Svetlana Slapšak
Leon i Leonina ili
priča o istrajnosti
Izdavač: Peščanik, Beograd
Prelom: Ivan Miladinović
Dizajn naslovne strane: Slaviša Savić
ISBN 978-86-86391-30-8
Digitalna biblioteka Peščanik, 2014
Tiraž: 100 primeraka
Dostupno na: http://pescanik.net/category/knjige/
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-31
СЛАПШАК, Светлана, 1948Leon i Leonina ili Priča o istrajnosti
[Elektronski izvor] / Svetlana Slapšak. Novo, popravljeno i dopunjeno izd. - Beograd
: Peščanik, 2014 (Beograd : Peščanik). - 1
elektronski optički disk (CD-ROM) : tekst ;
12 cm. - (Digitalna biblioteka Peščanik)
Sistemski zahtevi: Nisu navedeni
Dostupno i na:
http://pescanik.net/category/knjige/. - Prema
uvodu 1. izd. objavljeno 1984. god. pod
pseudonimom F.A. Suri. - Tiraž 100. - Manje
poznate reči: str. 393-398.
ISBN 978-86-86391-30-8
COBISS.SR-ID 208983820
SADRŽAJ
PRVI DEO
Uvod
8
10
GLAVA I
Ukrcavanje za Kiteru
Jedno pismo
Sestra i brat ili dva salona
Karijera viteza od Gijminoa
13
14
24
27
37
GLAVA II
Ex ungue leonem
Jedno veče u Operi
Jedno veče u Operi, drugi čin
Ishis kod Koronide
44
45
50
55
60
GLAVA III
Izazov
Dvoboj
Patnje duše i tela
Bolest grofice od Šavinjola
69
70
81
89
99
GLAVA IV
Kapetan Džons
Kaledonijske utvare
Bitka kod Flemboro Heda
Moral Lukše Ragužanina
108
109
119
127
137
GLAVA V
Sveti Gerasim i sveta Paraskeva
Komad venecijanskog brokata
146
147
155
5
Abdulah-bej
Kira-Dafnine minđuše
164
174
GLAVA VI
Jedna konverzacija na grčkom
Nekoliko neposlatih pisama
O vezi između pisanja pisama i snova
183
184
193
202
DRUGI DEO
210
GLAVA VII
„Evropa i bik“
Komedija naravi
Matildina sudbina
Otmica
Zakoni trgovine
211
212
221
230
238
246
GLAVA VIII
Američki rođaci
Baltimorske čajanke
Deus ex machina, I
Zašto je nekome dato a nekom ne
254
255
263
271
279
GLAVA IX
Grčka kolonija u Parizu
Oblici ludila
Pokajanje
Carigradske vedute
287
288
295
303
311
GLAVA X
Deus ex machina, II
Nekoliko uopštenih misli
Glas
Odgovor
320
321
329
338
346
6
GLAVA XI
Smrt u Veneciji
Put u Sasuolo
Poslednje bekstvo
Epilog
Piščeva objašnjenja ili Odvod
Manje poznate reči i izrazi
354
355
364
372
384
389
393
7
PRVI DEO
8
Kristofer Robin je sedeo pred vratima navlačeći svoje Velike Čizme.
Čim je video Velike Čizme, Pu je znao da je Avantura na pomolu,
obrisao je med sa njuške nadlanicom, i doterao se što je bolje mogao
da bi izgledao spreman za Bilo Šta.
(A. A. Miln, Vini Pu)
9
Uvod, za razliku od Odvoda, koji će čitateljke i
čitaoci naći na kraju knjige
Knjigu sam pisala za svog tadašnjeg štićenika i mlađeg prijatelja:
prvo poglavlje je napisano oktobra 1981, kada sam mu odnela prvo
poglavlje romana u žanru koji je voleo (a tada ga nije bilo mnogo)
za rođendan. Nastavili smo svakog petka, ja sam pisala, on davao
smernice i primedbe. Eksperiment je za mene, tada još uvek mladu
naučnicu, bio zabavan i koristan – izučavala sam žanr, i ovaj –
pustolovsko-ljubavni roman – bio je jedinstven primer kontinuiteta:
bez prestanka je živeo od prvog veka naše ere pa sve do danas. Nekih
šesnaest godina docnije napisala sam i objavila i studiju o ovome
žanru. Knjiga je bila gotova maja 1982, porasla je do kupusare od
skoro 700 strana. Da podsetim, to je bilo doba kada se kucalo u
mašinu.
Prijatelji su savetovali da damo roman u štampu. Saglasila sam se, s
tim da knjiga bude objavljena pod pseudonimom: izabrala sam F.A.
Suli, jer je zvučalo francuski, a pročitano kao jedna reč znači “pasulj”
na grčkom (prosto k’o pasulj), pa još u muškom rodu.
Knjiga je uistinu izašla dve godine docnije u dva dela, u uglednoj
biblioteci dečije književnosti Plava ptica. Nije dobila nagradu
Politikinog zabavnika, jer su neki u žiriju smatrali da nije dobro da su
junaci nekakvi francuski aristokrati (premda nisu, ali ko će to čitati).
Nagradu je dobio roman sa kombinacijom dečaci/fudbal/detektivi.
Ja sam, sa honorarom, Božidarom i sa prijateljima koji su upravo
izašli iz zatvora (politički), otišla na mesec dana potucanja po Grčkoj.
Nemački prijatelj, tada u Beogradu, savetovao je da junacima dam
imena koja će asocirati na Georga Bihnera, rođenog 1813, pa bi 1983.
bila stosedamdesetogodišnjica. Ja sam jako volela ironični ton Leonsa
10
i Lene, pa sam se saglasila, i tako su nastali Leon i Leonina. I evo,
upravo je dvesta godina od rođenja Georga Bihnera.
Moj odnos sa prvim i najvažnijim čitaocem bio je dugo godina
harmonično prijateljstvo. Kada sam dopala prave opasnosti, mladi
prijatelj se pokazao kao koristoljubivi, hladni i cinični kompromiser,
što je i ostao. Govorim jasno, jer je to bilo doba pripreme za rat i
samog rata, i kompromiserstvo nije prolazilo, bar za mene. Njegov
predgovor ostaje odštampan u prvom izdanju.
Morala bih objasniti šta sam ja uopšte našla u ovome žanru, i zašto
sam ga – priznajem – čitala. Prvo, najveći broj tih romana, uglavnom
iz 19. veka i sa početka 20. veka (Dima, Feval, Sabatini i drugi), pisan
je izvrsnim jezikom, i kada sam počela čitati u originalima, to je bilo
dodatno zadovoljstvo. No u ranijoj mladosti sam obožavala žanr
zato što je donosio toliko istorijskog šarenila, zahtevao prevrtanje
rečnika i enciklopedija, odvodio u svetove koji su bili tako daleki i
tako nezavisni od skučene svakodnevice! Mesta čitanja su važna. Za
mene, pre nego što sam počela sama da kupujem i gomilam knjige
(u gimnaziji), postojalo je čarobno mesto, “podružnica” biblioteke
“Radoje Domanović”, u jednospratnoj kući a do poslastičarnice, preko
puta kafane “Lion” na Bulevaru Revolucije. Tu sada stoje blokovi,
jednospratnice su porušene, uličice zatvorene. Ja sam stanovala
tramvajsku stanicu niže, ispod druge poznate kafane, “Lipov lad”. Ni
jedna ni druga kafana danas ne liče ni na šta, stari “Lipov lad” je isto
srušen. Pet minuta hoda, i našla bih se u relativno bogatoj biblioteci
iz koje se moglo pozajmljivati, i u njoj čitati, u ogromnim ofucanim
kožnim foteljama koje su verovatno spasene iz nekog predratnog
opštinskog ureda. Slatke muke izbora knjiga... Kada sam krenula
u Klasičnu gimnaziju, posle četvrtog osnovne, moje se kretanje
proširilo na Kinoteku, pa je bilo manje večeri u staroj biblioteci. Dobro
sam uvežbala brzo hodanje, tako da sam sav novac – i za prevoz – u
docnijim godinama davala na knjige, koje sam kupovala uglavnom u
antikvarijatu Srpske književne zadruge. No tada sam već “pametno”
kupovala knjige, tako da sam na kraju ostala bez onih veličanstvenih
11
primeraka koji su inače izdavani između dva rata, i negde do početka
60’, bez ilustracija. Posle je bilo uglavnom odbojnih džepnih izdanja
sa kič koricama. A moje omiljene knjige su ostale i nestale sa malom
podružnicom biblioteke “Radoje Domanović”... Od ranog doba,
kombinovala sam u glavi zaplete poput onih u najboljim pustolovskoljubavnim romanima: Leon i Leonina su tako reći izručeni na papir.
Knjiga je 1996. izašla u slovenačkom prevodu jednog plemenitog
prijatelja, koji nije dobio honorar, kao uostalom ni ja: dobila sam
polovinu tiraža, drugu smo poklonili bosanskim tinejdžerima u
izbegličkim centrima u Sloveniji. Neki su mi napisali dirljiva pisma.
Tako sam uglavnom zaboravila na roman, za koji sam nekada davno
ozbiljno planirala nastavke, sve dok mi prijateljica sa Zlatibora
nije prošle godine javila da je našla jedan jako istrošen primerak u
biblioteci u Čajetini. Leon i Leonina bili su, kako izgleda, deo terapije
za vreme rata: mislim da znam o čemu govorim.
Ubrzo su Svetlane iz Peščanika prihvatile ideju da se kod njih objavljuju
i knjige koje izvesno nisu političko-ekonomsko-kulturološka analiza, i
izvesno nisu namenjene standardno pametnim i ozbiljnim čitaocima:
računam na druge čitaoce, i na čitanje krišom.
Roman koji se pojavljuje pred čitateljkama i čitaocima u ovome
obliku je popravljen, i to ne samo slovne greške kojih se još moglo
naći u prvom izdanju. Pre svega, napisala sam novi uvod, umesto
starog čitaočevog. U prvome izdanju je čitalac muškoga roda, u
slovenačkome prevodu ženskog roda. U ovom izdanju sam namerno
mešala čitaoca i čitateljku, i samo retko izdvajala njihove – ovog puta
zamišljene – zahteve.
Za ponovno pojavljivanje Leona i Leonine se pre svega zahvaljujem
Darinki – Daši Mitrović, kojoj dugujem i neke dragocene savete za
popravke originalne verzije.
Ljubljana, 2013.
12
Glava I
Ukrcavanje za Kiteru – Jedno pismo – Sestra i brat,
ili dva salona – Karijera viteza od Gijminoa
A kad vodu veće okeansku ostavi lađa
i u vale mora nepreglednog dospe i stiže
egejskom ostrvu onom, gde rana boravi Zora
i gde u kolu igra, i Helije gdeno se rađa,
pristadosmo sa lađom na žalu peskovitom onde
te se iskrcasmo svi gde vali o bregove biju,
ovde zaspasmo malo i čekasmo Zoru božansku.
(Homer, Odiseja)
U mnogim stvarima se ja, Brute, divim obdarenosti naših ljudi, a
naročito kada su u pitanju nauke kojima su kasno počeli da se bave i
koje su preneli iz Grčke ovamo u Rim.
(Ciceron, Rasprave u Tuskulu)
13
Ukrcavanje za Kiteru
Spavanje na šljunku je koliko nezdrava toliko i neudobna navika,
posebno ako se udruži sa vlažnim vazduhom i košmarnim snovima.
Sior Foskolo je još spavao, savijen u klupko, glave pokrivene rukama. Sa
druge strane se mutnim očima Leona, viteza od Gijminoa, naslednika
časne kuće Gijminoa sa očeve i Delfantija i sasuolskih grofova sa
majčine strane, ukazala nešto uskomešana pučina sa teškim kišnim
oblacima, što nije nimalo popravilo njegovo raspoloženje. Imali su
još samo nekoliko slobodnih trenutaka, pre nego što će ih Sudanac,
kad dođe, dobro odmerenim udarcima oterati na posao, i Leon, vitez
od Gijminoa je odlučio da to vreme iskoristi za svađu. Protresao je
pored sebe nekoga zavučenog u gomilu sukna sumnjive čistoće,
i iz nje je izronilo blago dečačko lice sior Petra Foskola, rodom iz
Fiskarda a inače lekara u Argostoliju na Kefaloniji. U drugoj prilici,
bez sadašnje neuredne crne brade, to lice bi moralo ozariti svakoga:
pravilno, sa širokim čelom, lučnim obrvama, velikim crnim očima
preko kojih je padala teška senka gustih trepavica i davala im izraz
setne nežnosti – svakoga da, ali ne i viteza od Gijminoa u njegovom
jutarnjem svetomrziju.
– Koje je ovo more? upita on.
– Jonsko, odgovori sior Foskolo pokorno.
– Ali ako je vaša predstava tačna, u šta naravno ja sumnjam, mi bismo
morali biti sa zapadne strane rta Tenaron.
– Tako je, odobri sior Foskolo.
– U tome slučaju Jonsko more može biti samo sa jedne strane, to jest
zapadno, to jest pred nama s desna.
14
– Kako vi zapažate! reče sior Foskolo na svom mekom italijanskom,
koji je viteza podsećao na milozvučno vrskanje njegove majke.
– A šta je onda levo od nas, na jugu?
– Kritsko more, viteže.
– A iza ovih odvratnih stena?
– Egejsko more.
– Ta vaša grčka potreba da se razgraniči nešto što se ne razgraničava,
uvek me je izbezumljivala. Počev od ideje da se ideja razdvoji od
stvari, što u krajnjem ishodištu odvaja čoveka od čovečanstva, i daje
vladaocima krajnju moć!
Koliko god da je sior Foskolo poželeo da odobri i ovu misao, nije mu
se dalo, jer se Sudančev bič uz fijuk spustio po leđima dva diskutanta,
i podsetio ih da ih čeka još jedan beznadežan dan ispunjen znojem
i glađu. U sivo novembarsko jutro, dok su počinjale da padaju prve
kišne kapi, poterani su sa ostalim svojim sapatnicima, robovima i
galiotima raznih naroda i rasa, na dnevni posao. Tih četrdesetak
nesrećnika u ritama, zaraslih u kosu i bradu, već je više od nedelju
dana na ovoj pustoj obali radilo – opravljali su brod nepoznatog imena
sa šarenolikom posadom sastavljenom od Alžiraca, Marokanaca,
nekoliko Afrikanaca, dva ili tri Turčina odmetnika i, na sior Foskolov
užas, dva Grka iz Trakije koji su posebno mučili roblje. Ovaj na
izgled miran period bio je zapravo pakao za roblje; ono se od okršaja
na moru moglo nadati bar bekstvu na kakav drugi, po mogućstvu
hrišćanski brod, ili barem kakvim razmenama i otkupu. Koliko juče,
jedan izludeli bednik je pokušao bekstvo, i sasečen je u plićaku. Kada
se svi ti elementi imaju u vidu, dobronamerni čitalac će možda imati
koju reč opravdanja za ovaj nesumnjivo neprijatni ton u raspoloženju
viteza od Gijminoa, koji je evo već mesec dana u najprisnijoj
vezi sa grčkim lekarom, kako to samo robovi mogu da budu. Sior
15
Foskolo je otet sa jedne ribarske lađe između Kefalonije i Zakinta,
i jedini je on ostavljen u životu – zahvaljujući atlasnom kaputu sa
mesinganom dugmadi koji je u gusara pobudio nadu u dobar otkup.
Zlosrećni kaput sa mesinganom dugmadi bio je, po Foskolovom
mišljenju, jedan od glavnih aduta za zasenjivanje porodice uljarskog
trgovca Kaljakudija sa Zakinta u do u detalje planiranoj prosidbi
prelepe Mirto, šesnaestogodišnje mezimice kuće. Slučajno je
poluonesvešćeni Foskolo gurnut na klupu do viteza od Gijminoa, koji
je upravo noktom zasecao osmu nedelju u svoje veslo, i Leonu se u
tome trenutku činilo da mu sam bog šalje spasenje od ludila i straha.
Foskolo je bio svršeni đak nadaleko čuvenog padovanskog fakulteta
medicine, i italijanski je čak i kod kuće govorio češće nego maternji
jezik. Bio je pri tome osetljivo i nežno stvorenje, sklono suzama i
očaju isto koliko i nepromišljenoj hrabrosti, te je i za njega bila prava
sreća što je smešten uz neumoljivo racionalnog viteza. Tako su se
našli idealni zaštitiik i štićenik, podjednako potrebni jedan drugom, i
provodili su svoje bedne dane na po kojem komadu peksimita, uvijeni
u iste krpe (atlasni kaput je čamio u sanduku od šimširovine u kajati
marokanskog ili alžirskog zapovednika gusara), i vodeći beskrajne
razgovore koji bi sjajno odgovarali sunčanom popodnevu u vrtu
nekog italijanskog univerziteta. Foskolo, doduše, nije bio baš naročiti
protivnik u razgovoru, jer se sa svime najiskrenije saglašavao, ali ni
Leonu nije bilo neprijatno, koliko god voleo okršaj, da neko najzad
sasvim otvoreno bude na njegovoj strani.
Ustali su s mukom, sior Foskolo mrmljajući nerazumljive grčke
kletve, u kojima je Leon već raspoznavao izvesnog svetog Gerasima,
zaštitnika Kefalonije, a njegov drug bacajući besne poglede oko sebe,
od one vrste što posebno razbešnjava gospodare i mučitelje. Uz
nekoliko dodatnih udaraca, kojima su se goniči branili od vitezove
urokljivosti, poterani su sa ostalima prema „skladištu“: jednoj ostavi
skrpljenoj od šiblja, koja je za sve vreme popravke broda bila pod
danonoćnom stražom. Bilo je jasno da se u „skladištu“ u maslinjaku
krije opljačkano blago ili krijumčarski materijal, a verovatno i neka
rezerva oružja i municije koja se nije smela kvasiti. Dobar deo
16
razgovora Grka i Francuza ovih dana vodio se upravo oko ostave i
oružja, te su najednom Foskolove kletve postale tiše i sporije, a
vitezov besni pogled hladan i bistar. Očigledno je trebalo preneti
tajanstvene dragocenosti, jer je robove, sem nadzornika Sudanca,
pratilo još osam do zuba naoružanih gusara, tako da svaki ima na
oku po pet nosača.
Vitez od Gijminoa je proračunavao dok su se približavali ostavi,
usporavajući korak, kao da teško hoda po oblucima. Prvi robovi su
već izlazili sa sanducima i zavežljajima, a Grk i Francuz su bili sasvim
na kraju reda. Leon se jedva uzdržavao da ne vikne od radosti kada
je ugledao starog ribara Sardinca, jedinog sa kojim su se nekako
sporazumevali, kako posrće na izlasku iz ostave sa musketama
uvijenim u uvoštenu tkaninu na leđima. Krenuli su odmah za njim,
Leon noseći sanduk, na žalost zakovan, a Grk naramak kratkih sablji
obavijenih komadom asure. Put kojim su ih terali vodio je dublje
uz maslinjak, a onda uz blagu uzvišicu iznad linije obale koja im
je do ovoga dana ograničavala horizont. Ne bez radoznalosti, vitez
je otkrivao kraj koji se iznenada ukazao pred njima: pod oblačnim,
uskomešanim nebom, otvarala se neka vrsta visoravni, oivičena s juga
dosta oštrim, mada ne visokim brežuljcima obraslim čempresima i
niskim borjem, a prema severu se zemljište ravnomerno dizalo u siv,
stenovit predeo. Uz rub te zaravni nazirala se visoka kamena kula, ali
je po opuštenom držanju gusara Leon zaključio da je ona napuštena.
Put ih, međutim, nije vodio na tu stranu, već dalje prema jugu, uskom
stazom između stena i strme obale. Na prvome zavoju, ugledali
su odozgo zaliv u kojem su proveli ovo vreme i gusare zaposlene
oko broda – solidne mešavine karavele i brze afričke galije. Ovo
prenošenje blaga i rad na brodu značili su valjda da je neki prepad
u planu, i pomisao na beg kopnom koja mu se u taj mah javila, nije
više napuštala viteza. Uskoro su, penjući se, izgubili iz vida zaliv, a sa
svih strana pucao je vidik na beskrajnu pučinu: bili su veoma blizu
samome rtu Tenaron, no vitez nije u sebi prestao da smišlja; ipak je
imao poverenja u Foskolovo poznavanje rodne zemlje. Posle jednog
dosta mučnog prelaza, staza je počela da se spušta. Vitez je računao
17
da su prešli oko jedne milje. Predeo je postajao sve krševitiji i divljiji,
i postepeno je prelazio u ogromnu sipinu što se strmoglavljivala
u more. Kretanje se usporilo, i čuo se samo zvuk kamenja što se
kotrljalo od njihovih koraka. Dodajući teret jedan drugom, zaobišli
su ogromnu i glatku stenu na putu, i našli se na maloj travnatoj
zaravni, pred ulazom u neku pećinu. Leonu se učinilo da za sobom
čuje uobičajeno mrmljanje svog prijatelja, ovog puta ispresecano
usplahirenim disanjem. Okrenuo se, i video sasvim posivelo lice sior
Foskola, orošeno znojem i sa nesumnjivim izrazom straha.
– Doktore, možete li da sakrijete neki od tih noževa? prošištao je vitez.
– Vi... Viteže, propali smo, promucao je Foskolo.
Da je vitez imao još malo snage da doda svom pogledu, siroti Foskolo
bi ostao skamenjeni spomenik te moći. Ovako, osetio je potrebu da
brzo i jasno kaže uzrok svoga straha.
– Ovo je Velika špilja, viteže, ulaz u Donji svet. Završetak rečenice
ličio je na prigušeni jecaj.
– Rekli ste mi da lekar ne sme da veruje u boga.
– Ovi nisu hrišćani, viteže, ovi sišu krv i potapaju brodove, i pećina je
puna povampirenih mornara!
– Oslobađanje Grčke će biti jako teško ako se sabere ukupan broj
Turaka i vampira, odgovori vitez ledeno.
Sior Foskolo se ugrize za usnu, prisećajući se svojih patriotskih vizija
koje je noću iznosio Leonu, i ne reče ništa.
U to je došao red na njih da uđu i odlože svoj teret. Leon je bacio brz
pogled na svog prijatelja, i ugledao samo crni prorez umesto očiju i
stisnute usne. Pećina, koliko se moglo videti pri svetlosti sa malog
18
ulaza, bila je zaista velika i pružala se duboko u mrak, odakle je
dopirao žubor vode. Pod budnim okom dva gusara, odložili su teret.
Napolju se sunce uspelo probiti kroz oblake, i ceo ovaj divljačni
predeo je izgledao znatno umiljatije. Vitez od Gijminoa, koji je
bio sklon dovršavanju svojih misli, razmišljao je o tome kako ovo
skrovište, sem nedostupnih i opasnih tenarskih stena i pustog zaleđa,
štiti i verovanje o ulasku u Donji svet. Sklonost ka dovršavanju zamisli
ima, međutim, tu dodatnu nezgodu da druge misli nužno zaostanu:
tako da je vitez od Gijminoa koračao zamišljen po vlažnoj stenovitoj
stazi ne opažajući kakav je sada raspored u koloni: Foskolo je išao
uporedo sa Sudancem, za njim sardinski ribar, i na kraju on sam.
U jednom trenutku, starac je posrnuo na stazi, Sudanac se okrenuo da
ga udari, Leon je podigao glavu i video Sudančevo telo kako pada na
njega sa izrazom krajnjeg zaprepašćenja na licu. Zaneo se pod njegovom težinom, i preko ramena umirućeg čoveka ugledao Foskola kako
sabranim pokretom briše nož o kraj svoje košulje, cepa taj kraj i baca
ga u grmlje. Čuo je napred na stazi, iza okuke, žurne korake stražara
koje je uznemirio njihov zaostanak. Jakim trzajem odbacio je to teško
telo u ponor kraj staze, i kriknuo glasno. Foskolo je u trenu shvatio da
šanse za bekstvo nema, i takođe je zavikao; sve što su stražari mogli
da vide, dotrčavši, bila su tri preplašena roba na ivici staze. Foskolo je
pokretima pokazivao kako se Sudanac sunovratio. Gusari očigledno
nisu bili posebno tronuti prizorom unakaženog leša svoga druga na
oštrom stenju uz more, nekih trideset metara niže, niti je bilo razloga
da sad poseku potencijalne veslače. Manji je slegao ramenima, uz izraz gađenja na licu, a veći nije pokazao ni toliko sućuti. Poterali su ih
dalje, i dok su žurili za kolonom da bi izbegli udarce, Leon je susreo
užagreni pogled svog prijatelja: imali su nož i neprijatelja manje.
Brod se pokrenuo sledećeg jutra. Duvao je povoljan vetar sa severa,
za veslanjem nije bilo potrebe, pa su robovi poterani da pričvršćuju
i uređuju topove: očigledno se pripremao ozbiljniji napad. Leon je
tada po prvi put imao prilike da se približi topovima, i sa radošću je
19
utvrdio da je leva strana broda znatno osetljivija jer je na njoj bilo
pet topova od tri do šest funti, dva venecijanska i ostali verovatno
egipatski; sa desne strane jedan francuski Valije top od dvanaest
funti, precizan i dalekog dometa, ali teško pokretan, i dva engleska,
od njih jedan slabo pričvršćen. Sećajući se jedne druge prilike i
dejstva koje je imao slabo pričvršćen engleski top, Leon je povećao
broj planova za uništavanje broda i za bekstvo, premda je time morao
znatno povećati i rizik pri bekstvu. Foskolo, koji nikako nije mogao
zaboraviti ubistvo svojih prijatelja ribara, bio je za neku varijantu
bekstva koja bi uključivala strašnu smrt što većeg broja gusara, i u
tim razgovorima proveli su skoro pet sati teškog rada oko topova.
Nožem koji su imali trebalo je da obezbede, u povoljnom trenutku
bitke što je sledila, i drugo sečivo, da koristeći opštu gužvu pređu na
napadnuti brod ili skoče u vodu, pošto pre odlaska još i onesposobe
neki top. Skakanje na drugi brod imalo je nezgodnu okolnost što
je moglo biti protumačeno kao početak ili deo abordaža, a brzo i
jasno objašnjenje napadnutima da oni ne napadaju, premda skaču sa
oružjem na tuđi brod, imalo je svojih očiglednih slabosti. Skakanje
u vodu značilo je potpunu neizvesnost, premda su obojica bili dobri
plivači. Foskolo je spomenuo da sada idu u pravcu ostrva Cirigi, i ako
bi se napad tu negde obavio, imali su izvesne šanse da se izvuku.
Ako međutim prođu to ostrvo u pravcu prema Kritu, ostalo je još
malo ciljeva za dugotrajno plivanje. U tim razmišljanjima, dok je
brod ravnomerno sekao niske talase, ugledali su obrise ostrva –
Foskolo je i dalje tvrdio da to može biti samo Cirigi.
Upućeniji čitalac gusarskih romana mogao je, i pored svih piščevih
simpatija za lekara sa Kefalonije, da uvidi kako on neće biti glavni
junak ove pripovesti. Iskoristimo zato ove trenutke, dok piratski
brod u napregnutoj tišini plovi prema pomešanim vodama Jonskog,
Kritskog i Egejskog mora, da osmotrimo viteza Leona de Gijminoa,
namrštena čela i napregnuta pogleda na gomili užadi, u retkom
trenutku predaha, pokušavajući da odredi hoće li brod skrenuti
prema ostrvu koje polako izranja iz mora, obasjano dramatičnim
zracima sunca što se probijaju kroz pocepanu mrežu oblaka.
20
Prilike u kojima se nalazi pomenuti vitez nisu veoma povoljne, ali
se čitalac moli da pređe preko zahteva taštine. Vitez od Gijminoa
je, dakle, sedeo na gomili užadi u bednim hlačama od sukna do
kolena, neodređene boje i pocepanim na bezbroj mesta. Kroz
posivelu i pocepanu košulju moglo se naslutiti mršavo, ali gipko
i snažno telo, naviknuto i na gore okolnosti. Šake, fine i dugačke,
prekrštene na kolenima, odavale su čoveka koji je doživeo i bolje
dane, uprkos sadašnjim ožiljcima. Njegovo malo pognuto držanje
više je podsećalo na trenutno umirenu grabljivicu koje se treba
čuvati, nego na umor od napora i nesreća. Po nekom nepisanom
pravilu, svi stražari i gusari, na čelu sa sada pokojnim Sudancem,
osećali su potrebu da baš viteza kinje više od ostalih robova; evo, on
okreće glavu i postaje jasno zašto je toliko izazivao svoje mučitelje.
Ispod visokog čela, delom pokrivenog neurednom kosom smeđe
boje, prošaranom pokojom sedom, a i pramenovima požutelim od
sunca, sijala su dva sivozelena, duboko usađena i duguljasta oka,
iz kojih može da bije samo vatra ili led, ili oboje zajedno, ali nikad
pomirljivost ili pokornost. Čak i kad se ne bi videle one takozvane
bore strasti na čelu, i splet bora oko usana, koji im uvek daje malo
prezriv i podrugljiv izraz, bilo bi samo po načinu svetlucanja
očiju viteza od Gijminoa jasno da pred sobom imamo strasnu, ali
i ponešto tešku osobu, osobu sposobnu za velika uzdržavanja i
velike podvige, nepokolebljiva duha. Još godinu dana ranije, ta je
ličnost svoje strasti i snagu duha mogla da ispolji samo u razgovoru
i pisanju, opasno svetlucanje u očima je očaravalo otmene i manje
otmene dame, a gorčina oko usana bila je najlepši začin u nadaleko
poznatim ironičnim primedbama Leona od Gijminoa. Samo godinu
dana ranije, sve što je moglo zanimati viteza od Gijminoa bilo je
vezano za događaje u dva pariska salona i njihove učesnike koje je
nežno voleo, za rasprave o božanskoj i ljudskoj vlasti, o obrazovanju
žena i dece, svojstvu prirodnog elektriciteta, tajnama kineskog laka,
mogućnostima vozila bez konjske zaprege, o brodovima bez jedara i
tome sličnim problemima. Pre samo godinu dana, vitez od Gijminoa
se podsmevao Rusoovoj pedagoškoj naivnosti, tvrdeći da odveć
miriše na hrišćanstvo, uživao u gipkim stihovima Andre Šenijea,
21
tvrdio da je opera mrtva i da je budućnost u društvenoj drami, da
treći stalež neće uspeti bez nečeg jačeg i da je aristokratija umrla sa
Frondom1. Već smo pomenuli da je vitez bio plod mešovitog braka;
možda nije na odmet podsetiti na njegove blažene pokojne roditelje,
majku Frančesku, sedmo i prvo preživelo dete grofa Delfanti od
Sasuola, koja je svoje roditelje zavila u crno nerazumnim bekstvom
za siromašnog, koščatog i nosatog plemića iz Gaskonje, docnije
njegovog oca Anrija od Gijminoa, vlasnika bednog imanjceta na
obroncima Pireneja. Sin je nasledio radoznalost i umetničku prirodu
svoje majke, punačke i plave Emilijanke, i tvrdoglavost i hrabrost
svog mrkoputog i ćutljivog oca.
U međuvremenu, lice viteza od Gijminoa postalo je nešto mekše i
svi su izgledi da je dovršavanje misli u njegovoj glavi krenulo drugim
tokom. Dok su poslednji zraci sunca zlatili vrhove talasa i obrise
ostrva, sada već sasvim blizog, vitez se uverio da brod nesumnjivo
plovi ka njemu, i okrenuo se Foskolu:
– Kako ste rekli da se zove ovo ostrvo?
Foskolo se dotada već navikao da vitez voli da mu se pojmovi precizno
objasne – i ako je ikako to moguće – u vezi sa njemu bliskim antičkim
svetom, a ne cikutavim imenima današnjeg grčkog. Stoga je, malo
razmislivši, rekao staro ime ostrva:
– Kitera.
Izraz potpune neverice i nadiruće eksplozije nagnao ga je da brzo
doda:
– Ostrvo boginje ljubavi, Afrodite.
1 Francuski „praćka“ tj. pokret francuskog plemena i parlamenta protiv kardinala
Mazarena i regentkinje Ane Austrijske, u doba maloletstva Luja XIV, sredinom 17. v.
U borbi protiv apsolutizma, plemstvo se povezalo sa građanima Pariza, ali je docnije
gledalo samo svoje ciljeve.
22
– Je li? započeo je vitez od Gijminoa, ali je nastavak rečenice nestao
u reskom, oštrom smehu. Čarolija tišine na brodu bila je razrušena, i
nekoliko mrkih pogleda uperilo se ka vitezu, ne obećavajući mu ništa
dobro. On, međutim, nije mogao da prestane, i taj neprijatni, gorki
zvuk se nastavljao, zaprepašćujući najviše Foskola, koji nikako nije
mogao da shvati šta je u njegovom odgovoru toliko ranilo Leona.
Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije uspeo da se zaustavi. Okrenuo
se Foskolu, i dok su mu oči sevale, ponovio je tiho:
– Mi plovimo za Kiteru, je li?
I opet smeh.
Logična je pretpostavka da pripovedač zna više podataka o uzrocima
ponašanja svojih junaka nego čitalac, ma koliko on bistrine i
prirodnog oštroumlja imao ili ovakve vrste povesti poznavao. Pitanje
je samo hoće li pripovedač i, pokoravajući se zakonima pripovedanja,
može li da otkrije sve uzroke ponašanja junaka; zakoni pripovedanja
su, kao što je poznato, namenjeni pre svega tome da proverenim
načinima izazovu zadovoljstvo u čitaocu, i jedina piščeva sloboda
je da bira kako će svome poznatom ili nepoznatom čitaocu doneti
što više upravo toga. Drugim rečima, odgovornost svakako ne leži na
zanimljivosti same pripovesti, nego na izboru i redosledu događaja
kojim ih pisac predstavlja. Dvoumeći se između prijatne neizvesnosti
i prijatnosti saznanja, ovaj pisac odabira srednji način da svoga
čitaoca navede na sopstvene zaključke, navodeći mu ne stanje duha
ili uspomene viteza od Gijminoa, već dokument iz kojeg će osetljivoj
duši mnogo šta postati jasno.
Vitez od Gijminoa nosio je sa sobom jedno pismo. Nije ga imao u
nekom skrivenom kutku svoje bedne odeće, niti oko vrata. Ono se
davno rastopilo u nemirnim vodama Biskajskog zaliva. Vitez od
Gijminoa je to pismo znao napamet. Dozvolite nam slobodu da ga u
celini navedemo.
23
Jedno pismo
Pariz, 30. maja 1779.
po podne, kod ujaka
Prijatelju moj,
usuđujem se da Vas nazovem tako bez obzira na hiljade oštrih
razmirica koje smo imali, i na isto toliko nerešenih nesuglasica među
nama, jer mislim da možemo iskreno razgovarati o osnovnim, da ne
kažem izraz koji Vi toliko ne volite, „životnim vrednostima” i saglasiti
se kao „obične ljudske jedinke“ (drugi izraz moje tetke koji vi ne
volite).
Danas je, kao što znate, godišnjica Volterove smrti, i danas sam baš
imala nesreću da čujem o još jednom nerazumnom, varvarskom
i neljudskom postupku koji po ko zna koji put potresa moje čvrsto
poverenje u snagu ljudskog razuma: ujak me je obavestio o izazovu na
dvoboj koji Vam je uputio grof od Šavinjola. Vi vrlo dobro znate da o
tom gospodinu mislim isto što i o siru čije ime nosi: mali je, tvrde kore
i jaka mirisa, a na vatri se topi umesto da očvrsne. Sem toga, to biće
smatra da je nešto zaslužilo samim svojim rođenjem, i preda mnom
se usudio da brani Segijeove divljačke napade na filosofe. Toliko o
njemu. Moj ujak Vam je jasno rekao šta misli o tom dvoboju, a Vi ste
mu odgovorili da su pravila časti možda zastarela, ali da još žive, i da
biste se Vi, pored sveg gađenja na taj način rešavanja sukoba, ipak
smatrali obeščašćenom kukavicom ako ne biste odgovorili na izazov.
Vi ne morate saslušati starog i iskusnog čoveka koji Vas voli, ali imate
moralnu obavezu da saslušate mene, nesrećni i nevoljni uzrok celoj
toj orgiji varvarstva. Potpuno neopravdane i ničim izazvane grofove
pretenzije na moju ličnost usmerile su se nekim meni nepoznatim
putevima (zlim jezicima, povređenim taštinama, ko zna?) prema
Vama. Ja samo mogu naslutiti da je Vaš izbor (a u neprijateljima
24
ne oskudevate) zapravo udarac mome ujaku, kao što je i grofova
iznenadna ljubav prema meni rezultat nekih mračnih računa. Treba
li da ganem Vaše srce time što sam danas zatekla ujaka kako plače
nad rukopisom svog „Opisa navodnjavajućih mašina i njima srodnih
tehničkih pomagala u stihovima, knjige za svako seosko domaćinstvo
u Francuskoj“? Pokažite se dostojnim svojih humanističkih ubeđenja,
viteže od Gijminoa! Prezrite javno taj prostački ispad, ismejte, kako
samo Vi umete, taj plesnivi sir! Obećavam Vam da ću u svemu što
smislite biti na Vašoj strani, obećavam Vam da ću uložiti najveće napore
da se saglasim sa Vašim mišljenjima. Ja klečim pred Vama, viteže.
Ne predlažem Vam ništa zaista nečasno, ni bekstvo, ni sakrivanje,
premda bih za ljubav ujakovu mogla i to prihvatiti. Predlažem Vam
samo da postupite kako u duši iskreno mislite, da gestom opravdate
svoje ideje.
Koliko god da mi je ideja o navodnoj različitosti moga i Vašeg
položaja mrska, moram napomenuti da je u slučaju klevetanja
časti ženski položaj nešto teži, i da ja na to odgovaram hladnim
prezirom. Zašto da Vi, viteže, izlažete opasnosti svoj blistavi duh
i dragocenu dušu (poslednje dve reči precrtane, prim. pisca). Setite
se našeg prošlogodišnjeg razgovora o Vatou i Ukrcavanju za Kiteru!
Dok smo zajedno čekali prijem kod tiraninovog sekretara (tiranin =
Luj XVI, prim. pisca) u Tiljerijama, ispred Ukrcavanja... rekli ste mi
koliko ne verujete u povode opterećene klišeima, i koliko je neizreciva
i setna čežnja te slike zapravo čežnja gospodina Vatoa da 1717. uđe
u Akademiju. Čini mi se da sam tada neuverljivo branila iskrenost
i napadala Vaš cinizam. Je li mogućno, viteže, da sada stavljate na
kocku svoj Život zbog takvog jednog klišea?
Znam koliko malo poverenja imate u moja mišljenja i zaključke,
zato ih i ne iznosim u velikoj meri; neka Vam je znano, viteže od
Gijminoa, da ću se osećati istinski osramoćenom ako jedan ljudski
život, uz to dragocen čovečanstvu, bude u opasnosti zbog bilo kakve,
čak i izmišljene veze sa mojim imenom.Vašu ponudu da vas moja
porodica predstavi kao verenika smatram samo još jednim izrazom
25
Vaše plemenitosti i naklonjenosti – pre svega prema mom ujaku, i zato
ju ne smatram ni uvredljivom ni neumesnom – a sasvim sigurno ne u
bilo kakvoj vezi sa stvarnošću.
Smilujte se mom ujaku i meni (poslednje dve reči zamrljane, vodom
ili suzom, prim. pisca).
Nadajući se,
Leonina Dartoa
26
Sestra i brat ili dva salona
Ostavimo načas viteza i pismo koje je znao napamet, u trenutku
zatišja, i obavestimo nestrpljivog čitaoca o pojedinostima koje mu na
prvi pogled možda neće izgledati najvažnije, ali će zato – možda – srž
priče činiti sočnijom.
Na uglu ulica De Fos (današnja De Fos Sen-Bernar) i malog prolaza
koji se od pamtiveka zvao Dez Ekerej (Veveričji), u Parizu, stajala je
za vreme Filipa Orleanskog, Luja XV i Luja XVI zgrada koju je sebi
sazidao vikont d’Irfe Sen-Toma, napustivši vojnu službu i oženivši
se Luizom od Kresinjaka. Zgrada je imala tri sprata, sagrađena
od sivog kamena sa ukrasima od kararskog mermera i izgledala je
ozbiljno spolja i udobno unutra. Iza kuće prostirao se ogroman vrt,
čiji je visoki zid činio celu jednu stranu Veveričjeg prolaza. Kad je
vikont raščišćavao to zemljište od prastarih skladišta, naišao je na
ostatke jedne romanske kapelice, koji su, očišćeni i nešto ulepšani,
činili vrhunac vrtne zamisli vikontese; vikont, doduše, nije do kraja
dozvolio zamisao da se ruševina uredi kao Panova pećina, ali je bujni
bršljan ipak obavijao postolje jedne Anadiomene� i nešto dalje jednog
zaspalog satira, a ispred cele kompozicije, koja je generacijama dece
služila za skrivalište i prva znanja iz anatomije, nalazio se jedan ovalni
ribnjak, namenjen kućnim patkama. Ostatak vrta bio je smišljen
kao kombinacija pastoralnog i kineskog pejzaža, sa paviljonom i
klupicama (tačna kopija intarzije na vikontesinom sekreteru) i alejom
topola. Vikontove ideje su se više ostvarile u samoj kući, premda
je prvobitna ideja o atrijumu i otvorenim sobama propala zbog
vikontesinog užasavanja od promaje. Praktični i rimski duh vikonta
d’Irfea pokazao se zatim u odlično smišljenoj kuhinji, ostavama i
sistemu udobnih i svetlih prostorija za poslugu, kao i kaminima koji
su zaista grejali. Mnogo plavog satena, ljubičastog i zlatnog brokata,
pozlaćenog nameštaja i vazdušastih draperija bili su vikontesin
27
doprinos, a zidove su uglavnom ukrašavali pejzaži venecijanske
škole. Sve ovo pominjemo zato što je kuća, uvek sjajno održavana,
bila uglavnom takva i u doba kad počinje naša priča. Danas se, na
žalost, više ne može videti, jer je kao i mnoge kuće – lepotice veka
prosvećenosti, srušena u geometrijskoj maniji Napoleona III2.
Vikont d’Irfe imao je sa svojom tankoćutnom ženom troje dece, sina
Aristida i kćeri Petalu i Kleliju3. Lako će se pogoditi da je klasičarska
manija vikontova kumovala ovim imenima, i ako je mladi Aristid još i
mogao da ponese svoje ime, Petala je postala krupna i odlučna dama
jakog glasa, a deset godina mlađa Klelija, osuđena na ime rimske
muškobanjaste heroine, izrasla je u najnežnije i najplašljivije žensko
stvorenje koje se da zamisliti. Sredinom veka, izgledalo je da je kuća
osuđena da ostane na starom vikontu, tada već udovcu: Aristid je
završavao treći krug putovanja po evropskim prestonicama, sa svim
izgledima da će se nastaniti u Upsali, Petala je kao gospođa Rozenem
živela sa mužem u Alzasu, a Klelija u Šampanji, kao sedamnaesta
baronica Dartoa. Desilo se, međutim, da su za samo dva dana
gospodin Rozenem, zapovednik baterije kod maršala Laudona, i
baron Dartoa, zapovednik regimente koju je kupio mesec dana pre
toga, kod maršala Sen-Žermena, poginuli u povlačenju francuskoaustrijske vojske kod Rosbaha, u sedmogodišnjem ratu. Bila je
1757. godina, baronica Dartoa negde u polovini svog prvog i jedinog
blagoslovenog stanja, i porodica rasuta po celoj Evropi. Gospođi Petali
bilo je dovoljno tri dana da smisli budućnost narednih pokolenja, i tri
meseca da svog brata drskom ucenom dovuče iz Upsale, iz zagrljaja
jedne neuporedive pastorove kćeri, i svoju nesrećnu sestru iz ledenog
zamka i testamentarnih spletki bezosećajne svekrve, i da ih sve,
zajedno sa dedom d’Irfe, stavi pod svoju komandu u kući na uglu
Veveričjeg prolaza.
2 Sredinom 19. v., pod vladavinom Napoleona III, baron Osman je sproveo u
delo preuređenje grada Pariza i tom prilikom su prosečene velike avenije koje su
uništile dobar deo srednjovekovnog Pariza. Obale Sene su uređene kao kejovi, koji su
često proširivani na račun paralelnih uličica. Premda na levoj obali reke, i kuća koju
zamišljamo je tada stradala.
3 Petala na grčkom znači „latica“, Klelija je bila devojka-ratnica iz najranije rimske
istorije.
28
Početkom januara 1758. rođena je u ušuškanoj babinoj sobi kći
Klelijina, osamnaesta baronica Dartoa, i starom vikontu bilo je
dozvoljeno da poslednji put rizikuje sa antičkim imenima: devojčica
je dobila ime Leonina. I nebo je htelo da nomen postane omen.
Njena nežna mati nije dugo nadživela svog muža, od čije se smrti
nikad i nije oporavila, i devojčica je ostala prepuštena obožavanju i
mučenju svoja tri vaspitača, od kojih je svaki imao sopstvenu i prema
ostalim izrazito neprijateljsku zamisao o obrazovanju mladih duša.
Reći jednostavno da je Leonina Dartoa imala osobenu mladost bilo
bi ne siromaštvo izraza, već laž: deda je smatrao da su za razvijanje
logike u inače nelogičnoj ženskoj duši najpogodniji Cezar i spisi
rimskih taktičara, i Leonina je za doručkom imala da ponavlja
raspored slonova u bici kod Kane4, činove u rimskoj legiji i druge
besmislice, ali je usput naučila da je u starih Gala i svaka kuća bila
podeljena na stranke; gospođa Petala je imala ideju o prirodnom
vaspitanju, što je bilo u potpunoj nesaglasnosti sa njenom potrebom
da naređuje, i Leonina je, sem prolivanja suza nad Telemahovom
sudbinom5, imala da nauči i plevljenje krastavaca (deo vrta bio je pod
Petalom pretvoren u kućnu proizvodnju zeleniša, začina i lekovitih
trava), spravljanje zdravih i neukusnih jela, kao i činjenicu da je
plemstvo pokvareno a kralj najobičnija svinja; kod ujaka Aristida,
gde se poštovalo savršeno ponašanje i otmeno držanje, bilo je
zapravo najzanimljivije, jer se svakoga dana pojavljivala neka nova
sprava koja je klopotala, pištala, puštala paru i pretila eksplozijom,
što takođe nije bila nepoznata pojava u kući; sa dvanaest godina,
Leonina je odbijala svoju baronsku titulu, smatrala je da plemstvo
treba da sprovede razumno navodnjavanje i tiranoktoniju6, što je
dovodilo ili do pažljivog odbira gostiju ili do zaključavanja Leonine
sa Telemahom dok bi poseta trajala. Sa sedamnaest, dakle u doba
kada su u mladim dušama zastranjivanja najjača, Leonina je shvatila
4 U bici kod Kane, u Južnoj Italiji, Rimljani su 216. pre naše ere pretrpeli težak poraz
od Hanibala.
5 Telemahove avanture su poznati roman pisca Fransoa Fenelona, koji je živeo u
drugoj polovini 17. veka. Oslanjajući se na Homerovu Odiseju, odnosno na doživljaje
Telemaha, Odisejevog sina, Fenelon je napisao pedagoško-filosofski roman o razvoju
mladog čoveka.
6 Grčki „tiranoubistvo”.
29
promenljivost i mnogostranost ljudske misli, i bila je jedina osoba u
kući koja je sa podjednako razumnim posledicama razgovarala sa
svim njenim stanovnicima, uključujući tetkinog belog špica, ujakove
mačke i dedinog ovčara koji je potajno napujdavan na prethodne. U
to doba, razlike između članova porodice dovele su i do stvaranja dva
odvojena salona, tetkinog i ujakovog, dok je deda zadržao monološke
kurseve u kineskom paviljonu leti i u kuhinji zimi; između te tri
stranke, jedino je Leonina održavala živu vezu i ublažavala koškanje,
i bila i dalje podjednako obožavana u sve tri.
Govoriti o salonu gospođe Petale Rozenem skoro je nemoguće bez
ključnih poređenja sa salonom vikonta Aristida d’Irfe-Sen-Toma. Zato
ćemo pokušati tim poredbenim, i za pisca i za čitaoca težim načinom,
nadajući se najboljem, to jest obostranoj naklonosti. Gospođa
Rozenem se nije preudala, verna onom blagom liku rumenih obraza
koji je uvek nosila u medaljonu, a vikont Aristid se nije oženio, veran
izvesnom ženskom idealu koji nikad nije išao iznad trgovkinje i nikad
ispod sobarice. Gospođa Petala je u svome salonu, odnosno delu
kuće preuređenom za njene potrebe, smanjila broj draperija i umesto
pozlaćenog unela jednostavniji engleski nameštaj, sa izuzetkom
kineskog kompleta svoje majke. Prozori su bili stalno poluotvoreni,
stolovi bez prekrivača i sa buketima poljskog cveća, sve je mirisalo
na lavandu i ruzmarin, a po tome prostoru vladala je veličanstvena
prilika tetke Petale, koja je javno prezirala steznike, žičane okvire za
krinoline, belilo i rumenilo i puder u kosi. Uostalom, te bi stvari i bilo
jako teško zamisliti na njoj, većinom zato što u njih ne bi ni stala, a
sa puderom je imala žalosno iskustvo da je zbog energičnih poteza
i snažnih uzdisanja ili frktanja uvek bila praćena velikim belim
oblakom.
Ujak Aristid je u svome delu sačuvao prvobitni nameštaj, između
dvostrukih prozora uvek su bili duguljasti svileni jastuci da sačuvaju
toplotu, među venecijanskim pejzažima pojavilo se nekoliko
portreta, pa i nekoliko mitoloških scena (uglavnom Dijane i Venere),
po mnoštvu stolića i geridona lutale su knjige, pribori za pisanje,
30
planovi i ujakove beleške, kutije sa slatkišima i pokoja karafa odličnog
portoa. Deo u kojem je ujak konstruisao bio je odvojen polumračnom
bibliotekom, i njegova strogost kao da je blažila raspusnu udobnost
dela za goste. Ujak je bio visok i pogrbljen, uvek besprekorno odeven
(sem kad je čipka iz Kalea na košulji bila žuta od neke kiseline) i
dobro napudrane uredne perike.
Gospođa Petala okupljala je u svome salonu sve koji su napisali
nešto za Enciklopediju7, i otimačina enciklopedista bio je i glavni
kamen smutnje između nje i njenog brata. Kod nje su se pojavljivala
gospoda raskopčanih košulja, bez perika i žaboa, kao i pesnici u
crnom. Lekari su bili vrlo omiljeni gosti, posebno ako su se zalagali za
nove i prirodne načine lečenja. Rasprave o „ljudskosti“ bile su glavna
tema, moglo se hodati u papučama, a prisustvo nekoliko gospođa
manje-više prirodnog izgleda i pretećeg ponašanja obavezivalo je
na priznavanje ženskih prava. Ruso, Bernarden de Sen Pjer8 dok je
još samo bio pisac Putovanja na Il de Frans, Retif de la Breton9 –
to su bili gosti tetke Petale, uz mnoge druge „u doba kad gospođa
Neker10 nije znala da li je Robinson Kruso američki pobunjenik ili
lice iz engleske marionete“, imala je ona običaj da sa gorčinom kaže.
Gospođa Neker zaista je docnije preuzela primat „prirodnog“ salona,
ali samo zato što ga je Petala, obuzeta teškim porodičnim nevoljama,
sama prepustila.
Kod ujaka Aristida okupljali su se pre svega slikari, koje je on kao
tehničar neobično voleo: tako su kod njega dolazili Verne i Fragonar11,
7 Sredinom 18. veka, grupa francuskih pisaca, naučnika i umetnika je odlučila da
sakupi znanje svog doba u jednoj enciklopediji (grčki „(kružno) opšte obrazovanje“).
Naučnom radoznalošću i slobodom duha uveliko su nagovestili francusku revoluciju.
8 Бernarden de Sen-Pjer, napisao je poznati roman Pavle i Viržinija, sentimentalnu
priču o dva deteta koja su odrasla u divljini.
9 Retif de la Breton, pisao je ljubavnu poeziju.
10 Poznati salon u doba francuske revolucije.
11 Žan-Onore Fragonar, jedan od najvećih francuskih slikara 18. veka, predstavnik
rokokoa: veselost, elegancija, smele svetle boje i galantni prizori odlikuju njegovo
slikarstvo.
31
gospođa Viže-Lebren12, na čiju je izmišljenu vezu sa vikontom Petala
nepravedno siktala. Diskutovalo se o Šekspiru i mogućnostima
praktičnog rada plemstva u državi, o vojnim utvrđenjima, o geometriji,
i naravno, o navodnjavanju, omiljenoj temi ujakovoj. Pojavljivali su se
hemičari i fizičari, stari vojnici, putnici u daleke zemlje i kartografi,
pravnici i reformatori.
U oba salona mrzeo se kralj i kritikovalo se privredno stanje u zemlji; u
oba salona su se čitali dokumenti iz Amerike, posebno Deklaracija13;
istini za volju, u oba salona često je bilo i istih lica; ono što ih je
razdvajalo, bila su pre svega dva karaktera, koja su razlike pravila i
tamo gde ih nije bilo: ako se kod tetke služilo pečenje, mlado vino i
mila (vrsta jednostavnog kolača od kukuruznog brašna), kod ujaka
je bilo rakova a la bordelez, pene od guščje džigerice, starog bordoa
i “sultanina kapica” od limuna; ako se kod tetke pevalo i sviralo,
kod ujaka je muzika optuživana za zaglupljivanje; ako se kod ujaka
pojavio jedan ruski plemić, kod tetke ih je već bilo troje; vrhunac
zavade došao je sa veterinarima: tetka je našla Buržla, autora članaka
za Enciklopediju i osnivača veterinarske škole u Alforu; ujak se nije
mogao smiriti dok nije pronašao Lafosa, njegovog ljutitog protivnika,
koji je, premda bolji teoretičar, ostao bez škole samo zato što ga je
drugi pretekao. Tako su se u dva salona skoro mesec dana vodile
žestoke diskusije o anatomiji i bolestima konja, dok Leonina, na ivici
nerava od veličine i tvrdoće kopita arapskog vranca i pirinejske rage,
nije zapovedila ujaku da salon drži utorkom, a tetki petkom, i da tako
otklone bar otmicu gostiju. I od tog trenutka zavladao je relativni
mir, a Leonina je nadzirala oba salona, s tim što je jutra obavezno
posvećivala raspravama sa dedom. On je sa godinama postajao sve
zagriženiji republikanac, pa su sa Cezara prešli na Katona i Varona14.
12 Elizabeta Mari-Luiz Viže-Lebren, ćerka slikara, i sama je bila poznata
portretistkinja svoga doba.
13
Deklaracija nezavisnosti, proglašena 4. jula 1776, označila je početak stvaranja
Sjediljenih Američkih Država. Slobodarski duh ove Deklaracije, koju je napisao Tomas
Džeferson, imao je ogroman uticaj na razvoj demokratskih ideja u Evropi.
14 Katon i Varon su stariji rimski pisci, iz doba republike, i pisali su poučna dela
gotovo iz svih tada poznatih oblasti.
32
Život gospođice Dartoa (trudila se da sebe ne naziva baronicom),
nije zapravo bio nimalo lak, ali je, za razliku od načina života
mnogih drugih gospođica, bio bogatiji i uzbudljiviji. Trčeći između
dva salona bila je dužna do poznaje sve što se u njima događa, i još
da odgovara na dedina pitanja. Reći da je gospođica Leonina bila
načitana skoro je suvišno, pa ćemo se zadržati na nekim drugim
njenim osobinama koje su se u takvim prilikama razvile. Za razliku
od devojaka njenog uzrasta, koje su živele u samostanskim školama,
ređe uz svoje majke ili češće uz vaspitačice, i bile usmeravane na
blisku i što uspešniju udaju, Leonina je iz usta svoje tetke slušala
hvalospeve čistoj i spontanoj ljubavi, prirodnom vaspitanju i
sličnome; kod ujaka se uzdizala građanska odgovornost i hrabrost,
a na oba mesta pojavljivalo se sijaset gospode, stare i mlade, lepe i
ružne, namigujuće ili već poluslepe, tako da njihov svet nije bio neka
naročita tajna za mladu devojku. Sa druge strane, slobodan razgovor
i zaštita sopstvene kuće doveli su kod nje do potpunog nedostatka
koketerije, lažne stidljivosti ili prevrtljivosti, tako da je Leonina bila
prilično iznenađenje za gospodu koja su dolazila iz sveta maznih,
zavodničkih i nepredvidljivih gospođica. Za žaljenje je možda što
se Leonina nije mnogo družila sa svojim vršnjakinjama, i što nije
upoznala slasti prvih zajedničkih tajni i maštanja. Tetka Petala je bila
podobnija za iznuđivanje priznanja nego za otkrivanje malih tajni, ali
je zato, za razliku od mnogih majki toga doba, sama vaspitavala svoju
nećaku i zapravo je nikad nije ispuštala iz vida. Leonina je uistinu
nasledila nešto od nesavitljivog karaktera svoga dede, ali je to ugladila
u podešavanju odnosa između ujaka i tetke. Ta se priroda, međutim,
neminovno pokazivala u razgovorima sa gostima njenih rođaka,
i često je neprijatno iznenađivala zaštitnički usmerenu gospodu;
mladi pesnik Deroš iskusio je na sebi oštrinu njena jezika, i odustao
je od namere da joj se udvara, pa i od samog tetkinog salona, na
Petalino veliko zadovoljstvo. Slično tiho zadovojbstvo imao je i ujak,
gledajući kako ućutkuje slikara Renijea – utoliko više što je on, za
razliku od tetke, prosto besneo na ideju da bi se Leonina mogla udati
i otići. Recimo, ipak, istini za volju, da gospođica Leonina nije bila
oštrokonđa, već da je samo umela žustro odgovarati antipatičnima.
33
U doba kad pada pravi početak naše priče, u dva salona u Veveričjem
prolazu vladao je mir, izazvan naglim odlaskom oba veterinara.
Gospođica Leonina imala je nepunih dvadeset godina, i nije joj na
pamet padala udaja, niti je bila zaljubljena. Nikoga nije noću sanjala
– sem, možda, jedne neodređene Brutove� vizije – i bila je okružena
nevidljivim krugom opečenih udvarača. Vreme je da ponešto kažemo
i o njenom liku, premda nijedan opis ne bi bio u stanju da prenese
njenu prisutnost, žarenje njenih očiju, glasan smeh i pokrete njenih
ruku: Leonina je nasledila izgled svojih rano umrlih roditelja, bila je
nežne građe, ali ne niska, imala je prekrasno poprsje i ramena svoje
majke i divan gracilni vrat; sa ovalnog lica gledala su dva vesela tamna
oka, trag barona Dartoa, a u sredini se nalazio vrlo neobičan, ni rimski
ni grčki, ponajviše grezovski15 nos koji je odavao osobu od duha i
živosti; njene usne su uvek bile u kretanju, govoru ili smehu, tako
da je bilo teško utvrditi kakvog su oblika – no pisac je siguran da je
najveći broj muških posmatrača želeo da ih zatvori poljupcem. Lice je
uokviravala nemirna tamno plava kosa, podignuta da promišljenom
nemarnošću istakne izuzetno lep profil. Lice koje smo sasvim bledo
opisali postajalo je istinski lepo u pokretu, u razgovoru, jer se na
njemu izraz menjao neverovatnom brzinom.
Zaključimo ovaj u svemu nevešti prikaz jednim pokušajem
portretisanja gospođice Leonine: Verne je započeo ovaj mukotrpni
posao, načinivši veliki broj skica i studija u gvašu na svetlosmeđoj
hartiji, ali se ujakov salon nikako nije mogao saglasiti koji izraz
najviše odgovara modelu, odnosno tvrdilo se da ga svi podjednako
oslikavaju; rasprava se izgubila u iznalaženju načina kojim bi se nizom
uzastopnih slika prikazao sam pokret, a portret nikad nije načinjen,
premda se svedočanstvo o iskričavom biću gospođice Dartoa i danas
može videti u zbirci crteža biblioteke Sent-Ženevjev u Parizu.
Jednog sumornog novembarskog petka 1777, odvijala se u kući na
uglu Veveričjeg prolaza svakodnevna jutarnja scena: porodica je
imala jednostavan običaj da zajedno doručkuje u maloj trpezariji uz
15
34
Po slikaru Grezu, koji je slikao svakodnevne prizore i decu i devojke iz naroda.
kuhinju, čija su se zastakljena vrata otvarala na deo vrta sa gredicama
i lejama, a unutrašnjost se prijatno ogledala u bezbrojnom bakrenom
posuđu po otvorenim policama. Svi su dakle sedeli tu, sem vikonta
Aristida, koji je doručkovao u krevetu, negde oko podne. Tekla je i
uobičajena svađa uz mnogo zajedljivosti oko ko zna kojeg Petalinog
pokušaja da dedi d’Irfeu poturi okrepljujući nezaslađen biljni čaj
umesto tople čokolade sa mnogo šećera i slatke pavlake, a Leonina
je, u modrom jutarnjem ogrtaču i kose upletene u meku pletenicu,
stoički mazala maslac jednom i drugom protivniku na tople hlepčiće,
klasično ostvarenje kuvara Teofila.
Negde u tački dokazivanja da Mucije Scevola16 ne bi bio u stanju
da prži ruku da je pio čokoladu svakog jutra, Leonina je odlučila
da spase dedu pitanjem ko je danas predviđen za salon. Gospođa
Petala, to treba reći, bila je nesavladiv protivnik, ali ako bi skrenula
od glavne ideje, svađa se prekidala, a Leonina je bila majstor za
„skretanja”; ne bez ponosa, tetka je objavila da danas ima i novu
uzvanicu, izvesnog viteza od Gijminoa, misterioznog polu-Italijana
i autora zabranjene i vrlo napredne rasprave o statutima slobodnih
gradova (sa posebnim osvrtom na modenski statut). Ostatak
doručka protekao je, u naizmeničnim tetkinim pohvalama vitezu
i dedinom osobenom viđenju bitke kod Mutine, a Leonina je sebi
predstavila nosatog starca u crnom, i time završila svoje prve misli
o vitezu od Gijminoa.
Čitaocu koji uživa u vezivnom tkivu, reći ćemo o kući d’Irfeovih još
nešto: umereno ekonomsko blagostanje u kojem su uživali njeni
stanovnici bilo je pre svega posledica plodonosne tvrdoglavosti dede
d’Irfea, koji je nepokolebljivo odbio upuštanje u špekulacije Džona
Loa u doba regentstva, i razumnog ulaganja gospođe Rozenem još
za života njenog muža; posedi u provinciji donosili su lepu dobit, ali
tetka ni za živu glavu ne bi priznala pozitivan doprinos amelioracionih
projekata vikonta Aristida u tome, tvrdeći da su troškovi konstrukcija
i radova unapred pojeli prinos. Budući da je sve blagodeti nauke
16
Mucije Scevola, rimski junak iz najstarije istorije.
35
vikont delio o svome trošku, u tome je bio delić istine, ali je vikont sa
ponosom nosio krunu porodičnog rasipnika, i zaklinjao se da neće
dopustiti da se časno ime d’Irfeovih svrsta među bankare i zelenaše.
Sve troje je ljubomorno i u potpunoj tajnosti pripremalo miraz za
Leoninu, jer se sa Dartoaovima prekinulo zbog neljudskog ponašanja
prema Leonininoj majci. Recimo još samo jednu porodičnu tajnu,
koju je deda d’Irfe krio mnogo bolje nego zmija noge, i koju su po
prećutnom dogovoru krili i ostali članovi porodice, premda zanavek
obeleženi antičkim imenima: deda d’Irfe nosio je ime Florijan.
36
Karijera viteza od Gijminoa
Uveče 17. novembra 1777, pripremao se vitez od Gijminoa za svoje
prvo pojavljivanje u salonu gospođe Rozenem, uz pomoć svog sluge
Đakomina, kojeg bismo ukratko mogli opisati kao mladog boga ljubavi
osuđenog da kuluči na zemlji: zlatni nemarni uvojci, pravilno lice,
pune usne i nebesno plave oči, savršena figura i meki pokreti skrivali
su veštog i bezobzirnog rimskog lopova, koga je vitez od Gijminoa
spasao vešala, i zadobio sebi najvernijeg i za mnoge vitezove planove
nezaobilaznog pratioca. Bili su vrlo neobičan par, uglasti i oštri vitez
i prelepi sluga, a deo njihovih zajedničkih događaja ostao je do danas
tajna za pripovedača: izvesno je uglavnom da je u mnogo čemu vitez
postupao prema Đakominu kao prema mlađem drugu, što će reći da
je mnogo grdio i gunđao, a da je vitezove reči i dela Đakomino pratio
sa slepim obožavanjem. Napomenimo da je vitez u tome trenutku
izgledao sasvim drugačije nego kad je po prvi put predočen čitaocu
kao zarobljenik gusara. Nešto više blagosti, ili bar finije skrivenog
nepoverenja u život i ljude čitalo se na njegovom licu, a skoro da i
ne treba ukazivati na smišljenu eleganciju njegovog odela od tamno
sivog velura, strogog kroja i bez ikakvih ukrasa, čak i bez čipaka na
svilenoj košulji. Vitez nije nosio vlasulje, niti je puderisao kosu, i time
je izgled tražene jednostavnosti bio upotpunjen.
Čitalac je do sada već sakupio izvestan broj podataka o vitezu od
Gijminoa, i vreme je da se ti podaci unekoliko zaokruže i upotpune;
pošto je poreklo vitezovo dovoljno razjašnjeno, zadržaćemo se sada
na mladosti Leona od Gijminoa. Leon u mladosti nije bio Parizlija,
i možda se upravo tome može zahvaliti za njegovo gađenje prema
frivolnosti. Odrastao je na roditeljskom imanju blizu Garone, otprilike
na pola puta između Tarba i Tuluze, provodeći dane između dužnosti
koje mu je zadavao otac i zadovoljstava koja mu je priređivala majka,
podjednako se uvežbavajući u telesnim i duhovnim veštinama,
37
drugujući sa mladim seljanima i izdancima skromnih plemićkih kuća
u blizini. Skromnost i izvesnu strogost života u kući Gijminoovih
ublažavala je raspevana i vesela priroda Frančeske Gijmino, koja je
svakog jutra iznenađivala okolinu, a ne retko i sebe novim i neobičnim
zamislima kako bi se sjajno i po mogućstvu nekorisno mogao provesti
dan. Na žalost, leptirska duša Leonove majke proživela je kratak vek
na zemlji, a njen suprug je naprosto svenuo za njom za manje od
pola godine, ostavljajući sina jedinca samog na svetu sa manje od
osamnaest godina. Blažena supruga viteza od Gijminoa vodila je ipak
veoma mnogo računa o svome sinu, dopisujući se tajno sa roditeljima
u Sasuolu. Uskoro je Leonu stigao poziv od babe i dede, i mladić je
krenuo u Italiju.
Dvorac u Sasuolu, na granici plodne emilijanske ravnice i prvih
obronaka Apenina, bio je zanosno i udobno mesto, samo nešto
prašnjavo uleto; mladi Leon, međutim, nije dugo ispitivao blagodeti
pokrajine i granice obožavanja dede Leona (po kome je dobio ime)
i babe Ane, već je započeo višegodišnje, i zahvaljujući sasuolskom
blagostanju, prilično udobno obilaženje italijanskih univerziteta.
Prve dve godine svog univerzitetskog života Leon je proveo u Bolonji,
vredno studirajući pravo, uvek maxima cum laude17. Doktorirao
je na modenskom gradskom statutu, a njegova putovanja su se
ograničavala na Padovu, Veronu i Mantovu, gde je slušao različite
profesore retorike, medicine i matematike. U trenutku kad su očarani
baba i deda mislili da je došao trenutak da pronađu italijansku
kneževinu u kojoj će njihov unuk dogurati do ministra – ili, zašto ne?
vladara, uz pametnu ženidbu – vitez Leon je izjavio da prema vlasti
gaji duboko gađenje, i krenuo je da obilazi spomenike. Deda i baba
se nisu usudili da protivreče, samo je u dvorcu u Sasuolu postala
česta psovka u kojoj se proklinjao tada već pokojni „maledetto
Tedesco“18 Vinkelman19, čiju je Istoriju umetnosti Starog veka Leon
17 Latinski, „sa najvećom pohvalom“ – najveća ocena na ispitu.
18 Italijanski, „prokleti Švaba“.
19 Johan Joakim Vinkelman (1717-1768) je počeo da ponovno otkriva lepote antičke
umetnosti; u to doba, započeta su prva velika iskopavanja u Pompejima. Krajem veka,
svaki obrazovani Evropljanin je smatrao svojom obavezom da poseti spomenike Italije,
posebno klasične spomenike.
38
stalno pročitavao. Bojazan starog para odnosila se pre svega na
sumnjive okolnosti Vinkelmanovog ubistva u Trstu, 1768, a da im
Leon nije slao pročišćene izveštaje o svom boravku u Firenci u zimu
i proleće 1769-70, imali bi izvesnih razloga za zabrinutost. Leon se
svakako nije odao gresima koji su uglednog Nemca koštali života,
ali je u ponešto oronulom gradu Medičija, tada već pod upravom
nezanimljivih habzburških plemića, otkrivao svoje prve i nesumnjive
uspehe kod suprotnog pola. Skoro da bi bilo lišeno ukusa iznositi
na svetlost dana avanture viteza od Gijminoa koje nemaju većeg
uticaja na njegov životni put; jedna ipak jeste uticala, i u maglovitim
obrisima ovog događaja nazire se ljupko lice jedne mlade bečke
grofice, jedno romantično bekstvo zaustavljeno već u Pratu, i borba
za goli život viteza od Gijminoa, u kojoj je po prvi put i uspešno
okušao strogu obuku svog oca. Početkom leta 1770, baba i deda su
primili obaveštenje da je Leon završio pregled starina u Firenci i da
je krenuo prema večnom gradu. Put je, na užas dvoje starih, trajao
čitavu godinu dana, ali oni još uvek nisu prestali da veruju pismima
svoga unuka, koja su po uzbudljivosti bila ravna prosečnom spevu
o pčelarstvu (u čemu se, uostalom, mladi Leon vežbao u petnaestoj
godini). Izvesno olakšanje je nastupilo kad su saznali da se Leon
zaposlio kao sekretar kardinala Gracijanija – olakšanje zavisno samo
od nepoznavanja pomenutog kardinala.
Ako se Rim ikada odmarao od genija, to je bilo u doba kada je u njega
stupio zlosrećni vitez od Gijminoa, pun mladenačke snage i zanosa.
Loša i nezainteresovana, ali ne i liberalna vladavina napuljskih
kneževa zapustila je sve oblike društvenog života sem uživanja i
bogaćenja, papstvo se raspustilo i zapostavilo mecenat, i duh gradu
su davali manje ili više površni stranci na vlasti. Istovremeno, nikad
ugled i poverenje u nepresahlost rimskog duha nisu imali više
uspeha u Evropljana, i grad je bio pun zanesenih Engleza, Nemaca,
Šveđana, Dalmatinaca i drugih koji su skicirali ruševine i punili
šarenilom i grajom galerije i dvorove, žamorili u operama i crkvama
i povećavali već dobrostojeće stanje kuća za zabavu. Otrcani pastiri
sa svojim draganama zauzeli su i poeziju, i muziku i slikarstvo, u
kojem su se, srećom, gubili u pejzažima. Dobra muzika se mogla čuti
39
na pojedinim dvorovima, što je podrazumevalo i ulagivanje najčešće
prosečnim plemićima, ateljea i škole su vodili najslabiji učenici
velikih, već davno pomrlih slikara, a književnost je postojala samo
kao cenjeniji oblik laskanja. Mladi doktor prava mogao se suviše
živo uveriti u nezapamćenu dekadenciju društva kojem je trebalo
da pripadne: kardinal Gracijani nije bio loš, čak ni nepošten čovek,
jednostavno se pravio da ne primećuje svet oko sebe, utoliko da je
i sam učestvovao u nizu malih i nedostojnih podlosti kao i ostali
njegova položaja, ostavljajući sekretaru brigu nad nekad s pažnjom
negovanom bibliotekom, prepiskom sa učenim kolegama iz Evrope
koji su u pismima uzdisali za neuporedivom prednošću života u
Rimu, i najzad, čitavom kardinalovom kućom u neopisivom neredu.
Izvesno vreme, odnosno prvu godinu u Rimu, Leon je proveo diveći
se spomenicima i praveći nacrt za raspravu o pojedincu i vlasti, i
trudeći se da, prateći kardinala u njegovom veoma, veoma polaganom
uspehu kod jednog neobično oholog i glupog španskog princa, ne
primećuje rasipanje i nemoral, podmićivanje i smicalice. Ne jedanput,
uspeo je da kardinala navede da ne učini očevidno krivično delo –
falsifikovanje nasledstva prinčeve nećake, na primer – i uporno je
dovodio u red već požutele zabeleške Gracijanijeve iz doba kada je
pisao istoriju hadžiluka u Svetu zemlju, nikad dovršenu. Recimo da je
u to doba vitezovo obrazovanje dobilo i ona znanja o ljudskoj prirodi
koja nijedan univerzitet ne predaje, i da je njegova narav, koju ćemo
polako i dublje upoznati, dobila konačne crte. Polako mu je postajalo
sve jasnije da se neće prilagoditi sudbini koja mu je rođenjem i
položajem namenjena, i tonuo je, u skladu sa svojom prirodom koja
je uvek težila vrhu ili dnu, uništenju ili cilju, u najdublje duševno
očajanje. Nisu ga mnogo tešile žene, koje su njegova seta i ogorčenje
privlačili kao mogućnost iskupljenja – ženskih bića neogrezlih u grehu
kao da u Rimu nije bilo – a njegova odsutnost i nepažnja, u potpunoj
suprotnosti sa zanimanjem koje je u slabijeg pola pobuđivao, pribavili
su mu i mnoge potajne neprijatelje. Dodirnuvši samo dno duševne
bede, iskreno se zaljubivši u devojku nežnu kao figura od slonovače i
istovremeno Gracijanijevu naložnicu, vitez je načinio jedan od oštrih
preseka, tako karakterističnih za njega: u samo nekoliko nedelja
40
svoje treće godine u Rimu, sažeo je svoj pažljivo raspoređen materijal
u kratak i oštar pamflet protiv samovolje i za kolektivnu gradsku
upravu, i štampao ga pod pseudonimom Justus; počeo je da guta
dotada natenane čitane spise iz svoje druge domovine, i da po Rimu
traži one ljude kakve je sretao po univerzitetima. Posledica njegovog
žustrog rada bila je da se povezao sa tri poluzaverenika i četiri špijuna,
što je uostalom znao, ali više nije mogao da se zaustavi: usred jedne
strasne diskusije da li treba prvo ubiti papu ili napuljskog kralja,
iznenadila ih je papska straža, ali je vitez, kao sjajan mačevalac,
uspeo da stražare zadrži dok mu drugovi ne pobegnu, a zatim i da
sam nestane u noći. Dotada se već naravno znalo za njegov pamflet i
za pravo ime autora, ali ga je položaj Gracijanijevog sekretara štitio u
izvesnoj meri. Španski princ, kome se vitez zamerio već svojim nimalo
snishodljivim likom, da o nekim zbog viteza propalim finansijskim i
udvaračkim potezima ne govorimo, pozvao je kardinala na razgovor,
i objasnio mu kojom brzinom mladi čovek srlja u propast zbog svojih
ideja, a naročito kojom se brzinom kardinalovi prospekti u Vatikanu
smanjuju zbog toga, i prinudio je ovu omekšalu dušu da saučestvuje
u planu koji bi je, ako pakla ima, sigurno tamo odveo: nađen je jedan
mladi lopov, objašnjeno mu je kako će se ponašati i upućen je da
u kardinalovom kabinetu počne da pravi buku u doba kad je vitez
obično sedeo u biblioteci. Dogovorenog dana, odnosno večeri, vitez
je zaista došao u biblioteku, i, čuvši sumnjive zvuke, uleteo u kabinet
i tamo našao lopova kako pretura po kardinalovom stolu. Savladao ga
je lako, i probudio kardinala, da bi na svoje ogromno iznenađenje čuo
kako ga lopov proglašava svojim saučesnikom, i video kako kardinal
tome veruje, skrećući pogled da se ne bi sreo sa njegovim. Leonovo
ogorčenje nadvladalo je hladno razumevanje situacije, pa je na
kardinala bio red da se začudi čuvši sarkastično Leonovo priznanje.
Ostavši potpuno bez reči, Gracijani je tupo gledao kako mu sekretara
odvode sa lopovom, jednoga bez reči a drugoga izbezumljenog, jer je
shvatio da će ga umesto nagrade ućutkati u zatvoru.
Pisac veruje da je nitkovluk, za razliku od poštenja, protejsko
biće sa hiljadu likova, i sa svakim likom u hiljadu stepenova –
41
počev od neznatnog udaljavanja od poštenja, od polukoraka,
preko najraznovrsnijih oblika licemerja, do otvorenog uživanja u
nitkovluku; kardinal Gracijani je prešao niz malih koraka, i živeo je
u opasnom uverenju da se može pokajati, ako već ne objasniti nekim
veštim sofizmom. Strašni Leonov gest je srušio tu lepu građevinu
samozavaravanja, i otvorio pred kardinalom užasavajuće ponore. Već
smo rekli da je Gracijani bio slaba osoba, i sve što je on učinio, tresući
se od straha, bilo je da obavesti dedu u Sasuolu, potpisavši pismo sa
„jedan prijatelj“.
Nećemo čitaoca, željnog da sazna više od glavne priče, mučiti
pojedinostima bednog vitezovog života u zatvoru, u kojem se
izgrađivala njegova izdržljivost i pojačavao njegov bes; deda Leone
je pokrenuo nebo i zemlju, i posle deset meseci, sa pokojom sedom
na zaliscima i nekom borom više, izašao je vitez iz pakla, vodeći za
sobom još jednu dušu – bivšeg lopova Đakomina. Proveli su tri dana u
jednoj zabačenoj krčmi iza tvrđave San Anđelo – deda Leone, vitez od
Gijminoa i njegov novi sluga, a zatim se deda vratio u Sasuolo, a vitez
je, kao da se ništa nije desilo, nastavio putovanje prema Napulju.
Na Božić 1776, vitez od Gijminoa se vratio u zavejani Sasuolo,
završivši obilazak spomenika: otišao je kao dečak svetlog pogleda,
spreman da u svakom trenutku prospe bujicu nesređenih i sjajnih
misli, a vratio se kao uzdržan i ironičan gospodin. Lako je zamisliti
sa kakvim obožavanjem su ga sačekali stari grof i grofica, koliko su
ugađali njegovim navikama i željama, koliko su se čuvali da bilo šta
pitaju ili da pomenu nešto što bi Leona podsetilo na prošlost, i sa
kolikom su strašću stalno menjali najuži odbir raspoloživih gospođica
u susednim pokrajinama. Leon je blagonaklono primao sve njihove
manje ili više tajne planove, i polako počeo da se uživljava u ulogu
provincijskog plemića, čak je sebe uhvatio u razmišljanju o najmanje
glupoj od predloženih gospođica. No kad je pokušao da nastavi svoju
raspravu, shvatio je da mu treba protivnika i novih saznanja. Sve što
bi u Sasuolu uradio pobudilo bi neobuzdano divljenje i odobravanje
bića koja su ga volela. Jedne večeri s proleća, pokušao je baki Ani
42
da objasni neke svoje zablude i greške, ali ona nije ništa prihvatala.
Što god da su dokazi postajali teži, bakino uverenje bilo je čvršće, i
kad je najzad Leon povikao da je hteo da ubije papu, grofica je bez
dvoumljenja zaključila:
– To je i zaslužio!
Srećom, stari ljudi su bez roptanja pristali i na to da im unuk ode,
i tako je vitez od Gijminoa, ostavivši nekoliko ucveljenih dama iz
Mantove, Ravene i Bolonje, i bogato snabdeven plodovima izdašnosti
babe i dede, došao u Pariz početkom 1777, sa dva para kočija i
Đakominom. Iznajmio je dva sprata iznad galeriste Serizjea, na
početku Sen-Žermena, uredio ih sa onim osećajem za prostor koji
imaju samo Italijani, i povezao se sa ljudima sa kojima se dopisivao
još u doba sekretarstva kod Gracijanija. Veoma brzo su mu njegov
britki duh, fama zabranjenog pisca i ponešto tajanstven izgled
pribavili dobar položaj i mogućnosti razgovora u najzanimljivijim i
najživljim salonima. Suvišno je i reći da se povlašćen položaj među
damama naročito pojačao u društvu gde je duh značio sve, naročito
kad je bio spojen sa privlačnom pojavom. Mnoge učesnice salona
želele su da otkriju tajne viteza od Gijminoa, i da ga po mogućnosti
uteše, a taj deo života – odnosno slučajeve tešenja – vitez je naročito
vešto krio, i time nesvesno pothranjivao manje ili više istinite priče
o sebi, koje su kao egzotični parfem stizale pre njega i uzbuđivale
nežne duše. Muška sujeta je nedovoljno istražena pojava, i zato ćemo
samo nagovestiti da je, u slučaju da ga egzotični parfem ne najavi,
vitez od Gijminoa bio ponešto razočaran.
A upravo to ga je čekalo u salonu gospođe Rozenem, 17. novembra
1777.
43
Glava II
Ex ungue leonem – Jedno veče u Operi – Jedno veče
u Operi, drugi čin – Ishis kod Koronide
Pred kraj popodneva sav narod se okuplja da igra neku vrstu komada
koji se zove komedija, kako mi rekoše. Na jednom uzvišenju, koje
se zove pozornica, nastaje veliko komešanje. S obe strane, u malim
udubljenjima koja se zovu lože, vidi se kako ljudi i žene zajedno
izvode neke neme pozorišne igre, gotovo iste onakve kakve se izvode
u našoj Persiji.
(Monteskje, Persijska pisma)
44
Ex ungue leonem20
Kada je Leon stigao, odaje gospođe Rozenem već su bile pune
žamorećeg sveta. Mnoge je poznavao, i jedva je čekao da vidi kako će
se ponašati pod diktatom druge salonske zamisli, a po ponašanju onih
nepoznatih pokušavao je da i sam više zaključi o tome. Imao je malo
vremena za ta razmišljanja, jer mu je u susret pohrlila sama gospođa
Rozenem, puna večernje energije, i počela da ga žustro upoznaje sa
prisutnima. Onaj koga bi tetka Petala uzela pod ruku, najčešće je
imao utisak da se nalazi u središtu ciklona: to se desilo čak i Leonu,
i dok je od predstavljanja i klanjanja već počinjala laka vrtoglavica,
pozdravljanje je bilo gotovo, i uz reči „A ovo je moja nećaka, Leonina
Dartoa“, vitez je ostavljen na ulazu poslednje sobe, da pokuša da se
snađe. U dnu malog salona, svog u bledo žutom satenu, sedela je u
niskoj fotelji jedna mlada devojka, koja je davala tiha uputstva nekom
od posluge. Gospođica Leonina se upravo savetovala sa Teofilom oko
služenja večere, i Leon je video njen poluprofil, osvetljen svećama
sa aplike iznad njene glave. Za razliku od fantastičnih kombinacija
sa cvećem i pticama koje su na glavi nosile pomodarke, gospođica
Leonina je imala jednostavan šinjon, a čelo su uokviravali mnogobrojni
uvojci. Bila je odevena u haljinu à l’anglaise indigo boje, iz čijih se
rukava prosipala čipka boje slonovače, a od svih ukrasa imala je u
dekolteu jednu žutu hrizantemu, očigledno uzetu iz takvog buketa u
poluotvorenom prozoru. Do gospođičinih nogu, na malome taburetu,
spavao je svilasti beli pas. Kad se Teofil povukao, devojčin pogled se
zaustavio na vitezu, i ona mu je uputila, na vitezovo iznenađenje, ne
osmeh ljubaznosti, već onaj otvoreni pogled i nabiranje usana koje
znači pravi smeh. Leon nije mogao znati da je Leonina shvatila ko je
on, i da je umesto nosatog starca u crnom ugledala nešto vrlo slično
svojoj viziji Bruta, kao ni to da se smeje sopstvenoj zamisli o njegovoj
ličnosti. Umesto drhtanja trepavica i radoznalosti, umesto već
20
Latinski, „po kandži se lav poznaje“.
45
proverenog dejstva njegove tajanstvenosti, ova ga je dama dočekala
smehom. Za godinu dana u Parizu, Leon se već navikao na žene od
pameti i duha, ali je potpuno ispustio iz vida da poneka može biti i
smejuljiva. Leon prodorno pogleda priliku u indigo haljini i priđe joj,
ali ga ona brzo preteče, skočivši da mu pruži ruku, i ne trudeći se da
otkloni utisak o smejanju.
– Vi ste vitez od Gijminoa, ona mu reče.
– Po čemu ste to zaključili, gospođice? Uzeo je njenu pruženu ruku
i poljubio je. Bila je tako meka i tako ugodno topla, da ju je zadržao
kod usana koji sekund duže nego što je bilo učtivo.
– Po tome što uopšte ne ličite na ono što sam ja zamislila, odgovorila
je Leonina, ne povlačeći ruku.
– Imali ste sreću da ja vas ne zamislim, gospođice.
– Prekasno, odgovorila je Leonina, odbijajući ovu žaoku. – Veoma
mi je drago što ste tu, jer se tetka najpohvalnije izražavala o vama, a
nadam se da će vas se i ujak domognuti.
Uz te reči, povela je nešto smetenog viteza od Gijminoa u veliku trpezariju, gde su se gosti već polako okupljali, i Leon je shvatio da, ako
hoće da se nosi sa gospođicom Dartoa, mora to činiti neuporedivo brže.
Ne bismo smeli pomisliti da je Leoninina hitrina bila znak samo
sigurnosti, kao što je to izgledalo Leonu; mladu devojku je zbunila
privlačnost viteza od Gijminoa, i ona se nesvesno branila od
začaravanja jednom drugom vrstom začaravanja, što je za viteza
bila neshvatljiva novina u ženskom ponašanju. Tako su do stola dva
mlada lava skupljala snagu za novi okršaj.
Razgovor za večerom počeo je kalamburima sa imenima viteza
i gospođice Dartoa, i kod navarena od ovčetine nastavio se fizio-
46
gnomskim21 razmatranjima, u kojima je Leonina sa tetkom branila
tezu neispisanog lista, a Leon teoriju nasledstva; Leonina se zatim
zalagala za ideju da se istina ne može pročitati u očima, a Leon da
može; kod lionskog kolača, teorija prvog jezika naišla je na odlučnog
branitelja u Leonini i napadača u Leonu. Bilo je izneseno mnogo
sjajnih razloga i navedeno sijaset pisaca, od Herodota koga je Leon
ismejao, do Erazma22 kome Leonina nije verovala, i veče je bilo jedno
od najuspelijih u tetkinom salonu.
Narednog utorka, vitez se pojavio u ujakovom salonu, i tamo opet
sreo Leoninu, ovoga puta u haljini boje pudera od pirinča i sa belom
ružom u dekolteu. Gospođica Dartoa ga je i ovoga puta dočekala
sa velikom srdačnošću, a za večerom su se temeljno posvađali oko
državnih kredita, načina plivanja nautilusa23 i portretisanja kraljeva.
Ujak je bio potpuno očaran vitezovim poznavanjem topografije i
obiljem navodnjavajućih citata iz Varona, Lukrecija�, Vergilija24 i
Vitruvija25. Svi su znaci nagoveštavali novi veterinarski rat između dva
salona, i Leonina se spremala da spreči otvoren sukob oko viteza, kad
je primetila da se vitez snalazi mnogo bolje nego što je sama mogla da
zamisli: u sredu ujutro, baš kad se tetka spremala da sprovede surovu
istragu o tome ko je obavestio o postojanju viteza od Gijminoa, njenog
ličnog otkrića, stigao je Đakomino sa kotaricom svežih parmskih
ljubičica za gospođu Rozenem, što je tetku Petalu odmah izbacilo iz
prvobitnog plana. Dan posle toga, stigao je i sam vitez, iznenadivši
Leoninu u maloj trpezariji i u jutarnjem ogrtaču, očigledno najavljen
kod dede d’Irfea u radosnom zavereničkom raspoloženju. Vitez je bio
prvi posetilac oba salona koji je dedi d’Irfeu odao podjednaku počast,
i time svuda u ovoj podeljenoj kući stekao isti stepen simpatija.
Kažemo „svuda“ sa priličnom sigurnošću, premda će suprotstavljanje
21 Fiziognomija, zaključivanje po izgledu (čoveka, predmeta, prirode).
22 Erazmo Roterdamski, holandski filosof i pisac, jedan od najučenijih i najslobodoumnijih ljudi svoga doba (kraj 15. i početak 16. veka).
23 Nautilus je morski mekušac sa veoma lepom školjkom i posebnim načinom kretanja kroz vodu – potiskivanjem vode iz svoje školjke.
24 Vergilije Maron, najveći rimski pesnik (Eneida).
25 Vitruvije, rimski arhitekta i pisac knjiga o arhitekturi (1. vek naše ere).
47
i zadirkivanje gospođice Leonine još potrajati. A uistinu, koje su to
neobične duševne prepreke ometale prirodno strujanje naklonosti
između ova dva bića koja bi po sklonostima morala biti bliska?
Vitez se, poučen neprijatnim iskustvima, klonio dubokih osećaja,
a gospođica Dartoa, bez ikakvog iskustva, želela je da sačuva svoju
krhku i na mali krug svedenu nezavisnost; vitez je bio radoznao i
uporan protivnik u razgovoru, a isto tako i gospođica Dartoa; najzad,
vitez je bio veoma ponosan, a ništa manje ni gospođica Dartoa, i eto
osnovnih razloga stalnom suprotstavljanju, a nije na odmet natuknuti
i nešto što ne bismo nazvali sebičnošću ni samodovoljnošću, već pre
nesvesnim opuštanjem prijatnim privilegijama: vitez je bio u dvadeset
i devetoj godini, u punoj snazi i na početku zrelosti talenta i mirnijeg
života, a gospođica Dartoa u dvadesetoj, vrlo nevoljna da napusti
udobnost i blistav duhovni život koji joj je bio priušten. Avaj, planovi
mladih ljudi su deo njihovog života koji zadobija najjače udarce i
najdublje rane, i samo od njihove duhovne snage zavisi hoće li ožiljke
nositi kao ordenje svog karaktera ili će se prepustiti samosažaljenju
i optuživanju drugih! Vitez od Gijminoa i gospođica Dartoa imali su
pred sobom brojna iskušenja, i strpljivom čitaocu će biti ostavljeno da
prosudi kojim su pravcem krenule ove bogate i osetljive duše.
Ulazak viteza od Gijminoa bio je za kuću d’Irfeovih početak najsrećnijeg, i
kako to zavidljiva sudbina obično hoće, poslednjeg srećnog i bezbrižnog
razdoblja, u kojem su se njeni stanovnici bavili plemenitim mišljenjem
i delanjem. Vitez je, kako smo videli, uspeo da ga zavole svi, a on sam
imao je najviše naklonosti prema ujaku Aristidu, koji je, po vitezovom
mišljenju, najpotpunije obuhvatao ideal lepog mišljenja i korisnog rada.
Burna prirodnost tetke Petale je vitezu pomalo smetala, no oprostimo
vitezu taj osećaj: tetku su obožavale samo najblaže i najplemenitije
osobe, a vitezov utisak o njenoj slaboj delatnosti opovrgnuće same
činjenice u kojima će se pokazati žestina njene prirode. Što se Leonine
tiče, vitez je sebi dopuštao da čak i ne počne razmišljanje – a znamo
koliko je bio sklon njegovom dovršavanju – i kao da nije uviđao da se sa
tom gospođicom viđa svuda i skoro svakog dana, i da ne prekida jednu
te istu beskrajnu raspravu sa milion povoda.
48
S proleća 1778. novi spis viteza od Gijminoa (o zajednici i vlasti) je u
krajnje neurednom stanju već pokrivao polovinu njegove radne sobe,
verni Đakomino je u sebi proklinjao dan kad je izmišljena hartija, a
deda i ujak d’Irfe su jedva izdržavali „prazne“ dane do novog čitanja,
koje je, diskrecije radi, utajeno od tetke. Živelo se sa pouzdanim
uverenjem da će se svet ubrzo promeniti, a Amerika i Indijanci nikad
nisu bili u većoj modi. Vitez je uspešno sredio neke probleme oko
imanja d’Irfeovih kod kraljevih sekretara, i to ne ponižavajući se
nimalo, što je posebno zadivilo Leoninu koja ga je u tome pratila.
Leon i Leonina su se i dalje držali kao dva nepokolebljiva ali
plemenita neprijatelja, nesvesni da celom zavidljivom svetu deluju
kao zaljubljeni par. Samo je jedanput Leon bio u nedoumici oko
svojih osećaja: Leonina i tetka su bile u šetnji ispred Tiljerija, kad
su čule vest da je umro Volter. Leon ih je slučajno susreo baš kad
su se penjale u kočiju, i Leonina mu se plačući bacila u naručje sa
tom vešću. Premda je Leon bio veliki ljubitelj starog filosofa, i mogao
da napamet kaže najveselije delove iz Kandida, činjenica da je za
trenutak bio potreban jednom iskreno nesrećnom ženskom biću,
potresla ga je više od Volterove smrti.
49
Jedno veče u Operi
Šesnaesta baronica Dartoa sedela je u svojoj loži očekujući
početak baleta „Koronida i Ishis“ i svojim hladnim pogledom ispod
čipkane kapice motrila svet koji je pristizao u lože, i parter koji se
u opštem ophodu i klanjanju pregibao kao nepredviđeni baletski
prolog. Sedela je potpuno pravo, koščatih ruku skrštenih u krilu i
skoro bez pokreta, ako se izuzme širenje i skupljanje njenih nešto
potamnelih i staračkih, ali još uvek opasnih zelenih očiju. Svuda oko
nje je vrvelo od sjajnih toaleta, frizura sa cvećem, lišćem, voćem,
pticama, pa čak i jedna sa malim kineskim lutkama u takođe malom
kineskom vrtu, šuštao je taft, talasao se atlas, promicali su oblaci
čipke i muslina, mahalo se nemarno maramicama i lepezama,
izmenjivali se pogledi, pozdravi, duhovitosti, taština se skoro kao
zvučni dah dizala do loža. „Ceo Pariz“ je došao da se sretne i bude
sretnut, da odabere nove italijanske balerine, kaže koju dobro
smišljenu i po mogućstvu zlobnu reč, da uvede novu modu, da
pokopa nove knjige. Bilo je zanosno načetih lica, veličanstveno
precvetalih, pa čak i poneko mlado i otvoreno, ali ništa od toga nije
zanimalo baronicu. I sada, u svojim poznim godinama, ona je bila
žena sa ciljem. Cilj, međutim, još nije stigao, i baronica je sedela
sa onim savršenim mirom sa kojim vrebaju grabljivi vodozemci,
ne pokazujući ničim svoju napetost. Na vratima lože se začulo
kucanje, ali baronica nijednim pokretom nije pokazala radoznalost,
kao da zna ko treba da dođe. Lakej je otvorio vrata i ušao je onizak
tridesetogodišnjak, napadno elegantno odeven, sa ukovrdžanom
perikom sasvim svetle boje koja je isticala njegovo četvrtasto lice
i neobično crvene usne. Čovek je imao sigurno i nešto izveštačeno
držanje, osmeh učtivosti na licu i prazan pogled ispod potpuno
polukružnih obrva.
– To ste vi, grofe od Šavinjola, reče baronica, ne okrećući se, i dajući
50
lakim pokretom lepeze znak pridošlici da sedne. Pogledajmo kako
je Ishis pretekao Apolona kod lepe Koronide26.
Vitez od Gijminoa stigao je dovoljno rano u Operu, ali vikont
d’Irfe i njegova nećakinja, kako je mogao predvideti, nisu još došli.
Pretpostavljao je da se vikont još jedanput obaveštava hoće li na
predstavi biti uglednijih lica sa dvora, jer u tome slučaju nikako
ne bi dolazio. Leon je odabrao da sedne u ložu svog poznanika,
gaskonjskog plemića i odnedavno kapetana Bursinjaka, i odatle je
očekivao dolazak svojih prijatelja. Nije mu bilo naročito stalo do
sveta, pa je u očekivanju predstave više pratio pripreme u orkestru
i slušao štimovanje instrumenata i žamor iz sale. Najednom je do
njega dopro zvučan i dubok ženski glas iz susedne lože:
– Nadam se da razumete koliko mi je važno da se porodica sramno ne
ugasi nedoličnom udajom, i da imovina mog nesrećnog sina ne pređe
u nepoznate ruke.
Jedan nerazgovetan muški glas, očigledno iz dubine lože, odgovorio
je nešto što je bilo odobravanje ženskom.
– Ja nisam naviknuta da mnogo zaobilazim oko problema, i zato
ću vam reći tačno šta želim: vaša porodica nam je veoma bliska,
vaš ugled dovoljno visok za čoveka vaših godina, svi su izgledi da
pametno napredujete, i htela bih da vi nastavite lozu dolično, pre
nego što se to dete potpuno ne unizi prostačkim životom i običajima.
Opet odobravanje muškog glasa.
– Razgovarali smo letos kod vašeg oca, a sad sam vas pozvala jer
ubrzo ponovo napuštam Pariz. Dosta mi je bezbožništva i nereda.
Vremena uostalom imamo malo, jer testament će postati punovažan
26 Koronida je svog božanskog ljubavnika Apolona prevarila sa smrtnikom Ishisom;
zbog toga ju je Apolon kaznio, ali se sažalio na još nerođeno dete i spasao ga – to je bio
Asklepije, legendarni lekar.
51
za samo pola godine. Od sada je taj plan, naravno, ukoliko vi i dalje
to želite, isključivo vaše delo. Ja sam dovoljno pripremila unapred,
i u svakome trenutku možete očekivati moju pomoć, ako hoćete,
ponavljam, da uđete u to leglo.
Nepoznati sagovornik je hteo.
Vitezu od Gijminoa je razgovor postajao uzbudljiv, pre svega jer ga je
zanimao taj odlučni i očigledno ne mnogo milosrdni ženski karakter,
a kopkalo ga je i da sazna koje se muško biće usrdno prihvatalo njenih
planova. Na žalost, dve osobe su se čuvale da govore mnogo glasno, a
nisu se ni oslovljavale imenom, tako da je tajna postajala sve privlačnija.
Pokušao je da proviri preko ograde lože, ali sve što se videlo bila je
pozlaćena pozadina jednog Amora kojim se pregrada između dve lože
završavala. Tako je morao da se zadovolji uopštenim razmišljanjima o
pokvarenosti plemstva, pravnim začkoljicama oko testamenta i drugim
nedovoljnim začinima za svoju radoznalost. Razgovor se nastavljao.
– Meni je već sa mojim sinom bilo dosta ponižavanja i gubljenja
osnovnih merila, a razumećete da je ugled jedne kuće ipak važniji
od nerazumnih prohteva nekakve mlade žene.
Muškarac se izgleda približio, jer se razgovetno začuo njegov glas:
– A ukoliko ne dođe do prosidbe kako smo zamislili?
– Mislite da bi vas mogla odbiti? Začuo se rezak smeh. – E, u tom
slučaju, dragi moj grofe, poslužićemo se drugim sredstvima.
Priča je, po poslednjem, neprijatnom akcentu u ženskom glasu,
postala za viteza pomalo preteća, i sa nimalo lepim ishodom za
devojku koja je imala postati grofova supruga, i koja je očigledno
bila u nekim rodbinskim vezama sa glasom – možda unuka?
– Jedino što mi je od prepreka poznato, nastavio je ženski glas sa
istom neumoljivošću, jeste nekakav sumnjivi mali plemić koji se oko
52
nje vrzma, ali sa takvima ne bi trebalo da se ozbiljno zadržavamo.
Mala svota, neki vojni čin, možda malo zemlje ili sekretarstva – i stvar
će biti sređena.
U trenutku kad je očekivao još jedno muškarčevo odobravanje,
začulo se udaranje dirigentovog štapa, i „Koronida i Ishis“ su
započeli, otkrivajući u prvoj sceni novu baletsku zvezdu, izvesnu
gospođicu Rikota, čiji su nožni članci i listovi bili na velikom glasu.
Posle uvoda, gospođica je lepršajući po sceni i pokazujući pomenute
listove i članke sasvim izdašno, dala na znanje publici da je zbog
nečega vrlo uznemirena, što je publici u pesmi nagoveštavala i
jedna druga prilika u viteškom oklopu i sa sjajnom perjanicom,
verovatno gospođičin otac u ovoj drami. Skoro nas je sramota da
priznamo, no računajmo da su ljudske slabosti oprostive – vitez je
sa pojavom članaka i listova gospođice Rikota potpuno zapustio
praćenje konverzacije koja je za njegov život, kako je promućurni
čitalac već mogao naslutiti (verovatno stoga što se bilo koji
razgovor u Operi njemu ne bi prenosio) bila važna, i punu pažnju
posvetio ljupkoj pojavi na sceni. Gospođica Rikota je, uverivši sve
u svoju uznemirenost, napustila scenu praćena toplim aplauzom i
mahanjem maramica, i vitez je ponovo pomislio na susednu ložu:
sada se na crvenom atlasu kojim je bila prekrivena ograda pojavila
jedna smežurana ženska ruka, sa ogromnim smaragdnim prstenom,
i držeći lepezu. Razgovor se nije čuo nekoliko trenutaka, dok ženski
glas nije ponovo progovorio:
– Imate sreće. Ona je došla. Ruka na naslonu se nije pomerila, i
buduća žrtva je očigledno pokazana drugim načinom.
Vitez je takođe pogledao u lože prekoputa, i ugledao bar četrdeset
mladih žena u sedam redova loža. Dok je šarao pogledom po njima,
ugledao je u trećem redu loža vikonta i Leoninu, koji su očigledno
ušli za vreme tačke gospođice Rikota.
Opera je zažamorila, jer se u narednoj sceni imao pojaviti Apolon, i
načulo se da će gospodin Terzini biti odeven u naročito fantastičan
53
Sunčev kostim. Vitez se konačno odlučio da malo jače proturi glavu
preko ograde susedne lože, ali u tom trenutku u njoj više nikoga
nije bilo. Opšti uzdah mu je ukazao da se fantastični Sunčev kostim
upravo pokazao, i vitez je pogledao Leoninu u loži preko puta, koja je
usta zaklanjala lepezom, mogao bi se zakleti zbog smejanja.
Na prvoj pauzi, vitez je prešao kod prijatelja, i tamo našao prilično
ljutitog vikonta, kome je obećana dobra predstava, i vrlo raspoloženu
Leoninu u jednostavnoj polonez haljini od sive svile sa volanima
od muslina boje čaja; i vitez je, pokušavajući da vikonta oraspoloži
zajedljivim primedbama, potpuno zaboravio na razgovor koji je
slušao.
54
Jedno veče u Operi, drugi čin
Tek što je neutešni Apolon (u fantastičnom Sunčevom kostimu)
objavio da, sem ljubavnim razočarenjem, njegove grudi plamte i
žeđu za osvetom, u ložu d’Irfeovih, u kojoj je sada gostovao i vitez od
Gijminoa, uđe jedan lakej i sa rečima „Za gospođicu“ pruži, duboko se
klanjajući, jedan smotuljak gospođici Dartoa. Pre nego što je Leonina
uspela da otvori usta sa pitanjem može li se znati pošiljalac, da bi
mogla da odluči hoće li se obavezati pažnjom nepoznatog porekla,
lakej je već iščezao, ostavljajući u loži opšte suzdržano iznenađenje.
Vikont, premda je zadobio strog izraz lica, ne bi ni za živu glavu pitao
za sadržaj paketića ili za podatke o pošiljaocu; a vitez od Gijminoa,
pošto je samo za trenutak na licu zadržao izraz uvređenosti, odlučio
je mudro da njegovo zavirivanje u tuđe poslove ne bude ove večeri
dva puta neuspešno. I pošto se bolje namestio, kao da će sa posebnom
pažnjom slušati bezgranični rečitativ ličnosti u Sunčevom kostimu i
sa dvostrukim tenorskim podvaljkom, dobio je dosta dobar uvid u
paketić koji je Leonina, tobož nemarno, otvarala u krilu. U komadiću
opervaženog somota ležala je srebrna kutijica vanredne izrade, i u
njoj jedna grančica mirte i komadić svilene hartije na kojem je velikim
ovalnim slovima pisalo:
„Otkako sam Vas video, robujem.“
Vitez od Gijminoa je prezrivo nabrao nos na ovakvu siromašnu
stilizaciju. Na vitezovo prilično olakšanje, Leonina je bez crvenjenja,
uzdisanja, sužavanja ili širenja zenica primila poruku (to su, koliko
je znao, bili glavni znaci zanimanja slabijeg nola), i tiho je pozvala
vikontovog slugu Žerara, koji je sedeo pri vratima. Koliko je uspeo da
čuje, Leonina je upitala da li bi Žerar prepoznao lakeja koji je upravo
izašao, i pošto je ovaj odgovorio potvrdno, predala mu je smotuljak
da ga istome vrati. Poznavajući Žerarovu upornost i tačnost, Leon
55
nije morao sumnjati da će drznik biti propisno kažnjen Leonininom
ravnodušnošću, i sa pravom muškom nezahvalnošću usmerio je svu
pažnju na gospođicu Rikota, koja je upravo doskakutala na pozornicu
da pokuša da se opravda pred svojim božanskim ljubavnikom.
Još pre kraja Koronidinog opravdavanja, nepogrešivi Žerar je pronašao
svog kolegu ispred jedne lože, i na svoje ogromno iznenađenje, grof od
Šavinjola, jer je to bio on, dobio je svoju poruku natrag neverovatnom
brzinom. Baronica je povratak srebrne kutijice propratila hladnim
pogledom i zaključila da će tu biti potrebno više napora.
– Čini mi se da imate suparnika, grofe.
– Ne mogu imati suparnika ako još nisam ni upoznao mladu baronicu,
odgovorio je tiho grof, promenivši boju lica prema plavom.
– Bez uvrede, grofe, ali prva stvar će biti rešiti se tog italijanskog
komedijanta.
– Gaskonjskog.
– Oh, svejedno koje mešavine, reče nestrpljivo grofica mašući
lepezom. – Šta imamo protiv njega?
– Provereni kraljev neprijatelj.
– To je barem pola ovog trulog grada. Je li poznat?
– Dovoljno.
– To naravno otežava rešenje. Je li povezan nekim poslovima za
nekoga na koga bismo mogli računati? Je li tražio usluge, zaštitu,
pomoć od bilo kog koga poznajemo?
– Mislim da nije.
56
– Vidite, a ipak ne bih rekla da je to nešto ozbiljno, reče grofica gledajući
u ložu preko puta. – Ne izmenjuju poglede, nikakve pažnje... Možda
je upravo trenutak da se pojavite. Doduše, ponašanje te devojčice sa
paketom pokazuje da je svojeglava; moraćete se prilagoditi njenim
ćudima, bar dok je ne zadobijete. Kad ćete ući u brlog tog monstruma?
Pod „brlogom tog monstruma“ se podrazumevao salon vikonta
d’Irfea, a sam monstrum je sedeo, besprekorno elegantan u svome
somotskom odelu boje kupine, sa veoma zadovoljnim licem zbog
dostojanstvenog držanja svoje nećakinje.
– Već ove nedelje. Preporučio me je Grase, kao poznatog mecenu
slikara.
– Oh, ne govorite mi o njima. Više nema nijednog od tih nevaljalaca
koji vam neće preporučiti da se portretišete kako sečete hleb, ili
trebite buve, ili već nešto što će biti „ljudski i prirodno“! No dobro,
glavno je da uđete. Ako hoćete moje mišljenje o lepotici u sivom,
budite oprezni i nipošto ne idite na napadno udvaranje. Njoj će biti
potrebno malo protivdržavnih i bezbožničkih začina – tu baronica sa
nepoverenjem pogleda grofa, kao da ispituje koliko je sposoban da to
izvede – i okrete se opet napred, ne mnogo zadovoljnog lica. – Važno
je osigurati posede Dartoaovih, promrmlja za sebe.
Kada je gospođica Rikota uz ovacije završila svoje pokajanje, Leon
je pogledao u lože prekoputa, i najzad ugledao lice koje ga je toliko
kopkalo: pripadalo je u potpunosti ruci sa smaragdnim prstenom.
Njegova vlasnica, sedeći kruto u haljini od tamno crvenog i alabaster
atlasa, sa kapicom na glavi, izgleda da je imala sličan interes za publiku
prekoputa, ali Leon nije mogao slutiti da upravo u tom trenutku ona
kroz mali dvogled prati događaje u njihovoj loži. Muškarac koji ga
je zanimao bio je takođe u loži (Leon nije sumnjao da je reč o istoj
ličnosti), ali je, kao i ranije, sedeo dovoljno duboko da se od njega ne
vidi ništa sem siluete. Da je samo malo pustio na volju svojoj mašti – a
reći ćemo, na žalost, da ju je Leon namerno sputavao, tvrdeći da škodi
57
razmišljanju, vitez je mogao povezati razgovor, lica i paketić koji je
Leonina dobila, ali za to zaista nije bilo nikakvih logičkih osnova.
Na sceni je čitav roj gospođica u pesmi i igri naslućivao strašni
Koronidin kraj zbog izdaje ljubavnika, i vikont se taman pomirio sa
sudbinom, odlučivši da na miru razgleda publiku, kada je ugledao
lice koje mu se učinilo neprijatno poznatim. Prebirao je po svojim
sećanjima, ne bi li otkrio odakle poznaje tu oštru staru damu, kad mu
je odjednom pred oči izašlo nekoliko jasnih slika: njegova uplakana
pokojna sestra, koja pokušava da smiri Petalu, a ova sipa gromove
i munje... upravo na gospođu u loži preko puta! Baronica Dartoa,
Klelijina svekrva! U svojoj tadašnjoj sebičnosti, i još uvek besan
na sebe i Petalu što je napustio Kristinu u Upsali, jedva je primetio
Klelijin strah i bledilo – Petala ju je praktično ukrala iz Šampanje. Za
njega je pojava suve grofice koja zahteva naslednika svoga sina bez
obzira na stanje majke, bila pravo iznenađenje. Ta osoba iz drugog
sveta, koja pokušava da Petali objasni vrednost i starinu poseda
Dartoaovih i obaveze mlade udovice da dete, zajedno sa naslednim
pravima, isporuči na svet tamo gde baronskoj porodici odgovara,
potpuno ga je izbacila iz letargične tuge i pritajenog besa na Petalu,
i odjednom je shvatio (što nikada nije priznao), da je jedini izlaz za
njegovu slabašnu sestru i njeno dete da ih on i Petala zaštite. Doduše,
vikontov udeo je morao biti veoma mali, jer je Petala huktala i bljuvala
vatru kao karnevalski zmaj od papira. Ishod pokušaja da se Klelija
vrati baronici bio je da su Petala i baronica jedna drugoj uputile prvo
sarkastične, zatim uvredljive primedbe, i najzad uzajamna obećanja
da će jedna drugoj doći glave ili da će nebo na onu drugu poslati
prokletstvo, a sav vikontov udeo bio je da teši rasplakanu Kleliju, koja
se negde u polovini rasprave usudila da poželi da njeno dete bar neko
vreme ostane kod sestre. Na to je baronica poželela da dete stostruko
plati nerazumnost svoje proste majke. Baronica Dartoa! Ah, to je bila
osoba koja ga je posredno naterala da ostane uz svoje sestre, i da
pregori Kristinina suzna pisma!
Skoro nehotice, vikont se stresao. Imao je predosećanje da gleda
kroz dvogled upravo njihovu ložu, i da zna ko je u njoj. Baroničino
58
zanimanje za Leoninu i njega, bio je siguran, nije moglo imati nikakve
dobre posledice po njih, a sa druge strane, dvadeset godina je prošlo,
i ako bi baba to poželela, unuka bi morala da je vidi i upozna. Bilo
je tu i pitanje nasledstva, za koje je vikont naivno verovao da bi bilo
dovoljno galantno odreći ga se, ne pomišljajući na testamentarne
smetnje i preplitanja o kojima je baronica pre dvadeset godina htela
da govori, ali Petala za to nije imala strpljenja. Ponešto utešen ovim
razmišljanjima, i siguran da već ima spremna rešenja ukoliko bi
se pojavili problemi sa mitskim čudovištem koje je tako iznenada
izronilo iz mraka godina, vikont se posvetio jednom računu sa mnogo
nepoznatih koji ga je već dugo mučio, i kad je već dospeo do stanja
bliskog pospanosti, setio se da mu je Grase preporučio novo lice za
salon, jednog plemića koji izdašno potpomaže Muze (da je Grase za
tu preporuku dobio sto zlatnika, i za uzvrat dao samo mali karton za
salonski goblen na dvosedu, vikont nije znao). Plemićevo ime bilo
je Šavinjol, i pri pomisli na to vikont se osmehnuo, misleći da kozji
sirevi više pristaju Petali, i odlučio da za to veče naloži Teofilu siprem
sa trufama, jarebice na kanapeu i lososa „na dva mora“.
Smrtne muke Koronidine u vatri izražavale su se dugo, melodiozno
i uz mnogo pirueta, i završetak tragičnog baleta-opere je dočekan
bez vidljive samilosti za junakinju, ali sa ogromnim oduševljenjem
publike za dekolte i već suviše pominjane listove i članke gospođice
Rikota. Vitez od Gijminoa bio je raspoložen za razgovor o iluzionizmu
pozorišta, a Leonina manje. Jedina u ovoj trojci koja ništa nije znala,
nikog nije prepoznala i ništa nije čula, Leonina je osetila neku vrstu
teskobe i zabrinutosti koja je uskoro pokrila samozadovoljstvo u
slučaju sa paketićem. Dajmo ženskim duševnim slutnjama puno
priznanje – Leonina je pomno posmatrala koja će se vrata na loži
otvoriti kad je Žerar krenuo u potragu – i tačno je primetila da se to
desilo u loži u kojoj je sedeo jedan gospodin potpuno u senci, i jedna
ukrućena stara gospođa uz ogradu, koja je cele večeri nije ispuštala
iz vida.
59
Ishis kod Koronide
Ne može se reći da grof od Šavinjola nije bio privlačan muškarac,
niti da nije imao nesumnjive otmenosti u pokretima i veštine u
izražavanju; to su, uostalom, potvrđivali i njegovi uspesi kod slabijeg
pola. Možda je sam grof bio preterano svestan toga. U svakome
slučaju, kada se pojavio kod vikonta jednog petka, u društvu sa
Graseom, izazvao je podeljene utiske: vikontu se dopala njegova
sigurna i malo nadmena uzdržanost, gosti su bili očarani preteranim
Graseovim pričama o grofovoj darežljivosti, a Leonina je hladno
dočekala novog gosta, poštujući svoje unutrašnje glasove. Vikont i
nećaka su malo otezali sa večerom, jer je vitez od Gijminoa nagovestio
da će kasniti, i u tome očekivanju grof je započeo učtiv razgovor sa
vikontom, pokazavši dosta dobro poznavanje perspektive, i laskajući
malo previše prisutnima. Leonina se uopšte nije upuštala u razgovor,
i grof od Šavinjola je zaključio, što nimalo ne ide u prilog njegovoj
pameti, da je reč o devojačkoj stidljivosti. Tako je udvaranje gospođici
Dartoa započeo uhodano, davanjem jednostavnih komplimenata
koje će ona moći razumeti. Leonina je sedela na svojoj omiljenoj
crvenoj stolici kraj ujakovog sekretera, smerno spuštenih kapaka,
jedna od ujakovih mačaka (siva i veoma debela) pokušavala je da
dohvati kićanku koja je krasila završetak veza na grofovom rukavu
i ovu idiličnu scenu ugledao je vitez od Gijminoa stupivši u ujakove
odaje. Upravo u tome trenutku, Leonina je obaveštena da joj oči
sjaje kao zvezde, a mačka se dokopala kićanke i grofovog zglavka,
te je emotivni vrhunac prizora označen glasnim grofovim uzvikom,
i njegovim brzim pokušajima da zabašuri događaj. Za vreme večere,
Leon je blistao u razgovoru, a grof je samo pažljivo posmatrao skup,
i slao duge i pune značenja poglede Leonini. Istini za volju, ova
mlada dama, nenaviknuta na uobičajeno udvaranje – sem u lošoj
književnosti – posmatrala je grofa sa nesmanjenom radoznalošću i
stalno na ivici smeha, što je njenom pogledu davalo ono privlačno
60
svetlucanje; oni koji su je poznavali, bili bi sa pojavom svetlucanja
oprezniji, ali je grof od Šavinjola to protumačio kao nesumnjiv dokaz
sopstvenog uspeha, i neosetno je srljao u propast. A ona je počela
već od slatkiša. Prvo je Leonina upitala za novosti sa skupštine
staleža, i Leon je sa zadovoljstvom preuzeo obavezu da društvo o
tome obavesti; negde pred kraj izveštaja, opazilo se da je grofovo
lice iz osnova promenilo boju, ali nije ništa rekao. Sledila je rasprava
o stanju filosofije u Francuskoj, u kojoj je Segije nazvan magarcem;
grof je pokušao da odbrani pokojnog ministra, ali su ga dočekali
navodi iz čuvene zabrane Volterovih dela. Vikont je pokušao da
smiri zaveru koja se očigledno raspirivala za stolom, i skrenuo je
razgovor na galantne teme, no Leonina kao da je samo to čekala, i
iznela je raspoloženom društvu jednu sasvim lukijanovsku27 pohvalu
udvaranju, u kojoj su stalni epiteti iz udvaračkog arsenala, uzdasi,
pogledi i nagoveštaji izvrgnuti ruglu, a udvarački „uspesi“, na grofov
užas, upoređeni sa uspesima kraljevim u austrijskoj politici i u
kolonijama. Gospođica Dartoa je tako pokazala svoje pravo lice, i
grofovi osećaji prema njoj bili su potpuno smešani; možda je samo
trebalo pokloniti više pažnje spojevima u kojima se sudaraju želja za
posedovanjem i želja za osvetom, ali Leonina, u svome detinjastom
trijumfu nad antipatičnom osobom, nije htela da obraća pažnju na
grofovo duševno stanje – ili, tačnije, nije smatrala da grof može imati
bilo kakve bliže veze sa njom.
Na nesreću, tu je bio i vitez koji je iz zadovoljstva razgovora raspirivao
Leoninine duhovitosti, uz dodatno uživanje što se jedan dosta tipičan
plemić malko stavlja na vatru. Grof je mogao zaključiti uglavnom da
su pretpostavke baronice Dartoa tačne, što joj je uskoro i predočio.
Narednog petka – tetka nije pokazala nikakvu želju da priziva k
sebi uglađene grofove – de Šavinjol je, posle mnogih dugih i tužnih
pogleda, poklonio Leonini broš sa bisernim kapljicama, koji je ona
hladno odbila, sa neugodnim osećanjem da se to ponavlja, i njena
naslućivanja oko poruke u pozorištu postala su jasnija.
27 Po grčkom satiričaru Lukijanu, koji se u svojim spisima narugao i živima i
mrtvima.
61
Vikont i njegova nećaka bili su primili grofa kao jedan od dokaza
mogućnosti razumevanja među različitim čovečijim primercima –
vikont, doduše, više i dobronamernije, a Leonina sa svom mladalačkom
nestrpljivošću, i postepeno grofovo sve češće boravljenje u njihovoj
kući tumačili su sa onom bezbrižnošću ljudi kojima su važniji dalji
ciljevi: grof nikome nije bio naročito drag, ali je upotpunjavao šarenilo
ljudi koji su se pojavljivali, i nije bilo razloga da bilo kome učini nešto
nažao. De Šavinjol nije mnogo učestvovao u razgovorima, i svoje vreme
u salonu sve je više posvećivao okružujući gospođicu Dartoa svojim
prisustvom. U salonu, doduše, to se manje primećivalo, jer je Leonina
nalazila načina da zapodene čarku sa Leonom i iščupa se iz mlake bare
grofovih laskanja i pogleda; ali grof se misteriozno pojavljivao na svim
drugim mestima gde bi izašla Leonina, u šetnji, pozorištu, na izletima,
i okruživao je znacima simpatija svog gospodstva: pošto je nakit, na
olakšanje baronice Dartoa, odbijen, troškovi udvaranja Leonini sveli su
se na cveće, voće i poslastice, i zlosrećna nećakinja vikonta d’Irfea bila
je svuda obasipana buketićima i kotaricama koji su, po modi epohe, bili
čitava ljubavna pisma na jezicima cveća i plodova. Leonina je odustala
od čitanja već pri trećoj biljnoj poruci, i ljubavni uzdasi grofa od Šavinjola
postali su najveća zabava ženske služinčadi u kući: od jedne srčane boli
sa probadanjima njenih očiju deda d’Irfe je dobio maštovit kompot, od
obećanja nebesnih milina u naručju dragog načinjen je ukras za opremu
vikontovog vranca, a jedna naročito strasna poruka sa mnogo ljubomore,
sumnje i gubljenja glave podmetnuta je tetki za njen noćni stočić.
Sve ove pažnje nisu mogle umaći oku viteza od Gijminoa, i on ih je
posmatrao sa mnogo zabavljanja i nekakvom lakom uvređenošću,
koja ni njemu samom nije bila sasvim jasna. Sa jedne strane,
Leoninino ponašanje prema grofovom udvaranju veoma mu je
godilo, ali grofovo stalno pojavljivanje je već bilo blizu granica
njegovog strpljenja i mere učtivosti koju je trebalo pokazivati prema
vikontovoj kući. Da bi situacija bilo gora, tetka Petala je, kako se to
kod nje obično dešavalo, sasvim iznenada primetila učestalost pojave
grofa od Šavinjola, i smatrala je da tu plemićku protuvu treba što pre
izbaciti iz kuće, kao i da taj zadatak nekako treba da izvede Leon.
62
Proleće 1779. bilo je previše toplo i bujno, previše prašnjavo i sparno,
i vikont ga je teško podnosio. Jednoga prepodneva, dok je po ko zna
koji put ispitivao model pumpe za mali voćnjak, i dok se njegova
radna soba polako punila vodom, a on sam nemoćnim besom, najavio
je Žerar grofa od Šavinjola. To je moralo biti nešto izuzetno, jer grof
nije posećivao vikonta van sastanaka petkom, i vikont se s teškom
mukom uzdržao da bi primio gosta.
Grof od Šavinjola je ušetao u biblioteku, sav ulašten u nebesno
plavom satenu. Posle otmeno sačinjenog uvodnog dela, u kojem su
se našli i izvinjenje zbog ometanja u nevreme, i izrazito poštovanje
ličnosti samog vikonta i ugleda kuće, i najbolje namere govornika,
grof je polako nagovestio da je stvar zbog koje dolazi sasvim lične
prirode, i da se nada vikontovom razumevanju. Reči su zvučale
ozbiljno, i vikont je pokušao da zaboravi neprijatnu činjenicu da mu
je levi rukav mokar i da posveti pažnju grofovim problemima.
– Vi znate, vikonte, da ja prema vašoj nećaki gajim najčistije poštovanje
i naklonost, reče grof.
– Naravno, naravno, odmahnu rukom vikont, nestrpljiv da čuje o
čemu je reč.
– Gospođica je takođe dobroga porekla, reče grof i načini značajnu
pauzu, i pogleda vikonta pravo u oči, ispod svojih polukružnih obrva.
– Gospođica po svemu zaslužuje sreću i blagostanje.
– Mislim da ih i ima, reče siroti vikont, koji još nije uhvatio smisao
razgovora.
– To je ono što mi je potpuno jasno, reče grof uz širok osmeh. – Vi
ste, kao njen staratelj, svakako pomišljali i na njenu budućnost, i
sigurnost u kojoj će se rascvetavati njene krasne osobine.
– Istini za volju, nisam, reče vikont.
63
– Ja ne mislim, dragi vikonte, da je moja ličnost najpogodnija, niti da
moje osobine nadmašuju druge ljude; ali pošteno ime i ugled moje
porodice me pomalo ohrabruju, a još više naklonost vaše nećake. Ja
vas molim, vikonte, da mi date ruku svoje nećake i obezbedite nam
večitu sreću.
Vikont je u jednom kratkom trenutku pomislio da je najbolje da se sad
vrati svojoj pumpi, i napravi se da ništa nije čuo, kako je to u najvećim
svađama činio sa Petalom. Zatim pomisli da mu se pričinjava, ali mu
je kapanje vode iz rukava i dodirom i zvukom rušilo tu iluziju. Grof je
i dalje sedeo u polutami preko puta, sa najlepšim osmehom.
– Ja nisam Leoninin gospodar, grofe, najzad reče tiho.
– Meni je samo važno da imam vašu naklonost, vikonte, reče meko
grof. – Leonininu, kako mi se čini, već imam, i ne bih želeo da se bilo
šta neskladno desi u ovome meni toliko dragom krugu.
– Potpuno je nevažno imate li ili nemate moju naklonost, reče
vikont oštro. – Važno je šta misli moja nećaka... i gospođa Rozenem,
naravno, skoro uskliknu, setivši se najtežeg oružja. – No ni ja ni moja
sestra nećemo biti na putu Leonininoj sreći, uveravam vas, zaključi
vikont uz izveštačen osmeh. – Više ja ne mogu da vam kažem.
– Rekli ste mi dovoljno, reče grof dižući se. – Ostaje mi da se nadam
da će se sve ostvariti što brže. I uz dubok naklon, on napusti potpuno
pometenog vikonta.
Vikont Aristid bio je čovek jakih nerava i u najboljim poznim
godinama; no kad je grof izašao, sve što je vikont mogao da smisli
bilo je da se stušti kod dede d’Irfea.
Deda je sa Leonom upravo rešavao pitanje levog krila kod Farsale28
28 Bitka između Cezara i Pompeja kod gradića Farsale, na rubu tesalske ravnice u
centralnoj Grčkoj. U ovom sukobu, godine 49. pre naše ere, Cezar je potukao Pompeja.
64
na kuhinjskom stolu, kad je vikont uleteo, prilično usplahiren, u
neprikosnoveno carstvo svog oca.
– Grof od Šavinjola je upravo zaprosio Leoninu, izusti vikont.
Deda diže glavu sa tvrđave, predstavljene komadom hleba, i reče
umirujuće:
– Je li to jedan kicoš što se razmeće cvećem? Samo pusti Petalu da ga
prorešeta. Uostalom, ti si doveo grofove da vršljaju po kući. I spusti se
ponovo do levog krila, ispod farsalske akropole.
Vikont je predviđao ponašanje svog oca, i potajno je želeo da bude
utešen i uveren kako sve to nema značaja. Tu je, međutim, stajao i
vitez od Gijminoa, ukopan na prvu izjavu, potpuno bled i stisnutih
vilica. To je potrajalo samo nekoliko trenutaka, ali je osetljivom
vikontu Aristidu bilo dovoljno da se zavese nad navodnjavajućim
mašinama dignu, i da shvati kako ovaj mladi čovek voli njegovu
nećaku, kako ona verovatno voli njega, i kako bi od svih mangupa na
ovome svetu možda mogao da je uda za ovoga ovde, kao i verovatnu
činjenicu da je preterano zapustio svoju sestru, koja bi ga o tome
mogla obavestiti još mnogo meseci ranije, koja bi ga mogla sprečiti da
dovodi grofove, i koju sad brzo treba pozvati.
– Nemoj mi reći da se njoj sviđa dvorski papagaj, progovori deda iza
Pompejevog štaba.
– Ne, reče vikont. – Mislim da ne.
– Izvinjavam se zbog uplitanja u porodične stvari, reče vitez od
Gijminoa nešto malo promuklim glasom, – ali možda je najbolje
pustiti samu gospođicu Dartoa da odluči.
– Neka se usudi, reče deda. Nastavak je promrmljao, ali se na kraju
začulo: ...njol.
65
Nastalo je muklo ćutanje, remećeno jedino dedinim tihim siktanjem.
– Nisam vam ispričao, oče, a ne znam ni zašto mi sad to pada na
pamet, reče vikont. – Nedavno sam video baronicu Dartoa u operi.
– Nesposobni mekušac! ciknu deda, oborivši farsalsku tvrđavu na
Pompejev štab. – To je njeno maslo! Pa naravno! Ti mišji snabdevači,
Šavinjoli, su nekakav rod sa njima! Sećaš li se uopšte šta nam je ta
zmija pričala o testamentu? Kad Leonina napuni dvadeset i jednu
godinu, ukoliko nije udata i nema naslednika, preuzima nadzor nad
nasledstvom, a ukoliko jeste, deo za muškog naslednika, a to su dve
trećine, nadgleda do punoletstva njena porodica! Na šta si mislio ovih
dvadeset godina!
– Zaboga, oče, reče vikont drhtavim glasom, – prvo, tog se nasledstva
Leonina može odreći...
– Za njih je to isto, dragi nerazumni sine, jer u tom slučaju pripada
naslednicima njene majke, a to si ti sa svojom sestrom! Još gore! Jesi
li se možda nadao da će se Dartoaovi nečega odreći?
– Ali, oče, Leonina se ne mora udati...
– Nadam se da ne, reče deda. – U njihove metode nemam baš nikakvog
poverenja.
Nastalo je opet ćutanje, a onda su sva trojica progovorila istovremeno,
i to jakim glasom. Deda D’Irfe:
– Moram li ja sa osamdeset godina sve da pamtim!
Vikont Aristid:
– Besmisleno strahovanje!
Vitez od Gijminoa:
– Ne bih želeo da vas više zadržavam!
66
I to je tako zazvučalo da je Teofil dotrčao iz kuhinje sa dopola vezanim
jastogom na dasci, a na vratima sa druge strane pojavila se kraljevska
figura tetke Petale.
Mora se, istine radi, priznati da je tetka Petala ponekad umela da
se uzdržava i pruža primer razumnog ponašanja. Dok su sva tri
gospodina još stajala, prilično uzbuđena, Petala je sela, namestila
peševe svoje haljine, i smirenim glasom zamolila za objašnjenje.
Takođe istine radi, mora se priznati da ta stanja nisu veoma dugo
trajala, i posle tri vikontove rečenice, kraljevska figura je skočila i
natprirodno jakim glasom izjavila da će lično zadaviti ništavnog
grofa. Vitez od Gijminoa je opet pokušao da se izvuče iz porodičnog
razgovora, ali mu je naređeno da sedne.
Savetovanje je nastavljeno koliko toliko normalnim načinima
sporazumevanja, i zaključeno je da Leonini treba prepustiti da po
svojoj volji odgovori grofu, naravno odrečno. Rešeno je takođe da joj
se o pretpostavki da je grof agent njene babe i o testamentu zasad
ništa ne govori, i tom prilikom je od Petale tražena časna reč da
neće ništa reći; izraz lica gospođe Rozenem bio je takav da je zahtev
ponovljen tri puta. Takođe je rešeno da se grof zasad ne pripušta istoj
gospođi, jer situacija još nije tako ozbiljna.
Vitez od Gijminoa je otpratio vikonta Aristida do njegovih odaja, dosta
uznemiren i zamišljen, misleći najviše na jedan razgovor u operi koji
je nedavno prisluškivao, i na samim vratima, obratio se vikontu:
– Jasno vam je, dragi vikonte, da je meni istovremeno žao što
sam svedok porodičnih nevolja, i milo što mi poklanjate dovoljno
poverenja da ih sa vama delim. Ukoliko bi bilo potrebno imati i neki
još jači razlog, molim vas da raspolažete mojom ličnošću kako vam
se učini da je potrebno i bez prethodnog obaveštavanja; možete me
proglasiti ranijim proscem, neobjavljenim verenikom, ili bilo čime što
bi vam pomoglo.
67
I sa tim rečima, vitez se oprosti, ostavljajući vikonta sa srcem punim
simpatija za svoju ličnost i strepnjama za budućnost.
Za sve to vreme, Leonina, koja je odlučila da to jutro lenstvuje, čitala
je završna poglavlja Robinsona Krusoa u tetkinom budoaru, potpuno
nesvesna da je već dvaput zaprošena, da je pred njom odluka o
znatnom delu bogatstva Dartoaovih, da se oko nje pletu mračne
spletke i da je Brut njenih snova sebi priznao da za nju mari.
68
Glava III
Izazov – Dvoboj – Patnje duše i tela – Bolest grofice
od Šavinjola
Nada, bludnica velika, mnogim ljudima pomaže,
a mnogima je dim nestalnih, praznih želja;
ne znadu što im gamiže,
dok žarki oganj im noge ne oprži.
(Sofokle, Antigona)
A što se tiče smelosti, zar Ljubav
Nije k’o Herkul, što se neprestano
Uspinje uz drveće Hesperida?
Oštroumna je ona kao Sfinga...
(Šekspir, Nenagrađeni ljubavni trud)
Tako da blagu smrt mi Artemida podari časna
odmah sada, da tužna u duši ne satirem život
čeznući za mužem dragim i njegovom odlikom svakom,
jer med Ahejcima svima on junak odličan beše.
(Homer, Odiseja)
69
Izazov
Sigurnost grofa od Šavinjola nije bila samo posledica njegovog nesigurnog rasuđivanja ili pomanjkanja logike; činjenica da ga je Leonina
uglavnom odbijala, bila je lako prekrivena njegovim, koliko tradicionalno plemićkim i tradicionalno muškim uverenjem da kod slabijeg
i nižeg mora uspeti, toliko i velikim poverenjem u prodorni um baronice Dartoa, koju je pokretao još jači poriv od posedovanja jednog
čoveka: posedovanje zemlje. Tako je i iz razgovora sa ujakom, koji se
mudro povlačio, izašao raširenih krila i samopouzdan, spreman da
Leoninu slaže u pogledu ujakove naklonosti sa istom onom lakoćom
sa kojom je ujaka slagao o Leonininoj.
Samo dan kasnije, najavio se grof Leonini u rano popodne. Još
elegantniji i sjajniji nego kod ujaka, sačekao je gospođicu Dartoa
naslonjen na prozor, u setnoj pozi i donekle crvena lica. Ona se
pojavila u jednoj skromnoj mantua-haljini tamno sive boje, i kao
par su sasvim ličili na par paunova – nakinđureni mužjak u azuru i
purpuru, i neupadljiva ženka.
– Nisam želeo da vas uznemiravam usred dana, reče grof, – ali je pitanje
o kojem sam želeo da zatražim vašu milost i razumevanje sada veoma
važno. Razgovarao sam, naime, sa vašim ujakom i on nije imao ništa
protiv molbe koju ću vam uputiti: ja vas molim da mi date svoju ruku.
Ovo je sve bilo izgovoreno u jednom dahu, i onda nastade pauza. Leonina je mirno sela u fotelju preko puta grofa, i pogledala ga pravo u oči:
– Ako se ne varam, grofe, uvek sam vam davala na znanje da, pored
najdubljeg poštovanja, ne mogu prihvatiti vaše simpatije koje prelaze
okvire ljubaznog razgovora. Po čemu ste zaključili da me možete
opteretiti molbom koja zahteva neposredan odgovor? Vi vrlo dobro
znate, a ja još bolje, šta može da znači to što moj ujak „nema ništa
70
protiv“: samo to da mi prirodno ostavlja svu mogućnost odlučivanja.
A ja vam ponavljam, grofe, da vas veoma poštujem i da moje odbijanje
ne znači ni uvredu, ni ponižavanje. Ima toliko devojaka koje vas
mnogo više zaslužuju od mene, – Leonina se blago osmehnu – ja se
jednostavno ne osećam spremnom za brak.
Gospođica Dartoa je u nekim svojim uverenjima bila beskrajno
naivna – na primer u uverenju da se sa ljudima sve može postići
razumevanjem i odmerenim razgovorom; grof od Šavinjola je,
međutim, primetio samo da je bezrazložno odbijen, kao zapravo i
kod ujaka, i u njemu se počeo rađati tihi bes na ove uobražene male
plemiće. On se od ovog početnog osećanja uzdrža, i reče:
– Ja pamtim, Leonina, sve što ste mi rekli. No nemojte prenagljivati
sa odlukama; i sami kažete da se ne osećate spremnom za brak – ne
znači li to da ni vaša osećanja nisu sasvim određena, i da se mogu
promeniti i prema meni?
To je bio dosta lep obrt, i Leonina je u sebi morala priznati grofu
da se vešto izvlači; mogla je možda zaustaviti razgovor u toj tački, i
odgoditi odlučivanje za neku budućnost u kojoj bi se njena osećanja
promenila. Leonina, međutim, nije htela ni da zavarava grofa niti da
sebe opterećuje neželjenim udvaranjem, i zato mu reče:
– Nema smisla da oduzimam deo vašeg vremena, niti da vas
uljuljkujem jalovim nadama, Robere. Treba li da vam kažem da sam
duboko počastvovana i dirnuta vašom pažnjom i naklonošću, ali
da prema vama ne osećam to što vi osećate prema meni, i da stoga
nemam nikakvih ljudskih prava da svoju sudbinu povežem sa vašom!
– Ljudska prava! prasnu grof, ali odmah dade svom glasu umiljatiju
notu, – mislite li da je ljudsko pravo da nekoga učinite nesrećnim?
– Svakako manje strašno je unesrećiti na samom početku samo jednu,
nego dve ljudske individue, reče Leonina.
71
– Vi ćete mi oprostiti, Leonina, ali ljubav čini čoveka slepim: nikako
ne mogu da zamislim koje bi to strašne oblike poprimila naša bračna
veza.
– Ali ja vas ne volim, Robere, reče Leonina čvrstim glasom, i gledajući
ga i dalje pravo u oči. – To je osnovno što je trebalo reći, i žao mi je
što ste me naterali da vam to kažem. Ja čvrsto verujem da se jedino
ljubavlju može graditi zajednički život.
Same reči gospođice Dartoa nisu toliko pogodile grofa, koji je uostalom
sa sve manje pažnje pratio razgovor, koliko to obasjano lice, lišeno
stida i licemerja, koje je više nego neumitno dokazivalo istinitost
njenih reči. Grof izgubi svoju eleganciju, kleče pred nju i stade joj
ljubiti ruke. Leonina se napola pridignu, razapeta između nagona da
ga odgurne i ganuta milosrđem prema biću koje pati; milosrđe prema
bićima koja pate nije, na žalost, najpreporučljivije osećanje prema
onima koji nisu pokrenuti istim osećanjima, i grof je ovo neznatno
oklevanje shvatio kao popuštanje: to mu dade hrabrosti, i on strasno
zagrli Leoninu i obasu je poljupcima. Nije mogao načiniti veću
grešku. Bio je dovoljan samo jedan udar Leoninine cipelice u grofov
članak da je on naglo oslobodi zagrljaja, i da je ugleda zaplamtelu
od besa. Ona popravi nabore svoje haljine i potegnu uzicu od zvona,
trudeći se da svojim drhtavim rukama da što mirnije pokrete. Žerar se
pojavi, i gospođica Dartoa reče ledenim glasom:
– Otpratićete grofa. I okrete leđa.
Grof izađe bez reči, tamno crvenog lica i s mukom se suzdržavajući
da ne udari Žerara, kako je obično udarao svoju poslugu u trenucima
besa. Silazeći niz stepenice, sudari se sa vitezom od Gijminoa, koji je
upravo dolazio na dalje savetovanje sa ujakom i tetkom. Razbešnjeni
grof je u svojoj glavi mogao zamisliti samo jedan razlog što ga je
devojka odbila – i to je mogao, kako je baronica i predvidela, biti samo
ovaj nedostojnik. Tako je vitez od Gijminoa, koji je zastao da se učtivo
pozdravi, dobio samo jedan zakrvavljen i divlji pogled, i grof se sjurio
72
niz stepenice, zalupivši jako vratima za sobom. Na spratu je Leona
čekalo još jedno iznenađenje – u salonu je sa ujakom sedela Leonina,
potpuno bleda i stisnutih usana, koja ga je ovlaš pozdravila i odmah
se izgubila u biblioteci. Vitez od Gijminoa je shvatio da je do neke
scene došlo, i dobro je pretpostavio da je grof odbijen. Više i nije bilo
razloga da se sa ujakom dogovara; mogli su samo čekati na reakcije
uvređenog grofa.
Već predveče, stiglo je pismo od grofa, koje Leonina nije nikome
pokazala; u njemu je grof od Šavinjola obaveštavao gospođicu
Dartoa da svoju bračnu ponudu smatra važećom, jer mu nije iznela
nikakve dostatne razloge protiv toga, niti zakonske smetnje, niti već
postojeću veridbu, pa prema tome ima gospođica Dartoa smatrati da
je zaprošena, i ponašati se shodno tome. Da je situacija bila drugačija,
i da na rukama nije nosila modre uspomene grofovog nasilništva,
Leoninu bi pismo beskrajno zabavilo; ovako je, na žalost, posledica
bila da se gospođica Dartoa po prvi put u životu osetila poniženom i
ugroženom, i da je o narednim danima počela pomišljati sa strahom.
Povučena u svoje odaje, ne obaveštavajući nikoga, i ne primećujući
da zapravo svi znaju, sedela je Leonina nad zaboravljenom knjigom,
očekujući da neko dođe i da je uteši; i što je duže sedela, to joj je jasnije
bivalo da ne želi ni tihog i odmerenog ujaka, ni tetkino komešanje, već
nekoga zbog koga joj je i grof i svako drugi bio neprijatan i smešan, i
na svoje čuđenje je uviđala da je to Leon, ili tačnije njegovo rame na
kojem bi se sita isplakala. Zatim bi joj od te pomisli i od neočekivanog
stida pojurila krv u glavu, pa bi odmah opet zaplakala.
Ukratko, kada se Leonina narednog jutra pojavila u maloj trpezariji
pružala je, ne znajući, potpunu sliku zaljubljene device iz slabih
romana: bleda, neprirodno crvenih obraza, zamućena pogleda,
drhtavih usana, uzdišući i kršeći ruke, sela je za sto ne primećujući
da je ostatak porodice posmatra sa zaprepašćenjem. U potpunoj
tišini, deda je ispio podmetnuti biljni čaj, ujak je neispavanim očima
šarao po odaji, a tetka je stisnutih usana ispitivala njeno lice. Pošto
je nad netaknutim hlepčićima ispred Leonine prošlo već nekoliko
73
izukrštanih pogleda ostalih članova porodice, ujak se zakašljao i jako
izmenjenim glasom rekao:
– Drago moje dete, niko te ne može naterati da odgovoriš na prosidbu
grofa od Šavinjola, ako to nećeš. Ako ti je neprijatno ili on bude
nastojao, dogovorili smo se sa Leonom da grofu kažemo kako te je
zaprosio još pre tvog punoletstva.
Da je ujak samo naslutio kakav će biti odgovor na ovaj predlog, ne
bi uopšte silazio u trpezariju: Leonina je skočila sa nerazumljivim
krikom, oborivši sve što je bilo ispred nje na stolu, i pre no što se bilo
ko snašao, odjurila gore. Tetka se prva pomerila, i svi su pojurili za
njom, da bi se našli ispred njene spavaće sobe, zaključane iznutra i
sa jecanjem koje se jasno čulo. Na kucanje i tiho dozivanje, iz sobe se
začu glas isprekidan plačem:
– Zabranjujem vam! Zabranjujem vam!
Petala se odmaknu od vrata, i očajna sede na taburet u hodniku.
– Mi smo hitra uma taman koliko tvoje cevi za navodnjavanje,
Aristide; dete je očigledno zaljubljeno – još ako je to slučaj i sa sirotim
vitezom, koji pokušava da pomogne tri zabludela starca, biće najbolje
da se za godinu dana izgubimo negde na selu, i pustimo da se stvari
same srede.
– Ali tu je grof od Šavinjola, Petala.
Tetka uze dah da još nešto doda poznatoj i mnogo obrađivanoj temi
uvođenja podlih aristokrata u kuću, ali se predomisli i samo huknu.
– Biće dvoboja, reče zlokobno deda d’Irfe.
– Oh, koješta, otrese Petala rukom. – Ako je aristokrata, ipak nije
životinja. Uostalom, to je zabranjeno.
74
– I ne mislim na njega, reče deda d’Irfe, – ali ako ideja o suparniku
padne na pamet nekom drugom...
– Oče, molim vas, prestanite sa arhaičnim proročanstvima, reče
Aristid. – Ja ne vidim šta bi zli duh na kojeg mislite, odnosno baronica
Dartoa, dobila bilo kakvom aferom sa „suparnicima“.
Vikont Aristid zaista nije video nikakvu kombinaciju u kojoj
bi suparništvo bilo kojim ishodom približilo grofa i baronicu
zajedničkom cilju. Baronica je, međutim, naslućivala moguću slabu
tačku inače jedinstvene porodice d’Irfe – Rozenem – Dartoa, i kao svi
ljudi zlih namera, predviđala je tačno. Zašto bi mlada devojka odbila
zgodnog, uglednog i bogatog plemića, ako ne zato što voli drugoga?
Ko je taj ko se stalno viđa sa njom, i očigledno joj to prija? Vitez od
Gijminoa. Dakle, sve što se ima učiniti da bi se devojka privolela
zgodnom, uglednom i bogatom plemiću i ostavila siromašnog i
neuglednog malog plemića, jeste da se mali plemić ukloni, i da se
sa njim ukloni romantična magla koja pokriva devojčino rasuđivanje.
Vitez od Gijminoa nikad nije imao više razloga da se boji jedne žene.
Kada je prvobitni bes prošao grofa od Šavinjola, shvatio je da se može
pouzdati još jedino u maštovitost baronice Dartoa; i kada je, nekoliko
dana docnije izašao iz njene pariske kuće, izgledalo mu je da će se
plan moći izvesti. Ne možemo biti toliko nepravedni da tvrdimo kako
grof nije zavoleo gospođicu Dartoa – ta je ljubav, međutim, u skladu
sa grofovom prirodom, prešla u žestoku želju za posedovanjem koja
nije bila lišena ni osvetoljubivosti.
U međuvremenu, u kući na uglu Veveričjeg prolaza desile su se
promene koje kao da su nagoveštavale nesreću: oba salona su
odgođena, tetka je stalno sedela sa svojim bratom, deda se popeo
do sinovljevih odaja, a Leonina je izbegavala da se sretne sa vitezom
od Gijminoa, užasnuta pomišlju da bi se veridba iz milosrđa mogla
spomenuti.
75
A 29. maja uveče pala je prekrasna prolećna kiša, i Leon je otvorio
sve prozore na kočiji dok ga je Đakomino vozio prema Veveričjem
prolazu. Dok je sluga uterivao konje u štalu, vitez je sa uživanjem
stajao na dvorištu i slušao ujednačeni šum. Nije ni primetio jednu
senku koja se odlepila od zida i prišla mu, sve dok nije čuo korake
sasvim blizu sebe. On otvori oči, i prepozna grofa od Šavinjola,
umotanog u ogrtač.
– Dobro veče, grofe, reče Leon. – Idete li gore?
– Vaše uvrede su mi sasvim nepodnošljive, reče polako grof.
– Urazumite se, de Šavinjol; ja sam vam postavio obično pitanje. Šta
biste inače radili u dvorištu?
– Možda vas čekam.
Razgovor je poprimio neprijatan ton, i Leon se hladno pokloni:
– Stojim vam na raspolaganju.
– Vi napadate i vređate moju verenicu, reče grof od Šavinjola muklo.
Leonu je prekipelo.
– Nije li možda obrnuto, grofe, reče on sarkastično.
Ako je grof i hteo da bezrazložno izazove, ovaj udarac ga je otpravio
u stanje neuzdržanog besa. On sa tihom psovkom polete na Leona, i
nalete na njegovu dosta čvrstu pesnicu. Vitez ga nije udario, već samo
zaustavio, što je na grofa delovalo kao novo poniženje. On prosikta:
– Moraćete mi pružiti zadovoljenje!
– Sa zadovoljstvom.
76
– Prekosutra?
– Prekosutra, u pet ujutro, na milju ispred Barbizona, sa leve strane
puta. Moji svedoci su kapetan Bursinjak i moj sluga Đakomino.
Oružje, mač. I tu se Leon nakloni i ode ne okrećući se u kuću.
Grof ostade na dvorištu; morao bi biti zadovoljan, jer je uspešno izveo
prvi deo plana – izazvao je viteza na dvoboj. Smirivao se još nekoliko
trenutaka, pod budnim okom Đakomina sakrivenog u štali, i onda
krenuo prema svojim kočijama na ulicu. Sve je zapravo išlo dobro,
ako se ne računa njegovo preterano uzbuđenje: vitez je izazvan, kao
izazvani je otkrio svedoke, što je bilo veoma važno. Mesto je bilo
povoljno, i ostalo je još samo da se pripreme detalji.
Leon je ušao kod ujaka Aristida nešto malo bleđi nego obično, a
mokra kosa je pojačavala njegov zabrinut izgled. Kako je potpuno
zaboravio da pošalje Đakomina napred, zatekao je zbunjenu
Leoninu, koja je potonula u svoj vez, ne pogledavši ga nijedanput
cele večeri. Razgovor je zastajkivao, jer je bilo očito da saopštenja
nisu za širi krug, a Leon je očajnički pokušavao da uhvati bar jedan
pogled žene za koju će se prekosutra boriti. Najzad se Leonina
povukla, uz nerazumljiva izvinjenja, i Leon je uspeo da ujaku ispriča
šta se upravo desilo.
– To je zamka! uzviknuo je vikont gušeći se.
– Naravno. Ali obojica podjednako ulažemo.
– Jeste li sigurni, viteže? Taj čovek može biti znatno opasniji nego što
vam izgleda. Zar ne možete da se uklonite tom smešnom i žalosnom
običaju?
– Meni dvoboj nije ništa maije odvratan no vama, reče Leon. – Ali
mislim da je ovaj neizbežan. Za vašu nećaku, uostalom, dvoboj u oba
slučaja ima isti ishod – rešiće se grofovog prošenja.
77
– Zaboga, Leone, ne govorite tako. Ništa nije važnije od ljudskog
života, a moja nećaka ga je i dosad uspešno odbijala. Znate li da se
poslednji put usudio da je napadne usred ove kuće? Sad to mogu da
vam kažem.
Bio je red na Leona da se razbesni.
– Ništavilo, procedi on.
– Poznato mi je da ste častan čovek, viteže, ali i mnogo više od toga –
uman i pronicljiv. Potpuno je besmisleno da takav ulazi u životinjske
okršaje sa beznačajnima. A ja... ne mislim samo na vas, već i na moju
nećaku... moju porodicu, na sebe, konačno. Vi ste mi kao sin, Leone,
završi vikont nečim što je skoro ličilo na jecaj.
– Nemojte me toliko potcenjivati, osmehnu se Leon.
– Hteo sam da kažem to, Leone, da je moguće raznim načinima
sprečiti bezumlje, a da vaša čast ostane nedirnuta. To bih čak veoma
lako mogao izvesti...
– Neću dozvoliti da učinite ništa što bi dotaklo vašu čast, ili vas dovelo
u vezu sa ljudima koje prezirete, reče vitez odlučno. – To više i nije
molba, vikonte: neću dozvoliti bilo kakvo mešanje vaše porodice. I
dodade, znatno blaže: – Morate dopustiti da i ja prema vama gajim
duboku naklonost.
– Ali, Leone...
– Zamoliću vas samo jedno, prekinu ga blago vitez. – Obavestite
Leoninu tek prekosutra, kad ishod bude poznat.
Vikont klimnu glavom, ne gledajući ga u oči.
– Sad je već kasno, vikonte, a sutra me očekuje napregnut dan. Imajte
78
poverenja u mene, reče Leon i blago dotače vikontovo rame, – ja sam
ipak vežbao mačevanje u Italiji.
Na samim vratima, vitez se okrete:
– I ne brinite ni za ostalo; ne bih mogao ubiti čoveka.
Kad su se vrata za njim zatvorila, vikont promrmlja:
– Toga se i bojim.
I pognutih leđa, ode u biblioteku.
Gospođica Dartoa saznala je oko podne za novosti, jer je svoga ujaka
našla uplakanog nad rukopisima. Njoj u prilog, moramo reći da je iz
svoje sentimentalne krize, koja je bila najviše kriza stida i ponosa,
Leonina na prvi nagoveštaj opasnosti poprimila svoju nekadašnju
promišljenost; dok je ujak krišom brisao oči, ona je sela za njegov
sto i napisala pismo kojeg se pažljivi čitalac seća sa početka ove
priče. Zatim je na drugi list prenela hitne mere koje treba preduzeti, i
imaćemo posebno zadovoljstvo da taj list tj. te mere takođe navedemo:
– ispitati mogućnosti za sprečavanje grofa (bolest, nezgoda, trovanje
i slično),
– naći načina da se dvoboj prijavi kraljevoj miliciji,
– ubeđivati viteza.
I ostavivši list na rešavanje porodici, krenula je sama sa pismom
Leonu. Đakomino je doživeo ogromno iznenađenje kada je na vratima
vitezovog stana ugledao gospođicu Dartoa; vitez je, međutim, upravo
otišao da nađe svog prijatelja Bursinjaka, te je Leonina ostavila pismo
i vratila se potištena, kajući se gorko što je prethodne večeri bila toliko
neprijatna. Vitez se ubrzo vratio kući, razočaran što je Bursinjaku
79
naređeno da dežura upravo sutra, i ne sluteći da se za to dežurstvo
pobrinula baronica Dartoa. U međuvremenu, vikont je krišom otišao
do Tiljerija, i dao prijavu o održavanju dvoboja izvesnom kapetanu
Derenu; koliko je to bio srećan izbor, čitalac će moći sam da zaključi.
Dejstvo Leonininog pisma na viteza bilo je i ranije nagovešteno:
dodajmo toj slici još i to da je vitez iste večeri posetio gospođicu
Dartoa, da su jedno drugom gledali u oči, da su Leoninine oči
na rastanku bile pune suza, ali da se hrabro osmehivala, i da je u
mračnom predvorju bez reči izmenjen jedan plah i strastan poljubac
koji je oboje ostavio bez daha.
80
Dvoboj
Ujutro, poslednjeg dana maja, izgledala je hrastova šuma pred
Barbizonom kao vilinski predeo: pripremao se topao dan, i svetlost
od sunca koje se još nije pojavilo davalo je svemu ružičasti oreol;
šuma je bila obavijena niskom maglom i isparavanjima noćne rose,
i izgledala je skoro plavo, a trava, pognuta od noćas, svetlucala je
svojom sedefastom stranom.
Vozeći se prema mestu dvoboja, Leon je sve više dospevao u stanje
prijatnog i mirnog razmišljanja o sistematičnom uređenju poslova
koje mu je bilo toliko drago. Testament je napisao i overio kod notara,
i bio je pri tome potpuno siguran da mu neće zatrebati. Dvoboj mu
se činio kao neizbežan posao koji će se, premda neprijatan, povoljno
završiti – nameravao je da rani grofa i time sve okonča – a zatim će
se kako je takođe noćas odlučio, oženiti s gospođicom Dartoa, prema
kojoj je pokazao skoro smešnu kratkovidost. Vitez se na tome mestu
nasmeši, prisećajući se Leonininih i svojih neprestanih čarki. Zatim
se seti njenog potiljka sa podignutim mekim uvojcima, zatim njene
tople podlaktice, pa njenog struka, njenih usana i još nekih drugih
stvari zbog kojih je naglo izgubio osmeh i zatvorio oči, i više nije
pokušavao da se seti šta je sve uspešno uradio prethodnoga dana.
Stigli su prvi na bojište, što je vitezu dobro došlo da proveri čvrstinu
zemljišta posle nedavnih kiša, i da prema tome odredi svoje poteze.
Đakomino je zaustavio kočije na prelazu do puta, tako da ne mora da
kruži pri povratku, što je bio znak i njegovog pouzdanja u gospodara i
neuništive lopovske opreznosti. Sunce se već pomaljalo kad se pojavio
grof sa svojom svitom – dva svedoka, lekarom, i trojicom slugu. Grof je
izgledao ponešto uznemiren i sa velikim nezadovoljstvom je prihvatio
Leonov učtiv pozdrav, no odsustvo drugog vitezovog svedoka nije ga
pogodilo. Sa nervoznim otezanjem i dugotrajnim skidanjem kaputa
81
pripremao se za dvoboj, dok je Leon strpljivo čekao na sredini prostora.
Najzad je grof prišao, rastojanje je odmereno, i suparnici su zauzeli
početni položaj. Izmenjeno je nekoliko ukrštanja, te je vitez mogao
donekle da potvrdi svoje predviđanje: grof je bio snažan čovek, niži
od Leona i stoga opasniji za ranjavanje. Njegov gard, međutim, bio je
neproučen – a to je najosetljiviji ispit za hladnokrvnost borca, i jedino
čega se morao čuvati bio je siloviti i iznenadni grofov napad; no to
je istovremeno mogla biti i dobra prilika za protivnika. Posle prvog
ispitivanja protivnika, udarci su postali češći i jači, i baš kad je Leon
mislio da može uputiti dobar udarac u protivnapadu, grofovi svedoci
su zatražili prekid, navodno zbog trake na grofovoj košulji koja mu
se obmotala oko ruke. Leon je jasno video da je to čist izgovor, ali
nije razumeo smisao tog odugovlačenja. On sam je samo dobijao
vremenom, jer je mogao da promisli o stilu borbe. Kad je prišao
Đakominu da obriše znoj, sluga je imao napet izraz na licu, i rekao
mu je na italijanskom da mu se to ne dopada. Označen je nastavak, i
borci su ponovo ukrstili mačeve. Grof je izgledao uznemirenije nego
ranije, a njegovi napadi postali su sve žešći. Leon je mislio da odstupi,
pa da na nepromišljen grofov napad zada neku bočnu ranu, ali mu se
to učinilo nepoštenim prema manje veštom i očigledno uzbuđenom
protivniku. Odbio je dve suviše široke terce, ali kada se grof po treći
put otkrio, viknuo mu je da se pokriva, što je grofa još više uzbudilo.
De Šavinjol je sada počeo i da prekoračuje pravila, ali mu je pri
nepravilnim koracima još više smetalo raskvašeno tlo. Ono, međutim,
što ga je toliko izbacivalo iz ravnoteže, u situaciji kad se od njega
očekivala samo hladnokrvnost i otezanje, bio je njegov protivnik:
svež i odmoran, potpuno skoncentrisan na borbu, ne nasedajući
ni na jedan izazov, Leon se borio kao na reprezentativnom času
mačevanja, i što je borba više odmicala, njegova sigurnost je jačala;
sem toga, njegovo lice je bilo ozareno onim sjajem koji je grof, kao
zaljubljen čovek, odmah prepoznao, i u njemu je rastao zverski bes
na izabranika. Grofova svita se sve više brinula za ishod, jer grofovo
ponašanje nije bilo u skladu sa prethodnim dogovorom, i sve su češće
pogledali prema drumu, zbog čega je Đakomina podilazila jeza. Posle
serije neuspelih kvinti, grof se zaleteo da uputi direkt, i Leon je imao
82
samo dve mogućnosti – da ga probode ili da odskoči, a nijedno nije
hteo: tako on munjevito odbi udarac, i protivnici se skoro sudariše
ramenom, a grofov mač u velikom luku odlete iz raskrvavljene šake
svog vlasnika.
– Ti... pseto!... jeknu grof držeći se za desnu šaku.
– Do sledećeg puta, grofe, pseto vam savetuje bar tridesetak časova
kod dobrog učitelja, reče Leon, otpozdravljajući mačem. – Dobar
savet nema porekla.
U tom trenutku, iza okuke se ukaza nekoliko konjanika u uniformi
kraljevih gardista. Oni brzo sjahaše i opkoliše skupinu na poljani.
Onaj među njima čiji je šešir bio ukrašen plavom peruškom, priđe,
i reče:
– Deren, kapetan kraljevih gardista.
Grof ne reče ništa, samo mu oči pobedonosno zasjajiše.
– Čast mi je, reče Leon.
– Obavešten sam da se ovde održava dvoboj.
– Održao se.
– Vi znate da je to zabranjeno.
– Naravno, kapetane; no kao prvo, nismo uhvaćeni za vreme dvoboja,
a kao drugo, što će vam potvrditi i ovaj gospodin, to je bilo prijateljsko
vežbanje.
Grof je, međutim, prišao svojima i nije pokazivao nikakvu nameru da
odgovori zahtevima viteštva. Đakomino je kod kočija davao očajničke
znake, ali je Leon još uvek održavao uglađenost.
83
– Mogu li se udaljiti, upita on učtivo.
U međuvremenu, priđe još jedan oficir i kapetan Deran izrecitova:
– Zatekli smo ovu protuvu kako napada i pokušava da opljačka grofa
od Šavinjola. Uhapsite ga!
Leonu najzad sinu. Grofa niko nije predstavio! On odgurnu kapetana,
ali ga drugi sa leđa udari drškom sablje po temenu, i on okrvavljene
glave pade u travu. Pritrčaše dva vojnika i ponesoše ga prema kočiji
grofa od Šavinjola, i u opštoj trci, začu se klopotanje drugih kočija.
– Zaustavite slugu! kriknu grof.
Četvorica vojnika odmah skočiše na konje i pojuriše za kolima, a
onesvešćenog viteza od Gijminoa baciše na pod kočije, gde se grof
nije uzdržao da mu ne dodeli još koji udarac nogom, sve dok ga lekar
nije zaustavio.
Jahači su odmah iza okuke stigli kola, koja su išla nešto sporije; razlog
je bio taj što su bila prazna, jedan konj iz zaprege je nedostajao, a nigde
na vidiku nije bilo jahača. Kraljevi gardisti su, – a to im se, ruku na
srce, ne može uzeti za zlo, – slabo poznavali metode rimskih lopova.
Kada se Leon probudio, sa tupim bolom u glavi, dugo nije bio siguran
gde se nalazi: sve je ličilo na rimski zatvor, samo što je prozor bio
znatno više, a soba uža i prazna, sa nešto slame na kamenom podu.
Trebalo mu je mnogo vremena da počne da se priseća i da rasuđuje
kako je bio navikao; prva posledica bila je, naravno, da sebe proglasi
poslednjom budalom; druga, da ispita svoje znanje sporazumevanja
u zatvoru kuckanjem po zidovima – i uskoro je saznao da je u Bastilji,
na trećem nadzemnom nivou, u ćeliji iz koje su prekjuče dvojica
izvedena na gubilište. I sam je vrlo dobro znao da ne može očekivati
tužbu, suđenje ili bilo šta slično. Činjenica da je još živ upućivala ga
je na dalje razmišljanje; nije ni sumnjao da bi ga grof ubio s leđa,
84
onesvešćenog ili na već neki drugi nedostojan način, i kada je shvatio
zbog čega je ostao živ, iz njegovog se grla oteo prigušen krik: bio je
živ da bi poslužio kao sredstvo ucenjivanja Leonine! Bili su oboje
u rukama tog nitkova i jedne stare bezdušne žene, i više nije bilo
nikakvog načina da se položaj nesrećne devojke popravi: što se njega
tiče, mogao je očekivati da će biti pogubljen, ukoliko Leonina ne
popusti, ili poslan na galije, ukoliko pristane. Puneći svoju bolnu glavu
ovakvim mislima, na podu uske ćelije u Bastilji, vitez od Gijminoa je
iskreno poželeo da Leonina odbije grofa.
Kada su ljudi grofa od Šavinjola provalili u Leonov stan, u njemu više
nije bilo ničega sem ispražnjenih ormara i draperija, koje je verni
Đakomino teška srca ostavio. Sve ostalo bilo je za manje od tri sata
preneseno u kuću na uglu Veveričjeg prolaza, čije je stanovnike samo
ta iznenadna selidba spasla potpuno samrtničke atmosfere. Leonina
je, od primanja vesti o vitezovoj otmici, sedela skamenjena u uglu
biblioteke, dok su pored nje pronosili vitezove knjige i rukopise.
Đakomino je već četiri puta ispričao svakome ponaosob jutarnje
događaje pred Barbizonom, i neprekidno je plakao. Objašnjenja
radi, plakao je od besa što zbog bekstva i selidbe ne može odmah da
nestane u gradu, ne bi li nešto saznao o svome gospodaru. Najzad,
kad je pao mrak, premoreni Đakomino se iskrao iz kuće i nestao. U
kući je nastao iznenadni mir: deda je ostao sam u trpezariji, jer se
čak i posluga razbežala pred njegovim groznim psovkama, tetka je
pokušavala da smiri Leoninu, koja je uostalom bila toliko mirna da
od Đakominovog dolaska nije progovorila ni reči, a ujak se povukao
u svoje odaje da bi na miru izlio nad sobom svoj jad, uveren da je
svojom prijavom Derenu prouzrokovao celu stvar. Niko u kući nije
te noći zaspao. Negde pred zoru, pojavio se u trpezariji Đakomino,
potpuno iscrpljen i bled, i svi su se u tišini sakupili oko njega.
– Vitez je u Bastilji, osvestio se od rane.
To je bio ceo izveštaj za događaje koji bi, da je Đakomino glavni junak
ove priče, ispunili barem tri poglavlja.
85
– Možemo uskoro očekivati posetu grofa od Šavinjola, začuo se krt i
neprirodan Leoninin glas.
I to je bilo sve što je porodica rođenih govornika imala da kaže u tom
trenutku.
Grof od Šavinjola računao je da će odlaganje susreta omekšati
karakter koji je hteo da oblikuje; no ako se na neznanje oduzme deo,
ipak ostaje da je grof bio prilično hrabar čovek što se usudio da se
ponovo pojavi u kući na uglu Veveričjeg prolaza, negde sredinom
juna. On, doduše, nije mogao znati da je za tu priliku deda sa tetkom
na prevaru zaključan na gornjem spratu. Žerar ga je sa licem punim
dubokog prezrenja sproveo do bašte, i pomenuo da ujak i nećaka
čekaju kod kineskog paviljona. Bašta d’Irfeovih bila je u punom
cvatu, sve je mirisalo po jasminu, i usred toga raja sedela je nebesna
prilika u crnoj svili: otkriće ljubavi dalo je pogledu gospođice Dartoa
dubinu i setu kakvu ranije nije imao; njeno lice postalo je od tuge,
plakanja i nejela gotovo prozračno, ali se na njemu, više nego ikad,
ogledala mirna i promišljena čvrstina. Grof nije bio čovek bez
iskustva u ženskim osećajima, i videvši je, njegova mržnja prema
Leonu postala je još ubitačnija, a njegova žudnja prema ovom
nedostižnom biću još jača. Samo se po licima nećake i ujaka moglo
naslutiti šta su sve preživeli u poslednje dve nedelje, ali ni sa mnogo
više mašte grof ne bi mogao pogoditi da je gospođica Dartoa svakoga
dana, zajedno sa ženama kradljivaca i ubica, čekala na jednom od
sporednih bastiljskih ulaza plemenitijeg ili podmitljivijeg stražara,
svakog dana sa podjednako malo uspeha, da je vikont prevrnuo nebo
i zemlju, a deda obišao preživele prijatelje ne bi li spasli Leona; svi su
bili ili pošteni i neuticajni, ili uspešni i nedostižni, dedini uglavnom
van života, a kod onih koji su bilo koju od ovih osobina udružili
sa srebroljupstvom, svaki se pokušaj razbijao o neprobojni zid
poverenika ili potkupljenika grofa od Šavinjola. Grofu je bilo poznato
jedino to da je Leonina posetila svoju babu, da je bila ponizna, i da je
preklinjala za milost; baronica mu nije ispričala detalje te posete, ali
je vrlo dobro znao njen ishod.
86
Doček je bio mnogo gori nego samo hladan: nećaka i ujak su ga
primali kao trgovca sa kojim se mora obaviti prljava, ali neophodna
radnja; ono što je naročito bolelo grofa, bio je pogled gospođice
Dartoa, ni prezriv, ni očajan, pogled na beslovesnu životinju koja ne
razlikuje dobro i zlo.
Počeo je sa nategnutim objašnjenjima o slučajnom nailasku gardista,
o nesporazumu koji nije mogao da otkloni jer je bio u nesvesti zbog
rane, ali je negde na polovini iskaza vikont samo odmahnuo rukom.
Grof je shvatio da je uzaludno da nastavlja, u sebi je proklinjao što na
vreme nisu primetili slugu.
Nastalo je neprijatno ćutanje. Grof pribra malo snage za sledeći
stepen pogodbe:
– Uspeo sam da saznam kakva će optužba biti podignuta protiv
viteza...
– Kazna, grofe, odjednom reče Leonina. – Recite nam samo kaznu...
i njene varijante.
Grof je shvatio koliko je ponižavan, i zato je sa neskrivenim
zadovoljstvom rekao:
– Vešala... ili galije.
– Kako stojimo sa oslobađanjem?
– Veoma teško. Koju godinu docnije, možda...
– Zločini se plaćaju, zaključi Leonina.
– Gospođice Dartoa, reče grof gušeći se, – tamo je bilo nekoliko
svedoka.
87
– Tako? Možda da i mi, ujače, proverimo nedostaje li nam štogod...
– Leonina! reče vikont tiho.
Gospođica Dartoa pognu glavu duboko dišući, uzdržavajući se sa
očiglednim naporom.
– Uveravam vas, gospođice, da moje duboko poverenje u vaš duh nije
ni za časak prestalo...
Leonina naglo diže glavu, i grof nehotice ustuknu. Oči su joj bile pune
suza, ali mu ona odgovori čvrstim glasom:
– S tim i dalje računajte.
– Pouzdam se u vas, vikonte, reče de Šavinjol. Biću slobodan da
vam se opet obratim. I uz dubok poklon, grof od Šavinjola napusti
paviljon. Dok je kretao ka dvorištu, pažnju mu skrenu jedna zavesa
pokrenuta na prvom spratu; možda je bilo bolje da ne zadovoljava
svoju radoznalost, jer se u otvoru pojavilo jedno razbešnjeno žensko
lice sa kosom u neredu i usplamtela pogleda, koje je de Šavinjolu
izgledalo kao lice Erinije. On nesvesno podiže ruku, i shvativši
koliko je to besmisleno, požuri prema svojim kočijama. Lice je, kako
su prijatelji kuće mogli pretpostaviti, pripadalo gospođi Rozenem,
koja je posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da silom otvori vrata,
ugledala predmet svog besa kako se nepovređen udaljava iz kuće.
Srećom, prozori na ujakovim odajama bili su takođe dobro zatvoreni.
88
Patnje duše i tela
Početkom jula, mučna nagodba između grofa od Šavinjola i
porodice gospođice Dartoa približavala se jasnim odredbama: vitez
od Gijminoa će otići na galije, sa izgledom da bude oslobođen u
zavisnosti od ponašanja same gospođice, odnosno ako grof bude
obdaren voljenom suprugom; u suprotnom, viteza čeka pogubljenje
ili doživotni zatvor, za pljačku sa pokušajem ubistva (možda i
razbojnički napad). U svojoj oholosti, grof je nagovestio i druge mere
koje bi mogao preduzeti, naglašavajući da bi izjave protiv kralja,
držanje zabranjenih knjiga i slični zločini mogli i ujaka i tetku dovesti
pod doživotno državno staranje. Leonina nije pokazivala nikakve
spoljne znake izbezumljenja, ali pažljiv posmatrač, a to su pre svega
bili njeni rođaci, mogli bi se zakleti da se nije pomirila sa sudbinom.
Đakominov rad sa stražarima, uz obilato snabdevanje novcem
vikonta Aristida, urodio je plodom nekako u isto vreme: prilična
svota promenila je vlasnike da bi vitez od Gijminoa primio žensku
posetu u trajanju od jednog sata.
Kada ga je tamničar to popodne izvukao iz ćelije, vitez je bio
siguran da je kraj došao, i shodno svojoj prirodi, odlučio je da to
izvede dostojanstveno; na zahtev da se obrije, tamničar je odgovorio
nejasnim mumlanjem, i zatim mu uistinu doneo vodu, platno, i nešto
čiste odeće. Vitez je zaključio je da se ipak sprema nešto drugo. To
nešto drugo bila je neugledna soba, slabo osvetljena jednom bakljom,
sa stolom i dve stolice, i vitez je shvatio da ima posetu.
Tamničar je uveo žensku priliku umotanu u ogrtač. Đakomino je
samo mahnuo sa vrata, i zatim nestao sa tamničarem. Ostali su sami,
Leon i gospođica Dartoa, koja je skinula ogrtač i skoro se srušila na
stolicu. Bila je u haljini koju je vitez najviše voleo, i očešljana takođe
89
kako je on voleo, a da o tome ništa nije znala: prilike su od gospođice
i viteza načinile čudan ljubavni par, koji nije doživeo ni udvaranje, ni
šaputanje o najvećim besmislicama – na primer o omiljenoj frizuri
– sve je bilo zgusnuto, podrazumevano, sažeto, možda lišeno malih
laži i lakog glumljenja, ali isto tako lišeno i osnovnih čari međusobnog
upoznavanja.
Sve što je uspela da kaže, stisnutog grla, bilo je:
– Imamo jedan sat.
Kleknuo je pred nju, dotakao dlanom njen obraz, i gorko se osmehnuo:
– Ne mirišem najbolje.
Umesto odgovora, obuhvatila je rukama njegovo lice, zagledala se
u njega, i dok ga je obasipala poljupcima, skliznula je na kolena sa
stolice. Ostali su tako neko vreme, zagrljeni, osećajući udaranje onog
drugog srca, prepuštajući se prvoj i možda jedinoj bliskosti. Hvatao
je njene suze i sušio ih poljupcima; ona se usudila da ga zagrli oko
vrata i prođe mu prstima kroz kosu na zatiljku. Uskoro je početna
uznemirenost prešla u sporu i temeljnu školu poljubaca. Vreme je
pretilo da ugrozi svaki dogovor, dok vitez nije smogao snage da joj
kaže ono što je već mesec dana smišljao u svojoj ćeliji:
– Nemojte popustiti, Leonina.
Ona se naglo odvoji, i pogleda ga oštro.
– Naravno da ću popustiti! Vi ne znate šta smo dosad sve pokušali...
uostalom, verujte mi, Leone, jedine mogućnosti za vaše spasenje su
da se držim obećanja grofu... bar u početku.
– Samo što to „spasenje“ ja ne mogu da dozvolim.
90
– Vi biste radije da umrete, i tako me ostavite sasvim bez zaštite! Od
vas ipak nisam očekivala da dragovoljno ispunjavate grofovu volju.
Leon se gorko nasmeja:
– To je bilo dobro odigrano, draga moja, ali bez poleta. Računajmo da
ja uspem da pobegnem sa galije, ili da me zaista stigne oslobođenje
već za godinu ili dve. Ukoliko uopšte uspem da uđem u Francusku – a
te slučajeve najčešće prati izgnanstvo – moći ću da vidim groficu od
Šavinjola kako neguje naslednika – i možda se seća neke mladalačke
ljubavi.
– Kako ste mogli da pomislite! reče Leonina užasnuto, i lice joj prekri
rumen. Onda se uz napor sabra:
– Recimo da sve bude tako, i da vaše potpuno nepoverenje u mene
bude dokazano; pa i tada ostaje nešto što je ipak najvažnije, a to je
da ste živi, da još mislite i dišete, bez obzira ko je i kakva je grofica
od Šavinjola.
– Vi ste svakako u pravu, Leonina, i može se desiti da upravo tako
razmišljam ukoliko se spasem. Sada mi je, drago dete, najvažnije da
spasem vas i sebe u vašem sećanju: ako vas već ne mogu imati, hoću
da me se sećate sa ljubavlju, a ne kao uzročnika svoje nesreće. Kad ja
nestanem, grof više nema čime da vas ucenjuje.
– Mislite? Već nam je nagovešteno za koje se zločine protiv kralja
može ležati u Bastilji, a lista grehova moga ujaka i tetke je podugačka.
Leon huknu i nasloni glavu na njeno rame.
– Dajte mi Đakomina da sa njim razgovaram.
– Mislite da ga ne bi dosad ubio, da ima priliku! prošapta Leonina.
– Šavinjolovi ljudi su mu za petama, jer znaju da je sve video. I to
91
je jedna od mogućnosti. Zar ne vidite da se broj rešenja povećava
jednim osnovnim, a to je da se zasad prihvati grofova pogodba?
– I vi ćete prevariti grofa od Šavinjola, koji nas je sve zajedno strpao u
zamku za zečeve! reče Leon, osmehujući se tužno.
– Ima nas ipak nešto više, Leone. Ne smanjujte nam broj.
Ovo poslednje bilo je rečeno takvim glasom da je vitez na trenutak
zaboravio sve, i ponovo privukao Leoninino lice svome, obasuvši ga
nebrojenim poljupcima.
– Moram sesti, prošaputala mu je u uvo. – Ne puštajte me iz ruku.
Srećno je izvršio ovu naredbu. Leonina je sela na stolicu, oslonjena na
njegove ruke, nagla se na stranu, podigla suknju, i sa najlepšeg nožnog
lista na svetu u svilenoj čarapi brzo odvezala poduži komad metala.
Zagrlila ga je oko vrata, i hladna turpija je skliznula niz njegova leđa
i zaustavila se u pojasu. Ne ispuštajući njen struk, Leon se pridigao,
seo na drugu stolicu i postavio je sebi u krilo. Potez je bio tako brz i
dejstvo tako prijatno, da je Leonina samo duboko uzdahnula.
– Da čuvar ne bi video, rekao je Leon, koliko da se opravda.
– Naravno, rekla je sa osmehom, ali se nije odmakla.
Ostali su tako: šta joj je mogao reći između poljubaca? Da će je voleti
do kraja života? To je realno moglo biti vrlo malo vremena. Šta je ona
njemu mogla da kaže? Da će biti uvek biti samo njegova? To je moglo
zvučati samo kao učtiva laž. Sumnjamo, dakle, da je još bilo šta suvislo
rečeno u zadnjim trenucima njihovog sretanja. Upijali su međusobno
lik i dodire, sve dok se na vratima nije čuo tamničarev kašalj.
Gospođica Dartoa je po prvi put, bez ulepšavanja i olakšanja u
vidu pravljenja planova, ugledala surovost i bezizlaznost njihovog
92
zajedničkog položaja. Usluga je naplaćena, ljubavnici su se s mukom
odvojili jedno od drugoga, Leon je ljubio Leoninine ruke sve dok je
tamničar nije dodirnuo po ramenu. Ona se posrćući odmakla, i na
vratima uputila Leonu još jedan pogled, zamućen suzama. U tom
je trenutku potreseni vitez shvatio da može dopustiti samo jedno
rešenje, i kriknuo je:
– Ne smete, Leonina! Preklinjem vas!
Ugledao je još njen profil u vratima, i Đakominovu ruku podignutu
u pozdrav. I to je bilo sve od voljenih bića što je vitez mogao videti za
dugo, dugo vremena...
Nekoliko dana docnije, vitez je sa vrećom na glavi i sa turpijom u
pojasu pantalona izveden iz Bastilje, i ubačen u zatvorenu dugačku
kočiju sa jednim prozorčetom i slamom na podu, u društvu sa još
desetak sličnih nesrećnika. Svi su bili povezani istim lancem, pa
je trebalo dobro proceniti situaciju pre upotrebe sprave koju mu je
Leonina doturila uz poljupce. Biće bolje ne govoriti o duševnom
stanju viteza, jer ga je ovo izvođenje i transport u izgledu surovo
podsetilo na rešenje koje je izabrala Leonina, i svako rasuđivanje o
bekstvu bilo je u prvim satima pomućeno najdubljim očajanjem.
Kočija se pokrenula tek posle nekoliko sati na vrelom suncu u
zatvorskom dvorištu, i krenula na svoje dugotrajno putovanje.
Prolazili su prvo kroz grad, i namučeni ljudi su dizali glave da još
jedanput čuju ljudski žagor i parisku vrevu. Vitez je sedeo pognut
na svome mestu, i nije slutio da Leonina stoji na pločniku jedne od
ulica kojom su prolazili, čekajući crnu kočiju bez oznaka, da je prati,
a onda ostaje na izlazu iz grada, gledajući za njom.
Putovanje je trajalo tri dana. Na odmorima su nesrećnici uglavnom
ostavljani u kolima, na vrućini; puštali su ih napolje jedanput
dnevno, uvek pod budnim okom trojice stražara sa musketama.
Četvrtog dana, vitez je osetio nesumnjiv miris mora i shvatio je da
93
je putovanje završeno, i da su galioti stigli u Tulon. Bio je trenutak
da nešto preduzme, jer kad ga prikuju na klupu, mogućnosti
bekstva više ne postoje. Kočija je opet uvedena u neko dvorište,
što se moglo zaključiti po zvuku točkova i odjeku, a onda su
ponovo ostavljeni. Blag morski povetarac je dopirao čak i do njih, i
izvesnost da su stigli probudila je malo ove ljude. Leon je procenio
da je stanje duhova povoljno, i izvukao je svoju turpiju. Odmah
je shvatio da to nije bila greška, jer nijedan robijaš nije pokazao
nikakav znak koji bi uznemirio stražare. Počeli su od Leonovog
kraja, jer je on bio poslednji u redu, bez nedostojnog prepiranja
o prvenstvu; radilo se u tišni, dok su dvojica pevušila da prekriju
zvuk piljenja. Stražari su ih opet ostavili ceo dan na suncu, ali im
ovog puta to nije smetalo. U sam smiraj dana, kad je povetarac
postao nešto oštriji, sve su veze između okova bile prerezane, i to
blizu ruku, tako da su mogli držati krajeve, kao da su još vezani.
Mrak koji je padao mogao je samo doprineti tom utisku. Kad je
već pala noć, kola su otvorena i robijaši poterani kroz tulonske
ulice. Bilo je to nezgodno, jer se na najmanju grešku u hodu moglo
otkriti da lanci nisu povezani. Išli su zato sa puno pažnje, poslušno
i uravnoteženo. Uskoro je grupa, ovog puta sa šest naoružanih
stražara, stigla do mola. Tu je bio veći čamac sa šest veslača pri
krmi. Stražari su se smestili na pramac, da bi imali bolji pregled, a
robijaši su ugurani na dno čamca, u sredini.
More je bilo lako uzburkano, a po mraku tulonske luke su se naslućivali
obrisi brodova sa fenjerima koji su se njihali. Čamac se uputio prema
izlazu iz luke, pa su zaključili da je brod ukotvljen negde napolju,
ili prema spoljnim dokovima. Čamac se ravnomerno ljuljao, veslači
su disciplinovano veslali, i stražari nisu pokazivali nikakve znake
uzbuđenja. U trenutku kad se čamac našao na najmanjem rastojanju
između dva mola koja su zatvarala luku, Leon je skočio i krajem lanca
udario najbližeg stražara; to je bio znak i za ostale: neki su odmah
skočili u vodu i zaplivali, neki su se oslobađali uz gušanje sa zbunjenim
stražarima, koji nisu na vreme pripremili muskete, a veslači, okrenuti
leđima, pravili su se da ne primećuju događaj. Krmanoš je, međutim,
94
dobro video, ustao je i ispalio hitac. Robijaš ispred Leona je jeknuo
i pao u vodu, ali je od njihanja čamca pao i krmanoš. Bilo je krajnje
vreme da se beži sa čamca, jer su se stražari vraćali sebi, ali Leon,
ne zaboravljajući da se oslobodio prvi, nije hteo da skače dok svi ne
budu u vodi. Tako je morao da se oslobodi još jednog stražara, i kad
se uverio da u čamcu više nema njegove sabraće, skočio je i sam.
Kad je izronio, oko glave su mu zafijukala zrna. Ne bismo uspeli da
objasnimo koji je impuls naterao viteza da zapliva prema pučini, ali
to je sigurno bio put spasenja; Leon je jedini od svojih drugova uspeo
da se spase: svi ostali su ili ustreljeni u vodi ili uhvaćeni odmah na
obali, jer su pokušali da se spasu plivanjem nazad. Leon je posle
izvesnog vremena shvatio da se na njega više ne puca, i nastavio je
da pliva snažnim zamasima u punu neizvesnost. Treba napomenuti,
za umirenje nestrpljivog čitaoca, da je vitez bio odličan plivač, da se
bezbrojno puta ogledao na duge staze u Napuljskom zalivu, i da je u
ovome trenutku bio željan života i osvete.
Posle otprilike pola sata, začuo je top iz luke, ali nije mogao znati da
se vest o bekstvu robijaša odnosi samo na njega, kao što nije mogao
znati da skreće sve više udesno, prema luci za opravke. Bio je već
prilično zadihan kad je na pedesetak metara ispred sebe ugledao
čamac. Leon je pokušao da skrene, ali sa čamca se već čula naredba o
promeni pravca. Plivao je poslednjim snagama i svom brzinom, ali je
uskoro shvatio da sa četiri veslača, koliko ih je bilo u čamcu, ne može
da se nosi. Odlučio je da ih sačeka i skupo proda svoj život. I zato, kad
se upadljivo pojavio pri pramcu, i čuo uzvike ljudi u čamcu, zaronio
je naglo i izronio postrance do krme. Bio je već dopola u čamcu, kad
ga je primetio poslednji veslač i uplašeno uzviknuo. Ostali u čamcu
su se bacili na njega, i nastala je neravnopravna borba. Leon je pri
svetlosti fenjera opazio da imaju sablje i noževe, vođa koji je davao
komande čak i pištolje, ali ništa od toga nisu upotrebili. Gušali su se
u tišini, samo je u jednom trenutku Leon čuo razgovetnu rečenicu
nekoga sa strane:
– Ovaj će odgovarati.
95
Poslednjim trenucima svesti, dok je padao na dno čamca, Leon se još
pitao zašto bi obalski stražari u Tulonu govorili nemački, i nije našao
odgovor na to pitanje.
Atmosfera u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila je sve pre nego
svadbena: posluga je prolazila nečujno, nije se čuo uobičajeni
žamor ni šale, koje su pokazivale da d’Irfeovi imaju sluge koje ostaju
doživotno kod njih, nije se čula Teofilova pesma iz kuhinje, udaljeni
zvuk ujakovih mašina i Petalino lupanje vratima, ništa. Neke kući
nepoznate osobe, krojačice i modiskinje poslate iz kuće grofa od
Šavinjola, ulazile su i izlazile, tvrdeći da još nikad nisu šile za mladu
koja se tako malo vrpoljila pri probama i izvoljevala. Leonina se
sve više pretvarala u nepomičnu statuu lišenu govora, i njen skoro
svetački izgled raspomamljivao je grofa od Šavinjola, koji je doduše
sačuvao toliko zdravog razuma da se prema njoj ponaša diskretno i
sa poštovanjem, i da svoje posete svede na najmanju moguću meru.
Bilo je više od mesec dana kako je vitez odveden u Bastilju, i po
grofovom proračunu, pokloni, haljine, mirisi, simpatije visokih
ličnosti i ostalo već su morali učiniti utisak na njegovu nevestu.
Svadba je zakazana krajem jula, ali niko nije znao pod kojim
uslovom: Leonina je zahtevala da to bude tek pošto se neko lice
(tajanstvena ličnost bio je, naravno, Đakomino), ne uveri da je Leon
odveden iz Bastilje. Leonina se nadala da će već neki dan posle toga
čuti o spasenju voljenog čoveka, i da će svadba moći da se odgodi.
Nedelju dana posle odlaska viteza iz Bastilje nije bilo još nikakvih
vesti. Leonina je očajnički tražila načina da odgodi svadbu, i kada
je grof došao na konačni dogovor, deda je bio teško bolestan. Grof
je imao iskreno nesrećno lice, ne znajući da se deda sa najvećim
zadovoljstvom pretvara, jer bi starčeva smrt svakako pomerila datum
svadbe.
Tako je na dedino nevaljalstvo svadba odgođena do avgusta, i istog
dana je Đakomino doneo vest da se jedan robijaš spasao od ukrcavanja
96
na francuski linijski brod. Leonina je slutila da je to upravo Leon, sa
onom neopravdanom sigrunošću koju imaju zaljubljene žene. Mesec
dana je prošao, krojačice su završile posao, deda je morao ustati, da
se zaista ne bi razboleo, a od Leona nije bilo nikakvih vesti. Sve što
je nesrećna devojka mogla zaključiti, bilo je da se utopio u tulonskoj
luci, a svadba se neminovno približavala, poslednji put odgođena za
sredinu septembra.
Svadba je trebalo da se održi u porodičnoj kapeli de Šavinjolovih
u crkvi svetog Denisa, i izbor gostiju doneo je mnogo prijatnih
glavobolja grofu, koji je uživao u finim društvenim događajima.
Baronica se vratila sa imanja, da bi učestvovala u svečanosti, premda
je malo zazirala od strašne sestre svoje pokojne snaje – kao i grof,
uostalom.
Svanulo je divno septembarsko jutro i gospođica Dartoa je krenula
iz kuće praćena dedom, ujakom i tetkom, dok je posluga neskriveno
plakala na svim prozorima kuće na Veveričjem uglu. Pored svih
nevolja koje su je zadesile, Leonina je, uz nemarnost koju je prema
sebi pokazivala, izgledala čarobno u svadbenoj haljini boje slonovače,
sa kratkim ogrtačem i jednom žutom ružom, vitezovim omiljenim
cvetom, u dnu dekoltea. Njen izgled je bio takav da su gosti na svadbi
tiho zažamorili, a grof sebi u dnu srca čestitao na pametnoj odluci
baronice Dartoa. Ova mu je devojka donosila lepo proširenje njegovih
zemalja, svežinu i lepotu, i povrh svega, blaženo osećanje pobede
nad protivnikom.
Na pojavu Petale na vratima kočija, baronica je neprimetno ustuknula,
ali se ta bojazan pokazala neopravdanom. Petala je pružala uzor
otmenog i suzdržanog držanja, čak je i otpozdravila baronici. Svatovi
su ušli u kapelu, gde su se izmenjali pozdravi i čestitanja, a zatim je
počeo obred. Zapaženo je da se nevestin glas nije čuo ni pri jednom
od odgovora, i da je lako okrenula glavu pa se mladoženjin poljubac
spustio na njenu kosu, kao i da je prsten dva puta pao iz njene ruke.
No muški deo publike nije obraćao pažnju na detalje, zanesen linijom
97
Leonininog struka i vrata, a ženski je ogovaranje sproveo još mnogo
ranije, kad se čulo da se de Šavinjol ženi s jednom koja je odbacila
titulu.
Na stepeništu crkve, dok ju je grof vodio prema kočiji, Leonina se
onesvestila prvi put.
98
Bolest grofice od Šavinjola
Grofov pariski bivak nalazio se malo dalje od obale Sene, u centru
današnjeg šesnaestog arondismana, i zauzimao je prilično veliki
prostor: bio je to jedan veliki i lep otel sagrađen pred kraj vladavine
kralja Sunca29, sa luksuzom koji je imao da dokaže novčano blagostanje
inače mlade grofovske kuće. Ogroman vrt bio je uređen pedantno i sa
mnogo oblikovanog šimšira a malo cveća i drveća; jedina izmena koju
je Rober od Šavinjola uneo, povodeći se za modom pariskog života,
bilo je da pored glavne zgrade sagradi „paviljon“ namenjen galantnim
susretima. Istini za volju, ta građevina nije zvrjala prazna, ali je
pred dolazak buduće grofice izbačena pozamašna zbirka opscenih
slika i figurina, i ceo paviljon se od tamno crvene boje presvlaka i
draperija bitno upristojio prelaskom na nežnu boju jabuke u cvatu,
a posluga je nemilosrdno zamenjena. Buduće gnezdo nije, na žalost,
imalo budućnost pred sobom: mlada grofica dovedena je sa svadbe
u veoma ozbiljnom stanju, praćena svojom tetkom i poslugom, i
trojicom poznatih lekara koje je grof odmah pozvao.
Bolest grofice od Šavinjola bila je, kako su ugledni lekari utvrdili,
neka vrsta padavice koja se manifestovala čestim nesvesticama,
slabošću i vrtoglavicom, a da ne bi došlo do gorih posledica,
predloženi su oblozi od slačice, povremeno pijavice, i, naravno,
potpuno i dugotrajno mirovanje u mračnoj sobi, pod stalnim
nadzorom. Napomenimo ovde da je cela Leoninina porodica zdušno
učestvovala u biranju i pripremanju ove bolesti, i da se pri tome
služila kako lekarskom sujetom, tako i široko rasprostranjenim
šarlatanstvom ove profesije: premda su simptomi pažljivo birani i
ne manje sjajno odigrani, tetka je još iskoristila priliku da svakom
od trojice lekara nasamo oda divljenje i pokaže znanje rasprava
koje su napisali – a to je bila ozbiljna priprema, jer se samo ovlaš
29 Uobičajeni naziv za Luja XIV; mnogi smatraju da je u njegovo doba Francuska
bila na vrhuncu razvoja i slave.
99
moglo naslutiti koje će lekare grof izabrati: skupih je u Parizu bilo
dosta. Tako su sva trojica odlučila da oderu grofa komplikovanim
i dugim lečenjem, da pokopaju ostalu dvojicu i da sebi obezbede
stalno mesto kod mladog, lepog i poslušnog pacijenta. Izgledi grofa
od Šavinjola da prodre do svoje supruge naglo su se smanjivali, a da
to on još nije ni slutio.
Prvih nekoliko dana posle pokvarenog svadbenog pira grofica je
useljena u levo krilo kuće, na sprat, što je bio dobar povod da se tri
puta uzastopce onesvesti na stepenicama – ovaj pad, koji deluje veoma
efektno, nije nimalo opasan za izvođača, ako ga dobro poznaje; a
buduća grofica je, vežbajući, obnovila sav vojnički žar svoga dede, koji
joj je otkrio bezbroj sitnih tajni iz obrazovanja novaka. Grofičine nove
odaje bile su uzor stroge elegancije, kako samo može da se zamisli za
aristokratski par – bar kako je to zamišljao sam grof, a vrhunac toga
bile su četiri ogromne goblenske tapiserije, sa predstavama godišnjih
doba, koje su krasile neku vrstu zajedničkog salona za doručke i
jutarnja primanja, i spavaća soba sa trometarskom Ledom i labudom,
nemim svedocima slabog severnoitalijanskog manirizma i grofovog
neuravnoteženog ukusa. Kada je u tim prostorijama ostala sama
sa tetkom i svojim sluškinjama, grofica se, međutim, zadovoljno
osmehivala i posvetila je neobično mnogo vremena detaljnom
razgledanju svog novog doma.
Život sa lekarima koji stalno trčkaraju hodnicima sa značajnim
licima, ili susretanje tetke koja se uporno ljubazno osmehivala nije
baš bilo ono što je grof zamišljao kao početak svog bračnog života, ali
on ništa nije sumnjao: uostalom, to su bili lekari koje je sam odabrao,
a svaki put kad bi došao da poseti svoju suprugu, poduprtu jastucima
nasuprot Lede, izašao bi opijen njenim još uvek ne zaljubljenim,
ali sve blažim izrazom, koji se menjao samo pri onesvešćivanju.
Uostalom, vreme je radilo za njega, i što duže vitez od Gijminoa
vesla, njegove šanse postaju veće, a blagost i luksuz su razlozi kojima
žene ne odolevaju. Tako se grof, stišavajući svoju žudnju, sve više
uljuljkivao. Više nije bilo nervoze, baronica Dartoa i on su obavili sve
100
potrebne pravne obaveze oko nasledstva, i ostalo je samo da se čeka.
Bašta je već žutela, padale su prve oktobarske kiše kad je Leonina
odlučila da predstavi da još malo drskosti: javila je grofu da će njena
tetka otići, jer se ona oseća bolje, i zatim ga je pozvala na zajednički
doručak. Siroti grof skoro da nije spavao te noći, i ujutro su njegove
sluge platile visoku cenu oko oblačenja i češljanja. Pojavio se pred
Leoninom u svom najblistavijem izdanju, zbunjen i smeten, ali
beskrajno srećan. Ona ga je čekala u goblenskom salonu, blaga i
bleda, i doručak je protekao u njenom uveravanju da joj je bolje;
čak je poželela da malo prošeta kočijama i vidi sveta, ili da odu u
operu. Pri pomenu opere, spustila je stidljivo trepavice, kao da se
seća izvesne poruke, što je grofa uznelo u sedmo nebo. Izbirljiviji
i tananiji čitalac možda će se zaprepastiti nad ovolikom podlošću,
čak i prema takvom pokvarenjaku: no planovi gospođice Dartoa
nisu trpeli nikakvo dvoumljenje ili mogućnu grofovu sumnju. Sve
je moralo biti potpuno pouzdano i po nekoliko puta provereno, jer,
kako je govorio deda, mašući najčešće knjigom Tactici Graeci30 nema
improvizovane strategije. Stoga je grofa trebalo dovesti u stanje
smanjene sposobnosti rasuđivanja, a tek zatim pažljivo obezbediti
pojedinosti. Ukoliko je ovo piščevo opravdanje postupaka Leonine
naišlo na izvesno razumevanje, nagovestili bismo još samo da je
našoj junakinji bilo potrebno veoma malo truda da zaludi već sasvim
opijenog grofa. On je, u dubokom ganuću, stidljivo poljubio ruku
svoje supruge, i bio nagrađen njenim pozivom da se prošetaju po
vrtu. Bilo je vreme za okupljanje lekara u svakodnevnu vizitu, i
zahvaljujući odličnom proračunu, Leonina je dobila svoj najgori
napad nesvestice u trenutku kad su lekari ulazili u predvorje a ona
silazila, oslonjena na grofa, u prizemlje. Posledica je bila da joj je
odmah zabranjeno svako kretanje, i da su se sva trojica učenih
medicinara prosto takmičila u savetima ograničavanja grofičinih
aktivnosti i njenog svođenja na misleću biljku. Jedan od njih je zatim
savetovao da se ponovo pozove tetka, sa kojom su sjajno sarađivali,
i koja je – bar su tako verovali – poslušno sprovodila sve predložene
terapije, i uvek sa uspehom. Mogućnost da pacijent ozdravi ova
30
Zbornik sa spisima grčkih taktičara i vojnih teoretičara.
101
trojica nisu ni dopuštali (jedan je bio u kockarskim dugovima,
drugog su jurili advokati a treći je zidao kuću), i sve što je grofica
nekoliko sati kasnije mogla da saopšti svome suprugu, okružena
svitom lekara i služinčadi, bio je jedan dug i tužan pogled.
Za sve ovo vreme, u kući na uglu Veveričjeg prolaza dešavale su se
izuzetno i zanimljive i neobične stvari: još za vreme uzbudljivih
događaja sa vitezom stanovnici su neprimetno stvorili čvrstu i
nerazdvojnu zajednicu, a sada je ta zajednica davala sliku puno
zaposlene radionice. Ujak i Đakomino su već dosta dugo proučavali
planove jedne zgrade koju ćemo prepoznati kao otel Šavinjol, tetka je
– u retkim trenucima kad je dolazila kući – dopunjavala tu diskusiju i
davala savete o sakupljanju krpa, što je postao glavni posao posluge.
Deda je stalno iznova prerađivao plan koji su načinili, a izvečeri bi se
povukao u štalu da, krišom od ovih, isproba svoje vladanje sabljom,
što ga je činilo sve nezadovoljnijim. Narednog dana, tetka bi u suknji
odnela zalihu krpa, koje su ona i Leonina raspoređivale po grofičinim
odajama, a noću bi ostatak razmeštale Leoninine sluškinje. Grof bi
se silno iznenadio da je znao kolike se količine posebno namakanih
tkanina nalaze iza četiri godišnja doba.
Da li je moguće, upitaće se čitalac, koji sve opaža, da grof, koji
do sada nije pokazivao veliku moralnu izbirljivost u sredstvima za
postizanje svojih ciljeva, nije ipak pokušao da do svoje supruge
stigne nekim bržim ili nasilnim načinom? Sve što pisac može da
odgovori, jeste da mu je to sigurno prolazilo kroz glavu; grof,
međutim, nije bio glup čovek, i ako je pokazao svu podlost prema
vitezu kojeg je neizmerno mrzeo, shvatio je da mora primeniti
druga sredstva prema osobi koju je voleo. Pri tome, izvesna
praznoverna bojazan pred bolešću i poverenje u lekarske vrače,
učinili su ga mnogo manje razboritim nego što je po prirodi bio, a
lagana i promišljena promena grofičinog ponašanja još je otupila
tu oštricu. Međutim, već je mesec dana od svadbe uveliko prošao,
i za izvođenje zavere d’Irfeovih došao je krajnji trenutak. Čekala se
samo još jedna nedelja bez kiše.
102
Bio je krasan, suv početak novembra, kad je doneta odluka o
izvođenju plana. Poslednja pošiljka koju je tetka donela sastojala
se od delova muškog odela za oniskog nosioca. U gluvo doba noći,
jedan čovek se stepeništem za sluškinje popeo do grofičinih odaja,
i istim putem su se dve sluškinje i Leonina u muškom odelu spustili
do sporednog izlaza. Pričekali su izvesno vreme, dok se odozgo nije
u velikoj žurbi vratio čovek kojeg ćemo otkriti kao sveprodornog
Đakomina, i posle kratkog dogovora su on i grofica nestali u vrtu, a
sluškinje su u bezbednom parteru sačekale da se začuju krici „Vatra!
Vatra!“.
Već na prve krike, grof je pojurio prema grofičinom krilu, i zatekao
strašnu sliku: celo levo krilo na spratu bilo je u plamenu, a posluga
je zastrašeno stajala u predvorju; bile su tu i uplakane grofičine
sluškinje, sa mnogo gari po licu i odeći. Grof je pojurio na sprat, i tamo
ga je sačekao pravi vatreni zid. Sa pravilnošću koju mogu izvesti samo
dobro uvežbane palikuće, vatra je sistematski proždirala sve prolaze i
uokviravala svaku prostoriju. Grof to nije mogao znati, i izbezumljeno
se bacio na gašenje. Nećemo ulaziti u detalje te smušene i žalosne
noći: recimo samo da je surovo dnevno svetlo otkrilo da je celo krilo
potpuno uništeno, a najgore grofičine odaje. Od njih zapravo ništa
nije ostalo, sem ponekog zida koji se puši. Tavanica je mestimice
propala u prostorije, i činila zgarište još strašnijim. Pokoja sačuvana
traka tkanine podsećala je raspamećenog grofa da je tu juče ostavio
ženu svog života.
Požari su bili svakodnevni deo života u razdoblju o kojem govorimo;
službe za gašenje još nije bilo, što znači da su oni sa više slugu i
više vode mogli računati na neko spasenje. To je upravo bio slučaj
u otelu Šavinjol, pa je, sem gubitka grofice, požar prošao bez drugih
žrtava i sa ogromnom štetom. Lepo zdanje izgubilo je zauvek stari
izgled, i docnije dogradnje će samo upotpuniti taj žalosni utisak. Što
se tiče strašne grofičine sudbine, vladalo je mišljenje da ju je noću
uhvatila nesvestica, i da stoga nije uslela da se spase, a uzrok požara
trebalo je da bude loše očišćen dimnjak. Grof je ostao potpuno sam u
103
svome očajanju: lekari su se tiho izgubili, baronica Dartoa je izgledala
duboko potresena gubitkom unuke, ali je više žalila nedostatak
naslednika, a Leoninina porodica mu prosto nije padala na pamet.
On, međutim, nije bio čovek kojeg bi očajanje zadugo umrtvilo, i
učinio je automatski ono što je pružilo brze rezultate: poslao je svoje
poverenike, ili tačnije rečeno, svoje plaćene žbire, da saznaju nešto.
Prvo što je saznao, bilo je da baronica nije imala nikakvog interesa
da izgubi unuku, i da je njen stav posledica jednostavne staračke
sebičnosti. Drugo, da u kući Leonininih rođaka vlada potpuno
mrtvilo, i da je u bašti načinjen mali kenotaf. Treće, da vitez nije na
galiji, i da mu se trag izgubio. Ovo treće obaveštenje vratilo je konačno
grofa iz apatije, i najjači njegov poriv, mržnja, razbuktala se svom
snagom. Zaslepljenost ženom koja ga je obdarivala samo osmesima
sada mu je bila duboko sumnjiva, a činjenica da u grofičinim odajama
nisu nađene čak ni kosti, sad mu se prikazivala u novom svetlu. Grof
je ponovo postajao ono što je bio, i njegova osveta, još neodređena
i neusmerena, počinjala je dobijati strašne razmere. Jedino što je
imao pred sobom kao njen predmet bili su Leoninini, i grof je čvrsto
odlučio da ih poseti.
U noći požara, Leonina je, pod pouzdanim Đakominovim vođstvom,
stigla svojoj kući, gde su preduzete sasvim posebne mere bezbednosti
i tajnosti. Plan koji je porodica smislila bio je da se Leonina za neko
vreme ukloni iz Francuske, i posle dugih razmišljanja kamo bi
je uputili, odlučili su da to budu rođaci Petalinog pokojnog muža,
kolonisti i posednici u Novom Orleanu i Jorktaunu. Izbor Amerike za
sklonište nije bio neobičan: mnogo Francuza, naročito naprednih, tih
je godina odlazilo u prvu državu obnovljene republikanske tradicije
na svetu, vraćalo se sa novim idejama, odlazilo ponovo, učestvovalo
u oslobađanju bivše kolonije. Plemstvo nije imalo ni interesa ni
uticaja u tome, kao što je uostalom previđalo i pomorski rat koji su
pojedini smeli Amerikanci vodili u samim vodama između Francuske
i Engleske. Na svakom drugom mestu, grofove veze su mogle
stići Leoninu: u revolucionarnoj Americi, ni njegov dolazak ne bi
104
pomogao. Odlučeno je da Leoninu prate Đakomino i jedna sluškinja,
da bi svita bila što manje upadljiva. I odabran je pouzdan i brz linijski
brod, „Evropin bik“, koji se spremao za polazak prvih dana decembra,
iz Dijepa. Na spisku putnika, u dogovoru sa kapetanom, Leonina je
bila naznačena kao „notar Perije sa pratnjom“, da se greška u imenu
otkrije pri ukrcavanju. Trebalo je još koju nedelju provesti u kući, što
je Leonini, u njenom setnom raspoloženju, dobro došlo. Bila je skoro
potpuno ravnodušna prema dugotrajnom putovanju i neizvesnosti, i
dok su ujak i tetka lili iskrene suze zbog rastanka, ona je mislila na
viteza, na ono što je smatrala svojom izdajom, i padala je u sve dublju
melanholiju.
Kada im se najavio grof od Šavinjola, Leoninini zaštitnici su se
užurbali po kući, pripremajući još jednu uspešnu predstavu; dedina
ideja sa kenotafom pokazala se kao dobra mera predostrožnosti, i
sada je još samo trebalo izdržati poslednji ispit. Spomenimo čitaocu
na zadovoljstvo da je deda smislio i tekst na maloj ploči, koji je glasio
„Ave in aeternum31, grofice od Šavinjola“, i bio je vrlo ponosan na
svoju duhovitost.
Lice grofa od Šavinjola nije moglo da prikrije neprijateljske osećaje
prema domaćinima, premda se trudio da deluje uglađeno. D’Irfeovi
su ga dočekali svi zajedno, crvenih očiju i pognuti od tuge. Izmenjane
su uobičajene učtivosti, a zatim se utonulo u nategnutu tišinu,
isprekidanu samo dedinim šmrcanjem.
Najzad grof napuklim glasom nagovesti da bi hteo da opomene i na
neke, koliko nužne toliko i neprijatne detalje u vezi sa sudbinom
njegove supruge. Tetka je pokušavala da to zabašuri jecajima, ali je
grof učtivo sačekao kraj izliva.
– Žao mi je što niste došli na mesto nesreće, glasio je prvi dobro
odmeren grofov udarac, za koji je ujak napregao svu pažnju.
31
Latinski, „Zbogom zauvek!“
105
Bio je red na dedu da se isplače i nevezanim gestovima i zvucima
ukaže na nešto u bašti.
– Vikont bi hteo da kaže da smo načinili kenotaf, reče ujak optužujući.
– Upravo o tome želim da govorim, preseče grof hladno. – Na mestu
nesreće nije nađena nijedna kost. Grof i nehotice pogleda prema tetki,
i lako se pomeri na stolici kad uhvati njen pogled.
– Zar nas ne možete poštedeti detalja, promrmlja ujak.
– Ako je Leonina živa, to nije detalj, reče grof.
Da je grof ikada slutio šta će slediti, ne bi mu na um došlo da posećuje
Leoninine rođake. Jer Petala je skočila sa nerazumljivim krikom, i
pre no što se iko snašao, stegla snažno grofov vrat. Događaj je bio
toliko iznenadan, o prethodnom dogovaranju da i ne govorimo, da su
otac i sin nekoliko trenutaka ostali zabezeknuti na svojim mestima,
dok je lice grofa od Šavinjola sve više postajalo ljubičasto, pa zatim
skoro crno. Prvi se snašao deda, i skočio da olabavi Petalin stisak, a
na vikontov uzvik doletele su i sluge, i sa mnogo muke odvojile tetku,
koja nije odavala nikakvog glasa, od grofa koji se kao prazna vreća
spustio na pod. Sakupili su se svi oko njega, masirali ga i polivali
vodom, donele su se mirišljave soli, dok je Petala, kao neko ko ništa
ne razume, ponovo sela u svoju stolicu i prevukla rukom preko
čela. Stisak na grofovom vratu bio je očigledno jak, jer mu je trebalo
dosta vremena da povrati dah, a duboki crveni tragovi su pokazivali
ozbiljnost napada na njegov život. Glas mu se još nije vratio, i grof je
iskolačenih očiju šarao prostorijom, skoro ne verujući da je još živ.
Prošlo je dosta vremena dok se grof primirio i počeo normalnije da
diše. Stigla je čaša vode i grof je počeo gutati sa velikom mukom, sve
dok mu odjednom čaša nije ispala iz ruke, i dok se iz njegovog grla
nije začulo izmučeno šištanje:
– Gijminoov sluga!
106
I zaista, Đakomino, naviknut da se nađe svuda gde je potrebno,
dotrčao je na vikontov poziv, i njegova pomoć u odvajanju Petale
bila je neophodna. U potpunoj tišini, grof se sa mukom podigao, i sa
strašnim izrazom na licu prošištao:
– Svi ćete mi platiti! I uz te reči, teturajući, napustio je kuću na uglu
Veveričjeg prolaza.
Uzaludno je i pominjati pod kakvom je prismotrom bila kuća
narednih dana. Đakominova maštovitost bila je na najtežem ispitu, i
sav rezultat kombinacije sa dva mlekara i jednim torbarskim vozilom
bio je taj da je kočija, koja je putnike, opet prerušene u muška odela,
čekala van grada, naišla na zasedu svega nekoliko milja dalje. Istim
putem, međutim, išla je i jedna vrlo elegantna zaprega sa bogatom
pratnjom, sa grbom Lafajeta na vratima. Njome je mladi general, za
koga se nikako nije moglo odrediti da li je više omiljen u Parizu ili u
Bostonu, putovao u Dijep, gde ga je čekao brod za Novi svet. Lafajet
je u svojoj domovini bio markiz: sa devetnaest godina je, međutim,
dobio položaj general-majora u američkoj vojsci, za koji je odbio
platu. Generalove mnogobrojne sluge lako su rasterale Šavinjolov
unajmljeni ološ, i dvoja kola su pod zajedničkom pratnjom nastavila
put. Na doku u Dijepu, general je sa iznenađenjem ustanovio da je
ono što mu se učinilo kao mladi advokat zapravo jedna očaravajuća
dama, i sa najlepšim predosećanjima joj je pomogao da se ukrca.
„Evropin bik“, natovaren samo ličnim pošiljkama i sa manje od
deset putnika, bio je spreman da isplovi sa prvim povoljnim vetrom,
decembra 1779, koji je više ličio na blagu jesen. Nekako tih dana,
testament Leonininog oca, koji joj je naneo tolike jade, otvoren je u
Parizu, i grabljivci su podelili svoj plen. Grof od Šavinjola je shvatio
koliko mu malo taj dobitak znači.
107
Glava IV
Kapetan Džons – Kaledonijske utvare – Bitka kod
Flemboro Heda – Moral Lukše Ragužanina
Govori mornarima, dobri čoveče. Pregnite svojski,
il’ ćemo se nasukati. Žurno, žurno!
(Šekspir, Bura)
Da li je ovo java? Ili zaljubljeni ljudi sanjaju
samo ono što im je milo? Dosta basme, dosta, evo iz varoši vraća se
Dafnid.
(Vergilije, Ekloge)
Ah, da ne bih bio nezahvalan
Za dobro delo što mi učiniste,
Moram da činim svako zlo što čovek
Može da smisli! Tako đavo sladi
Sve grehove, i ono što nebo
Naziva gnusnim, on naziva lepim.
(Džon Vebster, Vojvotkinja od Malfija)
108
Kapetan Džons
Leon je sanjao da se budi: budio se polako i prijatno, sa dubokom
izvesnošću da sluša Leoninino zaljubljeno šaputanje, zavaljen u
nekakvu ljuljašku, dok povetarac ćarlija i dok se čuje šum neke vode.
To stanje je trajalo i trajalo, i vitez je sve više bio uveren da je budan,
sve dok Leonina debelim glasom nije rekla:
– Pa do đavola, zar ovaj rum mešaju sa morskom vodom!
Leon je u trenutku shvatio da se tek sada probudio, ali se nije
pomerio, već samo neznatno podigao kapke da izvidi gde se nalazi;
prostorija je bila dosta tamna, i brzo je opazio da je to brodska
kajita u naročito neurednom stanju, i da se po njoj vrzmaju
petorica ili šestorica oficira u šarenolikoj odeći, očigledno teško
nalazeći stvari koje su im potrebne. Ono što se u snu pojavljivalo
kao ljubavničko šaputanje, bilo je zapravo neprekidno tiho
psovanje na nekoliko jezika. Videvši da nije pod posebnom
prismotrom, i uveren da nije na veslačkom mestu galiota, Leon
se slobodno pomerio i pri tome, uz nehotičan uzdah, osetio da ga
glava veoma boli.
– Dajte mu vrč, rekao je jedan od glasova.
Neka ruka mu je pružila vrč sa gorkom tečnošću za koju bi se Leon
saglasio da je rum mešan sa morskom vodom; ali kad je ispraznio
posudu, shvatio je njeno blagotvorno dejstvo, i pokušao je da stane
na svoje nesigurne noge.
– Za šta si osuđen? reče drugi glas, koji je imao poteškoće sa
francuskom fonetikom.
109
– Nisam ni suđen ni osuđen, reče Leon malo nabusito. – Uklonjen
sam... zbog privatne afere.
– Aha, reče glas. – Ovde ne vlada velika izbirljivost (ovu je izjavu pratio
odobravajući smeh ostalih prisutnih), ali dok ja komandujem ovim
prerušenim sunđerom (opet odobravanje), za američku republiku se
neće boriti ubice... višestruke.
Leon je shvatio da govori sa kapetanom; takođe je shvatio da je spasen
kao budući član posade na brodu pod američkom zastavom koji je s
mukom sakupljao mornare po Francuskoj, i učinilo mu se da se na
bolji način nije mogao spasti.
Čovek sa kojim je razgovarao, kako ga je ugledao u polutami,
nije mogao imati više godina nego on sam, bio je onizak, tanak
i žilav, i dok je govorio, njegove su crne i malo razroke oči šarale
oštro po sagovorniku. Rečenice koje je izgovarao završavale su se
naglo, propraćene prodornim pogledom, kao da se od sagovornika
očekivalo da sam prizna kako nije u pravu.
– Ja sam kapetan Džon Pol Džons, u službi američke demokratije,
reče to neobično biće. – S kim imam čast da započnem prinudnu
službu... ukoliko vam više ne odgovara povratak u nežne ruke
tulonskih tamničara.
– Leon od Gijminoa, pravni pisac iz Pariza.
– Moj dvadeset i šesti oficir! uskliknu kapetan Džons. – A kakva su
vaša pomorska iskustva?
– Skoro nikakva, reče Leon. – I veoma bih teško zamenio oficira.
– Nije reč o zameni, reče kapetan. – Meni treba dvadeset šesti oficir.
Moj osnovni uslov je da bude pismen. U godinu dana imao sam
sedamnaest priza između Irske i Škotske, i nijedan čestit izveštaj.
110
Pogledao je Leona kao da je on za to kriv.
– Uostalom, dodade, – izbacili ste nenaoružani u čamcu moja tri
čoveka iz stroja. Pitam se koliko bi oficira Kraljevske mornarice to
moglo (začulo se nekoliko prigušenih i ne mnogo pristojnih podataka
o prirodi Kraljevske mornarice).
– Trudiću se da vam uzvratim poverenje, reče Leon uz lak naklon
glavom. – Stavljanje u službu američke demokratije smatraću
naročitom počašću.
– Je li? reče kapetan Džons bez mnogo uglađenosti. – E, do sada
nisam sretao ovako otmene ljubitelje demokratije.
– Demokratija je osobena dama, reče Leon dok su mu oči počele
opasno svetlucati, – a njena čednost raste sa brojem udvarača.
– Vidite li šta sve pliva po francuskim vodama! Vere mi, pravniče,
povešću vas u Novi svet da mi pišete govore i vrlo brzo ćete biti
sekretar predsednika.
– Teško da bih služio političaru.
Leonovi odgovori sadržavali su sve manje ljubaznosti prema budućem
poslodavcu, ali je srazmerno tome veselost poslodavca rasla. Na
poslednje vitezove reči, kapetan Džons je iz sebe ispustio dugotrajan
štektav smeh, koji je brzo prešao i na ostale. Kada se povratio od
smeha, kapetan Džons je izgledao još crvenije i još više razrok. Uz
širok osmeh, kapetan Džons reče:
– Dragi pravniče od Gi...
– Gijminoa.
– Dragi pravniče, postali ste član posade „Bonom Ričarda“, rugla La
111
Manša, kupljenog za male pare, naoružanog i obojenog za velike,
straha i trepeta Kraljevske mornarice u poslednjoj godini. Koncentracija
otpadnika i lopova među mornarima je tolika da čovek čiste savesti
teško može ostati na brodu – na sreću, takvih nije mnogo. Što se
oficira tiče, muke bih imao da moram saznati šta je koji počinio, jer
ih ima Holanđana, Nemaca, Čeha, Rusa, Francuza, pa čak i još jedan
iz Bostona, za uzorak. Gospodin sa čvrgom na čelu, uspomenom od
vas, je Vindzen, moj zamenik i Norvežanin o kome ne znam baš ništa.
Jedna krupna riđa glava se nakloni prema Leonu, koji joj uputi učtivo
izvinjenje na nemačkom, što je izazvalo žamor odobravanja kod još
dvojice Džonsovih oficira. Na kapetanovo iznenađenje, razgovor se
nastavio na očigledno zadovoljstvo učesnika.
– Ne otimajte mi pristalice, pravniče, reče on. – Sa kime još možete da
se sporazumete?
– Sa Italijanima, Englezima i Holanđanima.
– Prokl...! reče kapetan Džons na svom maternjem jeziku. – Pa, vi i ne
znate koji vas posao čeka!
– I plata, nadam se, reče Leon.
Istoga dana, dok je „Bonom Ričard“ po lako ustalasanom kanalu plovio
prema engleskim obalama, vitez od Gijminoa je međunarodnom
skupu oficira morao da pokaže i ostale vrste spremnosti za mornarski
život; pomenimo da je vitezovo nepce bilo dobro isprobano na
francuskim i italijanskim vinima, i da je sam vitez bio dosta iskusan
u odmerenim mediteranskim pijankama, te da se susret sa rumom
i holandskom kajsijevačom, i nadasve severnjačkim neodmerenim
nalivanjem, završio time što je ujutro sa teškoćom razlikovao
holandsku i nemačku gramatiku. Pomenimo sa žaljenjem da je
praksa razgovora sa uživaocima ruma i kajsijevače još više, i bojimo
se, nepovratno, oštetila to fino nijansiranje.
112
„Bonom Ričard“ bio je solidan trgovački brod... pre nekih trideset
godina, kada je bio ponos francuske trgovačke flote, brza fregata
pod imenom „Vojvoda od Dira“. Kapetan Džons – u prilog njegovoj
skromnosti recimo da je po položaju bio komodor i zapovednik
američke flote u evropskim vodama, kupio ga je budzašto, vođen
ekonomskom strogošću svoje vlade, i od crvotočne olupine načinio
prerušenu crvotočnu olupinu, opremljenu sa 42 različita topa: na toj
je drhtavoj ljusci plovilo oko 100 mornaričkih pešadinaca, uglavnom
Francuza, i već opisano raznoliko društvo mornara i oficira. Na brodu
je još bilo i pedesetak zarobljenih Engleza, sa kojima je kapetan
Džons imao posebne trgovačke namere, u slučaju da se njegova ratna
sreća obrne.
Zamolićemo strpljivog čitaoca za nešto posebne pažnje: zamislite
jedan usamljen i trošan brod sa jedva priučenom posadom, koji skoro
godinu dana obilazi britansko ostrvo, praćen sa još dva broda, u
potrazi za sukobima sa brodovima kraljevske flote, i neprekidno ne
samo uzmiče poterama, nego i napada bojne brodove, pa čak odnosi
pobede – sedamnaest priza u godinu dana jedva da su imali slavni
engleski moreplovci u ratu sa španskom armadom. Sve to vodi jedan
seljačić iz Škotske, koji se mora boji kao kuge, bez ikakvog naročitog
obrazovanja, koji je u američkoj revoluciji postao vođa krenuvši
sa najnižih grana, i koji, konačno, ima jedan jedini, vrlo udaljeni
cilj, da na drugome kontinentu očuva snagu svoje nove otadžbine
napadajući svoju staru. U kapetanu Džonsu su se ujedinile škotska
mržnja na Engleze i seljačka mržnja na plemiće u neraskidiv spoj
negativne motivacije i pozitivne energije, oplemenjen neočekivanim
poverenjem u pravednu budućnost. Lična hrabrost ovog malog
spečenog brdskog duha potpuno je zbunjivala sve njegove saradnike,
naročito one koji su znali koliko komodor mrzi putovanje morem,
i koliko mu je bilo milije da se sa crvenim mundirima nosi negde
na Delaveru; Vašington je, međutim, dobro procenio da je mali Škot
od vrste koja se bori podjednako dobro i hiljadama milja daleko,
za razliku od njegove milicije, koja je padala duhom čim izgubi iz
vida svoje dvorište. Pri tome je Džons pokazivao nepokolebljivu
113
privrženost idealima revolucije, kao svi pametni ljudi kojima je
obrazovanje bilo uskraćeno, i njegov žar nikad nije bio pomućen
sumnjom ni cepidlačenjem. Porodicu nije zasnivao, bio je omiljen
komandant koji se ničim nije izdvajao od svojih vojnika, i bio je pravi
izbor za potpuno nemoguć zadatak: poslati komandanta bez vojske i
brodova da onemogućava najjaču flotu na svetu. Za manje od godinu
dana, komodor je to i uspeo.
Takvom je komandantu dospeo u ruke vitez od Gijminoa, osuđen
svojim bekstvom na izgnanstvo iz Francuske. Leon je sa radošću
prihvatio službu, i nadao se da će na nekoj od stanica uspeti da
uhvati vezu i da se krišom vrati. Videćemo, međutim, da će se
vitezovi planovi o ljubavi i osveti za duže vremena izjaloviti. U ovome
trenutku, u prvim danima svog službovanja na „Bonom Ričardu“,
vitez je zapravo malo mislio o ljubavi i osveti, jer je poslova bilo preko
glave: dovesti u red brodske spise, švrljane (neuredno) na šest jezika,
urediti sporazumevanje i plan dužnosti na brodu – tom prilikom je
komodor konačno upoznao sve svoje oficire – i pripremiti brod na
najmanje pogubno potapanje, jer se Džons nije nimalo zavaravao
oko materijala kojim je raspolagao. Vreme se postepeno pogoršavalo,
pa su se znanja viteza od Gijminoa, sem opreme broda i poslova
održavanja, proširila i na stajanje na nogama pri morskoj bolesti, i
rad od dvadeset sati neprekidno. U trenucima kad bi dnevni posao
bio gotov, pojavio bi se mali razroki čovek, bez trunke zamora,
i diktirao mu od ranih jutarnjih časova. Kad bi i to bilo gotovo,
komodor je počinjao razgovor, željan da iscrpe znanja koja mu je
pružao obrazovani pravnik; Leon je sa čuđenjem zaključivao da ga
ti razgovori, umesto da ga dotuku, spasavaju u trenucima krize, i da
priučeni mornar i zapovednik razmišlja logično i tačno.
Posada komodora Džonsa imala je ludu sreću da skoro mesec dana
ne sretne nijedan engleski brod, pa je Leon video kako izgleda
pretvaranje neobuzdane gomile u disciplinovani red mornara. Sve
je to uspevao da izvede mali Škot, služeći se podjednako drekom,
psovkama, prostačkim šalama, umiljavanjem i bespoštednim
114
kažnjavanjem. Među oficirima se nije moglo odrediti ko ga više
voli, surovi avanturisti koji su se divili njegovoj hrabrosti, ili politički
begunci koji su u njemu gledali snagu američke republike. Ukratko,
na „Bonom Ričardu“ je vladala stroga ali drugarska atmosfera kad je
zaplovio vodama uz istočne obale Engleske, da bi presekao glavne
linije veza sa Holandijom.
Početkom septembra, brod se ljuljao na talasima, oplovljavajući
obalu na maloj razdaljini, i tražeći zgodnu luku da osigura topove,
pojača zalihe i sačeka dva broda-pratioca. Bilo je rano jutro, i Leon
je sa komodorom rešavao pitanje posrednog i neposrednog glasanja,
kad se u magli začuo otegnut pisak. Vitez je bio siguran da je to zov
neke ptice, ali je komodor odjednom prekinuo razgovor, i dao Leonu
znak da zaćuti:
– Selki, rekao je tiho.
– Ko?
– Morska vila, rekao je komodor ozbiljno.
Leon se sa nevericom zagledao u njega. Razroki pogled bludeo je
nekud u daljinu sa napregnutom pažnjom, i na novi pisak se komodor
sa uzdahom olakšanja spustio u stolicu.
– Neće nikoga, glasio je njegov komentar.
Izraz iznenađenja na Leonovom licu mora da je bio upadljiv, jer je
osetio potrebu da to objasni:
– Ako morska vila peva, neko će naći smrt u moru, i biće joj ženik. Ali
ako samo zviždi, more tog dana neće gutati.
– Meni je to izgledalo kao galeb, reče Leon blago se osmehujući.
– Ne, ne, odmahnu komodor glavom sasvim ozbiljno. – To je bila
115
selki, vila u odeždi od fokinog krzna. U prvome trenutku učinilo
mi se kao veštičja pesma – one se često motaju oko rta Flemboro,
ali srećom nije. Imao bih muke sa mornarima da ih odvratim od
skakanja u more.
Leon ga je i dalje gledao sa čuđenjem; njegov mediteranski duh,
vaspitan u ciničnom ateizmu i posebno nesklon praznoverju,
susreo se po prvi put sa potpunim verovanjem u natprirodno.
Đakomino, koji je boga i đavola priznavao i uvek imao neke ugovore
i ispunjavanje uslova prema njima, nije pokazivao ovakvo duboko
uverenje: ali mali Škot je verovao u njih skoro kao i u Vašingtona.
Vitez je još imao da čuje koje se sve vrste demona javljaju u koja
doba na ovom delu obale, a da komodor još nije opazio njegovu
podsmešljivu nevericu.
Nastalo je ćutanje, u kojem je kapetan Džons zamišljeno gladio
bradu.
– Ti ne veruješ, reče on najednom.
– Ne, reče Leon, sasvim razveseljen.
– Ja znam tvoje razloge, reče komodor – da su sve to izmišljotine
popova, bilo koje vere oni bili; ali Indijanci nemaju popove te vrste, a
imaju skoro iste demone, – i on zaškilji u viteza.
– Popovi samo koriste već postojeća verovanja, reče Leon. – Nedostatak
nauke...
– Dobro, prekinu ga komodor. – Naučio sam mnogo stvari od tebe,
i sigurno te ne mogu naučiti da prepoznaš selki. Ali odvešću te na
mesto gde sam ja o tome učio, jer tamo i sam moram otići.
Njegov glas je zvučao suviše ozbiljno da bi se Leon smejao. Zato se
uzdržao svakog komentara.
116
Tri dana posle noći sa priviđenjima, u lepom jesenjem jutru, Leon
je video da ulaze u podugačak zaliv sa seocetom u dnu. Izašao je na
komandni most. Komodor je već bio tamo, i videvši ga, prosto rekao:
– Tri milje severno u brdima su neki koje znam. Ovo je mesto gde ću
te voditi.
Sat docnije, brod je pristao na dohvat naselja, i spušteni su čamci; dok
je posada prenosila burad sa vodom i usoljenim mesom, očigledno
već pripremljenu na obali, Leon se sa kapetanom Džonsom iskrcao
na mali gat i prešao na par niskih, kosmatih konja na kojima su
krenuli kroz selo, prema padinama obraslim šumom.
Pola sata jahanja bilo je dovoljno da izađu na drugi, manji i stenovit
rt, u čijem je podnožju stajala mala kamenita kuća, obrasla debelim
slojem mahovine. Džons je sišao sa konja, i pustio uzvik na nekom
pevajućem jeziku. Nekoliko trenutaka docnije, pojavila se na
vratima stara i pogrbljena žena, i odgovorila mu na istom jeziku. Na
Leonovo čuđenje, kapetan se okrenuo i odmakao od kuće, i pokazao
vitezu gde će se smestiti. Našli su malu zavetrinu u vresištu, iznad
kuće, zapalili vatru i seli. Mali Škot nije ništa govorio, pa ni Leon,
premda bi se uobičajeni njihov odnos mogao opisati kao nepresušna
blagoglagoljivost. Vitez se posvetio posmatranju čoveka koji mu je
sada već bio prijatelj, i pitao se šta sve još može biti u toj neobičnoj
glavi. Nije ni sumnjao da je ovo mesto nekih magijskih radnji, i da
se od stare žene traži usluga takve prirode. Njegova znatiželjnost
je jedva čekala da vidi događaje koje u Italiji i Francuskoj nikad
nije video, ili nije pokušavao da vidi. Oštra ocena praznoverja sad
se kod njega polako pretapala u želju da ispita njegove uzroke, i sa
tim neznabožačkim mislima sačekao je noć, dok se vresište punilo
pramenovima magle i neobičnim senkama.
Odjednom, kao da je čuo neki samo njemu poznat zvuk, komodor
ustade i reče mu:
117
– Ne govori. I krete prema kući, dajući mu znak da ga prati.
Sišli su do ulaza. Kroz daščana vrata naslućivala se svetlost vatre. Uđoše
u kolibu, i dok su stajali na vratima, kapetan se tiho sporazumevao sa
staricom na onom neobičnom jeziku, dok je vitez ispitivao odaju. U
njoj zapravo nije bilo ničega, sem klupe kraj ognjišta – no na toj klupi
je sedela jedna ženska prilika u jednostavnoj tamnomrkoj odeći. Na
vitezov pogled, prilika podiže glavu i Leon ugleda čarobno mladoliko
lice ogromnih sivih očiju i raspuštene smeđe kose koja se u svilenim
talasima spuštala niz njena ramena. Ona nekoliko trenutaka nije
skidala prodoran pogled sa njega, a zatim diže ruku prema Leonu i
spusti je. Vitezu se učinilo da mu je naložila da sedne, pa to i učini.
Seansa je mogla početi.
118
Kaledonijske utvare
Lepotica raspletene kose pruži Džonsu i Leonu po zdelicu nečega što je
ličilo na mirisav biljni čaj; dok mu je davala posudu, vitez je uz uzdržan
osmeh pokušao da taj čin što je moguće više produži, gledajući je pravo u oči i trudeći se da joj dodirne ruku. Ona, međutim, kao da uopšte
nije primećivala ove udvaračke sitnice, i posledica vitezovog nastojanja je uglavnom bila to što je seo napola hipnotisan, i što je osetio
da je devojčina ruka hladna. Kad je ispio čaj, to se osećanje znatno
pojačalo. Miran sivi pogled se nije dizao sa njega, i činio mu se kao
blago milovanje. Odjednom, devojka se bešumno diže, priđe mu sasvim blizu i pređe rukom preko njegovog čela, kao da otire nešto što
mu je bilo nevidljivo. Zatim sede ispred Džonsa, i tihim glasom poče
da mu govori; postepeno je taj govor prelazio u polaganu pesmu, ili se
bar Leonu tako činilo. Onaj pritisak devojčine ruke razlivao se po telu
viteza od Gijminoa kao nešto što bi ostatkom svesti mogao da odredi
kao zeleno; zelenosiva bila je i pesma, u kojoj su se prelivali nabori sive
Leoninine haljine; zelena i magla ispred Barbizona, po kojoj su se kao
zlatni zraci provlačili pramenovi Leoninine kose; a negde veoma blizu,
verovatno na samim njegovim usnama, razbijali su se talasići njenog
glasa, dok je tiho pevala nešto umilno, što je raspoznavao svakim svojim nervom. Bila je to seta u kojoj se sve shvata, snoviđenje u kojem
se sve razume dok se događa, kristalizacija duše u olakšanom telu.
Odnekud, iz prijatne zelene toplote, Leon je sebe posmatrao, smiren i
srećan, ojačan svim prijateljstvima i ljubavima koje je imao, uveren da
zna, i pun želje da to što zna izgovori svojim otežalim usnama: dostojanstvo i bratstvo. I tako je sedeo celu noć, mrmljajući bešumno ispred
ognjišta, dok je lepotica sivih očiju pevala kapetanu Džonsu.
Jutro se probijalo kroz male prozore na kolibi kad se vitez od Gijminoa
počeo vraćati sebi, sa glavoboljom i gunđajući što se dao navesti na
trikove lokalnih vračara. Okrenuo se po sobi ponešto ukočenog vrata,
119
i posle talasa ljubičastih mrlja najzad ugledao kapetana Džonsa kako
zamišljen sedi na jednom kraju prostorije, i staricu kako džara pepeo
na ognjištu; tajanstvene lepotice više nije bilo. U trenutku kad je hteo
da izusti neku od svojih jutarnjih primedbi, koje uz prezir prema
celokupnom ljudskom rodu uključuju i napade na trenutno prisutne
predstavnike, vitez se setio da je sinoć obećao ćutanje, i njegovo
nezadovoljstvo je zbog ovog uzdržavanja postalo još veće. Kapetan
je sedeo bez reči još neko vreme, koje se vitezu učinilo kao večnost,
i najzad se polako pomerio, dao znak vitezu i krenuo napolje, a da
time nije izazvao nikakvu radoznalost stare žene, koja je istim ritmom
povlačila i brisala linije u pepelu. Napolju je bilo sveže i hladno jutro,
premda sunčano, i poslednji pramenovi magle su se vukli sasvim
nisko po vresištu, pobelelom od slane. Dok su jahali prema selu, vitez
je nervozno podbadao konja: teško bi se mogao zamisliti jači povod
za njegovo nezadovoljstvo – bilo je jutro, bio je gladan, bolne glave,
bilo je hladno, i povrh svega, nešto ga je sprečavalo da se sporečka sa
Džonsom, zbog čega je bio besan na sebe. Silazak do sela je prošao
u potpunoj tišini, a vitezov bes je postepeno prelazio u sve veću
radoznalost; kad su ušli u selo, Džons je krenuo u jednu krčmu, svoj
privremeni štab, i uz zdelu vrućeg poridža i groga, koji su znatno
popravili vitezovo raspoloženje, kapetan je svog prijatelja pogledao u
oči, što je značilo da će započeti razgovor.
Kapetanovo lice imalo je svečan izraz kad je rekao:
– Rekla mi je mnoge stvari.
Vitez je ćutao, jedva zadržavajući bar tri uspele ironične primedbe.
– Rekla mi je da me je otadžbina zaboravila, i da više neću imati doma.
Da duhovi smatraju kako je to prokletstvo dovoljno, i drugačije me
neće uznemiravati. Da ću biti pobednik u mnogo bitaka, i da će me se
sećati. Da ću otići daleko, i tamo sresti prijatelja. Da ću za života imati
slavu, ali ne tamo gde bih želeo, i – ovde je kapetanovo lice poprimilo
izraz dubokog olakšanja – da neću umreti na moru.
120
– Kojim ste jezikom govorili? reče nepopravljivi vitez od Gijminoa.
– Gaelskim. To je jezik moje majke, koja je sa zapadne obale Škotske.
Govorila je i o tebi.
– Šta smo pili? nastavi vitez.
– Ne znam tačno, reče kapetan. – To je vilinski napitak, od kojeg si
budan u snu. Moja mati ga je ponekad pripremala, ali samo za sebe;
mislim da ima imele i nekih gljiva, koje se beru samo pri punom
mesecu. Bolje je ne znati. Jesi li čuo da je govorila i o tebi?
– Prosto izazivanje halucinacija, reče vitez između dva gutljaja groga.
– Bojiš se da čuješ? reče kapetan, škiljeći jako sa druge strane stola.
Vitez lagano odloži vrč.
– Mislim da da.
Nešto kao blag osmeh prelete preko lica kapetana Džonsa.
– Možda bi i imao razloga, reče on. – Rekla je da bi te uzela za muža,
ali te ne može stići sada. Misli da si „osvetljen”, i da ti duhovi ne
mogu ništa; pitala je imaš li neku amajliju koju ona ne poznaje, i ti
si odgovorio da ne znaš. Rekla je da je među onima koji ne priznaju
duhove malo onih koji ih se zaista ne boje, i da si ti verovatno taj.
Rekla je da malo vidi zbog suviše svetlosti, ali da te čekaju mnoga
iskušenja. Rekla je da je tvoja glava puna stvari koje ona ne razume, i
pitala te je jesi li duh iz krajeva koje ona ne poznaje, i ti si odgovorio
da ne znaš. Rekla je da ćeš biti dugovečan, i da je na kraju tvog života
neka velika svetlost. Na kraju te je pitala hoćeš li da kreneš sa njom, i
ti si odgovorio da nećeš, i zatim je i meni rekla da te ne može povesti.
– Je li ona staričina ćerka? upita vitez.
121
– Ne, reče kapetan, malo začuđen. – Ona je selki.
Vitez uz uzdah odgurnu vrč. Više nije imao pitanja.
Nekoliko dana proteklo je u pripremanju brodova za skori okršaj,
koji su svi očekivali. Kapetan i vitez su načinili prilično detaljan plan
broda i njegovih baterija, sa procenom stanja; na drugoj galeriji bio
je top koji se nije mogao drugačije pričvrstiti nego za jednu potpuno
trulu konzolu, i Leon je predočio kapetanu da će to biti najopasnija
tačka, i da je možda bolje staviti je van dejstva nego rizikovati
eksploziju. Ceo drveni deo nije se nikako mogao izmeniti, i sve što
se u tom trenutku moglo učiniti, bilo je da se na to mesto premesti
mnogo manje oružje. Plan operacija na brodu morao se praviti
tako da se uračuna svaka njegova slabost, te je njegovo pravljenje
sve više postajala šah partija sa svemoćnim protivnikom. Leonu je
pripremanje „Bonom Ričarda” ličilo na svesno smišljanu poslednju
bitku, i sa sve većim čuđenjem je pratio hladnokrvno procenjivanje
kapetana Džonsa: je li mu selki ulila toliko samopouzdanja, ili
je reč o kombinatorskom umu izuzetnih razmera, Leonu nikako
nije bilo sasvim jasno: jasno je bilo samo to da Džonsu njegov
položaj usamljenog borca potpuno odgovara, i da se ne oslanja na
pomoć ostalih američkih brodova. Vitez je, doduše, razmišljao i o
sopstvenom položaju, i došao do neobičnih zaključaka. Postojala je
mogućnost da ostane u Engleskoj, i da pokuša prebacivanje preko
kanala i prikradanje Parizu; brža varijanta bila je da do Francuske
dođe brodom na kome se već nalazi, sa izvesnim izgledima da
učestvuje u pomorskom sukobu koji brod sigurno neće preživeti
– i premda mu je vlastiti položaj bio sasvim jasan, nije mogao da
se odluči da napusti svog prijatelja. Ne možemo reći da je Leon bio
toliko siguran u svoje novostečeno pomorsko znanje da bi sebe
smatrao ključnim pomagačem američkog kapetana; ali neka svest o
udruživanju snaga držala ga je čvrsto na „Bonom Ričardu“, i slutio
je da ga vezuju i druga osećanja, i da bi se i njegov neobični prijatelj
osećao slabijim bez njega.
122
Vitez od Gijminoa svakako nije bio osoba koja bi dala naslutiti o
svojim ljubavnim patnjama, koliko god to bio deo načina ponašanja
njegovog doba i društva u kojem je još donedavno živeo; Leoninino
pismo – jer to je bila ona amajlija koju je selki naslutila – peklo ga je
stalno, i već ga je znao napamet. No sva sposobnost raščlanjavanja
koju je ulagao u retkim časovima mira nije davala nade kad bi
pomislio šta zapravo može da učini za sebe i za ženu koju je voleo:
nije ni sumnjao da će već nekako i ubrzo stići do Francuske – potpuno
nesvestan da je poverovao u proročanstvo o svojoj dugovečnosti –
ali bi onda jednostavno zastao. Mučilo ga je što je uslov njegovog
puštanja u životu bila Leoninina udaja, i njegovo bekstvo sigurno
nije doprinelo njenom povoljnijem položaju. Vitez od Gijminoa bio je
osoba koju je nemoćni i prigušivani bes terao da uglačava i čisti topove
do besvesti, umesto da sebe umrtvljava, i zato mu sentimentalniji
čitalac ne bi smeo zameriti odsustvo misli o Leonini. Ono što ga je,
zapravo, stavljalo u mnogo teže duševno stanje, bila je nemogućnost
da promisli šta bi bilo najpametnije da učini kad se vrati – jedino
što je na umu imao bilo je da dovrši dvoboj sa de Šavinjolom i da sa
Leoninom pobegne u Italiju, i nedorečenost i, priznajmo, nevelika
razboritost tog plana ga je stalno iznova nervirala i mučila.
Časovi mira bili su, srećom po duševno stanje viteza, veoma retki.
Čitavu sedmicu kićen je „Bonom Ričard“ kao kakva nevesta, ispitana je
svaka daska, određeno mesto svakom mornaru, engleski zarobljenici
su dobro hranjeni i svakog dana dobijali po pintu ruma na trojicu,
oficiri su u zatišju unapređeni i predočena im je nagrada američke
vlade. Kapetan Džons ni od koga nije krio pravo stanje broda, i pred
kraj nedelje je predložio, prvo oficirima a zatim mornarima, da
odustanu od dalje plovidbe ako to žele. Nije bilo takvih. To, naravno,
ne mora samo po sebi govoriti o herojskom duhu cele posade
„Bonom Ričarda“, već mnogo više o karakteru te posade, skupljene
iz čitave Evrope i Amerike. I tu, u ovom zabitom zalivu, u kojem su
se usidrili sa velikom opasnošću da će ih neko potkazati engleskim
vlastima i da će imati kopnenu borbu, posada je pokazivala onu
izrazitu nezabrinutost vojnika koji se bore bez posebnog zanimanja o
123
ciljevima i vođstvu, jer se bave ratom kao zanimanjem, što je u Evropi
toga doba, sa još nedovoljno određenim stajaćim vojskama, bila
česta pojava. Doduše, ogromni autoritet kapetana Džonsa i njegov
očigledan ugled u ovom seocetu su ih umirivali, a i dovoljno strogo su
držani odvojeni od stanovništva.
Bila je sredina septembra kad je „Bonom Ričard“ krenuo, po dosta
ustalasanom moru, u pravcu jug-jugoistok. Stojeći na mostu sa
Džonsom, Leon je posmatrao gostoljubivu obalu koju su napuštali, i
dok je uočavao prevoj prema kući u kojoj mu je proricano, učinilo mu
se da pod mlazovima kiše vidi jednu tanku žensku figuru na samom
vrhu.
Baš u trenutku kad je odlučio da mu se priviđa, kapetan ga je lako
dodirnuo po ruci:
– Izgleda da te ispraća.
Leon je odgovorio nezadovoljnim mrmljanjem, koje se u huku vetra
nije čulo, i obojica su sišla u kajitu.
Sagnut nad mapom, kapetan Džons je objašnjavao okupljenim
oficirima:
– Gotovo je sigurno da ćemo uskoro naići na neki engleski brod,
jer kad sutra prođemo rt Flemboro Hed, izlazimo na glavnu liniju
prema Holandiji. Odgovara nam da se držimo bliže kopnu, jer dobro
poznajem vode, a i vetar će nam duvati koso u leđa. Ukoliko se više
otisnemo, nema nam druge do abordaža; to je uostalom i jedini
način da se spasemo potapanja, ako talasi postanu jači a mi budemo
pogođeni.
– Imate li rešenje za levu stranu, koja je slabija zbog onog topa? upita
Vindzen.
124
– Upravo ovo što sam rekao. Pokušajmo da sukob odmah rešimo jakim
kanonadama sa desne strane, tako što će nam levu štititi kopno. Pri
tome će protivnička đulad imati veću krivu, jer idu uz vetar. Ukoliko
to ne uspe, odnosno ako nikoga ne sretnemo do zaliva, i ukoliko nas
presretnu sa leve, manevrisaćemo, što će nam usporiti vatru – zato u
tom slučaju treba što brže abordirati. Brzina je sve što nam preostaje.
U kakvom su raspoloženju zarobljenici?
– Dobrom, odgovori jedan od oficira.
– Oni koji žele, mogu da se bore za mesečnu mornarsku platu, reče
kapetan.
– To će teško ići, reče Leon. – Uglavnom su Englezi.
– Delim vaše poverenje u moralnu čvrstinu Engleza, reče kapetan
Džons otrovno. – Hajde da vidimo koliko sam ih potkupio.
Jedan od Holanđana otrča da ispita stanje, i posle pola sata se vrati sa
vešću da imaju sedamdesetak novih mornara.
Kapetan se samo zadovoljno osmehivao:
– Ako ostanu živi, reče on, garantujem da će se polovina odseliti u
republiku. – Razmestite ih po drugoj galeriji, neka pomažu posadama
topova. A sada, na spavanje!
Sutradan rano ujutru u kajitu ulete kapetanov posilni.
– Engleski brod sleva!
– Prokleti... reče Džons. – Uvukao se između kopna i nas! Istaknite
američku zastavu! Pravo na njega bez obilaženja! Možda će se
uplašiti.
125
Izgovorivši ove poslednje reči sasvim tiho, kapetan ogromnim
koracima požuri na most. Leon ga je jedva stizao.
Kiša je od juče prestala da pada, što je mali Škot propratio bujicom
psovki, zaključivši da će sada bolje goreti. Brod koji im je tako
iznenada iskrsnuo zdesna, bio je sjajna i nova engleska fregata,
„Serapis“ kako je kapetan kroz durbin pročitao na boku. „Bonom
Ričard“ je već jurio pravo na njega, i dok se posada užurbano bacala na
posao, kapetan je napeto škiljio u protivnika, kao da će ga pogledom
oterati. Iznenadni manevar, nedovoljna vidljivost i brzina američkog
broda učinili su svoje: „Serapis“ se bočno okrenuo, da bi pripremio
topove, i time je izgubio u brzini. Da je kapetan na „Serapisu“ samo
malo duže posmatrao protivnika, zaključio bi u kakvom je borbenom
stanju, i bolje bi manevrisao; ovako, popustio je panici, što je Džons
propratio novim, veselijim kletvama. Komandovao je okretanje
desno, jačom stranom, i Leon je po prvi put video seriju belih dimova
na protivničkoj lađi: ispaljen je prvi plotun, koji je pljusnuo daleko od
„Bonom Ričarda“, i počela je bitka kod Flemboro Heda.
126
Bitka kod Flemboro Heda
Izvori obično kažu da se bitka kod Flemboro Heda, možda ne
najveća, ali svakako najslavnija pomorska bitka američke istorije,
odigrala 23. septembra 1779; mi se ovde oslanjamo na sećanja Leona
od Gijminoa, koji je u bici kod Flemboro Heda postao komandant
mornaričke pešadije, i čije je pamćenje, po uverenju pisca, bilo
besprekorno i lišeno preuveličavanja i sujete. Uostalom, namera
pisca i nije da se upliće u istorijske procene, nego da iznese neobične
ljudske sudbine.
Hrabri manevar kapetana Džonsa preplašio je engleskog komandanta
i on je, nesiguran može li se još koji brod pojaviti iz zaliva, posle prvog
plotuna punim jedrima okrenuo prema istoku; „Bonom Ričard“ je
nastavio za njim, premda je njegov hod bio znatno sporiji od potpuno
nove engleske fregate. Za pola sata, kako se u ovim vodama često
dešavalo, pala je tako gusta magla da su se dva broda izgubila iz vida.
Kapetan Džons je bio zadovoljan ovakvim razvojem događaja, jer se
nadao da će ih dizanje magle naći u boljem položaju; stoga su nastavili
prema istoku, i dok su plovili, talasi i vetar su se polako stišavali. To
je smanjivalo brzinu, pa su se, po Džonsovom proračunu, odmakli
od rta tek u rano popodne. Nalazili su se u skučenom vidnom polju,
koji je obuhvatao jedva nekoliko stopa od broda, u onoj gustoj i
neprijatnoj tišini koju stvara magla.
Kapetan Džons je stajao na mostu, potpuno miran. Među oficirima se
osećala napetost koju prouzrokuje prisustvo nevidljivog neprijatelja.
U tišini, neobičnoj za brod, izdavala su se naređenja u pola glasa.
Kao da miriše vazduh, u jednom je trenutku kapetan Džons dao znak
rukom, i rekao:
– Magla će se dići. Svi na topovska mesta!
127
Ljudi su se počeli razilaziti, i tek kad je nastao ponovo mir, magla se
zaista digla. „Serapis“ je bio na manje od četvrt milje od broda, sa
leve strane!
Ovoga puta, engleski zapovednik nije oklevao: bilo je očigledno da je
spreman za plotun. Leon je sa zebnjom pogledao u Džonsa: mali Škot
je imao napet, ali skoro zadovoljan izraz na licu. Okrenuo se prema
vitezu, i stavio mu ruku na rame:
– Leone, nema vremena za manevar. Oni će nas prinuditi na borbu
sleva. Bilo šta da se desi, bićeš u nastavku zapovednik mornaričke
pešadije. Oni su nam najveća nada.
Poslednje reči zaglušila je snažna eksplozija: pucali su topovi sa oba
broda, prvo sa „Serapisa“ a zatim sa američkog: prvi engleski plotun
udario je posred druge galerije, tačno u oslabljeno topovsko mesto. Uz
zaglušujući prasak, i pritisak koji je skoro sve na brodu bacio na pod,
top je eksplodirao, ubivši celu posadu. Od jare i pritiska, zagrejao se
veliki top do njega, već spreman za vatru, i samo minut docnije razlegla
se druga eksplozija. Pokušavajući da nešto razluči kroz dim i krike,
Leon je, ustavši sa stepenica za potpalublje, gde ga je bacila eksplozija,
ugledao ogromnu rupu koja je zjapila na boku „Bonom Ričarda”. Tek
što je stao na noge, našao se u novoj opasnosti: izbezumljena rulja,
posade topova i pešadinci, grunuli su na stepenice, tražeći spasa; Leon
se u trenutku povratio, izvukao mač i dohvatio musketu sa mrtvaca
koji je ležao preko ograde, i strašnim glasom povikao:
– Prvi koji korakne prema meni dobiće metak u glavu!
Gomila je za časak zastala, a onda se pokrenula ponovo.
– Kamo? viknuo je Leon. – U more? Jedini vam je izlaz da pobedimo.
Čarolija panike bila je razbijena. Posade topova i borci su se uz
mrmljanje počeli vraćati.
128
Novi zapovednik izdao je nekoliko kratkih i oštrih zapovesti, i uz
pucketanje vatre i huku, pripremljen je drugi plotun sa „Bomom
Ričarda”. Dok je silazio na galeriju, Leon je opazio da se brod opasno
naginje na levo, i da manevar koji se sprovodi očigledno ima nameru
da se on još više nagne: jer sve što je ostalo od jedara skupljano je tako
da se po mirnom moru skrene na levo – pravo prema protivničkom
brodu. Sledeći plotun sa „Serapisa“ odneo je vrh glavne katarke, jer je
još bio nanišanjen na prethodni položaj američkog broda, i pre nego
što se engleska posada snašla, olupina je, opasno nagnuta, jurila da se
sudari sa njima. Engleski kapetan bio je srčan vojnik, koji je shvatio
ovaj samoubilački manevar, i odlučio da napast uništi pre abordaža.
Brzo preudešavanje nišana, i engleska posada je opalila žestok plotun
iz neposredne blizine, a zatim i drugi. Haos na američkom brodu bio
je nezamisliv; skoro cela leva strana broda bila je onesposobljena,
od dvadeset i dva topa sa te strane osam je bilo izbačeno iz stroja, a
dvadeset na desnoj bilo je potpuno nekorisno. Paluba je bila propala sa
leve strane, i pod njom je poginuo veliki broj pešadinaca i zarobljenika;
Vindzen je poginuo pri prvoj eksploziji, i sem Leona bilo je još samo
osam živih, od dvadeset šest oficira. Više niko nije radio na jedrima,
ali je manevar kapetana Džonsa dao početnu brzinu brodu, koji se,
sve više se naginjući, neumitno klatio prema svom cilju.
Tačni pogoci engleskog broda, koji je još imao sve topove, kosili su po
američkom brodu, sve do trenutka u kojem se, uz strašan tresak, stari
brod prilepio uz novu fregatu. Sa stotinak vojnika, Leon je krenuo u
abordaž, i prvi talas je uspeo: onesposobljeno je nekoliko topovskih
posada, posečena užad, a među engleskim mornarima izazvana
ogromna panika. Na trenutak je izgledalo da će prvi talas uspeti, ali je
sa donje galerije zaklonjena jedinica sa musketama uspela da razredi
Leonove borce. Dok se juriš usporavao time, neki oko topova su se snašli
i nov, premda razređen plotun potresao je palubu „Bonom Ričarda“.
U paklu koji je nastao, Leonu je stigla poruka da se povuče. Njegovi su
se povukli u redu, ostavivši za sobom velike štete. Leon je shvatio da
se povlače jer je „Bonom Ričardu” neophodna nova posada za topove
129
– bitka se morala nastaviti plotunima iz neposredne blizine; premda
mu je bilo jasno da sa sto ljudi ne može u prvom naletu osvojiti
brod, Leon se vraćao bacajući odgovornost za neuspeli abordaž na
sebe. Rasporedio je borce na preostale topove, i shvatio da su gubici
ogromni: za topom do ogromne rupe bio je samo jedan čovek, koji
je kao pomahnitao punio oružje. Nemajući nikog drugog da pošalje,
Leon je u nekoliko skokova došao do očajnika, i kad se ovaj okrenuo,
ugledao je ogaravljeno lice kapetana Džonsa, na kojem su razroke
oči, crvene od dima, bacale paklene poglede.
– Jesmo li propali? upita Leon.
– Koješta! viknu Džons. – Sada je važno da ugušiš pobunu među
zarobljenicima – u potpalublju – obećaj im bilo šta.
Preživeli Englezi u potpalublju zaista su se pobunili, i spremali su se
da prodru do broda svojih sunarodnika. Kad je Leon stao na početak
stepenica sa kojih je nedavno vratio pešadince, shvatio je da je ovo
mnogo teži zadatak; svakog trenutka mogli su pojuriti na njega. Leon,
doduše, nije znao kako sam izgleda – crna lica, odeće koja se više
nije razaznavala, sa bezbroj krvavih mrlja po sebi, sa posekotinom
na golom ramenu koju još nije ni primetio, sa dva ogromna pištolja
koja su se dimila i uz sve to još najdivljijeg izraza – imao je početnu
prednost nad ovim ljudima koji su od užasa videli samo pokojeg
mrtvog, i koji su pre svega bili preplašeni.
– Smrdljivi pacovi! viknu Leon stilistikom koju nije mogao ni zamisliti
kao svoju. – Ja nemam nameru da trošim metke na vas. Izađite na
palubu, da vidimo koliko vas će naši mornari ostaviti Englezima, i
koliko će vas pobiti vaši dok vas ne raspoznaju! Oni koji žele da se
bore kao američki građani, još uvek mogu gore. Vi ostali, ćutite i
čekajte, inače ću vas decimirati!
Tek što je izgovorio ove reči, shvatio je da one nisu razumljene onako
kako je mislio: nepismeni mornari, znajući da je stranac, pomislili
130
su da se pod decimiranjem podrazumeva najmanje dranje na živo, i
tihi žamor je Leonu dao na znanje da je poruka primljena. Trojica se
izdvojiše i krenuše za njim. Leon je bio zadovoljan što ih se tako malo
odlučilo za američko državljanstvo, jer bi veći broj značio podvalu da
se izađe na palubu.
Izlazak na palubu ga je uverio da stanje na „Bonom Ričardu” ne može
biti gore; a bilo je tek predveče, i kasapljenje starog broda je tek imalo
da se dovrši. Dva druga američka broda bila su, sudeći po potmuloj
pucnjavi, zauzeta pratiocima „Serapisa“.
Dim se vukao posvuda; retki preživeli su ćutke i brzo posluživali
topove, zaštićeni ponekim pešadincem. Sve što se pokretalo bilo je na
levom boku, a u otvoru od eksplozije, izlažući se mecima, stajao je
mali Škot i pokušavao da razazna stanje na engleskom brodu.
U zatišju, začuo se glas sa engleskog broda:
– Predajte se! Svi zarobljeni biće pošteđeni!
Žao nam je što nismo u stanju da prenesemo reči kapetana Džonsa;
napomenimo samo da je njima izgubio svaku šansu da uđe u zbirke
slavnih izreka, i da je odgovor slikovito značio odbijanje. Tradicija je
docnije smislila i jedan odgovor podoban za štampanje.
Novi plotun propratio je odbijanje na predaju. Na „Bonom Ričardu“ je
još malo šta ostalo da se uništi, i puna mesečina koja se pojavila jedva
je sakrivala to slabo stanje. Tobdžije sa „Serapisa“ gađale su zapravo
žive ciljeve, ali se engleski kapetan još nije usuđivao da abordira,
preplašen silovitim prethodnim upadom.
– Kolika je voda u potpalublju? zapitao je kapetan Leona, kad mu je
javio o zarobljenicima.
– Ispod kolena.
131
– To znači da uz mirno more, ovako zakačeni, možemo izdržati bar
dan. Preuzmi strelce i rasporedi ih na dva cilja: jedni neka gađaju i
onesposobljavaju posadu, a drugu grupu, sa granatama, rasporedi da
traže skladište baruta.
Mornarička pešadija na „Bonom Ričardu“ bili su skoro samo Francuzi,
među kojima je Leon postao omiljen; raspoređivanje je proteklo brzo i
tačno, i ideja kapetana Džonsa pokazala je uskoro svoju zasnovanost:
jedan po jedan top sa „Serapisa“ koji je imao više oružja i mornara,
ali slabije vojnike, bivao je ućutkan. Uskoro su dva broda pucala
podjednakim brojem topova – po četiri na svakom. Ujednačena i
precizna vatra Leonovih strelaca kosila je po palubi engleskog broda,
i uskoro je stanje na dva broda malo ličilo na pomorsku bitku: skoro
bez ljudi na palubama, gađalo se iz zaklona, ne u plotunima, već
pojedinačno. Leon je pokušavao da nađe skladište, ali granate ga nisu
dosezale, ili nisu na vreme eksplodirale. Njegovi strelci su metodično
prebirali po svim sumnjivim mestima na susednom brodu, dok ih
odjednom jak udar nije sve bacio na pod, a one nesrećnike koji su
gađali sa kućica, pravo u more: „Bonom Ričard“ se uz užasnu škripu
počeo sve više naginjati – očigledno je tonuo. Odnekud se čulo urlanje
kapetana Džonsa:
– Topove zdesna u more!
Leon je shvatio da je ostalo premalo mornara za takav posao, i
poterao je svoje strelce na taj posao. Engleski kapetan, izgleda ne
shvatajući da je ovo prilika za abordaž, nastavio je razređenu vatru,
ne primetivši razliku u učestalosti sa protivničkog broda. Koliko bi
se začudio da je znao da na „Bonom Ričardu“ puca ukupno deset
strelaca, dok svi ostali bacaju topove u more na suprotnoj strani
broda! Leon je na čelu ove grupe davao uputstva kako da se puca, uz
stalno pomeranje, da bi pokrili manevar za uspravljanje broda. Činilo
mu se da to beskonačno traje, i po prvi put u ovome danu gubio je
nadu, sve dok nije osetio potmulo drhtanje broda koji se s mukom
vraćao u manju kosinu. Pomeranje olupine pomerilo je, međutim, i
132
engleski brod, i Leon je začuo zvuke i glasove koji su govorili o panici
preko puta. U tom trenutku, vitez od Gijminoa učinio je nešto ne
samo nerazborito, već i protivno svim naređenjima koja je imao, kao
i svome zdravom razumu: dao je znak strelcima, i oni su se bešumno
prebacili na drugi brod, ostavljajući „Bonom Ričarda“ bez ikakve
odbrane na izloženoj strani. Prebacivanje je bilo tako lopovsko da ga
skoro niko nije primetio na susednom brodu, gde se posada ustrčala,
misleći da oba broda tonu. Ideja koju je Leon imao u svojoj dosta
bučnoj i smušenoj glavi, bila je da nađe prokleto skladište, jer više
nisu imali ni ljudi za uspešan abordaž ni municije za iscrpljivanje.
Prvi koji je primetio neprijatelja na brodu bio je kapetanov zamenik,
iskusan engleski oficir, koji je, skoro se sudarivši sa Leonom na
prolazu prema gornjoj galeriji, pokušao da vikne i digne uzubunu.
Pretnja da će biti odmah ubijen nije ga naročito pomela, na šta ga
je Leon izazvao na dvoboj, zadržavajući svoje drugove. Ovaj znak
vojne učtivosti delovao je na Engleza, i počeo je besmisleni dvoboj,
u kojem se Leon tresao od uzbuđenja pri pomisli da svakog trenutka
Englezi mogu otkriti da je „Bonom Ričard“ na slaboj strani zapravo
napušten. Englez se čvrsto branio, ne dajući, kako se to priliči, glasa
od sebe – to je uostalom Leon hteo da postigne, jer mu je bilo mrsko
da čoveka ubije samo zato što dobro obavlja dužnost. U nekoliko
italijanskih skokova, zamki i lažnih napada, Leon je dovoljno vešto
zbunio oficira, dobrog učenika racionalne francuske škole, i oborio
ga bez mača na daske.
– Zarobljeni ste, reče vitez od Gijminoa. – Ostanite s njim vas dvojica.
Dva zaprepašćena strelca prihvatiše oficira, koji se bez reči, prema
svim pravilima vojne nauke, predao, ne sluteći da se ceo abordaž
sadrži od ove grupice, sa dvojicom manje, određenih da njega čuvaju.
Čitalac će se možda začuditi postupcima viteza od Gijminoa, kojima
je on ponekad zaobilazno dolazio do cilja. On, međutim, zaista nije
trpeo bezrazložno nasilje, i zato je ponekad rizikovao i mnogo veće
133
štete; ovoga puta, međutim, sreća mu se osmehivala, i on je nastavio
tiho napredovanje sa preostalim strelcima. Sledeći oficir, kojeg su
iznenadili u kajiti, na pogled viteza od Gijminoa, koji mu je držao
i nož ispod grla, rešio je da odmah kaže ono što se od njega tražilo
– gde je barutana – bila je tačno ispod njih, što je bilo neobično
mesto za razuman raspored na bojnom brodu, ali je ovog puta imalo
povoljno dejstvo. Isteravši sve iz kajite, Leon je otvorio kapak na
podu, spustio u njega kraj zavese koja je prekrivala okno, i zapalio
njen kraj. Iskočio je iz kajite, i naišao na svoje kako se bore sa grupom
engleskih vojnika na palubi. Stanje je postajalo sve nezgodnije – bili
su otkriveni, a improvizovani fitilj je mogao goreti brzo.
U tom trenutku, začuše se povici za abordaž sa „Bonom Ričarda“, uz
mnoge pokliče, i kroz dim Leon ugleda raspomamljenog kapetana
Džonsa, kako prelazi ogradu.
– Barut! Bežite! uspeo je da vikne, i svi se razbežaše, i Englezi i
njegovi, a Džons se sagnu iza ograde.
Nastala je potpuna tišina na palubi „Serapisa“. Niko se nije usuđivao
da podigne glavu, a zavesa je nešto oklevala. Tek posle nekoliko
minuta, grunu užasna eksplozija, raznevši kajitu i načinivši ogromnu
rupu u palubi. Zahvaljujući Leonovoj opomeni, gubici ni na jednoj
strani nisu bili veliki, ali je trenutak bio povoljan za abordaž, pa
kapetan Džons ulete na „Serapis“ sa svim svojim preostalim vojnicima
i mornarima. Dejstvo eksplozije bilo je strašno, a zamor i abordaž
sa teško oštećenog broda toliko su obeshrabrili Engleze da je samo
pola sata borbe bilo dovoljno da se predaju, i da zlosrećni kapetan
nove fregate shvati da mu je brod zauzelo jedva dvadesetak garavih
čudovišta.
Dok je stratište u noći bilo osvetljeno vatrama sa umirućeg „Bonom
Ričarda“, Džonsova posada je sprečila širenje vatre na „Serapis” i
prebacivala je sve što se još moglo na bolje očuvan brod. Činjenica
da je barutana bila na nivou palube spasla je brod od potpunog
134
probijanja dna i potapanja, ali bilo je opasno praviti s njim velike
manevre. Oba broda održavao je zapravo njihov gvozdeni zagrljaj i
mirno more. Džons se nadao da će tako i ostati, da bi mogli stići do
holandske obale.
Sa pola posade i tri puta više zarobljenika, kapetan Džons je zauzeo
britansku fregatu, i sada je, izdajući neprekidno naredbe o prenošenju
tereta u oružju i municiji sa broda, pokušavao da smisli nešto što bi
spaslo stari brod. Bilo mu je jasno da tih načina ima malo, i njegove
su naredbe postajale sve oštrije.
Negde posle ponoći, podigao se blag vetar, koji je možda mogao da
pomogne „Serapisu“ da se domogne Teksela, ali nikako opterećenog
plamtećom olupinom. Promuklim glasom, kapetan Džons je naredio
da se „Bonom Ričard“ odmakne čakljama, i da se na „Serapisu” razviju
velika bočna jedra. Posao je bio dugotrajan i mučan, i postojala je još
uvek opasnost da se vatra prebaci na novi brod.
Svitala je malo mutna zora kad se „Serapis“ odlepio, pažljivo i polako,
od starog broda. Na milju od njega, zadimljeni kostur „Bonom
Ričarda“ se prepustio moru.
Okrenuvši se malo zamagljenih očiju od smrti svog broda, kapetan
se obrati Leonu.
– Da si bilo gde drugde, samo bi te đavo iz pakla mogao spasti vešala.
I tu se nasmeja. – Ali ti si mi, u stvari, doneo ovu pobedu.
Leon je potišteno ćutao.
– Voditi dvoboj kad upadaš na brod da potpališ barutanu, ha, ha!
Ipak si ti najveći vojni talenat kojeg sam upoznao za ove tri godine
ratovanja po Evropi – pod uslovom da ne vodiš rat.
I to je bilo sve što je kapetan imao da izjavi o bitki koju je vodio.
135
Sledeće što je izašlo iz njegovih stisnutih usana bilo je hiljadu psovki
upućenih svojima i zarobljenicima, na račun probušenog engleskog
tanjira kojim je trebalo doći do Teksela.
136
Moral Lukše Ragužanina
Značaj ostrva Teksel bio je u tome što je ležalo na polovini svih
puteva između Engleske, Nizozemske i severnih mora i zemalja,
i promućurni Holanđani su na njemu rano osnovali neku vrstu
međunarodne stanice za moreplovce, gde su se opravljali brodovi,
gde se trgovalo i novačilo, a bogme su se obavljale i druge, zakonima
manje bliske radnje. Engleskoj je Teksel naročito bio trn u oku, jer je
podupirao američke brodove, i kapetan Džons je u ovome delu mora
bio popularan i rado očekivan gost.
Zamislite vavilonsku kulu koju je neko sravnio udarcem malja: to je
bilo ostrvo Teksel, ravna ploča na kojoj se gradilo, opravljalo, trgovalo
i opijalo, bogoradilo na svim evropskim i mnogim drugim jezicima,
i gde su žene bile možda ne toliko skupocena koliko skupa retkost.
Leon je primetio da se duševno stanje kapetana Džonsa znatno popravilo otkako je ugledao tanku zelenu liniju na horizontu, ali je teško
mogao zamisliti kapetanovu radost, kao i ponašanje koje je sledilo,
kad su pristali u preopterećenu luku. Nekoliko holandskih prijatelja
kapetanovih već je sa doka puštalo strašne zvuke, koje je Leon raspoznavao kao posledicu kajsijevače, a tek što je „Serapis“ pričvršćen,
pohrlili su na brod da saznaju novosti i da čestitaju, jer se za veliku pomorsku bitku već čulo, a kapetan je očigledno dolazio na engleskom
brodu. Holandski ljubitelji republike morali su međutim, da sačekaju
da se ljudstvo na brodu koliko-toliko sredi, da se ranjeni prebace na
obalu a zarobljenici u neki prazan lučki magacin, i tek kada su tesari
pušteni na brod, kapetan je izašao, sa nekolicinom preživelih oficira
i svojim novim zapovednikom mornaričke pešadije, ne zaboravljajući
da na izlazu prokune trulu englesku olupinu na kojoj je došao.
Krčme u Tekselu, pored sveg izuzetno bednog spoljnog i unutrašnjeg
izgleda, bile su mesta u kojima se sjajno jelo, i u kojima je sigurno
137
boravilo više vladara, generala, filosofa i ministara nego u mnogim
gostionicama u Parizu; mnoge krunisane glave prolazile su ovuda pre
nego što su ih lišili oba ova svojstva, mnoge vojskovođe koje će tek
steći ili su upravo izgubile slavu, mnogo prilika dobro zamaskiranih,
koje su mogle kriti lopove ili princeze; u jednom takvom mestu
zaustavilo se društvo kapetana Džonsa da proslavi njegovu pobedu.
Krčmar je izneo krčag nečeg što je imalo odvratan ukus i još gori
miris, i što se moralo piti kao piće Džonsove domovine Škotske; ta
odvratna tečnost je ubrzo nestala, pa je Leon zahtevao da se piju pića
njegove dve domovine, i nešto što im ne bi kvarilo ukus kao dimljena
haringa: presrećni krčmar je na to poslužio jastoge uz maslac
sa mirisnim sovinjonom, i guščije pečenje sa četvorogodišnjom
barberom. Radost viteza od Gijminoa očitovala se u nekoliko rečitih
izliva zahvalnosti krčmaru, otadžbini i plodnim lombardijskim
obroncima. Leon nije primetio interesovanje koje je pobudio,
naročito u jednog gospodina u uglu, velikih gestova i ogromne glave
na kojoj su se u neskladu skupila dva mala vodnjikava oka i napućena
usta; gospodin je već nekoliko puta, zabacujući kraljevski kraj svog
ogrtača i kašljucajući da bi privukao pažnju, dizao čašu prema
Leonovoj družini, a da ga iz nje niko nije zapazio. Nepoznati je imao
dovoljno strpljenja da sačeka opadanje raspoloženja – a za to je bilo
potrebno zaista mnogo strpljenja – i polako se približio Leonu, koji je
pao u ono stanje koje spolja i u izdržljive gospode deluje kao duboka
zamišljenost, dok je zapravo znak kraćeg oporavljanja pred sledeće
preterivanje. U takvom stanju, Leon je začuo kraj sebe nekakav glas,
i trebalo mu je dosta vremena da razabere govor u kojem je bilo i
venecijanskog ačenja, i gutanja slogova kao u Livornu, i napuljskog
zavijanja, ali iznad svega nemoguće italijanske gramatike; vitez
se sa izrazom krajnjeg negodovanja okrenuo da vidi autora tog
pogroma nad najlepšim živim jezikom, i ugledao je osobu koju smo
malopre opisali, i koja je u tom trenutku, veoma zadovoljna sobom,
izjavljivala:
– Konte Lukša, savetnik grada Raguze.
138
I pre nego što je Leon bilo šta suvislo mogao da smisli, konte je nastavio,
razlažući i naglašavajući svaku reč kao da govori Tasove stihove, i na
istom nemogućem jeziku je objašnjavao kako ga je privukla vojnička
slava kapetana Džonsa i njegovih ljudi, ali da se još više obradovao
shvativši da je među njima i jedan predstavnik italijanske otmenosti
i finoće, kojoj i sam pripada, da je za njega ogromna čast da upozna
takvog plemića, da bi želeo da sluša o podvizima, i je li bio veliki plen
na engleskom brodu.
Spominjanje otmenosti i plemstva izazvalo je neprijatnu grimasu
na Leonovom licu, ali ju je neumorni Ragužanin shvatio samo kao
posledicu pića, i nastavio da govori u opštoj tišini, prekidanoj samo
hrkanjem kapetana Džonsa.
Jednim dobro proračunatim, ali donekle slabo izvedenim pokretom,
Leon je istovremeno oborio slanik i dao znak za prekid te bujice:
– Ja sam u službi američke republike, reče Leon dosta razgovetno, – i
žao mi je što sam na vas ostavio pogrešan utisak.
– A ja sam takođe iz republike, reče konte široko se osmehujući, – i to
jedne od najstarijih u Evropi!
Pogled viteza od Gijminoa postade nešto blaži, ali još nije razumevao
čemu toliko zanimanje ovog gospodina. Nije dugo čekao, jer konte
odmah upita:
– Treba li vam brz i siguran brod do domovine?
– Nisam siguran, reče Leon. – Naročito ne u domovinu.
Konte Lukša uputi pogled pun razumevanja i pritajene radoznalosti.
– Mogućni su razni načini pristajanja, reče on umiljato.
139
– Vi ste trgovac? upita Leon.
Plemeniti konte se malo namršti, ali se priseti Leonovog
republikanstva, i reče:
– Pošten trgovac i građanin, gospodine...
– Leon od Gijminoa. Želeo bih da stignem do Francuske, ali ne sa
fanfarama.
– Naravno, naravno, reče konte trljajući ruke. – Ko se ne bi obradovao
poslu sa takvim herojem, pobednikom tako bogatog engleskog broda.
Mogućnosti razložnog obaveštavanja pomalo su iščilele u
međuvremenu kod viteza od Gijminoa, i on samo reče: – Potražite me
prekosutra na „Serapisu“, uz pokret otpuštanja sagovornika.
Konte se na nagao prekid nije uvredio, smatrajući da je u izgledu dobar
posao, i tiho je ostavio poluzaspalo društvo. Da se za kakvih četvrt
sata vratio, ugledao bi zapanjujući prizor izdržljivosti: kapetan Džons
i njegovi su posle odmora upravo odlučili da pređu na topli punč, i
niska prostorija se opet orila raskalašnim smehom i podvriskivanjem.
Tek negde u maglovitu zoru društvo je krenulo ka brodu, u tišem
razgovoru.
Pobednik kod Flemboro Heda, kao da se prethodne noći ništa nije
desilo, i bez ikakvih znakova zamora, uživao je u omletu sa slaninom
i preko zalogaja diktirao Leonu dnevne zapovesti, kada je dežurni
oficir na vrhovima prstiju prišao kapetanovoj kabini; samo se po
boji kapetanovog nosa i malo zamućenom pogledu zapovednika
mornaričke pešadije moglo naslutiti da su se ratnici veoma malo
odmarali.
Odjedanput, Džons reče:
140
– Ti bi išao.
– Bih, odgovori Leon.
– Ne mogu te zadržavati, reče Džons, – premda bih više od sledeće
pobede voleo da te odvedem u Ameriku.
– Neko me čeka u Francuskoj, reče siroti Leon, i ne sluteći koliko se
sudbina igra s njim.
– Žensko? upita Džons, i njegovo lice je pokazivalo potpuno odsustvo
neprijatne radoznalosti, samo neku blagu brižnost.
Leon, koji je poveravanje i otkrivanje tajni mrzeo, odjednom oseti
potrebu da mu ispriča svoje jade, odmereno i suvo, spominjući o
nama poznatoj gospođici samo jedan podatak – da nose isto ime.
– Lea... promrmlja Džons.
– Deminutiv, reče Leon.
– Lea Deminutiv, ponovi Džons, gledajući nekuda kroz prozor,
odjednom sentimentalan i tih. – To je dakle ta amajlija... A mene bi
trebalo da čeka izvesna Prudens...
Gledajući malog Škota kako kroz kukasti nos pušta naročito nežan
uzdah, Leon je primetio kako u njemu narastaju isto tako nežna i
besmislena osećanja prema neočekivano pronađenom prijatelju. No
kako su se obojica jako stidela izliva pozitivnih emocija, već nekoliko
trenutaka docnije su se svađali oko sume koju zapovednik mornaričke
pešadije treba da dobije na otpustu: Džons je predlagao da to bude
dvomesečni iznos, a vitez je bio užasno uvređen pominjanjem bilo
kakvog plaćanja. Mali Škot je bio najrazrokiji i najcrveniji, a Leon
ledeno stisnutih usana, jer je upravo upitan ima li prebijene pare pri
sebi, i čime misli da će putovati u Francusku, kada je na scenu stupio,
141
u zakazano doba, konte Lukša, višestruko obložen venecijanskim
brokatom i beskrajno srećan što se razgovor, po njegovom shvatanju,
vodi oko bogatog plena. Njegova pojava je Leonu sasvim jasno
pokazala da Džons ima pravo, a razbešnjeni kapetan je odmah
prihvatio cenu prevoza – neobično visoku – od Teksela do Kalea za
Leona, i isplatio je bez primedbi Ragužaninu. Nije ni slutio koliko je
time naškodio svom prijatelju.
Nekoliko dana docnije, kapetan Džons i Leon su se bez reči potapšali
po ramenu i vitez se ukrcao na karavelu koja ga je po svemu, sem po
veličini, podsećala na „Bonom Ričarda“. To je bio „brz i udoban brod“
koji je kapetan obećavao, a lica posade, da ih je Leon bolje posmatrao,
obećavala bi još manje. Sa njim su se ukrcala još šestorica Francuza, pa je
vitez uglavnom provodio vreme pričajući sa njima. Brodu je, po burnom
moru i pod ledenim vetrom, trebalo dva dana da dođe do Francuske.
Narednog jutra, Leon je osetio ogromno uzbuđenje: trebalo je da
uskoro pristanu u Kaleu, i njegov je mozak radio grozničavo: trebalo
je iskrcati se neupadljivo, isto tako stići do Pariza, gde tek počinju
nevolje... Usred tog razmišljanja začuo je karakteristično i nametljivo
kašljucanje kojim je konte-kapetan nagoveštavao svoju pojavu i izjavu.
– Žao mi je što vas podsećam, reče on, – ali pred iskrcavanje treba da
platite, i vi i vaši drugovi, drugi deo putnih troškova.
Leon ga je gledao sa potpunim nerazumevanjem.
– Nismo li vam platili još u Tekselu, unapred, da biste opremili brod?
– O, onda je reč o nekoj zabuni, reče konte uspijajući. – Platili ste
samo polovinu sume, kao što je zapisano u brodskim hartijama.
Vitez od Gijminoa je stanje besa brzo i lako dostizao, a ovog puta je to
stanje čak i za njega došlo neobično hitro. Jedva se suzdržavajući, on
reče:
142
– Voleo bih da vidim te spise.
– Drage volje, plemeniti viteže... potrebno je samo malo veštine u
čitanju našeg skjavonskog jezika... i slova.
Ova izjava bila je propraćena još dražesnijim smeškom, a kapetanova
mala usta su ličila na trešnju u pudingu; Leon je imao iznenadnu želju
da taj slatkiš razlepi jednim udarcem, ali je u magnovenju shvatio da
on i šest vojnika, naoružani samo mačevima, teško mogu da se odupru
posadi koja je očigledno znala postupak prema naivnim putnicima.
Zato, gledajući Ragužana svojim najubistvenijim pogledom, reče:
– Možemo pogledati koliko još novaca imamo pri sebi.
Vojnici, videvši da se nešto događa na palubi, približili su se svome
zapovedniku, ali isto su se tako svom kapetanu približili i njegovi, bar
tri tuceta propalica sa tojagama, lancima, musketama i sekirama, i u
iznenadnoj tišini se začuo Leonov glas, kako svojim sunarodnicima
objašnjava situaciju; bili su dovoljno iskusni da odmah počnu
prikupljati novac, i uskoro su dvomesečne plate i nagrade kapetana
Džonsa promenile vlasnika – a kapetan, ni posle brojanja, nije skidao
izraz pritvorne ljubaznosti na licu.
– Nadam se da je sad u redu, reče Leon.
– Avaj, plemeniti gospodine, tu konte pogleda prema nebu, – iskrcati
je jedno, a iskrcati „bez fanfara“ je drugo!
– Imam utisak, kapetane, reče Leon polako, – kao da ste malčice
zaboravili svoj cenovnik.
– I vi svoj položaj, reče pokvarenjak uz lak naklon. – Ali bi se ovo vaše
mučno i meni nerazumljivo cepidlačenje možda moglo okončati ako
na ukupnu sumu dodate i vaše skupocene mačeve. Tako ćemo bez
nesporazuma i čegrsti pristati u vašoj domovini.
143
Na trenutak je Leonova opreznost delovala besprekorno, i on se sa
zapovednim izrazom okrenuo svojim drugovima: no na njihovim
licima je bilo samo očajanja i želja da se konačno vrate, a dvojica
ili trojica su već počeli da otpasuju mačeve. Pri pomisli da ga posle
pogodbe sa ovim iznuditeljima čeka Leonina, kojoj je sigurno
neophodna pomoć, njegovo rasuđivanje pokleknu, i vitez nevoljno
predade svoj mač. Istoga trena mu je postalo jasno koju je užasnu
grešku učinio: mornari im pritrčaše, i posle dosta dugotrajnog
opiranja i gušanja, svezaše ih i baciše u potpalublje, uz poruku
Ragužanina:
– Verujte mi, samo će mi pijaca u Tangeru vratiti štetu koju ste mi
načinili.
Osećamo da ni nama, a još manje našem čitaocu, ne bi prijao opis
užasnog duševnog stanja viteza od Gijminoa u satima i danima koji
su sledili: tako surovo, besmisleno i nepravedno biti otrgnut od svog
života, i to u trenutku kad mu se upravo vraćao, kad je već video
francusko kopno, skoro ga je dovelo do ludila; od toga ga je spasla
užasna bura u Biskajskom zalivu, jer se tri puna dana morao boriti za
svoj život i za živote svojih drugova – niko ih za to vreme nije odvezao.
Dok su zatim po mirnom moru prolazili pored negostoljubivih obala
Španije i Portugalije, Leon je primetio da oko vrata više nema Leonino
pismo, i sa nečim što je ličilo na tračak nade, shvatio da ga zna
napamet, da se seća oblika svakog slova, mesta zamrljanog suzom,
i čak mu se, u stalnoj bunovnosti od iscrpljenosti i gladi, činilo da
sluša njen glas.
Negde početkom marta – ili se bar Leonu tako činilo, jer je karavela
bila neverovatno spora i zaustavljala se izgleda u svakoj luci od
Lisabona do Gibraltara, zapovednik mornaričke pešadije na slavnom
„Bonom Ričardu“ i njegovih šest vojnika bili su u ritama i sa bradama
izvedeni na trg robova u Tangeru, gde su ih kupili različiti vlasnici, i
više se nikad nisu videli. Nikada, ni pre ni kasnije, nije Leonovo srce
toliko žudelo za osvetom kao kad je video priliku Ragužanina kako
144
zamiče u suk, bacajući teatralnim pokretom ogrtač za rame, i to je bio
i jedini prizor na kopnu koji je video za dugo vremena.
Za dva meseca Leon je promenio samo dva vlasnika – jednog
tangerskog trgovca i jednog nepoznatog gusara, na čijem smo ga
brodu sreli na početku ove pripovesti. Posle vrtoglavo brzog odvijanja
događaja koji su usledili posle bekstva iz Francuske, ovo vreme je
proticalo sporo i neodređeno, premda u svakodnevnim životnim
opasnostima i na ivici osnovnih potreba. Nikad Leon nije toliko
vremena proveo sam sa sobom, bez dijaloga ili posmatranja, i njegov
duh je iz tog strašnog iskušenja izašao ojačan i produbljen. Istini za
volju, bio je u stanjima koja su bliska gubljenju razuma, ali ga je iz te
opasnosti spasao mladi grčki lekar.
Sve to što smo opisali prolazilo je kroz sećanja viteza od Gijminoa,
dok je sedeo na gomili užadi, gledajući kako se približava obličje
smešnog simbola njegovog negdašnjeg života – ostrvo Kitera, Vatoova
inspiracija.
145
Glava V
Sveti Gerasim i sveta Paraskeva – Komad
venecijanskog brokata – Abdulah-bej – KiraDafnine minđuše
... biva kadšto ko da slazi stub
s neba na more, vali uokrug
pod teškim dahom vetra uzavru
i koji brod taj vrtlog zahvati,
najveća ga opasnost obrće.
(Lukrecije, O prirodi stvari)
Ali zato nas vrlina samim delima neposredno podstiče da se ne samo
divimo delima nego da se u isti mah nadmećemo s onima koji su ih
stvorili.
(Plutarh, Život Perikla)
146
Sveti Gerasim i sveta Paraskeva
Ostrvo Kitera, ili mnogo češće, u doba kad o njemu govorimo,
Cirigi, doživelo je možda najžalosniju, i svakako najduže žalosnu
sudbinu od svih grčkih ostrva. Uvek na udaru afričkih gusara, bila
je za vreme krstaških ratova često pljačkana, a Hajredin Barbarosa
je sa svoje strane zapečatio svaki život na njoj, tako da Kitera
desetinama godina nije bila uopšte nastanjena. Posle četvrtog
krstaškog rata, malo su se obnovile mnogobrojne vizantijske
tvrđave na ostrvu, i ono je živnulo, da bi od trinaestog veka
neprekidno bilo pod Venecijancima. Ovo „pod Venecijancima“
uključivalo je i pustošenja, i povremeno upade turske flote,
alžirskih gusara i drugih, kako je već kome odgovaralo da bednim
i malobrojnim stanovnicima otme neznatnu imovinu, pokoji ćup
meda ili ulja. Kiterana je bilo posvuda po Osmanlijskom carstvu,
posebno u Egiptu i Carigradu, i tamo su svojim sposobnostima
pokazivali nesrećni usud svoje otadžbine. U doba odvijanja naše
priče, u glavnoj, južnoj luci ostrva, Kapsali, smeštenoj između
dva zaliva odvojena malim rtom sa tvrđavom, bilo je ne više od
stotinak Grka i tridesetak Venecijanaca, a u okrugloj kuli koja je
u bolja vremena služila kao karantin, bilo je dvadeset vojnika,
šareno društvo venecijanskih najamnika. Najzad, ono što je za
priču najvažnije, u luci je bio venecijanski trgovački brod, prepun
robe iz Sirije i sa Kipra, koji se u Iraklionu nije mogao zaustaviti
zbog bure, nego je našao drugu luku za snabdevanje pred
jadransku etapu. Dolazak gusara na Kiteru nije bio slučajan, već
su na Tenaronu bili, samo njima poznatim znacima, obavešteni o
ovom mogućem plenu.
Hvatao se mrak kad je gusarski brod izronio iza rta sa zapadne
strane zaliva, a da ga sa gornje tvrđave niko nije primetio niti dao
znak za uzbunu. Većina venecijanskih mornara bila je još na obali,
147
a jedan deo u čamcu koji je upravo krenuo sa mola prema brodu,
ukotvljenom u sredini zaliva. Nije moglo biti nikakve sumnje u to
kakav je brod što dolazi, jer se na njemu već vijorila crna zastava,
i niz zaliv su se razlegli užasni bojni pokliči afričkih gusara. Vitez
od Gijminoa i sior Foskolo su već odavno bili na nogama, ne bi li
naslutili šta ih čeka u zalivu. U trenutku kad je nastalo komešanje
na palubi, i kad su gusari pojurili prema užadi i topovima, Leon
je udarcem noža prekinuo vezu topa kod kojeg je stajao, i gurnuo
Foskola dalje, prema krmi, računajući da će u gužvi uspeti da skoče
i dokopaju se kopna. Bez oklevanja ili opomene, sa gusarskog
broda su odjeknula dva plotuna, sa desne strane: jedan je za dlaku
promašio čamac u kojem su mornari pokušavali da se domognu
obale, i pritisak je izbacio ljude iz njega, a drugi je precizno pogodio
posred druge palube venecijanskog broda. Ono što je u prvom
trenutku izgledalo kao kukavičluk venecijanskih mornara, bežanje
na obalu, bilo je zapravo jedino što se moglo učiniti: brod se mogao
braniti samo sa obale, jer vremena za dizanje sidra i manevrisanje
više nije bilo, a napad je po svemu predviđao i upadanje u slabo
branjeni grad. Na žalost, niko u Kapsaliju nije mislio na gornju
tvrđavu, na zapadnoj strani zaliva, iz koje se mogao sjajno braniti
grad, a raspoložive vojne snage nisu se pozabavile strateškim
razmišljanjima kad su dospele na ovaj zaboravljeni kraj sveta.
Uskoro se, međutim, razlegao plotun sa terase karantina. Gusarski
brod je morao da manevriše, a Leon, shvativši šta će doneti naglo
naginjanje, rekao je Foskolu:
– Skačimo!
Dok su padali u tamu, Leonu se još činilo da čuje Foskolovo tiho
mrmljanje i obraćanje svecima. Činilo mu se da tone dugo, i da mu
glava prska, i krajičkom svesti je još mislio na Foskola kao na manje
otporni deo para, kad je odjednom shvatio da ga neko snažno izvlači
gore; na površini je grčevito udahnuo vazduh i video da je to što ga
vuče snažna Foskolova ruka, i da Grk ogromnom brzinom pliva ka
istočnom rtu, koji se još jedva naslućivao u pomrčini.
148
Nisu odmakli više od pedesetak metara, kad se sa gusarskog broda koji
je već krenuo u abordaž, začula zaglušujuća eksplozija; otkačeni top
je po nagnutoj palubi jurnuo unazad, i zakačivši jednog bakljonošu,
pribio ga uz jarbol. Dok su se ostali snašli, plamen je pao na cev. Leon
i Foskolo su videli kako se u plamenu glavni jarbol nakrivio, a zatim
pao, bacajući u vatru tone navoštenog platna. Haos je bio potpun,
ali gusarski zapovednik kao da nije gubio glavu, i brod je i dalje
nastavljao prema venecijanskom. Leon i Foskolo, plivajući u velikom
luku prema rtu, gledali su događaje kao iz niskog partera. Preživeli
gusari su shvatili da im je jedini izlaz da se prebace na drugi brod, i
to im je i uspelo, jer su sa njega svi pobegli na obalu. Leon je morao
priznati da zapovednik ima strateške mašte; na malom rastojanju od
venecijanskog broda, gusarski brod je zaokrenuo i zaustavio se, da
se vatra ne bi prenela na drugi, i iz ploveće buktinje su gusari, na još
veće Leonovo iznenađenje, uspeli da spuste čamce i u njih poskaču, i
da sa istom takvom brzinom i veštinom uskoče, uspužu se ili uspenju
uz bokove broda. Ljudske siluete su se jasno videle pri odblesku
plamena, u zatišju u kome su vojnici iz karantina čekali da vide na
koji će brod pucati.
Leon je najednom shvatio da uopšte ne može da pokrene ruke u
bolnom grču od ledene vode, i pitao se u sebi kako bi ovaj smeli plan
izveo bez sior Foskola, koji je ujednačeno, kao da mu ne smeta ni
teret ni hladnoća, plivao prema obali. Srećom, talasi su bili mali pa je
Foskolo već iz trećeg pokušaja uspeo da Leona i sebe izvuče na oštro
stenje. Naložio mu je da nožne prste povuče ka sebi, i obasuo mu
ramena brzim i jakim udarcima. I zaista, već posle nekoliko minuta,
Leon je bio u stanju da pokreće udove, i obojica su ustala, drhteći od
zime.
U zalivu se u međuvremenu nastavljala drama. Gusari su pucali iz
topova trgovačkog broda, još uvek u plotunima nadmoćni nad tri
topa iz karantina, a pojedini stanovnici su odgovarali musketama iz
uskih uličica luke. Premda je veliki broj gusara stradao u eksploziji,
bilo ih je još uvek više od postaje u karantinu, a svakako su bili i
149
nadmoćni i nad stanovnicima gradića. I dok su se Leon i Foskolo
s mukom probijali preko stenja do pristupačnog dela istočnog rta,
imali su priliku da posmatraju sledeći drski manevar gusarskog
zapovednika, koji je spustio dva čamca sa svog novog uporišta – što
će reći najmanje pedeset ljudi, i očigledno ostavio još nešto topovske
posade, da pod njihovom zaštitom napadne grad. Gledajući ovo,
Leon i Foskolo su nesvesno ubrzali korak, ne primećujući užasno
stanje svojih bosih nogu. Već su bili u podnožju karantina, i iza njega
na početku gradskih ulica, kada je Leon zastao: sa staze koja je negde
pri kraju postajala ulica, virila je osovina jednih jednostavnih drvenih
dvokolica koje se obično po lukama upotrebljavaju za prenošenje
buradi: ova su još bila natovarena sa dva reda buradi. Pogledao je
Foskola, i na njegovom licu, osvetljenom udaljenom vatrom, video
da ima istu pomisao. Bili su, u ravnoj liniji, jedva tridesetak metara
daleko od rive, na koju se upravo iskrcavala posada prvog gusarskog
čamca; ulica je imala blag nagib, i kola je samo trebalo pokrenuti iz
ugla u kome su se nalazila.
– Pomozi, sveti Gerasime i sveta Paraskevo, reče sior Foskolo i uhvati
ručku, dok je Leon prilegao na zadnji kraj kola. Izgleda da su sveci
te večeri bili naklonjeni čudnovatim prilikama u mokrim prnjama,
jer su kola sa malo napora izašla iz ležišta, i u sledećem trenutku,
uz neopisivu buku, krenula, prvo polako, pa zatim sve brže po
popločanoj rivi, dok su burad padala i sama za sebe nastavljala put.
Pre nego što su posade čamaca videle opasnost i čule opomene svojih
drugova, kola su silovito udarila o stubić za užad, okrenula se sipajući
varnice po kamenu i koseći sve što je već izašlo na obalu, i konačno
pala u vodu, zakačivši jedan od čamaca. Ovaj iznenadni napad imao
je dvostruko dejstvo: snašavši se brzo, gusari su se okrenuli strani
otkuda je krenulo vozilo, a branioci gradića, sakriveni u mračnim
ulicama, ohrabrili su se od neočekivane pomoći i istrčali na plamenom
osvetljenu rivu u neposredan okršaj. Počela je borba prsa u prsa,
koja gusarima na kopnu nije mnogo odgovarala; istini za volju, još
je manje odgovarala Leonu i Foskolu, koji nisu imali nikakvo oružje
sem jednog noža. Dok su sasvim nerazumno hrlili u bitku, Foskolo je
150
dograbio i kamen koji je stajao ispred točkova kola, i tako naoružani,
naši junaci su, puštajući užasne borbene krike, jurnuli da ponovo
izazovu sudbinu. Pojava ova dva bića svakako nije mogla da iskusne
gusare zaplaši ili prevari: ali činjenica da je sve što je moglo da nosi
oružje izašlo na obalu, i što njihovi drugovi u zbunjenosti nisu znali
da li da pucaju u rivu, promenila je situaciju, koju su odmah shvatili
Venecijanci sa svoja tri bedna topa u karantinu, i opalili nekoliko
dobrih pogodaka po svom bivšem brodu, koji je stajao nepokretan,
i odlično osvetljen.
Bitka nije bila tako kratka, jer su gusari bili odlični borci, a ovog puta
su se borili za goli život. Leon i Foskolo su se ubrzo naoružali od svojih
pobeđenih protivnika, i vitez od Gijminoa je sebi morao priznati da se
grčki lekar sjajno bori. Sior Foskolo se doduše borio stilom koji je Leon
docnije opisao kao „ekstremni italijanski“, što će reći da je uobičajeno
skakanje, varakanje i vikanje koje često i nije imalo posebno jasan cilj,
sem da zbuni protivnika, postalo u Foskolovom slučaju predstava koja
je odvlačila pažnju i drugih, i znatno doprinosila opštoj dekoncentraciji
gusara. I dok se na rivi odvijala krvava borba, trgovački brod se sve
više naginjao, ozbiljno pogođen, i sa njega su skakali preostali gusari.
Ovo je ubedilo posadu u karantinu da više ne mora služiti topove, pa
su i oni priskočili u pomoć građanima Kapsalija na obali. Za manje od
jednog sata, nešto preživelih gusara bilo je vezano i bačeno u podrume
karantina. Mlađi učesnici bitke počeli su prati rivu morskom vodom,
dok su stariji seli u sve raspoložive barke i krenuli prema trgovačkom
brodu, koji je zahvaljujući mirnom moru još plutao usred zaliva: bila
je to retka prilika da se odbrane od gusara i još nešto ućare, jer su
po pomorskom običajnom pravu smeli da „spasu“ odnosno rasture
tovar ugroženog broda. Venecijanski plaćenici nisu ni pokušavali da
ih zaustave, znajući da određen procenat mora biti izložen prodaji,
i nadajući se i sami nekoj dobiti. Mornari su zajedno sa građanima
razvlačili teret broda.
Leon i sior Foskolo, koje je najzad stigla tupa iscrpljenost, sedeli su
bez reči naslonjeni o zid jedne kuće, kad im je prišla prilika koja se
151
već obnevidelom Leonu učinila kao oličenje svetog Gerasima: bio je
to čovek srednjih godina, veličanstvena figura lepe glave i uglavnom
osedele kose, brade i brkova, velikih tamnih očiju malo opuštenih na
spoljnim uglovima. Zatičući veliki krivi nož za pojas, čovek se obratio
sior Foskolu na njegovom jeziku, i počeo je kratak razgovor koji
se završio time što je nabeđeni sveti Gerasim bez ikakvog uvijanja
podigao Leona, prebacio ga preko ramena i krenuo sa Foskolom
među tamne uličice.
Prvo što je Leon video kad je otvorio oči, bila je zaslepljujuća belina,
koja se nije menjala ni posle trećeg protrljavanja slepoočnica:
vitez se nalazio u besprekorno beloj sobici, koju je kroz malen
prozor, oivičen plavom bojom, obasjavalo sunce. Kad je uspeo da
se pridigne na laktove, video je da na drugome ležaju, umotan
u tkanje lepih zemljanih boja, leži Foskolo, isto onako sklupčan
kao i na šljunku rta Tenaron, dok sa druge strane sobu obasjava
malo ognjište, koje se jedva primećivalo u opštoj belini. Drugog
nameštaja sobica i nije imala. Sa nešto malo muke, Leon je ustao, i
video da je odeven u dugu belu košulju od debelog i toplog tkanja.
Prišao je prozoru, teturajući od jačine svetlosti, i kroz okno ugledao
najprijatniji mali vrt sa zrelim limunovima i narandžama, jednom
prastarom maslinom i mnogo sočnog mediteranskog zelenila,
povijanog vetrom. Zadivljen slikom južnjačkog decembra, ostao
je dugo uz okno, dok ga škripanje vrata nije otrglo iz te čarolije:
ono što se na njima pojavilo bila je, u smušenoj vitezovoj mašti,
sama sveta Paraskeva, – jedna mala i sveža prilika u crnom, pravog
držanja, brzih pokreta, koja je prišla ognjištu, podigla poklopac na
posudici u pepelu, okrenula se i ugledala prazan krevet, i uputila
strog pogled svojih crnih očiju, uokvirenih stotinama bora od
sunca i smejanja, drskom dezerteru. Pre nego što je Leon uspeo
da se ceremonijalno pokloni, dama je prišla, uhvatila ga za ruku i
blago ali odlučno smestila u krevet, i u sledećem trenutku je vitez
poslušno pio sadržaj posudice iz pepela, u kojem se naslućivao
med, limun i mnogo mirisavih dodataka.
152
Do buđenja lekarovog trebalo je da prođe još mnogo vremena, i
Leon je ostao pod okriljem male žene, koja je mogla imati i četrdeset
i šezdeset godina. Vitez je sa najvećim čuđenjem posmatrao ovo
biće: za svoga života bivao je malo sa običnim svetom, a starije
žene njegovih krugova izgledale su toliko drugačije i sa toliko muke
su se očuvavale, da ga je pojava ove staračke ljupkosti potpuno
zaokupila; čitalac je, uostalom, već verovatno naslutio koliko se
tople sentimentalnosti krije iza čelične pojave viteza od Gijminoa.
Dok se Foskolo probudio, Leon je dobio komad ovčijeg sira preliven
maslinovim uljem i nekakvim travama, uz komad još toplog mirisnog
hleba, dve narandže, bademovo testo umešeno sa ružinom vodicom,
čašicu neke jake rakije, gust i veoma sladak sirup sa zelenim
smokvama, i šoljicu isto tako guste i slatke kafe. Potpuno predan
uživanjima i zahvalan svim božanstvima što je spasen, vitez od
Gijminoa je od svoga druga saznao da se nalazi u gostoljubivoj kući
graditelja čamaca, posednika i uljarskog trgovca Nikolaosa Zarganisa
i njegove žene Penelope, čijih je sinova, sve moreplovaca i trgovaca,
bilo u Londonu, i u četiri italijanska grada. Saznao je takođe da imaju
i jednu kći, Dafni, koja je u poseti rođacima dublje na ostrvu, i koja
je isprošena za lepog kapetana sa Hidre, koga nežno voli. Sve to je
za vrlo kratko vreme mala gospa ispričala sior Foskolu, sijajući od
ponosa, i nudeći i drugog izbavljenika od gusara poslasticama.
Prošlo je nekoliko dana u skromnoj kući na Kiteri, i za to vreme su
dva prijatelja bila okružena pažnjom gospa Penelope; njenog muža
su viđali manje, i Foskolo je objasnio Leonu da je to deo kućne
etikecije – on će se pojaviti kad se dovoljno oporave da vode muške
razgovore. Leon je bio beskrajno zahvalan etikeciji, jer mu je posle
višemesečnog mučenja snaga polako i postepeno dolazila. Najzad,
kad su se obojica dovoljno oporavila, seli su pred kuću, odeveni u
crne suknene pantalone uske od kolena do članaka i bele košulje,
sa samim Zarganisom, pod prijatnim zimskim suncem. Trgovac im
je izrazio svoju zahvalnost, i zahvalnost ostalih građana Kapsalija, i
izgledalo je, po velikoj Foskolovoj ozbiljnosti, da je to zahvaljivanje
izrečeno najbiranijim rečima. U nastavku, trgovac je smatrao da im
153
se mora odužiti, i zatim je nastao dugotrajan razgovor između dva
Grka, pun mekanih prelaza i melodičnih naglasaka, koji su na Leona
imali blago uspavljujuće dejstvo. Foskolo ga je morao propisno
prodrmati da mu saopšti kako su dobili solidan čamac sa jednim
jedrom – drugi, nešto veći, morao je ostati za svadbeno putovanje
trgovčeve kćeri.
Tako su se već sledećeg jutra, podjednako nestrpljivi da se vrate
svojim voljenima, Leon i Foskolo spremali da krenu na, nadali su
se, kratko putovanje do Kefalonije, gde bi vitez mogao da sačeka
neki venecijanski brod, a lekar da završi svoje nesrećno započeto
prosidbeno putovanje. Dan je izgledao, kao i svi prošli, miran
i sunčan, čamac je bio čvrst i odlično snabdeven, čak i za više od
sedmice putovanja; skoro sve što je živelo u Kapsaliju izašlo je da
pozdravi hrabre protivnike gusara. U trenutku kad su se ukrcavali,
iz sporedne ulice je došla na rivu povorka od tri magarca, i sa prvog
je jedno žensko biće u mrkom i sa belim vazdušastim povezom oko
glave, poletelo trgovcu Zarganisu u zagrljaj. Vitez od Gijminoa, koji je
upravo tovario mešine sa vodom, zastao je u pola posla, i kao i obično
sklon književnim tumačenjima, poluglasno promrmljao „Kiterska
Afrodita“; i koliko god preterane bile Leonove mitološke slike, kira
Dafni, jer je to bila ona, mogla je bez stida da se meri sa bilo kojom
klasičnom predstavom.
Dok su odvezivali konopce, i dok su malobrojni stanovnici
pozdravljali mahanjem i uzvicima, Leon je kao hipnotisan posmatrao
prelepo lice, ogromnih tamnih očiju, oblih jagodica pored kojih su se
njihale dve velike srebrne minđuše, onu istu veličanstvenu staturu
koja se još videla u Dafnine majke; a pojava mu je sada upućivala blag
osmeh, jer je od oca čula ko je u čamcu. Dok je pokušavao da uhvati
gde je sve čar tih crta, čamac se počeo polako udaljavati, i sve što je
Leon zapamtio bio je topao i istovremeno taman pogled, zasenčen
i uznemiravajući. Zadubljen u neodređena i prijatna razmišljanja,
Leon je mehanički pomagao sior Foskolu u upravljanju brodom, ne
primećujući Foskolovu zabrinutost zbog oblaka na horizontu.
154
Komad venecijanskog brokata
Osobina predosećanja, tako retka i dragocena, često ne krasi
najblistavije umove, i to je možda deo nebeske pravde koja
raspodeljuje ljudske osobine: vitez od Gijminoa bio je izrazit
primer za to, ali kao da se nesvesno stalno okruživao bićima koja
su ovu izuzetnu osobinu imala. Ovoga puta, njegov sabrat Foskolo
je pokazivao sve znake duboke uznemirenosti, i dok se vitez
uljuljkivao slatkim priviđenjima, on je procenjivao koliko bi vredelo
pokušati vratiti se na Kiteru; bili su na oko dva sata plovidbe
zapadno od nje, a zloglasni vrt Tenaron se još nije pojavljivao. Oni
isti oblaci koji su ga na izlasku iz luke Kapsali preplašili i dalje su
stajali na istom mestu, a vetar koji ih je na početku brzo gonio na
zapad skoro je potpuno stao. Foskolov strah od iznenadnih oluja
poticao je, uostalom, i od poznavanja ovih voda, a preteći mir na
pučini je to mogao samo potkrepiti. Znao je takođe da sa veslima
ne bi daleko odmakli, pri slabom vetru suprotnog pravca, i da do
Kitere sigurno ne bi stigli pre početka nevremena. I dok se vitez od
Gijminoa, u potpunom duševnom uživanju, prisećao neuporedivih
Homerovih epiteta za ove vode, Foskolo je u skladu sa svojom
fatalističkom prirodom, seo, pustio kormilo i zaronio glavu među
ruke. Prve kapi ledene kiše obasule su dve nepomične figure,
jednu na pramcu a drugu na krmi, i na onu na pramcu to je imalo
trenutno dejstvo: vitez se podigao, osmotrio nebo i more i izdao
kratko naređenje:
– Skupiti jedro!
Bila je to svakako prava odluka u pravom trenutku, ali je njeno
izvođenje već bilo blizu nemogućeg: jedan strašan nalet vetra je
otrgnuo drugi konopac, koji je bio sasvim labav da bi se iskoristio
pređašnji slab vetar, i on je svom snagom udario Foskola po licu,
155
skoro ga bacivši u vodu. Bilo je potrebno mnogo veštine da se na
ledenom fijukanju i uz već dosta visoke talase održi ravnoteža
i nekako uhvati konopac, i kad su ga obojica s mukom držali
pokušavajući da saviju jedro, drugi iznenadni nalet, iz suprotnog
pravca, pocepao je jedro po dužini, uz odvratan praskav zvuk. Više
se ništa nije moglo učiniti. Foskolo je nešto vikao sa manje od metra
razdaljine, ali se to nije čulo od užasne huke. Leon je ipak shvatio da
treba da se ostatkom drugog konopca pričvrste uz osnovu jarbola,
da ih talasi ne bi odneli iz brodića.
Strašnije morsko iskušenje vitez nije doživeo ni pre ni posle toga.
Bura koja je počela niotkuda i za samo nekoliko časaka, razbesnela
se do razmera koji su činili čast lošem glasu mora oko Tenarona; s
početka brzi i neujednačeni, talasi su se uskoro pretvorili u grdosije
koje su za pola dužine premašivale jarbol, a Foskolov pokušaj da
brod diže do vrha svakog talasa završio se polomljenim kormilom.
Potpuno nemoćni, posmatrali su kako se nad njima podiže vodeni
zid, kako ih baca u provaliju između dva talasa, i kako zatim
drvena ljuska, uz strašno škripanje, leti na drugi talas, da se sve
ponovi. Leon nije mogao a da ne pomisli kako ih je dosad spasao
samo dobar konstrukcijski osećaj kir Zarganisa, i nadao se da će se
Foskolovi sveci pobrinuti za ostatak. Kratki zimski dan uskoro je
zamenila potpuna pomrčina bez meseca, a more nije prestajalo da
divlja. S vremena na vreme, proverili bi obojica da li je ruka onog
drugog još oko jarbola, a onda su postepeno, izubijani, poluugušeni
od morske vode i napola sleđeni, izgubili svest.
Prvi se probudio vitez od Gijminoa, u raspoloženju koje je
čitaocima dobro poznato, i umesto da primeti da napola propala
barka pluta po mirnom moru i pod blagim zimskim suncem, on
je sa negodovanjem zaključio da Foskolo još spava, i snažno ga je
prodrmusao; no Foskolo, čim se s mukom izvukao iz zapetljanih
konopaca i otvorio zakrvavljene oči, promuklo kriknu:
– Ostrvo!
156
I zaista, iza Leonovih leđa se uzdizalo – u pravom smislu reči – jedno
visoko i stenovito ostrvo, na manje od nautičke milje.
Leon upitno pogleda Foskola, i ovaj spremno odgovori:
– Lii.
Leonov izraz lica govorio je da mu to ništa ne znači.
– Egli?
Ni ovo ime nije imalo uspeha.
– Antikitera?
– Hm, reče vitez. Njegovo povezivanje sa grčkim svetom sad je bilo
zadovoljeno – to je znači, ostrvo „nasuprot Kiteri“. – Jeste li sigurni?
upita on doktora.
– Bura nas je bacala na jug, reče Foskolo, – a jedino što ima između
Krita i Kitere jeste ovo ostrvo. Uostalom, kako su mi ga opisivali, to
je ta stena. Nema stanovnika, sem povremeno gusara, luka takođe
nema, obale su nepristupačne i vrlo opasne. Moraćemo dugo obilaziti
da pristanemo.
Zaista, teško je bilo zamisliti nešto što bi bilo više „nasuprot Kiteri“ od
ovog avetinjskog mesta. Dok su polako prilazili, veslajući onim što je
od vesala ostalo, skoro do kolena u vodi, ali zato sa jarbolom koji je
nekim čudom ostao čitav, pred njima su se u jutarnjoj svetlosti uzdizale
oštre ljubičaste stene. Kad su se sasvim približili, prizor je postao
strašniji: tragova brodoloma, nasukanog pocrnelog drveta, čitavih
brodskih delova bilo je po svim uskim žalima, oivičenih mrežom
reckavog kamenja, kroz koje bi se i plivač pri mirnom moru jedva
provukao. Antikitera bila je džinovsko groblje brodova, lešinar usred
kritske pučine. Morali su biti veoma oprezni, da stene ne zakače već
157
sasvim trošnu barku, a mogućnost da u retkim mestima za pristajanje
naiđu na gusare, načinila ih je sasvim ćutljivim. Tako je obilaženje
ostrva dugo trajalo, ali su imali sreću da njihovo mučno manevrisanje
ne bude otežano talasima. Na severoistočnoj strani ostrva, bile su dve
pogodne uvale, udaljene jedna od druge oko pola sata veslanja. Leon
i Foskolo su se saglasili da pristanu u manjoj i teže dostupnoj, ako bi
se desilo da ostrvo još neko poseti dok su oni na njemu. Posle mnogo
muka, grebanja po stenama i gacanja po hladnoj vodi, brodić je stigao
do obale, i u njemu, više plivajući no veslajući, naša dva junaka. Legli
su, sasvim iscrpljeni, na šljunkovito žalo; Leon nije ni sebi ni Foskolu
dozvolio spavanje, i uskoro su krenuli da osmotre svoj položaj, stanje
brodića i mogućnosti preživljavanja. Brodić je bio teško oštećen, ali
ga je moglo – doduše za mirnu plovidbu – osposobiti dobro krpljenje,
samo da su imali alatki za to. Uvala u kojoj su se nalazili bila je pri
samom severnom kraju ostrva, između dva uzvišenja, ne toliko visoka
koliko oštra za prelaz, ali su mnogobrojne stazice govorile o tome da
su ostrvske divlje koze silazile tuda na obalu. Foskolo je zaključio da
na obali mora postojati neki izvor, i zaista, u podnožju jedne stene, na
samoj morskoj obali, jedva vidljiv mlaz je isticao u šljunak – sasvim
dovoljno za dva čoveka. Uskoro su, utolivši žeđ, pošli da ispitaju svet
van svoje uvale.
Predeo koji im se ukazao pred očima bio je lep i zastrašujući:
sivoljubičaste gromade su se na jugu ostrva uzdizale visoko, i
svaka pojedinost se videla u jasnom zimskom danu posle kiše.
Nisko rastinje i pokoji povijen bor pokazivali su da je mesto teško
udarano vetrovima. Ostrvo je moglo imati najviše dvadesetak milja
po dužini i jedva sedam-osam po širini, i celo je zapravo bilo jedna
velika stena. Uskoro su njihovu pažnju privukle druge stvari: sior
Foskolo je sa zadovoljstvom zaključio da se u žbunju mogu naći
zečevi i jarebice, a pogled odozgo im je u većoj uvali otkrio tragove
nedavnog brodoloma – ogromni komadi drveta, delovi broda,
čitavi sanduci bili su razbacani između stena. Trčeći su sjurili niz
vratolomne stazice, i glasno dali oduška svojoj radosti: velike daske
bile su izbačene duboko na žalo, i van domašaja mora su se dobro
158
osušile, a jedan od sanduka, prelomljen između dve stene, sadržavao
je nešto još upotrebljivog alata. Drugi, nešto veći sanduk, otvorio se
pri poslednjem okretu, i za njim je ostao trag luksuza među stenama:
komadi damasta, svile i brokata, zakačeni za oštre šiljke, pokretali su
se pri blagom vetru. U dva navrata, preneli su sve upotrebljivo blago u
svoju uvalu. Leon se posvetio skupljanju školjaka i lovu na neoprezne
rakove, dok je Foskolo, sa većim lovačkim ambicijama, krenuo dublje
na kopno. Negde pri smiraju sunca, Foskolo se vratio sa tri jarebice
i uveravanjima da će sutra lov biti povoljniji, jer je postavio zamke.
Zatim se dao na posao da sa dva kremena i suvim granama izazove
vatru, što je za Leona bili prilika da čuje još mnogobrojne italijanske i
grčke kletve. Da je neko mogao biti svedok večere naših junaka, video
bi vrlo neobičan prizor: umotani u metre i metre svilenih tkanina
živih boja, sa odelima koja se suše uz mnogo dima na štapovima,
Leon i Foskolo su glodali pečene ptice i prebirali po toplom pepelu za
još kojom otvorenom školjkom.
Sledećeg jutra čekao ih je mnogo ozbiljniji posao: trebalo je pokušati
opraviti brodić. Izvukli su ga na obalu, istresli vodu i počeli krpiti.
Bilo im je jasno da posao neće biti završen za nekoliko dana; alat
sa olupine bio je zarđao i trošan, a kameni komadi koje su tesali od
stena krunili su se posle nekoliko udaraca. Čavli su, srećom, bili u
boljem stanju, a daske koje su našli još zdrave, pa su izgledi da se
brodić popravi bili ipak izvesni. Od tkanina koje su ih spasle hladnoće
prve noći, jedan veliki komad crvenog, bogato zlatom izvezenog
venecijanskog brokata bio je predviđen za jedro, i Foskolo je nad njim
puštao silne uzdahe, zamišljajući neuporedivu venčanicu za svoju
Mirto.
Prošlo je nekoliko dana teškog posla, koji je smenjivalo osmatranje
mora i lov na sitne stanovnike Antikitere. Dno broda je polako bilo
popunjavano i učvršćivano, istesana je nova krma, sastavljali su
se komadi konopaca. Dve nedelje oporavka na Kiteri izgledale su
beskrajno daleko, a sličnost sa ropskim životom na maniotskoj obali
sve upadljivija – no ovog su puta bili slobodni, i imali su nešto šansi
159
da dođu do svojih. Zajednički rad je još više približio dva čoveka, i
oni su čitave dane bez prestanka pričali; zatvorena duša viteza od
Gijminoa se malo otvorila, i on je Foskolu ispričao svoje jade. Tako
je grčki lekar saznao za gospođicu Dartoa, njenu kuću i rođake, a
sasvim su mu diskretno nagoveštene i njene neuporedive osobine.
Sa druge strane, Leonu se činilo da bi Mirto sa Zakinta prepoznao u
svakom delu sveta, počev od svih njenih načina češljanja pa do zlatnih
iskrica u njenim zelenim očima, iz sveg srca je odobravao ideju da
se venecijanski brokat, ako kao jedro preživi morske neizvesnosti do
Kefalonije, prepusti toj gospođici. Ono što ih je najviše zabrinjavalo,
bilo je vreme: bez prestanka mirno i jasno, moglo je značiti samo
da će se za koji dan, kad oni osposobe brod, ponovo pogoršati. Zato
su se obojica nadali nekoj jakoj buri, posle koje bi iskoristili zatišje i
krenuli na zapad, dokle god stigli. Foskolo je računao da bi mogli stići
bar do Sapijence, gde je imao prijatelje. Uz sve to, ono o čemu nisu
govorili, ali su svaka tri sata obilazili svoje osmatračnice, bio je strah
od pojave nekog gusarskog broda.
Precizno pamćenje viteza od Gijminoa zabeležilo je da je šestog časa
petnaestog dana (vitez je u nedostatku sata koristio rimski sistem
računanja vremena) počela jaka bura; dva prijatelja su izvukla svoju
popravljenu brodicu koliko su god mogli van domašaja talasa, po
drvenim šinama koje su sami napravili. Sklonili su se sa vatrom u
jedno natkriveno udubljenje među stenama, gde su inače spavali,
i čekali da bura prestane. Bili su dobro raspoloženi, Foskolo je na
glas, nasuprot vetru, pevao, po Leonovom priznanju, vrlo melodične
jonske kantade. Bura je potrajala ceo dan i noć, i pri jednom posebno
gromoglasnom udaru talasa o stene, Leon se probudio: mesec je bio
skoro pun, nebo vedro, a talasi još uvek ogromni, i između dve vodene
gromade, učinilo mu se da je ugledao svetlost fenjera nekog broda.
Već sledećeg trenutka, svetlosti više nije bilo, i posle sata motrenja,
vitez je ponovo zaspao.
Jutro je donelo vitezu i sior Foskolu prijatna iznenađenja: dan je bio
vedar, duvao je povoljan vetar sa istoka, mreškajući more samo po
160
površini, bilo je to upravo zatišje kojem su se nadali da zaplove prema
zapadu. Počeli su vezivati venecijanski brokat za jarbol, i spustili
barku do mora. Leona je, međutim, proganjalo noćašnje priviđenje, i
umesto da potraži školjke za doručak, poterao je Foskola na izviđanje.
Obično su najpre nadgledali veliku uvalu. Kad su se popeli do ivice
stena, Leonovo oštro oko dobilo je neželjeno priznanje: usred uvale
upravo se ukotvljavao veliki ratni brod, oko njega je bilo nekoliko
čamaca. Odozgo su se u čamcima mogle videti samo okrugle čalme
i pokoja obrijana glava, a na središnjem jarbolu se dizala zelena
zastava sa polumesecom.
– Turci! procedio je sior Foskolo. Na njegovom lepom licu, ponovo
uokvirenom bradom, čitao se užas jonskog Grka, koji je Turke još
uvek posmatrao kao njegovi ostali zemljaci pred pad Carigrada.
Sjurili su se ćutke niz stene, i tek u podnožju, zadihani, seli da
procene situaciju.
– Njima treba bar sat da privežu brod, provuku čamce do obale, a i
onda je neizvesno hoće li odmah krenuti u ispitivanje ostrva. Nama
vetar duva u leđa, stene nas štite od pogleda, i otvoreno more nam je
odmah na izlasku iz uvale, reče Leon.
– Jeste li videli opremu tog broda? reče sior Foskolo. – Na njemu
je sigurno važna ličnost, i njegova posada neće rizikovati susret sa
nekim neželjenim gostima na ostrvu.
To je bilo sasvim tačno, i Leon se nije protivio lekarovoj proceni.
Pohitali su ka svom brodu, i užurbano počeli da pripremaju jedro i
vesla. Posle toga, sledio je mnogo teži posao, provesti brod neoštećen
do izlaska iz uvale. Već su bili u vodi do pojasa, tražeći prolaz, kad
im je jedan neoprezno odgurnut kamen skrenuo pažnju na vrh
litice; na njemu su dve glave posmatrale uvalu, i kad su videle da su
primećene, udaljile su se otuda. Leon i Foskolo su se samo pogledali,
i nastavili da guraju brod dalje. Kad je već bilo jasno da kobilica više
161
ne može dohvatiti stene, uskočili su u brod i oprezno zaveslali prema
pučini. Jedro je otpušteno, i prekrasna tkanina se počela nadimati pod
povoljnim vetrom. Foskolo je seo kod krme, i skoro istoga trenutka
ponovo ustao i svečano se obratio Leonu:
– Želeo bih da zapamtite, viteže, da nikad nisam imao boljeg i
plemenitijeg prijatelja od vas.
Leon se okrenuo, i shvatio zašto se Foskolo oprašta od njega: dve barke
sa bar po dvanaest veslača su se pomolile iza stene, a niz strminu
je silazilo isto toliko do zuba naoružanih Turaka. Još mehanički
vezujući konopac jedra, Leon je munjevito proračunao situaciju:
bilo je jasno da se Foskolo živ neće dati Turcima, a ni njegov saborac
nije imao mnogo izbora kad ih stignu; Foskolo je na jedva stotinu
milja od svog doma i sreće, a Leon je hiljadama milja daleko, i ne zna
ništa o sudbini voljene žene; ako treba da junački poginu obojica,
bolje je da se bar jedan spase; kod Turaka će se pre spasti Evropljanin
nego jonski Grk; ukoliko preživi prvi susret sa Turcima, Leon može
računati na bekstvo u prvoj luci.
Dok je tako razmišljao, Foskolo mu je prišao pružajući mu ruku; i ako
ništa drugo, izraz tog lica, smirenog i spremnog na umiranje, učvrstio
je Leonovu odluku. On se okrenu Foskolu, uputi mu svoj najtopliji
osmeh, i udari ga iz sve snage stisnutom pesnicom u bradu. Grčki
lekar se bez glasa sruši na dno barke. Bio je već krajnji trenutak, jer
su se dva čamca približavala. Leon uputi još jedan pogled lekaru koji
je bez svesti ležao između dva sedišta, okrete krmu i skoči u vodu.
Čamci su sada bili na otprilike dve stotine metara od mesta gde je
Leon izronio, i on je nastavio da pliva tačno između njih. Mogao
je čuti povike koje je njegov manevar izazvao, i kada im se još više
približio, sa olakšanjem je shvatio da je zamisao uspela: obe posade
su zaveslale prema njemu, gubeći dragoceno vreme u trci sa crvenim
jedrom, koje je sve izvesnije nosilo onesvešćenog Foskola prema
pučini, na zapad.
162
Lovljenje veštog plivača može prilično da potraje, i tek kad ga je
hladnoća svladala, Leon je prišao jednom od čamaca i dopustio da ga
izvuku: kad su ga ne mnogo nežno bacili na dno čamca, razumeo je
da je Foskolova primedba o brodu tačna: posada nije ni pokušala da
ga povredi, već je zarobljenika vodila odmah pretpostavljenom.
Gledajući ga sada iz žablje perspektive, Leon je video koliki je turski
brod: bio je to veličanstven jedrenjak sa tri reda topova na tri palube,
krma je bila sva u rezbarijama i pozlati, a kajita je, kako se sa daljine
moglo proceniti, bila produžena nekim šatorima i draperijama u živim
bojama. Sve u svemu, brod je ličio na španske kraljevske karavele, ali
je njegova ratna oprema govorila o drugoj nameni.
Leona su uspeli na brod ne vezujući ga, i odveli na gornju palubu,
tačno ispred kajite. Pokazali su mu da tu treba da sedne, a poseban
akcent nerazumljivoj naredbi dala su dvojica grmalja obrijanih glava i
sa krivim sabljama zataknutim za pojas, smestivši se sa svake strane
viteza od Gijminoa. Sa vrha turskog broda, Leon je pogledao pučinu,
i na njoj ugledao crvenu mrlju koja se udaljavala.
– Zbogom, Foskolo! promrmljao je za sebe.
163
Abdulah-bej
Ko god da je živeo iza svilenih zavesa u kajiti, znao je kako se bezbolno
smekšavaju zarobljenici, zaključio je Leon predveče, cvokoćući na
palubi između svoja dva nepomična i na zimu očigledno neosetljiva
stražara. Odjednom, obojica su ustala i poterala Leona prema kajiti,
a da on nije primetio nikakav znak koji bi im bio dat. Prošli su kroz
nekoliko slojeva tkanina koje su visile sa stropa, a onda su grdosije
nečujno nestale i ostavile viteza usred prijatno zagrejane prostorije,
nameštene samo gomilom jastuka, sa dva mangala iz kojih se dizao
mirisav i malo opijajući dim. U sredini, izvaljena na jastuke, sedela je
jedna osoba. Bilo je teško odrediti njene crte lica, zaklonjene odozdo
teškom bleštavom odeždom, a odozgo svilenim turbanom; no kad
se Leon navikao na polutamu, razaznao je lice čoveka ne starijeg od
trideset pet ili četrdeset godina, usko i bledo, sa dva velika svetlo plava
oka. Lice mu nije govorilo ništa, jer je bilo sasvim nepokretno, ali
iz ogromnih rukava virile su dve sasvim krhke, skoro prozirne šake.
Čovek dugo nije progovorio ni reči, produžavajući nelagodno čekanje;
no Leon, shvativši da je to namenjeno zastrašivanju, odlučio je da
pokaže svoje snage, i sasvim prirodno je prišao jednom od mangala,
pružajući ruke da se zagreje. Ovo je izgleda dejstvovalo: poluokrenut,
čuo je jedan tihi glas kako progovara na dobrom italijanskom:
– To te neće ugrejati, neverniče, samo će ti zamutiti glavu.
– Priznajem da bi mi mnogo više prijala dobra hrana, reče Leon
okrećući se uz laki naklon,– ali umem da cenim ponuđeno.
Čovek lako pljesnu svojim nežnim dlanovima, i za samo nekoliko
trenutaka u prostoriju uđe sluga, primi tihu naredbu i nestade.
– Koga ću imati čast da ugostim? upita čovek.
164
– Leon od Gijminoa, pravnik iz Pariza. – A kome ću imati čast da
zahvalim na gostoprimstvu?
Preko bledog lica pređe sasvim blag osmeh.
– Nemojte mi zameriti, pravniče, ali bih mnogo radije ugostio čoveka
kome ste omogućili bekstvo.
Leon se takođe nasmeja.
– To nije mnogo laskavo, reče on. – Čovek kome sam „omogućio
bekstvo“ je beznačajna osoba, i moja je sreća što sam uspeo da ga se
oslobodim.
– Još nisam upoznao hrišćanina koji bi bežao Turcima od drugog
hrišćanina. Za vaše dobro, nadam se da čovek u barci nije član neke
heterije.32
Leon se pravio da ovo nije razumeo, premda je Petro Foskolo svom
prijatelju sasvim detaljno obrazložio delovanje i organizaciju ovih
grčkih društava za oslobođenje od Turaka. Pogledao je u čoveka,
i susreo se sa prodornim i ledenim pogledom, u suprotnosti sa
ceremonijalnim osmehom koji se pojavio na tom neobičnom licu.
Obojica su dosta dugo izdržavali pogled onog drugog, a onda čovek
polako odmahnu rukom, kao da prekida neprijatan razgovor.
– Postavili ste mi jedno pitanje, reče čovek, dok su sluge unosile
velike poslužavnike na nogarima i raspoređivale ih ispred njega.
– Ja sam Abdulah-bej, trenutno u diplomatskoj misiji; kupovao
sam oružje od jednih nevernika da bih ga upotrebio protiv drugih.
Inače sam vojskovođa – i tu napravi malu pauzu – slavni pomorski
vojskovođa.
32 Grčki, društva – tajne organizacije po gradovima (posebno Carigradu) u kojima se
negovao patriotizam i pripremao ustanak protiv Turaka. Često su bile veoma moćne, jer
su im članovi bili i najbogatiji Grci.
165
Izjava je čudno zvučala na italijanskom, ali je izvesna nezainteresovanost onoga koji je to izgovarao, mešavina nesvesne samouverenosti i
prezira, davala tome uverljivost.
Na dati znak, Leon sede preko puta svog domaćina u očekivanju da
on načne hranu divnih mirisa i privlačnog izgleda, i zagleda se iz
blizine u tu neobičnu pojavu. Abdulah-bej je svojim finim prstima
birao najbolje komade, onda bi od njih odlomio neznatnu mrvicu,
i zamišljeno je žvakao, ne dajući nikakvog znaka, ni uživanja
ni nezadovoljstva. Leon se, posle dve sedmice živih školjki i
nedopečenih jarebica, jedva uzdržavao da ne počne na nepristojan
način zadovoljavati svoju glad, i shvatio je da je i večera deo nekog
rituala tajanstvenog slavnog pomorskog vođe.
– Šta vas je dovelo na ovo stenje, reče Abdulah-bej.
– Gusari, brodolom – dva puta svako od toga.
– A njega?
– Isti okov na galiji.
– I šta vas je rastavilo?
– Ja želim da se vratim u Francusku, reče Leon odlučno. – Mislio sam
da će mi ovako biti lakše.
– Neće, reče umiljato Abdulah-bej.
Leonove zenice se neprijatno suziše, ali mu uz osmeh odgovori:
– Možda će mi biti lepše.
Drskost je očigledno bila dobra protivteža Turčinovoj proračunatoj
mirnoći; on ne odgovori ništa, a osmeh mu siđe s lica.
166
Posle izvesnog vremena, on upita:
– Kakvo je vaše pravo?
– Moje? Moje je nešto drugačije – ja se bavim gradom i pojedincem
prema državi.
– Kakva prava mogu imati grad i pojedinac prema državi?
– Za mene je pitanje obrnuto, reče Leon.
Abdulah-bej ga za trenutak pogleda sa zaprepašćenjem, ali odmah
povrati svoj ravnodušni izgled.
– Da, čuo sam nešto slično u Italiji. U Francuskoj toga ima?
– Mnogo više, reče Leon.
– Mi smo u dobrim odnosima sa francuskim kraljem, reče Abdulahbej.
– Mi nismo, reče Leon.
– Ne mogu biti toliki licemer da poželim sve dobro jednom
hrišćanskom kralju, reče Abdulah-bej, – ali to bi bio vrlo loš primer.
– Da, reče Leon, – za mnoge.
– Mogu li da zaključim iz svega da ne treba da vas isporučim nekom
francuskom brodu, ukoliko ga sretnemo, ili nekom francuskom
ambasadoru, u lukama gde se budemo zaustavljali?
Leon je za časak razmišljao šta da odgovori, a onda se glasno i od srca
nasmeja – njegov novi poznanik se toliko trudio da ga zastraši!
167
Kao da je osetio Leonovu misao, Abdulah-bej promeni boju lica:
– Ne zaboravite da ste moj rob! reče on žustro.
– Plemeniti vojskovođo, reče Leon, još uvek se smejući, – ni jedan me
dosadašnji gospodar nije ovako gostio. Ja još uvek mislim da mi se
sreća osmehnula dolaskom na vaš brod.
Laskanje je imalo neobičan uticaj na turskog zapovednika. On se
spusti niže u svoje jastuke, da mu se na licu ne bi čitala mešavina
stida i zadovoljstva, svakako prva prirodna reakcija koju je te večeri
imao. Potrebno je bilo, međutim, samo malo vremena da vrati licu
onaj kameni izraz koji je tako dobro proučio. U tome trenutku, brod
se lagano zaljulja – očigledno je kretao iz prinudne luke. Leon je bio
ne malo iznenađen time što zapovednik uopšte nije izlazio iz svojih
udobnih odaja da bi proverio stanje broda koji prethodne noći umalo
nije stradao u oluji; no organizacija na turskom brodu morala je biti
takva da je zapovednik izdavao samo ključne naredbe, a posada je,
prema tome, morala biti savršeno uvežbana.
– Smem li znati kuda krećemo, reče Leon.
– Naravno, odgovori Turčin. – Idemo u Monemvasiju, na Lemnos i u
Carigrad, gde bih vas mogao, ako se pokažete dostojni mog poverenja,
predati francuskim izaslanicima.
– Ja sam siguran da jesam, reče Leon. – Na vama je da se u to uverite.
Opet je primetio malu nedoumicu turskog zapovednika; nije mu bilo sasvim jasno da li se vitez šali, ili ispituje svoju nadmoćnost, ili je jednostavno priglup, premda je najmanje verovao u ovu poslednju mogućnost.
Abdulah-bej je naučio da njegova tiha i ledena strogost izaziva ogroman
strah u svih potčinjenih, ali se sada prosto topila pred neprikriveno drskim nevernikom, koji očigledno nije imao nameru da otkrije tajnu svog
dolaska na brod, i nije se naročito uzbuđivao nad svojom sudbinom.
168
Kad je krenuo, praćen jednim stražarem u prvo potpalublje, Leon se
nije mnogo nadao; dobio je, međutim, udoban i suv kutak, prvi samo
svoj prostor posle višemesečnog mučenja. A čim se u zoru probudio,
postalo mu je jasno da neće ni u jednom trenutku biti ostavljen bez
nadzora – drugi stražar je već bdeo nad njim. Takođe mu je uskoro
postalo jasno otkuda povlastice, odsustvo bubotaka i veza: slavni
pomorski vojskovođa, koji je već rano ujutro poslao po njega, bio je
željan razgovora sa nekim ko neće padati ničice svaki put kad uđe u
kajitu. Mora da mu je na brodu na kome je imao samo da zapoveda,
okružen strahom i odanošću svojih potčinjenih, bilo strahovito
dosadno. U prilog lucidnosti viteza od Gijminoa, recimo da je bilo
upravo tako: Abdulah-bej je bio već dva meseca na brodu na kojem ni
sa kim nije mogao razgovarati, a svi razgovori koje je pre toga imao, sa
italijanskim trgovcima oružjem, beskrajno su mu se gadili; povratak
u Carigrad, gde je sve svoje snage morao uložiti u mučno bavljenje
sitnicama i održavanje svog položaja pred glupljim i veštijima,
nije ga više privlačio. To je bio čovek koji je u mladosti sa strašću i
neumoljivo krčio blistavu vojnu karijeru; kada je postigao sve što se
moglo postići, desilo mu se ono što se obično dešava pametnim a
nedovoljno pokvarenim ljudima: izgubio je svaku volju za nastavak, a
nade u miran život rušile su se jedna za drugom, jer je njegov pređašnji
način života svakodnevno donosio zakasnele, i uglavnom neprijatne
posledice – osvete, podmetanja, obaveze i gorčinu. Nevernik kojeg
je na tako neobičan način pokupio na Antikiteri, bio je za Abdulahbeja priviđenje iz nekog drugog, slobodnog života, gde su se odluke
donosile iz unutarnjih, promišljenih potreba, a ne zbog ostavljanja
utiska na nekakvog ionako već senilnog janičarskog zapovednika;
on ni za trenutak nije posumnjao da se u neobičnom gestu ovog
Evropljanina, koji je nekoga ko mu je očigledno bio blizak spasavao
tako da ga ne postavi u neprijatne dileme, krije nešto od osećanja
koja je samo naslućivao. I ako je igde Leonovo zaključivanje bilo
pogrešno, bilo je u tome što Abdulah-beja nije ni najmanje zanimala
ličnost koja je pobegla; zanimalo ga je ono što mu je tako iznenada
potreslo samoću – Leonova duša.
169
Abdulah-bej je stajao na komandnom mostu, a oko njega, na pristojnoj razdaljini, oficiri, sluge i stražari. Sada, u dnevnoj svetlosti, Leon je
primetio da zapovednik nije sićušan kao što mu se noćas učinilo. Bio
je to visok čovek, skoro istog rasta kao i Leon, ali su oblici njegovog
tela bili potpuno sakriveni teškom i širokom odećom. Njegovo bledo
lice imalo je na dnevnoj svetlosti sasvim neprirodnu boju, a oči su
izgledale gotovo prozirne, uokvirene svetlim trepavicama. Dugačak i
tanak nos povijao se prema lepim i pravilnim ustima, obešenim nadole, koja su celom licu davala nezadovoljan izraz. Izgledalo je kao
da Abdulah-bej retko izlazi na svetlost dana, i da mu ona smeta; njegov izgled razmaženog sladokusca koji se dosađuje bio je u neverovatnoj suprotnosti sa neprikosnovenim ugledom kojim je zračio, i sa
poniznošću i obožavanjem ostalih Turaka. Leon nije mogao ni zamisliti u kakvu se efikasnu mašinu za ubijanje pretvara njegov domaćin u
bitkama, i kako obožavanje posade dolazi i otuda što su ga u mnogim
pobedonosnim okršajima videli među sobom, u prvoj liniji.
Brod je plovio po vedrom danu, sa lako ustalasanim morem. Na jugu
se još naslućivala stena Antikitere, a na severu se još nije pojavljivalo
kopno.
– Za pola dana, bićemo kod druge suve grčke stene, reče Abdulah-bej.
– Nisam tako dobar u suvim grčkim stenama, reče Leon. Na koju ste
mislili?
– Na Cirigi.
Leonovo se lice smrači, jer mu je odjednom palo na pamet da bi Turci
mogli napasti ostrvo.
– Bili ste tamo? upita Abdulah-bej.
– Tamo sam proveo jedine dve prijatne nedelje u celoj ovoj godini,
reče Leon.
170
– Beznačajno kamenje, reče Turčin sa negodovanjem. I za to treba da
ginu pravoverni! Zatim se brzo okrete Leonu, kao da pogađa njegove
misli: – Ali to nije posao za mene, pravniče iz Pariza. Mene čekaju
veće stvari.
Leon se nije mogao oteti utisku da je to rečeno sa gorčinom. No
Abdulah-bej namah dobi isti, nedokučivi izraz.
– Beskorisna, pusta zemlja, reče on.
Strasni ljubitelj Vinkelmana probudi se u Leonu:
– Zemlja u kojoj se na svakoj stopi odigravala istorija, puna spomenika
i uspomena, jedina po kojoj su hodali bogovi, ne može biti pusta –
samo opustošena.
Na ovaj ujed, Abdulah-bej nabra usne.
– Prošle godine, bio sam u Atini – a mislim da bi vas njen izgled
izlečio iluzija – i jedan visoki činovnik je osuđen na globu i pedeset
udaraca što je srušio jedan stub nekog neverničkog hrama, još uz to
i nedovršenog. Mi ne rušimo, pravniče, – samo dograđujemo. Jeste li
videli njihove spomenike?
– One italijanske, da.
– Trebalo bi da vidite i ovdašnje; samo bezbožništvo i razvrat. Ako
u Rimu još i ima pokrivenih žena, ovde je to prava retkost... a već
muških kipova i nema drugačijih nego sramotnih.
Ovde se turski zapovednik ugrize za usnu, jer se na Leonovom licu
pojavljivao onaj napeti izraz koji nagoveštava smeh.
– Oprostite mi, reče Leon, jedva se suzdržavajući. – Razlike u ukusu
svakako nisu stvar u kojoj se bilo koja dva bića na svetu mogu saglasiti,
171
pa to ne možemo ni vi i ja; a verujte mi, moja želja da branim zahteve
svog ukusa daleko je manja od želje da upoznam tuđe i drugačije.
Na zapovednikovom licu opet se, kao sinoć, pojavi laka rumen od
stida; nevernik mu je ponovo očitao lekciju, i pokazao onu lakoću
za kojom je zapovednik čeznuo. Nije mogao naslutiti da je Leon u
sebi duboko odahnuo, jer je u jednom trenutku pomislio kako bi
pravi protivnik Abdulah-beju bila gospođica Dartoa, i sebi je vrlo živo
zamislio tu scenu, jedva se zadržavajući da se glasno ne nasmeje.
Izvesno vreme su ćutali, a onda Abdulah-bej pokaza rukom:
– Eno vašeg ugodnog boravišta.
I zaista, na horizontu se pojavila tanka i kratka sivozelena crta – ostrvo
Kitera. U sebi, Leon joj požele mnogo sreće, i misleći na čarobnu
viziju iz pristaništa, krenu sa svojim novim gospodarem u kajitu.
Potkraj dana, uznemireno more je usporilo hod turske lađe, i ona je tek
duboko u noć stigla u Monemvasiju. Leon se nejasno prisećao jednog
dobrog suvog vina koje je nosilo ovo ime, ali kad ga je stražar posle
sjajne večere i dugog razgovora sa Abdulah-bejom vodio u njegov kutak,
doživeo je mnogo jače osećanje: na svetlosti punog meseca, uzdizala se
iznad luke ogromna stena, na čijem se vrhu jasno razaznavala velika
tvrđava, a odblesci svetlosti su pokazivali da se sa druge strane sve do
vrha proteže i naselje. Odnekud iz njega je dopirao rezak zvuk nekakvih
frula – verovatno su se vojnici veselili. Udišući oštar i mirisav morski
vazduh, Leon baci pogled po luci: u njoj je bio ukotvljen samo jedan
ribarski brod. Vitez je po navici proračunavao mogućnosti bekstva, i
zaključio da su mu ovde veoma male. Sa druge strane, grad je u tami
imao tako čudesne obrise, da je Leon iskreno poželeo da ga vidi izbliza
i po danu, skoro iskrenije nego što je sebi poželeo izbavljenje.
Ceo sledeći dan brod je ostao ukotvljen u maloj luci Monemvasije,
a kako se činilo po poslovima i tovarenju, svi su izgledi bili da će
172
ostati i sledećeg dana. Jutro su zapovednik i Leon proveli na palubi
ispred kajite, razgovarajući zavaljeni u jastuke, pijući jako zaslađen
čaj. Pojavilo se sunce, a visoka stena, obrasla niskim rastinjem i
pokojim čempresom, izgledala je još lepše nego na mesečini. Leon
je sa mukom održavao koncentraciju u razgovoru sa čovekom
željnim priče i nesviklim na sagovornike, i stalno je pogledao u
pravcu prelepog prizora. Negde oko podne, Abdulah-bej je prekinuo
razgovor predlogom da ga Leon prati u obilasku grada, i ushićeni
vitez od Gijminoa je u pratnji turskog zapovednika na magarcu ujahao
kroz uska gradska vrata na južnoj strani ogromnog poluostrva. Sa
čuđenjem je utvrdio da je poluostrvo spojeno sa kopnom samo
nekoliko koraka širokim prirodnim nasipom, i da je nasip prosečen
kako bi se tvrđava bolje branila. Sam grad je bio neuporedivo veći
no što se Leonu učinio. Mnogo manjih crkava, neke pretvorene u
džamije, krasile su donji deo grada, a onda se uz padinu peo zapleten
sistem kapija i prolaza koji je štitio gornji grad. Dok je Abdulah-bej
boravio kod zapovednika mesta, Leon je, u neizbežnoj pratnji dva
stražara, posmatrao život mediteranskog grada koji se u detaljima
toliko razlikovao od njemu znane Italije.
Tek pred sam zalazak sunca, vidno zamoren i iznerviran, pojavio
se Abdulah-bej sa svojom svitom, i odmah su se vratili na brod. U
noći, Leon je čuo neko komešanje na palubi, ali nije bilo nikakve
mogućnosti da pored svoja dva čuvara vidi šta se događa.
173
Kira-Dafnine minđuše
Osvanulo je bistro zimsko jutro. Vitez od Gijminoa, čija bi se „jutarnja
priroda” znatno poboljšavala kad kraj njega nije bilo nikoga da se
na njemu ispolji, posmatrao je sa radošću čudesni zaliv, gromadu
sa tvrđavom i pitome obale, ne uzimajući uopšte u razmatranje
činjenicu da je zarobljenik krajnje neizvesne sudbine na turskom
brodu. Neobični splet okolnosti pripremao se da tu neizvesnu
sudbinu učini još neizvesnijom, a glava vitezova bila je puna
sredozemnog nebesnog plavetnila, krikova galebova i neobičnih
sunčevih odsjaja na kamenu. Izgledalo mu je da se može pouzdati
u viteški stav Abdulah-beja, zaboravivši da se isto tako pouzdavao
u viteštvo izvesnog uglednika grada Raguze, ali u prirodi viteza
od Gijminoa poverenje u ljude bilo je jednako duboko usađeno
kao i nepoverenje u sve što ljudi rade, samo što je, budući prava
sholastička sova33, uvek čekao da oni to prvo urade: ukratko, vitez je
svežih misli i sjajnih očiju išetao na gornju palubu, ovoga jutra bez
svojih stražara, i u očekivanju da bude pozvan kod svog tajanstvenog
gospodara, provirivao iz svih mogućih uglova u pokrajinu unaokolo i
u unutrašnjost broda. Već je bio na kraju prvog kruga kad ga zaustavi
neobičan zvuk koji nikako nije pristajao bojnom brodu. Tačno ispod
njega, odnosno ispod razine gornje palube, začuo se u jutarnjem miru
nežan srebrni zvuk, koji je osetljivom uhu vitezovom zazvučao kao
zveket tanušne koralne narukvice gospođice Dartoa dok je jednog
toplog dana mahala lepezom u svom vrtu, i, pokrenut radoznalošću
koliko i uspomenom što mu je pričinjavala skoro telesni bol, vitez
je odlučio da po svaku cenu sazna otkuda taj zvuk dolazi. Nagao
se preko ograde, i zaključio da zvuk može dopirati samo sa jednog
mesta – malog prozora na nivou donje palube. Bilo je besmisleno
pokušavati da sa donje palube pokuša da proviri u prostoriju koja je
33 Sova izleće tek uveče, pa zato mislioce i učenjake s njom upoređuju: mogu da
zaključuju tek kad imaju sve elemente, odnosno tek kad je neki događaj već završen.
174
zatvorena, čuvana ili jednostavno nedostupna, nego je odlučio, što
može govoriti o izvesnoj nepromišljenoj smelosti u njegovoj prirodi,
da nekim drugim načinom sazna otkuda zvuk koji ga je toliko
potresao. Jedina zamisao koju je imao bila je da spolja nekako dođe
do pregleda, pa je vitez od Gijminoa, ne oklevajući mnogo, opkoračio
ogradu, i viseći sa visine od bar pet metara nad vodom, počeo
polako da hvata izbočine do sledeće palube. Srećom po njega, brod
spolja niko nije nadgledao, a drvenih ukrasa, gredica za prihvatanje
konopca, pa čak i jednog neprivezanog palamara sa donjeg kratkog
jedra, bilo je u dovoljnoj dužini da bi najzad radoznali vitez, viseći
skoro naglavce, dopuzio do otvora i pogledao unutra; trebalo mu je
nekoliko trenutaka da se privikne na tamu, a zatim je u nevelikoj sobi
ugledao tri prilike umotane u ogrtače i smotuljane na podu. Trebalo
mu je nekoliko trenutaka da se navikne na polumrak kabine; taman
kad je počeo razaznavati oblike, jedna od prilika se pokrenula, i
pustila zvuk koji je privukao viteza: iz ogrtača je izronilo prelepo lice
kira-Dafni, uokvireno teškim srebrnim minđušama u obliku brodova,
ukrašene koralima i tirkizima. Iznenađenje je bilo obostrano –
vitez od Gijminoa se opasno zaljuljao na svom komadu konopca, a
devojka, prepoznavši u trenutku lice koje se pojavilo na prozorčetu,
pustila je lak krik. Prisebnost je, srećom, krasila oboje, i kad se vitez
nešto malo bleđi, ponovo pojavio na prozoru, kira-Dafni mu je brzim
pokretom pokazala na vrata, pokazujući rukom okretanje ključa, a
zatim se obrnula njemu, sklapajući ruke u pokretu molbe. Istini za
volju, vitezu je bilo potrebno i mnogo manje da zaboravi sve drugo i
čvrsto odluči da pomogne kćeri svoga dobročinitelja, ili, da budemo
iskreniji, da se bez pogovora stavi u službu žive mitološke vizije.
Kad se vitez ponovo ispeo na gornju palubu, glava mu je bučala
od zbunjenih i ludih zamisli, nešto od vrtoglavice koju je zadobio
spuštajući se, a nešto od strašne uznemirenosti da neće uspeti
dovoljno brzo da smisli rešenje. Kira-Dafni je oteta sa broda kojim
je išla na Hidru, svom kapetanu, a brod koji je video u pristaništu
bio je onaj koji je trgovac Zarganis čuvao za svoju kćer. Da li ju je
oteo neko iz Monemvasije, ili je to učinio njegov novi poznanik,
175
nije mogao znati, ali to nije bilo ni naročito važno: trebalo je što pre
omogućiti devojci bekstvo. Uskoro je došao do ključnog pitanja –
hoće li otvoreno zamoliti milost od Abdulah-beja, ili će preuzeti nešto
na svoju ruku, koristeći se svojim trenutnim povlasticama?
Pažljivi i nepristrasni čitalac (u ipak čvrstim okvirima nesumnjive
simpatije) mogao je primetiti da je u dugim mesecima patnje i
zarobljeništva svest viteza od Gijminoa dospela do izvesnog stepena
fatalizma koji mu ranije nije bio sasvim prirođen. I u slučaju sa
doktorom Foskolom, i sada sa mladicom sa Kitere, vitez je bez
ikakvog dvoumljenja dolazio do odluka koje su njegovu sudbinu
izlagale krajnjoj opasnosti. Spasavajući svog grčkog prijatelja, Leon se,
doduše, povinovao jednoj od svojih najvećih svetinja – prijateljstvu,
kao i dobro logički zasnovanoj proceni situacije, ali sada, dok je
grčevito domišljao način da oslobodi zarobljenu devojku, ni čvrsta
logika ni jasne predstave nisu obeležavale njegove misli. Ono što je u
ovom trenutku odlučivalo za viteza od Gijminoa, i to ne uključujući
mogućnost njegovog spasenja, bilo je neko neodređeno uverenje da
njegov čas još nije došao.
Dok mu se u glavi nijedna misao nije učvršćivala u jasan plan, prišla
su mu njegova dva ćutljiva čuvara i povela ga na jutarnji razgovor
Abdulah-beju.
U kajiti je, kao i obično, bio polumrak i veoma toplo; zavaljen u
jastuke, Abdulah-bej je pušio na nargile, i tihi klokot bio je jedini zvuk
koji se čuo. Uzimao bi požudno ohlađeni dim iz cevi, i zatim bi se
sklopljenih očiju, sa izrazom krajnjeg uživanja, ponovo naslonio na
jastuke. Nekoliko trenutaka bi ostao tako, i tek onda počeo puštati dim
na nozdrve. Leon je čekao da bude primećen, preturajući kombinacije
spasenja. Najzad, njegov trenutni gospodar uspravi glavu i polako
otvori kapke, posmatrajući skoro radosnim, ali zamućenim pogledom.
– Koje dobro, pravniče, reče on nešto neprirodno visokim glasom, i sa
veseljem koje naizgled nije imalo povoda.
176
Leon je i ranije primetio da bej posle nargila ima neobična
raspoloženja, i bilo mu je jasno da je reč o nekim novim, njemu
nepoznatim sredstvima duševnog podsticanja. Da li je to povoljnije
delovalo i na bejovo rasuđivanje, nije mogao pogoditi; u svakom
slučaju, ideja da beja napadne žaračem iz mangala, i prinudi ga pod
pretnjom smrti da oslobodi devojku sa Kitere, sad je sasvim otpala,
jer je vitezu od Gijminoa bila odvratna misao o napadu na stvorenje
umanjene odbrane. Stoga on uz uzdah sede ispred beja, u svoju
uobičajenu pozu za razgovor, i reče:
– Šta biste rekli na to da vaš rob ima molbu?
– Dopustio bih mu da je kaže, reče bej.
– Na brodu ima zarobljenika, poče Leon.
Bejovo lice istoga trenutka prekri senka.
– Devojka među njima je kći mog dobrotvora, nastavi Leon ozbiljno,
– i pogleda beja onim svetlim i iskrenim pogledom kojim je ponekad
uspevao da ubedi.
Umesto odgovora, Abdulah-bej ponovo uze nargile, zvučno udahnu i
bez naročitog uživanja otpuhnu dim.
– A šta ako gospodar ne želi da razmišlja o očevima – tuđim
dobrotvorima, već samo o kćerima?
Leonov pogled ne uzmaknu pred njegovim, već samo postade tvrđi.
– U tom slučaju, rob će pokušati da ubije i vas i svakog drugog ko joj
se približi, po cenu svog života.
Mešavina besa i čuđenja je sasvim izobličila tanušno lice Abdulahbeja. Pred njim je sedeo nevernik bez oružja, koji je pretio njemu
177
i celoj posadi, zahtevajući oslobađanje privlačne žene, sa nekim
samo njemu poznatim besmislenim razlozima svog evropskog
ludila. Čitavih nekoliko trenutaka, iz njegovog se grla čulo samo
krkljanje, a onda je pokuljao piskutavi glas u kojem su se smenjivale
pretnje i psovke na italijanskom i turskom, a verovatno i na još
nekim jezicima. Najzad se ta neobična reka reči počela uobličavati,
i Abdulah-bej je progovorio razgovetno, još uvek vičući i hvatajući
vazduh od neizmernog besa.
– Nevernički psu! Zar ne znaš da sam uložio svoj ugled kod te
neodgojene životinje, zapovednika Monemvasije, da bih dobio
Grkinju! Izložio sam se laganju, tvrdio da su njeni pratioci poznati
buntovnici, i da je ona neophodna zbog saslušavanja, jer je drugačije
nikako ne bi dao! Gde da je pustim sada, pred očima čoveka kojeg
sam lagao i ucenjivao! Zašto? Nije li joj bolje da bude vraćena pravoj
veri i da mi rađa sinove, nego da se potuca po morima u pratnji
muške posade!
Leon ga je gledao sa punim zaprepašćenjem. Kud se denula hladna
i surova autoritativnost? Zar je turskog zapovednika toliko mogla
pomesti nepoznata devojka? Zar mu je zaista bilo skandalozno to
što je putovala sa nekolicinom mornara? Konačno, je li dobar razlog
to što bi zapovednik Monemvasije bio pogođen njenim puštanjem?
Leon je grčevito pokušavao da ovom ispadu da neki smisao, i neki
je svakako tu bio: umesto da pozove svoje divove da raskomadaju
ludaka koji nenaoružan preti beju u njegovoj kajiti, bej je očigledno
bio, bog zna zbog čega, u položaju da se brani. Leon odluči da
nastavi istim drskim načinom:
– Ona se ne mora pustiti ovde. Vežite njihov brod uz naš, i pustite ga
čim odmaknemo od Monemvasije.
Mutni pogled Abdulaha-beja zaustavi se na vitezovom licu, dok su
poluotvorene usne davale izraz duboke patnje.
178
– I da onda izgubim oboje! reče on sasvim tiho, i klonu u jastuke.
Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina, u kojoj su poslednje reči
odjekivale u Leonovim ušima. On pogleda trenutnog gospodara svoje
sudbine, i ugleda usamljenog, skupljenog čoveka čija osećanja, tako
različita od svojih, nije mogao dokučiti, čije rasuđivanje, vaspitano
na potpuno različitim obrascima, nije nikako mogao pratiti, i čije
ponašanje, konačno, nikako nije mogao predvideti.
– Ja sam molio milost za devojku i njene pratioce, ne za sebe, reče
najzad Leon, tihim i čvrstim glasom.
Nije bio siguran šta znači pogled koji mu je Abdulah-bej uputio,
premda mu je najviše ličio na duboku povređenost. I to je nesumnjivo
bilo najbliže istini: Abdulah-bej je tačno pogađao da je Leonovo
ponašanje posledica moralnih sistema druge civilizacije, a ne izraz
vitezove simpatije prema njemu, ili bar mnogo više prvo nego drugo.
I budući sujetna i osetljiva ličnost, naviknuta na svoju premoć,
Abdulah-bej je došao na pomisao zbog koje se sam odmah pokajao,
ali tvrdoglavi ponos ga je terao dalje. On okrenu Leonu svoje lice,
iznova prekriveno maskom koju je vitez dobro poznavao, i reče mu
svojim uobičajenim, hladnim i polaganim tonom:
– Ako toliko želiš spas nevernice, pravniče, daću ti priliku da se za to
izboriš. Posada mi je uspavana i lenjiva, i potrebno joj je malo uzbuđenja
i vežbe. Jesi li vešt u borbi noževima, golim rukama ili tojagama?
Bio je red na Leona da se iznenadi, pre svega nad neverovatnom
brzinom kojom se menjalo bejovo raspoloženje. No predlog je vodio
spasenju kira-Dafni, i vitez reče:
– Nož.
Turčinovim licem pređe senka grčevitog uznemirenja, ali je on sakri
pogledavši u pod.
179
Više ništa nije rečeno, već Abdulah-bej pljesnu rukama, i izdade
nekoliko tihih naređenja.
– Ukoliko pobediš, začu se njegov glas kad su ponovo ostali sami,
– žena će biti puštena sa svojim brodom i posadom čim napustimo
Monemvasiju. Ako ne pobediš, neka te njena sudbina ne muči na
nebu.
Leon bez reči klimnu glavom.
Prostor za borbu bio je određen na glavnoj palubi. Kad su ga tamo
izveli, Leon je ugledao mornare, koji su okitili sve zgodne uglove sa
kojih se mogla posmatrati borba, i bučno izražavali svoje raspoloženje.
Svi su se ti glasovi, kad se on pojavio, slili u jedan neodobravajući huk,
što je na Leonovom licu izazvalo sarkastičan osmeh: on se sa mnogo
otmenosti pokloni gomili, izazivajući novi val povika i pretnji. Tek kad
se uspravio, ugledao je na mostu Abdulah-beja, bledog i namrštenog,
i sa druge strane, na stepenicama, kira-Dafni, okruženu svojim
mornarima. Imala je predostrožnost da na turski način pokrije lice, i
vitez je mogao videti samo njena dva ogromna tamna oka, puna suza i
zabrinutosti. Uputio joj je jedan ohrabrujući osmeh, i istog trenutka ga
je glasan uzvik publike naterao da se okrene: stigao je njegov protivnik.
Bio je to jedan od njegovih divovskih stražara, na čijem licu Leon ni sa
najvećim naprezanjem nije mogao pročitati ni uzbuđenje ni mržnju.
Stražar je bio go do pojasa, snažni torzo mu je bio premazan uljem, a
noge su mu bile bose. Leon je nosio suknene pantalone sa Kitere, koje
su u burama izgubile oblik, boju i po pola lakta dužine, i košulju koju
mu je dao novi gospodar, i kad je video svog protivnika, shvatio je da
mu obuća može poslužiti uglavnom za klizanje po palubi, a košulja da
ga protivnik lakše prihvati, pa se rešio odmah ta dva ukrasa. Jedan od
bejovih poslužitelja dao je svakom po kratak nož, i u potpunoj tišini
začuo se pljesak bejovih ruku. Borba je mogla početi.
Leon je imao malo iskustva u borbi nožem; sve što je znao, bili su
neki Đakominovi zahvati i saveti, ali je to bio jedini mogući izbor,
180
jer se nije mnogo pouzdavao u svoju snagu, bar ne toliko da bi je
iskušavao golim rukama ili tojagom. Njegov protivnik se na znak za
početak pognuo i, ne puštajući ga iz vida, počeo opisivati krug po
prostoru za borbu. Leonu se činilo da je najbolje da i on učini isto, i da
sačeka prvi napad. Već je treći krug bio gotov, u grobnoj tišini, kad je
vitez od Gijminoa shvatio da kruženje ima za cilj uglavnom da zamori
njegovu pažnju, i naglo je stao. Zbunjenost njegovog protivnika bila
je očita, i njegov prvi napad je vitez dočekao spreman. Ogromno telo
je u jednom skoku palo na njega, i dok se trzao u stranu, mogao je
čuti zlokobni zvuk sečiva pored uva. No div je skočio na noge istom
brzinom kao i Leon i bez predaha pojurio na njega. Ovog puta uspeo je
da ga uhvati za ruku, i samo je brzo kretanje vitezovo spaslo njegovu
glavu. U zadnjem trenutku, dok mu se rame oduzimalo od snažnog
stiska, Leon je drugom rukom udario svog protivnika u otkriveni
stomak, i ovaj se uz glasan krik odmakao. Trebalo mu je malo da
se povrati, ali je Leon iskoristio trenutak, podvukao je nogu pod
njegovo koleno i oborio diva, pokušavajući da oslabljenom rukom
zada udarac. No snažno i klizavo telo se grčevito bacilo u stranu, i
pre nego što je Leon shvatio šta se događa, protivnik ga je kao perce
bacio preko ramena. Uz tresak, Leon je pao leđima na palubu, a div
je skočio na njega i iz tog kosog neprirodnog položaja ubo ga iz sve
snage u rame. Gledaoci nisu mogli tačno pogoditi šta se događa, i
činilo im se da je borba gotova, U opštem radosnom urlanju, kiraDafni je prekrila lice rukama, i začuo se oštar krik, koji nije došao
iz njena grla: viknuo je Abdulah-bej, bled kao smrt, zaranjajući
nokte u ogradu mosta. Div, verovatno zbunjen bukom i zaslepljen
borbom, načinio je sudbonosni pokret, pokušavajući da se podigne
sa tela svoje žrtve. Slobodnom rukom, Leon je dohvatio nož, i dok su
mu pred očima igrali svetlaci, udario snažno drškom diva u bradu.
Pritisak je popustio, div je hvatao ravnotežu na kolenima, i dok se i
sam pridizao, Leon je na njegovom licu ugledao surov i divlji osmeh:
bilo mu je jasno da je nevernik mogao da ga probode, i time što ga je
samo udario drškom zapečatio je svoju sudbinu. Pojurio je na viteza
iz čučnja, ali su ovog puta Đakominove veštine pomogle učeniku: u tri
skoka, Leon je izbegao protivnika i naveo ga da, izgubivši ravnotežu,
181
padne na lice. Divov bes se pojačao, a rasuđivanje smanjilo. Sledeći
napad bio je sporiji, i Leon je, izbegavši udarac, zakačio protivnika
po vratu. Sad su obojica bili ranjeni, umorni i prekriveni krvlju. Kao
razbešnjena životinja, div je poleteo ka Leonu, i u zadnjem trenutku
se sagnuo, dohvativši viteza za nogu. Bilo je to njegovo poslednje
lukavstvo: Leon je doduše pao, i poklekavši, dočekao na nož svog
napadača. Sečivo je prošlo kroz samo srce. Zavladala je potpuna
tišina na palubi dok se Leon, klecajući, izvlačio ispod leša svog
protivnika. Samo je jedan udarac dlanovima označio kraj borbe, i u
nekoliko trenutaka div je odnesen, paluba oprana, a mornari se ćutke
razišli. Abdulah-beja više nigde nije bilo. Jedva stojeći na nogama,
Leon je još uspeo da primeti da ga mornari kira-Dafni prihvataju,
da kiterska Afrodita kvasi njegove ruke suzama, i za samo trenutak
docnije potonuo je u crvenu maglu.
182
Glava VI
Jedna konverzacija na grčkom – Nekoliko
neposlatih pisama – O vezi između pisanja pisama
i snova
Ti si
Smatrana lepom u Atini kao
I ona što je.
(Šekspir, San letnje noći)
Snova zaludnih ima, o stranče, a ima i ludih,
te se ne dešava sve što u snu se čoveku javlja.
Dvoja su vrata kroz koja ništavni izlaze snovi:
jedna su od rogova, a druga od slonove kosti.
Koja dođu kroz vrata od rezane slonove kosti,
to su varljivi snovi i lažne donose reči,
koji na ona glatka izlaze rožana vrata,
istinu javljaju oni, kad smrtnik vidi ih koji.
(Homer, Odiseja)
183
Jedna konverzacija na grčkom
Kad je Abdulah-bej ušao u kabinu gde su smestili, sada zajedno, sve
zarobljenike, Leon je još ležao bez svesti, pod nadzorom troje Grka.
Pokretom ruke, bej je odaslao svoju pratnju i ostao sam u maloj
prostoriji, osvetljenoj samo jednom uljanom lampom. Devojka i dva
mornara su se nehotice povukli dublje u ugao, i u svetlosnom krugu je
ostalo samo mirno i izmučeno telo viteza od Gijminoa. Topla svetlost
je njegovom licu davala boju koju inače nije imalo; bez uobičajenih
bora, pokreta, a pre svega bez prodornog pogleda, to blago i opušteno
lice izgledalo je mnogo mlađe, kao lice zaspalog dečaka. Grlo Abdulahbeja se steže protiv njegove volje, i on krete rukom prema vratu, kao
da traži dah: to je bio prvi čovek sa kojim je razgovarao neopterećen
strahom ili željom da zastraši, posle bar dvadeset godina. Prisećao se
da je tako razgovarao sa rođenom braćom u medresi, pre nego što je
jedan po jedan nestao u ratu ili spletkama, i ostao samo on, najjači
i najveštiji. Da bi stvari bile gore, znao je da je sam izložio smrtnoj
opasnosti nevernika koji mu je toliko bio potreban. No namah postade
svestan da ga posmatraju, i povrati hladnokrvnost. Leon je bio, koliko
su prilike dozvoljavale, u najboljim rukama: rana na ramenu bila je
umotana iscepanim trakama, po svemu sudeći od košulje mlade žene,
a vitez je bio umotan u mornarske kabanice i dovoljno utopljen.
Abdulah-bej se okrete nevoljnom uzroku ove drame. Stajala je u uglu,
prvo oborene glave, da bi je polako podigla i pogledala Turčina mirno
i odlučno. Bila je vredna i mnogo gorih sukoba, pomislio je Abdulahbej. Sad, kad je njen ogrtač pokrivao ranjenog viteza, video se njen
uspravan i visok stas u vunenoj haljini koja je stezala struk i otkrivala
na grudima gornju košulju od raznobojne prugaste svile. Vrat, ramena
i grudi koji su se nazirali iz košulje imali su savršen oblik, po proceni
iskusnog bejovog oka. Lice joj je bilo oblo, punih i drskih usana, a oči
tamne i zasenčene, prave grčke oči kojima nijedna tajna nije sveta i
184
nijedna strast strana. Abdulah-bej je imao žena Grkinja, i znao je da
se ni u jednu ne može pouzdati, sve dok ne rode, a i onda se onaj
ko se postavi između njih i njihovog deteta ne može nadati ničemu
dobrom. Pa ipak su mu one bile najdraže, jer nikad nisu postajale
dosadne. Ova koja je stajala pred njim bila je najlepša od svih koje
je video, i mogla je biti uteha dana bez milosti za koje je osećao da
dolaze. Priseti se koliko se natezao sa zapovednikom Monemvasije,
prostim i grubim vojnikom iz Anadolije, koji ju je tek prethodne večeri
zarobio, i upravo se spremao da uživa u svome plenu. Bilo je pretnji,
ucena, psovki, ali je nepoklebljivi autoritet Abdulah-beja pobedio. I
onda se umešao drugi zarobljenik. U kakvim je vezama mogao biti sa
njom? Je li i on očaran na isti način? Abdulah-bej odluči da to sazna.
– Kako mu je rana? upita on na grčkom.
– Nije mu polomljena nijedna kost, reče kira-Dafni sa sigurnošću
gazdinske kćeri i zapovednika svog broda, jer je to zaista i bila.
– Znaš li zašto se borio hrišćanin? upita bej.
Devojka odmahnu glavom.
– Da bi tebe oslobodio, reče bej, promatrajući je prodorno.
Nije mu izmakao izraz zaprepašćenja na devojčinom licu, i
došaptavanje dvojice mornara.
– Šta je on tebi? reče bej.
Kira-Dafni mu uputi brz pogled, procenjujući da li će naškoditi
ranjenom vitezu, i odluči da je bolje reći istinu:
– On je dobročinitelj mog oca. Branio je Kapsali od gusara. Ja... ja
sam ga videla samo jedanput, kad je odlazio iz Kapsalija, pre otprilike
mesec dana.
185
Zadnju rečenicu je izgovarala sve tiše, u strahu da će to izazvati
nepoželjne posledice. Lice Abdulah-beja, međutim, nije odavalo
nikakvu pretnju. On ponovo utonu u misli, gledajući svoja dva
zarobljenika. Ako prisvoji lepoticu, izgubiće sigurno prijatelja za
kojim je žudeo. Sam se sebi nasmeja, shvatajući da ga je nemoćni
zarobljenik, koji sad još leži ranjen i bez svesti, potpuno razoružao.
Nije mogao primeniti ni silu, ni strah, ni lukavstvo. Ispunjenje
obećanja koje je dao Leonu nije mu ničim jemčilo da će zadobiti
nevernikovo prijateljstvo, jer ga je iz hira izložio smrti. I još dok
je premeravao snagu svojih želja, postalo mu je jasno da više želi
prijateljstvo tog čoveka nego ljubav ove žene, i setno je to protumačio
kao prvi znak starosti i slabosti. On podiže pogled, sada znatno blaži,
prema devojci, i reče:
– Obećao sam mu da ću te pustiti ako pobedi.
– A on? upita brzo kira-Dafni.
– Predaću ga u prvoj luci u kojoj bude hrišćanskih brodova, reče
Abdulah-bej.
Teško bi šta moglo opisati zaprepašćenje koje su tokom celog
ovog razgovora osećali Grkinja i njena dva zemljaka. Činjenica da
im se još ništa nije desilo, Turčin koji brine za nevernika, održava
reč, nagoveštaj puštanja na slobodu, sve to ih je bacalo u potpunu
zbunjenost. Svaka nova rečenica izgovarala se u potpuno novoj
atmosferi, u kojoj oni nisu znali vodi li Dafnina ravnopravnost prema
turskom zapovedniku u propast ili u spasenje. Prepušteni svom
fatalizmu, prvo kod zapovednika Monemvasije pa posle na ovome
brodu, nikako se nisu mogli navići na novi položaj, i na Turčina koji
se ponašao sasvim drugačije od onih kojima su ih bake još kao decu
plašile kod ognjišta. U takvom trenutku potpune duhovne pometnje,
začuo se nanovo glas kira-Dafni, sa izjavom koja je jednog od mornara
naterala da se prekrsti:
186
– Vidim da si veliki i čestit čovek, gospodaru. Ako naš spasitelj treba
da bude kažnjen ili da strada, dozvoli mi da delimo njegovu sudbinu;
no ako zaista nameravaš da mene i moje ljude oslobodiš, daj mi reč
da ćeš i njemu pomoći da se vrati kući.
Ovo je bilo izgovoreno skoro ponizno, mekim glasom, ali je završetak
bio odlučan.
Abdulah-bej se sa smeškom okrenu prema moliteljki, zaključivši u
sebi da se ni po brzini jezika ne razlikuje od drugih Grkinja, i reče:
– Dajem ti reč. A sada, mislim da će biti bolje da tvog dobročinitelja
prepustim svom vidaru. I on pljesnu rukama, na šta dvojica stražara
uđoše u kabinu i pažljivo iznesoše viteza od Gijminoa.
Abdulah-bej primeti brižan devojčin pogled za Leonom, i reče:
– I ti bi zaista pretrpela kaznu za ovog nevernika?
Kira-Dafni samo klimnu glavom.
Abdulah-bej se nasmeši, jer je to učinila onako kako to Grkinje čine –
nagnuvši glavu malo ustranu i zatvorivši oči.
– Pa ko je onda čiji dobročinitelj, uzviknu on. – On spasava tvog oca,
tvoj otac spasava njega, on spasava tebe, ti spasavaš njega... tako mi
Alaha, prvo što će hteti kad se osvesti biće da te opet spasava!
Kira-Dafni pognu glavu, jer ju je oblilo rumenilo. Glava joj je bučala, i
činilo joj se da će se ovaj nestvarni razgovor svakog trenutka pretvoriti
u groznu stvarnost, da će nepoznatog stranca i mornare divljački
pobiti, da će nju odvući u harem... Ne znajući više šta da kaže, ona od
straha i neizvesnosti nečujno zaplaka.
Abdulah-bej se okrenu, jer nije mogao da gleda ženske suze.
187
– Uskoro ćemo isploviti, reče on sebi u bradu. – Kad izmaknemo
pogledima ovih iz Monemvasije, preći ćete na svoju barku i otići
ćete kamo želite. Ponavljam ti da neverniku neće nedostajati dlaka
s glave.
– Bog vas blagoslovio, reče Grkinja glasom isprekidanim od suza.
Ne okrećući se više, Abdulah-bej izađe iz kabine.
Veliki brod je isplovio pred zoru, teran povoljnim vetrom. U prijatnom
ljuljuškanju, utopljen i podstaknut lekovima, vitez od Gijminoa se
probudio, i ugledao nad sobom smežurano i kosmato lice, za koje će
kasnije saznati da pripada Jermeninu, brodskom vidaru, i sa druge
strane vatre lice Abdulah-beja, koji je pušio na nargile.
– Šta se desilo sa Grkinjom? reče on jedva čujnim glasom.
Umesto odgovora, iz bejovog se grla začu glasan smeh, i na nos i usta
mu pokulja dim.
– Kladio sam se da ćeš to prvo reći, reče on, zacenivši se od dima. –
Ona ti je previla ranu, i izjavila da će deliti tvoju kaznu, nastavi on,
ne bez jeda. – Ali ja držim reč. Bićete oboje pušteni, ali ne zajedno.
– Gospođica nije u krugu mojih zanimanja, reče Leon. – Bio sam
dužan njenom ocu... i njenoj lepoti.
Abdulah-bej je taman zaustio da izjavi kako je svakako bila u krugu
njegovih zanimanja, i kako je zahvaljujući vitezu izgubio novi
ukras svog harema, kad ga poslednja rečenica pomete. To je opet
bilo nešto što nije razumeo, opet nešto što je vitezu bilo prirodno
a njemu ne. I on u sebi iskreno zahvali Alahu što je ovog čoveka
sačuvao u životu, i zamoli da dugo ne naiđu na hrišćanski brod,
da ga se ne bi morao lišiti. Nije ni slutio u kolikoj će meri njegova
molba biti ispunjena.
188
Sledećeg jutra, na otvorenom moru, barka kira-Dafni je privučena uz
brod za koji je bila privezana, i Abdulah-bej je, praćen jako ubledelim
vitezom, izašao na most da nadgleda iskrcavanje. Jedan od Grka je već
sišao u brod i zategao lestvice od konopca, i devojka se spremala da se
spusti. Tog trenutka je ugledala viteza, i bez oklevanja je pohitala njemu.
Nemajući šta da kaže, jer nisu imali jezika na kojem bi se sporazumeli,
samo je dohvatila njegove ruke i stegla ih. Vitez se sa smeškom zagledao
u nju, pokušavajući da još jednom zadrži savršenstvo tog lica, njegovu
svetlost i milinu. Dok je pokretala glavu, dve srebrne minđuše u obliku
jedrenjaka sa tirkiznim i koralnim ukrasima, davale su zvuk koji je bio
povod njenom spasenju. Sjaj njenih tamnih očiju mogao je biti poslednji
upečatljiv utisak koji je ostavila na vitezovu dušu, ali je kira-Dafni imala
da preskoči brodsku ogradu, i tom prilikom je otkrila svoje besprekorne
listove i članke, a pažljivi čitalac će se setiti koliko je vitez od Gijminoa
bio osetljiv na taj deo ženskih draži. I tako, dok je kira-Dafni upućivala
svoj poslednji topli pogled, i dok se bledo vitezovo lice bojilo rumenilom,
a njegov pogled obuhvatao i ostale čari kiterske lepotice, Abdulah-bej je
odlučio da još jedanput okuša svoje moći. On viknu devojci na grčkom:
– Hoćeš li sa mnom u Carigrad?
Kira-Dafni trepnu, i uputi mu jedan zanosan osmeh: – Ne, hvala. A
zatim pokaza na Leona, i reče: – Dali ste mi reč?
– Jesam, odgovori bej ozbiljno.
Ona se osmehnu, i nestade sa ograde. Videli su je nekoliko trenutaka
docnije, kako skakuće po brodu vezujući jedra, dok su dva mornara
veslala. Bilo je jasno da je dete mora, sposobno za brodske poslove
i napore. Još jednom je mahnula rukom svom spasiocu, a možda i
beju, i barka se polako udaljavala prema jugu, prema ostrvu gde ju je
čekao verenik.
Dva čoveka su ostala ćuteći na mostu.
– Žao mi je zbog dvoboja, reče Abdulah-bej konačno, grizući usnu.
189
– Vi ste izgubili člana posade, reče vitez od Gijminoa. Prekor je bio
zaista otrovan, jer je ukazivao ne samo na bejovu samovolju, nego i
na neodgovornost prema sopstvenim ljudima, a to je po Leonovom
mišljenju bio mnogo veći greh.
Abdulah-bej ga pogleda iskosa.
– Ali to ne znači da vam nisam beskrajno zahvalan, koliko zbog ove
devojke, toliko i zbog nege koju ste mi ukazali, nastavi Leon. – Niste
li, kad sam se osvestio, rekli nešto o tome da ćete me i otpustiti?
– Tačno, reče Abdulah-bej. – U prvoj luci sa hrišćanskim brodom
pustiću vas kud hoćete.
Dopustimo sada sveznajućoj čitateljki (ili čitaocu), kojoj se već mnogo
događaja nagomilalo u piscu još uvek – nadajmo se! – vernoj duši, da
predahne i uzme u blagonaklono razmatranje stanja duha viteza od
Gijminoa. Sasvim je sigurno da piščev skromni Pegaz ponekad poželi
da zaluta na manje dostojne pašnjake, ili prema previše mirisavim
ali otrovnim cvetovima; no ono što njegovu neobuzdanost, posledicu
nižeg roda, kroti i najvećma ulepšava, jesu zlatne uzde i oprema
prijateljstva i međusobnog dogovaranja pisca i čitalaca. Pa ako je
dozvoljeno pomenuti sliku koja doduše ne spada u ovaj književni
rod, ali odgovara zamisli, uporedimo ovaj roman, njegovog čitaoca
i pisca sa bornim dvokolicama nekog antičkog heroja: uzde drži i u
bitku vodi sam heroj, čitalac/čitateljka, onaj koji određuje pravo i
razvoj poduhvata; pod njegovom je upravom Pegaz, piščeva mašta;
no na dvokolici je i mesto za štitonošu, čiji je zadatak da gleda put,
zemljište, da brani od napada postrance i koji, pazeći letimice na
glavni pravac, mora svojim rečima, koje konj poznaje, da upravlja
tako da herojev cilj bude ispunjen. Kad je bitka gotova, heroj će otići
slavi i drugovima, a štitonoša da neguje konja, da ga grdi ili pomiluje,
već prema zaslugama. Tako i redove koji slede treba shvatiti kao
piščevo razgovaranje sa Pegazom, iz kojih će izaći oni podaci što
190
možda ne govore neposredno o događanjima, ali, opisujući stanja
duha i razmišljanja, mogu pružiti blaga uživanja i predah od ćudljivih
promena sudbine. Avaj! Nije li upravo ta čudesna mogućnost da sami
određujemo neke sudbine, makar u obliku nestalne igre mašte, jedina
koju imaju smrtna bića! Jedino u poigravanju, negde u mračnom
kutku bašte svoga duha, gde se susreću sporedna iskustva i detinjstvo,
gde razum i odgovornost retko navraćaju, moguće je da okrutnost
predodređenog nam života ublažimo nevinim zadovoljstvima.
Zato pohitajmo, čitaoče, i prepustimo se produžavanju radosti,
čuvajući naklonost dok ne ojača i ne naoštri se za uzbudljiva
događanja.
Vitez od Gijminoa je već imao dovoljno iskustva sa zimskom
plovidbom po Mediteranu, ali se ipak nije nadao tolikim poteškoćama
u Saronskom zalivu, zaštićenom obalama Atike i Peloponeza sa tri
strane. Već se na vidiku pomaljalo ostrvo Poros, odvojeno od kopna
jedva primetnim kanalom, kad se podigla iznenadna bura koja je
turski brod prinudila da neplanirano pristane u poroskoj luci. Tu su
ostali tri dana, a zatim su zaplovili prema Atini, hvatajući blizinu
ostrva Egine, za slučaj nove bure. Ni Pirej nije bio predviđena
stanica, ali je kapetan sa dobrim razlozima uspeo da uveri beja da
treba sačekati poboljšanje vremena, koje je obično dolazilo krajem
februara. Tako je, sticajem okolnosti i činjenicom da nigde nije bilo
broda, koji bi se vraćao prema zapadnoj Evropi, Leon bio prinuđen da
obilazi prostore koje je uvek čeznuo da vidi, i možemo poveriti čitaocu
da je to sa velikim zadovoljstvom radio. Čitalac će se upitati kako se
osećao za to vreme vitez od Gijminoa, šta je mislio i kome je te svoje
misli upućivao. Pomenimo još samo da je Abdulah-bej snabdeo svog
novog pratioca i bivšeg zarobljenika dovoljnim količinama pisaćeg
pribora, i da je vitez od Gijminoa, kao priroda nesklona lenstvovanju,
prionuo da opiše svoje doživljaje od dana kad je njegova sudbina
krenula nerazumljivim i neprijatnim putem. Kako su ovi doživljaji
dobro poznati čitaocu, navešćemo ove spise od trenutka u kojem
ostavljamo viteza od Gijminoa kao pratioca Abdulah-beja, i zapravo
191
od trenutka u kome ti spisi više nisu podsećanje, nego opis trenutne
situacije.
Svoje događaje opisao je vitez od Gijminoa u obliku pisama, upućenih
osobi za koju je isuviše dobro znao da ih neće, bar ne u bliskoj
budućnosti, pročitati. Ne samo da je bio u potpunom neznanju
o sudbini i položaju voljene žene, koja je skrhala svoj ponos da bi
spasla njegov goli život, već je bio u potpunoj neizvesnosti kakav
bi bio njihov susret kad bi uspeo da dođe do Francuske – a zimska
sezona je potpuno proredila brodove koji su ga mogli tamo odvesti
– i da li bi ona uopšte poželela da vidi nevoljni uzrok svoje nesreće.
Možda, konačno, to i nije nesreća! Možda se uspela prilagoditi, ili
čak zavoleti muža koji ju je dobio ucenom. Na te misli, krv viteza
od Gijminoa bi proključala, ali je on bio isuviše jake volje da bi se
prepustio jalovom očajanju. Tako su njegova pisma bila pisana onoj
Leonini koju je poznavao, polovini njegove duše, sreći koju je tako
nakratko upoznao, ljubavi koja mu se činila da traje oduvek.
192
Nekoliko neposlatih pisama
Poros, krajem januara 1780.
Mila prijateljice,
opisao sam Vam svoje događaje, ne znajući hoćete li ikada doći do ovih
reči. Možda ću Vam stoga pisati iskrenije, možda manje razumljivo.
Gde god da ste, Leonina, i u kojem god vremenu da ste, pišem Vama
kao svome jedinom kompasu, svojoj zvezdi voditeljki. Moj dosadašnji
ropski položaj, prekinut čudesnom naklonošću čoveka iz drugog sveta,
sprečavao me je da padnem u duševne pometnje i čvrsto me održavao
pri prostoj volji da živim. Sada, kad jutra dočekujem sa sigurnošću da
ću se ogrejati i nahraniti, Vaš lik, dojučerašnja blaga uteha, postaje
za mene sredstvo najgoreg mučenja. Nikad mi niste toliko nedostajali,
nikad me neizvesnost Vašeg položaja nije tako grizla. Budući siguran
da ovo nećete pročitati, priznajem Vam da je moja žudnja za Vama ista
kao i kad ste mi bili blizu, a ponekad mi se čini i veća. Mogućno je da je
to zbog toga što sam želeo da zajedno prođemo krajevima koje obilazim,
i što na svakom koraku koji budi uspomene i prijatna prepoznavanja
onoga na čemu smo odgajani, želim da sa Vama podelim prisnost i
lepotu. Može biti da me je položaj otete grčke devojke, za koju sam se
toliko založio, podsetio na Vaš položaj i otvorio rane za koje sam mislio
da ih je pokrilo vreme patnji. Ni za šta na svetu ne bih skrnavio te
osećaje otrcanim pesničkim frazama: probudite se koji put bez razloga
u gluvo doba noći, i osetite milovanje mojih misli, Leonina! To je jedina
želja koju imam dok ulazim u male i od dima crne grčke crkve, u turske
bogomolje išarane nerazumljivim ukrasima, ili kad u bujnom rastinju
ugledam nakrivljen antički žrtvenik.
193
Pokušaću ipak, draga moja prijateljice, da svojoj čežnji dam manje
konfuzan i zamoran oblik, i preneću Vašem blistavom duhu ono
što mislim da bi ga moglo razgaliti. Bili smo dakle prinuđeni da se
zaustavimo na Porosu, koji je lepo kupasto ostrvo obraslo borovima.
Tri dana su bila dovoljna da zadovolje moju radoznalost, a kako me je
moj ljubazni gospodar puštao svuda samog, uspeo sam da na istočnoj
strani ostrva, okrenutoj Atini, nađem mesto sa ponekim tragom
građevine, za koje sam gotovo siguran da je mesto Posejdonovog
hrama u kojem je Demosten, čekajući Aleksandrove namesnike,
popio otrov iz svog pera.34 Sa mesta se uistinu vidi zaliv sa istočnom
lukom, na platou se među stoletnim maslinama naziru stepenice
od sivog kamena. Kad sam obišao okolinu ostataka hrama, činilo
mi se da u sebi mogu da zamislim hrabrog i razboritog čoveka kako
se sprema da da svoju poslednju lekciju osionom dečaku. Događaj
mora da je imao strašnog uticaja na tadašnju javnost, o čemu sam
pokušao da sebi stvorim sliku prisećajući se izvora. Mnogo više je na
mene utisak ostavila misao o „lepoj smrti“, verovatno zato što sam u
poslednje vreme jedva izbegao nekoliko krajnje nedostojnih varijanti.
Tu, na Kalauriji, lepa smrt je okončala i jedan uglavnom lep život,
ne računajući pojedine sebično i bezobzirno vođene sudske rasprave.
I učinilo mi se, voljena prijateljice, da je mogućnost izbora lepe smrti
jedna od dragocenih sloboda na koje nisam dovoljno mislio.
Sutra, ako se more umiri, krenućemo prema Atini.
Pirej, 1. februar 1780.
Mila prijateljice,
plovidba do Atine bila je sve pre nego prijatna. Zimsko more nam se
svetilo za mirnu plovidbu do Monemvasije, i to čini mi se desetostruko.
Plovili smo prvo blizu obale, na kojoj se jasno nazirao put – onaj kojim
34 Grčki govornik Demosten se zbog oštre odbrane nezavisnosti Atine zamerio
osvajačkim planovima makedonskog kralja Filipa. Kad je Filip ubijen, mladi
naslednik Aleksandar je konačno pokorio Atinu: videvši da mu nema spasa, kad su mu
Aleksandrovi vojnici bili za petama na ostrvu Porosu, popio je, kako legenda kaže,
otrov koji je imao sakriven u svome peru za pisanje.
194
je Hipolit35 krenuo prema Atini, da bi ga zauvek zaustavilo kobno
čudovište. Zatim smo oplovili veliko poluostrvo Metanu, od koje se sa
jedne strane dižu sumporni dimovi, a sa druge se crveni vulkansko
stenje. Na Egini nismo mogli pristati, ali sam preko talasa primetio
jedini preostali stub Apolonovog hrama koji obeležava pristanište.
Oplovljavali smo ostrvo sa južne strane, i na istočnom rubu sam
primetio još jedan hram, mnogo bolje očuvan, kako se uzdiže nad
plovnim putem za Atinu.36 Već je bio sumrak, i pred nama je još bila
cela noć borbe sa talasima – inače kažu da se rastojanje prevaljuje za
tri do četiri časa. Ujutro su se talasi smirili, i prva svetlost je otkrila
da smo sasvim blizu pirejske luke. Napregao sam oči da naslutim
nešto od besmrtnog grada, dok mi je srce užurbano lupalo, i uspeo
sam da s desna vidim ljubičaste padine Himeta, sa leve strane zelene
obronke prelaza prema Beotiji, i posvuda žutosive obrise Atike, sa
retkim zelenilom. Moje uzbuđenje bilo je nagrađeno – prvi ružičasti
zrak, odnosno nežni prst one odlične homerske ranoraniteljke, pao
je tačno na jednu kupu na otprilike desetak milja od broda, i među
mnogobrojnim nižim krovovima zasjali su vrhovi najveće i najlepše
građevine Grčke – Partenona. Treba li da Vam opisujem svoje
uzbuđenje, draga srodna dušo! Kako su Hron i giganti bili milostivi da
razbacujući kamenje urede ovako savršen prostor, istovremeno dobro
zaštićen i posvuda otvoren! Grčevito sam u sebi ponavljao Pausanijeve37
beskrajne i ne uvek najzanimljivije niti najlepše uobličene opise
Atike, pokušavajući da se orijentišem. Sasvim desno, pojas zelenila
morao je označavati tok Ilisosa, i njegov izvor negde na obroncima
Himeta. Druga linija oivičena zelenilom morao je biti Sveti put, koji je
obilazeći Pirej prolazio do Eleusine38 što se u izmaglici jedva nazirala
35 Hipolit, sin mitskog atinskog kralja Tezeja, odbio je ljubav Tezejeve nove mlade
žene Fedre. Bog Posejdon je na njega, dok se kolima vozio uz obalu kod Trojzena (na
Peloponezu), poslao morsko čudovište koje mu je preplašilo konje i mladi Hipolit je
smrtno ranjen; Fedra se u međuvremenu ubila.
36 Hram boginje Afaje na ostrvu Egina; danas se može videti u svoj svojoj lepoti.
37 Pausanija je u 2. veku naše ere napisao vodič po Grčkoj, potanko opisujući
spomenike starijeg razdoblja: kada su arheolozi kopali, posebno u Olimpiji, mestu na
Peloponezu gde su održavane i olimpijske igre, pokazalo se da su njegova obaveštenja
tačna i dragocena.
38 Mesto gde su se održavale tajne svečanosti (misterije) posvećene boginjama
plodnosti, Demetri i njenoj ćerki Persefoni. Učesnici su tako dobro čuvali tajne da se ni
195
dvadesetak milja levo, stopljena sa obrisima Salamine na severu.
Samo naselje protezalo se od Partenona niz obronke Akropolja, prema
Agori, Kerameiku i luci. Zlatna granica svetlosti se još pomerila i mom
zadivljenom oku se, doduše u veličini dečije igračke, ukazao savršeni
Tesejev39 hram. Iz zelenih mrlja sad su izranjale vitke siluete čempresa
i pinija, a nebo nad mojom grozničavom glavom rastvaralo se u igri
belih, sivih i ružičastih oblaka, i širilo se plavetnilo koje, čini mi se,
nigde nisam video. Drhtao sam koliko od hladnog zimskog vetra toliko
i od osećanja duboke zahvalnosti što sam i ovamo dospeo. U svom
uzbuđenju, jedva da sam posmatrao svet u svojoj neposrednoj blizini,
i odjednom sam video da brod polako prolazi pored pravilnog zida od
ogromnih četvrtastih blokova – to je bio sam završetak Temistoklovih
zidova40 i ja sam bio u Munihionu.41
Shvatićete, draga prijateljice, zašto se prvih trenutaka u luci sećam
smušeno i nejasno: sećam se da je kamen mola bio beo i uglačan,
zemlja žuta, da je svuda bilo šareno odevenih Turaka, Azijata i
Afrikanaca, da su svi glasno vikali. Obala je bila oivičena magazama
i brodskim kućištima, a bilo je i udžerica iz kojih se širio za mene
tada nepodnošljiv miris. Trebalo mi je dosta vremena – u kojem sam,
sasvim beskoristan i nem, sedeo na gatu, da se saberem, i počnem
gledati po luci ne bih li ugledao neki hrišćanski brod. Međutim, kako
me je Abdulah-bej i upozorio, nije bilo vreme plovidbe i trgovine, ali,
priznajem, to me u tom trenutku nije posebno pogodilo.
Istovarivanje ličnih stvari Abdulah-beja i njegove najuže pratnje nije
dugo trajalo, a pojavio se i on sam, i obavestio me da ćemo prenoćiti
u Pireju, dok kapetan ispita oštećenja na brodu; bej je spomenuo da
bi se moglo desiti da neku nedelju ostanemo u Atini kod njegovog
prijatelja, dok se more ne smiri – a to se obično dešavalo u prvoj nedelji
danas ne zna tačno kako su te svečanosti izgledale; zna se, međutim, da su i robovi bili
pripuštani na njih.
39 I do danas najbolje očuvani grčki hram, na rubu atinske agore.
40 Zidovi koje su radi odbrane Atine građani podigli posle pobede nad Persijancima,
u bici kod Salamine (480. pre naše ere). Protezali su se od Akropolja do Pireja. Posle
poraza u Peloponeskom ratu, Atinjani su pod Spartancima morali sami da ih ruše.
41 Ratno pristanište antičkog Pireja.
196
marta. Mogao sam se samo radovati ovoj odluci, jer se u tom vremenu
morao pojaviti kakav brod za Italiju ili Francusku, a u međuvremenu
sam mogao obilaziti sveta mesta.
Zaustavili smo se u nekoj vrsti krčme sa sobama, koju zovu han, i
bej je odmah u njoj dobio čitav sprat. Bili smo počašćeni hranom koja
je, premda jakog mirisa, bila odličnog ukusa, i celo to popodne lutao
sam lučkim ulicama, izazivajući opštu radoznalost, i sam zadivljen
šarenilom, mnoštvom raznih jezika i odora; to je, bez obzira na opšte
sličnosti, bilo ipak sasvim drukčije od italijanskih luka koje sam
poznavao, čak i od napuljske. Sve do smrkavanja, tresući se od zime,
slušao sam pored nekakve česme jednog pevača u seljačkom odelu,
koji je pevao monotonu i izuzetno tužnu pesmu na grčkom, prateći se
dosta vešto na instrumentu sličnom lauti, ali sa bar tri puta dužom
drškom. Vratio sam se u han uzburkanih osećanja, očajan što ne
mogu razumeti jezik koji bih, da je napisan, sigurno pročitao. No,
ušavši u toplu sobu, utešio sam se mišlju da bi isti problem imali i
Skaliger i Bide42, i posvetio sam se razgovoru sa Abdulah-bejom.
Atina, 7. februar 1780.
Najdraža Leonina,
već nekoliko dana nisam bio u stanju da uzmem pero u ruke: osećam se
kao da sam još na brodu, jer me uzbuđenja svakodnevno kao talasi bacaju po raznim mestima i po raznim raspoloženjima. No prvo, da Vam
opišem okolnosti stizanja u Atinu, dakle ono što se sigurno (za razliku
od drugih stvari) oko mene dešava: posle dva dana u Pireju, postalo
je jasno da se mora čekati bolje vreme, i Abdulah-bej je sa pratnjom i
mnome – krenuo u Atinu, da odsedne kod svog prijatelja. To nije bio
zapovednik Atine, kojeg je Abdulah-bej hladno i sa visine pozdravio,
na audijenciji kojoj sam i ja prisustvovao, već neki niži oficir, koji je beja
dočekao sa velikom srdačnošću, i nimalo uplašen njegovim autoritetom.
Meni je ukazana prilična ljubaznost, i čini mi se da imam povlastice
gosta u ovoj kući – sopstvenu sobu, poslugu i potpunu slobodu kretanja.
42 Poznati francuski humanisti i poznavaoci grčkog jezika (16. vek); izdavali su
mnoge stare tekstove, načinili rečnike i sl.
197
Krenuli smo iz luke ujutro, dok su se oblaci i ledena kiša stalno
smenjivali sa suncem i vetrom, stvarajući najneobičnije promene
svetlosti i oblika. Jahao sam na začelju, puneći grudi oštrim
vazduhom Atike, i snalazeći se polako u nekadašnjem centru sveta.
Kako jadno, draga Leonina, izgleda mesto na koje je morao za godinu
ili dve doći svaki Rimljanin koji je iole računao sa upotrebom svoje
pismenosti! Između luke i Atine, od mesta gde se put uz Temistoklove
zidove sreće sa Svetim putem, nešto je obrađenih polja i po koja retka
kuća. Na nekoliko mesta, gomile kamenja govore o građevinama koje
su nekad postojale, i ja sam, uglavnom uzaludno, pokušavao da se
setim položaja i oblika neke od njih. Tu negde, sa leve strane Svetog
puta (kad se ide u Atinu) morala se nalaziti Platonova Akademija, a
iza Akropolja, na putu za Maraton – odnosno u podnožju Likabeta,
morao je biti Likej uvređenog učenika, Aristotela. Kako smo se
približavali gradu, koji se ceo slepio na obronke Akropolja, ruševine
su postajale češće, i kada se sa moje leve strane ukazao Kerameik,
koji sam odmah prepoznao po porušenom ulazu u Sveti put, i
pokojem nakrivljenom nadgrobnom spomeniku, oteo mi se glasan
uzvik. Istovremeno, sa moje desne strane se ukazao Tesejev hram,
tako ugodno i meko postavljen na blagu uzvišicu obraslu zelenilom,
čempresima i pomorandžama sa zrelim plodovima, sa bršljanom koji
je obavijao poneki stub. Oko njega nije bilo kuća, i on je, jedini ceo i
sam, opominjao na veličinu prošlosti. Nikad u mojoj duši nije bilo više
skromnosti i poniznosti no u tome trenutku! No samo malo docnije,
obuzelo me je osećanje koje je u meni mnogo jače, pravi bes: nije mi
ništa pomoglo što sam znao da je budalasta venecijanska vojničina
pucala topovima po Akropolju43, ne bi li hrišćanstvu doprinela
još kojom turskom glavom; ali toliko sakaćenje forme koja se još
nazirala, nisam mogao da zamislim. Ono što je iz Pireja izgledalo
kao očuvan hram, iz blizine je pokazivalo ogromnu prazninu po
sredini, porušene kolonade, a krova uopšte nije bilo! Kuće, minareti
43 Venecijanski zapovednik Morozini, u sukobu sa Turcima koji su držali Atinu,
pucao je topovima po Akropolju; u Partenonu, koji je bio pretvoren u džamiju, bila je
turska barutana, koja je od jednog pogotka eksplodirala i nanela nepopravljivu štetu
spomeniku. To se desilo 1687. godine.
198
i veće građevine turskih gospodara Atine okruživale su sa svih strana
tu otvorenu ranu. Uspinjali smo se na Akropolj sa one strane gde je
prilaz najblaži, južne, onako kako i Pausanije preporučuje. Iz uskih
ulica sa kanalom po sredini pojavljivale su se građevine na kojima
je, uz ciglu ili samo okrečeno blato, provirivao kakav precizno tesan
blok zlatnog doba. Na nekoliko mesta, izvirivale su ruke, noge ili
glave statua, ubačenih da podupru jadna današnja boravišta. Moj
izbezumljen izgled morao je privući Abdulah-beja, koji je zaustavio
svog konja i sačekao me da mi kaže kako je mali deo spomenika
propao, i kako se od komada, sačuvanih na razne načine, možda
može jedanput načiniti celina. To je bio lep pokušaj, ali ja ništa
nisam uspeo da odgovorim, a moj izraz lica mora da je bio takav da
me je on, izvinjavajući se, ponovo ostavio da jašem sam na začelju.
Dok smo se uspinjali, bacio sam pogled na ono što je trebalo da bude
Agora, između Tesejevog hrama i Akropolja, i ugledao donji turski
grad, sa pijacama i magazama, dve ili tri hrišćanske crkve i mnogo
minareta. Ocrtavao se put prema Kerameiku, oivičen kućama,
najčešće sa drvenim gornjim spratovima. Tada još nisam poznavao
takve kuće iznutra i iskreno sam poželeo, draga moja prijateljice,
jedan dobar požar koji bi sve to počistio. I sada se grozim te svoje
pomisli, no, na žalost – za tren sam je imao.
Kada je audijencija kod atinskog paše bila završena, imao sam malo
vremena da obiđem njegovu rezidenciju. Ona se nalazi u Propilejima,
koji se jedva raspoznaju u dozidanim delovima, i pruža se do
Erehtejona. Prelepi vitki stubovi prekriveni su drvenom dogradnjom,
a na gornjem delu je ono što nazivaju kavezom, gusta drvena rešetka
koja ženama dopušta da gledaju svet neprimećene. U dvorištu, koje
ne izgleda neprijatno, proširila se stara maslina. Bio sam duboko
uveren da je to upravo ona koju je posle prepirke sa Posejdonom
zasadila Atena. Sa ivice male fontane, osenčene platanima, gledalo
me je jedno mladenačko lice setnog izgleda, sa jedva vidljivim
tragovima boje oko obrva i očiju; onaj ko je uziđivao ovo remek-delo
u ogradu fontane, bio je barem pažljiv prema njemu – lice je bilo čisto
od maltera i kreča, i gledalo je svakog ko bi se nagao nad vodu.
199
Ne bih mogao da procenim koliko je trajao moj prvi dan u Atini,
i koliko sam vremena proveo besciljno lutajući, tražeći ne više
određeno mesto ili uspomenu, već trudeći se da što manje očajavam
nad sudbinom prelepih predmeta. Pogled sa druge strane Akropolja
donekle me je utešio, jer se jasno nazirao prostor Dionisovog pozorišta,
dalje Hadrijanov slavoluk, hram Zevsa Olimpijskog; sa strane Agore,
primetio sam dalje u turskom gradu rimsku agoru, Hadrijanovu
biblioteku i mnoge druge, manje razlučene ruševine. Koliko je bedno
stanje Atine promenilo moju dušu, razmaženu na negovanim i suviše
slavnim italijanskim spomenicima! Nikad kao ovde, mila prijateljice,
nisam osetio teret i odgovornost prema vrednijima od sebe, koje je
pomelo neumoljivo vreme.
Red je da kažem nešto i o ljudima koji su me tako ljubazno primili.
Mislim, Leonina, da bi Vam se unutrašnjost gostoljubive turske
kuće dopala – a naročito Vašoj neumoljivoj tetki. Nameštaj je sveden
na najmanju meru, svuda ima tekuće vode i zelenila, svetlosti je
dovoljno, a ukućani slobodno vreme provode pričajući priče (koje na
žalost nisam razumeo), i pevajući neobične ali prijatne pesme. Svi
znaju da sviraju i pevaju, čak i neuhvatljivi Abdulah-bej, i kao da ih
pesma odvodi u neko posebno raspoloženje, u kome im se oči sjaje.
Odeća koju nose, koliko god strana našim običajima, sačinjena je od
predivnih tkanina, i udobna za sedenje na niskim sedištima ili na
samom podu. Ne dozvolite svojoj tetki da poseti turske krajeve, draga
moja, jer ćete posle svi sedeti na podu i jesti prstima!
Atina, 9. februara 1780.
Mila prijateljice,
mučili ste me cele noći svojim slatkim likom, i navodili moj izmučeni
um na snove koje bih se usudio da Vam kažem samo na uvo. Probudio
sam se očajan, i shvatio Vašu pojavu kao opomenu: tog dana sam
otišao do Eleusine, i vratio se preko File, uživajući u uvek novom
pogledu na Atinu.
200
Atina, 23. februara 1780.
Draga Leonina,
moj boravak u Atini dobija sve prijatnije odlike. Posle svih spomenika
koje sam u okolini našao, obišao sam ceo tok Ilisosa, i ležao u novoj
travi na mestu gde počinje razgovor između Sokrata i Fedra44. Kada
biste znali kako ovo sveto tlo cveta već krajem februara! Sve padine
Himeta, i uostalom svaka zelena površina je prekrivena anemonama
svih boja između crvene i ljubičaste, plavim nezaboravkom i žutim,
belim i ljubičastim krokusom. Siguran sam da o meni ne biste mislili
kao o ljubitelju cveća. Da bi stvari bile gore, ja uporno sa sobom nosim
hartiju i olovo, i pokušavam da skiciram prostore koje obilazim. Znam
da je moja veština u crtanju ograničena na perspektivu i računanje
masa, i da daleko zaostaje za Vašom veštinom crtanja cveća i
životinja. Skoro da mi je žao što se odlazak približava, jer je sve jasnije
da neću naići na hrišćansku lađu. Završavam na brzinu ovo pismo,
jer ću se truditi da danas skiciram što je moguće više spomenika na
Kerameiku. Prikažite mi se u nekom liku, Leonina, dok sam budan.
To je moja molitva za danas.
44 U Platonovom dijalogu Fedar, ovaj Sokratov učenik i sam Sokrat šetaju i pričaju
o lepome.
201
O vezi između pisanja pisama i snova
Atina, 24. februara 1780.
Mila prijateljice,
sinoć sam Vas zamolio da mi se javite, i Vi ste mi uslišili želju! Sanjao
sam Vas setnu, u tankoj i dostojanstvenoj antičkoj odeći, i probudio
sam se uzvišenih misli i bistre glave. No to nije sve! Krenuo sam,
sa nerazdvojnim blokom pod rukom, na Kerameik, po danu koji je
neobično odgovarao mome duhovnom stanju – hladnom, jasnom
i nadasve mirnom. Obišao sam tržnicu i izašao kod Tesejona, mog
omiljenog mesta. Već sam pomenuo nešto o cveću, ali ovo što sam
jutros video, prevazišlo je moju novu botaničku razneženost: dokle
god oko dopire, do Panove pećine i akropoljskih stena, do Areopaga
i Pniksa45 i nadole prema moru, sva je zelena trava bila pokrivena
krvavim anemonama, krokusima i nekim raznobojnim cvetovima koje
ne poznajem. Postalo mi je jasno zašto su atinski festivali i Antesterije�
bili baš u ovo doba, i zašto su se baš krajem februara i početkom marta
slavili svi glavni praznici mrtvih. Sedeo sam na stepenicama Tesejona,
i činilo mi se da pred mene, u obliku cveća (kako su uostalom stari i
verovali), izlaze duše Atinjana, zajedno poznate i nepoznate, i da me
blago ali ozbiljno, onako kakva je čitava njihova umetnost, opominju
na prolaznost i okvire ljudskih razmera. Na trenutke, zakleo bih se,
vodili smo i neku vrstu razgovora. Pre nekoliko meseci, smejao sam
se sujeverju svog škotskog prijatelja. Danas, Leonina, razumevam i
fatalizam svog turskog prijatelja i čini mi se da razgovaram sa cvećem!
Sve to, draga moja pariska Temido, ja stavljam na odgovornost Vašoj
duši, koja upravlja mojom svešću i kad spavam.
Kada mi se učinilo da sam postigao potpun duševni mir, krenuo sam
preko potoka na Pniks. On je sam pod nerazumljivim ruševinama
45 Brdašce preko puta Akropolja, gde je zasedala atinska skupština: to je bilo poprište
demokratskog života Atine.
202
bez arhitektonskih ukrasa, po čemu zaključujem da je na njegovim
obroncima bilo naselje, i ako se dobro sećam Aristofanovih
Skupštinarki46 to je bio sirotinjski deo grada, u koji je Praksagora
pobegla za vreme strahovlade tridesetorice. I ovde je posvuda bilo
crvenoglavih Atinjana; tu je mogao živeti Sokrat, sa ženom koju su
tako nepravedno napadali47. Sam Pniks, koji Vam se na slikama
poznanika Vašeg ujaka mogao učiniti veličanstvenim, zapravo je
skromno kameno postolje sa nekoliko stepenica: sav njegov ukras
je prekrasan pogled na Akropolj preko puta, kakav je mogao tada
izgledati, bez turskog grada koji sakriva oblike. I uopšte, sad kada
sam video konfiguraciju tla i spomenike izbliza, čini mi se da su
mnoge slike i crteži koje smo hvalili zbog demokratskog sadržaja i
dostojanstva ideja, prilično nametljivi i nestvarni prema skromnim
i jednostavnim razmerama atičkog tla. Doduše, i pored sve užasne
okrnjenosti, dograđene džamije i drugih dodataka, Partenon je
daleko najveličanstvenije zdanje koje sam ikad video, ali celina
srca ljudske kulture izgleda skromnije, i, moram priznati, daleko
prisnije nego što se to čini našim ikonografima. Bilo je već podne
kad sam se odlučio da siđem niz strminu prema Kerameiku: svetlost
je bila vanredna. Lutao sam po haosu poluzakopanih, oborenih ili
nevešto dograđivanih ostataka, izmešanih sa novijim nadgrobnim
spomenicima. Svi ružni oblici bili su pokriveni nebrojenim
anemonama, i od silne lepote nisam se mogao nakaniti da počnem
skiciranje. Iznenada, u oči mi je pao jedan komad keramike, koji
je – kao uostalom i mnogi drugi, posvuda po ovim prostorima, virio
iz zemlje. I dosada sam nalazio vrlo lepe, često oslikane i ukrašene
komade, ali ovaj mi se učinio posebno zanimljivim, i uložio sam
dosta napora da ga bez lomljenja izvučem iz zemlje. Bio je to komad
belog lekita, i kad sam počeo čistiti njegovu površinu, dah mi je
zastao: na njemu se počelo pojavljivati Vaše lice, sa Vašim uvojcima
zadignutim na temenu, sa Vašim ramenima, onako kako ste mi
se prikazali u snu! Crtež je bio sasvim lak – ono što prijatelji Vašeg
46 U ovoj Aristofanovoj komediji, žene odlučuju da se preobuku u muškarce i navedu
skupštinu da izglasa davanje vlasti ženama, jer nisu zadovoljne muškom vladavinom.
47 Po predanju, Sokratova žena Ksantipa bila je oštre naravi i jezika; međutim,
nikakvi podaci iz izvora to ne potvrđuju.
203
ujaka nikako nisu uspevali da dosegnu, ali je na žalost komad
bio odlomljen na mestu gde bi počinjao Vaš struk. Setno ste povili
glavu na jednu stranu, a iznad nje, retkim i malim slovima, bilo je
zapisano LEONT48: pročitavši i to znamenje, ruke su mi se počele
tresti, i komad je ispao iz njih. Je li to bila užasna opomena nekog
božanstva, ili samo slučajnost, ili je sve proizvod moje namučene
mašte! No komad je ležao na zemlji, i oči me nisu varale – to je bio
Vaš lik, slikan smeđom konturom na beloj podlozi, i Vaše ime – ili
bar njegova najbliža grčka varijanta, Leontion. Bilo mi je suđeno da
budem rastavljen od Vas i da u Atini sretnem duh nekakve devojke
koja je izgledala kao Vi i zvala se kao Vi! Ostao sam na Kerameiku
sve do zalaska sunca, a onda sam teškim korakom krenuo natrag
u gostoljubivi dom na Akropolju, noseći svoju najveću dragocenost
na grudima.
Atina, 27. februara, 1780.
Mila prijateljice,
u nekoliko poslednjih besanih noći, preživeo sam u mukama sve
nevolje koje ste mogli imati otkako smo rastavljeni. Tek noćas sam
imao miran san, i počeo sam da tumačim čudesno nalaženje Vašeg
lika onako kako bi mnogo više odgovaralo nekoj filosofskoj – da
ne kažem kandidovskoj – prirodi nego meni. Možda je to delo ovih
umirujućih krajeva, ili lokalnih duhova, no učinilo mi se najednom
da je pojava Leontiona znak da se mogu nadati da ste u životu i zdravi
i, bez obzira kakve bile prilike u kojima bih Vas mogao naći (ako se
ikada vratim), da bih mogao računati na neki delić Vaše naklonosti.
A ima li za mene boljeg izgleda? Ako se ikada ponovo nađemo, neće
me ni deset Vaših muževa sprečiti da zatražim Vašu ljubav, niti da
se za sve preostalo životno vreme posvetim saobraćanju sa Vašom
dušom!
48 Pišući po kamenu ili keramici, stari Grci su skraćivali reči kad se to moglo;
najlakše je bilo sa imenima.
204
Atina, 1. mart 1780.
Draga Leonina,
koristim poslednje dane boravka u Atini da posetim i skiciram sve
što uspem; koristim takođe i dobro stanje svoga duha, koje bih po
starom običaju mogao objasniti vežbanjem na čistom vazduhu ili
nekom drugom razumskom besmislicom, ali ga sada bez oklevanja
tumačim blagotvornim dejstvom Vaše duše. Sinoć sam imao jedan od
najdužih razgovora sa Abdulah-bejom, i poverio mi je svoju želju: ako
ne naiđemo na neki hrišćanski brod do Carigrada, koji je poslednja
stanica, obećao mi je da će sam opremiti brod i poslati me u Francusku,
samo neka sa sobom povedem njegovog mladoga sina. Želja mu je da
njegov naslednik upozna ljude i svet koji on nije uspeo da vidi, i da po
povratku bude upoznatiji od ostalih sa svetskim širinama van Bosfora.
Želja mi se učinila izuzetno plemenitom i korisnom, a nisam propustio
da se ovom izuzetnom čoveku zahvalim za dosadašnja dobročinstva.
Neobično je to, draga prijateljice, kako sam sa Abdulah-bejom, pored
svih razlika i suprotnosti, prešao od međusobne podozrivosti do
poverenja i uživanja u razgovoru. Od njegove prvobitne hladnoće i
osornosti veoma je malo ostalo, i sve prijatne osobine, koje se u društvu
zavidljivaca ne smeju pokazivati, preda mnom se pokazuju baš kao
i atičko cveće na samom kraju zime. Ne mislite, Leonina, da sam
zaboravio na sior Foskolove snove o oslobođenju Grčke od Turaka, niti
da mi krv ne uskipi svaki put kad ugledam unakaženi Partenon (a
to je više puta dnevno). No to nikako ne sprečava da podelim ljudske
osećaje sa osobom dostojnom poverenja, i nijedanput prema Abdulahbeju nisam osetio odbojnost samo zato što je Turčin.
Pirej, 3. mart 1780.
Drago biće,
pripremamo se za odlazak. Vreme je blago, povremeno pada kiša, a
po obroncima između Atine i Pireja cvetne orgije su u punom jeku.
Opraštam se od grada koji je toliko pomutio moju dušu i ispunio je
novim osećanjima, i skloniji sam pobožnom ćutanju no opisivanju
svojih utisaka.
205
Na moru, 4. mart 1780.
Mila prijateljice,
prošli smo, po umerenim talasima, pored vitkog Posejdonovog hrama
na južnom kraju Atike, i izašli iz Saronskog zaliva. Već na samom
ulasku u otvoreno more dočekali su nas veliki talasi i, stojeći na palubi,
osetio sam odjednom ogromnu zebnju: pretpostavljam, Leonina, da
nikuda niste plovili, no bojazan je bila toliko jaka, da sam ceo dan
proveo napolju, posmatrajući horizont, i brinući šta je sa Vama.
Na moru, 8. mart 1780.
Mila prijateljice,
plovili smo prvo između Keosa i Kitnosa, i zaprepastio sam se koliko
ova ostrva, bar sa daljine, izgledaju pusto i neobrađeno. Abdulahbej je potvrdio moju sumnju, rekavši mi da za to krivi tursku vlast
i nesigurnost na morima. Vi verovatio ova imena zamišljate onako
kako ih kod nas slikaju – zelena, čarobna ostrva; to, međutim, nije
više Kitera, koja je zaista zelena i podobna slikarskim snovima. Ovo
su Kikladi, suva žuta leđa što se uzdižu iz mora, sa napuštenim žitnim
terasama. Doduše, kada smo docnije plovili kraj Sirosa, Abdulah-bej
me je obavestio da je ostrvo bogato i napredno.
Na moru, 9. mart 1780.
Mila prijateljice,
čudim se što mi je glava još na ramenima, a rukopis još na brodu
posle noći koju smo proveli boreći se da nas bura ne baci na južni rt
ostrva Tinos. U ranu zoru, međutim, vidik je bio neverovatno jasan, i
na samom južnom rubu tog čistog horizonta video sam majušni obris
ostrva Delos49. Šteta što nas bura nije bacila južnije!
49 Sveto ostrvo Delos je mesto rođenja boga Apolona i njegove sestre Artemide,
zaštitnice životinja i boginje lova. Na njemu u staro doba niko nije smeo da se rodi ni da
umre, pa su porodilje i samrtnike prevozili na susedno ostrvo. Na njemu su danas ostaci
i mnogi spomenici antičkog grada.
206
Na moru, 11. mart 1780.
Mila prijateljice,
odmakli smo se od svih obala i ostrva, i nekoliko dana ću samo
naslućivati gde se nalazimo. Zašto sam, najdraža Leonino, cele noći
imao neprijatne snove o Vama, i opet se pribojavao za Vašu sigurnost?
Odakle mi pomisao da biste mogli biti na moru? Odakle mi osećanje
da nas u ovome trenutku deli veća daljina nego ikad? Jesu li moja
pisma zaista postala sporazumevanje među nama?
Na moru, 15. mart 1780.
Mila prijateljice,
približavamo se Lemnosu. Prethodnog dana sam zabavljao
Abdulah-beja mitološkim pričama o ostrvu.50 On se sa svoje strane
toliko oslobodio da razmenjujemo šale i ironične sklopove kao da
smo drugovi sa studija. Iznenadio me je svojim oštrim zapažanjima
u vezi sa mitovima. Ona bi se posebno dopala Vašoj tetki (kao i
Abdulah-bej u celini, siguran sam), a Vaš ujak bi ih svrstao u
„prirodnu kritiku”.
Lemnos, 18. mart 1780.
Mila prijateljice,
čarobnost ostrva na kome se prepliću kulture dva kontinenta je zaista
izuzetna. Za razliku od Atine, koja kao današnji grad zaista čami u
uglu novoga sveta, Lemnos je pun života i uzvika, skromne radnje su
na sve strane, krcate robom iz ovih, ali i iz udaljenih krajeva. Abdulahbej je poslao svoju svitu da kupuje tkanine, ulje i slatkiše za svoje žene,
tvrdeći mi da su cene povoljnije a kvalitet bolji nego u Carigradu. Tako
sam ponešto saznao i o stanju tržišta u ovome kraju, i skoro da sam
osetio – po prvi put u toliko meseci – kao nezgodu nedostatak novca.
Moja uznemirenost u vezi sa Vama iznenada je nestala – možda ste
50 Za ostrvo Lemnos, vulkanskog porekla, vezane su legende o bogu-kovaču
Hefestu, i o avanturama Argonauta u njihovoj potrazi za zlatnim runom; po još jednom
popularnom mitu, Lemnošanke su oterale muškarce sa ostrva, zavele svoju vlast i smrću
kažnjavale muške pridošlice.
207
negde pristali – a pojavila mi se nova slika – mog škotskog prijatelja!
Kako je čudnovat tok naše svesti!
Na moru, 20. mart 1780.
Voljena Leonina,
prolazimo pored Teneda, koji ostavljamo na jugu, i pored Imbrosa,
koji je sasvim blizu broda nadesno. Iza toga, na kopnu, morala bi
se nalaziti legendarna Troja, premda su Vam poznati stavovi da ona
možda uopšte ne postoji. Pričao sam sa Abdulah-bejom o Homerovim
epovima, i opet se pokazao kao pristalica suvog racionalizma. Gde
je ovaj Turčin naučio da tako razlaže, draga prijateljice, ne bih Vam
umeo odgovoriti. To je, uostalom, još jedan dokaz o univerzalnosti
ljudskog duha, i pokazuje koliko su zapravo male razlike između
različitih načina vaspitanja i različitih uslova života. Znam da
ćete mi protivsloviti, i unapred uživam u vatrenosti Vašeg dokaza i
drskosti Vaše želje da trijumfujete u diskusiji. A onda bacam pogled na
komadić keramike, i vidim Vaš setni i tužni lik, tako različit od onoga
koji mi je znan!
Draga Leonina,
ulazimo u tesnac u kome se nalazi turska prestonica. Na Abdulahbejovom licu primećuje se mala promena – on opet postaje suvereni
gospodar, čovek svestan svog visokog položaja, ali njegov stav prema
meni nije ništa drugačiji. Nadajmo se najboljem rešenju i ispunjenju
svojih želja.
Ovim završavamo navode iz pisama viteza od Gijminoa, i čitaocu se
ostavlja da sam povuče vezu između pisama i snova. Doduše, to nije
jedini spis koji je marljivi vitez vodio na putovanju sa Abdulah-bejom:
Leon je opisivao, vrlo detaljno, sve krajeve, i naročito spomenike koje
je video, i svoje spise propratio mnogobrojnim crtežima, skicama,
planovima, shemama i komentarima, merenjima, proračunima i
zaključcima o mogućnosti rekonstrukcije. Takođe je vodio zapise
208
o turskom načinu života i turskoj upravi i administraciji, vodeći se
obaveštenjima Abdulah-beja. Ukratko, duh viteza od Gijminoa je
davao i dalje vanredne dokaze svoje neuništivosti i plodnosti, a
njegova čvrstina oplemenila se znatnim širenjem vidika koje je ovo
putovanje i bogatstvo razgovora sa prijateljem Turčinom otvorilo.
Vispreni čitalac će već naslutiti da iznošenje stanja duha viteza od
Gijminoa može nagoveštavati mogućnosti poređenja sa nekim drugim
životnim situacijama, koje pisac neće kasniti da iznese u narednim
poglavljima. Zaista, sudbina žuđene žene, kojoj se sa toliko novih i
snažnih osećaja obraća vitez od Gijminoa, zaslužuje da bude detaljnije
iznesena. Stoga će vitez od Gijminoa sada morati da bude ostavljen u
neizvesnosti, da bismo se vratili nekoliko meseci unazad, i podsetili se
događaja u kojima smo ostavili nežni predmet vitezovih želja.
Ako je dozvoljeno još koji trenutak zadržati pažnju dobrohotnog
čitaoca, pisac bi želeo da kaže i to, da dvoje junaka smatra podjednako
važnim, a lepote njihovih duša i promene u njihovoj volji i uverenjima
na posebne načine poučnim za svakoga: u ovoj povesti, svako su
mladalačka, premda u znanju iskusna duša čitaočeva, iskusna i skoro
nepogrešiva duša čitateljke i najzad – nezgrapna, premda dobrohotna
i zanatlijska duša piščeva. Njih će, naime, duh ove knjige pokušati
da pouči i zabavi. I u to ime, vratimo se vrsnom francuskom linijcu
„Evropin bik“ koji je jednog maglovitog novembarskog jutra isplovio
iz Dijepa, noseći progonjenu groficu od Šavinjola u Novi svet51, u
pratnji vernog Đakomina i novog poznanika, generala de Lafajeta,
neočekivanog spasioca na putu iz Pariza.
51
Novi svet, naziv za Ameriku.
209
DRUGI DEO
210
Glava VII
„Evropa i bik“ – Komedija naravi – Matildina
sudbina – Otmica – Zakoni trgovine52
Oh, jadna ženo!
Da grdne i teške nesreće tvoje!
I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš?
U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemlji
spasenje da nađeš od nevolje svoje?
(Euripid, Medeja)
... njegov saveznik Seminol, odiše radošću, ljubavlju, zadovoljstvom.
Hod mu je čio, pristup otvoren i vedar. Govori mnogo i tečno; jezik
mu je milozvučan i lak.
(Šatobrijan, Atala)
52 U prvome delu u fusnotama su napomene koje mogu da posluže čitaocima za brzo
snalaženje. One su nužne za istorijski kontekst. U drugome delu je ta potreba manja,
pa fusnota nema. Za sve što mi se činilo potrebnim objasniti u oba dela, napravila sam
mali spisak manje poznatih reči i izraza na kraju romana. Sva ova objašnjenja bila su
nekada namenjena ciljnoj publici, mlađim čitaocima. Možda su sada jos potrebnija? Što
se tiče skrivene ciljne publike, večno mladih, njima i moje naivno učiteljevanje može
biti zabavno.
211
Evropa i bik
Razlozi koji su nekoga terali da u poznu jesen prelazi Atlantik
morali su biti dobri i jaki: general de Lafajet je imao stotinu teških
zlatnih razloga, jer je upravo toliko poluga iz državnih trezora nosio
američkim obveznicima. „Evropin bik“ bio je zapravo pažljivo
opremljen upravo za ovaj poduhvat, koji je trebalo da potvrdi nedavni
francusko-američki sporazum. O tome, naravno, ni Leoninini rođaci
ni ona sama nisu ništa znali, a kapetan, zamoljen da primi i druge
putnike, bio je primoran na pristanak, jer bi drugačije izazvao suviše
veliku pozornost. Tako je Leonina putovala uz pomoć omrznutoga
kralja, koju je sprovodio čovek koji će, sa svoje strane, rado i mnogo
učestvovati u njegovom svrgnuću. Stoga nikoga nije trebalo da
iznenadi snažna pratnja generala de Lafajeta, koja je sa lakoćom
razjurila Šavinjolove najamnike: ona je bila namenjena mnogo
opasnijim mogućim susretima.
Nešto smo napomenuli o Lafajetovom zadovoljstvu kad je primetio
da ono što je u tami kola izgledalo kao mladi advokat, zapravo postaje
zanosna mlada dama na dnevnoj svetlosti.
Gospođica Dartoa je upotrebila površno prerušavanje u žurbi pred
bekstvo, i time, prvog dana na brodu, pružila generalu de Lafajetu,
ili kraće Žilberu, neka neočekivana zadovoljstva. Jesenji vetar brzo
je razvio ispod niskog trorogog šešira mnogobrojne uvojke zlataste
kose, čakšire do kolena i crne čarape uz listove otkrivale su oblike
koji su Lafajeta naterali da više puta promrmlja „božanstveno,
božanstveno“, a bluza sa žaboom je, takođe zahvaljujući
neuviđavnom vetru, otkrivala poprsje koje je bilo utoliko privlačnije
ukoliko se bolje skrivalo od pogleda. Da budemo sasvim precizni, u
svakome salonu i na svakome balu Lafajet je mogao videti mnogo
više izloženih ženskih čari: no tajanstvenost ove pojave, bledilo i
212
patnja na licu mlade žene činili su Leoninu daleko privlačnijom
jednom rafiniranom – i zašto to ne bismo rekli – prilično razmaženom
ukusu kakav je bio ukus markiza Žilbera de Lafajeta. No, budimo
pravedni prema ovome mladom čoveku: Lafajet je svakako bio čovek
ideje, jer drugačije ne bi prelazio nebrojeno mnogo puta Atlantik i
u blatnoj Pensilvaniji stavljao na kocku svoj život. On je bio hrabar,
dosledan i uspešan, i imao je sigurnost ljudi kojima sreća pomaže. Sa
druge strane, lov na ženska srca nije bila manje uspešna disciplina u
kojoj se mladi general vežbao, i pomisao da će sa lepom, i nadasve
tajanstvenom ženom biti bar šest nedelja na istom brodu, ispunjavala
ga je ogromnom radošću.
Žilber de Lafajet je već uveliko bio oženjen, od svoje šesnaeste godine,
a bio je samo koju godinu stariji od Leonine. Njegova supruga, Adrijen
de Noaj, imala je četrnaest godina kada se udala za odličnu priliku
– siroče sa ogromnim nasledstvom. Njena porodica nije bila manje
bogata, i brak je dogovoren, a deca su posle venčanja držana skoro
dve godine odvojeno. To su one plemićke navike koje je Petala toliko
prezirala... Žilber, premda je već imao dete sa Adrijen, nije posebno
mario za svoju mladu, povučenu i vernu suprugu. Tek mnogo godina
docnije, u okolnostima punim opasnosti za oboje, Lafajet će postati
svestan vrednosti svoje supruge. Uostalom, ona je bila ta koja je
uređivala njegove finansije i odobravala sve njegove plemenite darove
i pomoć revoluciji, kao i borbu protiv robovlasništva. Zasada, u ranim
i burnim godinama, revolucionarni američki general se u privatnom
životu ponašao kao francuski markiz: imao je mnoge ljubavnice i
dobro se provodio. Vreme u kojem je živeo davalo je povlašćenima
mnogo slobode: recimo, surovo otvoreno, da je Lafajet tražio
“srodnu dušu” odnosno stalnu ljubavnicu, koja bi upotpunjavala
njegov život. Kako je to bio običaj, ljubavnice uglednih nisu bile
prezrene – naprotiv, bile su važan deo društvenog života plemstva.
Porodica Leonine Dartoa, sa svojim pedagoškim nazorima, bila je
pravi zbor čudaka za takav svet. No od razmaženog plemstva ih nisu
razdvajala ograničenja ili neki tvrdi moralizam, naprotiv: razdvajalo
ih je mišljenje o pravednosti i jednakosti. Leonina se, dakle, ne bi
213
nimalo užasnula od ljubavne veze koja ne bi uključivala brak, jer za
nju je osnova veze bila ljubav. Hoće li to biti na ispitu u odnosu sa
Lafajetom?
Sada je Lafajet posmatrao dijepsku luku sa sivim kućama i vratima
i prozorima obojenim u tamno crveno ili zeleno kao što bi gledao
neko Fragonarovo platno, i nesvesno se osmehivao pomišljajući
kako je njihov prvi susret propraćen njegovim herojstvom, i kako
ne može biti boljeg početka od tog. Doduše, gospođica, koja mu se
zahvalila najbiranijim rečima, bila je u pratnji mladog čoveka koji
je, po nevoljnom Lafajetovom priznanju, bio neporecivi primer
uzorne muške lepote, i koji je sada, dok je unosio stvari sa mola,
bacao prema Lafajetu nimalo prijateljske poglede. Lafajet srećom
nije razumevao tihe italijanske kletve, a Đakomino ih je izgovarao
unapred, ne sumnjajući ni jednog trenutka u pravi smisao pogleda
ovog nalickanog gospodina. I dok tako, ne znajući, Lafajet guta stotog
guštera u Đakominovim kletvama, a Leonina, nesvesna pogoršavanja
odnosa među putnicima „Evropinog bika“, upućuje Dijepu poslednje
suzne poglede, obratimo pažnju na njenog novog oslobodioca i
saputnika. Reći da je Žilber de Lafajet bio odeven pažljivo pola je laži,
čiji je drugi deo da je bio odeven elegantno: de Lafajet je bio odeven
sa vrhunskom otmenošću, i svaki deo njegove opreme govorio je
o prethodnoj osmišljenosti celine: nosio je crni ogrtač, nemarno
nabačen na ramena, da pokaže mekoću vunene tkanine; ispod njega,
kaput boje šljive, od mat svile sa reljefnom šarom krinova u istoj boji;
istim takvim pervazom, samo neznatno sjajnijim, bio je oivičen ceo
kaput, i duž toga se pružao skoro nevidljiv srebrni širit koji je finoćom
otkrivao venecijanske ruke. Srebrni lanac, približno slične izrade,
pružao se u sedam niti do nevidljivog džepa na prsniku, koji je bio
sašiven od golubije sivog satena, i sav izvezen krinovima, istovetnim
sa onima na kaputu, i u istoj boji; talasi najfinije čipke iz Kalea padali
su iz otvora prsluka i iz rukava kaputa, i svojom belinom činili najlepši
kontrast za Lafajetovu glavu koja je, kao što se sećamo, imala onaj
sanjalački i neznatno priglup izraz muškarca u lovu. Ne bismo želeli
da Lafajetu načinimo bilo kakvu nepravdu: on je bio visok, premda
214
ne previše, uspravnog držanja i naočit, riđokos i zato sklon puderu u
kosi, koji je ublažavao prirodnu boju; sa njegovog pravilnog ovalnog
lica sijala je blagost; to lice, koje je odavalo život bez velikih napora,
moglo je prevariti čoveka, jer je Lafajet jednostavno bio čovek koji
napore lako podnosi. Njegov nos bio je tanak i sasvim malo orlovski,
usne osećajne i pune, oči krupne i tamne, oivičene jako gustim
trepavicama – ukratko, Lafajeta je mogla kao glavnog junaka zamisliti
svaka gospođica koja je vlažila maramice nad sudbinama omiljenih
romana tog doba, nad raznim Dafnidima i Klorindama, Amintama
i Galatejama. Njegova lepa prilika stajala je na palubi sve dok se
nije smrklo, a zatim se povukao u svoje odaje, sanjajući tajanstvenu
neznanku.
Ujutru je „Evropin bik“ isplovio po mirnom moru i magli. Stojeći na
palubi, Leonina je očiju punih suza ispraćala obale slatke Francuske.
Naš čitalac zna dovoljno o plovidbi Atlantikom da bi se pisac osećao
sasvim lagodno, ili odnosio neodgovorno prema pojedinostima
putanje ili načina života na brodu. Zna vrlo dobro da su brodovi,
posebno na nestabilnom vremenu, skretali prilično južno, skoro do
Antila, i onda se uz obalu penjali do Njujorka, odnosno do Rod Ajlenda,
gde su obično ostajali brodovi namenjeni pomoći pobunjenicima
protiv Engleske. Jedna druga flota, predvođena Rošamboom, imala je
da se tamo uputi samo mesec dana docnije; Lafajet je zapravo stizao
krišom, kako novac namenjen mladoj republici ne bi bio izložen
opasnostima usput. U doba o kome govorimo, zlatno doba gusarstva
bilo je već prošlo, a u svakom slučaju doba velikih družina i gusarskih
flotila. Pojedini nepopravljivi pljačkaši još su se pojavljivali u pojasu
između obližnjih ostrva i današnje venecuelanske obale, ali se nisu
usuđivali da napadaju tako žive morske puteve kakvi su glavni putevi
prema Severnoj Americi. Bilo je, doduše, drugih opasnosti: dok su
gusari sa tropskih ostrva još uvek predstavljali opasnost za španske
brodove, u američkim vodama su se mogli sresti engleski bojni
brodovi, a u floridskim lagunama su vrebali odmetnici svih vrsta, ne
hajući za ratove koji se vode. Lafajetova odluka da neupadljivo putuje,
215
ali sa vrhunski uvežbanom posadom, mogla je biti veoma pametna,
jer Englezima nije bio interes da presreću usamljene francuske
brodove. Sa druge strane, upravo je usamljeni brod mogao privući
floridske odmetnike, te je Lafajet temeljito obrađivao sa kapetanom
mape i brodske instrumente.
Život putnika na brodu mogao je imati dva oblika: ukoliko se na
brodu pojavi bolest, pakao je bio neizmeran, a ukoliko je nema, pakao
je bio podnošljiv. Mali broj putnika i brižljivo održavanje spaslo je
„Evropinog bika“ od neizmernog pakla; ali ostao je onaj podnošljivi.
Atlantik je neprekidno nemiran i opasan ujesen i zimi, i život na
brodu se uglavnom ograničava na ležanje u mreži i neprekidno
moljenje da milostiva božanstva najzad uzmu dušu. To se upravo i
desilo polovini putnika na brodu, dvema francuskim porodicama.
Ostali, pre svega Lafajetovi vojnici nisu mnogo primećivali nevolje.
Lafajet je bio stari morski vuk, kojeg ni najveći talasi nisu mogli
sprečiti da ujutro po sat vremena razmišlja koju će košulju složiti
sa kojim kaputom. A što se tiče gospođice Dartoa, zbog dubokog
očajanja i potpune prepuštenosti unutarnjim burama, ona je bila na
spoljne uslove skoro neosetljiva, i mornari su je po svakom vremenu
mogli videti kako posmatra pučinu, kao da na njoj nešto traži, i kako
gracioznim pokretima, izbegavajući zamke na palubi, dopušta da
se vetar igra njenom kosom. Ova neosetljivost na nepogode imala
je i svoje dobre strane: njeno bledilo postepeno je prešlo u zdravu
boju, i rumenilo se pojavilo na njenim obrazima. No, sa druge strane,
Leonina je za prve dve nedelje putovanja progovorila svega nekoliko
rečenica, i to uglavnom sa svojom služavkom, koja je nemoćno ležala,
i Đakominom, koji je u mislima i dalje hranio Lafajeta gušterima i
svaki put izračunavao težinu i vrednost njegovih lanaca, satova,
prstenja i pucadi. Čitalac će se začuditi što toliko vremena Lafajet nije
pokušao da progovori sa privlačnom vizijom – ali on je, pored sveg
nakinđurenog izgleda, bio čovek koji je korisno i prijatno odvajao
od neophodnog, i, pošto je pažljivo obavio sve pripreme i provere na
brodu, rešio je da ljupkoj neznanki priđe tek kad je sve bilo gotovo,
odnosno u trećoj nedelji putovanja.
216
Leonina je bila vaspitana da uživa u razgovoru i ljudima, i bolna
epizoda sa Šavinjolom nije mogla to sasvim izbrisati. Ono što ju je
mnogo više mučilo, bilo je to što je bila sigurna da je sama kriva za
Leonovu neizvesnu sudbinu, čije ponore nije smela ni da zamisli.
Da bi njen duh preživeo, bilo je potrebno da mu neko pomogne, i
to je, i ne znajući, bio Žilber de Lafajet. Bio je on isuviše pametan
i iskusan da mladoj ženi priđe nametljivo ili da iskušava njeno
strpljenje. Blagost, ljupkost i duhovitost činili su ono što sumorni
talasi Atlantika nisu mogli – celili su Leonininu dušu ne izazivajući
u njoj nikakvo zadovoljstvo zbog pažnje privlačnog mladog
čoveka, niti bilo koje slično osećanje koja ume da obuzme, a često
i da snizi ženske duše. Leoninina otvorenost, odsustvo koketerije i
neprikrivena radoznalost bili su za Lafajeta iznenađenje koje ga je
duboko dirnulo. Već posle prvih razgovora, koji su pokazali koliko
je mlada žena obrazovana, radoznala i zabavna, Lafajetova osećanja
su se počela burno menjati, i on je sve više bio opsednut mišlju da
otkrije šta skriva misteriozna begunica, zašto je pobegla iz Pariza u
kojem je Lafajet dobro znao koliko je mogla uspeha imati, i krije li
se u njoj neki razlog koji sa obrazovanošću i duhom ne mora imati
nikakve veze! Leonina je sa blagošću otklanjala svaki nagoveštaj
razgovora o svome poreklu, prošlosti ili namerama u Novom svetu,
a Đakomino je prešao na skakavce, ali Lafajet, dovoljno pametan da
ne pretera, sebi je svečano obećao da će otkriti njenu tajnu. Tako
je najteži deo putovanja prošao za Leoninu u razgovorima kakve je
vodila i u Parizu, samo što je umesto nekadašnjeg žara i vatre sada
razgovarala mirno i sabrano, shvatajući kako lepršavost i relativnost
dokazivanja ne mogu pokriti gvozdene životne činjenice. Nije ni
slutila u kolikoj su meri ta njena laka prepuštenost i melanholija
zanele generala.
Sredinom pete nedelje, sunce se po prvi put pojavilo, najavljujući trope,
talasi su se smirivali, a blag povetarac je izmamio i ostale izmučene
putnike na palubu. Lafajetu je nova klima sasvim pomutila čuvstva, i
on se opijao mišlju kako u Novi svet nosi dosad najdragoceniji teret.
Oni koji su uživali u Ovidiju, setiće se kako je opisan beli bik koji nosi
217
Evropu, i setiće se njegove umilnosti, nežnosti i nemuštog iskazivanja
ljubavi. U svojoj mašti, i Lafajet se odavao takvom milju, sanjajući
kako će dolazak u Novi svet, sa ugledom i slavom koju je tamo uživao,
načiniti od njega neodoljivog Jupitera.
Možda je to bio uticaj sunca, koje je svetlosnu osobu, kao što je bila
gospođica Dartoa, uvek vraćalo čvršćem razmišljanju, ili je njeno
raspoloženje u poboljšanju uvek nosilo onu oštrinu koja nije lišena
zrnca ironije, no ona je sada, sa velikim iznenađenjem, utvrdila da se
Žilber de Lafajet nadnosi nad nju sa uzdasima i nežnim pogledima, i
u njenim se očima, posle toliko vremena, zapalila opasna vatra koja
je značila caveat udvaračima. Tako je Lafajet imao da spozna i druge
strane njenog višestranog karaktera, i ako kažemo da je sada sasvim
poludeo, bićemo najbliže istini.
Ukazivali su se niski vrhunci malih Antila, kad je jednog sunčanog
prepodneva Lafajet ugledao predmet svojih želja kako u haljini
smaragdne boje sedi na gomili užadi i crta.
– Teško bih mogao zamisliti lepši motiv, reče on sedajući kraj Leonine.
– Na šta mislite? upita gospođica Dartoa, pažljivo zaklanjajući crtež.
– Na vas, naravno, glasio je spreman odgovor.
– Vrlo bih teško mogla crtati sebe bez ogledala, odgovori Leonina.
– No ne mogu vašem komplimentu pobiti spremnost i umesnost.
Potiče li on iz nekog ličnog jevanđelja?
– Lepota je uvek bila moje jevanđelje, reče Lafajet utrkujući se u
bezbožništvu. – No misao nije bila ta; verujem da sve što vi radite
mora imati vaš lik, pečat vaše duše.
Leonina mu uputi jedan brz i kos, i – no, recimo iskreno – jedan sasvim
đavolast pogled. Zatim skloni ruku sa crteža, i zaprepašćeni Lafajet,
218
umesto obrisa Antila kojima se nadao, ugleda kroki dva ljupka zeca
na travnatom obronku.
– Ne znam za vas, reče Leonina, – ali za mene je pravo uživanje da me
neko uporedi sa tako ljupkim, korisnim i blagim životinjama.
– Leonina... započe Lafajet.
No u tome trenutku, sa katarke se začu krik stražara:
– Nepoznati brod sleva! Svi na mesta!
Bez ikakvog oklevanja, Lafajet zgrabi gospođicu Dartoa za ruku i
povuče je prema kajiti. Njegovo lice je otkrivalo odlučnost, i Leonina
je bez reči ispunjavala njegovu volju. Njegov zapovednički genije bio
je u trenutku toliko vidljiv da su se na samu njegovu pojavu obavljale
još na početku putovanja predviđene radnje, a Đakomino, koji ga je
nemo mrzeo iz dana u dan sve više, javio se među prvima da brani
brod, ukoliko to bude potrebno.
Uzbuna je, po svemu sudeći, bila opravdana. Brod, veliki linijac sa
četiri katarke, brzo se približavao, i uskoro su putnici „Evropinog
bika“ shvatili da je reč o engleskom brodu, što nije nimalo popravilo
njihovo raspoloženje.
Čekalo se u tišini, jer su bili sporiji i u manje pogodnom položaju,
a onda tišinu odjednom naruši reski Lafajetov glas, koji je izdavao
naređenje da se svi njegovi vojnici presvuku i odlože oružje. Uskoro
je oružje posakrivano među užad, u procepe između greda, iza vrata
kabina, i brod je dobio bezazlen izgled trgovačkog transportera.
Lafajet je, sa svoje strane, izvadio iz džepa kaputa srebrnu lulu i
zatražio stolicu na mostu.
Sa „Ponosa Plimuta“, približavajući se, mogli su da vide upravo
ovakvu sliku: posada obuzeta poslovima, kapetan na mostu, i neki
219
bogati putnik koji sa njim puši u dokolici. Koliko je ta slika mogla da
prevari Engleze, ostalo je da se utvrdi. Engleski komandant je dao
znake da će pristati, i odgovoreno mu je povoljno. Naročito se veselim
mahanjem i znacima radosti isticao luksuzni pušač.
Već dvadesetak minuta kasnije, pljuskanje uz bok lađe nagovestilo je
da su Britanci stigli u posetu.
220
Komedija naravi
Ličnost koja je, u tesnom crvenom mundiru i sa čipkama sumnjive
čistoće stupila na palubu „Evropinog bika“, teško dahćući od uspona,
zaslužila je da se opiše iz nekoliko razloga: prvo, bio je to sam kapetan
„Ponosa Plimuta”; drugo, igraće važnu ulogu u neposrednom toku
događaja, i treće, čitalac na stranicama ovog romana još nije sreo toliko
ružno biće. Kaletan Šortejl bio je nalik na žabu slabo prilagođenu
zemnim uslovima. Struk i vrat bile su nepoznanice na njegovom
telu, a srednji deo je odavao dimenzije druge faze samohvalisanja
Lafontenovog žapca. Iz ramena je izranjala široka glava velikih ustiju,
kojima je neprekidno mljackao, sa očima koje su izgledale sposobne
da sagledaju krmu i pramac istovremeno, ali veoma teško predmet
ispred sebe. Ono što je nedostajalo na glavi, koju je pokrivala naročito
nalickana perika, raslo je u žbunastim obrvama ove zanimljive pojave.
Na sve to dolazilo je još par preterano dugačkih ruku i preterano
kratkih nogu, i time bi spoljni opis bio završen, pre nego što izazove
probavne smetnje; ali je kapetan Šortejl imao i dušu.
Načitani čitalac će se setiti koliko je, u doba koje opisujemo,
rasprostranjena bila pojava da svi koji nekamo putuju o tome i pišu
– uostalom, nedavno je čitalac imao pred sobom neke zapise jednog
elegantnog pera, onog koje je pripadalo vitezu od Gijminoa. Kapetan
Šortejl, međutim, pripadao je većem broju pisaca uspomena,
putopisa, dnevnika i memoara, tačnije rečeno onima koji nemaju
mnogo šta da kažu, i kao po nekom pravilu, tim više pišu. On je,
u službi Njegovog visočanstva, obilazio zapadnoindijske kolonije,
i do vremena u kojem smo ga upoznali, on je kao nadzornik
plovidbe već obišao najveći deo američkog sredozemnog mora, i
usrećio svoje retke čitaoce nizom opisa u kojima su svi domoroci
bili uplašeni i priglupi, padali na kolena pri samom pomenu imena
Njegovog veličanstva, davali bisere za stakliće, i najčešće već posle
221
nekoliko dana postajali dobri anglikanci. Pisac ovih redova, na
žalost, nema podataka o daljem toku života kapetana Šortejla, i
lično bi voleo da ga je zaštita Imperije dovela na obale Tasmanije,
ne bi li proverio pojavu sa staklićima: Antilci su očigledno bili
slaba mera nebesne pravde za njega. U ovome trenutku, kapetan je
obilazio vode istočno od Tobaga, sa zadatkom da presreće francuske
brodove, zbog osnovane sumnje da će se, posle nedavnih dogovora
Luja XVI i američkih pobunjenika, u tim vodama pojaviti pošiljka
pomoći u novcu. Čitalac već zna da je vrli kapetan stupio na pravi
brod.
Kapetan je, dakle, stupio na palubu „Evropinog bika“ i davao je
kratke i odsečne naredbe svojim vojnicima, ne bi li svoje sagovornike
uplašio što više pre svakog razgovora. Lafajet je bio dovoljno
pametan da u beskonačnost pusti obred bez ometanja, i tek kad su
svi vojnici već po drugi put bili na svojim mestima, a kapetan crven
kao kuvan rak od vikanja, on se elegantno podigao iz naslonjače
i sa blesavim osmehom se približio Englezu, računajući kakve su
im mogućnosti u direktnom sukobu. Kapetan ga je posmatrao sa
krajnjim prezrenjem – francuski fanfaron u svili, trakama i čipkama,
i ne sluteći da fanfaron, cupkajući niz stepenice u svojim rišeljecipelama sa srebrnom kopčom, upravo razmišlja da li da klanjem
kapetana svojima da znak za napad. Žilber de Lafajet, naime, nije
nameravao ni po cenu svog života da preda blago od kojeg je zavisila
sudbina američke revolucije, pa unekoliko i razvoj stanja u njegovoj
otadžbini.
– Govorite li engleski? upita kaletan Šortejl nadmeno, isturajući bradu
i uspravljajući se na prste.
Lafajet je odlično govorio engleski, i odgovor je bio propraćen
otmenim naklonom.
– Šta prenosite? glasilo je sledeće pitanje, praćeno lupkanjem po
jabučici mača.
222
Lafajet je prenosio vino u francuske kolonije, a nameravao je da
donese otuda kože i nasade krompira.
– Nameravate da svratite u pobunjeničke kolonije, zar ne?
Lafajet nije ni sanjao da svraća u pobunjeničke kolonije.
– Svi su Francuzi varalice! sada je već urlao Šortejl, – vratićemo se svi
u Tobago, dok ne budete imali za prodaju još samo vinsko sirće!
Lafajet nije odgovorio, ali su se boje njegovog lica brzo menjale, i svi
su izgledi bili da će ideja o klanju kapetana Šortejla doći do ostvarenja.
Bio je to trenutak mrtve tišine, vrlo kratke doduše, ali je svima bilo
jasno da pregovori neće izaći na dobro. U tom trenutku, jedan nežni
glas se začuo iz kajite, sa pitanjem:
– Šta se to dešava, mili?
I pošto nije dobila nikakav odgovor, vlasnica toga glasa, gospođica
Dartoa, išetala je iz kajite, hladeći se lepezom na sunčanom danu, i
pružajući okupljenim posmatračima očaravajući prizor sa svojom
ležerno uređenom kosom, učestalim treptanjem svojih dugih
trepavica, svojim sasvim pariskim dekolteom i svojim tankim strukom
utegnutim u svilu smaragdne boje.
Da je grom udario u palubu, Šortejl se ne bi više iznenadio: između
činovničkih matrona i nepredvidljivih domorotkinja, izbor na Antilima
nije bio osobito širok, i ovaj fantom iz drugoga, njemu nikad dostižnog
sveta, potpuno ga je pomeo.
Prvi se, međutim, snašao Lafajet, koji je ceremonijalno prišao mladoj
ženi, i na engleskom joj saopštio da je poštovani gospodin zapovednik
engleskog broda koji se vidi sa ograde.
223
– Pa vi ste nas znači zaustavili, reče Leonina na najužasnijem
engleskom jeziku, naglašavajući svaku reč pogrešno i rulajući
francusko „r“ kroz celu rečenicu, i pri tome đavolasto pripreti Šortejlu
lepezom.
Šortejl nije razumeo ni jednu jedinu reč, ali pocrvene kao đače, i
usudi se da zapita:
– Molim?
– I treba da molite, reče Leonina. – Zbog vas ćemo zakasniti u Novi
Orlean. Pa videvši da je ne razumeva dovoljno, ponovi polako sve što
je rekla, zatim Šortejl zamoli da ponovi još nešto što nije razumeo,
i dijalog pomalo izgubi na sadržaju, ali zato dobi u sholijama.
Gospođica Dartoa je vrlo dobro znala kako smetnje u sporazumevanju
doprinose bitnom menjanju odnosa među sagovornicima, i
potpomagala je promenu drskom upotrebom svojih draži. Tako je, uz
mnogo ponavljanja i vraćanja na iste reči, kapetan Šortejl saznao ono
što mu je rekao i navodni muž ljupke pojave (i što je Leonina naravno
čula kroz otvorena vrata kajite), i uz to mnogo dražesnih besmislica
koje praznoglave ženice mogu da umetnu u razgovor, ne shvatajući
sasvim njegovu sadržinu.
Već posle četvrt sata, Šortejl je polako i razgovetno, uz često
ponavljanje, objašnjavao Leonini da na Tobagu nema jelenjih koža,
zbog čega se ona umalo nije rasplakala; zatim da tamo ima dobro
snabdevenih trgovaca tkaninama i nakitom, na šta je ona zapljeskala
rukama. Sledilo je još dosta značajnih podataka pre nego što je
kapetan odlučio da bude lukav, i iznenada je upitao:
– Nosite li vi novac?
– Naravno, odgovori gospođica Dartoa. – Odaću vam jednu tajnu
(mnogo kikotanja): bez japanske svile za tri haljine ja ne napuštam
Orlean! I dajući mnogobrojnim znacima kapetanu na znanje da to
224
smatra duhovitom natuknicom na nerazumljivu štedljivost svoga
supruga, ona se opet zakikota.
Lafajet je za sve ovo vreme mudro odlučio da prati improvizovanu
predstavu gospođice Dartoa, i njegovo divljenje za nju neprekidno
je raslo. Bilo mu je, međutim, jasno da završetak može biti svakojak,
i krišom je proveravao položaje koje su zauzeli njegovi ljudi. Iza
kapetana Šortejla, između dva ramena njegovih vojnika, pogled mu
se zaustavio na jednom paru očiju koje su netremice i sa hladnom
odlučnošću pratile samo jednu osobu na palubi, gospođicu Dartoa:
bio je to čitaocu poznati verni Đakomino, i Lafajet se, i pored
pojačanog osećanja sigurnosti, lako strese.
Leonini je takođe bilo jasno da se predstava mora uskoro završiti. I
premišljajući šta bi mogla biti slaba tačka, ona nasumce reče jednu
veoma otrcanu izjavu:
– Čudim se šta plemić vašeg obrazovanja radi u ovim krajevima.
Vama je mesto na nekom dvoru!
Samo za trenutak, Leonini se učinilo da je malo preterala; no
odmah zatim, žaboliko obličje se preli skoro devojačkim rumenilom
– ukoliko čitalac ne smatra da su različiti stepeni kapetanovog
rumenila proizvod piščeve mašte – i kapetanove usne se rastvoriše
uz mljackanje, kao da se odlučuje da to potvrdi, ali to ne čini samo iz
skromnosti.
Leonina brzo doda (a njen engleski je, na Lafajetovo čuđenje, postajao
sve jasniji i pravilniji):
– Nije valjda, kapetane, da se ogledate u najplemenitijoj veštini,
baratanju perom?
Kapetan skromno potvrdi.
225
Leoninin pogled, pun sreće, usmeri se ka nebu:
– Ništa mi nije draže nego uživanje u lepoj književnosti na ovako
dugom putovanju! No ja sama, na žalost, nisam vešta da pisanjem
ispunim usamljenost. Pogled gospođice Dartoa je u tom trenutku
nedvosmisleno pozivao na strasnu borbu protiv usamljenosti.
– Nemoguće da tako lepo obličje nema i savršen duh, reče kapetan
Šortejl mucajući, i njegova nezgrapna primedba izazva lak osmeh na
finim usnama Žilbera de Lafajeta.
– Mislio sam, nastavi kapetan u istom isprekidanom tonu, – da sigurno
i vi potajno (ovde kapetanov pogled poprimi vragolanski sjaj) pišete, i
to mora da su golubiji stihovi!
Na golubije stihove, Lafajet je već morao da se zakloni maramicom. Ali
je Leonina hrabro nastavljala, i uskoro se pred uskim krugom polako
i sa dužnom samoprezrivošću otkrivala putopisna i moralistička
delatnost kapetana Šortejla. Lafajet se obazrivo uključio u razgovor
sa nekoliko odmerenih pohvala, što je kod Šortejla znatno popravilo
prvobitni utisak o njemu.
No Šortejl, koliko god uobražen i glup bio, nije bio nesavestan
činovnik. I kada je razgovor stigao u prvu oseku, on je iskoristio
priliku da se, skoro se izvinjavajući, obrati zamamnoj Francuskinji:
– Mislim, gospođo, da ćemo ipak morati da pregledamo brod vašeg
muža.
Lafajetovo lice se orosi znojem, koliko zbog napetog očekivanja,
toliko i zbog straha za Leoninu koja se nalazila u samom centru
budućeg sukoba.
Sa svoje strane, Leonina odluči da rizikuje. Ona se patetično dodirnu
za čelo, i uzviknu:
226
– Oh, zaboga! Pa mi vas zadržavamo svojim laičkim pitanjima, a ne
dopuštamo vam da obavite svoju dužnost! Molim vas, dragi kapetane,
pretražite brod, i da vas već jedanput oslobodimo!
Izjava je tako delovala da se kapetan iskreno postideo. I pošto već
dugo vremena nije video ništa drugo sem očaravajućeg poprsja
gospođice Dartoa, alijas supruge nalickanog francuskog trgovca,
kapetan, mnogo mljackajući i premeštajući se s noge na nogu, najzad
reče:
– Poverenje koje mi vi ukazujete dokazuje da su vaše reči istinite.
I, opet veoma crven u licu, kapetan uz mnogo vikanja postroji,
rastroji i ponovo uredi svoje vojnike, i najzad naredi odlazak sa
broda. Na samoj ogradi, okrenu se teatralno i, ljubeći Leonini
ruku, zamoli za njenu adresu u Novom Orleanu. Gospođica Dartoa
bez oklevanja izmisli jedan otel i njegovo ime: i nekoliko meseci
docnije, stanovnice jedne vrlo sumnjive kuće u Novom Orleanu su,
na svoje ogromno čuđenje, primale tabake i tabake najdosadnijih
opisa engleskih kolonija koji se uopšte mogu zamisliti.
Nedelju dana docnije, sedeli su Lafajet, Leonina i njihova pratnja
na rascvetaloj terasi francuskog guvernera Svete Lucije, pijući
rashlađeno belo vino sa pomorandžama i malo belog ruma,
i pogled zlosrećnog Lafajeta više nije mogao skrivati njegove
osećaje prema gospođici Dartoa. Guverner, uman i dobrohotan
mali plemić, okružen sa šest kćeri, doimao se kao antički filosof
– stoičar, potpuno pomiren sa sudbinom, i sa njim se mogao
voditi svaki normalan ljudski razgovor. Bio je dobro obavešten, i
blago sklon pravednijoj raspodeli vlasti. Kćeri, međutim, između
tridesete i šesnaeste godine, dobro su pročitale Lafajetove poglede
i njegove beskrajne pohvale držanju i hrabrosti gospođice Dartoa.
Na spominjanje svog imena, Leonina je preletela pogledom preko
šest lepuškastih lica, i imala je neprijatno osećanje da devojke
zadovoljno čuvaju neki podatak.
227
I nije se prevarila. Večera je protekla prijatno, i guverner se trudio
da gostima predstavi sve lepote antilske kuhinje – meso sa zelenim
limunovima, poslastice od ananasa, „šodo“, hladne salate sa
palminim izdancima i drugo. Posle večere, guverner je za starije goste
pripremio salon sa kartama i razgovorom, a za mlađe je drugi salon,
otvoren na terasu, bio opremljen i dvojicom svirača na klavsenu i violi.
Leonina je iz učtivosti odigrala svoj krug menueta sa svom prisutnom
gospodom, a Lafajet, kao retka prilika u provinciji, morao je da
zadovolji igračke čežnje svih prisutnih dama, i to je izvodio koliko
lako i graciozno, toliko i posvećujući podjednaku pažnju majkama
i kćerima. Pri sedmom krugu, igrao je sa, po Leonininoj proceni,
četvrtom ćerkom guvernera, i vodio se, po svemu sudeći, vrlo živ i
zanimljiv razgovor između njih. Leonina ih je pomno pratila, ni sama
ne znajući zašto, i u jednom trenutku joj je Lafajet uputio pogled pun
ljubavi i bola. A razgovor koji se vodio bio je sledeći:
– Znate li vi, dragi markiže, ko je gospođica što putuje sa vama?
upitala je Matilda, ljupko se okrećući oko Lafajetove ruke.
– Sem imena, draga gospođice, ne bih vam umeo reći ništa, reče
Lafajet.
– Ali bih zato ja mogla vama, reče Matilda (treća, a ne četvrta
guvernerova kći).
Lafajet je na licu zadržao blagu radoznalost.
– Pre dva dana dobila sam, preko jednog prijatelja koji se iskrcao u
Konstitusionu, redovno pismo od svoje prijateljice iz Pariza. Znate li
koji je najnoviji skandal tamo?
– Ne verujem da ne bih znao, reče Lafajet. – Uostalom, putovao sam
bar toliko dugo koliko i vaše pismo.
– To vam verujem, reče Matilda uzdahnuvši. – A i stvari koje se
228
događaju u Parizu izgledaju ovde mnogo važnije i uzbudljivije. No ne
bih vas time opterećivala, da nije reč o vašoj saputnici.
Lafajet htede nešto da kaže, ali shvati koliko se ne može uzdržati da
ne pokaže svoje osećaje, i samo se pokajnički osmehnu.
Gospođica Matilda bila je dovoljno oštroumna da to shvati kao
ohrabrenje.
– Ona je morala da se iz tajanstvenih razloga uda za grofa od Šavinjola,
reče ona tiše. – Već na svadbi se onesvestila, i dva meseca braka je
provela pod strogim lekarskim nadzorom, teško bolesna. No svi tvrde
da je to bio više duševni bol. A sad dolazi najlepši deo: izbio je požar
u Šavinjolovoj kući, i svi su mislili da je ona stradala, kad je samo
nekoliko nedelja docnije, Šavinjol otkrio da se ona krije u kući svoje
porodice! Sve je bilo smišljeno da ga prevari! A ona je onda pobegla,
i misle da je otišla u kolonije! Šta kažete?
Bilo bi teško izvući i jednu reč iz potpuno pobledelih Lafajetovih
usana. Kroz maglu je video kako se Leonina nervozno okreće, prestao
je da vodi računa o koracima, i sad je stajao, pometen i dirnut, na sred
salona, sa Matildom. Setio se neobičnog načina na koji ju je upoznao,
setio se njene sete i tajanstvenosti. Patnja, poznato je, pojačava nežne
osećaje, a Lafajetovi su već bili blizu suzne faze.
– To nije sve, nastavi trijumfalno Matilda. – Prijateljica mi je dala vrlo
lep opis Leonine Dartoa, i on se potpuno slaže. Govorka se o nekom
polu-Italijanu, koji je pre toga zavrteo glavu vikontesi Ožije...
No Lafajet više ništa nije ni čuo, ni video. On se nesigurnim korakom
uputi prema delu salona gde je sedela Leonina, i na svoje iznenađenje,
ugleda kanabe prazan. Tu je sa strane samo stajao Đakomino, koji
bez pitanja odgovori, mereći Lafajeta hladnim pogledom.
– Gospođica Dartoa je umorna, i otišla je da se odmori.
229
Matildina sudbina
Zimska noć na ostrvu Sveta Lucija slična je mediteranskom maju – to
čitaocu, naravno, nije potrebno kao obaveštenje, već kao podsećanje
na mekotu i čeznutljivost takve noći, koja mami na polubudno
sanjarenje i talasanje duše mnogo više nego na spavanje. Oni koji su
zaljubljeni, postaju još zaljubljeniji, nesrećni još nesrećniji, a prazni
nešto malo puniji, dok se sa mirne vode uzdiže blag zefir, a pun
mesec boji crvene hibiskuse u uznemirujuće ljubičasto. Junaci naše
pripovesti, svako u svojoj sviti udobne guvernerove kuće, osetili su
snažno dejstvo ovakve noći, i skoro niko nije spavao, sem srećnog oca
mnogobrojnih kćeri: devojke, uzbuđene pojavom novih lica, i među
njima mladog, poznatog i lepog Parižanina i isto tako lepe i mlade,
ali tajanstvene Parižanke, večerom i igrankom koje su prevazilazile
sve pojmove o uzbuđenju na Svetoj Luciji, šaputale su, kikotale se i
gađale jastucima skoro do jutra; Matilda, pogođena dejstvom svojih
obaveštenja na Lafajeta i očiglednim bekstvom gospođice Dartoa,
borila se sa svojom savešću na terasi; Lafajet, potresan suprotnim
osećanjima, tražio je mračne kutke vrta; a Leonina, ravnodušna u
svom očajanju, prepustila se nezi svoje služavke, koja je pokušavala
da u nekoliko sati boravka na čvrstom tlu nadoknadi nedelje
neobavljanja usluga svojoj trpeljivoj gospodarici.
Matilda Toasej, treća kći guvernerova, i poslednja rođena na
blagoslovenom tlu Normandije, nije bila ni koketa ni intrigantkinja,
kako je to moglo letimično da se zaključi, na osnovu njenog
pređašnjeg razgovora sa Lafajetom. Od nje je daleko bila pariska
frivolnost, i igranje sa ljudskim osećanjima; rana koju je nesvesno
zadala mučila ju je barem toliko koliko i novo saznanje Lafajeta.
Matilda je bila propisno katolički vaspitana devojka, usmerena prema
liberalizmu i racionalizmu onoliko koliko je to želeo njen nežni otac,
s tim što nove ideje nisu nikad doticale ono što je smerni udovac
230
posebno poštovao, a to je porodični život. Sa druge strane, međutim,
život u zajednici sa pet devojaka u cvatu imao je svoje, ne uvek lake
niti milosrdne zakone, koji su ponešto otvrdnuli Matildinu prirodnu
sentimentalnost. Živeti u odgovornosti za mlađe, stalno deliti pravdu
i štititi tu malu i ranjivu grupu, bili su zadaci koji su uglavnom padali
na njenu glavu, jer je zadatak dve starije sestre, najozbiljnije shvaćen
u porodici, bio da se udaju. Daleko od tog plemenitog cilja, bliže
kuhinji, vaspitanju devojčica i vođenju ogromne kuće, Matilda je
razvila smelost i neposrednost samostalne osobe u ranim godinama,
i stoga se ne treba čuditi njenom ponašanju prema Lafajetu. Sva se
njena samostalnost topila kao maslo na suncu ako je nekome bila
potrebna njena samilost i pažnja, i Matilda je, bez prestanka šetajući
po terasi, sebi sve upečatljivije predstavljala da je ta osoba Leonina.
Samo nekoliko desetina metara dalje od uplakane i pokajničke
Matilde, predavao se žalosnim osećajima Lafajet, na klupi pod
kokosovom palom pri dnu vrta. Saznao je, mnogo ranije nego što je
mislio, Leonininu tajnu, i zbog toga nije bio nimalo srećniji. Naprotiv,
njegove muke su izgledale mnogo veće i ozbiljnije. Nije ga, kao pravog
sledbenika francuskog slobodoumlja, pogađalo to što je Leonina
volela jednog i udala se za drugog čoveka – učestvovao je sa mnogo
veselja u sličnim trouglovima, četvorouglovima ili mnogouglovima –
pogađalo ga je to što je mlada žena očigledno patila, i što se po svemu
veoma teško mogla podvesti pod Lafajetu poznate vrste i podvrste
pariskog ženskog sveta. Prebirajući po sećanju, Lafajet nikako nije
mogao pronaći grofa od Šavinjola, premda se sećao starog grofa,
jednog od onih koji su plemstvo dobili (kako je govorio Lafajetov
otac) navlačeći čarape Kralju Suncu. Sećao se, međutim, afere sa
vikontesom Ožije, zanosnom suprugom senilnog vikonta, koja se
odlikovala lepim obrazovanjem i veštinom konverziranja, i koja je
zaista izgubila uračunljivost zbog tajanstvenog polu-Italijana, kada ju
je iznenada napustio. Da bi stvari bile gore, Lafajet se sa nelagodnošću
sećao tog lika iz salona Ožijeovih, nesumnjivog uspeha koji je imao, i
u mračnom raspoloženju procenjivao svoje mogućnosti. Šta je Lafajet
zapravo želeo? Leonina nije bila običan usputni plen: mladi general
231
je želeo da pridobije stalnu ljubavnicu, ženu sa kojom će moći da
razgovara, rešava probleme, zabavlja se u učenju. Za vreme o kojem
govorimo, taj položaj je značio skoro više od supružanskog, posebno
u otmenom društvu. Lafajet nije mogao ni da zamisli da Leonina ne
bi bila sklona takvom rešenju, koje bi joj donelo sigurnost i ugled.
Njegovo razmišljanje o tome nije prevazilazilo konvencije društvenog
sloja iz kojeg je poticao: pitanje je, međutim, kako je Leonina
razumela ljubav, izvan okvira formalnih bračnih stega... u tome
području, rekli bismo, Lafajet bi se mogao dobro potruditi i računati
na ludu sreću. Bilo je već kasno kad je Lafajetova bezbrižna i lakim
rešenjima sklona priroda pobedila teške misli, i kada je iznenada
došao do sasvim zadovoljavajućih pretpostavki: kakvi god bili njegovi
mogući suparnici, gospođica Dartoa, alias grofica od Šavinjola, bila je
pod njegovom zaštitom, a njegov slabašan uspeh na brodu mogao se
bitno izmeniti kad se nađu u Novom Svetu, gde je mladi general imao
status polubožanstva, i gde je društveni život mogao isceliti ljubavne
boli.
Upravo kad je Lafajet smislio lek za svoje ljubavne patnje, i u dobrom
raspoloženju krenuo na počinak, Matilda nije izdržala pritisak onoga
što je smatrala svojim bezrazložnim nitkovlukom prema mladoj ženi
u nevolji, i odlučila je da iz istih stopa ode i popravi šta se popraviti
može. Krenula je dakle prema Leonininim odajama oštrim korakom,
ne razmišljajući hoće li je probuditi ili ne.
Kao što čitalac već dobro zna, sluga Leona od Gijminoa, čijim se
zaslugama u ovome romanu poklanja premalo pažnje, postao je
verni duh voljene svog gospodara, i u tome je svojstvu pazio na
njenu sigurnost i udobnost, što je uključivalo instinktivnu mržnju
prema Lafajetu i danonoćni oprez. U ovome trenutku, on je hvatao
san u šezlongu ispred njenih vrata, ispod kojih je još dopiralo svetlo,
i dobro je čuo približavanje brzih koraka. I taman kada je Matilda
Toasej utvrdila da njena večerašnja žrtva još ne spava, dve snažne
ruke su je zgrabile u polutami, i jedan nimalo prijatan glas joj je
prošištao u uvo:
232
– Šta tražite ovde?
Naravno da je Đakomino, uz mnogobrojna tiha izvinjenja, ispustio
noćnog sumnjivca čim je utvrdio da je reč o dami, a to je utvrđivanje,
koliko brzo i nedvosmisleno, bilo i nadasve prijatno i uzbudljivo.
Uhićeni i stražar su se presečena daha odvojili jedno od drugoga, i
nekoliko trenutaka su se navikavali na polutamu. Možda je upravo
tu prilika da kažemo neku reč o zapostavljenom, a važnom junaku
ove pripovesti. Istorija Đakominovog upoznavanja sa vitezom
od Gijminoa poznata je čitaocu, kao i činjenica da se posle toga
susreta Đakomino odrekao svoje kriminalne karijere, ali da je svoje
mnogobrojne veštine i iskustvo koristio, kako bi moralisti rekli, „u
dobre ciljeve“. Teško je u malo reči opisati kako je Đakomino, okoreli
mediteranski individualista, pokorio svoj način života ćudljivom
vitezu. Recimo samo tome u prilog da je Đakomino u najranijoj
mladosti, dok se borio za goli život na Trasteveru, naučio mnogo više
o ljudskoj pokvarenosti nego što je to stariji vitez od Gijminoa mogao
i da nasluti. Vitez je bio za Đakomina prvo zaista ljudsko biće, i on mu
se posvetio kao što bi se neki drugi karakter njegove snage posvetio
veri; njegovi osećaji prema vitezu bili su nejasna mešavina ljubavi,
divljenja i zaštitničkih impulsa, i stoga je Đakomino tako prirodno
nastavio da štiti ono što je Leonu bilo najdraže, ne zahtevajući od
svog života ništa više – utoliko više što to od njega niko nije tražio.
Njegov stav prema ostalom svetu bio je prezir pomešan sa dubokom
ravnodušnošću, pa se tako ponašao i prema ženama koje je privlačila
njegova izuzetna lepota. Još kad je kao petnaestogodišnji dečak
pozirao po rimskim ateljeima, upoznao je snagu svoje privlačnosti, i
posledice te privlačnosti su ga ispunile gađenjem. Što je više rastao,
više je prezirao ispraznu i dosadnu požudu i bivao usamljeniji. Dok
je služio kod viteza od Gijminoa, bio je i dalje predmet divljenja i
nametanja, jer je njegova antička lepota dosegla visoki cvat, ali je i
dalje bio sam: dame koje su ga krišom posmatrale bile su opsednute
nerazumljivim razgovorima, lišene svežine i mahom hladna pogleda,
a njihove služavke, Đakominu pristupačnije, bile su obuzete ili
imitiranjem ili intrigama, i on se povlačio, ne hajući za svoje uspehe;
233
uostalom, ukus Đakominov bio je krajnje jednostavan, i ako bismo ga
hteli sažeti u jednu reč, ta jedna reč bi bila – okruglo.
Upravo u ovome trenutku, dok se njegov mačji pogled prilagođavao
i otkrivao obličje koje je tako surovo napao, Đakomino je shvatio da
mu se dah vraća veoma sporo, i da mu srce snažno odzvanja u ušima.
Pred njim je stajala žena iz njegovih jednostavnih snova: omalena,
lepih oblina, bela i okruglih crnih očiju (okruglih pre svega zbog
straha). Gospođica Matilda nije puderisala kosu niti nosila periku, i
njena tamna kosa bila je prekrasan okvir za njeno zaista okruglasto
lice, čija se belina isticala u pomrčini nekim sedefastim sjajem. Ono
što ju je u stvari činilo lepom, bila je njena prirodnost, odsustvo onog
ponašanja koje mladim devojkama dolazi sa svešću o privlačnosti
i njenoj upotrebljivosti. Nije mogla ni slutiti koliko će to očarati
Leonininog čuvara, a nije takođe ni slutila, izmenjujući prvi i neobično
dug pogled sa njim, da će na vratima zateći najlepšeg momka koga
je ikada videla. Naravno da ga je uočila ranije: no Đakomino je bio
sluga, što je pojačalo njegovu društvenu “smanjenu vidljivost”.
Sve što opisujemo trajalo je, mereno objektivnim vremenom, prilično
kratko – no kako to obično biva, najvažniji trenuci su često samo
bljesak koji ostavlja neizbrisivi trag. Matilda i Đakomino su se pribrali
i progovorili nekoliko reči, Đakomino je zapitao Leoninu prima li
posetu, Matilda je puštena unutra, ali je začaranost ostala, obostrano.
Još zbunjena i sada zarumenjena od prethodne scene, ušla je Matilda
u odaje koje je dobro poznavala, i koje su joj sada izgledale nekako
drugačije. Pojava mladog boga u predvorju pretvorila je prostrani, ali
skromno namešteni salon u hram, i u njemu je, pri svetlosti sveća,
sedela sama boginja ljubavi. Leonina je još uvek bila u rukama
preduzimljive sluškinje, koja joj je češljala kosu. Tamnoplavi talasi
kojima je slani atlantski vazduh dao zlataste prelive padali su
niz poluobnažena ramena gospođice Dartoa, u čitaocu poznatoj
domaćoj haljini od modrog moarea; ona je sa rastresenom pažnjom
slušala ćeretanje svoje sluškinje, sedeći na niskom taburetu, tako da
234
su se iz nabora tkanine pomaljala njena obla kolena i bosa stopala,
pojačavajući nestvaran i arkadijski utisak prizora. Matilda, koja se u
trenutku setila zbog čega je došla i koliko se kaje, zaplakala se umesto
svakog drugog objašnjenja, i potrajalo je dosta dok nije uspela da
glasom isprekidanim od jecanja, objasni šta je učinila i da zamoli za
oproštaj.
Poznato je da je jedan od najboljih lekova za očajanje posvetiti se
očajanju drugoga; i tako se Leonina sa žarom upustila u pružanje
pomoći Matildi. Objasnila joj je da je možda i bolje što je Lafajet
saznao pojedinosti njene prošlosti, jer će zbog toga verovatno odustati
od udvaranja, koje joj je sasvim odveć. U toj tački objašnjavanja, bolni
događaji, koji i inače izgledaju drugačije kad se iskažu, pogodili su
Leoninu mnogo više nego kad je o njima razmišljala, i bio je red
na Matildu da je teši. Ukratko, do jutra je u kući guvernera Toaseja
proliveno nebrojeno mnogo suza, i zapečaćeno je jedno trajno žensko
prijateljstvo. Zimsko sunce je već uveliko odskočilo kad je Matilda,
bleda i pomalo crvenih očiju, izašla iz Leonininih odaja i naišla na par
drugih očiju oteklih od nespavanja, par očiju očaranog Đakomina.
Žilber de Lafajet, koji je u prethodnoj noći bio najviše pošteđen
jada, imao je ujutro da se suoči sa sasvim novim odnosima, koji su
ga zbunjivali i rastrojavali: gospođica Matilda, koja mu je prethodne
večeri tako veselo i neobavezno otkrila prošlost njegove lepe
saputnice, sada je sa ozbiljnim i poverljivim izrazom lica šetala vrtom
sa Leoninom pod ruku, i upućivala svome jučerašnjem povereniku
podozrive poglede. Sama Leonina, tako udaljena i ćutljiva, izgleda da
je imala mnogo da kaže novoj prijateljici; siroti Lafajet se najedanput
osetio usamljenim i napuštenim od svih, i posvetio se uređivanju
broda pred plovidbu. Prošla su još dva dana odmora i priprema,
no nijednome od naših junaka nije bilo suđeno da na Svetoj Luciji
doživi veće iznenađenje od dobroćudnog guvernera: uveče pred
isplovljavanje, anđeo čuvar njegovog ognjišta, Matilda, zamolila ga
je da napusti kuću i krene u Novi Orlean, kao družbenica gospođice
Dartoa. Guverner Toasej bio je pun nežnih osećanja prema svojoj
235
kćeri, i potpuno svestan njene ključne uloge u održavanju doma i
ugodnosti njegovih stanovnika; no on ne bi bio najnežniji otac da
nije razmišljao i o drugoj strani Matildinog položaja, između dve
udajom obuzete i tri nedorasle sestre, o malim mogućnostima da se
najvrednija i najduševnija od njegovih devojčica uda. Misleći i o tome,
ovaj razumni čovek je odlučio da svojoj kćeri da slobodu. Koliko
je tome doprineo topao Leoninin doček, koliko zanimljivi izgledi
u novome svetu, ostavljamo čitaocu da zaključi iz nagoveštenog i
rečenog. U svakom slučaju, „Evropin bik“ je imao jednu putnicu više
kad je napuštao Svetu Luciju i kretao u poslednju etapu puta prema
Novom Orleanu, i dalje na sever.
Vreme je još uvek služilo Lafajetovu ekspediciju. Vode američkog
Sredozemlja bile su mirne, onoliko koliko se to tu smatralo
normalnim – što znači da su putnici umereno klizili po palubi, i
da ozbiljni padovi nisu pretili. Trebalo im je skoro nedelju dana do
Novog Orleana. Lepote luke i Lafajetov ponos nad napretkom velike
francuske kolonije – bez obzira na to što ju je osnovao jedan od
omrznutih kraljeva, bili su za Leoninu mala uteha, jer ju je čekalo
pismo njenih rođaka, ostavljeno pre dva meseca, da su morali zbog
poslova i političkih promena, da se presele severnije, u Jorktaun.
Čitalac će lako zamisliti Lafajetovo oduševljenje kad je čuo dobru
vest; njegova nedokučiva saputnica, zbog koje se do Orleana silno
namučio smišljajući razloge za zadržavanje u gradu, pa čak i na
kopneni put do severnih država, tako reći mu je padala u naručje,
ili je bar bila blizu njega u narednih nekoliko nedelja, a ako prilike
u državama budu povoljne, srešće je i u mirnodopskim kopnenim
prilikama. Lafajetovo srce je pevalo. Atmosfera na brodu bila je sve
prisnija i prijatnija: Matilda, već po svojoj blagoj i veseloj prirodi, nije
mogla da se kloni Žilbera; u njenom društvu, Leonina je bila mnogo
manje melanholična – pa čak i Đakomino, uvek zlokobno namršten
kad bi ugledao Lafajeta, ublažio je u ljubavi prema Matildi i svoj stav
prema ostalome svetu, pa je čak pokazivao i sitne ljubaznosti. Pisac,
naravno, ne bi želeo da u osetljivog čitaoca stvori utisak o „brodu
ljubavi“ koji se udaljava iz Novog Orleana; istina je, međutim, da je
236
četvoro mladih ljudi prijatno provodilo vreme, Matilda i Đakomino
otkrivajući nemušto ljubavno sporazumevanje, a Lafajet okružujući
Leoninu ustrajnim i diskretnim pažnjama, zanimljivim razgovorima
i hiljadama malih zabava. Bilo bi neljudski tražiti od mlade žene
da se liši svih, čak i malih radosti, a gospođica Dartoa je bila osoba
koja nije mogla zapostavljati ljudska bića oko sebe. I tako se, malim
koracima, poboljšavalo njeno duševno stanje, i ona je bila bliže onoj
osobi koju znamo sa početnih stranica ove pripovesti. Neka čitalac ne
pomisli da je to značilo zaboravljanje osobe kojoj su bez prestanka
išle njene misli, ali neizvesnost o njegovoj sudbini već je prekrivalo
mnogo vremena, i žalosne spoljne okolnosti, kao što je to bio slučaj
dok je bila u domašaju grofa od Šavinjola, nisu je više primoravale
da zaoštrava bezizlaznost svog položaja. Bila je okružena ljudima
kojima je bila draga, i koji su jedno drugome bili dragi. Svi su se oko
nje takmičili da joj ugode, zabave je ili navedu na drugi tok misli.
Zlosrećni Đakomino, obuzet sve više ljubavlju, nije ni bio svestan u
kolikoj meri izdaje svog voljenog gospodara, stvarajući oko njegove
dragane maglu radosti, zabave i lakoće. Sa druge strane, čitalac će
razumeti da ni Đakomino ni Matilda, u svojoj naklonosti prema
Leonini, nisu mladu ženu ubeđivali u nešto sasvim neverovatno i
neubedljivo – da bi vitez još mogao biti živ. Kao po nekom dogovoru,
pokušavali su da je postepeno i nenametljivo vrate u život, i shvativši
to, general de Lafajet im se pridružio svim silama.
Navedimo, konačno, da nijednome od ovih mladih ljudi nije padala
nedostojna misao o razlici između Đakomina, sluge, i ostalih.
Naprotiv, Leonina je dosta vremena posvetila razmišljanju kako
pomoći ovoj stidljivoj i neotkrivenoj i, kako to biva, svima sem
zaljubljenima jasnoj vezi.
237
Otmica
U doba o kome govorimo, ploviti oko Floride bilo je opasno sa barem
tri razloga: uraganskih oluja, gusara i Indijanaca. Što se prvoga tiče,
Lafajet je bio potpuno miran, jer su oluje vladale između jula i oktobra,
a u drugom delu godine mogao je pretiti samo jači severac. Što se tiče
gusara, njihovo veliko doba bilo je prošlo – kad su bukaniri pomagali u
francuskoj ili engleskoj kolonizaciji i obnavljanju ostrva koja su Španci
napustili, i kad su filibustiri bili snaga za poštovanje u međusobnim
ratovima istih kolonizatora; ono što je od filibustira ostalo, nije bilo
dostojno vojnog interesa, i oni su se izgubili u bezakonju napadajući
svojim malim brodovima, sa najviše dvadesetak gusara, lađe koje
bi se isuviše približile lagunama. I tu je Lafajet bio miran, jer nije
video razloga da dobro snabdeven brod prilazi obali. Isto ga tako nisu
zabrinjavali moćni i surovi Indijanci iz plemena Seminola, jer je još
manje razloga bilo da se sa broda iskrcavaju. Na žalost, nijedno od
ovih Lafajetovih pouzdanja nije moglo da bude dugoga veka.
Sve je počelo blagim podizanjem severca, koji se šestog dana po
odlasku iz Novog Orleana okomio na „Evropinog bika“, najpre peneći
more oko njega, pa zatim podižući sve veće talase, sve dok uveče nije
bilo jasno da brod, ako ne želi da se prevrne, treba da uspori hod ili
potraži utočište. Lafajetovom načinu razmišljanja više je odgovaralo
da potraži utočište, i da docnije nadoknadi, nego da izmoždi
posadu u nekorisnom sporom napredovanju. Brod je bio dovoljno
dobro naoružan da zaplaši gusare, a već pominjani dragoceni tovar
zahtevao je izbegavanje svakog rizika od potapanja. Tako se, osmog
dana po izlasku iz Novog Orleana, „Evropin bik“ na zalasku sunca
zaustavio usred mirne i velike lagune sa zapadne obale poluostrva,
očekujući da talasi, koji su se još nadomak pogleda preteći dizali,
jenjaju i dopuste nastavak puta. Položaj broda bio je takav da je čak
i brojnijem napadaču pretilo široko polje topovskog dometa, i ako
238
smemo tako da kažemo, u tome je položaju bilo nešto od Lafajetove
drskosti i pouzdanja u brodsku posadu i arsenal. Uostalom, Lafajet je
znao da nisu mogli proći neprimećeni, i da će utisak biti važan kad
nevidljivi pljačkaši budu odlučivali šta će.
Na nesreću naših putnika, u to vreme se po floridskim lagunama
povlačila za neizvesno vreme jedinstvena, i time brojnija i jača banda
izvesnog Ljutog Jeremije, begunca iz zatvora u Bostonu, višestrukog
ubice koji je svojim zastrašujućim autoritetom držao na okupu
još nekoliko sitnijih vođa. Brojnost im je davala smelosti, koja već
dugo nije imala zadovoljavajućeg plena. Francuski linijac im je, na
završetku jednog dugog posta, izgledao kao dar sa neba, pa im ni
preteći izgled broda nije ulivao mnogo straha. Filibustirska tehnika
bila je vrlo jednostavna: oni nisu mogli očekivati da zauzmu brod,
niti bi ga mogli u spletu laguna uopšte upotrebiti; oni bi u nekoliko
čamaca prišli brodu, najčešće noću, i razneli sve šta bi mogli, sejući
paniku. Bili su vešti sa konopcima, tako da je silazak sa broda bio brz
i uvek uspešan: pre no što bi se posada snašla, oni su već odlazili,
natovareni onim što su uspeli da pokupe, i često su još iste noći
napadali ponovo, kad to više niko nije očekivao.
Ljuti Jeremija je sa nezadovoljstvom slušao umerene savete svojih
podređenih; ideja da se brod ostavi da možda dublje zađe, ili da se
sačeka prva pojava posade na obali, nije mu se nimalo dopadala,
a slaboj logici pridružila se, kao što to vrlo često biva, i bolesna
ambicija: Ljuti Jeremija bio je željan vlasti nad velikom i moćnom
bandom. Dok je u zaklonu od gustog rastinja posmatrao brod, već
u pomrčini, u njegovom se priprostom umu rađala ideja da napadne
iste noći, sa oko sto pedeset ljudi u sedam ili osam čamaca; i što je noć
napredovala, bio je sve sigurniji u dobar plen.
Bilo je između tri i četiri ujutro kada se, još po mrklom mraku, preteća
flotila približila brodu, i to sa svih strana istovremeno. Dva stražara
su odmah dala znak za uzbunu, a oko broda su zazviždali konopci
sa kukama. Kada su se prvi filibustiri pojavili na palubi, Lafajetova
239
posada je već bila spremna za odbranu, i počela je oštra borba prsa
u prsa. Gusarska taktika, da se prvo raščisti paluba, pa da se zatim
krene po skladištima, bila je tako osujećena na samom početku. Ljuti
Jeremija, dok se spretno verao na brod, okružen najboljim borcima,
shvatio je po zvucima borbe gore da do iznenađenja nije došlo, i da
treba skratiti postupak: video je, levo od sebe, okno kabina koje su
bile ili zapovednikove ili uglednijih putnika, i zanjihavši se snažno na
svom konopcu, probio je nogama okno i uleteo u najbližu kabinu, što
su za njim uradila još dva njegova pratioca.
Gospođica Dartoa je te noći ostala dugo budna, nešto zbog
Lafajetovih upozorenja, a nešto i zbog toga što je posle nekoliko noći
na burnom moru teško zaspati u miru. Oči su joj se polako sklapale
nad još jednom skicom zečeva, dok je Matilda mirno spavala na
drugom ležaju, u udubljenju kabine. Prvi uzvici na palubi naterali
su je da ustane i ogrne kućni ogrtač, dok se Matilda borila sa snom,
i to je upravo bio trenutak u kome se, uz strašan tresak, pred njom
našlo odvratno lice povezano maramom tamne boje, ispod koje su,
kao u grabljivice, svetlele nihtalopske oči. Jedan pogled po kabini
rekao je Ljutom Jeremiji da naročitog plena neće biti, ali on nije
znao za nedoumicu: bio je dovoljan jedan udarac u slepoočnicu da
zaprepašćena žena padne bez uzvika i da je, isto tako hitro, poslednji
koji je ulazio u kabinu prihvati i spusti u čamac. Grubo su preturali
stvari po kabini, i za nekoliko trenutaka iz kutije za šivenje gospođice
Dartoa i iz postave žipona gospođice Toasej istresli zlatnike koji su
predstavljali osnovu nezavisnosti ove dve gospođice. U trenutku
kad je Ljuti Jeremija podigao hrpu čaršava na jednom od ležajeva,
i ugledao izbezumljeno lice Matilde Toasej, vrata su se uz tresak
otvorila i na njima se ukazao Đakomino. Pri svetlosti buktinje koju
je za njim nosio jedan od mornara, Đakominovo strašno lice, košulja
isprskana krvlju i isto tako okrvavljeni mač u jednoj i pištolj koji se
još pušio u drugoj ruci, predstavljali su prizor od kojeg je čak i Ljuti
Jeremija ustuknuo u prvom trenutku. Videvši, međutim, da su u
kabinu ušla samo dvojica protivnika, njegovo se lice raširilo u zao
osmeh, koji je trajao koliko i odmeravanje snaga. Đakominov napad je
240
bio tako munjevit i tako efikasan, da je prvi filibustir samo pao na svog
vođu, proboden kroz srce. Drugog je, sa već zamahnutom sekirom,
zaustavio metak, koji je kabinu ispunio dimom i smradom izgoretine.
Shvativši da sa protivnikom nema mnogo šansi, Ljuti Jeremija je u
pometnji jednostavno skočio kroz razbijeno okno, i našao se u vodi,
nedaleko od čamca sa preostalim filibustirima i svojim živim plenom.
Gore, na palubi, naslućivao se žalostan kraj napadača. Od borbe
se nije moglo videti mnogo, ali su se, uz zlokobno drhtanje baklji,
čuli samrtni krici onih koji nisu na vreme skočili u vodu. Samo tri
od osam čamaca, i to ne sa kompletnim posadama, pokušavalo je
da se izvuče iz dometa musketa, koje su praštale sa palube i fijukale
oko glava begunaca. Na polovini lagune, upravo na domaku zelenog
gustiša koji je pružao utočište, začuo se i topovski pucanj, i jedan
od preostalih čamaca je nestao u oblaku vodene pene. U isto vreme,
zapenušen od psovki i straha, Ljuti Jeremija je ugledao kako sa broda
spuštaju prvi čamac.
Kada se dim u ženskoj kabini razišao, Matilda se našla okružena
leševima užasnog izgleda, Đakominom onako kako smo ga opisali
i bez Leonine. Napad histerije koji je mogao da usledi, Đakomino je
sprečio oprobanim i ne mnogo nežnim sredstvom – šamarom, i kad je
Matilda počela da uz jecaje normalno diše, njena prva reč bilo je ime
otete družbenice. Ništa na svetu više nije moglo da spreči Đakomina,
koji se u dva skoka našao na palubi, usred klanice naredio spuštanje
čamaca, i povukao Lafajeta bez mnogo poštovanja, ne gubeći vreme
čak ni na to da mu objasni o čemu je reč.
Eksplozija đuleta i hladna voda koja ju je poprskala povratili su Leoninu
iz nesvestice. Otvorila je oči i u polumraku pred razdanjivanje ugledala
siluete veslača, okrenutih leđima prema njoj. Bila je na dnu čamca, pri
pramcu, i nečiji divlji stisak sprečavao ju je da se pokrene. Malo iznad
nje, naginjalo se prema njoj ono isto odvratno lice koje je ugledala u
svojoj kabini. Bilo joj je jasno da je oteta. Preko glava veslača videla se
silueta broda, osvetljenog buktinjama, i žamor bitke bivao je sve slabiji.
Više se nije pucalo, i Leonini je to bio znak da se za njenu otmicu
241
saznalo. Pomislila je na Matildu, i motreći na lice ispred sebe, stresla se
pri pomisli da su je mogli povrediti ili ubiti. Pokušavala je da pronikne
u polutamu, i činilo joj se da vidi čamac, samo nije mogla da odredi je
li to jedan od gusarskih ili onaj koji bi joj doneo spas. Isto je, očigledno,
pokušavalo da dokuči i odvratno biće koje ju je otelo, jer je stalno
teglilo vrat prema brodu. Ujednačeno veslanje koje se približavalo
kazivalo je Leonini, koja je više naslućivala no videla, da to mogu biti
uvežbani Lafajetovi mornari. No samo za trenutak joj se probudila
nada, jer je već u sledećem čamac skliznuo u nešto što je ličilo na
lisnati tunel, toliko je rastinje bilo nisko nad glavama veslača. Zašli su
u sistem kanala, jezeraca i rukavaca koji su mogli poznavati samo ovi
ljudi divljeg izgleda. Uz to, primetno olakšanje među gusarima sasvim
ju je obeshrabrilo: znali su svoju najvažniju prednost, u nerazumljivim
vodenim stazama su tačno sledili svoj put, krivudajući stalno, i svako
kretanje je odnosilo još tračak slabe nade gospođice Dartoa. Ponovo
je digla pogled prema svom otmičaru, i stresla se, jer je na njegovom
licu igrao surov osmeh: Ljuti Jeremija je doduše izgubio veliku, ali je
još uvek imao malu bandu, koju je mogao zadovoljiti delom ukradenih
zlatnika, i još je za sebe imao ovaj dragoceni primerak retke ženske
vrste. Pogled koji je Leonina susrela nije zahtevao nikakvo posebno
tumačenje, ali gospođica Dartoa nije nameravala da pokaže strah. Dok
joj je srce lupalo kao da će iskočiti, ona se polako pomerila, ne skidajući
pogled sa otmičara, i mirno sela na pramac, tik do njega. Glava joj je
bučala od kombinacija, od kojih nijedna nije izgledala mogućna.
Zatvorila je oči, pokušavajući da sredi misli, i u tome trenutku osetila
kako je hrapava ruka hvata za podbradak, i grubo joj okreće glavu u
stranu. Znala je suviše dobro čija je to ruka, i šta sad predstoji; i umesto
daljeg razmišljanja, još jače je stisla oči, uspravila se i, pre nego što je
iko u čamcu mogao da se snađe, skočila u vodu.
Kada su Lafajetovi mornari, naoružani do zuba, došli do zelene ivice
lagune, oba preostala filibustirska čamca kao da su čudom nestala.
Zaustavili su veslače, i sa očajanjem koje je sve više raslo, Lafajet je
mogao da utvrdi da ima barem dvadeset različitih rukavaca samo u
njihovom vidnom polju, i da nema nikakvog znaka koji bi pokazivao
242
kuda su utekli gusari sa svojim plenom. Okrenuo se sa jadnim
izrazom prema Đakominu, koji je u prvoj svetlosti praskozorja stajao
na pramcu i, Lafajet bi se skoro mogao zakleti, mirisao vazduh.
Zapravo, general i nije bio daleko od istine. Svaki Đakominov nerv,
napet do krajnjih granica, očekivao je neki znak: kao što su mu
njegova osetljiva čula, ili nešto iznad njih, pokazivali kuda da utekne
a da izbegne straže, ili koju bolje snabdevenu kesu treba odseći, i
kao što je ne tako davno osetio da će dvoboj njegovog gospodara
sa Šavinjolom izaći na zlo, tako je i sada Đakomino, spolja gotovo
skamenjen, očekivao da mu se javi predosećanje. Lafajetu se činilo
da mirovanje traje večnost, ali ga je nešto sprečavalo da glasnom
komandom pokvari Đakominovo usredsređenje. Najzad, Đakomino
zatrepta, i pokretom ruke pokaza:
– Ovuda.
Premda je jutro bilo sasvim sveže, Lafajetovo čelo se orosilo znojem
od neizvesnosti. Proklinjao je sebe što je samo sat pred napad odoleo,
pokoravajući se zakonima učtivosti, da ne zakuca na Leonina vrata, jer
je kroz okno ugledao svetlost sveće na njenom stolu. Proklinjao je sebe
što se za vreme borbe nije dosetio da pošalje zaštitu u potpalublje, i
što je Đakomino osetio opasnost pre njega. Proklinjao je, najzad, sebe
i zbog toga što je naredio da se puca iz topa, i time doveo u opasnost
njen život. Prolazili su kroz čudesan splet bilja koje se nadvijalo
nad vodom, plivalo po njoj, raslo iz nje, i sve se pri prvim zracima
sunca, kroz retku mrežu svetlosti, prelamalo u najneverovatnijim
nijansama zelene boje. Niko u čamcu kao da nije primećivao lepotu
i začaranost okoline. Đakomino, koji je sasvim preuzeo komandu u
čamcu, naredio je veslačima da prestanu veslati, i da samo četvorica
pokušaju da odguruju čamac veslima o dno. Brzo su naišli na tako
plitku vodu, i napredovali su u potpunoj tišini. Najedanput, Đakomino
je opet poprimio kameniti izgled. Zaustavili su svako kretanje, i posle
nekoliko trenutaka i Lafajet je začuo odjeke udaljenih glasova. Ponovo
su krenuli u pravcu glasova, i najednom se, pred užasnutim pogledom
dva mlada čoveka, na vodi ispred čamca ukazalo nešto što je Lafajeta
243
nateralo da ispusti prigušeni krik i da pokrije oči rukama: sredinom
rukavca plivala je, polako se nadimajući i menjajući oblik, Leoninina
modra domaća haljina. Klizila je pored njih, pokazujući u bistroj
vodi da ništa ne skriva. Glasovi su postajali razgovetniji, ukazujući
osvetnicima put. Uistinu, dva gusarska čamca, pristavši na malom
ostrvu na spoju dva uska kanala, istovarila su svoj tovar razbojnika
koji su se već počeli prepirati oko plena. Najbešnji je bio Ljuti Jeremija,
kojem je živi deo izmakao iz ruku, i koji je pokušavao da bar zlatnike
obezbedi u najvećoj meri za sebe. U poslednjem trenutku primetili su
novi čamac, koji ih je pratio kao nebeska kazna.
Da je Lafajet imao vojni zadatak da uništi filibustirsko gnezdo, napad
na preostale gusare mogao je ući u spisak njegovih većih podviga;
mladog generala terala je, međutim, jedna druga vizija, i on je bez
razmišljanja uleteo u očajničku borbu. Daleko od toga da budu
nadmoćniji od četrdesetak gusara, Lafajet i Đakomino su sa svojih
dvadesetak mornara u borbu uneli hladnu razornost osvete: panika
gusara pred goniocima koji su se tako brzo pojavili učinila je svoje,
i bitka je ubrzo više ličila na egzekuciju. Dvojicu od preživelih
Đakomino je podvrgao ispitivanju za koje je znao da mu vitez od
Gijminoa ni na nebu ne bi oprostio, ali je saznao da je mlada žena
sama skočila u vodu. I on i Lafajet su bili saglasni da pretraže sve
kanale kojima su prošli, da pročešljaju celu okolinu, i da ostanu
koliko god treba da nađu Leoninu ili njene ostatke.
Kažu da se u trenucima velike opasnosti vide važni događaji
celokupnoga života; dok je padala u polutamu, Leonina je mislila
samo na savete koje joj je, pre bar deset godina, davao deda d’Irfe kad
ju je leti, na kanalu blizu Vensena, krišom učio da pliva. Prisećala se
da je glavno ne činiti nagle pokrete, i ne gubiti glavu. Brzo je dodirnula
dno, zaključivši sa radošću da voda nije duboka, i pokušala da se od
dna odbije što je moguće više ukoso, da bi izbegla gonioce sa čamca.
Već joj se činilo da gubi dah, no primetila je da je voda sama izbacuje
na površinu. Kad je ponovo osetila vazduh, začula je glasove iz čamca,
i to blizu – očigledno su kružili da je dočekaju kad izađe, ali je još bilo
244
premalo svetlosti da je odmah uoče. Udahnula je ponovo i zaronila, ali
ovoga puta, umesto peskovitog tla, udarila je snažno u nešto što je bilo
suviše tvrdo za biljku, suviše meko za kamen a suviše pokretno za bilo
koji predmet. S mukom se uzdržavajući da ne krikne u vodi, od čega
bi se ili otkrila ili ugušila, Leonina je sa užasom utvrdila da je udarila
o nešto živo i veliko, što je sada snažnim pokretima pokušavalo da se
oslobodi neočekivanog tereta. Kroz glavu gospođice Dartoa prolazile
su strašne slike morskih čudovišta, oktopoda, krokodila, a bojimo se
da kažemo, i sirena, tritona i svačega drugog. No nagon za održanjem
gospođice Dartoa nije joj više davao mogućnosti za pretpostavke;
shvativši da je pokretanje toga bića može sasvim potopiti, ona se
grčevito uhvatila za izbočinu koja je, kako je shvatila, bila ili peraje
ili noga nepoznate životinje, i sa radošću utvrdila da je to bio dobar
potez, jer je životinja pojurila, noseći je, sa glavom van vode, daleko
od čamca, u neizvesnost. Trka je, kako joj se činilo, trajala beskrajno
dugo. Jednim kratkim zamahom životinja se je oslobodila, i Leonina
je opet dodirnula peskovito tlo. Kad se uspravila, videla je da se nalazi
u vodi do ramena, u kružnoj laguni oivičenoj peščanom obalom. Na
ranoj jutarnjoj svetlosti, vidik su zatvarale palme, i ispod njih bujno
zeleno rastinje. Tek sad je shvatila koliko joj je hladno, i izašla je na
obalu. Sunce se tek pomaljalo, i napolju nije bilo nimalo toplije. Na
Leoninino čuđenje, u potpuno bistroj i sada svetloj vodi lagune jasno
se ocrtavao oblik životinje koja ju je spasla, i koja je sad mirno čupkala
busenje trave na dnu. Ličila je na morsku kravu, ali Leonina nije mogla
da utvrdi ništa po njenom obliku i veličini, jer ju je poznavala samo
po crtežima iz knjiga. Neki neobjašnjiv nagon ju je terao da se približi
neobičnom spasiocu. Životinja nije bežala. Na površini se pojavila njena
velika, naborana glava, malo je zafrktala i okrenula se. Leonina je to
protumačila kao poziv za dodir, i blago ju je potapšala po stomaku. Da,
to je bio pravi dodir! Stvorenje, dugačko barem šest lakata, ponašalo
se kao ujakove mačke! Još zbunjena, gospođica Dartoa je dugo stajala
u vodi milujući čudno biće, dok polako nije postala svesna da sunce
prijatno greje, da joj kosa u najvećem neredu pada niz ramena, da na
sebi ima još nešto bednih ostataka donje košulje i podsuknje, i da je sa
obale posmatra nekoliko polunagih domorodaca svetlo smeđe kože.
245
Zakoni trgovine
Teško bi se moglo reći da su gospođicu Dartoa u ovim sasvim
neobičnim događajima vodili samo instinkti. Njeno reagovanje i
razmišljanje bilo je često određeno i sopstvenim, najčešće ironijom
obeleženim viđenjem njenog položaja – kao da je još jedna Leonina
procenjivala ponašanje one prve. Shvativši svoj položaj, bilo joj je
jasno da treba da se ponaša prirodno i pribrano, ali joj je istovremeno
bilo jasno koliko smešno mora izgledati, raščupana i jedva pokrivena
mokrim krpama, do pojasa u vodi, zatečena kako mazi morsku
kravu i tepa joj. Zato je njena druga reakcija bila da se saučesnički
osmehne gledaocima na obali, podižući bespomoćno ramena, i na
njeno ogromno iznenađenje, Indijanci su odgovorili smejanjem,
podizanjem ramena i odobravajućim žagorom. Sledeće što joj je
izgledalo prirodno da učini bilo je da polako izađe na obalu. Poustajali
su i Indijanci, i dali joj znak da krene poslednja u koloni. U društvu
Seminola položaj žene bio je jasno određen!
Pešačili su nešto više od pola sata, dva puta prešli plitku tekuću vodu,
a predeo je sve više očaravao gospođicu Dartoa: nije bilo biljnog
oblika koji se nije pokazao, i više nije mogla da zamisli cvetove i
zelenilo Starog sveta koji bi se mogli uporediti sa ovim bogatstvom
i bujanjem. Sve je izgledalo mnogo veće i mnogo sočnije, jutarnja
šuma je odjekivala pesmom nepoznatih ptica, i bivalo je sve toplije
i prijatnije. Leoninina stopala su se doduše, nenaviknuta na bilo šta
drugo sem satenskih cipelica, pokrila ogrebotinama i ranama, ali je ona
i dalje hrabro koračala, i ne pomišljajući na bekstvo; niko nije obraćao
posebnu pažnju na nju, no znala je da bi odvajanje za nju značilo
lutanje po potpuno nepoznatom kraju, možda nailazak na gusare ili
na neku životinju manje pitomu od morske krave, i nastavljala je sa
svojim... recimo pratiocima, započinjući polako razmišljanje o daljem
toku događaja. Čitaocu je naravno poznato kakvu su popularnost u
246
Francuskoj imali Indijanci, sa jedne strane verni francuski saveznici
u ratovima protiv Engleza u Novom svetu, a sa druge strane kao uzor
za tip „plemenitog divljaka“ u književnosti. Skoro da je nepotrebno
isticati koliko je gospođica Dartoa uživala u takvoj književnosti, i
koliko joj je ona malo mogla pomoći u neposrednom saobraćanju
sa žestokim Seminola ratnicima. Sa druge strane, srećom, blaženo
humanističko vaspitanje njene kuće ju je podsećalo da raznoliki
običaji ljudi ne smeju biti procenjivani kao dobri ili kao loši, da im se
ne treba čuditi ili ih se gnušati, nego pokušati pravila svog ponašanja
uskladiti prema njihovim, ili ih bar potpuno poštovati. Indijanci
(za koje ona nije znala da pripadaju velikom i hrabrom plemenu
Seminola) do sada nisu učinili ništa što bi je povredilo, i gospođica
Dartoa je smatrala da treba da ostane uz ljude.
Selo Seminola nalazilo se na ovećem sprudu oivičenom zelenilom, i
zaštićeno sa tri strane vodom, a sa četvrte nekom vrstom veštačkog
nasipa, prosečenog uskim kanalom i obezbeđenog drvenim mostom.
Dolazak lovaca izazvao je izvesnu radoznalost kod nekoliko žena
i seoske dečurlije, ali je pojava gospođice Dartoa izazvala sve
stanovnike da uz bučne uzvike izađu iz svojih koliba pokrivenih
palminim lišćem, i da se okupe oko neobičnog gosta. Strpljivost
i izvestan strah gospođice Dartoa bili su na najvećem ispitu: svako
u selu je smatrao za potrebno da je detaljno pregleda, opipa njenu
kosu tako neobične boje i isto tako neobične bele prnje u koje je
bila odevena. Svi su žagorili, smejali se, a primedbe koje je neko od
lovaca izrekao, na kliktavom jeziku, bile su dočekane novim znacima
odobravanja. Uostalom, mislila je u sebi Rusoova sledbenica, njihovo
spontano zanimanje je zapravo prijatnije od učtivih, ali otrovnih
pogleda i šaputanja iza lepeza u nekom salonu, gde se opipavanje ili
otvorena radoznalost smatraju divljaštvom. Možda bi razumevanje
gospođice Dartoa bilo manje naklonjeno da je znala kako je ratnik
upravo objavio da će Prijateljica-Morske-Krave postati njegova žena,
ako po pravilima za nedelju dana on uspe da ulovi bračnu kvotu
divljači. Ona, srećom, nije shvatala o čemu je reč, i s mirom je
prihvatala svoju novu okolinu. Radoznalost je uskoro minula, a jedna
247
zbrčkana starica, čija je seda kosa bila upletena sa trakama kože,
pogurala je blago ali odlučno Leoninu u jednu od koliba, i uskoro je
gospođica Dartoa bila prepuštena nezi svoje buduće svekrve.
Kaznena ekspedicija se vraćala na „Evropin bik“ u očajanju; šta
je vredelo što su filibustiri bili kažnjeni i raspršeni, kad nije bilo
nikakvog traga od osobe koja ih je sve povezivala. Matildi, ubledeloj
i sa dubokim podočnjacima od plača, bilo je dovoljno da ih vidi pa
da shvati da pohod nije urodio plodom. Dugo u noć ostali su sve
troje u kapetanovoj kajiti nad mapama Floride. Lafajet nije dovoljno
poznavao pokrajinu, i gubio je svaku nadu nad tim spletom kanala,
jezera, rukavaca i ostrva čija slika, tvrdio je kapetan, nikad ne može
biti tačna jer se predeo stalno menja. Kapetan je bio mnenja da je
upravo uništena banda gusara morala biti jedina na prostoru, jer su
Floridu obično zaposedale mnogo manje grupe. Brod bi se stoga bez
bojazni mogao ostaviti pod jakom stražom, a izvestan broj mornara,
na čelu sa Lafajetom i Đakominom, mogao se odvojiti za višednevno
traganje za nestalom devojkom. Takođe je mislio da bi bilo pametno
obići seminolska naselja u okolini, kojih je po njegovom znanju bilo
četiri, i uz darove i trgovanja doznati šta se može o gospođici Dartoa.
Ako je iko poznavao krajeve i događaje u njima, to bi mogli biti samo
Indijanci, tvrdio je dalje kapetan. Konačno, pred zoru, kapetan je
predložio da sam krene sa njima, jer je imao nešto malo iskustva sa
Seminolama, u doba njihovog savezništva sa Francuzima. Tako je
narednog dana manja, ali svakako bolje pripremljena četa od desetak
ljudi krenula u potragu za Leoninom.
Prvi dan je protekao a da nisu ugledali nijednog Indijanca, niti išta
što bi ukazivalo na naselje; kapetan je smirivao Lafajeta, govoreći mu
da su već sigurno osmatrani, i da će se Indijanci pojaviti sami, kad
se uvere u njihovo brojno stanje i namere. I zaista, narednog dana,
dok je Lafajet pio vodu na rečici uz koju su zanoćili, ugledao je na
drugoj obali priliku koja je opušteno i bez straha čučala na pesku i
posmatrala ga. Već upozoren, Lafajet je tiho pozvao kapetana, koji
se pokušavao prisetiti osnovnih pokreta pozdravljanja. Posmatrač
248
je i dalje mirno čučao, i kad se kapetan propisno oznojio u svojoj
izražajnosti, bešumno nestao u rastinju na drugoj obali. U samo
podne, logor je bio počastvovan zvaničnom posetom od desetak
ratnika nakićenih perjem i šarenom odećom, glava povezanih
maramama. Pregovori su mogli da počnu, pošto su svi posedali
u hladovinu. Veština pantomime srećom se uskoro završila, jer je
kapetan znao po koju reč, a Đakomino i pokoju rečenicu španskog,
koji Indijanci još nisu zaboravili. Indijanci su prvo hteli trgovinu, a
onda davanje informacije, jer su odmah procenili da je to belcima
važnije. Uskoro se ispostavilo da logički kapetanov pristup ne uspeva
baš najbolje, i da mnogo bolje prolazi Đakominova mediteranska
strpljivost u cenjkanju. Indijanci jednostavno nisu hteli da
odgovaraju na uzgredna, netrgovačka pitanja o beloj ženi. Dva
pištolja, kesa baruta, tri ogledala i metalne kopče za remenje kupljeni
su za zadovoljavajuću cenu od šest krokodilskih i jedanaest jelenjih
koža, ali se Đakomino nije smirio dok u tu cenu nije ušla i trostruka
niska od korala koju je nosio jedan od lovaca, i uvažavanje veštog
trgovca namah se osetilo među Seminolama. Trebalo je još izdržati
lulu nepodnošljivo ljutog duvana, da bi vođa grupe, sa prezrenjem
dostojnim teme, pomenuo Đakominu da je jedna bela žena dovedena
u nešto udaljenije naselje. Na molbu da ih dovedu do njega, Indijanci
su energično odgovorili odbijanjem, međusobno zaključivši da je
kapetan potpuno nevaspitan. Na rastanku, međutim, Đakominu je
pokazan pravac kojim treba ići, i rečeno mu je da treba hodati pola
dana. Ostalo je još samo nekoliko sati do potpunog mraka, i odlučili
su da zanoće na istom mestu, kako u mraku ne bi izgubili pokazani
put. Čak je i Lafajet pristao, shvativši da je bolje ne rizikovati gubljenje
u prašumi, ali je te noći, sanjajući stalno Leoninu među divljacima,
slabo spavao. Nisu smeli međusobno pominjati Leoninu, da ne
poruše nadu koju su zadobili, čuvši da je živa.
Prijateljica-Morske-Krave je, ne sluteći ništa, mirno ušla u period
obrednog čišćenja pre venčanja, i stvari koje su joj se dešavale nisu
joj izgledale nimalo neprijatne; delila je kolibu samo sa staricom,
ne znajući da obred nalaže mladoženji da se za vreme lova udalji iz
249
kuće. Starica je, sem neophodnih obrednih radnji, imala zadatak da
se uveri u radne sposobnosti neveste, pa se Leonina okušala u branju
plodova, okopavanju kukuruza, plašenju ptica koje su ga napadale,
mlevenju brašna, pripravljanju hlepčića na vrućem kamenu, tkanju
i mnogim drugim veštinama. Svekrva je zaključila da je vešta i da
brzo uči, ali da ne može da ponese mnogo tereta. Četvrtog jutra,
ratnik kojeg je zapamtila kao staričinog sina, doneo je pred kolibu
pozamašan zavežljaj svežih koža, i ponosito ih stao natezati na okvire
od štapova oko kuće. Mora da je potez mnogo značio za zajednicu,
zaključila je Prijateljica-Morske-Krave, jer se odmah pokupilo dosta
dece i žena koje su se kikotale i pokazivale na nju. Uskoro je starica
istrčala iz kolibe i rasterala radoznalce, i dok su dve njene ispisnice
počinjale da različito obojenom zemljom ispisuju šare oko ulaza, ona
je Leoninu povela prema kolibi u centru naselja, koja se stalno pušila.
To što se pušilo bilo je zapravo parno kupatilo: jelenje kože kojima su
bili obloženi zidovi zadržavale su paru i toplotu, a klupe od drveta su
otpuštale prijatan miris.
Dve mlađe žene su, pevajući tiho neku jednoličnu pesmu, skinule sa
Leonine haljinu od jelenje kože, i prepustile je dejstvu toplote. Tihi
glasovi, prijatno osećanje i malo opojni mirisi su buduću nevestu
uljuljkivali u neku vrstu letargije, ali zato, kad su je službenice
probudile trljajući je sasušenim busenjem alge i zatim je polile
hladnom vodom, Leonina je bila sigurna da se nikad u životu nije
osećala razbuđenijom i čilijom. Izgledalo je da se ceo svet oko nje
trudi da joj služi toga jutra: dve mlade žene su joj donele odeću,
košulju od grubog i retkog pamuka i preko nje drugu haljinu od
jelenje kože, ukrašenu zrnima korala, kamenčićima i šarenim suvim
semenkama. Haljina je dopirala do polovine listova, a elegantni
izgled je bio dopunjen mekim mokasinama, takođe ukrašenim na
sličan način.
Bilo je već podne kad je Leonina izašla iz ženske kuće, sjajnih
očiju, blistave kože i kose koja se posle parnog kupanja kao zlatni
vazdušasti oreol vila oko njene glave, uprkos pokušajima da je smire
250
u pletenicu. Istovremeno, drveni most je upravo prelazila grupa koja
je čitaocu dobro poznata.
Svekrva je dobro procenila ko je u pitanju, i poterala je PrijateljicuMorske-Krave u kolibu.
Ovoga puta, Đakomino je, kao neopozivi šampion komuniciranja
sa Seminolama, istupio prvi u pregovorima. Može se zamisliti da je
uzneseni mladoženja imao u savetovanju ratnika najviše razloga protiv
posetilaca, i tom je prilikom strasno pokazivao na impresivni broj
raširenih koža kojima je stekao pravo na brak. Đakomino nije sasvim
razumevao smisao velike rasprave, ali je zato odmah dao na znanje
da želi upravo te kože, i davao je za njih razumno veću cenu nego
u prethodnoj trgovini. Ratnici, obavešteni od sunarodnika o belim
trgovcima, zažagorili su odobravajući bolju ponudu. Mladoženjine
šanse su se smanjivale, i bivalo mu je jasnije da njegova tvrdoglavost
može lišiti ostale unosnog posla. Bio je na velikoj muci, ali je odlučio
da ne izgubi dostojanstvo: ako pristane na pregovore o beloj ženi,
sačuvaće pravo na brak, a imaće i njenu protivvrednost. I tako je uspešni
lovac širokim i ozbiljnim pokretom dao na znanje da je spreman za
pregovaranje. Đakomino je polovini svojih ljudi naložio da započnu
trgovanje sa ostalima, i da budu na oprezu, a on je sa kapetanom i
Lafajetom seo u pesak pod niskom nastrešnicom ispred kuće. Prvi
zahtev neumoljivog Rimljanina bio je da mu se roba pokaže, i dočekan je
kao prirodan; iz kolibe je izašla gospođica Dartoa u opisanoj svadbenoj
odeždi. Krik joj je zastao na usnama kad joj je Đakomino dao znak da
ćuti, i ona je oborenog pogleda sela sa strane, iza staričinog sina. Sledio
je dugačak i zamoran proces odmeravanja snaga, jer je svaki učesnik
morao da pokaže koliko ceni sebe, a time i robu. Što se Lafajeta tiče,
osetio je sa užasom da mu se grlo steže i da mu suze polaze na oči, kad
je ugledao nepovređenu onu koju je voleo, lepšu nego ikad i odevenu
u nešto što je prekrasno ocrtavalo njene draži.
– Bela žena dobro radi, glasio je prvi mladoženjin udarac. To je
naravno veoma književni prevod njegovog španskog, ali je reč bila
251
praćena gestom koji je pokazivao nove tkanice okačene na spoljni
zid kolibe.
Đakomino se blago nasmeja. Bilo je jasno da čak ni vešta gospođica
Dartoa ne može toliko uraditi za ciglo tri dana, ali je bio dovoljno
mudar da to ne kaže. On s ponosom pokaza čipkane rukave svoje
košulje, i svoj kaput, pa zatim Lafajetovu odeću, i preterujući pokaza
i na kapetana:
– To je sve ona načinila.
Mladoženja je malo stisnuo usne, ali drskija laž je poklapala prvu.
Doduše, kože koje je Đakomino na početku tražio više niko nije
spominjao, i to je on smatrao svojim lukavstvom. Zato nastavi blaže.
– Moja majka treba pomoć.
Gospođa majka, sklupčana na pragu, pratila je pregovarače pogledom
koji je jasno pokazivao da bi bilo bolje čuvati pomoć za njene žrtve, ali
je Đakomino klimanjem glave odobrio ovaj dodatak na cenu, i procenio
da je sad trenutak da izloži svoje viđenje ove transakcije. Iz smotuljka
navoštenog platna izvadio je nekoliko noževa od španskog čelika, tri
gvozdene sekire i sve to uredno poređao na svoj ogrtač. Proračunato
sporim pokretima, dodao je tome pištolj, nekoliko metalnih kopči,
igala i turpija. Na drugoj strani nastalo je napeto ćutanje i posmatranje.
– Ne znam koliko je pametno snabdevati divljake vatrenim oružjem,
prošaptao je kapetan.
– Neće ga upotrebiti gore od bilo kojeg belca, reče hladno Đakomino.
– Uostalom, zašto ne bi bili ravnopravni, kad već mogu biti vojni
saveznici?
Videvši da razgovor više nije nepoželjan, i Lafajet se javi, i to jednom
drhtavom rečju:
252
– Leonina!
Gospođica Dartoa podiže glavu.
– Nisu vas povredili?
Leonina odmahnu glavom i osmehnu se.
Opšte žamorenje odjednom prekide Đakomino, videvši da se na
drugoj strani priprema odluka. I zaista, mladoženja, ozbiljna i
napeta lica, ne samo zbog težine odluke već i zbog mnogobrojnih
posmatrača koji su svoje trgovanje završili i sada su s pažnjom pratili
glavnu predstavu, stavi ruku na grudi u znak prihvatanja i poštovanja
ponude. No, nedostajalo je još nešto, i on odlučnim pokretom pokaza
na Lafajetove grudi. Leonini se ote lak uzvik, jer joj se učinilo da
se traži njegov život. Ali Đakomino je bolje razumevao situaciju, i
reče Lafajetu, ne bez zadovoljstva nekoga ko je već duže vremena
preračunavao vrednosti na njemu:
– Traže se vaša pucad, vaš sat i lanac.
Lafajet bez reči otkači sat i lanac, i otrgnu, jedno po jedno, svoju lepo
izgraviranu pucad. Više nije bilo razloga da se cenjkanje odugovlači,
a nesuđeni Leoninin mladoženja imao je osećaj stila i mere. Tako je
gospođica Dartoa, neposredno pred svoje drugo venčanje, otkupljena
za jedno vatreno oružje, nešto gvožđurije, dvanaest srebrnih pucadi,
engleski putni sat sa posvetom starog Lafajeta i lancem, ali je u tu
cenu ušla i skupocena svadbena haljina, na koju Đakomino nije
propustio da ukaže svome partneru.
253
Glava VIII
Američki rođaci – Baltimorske čajanke – Deus ex
machina, I – Zašto je nekome dato a nekome ne?
Bojim se, Cintija, da mi ne prezreš grob,
Da te Amor ne odvoji od mog pepela
I tako prisili da ne plačeš više.
Najvernija žena popusti pretnjama.
(Propercije, Elegije)
Ne mora za nekim da nam srce žudi,
pa ipak volimo da za nama ludi.
(Molijer, Učene žene)
254
Američki rođaci
„Prijateljica-Morske-Krave“ ostavila je sa žalošću svoju udobnu i laku
nevestinsku odeću, i zamenila je ponovo svilom i atlasom; dok je uz
Matildinu pomoć vraćala svojim uvojcima oblik koji je tako nakratko
ostavila, razmišljala je šta se sve moglo dogoditi da su njeni prijatelji
bili manje uporni i vešti, i na svoje ogromno iznenađenje, nikakav
užas i strah je nisu obuzimali, već više nekakvo samopodsmevanje
što je učestvovala u drami ne razumevajući nimalo svoju ulogu. Sa
druge strane, iskustvo sa Indijancima joj je razotkrilo mnogobrojne
sopstvene zablude, doduše iz neznanja, i osnovnu manjkavost one
ideje o divljacima koja je, uz sve simpatije, uznošenje jednostavnosti
i duhovne čistote, nekako izostavljala inteligenciju različitu samo po
vidovima izražavanja. Povrh svega, polako je u njoj sazrevalo osećanje
da nije usamljena kao što joj se činilo, i da u njenoj dotadašnjoj
melanholiji ima izvesne samoživosti: imati prijatelje koji su spremni
da za nju toliko žrtvuju moralo je značiti da je bar polovina njezinog
očajanja neopravdana, a da onu drugu polovinu, u ime zajedničke
radosti i uzvraćanja ljubavi, treba da više potisne u sebe. U oba smisla
te reči, vitez od Gijminoa bio je sada dublje u srcu gospođice Dartoa.
Potiskivanje tuge bila je njena svesna odluka i novi životni program,
i gospođica Dartoa se sa svojom ožalošćenošću uhvatila u koštac kao
i sa svim drugim nevoljama koje su je u životu sretale – otvoreno i
bespoštedno.
Već prve večeri kad su isplovili iz kobne lagune prema severnim
obalama, imalo je društvo na brodu da čuje zabavnu verziju priče
koju je čitalac nedavno pročitao; duh gospođice Dartoa nije nikoga
štedeo, počev od svoje vlasnice, i kapetanova kajita je do duboko u
noć odjekivala od smeha. Lafajet je načinio veoma galantan cenovnik
gospođice Dartoa, koji je slušaoce ne manje razgalio, čak i Đakomina
koji je sa puritanskom strogošću pazio na sve što general govori
255
njegovoj gospodarici. Sa Đakominom su se, recimo i to, takođe zbivale
promene, ali ne snagom volje kao u Leonine; naprotiv, i nekako protiv
svoje volje, osećao je potrebu da govori pred gospođicom Toasej,
potrebu da mu se pri tom dive – naročito ona, naravno – potrebu da
svoj ponos i prezir prema ljudima uopšte malo omekša na dostojnim
pojedincima. Đakomino je već dugi niz godina razgovarao samo
sa vitezom od Gijminoa, i svet mu je izgledao ispunjen time. Sada,
međutim, izgledalo mu je da to što je stekao treba da podeli i sa
drugima. Treba li pominjati koliko je zadovoljstvo ta promena činila
Matildi, koja je po sopstvenom priznanju bila strasna pričalica?
Slučaj nije hteo da „Evropin bik“ pristane u Jorktaunu, gde je za manje
od godinu dana Lafajet imao da trijumfalno okonča borbu za mladu
američku republiku: zaliv Česepik bio je neobično uznemiren, a
nikakvih podataka o engleskim postajama nisu imali. Moglo se desiti
da je objava rata između Francuske i Engleske sada svima poznata,
i dvostruki rizik je bilo nemoguće preuzeti. Stoga je odlučeno da se
ide na predviđeno odredište – prema Baltimoru i zatim Rod Ajlendu,
s tim što će se u prvoj luci iskrcati svi putnici i Lafajet, a posada će se
pridružiti floti Rošamboa, kad ona stigne.
Na severozapadnom rubu zaliva Česepik više se pružala nego
„uzdizala“ baltimorska luka, pouzdan zaklon pobunjenika od
početka rata za nezavisnost (za razliku od stalno proengleskog Nju
Jorka). U svetlo zimsko jutro, atlantski severac je brisao niz palubu
„Evropinog bika“, uzdižući oko broda male brze talase, i rumeneći
nemilosrdno nos i obraze gospođice Dartoa, koja je drhtala u
svom vunenom ogrtaču, naslonjena na ogradu. Približavali su se
luci, u kojoj su se nazirali drveni dokovi i niz neuglednih drvenih
kuća. Na prvi pogled, Baltimor nije ništa obećavao, a ni zanimanje
gospođice Dartoa nije bilo preveliko, jer je više razmišljala o tome
kako će dospeti do svojih rođaka. Lafajet joj je obećao da neće ostati
bez njegove pratnje, sve dok ne bude sasvim bezbedna, no posle
otmice i indijanske veridbe, gospođica Dartoa nije imala nikakvu
zebnju u srcu.
256
Lafajet je odlučio da brod pristane uz sam dok, i dok se odvijalo mučno
i dugotrajno pretovarivanje dragocenog tereta, putnici su se sabili u
ugrejanoj sobi najbliže krčme, okrepljujući se vrućim grogom. Grad
više nije izgledao tako žalosno kroz mala okna drvetom obložene
prostorije: ulica je bila iskićena živo obojenim drvenim kućama čije
su nadstrešnice i tremovi bili obrasli puzavicama i šimširom. Dokle
je pogled dopirao, pešačke staze su bile od drveta, a ulica popločana
tamnosivim kamenom. Na jasnom sunčanom prepodnevu, sve je
izgledalo čisto i sveže. Ljudi koji su prolazili izgledali su Leonini
neobično u debelim krznenim ogrtačima i kapama od dugodlakog
krzna, ali je u sebi priznala da bi veoma rado odenula nešto slično
kad ponovo izađe. Tišinu i prijatnu omamljenost pićem i toplotom
odjednom je prekinula gomila ljudi i žena neutvrdivog broja, koja je
vičući na francuskom hrupila u krčmu, i zahtevala da im se odmah
pokaže gospođica Dartoa, putnica sa „Evropinog bika“. Podeljeno je
mnogo pogrešnih zagrljaja, poljubaca i tapšanja po ramenu dok se
konačno nije utvrdilo ko je tražena putnica, a onda se sve ponovilo
u još uzbuđenijem obliku. Porodica Rozenem je najzad pred sobom
imala bratučedu rano poginulog brata Alfreda, koju su stariji članovi
videli u Francuskoj kao bebu, pred svoj odlazak u Novi svet, i još
pre nego što su Leoninu upoznali sa svim članovima, počeli su živu i
potpuno besmislenu raspravu o tome koliko Leonina liči na pokojnog
muža svoje tetke. A nije ličila ni najmanje, dok su, naprotiv, svi još
uvek anonimni Rozenemovi ličili na portret blaženog Alfreda, do
kraja sveta prisutnog na Petalinom vratu i u srcu. Svi su bili beli i
plavi, rumenih obraza, i sa očima čija je boja varirala od perunike
do različka. Bilo ih je manjih i većih, sedih i proćelavih, i svi su oko
sebe širili miris sveže uštirkanog platna i lavandule. I kad se vreva
konačno – i vrlo relativno, jer su stalno upadali jedno drugome u reč –
smirila, i prostor oko stola jako stesnio, počela je gospođica Dartoa da
posmatra lica sa kojima je trebalo da provede, kako joj se tada činilo,
duži odlomak svog života.
Glava porodice bio je ujak Volfgang, na čijem se licu, sem stalne potrebe
za smejanjem, čitala i naklonost prema pivu i dobroj hrani. Petalina
257
jetrva, njegova supruga Madlena, izgledala je kao malo usukanija
Petala, i sve njene pokrete pratile su male katastrofe: kapica od čipke na
glavi je padala u stranu, iz nje su ispadali uvojci prosede kose, rukavi su
se kačili o tuđu pucad, čaše na stolu su se prevrtale, i opšte uzbuđenje
je raslo svaki put kad ona progovori, što se dešavalo relativno često.
Oštrom Leonininom oku nije izmicalo da se sve to događa usled žestoke
gestikulacije i potrebe za objašnjavanjem koju je Madlena imala, a ona
sama se iskreno čudila nezgodama oko sebe. Tu su bile dve odrasle kćeri
ovog para, Ana i Marija, udate za Petra i Pavla, sa plodovima ovako svetih
imenovanja, koji se nisu mogli videti, ali su se jasno čuli kako ciče ispod
stola. Sliku su upotpunjavali roditelji jednog od apostola (ili obojice!),
dvoje naročito ljupkih staraca u tamnom suknu, sa obiljem belih čipki,
kragni i maramica, kojima su brisali svoje od ganuća zacrvenjene plave
oči. Dovedena u položaj da samo posmatra, jer joj nikako nisu davali
da dođe do reči, Leonina je sa zanimanjem utvrdila da bračni parovi
liče jedno drugome kao braća i sestre, i da se na karakteru njene Petale
može pratiti neizbrisivi trag porodice Rozenem. Ne bez straha, upitala
se hoće li i ona biti podvrgnuta promeni.
U međuvremenu, Lafajet je istovario teret i pripremio karavan kojim
je mislio da stigne do Filadelfije. Njegov dolazak je razglašen po
gradu, i luka je već bila puna uzbuđenih građana, pripadnika milicije,
i nadasve oduševljenog ženskog sveta. I kad je krenuo prema krčmi,
da se oprosti na kratko od one koju je tako iskreno zavoleo, sve je
više ličilo na gradski karneval nego na susret zaljubljenih. Radosni
simpatizeri spolja prilepili su veliki broj noseva na sva okna krčme,
a uzbuđenje Rozenemovih na pojavu nacionalnog junaka teško je i
zamisliti. Natčovečanskim naporima, uspeo je Lafajet da se oprosti
od svojih saputnika, da strasno poljubi Leonininu ruku i da joj saopšti
kako će se videti najviše za nedelju-dve, a zatim je nasilno iznesen iz
krčme, sa grogom u cipeli, nakrivljenim šeširom i novim lancem za
sat kobno zakačenim za broš na grudima Madlene Rozenem.
Srećom, veće odluke nisu predstavljale nikakav problem za porodicu
Rozenem: za njih nije bilo ništa prirodnije nego da uz Leoninu
258
prime u svoj gostoljubivi dom i njene pratioce, Đakomina, Matildu i
Leonininu sluškinju, prihvatajući sve na svoj haotični i bučni način.
Posle kratke vožnje čezama po smrznutoj i osunčanoj pokrajini, stigli
su do kuće Rozenemovih, jedne dvospratne drvene zgrade sa mnogo
malih prozora sa čipkanim zavesama, okružene hrastovima i živom
ogradom. Travnjak je bio pokriven snegom, a iz njega je provirivao
poneki mlad bor. Iza kuće se dužio čitav niz manjih zgrada, prava
slika uspešnog majura. Graji Rozenemovih pridružio se, čim su stigli,
pravi pasji hor, i pred pridošlice je istrčao čitav čopor ogromnih i
veselih pasa – Rozenemovi su u novi svet poneli svoje ovčare, i ovde ih
prepustili slobodnom ukrštanju sa domaćim čuvarima – mešancima.
Iznutra, nije se moglo zamisliti ništa udobnije od te prostrane kuće,
uglačanog daščanog poda besprekorne čistoće, po kojem se, prema
porodičnom dinamizmu, više klizalo no hodalo, jer je bio prekriven
mnoštvom šarenih i po život opasnih prostirki. Celo prizemlje bilo
je jedna velika prostorija, podeljena gredama, drvenim policama i
naslonjačima na manje prostore, sa dva kamina okićena nemačkom
keramikom. Nameštaj je bio jednostavan i raznolik, i uglavnom se
slabo primećivao od siline šalova, jastuka, pokrivača i drugih dokaza
vrednoće ženskih stanovnika. U dubini se naziralo stepenište, i iza
njega ulaz u kuhinju, odakle je odjekivao zvuk posuđa i glasovi
posluge. Na prvom spratu, nalazila se Volfgangova radna soba sa
bibliotekom, odlično snabdevenom savremenom književnošću
i obiljem pamfleta i ukaza mlade države, ženska soba, i desetak
spavaćih soba, kao i najveći ponos kuće – kupatilo sa tučanom kadom,
sagrađeno uz sam dimnjak, tako da je stalno bilo toplo. Još jedne
stepenice vodile su na mansardu, gde su obitavala deca, devojke za
udaju i posluga. Sve je u kući odisalo jednostavnošću i čistoćom, i sve
je bilo podložno stalnoj promeni. Kad je stigao čaj od eukaliptusa sa
kolačićima koji su mirisali na đumbir, središte sobe, sa skoro svim
naslonjačima i stolicama, bio je na jednom kraju; kad su muškarci
otvorili jabukovaču za zdravicu, odjednom su svi bili na drugom; kad
je poslužena večera, šarenoliki skup se premestio za ogromni sto od
mahagonija, svako privlačeći svoju stolicu. Dok je Volfgang uz opšte
komentarisanje i uplitanje sekao ćurku punjenu ostrigama, Leonina
259
je u sebi zaključila da Rozenemovi u svemu nadmašuju Petalu,
svoju bledu učenicu. Najzad, dok se služila vruća pita sa bundevom,
Leonina je saznala i za skup okolnosti koji su Rozenemove naterali da
je sačekaju u Baltimoru.
Porodica Rozenem započela je svoj uspon u bivšim francuskim
kolonijama, i trgovina kaučukom i drvetom donela je Volfgangu
zavidan imetak. Kada je počeo rat za nezavisnost, ovaj sledbenik
slobodne inicijative osetio je snažnu potrebu da otkaže poslušnost
jednom samoživom kralju, i odlučio da se priključi odmetnicima;
njegovi prijatelji u novim državama smatrali su, međutim, da je kao
neumorni pomagač korisniji u Novom Orleanu, i tek se prethodne
godine porodica potpuno preselila, kupivši veliko imanje u blizini
Jorktauna i kuće u Bostonu i Baltimoru. Ove zime, međutim,
uglavnom mirne na obe zaraćene strane, vodila se neka vrsta
partizanskog rata upravo u Severnoj i Južnoj Karolini, i Volfgang
je rešio da mnogobrojnu decu ne izlaže preteranim opasnostima,
utoliko više što su Petar i Pavle svakog trenutka mogli biti pozvani
u vojsku, kao oficiri iz prethodnih pohoda. Svima je bilo jasno da
je kraj rata blizu, posebno kad je došla vest o Rošamboovoj floti što
treba svaki čas da se iskrca na Rod Ajlendu. Upravo stoga Volfgang
nije želeo da ugrozi živote, već je opasnosti izložio imanje, i izgledalo
je da ga mogućni gubitak uopšte ne uzbuđuje. Kada je stiglo Petalino
pismo, upravo su se spremali na odlazak iz Jorktauna, i bila je prava
sreća što su ga još dobili iz Novog Orleana. Porodica Rozenem je
sasvim ozbiljno shvatila da je dobila nove članove, i još su se za
stolom počeli pojavljivati predlozi sa kojim unosnim poslom da
započne Đakomino, i koji su mlađi principes juventutis u Baltimoru
dostojni njihove rođake.
Posle večere žene su se prihvatile vezova i šivenja, na veliku radost
dece i kućnih mačaka. Za kratko vreme, Madlenina klupčad su mogla
biti dostojan izazov mladom Aleksandru, ali je ona nastavljala posao sa
neuništivim entuzijazmom, tako da je Leoninu na kraju bilo sramota
što samo uživa u razgovoru i toploj čokoladi, dok je tri plavooke
260
Arahne u skromnoj odeći gledaju sa neprikrivenim divljenjem, a iz
njihovih ruku teku čitavi laktovi čarapa, traka i prekrivača. Dok su
joj se oči polako sklapale, a graja se ujednačavala, još je uspela da
shvati da Pavle čita svoju epodu posvećenu Lafajetu (na nemačkom),
a zatim je dopustila da je nežne ruke dovedu do postelje i ušuškaju.
Soba je bila belo okrečena, krevet prekriven pokrivačem od mnogih
šarenih komada, na komodi je bilo suvog vresa i hortenzija, a u kutu
ispod prozora mirisale su zelene jabuke. Gospođica Dartoa je iskreno
zahvalila božanstvima koja su je ovde dovela, i sanjala mnogobrojne
morske krave, Rozenemove i Indijance, sve sa uštirkanim čipkanim
kragnama.
Gospođica Dartoa nije dobila plave oči, ali su se druge promene
koje je predosetila, zaista dogodile: već prve nedelje u novom
domu, iz njenih je ruku poteklo dosta vezene flore, a uvela je i
novinu koju su Rozenemovi, ludi za promenama, odmah prihvatili
– crtanje i slikanje. Nebrojeni zečevi, crtani perom, ugljem, u gvašu
ili akvarelu, preplavili su zidove i stolove, a zatim se, sa istom
masovnošću, prešlo na hrastove, pse, mačke, ptice, voće i ostalo.
Sa druge strane, Petar, koji je sam konstruisao čembalo, otkrio je
najzad nekoga sa glasom – i Đakomino je podvrgnut nemilosrdnom
uvežbavanju. Ukratko, dolaskom Evropljana je kuća Rozenemovih,
i inače ugledna, dosegla onaj stepen pomodnosti koji valjda niko
u Baltimoru nije imao, i vrhunac sezone društvenih događaja
obećavao je porodici još viši uspon. Promene su za Leoninu imale
još nekoliko lica: ovde su se žene odevale jednostavnije i udobnije,
bez žičanih okvira. Odeća se sastojala najčešće od vunene suknje,
pamučnog aprona i vunenog spensera do struka, i mnogo su se
nosile kape. Svoju parisku garderobu Leonina je mogla nositi samo
na balovima i čajankama, i stalno se i tada osećala nakinđurenom.
Sa druge strane, u vunenoj suknji je mogla istrčati na sneg, koji se
bez ograda i zidova prostirao u nedogled, a mogla je, kao i svi ostali,
sklupčati noge u naslonjaču dok čita. I da nije bilo Brutove senke u
njenim uspomenama, moglo bi se reći da se svakodnevica najzad
osmehnula gospođici Dartoa.
261
Druge nedelje boravka u Baltimoru, dok je sa Anom i Marijom
kupovala u glavnoj ulici, ugledala je Lafajeta, koji se uspešno vratio
iz misije: no kakvo je ovo viđenje bilo! Ulica je začas bila puna sveta,
klicalo se i bacali su se šeširi u vis, a negde u daljini primećivao se
predmet tog obožavanja. U pratnji drugog mladog i privlačnog čoveka,
visokog i u tamnoj odeći, sijao se Lafajet u belom satenskom odelu, sa
zlatnim širitima, sa zabačenim modrim ogrtačem, na belome konju.
Ni suvomrazica, ni ledeni vetar nisu mogli da ometu njegov ponositi
stav, stav mladog boga pobede: jer nju su svi već naslućivali.
– Ko je do njega? upita Leonina.
– Tomas Džeferson, odgovori Marija, skoro pobožno.
Lafajet je streljao gomilu očima, zadržavajući osmeh: tražio je
Leoninu. I kad ju je ugledao, na njegovom se licu pojavio izraz
nežnosti i saučesništva. Lafajet je dolazio po svoje.
262
Baltimorske čajanke
Društveni život u budućoj 13. američkoj državi, Merilend, odvijao
se uglavnom u Baltimoru, i sezona je u poznu zimu bila u punom
jeku. Najmanje tri puta nedeljno su Rozenemovi izlazili i primali
goste, i bili su sa novim članovima porodice na vrhu zanimanja, koje
je doseglo delirični stepen stalnim posetama i pratnjom generala
Lafajeta. Američki saloni razlikovali su se od onih na koje je Leonina
bila navikla. Obavezno se sviralo, pevalo i igralo, a gospođe se nisu
ustezale da između dve igre ispletu pokoju ranflu ili izvezu novi
venčić. Mlado i staro je sedelo zajedno, a ponekad su se među
igračima muvala i deca, što je u Francuskoj bilo potpuno nezamislivo.
Sa druge strane, razgovor se odvijao sa istom onom strašću, i sa
mnogo više zanimanja za „prave“ nego za sholastičke probleme.
Udvaranje i hvatanje prilika bilo je sasvim prirodno za ove sastanke,
dok se u prekomorskim salonima to smatralo dokazom slabijeg
ukusa, nečim što pripada međusalonskom vremenu i prostoru. Stanje
rata i revolucije sprečavalo je opet neobavezne igre duha, i često su se
upravo na takvim skupovima sastavljali dokumenti od neprocenjivog
značaja. U martu mesecu, sa stabilnim stanjem na svim frontovima,
i statičnom nadmoćnošću Britanaca koja se s pravom nije uzimala
ozbiljno, sa još neizvesnom situacijom na Rod Ajlendu, ali i sa vestima
da ne može stići manje od 5000 Francuza, ratnici su se odmarali u
udobnim baltimorskim kućama.
Gospođica Dartoa, setiće se sveznajući čitalac, bila je nedovoljno
naviknuta na uobičajene pažnje suprotnoga pola, i u tome je imala da
nauči neke lekcije od Matilde, pa čak i od Ane i Marije; to, naravno,
ne znači da izraze simpatija Leonina nije primala sa sebi prirođenom
ljupkošću i samoironijom – ali u pitanjima razrađene strategije zaista
se nije mnogo odlikovala. To joj je bilo preko potrebno u situacijama
kad se bar sedam baltimorskih džentlmena stalno vrtelo oko nje, i kad
263
je trebalo pamtiti čitav raspored da se učtivo odbiju jedni a prihvate
drugi u igrama, sankanju ili jahanju. Lafajet, najzad slobodan od briga
i ratnih obaveza – bar na kraće vreme – shvatio je ovu baltimorsku
zimu kao svoje doba, i preo je u njemu suvereno svoje niti. Znao je
da je vreme na njegovoj strani, i da je zajedničko putovanje, sa svim
događajima koji su ga pratili, ostavilo neizbrisiv trag u Leonininoj
duši. Nijedan dan nije prošao a da gospođica Dartoa ne primi neki
znak pažnje od generala Lafajeta, što je u porodici Rozenem izazivalo
neumereno oduševljenje, a u Matilde i Đakomina prećutnu podršku.
U društvu, niko nije bio ravan Lafajetovoj rečitosti i neodoljivom
šarmu njegovog nešto malo umekšanog engleskog, a on sam je bio
uvek siguran da će uspeti da izazove gospođicu Dartoa na razgovor,
u kome bi se njene oči počinjale širiti i sijati; bila je od one ređe vrste
žena koje postaju mnogo lepše i zanimljivije dok govore.
Prolazili su dani u jednostavnim zabavama i jednostaviim poslovima,
u porodičnoj vrevi za koju je Leonina sa zaprepašćenjem utvrdila
da je umiruje sve više i više, i da joj vraća duhovnu ravnotežu, kao
u dane srećnog detinjstva u kući na uglu Veveričjeg prolaza. Bilo je
nečeg olakšavajućeg u Madleninom obaranju predmeta, nečega što
je dokazivalo da ne postoji dosadno savršenstvo – što bi ova gospođa,
bez svoje neobične osobine, verovatno bila; Volfgangovo neprekidno
kikotanje, koje je povremeno prelazilo u dugotrajno i glasno urlanje od
smeha, bio je zvuk bez kojeg se kuća nije mogla zamisliti. Dve čedne
mlade majke pokušavale su da Leoninu nauče razrađenom ženskom
lukavstvu, a njihova deca su Leoninu, doduše nesvesno, poučavala
trpeljivosti prema najmlađima. Dva muža, ne manje anđeoskog
izgleda, takmičila su se sa Lafajetom u sastavljanju otrovnih kupleta
protiv raznih civilnih i crkvenih visočanstava, i ne retko navodila dame
da neke stihove namerno ne razumeju. Što se njihovih roditelja tiče,
oni su bili jednostavno dobri, blagonakloni i srećni starci, koji su bez
procenjivanja odobravali sve što rade njihovi bučni potomci.
Bilo je to posle jednog bala kod Rozenemovih, na kojem se posebno
oštrio u duhovitostima sa Leoninom, kad je Lafajet odlučio da
264
neposredno okuša svoje mogućnosti. Gospođica Dartoa je izašla na
zastakljenu verandu, da se rashladi posle „skvera“, i Lafajet je pohitao
za njom. Ugledao ju je u polutami, s leđa, kako rastresa uvojke na
potiljku.
– Leonina... bilo je to već drugi put da ostane bez reči pred njom,
pred snagom i otvorenošću njenog pogleda. Tamo, u gomili
razdraganog sveta, nit misli mu se nikad nije prekidala, ali ovde, kad
se naglo okrenula i obasjala ga svojim nasmejanim očima, dah mu
se presekao. U sali iza njih zavladala je tišina, u kojoj je zatreperio
srebrni Đakominov glas. Pevao je, praćen kitarom, neku italijansku
ljubavnu pesmu, i njegova iskrenost bila je u svakom akordu.
– Treba li išta da kažem, rekao je izmenjenim glasom.
– Ne, ne treba. Ni ja ni vi ne treba da zažalimo što smo nešto čuli.
Lafajet je pogleda sužavajući kapke, a zatim bespomoćno slegnu
ramenima:
– Nema pomoći, draga Leonina. Isuviše ste bistri da bih pravio bilo
kakav uvod, isuviše mudri da bih se služio bilo kakvom formom,
isuviše sam očigledno zaljubljen da bih to od bilo koga mogao kriti.
Pognuo je glavu, kao da sluša sopstvenu presudu, i nastavio muklo:
– Ne tražim od vas ništa, niti bih to mogao. Ali zahtevam od vas
onoliko ljudske iskrenosti koliko vam je i sam dajem. Ima li za mene
bilo kakve nade, Leonina?
– Vama je poznato da volim drugoga, Žilbere...
Lafajet je ćutao, i dalje pognute glave, ali mu je srce počelo ludo
kucati. Njen glas je bio ozbiljan i tužan, i u njemu nije bilo ni trunke
ironije ni podrugljivosti!
265
– Vaša iskrenost zahteva i od mene da vam uzvratim: za mene i
čoveka koga volim nema skoro nikakve nade. Nema zapravo nikakve
nade da bi još mogao biti živ... njen glas se prekinu za trenutak, ali
ona nastavi:
– To je veza, dragi Žilbere, mnogo čvršća od veridbi, brakova i
obećanja, a uz to sam ovde u bekstvu od braka u koji sam bila
uvučena ucenjivanjem i prinudom.
Lafajet je dovoljno poznavao žene da zaključi kako je već ovo
poveravanje znak nesvesnog pristajanja, neizrečeni poziv u
pomoć. Znao je takođe da bi najmanje preterivanje u tome trenutku
moglo prekinuti dragocenu nevidljivu sponu koja ih je počela
vezivati. Đakominov poslednji tremolo je još lebdeo u vazduhu
kad je progovorio, sa pogledom u koji je uneo svo svoje poštenje i
predanost:
– Vulgarno bi bilo govoriti o čekanju i vremenu, draga Leonina. Moja
duša je mirna i bez nestrpljenja. Bila bi dovoljna jedna vaša reč da me
više nikada ne vidite u svojoj blizini.
Leonina ga pogleda, i bio je siguran da je malopređašnju svetlost
zamenio sjaj suza:
– Molim vae, Žilbere, da se prema meni ne ponašate kao prema
junakinji lošeg romana. Ja ne želim da upravljam ničijom sudbinom,
posebno posle odvratnog iskustva upravljanja drugih mojom.
Lafajet je jedva zadržao osmeh: tako je malo bilo potrebno da
ponovo postane stara gospođica Dartoa, zastupnik muškog viteštva
i ravnopravnosti.
– I ne nameravam da krijem da ste mi dragi, i da mi vaša naklonost
prija. Problem je u meni, i ako ga budem rešila, razgovaraću sa vama
sa onom istom otvorenošću kojom ste me sada zadužili.
266
Lafajet nije mogao biti srećniji: ona mu je priznala svoju privrženost,
nije ga uklonila, i između njih je stajao samo duh u koji ni ona sama
više nije verovala! Naglo uzburkanih osećanja, on kleknu pred njom,
i pritisnu lice uz njene ruke. Nije ga odgurnula, niti se odmakla, i
ostali su tako nekoliko dugih trenutaka.
Prenuli su ih povici iz sale, i da ne bi izazivali nepotrebne primedbe,
vratili su se društvu. No Matildi, Ani i Mariji nije izbeglo jako
bledilo na licu gospođice Dartoa, i srećni izraz na licu Žilbera de
Lafajeta.
Kasno te noći, Leonina je sedela kraj prozora svoje sobe na spratu, i
posmatrala prelepi snažni predeo, obasjan zvezdama. I ko bi mogao
znati otkuda je u tome potpunom miru iznenada došla poruka: ona
se najednom uhvati za grlo, kao da se guši, i jedva šapnu:
– Leone!
I u bolnim jecajima pade preko postelje.
Gospođica Dartoa nije bila bezvoljna sanjalica, i time su odluke za
nju bile još mnogo teže. Osećala je prema Lafajetu istinsku prisnost
i odanost, a priznavala je i njegovu nesumnjivu privlačnost. Znala
je, isto tako, da bi Žilber sa svojom lakoćom i neodoljivošću slabo
prolazio pored magične duhovne snage viteza od Gijminoa. Da je
samo imala bilo kakvu vest! Stigla su dva pisma od Petale, pisana
u razmaku od tri nedelje, puna očajanja. Aristid se javio jednim
uzdržanim izveštajem u kojem se moglo naslutiti da se na kuću
okomio bes grofa od Šavinjola, ali od Leona nije bilo nikakvog glasa.
Njena okolina je sa disciplinovanom radoznalošću očekivala odluku
koja je svima izgledala kao pitanje dana. Iznenada je došlo i proleće,
koje je Leonini u ovome raspoloženju izgledalo kao čista pakost
prirode. Što se Lafajeta tiče, slutio je svakim časom kako njegovo
nežno strpljenje topi led oko Leonine, i polako plavi njene usplahirene
267
misli. Jašući svakodnevno prema kući Rozenemovih, osećao je kako
svaki novi jabukov cvet radi za njega, kako se ptice i travke udružuju
da mu približe ženu njegovih snova, kako joj zefir šapuće njegove
reči. I njegovi osećaji nisu bili prazna nasluta. Jedino što Lafajet nije
mogao ni znati ni slutiti, bio je odnos između Leoninine pametne
glave i njenog mladog i željnog tela: Lafajet je mogao do mile volje biti
mlađi, lepši, bogatiji, društveno uspešniji i možda čak i zabavniji – no
Leonina je provela jedan sat u zagrljaju i izmenjivanju poljubaca sa
Leonom... Njeno telo joj je neprekidno slalo poruku o naslućenom
savršenom ljubavniku – strpljivom, nežnom, neumornom. Njena
želja bila je najmoćnija spona sa Leonom, kada više nije bilo razloga
da se veruje. A na drugoj strani sveta, Leonu je želja za njom pomagala
da očuva razum.
Čitateljkinoj osetljivosti možda će zasmetati promene koje se
naslućuju u junakinjinoj duši; no neka ne zaboravi da ona i pisac
znaju ono što oruđe njihove mašte, gospođica Dartoa, ne zna o
sudbini viteza od Gijminoa. Pa neka se, kao peckanje u šampanjcu
ili zelena nit u rokforu, oseti izazovni ukus imaginacije kad ona jače
zaleprša na nevidljivim uzdama, i u svojoj igri, često sa vrlo malo
milosrđa, izazove utisak stvarnog i bolnog. Našem neuporedivom
sudiji nepotrebno je napominjati logički vid stvari, stanja duše i slično;
ona suviše dobro zna pravila igre, i pisac će se prepustiti neizvesnosti
da bude procenjen samo po veštini.
Obuzeta unutarnjim raspinjanjima, gospođica Dartoa je učinila
ono što je tako osobito označavalo njenu prirodu: posvetila se
drugima. Matilda i Đakomino više nisu bili u stanju da skrivaju
jačinu međusobne privrženosti, a Leonina se smatrala odgovornom
za sudbinu svoje družbenice i Leonovog sluge. Lek za ljubav može
biti, smatrala je Leonina, samo uporno ponavljanje uzroka bolesti:
pa pošto su joj Matilda i Đakomino, svaki za sebe priznali da više
ne mogu bez onog drugoga, Leonina je rešila da primeni lečenje na
najjednostavniji način. U to ime, napisala je jedno pismo, koje ovde
navodimo u celini:
268
Guverneru kolonije Sveta Lucija, g-dinu de Toasej
Baltimor, 15. marta 80.
Veoma poštovani gospodine,
Vaša dragocena kći, koju je samo nebo odredilo da mi bude družbenica,
javljala Vam se dosada redovno i uz moje znanje. Ovoga puta javljam
Vam se sama, u svojstvu osobe ne samo formalno, nego iz dubine
srca iskreno sklone da želi najlepše i najbolje Matildi, koja je u Novom
svetu osvojila svako srce svojom dobrotom, otmenošću i hrišćanskom
ljubavlju. Vaša kći je, gospodine de Toasej, cvet koji bi mnogi dostojan
suprug uzbrao, sad kad je u najlepšem dobu. Pojavio se, međutim,
kandidat koji je sve druge bacio u senku svojim neizmernim
kvalitetima. U kući mojih bliskih rođaka, Rozenemovih, uglednih
trgovaca, sa dva člana predložena za Senat, u kojoj Matilda uživa
najveće poštovanje i zaštitu, pojavio se čovek neuporedive elegancije
i punog poverenja, sin sudije iz Italije, i ovde dobro viđen trgovac i
brodovlasnik. Moja porodica i ja, primetivši njegovu naklonost za
Matildu, diskretno smo se raspitali o njemu, i dobili samo najlepše
preporuke. Čovek je mlad, lep, uspešan i uvereni katolik. Treba li
napomenuti da je, kako to najbolja pravila nalažu, prvo zamolio
za dozvolu moga rođaka – glave kuće da uopšte dolazi u društvo u
kome ima mladih neudatih dama, i da je za vrlo kratko vreme stekao
poverenje svih nas! Teško je tako nešto napisati ocu, ali i Matilda je
na svoj uzdržani način dala do znanja da joj ovo poznanstvo mnogo
znači. Suze mi kvase pismo, ne samo od žalosti što molim za rastanak
sa predragom Matildom, nego i zbog stida što sam primorana da
tražim pristanak najdražeg oca za rastanak od deteta, ali neka mi
nebo oprosti, to je za Matildino dobro. Ja vas preklinjem, plemeniti
guverneru de Toasej, da date svoj blagoslov braku svoje kćeri Matilde
i Đulija Đakominija od Akvile. Ukoliko pošaljete svoj pristanak, naš
paroh će venčati odmah po stizanju odgovora mladi par, koji će se
nastaniti u Baltimoru. Prilažem uz svoje pismo i preporuku svog
rođaka Volfganga de Rozenem, koja će Vam govoriti jezikom muške
logike i poštenja. Ja mogu samo da molim za najbolji ishod.
269
Vaša, s poštovanjem, Leonina, baronica Dartoa
P. S. General de Lafajet, kojeg se sećate, izrazio je želju da Vam pošalje
posebno pismo, kako biste imali potpun uvid u situaciju.
Dok je pisala ovo pismo, gospođica Dartoa je pokušavala da se seti
kakve kazne čekaju u paklu lažljivce i falsifikatore, i nije mogla da
se seti. Da bi stvari bile gore, uvukla je u prevaru i druge – doduše
uz opštu i radosnu saglasnost. Sam Đakomino nije znao za detalje
iznesene u pismu, samo ga je Lafajet podsetio na uverljivost gospođice
Dartoa. Matilda je bila upoznata sa igrom, i sa bezbožnom radošću
je prihvatala Leonine drske formulacije. Tako je ova afera, koja baca
malo iskrivljeno svetlo na neuporedivu pravednost gospođice Dartoa,
dočekana u društvu koje nam je poznato kao pouzdan način da se u
paklu sretnu svi na istom mestu, i da svoje veselo druženje nastave.
Sredinom aprila, stigao je dirljivi odgovor guvernera de Toaseja, i
za samo nekoliko dana obavljena je svadba. Đakomino je za vreme
obreda bio vrlo ozbiljan, Matilda veoma nasmejana, Rozenemovi
potpuno van sebe; pola Baltimora bilo je prisutno na zabavi koja se
održavala u kući i na travnjaku ispred nje. Lafajet je vodio Leoninu
da traže najlepše poljsko cveće za venac koji će se okačiti iznad vrata,
i divio se njenom poznavanju biljaka. Prolećni vetar mu je donosio
u nozdrve miris njene kose, držao je njenu nežnu ruku na svojoj,
pomagao joj pri preskakanju prepreka, i bio beskonačno srećan.
Zahvaljivao je nebu što je Rošambo beskorisno blokiran od Engleza
na Rod Ajlendu, i što sve ratne akcije i dalje stoje.
Pred smiraj dana, priređen je roštilj na ledini iza kuće, i došle su i nove
uzvanice iz Baltimora. Među njima bio je i jedan razrok i namrgođen
omanji čovek, prekriven prašinom od puta, koji je tražio zapovednika
milicije i regularnih trupa. Kad je već otišao, raširio se među gostima
glas da je na svadbu došao i kapetan Džons, ali se više nigde nije
mogao naći.
270
Deus ex machina I
Kapetan Džon Pol Džons nije imao nikakvog razloga da bude
zadovoljan baltimorskim građanima i njihovim lakomislenim
zabavama. Još uvek su ga zvali „kapetan“ premda je odnedavno
bio admiral američke flote; sa svojim novim zvanjem imao je samo
nove povode za bes, jer ništa nije mogao učiniti sa Rošamboovom
unapred slavljenom flotom, čiji je komandant dozvolio da ga Britanci
blokiraju više od mesec dana. Bio je zapovednik bez vojske, jer je sve
povereno nepouzdanom Francuzu. Novi položaj nije ništa izmenio
prezir i podozrenje koje su prema njemu gajili ostali komandanti, iz
otmenijih krugova. Nije se zaboravljala mračna priča o ubistvu koje je
nehotice počinio na svojoj prvoj plovidbi, iza leđa su ga uporno zvali
„gusar“, a položaje je zadobijao, kako se činilo, u obrnutoj srazmeri sa
zaslugama koje je imao i pobedama koje je donosio. Kapetan Džons
je, doduše, jasno osećao da mu je Vašington iskreno naklonjen, ali
mu je njegovo uporno ubeđivanje da treba da ode na usavršavanje i
širenje slave američke mornarice, i to čak u Rusiju, odakle je carica
već duže vremena slala pozive, zvučalo skoro uvredljivo: ne zbog
toga što je Rusija bila daleko, ili što nije poštovao dalekosežnost
Vašingtonovih zamisli – ali ideja da služi jednoj krunisanoj glavi svaki
put bi ga iznova izbezumila. Uz te znake nesreće, imao je još da primi
obaveštenje svoje Prudens da je našla čoveka svog života u jednom
trgovcu krznima iz Filadelfije, i kapetan Džons je mrzeo svet mnogo
strasnije nego ikada ranije. Došao je u Baltimor koliko da proveri
spremnost luke i njene odbrane, toliko i da iskali svoje osećanje
nemoći na drugima, i činjenica što je ljude povukao sa svadbe činila
mu je zlobno zadovoljstvo. Znao je da će ga tu stići nalog za odlazak,
i prekidanje zabave nekolicini izgledalo mu je kao neizmerno
mala nadoknada za njegovo odvajanje od revolucije. Uz sve to, nije
mogao a da ne primeti kolika je još uvek njegova popularnost među
običnim građanima, i kakvo je opšte uzbuđenje izazvao sam pomen
271
njegovog imena; no, dužnost pre svega, i kapetan je u nešto boljem
i omekšanijem duhovnom stanju otišao sa zabave, vukući sa sobom
predstavnike lokalne vlasti.
Već nekoliko dana kasnije, u njegovu sobu u krčmi koju smo nedavno
pominjali, i u kojoj se Džons skočom lečio od ljubavnih i drugih jada,
došla je gradska delegacija da legendarnom heroju ponudi dostojnije
kvartire. Njihova zadivljenost i zaista dobro stanje luke, uz podatke
o prilozima koje su građani dali za utvrđenja, i koliko dobrovoljaca
za miliciju, naterali su Džonsa da pristane na bliže dodire. Dobio je
udoban stan u glavnoj ulici, ljubaznu domaćicu, i mnogo poziva za
sve viđenije kuće u gradu.
Čitalac je već naslutio da će doći do neumitnog sastanka kapetana
Džonsa i drugih junaka ove pripovesti: Baltimor je malo mesto, i u
njemu zajednički nisu mogla boraviti dva heroja oslobodilačkog
rata a da se ne sretnu. Sa druge strane, Lafajet je skoro stalno bio
tamo gde i Leonina, i bilo je izvesno da će i gospođica Dartoa doći u
blizinu kapetana Džonsa. I zaista, kuća Rozenemovih bila je među
prvima na spisku ponosnih domaćina američkog morskog vuka.
Jedne tople i mirisne aprilske večeri, najmanje četrdeset ljudi se
tiskalo po kući Volfganga Rozenema i po travnjaku ispred – očekivao
se glavni događaj večeri – susret Lafajeta i kapetana Džonsa, i ženske
su učesnice žagorile od jedva suzdržavanog uzbuđenja. Lafajet je,
sa njemu prirođenom elegancijom, zakasnio taman toliko da svi
primete njegov dolazak na besnome vrancu; bio je odeven u odelo
one plave boje koja je docnije nazvana „pariskom“. Ešarpa boje
kajsije, izvezena zlatom, padala mu je preko jednog ramena, vezana
na desnom boku. Beli vezeni prsluk i bele čakšire upotpunjavali
su prolećni izgled mladog vojskovođe. Njegov prvi pozdrav bio je
upućen gospođici Dartoa, koja je, odevena u biserno sivu svilu i
voal, zabavljala grupu gostiju na travnjaku. Džonsu, koji je žvaćući
lulu kraj prozora još ranije primetio tu živahnu i privlačnu pojavu,
nije izmakla nežnost ovog pozdravljanja. Dvojica slavnih su se
upoznala, širokim i proračunatim gestovima, na samome kućnom
272
pragu, i suprotnost između negovanog Lafajeta i Džonsa odevenog
u svakodnevnu odeću, na mnogo mesta preširoku i neprilagođenu
njegovim brzim pokretima, svako je morao primetiti. Lafajet je, istini
za volju, zanosio mnoga ženska srca, ali američkim devojkama je i
Džons, oličenje novog čoveka mlade države, bio isto toliko privlačan.
Vazduh je između njih odisao željom za međusobnim ogledanjem, i
svima je veče obećavalo prijatna uzbuđenja. To je istovremeno bilo i
jedino zvanično upoznavanje, a sve ostalo je, po američkom običaju,
prepušteno učesnicima zabave. Gospođica Dartoa je upoznala
slavnog pomorca tako što je on nespretno stao na kraj njene suknje; i
kad mu je, razbijajući veselo njegovu zbunjenost, rekla svoje ime, on
je znao da mu ono nešto govori. Ali se nikako nije mogao setiti šta.
Posle večere, mlađarija je otišla u šetnju pod hrastove senke, a najveći
broj uzvanica se podelio po „klubovima“ – najbrojniji, naravno, bio je
tamo gde su na dva kraja sedeli Lafajet i Džons, beležeći svoje male
pobede ženskim osmesima, opštim smehom i odobravanjem. Koliko
je pogrešnih očica, propuštenih petlji i promašenih bodova iznenadilo
sledećeg jutra svoje vlasnice! Džons je svoje dame našao u Ani i
Mariji, a Lafajet, naravno, u gospođici Leonini. Okršaji su se vodili
oko Rošamboa, glavne ratne teme. Opori humor kapetana Džonsa
bio je prava protivteža leporečivosti generala Lafajeta koji, kako je
izgledalo, nikad nije bio tako nadahnut. Sa dužnom skromnošću i
samopodsmevanjem evocirani su ratni uspesi ova dva deteta sreće.
Pomalo nezadovoljan što je šampion udatih i prevashodno patriotskih
dama, kapetan je često upućivao svoj oštri razroki pogled Lafajetovoj
muzi, i ona mu je, sa otvorenošću lišenom koketerije, uzvraćala
poglede. Nešto ga je teralo da upravo ka njoj upravlja svoje reči, i
svaki put bi se iznenadio novom, različitom i uvek prijatnom dejstvu
sjaja koji je iz nje izbijao.
– Kapetane, započe Ana, – nikada nismo čuli pravu priču o bici kod
Flemboro Heda. Ili su novine preterivale, ili skrivale činjenice – ako
su bile engleske – a da i ne govorimo o starcima iz Kongresa koji su to
pokušali da prikažu kao nekorisni avanturizam.
273
– Moja će priča teško nadmašiti fantastične avanture Kongresa kad je
bežao iz Filadelfije, ostavivši građane, reče Džons.
Ova je primedba dočekana sa velikim veseljem, i kad je Volfgang
ućutkan, čuli su se i drugi zahtevi da Džons priča.
– Nemojte me izdavati sada, Džonse, reče Lafajet – ja sam svoju
zalihu dobrih priča iscrpao, i neophodna mi je pauza da od nekoliko
slučajnih uspeha načinim predmet zanimljiv damama.
Džons je izgledao pridobijen.
– Priznajem, reče on, – da sa slučajnostima nikad nisam bolje
stajao nego kod Flemboro Heda. No sa slučajnostima kao što su
vreme, mesto, okolnosti i položaj to nije bio slučaj – isključivo sa
slučajnostima ljudskog porekla.
Džons zaćuta za časak, prisećajući se viteza od Gijminoa.
– Pri tome sam, drage moje dame, svoju najkorisniju slučajnost
izvukao iz vode.
– Hoće li cela priča biti u zagonetkama? upita veselo Matilda.
– Za mene još uvek jeste, nasmeja se Džons.
– Izvadio sam iz vode čoveka koji je sprečio pobunu na brodu,
onesposobio dva engleska oficira, sam izveo abordaž, uništio
skladište baruta. U vašu čast – i tu Džons podiže čašu – taj čovek je
bio Francuz.
Rozenemovi, koji su većim delom svoje krvi bili Nemci, radosno
zagrajaše.
– Odakle je bio? upita Volfgang.
274
– Iz Pariza.
– Zahtevam da se zdravica promeni, upade Lafajet. – Ova će ići u
zdravlje ovde prisutne vile Lutecije, gospođice Leonine Dartoa!
Čaše se opet podigoše. Po drugi put je ime zazvonilo u Džonsovom
pamćenju, i on ispijajući vino čvrsto stisnu oči, pokušavajući da
se seti. Da, tako nekako se zvala Leonova dragana, ona zbog koje
je dospeo robije! Džons otvori oči, posmatrajući preko čaše mladu
ženu koja mu je sedela nasuprot. Bila je upravo zanosna. Da li je
mogućno da to bude ta osoba? Šta bi radila u Novom svetu? Koliko
Parižanki ima sa sličnim imenom? Odmeravajući je dok je odlagala
čašu i ponovo uzimala vez, Džons zaključi da ova čarobna Lafajetova
prijateljica na drugom kontinentu teško može biti uzrok zle sudbine
njegovog prijatelja. No, priču je trebalo nastaviti.
– Bila je jesen prošle godine, i plovio sam, potpuno nezaštićen, uz
istočne obale Engleske, na brodu koji je to ime zasluživao manje no
ja englesku krunu, nastavi Džons. – Sve je bilo protiv mene, počev od
magle i kiše, pa do proklete engleske fregate koja se postavila između
obale i mene. Da ne zaboravim najlepše, pri prvom plotunu se jedan top,
koji nije mogao biti bolje pričvršćen za crvotočne potpornike, odvezao
i ubio gotovo celu posadu, a drugi eksplodirao! Nisam imao nikakvog
drugog izbora sem da se kao razbešnjeni ovan zaletim u Engleza,
gonjen željom za slavom republike koliko i nužnom potrebom da se
za bilo šta zakačim, da ne bih odmah potonuo. Mornari pobunjeni na
palubi, engleski zarobljenici pobunjeni pod palubom, a svi mi izloženi
paljbi Engleza sa razdaljine ne veće od ove koja me deli, zahvaljujući
sebičnom Lafajetu, od vas, gospođice Leonina.
Laki žamor uzbuđenja prostrujao je publikom. Dok su neke igle
zveckale sve brže, druge su beznadežno mirovale u krilima. Leonina
je osmehom zahvalila na pažnji.
– Ako opis bitke to zahteva, ja ću se pomeriti, reče ona.
275
– Zasad ne, upade Lafajet – ali ako sam dobro razumeo, uskoro će
vam pretiti abordaž; računajte na mene.
Trebalo je nešto vremena da se Volfgang ponovo ućutka.
– Takav bi, ukratko, izgledao beznadežni položaj u kojem sam se
našao, nastavi Džons. – Ali imao sam na brodu čoveka koji je izveo onu
prethodno iznesenu listu podviga, kojoj sa ne manjom zahvalnošću
pridodajem sređivanje mojih haotičnih brodskih papira. I bio sam
mlađi... čitavih šest meseci, pa prema tome i smeliji. Gledajući kroz
otvor veći od mene samog na boku moga broda prema engleskom
zapovedniku preko puta, na netaknutom brodu, odgovorio sam na
poziv za predaju izjavom da borba još nije ni počela. Eto šta se dešava
kad se nekritički ide za klasičnim uzorima. Srećom, pridodao sam i
izraze za koje me je mati u mladosti šamarala.
Ovoga puta je ućutkivanje Volfgangovog grohotanja malo duže
potrajalo.
– Čovek kome sam toliko zahvalan, reče Džons, – napravio je doduše
uz svoje podvige i greške od kojih bi svaka zasluživala njihanje na
jarbolu kod nekog strogog engleskog kapetana – a takve sam u mladosti
uglavnom poznavao. Republika, međutim, mora da na suštinu više
gleda nego na formu – ne znam kako će se na mene gledati kao na
oličenje psujuće republike – te sam ovome čoveku oprostio sve: usred
abordaža, koji je poveo na svoju ruku, izvoleo je da održi dvoboj sa
engleskim oficirom, umesto da mu prereže grkljan. Viteštvo je opasna
bolest, dame i gospodo. Naravno, otkup živih engleskih oficira je jedna
po kongresne finansije nadasve unosna stvar. No vratimo se onom
izvlačenju iz vode. Uleto prošle godine, pokušavao sam nemoguće sa
svojom olupinom u tulonskoj luci. Sve što je na taj brod išlo, bila je
boja, pa smo tako crvotočinu išarali kao nijedan od mojih brodova.
Uz put sam skupljao i francuske pomorske pešadince. U noći pred
isplovljavanje, moji su ljudi prihvatili jednog begunca namenjenog
galijama, koji je u znak zahvalnosti oborio trojicu svojih spasitelja –
276
našli su ga inače tako što je sam iz vode napao čamac. Doneli su ga,
konačno onesvešćenog, na brod, gde se probudio dozivajući jedno
žensko ime, pa sam u prvom trenutku pomislio da ga bacim natrag...
– govoreći ovo, Džons je bacio pogled na Leoninu. Bila je udubljena u
svoj rad, a na njenom licu više nije bilo osmeha.
– Uskoro se, srećom, sem zaljubljenosti, otkrilo da zna jezike kojima
je teško zapamtiti i ime, da je čovek od pera i zakona, da mrzi svog
kralja i da je plemićkom spletkom bačen u okove.
Gospođica Dartoa je sedela pravo, sklopljenih očiju i hvatajući
vazduh, a ruke su joj se u krilu neznatno tresle.
U mrtvoj tišini, gledajući samo nju, kapetan Džons je nastavljao:
– Još iste noći postalo mi je jasno da sam na brod primio ono što
sam dotada uspešno izbegavao – svog učitelja. Gde god da si sada,
nazdravljam u tvoje ime, Leone od Gijminoa!
Kapetanu Džonsu moralo je još trenutak ranije biti jasno da vuče
pravu nit, ali ga je radoznalost terala dalje. Sad je, međutim, duboko
zažalio što je tako surovo nastavio. Matilda je pokrila oči rukama,
i skupila se u svom naslonjaču, na Lafajetovom skamenjenom licu
čitao se neizrecivi užas, a opštu tišinu odjednom je presekao glasan
krik, ali ne Leoninin: to je Đakomino prizivao Boga.
Iznenađenje i zbunjenost bili su opšti; i u toj pometnji, jedino je
uzročnik svega, obuzet razdirućim kajanjem, video kako je gospođica
Dartoa, bleda kao smrt, klonula onesvešćena na pod, ruku krvavih od
igala koje je grčevito stezala.
Došlo je već treće sunčano jutro otkako je kapetan Džons, zatvoren
u svome stanu, praznio vrčeve skoča i zabranjivao svakome ulazak u
svoje sklonište. Nikada sebe nije toliko mrzeo kao posle zabave koja je
završena iznenadnom bolešću gospođice Dartoa. Koje je bilo njegovo
277
pravo da menja život žene koja je dotadašnje promene uspela da dobro
podnese! Ko je on da podseća nekoga na bivši život! Zašto da neko kao
Leonina, plaća njegovu ogorčenost prema ženama zbog lakomislene
Prudens! Čemu ružno i pakosno pominjanje drugog pred parom koji je
izgledao tako skladan i srećan! Nije li ga u svemu gonila sebična i niska
zavist prema Lafajetu, nije li ga podsticala njegova prostačka sklonost
da napakosti nekome ko je istovremeno hrabar, lep i srećan! Kakvu je
korist od toga mogao imati njegov prijatelj, vitez od Gijminoa! Možda
ju je zaboravio, možda su se i našli i razišli u ovome vremenu!
Kajanje i prezir sebe su dobri partneri alkoholu: kapetan je već bio u
onome bednom stanju kada se može još samo cviliti bez suza, i kada
svaka pomisao izaziva neopisivu tugu i bol. Njegova je domaćica davala
posetiocima najbolji savet, da ga puste na miru i sačekaju da se ispava,
dok u kuću nije došao čovek koji na licu nije imao samo prijateljsku
zabrinutost, nego pečat vrlo sličnoga bola. Bio je to Đakomino, koji
je brzo uspeo da ubedi staru gospođu da Džonsu proturi kroz vrata
jedno pismo. Za manje od pola sata, vrata su se otključala i na njima
se pojavio Škot, crvenih očiju i neobrijan, ali sabran i čvrsta koraka.
Čitalac već pretpostavlja čije je pismo moglo biti, i šta je ono
sadržavalo; nećemo ga dugo držati u neizvesnosti:
Rozenem Manor u 9 ujutro
Poštovani kapetane Džons, žao mi je što sam poslednji put kada ste bili
kod nas pokazala znake slabosti koji su zabrinuli moje drage rođake.
Srećom, bolest nije ozbiljna, ali je, nesrećom, pokvarila jedno prijatno
veče mnogima i sprečila ih da uživaju u Vašoj veštini izlaganja. Zbog
svega toga, molim Vas iskreno za izvinjenje.
Molim Vas, da čim Vam dužnosti dozvole, dođete ponovo kod nas.
Sa poštovanjem, Leonina Dartoa
278
Zašto je nekome dato a nekome ne?
Lenjivo prolećno popodne vuklo se niz travnate padine Rozenem
Manora, između olistalih hrastova, ostavljajući izdužene tople senke
za sobom, kad je kapetan Džons, sveže obrijan i u čistoj košulji, ali
još uvek crvenih očiju, došao sa Đakominom da okaje svoje grehe.
Gospođica Dartoa ga je čekala u voćnjaku iza kuće, na klupi ispod
rascvetalog jabukovog drveta. Najmlađi Rozenem joj je spavao u krilu,
kućne mačke do nogu, a kosi sunčevi zraci su kroz lišće bacali zlatnu
mrežu po pognutoj Leonininoj glavi. Džonsovo grlo se na ovu sliku
još više steglo, i on ju je pozdravio šapućući; ovo nije bilo primećeno,
jer mu je i ona odgovorila veoma tiho, da ne bi probudili dete.
– Ja vas molim za oproštaj, rekao je kapetan, padajući na jedno
koleno.
Ostao je tako nekoliko trenutaka, dok nije osetio kako mu se jedna
laka ruka spušta na rame. Podigao je pogled i ugledao njeno ubledelo
i ozbiljno lice.
– Oproštaj? Doneli ste mi najlepšu vest koju sam ikad čula, i to u
trenutku kad sam bila blizu neopravdanoj promeni svog života. Ja
sam ta koja treba da traži oproštaj... Ali to sve nema značaja, kapetane
– tu je njen glas postao življi – prema onome što mi je najvažnije, i što
me je moja slabost sprečila da saznam: ispričajte mi sve što znate o
vitezu od Gijminoa.
– Ne mnogo više od onoga što sam vam rekao: rastao sam se sa
Leonom u holandskoj luci Teksel, gde je on našao brod za Francusku.
Trebalo je da se početkom oktobra iskrca u Kaleu.
Leonininim licem pređe bolan grč.
279
– Ja sam krajem novembra napustila Francusku. Je li moguće da se
za dva meseca nije uspeo javiti? Nastavljala je više za sebe, kršeći
ruke:
– To nije samo dva meseca. Da se do proleća javio, tetka i Aristid bi me
obavestili. More... ili Šavinjol? Prestala je da govori, a ramena su joj se
tresla od muklog jecanja.
Kapetan Džons, koga ništa nije moglo tako da potrese kao ženske
suze, izvadio je iz rukava maramicu i sa njom zbunjeno stajao iznad
rasplakane mlade žene. Njegova zbunjenost je, međutim, kratko
trajala; samo trenutak je Leonina popustila čistom očajanju, i prema
kapetanu se ponovo podiglo njeno lice, sa očima svetlucavim od
suza, ali i odlučnosti koju Džons nije još poznavao.
– Moram se odmah vratiti u Francusku.
Kapetan je tek sad seo do nje, na klupu, i nekoliko trenutaka je samo
posmatrao liniju njenog vrata i profila, dok je pokušavala da otre
suze, pre nego što se odlučio da kaže ono što je pripremao.
– Želeo bih još jedanput da vam kažem, gospođice Dartoa, da mi je
Leon bio jedan od najdražih ljudi koje sam ikad upoznao, i da me
za njega veže najdublje prijateljstvo. Neki strašan slučaj je hteo da
sretnem i vas u drugome svetu, i da vam donesem vest o tome da je
živ... ili da je bio živ pre sedam meseci. Mogu li da budem sasvim
otvoren?
– Ja vas molim, reče Leonina odlučno.
– Upoznajem očaravajuće žensko biće, vredno Leonove pažnje, i to
– nemojte mi zameriti – u trenutku kad je obasuta pažnjom čoveka
od najveće vrednosti i ovde i u Francuskoj, lepog, mladog, srećnog i
uspešnog. Imam li pravo da u ime nepouzdanih vesti kvarim nečije
dobre namere i dobre izglede?
280
– Vi ste opčinjeni Leonom, i u tome vas sasvim razumem... i
potpuno mi je prirodno što ste morali da ispitate da li je reč o meni,
ili nekoj drugoj ženi. Ja sam, sa svoje strane, zahvalna nebu što
me je Leon pomenuo pred vama. Najzad, nemam nikakvog razloga
da prema vama ne budem isto toliko otvorena kao i vi prema
meni. Da, u jednom trenutku sam pomislila da mogu promeniti
život koji mi je namenjen, i popustila sam atmosferi prijatnosti i
bezbrižnosti kojom su me u najboljim namerama okružili ljudi
koji me vole. Veoma je lepo od vas što dopuštate da neizvesnost
zamenim izvesnošću, i što mi nudite neku vrstu svog oproštaja...
koji, znajući za vašu sklonost ka Leonu, utoliko više cenim. Ako
me je u prvom trenutku vest o Leonu toliko pogodila, to je bilo
upravo stoga što sam je shvatila kao nebesnu opomenu za ono što
sam nameravala. Nemate za šta da sebe krivite, kapetane Džons.
Bez obzira na to kakva je Leonova sudbina, i moja sa njim, ja ću vas
celog života smatrati svojim spasiocem.
I jednim nežnim pokretom ona stisnu Džonsovu ruku.
U tome je trenutku kapetanu Džonsu došla na pamet misao istaknuta
u naslovu ovog poglavlja. Zašto je nekima dato a nekima ne? Zašto
vitezu od Gijminoa, sem što je obasut ogromnom ljubavlju ovakve
žene, još i nebo u njegovom, Džonsovom obličju, pomaže kad
izgleda da će ta izuzetna ljubav biti utopljena u beznađu? I, kao što
je poznato, najjača Džonsova osećanja uglavnom su se izražavala
manje ili više čujnim psovkama: da je gospođica Dartoa digla glavu,
ugledala bi na kapetanovom licu pomalo divlji izraz, i usne koje se
miču u neizrečenim kletvama na račun srećnog viteza od Gijminoa.
No premda je bio preke prirode, Džons nije psovkama izražavao
nijedno drugo osećanje sem ljubavi prema ovo dvoje ljudi koje je
upoznao na dva kraja sveta, i čudesno ih – bar u mislima – ponovo
spojio. Psovke su više bile upućene sopstvenim neispunjenim
nadama sa Prudens, koja mu je suviše dugo izgledala kao idealna
zaključnica jednog burnog ljubavnog avanturizma.
281
Najzad Leonina prekide ovo ćutanje, ispunjeno sasvim različitim
mislima.
– Vi ćete verovatno misliti da iskorišćavam vašu potresenost, ali
u ovome što nameravam, bojim se da ne mogu očekivati pomoć i
razumevanje od drugih... Možete li mi pomoći da se što pre vratim u
Evropu, kapetane Džons?
– Ja sam upravo dobio naredbu koju sam mesecima očekivao,
reče kapetan. – Vašington me šalje u Rusiju da bolje izučim zanat
i predstavljam ponos republike pred caricom. Isploviću za nekoliko
nedelja odavde, i biće mi čast da vas prevezem do Francuske.
Nije bilo potrebno da gospođica Dartoa išta kaže – njeno lice je sasvim
dovoljno pokazivalo zahvalnost.
Džons je pokušavao da što obazrivije sastavi sledeće pitanje.
– Verujte mi, draga gospođice, sve što sam ja od viteza Gijminoa
saznao o vama, jeste ime koje nisam ni dobro zapamtio, sem da je
slično njegovome. Zapamtio sam da je u vašu priču kobno upleten
jedan nemoralni plemić. Daleko od toga da želim da zadovoljim
svoju radoznalost – samo želim da vas pitam – smatrate li da je vaša
sigurnost u Francuskoj obezbeđena?
– Mislim da nije, reče gospođica Dartoa, dok joj se lice smračivalo. –
Taj... nemoralni plemić je još uvek moj zakoniti muž, od koga sam
prevarom pobegla. Da nisam pristala na taj brak, Leon bi bio osuđen
na smrt.
Psovke kapetana Džonsa su se sada dosta jasno čule.
– Ali ja moram videti šta se desilo sa njim, sad kad znam da je preživeo
bekstvo iz Tulona, reče Leonina očajno, hvatajući ponovo Džonsovu
ruku.
282
Od pokretanja i glasova, mladi Rozenem u njenom krilu poče da se
u snu buni, i gospođica Dartoa mu se zdušno posveti. Posle nekoliko
trenutaka, ona ponovo progovori, mnogo tišim glasom:
– Mora vam biti jasno, kapetane Džons, da za mene više nema drugog
izlaza.
– Kako ćete stići do Pariza, dete moje? reče Džons. – Jer ja moram da
nastavim do Švedske, odakle ću ići u Rusiju.
– Sa mnom će biti Đakomino i Matilda, reče Leonina sa nadom, i
odmah ustuknu: – Ako budu hteli da ostave Baltimor.
Džons je ćutao, smrknut.
– Ja ću vas odvesti do Francuske, reče on najzad. – Ukoliko vaši mladi
prijatelji ne budu hteli da idu iz Novog sveta, dajem vam svoju reč da
ću vam obezbediti pouzdanu pratnju do Pariza.
– Oh, bože! reče Leonina, jedva uspevajući da zadrži suze od ganuća.
– Neko vas je zaista odredio da mi budete anđeo-čuvar!
Poslednji zraci sunca su se gubili, kad je dvoje prijatelja krenulo
prema kući, dogovarajući se o detaljima puta. Džons je nosio mladog
Rozenema, koji se probudio vođen nepogrešivim nagonom za
večerom, i sada je pokušavao da kapetana liši epoleta sa resama.
Džons nije želeo da ulazi u kuću – hteo je da se ponovo malo osami.
Dok je silazio prema drumu, shvatio je koliko je odluka bila ispravna:
uz stazu je dolazila jedna muška figura, i naslutivši ko to može biti,
Džons se u jednom skoku našao iza najbližeg stabla. Predosećanje
ga nije prevarilo – pored njega je u sumraku, ne obraćajući pažnju
ni na šta i ne dižući pogled, prošao Lafajet, lica stisnutog u izraz
neublaživog bola. Koliko je ova mračna i potištena prilika bila
različita od blistave i elegantne pojave koja se na ovome istom mestu
283
pojavila pre samo dva dana! Džons nije mogao a da ne oseti duboko
saosećanje i sažaljenje prema mladom čoveku. Dok je jahao prema
Baltimoru, u jasnoj prolećnoj noći, činilo mu se, međutim, da stvari
i nisu tako tragične: Lafajet je mlad, uspešan i verovatno malo sklon
dužoj melanholiji. On će lako naći utehu. Mnogo više i podmuklije ga
je mučila briga, koju nipošto ne bi izneo Leonini – a to je bila Leonova
sudbina. I gledajući tamne senke drveća što je promicalo kraj njega,
kapetan Džons se usrdno stao moliti, cenjkati i svađati sa svojim
mnogobrojnim i bezimenim škotskim vilama i vilenjacima, tražeći
srećne obrte za svog prijatelja.
Kada je Leonina objavila Rozenemovima i mladom bračnom paru da
će se vratiti u Evropu, reakcije su bile sasvim suprotne od onoga što
je očekivala, pre svega zato što je Matilda u međuvremenu zakazala
veliku porodičnu skupštinu – u Leonininom odsustvu, razume
se, i širokom porodičnom sastavu iznela podatke koje je Leonina
ljubomorno čuvala. Da je znala kako se ozbiljno (i podrobno)
raspravljalo o njenim ljubavnim i drugim mukama, gospođica Dartoa
bi jednostavno umrla od stida. Rozenemovi, međutim, koliko god
su bili bučni inače, o ovoj su stvari grobno ćutali. Rezultat velikog
većanja bio je, naime, da se Leonini omogući odlazak i bezbedno
stizanje u Francusku. Što se mladog bračnog para tiče, oni su
bez posebnog razmišljanja i dogovaranja odlučili da prate svoju
družbenicu, odnosno draganu svog gospodara. Matilda je već i
napisala oproštajno pismo svom ocu, ovog puta iskreno, ali još uvek
ne tačno u pogledu porekla svog muža. Tako je gospođica Dartoa,
spremajući podrobno objašnjenje i milion neuverljivih razloga, bila
prilično iznenađena opštom saglasnošću. Suze su, doduše, bile
bezbrojne i teško su se zaustavljale, a lako iznova počinjale. Takođe,
nikad u kući Rozenemovih nije vladala veća (relativno shvaćena)
tišina. Zabave se više nisu organizovale, a u danima kada bi Lafajet, još
gonjen tračkom nade, došao da porazgovara sa gospođicom Dartoa,
svi su se sklanjali u kuću ako je dvoje mladih sedelo u bašti, ili na
prvi sprat, ako je padala kiša. Treba li još išta reći o Lafajetu i Leonini?
Njena neodlučnost, tako odlučno zaustavljena Džonsovom pojavom,
284
više nije pružala nikakve izglede Žilberu, i on je to znao; znao je
takođe i da će ona uskoro i nepovratno otići, i prosto je želeo da što
je moguće više vremena još provede gledajući je, slušajući njen glas
i vodeći sa njom beznačajne prijatne razgovore. Siroti Lafajet! Koliko
je pokušavao da svoju ljubav sebi predstavi kao jesen, a posvuda oko
njih je cvalo pozno, raskošno proleće! A na licu gospođice Dartoa,
prepoznavao je, sve se više pokazivala nova nada i poverenje u
budućnost. Nije mogao a da joj u sebi ne poželi da joj se to i ispuni.
Bio je uveliko maj kad je novi i ponositi ratni brod, „Arijel“, pod
komandom admirala Džonsa, krenuo iz baltimorske luke prema
Evropi. Nećemo strpljivog čitaoca opterećivati scenama dirljivog
rastanka, ni prizorima pretputnog haosa u gostoljubivoj kući
Rozenemovih. U svakom slučaju, troje junaka nije moglo otići dok
nisu bili svečano zakleti (na Luterovoj Bibliji) da će se kad god
uzmognu vratiti, da će tom prilikom dovesti celokupnu francusku
rodbinu, Leona i po mogućstvu što veći broj naslednika.
Pola godine je prošlo otkako se zaustavila u ovome kraju, u kojem
su ljudi bili tako prijatni a priroda toliko naklonjena, mislila je
Leonina, brišući suzne oči i pokušavajući da pre okuke još zapamti
obrise udobne kuće na travnjaku, drveće, cveće i udaljeno vrištanje
mlađih Rozenemovih. Ostatak porodice tiskao se sa njom u kočiji,
svi zabavljeni svojim uštirkanim maramicama. I onda, još nekoliko
zagrljaja, nesuvislih saveta i jecaja, i već je na mostu čekao Džon Pol
Džons, uparađen u plavom mundiru, i držeći se pravo i otmeno, i
već su se čula zvona na brodu i povici sa obale, i već se veliki brod
zaljuljao, odvajajući se od doka... kad je u grupici na obali naslutila
i jedno lice koje se nije ni smejalo ni plakalo, i koje je u opštem
komešanju izgledalo skoro nepokretno.
Kad je uhvatio njen pogled, general de Lafajet je prineo usnama
ruku, skinuo trorogi šešir i otpozdravio širokim potezom svojoj
neostvarenoj ljubavi.
285
Pisac, po sopstvenom uverenju, treba da bude u stalnoj neizvesnosti
prema čitaočevim osećanjima, a nadasve prema čitaočevom stavu
prema pojedinim rešenjima. Ako kažemo da pisac treba da bude u
stalnoj strepnji, čini se da ćemo biti najbliže istini. Tako i u ovome
trenutku, pisac drhtava srca i klecavih kolena očekuje čitaočev sud
o događajima koji nikog nisu mogli ostaviti ravnodušnim. Proliveno
je mnogo suza, izraženo mnogo dirljivih i nežnih ljudskih osećanja, i
niti prirodne nevolje, niti neobjašnjiva ljudska zloba nisu gonile naše
junake iz nevolje u nevolju. Pokazalo se, međutim, da likovi koje
smo zamislili pokazuju, ponekad i protiv naše volje, ljudske odlike
koje nisu uvek prirođene romanesknim likovima. Pisac, doduše, ima
jedan lični razlog, a to je taj da su mu nedostižni i uvek isti junaci
pojedinih romana ovoga tipa, dragog i piscu i čitaocu, ponekad bili
besprimerno dosadni, i da naklonost gospođice Dartoa, iskrena kao
i njeno srce, prema mladome vojskovođi, ima duboko opravdanje u
ljudskoj prirodi. No, vređa li to pomalo čitaočevu zamisao? Čini li mu
se da su slobode te vrste nepoželjne u izazivanju zadovoljstva za koje
je određena ova književna vrsta?
Ukoliko je bilo koja od ovih misli prisutna u napregnutoj čitaočevoj
pažnji i dragocenom vremenu koje posvećuje čitanju ovog štiva,
pisac usrdno moli da mu za to bude oprošteno, i da mu odbrana
bude dozvoljena. Čini mu se, naime, da nam zajednički dragi likovi
u ovoj svetlosti izgledaju puniji, stvarniji i bliskiji, a njihovi postupci
opravdaniji, i ako hoćemo, hrabriji. To je bar slučaj sa neuporedivom
gospođicom Dartoa, koja ni u jednom trenutku nije pokušavala da
zavara sebe niti bilo koga iz svoje okoline, i koja je sa nesvakidašnjom
iskrenošću postupala u odnosu sa onima koji bi pokazali da su te
iskrenosti dostojni. Iz ove zadovoljavajuće paradigme istupa pomalo
slučaj sa guvernerom Svete Lucije, ali treba uzeti u obzir da je u
tome slučaju motiv bio više no plemenit. Sa ovim objašnjenjima,
koja mogu izgledati plitka ali u ovome stepenu razvoja radnje
zadovoljavaju potrebe pisca, pisac se prepušta dobroj čitaočevoj volji
i širini njegovog razumevanja.
286
Glava IX
Grčka kolonija u Parizu – Oblici ludila – Pokajanje
– Carigradske vedute
... dok srlja
U blato s čašću svojom i nju prlja
Onaj ko časnim hvasta se rođenjem,
A nije svojim činima i htenjem
Nalik gospodstvu velikana prava:
Buja nam čast i vreža razvrežava
Pre kad je svojim delanjem požnjemo,
No kad je svojim nasleđem stečemo.
(Šekspir, Sve je dobro što se dobro svrši)
287
Grčka kolonija u Parizu
Daleko je iznad svih zamisli ove čitateljke ili čitaoca i njegovog pisca
da uživanjem u romanu bitno prošire svoje saznajne domete, premda
ni taj cilj nije uvek nedostižan u književnom saobraćanju; u pojedinim
slučajevima, ta se zajednička proširenja saznanja dešavaju uzgredno i
preko neočekivanih izvora. Tako se u ovome poglavlju, prirodno, neće
govoriti o problemima grčke evropske dijaspore, o raspoređenosti
i uspešnosti Grka po evropskim prestonicama, ali će se, kroz dalje
doživljaje jednog izmišljenog, pa samim tim i simboličkom vrednošću
određenog Grka, moći naslutiti ponešto od te kulturno-istorijske
situacije. Da bi se uopšte moglo o tome, kao i o prethodnim događajima
koji su štošta prouzročili, obuhvatno govoriti, evo nekoliko osnovnih
podataka: Petro Foskolo imao je osam ujaka, od toga tri zakaluđerena
koji se ne računaju; tri njegova nećaka, odnosno bratučeda, živela
su u Trstu, dva u Veneciji, jedan u Padovi, jedna sestra od tetke bila
je udata u Lozani, druga u Dižonu, dve u Rimu; dve tetke-udovice
živele su u Londonu i Beču; rodbina sa majčine strane bila je na
sličan način raspoređena po Lajpcigu, Beogradu, Napulju, opet Trstu i
Veneciji, i Marseju. Stričevi, babe i dede i Foskolova starija braća živeli
su u neposrednoj blizini, na ostrvima Krfu, Itaci, Zakintu, Paksiju, u
Bariju i Ankoni. Na vrlo sličan način bila je razgranata svaka grčka
porodica koja je do sebe držala, te je tako i porodica nama poznatog
brodograditelja Zarganisa imala širinu dostojnu svog imena i ugleda.
Sve ovo iznosimo da pokažemo koliko je logično, i zapravo neizbežno
bilo da se podaci o priključenijima bilo koga iz bilo koje porodice u
izvesnom roku, uslovljenom brzinom prenošenja poruka određenog
razdoblja, predoče svima ostalima. Taj zakon mehanike, koji i danas
važi za grčke porodice na prostoru između stare domovine, Evrope,
Amerike i Australije, pokazao se i u priči koju nastavljamo da
otplićemo.
288
Sior Petro Foskolo je nađen u svojoj barci, posle plemenitog spasenja
od strane viteza od Gijminoa, deset dana docnije, izgladneo, na
nekoliko milja južno od Zakinta. Ribari koji su ga spasli sećaju se da
je zahtevao da paze na jedro od crvenog brokata. A kako je sudbina
ponekad nakratko milostiva, bio je na svoj zahtev prenesen u kuću
uljarskog trgovca Kaljakudija, gde ga je, pre nego što je izrazio molbu
zbog koje je isplovio pre dva meseca, negovao sam predmet molbe,
lepa Mirto zelenih očiju. Zakasnela svadba obavljena je u Argostoliju
na Kefaloniji, nekoliko nedelja docnije, i za sve to vreme Petro je
pokušavao da još ubrza onaj zakon mehanike grčkih porodica o kome
smo govorili. Njegova mlada supruga posmatrala je sa razumevanjem
kako Petrovo traženje viteza postaje nezaustavljiva strast, a
mogućnost dalje potrage, sa napuštanjem nove kuće u Argostoliju i
tu zatečene svekrve, nagonila ju je da mužu pruža punu podršku.
Možda čak i ne treba posebno naglašavati da je vraćanje dobročinstva
jedna izrazita značajka mnogih grčkih priroda; u svakom slučaju,
sličnoj strasti podlegli su u isto vreme i brodograditelj Zarganis na
Kiteri, i njegov zet na Hidri, kojima je vitez od Gijminoa spasao kćer,
odnosno obožavanu suprugu. Dalekovidi čitalac će već naslutiti da su
svi ti impulsi morali brzo da se sretnu: i uistinu, već sredinom aprila
1780, Foskolovi i Zarganisovi bili su u međusobnim dogovorima, koji
su se završili time što su zajednički uloženim sredstvima opremili
brod, izgrađen pod neposrednim nadzorom i po planovima Nikole
Zarganisa, kojim je komandovao kapetan Micos Vojadžis sa Hidre,
i kojim su Mirto i Petro krenuli na svoje veliko evropsko putovanje.
Ovo zajedničko ulaganje, napomenimo i to, donelo je dosta
blagostanja trima porodicama u godinama koje slede. Novim brodom
su Foskolovi stigli do Venecije, a kapetan Vojadžis se vratio, uz
uspešno obavljene poslove, čitaocu dobro poznatoj kira-Dafni, koja
je u proleće 1780. očekivala na Hidri prve naslednike nove porodice,
neumitno podložne napred izloženim zakonima.
Putovanje po Evropi, u doba o kojem govorimo, moglo je biti sve pre
nego udobno; no mlada Mirto je po prvi put videla veliki svet, i bila je
na svakoj stanici obasipana naklonostima lokalnih rođaka, a između
289
stanica ljubavlju svoga supruga, tako da su muke putovanja za nju bile
neprimetne. Već početkom juna stigao je mladi par na svoj cilj, u Pariz,
i nastanio se kod... daljih rođaka.
I tako se najzad desilo ono što se moralo desiti, i karike lanca su se
međusobno povezale: jednog toplog popodneva, dok je deda d’Irfe u
kineskom paviljonu sebe glasno preslišavao o pojedinostima bitke kod
Gaugamele, vikont Aristid čitao novu Lavoazjeovu brošuru u svojoj
najudobnijoj beržeri a Petala šmrcajući vetrila Leoninine haljine,
pojavio se na glavnim vratima kuće na uglu Veveričjeg prolaza jedan
nepoznati par, i zatražio viđenje sa prijateljima viteza od Gijminoa.
Ova pojava, kako su je videli stanovnici kuće, i za dugo vremena je
zapamtili, zaslužuje da se opiše našem strpljivom čitaocu.
Sior Petro Foskolo, u svom crnom lekarskom odelu od najfinijeg
somota, predstavljao je, zahvaljujući svojoj sjajnoj građi i licu koje smo
mnogo ranije opisali kao izrazito lepo, pojavu dostojnu opšte pažnje.
No pored svoje mlade supruge, njegov je utisak bledeo: Mirto, premda
je nosila evropsku odeću, nije gubila svoj mediteranski osećaj za jake
boje, i uvek je nosila nekakav detalj – maramu, komad nakita, uređenje
kose koji je ukazivao na dekorativno bogatstvo njene domovine. Na
nju jednostavno nisu išle pastelne boje i puder, i svojom je pojavom
u Parizu stalno izazivala radoznalost i pozornost. Na vratima kuće
koja će joj gostoljubivo otvoriti vrata, mlada gospođa Foskolo je
stajala odevena u jarko ljubičastu svilu, koja je činila prekrasan okvir
za njeno belo lice i tamnu kosu. Na zelene oči padala je senka isto
tako ljubičastog suncobrana, a preko ramena joj je ležerno bila vezana
marama od najfinije svile iz Egipta, prošarana zlatnim nitima i gušće
tkanim trakama u crvenoj, zelenoj, ljubičastoj i narandžastoj boji.
Svedočanstvo o njenoj upadljivoj lepoti ostavili su mnogi vikontovi
prijatelji – slikari, a zasad ćemo samo spomenuti da je još istog dana
gospođa Foskolo našla svog najodanijeg kavaljera u vikontu Aristidu, i
da se docnije, u iskrenom prijateljstvu koje se razvilo, od njega naučila
otmenosti po kojoj će kuća Foskola postati čuvena po svim Jonskim
ostrvima.
290
Na vest da neko traži prijatelje viteza od Gijminoa, sva tri člana porodice
su se stuštila u salon, zaboravljajući na oprez koji je nalagala stalna
pretnja kući od strane grofa od Šavinjola; ovoga puta, ta neopreznost
nije bila kažnjena. Objašnjenja Foskolova, izgovarana na dražesnom
francuskom u kojem su š-ovi i ž-ovi bili dosledno zamenjivani s-ovima
i z-ovima, trajala su duboko u noć, i morala su biti ponovljena nekoliko
puta, i svaki put su bila sa istom strašću praćena kletvama dede d’Irfea
i bučnim brisanjem nosa uz prikrivanje suza gospođe Petale. Glas je
najzad stigao, i što pre se morao preneti Leonini. Na žalost, podatak da
je poslednje viđenje Foskola sa vitezom bilo prilikom zarobljavanja ovog
drugoga, a da se poslednja vest koja se na njega odnosila, ticala viteškog
oslobađanja kira-Dafni, nije mnogo obećavao, jer je dalja vitezova
sudbina na turskom brodu bila neizvesna. Sa druge strane, Foskolo je sa
sobom imao pismo kira-Dafni, koja je detaljno opisala svoje doživljaje,
i navela da je turski zapovednik uvažio Leonove zahteve, i da je svojom
rečju – a nije se pokazao kao krivokletnik – obećao istoj kira-Dafni da
će viteza osloboditi čim sretne prvi hrišćanski brod. Obaveštenja Petra
Foskola pratila su brod do Atine, gde nije bilo nijednog broda prema
Evropi, i znalo se da je nastavljao prema Carigradu. Drugim rečima,
istorija viteza od Gijminoa, ako joj se još neke prepreke nisu isprečile
u međuvremenu, mogla je da se srećno nastavi stizanjem ili vestima iz
neke evropske luke. Trebalo je strpljivo čekati, i čuvati se Šavinjolovih
nedela.
Već smo ranije primetili da je iznutra razjedinjena porodica u kući na
uglu Veveričjeg prolaza prema spoljnom svetu istupala jedinstveno, i u
odbrani i u prihvatanju, po starom i neznatno izmenjenom feudalnom
principu – „prijatelji naših prijatelja su i naši prijatelji“, i to je doprinosilo
činjenici da ta kuća skoro nikad nije bila prazna. Bračni par Foskolo
došao je da okonča jedno tužno razdoblje u kojem je porodica živela
izolovano i zatvoreno, bez salona i zanimljivih susreta, pritisnuta
odsustvom bića oko kojeg se svet za ovo troje ljudi okretao. Svako
pojavljivanje Leonininih staratelja van kuće bilo je pomno posmatrano,
i pretnje su bile skoro svakodnevne. Uz to, sve troje d’Irfeovih bili su od
one vrste starijeg sveta koja ne može živeti bez mladosti. Lepota mlade
291
žene, živi i strasni duh grčkog lekara bili su, uz dobre vesti i potvrde
o izuzetnoj plemenitosti i hrabrosti viteza od Gijminoa, odnosno o
dobrom izboru njihove štićenice, onaj eliksir koji ih je ponovo vraćao u
svet ljudskih uživanja i radosti.
Razgovori, sasvim sigurno, nisu mogli biti okončani za jedno veče.
Trebalo je većati o daljem postupku, odlučiti šta savetovati Leonini, i,
naravno, nastaviti veze sa ova dva tako draga nova prijatelja. Ukratko –
a u preduzimljivost u tome pogledu čitalac neće posumnjati – gospođa
Rozenem je već sledeće nedelje imala salon, posle pauze od skoro
godinu dana. Ono što se moglo manje očekivati, bilo je to da je to bio
prvi zajednički salon u kući na Veveričjem uglu, u kojem su međusobne
razlike potpuno zaboravljene u okupljanju sa zajedničkim ciljevima.
Novi salon, u kojem je Petala prepustila bez borbe pravno-topografskonavodnjavajući odeljak vikontu, dobio je i posetioce kakvi ranije nisu
viđani: čitalac će naslutiti da su mnogi od njih poticali iz grčke kolonije
u Parizu, i da je miljenik tog krila bio Petro Foskolo koji je, podstaknut
stalnim Petalinim pitanjima, polako od seoskog lekara postajao i pisac
rasprava. Čudo koje ni pisac ni čitalac na početku ove knjige nisu mogli
da predvide, najzad se desilo: prisustvo ljudi koji su naizust znali
izvore zanimljive svim članovima porodice, i opšte pretezanje grčkih
tema, podjednako su zadovoljavali sve tri različite radoznalosti, i kuća
na uglu Veveričjeg prolaza je doživela svoj cvat jedinstva. Za opomenu
i utehu čitaocu, kojem preterana harmonija može, usled književne
osetljivosti, ponešto zasmetati, reći ćemo da uobičajeni sukobi, u
okviru ovog jedinstva, nisu prestajali, i da su čak i povećali dijalektičku
bujnost kućnih stanovnika. Što se tiče grofa od Šavinjola, on nije mogao
da shvati zašto se omrznuta kuća odjednom počinje puniti njemu
potpuno nepoznatim svetom, mnogima u neobičnoj i egzotičnoj odeći,
uglavnom bez „imena“ u pariskim okvirima, i to je zbunjujuće delovalo
na njegov izmučeni duh.
Teško je pominjati, ali to je ipak neophodno, i šta se dešavalo sa
neprijateljima naših prijatelja. Stalno nadgledanje, neizvesnost i
sumnjičenje, i nemoćni bes što ga je Lafajet slučajno lišio plena koji je
292
toliko priželjkivao, doveli su grofa od Šavinjola do duševnog stanja koje
se blago može nazvati stalnom uzbuđenošću. On, koji je zločinstvima
promenio sudbine drugih ljudi i bespravno stekao njihov imetak,
pretvarao se u žrtvu opsednutu nepravdama koje joj se nanose! Sve
što se dešavalo, bilo je na neki način usmereno protiv njega, a par,
bačen na dva kraja sveta njegovim intrigama, izgledao mu je pakosno
srećan u poređenju prema njegovom vlastitom položaju. Doduše,
zlosrećni Šavinjol je naslućivao da njih zaista vezuje nešto što on nije
imao, njihova međusobna ljubav, dok on ima samo sve ostalo: moć,
slobodu, udobnost. Više nije imao veza sa starom baronicom koja je,
uzevši svoj deo zemlje, zazirala od rastuće neuračunljivosti grofa od
Šavinjola. Njega su polako napuštali i drugi nazovi-prijatelji, jer više
nije bio zainteresovan ni da se provodi, niti da troši – samo da pomno
prati i beleži kretanje svojih omraženih žrtava, a to, priznaćemo,
nije zanimljivo čak ni najokorelijem čankoliscu. Na njega su, dakle,
promene u kući na uglu Veveričjeg prolaza najdublje delovale, i broj
žbira na platnom spisku grofovske kuće se znatno povećao, dok grof
više uopšte nije znao kako da tumači podatke koje dobija. Tako je u
njemu bes rastao, i obećavao dalje nevolje.
Može li se, katkad, pisac i ispovediti čitateljki i čitaocu, sem uobičajenog
traženja potvrde, saveta i saglasnosti? Ako je tako nešto takođe
dozvoljeno, neka se sada iznese i ta ispovest. Došli smo, plemeniti
pratioče i izvoru nadahnuća, do tačke u kojoj se talasi pripovesti, koliko
god veliki i burni, polako smiruju, a u daljini se naziru svetla luke.
I premda je srce puno blagosti pri pomisli na kućni mir i razrešenje
drame, u ušima još buče odjeci prošlih bura, sećanje na podvige
junaka i krizne trenutke, osećanje neizvesnosti i prijatna drhtavica
očekivanja iznenađenja. To je onaj trenutak koji bi se želeo zadržati,
u kojem se u dnu srca poželi da se prema svetlostima napreduje nešto
sporije, u kojem se, konačno, javlja prvi nagoveštaj one zebnje koja
prati završetke, one praznine koja se uvlači kada se od zajedničke tajne
rastaje. Pisac bi želeo, naslonjen na ogradu broda, da se još jednom
vrati u mrak i neizvesnost bure, hteo bi još jednom iskušenja i patnje,
pre nego što se ogreje na prijatnoj vatri smirenja duše. Tako i sada, dok
293
se valjaju poslednji veliki talasi naše pripovesti, i polako napredujemo
prema mirnom konačištu, čitalac se moli za razumevanje i za izvesno
oklevanje i porast ironičnosti: rastanak će početi, i pisac se naoružava
da bi bio manje ranjiv.
Za vreme ovih novih i neočekivanih promena u kući na uglu Veveričjeg
prolaza, gospođica Leonina se vraćala u Stari svet, ovoga puta sa mirom
u duši, i mnogo više posvećena spoljnom svetu nego kad je tamo
odlazila. Plovidba je bila podnošljiva, a brod vođen čovekom koga će
docniji istoričari nazvati osnivačem američke mornarice. Gospođica
Dartoa se usrdno posvetila izučavanju ove ličnosti, a Džon Pol Džons joj
je otvorio svoje mnogim bodljama zaštićeno srce, i dani su, u slobodnim
časovima, prolazili u ispovestima i ljudskim (u Petalinom smislu)
razgovorima. Gospođica Dartoa imala je odlično pamćenje, i bila je
naviknuta da vodi beleške. Godinama docnije, njeni zapisi o kapetanu
Džonsu poslužiće jednom američkom istraživaču za osvetljavanje ovog
izuzetnog karaktera, primerno zaboravljanog i za života i posle smrti.
Sudbina je htela da se gospođica Dartoa i kapetan ne rastanu zauvek po
završetku ovog putovanja – uostalom, kapetan je često bio na službi u
Parizu, ali se ranije kretao u krugovima gde ni za sto godina ne bi sreo
gospođicu Dartoa. Sada, njihovo međusobno razumevanje i naklonost
bili su zauvek zapečaćeni onim što je Leonina smatrala sudbinskim
rešenjem svog života, i kapetan je u njenoj budućoj slici sveta zauzeo
mesto neprikosnovenog blagonaklonog božanstva. Pitanje „zašto je
nekima dato a nekima ne“ i dalje se stalno pojavljivalo u razmišljanjima
kapetana Džonsa.
Krajem juna, „Arijel“ je pristao u Dijepu, i gospođica Dartoa se iskrcala
onako kako se i ukrcala, u muškom odelu. Stari svet je bio mirisav i zelen,
ali je Leonina odjednom počela primećivati da je sve manje i neznatnije
što se rastinja tiče, i da je sve veće i neprijatnije što se zdanja tiče. Žene
su joj delovale previše nakinđureno, muškarci previše izveštačeno, a
slike njenih američkih rođaka, u svoj spontanosti i nesputanoj veselosti,
izgledale su joj mnogo draže i bliže. Kažemo li da je gospođica Dartoa
osetila da je vreme za velike promene, bićemo sasvim blizu istine.
294
Oblici ludila
Leonina Dartoa, grofica od Šavinjola, vraćala se u Pariz u punu
neizvesnost, ali istovremeno puna nove borbenosti. Bilo je pre svega
važno doći do kuće, i čuti nove vesti, ako ih ima. Zato je mala grupa –
Đakomino, Matilda, Leoninina sluškinja i sama gospođica Dartoa, sa
krajnjom predostrožnošću putovala do Pariza, menjajući stalno kočije,
krivudajući koliko god se moglo, i prešavši završni deo iznajmljenom
barkom uz Senu. Tako je Leonina po prvi put stigla u svoj rodni grad
vodom, jedne tople letnje večeri. Tamnosivi krovovi Tiljerija zlatili su
se na horizontu, a lipe uz reku šumele. Umešali su se u gomile šetača
uz obalu, i tek pod zaštitom mraka krenuli uskim ulicama Pariza,
prema Veveričjem prolazu. U kući su već bili obavešteni, jer su dva
čoveka iz barke poslata sa stvarima odmah tamo. Sporedna vrata za
vrt su se tiho otvorila, i Leonina je sa svojim pratiocima ušla u svet u
kojem je odrasla.
Pisac je već izneo svome čitaocu dvoumljenja i ustezanja povodom
događaja koji predstavljaju razrešenja i olakšanja; teško bi uostalom i
bilo opisati sretanje ljudi koji su se toliko međusobno voleli. Dosta dugo
vremena, Leonina nije ništa videla, a vrlo malo je i disala, pritisnuta
na veličanstveno poprsje tetke Petale. Aristid i deda su dostojanstveno
čekali neko vreme, dok nisu shvatili da je beznadežno pouzdati se u
Petalinu obzirnost, te su svoje mezimče s mukom oteli, a strast tetka
Petale se usmerila prema novim licima, odnosno prema Matildi. Bilo je
već veče, a cela grupa je, govoreći u glas, još uvek sedela u kineskom
paviljonu. Leonina je, doduše teško, uspela da sakupi osnovne
novosti i podatke i sad je sedela ćuteći u mraku, a ostali su nastavljali
ne primećujući njenu odsutnost. Bašta je pri mesečini izgledala isto
kao i ranije, Anadiomena i Satir su, umetnički uokvireni bršljanom,
izlagali bledim odsjajima svoje klasične obline, ribnjak sa lokvanjima
je odbijao svetlost zvezda. Prošlo je godinu dana otkako je u ovoj kući
295
otkrila i možda zauvek izgubila svoju prvu i veliku ljubav, i pola godine
otkako je, progonjena, pobegla u drugi svet. Je li se išta izmenilo u
međuvremenu? Bila je još uvek progonjena, dokazi su se mogli pojaviti
te iste noći ili ujutro, još uvek je pretilo ono „možda zauvek“, ali su
postojale dve nove izvesnosti: prva, da je Leon još uvek živ, i druga,
da bez obzira na ishod, ona zna da može biti vezana samo za njega.
Prisetila se Lafajeta, po prvi put bez samoprekora i užasavanja nad
sobom, i bez one jeze koja bi je obuzela kad bi pomislila šta bi se desilo
da nije naišao Džons... Gospođica Dartoa je uvek bila nemilosrdno
iskrena prema sebi, i sada je, ne bez iznenađenja, otkrivala neko novo
samopouzdanje i sigurnost. To je mogla biti posledica boravka među
nešto drugačijim i njoj omilelim ljudima u Novom svetu; ali bilo je tu
i onoga pouzdanja koje rađa ljubav drugoga – i to je bio dragoceni i
nesvesni Lafajetov poklon.
Najzad je deda poterao društvo na spavanje. Petala je ponovo preuzela
Leoninu, i ona je naslutila da će sad morati da joj ispriča sve. Lako je
uzdahnula i pošla, ali je tetkino rame bilo tako toplo i sigurno, i toliko
je podsećalo na davne večeri kad bi je poluzaspalu ponela iz bašte na
spavanje, da se nije mogla opirati. Uostalom, pospanost je bila jedno
od stanja koja tetka nije napadala (san je zdrav).
Sledećeg jutra, grofu od Šavinjola je javljeno da su uveče u kuću
na uglu Veveričjeg prolaza došla dva muškarca i dve žene, ali opis
Matilde i Leoninine sluškinje nije ništa govorio grofu, i on je bio
sklon da zaključi da je reč o nekome iz gomile novih posetilaca. No
prevarićemo se ako pomislimo da je Leonina bila van opasnosti:
grofu se, uz gubljenje razložnosti, neslućeno razvijala sposobnost
naslućivanja svega što se ticalo njegove nikad zadobijene supruge,
i upravo ova poseta, koja se spolja nije morala ničim razlikovati od
mnogobrojnih sličnih, svakodnevnih u kući na uglu Veveričjeg
prolaza, urezala mu se posebno u pamet.
Narednog dana, život u kući d’Irfeovih nastavio se uobičajenim
ritmom i sa takođe uobičajenim nepredviđenostima: pre svega,
296
jednoglasno je odbijena Đakominova namera da sebi i svojoj ženi
nađe neki drugi bivak. Kuća je bila dovoljno prostrana, postojale su
još dve neiskorišćene svite na trećem spratu, a i razlozi bezbednosti
su govorili u prilog zajedništvu. Petala je bila zadovoljna razumnom
Aristidovom argumentacijom, a Matilda, sem što joj se dopadala
i prema njoj pokazivala vidne simpatije, nije joj još stigla ispričati
sve. Novi učesnici novog salona su pristizali, pre svih sior Foskolo
sa ženom, i priča o viteštvu Leonovom ispričana je neznano koji put,
istim rečima; pročitano je, takođe već ko zna koji put, pismo kiraDafni, i to na originalu i zatim u Foskolovom prevodu, jer se svima
naročito sviđao zvuk grčkog jezika. Tek kada su sve poznate priče
bile ispričane, prelazilo se na sadašnjost i njene probleme. Tako
je Leonina saznala da njeni staratelji malo izlaze u grad, jer im je
Šavinjol pretio na razne načine: neprijatna upozorenja i opomene
stizale su im od različitih uticajnih osoba, oko poseda d’Irfeovih su
dva lokalna plemića podigla besmislene tužbe, sa očigledno dobro
potplaćenim advokatima, Aristidovi kanali su noću zatrpavani a dve
njegove pumpe nađene u komadima; u samom Parizu, jedne je noći
podmetnuta vatra u štali, ali ju je srećom primetio deda d’Irfe u svojoj
kasnoj šetnji. Opasnost se naročito povećala sada, i trebalo je nešto
učiniti da se Leonina zaštiti od svog neželjenog supruga. Deda d’Irfe,
sa svojom vojničkom pameću, smatrao je da prvo treba poništiti taj
brak. To izvesti, bio je već mnogo teži problem: nisu poznavali dobro
nijedno svešteno lice, nikakvog prijateljskog opata koji bi pristao da
ispita mogućnosti raskidanja te besmislene veze. Aristid je smatrao da
ne treba rizikovati početak razgovora sa nekim, jer bi samo pominjanje
Šavinjolovog imena moglo uglavnom izazvati ili strah ili želju za
dobrom nadoknadom kod grofa. Čitalac će ovde primetiti kakvo je u
osnovi bilo mišljenje vikonta d’Irfea o sveštenim licima. U trenutku
kad je izgledalo da rešenja nema, javio se sior Foskolo, snebivajući se
i izvinjavajući se – da i on o popovima ima slično mišljenje, ali da se
raskid braka možda ipak može postići: među pariskim Grcima koje
on poznaje, ima i jedan star sveštenik. On ima puno pravo da raskine
brak između katolika i pravoslavaca, samo što to jednostavno rešenje
uključuje i... prethodno pokrštavanje. Nekoliko trenutaka vladala je
297
tišina, a onda ju je prekinuo gromoglasan smeh dede d’Irfea: njemu
se ideja jako dopala. Uistinu, ni ostali, pa ni sama Leonina nije imala
ništa protiv nje. Petala je bila u izvesnoj nedoumici, razmišljajući o
tome da će njena nećaka morati da se ponovo prekrštava kad se bude
udavala za viteza od Gijminoa; no kad je bacila pogled na njeno lice,
shvatila je da bi to brzopleto proricanje u njoj izazvalo dalje muke
neizvesnosti Leonove sudbine, i ugrizla se za jezik. Tako je uglavnom
dogovoreno da sior Foskolo ispita dobru volju starog popa.
Otac Irinej nije imao ništa protiv toga da svoje poslednje dane ulepša
privođenjem nove duše, ali je bio već poluslep i skoro nepokretan, tako
da se jedino moglo doći kod njega, u skromne sobe iznad radionice
srebra koju je u prizemlju imao njegov rođak. Tako je dogovoreno
da gospođica Dartoa, praćena svojim budućim kumom, Foskolom, i
dovoljno obezbeđena, pod okriljem noći krene da promeni veru da bi
sačuvala slobodu; bio je određen dan, u drugoj nedelji avgusta.
Od dana kad je saznao za večernju posetu, Šavinjolovo stanje se, bez
ikakvog vidljivog razloga, stalno pogoršavalo: ništa mu nije govorilo
da je predmet njegovog žuđenja bliže, a on je bio sve nespokojniji. Grof
je stigao do visokog stepena razdraženosti kad su mu čula naslućivala
mnogo više no što je sam mogao razumeti, i on je kao izgladnela zver
obilazio kuću na uglu Veveričjeg prolaza, često ostajući do duboko u
noć u nekoj senci ili u svojim kočijama, i pokušavajući da kroz spuštene
šalone nasluti. Šta, ili koga, više nije određeno razmišljao. Danju, čak
ga ni vesti o uspešnom napredovanju parnica protiv d’Irfeovih nisu
smirivale. U retkim trenucima opuštanja, sanjao je košmarne snove
o požarima koji gutaju njegovu kuću, kuću d’Irfeovih, i iz kojih ga
uvek gleda Leonovo lice, sa onim izrazom prezrive sigurnosti koji
je imalo za vreme dvoboja. D’Irfeovi o svemu tome nisu mogli ništa
znati, i uglavnom su se zato odlučili da Leoninu izvedu iz kuće na
pokrštavanje. Određene večeri, velika vrata za kočije su se otvorila u
Veveričjem prolazu, i Šavinjol, koji je stajao u senci sa druge strane,
video je da sa glavnih vrata kuće u vozilo ulazi vikont Aristid sa jednim
od stalnih posetilaca kuće. Nije mogao videti Đakomina i Leoninu,
298
koji su u kočiju ušli u vrtu, ali je njegova nova osetljivost dala znak
za oprez. Sačekao je da se kočija udalji, i zatim pohitao prema svom
landou, koji je ostavio u susednoj ulici. Na prvoj raskrsnici, bio je
iza vikontove kočije, ali je njegov kočijaš držao dobro rastojanje. Bilo
je prijatno veče, uz to su se na mnogim mestima održavale zabave,
i nosiljki i kočija bilo je dosta, tako da Žerar nije posebno obraćao
pažnju na skromni lando bez ikakvih oznaka koji se stalno nalazio
u istim ulicama kao i oni. U trenutku kad su se zaustavili, Šavinjolov
kočijaš se sa svom predostrožnošću zaustavio iza velikih kestenova
na trgu kojim je ulica počinjala, i u mraku je kočija bila skoro
nevidljiva. Ne sluteći ništa, Foskolo i vikont su ušli u kuću srebrenara,
a Đakomino je izašao da proveri je li okolina kuće sigurna. Šavinjol
je dotle već stigao sasvim blizu kočije, i ugledao je nekoga s leđa – to
je bio Đakomino – kako zamiče iza kuće. U celoj stvari nije bilo ničeg
sumnjivog, ali je Šavinjola neki impuls terao da zaviri u kočiju.
Leonina je sedela u mraku kočije, i pokušavala da nazre obrise kuće
u kojoj će učiniti nešto prema čemu je bila uglavnom ravnodušna;
no sada to ipak nije bila, jer se u Parizu, otkako se vratila, živelo u
slabo prikrivenom strahu za njenu sigurnost. Odjednom je zadrhtala,
premda je veče bilo toplo, i okrenula glavu: na vratima je, čudno
izobličeno u tami, bilo lice koje je odmah prepoznala. PrijateljicaMorske-Krave je hladnokrvno i munjevito reagovala, posegnuvši da
namakne zasun na vratima – ali slepa strast je bila brža. Šavinjol je
bez reči i u jednom skoku bio unutra, i sada su sedeli jedno preko
puta drugog, i dalje bez reči. Leonina je napeto osluškivala zvuke
spolja, bojeći se da svojom panikom ne dovede u opasnost svoje
prijatelje – nije mogla znati da li je Šavinjol sam; on opet nije smeo
da se oglasi, u strahu da će ga čuti Leoninini prijatelji, i čekao je da se
njegove sluge približe kočijama.
Najzad se, u mukloj tišini, začuo njen miran i hladan glas:
– Napolje.
299
Da nije ništa rekla, ili da je zavrištala, Šavinjol bi i dalje razmišljao
razumno; ali ovo pribrano odbijanje, još jedan znak prezira, bili su za
njegovu napetost suviše: on se uz nerazumljiv zvuk baci na gospođicu
Dartoa, pokušavajući da je izvuče iz kola. Ona se opirala svom
snagom, ali je pobesneli Šavinjol bio neuporedivo jači; u trenutku kad
ju je on, napola onesvešćenu, već vukao prema vratima, na jednim se
vratima pokazao Foskolo, a na drugim Đakomino. Šavinjol je pustio
neljudski krik, i to je bio znak da njegove sluge u trku pohrle ka drugoj
kočiji. Za samo nekoliko sekundi, mirna ulica je odjekivala od povika,
udaraca i užurbanih koraka u mraku. Foskolo je imao zadovoljstvo
da se prvi dočepa grofa, dok je Đakomino dočekivao njegove sluge.
Na uzbunu je dotrčao i vikont, koji je već čekao na srebrenarovim
vratima, i stao da mačem u koricama udara Šavinjolovog kočijaša,
koji je s leđa napao sior Foskola. Bitka nije dugo trajala; dvojica koji su
imali nesreću da napadnu Đakomina, nestali su bez traga sa poprišta
i iz grofove službe. Sam Šavinjol, okrvavljena nosa, pocepanog
kaputa i tresući se od neumerenog besa, pokušavao je da se otme
iz ponižavajućeg položaja – ruke bolno zavrnute na leđa, dok je
kočijaš stajao na razumnoj razdaljini, očekujući razvoj događaja, i ne
pokušavajući da pomogne svom gospodaru.
– Ovo je moja zakonita supruga, šištao je Šavinjol. – I nemate pravo
da mi je oduzimate!
Vikont je upravo hteo nešto da odgovori, kad se na vratima kočije
pojavi Leonina, sa haljinom u strašnom neredu. Glas joj je zvučao
čvrsto kad je progovorila:
– Sad saslušajte mene, Šavinjole. Istina je da sam vaša supruga, i
svi dobro znamo kakvom sam ucenom to postala. Istina je da sam
vas prevarila i oštetila posle udaje, no isto je tako istina da ste i vi na
prevaru poslali nevinog čoveka na galije, i da ste svoj bes iskaljivali i
na ljudima koji nisu krivi za moje i vaše međusobno obračunavanje.
No mene niko, pa ni vi, ne može prisiliti na nešto što smatram
nedostojnim, a brak na silu smatram takvim. Idite s mirom, Šavinjol,
300
i vratite se razumu. Smatrajte da me nikad niste oženili, i ako ikako
možete, tražite načina da se taj neprirodni brak poništi. To će bar
nešto popraviti u ovoj bezumnoj situaciji.
Na vikontov znak, Foskolo pusti grofa, i on teturajući nestade u mraku.
Svi uđoše u kočije, gde Foskolo objasni da ne bi želeo da srebrenara
izloži daljoj opasnosti iste večeri, sa čime su se svi saglasili, i kola se
vratiše kući.
Francuska katolička crkva nije izgubila dušu koja joj je uostalom
samo formalno pripadala, a otac Irinej se preselio u raj narednog
dana, i dovoljno brojan hor anđela je tome prisustvovao da bi se
primetilo odsustvo jedne duše. Time je i ingeniozna sior Foskolova
ideja o razvodu propala, kao što je propao i plan skrivanja Leonine
u Parizu. Niko nije komentarisao noćašnje događaje u kući na uglu
Veveričjeg prolaza, svi bojeći se da izraze nadu da je grof prihvatio
razuman savet.
A kako je grof prihvatio razuman savet moglo se videti samo nekoliko
sati kasnije, kad je šest pripadnika kraljeve milicije došlo da uhapsi
i sprovede u Bastilju posednika bezbožničkih i po kralja i njegovu
porodicu uvredljivih i štetnih knjiga, vikonta Aristida d’Irfe Sen-Toma.
Mučno je i opisivati sramni tok ovih događaja; Petala je pokušala
da na svaki način spreči ulazak u kuću uniformisanim licima, čak i
silom! Vikont je sa svoje strane pružao sliku vrhunskog dostojanstva;
deda je u gužvi gurnuo savitljivu ukosnicu u bravu na vratima
vikontove biblioteke, i odložio pretres za dobra dva sata. Leonina
je pokušavala da milim pogledima još produži ovo vreme, dok je
Đakomino, uspuzavši se preko njene spavaće sobe, izbacivao kroz
prozor biblioteke sve što je izgledalo sumnjivo.
No kraljeva milicija i nije došla da nešto nađe, što se videlo kad je
biblioteka konačno otvorena: nisu se potrudili da ponesu nijednu od
knjiga koje su razbacali po sobi. U međuvremenu, Petala je uspela
301
da spremi zavežljaj najneophodnijih stvari za svoga brata, i vikont je
napustio svoje udobno gnezdo visoko uzdignute glave, praćen suzama
i jecajima svojih bližnjih. U opštoj pometenosti, stiglo je i Šavinjolovo
pismo za Leoninu, kojim je obaveštava da treba da pripremi svoje
stvari do šest popodne, kad će se preseliti u dom svoga supruga: grof
je u ucenjivanju postao više no vešt. Foskolo je došao, van sebe od
uzbuđenja, da predloži ostatku porodice i Đakominu sklanjanje kod
drugog grčkog prijatelja. Leonina je sa oduševljenjem prihvatila ovaj
predlog, skrivajući sadržaj i poreklo pisma koje je dobila. Dogovoreno
je da se prvo prebace Petala i deda, koga su jedva našli jer je pisao
neko pismo, a da na kraju krene i gospođica Dartoa.
Oko pet sati sedela je Leonina u pustoj kući, pošto je naložila Žeraru
da po nju dođe posle pola sedam. Bila je sasvim sabrana, svesna
onoga što čini: sior Foskolova ideja joj je dobro došla, jer je znala
da njeno sadašnje žrtvovanje niko ne bi prihvatio. Svi su bili kolikotoliko sigurni, a na njoj je sada bilo da se konačno pokori i spase
svog ujaka. Okrenula se po ujakovom salonu i prešla pogledom po
stvarima koje je toliko volela. Koraci su joj odjekivali u praznini, a
veliki svežanj ključeva muklo zvečao u njenoj ruci: posluga je ili
krenula sa Petalom, ili se razišla svojim bližnjima. Kuća na uglu
Veveričjeg ugla bila je konačno rasturena. Već joj se činilo da čuje
na ulici klopotanje kola i htela je da zatvori vrata za sobom, kad joj
je u oči pao presavijen list hartije na stolu. Otvorila ga je: u njemu je
bilo drugo, zapečaćeno pismo, a na listu je bilo ispisano, odlučnim i
krupnim dedinim rukopisom:
Drago dete,
znam šta ti je na umu; to još uvek možeš da uradiš i malo docnije.
Za sada me poslušaj bez oklevanja: neka te Žerar odveze na mesto
koje sam naznačio, a ti pismo predaj osobi koju ćeš prepoznati, i neka
nam svi bogovi pomognu.
Voli te tvoj deda.
302
Pokajanje
Sve se to dogodilo takvom brzinom da je Leonina, tek smestivši se
u kočiju i davši Žeraru adresu gde treba da ostavi nju, pa da zatim
ostatak stvari prenese u novo prebivalište Petali, počela da razmišlja
o proteklim događajima. Bilo je dovoljno samo nekoliko sati pa da
njihova skromna i srećna zajednica bude uništena, a njeni članovi
beznadežno rasterani. Pokušavala je da ne popusti potpunoj panici
kad bi pomislila na ujaka, ali, kada se i protiv svoje volje setila užasa
Bastilje koje je videla dok su pokušavali da oslobode Leona, više
nije mogla da se uzdrži, i bacila se na sedište u razdirućim jecajima.
Konačno su se zaklopila mračna vrata iza nje, i više nije bilo nikakvog
izlaza niotkuda. Bio je završen kratki period nadanja i hrabrosti, i
trebalo je još poslednje mrve snage i sabranosti utrošiti za konačnu
predaju čoveku koga više nije ni mogla da zamisli kao ljudsko biće,
već samo kao duboki, nemi užas. Njena predaja će osloboditi ujaka,
a zatim... Uspravila se na sedištu, samrtnički bleda i stisnutih usana.
Zatim će okončati svoj život na što dostojniji način. Pa pošto je
odluka donesena, bistri um gospođice Dartoa je ponovo proradio. U
rukama je držala dedino pismo. U dedino razmišljanje imala je puno
poverenje. No kad je shvatila koja je adresa ispisana ispod pečata, i
kamo je sada Žerar vozi, zadrhtala je od iznenadne jeze. Na pismu
je pisalo:
Baronici Ameliji Dartoa, otel Dartoa, na putu za Otej
Setila se kuće u koju je u očajanju otišla da preklinje za milost, pre
godinu dana, i iz koje je izašla poluslepa od suza, dok su joj u ušima još
zvučali hladni saveti njene babe o braku iz dužnosti, o značaju zemlje
i titule, o časti porodice. Kakvu li to zamisao deda ima? Uostalom, i
sam je izrazio svoju duboku bojazan u ovo preduzeće. No Leonina ni
za šta na svetu ne bi prenebregla jedan savet svoga dede, posebno ne
303
u sadašnjem beznađu. Stoga je pokušala da sabere sve ostatke svojih
snaga, i da se iznova suoči sa svojom bezosećajnom babom.
I do sada je naša čitateljka ili čitalac imala/imao priliku da se upozna
sa nekim pismima naših junaka, čak i sa nekima koja u trenutku
prenošenja više nisu postojala. Čitalac je uvek bio u položaju da
iz najbliže perspektive prati događaje, i da na njih, u dogovoru sa
piscem, i utiče. Pri tome, pisma su ona osetljiva lektira gde se najbolje
i u sasvim posebnoj svetlosti vide karakteri koji su čitateljki dragi,
i neki vidovi priče koji u glavnoj stazi događaja izgledaju manje
važni. Ovo pismo, međutim, imalo je sasvim drugačiji značaj, koji
će oštroumni čitalac namah shvatiti. Pismo koje je deda d’Irfe uputio
baronici Dartoa, glasilo je:
Vikont d’Irfe Sen-Toma upućuje izraze dubokog poštovanja baronici
Ameliji Dartoa
pisano u Parizu, 17. avgusta 1780, popodne
Pišem Vam, draga Amelija, iz vremena koje nije sadašnje, iz vremena
kada je vaš život, kao i moj, značio ono što sad znači život Vaše i
moje unuke, koja pred Vama stoji sa svojim ljupkim licem, osenčenim
dušama Vašeg sina i moje kćeri, i koja, ako se ne varam, skuplja
svoju neuništivu hrabrost dok Vi čitate ove redove. Danas je moj sin, o
kome mogu reći svašta, sem da je nepošten i glup, bez ikakvog razloga
odveden u Bastilju, da bi se dete koje je pred Vama prisililo na život
sa krvolokom svoje ljubavi i svoje porodice. No tu priču isuviše dobro
znate. Nije mi namera niti da molim za milost, niti da izazivam
sažaljenje: i moj sin i ja, i moja druga kći, i čovek koga smo svi u
duši namenili Leonini, u stanju smo da podnesemo i to i mnogo više.
Za ovo dete, međutim, više nisam siguran. Ne bojim se toga da ne
bi mogla izdržati zajednički život sa osobom o kojoj je reč: bojim
se da će se ona, nasledivši sa obe strane samosvest i ponos, radije
podvrgnuti uništenju no poniženju. Time se svaki trag Vaše i moje
loze gubi zauvek. Moje su me poodmakle godine naučile da sa mirom
i rešenošću prihvatam odluke sudbine. No iz vremena moga života,
304
draga Amelija, ostala mi je u pamćenju jedna slika, koja je tu rešenost
u stanju da uzburka: jednog leta, u doba početka Regentstva, bila je u
Versaju večernja vrtna zabava. Vi ćete se setiti ko ju je davao, i zašto –
prilika je bila više no galantna, a opšte raspoloženje oslobođeno, posle
pobožnih godina pred smrt velikog kralja. To je bila moja prva pariska
zabava posle vojne službe. Pored malog jezera, osvetljenog fotoforama
i odbleskom vode, stajala je jedna mlada žena čiji lik nikad nisam
zaboravio: vitka i uspravna, drsko isturene brade, duguljastih zelenih
očiju koje su s prezirom pratile svet, sa plavim uvojcima zategnutim
u mali šinjon, odevena u svetlu svilu izvezenu ružama. Približio sam
joj se, i započeli smo razgovor, dvosmislen i veseo kakva je bila prilika
i naše godine. Noć je bila dugačka i topla, a mlada žena zanosna i
opijajuća kao najbolje vino, i u svojoj drskosti sam se usudio da od
nje ukradem nekoliko poljubaca. Narednog jutra sam saznao da sam
te nevine Erote delio sa mladom suprugom barona Dartoa koji je tu
noć, kako se govorilo, posvetio temeljnijim zabavama. Da se smrtno
zaljubim, kako se to čini samo u dvadesetim, sprečio me je poziv iz
Lila, gde sam naredne dve godine planirao utvrđenja. Mnogo godina
docnije video sam ponovo ime barona Dartoa, na bračnom ugovoru
njegovog sina i moje kćeri. Sećam se Vaše odbojnosti, Amelija, i prema
tome braku, i prema njegovom plodu, i već se godinama ne mogu
oteti nelagodnom osećanju da je to moja krivica. Oprostite mi sada
moju drskost, Amelija, ako možete; jedino opravdanje koje sam imao
i tada, i sada kad se setim Vašeg neuporedivog stasa i dražesti, jeste
da nisam odoleo Vašoj privlačnosti. Moja unuka, koju Vam šaljem u
gestu krajnjeg očajanja, zgrešila je u svom životu ne više nego mi za
vreme vrtne zabave. Poveravim je Vašem rasuđivanju.
Ne zaboravljajući Vas, Florijan
U salonu šesnaeste baronice Dartoa bila je sa razlogom zapaljena
vatra u kaminu: kuća je bila utonula u gustu šumu kestenova,
zasenčena po ceo dan, i primerno hladna. Utisak su iznutra
pojačavale teške draperije na prozorima, nameštaj još iz doba Luja
XIII, i tapiserije ugašenih boja po zidovima, sa scenama iz lova,
305
odajući, ako ne savršen ukus, a ono svakako starost kućanstva
baronske porodice. Sklupčana u visokoj fotelji kraj vatre, Leonina je
očekivala pojavu svoje babe, tresući se i od svežine i od pritajenog
straha. Bila je prepuštena na milost i nemilost osobi koja joj ranije
nije bila naklonjena, i potpuno sama. Žerara je poslala svojima, kod
grčkih prijatelja, i sa uveravanjem da će se brzo javiti. Nadala se da
će deda tamo uspeti da smiri duhove, odnosno Petalu. Na dugačkom
stolu prema prozoru ležalo je dedino pismo sa svojom tajanstvenom
sadržinom, i očekivalo pojavu baronice i neizvesno razrešenje.
Prošlo je više od pola sata pre nego što se baronica pojavila, vidno
oslabila od prošle godine, i oslanjajući se na ruku svog sluge. Na
njenom su nepokretnom licu još uvek bile prodorne i žive zelene oči,
i trudila se da hoda uspravno. Polako je sela u svoj naslonjač i bez
reči uzela u ruke pismo koje joj je Leonina uz naklon uručila. Sluga
je morao da slomi pečat, jer su njene ruke bile slabe, ali je zato čitala
bez naočara. Pročitavši prve redove, bacila je ispitivački pogled na
osamnaestu baronicu Dartoa, koja je još uvek stajala ispred nje. Bila
je umorna i ubledela, ali je na njenom licu još uvek bio onaj prkosni
i odlučni izraz koji je zadobila razmišljanjima u kočiji. Šesnaesta
baronica Dartoa za trenutak prekinu čitanje, i još više se uspravi
u svome naslonjaču. Ne možemo reći da se mišljenje baroničino
bitno promenilo od prošle godine: no bilo je izvesno, i njoj samoj
jasno, da je vest o smrti grofice od Šavinjola u kućnom požaru za
nju bio strašan udar, i da je to doživela kao sopstvenu krivicu. Kad
se nekoliko nedelja docnije otkrilo da je reč o prevari, stara žena nije
mogla da se ne zadivi snazi volje svoje unuke, i njena predstava o
slabašnoj romantičnoj osobi, nalik na njenu nežnu majku, morala je
da se bitno promeni. Znala je od Šavinjola da je pobegla u Novi svet,
i pitala se u sebi šta ju je ovamo vratilo. U tome trenutku, Leonina
je podigla oči i srela se sa oštrim pogledom svoje babe; ovoga puta,
bio je red na šesnaestu baronicu da spusti pogled i nastavi čitanje.
Na njenom licu Leonina nije mogla da vidi nikakve promene; niti je
mogla da nasluti dedinu poruku. Kad se čitanje završilo, baronica je
zatražila pribor za pisanje i pokazala Leonini da će joj diktirati. Pismo
koje je gospođica Dartoa napisala po diktatu svoje babe, glasilo je:
306
Vikontu d’Irfeu, baronica Dartoa
Otej, uveče
Moja će unuka ostati pod mojom zaštitom dok to bude potrebno. Za
ostalo će se pobrinuti moji advokati.
Amelija
Bilo je to suviše za Leoninu, spremnu na poslednje i očajničke postupke, i ona, završivši poslednje reči, zaroni glavu u ruke i zarida,
dajući oduška svojoj napetosti. Nije primetila da je stara žena s
mukom ustala i prišla stolu, sve dok nije osetila njenu ruku kako joj
se oprezno spušta na kosu.
– Spavaćeš u levom krilu, na spratu, bilo je sve što je od svojih osećaja
uspela da iskaže šesnaesta baronica Dartoa.
Iste večeri, deda d’Irfe je dobio pismo, i kada je ostao sam, u skromnoj
sobi kod Foskolovih prijatelja, njegovim je licem preleteo, najblaže
rečeno, jedan dvosmislen osmeh. Nedelju dana docnije, vikont Aristid
je pušten iz Bastilje, i porodica se vratila u kuću na uglu Veveričjeg
prolaza, koja je pružala žalosno svedočanstvo o Šavinjolovom besu
kada je one večeri otkrio da mu je Leonina ponovo pobegla. Njega
samog su čekala još veća iznenađenja, a kao prvo, poziv od baronice
Dartoa na razgovor o njegovoj supruzi a njenoj unuci.
U babinoj kući, vreme je imalo neku novu dimenziju za Leoninu.
Činilo joj se da je ovde provela mnogo više vremena no jedva nedelju
dana: život u kući se odvijao po strogo utvrđenom rasporedu – obroci,
šetnja, molitva, i koliko god je to bilo suprotno Leonininim navikama,
morala je sebi da prizna da joj je takav red doneo nesvesno smirenje.
Sa starom ženom je malo razgovarala – uostalom obe su bile isuviše
ponosne da bi stavile na raspravu svoja suprotna ubeđenja ili se
ponizile do neiskrenog saglašavanja. Blagi dah neizrečenog poštovanja
i priznavanja razlika vladao je između njih, a na licu šesnaeste baronice
307
ocrtavao se mir svesti o prolaznosti, koji često ume da obasja poslednje
dane starosti i oplemeni ih u neskladu sa ranijim životom.
Grof od Šavinjola je pravilno zaključio da je njegova đavolska supruga
uspela da stekne milost svoje babe, i nije sumnjao da će je kod nje
i videti. Koliko je to delovalo na njegovo duševno stanje, teško je i
zamisliti; njegov je život sada imao samo jedan smisao i cilj – imati
Leoninu i osvetiti se njoj i svim ostalima. Još iz daljine, dok je krenuo
preko travnjaka ka mestu na kojem je sedela baronica u svom
naslonjaču, grejući se na popodnevnom suncu, Leonina je naslutila
na njegovom licu promene koje nije primetila u mraku kočije: grof od
Šavinjola je za ovo vreme izgubio svaki trag uglađenosti i blaziranosti,
i na njegovom licu je zauvek prevladala surovost. Oči, koje su ranije
odavale izvesnu prazninu čoveka kome je sve dato, sada su bile pune
životinjske vatre i neukroćenih poriva. Leoninin prvi nesvesni pokret
bio je da ustane i umakne se, ali ju je baronica zaustavila jednim
pokretom ruke; i kad se grof približio, ona je drhteći sedela na klupi,
ne usuđujući se da odmah susretne zakrvavljeni Šavinjolov pogled.
– Želela bih da budemo načisto, grofe, počela je baronica slabim, ali
odlučnim glasom, – da je učinjena stvar koju nikako, ni sada ni ranije,
ne mogu da odobrim. Vi možete imati razne probleme sa svojom
suprugom, i znate da ste u pogledu stava o supružanskoj pokornosti
uvek imali moju saglasnost. Ja, međutim, nikad neću dozvoliti da
vaše bračne razmirice budu motiv za slanje mojih rođaka u zatvor.
U pitanju je čast moga imena, i koliko god se ja ne slagala sa ljudima
kao što su d’Irfeovi, oni su krvnim vezama povezani sa mojom
kućom. Da su sami poremetili red i zakon, sama bih ih se i odrekla.
Ovako, nemam druge nego da se stavim na njihovu stranu. A vi, ako
već godinu dana ne uspevate da uverite moju unuku da ispuni svoje
bračne obaveze, morate se pomiriti sa tim da svako razuman sumnja
u vaše sposobnosti i moć da rukovodite porodičnom zajednicom.
Videći svoju unuku u stanju krajnjeg očajanja, izazvanog vašim
bezuspešnim proganjanjem, i vas kako činite stvari nedostojne jednog
plemića i njenog supruga, pokrenula sam proces razvoda vašeg braka.
308
Predlažem vam da se s tim saglasite i olakšate postupak. Sva šteta
koja vam je naneta, računajući požar i ostale neplanirane troškove,
biće vam nadoknađena: o tome imam i saglasnost d’Irfeovih.
Na licu grofa od Šavinjola ocrtavao se polako jedan poluludački i
polupakosni osmeh. Jedina nada koju je još imao, nestajala je kao
para u rečima stare žene. Malo mu je trebalo da skoči i dokrajči je, ali
ga je sprečavalo prisustvo njenih slugu. Pri tome je na Leonininom
licu po prvi put video nesumnjiv izraz straha, i to ga je ohrabrilo i
učvrstilo.
– Za to nikad nećete dobiti moju saglasnost, rekao je polako i
razgovetno. – A vi, grofice od Šavinjola, zapamtite da ću vas pratiti do
smrti, i da nećete nikad pripadati drugom.
Gospođica Dartoa ustade teturajući se i, ne nalazeći drugi oslonac,
nasloni se na leđa babine naslonjače. Pred očima su joj igrali nejasni
obrisi travnjaka, drveća i grofa, kad je čula ledeni glas svoje babe:
– Kletva na kletvu, Šavinjole! Umrite uskoro i nedostojno, i neka vam
se rod zatre!
Dejstvo ovih reči bilo je toliko strašno, da je Leonina pokrila oči
rukama, a Šavinjol glasno jeknuo, sa mnogo više bola nego kad ga
je Foskolo tukao. Osetio je skoro telesno dejstvo ovog proklinjanja,
i činilo mu se da pada u ponor bez dna. Istovremeno, Leonina je
imala osećaj vrtoglavice kao da je na ivici tog ponora. Baronica
Dartoa nije bez razloga provodila svoje poslednje dane u molitvi
– bila je i te kako svesna svoje strašne moći, kao i toga da ju je
nekoliko puta grešno upotrebila; ovoga puta, međutim, osetila ju
je kao iskupljenje.
Više nije imalo nikakvog smisla razgovarati: grof se kao u bunilu
oteturao niz travnjak, a Leonina, još drhteći, privila se uz baronicu
koja je polako hvatala normalan dah. Već je dosta dugo vladao muk
kad je ona progovorila, sad svojim uobičajenim glasom:
309
– On će ti još neko vreme dosađivati, ali budi sigurna da ćemo
uspeti da izvojujemo razvod. Ako ja tada ne budem živa, imaćeš sva
potrebna sredstva i moje advokate.
Leonina se malo stresla, od scene i od večernje svežine, i rekla:
– Hajdemo unutra. Prehladićete se. I pruživši joj svoju ruku, povela
staru ženu u kuću. Bile su blizu ulaza kad se baronica zaustavila, i
pogledala je pravo u oči svojim reskim pogledom:
– Sve što od tebe tražim, dete, jeste da budeš sa mnom kad budem
umirala.
I tražeći odgovor na licu svoje unuke, zadovoljno se osmehnula. Bilo
joj je oprošteno.
Baronica Dartoa je tačno predviđala: živela je još samo do kraja tog
leta, i umrla je kako je to poželela, na rukama svoje unuke. Razvod
grofa i grofice od Šavinjola bio je još daleko od ostvarenja, ali je proces
koji je stara baronica započela bio u toku. U znak oproštaja, Leonina
je zadobila svoja nasledna prava, i to je u velikoj meri olakšavalo
poslove sa advokatima, crkvenim stručnjacima i drugim autoritetima
neophodnim da se konačno odvoji od Šavinjola. Vesti od viteza od
Gijminoa još nije bilo, u kući na uglu Veveričjeg prolaza obavljale su
se velike prepravke i obnavljanje, uz strasno zalaganje tetka Petale
i neskriveno neslaganje Aristidovo, a Matilda i Mirto su odnedavno
počele nositi haljine neobičnog kroja.
310
Carigradske vedute
Ni zloćudni vetrovi Propontide, ni muke sa pilotiranjem kroz
Helesepontske tesnace nisu više mogli Abdulah-beja da odvrate
od stalnog dobrog raspoloženja koje se, sa svakim čvorom prema
Carigradu, povećavalo. Opisao je u detalje Leonu pogodnosti svoje
kuće, broj i veštine slugu, i iznad svega navike i narav svoga sina;
imao ih je, doduše, više, ali mladi Murat bio je sin Grkinje koju je
godinama dobro podnosio, a ona mu bila i lojalna. Uz to, Abdulahbej je bio gradsko, carigradsko dete, i sa prezirom je gledao na one
koji su iz najudaljenijih krajeva imperije dolazili da stiču karijeru.
Znao je grad u prste, i unapred se naslađivao kako će, preobučen,
voditi Leona po neobičnim mestima. Opisi planova su se mešali sa
molbama da vitez, kada stignu, bude neko vreme njegov gost, i Leon
je skoro bio na granici pristajanja, premda je žudeo da što pre svojim
bliskima da znaka od sebe. U tim raspoloženjima i razgovorima stigli
su krajem aprila do svetog grada, koji je bio prestonica različitim
carstvima, i pred zadivljenim očima viteza od Gijminoa, pružao se,
koliko je pogled dosezao, veličanstven gradski sklop iz kojeg su se
izvijali minareti, kubeta, tvrđave, ostaci zidina, i ispred svega šuma
jarbola. Sunce je zalazilo, i poslednjim zracima obasjavalo nebo,
zgrade i more, po kome su, kao tamne brazde, sekle put stotine malih
čamaca, prodajući tričarije; mnogi su već opkoljavali veličanstveni
ratni brod sa kojeg su frule i talambasi označavali pristajanje. Manevri
pristajanja su izvedeni, i brod se smirio, pružajući Leonu priliku da
izbliza razgleda luku u kojoj će se uskoro iskrcati. Sve je izgledalo
slično pirejskom pristaništu, ali neuporedivo veće, šarenije i bučnije.
Nadvikivali su se torbari i trgovci, širio se jak miris ribe sa lukom što
se pržila na malim mangalima na samoj ulici, iz okolnih taverni je
dopirao zvuk prodorne i ritmične muzike, bilo je i uličnih igrača,
nekih koji su vodili majmune; Leonovu pažnju privlačila je posebno
grupa slikovito ali podjednako odevena, neka vrsta vojnika u kratkim,
311
iznad kolena čakširama, sa bosim nogama, ali zato svi okićeni sa po
nekoliko pištolja i noževa oko pasa, i sa neobično visokim turbanima
na glavi, zapleteno vezanim. Ovi su vojnici, ako su to bili, sedeli u
krugu na zemlji ispred jedne od taverni, i pušili nargile. Jedan od
njih je, odloživši oružje, izvodio neku melodiju na leuti sa dugačkom
drškom, što se od opšte buke nije moglo dobro čuti: ostali, u nekoj vrsti
zanesenosti, pratili su pucketanjem prstiju ritam, a jedan od njih je već
bio u krugu, prateći muziku pokretima koji su najviše ličili na duboko
pijanstvo. No, kako je radoznali Leon primetio, nijednim pokretom
igrač nije okrznuo nekog od svojih sedećih drugova, niti je izgubio
ravnotežu. Žena u luci gotovo i nije bilo, sem nekoliko nemuslimanki
otkrivena lica i izazovne odeće, koja je dovoljno pokazivala životni
poziv. Sa zaprepašćenjem je vitez utvrdio, kad su se neke od njih
približile brodu, da je reč zapravo o mladim muškarcima, koji su se
kod prve taverne uhvatili u neku vrstu kola, kao da su igračka trupa.
Njihova igra, praćena burnim izrazima oduševljenja publike koja je
počela da iz taverne izlazi na ulicu, bila je uskoro više pantomima
nego igranje, no Leon nije uspevao da nasluti bilo kakav sadržaj.
Uskoro je cela šarena gomila nestala u unutrašnjosti taverne, a u
sumraku su po luci još lutali prodavci, sa pomorandžama, ribama
i školjkama, i neki sa posudama na leđima, iz kojih su prolaznicima
služili nekakvo piće. Prošle su i pokretne tezge sa mesom, čovek koji
je na sebi nosio najmanje dvadeset raznih kaveza sa pticama, i sijaset
živopisno odevenih ljudi, kojima Leon nije uspevao da odredi poreklo.
Morao je za sve ovo tražiti potanka objašnjenja svog gospodara i
prijatelja, i postepeno se ideja o kraćem boravku u Carigradu počela
učvršćivati u njegovoj glavi. No baš kad je vitez od Gijminoa sa setnom
pažnjom posmatrao kako poslednji blesak dana odumire, i kako se na
veličanstvenom gradskom horizontu pale svetiljke svih vrsta, a Zlatni
rog već blista od hiljada fenjera na čamcima i brodovima, desilo se
nešto što se nikako nije uklapalo u predviđeni razvoj događaja: veliki
brod se odjednom zaljuljao, kao da se pokreće sa doka, i uistinu, za
nekoliko trenutaka postalo je jasno da je to smisao manevra. Već pola
sata docnije, brod je bešumno klizio sredinom Zlatnog roga, i kada
je našao dosta udaljeno mesto u zalivu, čuo se zvuk sidra koje se
312
spušta. Ovo sve mora da je radio mali broj bejovih mornara, jer se na
palubi primećivalo malo ljudi, i nikakve uobičajene glasne naredbe
nisu pratile ovo neobično kretanje. Željan da sazna uzroke promene,
vitez je požurio Abdulah-beju u kajitu, i sa neprijatnim iznenađenjem
zaključio da je ovaj odjednom pao u jedno od svojih najcrnjih
raspoloženja: sedeo je zavaljen u jastuke, sa nargilama, zakrvavljena
i prazna pogleda. Kad je vitez ušao, preko njegovog uskog, bledog lica
je prešao grč, i Leon bi se zakleo da je jedva zadržao suze. I uistinu,
bej mu se obrati, drhtavim i promenjenim glasom:
– Primetio si da smo na sidrištu.
– Zašto? upita Leon, bez mnogo okolišenja.
– Zbog mene, reče bej tiho.
– Ti si morao narediti, reče Leon, pokušavajući da se našali.
Bez reči, Abdulah-bej izvadi iz nabora jastuka pored sebe jedan oveći
komad pergamenta, ispisan turskim slovima, i sa pojedinim redovima
pojačanim zelenim mastilom.
– Ovo što vidiš, reče on sa naporom, – jeste naredba zapovednika
pristaništa da mi se ne odobri iskrcavanje dok se ne utvrdi istinitost
optužbe da sam izdajnik i klevetnik njegove svetlosti, sultana.
– Pobogu, promrmlja Leon. – Ko je to smislio?
– Jedan admiral, reče Abdulah-bej. – Nisam ni slutio koliko su moćni
moji neprijatelji.
– Koje su tvoje mogućnosti da se odbraniš optužbe? upita pravnik iz
Pariza.
Abdulah-bej se i protiv volje nasmeši.
313
– Dragi moj neverniče, to zavisi od slane vode koliko i od mene.
Ukoliko moji prijatelji, ako ikoga još imam, naravno – budu veštiji,
biću oslobođen sumnje, i verovatno drugačije ošinut nemilošću; ali
ukoliko to budu moji neprijatelji, stići će mi svileni konopac, učtiva
mogućnost i privilegija da sam okončam svoj život. U očekivanju
ogledanja u bliskosti sultanu kretanje mi je zabranjeno, kao i svakome
sa moga broda, kako ne bih pobegao ili dostavio neki ključni podatak
svojim pristalicama. Zabranjeno mi je da šaljem bilo kakva pisma,
sem posle čitanja lučkog pisara, koji će odrediti da li poruka može da
ode – uz to, samo svome sinu i ocu. U međuvremenu, možda će se i
na brodu, novcem, ucenom ili obećanjima oslobođenja, naći neko ko
će me, u pravednom besu što vređam sultana, ubiti na spavanju. No
u to još uvek sumnjam.
Leon je ćutao, oborene glave.
– Mislio sam, u ovih nekoliko sati, najviše o tebi, reče Abdulah-bej
mekšim glasom. – Kud se denuše naši lepi planovi, moje nuđenje
gostoprimstva! I što je mnogo važnije, šta da uradimo za tvoj odlazak!
– Hteo bih da odmah znaš, reče Leon tonom koji je ličio na preteći,
– da mi ne pada na pamet nikakvo rešenje koje bi tebe dovelo u
nezgodan položaj. Spasavaćemo se obojica, zajedno.
Abdulah-bej potonu dublje u jastuke, kao i uvek kad je želeo da sakrije
lice, ali je njegov glas drhtao od uzbuđenja kad je ponovo progovorio:
– Uvek sam se divio tvojoj vrsti ludila, pravniče, najviše zato što je
uopšte nisam razumevao. Sada sam u tom uverenju još čvršći. Tvoje
je ludilo nemerljivo.
– Hajde da mi odgovoriš na nekoliko pitanja: da li sam spomenut u
tome kaligrafskom spomeniku? I nemoj pokušavati da me slažeš, jer
ja to tebi nikad nisam činio.
314
– Jesi, reče nevoljno Abdulah-bej.
– Kao izvor sumnje da si ti izdajnik Islama?
– Tako je, reče bej.
– To dalje znači, ako još imam nešto mozga, da će se moje kretanje
pratiti još pomnije nego tvoje, i da će moj pokušaj bekstva biti praznik za
tvoje neprijatelje, bilo kao dokaz sam za sebe, bilo kao mogućnost da me
uhvate i od mene zatraže priznanje. Kakvi su istražni metodi kod vas?
Abdulah-bej pređe rukom preko čela:
– Sanjao bi svileni konopac.
– Ako ja dobro zaključujem, vojskovođo, i za mene i za tebe je jedini
izlaz da se za sada ne rastajemo, i da se ne pokušava ništa što bi tebe
privelo konopcu a mene turskim istražiteljima. Jesam li u pravu?
– Tako mi Proroka, jesi. No ja bih ipak voleo da te skinem sa svoje
savesti: za neispunjeno obećanje ću sigurno otići u pakao.
Bejovo lice je odavalo tako iskreno ubeđenje, da se Leon nasmeši:
– Uostalom, vreme će nam uskoro ponuditi nova rešenja, a ja za tvoje
gostoprimstvo nisam imao nikakve primedbe ni ovde na brodu.
Bej ga pogleda sa izrazom nežnosti i zabrinutosti, a onda odjednom
senka pade na njegovo lice. On ga pokri rukama i gotovo zajeca:
– Moj sin!
– Ostavi se ženskog cviljenja, reče Leon oštro, uveren da će takvo
obraćanje dejstvovati na strogu bejovu dušu. – Tvoj sin će se oprobati
u dostojanstvu i razumnosti, i pokazati ti koliko na njega da računaš.
315
Bej uzdahnu, i skloni ruke s lica.
– Ja znam da ću dobiti poruke, pravniče. Ali treba ih sačekati... a dotle
mi oprosti na slabosti.
Do duboko u noć, bej je prevodio Leonu sadržinu surovog dokumenta.
Tumačenja, na žalost, nisu mogla biti raznolika. Trebalo je biti na
najvećem oprezu, i čekati.
Tako je vitez od Gijminoa bio osuđen da Carigrad gleda sa pristojne
udaljenosti, i iz dana u dan to prinudno razgledanje je pružalo sve
raznolikije fenomene; čitavog svog života će se Leon sećati promena
svetlosti, različitih zvukova u različito doba dana, mreškanje mora kod
Prinčevskih ostrva, gužve u Zlatnom rogu, čudesnih metamorfoza
naizgled nepromenljivog vidika. Zađemo li još dublje sa čitaocem u
Leonovu svest, otkrićemo da je godinama, kad bi mu san bio miran,
sanjao istu vedutu Carigrada, sa fantastičnim promenama koje san
donosi, ali i sa slikama istovetnim sa sećanjima koja su mu opsedala
dušu.
Samo nedelju dana docnije, bej je dobio prvo pismo svoga sina, i
jedva je uzdržavao radost: ne samo da je mladić pokazivao visoku
oštroumnost, već je čak neznatnim obeležavanjem u rukopisu
uspeo da prevari pisara, i da svog oca obavesti o toku pregovaranja (i
udvaranja) na dvoru. Bilo je jasno da je njegovim neprijateljima Leon
glavni oslonac u izmišljanju izdaje, i u toj situaciji je povezivanje sa
francuskim izaslanicima pri Porti moglo zaista da bude kobno po
obojicu. No vitez od Gijminoa, kad su stigle prve dvosmislene vesti,
nije mogao pretpostaviti kojom vanvremenskom brzinom idu poslovi
u turskoj administraciji, i da mu je neko rekao da će tako usidreni
čekati proleće i skoro celo leto, on bi mu se nasmejao u brk. Kako je
vreme odmicalo, Leon je polako sticao korisnu levantinsku osobinu
da o vremenu sve manje razmišlja, i pošto mu nije bilo mogućno
da se pismom javi nekome iz svoga sveta, odlučio je da ovaj zatvor
što bolje iskoristi. Na brodu su imali svega, snabdevanje je još
316
pratilo bejov položaj, i Leonova se skromna kabina u potpalublju
počela puniti ispisanim listovima hartije, crtežima, planovima
i proračunima. Abdulah-bej je zdušno učestvovao u Leonovim
duhovnim vežbama, ali je sve češće podlegao sasvim razumljivoj
melanholiji, koja se uz nargile pretvarala u nerazumljivu apatiju. Ono
što ga je najviše pogađalo, bilo je da ne može da vidi svog sina, što
su njegovi neprijatelji očigledno koristili sa vrhunskim sadizmom.
No pisma koja je od mladića dobijao svedočila su mu ne samo o
njegovoj razboritosti i privrženosti ocu, nego o nečemu što je beju
bilo najvažnije: da je mladić živ.
Prošao je maj, juni, juli... Naslage školjki su se uhvatile na bokovima
bejovog broda, ali on nije smeo da ih čisti – to je bio samo jedan od
detalja smišljenog ponižavanja koje je na njemu sprovođeno. Sve
što se spolja dešavalo bilo je namenjeno opštem obaveštavanju da
je bej u nemilosti, a tome je služilo i beskonačno otegnuto vreme.
Bej je činio sve što je bilo u njegovoj moći da svoje ljude zaposli
na drugi način, i u tome kao da je imao uspeha: uostalom, njegova
popularnost nije mogla da se kod običnih mornara smanji nemilošću
udaljenog vladara, već je, naprotiv, mogla da se poveća, kad se ima
na umu da je mornarska bratija uvek u mišljenjima bila samostalnija
od ostalih, koji su služili na kopnu: to pravilo nije mimoilazilo ni
turske mornare. Srećna okolnost je bila i ta što je bej za sebe uvek
birao samo najbolje, i što je sastav bio daleko od slučajnosti – nijedan
oficir mu nije bio postavljen po nečijem uticaju, i bej je još uvek imao
posadu za sobom.
Što se viteza od Gijminoa tiče, njegova pomirenost sa sudbinom je
dobijala nove vrednosti, a njegov izgled, poboljšan dobrom hranom,
udobnošću i svakodnevnim radom i vežbanjima, bio je neuporedivo
ugledniji nego kad smo ga upoznali, na početku ove pripovesti.
Rukopisi, koliko god da je njima i sobom bio večito nezadovoljan,
uporno su rasli, ali su isto tako rasle i misli upućene onima koje je
voleo. Preko njegovog plemenitog lica sve se više prevlačila senka
sete, koja je u bliskosti a istovremeno nemilosrdnoj udaljenosti vedute
317
Carigrada našla svoj pravi izraz, i vitez se svakog dana mogao videti
kako sa raznih mesta po nekoliko časova netremice posmatra prizor
koji mu se otvara, i kako pravi skice čiji je najveći broj imao sudbinu
da bude u komadićima bačen u talase Zlatnoga roga.
Bio je već avgust, i vladale su nesnosne vrućine, koje su vazduh zaliva
ispunjavale teškim mirisima užarenog grada, kad je Abdulah-bej
pozvao Leona u svoju kajitu da mu objavi promenu stanja. Sultanovo
raspoloženje se popravilo prema bejovim pristalicama, sa isto toliko
malo logike sa koliko se i pokvarilo. Da bi se tim menama pridodalo i
nešto ubedljivosti, bej je imao da bude u nemilosti, i dobio je naredbu
da isplovi prema Crnom moru, prema poprištu rata sa Rusima.
Abdulah-bej je izgledao sve pre nego zadovoljan, jer je tako ponovo
gubio svaku vezu sa sinom, i mračno je predočio Leonu da ga živ
više neće sresti. Vitez je sa svoje strane pokušavao da ublaži bejove
zaključke, bez velikog uspeha.
– Ovo poboljšava tvoje izglede, rekao je bej. – Ne smem te pustiti
ovde, jer će te neko iz puste osvete sprečiti da dođeš do francuskog
poslanika; no moje je odredište zapadna obala Crnog mora, i ako
ništa drugo bolje ne nađemo, naći ću ti prevoz Dunavom uzvodno.
Leon je prihvatio ovo rešenje, ne bez zadovoljstva što će videti puteve
Argonauta i Ovidija.
Propontida, premda nije toliko nezgodna kao Egej u avgustu, ipak
je sa primernim nezadovoljstvom prihvatila bojni brod: u užasnom
ljuljanju, premda brzo, sekao je brod talase iza tesnaca u kojem je
ostavio nepromenljivi oblik grada, i napredovao prema moru koje
su stari nazvali „gostoljubivim“ ne bi li presekli njegovu urokljivost
i besprimernu divljačnost prema pomorcima. Rešenost i tvrdoća
ponovo su odlikovali lice Abdulah-beja, na kome je samo Leon čitao
tragove strašne patnje što ostavlja svaki trag svoga roda. Ponekad,
gledajući njegov oštri i skladni lik, stisnutih i za ceo svet hladnih
očiju, Leon je razmišljao u kolikoj je meri ovaj period napetog
318
iščekivanja skamenio bejov fatalizam, i načinio ga neprodornim.
Vitez od Gijminoa je u tome svom razmišljanju imao pravo više no
što je slutio: činjenicu da mu je život spasen bej je primio prilično
ravnodušno, jer se za vreme tromesečnog samoispitivanja konačno
uverio da ga neće pratiti ni mir, ni srećna starost kako se u jednom
trenutku ponadao. Ako je prvi pokušaj propao, neprijatelji se neće
smiriti, i dok on stari i osamljuje se, njih će biti sve više i sve mlađih.
Postepeno se u njemu rađala ideja da će budućnost njegovog sina biti
sigurnija ako njega ne bude više, njega i njegove slave i moći, koje su
zbog zavidljivosti i podlosti postajale njegovo prokletstvo. Sada, dok
se hladnokrvno spremao za rat, te su mu se misli činile još jasnijim;
jedino o čemu je razmišljao sa nedoumicama i nesigurnošću, bilo je
kako da svoga sina dovede, Leonovim obećanjem ili nekim drugim
putem, u vezu sa vitezom. Bio je više nego siguran da će se Leon
spasti, i želeo je da ga poveže sa svojim sinom onako kako se, bez
namere i volje, našao vezan s njim.
319
Glava X
Deus ex machina II – Nekoliko uopštenih misli –
Glas – Odgovor
Hoću da živim u tvom srcu, da umrem u tvom krilu, da budem
sahranjen u tvojim očima, a povrh svega toga, hoću da idem s tobom
tvom ujaku.
(Šekspir, Mnogo vike ni oko čega)
320
Deus ex machina II
Abdulah-bej je skoro već mesec dana obilazio južne predele Crnog
mora, trudeći se da izbegne ruske brodove a nađe svoje, jer se
sam nije smeo upuštati u okršaj. More je bilo uglavnom podesno u
mesecu septembru, jednom od retkih perioda kad je „gostoljubivo“
more zasluživalo svoj naziv. Turska flota, kako je izgledalo, povukla
se sasvim uz obalu, i bejov brod je još uvek bio u traganju. Naredbe
koje je Abdulah-bej dobio bile su precizne – da se stavi na čelo flote
koja će se sukobljavati sa Rusima u predelu između Odese i Kerča,
jer se slutilo da Rusi spremaju snažnu flotu oko poluostrva. Bejov
odeljak trebalo je da sadrži osam brodova, i da predstavlja udarnu
snagu ovog pomorskog rata.
Bejovo raspoloženje postalo je neuporedivo bolje otkako su napustili
uništavajući i razdirući mir carigradskog sidrišta, i povratio je sav
onaj neumitni autoritet po kome ga je Leon pamtio – no samo u
upravljanju brodom. Sa vitezom od Gijminoa, druge su crte njegove
prirode naprosto cvetale, i ovo su bili neki od najlepših dana koje su
proveli zajedno.
Bila je nedelja, svetao i topao dan, kada je Leona iz mreže u kojoj je
spavao trgao usamljeni zvuk, vrlo sličan udaljenom topovskom hicu.
Izleteo je na palubu, i tamo ugledao sve mornare i ratnike na mestima,
i Abdulah-beja na komandnom mostu kako izdaje oštre i kratke
naredbe. Nešto se dešavalo, ali se golim okom još ništa nije moglo
videti. Ugledavši ga, bej mu je dao znak da priđe, i objasnio mu da se
na udaljenosti od oko tri milje vodi borba, ali on ne zna sa koliko
brodova, jer je kroz dvogled ugledao samo tri. Za samo koji trenutak,
biće im jasnija situacija. Leon je takođe uzeo dvogled, i ukazao mu se
prizor pomorske bitke: dve fregate i škuna su se, u neprekidnom nizu
topovskih dimova, borile sa jednom fregatom. Ova poslednja imala je
321
jedina zelenu zastavu, i bilo je sasvim razumljivo zašto Abdulah-bej
hita. Punim jedrima veliki brod je sekao talase i hitao ka svojima koje
je, eto, našao tek u borbi. Kada su već dospeli u vidokrug prostog oka,
bejovo lice se smračilo: prizor koji su gledali bio je zapravo kraj bitke.
Drugi brod sa zelenom zastavom, koji se nije video kroz dvogled, bio
je potpuno nakrivljen na bok, a i bok mu je bio razderan topovima, i
očigledno se već okretao pred potonuće; sa njega su stizali retki
pucnjevi, kao da ima još malo posade. Turski brod, koji je dozvolio da
ga dve fregate uhvate u unakrsnu vatru, spremao se na očajnički
abordaž. To je već bio trenutak kad su posade ruskih brodova ugledale
novi turski brod, i škuna, koja nije mogla imati više od dvadeset
topova, izvela je brzi manevar i uputila se postrance prema novom
neprijatelju. To je bio hrabar izazov, ali Abdulah-bej kao da nije mario,
već je svojim brodom lako umakao i nastavio prema važnijem cilju.
Zapovednik škune je razumeo ovu nameru, i već na visini bejovog
broda, sakupio trouglasta jedra i naglo usporio hod, da bi uobraženog
Turčina napao s leđa. Leon je video kako turski brod u punoj brzini
skreće, ali nije mogao pogoditi cilj toga manevra, sve dok sa
zaprepašćenjem nije shvatio da bejov brod svom snagom leti na
usporenu i praktično nepokretnu škunu, i zaključio da je bej
pomahnitao. To je možda bila tačna procena, ali bej je pre svega
štedeo municiju, i odlučio da se dosadnog malog protivnika reši
onako kako se to nekada i radilo – direktnim udarom. Pramac turskog
broda bio je oklopljen metalnim pločama, i umesto da bude ukrašen
nekakvim kipom, iz njega su štrčali zaoštreni direci, takođe presvučeni
metalom – što je Leonu, naviknutom na lepe brodove, izgledalo
krajnje neukusno. Sada mu je, međutim, dah zastao kad je video
kako taj pramac juri prema maloj škuni, i kako se uz nezamisliv
tresak zabija u njen bok. Akciju je pratila užasna vatra, koplja i
plamteći projektili sa turskog broda, i izgledalo je da na škuni vlada
potpuna pometnja. Ono čega se Leon pribojavao, kad je ponovo stao
na noge od snažnog udarca, bilo je kako brod osloboditi zagrljaja i
ponovo mu dati brzinu. Za to su se, kako je sad video, pobrinuli
mornari koji su samo čekali ovaj posao, i koji su sekirama i čakljama
brzo oslobodili bejov brod od olupine sa ogromnom prazninom po
322
sredini i slomljenog jarbola. Sve zajedno, kao neki smrtonosni ubod,
nije trajalo više od petnaestak minuta. Jedna od dve fregate se za to
vreme usmerila prema novom neprijatelju, dok sa škune više nisu
pokazivali nikakve borbene namere, jer je ona, sve više nagnuta,
tonula. Leon je u zatišju jasno čuo krike mornara dok su, spuštajući
čamce, predstavljali odličnu metu bejovim strelcima. Novog
neprijatelja bej je dočekao novim lukavim manevrom: usporavajući
hod kao da će prihvatiti borbu, otpuštao je bočna mala jedra sve dok
se brod nije nagnuo kao da će dodirnuti talase. Fregata je takođe
skupljala jedra, tražeći položaj za prvi plotun. No u tome trenutku bej
je izdao naredbu za razvijanje jedara, i dok se zapovednik fregate
snašao, bej je prosto proleteo kraj njega, zauzimajući položaj koji je
sad drugu rusku fregatu stavljao u unakrsnu vatru dva turska broda.
Ovaj smeli manevar, međutim, nije imao pravog odgovora na drugom
turskom brodu: njegov malodušni zapovednik, umesto da iskoristi
situaciju uz ovako neočekivanu pomoć, upravo je isticao belu zastavu.
Leonu se činilo da nikad nije video strašniji bes nego ovaj što je
uhvatio beja kad je shvatio kukavičluk svog ratnog druga. Ubistvenom
strašću bacio se na fregatu u sredini. Teške topovske salve oborile su
se na ruski brod, koseći po njemu sve živo. Pri tome, bej je u borbu
uleteo sasvim svež, za razliku od Turaka i Rusa koji su se tukli već
više od šest sati. Fregata je jedva stizala da odgovori, turski brod sa
belom zastavom je pokušavao da se izdvoji iz dometa vatre, a
prevareni zapovednik druge fregate je punim jedrima stizao na
razbojište. Više nije bilo oklevanja i uzmicanja, i započela je prava
borba. Drugi turski brod je u međuvremenu potonuo, a njegovi
nesrećni mornari su se između topovskih hitaca borili za život u
nekoliko čamaca. Jedan od njih pogođen je po sredini đuletom, u
trenutku kad je brodolomnicima već bio bačen konopac sa Abdulahbejovog broda. Ovaj stravični udes je zapravo spasao bejov brod od
nezgodnog niskog pogotka. Turski brod sa belom zastavom pokušavao
je da odmakne, a ruske fregate, poštujući ratna pravila, nisu ga više
gonile. Sa druge ruske fregate, koja je stizala Abdulah-beja, spuštena
su dva velika čamca koja su uskoro, zaštićena pogođenom fregatom,
prišla drugom turskom brodu, pa se posada uspentrala na njega. Kad
323
je na turskom brodu istaknuta ruska trobojka, Leonu se učinilo da će
bej stradati od kapi. Nemi bes je, međutim, trajao samo toliko da se
skupi najužasnija količina kletvi – ako je vitez od Gijminoa pravilno
tumačio tursku intonaciju. Toga trenutka, bej je bio skoro okružen sa
tri neprijateljska broda, i učinio je ono što razuman vojskovođa treba
da učini kad se izgledi za uspeh smanje – smislio je manevar za
povlačenje. Već se i dosad Leon uverio da posmatra izuzetno
sposobnog zapovednika – no ovo izvlačenje između tri ruska broda
bilo je pravo remek-delo pomorske strategije. Usmerišvi se na ruski
brod koji ga je gonio, i koji je usporio hod zbog spuštanja čamaca, bej
je naredio prikupljanje jedara, i već je izgledalo da će ostaviti jako
oštećenu fregatu radi borbe sa netaknutim protivnikom. Zapovednik
fregate, prihvatajući duel, takođe je savio glavno jedro, i posvuda su
se po palubi videli mornari kako zaposedaju topovska mesta i poziciju
za abordaž. No bejovi mornari su još bili na križevima, i u trenutku
kad se ruski brod okrenuo, spreman za borbu, oni su ispustili konopce
koje su još držali, i turski brod je zaplovio munjevitom brzinom,
skoro skačući po talasima, i ostavljajući protivnike da ponovo razvijaju
jedra, pošto su već zauzeli borbene položaje. To nije bila mala
prednost, ali je beju bilo jasno da će ga goniti. I posle nekoliko sati
brze plovidbe, ukazala su se na horizontu tri broda – oštećena fregata,
bivši turski brod i fregata-gonič. Videvši ih, bej je odlučio da uspori i
dopusti paralelnu plovidbu na pristojnom rastojanju, ne bi li iskoristio
povoljan trenutak za još koji drski manevar. Bilo je već popodne,
vidljivost odlična, i Leon nije mogao poreći lepotu prizora četiri
broda, koji su pod povoljnim vetrom sekli vazduh, vodu i svetlost
svojim mrkim bokovima i jedrima bisernih preliva. Plovili su sada
uporedo, pred ruskim brodovima Abdulah-bej, a na dometu đuleta
prvo ona ruska fregata koja je zarobila ruski brod, zatim sam
zarobljeni brod, i najzad oštećena fregata, koja je pažljivo birala put
po talasima. Abdulah-bej je, posmatrajući protivnike, imao ponovo
na licu onaj ledeni izraz, a Leon se nije mogao dovoljno nadiviti
poslušnosti i brzini turskih mornara, koji su na njegov mig skakali na
odredište. Bejovo razmišljanje se u tome trenutku odnosilo na
protivnika, i na sopstvene šanse u predstojećoj borbi. Izgledi da
324
pobede bili su sve manji, jer je prvi ruski brod očigledno bio ravne
snage i brzine, i nedvosmisleno borben. Pogled na zarobljeni turski
brod ga je stalno dovodio do besa, i u sebi se zaricao da će ga u borbi
prvog potopiti. Međutim, stvari su krenule drugim. tokom. Bej je
najednom primetio da predmet njegove mržnje i oštećena fregata
zaostaju, a da zatim polako menjaju pravac i gube se: zapovednik
ruskog broda ili je bio lud, ili je želeo ravnopravnu borbu. I zaista, tek
kad su se druga dva broda već dosta smanjila na horizontu, zauzeo je
ruski brod poziciju za borbu, ovog puta polagano i bez lukavstava,
kao da je hteo da protivniku pokaže da očekuje pošten duel.
Nesumnjivo dirnut u ponos, Abdulah-bej je na isti način naredio da
se pokupe jedra, i sa srednjeg jedra ruskog broda se razvila crvena
zastavica – kao na manevrima, zapovednik je pokazivao da će opaliti
prvi hitac. Abdulah-bejovi topovi su odvratili na đulad koja su
uzburkala vodu oko broda preciznom paljbom, i ona je na ruskom
brodu odmah polomila mali križ na krmi. Ruske tobdžije bile su u
drugom plotunu bolje – đule je palo ispred komandnog mosta, i kad
se dim slegao, Leon je ugledao nepopravljivog beja kako i dalje,
skrštenih ruku, posmatra sa svog mesta. Sam vitez od Gijminoa je
borbu posmatrao sa zgodnog mesta na pramcu ispred mreže, tako da
nije ometao mornare dok su trčali prema prvom trouglastom jedru.
Bio je u visini glave Abdulah-beja, i imao savršen vidik na oba broda.
Plotuni su se nastavljali, brodovi su se, u sporom hodu, sve više
približavali, a more između njih dobijalo skoro belu boju od
neprestanog komešanja i eksplozija. Bej je imao neznatnu prednost,
jer je njegov brod još uvek bio manje oštećen i uz to pokretniji. Ruski
zapovednik, postavši svestan toga, a dosledan svojoj dotadašnjoj
smelosti, odlučio se na abordaž. Nameru je, međutim, bilo lakše
najaviti nego ostvariti. Abdulah-bej je pratio svaki pokret protivničkog
broda, i izdavao naređenja koja su njegovi mornari trenutno izvršavali.
Pred zapanjenim Leonovim očima odvijala se igra koju mogu da
izvedu samo vrhunski pomorci – dva broda su igrala na talasima kao
dva petla, jedan izbegavajući a drugi navaljujući, neverovatno brzim
promenama položaja, skokovima i zaokretima. Zahvaljujući velikoj
pokretljivosti koju je posedovao, a u rukama dobrog zapovednika i
325
obučene posade, jedrenjak je zaista mogao igrati menuet po talasima
svih veličina. Tako su se i ruski i turski brod dugo odmeravali,
ispaljujući povremeno po koji top. Izgledalo je da turski brod može da
izbegava abordaž do beskonačnosti, ali je ruski ipak polako
napredovao.
Za Abdulah-beja, stvar je zaista bila prevashodno igra, jer mu je
bilo jasno da se borba mora okončati neposrednim sukobom,
ali se nadao da će ovakvo pokazivanje veština još izmoriti ruske
mornare. Po Leonovom računanju, prošla su bar dva sata obilaženja
i izbegavanja, dok je ruski brod uspeo da se približi na domak čaklji.
Bej je nameravao da primeni još jedno lukavstvo – kontraabordaž;
razmestio je svoje ljude tako da samo jedan odred mornara primi prvi
udarac, a da ostali, kada dovoljan broj protivnikovih pređe na njihov
brod, opkole i unište tu grupu dok ostali, sa odredom mornaričke
pešadije, ne pređu na ruski brod. Tako su se dve desetine prekaljenih
bejovih vojnika sklonile u njegovu kabinu, a ostali se posakrivali
ispod palube, kad su se uz ogradu palube, uz odvratan fijuk, zabile
prve čaklje. Čuo se snažan poklič ruskih mornara koji su, predvođeni
komandantom – Leon je na njemu raspoznavao samo plavi francuski
mundir – hrupili na palubu turskog broda. Mornari namenjeni
primanju prvog udara, davali su snažan otpor, i uskoro se paluba
pretvorila u krvavu scenu: Turci su se neosetno povlačili, privlačeći
sve veći broj Rusa na svoj brod. Abdulah-bej je sačekao da se ratnici
rasporede kako je predviđeno, a zatim je polako izvukao svoju krivu
sablju – imala je da počne prava borba. Kada se zaorio njegov glas,
prikriveni vojnici su odgovorili u jednom dahu... Već efekat ovog
pokliča bio je takav da su mnogi Rusi prestali da se bore, okrećući
se unezvereno, i za nekoliko sekundi ratna sreća se izmenila. Sada
su bejovi vojnici krčili put kroz ruske vojnike kao kosači kroz visoku
travu. Ruski zapovednik u francuskom mundiru pokušavao je da
svojima dovikne nešto što se u buci više nije čulo, ali je u ruskim
redovima već zavladala panika, i oni su u neredu bežali ka svome
brodu. Za nekoliko trenutaka, bilo je jasno, uskomešane linije ratnika
biće razdvojene, i dva zapovednika naći će se licem u lice. Leon je
326
usmerio svu svoju pažnju u tom pravcu; srce mu je odjednom snažno
zalupalo, a u ušima zabubnjalo bučnije od topovskih salvi: on je znao
ruskog zapovednika! Skočivši kao na oprugama sa svog mesta, bez
ikakvog oružja i gurajući Turke oko sebe, probio se, izbezumljen od
užasa koji je naslućivao, do turskog zapovednika. U trenutku kad je
pružio ruku da ga dohvati za rukav, da pokuša da zaustavi očekivani
dvoboj, jedno puščano tane, ispaljeno ko zna otkud, pogodi Abdulahbeja pravo u grudi. Više no što je mogao videti, Leon je naslutio, po
snažnom grču ruke koju je sad dohvatio. Odjednom se ceo prostor
ispunio strašnim komešanjem. Oružje je bacano po palubi, a tvrdi
bejovi ratnici spuštali su se na kolena oko svog smrtno ranjenog
vođe, koga je Leon pridržavao. Ne razmišljajući o opasnosti, vitez
od Gijminoa je samo jednim pokretom ruke dao znak ruskom
zapovedniku da obustavi borbu, a ovaj je to poslušao bez pogovora.
U zatišju ispunjenom jecajima, na bledom licu Abdulah-beja,
okrenutom onome ko ga je pridržavao, pojavilo se nešto kao osmeh.
– Prijatelju, rekao je s mukom na italijanskom, i – njegova je duša
izletela sa tim rečima.
Više nije imalo nikakvog smisla prolivati krv: ruski zapovednik je
izrekao nekoliko oštrih naredbi, njegovi ljudi su zaposeli ključne
tačke na brodu, a turska posada se predala bez otpora.
Leon je, još ne podižući glavu, posmatrao smireno lice mrtvog
prijatelja. Kad je pokušao da izvuče ruku iz hladne zgrčene šake,
otkrio je na svom dlanu jednostavan srebrni prsten sa velikim
oniksom.
– Otići ćeš daleko, i tamo naći prijatelja, čuo je poznat glas iznad sebe.
Veruješ li sada u ono što nam je selki rekla, viteže od Gijminoa? rekao
je kapetan Džons, jer je to bio upravo on, spuštajući nežno ruku na
Leonovo rame.
Podigavši se, Leon je ugledao Džonsovo ogaravljeno i ozbiljno lice.
327
– Zahvalan sam ti, viteže, što si pokušao da sprečiš klanicu i njegovih
i mojih ljudi, reče on. A zatim, ne uspevajući više da sakrije suze u
svojim razrokim očima, reče menjajući glas:
– Vidim da si još uvek toliko daleko od vojničkog razuma kao kad sam
te ostavio u Tekselu, prokleti pravniče!
I bučno šmrknuvši, privi ga na grudi.
328
Nekoliko uopštenih misli
Pisac vidi svoju čitateljku i čitaoca, kao u najjasnijem snu, pri
dnu tajanstvenog, mirisavog i otmeno neuređenog vrta, koji je
naša zajednička mašta pustila da buja u slobodi: oni sede, meko
naslonjeni na ogradu klupe, već obuhvaćene podivljalim bršljanom,
a pogled im bludi od raskošnih bledo plavih, ljubičastih i purpurnih
hortenzija do malenog ribnjaka, koji opsedaju satinasti lokvanji.
Celim njihovim likovima izražena je seta u svom najfinijem obliku,
neizrečena i neprouzročena, ravna blagom zadovoljstvu, samo težeg
i opojnijeg mirisa. Čitalac i čitateljka, naime, slute da će ovo mesto
čarolija uskoro opusteti, i da će prikaze naše mašte uskoro otići iz
njega, ili da ćemo se bar sa njima po prvi put rastati. Pisac ih ostavlja
u tome raspoloženju, udaljavajući se na vrhovima prstiju, i nemoćan
da iskaže bilo šta od tananih misli koje se roje u njihovim glavama.
Već narednog jutra, Crno more je pokazalo svoje pravo lice: preko
Džonsovog admiralskog broda šištali su beli pramenovi vode, gonjeni
pobesnelim vetrom, a paluba je stenjala od naginjanja. Jedra su
pokupljena tako da se plovi sporije ali bezbednije, i sav posao mornara
se sastojao u napregnutom posmatranju situacije, što pri ovakvom
ljuljanju nije bilo nimalo lako. Ostali brodovi, oni koje je Džons viteški
uklonio iz bitke, i dva zarobljena turska broda jedva su se mogla
nazreti na horizontu, između dva vodena brda. Džons je šetao po
palubi, proklinjući svaki talas posebno, i dajući uzgred kratke i oštre
naredbe. Noć je proveo nemirno, ne sklopivši oka, ne toliko zbog
bure, koliko od neiskazanog uzbuđenja što se proročanstvo ispunilo
i što je, kako je i Leonina bila ubeđena, bio spasitelj ovog još uvek
razdvojenog para. Činjenica da je svedok, i u izvesnom smislu izvršilac
čudesne nadljudske volje, opijala ga je više od sjajne pobede koju je
juče zadobio. Vitez od Gijminoa je, posle smrti svog turskog prijatelja,
jedva izgovorio nekoliko reči, a Džons je čeznuo da svoje podatke i
329
otkrića dugo sladi pred njim, i tako su dva prijatelja dočekala naredni
dan bez međusobnog razgovora, jedan spavajući mrtvim snom, a drugi
premećući se u mreži cele noći. Tek kad se po svetlucanju ivica teških
oblaka moglo zaključiti da je u visinama Sunce negde izašlo, pojavio
se vitez od Gijminoa na palubi, odeven u skromnu mornarsku odeću,
ne razlikujući se ničim od ostalih koji su radili na palubi – ni po izrazu
dubokog prezira prema prirodnim pojavama i ostalim primercima
ljudskog roda. Džons nije mogao da zadrži osmeh – vitez je izgledao
isto onako kao kad se pojavljivao izjutra na palubi „Bonom Ričarda”,
pre tačno godinu dana. Izbegavajući vešto zamke i klizanja, i postajući
zbog toga još namrgođeniji, prišao je Leon Džonsu. Izgledalo je da
ne mogu jedan drugom da pogledaju u oči, posle strašnih iskustava i
bolnih uspomena od prethodnog dana.
Najzad, vitez od Gijminoa procedi kroz zube, gledajući nekako iskosa
položaj leve Džonsove cipele:
– Pretpostavljam da sam prve noći sasvim slučajno pošteđen
sređivanja brodskih knjiga!
– Sada imam plaćenu švedsku budalu za taj posao, reče Džons, sa
svoje strane zaokupljen uklanjanjem nevidljivih kapi vode sa svog
elegantnog plavog mundira.
– I kako ide učvršćivanje ruskog carskog trona? upita vitez, ne
uzdržavajući se otvorene zlobe.
– Teško, odgovori Džons cereći se, otkako Turke pomažu pariski
pravnici.
Leon srdito podiže glavu, i ugleda svog prijatelja u stanju visoke
razrokosti i crvenila; pade mu na pamet da obojica verovatno pružaju
zabavan prizor svima zatečenim na palubi, i promeni lice u podmukao
osmeh: i njegov bivši pomorski zapovednik dobi vrlo sličan izraz, a
zatim su obojica izvesno vreme posmatrala uzburkanu pučinu.
330
– Kad bi samo znao koliko me muče, reče Džons muklo. – Imam na
brodu jednog pruskog princa, jednog nadvojvodu i pola generala
– gospodin je nešto manji rastom – ali taj krasni plemićki zbor nisi
mogao primetiti, jer ispunjavaju svaku očicu svoje mreže otkako smo
isplovili, a o mirisu u njihovim kabinama da i ne govorim. Kada se
budu delili ordeni i nagrade, pisaće dostave o mojoj nesposobnosti. A
ti, šta si radio na turskom brodu?
– Više ne znam koja je ovo paluba po redu otkako sam se ukrcao na
brod onog trgovca robovima u Tekselu! Oplovio sam Španiju, afričku
obalu, grčka ostrva i Pirej, i umalo da ostarim u Carigradu, zajedno sa
čovekom čiju smrt juče nisam mogao da sprečim...
Leon zaćuta, grizući usnu.
– Sahranićemo ga sada, sa svim počastima, reče Džons. – Za petnaest
godina, koliko plovim i borim se, on mi je bio najdostojniji protivnik.
Zatim dade znak dvojici mornara na mostu i oni iznesoše, očigledno
iz same kajite, telo umotano u skromni mornarski čaršav.
– Jedno vreme sam bdeo kod njega, noćas, reče Džons skoro za sebe.
– Neobično lice.
I jakim glasom, on izdade nekoliko naredbi, a mornari se, i pored
strašnog ljuljanja, začas postrojiše ispod mosta. Na ogradi je već bila
daska na koju su dvojica postavila telo Abdulah-beja. Jedan počasni
pucanj iz topa i huk razbesnelog mora bili su poslednji pozdrav
bivšem Leonovom prijatelju. Od buke talasa nije se čuo pad tela u
more, ali ga je propratio skoro jednoglasni jauk bejovih oficira iz
potpalublja. Na ovaj zvuk, Džons se strese i prekrsti, i krenu prema
kajiti. Dok je odlazio, bacio je još pogled na Leona, koji kao da je
pokušavao da sa mosta zapamti mesto rastanka.
Džons je već pekao usne na vrućem grogu u kajiti kad je ušao vitez
331
od Gijminoa, išiban spolja vetrom i uništen iznutra tugom, kako se
to čitalo na njegovom licu. Bio je pravi trenutak da započne operacija
oživljavanja.
– Ja sam u međuvremenu bio u Državama, reče Džons nehajno. –
Dobio sam admiralski položaj od Vašingtona i vrlo uticajan položaj
Katarininog paža, takođe od njega, a da se u međuvremenu nisam
ni dan smeo zadržati u Francuskoj. Položaj revolucije sada zavisi
od potpune nepomičnosti flote, koja je sa pajacom Rošamboom
blokirana na Rod Ajlendu. Kada tvoj otmeni sunarodnik reši da
prekine blokadu – a ja bih to uradio još pre tri meseca – možemo se
nadati konačnoj pobedi. Tu Džons otpi pozamašan gutljaj, i poprimi
tamnocrvenu boju od toplote i besa.
– U Državama je lepo zimi, znaš. – Po svim kućama zabave, lepe
dame kojima je dosadno, u gospode se veština slikovitog laganja
neslućeno razvija... No, ukratko, da te više ne mučim, jer vidim da si
se iznenadio što sam tako kratko psovao svoje vojne kolege – ukratko,
upoznao sam u Baltimoru damu dostojnu moje pažnje...
Na Leonovom licu se konačno pojavi nešto kao osmeh.
– A ne sumnjam da bi bila dostojna i tvoje pažnje. Doduše, ne bih ti
mogao tačno opisati kako izgleda i šta je to na njoj, premda se sećam
svakog detalja, i nijedan nije savršen: no celina je iznad svega što sam
ikad upoznao. Inače je Parižanka, prezime sam joj već zaboravio... ali
joj je ime nekako kao tvoje.
Usudio se da preko vrča pogleda svog prijatelja: izraz na Leonovom
licu mogao bi se teško opisati. Mogao ga je, uostalom, nakratko videti
jer je on odjednom pokrio lice rukama u strašnom stisku, kao da
prstima hoće da dohvati svoje sećanje.
Džons nastavi, sasvim tiho:
332
– Molim te da mi oprostiš... jeste, istina je, upoznao sam Leoninu
Dartoa u Americi, i doveo je u Francusku, gde te sada čeka.
Leon je izgleda pokušavao nešto da kaže, ali se ništa nije čulo.
– Što se nje tiče, reče Džons znatno drugačijim glasom, jer je procenio
da je bilo dosta slabosti, – ona je sa mnogo većim uzbuđenjem primila
vest o tome da si ti – bar u Tekselu – bio živ i zdrav; skoro se ubila
iglama koje je držala, a za njom i mladi general de Lafajet, ali od tuge
što mu propadaju izgledi. On je gospođicu doveo na svome brodu u
Ameriku, i uz put ju je, kako mi je ona pričala na povratku, spasao
nepredviđenog braka sa lokalnim indijanskim uglednikom.
Iz šaka izroni Leonovo lice, onakvo kakvo je Džons poznavao:
stisnutih očiju, kao da pokušava da im smanji prodornost i opasnost,
stisnutih usana sa borama unaokolo koje daju gorak i ironičan izraz –
lice nepomirljive nezavisnosti i otpora. Vitez progovori, sa nešto malo
više elegantne modulacije no što bi okolnosti zahtevale:
– Gospođica Dartoa nije moje vlasništvo, Džonse, a nije vezana ni
nekim drugim načinom. Ako se vratila sa tobom, nadam se da je to
bio slobodan izbor.
– Naravno da je bio slobodan izbor! reče Džons. – Ja sam joj čak
savetovao – pošto od tebe nije bilo vesti već nekoliko meseci – da se
ne prepušta nesigurnim nadama i da, ako joj srce tako želi, ostane uz
u svakom pogledu odličnog generala Lafajeta.
– To je veoma plemenito od tebe, reče vitez otrovno.
– Uvek na usluzi prijateljima, odgovori Džons, sa lakim naklonom. – I
inače me, otkako sam je upoznao, stalno progoni pitanje šta je na tebi
našla. Treba da vidiš kako Lafajet izgleda u paradnoj uniformi.
Vitez od Gijminoa dobi naročito prezriv izgled.
333
– U tome slučaju, reče on, – moje šanse propadaju: nadam se da nikad
neću obući ni običnu, a nekmoli paradnu uniformu.
Sve ovo je već mnogo više ličilo na Leona koga je Džons poznavao, a
i grog nije više bio tako vruć.
– Ti se sećaš Đakomina? upita on viteza.
Na vitezovom licu je sada bilo iskrenog, ničim sputavanog zanimanja.
– Momak je zaglavio, reče Džons sa ozbiljnim izrazom. – Gospođica
Dartoa je, koliko sam shvatio, uspela da u nekoliko podmuklih obrta
spreči njegov slobodni izbor, i vratio se u Stari svet sa nečim što je
imalo brz pogled i brz jezik.
Vitez od Gijminoa pusti sebi na volju dugotrajnim, olakšavajućim
smejanjem. Kad se smirio, naže se prema Džonsu, a u očima mu je
još igrao osmeh:
– Ta, on je bio jedini pravi ženomrzac koga sam poznavao. I za razliku
od onih lažnih, nikad nije imao potrebu da to posebno objašnjava. Uz
to, siroti dečko nikako nije mogao da se oslobodi obožavateljki, gde
god bi se pojavio.
– Ja znam da nikad nisam video odanijeg pratioca, reče Džons. – Kad
je Leonina najavila odlazak, Đakomino je istog trenutka rešio da ide,
premda su mu se u Baltimoru otvarale vrlo lepe mogućnosti, i premda
se jedva nedelju dana pre toga oženio.
– Neverovatno, reče Leon, više za sebe. – Ako je njega začarala, šta
tek meni preostaje!
– Preostaje ti još jedan podatak, poče nevoljno Džons, češući nos u
nedoumici... – ona se morala udati za tog... grofa, ili šta je već, da bi te
izvukla iz zatvora, i još uvek je njegova zakonita supruga. Izgleda da
334
gospođica ima vrlo originalne rođake, koji su smislili pravi indijanski
plan za njenu udaju, okončan veličanstvenom paljevinom grofove
kuće, u kojoj je navodno stradala i sama mlada supruga, od venčanja
obolela od strašne bolesti. Kako grof nije sasvim blesav, stvar se
otkrila posle nekoliko nedelja, i Leonina je morala da beži što dalje od
svojih bračnih dužnosti, i da na putu za Dijep nije srela Lafajeta, koji
ju je izbavio od grofovih plaćenika, cela priča bi danas nosila tužnija
obeležja. Istini za volju, izlagala se opet istoj opasnosti dolazeći u
Francusku, ali ja je nisam mogao zaustaviti... kad je čula da si živ.
Vitez od Gijminoa gledao je ispred sebe sa teško održavanim
dostojanstvom, a preko njegovog lica su, brže od burnih oblaka
napolju, prelazili bes, očajanje, ubistveni nagoni i razgaljenost.
– Zašto ja? odjednom upita kapetan Džons, i neobičnost ovog pitanja
sasvim zbuni Leona, utonulog u grčevito kombinovanje i razmišljanje.
– Zašto ja? ponovi Džons. – Zašto baš ja da budem tvoj i Leoninin
ljubavni poštar? Sudbina se surovo poigrava sa mnom – osuđen sam
da služim, kao Crnče u italijanskoj operi – tebi, debeloj ruskoj carici.
Od svih najradije bih odabrao tu tvoju gospođicu Dartoa... kad ne bi
bila toliko izluđena tvojom lošom naravi.
Bojimo se da je nastavak razgovora bio sve više obeležen stupnjevitim
trošenjem groga. Vitez je, posle izmenjivanja obostranih procena o
nezahvalnosti sudbine, bio još dovoljno pri sebi da detaljno opiše ne
samo svoje mnogobrojne i uzbudljive događaje, nego i da kapetanu
potanko izloži svoje viđenje stanja na Istočnom Sredozemlju i u
Otomanskoj imperiji. Posle toga, na žalost, dva prijatelja su prešla na
direktno vređanje svojih omiljenih ciljeva: ruske carice, francuskog
kralja, engleske mornarice, turskog sultana, sveštenstva u celini i
glupih vojskovođa pojedinačno. Bura se tog dana prema popodnevu
postepeno smirivala, i nekako u obrnutoj srazmeri rastao je žar naših
učesnika u diskusiji. Kad su, već po pravoj bonaci, vojni zapovednici
izronili iz svojih kabina i pokušali da se okupe u kapetanovoj
335
kajiti, ona je bila puna isparenja ruma, dima dobrog holandskog
duvana, a nadasve uzbuđenog mahanja rukama, glasnog smejanja i
nedvosmislene raspojasanosti. Kapetan Džons, koji je u svojoj ruskoj
usamljenosti odabrao potpunu izolaciju i elegantnu uzdržanost prema
svojim saborcima – a ona je sakrivala duboki prezir – sada je pred
zaprepašćenim ruskim i švedskim očima ustao raskopčan, crven u licu,
glasan i prost, i još u društvu ne mnogo uglednije osobe u najskromnijoj
odeći, i kose razbarušene po čelu – vitez od Gijminoa je imao običaj
da se hvata za glavu u težim delovima dokazivanja Džonsu. Ako je
ikada bila pogodnija situacija da potpuno izgubi svaku podršku kod
ovih uobraženih salonskih vojnika, zakleo se Džons gledajući njihova
lica na vratima, onda će on sebi staviti bar pet veštačkih mladeža na
obraze, i trošiće pintu pudera svakog jutra... Da bi stvari bile gore, ova
zakletva bila je, u iznenadnoj tišini, potpuno glasno izgovorena.
Još iste noći, bez ikakve posebne potrebe za otrežnjivanjem – zajedno
su navikli da se trezne nekim neprijatnim poslom, Džons i vitez od
Gijminoa su sačinili plan daljih akcija. Džons je inače morao da se
vrati u teretnu luku, da dopuni zalihe namirnica i vode, i da svečano
preda zarobljene turske brodove. Nadao se takođe da će to doneti i
neke druge prednosti, što je bila zgodna prilika da oštrim rečnikom
izrazi svoje mišljenje o Katarininom tvrdičluku. No i bez dodatnih
sredstava, mogao je za svog prijatelja da obezbedi čitav brod i
pola Rusije, od čega je Leon pokušao da ga odvrati. Rešili su da je
najsigurniji način da se stigne do Francuske preko Beča, a postojala je
mogućnost da i Džons krene s njim na putu prema Petrogradu.
Negde pred zoru, po tačnom Leonovom predviđanju, pojavili su se
i neizbežni brodski dokumenti. I kad je, teške glave, vitez ujutro
izašao na palubu, u prvom trenutku još mu se činilo da je na „Bonom
Ričardu“.
Morali bismo biti iskreni prema kapetanu Džonsu – vreme plovidbe
je uglavnom trošio da bi smislio kako da svog prijatelja što je moguće
više zadrži kod sebe, i istovremeno mu se priviđao lik gospođice
336
Dartoa, kako mu upućuje jedan od onih pogleda potpunog poverenja.
Pa kako je kapetan, bez obzira na svoje nisko poreklo i poneke navike,
u duši bio veliki i pravi džentlmen, suzdržao je svoju beskonačnu
lukavost i nije smislio ni jedan neizbežni razlog i objektivnu situaciju
u kojoj bi prisustvo njegovog najboljeg zapovednika mornaričke
pešadije bilo neophodno. Ali, zato je Džons sve jasnije osećao da
mora da krene prema Petrogradu, sa skretanjem prema Galiciji, i da
više ne može da dozvoli nijednu nepredviđenu tačku u putešestviju
Leona od Gijminoa.
337
Glas
Jesen u Beču ume da bude veoma hladna, ali je mnogo strašnije što
je vetrovita. Čak i u skoro raskošnoj sobi hotela ,„Kod plavog slona“,
vatra u kaminu se svaki čas povijala pred naletima košave koja je sa
istoka tukla grad. Na svaki zvučni drhtaj drvenarije, kapetan Džons,
koji je spavao na krevetu, mrmljao je psovke o moru, ne budeći se,
a sveća na stolu za kojim je vitez od Gijminoa nešto pisao, povijala
se i treperila od nevidljivih strujanja. Kroz okno sobe nazirala su
se svetla carskog grada, i nebo raskidano oblacima u poslednjim
svetlosnim odsjajima. Leon se, slušajući Džonsovo nesvesno
proklinjanje, nasmešio za sebe. Kapetan je još na brodu skovao ludi
plan kako da ostavi svoje obaveze Katarininoj floti, i time pokvario
Leonove planove da mirno i sa uživljavanjem posmatra obale na koje
je dospeo nesrećni gradski hedonista Ovidije, kad se zamerio slepoj
moći: trebalo je izvesti hiljadu sitnih priprema na brodu, naročito u
izveštajima, da bi kapetan koliko-toliko uverljivo opravdao odlazak
sa broda i nestajanje u nepoznatom pravcu sa sumnjivom osobom
pokupljenom na neprijateljskom brodu. Pošto je svoje nevoljne kolege,
prinčeve i generale, primorao da se pozabave oko zarobljenih brodova
i popisivanja plena, kapetan Džons je poslao pismo Admiralitetu, u
kojem je, posle opširnog navođenja uspeha i bogatog ratnog plena,
uzgred naveo da će odsustvovati od vojnog dejstvovanja nekoliko
nedelja, radi prikupljanja važnih vojnih podataka na izvoru, u Austriji.
I pre nego što se iko snašao i podsetio ga na kruta pravila, Džons
je sa važnim i tajanstvenim izrazom uskočio u iznajmljene kočije, i
nestao iz dometa drugih zapovednika sa svojim prijateljem. Znao je
vrlo dobro da će njegov prestup biti ubrzo opisan strašnim bojama
na odgovarajućem mestu, i da će ga stići – kazna ili hitan povratak.
Doduše, računao je da će njegove dosadašnje zasluge i neophodnost
njegovog prisustva prinuditi caricu da ga bez buke potraži i vrati, i to
je upravo bio period koji se nadao da će na miru provesti sa Leonom.
338
Radost što se otima carskoj volji i svest o sopstvenoj vrednosti uslovile
su kapetanovo nezapamćeno dobro raspoloženje i raspusnost, na
koju je padala jedna jedina senka: kapetan Džons, koji je mrzeo more
i jedva čekao malo provoda na kopnu, nije podnosio vožnju kočijom,
i izlazio je bledo-žut na svakom odmorištu, a noću se bez prestanka
trzao. Dva prijatelja su tako, sa Džonsovim putnim nevoljama, prešla
ogromnu razdaljinu od crnomorske obale do carskog Beča, ispitujući
usput moldavska i mađarska vina, i uživajući kao dva dečaka u
svakom trenutku provedenom zajedno.
Leon se ponovo osmehnu, podsećajući se provoda, obeleženih
blagom ludošću, koje su imali na putu. Obojicu je na kraju čekala
izvesnoet – Leona silno željena izvesnost o Leonini, a Džonsa
izvesnost vojne discipline, ali su se obojica sa podjednakom strašću
predala momačkim zabavama, kao da im je to još jedino u životu
preostalo. Nećemo se posebno zadržavati na karakteru usputnih
doživljaja koje su dva prijatelja imala, ne samo zbog njihove
nevažnosti za našu glavnu priču, nego i zbog mogućnosti da čitalac,
uz zavereničko smejuljenje, sam zamisli jedno takvo putovanje:
beskrajne zakarpatske i panonske ravnice, koje je već uveliko noću
stezao mraz a izjutra pokrivao i prvi sneg, i po njima klize kočije u
kojima se na mangalu greje lokalna, vrlo snažna rakija; usamljene
krčme, u kojima zajapurene krčmarice dočekuju retke putnike i goste
ih nepoznatim jelima i novim vinima; i posvuda velike, pregrejane peći,
tako da između spoljnjeg i unutarnjeg sveta vlada apsolutna razlika,
koja glavu brzo olakša i napuni neobičnim mislima. Verovatno je to
i jedini način da se preživi u beskonačnim prostorima ovih ravnica,
gde ništa nije bliže od zvezda, i gde bliski dodir sa ljudima ima mnogo
veći značaj nego tamo gde se pojedinac na svakom koraku sudara sa
njima. Tako je premišljao vitez od Gijminoa, prisećajući se puta, kao
i nekih ni njemu samom dovoljno razjašnjenih usputnih događaja.
Ono što je vitez pokušavao da napiše, dok su mu glavom proletali
najnoviji utisci, bilo je zapravo pismo onoj za koju je sada već znao da
ga čeka. Prvi dani koje je sa Džonsom proveo u Beču, a tu su već bili
339
više od nedelju dana, nisu ga nikako naveli da smisli način sretanja
sa svojom izabranicom, dovoljno bezbedan za nju. Ovo je licemerno
natuknuće, jer je i neuporedivi vitez od Gijminoa teže razmišljao trčeći
iz pozorišta u operu, iz opere na zabave, i još pokušavajući da čuje
neko zanimljivo predavanje na poznatom univerzitetu. Preokret se
desio upravo toga dana kad zatičemo viteza u hotelu, a ne na nekom
od mesta za zabavu, jer je tog popodneva vitez sreo jednu avet.
Sveznajući čitalac će se setiti da je vitez od Gijminoa, krenuvši na svoje
veliko italijansko putovanje, doživeo prvu potvrdu svoje privlačnosti, i
istovremeno prvu potvrdu svog mačevalačkog obučavanja, u jednom
bekstvu iz Firence, u društvu jedne bečke plemkinje. Toga dana
u Beču, vitez je imao priliku da sretne ženu zbog koje umalo nije
izgubio glavu. Video ju je na jahaćim stazama šenbrunskog dvorca,
kamo je otišao da proveri lepotu nadaleko hvaljenih veduta: bila je
u velikoj grupi dama i gospode koja su se vraćala sa dnevne šetnje
na konjima, svi zajapureni, u bogatim ogrtačima sa samurovinom
ili polarnom lisicom, i istog trenutka je prepoznao njenu ljupku
glavu sa okruglastim sivim očima i punim malim usnama. Upravo
je zbacila kapuljaču sa lica, i ledeni vetar se poigravao slobodnim
pramenovima njene napudrane kose. Vitez od Gijminoa je zastao
kao ukopan na sporednoj stazi, ali ga nije zaustavila snaga prijatnih
uspomena: na licu njegove velike ljubavi više nije bilo ni traga one
vesele naivnosti, koja ga je u Firenci začarala, a umesto nje, izraz
otupljenosti i prenemaganja se nudio jednom starijem gospodinu
vojničkog držanja, koji je nespretno obavljao kavaljerske usluge
spuštanja sa konja. Nikad ranije vitez nije video kako se žensko lice
može isprazniti i postati sopstvena karikatura u tolikoj meri kao ova
njegova mladenačka strast. Dok je prolazila, neposredno pored njega,
bacila je na Leona jedan pogled koji ga je tek dotukao: bio je to pogled
neprepoznavanja, ali pun nesvesne požude – ona je uz put primetila
privlačnu priliku, i nije propustila da joj uputi nedvosmislenu poruku.
Vitez od Gijminoa je proveo još dosta vremena ne primećujući
vedute, a onda se vratio u hotel peške, šiban vetrom, veoma uzbuđen.
340
Sa jedne strane, osećao se krivim što nije dao više od sebe da sačuva
svoju i njenu ljubav, a sa druge, ta duša, koju je ubila zanemarenost,
davala mu je očit primer šta se može desiti mladom ženskom biću
bez dovoljno podrške i sopstvene hrabrosti. Slutio je, ne samo iz dna
svoje duše, nego i na osnovu Džonsovih priča, da je žena koju je sada
voleo nešto drugo, i da joj hrabrosti ne nedostaje. No gde je mogla biti
ona osetljiva granica kad ta hrabrost popusti pred naletima neumitne
svakodnevice, to nije mogao znati, i žurio je pustim ulicama kao da
ga goni odabrani zbor ljubavnih đavola. Negde u blizini gradskih
zidova, počela se u njemu rađati i sasvim besmislena i zakasnela
ljubomora na Lafajeta, i trajala je sve do ulaska u sobu gde se odmarao
Džons, još od sinoćne pijanke – jer vitez od Gijminoa ni za živu
glavu ne bi Džonsu dao povoda za takvo zadovoljstvo – da primeti
njegove posedničke osećaje. To je dakle bio motiv koji je viteza od
Gijminoa naterao da požuri i sebe primora da smisli način sretanja
sa Leoninom. Nije mogao znati trenutnu situaciju sa Šavinjolom,
kao što nije znao ni za događaje sa Leonininom babom, i učinilo
mu se najpametnije da se samo javi, i da sačeka njena obaveštenja iz
Pariza. Nešto mu je govorilo da je to mogao učiniti i odmah, i da nije
morao toliko ostajati u Beču, ali ga je iznenadno Džonsovo mrmljanje
ponovo podsetilo zašto je zapravo ovde, i zbog koga će ostati sve dok
carica ne otkrije svog neobuzdanog pomorskog zapovednika. Sa
dubokom razneženošću je mislio na to da je ovo možda poslednje
Džonsovo viđenje sa nekim ko mu je blizak, i da u svakom narednom
sukobu sa Turcima može izgubiti glavu. I da je kapetan Džons imao
lakši kopneni san, mogao je da primeti kako ga njegov oštri prijatelj
pokriva vunenim pokrivačem po leđima izloženim promaji.
Tek ponovo za stolom, sećajući se susreta u parku, vitez je napisao
u jednom dahu pismo, koje će pisac ne oklevajući ponuditi svome
čitaocu:
Mila prijateljice,
morao bih promeniti čitav svoj način razmišljanja da bih bez
uzdržanosti poverovao u stvari koje su se Vama i meni desile u
341
poslednjih nekoliko meseci. No, istina je tu da me demantuje:
jednom rečju, kapetan Džons, nekoliko meseci pošto je Vas doveo
do Francuske, našao je mene na Crnome moru i doveo me do Beča,
odakle Vam se javljam da čujem od Vas svoju budućnost. Želeo bih
svim srcem da Vam potanko opišem okolnosti, događaje i proteklo
vreme – no važnije od toga sada je da sa Vama dođem do potpune
iskrenosti i razumevanja. Nemojte sumnjati u moje osećaje prema
Vama – oni su u ovim teškim mesecima razdvojenosti, sumnje i
očajanja postali još otporniji. Siguran sam da bi za mene bila najveća
sreća da sa Vama provedem ostatak života, ali moje pouzdanje ima
ljudske granice: ukoliko Vaša osećanja sa bilo kojeg razloga nisu
istovetna, ne nameravam se ni žaliti, ni svetiti, ni prezirati. Dovoljno
je nekoliko sati da promeni ljudske sudbine, a nekmoli godina dana,
ispunjena pritiscima, neprijatnostima i opasnostima za nežnu žensku
dušu. Sem toga, između nas su još uvek nepremostive teškoće u liku
Vašeg supruga, moje osude i hiljade i stotine milja, da o neizvesnosti
koja ispunjava vreme otkako me je Džons spasao do danas, i ne
govorim. Čekam i nadam se.
Leon od Gijminoa,
hotel „Kod plavog slona“, Beč,
23. oktobra, uveče
Vitez od Gijminoa pročita pismo i zaključi da je izuzetno kratko, hladno
i neprivlačno kao poziv mladoj ženi na večnu vezu. Među ostalim
svojim osobinama Leon je imao i jednu, ponekad vrlo neprijatnu za
svoju okolinu – iz inata i ljutnje na sebe mogao je posebno istrajati u
nekom od svojih zaključaka i raspoloženja; nemojmo zaboraviti da ga
je još pre neki sat tresla ljubomora, kojoj je inače uspešno odolevao.
Ukratko, od svog pravilnog zaključka o karakteru pisma, za Leona
je ostao još samo jedan korak da se naduri i izmisli ničim izazvanu
uvređenost, tako da je na kraju zapečatio ovakvo pismo, uveravajući
se da su dostojanstvenost i suvoća pravi način za privlačenje ljubavi.
Kakav je odgovor dobio, čitalac će uskoro imati priliku da otkrije.
Recimo samo toliko da je u međuvremenu vitez od Gijminoa prestao
342
da kao ranije uživa u operi, i da je na skoro svakom ženskom licu koje
bi ugledao, odjednom počeo otkrivati znake duševne bede i moralne
propasti.
Kada se Džons probudio, bilo je već kasno veče, a pored viteza od
Gijminoa, koji je stisnutih očiju i usana sedeo za stolom posmatrajući
neodređeno noćni Beč, nalazilo se jedno zapečaćeno pismo. „Stiglo
ga je“, pomislio je Džons u sebi, čudeći se koliko je njegov prijatelj
izdržao a da ne padne u ovakvo očajanje. A pošto je dobro znao da
svoje teške trenutke vitez od Gijminoa često nemilosrdno ispoljava
na drugima, tim jače što su drugi otporniji, sam je te večeri otišao
da ispituje čvrstinu morala nekih ljupkih devojaka iz kuhinje hotela.
Znale su za iskušenja.
Kriza viteza od Gijminoa smirila se za nekoliko dana, koliko njegovim
naporima volje, toliko i blagotvornim dejstvom premijere nove
italijanske opere, na koju ga je Džons, istinski mrzitelj muzike uz fini
svet, jednostavno odvukao. Oporavak je imao i neke manje suptilne
oblike, a Džons je trošio svu svoju prijateljsku predanost da viteza vrati
onome raspoloženju koje mu je bilo potrebno da dočeka odgovor. U
doba o kojem govorimo, pošta je iz Beča stizala do Minhena, pa zatim
preko Strazbura do Pariza, jer bilo je zimsko doba, i prelaženje preko
Alpa ne uvek sigurno zbog brzih promena vremena. Ukratko, tek
početkom decembra našlo se na vitezovom stolu jedno pismo iz Pariza.
Čitalac će, naravno imati pristup i ovoj tajni srca naših junaka; no
sada, ostavimo na trenutak viteza od Gijminoa da ga čita, leđima
okrenut kapetanu Džonsu, oslanjajući se na prozorski okvir tako
grčevito da su mu na nadlanici iskočile žile, i ne dajući nijednim
pokretom i nijednom rečju znaka o onome što mu se dešavalo u duši.
No kada se okrenuo, kapetan Džons je sa lakom setom zaključio da
se period poslednjeg bezbrižnog momaštva završava. I kako nužnost
uvek ima vezana rešenja za svoje izabranike, već narednog dana je i
kapetanu stiglo pismo iz Petrograda, polu-udvaračko i polu-preteće,
kojim ga carica obaveštava da je dobio nove ordene i titule i da će
343
mu biti uskraćena svaka plata, a dugovi ostati neponišteni, ukoliko
odmah ne preuzme svoje vojne dužnosti.
Ko nije doživeo srednjoevropsku zimu, taj ne zna šta su zimske radosti.
Svuda se sreću vesela zarumenjena lica, obavijena krznom i maramama,
ulice i staze odjekuju sasvim novim zvukom od napadalog snega,
svetlost se čudesno prelama na dvostrukim oknima, zveckaju bogate
opreme na konjima i saonicama, kuće su dobro ugrejane, i sve daje
utisak dugotrajne sigurnosti i stalnog blagdana. Ako su Mediteranke
najlepše u proleće, a žene sa zapada kontinenta u jesen, onda su žene
srednje Evrope svakako najlepše u zimu, kad mraz zacakli njihove
svetle oči i zabridi njihove obraze; one jedine umeju da zavode i onda
kad su do potpune bezobličnosti umotane u krzna i ogrtače, i kada
svetu na divljenje ostaju samo vrhovi njihovih noseva. Po takvom
jednom svetlom i veselom zimskom danu krenuli su vitez od Gijminoa
i kapetan Džons u svoju poslednju bečku šetnju, i kao da je sve što
je u Beču još bilo sklono galantnom izašlo takođe tog dana na ulice,
da ulepša poslednje zajedničke trenutke. Razgovor dvojice prijatelja
bio je ponešto isprekidan, tačnije rečeno zaustavljao se na svakoj
čarobnoj pojavi koja bi prošla. Nije bilo mnogo značajnih stvari koje
bi baš sad mogli jedan drugome reći: bilo je za sva vremena utvrđeno
jedno nerazrušivo prijateljstvo, i još je samo neumoljiva sudbina imala
da odluči koliko će potrajati i kada će se još učvršćivati. Leon je, kao i
uvek, bio zabrinutiji od svog prijatelja, koji je tvrdio da ga samo ruski
putevi mogu ubiti, a na moru mu se, po proročanstvu kaledonijske vile,
ne može ništa desiti. Sneg je škriputao pod nogama, sve suvlje što je
veče više prevladavalo, i taj je zvuk davao njihovom razgovoru onu
setnu i prigušenu notu, koja čini da glasovi postanu još tiši, a misli još
ređe. I umesto bučne zabave, opere ili pijanke, noć su proveli u istom
tihom razgovoru, dajući jedan drugome besmislene savete. Negde
posle ponoći, kad se na bečkome nebu levo od vitkog zvonika crkve Sv.
Stefana pojavio pun žuti mesec, kapetanu Džonsu je odjednom postalo
jasno da se ponašaju kao dve strine, poručio je bocu rakije trešnjevače,
i razgovor je do jutra krenuo drugim tokom, uključujući vatreno
kapetanovo insistiranje da se Šavinjol ubije a njegovo telo baci pticama.
344
Došlo je i jutro, i ispred hotela se, uz nebrojene kapetanove kletve,
pojavio luksuzni atelaž od dva para saonica sa ruskim carskim grbom.
Jedno nemo rukovanje, i kapetan je sa izrazom velikomučenika ušao
u vozilo, a vitez od Gijminoa je po snegu celcu krenuo do poštanske
postaje, gde se spremala linija za Filah, Udine i Veneciju. Trenuci
rastanka su uvek izuzetni, bez obzira na zrelost i pouzdanje ljudi
koji se rastaju; i pretražujući nervozno sadržaj svojih džepova, dok
su pored njega promicala južna bečka predgrađa, Leon je odjednom
napipao u svom kaputu jedan mali metalni predmet, i izvadivši ga,
video da drži prsten, tako reći smrtni poklon Abdulah-beja. Dok ga
je prevrtao u rukama, jedna je neravnina na snežnom putu naterala
njegove prste da jače pritisnu oniks – i on se lagano pomerio iz ležišta,
otkrivajući tanko presavijeno parče svile, ispisano jedva vidljivim
slovima. Približivši to pismeno do samih očiju, pročitao je, drhteći, tu
poruku sa druge strane života:
„Moj sin Murat čekaće 15. avgusta u Jermeninovom hanu na Kapali
čaršiji, svake godine.“
345
Odgovor
Čitalac se dobro seća čudesnog dejstva koje je na viteza od Gijminoa
imalo jedno pismo gospođice Dartoa, navedeno na samom početku
naše pripovesti. To je i jedino opravdanje koje pisac može da pruži što
navodi još jedno pismo iste gospođice. Pisac, kao što je već nagovestio,
smatra da su pisma jedan od najboljih načina da čitalac neposredno,
i koristeći sopstvene sudove i mišljenja, zaključi ponešto o svojim
junacima – i evo, izloženog nepristrasnom ali u biti naklonjenom
čitaočevom sudu – pisma koje je Leon uz najveće suzdržavanje
pročitao u bečkoj hotelskoj sobi:
Ujakova kuća, 10. novembra, Pariz
Dragi prijatelju,
ja Vas volim. Nisam bila u stanju da Vam išta saopštim pre nego što se
oslobodim tereta tog priznanja, i pre nego što među nama, okruženim
lažljivim rečima kojima saobraćamo, ne zavlada potpuna iskrenost.
Volim Vas onako kako se vole ljudi koji su se smatrali mrtvima –
zauvek. Mogu, ukoliko Vi tako poželite, da živim sa Vama u bilo
kojem delu sveta. Legalni oblik naše veze zanima me isto toliko koliko
i sudbina mog braka sa Šavinjolom: nimalo. Sada, kad sam Vam to
rekla, mogu Vam izneti i važnije podatke. Ono što mi se događalo
do povratka u Francusku, saznali ste nesumnjivo od čoveka koga
ću do kraja života smatrati bratom – kapetana Džonsa. Po dolasku
u Pariz, bili smo svi izloženi gonjenju moga fantomskog supruga, i
pomoć jednog drugog Vašeg prijatelja koji Vam duguje život, Petra
Foskola, bila nam je više no dragocena. Taj čovek je došao u Pariz,
praćen jednom očaravajućom pojavom koja tvrdi da ste je Vi snabdeli
venčanom haljinom, samo zato da Vašim bližnjima prenese vest da
ste živi, da ste svoj dragoceni život u kratkom vremenu rizikovali dva
puta da spasete nečiji život ili čast, i da ste put svoje nesreće posuli
346
svojim dobročinstvima, hrabrošću i prijateljstvima. U trenutku kada
se svima nama činilo da je krug zatvoren – ujak u Bastilji, ja ucenjena
njegovom sudbinom, došlo nam je izbavljenje otkuda smo mu se
najmanje nadali – od moje babe. U njenoj se hladnoj prirodi probudio
otpor prema krajnjem preterivanju grofa od Šavinjola, i spasla je ujaka
i mene, tražeći samo jednu uslugu – da je ne napuštam do smrti. Umrla
je mirna, kratko vreme posle toga, ostavivši me snabdevenu podrškom
nekoliko crkvenih lica koja će, uverena sam, na kraju izvesti razvod.
Sada sam još uvek pod skrivenom pretnjom Šavinjola, i uopšte ne
napuštam kuću. U njoj, doduše, ima posla i obaveza preko glave: Vaš
verni sluga, a moj spasilaic, pratilac i drugi brat, Đakomino, dobio je
pre dve nedelje sina, a Vaš životni dužnik, doktor Foskolo, kćer, i kuća
nam je puna uzbuđenja, jer smo i drugu porodicu preselili pod čvrstu
komandu moje tetke. Poslednjih dana činilo mi se da je u kući ponovo
zavladalo blaženstvo, onakvo kakvo sam kao dete poznavala – a onda
je došla vest od Vas, i sreća se jednostavno prelila kod ovih ljudi koji
Vas beskrajno vole. Oprostite mi, Leone, ali prisustvo novorođenčadi
je verovatno krivo što smo svi potonuli u nekritičku i dosadnu
sentimentalnost – ali tome znam da nema leka. Đakomino, kako ste
mogli pretpostaviti, nije nimalo izgubio svoju moć procenjivanja, i
za samo nekoliko sati posle primanja pisma, izneo mi je svoj plan,
koji ću bez pogovora prihvatiti: on smatra da je kao mesto nalaženja
najpogodnija Venecija, koja je dostupna iz Beča, a istovremeno
blizu Vaših starih roditelja u Sasuolu. Smatra da bi Vaš dolazak u
Francusku u ovome trenutku izazvao zločinstva grofa od Šavinjola,
a proces koji smo pokrenuli za Vaše pomilovanje je još u toku. Stoga
će Đakomino krenuti sa mnom u Veneciju, i čekaćemo Vas krajem
decembra u hotelu „Kod Danila“. Iz Vašeg pisma nisam, na žalost,
saznala detalje o Vašim mogućnostima i planovima – pretpostavljam
da Vas prati briga kapetana Džonsa, no ličilo je na Vašu plemenitost
da mi pre svega ponudite slobodan izbor i neobremenjenu mogućnost
opredeljivanja. Ništa me, Leone, nije moglo više opredeliti od Vašeg
suzdržanog i kratkog pisma, najnovijeg svedočanstva o širini Vaše
duše. Još nešto, Leone: ženska priroda sigurno nije više naklonjena
pokleknuću od muške – ali se sve oko žene okomilo da joj to omogući.
347
Želela bih više od svega da Vam odjednom izložim sve što se dogodilo
od našeg rastanka u Bastilji i, još više, da danima slušam Vaše
doživljaje – nadajmo se da će uskoro i za to biti prilike. Do sastanka,
ispitajte svoje osećaje. Na najmanji nagoveštaj oklevanja, spremna
sam, kao i Vi, da se više nikad ne pojavim u Vašem životu.
Voleći Vas, Leonina
Teško zimsko putovanje preko Alpa, koje je delom moralo da se
odvija i peške, izgledalo je vitezu od Gijminoa kao niz prizora u
kojima nije učestvovao. Sve što je znao i osećao bilo je vezano za nju,
za sasvim nova saznanja koja mu je donelo njeno pismo, i provodio
je ledene zimske noći i u usputnim pribežištima i u toplim sobama,
na isti način – obuzet ljubavnim mukama. Vreme se nemilosrdno
sporo protezalo niz maglovite alpske doline kojima su putevi prema
moru prolazili, a njegovo je uznemirenje bivalo sve veće što se više
približavao Veneciji, zatvorenoj u zimska isparenja i sivilo.
Haotično stanje u kući na uglu Veveričjeg prolaza bilo je već toliko,
kad je donesena odluka o putu u Italiju, da pripreme gospođice
Dartoa više nisu našle nikakve prepreke u dobrohotnosti i
spremnosti za pomoć ostalih članova – i ona se na miru spremila.
Uostalom, i nije joj mnogo bilo potrebno, a bilo je i te kako
potrebno sačuvati diskreciju, zbog preteće opasnosti u liku
Leonininog zakonitog supruga. Što se grofa od Šavinjola tiče, on
je, posle strahovitog poniženja i izdaje stare baronice Dartoa,
usmerio svoju mržnju i želju za osvetom u najopasnijem smeru,
koji je spolja imao sve odlike razumnog ponašanja. Znao je da će
raspravu oko bračnih prava izgubiti, i da vodi poslednju bitku sa
vremenom; ali je isto tako znao da i njegov neuhvatljivi plen takođe
vodi rizičnu trku, i da je pojavljivanje onoga koga je preko svih
granica mrzeo, samo pitanje vremena. Zato je bez prekida, danju i
noću, posmatrao kuću na uglu Veveričjeg prolaza, i, poučen ranijim
iskustvima, činio je to mnogo veštije, odnosno sa bolje odabranim
i sposobnijim plaćenicima. Duboko u svojoj zatrovanoj svesti, grof
348
je znao da će se Leon kad-tad pojaviti, i gajio je plan ravan svojoj
podlačkoj prirodi – da istovremeno ukloni svog suparnika i prisvoji
svoju prevarom stečenu suprugu. Kada su Leonina i Đakomino,
prerušeni u dva neupadljiva gospodina, jedne večeri napustili kuću
na uglu Veveričjeg prolaza, pokrivenu prvim snegom, bili su od
svojih prvih koraka nevidljivo praćeni, a kada je grof od Šavinjola
shvatio da njih dvoje kreću van Pariza, opremio je kočije i pratio
naš par sa pola dana razlike.
U doba koje letimično i neuverljivo opisujemo, Venecija je bila
grad u kojem samo nekoliko nedelja godišnje nije bilo karnevala,
a zimsko doba bila je glavna sezona ove vrste zabave. U stvari,
u Veneciji je uvek bilo maskiranog sveta, koji je tako nalazio
sebi razne olakšice, i putnik-namernik morao se izvesno vreme
navikavati da pred njega svaki čas izleću ogromni beli papirnati
kljunovi, crne maske preko očiju, zamumuljene prilike nepoznatog
porekla i raskalašni arlekini. Sablasnost prizora povećavala je
zimska venecijanska magla, ona tmasta smeša koja pokriva krajeve
oko reke Po – Padovu, Feraru, Rovigo, Monseliče, ali najupečatljivije
deluje na mirnim zelenim vodama venecijanskih kanala. Zvuci se
utišavaju ili stravično menjaju između kuća i mostova, pljuskanje
vesala osetljivijim prirodama zvuči kao dolazak Haronove barke,
a neprirodne boje i oblici maski na svakom koraku izazivaju
prigušene krike. Takvo je bar bilo osećanje gospođice Dartoa,
kad je u drugoj nedelji januara došla u Veneciju, i sa žaljenjem
utvrdila da „Kod Danila“ još nema željene poruke. Da je znala
koliko se maski sasvim namerno nalazi na njenom putu u lutanju
venecijanskim kanalima i trgovima, uznemirenje gospođice Dartoa
bilo bi još veće. No ništa, čak ni toliko opreznom Đakominu, nije
govorilo da su praćeni, premda je uznemirenje Leonovog starog
pratioca polako raslo.
Vitez od Gijminoa je stigao u Veneciju početkom januara. Vođen
svojom obazrivošću, odseo je u drugom hotelu, i stao da diskretno
motri dolazak i odlazak gostiju kod „Kod Danila“. Bilo je ledeno,
349
zamagljeno veče kad je ugledao dva mlada čoveka kako se vraćaju
u hotel: jedan od njih je ispod velikog šešira krio lice antičkog
boga i plave kovrdže, a drugi, niži... prsti viteza od Gijminoa su se
grčevito zarili u hladni kamen zida iza kojeg se krio, ali se uzdržao
da ne poleti prema manjem gospodinu još nekoliko minuta. Toliko
je naime trebalo da za prethodnom dvojicom izrone iz magle jedan
arlekin i jedna lekarska maska, zadrže se malo ispred hotela, u krugu
svetlosti fenjera, i zatim ponovno nestanu. Vitez od Gijminoa je nebu
zahvalio što je ostao u svome zaklonu, jer nepunih pola sata docnije,
Đakomino je ponovo izašao, ovog puta sam. Tek što se izgubio u
magli, pod svetlost hotelskog fenjera opet su izronile dve maske...
arlekin i lekar. Njegovi voljeni bili su praćeni! A Leonu nije trebalo
mnogo da zaključi ko je stajao iza toga. Morao ih je što pre videti,
upozoriti i spasti.
Kada se te večeri vraćao u hotel, zabrinut zbog Leonovog nejavljanja
i povijen od hladnoće, Đakomino je na pjaceti blizu hotela udario u
nekakvog čoveka koji se, kao i on, do nosa umotao u svoj ogrtač.
Digavši pogled uz reči izvinjenja, Đakomino je u magnovenju
prepoznao par očiju; no pre nego što je išta uspeo da kaže, poznati
oštri pogled ga je presekao, i čovek se žurno udaljio, a Đakomino je u
rukama držao komad hartije. Nekako je osetio da to nije poruka koju
bi trebalo čitati pred gospođicom Dartoa. Ona je, uostalom, sa svim
znacima groznice i prehlade, ležala u svojoj sobi, i Đakomino je sam
pročitao poruku:
Uverio sam se da vas prate. Srešćemo se sutra posle podnevne mise kod
crkve Sv. Zaharija. Bilo šta da se desi, budi naoružan i spreman da nju
povučeš prema gondoli sa plavim i žutim trakama na tendi, koja će
čekati u prvom kanalu desno iza crkve. Idi kanalima do Padove, a
onda uzmi kočije za Sasuolo. Ne obaziri se na mene.
Leon
Primalac poruke duboko uzdahnu. Ako su bili tako vešto praćeni da
čak ni on nije primetio, znači da je pratilaca bilo dovoljno mnogo da
350
ih ne prepoznaju, i da će ih na sutrašnjem sastanku biti neuporedivo
više od njih. Đakomino se lako strese, pri pomisli da će Leona ostaviti
na milost i nemilost ubicama, ali mu je bilo jasno da mora spasavati
najslabiji deo grupe. Uostalom, Leon je odlično poznavao Veneciju,
a razdvajanje bi možda zbunilo i podelilo bandu grofa od Šavinjola.
Sa teškim osećanjima zakucao je na vrata sobe gospođice Dartoa,
premišljajući da li da joj kaže bilo šta sem osnovnog podatka o
sutrašnjem sastanku.
Leonina je, poduprta jastucima, sedela uz kamin. Bila je neprirodno
bleda, sa tamnim kolutovima oko očiju, i tresao ju je suv kašalj – no
pogled pun nade koji je uputila Đakominu – pokazivao je još njenu
uobičajenu živost.
– Stigla je poruka, rekao je, i na njenom licu se pojavio takav izraz da
je namah odlučio da više ne kaže ništa.
– Čeka nas sutra oko podneva, kod crkve Sv. Zaharija.
Nije više imalo što da se kaže, niti je ona mogla išta da odgovori, i
Đakomino se uz lak naklon udaljio iz sobe.
Oboje su proveli besanu noć. Gospođica Dartoa, čije se stanje sve više
pogoršavalo, bila je ujutro već blizu haluciniranju, i sa teškom mukom
je uspevala da prodre pogledom kroz crvenkaste talase koji su joj se
stalno prikazivali. Što se Đakomina tiče, on je noć posvetio mirnom i
pažljivom pripremanju oružja i sebe: imao je jedan pištolj, zataknut
postrance za pojas, floret, i mali nož u grudnjaku. Obukao se u crno
sukno, a u unutrašnji džep ogrtača sakrio je dve venecijanske kljunaste
maske, za sigurnije bekstvo. Još jedan nož, sličan stiletu, bio mu je
sakriven u rukavu. Neko ko bi bio dovoljno radoznao da izdrži na
pjaceti po hladnoći, i istovremeno mogao da vidi kroz maglu, mogao
bi u gluvo predjutarnje doba da ugleda Đakomina kako se posvećuje
molitvama, klečeći na podu, dok mu se usne nečujno pomeraju u
dugačkom i opreznom pogađanju sa višim silama.
351
Ujutro je Đakomino pokušao da zavara trag nevidljivim pratiocima,
išetavši upadljivo na mali trg. Nije mogao da primeti da ga iko goni, i
dugo je vrludao po samo njemu znanim puteljcima i uskim stazama
uz kanale. Tek pred samo podne, promenivši dve gondole, pojavio
se pred sporednim ulazom u hotel, i tu mu se pridružila gospođica
Dartoa, koja je izašla kroz kuhinju. Bila je nedelja, i uprkos magli
i hladnoći, mnogi su izašli u svojim čamcima i gondolama prema
Velikom kanalu i Markovom trgu. Niz vodu su se čula uzvikivanja
gondolijera i veslača, po kojima se upravljalo u sasvim smanjenoj
vidljivosti. Išlo se sporo, uz stalna zastajkivanja i skretanja, da bi
se izbegli sudari, i za sve to vreme Đakomino i njegova štićenica
nisu prozborili ni jednu jedinu reč. Leonina se borila sa svojom
vrtoglavicom, a Đakomino se polako pretvarao u hladni kamen – tako
je bar spolja izgledala njegova potpuna koncentracija.
Đakomino je imao plan da prvo uđe u crkvu, pa tek kad dobro osmotri
okolna lica, da izađe na dogovoreno mesto. Sveti Zaharija, koji ima
lepo mesto blizu Duždeve palate, bio je pun elegantnog sveta, koji
ničim nije ličio na unajmljene ubice. Nijedna ličnost koju je osmotrio
nije odgovarala pretpostavljenim Šavinjolovim najamnicima, ali
je zato blizu oltara ugledao onoga koji ih je čekao. Bacio je brz
pogled na Leoninu, ali je ona, još uvek se privikavajući na crkvenu
polutamu, gledala veliku Belinijevu madonu u levom brodu, čudeći
se promenama koje je njena bolest izvodila sa bojama odežde na
slici. Ostali su koliko je bilo potrebno da se izmoli očenaš, a onda je
Đakomino blago povukao Leoninu napolje, trudeći se da stalno bude
okružen ljudima. Napolju je magla bila još niža, ali je svet šetao oko
crkve, mnogi sa maskama. Postavili su se kod bočnog, zatvorenog
ulaza, odakle je Đakomino imao dobar pregled. Posle nekoliko
trenutaka, izašao je i Leon iz crkve. Đakomino je blago dodirnuo
Leoninu po ramenu, hoteći da je opomene, ali je ta opomena bila
uzaludna...
U poslednjim naporima da ostane na nogama, Leonina se oslonila
na zid, i tog je trenutka ugledala, još nejasno kroz maglu, na nekih
352
tridesetak koraka ispred sebe, jednu siluetu, umotanu u ogrtač, koja
se približavala krupnim koracima. No više nego što je videla, naslutila
je ko je to, i uz prigušen krik, više ne misleći ni na šta, pojurila toj
prilici u zagrljaj. Čudni su prvi trenuci viđenja posle dugotrajne
razdvojenosti, prvi trenuci materijalizacije u koju čula jedva mogu
da poveruju, i biraju samo najneposrednije utiske! Leonina skoro
da nije videla njegovo lice, i sve što je znala bilo je da njegov ogrtač
ponavlja miris venecijanske magle. Što se viteza od Gijminoa tiče,
znao je samo da joj je čelo vruće. I dok su tako stajali, gubeći osećaj
za vreme i mesto, Đakomino je primetio da ih polagano okružuju
maskirani ljudi, stvarajući između njih i ostalih šetača zid svojim
telima i ostavljajući magli da učini ostalo. Leon je takođe primetio
isto, i jednim ne mnogo nežnim pokretom gurnuo Leoninu iza sebe.
Maskirani su se zaustavili, i iz jedne od maski čuo se glas koji su
obojica namah prepoznali:
– Dotakli ste moju ženu, viteže; a za to se umire. I uz ludački grofov
smeh, osmorica maskiranih izvukoše mačeve. Đakomino se nadao da
će iznenadni pucanj privući prolaznike, i brzim pokretom je izvukao
revolver. Jedan od osmorice je pao... ali avaj, to je bila Venecija, u
kojoj je svako gledao da bude što dalje od gužve. I umesto pomoći,
trg se najednom ispraznio, ostavljajući Leona i Đakomina na milost i
nemilost najamnicima grofa od Šavinjola.
353
Glava XI
Smrt u Veneciji – Put u Sasuolo – Poslednje bekstvo
– Epilog
Oh, ima li šta od toga slađe
no kad izmoreni na dalekom putu
domu se vratimo svome, bez brige i srca laka,
u žuđenom se odmaramo kutu?
(Katul, Pesme)
Stvari što čine život srećnijim,
najdraži Marcijale, ove su:
imanje ne s naporom stečeno, nego nasleđeno;
plodna njiva; toplo ognjište;
nikada prepirke; retko da oblačiš togu;
savest spokojna; otmena moralna snaga;
zdravo telo; razumna prostodušnost;
prijatelji tebi ravni; neusiljeno saobraćanje
s ljudima; neizveštačena sofra;
noć ne utonula u vinu, nego slobodna od briga;
san, da načini noć kratkom; da želiš da
budeš ono što jesi, i ništa više;
od smrtnoga časa ni da se bojiš, ni da ga želiš.
(Marcijal, Epigrami)
354
Smrt u Veneciji
Kada se pometnja od pucnja smirila, Leon je ugledao jednog iz grupe
maskiranih kako se povlači iza napadača, i zaključio je da to Šavinjol
čuva svoju snagu. Ostali su, videvši svog palog druga, navalili divljački
na dvojicu opkoljenih, i razvila se oštra borba. Za samo nekoliko
trenutaka, Leon i Đakomino su oborili još dva protivnika. Još uvek je
svaki od njih imao po dvojicu, kad je Đakomino, baratajući floretom
protiv dva mača, krajičkom oka primetio senku koja je, približavajući
se, podizala ruku sa pištoljem – i pre nego što je Leon shvatio šta se
dešava, iz leve Đakominove ruke poleteo je nož i zario se pridošlici
u grudi. Drugi pucanj u ovoj borbi ispaljen je u vazduh. Bilo je jasno
da je Šavinjol pustio nove snage u borbu, ali je sadašnje učesnike sa
njegove strane pomeo pad čoveka sa pištoljem i munjevitost odbrane,
te je jedan Leonov protivnik, ranjen lako u ruku, odjednom počeo
da beži, a svi znaci straha primećivali su se i kod drugog. Vitez od
Gijminoa je izmenio jedan brz pogled sa Đakominom, i obojica su
pošla u napad. Sad je rasulo među protivnicima bilo još vidljivije.
Vođeni žarom dvoboja, vitez i Đakomino su načinili još nekoliko
koraka prema svojim protivnicima, i nadmoć je bila tolika da se Leon
usudio da pogleda nazad, da vidi šta se događa sa poluonesvešćenom
Leoninom, koju su ostavili uz zid, štiteći je svojim telima.
Prevara! Svo ovo povlačenje bio je samo manevar da se njih dvojica
odmaknu od zida, i da time bude otvoren pristup dotada skrivenim
Šavinjolovim najamnicima! U trenutku kad je Leon pogledao iza
sebe, dvojica maskiranih su upravo podizala onesvešćenu devojku.
Ostavljajući Đakomina da se brani od dvojice protivnika koji su,
shvativši da je namera otkrivena, navalili novom žestinom, Leon se
u jednom skoku našao kod dvojice otimača. Bojao se da bi u duelu
mačevima ona mogla biti povređena, pa je u naletu jednoga oborio
udarcem drške od mača po glavi, a drugog odgurnuo. Dok se ovaj
355
snašao, Leon je već uspeo da ponovo stavi Leoninu uz zid, i odbio
novi napad takvim krošeom da je maskirani proleteo kroz polje borbe
sa Đakominom, i padajući povukao sa sobom jednog od Đakominovih
protivnika. Ponovo su imali nadmoć, jer je jedini preostali protivnik
nestao u magli, dok je drugi pokušavao da se iskobelja ispod svog
onesvešćenog druga.
Znajući da neće dugo čekati naredni napad, Leon je zapovednički
pogledao zadihanog Đakomina: bio je poslednji trenutak da se
Leonina izvede iz borbe, i da njih dvoje pokušaju bekstvo. Samo je
sekund Đakomino razmišljao da li da posluša, i izloži Leona skoro
sigurnom kraju; ali znao je da je njegova želja bez pogovora, i pritrčao
je Leonini.
Gospođica Dartoa je najveći deo ove borbe bila bez svesti, i tek sad,
kad je Đakomino pokušao da je uspravi, ponovo se osvestila i shvatila
da neko hoće da je odvoji od Leona, koji ju je sa nekoliko koraka
razdaljine posmatrao teško opisivim pogledom. Piscu je žao što to
mora reći, ali po prvi put na stranicama ove povesti gospođica Dartoa
nije postupila po zahtevima svog razuma. Iz njenih se izmučenih grudi
začuo nerazumljiv krik pobune što hoće da je odvoje, i pružila je ruke
prema vitezu. On je, međutim, samo klimnuo glavom Đakominu, koji
je bez mnogo poštovanja prebacio iznemoglu devojku preko ramena,
i u nekoliko koraka nestao u magli. Za trenutak je nastala potpuna
tišina, i u njoj je Leon, hvatajući dah i tražeći bolje ležište za mač u
svojoj ruci, začuo mukli bat koraka. Za koji trenutak, ako je Đakomino
imao sreću da promakne maskiranima, pojaviće se oni u vidnom polju,
i zaključiti da je glavni deo plena utekao. Morao ih je nekako odvući pre
nego što to shvate. Stegao je dršku mača i nasumce poleteo u maglu.
Naleteo je pravo na jednog iznenađenog napadača, koji je uz krik pao.
Dok je posrćući hvatao izgubljenu ravnotežu, čuo je uzbuđene glasove
ostalih, i okrznuvši još jednog iznenađenog napadača, skrenuo je u
trku prema trgu Svetog Marka. Dok je trčao, sudarajući se povremeno
sa ogradama i uglovima kuća, začuo je iza sebe nedvosmislen zvuk
trčanja mnogih nogu. Činilo mu se da je prošla večnost dok se nije
356
našao na trgu, utonulom u tako gustu maglu da su se ljudi raspoznavali
tek na nekoliko stopa. Nije bilo bolje mogućnosti da pobegne, i Leon je
naglo usporio, trudeći se da što više liči na bilo kojeg prolaznika. Bila
je zima, i dan se već mračio, a prolaznika na trgu bilo je malo. Leon se
tešio jedino time što su i gonitelji imali iste probleme kao i on, i u hodu
je namakao belu kljunastu masku. Mač nije uvlačio u korice, već ga je
sakrivao ogrtačem.
Već je izvesno vreme hodao stazom ispod arkada, desno od katedrale,
kad je utvrdio da čuje korake u skoro istom ritmu sa svojima. Zastao
je, i primetio da su i pratioci zastali. Ponovio je to još jednom, i
shvatio: bili su za njim! Ubrzao je hod do jednog ulaza, i onda se na
vrhovima prstiju uvukao u njega. Mogao je jasno čuti kako njegovi
gonitelji takođe usporavaju, a zatim, stigavši do tačke gde je nestao,
tapkaju zbunjeno u mestu. Zadržao je dah i uvukao se u mrak, a u
slaboj svetlosti prema ulici ugledao je neodređenu siluetu jednog
od njih. Čovek je oklevajući ispitivao mrak, a onda je izašao prema
svojima. Leon je još uvek čuo njihove korake i tiho mrmljanje, a onda
stao da ispituje svoj položaj. Hodnik u koji je ušao bio je sa jedne
strane mračan, i završavao sa drvenom kapijom. Opipavajući bravu,
Leon je odlučio da rizikuje, i naglo ju je pritisnuo. To je imalo dvojako
dejstvo: srećom, bila je nezaključana, pa je vitez od Gijminoa proleteo
kroz nju, ali je njen zvuk upozorio gonitelje, koji su hrupili u hodnik,
tražeći svoju žrtvu. Potrajalo je izvesno vreme dok nisu našli isti put
kao i vitez, a za to vreme on je, spotičući se kroz neku baštu, pa onda
drugi hodnik, i najzad našavši zid koji je preskočio, istrčao na obalu
kanala, što je znao samo po pljuskanju vode ispred sebe. Po pravcu
koji je imao, znao je gde se nalazi. Zapravo je protrčao kroz dvorište
jedne male palate, i našao se kod kanala kojim je mogao doći do luke,
ako stalno bude malo skretao levo. Njegovi progonitelji uskoro su
našli njegov put, sem prvoga, koji je u trku sa zida pao u kanal, ne
primetivši ga. Odmičući, vitez je zaželeo da naiđe na neku gondolu,
jer bi se tako lakše izgubio u magli. Bio je dovoljno odmakao od
svojih progonitelja, a oni su se zadržali vadeći svog sadruga iz vode,
i sada je odmicao uz kanal, osvetljen ponekim fenjerom sa kuća, jer
357
se mrak brzo spuštao. Magla nije bila ništa ređa, i dok je tako trčao
naslepo, osluškujući samo svoj dah, Leonu je bivalo jasno da možda
trči poslednji put. Zastao je za trenutak, da uhvati daha, i skoro pred
nogama ugledao omanji čamac, privezan za direk ispred kuće. Bio
je pričvršćen samo tankim konopcem. Leon ga je presekao jednim
udarcem mača, i uskočio. Bilo je to prijatno osećanje, čuti samo
lagano pljuskanje vode umesto izdajničkog odjeka po pločniku, a
bio je pri kraju snage od zadihanosti. Na žalost, nije imao nikakav
pregled obale, jer je magla na vodi bila naročito gusta. Zato je pažljivo
osluškivao, i ništa nije kazivalo da ga iko prati. Stotinjak metara niže,
kanal se račvao, i Leon je krenuo levo, da bi se što pre dokopao velikih
kanala, luke i izlaska prema Padovi. Veslao je sve jačim zamašajima,
ne hajući za buku koju proizvodi, kad se pred njim ukazala silueta
jednog kamenog mosta. Skoro u poslednjem trenutku, sagnuo se da
ne udari u svod, i to ga je spaslo – jer se istog trenutka prva čaklja
zabila, prozviždavši tik pored njegove glave, u dno čamca. Sa druge
strane, još jedna je zatresla bok čamca. Progonitelji su ga očito čekali
na mostu, a verovatno ih je bilo i na obe obale. Tačno su procenili
kojim će putem pokušati da umakne. Snažnim trzajem vesla isterao
je obe čaklje iz ruku onih koji su ih držali, i udario svom snagom o
unutarnji luk mosta, preprečivši se preko kanala. I dok su progonitelji
uz uzvike pokušavali da dohvate čaklje i dotrčavali na most da vide
šta se događa, Leon je skočio na ogradu, i pojavio se na mostu iza
uzbuđene gomile najamnika, još nagnute nad čamcem u mraku
ispod mosta. Odjednom se iz gomile uzdigao jedan glas, onaj isti koji
je prepoznao kod crkve Sv. Zaharija:
– Iza vas je, budale!
Grupa na mostu se ćuteći okrenula prema Leonu. Bili su sigurni da
im sada ne može umaći. Vitez je sa svoje strane takođe bio spreman
da prekine trku.
– Grofe od Šavinjola! povikao je na italijanskom. – Ta, koliko ljudi još
treba da pogine da bismo vi i ja raščistili račune?
358
Grupa najamnika je još uvek stajala na mostu. Koliko god da su bili
okoreli zlikovci, i spremni da za novac učine sve, prema sopstvenom
životu su još uvek imali nežna osećanja.
– Hoćete li izaći da nastavimo dvoboj, ili ćete se i dalje sakrivati?
nastavljao je Leon izazivajući.
Vitez je imao utisak da se grof u pozadini još nešto dogovara. Ali
za nekoliko trenutaka, on se zaista pojavio na sredini mosta, sa
isukanim mačem. Leon je prišao, otpozdravio mačem i zauzeo gard.
Sada je tek imao priliku da vidi lice svog smrtnog neprijatelja. Grof
od Šavinjola imao je mnogo više izražajnosti nego ranije, samo je to
bila izražajnost pakla. Grofove oči sijale su sjajem koji nije bio samo
ludački – bilo je to bljeskanje potpuno izobličene ljudskosti. Borio
se znatno bolje nego ranije, ali još uvek nije uspevao da sputa svoju
mržnju. Ako ništa drugo, sad mu je bar bilo jasno da vodi ozbiljan
dvoboj, a ne jeftinu i bezopasnu zamku.
– Šta vas to tera prema tuđim ženama? upitao je Šavinjol, dajući
svojim rečima teško postignutu nehajnost.
Leon mu se, odbijajući jedan snažan udarac postrance, nasmeja u
lice:
– Šta biste dali da sad znate gde se nalazi?
Ovo je bio dobro proračunat rizik, jer je Šavinjol izrazom svoga lica
dao Leonu jasnu potvrdu da Đakomino i Leonina nisu uhvaćeni. I sa
mnogo više poleta, vitez zadade seriju brzih terci, od čega Šavinjolu
usred zime iskočiše graške znoja na čelu. No, on još nije odustajao.
– Gde god da je, dobiće tvoje uši za uspomenu!
– Pokloni održavaju ljubav, reče vitez od Gijminoa.
359
Mržnja je sasvim izobličila lice grofa od Šavinjola, umesto svakog
odgovora, i vitez se strese, ne od straha, nego od iznenadnog gađenja
nad ovim čovekom i sobom, i besmislenim odnosom u kojem su. Neka
čitalac ne pomisli da vitez od Gijminoa nije imao ideje o herojstvu –
to je, uostalom, više puta jasno pokazao – ali mu je bilo odvratno
rizikovanje života iz niskih motiva. Zašto taj nesrećni Šavinjol nije
konačno shvatio da ga Leonina neće, i da je to osnovno, i da ubistvom
Leona ne dobija ništa, jer on nije glavno lice u toj drami! No, onda
je preko Šavinjolovog ramena naslutio siluete njegovih najamnika,
spremnih da ga kukavički napadnu na zapovest svog poslodavca,
i nešto malo više razložnog besa vrati ga u borbeno raspoloženje.
Konačno, taj izbezumljeni nesrećnik je bez milosti bacio nevinog
čoveka u doživotno ropstvo!
U potpunoj tišini na mostu, čulo se samo zveckanje njihovih mačeva.
Leonu nije išlo u račun da napreduje, jer je tako samo dolazio u
domašaj najamnika, a ni Šavinjolu, jer je time gubio njihovu trenutnu
podršku. Tako su zapravo stalno bili na sredini mosta, ali Šavinjol
nije uspevao da iskoristi to što je, stojeći na najvišem delu, dosezao
Leonovu visinu. Mrak se već sasvim spustio, i prizor je osvetljavao
samo jedan fenjer sa susedne kuće – bar toliko da su se nazirala oba
kraja malog mosta. Tukli su se sve žešće, i Šavinjol je počinjao da
pravi greške. Ovoga puta, međutim, Leon nije mislio da mu oprašta.
Kad se Šavinjol nesmotreno otkrio, dobio je posekotinu na čelu; još
se nije ni snašao, kad je uz fijuk stigao drugi udarac, po ramenu. Tu
ga je zaštitio redengot, pa rana nije bila duboka, ali je Šavinjolovo
lice posivelo od straha. Čulo se najpre nerazumljivo krkljanje, a
zatim i nešto što Leon u prvi mah nije razumeo, ali je zato sasvim
dobro razumeo da je među najamnicima nastalo neko pomeranje.
Sasvim slabo pljuskanje ispod mosta otkrilo mu je koja je bila suština
Šavinjolove zapovesti – najamnici bi trebalo da priđu s leđa, i upravo
su koristili njegov popreko postavljeni čamac! Pravio se, međutim,
da ništa ne primećuje, sve dok nije začuo bat koraka sa druge strane
mosta: u tome trenutku bacio se svom snagom na Šavinjola, odbacivši
ga daleko od sebe, i skočio na ogradu mosta. Pre nego što su se oni
360
koji su ostali iza Šavinjolovih leđa snašli, uz užasne krike koje je
grof na tlu puštao, Leon je po ogradi pretrčao do druge obale, i u
opštoj zabuni nestao u prvom prolazu koji je vodio od kanala. Ovoga
puta nije imao mnogo sreće: mesto na kojem se našao bila je neka
vrsta privatnog mola, tako uobičajenog za venecijanske kuće. Bila je
to dosta velika i široka ploča za pristajanje, i na vodi se ljuljuškalo
nekoliko luksuznih gondola. Leon je znao da negde mora biti i prolaz
za unutrašnje dvorište, i da se ovaj uži kanal negde nastavlja. No,
dok je pokušavao da se snađe u mraku i magli, začuo je korake –
gonioci su stizali! Sem toga, čulo se i pljuskanje po vodi – izgleda da
je jedna grupa iskoristila i čamac, da mu onemogući bekstvo vodom.
Još je proračunavao mogućnosti bekstva, kad je čuo Šavinjolov glas,
iz prilične blizine, kako naređuje da ga opkole. Više, očigledno, nije
bilo ni govora o poštenom dvoboju.
Odjednom je nastala tišina, a tihi i oprezni koraci dolazili su, usled
zatvorenosti prostora, kao zvuk neodredivog smera. Leon je bio u
pravoj klopki, i spasavala ga je jedino magla. Pokušavao je da se bar
zaštiti s leđa nekim zidom, ali ni na šta nije nailazio. Čuo je najednom
Šavinjolov glas, i činilo mu se da je to na manje od nekoliko stopa
udaljenosti:
– Priđite mu s leđa!
Pokrivajući usta ogrtačem, da bi prigušio glas, Leon viknu:
– Izađi na dvoboj, kukavice!
Tek što je to rekao, o njega se neko očešao, mrmljajući izvinjenje. Oni
zaista nisu znali gde je ko u magli i mraku!
U Veneciji, kao i u drugim mestima u kojima je magla čest posetilac,
stanovnici imaju običaj da pripaljuju fenjere ili baklje na svojim
kućama, bez obzira na to izlaze li ili ne, prosto da bi olakšali
namernicima kretanje. To je posebno važno u ovome gradu, gde
361
samo jedan pogrešan korak može značiti davljenje, ili bar kupanje u
hladnoj i prljavoj vodi. Jedna dobra duša upravo je u tom trenutku,
u predveče, odlučila da osvetli prostor ispred svoje kuće, i okačila
je fenjer na drugom spratu, tačno iznad poprišta po kojem su se
neprijatelji tražili – tačnije, šest neprijatelja je tražilo jednog. Kad je
ugledao svetlost kako se rasipa iznad njegove glave, Leon se gorko
osmehnu: izgledalo mu je da je njegova sudbina rešena. Začu se
ponovo koračanje na sve strane, i visok i krt Šavinjolov glas, kako
viče, sada sa veće udaljenosti:
– Sprečite ga da dođe do čamca!
Leon, rešen da skupo proda svoj život, pohrli prema tom glasu,
i u trenutku kad je počeo da naslućuje obrise drugog duelanta,
Šavinjol pusti užasan krik, i raširenih ruku krenu prema njemu.
Kroz pramenove magle, Leon ugleda strašan prizor: na Šavinjolovim
grudima širila se ogromna crvena mrlja, a na usta mu je već izlazila
krvava pena – no ništa se nije moglo porediti sa jezivim izrazom lica
umirućeg čoveka. Poslednjim krajičkom svesti Šavinjol je shvatio da
ga je ubio s leđa sopstveni najamnik, zamenjujući ga sa Leonom, i da
mu se, pre nego što će zauvek potonuti u mrak, ukazuje onaj koga
je želeo da ubije. Načinio je nekoliko pokreta rukama, kao da hoće
da ga uhvati, dok su mu oči izbezumljeno kolutale, a onda pusti još
jedan zastrašujući samrtni krik, koji se izgubi u krkljanju, i nestade,
zanoseći se, unazad, sve dok se u magli ne začu težak udar tela o
vodu. Svi na molu su čuli krik, a sa okolnih kuća su se čuli uzbuđeni
glasovi, i pojavilo se još nekoliko fenjera. Ovo je delovalo isto tako
efikasno kao i smrt poslodavca na bandu najamnika, i sa svih strana
se začuo topot nogu koje su pokušavale da umaknu prema većem
kanalu, ili prema čamcima. Leon, drhteći celim telom, povuče
se nazad, i sada skoro udari u zid koji je malopre grčevito tražio.
Potrajalo je izvesno vreme dok se sve smirilo, i dok su stanovnici
okolnih kuća, osluškujući iznenadnu tišinu, zaključili da je ponovo
sve u redu. Tek tada se odlepio od zida, i krenuo prema ivici mola. Tu
je još uvek bilo nekoliko čamaca. Leon duboko uzdahnu, i oseti nov
362
miris u nozdrvama: vetar sa Jadrana je već mreškao vodu kanala i
nagoveštavao polako dizanje magle. Polako odveza jednu od gondola,
i uđe, odbijajući se veslom od obale, kad čamac sa druge strane udari
lagano u nešto. Leon se okrete, i strese se od prizora: šireći krvavu
mrlju oko sebe, plivalo je na leđima Šavinjolovo telo u prljavoj vodi,
gledajući ugašenim očima u njega.
363
Put u Sasuolo
Prvu noć u miru i sigurnosti Leon je proveo prenoseći leš grofa od
Šavinjola do groblja na Lidu. More je bilo lako ustalasano, ali se magla
digla, i mlad mesec bio je svedok teških vitezovih napora da mrtvog
čoveka doveze do ostrva. Treba reći da je vitez od Gijminoa gajio sasvim
antički užas pred mogućnošću da neko ostane nesahranjen, i bilo mu
je nezamislivo da mrtvog čoveka ostavi u vodi. U samo svitanje, ostavio
je grofa na kamenitim stepenicama pred ulazom u groblje, napisavši na
komadu hartije njegovo ime i titulu, i umotavši u tu hartiju tri zlatnika,
sve je stavio u zgrčenu pokojnikovu šaku, prekrštenu na grudima.
Znao je da će strah od svetogrđa naterati grobare da ga sahrane.
Tek oko podne, pošto je neprimećeno vratio gondolu na mesto odakle
ju je uzeo, uputio se vitez prema Mestrama, gde je našao konja. Jahao
je onim neuporedivo lepim putem koji uz kanale vodi od Venecije do
Padove, na kojem se iza svake okuke pojavljuju novi i lepši letnjikovci
venecijanske gospode. Bio je hladan, sunčan, jasan dan, kao da magle
nikad nije bilo, ali Leona nije zanimao izgled prirode. Mislio je samo
na to kako je Đakomino uspeo da putuje sa bolesnom devojkom.
Iza dvorca Gvarinijevih počinje seoce sa nekoliko krčmi, poznato
odmorište na pola kratkog puta od Padove prema Veneciji. Leon je
naterao konja u laki kas, i odjednom ga tako naglo zaustavio da se
životinja njišteći propela: pored obale je bila privezana gondola sa
plavim i žutim trakama na tendi! Skočio je sa konja, i kao bez duše
uleteo u prvu krčmu. I tamo je, zaista, sedeo Đakomino, koji je
pokušavao da gospođicu Dartoa vrati sebi uz pomoć kuvanog vina.
Ugledavši viteza na vratima, Đakomino, koji je bio lak na suzama, više
nije mogao da se uzdrži, i zaridao je od sreće. No Leonina, utopljena
kraj vatre, više nije razabirala ništa. Kad joj se Leon približio, uputila
mu je pogled, očit dokaz da ga nije prepoznala.
364
– Zapaljenje pluća, tiho je rekao Đakomino. – Čekamo ovde kočiju
koje sam poručio.
Leon se uz uzdah spusti na klupu pored nje, i ukloni joj sa čela jedan
potpuno mokar pramen kose.
– Vi ste udovica, grofice od Šavinjola, reče sasvim tiho.
Leonina se nikad docnije nije uspela setiti puta u Sasuolo, premda
je vitez od Gijminoa sa svoje strane tvrdio da su to bili najteži časovi
koje je u životu proveo. Svaka neravnina na putu, svaki potres njene
nepomične glave ga je izbezumljivao, stalno mu se činilo da nije
dovoljno utopljena, da mangal nije dovoljno zažaren, da duva sa svih
strana (što je bilo tačno). S vremena na vreme bi se Leonina vratila
svesti, pustila bi neki nerazumljiv zvuk, a onda ponovo utonula u
beživotnu letargiju. Sve je teže disala, a oko očiju i usana joj se
pojavila plava senka koja nagoveštava kraj. Leon je imao dovoljno
medicinskog znanja da zaključi kako će ključna biti naredna noć – i
put koji mu se u mladosti uvek činio tako kratkim, sad je izgledao
beskonačno dug. Kako nikako nije mogao da za nju nađe položaj u
kojem bi lakše disala i bila izložena manjem truckanju vozila, uzeo ju
je u naručje i, grejući je svojim telom, podešavao ugao pod kojim se
manje gušila. Bio je to paklen dan. U Rovigu je vitez poslao Đakomina
na konju napred da pronađe lekare u Modeni i pripremi babu i dedu u
Sasuolu. Poslednji sati vožnje, u kasno veče, bili su i najgori: trebalo
je preći prve, sasvim lake uspone prema Apeninima, i kad se kočija
najzad zaustavila u dvorištu sasuolske palate, vitez je od sveg srca
zamolio Boga da ona ne umre sada.
Gospođica Dartoa bila je mlada i željna života, a lekari školovani
na padovanskom univerzitetu dobri, i bliski sa poznatom kućom
Delfantijevih. Trećeg dana, Leonina je pobedila, i došla u stanje u
kojem je bila neophodna istrajna nega, a vitez od Gijminoa, koji ni za
trenutak nije napuštao njeno uzglavlje, legao je obučen, onako kako
je došao u Veneciju, i probudio se posle dva dana. Baba i deda, već tri
365
godine željni da nekome pruže ljubav i pažnju, utrkivali su se i stalno
svađali oko pažnje i negovanja gospođice Dartoa i svog pustolovnog
unuka.
Sasuolski dvor, koji se i danas može videti, bio je jedna od onih
masivnih i udobnih crvenih emilijanskih građevina ranog baroka, sa
vrtom koji se niže od zamka otvarao prema apeninskim obroncima.
Sa donje strane, iza zamka su se prostirali vinogradi, a njegovo
pročelje gledalo je, sa ivice jedne prirodne terase, na gradić Sasuolo.
Predeo koji se mogao videti sa skoro svakog prozora sasuolskog
dvora nadoknađivao je onu ekonomičnu eleganciju koja karakteriše
italijanske dvorove: između zelenih brežuljaka, obraslih topolama i
orašjem, krivudala je reka Seča, u ovo doba godine još puna vode. Na
vidiku su se nazirali obrisi Apenina, pokriveni snegom, a ceo je prizor
imao onu umerenu blagost kakvu imaju samo italijanski predeli –
nigde oštrine, jakih prelaza, divljih preseka. Mir koji je ulivao ovaj
predeo krepio je svaku dušu, i Leonina se osećala bolje već kad bi
bacila pogled kroz okno. Sam zamak, već smo rekli, bio je uzdržano
i štedljivo opremljen. Sve hodnike i sobe pokrivala je uglačana
emilijanska keramika, u strogim crno-belim bojama. Prilazne holove
i glavno stepenište prekrivale su freske nekih bolonjskih manirista,
i bile su takvog sadržaja i izvedbe da je vitezu Leonu, od njegovog
prvog dolaska u Sasuolo, bilo dovoljno da ih samo pogleda pa da prsne
u smeh, i zadrži dobro raspoloženje još bar pola sata. Po italijanskom
običaju, sve su otvore i arkade pokrivale tamnocrvene draperije,
koje su malo ublažavale strogost kuće. Sobe su bile opremljene
samo najnužnijim, ali su zato tavanice prekrivale groteske, a luksuz
i bogatstvo su se ogledali u prebogatim tkaninama koje su pokrivale
ležaje ili naslonjače. Emilijanska zima nije blaga, pa je većina soba
bila grejana, neke kaminima, a neke sistemom spojenih keramičkih
peći. Kao na svim mestima gde žive starci, sasuolski dvor bio je oaza
tišine.
Leoninino oporavljanje bilo je sporo, ali pouzdano. Baka Ana je
zamenila Leona u dežuranju pored bolesnice, a vitez se, u skladu
366
sa opštim pojmovima o učtivosti, retko pojavljivao u Leonininim
odajama, sad kad je njeno ozdravljenje bilo izvesno. Sredinom
februara Leonina se pridigla iz postelje, a samo nedelju dana kasnije
već je izlazila iz svojih odaja, šetala po zamku, i silazila na zajedničke
obede u ogromnoj trpezariji obloženoj tamnim drvetom.
Pisac oseća potrebu da svom vernom čitaocu i čitateljki ovde nagovesti
neka od unutarnjih osećanja junaka sada, kad više nikakvih spoljnih
prepreka nije bilo njihovim osećanjima, koja su uostalom jedno
drugome nedvosmisleno priznali. Taj će prikaz možda pokazati
da su ljudske duše misteriozan fluid koji se ponaša suprotno svim
zakonima i predviđanjima prirode i razuma – a pri tome je razum
takođe deo te iste duše.
Gospođica Dartoa je iz svoje bolesti i smrtne opasnosti izašla sa
sasvim novim i njoj do tada nepoznatim osećanjima. Neka neobična
uzdržanost počela je da obavija njeno ponašanje, što ju je nesvesno
činilo još privlačnijom. Njen progonitelj bio je mrtav, nalazila se u
kući starih roditelja čoveka kojeg je volela, i bila je odasvud okružena
neizmernom pažnjom i ljubavlju. Pa ipak, nikad nije osećala veću
nesigurnost i strahovanje, a najviše se bojala onoga u čemu je bila
sigurna i priviknuta – suočavanja same sa sobom. Leonina je, kako
se čitalac seća, bila hrabra i nelicemerna osoba, i teško je reći da je
to prestala da bude. No postojalo je nešto što ju je teralo da od svojih
osećanja i samoposmatranja pobegne, i uzrok tome bio je vitez od
Gijminoa, potpuno nesvestan najnovijih događanja u duši njegove
voljene. Bilo je dovoljno da ugleda obris Leonovih ramena pri dnu
nekog hodnika, pa da izbezumljeno pobegne u svoje odaje, mučena
osećajem neiskazane krivice. Za zajedničkim obrocima, sedeći mu
nasuprot, nije smela da podigne pogled, a ako bi ga slučajno podigla,
zacrvenela bi, presecala reč i ubrzavala dah. Lupanje srca postalo je
tako reći stanje sa kojim je živela. O razgovoru, njenoj najomiljenijoj
zabavi, više nije bilo ni reči. Da bi stvari bile gore, posle svakog bekstva
osećala bi se još bednije, i kada je bila sama, Leonov lik se pojavljivao
kao muka bez prestanka. Činilo joj se da svako na njenom licu može
367
pročitati kovitlanje zbunjenih osećaja koja su je mlela, i sve više se
povlačila od sveta. To je, doduše, bilo lako u praznom sasuolskom
dvoru, ali je zato svako sretanje bilo sa istim, najužim krugom ljudi.
Čitalac će se bez sumnje prisetiti Leoninine odlučnosti i odsustva lažne
stidljivosti u mnogim situacijama – pred dvoboj, u Bastilji, u pismu
kojim je ugovorila sastanak u Veneciji, pri prvome susretu... no sve su
te situacije, kako će se oštroumni čitalac prisetiti, bile situacije krize
i vrhunske opasnosti. To je, naime, bilo stanje u kojem razboritost
gospođice Dartoa skoro nikad nije popuštala. Sada je, međutim, bila
suočena sa povoljnim rešenjem svojih nevolja, i ono što je ostajalo,
bila je prirodna veza sa čovekom kome je već toliko puta dokazala
svoju ljubav. Pogledi koje joj je Leon upućivao prilikom susretanja u
zamku bili su za nju najjači povod za zbunjenost: vitez od Gijminoa
je ženu svog života gledao sa nesumnjivom žudnjom, i sluteći u sebi
slične osećaje a ne usuđujući se da ih sebi prizna, gospođica Dartoa
je bila na paklenim mukama. Sva ona besmislena poluosećanja,
kao što su strah, stid i želja za bekstvom, koja kao mala čudovišta
iz Pandorine kutije izleću onda kada su nam najmanje potrebna,
obuzimala su glavu nesrećne gospođice Dartoa, i pojačavala njeno
bolesno, ali sada u duši bolesno stanje.
Što se Leona tiče, on zaista, i pored svoje prodiruće oštroumnosti
i finoće duše, nije ni u snu mogao naslutiti Leoninine muke. Bilo
mu je potpuno nejasno njeno ponašanje. Nije li mu nedvosmisleno
otkrila svoju ljubav, i ranije, i sada, nije li mu pohrlila u Veneciju,
nije li mu u pismu otvoreno ponudila svoju ljubav, bez obzira
na legalne oblike? To, naravno, nije značilo da bi on na sličnom
nastojao, ali ga je utoliko više vređalo ponašanje u kojem je sebi,
bez ikakve krivice, morao izgledati kao napasnik. I u skladu sa
svojom prirodom, vitez je postajao sve uvređeniji, i sve više se u
tom osećanju ledio za spoljni svet, ispoljavajući prema njemu svoj
sarkazam i ironiju. On je, za razliku od gospođice Dartoa, znao vrlo
dobro svoje osećaje, i njena nesuvisla reakcija na nešto što nije ni
pokušao, takla ga je do srca.
368
Baka Ana i deda Leone, koji su se nadali opštoj sreći, ljubavi i
venčanju, a sanjali su i o unucima, bili su potpuno zbunjeni novim
stanjem u zamku. Najneprijatniji su bili zajednički obroci: sa
jedne strane usplahirena Leonina, koja ne govori i ne usuđuje se
da pogleda njihovog unuka, a sa druge strane stola Leon, stisnutih
očiju i beskrajno ljut, spreman da se obrecne na svakoga ko bi mu
bilo šta rekao. Iz ovoga se izdvajao samo Đakomino, koji je provodio
najsrećnije dane, tumarajući po poznatim krajevima, i sanjareći na
svakom mestu o svojoj ženi i sinu. Deda Leone se trudio da sa svojom
italijanskom kurtoazijom malo raskravi Leoninu, a baka Ana, bivša
lepotica, koja je iz mladosti sačuvala dosta vatre i uverenje da se
nešto što ona želi mora ostvariti, mnogo je teže podnosila ovo stanje.
Pokušala je da govori sa Leonom, koji je iskoristio priliku da optuži
nju i dedu da mu ne daju ni trunke mira; pokušala je da govori sa
Leoninom, koja joj je nejasnim i isprekidanim rečenicama rekla da
ona nema ništa protiv viteza od Gijminoa, i da mu je vrlo zahvalna za
mnoga dobročinstva. Pošto je baku Anu bilo lako razbesneti i navesti
da sama rešava probleme, ova dva razgovora su za nju bila sasvim
dovoljna.
Bila je prva nedelja Mesojeđa, i iz Sasuola su dopirali veseli povici
maski, kad je baka Ana za večerom odlučila da stavi tačku na
nerazumno ponašanje mladog para. Počela je sa pitanjima o
Leonininom zdravlju i sadašnjem stanju, i ova je, ne sluteći zamku,
poslušno odgovarala, uveravajući u svoje odlično stanje.
– Onda sjajno, rekla je baka Ana, koja je uz sve bila i nestrpljiva, – nema
nikakvih prepreka da zakažemo venčanje pre Uskrsa; uostalom, tako
sam već i napisala vašim rođacima u Pariz. Čim malo otopli, moći ćete
u Pariz, ili, još bolje, neka oni dođu ovamo, da se bolje upoznamo. Po
pismima bih rekla da je vaša tetka sasvim izuzetna osoba.
I baka Ana je nastavila, sad već sasvim sigurna, da čavrlja o svadbenoj
haljini, obimu svadbe, svešteniku i ostalom. Deda Leone, naviknut da
prihvati svaki njen obrt, ubedljivo je klimao glavom na sve.
369
Da je grom udario u sto, gospođica Dartoa ne bi bila zaprepašćenija.
Krv je sasvim nestala iz njenih obraza, a usne joj se zakočile u
pokušaju da nešto kaže. Trenutak je već prošao, a ona se više nije
snalazila, i pokušavala je samo da uhvati dah. Vitez od Gijminoa, koji
je na početku govora slao munje i gromove u pogledima baka Ani, no
ona je imala dovoljno iskustva, pa ga uopšte nije gledala – primetio
je njenu izgubljenost, i osetio neku vrstu zlobnog zadovoljstva.
Da je reagovala bilo kako drugačije, dostojanstveno bi joj ponudio
slobodu kojom su se međusobno obasipali dok je među njima
vladala nepomućena iskrenost. Sada je, međutim, osetio potrebu
da je muči i zbunjuje, i bez ikakvih komentara je slušao predloge
svoje bake. I dok su mladenci ćutali kao zaliveni, baba i deda su se
dogovorili o svadbi za nedelju dana, i u čilom i veselom razgovoru
utvrdili hiljadu drugih prijatnih sitnica koje starce čine srećnim kad
se neko venčava.
Gospođica Dartoa je sa večere otišla bleda, ne izgovorivši ni jedne
reči. Posle nekoliko nedelja durenja, Leon je te večeri ostao sa svojim
dedom i babom, i raspirivao je sve više njihove organizacione strasti.
Posle dugo vremena izgledao je ponovo veseo i srećan kao ranije. Da
je to umela da tumači, gospođica Dartoa bi se vrlo zabrinula za sebe.
Leon je te večeri bio raspoložen za čitanje, i ostao je posle večere u
biblioteci, otkrivajući sa starom strašću svoje negdašnje pravne izvore.
Moralo je biti već kasno kad je u biblioteku nečujno ušao Đakomino,
sa jednim od onih izraza koji su pokazivali veliku nedoumicu i
duševne muke. Ovo je izgledalo tako neobično prema dotadašnjem
Đakominovom blaženstvu u Sasuolu, da se Leon okrenuo zajedno sa
stolicom i pažljivo se zagledao u njegovo lice.
– Šta ima novo, Đakomino, reče blago vitez.
– Ima novo to što sam sebe prezirem, reče gorko Đakomino.
– Bilo je i krajnje vreme, odvrati Leon sa poslovičnom ljubaznošću.
370
Đakomino podiže pogled, i na licu mu se pojavi nešto kao osmeh. No
odmah se ponovo uozbilji.
– Vi znate da sam gospođicu Dartoa zavoleo koliko i vas, i da sam joj
iz dna duše zahvalan za sve što je za mene i moju ženu učinila.
– Hm, reče Leon, dureći se. – Zahvalnost dželatu.
– Čini mi se da je izdajem, a opet mislim da treba da to vama kažem...
Leon ga pogleda jednim od svojih pogleda koji savijaju gvožđe:
– Da, Đakomino, treba da meni kažeš.
– Ona... ona je otišla iz kuće. Obukla je vaše odelo i iskrala se putem
prema Apeninima. Mislim... mislim da nije reč o šetnji.
Izraz lica viteza od Gijminoa se nije promenio, ali su mu crte otvrdle
u onome što je Đakomino znao da prethodi eksploziji. To je trajalo
samo nekoliko trenutaka, a zatim vitez reče, trudeći se da zvuči što
neposrednije:
– Jako sam umoran, Đakomino. Molio bih te da u kuhinji naručiš za
mene rani doručak. A dotle ću nešto još da pročitam.
Đakomino klimnu glavom i nestade. Pa kako je dobro poznavao svog
gospodara i njegove pojmove o kavaljerstvu prema damama, razumeo
je sasvim dobro ono što vitez ni za živu glavu ne bi rekao, da ne izloži
Leoninu tuđim procenama – i doneo mu je sam i odmah doručak, a u
štali naredio da mu pripreme konja.
371
Poslednje bekstvo
Noć u kojoj je Leonina odlučila da pobegne prema Đenovi, i da
zatim potraži morski prevoz do Marseja, bila je kišna i hladna,
prava noć u kojoj se zima na izmaku rastaje od sveta. Više nije
osećala strah i teskobu – ova joj je odluka izgledala kao potpuno
oslobođenje posle nedelja koje je provela u Sasuolu. Najzad je
našla način da izbegne suočavanje sa svojim osećanjima, i noćno
putovanje, sa svim mogućnim opasnostima koje donosi, činilo joj
se kao podsticajan izazov. Doduše, ovaj polet i hrabrost potrajali su
uglavnom do trenutka u kojem je osetila da je pokisla do gole kože,
a to se desilo već trećeg sata jahanja. Mrak je bio neproziran, iza nje
su se još naslućivale dve-tri svetiljke u Kastelaranu, a ispred nje se
pružao strmi planinski put uz Seču, oivičen pretećim obrisima jela.
U trenutku prvog gubljenja hrabrosti, ugledala je niže uz samu reku
neku svetlost, i samo se malo udaljivši od druma, shvatila je da je reč
o krčmi. Ideja da se ogreje i ispava, posle noćašnjeg bdenja, učinila
joj se privlačnom, i ona je prešla mali kameni most, i našla se pred
kućom koja se protezala na još nekoliko delova – pravi emilijanski
majur. Kad je otvorila vrata i našla se u toploj prostoriji, bila je još
zadovoljnija sobom, jer je čistoća prostorije odgovarala čistoći jedne
krupne Emilijanke koja joj je sa osmehom krenula u susret. Krčma
je bila prazna, a žena željna mušterija. Leoninin konj je odveden u
štalu, a sama gospođica Dartoa u jednu udobnu sobu, obloženu u
belo obojenom jelovinom, u čijem je uglu veselo pucketao kamin,
obložen kamenim pločama. Sa druge strane kamina otvorena vrata
su otkrivala malu prostoriju sa bačvom za kupanje, očito grejanu
istim izvorom toplote. Na uzdignutom postolju u sobi bio je isto tako
jednostavan jelov krevet, oivičen besprekorno čistim platnom sa
plavim prugama, i sve je odisalo svežinom i udobnošću. Gospođica
Dartoa je osetila da ovoj ženi može poveriti svoj pol, i po njenoj
simpatiji shvatila da se nije prevarila. Žena je odmah donela još tople
372
vode, i gospođica Dartoa je zaključila da se davno nije tako dobro
osećala. Žena joj je pomogla da razmrsi kosu, i uskoro je gospođica
Dartoa bila spremna za okrepljujući san.
Kad je Đakomino napustio Leona, ostavljajući ga u pouzdanju da ne
sluti njegove namere, vitez je sišao u štalu i tamo našao pripremljenog
konja – više nije bilo vremena da o tome razmišlja, i krenuo je brzim
galopom u noć. Znao je njen početni pravac, i slutio je da namerava
da pobegne preko Đenove. Više nije bio pun gorčine, ni zbunjen. Sad
je najzad razumeo njenu izgubljenost, i rešio je da je kazni za muke
koje je njemu zadavala. Čim je izašao iz dvorišta sasuolskog dvora,
kiša je prestala da pada i zamenio ju je neprijatan, hladan vetar. U sebi
je počeo proklinjati gospođicu Dartoa što se odlučila na bekstvo po
ovakvoj noći, ali je sebi odmah morao priznati da joj je na neki način
zahvalan što joj nervi nisu izdržali i što je načinila odlučujući potez:
znao je da bi njegovo gubljenje nerava imalo teže posledice. Put koji
je gospođica Dartoa, nesigurna na konju u tami, prešla za skoro tri
sata, vitez od Gijminoa je prešao za dva, i videvši uz put krčmu koju je
dobro poznavao, odlučio da proveri nije li se ona, izmučena jahanjem
po kiši, odlučila da zastane i odmori se. Čitalac već zna da je ovo
zaključivanje bilo ispravno.
Kad je ušao u praznu prostoriju, Leona je dočekala ona ista ljubazna
Emilijanka. Upitao je, svojim najumiljatijim načinom, za mladog
gospodina koji je možda prošao ovuda, dajući opis gospođice Dartoa.
Bilo mu je jasno, već po iznenadnoj ženinoj uzdržanosti, da je na
pravom tragu. Krčmarica je rekla da imaju jednog gosta, ali on ne
odgovara opisu, i već je davno legao. Leon je bio ljut i zbog laži i zbog
neuspeha svog šarma, i poručio je vino, a zatim otišao da proveri
kako je konj. Tačno kako je i pretpostavio, u štali je bio vranac iz
sasuolskih štala, sa prepoznatljivim sedlom. Vratio se u krčmu, i dalje
sa najslađim izrazom – koji, na žalost, nije imao kome da prikaže, jer
u prostoriji više nije bilo nikoga. Veštica je otišla da je obavesti! I ne
razmišljajući dalje, vitez se u dva koraka našao na prvome spratu,
odnosno na drvenom stepeništu koje je od glavne prostorije odvajalo
373
sobe za goste. Samo ispod jednih vrata dopirala je svetlost vatre, i
čuo se tihi razgovor, i vitez od Gijminoa, protivno svom vaspitanju
i učtivosti, bez kucanja je otvorio vrata i prodro u sobu jedne dame.
Iznenađenje je bilo potpuno: krčmarica je stajala na sred sobe, držeći
otvorenu Leonininu torbu. Pored vatre, sušilo se na stolicama jedno
od vitezovih jahaćih odela. A sasvim u uglu, ukočena od neopisivog
straha, stajala je i gospođica Leonina Dartoa, eks-grofica od Šavinjola,
Prijateljica-Morske-Krave i neostvarena Lafajetova ljubav, odevena u
dugu noćnu košulju i raspletene kose.
Prva se snašla vlasnica krčme, i glasom uvređene vrline obratila se
vitezu:
– S kojim pravom ulećete u sobu moje rođake, gospodine?
Ne udostojivši je ni jednog pogleda, Leon polako upita:
– Dozvoljava li vaša rođaka da izmenimo nekoliko reči?
Rođaka je dozvoljavala, ili bar nije negodovala, ili nije bila u stanju
da išta kaže.
Tek sad se Leon obrnu krčmarici, i uz naročito ceremonijalan naklon,
reče:
– Biću vam, draga gospo, posebno zahvalan što ste mi omogućili
razgovor sa... vašom rođakom.
Krčmarica je pogledom tražila Leonininu podršku da nastavi borbu
protiv uljeza; ali sa poluotvorenih Lenonininih usana nije silazila
nijedna reč, samo su joj oči odavale samrtni strah.
Leon nastavi, i dalje sa podrugljivom učtivošću:
374
– Možda je vašoj rođaci nezgodno da govori pred vama? Imajte
poverenja u moje poštene namere: ništa ovde ne zahteva vaše
prisustvo. Slažete li se, rođako?
Leonina je zaustila da kaže nešto; ali pogled viteza od Gijminoa,
nasmešen i beskonačno preteći, presekao je tu nameru.
Krčmarica je shvatila da je bitka izgubljena, i da zaista treba napustiti
bojno polje. Uputila je pogled pun saosećanja prema progonjenoj
mladoj ženi, i rezignirano slegla ramenima. Takvi su muškarci! No
ako bude hteo da je tuče, bila je rešena da pritekne u pomoć.
Kad je već bila na vratima, vitezov osmeh se okrenu prema njoj:
– Skoro da zaboravim! Biće nam veoma potrebno nešto hrane...
ništa toplo, već neka zakuska, koja može da čeka... Hm... tu puknu
prstima, kao da se setio nečeg naročito važnog:
– Donećete nam toskansku užinu: pršut (da bude malo stariji),
nekoliko krušaka – siguran sam da čuvate nešto u trapu – pekorino,
masline, hleb i ulje sa papričicama. Dodajte tome malo artičoka i
patlidžana u ulju, i dve-tri pomorandže. Uz to, ovogodišnji lambrusko.
A da zasladimo... i tu se lice viteza od Gijminoa ozari, mladu rikotu,
šaku zrna pečene kafe, komad šećera i malo meda, i sasvim malu
bocu grape. Eh, pa to će biti sjajno.
I trljajući ruke, više izgura nego isprati čestitu ženu iz sobe. Zatim, kao
da se nalazi kod kuće, skinu ogrtač i redengot, i nonšalantno ih ostavi
pored kamina. Na veliko zadovoljstvo vlasnika, šešir se, hitnut prema
sredini sobe, zaustavi tačno na ručki stolice. Dajući sebi oduška, i
istovremeno proveravajući efekat ove, po njegovom mišljenju sjajne
predstave, vitez od Gijminoa se okrenu Leonini.
Ona je još uvek stajala u uglu, nema i nepomična. Vitez zaključi da je
potrebno pojačati nelagodnost. Njegovo lice poprimi strog i preteći izraz.
375
– Ne bi mi na pamet padalo, draga moja, da vas pratim, da se nismo,
ako se dobro sećam, nekad dogovorili da jedno prema drugom
budemo iskreni. Čini mi se da ničim nisam izneverio to svoje tvrđenje,
pa ste se vi ipak poneli kao da vas u bilo čemu sputavam... odnosno
kao da se ne možete osloboditi drugačije nego bekstvom. Treba da
znate da me je to duboko uvredilo.
Leonina pognu glavu.
Vitez je taman nameravao da produži svoju suptilnu retoriku, kad se
na vratima pojavi krčmarica sa toskanskom užinom.
Bila je dočekana sa još više, ako je to uopšte mogućno, otmene
ljubaznosti, te ona zatrepta, ne više tako sigurna u antipatiju prema
tako privlačnom i finom gospodinu. No devojka kojoj je pomogla još
uvek je stajala u uglu, i ona nesigurnim glasom reče:
– Treba li vam nešto, gospođice?
Leonina podiže glavu i odmahnu, pokušavajući da se osmehne.
Rezultat je bio bedan, ali krčmarica više nije imala druge nego da se
nespretno udalji.
Vitez, pošto se nekoliko trenutaka divio svojoj porudžbini, priđe
vratima i zaključa ih, pa zatim baci ključeve na sto. Ponovo je bio
ozbiljan i uvređen.
– Kao što rekoh, to me je jako uvredilo... i ovde sam samo da
nadoknadim tu uvredu. Mogli ste odbiti moju bračnu ponudu,
mogli ste otići, opremljeni svime što vam je potrebno, kad god biste
zaželeli. Vi ste, međutim, više voleli da pobegnete bez glasa, i ostavite
me u uverenju da sam odvratni nasilnik. Činilo mi se da sam imao
bolje razloge da budem rob, da obiđem pola sveta... no neukusno je
insistirati na toj priči. Ostaje mi jedino da se uklopim u sliku koju ste
mi pripremili, i da se zaista ponašam kao odvratni nasilnik.
376
On sa izrazom iskrene radoznalosti pogleda prema svojoj žrtvi, i
vide kako joj je glava pala još niže. Gospođica Dartoa je, izgleda, bila
pomirena sa sudbinom.
Na časak mu se učinilo da je preterao, i on učini korak prema njoj.
No čuvši po zvuku poda da joj se približava, Leonina podiže glavu sa
tako prestrašenim izrazom da Leon ponovo oseti bes.
– Smatrate li da bi jedna ljubavna noć bila dovoljna nadoknada za
moje patnje i poniženja?
Leonina po prvi put progovori, jedva čujnim glasom:
– Molim vas, Leone...
Dalje se nije čulo.
Leon odluči da produži neprijatnu tišinu posle ove nedovršene
rečenice, i kad mu se činilo da je postalo nepodnošljivo, reče:
– A meni se učinilo da ćete mi pokušati objasniti svoje ponašanje.
Učini mu se da joj se ramena tresu od plača. On joj priđe, teran i
ljubavlju i sažaljenjem. Ona načini korak unazad, ali je iza nje bio
drveni zid.
I da je hteo, vitez od Gijminoa više nije mogao da igra svoju ulogu.
Ona koju je voleo bila je isuviše blizu, isuviše lepa sa svojom zlatnom
kosom, svojim tamnim očima obasjanim suzama, svojim licem kome
je toplota sobe dala nežnu rumen. On se polako i skoro pobožno
nagnu, i spusti na njene usne jedan lak i nežan poljubac. Njene su
usne bile nezamislivo meke i tople, i Leon je osećao potrebu da to
nadasve prijatno iskustvo ponovi, i svaki sledeći put je to činio sa više
strasti i zadovoljstva. Zatim poljubi njeno čelo, kosu i vrat, pa ponovo
usta, i već je gubio svest o bilo čemu drugom sem o mekoti njene
377
kože, vrtoglavom vidiku koji se otvarao u dekolteu njene košulje, i o
činjenici da između njegovih ruku i njenog tela stoji samo taj jedan
sloj tkanine.
Vitez od Gijminoa bio je, kako se čitalac seća, čovek ogromne
duhovne snage. I u trenutku kad je ponovo zaronio u najprijatnija
osećanja, kroz svest mu je prošlo munjevito saznanje da predmet
njegove želje ne odgovara istom strašću, i postao je ponovo svestan
svega. Odmakao se od nje, drhteći od uzbuđenja, i trebalo mu je
nekoliko trenutaka da progovori, muklim i tihim glasom:
– Oprostite mi, Leonina. I sami znate da nisam u stanju da budem
nasilan. Bila je potpuno luda pomisao da ću to moći da budem sa
vama. Slobodni ste da idete kud hoćete.
I još hvatajući dah, stajao je pred njom nesrećan i poražen, oborene
glave, ne primećujući šta se dešava sa njom.
Svo nesuvislo i nerazumljivo ponašanje gospođice Dartoa bilo je
izazvano njenim odbijanjem da sebi prizna snažnu ljubavnu želju,
čiju je prirodnost i moć umela tako dobro da brani u razgovorima. U
trenutku kad se prepustila Leonovim poljupcima, magla se digla sa
njene svesti, i ravnoteža joj se vratila sa ponovo osvojenom slobodom.
Postala je svesna da premire od čežnje za njim, da joj svaki njegov
dodir pričinjava neslućeno zadovoljstvo, i da to želi da mu kaže. Reči
koje je izrekao zazvučale su joj u ušima tek posle nekoliko trenutaka,
koliko joj je bilo potrebno da se povrati od novih, snažnih osećanja.
Otvorila je oči, i ugledala sliku poraza pred sobom. Progovorila je po
drugi put večeras, ne mnogo sadržajnije nego prvi put:
– Leone...
On podiže svoje plemenito i ojađeno lice, i povrati joj snagu.
– Ja sam ta koja mora da moli za oproštaj...
378
Pitanje je da li je Leon razumeo šta mu je odgovorila. Ali je u
njenim očima, širom otvorenim i zagledanim u njegove, bilo
tako mnogo nedvosmislene ljubavi i želje, da razumevanje i nije
bilo najpotrebnije. On je pritisnu uz sebe, i obasu je hiljadama
poljubaca.
Shodno neizrečenim ali čvrstim oblicima sporazuma koji su nekada
ranije postojali između čitaoca i pisca, pisac nije ulazio u tajne
prvog ljubavnog susreta svojih junaka. Napomenuo je samo da su
vrednosti toskanske užine ispitane tek narednog dana popodne...
Čitateljka je, međutim, imala druge zahteve. U raspravi koja se
razvila, pisac je uspeo da sačuva zahteve žanra, obećanjem da će
čitateljki priuštiti dijalog koji otvara pogled u ljubavni događaj,
beležeći prelazak na “ti” junaka: više nije mogao popuštati. Ostajući
pri pomenutim zahtevima i postignutim dogovorima, pisac može
samo da otkrije da je vitez u prvoj noći žrtvovao boginji ljubavi
nekih dvanaest puta, a da je njegova izabranica otkrila ljubavni
užitak još mnogo više puta. Jer, vitez od Gijminoa je uistinu bio
savršen učitelj ljubavi, a Leonina najbolja mogućna učenica.
– Zašto? Upitao ju je mnogo docnije, za stolom, dok su nazdravljali
lambruskom.
Osmehnula se. Odmahnula je glavom, i kosa se lako pomerila preko
ramena, sa kojeg je noćna košulja malo pala. Spoznaja ljubavi dala je
novi sjaj njenom pogledu.
– Bilo je strašno kad sam se probudila u Sasuolu. To mesto, veličina,
tvoji baba i deda, i ti u tome svemu: postalo mi je jasno da si princ,
da se moraš oženiti nekom plemkinjom, nekom krunisanom glavom.
Kako sam mogla biti tako nadmena da te prisvajam?
– To je uvredljivo, rekao je.
– Priznajem. Drugo, nisam verovala.
379
– Šta?
– Da ćeš verovati da nisam pripala nikome.
Pogledao ju je ozbiljno, a onda se osmehnuo:
– Dozvoli mi da budem iskren: zanima me samo tvoje zadovoljstvo.
A i znao sam.
– Kako? Oblilo ju je lako rumenilo.
– Bojala si se.
– To je ono treće. Možeš li mi sve to oprostiti?
– Nikada, nasmejao se. – Otplaćivaćeš do kraja mog života.
– Mogu li ja sad da pitam?
– Dozvoliću.
– Zašto ja? Imao si razne veze, desetine dama na izbor u Parizu...
– Posle one noći kada sam te prvi put video, napisao sam oproštajno
pismo... nekoj. Nijedna više nije postojala za mene.
– I šta je to bilo? Gledala je malo zbunjeno.
– Sada znam. Da nema pravila i običaja ponašanja, verovatno bih te to
prvo veče odvukao u neki taman kutak... Ovako sam bio osuđen na
patnju dok me nisi primetila.
– Oh, primetila sam te odmah. Misliš da je trebalo da te odmah
pozovem u tamni kutak?
380
– To bi bilo prijatno iznenađenje.
Oboje su se nasmejali. Napolju je počeo da pada sneg.
– Da smo se zaista tako ponašali, šta bi se desilo sa nama? Da li bismo
bili pošteđeni svih muka?
– Verovatno. Ali sigurno ne bismo bili ovakvi. Ja ne bih bio ovoliko
stariji i sa ovoliko ožiljaka, ti ne bi bila tako zanosna.
Udarila ga je lako po ruci, kao da ga kažnjava.
– A i neće nam biti dosadno bar nekoliko godina, dok jedno drugome
sve ne ispričamo!
– Šta je s tobom? Postao si fatalista, ili si samo ciničan?
– Ovo drugo. Nisam li te time uspešno zavodio?
– Na svu sreću, ne samo time.
– No, moja lepotice, čime?
Pokrila je lice za trenutak rukama, a onda pokazala osmeh:
– Glas, pre svega. Zatim ramena, pa potiljak, kao u dečaka. Pa onda
tvoj hod, pa ruke. Bore na čelu, crte između nosa i usana, osmeh –
više polu-osmeh. Kada sam te prvi put drsko pogledala u oči, skoro
sam se onesvestila: to se nije smelo mnogo ni često.
– Zbog onoga što si u njima čitala – izvini!
– Zašto? Tačno sam čitala.
– Sada nam je lako da se lažemo: oboje smo bili nesigurni, zbunjeni,
381
vodili smo besmislene ratove, svađali se. Svi su valjda pre nas pročitali
ono što sada hoćemo da prikažemo kao svoju sigurnost.
– I to je neko priznanje...
Oboje su se nasmejali i uhvatili se za ruke.
– I, konačno, šta je to što je tebe privuklo?
– Daću ti potpun spisak, po redu zanimanja.
Ustao je, podigao je sa stolice, i poneo je prema postelji.
– A kafa, grapa? upitala je, smejući se i savijajući mu ruke oko vrata.
– Ako zaslužiš...
Sneg je dugo padao. Kada je Leon narednog dana sišao da plati
vlasnici, u krčmi je uz vatru dremao Đakomino, koji je dovezao sanke
sa konjskom zapregom, i nekoliko krznenih pokrivača, koji su se
grejali pored njega.
Po stizanju u sasuolski dvorac, Leon nije osećao nikakvu potrebu da
objasni njihov dvodnevni nestanak, a baba i deda, isuviše srećni što
se stanje tako bitno poboljšalo, nisu ništa ni pitali. Vreme do svadbe
provedeno je u mnogobrojnim radostima, a činjenica da je u zamku
bilo malo sveta, bila je povoljna okolnost u večernjim, ali i dnevnim
šunjanjima viteza od Gijminoa oko odaja gospođice Dartoa.
Kako je iz izloženog postalo sasvim jasno, vitez i njegova nevesta
sklopili su svetu vezu pre blagoslova crkve, što se i inače poklapalo sa
njihovim uverenjima. Svadba je bila neobično skromna, a mladenci
su već posle nekoliko nedelja imali priliku da se uvere u ispravnost
svoje odluke, kad je u Sasuolo stigla rođačka i prijateljska grupa iz
Pariza.
382
Piscu se čini da deli čitaočevo i čitateljkino mišljenje u pogledu
završavanja ovakvog tipa romana. Junak i junakinja, šturim
opisom sjedinjeni na kraju, izazivaju neku vrstu nezadovoljstva
i skoro odbijanja da se kraj pročita, ali zato traže nužno vraćanje
onim delovima u kojima se njihove osobine pokazuju na daleko
uzbudljiviji način. Pisac, kad je i sam pročitavao ovakve romane,
uvek je priželjkivao neku vrstu epiloga, koji je danas tako redak, i koji
bi prevazišao dečiji završetak bajke... „i onda su živeli srećno“. Nije
tu samo reč o sumnjičavosti povodom pojma „sreća“; i čitalac i pisac
suviše dobro znaju koliko su mali i beznačajni kriterijumi ljudske
sreće, i ne pridaju joj naročitu važnost. Ono, međutim, što najviše
pokreće radoznalost, jeste upravo razvoj i ljudsko ispunjenje junaka.
Ovaj zahtev, koji sem zadovoljstva čitanja dodiruje i plemenitije
zahteve čovečnosti, biće ispunjen voljenom i poštovanom čitaocu,
kao i čitateljki.
383
Epilog
Ovo razmatranje nema nameru da upotpuni ili zaokruži pripovesti
o junacima: ono je tu samo da nagovesti kako su se njihove odlike
razvijale, i da zasiti ono osnovno, neutaživo dečije pitanje „I šta je
bilo posle?“ Vitez i njegova supruga krenuli su iz Italije, zajedno sa
porodicom Petra Foskola, prema zapadnim grčkim ostrvima, samo
nekoliko nedelja pošto se u Sasuolu našla okupljena čitava družina
njihovih rođaka i prijatelja; starijim članovima, naročito dedi d’Irfeu
izuzetno je prijalo emilijansko proleće. Doživljaji Leona i njegove
supruge u Grčkoj, kada su se odvojili od Foskolovih i krenuli prema
krajevima pod Turcima, nesumnjivo bi zasluživali jedan novi, i
možda ne manje uzbudljiv roman, samo što su sada bili zajedno i
bez ljubavnih neizvesnosti. Dve godine docnije, vratili su se u Pariz,
odeveni dosta živopisno, još manje podložni konformizmu no što su
to bili ranije, i vodeći sa sobom jednog mladog čoveka željnog znanja,
koga su predstavili kao sina Abdulah-beja. Njihova iskustva, za
razliku od prvobitnog Leonovog zadržavanja na spomenicima, bila
su po zajedničkom priznanju mnogo više usmerena prema ljudima,
i broj pisama koje su razmenjivali sa ljudima neobičnih imena, jako
se povećao. Od priča i događaja tokom puta, najveću popularnost u
porodici i salonima imala je priča kako je Leon, ne izdržavši sliku
bede, oslobodio jednog ragužanskog kapetana na pijaci robova na
Hiosu. Negde početkom godine 1789, Leonina je donela na svet
prvog naslednika porodice, koji je po zajedničkoj želji dede d’Irfea
i Leonine nazvan Brut. Verovatno nije potrebno posebno naglašavati
našem čitaocu koliko je sakupljena i osnažena porodica pulsirala
novim dobom, i svim duhovnim pripremama pred velike julske dane
1789. Biće dovoljno da spomenemo da su u drugoj godini nove ere
u kući na uglu Veveričjeg prolaza bila smeštena tri dnevna lista, a
da se pamfletima ni broja nije znalo, da je deo štale prepravljen za
štamparsku presu, da je cela kuća noću odjekivala od užasnih zvukova,
384
i da je drugo Leoninino dete, Frančeska, ostala za ceo život alergična
na štamparsku boju, a bilo joj je suđeno da bude spisateljica. Kad
kažemo tri lista, mislimo time da su Leon i ujak izdavali jedan, deda
d’Irfe drugi, koji je imao da razvija revolucionarna osećanja veterana,
a Petala (pod pseudonimom, Vercingetoriks), treći. Leonina je kako
se može zamisliti, sarađivala u sva tri. Došlo je novo doba, i ako je
vitez od Gijminoa sačuvao krajnju skromnost i strogost u izgledu i
odevanju, njegova žena je dosegla vrhunce svoje privlačnosti u lakim
i vazdušastim haljinama antičkog tipa, koje su otkrivale njen prelepi
vrat i prsa, i sve je više ličila na oblik sa fragmenta belog atičkog lekita,
koji je uvek stajao na radnom stolu njenoga muža. Samo neki mesec
posle Leonovog i Leonininog povratka sa Istoka, vratio se i kapetan
Džons u Pariz, bolestan i oslabeo, ali neuništiva duha. Iza njega je
ostala jedna legendarna izreka carice Katarine – „Ispraznila sam
kesu“, koja dokazuje dve stvari: da Katarina nije umela da najbolje
proceni ljude, i da je bila veoma daleko od toga da bude prava dama.
Kapetan je, doduše, držao negde jedan zatureni kofer, pun ruskih
odlikovanja. I pored svojih brojnih i iscrpljujućih avantura, kapetan
nikad nije našao ženu svog života, i na pokoje pitanje u tom smislu
(posebno od strane Petale), odgovarao je misterioznim pitanjem
„Zašto je nekome dato a nekome ne?“ Što se tiče generala Lafajeta,
zapovednika Pariza, tvorca trobojke i večitog srećnika među ženama,
on je gajio prema Leonini onaj lepršavi i elegantni, ali iskreni odnos
poštovanja i obožavanja koji samo Francuzi umeju da ostvare, i
smatrao je neophodnim da se o svemu posavetuje sa njom, premda
se to nekako uvek završavalo u ozbiljnim razgovorima sa Leonom.
Vitez od Gijminoa je, naravno, bio odbornik u Konventu, i jedan od
najoštrijih argumentatora – besede je mrzeo – ali je sistemski odbijao
svaki položaj koji bi uključivao uspon ili vlast, tvrdeći da to uništava
njegov pravni razum. Međutim, kako to obično hoće neumitno
vreme, periodi sklada i sigurnosti kratko traju. Deda d’Irfe imao
je sreću da umre pre zavođenja Terora. Bio je u dubokoj starosti,
blažen i srećan, i uveren da je doživeo Novo Doba. Teror je doveo
skoro sve članove porodice u smrtnu opasnost: ujak je bio plemić,
Petala je govorila jakim glasom, a Leon je za uhapšenog kralja, kojeg
385
nije manje prezirao nego ranije, zahtevao kaznu zatvora umesto
smrtne. To ih možda i ne bi pokrenulo, ali progoni su bili sve krvaviji,
a negde u junu 1792. umro je, iscrpljen raznim bolestima, kapetan
Džons, sklopivši oči na Leonininim rukama. Posle toga, krenuli su u
Ameriku, i tu je Petala našla svoje najbliže duhovne i prave srodnike,
ujak nepregledna polja za eksperimente sa navodnjavanjem, Leon
nove ustavne zanimljivosti, a Leonina svoje treće dete, dečka koji
je nazvan Žan-Pol. Što se drugih dragih poznanika iz ove pripovesti
tiče, čitalac neće biti uskraćen. Đakomino je započeo, i to vrlo vešto,
poslove sa nekretninama, ali je uvek bio spreman da krene na
novu stranu sveta sa onima koje bi se pisac teško usudio da nazove
njegovim gospodarima; uostalom, njegove sposobnosti su na svakom
mestu brzo davale ploda. Veliki problem u Đakominovoj porodici bio
je jedino taj što je bio neumereno strog prema svojoj deci, i Leonina je
svakodnevno zvana u pomoć da reši tvrde okove njegove pedagoške
zamisli. Foskolovi su postali ugledna porodica na zapadnim ostrvima,
preselili su se na Krf, gde je Petro sem lekarske prakse, držao i list pod
naslovom Brzokrila Fama. Zarganisovi su se preselili u Carigrad, a
kapetan Vojadžis bio je jedan od viđenijih pomorskih vođa u grčkom
ratu za nezavisnost.
Krajem veka, ugasili su se životi starijih, a stasavali su mlađi, kojima
je bila neophodna Evropa sa svojim uznemirenjima. Porodica
Gijminoovih, praćena Đakominovima, naselila se u Italiji, obnovivši
sasuolsko imanje – ni Leon ni Leonina nisu hteli da se vrate u zemlju
koja je sad imala cara. Počeo je jedan novi period njihovog života,
u kojem su glavne ideje bile oslobođenje Italije i Grčke, i u kojem
je, kao i ranije, bilo malo mira: kuću su često pretresali austrijski
vojnici, jer su i Leon i mladi Brut bili povezani sa karbonarima;
stalno se, manje ili više tajno, putovalo u Grčku, a nije nedostajalo
ni štamparske prese. Negde sredinom dvadesetih godina, Leonina
i Leon su bili na Krfu, on kao stalni dopisnik i komentator krfskih
listova na italijanskom i francuskom, Brut kao dopisnik engleskih
novina. Što se dvoje ostale dece tiče, Frančeska je u gudurama
Epira beležila narodne priče, a Žan-Pol je sa jednom francuskom
386
ekspedicijom bio u Egiptu. Foskolo i Leon su odlučili da sa lica
mesta opisuju opsadu Misolongija, i sa njima je krenuo i Brut. Bili
su poslednji koji su uspeli da uđu u lagunu pre zatvaranja kobnog
kruga. Četrdeset dana trajala je herojska i očajnička borba za
Misolongi. Poslednje noći odbrane, donesena je odluka da preostale
žene, decu i mlađe pokušaju da izvuku nekim krajnjim pokušajem.
Brut je neobično lako ubedio oca da ostane s njim i Foskolom. Vitez
od Gijminoa, uprkos ozbiljnoj starosti, imao je još uvek jaku ruku, i
Brut se među spašenima uspeo osvestiti tek od eksplozije barutane
kojom su poslednji branioci Misolongija podigli sebe i ogroman broj
Turaka u vazduh i u besmrtnost. Tako se život viteza od Gijminoa
zaista završio u velikoj svetlosti, kao što mu je selki prorekla. Piscu
se čini da je takva smrt, uz ruku sa starim prijateljem, bila upravo
ono što je Leon zamišljao kao „lepu smrt“.
Ako uopšte ima nekakve utehe u gubljenju najmilijih, pomenimo
da je Leonina ostala sa mnogobrojnom svojom i tuđom decom,
okružena Đakominom, Matildom, Muratom koji je došao na vest o
smrti iz Carigrada, da se više nikad ne vrati u Tursku, Foskolovom
Mirto i mnogim dragim senkama. Teško je reći da je živela povučeno,
jer je njen život bez prestanka podrazumevao borbu sa vlastima,
vojskama i policijom, brigu za odsutne i prisutne, ali je izvesno da
je gospođa od Gijminoa celog života uspevala u ovoj umetnosti koja
se sve više gubi – okupljanju, pomaganju i voljenju ljudi. Bilo je
potrebno više duhovne snage nego što se uopšte može zamisliti da se
uredno vode rukopisi svih članova porodice, da kuća u Sasuolu bude
uvek otvorena i dostupna, ili prema potrebi, zatvorena i neosvojiva,
da sve bude uvek spremno – počev od klavira do podmazanog oružja
za krajnje prilike i kamufliranja štamparske prese. Sve to ona je sa
lakoćom uspevala da obavlja, i da pri tom svojim nežnim dodirom
izvuče toplinu i udobnost gde god se pojavi. Širi krug ljudi je poslednji
put čuo za nju u junu 1830, kad je sedamdesetogodišnji Lafajet još
jednom podigao Parižane na barikade: stari general je celu noć pre
događaja proveo kod udovice od Gijminoa, u kući na uglu Veveričjeg
prolaza, gde je ona obično provodila letnje mesece.
387
Šta ostaje kad sve ode u prah? Znakovi duša. Vitez od Gijminoa bio je
čovek od dela i javne misli: njegove knjige i rukopisi čuvaju se danas
u zbirci modenske biblioteke; 1977, kada je izgledalo da je postignut
istorijski kompromis, ime viteza od Gijminoa, njegove napredne
postavke o gradskim statutima, njegova borba za oslobođenje drugih
i svih naroda, njegova uloga u francuskoj revoluciji i njegova herojska
smrt u Grčkoj bili su redovno spominjani i na komunističkim i na
socijalističkim zborovima i festivalima u Emiliji-Romanji. Leonova i
Leoninina deca ostavila su svoje tragove, o čemu mogu govoriti drugi
romani. A jednog jesenjeg dana 1979, pisac ovih redova je u sporednoj
zemlji i u sporedno doba našao u nekom antikvarijatu jedan mali
akvarel sa zečevima na proplanku, rađen, kako pokazuje napis,
1792. Nema ni jednog jedinog uverljivog pokazatelja koji bi govorio
o autorstvu ove sličice: naprotiv, čitalac zna da je piščeva slabačka
uobrazilja upravo polazila od takvih, slučajnih i neznatnih povoda.
No sada, kad se i oko pisca i oko čitalaca splela fina i laka mreža
zajedničkog uživanja, ona počinje da živi za sebe, i u skučenom
životu piščevom širi uverljive prikaze. Jedna od njih tvrdi da su zečevi
nesumnjivi trag Leoninine duše, i pisac je spreman da joj poveruje.
U snu.
388
Piščeva objašnjenja ili Odvod
Ovo štivo nastalo je kao posledica nemaštine, premora i spondiloze
(tim redom), da o opštem i apstraktnom motivu ljubavi ovde ne
govorimo. Nemaštine, jer je februara 1981, na dan dvadeset šestog
rođendana piščevog tada dobrog prijatelja i budućeg čitaoca, pisac
bio bez prebijene pare i bez ičega u kući što bi se moglo, pomoću
rubrike „Izradite sami poklone za praznik“ ili „Veseli motivi za vredne
ruke“ prepraviti za koliko-toliko pristojan znak pažnje. Tako se rodilo
prvo poglavlje, i pisac se može zakleti, sa rukom na knjigama o Vini
Puu, da nije ni pojma imao šta će se iz toga izroditi. To prvo poglavlje
bilo je proizvod postojećih sredstava za proizvodnju i rezervnog
reproduktivnog materijala, odnosno pisaće mašine tipa „Tippa“ (koja
je otkazala usluge u katastrofalnom padu bioritma na 299. strani),
i nešto hartije društvenog porekla. Sem ekonomske uzročnosti,
štivo su uslovili, doduše u manjoj meri, i ostali navedeni uzroci, no
tek u nastavku – nemaština je bila prvi poriv. To bi bili, neskromno
navedeni na početku, piščevi unutarnji povodi za predočavanje ove
knjige dragome čitaocu.
Sve se to dešavalo u neko davno doba, nad kojim i danas visi
namerni i prisilni zaborav. Pitanje “zašto ovaj žanr?” ima danas
potpuno drugačije značenje, a odnos nekadašnjeg čitaoca i pisca se
izgubio u kulturnim kataklizmama. Još uvek međutim postoji, za
ovo razmatranje, i jedan sasvim formalni razlog, a to je taj što veliki
autoritet za pisca, Vini Pu, smatra da knjiga, sem UVODA, treba da
ima i ODVOD.
Pisac u svoj svojoj naivnosti misli da su sve knjige na svetu
napisane iz drugih knjiga; ako već ništa drugo, njegova sigurno
jeste, a uzrok tome bilo je verovanje da će postizanje zadovoljstva
u čitanju pustolovnih knjiga biti veće što se za najboljim uzorima
389
bude više išlo. Izvesno sužavanje pojmova ovde je neophodno:
pisac se seća da je sa petnaest godina smatrao Šekspirove komedije
najuzbudljivijim štivom na svetu, a danas bi, i bez prirodno naraslog
licemerja i samodopadanja, mogao da navede još mnogo širi spisak
uzbudljivih dela – no nije reč o njima. Reč je, jednostavno, o onoj
vrsti uzbuđenja koja se traže kroz staklo na tramvaju u kišno veče, a
ta vrsta uzbuđenja ima svoje proverene čarobnjake: Horasa Volpola,
DŽ. F. Kupera, Valtera Skota, R. J. Stivensona, Meri Šeli, Aleksandra
Dimu, Teofila Gotjea, Pola Fevala, Žila Verna, Rafaela Sabatinija, i
mnoge druge, čak i mnoge velike koji su povremeno menjali lice za
neke svoje voljene čitaoce. Čitajući takva dela, pisac je vremenom
došao do izvesnog modela koji mu se najviše dopadao, i tome je
modelu bio najbliži Rafael Sabatini, Italijan koji je za vreme prvog
svetskog rata radio u engleskoj tajnoj službi, i na engleskom napisao
seriju pustolovnih romana, koji sem zadovoljavajućeg srećnog kraja,
lepih opisa brodova i ambijenata, imaju i diskretni šarm stalno
prisutne ironije i svesti o igri. Ispitujući dalje svoja zadovoljstva,
zaključili smo (čitateljka, čitatelj i pisac) da veoma uživamo u
autentičnosti, kako istorijskih prilika tako i okolnosti, ali da je se
spremno odričemo kad junaku i junakinji treba pružiti srećan
život u beskonačnost. Ako ste primetili, pisci pustolovnih romana
uglavnom za glavne junake biraju ljude čija se sudbina ili uopšte ne
može ili teško može istorijski pratiti, upravo zato da bi im osigurali
ovu jadnu i skromnu ljudsku sreću koja u istoriji izgleda ne samo
neuverljivo, nego i sasvim nemogućno. Zato oko tih glavnih junaka
defiluju poznate istorijske ličnosti, svedene na upečatljive epizode, i
bez obaveze da nađu srećnu ljubav i mir. To je verovatno ona glavna
razlika koja pustolovni roman strogo odeljuje od istorijskog – dok
prvi traži tamne i nedokazane kutove, praznine u koje će ugurati
šarene krpice zapleta što se neprekidno ponavlja još od antičkog
helenističkog romana, drugome je upravo cilj da ubedljivo osvetli
i objasni istinite okolnosti sudbina koje opisuje. Tako jednostavno
nismo oprostili frivolnom Dimi što je vikontu od Braželona kralj oteo
Lujzu de Lavalijer, već smo to osećali kao direktnu prevaru. Šta mu
je bilo da bira istorijske ličnosti?
390
Poštovanje tih zahteva uživanja u pustolovnom romanu bila je osnova
od koje se krenulo u pustolovinama Leona i Leonine. Neke odlike
književnih vrsta koje su nam se dopadale, uneli smo zajednički u
roman – tako smo uneli u radnju mnogobrojna pisma, prisećajući
se neuporedivih pisama osamnaestog veka, i mnoštvo ličnosti po
ugledu na nenadmašne krokije Čarlsa Dikensa. Ukratko, sve od
čega je roman sastavljen zapravo su dogovori i prihvaćeni oblici
zajedničkih čitalačkih uživanja pisca i čitalaca, knjižna knjiga za
nekoliko knjigožderaca u depresiji.
Zahtev autentičnosti trebalo bi da zadovolje dva lika u romanu, Lafajet
i Džon Pol Džons. Pisac je namerno, tek posle potpunog formiranja
lika kapetana Džonsa, pročitao dva dostupna romana o toj ličnosti,
Kapetana Pola Aleksandra Dime i Pilota Džemsa Fenimora Kupera.
Aleksandar Dima opisuje našeg junaka kao mističnu svemoguću
ličnost, posle bitke kod Flemboro Heda, sa mnogo prerušavanja
(element neuverljivosti koji nam se nije dopao), koja spaja izgubljene
ljubavnike; u najboljoj tradiciji pustolovnog romana, istorijska ličnost
ne može da se srećno zaljubi, ali može da bude vanbračno dete
neke francuske plemkinje – jer se to istorijski ne može opovrgavati.
Za razliku od Dime, koji varira motive svojih boljih romana, Pilot
Džemsa Fenimora Kupera je jedno čarobno i sveže delo, čiji zaplet,
opet sa Džonsom kao spasiteljem ljubavnika (a sam je bez ljubavi),
opliću gusta i mirisava mreža duhovitih moraliziranja, razmišljanja,
opaski, i sasvim neverovatne stranice morskih opisa. Piscu je bilo ne
malo milo što se usudio da dirne u bitku kod Flemboro Heda, i što je
posle takvih velikana takođe načinio od Džonsa spasitelja ljubavnika
u nevolji. Pa kao što su i oni pomalo štrpkali od istorijskih podataka,
tako je i on nekih pet godina ranije bacio kapetana na Crno more. Što
se drugih likova tiče, oni su nekakva smeša ljudi koje volimo ili manje
volimo, niko baš takav, a svi pomalo tu, kao što su tu naši omiljeni
predeli, razdoblje, biljke i životinje.
Ima ljudi koji se razbesne ako im kažete, ili ako slučajno ugledaju
završetak pustolovne knjige; ima drugih, koji neće započeti čitanje
391
ako im kraj nije po volji, jer od takve knjige zahtevaju tačno ono što
ona može da pruži. Ovoj drugoj vrsti, uopšteno uzevši, pripadaju
ovde prisutni čitalac, čitateljka i pisac: oni naprosto uživaju da svoju
zajedničku igračku rastvore do malih šrafova, a bili su još srećniji kad
su eto, jedanput, uspeli da je ponovo spoje.
Sličnim strpljivim igračima namenjuju je sada.
Pisac
392
Manje poznate reči
a la bordelez – način pripremanja rakova kao u gradu Bordou.
a l’anglez – na engleski način.
Amor – latinsko ime za boga ljubavi (grčki Erot).
akropola – gradina, vrh grada ili sam grad na brdu; najpoznatija
akropola je atinska (grčki, „vrh grada”).
aplika – svećnjak pričvršćen na zid, zidni ukras.
apron – grudna marama, pregača.
atelaž – zaprega sa kočijama.
atrijum – glavni deo rimske kuće, centralna prostorija sa otvorom za
kišnicu i sobama unaokolo.
bavaroaza – vrsta krema od voća i slatkog milerama.
beržera – vrsta fotelje sa visokim uzglavljem.
bukaniri – gusari; prvobitno naseljenici koji su hvatali stoku
ostavljenu od Španaca na Karipskim ostrvima, posle prestanka
španske kolonizacije.
Valije – vrsta topa, nazvanog po francuskom izumitelju.
Venera – latinsko ime za boginju ljubavi i plodnosti (grčka Afrodita).
gaelski jezik – jezik keltskih stanovnika Britanskih ostrva; danas se
još govori u Irskoj.
gard – stav odbrane u mačevanju.
gvaš – tehnika u slikanju, mešanja vodenih boja sa belom i sa nekom
rastopljenom smolom (na primer gumiarabikom).
grapa – vrsta rakije, slatka lozovača.
grog – rum mešan sa vodom; bio je uobičajeno mornarsko sledovanje.
groteske – italijanski, „slikarije u pećini“; krajem 15. veka, po Rimu
su otkriveni ostaci Neronovog dvora i drugih mesta (grobova) čiji su
zidovi bili oslikani biljnim ukrasima, povezanim likovima mitskih
393
bića. Uskoro su slikari počeli podražavati ukrase iz „pećina”, pa se ta
moda raširila po celoj Evropi. Groteska je počela da znači i sve što je
preterano, izobličeno, i to ne samo u slikarstvu.
Dijana – latinsko ime za boginju lova, životinjskog sveta i prirode
(grčka Artemida).
Egej – mitski kralj Atine, Tezejev otac; skočio je u more kad je video
crna jedra na brodu svoga sina, misleći da se ovaj ne vraća iz pohoda
na Krit, gde se borio sa Minotaurom – stoga se po legendi more
nazvalo Egejskim.
Emilija – pokrajina u srednjoj Italiji, sa glavnim gradom Bolonjom.
epoda – kratka pesma u rimskoj književnosti, prvo samo satiričnog, a
docnije i vrlo različitog sadržaja.
žabo – nabrani okovratnik košulje koji pada na grudi.
iluzionizam – postupak dočaravanja atmosfere u pozorišnom
komadu – kulisama, zvučnim i svetlosnim efektima, mašinama za
izvođenje trikova na sceni; dok je u antičkom pozorištu bio sveden
na najmanju meru, od XVI veka pa nadalje postaje vrlo važan u
evropskom pozorištu.
intarzija – ukrašavanje drveta (na nameštaju, u oblaganju zidova)
umetanjem drvenog furnira druge vrste i boje.
kaligrafski – krasnopisom (grčki kaligrafija – krasnopis).
kanape – krevetska zavesa, sam krevet; pri kuvanju, komad hleba na
kojem se servira meso, da bi upio sok.
kararski mermer – mermer iz kamenoloma u Karari, mesta blizu
Đenove; naročito su bili poznati beli, zeleni i crvenkasti mermer.
karafa – staklena boca uskog grlića sa drškom i staklenim zapušačem.
kartografi – stručnjaci koji se bave izučavanjem, crtanjem i merenjem
geografskih karata.
kvinta – udarac u mačevanju.
komodor – titula za pomorskog zapovednika koji još nije kandidovan
394
za admirala, ali zapoveda većom pomorskom bojnom jedinicom.
križ – krstasto jedro.
lambrusko – vrsta mladog crnog vina.
lando – vrsta kočija sa pokretnim krovom.
lionski kolač – jednostavna poslastica sa prženim bademom.
maniristi – slikari 16. i 17. veka koji su negovali nemirne, komplikovane
oblike (tela u neobičnim položajima, usmeravanje pažnje na rubove
slike) i neprirodna osvetljenja (plavo, zeleno, ljubičasto); često se
uopšteno kaže za umetnike koji vladaju tehnikom, ali nemaju prave
inspiracije.
mantua – vrsta ženske odeće 18. veka, sa ogrtačem koji je šiven
zajedno sa haljinom, s leđa.
Mediči – čuvena firentinska vladarska porodica, koja je u doba
renesanse izuzetno uticala na razvoj kulture i umetnosti.
menuet – igra u tri osnovna koraka, koja se prvo igrala brzo, a kad je
za Luja XIV postala dvorska igra, nešto sporije; docnije i oznaka za
muzički komad, deo svite ili sonate.
Mesojeđe – obično u februaru i martu, doba karnevala i raspusnosti
pred početak višenedeljnog uskršnjeg posta – podjednako u katoličkoj
i pravoslavnoj tradiciji.
mecena – rimski plemić Gaj Mecenat, etrurskog porekla, izdašno je
pomagao svoje savremenike pesnike – Vergilija, Horacija, Propercija.
Umro je 8. god. pre n. e. Njegovo ime ostalo je simbol za ljude koji
i moralno i materijalno potpomažu književnike i umetnike uopšte.
muze – grčke boginje umetnosti i nauka. Bile su kćeri Zevsa i
Mnemosine (grčki „pamćenje”) i bilo ih je devet: Erato, muza lirike,
posebno ljubavne poezije, Euterpa, muza poezije koja se peva uz
frulu, Kaliopa, muza epske poezije, Klio, muza istorije, Melpomena,
muza tragedije, Polihimnija, muza horskog pevanja, Terpsihora,
muza igre, Talija, muza komedije, Uranija, muza astronomije.
navaren – vrsta jela sa povrćem i ovčjim mesom.
nargile – istočnjačka lula, zapravo aparat za pušenje u kome dim,
395
pre nego što dođe do pušačevih usta, prolazi kroz cev povezanu sa
hladnom, obično namirisanom vodom.
nihtalop – grčki „noćni vid“; osoba koja i noću razaznaje predmete;
opšti naziv za životinje koje vide u mraku: mačka, sova.
otel – francuski, „kuća ili palata u gradu, gradsko boravište plemića ili
bogatijeg građanina”; drugo značenje reči je „hotel“.
Panova pećina – staro grčko božanstvo Pan, obično predstavljan sa
jarčevim kopitama i rogovima, bio je zaštitnik šuma i polja, stoke
i pastira. Nisu mu podizani hramovi, već su mu svetilišta najčešće
pravljena po pećinama. Pan je i zaštitnik poljske muzike i igre, i često
drži u ruci siringu (sviralu od sedam cevi), koja se danas u muzici
i zove „Panova frula”. Od njegovog imena i izraz „paničan strah”,
jer često iz zabave izaziva bezrazložan strah kod životinja i ljudi –
doduše, legenda kaže da je Grcima u bici kod Maratona pomogao
time što je Persijance naterao u „panično bekstvo”.
pekorino – vrsta jakog italijanskog ovčijeg sira.
peksimit – osušeni hleb, dvopek koji je kao hrana služio na brodu.
pinta – engleska mera za tečnost (0,568 l).
polonez – vrsta ženske haljine u 18. veku, sastojala se iz dva dela,
kratke jakne i suknje.
poridž – englesko jednostavno jelo od ovsene kaše.
Porta – naziv za turski dvor i upravu.
porto – vino iz grada Porto, u Portugalu, veoma cenjeno.
priza – u pomorskom pravu, lađa ili tovar oduzet neprijatelju, ili
ponekad i neutralnim stranama.
Propontida – danas Mramorno more, koje povezuje (Dardanelima)
Egejsko i (Bosforom) Crno more.
redengot – vrsta muškog kaputa sa ušicima u struku.
rečitativ – deo opere u kojem se uz pratnju akorda recituje tekst.
rikota – italijanski mladi sir.
satir – staro grčko polubožanstvo, obično predstavljeno sa konjskim
396
ili jarčevim repom i kopitama. Smatra se simbolom neobuzdanosti i
pohote.
Segije – Antoan-Luj Segije, kancelar Luja XV, poznat po napadima na
filosofe, posebno slavne grupe koja je pripremala Enciklopediju.
sekreter – mali pisaći sto sa ladicama, najčešće za pisanje i čuvanje
pisama.
Selki – u engleskom, posebno škotskom narodnom predanju, vila
koja živi u fokinoj koži. Ženski selki može se uhvatiti kad napusti
kožu, i tada ostaje lepa devojka, a muški selki ima moć da diže bure.
siprem – vrsta slanog krema od mesa ili povrća koji se kuva u pari.
sofizam – zaključak načinjen po logičkim pravilima, ali neistinit, ili
suprotan pravilima morala.
spenser – kratka muška ili ženska jakna do struka.
Sfinga – grčko mitsko biće, do pola žena, a od pola lav. Po legendi,
stajala je ispred grada Teba i ubijala svakoga ko ne bi znao odgovor
na njenu zagonetku. Edip je na pitanje „Šta ide ujutro na četiri, u
podne na dve, a uveče na tri noge?“ odgovorio tačno „Čovek (kao dete
puzi četvoronoške, kao čovek hoda, kao starac se pomaže štapom)“
i Sfinga se ubila.
terca – vrsta udarca u mačevanju.
Tiljerije – francuski „ciglana”; ime dvora koji je na mestu stare ciglane
sagrađen u Parizu, i od 1534. god. do francuske revolucije služio kao
kraljevska palata. Uništen je u požaru 1871, i danas je na tome mestu
istoimeni park.
topografija – opis zemljinog reljefa, njegovo merenje i grafičko
prikazivanje.
tremolo – vrsta pevanja kad glas podrhtava.
trufa – vrlo skupocena gljiva, crna ili bela, koja raste pod zemljom i
ima izrazitu aromu; pronalaze je u šumi posebno dresirani psi.
Fama – mitsko biće iz rimskog pesništva; „glasina” koja se brzo širi i
raste.
filibustiri – iskvareni holandski izraz koji je označavao „one koji slobodno
uzimaju plen“, odnosno pirate u španskim kolonijama u Karibima.
397
fotofora – stakleni zaštitnik za sveću na otvorenom prostoru.
fregata – bojni brod sa tri jarbola i ne više od šezdeset topova.
Helespont – stari naziv za Dardanele; po grčkoj legendi, decu kralja
Atamanta, Friksa i Helu, htela je da ukloni zla maćeha, pa su ona na
ovnu zlatnoga runa pobegla prema Crnom moru. Na najužem delu
moreuza, Hela je pala sa ovna i udavila se, i u spomen na nju je mesto
dobilo ime.
Helije – grčki bog Sunca, koji svaki dan prelazi nebo sa zapregom od
četiri čarobna krilata konja, a noću putuje sa druge strane Zemlje da
bi na Istoku ponovo izašao.
Herkul – ili Herakle, starogrčki heroj, simbol snage i junaštva; imao je
da izvede dvanaest podviga da bi dokazao svoja kraljevska prava. Po
smrti, uvršten je među bogove. Obično se prikazuje ogrnut lavljom
kožom i sa tojagom.
Hesperide – starogrčka božanstva koja su u vrtu bogova čuvala zlatne
jabuke, svadbeni dar Zevsa i Here. Krađa jabuka bila je jedan od
Heraklovih podviga.
ćumbir – vrsta začina, ingver.
Šenbrun – carski dvor kod Beča, izgrađen za vreme Marije Terezije
(dovršen od 1744-1750).
šinjon – francuski „punđa“.
škuna – mala lađa sa dva jarbola.
šodo – zakuvano slatko mleko sa začinima.
398
Download

Svetlana Slapšak: Leon i Leonina ili Priča o istrajnosti