1.poglavlje
V
elika biblioteka u koju je Dţordţijana Terston ušla
bila je obloţena teškim, tamnim drvetom. Na
prozorima su bile natačene teške zavese koje jedva
da su propuštale dnevnu svetlost.
Tamni tepih nasred prostorije vapio je za čišćenjem, a gotovo svi
komadi nameštaja izašli su iz mode pre desetak godina. Visoka
tavanica bila je nekada davno ukrašena turobnom predstavom
nebesa.
Police za knjige prekrivale su najveći deo zidova, a knjige, u
teškm koţnim povezima, bile su stare i prašnjave. Kruţne drvene
stepenice vodile su do galerije na kojoj je bilo još polica popunjenih
knjigama.
Dţordţijana je bila zadovoljna sobom jer je sve to uspela da
primeti za nekoliko minuta. Konačno ju je ujak pozvao na razgovor
a u njegovoj kući provela je već dve nedelje.
U tu kuću je došla posle smrti svog oca i nijednog trenutka nije se
osetila dobrodošlom. Njen ujak Stiven Arkendejl bio joj je potpuni
stranac, kao i svi članovi njegove porodice.
Doduše, nije bila preterano bliska ni sa sopstvenim roditeljima i
jedva da ih je i viđala u svojih devetnaest godina. Njena majka, ledi
Helen Kaslton uvek je ţurila s jednog društvenog događaja na
drugi, a njen otac je bio ili na trkama ili u lovu.
Pre nešto više od godinu dana ledi Kaslton je poginula u nesreći
prilikom prevrtanja kočije, a otac joj se ubrzo posle toga razboleo i
nedavno je umro. Posle toga zamak u Devonu, u kojeme je ţivela, i
titula pripali su dalekom rođaku koga nikada nije upoznala.
A ona se obrela u kući svog ujaka koga je videla nekoliko puta u
ţivotu i koji je preko noći postao njen staratelj. Nešto u njegovom
pogledu nije joj se dopalo od prvog trenutka.
Dţordţijana je čitavog ţivota bila uzorna kćerka i mlada dama
odgajana da jednoga dana postane ledi. Ali svaka osoba ima svoje
granice, pomislila je, a ona je upravo, potpuno neočekivano, otkrila
svoje.
- To što mi nudite, ujače, apsolutno je neprihvatljivo - trudila se
da joj glas ne zadrhti. - Radije ću umreti nego pristati da budem
ţena nekom... nekom...
- Ne budi tvrdoglava - nervozno je lupkao vrhovima prstiju po
tabli radnog stola. - Potreban ti je muţ koji će voditi računa o tebi.
- Ja nisam dete - nesvesno je stegnula šake. - Sasvim sam
sposobna da vodim računa o sebi.
- Moţda - promrmljao je njen ujak namrštivši se. - Ipak, gospoda s
kojom sam te upoznao spremna su da brinu o tebi i tvom
nasledstvu.
- To ne znači da moram da se udam za jednog od njih - sevnula je
očima.
- Ne izazivaj me, Dţordţijana - oštro je uzvratio. - Imam još dve
kćerke o kojima moram da razmišljam.
- Moji roditelji venčali su se iz ljubavi - pobunila se. - I ja ţelim da
se udam iz istog razloga.
- Neću da se svađam s tobom, Dţordţijana - pogledao ju je ljutito.
- Pošto mi je jasno da nisi u stanju sama da izabereš odgovarajućeg
muţa, ja sam to učinio umesto tebe. Lord Bantli će nam se
pridruţiti na večeri.
- Bantli? - ponovila je u neverici. - Izabrali ste Bantlija?
- Lord Bantli je bio veoma ljubazan da ponudi... - diskretno se
nakašljao pre nego što je nastavio. - Ponudio je da finansira
nekoliko poslovnih poduhvata u moje ime, koji će nam svima
obezbediti budućnost.
Dţordţijana se trudila da sačuva prisebnost kada je čula
poslednje ujakove reči. Duboko je uzdahnula pokušavajući da sc
pribere od šoka jer je shvatila da je njen ujak spreman daje,
takoreći,proda.
Međutim, ono što ju je najviše uznemirilo i uplašilo, pored
činjenice da je lord Bantli bio gotovo vršnjak njenog ujaka, bile su
glasine koje su odavno kruţile u visokom društvu, a u vezi su s
njim.
Tačnije, te glasine odnosile su se na njegovo ponašanje prema
ljubavnicama kojih je imao u izobilju zahvaljujući svom bogatstvu.
U visokom društvu nije bilo ni tajnosti ni privatnosti, jer su njegovi
članovi ţiveli za to da bi ogovarali i spletkarili.
- Ujače, ja... - ponovo je zaustila da se pobuni, ali ju je prekinulo
kucanje po vratima.
- Oprostite, gospodine Arkendejl - sedokosi sluga provirio je kroz
odškrinuta vrata. - Lord Bantli je ovde i zahteva da vas vidi.
- Niste ga valjda ostavili da čeka?! - uzviknu ljutito Stiven
skočivši na noge. - Ni za šta više nisi sposoban! Pusti ga odmah da
uđe.
- Ako biste mi dozvolili da se povučem... - Dţordţijana je počela
da prikuplja skute svoje haljine.
- Ostani gde si - ujak ju je prostrelio pogledom. -I bićeš ljubazna
prema lordu, inače...
- Ali... - ućutala je pod ujakovim pretećim pogledom.
Sledećeg trenutka u biblioteku je ušao lord Bantli još uvek s
ogrtačem preko ramena i šeširom na glavi. Obod šešira i visoka
kragna ogrtača, kao i polutama koja je vladala u prostoriji, učinili
su da njegovo lice ostane u dubokoj senci.
Dţordţijana je ranije bila u prilici da vidi lorda Bantlija na
balovima i znala je da je tom čoveku između četrdeset i četrdeset
pet godina. Iako je bio niţi od prosečne visine, bio je veoma snaţan.
- Dobro došli, lorde Bentli - Stiven ga dočeka sa širokim
osmehom na licu. -Upravo smo se spremali da večeramo. Ţelite li
da nam se pridruţite?
- Nemam vremena za to - lord odmahnu rukom i skide šešir.
Dţordţijana se nesvesno stresla kada je ugledala njegovo okruglo
lice s krupnim očima i tankim usnama iznad kojih su bili negovani
brkovi. Instinktivno je stegnula šake ţeleći da je u tom trenutku
miljama daleko.
- Da li ste moţda za... - počeo je ponovo Stiven, ali ga je gost
nervozno prekinuo.
- Ovde sam posla radi - rekao je Bantli hladno odmeravajući
devojku od glave do pete. - Tvrdite da je netaknuta? Odmah vam
kaţem da je neću uzeti ako nije tako.
- Odgajana je da bude ledi - rekao je ponosno Stiven. - Ali ako
sumnajte u moju reč, moţemo pozvati doktora da se uverite.
Dţordţijana je zapanjeno pogledala svog ujaka i zaustila da mu
odbrusi, ali su joj reči zastale u grlu kada je krajičkom oka videla da
joj se lord Bantli pribliţava. Počeo je da kruţi oko nje, a zatim je
spustio ruku na njeno rame.
- Ruke sebi, gospodine! - iznenađeno je uzviknula uzmaknuvši za
korak. - Ujače, ne očekuješ valjda da se zaista udam za...
- Dosta! - Stiven je Ijutito sevnuo očima. - Uradićeš onako kako ti
se kaţe.
- Ali... - duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri. - Sigurna
sam da ujna neće dozvoliti da...
- A šta misliš, ko mije prvi prišao nudeći ovu ideju? - upitao je
lord smejući se. - Tvoja ujna ima dve kćerke o kojima mora da
brine. Verujem da i sama znaš da je veoma skupo predstaviti
devojku društvu u sezoni. Naravno, lakše će im naći muţeve kada
tebe konačno skloni.
- Ako je samo novac u pitanju, biću srećna da vam pomognem,
ujače - rekla je brzo nadajući se da je pronašla izlaz iz ove situacije.
- I sami znate da ću za nekoliko meseci napuniti dvadeset godina i
dobiću na upravljanje fond koji mi je otac ostavio. Ako biste toliko
sačekali...
- Dosta! - viknuo je Stiven. - Lord Bantli potiče iz stare porodice,
ima veliko imanje i veoma je bogat čovek. Prihvatićeš da se udaš za
njega i bećeš zahvalna. A sada, idi u svoju sobu, nas dvojica treba
da razgovaramo o detaljima koji se tebe ne tiču.
- Ali...
- Polazi! - grubo ju je prekinuo i pokazao rukom vrata.
Dţordţijana je znala da nema drugog izbora nego da ga posluša.
Niko joj se nikada u ţivotu nije obratio na taj način i tim tonom, i
morala je da se bori sa suzama koje su počele da se skupljaju u
njenim očima.
- Ţelim vaš odgovor odmah, Bantli - čula je ujaka kada jeizašla u
hol. - Potreban mi je novac. Ako ne ţelite devojku, siguran sam da
ću pronaći nekoga ko će pristati na moje uslove.
- Uzeću je, ne brini, Arkendejle, volim da krotim divlje ţdrebice
poput nje - najeţila se kada je čula lordov odgovor. - Čuo sam za
tvoje finansijske probleme. Kolaju priče o tvojim lošim
investicijama i upravljanju, ali niko nije sasvim siguran. Međutim,
pošto ovoliko ţuriš da prodaš devojku, sigurno si u velikom
škripcu.
Dţordţijana se trgnula kada je čula korake koji se pribliţavaju, i
brzo se udaljila od vrata koja su se sledećeg trenutka zatvorila.
Naslonila se na zid teško dišući i, osetivši da je noge izdaju, polako
je skliznula na pod.
Nije mogla da veruje da se njen ţivot naglavačke okrenuo za tako
kratko vreme. Ne tako davno bila je srećna, s istaknutim poloţajem
u društvu i izgledima za srećan brak. Zatvorila je oči i ponovo
duboko uzdahnula.
Čak ni sada nije mogla da pomisli na Roberta bez bola u srcu i
osećaja izneverenosti i razočaranja. Kada je njen otac nedavno
umro, izbledela je Robertova ljubav i on je za ţenu izabrao drugu,
mnogo bogatiju naslednicu.
Preko noći je od naslednice bogatog lorda postala devojka koja će
naslediti, po mišljenju nekih, skroman fond kada napuni dvadeset
godina. Osetila je da suze počinju da klize niz njene obraze, a
plašila se da pomisli na svoju budućnost.
- Dţordţijana? - čula je ujnin glas. - Šta to radiš?
- Ja...
- Da li je neko u biblioteci s tvojim ujakom? - upitala je ţena
namrštivši se.
Dţorţijana je pogledala ujnine prste koji su čvrsto stezali njenu
nadlakticu, zatim je polako podigla pogled do ujninog lica.
Konstanca Arkandejl je pokušavala da čuje šta se dešava iza vrata
biblioteke.
To trenutka u devojci se nešto prelomi li i Robertova izdaja
slomila joj je srce, ali izdaja ljudi koji su morali da je štite potpuno
ju je dotukla. Poslednji tračak nade ugasio se kada je shvatila istinu.
Ona, DţordţijanaTerson, kćerka lorda Kasltona, ostala je sama na
svetu. Nije bilo nikoga ko bi joj pomogao i ko bi je spasao. Dakle,
preostaje joj da pronađe način da pomogne sebi.
- Da li je lord Bantli unutra? – Kostanca je pogledala iskosa. – On
je došao malopre, zar ne?
Dţordţijana nije stigla da odgovori je ju je starija ţena grubo
povukla prisiljavajući je da ustane. Nije se mnogo bunila dok je
ujna vukla za sobom preko hola, pa ni kada je ugurala u mali čajni
salon u kojem su sedele njene dve rođake.
- Dafne, Dijana, vodite računa o njoj - rekla je Konstanca oštro.
- Brzo ću se vratiti, a vi je za to vreme ne ispuštajte iz vida.
Devojke nisu odgovorile majci jer su bile previše zaokupljene
onim što je pisalo u novinama koje su bile raširene na stočiću
ispred njih. Dţordţijana se iznemoglo spustila u fotelju i
grozničavo je počela da razmišlja traţeći izlaz iz situacije u kojoj se
obrela.
- Zašto se lord Elsvort trudi da se oţeni ledi Milborn? - upitala je
Dijana, mlađa devojka, slegnuvši ramenima. - Ionako već ţivi tolike
godine s njom. Nije im bio dovoljan taj skandal pa su morali da
izazovu novi.
- Ledi Milborn uvek prate skandali - promrmlja Dafne nagnuvši
se prema sestri. - Priča se da bi mogla da oblepi zidove svoje
spavaće sobe člancima koji su objavljeni o njoj.
- Čula sam - nasmejala se mlađa sestra.
- A ja sam sinoć kod Forsajtovih čula da je jedan od njenih
ljubavnika toliko ljut zbog njene udaje da je počeo da prodaje stvari
iz lične kolekcije, koje mu je ledi Milborn velikodušno poklanjala dodala je Dafne malo tiše.
- Šta misliš, da li će pozvati Dţordţija-nu na venčanje? - Dijana
krišom pogleda rođaku. - Po svemu sudeći, to će ipak biti događaj
sezone, a ledi Milborn je rođena sestra Dţordţijaninog oca.
- Naravno da neće, ludice - Dafne se glasno nasmeja. - A ako se to
i desi, mama to nikada neće odobriti. Pre nego što je pristala da je
primi u našu kuću proverila je da li su njeni roditelji odrţavali vezu
s ledi Milborn. Izgleda da su se Dţordţijanin otac i njegova sestra
strašno posvađali pre nekoliko godina i da od ta da nisu govorili.
- Ipak je sve to uzbudljivo, zar ne? - kazala je mlađa devojka
zamišljeno.
- Daleko od toga - sestra je prekorno pogleda. - Elizabeta Milborn
nije osoba koju ţeliš u svom krugu poznanika iako je nekada bila
grofica. Osim toga, Velburn Hol je jedan od najozloglašenijih
poseda u zemlji. Svaka devojka uništila bi svoju reputaciju onog
trenutka kada bi kročila tamo.
Ta poslednja devojčina rečenica, iako izgovorena tiho, privukla je
Dţordţijaninu paţnju. Reči njene rođake odzvanjale su joj u glavi i
već sledećeg trenutka pronašla je rešenje za svoj problem.
Ma koliko to bilo teško, ona će pronaći način da stigne do
Mensfilda i Velburn Hola, i to što pre. Jedva primetno se
osmehnula osećajući ogromno olakšanje, dok je istovremeno počela
da smišlja plan koji će joj pomoći da ostvari svoj cilj.
2. poglavlje
Tedington Leksford, vikont Hardkasl, stajao je na balkonu s
rukama poloţenim na ogradu i polako pogledom prelazio po
plesnoj dvorani. Bila je prošla ponoć, a on je bio neraspoloţen i
umoran.
Nije voleo guţvu i pomodne balove, a iza njega je bio naporan
dan pun poslovnih obaveza i ţeleo je malo da se opusti. Uvek je
bilo tako kada se spremao za novi poslovni poduhvat i kada je
trebalo oformiti grupu investitora.
Iznenada, paţnju mu je privukla devojka sjajne plave kose na
drugom kraju balske dvorane. Bila je okruţena mnoštvom
muškaraca koji su pokušavali da je animiraju.
Njena visoko strukirana haljina smaragdnozelene boje bila je
sašivena po poslednjoj modi i imala je veoma dubok izrez koji je
otkrivao punoću njenih grudi i meku liniju njenih ramena.
Posmatrao je kako joj se stariji gospodin klanja, uzima je za ruku i
izvodi na plesni podijum. Po izrazu njenog lica bilo mu je jasno da
nije bila nimalo oduševljena društvom tog gospodina.
Setio se kako je izgledala kada ju je prvi put ugledao na balu kod
Arčerovih pre dve nedelje, neposredno po njegovom dolasku u
London. Bio je dovoljan jedan pogled u njene inteligentne,
radoznale i prelepe zelene oči da poţeli daje upozna.
Nije mogao da se seti kada je poslednji put neka devojka u njemu
izazvala takvo trenutno interesovanje. Naţalost, pomislio je,
zainteresovanost nije bila jedina reakcija koju je izazvala u njemu.
Već na prvi pogled probudila je sva njegova čula. Reagovao je na
njenu blizinu na veoma fizički i izuzetno uznemirujući način. Čak i
kada je bio mlađi, nije dozvoljavao da ga vodi strast.
Odavno je naučio da je samodisciplina ključ opstanka i uspeha u
opasnom svetu visokog društva. Utvrdio je niz pravila po kojima je
ţiveo i koja su upravljala njegovim vezama, kao i svime ostalim u
njegovom ţivotu.
Pravila su ga odlično sluţila svih tih godina i nije nameravao da
odustane od njih ni zbog čega i ni zbog koga. Ipak, nije mogao da
istisne iz misli tu devojku, kao što nije mogao da prestane da se
čudi snaţnim osećajima koja su ga obuzela.
Pošao je niza stepenice ne ispuštajući ni za trenutak iz vidokruga
neobični par na podijumu. Bio je potpuno svestan pogleda koji su
počivali na njemu dok se lagano probijao kroz mnoštvo.
U Londonu je još uvek bila u toku ovogodišnja sezona, a to je bilo
vreme kada su majke ponosno pokazivale svoje kćerke,
debitantkinje, s jednim jedinim ciljem - da ulove što bogatijeg
muţa.
Znao je da ga sve te majke i kćerke paţljivo prate i odmeravaju
pošto je izbegavao sezonske zabave koliko je to bilo moguće. Svaka
devojka koju bi slučajno pogledao uputila bi mu uveţbani osmeh
koji je trebalo da ga očara i obori s nogu pa da je pozove na ples.
Za sve ove godine nijedan dobro uveţbani nastup devojaka
ţeljnih udaje nije ga doveo u iskušenje. Tako je bilo sve do pre dve
nedelje kada je prvi put ugledao Dţordţijanu Terston, kćerku
pokojnog lorda Kasltona.
Stajala je nedaleko od njega u prelepoj ruţičastoj haljini od
muslina, čiji je zategnuti korset naglašavao obline njenih podignutih grudi i uskog struka. Slušajući njen melodični glas, stekao
je utisak da ga poziva da je uzme u naručje.
Bio je zatečen time, ali i iznenađen, jer je devojka uspela da
privuče njegovu paţnju bez ikakvog truda. Za bilo koju drugu
devojku koja se tako ponaša pomislio bi da je namerno
provokativna, ali kada je ona u pitanju, znao je da joj je takav način
govora i ponašanja urođen.
Starija, punačka ţena prosede kose u haljini s mnogo volana i
nabora odjednom zastade ispred njega. Vrat joj je bio prekriven
bogatom ogrlicom, a prsti, kojima je drţala lepezu, masivnim
prstenjem. Njene ptičje oči počivale su na njemu.
- Vikonte Hardkasl, dugo vas nije bilo - počela je otegnuto,
igrajući se sklopljenom lepezom. - Da nas niste zaboravili?
- Ni slučajno, ledi Mejfild - blago se naklonio. - Bio sam veoma
zauzet poslovima.
- Moramo da razgovaramo, vikonte - osmehnula mu se značajno
ga pogledavši.
- Naravno, ledi Mejfild - klimnuo je glavom. - A sada me izvinite,
još uvek se nisam pozdravio s domaćinom.
Krenuo je brzo dalje beţeći od najupornije provodadţike visokog
društva. Odavno je odlučio da kada dođe pravi trenutak da se
oţeni, nikome neće dozvoliti da mu bira buduću suprugu.
Tek tada je postao svestan činjenice da se u stvari sve vreme
trudio da se pribliţi dotičnom paru na podijumu za ples. Primetio
je da devojka snaţno odmahuje glavom i da se mršti na nešto što joj
je partner govorio.
Sada je prvi put ugledao lice gospodina koji je s njom plesao i
odmah je prepoznao lorda Bantlija. Čuo je razne neverovatne priče
u vezi s njegovim ţivotom ali, kao i na većinu drugih tračeva, nije
obraćao paţnju na njih. Sve dosad.
Kada je video da je Bantli čvrsto uhvatio devojku za ruku i
pokušao da je odvuče s podijuma, odlučio je da se umeša.
Pozdravio je nekolicinu poznanika pored kojih je ţurno prošao
pokušavajući da sustigne Bantlija i njegovu pratilju. Onda im se
dovoljno pribliţio da bi mogao da čuje šta govore.
- Nemam više šta da vam kaţem, lorde Bantli - ljutito se
obrecnula devojka.
- Ali ja imam tebi nešto da kaţem - odgovorio je lord ljutito. Naći ćemo neko mirno mesto i...
Tedingtonu je to bilo dovoljno. Prešao je još nekoliko koraka koji
su ga delili od Bantlija i devojke, pa je spustio ruku na njegovo
rame. Bantli se naglo okrenuo spreman na svađu, od čega je
odustao istog trenutka kada je video ko ga je zaustavio.
- Hardkasle? - zapanjeno ga je pogledao.
- Gospođica Terston obećala mi je ovaj ples - rekao je glasom koji
nije trpeo pogovor.
- Ali... - Bantli je zbunjeno zurio u njega. - Potrebna mi je da...
- Kasnije - promrmljao je Tedington uzimajući devojčinu ruku u
svoju.
- Ovo nije kraj našeg razgovora, draga moja - lord ljutito pogleda
devojku.
- Hvala vam - šapnula je Dţordţijana kada su ostali sami.
- Pretpostavljam da bi trebalo da zaista odigramo ovaj ples rekao je vodeći je do podijuma za igru.
Na njegovo veliko zadovoljstvo devojka mu se ljupko naklonila i
polako je pošla za njim. Osećao je da ih u tom trenutku prate
pogledi svih prisutnih i da malopređašnja scena nije prošla
neprimećeno.
Duboko je uzdahnuo shvativši tek sada svoju grešku: nije smeo
toliko da joj se pribliţi i da je dodirne. Morao je da se bori protiv
izenandnog poriva da je privuče sebi. Nije mogao da potisne
uzbuđenje koje se probudilo u njemu.
Devojka je bila topla i puna ţivota, a blagi miris njenog tela
pomešan s mirisom cvetnog sapuna uzbudio je sva njegova čula.
Pokušao je da podseti sebe na to da ima isuviše godina i da je
isuviše iskusan da bi ga osećanja tako preplavila.
Međutim, ništa od toga nije mu pomoglo. Tu su bili svi znakovi
koji su ukazivali na to da ga je udarila munja. Goreo je i od ţelje da
sazna šta je Bantli hteo od nje.
- Da li vas je povredio? - upitao je.
- Ne - odmahnula je glavom i naterala sebe da se osmehne.
- Sigurno se pitate šta je...
- To se mene ne tiče - prekinuo ju je oštro.
- Ne ţelim da se udam za njega - rekla je jedva čujno. - I zato je
veoma ljut.
- Njegovo je pravo da se ljuti, baš kao što je i vaše pravo da ga
odbijete - promrmljao je krećući se zajedno s njom u ritmu muzike.
- Problem je u tome što moj ujak ţeli da se udam za njega govorila je tiho izbegavajući da ga pogleda.
- Siguran sam da lord Bantli nije vaš jedini prosac - primetio je
namrštivši se.
- Ali je ponudio najviše - konačno se usudila da ga pogleda u oči.
- Ujak me je prodao lordu Bantliju i ne ţeli da me sasluša.
- Šalite se? - zapanjeno ju je pogledao zastavši usred koraka.
- Naţalost, ne šalim se - pogledala ga je suznim očima. - Baš ništa
ne mogu da učinim da izbegnem ovu strašnu sudbinu.
Tedington se brzo pribrao i nastavio da se kreće u ritmu valcera,
ali je još uvek pokušavao da shvati ono što je upravo čuo. Takve
stvari nisu bile neuobičajene u visokom društvu, ali problem je bio
u tome što se sada radilo o ovoj devojci.
Nije mogao da objasni sebi zašto mu toliko smeta pomisao na to
da bi Bantli mogao da se domogne jednog tako nevinog bića. Takve
stvari ranije ga nisu pogađale, pomislio je duboko uzdahnuvši.
Svake godine mnoge mlade devojke udavane su za stariju
gospodu samo zato što je takav brak odgovarao njihovim
porodicama. Porodice tih devojaka su, pored boljeg poloţaja u
društvu, često izvlačile i finansijsku korist.
- Sigurni ste da ne postoji način? - upitao ju je iznenadivši i sebe.
- Samo sam jednog mogla da se setim - odgovorila mu je tiho.
- A to je? - pogledao ju je radoznalo.
- Recite mi, vikonte, gde mogu da se iznajme kočije? - osmehnula
se promenivši temu.
- Kočije? - zbunjeno je ponovio.
- Da - klimnula je glavom. - Juče sam odbila poziv ledi Katsvort
da pođem s njom u Mensfild, ali sam promenila mišljenje. Ona je
već otputovala, pa bih iznajmila kočiju da me odveze u Mensfild.
- Ne mislite valjda da putujete sami? - podigao je obrve. - Bez
pratnje?
- Sigurna sam da su putevi bezbedni - odgovorila je slegnuvši
ramenima.
- Ne i za mladu, neudatu damu - procedio je kroz stisnute zube.
- Ne dolazi u obzir da putujete u Mensfild bez pratnje.
- Vikonte Hardkasl, da li se nudite da mi budete pratnja? pogledala gaje s neobičnim sjajem u očima. - Bila bih vam zauvek
zahvalna.
Tedington je pogleda u neverici, pitajući se da li je ona svesna
posledica. Njena reputacija mogla bi da bude uništena, a opet, ako
je ne odvede, osećaće se odgovornim ukoliko joj se nešto dogodi.
- Dobro - promrmljao je klimnuvši glavom. - Odvešću vas u
Mensfild.
- Hvala vam, vikonte - njeno lice se ozarilo. - Moţemo krenuti
večeras. Sigurna sam da bi do...
- Polako, gospođice Terston - bilo je očito da ga njeno nestrpljenje
zabavlja. -Ne moţete tek tako...
- Ali uveravam vas da mogu, gospodine - prekinula ga je
nestrpljivo. - Sve moje stvari već su tamo. Vidite, i ledi Katsvort i ja
ranije smo ih poslale. A sigurna sam i da se ledi Katsvort neće ljutiti
što joj se naknadno pridruţujem.
- Mislim da bi ipak bilo najpametnije da vas vratim kući promrmljao je gledajući je zamišljeno.
- Ni slučajno, gospodine - odlučno je odmahnula glavom. - Moj
ujak je na putu, a, osim toga, upoznat je s mojim planom da
najkasnije u zoru krenem u Mensfild.
Tedington ju je netremice gledao nekoliko trenutaka diveći se
njenoj upornosti. Znao je da mu nije rekla baš sve i da se iza svega
krije još nešto, ali bio je ubeđen da je spremna da krene sama. A to
je upravo ono što nije smeo da dozvoli.
- Ako ste sigurni, gospođice Terston - promrmljao je konačno.
A Potpuno sam sigurna, gospodine vikonte - brzo mu je uputila
zanosan osmeh.
- U tom slučaju, na raspolaganju sam vam, gospođice Terston duboko je uzdahnuo. - Krenućemo kada poţelite.
- Odmah? - ponudila je. Tedington je sada bio potpuno uveren u
to da se iza njenog puta u Mensfild krije nešto veliko. Dţordţijana
Terston je bila veoma nestrpljiva da stigne tamo i to je probudilo
njegovu znatiţelju.
U poslednje vreme malo je šta moglo da ga zainteresuje a, na
svoje iznenađenje, zaključio je da je Dţordţijana Terston prijatno
osveţenje i nije mogao da dočeka da otkrije šta će se desiti.
- Posle vas - rekao je naklonivši se.
Nije trebalo dvaput da joj kaţe, pomislio je gledajući za njom dok
se ţurno udaljavala. Ta devojka zaintrigirala ga je kao nijedna ţena
dotad, osećao je potrebu da je zaštiti jer joj je, uprkos njenoj samouverenosti, u očima video strah.
U njenom drţanju bilo je i ponosa i gracioznosti, ali i drskosti, kao
daje grofica. Iz nje je izbijala unutrašnja snaga, a nepokolebljivost
joj je bila primetna na licu od trenutka kada ju je ugledao.
Sto je više pitanja u vezi s tom devojkom sebi postavljao, to je
manje logičnih od govora pronalazio. Znao je samo to da ga je ona
potpuno opčinila. Duboko je uzdahnuo, zatresao glavom kao daje
pokušao da odagna misli i poţurio za njom.
Ta prkosna energija i rešenost, koji isijavaju iz nje izazivali su
njegovo divljenje, ali i pravu, čistu ţelju, kao i potrebu da joj
pomogne i da je zaštiti koliko je to u njegovoj moći. Dţordţijana
Terston bila je misterija za njega, a on je najviše na svetu voleo da
razotkriva misterije.
***
Vikont Hardkasl došao je večeras kao poručen, pomislila je
uzimajući ogrtač od sluge u holu. Prvi put u poslednja dva dana
Dţordţijana je mogla da odahne jer je konačno bila blizu ostvarenja
svog cilja.
Gusta, siva magla koja se prethodne večeri spustila još uvek je
prekrivala ulice Londona kada je izašla iz kuće Arčerovih. Bilo je
teško razlikovati kočije u takvoj magli.
Primetila je da se velika crna kočija izdvaja s kraja kolone i polako
prilazi stepeništu. Napregnula se da vidi grb na vratima, ali se
trgnula čuvši da je neko doziva. Brzo je prikupila krajeve ogrtača i
haljine u ruku da se ne bi saplela i poţurila je niza stepenice.
Stigla je u podnoţje stepeništa baš kada je kočija počela da
usporava i, ne razmišljajući, otvorila je vrata i popela se. Utonula je
u meke jastuke sedišta i zatvorila vrata za sobom nadajući se da je
bezbedna.
Duboko je uzdahnula pokušavajući da se smiri, ali su se u tom
trenutku vrata kočije naglo otvorila. Dubok, hladan i smiren glas
koji je naredio kočijašu da krene toliko ju je prepao da je poskočila.
U nekoliko dugih, neprijatnih trenutaka nije mogla da razazna
siluetu čoveka koji se popeo u kočiju, ali je osetila da, ko god da je,
moţe da bude opasan. Čudna jeza prostrujala je čitavim njenim
telom.
Pokušala da se oslobodi tog osećaja jer nikada pre nije tako
reagovala na prisustvo nekog muškarca. Bez sumnje je na to uticala
i igra svedosti i senke.
Tek kada je muškarac zatvorio vrata kočije i seo, pod slabim
svetlom svetiljke uspela je da mu vidi lice. Međutim, to nije mnogo
promenilo njen prvobitni utisak već je samo pojačalo zabrinutost i
uzbuđenje.
Niko nikada ne bi mogao za njega da kaţe da je zgodan,
pomislila je proučavajući ga krišom. Moć, kontrola i inteligencija
kojom je zračio nisu ostavljali mnogo mesta eleganciji, otmenosti ili
klasičnoj fizičkoj lepoti.
Kosa mu je bila crna, a njegove sive oči pomno su je posmatrale.
Imao je orlovski nos i istaknute jagodične kosti i bradu. Odavao je
utisak čoveka koji zna i ume da vlada svakom situacijom.
Bila je svesna njegove izuzetne fizičke snage koja ju je
uznemiravala na način koji nije mogla sebi da objasni. Još uvek je
osećala neobičnu jezu koja joj se spuštala niz vrat i dalje niz kičmu.
Izvrsno skrojen kaput zatezao se preko snaţnih ramena
omogućavajući joj bolji pogled na njegove široke grudi, ravan
stomak i snaţne butine. Bilo joj je jasno da je vikont Hardkasl
opasan protivnik, ali i veoma jak saveznik.
Čula je mnoge priče o Tedingtonu Leksfordu, vikontu Hardkaslu,
i pre nego što ga je upoznala. Za njega se govorilo da je apsolutno
nepredvidljiv i niko sa sigurnošću nije mogao da kaţe kako će
reagovati u određenoj situaciji.
S njim u vezi bilo je izvesno jedino to da je, kada sebi nešto zacrta,
bilo gotovo nemoguće odgovoriti ga od cilja. Kao ni nju, pomislila
je osmehnuvši se.
- Recite mi, gospođice Terston, od čega ste to tako panično
pobegli? - upitao je dubokim glasom. - Od vuka ili od tigra
iskeţenih zuba?
- Oprostite mi, gospodine - promucala je. - Ja... Moţda sve ovo
nije bila baš pametna ideja.
- Smirite se - osmehnuo se, ali se ona zbog toga nije osećala
nimalo bolje. - Bila vam je potrebna pomoć i utočište, a sada to
imate.
- Hvala vam, vikonte - naterala je sebe da se osmehne. - Kada
stignemo u...
- Polako, draga moja - prekinuo ju je nimalo neţno. - Pristao sam
da vam pomognem, a zauzvrat ne traţim ništa. Da li je to jasno?
- Ali... - zatreptala je zbunjeno. - Kako ste znali šta ţelim da...
- Znam ja mnogo toga, gospođice Terston - ponovo ju je prekinuo
nestrpljivim pokretom ruke. - Isto tako, radim samo ono što ţelim i
nikada ne objašnjavam svoje postupke. Nikome. Da li smo se
razumeli?
- Jesmo, gospodine vikonte - zahvalno je klimnula glavom.
- Odlično. A sad, da čujem ime tog vuka ili tigra koji vas je jurio
pošto me moja čast obavezuje da ga posečem.
- Šalite se sa mnom, zar ne? - pogledala ga je širom otvorenim
očima. - Koliko sam čula, dvoboji su zabranjeni. Osim toga, samo
vam se učinilo da...
- Samo mi se učinilo? - ponovio je njene reči namrštivši se. Gospođice Terston, ne volim kada me ljudi laţu. Ako nastavite,
nateraćete me da povučem svoju ponudu da vas otpratim u
Mensfild.
- Oprostite mi, gospodine vikonte - Dţordţijana oseti kako joj lice
obliva rumenilo. - Vaš sam duţnik i zaista nisam ţelela da vas
uvredim.
- Hoćete li mi onda odgovoriti na pitanje? - upitao je nešto
mirnije.
- Njegovo ime nije vaţno, gospodine - promrmljala je. - Vaţno je
samo to da je on obični razvratnik koji juri mlade, nezaštićene
devojke. Koliko čujem, specijalizovao se za nasrtanje na sluţavke,
guvernante, druţbenice, glumice, a u poslednje vreme i na udovice.
U društvu kruţe priče o tome da je strasni kockar. Odbijam da
budem u braku s takvim čovekom. Odbijam!
- A za koga ţelite da se udate, gospođice Terston? - upitao je
zainteresovano.
- Ne znam - slegnula je ramenima. -Moţda za nekoga koga ću
voleti.
- Šta tačno ţelite? - osmeh mu je zaigrao u uglovima usana.
- Supruga? Ili ljubav?
- I jedno i drugo, gospodine - promrmljala je pocrvenevši. - Ţelim
da volim svog supruga.
- Pa vi ste pohlepni, gospođice Terston - tiho se nasmejao. Čovek ne moţe imati baš sve što poţeli u ţivotu. Morate da
izaberete jedno od ta dva. Morate izabrati između supruga i
ljubavi.
- Ne mogu da biram jer to nije izbor - tvrdoglavo je odmahnula
glavom. - Ţelim da se udam za čoveka koga volim.
- Vaša vera u ljubav prilično je dirljiva - Osetila se nota ironije u
njegovom glasu. - Ali iz iskustva tvrdim đa većina ljudi postaje
poprilično praktična kada su u pitanju te stvari. I novac, naravno.
- Ne i ja, gospodine - prkosno je isturila bradu. - Ja ţelim da se
udam za onoga koga ću voleti i ko će voleti mene.
- Ali ne za gospodina koga je vaš ujak izabrao - bilo joj je jasno da
je to zaključak, a ne pitanje. - To je lord Bantli, zar ne?
- Čak i da zanemarim sve priče koje kruţe o njemu i da zaţmurim
na ogromnu razliku u godinama, ne verujem da lord Bantli ume da
voli - rekla je zamišljeno.
- Verujem da ste u pravu, gospođice Terston - gledao ju je
netremice.
- Da li ste nekada bili u Mensfildu, gospodine vikonte? - upitala
ga je u ţelji da promeni temu.
- Da, imao sam priliku - odgovorio je smešeći se.
- Zaista? - naglo se uspravila u sedištu uputivši mu zainteresovan
pogled. - Ja nikada nisam bila tamo. Recite mi da li je lepo?
- Neki bi rekli da jeste - odgovorio je neodređeno. - Da li ćete
traţiti supruga među tamošnjom gospodom?
- Moţda - promrmljala je i zagledala se u svoje ruke sklopljene u
krilu. - Pričajte mi o Mensfildu.
- Nema šta mnogo da se priča. Uskoro ćete i sami sve videti.
Predlaţem da pronađemo drugu temu za razgovor.
- Koju, gospodine vikonte? - pogledala ga je zainteresovano.
- Interesuje me kakvu vrstu poklona mlada dama poput vas
smatra sentimentalnim? - upitao je zagonetno se smeškajući.
- Oprostite? - zbunjeno je zatreptala. - Mislim da je to pitanje...
- Krajnje logično - prekinuo ju je nestrpljivo. - Vidite, oduvek sam
se pitao koji poklon treba izabrati da se privuče paţnja određene
dame.
- Sigurna sam da to dobro znate - promrljala je osećajući da joj
obraze obliva rumenilo.
- Ipak mi odgovorite - insistirao je glasom kojim joj je stavio do
znanja da je to zahtev, a ne molba.
- Pa, pretpostavljam da knjiga poezije ili lepa maramica nose
neku vrstu ličnog pečata i sentimentalne vrednosti - rekla je
izbegavajući da ga pogleda.
- Knjiga poezije? - bilo je očigledno da ga je njen odgovor zabavio.
- Da. Na primer, ja uţivam u Bajronu. Takođe volim i uzbudljive
priče o mračnim misterijama i, naravno, ljubavne romane koje piše
gospođica Bronte. Ni romani gospođe Jork nisu loši ali...
Nešto u njegovom pogledu nateralo ju je da začuti i za trenutak je
pomislila da je preterala. A onda je videla da su mu uglovi usana
blago izvijeni naviše i opustila se shvativši da se on poigrava s
njom.
- I to je sve što mlada dama ţeli od gospodina koji joj se udvara? upitao je prikrivajući smeh u glasu.
- Zar postoji još nešto? - naivno je upitala.
- Da, postoji još nešto - rekao je zavodljivo. - Postoji još mnogo
toga.
Netremice ga je gledala otvorenih usta i bez kapi krvi u licu. Nije
mogla da poveruje u ono što je čula. Dţordţijana je zaprepašćeno
trepnula nekoliko puta jer toliku drskost ipak nije očekivala.
Dok je razmišljala šta da mu odgovori, nesavesno je razmaknula
usne obliznuvši ih, čime je skrenula njegov pogled u tom pravcu.
Mada je bila mlada, nije bila glupa i osetila je u kom pravcu idu
vikontove misli.
Znala je da će se vikont Hardkasl jednom oţeniti zato što mu je
duţnost da dobije naslednika. A znala je i to da je dotad njegovo
interesovanje za devojke bilo ograničeno na spavaću sobu i da bi
izgubio interesovanje za njih kada bi ih tamo odveo.
Ponovo je osetila jezu niz kičmu i odjednom je postala svesna
činjenice da je u zamci. Vikont joj je dozvolio da veruje da
kontroliše situaciju, ali je to bilo daleko od istine.
Dţordţijana besno stisnu usne i zamahnu rukom da ga ošamari,
ljuta kao nikada u ţivotu. Međutim, Tedington je munjevito
reagovao i uhvatio njenu ruku u vazduhu.
Pre nego što je shvatila šta se događa, sedela je u vikontovom
krilu, a on ju je čvrsto drţao. Zaustila je da se pobuni, ali nijedna
reč nije izašla iz njenog grla jer su njegove usne prekrile njene u
strasnom poljupcu.
Spustila je ruke na njegove grudi u pokušaju da ga odgurne, ali
uzalud. Trudila se iz sve snage da ne odgovori na njegov poljubac,
ali je brzo odustala od borbe i obavila mu ruke oko vrata.
- Ponašate se suludo, vikonte - ljutito je uzviknula kada se
konačno odmaknuo od nje. - Ne moţete se ovako ponašati prema
meni!
- Pravo ste dete - tiho se nasmejao.
- Toliko verujete u romantiku da je to neverovatno. I veoma
zabavno. Mislim da sam vam upravo pokazao da moţete uţivati i
bez ljubavi.
- Vi ste divljak! - stisnula je šake.
- Izgleda da izvlačite ono najgore iz mene, gospođice Terston promrmljao je prelazeći lagano prstom po liniji njene brade.
- Pokušavate da me šokirate! - uzviknula je gledajući ga ljutito.
- Samo sam iskren - osmehnuo se zavodljivo. - Odavno sam
otkrio da damama mnogo više prija moj zagrljaj nego Bajronova
poezija.
- Gospodine, imaćete više sreće ako usmerite svoje zanimanje na
drugu damu - ponosno je podigla glavu pokušavajući da se
oslobodi njegovog zagrljaja. - Otkrićete da ne padam na vaš šarm
niti se smejem vašim komentarima da bih nahranila vaš ego.
- A vi ćete otkriti da sam ja čovek koji je navikao da dobije ono što
ţeli - rekao je ozbiljno. - A trenutno ţelim vas.
- Vaše ponašanje je nedopustivo, gospodine vikonte! - sevala je
očima. - Nisam ja vaša ljubavnica. Pustite me odmah! Zaustavite
kočiju, ţelim da izađem!
- Nemoguće, gospođice Terston - odmahnuo je glavom, ali ju je
pustio iz zagrljaja. - Odavno smo napustili London i trenutno smo
na doverskom putu, daleko od bilo čega.
- Nije vaţno, ja...
- Zar ne mislite da je bilo dovoljno ove igre, gospođice Terston? upitao je naglo se uozbiljivši. - Mensfild nije mesto za damu koja
drţi do svog ugleda. Zato mislim da je vreme da mi kaţete šta se
dešava.
- Mislim da se to vas ne tiče, gospodine vikonte - procedila je kroz
stisnute zube. - Zaustavite kočiju.
- Ne - odmahnuo je glavom. - Zaustavićemo se tek kod Oksforda
da odmorimo i napojimo konje.
U tom trenutku kočija je usporila jer je put skretao i Dţordţijana
je iskoristila priliku koja joj se ukazala. Pritisnula je ručicu, širom
otvorila vrata i vesto iskočila. Napolju je počelo da sviće i nadala se
da će brzo uspeti da pronađe neko sklonište.
Nakratko je izgubila ravnoteţu, ali se brzo uspravila i počela da
trči što dalje od kočije. Dozvolila je sebi pogled preko ramena i
uplašeno vrisnula kada je videla da je vikont takođe iskočio iz
kočije i krenuo za njom.
Zbunjen onim što se događa, kočijaš je naglo povukao uzde i
konji su se zaustavili na krivini. Dţordţijana je rukama podigla
skute haljine nadajući se da će tako brţe trčati, i uputila se prema
drveću koje je oivičavalo put.
Iznenada je ugledala poštansku kočiju kako se pojavljuje u krivini
i potrčala je ka njoj. Naţalost, kočijaš nije usporio konje i pri slabom
jutarnjem svetlu nije video devojku koja mu se pribliţavala.
Dţordţijana je odjednom leţala na zemlji i gledala u jutarnje nebo
primećujući da nema nijednog oblaka, kao prethodne noći. Boleli
su je svaki mišić na telu i svaka kost u telu od udarca prilikom
pada.
Čula je kako se poštanska kočija udaljava, ali joj to više nije bilo
vaţno. Nije pokušala da ustane, znala je da ne moţe i da mora
ostati da leţi dok ne prikupi snagu.
U momentu joj se učinilo da gubi svest, ali je onda shvatila da je
to senka i da se neko naginje nad njom. Videla je zabrinuti izraz na
licu koje se sada bilo veoma blizu njenog.
- Gospođice Terston, da li ste dobro?! - zabrinuto je upitao
Tedington. - Da li ste povređeni?
- Dobro sam - odgurnula je njegovu ruku i uspravila se u sedeći
poloţaj.
- Hajde, pomoći ću vam da ustanete - njegov glas nije trpeo
pogovor.
Dţordţijana prihvati njegovu ispruţenu ruku i polako se uspravi
traţeći pogledom gde bi mogla da se sakrije od tog čoveka. Počela
je da otresa prašinu s haljine sve vreme krišom gledajući vikonta
koji je mirno stajao nedaleko od nje.
- To što ste uradili bilo je krajnje glupo, gospođice Terston procedio je kroz stisnute zube.
Dţordţijana se uplašila kada je videla da se ponovo naginje nad
njom, ali to je trajalo sve dok nije srela njegov pogled. Nije bilo
sumnje da su njegove hladne čeličnosive oči mogle da zalede ţivi
oganj.
Međutim, u tom trenutku njegove oči gledale su je zabrinuto i
istovremeno zainteresovano dok je proučavao njeno lice. Nesvesno
je podigla ruku u pokušaju da dovede u red svoju raščupanu kosu,
ali je uskoro odustala od toga.
Ustuknula je nekoliko koraka u ţelji da ode što dalje od njega, ali
je sve oko nje počelo da se okreće, a glava ju je uţasno zabolela.
Počela je snaţno da trlja slepoočnice u ţelji da na taj način ublaţi
bol i pokuša da pronađe oslonac da bi se odrţala na nogama.
Znala je da joj vikont nešto govori jer je videla da mu se usne
pomeraju, ali nijedan zvuk nije dopirao do nje. Uzalud se trudila da
čuje njegov glas i ubrzo je osetila da joj tio izmiče pod nogama. Poslednje što je videla, pre nego što ju je obavila tama, bilo je neko
suvo stablo na ivici puta.
3.poglavlje
Tedington je u poslednjem trenutku uspeo da je uhvati da ne bi
pala na zemlju. Paţljivo je spustio njenu glavu na svoje koleno.
Ruke su mu se tresle jer je osećao krivicu zbog svega dok je traţio
ţilu kucavicu na njenom vratu.
Odahnuo je kada je pod prstima osetio slabašne udare njenog
pulsa, ali je dobro znao da opasnost nije prošla. Bio je ljut na sebe
što je vikao na nju, međutim, u tom trenutku bio je previše zabrinut
da bi se time bavio. Kada je konačno shvatio da njoj nije dobro i da
će se onesvestiti, bilo je kasno. Oprezno je prešao rukom duţ linije
njene kičme i rebara, a onda je proverio da slučajno nije slomila
kost ruke ili noge.
Duboko je uzdahnuo obećavši sebi da će se lično pobrinuti za tog
nemarnog ko-čijaša kada ga uhvati. Neţno je podigao njeno
malaksalo telo, brzo ju je poneo do kočije paţljivo je smestivši na
sedište, a zatim je seo pored nje.
- Da li je sve u redu, gospodine? - upitao ga je kočijaš. - Hoće li
dami biti dobro?
- U nesvesti je - odgovorio mu je proučavajući devojčino bledo
lice. - Potreban joj je doktor.
- Gostionica nije daleko - rekao je kočijaš zatvarajući vrata kočije.
- Potrudiću se da stignemo što pre, gospodine.
Nekoliko trenutaka kasnije kočija je velikom brzinom krenula.
Tedington podiţe devojku i paţljivo je smesti sebi u krilo. Mada je
bio svestan činjenice da nije trenutak za to, nije mogao da ne
primeti reakciju svog tela na njenu blizinu.
Gledao ju je netremice uţivajući u onome što je video pred
sobom, pogledom je prelazio preko njene vitke figure. Imala je ten
beo kao alabaster, krupne zelene oči i pune usne koje su se
nesvesno osmehivale. Njena platinastoplava kosa uokvirivala joj je
lice s nekoliko kovrdţavih pramenova čineći ga još uţim. Bilo joj je
jedva devetnaest godina, a već se ponašala kao odrasla ţena koja
sama kroji svoju sudbinu.
Način na koji je odgovarala na njegova pitanja zabavljao ga je,
nije treptala u njegovom prisustvu kao druge niti je pokušavala da
flertuje s njim. On je nije uznemiravao niti ju je plašio, umesto toga
odgovarala mu je hrabro i on je sa svoje trideset i dve godine bio
pomalo zatečen.
U stvari, Dţordţijana Terston dopadala mu se sve više, počela je
da mu se uvlači pod koţu. A to je bilo čudno jer je za malo ljudi
mogao da kaţe da mu se zaista sviđaju.
Prošlo je više od pola sata pre nego što se kočija konačno
zaustavila ispred gostionice. Tedington je oprezno izašao iz kočije
noseći još uvek onesvešćenu devojku na rukama i doviknuo je dečaku koji je sedeo ispred gostionice da dovede doktora.
Gostioničar nije postavljao suvišna pitanja kada ih je ugledao na
vratima, već je odmah pozvao svoju ţenu koja ih je odvela u jednu
sobu na spratu. Tek tada je Dţordţijanu ispustio iz naručja neţno je
spustivši na veliki krevet.
- Siroto dete - promrmljala je gostioničareva ţena gledajući
devojku. - Šta joj se desilo?
- Nezgoda s kočijom - odgovorio je odsutno. - Udarila je glavu
prilikom pada. Poslao sam dečaka po doktora.
- Brzo će on, nije daleko - odgovorila mu je starija ţene smešeći
se. - Vaša supruga će biti u odličnim rukama, uveravam vas,
gospodine.
Tedington se trgnuo na njene poslednje reči, ali se brzo pribrao
shvativši da je najbolje da ih sve ostavi u pogrešnom uverenju. Na
taj način niko neće smeti da ospori njegovo pravo da se pobrine za
Dţordţijanu.
- Pomoći ću vam da je oslobodite odeće - nastavila je ţena. - Tako
će joj biti udobnije.
- Da, naravno - promrmljao je zbunjeno.
Oklevao je trenutak pre nego što joj je skinuo ogrtač, a zatim
počeo da petlja oko dugmadi na njenom korsetu. Za to vreme ţena
joj je skinula cipele i čarape, a Tedington je ponovo podigao
devojku u naručje da bi mogla da joj svuče haljinu.
- Moţda ne bi blio loše da je pokrijemo? - predloţila je ţena.
- Vaša supruga je prava lepotica, gospodine.
Tedington je odlučio da ništa ne odgovori i zato je čekao da ţena
skloni pokrivače s kreveta. Trudio se da ne obraća paţnju na to da
u rukama drţi prelepu devojku u tankoj, gotovo prozirnoj potkošulji.
- Doneću malo sveţe vode - rekla je ţena pre nego što je izašla iz
sobe.
On ponovo ništa nije odgovorio, samo je prebacio pokrivače
preko Dţordţijaninog polunagog tela. Počeo je nervozno da šeta
pored njenog kreveta, kao zver u kavezu, čekajući da doktor stigne.
Odbio je da izađe iz sobe i ostao je uz nju dok ju je lekar
pregledao, jer mu se taj čovek nimalo nije dopao. Namršteno je
gledao lekara kako prljavim prstima opipava devojčin puls
pomislivši da je ona, na sreću, još uvek u nesvesti jer bi bilo svašta.
- Biće dobro - rekao je konačno doktor stojeći nesigurno na
nogama. - Samo neka leţi u miru i tišini. Zamračite prostoriju i
dajte joj ovo za smirenje.
- Hvala vam - promrmljao je uzimajući kesicu bilja. - Moj kočijaš
će se pobrinuti za vas.
- Hvala, gospodine - doktorove oči pohlepno su zasijale. - Ako
vam bilo šta zatreba, slobodno me pozovite.
Kada je ponovo ostao sam, Tedington se zapitao zašto je zvao tog
neznalicu koji je pritom sumnjivo mirisao na viski. Ni u ludilu neće
poslušati njegov savet, pomislio je bacivši vrećicu s biljem na sto.
Setio se da je, kada je bio u vojsci, jedan vojnik pao i ozbiljno
povredio glavu. Hirurg koji se pobrinuo za njega rekao mu je da
mora da se kreće jer ako zaspi, velike su šanse da se nikada više
neće probuditi.
Taj vojnik je marširao i preţiveo. I Dţordţijana će preţiveti, a on
će se za to pobrinuti. Duboko je uzdahnuo i prošao prstima kroz
kosu, a zatim brzo prišao krevetu i sklonio pokrivače u stranu.
- Probudite se, Dţordţijana - neţno ju je prodrmao.
- Ne - promeškoljila se i pokušala da se okrene na drugu stranu.
- Probudite se, mila - naterao ju je da se uspravi u krevetu. - Ne
smete više da spavate. Hajde, polako ustanite.
Dţordţijana je pospano zatreptala dugim trepavicama i polako
otvorila oči, a zatim ih brzo zatvorila kao da joj svetio smeta. Kada
ih je ponovo otvorila, pogled joj je bio bistriji i počela je zbunjeno
da se osvrće oko sebe.
- Šta radite u mojoj sobi, gospodine vi konte? - upitala je tiho kada
joj se pogled konačno zaustavio na njemu.
- Nismo u vašoj sobi, Dţordţijana - strpljivo joj je objasnio. - Mi
smo u gostionici pored Oksforda.
- U gostionici? - zbunjeno je ponovila i namrštila se. - Glava me
uţasno boli.
- Verujem - rekao je sklanjajući joj kosu sa čela. - Pretrpeli ste
uţasan pad.
- Ne sećam se - prošaputala je pogledavši ga iskosa.
- Moţda je tako najbolje - promrmljao je više za sebe.
Nekoliko ukosnica ispalo joj je iz kose i on je polako uklonio
ostale puštajući njenu talasastu plavu kosu da slobodno padne niz
leđa. Činilo mu se da dodiruje najfiniju svilu kada je prošao
prstima kroz njene lokne.
Sledećeg trenutka Dţordţijana se ma-laksalo naslonila na njega i
on je mogao da bseti njeno toplo telo i meke obline. Trgnuo se kada
je čuo kucanje po vratima i brzo je ustao, ali se opustio kada je
ugledao gostioničarevu ţenu.
- Donela sam vam da se malo osveţite, gospodine - rekla je ţena
spuštajući posluţavnik pun hrane na sto u uglu.
- Hvala - promrmljao je gledajući je kako izlazi ostavljajući ih
ponovo same.
- Ja bih malo odspavala - rekla je Dţordţijana spustivši glavu na
jastuk.
- A, ne, nećete - ponovo ju je naterao da sedne.
Dozvolila mu je da je uspravi puštajući da pokrivači skliznu i
Tedington duboko uzdahnu. Pomogao joj je da se uspravi na noge
svestan toga da je samo tanak sloj muslina između njegovih prstiju
i njene meke koţe.
Dok se uspravljala, dekolte joj se po-merio omogućivši mu
pogled na njene bujne grudi. Tedington brzo skrenu pogled
nadajući se da ona neće primetiti kakav efekat ima i njena blizina
na njega.
- Morate ostati budni - rekao je kada se malo pribrao. - Da li ste
me razumeli?
- Da - prošaputala je i zatvorila oči.
- Nema spavanja, Dţordţijana - blago ju je prodrmao. - Morate da
se krećete.
Osetio je da je duboko uzdahnula pre nego što je otvorila oči i
klimnula glavom. Ali umesto da počne da se kreće, ona mu je
obavila ruke oko vrata. Tedington ju je obgrlio oko struka i
privukao bliţe sebi osetivši kako ga preplavljuje ţelja.
- Skinite čizme - tiho je rekla ponovo zatvorivši oči.
- Moje čizme? - ponovio je osećajući da ga razum napušta.
- Ako ih ne skinete, uznemirićete ljude ispod nas - objasnila je
pogledavši ga kroz poluspuštene trepavice.
Tedingtonu je došlo da se glasno nasmeje zbog svoje gluposti. On
je stajao tu, pored nje, potpuno izgubljen dozvoljavajući
primitivnim nagonima da ga vode i verujući da ga ona ţeli isto
koliko i on nju.
- Vreme je za šetnju - rekao je kada je skinuo čizme.
Soba je bila veoma mala, mogli su da načine samo pet-šest koraka
od zida do zida. Tedington je napravio malo duţu, polukruţnu
stazu oko kreveta, ali su ubrzo njene oči postale staklaste i on se
uplašio da će zaspati stojeći.
- Pričajte mi nešto, Dţordţijana - zatraţio je ţeleći da je odrţi
budnom.
- Dobro - promrmljala je pospano. -Juče je bio divan dan, zar ne?
- Da - osećao je kako mu se samo-kontrola polako vraća.
- To je mnogo lepše nego kiša koju smo do nedavno imali nastavila je tiho. - Zar ne mislite tako?
- U pravu ste - sloţio se vodeći je uporno oko kreveta.
- Ovo proleće je baš bilo sveţe - borila se sa zevanjem. - Nadam se
da će leto biti toplije.
- Dţordţijana? - naglo je zastao i zagledao se u nju.
- Da, gospodine? - zbunjeno je za-treptala.
- Imate li još mnogo toga da kaţete o vremenu? - upitao je
proučavajući njeno lice.
- Zašto pitate? - pogledala ga je iskosa.
- Zato što me uspavljujete tom pričom - osmehnuo se i naterao je
da nastavi da se kreće.
- Ţao mi je, gospodine - tiho se na-smejala. - Onda bi moţda
najbolje bilo da spavamo zajedno.
Tedington je ponovo osetio navalu ţelje izavane njenim rečima,
ali se brzo pribrao i podsetio sebe na to da ona samo ţeli da spava,
a ne da spava s njim. Zatresao je glavom terajući neprikladne misli i
nastavio je da hoda.
- Zar ne znate neki trač iz viškog društva? - upitao ju je kada mu
je zasmetala tišina.
- Prezirem ogovaranje - rekla je slegnuvši jedva primetno
ramenima. - Svako će rado podeliti s drugima srećne vesti, ali ne
verujem da iko voli kada njegova nesreća postane nečija zabava.
Tedington je pogleda iskosa ne me-njajući ritam koraka, njene
reči samo su potvrdile ono što je već pretpostavljao. Dţordţijana
Terston nije bila površna devojka i zato mu je bilo još teţe da se
odupre njenoj privlačnosti.
- Čini mi se da sam čula da ste sluţili vojsku - upitala ga je
osmehnuvši se slabašno.
- Da - klimnuo je glavom. - Bila je to ţelja mog oca.
- Pričajte mi o tome - zamolila je tiho.
- Vojnički ţivot nije odgovarajuća tema za jednu damu - kazao je
suvo.
- Zar je bilo toliko loše? - pogledala ga je širom otvorenim očima i
neţno prešla vrhom prsta po njegovom oţiljku na slepoočnici.
- Kako ste ovo zadobili?
- Jedan francuski vojnik potkačio me je mačem - promrmljao je
zagledavši se u njene oči. - Ali to nije vaţno, sada je jedino vaţno
da nastavimo da se krećemo. I da pričamo o drugim stvarima.
Šetali su ukrug još neko vreme pričajući o svakodnevnim
stvarima. Kada je primetio da joj je hladno, prebacio je svoj ogrtač
preko njenih ramena i poţurio da raspali vatru u kaminu.
Dţordţijana je iskoristila priliku da sedne.
- Ne dolazi u obzir - rekao je brzo je uspravivši na noge.
- Zaista sam umorna, gospodine - promrmljala je trljajući čelo.
- Zar moramo toliko da hodamo?
- Da U vas glava još uvek boli? - upitao je zabrinuto.
- Ne više toliko jako - uspela je da se osmehne.
- Onda biste mogli nešto da pojedete - predloţio je pokazavši
hranu na stolu.
Dţordţijana je poslušno klimnula glavom i on joj je pomogao da
sedne na krevet, a zatim je postavio sto ispred nje. Privukao je
stolicu, nasuo je punu čašu vina i ispio ga u jednom gutljaju
nadajući se da će mu to pomoći da suzbije ţelju koju je sve vreme
osećao.
Jeli su u tišini i Tedington je iskoristio taj predah da malo razbistri
misli. Kada su završili, vratio je sto na mesto u uglu
i sklonio stolicu da im ne smeta. Ponovo joj je pomogao da
ustane, ali je ovoga puta vodio računa o tome da ne gleda u njen
dekolte.
- Vreme je za novu šetnju - toplo se osmehnuo.
- Ţao mi je, gospodine - promrmljala je grčevito se uhvativši za
njega. - Noge mi odbijaju poslušnost.
Nekoliko trenutaka je razmišljao, a onda je klimnuo glavom i
pomogao joj da se udobno smesti na krevetu. Posle kraćeg
oklevanja seo je pored nje pravdajući svoju odluku time da će je
tako lakše probuditi ako zaspi.
Ali čim se Dţordţijana oslonila na njega, osetio je da je ona ţena
koju bi voleo da ima samo za sebe. Odjednom ga je obuzela
neodoljiva potreba da je zauvek zadrţi.
Dţordţijana je leţala zatvorenih očiju osećajući da je svaki mišić u
telu boli. Gotovo neizdrţljivo bubnjanje u njenoj glavi izazivalo je
tup bol. Nije uspevala da sredi misli, ali je u njima vikont Hardkasl
bio uvek prisutan.
Nije bila sigurna u to da li je sanjala da je on proveo čitav dan s
njom i da je nonšalantno sedeo na ivici njenog kreveta kao da je to
najnormalnija stvar na svetu. Osmehnula se i okrenula na stranu
pokušavajući da otera bol.
- Dţordţijana! - čula je dubok glas blizu sebe.
Trgnula se i polako otvorila oči da bi ugledala Tedingtona
Leksforda, vikonta Hardkasla na samo nekoliko centimetara od
njenog lica. Gledao ju je ljutito i ona pomisli da je ponovo učinila
nešto što mu se ne dopada.
- Ostanite budni, Dţordţijana - za-htevao je.
Dţordţijana zatrepta, nakratko zatvori oči i ponovo ih otvori, a
onda se oprezno uspravila u krevetu. Pogled joj je bio zamućen a
lik vikonta Hardkasla nejasan.
- Popijte malo čaja - rekao je pruţajući joj solju.
Nije se bunila kada je prineo solju njenim usnama jer je mogla da
drţi oči zatvorene i da istovremeno pije čaj. Moţda bi čak mogla da
se opusti i da polako ponovo utone u san...
- Ostanite budni - ponovio je strogo. Zatreptala je nekoliko puta
pre nego što je širom otvorila oči. Vikont je i dalje sedeo na ivici
kreveta drţeći solju blizu njenih usana. Međutim, sve ostalo, uključujući i prostoriju u kojoj su se nalazili, bilo je obavijeno maglom.
- Ne mogu da shvatim gde smo, gospodine - promrmljala je
zbunjeno.
- U gostionici - osmehnuo se. - Imali ste nezgodu s kočijom.
Dţordţijana se nesvesno namrštila kada joj se sećanje vratilo.
Izdaja ljudi kojima je verovala, lord Bantli, njena rešenost da ode u
Mensfild očevoj sestri ledi Milborn i iznenadna umešanost vikonta
Hardkasla u njene planove... Nameravala je da kompromituje svoju
reputaciju u nadi da će lord Bantli tada povući svoju ţenidbenu
ponudu. Pa, pomislila je, uspela je da se kompromituje jer je bila
sama, bez pratnje, s neoţenjenim gospodinom u gostionici ko zna
gde.
- Gde je moja haljina? - upitala je shvativši da je polunaga.
- Isprljali ste je kada ste pali - odgovorio je brzo ustavši s kreveta.
- Gostioničareva ţena je uzela da je opere.
-I kosa mi je raspuštena - prošaputala je navlačeći pokrivač do
brade.
- Uveravam vas, gospođice Terston, da su moje namere i moje
ponašanje bili krajnje časni - suvo je promrsio ispravivši se u svoj
svojoj visini.
Dţordţijana je pokušala da se pribere pitajući se zašto od svega
toga pravi toliku guţvu kada je upravo to ţelela. Osim toga, nije
ţelela da vikont ode, bio joj je potreban čak više nego što je ţelela
sebi da prizna.
- Ne brinite, neće biti nikakvog skandala - nastavio je u istom
tonu. - Predstavio sam nas pod laţnim imenima, a osim
gostioničara, njegove ţene i doktora niko vas nije video.
Prisilila je sebe da se osmehne pokušavajući prstima da dovede u
red svoju kosu. Podigla je obrve kada je videla vikonta kako joj
okreće leđa, spušta solju na sto u uglu i kreće ka vratima.
- Gospodine! - prošaputalaje.ali ju je on ipak čuo.
- Gospođice Terston? - zastao je pogledavši je preko ramena.
- Nemojte ići, molim vas - rekla je gotovo plačnim glasom.
- Neću, Dţordţijana - pogled mu je odjednom smekšao i već
sledećeg trenutka ponovo je seo na ivicu kreveta uhvativši njenu
ruku. - Ovde sam, pored vas i neću otići.
- Hvala vam, vikonte - promrmljala je s olakšanjem.
Bila je svesna činjenice da u tom trenutku drhti, ali ne od straha, i
da bi najpametnije bilo da ga pusti da ode. Ali iz nekog, njoj
neobjašnjivog, razloga nije mogla da podnese da je on napusti
makar i nakratko.
Polako se nagnuo i Dţordţijana je sva pretrnula iščekujući
poljubac, ali on se zaustavio tik ispred njenih usana. Duboko je
uzdahnula shvativši da ţeli da je on poljubi, pa čak i nešto mnogo,
mnogo više.
Drhtavim prstima dodirnula je njegovu lanenu košulju i
zagledala se u njegove oči u kojima je gorela strast. Stresla se i
obavila mu je ruke oko vrata, znala je da će ţaliti celog ţivota ako
to ne učini pod naletom osećanja koja su je obuzela.
- Dţordţijana - duboko je uzdahnuo - razum mi govori da ovo
nije dobra ideja, ali...
- Razum s ovim nema nikakve veze - prošaputala je.
- Pobogu! - osmehnuo se. - U pravu ste.
Spustio je usne na njene i počeo strasno da je ljubi, a ona je
zadrhtala, pritisnuta između njegovog snaţnog tela i velikih jastuka. Uzvratila mu je poljupce provlačeći prste kroz njegovu gustu
kosu.
Jednom rukom čvrsto ju je drţao oko struka dok ju je drugom
privlačio na svoje grudi i Dţordţijani se učinilo da ostaje bez daha.
Ruka kojom ju je drţao bila je snaţna kao čelik, a na svojim
grudima osećala je njegove mišićave grudi.
Pocrvenela je setivši se kako je burno reagovala na njegovu
blizinu u kočiji kada ju je poljubio prvi put. Duboko je uzdahnula
uvlačeći njegov miris u nozdrve i instinktivno se napela
nenaviknuta da bude tako blizu muškarca u tako intimnoj situaciji.
Dţordţijana nije znala mnogo o muškarcima, znala je ponešto o
tome šta moţe da očekuje od njih. Ali nikada u svom dosadašnjem
ţivotu nije bila toliko zbunjena u blizini jednog čoveka da nije
mogla da pronađe odgovarajuće reči.
Sledećeg trenutka osetila je njegovu ruku na svom potiljku i
susrela njegov uţareni pogled kojim ju je odmeravao. Iznenada je
shvatila šta je vikont name-rio, ali je bilo isuviše kasno da pobegne,
njegov stisak nije popuštao.
Nije mogla da se pomeri, nije mogla da misli i ništa što je do tog
trenutka doţivela nije je pripremilo za osećanja koja su u njoj
planula. Osetila je njegov vreli dah na obrazu i shvatila da on diše
ubrzano, isto kao i ona, dok je polako primicao usne njenima.
Tedingtonove usne bile su neumoljive od trenutka kada su
dotakle njene, traţeći njenu bezuslovnu predaju. Dţordţijani se
činilo da ne moţe da diše i polako je podigla ruke do njegovih
grudi ne znajući da li ţeli da ga odgurne ili privuče bliţe.
- Da imate imalo razuma, Dţordţijana - prošaputao je na njenim
usnama - pobegli biste od mene ovog trenutka.
- Mislim da nisam u stanju da načinim više nijedan korak,
gospodine - odgovorila je jedva čujno.
- Odlično - nasmejao se nadmoćno.
- Nisam nimalo rad da vas pustim da odete.
Dţordţijana je zaustila da nešto kaţe, ali reči nisu prešle preko
njenih usana jer su ih njegove ponovo prekrile. Ljubio ju je
neverovatno neţno pretvarajući je tako u svoju robinju.
- Tako ste neţni - prošaputao je kada se malo odmaknuo od nje.
- A opet ima toliko snage u vama. Poljubite me.
Ne razmišljajući, Dţordţijana je obavila ruke oko njegovog vrata i
potraţila njegove usne. Osetila je kako je njegove ruke istog
trenutka privlače bliţe i ona se prepustila svojim osećanjima koja
još uvek nije uspevala da definiše..
- Izludećete me - promrmljao je zadihano.
Jače ju je zagrlio zavlačeći prste u njenu gustu kosu dok mu je ona
ţeljno i strasno uzvraćala poljupce. Posle jednog u nizu dugih i
strasnih poljubaca odvojio se malo od nje i zagledao joj se u oči. Vodiću ljubav s vama - ruka mu je zalutala pod njenu potkošulju.
- Sada? - pogledala ga je kroz poluspuštene trepavice. - Ovde?
- Da - počeo je da je oslobađa ostataka odeće. - Ovde i sada.
Trenutak kasnije Dţordţijana je osetila njegove dlanove na vreloj
koţi svojih nagih leđa i zadrhtala je celim telom. Kao hipnotisana,
gledala je Tedingtona kako se trudi da je što brţe oslobodi odeće a
njeno srce počelo je da tuče u luđačkom ritmu.
- Gospodine vikonte... - prošaputala je slomljenim glasom.
- Reci moje ime - jedva je dodirivao njene usne. - Reci ga.
- Tedingtone...
Strasno ju je poljubio svlačeći joj u isto vreme košulju sa ramena,
a zatim je polako spustio glavu na njene grudi i usnama obuhvatio
njenu bradavicu. Dţordţijana se instinktivno izvila ka njemu,
sklopila je oči i prepustila se neverovatnom osećanju koje ju je
preplavilo i oduzelo joj moć govora.
Iznenada je shvatila da je ovo priţeljkivala od trenutka kada ju je
prvi put poljubio i više nije mogla da se odupre struji koja ju je
uporno vukla njemu. Zavukla mu je prste u kosu i počela da je mrsi
dok se izvijala pod njegovim vrelim usnama i toplim dlanovima.
Znala je da će uskoro otići iz ove gostionice, da će otići od njega i
da ga verovatno nikada više neće videti. Zato je ţelela da ponese
uspomenu na njega, ţelela je da u nekom kutku srca sačuva sećanje
na njegove poljupce i milovanja.
Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice kako nestrpljivim
pokretima otkopčava svoju košulju. Skinuo ju je a zatim je usledio
tup zvuk, pa još jedan, kada su njegove čizme završile na podu.
Dţordţijana je ponovo počela isprekidano da diše kada je
ugledala dlake na njegovim grudima. Svetlost vatre iz kamina
presijavala se na njegovim širokim ramenima ističući oštre konture
njegovog vitkog, snaţnog tela.
Nije skidao pogled s nje dok se oslobađao pantalona, kao da
proučava njenu reakciju na svoju nagost. Dţordţijana je teškom
mukom progutala knedlu koja joj se stvorila u grlu, stid u njoj borio
se sa ţeljom koja je bivala sve jača.
Ipak, ţelja je pobedila, a ona je bila uhvaćena u vrtlog strasti i nije
mogla da dočeka da vidi kuda će je to odvesti. Dţordţijana se za
trenutak ukočila kada je osetila njegovu ruku na unutrašnjoj strani
butina, ali je to kratko trajalo.
Tiho je zaječala izvivši telo prema njemu i zagnjurivši lice u
njegove grudi dok joj je on neţno razdvajao butine. U njoj su
zazvonila zvona na uzbunu kada je osetila njegove prste na
najskrivenijim delovima svog tela.
Znala je da bi trebalo da mu kaţe da se zaustavi, ali nije mogla,
prvi put je doţivela tako prisan muški dodir. Na kraju krajeva,
posle ovoga biće slobodna i neće morati da strahuje od ljudi poput
lorda Bantlija
Pripremila se za ono što sledi, ubeđe-na da će to verovatno biti
jedini put da doţivljava nešto slično. Izgubila je moć govora, znala
je da je izgubljena za sve dok je gledala kako se Tedington nadnosi
nad njom.
Oblizala je suve usne, obavila mu ruke oko vrata i poljubila ga s
takvom strašću da su oboje ostali bez daha. Tedingtona više nije
trebalo podsticati, kao da je samo čekao taj poljubac, nestalo je sve
njegove uzdrţanosti.
Dţordţijana je osećala hladnoću tamo gde je vazduh dodirivao
njenu golu koţu i vrelinu na mestima koja je dodirivalo
Tedingtonovo telo. Njegova teţina neverovatno ju je uzbudila,
pogledala ga je pravo u uţarene oči u kojima je pročitala samo
snaţnu ţelju.
Nikada pre nije videla takvu ţelju u očima muškarca, ali sada je
instinktivno znala, kao i sve ostalo te večeri, da je to ţelja. Nikada u
ţivotu nije osetila ništa slično, a teţina Tedingtonove noge koju je
osećala na butini veoma joj je prijala.
Drhtavim prstima polako je prešla preko njegovih grudi
prekrivenih maljama osetivši blago podrhtavanje mišića ispod
zategnute koţe. Meko ga je poljubila u vrat, a zatim u rame,
ohrabrena drhtajem koji je prošao kroz njegovo telo.
Dţordţijana je znala da se igra vatrom, da kao dobro vaspitana
devojka iz visokog društva ne bi smela da radi to što radi, ali više je
nije bilo briga. Zatvorila je oči i prepustila se osećanjima koja su je
potpuno preplavila, svaki trag razuma nestao je iz njene svesti.
- Reci mi da me ţeliš - prošaputao je na njeno uvo.
- Ţelim te - rekla je bez daha.
Iz njegovog grla otelo se nešto što je podsećalo na rezanje, ali sve
o čemu je ona mogla da misli bilo je zadovoljstvo koje joj je pruţao.
Nije mogla da poveruje u to da se vatra u njoj pojačava kada je
osetila da se smestio između njenih butina.
Otvorila je oči za trenutak i presrela pogled njegovih čeličnosivih
očiju dok se nadnosio nad njom. Sledećeg trenutka osetila je kako
silovito ulazi u nju, kako je ispunjava do kraja.
Očekivala je nešto slično, ali ju je snaţan bol ipak iznenadio, kao i
brzina kojom se povukao ustupajući mesto zadovoljstvu. Ipak nije
uspela da se pripremi za mešavinu bola i zadovoljstva koje je
osetila i usne joj se rastvoriše.
Tedington je poljupcem zaustavio njen vrisak pre nego što joj je
prešao preko usana. Svaki mišić u njegovom telu bio je napet i
Dţordţijani se činilo da su izvajani od čelika dok je prstima
prelazila duţ njegovih leđa i ramena.
Osećala je kako mu mišići na leđima pod njenim dlanovima
pulsiraju od naprezanja dok se polako kretao. Trebalo joj je
vremena da se navikne na nova osećanja koja su je preplavila.
Prebrzo je došlo to novo osećanje koje nije mogla da imenuje i
stekla je utisak da lebdi visoko iznad zemlje. Zarila mu je nokte u
ramena i zabacila glavu osetivši kako se njegovo snaţno telo grči
dok su zajedno leteli ka vrhuncu.
Dugo im je trebalo da se vrate u stvarnost, vatra u kaminu gotovo
se ugasila, ah nijedno od njih nije pokazivalo nameru da se pomeri.
Dţordţijana se umirila u njegovom zagrljaju spustivši mu glavu na
grudi.
4. poglavlje
Tedington je ostatak noći proveo zureći u plafon dok mu je
Dţordţijana leţala u naručju. Gledao je njeno usnulo lice, slušao
njene uzdahe i osećao njeno telo uz svoje toliko snaţno da nije
mogao da se smiri.
Dok ju je drţao u zagrljaju nakon što su vodili ljubav, priznao je
sebi da se zaljubio u tu devojku koja je nenadano ušetala u njegov
ţivot. Još uvek ništa nije znao o njoj, ali znao je da se pored nje
oseća kao potpun čovek, ispunjen i srećan.
Uspela je da otera svu tamu iz njegovog ţivota, zbog nje je počeo
ponovo da diše punim plućima. Dţordţijana mu se noćas predala
ne traţeći i ne očekujući ništa, pripala mu je, a da nije znala šta joj
nosi sutrašnji dan.
Ne samo da mu je pripala, nego mu je poklonila najveći dar koji
ţena moţe da pokloni muškarcu koji je voli, svoju nevinost.
Radosno je mislio o tome kako je spoznao neverovatnu sreću uz
nju, ni u snu se nije nadao da će voleti ţenu kojom će se oţeniti.
Odlučio je da već sutra nabavi posebnu dozvolu kanteberijskog
nadbiskupa za venčanje jer nije ţeleo da čeka. Pomisao na to da
svaku noć provodi s Dţordţijanom i da se svakog jutra budi uz nju,
ispunila ga je radošću.
Kakvi god da su je problemi mučili i od čega god da je beţala
kada ju je sreo, on će je zaštititi. Učiniće sve da se oseća bezbedno
uz njega i da izbriše onu senku tuge koja nije napuštala njene oči ni
kada se smejala.
Mirno je leţao uţivajući u tišini, a zatim se oslonio na lakat i
zagledao se u devojku. Prvi zraci jutarnjeg sunca obasjavali su
njeno lice čineći ga još lepšim, i mogao je da zamisli kako se svakog
jutra budi uz taj prizor.
Konačno je ustao, obukao na brzinu pantalone i navukao košulju,
sve vreme izbegavajući da pogleda devojku. Brzo je prišao kaminu
i čučnuo da potpali vatru. S jutrom je stigla i potpuna svest o
onome što se desilo.
Dţordţijana Terston nije bila ni sluškinja, ni glumica, ni operska
pevačica, ona je bila kćerka jednog lorda. Njegovo ponašanje prema
njoj prethodne noći bilo je za svaku osudu, ali nije mogao da natera
sebe da oseća krivicu.
Ponovo je pogledao u pravcu kreveta i duboko uzdahnuo. Duga
plava kosa boje zrelog ţita bila je rasuta po jastuku skrivajući
delimično devojčino lice.
Jedna njena ruka mirno je počivala pored lica a drugom je
obgrlila jastuk i Terington ponovo pomisli da nikada u ţivotu ništa
lepše nije video. U tom trenutku Dţordţijana se promeškoljila u
snu i okrenula na leđa izlaţući svoje lepo telo njegovom pogledu.
Protegnula se nesvesna činjenice koliko je u tom trenutku bila
izazovna i Tedington je osetio da se u njemu ponovo budi ţelja.
Snaţno je uvukao vazduh pokušavajući da se pribere.
Bio je ljut na sebe što u njenoj blizini nije u stanju da kontroliše
svoje nagone. Jedino rešenje za situaciju u kojoj su se našli bilo je
venčanje, na taj način i njena i njegova čast biće sačuvani.
On je u svom dosadašnjem ţivotu imao brojne ljubavnice i bogata
gospoda poput njega redovno su ulazila u veze s glumicama,
operskim pevačicama i udovicama, ali se nikada njima nisu ţenili.
Bogati i moćni članovi društva ţiveli su u svom uskom,
probranom i samodovoljnom krugu. Oni su retko izlazili van
granica tog kruga i nisu primećivali ljude koji su ţiveli van njih. A
naročito nisu s njima sklapali trajne veze bilo koje vrste.
Što se njegovog braka s Dţordţijanom tiče, njega su ionako
smatrah pomalo ekscentričnim, pa niko neće biti preterano
iznenađen time što će se oţeniti devojkom koja je izgubila svoj
visoki poloţaj u društvu.
Bio je i dovoljno bogat da mu njen miraz nije potreban, a kao
njegova supruga biće ponovo dobrodošla u taj privilegovani krug.
Osim toga, nije postojao niko ko bi se usudio da mu protivreči, a još
manje da mu se zameri bilo šta.
- Dţordţijana - pozvao ju je shvativši da počinje da se budi.
Devojka je pospano zatreptala, a zatim je naglo sela u krevetu i
pogledala ga širom otvorenim očima. I protiv njegove volje pogled
mu je skliznuo do njenih grudi koje su počele ubrzano da se podiţu
i spuštaju.
Morao je da angaţuje svu svoju unutrašnju snagu da bi se odupro
ţelji da joj se pridruţi u krevetu i da ponove prethodnu noć. Znao
je da bi kao dţendmen trebalo da joj se izvini za svoje ponašanje, ali
nikako nije mogao da prisili sebe na to.
- Da li vas još uvek boli glava? - upitao je pomalo kruto.
- Podnošljivo - promrmljala je.
- Da li ste u stanju da putujete? - sačekao je da klimne glavom, a
zatim dodao: - Odlično.
Brzo je zakopčao košulju, upasao je u pantalone, vesto vezao
mašnu i obuo čizme, a zatim uzeo kaput s fotelje. Bilo mu je
potrebno da što pre pobegne iz njene blizine da bi mogao da se
sabere.
- Poslaću gostioničarevu ţenu da vam donese haljinu - rekao je
pre nego što je izašao iz sobe.
Bilo mu je potrebno gotovo sat vremena da se pribere, a za to
vreme pronašao je svog kočijaša i naredio mu da upregne konje.
Uspeo je i da nešto pojede, ali mu se činilo da mu svaki zalogaj
zastaje u grlu.
Popeo se u sobu tek kada mu je gostioničareva ţena rekla da je
Dţordţijana spremna. Zatekao ju je kako sedi na krevetu, ali je
izbegavala da ga pogleda, a doručak koji joj je poslao stajao ne stolu
netaknut.
- Da li ste sigurni da ste sposobni za dalji put? - upitao je zastavši
na sigurnoj udaljenosti.
- Ţelim da se vratim u London - tiho je rekla ne gledajući ga.
- Više ne ţelite u Mensfild? - zbunjeno se namrštio.
- Ne - odmahnula je glavom.
Tedington je duboku uzdahnuo kada je video kako se devojka
bori sa suzama i ponovo je osetio da ga preplavljuje osećaj krivice.
Načinio je nekoliko koraka do prozora, a onda se naglo okrenuo i
ispra vio ramena.
- Gospođice Terston, ja... - zastao je na trenutak traţeći prave reči.
- Neću traţiti oproštaj od vas za svoje nedolično ponašanje. To što
sam uradio bilo je neoprostivo. Kompromitovao sam vas i čast mi
nalaţe da vam to nadoknadim.
U tom trenutku izgledala mu je sitna i ranjiva, ali istovremeno
mnogo lepša nego kada ju je prvi put ugledao u balskoj dvorani.
Osetio je neodoljivu potrebu da je zagrli i da poljupcima izbriše
suze koje su joj skliznule niz obraze.
Bio je svestan činjenice da ju je doveo u veoma neprijatnu
situaciju, ali je obećao sebi da će to ispraviti. Ostatak ţivota
provešće iskupljujući se i nikada nikome neće dozvoliti da je
povredi.
- Venčaćemo se - rekao je konačno.
- Molim? - promucala je pogledavši ga zapanjeno.
- Moja titula je veoma stara i poštovana - nastavio je okrenuvši se
ka prozoru. - Moje bogatstvo je dovoljno veliko da ostatak ţivota
provedete u najvećem komforu. Uveravam vas da ćete imati sve što
poţelite.
- Ništa se nije promenilo! Ja...
- Sve se promenilo i vi to znate, Dţordţijana - rekao je oštro i
naglo se okrenuo prema njoj. - Vi ste devojka iz ugledne porodice, a
ja sam dţentlmen i plemić koji drţi do svoje časti...
- Ne nameravam da se udaj em - rekla je isturivši prkosno bradu.
- Oboje dobro znamo kakva je budućnost devojaka u vašoj
situaciji, gospođice Terston - odgovorio joj je suvo. - Devojke poput
vas mogu biti samo nečije ljubavnice jer nisu u stanju da se same
izdrţavaju.
- Za nekoliko meseci naslediću fond koji mi je otac ostavio u
iznosu od dve-sta hiljada gvineja, a do tada imam malu ušteđevinu
koja će mi omogućiti skroman ţivot - ponosno je ispravila ramena.
- Prema tome, neću zavisiti ni od čije milosti. Osim toga,
dozvolite mi da vas podsetim na to da sam ono što se među nama
dogodilo ţelela koliko i vi. Da nije tako, pruţila bih vam otpor.
Dakle, ne treba da osećate nikakvu obavezu prema meni jer sam
vas otvoreno ohrabrila, gospodine.
- Da, jeste - pogledao ju je namršteno.
- Pitam se... zašto?
- Pa... - devojka naglo pocrvene i skrenu pogled. - Recimo da sam
bila znatiţeljna.
- Hoćete da kaţete da ste me iskoristili da biste zadovoljili svoju
znatiţelju, gospođice Terston? - upitao ju je zapanjeno.
- Ovaj... - tiho se nakašljala izbegavajući da ga pogleda. - Da.
- A ja sam verovao da vam se dopadam - uzdahnuo je i pogledao
je ispod oka. -Zaista se osećam iskorišćenim, gospođice Terston.
- Ali... - uplašeno ga je pogledala. -Nisam nameravala da vas
iskoristim, gospodine vikonte. Ja...
- Šta je bilo, bilo je - Tedington podiţe ruku da zaustavi bujicu
njenih reči. - Šteta je učinjena i ne moţe se popraviti niti se mi
moţemo pretvarati da se ništa nije desilo.
- To mi nije bila namera - Dţordţijana uvređeno napući usne.
- Drago mi je da to čujem, gospođice - osmehnuo se. - Vratićete se
sa mnom u London.
- A šta da kaţem svetu? - nije uspela da prikrije ironiju u svom
glasu. - Da imam aferu s vama, ali da neću da se udam? I šta biste
vi uradili? Smestili biste me u neku kuću gde biste me povremeno
posećivali?
- Bih biste smešteni u mojoj kući. Naravno, ako vam se ne
dopadne, moţete izabrati koju ţelite - rekao je pomalo ljutito.
- Imaćete čitavu vojsku slugu, a svile i dragulja koliko vam srce
ţeli.
- Hajde da se zadovoljimo onim što smo imali ovde - blago je
rekla.
- Nisam siguran da je to moguće - promrmsio je. - Osim toga,
odgovaramo jedno drugom. Ako se oboje malo potrudimo, naš
brak mogao bi da bude uspešan.
- To što mi nudite, gospodine, veoma podseća na poslovni
dogovor - uvređeno se namrštila.
- A, da - podsmehnuo se. - Zaboravio sam da verujete u brak iz
ljubavi, gospođice Terston. Ipak, uzmite u obzir i to da ste prva
devojka kojoj sam predloţio brak.
- Samo zato što to smatrate svojom obavezom - duboko je
uzdahnula podigavši pogled ka njemu. - Mislim da je bolje da se
naša veza završi u isto vreme kada i naš boravak ovde.
Tedington duboko uzdahnu i prođe prstima kroz kosu, a zatim
nesvesno poče da trlja vrat kao i uvek kada je bio nervozan.
Neprimetno se trgnuo kada je shvatio šta je uzrok njegove nervoze,
smetalo mu je to što Dţordţijana ţeli da se njihova veza brzo
završi.
- Razmislite o mojoj ponudi - po načinu na koji je to izgovorio bilo
je jasno da se radi o zahtevu, a ne o molbi.
- Gospodine, ništa ne traţim od vas, to sam vam već rekla duboko je uzdahnula. - Vodila sam ljubav s vama iako sam znala
da vas najverovatnije nikada više neću videti.
- Hoćete da kaţete da odbijate moju ponudu? - upitao je
namrštivši se.
- Neću se udati za čoveka koji će imati ljubavnice - opet je počela
da se bori sa suzama koje su se skupljale u njenim očima.
- Nisam pominjao ljubavnice - rekao je ozbiljno. - Kada se
venčamo, vi ćete biti jedina ţena s kojom ću voditi ljubav.
- Vi ste... - zastala je za trenutak kao da traţi prave reči.
- Avanturista... zavodnik i nikada nećete biti srećni u braku.
Priznajem da sam pomalo ljubomorna na sve ţene s kojima ste bili
pre mene, ali prihvatila sam da ste... takvi. Ali ja ţelim muţa koji će
mi biti veran kao i ja njemu.
- Lep govor za nekoga tako mladog - primetio je podsmešljivo.
- Devetnaest mi je godina, gospodine - uvređeno je napućila usne.
- Moţda sam mlada za vas, ali znam šta ţelim.
- I ja znam šta ţelim - zagledao joj se uoči.
- Sigurna sam da to nisam ja, gospodine - pogledala ga je ispod
oka. - Nećete biti srećni ako se oţenite mnome.
- Dopustićete mi da ja donesem odluku o tome šta me čini
srećnim.
- Dosadiću vam posle nekoliko nedelja - tuţno se osmehnula. -I
potraţićete druge ţene, a ja to neću moći da podnesem.
- Ne verujem da ćete mi ikada dosaditi, Dţordţijana - rekao je, a
to je i mislio. -Priznajem da mi je prošlost burna, spavao sam s više
ţena nego što mogu da se setim. Ali od kada sam sreo vas, nisam
pomislio ni na jednu drugu, samo ste mi vi u mislima. Zar ne znate
da kaţu da su preobraćeni zavodnici najbolji muţevi?
- Zar ne moţete da se zadovoljite ovim što smo imali? - upitala je
s nadom u glasu. - S nečim kratkim i lepim? To ste verovatno radili
s drugim ţenama.
- Sa svakom od njih - klimnuo je glavom. - Ali se neću zadovoljiti
time kada ste vi u pitanju.
Tedington je gledao njen neţni profil dok joj je pogled počivao na
rukama koje je sklopila u krilu. Osetio je neodoljivu potrebu daje
zagrli i poljubi mali mladeţ iznad njene leve obrve, ah zadrţala ga
je njena uzdrţanost.
Bila mu je potrebna sva samokontrola da ostane miran. Dok nije
ponovo sreo Dţordţijanu, nije znao šta mu je zaista potrebno. Ne
bilo koja ţena, trebala mu je Dţordţijana Terston. S njom je sve bilo
drugačije. Duboko je uzdahnuo pokušavajući da kontroliše ţelju
koja je buknula u njemu od pogleda na nju.
Prekrstio je ruke iza leđa nateravši sebe da se smiri, ali to nije
moglo da zaustavi njegovu maštu. U mislima je počeo da luta i
mogao je da zamisli Dţordţijanu kako sedi ispred kamina s
knjigom u ruci.
Osmehnuo se na pomisao da će se sigurno oduševiti kada bude
videla veliku biblioteku u Hardkasl Holu. Moći će da uţiva u
delima na latinskom, italijanskom i engleskom jeziku.
Mogao je daje zamisli sklupčanu u njegovoj omiljenoj, velikoj
fotelji s knjigom u krilu i šoljicom čaja u ruci. Njegova biblioteka u
renesansnom stilu bila je puna svetia zahvaljujući velikim
prozorima duţ spoljašnjih zidova.
On je biblioteku koristio kao radnu sobu i dopala mu se ideja da
je deli s Dţordţijanom dok ona čita ili piše pisma. Bio je siguran da
bi joj se dopao Hardkasl Hol - kada je vreme lepo, sva su vrata bila
širom otvorena.
Vrtovi su bili prepuni rastinja koje je bujalo pod toplim suncem i
prekrivalo zidove i balustrade stvarajući svet za sebe. Tedington se
prisetio kako je kao dete trčao po tim vrtovima, to su bila najlepša
sećanja iz njegovog detinjstva.
Tada je zamišljao da je vitez koji spašava damu u nevolji, a sada
je uhvatio sebe da zamišlja kako tamo vodi ljubav s Dţordţijanom
pod mesečinom. Počeo je i da se pita koliko će vremena proći pre
nego što njihova deca budu trčala po tim vrtovima.
Od pomisli na to srce mu je brţe zakucalo, tog trenutka poţeleo je
kćerku koja bi bila slika i prilika svoje majke. Sin bi imao njegovu
tamnu kosu i Dţordţijanine radoznale i nemirne oči... Te misli
toliko su ga okupirale da nije primećivao ništa drugo oko sebe.
- Dţordţijana, zar me nećete pogledati? - upitao je neţno.
Ona je nekoliko trenutaka ćutala i tek onda je polako okrenula
lice ka njemu. Mogao je da se zakune da je osetio da se nešto u
njemu pokrenulo kada je ponovo presreo pogled njenih zelenih
očiju.
- Znam da je ovo teško za vas, Dţordţijana - počeo je. - Venčanje s
nekim koga praktično ne poznajem teško je i meni.
- Da - duboko je uzdahnula i spustila pogled na svoje ruke
skrštene u krilu. -Da li ste ikada bili zaljubljeni? Imate trideset dve
godine, mora da ste bar jednom u ţivotu bili zaljubljeni.
- Nisam - nasmešio joj se. - Nikada nisam bio zaljubljen.
- Baš nikada? - pogledala ga je kroz poluspuštene trepavice.
- Naše društvo ne veruje u ljubav - rekao je ozbiljno, a onda brzo
dodao shvativši tok njenih misli: - Dajem vam časnu reč da se neću
zaljubiti u drugu ţenu.
- To ne moţete znati - tiho je rekla odmahnuvši glavom. - Moţda
ćete jednoga dana potpuno neočekivano negde ugledati ţenu u
koju ćete se zaljubiti. Emocije se ne mogu kontrolisati.
- Uskoro ćete otkriti da ja mogu da kontrolišem svoje emocije osmehnuo se samouvereno. - Dao sam vam reč da se neću zaljubiti
u drugu i verujte mi da ću je odrţati.
- Ţao mi je, gospodine - odmahnula je glavom i skrenula pogled.
- Sluţi vam na čast to što ste mi ponudili brak, ali to zaista nije
potrebno.
- Dakle, odbijate me - bio je to više zaključak nego pitanje.
- Oslobađam vas obaveze, gospodine - rekla je ne pogledavši ga.
Tedington je počeo da šeta ukrug. Još uvek nije mogao da
poveruje da ga je zaista odbila. Nije mogao da shvati koja oi mlada
dama iz dobre porodice odbila bračnu ponudu jednog vikonta.
S druge strane, Dordţijana Terston je bila osoba koja se
suprotstavljala krutim pravilima ponašanja društva. To mu je
pokazala kada je prihvatila njegovu pratnju do Mensfilda, a
potvrdila prethodne noći kada mu se predala.
Ali on je odbijao da poveruje u to da bi se s istom strašću predala
drugom muškarcu, moţda je zaista verovala da bi on nastavio da
ţivi kao dotad. Morao je brzo da pronađe način da je zadrţi uza se
da bi dobio dovoljno vremena da je ubedi u ispravnost svoje
odluke.
- U redu - rekao je konačno. - Prihvatam vaše odbijanje, ali ćete
isto tako vi prihvatiti moju zaštitu od lorda Bantlija i njemu sličnih
dok ne steknete pravo na svoje nasledstvo.
- Ali... - zbunjeno ga je pogledala. - Kako ste to zamislili?
- Narednih nekoliko meseci boravićete u Hardkasl Holu objasnio je gledajući je netremice.
- Očekujete da ţivim pod vašim krovom, gospodine? - uzviknula
je zapanjeno. - To će pokrenuti ogovaranja koja sigurno ţelite da
izbegnete. I sami ste rekli da gostioničaru niste dali naša prava
imena.
- Malo je kasno da se uzbuđujete zbog svoje reputacije, gospođice
Terston – primetio je sarkastično. - A što se tiče vašeg boravka pod
mojim krovom, nemojte se uznemiravati. Moja majka oboţava da
priređuje zabave i u ovo doba godine Hardkasl Hol je uvek pun
gostiju. Siguran sam da ćete naći bar nekoga po svom ukusu i da
ćete uvek imati propisanu pratnju.
- Ali... - zbunjeno je odmahnula glavom. - Šta ako vaš plan ne
uspe?
- Za vašu informaciju, gospođice Terston, moji planovi uvek
uspevaju - rekao je mirno, bez traga arogancije u glasu. -To je zato
što ih paţljivo smišljam i spro-vodim u delo. Krenućete odmah
kočijom za Tonton, a ja ću poslati glasnika da obavestim majku o
vašem dolasku. Pretpostavljam da vaše stvari nisu u Mensfildu?
- Ne - odmahnula je glavom.
- Tako sam i mislio. Bilo je to veoma loše organizovano bekstvo,
gospođice Terston.
- Nisam ţelela da propustim priliku koja mi se ukazala - slegnula
je ramenima.
- Ni ja neću propustiti svoju - rekao je tako tiho da ga nije čula.
5. poglavlje
Dţordţijana se čitavog puta divila prirodi. Kada se našla na vrhu
breţuljka, na obodu šume na suprotnoj strani doline, ugledala je
Hardkasl Hol. Bila je to velika, lepa kamena zgrada na uzvišici, a
nedaleko od nje proticala je reka koja je na jednom mestu u dolini
formirala jezero.
Velika kočija vikonta Hardkasla zaustavila se u prednjem
dvorištu Hardkasl Hola kada je mrak već pao. Dţordţijana je
ushićeno posmatrala ogromno kameno zdanje koje će joj narednih
meseci biti dom.
Hardkasl Hol je po veličini daleko prevazilazio zamak u kojem je
odrasla, tačnije dva Kaslton Hausa mogla su da stanu tu i još bi bilo
mesta. Uniformisani sluga je prišao, otvorio vrata kočije i pomogao
joj da siđe.
Bilo joj je ţao što je već pao mrak jer je bila sigurna da je okolina
bila isto tako impresivna. Zadivljeno se okretala u ogromnom
predvorju, fascinirana visokom oslikanom tavanicom i brojnim
lukovima koji su krasili stepenište. Visoka tavanica oslikana je tako
da podseća na nebo po kojem plove oblaci a zidovi su bili
neţnoplave boje. Dţordţijana se polako uspinjala širokim
stepeništem i bez daha gledala brojne slikarske radove na
zidovima.
Prostorije su bile visoke i prostrane, nameštene s ukusom i
moderno, sve oko nje svedočilo je o bogatstvu vlasnika. Hardkasl
Hol je, za razliku od sličnih zdanja, odisao toplinom i
jednostavnošću uprkos raskoši.
Zaista je u svakom pogledu premašio njena očekivanja. To je
mogao da bude njen dom da je prihvatila vikontovu velikodušnu
ponudu. Poţurila je za devojkom koja ju je odvela u njenu sobu.
Veliki krevet s baldahinom dominirao je prostorijom a kamin, uz
koji su postavljene dve udobne fotelje, bio je u uglu. Velika vrata
vodila su na balkon, a drveni ormar isticao se belom bojom.
U svim senzacionalističkim romanima koje je čitala događaji su se
odvijah brzo, pa čitaocima nikada nije bilo dosadno. Sada je stekla
utisak da je glavna junakinja jednog takvog romana, ali je znala da
se neće završiti srećno po nju.
- Gospođa se izvinjava što vas nije sačekala, muči je glavobolja rekla je devojka koja ju je dopratila do sobe. - Nada se da ćete joj se
sutra pridruţiti na doručku u maloj trpezariji.
- Da, hvala - Dţordţijana klimnu glavom. - Molim vas, prenesite
ledi Hardkasl da se nadam da će joj uskoro biti bolje i da će mi biti
zadovoljstvo da je upoznam kada joj se sutra pridruţim uz
doručak.
- Kako ţelite - devojka se nakloni. - Ako vam bilo šta treba,
pozvonite u bilo koje doba.
Kada je ostala sama, Dţordţijana je počela nervozno da šeta po
sobi kršeći prste. Nikako nije mogla da se oslobodi sećanja na
prošlu noć. Mada je znala da joj kao devojci iz ugledne porodice ne
priliči takvo ponašanje, nije osećala krivicu.
Reputacija vikonta Hardkasla bila joj je dobro poznata iz glasina
koje su kruţile. Imena brojnih ţena, kako glumica i operskih
pevačica, tako i mladih, bogatih udovica vezivala su se za njega.
Ipak, svi su znali da će se eri, kao svi dţentlmeni, jednom oţeniti
zato što mu je duţnost da dobije naslednika. Iznenadila ju je
njegova prosidba u gostionici i zatekla ju je nespremnu.
Kada je konačno shvatila šta je rekao, šta joj je ponudio, bila je
spremna da prihvati, ali se brzo pribrala. Dobro je znala da je
njegovo interesovanje za nju ograničeno na spavaću sobu i da bi
mu ubrzo dosadila.
Duboko je uzdahnula svesna činjenice da su njena osećanja
prema vikontu duboka, da joj je veoma drag. Nesvesno je
odmahnula glavom terajući tu pomisao iz svesti, Tedington
Leksford nije bio čovek u koga se treba zaljubiti.
Mada zbog smrti majke, a kasnije i oca, nije imala svoju sezonu u
visokom društvu, srela se s raznim tipovima muškaraca. Flertovala
je s mnogima i prihvatila udvaranje nekolicine pa je bila dovoljno
iskusna da shvati da je vikont opasan po nju.
Skinula je ogrtač i prebacila ga preko naslona fotelje, a zatim je
podigla pokrivač s kreveta, legla i pokrila se do brade.
Ma koliko se trudila, nije mogla da zaspi, nemirno se prevrtala po
velikom krevetu. Bila je uznemirena ali nije mogla sebi da objasni
zašto, osećala je zabrinutost bez ikakvog razloga.
Konačno je odustala od pokušaja da se opusti i zaspi pa je ustala
zbacivši nogom prekrivače sa sebe. Prišla je prozoru i razgrnula
teške draperije, a potom duboko udahnula noćni vazduh. Videla je
da oblaci delimično zaklanjaju mesec i zvezde.
Prišla je kaminu i dodala je još dve cepanice jer je osećala jezu u
kostima. Iako je bilo kasno proleće, noći su još uvek bile hladne i
Dţordţijana je svoju nelagodu pripisivala tome. Nekoliko
trenutaka gledala je u vatru koja se polako rasplamsavala a onda je
pošla u krevet. Ponoć je odavno prošla kada je konačno uspela da
zaspi, ali san joj je doneo uznemiravajuće snove.
Kada je ponovo otvorila oči, otkrila je da sunce visoko odskočilo
obasjavajući sobu i polako se protegnula. Učinilo joj se daje spavala
jedva nekoliko minuta. Ustala je i ogrnula kućnu haljinu koju je
pronašla na ivici kreveta, a zatim prišla umivaoniku i iz velikog
bokala nasula vodu da se umije.
Sela je za toaletni sto i počela da češlja svoju dugu plavu kosu
snaţnim pokretima. Potom ju je vesto podigla u jednostavnu, nisku
punđu i preko nje navukla mreţicu pričvrstivši je ukosnicama.
Osmehnula se kada je ugledala haljinu koja je visila na vratima
ormara i brzo ju je obukla. Pogledala je svoju siluetu u ogledalu i,
kritički se odmerivši, bila je zadovoljna onim što je videla.
Duboko je uzdahnula nekoliko puta pre nego što je otvorila vrata
sobe i izašla u hodnik. Kada je sišla u hol, zbunjeno je zastala
ugledavši sluge kako se nervozno gledaju, a zatim se trgnula na
zvuk koji je dopro do nje.
Odnekud su dopirali glasovi, tačnije, takva vika da je veliki
ulazni hol odzvanjao. Neka ţena je nekontrolisano vrištala i
Dţordţijana se stresla pitajući se šta joj to rade. Sledećeg trenutka li
jednim vratima pojavila se ţena čije je lice bilo iskrivljeno od besa, a
oči su joj ljutito sevale dok su joj usne bile stisnute u tanku liniju.
Inače, njeno lice je bilo mekih crta, s punim, senzualnim usnama,
pravilnim nosom i očima boje zlata.
Dţordţijana se nesvesno namrštila pitajući se odakle poznaje tu
ţenu čije je godine bilo nemoguće odrediti. Potom je shvatila zašto
joj se učinila poznatom: nešto u njenim crtama lica podsetilo ju je
na vikonta.
- A, naša nova gošća - rekla je ţena potvrđujući njene sumnje. Kako sam obaveštena, ti si verenica mog sina. Ko si i gde te je
upoznao?
- Sigurna sam da će vam gospodin vikont sve objasniti kada dođe
- uzvratila je osećajući se nelagodno. - Uveravam vas da nisam...
- Ostali gosti su u salonu. Dođi da te upoznam s njima - prekinula
ju je ţena pomalo grubo. - Nadam se da će ti ovde biti udobno.
- Hvala vam, ledi Hardkasl - Dţordţijana se naklonila i poţurila
za njom.
- Ako sam dobro razumela, ti treba da naslediš dvesta hiljada
gvineja - ledi Hardkasl je pogleda iskosa. - Da li je to tačno?
- Da, gospođo - zbunjeno je klimnula glavom. - Nasledstvo ću
dobiti kada napunim dvadeset godina, dotad je novac pod
starateljstvom.
- Veliko bogatstvo za devojku poput tebe - rekla je ledi više za
sebe. - Sigurna si da ih ne moţeš dobiti pre toga?
- Jedino ukoliko se udam pre tog roka - objasnila je pitajući se
kuda razgovor vodi.
- Za mog sina se ne moţeš udati, to je sigurno - ledi naglo zastade
i odmeri je od glave do pete. - On se neće oţeniti jer sam ja njegov
ţivot. To nasledstvo bilo bi sasvim dovoljno za tvoje potrebe.
- Bojim se da je to nemoguće pre nego što napunim dvadeset
godina, gospođo - mirno joj je odgovorila.
- Ništa nije nemoguće - ledi Hardkasl se zamišljeno osmehnu. Nešto bi se moglo učiniti.
- Kako to mislite? - Dţordţijana se namršti.
- Večeras ćeš večerati s nama - ledi je prečula gošćino pitanje.
- Hardkasl Hol je uvek pun gostiju, a neki dolaze kasno da se
zabave.
- Da se zabave? - ponovila je devojka.
- To sam rekla - obrecnu se ledi. - Dobro si čula.
Dţordţijana se neprimetno stresla od jeze koja joj se spustila niz
kičmu, iz nekog razloga osećala se veoma neprijatno u blizini ledi
Hardkasl. Bila je svesna toga da se ni ona nije dopala starijoj ţeni.
Ledi Hardkasl je bila opasna i Dţordţijana je priznala sebi da se
plaši te ţene, ali je znala da joj ne moţe nauditi. Gospođa nije ni
pokušala da prikrije da joj se ne dopadam, pomislila je, ali joj se
očigledno dopao moj novac.
Odahnula je kada je ugledala devojku pribliţno svojih godina,
koja im je prilazila smešeći se. Njena sjajna crna kosa bila je
podignuta u modernu punđu, a haljina koju je nosila bila je
nesumnjivo kreacija odlične londonske stilistkinje.
- Ledi Hardkasl - devojka se naklonila.
- Izabel, baš dobro što si naišla - ţena klimnu glavom. - Ovo je
naša gošća Dţordţijana Terskot. Bila bih ti zahvalna ako je upoznaš
s ostalim gostima jer treba nešto vaţno da obavim.
- Naravno, ledi Hardkasl - Izabela se nasmeši gledajući stariju
ţenu kako odlazi. - Pomalo je ohola, ali mora se priznati da je puna
duha. Zar ne mislite tako, gospođice Terston?
- Ne znam, zaista - Dţordţijana je bila zbunjena. - Upoznala sam
ledi Hardkasl pre nekoliko minuta.
- Pretpostavljam daje uspela da izvuče iz vas sve što je zanima crnka uhvati Dţordţijanu podruku. - Ne uzbuđujte se, s vremenom
ćete se navići na njeno ponašanje koje nije uobičajenu za damu
njenog poloţaja.
- Bojim se da neću ostati ovde dovoljno dugo, gospođice Izabela Dţordţijana se osmehnu.
- Zovite me Izabela. Nas dve smo ionako najmlađe ovde. Jeste li
došli s gospodinom Terstonom? Da li je on vikontov poznanik? Ili
moţda ledi Hardkasl? Moj muţ, lord Menli odavno poznaje
vikonta. Bili su zajedno na Oksfordu.
- Nisam udata - promrmljala je Dţordţijana pomislivši da njena
nova sagovornica nije ništa bolja od prethodne. -Vikont Hardkasl
me je ljubazno pozvao da provedem neko vreme ovde. Verujem da
je poznavao mog pokojnog oca.
- A, tako - Izabela je odmeri od glave do pete. - Vi ste, dakle, ta
misteriozna gošća koja je izazvala opštu pometnju u duši naše
domaćice.
- Pometnju? - zbunjeno ponovi Dţordţijana.
- Čula sam neke glasine... - osvrnula se oko sebe i nastavila je tiše,
poverljivim tonom: - Od sinoć se priča da je vikont odlučio da se
oţeni. Ne znam ima li istine u tome, ali to je veoma uzbudilo ledi
Hardkasl. Znate li moţda nešto o tome, Dţordţijana?
- Naţalost, ne znam. Poslednji put videla sam gospodina vikonta
pre nekoliko dana u Londonu - osetila je kako crveni zbog laţi. Verovatno je u pitanju trač.
- Nisam sigurna - Izabela odmahnu glavom. - Ovoga puta je nešto
drugačije. Čak je i gospođa Reding uznemirena.
- Gospođa Reding? - Dţordţijana se namršti. - Bivša vikontova
ljubavnica?
- Bivša? - Izabela se nasmeja. - Draga moja, Amelija Reding nije
neko ko se povlači pred preprekom. Ako je verovati glasinama,
veza između nje i vikonta nikada nije prekinuta.
- Ljudi svašta pričaju - Dţordţijana je izbegavala da pogleda
sagovornicu. - Imaju previše slobodnog vremena ako mene pitate.
- Zaista, gospođice Terston? - ledi Menli se pakosno osmehnu. - A
kako objašnjavate to da su oboje prethodnu nedelju proveli u
Brajtonu?
- Slučajnost? - ponudila je odgovor.
- Moţda - Izabela sleţe ramenima - ali moram vas upozoriti na to
da je dotična gospođa izjavila da ne namerava da odustane od svog
ljubavnika.
- Mislim da se i vikont nešto pita -Dţordţijana je iskosa pogleda.
- Ah, draga gospođice Terston, njih nije teško zavesti, ali vi ste
isuviše mladi da biste to znali - nagnula se nastavljajući u veoma
poverljivom tonu: - Mnogi od njih imaju i ţene i ljubavnice. Bili
biste zapanjeni kada bih vam spomenula samo neke.
- Molim vas, nemojte. Vikont Hardkasl mi liči na čoveka koji je
navikao da dobij a ono što ţeli.
- Muškarci - Izabela prevrnu očima. -Misle da poseduju sve,
uključujući ljude koji ih okruţuju. To se naročito odnosi na ţene.
Misle da mogu da nas očaraju kao one njihove operske pevačice i
glumice.
- Već sam sretala takvem muškarce i znam kako da izađem na
kraj s njima - samouvereno izjavi Dţordţijana.
- Bila bih oprezna da sam na vašem mestu. Ovde je drugačija
situacija nego u Londonu. Osim toga, morate priznati da je vikont
Hardkasl veoma zgodan. Bije ga glas da je veliki ljubavnik.
Dţordţijana tiho uzdahnu zaključivši da je ipak donela pravu
odluku odbivši vikonta jer ne bi podnela činjenicu da je njena
suparnica dvostruko starija udovica. A moţda je tako bolje,
pomislila je u jednom trenutku, to će joj pomoći da ga lakše preboli.
- Draga, gospođice Terston - Izabela je pogleda iskosa - nešto ste
mi bledi.
- Ovde je zagušljivo, zar ne mislite tako? - bila je ponosna na sebe
što se brzo snašla.
- U pravu ste - prihvati crnka veselo. - A moram priznati i da sam
ogladnela. Hajdemo, ostali nas čekaju u malom salonu.
Mali salon uopšte nije bio mala prostorija, ali tako su ga nazivali
jer je postojao veći koji se koristio u večernjim satima. Tu su zatekle
nekoliko dama, Izabelinog muţa, lorda Menlija, lorda Ervija i još
jednog gospodina koga je viđala na balovima u Londonu, ali nije
znala njegovo ime.
Muškarci su brzo ustali da ih pozdrave, a Dţordţijana im se
nasmešila dozvolivši Izabeli da je prisno drţi ispod ruke dok ju je
predstavljala. Poznavala je neke od prisutnih i pozdravila ih je
klimanjem glavom i osmehom.
Gotovo istog trenutka privukla je pa ţnju svih prisutnih neţenja i
uţivala je u tome. Brzo i lako se upustila u konverzaciju prihvativši
ponuđenu solju čaja i kolače.
Upravo je počela da razmišla o prihvatljivoj temi za razgovor
kada su se velika dvokrilna vrata širom otvorila. Sledećeg trenutka
u trpezariju je ušao vikont okrznuvši pogledom prisutne.
Nekoliko trenutaka njegove oči zadrţale su se na Dţordţijani.
Ona je krišom uzdahnula i uloţila veliki napor da spreči crvenilo
na obrazima kada joj se pogled susreo s vikontovim.
- Hardkasle - lord Menli ustade da pozdravi prijatelja - već sam
pomislio da nećete doći.
- Oprostite mi, Menli, bio sam zauzet neodloţnim poslom odgovorio je neodređeno.
- Sve vam je oprošteno, prijatelju - lord se široko osmehnuo.
- Propustili ste izvrsnu večeru sinoć, Hardkasle - reče mu uz
osmeh lord Ervi dok se pozdravljao s njim. - Gde ste bili?
- Bio sam zauzet, Evri - promrmlja Tedington.
- Onda će vam bez sumnje prijati ovaj vazduh - Izabela ga je
gledala pravo u oči. - Odmorićete se od tolikih obaveza.
- Nadam se da ste udobno putovali, gospođice Terston - rekao je
Tedington okrenuvši se ka njoj.
Dţordţijana je polako ustala osećajući blagu drhtavicu u
kolenima i netremice je gledala kako vikont podiţe njenu ruku do
svojih usana. Nije joj promakao pogled kojim je odmerio čitavu
njenu figuru od lica do vrhova cipela.
- Neopisivo mi je zadovoljstvo što sam vas ponovo sreo,
gospođice Terston - značajno ju je pogledao. - Oduševljen sam time
što ste prihvatili moj poziv da me posetite.
- Zaista? - upitala je tiho da je samo on čuje.
Dţordţijana oseti da crveni i brzo okrenu glavu ne ţeleći da on to
vidi. Vikont je očigledno bio vičan igri dvosmislenih izjava. U
jednom trenutku podigla je pogled i shvatila da on i dalje netremice
gleda u nju. Trudila se da zadrţi mirnoću na licu i blago se
osmehnula na šta je on klimnuo glavom.
- Kako vam se dopada Hardkasl Hol, gospođice Terston? - upitao
je.
- Predivan je - odgovorila je iskreno. -Volela bih da ga bolje
upoznam.
- Ovde se ne isplati biti radoznao -uhvatio ju je za ruku i poveo
dalje od ostalih. - Ne znam da li ste čuli, ali u Hardkasl Holu ima
duhova. Nikada ne znate na kakvog ćete naleteti.
- Ako ih ima, ne zameram im. Zdanje je predivno.
- Drago mi je što to čujem - zadovoljno je klimnuo glavom. - Sutra
ću vas povesti u obilazak. Jedan deo je saksonski, postoji i
normanski, pa iz doba Edvarda Ispovednika, Elizabete I,
restauracije kraljice Viktorije. Svaka generacija dodala je ponešto
ulepšavajući Hardkasl Hol.
- Da li ste i vi nešto dodali? - upitala je zagledavši se kroz prozor.
- Nisam - odmahnuo je glavom. -Moţda ću to uraditi kada se
oţenim.
Dţordţijana brzo pogledala oko sebe pitajući se da li je nekome
čudno to što su se odvojili od društva. Međutim, niko nije obraćao
paţnju na njih, bar ne otvoreno, i ona se malo opustila.
- Nadam se da se naš poslednji razgovor neće ponoviti promrmljala je.
- Koliko se sećam, pitali ste me da li sam zaljubljen i ja sam vam
rekao da nisam - time joj je dao do znanja da ne ţeli da promeni
temu. - Sada ţelim da vam postavim isto pitanje. Da li ste
zaljubljeni u nekoga, Dţordţijana?
- Nisam - odmahnula je glavom oseća-jući da joj crvenilo obliva
obraze.
- Ponajmanje u onoga s kim ste proveli noć u gostionici izgovorio je jedva čujno, gledajući je netremice. - Moţda bih mogao
da vas navedem na to da se zaljubite u mene, Dţordţijana. Plašite li
se ljubavi ili, moţda, samo mene?
Dţordţijana gaj e zapanjeno gledala, potpuno zatečena njegovom
drskošću, i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se pribere. Diskretno
je stisnula usne, znala je da kao lepo vaspitana devojka ne sme da
mu kaţe ono što joj je navrh jezika.
- Izvinite me, gospodine vikonte - uhvatila je skute svoje haljine i
naklonila se. - Od sinoć umirem od ţelje da prošetam po vrtovijma.
Brzo se okrenula i, ne dajući mu priliku da je zaustavi, izašla je na
prostranu terasu. Tek kada je bila sigurna da je dovoljno daleko,
dozvolila je sebi da zastane i krišom pogleda u pravcu kuće.
Odahnula je jer je niko nije pratio pa je produţila kroz prelepo
uređenu baštu. Išla je polako pored grmova ruţa koji su upravo
počeli da listaju i da formiraju prve prolećne pupoljke.
Uskoro je pronašla deo vrta koji je bio pomalo izdvojen, ukrašen
mermernim figurama i malim kamenim klupama. Sela je na klupu
u hladovini i pomislila na to da je sudbina nepredvidljiva, bar u
njenom slučaju.
6. poglavlje
Dţordţijana se umalo nije onesvestila prvi put u ţivotu dok je
dve večeri kasnije stajala u uglu velike balske dvorane u Hardkasl
Holu. Sve oko nje počelo je da se vrti dok se borila s neverovatnim
šokom.
Verovala je da je njena prošlost iza nje i poslednje što je očekivala
bilo je da ugleda lorda Bantlija kako ulazi u dvoranu. Za tren joj se
učinilo da je vreme stalo i da su plamičci bezbrojnih sveca u teškim
lusterima prestali da lelujaju.
Rastrzana između besa i očaja, posmatrala ga je kako korača
pravo prema njoj i mogla je samo da se nada da neće izazvati
skandal. A s druge strane, lord Bantli je bio dovoljno bogat i cenjen
da je povremeno mogao sebi da priušti skandal.
Njen ugled tako nešto ne bi mogao da podnese pa je duboko
uzdahnula spremajući se za susret. Da bi se smirila, raširila je belu
čipkanu lepezu i počela da se hladi. Njen plan da pobegne od tog
uţasnog čoveka odlično je funkcionisao do te večeri. Treba samo da
ostane mirna i sabrana, pomislila je, i ranije je uspevala da se izvuče
iz neprijatnih i opasnih situacija.
Duboko je uzdahnula prisilivši sebe da ga pogleda pravo u oči iz
kojih su izbijale varnice. Da nije bila okruţena tolikim ljudima,
Dţordţijana bi u tom trenutku bila zaista uplašena jer je lorda
Bantlija pratio glas da je izuzetno grub i nasilan prema ţenama.
Ona mora biti pametna, pronicljiva i hladne glave ako ţeli da
nepovređena izađe iz tog susreta, pomislila je. Međutim, jedan
pogled na njegovo crveno lice i oči koje su ljutito sevale rekao joj je
da to neće biti lako.
- Dţordţijana - preteći je izgovorio zastavši ispred nje.
Stresla se od zvuka njegovog glasa. Odjednom je postala svesna
neprijatne tišine koja je zavladala i primetila je da svi nestrpljivo
očekuju nastavak razgovora.
- Ne dozvoljavam da mi se obraćate na taj način - prosiktala je
kroz stisnute usne tako tiho da je samo on mogao da je čuje.
- Mislim da sam bila dovoljno jasna kada sam rekla da ne ţelim
nikada više da vas vidim.
- Uveravam vas da ćete ţeleti da čujete ono što imam da vam
kaţem - ledeno se nasmešio.
- Ne interesuje me ništa što vi...
- Dosta! Za ovo ćete biti kaţnjeni kada se venčamo. Objaviću našu
veridbu posle večere, a venčaćemo se za najkasnije nedelju dana.
- Ne! - odmahnula je glavom osećajući kako u njoj raste bes.
- Rekla sam vam da se nikada i ni pod kojim uslovima neću udati
za vas. Ako objavite našu veridbu, verujte da ću vas odbiti pred
svim gostima Hardkasl Hola. Iako prezirem tračeve, verujem da će
vest o tome stići do Londona za najkasnije dva dana.
- Ja ću sutra nešto objaviti - zagonetno se osmehnuo. - Ako ne
našu veridbu, onda trač... iako ih vi toliko prezirete.
- Ne postoji ništa što...
- Izvesni lord B. i gospođica Dţ. proveli su noć u intimnoj
atmosferu u jednoj gostionici na putu za Brajton - rekao je glasom u
kojem se osetilo likovanje.
- Ali... - pogledala ga je zapanjeno. -To je laţ!
- Ne sasvim — trijumfalno se osmehnuo. - Moţete izabrati da
kaţete pravu istinu, ali u svakom slučaju vaš ugled će biti uništen.
Dţordţijani se činilo da će joj srce iskočiti iz grudi, toliko je
snaţno udaralo. Obe opcije koje joj je lord Bantli nudio bile su
pogubne po nju i jedini način da spase svoju reputaciju bio je da se
uda za njega ili za vikonta.
Lord Bantli je očigledno računao na to da će izabrati njega, a
visoko društvo pozdravilo bi taj brak. Štaviše, mnoge dame će je
smatrati pametnom što je na takav način osigurala prestiţan brak.
Ni ugled lorda Bantlija ni vikonta Hardkasla ne bi bio ugroţen
takvim skandalom jer su se obojica visoko kotirali na društvenoj
letvici. Bilo je lako odlučiti da ignorišu norme društva, ali nešto
sasvim drugo je biti stavljen pred konačni izbor, pomislila je
duboko uzdahnuvši.
Osim toga, posle svega što je vikont Hardkasl učinio za nju, bila
je duţna da se potrudi da njegovo ime ne bude upeteno u skandal.
U tom trenutku jedna spasonosna misao projurila je kroz njenu
glavu.
- Ako se ne varam, traţili ste netaknutu devojku a ja to više
moţda nisam - slatko se osmehnula. - Ipak sam provela noć u
intimnoj atmosferi krčme s jednim gospodinom.
- Ali taj gospodin očigledno neće da se oţeni vama inače bi vaša
veridba već bila objavljena - procedio je kroz stisnute zube. - A ako
je to što kaţete istina, onda...
- Eto - zadovoljno je klimnula glavom. - I sami vidite da je brak
između nas nemoguć. Na kraju krajeva, moja tetka je ledi Milborn,
a i sami znate kakve glasine kruţe o njoj.
- A, ne - nasmejao se poput hijene. - Ako se nešto zaista desilo,
naći ću način da vas kaznim zbog toga, ali venčanja će biti. Uţivaću
u tome da vas pripitomim. Šta god da uradite, Dţordţijana, ja ću
biti taj ko će se naslađivati vašim porazom.
- Poslednji put vam kaţem da se neću udati za vas - obrecnula se
ne vodeći više računa o tome da li će je neko čuti. - Sta god da
uradite ili kaţete, nećete me nagovoriti da prihvatim brak s vama.
- A, Bantli, vidim da si upoznao našu malu naslednicu! - uzviknu
ledi Hardkasl stvorivši se u tom trenutku pored njih.
- Gospođice Terston, lord Bantli je vaš večerašnji partner.
Dţordţijana je zaustila da se pobuni, a zatim je shvatila da ne
vredi ništa da pokušava. U tom trenutku čula je jasan, oštar zvuk i
trgla se, a kada je spustila pogled, otkrila je da je ona stvorila taj
zvuk kada je polomila lepezu.
- Izvinite me, gospođo - naklonila se. Poţurila je da se udalji
namerno propustivši da pozdravi lorda Bantlija. Nije morala da
bude previše pametna da bi shvatila namere ledi Hardkasl, a bila je
sigurna u to da je dotični lord umešao prste.
Bio joj je potreban vazduh i zato je gotovo istrčala na terasu koja
je bila osvetljena brojnim svetiljkama. Veče je bilo neobično prijatno
za to doba godine i nekoliko parova koristilo je privatnost vrta do
kojeg se stizalo preko terase.
Oslonila se svom teţinom na ogradu dok joj je mozak grozničavo
radio traţeći način da se izvuče iz zbrke u koju je ponovo upala, ne
svojom krivicom. Jedino što joj je padalo na pamet bilo je da se
povuče u svoju sobu i ne izlazi odatle dok je lord Bantli u gostima.
- Baš sam razmišljao o tome kako se danas brzo stiţe iz Londona čula je dobro poznati vikontov glas iza sebe. - Doverski put je sve
prometniji.
- Ne mogu da podnesem lorda Bantlija - okrenula se ka njemu. A još moram da sedim pored njega tokom večere.
- Nećete sedeti pored njega - mirno je proučavao njeno lice.
- Mogu li da se povučem, gospodine vikonte? - pogledala ga je
iskosa.
- I da pobegnete? - podigao je jednu obrvu.
- U pravu ste - promrmljala je posle kraćeg razmišljanja. - On je taj
koji treba da se sklanja.
U trenutku joj se učinilo da vikont ţeli još nešto da kaţe, ali se
tada na terasi pojavila bučna grupa. Dţordţijana je prepoznala
Izabelu i lorda Menlija, kao i lorda Evrija dok joj je prelepa dama u
njihovom društvu bila nepoznata.
- Tedi, dragi, svuda sam te traţila - rekla je ţena maznim glasom
uhvativši vikonta ispod ruke.
- Amelija, dozvoli mi da ti predstavim gospođicu Terston, moju
gošću - Tedington se naglo uspravio. - Gospođice Terston, moja
poznanica Amelija Reding.
Dţordţijana je osetila neobičan pritisak u grudima kada je
shvatila ko je ta dama. Do tog trenutka vikontova ljubavnica bila je
imaginarna, ali sada je pred njom stajala prelepa ţena od krvi i
mesa.
Jedan pogled bio joj je dovoljan da shvati da ta ţena zna kako da
privuče paţnju muškarca i kako da je zadrţi. Na sreću, nisam se
zaljubila u vikonta, pomislila je s olakšanjem, jer bih bitku s
gospođom Reding sigurno izgubila.
- Gospođo - klimnula je glavom naklonivši se.
- Tedi - Amelija ju je ignorisala - obećao si mi da ćeš me naučiti da
igram faro.
- Ako ţeliš - promrmljao je i poveo pratilju nazad u dvoranu.
- Ovde je ţivlje nego što ste navikli, gospođice Terston? - upitala
je Izabela smešeći se.
- Priznajem da sam iznenađena nekim stvarima - uzvratila je
osmehom. - Naročito kockarnicom koju sam slučajno otkrila.
- Zar vam Hardkasl nije rekao? - lord Everi se zbunjeno nasmeši. Osim toga, mislio sam da to svi znaju. Njegova majka, ledi
Hardkasl okoreli je kockar. Kada joj je London postao vruć,
povukla se ovde i napravila jednu od najvećih kockarnica u Evropi.
- Nisam to znala, gospodine. Doduše, tek sam pre nekoliko
meseci došla u London, a dotad sam ţivela na selu.
- A, tako - lord Everi klimnu glavom.
- U svakom slučaju, ledi Hardkasl uzima dva i po procenata. To
je, naravno, protivzakonito.
- Problem je u tome što sve odmah prokocka - objasni lord Manli.
- Tačno - potvrdi lord Evri. - Gledao sam je kako ulaţe i po
hiljadu gvineja na jedno deljenje karata.
- Da budem iskrena, ne volim guţvu - Dţordţijana sleţe
ramenima. - I ne znam šta zaista traţim ovde. Ovakve ljude nikada
pre nisam srela i ne ţelim više da ih vidim.
- Sigurna sam da se te reči ne odnose na našeg domaćina
Hardkasla - Izabela je značajno pogleda. - On je zaista jedinstven
primerak muškog roda. Znate li, gospođice Terston, da je jednom
za opkladu pobedio prvaka Engleske u boksu? Šta kaţete na to?
- Ne znam šta da kaţem - promrmlja Dţordţijana.
- Stalno zaboravljam da ste vi ţiveli na selu - Izabela prezrivo
odmahnu rukom.
- Kladim se da nemate pojma šta se ovde događa, gospođice
Terston.
- Imam oči pa vidim.
- A ono što ne vidite?
- E, sad je dosta, draga - umešao se lord Manli. - Hajde, iznenada
sam raspoloţen za ples.
- Izabela je divna devojka, ali ponekad zaista nema takta osmehnuo se lord Everi kada su ostali sami. - Nemojte joj zame-riti,
bojim se da ju je moj prijatelj previše razmazio.
- Ledi Manli je od prvog trenutka bila ljubazna prema meni poţurila je da ga razuveri. - Zaista nemam šta da joj zamerim.
- Da li ste raspoloţeni za ples, gospođice Terston? - upitao je
ponudivši joj ruku.
Dţordţijana mu se zahvalno nasmeši-la i spustila je dlan na
njegov dozvolivši mu da je povede do podijuma za igru. Ostatak
večeri protekao je lepo.
Za vreme jela sedela je između lorda Everija i gospodina koji joj je
bio predstavljen kao Piter Gilinam. Kada je u jednom trenutku
preko stola uhvatila pogled vikonta Hardkasla očima mu se
zahvalila, na šta je on klimnuo glavom.
Mada joj je sve vreme za večerom bilo neprijatno pod upornim
pogledom lorda Bantlija, uspela je da se opusti i da uţiva u
razgovoru. Posle večere je ponovo plesala i raspoloţenje joj se
popravilo, a osmeh joj nije silazio s lica.
- Ah, gospođice Terston, tu ste - vikont Hardkasl se u jednom
trenutku pojavio pred njom. - Nadam se da me nećete odbiti za
ovaj ples.
- Nikako, gospodine vikonte - ljupko mu se nasmešila prihvativši
njegovu ruku.
- Izbegavate me, gospođice Terston - privukao ju je u zagrljaj i
poveo u ritmu muzike.
- Nije tako, gospodine, to vam se učinilo.
- Ţelim da razgovaram s vama nasamo.
Nije joj preostalo ništa drugo nego da mu dozvoli da je izvede na
terasu. Duboko je udahnula sveţ vazduh da bi se opustila. Noć je
bila vedra, ali na nebu nije bilo mnogo zvezda pa je napolju vladao
gotovo mrkli mrak, a jedina svetlost i zvukovi dopirali su iz balske
dvorane.
- Video sam kako vas lord Everi gleda - reče Tedington.
- Oprostite? - Dţordţijana ga zapanjeno pogleda.
- Kada vas je pozvao na ples, razmenili ste poglede - oči su mu
sijale u mraku.
- Šta se dešava?
- Mislim da vas se to ne tiče, vikonte - malo se povratila od
iznenađenja pa mu je drsko odgovorila.
- I te kako me se tiče - glas mu je bio oštar dok joj se unosio u lice.
- Vi ste u mom domu i pod mojom zaštitom, sećate se? Imam pravo
da znam da li moja štićenica ima aferu.
- Samo smo plesali — ustuknula je. -Teško da se to moţe smatrati
aferom.
- Drţaču vas na oku, gospođice Terston. Ne ţelim da vam se bilo
koji muškarac previše pribliţi.
- Ponovo ste arogantni, vikonte — prkosno je isturila bradu. Mogu imati prijatelje, kao što vi moţete imati prijateljice.
- Ne razmenjujem vrele pogleda sa svojim prijateljicama - rekao je
tiho.
- Ne, vi razmenjujete nešto drugo sa svojim prijateljicama osmehnula se izazivački. - Da vas ne poznajem bolje, vikonte,
pomislila bih da ste ljubomorni.
- Samo se drţite podalje od njega i njemu sličnih. Imajte na umu
činjenicu da lord Everi traţi samo zabavu.
- Eto, opet mi govorite šta da radim - ispravila je ramena. Druţicu se sa svakim ko mi se dopadne. Naviknite se na to,
vikonte.
- Neću vam to dozvoliti - malo je povisio ton.
- Nećete mi ni zabraniti - okrenula se od njega.
- Nemojte mi prkositi, Dţordţijana - grubo ju je uhvatio za mišicu
i poveo niza stepenice.
- Pustite me, vikonte - prosiktala je. -Kuda me vodite?
- Ne opirite se, draga gospođice Terston, inače ćete napraviti
scenu - ledeno joj se osmehnuo. - Siguran sam da to ne ţelite.
Bez reči, ignorišući njene proteste, proveo je kroz mračan vrt
vesto birajući staze među gustim rastinjem. Dţordţijana nije bila
sigurna da li bi umela sama da se vrati istim putem.
- Ponašate se suludo, vikonte - uzviknula je kada su se konačno
zaustavili.
- Ovo radim za vaše dobro, gospođice Terston - mirno je
odgovorio.
- Vi ste divljak! - stisnula je šake.
- Draga moja, već sam vam rekao da svojim ponašanjem izvlačite
najgore iz mene - glas mu je bio opasno tih.
- Pretpostavljam da ćete me sada zaključati u moju sobu? procedila je kroz stisnute usne.
- Ako vas budem zaključao, budite sigurni da to neće biti vaša
soba - značajno se nasmešio.
Dţordţijana zamahnu rukom da ga ošamari, ali je on munjevito
reagovao i uhvatio njenu ruku pre nego što se spustila. Već
sledećeg trenutka bila je u njegovom zagrljaju, nemoćna pod
njegovim poljupcima.
- Ovo je mnogo bolje, Dţordţijana - promrmljao je između dva
poljupca. -Najviše mi se dopadate dok vas ljubim...
- Vi... - oči su joj ljutito sevnule. - Kako se usuđujete, gospodine?!
- Vi ste mi to dozvolili - mirno joj je odgovorio smešeći se. - Zar
ste zaboravili?
Počela je da ga udara pesnicama po grudima, što je samo izazvalo
njegov glasan i veseo smeh. U jednom trenutku uspela je da se
oslobodi njegovog stiska i potrčala je nazad prema kući.
Dţordţijana je besno zalupila vratima svoje sobe, ali joj je to bila
mala uteha jer je i dalje mogla da čuje njegov smeh. Taj čovek ju je
dovodio do ludila, u jednom trenutku bio je toliko prijatan i
duhovit da se topila u njegovom prisustvu, a u sledećem je postajao
dalek i grub.
Zaista, i pored najbolje volje, nije mogla da razume tog čoveka
koga je upoznala igrom sudbine. Duboko je uzdahnula i zamišljeno
sela u fotelju, svesna svojih konfuznih osećanja, ali i činjenice da joj
je, i protiv njene volje, Tedington Leksford, vikont Hardkasl bio sve
draţi.
7. poglavlje
Jako popodnevno sunce ulazilo je kroz širom otvoren prozor
obasjavajući sobu. Dţordţijana je pogledala u plavo nebo
primećujući da nema nijednog oblaka.
- Slobodno - odazvala se čuvši kucanje povratima.
- Gospođice - devojka je ušla poklonivši se. - Ledi Hardkasl vas je
pozvala da joj se pridruţite u voţnji kočijom.
- Stvarno? - Dţordţijana se zbunjeno namršti.
- Ledi je rekla da će kočija biti spremna u sedam - devojka je
počela da vadi odeću iz ormara. - Pripremila sam vam kupku,
sigurna sam da će vam prijati.
- Koliko je sati? - upita Dţordţijana zevajući.
- Prošlo je tri, gospođice - devojka je sloţila izvađenu odeću u dno
kreveta i ponovo se naklonila. - Molim vas, pozovite me ako vam je
još nešto potrebno.
Dţordţijana je sačekala da se devojka povuče a onda je zbacila
pokrivač sa sebe i brzo se oslobodila spavaćice. S uzdahom
olakšanja utonula je u kadu punu tople vode i počela polako da se
opušta zatvorivši oči.
Više od pola noći provela je razmišljajući i uopšte joj se nije
dopadao tok tih misli. Na sebe je bila posebno ljuta zbog činjenice
da je uvek pronalazila razlog da razmišlja o vikontu Hardkaslu.
Nije znala koliko je tačno vremena prošlo, ali je izašla iz kade tek
kada se voda gotovo potpuno ohladila. Na brzinu se obukla i
poţurila u trpezariju jer je bilo vreme ručka, a njen stomak počeo je
da se buni zbog gladi.
Posle ručka gosti su otišli u šetnju po stazama uređene bašte na
imanju. Ubrzo je Dţordţijana iskoristila priliku i odvojila se od
grupe traţeći mirno mesto gde bi mogla da čita knjigu koju je
ponela.
Sela je na klupu u hladovini i otvorila knjigu uţivajući u tišini
koja ju je okruţivala. Toliko se udubila u čitanje da nije čula korake
koji su se pribliţali šljunkovitom stazom. Trgnula se kada je čula
diskretno nakašljavanje.
- Oprostite ako sam vas uplašila, gospođice Terston - promrmlja
devojka pocrvenevši. - Ledi Hardkasl me je poslala da vas
obavestim da je kočija spremna.
- A, da, naravno - Dţordţijana duboko uzdahnu. - Recite joj da
odmah dolazim.
Polako je ustala i krenula nazad kroz vrt. Odloţila je knjigu u
biblioteci i izašla u veliki ulazni hol. Za trenutak je razmišljala o
tome da li da pošalje nekoga po njen ogrtač, ali je odusatala.
Sunce je bilo na zalasku, ali bilo je vremena do mraka, a one će se
verovatno vratiti do večere, pomislila je i poţurila prema izlazu.
Ispred stepeništa je stajala velika crna kočija s dva upregnuta
vranca.
Dţordţijana je zastala jer na kočiji nije bilo porodičnog grba
Hardkaslovih, ali je odmah odbacila bilo kakvu sumnju. Livrejisani
sluga otvorio je vrata kočije pomogavši joj da se popne, a konji su
istog trenutka krenuli.
Izgubivši ravnoteţu zato što je kočija naglo krenula, Dţordţijana
je pala na sedište i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se pribere.
Kada se konačno uspravila, primetila je da su navučeni tamni
zastori na prozore.
Sklonila je pramen sa čela a onda se uplašeno trgnula shvativši da
preko puta nje ne sedi ledi Hardkasl već neko drugi. Prvo što joj je
palo na pamet bilo je da otvori vrata kočije i da iskoči, ali je otkrila
da su vrata zaključana. Ponovo se stresla kada je susrela
proračunati, hladan pogled kojim ju je saputnik odmerio pre nego
što nagnuo prema njoj.
- Draga Dţordţijana - rekao je lord Bantli prividno mekim glasom
- došao sam po vas.
- Zašto? - trudila se da joj glas ne zadrhti.
- Zato što hoću da budete moja ţena, i to što pre - osmeh mu je
bio leden.
Lord Bantli se glasno nasmeja odmerivši je pogledom od glave do
pete, ovoga puta iz tog pogleda izbijala je poţuda. Dţordţijana se
stresla dok je grozničavo razmišljala pokušavajući da pronađe izlaz
iz te situacije.
Nikada nikoga u ţivotu nije mrzela, ali u tom trenutku iz dna
duše mrzela je čoveka koji je sedeo naspram nje. Čvrsto je stegnula
šake u nemoćnom besu, a zatim ga je prkosno pogledala u oči.
- Nikada! - rekla je odlučno. - Već sam vam rekla...
- Misliš da me interesuje šta ti kaţeš? - lord Bantli se prezrivo
nasmeja.
Dţordţijana je poţelela da vrišti, ali je progutala suze ne ţeleći da
mu pruţi zadovoljstvo da je vidi kako plače. Nesvesno je
uzmaknula u ugao sedišta zbog čega je lordovo lice dobilo grub
izraz, a oči su mu se suzile.
- Nema svrhe da uzmičeš - odmerio ju je od glave do pete. - Bićeš
moja ovako ili onako, izbor prepuštam tebi.
- Biram da ne budem vaša ni na koji
bio mnogo jači od nje i
uspeo je da je način - odgovorila mu je sa sigurnošću koju nije
osećala.
- Bojim se da nemaš izbora, draga moja - ledeno se nasmejao. Otac više ne moţe da ti pruţi zaštitu, a tvoja domaćica je bila
spremna da mi pomogne u ovoj maloj zaverE
- To sam shvatila. Kako se usuđujete da uradite ovako nešto,
gospodine? Nijedan dţentlmen koji drţi do svoje časti ne bi...
- Ali ja nisam dţentlmen, draga moja Dţordţijana - prekinuo ju je
grubo. - Što se više otimaš, moje će zadovoljstvo biti veće kada te
budem pripitomljavao.
Neverovatno hitro, njemu potpuno ne-svojstveno, seo je na
sedište pored nje i grubo ju je uhvatio za ruku. Dţordţijana je
počela da se otima i da vrišti mada je znala da joj to neće pomoći.
U jednom trenutku uspela je da oslobodi ruku njegovog stiska
dok je bes u njoj sve više rastao. Zatim mu je zarila nokte u obraz i
ogrebala ga svom snagom.
- Šta si mi to uradila, kučko?! - uzviknuo je ljutito. - Ne vrediti da
se otimaš, nas dvoje ćemo se vratiti kao muţ i ţena!
- Jeţim se od vas! - procedila je kroz stisnute zube.
- Jedva čekam da se sva najeţiš zbog mene - rekao je hrapavim
glasom.
- Pustite me! - nastavila je da se otima.
- Ne shvatam zašto se toliko Opireš?! Nudim ti brak, plemićku
titulu, poloţaj u društvu, najlepšu vilu u Viltširu! - gledao ju je
ljutito. - Samo je moja dobra volja što ti bilo šta nudim! Mogao bih
te imati, a da te ne uzmem za ţenu. I još bih mogao da razglasim da
ti tako voliš. Šta bi onda bilo s tobom?!
- Ubila bih prvo vas, pa sebe - obrecnula se.
Dţordţijana je bezuspešno pokušavala da se oslobodi njegovog
stiska, ali je on satera u ugao kočije. Nije znala koliko je ta borba
trajala kada se neočekivano razlegao pucanj i kočija se zaustavila.
- Izlazite! - čuli su nepoznat glas. -Hajde! Brţe! Nemam celu noć!
Lord Bantli je prvi izašao iz kočije gunđajući, a Dţordţijana je
preko njegovog ramena uspela da vidi čoveka na konju. Jahač je bio
obavijen dugim plastom, lice mu je bilo zaklonjeno kapuljačom, a u
ruci je drţao pištolj.
- Zavrnuću ti šiju zbog ovoga - procedio je lord Bantli kroz
stisnute zube.
- Pre toga ću ti uzeti novac, sat, nakit i sve ostalo čime se vi kicoši
kitite - odgovorio mu je jahač mahnuvši pištoljem. - Hajde, brţe!
- Idi dođavola! - progunđao je lord, ali je poţurio da ga posluša.
- Ne vi, gospođice - rekao je jahač mekšim glasom. - Ne uzimam
nakit od lepih ţena.
- Da li biste mi pomogli, gospodine? - nije se dvoumila ni za
trenutak.
- Izgledate kao da vam je pomoć potrebna - rekao je zamišljeno
jahač.
- Ovaj čovek me je oteo - pokretom glave pokazala je zapanjenog
lorda Bantlija. - Moţete li da me vratite u Hardkasl Hol?
- Da sam znao, došao bih na belom konju - nasmeja se jahač
pruţajući joj ruku da se popne na konja.
- Ti si luda ako ideš s takvim čovekom! - lord Bantli se konačno
pribrao.
- Zar bi bila pametna da ostane s tobom? - prezrivo je upitao
jahač.
Lord Bantli nije stigao da mu odgovori jer je već sledećeg
trenutka jahač podigao pištolj i vazduhom se razlegao pucanj.
Vranci upregnuti u kočije poleteli su u galop vukući za sobom
praznu kočiju.
Nepoznati jahač potera konja i neko vreme jahali su bez reči a
onda su zašli u šumu. Tada je jahač zaustavio konja, skinuo ogrtač i
pruţio ga Dţordţijani pokazavši glavom njenu pocepanu haljinu.
- Biće vam prijatnije - onda je ponovo poterao konja.
- Hvala - prebacila je ogrtač oko svojih ramena.
- Zovu me Veseljak jer se stalno smejem da ne bih plakao - rekao
je jahač neočekivano. - Nekada sam bio krčmar, dok mi ţena nije
pobegla s nekom huljom i odnela sav novac. Uhvatio sam ih,
naravno. Rugao mi se, ja sam ga udario i on je umro. Od tada sam
u bekstvu i ţivim od onoga što otmem ljudima poput vašeg
poznanika.
- On nije moj poznanik - odmahnula je glavom. - Nemam nikakve
veze s njim, sve je u njegovoj glavi.
- Tako sam i mislio - jahač se nasmeja i zaustavi konja. - Eno
Hardkasl Hola. Naţalost, moraćete da pešačite ostatak puta jer ne
smem dalje.
- Kako da vam se zahvalim? - upitala je dok joj je pomagao da
sjaše.
- Jedno dobro delo u svetu zla - rekao je meko i podbo konja. Srećno!
Dţordţijana je nekoliko trenutaka stajala na istom mestu
gledajući u pravcu u kojem je Veseljak nestao. Duboko je
uzdahnula, obavila ogrtač oko svog tela, navukla kapuljaču i
poţurila u kuću.
Iskreno se nadala da nikoga neće sresti jer nije bila raspoloţena ni
za kakva objašnjenja. Vreme joj je išlo na ruku a hladna, vlaţna
magla nadvila se nad Hardkasl Holom.
Svetiljke na gas koje su osvetljavale okolinu kuće nisu bile
dovoljno jake da se izbore s gustom maglom. Razmišljala je
nekoliko trenutaka a onda se uputila prema ulazu za poslugu koji
je bio pored štala.
Odatle je neometano mogla da stigne do sprata uzanim
stepeništem a onda, uz malo sreće, neprimećena da ode u svoju
sobu. Popela se uza stepenice koje su vodile do prvog sprata s
nekim čudnim predosećanjem u grudima.
Odahnula jer nije srela nikoga ni od slugu ni od gostiju i baš kada
se ponadala da je bezbedno stigla do cilja, u dnu hodnika ugledala
je visoku priliku koja je izašla iz senke i Dţordţijana je prepoznala
vikonta Hardkasla.
- Šta se desilo? - upitao je strgnuvši joj ogrtač s ramena.
- Ne biste mi verovali - prošaputala je skupljajući krajeve svoje
pocepane haljine.
- Dozvolite da to sam prosudim -uhvatio ju je grubo za mišice.
- Kaţite mi šta se desilo!
Dţordţijana se jedva uzdrţala da ne vrisne od bola kada je osetila
njegov čelični stisak, sve ju je još bolelo od borbe s lordom
Bantlijem. Ako gospoda budu nastavila da je tako steţu, ujutro će
se probuditi sva u modricama.
- Ne mogu! - odmahnula je glavom.
- I vi ste kao i sve ostale! To se zove šetnja po mesečini ako se ne
varam. U pitanju je lord Everi ili Piter Gilinam, zar ne?
- Kako se usuđujete, gospodine?! - pogledala gaje u neverici. Ako baš morate da znate, namamili su me na prevaru u ime vaše
majke!
- Moje majke?! - ponovio je zapanjeno.
- Da! - bilo joj je dosta svega. - Samo što me je umesto nje u kočiji
čekao čovek koga mrzim najviše na svetu. A onda je pokušao da
me siluje.
- Da li vas je povredio? - njegov bes zamenila je iskrena
zabrinutost.
- Nije - odmahnula je glavom. - Uspela sam da pobegnem pre
nego...
Zatvorila je oči terajući tu sliku od sebe kada je osetila blagu
nesvesticu i izgubila | ravnoteţu. Vikont Hardkasl uhvatio ju je pre
nego što je dotakla pod, a već sledećeg trenutka osetila je kako je
njegove snaţne i ruke podiţu uvis.
Oslonjena na njegove moćne grudi, osetila se sigurnom i
bezbednom. Udahnula je njegov miris koji je probudio čudna
osećanja u njoj i bila je zatečena neočekivanim, dubokim
zadovoljstvom koje ju je preplavilo.
Nikada pre, izuzev one noći koju je provela s njim u gostionici,
nije iskusila ništa slično tome. Podigla je trepavice tek toliko da vidi
kako slojevi njene haljine padaju preko rukava njegovog crnog
sakoa.
Vikont ju je s lakoćom nosio uza stepenice i nije se zaustavio sve
dok je nije spustio na krevet u njenoj sobi. Od svih saznanja u tom
trenutku najviše ju je potresla činjenica da je on čovek njenih snova.
Mislila je da će on zauvek ostati nestvaran lik njenih najintimnijih
maštanja, neostvaren devojački san. Ali negde, nekako, taj
nestvarni lik je oţiveo. Tedington Leksford, vikont Hardkasl bio je
tu, od krvi i mesa, sasvim stvaran.
Dţordţijana je zurila kroz poluspuštene trepavice u tog snaţnog
muškarca. S mukom je skrenula pogled sa njegovih mišićavih ruku
koje su je privlačile i polako je pogledala naviše.
Krišom ga je pogledala i duboko uzdahnula jer je vikontovo lice
bilo kao preslikano s antičkog zlatnika, neprijateljskog izraza,
neumoljivo i surovo. Bilo je to lice osvajača čiju je moć osetila na
svojoj koţi.
Posmatrao ju je sivim očima iz kojih su izbijale varnice.
Iznenadno snaţno osećanje svesti o nekoj vrsti prepoznavanja
prostrujalo je kroz nju. Nešto što je nedeljama tinjalo u njoj, od kada
ga je prvi put srela, iznenada se razgorelo punim plamenom.
Pred njom je bio čovek u koga je dugo bila zaljubljena ne
pomišljajući da će ga jednoga dana sresti u stvarnom svetu. Bio je
baš onakav kakvog ga je zamišljala dok je šetala po vrtovima svog
porodičnog imanja.
Očekivala je da će nešto reći, ali on se okrenuo i brzo prišao
malom baru u uglu pored kamina. Pogledala je čašu koju joj je
pruţio trenutak kasnije i pomislila da nije loša ideja da se nečim
okrepi.
Polako se uspravila i sela na ivicu kreveta pre nego što je uzela
čašu i otpila dobar gutljaj pića. Zamalo je prestala da diše koliko je
brendi bio jak, činilo joj se kao da je progutala ţivu vatru.
Tedington je primetio da se nešto dešava i upitno je podigao
jednu obrvu. Dţordţijani je trebalo nekoliko trenutaka da se
pribere pre nego što je bila u stanju da normalno diše i da povrati
glas.
- Baš je jak ovaj brendi – prošaputala je.
- Jeste - klimnuo je glavom. -I veoma je skup. Bolje je pijuckati ga
pomalo nego popiti sve odjednom.
Zagledao se u nju očima u kojima su se ogledale iskrice vatre iz
kamina i Dţordţijana oseti kako je opet nešto steţe u stomaku.
Opasno, opojno uzbuđenje zavladalo je prostorijom, osetila je daje i
on pod uticajem strasti koja se javila među njima.
Ruke su počele nekontrolisano da joj se tresu i pokušala je da
smisli nešto pametno da kaţe, ali nije uspela. Sedela je potpuno
sluđena na ivici kreveta gledajući ga kako polako smanjuje
razdaljinu između njih.
Zaustavio se tačno ispred nje, uzeo joj je čašu iz ruke i spustio je
na stočić pored kreveta ne skrećući pogled s nje. Zatim ju je uhvatio
za mišice i podigao na noge. Dţordţijana je ostala bez daha od
dodira njegovih prstiju i poţelela je još.
Osetila je kako joj ţmarci prolaze kroz telo i kako njene obraze
obliva rumenilo. Nije mogla da shvati otkud joj ta iznenadna ţelja
da ga dodirne, pomazi... Kao začarana, gledala je kako se njegovo
lice primiče njenom.
Osećala se čudno: čas joj je bilo toplo, čas hladno, kao da ju je
tresla groznica. Iznenadilo ju je saznanje da su joj nedostajali
njegovi poljupci i dodiri, i ovo zadovoljstvo koje moţe da nađe
samo u zagrljaju pravog čoveka.
Izvadio joj je ukosnice iz kose tako prisnim pokretom da je
zadrhtala, a sledećeg trenutka osetila je njegove usne na vratu.
- Nema razloga da se plašite - prošaputao je između dva
poljupca. - Učiniću sve što je u mojoj moći da vas zaštitim,
Dţordţijana.
- Od čega da me zaštitite, vikonte? - hrabro mu je uzvratila
pogled.
- I od vas ako bude bilo potrebno - rekao je ozbiljno.
- A ko će me zaštititi od vas, vikonte? - upitala je tiho.
- Ja ću biti vaš suprug, gospođice Terston - značajno se
osmehnuo. - Ne treba vam zaštita od mene.
- Mislila sam da smo tu temu apsolvirali, gospodine - pogledala
ga je zapanjeno.
- Ni slučajno - odmahnuo je glavom.
- Vi ste rekli šta ste imali, a ja sam vas slušao. Sada je došlo vreme
da vi saslušate mene.
- Vikonte...
- Moraćete da obećate da ćete me slušati kada se venčamo, zato je
bolje da odmah počnete - rekao je to na način koji je istovremeno
bio i miran i preteći, a koji je polako učila da prepoznaje. - Razlog
zbog kojeg nisam došao zajedno s vama u Hardkasl Hol bila je
specijalna dozvola za venčanje.
- Mislila sam da ste otišli po gospođu Reding - nasmešila se
zbunjeno. - Mislila sam daje ona...
- Ne, nije već neko vreme. Otkad sam tebe upoznao. Ti si mi se
uvukla pod koţu, a nakon one noći u gostionici više nisam uspevao
ni za tren da te izbacim iz misli. Ti si ţena koju volim. Onda, hoćeš
li se udati za mene?
- Volite me? - pogledala ga je s nadom u očima. - Zaista to
mislite? Sigurni ste da nije u pitanju samo osećanje duţnosti zbog...
- Odaću ti tajnu, Dţordţijana - uhvatio ju je za bradu i neţno
podigao njeno lice. - Odlučio sam da se oţenim tobom i pre nego
što smo vodili ljubav u onoj gostionici.
- Stvarno? - promucala je u neverici.
- Ţeleo sam te od prvog trenutka kada sam te ugledao na balu
kod Arčerovih - prešao je vrhom palca po liniji njenih usana. - Već
tada sam znao da si ţena na koju sam čitavog ţivota čekao.
- Ali ja do večeras nisam shvatila da si ti onaj pravi - promrmljala
je skrušeno.
- Malo je nedostajalo da te izgubim. Ta hulja će me zapamtiti.
- Molim te, nemoj ga izazvati na dvoboj - prošaputala je uplašeno.
- Ne bih podnela da ti se nešto desi.
- Postoje i drugi načini - zlokobno se osmehnuo. - Dvoboj je
poslednji na mojoj listi.
- Drago mi je zbog toga - privila se uz njega.
- Nadam se da nećeš prečesto koristiti svoju moć kada sam ja u
pitanju - spustio je usne na koren njenog vrata.
- Imam samo jednu molbu - malo se odmaknula da bi mogla da
ga pogleda u oči. - Moţemo li da se vratimo u onu gostionicu?
- Tvoja ţelja je za mene zapovest - osmehnuo se. - Ali prvo
moram nešto da obavim. Ti se osveţi i presvući u međuvremenu,
pa ako ne bude mnogo kasno kada se vratim, moţemo odmah da
pođemo.
Spustio je poljubac na njene usne i izašao iz sobe. Dţordţijana je
nekoliko trenutka netremice gledala u vrata koja su se za njim
zatvorila, a onda je duboko uzdahnula i prišla toaletnom stolu.
8. poglavlje
Tedington je zastao na vrhu stepeništa pokušavajući da se smiri.
Znao je da svašta moţe da očekuje od svoje majke, ali ovog puta je
preterala.
Uputio se prema krilu u kojem je njegova majka drţala
kockarnicu, znao je da će je tamo naći. I zaista, ledi Hardkasl sedela
je za okruglim stolom s nekolicinom gostiju.
- Tedingtone - nasmešila mu se. - Bilo je krajnje vreme da se
pojaviš.
- Dobro veče, gospodo - hladno se naklonio. - Molio bih vas za
malo vašeg vremena. Radi se o stvarima koje ne mogu da čekaju.
Bez emocija posmatrao je majku koja je pošla za njim. Bila je to
veoma lepa ţena, ali u tom trenutku, s usnama stisnutim u tanku
crtu dok je obuzdavala bes, nestalo je te lepote.
- I ja ţelim da razgovaram s tobom - rekla je kada je on zatvorio
vrata salona. - Da li je istina da planiraš da se oţeniš?
- Istina je - prišao je prozoru.
- Trebalo je da mi to kaţeš - prasnula je - a ne da to čujem od
svojih gostiju!
- Koliko se sećam, pre mesec dana zamerili ste mi što još uvek
nisam našao prikladnu suprugu - podsetio ju je zagledan u noć.
- Prikladna je ključna reč - oči su joj sevale od besa. - Ta mala je
sve samo ne prikladna!
- Niste u poziciji da iznosite primedbe - okrenuo se prostrelivši je
pogledom. - Niste je upoznali, niste se čak ni potrudili da je
upoznate, ali vam zato nije smetalo da je poput mamca bacite i
čekate najboljeg kupca.
- Kako se usuđuješ?! To su sve dţentlmeni! Pokušala sam da joj
nađem odgovarajuću priliku!
- Kao što je lord Bantli? - glas mu je bio preteče tih.
- Lord Bantli je veoma cenjen u našem društvu - poţurila je da
objasni.
- S majčine strane je u krvnoj vezi s grofom Rivertonom. On je...
- Razvratnik! - prekinuo ju je grubo.
- I samo da znate, nije vam uspelo.
- Šta to? - zbunjeno ga je pogledala.
- Vaša i Bantlijeva zavera... nije uspela!
- Jesi li ti sišao s uma, Tedingtone?! - ledi Hardkasl ustuknu
korak, uplašena sjajem u njegovim očima.
- Pomogla si mu da je otme! - bes je ponovo nekontrolisano
pokuljao iz njega.
- Smešno! - pobunila se neubedljivo.
- Pobegla je! - krenuo je prema njoj.
- Razgovarao sam s njom.
- Nemam udela u tome! - panično je uzviknula ledi Hardkasl.
- Koliko ti je ponudio?
- Luda jedna! - sada je i ledi Hardkasl prasnula. - Gde će naći
takvu priliku?Trebalo je da mi je zahvalna.
- Koliko?! - udario je šakom o sto.
- Neumesno pitanje - promucala je uplašeno. - Hteo je da mi da
skroman poklon...
- Hoću istinu! - uneo joj se u lice.
- Dobila bih deset hiljada gvineja! Veoma skromno u odnosu na
novac koji bi mu ta mala namiguša donela u miraz. Osim toga,
neću da dozvolim da se uda za tebe i da zauzme moje mesto!
- Deset hiljada?! - ponovio je gledajući je u neverici. - Tu mrlju s
našeg imena nikada nećemo sprati. Niste računali na to da je
gospođica Terston veoma srčana. Osim toga, zatvoriću kuću,
zabraniti kockarnicu, a tebe ću poslati u inostranstvo!
- Ne moţeš to da mi uradiš! - vrisnula je uplašeno. - Ne moţeš da
prognaš rođenu majku!
- Majka nikada ne bi pomogla nekom razvratniku da otme
devojku koju voli njen sin.
- Kunem se da nisam znala! Mislila sam da si se zabavio s njom i
htela sam da ti pomognem daje se oslobodiš. Lord Bantli je ugledan
član društva i mislila sam da...
- Ugledan?! Bantli je sve samo ne ugledan. Znate, gospođo, jedno
je kada dţentlmen koristi usluge bordela, ali nešto sasvim drugo je
ulaganje u njega. Vaš prijatelj Bantli ubrzo će otkriti koliko je zaista
ugledan i cenjen kada se neke stvari saznaju.
- Nisam znala! Odavao je utisak dţentlmena. Nisam znala ni da si
se zaljubio u tu malu...
- Dosta! Šta god da kaţeš, neću promeniti mišljenje - počeo je da
korača ukrug. - Dobićeš mesečno izdrţavanje koje će biti dovoljno
za tvoje potrebe. Naravno, neću finansirati tvoje kockanje. I ne
ţelim nikada više da te vidim.
- Tedingtone, stani! - uhvatila ga je za mišicu. - Molim te, nisam
znala! Ja...
- Vi i ja smo završili, gospođo - sklonio je njenu ruku. - Nadam se
da ćete nešto naučiti iz ovoga. Zbogom.
Izašao je iz salona ne obazirući se na majčine molbe. Krenuo je u
radnu sobu jer je znao da će tamo zateći upravnika imanja koji će se
pobrinuti za sve.
Dţordţijana je dosad zaspala, pomislio je, a ipak se nadao da nije.
Nije mogao sebi da objasni sopstveno ponašanje proteklih nedelja.
Hvatao je sebe kako nestrpljivo iščekuje trenutak kada će je
ugledati u vratima trpezarije ili biblioteke. U ušima mu je stalno
odzvanjao njen glas i razdragani smeh.
Poţurio je na sprat preskačući po dve stepenice. Mali salon na
spratu bio je osvetljen vatrom iz kamina. Prišao je baru i natočio
brendi. Pošao je do sofe i naglo je zastao kada ju je obišao ugledavši
usnulu devojku.
Cipele su leţale na podu, a ona je bila sklupčana ispred vatre, s
jednom rukom ispod glave. Drugom rukom pridrţavala je
otvorenu knjigu koju je očigledno čitala pre nego što je zaspala.
Neko vreme Tedington ju je posma-rao. Duboko je uzdahnuo
uţivajuću u prizoru pred sobom, prizoru koji mu je grejao srce i
dušu. Primetio je da se devojka meškolji u snu traţeći udobniji
poloţaj, zbog čega joj se haljina podigla. Osetio je da se u njemu
budi ţelja i naiskap je popio ostatak brendija.
Skinuo je sako i bacio ga na fotelju a trenutak kasnije tamo je
završila i mašna. Prišao je sofi i, ne skidajući pogled s Dţordţijane,
spustio se na jedno koleno traţeći usnama njene.
Osetio je da mu odgovara na poljubac dok su se njene ruke
sklapale oko njegovog vrata. Danima je priţeljkivao da je uzme u
zagrljaj.
- Dţordţijana, jesi li spremna? - upitao je podiţući je u naručje. Moja buduća supruga izrazila je ţelju da se vrati u jednu gostionicu
a ja sam spreman da joj ispunim svaku ţelju.
Dţordţijana se osmehnula i spustila glavu na njegovo rame.
Tedington se spustio
niza stepenice i ne zastajkujući produţio je do velike crne kočije
pred ulaznim vratima.
Tedington je uneo Dţordţijanu u kočiju, smestio ju je u krilo i
odmah potraţio njene usne. Ni ona ni on nisu osetili kada je kočija
krenula prema gostionici na doverskom putu.
Kraj
Download

Putovanje-u-Neizvesnost