази
у печалбу.
- Ако си, синко, тако одлучио, нека ти је Бог од помоћи рече мајка. Испече сину пројани хлеб, даде му три динара,
последње што је имала, и испрати га на пут. Циганин пољуби
мајци руку и обећа да ће се вратити чим буде нешто зарадио.
Целог дана Цига никог није срео путем. Негде око
поноћи, близу једног брда, примети два човека. Један је био
крупан, права грдосија, док је други био низак, мршав, једва га
је било четрдесет килограма. Али, онај мали је бесомучно
тукао крупног човека. Цига се чудом чудио. Приђе им и
покуша да смири људе. Упита малог зашто туче крупног
човека. Мали бесно одговори да му високи човек дугује три
динара.
- Толике батине за три динара?
Цига је имао три динара, која му је мајка дала за пут, па
помисли «Ја сам сиромах, па сиромах. За три динара нећу
бити ни богатији ни сиромашнији, а помоћи ћу човеку». Па
одлучи да врати дуг оног крупног човека.
Омалени би зачуђен, али узе новац и оде. Цига тада рече
крупном човеку:
- Ја идем својим путем, а овај новац не треба да ми
вратиш.
Тада грдосија замоли Цигу да пође са њим, јер ионако
иду истим путем. Цига се сложи и они наставише пут заједно.
Пролазећи поред неког гробља, Циги би мило што је био у
друштву новог побратима који се нимало није плашио иако је
било глуво доба. Пред зору кад се зачуше први петлови,
57
стигоше испод зидина једног утврђеног града. На улазу их
дочека табла са натписом да цар поклања царевину ономе ко
преспава са његовом кћерком. Цига одлучи да се пријави, али
му пријатељ рече да, ипак, још мало размисли и да га ту,
испод зидина, сачека до ноћи, јер мора негде хитно да оде. Он
ће му свакако помоћи, али под једним условом - да све што
добије поделе на равне делове.
То рече и журно оде, што би помало чудно Циги. Али
њему поново привуче пажњу натпис на табли који се сада,
после поја других петлова, обасјан првим сунчевим зрацима,
јасније видео. У том тренутку одлучи Цига да окуша срећу.
Чуо је од стражара и грађана да је принцеза изузетно лепа.
Узалуд су га стражари одвраћали од намере да преноћи са
принцезом, говорећи да су многи богати принчеви, знани и
незнани јунаци покушавали да освоје срце прелепе принцезе
и царево богатство, а да су их мртве односили из
принцезиних одаја. Него ако је гладан, даће му да штогод
поједе, па нека иде својим путем. Не хајући за упозорења
стражара и за речи пријатеља да не доноси никакву одлуку док
се увече не састану, Цига оде у царске одаје и пријави се да
преспава са лепом принцезом.
«Ја сам и овако и онако сиромах. Немам шта да изгубим»,
тешио је и храбрио себе Цига.
Од намере га је одвраћао и сам цар. Видевши да је
сиромах, понуди му да чува царско стадо од хиљаду оваца и
тиме заради за живот. Међутим, Цига остаде упоран.
Увече Цига, сав устрептао, ступи у предивне одаје младе
принцезе. Негде око поноћи из принцезиних устију изађе
велика змија која је Цигу успавала како би га лакше појела. То
спази соко који улете кроз прозор у принцезине одаје и
откине главу змији. После прве, појавила се још већа
отровница. Соко се и на њу обруши. Из уста принцезе
измигољи се и трећа, још већа змија. Али соко, после велике
борбе, савлада и њу.
Изјутра кад су се млади, срећни и задовољни, појавили из
одаја, у граду завлада радост и весеље. Славило се недељу дана
у читавом царству. Принцеза је коначно добила свог принца,
58
а цар се надао и наследнику. Међутим, у одајама срећне
принцезе и Циге, сада принца, сваке ноћи се понављала драма
чији је једини сведок био храбри соко. Соко је сваке вечери
долазио и бдео над срећним младенцима. Цига је, обасипан
пажњом дворске свите, заборавио на свог пријатеља
сапутника. Једног дана одлучи да пође по своју мајку. На пут
крену возећи се златним кочијама пуним блага, које је
наменио својим сродницима у селу. Би јако изненађен када
поново угледа свог пријатеља, доброћудног дива, баш на оном
месту где га је зли човечуљак тукао због три динара.
Изљубише се и под светлима фењера у кочији почастише.
- Побратиме, видим да си успео у животу - рече див Циги.
- Јесам, и сећам се нашег договора да све поделимо на
пола. Тако ће и бити - рече Цига свом пријатељу.
Цига издвоји пола блага у једну, од две златом опточене
кочије са све вранцима у шестопрегу. Свом пријатељу даде
већи златни мач, а за себе задржа мањи бодеж.
- Пријатељу, мислим да смо све поделили на равне части
- рече задовољно Цига.
- Мој пријатељу, нисмо све. Ти имаш и принцезу.
- Како, побратиме, да поделимо принцезу - зачуђено
упита Цига.
- Лако - рече побратим див и замахну мачем да пресече
напола принцезу.
Она се уплаши и утом из њених уста испаде змија. Он
замахну још једном, испаде још већа змија. Код трећег замаха
испаде и ала од змије. Див им је редом, златним мачем,
одсецао главе. Сви су били уплашени и изненађени.
Принцеза је занемела од страха. Цига је избезумљено гледао
час у принцезу, час у свог пријатеља, час у обезглављене
змије.
- Побратиме мој, не чуди се. Ја сам те сваке ноћи спасавао
ових змија. Ове су последње. Враћам ти мач, враћам ти све
благо, кочије, вранце. Мени све то није потребно.
Када се опраштао, побратим див шапну Циги да му све
овоземаљско благо није потребно, јер је он одавно мртав, као
59
и онај зли човечуљак коме је за живота остао дужан три
динара, и зато се појављује само ноћу.
- Побратиме, сада путуј са срећом. Ништа ми не дугујеш.
Ја теби и даље дугујем она три динара - рече див и нестаде.
Први петлови најавише нови дан. Утом свести дође и
принцеза. Цига је унесе у кочију па наставише пут. Кад
дођоше у село, већ се било разданило. На прагу куће дочека
их сирота мајка, и заплака од среће кад угледа сина и његову
прелепу невесту. Цига подели дарове и направи велико
славље. Јело се и пило три дана и ноћи.
60
CIGANIN
Био један Циганин и имао много деце. Живео је у некој
рупи са својом великом породицом. Правио је дрвене кашике
и тањире, али посао никако није ишао. Цигино посуђе нико
није хтео да купује.
Често нису имали шта да једу. У таквој немаштини више
се није могло живети, зато Циганин одлучи да се да у потрагу
за посебним дрветом од којег ће направити посуђе које је
било на цени. Узео је џак и секиру и отишао у шуму.
Трагајући за дрветом огладни и спусти се у један град. Тај град
је био царска престоница. Тога дана цар је објавио да ће своју
ћерку дати ономе ко обори и донесе му јабуку која се налази
на врху зачараног дрвета. Цига није био писмен па није могао
да прочита цареву објаву. Ипак, приметио је прелепу јабуку на
врху дрвета. Пошто није могао да нађе посебно дрво, које би
донело хлеб његовој деци, он реши да ту јабуку обори и њу
понесе деци на поклон. Извадио је парче дрвета из своје
вреће, замахнуо и оборио јабуку. Када је то приметила царева
војска, похрлила је њему узвикујући «Живео јунак», «Живео
херој», «Живео царев зет».
Највиши заповедник војске, царев намесник, пришао је
Циги чудећи се, како је баш он успео да обори јабуку и то још
комадом дрвета. Многи принчеви, знани и незнани јунаци,
покушавали су и пушкама и топовима да оборе јабуку и узму
цареву кћер, па нису успели.
Када је цар сазнао ко је оборио јабуку, јако се изненадио.
Помислио је да је Цига велики јунак из неке далеке земље.
Зато је одмах наредио да се Циги сашије ново одело извезено
срмом и златом. Када је цар примио Цигу у своје одаје,
приметио је да је Цига јако зачуђен оним што га је снашло.
Циги уопште није било јасно зашто му се поклања толика
пажња, а цар је мислио да је Цига незадовољан сашивеним
оделом. Због тога су шнајдери морали изнова и изнова да
кроје и шију и дотерују одело све до касне вечери.
61
Дошло је време да Цига спава са царевом кћерком.
Спаваћа соба је била украшена дијамантима, на великом
кревету су биле предивне беле постељине и мекани јастуци, а
на вратима су стајала два стражара како младенце нико не би
узнемиравао. Када су легли, принцеза је почела да милује
Цигу, свог изабраника, али Цига је све време наглас
размишљао о својој деци. Бринуо је о породици и о томе да
ли сада гладују. Принцеза је знала све језике света, али за
цигански није чула, тако да није могла да разуме Цигу, а ни
Цига није разумео њихов језик. Када је свануло јутро, цар је
упитао своју кћерку како је провела ноћ, о чему су причали.
Принцеза је рекла:
- Оче, ти знаш да ја говорим све језике овога света, али
језик на коме је он причао не разумем.
Цар се мало замисли па рече својој кћерки:
- Изгледа да је дошао из неке далеке земље за коју још
увек нисмо чули. Он је тамо сигурно велики јунак и хвала богу
што га је послао нашем царству. Него, вечерас када легнете у
кревет, и кад он почне да говори ти само одговарај «Амин,
амин, амин...» и он ће да се успава.
И следеће вечери Цига је на глас размишљао. Бринуо је
да његова деца нису умрла од глади, како је његова жена.
Принцеза је поступила по очевом савету. Цигу је стигао умор
и заспао је сном праведника.
Ујутру цар упита кћер како се Цига понашао. Принцеза
му рече:
- Поново је почео нешто да прича, а ја сам му на то
одговарала «амин, амин» и он се успавао.
Тада цар рече:
- Видиш да сам знао. Па не бих ја био за џаба цар.
Дошло је време доручку. За трпезом се нашла најбоља
царска храна, све врсте меса, најплеменитија вина, али Цига
није хтео ништа ни да окуси, страхујући да ће да га отрују.
Размишљао је у себи: «Шта ми је требало да оборим ону
јабуку, могао сам лепо да наставим својим путем, и остао бих
жив...А сада ови хоће да ме убију...».
62
Цига је покушавао да побегне, али би се увек крај њега
нашла пратња коју је цар одредио. Сви су се Циги обраћали
са ваше височанство и са великим поштовањем, што је њега
јако чудило.
Сутрадан цару стиже писмо. Цар суседне државе
објављује му рат. Верујући да је у зету добио великог јунака
цар без имало бојазни одговори другом цару да га спремно
чека на заказани мегдан.
Цар, Цигин таст, припреми војску, сазва коњанике и
својим војницима нареди да раде све што и Цига и пођоше у
бој. Коњанике је предводио на свом коњу Цига лично. У
једном од пустих градова, којим је војска пролазила, у празној
касапници Цига је приметио две сочне џигерице, црну и белу,
и узео их пошто ништа није јео. Како је умислио да га војска
води на погубљење, одлучи да се почасти да га макар гладног
не погубе. Војска то примети и по царевом наређењу почне да
убија све животиње које су се нашле на путу и да им вади само
џигерице.
Када су стигли на бојно поље, противничка војска је већ
била заузела положаје. Цига сиђе са коња, запали ватру и
стави џигерице да се пеку. На хиљаде војника учини то исто.
Противничком цару и војсковођама није било јасно зашто на
хиљаде њих пали ватре. То их је некако уплашило. С друге
стране Цига је мирно пекао џигерице. У једном тренутку, док
је Цига отишао да наломи гране, један псић, «минка» који се
случајно нашао на бојном пољу, дохвати џигерицу и поче да
бежи. Цига стаде да виче на сав глас и да псује, а за њим то
исто учини и остала војска. Противничку војску уплаши
громогласни поклич и одлучи да се преда.
Победничка војска на челу са Цигом врати се своме
царству са заробљеницима. Цар је са одушевљењем дочекао
своју војску. Још кад је сазнао да се противнички цар предао
без борбе, његовом задовољству што је добио таквог зета није
било краја.
- Рекао сам ја да је ово велики јунак.
Међутим, цар је на Циги приметио још несрећнији израз
на лицу и тугу у очима. Цига је и даље причао на глас, али га
63
нико није разумевао. Цар је помислио да му је потребна
самоћа и остави га у великом парку иза дворца. Наредио је и
да га нико не узнемирава. Цига искористи ту прилику и даде
се у бег. После неколико дана стигао је своме дому. Са сузама
у очима поче да грли и љуби своју децу и жену.
Приметивши да Циге нема, цар је наредио својој војсци да
га по сваку цену пронађе. Војска је са псима трагачима кренула у
потрагу и пронашла Цигу у његовој рупи. Видевши да је
несуђени принц Циганин, војници погубише и њега и његову
породицу да се не прочује да су за принца имали Циганина.
Тако је Цига са својом породицом несрећно завршио, а
могао је да буде цар.
64
SO I PASUQ
Некада давно живела једна старица у кућици од пасуља.
Њен први комшија био је старац који је имао кућу од соли.
Једног дана старица стави пасуљ да се кува, ал' виде да
нема соли. Досети се она да старац, њен комшија, живи у кући
од соли па оде да од њега потражи со. Старац је жустро одби,
извређа и рече:
- Хоћеш ли да се моја кућа сруши?
Старица се толико наљутила да је бацила клетву,
рекавши:
- Да бог да да пада киша, снег и град и да ти се сруши и
отопи кућа.
Да се освети старцу, старица позове петла и замоли га да
оде на буњиште и да, кукурикајући и ударајући се крилима,
измоли од бога велику кишу, да се отопи и сруши старчева
кућа од соли.
- Шта да кажем ако ме бог пита зашто да пусти кишу? –
упита петао старицу.
Старица му одговори:
- Ти кажи богу да си много жедан воде.
Петао тако и учини. Киша је падала и отопила старчеву
кућу од соли. Старац, не знајући шта друго да ради, оде да
тражи помоћ од комшинице. Молио је старицу да отвори
врата и да га пусти у кућу пошто му је било много хладно.
Старица га је у почетку терала, јер је била љута на њега због
тога што јој није дао со. Ипак се на крају сажали и пусти старца
у кућу. Пошто је старац био сав покисао и промрзао, замоли
старицу да га пусти поред ватре. Старица му дозволи да приђе и
да се огреје. Уморан старац поче да дрема поред ватре па замоли
старицу да га пусти да легне у кревет. А старица му одговори:
- А шта је сад ово? Дозволила сам ти да уђеш у кућу, па да
се грејеш поред ватре, а сад тражиш и кревет.
То је рекла, али је и порекла, па је тако старац остао да
живи са старицом у њеној кући до краја живота.
65
66
SIROMA{NI QUDI
Живео једном један сиромашан човек са својом женом и
сином јединцем Селимом. У њиховом комшилуку живели су
богати људи који су имали кћер Фатиму. Деца су заједно
расла, ишла у школу и јако се заволела. Селим је завршио
основну школу, а Фатима је наставила школовање.
Селимов отац је био сиромашни занатлија, пинтер*. Од
тог посла издржавао је своју породицу. Селим није могао да
нађе други посао па је помагао оцу и с њим радио, а увече се
кришом састајао са Фатимом.
Једног дана Селим рече Фатими:
- Не може више овако. Ако ме волиш, хајде да побегнемо.
Хоћу да ми будеш жена.
Договорише се и једне вечери побегоше у страну земљу.
Родитељи су их свуда тражили, али од њих ни трага ни гласа.
Селим и Фатима стигоше у неки град и затражише помоћ код
неког газде. Газда је, као и Селимов отац, био пинтер. Пошто
је већ био стар и слаб, а Селим је добро знао пинтерски занат,
старац га прихвати за помоћника.
- Сине, ја сам тражио радника, али нико није хтео да ради
овај посао.
Селим затражи од старца собу у којој ће живети са својом
женом Фатимом. Старац, који је живео сам у великој кући,
прихвати Селима и његову жену. После неког времена сав
посао препустио је Селиму. Живели су срећно и у слози три
године када се старац разболе и убрзо умре. Све своје
богатство оставио је Селиму. Тако Фата и Селим остадоше да
живе и раде у туђини. Сви су их волели и поштовали, али њих
је нешто мучило. Фата није могла да роди дете.
Једне вечери док су вечерали Селим упита Фату:
- Шта би ти Фато урадила када бих ја умро? Да ли би се
удала за другога?
- Остала бих ти верна до гроба – одговори Фатима па
упита исто Селима.
67
- Остао бих и ја теби веран до гроба - одговори Селим.
Након тога одоше да спавају, али се Фата не пробуди.
Умрла је. Све комшије дођоше и отпратише Фатиму. Сви
одоше својим кућама, а Селим остаде крај Фатиминог гроба
плачући:
- Устани, Фато моја. Шта ћу ја да радим без тебе?
Четрдесет дана и четрдесет ноћи Селим је плакао на
њеном гробу. Бог се сажали гледајући Селима како пати па
рече једном свом посланику:
- Иди доле оном човеку који већ 40 дана и ноћи
непрестано плаче. Дај му овај лист са гране и реци му да усред
ноћи раскопа гроб, отвори сандук своје жене, а затим овим
листом пређе преко њеног носа. Она ће се пробудити. Кад
устане, нека се умије на чесми и нека одмах оду из овог града.
Селим учини онако како му је божји посланик рекао, а
лист смота у џеп. Фата устаде и они кренуше. Целе ноћи су
путовали и ујутру стигоше у неко велико село. Уђоше у
гостионицу и затражише храну и кревет. За суседним столом
седео је неки капетан са још једним војником. Све време
капетан је гледао у Фату. Селим, који је био јако гладан, то
није приметио. Капетан намигну Фати, а она му узврати. Фата
устаде, а за њом капетан. Селим ни то није приметио. Фата и
капетан се договорише да када Селим заспи, она изађе са
капетаном. Након јела устадоше и пођоше на починак. Селим,
будући јако уморан, одмах заспи. Фата сиђе у гостионицу, где
је чекао капетан и с њим побегне. Када је свануло, Селим се
пробуди и виде да Фате нема. Крену да тражи своју жену по
селима и градовима. Тражио је Фату пет месеци, а од ње ни
трага ни гласа. Путујући наишао је на једно мало село. На
крају села угледао је малу кућу у којој је горела светиљка.
Селим покуца на врата. Врата се отворише и појави се неки
старац који упита Селима кога тражи.
- Тражим преноћиште. Би ли ме пустио у кућу?
Старац угости Селима и упита шта га мучи, на шта му
Селим укратко каза своју причу. Старац, који је био
капелник,* саслуша свога госта и реши да му помогне.
68
- Сутра је у селу свадба. Пођи са мном да свираш и да
зарадиш новац за пут -рече му старац.
Селим прихвати понуду добродушног старца, иако није
знао да свира. Музичари су свирали, народ се веселио. Дође
време да изађу младенци. Младенци изађоше, а млада одмах
препозна Селима. Била је то Селимова Фата. Она се уплаши и
упита капетана шта да раде. Капетан јој одговори да ништа не
брине. Рече јој да скине свој прстен и да га да његовом
посилном*, а он ће већ спустити прстен у Селимову десну
чизму. Тако и урадише. Весеље је настављено. Одједном
капетан затражи да музика стане.
- Мојој жени је испала бурма док смо играли - рече
капетан. - Ако је неко нашао, нека нам је врати.
Сватови кренуше да траже прстен, али њега нигде није
било. Капетан се разљути и рече да ће стрељати онога код
кога нађе прстен. Посилни је био задужен да прегледа
музичаре и рече им да један по један изују чизме. Кад стиже
до Селима, он се изу, а прстен испаде. Посилни узе прстен и
даде га Фати, а капетан нареди да убију Селима. Селим се
уплаши, али се сети листа који му је дао незнани пријатељ.
Извуче га из џепа и даде капелнику рекавши му да после
стрељања, када се сви разиђу, тим листом пређе преко носа, а
да ће се он од тога пробудити. Селима убише а његову крваву
кошуљу однесоше капетану. Весеље се настави.
Капелник учини оно што му је Селим рекао, а када се овај
пробуди, старац му врати лист и одведе га кући. Јели су и
разговарали. Селим рече старцу да се могу обогатити лечећи
људе овим чаробним листом. Тако и учинише. Лечили су
болесне људе, а њихово добро дело се прочуло све до цара
који је имао болесну кћер по имену Милица. Цар није могао
наћи лека својој кћери, па чувши за Селима нареди да га
доведу на двор. Кад је дошао на царев двор, Селима богато
угостише. Цар му онда рече:
- Ако ми излечиш кћер, даћу ти је за жену и још приде
пола царевине. Ако је не излечиш, бићеш убијен.
Отишао је Селим у одаје цареве кћери, одакле истера све
слуге. Кад остадоше сами, Селим извади лист и пређе њиме
69
преко носа цареве кћери. Истог трена девојка оздрави и
устаде. Селим отвори врата и пусти дворане у собу. Сви су
били изненађени и радосни. Цар нареди да се направи велика
гозба у част њиховог венчања. Позвани су били сви мештани,
а Селим замоли цара да позову и капетана и његову жену. То
и урадише. Фатима и капетан су се веома обрадовали царевом
позиву, па када дође време, спремише се и одоше на гозбу.
Тамо су их лепо дочекали и угостили. Цар изведе младенце и
свога зета прогласи за цара, а сватове замоли да саслушају
причу коју ће им испричати његов зет, нови цар.
Селим поче причу од дана када је са девојком Фатом
побегао од куће. Кад исприча причу, он позва капетана и Фату
да устану и да кажу по једну жељу коју ће им испунити јер је
захваљујући њима постао царев зет. Капетан рече да је он
богат човек и да му ништа не треба. Када му Селим понуди 40
коња, капетан се полакоми и прихвати поклон. Слуге
одведоше капетана, свезаше га коњима за репове и растргоше.
Након тога цар понуди Фати пуно свећа које би стално гореле
како би могла да се диви себи и дању и ноћу. Она прихвати
понуђени поклон и не слутећи шта је чека. Слуге одведоше
Фату, полише је катраном и запалише. Док је Фата горела и
осветљавала весеље, цар и царица су задовољно седели.
Ја сам био тамо три дана и три ноћи и вратио се, а они су
остали да живе срећно у двору пуном деце.
*пинтер- мајстор који прави бурад
*капелник- човек који ради на гробљу
*посилни- војник
70
71
72
KAPA SA ROGOVIMA
Некада давно ромским племеном владао је Пенга. После
дуге владавине наследио га је син јединац. Нови владар је
позивао најлепше младиће из ромског племена да га чешљају
и шишају. Како је који младић отишао владару, о њему се
више ништа није ни знало ни чуло. Врло брзо се по племену
пронесе глас да се младићи који одлазе ромском владару више
не враћају.
Једног дана дошао је ред на младића који је био јединац у
мајке. Када је мајка за то чула, почела је да плаче. Она је
слутила да владар убија младиће. Пошто није имала куд,
морала је да пусти сина. Обукла је сину ново одело, умесила
му погачу од свог млека и овако га саветовала:
- Док будеш чешљао владара, једи ову погачу.
Кад је младић дошао пред владара, овај му нареди да га
чешља. Како се младић прихватио чешља, виде да ромски
владар има уши као магарац. Младић се сети савета мајке и
поче да једе погачу.
- Шта то једеш?- запита га владар.
- Погачу коју ми је мајка умесила.
- Дај ми од те погаче да и ја пробам- затражи владар.
Како је погача имала чудан укус, владар упита младића:
- Шта је умешено у ову погачу па је овако укусна?
- Мајка је погачу умесила млеком са своје дојке –
одговори младић.
«Сад не могу да га убијем», помисли владар. «Окусили смо
млеко из исте дојке. Како да убијем свога брата?»
Онда гласно рече:
- Поштедећу ти живот, младићу, али под једним условом.
О ономе што си данас видео не говори никоме, ако желиш да
се наносиш главе на раменима.
- О, велики владару, ништа нисам видео, очију ми!узвикну младић.
А владар настави:
73
- Не смеш рећи ни својој мајци. Ако се буде шта сазнало,
опростићеш се од живота - запретио је ромски владар.
Младић је дошао кући и никоме ни речи није рекао о
ономе што је видео. Али тајна коју је носио није му дала мира.
Почео је да се суши. Мајка је знала да њен син чува неку тајну,
и стане га молити да јој каже шта се десило. После много
наваљивања и молбе, син попусти и исприча јој све. Тада му
мајка рече да оде на неко пусто место и да гласно изговори
своју тајну. Младић послуша мајку те учини све како му је
казала. Вратио се кући сав срећан, ослобођен тајне коју је
чувао и због које се разболео.
Није прошло много времена, а ветар поче да преноси
младићеве речи. Глас стигне и до ромског владара који нареди
да му доведу младића.
- Зар ти нисам рекао шта те чека ако икоме одаш тајну? –
упита владар љутито.
- Господару, истина је да никоме нисам ништа рекао рече младић и исприча све како је било.
Тада се младић досети да ромском владару направи капу
са роговима која се носи на свечаностима. Тако је владар лепо
изгледао, а уши се нису виделе. Од онда сви Роми почну да
носе сличне капе. Ромски владар је био задовољан те младића
постави за саветника. Оженио га је најлепшом девојком и
направио велику свадбу. Роми су јели и пили и сви су носили
капе са роговима.
Тако се данашња прича завршава. Будите здрави и живи.
Нека код нас влада мир и благостање.
74
Ramiz ne zna {ta je strah
У неком сиромашном ромском селу живела је једна жена
и имала тројицу синова: Рашка, Аладина и Рамиза. Рамиз је
имао тринаест година и био најмлађи од браће. Одмалена је
био јако несташан и ничег се није плашио а највећа жеља му
је била да сазна шта је то страх. Његова мајка Надира стално
га је тукла и плашила разним причама. Чак је једном одсекла
Рамизу прст на руци, верујући да ће га то уплашити. Ни то
није помогло да Рамиз осети страх. Једног дана неустрашиви
дечак одлучи да крене у свет и да коначно осети страх. Мајка
је покушавала да га одврати, али Рамиз је био упоран. Онда му
мајка рече:
- Слушај, сине. У шуми иза нашег кућерка сваке вечери
гори велика ватра. У селу се прича да горе у шуми живе два
одметника - комите. Иди тамо и упознаћеш страх.
Рамиз радостан крене на пут. Када је стигао у шуму,
затекне два старија човека уз ватру. Он им се обрати речима:
- Добро вам вече, добри људи.
Они га позваше да приђе и да се огреје крај ватре. Рамиз
седне крај њих, а један од оне двојице га упита:
- Сине, шта те је довело у ову шуму?
Рамиз одбруси:
- Ја не знам за страх па сам дошао да ми ви кажете шта је то.
- То и није неки проблем - рекоше комите. - Иди кроз
шуму овом стазом и стићи ћеш до једне трошне кућице. Тамо
живи једна стара опака вештица. Она ће ти рећи шта је страх.
Рамиз их послуша и оде козјом стазом која води кроз
густу шуму. Био је радостан што ће упознати бапку вештицу.
Када је зашао дубоко у шуму, угледа један кућерак. Приђе
вратима и из све снаге покуца. На вратима се појави погурена,
ружна старица која се необично обрадова госту, лепом,
витком дечачићу.
- Ха, ха, ха! Имаћу добру забаву и укусну вечеру- промрља
вештица за себе, а онда упита Рамиза:
75
- Шта тражиш, сине, у овој страшној и мрачној шуми?
Нису ли те упозорили људи да сам ја вештица. Ко год је
дошао мени у госте, није се жив вратио својој кући.
- Не плашим те се. Не плашим се ничега, јер не знам шта
је страх. Зато сам и кренуо у свет - рече Рамиз вештици.
Вештица онда одведе Рамиза до казана са катраном да му
покаже страх.
- Има само једна ствар - рече вештица - мораћеш да се
нагнеш над казан.
- Важи, бако - пристаде Рамиз - али ми прво покажи како
да то учиним.
Вештица се нагне, а Рамиз је дохвати за ноге и гурне у
врели казан. Тако вештица би преварена и погубљена. Онда
се Рамиз врати комитама, исприча им шта се десило и како је
вештица прошла. Комите се уплаше и почну се дошаптавати
да их Рамиз не чује. Тада предложе Рамизу да га свежу и
спусте у неку дубоку провалију и пошаљу на онај други свет.
Комите нађу неколико дугих конопаца, повежу их и кажу
Рамизу:
- Спустићемо те на онај други свет па ћеш, можда, тамо да
упознаш страх.
Рамиз пристаде, али им претходно рече:
- Слушајте ме добро, вас двојица. Кад ја једном цимнем
коноп, ви станите; кад цимнем коноп два пута, ви наставите да
ме спуштате; кад цимнем три пута, ви вуците на горе. Јесмо ли
се разумели?
Пошто се договоре, комите почну да спуштају Рамиза.
Негде на средини провалије примети Рамиз три девојке
свезане у пећини. Он повуче једном конопац и комите
застану:
- Молимо те, брате, ослободи нас опасне аждаје.
Рамиз ослободи девојке, а комите их извуку напоље. Кад
је повукао коноп да и њега извуку, комите пусте коноп, а
Рамиз пропадне у провалију.
После неког времена, види Рамиз да је пао у двориште
неког слепог старца. У старца је било пуно коња, кокошака и
коза. Козе су се саме музле тако да је старац сваког дана имао
76
хране. Рамиз је био гладан и отпи мало млека које су козе
спремиле за старца. После два дана слепи старац примети да
неко једе из његовог тањира и да он због тога остаје гладан па
рече:
- Ако си мушко, бићеш ми унук; ако си женско, бићеш ми
унука.
Рамиз одгвори:
- Деко, ја сам мушко.
- Нека си срећан сине. Ти ћеш од данас бити мој унук.
Све што ја имам, биће и твоје.
Рамиз га онда упита да ли је слеп од рођења.
- Не, сине. Мене је осам вила ослепило док сам чувао
стадо у шуми.
Рамиз га упита:
- А где су те виле сада?
- Оне су у шуми, повише моје куће. Сваког дана у исто
време окупљају се поред кладенца воде. А ти сутра кад будеш
извео козе, немој да тражиш невољу.
- Деко, ја не знам шта је страх и не бојим се никаквих
вила - рече Рамиз.
Кад је први дан потерао стадо на пашу, оде до места о
коме му је причао старац и виде осам прелепих вила.
Вративши се кући, затражи од старца неку секиру. Дајући му
секиру, старац рече:
- Дете моје, ова секира сече кад јој наредиш. Толико је
оштра да једним замахом обара и најдебља стабла.
Онда Рамиз рече старцу:
- Ја сам деко Ромчић, а ми Роми волимо много да
свирамо. Да ли имаш некакву фрулицу или двојнице да ми
време брже прође.
Старац је имао неке двојнице које даде Рамизу. Са
двојницама и секиром Рамиз потера козе на пашу. Када је
стигао до места где су биле виле, извади двојнице и засвира.
Кад су чуле музику, виле заиграше. Играле су цео дан. У
једном тренутку Рамиз стисну зубима писак и двојнице
занемеше. Виле тада дотрче до Рамиза и затраже да настави да
свира. Он им рече:
77
- Сломио сам писак и потребна ми је ваша помоћ да
направим нови. Ја ћу да исечем највећу букву, расећи ћу је на
пола, а ви треба да ставите руке унутра како бих могао да
извучем срце из букве и да од њега направим писак.
Оне пристадоше. Тада Рамиз нареди секири да исече
највећу букву. Секира замахну и буква паде. Онда рече секири
да букву расече напола, а вилама да ставе руке у расцепљену
букву. Кад виле ставише руке унутра, он нареди секири да
изађе, а руке осам вила остадоше притиснуте у букви. Када
видеше да су преварене, заплакаше и почеше да моле Рамиза
да их ослободи.
- Ослободићу вас ако ми кажете где сте сакриле очи мог
старца.
Виле му рекоше да су дедине очи испод испод једног
камена у кладенцу.
Рамиз онда отрчи по старца и доведе га на кладенац. Ту
му каже да водом са кладенца испере очи и вид ће му се
вратити.
Кад се старац уми водом са кладенца, Рамиз га упита:
- Деко, да ли сад видиш?
Старац му рече:
- Видим, али сасвим мало.
- Деко, умиј се још једном.
Старац се уми, а он га поново упита:
- Да ли сада боље видиш?
- Боље – одговори старац.
Када старац трећи пут опере очи, Рамиз га поново упита:
- А сада, деко, како видиш?
- Синко, сад видим како трчи зец на оном пропланку горе
у шуми.
Тада Рамиз оде до вила и запали их.
Једног дана Рамиз уђе у старчев собичак. Тамо угледа
мали казан у који, радознао какав је био, гурне прст. Кад је
извадио прст, види да се он позлатио. Тада позлаћени прст
увеза марамицом да га сакрије. Када га је старац питао за прст,
Рамиз слаже да се посекао. Старац је био упоран да види рану
78
те је Рамиз на крају морао да покаже златни прст. Тада се
старац насмејао и питао:
- Желиш ли да будеш сав од злата?
Рамиз је одговорио да жели те га је старац ставио у казан
са течним златом.
- Само руке и лице ти нећу позлатити, а остало ће све
бити у злату.
Рамиз је онда замолио старца да га врати кући. Старац му
тада поклони виловитог коња:
- На овом виловитом коњу вратићеш се кући. Припремићу
ти једно печено јагње и два печена хлеба. Кад год коњ заржи, ти
му подај мало хлеба и мало меса. Када те коњ доведе на онај свет
горе, ти, сине, ишчупај са коњске гриве неколико влакана, јер ће
ти оне помоћи када будеш у невољи.
Тако и би. Стигавши на овај наш свет, преруши се у
некаквог просјака.
На некој ливади виде прелепу девојку како седи сама и
плаче. Приђе јој и упита зашто плаче. Она му каже да је
најмлађа царева кћи, и да су је ту оставили цареви људи да
умилостиве аждају, због које је царски град без воде данима.
Рамиз је замоли да се одмори на њеном крилу. У једном
тренутку цела се земља затресе. Она га пробуди и повика да
бежи. Рамиз јој рече да она ништа не брине, и да ће он
дочекати аждају. Када се појавила прва аждајина глава, он
запали једно коњско влакно и у његовим рукама створи се мач
који сам сече. Тим мачем Рамиз редом посече свих девет
глава, а девет језика стави у своју подерану торбу. Онда је
потекла велика река крви и он рече царевој кћери:
- Иди сад слободно својој кући, али немојте пити воду све
док се добро не избистри.
Најмлађа царева кћи се врати своме оцу на двор и
исприча шта се десило. Цар објави да ће дати награду ономе
који је спасао његову кћер и царски град страшне напасти.
Испред двора је поставио буре пуно воде, јер му је кћер рекла
да је њен спаситељ одсекао девет аждајиних језика. Док се
Рамиз борио са аждајом, видео га је један пастир. Када је чуо
да је цар обећао награду за незнаног јунака, он исече језике
79
својим јагањцима и оде да се пријави као спасилац цареве
кћери. Када је стигао у царев двор, цар га лепо прими и рече:
- Јуначе, извади те језике и баци их у ово буре с водом.
Пастир извади девет језика и баци их у буре. Језици су
пливали по површини воде. Када цар виде да се са водом
ништа не дешава, рече пастиру:
- Мој синко, ниси ти тај јунак. Овај пут ћу ти бити
опроштено. А сад, благо мени, иди па и даље чувај туђа стада.
Онда се појавио Рамиз и бацио девет одсечених језика
аждајиних у буре. Вода је за тили час била сва испијена.
Царева кћер тада рече оцу:
- Он је тај јунак.
Цару није било по вољи да да своју ћерку за просјака, али
како је дао реч, а царска се не пориче, истог дана заказа
свадбено весеље. После свадбе цар поклони кћери и зету неку
кућицу где су они срећно живели.
Једног дана цар са својом војском пође у љути бој. Кад за
то чу његов зет Рамиз, спреми се па пође и он у бој на једном
магарцу. Пожури испред све војске напред па се намерно
заглави с магарцем у блато. Када је цар пролазио рече му:
- Мој зете, од тебе нема ништа, а камоли јунак.
Када је сва војска прошла, Рамиз извади влакно које је
ишчупао из гриве виловитог коња па га запали. Замисли да има
најбољег коња и најбољи мач који сам сече. Жеља му се испуни
и он стиже у љути бој где се његов таст увелико борио. Рамиз је
сву непријатељску војску посекао за тили час. У боју се, сасвим
случајно, посекао по малом прсту. Цар приђе великом јунаку и
даде му своју марамицу да умота свој прст. Рамиз се врати на оно
место где се заглавио с магарцем и сачека цара и осталу војску у
глибу. Пролазећи поред њега, цар рече:
- Е мој синко, е мој зете. Да видиш јунака што дође у бој
и победи противника за тили час, а ти си још у том глибу и не
можеш да изађеш из њега.
Сутрадан, на вечери, цар примети на Рамизовој левој
руци своју царску марамицу и досети се да је његов зет био
онај велики јунак. Тада цар схвати колико се огрешио о свог
зета и поклони му пола царства.
80
81
82
ZMAJ KOJI JE VOLEO
PREKRASNE @ENE
Некада давно у једном великом царству живео неки цар
који је имао тројицу синова и прелепу кћер. Кад је девојка
стасала за удају, цар позове синове па их упита:
- Да ли бисте сестру дали некоме ко није краљевског
рода?
Старији и средњи син рекоше да њихова сестра треба да
се уда за неког из краљевске породице. Најмлађи син
одговори да сестру дају ономе ко је први запроси, па макар он
био и највећа сиротиња, сакат, ћорав, ћопав, јер је то њена
срећа, њена судбина.
Чуо то невидљиви змај па закуца на њихова врата. Они
отворише, али никог не видеше.
- Дошао сам да просим вашу ћерку за жену - рече
невидљиви змај.
- Не видим те. Како да ти дам ћерку? – одговори цар.
- Не дамо сестру док се не покажеш? Ко си? Шта си? –
запиташе старији и средњи царев син.
Тада најмлађи рече:
- Не сме да се одбије. Она треба да се уда за њега јер је
први запросио. Он је њена срећа, њена судбина.
Тада невидљиви змај рече најмлађем царевићу:
- Иди и питај сестру да ли хоће да се уда за мене.
Кад најмлађи царев син упита сестру, она одговори:
- Нека буде како ти, брате, одлучиш.
И тако се царева ћерка удала за змаја.
После неког времена и цареви синови се ожене; прво
старији, па средњи, а на крају и најмлађи. Најмлађи царевић
се оженио прелепом женом. Такве лепоте није било у читавом
царству.
Пошто се дуго није видео са сестром, најмлађи брат
одлучи да је потражи па са својом женом крену у бели свет.
83
На несрећу, док су путовали, његову жену украде троглави
змај. Царевић, сав очајан, настави да лута по белом свету,
тражећи сада и сестру и жену.
После много лутања у некој далекој земљи пронађе
сестру. Њиховој радости и срећи није било краја. Тада је
царевић сазнао да је сестру дао за змаја.
- Брате, морам да те сакријем од мужа, јер ће те убити и
појести ако те буде видео.
После неког времена врати се змај:
- Жено, осећам људски мирис у кући.
- Нема никога. То ти се, можда, чини јер си много
уморан. Лези, одмори се.
Када се змај пробудио, опет жени каже да осећа људски
мирис и пита је да није неко долазио.
Жена тада упита змаја:
- Шта би урадио мом старијем брату да је овде?
Змај одговори:
- Појео бих га.
- А шта би урадио када би мој средњи брат био овде?
- И њега бих одмах појео као и старијег .
- Да ли би и најмлађег појео да је овде?
- Не - одговори змај. – Капу бих скинуо да на њој седи.
Указао бих му велику част и добро га угостио, зато што је он
једини пристао да се удаш за мене.
Тада жена рече:
- Е, па у госте нам је дошао мој најмлађи брат.
Змај онда позва младића:
- Појави се, шуро, слободно. Ти си код мене увек
добродошао.
Тада змај изађе испред двора да се мало провесели,
бљујући ватру од радости и среће што му је шурак дошао у
посету. У част свог шурака приредио је велику гозбу. Јело се и
пило неколико дана и ноћи.
Једном змај упита шурака :
- Која те је мука натерала да пођеш на овај пут?
Царевић одговори да је пошао са својом женом да нађе
сестру и да му је путем троглави змај отео жену.
84
- Познајем тог змаја. Он отима најлепше девојке у
царству. Колико сутра напашћу га са својом дружином и
ослободити твоју жену – рече змај.
Како рече тако и учини. Са својом дружином крене на
троглавог змаја. Три пута је кретао на њега и три пута се
враћао поражен.
Тада змај рече свом шураку:
- Жао ми је, шуро, али троглавог змаја не успесмо
савладати.
Тада најмлађи царев син одлучи да сам крене на змаја.
Кад је дошао близу дворова троглавог змаја, преруши се у
слугу и седе у хлад једног дрвета поред кога је змај често
пролазио. У неко доба наиђе и троглави змај. Видевши
младића који беспослен лежи у хладу, змај му приђе и љутито
упита шта тражи у његовом царству. Царев млађи син
одговори да је он прост младић који лута светом, тражећи
неког силног јунака да код њега служи. Дошао је у његово
царство пошто је чуо да ту живи најмоћнији и најсилнији од
свих јунака.
- Прими ме да будем твој коњушар – понуди се царев син.
И троглави змај узе царевог сина за коњушара.
Прошло је неко време док царевић не виде своју жену.
Радећи по кући, певала је жалосну песму и лила горке сузе за
вољеним мужем који је негде у далеком свету. Он је позва по
имену, а она се изненађено окрену. Царевић не издржа него
потрча својој вољеној у загрљај. Жена је била и срећна и
уплашена.
- Мораш да бежиш јер, ако нас види троглави змај, убиће
и мене и тебе.
- Ништа не брини. У сваког моћника је нека слабост.
Мораш да сазнаш где је његова снага.
Жена је била стрпљива и сваког дана је изокола
испитивала троглавог змаја шта њему даје толику снагу да га
нико и никада није успео савладати. Једног дана троглави змај,
добро расположен после богате гозбе и црног вина, рече
жени тајну своје снаге.
85
- Видиш ли ону планину? На њој живи једна мечка са
два мечића, а та два мечића чувају кавез у коме је птица која
у себи носи јаје. Када би се то јаје разбило, ја бих истог
трена умро.
Жена све ово пренесе царевићу који се одмах запути на
планину. Тамо пронађе мечку са мечићима који су чували
кавез са птицом. Царевић исприча шта се десило и замоли
мечку да му да птицу. Чувши младићеву тужну причу, мечка
одлучи да помогне па му даде птицу. Младић се онда врати по
жену, узму злато и накит и два добра коња из змајеве штале,
па у великом галопу побегну из змајевог двора.
На пола пута сустигне их змај.
- Поштедећу ти живот, луди младићу, ако ми вратиш
жену.
Тада царев син одговори:
- Да ми поклониш царство и све благо што имаш, не
могу је оставити.
Троглави змај се онда устреми на царевог сина, који га
храбро дочека исуканим мачем, па му одруби две главе. Ону
трећу, на несрећу, никако није могао да посече. Тукли су се
царевић и троглави змај да се сва земља тресла, док жена не
повика царевићу да разбије јаје које је донео са планине.
Он тада запрети змају:
- Имам твоје срце у рукама!
Троглави змај онда стане преклињати царевог сина да не
разбије јаје и да ће му дати читаво царство и све богатство
само да га остави у животу.
Али жена тада рече:
- Много је живота уништио и многе људе унесрећио.
Поломи јаје и погуби злог змаја.
Царевић послуша жену, поломи јаје и змај паде мртав.
Када су за овај подвиг сазнали остали змајеви, дођоше и
честиташе царевом сину на јунаштву. Неколико дана су
славили победу над троглавим змајем.
Царев син и његова жена вратише се у своје царство где
су дуго живели у љубави и слози и имали товар деце.
86
ZA^ARANA TIKVA
Некада давно живели старица и старац. Били су веома
сиромашни, толико да понекад нису имали шта да једу. Нису
имали деце. Сваки дан су, сами, онако стари, морали да
скупљају дрва уз оближњу реку или на пољу. Једног дана
нашли су велику тикву у пољу. Били су веома срећни јер су
сада имали довољно хране за неколико дана. Намучили су се
док су велику тикву довукли до своје колибе.
- Где ћемо оставити тикву? – питали су се старац и
старица.
Одлучили су се да тикву оставе испод кревета. Онда жена
рече мужу:
- Пошто сада морамо назад у поље да беремо дрва, тикву
ћемо сећи када се отуд вратимо.
Док су старац и старица били у пољу, из тикве је изашла
девојка неописиве лепоте. Она је поспремила целу колибу, а
старцу и старици спремила најлепша јела и ђаконије. Када
видеше ђаконије свакојаке, старац и старица се обрадоваше,
али и збунише. Чудили су се одакле толико хране и лепог
намештаја у кући. Благословили су непознатог дародавца
говорећи:
- Ако је жена, сестра да нам је; ако је девојка, кћерка да нам
је; ако је мушко, брат да нам је; ако је младић, син да нам је.
Говорећи и понављајући ове речи уз богату и обилну
вечеру, заспали су јако уморни. Сутрадан устали су рано и
отишли по дрва, а тиква је остала нетакнута испод кревета.
Када су се вратили предвече, опет је у колиби било све
поспремљено, а на столу пуно јела и пића. Уморни, старац и
старица су заспали после вечере. Сутрадан су се договорили
да не иду по дрва, већ да се сакрију и да виде ко им спрема те
ђаконије и чуда и сређује кућу. После неког времена из велике
тикве изађе прелепа девојка. Она је почела да поспрема
колибу и да спрема јела не знајући да су се старац и старица
сакрили и да је посматрају. У једном тренутку старац и
87
старица изађу пред девојку, клекну пред њу и почну се
захваљивати за све што им је учинила и да је моле да им буде
кћерка и да се више не врати у тикву. Старац и старица извуку
тикву, која је и даље била испод кревета, да је избаце напоље.
Иако их је молила да то не чине, старац и старица обузети
одушевљењем девојку нису ни чули и избаце тикву. Тиква се
разбила на комадиће. Девојка им рече да ће сада остати без ње
јер, чини које су бачене на њу, требало је да трају још два
дана.
Старац и старица су плачући молили девојку да остане са
њима, али им је девојка одговорила да сада мора да их
напусти. Пре него што је пошла, она им је створила велику
кућу и оставила толико злата да могу богато да живе до краја
живота. Тог тренутка је нестала, а старац и старица су горко
плакали за њом.
После неког времена до старца и старице доспео је глас
да се њихова прелепа девојка удала за принца. Старац и
старица су због тога били пресрећни.
88
МИНИ РЕЧНИК
Злато - sumnakaj, sumlakaj
Златник –galbeno
Змај - phakalo
Змија – sapni (ž), sap (m)
B
Бог - del
Босoнога - prnango, pornango
Брат - phral
Брига - pharipe, dar, gindo
J
Јак - zoralo,odalo, zuralo
Јабука - phabaj
Јаје - arno, vanro, angro
Језеро - baro paj
Јутро - detharin, sabaj
V
Велико - baro
Ветар - balval, bahval, bahvalj
Вештица, чаробница - coxani
Веш, одело - uravipe
Вода - paj
Врата - udar, udaroro
K
Kaмен - bar, baresko
Коса - bal
Koса оруђе - čarjaki, ćhindoli
Коњ - grastina, đoro, gra
Kост - kokalo
Koњушар - grastari
Kраљ - thagar, maj bareder
Кључ - putardo, ćilja, kaja
Kњижевник - lilvarno
Kућа - ćher, kher
G
Глава - šoro
Град - foro
Густина - ćićidino
D
Дворац - baro ćer
Девојчица - čhejori
Деца - čhavoro
Длака - bal
Добар- lačho
Дрво - kaš, ruko
Дуго - lungo, inzardo
Жбун – tufica
L
Лампа - jagali lumeri
Лаком - phlakavno
Лепотица - šuk, bari šuk
Ž
M
Maчор - mačijako,
kandonjengo, muco
Maчка - cicni, cicavni, muca
Maћеха - bibi, opašedej
Mесец - čhalon, šion
Meсечина - čhonilći učalin
Meдвед - vošehko zuralo,
vođehko ruvic, riči
Z
Замка - laco, lacic, lefi
Зао - džungalo, žungalo
Земља - phuv, pošik
Зец - šošolj, šošoj, kanbaro
Зло - nasulipe
89
Meсо - mas, čamblo
Mлад - terno
Мржња - khulavnipe
Мучење - ličharipe
Свет - them
Свиња - bali, balji
Стар, изношен - purano
Сјајан - makhalo
Снаха – bori
N
Нада - paćape, ažućaripe
Ноћ - jrat, irat, rći
Нож – čhari
R
Ружан - čhaglo, bišukar
Ружноћа - bišukaripe, čhaglipe
Рупа - xiv, xor, xov
O
Обрадовати се - lošakerav
Oдаја, соба - sovardi
Одморан - očadino
Oко - jakh, jać
Oставити - mukav, ačhava
T
Трагање – rodipe
Ć
Ћилим - patavo, pato
P
Памћење - gođaverimata, gođi
Пас - džućel, rikono
Пећина - xiv, xivardo, bar,
belacho
Перо - por, bal, porka
Петао - bašno, bašnić
Прича - paramiči
Пољубац - čumidipe, čum,
čumi
Поток - len, pajoro
Покраден - kandono
Прљав - melalo, biuzo, čikalo
Птица - čirkli
Č
Чаробан - drabardo, benđalo
Чешљати - hulavav
Чешање - xarundipe
Чекање - ažućaripe
Чопор - zori, pharimata
Чудотворна - benđali
Чување - araklipe
Узда - salivari
Уста – muj
U
H
Хлеб - marno, maxrno, marno,
mangro
Хаљина – kavađi
S
Село - gav, gan, gavina
Сиротица - čorori, džerori,
čornjajka
Соба - sovljardi
Старац - phuro, phuroro
Сунце - kham, devlesi čehrajin
Свадба - abijav
Траг – vurma
V
Š
Шума - voš, vešplaje
90
КАЗИВАЧИ
Назив бајке
Име казивача
Година
рођења
O berš
e
bijand
Општина
O alav e paramićako
O alav e mothovne
Мачке перу веш
E muce thoven gada
Хава АлијевићОсмани
1928.
Прешево
Златна пауница
I sumnakani čirikli
Алија Куртић
1943.
Ниш
Роџер царевић
O Rođžer thagarno
Драгољуб Кочић
1941.
Сврљиг
Добро дело
Lačho kotor
Душан Ђорђевић
1959.
Сврљиг
Циганин
Rom
Душан Ђорђевић
1959.
Сврљиг
Со и пасуљ
O lon thaj o fusu
Тане Куртић
1961.
Лесковац
Сиромашни људи
Čore manuša
Бранко Јашаревић
1927.
Пирот
Капа са роговима
I stađik e šingenca
Хава АлијевићОсмани
1928.
Прешево
Рамиз не зна шта је
страх
O Ramizi ni đanel so
si dar
Раде Вучковић
1951.
Ниш
Змај који је волео
прекрасне жене
O phakalo sap kaj
kamla e lačhe
romnjen
Севда Мехмедовић
1960.
Прокупље
Зачарана тиква
O benđalo dudum
Тане Куртић
1961.
Лесковац
91
Komuna
ЗАПИСИВАЧИ
Назив бајке
O alav e paramićako
Име записивача
O alav e lila kaj chidije thaj
hramosarde
Мачке перу веш
E muce thoven gada
Ибрахим Османи
Златна пауница
I sumnakani čirikli
Мирослав Шабановић
Роџер царевић
O Rođžer thagarno
Мирослав Петковић
Добро дело
Lačho kotor
Мирослав Петковић
Циганин
Rom
Мирослав Петковић
Со и пасуљ
O lon thaj o fusu
Тане Куртић
Сиромашни људи
Čore manuša
Светлана Асковић
Капа са роговима
I stađik e šingenca
Ибрахим Османи
Рамиз не зна шта је страх
O Ramizi ni đanel so si dar
Раде Вучковић
Змај који је волео прекрасне жене
O phakalo sap kaj kamla e lačhe
romnjen
Баја Саитовић Лукин
Зачарана тиква
O benđalo dudum
Тане Куртић
92
ИЛУСТРАЦИЈЕ
Назив бајке
стр.
ЗЛАТНА ПАУНИЦА
кори
це
МАЧКЕ ПЕРУ ВЕШ
Име и презиме
Год.
Место
Јовић Звездан
8
Лебане
20
Миљан Стевановић
8
Власотинце
ЗЛАТНА ПАУНИЦА
24
Доминик Усковић
8
Пирот
РОЏЕР ЦАРЕВИЋ
28
Кристијан Анђелковић
14
С. Лепеница
34
Елвис Саитовић
14
Бојник
38
Дејан Дурмишевић
8
Лебане
42
Данијела Николић
12
Власотинце
48
Рахман Бајрамовић
6
Прешево
GOLDEN PEACOCK
52
Данијел Бојић
8
Пирот
PRINCE RODGER
56
Александар Николић
9
Власотинце
ДОБРО ДЕЛО
60
Данијела Николић
12
Власотинце
ЦИГАНИН
64
Данијела Николић
12
Власотинце
СО И ПАСУЉ
66
Ирфан Бајрамовић
6
Прешево
71
Суада Круези
11
Бујановац
72
Фатима Куртић
6
Лепеница
81
Александра Николић
9
Власотинце
82
Маријана Марковић
7
Обреновац
88
Александар Азировић
7
Бојник
E MUCE THOVEN
GADA
I SUMNAKANI
ČIRIKLI
O RODŽER
THAGARNO
CATS DOING THE
LAUNDRY
СИРОМАШНИ
ЉУДИ
КАПА СА
РОГОВИМА
РАМИЗ НЕ ЗНА
ШТА ЈЕ СТРАХ
ЗМАЈ КОЈИ ЈЕ
ВОЛЕО
ПРЕКРАСНЕ ЖЕНЕ
ЗАЧАРАНА ТИКВА
93
Sponsored by
Lodi Per Mostar
Implementing partner
ICS
94
Download

Mačke peru veš