KAKO GRAĐANI SRBIJE VIDE TRANZICIJU
istraživanje javnog mnenja tranzicije
Srećko Mihailović, Miroslav Ružica, Tanja Jakobi, Zoran Đ. Slavujević, Mirjana Vasović,
Bora Kuzmanović, Dragan Popadić, Đorđe Vuković, Marija Kolin, Zoran Stojiljković,
Miloš Mojsilović, Miroslav Hadžić, Zoran Krstić, Tanja Miščević
Beograd, 2010. godine
KAKO GRAĐANI SRBIJE VIDE TRANZICIJU
istraživanje javnog mnenja tranzicije
Izdavač:
Friedrich Ebert Stiftung
Dositejeva 51
11 000 Beograd
Za izdavača:
Ana ManojlovIĆ
Autori:
Srećko Mihailović
Miroslav Ružica
Tanja Jakobi
Zoran Đ. Slavujević
Mirjana Vasović
Bora Kuzmanović
Dragan Popadić
Đorđe Vuković
Marija Kolin
Zoran Stojiljković
Miloš Mojsilović
Miroslav Hadžić
Zoran Krstić
Tanja Miščević
Urednik:
Srećko Mihailović
Recenzeti:
Vladimir Goati
Vukašin Pavlović
Lektura i korektura:
Sandra Šare
Dizajn i priprema za štampu:
MARKO ZAKOVSKI
Štampa:
službeni Glasnik
Tiraž:
300 komada
Beograd, 2010. godine
ISBN 978-86-83767-29-8
Sadržaj
7
Srećko Mihailović
Priča o tranziciji ili naracija o našim beskrajnim menama
1. Koliko je meritoran sud građana o tranziciji?
2. Javnomnjensko slikanje tranzicije
29
Miroslav Ružica
Država i/ili tržište -neoliberalizam i/ili socijaldemokratija
1. Uvod
2. Država i tržište: skica o kontroverzama i interpretacijama
3. Tranzicija 1989-2010.
4. Mnjenje građana o ulozi države i tržišta
5. Izlazak iz krize i moguće preusmeravanje tranzicije
6. Umesto zaključka
47
Tanja Jakobi
Životni standard: Neodređeno nezadovoljni I dezorijentisani
1. Kriza i standard
2. Razlozi za nezadovoljstvo
3. U potrazi za reperima napretka
4. Podsećanje na prošlost
5. Promene na prazan stomak
6. Vrednost tranzicionih signala
59
Zoran Đ. Slavujević
Institucije političkog sistema – umesto simboličkog izraza prava građana da vladaju,
sredstvo vladavine nad građanima
1. Nikada niže poverenje u institucije političkog sistema – indikator potpune delegitimizacije sistema
2. Najviše zakonodavno telo na najnižim granama
3. Vlada Srbije – još jedna tužna priča
4. Predsednik Republike Srbije – prokockana prilika da se afirmiše kao tzv. Institucija – lokomotiva promena
5. Institucije poretka – u traganju za mestom pod suncem
6. Da li se u vreme Josipa Broza Tita najviše verovalo u institucije?
71
Mirjana Vasović
NACIONALNI I NADNACIONALNI IDENTITETI U KONTEKSTU POLITIČKE KULTURE SRBIJE
1. Uvod
2. Političke promene i promene nacionalnog identiteta građana Srbije
3. Karakteristike nacionalnog identiteta srpske populacije danas
4. Umesto zaključka
87
Bora Kuzmanović
Autoritarnost – vapaj za jakim i pouzdanim vođama I disciplinom
1. O različitim shvatanjima autoritarnosti
2. Skala autoritarnosti upotrebljena u ovom istraživanju
3. Intenzitet i raširenost autoritarnosti
4. Demografska i socijalna obeležja i autoritarnost
5. Autoritarnost kao činilac zauzimanja političkih stavova i ocena stanja u društvu
6. Kako građani reaguju na nalaze istraživanja
7. Pokušaj razumevanja i objašnjenja autoritarnosti kod nas
istraživanje javnog mnenja : 3
105
Dragan Popadić
Put iz bratstva i jedinstva – etnička distanca građana Srbije
1. Način ispitivanja
2. Razlike u distanci prema pojedinim narodima
3. Poređenje ukupne distance prema etničkim grupama
4. Uticaj nacionalne pripadnosti
5. Povezanost socio-demografskih karakteristika sa generalnom etničkom distancom
6. Stavski korelati etničke distance
7. Promene u etničkoj distanci tokom vremena
8. Prostorno-vremenska poređenja
123
Đorđe Vuković
Izborne orijentacije građana Srbije posle dvehiljadite godine
1. Promene u izbornim orijentacijama i pravci formiranja partijske scene
2. Mogući pravci formiranja partijske scene Srbije
135
Marija Kolin
Civilni akteri tranzicije
1. Civilno društvo i nevladine organizacije
2. Razvoj i glavne karakteristike civilnih aktera u Srbiji
3. Rezultati istraživanja
4. Zaključna razmatranja
149
Zoran Stojiljković
Sindikati i zaposleni u raljama tranzicije i krize
1. Sindikalno članstvo
2. Učešće u štrajkovima i sindikalnim protestima
3. Poverenje u sindikate
4. Socijalni temelji nemoći sindikata
5. Ima li izlaza za zaposlene i sindikate
6. Ima li svetla na kraju (tranzicionog) tunela
165
Miloš Mojsilović
Percepcija problema Kosova i Metohije
1. Kosovo i Metohija između želja i mogućnosti
2. Mobilizacioni potencijal u odnosu prema kosmetskom pitanju
3. Zaključak
175
Miroslav Hadžić, Zoran Krstić
Odgovornost za Yu-ratove
1. Manjak znanja o odgovornosti za Yu-ratove
2. Za rat su krivi drugi
3. Povezanost sa drugim stavovima ispitanika
4. Odnos prema ratnim zločinima
5. Završna razmatranja
191
Tanja Miščević
Tranzicija I evropeizacija Srbije – isto ili različito?
1. Evropske zajednice kao ključni spoljnotrgovinski partner
2. Period sankcija
3. EU kao cilj, ali ne i sredstvo tranzicije
4. Srbija u Procesu stabilizacije i pridruživanja
5. Stavovi građana – prava podrška ili želja za bekstvom?
6. Umesto zaključka – neke pouke
4 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Osnovni podaci o istraživanju
Fondacija Friedrich Ebert (FES), Centar za slobodne izbore i demokratiju (CESID) i Centar za studije
socijalne demokratije, u okviru projekta Dometi tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu, obavili su
u septembru ove godine istraživanje Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam.
Istraživanje su obavili dr Bora Kuzmanović, dr Dragan Popadić, mr Đorđe Vuković, dr Marija Kolin,
dr Mirko Ružica, dr Miroslav Hadžić, Miloš Mojsilović, dr Mirjana Vasović, Srećko Mihailović (rukovodilac tima), Tanja Jakobi, dr Tanja Miščević, dr Zoran Slavujević i dr Zoran Stoiljković. Terensku
fazu istraživanja obavio je CeSID.
Istraživanje je zamišljeno kao komparativno, preko poređenja rezultata ovog istraživanja sa rezultatima istraživanja koja su rađena u proteklih 20 godina, ali i preko sećanja i pamćenja ispitanika
o onome što se dešavalo u proteklih 20 godina.
Istraživanje javnog mnenja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“,
sprovedeno je na reprezentativnom uzorku od 1813 ispitanika, na teritoriji cele Srbije, bez Kosova
i Metohije.
Višeetapni uzorak je rađen tako što je najpre napravljena selekcija 185 istraživačkih punktova,
koji odgovaraju biračkim mestima i koji čine reprezentativnu grupu svih biračkih mesta u Srbiji.
Potom, po određenim pravilima kretanja na terenu, birano je po 10 domaćinstava na svakom
punktu, na način koji obezbeđuje ravnomernu pokrivenost celog biračkog mesta. Na kraju, izbor
ispitanika nu domaćinstvu je vršen po principu „prvog narednog rođendana“ onog člana koji ima
više od 16 godina.
Podaci su prikupljanji putem direktnog intervjuisanja odabranih ispitanika, uz pomoć instrumenta koji je sadržao 109 pitanja.
Opis uzorka:
Pol: ženski – 51%; muški – 49%.
Starost: od 16 do 24 godine – 11%; od 25 do 29 godina – 9%; od 30 do 39 godina – 15%; od 40
do 49 godina - 18%; od 50 do 59 godina – 21%; od 60 do 69 godina – 14%; više od 70 godina –
12%.
Obrazovanje: bez škole i sa završenom najviše osnovnom školom – 28%; završena dvogodišnja
ili trogodišnja srednja škola – 24%; završena četvorogodišnja srednja škola – 33%; završena viša i
visoka škola – 15%.
Zanimanje: poljoprivrednik – 10%; domaćica – 18%; NK ili PK radnik – 12%; KV ili VKV radnik –
22%; tehničar – 14%; službenik 7%; učenik/student – 8%; stručnjak – 9%.
Nacionalnost: srpska – 88%; ostali – 12%.
istraživanje javnog mnenja : 5
U ovom zborniku kao oznaka opšteg roda korišćen je muški gramatički rod.
6 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Srećko Mihailović
Priča o tranziciji
ili naracija o našim 1
beskrajnim menama
Beskrajne tranzicije su, valjda, kontrapunkt „miru srpskog robovanja“ u prethodna tri i po veka, a u svakom slučaju su obeležile dva veka
srpske istorije; Srbija je u ta poslednja dva veka:
1
-------
deset puta ratovala (navodi Jovanović, a Dimić tvrdi 12 puta);
sedam puta doživela radikalne promene (najčešće nasilne) dinastija, vladara, političkih elita;
jedanaest puta menjala ustav;
deset puta izveden je, najčešće, „drastičan zaokret u spoljnoj politici”, kaže Jovanović (Dimić tvrdi petnaestak puta);
sedam puta su menjane granice, „od ustaničke Srbije do Jugoslavije, i nazad”;
sedam puta je menjan državno-pravni okvir „od kneževine i Kraljevine Srbije do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije, zatim do SFRJ, SRJ, SCG i, na kraju, Republike Srbije”; “Politički sistemi menjani su od orijentalne despotije, preko pokušaja
prosvećenog apsolutizma, parlamentarne monarhije, kraljeve diktature, komunističke diktature, mekog socijalizma, tvrdog nacionalizma, do pokušaja demokratije”;
-- četiri velike ekonomske blokade (1906–1908, 1948–1955, 1992–1995, 1998–2000);
-- tri puta je Srbija bila okupirana, tri puta oslobađana, a Beograd je pet puta bio bombardovan;
-- svi vladari Srbije osim kneza Miloša i Josipa Broza Tita bili su ili ubijeni ili s vlasti nasilno oterani (a i Miloš je bio oteran sa vlasti pa je,
dve godine pred smrt, vraćen).
(Najveći deo navedenih podataka preuzet je – najviše sa strana 15 i 158 – iz: Dimić, Ljubodrag, Dubravka Stojanović i Miroslav Jovanović.
2009 (drugo izdanje). Srbija 1804–2004: tri viđenja ili poziv na dijalog (elektronski izvor). Beograd: Udruženje za društvenu istoriju,
Biblioteka „Srbica“ 1).
8 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Građani Srbije su krajem pretposlednje i početkom poslednje decenije prošlog veka delegitimisali
socijalizam i legitimisali jednu naciokratsku i ratnu vlast. Građani Srbije su u godini smene vekova,
ali i nešto kratko pre toga, delegitimisali naciokratsku i ratnu vlast i legitimisali vlast demokratske
opozicije Srbije. Nakon 20 godina tranzicije, javnomnjenska istraživanja indiciraju proces delegitimacije vlasti koja je demokratska ako je gledamo sa formalno-proceduralne strane. Takođe
smo, u ovim godinama, svedoci još jednog značajnog fenomena: građani Srbije naknadno daju
legitimaciju socijalizmu (poričući njegovu prethodnu delegitimaciju). Bitna je još jedna pojava
– vrednosni temelji naciokratske i ratne vlasti iz devedesetih su daleko od nestajanja, izgleda da
je trend jenjavanja nacionalizma zaustavljen, a da i dalje prevladava nacionalno-autistična interpretacija ratova iz devedesetih.
Posmatrajući socijalno vreme tu oko 1990, potom ono oko 2000, i ovo oko 2010. godine, reklo
bi se da je tu bilo mnogo velikih promena za kratko vreme. Postoji, međutim, razložna sumnja u
to da je u pitanju vrzino kolo i da je krug zatvoren. No, da li je zaista reč o velikim promenama ili
samo o onom francuskom: menjati tako da se ništa ne promeni2! Da li je baš tako? A pre svega, koliko su promene u mnjenju i „svesti“ građana „autohtone“, a koliko su unete spolja (intelektualna
elita kao kliconoša3, mediji kao fomites, a političari kao organizatori celog posla)?
Da li su „veliki zaokreti“ 1990. i 2000. godine bili mogući bez (javnomnjenjske) podrške građana
i njihove masovne mobilizacije? U svakom slučaju, niko ne može da ospori činjenici da su („revolucionarni“) društveni događaji bili nemogući bez učešća dominantnog dela ili barem blago
nadmoćnog dela političke klase. Takođe, ni činjenicu da („revolucionarni“) društveni događaji ne
bi mogli da budu izvedeni u slučaju aktivnog protivljenja većeg dela građana. Sve je drukčije
u slučaju konceptualnih i drugih sukoba unutar političke klase, kao i u slučaju delimične i/ili
podeljene građanske podrške tranziciji. Istovremeno, gotovo jednodušna ocena građana da je
tranzicija neuspela traži preispitivanje kapaciteta, a u prvom redu, znanja i sposobnosti političke
elite za konceptualizaciju i organizaciju procesā modernizacije i demokratizacije4. Kada je reč o
građanima, pitanje se tiče njihove ocene stepena i kvaliteta podrške pomenutim procesima ili osporavanja tih procesa, bilo na javnomnjenskom, bilo na akcionom planu. Niko, pak, ne osporava
pravo političkoj eliti da radi na procesima modernizacije i demokratizacije; može se osporavati
to pravo njenom jednom vs. nekom drugom delu, ali se podrazumeva da je u pitanju delokrug
političke elite. S druge strane, deo političke elite, deo kreatora javnosti, pa i pojedinci iz oficijelne
nauke, osporavaju pravo građanima da se „mešaju u svoj posao“, pa im čak osporavaju i pravo
„izvođača radova“. Kao da sanjaju o božanskom dekretu za uvođenje, trajanje i završetak nečega
što oni označavaju privatizacijom, demokratizacijom, tranzicijom.
Dubravka Stojanović će reći za Srbiju nakon svih onih silnih promena koje smo naveli u napomeni 1: „Uprkos svemu tome, njen politički
razvoj, suštinski, nije bio dinamičan. Ispod svih ovih faza i dramatičnih spoljnih promena, ostajao je netaknut sloj predmoderne političke
kulture koji je bio osnova i desnih i levih autoritarnih poredaka koji su se smenjivali u njenoj prošlosti.” Stojanović, 2007: 12).
2
U krajnjoj liniji, svejedno je da li je u ovom procesu prvenstvo imala inteligencija ili politička klasa, stvar je u tome što seminacija ne bi
uspela da je u taj proces bio uključen samo jedan od ta dva aktera. Inače, tezu o prvenstvu uloge „srpskih nacionalističkih intelektualaca
u procesima kreiranja, institucionalizovanja i otelotvorenja govora mržnje“ uspešno argumentuje Nenad Dimitrijević u radu „Reči i smrt:
nacionalistička konstrukcija stvarnosti“ (Reč, br. 60/5 decembar 2000). Dimitrijević u ovom tekstu poentira sa tvrdnjom: „Nacionalistički
intelektualci [su, prim. S. M.] kreirali i promovisali ideologiju mržnje, koju je potom materijalizovao srpski režim“ (str. 141).
3
Ljubomir Madžar tvrdi „dа se zа vidno nаtprosečne teškoće kаkvimа je pritisnutа Srbijа nikome ne može pripisаti odgovornost.“ I dalje,
kompetentnost upravljačkih garnitura je činilac koji je „manje /.../ vаžаn i mаnje uticаjаn od delovаnjа nizа objektivnih kаrаkteristikа
društvenog i političkog bićа Srbije /.../ Uvek ostаje neki prostor zа odgovornost аkterа ovlаšćenih zа jаvne poslove, аli je tаj prostor mаnji
nego u većini drugih zemаljа i mаnji nego što se to percipirа i podrаzumevа u ovdаšnjoj jаvnosti“ (2009: 330). „Idući linijom mаnjeg
(intelektuаlnog) otporа, mnogi od nаs stogа su skloni dа političаrimа i drugim jаvnim delаtnicimа pripišu mnogo veću odgovornost
nego što bi to bio slučаj аko bi onа bilа objektivno odmerenа“ (isto, str. 331).
4
istraživanje javnog mnenja : 9
1. Koliko je meritoran sud građana o tranziciji?
„Prvo pravilo za razumevanje ljudskog stava jeste da ljudi žive u svetovima iz druge ruke. Njihove
predstave o svetu i sebi daju im gomile svedoka koje oni nikad nisu poznavale i nikad ih neće poznavati. Pa ipak su za svakog čoveka te predstave – kojima ga snabdevaju stranci i mrtvaci – sama
osnova njegovog života kao ljudskog bića.“ Ovo pravilo je zapisao Rajt Mils u Znanju i moći.
Samo ako sociolozi razumeju ovo što je pisac sociološke mašte zapazio pre više od pola veka
mogu da razumeju kako to da nerođeni u socijalizmu vide taj poredak boljim od svega onoga što
mu je usledilo u Srbiji; kako to da oni koji nikada u životu nisu prešli granicu znaju da su carinici
podmitljiviji od svih ostalih ljudi; kako da gotovo četvrtina ispitanika ne zna ima li poverenja u
Vladu Srbije; kako to da je trećina naših učenika prvog razreda srednje škole funkcionalno nepismena (kako pokazuje PISA test)...
Čini mi se da je drugo pravilo ili, možda, tek druga strana pomenutog prvog pravila, to što ljudi
sude o svom životu na osnovu toga kako vide život drugih ljudi, ali i na osnovu naknadnog suda
o svom prethodnom životu i očekivanja od budućeg života5. Drugim rečima, čovek je socijalno
biće i čovek je biće vremena. Čovek je socijalno biće vremena. Biva, tako, da čovek vidi sebe preko
stalnog sameravanja sa drugima i preko stalnog sameravanja svoje prošlosti i svoje bliže ili dalje
budućnosti. Nekada su mu ove mere bliže, nekada dalje. Tako se i dešava da merenje i nije baš
objektivno i valjano jer su mu ti metar-kriterijumi preblizu ili predaleko. A onda se, u oba slučaja,
ne vide najbolje. Jednom se, u datom trenutku, sopstveni lik i delo ne vide najbolje jer dominira
predstava o drugima ili predstava o prošlom ili budućem životu. Drugi put se sopstveni lik i delo
precenjuju jer se malo sameravaju sa drugima i sa sopstvenim životom u prošlom i budućem
vremenu.
Pre pet godina istraživali6 smo percepciju građana o njihovom sopstvenom životu u odnosu na
neke „spoljne“ repere. Tako nam je polovina ispitanika izjavila da živi isto kao drugi, petina da živi
lošije od drugih, a takođe petina da živi bolje od drugih. Njihovi odgovori deluju uravnoteženo,
a statistički gledano, takvi i jesu. Međutim, sa promenom kriterijuma, sve se menja. Kada su ispitanici svoj tadašnji život sameravali sa nekim ranijim životom, čak 44% se izjasnilo da su tada,
te 2005. godine, živeli lošije nego ranije (23% je ocenilo da živi bolje). Kada kvalitet svog života
uporede sa svojim radom, onda čak 49% ispitanika tvrdi da s obzirom na rad živi lošije. Na kraju,
kada smo tražili da svoj život samere sa „svojim zaslugama“ (ma šta to značilo), čak 54% je reklo
da živi lošije nego što je zaslužilo, 28% ispitanika nalazi da im je život jednak zaslugama, dok 11%
misli da živi bolje nego što je zaslužilo.
Sve ovo, međutim, nije razlog da pomislimo kako je narod pučina pusta, da ne zna da razmišlja,
da nije meritoran, da je prevrtljiv, da ima kratko pamćenje i da brzo zaboravlja (pa se zato između
dva izborna ciklusa može gaziti po njemu; dovoljno mu je malo udvaranja tu uoči izbora).
1.1. Stoji pitanje o našem punoletstvu, ali da li su oni dorasli poslovima vlasti?
Gledano formalno, punoletno je naše iskustvo iz (društvenog) putovanja iz socijalizma u kapitalizam. Gledano istraživački, kako kroz masovne ankete, tako i kroz kvalitativna istraživanja7,
nalazimo stavove poput ovih: „Nismo više deca“, „Treba poneti odgovornost“, „Treba dokaz(iv)ati
punoletnost“. Opaženi neuspesi u sadašnjosti pokazuju uzaludnost naših jučeranjih nada, želja,
Uopšte uzev, istraživači u nas kao da retko razmišljaju o tome ko je taj čovek preko puta nas koji nam odgovara na naša pitanja; u
masovnim istraživanjima on je za nas, izgleda, tek jedan iz niza ljudi ispred našeg šaltera. Retki su drukčiji pristupi (videti, na primer,
Golubović, 1997).
5
6
Cesid, JMS 6/05.
7
Videti seriju kvalitativnih istraživanja Politika i svakodnevni život koju godinama radi Zagorka Golubović sa saradnicima.
10 : Kako građani Srbije vide tranziciju
težnji, ali i neostvarena obećanja drugih. Budućnost koju smo čekali došla je, a nije onakva kakvu
smo očekivali i kakva nam je obećana. Pokazalo se da ni sadašnjost ni budućnost nisu u ravni
aspiracija. Kada je tako kako je sada i kada ni sutra neće biti bolje – videli smo već – onda je nesporno prošlost bila bolja. Ali, ko je odgovoran za to što nismo postigli ono čemu smo se nadali i
što nije ispunjeno ono što je obećano?
Da li bi, zaista, bilo drukčije da nam je manje obećavano, da smo se mi sami manje nadali; da su
nam aspiracije bile manje, a planovi onih koji uređuju društvo realniji? Nesumnjivo da bismo tu
nešto ućarili jer bi put između stvarne sadašnjosti i očekivane budućnosti bio kraći, pa i lakši.
No, i u prvom i u drugom slučaju, za ostvarivanje ikakvog boljitka, pa i onog koji sada osećamo,
potreban je trud, i naš i onih koji su svima obećali boljitak iz pozicije koja im je omogućavala da
obećavaju, a mi poradili da oni dođu na te pozicije.
Da li smo mi uradili sve što je bilo potrebno da zadržimo prethodno, a potom i da poboljšamo to
stanje prema našima nadanjima i težnjama? Istovremeno, da li su politička klasa i društvena elita
uopšte, da li su one učinile sve kako bi se ostvarilo ono što su nam obećale?
Pitanje za nas glasi: ako nismo učinili sve što je bilo potrebno, da li je to zato što nismo imali volje
ili što nismo imali znanja. A potom i finalno pitanje, ako logika događaja ide tokom koji smo
naznačili, da li smo odgovorni zato što nismo imali volje i što nismo imali znanja.
Pitanje za političku klasu i društvenu elitu uopšte glasi: videli smo šta ste uradili, to nije ono što
ste nam obećali; putevi kojim ste nas (za)vodili nisu nas odveli u prostore naših nada i naših težnji,
niti u stanje stvari koje ste obećali; pitamo se zašto nas niste vodili pravim putevima? Niste znali
ili niste hteli; ili ste znali a niste mogli? I u jednom i u drugom i u trećem slučaju – zašto? Šansu
ste imali! Ne može se poreći to da u određenim društvenim trenucima priliku nisu imali socijalisti,
radikali, Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka... Ili na planu personalizovane politike, šansa je bivala na strani putovođa, imenom i prezimenom: Slobodana Miloševića, Vojislava
Koštunice, Zorana Đinđića, a bivala je i danas je na strani Borisa Tadića.
I mi, i vi kao poklonici najmlađeg Zevsovog sina, boga Kairosa, kažemo, okolnosti nam nisu išle
naruku. Dobro, neka je i tako. A da li smo mogli unekoliko da ih izmenimo ili da im se prilagodimo
– a sve to tako da što manje remete naum, i naš i vaš. Da se nismo zagubili u suludom naumu „da
promenimo svet“, da ga uredimo po našoj meri i našoj pameti, da ga učinimo poštenim prema
našoj meri poštenja, da ga nateramo da radi za nas... A sve to kao da drugi ne postoje i kao da
drugi nemaju svoje potrebe, interese, želje, nade... Kao da nema drugih naroda osim našeg; kao
da nema drugog sveta osim našega! Zar je tolika bila ona socijalna i politička (pre)potentnost
koju nam je ulio Tito i njegovi satrap-ideolozi, tolika da pomislimo kako je svet naš i da je sve
moguće?
Birali smo putovođe, nije da nismo. To nam je i svet kazivao: vi ste ih birali, sada ih trpite! Da li je
baš tako? Meni se čini da i nije i da su naši izbori političkih stranaka bili toliko raznoliki, da su birani
bili u prilici da se i drukčije dogovore pa da nacionalistička i ratna opcija ne odnese prevagu.
Birali smo putovođe, nije da nismo. I ne samo da smo ih birali, već smo neke od naših izbora
potvrđivali u masovnim mobilizacijama. Socijalizma smo se odrekli krajem pretposlednje i
početkom poslednje decenije prošlog veka masovnim učešćem u „antibirokratskoj revoluciji“ i
prigrlili nacionalizam na mitinzima na kojima se „događao narod“ (valjda smo se „dogodili“ sebi
samima); za demokratiju se „šetalo“, a bogme i jurišalo u oktobru 2000. godine.
Hteli smo da nam svima bude dobro. Mislili smo da je javno dobro kad je svima dobro. Mislili smo
i da politička klasa radi za javno dobro. Pokazivalo se, međutim, brzo pošto bi putovođe stale na
istraživanje javnog mnenja : 11
čelo kolone, da se razlikujemo po shvatanju javnog dobra. Politička klasa je radila i radi za neka
dobra koja su manje javna, a više tajna; koja su manje dobra sviju nas, a više dobra nekih pojedinaca i nekih društvenih grupa. Kažu, takav je i nikako drukčiji taj kapitalizam koji smo izabrali
(što na izborima redovno potvrđujemo) i da je on naša „jedina alternativa“. ’Ajde de, razumemo
da kapitalisti rade za svoje dobro, ali tražimo da svi shvate i da je nama stalo do našeg dobra.
Političari, međutim, treba da rade za javno, a ne (samo) kapitalističko dobro; naravno – i da se pre
toga dogovorimo o tome šta je to javno dobro i šta su kriterijumi za procenu efikasnosti tog rada.
Kako da nateramo političare da rade za javno dobro ili kako da dođemo do političara koji bi radili
za javno dobro (ne samo obećavajući, već odistinski)?
Valjda kao kontrapunkt onom stvarnom ili izmišljenom savezu države i radnika u vreme socijalizma (Županov), u postsocijalizmu kao da postoji savez političke i kapitalističke klase u povoju.
Možda je to više privid nego stvarnost, ali da u tom mnjenju ima stvarnosti, ima je. Da nije tako,
ne bi bilo moguće da toliki broj ljudi danas vidi učinjenu privatizaciju kao pljačku. A kako je ono
što je privatizovano bilo državno, ispada da nam je država opljačkana. Ne verujem da tako misli
većina ljudi, pre bi se reklo da ljudi misle da su opljačkani i da se privatizuje/pljačka ono što je
bilo njihovo. Ali, za razliku od potomaka onih ranijih kapitalista koji traže da im se vrate očevina
ili dedovina (tzv. restitucija), vlasnici iz doba samoupravljanja8 imaju mnogo skromnije zahteve
(kažu, samo da rade i da zarade!).
Ovako kako je sada – ne valja! Ispada da stvarno vladaju neki drugi, a ne oni koji su zvanično
na vlasti. Jer, odistinski vlada onaj kome vlast ide u korist, a ne onaj ko tvrdi da je vlast. Barem
tako to vide građani Srbije. Pre pet godina samo četvrtina građana je u „vladare Srbije“ ubrajala
legalne agense vlasti: vladu, skupštinu, predsednika republike, a tu smo dodali i političke partije.
U ovogodišnjem istraživanju broj ispitanika koji je video legalnu vlast popeo se na jednu trećinu,
i to je veliki napredak (iako se i tako mala vlast ocenjuje kao partokratska). Na drugoj strani, 2005.
godine je čak 57% ispitanika među vladarima Srbije prepoznalo nelegalne agense kao što su
kriminalci (28%). Međunarodna zajednica (19%), vlasnici velikih firmi (10%)... Ove, 2010. godine,
našli smo da „samo“ polovina ispitanika vidi vlast nelegalnih entiteta kao što su kriminalci (23%),
vlasnici velikih firmi (18%), međunarodna zajednica (12%). Dodajmo i to da 2005. godine 20%, a
ove godine 16% ispitanika nije znalo da kaže ko danas vlada Srbijom. Inače, za ovih pet godina u
percepciji građana uticaj međunarodne zajednice (sa 19% na 12%) i kriminalaca (sa 28% na 23%)
jeste manji, dok se povećao uticaj tajkuna (sa 10% na 18%) i političkih partija (sa 9% na 14%).
1.2. Promukli glas javnog mnjenja (mada je vox populi vox Dei)
Ambivalentan karakter odnosa političke klase (vlasti) i građana (javnog mnjenja), koji se mnogima čini veoma vidljivim, možda i nije takav. Pre bih rekao da je ta ambivalencija tek jedna od dve
ideološke prekrivke kojima akter ovog odnosa nastoji da sakrije njegovu suštinu u stilu: mi ne
možemo da se volimo stalno, ne bi bilo prirodno, ali barem da se volimo neki mesec uoči izbora.
Drugi pojavni oblik pomenutog odnosa je zavodljiva priča, u osnovi ideološka, o sadašnjosti i
budućnosti (a i prošlosti), uz uprošćenu i po pravilu netačnu interpretaciju prirode društvenih
odnosa u kojoj dominiraju fiktivna brigu za blisku sretnu budućnost svakog pojedinca i puno
uvažavanje građana kao istorijskih partnera date vlasti . Iza ove prekrivke, kao i iza one prve, nalNije da se njima baš ništa ne vraća, iako je obećano više. Nekim bivšim samoupravljačima/vlasnicima je vraćeno više, verovatno tamo
gde se bolje samoupravljalo (na primer, u Sloveniji). Kod nas se, po svemu sudeći, odvija jedna komedija od „vaučerske privatizacije“ pa su
kojekude neki nešto dobili, a svima koji nisu obećano je ipak nešto, a od toga nešto je nedavno i isplaćeno. Svima su svojedobno vraćeni/
prodati/poklonjeni stanovi, a pomenuta nedavna gotovina je daleko od „obećanih“ hiljadu eura (po Zakonu o pravu na besplatne akcije).
Ispada da dok Državu pljačkaju po mišljenju građana, dotle ta ista država građanima deli „besplatne“ akcije, „poklanja“ vaučere... Da li je
to paralogizam ili ideološka koprena nad aktom „tranzicije“ društvene svojine u državnu svojinu! Čiju imovinu Država to „poklanja“ i „deli
besplatno“? Inače, zanimljivo je da ni vaučerska privatizacija nije imala (doduše, naknadnu) podršku građana, pa je tako, na primer, 69%
Čeha bilo nezadovoljno takvom privatizacijom.
8
9
O ovim odnosima umno i sjajno godinama piše Đura Šušnjić, počev od Ribara ljudskih duša.
12 : Kako građani Srbije vide tranziciju
azimo prezir i potcenjivanje građana. Sve u svemu, niti je odnos ambivalentan10, gledano iz ugla
političke klase, niti je iz istog ugla, ideološki narativ iole realan.
Sa druge strane, građani uzvraćaju sa mnogo emocija i malo racionalnosti (građani vole vlast dok
je daleka, a mrze je čim im se približi; voli se buduća vlast, a čim ona počne da prikazuje svoje
stvarno lice, ljubav nestaje). Iako dominantno odsustvo racionalnosti kod građana ne znači i nesposobnost za racionalni odnos, vlast hipostazira upravo tu (nezrelu) emocionalnost nastojeći da
sa njom uspostavi komunikaciju.
Komunikacija manipulativne vlasti i nepunoletnih građana jeste jedan od najčešćih oblika populizma. Slobodan Milošević je tipičan primer upravo takvog populiste (prezir prema masi nije
mogao da sakrije ni dok joj je odvikivao da je voli). Njegov populizam i njegovu komunikaciju
sa građanima obeležila su tri slogana: „Ne sme niko da vas bije!“ (Kosovo Polje, 24. april 1987);
„Ne čujem dobro, ali uhapsiću!“, to što je – na prvom velikom mitingu u Beogradu, 2. marta 1988.
godine – uzvratio na povike iz mase studenata građana sa Kosova i Metohije i radnika „Uhapsite
Vlasija!“; i „Volim i ja vas!“ – reči koje je izrekao 24. decembra 1996. na kontramitingu na Terazijama
u Beogradu odgovarajući na skandiranje „Slobo, mi te volimo!“
Davno je uočeno da su građani otvoreniji za populističke ideje utoliko ukoliko su nezadovoljniji.
Još je Edvard Šils govorio o populizmu kao o ideologiji nezadovoljnog naroda. Nezadovoljstvo
je temelj populizma i njegova hrana; populizam ne uspeva među srećnim narodima. U svakom
slučaju, populizam se zasniva na prividu jednakopravne komunikacije političke klase i naroda.
Populizam je strategija zavođenja naroda. Zavodnik se udvara, koristeći ljubavne izjave kao mamac, da bi došao do onoga za šta je jedino zainteresovan. Objekt udvaranja pristaje na zavođenje,
čak i kad zna za ishod, jer je i lažna ljubav bolja od ignorancije. Nebojša Popov uočava još i „patrijarhalnu“ dimenziju domaćeg populizma, njegov naslon na tradicionalizam i izmišljenu istoriju
(konstruisanu prošlost). Treba se samo prisetiti povremenih priča o „gazdama“ i „domaćinima“.
Populistička priča nam govori koliko smo nezadovoljni, zbog čega smo nezadovoljni i o tome kako
baš pripovedač ima recept za lek kojim će otkloniti naše nezadovoljstvo. Pripovedač konstruiše
stvarnost u kojoj je sve to moguće. Osnovna je ideja ona o kanalisanju i preusmeravanju nezadovoljstva. Tako je bilo u prvih deset godina tranzicije. No, problem je u tome što je preusmerenje
nezadovoljstva ponovljiv proces. Tu vrstu napora sada prepoznajemo kako kod onih na vlasti,
tako i kod onih koji bi hteli da dođu na vlast. Politički život biva na osoben način umrtvljen kad se
sukob opozicije i vlasti redukuje na sukob populističkih ideja; to je sukob u konstruisanoj stvarnosti u kojoj građani nisu čak ni žrtva sukoba jer ih jednostavno nema u ravni tog imaginarijuma.
U krajnjoj liniji, svako veliko društveno preusmeravanje može se posmatrati kao populistički izlaz
iz nemoći političke elite da ostvaruje ono što je proklamovala kao globalni društveni cilj. Tome
bi mnogo doprinela analiza, na primer, preusmeravanja modernizacijskog zahteva za konkurentnost u svetu privrede na takmičenje za „najvećeg Srbina“ u prvoj deceniji naše tranzicije.
Sve pristrane interpretacije odnosa vlasti i građana padaju pred činjenicom ignorisanja građana, i
u ovom periodu demokratske tranzicije, u procesima donošenja ustava i važnih zakona uopšte. O
svekolikoj potcenjenosti građana svedoči i to kako politička elita razume i praktikuje demokratiju
(čak i ispod njene proceduralne dimenzije).
Jedini do sada pronađeni oblik jednakopravne komunikacije građana i vlasti/političke klase jeste
nepatvorena, autentična, puna, supstancijalna demokratija. Nesumnjivo da bi se i u takvoj komUtisak o ambivalenciji potiče iz privida da politička klasa uoči izbora odustaje od svog uobičajenog prezirnog odnosa prema
građanima i da počinje da poboljšanim odnosom prema njima kupuje njihove glasove. U stvari, ta kupovina glasova čak i u većoj meri
potvrđuje nipodaštavanje građana, u odnosu na standardni tretman građana kao podanika.
10
istraživanje javnog mnenja : 13
nukaciji pokazale, barem na početku, sve manjkavosti javnog mnjenja, ali bi se videlo i da vlast
i politička elita nisu imuni na neznanje i nedoraslost. U tom kontekstu pažnju zaslužuje ocena
Nebojše Katića, ekonomiste, samostalnog poslovnog konsultanta koji duže vreme živi izvan ove
zemlje: „Nebuloze, gluposti, ali i bezobrazluk političke elite kontinuirano zagađuju javni prostor. U
poslednje dve godine tome više nema ni mere, ni granice“. I dalje: „Ogroman deo muka u kojima
se Srbija nalazi ne ide (samo) na dušu političke elite već i na raboš stručnog javnog mnjenja i
medijskih delatnika. Deo problema se svakako može objasniti „neprincipijelnim“ koalicijama
moći, ali to ne može poslužiti kao konačno opravdanje. Srbija u poslednjih deset godina nije
uspela da formira ambijent u kome javno mnjenje postoji, u kome se javno mnjenje čuje i, još
važnije, sluša. Budućnost države bez takvog korektiva je teško zamisliva – a ako je uopšte ima,
ona zasigurno nije svetla“.11
2. Javnomnjensko slikanje tranzicije
Nema sumnje da je javnomnjenski pogled na tranziciju pogled iz žablje perspektive. Ne znam
šta fali toj perspektivi ako je reč o tranziciji žaba. Uostalom, nisam čuo nikog da kaže kako na
svoj „žablji život“ gleda sa „orlovske visine“. Zamerke zbog žablje perspektive i donjeg rakursa,
upućene žabama, iste su kao zamerke žabama zato što su žabe. Uostalom, samo poslednji pogled
žabe može biti pogled iz gornjeg rakursa, onda kada je se dočepa neka ’tičurina.
Ljudi mogu svoj položaj i uopšte „sebe u svetu“ videti na različite načine. Može se čovek videti
lošije nego što stvarno jeste (po nekim „objektivnim“ kriterijumima, ma šta to značilo), a može se
videti i bolje. U svakom slučaju, čovek se ne ponaša shodno svom „objektivnom“ položaju, već
shodno svojoj percepciji svog položaja. Nepristranog istraživača upravo to interesuje, da sazna
kakva je ta percepcija, a ne famozno objektivno stanje stvari. U stvari, percepcija je politički, a
zašto da ne, i naučno objektivna. Objektivna nije konstelacija odnosa koja se percipira! (O tome
smo pokušali nešto da kažemo na početku ovog teksta.) Otuda, sada ovde pokušavamo da iznesemo neke pokazatelje o toj percepciji, i to percepciji tranzicije u Srbiji, od napuštanja socijalizma oko 1990. godine do kraja ove druge decenije tranzicije u kapitalizam. Pokušaćemo to da
učinimo osloncem na istraživačke nalaze u pet repernih vremenskih tačaka: 1990, 1995, 2000,
2005. i 2010.
2.1. Početak tranzicije (1990-1995)
Ima dovoljno argumenata za tezu da je dvoetapni revolucionarni preokret 1990. godine skrojen
unutar političke klase (uz pomenutu inicijalnu ulogu intelektualne elite), a da je potom zadobijana javnomnjenska podrška uz masivnu mobilizaciju građana. U prvoj etapi je izvršena proceduralna promena poretka (jednopartijski sistem je zamenjen višepartijskim; društvena svojina
je podržavljena i data na upravljanje neukim partijskim radenicima; pristupilo se veoma sporoj
privatizaciji „državne svojine“ tako da je privatna svojina postala većinski tip svojine tek 2005. godine). Obezbeđena je podrška građana i masovna mobilizacija kroz razne forme „antibirokratske
revolucije“, a na temelju ogromnog nezadovoljstva građana prvenstveno opadanjem standarda,
slabom privredom i lošim funkcionisanjem socijalističke vlasti. U drugoj etapi, formalnim procedurama započetu tranziciju iz socijalizma u kapitalizama politička klasa je usmerila ka tranziciji iz
„bratstva i jedinstva“ u nacionalizam stvorivši uslove za naciokratsku i ratnu opciju. Faktički, druga
etapa „kapitalističke kontrarevolucije“ usmerena je ka ekspanzivnoj „teritorijalnoj tranziciji“12.
11
nkatic.wordpress.com.
Srbija je zemlja „pokretnih granica“. Ona je, u poslednja dva veka, sedam puta menjala teritoriju: Beogradski pašaluk je 1804. godine
imao teritoriju od 24.440 km2, 1833. godine Srbija uvećana za šest nahija ima 37.740 km2; posle Berlinskog kongresa i uvećanja sa četiri
okruga – 48.300 km2; Kraljevina Srbija posle balkanskih ratova ima 87.800 km2. Nakon raspada Jugoslavije (koja je imala 248.666 kvadratnih kilometara), ne računajući Kosmet, Srbija ima 77.474 km2.
12
14 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Za ove naume politička klasa je obezbedila (organizovano i režirano raspirivanje uvek prisutne
žiške nacionalizma) masovnu podršku građana (što pokazuju rezultati empirijskih istraživanja
građanskog mnjenja) i masovnu mobilizaciju (mitinzi „antibirokratske revolucije“ i „događanja
naroda“ koji su prešli put od svojevrsnog antisocijalizma do ekspanzije nacionalizma i zahteva
za „čisto srpske teritorije: „Ovo je Srbija“). Bilo je to vreme snažne nacionalne homogenizacije i
gotovo apsolutnog vođstva Slobodana Miloševića („Car svih Srba“, „Novi Karađorđe“).
„Antibirokratska revolucija“ se dešavala na masovnim mitinzima, počev od Osme sednice
Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) do mitinga na Gazimestanu povodom
obeležavanja 600. godišnjice Kosovske bitke i „jogurt revolucije“ iz oktobra 1988. Antisocijalizam
i zahtevi za „veliku Srbiju“ (nacionalno čista postojeća teritorija, srpska Jugoslavija13 i posrbljivanje
svake teritorije gde ima Srba u većem ili manjem broju) prožimali su se. Prvo je antisocijalizam
podržavan „nacionalnim zahtevima“, dok je u završnoj fazi „srpskog maspoka“ (Ž. Berisavljević),
nacionalizam tek povremeno začinjavan antisocijalizmom14.
Prvi višestranački izbori u Srbiji, posle petodecenijske pauze, održani su 9. decembra 1990. godine. Pobedili su Slobodan Milošević (sa 3.285.799 glasova) i njegova Socijalistička partija Srbije /
SPS/ (sa 2.320.587 glasova). U skupštini su imali apsolutnu većinu od 194 mandata. Zahvaljujući
prethodno usvojenim institucionalnim aranžmanima, uspostavljena je apsolutna institucionalna
dominacija SPS-a. Takva dominacija bila je u ogromnoj suprotnosti prema faktički podeljenoj Srbiji (to se vidi i u izbornom rezultatu, kada se samere glasovi SPS-a i glasovi ostalih stranaka). To se
brzo potvrdilo u velikim demonstracijama 9. marta 1991. godine u organizaciji Srpskog pokreta
obnove (SPO).
Prvih pet godina poslednje decenije prošlog veka u Srbiji, do Dejtonskog sporazuma 21. novembra 1995, prošlo je u znaku raspada socijalističke Jugoslavije, početka i trajanja građanskih ratova,
ratnih zločina, zavođenja ekonomskih sankcija međunarodne zajednice Srbiji i Crnoj Gori (od 30.
maja 1992. godine do juna 1996), neviđene hiperinflacije (novčanica sa brojem 5 iza kojeg je stajalo 11 nula), organizovanog kriminala i organizovanog državnog kriminala kao izvora novca za
preživljavanje države. O tranziciji u smislu modernizacije i demokratizacije nije moglo biti reči!
Srbija i Crna Gora formiraju treću Jugoslaviju. U Beogradu su 27. aprila 1992. proglašeni Savezna republika Jugoslavija i Ustav te nove tvorevine. Već 31. maja održani su izbori za saveznu
skupštinu. Za prvog predsednika nove države izabran je 15. juna Dobrica Ćosić, dok je 14. jula Milan Panić izabran za premijera. Ni jedan ni drugi nisu se dugo zadržali na svojim funkcijama. Uoči
Nove godine izglasano je nepoverenje saveznoj vladi Milana Panića, Čosić je smenjen 31. maja
sledeće godine. Kadrovskim promenama prethodili su izbori – 20. decembra 1992. Slobodan
Milošević je osvojio drugi mandat na funkciji predsednika Srbije (ali sa 700.000 glasova manje
nego pri prvom izboru), a njegova partija je osvojila 1.359.086 glasova, milion manje nego na
prvim višestranačkim izborima 1990. godine. Po svemu sudeći, taj milion glasova otišao je novoj
partiji, Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja (SRS), koja je osnovana godinu dana ranije. SPS
Latinka Perović ovo htenje imenuje kao imperijalnu težnju „male i siromašne države da prisajedini sve teritorije na kojima je živeo i na
kojima živi srpski narod“ (2005: 30).
13
O ovom periodu ima dosta izvora, ali je malo sistematskih istraživanja. Izdvajam sledeće radove: Slobodan Antonić, 2002. Zarobljena
zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića. Beograd: Otkrovenje. Bakić, Jovo. 2008. Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje
levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida. u: Mladenović, Ivica i Milena Timotijević (ur.). Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung. Čolović, Ivan (ur.). 2009. Zid je mrtav, živeli
zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije. Beograd: Biblioteka XX vek.
Mimica, Aljoša i Radina Vučetić. 2008. Vreme kada je narod govorio, Odjeci i reagovanja u Politici, 1988–1991. Beograd: Institut za
sociološka istraživanja, Filozofski fakultet.
Nebojša Popov (ur.). 2002 (prvo izdanje 1996). Srpska strana rata. Beograd: Samizdat B-92.
Olivera, Milosavljević. 2004. Antibirokratska revolucija 1987–1989. godine“, u: Dijalog povjesničara/istoričara, 8. Zagreb: Friedrich
Naumann Stiftung.
13
istraživanje javnog mnenja : 15
i SRS su ukupno osvojili 2.425.851 glas, što je 100.000 glasova više nego što je sam SPS osvojio
na prvim izborima. Nasuprot njima, opozicione partije su u zbiru dobile 2.021.999 glasova, pola
miliona manje nego na prethodnim izborima. I dok je sam SPS na prvim izborima osvojio 32,9%
glasova od ukupnog broa građana upisanih u biračke spiskove, dotle su sabrani glasovi opozicije
dosegli 35,6% (što je za 2,7 postotaka više od SPS-a). Na decembarskim izborima 1992. godine
razlika je bila između sabranih glasova SPS-a i SRS-a, na jednoj strani, i sabranih glasova opozicije,
na drugoj, 36 prema 30%. Ovakva računica pokazuje nešto što i stručna javnost slabo prihvata:
da je SPS na prvim višestranačkim izborima 1990. godine osvojio manje glasova u odnosu na sabrane glasove opozicije. U odnosu na opoziciju, tek krajem 1992. SPS i radikali, posmatrani zajedno, imaju više glasova. Izborna nadmoć socijalista i radikala (bez obzira na njihove međusobne
odnose) uspostavljena na ovim izborima; manje ili više izrađena, opstala je na svim izborima sve
do decembarskih izbora 2000. godine.
Box 1: 1990. godina
Devedesete godine, uoči i odmah posle prvih višestranačkih izbora posle više od 50 godina, građani Srbije,
sudeći na osnovu nalaza iz tri istraživačka talasa15, hteli su bolji standard i snažniji ekonomski razvoj zemlje
(za dve petine ispitanika to je bio jedan od dva izabrana prioriteta među osam ponuđenih), između četvrtine
i trećine građana je htelo očuvanje Jugoslavije, četvrtina se zalagala za mirno razrešavanje međunacionalnih
sukoba, petina za demokratiju i ljudske slobode; tu je bila i petina ispitanika koja je u prvi plan stavljala
srpsko nacionalno pitanje (ma šta to značilo). Na direktno pitanje, našli smo da tri petine ispitanika misli da
je za Srbiju najbolje da ostane u sastavu Jugoslavije kao federacije, dok je petina bila za suverenu Srbiju, bez
obzira na Jugoslaviju. No, istovremeno, na pitanje o razrešenju kosmetskog problema, polovina ispitanika se
zalagala za uspostavljanje oštrijeg kursa prema Kosovu i Metohiji, za razliku od svakog desetog ispitanika koji
se zalagao za pregovore sa „kosovskom alternativom“.
Valja pomenuti da smo u istraživanju uoči same nove 1991. godine našli da je natpolovična većina građana
Srbije (51%) opredeljena za privatnu svojinu16, naspram jake četvrtine (27%) opredeljenih za društvenu
svojinu i petine onih sa pomešanim vrednovanjem jedne i druge (22%). Da dodamo da su pristalice
SPS-a bile gotovo tačno podeljene na one koji prihvataju privatnu svojinu (38%) i one koji prihvataju
društvenu svojinu (36%), za razliku od pristalica SPO-a (69% prema 15%), a pogotovo u odnosu na pristalice
Demokratske stranke (75% prema 9%).
U istraživanju s kraja 1990. godine (Mihailović, 1991: 121) nalazimo da „tvrda“ nacionalna orijentacija
obeležava 92% pristalica SPO-a, 70% pristalica Demokratske stranke, 66% pristalica Socijalističke partije Srbije,
54% apstinenata (prosek je 65%).
Rezultate izbora na kojima je SPS dobio 36% glasova, SPO 13%, a Demokratska stranka 6% (ostali 21%, dok je
24% apstiniralo) – građani Srbije su dočekali sa nadom (43% je navelo nadu kao jednu od tri odrednice svog
raspoloženja), optimizmom (36%), zadovoljstvom (32%) i radoznalošću (31%). Na drugoj strani, razočaranih
je bilo 21%, sumničavih 18%, od budućnosti je strepilo 17%, a 11% je reklo da je rezultate izbora dočekalo sa
strahom!
Od svega što su vrednovali i svega čemu su se nadali građani Srbije, „dobro“ su prošli samo oni koji su isticali
u prvi plan srpsko nacionalno pitanje i raspad Jugoslavije i oštriji kurs prema Kosovu i Metohiji. Od svega
ostalog nije bilo ništa i ne samo da nije bilo boljitka već su se stvari pogorš(av)ale!
Na izborima 1993. godine, zbir glasova socijalista i radikala bio je manji nego na izborima iz prethodne godine za oko 250.000, dok su sabrani glasovi opozicije bili manji za oko 65.000. Sabrani
glasovi opozicije bili su manji od sabranih glasova socijalista i radikala za oko 215.000.
Ovo u nas prvo empirijsko istraživanje izbornog mnjenja višestranačkih izbora obavljeno je u tri talasa: terenska faza prvog talasa odvijala se 27–29. oktobra, drugog 23–25. novembra, a trećeg 26–28. decembra 1990. godine. Rezultati ovih istraživanja objavljeni su u knjizi:
Mihailović, Srećko i drugi. 1991. Od izbornih rituala do slobodnih izbora. Beograd: Institut društvenih nauka – Centar za politikološka
istraživanja i javno mnenje. U istraživanju su učestvovali sociolozi i politikolozi iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje.
Istraživanje su finansirale „Večernje novosti“, a rezultati su ekskluzivno objavljivani u ovim novinama.
15
Da stvari nisu baš tako jednostavne, svedoče brojni autori, istraživači posebno. Na izraženo kritičan način, u kontekstu rasprave o
demokratiji, to čini Zoran Vidojević (2010; naročito strana 150 i dalje).
16
16 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Izborna nadmoć socijalista i radikala u prvih pet godina „zakrivljene“ ili blokirane tranzicije temelji se na ideološkoj formuli adicije socijalizma i nacionalizma17. Bio je to koncept socijalizma
razblažen namerom o privatizaciji prethodno podržavljene svojine. Glasovi su osvajani preko
priča o sigurnosti i o zaštiti najsiromašnijih. Nacionalisitčki narativ u ratnim uslovima je ublažavan
i preusmeravan pričom o patriotizmu. Sve je to moglo da donosi glasove u kontekstu razjedinjene i međusobno sukobljene opozicije, bez iole zajedničkog narativa upućenog biračima.
Ukupno uzev, u poslednju deceniju 20. veka građani Srbije ulaze sa jasnim aspiracijama u pogledu
standarda i privrednog razvoja, prilično uvereni da Jugoslaviju sa dominantnom ulogom Srbije
treba očuvati, i po cenu upotrebe sile, pogotovo kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Uz ova dva,
u vrednosnoj ravni i u ravni regulacije života, dominirali su i koncept i sentiment nacionalizma.
Nacionalizam postepeno postaje sveopšti kriterijum svega i svačega u srpskom urbi et orbi. Nacionalizam postaje crna rupa tadašnjosti i budućnosti Srbije. Nacionalizam, bilo u ogoljenoj pojavi, bilo da je preobučen u patriotizam u ovim godinama je masovna pojava.
U grubom razlikovanju „životnih“ i „nacionalnih“ ciljeva, može se tvrditi da je početkom poslednje
decenije prošlog veka na planu „životnih“ ciljeva (standard i privredni razvoj) postojao konsensus
građana Srbije; dok u ravni društvenih i „nacionalnih“ ciljeva on nije postojao – osim u slučaju
očuvanja Kosmeta u granicama Srbije – ali je nacionalizam dominirao, bila je to jaka težnja za
očuvanje (srpske) Jugoslavije, kao i blago nadmoćna orijentacija ka kapitalizmu. Dominantni deo
političke klase i društvena elita napravile su veliku rokadu18 pa su sve društvene ciljeve prvo interpretirale kao „nacionalne“, a potom kao „životne“, dok su „životne“ ciljeve (standard i razvoj)
gurnule u drugi plan tumačeći neuspehe u njihovom ostvarivanju upravo radom na ostvarivanju
„nacionalno-životnih“ ciljeva. Na nivou metafore, može se reći da su građeni bili ubeđivani, a
bogme i bili ubeđeni pa poverovali da se nacionalizam maže na ’leba!19
2.2. Od spoljnih ka unutrašnjim ratovima (1996-2000)
Drugu polovinu devedesetih godina obeležava otpor građana režimu Slobodana Miloševića i nezrelost opozicionih stranaka da taj otpor izborno kapitalizuji, ali i rat na Kosmetu. To petogodište je
okončano bombardovanjem Natoa i definitivnim gubitkom Kosova i Metohije te padom režima
Slobodana Miloševića.
U poslednjih pet godina prošlog veka na trenutak je izgledalo da Srbija ulazi u mirnije vode.
Ratovi su prestali – Dejtonski mir je potpisan 21. novembra 1995, a ratifikovan sledećeg meseca u
Parizu. Sankcije su ukinute u junu 1996. godine. Istraživači pak upozoravaju na simbiozu nosilaca
političke i ekonomske moći, kao i na temeljnu inkonzistentnost državnog vlasništva i netržišne
privrede, na jednoj strani, i višepartijskog sistema, na drugoj strani. Skreće se pažnja na krhkost
17
Videti o ovome Mihailović, Srećko. 2001. „Političke formule održanja i promene režima u Srbiji“, u: Revolucija i poredak. O dinamici
promena u Srbiji. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
18
Antimetabola „Što bi gore sad je dole, a što bi dole sad je gore“ („Tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje“, Ivan Gundulić u
„Osmanu“) niti je nova niti je retka u srpskoj politici. „Nikola Pašić, vodeći srpski političar praktično pola veka, od izbora za narodnog
poslanika 1878, do svoje smrti 1926. godine, napisao je u svojoj političkoj ispovesti: ‘Ja smatram moju borbu iliti rad za ustavno uređenje
Srbije kao sredstvo da se lakše postigne, po mome shvatanju, veće i uzvišenije celji, a to je oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda’. Sloboda ‘celog srpskog naroda’ bila je, za Pašića, ‘veći i jači ideal no što je bila građanska sloboda Srba u Kraljevini’. U ovoj političkoj filozofiji
sadržana je druga kontradikcija srpskog razvoja u protekla dva veka.“ (Perović, 2005: 32).
Milošević je u govoru na onom velikom mitingu na Gazimestanu (28. jun 1989) pervertirao (logički, vremenski, istorijski) sled događaja
kada je rekao: „Sticajem društvenih okolnosti, ovaj veliki jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo
decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet.“ Nije se, naime, jubilej Kosovske bitke dogodio kada se „dogodila Srbija“,
već se „Srbija dogodila“ u godini jubileja. Ova mala istorijska rokada kao da je bila uvod u sve njegove velike rokade koje su uvele Srbiju u
civilizacijski sunovrat!
Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije, u izjavi za novosadski „Dnevnik“ (mart 2008) to će i direktno iskazati u formuli: „Patriotizam se ne sipa u traktore” (izjava glasi: „Evo, ide prolećna setva. I niko ne pominje seljaka. Hoće li on sipati patriotizam u traktor da bi
zasejao njivu“).
19
istraživanje javnog mnenja : 17
demokratskih institucija i potencijalno slab otpor prema mogućim monističkim tendencijama
(Goati, 1996).
Box 2: sredina devedesetih godina20
Sredinom devedesetih godina prošlog veka Srbija postaje zemlja nezadovoljnih ljudi. U 1994. godini
nalazimo da je zadovoljno 49% a nezadovoljno 46% njih. U 1996. godini zadovoljstvo građana je opalo
na 41%, a nezadovoljstvo poraslo na 54% (u oba istraživanja nije odgovorilo na pitanje po 5% građana).
Bilo je to dvostruko lošije nego u zemljama Evropske zajednice (EZ). Prosek za 12 zemalja EZ-a iznosio je
81% zadovoljnih i 18% nezadovoljnih. Raspoloženja „negativne energije“ (zabrinutost, strah, ravnodušnost,
pasivnost, srdžba, bes, očajanje, nemoć) imalo je 63% građana Srbije, dok su raspoloženja „pozitivne energije“
(verovanje da će se uskoro sve prebroditi, spremnost na akciju) obeležavala 28% građana, dok ostalih 9% nije
odgovorilo na pitanje (Mihailović, 1997: 24 i dalje).
„Lepo sećanje“ na socijalizam javlja se kao većinsko mnjenje već sredinom devedestih. Da je „titoistička“
prošlost bila bolja, 1993. godine tvrdi 42% građana Srbije, 1994. – 49, a 1996. godine 56%. Kada se odnos
prema prošlosti (socijalizam) i tadašnjosti (aktualni trenutak tranzicije) merio složenijim procedurama (ocene
životnog standarda, privrede, političkog sistema, religijskih sloboda, slobode mišljenja, zaštićenosti od
kriminala i bezzakonja, sigurnosti zaposlenja, socijalne politike i nacionalne ravnopravnosti), našli smo, 1996.
godine, da socijalizam odbacuje 24% građana, da ga u maloj meri prihvata takođe 24%, osrednje – 27%, a u
velikoj meri – 25%. Prema aktualnom trenutku tranzicije 57% ispitanika ima odbojan odnos, dok je u maloj
meri prihvata 34%, osrednje 7% i u velikoj meri svega 2%. Istovremeno, 8% ispitanika misli da sistem dobro, a
29% da loše funkcioniše, najveći broj pak misli da sistem funkcioniše i dobro i loše, dok petina nije u stanju da
oceni (Mihailović, 1997: 29 i dalje).
Građani Srbije, sredinom devedesetih, ne vide alternativu postojećem sistemu iako je većina nezadovoljna
tim sistemom i ispoljava snažnu kritičnost prema njemu. Samo 15% građana bi prihvatilo povratak u socijalizam (prosek za CEE zemlje je 17%); monarhija je prihvatljiva za 14% građana (prosek za CEE zemlje je 8%),
„vladavina jednog čoveka, bez parlamenta“ prihvatljiva je za 28% građana Srbije (CEE – 33%), vladavina vojske
11% (CEE – 9%). Reklo bi se da nema alternative za demokratski sistem koji je loš; no boljitak bi donela vlada
stručnjaka. U stvari, tada je opcija „Odluke u ekonomiji treba da donose stručnjaci a ne vlada i parlament“ bila
dobitna kombinacija za 76% građana Srbije, 83% građana Crne Gore, 72% građana zemalja CEE (Mihailović,
1997: 29 i dalje).
Beleži se i prilična ksenofobija. Srbi iz Srbije su u 47% slučajeva ksenofobični, a u 9% slučajeva „otvoreni“;
dok je čak 44% pomešanih osećanja (Vasović, 1997: 271). Otvorenost prema svetu je karakteristika 47%,
a zatvorenost 19% ispitanika, dok je 34% svrstano u „mešani tip“ (isto, str. 274). O Slovencima nepovoljno
mišljenje ima 34% ispitanika, prema Albancima – 50%, prema Hrvatima – 58% ispitanika (isto, str. 263).
Kada se posmatra prosečna ocena intenziteta grupnih identifikacija, onda se vidi da u ocenama od 1 do 5,
vezanost za porodicu iznosi 4,7, za naciju 4,2, za veru 3,9... Sa stavom „Interesi celine naroda moraju biti iznad
svih posebnih interesa“ ne slaže se 11%, a slaže se čak 89% ispitanika...
Tek trećina građana Srbije ima poverenje u institucije. Natpolovično poverenje je zabeleženo u slučaju
školstva – 66%, zdravstva i crkve – po 54% i vojske – 51%. S druge strane, najveće je nepoverenje prema
političkim partijama – 71%, a u republičku skupštinu nema poverenja 62%, u republičku vladu – 60%, u predsednika Srbije – 41%. Zoran Slavujević zaključuje da je nepoverenje građana u institucije toliko rašireno da se
može govoriti o krizi legimiteta sistema i njegovih institucija (1997: 66 i dalje).
U proleće 1996. godine na Kosmetu faktički počinje rat, koji će se okončati bombardovanjem Jugoslavije (24. mart – 10. jun 1999. godine) i Kumanovskim vojno-tehničkim sporazumom (9. jun
1999), kojim je precizirano povlačenje snaga Vojske Jugoslavije (VJ) sa Kosova i Metohije te ulazak
međunarodnih trupa u pokrajinu.
Ovde navodimo podatke iz dva istraživanja Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje. Prvo istraživanje je obavljeno u maju
1996. godine na uzorku od 2000 ispitanika, a drugo u maju 1997. godine na uzorku od 1540 ispitanika. Rezultati ovih istraživanja objavljeni su u dve knjige: Mihailović, Srećko (ur.). 1997. Između osporavanja i podrške. Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije. Beograd:
Institut društvenih nauka i Fridrich Ebert Stiftung; Slavujević, Zoran i Srećko Mihailović. 1999. Dva ogleda o legitimitetu. Javno mnenje o
legitimitetu treće Jugoslavije. Beograd: Institut društvenih nauka i Fridrich Ebert Stiftung. Oba istraživanja i objavljivanje knjiga finansirao
je Fridrih Ebert Stiftung.
20
18 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Na lokalnim izborima, u drugom krugu koji je održan 17. novembra, opozicija, tj. koalicija
„Zajedno“ (koju su činili SPO, DS i Građanski savez Srbije) odnela je pobedu u 44 grada. Među
tim gradovima bili su i Beograd, Novi Sad i Niš. No, socijalisti nisu puštali vlast iz ruku, počelo je
poništavanje izbornih rezultata. Rezultate su priznati tek nakon pritiska međunarodne zajednice
i četvoromesečnih protesta građana. Za predsednika Skupštine grada Beograda, 21. februara
1997. godine, izabran je lider Demokratske stranke, Zoran Đinđić. Na tom mestu je bio dok nije
smenjen, 30. septembra, na predlog poslanika SPO-a.
Protesti građana su počeli 19. novembra u Nišu, gde se okupilo oko 35.000 ljudi; u Beogradu su
„šetnje“ počele 21. novembra, a studentski protest 22. novembra (trajao 112 dana)21. Građani,
studenti i opozicione partije su u kontinuitet protestvovali tri meseca i naterali su Slobodana
Miloševića da donese lex specialis kojim su opoziciji priznati izborni rezultati. Bila je to prva pobeda građana Srbije, ali i ideje o opozicionoj koaliciji (doduše, liderima opozicionih stranaka bilo je
potrebno još tri godine da nauče lekcije o zajedništvu i sinergiji).
2.3. Povratak tranziciji u kapitalizam, dvehiljadita godina, oktobar
Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine je zamalo zaustavilo eroziju poverenja u režim Slobodana Miloševića i institucije njegovog režima. Za trenutak je izgledalo da je proces delegitimacije
zaustavljen i da je Zapad još jednom uspeo da održi Miloševića na vlasti. No već u jesen 1999. godine, istraživanja su pokazala da je građanstvo Srbije zrelije nego što su ga procenjivali socijalisti
i radikali, pa i opozicione stranke (videti boks 3).
Glavni nalaz istraživanja obavljenog krajem leta 1999. godine jeste to što je natpolovičan broj
građana – 54% – izjavio da je tačna ili delimično tačna tvrdnja „Ako ne dođe do dogovora opozicionih stranaka i lidera, nema nam spasa“. To smo zabeležili nekoliko meseci pre početka dogovora o formiranju DOS-a. Istraživači su knjigu u kojoj su sabrani rezultati istraživanja (videti boks
4) završili sledećom konstatacijom: „Ovo istraživanje pokazuje da skrama sa očiju polako nestaje,
da je eksploziv ipak pod nekom kontrolom, a da se narod tiska oko vrata!“ (str. 207).
U januaru 2000. godine, 19 opozicionih stranaka Srbije formiralo je DOS – Demokratsku opoziciju
Srbije. Bio je to preduslov da se bilo šta ozbiljnije učini protiv znatno erodiranog režima Slobodana Miloševića i da se „iskoriste“ antimiloševićki trendovi među građanima Srbije.
Na beogradskom Trgu Republike, 14. aprila 2000. godine, održan je prvi veliki mitnig DOS-a pred
oko 100.000 ljudi. Traženi su slobodni izbori. Tri i po meseca kasnije, 27. jula, raspisani su redovni
izbori za savezni parlament, lokalnu samoupravu Srbije i vanredni izbori za predsednika Jugoslavije za 24. septembar.
DOS je odneo pobedu na lokalnim izborima i izborima za oba veća Skupštine SR Jugoslavije;
Savezna izborna komisije (SIK) saopštava da je 48,96% izašlih birača glasalo za Vojislava Koštunicu,
a 38,62% odsto za Slobodana Miloševića. SIK najavljuje drugi krug predsedničkih izbora za 8.
oktobar. Koštunica i DOS ne prihvataju takvu odluku i pozivaju građane Srbije na blokadu svih
institucija. Od Miloševića se traži da do 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana.
Počinju protesti širom Srbije, štrajkuje veliki broj preduzeća, štrajkuju i 7.000 rudara površinskog
kopa „Kolubara” u Lazarevcu.
DOS je 27. oktobra održao skup na kojem je bilo oko 300.000 ljudi. Tada je Vojislav Koštunica
„proglašen“ za novog predsednika SRJ. „Proglašenje pobede“ je praćeno zvečkama i pištaljkama
i skandiranjem protiv Slobodana Miloševića: „Gotovo je“, „Puk’o je k’o zvečka“. DOS je saopštio
21
O ovome videti istraživanje objavljeno 1997. godine u knjizi grupe autora ’Ajmo, ’Ajde svi u šetnju. Građanski i studentski protest 96/97.
Beograd: Medija centar i ISI FF.
istraživanje javnog mnenja : 19
svoje rezultate: Vojislav Koštunica je osvojio 52,54%, a Slobodan Milošević 35,01“. Policija je 4. oktobra blokirala prilaze rudniku Tamnava. Kolone građana iz Beograda, Čačka, Aranđelovca, Ljiga,
Uba i drugih mesta kreću u odbranu rudara.
Boks 3: 1999. godina22
U poslednjem kvartalu 1999. godine, 92% građana Srbije se plaši pada životnog standarda, 89% se plaši
inflacije, 86% ističe nemogućnost zapošljavanja, 84% građana se plaši bolesti i nemogućnosti lečenja, 82%
korupcije, nemorala i nepoštovanja zakona..., a 70% navodi strah od gladi (Puzigaća, 2000: 116). Za dve
trećine građana su karakteristična raspoloženja negativne energije, a među njima dominiraju strah i strepnja
i razočaranost. Među pozitivnim raspoloženjima ističu se nada (38%) i optimizam (26%). Životom u celini je
zadovoljno 29%, a nezadovoljno 35% građana, dok 36% njih ima pomešana osećanja (Vasović, 2000: 129).
Nešto više od polovine građana (54%) misli da je režim sve gori i gori i da uskoro neće ni funkcionisati; 28%
smatra da režim ima mnogo mana „ali ipak funkcioniše“, tek 4% ispitanika misli da režim dobro funkcioniše
(14% ispitanika nije odgovorilo na ovo pitanje). Postojećom vlašću je bilo zadovoljno 13%, a nezadovoljno
66% građana, dok su ostali bili pomešanih osećanja (Vasović, 2000: 129).
Natpolovično poverenje građani imaju u vojsku, školstvo i crkvu. Natpolovično nepoverenje građani imaju u
vladajuće stranke (62%), predsednika Savezne Republike Jugoslavije i državne medije (po 61%), predsednika
Srbije i republičku vladu (po 60%), republičku skupštinu (59%) i „stare“ sindikate (51%), dok prema opozicionim strankama nepoverenje ima 50% građana (Slavujević, 2000: 141).
Nacionalizam je u opadanju. „Kada se opredeljuju između pojedinih vrsta grupne pripadnosti /.../, svega 11%
ljudi u Srbiji danas daje primat nacionalnoj vezanosti. /.../ Nacionalnoj, etničkoj vezanosti, građani pretpostavljaju pripadnost grupama ljudi istih interesovanja (33%), iste generacije (26%), a zatim profesionalnim (14%)
i konfesionalnim (13%) grupama.“ (Vasović, 2000: 21). Sa tvrdnjom „Ja se osećam vezanim za svoju naciju, ali
me to osećanje nimalo ne udaljava od ljudi drugih nacionalnosti“ slaže se 86% a ne slaže se 4%. Pridruženje
Evropskoj uniji odobrava 77% a ne odobrava 6% građana.
Tvrdnju „Slobodan Milošević i vladajuće stranke vode ka izlasku iz krize“ smatra tačnom (potpuno ili donekle)
24% građana, a 60% je smatra netačnom, dok 16% ne zna da li je ona tačna ili nije (Mihailović, 2000: 194).
Zapažena je velika distanca prema političkim strankama. Stranački je opredeljeno tek 35% građana, ostali su
neopredeljeni ili nezainteresovani za izbore. Među stranački opredeljenim, 22% je za opozicione stranke a
13% za stranke koje su u jesen 1999. godine bile na vlasti u Srbiji (isto, str. 195).
Lideri Demokratske opozicije su za četvrtak 5. oktobar zakazali akciju „Srbija u Beogradu“. „Tog
dana oko milion ljudi iz svih gradova Srbije slilo se u Beograd kako bi odbranilo svoju volju iskazanu putem glasanja na izborima. Građani su se okupili ispred Savezne skupštine i, dok je govorio
jedan od lidera DOS-a, policija je bacila velike količine suzavca, što je razjarilo masu koja je na juriš
zauzela skupštinu. Ubrzo se stvar otrgla kontroli pa su veće grupe demonstranata zauzele zgradu
Radio-televizije Srbije, TV Studija B, Radio Beograda, državne agencije Tanjug, zgradu Politike.
Iste večeri su štrajkački odbori u tim medijskim kućama preuzeli medije i počeli sa emitovanjem programa. Policija i vojska nisu intervenisale i, osim stotinak lakše povređenih i nesrećnog
slučaja pogibije jedne mlade devojke, sve se završilo relativno mirno. Iste večeri je konstituisana
novoizabrana gradska vlast koju su u upadljivoj većini činili predstavnici Demokratske opozicije
Srbije (105 odbornika iz DOS-a, 3 iz koalicije SPS–JUL i 2 iz SRS-a), a počeli su procesi konstituisanja gradske vlasti i u drugim gradovima. U petak, 6. oktobra Ustavni sud SRJ poništio je svoju
odluku od 4. oktobra i priznao da je Vojislav Koštunica pobedio u prvom krugu predsedničkih
izbora! Predveče se na televizijskoj stanici YU-info oglasio i odlazeći predsednik SRJ Slobodan
Milošević, koji je priznao poraz na izborima i čestitao Koštunici izbor za predsednika SRJ. /.../
Ovde se iznose podaci iz istraživanja koje je obavljeno od 30. avgusta do 4. septembra 1999. godine na uzorku od 1588 građana Srbije.
U istraživačkom timu, pored Srećka Mihailovića koji je njime rukovodio, bili su Mirjana Vasović, Zoran Stojiljković, Dragan Popadić, Milka
Puzigaća, Zoran Slavujević i Stjepan Gredelj. Rezultati su objavljeni u knjizi: Mihailović, Srećko (ur.). 2000. Javno mnenje Srbije. Između
razočarenja i nade. Beograd: Centar za proučavanje alternativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje empirijskih istraživanja.
Ove tri institucije su i finansirale istraživanje.
22
20 : Kako građani Srbije vide tranziciju
U svakom slučaju, policija i VJ su izrazile lojalnost novom predsedniku pa su u subotu 7. oktobra
konstituisana oba veća Savezne skupštine, a predsednik SRJ Koštunica položio zakletvu, čime je i
formalno postao šef jugoslovenske države“ (Martinov, 2000).
Pobeda DOS-a potvrđena je na izborima za republičku skupštinu 23. decembra 2000. godine
kada je ova koalicija osvojila 176 poslaničkih mesta.
Boks 4: 2000. godina – podaci Centra za proučavanje alternativa23
Decembar 2000. godine, dve sedmice pre izbora za republičku skupštinu, našli smo da 73% građana ima
raspoloženja pozitivne energije, najčešće je u pitanju vera da će uskoro sve da se promeni (41%) te nada i
optimizam (23%). Na drugoj strani, svaki četvrti ispitanik osećao je negativnu energiju, najčešće su to bile
zabrinutost i strah (11%).
Da živi dobro ili da ne treba ničeg posebno da se lišava, reklo je 17% ispitanika, 30% mora da se koječega
liši, 37% se dosta toga odriče, a 13% ispitanika tvrdi da živi bedno. Tek svaki stoti ispitanik tvrdi da je
stanje u društvu dobro, 26% kaže da je podnošljivo, za 55% građana stanje je teško podnošljivo, a za 16%
nepodnošljivo.
U obećanja lidera DOS-a veruje 60%, 13% ne veruje, a ostali ne znaju šta da kažu. Na pitanje „Ima li strpljenja...“, 13% je reklo da nema i da ne može više da čeka; 24% je prihvatilo odgovor „Ako ova vlast brzo ne pokaže
rezultate, treba je zameniti nekom drugom“; 44% „Ovoj vlasti treba ostaviti vremena da reši probleme koje je
nasledila od bivšeg režima“, a 13% je iskazalo spremnost da čeka i duže jer veruje u promene.
Na pitanje o ciljevima društvenih promena, 59% ispitanika je na jedno od prva tri mesta stavilo privredni
razvoj, 57% pristojan standard, 49% sprečavanje kriminala i korupcije, 33% rešavanje socijalnih pitanja, 25%
razvoj demokratije...
Daleko najcenjenija politička ličnost bio je Vojislav Koštunica – tako je mislilo 59% ispitanika, 6% je navelo
Zorana Đinđića, 4% Slobodana Miloševića, a po 2% Vuka Draškovića, Mlađana Dinkića i Vojislava Šešelja. Radom Vojislava Koštunice bilo je u decembru 2000. godine zadovoljno 86% građana, a nezadovoljno tek 4%.
Raspoloženje građana Srbije precizno je dimenzionirano u septembarskom istraživanju CPA,
kombinacijom ocene stanja u društvu i izborne orijentacije građana24.
Stanje u društvu je podnošljivo
Stanje u društvu je teško podnošljivo
Stanje u društvu je nepodnošljivo
za Koštunicu 7%
za Koštunicu 46%
za Koštunicu 80%
za Miloševića 79%
za Miloševića 24%
za Miloševića 4%
U najvažnije rezultate decembarskog istraživanja CPA ubrajam evidenciju o veri u novu vlast. Čak
54% ispitanika je smatralo da će nova vlast u odnosu na onu prethodnu „biti mnogo otpornija
prema mitu i korupciji“, 19% nije videlo razliku između prethodne i aktuelne vlasti, dok je 6%
tvrdilo da će ova nova vlast „biti podmitljivija i korumpiranija od one stare“ (21% reklo da nije u
stanju da odgovori na ovo pitanje). Drugi najvažniji rezultat čine odgovori na pitanje o načinima
kontrole vlasti. Dominira odgovor da je najbolja kontrola vlasti dosledna podela na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. To mišljenje je na jedno od prva dva mesta stavilo 57% ispitanika, 42% je
reklo da su redovni i vanredni izbori najbolja kontrola, a 32% je dalo primat slobodnim i nezavisnim medijima. I treći, najvažniji rezultat, vezan je za ponašanje nosilaca državnih funkcija. Čak
87% se izjašnjava za popisivanje imovine na početku i na kraju mandata, 77% smatra da im treba
zabraniti rukovođenje privatnim i društvenim firmama, 71% da im treba zabraniti članstvo u upravnim odborima, 64% da treba da zamrznu svoje funkcije u strankama, sindikatima i nevladinim
Istraživanje je realizovao Centar za proučavanje alternativa (Milan Nikolić), 9–11. decembra 2000. godine (dve sedmice pre republičkih
izbora) na uzorku od 1637 građana. U istraživačkom timu, pored Srećka Mihailovića koji je bio njegov rukovodilac, bili su još Bora
Kuzmanović, Mirjana Vasović i Zoran Stojiljković.
23
24
Istraživački tim u sastavu: Srećko Mihailović (rukovodilac), Bora Kuzmanović, Stjepan Gredelj, Mirjana Vasović i Zoran Stojiljković.
istraživanje javnog mnenja : 21
organizacijama. – (A šta je danas sa relacijom vlasti prema mitu i korupciji, šta je sa podelom vlasti
na zakonodavnu, sudsku i izvršnu; šta je sa slobodom medija, šta je sa državnim funkcionerima u
raznim upravnim odborima, a šta sa funkcijama u strankama?)
2. 4. Prvih pet godina vitalizovane tranzicije (2001–2005)
Treći kvartal tranzicije u kapitalizam počeo je sa mnogo pobedničkog entuzijazma. Građani su
se nadali da će im sve želje biti ispunjene, a i nova vlast se nadala – „da će Zapad da odreši kesu“.
Brzo se pokazalo da baš i neće biti tako i da je plena malo za tolike političke apetite. Zgrada DOS-a
počela je da se ljulja. Pokazalo se i da je opoziciono jedinstvo na neki način bilo iznuđeno i da nije
zasnovano na konceptualnom konsenzusu. Potisnute ideološke i vrednosne razlike počele su da
izbijaju u prvi plan.
Boks 5: 2001-2005. godina – podaci Centra za slobodne izbore i demokratiju25
Za 36% građana stanje u društvu je podnošljivo, osrednje ili dobro, što je bolje nego 2002. Godine (20%),
2003. (23%) ili 2004 (31%). Naspram ovih odgovora nalazimo da 2005. godine 64% građana kaže da je stanje
u društvu teško podnošljivo ili nepodnošljivo. Taj postotak je manji nego 2002. godine kada je stanje bilo
nepodnošljivo za 79% građana, 2003. (70%) i 2004. (68%). Prema jednom drugom istraživanju Cesida, obavljenom u novembru 2005. godine, trećina ispitanika kaže da joj je standard lošiji od onog od pre pet godina,
trećina izjavljuje da je isti, a 26% govori o boljem standardu. Naravno, ocena standarda zavisi od partijske pripadnosti. Tako, dok 69% pristalica SPS-a tvrdi da im je standard lošiji, dotle istu ocenu iznosi tek 12% pristalica
Demokratske stranke.
No, uprkos tome, kod građana nalazimo natpolovičan broj onih koji za sebe tvrde da su pozitivno
raspoloženi (58%), tj., da veruju da će biti bolje, nadaju se, optimistični su, spremni su da učestvuju u
promenama. Naspram njih stoji 42% ispitanika sa raspoloženjima negativne energije – zabrinutost i strah,
ravnodušnost, nemoć, beznadežnost.
Na putu do „normalnosti“ fali nam mnogo toga, barem tako kažu ispitanici u odgovoru na pitanje: „Koje
od težnji i ciljeva treba ostvariti da bismo postali društvo u kojem biste vi rado živeli?“ Najčešće je navođen
odgovor: „pristojan životni standard“ – 62%, a potom dobre mogućnosti da se čovek zaposli – 46%, minimalni kriminal i korupcija – 41%, pravna država – 37%.
Najviše nepoverenja građani Srbije imaju prema političarima (74%), Skupštini Srbije (65%), političkim
strankama (64%), Vladi Srbije (52%), sudijama (58%), predsedniku vlade Srbije (57%). Na drugoj strani, po
obimu poverenja izdvajaju se razni agensi interpersonalnog poverenja, ali i poverenje u crkvu (68%), u
obrazovni sistem (66%), zdravstvo (66%), vojsku (52%), predsednika Srbije (42%). Kada se „objekti“ poverenja
klasifikuju, a poverenje posmatra preko ocene u rasponu od 1 do 5, onda dobijamo sledeću sliku institucionalnog poverenja: 3,1 –interpersonalno poverenje; 2,86 – poverenje u javne delatnosti; 2,4 – poverenje u
institucije civilnog društva; 2,31 –poverenje u represivne institucije i 2,03 – poverenje u institucije vlasti. Opšti
prosek iznosi 2,45. (navedeno prema: Mihailović, Srećko i drugi. 1995. Političke podele i vrednosne orijentacije
građana Srbije. Beograd: Cesid, umnoženo, str. 12 i dalje).
Na pitanje „Ko vlada Srbijom’“, 28% ispitanika je reklo – kriminalci, 19% – međunarodna zajednica, 11% – vlasnici velikih preduzeća, a 24% je navelo političke aktere (19% nije znalo ko vlada Srbijom).
U tri Cesidova istraživanja iz 2005. godine, odgovori na pitanja o dometima petooktobarskih promena
uglavom su identični. Odnos pozitivnog prema negativnom viđenju dometa promena je tri prema dva.
Konkretno, u novembarskom istraživanju, 44% ispitanika je reklo da je sve ostalo isto, 26% je izjavilo da je to
početak demokratskog preobražaja Srbije, a 17% da je to početak propadanja Srbije (12% nije odgovorilo na
ovo pitanje). Naravno, ogromne razlike u odgovorima javljaju se zavisno od stranačkih preferencija. Tako da
kod pristalica SPS-a ne nalazimo nikog ko bi rekao da je to početak demokratskog preobražaja, kod radikala
takvih je 2%, dok među pristalicima Demokratske stranke takvih nalazimo 72% (u DSS-u 45%).
Reč je o istraživanju „Političke podele u Srbiji – pet godina posle“, obavljenom u proleće 2005. godine na uzorku od 1.852 ispitanika.
Istraživanje je obavio tim u sastavu Srećko Mihailović (rukovodilac tima), Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Miloš Mojsilović i Marko
Ivković.
24
22 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Događaji su tekli ubrzano: 25. januara 2001. godine Zoran Đinđić je stupio na dužnost predsednika vlade; 1. aprila Slobodan Milošević je odveden u pritvor u Centralni zatvor, a 28. juna izručen
je Haškom tribunalu; 17. avgusta Koštuničina Demokratska stranka Srbije istupila je iz Đinđićeve
vlade optužujući je da je povezana sa organizovanim kriminalom; 9. novembra otpočela je pobuna pripadnika Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti; 6. decembra Dragan
Maršićanin iz DSS-a podnosi ostavku na mesto predsednika Skupštine Srbije, a na tu funkciju bira
se Nataša Mićić; na predsedničkim izborima, septembar-oktobar 2002, Koštunica pobeđuje Miroljuba Labusa u drugom krugu, ali zbog malog broja izašlih na izbore, predsednik nije izabran; isto
se dešava i na ponovljenim izborima u decembru; 4. februara 2003. godine proglašena je Državna
zajednica Srbije i Crne Gore (umesto SRJ); 21. februara na autoputu Beograd–Zagreb, kod hale
Limes, pokušan je atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića; 12. marta 1993, u dvorištu Vlade
Srbije, ubijen je Zoran Đinđić, premijer Srbije i lider Demokratske stranke; u večernjim časovima
uvedeno je vanredno stanje i počela policijska akcija „Sablja“; 18. marta Skupština Srbije je za
republičkog premijera izabrala Zorana Živkovića, zamenika predsednika Demokratske stranke;
28. decembra 2003. godine održani su vanredni parlamentarni izbori: SRS je osvojio 82 mandata,
DSS – 53, DS – 37, G-17 plus – 34, koalicija SPO-a i Nove Srbije, kao i SPS osvojile su po 22 mandata; 3. marta je izabrana nova vlada kojoj je na čelu Koštunica, a u njoj su se našli, pored DSS-a,
G-17 plusa, i koalicija SPO-NS, uz tihu podršku SPS-a; 27. jula, u drugom krugu predsedničkih
izbora, pobedio je Boris Tadić i postao treći predsednik Republike Srbije.
Dva nalaza iz serije ovih istraživanja obavljenih u 2005. godini zavređuju posebnu pažnju.
Prvi se odnosi na činjenicu da je država u fokusu političkih deoba u Srbiji. Interpretacija bliske
prošlosti, aktuelno stanje režima (uključiv i pitanje državnih granica), ali i koncept poželjne države
nisu samo sadržaji podela političkih stranaka već i samih građana. Pre svega, tu je nisko poverenje – u institucije poretka (policija i vojska) – 44%, u izvršnu vlast – 35%, u sudsku vlast – 29%,
u zakonodavnu vlast – 28%. Građani Srbije žele da im država bude građanska – 80%, socijalna –
76%, evropska – 69%, pravna – 53% i demokratska – 40% građana.
Drugi važan nalaz odnosi se na karakter i sadržaj političkih deoba. Polazeći od deoba vezanih za
prošlost, sadašnjost i budućnost države u kojoj živimo, od percepcije standarda i uopšte stanja
u društvu u kojem živimo (takođe u sve tri vremenske dimenzije) i deoba u odnosu na civilno
društvo, našli smo da su se deobe unutar partijskog sistema na prethodno (2004) utvrđene tri
grupe, redukovale na podelu na dve grupe. Faktorska analliza iz 2004. godine evidentirala je
građansko-socijaldemokratski blok stranaka koji objašnjava 37,3% varijanse, a u kojem se nalaze:
Sandžačka demokratska partija, Reformisti Vojvodine, Socijaldemokratska partija, Demokratska
stranka i Demokratska alternativa; potom tradicionalističko-konzervativni blok (faktor objašnjava
16,1% varijanse) u kojem se nalaze Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i Srpski pokret obnove; dok je u treći blok nacionalno-socijalistički (objašnjava 10,5% varijanse) i u nejmu se nalaze
socijalisti i radikali. U 2005. godini nalazimo samo dva bloka: blok „radikalskih socijalista“ (23,5%
varijanse) sa radikalima i socijalistima; i, na drugoj strani, demokratski blok (objašnjava 37,3%
varijanse) u kojem su sve ostale relevantne stranke.
2.5. Stabilizacija novih stranačkih podela (2006–2010)
U zadnji kvartal tranzicije Srbija ulazi kao nezavisna država jer su Crnogorci na referendumu 21.
maja 2006. godine odlučili da istupe iz Državne zajednice; Crna Gora je 3. juna 2006. proglasila
nezavisnost. Krajem oktobra održan je ustavni referendum, a Ustav je proglašen u Skupštini Srbije
8. novembra. Vanredni skupštinski izbori održani su 21. januara 2007. godine. Radikal su dobili 81
mandat, demokrate – 64, DSS i NS – 47, G-17 plus – 19, SPS – 16; LDP – 15, SVM – 3, Lista za Sandžak
– 2, dve romske partije sa po jednim i koalicija Albanaca Preševske doline sa jednim mandatom.
istraživanje javnog mnenja : 23
Nova vlada je sa Koštunicom na čelu formirana 15. maja. U drugom krugu predsedničkih izbora,
3. februara 2007. godine, ponovo je izabran Boris Tadić sa minimalnom prednošću u odnosu na
Tomislava Nikolića. Na sednici kosovskog parlamenta proglašena je 17. februara 2008. godine,
nezavisnost Kosova. Na platou ispred skupštine, 21. februara, održan je skup pod nazivom „Kosovo je Srbija“, sa oko 500.000 učesnika, tom prilikom je zapaljena zgrada ambasade Sjedinjenih
Američkih Država i oštećena zgrada hrvatske ambasade. Vanredni skupštinski izbori održani su
11. maja 2008. godine. Lista Za evropsku Srbiju – Boris Tadić dobila je 102 mandata, radikali – 78,
DSS-NS – 30, SPS – 20, LDP – 13, Mađarska koalicija – 4, Bošnjačka lista – 2 i Koalicija Albanaca
Preševske doline – 1 mandat. Nova vlada Srbije formirana je 7. jula, premijer je postao Mirko
Cvetković. Skupština Srbije je 9. septembra ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju
Srbije sa Evropskom unijom. Tomislav Nikolić i desetak funkcionera SRS-a su napustili radikale i
21. oktobra 2009. godine osnovali Srpsku naprednu stranku (SNS).
…
U jednom uprošćenom razumevanju tranzicije, razlikovaćemo „političku“, „ekonomsku“, „teritorijalnu“ i „socijalnu“ tranziciju (ovi znaci navoda, koje ćemo kasnije izbegavati treba da upozore na
uslovnost ovih pojmova). U svim ovim tranzicijama u igri su tri vrste kapitala: ekonomski, politički
i „socio-kulturni“ ili socijalni kapital. Nosioci tih kapitala su politička klasa (u većoj meri predstavljena vladajućim a u manjoj meri opozicionim političkim strankama, klasa vlasnika (prvenstveno
predstavljana državama velikim silama i onim državama malo manjim silama) i građani, uključiv
tu i (uglavnom nepredstavljani ni od koga, iako su, teorijski, tu: izborna tela vlasti, političke partije,
sindikati, udruženja građana, osim kada se samopredstavljaju putem samoorganizovanja, samomobilizacija ili mobilisanja od strane drugih).
Moderne demokratije ne poznaju institucionalizovane forme jednakopravnog kontakta između
političke klase, klase vlasnika i građana, a u korist javnog dobra. Izuzetak je, može se slobodno
reći, jedan poluinstitucionalizovan oblik međusobne komunikacije, reč je o komunikaciji kroz
razne forme socijalnog dijaloga. U nas, socijalni dijalog gotovo uopšte ne funkcioniše, osim formalno i na kratke staze nakon retkih političkih akcija u tom pravcu. Oni koji nisu primereno predstavljeni u vlasti i njenim institucijama, oni koji nisu uključeni u društveno odlučivanje ni na onom
najnižem lokalnom nivou, oni koji su samo kratkotrajno uvažavani nakon uspešne mobilizacije
(npr. Milošević tokom i malo nakon „nacionalističkih pobuna“ s kraja osamdesetih i početkom devedesetih; a demokratska vlast tokom i malo nakon oktobarskih događaja 2000. godine), takvi su
nezadovoljniji i razočaraniji nego što bi bili da su primereno uključeni i primereno predstavljani
i uvažavani.
…
Tražili smo od ispitanika u ovom istraživanju da uporede sadašnje stanje stvari, sa stanjem
u devedesetim godinama i sa stanjem pre 1990. Znači, da uporede sadašnju demokratiju sa
Miloševićevih deset godina naciokratske vlasti26 i sa socijalizmom. Trebalo je da ispitanici samere
životni standard, stanje privrede, stanje političkog sistema i političke slobode.
Prema svim ovim parametrima, socijalizam je bio najbolji, osim po političkim slobodama. Kada
su one u pitanju, danas je najbolje. Najgore nam je po dva parametra bilo u vreme Miloševića,
a po druga dva danas. U prošloj deceniji – vreme ratova, nacionalizma, neviđene inflacije,
međunarodne izolacije, bombardovanja i svih drugih decivilizacija – e tada nam je bilo najgore
na planu političkih sloboda i na planu političkog sistema. Danas, u deceniji koja ističe, najgore
Reč je o istraživanju „Političke podele u Srbiji – pet godina posle“, obavljenom u proleće 2005. godine, na uzorku od 1.852 ispitanika.
Istraživanje je obavio tim u sastavu Srećko Mihailović (rukovodilac tima), Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Miloš Mojsilović i Marko Ivković.
26
24 : Kako građani Srbije vide tranziciju
nam je na planu životnog standarda i na planu privrede. Kada se sve sabere, građani Srbije procenjuje da nam je najbolje bilo u socijalizmu (prosečna ocena 3,6), a da nam je danas nešto bolje
(2,5) nego što je bilo za Miloševićevog vakta (2,4).
Isti ali mnogo drastičniji smer imaju i odgovori na pitanje „Kada je ovoj zemlji bilo najbolje?“ Doba
boljitka 3% ispitanika smešta u vreme pre Drugog svetskog rata, 6% u devedesete godine prošlog
veka, 10% u prvu deceniju ovog veka, a čak 81% u vreme socijalizma!
Za poređenje 45 godina socijalizma, 10 godina nacionalizma i 10 godina sadašnje demokratije
imamo mogućnost i na planu poređenja stepena poverenja u društvene i političke institucije.
Najmanje ispitanika imalo je poverenje u institucije tokom Miloševićeve vladavine, svega 10%.
Poverenje u toku prve decenije demokratije je različito i zavisi od toga ko je u datom trenutku
bio glavni urednik Srbije, pa je tako u Koštuničine institucije poverenje imalo 9% ispitanika, u
Tadićeve 19%, a u institucije u vreme Zorana Đinđića – 23% građana. S druge strane, u institucije
Titovog vremena poverenje je imalo 45% građana Srbije.
Tranzicija tipa vlasti:
Danas, 23% građana misli da Srbijom vladaju kriminalci, 18% misli da vladaju predsednik Srbije,
vlada, skupština i predsednik vlade, takođe 18% misli da su na vlasti vlasnici velikih preduzeća,
vlast političkih stranaka vidi 14% ispitanika, međunarodne zajednice –12%, dok 15% kaže da ne
zna ko danas vlada Srbijom. Vidimo da tek trećina ispitanika vidi legalne aktere političke scene
kao one koji vladaju Srbijom.
Tranzicija tipa svojine:
Najveći broj građana je iskusio privatizaciju pa stoga 44% misli da je to „čista pljačka“, 27% da je
„nužna ali da se sprovodi na pogrešan način“, 26% ne zna da je oceni, a ovakvu kakva je podržava
tek tri posto građana Srbije.
Teritorijalna tranzicija:
Danas svaki drugi građanin Srbije želi da se Kosmet vrati u granice Srbije kao njena autonomna
pokrajina iako dve četvrtine misle da je njegova nezavisnost realnost s kojom Srbija treba da se
pomiri, svaki deseti među nama smatra da za Kosovo i Metohiju treba ratovati! Dodajmo ovome i
nalaz po kojem u sameravanju odgovornosti za ratove u 90-im 7% ispitanika misli da su Srbi više
odgovorni nego drugi narodi, 36% – Srbi su odgovorni isto koliko i oni drugi, 12% – Srbi su odgovorni ali manje od drugih, 16% – uopšte nisu odgovorni Srbi nego drugi narodi bivše Jugoslavije,
dok 29% kaže da ne zna ko je odgovoran.
Socijalna (ili socio-kulturna) tranzicije Srbije:
Autoritarnost – Okvirno (i pojednostavljeno) može se reći da je oko 9% ispitanika neautoritarno,
a da je autoritarno 61%, dok je 30% kolebljivih i sa pomešanim uverenjima (videti u prilogu Bore
Kuzmanovića u ovoj knjizi).
Demokratija – građani Srbije imaju rezervisan ili blago pozitivan stav prema demokratiji, ali je
značajan broj nedemokratski orijentisanih. Na svaku od četiri ponuđene tvrdnje, ispitanici su
reagovali tako što su nalazili srednje rešenje (ni za demokratiju ni protiv nje), no više je njih prihvatalo nego što je odbacivalo svaku tvrdnju, bez obzira na to da li govori kritički ili afirmativno o
demokratiji (videti u prilogu Dragana Popadića u ovoj knjizi).
Etnička distanca – Srbi imaju veoma izraženu distancu prema Bošnjacima i Hrvatima, a naročito
prema Albancima, dok prema Mađarima i Romima imaju manju distancu, a gotovo da je nemaju
prema Crnogorcima. Inače, etnička distanca je naglo porasla početkom i tokom ratnih zbivanja u
devedesetim, pa je u prvim godinama posle oktobarskih promena počela da opada, a onda je u
istraživanje javnog mnenja : 25
poslednje vreme ponovo počela da raste i sada se nalazi približno na nivou iz 2001. godine (videti
u prilogu Dragana Popadića u ovoj knjizi).
Poverenje u institucije – Posmatrajući poverenje u 10 socijalnih institucija, vidi se da samo poverenje u obrazovni sistem doseže srednju ocenu – 3, sve ostalo je ispod toga. Veće je poverenje
u institucije poretka (vojska, policija, sudstvo) nego u političke ustanove (predsednika republike, vladu, parlament i političke stranke), odnos je 2,86 prema 2,43. Građani ocenjuju da su imali
najviše poverenja u političke institucije u Titovo vreme, a zatim u vreme Zorana Đinđića, pa u
vreme Borisa Tadića, dok je malo onih koji ocenjuju da su imali najveće poverenje u institucije
u vreme Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice (videti u prilogu Zorana Đ. Slavujevića u ovoj
knjizi).
Percepcija civilnog društva – Ako kao pokazatelj percepcije civilnog društva uzmemo
obaveštenost građana o nevladinim organizacijama (NVO), slika je prilično crna jer dve trećine
građana o njima ne znaju ništa, a svaki treći ponešto zna (najlešće „donekle“). Nije bolja slika ni
kada se posmatra poverenje građana u NVO-e. Po četvrtina građana ima poverenja u NVO-e koje
se bave zaštitom životne sredine i u one koje razvijaju programe za lica s invaliditetom; dvostruko
manje (po 13%) poverenje je u Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, i u
udruženja za odbranu haških optuženika; dok je najmanje poverenja u šest tipova i konkrenih
organizacija, u „Obraz“ – 9%. Doduše, ako crkve svrstamo u civilno društvo, a možemo to učiniti,
onda je poverenje verovatno veće, ali se time ovoga puta nismo bavili! (videti u prilogu Marije Kolin
u ovoj knjizi).
…
Naši socijalisti su napravili kapitalističku kontrarevoluciju i srušili socijalizam a da nisu uspostavili
kapitalizam. Naše brojne „demokrate“ nikada se nisu do kraja odrekle nacionalizma ponekad
otvoreno braneći tezu o demokratskom nacionalizmu i nacionalističkoj demokratiji; a koja
je to demokratija koja se bavi denuncijacijom antifašizma, širenjem ksenofobije, poricanjem
Narodnooslobodilačke borbe 1941–1945, rehabilitacijom kolaboracionista ili prezirom svake participacije. Kao da smo i sada negde na putu, što bi rekao Josip Županov, između komunističkog
pakla i divljeg kapitalizma.
Sve u svemu, restauracija kapitalizma u Srbiji baš i ne prolazi sjajno. Da li je to zbog onih deset
godina „koje su pojeli nacionalisti“ ili zbog globalne krize u drugih deset godina, ili zbog naše
duboke vezanosti za socijalizam, ne znam. A pitanje koje nameće moja profesija glasi: kako to
vide i podnose oni koji su gubitnici u svim revolucijama i kontrarevolucijama, u svim restauracijama. U ovoj knjizi pokušali smo, moje kolege i ja, da odgovorimo upravo na ta pitanja.
Literatura
Babović, Marija i drugi. 1997. ’‘Ajmo, ’Ajde svi u šetnju! –građanski i studentski protest ’96/’97. Beograd: Medija
centar i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta .
Baćević, Ljiljana (ur). 1991. Jugoslavija na kriznoj prekretnici. Beograd: Institut društvenih nauka
Goati, Vladimir. 1996. Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu. Podgorica: Unirex
Golubović, Zagorka, Bora Kuzmanović i Mirjana Vasović. 1995. Društveni karakter i društvene promene u svetlu
međunacionalnih sukoba. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Golubović, Zagorka. 2005. „Rezultati demokratske tranzicije kroz prizmu građana Srbije 2005.“. Filozofija i društvo.
br. 13–44.
26 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Golubović, Zagorka (ur.). 2007. Probuđene nade – izneverena očekivanja. Politika i svakodnevni život III.
Beograd: Fondacija „Heinrich Böll” – Regionalni ured za Jugoistočnu Evropu.
Dimić, Ljubodrag. 2009. „Srbija 1804-–2004. (suočavanje sa prošlošću)“, str. 13, u: Dimić, Ljubodrag, Dubravka
Stojanović, Dubravka i Miroslav Jovanović, Miroslav. 2009 (drugo izdanje). Srbija 1804–2004: tri viđenja ili poziv
na dijalog (elektronski izvor). Beograd: Udruženje za društvenu istoriju
Dimitrijević, Nenad. 2000. „Reči i smrt: nacionalistička konstrukcija stvarnosti“. Reč , nobr. 60/5.
Linc, Huan i Alfred Stepan. 1998. Demokratska tranzicija i konsolidacija, Beograd: „Filip Višnjić“.
Madžar, Ljubomir. 2009. „Politička ograničenja u realizaciji ekonomskopolitičkih programa: slučaj Srbije“. Teme.
XXXIII (2): 329–252
Martinov, Zlatoje. 2000. „Gradjđani su se odlucčili za demokratske promene“. Republika br . 247.
Mihailović, Srećko (ur). 1990. Deca krize. Beograd: Institut društvenih nauka.
Mihailović, Srećko, 1991. „Izbori ‘90: Mnenje građana Srbije“ (str. 27–123), u: Mihailović, Srećko (ur). Od slobodnih
rituala do slobodnih izbora. Beograd: Institut društvenih nauka – Centar za politikološka istraživanja i javno
mnenje.
Mihailović, Srećko. 1997. „Legitimnost političkog sistema Treće Jugoslavije: kako građani evaluiraju politički
režim“, u: Mihailović, Srećko (ur). Između osporavanja i podrške. Javno mnenje o legitimitetu Treće Jugoslavije“.
Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka (str.7–41).
Mihailović, Srećko. 2000. „Ima li nade za promene“, u: Mihailović, Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između
razočarenja i nade. Beograd: Centar za proučavanje alternativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje
empirijskih istraživanja.
Mihailović, Srećko. 2001. „Političke formule održanja i promene režima u Srbiji“, u: zbornik Revolucija i poredak. O
dinamici promena u Srbiji. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
Perović, Latinka. 2005. „Nesavladive unutrašnje kontradikcije“. Helsinška povelja. maj – jun.
Puzigaća, Milka. 2000. „Strahovi i raspoloženja“, u: Mihailović, Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između
razočarenja i nade. Beograd: Centar za pručavanje alternativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje
empirijskih istraživanja.
Slavujević, Zoran. 1997. „Kriza poverenja u institucije sistema“, u: Mihailović, Srećko (ur). Između osporavanja i
podrške. Javno mnenje o legitimitetu Treće Jugoslavije“. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih
nauka (str.65–94).
Slavujević, Zoran. 2000. „Razmere nelegitimnosti političkog sistema i njegovih institucija“, u:
Mihailović, Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između razočarenja i nade. Beograd: Centar za proučavanje alternativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje empirijskih istraživanja
Mihailović, Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između razočarenja i nade. Beograd: Centar za proučavanje alternativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje empirijskih istraživanja.
Stiglitz, Joseph. 2004. Globalizacija i dvojbe koje izaziva. Zagreb: Algoritam.
Stojanović, Dubravka. 2007. „U nacion(alističk)om kalupu“. Helsinška povelja, godina. XII, broj. 105–106.
Vasović, Mirjana. 1997. „Karakteristike grupnih identifikacija i odnos prema drugim etničkim grupama“, u:
Mihailović, Srećko (ur). Između osporavanja i podrške. Javno mnenje o legitimitetu Treće Jugoslavije“. Beograd:
Friedrich Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka (str. 246–276).
Vasović, Mirjana. 2000. „Karakteristike grupnih identiteta i odnos prema društvenim promenama“, u: Mihailović,
Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između razočarenja i nade. Beograd: Centar za pručavanje alternativa, UGS
„Nezavisnost“ i Udruženje za unapređenje empirijskih istraživanja.
Vasović, Mirjana. 2000. „Osećanje subjektivnog blagostanja i odnos prema društvenim promenama“, u:
Mihailović, Srećko (ur.). Javno mnenje Srbije. Između razočarenja i nade. Beograd: Centar za proučavanje alteristraživanje javnog mnenja : 27
nativa, UGS „Nezavisnost“ i Udruženjae za unapređenje empirijskih istraživanja.
Vidojević, Zoran. 2010. Demokratija na zalasku – autoritarno – totalitarna pretnja. Beograd: Službeni glasnik i
Institut društvenih nauka
Vojnić, Dragomir. 2005. „Duboko korijenje problema koji prožimaju hrvatsko gospodarstvo i društvo“. Ekonomija/Economics. 12 (2), str. 421–440.
Županov, Josip. 2002. Od komunističkog pakla do divljeg kapitalizma: odabrane rasprave i eseji (1995.–2001.).
Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.
28 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Miroslav Ružica
Država i/ili tržište neoliberalizam i/ili
socijaldemokratija
30 : Kako građani Srbije vide tranziciju
1. Uvod
Gotovo istovremeni kolaps socijalizma i bivše Jugoslavije, uz ratne sukobe tokom devedesetih,
doveo je do zakasnele, specifične, ali i neizvesne tranzicije u Srbiji. Promena političkog režima
i obnova kapitalizma odvijaju se u suočavanju sa nasleđem socijalizma i građanskog rata,
prilagođavanju ubrzanoj globalizaciji, evropskim integracijama, kao i neoliberalizmu. Inicijalna
i brza promena političkih, institucionalnih i ekonomskih aranžmana nastavlja se sporom i neizvesnom socijalnom transformacijom političkog, ekonomskog i institucionalnog poretka. Globalna kriza krajem 2008. zamrzava promene i ekonomski rast, ali možda nameće i preispitivanje
promena započetih 2000.
Uloga države, odnosno, njena javna intervencija u ekonomiji i društvu predmet je ogorčenih
rasprava i sukobljavanja. Ovde se ne misli samo na neuspeli socijalistički eksperiment već i na
evropsku baštinu koja se gradila na socijaldemokratiji i paradigmi Dž. M. Kejnsa (J. M. Keynes).
I shvatanje tržišta kao samoregulacionog sistema, sa ugrađenim mehanizmima korekcija, išlo
je od nekritičkog prihvatanja, pa do žestokog osporavanja. I zato odgovore naših ispitanika
pokušavamo da situiramo u jedan širi okvir kako bismo izbegli površne i nesigurne interpretacije.
Kako se naše istraživanje događa u specifičnom kontekstu, kontekstu tranzicije i obnove kapitalizma, ali i globalne krize nakon 2008. godine, smatram da i njih treba sagledati u jednom širem
okviru da bi se potpunije razumela dinamika države i tržišta i njihovih odnosa. Zbog složenosti
problematike, tekst je dizajniran kao konceptualno-hipotetički okvir za dalje istraživanje.
Prilog započinje konceptualnom analizom uloge države i tržišta u kontekstu tri različite tradicije. U nastavku se kratko i analitički prikazuju tranzicione promene i izlaže teza da globalna
kriza 2008. vodi preispitivanju samog koncepta tranzicije. Sledeći odeljak prikazuje rezultate
našeg istraživanja koje se tiče percepcije uloge države i tržišta od strane naših ispitanika. Tekst
završavamo opisom ekonomske i institucionalne krize u Srbiji (2008–2010), kao i predlogom
mogućeg izlaska iz duboke recesije u kontekstu drugačije strategije i aranžmana.
2. Država i tržište: skica o kontroverzama i interpretacijama
JJavna intervencija se tiče kapaciteta države da svojom regulativom, fiskalnom i monetranom
politikom, kao i različitim programima, definiše delovanje privrednih subjekata, ali i da utiče
na uslove života građana. Od javne intervencije se eksplicitno ili implicitno očekuje da utiče na
(bolju) alokaciju ekonomskih resursa i kvaliteniji ekonomski rast ili na neke specifične ekonomske promene. Ona takođe podrazumeva to da bi tržište, postojeći odnosi moći, institucije i drugi
aranžmani doveli do neželjenih ili pretećih nejednakosti, isključenosti ili graničnih uslova života
ukoliko država ne bi intervenisala u skladu sa određenom idejom ravnoteže i razvoja.
Tako definisana, javna intervencija države – a posebna ona kojom se utiče na životne šanse, socijalnu promociju i standard građana – stalni je izvor neslaganja, osporavanja i suprotstavljanja.
Različiti grupni i kolektivni interesi bili su svuda ozbiljni izazovi javnim finansijama i javnim programima, a koje mobilizatori javnog mnjenja pretvaraju u praktične akcione platforme i podupiru
ih ideološkim simplifikacijama, stereotipima i jednostavnim formulama i sloganima.
Stoga sledi kratak prikaz koncepata uloge države u tri specifične tradicije koje su obeležile dvadeseti vek. To su klasična ekonomija, socijalna demokratija i Kejnsova paradigma.
U tradiciji klasične ekonomije (i njenim varijacijama kao što su neoklasicizam, neoliberalizam) tržište se vidi kao ključni alokator roba, kapitala i radne snage, ali i kao samoregulacioni
istraživanje javnog mnenja : 31
sistem sa ugrađenim mehanizmima korekcije. Državna intervencija proizvodi nestabilnost, stvara poremećaje u formiranju ponude i potražnje, guši motivaciju i uzrokuje opštu neefikasnost
poslovanja. I zato su liberalizacija, privatizacija, deregulacija i fleksibilnost radne snage željeni
model. Kada je reč o redistribuciji u sferi prihoda i životnih šansi, klasična ekonomija se zalaže za
to da država interveniše jedino kada tržište i porodica ne funkcionišu. Ta intervencija treba da je
minimalna (novčani transferi, njihovo trajanje) i privremena te da traje dok tržište i porodica ne
povrate svoje uloge.
Socijalna demokratija smatra državu neutralnom i natklasnom te tako ključnom instancom i
instrumentom reformi. Nije dirala u temelje kapitalizma i ekonomiju je prepustila vlasnicima. U
fokusu se našla redistributivna uloga države. Iz ove uloge postepeno su izrasli univerzalni sistemi
socijalne sigurnosti, javne zdravstvene službe, obrazovni programi, aktivna politika zapošljavanja,
podrška manjinskim grupama i mnogi drugi programi. Ideje društvene solidarnosti, jednakosti i
sigurnosti, tj. stabilnost, predvidljivost i izvesnost okruženja postaju ne samo okviri orijentacije
već se parcijalno pretaču u stvarnost.
Dž. M. Kejns (1886–1948) ponudio je ekonomsko utemeljenje i nove okvire regulacije ne samo
za prevazilaženje krize (1929–1933) već i kao model za upravljanje ekonomijom u vremenima
stabilnosti i prosperiteta. U svojoj najvažnijoj knjizi Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca
(1936), on pravi radikalni zaokret i zastupa tezu da u vremenima ekonomskih lomova jedino
država ima kapacitet da zaustavi krah ekonomije i usmeri je ka prosperitetu. Tvrdi ne samo da
tržište nema mehanizme korekcije već da u recesijama monetarna politika (odnosno, radikalno
snižavanje kamata i ponuda novca) nije uspešna.27
Njegova druga ključna ideja tiče se epistemološke neizvesnosti u smislu kapaciteta nauke da
razume i objašnjava probleme izvan jednog uže definisanog polja. I konačno, on ukazuje na
bazično iracionalne temelje ekonomskog ponašanja ljudi. Naime, u kriznim vremenima građani se
odlučuju da štede, banke se ustručavaju da daju kredite, privatni investitori da investiraju. Vraćaju
se, kako kaže Kejns, na „konvencije“, odnosno, animal spirit – tipizirane i iskustvene reakcije iz
vremena krize i većina se povodi za „gomilom“ – dakle, ne troše, štede, odlažu kupovine i investicije; čak i kad centralne banke smanje referentne kamate i ponude obilje novca, ta iznenadna
„poplava“ novca nema efekat. Prema Kejnsu, neophodna državna intervencija deluje naizgled
paradoksalno: radikalno povećavanje javne potrošnje kojom se utiče na porast zaposlenosti, ali i
smanjivanje poreza kako bi građani mogli više da troše, ali i povećavanje poreza za bogate. Brutalno pojednostavljujući: graditi piramide, bolnice, puteve, trošiti se mora. Najvažnije je održati
protok novca i izbeći liquidity trap (zamku likvidnosti). Stručnim jezikom to se zvalo povećanje
„agregatne tražnje“, a glavni instrument je postalo tzv. deficitarno planiranje, dakle, svesno pravljenje budžetskog deficita i javnih dugova.28 Drugim rečima, tako pojačana tražnja pokreće industriju i druge sektore i uspostavlja nove cikluse prosperiteta.
Kejnsova formula se pokazala uspešnom u savladavanju ekonomske krize, ali i upravljanju
ekonomskim bumom Evrope nakon Drugog svetskog rata. Poslužila je i evropskoj socijaldemokratiji kao okvirna orijentacija, kao i izgradnji države blagostanja. Podizanje životnog stan27
Ovaj odeljak se zasniva na radu Ružica, Miroslav (2009), Nakon krize, u: Probuditi san, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung, str. 134–149;
pogledati i knjigu istog autora (1985), Socijalna politika, Beograd: VSSR.
Korišćeni su različiti izvori: Kai Burmeister and Till von Treck, Economic Policy after the Financial Crisis, 2009 www.spw.on.spirito.de/
data/spw169_burmeister¬_vtreck.pdf?pid=39; J. Stiglitz, The Triumphant Return of John Maynard Keynes, Dec 5, 2009, Project Syndicate;
W. Bello, A Man for this Season? Kynes; Paul Krugman, How Did Economists Get It So Wrong?, New Times, 10/9/2009; Paul Krugman
Introduction to Keynes’ General Theory, 2006, Unoficial Paul Krugman Archive; R. Skydelsky, We forgot everything Keynes thaught us,
The Washington Post, 19/10/2008; R. Skidelsky, The Remedist, New York Times, 14/12/2008; Stuart Holland, The World After Keynes, Red
Pepper, 10/1/2009; John Bellami, Keynes, Capitlism, And The Crisis, Amandia, 2009, http://www.amandia.org.za ; Axel Leijonhufvud, Out
of the corridor: Keynes and the crisis, Cambridge Journal of Economics, Vol. 33, No.4: 741-757 (online, May 2009).
28
32 : Kako građani Srbije vide tranziciju
darda, penzije, različiti novčani transferi i novi paketi usluga percipiraju se u pozitivnom kontekstu kao podsticaji i stabilizatori ekonomskog rasta. Time se polako stvara i široki društveni
konsenzus koji državu blagostanja i njene darežljive programe socijalne politike prihvata kao
legitimne. Suština je, međutim, u tome da jednom uspostavljeni programi, aranžmani i institucije
nastavljaju da funkionišu, šire se i razgranjavaju i tako postaju okosnica jednog novog političkog,
ekonomskog i socijalnog poretka u Evropi (i svetu), koji će biti nazvan zlatno doba države blagostanja (1945–1970).
Iako žestoko kritikovan od krajnje levice, liberala i konzervativaca, ovaj model postaje uzor koji
će se globalno oponašati. Polako se prenosi u druge kulture i na ostale kontinente. Ništa ne traje
večno, međutim, i ova srećno nađena formula polako počinje da pokazuje i svoje naličje. Stalno
napadana od „nove levice“ (neefikasnost, represivnost) i „nove desnice“ (neefikasnost, demotiviše
investiranje, smanjuje podsticaje za rad), država blagostanja opstaje, ali je njene unutrašnje
granice, kao i naftna kriza iz sedamdesetih temeljito uzdrmavaju. Njen imanentni problem, tj.
porast javne potrošnje i do 60% BNP-a (plus inherentna inflacija, odnosno, kasnije nešto što se
naziva stagflacija), u nekim zemljama Evrope daju povode snažnim lobi-grupama da za zaustavljanje ili stagnaciju ekonomskog rasta i krizu konkurentnosti optuže upravo državu blagostanja.
2.1. Promena paradigme i hegemonija neoliberalizma (od sedamdesetih do 2008)
Uvek snažna protržišna kultura Amerike i Engleske započinje žestoku mobilizaciju protiv države
blagostanja i nudi svoje recepte i formule. Propast „socijalističkog projekta“ tokom 1989. diskredituje svaku alternativnu i utopijsku viziju, ali i delegitimizuje svaku mobilizaciju koja se strukturno
opire novoj pravovernosti. U rapidnom ubrzavanju globalizacije i ekonomske konjunkture u postsovjetskom paxu Americana, neoliberalizam zadobija potpunu dominaciju. Država blagostanja
izlazi iz mode i rađaju se projekti njene razgradnje. Njena potpuna demontaža ipak ne uspeva,
ali redukcija socijalnih prava, revizije penzionog, zdravstvenog i radnog osiguranja i socijalne
zaštite postaju ključni programi. Ove promene se vrše unutar novog ključa koji postaje okosnica
drugačije paradigme: liberalizacija, privatizacija, deregulacija i fleksibilnost tržišta radne snage.
Nova formula se ne tiče samo makroekonomske regulacije već postaje i regulativni princip u
definisanju glavnih programa socijalne politike, tj. države blagostanja. Dakle, penzioni sistemi,
zdravstvo, obrazovanje i niz usluga iz domena socijalne zaštite privatizuju se ili se stvara nova
javno-privatna mešavina. Uz to, redukuju se radna prava, tržište radne snage čini vrlo fleksibilnim,
a novčani transferi uslovljavaju, umanjuju i marginalizuju.
Sledi, međutim, brzi i specifičan ekonomski rast u poslednje tri dekade i njegovo globalno širenje,
kao i optimizam da će formula biti trajna, plodotvorna i opšteprimenljiva. Ove drastične promene
utiču na socijaldemokratiju29. Ona gubi uporište i orijentaciju, pomera se ka centru, ublažava
svoju retoriku i programe; lagano se prilagođava novoj ideološkoj orijentaciji i ugrađuje u svoje
programe mnoge elemente „nove mode“ („treći put” i neue mitte prihvataju fleksibilnost radnih
odnosa, privatizaciju penzionih sistema, smanjivanje transfera i usluga – vidi, na primer, Nemačku
agendu 2010); dolazi i do urušavanja sindikata – tradicionalne baze socijaldemokratije – i pomeranja javnog mnjenja udesno, a potom i napetosti u vezi sa migrantima i polarizacije zbog etničkih
i religijskih razlika. Tradicionalna baza se razjedinjuje i pomera ka drugim partijama... Izborni
rezultati postaju neizvesni i često razočaravajući.
R. Taylor, Does European Social Democracy Have a Future? Dissent, Summer 2008; Luke Martell, Does Social Democracy Have a Role?
www.e.ac.uk 2001; Sheri Berman, Understanding Social Democracy, www8.georgetown.edu/centers/cdacs/bermanpaper.pdf; uporedi i
debatu o „dobrom društvu’’ u časopisu Social Europe Journal 2009–2010. www.social-europe.eu; važan je i projekat Amsterdam Process.
vidi www.policy-network.net
29
istraživanje javnog mnenja : 33
2.2. Leto Gospodnje 2008.
Ali, kako je već rečeno, nijedna formula ne deluje večno i u drugoj polovini 2008. ikona nove
ekonomije – njen finansijski sektor – jednostavno se urušava i u duboku recesiju povlači realnu
ekonomiju. Urušavanje razotkriva to da su pohlepa, sklonost rizicima bez pokrića i prevaljivanje
tereta rizika na druge samo naličje stvarnosti u kojoj nedostaju razvijeni sistemi vrednosti i vizije
„dobrog društva“, ali i, naročito, valjani i efikasni mehanizmi kontrole, usmeravanja i korekcije. U
pomenutoj kakofoniji iznenađenja, šoka, nerazumevanja šta se događa i ad hoc recepata kako
se suočiti sa novom realnošću, sve su bile glasnije poruke: Keynes is back. Sjedinjene Američke
Države (SAD) i evropske zemlje upumpavaju 1,5–2% svojih BND-a u finansijski sektor i realnu
ekonomiju, a zatim najavljuju velike infrastrukturne projekte, ali mahom u automobilsku industriju, a zatim i smanjenje poreza, odnosno, uvođenje progresivnih poreza, kao i ograničene nacionalizacije u nekim sektorima, uz eksplicitni cilj povećanja zaposlenosti i rasta „agregatne tražnje“.
Po običaju, SAD se brže organizuje i brže reaguje. Evropa reaguje sporije i opreznije. U stvari, evropska država blagostanja služi kao automatic shock absorber putem svojih darežljivih programa
socijalne politike. SAD i Velika Britanija znatan deo svojih paketa stimulacije moraju da troše na
socijalne prestacije i slične programe. Reaguju, međutim, pojedinačne države, i to na različite
načine. Evropska unija (još) ne uspeva da nametne jedinstveni koncept.
Krajem 2010, međutim, opšta situacija je još uvek fluidna i nepregledna, a ideje i recepti daleko su
od sveobuhvatne i koherenne strategije. Olako je i neutemeljeno bilo govoriti o krahu kapitalizma. Analize iz SAD-a i Evrope ukazuju na to da je urušavanje zaustavljeno, da se finansijski sektor
stabilizuje i novi take off očekuje. Očito je da je neoliberalizam uzdrman kao okvir za dalji razvoj
i opštu regulaciju, ali je posve neizvesno da li će se iznedriti novi model i ponuditi podsticajne
formule za regulaciju i prosperitet. Dakle, Kejnsova formula je (verovatno) istrošena, ali postoje
indikacije da kriza još nije prevladana u Evropi, kao i najavljeni austerity measures, koji se uvek tiču
smanjivanja javne potrošnje, ali i prihoda i životnih šansi građana. Sve ostalo će verovatno biti u
ključu business as usual, odnosno, u konceptu „sve treba promeniti da bi suština ostala ista“.
I tako je napravljen pun krug tokom dvadesetog i početkom ovog veka (socijalistički eksperiment izostavljamo iz analitičkih razloga). Smenjivale su se dominantne paradigme izazivajući temeljne krize. Ujedno su i potvrdile da nijedan projekat ni paradigma ne mogu biti trajni. S druge
strane, sve tri paradigme su trajno utkane u vlastita okruženja i stvorile su strukturne i institucionalne aranžmane koji obeležavaju naše vreme i našu civilizaciju. Kada je Evropa u pitanju, uprkos
žestokim atacima i sistematskim naporima u poslednjih tridesetak godina da tržište postane solo
alokatar, intervencionistička uloga države je očuvana i njen legitimitet se u osnovi ne dovodi u
pitanje.
3. Tranzicija 1989–2010.
3.1. Promena sistema i adapitiranje na globalizaciju; globalna kriza i njene implikacije
U ovom odeljku se konceptualno i veoma kratko problematizuje tranzicija kao model promena u
srednjoj Evropi (CEE, a fokus je na Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj) i Srbiji. Ključna teza glasi
da se tranzicija ne tiče samo promene sistema već i adaptiranja na ubrzani proces globalizacije i
učešća stranih aktera u formulisanju i implementaciji promena. Druga teza je da proces tranzicije
nije završen jer globalna kriza (2008–2010), s jedne strane, zamrzava transformaciju, a s druge,
nameće razmišljanje o preispitivanju samog modela. Zato se odeljak završava i kratkim opisom
same recesije i njenih implikacija.
Urušavanjem socijalizma krajem 1989. započinje obnova kapitalizma, ali u specifičnom kontekstu
ubrzane globalizacije u ključu dominacije SAD-a i neoliberalizma kao obeležja vremena (1970–
34 : Kako građani Srbije vide tranziciju
2008). Tako se sistemska promena i obnova kapitalizma odvijaju i u prilagođavanju zahtevima
globalizacije i formulama neoliberalizma. Pojednostavljeno, to uključuje zahteve za:
• liberalizaciju spoljne trgovine, radikalnu privatizaciju privrednih subjekata, deregulaciju i
redukciju uloge države i uspostavljanje tržišta kao ključnog alokacionog agenta, kao i fleksibilnost tržišta radne snage;
• demontažu i/ili rekonstrukciju države blagostanja (redukcija prava, revizija i privatizacija
penzionog, zdravstvenog sistema, promene radnog osiguranja i socijalne zaštite);
• promene u socijalnoj politici: od socijalizacije rizika u prethodnoj fazi do privatizacije programa i individualizacije rizika, tj. socijalna politika (uglavnom) treba da poveća individualni
kapacitet na tržistu (human capital), a ne da vrši korekciju tržista (redistribucija);
• pomeranje koncepta „države blagostanja” ka ideji good governance, odnosno, ka konceptu
market friendly government čiji je glavni zadatak stvaranje ljudskog kapitala, a sve ostalo se
uglavnom prepušta tržištu, tj. država reducira svoje funkcije na podršku tržišta.
Ključna agencija ovakve paradigme i praktično jedini akter tranzicije u centralnoj i istočnoj Evropi
bila je država. Uz rizik redukcionizma, izgleda nam da sama tranzicija i nije bila ništa drugo nego
kreacija novih ekonomskih i političkih aranžmana za (još) nepostojeće aktere, tj. preduzetnike i
novu srednju klasu. U stvarnosti, međutim, države istočne Evrope imale su ograničenu autonomiju. Globalne finansijske organizacije (Svetska banka /SB/, Međunarodni monetarni fond /MMF/,
a nakon 1995. i EU) preuzele su ulogu domaćih elita i srednje klase i tako započele transformaciju.
To je uključivalo specifični model modernizacije, tj., obnovu kapitalizma, u kome se spolja definisanom agendom reformiše politički i ekonomski sistem i utvrđuju pravac i dinamika promena. Na
delu je internacionalizacija modela tranzicije koju uglavnom formulišu i dizajniraju SB i MMF, ali i
putem bilateralne pomoći. Time su marginalizovani lokalni akteri, ali se i stvarala nova politička,
ekonomska i profesionalna elita. Novom javnom agendom i projektima, a i procesom kooptacije, stvaraju se novi lokalni akteri ili odlučujuće definiše delovanje starih („internacionalizovani
lokalci“, mladi profesionalci, eksperti i „ekspertna kultura“, ka stranim donorima usmereno civilno
društvo i specifične istraživačke i profesionalne zajednice).
Prve, brze i uspešne institucionalne promene nisu sprečile ekonomsko urušavanje regiona i nagli
rast siromaštva i nezaposlenosti. U prvim godinama tranzicije došlo je do praktičnog kolapsa
ekonomija, a naročito industrije. Prema procenama EBRD-a, većina CEE zemalja nije dosegla vlastiti nivo BNP-a iz 1989. sve do 2002. Brzi ekonomski rast započinje u 2000. godini tako da je, recimo, Poljska 2007. imala rast BNP-a 169% u odnosu na 1989. Ključ naglog rasta nakon 2000. je u reindustrijalizaciji i započinjanju procesa EU integracije. Velike multinacionalne kompanije, mahom
nemačke, privatizuju glavne industrijske kapacitete (Češka, Slovačka, Mađarska) i uključuju ih u
svoje sisteme proizvodnje automobila, elektronike i drugog. To se polako pretvara u velike industrijske klastere, koji preobražavaju nacionalne ekonomije i izvoz postaje alfa i omega ekonomske
strategije i dostiže i do 80% BNP-a u pomenutim zemljama. Nagli razvoj izvoza podstiče transfer
tehnologija, traži kvalitetnu i obrazovanu radnu snage, utiče na porast uvoza, kvalitet bankarskog
sistema, ulaganja u infrastrukturu i obrazovanje... Izgledi za EU integraciju dovode do ubrzane
harmonizacije sa evropskim zakonodavstvom, institucijama i modelom upravljanja. Značajne
dotacije i direktna pomoć iz evropskih fondova ubrzavaju proces učenja, adaptiranja i priprema
za ulazak u EU u 2004. Nakon toga, novi institucionalni ambijent obećava stabilnost i razvoj. Tako
i biva sve do 2008. godine.
Stope ekonomskog rasta postaju visoke i znatno više of zapadnoevropskih u periodu 2000–2007.
tako da počinje da se razvija diskurs o procesu konvergencije (BNP, nivo plata). Ipak, pokazuje
se da je ovaj brzi rast bio tzv. jobless growth. Naime, došlo je do velikog porasta produktivnosti
i plata, ali ne i zapošljavanja i nivo nezaposlenosti ostaje između 10% i 15%. Javlja se i dualno
istraživanje javnog mnenja : 35
tržište radne snage: veliki industrijske kompleksi obezbeđuju solidne plate i stabilnost zaposlenja, ali u drugim sektorima i regionima niska primanja i nestabilnost zaposlenja postaju pravilo.
Zaključno sa 2007. dolazi do stabilizacije zaposlenosti (u odnosu na aktivnu radnu snagu), ali je
ona na niskom nivou u poređenju sa zapadnom Evropom. Iako su socijalni troškovi bili znatno
viši nego u preporukama SBa- i MMF-a, brzi ekonomski rast je to kompenzovao. Ipak, većina anketriranih domaćinstava u regionu tokom 2006. smatra da joj je standard života bio bolji tokom
socijalizma.30
3.2. Srbija u tranziciji 2001–2010: okvir, trend i reakcije na krizu
Formiranje države nacije i moderne ekonomije još nije završeno i društvo se i dalje suočava sa
ekonomskom i institucionalnom krizom. Vlade su nestabilne, a politički sistem ranjiv i pomalo
paralisan. Legitimacija novih elita i kvaltet institucija su upitni, kao i njihov kapacitet u suočavanju
sa problemom nacionalnog identiteta, strateškom orijentacijom i oštrom polarizacijom u društvu.
Ako tranziciju razumemo kao drastičnu promenu koja stvara institucionalni vakuum, hibridne
institucije i sve ekonomske i političke aranžmane čini fluidnim, onda je tranzicijski trend u Srbiji
netipičan, neizvestan i teško promenljiv. Tu spadaju, pored ostalog:
• znatno duži period političke i ekonomske turbulencije, ali u to (verovatno) treba uključiti ne
samo period 1987–2000, već i veći deo dvadesetog veka;
• prolongirani period industrijskog opadanja, tehnološkog nazadovanja, niske produktivnosti,
nedovoljnih investicija i neizvesnosti u vezi s kvalitetom radne snage i menadžmenta; ovde
spada i dramatična i dugotrajna deindustrijalizacija, ali bez naknadne reindustrijalizacije, kao
u slučaju Češke, Slovačke i Mađarske, u kojima su velike multinacionalne kompanije (MNK)
stvorile novu industriju i uklopile je u svoje vertikalne mreže i svoje izvozne strategije;
• nezavršene ili upitne privatizacije (aukcije i tenderi, insajderski dogovori, obično bez rekonstrukcije i dokapitalizacije preduzeća), kao i dokazane prakse stvaranja lokalnih monopola i
kartela;
• dominacija specijalnih interesnih grupa (u uticanju na regulativu, rentijerski status, finansiranje političkih partija, vidljivo učešće u kupovini i privatizaciji domaće privrede, ali motivisano njihovom budućom prodajo, a ne ulaganjem u njih, njihovim širenjem i razvojem);
• direktno strano ulaganje bilo je specifično i kratkotrajno (2003–2007): baziralo se na promeni vlasništva, ali, pre svega, u trgovini, bankama, komunikacijama i nekretninanama. Dakle,
tzv. greenfield investicija u nove kapacitete u proizvodnji za izvoz bilo je nedopustivo malo.
Uz to, domaća štednja bila je hronično niska, kao što je bio i neshavtljivo nizak nivo domaćih
investicija. Tako je došlo do izrazitog rasta privatne i javne potrošnje baziranog na uvozu,
stranim kreditima i doznakama iz inostranstva. To je, naravno, podstaklo porast cena nekretnina, specifičan privatni, tj. kvazi-Kejnsijanski model potrošnje (strani krediti kao zamena
za niske plate i zaposlenost, uz veliku privatnu zaduženost), kao i neprirodan porast plata
u javnom sektoru, a naročito kada su u pitanju foreign-trained mladi profesionalci, javna
preduzeća, kao i zaposleni u upravi.
Kumulativni efekat svega ovoga lako je demonstrirati: rastući deficit u trgovinskoj razmeni i nacionalnom budžetu, veliki devizni privatni i državni dugovi, kao i ekstremno nizak izvoz nalik situaciji u zemljama u razvoju. Sve to je dovelo do katastrofalno niskog nivoa zapošljavanja u odnosu
na aktivnu radnu snagu, zatim izuzetnog porasta nezaposlenosti, kao i veštačkog rasta životnog
standarda, ali i pretećeg rasta siromaštva. Time se stvaraju činioci za stvaranje nove socijalne
strukture koju oblikuju dualno tržište rada, dualni programi socijalne politike, porast socijalne
nejednakosti, kao i blokada izgleda za školovanje, zapošljavanje i druge životne šanse. Time se
otvara i pitanje stvarne i simboličke legitimacije novog društvenog poretka u kome se kriminal,
30
EBRD, Transition Report 2007.
36 : Kako građani Srbije vide tranziciju
korupcija, niska socijalna integracija, siromaštvo i negativna percepcija novih elita i institucija uporno održavaju. To se, uostalom, potvrđuje i u drugim delovima ove knjige.
3.3. Ekonomska kriza u CEE-u i Srbiji (2008–2010)
Izgleda da je CEE bila prva i najteže pogođena prelivanjem globalne krize. Njena otvorenost u
razmeni sa inostranstvom, a naročito njen izvoz, postaju ključni problemi. Dolazi do simultanog
pada izvoza i stranih ulaganja, kao i neizvesnog pristupa finansijskim tržištima (kreditima, prodaji
obveznica). Dolazi do pada BNP-a između 5% i 7% u 2009, a naročito do drastičnog pada industrijske proizvodnje. To zatim povlači deficit platnog bilansa, budžetske deficite, porast javnih i
privatnih dugova, slabljenje valuta, porast nezaposlenosti i inflacije, kao i ugrožavanje životnog
standarda. Dok se vlade u regionu fokusiraju na kratkoročne mere za zaustavljanje recesije,
kritičari nameću ideju preispitivanja celog projekta tranzicije. Sem populizma i protestne aktivizacije sindikata i nekih grupa, nije se porodio nijedan konzistentan predlog revizije tranzicije.
Vlade pokušavaju s merama ograničavanja javne potrošnje, posebno programa socijalne politike,
devalviraju nacionalne valute, konsoliduju banke (uz pomoć EU) ili pozivaju u pomoć MMF da balansira budžete i razmenu sa inostranstvom. Kratkoročne mere dovode do privremenog balansa,
ali na niskom nivou. To znači, uz realno smanjivanje javne i privatne potrošnje, investicaja, dodatnog javnog zaduživanja, kao i uz smanjivanje ili stagnaciju zapošljavanja. Ukratko, uspostavljena
privremena ravnoteža plaćena je visokom cenom i uz direktnu ili latentnu opasnost od eksplozije
nezadovoljstva i protesta. Iznenadna promena i oporavak događa se tokom 2010, ali ne kao rezultat domaćih aktera. Spas dolazi iz Nemačke, odnosno, od oporavka njenog mamutskog izvoznog
sektora. Nemački izvoz se stabilizije, a onda povećava, i to uključuje partnere iz CEE-a. Ne zaboravimo da Češka, Slovačka i Mađarska izvoze i do 80% svog BNP-a. Njihove industrijske mreže su
delovi velikih multinacionalnih kompanija, uglavnom nemačkih, i tako počinje privredna obnova
i stabilizacija budžeta i kreditnih kapaciteta (uzimanja i vraćanja stranih kredita).31
Struktura privrede u Srbiji je drukčija, pa tako i njeni problemi, kao i njeni izgledi za prevazilaženje
krize. Ukratko, privreda Srbije je još uvek donekle zatvoren sistem, sa malenim izvozom i
specifičnim i ograničenim stranim kapitalnim investicijama. To nas je kratkoročno zaštitilo od brutalnih posledica globalne krize, ali nam ugrožava izglede za oporavak i preusmeravanje ekonomske strategije. Drugim rečima, naš ekonomski model se gradio na enormnom rastu uvoza, ali
trošenog ponajviše u potrošnji, zatim na stranim ulaganjima, ali ne u razmenski (industrijski) sektor, već u banke, trgovinu, nekretnine, komunikacije i saobraćaj i sa minimalnim domaćim investicijama u industriju. Već pregrejanu ekonomiju ovakvog tipa i sa vidljivim indikacijama mogućeg
urušavanja, globalna kriza je suočila sa grubom realnošću. To su veliki i neodrživi deficit u trgovini
sa inostranstvom, rastući deficit budžeta i preteće privatno i javno zaduživanje u inostranstvu.
Već odranije posustala privreda (nizak BNP, niske plate, izuzetno niska zaposlenost a ogromna
nezaposlenost), ograničava i smanjuje uvoz, pokušava da poveća izvoz i stabilizuje proizvodnju
roba i usluga. Privremeno i nesigurno povećavanje izvoza bazira se na postojećim kapacitetima,
ali pre svega na brzoj depresijaciji dinara. Zbog zamrznute domaće tražnje, proizvođači i nemaju
drugog izbora do da izvoze. I tu depresijacija dinara vidno pomaže. Nema, međutim, domaćih i
stranih investicija da podrže izvoznu privredu i izvoz se i dalje zasniva na sirovinama, polufabrikatima, hrani i piću. Trećina našeg izvoza odlazi u „obližnje inostranstvo“, tj. u Bosnu i Hercegovinu,
Crnu Goru, Makedoniju i Hrvatsku. Takva struktura izvoza (ali i njegova destinacija), kao i njegov
mali obim, dugoročno vodi daljoj stagnaciji, niskim platama i rastućoj nezaposlenosti.
U takvim okolnostima država objektivno ima suženi prostor za delovanje. Preteće neravnoteže
onemogućavaju je da upotrebi Kejnsovu formulu (porezi, direktna ulaganja, deficitarno planiranBela Galgoczi (2010), Is export-led growth still the solution for CEE/SEE? PPP prezentacija na International Workshop, Export-led Growth
in the Western Balkans—Lessons from Central Europe and Slovenia, Beograd, FES, Nov 4–5, 2010.
31
istraživanje javnog mnenja : 37
je, povećane transfere, manipulacija inflacijom). Njeni kvazi-Kejnsijanski pokušaji (Nacionalni
investicioni plan (NIP), zajednička ulaganja sa velikim multinacionalnim kompanijama u nove
kapacitete) dvojako su ograničeni i neizvesni. Prvo, suviše je mali kapacitet države za direktno
ulaganje i, drugo, osim Fijata, još nema velikih stranih kompanija sa direktnim interesom. I treće,
najavljena promena strategije koju odskora predlaže evropska socijaldemokratija – primacy of
politics – više je pretnja nego tražena formula u Srbiji zbog specifične tradicije, institucionalnog
vakuuma i kvaliteta elita. No, o tome malo više nešto kasnije.
Da li to znači da i ne treba očekivati od države da čini napore i formuliše strategije za izlazak iz krize
i preusmeravanje privrede? Ne, naravno. Upravo je obrnuto: u strateškom smislu država treba da
stvori povoljan ambijent i podsticaje za povećana domaća i strana ulaganja. Da li će to biti u kontekstu Kensijanske formule, revidiranog neoliberalizma ili tradicionalne dirigovane ekonomije,
manje je važno. Mnogo važnije pitanje je pitanje kvaliteta institucija za podršku izabranoj strategiji. Dakle, kvalitet i kapaciteti institucija su taj kontekst koji će omogućiti izvođenje bilo kakve
strategije ili je pretvoriti u vlastitu karikaturu.
Time smo ocrtali jedan širi konceptualni i društveni okvir za bolje razumevanje stavova naših ispitanika o prožimanju države i tržišta i njihovom prožimanju u našem tranzicionom procesu.
4. Mnjenje građana o ulozi države i tržišta
Naše istraživanje jasno potvrđuje da građani Srbije u državi vide ključnu agenciju, organizatora
i alokatora podsticija, potpora, programa i različitih usluga. Napori da se to prikaže kao baština
socijalizma tačni su, ali ipak samo u širem kontekstu evropske kulture i tradicije. I ne samo to,
čak i u ovom tzv. tranzicionom periodu (2000–2010) obnove kapitalizma, i neki ključni politički
akteri kao što su političke partije, i to one „reformske“, ne dovode u pitanje ulogu države ili njene
ključne javne programe (penziono, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, socijalnu zaštitu). Tokom izbornih ciklusa ili u suočavanju sa krizom, na primer, ključne poruke i obećanja (populistička ili ne) ne dovode u pitanje ulogu države (možda jedino Liberalno
demokratska partija (LDP) delokrug države shvata ograničeno). Ukratko, ovakav kulturni i institucionalni milje snažno oblikuje stavove i preferencije naših ispitanika.
Ne iznenađuje, recimo, to da se čak 75% ispitanika „potpuno“ ili „uglavnom“ slaže sa stavom
„Vlada treba da zadovolji osnovne potrebe građana u slučaju bolesti, siromaštva i nezaposlenosti“
(vidi Tabelu 1). Sigurno je ovde u pitanju baština socijalizma, kao i tradicionalnog društva, ali je
to i realni, postojeći institucionalni-vrednosni poredak unutar koga ispitanici žive. Istina je da su
strani akteri i sukcesivne domaće vlade unosile promene u kontekstu liberalizacije, privatizacije,
fleksibilizacije, tj. sužavanja ili eliminisanja nekih programa, transfera i usluga, ali ključni programi
i njihova legitimnost nisu dovedeni u pitanje.
Tabela 1: Reagovanje građana na tvrdnju: „Vlada treba da zadovolji osnovne potrebe građana u slučaju bolesti,
siromaštva i nezaposlenosti“
Reagovanje građana
potpuno se slaže
Frekvencije
Procenti
1120
62
uglavnom se slaže
243
13
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna
276
15
uglavnom se ne slaže
72
4
uopšte se ne slaže
ukupno
38 : Kako građani Srbije vide tranziciju
102
6
1813
100
Reagovanja na tvrdnju „Da, samo najteži slučajevi treba da dobiju socijalnu pomoć, ostali treba sami
da se snalaze“ (Tabela 2) unose nedoumicu u interpretaciji. Pre svega, reakcije na taj stav treba
porediti sa odgovorima na ista ili slična pitanja u dužem vremenskom periodu i utvrditi moguću
evoluciju. Takvih istraživanja jednostavno nema. Drugo, svako društvo podržava samostalnost
i samoodrživost svojih članova, pa i naše tradicionalno društvo. Ono je još živo u Srbiji i u porodici, srodstvu i seoskoj zajednici vidi ključne mehanizme potpore. Država i njena pomoć su ovoj
tradiciji samo nevoljno poslednje utočište. Na to sigurno utiče i negativno kolektivno sećanje
na raniji kvalitet usluga i transfera. Koliko je ovde prisutna „teorija ograničenog dobra“, tj., prisilna nivelacija svega, pa i tako problematičnog resursa kao što je socijalna pomoć, treba pažljivo
studirati. Ne sme se potceniti ni uticaj modernizacije, individualizacije, obrazovanja, masovne
kulture i različitih socijalnih mobilizatora koji individualnu odgovornost unose u središte diskursa
o ličnom identitetu, socijalnoj promociji i kapacitetima za suočavanje sa rizicima. Ta promena
stava prenosi se masovnim medijima, školovanjem i stvaranjem meritokratske kulture u kojoj su
rad, poštovanje pravila i stalno lično usavršavanje osnova uspeha.
Tabela 2: Reagovanje građana na tvrdnju: „Samo najteži slučajevi treba da dobiju socijalnu pomoć, ostali treba
sami da se snalaze“
Reagovanje građana
Frekvencije
Procenti
potpuno se slaže
652
36
uglavnom se slaže
272
15
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna
367
20
uglavnom se ne slaže
211
12
uopšte se ne slaže
312
17
ukupno
1813
100
Pravi su izazovi za interpretaciju protivurečni ili prividno protivurečni odgovori na dve srodne
tvrdnje (Tabela 3): „Problem zapošljavanja treba prepustiti tržištu – i tu važi zakon ponude i potražnje“;
„Država treba da se brine o otvaranju novih radnih mesta, prekvalifikaciji i pomoći nezaposlenima“.
Sa prvim stavom se „potpuno“ ili „uglavnom“ slaže 38% ispitanika, ali uz veoma visok procenat
onih bez stava (38%); sa drugim stavom se „potpuno“ ili „uglavnom“ slaže jasna većina od 73%.
Dakle, jesu li tržište ili država ključni alokatori šansi za zapošljavanje u percepciji naših ispitanika?
Da li su odgovori ispitanika stvarna ili prividna protivurečnost?
Tabela 3: Ko treba da brine o zapošljavanju (u %)
„Problem zapošljavanja treba
prepustiti tržištu - i tu važi zakon
ponude i potražnje“
„Država treba da se brine o
otvaranju novih radnih mesta,
prekvalifikaciji i pomoći nezaposlenima“
potpuno se slaže
24
62
uglavnom se slaže
14
11
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna
38
18
uglavnom se ne slaže
11
4
Reagovanje građana
uopšte se ne slaže
13
5
ukupno
100
100
Izgleda sasvim prirodno što je ogromna većina saglasna kad je u pitanju uloga države u otvaranju
novih radnih mesta, prekvalifikaciji i pomoći nezaposlenima. To je, verujemo, percepcija realnosti
istraživanje javnog mnenja : 39
u kojoj država radi upravo to. S druge strane, značajna podrška stavu da problem zapošljavanja
treba prepustiti tržištu, tj., zakonu ponude i potražnje, jeste znak nedoslednosti i protivurečnosti
u odnosu na prvi stav. Tek jedna duža vremenska serija i kvalitativna analiza bi mogle razrešiti ovu
dilemu. Ni u tom slučaju nemamo pravih istraživanja. Imamo, međutim, jedno istraživanje iz 2001.
u kome se značajan deo ispitinika opredeljuje za tržište (uz veoma čest odgovor „Ne znam“). To
je bio period početka tranzicije, kada su optimizam i vera u tržište dominirali u javnom prostoru.
Sigurno je da različiti mobilizatori javnog mnjenja (mediji, eksperti, političke partije) nastavljaju
da šalju ovu vrstu poruka, kao i da se u projektu obnove kapitalizma demonstriraju i propagiraju
uloga tržišta (privatizacija, kapital i vlasništvo, značaj stručnjaka i menadžmenta). Deluje i jedno
realno iskustvo, a tiče se (istina ograničene) slobode pojedinca da koristi mehanizme tržišta u izboru i promeni radnog mesta. S druge strane, negativna iskustva nepotizma, zavičajne lojalnosti
i političke selekcije sigurno utiču na to da se tržište shvati kao objektivniji alokator radnih mesta.
Tabela 4: Kultura između tržišta i države (u %)
„Sve treba da bude na tržištu, pa
i knjige, pozorište, film – njihova
sudbina treba da zavisi od toga
šta narod želi i šta hoće da plati“
„Država treba finansijski da
pomaže ono najbolje u umetnosti i kulturi, što ne prolazi na
tržištu“
potpuno se slaže
30
36
uglavnom se slaže
13
14
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna
38
38
8
7
Reagovanje građana
uglavnom se ne slaže
uopšte se ne slaže
11
5
ukupno
100
100
Zanimljivi su i reakcije naših ispitanika na temu država i tržište u kulturi, a tiču se odgovora na
druga dva srodna pitanja (vidi Tabelu 4). Prva tvrdnja glasi „Sve treba da bude na tržištu, pa i
knjige, pozorište i film – njihova sudbina treba da zavisi od toga šta narod želi i šta hoće da plati“,
a druga „Država treba finansijski da pomaže ono najbolje u umetnosti i kulturi, što ne prolazi na
tržištu“. Ovo su tvrdnje za koje ne postoje pouzdana uporišta u antropologiji ili društvenoj praksi.
Nijedna ekstremna ideologija, pa čak ni tržišni fundamentalisti, nisu uspeli da nametnu jednu
formulu ili model. Pokazalo se da je stav „šta narod želi i šta hoće da plati“ najčešće sugerisan i
nametnut na različite načine, ali i da su ljudske kulturne preferencije često vrlo selektivne, oštro
reducirane i sužene u izboru. Time se pokazuje očita asimetrija u tržišnim ponudama i ljudskim
kulturnim preferencijama. To se tiče izrazite indiferentnosti prema čitavim oblastima kulture, kao
i često izuzetne popularnosti u drugim oblastima, koje najčešće obležava komercijalizacija. Ali
ovde ulazimo u delikatne probleme elitne i masovne kulture, ali što je još važnije, specifičnu kulturu posle 1989. godine u kojoj produkcija, obracsi i preferencije jesu fenomen koji tek treba
istraživati32. Već površno iskustvo ukazuje na to da se javna intervencija tiče oblasti kulture za
koju biznis nema interesa. I obrnuto, postoji eksplozija ponude, programa i produkata koji nalaze
put do svojih čitalaca, gledalaca i korisnika, ali u koje su ugrađene velike investicije, marketing i
sadržaji na koje većina pozitivno reaguje. Koji je ovde značaj ljudske antropologije, a koji dobrog
marketinga, ne zna se, ali se oni očito dopunjuju. Zato i čitanje naših tabela indicira nesigurnost,
nezaintersovanost i površno poznavanje naših ispitanika događaja u kulturi.
Ukratko, država – njene institucije i programi, i dalje su u fokusu naših građana. To podrazumeva
da se država i dalje shvata kao ključna distributivna agencija, ali i glavni akter u preusmeravanju
Vidi zanimljivu analizu Ivane Spasić (2010), „Kulturni obrasci i svakodnevni život u Srbiji posle 2000 godine“, u Suživot sa reformama
(priredio S. Cvejić), Beograd: Čigoja, 171–201.
32
40 : Kako građani Srbije vide tranziciju
tranzicije, upravljanja privredom, kao i akter izlaska iz krize. Mlađi, obrazovaniji i urbaniji deo ispitanika, naravno, vidi u tržištu tu magičnu formulu za izlazak iz krize i nastavak tranzicije. U našem
istraživanju nismo pitali kako država i tržište treba zajedno da funkcionišu, kako da odele svoje
domene i definišu prožimanja i kako da dizajniraju takav model. Dž. M. Kejns je zaboravljen, socijaldemokratija takođe, ali se oni i refleksno vezuju na urušeni model socijalizma, a ovaj je izgubio
legitimitet. Zato na ovo pitanje nema odgovora, naravno, u Srbiji, ali ni u Evropi ni svetu.
5. Izlazak iz krize i moguće preusmeravanje tranzicije
5.1. Institucionalni kontekst
Kada se ističe da su institucionalni poredak i kvalitet institucija taj nužni kontekst za bilo kakvu
strategiju promena, onda se uobičajeno misli na formalnu mrežu agencija, njihovu organizacionu
strukturu, funkcije, operativnu logiku, obrasce saradnje i njihovu relativnu autonomiju – naročito
u odnosu na vladu i druge važne političke instance. Kod nas se obično, međutim, zaboravlja na
„osnovne principe igre”, a to su vrednosti, načela, norme i standardi, kulturni simboli, moralni okviri orijentacije, kulturne preferencije – u koje treba uključiti i etičke kodekse i kodove delovanja
i ponašanja. Sve je to integralni deo institucionalnog konteksta jer doprinosi stabilizaciji, pravilnosti, izvesnosti, predvidljivosti i efikasnom obavljanju poslova, ali i kvalitenijoj saradnji i komunikaciji. Kao minimum, svaka analiza institucionalnog konteksta treba da uključi razumevanje
formalne organizacije, leadershipa, finansijskih, materijalnih i ljudskih resursa, kao i osnovnog
obrasca prakse.
Kada razmatramo institucionalne kapacitete, oni se tiču sposobnosti da se formulišu vizije, politike, strategije i planovi akcija. To takođe uključuje i sposobnost da se prikupljaju statistike i informacije, analizira evidencija i prave opcije, kao i da postoji adekvatni proces odlučivanja i rasprave,
razvijaju programi i planovi, obezbede monitoring i evaluacija.
Tako, svaka analiza delovanja institucija ili analiza njihovih kapaciteta za sprovođenje neke javne
intervencije treba da počne sa setom ovakvih ili sličnih pitanja:
• postoji li zajednička vizija i kako je ona pretočena u jasne ciljeve, strategije i planove akcije;
• da li je vizija dobro i postojano artikulisana, a naročito, da li su menadžeri i rukovodstvo
privrženi takvoj viziji i njenim ciljevima;
• da li rukovodstvo raspolaže adekvatnim kapacitetom – na primer, da li su sve menadžerske
pozicije popunjene; kako rukovodstvo mobilizuje i alocira fondove i kontroliše troškove.
5.2. Nekoliko hipoteza o našem ključnom institucionalnom kontekstu
Polazeći od ovakvog razumevanja pojma instutucija, sledi kratki i hipotetički okvir za razumevanje našeg bazičnog institucionalnog konteksta (ograničeno na državu/vladu, civilno društvo,
istraživačke i profesionalne zajednice, srednju klasu i elite). Ovakav institucionalni kontekst direktno podstiče ili ograničava svaku inicijativu, projekat, program ili strategiju.
a.praktično jedini domaći akter u svim ekonomskim i socijalnim procesima. To postiže, između
ostalog, kooptiranjem, marginalizacijom ili ignorisanjem svih drugih aktera. Vlada i njene
agencije deluju u simbiozi sa novom poslovnom elitom i segmentima profesije ekonomist
i nekoliko agencija u kojima ovi rade. Takav obrazac utiče na proces donošenja odluka, koji
često klizi ka sivoj zoni (interesne grupe i lobiji, grupe za uzajamnu podršku, odnose i mreže
patron–klijent, nepotizam, negativni reciprocitet). Kao obrazac delovanja, to često uključuje
stalnu reorganizaciju javnih agencija i regulatornih tela, čime se stvara nesigurnost, neizvesnost i destabilizacija. Na ovaj način, kontrola tokova sredstava i delegacija nadležnosti su
monopolisani, a to uključuje i uticaj na alakociju stranih ulaganja, grantove i drugih resuristraživanje javnog mnenja : 41
sa. Kada je reč o autonomiji vlade/države u odnosu na strane aktere, važi stav iznet ranije.
Na drugoj strani, možda se ipak može govoriti o slaboj državi/vladi – dakle, o vladi čiji nominalni autoritet niko ne dovodi u pitanje, ali koja gubi kapacitet da efektivno nametne svoju
volju u nizu strateških pitanja. To često vodi u zamku neaktivnosti: vlada propušta prilike da
adekvatno i na vreme deluje i reformiše društvo. Kada se najzad odluči za delovanje, obično
je kasno.
b.Konceptualno, civilno društvo, tj. mreže civilnih aktera, deluju delikatno i nedirektno i preuzimaju mnoštvo uloga koje nisu u stanju da preuzmu država ili tržište. Time generišu uzajamnost, poverenje i socijalne aranžmane koji podstiču kooperaciju i razmenu. Naša hipoteza je,
međutim, da su akteri civilnog društva postali zavisni od internacionalnih donora pa tako reducirani na fund-rising aktere, čija je osnovna uloga zagovaranje i trening, ali mahom u vezi s
tuđom agendom33. Odnedavno, pojavljuju se država i lokalna samouprava kao finansijeri i donatori, ali i ovde se znatnim delom radi o preraspodeli stranih izvora. Na ovaj način sistemska
integracija civilnog društva postaje vertikalna (strani donori, država i lokalne vlade, re-granting agencije), a zapostavlja horizontalna (mreže, koalicije, lokalni saveti, forumi – dakle, lokalni
i domaći fokus, agenda, mobilizacija i socijalni pritisak). Malopređašnji stav o ulozi države kod
nas pojačava vertikalnu integraciju civilnog društva i time utiče na njegovu marginalizaciju.
Drugi kolektivni akteri, recimo, sindikati, fragmentisani su, imaju slabe analitičke kapacitete,
ali su vidljivo protestno aktivirani, mada obično sa suženom agendom i često populističkim
platformama. Na ovaj način i sami doprinose očitoj marginalizaciji u tripartitnom dijalogu.
U suštini su svi kolektivni akteri, naročito masmediji, izloženi specijalnom tipu klijentilizma u
odnosu na političke partije, a posebno vladajuću stranku ili koaliciju.
c.Istraživačke zajednice i profesionalne grupe su izrazito ograničene u delovanju: javni fondovi za istraživanje i profesionalni rad su minimalni. Nova i specifična kultura u traganju za
grantovima počinje da dominira (strani fondovi, podsticaji, agenda), u kojoj metodologija
istraživanja javnog mnjenja i tržišta dominira. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalnu debate, na tehnička, administrativna i budžetska pitanja.
Time mnoge važne teme, problemi i aktivnosti izostaju kao javna agenda. Je li to jedan od
razloga ograničenog dijaloga političkih i profesionalnih elita? Da li naša akademska zajednica
ima da ponudi malo toga, čak i kad se od nje nešto traži? Istraživačko-analitičkim domenom
dominira tzv. grupa eksperata (uglavnom „internacionalizovani lokalci“), koji su obično uskospecijalizovani i „senzitivni“ na agendu donora i drugih naručilaca projekata.
• Da li je za ovakav kontekst iznenađenje to što je intelektualna elita – univerzitet, mediji,
profesionalne grupe – veoma kritična prema globalizaciji i neolibelalizmu jer ih ne shvata drugačije do instrumente američke dominacije. Jedna od implikacija takvog pristupa
je ravnodušnost prema modernoj ekonomiji i ekonomskoj nauci i njeno nepoznavanje.
Moguće objašnjenje bi moglo biti: ključne disidentske grupe pre 1989. bile su utopijski socijalisti, kritičari logike i funkcionisanja kapitalizma; od njih se nije moglo očekivati kreiranja baze za novu domaću kapitalističku srednju klasu ili onu koja naginje socijaldemokratiji.
Na drugoj strani, raste broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca koji okupiraju važne adminstrativne i menadžerske pozicije, ali koji imaju ograničena iskustva,
tehnički su fokusiranih i vidljivo pragmatični. Ova grupa, inače važan segment profesionVidi Miroslav Ružica, Serbian Civil Soceity/Third Sector on a Crossroads, draft prepared for the International Centre for Democratic
Transition’s project „Civil Society and State in the Process of Social Transformation: Case of Serbia,” January of 2009.
33
42 : Kako građani Srbije vide tranziciju
alne elite, teško da može da nudi alternativne i strateške opcije ili da kritički procenjuje
važne probleme, kao i da bude „kolektivni intelektualac”. I na kraju, nacionalističke, ka
prošlosti okrenute, ksenofobične i izolacionističke grupacije unutar kulturne elite izgleda
da još uvek imaju mnogo pristalica.
• Vidljivo je da je i na delu specifično i višeslojno formiranje srednje klase. Preduzetnička
klasa je nova, još bez identiteta i jasne socijalne pozicije, ali duboko integrisana sa
političkom elitom. Njeno poreklo: bivša nomenklatura, ratni profiteri, rentijeri na bazi
državnih funkcija i ilegalna trgovina (cigarete, droga). Takvo poreklo delom objašnjava i
funkcionisanje institucija u kojima se održavaju politička patronaža, klijentilizam, nepotizam i neinstitucionalno lobiranje. Zato nam se i nameće hipoteza da su naše elite više rivali („lovci na plen”) nego ideološko-programske alternative za vođenje društva i njegovo
usmeravanje. Kako se preduzetnička klasa suočava sa problemom legitimiteta i socijalnog
statusa, javni sektor postaje izvorište srednje klase – uz rastući uticaj „internacionalizovanih lokalaca“ i menadžera iz civilnog i privatnog sektora. To, međutim, ponovo upozorava na to da se i nova srednja klasa usmerava ka vertikalnoj sistemskoj integraciji (lokalne
i centralna administracija, političke partije, internacionalne organizacije, važne državne
agencije). Njena horizontalna integracija (sindikati, profesionalna udruženja, klubovi,
javne tribune, časopisi, mreže za spečifične interese i javno delovanje) tako je ograničena,
fragmentovana i generalno slaba. Rečju, njena autonomija u smislu kolektivnog aktera i
„grupnog javnog intelektualca“ je upitna ili se ne vidi.
5.3. Da li Srbija menja svoj ekonomski model (jedan primer)?
Početkom oktobra 2010. pojavio se dokument pod nazivom Postkrizni model razvoja Srbije do
2020 (FREN, MAP) u kome se zagovara nova strategija razvoja koji treba da se zasniva na izvozu,
kao i prilagođavanju privrede i institucija tom cilju. Dokument najavljuje niz ekonomskih ciljeva
i puteva da se oni ostvare, kao i set indikatora koje treba dostići na kraju programskog perioda (2020), kao što su nivo BNP-a, vidljivo uvećana zaposlenost, nivo razmene sa inostranstvom
kroz balans uvoza i izvoza, uravnoteženje budžeta, snažan porast domaćih investicija i štednje i
slično.
Odmah se postavlja pitanje da li je ovakav dokument najava radikalnog zaokreta ili samo
prilagođavanje spoljnim i unutrašnjim promenama. Preusmeravanje ka izvoznoj strategiji je,
naime, skup i dugoročan proces. Potrebna su ogromna ulaganja i do 30% BNP-a godišnje i u
dužem vremenskom periodu; pokazuje se da uspešna izvozna strategija podrazumeva niske
plate dugi niz godina, visok rast domaće štednje, a stagnaciju i ograničavanje javne potrošnje.
Drugo, da li postoji politička volja da se takva strategija pokrene i obavi (politička stabilnost, poverenje, odgovornost elita)? Hoće li srednja klasa i profesionalne elite podržati takav projekat?
Treće, imamo li tehnički kapacitet za ovakav projekat (fondove, mrežu agencija za analizu, projektovanje i implementaciju)?
Naša prethodna konceptualna analiza ukazuje na neophodnu skepsu kada je u pitanju izvođenje
bilo kakve nacionalne strategije. Takav stav iskazuju i mediji, kao i niz profesionalnih ekonomista, a on se svodi na to da je tzv. nova strategija samo „spisak lepih želja“ i da joj nedostaje
sistematska analiza strukture privrede, njenih potencijala i ograničenja, kao i uvidi u globalne
tokove i izglede. Naime, pokazuje se da SAD i Evropa više ne mogu da apsorbuju narasle izvozne
kapacitete Kine, istočne Azije i drugih konkurenata. To ukazuje na moguću žestoku konkurenciju
zemalja sa jevtinom ali i kvalifikovanom radnom snagom34. Drugi navode da u predizbornoj goDani Rodrick (2008), Is Export Led Growth Passe? U http://dailystaregypt.com/article.aspx?ArticleID=16429, M. A. Landesmann, Which
Growth Model for Central and Eastern Europe after Crisis, FIW, Policy Brief No.4, Maj 2010; Trade and Development Report 2010: Globalization and Development Strategies (24. Sept 2010).
34
istraživanje javnog mnenja : 43
dini nema nikakvih izgleda za ovakav zaokret, a da sam dokument treba posmatrati u kontekstu
započinjanja kampanje. Nakon medijske buke kada se dokument pojavio, nastala je zloslutna
oseka rasprava o postkriznom modelu razvoja. Bilo kako bilo, institucionalni kontekst ostaje taj
neophodni katalizator i mogući dinamo za ovakvu ili neku drugu strategiju. Kako kod nas nema
sistematskih analiza o institucionalnim kapacitetima, ovde se oslanjamo na različite analize,
ocene i dokumenta nekih internacionalnih agencija, koje na veoma sintetički način procenjuju
postojanje, kvalitet i kapacitete naših institucija. Ovde dajemo vrlo selektivne i jezgrovite ocene
i procene koje se tiču naših institucija kada su u pitanju strane investiicije, izvoz i trgovina sa svetom uopšte.
Ukratko, procena je da ključna ekonomska regulative za podršku izvoza postoji i uglavnom
funkcioniše; istina je da naši mediji govore o regulaciji copy and paste; drugi misle da su neke jake
lobi-grupe uspele da ugrade svoje interese i u ove zakone. Ali postoji i potpuna saglasnost da setovi podzakonskih akata, uredaba i instrumenata nedostaju ili da su nepotpuni i neodgovarajući.
Mreža regulatornih tela i agencija, međutim, vidi se kao usko grlo za ekspanziju izvoza i investicija. Neke još ne postoje, ali većina postojećih ima probleme sa prostorom, budžetima, popunom
kadra, nesigurnošću oko stvarne nadležnosti, kao i izborom ključnih ljudi35.
Evo i nesistematske i kratke liste konkretnih primedaba ili preporuka kojima se ocenjuju kvalitet
i kapaciteti naših institucija.
• procedure arbitraže su nerazvijene, netransparentno je dobijanje licenci za biznis i dozvola
(za gradnju); akreditaciona tela i procedure su nekompletni i neizvesne kompetencije; zaštita
intelektualne svojine jedva da postoji;
• internacionalna kompetitivnost je ograničena i zaostaje: netransparentna administracija,
korupcija, dobijanje raznih dozvola traje nedopustivo dugo i veoma je skupo, urbanistički
planovi su nekompletni; postoje problemi kako dobiti informacije o carini i trgovinskim
procedurama; razvoj antimonopolske politike je ograničen (nadležnosti agencije, selekcija
menadžera, nemogućnost nametanja sankcija, loša saradnja sa drugim institucijama);
• limitirani su kapaciteti Skupštine Srbije da analizira složene ekonomske propise (saradnja sa
univerzitetom i civilnim društvom, nema specijalzovanih agencija i ograničen budžet za ove
funkcije);
• infrastruktura je ograničena i nedovoljno dobra (putevi, železnica, kao i širokopojasni pristup
internetu);
• ljudski kapital je neizvestan: diskrepancija između onog što se nudi i onog što treba; niska su
ulaganja u obrazovanje, nedovoljan je broj univerzitetski obrazovanog kadra, slabi kapaciteti za stručno obrazovanje odraslih.
To je samo mali izbor ocena nekih važnih inostranih agencija kao što su Svetski ekonomski forum (Indeks globalne kompetitivnosti), Svetske banke (Doing Business), OECD-a (Indeks investicionih reformi) ili EBRD-ovi tranzicioni izveštaji. Iako i ovi izveštaji pokazuju stabilizaciju i lagani
napredak, Srbija se po njihovim indikatorima i indeksima obično nalazi na dnu evropske liste i u
društvu ostalih zemalja sa Balkana.
6. Umesto zaključka
Ukratko, prenaglašeno shvatanje uloge države kao regulatora i organizatora javnih intervencija
preklapa se sa baštinama socijalizma, evropske tradicije i aranžmana, kao i stvarne uloge države u
našoj tranziciji (2000–2010). Ono je svakako i deo pasivnog otpora građana čitavom nizu reformi
Miroslav Ružica (2010), The Institutional context of export-led growth: Assumptions and Hypotheses (PPP presentacija) International
Workshop, Export-led Growth in the Western Balkans—Lessons from Central Europe and Slovenia, Beograd, FES, Nov 4–5, 2010.
35
44 : Kako građani Srbije vide tranziciju
u ključu neoliberalizma i uticaja stranih agencija. Ove reforme su (bar inicijalno) ugrozile njihove
okvire orijentacije, sisteme vrednosti, kao i situiranje u novom socioekonomskom aranžmanu.
Stalni posao postaje ekskluzivno dobro, socijalna promocija je neizvesna i ostvaruje se pod
drugim pravilima; zaštita prava, garancija u vezi s gubitkom posla, zdravstvena zaštita, šanse za
obrazovanje postaju ograničene, a za mnoge fiktivne36. Na to sve, ne samo da je i kriza iz 2008.
unela dodatnu nestabilnost i strah već je i dovela u pitanje legitimnost i uspešnost projekta obnove kapitalizma. Tako i odgovore ispitanika treba delom čitati kao stresno suočavanje sa novom
realnošću, kao i naglašavanje uloge jednog aktera u koga se, paradoksalno, nema poverenje, kao
i specifičnu nostalgiju za modelom (socijalizam) koji su žurno i u uverenju napustili. Svet se zaista
promenio i formule neoliberalizma, Kejnsa ili socijaldemokratije sada samo ograničeno vrede. I
to samo ako se revidiraju i primene na globalnom ili regionalnim planovima. Kakve šanse ima
zemlja koja nije ni iskusila kejnsijanizam ni socijaldemokratiju, a neoliberalizam prihvatila zdravo
za gotovo?
Literatura
Bellami, John (2009), “Keynes, Capitlism, And The Crisis,“ http://www.amandia.org.za ;
Bello, Walden (2009), “A Man for this Season? Keynes,“ Focus on the Global South
Berman, Sheri, “Understanding Social Democracy, “ www8.georgetown.edu/centers/cdacs/bermanpaper.pdf
Burmeister, Kai and Till von Treck (2009), Economic Policy After the Financial Crisis, www.spw.on.spirito.de/data/
spw169_burmeister¬_vtreck.pdf?pid=39;
EBRD (2008), “Transition Report 2007,“ www.ebrd.com
Galgoczi, Bela (2010), “Is export-led growth still the solution for CEE/SEE,?“ PPP prezentacija na International
Workshop, Export-led Growth in the Western Balkans—Lessons from Central Europe and Slovenia, Beograd,
FES, Nov 4-5, 2010
Holland, Stuart (2009), “The World After Keynes,“ Red Pepper, 10/1/2009, www.redpepper.org.uk
Krugman, Paul (2009), How Did Economists Get It So Wrong?, New Times, 10/9/2009;
Krugman, Paul (2006), Introduction to Keynes’ General Theory, 2006, Unofficial Paul Krugman Archive
Landesmann, M. A. (2010), “Which Growth Model for Central and Eastern Europe after Crisis“, FIW, Policy Brief
No.4, Maj 2010;
Leijonhufvud, Axel (2009), “Out of the corridor: Keynes and the crisis,“ Cambridge Journal of Economics, Vol. 33,
No.4: 741-757 (online, May 2009).
Martell, Luke (2001), “Does Social Democracy Have a Role?,“ www.e.ac.uk
Rodrick, Dani (2008), “Is Export Led Growth Passe?,“ http://dailystaregypt.com/article.aspx?ArticleID=16429
Ružica, Miroslav (1985), “Socijalna politika: Kritika teorijskih osnova“, Beograd: VSSR.
Ruzica, Miroslav (2009), “Serbian Civil Soceity/Third Sector on a Crossroads,“draft prepared for the International
Centre for Democratic Transition’s project „Civil Society and State in the Process of Social Transformation: Case of
Serbia,” Zagreb, January of 2009.
Ružica, Miroslav (2009), „Tamna strana meseca“, Biznis i Finansije, No. 55, Maj 2009, str.30-33
Ružica, Miroslav (2009), “Nakon krize“, u Probuditi san, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung, str. 134-149;
Ruzica, Miroslav (2010), “The Institutional context of export-led growth: Assumptions and Hypotheses” (PPP
presentacija), International Workshop, Export-led Growth in the Western Balkans—Lessons from Central Europe
and Slovenia, Beograd, FES, Nov 4-5, 2010.
36
Vidi Miroslav Ružica, „Tamna strana meseca“, Biznis i finansije, br. 55, maj 2009.
istraživanje javnog mnenja : 45
Skydelsky, Robert (2008) We forgot everything Keynes thaught us, The Washington Post, 19/10/2008;
Skidelsky, Robert (2008), The Remedist, New York Times, 14/12/2008;
Spasic, Ivana (2010), “Kulturni obrasci i svakodnevni zivot u Srbiji posle 2000 godine“, u Suživot sa reformama
(priredio S. Cvejic): Beograd, Čigoja, pp.171-201.
Stiglitz, Joseph (2009), “The Triumphant Return of John Maynard Keynes,“ Dec 5, 2009, www.project-syndicate.
org
Taylor, Robert (2008), “Does European Social Democracy Have a Future?,“ Dissent, Summer 2008;
UNCTAD (2010), “Trade and Development Report 2010: Globalization and Development Strategies,“ (24 Sept
2010), www.unctad.org
www.social-europe.eu/category/debate-2/good-society-debate/
46 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tanja Jakobi
Životni standard Neodređeno
nezadovoljni i
dezorijentisani
48 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Nije lako povlačiti paralele između vremena pre devedesetih, poslednje decenije 20. i prve decenije
21. veka. Niti su u pitanju isti ljudi, niti su im strahovi isti. Istraživačka pitanja su ponekad drugačije intonirana, ali čak i kad su vrlo slična, traže izjašnjavanje o „nezadovoljstvu” u sedamdesetim i osamdesetim (kada je, na primer, izgrađeno 1,7 miliona stanova, znatno više nego od kraja Drugog svetskog
rata do tada i nekoliko puta više od devedesetih do danas) i vremenu sadašnjem kad se po velikom
broju domaćinstava još povlače dvadeset godina stare mašine za veš, frižideri i automobili kupljeni
pre nego što su se 1993. u hiperinflaciji „otopile“ nemačke marke ušteđene u vreme Ante Markovića.
Uprkos tome, moguće je pratiti nekoliko ključnih niti nezadovoljstva.
Nije samo bravar bio bolji, takav je bio i Milošević. Danas, dvadeset godina od početka tranzicije i deset godina od relativno ozbiljnih pokušaja tržišnih reformi (posle kratkotrajnih u vreme
Ante Markovića, još kratkoročnijih iz vremena Milke Planinc i onih iz 1965. godine), oko polovine
građana Srbije izjavljuje da joj je standard čak i lošiji nego devedesetih, a nepune dve petine smatraju ga dobrim, vrlodobrim i odličnim, ali opet ne toliko da bi mu udelile više superlativa nego
vremenu pređašnjem.
Pre nego što se, vođeni najnovijim vestima o rastu siromaštva37, složimo s ovim sudom ili građane
Srbije proglasimo nezahvalnim i više nego zaboravnim – jer, teško je porediti dva posto inflacije
na sat iz februara 1994. (Dinkić, 1995: 43) i (visokih) 10% na godišnjem nivou, koliko se predviđa
do kraja ove godine – setimo se da cilj istraživanja socijalnih razlika nije u tome da se brojnim objektivnim statističkim pokazateljima standarda doda još jedan subjektivan, već da se, poređenjem
ovih dveju mera, izmeri raskorak između subjektivnih procena i nekih objektivnih (statističkih)
pokazatelja kao „mere ne samo individualnog (ne)zadovoljstva već i ukupnog socijalnog mira“
(Vasović, 1994: 195).
1. Kriza i standard
Ovo istraživanje javnog mnjenja rađeno je u vreme poodmakle ekonomske krize kod nas i u
svetu. Ta kriza nije izazvala samo pad ekonomskih performansi u gotovo svim zemljama sveta već
je dovela u pitanje i sam koncept kojem se u tranziciji teži – ulazak u kapitalizam. Nisu samo „propale Amerika i Engleska“ već je i kod svih naših suseda koji su nam bili najveći uzori u tranziciji
(sa izuzetkom Poljske koja nije bila toliko pogođena krizom) i merilo budućeg blagostanja kad
određeni nivo u tranziciji dostignemo došlo do znatnih poremećaja ekonomskih performansi,
pada životnog standarda, rasta siromaštva i talasa štrajkova. U jednoj relativno sličnoj anketi, 40%
Rumuna izjasnilo se da je živelo bolje u vreme Nikolaja Čaušeskua (NIN, 2010: 68–69). Poremećeni
su, dakle, reperi za ugledanje i upoređivanje.
Istovremeno, svi istraživači koji prate objektivne pokazatelje standarda, zaposlenosti, siromaštva
itd. registrovali su na ovom planu, od dolaska krize, znatno pogoršanje i prekid trendova napretka
(npr., smanjivanja stope siromaštva, kontinuiranog rasta životnog standarda, blagog poboljšanja
zaposlenosti i pada nezaposlenosti), od kojih su neki bili u neprekinutoj uzlaznoj liniji od 2000.
godine.
Krizom nisu pogođeni samo oni najranjiviji i sa dna lestvice nego i oni sa vrha. S obzirom na to
da su u krizi najčešće prva bila pogođena najuspešnije privatizovana preduzeća (i banke) i ona
koja su bila najuvezanija u svetske ekonomske tokove i da se, sledstveno tome, u izvesnoj meri na
37
Prema najnovijim podacima koje je krajem septembra 2010. godine izneo ministar za rad i socijalnu politiku Srbije Rasim Ljajić,
procenat siromaštva među starim seoskim stanovništvom popeo se na oko 10 i iznad 9 među decom. Od promena 2000, procenat
siromašnih počeo je da raste prvi put u 2009. godini kao posledica krize.
istraživanje javnog mnenja : 49
biroima rada našla i visokokvalifikovana radna snaga, moguće je da je takav sled događaja imao
uticaj i na redefiniciju procene ko je „dobitnik tranzicije“ među građanima Srbije.
Istovremeno, ne sme se ispustiti iz vida ni to da je neposredno pre izbijanja svetske, Srbija bila
na ivici sopstvene finansijske krize, pre svega zbog – kako sada čitamo – dugoročno istrošenog
modela rasta, a neposredno i zbog neodrživosti daljeg finansiranja previsokih penzija i nerealno
visokih zarada.
Ukratko, biće potrebno novo istraživanje javnog mnjenja da bi se moglo proceniti koliko je na
negativne ocene građana Srbije o tranziciji, njihovom sopstvenom standardu i tome kako će
živeti njihova deca (između ostalog) doprinela svetska finansijska kriza, a koliko usvojeni koncept tranzicije. Ne bi bio bez osnova ni donekle suprotan rezon: da su građani u ovom trenutku,
uviđajući šta im se sve dogodilo u poslednje dve godine, svoj standard ocenili bolje nego što bi to
bili u stanju da nas je samo sustigla unutrašnja kriza, a sve pod parolom „ćuti, vidiš da je drugima
i gore“.
„Remetilački faktori“ su, međutim, naša konstanta: u ranim devedesetim, procene životnog
standarda bile su obojene strahom vezanim za nestanak države i sistema kakvog smo do tada
poznavali, tokom pomenutog desetleća sve što je moglo da se raspadne raspalo se, a od 2000.
godine počela je ne samo „restauracija normalnosti“ (redovnih prihoda, penzija, stabilnosti radnog mesta, sigurnosti štednje, povratak regularnih tokova ekonomije i smanjenje „sivih“) već i
izgradnja jednog sistema za koji smo mislili da nam je bio poznat (kapitalizma), ali sa kojim je
malo građana imalo dodira (Mihailović, 2006: 65).
2. Razlozi za nezadovoljstvo
Ako je nazadovanje opšte mesto kad se govori o poslednjoj deceniji 20. veka, onda ubacivanje
prve decenije 21.veka – u kojoj smo se donekle formalno, a donekle i merljivo (tj., suštinski) trudili
da se približimo Evropi i razvijenom svetu – u isti pesimistički okvir pokazuje da je taj trud bio mali
ili u najmanju ruku nedovoljan da nas (opet mereno samo ličnim doživljajem standarda) postavi
na brži kolosek. Razočaranje je uglavnom ravnomerno raspoređeno bez obzira na pol, zanimanje,
školsku spremu, radni status, mesto stanovanja, etničku pripadnost i religijsko ubeđenje.
Oštro, čitaj: negativno vrednovanje perioda posle 2000. nije novost. Ako se izuzme 2001. godina
(Mihailović, 2005: 217), iz godine u godinu nezadovoljstvo građana raste: veliki broj njegovih motiva se ponavlja, uz poneki aktuelni razlog koji unosi manje ili više dnevnog (ne)zadovoljstva i
razloga za optimističko ili pak pesimistično procenjivanje budućnosti.
Dnevno pak nezadovoljstvo ima širok dijapazon i zahvata sve: od plaćanja računa za struju i grejanje i zaprepašćenja pred cenom hleba do osećanja da kao društvo nismo perspektivni (ne dajemo pojedincu šansu da mu trud bude valorizovan), da nismo dovoljno moderni (jer su nam institucije, infrastruktura, način mišljenja u vrhu vlasti staromodni, otrcani, prevaziđeni, okoštali) ili
se jednostavno osećamo osujećenima jer kao pojedinci ili porodica nismo uspeli da pronađemo
ključ napredovanja koji su drugi uspeli da otkriju (bez, po našem mišljenju, ikakvog truda i objektivne vrednosti).
Poredeći sve valere nezadovoljstva standardom, čini se da se danas subjektivno osećanje i statistika slažu u jednom: osećanje nezadovoljstva ne dopire sa dna novčanika iako je on u prethodnih
godinu dana bio pod baražnom vatrom opadanja vrednosti evra i rasta inflacije (Kvartalni monitor 21, 2010: 20). Sve je, dakle, malo nepodnošljivije nego što je bilo, ali nije u tome ključ.
50 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tabela 1. „Kako živite vi i vaša porodica?“
Vreme istraživanja
April 2005.
dobro
srednje
podnošljivo
teško
podnošljivo
nepodnošljivo
ne zna
ukupno
4
24
32
31
7
2
100
April 2006.
4
21
36
31
7
1
100
Juni 2007.
10
33
28
23
6
-
100
Septembar 2007.
12
32
34
18
4
-
100
Septembar 2010.
9
25
30
24
12
-
100
Izvor: Cesid
Jedan od mogućih uzroka do sada najkritičkijeg stava prema vremenu posle 2000. godine nesumnjivo leži i u činjenici da se, uporedo sa ekonomskom krizom, u Srbiji odvija i „ubrzana tranzicija”
(Petrović, 2010: 5), što je takođe uticalo na rast nezaposlenosti i, sledstveno, na porast siromaštva
u poslednje dve godine.
Ako se tome doda i globalno prožimajuća depresija jer vesti o blagim nagoveštajima izlaska iz
krize prate i upozorenja da nas možda vreba i drugi udar talasa svetske ekonomske krize, ne bi
bilo neobično ni to da i među dve trećine onih koji i danas mogu da prištede, odvoje za kupovinu
frižidera – ali ne i za kola, ni za sve što požele – ima onih koji smatraju svoj život jedva podnošljivim.
Ako ne zbog novca, a ono zbog nedostatka perspektive.
Broj onih koji danas žive teško podnošljivo ili nepodnošljivo ili onih koji se izjašnjavaju da
nemaju ni za osnovne potrebe ili da imaju samo za stan i hranu je gotovo isti (oko 36%) kao i
u istraživanjima iz 2005. i 2006. godine (vidi Tabelu 1) i korespondira sa zvaničnom statistikom
koja upoređuje one na liniji siromaštva i one neposredno iznad nje i prema kojoj su se stanovnici
Srbije prosečno nalazili za 126% iznad linije siromaštva (Matković, 2010b: 17).
3. U potrazi za reperima napretka
Broj dezorijentisanih ili bar nespremnih da se, uprkos relativno pristojnom sadašnjem standardu,
upišu u „dobitnike tranzicije“, već radije biraju opcije „nijedno ni drugo“ (48%) i „ne znam“ (13%)
signalizira da je građanima teško da ocene kuda idu i oni sami, a i društvo u celini, ili gde će se već
sutra naći. Od početka tranzicije do danas na toj se klackalici promenljivo stajalo, vrlo često bez
jasne svesti o vezi između „postignuća” i sopstvenih sposobnosti, uloženog truda, predispozicija i
do tada osvojenog mesta u društvu, ali i bez jasnih signala „odozgo” kuda smo uopšte krenuli.
Jedan od načina koji nam stoje na raspolaganju da posredno proverimo ne samo to kako građani
Srbije ocenjuju sopstveni standard već i standard u vreme Slobodana Miloševića i u socijalizmu je
tumačenje odgovorā na pitanje „Kako živite u odnosu na svoje roditelje?“ Istovremeno, te odgovore, uslovno, možemo uzeti i kao jednu vrstu „mere“ napretka društva, osećanja rasta ili pada
opšteg i ličnog blagostanja i promene (ili stagnacije) u socijalnom statusu građana Srbije (o tome
govore i grafikoni 1, 2 i 3 koji nam pokazuju gde smo realno bili i gde smo sada).
Ako kao meru poređenja uzmemo standard roditelja, više od tri petine anketiranih građana Srbije, bez obzira na pol, uzrast, zanimanje, školsku spremu i radno-svojinski status, izjavljuje da živi
isto kao roditelji, lošije ili malo lošije od toga. To je i statistički tačno jer su, recimo, realne plate
1971. godine bile veće nego 2010. godine (Nikolić, 2010: 11), a istovremeno je to, verovatno, i
najuverljiviji dokaz o žrtvovanju generacija koje su početkom devedesetih godina imale između
20 i 40 godina i o stagnaciji društva.
istraživanje javnog mnenja : 51
Ako se kao odrednica uzme samo standard, kao relativna vododelnica žrtvovanja može se uzeti
generacija od 40. do 49. godine koja je (ponekad se čini) kao sekirom podeljena na one koji su se
u promenama snašli i one koji nisu u tome uspeli.
Grafikon 1. Nivo industrijske proizvodnje u Srbiji 1946–2009.
Izvor: Prema istraživanju ekonomiste Miroslava Zdravkovića na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku Srbije
I ovaj podatak iz ankete odgovara realnim podacima iz života jer su uglavnom generacije od 50.
pa naviše bile na meti otpuštanja iz privatizovanih preduzeća i našle se na vetrometini jer ih kao
radnu snagu nije želeo niko, a istovremeno su bile premlade da bi mogle da se penzionišu po
bilo kojem osnovu. Ako se izuzme mali broj ljudi koji je na osnovu otpremnina mogao sam sebi
da uplaćuje staž, u još manjem broju slučajeva nađe radno mesto u zvaničnoj ili „sivoj“ ekonomiji,
većina njih našla se na biroima rada (Privatizacija, 1996: 11). Budući da je reč o generacijama ljudi
koji su se tokom socijalizma navikli na to da iz jednom stečenog radnog odnosa sledi neotuđivo
pravo na radno mesto do kraja radnog veka, šok tranzicije verovatno je i materijalno i emocionalno najviše pogodio njih. Baš kada je trebalo da bez većeg napora „odrade“ poslednjih pet do
deset godina i potom uživaju u penziji, ti ljudi su se odjednom našli na ulici, lišeni uvažavanja
kolega, bez prihoda, a vrlo često i bez oslonca jer su bili i jedini zaposleni u porodici. Ako su u
jednom preduzeću radila oba supružnika – što je u Srbiji bio slučaj pre svega u manjim mestima
koja su u potpunosti ekonomski zavisila od jednog ili dva aktivna preduzeća – osećanje pada,
izgubljenosti i dezorijentisanosti je verovatno bilo (i jeste) još veće.
Drugi važan lakmus papir za sofisticiraniju procenu stavova građana o društvu u kome žive i njihovim strahovima je pitanje hoće li njihova deca živeti lošije, isto kao oni ili bolje od njih. Reč je,
naravno, samo o „osećanju“, a ne o realnoj meri. Na primer, kada su građani ondašnje Jugoslavije
1990. godine pitani sa koliko nade i optimizma gledaju u budućnost, najskeptičniji su bili Slovenci
(Baćević, 1991: 110) iako je kasniji tok događaja pokazao da je, generalno, Slovenija u celom toku
tranzicije prošla najbolje i da je danas jedina od bivših jugoslovenskih republika članica Evropske
unije.
Građani Srbije su u nekoliko navrata (i istraživanja) iznosili dosta pesimistične procene života
svoje dece. U najnovijim rezultatima ima varijacija vrednih pažnje u svakom pogledu. Naime,
iz odgovora se jasno vide i razlike u procenama bazirane na materijalnom, obrazovanom i statusnom položaju ispitanika, ali takođe ima promena i u odnosu na neka prethodna istraživanja.
Možda bi se mogao oprezno izvući i zaključak da ovo pitanje manje od drugih zadire u političku
pripadnost ili naklonost ispitanika jer se ne zapažaju značajne razlike kad je reč o optimizmu (i
pesimizmu) ispitanika s obzirom na njihovu političku orijentaciju.
52 : Kako građani Srbije vide tranziciju
U ovom najnovijem istraživanju nešto više od polovine građana Srbije izjavilo je da veruje da će
njihova deca živeti mnogo lošije, lošije od njih ili isto kao i oni. Zvuči loše, ali u odnosu na 2003.
godinu kada su pesimisti činili dve trećine (Vasović, 2003: 79), to je pomak nabolje. Oni koji su se
u tranziciji bolje snašli i osećaju se njenim „dobitnicima“ (a to su, pre svega obrazovaniji, na boljim
radnim mestima i oni mlađi) sa više optimizma procenjuju šanse svoje dece.
Činjenica je da se optimisti natprosečno svrstavaju u simpatizere Demokratske stranke (65%),
ali i da skoro polovina simpatizera svih ostalih stranaka, kojem god bloku da pripadaju, a najviše
Srpskoj naprednoj stranici (SNS) Tomislava Nikolića i ostatku vladajuće kolacije, izražava nadu da
će im deca živeti bolje ili malo bolje od njih. Ovaj podatak verovatno traži višeslojno objašnjenje.
Tek, kad se politička retorika ostavi po strani, oko 45% roditelja veruje da je Srbija, ili da su bar
njihova deca, na manje-više boljem putu.
4. Podsećanje na prošlost
Prošlost sve lepšom i lepšom čini ne samo vremenski odmak od nje već i izvesnost da u njoj više
nikada nećemo živeti. Posredno, to pokazuju i stavovi građana Srbije koji, ako se izuzme standard,
nisu toliko spremni da prigrle sve tekovine socijalizma, što je dokumentovano i u drugim delovima ovog zbornika i prilikom prethodnih istraživanja javnog mnjenja na ovu temu.
Čak i ako uzmemo u obzir samo standard i zavirimo u stavove ondašnjih ispitanika, uvidećemo
da oni nisu bili zadovoljni sobom i svojim materijalnim položajem kako mi verujemo da jesu ili da
je, da su mogli znati šta je sve pred njima, trebalo da budu zadovoljni. Naime, uprkos sadašnjem
uverenju četiri petine građana Srbije gotovo svih zanimanja, materijalnog i profesionalnog statusa, pola i uzrasta (izuzev generacije koja se Josipa Broza Tita ne može sećati) da se pre devedesetih živelo dobro, vrlodobro i odlično, to je samo delimično tačno.
Iz istraživanja javnog mnjenja iz 1990. godine, koje je u delu o standardu imalo ista ili vrlo slična
pitanja kao i ovo najnovije, 32% građana u užoj Srbiji (u istraživanju su posebno prikazani rezultati
za Kosmet i Vojvodinu) tvrdilo je da ne može da podmiri troškove hrane i stanovanja: taj procenat
stoji naspram sadašnjih 11% (Bahtijarević i Milas, 1991: 96). U istraživanju rađenom u septembru
1999. godine (Vasović, 2000: 132), dakle, na samom kraju režima Slobodana Miloševića, u nešto
drugačije formulisanom pitanju o zadovoljstvu životnim standardom, 60% građana izjavilo je da
je nezadovoljno.38
Strah od siromaštva i uverenje da se tadašnja savezna vlada (Ante Markovića) ne brine dovoljno o
siromašnima bili su relativno široko rasprostranjeni. Oko 47% građana uže Srbije izjavljivalo je da
se Savezno izvršno veće (SIV) ne brine ili da se nedovoljno brine o siromašnima, a slični rezultati
dobijeni su i u gotovo svim drugim republikama (Bahtijarević i Milas, 1991: 95).
Na pitanje koje je opšte raspoloženje preovladavalo u Jugoslaviji, većina je navela zabrinutost
i strah (42%), dok je 28% anketiranih izjavilo da istovremeno oseća strah i nadu. (Bahtijarević i
Milas, 1991: 105). Građani su već bili prošli kroz racionisanje potrošnje i dobijali su bonove Milke
Planinc, kuvali divku umesto kafe, jeli prve šećene table, vozili sistemom „par-nepar”, prošli kroz
četvorcifrenu inflaciju i suočili se sa činjenicom da je ondašnja Jugoslavija kreditorima priznala da
nije u stanju da isplaćuje dospele rate inoduga. Sticanje životnih veština u ekonomskoj krizi bilo
je aktuelno od početka osamdesetih da bi se početkom devedesetih društvena kriza ispoljila „u
svojoj potpunosti i celovitosti” (Baćević, 1991: 11). Javno mnjenje procenjivalo je da su godine od
1985. do 1990. bile godine nazadovanja (Baćević, 1991: 109).
Pošto pitanje u anketi nije istovetno današnjem, možemo samo da pretpostavimo da su nezadovoljni standardom pre svega oni
građani koji nisu u stanju da podmire troškove hrane i stanovanja.
38
istraživanje javnog mnenja : 53
Proći će još punih devet godina u kojima se u građanskom ratu raspadala bivša Jugoslavija i
do tada poznato društvo da bi na listi strahova građani na prvo mesto stavili strah od gladi. U
istraživanju iz 1999. godine oko 70% građana – koji su u međuvremenu prošli kroz hiperinflaciju,
nestašicu osnovnih životnih namirnica, dominaciju „crnog“ tržišta, masovan prinudan odmor –
izjavilo je da je zabrinuto i uplašeno zbog moguće gladi (Mihailović, 2000: 192).
Siromaštvo nije došlo iznenada, već je trend siromašenja bio kontinuiran: od 1978. do 1987. godine stopa siromaštva povećala se sa 17% na 25%. Godine 1992. iznosila je 23%, da bi 1997. pala
na 17,3%. Već u 1998. godini skočila je na 21%, (Puzigaća, 2000: 110), a u 1999. godini dostigla
26% (Dinkić, 2000: 22–23). Od 2000. do 2008. stopa siromaštva kontinuirano je padala da bi neposredno pre izbijanja krize iznosila 6,1% (Matković, 2010a: 38).
Od 2000. godine u samoposlugama se pojavilo obilje robe, račune za komunalije prestala je da
obezvređuje inflacija, preživljavanje je postalo na neki način znatno komplikovaniji izazov: s niskim obrazovanjem se više ništa nije moglo očekivati.39
5. Promene na prazan stomak
Od početaka reformi i tranzicije (bilo da ih stavimo u 1965. ili 1990. godinu) reformatori se
suočavaju sa jednim te istim problemom: u siromašnoj zemlji reforme uvek najviše pogađaju
najosetljiviji sloj. Budući da je zemlja konstantno siromašna, taj sloj je relativno širok (jer iznad
linije siromaštva obično živi oko jedne i dve trećine građana), a bez njegove političke podrške se
ne može osigurati ni minimalan napredak na tom reformskom putu.
Istraživanje javnog mnjenja iz 1990. godine upravo je saveznoj vladi trebalo da pokaže da li bi
građani podržali promene i kako procenjuju žrtve koje bi zbog toga trebalo da podnesu. Neposredno pre promena 2000. godine, istraživanje javnog mnjenja dalo je odgovor na pitanje koliko su građani spremni na sveukupne promene da bi od promena 2000. stavovi građana postali
zanimljivi najčešće samo za istraživače, a u znatno manjoj meri za one koji sprovode promene,
izuzev u vreme predizborne kampanje.
Grafikon 2. Indeksi izabranih pokazatelja (plate, GDP, industrijska proizvodnja) 1950–2009.
Izvor: Prema istraživanju ekonomiste Miroslava Zdravkovića na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku Srbije.
Jedna od najzanimljivijih relacija unutar ocenjivanja stavova građana o sopstvenom standardu
je nesumnjivo ona između standarda, obrazovanja, radno-pravnog statusa i zanimanja te povezanosti standarda i sklonosti građana ka reformama.
Vrednost znanja, ili bar diplome, rasla je uporedo sa tempom dolaska stranih kompanija u Srbiju koje su nametnule ili visoke kriterijume
(najčešće, najmanje fakultet) ili usavršavanje i prekvalifikaciju (unutar firmi).
39
54 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Generalno, obrazovani i boljestojeći pružaju veću podršku reformama, dok manje obrazovani i oni
lošijeg standarda radije biraju status quo. Ova razlika je kod nas, međutim, tanana jer u različitim
periodima pre i tokom tranzicije veza između obrazovanja, zanimanja i radno-pravnog statusa,
na jednoj, i standarda i zadovoljstva njime, na drugoj strani, nije uvek bila jednosmerna.
Moglo bi se reći da su prve tržišne reforme u ondašnjoj Jugoslaviji pokušane još 1965. godine
propale prvenstveno zbog otpora javnog mnjenja prema otpuštanju. Na meti otpuštanja bili su
pre svega neobrazovani i niskokvalifikovani (najčešće „pobednici”, „oslobodioci”) koji je trebalo –
kako su zamišljali reformatori – da ustupe mesto obrazovanijoj radnoj snazi, uključujući i one koji
su se školovali u inostranstvu. To se delimično i desilo jer su tadašnji „gastarbajteri“, koji su zemlju
napustili prvenstveno sedamdesetih godina prošlog veka, bili relativno niskog obrazovanja.
To, međutim, nije bilo dovoljno da bi promenilo odnose unutar onovremenog društva. Ne samo
da se socijalizam odlikovao egalitarizmom već su uporedne analize pokazivale da je egalitarizam
u ondašnjoj Jugoslaviji bio natprosečno izražen (Šuković, 1993: 185). Jednakost se, naravno,
formirala pri dnu tako da je, u jednom trenutku, 97% stanovništva pripadalo kategoriji siromašnih,
prema merilima standarda razvijenih zemalja (Vidojević, 1993: 165). A na tom dnu, na uslove
preživljavanja nije imala uticaja ni stručna sprema, ni zanimanje, ni obrazovanje.
Grafikon 3. Nivo BDP (Srbija i svet) od 1950. do 2009.
Izvor: Prema istraživanju ekonomiste Miroslava Zdravkovića
U istraživanju javnog mnjenja iz 1999. godine ljudi bez škole i sa nezavršenom školom izražavaju
jednako nezadovoljsvo standardom svoje porodice kao i oni koji imaju visoko obrazovanje
(Vasović, 2000: 132), a istovremeno među ljudima bez formalnog obrazovanja ima dvostruko više
onih koji su zadovoljni svojim standardom nego među viskoobrazovanima. Onih koji su potpuno
i uglavnom zadovoljni životom bilo je oko jedne četvrtine, pojednako i među neobrazovanima i
visokoobrazovanima.
Iz svih tih podataka istraživači su izvukli zaključak da se u vremenima društvenih turbulencija visokoobrazovani kadar znatno lošije snalazi, a da se niži slojevi stanovništva bolje snalaze u stanju
opšte društvene anomije (šverc, malverzacije i sl.) (Vasović, 2000: 133).
6. Vrednost tranzicionih signala
Ako nam može biti dozvoljeno da tako sumiramo, u vremenu pre i u prvih deset godina tranzicije, nižeobrazovani i lošijestojeći građani imali su i objektivnih i subjektivnih razloga za nezadovoljstvo svojim standardom, ali su s obzirom na svoje obrazovanje i sposobnosti bili materijalno
srazmerno nagrađeniji, dakle, (objektivni) jaz između njihovih aspiracija i realizacije bio je manji.
istraživanje javnog mnenja : 55
Od 2000. godine, otkad kontinuirano raste raslojavanje po osnovu obrazovanja, zanimanja i radno-pravnog statusa, nižeobrazovani građani jesu objektivno poboljšali svoj materijalni položaj,
ali se verovatno jaz između aspiracija i realizacije povećao.
Naime, najveću korist od ekonomskog rasta, odnosno, od rasta potrošnje imali su najsiromašniji
slojevi stanovništva. Srednji sloj je imao najmanji benefit. (Studija, 2008: 14)
Možda je ovo jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto nijedan napor vlade, pre svih,
Demokratske opozicije Srbije (DOS), a zatim i drugih vlada kojima je na čelu bila Demokratska
stranka (DS) nije urodio političkom valorizacijom nesumnjivo visokih materijalnih transfera ka
siromašnima u izbornu podršku.
Nasuprot tome, u svim istraživanjima od 2000. godine, vidljiva je tendencija rasta podrške, uslovno rečeno, reformskim partijama (ako ovde reformskim nazovemo DS, G-17 plus, i Liberalnodemokratsku partiju) među građanima višeg obrazovnog statusa, zanimanja i radno-pravnog
statusa, najčešće počevši od onih sa završenom srednjom školom ili diplomom kvalifikovanog
radnika.
Čini se, međutim, da bi trebalo smatrati prenagljenim izvođenje zaključka da je u društvu ponovno uspostavljena međuzavisnost između obrazovanja i sl. i visine standarda i da postoji neki
razuman putokaz za to kako danas postati „dobitnik tranzicije“, ako kao meru uzmemo standard.
Takođe, ovaj podatak sam za sebe ne govori mnogo o prohodnosti društva, odnosno, o
mogućnosti da deca onih čiji su roditelji bili neobrazovani ili slabo plaćeni ili su na bilo koji način
bili „gubitnici tranzicije“ napreduju na lestvici „dobitnika tranzicije“.
Vrednost i dalekosežnost „orijentira“ obrazovanje – zanimanje – radno-pravni status – standard
treba sagledavati u sklopu ostalih rezultata ovog istraživanja, pre svega, uverenja da zemljom
vladaju kriminalci, da privatizacija predstavlja pljačku i da je opšte poverenje u postojeće institucije sistema veoma nisko. O svim ovim temama i kontekstu takvih ocena raspravlja se u drugim
delovima ove studije.
Literatura
Baćević, Ljiljana. 1991. Reakcija javnosti na mjere i politiku SIV-a, u: Baćević, Ljiljana i drugi. Jugoslavija
na kriznoj prekretnici. Beograd: Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje – Institut društvenih
nauka
Bahtijarević, Štefica, Milas, Goran. 1991. Reakcija javnosti na mjere i politiku SIV-a, u: Baćević, Ljiljana i
drugi. Jugoslavija na kriznoj prekretnici. Beograd: Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje –
Institut društvenih nauka
Centar za obrazovanje, istraživanja i privatizaciju UGS „Nezavisnost”. 2006. Privatizacija u Srbiji 2001. do
2006. godine. Istraživanje br. 2. Dosadašnji efekti privatizacije. http://industrijskisindikat.org/images/
REZULTATI.pdf
Dinkić, Mirosinka. 2000. Ko su srpski bogataši. Beograd: Vreme, br. 472: 22–23
Dinkić, Mlađan. 1995. Ekonomija destrukcije. Beograd: VIN
Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji. 2010. Beograd: Fond za razvoj ekonomske
nauke (FREN), br. 21, april–jun
56 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Matković, Gordana, Mijatović, Boško, Petrović, Marina. 2010. Uticaj krize na tržište radne snage i životni
standard u Srbiji”. Beograd: Centar za liberalnodemokratske studije (CLDS)
Matković, Gordana, Mijatović, Boško. 2010a. Analiza uticaja predloženih poreskih promena na
siromaštvo i ranjive grupe. Beograd: Centar za liberalnodemokratske studije (CLDS)
Mihailović, Srećko. 2000. Ima li nade za promene?, u: Mihailović, Srećko i drugi. Javno mnjenje Srbije:
Između razočaranja i nade. Beograd: Centar za pručavanje alternativa – UGS„Nezavisnost“ – Udruženje
za unapređivanje empirijskih istraživanja
Mihailović, Srećko. 2005. Kako građani Srbije vide i doživljavaju tranziciju, u: Mihailović, Srećko i drugi.
Pet godina tranzicije u Srbiji I. Beograd: Socijaldemokratski klub – Friedrich Ebert Stiftung
Mihailović, Srećko. 2006. Dugo putovanje u kapitalizam, u: Pet godina tranzicije u Srbiji II. Beograd:
Socijaldemokratski klub – Friedrich Ebert Stiftung
Nikolić, Goran. 2010. Plate manje nego 1971. Beograd: NIN, br. 3118: 11
Petrović, Pavle. 2010. Uvodnik, u: Kvartalni monitor ekonomskih trendova i politika u Srbiji. Beograd:
Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN), br. 21, april–jun
„Privatizacija u Srbiji 2001–2006. godine“, 1996: 11
Puzigaća, Milka. 2000. Strahovi i raspoloženja, u: Mihailović, Srećko i drugi. Javno mnjenje Srbije:
Između razočaranja i nade. Beograd: Centar za pručavanje alternativa – UGS„Nezavisnost“ – Udruženje
za unapređivanje empririjskih istraživanja
Vasović, Mirjana. 1994. Opažanje i tumačenje uzroka ekonomskih nejednakosti, u: Baćević, Ljiljana
(ur.). Javno mnenje. Beograd: Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje – Institut društvenih
nauka
Vasović, Mirjana. 2003. Post-tranzitivni šok: građani Srbije između društvenih vizija i ličnih aspiracija, u:
Baćević, Ljiljana. Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: Pogled u budućnost. Beograd: Friedrich Ebert
Stiftung – Institut društvenih nauka
Vasović, Mirjana. 2000. Osećanje subjektivnog blagostanja i odnos prema društvenim promenama,
u: Mihailović, Srećko i drugi Javno mnjenje Srbije: Između razočaranja i nade, Beograd, Centar za
pručavanje alternativa: UGS „Nezavisnost“ – Udruženje za unapređivanje empririjskih istraživanja
Vidojević, Zoran. 1993. Društvene nejednakosti, sukobi i modernizacija, u: Sociološke studije III,
Društvene promene i postsocijalizam, Beograd: Institut društvenih nauka
Vukmirović, Dragan i drugi. 2008. Studija o životnom standardu 2002–2007. Beograd: Republički zavod za statistiku Srbije
Šuković, Danilo. 1993. Raspodela dohotka i socijalne nejednakosti, u: Sociološke studije III, Društvene
promene i postsocijalizam, Beograd: Institut društvenih nauka
istraživanje javnog mnenja : 57
58 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Zoran Đ. Slavujević
Institucije političkog
sistema –
umesto simboličkog
izraza prava
građana da vladaju,
sredstvo vladavine
nad građanima
60 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Rašireno je mišljenje da slobodni izbori predstavljaju osnov legitimiteta političkog sistema jedne
zemlje. Slobodni izbori, međutim, predstavljaju osnov legitimizacije vlasti, odnosno, političkih
aktera koji vrše vlast, ali ne i osnov legitimiteta političkog sistema. Sami izbori jesu jedna od instituicija političkog sistema, pa i njihova legitimnost zavisi od legitimnosti drugih institucija, bar
onih koje ih organizuju, odnosno, zavisi od legitimnosti celog sistema čiji su deo, a zatim slobodni izbori mogu da daju legitimitet čak i onim akterima koji smatraju politički sistem sasvim ili
delimično nelegitimnim i koji deluju na njegovoj promeni.
Osnovni indikator legitimnosti sistema i njegovih institucija predstavlja podrška, odnosno,
poverenje građana u sistem u celini i u njegove pojedinačne institucije. Na ovo upućuju brojna određenja legitimnosti, na primer, određenje legitimne vlasti Lj. Tadića kao vlasti koju građani
prihvataju „dobrovoljno, spontano i bez vidnog otpora potčinjavanju” (1988: 91), ili čuveno Lipsetovo određenje legitimnosti kao „sposobnosti sistema da stvori i održi verovanje da su postojeće
političke institucije najpodesnije za dato društvo” (1969: 99), ili pak definicija legitimiteta sistema
D. Eastona kao „verovanja da su postojeće institucije najpogodnije za društvo” (1965: 190–219).
Legitimnost političkog sistema izražava podršku, saglasnost građana sa institucijama sistema i
načinom njihovog funkcionisanja u skladu sa njihovim očekivanjima. Sistem se, dakle, može smatrati legitimnim ukoliko mu većina građana daje podršku, ukoliko većina građana pozitivno ocenjuje njegovo funkcionisanje, odnosno, ukoliko većina građana ima poverenja u njegove institucije, a za legitimnost sistema i njegovih pojedinačnih institucija od velike važnosti je legitimnost
njegovih dominantnih protagonista i njihov konsenzus o osnovnim rešenjima na kojima sistem
počiva. Legitiman sistem se smatra stabilnim, a prihvatanje njegovih odluka nije samo posledica
uverenja građana da su one donete od strane legalnih institucija (u skladu sa zakonima) već i
od strane legitimnih institucija (za koje veruju da donose odluke u njihovom interesu, odnosno,
u opštem interesu). Sistem i njegove institucije, dakle, mogu da imaju samo onoliku vrednost
koliku im pridaju građani, pa se kroz stepen poverenja građana u sistem i njegove institucije
iskazuje evaluacija mogućnosti reprezentacije interesa različitih grupa i evaluacija mogućnosti i
spremnosti građana da participiraju u političkom životu zajednice. Sistem se smatra legitimnim
ukoliko građani pozitivno ocenjuju funkcionisanje njegovim institucija, a pozitivne ocene mogu
da budu samo izraz uverenja da institucije sistema deluju u skladu sa temeljnim uverenjima, interesima i aspiracijama građana. Zato za demokratiju postaje presudno to da obezbedi različite
mehanizme koji generišu podršku pojedinačnim njenim institucijama i sistemu u celini (Wessels
i Klingemann, 1998: 13).
Razultati više istraživanja o legitimnosti političkog sistema Srbije (a ranije i Jugoslavije) upućuju
na zaključak da je „stari” komunistički sistem menjan i modifikovan pod pritiskom teškoća vlastitog funkcionisanja, mimo želja i očekivanja dominantnih političkih aktera i naroda, i da su
„nova“ rešenja utvrđivana bez šireg konsenzusa, najčešće zbog odnosa političkih snaga u borbi
za očuvanje vlasti. Zbog toga političke institucije nemaju svoju originernu „logiku” kao garanti
demokratskog ustrojstva države i demokratskog razvoja društva. One su koncipirane i funkcionišu
kao instrumenti održanja vlasti stranke, odnosno, stranaka na vlasti: uvode se, modifikuju, ukidaju
u skladu sa potrebama partijske vladavine i politike. Otuda su sve relevantne opozicione stranke
u Srbiji – ne samo do 2000. godine, do smene režima Slobodana Miloševića već i kasnije, sve do
donošenja Ustava Srbije 2006. godine – vodile izborne kampanje u znaku otvorenog osporavanja legitimiteta sistema oktroisanog pre prvih višestranačkih izbora. Donošenje Ustava Srbije
krajem 2006. godine na osnovu širokog konsenzusa gotovo svih parlamentarnih stranaka i posle
potvrde na referendumu – dakle, uz poštovanje rigidnih rešenja ranijeg ustava – trebalo je da
znači uspostavljanje institucionalnog dizajna koji, uz nesporni legalitet, uživa i puni legitimitet.
Ispostavilo se, međutim, da toliko hvaljeni konsenzus relevantnih aktera nije počivao na logici
širenja mogućnosti da se kroz institucije političkog sistema izrazi kompleksnost interesne strukture društva i kanališu sukobi. Konsenzus je postignut na neprincipijelnom kompromisu paristraživanje javnog mnenja : 61
tokratije, a pod pritiscima populističkih zahteva radikalnih političkih aktera da nerešen status Kosova i Metohije bude ustavno „rešen”, makar i na ustavno-pravno problematičan način. Ustavno
regulisanje statusa Kosmeta predstavljalo je, međutim, paravan za to da se uvedu mnoga druga
ustavna i iz njih izvedena zakonska rešenja sa očitim ciljem da se institucionalizuje, a time i učvrsti
položaj partokratije. Institucionalna rešenja koja su inicijalno nosila demokratski potencijal nisu
primenjivana, a neka od njih brzo su bila i promenjena. Najzad, danas se sve češće zahteva da se
Ustav menja od strane pojedinih stranaka koje su ga samo pre neku godinu na sva usta hvalile
i glasale za njega! Sve u svemu, redizajnirani institucionalni aranžman ne uspeva da ostvari
integrativnu funkciju i da mobiliše podršku građana. Štaviše, u političkim institucijama sve se
manje vide performase po kojima one predstavljaju makar simbol prava građana da učestvuju
u vladanju, a sve više one performanse po kojima institucije funkcionišu kao sredstvo vladavine
nad građaninom i kao generatori političkih, socijalnih i nacionalnih podela i sukoba.
Poverenje u institucije sistema u drugoj polovini 2010. godine locirano je u okvire jasno izraženog
opšteg, difuznog nezadovoljstva građana Srbije stanjem u društvu, vlastitim položajem i funkcionisanjem političkog sistema u celini, a rezultati istraživanja, kada je reč o institucijama sistema,
upućuju na dva osnovna zaključka:
1.Poverenje građana u institucije političkog sistema je na najnižem nivou od uvođenja
višestranačkog sistema, a nepoverenje dva puta izraženije nego poverenje, pa se institucije
političkog sistema suočavaju sa najdubljom krizom legitimiteta do sada, duboljom od
one u kojoj su se nalazile u vreme najniže popularnosti režima S. Miloševića – u drugoj polovini devedesetih godina XX veka, i
2.Poredeći različite periode od vremena socijalizma do današnjeg doba, izrazito najviše
građana ocenjuje da je imalo najviše poverenja u političke institucije u vreme Josipa
Broza Tita, a zatim u vreme Zorana Đinđića, pa u vreme Borisa Tadića, dok je mali broj onih koji
su imali najveće poverenje u institucije u vreme Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice.
1. Nikada niže poverenje u institucije političkog sistema –
indikator potpune delegitimizacije sistema
Poverenje u institucije političkog sistema od uvođenja višestranačkog sistema u celini uzev nikada nije bilo posebno rašireno, a zadnje godine karakteriše dalja delegitimizacija institucija. Na
razmere pada poverenja građana u institucije sistema ukazuju mnogi podaci iz istraživanja, čije
rezultate ovom prilikom prezentujemo
1.Ni u jednu jedinu instituciju obuhvaćenu istraživanjem apsolutna većina građana nema poverenja, a relativno većinsko poverenje građani iskazuju samo Vojsci Jugoslavije i školstvu (po
38%), kao i policiji (35%);
2.Prema svim institucijama veći broj građana iskazuje nepoverenje nego poverenje (osim prema VJ, školstvu i policiji), pri čemu apsolutnovećinsko nepoverenje iskazuju političkim partijama (60%) i Narodnoj skupštini Srbije (53%);
3.Srednja vrednost poverenja za svih 10 posmatranih institucija na skali od 1 („Nikakvo poverenje“) do 5 („Veliko poverenje“) nalazi se između 2 („Uglavnom nema poverenje“) i 3 – ambivalentnog odnosa prema njima („I ima i nema poverenje“, odnosno, ne zna da li ima ili nema
poverenje);
4.Nijedna od posmatranih institucija (izuzev školstva) ne uspeva da dosegne ni srednju vrednost 3, koja označava ambivalentan odnos građana prema njoj;
5.Poverenje u političke institucije – predsednika Republike, vladu, parlament i političke stranke,
ukupno uzev, znatno je niže (srednja vrednost 2,43) nego u institucije poretka – vojsku, policiju i sudstvo (srednja vrednost 2,86), itd.
62 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Ne/poverenje u institucije sistema nije
u značajnijoj korelaciji ni sa jednim demografskim i socijalno-profesionalnim
obeležjem ispitanika. Na ne/poverenje u
institucije značajnije ne utiču, dakle, ni pol,
ni godine starosti, ni to da li građanin živi
u gradu ili na selu, ni stepen obrazovanja,
ni zanimanje ili radno-svojinski status. U pi*) Rang je sačinjen na osnovu srednje vrednosti koja je dobijena ponderisan- tanju je, dakle, opšte, difuzno nepoverenje
jem svakog odgovora „Veliko poverenje“ sa 5, „Uglavnom ima poverenje“ sa
u institucije sistema, što nije neočekivano
4, „I ima i nema poverenje“ sa 3, „Uglavnom nema poverenje“ sa 2 i „Uopšte
nema poverenje“ sa 1, i deljenjem skora sa brojem odgovora. Na grafikonu,
kada je u pitanju suočavanje sa tzv. domina x-osi su ponderi: 1-Nikakvo poverenje; 2-Uglavnom nepoverenje; 3-I ima i
nantnim stavovima javnog mnjenja. Jedina
nema poverenje; 4-Uglavnom poverenje; 5-Veliko poverenje.
nezavisna varijabla koja ima značajan uticaj na distribuciju ne/poverenja u institucije sistema jeste, sasvim očekivano, izborna orijentacija
građana, odnosno, spremnost da se na izborima glasa za određenu partiju. Naime, uglavnom
se iz redova izbornih pristalica partija vladajuće koalicije regrutuju oni koji imaju poverenja pre
svega u predsednika Republike (C = 0,447), ali i u vladu (C = 0,399) i Narodnu skupštinu Srbije
(C = 0,333).
Pad poverenja u političke institucije ne prati, međutim, kakav-takav porast nepoverenja. Naime,
posmatrajući dugoročniji trend odnosa poverenja–nepoverenja, u zadnje vreme istovremeno
se smanjuje i poverenje i nepoverenje, a širi ambivalentan odnos prema pomenutim institucijama. To bi moglo da se objasni kao posledica porasta konfuzije među građanima u pogledu
ocena da li političke institucije uopšte mogu bolje da funkcionišu u datim međunarodnim
političkim i ekonomskim uslovima na koje nemaju gotovo nikakav uticaj, ali i kao posledica
porasta političke skepse, apatije, čak anomije, kao izraza prividne ravnodušnosti nastale zbog
dugogodišnjeg razočaranja, stalnog izneveravanja obećanja i očekivanja još od početka 2001.
godine, pri čemu jedno objašnjenje ne isključuje drugo.
2. Najviše zakonodavno telo na najnižim granama
Narodna skupština Srbije predstavlja najviše zakonodavno telo koje postavlja ustavne i zakonodavne okvire celokupnom društvenom životu, koje ubrzano usvaja ogromnu količinu zakona radi
približavanja Srbije Evropskoj uniji (EU) – a potom ih često još brže menja, čije poslanike na otvaranju zasedanja dočekuju zvuci državne himne, postojena počasna garda i ulazno stepenište
prekriveno crvenim tepihom, čija zasedanja direktno prenosi televizija za skupe pare (iako im
najčešće prisustvuje šačica poslanika), i na čijim zasedanjima poslanici izriču teške međusobne
diskvalifikacije i psovke, pa čak i fizičke pretnje. U takvu skupštinu, dakle, poverenje ima tek svaki
sedmi građanin (14%), dok je četiri puta više onih koji joj otvoreno iskazuju nepoverenje (53%)!
Inače, parlament u Srbiji se sve vreme od
uvođenja višestranačja suočava sa veoma izraženim nepoverenjem građana,
odnosno, sa dubokom krizom legitimiteta40, ali je sada, kako se čini, dodirnuto
dno. Istini za volju, u pojedinim periodima
nepoverenje prema parlamentu je bilo
izraženije nego krajem trećeg tromesečja
2010. godine (na primer, 1993. u vreme
rata na prostorima bivše Jugoslavije,
sankcija međunarodne zajednice i hiper-
Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u ovu
instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
istraživanje javnog mnenja : 63
inflacije; 1997. posle masovnih protesta građana zbog krađe glasova na lokalnim izborima; 2003. u
vreme otvaranja mnogih afera i pada vlade Zorana Živkovića; ili krajem 2005. u vreme tzv. kohabitacije ljutih protivnika – lidera Demokratske stranke (DS) Borisa Tadića na funkciji predsednika Srbije i vlade sa liderom Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislavom Koštunicom kao premijerom, ali
je u svim tim periodima i poverenje bilo nešto više nego sada. Osim toga, pre godinu dana ili dve
godine situacija je bila još lošija – poverenje parlamentu je iskazivao tek svaki dvadeseti građanin,
dok je nepoverenje osećala približilo dvotrećinska većina. Ipak, ni izvestan porast poverenja i pad
nepoverenja od sredine 2009. do novembra 2010. godine ne znače mnogo budući da je poverenje u Narodnu skupštinu Srbije u sazivu posle izbora 2008. godine sve vreme najniže od
početka devedesetih godina XX veka, odnosno, od uvođenja višestranačja..
Kada je u pitanju odnos intenziteta poverenja i nepoverenja41, Narodna skupština Srbije ni ranije nije imala, a pogotovu sada nema nikakve integrativne i mobilizatorske potencijale.
Naprotiv, predstavljala je i predstavlja instituciju koja je ne samo disfunkcionalna već i
ima dezintegrativnu funkciju. Ovo nije iznenađenje kada u parlament nema poverenja čak ni
relativna većina izbornih pristalica onih stranak koje čine parlamentarnu većinu, odnosno, kada
u parlament ima poverenja tek trećina pristalica DS-a, i nešto manje od trećine pristalica G-17
plus, petina izbornih pristalica Socijalističke partije Srbije (SPS) ili svaka osma pristalica Jedinsvene
Srbije (JS) itd.
3. Vlada Srbije – još jedna tužna priča
Priča o Vladi Srbije u kontekstu poverenja, odnosno, nepoverenja građana od početka devedesetih godina XX veka slična je tužnoj priči o Narodnoj skupštini Srbije, s tim što je poverenje u
vladu sve vreme nekoliko procenata više, a nepoverenje nekoliko procenata niže.
I poverenje u Vladu Srbije je, dakle, na
veoma niskom nivou. Ovoj instituciji poverenje iskazuje tek svaku peti građanin, a
nepoverenje prema njoj je dva i po puta
izraženije nego poverenje i na granici je
apsolutnovećinskog stava. Poverenje u
Vladu Srbije je na najnižem nivou do
sada, izuzev 1993. i 1997. godine, mada
je i nepoverenje iskazano ovoj instituciji
na nešto nižem nivou nego ranijih godina
(osim 2007).
Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u ovu
instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
40
Početak 2001. godine predstavlja izuzetak u priči o poverenju građana u političke institucije – eksplozija poverenja i radikalni pad nepoverenja karakteriše odnos građana prema gotovo svim političkim instuitucijama, što je posledica izuzetnih, a veoma brzo će se pokazati,
i krajnje nerealnih očekivanja građana od nove vlasti.
Četiri modela institucija prema tome u kojoj meri doprinose ostvarivanju integrativnih procesa u društvu ustanovljena su na osnovu
izgleda krive koju čini distribucija modaliteta odgovora ’Veliko poverenje’, ’Uglavnom poverenje’, ’Uglavnom nepoverenje’ i ’Nikakvo
poverenje’. Distribucija odgovora koja ima izgled ’L krive’ (najfrekventniji odgovori ’Veliko poverenje’, pa onda ’Uglavnom poverenje’ itd.)
ukazivala je na instituciju sa naglašeno integrativnom funkcijom. Za razliku od ovakve institucije, distribucije odgovora koja ima izgled ’J
krive’ (najfrekventniji odgovori ’Nikako poverenje’, pa onda ’Uglavnom nepoverenje’ itd.) odavala je disfunkcionalnu instituciju, onu koja
ne ostvaruje svoju funkciju. Treći model se dobija u slučajevima kada distribucija odgovora ima izgled ’N krive’ (najfrekventniji odgovori
’Uglavnom poverenje’ ili ’Uglavnom nepoverenje’, pa je nakrivljenost prema poverenju ukazivala na instituciju koja uglavnom ostvaruje
integrativnu funkciju, a nakrivljenost prema nepoverenju na instituciju koja uglavnom ima dezintegrativnu funkciju. Inače, modeli su
testirani na rezultatima empirijskih istraživanja iz 1995. i 1997. godine rađenih u okviru Svetske vrednosne studije koja su obuhvatila po
12 institucija iz 41 zemalje sveta, odnosno, testirani su na primeru 492 institucije. Tom prilikom je ustanovljeno da 5% od ukupnog broja
analiziranih institucija ima integrativnu funkciju, 42% pretežno integrativnu funkciju, 4% institucija je pokazivalo potpunu ambivalentnost, 54% je moglo da se odredi kao institucije sa pretežno dezintegrativnom funkcijom, svega 0,2% je spadalo u tzv. polarizujuće, a
3% u disfunkcionalne institucije (Detaljnije: Slavujević Z.: „Delegitimizacija sistema i njegovih institucija“, u Zoran Đ. Slavujević Srećko
Mihailović, 1999: Dva ogleda o legitimitetu, FES i IDN, Beograd).
41
64 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Odnos intenziteta poverenja i nepoverenja u Vladu Srbije pokazuje da i ova institucija ima izrazito dezintegrativnu funkciju. U prilog ovakvom zaključku dovoljno je pomenuti samo još
jedan istraživački nalaz – u ovu vladu Srbije nema poverenje čak ni većina onih koji bi ovoga
trenutka bili spremni da glasaju za neku od stranaka vladajuće koalicije! Naime, poverenje
Vladi Srbije iskazuje manje od polovine izbornih pristalica DS-a, tek svaki treća pristalica G-17
plus, svaka četvrta izborna pristalica SPS-a, peta pristalica LSV-a, šesta pristalica JS-a...
4. Predsednik Republike Srbije – prokockana prilika da se afirmiše kao tzv.
Institucija – lokomotiva promena
Odnos poverenja i nepoverenja građana u instituciju predsednika Srbije doživljavao je značajne
promene, što uglavnom ne karakteriše druge političke institucije (osim izuzetnog i kratkotrajnog
uzleta poverenja u gotovo sve institucije početkom 2001, nastalog na talasu prevelikih očekivanja
posle republičkih parlamentarnih izbora). Najpre, nepoverenje je dominiralo nad poverenjem u
instituciju predsednika Republike gotovo od samog početka pa sve do kraja devedesetih godina
XX veka, u vreme kada su ovu funkciju obavljali najpre S. Milošević, a zatim Milan Milutinović.
Međutim, posle predsedničkih izbora 2004. godine institucija predsednika Republike znatno dobija na ugledu u očima građana – prvi put poverenje prevladava nepoverenje, ali se čini da su i u
to vreme bila u pitanju prevelika očekivanja od nosioca ove funkcije pa se od tada sve do danas
ova institucija suočava sa konstantnom
erozijom poverenja. Već od 2006. godine
nepoverenje je ponovo znatno izraženije
od poverenja da bi 2010. naspram 28%
građana koji imaju poverenje u ovu instituciju bilo 42% onih koji joj iskazuju
nepoverenje, uz 31% ambivalentnih.
Poverenje u predsednika Republike u
zadnjem kvartalu 2010. godine je na
nižem nivou nego ikada u vreme dok Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u ovu
je ovu funkciju obavljao S. Milošević, instituciju i odgovori”ne znam”
mada je na nesto višem nivou nego Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
kada ju je vršio M. Milutinović.
Devedesetih godina XX veka institucija
predsednika Republike bila potpuno
disfunkcionalna sa stanovišta iniciranja
i pospešivanja procesa integracije u
društvu. Štaviše, institucija predsednika
Republike i politika tadašnjih predsednika produbljivala je postojeće i generisala nove podele u društvu. Od 2000. do
izbora predsednika 2004. godine Srbija ili Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u ovu
nije imala predsednika Srbije ili se on nije instituciju i odgovori”ne znam”
mešao u svoj posao. Posle predsedničkih Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
izbora 2004. godine institucija predsednika Srbije bila je na putu da postane najznačajnija integrativna institucija. Međutim, očekivanja
su izneverena i ona danas ponovo predstavlja instituciju sa pretežno dezintegrativnim
učinkom.
istraživanje javnog mnenja : 65
U instituciju predsednika Republike ima poverenja odprilike onoliko građana koliko je spremno
da glasa za partije vladajuće koalicije. Međutim, to ne znači čak ni to da se integrativni potencijali
institucije predsednika Republike završavaju na granicama vladajuće koalicije. Naime, poverenje
u predsednika Republike ima svaka treća izborna pristalica SPS-a i G-17 plus ili tek svaka osma
pristalica SPO-a i JS-a! Doduše, poverenje predsedniku Srbije iskazuje 40% pristalica LDP-a, kao i
po desetak procenata pristalica SNS-a i SRS-a, ali sve je to daleko od toliko rabljene floskule o „predsedniku svih građana“. Kada se pomene još i podatak da poverenje u predsednika Srbije nema čak
ni desetak procenata izbornih pristalica DS-a, a da još svaka peta pristalica DS-a, stranke na čijem
je čelu predsednik Republike, ima ambivalentan odnos prema ovoj instituciji, onda bi cinici rekli
da B. Tadić nema potencijale da u potpunostu bude ni „predsednik svih pristalica DS-a“!
Nije nikakva uteha to što se institucija predsednika Republike nešto bolje kotira od drugih političkih
ustanova budući da ona, dakle, sama po sebi nema integrativne i mobilizacijske potencijale da
bi predstavlja tzv. Instituciju – lokomotivu legitimnosti sistema i promena samog sistema i odnosa u društvu. Osim toga, legitimitet svih drugih političkih institucija krajnje je problematičan sa
stanovišta poverenja koje uživaju među građanima. Kako je odnos gotovo trećine građana prema
ovim političkim institucijama ambivalentan, broj onih koji im iskazuju poverenje je simboličan
– tek svaki peti građanin ima poverenje u
vladu, svaki sedmi u parlament, a tek svaki
deveti u političke partije! Deprimirajuću
sliku dopunjuje podsećanje da državne
institucije počivaju na aktivnostima partija – one u skladu sa rezultatima izbora
konstituišu državne organe, obezbeđuju
kadar za državne funkcije,„hrane“ institucije
inicijativama da se na određeni način urede
odnosi u društvu i sl. Jednom rečju, državne Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u
institucije počivaju na aktivnostima partija ovu instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
koje posredstvom institucija uspostavljaju
sasvim određenu alokaciju svih resursa u društvu. Pa onda, ako je nepoverenje prema političkim
strankama standardno visoko – doseže 60%, a poverenje nikada niže – 11%, odnosno, ako je
prema partijama nepoverenje šest puta izraženije od poverenja, na kakvim to temeljima počiva
država?
Slična situacija je i sa institucijama civilnog
društva budući da velika većina građana
uopšte ne uočava aktivnost nevladinih organizacija (NVO) i da nepoverenje u čitav
niz konkretnih NVO-a, u sindikate, medije
itd. umnogome prevazilazi poverenje, a
i to su institucije koje treba da iniciraju
rešavanje pojedinih problema u pojedinim sferama društvenog života, eventualno da artikulišu predloge, da učestvuju Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u
u kreiranju javnog mnjenja i sl. Na primer, ovu instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
od uvođenja višestranačkog sistema i
napuštanja tzv. transmisionog modela, sindikati nikako da pronađu svoje mesto u društvenom i
političkom sistemu, a time ni da zavrede poverenje građana. I onda kada se podaci o ne/poverenju u sindikate ukrste sa radno-svojinskim statusom građana, situacija nije povoljnija po sindikate.
Naime, od ukupnog broja onih koji po prirodi svog radno-svojinskog statusa pre svega (treba da)
66 : Kako građani Srbije vide tranziciju
imaju interes za sindikate, tek po petnaestak procenata zaposlenih u privatnom i u državnom sektoru ili trinaestak procenata nezaposlenih ima poverenja u sindikate. To je otprilike isti broj kao
i onih koji imaju poverenje u sindikate među poljoprivrednicima ili domaćicama, penzionerima,
učenicima i studenatima, a paradoksalno je to (ili možda i nije) da je veći broj vlasnika privatnih
firmi (svaki peti) koji imaju poverenje u sindikate nego zaposlenih (svaki sedmi)!
5. Institucije poretka – u traganju za mestom pod suncem
Poverenje građana u tzv. institucije poretka – vojsku, policiju i sudstvo, nešto je veće
negoli poverenje u političke institucije, ali je i to slaba uteha budući da institucije poretka u
najboljem slučaju mogu da deluju kao potporni stubovi promena u društvu, ali ne i kao
njihovi inspiratori, artikulatori i generatori.
Vojska Srbije više ne predstavlja instituciju od najvećeg ugleda među građanima Srbije. Nepovoljniji su podaci o ne/poverenju u Vojsku Srbije posle 2006. godine, ali to i ne mora da bude
posebno zabrinjavajuće ne samo s obzirom na to da je njen rejting u pojedinim ranijim vremenskim presecima bio i lošiji već pre svega
zbog toga što se privodi kraju radikalna
transformacija ove institucije (profesionalizacija) u veoma nepovoljnim finansijskim
uslovima, a bez većih afera i političkih trzavica. Pri tome, javno mnjenje još uvek ne
može pouzdanije da procenjuje karakter,
domete i efekte transformacije Vojske Srbije, stalno praćenu pokušajima politizacije
pitanje Vojske Srbije njegovim smeštanjem Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u
u kontekst spekulacija o pristupanju naše ovu instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
zemlje vojnom savezu NATO.
Policija je posle 2000. godine uživala najmanje poverenje građana od sredine 2007.
do sredine 2009. godine, pa se najnovijim
rezultatima istraživanja može pohvaliti,
posebno ukoliko oni nagoveštavaju
dugoročniji trend porasta poverenja
i smanjivanja nepoverenja, odnosno,
preokret, početak dominacije poverenja nad nepoverenjem u ovu instituciju
poretka. Ovo bi bilo od velike važnosti ne
samo zbog uloge policije u ostvarivanju
elementarne fizičke sigurnosti građana i
njihovih dobara, borbe protiv kriminala i
korpcije i sl. već i u pogledu funkcionisanju
tzv. pravne države, a time i ostvarivanja
uloge policije kao važne poluge ostvarivanja promena u društvu na temelju odluka
zakonodavnih i izvršnih organa vlasti.
Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u
ovu instituciju i odgovori”ne znam”
I sudstvo je u sličnoj situaciji. Period potpune delegitimisanosti ove institucije
poretka od početka višestranačja takođe je
Napomena: Razliku do 100% čine oni koji i imaju i nemaju poverenja u
ovu instituciju i odgovori”ne znam”
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
Izvor: Do 2007. Podaci iz istraživanja CPIJM IDN, a psle podaci CeSID
istraživanje javnog mnenja : 67
period od sredine 2007. do sredine 2009. godine, posle čega raste poverenja u sudove, a donekle
pada i nepoverenje u njih.
Kontroverzna reforma pravosuđa, posebno reizbor sudijskog kadra, naišala je na žestoke kritike
ne samo pravosudne već i opšte javnosti i EU, ali su ove kritike dosegle vrhunac posle istraživanja,
pa nisu ostavile traga na rezultatima. Zbog toga će tek naredne mere nadležnih u pogledu
reforme pravosuđa i rezultati nekog novog razjasniti da li septembarski rezultati iz 2010.
nagoveštavaju dugoročniju tendenciju legitimizacije sudstva ili izraz dejstva nekih konjukturnih činilaca.
I u drugim državama nije mnogo institucija koje uživaju bezpogovorno poverenje građana, ali
one postoje i predstavljaju ključne ustanove koje generišu legitimnost celokupnog sistema jedne
zemlje, predstavljaju tzv. institucije lokomotive koje su integrativni stožer sistema i mobilizator
aktivnosti ne samo drugih institucija već i društvenih grupa i pojedinaca. U Srbiji, međutim, bez
obzira na različite normativno utvrđene uloge, funkcije pojedinih političkih institucija i njihov
različit formalni i stvarni značaj za usmeravanje društvenih tokova, sve ukazuje na veoma nizak
integrativni potencijal političkih institucija, a time i na njihov veoma nizak kapacitet kao
inspiratora, inicijatora, artikulatora, promotera i realizatora reformi u društvu, a pre svega
kao mobilizatora brojnih društvenih aktera. Ovo na drugi način potvrđuju i odgovori na pitanje ko vlada Srbijom budući da veći broj građana smatra da Srbijom vladaju kriminalci (23%) nego
što je onih koji smatraju da Srbijom vladaju sve političke institucije (predsednik Srbije, parlament,
premijer vlade i vlada) zajedno (18%)!
Pored toga, opšti i difuzni karakter nepoverenja u institucije sistema u Srbiji ukazuje još na jednu
njihovu karakteristiku, odnosno, na osobinu politike koju vode u globalu. Naime, činjenica da nije
moguće pronaći nijedno demografsko, socijalno ili profesionalno obeležje koje značajnije utiče
na distribuciju ne/poverenja u institucije sistema upućuje na zaključak da one duže vreme ne
vode dosledno ili uopšte ne vode socijalno-interesno profilisanu politiku, politiku koja bi
koliko-toliko bila prepoznata od strane konkretnih socijalnih grupa.
Neka detaljnija istraživanja bi mogla da pruže pouzdanije naznake za zaključivanje o tome da li
građani opštu politiku institucija sistema u Srbiji doživljavaju kao tumaranje vlasti u dužoj vremenskoj perspektivi bez jasne vizije preuređenja društva, kao teturanje pod teretom veoma
uznemiravajućih svakodnevnih problema i diktata sa strane, kao kaškanje u blatu ravnoteže
nemoći brojnih političkih aktera, kao ostvarivanje interesno precizno profilisanih brojnih parcijalnih egoističkih „politika“ prema sasvim konkretnim pojedincima i uskim grupama, ili kao temeljno nerazumevanje politike uopšte i prirode vladanja.
6. Da li se u vreme Josipa Broza Tita najviše verovalo u institucije?
Kada građani porede vlastito poverenje u političke insitucije u različitim periodima, odnosno,
sistemima i režimima, izrazito najviše njih ocenjuje da je imalo najviše poverenja u političke
institucije u vreme socijalizma, odnosno, za vreme vladavine Josipa Broza Tita, zatim u
vreme Zorana Đinđića kao premijera Srbije, pa u vreme B. Tadića, dok je mali broj onih koji su
imali najveće poverenje u institucije u vreme S. Miloševića i V. Koštunice.
Odgovori i na ova pitanja ne pokazuju značajniju korelaciju sa demografskim, socijalnim i profesionalnim obeležjima ispitanika, dok je korelacija sa izbornom orijentacijom značajna ili bar
umerena.
Najveće poverenje u institucije u vreme Tita generiše se među sadašnjim pristalicama gotovo
svih stranaka: SPS (73%), SNS i SRS (po 62%), JS (59), DSS (54%), G-17 plus (41%), DS (37%), među
68 : Kako građani Srbije vide tranziciju
izborno neopredeljenim (40%), itd. Institucije u vreme Z. Đinđića preferišu gotovo dvotrećinski
pristalice LDP-a, pristalice DS-a i G-17 plus su podeljene između institucija u vreme Z. Đinđića i
B. Tadića, i daju blagu prednost B. Tadiću, a najveće poverenje institucijama u vreme Z. Đinđića
dolazi još i od dobrog broja onih koji ne mogu da se odluče da li bi glasali na izborima i za koga
bi glasali, pa čak i od svake pete izborne pristalice DSS-a! Najveće poverenja u institucije u
vreme B. Tadića iskazuju gotovo u potpunosti izborne pristalice vladajuće koalicije (na primer,
58% pristalica DS-a, 37% pristalica G-17 plus, 16% pristalica SPS-a) i LDP-a (30%), ali istovremeno
dobar broj pristalica ovih stranaka ima očite rezerve prema poverenju u institucije u vreme B.
Tadića. Tako, na primer, 22% pristalica DS-a izjašnjava se da je veće poverenje u institucije imalo u
neko drugo vreme ili 19% na ovo pitanje odgovara sa „ne zna“. Takvih je među pristalicama G-17
plus 37% i 26%, među pristalicama SPS-a 60% i 23%, a među pristalicama LDP-a 47% i 27%.
Odgovori na ovu bateriju pitanja, inače, teški su za interpretaciju i otvaraju niz novih pitanja. Pored
nekoliko metodoloških pitanja u vezi sa istraživanjem ovakve vrste stavova, čije razmatranje prevazilazi okvire ovog rada, prilikom interpretacije odgovora na ova pitanja nužno je razdvajanje
stavova onih građana koji su po godinama starosti imali direktno iskustvo sa političkim institucijama u vreme Tita (eventualno i S. Miloševića), od onih čije se ocene zasnivaju na prenetim iskustvima drugih, starijih generacija. Naime, i pored toga što je starosna dob kao nezavisna varijabla u
slaboj korelaciji sa distribucijom odgovora na ovu grupu pitanja, ukrštanje poverenja u institucije
u vreme Tita sa starošću ispitanika pokazuje značajnu korelaciju (C = 0.368): što su ispitanici
stariji, to je sve veći broj njih najveće poverenje u institucije imao u vreme Tita.
Ovi podaci pokazuju da se najveće poverenje u institucije u vreme Tita generiše među onim
građaniuma koji su imali neposredna iskustva sa njima, odnosno, među pripadnicima onih
starosnih grupa koji su u to vreme bili punoletni i u radno najjaktivnijim godinama (stariji od 30
istraživanje javnog mnenja : 69
godina). Poverenje u Titove institucije ne zasniva se, dakle, na ranoj socijalizaciji ili na drugi način
prenetim iskustvima sa Titovim vremenom i funkcionisanjem institucija u to vreme. Naravo, ne bi
se moglo isključiti ni ovom prilikom delovanje tzv. memorabilnog mehanizma selekcije, odnosno,
zadržavanja u sećanju uglavnom lepih uspomena iz mladosti i, u opštem ishodu, ulepšane slike
mladosti kao takve. Ali, ako ovaj mehanizam deluje univerzalno, zbog čega nije zahvaljujući njemu ostala u nekim starosnim grupama bar koliko-toliko ulepšana slika vremena S. Miloševića?
Sa interpretacijom rezultata istraživanja poverenja u institucije u vreme Tita ostaje, međutim,
problem iznalaženja sofisticiranijeg instraživačkog instrumentarijuma koji bi mogao
doprineti proveri hipoteze da se u Titovo vreme pre moglo govoriti o strahopoštovanju
prema političkim insititucijama nego o poverenju u njih. Sa druge strane, sa interpretacijom
rezultata istraživanja o poverenju u institucije sistema u nekim periodima, na primer, početkom
2001. godine, u vreme Z. Đinđića, ali donekle i na početku izbora B. Tadića za predsednika Srbije,
ostaje problem diferenciranja ocena koje se zasnivaju na iskustvu sa realnim funkcionisanjem institucija od onih koje se počivaju na očekivanjima, na nadi da će one funkcionisati u
skladu sa očekivanjima građana.
Literatura
Easton, David. 1965. A System Analysis of Political Life. New York: Jhon Willwy & Sons
Lipset, Sejmur. 1969. Politički čovek. Beograd: Rad
Slavujević, Đ. Zoran. 1999. Delegitimizacija sistema i njegovih institucija, u: Zoran Đ. Slavujević i
Srećko Mihailović, Dva ogleda o legitimitetu, Beograd: FES i IDN
Tadić, Ljubomir. 1988. Nauka o politici. Beograd: Rad
Wesseles, Bernhard. Klingeman, Hans-Dieter. 1998. Transformation and the Prerequisites of Democratic Opposition in Central and Eastern Europe, u: Barnes, H. Samuel. Simon, Janos (eds.) The Postcommunist Citizen.
Budapest: Erasmus Foundation and IPS of NAS
70 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Mirjana Vasović
NACIONALNI I
NADNACIONALNI
IDENTITETI U KONTEKSTU
POLITIČKE KULTURE SRBIJE
72 : Kako građani Srbije vide tranziciju
1. Uvod
Problem identiteta – u smislu definisanja samog pojma, markiranja njegovih osnovnih osobenosti i razvojnih specifičnosti, kao i analize uslova njegove društvene rasprostranjenosti – postao je
glavna tema savremenog doba i, istovremeno i posledično, savremene evropske politikološke,
sociološke i socijalnopsihološke literature. Uistinu, danas je u nauci kao opšte mesto prihvaćena
ideja da bez razumevanja fenomena identiteta nije moguće razumeti i objasniti političke procese i događaje koji su, u poslednjih dvadesetak godina, tektonski uzdrmali evropski kontinet,
posebno njegov balkanski region; takođe, nije moguće naći rešenja za mnoga otvorena pitanja i
probleme koje su ovim događajima pokrenuti, a tiču se Kontineta u celini (pre svega, mogućnosti
pacifikacije latentnih ili manifestnih međuetničkih konflikata u pojedinim njegovim delovima i
legitimizacije evropskih integrativnih procesa). Bilo da se oslanjaju na stanovišta univerzalističke
koncepcije identiteta koju je osmislio Habermas (1976), sociološke teorije identiteta (Giddens,
1991) ili socijalnopsihološkog pristupa identitetu Tajfela i Turnera (Tajfel, Turner, 1981), istraživanja
procesa uspostavljanja identiteta u određenom socijalnom i političkom kontekstu oslanjaju se na
nekoliko značajnih zajedničkih polaznih pretpostavki. Najznačajnija među njima jeste postavka da
pojedinčev identitet (odgovor na pitanje „Ko sam ja?“) – čija je psihološka funkcija obezbeđivanje
osećanja integrisanosti, kontinuiteta i konzistentnosti – pored ličnog, sadrži i socijalni aspekt. Ovaj,
tzv. socijalni identitet, razvija se kroz razne forme socijalnih (grupnih) pripadništava i predstavlja
važan sastavni deo ne samo pojedinčevog samoodređenja već i njegove samokategorizacije u
okviru date strukture društva; on pomaže pojedincu da kreira i definiše svoje mesto u sistemu
društvenih odnosa (Tajfel and Turner, 1979). Druga, podjednako važna pretpostavka jeste da je
socijalni identitet istorijska kategorija, tj. da nije statičan, već dinamičan fenomen. Socijalni aspekti pojedinčevog identiteta uvek su „konstruisani unutar jednog specifičnog polja socijalnih
vrednosti, normi ponašanja i kolektivnih simbola“ (Balibar, prema Jacobs and Maier, 1998). Socijalni identiteti su ujedno „zamišljeni“ (u smislu samoidentifikacije koja je interpretativne prirode)
i stvarni (u tom smislu što se ova samoidentifikacija odvija u okviru sistema socijalne kategorizacije koju društvo nameće). Dinamički karakter socijalnog identiteta podrazumeva da se „dominantne referentne tačke individualng identiteta menjaju tokom vremena u funkciji promene
institucionalne okoline“ (Balibar, prema Jacobs and Maier, 1998); to znači, u zavisnosti kako od
objektivne društvene situacije, tako i od načina na koji pripadnici društva subjektivno percipiraju
i interpretiraju prirodu međugrupnih odnosa (Tajfel, 1981). Drugim rečima, pojedinci mogu, pod
određenim okolnostima, da redefinišu svoj socijalni identitet, a ovakva promena značajno utiče
na njihovo ponašanje u ulozi socijalnih i političkih aktera.
Nijedna od prethodnih postavki – koje ukazuju na uticaj socijalno-psiholoških aspekata kolektivne (grupne) pripadnosti na ustrojstvo društvenih odnosa – ne implicira da ovaj „subjektivni“
aspekt društvene pripadnosti ima prioritet, odnosno, da igra značajniju uzročnu ulogu u oblikovanju socijalne realnosti u odnosu na „objektivne“ determinante današnjih socijalnih i političkih
procesa (društvene, ekonomske, političke i istorijske). Osnovni cilj istraživanja i analize ovih u osnovi socijalnopsiholoških varijabli jeste da se utvrdi njihovo mesto u postojećoj spirali uzročnosti.
Polazi se od stanovišta da one predstavljaju „posredujuće varijable“ između socijalne stvarnosti
i ponašanja pojedinaca i grupa koji tu stvarnost naseljavaju i na koju deluju. I sami nastali pod
snažnim uticajem prethodećih – društvenih, ekonomskih i političkih procesa, oni mogu steći
autonomnu ulogu koja im omogućava da, u jednom ili drugom pravcu, preokrenu i usmere kasnije delovanje ovih procesa i njihov uticaj na objektivne relacije između velikih društvenih grupa
(Tajfel, 1981).
istraživanje javnog mnenja : 73
2. Političke promene i promene nacionalnog identiteta građana Srbije
Nacionalni (etnički) identitet jedan je od oblika kolektivnog identiteta koji se pokazao izuzetno
značajnim za razumevanje političkih procesa i političkog ponašanja ljudi uopšte i, sledstveno
tome, danas se našao u središtu diskursa o identitetu. Problem nacionalnog identiteta ispitivan
je u savremenoj društvenoj nauci sa dva različita stanovišta: iz perspektive istorijske sociologije
koja posmatra razvoj nacionalnog identiteta kao istorijski proces; i iz perspektive empirijske sociologije i socijalne psihologije koje se koncentrišu na analizu strukture i sadržaja stavova i uverenja koje ljudi imaju u odnosu na nacionalni identitet, tj. na proces identifikacije sa nacionalnom
(etničkom) grupom (Vezzoni, 2007). Prvi pristup, koji je doskora bio predominantan, povezivao je
proces razvoja nacionalnih identiteta sa uspostavljanjem devetnaestovekovne nacionalne države
koja je stvorila i novi oblik „zamišljene zajednice“ sa osobenim kolektivnim „mi“ identitetom –
zajednice ljudi koje povezuje osobena zajednička prošlost i očekuje istovetna zajednička sudbina u budućnosti (Anderson, 1991). Najpoznatije teorijsko nasleđe koje su ove istorijske analize
ostavile potonjim empirijskim istraživačima nacionalne svesti jeste studija Antonija Smita (Anthony Smith, 1991), koji je tipologizovao različite vrste nacionalnog identiteta, suprotstavljajući,
pre svega, građanski (zapadni) i etnički (istočni) model identiteta. Osnovica prve vrste identiteta
jesu zajedničko kulturno nasleđe, jezik, mitovi, simboli i emocionalne veze među sunarodnicima;
drugi tip identiteta zasniva se na saglasnosti o zajedničkim političkim institucijama i pravilima
koja regulišu mirnu političku koegzistenciju (Prema Ruiz Jimenez, 2004). Ova dihotomija – kasnije u nekim radovima prevedena u termine pripisani vs. dobrovoljni identitet (Jones and Smiths,
2001) – postala je toliko popularna da danas čini opšte mesto empirijskih analiza strukture nacionalih identiteta. Nema potrebe posebno naglašavati da su ove dve dimenzije identiteta u ideologizovanom političkom diskursu (koji nisu izbegli ni pojedini istraživači) najčešće povezivane sa
demokratskim i naprednim vs. nedemokratskim i regresivnim oblicima društvene svesti.
Dva su neposredna praktična povoda koja su nacionalni identitet doveli u središte istraživačkog
interesovanja u kontekstu analize tranzicionih procesa i procesa demokratizacije srpskog društva.
Jedan od njih jeste bolno pitanje pacifikacije zaraćenih ili, pak, oštro suprotstavljenih etničkih
grupa sa područja bivše Jugoslavije i mogućnosti sprečavanja novih potencijalnih međuetničkih
konflikata. Drugi povod jeste problem predviđanja (političke) budućnosti Srbije i njenog mesta u
projektu evropske integracije. Kako, iz teorijske perspektive posmatrano, identiteti predstavljaju
osnovne instrumente legitimizacije političke zajednice (prema Ruiz Jimenes, 2004), karakteristike
nacionalnog identiteta vide se kao potencijalni izvori (ne)legitimnosti evropskih integracionih
procesa.
Istraživanja rasprostranjenosti i karakteristika nacionalne vezanosti (identifikacije) sprovode se u
Srbiji još od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Mada ta istraživanja u nas nisu bila dovoljno
sistematična i metodološki ujednačena, njihovi nalazi omogućili su zacrtavanje određenih trendova promena nacionalne svesti. Oni su neosporno potvrdili polazna uverenja istraživača da evolucija nacionalnog identiteta građana Srbije korespondira sa datom političkom i socijalnom situacijom, a da specifični oblici nacionalne vezanosti koreliraju sa nizom političkih stavova i uverenja
koji suštinski ocrtavaju njenu političku kulturu. Nalazi anketnih istraživanja, pre svega, pokazuju
da nacija postaje dominantna osnova identifikacije srpskih građana tek uoči izbijanja otvorenih
međuetničkih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, početkom devedesetih godina, mada su neki drugi
indikatori ukazivali na to da je proces etnifikacije društvene svesti započeo znatno ranije. Primarnost nacionalne u odnosu na druge vrste grupnih identifikacija (generacijske, profesionalne,
klasne itd.) zadržava se tokom cele decenije i karakteriše većinu pripadnika svih demografskih
kategorija (sa malim odstupanjima u kategorijama najmlađih i najobrazovanijih).
74 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Znaci nešto izrazitijeg opadanja raširenosti i intenziteta nacionalne vezanosti pojavljuju se krajem dekade, mada dramatične političke promene koje su obeležile početak novog milenijuma
(rušenje autoritarnog režima i uspostavljanje demokratske vlasti) nisu ovog puta, kako bi se moglo očekivati, dovele do dramatičnih promena u domenu nacionalne svesti. Promene su umerene
i više se ogledaju u relativnom povećanju obima raširenosti „civilnih“ identiteta (identifikacija sa
profesionalnim i generacijskom grupom) nego u potiskivanju nacionalnog: rezultati istraživanja
pokazuju da u periodu između 1996. i 2000. godine u populaciji Srbije primarna vezanost za
naciju opada sa 52% na 37%, pripadnost konfesionalnoj grupi sa 41% na 33%, dok raste identifikacija sa profesionalnom (sa 20% na 36%) i generacijskom grupom (sa 17% na 42%) (Vasović,
1997, Vasović, 2000). Slično kao što se, početkom devedesetih, trend izrazitog jačanja osećanja
nacionalne vezanosti mogao zapaziti među svim slojevima stanovništva, tako je proces postepene devolucije nacionalnog identiteta za račun drugih vidova grupnih identifikacija, krajem ove
decenije, karakterisao pripadnike svih sociodemografskih kategorija. Razlike u karakteru grupnih
identifikacija među pojedinim kategorijama stanovništva nisu bile izražene u očekivanoj meri.
Ipak, podaci govore u prilog tome da su nacionalna i konfesionalna identifikacija zadržale primat među poljoprivrednicima, penzionerima i domaćicama; među manje obrazovanima, starijima i izrazito religioznima. Jačanje osećanja vezanosti za interesne, profesionalne i generacijske
grupe u nešto većoj meri karakterisalo je učenike, studente, privatnike i mlađe ispitanike. Kada
je reč o pravcu u kojem su se promene u okviru pojedinih kategorija odvijale, primetno je da su
tradicionalističke grupe potražile novu afirmaciju svog identiteta kroz generacijsku pripadnost,
a one modernistički usmerene kroz interesno i profesionalno pripadništvo. Sve ovo upućuje na
zaključak da je u ovom periodu došlo do delimičnog horizontalnog pomeranja od tradicionalnih
ka modernim (civilnim) vidovima grupnih identifikacija (Vasović, 2000: 22).
3. Karakteristike nacionalnog identiteta srpske populacije danas
Istraživanja nacionalnog identiteta u Srbiji više su se bavila relativnom važnošću koju je nacionalna (etnička) pripadnost, na nivou pojedinaca i grupa, imala u odnosu na druge forme grupnih
pripadnosti, dok je manje pažnje poklanjano specifičnijim karakteristikama nacionalne identifikacije. Mada je pionirska studija Rota i Havelke (1973) istraživačima pružala dobar uzor, malo je
bilo proučavanja oblika i intenziteta nacionalne afilijacije među odraslom populacijom u celini. S
druge strane, gotovo da i ne postoje studije koje se bave analizom bazičnih komponenti nacionalnog identiteta, čiji bi nalazi mogli da ukažu na karakter i smisao ove vrste pripadnosti u sklopu
date političke kulture: na primer, šta ljudi na ovim prostorima misle da je najvažniji osnov nacionalne pripadnosti, najvažnije da se „u pravom smislu bude nacionalan”. Odgovori na ovo pitanje
ubedljivije bi pokazali da li i u svesti ljudi postoji dihotomija etnički vs. civilni identitet, tj. da li se
ovaj model empirijski može dokazati. Ono malo podataka kojima raspolažemo svedoči o tome
da se od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je prema istraživanju Rota i Havelke u Srbiji dominirala podeljena nacionalna vezanost, pod uticajem političkih događaja klatno u izvesnoj meri
pomerilo ka ekskluzivnom nacionalnom identitetu, ali da ovaj potonji, koji isključuje druge nacije,
nikada nije preovladao.42 U nastojanju da bolje osvetlimo prirodu nacionalne vezanosti srpske
populacije u datom društvenom i političkom trenutku, u ovom istraživanju pošli smo od teorijskih postavki o prirodi kolektivnih identiteta (Tajfel, Turner) i empirijskih generalizacija o odnosu
između nacionalnih i nadnacionalnih identiteta – što je tema koja je posebno aktualizovana u
kontekstu evropskih integracija. Prirodu i slojevitost nacionalnih osećanja srpske populacije analizirali smo na više nivoa. Uvodno pitanje odnosilo se na osećanje etničke pripadnosti, tj., na
etničko samoizjašnjavanje (prepoznavanje i samokategorizaciju); sledećih nekoliko pitanja na intenzitet i prirodu nacionalne samoidentifikacije (koja vrsta vezanosti i koji nivo poistovećivanja);
Mada, prema podacima istraživanja, čak i na vrhuncu međuetničkih ratova, etnocentrička isključivost nije karakterisala više od 15%
srpske populacije. (Golubović, Kuzmanović, Vasović, 1995).
42
istraživanje javnog mnenja : 75
dok se treća grupa pitanja, o tzv. geopolitičkim identitetima, ticala, u stvari, problema multiplih
identiteta, tj. odnosa nacionalnog i nadnacionalnog identiteta.
3.1. Prepoznavanje i samokategorizacija
Prepoznavanje i samokategorizacija predstavljaju jednu od nekoliko potencijalno merljivih
dimenzija nacionalnog identiteta koja je istaknuta u okviru postulata teorije socijalnog identiteta
– SIT (Tajfel & Turner, 1972; Aberdal et al., 2001). Ovi pojmovi odnose se na opseg u kojem „neki
skup pojedinaca sebe vidi kao pripadnike iste socijalne kategorije, deli istu emocionalno zasićenu
definiciju sebe samih, i postiže konsenzus u pogledu načina vrednovanja kako svoje grupe tako
i svog grupnog pripadništva”. (Tajfel & Turner: 40) Usvajanje i pozitivno vrednovanje socijalnog
identiteta povezanog sa pripadnošću određenoj grupi direktno zavisi od značaja i vrednovanja
te grupe u društvu u celini. Ukoliko se grupi u datom društvu pridaje veći značaj i ukoliko se ona
pozitivnije ocenjuje, pojedinci će biti skloniji da se sa njom identifikuju, i obratno.
U istraživanju smo koristili dva indikatora samokategorizacije: direktno pitanje o „objektivnoj”
etničkoj pripadnosti („Kojoj etničkoj grupi pripadate?“) i samoprepoznavanje („Sebe vidim kao...“
pripadnika prethodno deklarativno navedene etničke grupe). Ova dva pitanja dobijaju smisao
samo ako se odgovori međusobno uporede. Naši nalazi pokazuju da na pitanje „Kojoj etničkoj
grupi pripadate?“ oko 89% izjavljuje – srpskoj, 3% bošnjačkoj, 2% mađarskoj, 1% albanskoj, oko
1% ostalim etničkim grupama sa prostora bivše Jugoslavije; 1% ispitanika odgovara – „nijednoj”,
a 3% odgovora pripadaju kategoriji „ostalo“. Ovi procenti u znatnoj meri korespondiraju sa datim
uzorkom, ali se ne poklapaju u potpunosti. Upadljivo je da je podudarnost najveća među Srbima
(100%), a da među pripadnicima ostalih nacija 11% izjavljuje da ne pripada „nijednoj” etničkoj
grupi. Ovakva razlika, mada minimalna, mogla bi da govori o razlikovanju tzv. pripisanih („objektivnih”, spolja nametnutih) i dobrovoljnih (psihološki prihvaćenih) nacionalnih identiteta u svesti
pojedinih grupa građana (Jones & Smith, 2001). Teorijski se može očekivati, naime, da će pripadnici manjinskih grupa u nekom društvu imati više problema sa prihvatanjem svog etničkog
identiteta. Demografski profil ovakvih, nacionalno alijeniranih građana je sledeći: nastanjen u
urbanom naselju (u širem centru), privatnik ili zaposlen kod privatnika, srednje starosne dobi,
službenik ili stručnjak, sa višom školom i nereligiozan.43
Pouzdaniji pokazatelj subjektivne prihvaćenosti nacionalnog identiteta među građanima Srbije – tj. nacionalne samosvesti – jeste opseg prihvatanja tvrdnje „Sebe vidim kao... (ime etničke
grupe)“. Posmatrano na nivou uzorka u celini, 64% ispitanika u potpunosti se saglasilo sa ovom
tvrdnjom, a još 13% delimično. To znači da nešto više od tri četvrtine ispitanika sebe prepoznaje
ili doživljava kao pripadnika etničke grupe kojoj po poreklu ili „po rođenju“ pripadaju, tj., sebe
definišu onako kako ih vide drugi. S druge strane, oko 4% sebe ne prepoznaje u etničkim terminima, a oko 20% je ambivalentno ili odgovara da „ne zna”. Prihvatanje ovog spoljašnjeg kriterijuma etničke pripadnosti može ukazivati na to da se iz perspektive članova date etničke grupe
određen nacionalni identitet poima kao primordijalan – esencijalan i nepromenljiv (na primer,
„Sebe nesumnjivo vidim kao Srbina“), kao i da postoji značajna podudarnost između spoljašnjih i
unutrašnjih kriterijuma etničke pripadnosti. U tom slučaju istraživaču postaje posebno zanimljivo
pitanje ko čini grupu od jedne četvrtine preostalih ispitanika za koje je karakteristično da sebe ne
doživljavaju kao pripadnike sopstvene nacije (nacionalno otuđeni), da su ambivalentni ili, možda,
imaju uverenje da nacionalni identitet nije nešto što je dato, već da ga je moguće i birati (voljni, a
ne pripisani identitet).
Ovi opisi su samo ilustrativni pošto je broj ispitanika u toj kategoriji suviše mali za pouzdana statistička testiranja dobijenih razlika
(ispod 30).
43
76 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Naši podaci pokazuju da postoji statistički značajna razlika između Srba i pripadnika ostalih nacija
u obimu prihvatanja pomenute tvrdnje: oko 65% Srba i 54% „ostalih“ prihvata iskaz u potpunosti
(što znači da pokazuju jasno etničko samoprepoznavanje i samokategorizaciju). Kada se saberu
odgovori onih koji su „potpuno“ i „uglavnom“ saglasni s njom, razlika je još izraženija – 77% Srba
naspram 62% „ostalih”. Postojeća razlika ukazuje na to da u delu srbijanskog društva postoji
nedovoljno razvijena ili ambivalentna etnička samosvest i da je ona karakteristična pre za pripadnike manjinskih zajednica nego većinske nacionalne grupe. Ove nalaze moguće je tumačiti
po modelu teorije socijalnog identiteta. Kada je reč o manjinskim grupama, nedovoljno izražena
etnička samosvest predstavlja (teorijski očekivanu) psihološku „odbrambenu reakciju” izazvanu
stvarnom ili psihološki konstruisanom „spoljašnjom” pretnjom; drugim rečima, pripadnici ovih
grupa odriču ili prikrivaju svoj identitet težeći potpunoj ili prikrivenoj asimilaciji (oni ne žele da
budu prepoznati kao „drugačiji”). Kada je reč o pojavi nacionalne otuđenosti jednog broja pripadnika većinske (srpske) etničke grupe, motivi su nešto drugačiji, ali se objašnjenje takođe uklapa u
pomenuti teorijski model. Postoje brojni primeri iz političke istorije sveta o pojavi „samomržnje”,
negativne autostereotipizacije ili odbacivanja svog identiteta među pripadnicima grupe koja je
žrtva opšte osude, odbacivanja ili diskriminacije. Prema SIT-u, pojedinac će internalizovati svoje
pripadništvo naciji samo ako je ta grupa cenjena u društvu, tj., ako takva subjektivna identifikacija
može doprineti njegovom ličnom samopoštovanju. Sledstveno tome, poricanje tog pripadništva
može biti reakcija na negativnu predstavu o sebi (negativan socijalni identitet) koju ono implicira, tj., na manjak samovrednovanja i samopoštovanja koje im, u datom političkom kontekstu,
obezbeđuje članstvo u nacionalnoj grupi kojoj po rođenju (objektivno) pripadaju. U kontekstu
datih (međunarodnih) političkih odnosa, pripadnici srpske etničke grupe, očigledno, iako čine
većinu u Srbiji, takođe imaju problema sa svojim nacionalnim identitetom.
Tabela 1. Etnička samokategorizacija pripadnika srpske i ostalih nacionalnih grupa (%)
„Sebe vidima kao... (naziv etničke grupe)”
Ostali
Srbi
Prosek
uopšte se ne slaže
7
1
2
uglavnom se ne slaže
6
2
2
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna, nema stav
13
10
10
uglavnom se slaže
8
14
13
potpuno se slaže
54
64
64
ne zna
12
9
9
ukupno
100
100
100
3.2. Intenzitet nacionalne vezanosti ili identifikacije
Istu ovu tvdnju („Sebe vidim kao...“) moguće je posmatrati i kao deo jednog niza iskaza kojima
se meri intenzitet nacionalne vezanosti ili identifikacije, druga važna dimenzija nacionalnog identiteta. Intenzitet nacionalne vezanosti u istraživanjima se do sada retko direktno merio;
najčešće su pojedini oblici nacionalne vezanosti (u duhu klasičnog pristupa Rota i Havelke, 1973)
implicirali jačinu identifikacije. Tzv. isključiva nacionalna vezanost predstavljala je jedan ekstrem
ove dimenzije (i podrazumevala ekskluzivnost – isključenje drugih), a odsustvo nacionalne vezanosti (ili anacionalnost) drugi ekstrem. U našem istraživanju primenili smo drugačiji pristup.
Intenzitet nacionalne vezanosti merili smo posredstvom niza od četiri tvrdnje (jednim surogatom skaliranja) koje su iskazivale različite stepene pojedinčeve nacionalne identifikacije: od
prostog prepoznavanja do potpunog poistovećivanja sa etničkom grupom. Ovi nivoi ili jačine
identifikacije operacionalizovani su posredstvom tvrdnji: „Sebe vidim kao...“ (samokategorizacija
i slaba identifikacija), „Drago mi je što sam...“ (umerena identifikacija), „Osećam snažnu vezanost
istraživanje javnog mnenja : 77
za...“ (jaka identifikacija) i „Poistovećujem se sa svim...“ (izrazito jaka identifikacija). U osnovi ovog
pristupa leži pretpostavka da stepen važnosti koji članovi neke grupe pridaju svojoj etničkoj pripadnosti ima značajnih posledica po njihovo socijalno ponašanje, a posebno za odnos prema
drugim etničkim grupama koje naseljavaju isti socijalni prostor. To znači da bi se na osnovu
utvrđenog intenziteta identifikacije mogao, donekle, predviđati stepen međuetničke tolerancije,
a na taj način i pravac u kome će se ubuduće odvijati međuetnički odnosi. I empirijski je dokazano
da izrazita jačina etničke identifikacije korelira sa međuetničkom mržnjom (Kuzmanović, Vasović,
1995).
Dobijeni nalazi pokazuju da, ako se posmatraju samo ekstremne kategorije odgovora – „potpuno se slažem“ i „uopšte se ne slažem” – prosta etnička samokategorizacija (jednostavna konstatacija da se pripada određenoj etničkoj kategoriji koja nije značajnije emocionalno i vrednosno
zasićena) karakteriše 64% ispitanika; umeren stepen identifikacije ispoljava 59%, jak stepen
etničke identifikacije 55%, a izrazit stepen vezanosti, tj. potpuno poistovećivanje 51%. (Tabela 2)
Tabela 2: Razlike u intenzitetu nacionalne identifikacije između srpske i ostalih etničkih grupa
(% odgovora „potpuno se slažem“ i „uopšte se ne slažem”)
Tvrdnje
Srbi
Ostali
Sebe vidim kao...
65 (1)
54 (7)
Drago mi je što sam...
60 (1)
54 (3)
Osećam snažnu vezanost za...
56 (2)
49 (8)
Poistovećujem se sa svim...
52 (5)
45 (10)
*U zagradi su dati procenti odgovora „uopšte se ne slažem“
Razlike u intenzitetu identifikacije između pojedinih socioekonomskih kategorija (na svim stepenima skale) relativno su slabo izražene, što znači da su pripadnici pojedinih grupa prilično homogenizovani u ovom pogledu. Najveću razliku u jačini etničke identifikacije uslovljava varijabla
religioznosti: identifikacija sa etničkom grupom upadljivo je jača među religioznim u odnosu
na nereligiozne ispitanike. Ovaj nalaz ukazuje na već potvrđenu činjenicu da je konfesionalna
pripadnost značajan korelat etničke svesti. Razlike su očigledne i povećavaju se sa intenzitetom
identifikacije. Na primer, ako se posmatra samo potpuno prihvatanje tvrdnje, prosta samokategorizacija („Sebe vidim kao...“) karakteristična je za 67% religioznih i 56% onih koji saopštavaju
da nisu religiozni; blaži stepen identifikacije (potpuna saglasnost sa tvrdnjom „Drago mi je što
sam...“) ispoljava 62% religioznih i 50% nereligioznih; snažnu vezanost za etničku grupu oseća
59% religioznih naspram 44% nereligioznih; dok potpuno poistovećivanje sa etničkom grupom
priznaje 55% religioznih naspram 36% nereligioznih44. Zaključak koji bi se mogao na osnovu
ovoga izvesti glasi da je u populaciji Srbije značajno izražena etničko/konfesionalna dimenzija nacionalnog identiteta. Konfesionalna pripadnost, zajedno sa poreklom (grupa kojoj se po rođenju
pripada), maternjim jezikom i „domovinom”, čini supstantivne elemente (komponente) tzv. pripisanog (etničkog) nacionalnog identiteta koji, kao je već rečeno, teoretičari suprotstavljaju tzv. dobrovoljno-civilnom. Bilo bi zanimljivo daljim istraživanjima proveriti obim zastupljenosti i nosioce
ova dva različita modela nacionalnog identiteta u populaciji Srbije. U Tabeli 3. prikazan je odnos
ove dve varijable, ako se uzme u obzir samo najjači intenzitet nacionalne identifikacije (potpuno
poistovećivanje sa svojom etničkom grupom)
44
Razlike su još izrazitije ako se uzme u obzir i odgovor „uglavnom se slažem“.
78 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tabela 3. Jaka identifikacija sa etničkom grupom i religioznost ispitanika
religiozan
sam
ne znam, i
jesam i nisam
nisam
religiozan
Prosek
uopšte se ne slaže
4
7
13
6
uglavnom se ne slaže
4
6
3
4
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna, nema stav
12
20
15
14
uglavnom se slaže
13
13
20
13
potpuno se slaže
54
46
36
51
„Poistovećujem se sa svim…”
ne zna
13
8
13
12
ukupno
100
100
100
100
Sledeća nešto upadljivija razlika u intenzitetu etničke identifikacije, kako je već rečeno, postoji
između Srba i „ostalih“ (Tabela 4). Ove razlike idu „u korist“ pripadnika srpske populacije onda
kada se posmatraju odgovori na pozitivnom delu skale: veći procenat Srba se u potpunosti ili
uglavnom saglašava sa svim iskazima koji označavaju određen stepen etničke samokategorizacije i identifikacije. Međutim, kada se posmatra donji deo skale (postotak odbacivanje tvrdnji), uočava se da je odnos odgovora koji daju Srbi i sve druge manjinske nacije upravo obrnut:
među onima koji osporavaju ili odbacuju svoj etnički identitet upadljivo je veći procenat Srba u
poređenju sa „ostalim“ nacijama. Ove nalaze trebalo bi, međutim, prihvatiti sa određenom rezervom i uzeti ih samo kao polaznu hipotezu koja zahteva dalja proveravanja. Naime, valja uzeti u
obzir to da ovakav vid samoodbacivanja karakteriše manje od 10 procenata srpskih ispitanika (u
grupi „ostalih“ je takvih manje od 5 procenata), a pre svega zato što je ukupan broj slučajeva u
okviru ovih kategorija odgovora suviše mali da omogući pouzdana statistička testiranja. U svakom slučaju, ovi nalazi ukazuju na to da je svest svih građana Srbije i dalje ostala u značajnoj meri
„etnifikovana“
Tabela 4. Poistovećivanje sa etničkom grupom kod Srba i „ostalih” nacija
„Poistovećujem se sa svim…”
Ostali
Srbi
Prosek
uopšte se ne slaže
10
5
6
uglavnom se ne slaže
6
4
4
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna, nema stav
17
14
14
uglavnom se slaže
8
14
13
potpuno se slaže
44
52
51
ne zna
15
11
12
ukupno
100
100
100
Obrazovanje i zanimanje, takođe, u značajnijoj meri koreliraju sa stepenom identifikacije sa
etničkom grupom, što se najbolje vidi posle analize ekstremnih kategorija odgovora. Primera
radi, razlika u procentu odgovora visokoobrazovanih i onih bez škole, kada je reč o potpunom
poistovećivanju sa nacijom, iznosi više od 10 procentnih poena; potpuno slaganje izražava 41%
građana sa završenim fakultetom i 53% onih koji nemaju završenu ni osnovnu školu (uopšte se
ne slaže 13% fakultetlija i svega 3% ispitanika bez škole). Takođe, ovu tvrdnju u potpunosti prihvata nešto više od trećine stručnjaka i više od polovine poljoprivrednika i radnika svih kvalifikacija. Zanimljivo je, međutim, da su, sudeći bar prema nalazima ovog istraživanja, studenti i
učenici u kategoriji onih koji se u značajnoj meri poistovećuju sa nacijom i po tome su sličniji
radnicima nego stručnjacima. Recimo, 36% stručnjaka i 53% učenika i studenata, prema sopstistraživanje javnog mnenja : 79
venim iskazima, potpuno se poistovećuje sa svojom nacijom (prosek je 51%). Na ovom mestu,
takođe, možemo postaviti pitanje na koje mogu da odgovore nalazi nekih budućih istraživanja:
da li se među mladima (onima koji nisu učestvovali u međuetničkim sukobima, a postali su žrtve
svojevrsnog ostrakizma od strane okruženja i „međunarodne zajednice”) budi nacionalna samosvest kao reakcija na ugroženo osećanje samopoštovanja? Na kojim osnovama se gradi ova samosvest i da li je etničko-pripisane ili civilno-dobrovoljne prirode? U tom kontekstu posmatrano,
da li su skorašnje javne manifestacije nacionalnog ponosa samo ekscesno ponašanje ekstremnih
omladinskih grupa ili je reč o dubljim socijalizacijskim i društvenim procesima?
3.3. Geopolitički identiteti i njihove osobenosti
Mada su situacioni politički činioci – kao što su prestanak otvorenih etničkih sukoba, NATO bombardovanje, povlačenje srpske države sa Kosova i Metohije – imali izvesnog uticaja na proces
postepene „deetnifikacije“ svesti građana Srbije, ovaj proces, kao što i prethodni nalazi pokazuju,
nije konzistentan. Sa jedne strane, istraživanja svedoče o tome da je deo građana odustao od
nacionalnog identiteta, u etničkom smislu, i dao primat građanskim identitetima (na dimenziji nacionalno–civilno), što se moglo i očekivati u periodu pacifikacije sukoba. Sa druge strane,
ovi isti politički događaji izgleda da su, na vertikalnoj ravni (na dimenziji lokalno–mondijalno),
pospešili, već ranije zabeležen trend povlačenje dela društva u parohijalne okvire identifikacija, uz
istovremeno odbacivanje nadnacionalnih identiteta kao što su balkanski, evropski i kosmopolitski (videti: Vasović, u: Mihailović i dr., 2000). Istraživanje koje je Cesid sproveo posle demokratskih
promena, sredinom ove decenije, u kojem su autori suprotstavili parohijalnu (lokalnu, nacionalnu
i konfesionalnu pripadnost) evropskom identitetu, pokazalo je da je među srpskim građanima u
približno istom obimu raširen lokalni (mesto u kojem se živi), nacionalno-državni (država Srbija)
i etnički identitet (redom, 37%, 35%, 30%), a da osećanje pripadnosti Evropi karakteriše tek desetinu njih (10%).45 Uski, parohijalni identiteti (identifikacija sa lokalnom zajednicom, nacionalnom državom Srbijom i etničkom grupom) i dalje su ostali najvažniji okviri identifikacija građana
Srbije, dok se nadnacionalni identitet (u ovom slučaju, evropska pripadnost) našla na začelju liste,
čak u nešto većem obimu odbacivana nego ranije.
Tako se čini da danas prisustvujemo procesu zaustavljanja etnifikacije (pa i pojave nacionalnog
defetizma), uz istovremeno jačanje evroskepse.
Empirijska istraživanja širine grupnih, geopolitičkih, identifikacija i, ujedno, odnosa koji postoji
između prihvatanja nacionalnog i različitih vidova nadnacionalnih identiteta u populaciji Srbije
sprovode se relativno dugo, ali, kako je rečeno, nedovoljno organizovano i nesistematski. Poseban problem predstavlja metodološka neujednačenost koja otežava komparaciju nalaza. U ovom
istraživanju primenjena su, stoga, dva različita indikatora identifikacije sa teritorijalno definisanim
geopolitičkim celinama. Baterija pitanja koja je primenjena sadržavala je pet ajtema koji su merili
osećanje pripadništva različitim društvenim i političkim zajednicama; ove geopolitičke zajednice
poređane su duž dimenzije koja je definisana polovima lokalno–mondijalno, i paralelno sa tim, nacionalno–nadnacionalno. Ispitanici su određivali nivo svog identifikovanja sa ovim „zamišljenim”
zajednicama u rasponu od lokalne, nacionalne, nadnacionalne do kosmpolitske pripadnosti
(mesto/region u kojem pojedinac živi, Srbija kao država, bivša Jugoslavija, Evropa, svet u celini).
Petostepena skala procene kojom se meri relativna važnost koja se pridaje svakoj vrsti pripadnosti može se tumačiti kao merenje intenziteta vezanosti; pitanje kojim se zahteva izbor samo
jedne, najvažnije vrste pripadnosti indikator je prioriteta, tj., mesta pojedinca (društvenih grupa)
na dimenziji parohijalizam–kosmopolitizam. Pitanje na koje smo želeli da odgovorimo nije samo
glasilo da li u našoj političkoj kulturi preovlađuje zatvorenost u parohijalne okvire nasuprot otOvo su rezultati istraživanja koje je izvršio Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid) u okviru projekta Izgradnja proevropske
demokratske kulture kroz jačanje kapaciteta kreatora javnog mnjenja; u obzir je uzet samo odgovor: „mnogo važna“.
45
80 : Kako građani Srbije vide tranziciju
vorenosti prema svetu (up. Pantić, 1988) već i to da li su nacionalni i nadnacionalni identiteti u
svesti srpskih građana kompatibilni (to znači, pre inkluzivni nego isključujući).
Ukoliko posmatramo samo procente odgovora u ekstremnim kategorijama, kao i njihov
međusobni odnos, možemo zaključiti da stanovnici Srbije danas, ukupno posmatrano, ispoljavaju najjaču vezanost za državu Srbiju (46% odgovora „veoma važna“, 5% „nije važna“). Sledi
približno jednaka vezanost za mesto i regiju u kojoj žive (42% odgovora „veoma važna“, a 5%
„nevažna“). Vezanost za svet u celini (19% „veoma važna“, 15% „nevažna“) i Evropu (16% „veoma
važna“ i 13% „nevažna“) u odnosu na prethodne geografsko-političke zajednice znatno je manje
razvijena. Osećanje pripadnosti regionu koji omeđava prostore bivše političke zajednice – Jugoslavije – sudeći posebno po prevazi odgovora „sasvim nevažna“ u odnosu na odgovore „veoma
važna“ (15% „veoma važna“ i 21% „nevažna“), na samom je dnu lestvice. Da bi se dobila celovitija
slika jačine osećanja pripadnosti pojedinim od ovih geopolitičkih entiteta prikazujemo, pored
prosečne ocene, ceo dijapazon odgovora u relativnim iznosima (Tabela 5).
Tabela 5. Intenzitet geopolitičkih identifikacija (%)
veoma
važno
prilično
važno
donekle
važno
malo
važno
nevažno
ne zna
ukupno
Pripadnost mestu i regiji u
kojoj živim
42
23
18
6
5
6
100
Pripadnost Srbiji
46
23
16
6
4
5
100
Tvrdnje o pripadnosti
Pripadnost bivšoj Jugoslaviji
15
13
26
15
21
10
100
Pripadnost Evropi
16
19
31
13
13
8
100
Pripadnost svetu
19
20
27
11
15
8
100
Kada se analiziraju prosečne ocene važnosti koja se pridaje pojedinim identitetima (ako odgovore prikažemo u vidu ocena od 1 do 5), uočava se da su one značajno veće kada se radi o Srbiji
i lokalnom mestu/regiji življenja nego o ostalim „udaljenijim“ geopolitičkim entitetima. Kada je
reč o ovim grupno-teritorijalnim zajednicama, manja je i varijabilnost odgovora (tj., veća homogenost osećanja). Prosečne ocene jačine identifikacije pokazuju da intenzitet vezanosti opada
duž dimenzije nacionalno/lokalno – nadnacionalno/mondijalno, i to na sledeći način: Srbija kao
država dobija najvišu prosečnu ocenu – 3,97; mesto/regija tek za nijansu nižu – 3,95; svet u celini
još nižu – 3,17, te sa Evropom (čija je prosečna ocena 3,13) deli približno istu poziciju. Najzad,
fantomski nostalgični identitet – bivša Jugoslavija – dobija najnižu ocenu – 2,84.
Tabela 6. Prosečne ocene jačine osećanja pripadnosti
Tvrdnje o pripadnosti
Pripadnost Srbiji
3,97
Pripadnost mestu i regiji u kojoj živim
3,95
Pripadnost Evropi
3,17
Pripadnost svetu
3,13
Pripadnost bivšoj Jugoslaviji
2,84
Ukratko rečeno, ocene jačine osećanja pripadnosti govore nam da su stanovnicima Srbije bliži
sunarodnici iz mesta i regiona u kojem žive, odnosno, iz zemlje čiji su građani (identiteti koji su
označeni kao parohijalni) nego što su to pripadnici širih nadnacionalnih zajednica. Pri tom, valja
naglasiti to da odgovori pokazuju veću homogenost kada je reč o parohijalnim identifikacijama,
a znatno su varijabilniji kada se radi o odnosu prema širim, nadnacionalnim identitetima.
istraživanje javnog mnenja : 81
Mada je teško metodološki opravdati direktno poređenje sa nalazima prethodnih istraživanja
(postoje razlike ne samo u metodologiji već je i geopolitički kontekst značajno promenjen), neki
zaključci se prosto nameću. Početkom 2000. godine osećanje pripadnosti najužoj, lokalnoj zajednici (mestu u kojem se živi) predstavljalo je prvi izbor i bilo zastupljeno među trećinom građana
Srbije. Raširenost identifikacije sa Srbijom (koja se nalazila u sastavu tadašnje Savezne Republike
Jugoslavije /SRJ/) bila je upola manja u odnosu na današnju (20%) i gotovo izjednačena sa obimom identifikacije sa SRJ-om. Kosmopolitizam je zastupalo nešto preko jedne desetine građana,
dok su ostale vrste identiteta (region, Balkan, Evropa) karakterisale manje od 10% populacije. Ovo
uslovno poređenje govori o tome da je Srbija kao samostalna država postala privlačniji objekat
identifikacije, da je lokalna (parohijalna) pripadnost zadržala svoju privlačnost, ali da se malo toga
promenilo kada je reč o prihvatanju nadnacionalnog, evropskog i kosmopolitskog identiteta.
Prevaga nacionalnih (parohijalnih) nad nadnacionalnim identitetima nije karakteristična samo za
građane Srbije. Svest pripadnika zemalja članica Evropske unije takođe je u ovom pogledu veoma
podeljena (videti podatke Eurobarometra), što je inspirisalo niz istraživača da se bave analizom
odnosa nacionalnog i evropskog identiteta i prognozama o mogućnosti razvoja zajedničkog
evropskog identiteta koji bi predstavljao potencijalan izvor legitimnosti evropskih integracionih
procesa. Jedno od osnovnih pitanja koje istraživači postavljaju – suočeni sa činjenicom da u svim
članicama Unije identifikacija građana sa nacionalnom državom i dalje preovlađuje – jeste pitanje
kompatibilnosti evropskog i nacionalnog identiteta. Pitanje se odnosi na mogućnost uspostavljanja smislenog osećanja evropejskog građanskog pripadništva, bez nastojanja da se nacionalna
lojalnost potisne ili zameni evropskim identitetom (videti Ruiz Jimenez, 2004: 11).
Pregled osnovnih razlika u odgovorima pojedinih socijalno-demografskih kategorija ispitanika
omogućava probno ocrtavanje profila ljudi koje karakteriše lokalni i nacionalni, u poređenju sa
onima koje karakteriše evropski i kosmopolitski idenitet. Razlike u odgovorima ukazuju na to da su
različiti obrasci geopolitičkih identifikacija na različite načine povezani sa etničkom pripadnošću,
obrazovanjem, zanimanjem, mestom stanovanja, partijskom identifikacijom, religioznošću, itd.
Varijable koja najbolje diferencira lokalnu pripadnost jeste zanimanje, a najvažnije razlike su
između poljoprivrednika (49% ističe veliku važnost) i stručnjaka (28%). Velike su i razlike između
visokoobrazovanih i onih bez škole, religioznih i nereligioznih i, donekle, starijih i mlađih generacija. Međutim, karakteristično odstupanje učenika i studenata od ovog obrasca (koje stepen
obrazovanosti i uzrast ne sprečavaju da se snažno identifikuju sa mestom u kojem žive, kao i sa
nacionalnom državom) govori o tome da samo obrazovanje nije dovoljan garant emancipacije
od parohijalizma.
Kada je reč o identifikaciji sa državom Srbijom, homogenost odgovora je najveća (pošto najveći
deo uzoorka čine građani srpske nacionalnosti), ali se mogu zapaziti indikativna odstupanja.
Identifikacija sa Srbijom upadljivo je jača među Srbima (49%) nego među „ostalim” etničkim grupama (25%), što otvara problem neke buduće lojalnosti manjina državi u kojoj žive. Najvažnije
razlike su, takođe, između poljoprivrednika i stručnjaka, religioznih i nereligioznih (u korist prvih),
dok obrazovanje, iz istih razloga kao i u slučaju lokalne pripadnosti, ne diferencira odgovore dosledno. Činjenicu da se stanovnici prigradskih naselja češće identifikuju sa Srbijom od onih iz gradskih centara valja objašnjavati socijalnim sastavom prigradskog stanovništva i (moguće) većim
procentom naseljenih izbeglica. Međutim, mada razlike u obimu identifikacije u zavisnosti od
religioznosti i uzrasta postoje, one nisu izrazito velike.
Stranačko opredeljenje pokazalo se kao značajan korelat kako državno-nacionalnog tako i evropskog identiteta. Identifikacija sa Srbijom je slabija i manje raširena ne samo među pristalicama Liberalno demokratske partije (LDP), koalicionim partnerim vladajuće stranke, već i samim
pristalicama Demokratske stranke (DS) (!), a jača među pristalicama ostalih opozicionih stranaka
82 : Kako građani Srbije vide tranziciju
(Srpskenapredne stranke /SNS/, Demokratske stranke Srbije /DSS/, Srpske radikalne stranke
/SRS/).
Kada je reč o evropskom identitetu, stvar je upravo obrnuta: identifikacija sa Evropom i svetom
(inače slabo razvijena u uzorku u celini) najzastupljenija je među pristalicama DS-a (26%) i LDPa (19%), a najmanje među pristalicama opozicionih stranaka (11–12%). Ove razlike odražavaju
činjenicu da su političke stranke u Srbiji danas oštro podeljene po pitanju evropskih integracija,
što se odražava ne toliko u njihovim programskim načelima koliko u javnom političkom diskursu
i međustranačkim debatama. Opozicione stranke (izuzimajući LDP) snažno naglašavaju etničke i
religijske komponente identiteta, s jedne, i ulogu evropske zajednice u ugrožavanju suverenosti
države, s druge strane; vladajuća partija, pak, zasniva svoj legitimitet upravo na pro-evropskim
sentimentima. Identifikacija sa Evropom raširena je među visokoobrazovanima, učenicima i studentima i stručnjacima, tj., onima koji najviše profitiraju od evropskih integracija. Nasuprot tome,
manje je važna onima koji nemaju direktne benefite od ulaska Srbije u EU – onima bez škole i
najstarijima.
Posebno je zanimljiv nalaz da je među građanima srpske nacionalnosti identifikacija sa Evropom
manje raširena nego među pripadnicima ostalih nacionalnosti (15% naspram 23%). Objašnjenje
je i ovog puta moguće naći u socijalizacijskom uticaju političkih aktera. Vođe srpskih opozicionih
političkih stranaka naglašavaju značaj ostvarivanja nacionalnih interesa i očuvanja državnog
suvereniteta i, implicitno ili eksplicitno, ističu opasnost od zamene (i potiskivanja) nacionalnog
identiteta evropskim. Vođe političkih stranaka pojedinih nacionalnih manjina (Albanaca sa juga
Srbije; Muslimana iz Novog Pazara), pak, često kombinuju svoj antidržavni diskurs sa proevropskim diskursom, suprotstavljajući evropski identitet lojalnosti srpskoj državi.
Druga vrsta indikatora preovlađujućih geopolitičkih identifikacija (izbor samo jedne, najvažnij, od
navedenih vrsta političko-teritorijalnih pripadnosti) daje sledeće nalaze: pripadnost Srbiji je na
prvom mestu (bira je 43% ispitanika), a zatim sledi pripadnost mestu/regiji (26%). Kosmopolitska
pripadnost (nešto više od 8%) i pripadnost Evropi (nešto ispod 8%) gotovo su istovetno zastupljene. Najmanji procenat ljudi (4%) bira bivšu Jugoslaviju kao okvir geopolitičkog identiteta46.
Razlike u odgovorima pojedinih sociodemografskih kategorija ispitanika pokazuju trendove koji
su već opisani.
4. Umesto zaključka
“U poslednjih stopedeset godina nacionalizam je bio primaran pokretač sudbine Evrope, i jedno
od centralnih pitanja u procesu konstruisanja nove Evrope jeste na koji način bar jednim delom nacionalni identiteti mogu biti prevaziđeni” (Jacobs & Maier, 1993: 16). Izloženi nalazi o
preovlađujućim grupnim identifikacijama pripadnika srbijanskog društva upravo se mogu smestiti u kontekst veoma aktuelne rasprave koja se danas vodi o odnosu između nacionalnog i nadnacionalnog (evropskog) identiteta i načinu na koji ekskluzivni nacionalni (etnički) identiteti
mogu biti prevaziđeni. U periodu tranzicione demokratije, političke i intelektualne elite mnogih
postkomunističkih zemalja posmatrale su Evropu kao „demokratsku inspiraciju“, političku zajednicu koja nije vrednovana samo sa aspekta ekonomskih interesa, već i u smislu „posvećenosti
vrednostima demokratije i političkog pluralizma čiji je ona reprezentant“ (Ruiz Jimenez, 2007: 5).
Međutim, činjenica da je Evropa u osnovi projekat elite proizvodi mnoge kontroverze u pogledu
mogućnosti izgradnje široko rasprostranjenog kolektivnog evropskog identiteta koji bi obezbedio njen dublji legitimitet i nadomestio institucionalni demokratski deficit. Podaci istraživanja
evropskog javnog mnenja pokazuju da postoji nesklad između visokog nivoa podrške koju
46
Ostatak do 100% ispitanika čine oni koji odgovaraju sa „ne znam“.
istraživanje javnog mnenja : 83
nacionalne elite većine evropskih zemalja pružaju evropskim integracijama i rasprostranjenog
evroskepticizma u okviru šire javnosti (prema: Risse, 2004). Uprkos ovome, zaključci i prognoze
evropskih analitičara su optimističke: oni smatraju da će, vremenom, instrumentalne (ekonomski interesi) i civilne komponente evropskog identiteta (vladavina prava, sistem opšte socijalne
sigurnosti, zajedničke demokratske vrednosti) prevladati one etničke (kultura, jezik, tradicija,
poreklo) i afektivno-simboličke (granice, nacionalni ponos, suverenitet, nacionalni karakter, simboli). Zaloga ove „svetle budućnosti“ EU jeste postojeći konsenzus elite oko ciljeva i dinamike
evropskih integracija.
Pošto je davno napuštena ideja o evropskom identitetu koji bi trebalo u potpunosti da zameni
partikularne nacionalne lojalnosti, pažnja istraživača je danas usmerena na glavni rascep koji u
evropskom javnom mnenju postoji između onih koji se isključivo identifikuju sa svojom nacionalnom državom i drugih koji zastupaju uverenje „prvo svoja zemlja, ali i Evropa“ (Country first, but
Europe, too). Anketna istraživanja (Eurobarometar) pokazuju da građani sa “evropeiziranim” ili dualnim identitetima (oni koji se istovremeno osećaju vezanim za svoju naciju i za Evropu) u znatno
većoj meri podražavaju dalje širenje EU, iskazuju poverenje u evropske institucije i ispoljavaju
viši nivo tolerancije prema “nepripadnicima” od onih sa ekskluzivnim nacionalnim identitetom.
Zato se smatra da uspostavljanje evropskog nadnacionalnog identiteta može biti od suštinske
važnosti za demokratsku konsolidaciju nove zajednice, baš kao što je nekada nacionalni identitet
bio značajan za demokratizaciju novonastalih nacionalnih država (prema:Ruiz Jimenez, 2004: 3).
Kako, u svetlu prikazanih rezultata ovog istraživanja, stoji stvar sa srbijanskim društvom? U kojoj
meri je moguće, i verovatno, uspostavljanje nadnacionalnog (evropskog) identiteta, imajući u
vidu osobenosti ove političke kulture?
Dve osnovne prepreke na putu uspostavljanja nadnacionalnih identiteta u društvu Srbije vidimo
u sferi vrednosti (ideologije) i sferi politike. Kada je reč o ideološkim vrednostima koje obeležavaju
srbijansku političku kulturu, takva prepreka nalazi se u raširenom tradicionalizmu koji identitet
bazira na zajedničkom kulturnom nasleđu, jeziku, kolektivnim mitovima i sećanjima, simbolima i
emocionalnim srodničkim vezama - kriterijumima koje ni jedan nadnacionalni identitet ne može
da zadovolji. Pored toga, nosioci tradicionalnih vrednosti, po prirodi stvari, vide nadnacionalni identitet kao pretnju nacionalnoj samobitnosti i nacionalnoj državi zasnovanoj na etničkom
principu. Ovaj ideološki obrazac nije samo proizvod neprevladane prošlosti (“odložene modernizacije”). On se konstantno reprodukuje posredstvom aktuelnih političkih procesa koji realno
ugrožavaju nacionalni interes i identitet, kao i integritet i suverenitet državne zajednice. Teškoću
uspostavljanja nadnacionalnog identiteta, s druge strane, predstavlja to što na političkoj sceni
Srbije ne postoji konsezus političkih elita u pogledu evropske budućnosti Srbije. Šta više, postoji oštra podeljenost srpskih političkih stranaka u ovom pogledu koja se, dosledno, prenosi na
stavove njihovih pristalica. Nalazi našeg istraživanja pokazuju, na primer, da se pristalice DS i LDP u
većoj meri od ostalih identifikuju sa Evropom, a pristalice SRS i DSS sa Srbijom, što korespondira sa
javnim diskursom ove dve političke opcije. Tvrdi zagovornici evropske opcije propagiraju ideju da
evropski identitet treba da zameni nacionalnu lojalnost, što često ima na javnost sasvim suprotan
efekat: još čvršću nacionalnu homogenizaciju. S druge strane, nacionalne i konzervativne stranke
koje insistiraju na zaštiti nacionalnih interesa, suverenosti i integritetu države često “sa prljavom
vodom izbacuju i dete iz korita”. Međutim, protivnici EU i razvoja evropskog nadnacionalnog
identiteta u Srbiji nisu samo konzervativne stranke: naši podaci pokazuju da sve one grupacije u
društvu koje ne profitiraju direktno od evropskih integracija (najstariji, ruralnog porekla, najmanje
obrazovani, i sl.) u manjoj meri podržavaju evropske integracije i manje se identifikuju sa Evropom. Kada je, pak, reč o manjinskim političkim strankama, za neke od njih je karakteristično da
protežiraju regionalni ili subnacionalni identitet (npr. vojvođanski, novopazarski) i predstavljaju
84 : Kako građani Srbije vide tranziciju
ga kao kompatibilan sa evropskim nadnacionalnim identitetom, ali, istovremeno, kao inkompatibilan sa srbijanskim nadnacionalnim identitetom (pripadnost Evropi suprotstavljaju pripadnosti
državi Srbiji). Evropski identitet, ovde, služi u svrhu isključivanja “onog drugog”, tako da se može
reći da je razvoj ovakvog dualnog identiteta etnički instrumentalizovan.
U svakom slučaju, vrednosna heterogenost srbijanskog društva i odsustvo konsenzusa među
političkim elitama stvara kod građana ambivalentan odnos i prema Srbiji i prema Evropi, a
postojeće političke strategije evropskih integracija su, u suštini, u funkciji razvoja ekskluzivnog,
umesto inkluzivnog, tipa nacionalnog identiteta.
Literatura:
Anderson, B. 1983. Imagined Communities: Refl ections on the Origin and Spread of Nationalism. London:
Verso.
Fitjar, R. D. 2008. Modelling Regional Identities. Paper presented at the PSA British and Territorial Politics Specialist
Group Conference, U niversity of Edinburgh, 10-11 January 2008.
Gellner, E. 1983. Nations and Nationalism. Oxford: Blackwell.
Golubović, Z., Kuzmanović, B., Vasović, M. 1995. Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih
sukoba. Beograd: Institut za fi lozofi ju i društvenu teoriju i “Filip Višnjić”.
Hobsbawm, E. 1983. The Invention of Tradition. Cambridge.
Jacobs, D., and Maier, R. 1998. „European Identity: construct, fact, and fi ction“. In: A united Europe: the quest
for a multifaceted identity / edited by Marja Gastelaars and Arie de Ruijter Maastricht [Netherlands] : Shaker
Publishing.
Jones F.L. and Smith P. 2001. “Diversity and commonality in national identities: an exploratory analysis of cross
national patterns.” Journal of Sociology 37 (1): 45-63.
Pantić, D. 1987. Nacionalna svest mladih u SR Srbiji bez SAP, Preliminarni istraživački izveštaj, Beograd:
Istraživačko-Izdavački centar SSO Srbije i Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje instituta društvenih
nauka.
Pantić, D. 1991. “Širina grupnih identifi kacija građana Jugoslavije: vrednovanje pripadnosti od lokalne do
mondijalne”, u Baćević i dr.: Jugoslavija na kriznoj prekretnici. Beograd: Institut društvenih nauka.
Risse, T. 2003. An Emerging European Identity? What We Know, And How To Make Sense Of It. Lecture delivered
at the University of Helsinki, April 25, 2003, Center for Transatlantic Foreign and Security Policy, Department of
Political and Social Science, Free University of Berlin.
Rot, N., Havelka, N. 1973: Nacionalna vezanost i vrednosti srednjoškolske omladine. Beograd: Institut za psihologiju i Institut društvenih nauka.
Ruiz Jimez, Antonia M. 2004. Cultural, Instrumental, Civic and Symbolic Components of National and European
Identities in Old and New European Union Member States, Jean Monnet/Robert Schuman Paper Series, Vol. 4,
No. 9,October 2004. Preuzeto sa http://eiop.or.at/eiop/pdf/2004-011.pdf
Ruiz Jimez, Antonia M. 2007. National and European Identities of Spanish Citizens, EURONAT project, European
University Institute. Preuzeto sa: http://www.europhd/net/html/_onda02/07/PDF/Kiss,P.%20%282005%29.pdf
Smith, A. D. 1981. National Identity. London: Penguin.
Tajfel, H. 1981. Human Groups and Socilal Categories. Cambridge: Cambridge University Press.
Tajfel, H., Turner, J. C. 1979. “An integrative theory of intergroup confl ict”. In Austin, W. G., Worchel, J. (eds): The
Social psychology of intergroup relations. Calif: Brooks/Cole, Monterey.
istraživanje javnog mnenja : 85
Vasović, M. .1997. “Karakteristike grupnih identifi kacija i odnos prema drugim etničkim grupma”. U: Mihailović, S
(red.): Između osporavanja i podrške. Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije. Beograd: Institut društvenih
nauka i Friedrich Ebert Stiftung.
Vasović, M. 2000. “Karakteristike grupnih identiteta i odnos prema društvenim promenama”. U: Mihailović, S. (ur):
Javno mnenje Srbije- Beograd: CPA/CPS i drugi.
Vasović, M. 2001. “Socijalno-psihološki aspekti formiranja jugoslovenskog identiteta”. U: Sekelj, L. (ur.). Identitet:
Srbi i/ili Jugosloveni. Beograd: Institut za evropske studije.
Vezzoni, C. 2007. Components of National Identity. WP Secondary analysis of existing surveys and updating of
the BiG project analysis. Preuzeto sa: http://www.europhd/net/html/_onda02/07/PDF/Kiss,P.%20%282005%29.
pdf
86 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Bora Kuzmanović
Autoritarnost –
vapaj za jakim i
pouzdanim vođama i
disciplinom
88 : Kako građani Srbije vide tranziciju
1. O različitim shvatanjima autoritarnosti
Termin „autoritarnost“ očigledno označava nešto što ima veze sa autoritetom. Mada i imenica „autoritet“ (lat. auctoritas) može imati različita značenja, sudeći po novijim rečnicima za najširu upotrebu, dominira tendencija da se njome označava „ugled, dostojanstvo, uticaj zasnovan na autoritetu“, odnosno „osoba koja ima ugled zasnovan na znanju i sposobnosti, merodavan stručnjak“
(Klajn i Šipka, 2006). Ipak, autoritet nekada označava i vlast. I to je možda razlog što su iz istog
korena izvedena dva atributa sa bitno različitim značenjima: autoritativan i autoritaran. Prema
istom rečniku, autoritativan označava nekoga „koji ima autoriteta, ugledan, poštovan, merodavan“, a autoritaran znači „koji zahteva slepo pokoravanje autoritetu, vlastima“. Kao što smo više
puta naglašavali, atribut „autoritaran“ se pripisuje ne samo pojedincima nego i društvenim grupama, organizacijama, državnim režimima. U ovim drugim slučajevima njime se obično označava
nedemokratski obrazac vladavine, gruba primena moći i vlasti, zahtevanje od članova grupe i
građana bespogovorne poslušnosti. Zato se autoritaran često upotrebljava i kao sinonim za
autokratski. Kad je reč o pojedincu, autoritarnim se takođe naziva gruba primena moći prema
potčinjenima i zahtev za bespogovornom poslušnošću, ali takođe i spremnost na potčinjavanje
autoritetu. Ovde je bitna upravo ova dvojnost koja je omogućena je prihvatanjem i idealizovanjem autoriteta i principa hijerarhije moći, što dovodi do toga da isti pojedinac ispoljava i autoritarnu submisivnost (prema višima i jacima) i autoritarnu dominantnost (odnosno agresivnost)
prema nižima i, uopšte, slabijima. Imenicom „autoritarnost“ označavamo tu karakteristiku kod
pojedinca, tj. stabilizovanu i relativno trajnu spremnost na takvo ponašanje uz uverenja da je to
ponašanje prirodno, ispravno i poželjno, kao i generalno obožavanje moći i autoriteta. Javljaju se,
međutim, razlike među istraživačima vezanim za pitanje da li je to rano i duboko ukorenjena crta
(putem identifikacije sa ocem kao agresorom), sistem naučenih uverenja i stavova ili vrednosna i
životna orijentacija.U svakom slučaju, autoritarnost je postala važan predmet socijalnopsiholoških
razmatranja i istraživanja od 30-tih godina XX veka do danas. Pojam autoritarnosti doveo je do
stvaranja pojmova „autoritarni sindrom“, „autoritarni karakter“ i „autoritarna ličnost“.
Ovde se nećemo posebno baviti istorijatom teorijskih razmatranja i istraživanja autoritarnosti jer
postoje dovoljno informativni pregledi (Petrović, 2001, Kuzmanović, 1995, Rot, 1983) već ćemo
se samo najkraće zadržati na onim studijama koje su važne za ovo naše konkretno istraživanje.
Naravno, najvažnija je prva sistematično izvedena i dovoljno obuhvatna studija Adorna i saradnika, objavljena pod naslovom Autoritarna ličnost (Adorno et all., 1950, ali ćemo se ovde služiti
izdanjem iz 1964).Ona nesumnjivo nosi pečat činjenice da nije započeta baš sa namerom da se
proučava autoritarnost već predrasude, a pre svega antisemitizam. Primenom najpre kliničkog
metoda (dubljih intervjua, TAT i Roršah testa), a potom i odgovarajućih skala, istraživači zaključuju
da antisemitizam nije izolovan fenomen nego da je deo šire ideološke osnove (antidemokratske
orijentacije) i „da prijemčivost pojedinca za ovu ideologiju zavisi prvenstveno od njegovih
psiholoških potreba“ (Adorno et all., 1964, 3), ili, kao što na drugim mestima ističu, od duboko
ukorenjenih crta ličnosti. Na temelju prethodno prikupljenog kvalitativnog materijala (osobito
na osnovu intervjuisanja kontrastnih grupa po predrasudnosti) stvaraju čuvenu F-skalu, koja
meri devet povezanih specifičnih crta, koncentrisanih oko ideje autoritarnosti, što je bio argument autorima da govore o „autoritarnoj ličnosti“. Kao što je dobro poznato, Adorno i saradnici
su dali jednu psihoanalitičku teoriju autoritarne ličnosti (može se nazvati ego-odbrambenom
teorijom), u kojoj su usklađeni objašnjenje nastajanja autoritarnosti, sadržaj tog fenomena, načini
manifestovanja i efekti postojanja autoritarnog sindroma. Autoritarni sindrom nastaje u odbrambenoj identifikaciji sa strogim ocem kao agresorom, a svih devet crta imaju određenu funkciju u
razrešenju konflikta, pomeranju potisnute agresivnosti i obezbeđivanju da se ego ne uznemiri
zbog postojanja neprihvatljivih impulsa. Idealizovanje očevog autoriteta kao posledica odbrambene identifikacije prenosi se kasnije i na druge autoritete u društvu.47
istraživanje javnog mnenja : 89
Studija Autoritarna ličnost nije samo izazvala različite oštre kritike nego je i podstakla dalja
razmišljanja i istraživanja autoritarnosti. Čini se da su od supstancijalnog značaja bila pitanja: postoji li i kakva je autoritarnost levičara (Adorno i saradnici su jasno stavili do znanja da se njihov
koncept odnosi na stvarne i potencijalne pristalice krajnje desnice), odnosno da li se može govoriti o opštoj autoritarnosti? da li zaista autoritarni sindrom uključuje devet karakteristika ili se može
svesti na manji broj od ključnog značaja (ili čak zameniti nekim drugim)? da li su objašnjenja
nastajanja autoritarnosti u psihoanalitičkom ključu najadekvatnija ili se sve može objasniti na
mnogo jednostavniji način – teorijama socijalnog učenja? da li se autoritarnost može posmatrati
i koncipirati kao crta, sindrom crta, sistem stavova i uverenja ili kao vrednosna orijentacija? mogu
li se otkloniti metodološke slabosti ispitivaja autoritarnog sindroma - npr. uravnotežavanjem
raznih formi stavki? Daleko bi nas odvelo prikazivanje i kritičko preispitivanje rešavanja bilo kog
od ovih pitanja.
Kod nas su prvi primenili Adornovu F-skalu Rot i Havelka na srednjoškolcima (istraživanje
izvedeno 1971, a studija objavljena 1973). Oni su osporili validnost skale tezom, potkrepljenom
empirijskim argumentima, da ona ne meri duboko usađene individualne crte nego u najvećem
broju stavki proširena uverenja i norme karakteristične za tradicionalnu (patrijarhalnu) kulturu.
Neke stavke u skali su zbog toga i slabo diskriminativne. Međutim, rezultati na skali su korelirali sa
etnocentričkim stavovima, pa bi se ipak moglo govoriti o njenoj prediktivnoj vrednosti i validnosti.
Čini se da je skala (pod uslovom da se izvrši neophodna revizija) mogla imati praktičnu vrednost
upravo zato što preko nje nisu najbolje operacionalizovane ideje njenih tvoraca: da meri autoritarni sindrom samo pristalica krajnje desnice, tj. osoba prijemčivih na fašističku ideologiju. O upotrebljivosti ove skale (doduše skraćene) govore i razna istraživanja Pantića (npr. Pantić, 1981).
Kada smo krajem sedamdesetih godina prošlog veka počeli da se bavimo proučavanjam
autoritarnosti u nas, imali smo u vidu iskustva i kritičke analize Rota i Havelke, kao i druge kritike
Autoritarne ličnosti, bilo da su se odnosile na sadržaj koncepta ili na objašnjenje korena autoritarnosti. Smatrali smo da je potrebno razlikovati pojmove autoritarno ponašanje (kojem ponekad
pribegavaju i osobe koje dugoročno nisu autoritarne), autoritarnost, autoritarni sindrom i eventualno, autoritarnu ličnost. Autoritarnost je uži pojam koji približno treba definisati na način kako
je učinjeno na početku ovog teksta kako bi se sačuvalo njegovo osnovno, izvorno značenje. Autoritarni sindrom bi uključivao i druge karakteristike (crte, uverenja, stavove, vrednosti) koje su
u velikoj meri povezane sa autoritarnošću, ali nisu sama autoritarnost – npr. konformizam, rigidnost, antiintraceptivnost, sklonost predrasudama, itd. Najsporniji je pojam autoritarna ličnost
jer može da navodi na pomisao da postoji neka sasvim posebna, specifična ličnost, ali se može
shvatiti kao ličnost u kojoj dominira autoritarni sindrom. Dakle, opredelili smo se za uže, restriktivno značenje autoritarnosti, u kojem je najbitniji nekritički odnos prema autoritetu i strogoj
hijerarhiji, odnosno zalaganje za nekritičku, slepu poslušnost autoritetu i za pravo nosioca autoriteta da zahteva apsolutno potčinjavanje, poslušnost bez pogovora (Kuzmanović, 1984, 1995).
Upravo ovakvi stavovi, ovakvo idealizovanje autoriteta i principa hijerarhije obezbeđuje da ista
osoba pokazuje potčinjavanje i samoponižavanje (autoritrna submisivnost) i da druge potčinjava
i ponižava (autoritarna dominantnost i agresivnost). Da li će biti više jednog ili drugog, zavisi od
položaja u hijerarhiji. Za veliki broj njihova autoritarnost se svodi na potčinjavanje autoritetu, ali
zato svoje nezadovoljstvo i agresivnost mogu da preusmere prema slabim i „obeleženim“ grupama i to je već poznata dinamika razvijanja predrasuda. Ovo shvatanje je u priličnoj saglasnosti
sa Fromovim, koji je paralelno upotrebljavao izraze „sadomazohistički karakter“, „mazohističkoautoritarni karakter“ i „autoritarni karakter“.
47
From (Fromm) elaborirao je znatno pre pojavljivanja ovog dela jedno psihoanalitičko gledište o dinamici autoritarnosti u radu Autoritet
i porodica (Autoritat und Familie), koji je objavljen 1936. (ovde navodimo izdanje na srpskohrvatskom iz 1984). U tom radu, između
ostalog, piše da autoritarna osoba nikad ne uspeva da prevlada svoj u suštini ambivalentan odnos prema autoritetu, što se primećuje u
nekim oblicima ponašanja i u primeni karakterističnih mehanizama odbrane.
90 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Kasnije sam saznao da je Altemejer svoj pojam desničarske autoritarnosti takođe redukovao u
poređenju sa shvatanjima Adorna i saradnika – na tri elementa: autoritarnu submisivnost, autoritarnu agresivnost i konvencionalizam (Altemeyer, 1981, 1996). Ima izvesnih sličnosti između
našeg i njegovog shvatanja autoritarnosti, ali i bitnih razlika, na čemu se ovom prilikom nećemo
zadržavati.
U ovom istraživanju autoritarnost je takođe shvaćena i određena restriktivno: kao nekritički, idealizatorski odnos prema autoritetu, odnosno kao preuveličavanje značaja autoriteta, vođa, hijerarhije, discipline i poslušnosti.
2. Skala autoritarnosti upotrebljena u ovom istraživanju
Širok tematski obuhvat celokupnog istraživanja iziskivao je upotrebu vrlo kratke skale autoritarnosti. Autoritarnost je u ovom slučaju ispitivana preko karakterističnih šest iskaza (tvrdnji) uz koje
je ispitanicima nuđeno po pet odgovora za izražavanje stepena slaganja ili neslaganja. Tvrdnje su
se odnosile na potrebu poštovanja autoriteta uopšte, značaj jakih vođa (osobito na društvenom
planu), zalaganje za poslušnost i disciplinu, pre svega kada je reč o deci i mladima. Da bismo
omogućili smisleno poređenje sa ranijim istraživanjima, nastojali smo da izaberemo one stavke
koje su već korišćene i za koje postoje zabeleženi neki rezultati – npr. stavka „Bez jakog vođe svaki
je narod kao čovek bez glave“. Iz skale Adorna i saradnika preuzete su dve tvrdnje koje su se uklapale u izabrani koncept: „Poslušnost i poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje deca treba
da nauče“ i „Ono što je ovoj zemlji najpotrebnije, potrebnije od zakona i političkij programa, jesu
nekoliko hrabrih, neumornih vođa u koje narod može imati poverenja“. Treća je preformulisana.
Nužnost skraćivanja skale dovela je verovatno do veće restriktivnosti nego što teorijsko određenje
pojma autoritarnosti zahteva. Čini nam se da bi bilo dobro da u skali postoji „jača“stavka, u kojoj se više insistira na slepoj poslušnosti autoritetu, kako bi se otkrili i ispitanci sa ekstremnom
autoritarnošću. Sve tvrdnje su formulisane proautoritarno (kao i u F-skali Adorna i saradnika), što
znači da veći stepen slaganja znači veću autoritarnost.
Uprkos tome što je skala kratka, u ovom istraživanju se pokazalo da je odlikuje prilično visoka
pouzdanost: Kronbahov alfa- koeficijent iznosi 0,85. Primenjena je faktorska analiza da se proveri
da li je skala jednofaktorska. Scree Plot pokazuje da u osnovi postoji samo jedan faktor. Nekoliko
metoda ekstrakcije faktora to potvrđuje. Tako je metodom glavnih komponenti otkriven jedan
faktor koji objašnjava 56,7% varijanse rezultata.
3. Intenzitet i raširenost autoritarnosti
Izvedeno istraživanje je pokazalo da je autoritarnost, definisana i operacionalizovana na opisan
način, u ovom uzorku visoka. Preovlađuju autoritarni stavovi i uverenja. Na primer, sa tvrdnjom
„Bez jakog vođe je svaki narod kao čovek bez glave“ složilo se ukupno 64% ispitanika, pri čemu
čak 43% u najjačoj meri, dok 21% bira odgovor „uglavnom se slažem“. Samo 13% odbacuje ovu
misao, a gotovo četvrtina (24%) je neodlučna ili nema formiran stav o tom pitanju (grafikon 1).
U istrživanju Konzorcijuma instituta društvenih nauka 1990. godine sa tom tvrdnjom se složilo
približno 77% ispitanika, a u istraživanju koje su sproveli Golubović, Kuzmanović i Vasović 1994.
godine 69% (ali i tada 43% u potpunosti). Izgleda da prihvatanje ovog autoritarnog stava postepeno i vrlo sporo opada (grafikon 2), mada nisu isključene i slučajne varijacije koje se mogu
očekivati kada se menjaju uzorci na kojima se vrši ispitivanje.
Sa originalnom tvrdnjom iz F-skale Adorna i saradnika „Ono što je ovoj zemlji najpotrebnije,
potrebnije od zakona i političkih programa, jesu nekoliko hrabrih, neumornih vođa u koje narod
istraživanje javnog mnenja : 91
Grafikon 1: Odgovori na tvrdnju „Bez jakog vođe je
svaki narod kao čovek bez glave
Grafikon 2: Slaganje sa tvrdnjom „Bez jakog vođe je
svaki narod kao čovek bez glave“ u raznim vremenima
može imati poverenja“ 1994. godine se saglasilo 60% a sada 56% ispitanika. Valja međutim, imati
u vidu da je onda ovu tvrdnju eksplicitno odbacivalo 27% ispitanika, a sada tek 13% jer je veliki broj (gotovo 30%) izrazio samo rezervisanost i neodlučnost prema iskazanoj ideji. Dakle, ako
dolazi do promene u ovom stavu, ona je spora i mala. Izgleda da u svojoj razočaranosti efektima
tranzicije i najavljene demokratske države (o čemu govore drugi podaci) građani nisu sigurni da
će im pomoći doneti zakoni (za koje im se čini da se nedosledno primenjuju) niti razni programi
izlaska iz krize i rešavanja problema kriminala i korupcije i ponovo se vraćaju ideji o snažnim i
pouzdanim vođama kao mogućim izbaviteljima.
Sa stavkom „Poslušnost i poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje deca treba da nauče“
(koja je takođe preuzeta iz skale Adorna i saradnika) sada se složilo 62%, a 1994. 74% ispitanika
(grafikon 3) i tada je to bila najprihvaćenija tvrdnja. Međutim,u novom istraživanju opet nalazimo
da se mali broj ne slaže sa navedenim iskazom u poređenju sa onima koji izražavaju neodlučnost
i kolebljivost (14 prema 24%).
Tvrdnju „Za uspeh neke grupe je najvažnije naći energičnog, strogog i pravednog vođu koga će
svi slušati“ prihvatilo je ukupno 57% ispitanika (36% bezrezervno), a odbacilo je samo 13%.Ovo
pokazuje da se generalno uspeh bilo koje grupe vezuje pre svega za vođu „čvrste ruke“ (doduše,
kaže se i pravednog) koga treba bespogovorno slušati, a ne za neke druge činioce ili za drugačije
ponašanje rukovodioca. Više od polovine naših ispitanika (52%) prihvata i tvrdnju „Ne treba dozvoliti deci da iskazuju svoju neposlušnost“, dok se sa njom ne slaže petina (20%).
Posebnu pažnju privukla nam je činjenica da se bli- Grafikon 3: Slaganje sa tvrdnjom „Poslušnost i
poštovanje autoriteta su najvažnije vrline koje
zu dve trećine (65%) složilo sa stavom „Omladini je
deca treba da nauče“ 1994. i 2010.
potrebna disciplina i spremnost da ispunjava zadatke koje postavljaju porodica i društveni autoriteti“,
pri čemu čak 38% bezrezervno, u potpunosti. Samo
12% odbacuje ovakav zahtev, dok je blizu četvrtine
(23%) izrazilo rezervisanost ili tvrdi da nema formirano mišljenje o tom pitanju (grafikon 4).Vidimo, dakle, da se u raznim varijantama insistira na značaju
poslušnosti autoritetu, odnosno vođama.
Odgovori na svaku tvrdnju su bodovani od 1 (potpuno neslaganje) do 5 (potpuno slaganje) i sabrani
su. Pri teorijskom rasponu od 6 do 30, dobijen je
prosečni rezultat (aritmetička sredina) od 22,42
(medijana je 22,0, a SD 5,51), ili ako se raspon svede
92 : Kako građani Srbije vide tranziciju
na interval 1- 5 (kakav postoji kod pojedinačnih Grafikon 4: Odgovori na tvrdnju „Omladini je
tvrdnji) prosek je 3,74, što znači da je bliži sla- potrebna disciplina i spremnost da ispunjava zadatke
ganju nego neodlučnosti. Aritmetička sredina koje postavljaju porodica i društveni autoriteti“
je, dakle, pomerena prema višim rezultatima,
što takođe govori da je na ovoj skali (ovako operacionalizovanoj autoritarnosti) ovaj uzorak
ispitanika pokazao preovlađujuću autoritarnu
orijentaciju.
Ako se ceo teorijski raspon od 25 jedinica podeli
na pet jednakih intervala i svakom se arbitrarno
dodeli najadekvatniji naziv, može se konstatovati da se u najnižoj kategoriji (uslovno rečeno,
jaka neautoritarnost) našlo samo 47 ispitanika
(3%), u kategoriji umerene neautoritarnosti 119
(6%), dok je kolebljivih, neodlučnih i sa pomešanim uverenjima bilo 543 (gotovo 30%), umereno autoritarnih 487 (27%) i jako autoritarnih (najviša kategorija) 618 ili preko trećine ispitanika
(34%). I ovo govori o karakterističnoj iskrivljenosti distribucije rezultata.Ova kategorizacija nam
je potrebna da bi se tabelarno mogao predstaviti odnos između autoritarnosti i različitih kategorijalnih varijabli.
4. Demografska i socijalna obeležja i autoritarnost
Jedan od zadataka ovog dela istraživanja je bio da se ispita da li postoji veza između pojedinih
socijalnih i demografskih obeležja, s jedne strane, i ispitane autoritarnosti, sa druge strane. Ukoliko bi se ustanovila izvesna povezanost, ta obeležja bi se mogla tretirati kao neka vrsta činilaca
autoritarnosti.
Ispostavilo se da između muškaraca i žena nema značajnih razlika ni u odgovoru na pojedine
stavke ni u ukupnoj autoritarnosti. Dakle, pol (ili, kako se danas češće kaže, rod) nije faktor koji bi
nam bilo šta mogao pomoći u objašnjavanju visoke autoritarnosti. Stepen obrazovanja, međutim
jeste značajan činilac, ali u mnogo manjoj meri nego u ranijim istraživanjima. Na primer, u odgovorima na tvrdnju „Bez jakog vođe je svaki narod kao čovek bez glave“ gotovo da nema razlika
između ispitanika koji su završili samo osnovnu školu, onih koji su završili srednju školu sa tri
razreda i ispitanika koji su završili četvorogodišnju srednju školu. Osobe sa završenim fakultetom ređe se u potpunosti slažu sa ovom tvrdnjom u poređenju, na primer, sa ispitanicima koji
imaju diplomu četvorogodišnje srednje škole (33% prema 43%), ali se zato češće slažu u umerenoj meri (29% prema 21%). Razlike, dakle, nisu velike. Zanimljivo je da se i visokoobrazovani
u natpolovičnoj većini (57%) slažu sa stavkom „Omladini je potrebna disciplina i spremnost da
ispunjava zadatke koje postavlja porodica i društveni autoriteti“, mada je to za oko deset procenata manje nego u grupama sa završenom osnovnom i srednjom školom.
Primenom analize varijanse ustanovljeno je da postoje značajne razlike u prosečnom rezultatu na
skali autoritarnosti između grupa različitih po obrazovanju: F =9,106; df =4; sign. na 0,000. Analiza
pokazuje da je to posledica činjenice da fakultetski obrazovani pokazuju u proseku značajno nižu
(mada ne i nisku) autoritarnost u odnosu na ostale obrazovne grupe (grafikon 5)
Analiza varijanse takođe pokazuje da postoje značajne razlike između starosnih grupa u ukupnoj autoritarnosti (F=2,912; df=6; sign. 0,008) i to pre svega zato što oni iznad 70 godina starosti
pokazuju značajno višu autoritarnost (AS=23,47) u odnosu na ostale, a pre svega na grupu od 25
do 29 godina (AS=21,47), pa i one od 16 do 24 godine starosti (grafikon 6).
istraživanje javnog mnenja : 93
Grafikon 5: Prosečni rezultati na skali autoritarnosti u kod
grupama različitog obrazovanja
Grafikon 6: Prosečna autoritarnost različitih starosnih grupa
Kada je reč o religioznosti, razlike u autoritarnosti su na granici značajnosti (F =
3,005, df = 2, sign. tačno 0,05): nereligiozni su unekoliko (za jednu jedinicu) manje
autoritarni od religioznih (21,50 prema
22,53). Mesto stanovanja nije se u celini
pokazalo značajnim činiocem diferenciranja ispitanika po autoritarnosti.
Ako imamo u vidu da su pojedinačne
socijalne i demografske varijable slabo
povezane sa rezultatom na skali autoritarnosti, ne treba da iznenađuje
činjenica da je putem regresione analize
ustanovljena vrlo niska (mada statistički
značajna) multipla korelacija istih varijabli sa ukupnom autoritarnošću (R je
samo 0,15). Očigledno da ove socijalnodemografske varijable nisu mnogo bitne
za objašnjavanje utvrđene autoritarnosti.
Najviše iznenađuje nalaz da je obrazovanje slabo povezano sa autoritarnošću (r
= -0.121), mnogo manje nego u bilo kom
ranijem istraživanju (uporedi, na primer:
Kuzmanović, 1995).
Najzad, treba pomenuti da je sa autoritarnošću povezano i zanimanje (koje nije moglo biti
uvršteno u regresionu analizu zbog spesifične kategorizacije): najviše su autoritarni službenici
(prosek je 23,35), a najmanje visokoobrazovani stručnjaci (20,01) i učenici i studenti (21,01).
5. Autoritarnost kao činilac političkih stavova i ocena stanja u društvu
U ovom istraživanju je autoritarnost je dovođena u vezu i sa različitim pitanjima koja se tiču
različitih političkih uverenja, stavova prema političkim strankam i institucijama i ocena stanja
u društvu. Između ostalog, ispitanici su iskazivali svoj odnos prema strankama na taj način što
su procenjivali svoju spremnost da glasaju za svaku navedenu stranku. Kao što se i očekivalo,
otkrivene su izvesne razlike u autoritarnosti između pristalica različitih stranaka. Na primer, sa
tvrdnjom „Bez jakog vođe svaki je narod kao čovek bez glave“ najviše se slažu potencijalni glasači
Srpske napredne stranke (ukupno 78%, pri tom 60% u potpunosti), potom pristalice ostalih opozicionih stranaka (50% bezrezervno a ukupno72%), pristalice Demokratske stranke (38% sasvim i
27% uglavnom), ispitanici koji se nisu opredelili ili ne žele da se izjasne (ukupno 60%), a najmanje
pristalice ostalih članica iz vladajuće koalicije i LDP (ukupno 54% - dakle, i tu većinom).
Na Tabeli 1 prikazaćemo vezu između kategorisane autoritarnosti i sažetih kategorija odnosa prema Demokratskoj stranci. Lako se može uočiti da od relativno malog broja ispitanika koji ispoljavaju jaku neautoritarnost 44% izjavljuje da će sigurno, ili bar verovatno, glasati za DS, dok među
onima koji pokazuju jaku autoritarnost iste odgovore daje samo 18% ispitanika. Na drugoj strani,
nikada ne bi glasalo ili najverovatnije neće glasati za DS 28% izrazito neautoritarnih i polovina
(51%) onih koji ispoljavaju jaku autoritarnost. Između umereno neautoritarnih i umereno autoritarnih u stavu prema DS gotovo da nema razlika. Razume se, opisana pravilnost, koju definišu
ekstremne kategorije po autoritarnosti, statistički je značajna.
94 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tabela 1: Autoritarnost i odnos prema Demokratskoj stranci
Autoritarnost
Neće ili verovatno
neće glasati za DS
Verovatno ili će
sigurno glasati za DS
Ne zna, nema
stav
Ukupno
13
20
13
46
28
44
28
100
Jaka
neautoritarnost
f
%
Umerena
neautoritarnost
f
%
43
36
39
118
36
31
33
100
Kolebljivi,
neodlučni
f
%
182
132
229
543
34
24
42
100
Umerena
autoritarnost
f
%
183
141
164
488
37
29
34
100
Jaka
autoritarnost
f
%
315
111
191
617
51
18
31
100
f
%
736
440
636
1812
41
24
35
100
Ukupno
Napomena: pri razuđenoj tabeli (df = 16), hi – kvadrat = 90,213; c – kof. = 0,218; sign. 0,000;
Izvršićemo uporednu analizu i kad je reč o stranci koja se se danas tretira kao rival, pa i antipod DS
– Srpskoj naprednoj stranci. Na Tabeli 2 vidimo da samo 6,5% iz kategorije jake neautoritarnosti
izjavljuje da će sigurno ili verovatno glasati za SNS, dok je takvih u kategoriji jake autoritarnosti
nešto manje od trećine (31,4%). Mada i u ovoj kategoriji veći procenat (39%) ne pokazuje sklonost
da glasa za SNS, vidljiva je tendencija da ova stranka više dobija podršku od autoritarnih nego od
neautoritarnih osoba.To je suprotno pravilnosti koja važi za DS. Govorimo, naravno, samo o tendencijama jer su „odstupanja“ dovoljno vidljiva i povezanost nije sasvim linearna.
Tabela 2. Autoritarnost i odnos prema Srpskoj naprednoj stranci
Neće ili verovatno
Verovatno ili će
neće glasati za SNS sigurno glasati za SNS
Autoritarnost
Ne zna, nema
stav
Ukupno
Jaka
neautoritarnost
f
%
26
3
17
46
57
6
37
100
Umerena
neautoritarnost
f
%
59
20
38
117
50
17
33
100
Kolebljivi,
neodlučni
f
%
195
83
265
543
36
15
49
100
Umerena
autoritarnost
f
%
195
107
184
488
40
22
38
100
Jaka
autoritarnost
f
%
232
194
192
618
38
31
31
100
f
%
709
407
696
1812
39
23
38
100
Ukupno
Napomena: pri razuđenoj tabeli (df = 16), hi – kvadrat = 79,805, C – kof. = 0,205; sign. 0,000
Analiza pokazuje da je autoritarnost povezana i sa odnosom prema drugim strankama. Na primer, ustanovljena je statistički značajna povezanost autoritarnosti i stava prema LDP (C-koeficijent
istraživanje javnog mnenja : 95
iznosi 0,23 kad je df=16, a hi-kvadrat 99,47). Mada relativno mali procenat ispitanika izjavljuje da
će sigurno glasati za LDP, ili da bar razmišlja o tome (zajedno 9%), te odgovore češće daju izrazito neautoritarni (njih 28%) nego izrazito autoritarni (4%). No ovo istovremeno govori da se za
stranke koje se deklarišu kao liberalne opredeljuju i neki izraziti autoritarci, verovatno zbog svog
odnosa prema vođi. A već smo videli da se i neki neautoritarni pojedinci vezuju za stranke koje se
smatraju desničarskim, verovatno zbog njihove retorike vezane za socijalnu pravdu.
Veza između autoritarnosti i opredeljenja za stranke vidljiva je i kada se analiziraju odgovori na
pitanje za koju će stranku ispitanici glasati na sledećim izborima. Najvišu prosečnu autoritarnost
pokazali su potencijalni glasači SNS (24,06), potom oni koji bi glasali za ostale opozicione stranke
(23,12) i ispitanici koji izjavljuju da ne znaju ili ne žele da se izjasne (22,36), a najmanje potencijalni glasači DS (21,47) i oni koji bi glasali za ostale članice vladajuće koalicije i LDP (21,52; videti
grafikon 7). I opet se radi o tendencijama (statistički nesumnjivo značajnim jer je F = 8,89), a ne i o
veoma uspešnom diferenciranju glasača prema kriterijumu autoritarnosti.
Grafikon 7: Izborno opredeljenje i autoritarnost
Autoritarnost je povezana i sa drugim stavovima, mišljenjima i ocenama stanja društvu. Analiza
varijanse je pokazala da u statistički značajnoj meri diferencira odgovore na pitanje koliki je domet promena koje su se dogodile 5. oktobra 2000. godine: F = 27,878; df = 3; sign. na nivou 0,000.
Najnižu prosečnu ocenu na skali autoritarnosti su dobili ispitanici koji smatraju da je to bio početak
demokratskog preobražaja Srbije (20,44), potom oni koji kažu da ne znaju ili ne razmišljaju o tome
(21,28), dok značajno veću prosečnu autoritarnost pokazuju ispitanici koji misle da je sve ostalo
isto, samo što su jedni zamenili druge (22,88), a osobito oni koji su uvereni da je to bio početak
propadanja Srbije (23,57; pogledati grafikon 8). Ove razlike se mogu još plastičnije prikazati ako
se ukrste odgovori na pitanje o dometu navedenih promena i kategorisana autoritarnost. Dobijen je hi-kvadrat od 125,708 (df = 12) i značajan je na nivou 0,000, koeficijent kontingencije je
0,26. Tako se u kategoriji jake neautoritarnosti relativna većina (41,3%) opredeljuje za odgovor „to
je početak demokratskog preobražaja Srbije“, dok među izrazito autoritarnim taj odgovor prihvata desetina (10%). Oni se iznadprosečno opredeljuju za za ocenu da je to početak propadanja
Srbije (34%), a pogotovo za mišljenje da je sve ostalo isto (45%), koji je najčešći odgovor i u celom
uzorku. Pošto je najveći broj ispitanika ispoljio autoritanu orijentaciju, oni su i definisali to što
zovemo odgovorima uzorka u celini. Zapravo, i u ovom i u mnogim drugim slučajevima odgovori
kategorije umereno autoritarnih najbolje reprezentuju odgovore celog uzorka.
Autoritarnost je povezana i sa nekim drugim stavovima i uverenjima. Tako u izvesnoj meri diferencira odgovore ispitanika na pitanje da li imaju poverenja u institucije i kada su imali najviše
96 : Kako građani Srbije vide tranziciju
poverenja. Oni koji kažu da su najviše poverenja imali u vreme Tita (što je i najčešći odgovor u
uzorku) u proseku su autoritarniji od onih koji to poriču (AS =23,8 prema 20,8), a slična, samo
ublaženija, tendencija se javlja i kada se ocenjuju institucije u vreme Miloševića (23,7 prema 22,7).
Sa druge strane, ispitanici koji tvrde da su najviše poverenja u institucije imali u vreme Đinđića
su manje autoritarni nego oni koji daju odrečan odgovor (21,8 naspram 23,5), što važi i za ocenu
institucija otkad je na čelu države Boris Tadić (21,6 prema 23,2). Očigledno, najveće razlike u autoritarnosti se javljaju među onima koji različito ocenjuju Titov period.
Grafikon 8: Ocene dometa promena izvršenih 5. oktobra 2000. i autoritarnost
Pomenimo, najzad, nalaz da je autoritarnost u značajnoj negativnoj korelaciji sa demokratskom
orijentacijom (- 0,32). Ta korelacija nije onoliko visoka koliko bi se očekivalo, ali treba imati u vidu
da je kratka skala odnosa prema demokratiji manje pouzdana, a i prirodno je da u haotičnom
vremenu tranzicije, koja se povezuje sa idejom demokratije, odnos mnogih prema toj (za mnoge
nedovoljno jasnoj) ideji bude ambivalentan, kao što je i ukupna društvena svest više ili manje
nekoherentna.
6. Kako građani reaguju na nalaze istraživanja
Anketna istraživanja, sa velikim brojem zatvornih pitanja, ne pružaju istraživaču dovoljno
mogućnosti da proveri da li ispitanici razumeju pitanja onako kako je on to želeo i zašto daju
određene odgovore. Zato se ponekad obavljaju posebni intervjui na manjem broju ispitanika,
a u novije vreme često se primenjuje jedna vrsta „grupnog intervjua“ – usmereni razgovori o
određenim (važnim) pitanjima u malim, tzv. fokus-grupama, pod vođstvom stručne osobe koja
dobro poznaje teme i način vođenja razgovora.U ovom istraživanju to nije primenjeno, ali se
dogodilo nešto što donekle zamenjuje opisani postupak, a ima i neku dodatnu informativnu
vrednost. Naime, dva lista su u svojim nedeljnim izdanjima (Blic od 24. oktobra 2010. i Press od
7.nov. 2010.) praktično preneli bitne informacije (pre svega o procentima ispitanika koji se slažu
ili ne slažu sa tvrdnjama iz skale autoritarnosti) sa komentarima potpisnika ovog teksta i još nekih
stručnjaka. Pošto su postojala i elektronska izdanja (Blic online i Press online), čitaoci su imali prilike da reaguju na tekst. Na Blicov tekst se pojavilo 76 komentara a na Presov 82. Mada su te grupe
selekcionisane po mnogim kriterijumima, uočili smo karakteristične reakcije koje mogu pomoći
u razumevanju zašto se ljudi opredeljuju za određene odgovore i kako komentarišu same nalaze
jer su ti nalazi bili dodatna provokacija da se reaguje i na samu temu.
Najpre, značajno je da najveći broj veruje u tačnost rezultata i samo ih komentariše ili iznosi
obrazložen vlastiti stav o istom pitanju. Mnogi samo kažu da je to tačno ili čak „Ovo je 100%
tačno“, ili „E, bravo, ovo istraživanje je pogodilo u centar našeg problema“. Tek poneko više ili
istraživanje javnog mnenja : 97
manje osporava nalaze. Jedan čitalac piše: “Kad vidim ko je sproveo istraživanje, dobro je da rezultati nisu pokazali kako su Srbi u stvari žirafe“, a drugi kaže da su podaci jednostrani i zbog toga
nedovoljno tačni. Više njih na različite načine ističe da ljudi traže čvstog vođu jer beže od odgovornosti. Karakteristični su odgovori: „Autori su u pravu kad kažu da ljudi beže od sopstene odgovornosti. Zato smo imali tragediju da nam se nametnuo slepi vođa Milošević koji je sve žario, palio
i uništio kao Neron u Rimu“; „Samo neodgovornima i lenjima je potreban čelični vođa“; „Većini
ljudi je lakše da se konformistički ponaša i da ne razmišlja i nema odgovornosti...To je pogotovo
izraženo u nesigurnim vremenima (istakao B. K.) kada mnogo ljudi nema ideju kako da reši osnovne egzistencijalne probleme“; „Vezuju se za tranziciju i ko zna šta još i u tome traže razloge za
ovakve rezultate, a nemaju pojma da je osnovni razlog zašto Srbi vole čvrstu ruku u mentalitetu
ovog društva, a mentalitet nam je takav da svako beži od odgovornosti i niko neće da se suoči
sa sobom, tako da mu je lakše da ima nekog vođu iznad sebe koji vlada čvrstom rukom i eto
opravdanja za sve njegove životne propuste“; „ Istini za volju, većina ljudi je neodgovorna i svoju
odgovornost, neodlučnost i nesigurnost žele da prebace na vođu, a kada dobijemo vođu poput
Miloševića, čudimo se šta nas je snašlo“.
Nije mali broj onih koji čak pojačavaju ideje iskazane u tvrdnjama upotrebljenim u istraživanju.
Karakteristične su reakcije: „Čvrsta ruka nego šta!“; „Srbiji treba jak, pravedan vođa, Srbiji treba
strogo i spartansko uređenje, Srbiji treba rad, red i disciplina“; „Mogu se lupati i kovati gluposti do
besvesti i kako se kome svidi, ali tačno je da je vođa zakon“; „Ne samo srpskom nego i ostalim narodima treba vođa ili Goli otok. Nema drugog načina da funkcioniše država i niko je neće imati na
ovim prostorima“, „Naravno da nam treba jak a ne neko ko glumi jakog, tu mislim na našeg vođu.
Mnogo se bre izvinjava, celom svetu se je izvinio, kad će nama, mi gladni i žedni, a nas se nije
setio“; „ I ja uvek kažem da je za Srbiju najbolja vojna diktatura! Bez zezanja! Jer dati demokratiju
u Srbiji je isto kao kada bi majmunu dali pištolj i nadali se da neće jednog dana da ga upotrebi
protiv vas“ (na šta mu drugi čitalac odgovara da mnogi majmuni već imaju pištolj u rukama); „Za
Srbiju je jednopartijski sistem i to zakon Dušanov“, na šta je neko odgovorio da mu to dođe nešto
kao Nemačka u doba nacizma. Jedan čitalac sve to ironično komentariše: „Da, stvarno nam je
potreban sadista posle svih koji su sjašili...“.
Drugi više ili manje ublažavaju osnovne ideje – na primer: „Vođa je neophodan za uspeh, ali se
ne slažem da ih treba bespogovorno slušati“; „Tačno je da vođa mora biti autorativna ličnost jer
ako nije ko će ga slušati...Respekt se mora zaslužiti, moraju se vidjeti rezultati, a toga nema“; „U
principu možda je to nekakvo očekivanje da ljudi trebaju nekog ko će ih naterati“; „Jak vođa je
onaj koji će pohapsiti sve one pre njega koji su ojadili Srbiju, poarali narod i obogatili se, takođe i
one koji su vodili štetnu politiku po državu“; „Nama treba vođa, ali u pravom smislu te reči, čovek
pošten, karakteran i stručan, čovek kome se može verovati, čovek čija reč ima težinu a dela vrednost. Da li ima takvih među nama? Čisto sumnjam, ali ako ih ima, da li ih mi kao narod cenimo?“.
Više njih naglašava značaj pravednosti koji se očekuje od vođa.
Treći (prilično veliki broj) oštro kritikuju one koji traže jakog vođu i zahtevaju poslušnost vođi.
Pominju se ovce i pastiri (čobani), volovi, ulari, vođa-firer...Karakteristični su odgovori: „Ovce i pastiri!“; „Ovcama je oduvek bio potreban pastir, koji će ih nažalost čuvati samo do Uskrsa“; „Normalnom i svesnom narodu ne treba autokrata nit neko ko će držati povodac. Autokrata, pas
ovčar treba krdu“; „ Samo bih dodao da je užasno žalosno što nekom treba ular... a ne da razmišlja
svojom glavom“; „ Naravno da nam treba vođa jer, nažalost, velika većina ne može sama da se
organuzuje, popravi nešto sebi u životu i tako bar promeni stvari. Svi čekaju nekog pastira da nas
vodi kao ovce, zato kao ovce i prolazimo“; „Iz većine komentara, a i iz tog vašeg istraživanja se vidi
samo jedno: čobane, vrati se, ovce tvoje zovu te! Ovaj narod još uvek ima mazohističku crtu“; „To
je odlika neobrazovanih, nekulturnih naroda, naroda kome treba neko, ma kako se on zvao, da
ga vodi, da mu bude mama i tata. Zato je naš narod u Titu video Boga, pa je usledio Sloba umesto
98 : Kako građani Srbije vide tranziciju
da smo na nivou nekih zemalja gde pola stanovništva ni ne zna kako im se zove predsednik“; „Da
je sreća da se nikad nije pojavio ni jedan od ove trojice“. (Na slici su bila petorica: Tito. Milošević,
Miloš Obrenović, Karađorđe i kralj Aleksandar Karađorđević.) Jedan čitalac daje celovito viđenje
koje korespondira sa onim koje se može naći u literaturi: „Zašto vođa? Pa lepo, da ti kaže šta da
misliš, da ne preuzimaš odgovornost za svoj i život tvoje porodice, da možeš da imaš kome da
se uvlačiš, da možeš da imaš koga da potplatiš, da mu krojiš odelo, pa onda kada vidiš da se on
otuđio od tebe da ga pljuješ, psuješ i na kraju svrgneš. Posle toga ponovo tražiš novog vođu“.
Mada je većina čitalaca najviše raspravljala o vođama, jer su i tekstovi u novinama bili u tom
pravcu intonirani, bilo je i onih koji su se osvrtali na opšte pitanje poslušnosti i posebno pitanje
poslušnosti dece. Tako jedan čitalac piše: „Ovo je ipak najgore – podatak da 52% ispitanika smatra
da ne treba dozvoliti deci da iskazuju svoju neposlušnost takođe je deo iste priče. To, u suštini,
znači da više od polovine građana smatra da deci ne treba dozvoliti pravo na mišljenje“. Međutim,
drugi čitalac podseća da „ni na Zapadu lica do 7 godina nemaju ni deliktnu odgovornost, a lica
između 14 i 18 godina nemaju punu poslovnu sposobnost“ i postavlja pitanje „da li je to zdrava
pamet zakonodavca ili ugrožavanje volje i mišljenja deteta?“. Povodom dovođenja u vezu zalaganja za jake vođe i za disciplinu, jedan čitalac polemički piše: „ U stroge vođe verujemo, tzv.
čelične pesnice i čvrste ruke, despote i tirane, to da. Ali u disciplinu?! Ajte, molim vas... ne budite
smešni. Srbi i disciplina kao d..e i oko“. On ipak zaboravlja da se ispitanici mogu zalagati za čvrstu
ruku i disciplinu upravo zato što misle da je nema dovoljno.
Čitaoci su se praktično podelili u viđenju uzroka i vremena nastajanja autoritarnosti, osobito
karakterističnog odnosa prema vođama. Pojavilo se mišljenje da nam je „usađeno praktično u gen
da nam treba neko kao Tito npr. (u bližoj istoriji) koga će svi bespogovorno slušati. On je vođa, on
je najpametniji, on misli za nas, zna šta je dobro za nas“. Neki ovaj obrazac razmišljanja i ponašanja
vezuju za poslednjih 20 godina, a veći za period socijalizma i Titove vladavine. Odgovor „Sve nam
je je to Zagorac ostavio u nasleđe, velika većina naroda jednostavno ne zna da razmišlja svojim
glavom jer im je 50 godina sve bilo servirano“ izazvala je velike polemike, u kojoj se govorilo i o
drugim stvarima, izvan ove teme. Neki vreme nastajanja ovog mentaliteta vezuju za period od
1830. godine, a pojedini korene vide u dalekoj prošlosti. Paradigmatičan odgovor je: „Rajinski
mentalitet razvijao se vekovima. Često sam gledao lica kada se javnosti obraćao neki od visokih
rukovodilaca u šezdesetim: ozareno su se slušale svakojake gluposti. Neke od poslednjih slika S.
M. u Domu sindikata: aplaudira mu se sa ozračenim, sjajnim licem i verom u bolju budućnost. Od
nekih lekara sam čuo sledeće mišljenje kad je za predsednika Srpskog lekarskog društva izabran
general vojske: sad će taj sve da sredi, vojnik je to“. Ovaj čitalac nas je opisom lica slušalaca podsetio da se ne može sve objašnjavati diktaturom već da postoji potpora u oduševljenom prihvatanju vođe od strane mase, sa takoreći nekim libidinoznim vezama.
Mnogi su u kontekstu ovih komentara i polemičkih rasprava pominjali Radoja Domanovića i
njegovu satiričnu pripovetku „Vođa“. Karakterističan komentar je: „Radoje Domanović je pre 100
godina napisao pripovetku pod imenom ’Vođa’. Da vas podsetim, to je kada grupa kretena izabere mudrog starca da ih izvede iz bede u koju su zapali. Na kraju priče većina je propala na tom
epskom putu da bi preživeli saznali kako je vođa slep. Svi su oni isticali njegove pozitivne osobine,
sklonost ka redu, radu i disciplini, pravdi i samoodricanju. Sve, jer im je ličio na nekog takvog.
Posle 100 i nešto godina 50 i nešto procenata Srba su i dalje volovi koje neko treba da vodi“. Ipak,
neobično je što u nastavku teksta isti čitalac za sadašnje stanje najviše optužuje komuniste „koji
su uništili tu individualnost“.
Jedan čitalac opominje: „Drugovi, zaboravili ste da navedete ulogu crkve u svemu ovome. Znate
ono „sluga pokorni“ itd. Pa u škole su se ubacili da nas uče o svevišnjem autoritetu. I zar onda
očekujete da ljudi misle svojim glavom. Drugi veliki uticaj je ovaj prokleti kapitalizam. Svaki posloistraživanje javnog mnenja : 99
davac traži samo poslušnike. Gazda je bog...Ili tražite drugi posao. Ne možete imati samostalne i
demokratski orijentisane ljude u društvu čiji je svaki sastavni deo (porodica, preduzeće, državna
uprava...) baziran na principu ’Ćuti i veži konja gde ti gazda kaže’. Takvu kulturu smo nasledili i
sami je prenosimo dalje – kao virus“.
Dok neki čitaoci kritikovani obrazac razmišljanja i ponašanja vezuju za mentalitet Srba, drugi ga
proširuju na ceo Balkan, treći smatraju da to važi za slovenske narode, a četvrti da se opsesija
vođama može uočiti u celom svetu. Tako jedan čitalac kaže: „Imali ste tekst Dojče Velea na ovim
stranama, gde se kaže da i oni čekaju vođu. EVROPA JE TO“. Neki pominju primere Kine, Rusije i
Amerike. Čitalac koji govori o balkancima ukazuje i na specifičan razlog zbog kojeg je tim ljudima
potreban jak i strog vođa: „Balkancima u principu treba jak i moćan vođa jer nisu sposobni da
stvore valjan sistem i zato što nikad ne mogu da postignu dogovor jer svako misli da je najpametniji i da sve što drugi kažu i urade nije dobro. Zato mora da postoji vođa koji će da preseče i
donese odluku“ (istakao B. K.). Na tu mogućnost da se ispitanici zalažu za autokratskog vođu iz
neke nužde a ne zato što ga vole ukazuju i drugi čitaoci. Tako jedan piše pod naslovom Srbe jedino
autokrata može dovesti u red i kaže: „Srbi ne vole autokrate nego Srbima jedino autokrata može
uvesti red, rad i disciplinu“, a drugi kaže: „Nije da Srbi vole autokrate nego ne mogu bez njih i to
zbog svog mentalnog sklopa. Kako bi ovce bez pastira?!“
Rešenja problema se traže u različitim pravcima. Tako je čitalac koji je oštro govorio o „slepom
vođi Miloševiću“ (naveden na početku analize), za nas neočekivano na kraju zakljičio da bi na čelu
Srbije „trebalo da bude domaćin Srbije (istakao B. K.) princ Aleksandar Karađorđević“, što je izazvalo polemiku među čitaocima i opredeljivanje za taj predlog ili protiv njega. U svakom slučaju,
termin „domaćin“ i ideja o vođi kao domaćinu karakteriše jedan pravac razmišljanja. Indikativan
je iskaz: „U domaćinskoj kući JEDAN (LAV) KOMANDUJE A OSTALI IZVRŠAVAJU I KUĆA I IMANJE
NAPREDUJU, a gde god se pojavi ’višak’ demokratije – to prelazi u anarhiju“.Drugi su se zalagali
da vođa bude „neko kao Tito“, što je takođe izazvalo polarizaciju, vezanu i za Titov ideološki profil
i za njegovu nacionalnu pripadnost. Oni koji su ga branili isticali su da se u njegovo vreme dobro
živelo i da se on kao vođa dobro snalazio ( „Tito je bio maher za sve njih“). Jedan čitalac ljutito
poručuje: „Vratite Brozu ulice, trgove i biste koje mu realno pripadaju u našoj istoriji, seljoberi
svetski...Kursadžije nikad neće biti vođe. Za to se treba roditi...“ Čitalac koji ističe da nije socijalista
i da je kritikovao vreme komunizma završava tekst ovako: „...i priznajem da sam bio u zabludi:
mislio sam da će demokratija biti poštenija i efikasnija od komunizma“. No nađe se poneko i sa
ironičnim komentarom: „Rad bi Srbin novog Tita, ali bi ponovo morali da ga uvezemo, a komunizam je već tu, samo je promenio formu“.
Naizad, jedna grupa, odbacujući ideju o potrebi za jakim i čvrstim vođama, naglašava da su
najvažniji dobar sistem i institucije. Indikativna je poruka: „...Ja mislim da je to strašna zabluda
i da nam ne trebaju ni vođe, a još manje heroji, već dobar SISTEM, gde uopšte ne bi bilo bitno
ko je na vlasti!...Koliko ljudi, na primer, zna ko je na čelu Švajcarske!? U dobrom i organizovanom
sistemu svako ima svoje mesto, niko nije nevažan, ali niko nije ni nezamenljiv!!!“ Slična je reakcija
čitaoca koji je svom dopisu dao naslov „Sistem!!!“, a u kojem kaže: „Nama ne treba vođa nego
dobar sistem. Imaju li Njemačka, Švedska, Danska (i ostale najrazvijenije zemlje) ’vođu’? Imaju
sistem (vrijednosti, pravila, institucije) i koje god probleme ili izazove postavite oni ih uspješno
riješe i zato jesu i bogati i razvijeni. Postojanje ’vođe’ je loše jer pored autokratije jednostavno
nije moguće da jedan čovjek ima toliko energije, znanja, talenta, mašte da uspješno vodi sve
segmente jednog društva. Pa ako i postoji takav, kad on umre ko će naći opet takvog, a dok se on
ne pojavi državu vode ’nejaki Uroši’ koji je unazade za 50 god. najmanje“.
Analizu ovih odgovora završićemo navođenjem neobičnog pitanja jednog čitaoca, koje ilustruje
poseban ugao gledanja na istraživanje: „Jel’ vi to nas pripremate za novi vid diktature?“
100 : Kako građani Srbije vide tranziciju
7. Pokušaj razumevanja i objašnjenja autoritarnosti kod nas
U ovom istraživanju smo, rukovodeći se etimološkim osnovama, autoritarnost shvatili restriktivno
u poređenju sa nekim drugim studijama (pre svega Adorna i saradnika, 1964): kao nekritički, edealizatorski odnos prema autoritetu, odnosno kao opšte preuveličavanje značaja autoriteta, vođa,
hijerarhije, discipline i poslušnosti. Srž takvog značenja podrazumeva istovremeno i autoritarnu
submisivnost i autoritarnu dominantnost, ali u društvenoj sferi za većinu građana se to svodi na
zahtev za postojanjem autoriteta kojeg će svi poštovati i čije će odluke bespogovorno izvršavati.
To je u određenoj meri u skladu sa Fromovim određenjem (ne i sa ukupnim, psihoanalitičkim
tumačenjem) autoritarnosti (From,1984). Treba, dakle, imati na umu da nije postojala ambicija
da se koncipira i ispituje nekakav široki autoritarni sindrom, a pogotovo tzv. autoritarna ličnost.
Na neki način se stvar vraća na početak i prepušta istraživanjima da pokažu (određeni nalazi već
postoje) šta je sve sa tom uže određenom autoritarnošu povezano.
Ovo shvatanje je operacionalizovano preko kratke skale od šest stavki i, po našoj proceni,
sadržajno je relativno dobro „pokrivena“ zamišljena dimenzija. Posle utvrđenih rezultata i analize
reakcija čitalaca, čini nam se da nedostaje možda neka „jača“ tvrdnja, u kojoj bi se se snažnije
istakao zahtev za bespogovornom poslušnošću. U svakom slučaju, ispostavilo se da je skala jednodimenzionalna i da je odlikuje, uprkos malom broju stavki, visoka pouzdanost. Ona je lišena
bilo kakvih eksplicitnih ideoloških sadržaja i stoga mislimo da je pogodna za ispitivanje autoritarnosti osoba i levičarskih i desničarskih orijentacija – svako može da ima na umu svoj autoritret,
svoje vođe ili da zamišlja neke vođe koje se još nisu ni pojavile. Reakcije i diskusija čitalaca su to i
pokazali (npr. neki traže model Tita a drugi kralja). U tom smislu skala meri restriktivno definisanu,
ali ipak opštu autoritarnost. Po tome se razlikuje od, recimo, pojma i skale desničarske autoritarnosti Altemejera koji ih vezuje za postojeće, konvencionalne autoritete. Ono što se u stavkama
u ovde upotrebljenoj skali neposredno i eksplicitno iskazuje jesu uverenja i stavovi sa jakom
evaluativnom komponentom, zbog čega ima osnova da se govori o vrednosnoj orijentaciji. Skala
omogućuje da se preko nje ispolji i eventualna crta formirana putem rane odbrambene identifikacije, o kojima govore psihodinamske teorije autoritarnosti, ali se verovatno u odgovorima
više ispoljavaju uverenja i stavovi usvojeni putem socijalnog učenja i pod uticajem kulture. Pretpostavljamo da je osetljiva i na „reaktivnu autoritarnost“, nastalu pod uticajem određenog stanja
u društvu koje traje izvesno vreme. Instrument nije namenjen da diferencira moguće razne vrste
autoritarnosti po načinu nastajanja ili motivacionoj osnovi. U tu svrhu morali bi se upotrebiti neki
dodatni instrumenti ili drugačije koncipirane skale. Uvereni smo, imajući u vidu Rotovu kritičku
analizu, da i F-skala u velikoj meri (ali ne baš preko svih iskaza) meri autoritarnost koja je mogla
da nastane na razne načine, a ne samo ego-odbrambenom identifikacijom, bez obzira šta su bile
namere autora.
Upotrebom opisane skale ustanovili smo da ispitani uzorak pokazuje prilično visoku autoritarnost. Ma koliko da se istraživači u društvenim naukama uzdržavaju od kvalifikacija „mnogo“ i
„malo“ jer merenje nije sasvim egzaktno (najčešće ne postoji tzv. prirodna nula na skali), analiza
sadržaja stavki i procenata ispitanika koji se sa njima slažu, navodi nas na ovakav zaključak. Ako
izvršimo uporednu analizu sa ranijim istraživanjima, koristeći samo one stavke koje su i ranije
upotrebljavane i pod pretpostavkom da se kvalitet uzoraka (reprezentativnih) bitno ne razlikuje,
možemo zaključiti da je autoritarnost u izvesnoj meri smanjena, ali ne onoliko koliko verovatno
mnogi očekuju imajući u vidu promene koje su se dogodile pre deset godina i uz koje se često
vezuju atributi „radikalne“ i „demokratske“. Kako objasniti i dalje visoku autoritarnost?
Ranije smo objašnjenja najviše vezivali za tradicionalnu (u velikoj meri patrijarhalnu) kulturu,
tradicionalne norme i obrasce ponašanja, prožete pedesetogodišnjim iskustvom življenja u
jednopartijskom sistemu i političkom „jednoumlju“. Umesto prevladavanja autoritarne svesti,
istraživanje javnog mnenja : 101
najčešće je dolazilo samo do supstitucije autoriteta uz očuvanje istih obrazaca razmišljanja i
organizovanja društvenog života. Pretpostavljamo da je više bilo promena u porodici nego u
društvenom životu, osobito u političkoj sferi. Treba samo zaviriti u unutrašnju organizaciju i osmotriti socijalnu klimu unutar političkih stranaka pa videti koliko su autoritarni obrasci još jaki:
gotovo sve stranke su u autoritarnom smislu liderske. A to se prenosi na čitav društveni život.
Ne samo rukodeće nego i stručne pozicije se zauzimaju u zavisnosti da li ste član određene
stranke, kakav položaj u njoj zauzimate i koliku lojalnost pokazujete prema stranačkom autoritetu. Davnašnja narodna poslovica „Više vredi dram vlasti nego oka pameti“ važi i dalje. Ljudi
se na to privikavaju, u početku možda i nevoljno prihvataju, a potom se mnogi i indoktriniraju.
Dakle, neki tradicionalni obrasci odnošenja, načina razmišljanja i ponašanja teško se prevazilaze.
Doduše, javni govor se prilično promenio, ali to samo govori o hipokriziji kao obeležju vremena
u kojem živimo.
Ipak, nismo skloni da ukupnu autoritarnost, utvrđenu upotrebljenom skalom, tumačimo samo
na ovaj način. Ranije smo više puta govorili o reaktivnoj autoritarnosti (npr. Kuzmanović, 1995)
tumačeći je pre svega kao reakciju na ne samo tešku nego i haotičnu situaciju u društvu. Nestašice
namirnica, hiperinflacija, kriminal i osećaj nesigurnosti i izražen doživljaj nemoći (običan čovek je
bio svestan da sam ne može ništa popraviti) pogodovali su traženju nekog vođe kao izbavitelja, zahtevu za čvrstom rukom koja će uspostaviti red, makar zauzvrat tražila bespogovornu
poslušnost i sužavanje slobode. Nažalost, ta situacija nije prevladana. Krajem 2000. godine su
možda probuđena i prevelika očekivanja, koja nisu mogla biti ostvarena, ali građanima se čini
da nije ostvareno ni ono što se moglo ostvariti, na primer, savlađivanje korupcije i kriminala.
Nezaposlenost je porasla, cene rastu, preti opasnost od inflacije, problem Kosova nije rešen, ulazak u Evropsku uniju nije na vidiku, itd. U svakom slučaju, ovo istraživanje govori o razočaranju
i nezadovoljstvu građana. Iako razočarani učincuma prethodnog (ili prethodnih) izbavitelja, oni
ponovo razmišljaju o novom, i dalje su zarobljeni u starom obrascu. Red, rad i disciplina je formula
koju su često spominjali i čitaoci Blica i Pressa, bilo da su govorili o svojim stavovima ili kako vide
stavove drugih.
Ovo istraživanje otkriva da se paralelno sa visokom autoritarnošću javlja i kriza legalnog autoriteta, slabo poverenje u aktualne institucije i autoritete. Da li je onda uopšte opravdano govoriti o autoritarnosti? Ako bismo pod njom podrazumevali zahtev i spremnost na pokoravanje
postojećim posednicima moći i formalnog autoriteta (Altemejerov pristup), onda bi odgovor bio
odrečan. Ali, u našoj skali se ne imenuje nikakav konkretni autoritet, ne aludira se na određene
vođe, već se ostavlja mogućnost i da ispitanik konstruiše sliku nekog idealizovanog vođe koji
bi ga poveo i izbavio iz nezadovoljavajuće situacije, što su, izgleda, mnogi ispitanici i činili, a što
potvrđuju i rekcije građana na internetu. Dakle, nezadovoljstvo postojećim vođama još ne znači
da je prevaziđen autoritarni mentalitet već (bar u mnogim slučajevima) da se traži novi vođa.
Nekad je Milošević bio omiljen (niko nije terao građane da lepe i vešaju njegove slike po kamionima i zidovima, da pevaju pesme o njemu), a danas najveći broj vrlo kritički govori o tom vremenu
i njegovoj vladavini. Ali, ipak im to sećanje ne smeta da ponovo prizivaju nekog novog čeličnog i
strogog vođu, da se sa nostalgijom sećaju Tita i da priželjkuju da se pojavi „neko kao Tito“, ili lično
princ Aleksandar kao „domaćin Srbije“, ili neko ko još nema lice, ali je zamišljen kao domaćin koji
kao dobar otac brine o porodici, a zauzvrat traži red, rad, disciplinu, poslušnost. To je možda i neka
specifičnost naše autoritarnosti – ne traži se baš tiranin nego paternalistički vođa koji obećava
da će biti strog i pravedan, ali to može biti uvod i u diktaturu jer ni jedan pametan kandidat za
energičnog i strogog vođu ne najavljuje diktaturu nego ističe svoju sposobnost i spremnost da
uvede red i da se brine o dobrobiti svih. Naravno, iskustvo u kontaktima sa građanima i prikazana
analiza reakcija čitalaca pokazuju da izvestan broj priziva „čvrstu ruku“ zato što misli da mnogi
ljudi kod nas nisu skloni elementarnom redu i disciplini, što je možda i tačno, a inače se često
102 : Kako građani Srbije vide tranziciju
koristi kao obrazloženje zalaganja za autoritarni sistem (pogotovo kada se uopšti kao uverenje
o ljudskoj prirodi). Ovim najavljujemo temu o kojoj ćemo razmišljati: mogućnost istovremenog
postojanja autoritarnosti kao sistema uverenja i stavova (odnosno vrednosne orijentacije) i
anarhičnosti kao faktičkog stanja i ponašanja.
Možemo da zaključimo: visok stepen autoritarnosti utvrđen upotrebljenom skalom ne znači i
spremnost građana da se potčine aktualnim vođama (mada uključuje i to onoliko koliko toga
ima), ali svakako znači ono što je istaknuto u naslovu – vapaj za jakim i pouzdanim vođama, koji
bi uspostavili red i disciplinu kako bi se izašlo iz haotične situacije. Iako razočarani dosadašnjim,
mnogi građani veruju u moguće nove izbavitelje i potrebu za poslušnošću. Istina je da nije mali
broj ni onih koji iskazuju neodlučnost, kolebljivost, ili prosto kažu da ne znaju pravi odgovor, što
znači da nisu sigurni gde je izlaz: vođe su se pokazale kao nepouzdane, ali ni alternativne ideje
(privatizacija, socijalno odgovorna država i socijalna pravda, tržište, saradnja sa svetom, itd.) nisu
donele očekivane rezultate. Za takve građane bi se moglo reći da su prosto zbunjeni i rezignirani.
A iz takvog stanja, pod određenim uslovima, takođe se može roditi nekritičko verovanje da je
glavni izlaz u novim jakim vođama, u čvrstoj ruci koja će uspostaviti red i disciplinu u postojećem
haosu i njima povratiti narušeni osećaj sigurnosti.
U ovom istraživanju autoritarnost nije u velikoj meri povezana sa različitim socijalnim i demografskim varijablama. Čak je i korelacija sa stepenom obrazovanja znatno niža nego što je ikada ranije
zabeleženo mada su u skali bile stavke koje su upotrebljavane i u prethodnim istraživanjima.
Međutim, autoritarnost je statistički značajan korelat i činilac različitih stavova i ocena stanja u
društvu. Između ostalog, ona u izvesnoj meri diferencira pristalice različitih stranaka. Najviše su
autoritarne pristalice Srpske napredne stranke (pri teorijskom rasponu od 6 -30, njihov prosek je
24,06), a najmanje pristalice Demokratske stranke (21,47).
Literatura
Adorno, T. W., Frenkel-Brunsvik, E., Levinson D. J., i Sanford, N. 1964. Authoritarian Personality. New York: John
Wiley and Sons
Altemeyer, B. 1981. Right Wing Authoritarianism. Winnipeg: University of Manitoba Press
Altemeyer, B. 1996. Authoritarian Specter. Cambridge and London: Harvard University Press
Fromm, E. 1984. Autoritet i porodica. Zagreb: Naprije, Nolit i August Cesarec
Klajn, I., Šipka, M. 2006. Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej
Kuzmanovič, B. 1984. Motivaciono-vrednosna osnova odnosa prema samoupravljanju i učešća u samoupravljanju. Psihološka istraživanja, br.3: 465-546
Kuzmanović, B.1995.Autoritarnost kao socijalnopsiholška karakteristika, u: Golubović, Z., Kuzmanović,B. I
Vasović, M. Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba. 61-95. Beograd: Institut za
Filozofiju i društvenu teoriju i Filip Višnjić
Pantić, D. 1981. Vrednosne orijentacije mladih u Srbiji. Beograd: Izdavački centar SSO Srbije
Petrović, N. 2001. Putevi istraživanja autoritarnosti. Beograd: Zadužbina Andrejević
Rot, N. 1983. Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Rot, N., Havelka N. 1973. Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjoškolske omladine. Beograd:Institut za
psihologiju i IDN
istraživanje javnog mnenja : 103
104 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Dragan Popadić
Put iz bratstva i jedinstva –
etnička distanca
građana Srbije
106 : Kako građani Srbije vide tranziciju
„Bratstvo i jedinstvo“ je parola ugrađena u identitet Jugoslavije nastale posle Drugog svetskog
rata. Tako su nazivane škole, fabrike, sportski timovi, tako je nazvan autoput koji je tada građen da
bi povezao četiri republike. Parola se ponavljala poput „mantre“, čime se jednim delom poručivalo
da je bratstvo i jedinstvo jedan od najvrednijih ciljeva u društvu, a drugim delom da je taj cilj ostvaren i da ga treba čuvati „kao zenicu oka svog“. Sa porastom međuetničkih konflikata, a pogotovu ratovima i raspadom države početkom devedesetih, „bratstvo i jedinstvo“ je nestalo iz upotrebe. U političkom i javnom diskursu se, eventualno, koristi ironijski: da označi jednu od lažnih
vrednosti i lažnih istina. Jedino su, koliko znam, još pojedine škole u etnički mešovitim sredinama
zadržale taj naziv.
Šta se desilo sa „bratstvom i jedinstvom“ otkako je palo u politički zaborav i kakav je njegov
sadašnji status? Ako bismo u naučnom vokabularu tražili sinonim za ovu sintagmu, sasvim dobro
bi nam mogao poslužiti termin „etnička distanca“. Pod tako imenovanim pojmom podrazumeva
se stepen socijalne interakcije i tolerancije koju jedni prema drugima imaju pripadnici različitih
etničkih grupa48. Drugim rečima, etnička distanca (ovu dimenziju možemo zvati i etnička bliskost)
jeste mera osećanja bliskosti, odnosno, udaljenosti u odnosu na pripadnike različitih etničkih
grupa, koje se ispoljava u spremnosti, odnosno, nespremnosti da se sa drugima stupi u različite
socijalne odnose, ali i da im se dopusti da zauzmu različite položaje (ili preuzmu uloge) u društvu.
Etničku distancu ne treba izjednačiti sa negativnim stavom jer iza nespremnosti da se prihvati
neki odnos ne stoje nužno negativna osećanja, kao ni sa diskriminacijom – ne samo zato što se
radi o izjavama a ne o ponašanju već zato što, ako nešto nekome „smeta“, to ne znači da bi on
diskriminatorsku praksu nužno podržao ili u njoj učestvovao. U svakom slučaju, ekstremno mala
etnička distanca ukazuje na međusobnu integrisanost i harmoničan suživot etničkih grupa, „bratstvo i jedinstvo“ među njima. Velika distanca ukazuje na socijalnu izolovanost grupa, a ekstremno
visoka distanca upozorava na verovatnu diskriminaciju i neprijateljstvo među grupama.
Etnička distanca, kao i drugi vidovi socijalne distance, bila je često predmet istraživanja kod
nas. Iscrpan pregled rezultata istraživanja i njihova konceptualno-metodološka analiza mogu
se naći u radovima Dragomira Pantića (npr., Pantić, 1991) i Bore Kuzmanovića (Kuzmanović,
1994; Kuzmanović, 2001), autora koji su kod nas najzaslužniji za ispitivanje ove teme i razvijanje
odgovarajućih instrumenata.
1. Način ispitivanja
Uobičajen način merenja socijalne distance sastoji se u tome da se ispitanicima predoči lista
različitih socijalnih grupa, a zatim i različitih socijalnih odnosa, od vrlo bliskih do vrlo udaljenih,
a zatim se od ispitanika traži da označi u koje odnose bi a u koje ne bi pristao da stupi sa pripadnicima navedenih grupa (Bogardus, 1925). U ovom istraživanju, korišćena je skala kojom je
ispitivana distanca prema sedam etničkih grupa (Albancima, Bošnjacima, Hrvatima, Mađarima,
Romima, Crnogorcima i Srbima) preko četiri socijalna odnosa: da ispitanik stalno živi u istoj državi
s pripadnikom određene grupe, da ispitaniku pripadnik određene grupe bude komšija, da ispitaniku pripadnik odrešene grupe bude šef i da ispitanik bude u bliskom srodstvu s pripadnikom
određene grupe putem vlastitog braka ili braka dece. Ispitanici su se izjašnjavali o tome da li bi ili
ne bi imali nešto protiv toga da sa pripadnicima navedenih naroda stupe u te socijalne odnose.
2. Razlike u distanci prema pojedinim narodima
(Prihvatanje ponuđenih odnosa koji indiciraju distancu sa svakom od sedam etničkih grupa
prikazano je numerički u Tabeli 1 i grafički na Grafikonu 1).
48
U ovom tekstu, termini „etnička grupa“, „nacionalnost“ i „narod“ biće korišćeni kao sinonimi.
istraživanje javnog mnenja : 107
Procenti u Tabeli 1 pokazuju odbijanja ispitanika iz celog uzorka (dakle, građana Srbije bez Kosova i Metohije) da stupe u navedene socijalne odnose. Radi što veće preciznosti, računati su i
skorovi etničke distance iz kojih su svaki put izuzimani odgovori pripadnika one grupe prema
kojoj je distanca računata. Ovi podaci su u Tabeli 1 navedeni u zagradama (osim ako nije u pitanju
distanca prema Romima jer nije postojao podatak koji ispitanici su romske nacionalnosti). Dok
prvi skor pokazuje na koliku distanciranost nailazi pripadnik jedne etničke grupe u društvu u
kojem živi, drugi skor govori o tome na koliku distancu on nailazi u kontaktu sa drugim etničkim
grupama. Kod grupa koje su malobrojne ova razlika je zanemarljiva; sa povećanjem brojnosti
neke grupe, povećava se i potencijalna razlika između ova dva skora distance. U ovom ispitivanju
bilo je 89% ispitanika srpske nacionalnosti, 3% (55) Bošnjaka, 2% (40) Mađara, 1% (18) Albanaca, 8
Crnogoraca i 5 Hrvata. Kao što se vidi, ova korekcija je samo u nekim odnosima povećala distancu
za 1%.
Tabela 1: Etnička distanca – % odbijanja socijalnih odnosa sa pripadnicima pojedinih naroda
Da li biste imali nešto protiv
da neki od pripadnika
sledećih naroda…
Albanci
Bošnjaci
Hrvati
Mađari
Romi
Crnogorci
Srbi
... stalno živi u Vašoj državi
38 (39)
26 (27)
30 (31)
21 (21)
23
13 (13)
2 (3)
... Vam bude komšija
44 (45)
30 (31)
35 (35)
24 (24)
31
15 (15)
3 (8)
... Vam bude šef
51 (52)
38 (39)
42 (42)
33 (34)
41
23 (23)
3 (10)
... da budete u bliskom
srodstvu putem vlastitog braka
ili braka dece
68 (69)
56 (57)
60 (60)
49 (50)
64
28 (28)
6 (33)
Zastupljenost pripadnika ovih etničkih Grafikon 1: Etnička distanca – % odbijanja socijalnih odnosa
grupa prema kojima je računata distanca sa pripadnicima pojedinih naroda
suviše je mala da bi bilo od velikog značaja
to da li su i njihovi odgovori ulazili u skor
distance prema njihovoj vlastitoj grupi.
Ovaj postupak je pre svega primenjen
da bi se dobio uporediv skor na distanci
prema većinskom, srpskom narodu. U
Grafikon 1 su uneti ovi korigovani podaci
u zagradama, o distanci pripadnika drugih
grupa.
Rezultati pokazuju da postoje značajne razlike u distanci prema pojedinim narodima.
Najmanja je distanca prema Srbima (koju
ispoljavaju nesrbi), i ona je nešto izraženija
tek kada se radi o potencijalnom braku
– približno trećina nesrba bi se protivila
takvoj vezi. Nešto veća je distanca prema Crnogorcima. U poređenju sa ovim dvema grupama,
postoji povišena distanca prema Mađarima, Romima, Bošnjacima i Hrvatima. Približno trećina
građana koji ne pripadaju ovim grupama ne bi želela da im oni budu komšije, a većina bi se
protivila bračnoj vezi sa njima. Značajan broj građana – od 20 do 30% – ne bi ih prihvatio ni
kao državljane Srbije. Najveća distanca je prema Albancima. Čak 40% građana ih nerado vidi kao
državljane Srbije, skoro polovina ih ne bi želela za komšije, preko polovine ih ne bi želelo za šefa,
a čak 70% bi odbilo da zasnuje bračnu vezu sa njima.
108 : Kako građani Srbije vide tranziciju
3. Poređenje ukupne distance prema etničkim grupama
Izračunavana je i globalna distanca prema pojedinoj grupi tako što su sabirana četiri skora
na pojedinačnim odnosima (koji su se kretali od 0 do 1), pa se ukupan skor na distanci prema
određenom narodu mogao kretati od 0 (bez distance) do 4 (odbijanje sva četiri odnosa). Rezultati
koji prikazuju skorove na ukupnoj distanci prema pojedinim narodima su prikazani u Grafikonu
2 (prilikom računanja ukupne distance prema nekoj grupi, i ovde su izuzimani ispitanici koji pripadaju toj grupi; drugim rečima, distanca prema Srbima je distanca nesrba prema Srbima, distanca prema Albancima je distanca nealbanaca prema Albancima itd.).
Sve razlike između grupa u Grafikonu 2 su
statistički značajne. Najmanja je distanca
prema Srbima49 (koju pokazuju nesrbi), pa
prema Crnogorcima. Od ovih grupa se razlikuju Mađari, Bošnjaci, Romi i Hrvati, a razlika u distanci između ove četiri grupe je vrlo
mala (radi veće jasnoće, recimo da bi porast
skora za 0,2 na ovoj skali značio da je za svaki od četiri odnosa poraslo odbijanje za po
5%). Najveća distanca je prema Albancima,
prema kojima ispitanici u proseku prihvataju dva i odbacuju dva socijalna odnosa.
Grafikon 2: Etnička distanca – Skor na distanci prema
pojedinim narodima
4. Uticaj nacionalne pripadnosti
Grafikon 3: Poređenje distance Srba i nesrba prema
pojedinim narodima
U etnički mešovitim društvima etnička pripadnost je najvažniji faktor etničke distance.
Uzajamna bliskost, odnosno, udaljenost
među etničkim grupama rezultat je istorije
međusobnih odnosa, jezičkih i kulturnih
razlika, njihove geografske raspršenosti
i mnogih drugih faktora. Mala brojčana
zastupljenost manjinskih grupa u našem
istraživanju ne dozvoljava da se etničke
grupe porede prema etničkoj distanci koju
njihovi članovi imaju prema drugim grupama. Bilo je moguće izdvojiti jedino Srbe u
jednu grupu (1604) i nesrbe u drugu (197),
i porediti njihove etničke distance. Rezultati su dati na Grafiku 3. I ovde je vođeno računa o tome
da odgovori pripadnika određene grupe ne uđu u skor kada se računa distanca prema njihovoj
grupi (npr., iz skora nesrba prema Mađarima izuzeti su odgovori i Srba i Mađara).
Građani koji se izjašnjavaju kao Srbi imaju generalno značajno višu distancu prema ostalim
etničkim grupama nego oni koji se tako ne izjašnjavaju. Ta razlika je manje izražena kod distance
prema Mađarima i Romima, ali je vrlo izražena kada je reč o distanci prema Bošnjacima, Hrvatima
i, posebno, Albancima. Jedino prema Crnogorcima ne postoji razlika u distanci (Srbi ne pokazuju
veću ali ni manju distancu od ostalih). Nesrbi pokazuju najmanju distancu prema Srbima, dok su
distance nesrba prema drugim narodima približno izjednačenog intenziteta, sem što je, u odnosu
na taj prosek, distanca prema Crnogorcima nešto manja a distanca prema Romima nešto veća.
Skor distance prema većinskom narodu po pravilu nije pogodan za upoređivanje sa ostalima jer nisu svi odnosi koji ulaze u skor podjednako smisleni (npr., protivljenje nesrba da pripadnici srpskog naroda žive u njihovoj državi).
49
istraživanje javnog mnenja : 109
5. Povezanost socio-demografskih karakteristika sa generalnom etničkom
distancom
Mada se ne vidi zašto bi, recimo, nečiji razlozi za neprihvatanje braka sa Romom morali da imaju
ikakve veze sa razlozima njegove suzdržanosti prema tome da mu Mađar bude komšija ili Albanac šef, redovno se pokazuje da su svi indikatori socijalne distance u tesnoj vezi. Odavno je
primećeno da postoji generalna sklonost ili nesklonost distanciranju prema sasvim različitim grupama (pa čak i prema izmišljenim narodima!). I u ovom istraživanju, distance prema pojedinačnim
narodima pokazale su visoku povezanost (indeks homogenosti 0,91 ili grupisanje u jedan faktor
koji objašnjava 70,1% varijanse), što opravdava da se izračunava opšti skor koji bi bio zbir distanci
prema pojedinačnim narodima. Ovaj skor, koji bismo mogli nazvati generalna etnička distanca,
po pravilu visoko korelira sa etnocentrizmom, kao i sa distancom prema drugim grupama, i može
se tretirati kao jedan vid generalne netolerantnosti i ksenofobije, odnosno (ako dimenziju nazovemo prema suprotnom polu), otvorenosti i tolerancije prema drugima.
Očekuje se da veću etničku distancu ispoljavaju stariji ispitanici, nižeg nivoa obrazovanja, koji žive
u manjim mestima jer je, kako se zamišlja, njihova svakodnevica manje ispunjena kontaktima sa
pripadnicima različitih kultura, a oni sami su skučenijih vidika i manje otvoreni prema razlikama
Empirijski nalazi ne potvrđuju uvek ovakav stereotip. Najpre, što se uzrasta tiče, još je u najranijem istraživanju (Pantić, 1967) uočena tendencija da mlađi ispitanici pokazuju nešto veću distanciranost. U kasnijim istraživanjima nalažena je različita veza distance i uzrasta. Nekad je ta veza
bila negativna (npr. Beogradski centar, 2005), nekada pozitivna (npr. Kuzmanović, 1994), dok u
nekim istraživanjima (Biro et al., 2000) veza sa uzrastom nije bila linearna – najizraženiju distancu
ispoljavale su dve najekstremnije grupe, najmlađi i najstariji ispitanici. U svim ovim istraživanjima
dosledno se javlja negativna povezanost nivoa obrazovanja i distance: obrazovaniji ispitanici
pokazuju veću otvorenost prema drugim etničkim grupama. Što se pola tiče, Pantić je (1967)
našao da se žene značajno više distanciraju, ali u kasnijim studijama (Kuzmanović, 1994; Beogradski centar, 2005) nije bilo polnih razlika. I tamo gde su razlike sa navedenim socio-demografskim
varijablama postojale, redovno se radilo o slaboj povezanosti.
Teškoća u interpretiranju ovih nalaza proizlazi iz toga što su ove socio-demografske karakteristike povezane: obično su manje obrazovani ispitanici starijeg uzrasta i žive po selima i manjim
mestima, dok natprosečno obrazovanih ima više među mlađim ispitanicima koji žive u većim
gradovima. Otuda, jednostavne korelacije ne pomažu da se utvrdi pojedinačni uticaj svake od
ovih karakteristika.
U ovom istraživanju smo zato, sem jednostavnih korelacija, ispitivali istovremeni uticaj ovih sociodemografskih varijabli putem linearne regresije i parcijalnih korelacija. Rezultati su dati u Tabeli 2,
zajedno sa rezultatima na isti način izračunatim iz podataka od pre 4 godine
Tabela 2: Povezanost etničke distance sa socio-demografskim varijablama – 2006. i 2010.
Cesid 2006
Beta
st.zn.
Pol
.004
.88
.01
Uzrast
-.03
.22
-.02
Nivo obrazovanja
-.02
.46
-.04
Tip mesta stanovanja
.10
.00
.10
Zavisna varijabla: etnička distanca
110 : Kako građani Srbije vide tranziciju
r
Cesid 2010
parc. r
Beta
st.zn.
r
parc. r
.01
.04
.09
.04
.04
-.03
-.11
.00
-.04
-.10
-.02
-.17
.00
-.16
-.16
.09
.07
.01
.13
.07
Ni u jednom Cesidovom istraživanju nisu nađene polne razlike u socijalnoj distanci. Kada su se
upoređivale grupe različitog uzrasta, među njima nisu ustanovljene razlike u opštoj sklonosti
distanciranju. Uzrasnih razlika nije bilo ni kada je utvrđivana veza putem jednosmerne analize
varijanse (što bi moglo da identifikuje i nelinearne povezanosti). Međutim, ako se kontroliše obrazovanje, pokazalo se (ali samo u novijem istraživanju) da izvesna povezanost sa uzrastom postoji,
da su, naime, mlađi ispitanici skloniji distanciranju, ali da se ta tendencija ne vidi jer su oni istovremeno i višeg obrazovanja, što doprinosi manjoj distanci. Ako se ispituju uzrasne razlike u distanci
prema pojedinim narodima, pokazuje se da se jedino javlja razlika u distanci prema Crnogorcima:
najmlađa grupa pokazuje najveću a najstarija najmanju distancu (ostale uzrasne grupe ne slede
striktno ovaj uzrasni trend). Nivo obrazovanja nije se pokazao značajnim 2006, dok su 2010.
godine obrazovaniji ispitanici, u skladu sa uobičajenim nalazima, ispoljili nešto manju distancu, i
generalnu i prema svakoj etničkoj grupi posebno. U oba istraživanja, veličina mesta stanovanja
je imala izvesnu ulogu. Sa življenjem u većem mestu, išla je nešto manja etnička distanca. Sve ove
razlike su, međutim, minimalne.
6. Stavski korelati etničke distance
Tabela korelacija (3) pokazuje da su razlike u generalnoj distanciranosti praćene i razlikama u nizu
drugih stavova, ali da su te povezanosti vrlo malog intenziteta.
Tabela 3: Korelacije etničke distance sa stavskim varijablama
distanca
stav prema
demokratiji
autoritarnost
odnos
prema
religiji
kako živi on
i porodica
Zadovoljstvo
životom
Levicadesnica
stav prema
pridruživanju
EU
-.13**
.03
-.20**
-.09**
-.08**
.10**
.24**
* stat. znač. na 0.05 ** stat. znač. na 0.01
Veću distancu pokazuju ispitanici koji imaju negativniji stav prema demokratiji, koji su religiozniji,
manje zadovoljni svojim životom, koji se češće svrstavaju u desnicu. Kao što se vidi, ove korelacije nisu naročito čvrste, i njihov smer odgovara nalazima ranijih istraživanja. Među ovim relativno
slabim korelacijama generalnih stavova, najveća je povezanost religioznosti sa etničkom distancom (pri čemu treba imati u vidu to da se ovde podela na religiozne i nereligiozne ne poklapa sa
podelom na Srbe i nesrbe niti na pravoslavce i ostale). I druga istraživanja su pokazala da je religioznost pozitivno povezana sa distancom (Pantić, 1967; Pantić, 1991). I u Cesidovom istraživanju
2006. pokazalo se da najmanju distancu imaju oni koji ne veruju i koji se nimalo ne pridržavaju
verskih pravila, a najveću oni koji veruju i poštuju verska pravila. Ovakav nalaz nije karakterističan
samo za građane Srbije, koji su većinom pravoslavne vere. U jednom novijem istraživanju u 11 zemalja Evropske unije (EU) (Scheepers et al., 2002) takođe je nađena pozitivna korelacija religioznosti,
među katoličkim i protestantrskim stanovništvom, i etničke netrpeljivosti. Dok je broj odlazaka u
crkvu pozitivno korelirao, spiritualnost i značaj religije u svakodnevnom životu korelirao je negativno sa etničkom netrpeljivišću.
Procena materijalne situacije i zadovoljstvo životom bili su u vezi sa distancom, ali suviše slaboj
da bismo izvor distanciranja videli u osećanju frustriranosti i nezadovoljastvu svojim položajem u
društvu. Pitanje je, uz to, koliko je ova veza rezultat povezanosti sa nivoom obrazovanja. Parcijalne
korelacije distance sa procenom materijalne situacije i zadovoljstvom životom, kada se kontroliše
nivo obrazovanja, smanjuju se na -0.06 i -0.05, što opet govori o statistički značajnoj ali praktično
beznačajnoj vezi sa nezadovoljstvom životom samim po sebi.
Značajan i teško objašnjiv nalaz glasi da je izostala očekivana veza sa autoritarnošću. U
dosadašnjim istraživanjima ona je redovno bila povezana sa etnocentrizmom i etničkom distancom.
istraživanje javnog mnenja : 111
Najviša korelacija je nađena sa stavom prema pridruživanju Evropskoj uniji. Što je veća etnička
distanca prema narodima koji žive u Srbiji, negativniji je stav prema priključenju EU, ili, drugim
rečima, veća je distanca prema (evropskim) narodima koji žive van Srbije.
7. Promene u etničkoj distanci tokom vremena
Jedan od prioritetnih zadataka u ovom istraživanju jeste pokušaj da se, poređenjem sa ranijim
istraživanjima javnog mnjenja, utvrde eventualne promene u merenim stavovima i uverenjima, dinamika tih promena i da se, postavljanjem promena u vremensku dimenziju i konkretan
društveno-istorijski kontekst, nešto više zaključi o uzrocima ispitivanih fenomena. I pored velikog
broja ranijih istraživanja u kojima je merena etnička distanca, prilika za pouzdano poređenje i
nema toliko mnogo te nije moguće dati jednoznačan odgovor na pitanje koliko se etnička distanca dobijena u ovom istraživanju razlikuje od onih nađenih u ranijim istraživanjima. Razlozi za
to su brojni. Ne postoji jedna ustaljena grupa indikatora distance čija vrednost bi se kontinuirano
pratila, već socijalni odnosi i etničke grupe o kojima se u upitniku pita variraju od istraživanja do
istraživanja. Drugo, uzorci nisu uvek potpuno uporedivi. Neka istraživanja su rađena samo na
uzorku mladih, druga na uzorku punoletnih stanovnika, neka na zaposlenima u privatnom sektoru, itd. Negde su podaci dati po republikama, negde po nacionalnosti ispitanika, negde po nacionalnosti unutar republike. Ni način odgovaranja ispitanika nije identičan. U nekim istraživanjima
imali su mogućnost da izraze neodlučan stav, u drugima su odgovarali preko petostepene skale
prihvatanja i prosečna distanca je izražavana kao skor, itd. Nije nevažno ni to da su istraživanja
sprovodile različite agencije za ispitivanje javnog mnenja, koje su primenjivale vlastiti način
uzorkovanja i traženja odgovora od ispitanika i, verovatno, drugačije koncipirale istraživanje u
kojem je merenje distance činilo samo jedan deo.
Uz sve ove ograde, neka poređenja su moguća. Izabrali smo četiri socijalna odnosa koja se najčešće
sreću pa dozvoljavaju najviše poređenja, a takođe se i grupe prema kojima je merena distanca
spominju u većini korišćenih instrumenata. U Tabeli 4 dati su podaci iz većeg broja istraživanja u
kojima su navođeni socijalni odnosi i narodi kao u našem istraživanju.
Najsigurnija su poređenja onih istraživanja koja je ista agencija radila na isti način u dva perioda.
Takva su dva: Cesidovo, sprovedeno u proleće 2006. godine, i aktuelno istraživanje, preduzeto
u jesen 2010. godine. Poređenje skorova na distanci prema pojedinim narodima, gde su iz ranijeg istraživanja izračunavani skorovi samo na četiri odnosa korišćena i u kasnijem istraživanju,
pokazuje da je, u poređenju sa rezultatima od pre četiri godine, etnička distanca u vrlo blagom
porastu (Grafikon 4). Distanca prema Crnogorcima je ostala nepromenjena, prema Albancima je
smanjena, a prema ostalih pet naroda procenat odbijanja povećan za 2–5%.
Grafikon 4: Distanca prema pojedinim narodima 2006. i 2010.
112 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tabela 4: Komparativni prikaz neprihvatanja socijalnih odonosa prema pojedinim narodima
Da li biste imali
nešto protiv toga da
neki od pripadnika
sledećih naroda…
Realizator i vreme
istraživanja
Albanci
Bošnjaci
Hrvati
Mađari
Romi
... stalno živi u Vašoj
državi
IDN 1966A
IDN nov-dec 1993B
SMMRI dec 1999C
SMMRI jun 2001D
SMMRI feb 2002E
SMMRI sep 2003F
SMMRI jul 2004G
CESID leto 2006H
CESID sep 2010
15
47 (52)
(59)
(34)
46
32
26 (29)
42 (47)
38 (41)
12
44 (50)
(47)
(23)
29
23
15 (17)
20 (22)
26 (26)
8
46 (52)
(43)
(19)
27
19
11 (12)
26 (29)
30 (33)
14
33 (37)
(26)
(12)
16
12
9 (10)
15 (17)
21 (20)
19 (19)
(18)
(9)
12
12
8 (10)
14 (15)
23 (23)
IDN nov-dec 1993B
SMMRI dec 1999C
SMMRI jun 2001D
SMMRI feb 2002E
SMMRI sep 2003F
SMMRI jul 2004G
CESID leto 2006H
CESID sep 2010
54 (60)
(66)
(46)
53
35
31 (34)
48 (53)
44 (47)
50 (56)
(51)
(28)
35
25
20 (22)
24 (27)
30 (30)
50 (55)
(47)
(22)
31
20
14 (15)
28 (32)
35 (35)
38 (42)
(28)
(15)
20
13
10 (12)
18 (20)
24 (23)
30 (31)
(25)
(20)
27
20
17 (18)
24 (25)
31 (30)
IDN 1966A
IDN nov-dec 1993B
SMMRI dec 1999C
SMMRI jun 2001D
SMMRI feb 2002E
SMMRI sep 2003F
SMMRI jul 2004G
CESID leto 2006H
CESID sep 2010
18
66 (73)
(74)
(55)
59
44
45 (50)
55 (62)
51 (54)
12
62 (70)
(61)
(41)
46
36
34 (38)
37 (40)
38 (38)
9
61 (67)
(58)
(36)
42
31
30 (34)
40 (45)
42 (42)
13
55 (61)
(44)
(33)
34
25
26 (29)
31 (35)
33 (33)
53 (54)
(49)
(38)
42
32
34 (37)
39 (42)
41 (40)
IDN 1966
IDN maj-jun 1990I
IDN nov-dec1993B
SMMRI dec 1999C
SMMRI jun 2001D
SMMRI feb 2002E
SMMRI sep 2003F
SMMRI jul 2004G
CESID leto 2006H
CESID sep 2010
39
58 (57)
78 (84)
(88)
(76)
76 (83)
65
66 (70)
73 (77)
68 (72)
31
48 (45)
73 (81)
(82)
(64)
67 (71)
57
57 (60)
55 (60)
56 (59)
26
35 (32)
68 (74)
(72)
(51)
56 (59)
45
43 (47)
53 (58)
60 (62)
31
29 (29)
63 (69)
(58)
(44)
49 (52)
38
41 (44)
46 (50)
49 (48)
... Vam bude komšija
... Vam bude šef
... da budete u
bliskom srodstvu
putem vlastitog
braka ili braka dece
71 (75)
(79)
(66)
68 (78)
60
61 (64)
62 (65)
64 (63)
Crnogorci
4
4
Srbi
(4)
1
13 (15)
13 (14)
1
2
4
2
(4)
12 (13)
15 (15)
1
3
6
16 (17)
2
27 (30)
23 (22)
2
3
22
14 (12)
12 (12)
4
24 (25)
28 (26)
3
6
Izvori: A – (Pantić, 1967). B – (Kuzmanović, 1994); ispitivanje građana Savezne Republike Jugoslavije. C – iz (Biro i dr., 2000). D – iz (Biro i
dr., 2002). E – iz (Biro i dr., 2002) i internog izveštaja za Savezno ministarstvo za nacionalne i etničke zajedniceF – iz (Papić i Dimitrijević,
2004). G – iz (Beogradski centar, 2005). H – iz internog izveštaja. I – iz (Pantić, 1991); u ovom istraživanju, sem prihvatanja i odbijanja, bio je
ponuđen i odgovor „Neodlučan sam”, kojeg je zaokruživalo oko 15% ispitanika za svaki odnos..
Brojevi predstavljaju procente odbijanja socijalnih relacija i odnose se na odgovore ispitanika sa teritorije Srbije bez Kosova i Metohije (u
slučaju B sa teritorije SR Jugoslavije bez Kosmeta). Brojevi u zagradama odnose se na odgovore pripadnika srpske nacionalnosti u Srbiji
bez Kosmeta (sem u redu B, gde su to odgovori Srba u SR Jugoslaviji i u redu I, gde su to odgovori Srba u Socijalističkoj Federativnoj
Republici Jugoslaviji).
Nakon ovoga najsigurnijeg poređenja, pokušaćemo da uporedimo i manje kompatibilna
istraživanja koja pokrivaju znatno duže vreme. Generalni zaključak izvešćemo nakon što analiziramo trendove na sva četiri ponuđena odnosa.
Da bi se imao bolji uvid u promene u distanci tokom vremena, korisno bi bilo grafički predstaviti
podatke iz Tabele 4. Međutim, pošto oni nisu potpuno uporedivi, pre njihovog prebacivanja u
grafičku formu, izvršena su ujednačavanja i izmene. Najpre, brojevi u graficima 5–8 odnose se
na odgovore celokupnog uzorka. Kad su u pitanju ona istraživanja gde su dati samo odgovori
ispitanika srpske nacionalnosti, taj broj je prilagođen na osnovu toga kako se u toj koloni razlikuju
odgovori celokupnog uzorka i uzorka srpske nacionalnosti – po pravilu je to vodilo proceni da bi
distanca na celokupnom uzorku bila od 1 do 5% veća nego kod građana srpske nacionalnosti.
Treba voditi računa i o tome da vremenski intervali na x-osi nisu jednaki.
istraživanje javnog mnenja : 113
Grafikon 5: Neprihvatanje drugih naroda kao državljana – hronološke promene
Grafikon 6: Neprihvatanje drugih naroda kao komšija – hronološke promene
Neprihvatanje stalnog života u državi pripadnika druge grupe predstavlja odnos koji zahteva
veoma malu socijalnu bliskost sa pripadnicima druge grupe, čak ne podrazumeva nikakav lični
kontakt ako se on ne želi, te se zato odbijanje tog odnosa uzima kao indikator vrlo visoke netolerancije. Podaci koji se tiču ovog odnosa, sadržani u Tabeli 4 i na Grafikonu 5, pokazuju cikcak
kretanje koje će biti karakteristično i za druge pojedinačne odnose. Posle veoma visokog nivoa
distance devedesetih godina, 2001. je zabeležen njen nagli pad da bi posle 2004. godine došlo do
novog porasta distance i sada je ona veća nego 2001. godine. U odnosu na rezultate od pre četiri
godine, neprihvatanje da pripadnici crnogorske nacionalnosti budu građani Srbije je nepromenjeno (treba uočiti to da početkom devedesetih ono praktično nije ni postojalo, mada je bilo najizrazitije kad je reč o pripadnicima drugih naroda). Nešto je opalo odbacivanje Albanaca kao
građana iste države. Ovaj rezultat zaslužuje pažnju zato što se skoro redovno dobijaju paralelne
oscilacije za svaku grupu a ovde je smer promena drugačiji nego za ostale grupe, a drugo, takav
pad se konstatuje kod odnosa prema grupi prema kojoj postoji najveća distanca i gde i dalje
114 : Kako građani Srbije vide tranziciju
postoji tenzija vezana za priznavanje nezavisnosti Kosmeta. Moglo bi izgledati da ova povećana
spremnost da se Albanci prihvate kao građani iste države znači da jedan broj ispitanika ne želi
da „upadne u zamku” tako što bi rekao da želi Kosmet u Srbiji a da ne želi Albance kao njene
državljane. Ovakvo objašnjenje ne stoji jer je, kao što će se videti, do blagog opadanja distance
došlo i kod drugih odnosa prema Albancima.
Grafikon 7: Neprihvatanje drugih naroda kao rukovodilaca – hronološke promene
Za praćenje promena u prihvatanju komšijskog odnosa nema odgovarajućih podataka iz 1966.
godine (tada su ispitanici pitani da li bi pristali da se druže sa pripadnicima određene grupe i
da im oni budu prijatelji). Prihvatanje da pripadnik neke grupe živi u susedstvu podrazumeva
veći stepen bliskosti, pa i mogućnost lične interakcije. I pored toga, procenti neprihvatanja ovog
odnosa nisu mnogo veći od neprihvatanja državljanstva. Kao što se vidi iz Grafikona 6, i ovde je
nespremnost da se prihvati ovakav odnos, u poređenju sa rezultatima od 2001. i od 2006. godine,
blago porasla prema svim grupama, izuzev prema Albancima, gde je blago smanjena.
Prihvatanje da drugi bude pretpostavljeni na poslu je, začudo, odnos na koji ispitanici teže
pristaju nego na bliske odnose ili susedstvo. Slično tome, u ranijim studijama se pokazalo da se na
to da neko iz druge etničke grupe ima rukovodeći položaj u republici pristaje skoro podjednako
teško kao na odnos koji se smatra najličnijim – stupanje u brak. Zašto je to tako? Ovakav raspored
odnosa na dimenziji socijalne distance ukazuje na distancu koja je rezultat međugrupnog sukoba, pri čemu se članovi druge grupe, protiv kojih se lično nema ništa protiv, smatraju opasnim
kada se nalaze na položajima koji od njih traže grupnu identifikaciju i omogućava im da ostvaruju
ciljeve vlastite grupe. U svakom slučaju, procenti onih koji se protive ovom odnosu nisu se spuštali
ispod 30%, uz retke izuzetke, i u postoktobarskom razdoblju se kreću u opsegu 30–60%, zavisno
od vremena ispitivanja i etničke grupe. Kod ovog odnosa nije došlo do značajnije promene u
poređenju sa periodom od pre 4 ili od pre 9 godina.
Prihvatanje bračne veze je odnos koji je najčešće korišćen u istraživanjima socijalne distance –
u mnogim istraživanjima je uziman kao jedini indikator etničke distance, tako da ima i najviše
vremenskih tačaka za poređenje. Nije sasvim jasno zašto je favorizovan od strane istraživača. To
jeste odnos sa najvećom distancom pa bi procenat njegovog prihvatanja, pošto se onda podrazumeva da se ostali odnosi prihvataju još više, mogao da se interpretira kao procenat onih bez
ikakve distance prema drugoj grupi. S druge strane, neprihvatanje ovog odnosa ništa ne govori
istraživanje javnog mnenja : 115
o negativnom stavu prema drugoj grupi niti ukazuje na potencijalnu društvenu diskriminiciju.
Ispitanik može smatrati da bi takav „mešoviti brak“ naišao na teškoće s obe strane, da bi u takvoj
bračnoj vezi bilo teško prevazići jezičke, kulturne i religijske barijere koje se nekad podrazumevaju. Drugim rečima, izuzetno visoka distanca s obzirom na ovaj odnos ne mora biti signal mogućih
socijalnih tenzija i diskriminacije u svakodnevnim odnosima.
Grafikon 8: Neprihvatanje bliskog srodstva putem braka – hronološke promene
I ovde je vidljivo (grafikon 8) da je, u poređenju sa rezultatima od pre 4 godine, distanca u blagom
porastu (povećana je prema 4 grupe, a jedino je u odnosu prema Albancima nešto smanjena), ali
je u blagom opadanju u poređenju sa podacima iz 2001. godine.
Ako pokušamo da objedinimo slike koje se tiču pojedinačnih odnosa i pojedinačnih naroda, mogli bismo izvući sledeći zaključak. Posmatrano iz šire vremenske perspektive, može se konstatovati da je etnička distanca naglo porasla pre i tokom ratnih zbivanja iz devedesetih, da je prvih
godina u demokratskom, postpetooktobaskom periodu, uz izvesne oscilacije, opadala, a da se taj
trend prekida 2004. godine, posle čega dolazi do blagog ali konstantnog porasta distanciranja,
i da je distanca trenutno na nivou na kojem je bila neposredno posle demokratskih promena
(približno kao 2001. godine).
8. Prostorno-vremenska poređenja
Da bismo imali jasniju sliku o tome šta dobijeni rezultati znače, korisno bi bilo posmatrati ih ne
samo u vremenskoj dimenziji istraživanja u Srbiji već, ako je moguće, i u širem kontekstu, uporedo sa rezultatima u državama u okruženju. Srećom, neka takva ispitivanja nam stoje na raspolaganju
Pre svega, u Crnoj Gori je u tri navrata sprovedeno ispitivanje etničke distance u kome je korišćena
identična metodologija i čiji rezultati su detaljno izloženi tako da možemo izdvojiti podatke o
manjinskim grupama koje se spominju i u našem ispitivanju i socijalne odnose o kojim je i kod
nas pitano, i izmerenu distancu te trend promena uporediti sa našim rezultatima. Jedno od tih
istraživanja sprovedeno je u proleće 2000. godine (Kuzmanović, 2001), nakon čega je Centar za
demokratiju i ljudska prava (Cedem) sproveo dva istraživanja javnog mnenja: maja 2004. godine
(Cedem, 2005) i u proleće 2007. godine (Cedem, 2007). Rezultati su prikazani na Grafikonu 9, a
uz njih su radi poređenja prikazani podaci iz dva Cesidova istraživanja (ovoga puta se procenti
odnose na odbacivanja od strane građana Srbije a ne samo građana druge nacionalnosti).
116 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Grafikon 9: Hronološke promene etničke distance u C. Gori – poređenje sa Srbijom
Rezultati koji prikazuju socijalnu distancu u tri perioda – prepetooktobarskoj Jugoslaviji Slobodana Miloševića, postoktobarskoj Jugoslaviji pre raspisivanja referenduma o nezavisnosti Crne
Gore i proglašenja nezavisnosti i u već tri godine nezavisnoj Crnoj Gori, pokazuju blag ali dosledan porast distance prema sve četiri etničke grupe.50 Distanca je povećana i prema svim drugim
narodima koji su uključeni u skalu – Rusima, Amerikancima, Italijanima, Englezima... Rezultati,
dalje, pokazuju da je i etnička distanca svih grupa porasla. Najveću etničku distancu pokazuju
Srbi, potom Crnogorci i Bošnjaci, pa Albanci. Etnička distanca prema Albancima i Romima je
značajno veća nego u našem istraživanju, bar 10% za svaki odnos, a veća je i distanca prema
Bošnjacima i Hrvatima, mada ne u tolikoj meri..
Rezultate istraživanja u Srbiji i Crnoj Gori možemo uporediti i sa dva istraživanja distance sprovedena u Bosni i Hercegovini (BiH): jednog iz 2002. godine (Puhalo, 2003) i dugog iz marta 2009.
(Puhalo, 2009). Ovde ćemo izdvojiti međusobnu distancu pripadnika tri etničke grupe – Srba,
Bošnjaka i Hrvata, s obzirom na komšijske odnose i bračnu vezu. Podatke smo grafički predstavili
na sledeći način (Slika 1).
Slika 1: Etnička distanca u BiH – poređenje sa Srbijom
Napomena: U zagradama je procenat odbijanja dobijen u CeSID-ovom istraživanju 2010. u Srbiji.
S obzirom na državljanstvo, distanca građana Crne Gore prema Albancima, Bošnjacima Hrvatima i Romima iznosila je 48%, 25%, 37%
i 37%. S obzirom na komšijske odnose, ovi procenti su 52%, 29%, 38% i 47%. S obzirom na nadređeni položaj na poslu; 64%, 42%, 54% i
66%; s obzirom na bračnu vezu: 78%, 63%, 66% i 82%.
50
istraživanje javnog mnenja : 117
Međusobni odnosi tri konstitutivna naroda su složeni i tenzični. Hrvati podjednaku distancu ispoljavaju i prema Srbima i prema Bošnjacima. Bošnjaci pokazuju nešto veću distancu nego Hrvati, i
to nešto više prema Srbima nego prema Hrvatima. Srbi ispoljavaju značajno veću distancu nego
Bošnjaci i Hrvati, i to nešto više prema Bošnjacima nego prema Hrvatima. Za ovu priliku bitna su
i poređenja sa distancama koje ove grupe pokazuju u našem istraživanju. Bosanskohercegovački
Srbi ispoljavaju značajno veću distancu prema Hrvatima i Bošnjacima nego Srbi u Srbiji – otprilike
je kod njih ustanovljeno 30% više odbijanja ovih odnosa. Ali i Bošnjaci pokazuju veću distancu
prema Srbima (među njima su nađeni dvadesetak procenata više odbijanja i nešto veća distanca
prema Hrvatima – zbog malog broja ispitanika u uzorku, nismo mogli da uporedimo distancu
Hrvata u Srbiji sa Hrvatima u BiH). Značajno je da poređenja sa podacima iz 2002. godine (Puhalo, 2003) pokazuju da se, posle 7 godina mira, distanca Srba prema Hrvatima i Bošnjacima,
kao i Bošnjaka prema Srbima i Hrvatima, značajno povećala. Na primer, 2002. godine 50% Srba
nije prihvatalo Bošnjake kao komšije, a 2009. tako se izjasnilo 61% njih. Takođe, 2002. godine
33% Bošnjaka nije prihvatalo Srbe kao komšije, a 2009. godine njih 38%. Ne samo da je porasla međusobna distanca već je među sva tri naroda porasla i distanca prema Romima, i ona je
drastično veća nego distanca prema Romima u Srbiji: samo oko 5% građana bi pristalo da stupi
u brak sa Romima.
Nisu nam dostupni rezultati eventualnih istraživanja iz drugih bivših jugoslovenskih republika.
Jedan fragmentarni izveštaj, iz sekundarnog izvora, tiče se istraživanja etničke distance u Makedoniji 2004. godine. On pokazuje da je i među makedonskom i među albanskom etničkom
grupom bilo manje od 10% onih koji su bili spremni da stupe u brak sa pripadnikom druge grupe.
Spremnost za druženje i saradnju na poslu pokazalo je nešto više od 50% ispitanika u obe grupe.
Svi ovi procenti su se neznačajno razlikovali od onih dobijenih dve godine ranije, 2002.
U okviru redovnih ispitivanja javnog mnenja u Sloveniji, građanima je postavljano pitanje koje
od grupa ljudi ne bi želeli za susede. Rezultati za period 1999–2002. ne samo da pokazuju visoku etničku distancu već svedoče i o porastu distance u tom periodu (koji neposredno prethodi
pridruživanju EU 2004. godine). Tako, Rome ne bi želelo za susede 37% građana 1999. godine a
43% 2002. godine, Muslimane ne prihvata kao susede 23% 1999. godine i 26% 2002. godine, a
Jevreje 17% 1999. godine i 22% 2002. godine (Toš i sar., 2005). Anketiranje pripadnika manjinskih
grupa u Sloveniji – rezultati su objavljeni 2005. godine (Komac i Medvešek, 2005) – pokazalo je
da 40% članova manjinskih grupa izjavljuje da je netolerancija prema njima veća nego što je bila
pre nezavisnosti Slovenije, 30% da je ista a 13% da je smanjena.
Brojni istraživači koji su analizirali etničku distancu među narodima bivše Jugoslavije i promene
distance tokom nekoliko decenija, od šezdesetih do kraja devedesetih godina, na osnovu pregleda istraživanja od kojih su samo neka ovde spomenuta, jednoglasni su u zaključku da je etnička
distanca među jugoslovenskim narodima još od šezdesetih godina, pa čak i neposredno pred
izbijanje ratnih sukoba, bila na niskom nivou (najniža je čak bila tamo gde će ratni sukobi biti
najkrvaviji), i po svoj prilici ispotprosečna u poređenju sa distancom u drugim multietničkim
društvima. Do naglog rasta međusobne distance dolazi neposredno pred ratne sukobe početkom
devedesetih i sa raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Time se dokazuje da
argumenti o vekovnoj mržnji kao izvoru njenog raspada i ratnih konflikata, koji su, kako napominje Jović (2001), posebno (bili) popularni i prošireni u javnom mnenju Zapada, među zapadnim političarima i vojnim predstavnicima, ni u hrvatskoj istoriografiji, nemaju nikakvog uporišta.
Etnička distanca porasla je zbog pogoršanih političkih odnosa ili, kako to B. Kuzmanović formuliše:
„više je politička elita (dijelom i intelektualna) indukovala nacionalne tenzije, a potom i sukobe,
nego što su pogoršani nacionalni stavovi i nespremnost naroda da žive jedni sa drugima prisiljavali tu elitu da vodi oštriju i nepomirljivu nacionalnu politiku“ (Kuzmanović, 2001: 191).
118 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Ova istraživanja donose jedan važan detalj: porast distance o kojem je reč nije zabeležen samo
među zaraćenim narodima već je znatno porasla i distanca prema dojučerašnjim susedima koji
nisu bili uključeni u ratne sukobe ili su se, štaviše, mogli smatrati saveznicima u sukobu, kao što
je distanca porasla ne samo kod naroda uključenih u njega već i u onim državama u kojima je rat
izbegnut (primeri se mogu naći u Kuzmanović, 2001).
Pošto je serija ratnih sukoba okončana, države su krenule prema pomirenju, demokratizaciji i integrisanju u Evropsku uniju. Jezik mržnje je nestao iz medija, kao i drastični slučajevi međunacionalne
netrpeljivosti. Tranzicija je donosila i rušenje barijera u ekonomskom, političkom, kulturnom
životu, uspostavljala se komunikacija i među političarima i među građanima. Moglo se očekivati
da će istom brzinom doći do opadanja etničke distance. Otuda je iznenađujuće da ona u Srbiji
nije bitno promenjena u odnosu na period početne demokratizacije iz početka dvehiljaditih i da
se, posle izvesnog pada distance, poslednjih 6 godina beleži njen blagi uspon.
Ako se ta slika pogleda iz šire prostorne perspektive, postaje još sumornija. Svi uporedljivi indikatori međunacionalne distance u susednim državama do kojih smo došli – pre svega, u Bosni i
Hercegovini i Crnoj Gori, mada mogućnost za neka poređenja postoji i kad su u pitanju Slovenija
i Makedonija – pokazuju značajno veću distancu nego u Srbiji, i to distancu koja kontinuirano
blago raste. U BiH međusobna nespremnost naroda da stupe u brak jedni sa drugima je na visini
odbijanja Srba u Srbiji prema Albancima, pa i veća.
I opet je važno imati na umu to da se ne radi samo o distanci prema narodima sa kojima je postojao oštar konflikt već i o distanci prema drugim narodima, koji nemaju veze sa aktuelnim sukobima. Distanca prema Mađarima i Romima – grupama sa kojima se nije bilo u konfliktu – postojano raste i na višem je nivou nego 2002. godine. U Crnoj Gori je povećana distanca i prema svim
stranim narodima, raspon ide od Rusa do Amerikanaca. I u BiH i u Crnoj Gori postoji veoma velika
distanca prema Romima, znatno veća nego u Srbiji. Radi se, dakle, ne samo o međusobnom nepoverenju naroda koji još uvek ne mogu postići politički dogovor već i povećanju opšte netolerancije prema drugima, i ona je, sugerišu nalazi, u Srbiji manja nego u Crnoj Gori i BiH.
Upada u oči da u sve tri upoređene države (Srbija, BiH, Crna Gora) građani koji se izjašnjavaju kao
Srbi pokazuju veću distancu nego drugi narodi. U slučajevima kada su podaci uporedljivi, vidi se
da Srbi u Srbiji pokazuju manju distacu nego Srbi u BiH, baš kao i Bošnjaci u Srbiji u poređenju sa
Bošnjacima u BiH.
Mogući odgovor na pitanje zašto etnička distanca ne opada očekivanim tempom bi mogao glasiti
da je smanjivanje distance, pogotovu posle ratnih sukoba i sistematske propagande, spor i dugotrajan proces. Ovaj odgovor bi mogao da sugeriše i postojanje značajnih generacijskih razlika,
jer društvena praksa u kojoj ljudi žive, pogotovu socijalizacija tokom „kritičnog perioda“ u kojem
bi ljudi bili najprijemčiviji za uticaj agenasa političke socijalizacije, oblikuje čovekova uverenja i
stavove koji se onda teško menjaju. Nekada se kaže da do ozbiljnih promena društvene svesti
može doći tek kad nove generacije zamene stare.
Ovakav odgovor, međutim, ne nalazi potvrdu u ovde spominjanim istraživanjima. Najpre, što se
sporosti promena tiče, čak i da zanemarimo porast distance koji se konstatuje u sve tri države,
šezdesete, koje se, kada se radi o pokazateljima distance, uzimaju kao „nacionalno-idilični period“ (Baćević, 1991: 154) bile su vremenski udaljene od rata otprilike koliko i sadašnji period od
ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i to od rata mnogo krvavijeg od ovih poslednjih. Tokom relativno kratkog perioda od sredine četrdesetih do šezdesetih došlo se do stepena
međunacionalnih odnosa koji, kada se uzme u obzir sadašnji trend promena, izgleda dostižan
tek budućim generacijama. Sem toga, u ovom kontekstu je veoma značajan nalaz o minimalistraživanje javnog mnenja : 119
nim uzrasnim razlikama nađenim kako sada tako i šezdesetih godina. Bilo koja pretpostavka o
generacijskoj uslovljenosti distance – da će veću ili manju distancu imati oni koji su odrastali bilo
u predratnoj Jugoslaviji (pre Drugog svetskog rata), ili u vreme ratova, ili u Titovoj Jugoslaviji,
ili u posttitovskom periodu – pokazuje se neopravdanom, baš kao i eventualna pretpostavka o
važnosti životnog ciklusa – da godine života nose veću ili manju otvorenost i rezervisanost prema
drugima.
Generacije koje odrastaju na ovim prostorima koje – kako je neko negde primetio – karakteriše
„manjak geografije a višak istorije“ imaju dramatično drugačija životna iskustva. Ako i pored tih
razlika koje su važan deo ličnih i društvenih istorija, dele slična uverenja i stavove, onda formativne
faktore tih stavova treba tražiti u nečemu što je svima njima zajedničko. A različitim generacijama
je u sadašnjosti zajednička, kada ih povezuju isti politički stavovi, izloženost istim ideološkim
uticajima. Posle Drugog svetskog rata napori za pomirenje i nove integracije i za uspostavljanje
„bratstva i jedinstva“ bili su izuzetno snažni i usmereni podjednako na sve generacije, bez obzira
na njihovo životno iskustvo, i na sve narode, a i radilo se o stanovništvu jedne države koje je prihvatalo uniformnu – a ne svako svoju – ideološku istinu i sliku o drugima. Danas se procesi reintegracije uspostavljaju u svakoj državi bivše Jugoslavije posebno, a u tom poslu su „angažovane“
različite i međusobno suprotstavljene istine i predstave o drugima. Ali možda ni to nije dovoljno
objašnjenje za neuspešnost ovih procesa. Mirenje zajednica je slično zarastanju rana – to je u
neku ruku prirodan proces koji spontano počinje sa prestankom ratova, postepenim zaboravom
i međuljudskom upućenošću. Ako politike reintegracije ovakvim spontanim reintegracijama ne
pomažu nego odmažu, nisu li na delu, uprkos drugačijoj javnoj retorici, stalni napori da se učvrste
takve ideologije koje uče „Problem su Drugi“, kojima je uzajamno nepoverenje neizbežna posledica, a možda i cilj?
Podacima u ovom radu nedostaje jedan referentni okvir koji bi bio veoma važan za njihovo jasnije
sagledavanje, a to je šira slika stanja u aktuelnom društveno-istorijskom periodu u drugim zemljama u svetu, pre svega, kod evropskih suseda. Ovaj reper, koji bi za izricanje vrednosnih komentara i sugerisanje standarda bio korisniji od poređenja sa podacima iz šezdesetih godina, izostao
je ne samo zato što bi se time proširio ovde postavljen tematski okvir koji se tiče tranzicije u Srbiji
već i zato što nam ti podaci, nažalost, nisu poznati. Ipak, neki fragmentarni podaci, koji se ne tiču
same etničke distance ali jesu sa njom u vezi, postoje. Tako, još krajem devedesetih su istraživanja
javnog mnenja u Evropi pokazala visok stepen ksenofobije i rasizma među građanima: jedna
trećina ispitanih izjavila je da uopšte nije rasistička, jedna trećina da je to pomalo, a jedna trećina
je svoje stavove otvoreno nazvala rasističkim (Eurobarometer, 1997). Agencija za osnovna prava
pri Evropskoj uniji, u svom izveštaju za 2009. godinu, upozorila je da je u periodu 2000–2007.
zabeležen značajan porast rasizmom i ksenofobijom motivisanog nasilja širom Evrope (European
Union, 2009). Očigledno, šire okruženje ne nalikuje društvu nulte distance, pa čak ni Jugoslaviji
šezdesetih, već je to Evropa opterećena etničkim tenzijama i ksenofobijom.
Mogući ulazak Srbije u Evropsku uniju staviće pred nova iskušenja sklonost obeju strana
ka etničkom distanciranju. U svakom slučaju, izgleda da tranzicioni put Srbije svakako vodi
pridruživanju državama EU, ali za sada nikome ne pada na pamet da ga nazove putem bratstva
i jedinstva.
Literatura
Beogradski centar za ljudska prava. 2005. Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2004. Beograd: Beogradski centar za
ljudska prava
Biro, Mikloš, Logar-Đurić, Svetlana i Bogosavljević, Srđan. 2000. Politički uticaj provladinih i nezavisnih televizija u
Srbiji. Nova srpska politička misao, br. 7 (1–2): 227–242
120 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Biro, Mikloš, Mihić, Vladimir, Milin, Petar, i Logar, Svetlana. 2002. Did Socio-Political Changes in Serbia Changed
the Level of Authoritarianism and Ethnocentrism of Citizens?, Psihologija, br. 35 (1–2): 37–47
Bogardus, Emory. 1925. Measuring Social Distances. Journal of Applied Sociology, br. 9: 299–308
Centar za demokratiju i ljudska prava (Cedem). 2007. Etnička distanca, april–maj 2007, Podgorica, dostupno na
http://89.188.32.41/download/etnicka_distanca2007.pdf, posećeno 20. 11. 2010.
Centar za demokratiju i ljudska prava (Cedem). 2005. Vrijednosne orijentacije i etnička distanca u Crnoj Gori, jun
2004, dostupno na http://www.cedem.me/fajlovi/editor_fajlovi/istrazivanja/CEDEM_maj04.pdf, posećeno 20.
11. 2010.
Eurobarometer Opinion Poll no 47. 1. 1997. Racism and Xenophobia in Europe, dostupno na http://ec.europa.
eu/public_opinion/archives/ebs/ebs_113_en.pdf
European Union Agency for Fundamental Rights. 2009. Annual Report, dostupno na http://www.fra.europa.eu/
fraWebsite/attachments/FRA-AnnualReport09_en.pdf, posećeno 21. 11. 2010.
Jović, Dejan. 2001. Razlozi za raspad socijalističke Jugoslavije: kritička analiza postojećih interpretacija. Reč, br.
62: 91–157
Komac, Miran i Medvešek, Mojca. 2005. Kakšna naj bi bila integracijska politika? O rezultatih projekta Percepcije
slovenske integracijske politike, u: Razprave in gradivo No. 46, str. 6–46. dostupno na http://www.inv.si/RIG/
RIG%2046/integ_politika_v.pdf, posećeno 21. 11. 2010.
Kuzmanović, Bora. 1994. Socijalna distanca prema pojedinim nacijama, u: Lazić, M. (prir.), Razaranje društva
(225–244). Beograd: „Filip Višnjić“
Kuzmanović, Bora. 2001. Etnička distanca u Crnoj Gori, u: Đukanović, Borislav, Kuzmanović, Bora, Lazić, Mladen, i
Bešić, Miloš: Nacija i država, str. 177–246. Podgorica: SoCEN
Marko, Joseph. 2004/5. The Referendum on Decentralization in Macedonia in 2004: A Litmus Test for Macedonia’s Interethnic Relations. European Yearbook for Minority Issues, Vol.4, 2004/05, 695–721.
Pantić, Dragomir. 1967. Etnička distanca u SFRJ. Beograd: IDN
Pantić, Dragomir. 1991. Nacionalna distanca građana Jugoslavije, u: Bačević, Ljiljana (redaktor), Jugoslavija na
kriznoj prekretnici. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Institut društvenih nauka.
Papić, Tanja i Dimitrijević, Vojin (ur.). 2004. Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2003. Beograd: Beogradski centar za
ljudska prava
Puhalo, Srđan. 2009. Etnička distanca i (auto)stereotipi građana Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Friedrich-EbertStiftung
Puhalo, Srđan. 2003. Etnička distanca građana Republike Srpske i Federacije BiH prema narodima bivše SFRJ.
Banja Luka: Friedrich Ebert Stiftung
Scheepers, Peer, Gijsberts, Merove, Hello, Evelyn. 2002. Religiosity and Prejudice Against Ethnic Minorities in
Europe: Cross-National Tests on a Controversial Relationship. Review of Religious Research, Vol. 43(3): 242–265
Toš, Niko i sar. 2004. Vrednote v prehodu III, u: Toš, Niko (ur.), Slovensko javno mnenje 1999–2004. Fakulteta za
družbene vede, ISS – CPOMC
istraživanje javnog mnenja : 121
122 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Đorđe Vuković
Izborne orijentacije
građana Srbije posle
dvehiljadite godine
124 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Napomene o izvorima podataka
Promene koje su se dešavale na partijskoj sceni Srbije u poslednjih deset godina uzrokovane su
promenama u izbornim orijentacijama građana Srbije. Radi stvaranja adekvatne hronologije svih
dešavanja na ovom planu, neophodno je da se kao osnovni koriste podaci iz dva različita izvora.
Jedan čine izborni procesi u poslednjih deset godina, a drugi istraživanja javnog mnjenja.
Imajući u vidu to da se izborni procesi u Srbiji održavaju na četiri različita nivoa, uputno je izdvojiti
republički nivo kao najznačajniji za praćenje promena izborne orijentacije. Za tu svrhu podaci dobijeni prilikom izbora za predsednika republike, pokrajinskih i lokalnih izbora mogu se uzeti kao
posredni. Sama procedura koja se primenjuje pri njihovom odvijanju i tela koja se formiraju u tom
procesu ne definišu partijsku scenu kao izbor za poslanike na republičkom nivou. Stoga o ovim izborima neće biti posebno reči, već će oni biti stavljeni u funkciju veze sa partijskim strukturiranjem
i promenama u izbornoj orijentaciji.
U cilju stvaranja hronologije promene izbornih orijentacija, podaci iz javnomnenjskih istraživanja
koristiće se za one periode kada nije bilo parlamentarnih izbora. Dve napomene su neophodne
kada su u pitanju ovako dobijeni podaci. Najpre, istraživanja javnog mnenja kao naučni metod
daju određen stepen greške, stoga treba imati na umu da podaci koje budemo iznosili nisu jednako
egzaktni kao oni dobijeni u izbornom procesu. Sa druge strane, javnomnenjska istraživanja beleže
trenutna raspoloženja birača, a ona su se značajno menjala, čak i u jednoj kalendarskoj godini.
Stoga će se kao podaci iz javnomnenjskih istraživanja za jednu godinu uzimati oni koji mogu da
karakterišu najznačajnije promene. Kao ekvivalent glasanju na izborima, u istraživanjima uzimamo
izborno opredeljenje birača, odnosno, odgovor ispitanika na pitanje Za koju stranku planirate da
glasate na sledećim parlamnetarnim izborima? Opredeljenje za neku političku stranku definišemo
kao izbornu orijentaciju i poredimo je sa rezultatima glasanja na izborima.
Pored objašnjenja o tipu podataka koje koristimo, neophodno je ukazati i na jednu činjenicu koja
prati sve analize vezane za birače i njihova opredeljenja u Srbiji. Između broja birača koji se pominje
u biračkom spisku i broja birača koji su zaista prisutni u zemlji postoje značajna odstupanja. Prema
brojevima koje možemo naći u biračkom spisku, u Srbiji ima oko 6,7 miliona birača, dok sve nama
dostupne analize51 upućuju na to da se taj broj kreće oko 5,5 miliona. Pored određenih propusta
koji se mogu pripisati lošem vođenju biračkog spiska, ovakakva razlika u brojevima prevashodno
je određena karakterom navedenih podataka. Naime, broj birača u biračkom spisku jeste pravno
stanje, dok je broj birača koji su prisutni u Srbiji realno stanje. U strukturi te razlike najveći broj
birača čine oni koji su državljani Srbije i koji u dužem vremenskom periodu žive u inostranstvu.
Ovaj podatak je važan kada se imaju u vidu podaci dobijeni iz javnomnenjskih istraživanja i rezultati
izbora. U oba slučaja, važno je umanjiti biračko telo da bi se mogli dobiti realni okviri pojedinih pojava. U prvom slučaju, dihotomije poput projektovanog nivoa izborne participacije i apstinencije,
obima izborne orijentacije i obima neopredeljenih. Kada su u pitanju rezultati izbora, realnu sliku
izborne participacije i apstinencije možemo dobiti tek ako uzmemo u obzir one birače koji mogu
zaista koristiti svoje aktivno biračko pravo. Uzmimo, na primer, poslednje parlamentarne izbore u
Srbiji na kojima je izlaznost, prema zvaničnim podacima, bila 61,35%. Ovaj podatak se temelji na
činjenici da birački spisak sadrži 6,7 miliona birača, a da je na pomenute izbore izašao 4,1 milion
njih. Ukoliko koristimo procenu da je u Srbiji realno prisutno 5,5 miliona birača, onda je procenat
izlaznosti znatno veći i doseže obim od 75%.
Poslednja u nizu napomena odnosi se na to da će se pratiti i promene nastale u polju izborne
regulative. One su važne jer značajno mogu uticati na same izborne skorove stranaka i na proces
formiranja izvršne vlasti.
51
Istraživački podaci iz Cesida pokazuju da preko 20% građana ne boravi u zemlji.
istraživanje javnog mnenja : 125
1. Promene u izbornim orijentacijama i pravci formiranja partijske scene
1.1. Izborna 2000. godina – parlamentrani izbori
U turobnim vremenima u kojima se odvijaju dešavanja posle oktobarskih promena došlo je do
značajnih promena u izbornom sistemu koji određuje izbor narodnih poslanika. U periodu od oktobarskih dešavanja pa do decembarskih izbora formirana je prelazna vlada koju čine predstavnici
Socijalističke partije Srbije (SPS), Srpskog pokreta obnove (SPO) i koalicije Demokratska opozicija
Srbije (DOS). Promena raspoloženja biračkog tela, kao i očekivanja o demotivisanju birača čije su
stranke izgubile prethodne predsedničke i savezne izbore (Socijalistička partija Srbije /SPS/ i Srpska
radikalna stranka /SRS/), izazvali su promene izbornih procedura. Tada postojeći izborni sistem doveo bi do još lošijeg rezultata u broju mandata od onog koji je ostvaren na decembarskim izborima
za pomenute dve stranke. Stoga je i logična bila procena da je neophodno ići prema promeni izborne formule, a za realizaciju te odluke postojala je skupštinska većina. Predlog promene je inicirao
lider radikala Vojislav Šešelj, a podrška je dobijena od tada tri najveće parlamentarne grupe: SPS-a,
SRS-a i SPO-a. U periodu posle 2000. godine, nije postojala definisana politička volja da se ovaj
izborni model promeni52, a krhke parlamentarne većine nisu htele da diraju sistem u vezi s kojim
je postojao elementarni konsenzus stranaka. Istini za volju, proporcionalni izborni sistem, sa jednom izbornom jedinicom i cenzusom od 5%, nije značajno (de)favorizovao nijednu od etabliranih
političkih stranaka, pa stoga i ne treba da čudi njegovo opstajanje u nekoliko izbornih ciklusa.
Tabela 1: Procenat osvojenih glasova stranaka na izborima u decembru 2000. godine
DOS
SPS
SRS
SSJ
Ostali
Ukupno
64,4%
13,50
8,5%
5,3%
8,3%
100,0%
Uz sve rezerve koje treba imati kada je u pitanju ovakvo upoređivanje podataka, izlaznost na
republičkim izborima 2000. godine je bila niža za skoro milion birača od one sa saveznih izbora iz
septembra. Očigledno je da su pristalice nekadašnjih stranaka režima bile nisko motivisane da participiraju u ovom izbornom procesu, i to se očitava i u izbornom rezultatu partija koje su sačinjavale
pređašnji režim. Na decembarskim izborima 2000. godine samo su četiri liste ušle u parlament.
Izbori su obeleženi nadmoćnom pobedom koalicije DOS, ona je postala predominantna politička
opcija, sa 64,4% glasova i 70,4% mandata. To joj je omogućilo da samostalno formira izvršnu vlast.
Pored nje, u parlament je ušla i lista SPS (13,5% glasova i 14,8% mandata), SRS (8,5% glasova i 9,2%
mandata) i Stranka srpskog jedinstva (5,3% glasova i 5,6% mandata). Ovako iskazane izborne orijentacije i na njima zasnovana partijska scena nisu bile dugog veka. Neposredno pre izbora i u toku
izborne kampanje naslućivalo se da će koalicija DOS imati problema da održi homogenost, a time i
stabilnost izvršne vlasti koja je iz nje proistekla.
1.2. Neizborne 2001. i 2002.53 – javnomnjenjska istraživanja
Promene na partijskoj sceni, kao i pravci novog pregrupisavanja, već početkom 2001. godine
obeleženi su podelama i faktičkim raspadom koalicije DOS. Ključna linija podela se odigravala
između dve najjače stranke ove koalicije: Demokratske stranke Srbije (DSS) i Demokratske stranke
(DS), a podela je personifikovana odnosom između Vojislava Koštinice, tadašnjeg predsednika
Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), i Zorana Đinđića, tadašnjeg predsednika Vlade Srbije. Ako kao
prvu mernu tačku uzmemo proleće 2001. godine, primetno je da DSS tada predstavlja stranku koja
ima najveće poverenje građana Srbije. U istraživanju iz maja te godine, skoro 50% izborno opredeljenih je stalo uz nju. Drugu po snazi stranku čini DS, koji je u istom istraživanju meren sa skoro
dvostruko manjim skorom od 26%. Potom slede SPS, koji ima 12% opredeljenih ispitanika, i SRS, sa
7% opredeljenih.
52
Izuzimajući nekoliko amandmanskih promena koje se tiču procedure prikupljanja podrške birača za proces kandidovanja.
53
Neizborne jer u tim godinama nije bilo republičkih parlamentarnih izbora
126 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Sledeći presek „stanja“ izbornih orijentacija pokazuje da je godinu dana kasnije došlo do
promena u raspoloženju birača. Naime, značajno je opao rejting DSS-a, dok je DS svoj uspeo da
održi, što je dovelo do ujednačavanja snaga ovih dveju stranaka na nivou od trećine izborno
opredeljenih. SPS je uspeo da povrati deo svojih pristalica i njihov porast je vidljiv i u povećanju
broja onih koji pristaju uz ovu stranku. Od preostale partijske scene, SRS je tavorio na dnu držeći
glavu iznad zakonski propisanog cenzusa (oko 7%). Ove podatke treba sagledavati i u kontekstu
promena broja onih koji su bili spremni da nam iskažu svoj politički izbor. U maju 2001. godine
procenat izborno opredeljenih bio je za 10% veći nego u istraživanju iz 2002. godine. Osnovan
je zaključak da se biračko telo DSS-a u ovom periodu nije prelilo prema drugim partijama, već je
svoj politički stav krilo ili sebe videlo u apstinenciji.
Tokom 2002. godine dva su događaja dovela do promena u izbornim orijentacijama ispitanika i
dala su značajan impuls formiranju partijske scene Srbije.
Dva ciklusa izbora za predsednika Srbije, u septembru i decembru, nisu uspešno dovedena do
kraja jer nije ispunjena zakonski predviđena obaveza da se na biralištima pojavi polovina od ukupnog broja upisanih birača. Iz izbornog sukoba kandidata DSS-a Vojislava Koštunice i kandidata
koji je predstavljao ostatak koalicije DOS Miroljuba Labusa najveću korist je izvukao neko treći,
kandidat SRS-a Vojislav Šešelj. Sa potencijalom od osvojenih 850.000 glasova u septembru, on
je mogao onemogućiti uspeh izbornog procesa te je svoje glasače pozvao na bojkot drugog izbornog kruga. U ponovljenom izbornom procesu, iako je bilo izvesno da predsednik Srbije neće
biti izabran, Šešelj je uspeo da podigne svoj izborni skor za preko 200.000 glasova (sa 850.000
na 1.060.000). Ovakav izborni rezultat je njegovu stranku iz zone cenzusa, već u sledećoj godini,
preveo u status najjače stranke u zemlji. Uspon SRS-a prati trend opadanja pristalica SPS-a po
sistemu spojenih sudova jer se radi o strankama koje crpu glasove iz sličnog biračkog tela,.
Drugi podsticaj formiranju partijske scene Srbije došao je u vidu formiranja nove političke opcije:
stranke G-17 plus. Iz civilnog polja, ova ekspertska nevladina organizacija krajem 2002. godine
prelazi u politički domen. Lider te nove političke opcije je kandidat ostatka DOS-a na septembarskim izborima: Miroljub Labus. Formiranje ove političke opcije značajno utiče na rejting DS-a.
Istraživački podaci iz decembra te godine pokazuju da je DS izgubio značajan broj izborno orijentisanih, što se poklapa sa porastom podrške G-17 plusu.
Stoga u istraživanju iz decembra 2002. godine na partijskoj sceni Srbije deluje pet relevantnih
opcija – navodimo ih po snazi: DSS (34%), DS (19%), SRS (17%), G17 Plus (12%) i SPS (6%).
Grafikon 1: Promene u izbornoj orijentaciji tokom 2001. i 2002. godine
istraživanje javnog mnenja : 127
1.3. Izborna 2003. godina – javnomnjenjsko istraživanje i parlamentarni izbori
Kao i u 2002, i u ovoj godini izborne orijentacije su se menjale, što je značajno uticalo na poziciju pojedinih stranaka u partijskom sistemu. Imajući u vidu to da su izbori održani u poslednjoj
nedelji te godine, pored izbornih podataka, koristićemo i one iz javnomnenjskih istraživanja da
bi se uočile promene u izbornim orijentacijama. U toj burnoj godini, tri su događaja obeležila
političko-partijski sistem.
Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je bio ključna figura DS-a, izvršilo je ogroman uticaj
na izborna opredeljenja građana Srbije. Prema istraživanju koje je sprovedeno neposredno po
ubistvu premijera Đinđića, rejting DS-a se vinuo do visina koje ova stranka nije dostigla nikad
dosad. U tom merenju raspoloženja birača, preko polovine orijentisanih ispitanika je reklo da
bi svoj glas poverilo upravo DS-u. To je, sa druge strane, učinilo da se smanjenji broj onih koji su
izborno orijentisani ka DSS-u (pao na ispod petine) i ka G-17 plusu (na 6%). Jedino je rejting SRS-a
ostao na pređašnjem nivou (17%), dok je SPS i dalje kuburio na ivici cenzusa (6%).
Da pojedinačni događaji ne mogu trajno da promene raspoloženje birača, potvrđuju i događaji
koji su usledili. Drugu značajnu tačku u promenama opredeljenja birača nalazimo u kasnom letu
iste godine. Vladajuća koalicija, odnosno, vlada koju ona čini, biva označena kao korupcionaška
i na njen račun se iznosi set afera. U tom procesu prednjače G-17 plus i DSS te se tako menja i
rejting ovih dveju stranaka. U septembarskom merenju raspoloženja birača dolazi do takve preraspodele izborno orijentisanih da sve četiri stranke (DS, DSS, SRS i G-17 plus) imaju priližan rejting u skupini izborno orijentisanih.
U izbornoj godini, ključna je struktura partijske scene koja nastaje na osnovu izbornih rezultata.
Kao uvod ovom procesu, održani su treći izbori na kojima ponovo nije izabran predsednik republike. Kao i u predhodna dva ciklusa, najveći dobitnik ovih izbornih procesa jeste SRS, sada sa novim
kandidatom i liderom: Tomislavom Nikolićem. U izbornoj trci sa kandidatom DS-a Dragoljubom
Mićunovićem, Nikolić je uspeo da osvoji najveći broj glasova i da za 100.000 glasova poboljša rezultat u poređenju sa rezultatom svog prethodnika Šešelja54 iz prethodnih predsedničkih izbora.
Ovakav rezultat je dunuo vetar u jedra SRS-u, koji je na parlamentarnim izborima mesec dana
kasnije postao najveća parlamentarna stranka.
Parlamentarni izbori iz decembra 2003. Grafikon 2: Izborno raspoloženje građana u rano leto 2003.
godine su pokazali nove pravce u iskazivanju izbornih orijentacija građana Srbije. Šest lista je ušlo u parlament, i to: SRS
(27,6% glasova i 32,8% mandata), DSS
(17,17% glasova i 21,2% mandata), DS
(12,6% glasova i 14,8% mandata), G-17
plus (11,5% glasova i 13,6% mandata),
SPO–NS (7,7% glasova i 8,8% mandata) i
SPS (7,6% glasova i 8,8% mandata). Parlamentarni status su stekle dve stranke koje
su činile koaliciju SPO–NS: Srpski pokret
obnove i Nova Srbija. Ovaj izborni proces
je obeležen i značajnim brojem „propalih
glasova“, glasova onih birača koji su glasali za stranke koje nisu zadobile parlamentarni status.
54
Lošem izbornom rezultatu kandidata DS-a Dragoljuba Mićunovića „kumovao“ je i poziv lidera DSS-a Vojislava Koštunice i G-17 plus
Miroljuba Labusa svojim pristalicama da bojkotuju ove izbore.
128 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Iako je imao najveći broj poslanika u parlamentu, SRS nije oformio koalicionu vladu, već je to
uradio DSS zajedno sa G-17 plusom, SPO–NS-om i manjinskom podrškom SPS-a.
SRS
DSS
DS
G17
SPO–NS
SPS
Ostali
Ukupno
27,6%
17,17%
12,6%
11,5%
7,7%
7,6%
15,8%
100,0%
1.4. Neizborne 2004, 2005. i 2006. – javnomnjenjska istraživanja
U ove tri godine ključni pokazatelji promena u izbornim opredeljenjima birača su nam podaci
iz javnomnjenjskih istraživanja. Pored toga, treba napomenuti da su na političku scenu Srbije
veoma mnogo uticali i izbori za predsednika republike. Usled zakonskih promena u načinu izbora ove institucije, brisanja odredbe o neophodnom broju birača koji treba da se pojave na
izborima da bi oni bili validni, bilo je više nego jasno da će predsednik republike biti izabran. U
junu te godine, održani su predsednički izbori, pri čemu su kandidati SRS-a Tomislav Nikolić i
DS-a Boris Tadić ušli u drugi izborni krug. U drugom odmeravanju snaga, Tadić je odneo pobedu
i osvojio mandat predsednika republike. Dva su impulsa došla sa ovih izbora i uticajno usmerila
događanja na partijskoj sceni Srbije.
Prvi je pojava jednog novog lidera i nove političke opcije – Bogoljuba Karića i stranke Pokret „Snaga Srbije“ (PSS). Ova političkla opcija je doživela brz politički uspon i brz politički pad te se može
opisati kao „zvezda padalica“. Ipak, nastanak ove stranke nije fenomen značajan sam po sebi, već
i po tome što je trajno uticao na jednu drugu stranku: DSS. Naime, uspon PSS-a u najvećoj meri je
išao na uštrb glasova koje je nekada dobijao DSS, ali i druge stranke poput G-17 plusa i SPS-a. Bez
obzira na to što je u narednim godinama iščezla politička potencija PSS-a, sve pobrojane stranke
su izgubile značajan broj birača, koje u kasnijim izbornim procesima manje-više nisu uspele da
ubede da ponovo glasaju za njih. Jednakog usmerenja je i drugi važan impuls, koji partijsku scenu
Srbije utemeljuje na dva ključna politička takmaca: SRS i DS. Zbog prirode izbora za predsednika
republike, koja traži identifikaciju s pojedincem, promenio se i odnos birača prema strankama.
Ove dve stranke od tada dominiraju partijskom scenom Srbije toliko da bez jedne od njih nije
moguće formirati parlamentarnu većinu.
Istraživanje iz avgusta pomenute godine pokazuje da je politička snaga dveju najvećih političkih
stranaka ista, odnosno, da SRS i DS u tom trenutku imaju podršku po 33% izborno opredeljenih
ispitanika. Za političku poziciju treće stranke bore se DSS i PSS, pri čemu ova prva ima rejting
među 12%, a druga među 10% izborno opredeljenih. Pored njih, još samo SPS ima relevantno
uporište u kategoriji izborno opredeljenih (6%). Sve ostale političke opcije uživaju ispod 5%
podrške od procenta onih ispitanika koji su se opredelili za stranku u istraživanju.
I u toku 2005, trend uspostavljen 2004. godine nije se značajno promenio. Podaci iz septembarskog istraživanja te godine pokazuju da se politički uticaj dvojca SRS i DS stabilizovao, s tim da je
u tom trenutku SRS imao 38% izborno opredeljenih, dok je rejting DS-a bio niži i iznosio je 31%.
Za političku poziciju trećeg na partijskoj sceni Srbije opet su konkurisali DSS i PSS, s tim što se
može primetiti da obe političke stranke gube značajan broj birača. Pad biračke podrške i jednima
i drugima je jednak tako da u relativnim odnosima ostaje ista razlika. DSS ima 9% podrške izborno
orijentisanih, a PSS 8% podrške onih koji su se izjasnili da bi za njega glasali na narednim izborima. Kao i u istraživanju iz 2004 godine, još samo SPS drži glavu iznad cenzusa, dok su sve ostale
stranke ispod „magičnih“ 5%.
istraživanje javnog mnenja : 129
Grafikon 3: Promene u izbornoj orijentaciji tokom 2004, 2005. i 2006. godine
U toku 2006. godine, uticaj PSS-a nestaje u kategoriji izborno orijentisanih. Pomenuti proces je
povezan sa sudbinom lidera ove političke opcije i njegovim bekstvom iz zemlje55. Pored toga, na
političkoj sceni se pojavljuje još jedna politička opcija s relevantnim političkim uticajem, Liberalno demokratska stranka (LDP), koju predvodi Čedomir Jovanović56. Stoga se, kada je u pitanju
rejting stranaka, beleže sledeći podaci. Lidersku poziciju je zadržao SRS sa 38%, dok je DS znatno
zaostajao sa podrškom 28% izborno opredeljenih. Pored njih, još su sa 9% DSS i 7% SPS imali rejting među izborno opredeljenima dovoljan da se mogu smatrati parlamentarnim akterima. Ipak,
u ovom istraživanju zapažen je veliki broj neodlučnih ispitanika, što će se pokazati kao ključno u
definisanju partijske scene posle parlamentarnih izbora 2007. godine.
1.5. Izborne 2007 i 2008 .– parlamentarni izbori
Tokom tri neizborne godine izborne orijentacije, odnosno, partijska scena Srbije, nisu se stabilizovale. U javnomnjenjskim istraživanjima beležili smo promene u preraspodeli biračkih opredeljenja, uspone i padove pojedinih stranaka, pojavu novih političkih opcija i drugo. Dva izborna
ciklusa iz 2007. i 2008. godine su formalno izmenila partijsku scenu Srbiju tako da je došlo do
značajnih promena u parlamentarno-partijskoj strukturi.
Uprkos tome što su ga uslovile izmene Ustava Srbije iz 2006. godine, izborni proces iz 2007. godine je bio vanredni jer je mandat poslanika prekinut skoro godinu dana ranije. Izbore iz januara te godine pratila je izrazito duga izborna kampanja, koja je na neki način trajala od usvajanja Ustava, a kulminaciju je imala od septembra 2006. godine. Ovaj izborni proces praćen je
i promenama u izbornom zakonodavstvu: za stranke koje zastupaju interese nacionalnih manjina uveden je princip pozitivne diskriminacije. Na prethodnim izborima, nepostojanje ovakvog
zakonskog rešenja ostavilo je van parlamenta predstavnike nacionalnih manjina. Zahvaljujući
ovoj promeni, u parlamentu su se našli predstavnici stranaka manjinskih zajednica: 8 poslanika
(3 Mađara, 2 Bošnjaka, 2 Roma i 1 Albanac). U izbornoj utakmici „velikih stranaka“ trendovi koji
su beleženi u istraživanjima dobili su svoje opravdanje. SRS je dominaciju iz istraživanja potvrdio
izbornim rezultatom: sa 28,6% glasova osvojio je 32,4% mandata. Drugu političku snagu predstavlja DS, koji je osvojio 22,71% glasova i 25,6% mandata. Potom sledi DSS sa novim koalicionim
partnerom NS-om (16,55% glasova i 18,8% mandata), G-17 plus (6,82% glasova i 7,6% mandata),
SPS (5,64% glasova i 6,4% mandata) i LDP (5,31% glasova i 6% mandata). Značajnije promene u
55
Usled pokretanja procesa u vezi sa finansijskim poslovanjem njegove firme Mobtel.
Ova politička opcija nastaje usled unutarstranačkog sukoba u DS-u; Jovanović napušta ovu stranku i sa značajnom grupom članova i
funkcionera DS-a osniva novu partiju.
56
130 : Kako građani Srbije vide tranziciju
izbornoj orijentaciji birača desile su se kad su u pitanju dve stranke: DSS i G-17 plus. Za razliku od
obima podrške koju su imale u istraživanjima iz prethodne godine, obe stranke su u izbornom
procesu postigle znatno bolji rezultat. Ova činjenica može se delom protumačiti smanjenjem
broja izborno orijentisanih ka PSS-u. To je, sa druge strane, ovim dvema strankama omogućilo da
povrate deo nekadašnjih pristalica i dovedu sebe u status relevantnih političkih partija.
Tabela 3: Procenat osvojenih glasova stranaka na izborima u januaru 2007. godine
SRS
DS
DSS-NS
G-17
SPS
LDP
Ostali
Ukupno
28,6%
22,71%
16,55%
6,82%
5,64%
5,31%
14,37%
100,0%
Nova preraspodela na političkoj sceni definisala je i nove koalicije neophodne za formiranje
skupštinske većine i, samim tim, izvršnu vlast. Vladajuću koaliciju sada čine DS, DSS, G-17 plus,
kao i poslanici stranaka nacionalnih manjina. Samo stvaranje ove koalicije je dugo trajalo, što se
ne može reći i za njenu dugovečnost. Trvenja na relaciji DS–DSS dovela su do kraha te koalicije i
do raspisivanja izbora, koji su održani u maju 2008. godine.
Kao uvod u ovaj izborni proces, održani su izbori za predsednika Srbije u januaru, odnosno, drugi izborni krug u februaru te godine. Kao i na izborima 4 godine ranije, ključna politička borba
vođena je između kandidata SRS-a Nikolića i DS-a Tadića. U drugom izbornom krugu Tadić je sa
manje od 100.000 glasova razlike osvojio mandat predsednika republike.
Parlamentarni izbori su obeleženi političkom borbom SRS-a i Koalicije „Za evropsku Srbiju“ (koju
predvodi DS). Predizborna istraživanja su beležila da je rejting ovih dveju opcija na približno istom nivou, međutim, izborna kampanja je dovela do značajne razlike u korist ZES-a. Ova koalicija
je imala 38,4% glasova i 40,8% mandata, potom sledi SRS (29,45% glasova i 31,2% mandata),
DSS–NS (11,61% glasova i 12% mandata), koalicija SPS/PUPS/JS (7,58% glasova i 8% mandata),
LDP (5,24% glasova i 5,2% mandata). Kod manjinskih stranaka je sitaucija ostala nepromenjena (4
Mađara, 2 Bošnjaka i 1 Albanac), dok romske stranke nisu zadobile nijedno mesto u parlamentu.
Tabela 4: Procenat osvojenih glasova stranaka na izborima u maju 2008. godine
ZES
SRS
DSS–NS
SPS–PUPS–JS
LDP
Ostali
Ukupno
38,4%
29,45%
11,61%
7,58%
5,24%
7,72%
100,0%
Novi koalicioni dogovor, neophodan za formiranje parlamentarne većine, napravljen je između
koalicija ZES i SPS/PUPS/JS, uz pomoć predstavnika manjinskih stranaka. Ova koalicija je duboku
zagazila u treću godinu postojanja.
1.6. Neizborne 2009. i 2010. – javnomnjenjska istraživanja
Izborne orijentacije građana u poslednje dve godine moguće je pratiti samo iz javnomnjenjskih
istraživanja. Jedan događaj je u velikoj meri izmenio partijsku scenu Srbije u drugoj polovini
2008. godine. Naime, došlo je do podela u okviru SRS-a, pri čenu su biračke preference podeljene
na dva nova aktera, stari SRS i novonastalu Srpsku naprednu stranku (SNS). Radi poređenja, uzimamo rezultate istraživanja koja su sprovedena u oktobru 2008, septembru 2009. i nalaze iz
istraživanja koje služi kao osnova za ovaj zbornik radova.
Rascep koji se odigrao u SRS-u doveo je do stvaranje dve relevantne političke opcije. U nalazima koji su dobijeni neposredno po ovom događaju, SNS je uspeo najveći deo biračkog tela
nekadašnjeg SRS-a da „prebaci“ u svoje polje: njihovo učešće u kategoriji opredeljenih je bilo
25%, dok je SRS imao 7% izborno opredeljenih. U istraživanju iz septembra 2009. godine beležimo
značaj porast snage SNS-a, koji tada iznosi 30% opredeljenih, dok je kod SRS taj procenat nešto i
istraživanje javnog mnenja : 131
smanjen i sada iznosi 6%. Podaci iz septembra ove godine govore da su obe stranke na približno
istom nivou kao pre godinu dana, prvi na 29%, dok su drugi i dalje na 6%, što ih čini igračem koji
se brine o „ispadanju iz lige“.
Značajne promene u broju izborno orijentisanih ispitanika nisu uočljive ni kad su u pitanju stranke
koje su činile vladajuću koaliciju ZES. U jesen 2008. godine, ova koalicija beleži rejting od 40%
podrške izborno orijentisanih. Godinu dana kasnije dolazi do pada u obimu izborne orijentacije
ispitanika i tada ta koalicija ima 36% podrške izborno orijentisanih. Ukoliko u obzir uzmemo podatke iz poslednjeg istraživanja, primetno je da sve stranke koje čine ovu koaliciju u zbiru imaju
identičan postotak. Sudbina pojedinih stranaka koje su deo ZES-a zavisi od predizbornih koalicija
i mogućnosti da samostalno preskoče izborni prag od 5%. Za sada je jedino DS krupan igrač koji
bez problema može da preskoči tu prepreku, dok su ostali koalicioni partneri i dalje ostali dobre
prilike za neke veće koalicije.
Sudbina „narodnjačke“ koalicije, prema dosadašnjim političkim pregrupisavanju, pod velikim
je znakom pitanja. Dvojac DSS–NS je beležio pad podrške među izborno orijentisanima od oktobra 2008, kada je ona iznosila 9%, do septembra 2009. godine, kada je bila 8%. Približavanje
političkih stavova SNS-a i NS-a, kao i obrazovanje pojedinih predizbornih koalicija na lokalnom
nivou, dovelo je u pitanju odnos DSS-a i NS-a. U poslednjem istraživanju nema značajnih promena rejtinga vezanih za ovaj dvojac, ali ukoliko DSS ne bude imao koalicionog partnera koji može
da doprinese izbornom skoru, to ga približava opasnoj zoni oko cenzusa. Sa druge strane, NS
ne mora da se brine o tom magičnom broju od 5% izašlih na izbore ukoliko uđe u partnersto sa
SNS-om.
Grafikon 4: Promene u izbornoj orijentaciji tokom 2008, 2009 i 2010. godine
Jedina značajnija promena vezana je za drugu koaliciji koja je okupljena oko SPS-a, a koju pored
te partije, čine PUPS i JS. Trend je porasta podrške njoj u skupini izborno orijentisanih: 2008. godine ona je iznosila 8%, 2009. godine 9%, a u najnovijim nalazima 10%.
Interesantna je pozicija LDP-a, koji u poslednja dva izborna ciklusa beleži izborni rezultat tik iznad
cenzusa, a istraživanja iz ove tri godine pokazuju da se nalazi na istom mestu kao ranije. To je
relevantna politička stranka, ali obim podrške birača je drži na ivici od 5%. Sve ostale stranke se
nalaze znatno ispod ovog procenta izborno opredeljenih.
132 : Kako građani Srbije vide tranziciju
2. Mogući pravci formiranja partijske scene Srbije
Linije podela i determinante političkog opredeljenja biračkog tela u Srbiji, o čemu govore drugi
autori i autorke ovog zbornika, presudno utiču na stvaranje i funkcionisanje partijskog sistema Srbije. U postojećim okolnostima, sa vrlo heterogenim i dubokim linijama podela među glasačima,
moglo bi se reći da struktura biračkog tela „gura” Srbiju u pravcu dvoipopartijskog sistema57, pri
čemu, pored dve dominantne stranke, nekoliko manjih stranaka čine partnere za koaliciono pregovaranje.
Prvi razlog je vezan za političke opcije nacionalnih manjina. Za njihov politički položaj značajna
je pozitivna zakonska afirmacija. Politički izbor glasača koji se identifikuju sa manjinskim zajednicama u Srbiji skoro zakonomerno vodi strankama koje nose predznak etničke skupine kojoj
pripadaju. Dosadašnje praksa je pokazala da desetak poslanika dolazi iz ove kategorije. U strukturi mađarskog biračkog tela dominantnu poziciju ima Stranka vojvođanskih Mađara (SVM), ali
značajan uticaj u ovoj skupini birača ima DS. Iako sada SVM ima 4 poslanika, ovaj broj se može
smanjiti ili povećati, zavisno od rezultata sukoba između SVM-a i DS-a. Među Bošnjacima je situacija komplikovanija jer se odskora u političkoj areni nalaze tri konkurenta. Već tradicionalnom rivalitetu Ljajić (SDP) – Ugljanin (SDA) priključio se i treći konkurent, Zukorlić. Svojim partijama oni
dele bošnjačko biračko telo, koje može da „izrodi” do 5 mandata. U albanskoj manjini, kao pravilo
imamo poslanika Rizu Halimia i njegov PDP. Iako Romi čine brojnu nacionalnu manjinu, njihovo
političko artikulisanje je otežano nepostojanjem jedinstvene političke organizacije tako da se iz
ove skupine birača može očekivati i nekoliko poslanika, ali možda, kao trenutno, nijedan. Zbirno,
ovaj deo biračkog tela, uz sve navedene projekcije, može da iznedri desetak poslanika.
Drugi razlog nalazimo u postojanju stranaka koje imaju manji ili veći regionalni značaj (Unija regiona Srbije, Liga socijademokrata Vojvodine, Jedinstvena Srbija, Nova Srbija...) i podršku značajnih
delova biračkog tela. Zbog različitih tipova predizbornog udruživanja, teško je po bilo kojem
kriteriju predvideti koja će od ovih stranaka biti na parlamentarnoj sceni. Njihovo udruživanje
sa drugim strankama može tim koalicijama doneti siguran parlamentarni status ili, kroz proces
sinergije, bolji izborni rezultat.
Treći razlog formiranju dvoipopartijskog sistema je u činjenici da su vrednosne i političke podele
formatirane u dva bloka koje predvode DS i SNS. Ove dve stranke nisu jedini igrači u „svom
dvorištu”, već imaju i konkurente. U polju kojim dominira DS, mesto na političkom nebu traže
i LDP i G-17 plus. U bloku birača kojim dominira SNS nešto je veća gužva, a svoje mesto pod
suncem traže SRS, DSS i SPS. Sve ove političke opcije nisu trajno rešile problem izbornog cenzusa
od 5%. Od načina na koji se budu sastavljale izborne liste, koalicije koje budu pravljene, ali pre
svega, kampanje. zavisi njihov izborni rezultat. Moguće su opcije da se politička scena proredi u
budućim izbornim procesima, ali ne bi bilo neočekivano ni da postojeći igrači ostanu isti za duže
vreme.
Iz navedenih elemenata čini se da će partijski sistem u Srbiji, barem na srednji rok, činiti veći broj
relevantnih političkih opcija. Taj broj će se kretati od pet do deset političkih partija na nacionalnom nivou. Postojeći izborni sistem daje podsticaj ovoj strukturi, sa tim da je cenzus od 5%, faktor
koji može dovesti do redukcije broja stranaka.
57
Blondel 1973.
istraživanje javnog mnenja : 133
134 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Marija Kolin
Civilni akteri
tranzicije
136 : Kako građani Srbije vide tranziciju
1. Civilno društvo i nevladine organizacije
U poslednjih dvadeset godina na društvenoj sceni Srbije pojavljuje se veliki broj organizacija koje
se nazivaju „nevladine“ (NVO), „neprofitne”, „dobrovoljne”, „organizacije civilnog društva”, „treći
sektor”, „socijalna preduzeća”, „NGO” ili „građanska uduženja”. Uobičajeno je da se, u odnosu na
složeni splet civilnog društva koje uključuje političke partije, sindikate, društvene pokrete, crkvene
organizacije, profesionalna udruženja, slobodne univerzitete, pojam udruženja građana uzima
kao uži, kao jedan oblik civilnog angažmana definisan zakonom, političkim i kulturnim okvirom
u kojem se pomenuta udruženja osnivaju i deluju. Tumač savremenog pristupa civilnom društvu
Džon Kin (John Keane, 1988) u svojim istraživanjima, Democracy and Civil Society, naglašava da
civilno društvo podrazumeva kompleks dinamično predstavljenih, pravno zaštićenih nevladinih
institucija koje nastoje da ostanu nenasilne, samoorganizovane i samoodržavajuće, u stalnom
međusobnom odnosu i u odnosu sa državnim institucijama koje pružaju okvir za njihove aktivnosti, ograničavaju ih i omogućavaju. Konceptualno određenje civilnog društva koje je bliže
savremenoj ulozi nevladinog, neprofitnog sektora dao je Ralf Darendorf (Dahrendorf, 1990),
po kojem je civilno ponašanje mogućnost da se u kreativnom haosu otvorenog društva van
državnog sistema podržava bolji život građana i otvaraju mogućnosti da se u mreži raznovrsnih
građanskih inicijativa zadovoljavaju ljudske potrebe koje država ispušta iz programa, a porodica
svojim oslabljenim kapacitetima ostavlja van svoje protektivne mreže.
U socijalnoj teoriji ideja civilnog društva najviše se vezuje za Roberta Patnama (Putnam, 2000) koji
ljudski kapital definiše kao socijalnu imovinu indivudua, odnosno, socijalne veze i mreže među
ljudima koje podrazumevaju poverenje, uzajamnost i reciprocitet. Patnam je demonstrirao da
država nije svemoguća i jedina prozvana da rešava kompleksne probleme savremenog društva,
već da odnosi i mreže poverenja koji mobilišu socijalnu solidarnost izgrađuju komunalni život,
gde je uloga civilnih aktera presudna u izgradnji socijalnog kapitala. U okviru civilnih aktera i
socijalnih mreža moguće je odnose zasnovati na toleranciji, empatiji i poverenju, koje je teško
ostvariti u konvencionalnim, birokratski organizovanim programima, što je od posebne važnosti
kada se radi na prevladavanju socijalne isključenosti, izolacije i drugih problema.
Vraćanje na suštinske vrednosti civilnog društva povezuje se sa modernim shvatanjem
demokratije i praktičnim nastojanjima da se izvrši demokratizacija društva na novim osnovama,
preduzme politička reforma i ublaži narasla kriza države blagostanja, kao i da se podstiču procesi
demokratizacije i modernizacije postsocijalističkih društava. Uspon novih oblika individualizma,
demografske promene i promene u porodičnoj strukturi, porast socijalne ugroženosti, sve veće
nesigurnosti na tržištu rada i pojava novih socijalnih rizika sada zahtevaju kompleksan pristup i
razgranatiju organizacionu strukturu, a pozivanje na socijalni kapital, civilno društvo, građanske
asocijacije i dobrovoljni rad postaje jedno od rešenja ovih problema. Unutrašnje teškoće s kojima
se suočavaju evropski socijalni model i zaštita ranjivih grupa aktivnom socijalnom intervencijom,
promocija socijalne inkluzije, kao i novi koncept socijalne zaštite u kojem se, umesto tradicionalnih, nude mekši i otvoreni oblici socijalne zaštite, podrazumevaju veću ulogu civilnih aktera,
uključivanje volontera i grupa za samopomoć, aktivnu participaciju korisnika i veći uticaj lokalne
zajednice na planiranje i izvođenje programa.
Tokom protekih dvadeset godina civilno društvo se povezuje sa postsocijalističkom transformacijom čiji je glavni sadržaj to da se, na osnovu idejnih i vrednosnih osnova građanskih društava na
kojima su se razvijala današnja razvijena kapitalistička društva, pronađe alternativa socijalističkom
političkom sistemu, kao i da se izvrši reforma socijalne politike u skladu sa približavanjem Evropskoj uniji kojoj teži većina postsocijalističkih država. Po ugledu na razvijena kapitalistička
društva, društvena interesovanja zemalja u tranziciji na demokratiju i tržišnu ekonomiju vidi razvoj društva sa civilnim karakteristikama kao sintagmu za izgradnju novog društvenog poretka,
istraživanje javnog mnenja : 137
kao proces decentralizacije i temelja za izgradnju novog koncepta socijalne politike u kojoj će
nevladine organizacije pomoći društvenu transformaciju i neizbežne reforme. Od raznih oblika
građanskih udruženja sada se očekuje da ublaže socijalne posledice tranzicije, doprinesu razvoju
demokratske kulture, pre svega, ljudskih prava, pruže kompenzaciju državnim programima, ponude inovativne i alternativne programe i pomognu procese evropskih integracija (Kolin, 2005;
2007).
Pojavu novih oblika udruženja građana u Srbiji povezujemo sa ratovima u regionu, etničkim sukobima, problemima ugroženih grupa, posebno izbeglica, siromašnih ili starih, ili pak – potrebom
da se dopune državni programi, ukaže na zanemarene probleme (zaštita ranjivih grupa, zlostavljanje u porodici, na primer), kao i potrebom da se građanskim aktivizmom pokrene i podrži
preobražaj, demokratizacija i modernizacija društva. S obzirom na to da su građanski aktivizam
i podrška javnosti razvoju civilnog društva bitne pretpostavke da ovaj sektor ostvari svoju prepoznatljivu ulogu u procesima društvene transformacije i evropskih integracija, istraživanje je
obuhvatilo i stavove javnog mnjenja o ovom delu stvarnosti. Koliko je NVO sektor, odnosno,
udruženja građana prepoznatljivi u javnosti i da li građani imaju poverenje u ove organizacije
– bili su jedan od ciljeva istraživanja koje je trebalo da utvrdi kako građani vide tranziciju od socijalizma ka kapitalizmu.
2. Razvoj i glavne karakteristike civilnih aktera u Srbiji
Slično kao i u drugim postkomunističkim zemljama regiona, početkom devedesetih godina u
Srbiji dolazi do osnivanja novih i renesanse starih oblika udruženja građana koja bi se mogla
svrstati u aktere civilnog društva i treći sektor. Za razliku od društava koja su sa manje ili više uspeha izvela preokrete u tranziciji ka demokratiji i tržišnoj privredi, situacija u Srbiji je bila opterećena
dramatičnim političkim događajima, što je ostavilo duboke posledice na razvoj civilnog društva,
kao i specifičnu konfiguraciju NVO sektora. Na društvenoj sceni početkom devedesetih pojavljuje
se, pored manjeg broja zatečenih alternativnih udruženja i organizacija (uglavnom ekoloških),
veći broj novih udruženja i grupa, mahom mirovnih, feminističkih, humanitarnih, za zaštitu ljudskih prava i različitih drugih građanskih inicijativa. Najveći broj alternativnih grupa i pokreta
nastaje kao izraz građanskog nezadovoljstva i potrebe da se pokaže neslaganje prema aktuelnim događajima i uspostavi distanca prema njima, bilo da se radi o protivljenju nacionalističkoj
groznici, ratnim sukobima, etničkim konfliktima, mržnji i netoleranciji ili da se samoorganizovanjem rešavaju problemi i interesi pojedinih društvenih grupa.
Na oblike društvenog organizovanja u okviru neprofitnih organizacija u nas ukazuje prvo
istraživanje objavljeno kao Direktorijum nevladinih organizacija u Jugoslaviji (Petrović, Paunović,
1994), koje je iznenadilo javnost svojim rezultatima o raširenosti udruženja građana osnovanih
početkom devedesetih godina, uglavnom na osnovu podsticaja i podrške Soros fonda.58 Posle
demokratskih promena 2000. godine, tranzicioni procesi usmeravaju potencijale NVO sektora
na socijalne programe, ekološke akcije i implementaciju dugoročnih reformskih projekata i partnerske odnose saradnje sa državom. Preokret od političke alternative ka partnerstvu u socijalnoj politici postaje veliki izazov za udruženja građana jer je podrazumevao jačanje unutrašnje
infrastrukture, veću profesionalizaciju i kompetentnost organizacija. Tipične aktivnosti NVOa u novim političkim okolnostima tiču se socijalnih usluga, unapređenja komunalnog života i
praćenjenja državnih programa iz pojedinih oblasti.
Podsticaj praktičnim aktivnostima (sakupljanju evidencije, informisanju) i istraživanju dobrovoljnog sektora u nas duguje se aktivnostima Fonda za otvoreno društvo koji, u skladu sa svojom ukupnom misijom da razvija projekte od značaja za tranziciju, društveni,
politički i ekonomski razvoj, organizuje, razvija i finansira aktivnosti samoorganizovanih grupa i pokreta. Direktorijum se odnosi samo
na novonastale organizacije za koje se pretpostavlja da su nosioci građanskog društva, kao i one preostale iz ranijeg perioda koje su
sačuvale autonomiju. Izostavljena su razna profesionalna udruženja, kao i stručna udruženja koja su pod kontrolom države i grupe čije se
„delovanje zasniva na proizvodnji mržnje, straha i nasilja“ (Petrović, Paunović, 1994)
58
138 : Kako građani Srbije vide tranziciju
2.1. Osnovni podaci o brojnosti i aktivnostima
Teško je govoriti o brojnosti, tipovima i različitoj misiji organizacija u okviru nevladinog sektora.
Prema zvaničnim statističkim podacima, koji malo govore o novim oblicima civilnog organizovanja, registrovano je preko 24.000 „društvenih organizacija” i „udruženja građana” koji bi odgovarali današnjem NVO sektoru. Ovaj pregled pokazuje da je najviše sportskih, humanitarnih,
kulturno-umetničkih i pasionarskih (hobi) udruženja, za koje se pretpostavlja da sačinjavaju tri
četvrtine ukupnog broja registrovanih organizacija (najčešće se množe brojem opština u kojima su zastupljene). Tu su ubrojane organizacije Crvenog krsta, dobrovoljna vatrogasna društva,
društva (raznih) ljubitelja i sl. Ostatak od ovog broja, odnosno, preostalih nekoliko hiljada organizacija čine razna profesionalna udruženja poput udruženja iz oblasti obrazovanja i istraživanja,
udruženja inženjera, sociologa, psihologa i druga staleška i stručna udruženja, kao i nova
udruženja građana.
Usled izostanka pouzdane statističke evidencije, u sledećoj tabeli koristimo podatke koji su objavljeni u Direktorijumu neprofitnih, nevladinih organizacija Centra za razvoj neprofitnog sektora
u Beogradu, koji je donedavno skupljao evidenciju o novim udruženjima građana. Neprofitne
organizacije o kojima je reč registrovane su u skladu sa postojećom pravnom procedurom, a
uključuju građane koji kolektivno deluju u javnoj sferi kako bi izrazili interese, ostvarili zajedničke
ciljeve na alternativan ili komplementaran način u odnosu na uobičajeni institucionalni postupak, vršili pritisak na društvene promene ili zahtevali veću odgovornost društva za rešavanje
nekih društvenih problema u širem kontekstu brige za društveno blagostanje.
Tabela 1: Broj NVO-a u Srbiji prema područjima aktivnosti
1.
Organizacije kulture i umetnosti
249
2.
Obrazovne organizacije i organizacije za naučno istraživanje
225
3.
Ekološke organizacije i pokreti
210
4.
Organizacije socijalne zaštite
495
5.
Omladinske i studentske organizacije
154
6.
Organizacije za razvoj i izgradnju zajednice
196
7.
Organizacije za zaštitu i unapređenje ljudskih prava
171
8.
Profesionalne asocijacije
97
9.
Thinktank (savetodavni razvojni centri)
26
10
Mirovne grupe
54
11.
Autonomne ženske grupe
102
12.
Organizacije izbeglica i raseljenih lica
55
13.
Organizacije za međunarodnu saradnju
11
14.
Međunarodne organizacije
85
15.
Ostale
135
Ukupno
2265
Izvor: Centar za razvoj neprofitnog sektora, Direktorijum nevladinih, neprofitnih organizacija, 2005
Pregled aktivnosti NVO sektora koji se može svrstati u civilne aktere tranzicije pokazuje da
samoorganizovanje građana i njihovo delovanje obuhvata različite segmente društvenog života,
a dominantna područja ovog sektora su socijalna zaštita, ljudska prava, zaštita prirodne okoline,
obrazovanje, zdravstvo i regionalni problemi. Prema podacima iz tabele, najbrojnija su udruženja
istraživanje javnog mnenja : 139
koja se bave socijalnom zaštitom, u koja se ubrajaju i udruženja koja okupljaju samoorganizovane grupe građana sa nekim oblikom invaliditeta, dok su druge organizacije ovog tipa usmerene na druge ugrožene grupe kao što su deca (organizacije za pomoć bolesnoj i socijalno
ugroženoj deci), stari (socijalne usluge za stare, pomoć posebnim kategrijama kao sto su stari u
izbegličkim kampovima). Udruženja ovog tipa uglavnom razvijaju alternativne i dopunske programe u odnosu na institucionalizovanu mrežu državnih oblika zaštite, nude socijalne usluge ili
podstiču aktivizam rizičnih grupa, programe osposobljavanja za samostalno sticanje sredstava
i akcije koje doprinose integraciji i smanjivanju socijalne izolacije. Dnevni centri koji organizuju
okupacionu terapiju ili socijalno-ekonomske aktivnosti koje treba da podstaknu samopoštovanje
i uključivanje ovih ugroženih grupa, SOS-telefoni za žene žrtve nasilja, psihološka savetovališta,
samoorganizovane grupe za samopomoć, udruženja roditelja dece sa invalidnošću tipične su
aktivnosti ovih organizacija.
2.2. Izvori finansiranja i uloga međunarodnih organizacija
NVO sektor u Srbiji koji nastaje posle devedesetih godina razvija se u odnosima zavisnosti od programa pomoći i strategija u okviru različitih međunarodnih organizacija, dok drugi oblici finansiranja programa kao što su donacije preduzeća, članarine ili komercijalne aktivnosti uglavnom
izostaju ili su sporadično zastupljeni. Snažna zavisnost od donatorskih sredstava međunarodnih
organizacija održava se i danas u situaciji kada dve trećine sredstava za ove organizacije dolazi iz
stranih izvora finansijske podrške (Golubović, Anđelković, 2008).59 Programi na osnovu ugovora
sa državnim oganizacijama, koji predstavljaju glavni izvor finansiranja neprofitnih organizacija
u svetu (više od polovine ukupnih sredstava NVO-a je iz državnih sredstava, čak i u zemljama
sa najrazvijenijom tradicijom izdvajanja sredstava iz privatnih fondova) nisu dominantan izvor
finansiranja NVO sektora u Srbiji. Ipak, u poslednje vreme pojedina ministarstva, pokrajinske,
gradske i opštinske vlasti finansiraju projekte NVO sektora prema konkursima i proceduri koja uglavnom podrazumeva vidljivost i merljivost rezultata u raznim oblastima života. Tako, na primer,
Ministarstvo rada i socijalne politike Srbije finansira projekte iz oblasti socijalne zaštite, uglavnom
programe organizacija osoba sa invaliditetom, Fond za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine
finansira projekte NVO- u različitim oblastima, kao i gradovi Beograd ili Novi Sad, dok je sve više
opština u Srbiji koje otvaraju konkurse za finansiranje programa NVO-a. Značajan je doprinos
Fonda za socijalne inovacije koji je nastao kao program Ministarstva rada i socijalne politike u
saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj i Evropske unije, koji je podržao preko 300
projekata iz oblasti socijalne zaštite u lokalnim sredinama u Srbiji.
Nema ozbiljnijih analiza o stvarnim dometima međunarodne pomoći, ali se često u naučnoj i široj
javnosti iznose prigovori da međunarodni akteri ignorišu domaće prioritete, goruće probleme i
potrebe i ne uključuju prethodne domaće stručne i naučne analize. Među diskusijama se može
zapaziti da često dolazi do preklapanja programa, unošenja pometnje i rivalstva među domaćim
organizacijama, kao i do problema koji nastaju kada domaće nevladine organizacije postavljaju
svoje programe veštački, po zamisli međunarodnih donatora i njihovih programa. Iako je teško
proceniti stvarni značaj međunarodne pomoći za ekonomsku rekonstrukciju i društveni razvoj,
kao i stepen u kojem ovi programi doprinose položaju društvenih grupa na koje se programi
odnose, ali i onih društvenih grupa i profesija koje su uključene u izvođenje ovih programa, može
Najveći broj međunarodnih aktera (internacionalne, regionalne, nacionalne, privatne, državne i drugi tipovi organizacija i fondacija)
počinju sa svojim programima u Jugoslaviji 1990/91. godine, početkom rata i prilivom velikog broja izbeglica u zemlju. Humanitarna
pomoć u tom periodu ostvaruje se preko agencija Ujedinjenih nacija, Humanitarnog biroa Evropske zajednice (ECHO), kao i programa
podrške drugih zemalja kao što je Agencija za međunarodni razvoj Sjedinjenih Američkih Država (USAID). Posle promena 2000, donatori
se od humanitarne pomoći okreću ka razvojnim projektima koji treba da pomognu privredni oporavak društva, a pored Svetske banke
kao najvećeg donatora posle 2000, značajna podrška dolazi od drugih međunarodnih aktera kao što su Evropska unija (CARDS i IPA program), USAID i Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP), a programi su uglavnom usmereni na inovativne i pilot programe podrške
ekonomskim i socijalnim promenama.
59
140 : Kako građani Srbije vide tranziciju
se reći da je tokom krize devedesetih međunarodna pomoć doprinosila preživljavanju izbeglica
i ekstremne sirotinje, lečenju bolesnih i snabdevanju osoba sa invalidetom i različitih kategorija dece i odraslih smeštenih u domove socijalne zaštite (hrana, ogrev, oprema, rekonstrukcija,
snabdevanje opremom i lekovima), pomagala medijima, upućivala na značaj ljudskih prava i doprinosila osnaživanju unutrašnje strukture civilnih oblika organizovanosti u Srbiji. Kada se posmatraju sa stanovišta socijalne politike, međunarodni programi ukazali su na značaj međusektorske
zavisnosti, a posebno u implementaciji programa na lokalnom nivou i jačanju socijalne kohezije
i integracije ranjivih grupa. Poruke međunarodnih programa su jasne i upućuju na zaključak da
država menja svoju ulogu u socijalnoj politici i uvodi nova pravila u kojima NVO sektor postaje
dodatni, alternativni ili inovativni akter u kreiranju i sprovođenju programa.
3. Rezultati istraživanja
3.1. Vidljivost i poznavanje NVO-a
Dosadašnja saznanja o stavovima građana Srbije prema civilnom društvu i NVO sektoru ukazuju
na nizak stepen obaveštenosti građana o njima i slabu vidljivost programa i aktivnosti ovog dela
stvarnosti. Prema prethodnom istraživanju Cesida60 o političkim podelama u Srbiji u kontekstu
civilnog društva, ispitanici ocenjuju veoma nisko svoje poznavanje civilnog društva. Trećina ispitanika ovog istraživanja izjavljuje da o civilnom društvu ne zna ništa, druga trećina da zna malo, a
preostala trećina uglavnom svoje poznavanje civilnog društva ocenjuje kao osrednje, dok samo
7% ispitanika ocenjuje dobro svoje poznavanje civilnog društva u Srbiji. Dva puta je više ispitanika koji ne poznaju civilno društvo nego onih koji poznaju civilno društvo – glavni je zaključak
ovog istraživanja o vidljivosti i poznavanju civilnog društva u Srbiji.
Na slične zaključke o poznavanju udruženja građana, odnosno NVO sektora, navode nas i najnoviji rezultati istraživanja o dometima tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu. Prema rezultatima ovog istraživanja, 63% ispitanika izjavilo je da nije upoznato sa radom NVO-a, jedna trećina,
odnosno 31%, izjavljuje da donekle poznaje rad NVO-a, dok se samo 5% ispitanika izjašnjava da
dobro poznaje rad ovog sektora, a njima se može priključiti i 1% ispitivanih građana koji učestvuju
u radu nekog NVO-a kao što pokazuje Tabela 2.
Tabela 2: Poznavanje rada udruženja građana, nevladinih organizacija
Poznavanje NVO-a
nisam upoznat
f
%
1147
63
donekle upoznat
551
31
dobro poznajem rad NVO-a
98
5
aktivan sam u NVO-u
17
1
1813
100
ukupno
Izostanak prepoznatljivosti NVO-a u najvećoj meri izražavaju ispitanici sa nižim stepenom obrazovanja jer u najvećem stepenu izjavljuju da nisu upoznati sa radom NVO-a (84%), zatim domaćice
(83%), penzioneri (72%), stariji građani (83%) i stanovnici seoskog područja (70%). Najveći stepen
poznavanja rada NVO-a pokazuju ispitanici sa fakultetskim obrazovanjem (54% donekle, a 13%
dobro poznaje rad NVO-a), kao i građani koji žive u užim gradskim centrima (42% donekle, a 7%
dobro poznaje rad NVO-a). Građanski aktivizam, odnosno, učestvovanje u radu NVO-a, izrazito
je slab u Srbiji u situaciji kada manje od jednog procenta ispitanika ima neposrednog iskustva u
Radi se o istraživanju javnog mnjenja Srbije 2005. godine Političke podele u Srbiji u kontekstu civilnog društva kojim je rukovodio
Srećko Mihailović, a u istraživačkom timu su bili Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Žarko Paunović, Miloš Mojsilović i Marko Ivković.
60
istraživanje javnog mnenja : 141
radu trećeg sektora, a ovo iskustvo više imaju fakultetski obrazovani, stručnjaci, mladih ljudi od 25
do 29 godina, kao i članovi vladajuće koalicije i Liberalno demokratske partije (LDP), među kojima
je ova zastupljenost tri puta veća od proseka (3 do 4% ovih ispitanika neposredno učestvuje u
radu NVO-a).
Kada se poznavanje rada NVO-a posmatra u odnosu na političko opredeljenje građana na narednim izborima i odgovore na pitanje “Za koji partiju ćete glasati u narednim izborima?”, ispitanici
koji su pristalice Demokratske stranke (DS) više od proseka ocenjuju svoje poznavanje rada NVOa kao dobro (8 prema 5%). Međutim, i pristalice nekih opozicionih partija (Demokratske stranke
Srbije /DSS/, Srpske radikalne stranke /SRS/, Nove Srbije /NS/) odgovaraju da dobro poznaju rad
pomenutog sektora (čak 13%), ali je u pitanju njihov negativan stav prema civilnom društvu.
Ovi ispitanici pozitivno ocenjuju patriotske i nacionalističke organizacije koje smo uvrstili u
spisak udruženja čije ćemo poznavanje ocenjivati u narednom izlaganju. I prema prethodnom
istraživanju Cesida iz 2005. godine, nevladine organizacije, kao i u slučaju civilnog društva, najbolje poznaju pristalice DS-a (dve petine ispitanika ocenjuje svoje znanje kao osrednje ili dobro,
a tri petine kao malo ili nikakvo), dok su na drugoj strani pristalice Socijalističke partije Srbije (SPS)
i SRS-a čije je poznavanje rada civilnog društva i NVO-a ispod proseka. Kada se od ispitanika tražilo
da navedu nekoliko NVO-a koje znaju po nazivu, pokazalo se da dve petine ispitanika može da
navede jednu organizaciju, dok ostali ne navode naziv nijednog NVO-a, prema rezultatima istog
istraživanja Cesida iz 2005.godine. U istraživanju je pokazano da postoji konfuzija u razumevanju
pojmova „civilno društvo“ i „nevladine organizacije“ jer su utvrđene razlike u ocenama tako što
civilno društvo poznaje 35% ispitanika (dosta i osrednje), a NVO poznaje 22% ispitanika.
3.2. Politička opredeljenja i poverenje prema NVO sektoru
O slabom poznavanju rada NVO-a i niskom stepenu građanskog aktivizma može se zaključiti i
po odgovorima na pitanje o različitom području delovanja ovih organizacija, kao što pokazuje
Tabela 3.
Ispitivanje stavova prema pojedinim tipovima NVO-a ukazuje na ukupno nizak stepen poverenja
građana koje se kreće u rasponu od 9% (u odnosu na Obraz) do 25% (u odnosu na udruženja
koja se bave zaštitom životne sredine). Izražen stepen nepoverenja građana prema NVO-a kreće
se od 18% (prema udruženjima koja okupljaju, štite i zapošljavaju osobe s invaliditetom) do 29%
(prema Fondu za humanitarno pravo). Najveći broj ispitanika ne može da oceni svoje poverenje
prema NVO sektoru (36% do 47%), što je u skladu sa izraženim niskim stepenom poznavanja ove
stvarnosti, čemu se može pripisati i veliki broj ispitanika koji ne mogu da se odluče između poverenja i nepoverenja (16% do 20%) prema pojedinim tipovima ovih organizacija.
Tabela 3: Poverenje i nepoverenje u udruženja građana (u %)
ima
poverenja
neodlučan
nema
poverenja
ne može
da oceni
ukupno
Udruženja koja se bave zaštitom životne
sredine
25
20
19
36
100
Udruženja koja okupljaju, štite i
zapošljavaju invalide
24
18
18
40
100
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
13
17
27
43
100
Udruženja za odbranu haških optuženika
13
19
26
42
100
Fond za humanitarno pravo
13
17
29
41
100
Obraz
9
16
28
47
100
142 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Najveći stepen poverenja građani imaju prema NVO sektoru koji se bavi zaštitom životne sredine
(25% građana ispoljava poverenje ili izjavljuje da uglavnom ima poverenje u rad ovih organizacija) i prema NVO-u koji razvija programe okupljanja, zaštite i zapošljavajnja lica sa invalidnošću
(24% ispoljava poverenje ili uglavnom ima poverenje u rad ovih organizacija). Znatno manje poverenje građani ispoljavaju prema drugim tipovima NVO-a, kao što su organizacije koje se bave
promocijom ljudskih prava i razvojem demokratije. Samo po 13% ispitanika pokazuje potpuno ili
delimično poverenje prema Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji, što je slično kao i kada
se ocenjuje poverenje prema Fondu za humanitarno pravo, kao vodećim NVO-ima koji podstiču
demokratsku tranziciju javnog života i suočavanje sa prošlošću.
Još manje poverenja građani imaju u udruženja koja ulaze u tzv. patriotski blok, odnosno, u ona
udruženja koja se zalažu za odbranu haških optuženika, relativizaciju odgovornosti za ratne
zločine i promovišu nasilje i netrpeljivost. Samo 9% građana iskazuje delimično ili potpuno poverenje u Obraz, NVO koji je tipičan primer ovih organizacija, dok u udruženja za odbranu haških
optuženika, poverenje (ukupno sa delimičnim poverenjem) iskazuje 13% građana.
Izražen stepen nepoverenja prema građanskim udruženjima kao što su Fond za humanitarno
pravo ili Helšinski odbor za ljudska prava u Srbiji može se pripisati demonizaciji ovih organizacija tokom devedesetih godina kada je autoritarni režim povremeno zabranjivao njihov rad ili
ih optuživao za neprijateljstvo prema državi i narodu, podrivačku delatnost, špijunažu i slično.
Tokom devedesetih godina, država ne samo što nije podsticala aktivnosti udruženja građana već
je pojavu novih oblika građanskih asocijacija pratila represija i optužbe autoritarnog režima, što i
danas otežava njihovu prepoznatljivost i poverenje građana u njih.
Dosadašnja istraživanja javnog mnjenja u Srbiji koja su, pored političkog opredeljenja građana
Srbije, obuhvatala i stavove građana prema civilnom društvu i NVO sektoru kao što je istraživanje
Cesida čije smo rezultate već navodili, pokazuju da političke stranke dele građane po njihovom
odnosu i stavovima prema pojedinim organizacijama i NVO sektoru. Sažeto posmatrajući rezultate iz 2005. godine, udruženjima za odbranu haških optuženika i Obrazu poverenje pružaju socijalisti i radikali. Svim ostalim nevladinim organizacijama kao što su Fond za humanitarno pravo,
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i drugim NVO-ima prema kojima su ispitivani stavovi
građana poverenje prvenstveno pružaju pristalice DS-a i pristalice malih stranaka (pre svega, G-17
plus i LDP). Slične preferencije pokazuju i ispitanici najnovijeg istraživanja o dometima tranzicije
kada se ima u vidu poverenje (ovde prikazujemo ukupne odgovore: „ima poverenje“ i „uglavnom
ima poverenje“) prema pojedinim NVO-ima s obzirom na stranačko opredeljenje.
Tabela 4: Poverenje u NVO-e prema stranačkom opredeljenju (u %)
DS
SNS
Ostala opozicija
(DSS, SRS, NS)
Koalicija
(+LDP)
Prosek
Udruženja koja se bave zaštitom životne
sredine
38
21
16
26
25
Udruženja koja okupljaju, štite i
zapošljavaju invalide
33
20
28
24
24
Fond za humanitarno pravo
20
6
11
20
13
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
19
5
8
22
12
Udruženja za odbranu haških optuženika
14
14
18
16
13
Obraz
7
8
18
9
9
istraživanje javnog mnenja : 143
Podaci potvrđuju da pristalice DS-a imaju najveće poverenje u udruženja koja se bave zaštitom
životne sredine (38%), udruženja koja okupljaju, štite i zapošljavaju osobe sa invalidetom (33%),
zatim u Fond za humanitarno pravo (20%) i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (19%), a
najmanje u Obraz, što je u skladu sa demokratskim opredeljenjem članova ove stranke. Pristalice Srpske napredne stranke pokazuju najveće poverenje prema udruženjima za zaštitu životne
sredine (21%) i udruženjima koja okupljaju, štite i zapošljavaju osobe sa invaliditetom (20%), što
je slično po preferencijama, ali se ovi stavovi izražavaju u nižem procentu nego kod pristalica DSa. Najniži stepen poverenja ove stranke zaslužuje Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (5%)
i Fond za humanitarno pravo (6%), što govori o tome da demokratska tranzicija javnog života i
suočavanje sa prošlošću nije bliska radikalno konzervativnim pristalicama ove stranke. Pristalice
stranaka kao što su DSS, SRS i NS pokazuju najveći stepen poverenja prema udruženjima koja
okupljaju, štite i zapošljavaju osobe sa invaliditetom (28%), ali pristalice ovih stranaka pokazuju
i visok stapen poverenja u klerikalno-nacionalističke organizacije poput Obraza u situaciji kada
18% pristalica ovih stranaka ukazuje poverenje prema ovoj NVO. Pristalice stranaka vladajuće
koalicije (bez DS-a ali sa LDP-om) pokazuju poverenje prema udruženjima koja se bave zaštitom
životne sredine (26%), udruženjima koja okupljaju, štite i zapošljavaju osobe sa invaliditetom
(24%), Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji (22%) i Fondu za humanitarno pravo (20%),
što je u skladu sa modernističkim vrednostima i mladom strukturom pristalica LDP-a.
3.3. Sociodemografska obeležja i poverenje prema NVO-u
Pored stranačkih opredeljenja, i neka sociodemografska obeležja kao što su obrazovanje, zanimanje, tip naselja u kojem ispitanici žive, starost ili religioznost u vezi su sa poverenjem građana
prema pojedinim tipovima NVO-a, a izdvojićemo neke razlike koje su najizraženije ili zanimljive
za analizu.
Udruženja za zaštitu životne sredine uživaju najveći stepen poverenja najmlađe starosne grupe
ispitanika od 16 do 24 godine (28%), a najmanje poverenje starijih ispitanika preko 70 godina
(15%). Građani užeg gradskog jezgra pokazuju veći stepen poverenja prema ovim udruženjima
(33%) nego ispitanici koji žive na selu (22%) i gradskoj periferiji (22%). Građani koji su zaposleni u
državnom sektoru pokazuju veći stepen poverenja prema ovim NVO-ima (41%) u odnosu na poljoprivrednike (19%). Stručnjaci i lica sa fakultetskim obrazovanjem pokazuju mnogo veće poverenje (46% odnosno 45%) u odnosu na domaćice, kao i lica bez školske spreme ili sa završenom
osnovnom školom (13% odnosno 12%). U odnosu na religioznost, građani koji su se izjasnili kao
nereligiozni pokazuju nešto veći stepen poverenja prema udruženjima koja se bave zaštitom
životne sredine (29%) nego religiozni građani (23%), dok prema nekim drugim obeležjima kao
što su pol ili etnicitet nema bitnih razlika u poverenju prema ovim NVO-ima.
Udruženja koja okupljaju, štite i zapošljavaju osobe sa invaliditetom uživaju veće poverenje
mlađe srednje starosne grupe od 30 do 39 godina (29%) i srednje starosne grupe od 40 do 49
godina (26%) u odnosu na najstariju grupu preko 70 godina (15%), zatim poverenje građana koji
žive u užem i širem gradskom jezgru (35%, odnosno, 31%) u odnosu na poverenje građana koji
žive na selu ili u prigradskom naselju (21%, odnosno, 24%). Ovi NVO-i imaju nešto veće poverenje
žena (25%) nego muškaraca (24%), a uživaju najveći stepen poverenja građana sa fakultetskim
obrazovanjem i višom školom (41%, odnosno, 44%), što je nekoliko puta veće poverenje od onog
koji u odnosu na ove NVO-e pokazuju lica bez školske spreme ili sa završenom osnovnom školom,
kao i lica sa srednjim obrazovanjem (13% odnosno 25%). Slično je i sa zanimanjem, pa stručnjaci
pokazuju mnogo veći stepen poverenja prema ovim NVO-ima nego domaćice ili nekvalifikovani
radnici (46% prema 12%, odnosno, 16%). Zaposleni u državnom sektoru pokazuju veći stepen
poverenja u odnosu na poljoprivrednike i nezaposlene građane (38% prema 19%, odnosno,
144 : Kako građani Srbije vide tranziciju
24%). Nereligiozni građani imaju veće poverenje prema ovom tipu udruženja nego građani koji
se izjašnjavaju kao religiozni (32% prema 22%).
Udruženja za odbranu haških optuženika nisu naročito mnogo izdiferencirala ispitanike kada je
u pitanju njihova školska sprema: 20% ispitanika sa fakultetskim obrazovanjem pokazuje poverenje prema ovim udruženjima, ali i 16% ispitanika sa srednjom školom. Ipak, domaćice i u ovom
slučaju pokazuju najniži stepen poverenja (7%), što je u skladu sa ukupnim nepoverenjem i nepoznavanjem rada NVO-a ove grupe ispitanika. Građani zaposleni u državnom sektoru pokazuju
veći stepen poverenja prema ovim NVO-ima nego privatnici (23% prema 10%), dok građani užeg
i šireg gradskog jezgra pokazuju veći stepen poverenja nego građani koji žive na periferiji (18%
i 14% prema 7%). Nereligiozni građani pokazuju niži stepen poverenja prema ovim organizacijama nego religiozni (10% prema 14%), dok u odnosu na etnicitet (Srbi i ostali) nema bitnih razlika. Zanimljivo je da u odnosu na ove nacionalističke organizacije nema bitnih razlika u poverenju
najmlađe grupe ispitanika (od 16 do 24 godine) u odnosu na najstariju grupu ispitanika preko 70
godina – 14% prve i 12% poslednje starosne grupe pokazuje poverenje prema NVO-u ovog tipa.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji podelio je ispitanike uglavnom prema obrazovanju, zanimanju, mestu stanovanja, starosti i etnicitetu, dok u odnosu na radno-svojinski status i prihvatanje religioznosti nema nekih većih razlika u stepenu poverenja građana. Znači, pored partijskog
opredeljenja o kojem je već bilo reči, veći stepen poverenja u ovo udruženje pokazuju fakultetski
obrazovani građani i građani sa višom školskom spremom (20%, odnosno, 22%) u odnosu na
lica bez školske spreme i ona sa završenom osnovnom školom (7%). Učenici i stručnjaci pokazuju veći stepen poverenja (22%, odnosno, 22%) u odnosu na domaćice i poljoprivrednike (8%,
odnosno, 7%). S obzirom na tip naselja, ispitanici koji žive u užem gradskom jezgru pokazuju veće
poverenje prema ovom NVO-u (17%) nego građani koji žive na gradskoj periferiji ili na selu (10%,
odnosno, 11%). Mlađi ispitanici od 16 godina do 24 godine, kao i oni od 25 do 29 godina, pokazuju veći stepen poverenja u odnosu na ovaj NVO (16%, odnosno, 17%) nego najstarija starosna
grupa ispitanika preko 70 godina (6%), dok Srbi izražavaju niži stepen poverenja prema ovim
NVO-ima u odnosu na ostale etničke grupe (12% prema 19%).
Fond za humanitarno pravo, slično kao i prethodni NVO-i, podelio je poverenje građana ne samo
prema partijskim opredeljenjima već i prema obrazovanju, zanimanju, mestu stanovanja, starosti
i etnicitetu, dok u odnosu na radno-svojinski status i prihvatanje religioznosti nema većih razlika
u stepenu poverenja. Građani sa fakultetskim i višim obrazovanjem izražavaju mnogo veći stepen poverenja (20%, odnosno, 31%) u odnosu na građane bez školske spreme ili sa završenom
osnovnom školom (6%). Slično ovim podacima, stručnjaci izražavaju veći stepen poverenja (20%)
nego poljoprivrednici (7%) i domaćice (8%), dok najviši stepen poverenja prema ovoj NVO pokazuju učenici i studenti (24%). Ispitanici užeg i šireg gradskog centra pokazuju veći stepen poverenja (17%, odnosno, 14%) u odnosu na ispitanike koji žive na periferiji i na selu (10%, odnosno,
12%), a mlađa populacija od 16 godina do 24 godine, kao i od 25 do 29 godina, pokazuje veći
stepen poverenja (21%, odnosno, 16%) nego najstarija grupa ispitanika preko 70 godina (7%).
Srbi izražavaju niži stepen poverenja (14%) u odnosu na druge etničke grupe (18%).
Obraz, pored poverenja nacionalističkih stranaka, uživa veće poverenja građana koji su se izjasnili
kao Srbi nego ostale etničke grupe (9% prema 6%), zatim, najmlađe populacije ispitanika od 16
godina do 24 godine i 25 do 29 godina (11%, odnosno, 10%) u odnosu na najstariju starosnu grupu ispitanika od preko 70 godina, koji imaju niži stepen poverenja prema ovom NVO-u. Religiozni
građani pokazuju viši stepen poverenja (10%) nego građani koji su se izjasnili kao nereligiozni
(3%), što je u skladu sam misijom i zadacima ovog NVO-a. Građani koji žive u širem i užem gradskom jezgru pokazuju veći stepen poverenja (10%, odnosno, 7%) nego građani u prigradskim
naseljima i selu (obe grupe 9%). Kada se poverenje prema ovom NVO-u posmatra s obzirom na
istraživanje javnog mnenja : 145
zanimanje ispitanika, učenici i studenti pokazuju veći stepen poverenja (14%) nego stručnjaci i
nekvalifikovani radnici (8%, odnosno, 10%), dok nezaposleni građani izražavaju natprosečni stepen poverenja (11%). Lica sa fakultetskom i višom spremom izražavaju veći stepen poverenja
(13%, odnosno, 12%) nego ispitanici bez školske spreme i sa završenom osnovnom školom, ali
u mnogo nižem stepenu razlike kada se porede sa stavovima poverenja prema drugim vrstama
NVO-a. Muškarci i žene ispoljavaju nejednak stepen poverenja u ovaj NVO: među muškarcima je
veći (11%) nego među ženama (7%).
4. Zaključna razmatranja
Razlozi za nepoverenje građana Srbije u civilne aktere su višestruki, a potiču od nasleđene strukture svesti prema kojoj je građanin depersonalizovan i nevidljiv član kolektiva, čak i kada državno
organizovani kolektivitet više nije funkcionalan. Obrasci nasleđeni iz socijalizma održavaju se i
danas usporavajući individualizaciju i samoaktualizam građana, naročito u situaciji kada velik deo
populacije još uvek zavisi od državnog sistema socijalnog osiguranja, što je pokazano i u drugim
segmentima ovog istraživanja. Nepoverenje prema civilnim akterima u vezi je sa izraženim autoritarnim stavovima, kao i stavovima prema demokratiji, koji takođe upućuju na izostajanje
modernističkog izraza kolektivne racionalnosti kakvu podrazumeva civilno društvo. Zaostajanje za glavnim civilizacijskim tokovima u vezi je sa ekonomijom preživljavanja, strahom od
siromaštva i nezaposlenosti i dramatičnim posledicama socijalno-ekonomske ugroženosti, što
zajedno sa stvarnim nepoznavanjem i konfuzijom koja se u vezi sa civilnim organizacijama javlja
u terminološkom i saznajnom pogledu nije dobra osnova za podršku razvoju novih aktivnosti u
okviru civilnog društva.
Od brojnih problema NVO sektora koji su u vezi sa našim rezultatima, izdvajamo preteranu politizaciju ovog sektora tokom devedesetih godina prošlog veka, restriktivnu i neodređenu pravnu
regulaciju, uključujući i poreska pravila koja ometaju razvoj ovog dela stvarnosti, kao i kontroverzan način finansiranja NVO sektora u situaciji kada inostrana i međunarodna podrška predstavlja najznačajniji izvor finansiranja, a u mnogim slučajevima ima i presudnu ulogu u razvoju i
konsolidaciji glavnih aktera. Tokom dve decenije, ovaj sektor se razvijao u krajnje nepovoljnom
socijalnom kontekstu, kao izdvojena realnost građanskih inicijativa, praćen često optužujućim
odnosom države, bez podrške ionako slabog i neizgrađenog privatnog sektora, uz medijsko ignorisanje i nerazumevanje javnog mnjenja.
Ugroženost srednjih slojeva, njihovo iščezavanje sa društvene scene postavlja se kao jedna
od najvećih prepreka razvoja civilnih inicijativa jer se radi o slojevima koji su stub društvenih
vrednosti, čijim se nestajanjem ugrožavaju građanske opcije za preuzimanje građanskog rizika društvenog aktivizma i samoangažovanja koje bi omogućilo različite oblike participacije u
društvenom životu, pa i angažovanje u NVO sektoru. Nestanak srednjih slojeva i nedovoljno
obaveštena i obrazovana nova društvena elita koja bi se dokazivala izdvajanjem sredstava za filantropske svrhe još dugo će biti negativni činilac razvoja sektora.
Pored spoljašnjih činilaca koji otežavaju vidljivost i poverenje prema građanskim asocijacijama,
problemi proizilaze iz unutrašnjih, organizacijskih faktora u okviru NVO sektora, profesionalnih
kapaciteta i spremnosti aktera unutar sektora da značajnije utiču na društvene promene. Najveći
problem je u tome što samo manji broj udruženja građana o kojima govorimo ima razvijenu
organizacionu i profesionalnu strukturu, relativno stalne programe, stabilne prihode finansiranja, kao i dobru povezanost sa drugim, sličnim organizacijama. U većini slučajeva radi se o organizacijama koje su registrovane na osnovu predviđenih propisa i time zadovoljavaju određenu
formalnu strukturu, ali njihova delatnost više počiva na angažovanju grupe entuzijasta koji izvode programe bez planskog rada i rukovođenja, koji su često i nesistematični i podstaknuti
146 : Kako građani Srbije vide tranziciju
trenutnim mogućnostima finansiranja. Zatim, veoma su retke NVO organizacije koje publikuju
biltene i izveštaje o radu ili pak u okviru posebnih publikacija i brošura izveštavaju o iskustvima,
dostignućima i mogućnostima finansiranja ovog sektora u svetu i kod nas.
S obzirom na to da nepoverenje građana prema organizacijama civilnog društva ne predstavlja
dobru osnovu za razvoj građanskog aktivizma, modernizaciju i evropeizaciju društva, preporuke
ovog dela istraživanja usmerene su na neophodnost da se poveća vidljivost i prepoznatljivost
NVO-a, podstiče njihova saradnja sa medijima, promoviše važnost civilnog društva i vrednosti
koje ono predstavlja, afirmiše filantropija, odnosno, davanje za socijalne ciljeve i volonterstvo.
Prevazilaženje slabosti trebalo bi da se odnosi i na promociju trećeg sektora u javnom mnjenju
kako bi se u ambijentu građanskog poverenja postepeno razvijala nova solidarnost i spremnost
građana da učestvuju ili finansiraju humanitarnih akcija i programe dobrovoljnih organizacija.
Kada je reč o unutrašnjim problemima NVO-a koja utiču na slabo poverenje građana u njih, neophodno je povećati transparentnost rada ovih organizacija, naročito kada se radi o finansijskim
sredstvima koja se izdvajaju za njihove programe i aktivnosti.
Literatura
Dahrendorf, R. (1990) Threats to Civil Society, East and West, interview, Harper’s Magazine, Vol. 281, July 1990, pp.
23-33
Direktorij nevladinih, neprofitnih organizacija u Jugoslaviji (2002) Centar za razvoj neprofitnog sektora, Beograd
Golubović, Dragan and Branka Anđelković (2008): Institutional Mechanisms of Cooperation of Government and
Civil Society: Comparative Experiences and Recommendations for Serbia (Draft). www.//http.prsp.sr.gov.yu/
engleski/dokumenti.jsp/, 10.2.2009.
Keane, J. (1988) Democracy and Civil Society, University of Westminster
Kolin, M., (2007): “Uloga neprofitnog sektora i socijalnih preduzeća u novim programima zapošljavanja” u
Ekonomija i sociologija, Institut drustvenih nauka, Beograd
Kolin, M. (2005): Neprofitne organizacije – novi socijalni partneri, Argument, Beograd
Petrović, B. i Ž. Paunović (1994) Nevladine organizacije u Jugoslaviji, Otvoreni univerzitet u Subotici
Putnam, R. (2000) Bowling Alone, New York: Simon&Schuster
istraživanje javnog mnenja : 147
148 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Zoran Stojiljković
Sindikati i zaposleni
u raljama
tranzicije i krize
150 : Kako građani Srbije vide tranziciju
U metodskim pristupima razvijanim unutar „političke ekonomije sindikata“ konstatuje se da su
sindikati uspešni ukoliko uvećaju realne zarade i poboljšaju uslove rada – i to u uslovima očuvane
ili čak uvećane ukupne zaposlenosti – odnosno, ako unutar koncesionog pregovaranja ostvare
bar jedan od ova dva strateška cilja. Ukoliko izostane i jedan i drugi, a to je sa retkim izuzecima
slučaj u dve decenije tranzicionog tumaranja u Srbiji, onda se – bez obzira na namere i pokušaje
– ne može govoriti o uticajnim i kredibilnim sindikatima.
1. Sindikalno članstvo
Stopa sindikalizovanosti – udeo članova sindikata u ukupnom broju zaposlenih – za nešto više od
decenije, pala je sa polovine (1998) na manje od trećine (2010. godine). Uz istovremeni pad broja
zaposlenih za pola miliona ili faktičku četvrtinu samo u poslednjoj deceniji, lako je zaključiti kakve
to razorne posledice ima po raspoložive resurse i moć sindikata.
U sindikatima je, sredinom 2007. godine (Cesid), po sopstvenom iskazu, bio približno svaki treći
zaposleni. Problem je u tome što je sindikalno članstvo sve starije – gro njih ima između 40 i 55
godina. Sindikalni kolač je razdeljen tako da Savezu samostalnih sindikata Srbije (SSSS), krajem
2007, pripadaju oko tri petine svih članova sindikata, odnosno, približno četvrtina svih zaposlenih, a UGS „Nezavisnosti“ daljih 20–25% sindikalnog članstva, odnosno, svaki deseti zaposleni.
Dve vodeće, reprezentativne sindikalne centrale okupljaju oko četiri petine sindikalno organizovanih.
Tri godine kasnije, sredinom 2010. godine, u sindikate je učlanjeno oko 31% zaposlenih – znači,
ni svaki treći radnik. Međutim, kada razdvojimo one koji su u stalnom radnom odnosu od onih
koji su zaposleni na određeno vreme, onda nalazimo da je u članstvu sindikata 33% od ukupnog broja stalno zaposlenih, dok je od ukupnog broja zaposlenih na određeno vreme u članstvu
nekog od sindikata tek 8% njih.
Kad posmatramo samo ispitanike koji su učlanjeni u neki od sindikata, nalazimo da je u
SSSS-u 50%, u UGS „Nezavisnosti“ 14%, u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata – 6%
i u ostalim sindikatima 30%; to rečito govori o održanoj, čak produbljenoj nestabilnosti i fragmentiranosti sindikalne scene.
Sindikati su u Srbiji, kao i u većini zemalja u tranziciji, snažno utemeljeni u opadajućem državnom
sektoru, dok je, bar za sada, stopa sindikalizovanosti u narastajućem privatnom sektoru gotovo
četiri puta manja (46%:12%). Na drugoj strani, izvan kruga zaposlenih sindikati uživaju, istina,
malobrojnu ali snažnu podršku svojih aktivističkih jezgara među samozaposlenima, kao i aktuelnim penzionerima i nezaposlenima (3–4%), koji su, logično, najčešće nekadašnji zaposleni
sindikalni aktivisti (Cesid, septembar: 2007).
Zanimljivo je da se žene češće nalaze u sindikatima nego muškarci – od ukupnog broja zaposlenih žena, u sindikalnom članstvu je 35%, a od ukupnog broja zaposlenih muškaraca, u sindikatima je 28%.
Mlađi se ređe učlanjuju u sindikate pa tako među zaposlenima koji imaju 30 i manje godina nalazimo 15% članova sindikata, među onima koji su u četvrtoj deceniji života (30–39 godina) – 25%,
a najviše među onima u petoj deceniji (40–49 godina) – 41%, a u narednoj deceniji života stopa
sindikalizovanosti opada na 36% (Mihailović, 2010).
Gledano prema zanimanjima zaposlenih, najveću stopu sindikalizovanosti nalazimo kod NK i PK
radnika (37%) i među srednjeobrazovanim službenicima (36%), potom kod tehničara (34%), a
istraživanje javnog mnenja : 151
onda slede visokoobrazovani stručnjaci (29%) i kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici (28%),
što pokazuje da obrazovni status značajnije ne utiče na odnos prema sindikatima.
2. Učešće u štrajkovima i sindikalnim protestima
Sposobni sindikati pri organizovanju protesta i štrajkova polaze od „minimaks strategije“, odnosno, od nastojanja da sa minimumom troškova postignu optimalne efekte. Radi se zapravo o planski organizovanoj aktivnosti definisanja pregovaračke platforme te maksimalnih i minimalnih
ciljeva i zahteva, proizvođenju publiciteta i zadobijanju podrške, kao i definisanju „izlazne strategije“, posebno u (najčešćem) slučaju tek delimične realizacije zahteva.
Sasvim suprotno tome, gotovo cinično i krajnje deprimirajuće deluju primeri dogovorenih
„štrajkova“, čak naručenih od (delova) poslovodstva ili konkurentskih vlasničkih struktura koje
pretenduju na preuzimanje određenog preduzeća ili ustanove, pri čemu se neretko sindikati
nađu na suprotnim stranama. Ili pak politički motivisani, usmeravani i od stranačkih struktura
protežirani „spontani“ štrajkovi i protesti. U njima sindikalna rukovodstva igraju ulogu epizodista
i naivčina, ali mnogi i korumpiranih „mlađih partnera u sklopljenom dilu“.
U vremenima tranzicije radnički protesti su prošli kroz tri plime i oseke. Prvo su tek probuđeni
protesti zamenjeni nacionalnim okupljanjem – „ljudi su došli na protest kao radnici a razišli se kao
Srbi“ (Nebojša Popov). Neproduktivni„socijalni brak iz računa“ uspostavljen je kroz formulu„nema
otpuštanja dok traju sankcije“. U sveopštem propadanju, niži društveni slojevi na koje se režim
oslanjao prošli su tek nešto malo manje loše od (kritičkih) srednjih slojeva. Nakon 1996/1997. radnici su se „probudili“ i njihov otpor i otkazivanje podrške vlastima su u značajnoj meri omogućili
promene. Sledio je „medeni mesec“ građana i novih demokratskih vlasti.
Posle 2002/2003. godine, kao reakcija na neuspele privatizacije, stečajeve, i otpuštanja, sledila je
nova plima protesta, koja u klimi beznađa neretko zadobija radikalne oblike štrajka glađu i zauzimanja poslovnih i radnih prostorija.
Gledano u celini, u poslednje tri godine relativne oseke, u štrajkovima i protestima je učestvovalo
oko 8% građana Srbije. Nešto veoma malo ispod ovog proseka su zaposleni koji nisu članovi
sindikata (6%) i građani koji sada nisu u radnom odnosu (7%), dok zaposleni koji su sindikalno
organizovani znatno prednjače – u štrajkovima i protestima učestvovalo je 16% njih. Prosek za
zaposlene, bez obzira na članstvo u sindikatima, iznosi 10%
Tabela 1: Učešće u štrajkovima i sindikalnim protestima (u %)
Građani izvan
radnog odnosa
Zaposleni koji nisu
članovi sindikata
Članovi
sindikata
nije bilo štrajkova
20
22
28
nije učestvovao
73
72
56
da, jednom
4
4
9
da, više puta
3
2
7
100
100
100
ukupno
Povezanost učešća u štrajkovima i protesta, na jednoj, i članstva u sindikatima, na drugoj strani,
osrednjeg je intenziteta i iznosi 0,32. U štrajkovima i protestima najčešće su učestvovali članovi
UGS „Nezavisnosti“ – 23%, potom članovi „ostalih sindikata“ – 17%, a najmanje članovi Samostalnog sindikata – 14%. (Mihailović, 2010).
152 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Osnovni motivi za učešće u štrajkovima su bili ugroženost prava i neodgovarajuće, male
zarade. Na učešće u štrajku pozitivno je uticala odluka sindikata o stupanju u štrajk, kao i
pozitivan stav o štrajku najbližih kolega te većine zaposlenih.
Relativno ograničeno učešće desetine zaposlenih, praćeno je, međutim, pozitivnim stavom
prema opravdanosti štrajkova i protesta tri četvrtine zaposlenih. Pri tom, 16% anketiranih štrajk
smatra opravdanim. Dalja trećina opravdanim smatra tek štrajkove sa dominantnim ekonomskim (11%) i socijalnim (24%) zahtevima. Efekat pridruživanja ispoljava, odnosno, deli stav da su
štrajkovi opravdani samo ako ih podržava većina zaposlenih dalja četvrtina anketiranih (27%).
Na drugoj strani, manje od četvrtine zaposlenih ili uopšte ne razmišlja o protestima i štrajkovima
(17%) ili pak smatra da ih se, bez obzira na opravdanost, treba kloniti (5%).
Protesti su očito za znatnu većinu zaposlenih opravdano i legitimno ali i praktično iznuđeno
sredstvo koje se primenjuje tek kada se dijalogom ne može doći do, po zaposlene, prihvatljivog
rešenja. Šta raditi, međutim, kad već postoji oformljeno nezadovoljstvo sadržajima, kvalitetom i
karakterom vođenog socijalnog dijaloga?
3. Poverenje u sindikate
Poverenje u sindikate u Srbiji je blizu istorijski najnižeg nivoa – u sindikate u značajnoj
meri veruje tek 15% građana. Na drugoj strani, tri puta je više onih koji u sindikate uglavnom
nemaju ili uopšte nemaju poverenja. Gotovo dve petine onih koji se dvoume i veruju i ne veruju
sindikatima predstavljaju svakako bar potencijalnu osnovu za reforme u sindikatima i rast njihovog kredibiliteta.
Za nizak rejting sindikata postoje Grafikon 1. Poverenje u sindikate
četiri grupe razloga. Nesporno, prva
po značaju jeste objektivno stanje,
odnosno, odsustvo pozitivnih
razvojnih efekata. Ako sindikati
nisu uspeli da zaustave, naravno,
u saradnji sa drugim demokratskim akterima, sunovrat privrede u
okruženju rata i izolacije, ali ni da
spreče da troškove tranzicionih
promena plate samo ljudi sa dna socijalne piramide – što za posledicu ima to da je DBP na nivou
od tri četvrtine onoga iz daleke 1988. godine, a udeo onih koji izjavljuju da žive nepodnošljivo ili
teško podnošljivo konstantno oko dve petine svih građana – onda ovako rašireno nepoverenje
ne treba nikoga da čudi. Posledično, i među sindikalnim aktivistima raširena je svest o nemoći i
nedovoljnom uticaju sindikata.
Uzroke nemoći sindikata treba potražiti u poluvekovnom odsustvu tradicije autonomne borbe i
zauzimanja kritičke pozicije prema vlastima. U deceniji vladavine Slobodana Miloševića „većinski“
SSSS je iz pozicije mlađeg poslušnog brata sledio nacionalpopulističku ratnu avanturu režima,
bez volje da pokaže minimalnu solidarnost sa „alternativnim“ sindikatima. Sindikati su bar prvih
nekoliko godina nakon promena pokazivali i previše razumevanja za poziciju novih demokratskih
vlasti. Istini za volju, to je i u jednom i u drugom slučaju bila i volja velikog dela zaposlenih. Na
javnoj sceni su se našli slabi i rivalski sindikati, neprofilisane poslodavačke strukture i nestabilne i
za efektivan socijalni dijalog nemotivisane vlade – akteri i bez dovoljne podrške građana.
istraživanje javnog mnenja : 153
Drugo, čini se da je ovakvo stanje posledica i nedovoljne spremnosti građana i zaposlenih na
angažovanje, straha od gubljenja posla, nedovoljne solidarnosti i ukupnog disciplinujućeg delovanja krize. Građani Srbije se pobune samo „kad dogori do nokata“, oni nemaju kulturu svakodnevne „rovovske“ borbe za svoje interese i prava. Postoji drastičan jaz između polovine koja se ne
miri sa sudbinom, tek petine koja ne misli da neko drugi treba da rešava društvene probleme i
samo desetine koja bi reagovala i kad nije lično pogođena (Stojiljković, 2008: 132).
Ne radi se samo o ego-tripu već i o razočaranosti efektima prethodnih protesta i nepoverenju u
kolektivne aktere, uključiv i sindikate i njihove lidere.
Postoji i treći, unutarsindikalni razlog. Raširen je, naime, u velikoj meri opravdan utisak da lideri
sindikata zbog strateških, ali u još većoj meri i taktičkih, političkih razloga, kao i ličnih interesa i
animoziteta, nisu pokazali dovoljnu spremnost za međusobnu saradnju. Liderska pozicija čak i u
nekoj od brojnih, minijaturnih „sindikalnih centrala“ nosi nekakvu prepoznatljivost, publicitet i uticaj koji se – posebno ako osoba koja je zauzima nema visokoškolsku diplomu – može imati još
samo u sportu i na estradi. Brojni sindikalni aktivisti, uz to, nemaju ni izbor – njihova radna mesta
su ugašena i oni moraju ostati u sindikalnoj orbiti. Poraz u sindikalnoj utakmici jednostavno nosi
preveliki rizik. Logika konkurencije u raspodeli mesta u sindikalnim forumima i odborima socijalnih fondova često vodi sukobima umesto saradnji na sindikalnoj sceni. Povratno, ta atmosfera se
prenosi na povereništva u preduzećima i ustanovama.
Na četvrtoj strani, u znatnom delu establišmenta, kao i intelektualne javnosti, postoji na neoliberalnoj paradigmi raširena antisindikalna histerija, da se tako oštro izrazimo, jer su, tobože, baš sindikati
kočničari, remetilački faktor reformi. Socijalni dijalog se shvata kao neka vrsta ukalkulisanog, što
manjeg gubljenja vremena i javnog pokazivanja prihvatanja „mantre“ evropske, socijalno-tržišne
orijentacije. Radikalniji čak proračunavaju troškove postojanja sindikata i drže da je dijalog tek
netržišni juriš na rente i privilegije.
Pokazalo se, međutim, da su koruptivna privatizacija, odsustvo dovoljne konkurencije i privatni
i partijski monopoli te vlasništvo nad preduzećima i ustanovama – „politički kapitalizam“ (Maks
Veber), uz odsustvo koherentne razvojne strategije, pravi uzrok naših nevolja.
4. Socijalni temelji nemoći sindikata
Temeljne uzroke društvene nemoći zaposlenih i nepoverenja u sindikate treba potražiti i u dva
isprepletana procesa:
Prvi uzrok čini, po oceni samih ispitani- Grafikon 2. „Dobitnici“ ili „gubitnici tranzicije“
ka, mnogo (tri i po puta) veći broj onih
koji sebe smatraju „gubitnicima tranzicije“ u odnosu na broj „tranzicionih
dobitnika“ čiji je udeo, unutar aktuelne
krize, pao na manje od desetine građana
Srbije. Subjektivno osećanje gubitništva
gotovo trećine građana, u kulturi u kojoj
se siromaštvo i gubitništvo prikrivaju,
svedoči o razmerama problema. I podatak da u Srbiji ima oko dva miliona
ljudi koji žive ispod ili tik iznad granice
siromaštva, odnosno, spadaju u grupe
siromašnih ili materijalno nedovoljno obezbeđenih lica potvrđuje težinu situacije.
154 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Svakodnevno suočavanje sa preživljavanjem otežano je živim sećanjem na sigurnost i standard
iz vremena socijalizma Josipa Broza Tita, što svakodnevicu dovodi u vezu sa poznatom kletvom
„Dabogda imao pa nemao“.
Drugi uzrok treba potražiti u procesu privatizacije koji je, uz bar srednjoročnu redukciju
broja zaposlenih i njihovih prava, bio u velikoj meri netransparentan, koruptivan i, bar u
četvrtini slučajeva, ugovorno neodrživ i razvojno nedelotvoran. Zvuči u najmanju ruku alarmantno da istovremeno konstantno raste, od 2002. do 2003. godine, broj onih koji između privatizacije i pljačke stavljaju znak jednakosti i da se on približio polovini ispitanika.
Na drugoj strani, udeo onih koji sma- Grafikon 3. Šta mislite o dosadašnjem toku privatizacije?
traju da je privatizacija nužan reformski proces koji se uglavnom uspešno
sprovodi pao je na gotovo simboličnih
3%. Između ovih polarnih grupa su
oni koji, istina, drže da je privatizacija
nužna, ali da se sprovodi na uveliko
pogrešan (i neuspešan) način, kao
i oni koji ne mogu da ocene njene
efekte – jednih i drugih je približno po
četvrtina. Očito, dve decenije eksperimentisanja sa različitim modelima privatizacije zadovoljnim njenim tokom i efektima čini samo
uzak krug njenih kreatora i beneficijara. Zvuči cinično da danas ni političke elite ne spore da je i
dominantni model tenderske i, posebno, aukcijske prodaje bio sve samo ne transparentan i socijalno, pa i razvojno neuspešan. Prvo se govorilo da je svaki investitor dobro došao da bi tek pred
kraj privatizacije, kad su karte već bile podeljene, počelo da se govori o poreklu novca i bonitetu
„strateških partnera“. Dubina aktuelne krize ponovo vodi političke elite u iskušenje da prodajom
„budzašto“ preostale imovine kupe socijalni mir pred izbore, ostavljajući nas istovremeno bez
strateških resursa.
5. Ima li izlaza za zaposlene i sindikate
Logično se otvara pitanje postoji li u ovako kriznoj situaciji izlazna strategija za sindikate? Iz
stanja neravnoteže moći zaposleni i sindikati mogu izaći samo ako uspešno rekombinuju šest
raspoloživih strategija delovanja:
• prvu, internu čini intenzivan proces socijalnog učenja i uvećanja socijalnog kapitala, kao i
preko potrebno modernizovanje, primereno konfliktnom partnerstvu sa državom i poslodavcima, i prateće redizajniranje imidža sindikata;
• drugu, spremnost sindikata na uvođenje fer pravila igre u međusobnoj kompeticiji za
podršku zaposlenih i građana, kao i akcionu efektivnu saradnju kad su pitanju vitalni
zajednički interesi;
• treće, optimalno i „isplativo“ korišćenje (minimum troškova – maksimum koristi) štrajkova,
protesta i drugih oblika građanske neposlušnosti;
• četvrto, organizovanje prosindikalnih kampanja u medijima i javnosti;
• peto, kontinuirano učešće u kolektivnom pregovaranju i tripartitnom socijalnom dijalogu;
• šesta strategija (kao dopunska i korektivna strateška opcija) sastoji se iz različitih oblika
političkog lobiranja i učešća sindikata u politici, oko kojih, inače, nema saglasnosti među
građanima i zaposlenima.
istraživanje javnog mnenja : 155
Osnovna, trajna misija sindikata sadrži se u promociji i zaštiti individualnih prava na osnovu rada
ali i četiri grupe kolektivnih prava zaposlenih: prava na slobodno i, u odnosu na poslodavce,
državu i političke stranke, autonomno sindikalno udruživanje, kao i prava na štrajk, kolektivno
pregovaranje i participaciju u odlučivanju o uslovima rada i raspodeli profita. Ovakva misija, gotovo nužno, sindikate čini reprezentantom za državu izuzetno strukturno važnih, ekonomskih
„privatnih“ interesa zaposlenih. Istovremeno, sindikati promovišu jedan broj opštih, „javnih“ interesa i vrednosti poput temeljnih ekonomskih i socijalnih prava – što im daje specifičnu političku
težinu. Primera radi, vođenje socijalne politike i politike (de)regulacije tržišta rada je praktično
nemoguće bez otvorenih kanala komunikacije sa sindikatima.
5.1. Reforma i modernizacija sindikata
Sama „kupovna moć“ sindikata na političkom tržištu, odnosno, sposobnost zastupanja i lobiranja
interesa zaposlenih, određena je, pre svega, organizacionom snagom, resursima, brojnošću i poverenjem koje uživaju sindikati, uključiv i stepen ostvarenog unutarsindikalnog i međusindikalnog
jedinstva.
Brojan, organizacijski funkcionalno ustrojen, kadrovski sposoban, finansijski stabilan i u
okruženju dobro pozicioniran sindikat, koji karakteriše i dovoljan stepen efikasne akcione
koordinacije, relevantan je socio-politički faktor. Takav sindikat može usmeravati volju znatnog dela biračkog tela i time uticati na karakter ponude koju sindikatima daju potencijalni politički
partneri. To je istovremeno i krunski argument za tezu o dubokoj povezanosti (ne)uspešne interne,
sindikalne i njihove, „eksterne“ strategije političkog delovanja (Stojiljković, 2008: 263).
Sam društveni položaj zaposlenih, njihova interesna struktura i različiti vrednosni profil, odnosno,
mera njihove (ne)saglasnosti i rezultirajuće (ne)mogućnosti svođenja na optimalan zajednički imenitelj predstavljaju drugu ključnu determinantu „snage sindikata“.
Članstvo i potencijalna sindikalna klijentela objektivno su podeljeni, pa i interesno suprotstavljeni, na zaposlene u privatnom i javnom sektoru, u perspektivnim i dobrostojećim i zaposlene
u delatnostima sa niskim platama i akumulacijom, na one u sektoru „realne ekonomije“ i one u
javnim službama, delatnostima i uslugama, na „tranzicione gubitnike“ i (relativne) dobitnike, nisko
i visoko obrazovane, prevashodno zainteresovane za otpremnine i penzije ili za obuku, razvoj i ulaganja. Usaglašavanje, harmonizovanje i povezivanje njihovih interesa unutar sindikata je, neretko,
zadatak rešiv poput izračunavanja kvadrature kruga.
Problem građenja novih organizacionih struktura i prisustva pre svega u malom i srednjem privatnom sektoru urgentno se otvara pred sindikatima i praktično će odrediti njihovu pregovaračku
moć i sudbinu.
5.2. Sindikalni pluralizam i međusindikalna saradnja
Očito da, uz teško objektivno stanje koje najviše pogađa (i disciplinuje) same zaposlene i sindikate,
podeljenost sindikalne scene i odsustvo akcionog jedinstva sindikata predstavljaju ključni razlog
nemoći sindikata i zaposlenih da efektivno prinude vladu i poslodavce da ispune data obećanja.
Na drugoj strani, neophodna bliža akciona saradnja između sindikata praktično je ograničena
nasleđenim, decenijskim nepoverenjem, sporovima i animozitetima. Boljim odnosima, pre svega,
između dva reprezentativna sindikata, mogla bi doprineti koordinacija unutar radničke delegacije u tripartitnim organima, zajedničko učešće u usvajanju razvojnih strategija, kao i reafirmacija
kolektivnog pregovaranja i edukacija vezana za članstvo obe centrale i njihovih grana u (istim)
međunarodnim sindikalnih forumima i organizacijama, nakon 2006. godine.
156 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Pored sporenja i sukoba „starog” i „novih” sindikata, nastalih nakon 1991. godine, aktuelne su i
podele između „velikih i malih” – reprezentativnih i nereprezentativnih sindikata, odnosno, sporovi oko regularnosti procedura utvrđivanja reprezentativnosti sindikata. Međusindikalnu koordinaciju i saradnju otežava i postojanje brojnih minijaturnih granskih i strukovnih sindikata izvan
sindikalnih centrala.
Posledica svega toga su opredeljenje većine zaposlenih u prilog međusindikalne saradnje, uz
paralelno raširenu svest i iskustvo da to, za sada, nije moguće, i sve manje očekivanje da će se
sindikati objediniti61. Problem je, međutim, u podeljenosti „sindikalne ponude” – činjenici da
članovi jednog sindikata uglavnom nemaju poverenje u drugi sindikat.
Tabela 2: Putevi prevazilaženja sindikalne fragmentacije (u %)
Građani izvan
radnog odnosa
Zaposleni koji nisu
članovi sindikata
Članovi
sindikata
stvoriti jedan sindikat
15
16
23
da sve ostane isto
1
1
2
raditi zajedno na najvažnijim
problemima
25
33
63
ne zna
59
50
12
ukupno
100
100
100
Članovi sindikata rešenje za podeljenost sindikata vide u zajedničkim sindikalnim akcijama (62%),
nepuna četvrtina vidi rešenje u objedinjavanju svih sindikata u jednu sindikalnu organizaciju
(23%), dok 2% misli da treba sve da ostane isto kao što je sada, a 12% ispitanika nije obavešteno
o ovoj temi. Zaposleni koji nisu učlanjeni ni u jedan sindikat su pre svega neobavešteni (svaki
drugi), jedna trećina rešenje vidi u akcionom, a 16% u organizacionim jedinstvu. Građane izvan
radnog odnosa u prvom redu karakteriše neobaveštenost (čak 60%), sledi 25% onih koji rešenje
vide u akcionom jedinstvu i 15% onih koji se zalažu za organizaciono jedinstvo.
Ogromna većina članova sindikata podržava eventualni međusindikalni dogovor o saradnji i zajedničkim akcijama – čak četiri petine (82%), a samo dvoje od 100 odbija da podrži
takav dogovor (ostali su neobavešteni). Kada je reč o zaposlenima, onda je polovina za pomenuti
dogovor, a druga polovina izjavljuje da ne zna i da nije obaveštena o takvim mogućnostima.
Građani izvan radnog odnosa su prvenstveno neobavešteni (55%), a oni koji su obavešteni
takođe podržavaju međusindikalni dogovor.
Tabela 3: Stav prema mogućem sindikalnom dogovoru o saradnji i jedinstvu u akcijama (u %)
Građani izvan
radnog odnosa
Zaposleni koji nisu
članovi sindikata
Članovi
sindikata
podržavam
43
49
82
ne podržavam
2
2
2
ne zna
55
49
16
ukupno
100
100
100
U istraživanju izvršenom 2003. godine, odnos onih koji podržavaju saradnju sindikata i zalažu se za za potpisivanje dogovora između
njih i onih koji ne podržavaju takvu ideju i praksu bio je čak 10 : 1 u korist pristalica saradnje. Kada se pak radi o proceni šansi da do nje
zaista dođe, tek je dva puta veći broj onih koji u to veruju od onih koji isključuju takvu mogućnost (38% : 19%), uz čak više od dve petine
anketiranih zaposlenih koji ne mogu da procene šta će se desiti (Ivanić, 2004: Sindikalni barometar 3, 70–71). I četiri godine kasnije,
krajem 2007. godine, u istraživanju SLA, ideju da svi sindikati treba da potpišu dogovor o saradnji podržava 8 od 10 članova SSSS-a, 7 od
10 članova UGS „Nezavisnost“ i ostalih sindikata, ali i 6 od 10 zaposlenih izvan sindikata.
61
istraživanje javnog mnenja : 157
Trećina članova sindikata, međutim, misli da je međusindikalni dogovor moguć, četvrtina
da nije moguć, a dve petine nisu u stanju da procene ostvarivost jednog takvog dogovora.
Činjenica da i među članovima sindikata relativno dominira neobaveštenost upozorava na
to da pitanje sindikalnog dogovora nije postalo ključna sindikalna tema. Teško je očekivati
da će sindikalna rukovodstva, bez pritiska „odozdo“, učiniti nešto ozbiljnije na međusobnom
približavanju. Time, jedan od retkih, relativno lako dostupnih resursa za povećanje sindikalne
moći i poboljšanje pregovaračke pozicije, ostaje marginalizovan (Mihailović, 2010).
5.3. Civilne strategije delovanja
Nezamenljivu, dopunsku i korektivnu ulogu imaju civilne strategije realizovanja uticaja. Partnerska
projektna saradnja sa nevladinim sektorom, poput iskustva Partnerstva za demokratske promene
UGS „Nezavisnosti“ u periodu 1999–2003, i zajedničke kampanje i inicijative imaju poseban značaj
u uslovima kada sindikati i druge organizacije civilnog društva nemaju sredstava za „kupovanje
političkog uticaja” kroz političko zastupništvo i pokretanje zahtevnih i skupih marketinških kampanja62. Ograničen i selektivno otvoren pristup „velikim medijima” može se iskoristiti samo „proizvodnjom događaja” – dobrom medijskom promocijom i „naplatom” sopstvenih inicijativa i protestnih aktivnosti u svrhu povećanja sopstvene prepoznatljivosti i poboljšanja imidža.
Civilne, na društvo i građane pre nego na vlast usmerene strategije moraju prevashodno biti –
kroz građanske inicijative, političko lobiranje, zastupništvo i promovisanje zakonskih promena, ali
i akte protesta i građanske neposlušnosti – vezane za promociju i razvoj: evropskih vrednosti i socijalnog i političkog dijaloga; socijalnih i ekonomskih prava; rodne i nacionalne ravnopravnosti; antikoruptivne strategije, kao i strategija održivog razvoja, zapošljavanja i smanjenje siromaštva63.
Partneri sindikata mogu biti samo one nevladine organizacije (NVO) i udruženja koji imaju značajne
resurse i potencijale i autonomnu poziciju i status, odnosno, kritičku poziciju u odnosu na vlast i
aktere politike, ali i jasan otklon od jeftine, kvazikritičke političke zloupotrebe i manipulacije.
5.4. Strategije i akteri socijalnog dijaloga
U Srbiji je, 2001. godine, formiran Socijalno-ekonomski savet (SES) kao institucionalni okvir za tripartitno pregovaranje. Tako je, bar posredno, prihvaćen model pluralnog, „društvenog” neokorporativizma kojim se stvara mreža institucija za formalan konsultativni proces i dijalog. No, on je,
pre svega zbog tendencije vlade da ga pretvori u telo naknadne verifikacije već donetih rešenja
ali i nerešenih pitanja reprezentativnosti i ravnopravnog statusa učesnika, ostao tek institucionalni
Partnerstvo za demokratske promene (PDP) UGS „Nezavisnosti“ je, zajedno sa Fondacijom za mir i rešavanje kriza i još oko 60 nevladinih
organizacija sa teritorije čitave Srbije, formirala odmah nakon bombardovanja, leta 1999. godine, sa ciljem okupljanja svih demokratskih,
reformskih snaga. Skup „Kako do promena“, održan novembra 1999. godine, bio je prvi skup koji je na zajedničkim ciljevima i platformi
okupio aktere civilnog društva i stranke buduće Demokratske opozicije Srbije. PDP je odigrao, unutar kampanje „Izlaz 2000“ veoma
značajnu ulogu, organizujući stotinak tribina i akcija i sa mrežom saradnika u 17 gradova, u obaranju autoritarnog režima Slobodana
Miloševića. Nakon promena iz 2000. redukovana mreža saradnika bavila se pre svega promocijom i zagovaranjem demokratskih i evropskih vrednosti sindikata i socijalnog dijaloga, borbom protiv korupcije i partokratije, odnosno, borbom za koncept decentralizovane,
participativne demokratije. Potreba za ovim tipom umrežavanja sa srodnim organizacijama i zajedničkim kampanjama je danas jednako
urgentna
62
Odbrana i zastupanje posebnih interesa u sferi ekonomije je razlog da jedan broj autora, poput Habermasa, koji privredu i industrijske
odnose isključuje iz polja civilnog društva, sindikate ne vidi kao njegove organizacije. Sindikati su, po njima, zajedno sa poslodavcima,
„privilegovana grupa“ šire shvaćenog građanskog društva, inkorporirana, kao socijalni partner vlade, u mehanizme funkcionisanja
državne vlasti. Privilegovan status u odnosu na organizacije civilnog društva i zastupanje parcijalnih interesa aktuelno zaposlenih rezultat
su, po ovim autorima, same mogućnosti da sindikati interese zaposlenih afirmišu i brane u zakonodavnom postupku (Molnar, 2003: 122).
63
Ova stanovišta prvo redukuju civilno društvo na polje ekonomske pasivnosti zanemarujući pri tom i značajne javne interese i vrednosti
koje promovišu sindikati. Džon Kin, na drugoj strani, kao primere civilnog angažovanja sindikata, pored odbrane socijalnih prava, navodi
sindikalne kampanje za odbranu građanskih i političkih prava, ali i samo suprostavljanje sindikata svakom obliku diskriminacije na
radnom mestu (Kin, 2003: 26).
Temeljni razlog i kriterij za prihvatanje sindikata kao organizacija civilnog društva čine sami principi autonomije organizovanja i sloboda
ugovaranja odnosa sa poslodavcima koje sindikati imaju samo u uslovima postojanja tržišta i pluralizma svojina (Pavlović, 2003: 98–100).
158 : Kako građani Srbije vide tranziciju
kroki. Bez realnog uporišta u postojanju tripartitnih organa na nivou lokalnih zajednica, bez učešća
socijalnih partnera u radu parlamentarnih odbora i sa iskustvom tek povremenog, pod pretnjom
štrajkom pretežno iznuđenog vođenja „granskog socijalnog dijaloga” sa resornim ministarstvima,
institucionalni dijalog je lišen realnih šansi i efekata. Ključne odluke, poput usvajanja budžeta, razvojnih politika, strategije privatizacije i restrukturiranja velikih sistema, ili se ne razmatraju ili se tek
manje-više formalno, „provuku” kroz SES na putu od vlade ka parlamentu.
Posledično, socijalni dijalog, iako ocenjen kao potreban, čak nužan po mišljenju većine zaposlenih, pretvara se u praznu institucionalnu ljušturu unutar koje vlada kupuje vreme i
radi po svome, eksploatišući sukobe između i unutar sindikata i poslodavaca (Stojiljković,
2008: 318).
Osnovni problem u odnosima socijalnih partnera, pored njihove organizacione strukture, nedovoljno razvijene i prilagođene potrebi paralelnog vođenja bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga, predstavlja asimetrija resursa, moći i organizovanja poslodavaca i sindikata. Naime,
tamo gde ima „pravih” privatnih poslodavaca – u malim i srednjim preduzećima – po pravilu nema
organizovanih sindikata. I obratno, „sindikalne tvrđave” – preduzeća i ustanove u kojima je još
gotovo polovina zaposlenih u nekom od sindikata – čine javni sektor. U velikim privatizovanim
preduzećima novi vlasnik je zatekao ranije formirane sindikalne strukture. Sindikalno organizovanim zaposlenima poslodavac su najčešće država, lokalna samouprava ili predstavnici stranog
kapitala. Na drugoj strani, u firmama čiji vlasnici su članovi poslodavačkih unija najčešće (i ne
slučajno) nema sindikata sa kojima bi se sklapali kolektivni ugovori. Strategiju znatnog broja poslodavaca pri tome odlikuje „antisindikalni krizni menadžment“. Poslodavci, naime, disciplinovanjem
zaposlenih i širenjem diskursa o njihovoj lenjosti i nepreduzimljivosti, stvaraju pretpostavke za
krajnje pooštravanje radnih normi i redukovanje efektivnih mogućnosti za organizovanje i otpor
ili pak, direktnim pritiscima, uslovljavanjem, premeštanjem i otežavanjem uslova rada, nastoje da
iznude ustupke zaposlenih.
Suština promena sadrži se u razumevanju prirode socijalnog dijaloga kao puta da se, u dobroj volji
i poverenju, razmenom argumenata i konsenzusom, dođe do prihvatljivih, ka razvoju okrenutih,
produktivnih rešenja. U objektivno krajnje suženom manevarskom prostoru to, pored dobre volje,
zahteva i visok nivo znanja, odgovornosti i umeća pregovaranja i regulisanja konflikata.
Srbija i njeni građani danas, međutim, nemaju vremena ni razumevanja za ponavljanje već viđenih
scenarija.
Sindikati svakako žele da u drugoj, odlučujućoj fazi tranzicije, odnosno, procesu restrukturiranja i
(delimične) privatizacije infrastrukturnog i javnog sektora privrede i realizovanju strategije razvoja
i zapošljavanja, imaju ravnopravnu poziciju i status. Da bi to i ostvarili, oni prvo moraju postići
puni međusobni dijalog i akcionu koordinaciju, a zatim formirati, kroz javne kampanje i zastupanje, i interesne koalicije sa penzionerima, poljoprivrednicima i samozaposlenima, profesionalnim
udruženjima, studentskim organizacijama i drugim asocijacijama civilnog društva. Pregovaračke,
dijaloške taktike, pristupi i strategije moraju biti kombinovani i nadopunjavani spremnošću da
se primene i umećem uspešnog organizovanja peticija, inicijativa, štrajkova, protesta i javnih
demonstracija, realizuju i konfliktne strategije delovanja. Iskustvo pokazuje da poslodavci, pa i
resorna ministarstva kao predstavnici države i vlade kao poslodavca, pristaju na ozbiljan razgovor
i dogovor tek pod pretnjom štrajkova i protesta.
5.5. Modeli i strategije političkog uticaja sindikata
Kada je o političkim instrumentima ostvarivanja uticaja reč, tradicionalnu – izborno-političku
stratešku opciju uticaja na politiku čine različiti modeli uspostavljanja odnosa sindikata sa
političkim partijama.
istraživanje javnog mnenja : 159
Drugi model – institucionalne, interesno-političke reprezentacije čine: (1) različito razvijena praksa
uključivanja predstavnika sindikata u rad odbora i radnih tela parlamenta i vlade i vladinih agencija, kao i (2) stvaranje posebnih tela za vođenje tripartitnog i multipartitnog socijalnog dijaloga
(na lokalnoj, nacionalnoj i regionalnoj ravni), sa pretežno konsultativnim i savetodavnim funkcijama i ovlašćenjima.
Radi se zapravo o nastojanju da se, u direktnoj komunikaciji sa institucijama vlasti, politički nadgradi i koristi pregovaračka strategija sindikata.
5.5.1. Političko lobiranje i uticaj
Orijentacija na formalne kanale i komunikaciju sindikate je držala izvan prakse razvijanja lobiranja i stvaranje političkih mreža – „zajednica praktične politike”, koje, pored sindikalnih lidera i
lobista, čine i vladini funkcioneri i visoki administratori, ključni poslanici, sindikatima naklonjeni
eksperti i vodeći novinari (Hejvud, 2004: 523–530).
Istovremeno, tradicionalna varijanta ostvarivanja izborno-političke strategije kroz različite modele relativno trajne saradnje i koordinacije aktivnosti sa političkim strankama takođe je dala
ograničene efekte. Fragmentiranost, „prenaseljenost” i nestabilnost partijske scene, na jednoj, i
podeljenost sindikata i njihova orijentacija na različite političke taktike i partnere, na drugoj strani, osnovni su razlozi „tankih“ efekata primenjenih političkih taktika i sklapanih sporazuma.
Svi prethodni primeri simbioze sindikata sa vlašću očito su dali katastrofalne rezultate. I modeli političke ekvidistance (SSSS) ili samostalnog izbornog nastupa „laburista” nisu ništa manje neuspešni. Pokušaj „Nezavisnosti“ da, sporazumom o saradnji (sa SDP i Demokratskom
strankom) i oročenim ugovorima o razvoju socijalnog dijaloga i sklapanjem socijalnog pakta
(sa Demokratskom strankom Srbije i G-17 plus), realizuje celovitu (in)direktnu političku strategiju, ima perspektivu u meri u kojoj postoji: (1) održivi elementarni konsenzus unutar i između
sindikata, ali i ukupnog demokratskog političkog bloka i, istovremeno, (2) mogućnost profiliranja
pouzdanog političkog partnera sindikata.
Sve dok, dakle, ne dođe do ukrupnjavanja i profiliranja partijske, ali i sindikalne scene, ovi sporazumi će imati ulogu, karakter i sudbinu malih, jednokratnih parcijalnih uloga sa kojima se ozbiljno ne računa i na koje se, u međuvremenu, zaboravlja. Partnerstvo, na drugoj strani, predstavlja
relativno trajan odnos zasnovan na svesti o značaju i snazi partnera, poverenju u njega i jasnoj
računici o uzajamnoj isplativosti i koristi od uspostavljanog partnerskog odnosa.
5.5.2. Sindikati i politika u Srbiji
Mogu li se na osnovu analiza i istraživanja bar hipotetički formulisati celovitiji i trajniji uvidi u
odnos na relaciji: zaposleni–sindikati–politika, koji vlada u Srbiji?
Na osnovnoj empirijskoj ravni, sudeći po nalazima istraživanja vršenih nakon 2000, grubo
rečeno, polovina zaposlenih, ali i svih građana, sindikate ne vidi u polju aktivne politike. Pri tom
je približno podjednak udeo, po četvrtina, onih koji svesno odbijaju aktivnu, političko-izbornu
strategiju sindikata i onih koji ne znaju da odrede svoj odnos – koji su nedospeli do (sindikalne)
politike. Prvi se natprosečno regrutuju među najobrazovanijima, drugi, očekivano, među onima
sa najnižim obrazovanjem, kao i zaposlenima izvan sindikalnog članstva.
Drugu polovinu čine, pored desetine „politički ostrašćenih“ koji bi da sindikat bez ikakve zadrške
uđe direktno u politiku, relativna većina – približno dve petine zaposlenih koji su za aktivnu, ali ne
i kvazistranačku političku poziciju sindikata. Naime, tek desetina zaposlenih prihvata direktan sa160 : Kako građani Srbije vide tranziciju
mostalni izborni nastup sindikata ili njihovo delovanje pod okriljem neke jake stranke. Na drugoj
strani, zaposleni u Srbiji su sve bliži postizanju većinske saglasnosti o zauzimanju aktivne, kritičke
pozicije sindikata prema akterima politike. Više od dve petine njih prihvata dva komplementarna
stava – da sindikati treba da sarađuju sa strankama koje štite interese zaposlenih, ali i da budu
u principijelno opozicionoj poziciji prema svakoj vladajućoj partiji – koaliciji. (Stojiljković, 2004:
99).
Analizirajući, 2010. godine, mišljenja građana o najboljem načinu da se postigne izborni i politički
uticaj sindikata, uviđamo da tek relativno značajnu ali ne i većinsku podršku, i to samo među
polovinom ispitanika koja ima mišljenje o relaciji sindikata i politike, ima stav da sindikati ne treba
da se mešaju u politiku.
U odnosu na relativno mali broj (14%) onih koji misle da sindikati treba da učestvuju na izborima
(bilo preko delovanja u određenoj partiji ili koaliciji i pružanja podrške njima, bilo, zbog indiferentnog, čak ciničnog odnosa velikih partija prema zaposlenima i sindikatima, formiranjem sopstvene sindikalne izborne liste) relativno značajnu podršku može imati jednokratna, ugovorna
saradnja po modelu: glasovi za podršku zahtevima zaposlenih i sindikata (takođe 7%).
Najzad, jedan broj ispitanika se opre- Grafikon 4. Mišljenja građana o najboljem načinu ostvarivanja
deljuje za sindikalizaciju moći za- izbornog i političkog uticaja sindikata
poslenih, odnosno, za autonomno
organizovanje protesta i štrajkova
protiv poslodavaca i mera vlasti usmerenih protiv interesa zaposlenih,
ali i penzionera i loše samozaposlenih. Naravno, prinudno izjašnjenje
za jedan od ponuđenih odgovora
ima jasna ograničenja jer, na primer,
autonomne protesne akcije moraju
biti sastavni deo svake razvijene,
nužno složene i „lepezaste“ strategije
sindikalnog nastupa.
Pojednostavljeno rečeno, posebno se članovi sindikata zalažu za sledeća četiri „pravila“ o odnosima sindikata i politike (Mihailović, 2010).
Sindikati:
* ne treba da se mešaju u politiku
* treba da sarađuju sa partijama koje štite interese radnika
* treba da budu opozicija svakoj vlasti i
* ne treba da budu pod okriljem neke jake političke partije
Nakon svih iskustava s transmisionom pozicijom sindikata kako u sistemu „socijalističkog samoupravljanja“, u kome je posedovanje širokog kruga formalnih ovlašćenja bilo plaćeno gubitkom
samostalnosti, tako i sa deklarativno proradničkom „nacionalno-socijalističkom i patriotskom“
vlašću, koja je zaposlene dovela do prosjačkog štapa, ne čudi nepoverljiv, čak ciničan odnos prema služenju politici. Opredeljenje za uspostavljanje partnerskog odnosa sindikata sa političkim
partijama koji traje samo dok se ispunjavaju međusobne obaveze jeste okvir u kome se smešta
relativno većinsko mišljenje zaposlenih. Istovremeno, pretežan deo njih, shvatajući politiku kao
borbu za vlast, ne želi sindikate u politici. Sve dok se ne demokratizuje sama politička praksa i ne
istraživanje javnog mnenja : 161
otvore kanali efektivnog uticaja sindikata i organizacija civilnog društva na političko odlučivanje,
nije realno očekivati da će zaposleni prihvatiti demokratsko razumevanje politike. Do tada, zaposleni će biti za autonomnu poziciju sindikata i njihov politički uticaj, ne smatrajući to učešćem
u politici.
6. Ima li svetla na kraju (tranzicionog) tunela
Jedno od mogućih objašnjenja za slab uticaj zaposlenih i sindikata na politiku leži u oceni da
je u Srbiji još uvek na sceni svojevrsni politički maskenbal u kome stranački lideri tvrde jedno a
rade drugo, u skladu sa konstatacijom bugarskog sociologa Ivana Krasneva da na Balkanu sve
stranke i koalicije u vreme izbora uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima a nakon njih u brak sa
međunarodnim finansijskim organizacijama.
Političke stranke, suočene sa većinom biračkog tela koje čine siromašni i nedovoljno uposleni,
u manifestima frekventno pominju vrednosti solidarnosti, socijalne pravde i socijalnog dijaloga
i odgovorne države. Na drugoj strani, u praktičkoj politici kroz veze sa tajkunima i finansijerima i
raspodelu političkog plena deluju kao strojevi za eksploataciju vlasti i federacije interesnih grupa
i lobija. Proces i efekti privatizacije, vođena poreska politika, slabo antimonopolsko zakonodavstvo i gotovo endemski raširena korupcija i trgovina uticajem su dovoljno dobri argumenti za ovu
tezu.
U uslovima aktuelne krize planetarnih razmera Srbija, međutim, mora napustiti dosadašnji model razvoja zasnovan na pregrejanoj tražnji i uvozu, prenaduvanoj i javnoj i privatnoj potrošnji i
posledično stvorenim, spoljnim i unutrašnjim deficitima i neravnotežama. Sledeći razvojnu logiku i strategiju Evropske unije za narednu deceniju Evropa 2020, novi model razvoja bi se, sasvim
suprotno, morao bazirati na štednji, ulaganjima, proizvodnji i povećanju izvoza. Ključni, finalni cilj
strategije bi trebalo da bude uvećanje zaposlenosti i blagostanja stanovništva.
Prelazak na novi razvojni model ne ide, međutim, bez bar kratkoročnih odricanja, gubitaka i redistribucije u kojoj neko dobija ako neko drugi gubi. U zaoštrenom, kriznom okviru u kome budžetski
deficit pada na gotovo simboličkih 1%, javna potrošnja mora biti svedena na dve petine BDP-a,
uz promenu njene strukture, tako da relativni rast učešća javnih investicija prati smanjenje finalne
potrošnje. Cena će biti plaćena smanjenim učešćem penzija u BDP-u sa 13% na 10%, kao i izdataka za plate zaposlenih u javnom sektoru sa 10% na 8%, čime će biti pogođena brojna distributivna koalicija budžetskih korisnika od preko dva miliona ljudi. Među gubitnicima se mogu naći
i izuzetno moćne grupe političke, u slučaju da dođe do delimičnog gubitka kontrole nad javnim
resursima, i onaj deo privredne elite koja se prezadužila preinvestiranjem u sektore koji više neće
uživati prioritetnu podršku. Privremeno, kroz pad standarda i potrošnje izgubiće i deo srednjih
slojeva.
Na drugoj strani, dobitnici pre svega treba da budu, kroz uvećane redistributivne transfere usmerene ka socijalnoj pomoći i aktivnim politikama tržišta rada, ali i kroz progresivno oporezivanje
visokih dohodaka, siromašni i nezaposleni, dakle, grupe lišene ključnih resursa moći. Koliko je u
takvoj situaciji uopšte moguće i realno očekivati da će novi model razvoja biti realizovan, sem u
krajnje iznuđenoj i socijalno razvodnjenoj varijanti? (Arandarenko, 2010)
Poslednje decenije su prepune primera situacija u kojima se pred izazovima odustajalo od ključnih
promena sklapanjem razvojno neproduktivnog socijalnog braka iz računa kojim su moćni štitili
privilegije a grupe sa dna socijalne piramide se zadovoljavale mrvicama sa stola. Čini se da to više
neće biti moguće, bar ne u dosadašnjoj meri. Vreme bala pod maskama prolazi i, nakon decenijske dominacije nacionalnih komada sa pevanjem i pucanjem i socijalnog populizma u stranačkoj
162 : Kako građani Srbije vide tranziciju
politici, moraće u prvi plan da dođu suštinska pitanja razvoja i razvojnih strategija. Konačno, na
pomolu je novo političko prerazvrstavanje. Poruka je jasna – u Srbiji nakon dugogodišnje recesije više nije prihvatljiva mogućnost privrednog rasta koji ne bi bio praćen istovremenim rastom zaposlenosti i standarda. Na drugoj strani,
rasta nema bez obimnijeg akumuliranja, kao i uvećane konkurentnosti i produktivnosti rada. To,
po pravilu, ide uz privatizaciju i dalje restrukturiranje i oslobađanje od viška zaposlenih. Postići i
jedno i drugo u krajnje suženom manevarskom prostoru nije nimalo lak zadatak. Uspešna evropska praksa sklapanja socijalnih paktova između vlada i socijalnih partnera pokazuje da rešenje
treba tražiti u skladnom povezivanju rasta dinamične, otvorene tržišne privrede i ulaganja u socijalni kapital – u stvaranje obučene i fleksibilne radne snage koju onda karakteriše spremnost na
rizik i visoka uposlenost.
Sklapanje paktova aktere usmerava ka uzajamnoj odgovornosti i lišava ih suviška nerealnih
očekivanja i obećanja. Dogovoreni makroekonomski pokazatelji razvoj čine predvidljivim i
omogućuju kontrolu i merenje učinaka svakog učesnika u socijalnom i političkom dijalogu. Odgovornost i samoograničavanje na trusnom socijalnom i političkom tlu Srbije, lišenom značajnije
demokratske tradicije, međutim, nikada nisu bili previše rašireni manir i praksa.
Imajući u vidu to da, bar od oktobra 2000, ne postoje nepremostive programske razlike između
sindikata, njihovu zajedničku pregovaračku platformu i, istovremeno, kriterije za odabir političkih
partnera mogla bi činiti inače široko prihvaćena opredeljenja za Srbiju kao građansku, evropsku,
socijalno odgovornu, pravnu i demokratsku državu i društvo. Radi se zapravo o opredeljenju za
to da se unutar demokratskog političkog dizajna, aktivnog civilnog društva i dinamične tržišne
privrede ostvaruju puna pravna i politička jednakost, nacionalna i rodna ravnopravnost, socijalna
pravda i solidarnost. Prethodno, država bi morala antikoruptivnim zakonodavstvom i praksom
ozbiljno redukovati gotovo endemski raširenu političku korupciju i kriminal.
Dalje programsko preciziranje i istovremeno sužavanje kruga potencijalnih partnera podrazumeva i efektivno zalaganje za ekološki i socijalno održiv razvoj, aktivnu politiku zapošljavanja i smanjenja siromaštva, održivu socijalnu politiku, pre svega, održiv obrazovni, zdravstveni i penzioni
sistem. Naravno, opredeljenje da se izbalansirano radno i socijalno zakonodavstvo donose unutar
bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga, uz uvažavanje ključne uloge sindikata i priznavanje
prava na participaciju zaposlenih, kolektivno pregovaranje i štrajk predstavlja takođe neku vrstu
kvalifikacionog testa za ulazak u krug potencijalnih političkih i socijalnih partnera sindikata.
Na kraju treba reći da su umeće formulisanja sopstvene pregovaračke platforme unutar novog modela razvoja Srbije do 2020. godine i sposobnost korišćenja svih raspoloživih sredstava sindikalne borbe od odlučujućeg značaja za samu sudbinu sindikata.
Literatura
Arandarenko, Mihail. 2003. Razvoj socijalne politike u Srbiji i Crnoj Gori. Beograd: SCEPP
Arandarenko, Mihail. 2010. Politička ekonomija nezaposlenosti. Zbornik Ekonomskog fakulteta
Beograd
Cesid. 2005–2007. Demokratski kapacitet društva i proevropske vrednosti 1–4, Beograd
Hejvud, Endru. 2004. Politika. Beograd: Clio
Kin, Džon. 2003. Beograd: „Filip Višnjić“
istraživanje javnog mnenja : 163
Molnar Aleksandar. 2003. Civilno društvo, u: Kritički pojmovnik civilnog društva. Beograd: Grupa „484“
Mihailović, Srećko, Ivanić, Gradimir, Stojiljković Zoran, Sindikalni barometar 2 (2003), 3 (2004) i 4
(2007)
Mihailović, Srećko. 2010. Sindikati u javnomnjenskom obzorju. Beograd: SLA
Ofe, Klaus. 1999. Modernost i država. Beograd: „Filip Višnjić“
Pavlović, Vukašin. 2003. Demokratija i društvene promene. Beograd: Čigoja štampa
Stojiljković, Zoran. 1998. Rečnik demokratije. Beograd: Građanske inicijative
Stojiljković, Zoran. 2008. Konflikt i/ili dijalog. Beograd: SLA – FPN
Stojiljković, Zoran. 2010. Socijalni dijalog i konsolidovanje demokratije. Beograd: SLA
164 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Miloš Mojsilović
Percepcija problema
Kosova i Metohije
166 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Proces dovršetka tranzicije u Srbiji ozbiljno blokira problem koji su ostale tranzicione države davno
rešile – reč je o konačnom teritorijalnom uređenju, odnosno, određenju granica političke zajednice.
Ova rečenica možda zvuči samo kao politikološki eufemizam za problem razvezivanja zamršenog
kosovskog čvora; međutim, kosmetski problem je suštinski, on je mnogo značajniji od odgovora
na pitanje kakav jeste i kakav će biti budući status Kosova i Metohije. Odgovor na to pitanje je i
odgovor na pitanja: u kojoj i kakvoj političkoj zajednici žive građani Srbije, gde su njene granice,
ko su njeni stanovnici itd. Da li se bilo kakva tranzicija, ma koliko specifična bila, može dovršiti bez
odgovora na ta pitanja? Problem Kosmeta je davno prestao da bude samo unutrašnji problem
Srbije, a koliko je teško doći do njegovog rešenja, pokazuje i to da ni međunarodna zajednica nije
jedinstvena u mišljenju niti sigurna šta činiti sa kosmetskim čvorom64. O domaćoj političkoj eliti
da i ne govorimo. Ona i dalje ostaje talac grešaka prošlosti, trenutnih i budućih rejtinga i izbornih
rezultata, protivrečnih reakcija koja dolaze iz međunarodnog okruženja. Građani Srbije ostaju
zbunjeni i rastrzani između protivrečnih poruka, emocija, realpolitike, ponosa, inata i želje da „sve
ovo jednom prođe“. Zato i ne čude ogromne razlike između njihovih želja, baziranih na kosovskom
mitu i porukama onih koji kreiraju javno mnjenje, i činjenice da su na Kosmetu na snazi neka druga
pravila igre, neke druge institucije i neki građani koji u ogromnoj većini više nipošto ne žele da se
nazivaju građanima Srbije.
Zbog opisane, protivrečne situacije u vezi sa Kosmetom, u poslednjih pet godina istraživanja
javnog mnjenja Centra za slobodne izbore i demokratiju imala su za cilj da utvrde sledeće: 1) šta
građani Srbije žele da se desi sa Kosmetom, a šta procenjuju da će se dogoditi bez obzira na njihove želje; 2) gde su granice između želje i realnosti, odnosno, u kojoj su meri one osnov bilo
kakve mobilizacije i rešavanja frustracije u slučajevima u kojima (ne)mogu biti ispunjene.
1. Kosovo i Metohija između želja i mogućnosti
Gotovo polovina građana Srbije u 2010. godini želi da Kosmet ostane u sastavu Srbije (48%); petina
građana (19%) želi da se pokrajina podeli na srpski i albanski deo; najmanje je onih koji bi želeli da
Kosmet dobije puno međunarodno priznanje (pod time se podrazumeva njegovo članstvo u svim
međunarodnim institucijama) – 6% i da se zadrži status quo: da Kosovo ostane pod protektoratom
međunarodne zajednice – 6%. Jedna petina ispitanika (21%) nije uspela da artikuliše svoju želju.
Može se primetiti da se među odgovorima na istraživačka pitanja nije našao „najekstremniji“: da
Srbija treba da prizna Kosmet i uspostavi dobrosusedske odnose sa njim. To je opravdano – broj
onih koji bi ga izabrali bio na nivou statističke greške s obzirom na to da je svega 6% i onih koji bi
želeli da svi drugi priznaju Kosovo kao nezavisnu državu kako god da se Srbija prema tome odnosi.
Priznanje Kosova i Metohije kao potpuno nezavisne države od strane Srbije, makar na nivou želje,
ne može se testirati na ovaj način, odnosno, ono ne predstavlja želju građana Srbije. Međutim, to
ne znači da ne postoji jedan broj građana koji smatra da bi to trebalo učiniti, što će biti analizirano
kasnije!
Sa druge strane, iako polovina građana to želi, tek svaki deveti ispitanik zaista misli da će Kosmet
ponovo biti u sastavu Srbije kao njena pokrajina (11%). Najveći broj ispitanika na pitanje šta misli da
će se zaista desiti, smatra da će Kosovo dobiti puno međunarodno priznanje i da će Srbija morati
da se pomiri sa tim (38%); posle toga, po učestalosti, slede oni koji izjavljuju da ne znaju šta će se
desiti (31%).
Koliko je važno pitanje gde su zapravo granice Srbije (na Kopaoniku, na Ibru ili na Prokletijama...?) ili ko su u stvari stanovnici Srbije
(samo stanovnici Srbije bez južne srpske pokrajine ili i Srbi sa Kosmeta ili i Albanci sa Kosmeta...?), najbolje ilustruje jedan birokratski,
pomalo bizaran primer: popunjavanje pretpristupnog upitnika za kandidaturu u članstvo Evropske unije. Naime, neka od prvih pitanja
glase kolika je površina zemlje koja je želi da bude članica EU i koji je njen broj stanovnika. Srpska administracija već na početku upitnika
ima problem koje odgovore da ponudi na ova pitanja! Da li se „odreći“ Kosova i Metohije i upisati površinu i broj stanovnika bez njega
ili ostati „dosledan“ i ovim dokumentom „braniti Kosmet“ sa svim posledicama koje jedan ili drugi odgovor povlače za sobom? Proces
evrointegracija Srbije će biti očigledno specifičan utoliko što će i odgovaranje na ova pitanja, o kojima verovatno nijedna druga zemlja
nije imala nikakvih nedoumica, biti specifično u našem slučaju!
64
istraživanje javnog mnenja : 167
Grafikon 1. Želje i procena realnog rešenja kosovskog statusa
O čemu može govoriti ova razlika između želje i procene šta će se zaista desiti? Moguće je da su
se građani pomirili sa situacijom, da su svesni toga da njihove želje nisu i nikada više neće biti
ostvarljive i da im ne preostaje ništa do da svoju frustraciju zbog otcepljenja Kosova i Metohije
„leče“ makar i odgovarajući na pitanja anketara šta bi želeli. Dalje, u situaciji u kojoj svi relevantni
politički faktori horski ponavljaju da Kosmet nipošto ne treba da bude nezavisan i da treba da
ostane u nekom odnosu sa Srbijom, nije pristojno govoriti drugačije, pa je svakako i procenat
davanja poželjnih odgovora u ovoj vrsti pitanja veći nego u mnogim drugim. Jer, ima li za ljude
u Srbiji veće stigme od one da neko pomisli da bi mogli biti izdajnici!? I ovaj stav je svakako delom generisan u začaranom krugu međusobnog „busanja u grudi“ u odbrani Kosmeta između
političara i građana – političari u velikoj meri podilaze građanima i međusobno se takmiče u „odbrani Kosova i Metohije“, građani reaguju na poruke i tako jedni drugima međusobno podgrevaju
želje i nade kad je ono u pitanju. Čini se da su retorička odbrana Kosmeta i strah da se ne (po)ostane izdajnik postali sami sebi svrha. Iako politička elita konstantno ponavlja da je svrha nepriznavanja Kosmeta od strane Srbije i borbe za njegov ostanak u sastavu Srbije očuvanje teritorijalnog
integriteta i suvereniteta u skladu sa Ustavom Srbije, borba za birače i strah da se ne posustane
u spirali obećanja i dokazivanja patriotizma je vrlo značajan, uglavnom prikriven, ali ponekad i
eksplicitan motiv političkog delovanja i stava.65
Mimikrija u kojoj svi znaju i interpretiraju na svoj način činjenicu da Srbija nema i da verovatno
nikada neće imati suverenitet na ogromnom delu teritorije Kosova i Metohije izaziva i to da se
želje i procene realnosti kako će se razrešiti kosmetsko pitanje znatno razlikuju.
Jasniji uvid u to koliko je želja građana da Kosovo ponovo bude deo Srbije iskrena i jaka može
se steći iz poređenja odgovora na pitanja o tome šta građani žele, a šta misle da će se desiti. U
Tabeli 1 prikazana je struktura odgovora o proceni realnog ishoda u grupama onih koji su iskazali
određene želje. Želje i realnost podudaraju se najviše kod onih 6% ispitanika koji žele da Kosmet
dobije puno međunarodno priznanje – čak 80% u toj grupi smatra da će se to zaista i desiti.
Šta očekuju oni čija je želja da Kosmet trajno ostane protektorat međunarodne zajednice (a kojih
je, podsetimo, takođe 6%)? Najveći broj njih, 41%, smatra da će se to i desiti, ali nije zanemarljiv
broj ni onih koji procenjuju da će Kosovo dobiti puno međunarodno priznanje (37%).
U radio emisiji Kažiprst Radija B-92 od 10. novembra 2010. godine lider druge po redu političke stranke u Srbiji, Srpske napredne
stranke, Tomislav Nikolić, izrekao je jednu istinu koja potkrepljuje pomenutu tvrdnju o motivima za zauzimanje određenog stava prema
Kosmetu. Na pitanje kakav je stav ove stranke prema izlasku kosmetskih Srba na izbore na Kosovu i Metohiji (što se tumači kao indikator
indirektnog priznanja kosovske nezavisnosti), Nikolić je rekao da ne može da zauzme stav drugačiji od stava vlasti (iako se o svim drugim
pitanjima opozicija tradicionalno i uvek izjašnjava drugačije). Objasnio je svoj stav ovako: „Pa šta bi mediji uradili? Zamislite da Tadić kaže:
‘Nemojte da izađete’, a Tomislav Nikolić: ’Izađite’? Pa, ja bih bio crn za sva vremena, bar 50 medija u Srbiji bi svakog dana pisalo o meni“.
Nema, dakle, jasnog stava o tome šta podrazumeva politika prema Kosmetu, ona se formira u dnevnopolitičkoj igri stranaka kojima je
borba za podršku birača na kraće staze znatno važnija od postizanja istorijskih i strateških ciljeva i planova prema Kosovu i Metohiji.
Nikolićev nastup je samo primer za to, prilično eksplicitan, a ni druge se stranke, bile na vlasti ili u opoziciji, ne ponašaju drugačije.
65
168 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Oko polovine onih koji bi želeli da Kosovo bude podeljeno smatra da će se kosmetski problem
razrešiti nezavisnošću; samo 23% njih misli da će ono što žele biti i ostvareno.
Sada dolazimo i do najveće grupe kada su u pitanju želje, a to je ona polovina građana koja bi želela
da Kosovo bude srpska pokrajina – samo jedna njena petina smatra da će se to u nekom trenutku
zaista i desiti. Najveći broj i među njima (38%), uprkos želji, smatra da će Kosovo i Metohija postati
potpuno nezavisno, svaki deseti procenjuje da će ono ostati pod okriljem međunarodne zajednice,
a svaki jedanaesti da će doći do njegove podele.
Zaključak glasi da su najrealniji oni koji imaju po Srbiju najnegativniji stav. Kako se u stepenima
odnosa prema Kosmetu ide dalje ka onim rešenjima koja su po Srbiju povoljnija, tako opada broj
onih koji su ubeđeni da će njihove želje biti ostvarene. Mnogo bi se, dakle, više iznenadili oni koji su
mišljenja da će Kosovo dobiti puno međunarodno priznanje ukoliko se to ne bude desilo nego oni
koji žele da Kosovo ostane u Srbiji, a to se ne desi. Naime, u toj grupi je već i sada najveći disbalans
između želje i procene šta će se zaista desiti. Ova teza govori i o tome kakve bi bile reakcije jednom
kada se konačno odluči o tome kakav će biti status Kosova i Metohije – u situaciji u kojoj veliki broj
onih koji žele da Kosmet ostane u Srbiji ne misli da će se to i desiti, ne mogu se očekivati drastične
reakcije ni ove „najvatrenije“ grupe, a posebno ne drugih grupa koje imaju drugačije želje.
Tabela 1. Odnos između želje i procena realnog rešenja kosmetskog statusa
Procena šta će se desiti
Nezavisnost
i puno
međunarodno
priznanje
Protektorat
međunarodne
zajednice
Podela
na srpski
i albanski
deo
Pokrajina
u sastavu
Srbije
Ne zna,
nema stav
Ukupno
Nezavisnost i puno
međun. priznanje
80
3
6
1
10
100
Protektorat
međunarodne
zajednice
37
41
7
2
13
100
Podela na srpski i
albanski deo
51
10
23
5
11
100
Pokrajina u sastavu
Srbije
38
10
9
20
23
100
Ne zna, nema stav
14
2
4
5
75
100
Prosek
38
10
10
11
31
100
Želja
Ck=0,55
Odnos građana prema rešenju kosovskog problema je par excellence političko pitanje pa je
zbog toga u najvećoj meri posredovan političkim stavom, odnosno, bliskošću prema određenim
političkim opcijama. Većina pak političkih stranaka govori o Kosovu i Metohiji isto, ali ne istim intenzitetom ni u istom obimu, što se ogleda i u intenzitetu i obimu želja pristalica različitih političkih
stranaka kad je u pitanju Kosmet. Pogledajmo zato kakve želje iskazuju oni koji su jednu političku
stranku izdvojili kao sebi najbliskiju.
Kao što nijedna politička stranka nema stav da Srbija treba da prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu i da ono time bude međunarodno priznata država, tako nema nijedne stranke čiji bi
glasači bili, većinski, za pomenutu opciju.
Birači i simpatizeri Liberalno demokratske partije (LDP) u nešto većoj meri od proseka žele da se
konačnim i potpunim otcepljenjem Kosmeta Srbija oslobodi tog problema – iako je u pitanju
broj veći od proseka (21%), i među njima je taj stav daleko od toga da bude dominantan. U ovom
istraživanje javnog mnenja : 169
slučaju se može „čitati“ i reflektovan stav ove političke stranke, koja je u jednom trenutku zauzela
poziciju da bi možda trebalo razmisliti o priznanju Kosmeta, ali je od te ideje ubrzo odustala jer je
verovatno procenila da čak ni među njenim biračima to nije najrašireniji stav. Pomenuta procena
je, verovatno, bila dobra, mada se može uočiti da je među biračima ove stranke i najmanje onih koji
žele da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije – svega 26%. To je znatno manje od proseka, a
i kad se uporedi s biračima drugih stranaka. Birači LDP-a su najheterogeniji u pogledu želja u vezi
sa Kosmetom – njihovi stavovi se „rasipaju“ gotovo ravnomerno na sve ponuđene odgovore, što
govori i o tome da ova stranka ima najveći problem kada je reč o zauzimanju stava prema Kosovu i
Metohiji, barem ako se uzme u obzir stav njenih birača.
Birači drugih stranaka su znatno homogeniji u svojim željama. Među svima dominira želja da Kosmet ostane u sastavu Srbije, mada je obim te želje i dalje različit. Čini se da bi ideja o podeli, osim
kod birača LDP-a, mogla još imati izvesnu podršku birača Demokratske stranke, kojih ju je 27%
izabralo kao odgovor. Međutim, imajući u vidu to da je i 44% njih blisko stavu da Kosovo i Metohija
treba da ostane u Srbiji, možemo i birače ove stranke svrstati u jedinstveni blok birača koji verno
podržavaju stavove svojih stranaka.
U pogledu želje da Kosmet ponovo bude deo Srbije najjedinstveniji su birači Srpske radikalne
stranke, od kojih osam od deset iskazuje ovu želju. Nakon njih, po obimu te želje, nalaze se birači
Demokratske stranke Srbije, dok su birači Socijalističke partije Srbije i Srpske napredne stranke vrlo
slični jedni drugima, ali su nešto nejedinstveniji od narodnjaka i radikala.
Očekivano, najviše su se za odgovor „Ne znam“ u pogledu pomenute želje izjasnili oni koji nisu
stranački orijentisani, koji nemaju sebi blisku stranku. Ovaj podatak još jednom potvrđuje značaj
koji za kreiranje stava prema Kosovu i Metohiji imaju političke stranke.
Tabela 2: Bliskost prema političkim stranakama i želja u pogledu rešenja kosmetskog problema
Nezavisnost
i puno
međunarodno
priznanje
Protektorat
međunarodne
zajednice
Podela na
srpski i
albanski deo
Pokrajina
u sastavu
Srbije
Ne zna,
nema stav
Ukupno
DS
7
8
27
44
15
100
DSS
2
3
12
75
9
100
SRS
0
5
12
79
4
100
SPS
1
4
19
62
14
100
Bliske stranke
SNS
5
8
16
65
6
100
LDP
21
16
30
26
7
100
Stranački neopredeljeni
4
5
17
42
32
100
Prosek
6
6
19
48
21
100
Ck=0,45
Situacija je nešto drugačija kada je u pitanju odgovor na pitanje šta građani zaista misle da će se
desiti sa Kosovom i Metohijom u budućnosti. Iako nijedna stranka ne govori o tome da očekuje da
će ono biti potpuno nezavisno, već sve permanentno naglašavaju da će učiniti sve da do toga ne
dođe, njihovi birači im ne veruju i o pomenutom pitanju imaju svoj stav, koji je značajno autonoman. Birači očigledno smatraju da je ono što njihove stranke promovišu uglavnom „spisak lepih
želja“ i spremni su da se u pogledu želja slažu sa svojim liderima. Međutim, ne očekuju da će njihove
stranke zaista biti u prilici da im ostvare želje u pogledu Kosova i Metohije.
Birači svih stranaka u relativnoj većini smatraju da će Kosovo dobiti punu nezavisnost – ta većina
se kreće od 31% u slučaju birača radikala, pa do sve do 66% u slučaju birača Liberalne partije. Birači
170 : Kako građani Srbije vide tranziciju
onih stranaka koje imaju „tvrđi“ stav o pitanju Kosova i Metohije su u nešto većoj meri ubeđeni u to
da će njihove stranke jednom kada budu u prilici da o tome odlučuju uspeti da očuvaju Kosmet (to
smatra, na primer, 24% radikala i 19% socijalista), ali je broj tih birača daleko od većine.
Tabela 3: Bliskost prema političkim stranakama i procena budućeg rešenja kosmetskog problema
Nezavisnost
i puno
međunarodno
priznanje
Protektorat
međunarodne
zajednice
Podela na
srpski i
albanski deo
DS
45
13
DSS
42
9
SRS
31
SPS
SNS
Pokrajina
u sastavu
Srbije
Ne zna,
nema stav
Ukupno
13
9
20
100
15
15
19
100
22
10
24
12
100
38
12
11
19
20
100
44
13
8
10
25
100
LDP
66
11
7
7
9
100
Stranački neopredeljeni
34
7
9
10
40
100
Prosek
38
10
10
11
31
100
Bliske stranke
Ck=0,31
Grupne odlike kao što su pol, starost, obrazovanje, zanimanje ili mesto stanovanja nemaju uticaja
na stav prema Kosmetu. Najznačajniji faktor koji posreduje u njemu je političko opredeljenje, koje
se potom, posredno, preliva i na određene sociodemografske odlike birača, u skladu sa bliskošću
pojedinih socijalnih grupa jednim ili drugim političkim strankama. Drugi zaključak koji se može
izvesti iz analize statistički niskog odnosa sociodemografskih odlika i stava prema Kosovu glasi da
određene kategorije populacije, kao što su oni sa nižim nivoom obrazovanja, stariji i oni koji zauzimaju niže lestvice društvene strukture (domaćice, poljoprivrednici ili nekvalifikovano radništvo),
u većoj meri od proseka biraju odgovor „Ne zna i nema stav“, dok se oni koji imaju stav ravnomerno i blisko proseku opredeljuju za odgovore koji su dati kad su u pitanju želje i o procene
realnosti kad je reć o rešenju kosmetskog pitanja.
Interesantno je primetiti da nema značajnije promene u odgovorima na ova pitanja u prethodih
pet godina kada su ona postavljena prvi put i kada su i političke okolnosti bile znatno drugačije
(Kosmet još nije zvanično proglasio nezavisnost, Međunarodni sud pravde još nije izneo svoje
mišljenje, vodila se „borba rezolucijama“ itd.). Tada je, naime, 45% ispitanika izjavilo da bi želelo
da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije, a 15% je smatralo da će to biti ishodište dugog puta
u rešavanju statusa Kosmeta.
Iako su se objektivno u tom periodu odnosi snaga drastično promenili (promene u statusu Kosova i Metohije, promene odnosa snaga na unutrašnjem planu u Srbiji, promene u odnosima sa
međunarodnom zajednicom), u javnom mnjenju Srbije kosmetska tema ostaje „tema po sebi“ –
želje građana su vrlo postojane, a nije bilo ni nekih značajnijih promena ni u proceni šta se zaista
dešava na Kosmetu i kako će u nekom budućem periodu biti definisan njegov status. Štaviše, procena realnosti je bila uvek vrlo „realna“, ali to nije pokolebalo većinsko javno mnjenje u tome šta
bi se želelo sa Kosmetom. Postojanost želje da Kosovo ostane u sastavu Srbije svakako je, između
ostalog, i refleksija konsenzusa političkih stranaka kao glavnih kreatora javnog mnjenja o ovoj
temi, koja se odražava u tome da Srbija nikada neće priznati Kosovo i Metohiju kao nezavisnu
državu. Međutim, sve ovo vreme teško da se može čuti odgovor na pitanje „A šta Srbija hoće?“
Konstantno insistiranje na pregovorima o konačnom statusu (kao da su oni sami sebi svrha!)
predstavlja očigledno stalnu kupovinu vremena, makar do nekih idućih izbora. Stav srbijanske
istraživanje javnog mnenja : 171
političke elite, u nemogućnosti da uzme stvar u svoje ruke i nemanju kapaciteta, svodi se na to da
Srbija neće priznati nezavisnost Kosmeta, a izostaje jasan odgovor na pitanje šta se želi ili šta je
bolje reći, šta se može te rešenje problema. Ovakva situacija se odražava i u činjenici da građani
na pitanje „Šta mislite da će biti sa Kosmetom“, u značajnoj većini odgovaraju da će on biti nezavisan, šta god mi želeli.
2. Mobilizacioni potencijal u odnosu prema kosmetskom pitanju
Drugi nivo istraživanja stava prema Kosovu i mogućih reperkusija po dalju tranziciju Srbije u
kontekstu rešavanja ovog problema predstavlja testiranje određenih stavova građana prema
stepenu odricanja na koja su spremni zarad povratka Kosmeta u okrilje Srbije, mogućih koraka
države Srbije u tom pravcu i poverenja koje (ne)postoji kada su u pitanju ti koraci.
Tranzicija u Srbiji neće biti ponovo blokirana nekim novim ratom za vraćanje Kosmeta u sastav
Srbije, barem ne kada su u pitanju građani i njihova želja da se tim putem rešava stanje stvari.
Naime, sedam od deset ispitanika (70%) odbija pomisao da bi zbog Kosova trebalo ući u novi
rat. Sa tom tvrdnjom se slaže tek svaki deseti stanovnik Srbije, dok dvoje o tome nema nikakav
stav. Ovo je jedan od najznačajnijih nalaza kada je u pitanju istraživanje stava prema Kosovu i
Metohiji jer govori o određenom otrežnjenju nacije posle svih ratova kroz koje se prošlo, a od
kojih je poslednji i vođen na Kosmetu i bio kulminacija fatalne nacionalne politike devedesetih.
Ova, kao i druge tri tvrdnje, ponovo su u najvećoj meri posredovane političkim opredeljenjima
birača. Naime, spremnost na rat iskazuje 30% pristalica Srpske radikalne stranke i 20% pristalica Demokratske stranke Srbije, dok takvih birača svih drugih stranaka ima 10% i manje od tog
proseka Ovo može svedočiti i o trenutnom i potencijalnom rejtingu i (ne)uspehu pomenutih
stranaka na nekim budućim izborima, odnosno, o veličini biračkog tela koje ima ovakav stav, ali
to je već druga tema.
Kosmet ili Evropska unija (EU) dugo je bila jedna od glavnih retoričkih dilema u političkom diskursu Srbije – dok su se jedni iz petnih žila trudili da dokažu da je ona lažna i da članstvo u EU
neće biti uslovljeno priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, drugi su povlačili oštru razliku
tvrdeći da se u skorije vreme moramo odreći jednog ili drugog. Ovo je uslovilo veoma veliku
konfuziju među građanima, kojima je, ruku na srce, i jedno i drugo prilično udaljeno. Od članstva
u Uniji još smo veoma daleko: Kosmet je svakim danom sve dalje od Srbije jačajući sopstveni
suverenitet, koliko god on bio ograničen, tako da se pomenuta dilema manje svodi na: jedno ili
drugo, a više: da li bilo šta od toga. Ali, da pogledamo šta o tome misle građani.
Građanima je, čini se, Kosmet nešto bliže Grafikon 2: „Ako bi to bila cena za odbranu Kosmeta,
srcu – 40% ispitanika smatra da je važnije treba biti spreman i na novi rat“
očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije
nego približavanje Evropskoj uniji, dok se sa
tom tvrdnjom ne slaže 29%. Međutim, indikativno je da skoro jedna trećina ispitanika
(31%) ne zna kako da se odredi prema ovom
pitanju. Javno mnjenje je znatno podeljeno kada je reč o ovoj dilemi, ako je ona
uopšte na dnevnom redu. Naime, na druga
pojedinačna pitanja koja tretiraju ove dve
teme, obe – i EU i Kosovo – imaju visok konsenzus – sva skorija pitanja o tome da li Srbija
treba da postane članica EU indikuju prihvatljivost tog puta u oko 65–70% slučajeva; istovremeno, najveći broj ispitanika želi da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. Ovo je i putokaz za
172 : Kako građani Srbije vide tranziciju
sve one subjekte koji vode proces evrointegracija i pregovore o statusu Kosmeta, bili oni u zemlji
ili u međunarodnoj zajednici, da izričito postavljanje ove dileme kao nerešive i isključive može
biti jedan od značajnih blokirajućih faktora daljeg procesa tranzicije i konsolidacije političkih prilika. Na nekom imaginarnom referendumu čije bi pitanje glasilo da li ste za očuvanje Kosova ili
za ulazak Srbije u Evropsku uniju, u ovom trenutku građani bi odabrali Kosmet. Međutim, veliki
broj neodlučnih govori i o tome kako postoji značajan „manevarski“ prostor za različite političke
opcije koje bi kampanjom s jednim ili drugim akcentom značajno mogle da promene stav javnog
mnjenja. Ostaje, međutim, nada da nećemo morati da dođemo pred ovakav izbor.
Šta bi još mogli biti koraci i akcije u vezi sa
Kosmetom ako rat ne dolazi u obzir i ako
nije jasno kako se postaviti pred dilemom
EU ili Kosovo i Metohija? Da li je možda
potrebno „prelomiti“ i odreći se Kosmeta priznanjem njegove nezavisnosti?
Očekivano, ovo nije nešto što bi građani
prihvatili, barem ne većina njih: nešto
više od polovine ispitanika (52%) izričito
je protiv toga da Srbija treba da prizna
nezavisnost Kosmeta. Međutim, vrlo je zanimljivo to da je 14% ispitanika dalo pozitivan odgovor na ovo pitanje, odnosno, da
smatra da treba priznati Kosmet kao nezavisnu državu i uspostaviti dobrosusedske
odnose sa njim. Osim toga, pomalo je
neočekivano i da jedna trećina ispitanika
ne zna šta treba činiti kad je ovo u pitanju.
Čini se kao da većina od 52% onih koji su
protiv priznanja nezavisnosti Kosmeta nije
srazmerna opštem stavu političke elite
da je ovaj korak za Srbiju neprihvatljiv.
Političari svojim porukama, očigledno, ne
uspevaju da dopru do svih građana, već
uglavnom do svojih birača ostavljajući
jedan nemali broj izvan tokova glavnih
političkih dešavanja ili ih ostavljajući zbunjene i nedovoljno informisane.
Na kraju ovog dela, dolazimo i do jednog od glavnih pitanja u vezi sa budućim
rešenjem kosovskog problema: da li
građani imaju poverenje u svoju političku
elitu da ona na pravi način vodi pregovore,
da zauzima dobre pozicije i da koristi ispravne metode da dođe do, po Srbiju, povoljnog rešenja. Odgovori koje su ispitanici dali na ovo pitanje ne idu na čast državi
i njenim strukturama jer je više onih koji
nemaju poverenja u državne organe (37%)
nego onih koji to poverenje imaju (23%).
Grafikon 3: „Važnije je očuvanje Kosova i Metohije u sastavu
Srbije nego ulazak Srbije u EU“
Grafikon 4: „Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova i
Metohije i uspostavi dobrosusedske odnose sa njim“
Grafikon 5: „Imam poverenje u državne organe da će na
pravi način da reše problem sa Kosmetom“
istraživanje javnog mnenja : 173
Uz ovo, iznenađujuće je veliki broj onih koji nisu znali da odgovore, odnosno, nemaju stav o ovom
pitanju (40%). Možda je reč o već i poslovičnom nepoverenju u državu i nezadovoljstvu njenim
radom, koji se projektuju i na ono što država čini kada je u pitanju Kosovo, ali svakako je ovo podatak koji nije optimističan kada je u pitanju odnos građana prema svojim predstavnicima.
3. Zaključak
O kosmetskom pitanju odavno ne odlučuju građani Srbije, ne odlučuje o njemu ni domaća
politička elita. Zato se postavlja pitanje je li uopšte bitno šta građani misle o tome kakav će biti
konačni status Kosova, šta žele, šta očekuju i čega se plaše. Bez obzira na to što pitanje Kosmeta
već više od jedne decenije nije u našim rukama, on ostaje izuzetan teret koji usporava procese
dovršetka tranzicije, koji je ionako u Srbiji počeo sa velikim zakašnjenjem i bio znatno drugačiji
nego u svim ostalim postkomunističkih zemljama. To pitanje iscrpljuje znatnu energiju koja bi
mogla biti iskorišćena za neke druge ciljeve. Kosmet oduzima vreme za rešavanje mnogih nagomilanih problema, a vreme nam inače, ono nije resurs koji imamo, naprotiv, izgubili smo ga
znatno više nego što smo to sebi mogli dozvoliti. Autor nema pretenzije da traži krivce za to što ni
posle čitave dekade nakon demokratskih promena i više od decenije od rata u Saveznoj Republici
Jugoslaviji nismo daleko odmakli kada je pitanju naš odnos prema Kosmetu – krivci se u različitoj
srazmeri i u skladu sa položajem mogu pronaći u našoj političkoj eliti i u međunarodnoj zajednici
i na Kosmetu. Najmanji krivci u celoj situaciji su građani, čija se krivica može eventualno svesti
na to da su tokom devedesetih birali one koji su prema Kosmetu vodili katastrofalnu politiku.
Ali, zaista je prošlo mnogo vremena da bismo se više izgovarali nasleđem devedesetih. Svaka
demokratska vlast nakon 2000. podjednako je odgovorna, ako ništa drugo, a ono za nečinjenje
u mnogim oblastima, pa i u odnosu prema Kosmetu. Građani su zato najveći taoci i žrtve kosmetskog problema – njihove reakcije i mnjenje su rezultanta sentimenata koji se socijalizacijom
prenose decenijama unazad, potom poruka koje im stižu od političke elite, a one su često instrumentalizovane da bi se pridobili glasovi, te protivrečnih poruka podrške i osporavanja od
međunarodnih faktora, za koje su valjda danas svi svesni da se ne mogu ignorisati.
Želja da Kosovo ostane u nekoj vezi sa Srbijom snažna je emotivna reakcija na činjenicu da, istorijski posmatrano, Kosmet jeste teritorija na kojoj je mnogo toga što je izgrađeno kao srpski
politički i socijalni etos nastajalo i duže vreme se generisalo. Ali, procena stanja u smislu „A šta
će biti sa Kosovom?“ reakcija je na objektivnu činjenicu da se u istoriji ne živi, da su se okolnosti
promenile i da na toj zemlji danas žive neki drugi ljudi, koji jednostavno ne žele da sa ostalim delom Srbije budu politička zajednica, šta god bili njihovi razlozi i pozadina takvog njihovog stava. U
nekim trenucima, upravo zbog toga što većina građana smatra da će Kosovo biti potpuno nezavisno u nekom trenutku (jer zaista ni objektivno nije daleko od toga), čini se da su građani znatno
racionalniji nego njihova politička elita. Sa druge strane, građani nemaju odgovornost koju ima
politička elita, a ona ne želi da bude ta koju će istorija proglasiti „izdajničkom“. Ali, odgovornost je
i prihvatati realnost ili makar težiti da se u njoj dobije najviše što se može. Jer su nas upravo strah
od istorije ili življenje u njoj i doveli dovde gde smo, na kraj svih procesa demokratske tranzicije u
Evropi. A to bi politička elita trebalo da ima u vidu.
174 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Miroslav Hadžić, Zoran Krstić
Odgovornost
za Yu-ratove
176 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Ispitanici su u tri navrata imali priliku da se pobliže izjasne o tome ko je i koliko kriv za izbijanje i vođenje ratova između naroda ondašnje Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog
veka. U prvom slučaju (Tabela 1), oni su izneli svoje stavove o tome da li glavnu odgovornost za
oružane sukobe snose unutrašnji ili spoljašnji akteri. Ovde, pri tome, narode ondašnje Jugoslavije
obeležavamo kao unutrašnjeg a „međunarodnu zajednicu“ kao spoljašnjeg aktera.
Tabela 1: Mnjenje o odgovornosti za ratove u devedesetim, narodi ondašnje YU ili međunarodna zajednica?
Koliko su za ratove u devedesetim odgovorni narodi ondašnje Jugoslavije - Srbi,
Hrvati, Muslimani, Albanci, Slovenci - a koliko međunarodna zajednica? (q95)
f
%
narodi ondašnje Jugoslavije, u najvećoj meri
109
6
više narodi ondašnje Jugoslavije, ali i međunarodna zajednica
116
6
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
554
31
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Jugoslavije
243
13
i jedni i drugi, podjednako
321
18
ne zna
471
26
ukupno
1813
100
U sledećem koraku ispitanicima je bilo ponuđeno da procene jesu li za pomenute ratove bili više
odgovorni Srbi ili drugi narodi ondašnje Jugoslavije (Tabela 2).
Tabela 2: Mnjenje o odgovornosti za ratove u devedesetim, Srbi ili narodi ondašnje Jugoslavije?
Koliko su za ratove u devedesetim odgovorni Srbi, a koliko drugi narodi
ondašnje Jugoslavije - Hrvati, Muslimani, Albanci, Slovenci…? (q96)
Srbi, u najvećoj meri
f
%
65
4
više Srbi, ali i drugi narodi ondašnje Jugoslavije
59
3
drugi narodi ondašnje Jugoslavije, u najvećoj meri
297
16
više drugi narodi ondašnje Jugoslavije, ali i Srbi
222
12
i jedni i drugi, podjednako
648
36
ne zna
522
29
ukupno
1813
100
Ispitanici su potom bili zamoljeni da se izjasne i o tome smatraju li da glavnu krivicu za ratove
snose narodi ondašnje Jugoslavije ili njihove (republičke) političke elite (Tabela 3).
Tabela 3: Mnjenje o odgovornosti za ratove u devedesetim, narodi ondašnje YU ili političke elite republika
ondašnje Jugoslavije?
Koliko je za ratove u devedesetim odgovoran narod, a koliko političke elite
republika ondašnje Jugoslavije? (q97)
f
%
narodi ondašnje Jugoslavije, u najvećoj meri
37
2
više narodi, ali delom i političke elite republika
70
4
političke elite republika, u najvećoj meri
670
37
više političke elite republika, ali delom i narodi
228
13
i jedni i drugi, podjednako
315
17
ne zna
492
27
ukupno
1813
100
istraživanje javnog mnenja : 177
1. Manjak znanja o odgovornosti za Yu-ratove
U predočenim tabelama posebnu pažnju privlači činjenica da je u svakom od tri ponuđena navrata nešto preko četvrtine pitanih izjavilo da ne zna ko je i koliko odgovoran za izbijanje i vođenje
Yu-ratova. U toj skupini se verovatno nalaze i neki od onih koji još uvek imaju tu dilemu, kao i
oni koji su, iz nama nepoznatih razloga, želeli da predoče svoju procenu o glavnim vinovnicima
ratnog rasturanja druge Jugoslavije.
Prvu dilemu, u vezi s tim jesu li za Yu-ratove odgovorniji unutrašnji ili spoljašnji akteri, nije znala
ili nije htela da razreši četvrtina pitanih (26%). U nedoumici su ovim povodom znatno ćešće bile
žene nego muškarci (33:18%). Sa povećanjem školske spreme, tendencijski opada broj onih koji
nemaju dovoljno znanja ili imaju neprevladivu dilemu u vezi s tim ko je više odgovoran za ratove.
Takvih ima skoro tri puta više među onima sa najnižom nego među onima sa najvišom školskom
spremom (35:13%). Skoro polovina najmlađih (45%) i blizu trećine nešto starijih (29%) nemaju
pouzdana saznanja o tome ko je i koliko odgovoran za pomenute ratove ili izbegavaju da na to
pitanje odgovore. Ovo se delimično može objasniti i činjenicom da su najmlađi rođeni ili su bili
tek deca u vreme izbijanja, odnosno, tokom rata. Zanimljivo je, međutim, da čak trećina onih koji
su stariji od 70 godina (30%) ne zna kome pripada odgovornost za Yu-ratove uprkos činjenici da
su bili njegovi savremenici, a neki od njih možda i učesnici. Među Srbima je nešto malo više nego
među pripadnicima ostalih etničkih zajednica onih koji nemaju odgovor na postavljenu dilemu
(26:24%). Među onima koji uskraćuju odgovor, skoro svaki treći je vernik (30%) a tek svaki šesti
ateista (13%). Tek svaki deseti simpatizer Srpske napredne stranke (SNS) nema jasan stav o odgovornosti predmetnih aktera za Yu-ratove, dok je bez valjanih saznanja i dalje preko trećina onih
koji ne znaju za koga će glasati na sledećim izborima (34%).
Na sličan način su raspodeljeni odgovori ispitanika prilikom odmeravanja stepena krivice Srba,
odnosno, drugih Yu-naroda. Tako, skoro trećina ispitanika (29%) još uvek nema formiran stav o
tome da li su za ratove više krivi Srbi ili drugi narodi ondašnje Jugoslavije. To ne može da proceni
znatno više žena nego muškaraca (36:22%). Sa porastom školske spreme, vidno i dosledno opada
procenat neodlučnih ili neobaveštenih – od 37% među najmanje obrazovanim do 178% među
visokoobrazovanim ispitanicima. Više od dve petine najmlađih (45%), kao i trećina mladih (33%),
kojima se pridružuju i najstariji (33%), nisu mogle, nisu htele ili nisu znale da se odluče između
toga da li su za ratove odgovorniji Srbi ili drugi narodi ondašnje Jugoslavije. Skoro po trećina
pitanih Srba i pripadnika ostalih etničkih zajednica nema jasan stav o krivici pojedinih Yu-naroda
za ratove. Vernici skoro dvaput češće nego nevernici (ateisti, agnostici) ne mogu da se odluče o
tome ko je od mesnih naroda odgovorniji za izbijanje rata (33:17%). Dilemu o tome ko je više kriv
najređe imaju oni koji su skloni SNS-u (13%), a bez odgovora su najčešće oni koji još ne znaju za
koga će ubuduće glasati (37%).
Jasan stav o tome da li su za Yu-ratove krivlji narodi ondašnje Jugoslavije ili njihove političke elite
nema četvrtina ispitanika (27%). Žene češće od muškaraca (33:21%) ne mogu to da procene.
Među najmanje obrazovanim ima najviše onih koji nemaju stav povodom toga (34%), dok se u
istoj situaciji nalazi skoro trećina vernika. Približno polovina najmlađih (48%), kao i trećina mlađih
od 40 godina, odnosno, starijih od 70 godina, ne zna ko je više kriv. Pripadnici srpske nacije nešto
češće od ostalih nemaju odgovor na ovu dilemu (28:23%). Dilemu ko je kriv najređe imaju oni koji
su skloni SNS-u (13%), a najčešće izborno neodlučni (34%).
2. Za rat su krivi drugi
Predočene distribucije pokazuju da znatna većina građana Srbije u svakoj od ponuđenih prilika
dosledno odbija svaku primisao o pretežnoj odgovornosti unutrašnjih aktera, odnosno, aktera
178 : Kako građani Srbije vide tranziciju
kojima pripadaju, za nastanak ratova koji su se prelivali po prostorima bivše Jugoslavije. Štaviše,
u slučajevima kada ipak imenuju one koji su odgovorni za pomenute ratove, oni glavnu krivicu
ili prebacuju na nekog drugog ili hoće tu odgovornost da podele sa drugima tako što ih smatraju podjednako odgovornim za izbijanje rata. Ovome u prilog govori i relativno veliki broj ispitanika koji obe strane smatra podjednako odgovornim. Odatle i procenat onih koji u nekoj od
ponuđenih varijatni prihvataju tu odgovornost, barem posredno, konstantno opada. Uočljivo je,
naime, da pri svakom sledećem imenovanju konkretnih nosilaca odgovornosti: narodi ondašnje
Jugoslavije nasuprot međunarodnoj zajednici, odnosno, Srbi prema drugim Yu-narodima, te Yunarodi naspram svojih političkih elita, ionako mali postotak ispitanika koji ih smatraju krivim biva
takoreći prepolovljen.
Vredi stoga posebno zabeležiti činjenicu da tek otprilike svaki šesnaesti ispitanik prihvata tvrdnju
da su za izbijanje i vođenje ovih ratova odgovorni narodi ondašnje Jugoslavije (6%). Ako njima
pridodamo i one koji misle da su glavni krivci Yu-narodi ali delom i međunarodna zajednica (6%),
dobijamo podatak po kome tek 12% deli uverenje o primarnoj krivici Yu-naroda za međusobno
ratovanje.
Rodna pripadnost veoma malo diferencira pitane ovim povodom, te 6% žena, odnosno, 7%
muškaraca misli da mesni narodi snose glavnu krivicu za rat, odnosno, da delimičnu krivicu za to
snosi i međunarodna zajednica (žene: 7%; muškarci: 6%). Sa rastom stepena obrazovanja, lagano
i neznatno raste i postotak onih koji – doduše, uz male varijacije od 5% među najmanje obrazovanim do 9% među onima sa višom školom – prihvataju to da su pre svega Yu-narodi, sami ili uz
učešće spoljašnih aktera, odgovorni za međusobno ratovanje. Nema većih razlika u stavovima
ispitanika različite starosne dobi prema ovoj dilemi. Ujedno, Srbi se mnogo ređe nego pripadnici ostalih etničkih zajednica slažu u tome da glavnu krivicu snose ondašnji narodi (6:10%), pa
čak i kad im je u tome delom pomagala međunarodna zajednica (6:8%). Pokazuje se, isto tako, i
sledeće: što su ispitanici slabije vezani za religiju, to su nešto češće skloni prihvatanju odgovornosti Yu-naroda za ratovanje (5% vernika naspram 10% ateista).
Da je reč o relativno stabilnim uverenjima ispitanika o tome ko su glavni vinovnici Yu-ratova,
potvrđeno je već u sledećem koraku. Naime, kada je trebalo da odmere krivicu pojedinih naroda
ondašnje Jugoslavije, procenat onih koji misle da su za rat u najvećoj meri odgovorni Srbi spada
na svega 3%. Čak i kada tome dodamo i 4% onih koji misle da Srbi jesu najodgovorniji ali i da deo
odgovornosti snose i ostali narodi, nestaje sumnje da su naši ispitanici veoma skloni odricanju
svake, a pogotovu neke veće odgovornosti sopstvenog (srpskog) naroda za izbijanje Yu-ratova. Među onima koji prihvataju odgovornost Srba, inače malobrojnima, ima skoro dvaput više
muškaraca (5%) nego žena (3%). Školska sprema i odnos prema religiji ovom prilikom ne diferenciraju značajnije ispitanike. Međutim, s porastom godina života, sustavno opada procenat onih
koji misle da Srbi snose glavnu odgovornost, ali zato uz male varijacije raste postotak onih koji u
glavne vinovnike svrstavaju zajedno i Srbe i druge narode. Značajnije razlike među ispitanicima
nastaju pri oceni krivice Srba, koju im pripisuje svaki peti pripadnik drugih etničkih zajednica, dok
to prihvata tek takoreći svaki stoti ispitanik srpske nacionalnosti (22:1%). Zanimljivo je i to da su
izuzetno retki oni među simpatizerima Demokratske stranke (DS) (1%) koji prihvataju da su Srbi
glavni vinovnici Yu-ratova.
Prethodni nalaz potvrđuje i činjenica da nešto više od dve petine ispitanika smatra da
međunarodna zajednica snosi glavnu odgovornost za ratno rasturanje druge Jugoslavije. Trećina
pitanih (30,6%) nju, naime, smatra jedino odgovornom, a njima se pridružuje i nešto više od desetine preostalih (13,4%) koji misle da ona jeste glavni krivac ali i da su tome delimično doprineli
i narodi ondašnje Jugoslavije.
istraživanje javnog mnenja : 179
Muškarci nešto češće nego žene krivicu pripisuju drugom, u ovom slučaju međunarodnoj zajednici (27:34%). S obzirom na školsku spremu, nema značajnih odstupanja među pitanima. Vidljivo
je da se sa starošću neprestano povećava i broj onih koji misle da međunarodna zajednica snosi
glavnu odgovornost, te taj postotak od 13% kod najmlađih stiže blizu četrdesetog podeoka među
onima koji su prevalili 50 godina života. Nasuprot tome, nešto oko petine mlađih ispitanika misli
da su za to u podjednakoj meri odgovorni i međunarodna zajednica i mesni narodi, dok se sa
tim slaže tek 10% onih koji su stariji od 70 godina. Ispitanici srpske nacionalnosti češće od svojih
sugrađana drugog etniciteta za Yu-ratove optužuju međunarodnu zajednicu (31:24%), kao što i
ređe prihvataju da su za to (bili) podjednako odgovorni spoljašnji akteri i mesni narodi (17:24%).
Oni koji nisu religiozni (36%) ili su kolebljivi (35%) nešto češće od vernika (28%) glavnu krivicu
pripisuju spoljašnjim akterima. Blizu polovina simpatizera SNS-a (48%), kao i nešto više od trećine
onih koji bi glasali za Demokratsku stranku Srbije (DSS), Srpsku radikalnu stranku (SRS) i Novu
Srbiju (NS), smatra da je međunarodna zajednica najodgovornija. Veći broj simpatizera DS-a se
razdelio na one koji odgovornost pripisuju međunarodnoj zajednici (27%), odnosno, podjednako
njoj i narodima ondašnje Jugoslavije (28%).
Kada se vrate na domaći teren, ispitanici potvrđuju već iskazanu sklonost da, ako već ne mogu
potpuno da odbace krivicu Srba, onda je najradije (36%) simetrično pripusuju svim Yu-narodima a nešto ređe samo drugim narodima (16%). Žene nešto ređe nego muškarci svu odgovornost prebacuju na druge narode (14:19%), kao što ređe prihvataju da su Srbi u najvećoj meri
za to odgovorni (3:5%). Između njih nema, međutim, značajnih razlika u vezi s podjednakom
odgovornošću svih naroda za izbijanje ovih ratova (35:37%). Za razliku od toga, uočljivo je da, s
porastom školske spreme, rapidno raste broj onih koji tu odgovornost ravnomerno raspodeljuju
na Srbe i druge narode. Tome su najmanje skloni oni sa najnižim obrazovanjem (24%). Ispitanici
sa nepotpunom (38%) i završenom (40%) srednjom školom, kao i oni sa višom školom (44%),
odnosno, sa završenim fakultetom (48%), mnogo su skloniji tome da ravnomerno raspodele
odgovornost na Srbe i druge narode. Neznatne su, međutim, razlike između inače malog broja
manje i više obrazovanih koji smatraju da Srbi nose glavnu odgovornost za Yu-ratove. Da su svi
Yu-narodi podjednako krivi, češće od ostalih misle oni u dobi od 40 do 49 godina (45%). Sa njima
su u tome slaže tek četvrtina (24%) najmlađih, odnosno, trećina najstarijih (30%). Najmlađi su,
za razliku od najstarijih, ređe skloni tome da za ratove okrivljuju druge narode ondašnje Jugoslavije (9:21%), i češće su nego drugi zastupljeni među onima, inače malobrojnima, koji misle da
najveću odgovornost za rat snose Srbi (7% spram 1% najstarijih). Skoro po trećina pitanih Srba
i pripadnika ostalih etničkih zajednica nema jasan stav o krivici ondašnjih naroda za Yu-ratove.
Takoreći, isti broj deli uverenje da su za pomenute ratove jednako krivi i jedni i drugi. Međusobna
neslaganja nastaju tokom procene primarne odgovornosti drugih Yu-naroda, glavnim krivcima
ih smatra dvostruko veći broj Srba nego pripadnika ostalih etničkih zajednica (18:8%). Za razliku
od toga, ateisti su češće od vernika i kolebljivih skloni tome da odgovornost za ratove raspodele
podjednako na sve lokalne narode (48:31%). Polovina simpatizera DS-a i više od trećine pristalica
SNS-a (37%), a nešto manje pristalica DSS-a, SRS-a i NS-a slažu se sa tvrdnjom da su za rat podjednako odgovorni svi narodi ondašnje Jugoslavije. Oni koji za ratove okrivljuju samo druge narode
najčešći su među pristalicama SNS-a, DSS-a, SRS-a i NS-a (po 26%).
Sledeću liniju odbrane nevinosti ili manje umešanosti „svojih“ aktera ispitanici grade pri
razlučivanju odgovornosti Yu-naroda od odgovornosti svojih političkih elita. Skoro dve četvrtine
njih (37%) isključivu krivicu pripisuju ondašnjim političkim vođstvima, dok oko jedne šestine
pitanih smatra da deo odgovornosti, pored elita, snose i pripadni im narodi. I žene i muškarci
u sličnoj meri (34:40%) procenjuju da glavnu krivicu za ratove snose političke elite. Stav da su
političke elite glavni krivci za izbijanje rata znatno češće od ostalih zastupaju oni sa višom (50%)
i visokom školskom spremom (47%). Među najmanje obrazovanim ima najviše onih koji nemaju
180 : Kako građani Srbije vide tranziciju
jasan stav povodom toga (34%), dok petina srednje i višeobrazovanih misli da krivicu podjednako snose političke elite i narodi. Među onima koji lako i jasno detektuju elite kao glavnog krivca
se izdvajaju ispitanici u dobi od 40 do 49 godina (39%), odnosno, od 50 do 59 godina (44%) i nadasve oni stari od 60 do 69 godina (46%). Etnička pripadnost ne diferencira znatnije ispitanike, te
su oni uz manje razlike saglasni u tome da glavnu krivicu snose pripadnici političkih elita (41:36%),
kao što i u sličnoj srazmeri tu odgovornost pripisuju podjednako Yu-narodima i njihovim elitama
(20,1% : 17%). Oni koji nisu religiozni (45%) nešto češće od drugih – ambivalentni (42%) i vernici
(34%) – dele uverenje da su političke elite glavni krivci za rat, kao što i neznatno češće krivicu za
rat raspodeljuju na elite i Yu-narode. Među pristalicama SNS-a ima najviše onih koji smatraju da
su političke elite glavni krivci (49%), kao što ih ima najmanje među onima koji ne znaju ili ne žele
da na to pitanje odgovore (13%). Međutim, to stanovište izražava i nešto više od jedne trećine
simpatizera svih drugih partija, odnosno, onih koji još ne znaju za koga će glasati.
Tabela 4: Interkorelacije odgovornosti za ratove u devedesetim godinama
Pearson Correlation
q95. Koliko su odgovorni
narodi ondašnje Yu a
koliko međunarodna
zajednica?
q96. Koliko su odgovorni
Srbi, a koliko drugi
narodi ondašnje Yu?
q97. Koliko su odgovorni Yu narodi, a koliko
republičke političke elite?
1
,251(**)
,320(**)
,000
,000
1343
1239
1257
,251(**)
1
,106(**)
q95 Sig. (2-tailed)
N
Pearson Correlation
q96 Sig. (2-tailed)
N
Pearson Correlation
q97 Sig. (2-tailed)
N
,000
,000
1239
1291
1241
,320(**)
,106(**)
1
,000
,000
1257
1241
1321
** Correlation is significant at the 0.01 level (2-tailed).
Analiza uzajamne povezanosti odgovora na pitanja o odgovornosti za ratove u devedesetima
ukazuje na to da oni u statistički značajnoj meri pozitivno koreliraju (Tabela 4). Kada pogledamo prosečne vrednosti njihovih odgovora, uviđamo da su ispitanici u najvećoj meri spremni da
odgovornost za dešavanja u proteklom periodu prebace na druge (bilo da je to međunarodna zajednica, drugi narodi Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije /SFRJ/ ili pak lokalne elite).
3. Povezanost sa drugim stavovima ispitanika
Budući da su tokom ovog istraživanja pre svega prikupljani i analizirani stavovi ispitanika prema
različitim aspektima tranzicije u Srbiji, bilo bi interesantno ispitati da li su i u kakvoj su vezi sa
odnosom ispitanika prema odgovornosti za izbijanje Yu-ratova.
U skladu sa tim, ovde je posebno analizirana veza između odnosa ispitanika prema vinovnicima
rata i njihovih stavova o ceni integracije Srbije u Evropsku uniju (EU), odnosno, prema njihovoj
(ne)spremnosti da se u ime priključenja EU odreknu Kosova i Metohije (Tabela 5).
Odgovori ispitanika podeljenih prema izboru koji bi napravili ako bi se našli pred izborom ili Kosovo i Metohija ili EU prate već utvrđenu tendenciju po kojoj su za ratove devedesetih pretežno
odgovorni oni drugi. Ipak, ispitanici koji bi radije odabrali EU nego Kosmet su skloniji tome da u
manjoj meri odgovornost pripisuju međunarodnoj zajednici nego drugim Ju-narodima, a u većoj
Srbima nego drugim narodima u odnosu na celokupan uzorak.
istraživanje javnog mnenja : 181
Tabela 5: Izbor između Kosmeta i EU i odgovornost za ratove
Kada biste bili suočeni sa izborom: ili članstvo u
EU ili očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije, kako
biste izabrali?
Kosmet
EU
ne zna
N
Mean
Std.
Deviation
Std. Error
Mean
q95
700
4,0165
1,22628
,04635
q96
670
3,7611
,98238
,03796
q97
678
4,1712
1,08803
,04179
q95
346
3,3014
1,34880
,07255
q96
349
3,1105
1,18445
,06340
q97
349
3,9841
1,14188
,06116
q95
297
3,6774
1,22108
,07087
q96
273
3,2901
,81174
,04917
q97
295
3,9749
1,05434
,06142
Zanimljiv je i podatak da među ispitanicima koji radije biraju EU, čak 58% smatra da međunarodna
zajednica snosi izvesnu odgovornost za ratove na ovim prostorima. Iako taj procenat jeste mnogo niži od onog koji čine ispitanici koji bi radije odabrali Kosovo i Metohiju (72%), on uistinu
predstavlja zanimljiv nalaz i možda se može objasniti pragmatičnošću nekih ispitanika. Kako su
ovi ispitanici skloni tome da u Srbima vide važnijeg krivca za ratove devedesetih (16%), ulazak u
EU možda i jeste način da se sa ovom odgovornošću „raščisti“.
U prilog ovakvom zaključku ide i nalaz da ispitanici koji odobravaju ili uglavnom odobravaju
evrointegracije Srbije (u većoj meri od evroskeptika (67% i 70% naspram 64% i 63%) smatraju
međunarodnu zajednicu najodgovornijom za ratove devedesetih (Tabela 6).
Unatoč očekivanjima da bi stepen autoritarnosti mogao da utiče na viđenje odgovornosti za ratove devedesetih, naši nalazi ukazuju na to da su čak i ispitanici koje karakteriše povišen stepen
autoritarnosti (koji se sa tvrdnjom „Bez jakog vođe svaki narod je kao čovek bez glave“ uglavnom
ili potpuno slažu) spremni da odgovornost za ratove devedesetih najviše pripišu elitama u istoj
meri kao i ostali ispitanici iz uzorka. Dakle, stepen autoritarnosti ne pravi nikakvu razliku u shvatanju odgovornosti za dešavanja iz devedesetih godina prošlog veka na teritoriji bivše SFRJ
(Tabela 7).
Viđenje ispitanika o tome kako tranzicija utiče na njih lično, odnosno, o tome da li sebe opažaju kao
njene „gubitnike“ ili „dobitnike“ ili su negde između takođe ne utiče na njihove stavove prilikom
pripisivanja odgovornosti za ratove devedesetih. I „gubitnici“ i „dobitnici“ i oni koji sebe smeštaju
„negde između“ za ratna dešavanja u devedesetim najviše krive lokalne elite, međunarodnu zajednicu i ostale narode bivše SFRJ (Tabela 8).
Ipak, „dobitnici tranzicije“ su u odnosu na „gubitnike“ u manjoj meri skloni tome da odgovornost
za ratove pripišu drugim narodima (27% spram 37%), dok u većem procentu smatraju i Srbe i
druge narode podjednako odgovornima. Stoga se kod njih, za razliku od celokupnog uzorka,
javlja negativna korelacija između odgovora na pitanja br. 96 i 97.
To potvrđuje i nalaz dobijen ukrštanjem stavova o odgovornosti za ratove sa odgovorima na pitanje „Kako živite Vi i vaša porodica?“ Naime, vidljivo je da, što ispitanici svoju trenutnu situaciju
lošije ocenjuju, to su skloniji da međunarodnu zajednicu smatraju odgovornijom za dešavanja
devedesetih a Srbe manje odgovornima (Tabela 9).
182 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Najveću razliku u pogledu viđenja odgovornosti za ratove devedesetih pravi politička pripadnost
ispitanika. Ukrštajući odgovore koje su ispitanici dali na pitanje „Za koga ste glasali na poslednjim
parlamentarnim izborima 11. maja 2008. godine?“ sa odgovorima na pitanja broj 95, 96 i 97, dobili smo nekoliko zanimljivih rezultata (Tabela 10).
Tabela 6: Stav prema pridruživanju EU i odgovornost za ratove
Stav prema
pridruživanju EU
odobrava
uglavnom
odobrava
uglavnom
ne odobrava
ne odobrava
ne zna
Odgovornost za ratove u devedesetim
f
%
narodi ondašnje Yu, u najvećoj meri
58
10,2
više narodi ondašnje Yu, ali i međunarodna zajednica
41
7,2
i jedni i drugi, podjednako
168
29,6
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Yu
87
15,3
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
215
37,7
ukupno
568
100
narodi ondašnje Yu, u najvećoj meri
23
6,7
više narodi ondašnje Yu, ali i međunarodna zajednica
23
6,7
i jedni i drugi, podjednako
86
24,8
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Yu
70
20,3
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
144
41,5
ukupno
345
100
narodi ondašnje Yu, u najvećoj meri
8
6,8
više narodi ondašnje Yu, ali i međunarodna zajednica
14
11
i jedni i drugi, podjednako
17
14,1
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Jugoslavije
27
22,1
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
57
46
ukupno
123
100
narodi ondašnje Yu, u najvećoj meri
12
7,4
više narodi ondašnje Yu, ali i međunarodna zajednica
19
11,4
i jedni i drugi, podjednako
24
14,6
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Yu
33
20
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
77
46,7
ukupno
165
100
narodi ondašnje Yu, u najvećoj meri
8
5,4
više narodi ondašnje Yu, ali i međunarodna zajednica
19
13,5
i jedni i drugi, podjednako
26
18,6
međunarodna zajednica, ali i narodi ondašnje Yu
26
18,2
međunarodna zajednica, u najvećoj meri
62
44,3
ukupno
141
100
istraživanje javnog mnenja : 183
Tabela 7: Stav o vođi i odgovornost za ratove
Bez jakog vođe je svaki narod kao
čovek bez glave
uopšte se ne slaže
uglavnom se ne slaže
niti se slaže, niti ne slaže, ne zna,
nema stav
uglavnom se slaže
potpuno se slaže
N
Mean
Std.
Deviation
Std.
Error Mean
q95
119
3,5778
1,29045
,11828
q96
112
3,2903
1,05464
,09958
q97
119
4,1882
1,02084
,09368
q95
64
3,2668
1,33150
,16607
q96
62
3,1458
1,01902
,12912
q97
64
4,0691
1,05054
,13170
q95
223
3,4519
1,27682
,08544
q96
225
3,2931
1,11870
,07464
q97
228
3,8514
1,14669
,07597
q95
297
3,7692
1,25458
,07278
q96
289
3,5000
,99867
,05876
q97
291
4,0762
1,04656
,06135
q95
639
3,9416
1,27756
,05055
q96
603
3,6223
1,02882
,04189
q97
620
4,1421
1,11514
,04479
Tabela 8: Autopercepcija tranzicionog gubitništva i odgovornost za ratove
Kada se osvrnete na poslednjih četiri-pet godina i uzmete u obzir
svoj život u celini, da li sebe doživljavate kao „dobitnika” ili
kao „gubitnike” ili niste ni jedno ni drugo?
pretežno „dobitnik“
pretežno „gubitnik“
ni jedno ni drugo, sredina
ne zna, ne može da oceni
q96
q97
q95
Pearson Correlation
1
0,122
,317(**)
q96
Pearson Correlation
0,122
1
-0,074
q97
Pearson Correlation
,317(**)
-0,074
1
q95
Pearson Correlation
1
,214(**)
,380(**)
q96
Pearson Correlation
,214(**)
1
,159(**)
q97
Pearson Correlation
,380(**)
,159(**)
1
q95
Pearson Correlation
1
,290(**)
,291(**)
q96
Pearson Correlation
,290(**)
1
,086(*)
q97
Pearson Correlation
,291(**)
,086(*)
1
q95
Pearson Correlation
1
,216(*)
0,2
q96
Pearson Correlation
,216(*)
1
0,077
q97
Pearson Correlation
0,2
0,077
1
** Correlation is significant at the 0.01 level (2-tailed).
* Correlation is significant at the 0.05 level (2-tailed).
184 : Kako građani Srbije vide tranziciju
q95
Tabela 9: Ocena života i odgovornost za ratove
N
Mean
Std.
Deviation
Std.
Error Mean
q95
111
3,6304
1,25952
,11977
q96
98
3,2949
1,05453
,10650
Q17. Kako živite Vi i vaša porodica?
dobro
srednje
podnošljivo
teško podnošljivo
nepodnošljivo
q97
109
4,0799
1,13166
,10845
q95
338
3,7271
1,31439
,07152
q96
335
3,3615
,93567
,05114
q97
338
4,1128
1,08977
,05925
q95
416
3,7199
1,26835
,06221
q96
403
3,5115
1,08432
,05403
q97
403
4,0094
1,11994
,05579
q95
321
3,7165
1,30708
,07298
q96
312
3,5520
1,09055
,06175
q97
322
4,0732
1,06406
,05933
q95
156
4,1023
1,25736
,10069
q96
142
3,7003
1,06973
,08982
q97
147
4,2112
1,08346
,08922
Tabela 10: Glasanje na poslednjim izborima i odgovornost za ratove
Q28. Za koga ste glasali na
izborima 11. maja 2008. godine?
nije glasao/la
Lista za evropsku Srbiju (DS, G-17...)
SRS
koalicija DSS-NS
koalicija SPS-PUPS-JS
ne želi da kaže
N
Mean
Std.
Deviation
Std.
Error Mean
q95
317
3,7819
1,29240
,07257
q96
302
3,4710
1,06899
,06151
q97
307
4,0345
1,11153
,06346
q95
310
3,6553
1,27519
,07242
q96
297
3,4272
,88951
,05160
q97
305
4,1666
1,02525
,05871
q95
249
3,9479
1,22917
,07788
q96
236
3,8481
,98272
,06393
q97
242
4,1264
1,13641
,07313
q95
98
4,1369
1,17312
,11829
q96
95
3,7693
,93094
,09547
q97
98
4,1635
1,08951
,11007
q95
62
4,0546
1,20691
,15286
q96
62
3,8019
,99646
,12680
q97
59
4,1353
1,11680
,14557
q95
218
3,5863
1,31048
,08884
q96
206
3,2642
,97947
,06831
q97
212
3,9714
1,03996
,07149
istraživanje javnog mnenja : 185
Trend da se najodgovornijim za ratove devedesetih smatraju „oni drugi“, kao i da se najveća odgovornost pripisuje lokalnim političkim elitama, pa potom međunarodnoj zajednici a tek na trećem
mestu ostalim narodima bivše SFRJ, zadržan je i ovde. Glasači, bez obzira na to kojoj političkoj
opciji pripadaju, čuvaju isti raspored odgovornosti.
Glasači SRS-a, koalicije DSS–NS i koalicije SPS–PUPS–JS se neznatno razlikuju u stavovima prema
odgovornosti za dešavanja iz devedesetih. Glasači Liste za Evropsku Srbiju (DS, G-17...) od prethodnih se ne razlikuju po stavovima o primarnoj odgovornosti elita ali su manje spremni da
međunarodnu zajednicu smatraju odgovornijom (ovakav odgovor daje „samo“ 45% ).
Kod glasača DSS-a postoji pozitivna i statistički značajna korelacija između odgovora na sva tri pitanja. Dakle, što su ovi ispitanici skloniji tome da odgovornom proglase međunarodnu zajednicu
to su u isto vreme spremniji da veću odgovornost pripišu drugim Yu-narodima (pitanja 95 i 96).
Takođe, oni glasači DSS-a koji smatraju međunarodnu zajednicu glavnim krivcem za ratove su u
isto vreme skloniji tome da veću odgovornost pripišu i mesnim političkim elitama (pitanja 95 i
97). Ista – pozitivna i statistički značajna – korelacija postoji i između odgovora ovih ispitanika na
pitanja 96 i 97. Naime, i ovde je prisutna ista tendencija iz koje sledi i to da, što se veća odgovornost pripisuje drugim narodima bivše SFRJ (pitanje 96), to se više odgovornim smatraju i mesne
elite (pitanje 97). Iz ovih nalaza možemo zaključiti da se kod glasača DSS-a najvidljivije ispoljava
tendencija, koja je već uočena na čitavom uzorku, po kojoj se onaj drugi uvek smatra više odgovornim za Yu-ratove.
4. Odnos prema ratnim zločinima
Svega desetina ispitanika prihvata tvrdnju da Srbi nisu činili ratne zločine tokom ratova u devedesetim. Preostali broj ispitanika se razvrstao na sledeći način: najbrojnije koji su uvereni da se
ratni zločini ničim ne mogu opravdati (42%), potom na one najmanje brojne koji imaju izvesno
razumevanje za počinioce ratnih zločina (8%) te na nešto malo veću grupu onih koji bi mogli da
opravdaju zločine samo pod uslovom da su oni bili odgovor na zločine drugih (10%). Međutim,
četvrtina ispitanika (26%) nije znala ili nije htela da iznese svoj stav prema ratnim zločinima.
Na osnovu rodne pripadnosti ne nastaju značajnije razlike u stavovima ispitanika prema ratnim
zločinima. Sa rastom školske spreme, opada broj onih koji su uvereni da Srbi nisu činili ratne
zločine (od 15% kod najneobrazovanijih na 6% onih sa visokom spremom), kao što opada i broj
onih koji opravdavaju zločine ako su oni bili odgovor na zločine drugih. Isto tako, nešto više od
trećine najmanje obrazovanih nema jasan stav prema ratnim zločinima (32%), dok je takvih najmanje među onima sa završenim fakultetom (19%). Za razliku od toga, sa rastom stepena obrazovanja, vidno raste i broj onih koji misle da se ratni zločini ne mogu ničim opravdati. Ovog je
ubeđenja nešto malo manje od dve trećine visokoobrazovanih (62%) a nešto malo manje od
trećine onih sa najnižom školskom spremom (30%).
Na osnovu starosne dobi među ispitanicima ne nastaju, uz manje varijacije, značajnije razlike u
stavovima prema ratnim zločinima. Tako, na primer, približan broj najmlađih i najstarijih nema
jasan stav ili ne želi da se izjasni o ratnim zločinima. Ipak, primetno je da svega trećina najstarijih
(30%) i nešto malo više najmlađih (35%) misli da se ovi zločini ne mogu ničim opravdati, dok ovo
uverenje zastupaju najmanje dve četvrtine pitanih u dobi od 25 do 69 godina. Dok polovina pripadnika ostalih nacionalnih zajednica (52%) zastupa stanovište po kome se ratni zločini ne mogu
ničim opravdati, to isto misle svega dve četvrtine onih koji pripadaju srpskoj etničkoj zajednici
(41%). Među Srbima ima pet puta više onih koji su spremni da opravdaju ratne zločine ako su
oni bili odgovor na zločine koji su prethodno počinili drugi (11:2%). Skoro podjednak broj Srba i
ostalih (26:28%) nema ovim povodom formiran stav ili ne želi da ga saopšti. Odnos prema religiji
186 : Kako građani Srbije vide tranziciju
nije značajnije povezan sa stavovima ispitanika prema tvrdnji da Srbi nisu činili ratne zločine,
te se sa njom slaže desetina vernika, odnosno, kolebljivih i onih koji nisu religiozni. Za razliku
od toga, vernici nešto ređe (37,%) nego kolebljivi (49%), odnosno, ateisti (58%) smatraju da se
ratni zločini ne mogu ničim opravdati. Vidljivo je isto tako da sa opadanjem bliskosti ispitanika
religiji, znatno opada i broj onih koji nemaju izričit stav prema ratnim zločinima (28%:25%:20%).
Trend istoga smera se uspostavlja i prilikom pravdanja ratnih zločina ukoliko su oni bili odgovor
na zločine drugih. Simpatizeri SNS-a (18,3%) češće od ostalih odbacuju tvrdnju da su Srbi činili
ratne zločine, dok pristalice DS-a češće (57%) od ostalih osuđuju ratne zločine. Među manjinom
koja je spremna da opravda ratne zločine ako su oni nastali kao odgovor na zločine drugih, po
brojnosti (22%) izdvajaju se oni koji bi glasali za tzv. državotvorne i nacionalno odgovorne partije
(DSS, SRS, NS).
5. Završna razmatranja
Uporedni uvid u raspodelu i učestalost dobijenih odgovora tvori opštu sliku o stavovima ispitnika
prema odgovornosti pojedinih aktera za izbijanje za Yu-ratove. Izgled i reljef te slike su pak presudno oblikovani nekolikim obeležjima stavova koje su iskazali ispitanici:
1.Vidljivo je da u svakoj od ponuđenih prilika nešto više od četvrtine ispitanika (građana Srbije)
još uvek ne zna ko je i koliko odgovoran za Yu-ratove, odnosno, ima dilemu o tome te zato ne
može ili ne želi da o tome saopšti svoj stav;
2.Najveći broj preostalih ispitanika u više navrata i dosledno odbacuje mogućnost da su za izbijanje Yu-ratova prvenstveno krivi unutrašnji akteri, te u skladu sa tim uporno umanjuje njihovu odgovornost za to;
3.U prilog tome svedoči i podatak da svaki treći ispitanik odgovornost za izbijanje Yu-ratova
prebacuje na spoljašnje aktere (međunarodnu zajednicu);
4.Prilikom izjašnjavanja o stepenu odgovornosti unutrašnjih aktera, ogromna većina ispitanih
isto tako odbacuje tvrdnju da srpski narod snosi ikakvu ili posebnu odgovornost za izbijanje
Yu-ratova;
5.Tamo gde i kada je priznato (prihvaćeno) da takva odgovornost srpskog naroda ipak postoji,
ona u najvećem broju slučajeva biva u podjednakoj meri pripisana Srbima i ostalim narodima
ondašnje Jugoslavije zajedno;
6.Svoju sklonost ka prebacivanju odgovornosti na druge ispitanici potvrđuju i prilikom odmeravanja odgovornosti naroda ondašnje Jugoslavije, odnosno, njihovog političkog vođstva, pa
tako skoro svaki četvrti ispitanik izjavljuje da su za izbijanje i vođenje ovih ratova odgovorne
pre svega političke elite ondašnjih republika i/ili naroda;
7.Pokazalo se ujedno i to da su sociodemografska obeležja ispitanika, uključujući i njihovu
političku orijentaciju, u nejednakoj meri povezana sa njihovim odnosom prema odgovornosti
predočenih aktera za Yu-ratove, i
8.Preko dve četvrtine pitanih potpuno osuđuje ratne zločine, dok skoro trećina njih nema jasan
stav prema ratnim zločinima. Ujedno, svega jedna desetina preostalih odriče da su Srbi činili
ratne zločine. Isto toliko njih je spremno da opravda ratne zločine ako su oni nastali kao posledica zločina koje su prethodno počinili drugi.
Da je tome tako, potvrđuju i sumarni nalazi koji slede iz prosečne vrednosti odgovora (na skali od
1 do 5) koje su dali naši ispitanici (Tabela11). Oni jasno ukazuju na to da su pitani uglavnom skloni
tome da veruju kako su za ratove u devedesetim više odgovorni „oni drugi“ (međunarodna zajednica, drugi narodi bivše SFRJ, političke elite) nego oni sami. Ipak, između ove tri kategorije drugih,
oni najodgovornijima smatraju domaće političke elite, pa potom međunarodnu zajednica, dok
druge narode bivše SFRJ opažaju kao najmanje odgovorne za ratove u devedesetim. Ovakav stav
istraživanje javnog mnenja : 187
ispitanici zauzimaju nezavisno od pola, životne dobi, školske spreme, radno-svojinskog statusa ili
odnosa prema religiji.
Tabela 11: Aritmetičke sredine odgovornosti za ratove u devedesetim
Koliko su odgovorni…
q95. narodi ondašnje Yu, a koliko međunarodna
zajednica?
N
Mean
Std.
Deviation
Std. Error
Mean
1343
3,7574
1,29220
,03527
q96. Srbi, a koliko drugi narodi ondašnje Yu?
1291
3,4858
1,05015
,02923
q97. Yu narodi, a koliko republičke političke elite?
1321
4,0780
1,09852
,03022
Svodni pogled na dobijene rezultate kao najznačajniji nalaz ovog istraživanja izdvaja podatak po
kome i dalje nešto malo manje od 30% ispitanika u tri navrata izjavljuje da ne zna ili odbija da se
direktno izjasni o tome koje je i u kolikoj meri od ponuđenih parova krivaca odgovoran za izbijanje ratova na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina. Pokazalo se, međutim,
i to da nije mali broj onih koji ovom prilikom nisu mogli da razreše svoju ambivalenciju pa su
pribegli tome da u svakoj od tri prilike odgovornost podjednako raspodele na moguće krivce.
To je posebno vidljivo iz odgovora dobijenih na pitanje 96, kojom prilikom je čak 36% pitanih
ustvrdilo da su za izbijanje rata u podjednakoj meri krivi i Srbi i drugi narodi ondašnje Jugoslavije.
Dosta je niži procenat ovakvih odgovora na pitanja broj 95 i 97 ali je i dalje vredan pažnje. Naime,
18% pitanih smatra da su narodi ondašnje Jugoslavije i međunarodna zajednica odgovorni u istoj
meri, dok 17% njih smatra da mesni narodi i njihove političke elite podjednako dele odgovornost
za izbijanje Yu-ratova.
Ovo postaje tim važnije jer pribegavanje znatnog, odnosno, nezanemarljivog broja ispitanika
simetriji pri proceni odgovornosti može biti tumačeno i kao dodatni vid njihovog izbegavanja
da se jasno opredele i direktno imenuju glavne krivce. Utoliko ih onda bez veće greške možemo
uvrstiti među one ispitanike koji su izravno odbili da odgovore na postavljena pitanja. Ako je
tome tako, onda se broj onih koji su, bilo iz neznanja ili iz oportuniteta bilo koje vrste, izbegli da
jasno imenuju krivce za rat gotovo polovina kod pitanja 95 i 97 (po 44%), odnosno, dve trećine u
slučaju pitanja 96 (64%). Na osnovu toga može se zaključiti da su ispitanici imali najviše teskobe
pri merenju stepena krivice Srba za izbijanje Yu-ratova, te je zbog toga više od dve trećine njih
izbeglo da se o tome izjasni bilo tako što je ustvrdilo da ne zna odgovor ili tako što je krivicu
ravnomerno raspodelilo na Srbe i druge narode ondašnje Jugoslavije.
Ovi nalazi se možda mogu objasniti time da naši ispitanici na ovaj način odbijaju da se izjasne o
temama o kojima još uvek nemaju konačan sud. Ne treba isključiti ni mogućnost da su oni sada
okupirani mnogo važnijim, odnosno, egzistencijalnim problemima te da zbog toga smatraju da
je utvrđivanje odgovornosti za ratove devedesetih manje važno, odnosno, da nije vredno njihove
pažnje. Razumno je takođe pretpostaviti da rečena grupa ispitanika na ovaj način izbegava da iznese odgovor koji bi mogao biti nepoželjan, odnosno, koji bi mogao biti u neskladu sa stavovima
sagovornika/ispitivača ili u neskladu sa opštom društvenom klimom u Srbiji.
Ako, međutim, prethodni nalaz smestimo u širi kontekst i posmatramo ga u sklopu dužeg vremenskog perioda, onda ga možemo razumeti kao očekivanu i nužnu posledicu dominantnog
političkoj i javnog diskursa u Srbiji tokom poslednjih dvadeset godina. Valja, naime, podsetiti da
su centralni i ondašnjoj vlasti bliski delovi lokalne političke i intelektualne elite tokom devedesetih
godina prošlog veka oblikovali javno mnenje u Srbiji na zasadima nekoliko udarnih teza (tvrdnji).
Po prvoj od njih, Srbija nije učestvovala u ratnom rasturanju druge Jugoslavije već je samo, svim
sredstvima pa, dakako, i vojnim, pomagala svojim ugroženim saplemenicima i štitila ih od opas188 : Kako građani Srbije vide tranziciju
nosti da ih neprijatelj(i) („ustaše“, „balije“, odnosno, „Šiptari“) uništi. Uporedo su međunarodna
zajednica i neki od njenih glavnih aktera (Nemačka, Vatikan, NATO, Sjedinjene Američke Države
/SAD/ itd.) u mesnoj javnosti bili predstavljani kao glavni krivci za ratno rasturanje Jugoslavije,
koje je pak tumačeno kao nužna posledica materijalizacije njihovih davno skovanih a tajnih
planova za ostvarivanje svojih geostrateških interesa i ciljeva na Balkanu.
Nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića, već mutna slika Yu-rata u Srbiji je dobrim delom
i takoreći trajno zamrznuta. Dva su glavna razloga išla u prilog tome. Prvo je agresija NATO-a
na treću Jugoslaviju, odnosno, Srbiju postala centralna tačka sa koje su južnoslovenski ratovi u
lokalnoj javnosti naknadno posmatrani i tumačeni. Ovo tim lakše jer je srpsko-albanski sukob
na Kosovu i Metohiji u sebi sadržavao sve već ranije ispoljene razloge i motive za izbijanje Yuratova. Njegova je dinamika, kao uostalom i krajni produkt, štaviše, potvrdila već ukorenjeno a
„zavereničko“ razumevanje rata i ujedno pogodovala dodatnoj samoviktimizacija Srba i Srbije. Ne
čudi odatle da je NATO bombardovanje Srbije (p)ostalo glavna referentna i determinišuća tačka
u tekućem procesu (pre)oblikovanja državnog i nacionalnog identiteta Srba, pa time i odnosa
njihove javnosti prema mogućem uključivanju u evroatlantsku zajednicu.
Sve je ovo postalo mogućim zbog, između ostalog, i činjenice da je novoustoličena politička elita
propustila priliku da nakon dolaska na vlast javno izvede, makar i ugrubo, ratni saldo Srbije i suoči
njene građane sa doživljenim porazima i visokom – ekonomskom, političkom, nacionalnom,
međunarodnom, bezbednosnom cenom koja im je zbog toga isporučena. Istini za volju, prva je
postmiloševićevska vlast bila zaokupljena brojnim – socijalnim i ekonomskim problemima koje
je morala hitno da rešava. Drugim rečima, ona zbog obima, vrste, oštrine i dubine nasleđenih i
zatečenih problema nije bila u prilici da samostalno utvrđuje i dostiže moguće strateške i političke
prioritete. Da bude teže, pobednici nad Miloševićem su na vlast stigli bez celovite i delatne
strategije za reformu države i društva. Odnosno, za ulogu koja im je pripala oni su tada jedino bili
opremljeni visokoparnim obećanjima izvedenim iz demokratsko-liberalnog vokabulara. To je ne
samo njih već i njihove naslednike, pristigle iz zajedničkog opozicionog gnezda, dovelo u reaktivnu poziciju iz koje ni do danas nisu uspeli da izađu. Sve to je njihovu pažnju, sasvim razumljivo,
preusmerilo sa uzroka i krivaca za Yu-rat na kakvo-takvo saniranje njegovih posledica. Odatle su
teme vezane za prirodu i stepen odgovornosti raznorodnih aktera za izbijanje Yu-rata u javnost
Srbije stizale samo povremeno i po diktatu unutrašnje ali i regionalne političke dinamike. Čak
je i u tim prilikama – inače obeleženim međusobnim tužbama novih država za genocid i ratne
zločine kao i nesimetričnim međusobnim izvinjenjima za zlodela koja su počinili njihovi sunarodnici (borci), a koje su nastajale zbog potrebe ali i zahteva stranih umešača (EU, NATO i SAD) da
budu unapređeni bilateralni odnosi Srbije sa susedima (bivšim ratnim protivnicima) – izostalo
ikakvo ozbiljnije razmatranje stvarnih uzroka i stepena pojedinačne odgovornosti svakod od aktera za ratne sukobe na prostorima bivše Jugoslavije. Treba, doduše, naglasiti da je svemu tome
pogodovalo i odlučno odbijanje ostalih južnoslovenskih sukreatora ratova da na bilo koji način
i u bilo kojoj meri preispitaju svoju odgovornost. Presudan razlog za ovakvo njihovo ponašanje
čini se proističe iz činjenice da su svi oni sem Srba ovim ratovima ostvarili ciljeve koje su sebi bili
postavili.
istraživanje javnog mnenja : 189
190 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Tanja Miščević
Tranzicija i
evropeizacija Srbije –
isto ili različito?
192 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Danas to zvuči gotovo neverovatno, ali istorija odnosa Republike Srbije i Evropske unije zapravo
traje skoro četrdeset godina. Ona je obeležena mnogim uspesima i neuspesima, kao i stalnim
kreiranjem instrumenata kako za saradnju tako i za sankcije. Interesantno je da od početaka tog
odnosa, sredine šezdesetih godina prošlog veka, Srbija prolazi kroz tri državne strukture do svoje
samostalnosti 2006. godine66, a ondašnje tri Evropske zajednice danas stvaraju složenu ekonomsku i političku integraciju od 27 država – Evropsku uniju. Tako su pomenuti odnosi, osim nužnim
partnerskim usklađivanjem, zapravo mnogo više bili definisani razvojem događaja unutar svakog partnera zasebno.
U stvari, moglo bi se ustvrditi da razvoj odnosa Srbije i EU u ove četiri decenije svedoči o procesu celokupne tranzicije Srbije od nedemokratske ka demokratskoj državi i da je zapravo njeno
stremljenje ka članstvu u Uniji najsnažnija poluga unutrašnjih reformi. Da bismo pokazali razvoj
ovih odnosa, periodizovaćemo percepciju Evropske unije (EU), odnosno, tri Evropske zajednice,
kako od strane političke elite, tako i od strane građana Srbije. Na početku, zajedničko evropsko
tržište iz Srbije je posmatrano kao značajni trgovinski partner da bi tokom devedesetih godina
dvadesetog veka Evropa postala „razbijač Jugoslavije“ i najsnažniji protivnik Srbije i njene politike. Istovremeno, tokom tih godina, stav Srbije o EU se postepeno menja, prevashodno pod
uticajem opozicionih političkih stranaka, ali, pre svih, nevladinih organizacija, koje svoj poziv na
promene baziraju upravo na evropskim vrednostima i potrebi evropeizacije Srbije. Nakon oktobarskih promena 2000. godine, ideja o članstvu Srbije u EU biva operacionalizovana institucionalizacijom odnosa Srbije i Unije, ali niti tako lako, niti jednostavno niti brzo kako je izgledalo. Zato
danas, 2010. godine, uočavamo i značajna kolebanja u stavovima građana, koja su rezultat sporosti, tromosti i nerazumevanja potrebe brzog kretanja ka reformama, a pre svega, ka potpunoj
transformaciji Srbije.
1. Evropske zajednice kao ključni spoljnotrgovinski partner
Uspostavljanje odnosa između SFRJ (a u okviru Federacije, i sa jednom od njenih tadašnjih republika – Srbijom) i tri Evropske zajednice67 započinje 2. decembra 1967. godine zaključivanjem
Dekleracije o odnosima, prvim aktom koji je Zajednica u svojoj dotadašnjoj dvadesetogodišnjoj
praksi zaključila sa nekom državom socijalističkog uređenja. Ovim su dokumentom utvrđene
političke postavke budućeg odnosa Jugoslavije i evropske regionalne integracije tako što je
određen okvir budućih modaliteta ekonomskih odnosa. Političku izjavu vrlo brzo praktično ostvaruju dva trgovinska sporazuma Jugoslavije sa EEC-om, 1970. i 1973. godine – reč je o sporazumima kojima SFRJ dobija status najvećeg povlašćenja, sa recipročnim koncesijama, i biva
uključena u sistem opšte sheme preferencijala. Svakako najznačajniji, kako ekonomski tako i
politički68 momenat uspostavljanja odnosa i njihovog razvoja, jeste Sporazum o saradnji između
SFRJ-a i EEC-a, potpisan u Beogradu 2. aprila 1980. godine.69 Sporazumom, koji se bazirao na davanju preferencijalnog statusa Jugoslaviji, otvaraju se brojne mogućnosti za privrednu saradnju
između ugovornih partnera i regulišu robna razmena, finansijska i industrijska saradnja, poljoprivreda, saobraćaj, turizam, naučno-tehnička saradnja, kao i saradnja u socijalnoj oblasti. Iste
godine je SFRJ sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik (ECSC) i njenim državama članicama
66
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) i Državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG).
Prva od tri zajednice, Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC) formirana je Pariskim ugovorom iz 1951. godine i predstavlja prvi
pokušaj nadnacionalnog integrisanja šest država Zapadne Evrope. Uspeh ovog vida povezivanja država u veoma uskoj oblasti naterao
je te države da pokušaju da stvore odbrambenu i političku zajednicu, ali bez uspeha. Zbog toga je sledeći korak bio stvaranje dve nove
zajednice – 1957. godine kada nastaju Evropska ekonomska zajednica (EEC) i Euroatom (EAEC), pri čemu su obeležja nadnacionalnosti
bila mnogo manje zastupljena.
67
68
Argument političkom značaju ovih sporazuma jeste i činjenica da sporazume ove sadržine druge države centralne i Istočne Evrope
zaključuju sa EC-om tek krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
69
Zakon o ratifikaciji Sporazuma SFRJ i EEC, Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori, 2/1983, str. 15–81.
istraživanje javnog mnenja : 193
zaključila sporazum kojim se reguliše ona oblast saradnje koja je obuhvaćena nadležnostima
ECSC-a i specifičnim zahtevima proizvodnje i trgovine proizvodima crne metalurgije.70
Po preferencijalnom ugovornom odnosu, kao i prema povlasticama koje je dobila kako preko
Sporazuma o saradnji tako i korištenjem Opšte sheme preferencijala, SFRJ je svoju trgovinsku
razmenu i saradnju osamdesetih godina usmerila upravo na EEC i njene države članice. Rezultati ove usmerenosti se najbolje mogu sagledati preko ekonomskih pokazatelja tokom najbolje
saradnje SFRJ i evropske integracije, a to je 1987. godina. Ukupan obim razmene naše zemlje sa
svetom u 1987. godini iznosio je 25 milijardi američkih dolara ($), dok je obim razmene samo sa
evropskim državama iznosio 75% od ukupne razmene (18,5 milijardi $). Od tog procenta, 43,8%
(ili 10,8 milijardi $) predstavlja trgovina sa svim zemljama Zapadne Evrope, a 36,4% (9,11 milijadu
$) bio je obim trgovine samo sa Evropskom zajednicom i njenim državama članicama.71
Da je EEC imao interes da razvija saradnju sa SFRJ, pokazuje i nivo finansijske i tehničke pomoći
koja je bila predviđena Sporazumom iz 1980. godine i koja je utvrđena Protokolima o finansijskoj
saradnji (iz 1980, 1982 i 1991. godine). Tako je na osnovu ovako uređene finansijske saradnje,
Jugoslavija u trenutku raspada (1992. godine) mogla da konkuriše za zajmove iz fonda EIB u visini
od 550 miliona ECU (koliko je predviđeno Drugim protokolom o finansijskoj saradnji između SFRJ
i EEC-a).72 Takođe, Jugoslavija je sa EEC-om 17. decembra 1990. godine potpisala Okvirni sporazum PHARE, kojim je saradnja proširena i na oblast finansijske i tehničke pomoći za socijalne i
ekonomske reforme. Istog dana potpisan je i Finansijski memorandum, kojim je konkretizovan
čitav program saradnje: naime, Memorandumom se od 500 miliona ECU (koji se predviđao kao
pomoć EU preko programa PHARE za 1990. godinu) za Jugoslaviju izdvaja 35 miliona ECU. Ovaj
iznos je bio predviđen za sprovođenje programa prestrukturiranja jugoslovenskog bankarskog
sistema, privrede i za poboljšanje usluga finansijske kontrole, kao i za fiskalne reforme.73
Dakle, mogli bismo zaključiti da se u opisanim uslovima Evropske zajednice iz Srbije posmatraju
kao ključni spoljnotrgovinski partner, ali ne i kao organizacije kojima želimo da se priključimo.
Naravno, centripetalne sile predvidljivog rasprada SFRJ su prevashodni razlog za to, no treba
primetiti i jednu zakonomernost koja će se mnogo godina kasnije ispoljiti i u slučaju Srbije. Prva
od republika bivše Jugoslavije koja je najavila da će je napustiti učinila je to pod sloganom „Evropa zdaj!“ (Evropa odmah) shvativši je tako kao instrument bekstva od federacije u kojoj se nalazila, te prostor za bolji život i rešenje svih svojih problema. Smisao pomenutog slogana, doduše
dve decenije kasnije, u formi „Evropa nema alternativu“ pojavljuje se i u Srbiji.
2. Period sankcija
Međutim, samo godinu dana nakon uključivanja u program PHARE, tačnije, 1991. godine, u uslovima kada je SFR Jugoslavija institucionalno i finansijski tesno povezana sa Evropskom zajednicom i kada ima status koji bi se mogao smatrati čak i povoljnijim od statusa koji će dobiti buduće
pridružene države centralne i Istočne Evrope, dolazi do sukoba na njenoj teritoriji, a zatim i do
uvođenja sankcija od strane EC, i otkazivanja Sporazuma o saradnji SFRJ/EEC.74 Suspenzija Sporazuma biva ukinuta za sve ostale republike tako da se ona i evropske sankcije bivšoj Jugoslaviji
Sporazum u obliku razmene pisama kojim se određuju izvesni modaliteti korištenja Opštom šemom preferencijala nakon stupanja na
snagu Sporazuma između država članica ECSC i ECSC, s jedne strane, i SFRJ, s druge strane, zaključen je 26. juna 1983. godine u Briselu.
Zakon o ratifikaciji, Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori, br. 10/1985, str. 367.
70
71
Podaci prema: Gavro Cerović, Politika i pravci unapređenja statusa i položaj Jugoslavije, Međunarodni problemi, str. 341–342.
72
Zakon o ratifikaciji Drugog protokola o finansijskoj saradnji, Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori, br. 1/1988, str. 3–7.
73
Prema, EC – Information, P-91, Brussels, 1990, p. 10.
Odluka Saveta EC o uvođenju sankcija SFRJ je usvojena 8. novembra 1991. godine, a odluka o jednostranom otkazu Sporazuma o
saradnji 25. novembra 1991. godine. Council Decissions, OJ L 342/91.
74
194 : Kako građani Srbije vide tranziciju
odnose samo na Srbiju i Crnu Goru; tako je i sa ranijim odlukama Saveta.75 Preduzimanjem ovih
hitnih mera prema SFRJ, Unija se priključila sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija
uvedenim Jugoslaviji.76
U vreme dok su sankcije bile na snazi, i u Evropskoj zajednici i u Jugoslaviji su se desile značajne
promene. Naime, zaključivanjem Sporazuma iz Mastrihta (1992. godine), stvoren je osnov
nove evropske arhitekture koja se zasniva na tri stuba i uobličava u Ugovoru o Evropskoj uniji.
Istovremeno, Unija je proširila svoje članstvo na tri države (Austriju, Švedsku i Finsku) postavši
Unija petnaestorice i uspostavila je odnose pridruživanja sa 10 država centralno-istočne Evrope
(Mađarskom, Poljskom, Češkom, Slovačkom, Slovenijom, Bugarskom, Rumunijom, Estonijom,
Letonijom i Litvanijom) zaključivši sa njima tzv. evropske sporazume (European Agreements). S
druge strane, SFRJ je prestala da postoji, a sve njene bivše republike postale su nezavisne države,
koje su, svaka za sebe, započele sa uspostavljanjem odnosa sa Unijom. Dakako, najdalje je u razvoju tih odnosa otišla Slovenija, koja jedina među bivšim jugoslovenskim republikama dobija
najpre status pridružene države, a zatim i status kandidata za članstvo (već 1998. godine) da bi se
danas nalazila na čelu grupe od 10 država koje su 1. maja 2004. godine postale članice Unije..
Od svog nastanka, 27. aprila 1994. godine, SR Jugoslavija je bila predmet sankcija UN-a i EC-a,
koje su suspendovane nakon potpisivanja mirovnog ugovora u Dejtonu (jun 1995. godine);
odluka o suspenziji sankcija EC je doneta nešto kasnije, 4. decembra 1995. godine.77 Pola godine
nakon ukidanja sankcija SRJ, usledila je i prva poseta predstavnika EU novoj Jugoslaviji, juna 1996.
godine – tadašnji predsednik Komisije EU Žak Santer i predsedavajući Saveta ministara Lamberto
Dini tom prilikom izjavljuju da je između EU i Jugoslavije neophodno uspostaviti odnose i govore
o pronalaženju načina kako bi mogla biti obnovljena institucionalna saradnja SRJ i Unije.78
Istovremeno, i Vlada Savezne Republike Jugoslavije je, barem deklerativno, započela sa nekim
akcijama približavanja Uniji tako što je sačinila prvi program rada na harmonizaciji jugoslovenskog
pravnog sistema sa pravnim sistemom Unije.79 Dobrovoljno pristupanje harmonizaciji, ocenjuje se
u ovom programu, značilo bi za SRJ značajnu političku korist i poboljšanje međunarodne pozicije,
a „ukoliko dođe do mogućnosti i volje da SRJ stekne pridruženi status ili postane punopravni član
Evropske unije, značajan deo neophodne aktivnosti pravnog prilagođavanja će već biti obavljen,
što će olakšati sticanje navedenih statusa“.80 Ovo je bilo prvo pominjanje višeg odnosa sa Unijom,
odnosa koji nije samo trgovinsko-ugovorni već podrazumeva eventualno članstvo u evropskim
integrativnim procesima.
Tako se ideja državnog odnosa Srbije sa EU prvi put podudarila sa istovetnim apelima civilnog
sektora i opozicionih političkih stranaka, koji su ovaj svoj cilj isticali od početka devedesetih godina. Pored velikog broja nevladinih organizacija koje su se bavile prevashodno zaštitom ljudskih
prava i čiji su programi bili utemeljeni na evropskim vrednostima, formiraju se i organizacije koje
su kao osnovu svog rada imale upravo usmerenost na članstvo u EU, ali i u NATO-u. Svakako
najznačajnija od njih jeste Evropski pokret u Srbiji, nastao 24. novembra 1992. godine, koji je
postao rasadnik zagovornika evroatlantskih integracija u SRJ, kasnije, Srbiji.
Ostale republike bivše SFRJ proglašene su „kooperativnima“ i izuzete su iz ovih mera, sa njima je nastavljena saradnja i odobravanjem
daljih trgovinskih koncesija, u skladu sa Sporazumom o saradnji.
75
76
Rezolucija 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, april 1992. godine.
77
Odluka o suspenziji sankcija EU prema SRJ, OJ L 297/95.
78
Politika, 8. jun 1996. godine.
Program rada savezne vlade na harmonizaciji pravnog sistema SR Jugoslavije sa regulativom uspostavljenom u Evropskoj uniji,
Beograd, maj 1995. godine.
79
80
ibid, str. 2.
istraživanje javnog mnenja : 195
Međutim, i pored sveg tog relativnog napretka, razlozi neistrajnosti tadašnje jugoslovenske vlasti
na daljem razvoju odnosa sa Unijom su prevashodno političke prirode – naime, SR Jugoslavija
u tom momentu Uniju nije posmatrala kao cilj kome treba težiti najpre zato jer to nije odgovaralo prirodi režima Slobodana Miloševića. Već su naredni događaji potvrdili tezu o postojanju
političkih prepreka za uspostavljanje saradnje Unije i SR Jugoslavije. Pritisak Unije i njenih članica
bio je veoma uočljiv tokom masovnih protesta koji su usledili nakon lokalnih izbora decembra
1996. godine i bili nastavljeni u naredna tri meseca. Unija je u Beograd poslala i svog specijalnog
izaslanika Felipea Gonsalesa, koji je pokušao da posreduje u mirnom rešavanju pomenute krize.
Naredne godine (1997. i 1998) obeležene su rasplamsavanjem sukoba na Kosovu i Metohiji, što
je dovelo i do novih sankcija Unije – ovoga puta, mere su se odnosile na zabranu ulaska osoba
bliskih režimu Slobodana u njene države članice i na zabranu letova nacionalnih avioprevoznika81. Ubrzo zatim, usledila je najava vazdušnih udara NATO-a na SR Jugoslaviju, a potom i oni
sami. Kampanja je završena zaključivanjem Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma (avgust
1999. godine) i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Tokom i nakon NATO intervencije nisu postojali nikakvi zvanični kontakti Vlade SRJ i Evropske
unije, niti njenih država članica, a diplomatski odnosi su svedeni na najniži mogući nivo. Istovremeno, to je period kreiranja novog pristupa Unije regionu u kome se nalazi i Jugoslavija: u terminologiji EU on se određuje kao „politika prema državama zapadnog Balkana“. Ovaj pristup je
ključan za utvrđivanje modaliteta odnosa između Unije, četiri bivše republike SFRJ (Hrvatska,
Bosna i Hercegovina, SR Jugoslavija i Makedonija) i Albanije. Pristup je promovisan tokom 1999.
godine i njegova suština je prevashodno bila u potrebi bezbednosnog stabilizovanja regiona, što
se uzima kao preduslov svake buduće saradnje pomenutih država sa Unijom.
3. EU kao cilj, ali ne i sredstvo tranzicije
Nakon petooktobarskih promena 2000. godine započinje najnovija faza u odnosima između SRJ
i Evropske unije. Posebno veliki politički značaj nakon smene vlasti ima učešće jugoslovenske
delegacije na Samitu u Zagrebu 24. novembra 2000. godine. Naime, prema mišljenju EU i njenih
članica, tek tada su se stekli uslovi i za početak uključivanja SR Jugoslavije u Proces stabilizacije
i pridruživanja. Praktično, to je za SRJ podrazumevalo vanredne trgovinske preferencijale, liberalizaciju trgovinskih odnosa sa drugim državama zapadnog Balkana, uključivanje u program
CARDS i, konačno, pripremu za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a zatim i
pregovori te, konačno, članstvo u Uniji. Bez obzira na ovakvu otvorenost Unije, jedino u Srbiji i
Crnoj Gori do kraja 2004. godine nije bio preduzet značajniji korak na putu ka članstvu u EU, pre
svega, zbog nefunkcionalne federacije, ali i političkih problema, od kojih je najveći nedovoljna
saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu SFRJ.
Tek kada je Evropska komisija predložila, a Savet ministara odobrio oktobra 2004. godine pristup
dvostrukog koloseka u integraciji – barem što se definisanja nadležnosti tiče – uspostavljanje
pune saradnje sa Međunarodnim tribunalom u Hagu po modelu ,,dobrovoljne predaje“, ali i Sporazum o izmenama Ustavne povelje (april 2005. godine) kojim je produžen mandat poslanika u
Skupštini Srbije i Crne Gore (SCG), omogućili su konačno prvi korak SCG-a u procesu evropske integracije. Evropska komisija je 12. aprila 2005. godine u Izveštaju o spremnosti SCG-a za pregovore
o zaključivanju SSP-a sa Evropskom unijom82 detaljno predstavila sprovedene političke, ekonomske i institucionalno-pravne reforme neophodne za razvoj sposobnosti za pregovore i preuzimanje obaveza koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i mogućnosti njihovog
daljeg sprovođenja.
Council Regulation No 1901/98 concerning a ban on flights of Yugoslav carriers between the FRY and the EC, 7 septembar 1998, OJ L
248/1.
81
82
http://www.seio.sr.gov.yu/upload/documents/STUDIJA.pdf .
196 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Ceremonija otvaranja pregovora za Sporazum održana je 10. oktobra, a prva zvanična runda
pregovora 7. novembra 2005. godine. U momentu kada je, prema proceni pregovaračkog tima
SCG-a, bilo moguće očekivati zaključenje pregovora i postizanje sporazuma o koncesijama do
jula 2006. godine, na predlog komesara Olija Rena, Evropska komisija je 3. maja donela odluku
o zaustavljanju pregovora sa SCG-om. Osnovni razlog tome bila je konstatacija glavne tužiteljke
Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu da ne postoji saradnja sa tom međunarodnom institucijom, što je i u mandatu Evropske komisije navedeno kao uslov zbog koga pregovori mogu
biti zaustavljeni.
4. Srbija u Procesu stabilizacije i pridruživanja
Iste godine dolazi i do značajnih promena u Državnoj zajednici – nakon referenduma u Crnoj Gori
od 21. maja 2006. godine, Skupština Crne Gore je proglasila nezavisnost, što je 12. juna priznao
i Savet ministara EU. Zapravo, od 3. juna 2006. godine Srbija samostalno učestvuje u Procesu
stabilizacije i pridruživanja.
Međutim, u tom momentu, i pored očigledne stagnacije u odnosima Srbije i EU, stavovi građana
prema procesu evropske integracije pokazuju očiglednu zainteresovanost za kretanje ka Uniji. Agencija Strategic Marketing je za potrebe Kancelarije Vlade Republike Srbije u septembru
2006. g. sprovela istraživanje javnog mnjenja Srbije o EU.83 Istraživanje je obavljeno na uzorku od
1052 ispitanika (građanke i građani Srbije stariji od 18 godina). Gotovo 70 odsto njih podržavalo
članstvo Srbije u Evropskoj uniji, 17,8 odsto ne bi glasalo na izjašnjavanju o takvom referendumskom pitanju, a 12,3 procenta stanovništva su bila izričito protiv ulaska Srbije u EU.
Globalni stav prema EU je postao pozitivniji: istraživanje je pokazalo da bi na referendumsko pitanje da li su za učlanjenje Srbije u EU, 69,9 odsto građana odgovorilo pozitivno, što je povećanje
za šest odsto u odnosu na pokazatelje iz decembra 2005. Primetno je bilo i lagano povećanje
procenta građana koji bi povodom takvog referendumskog pitanja bio uzdržan (17,8 odsto u
odnosu na 16 odsto), a blago je povećan i procenat onih koji su bili izričito protiv ulaska Srbije u
EU (12,3 odsto u odnosu na 12 odsto).
O nerealnosti stavova svedočio je podatak da je velika većina građana – 45 odsto – i dalje verovala da će Srbija u 2006/7. godine postati članica EU. Željeno vreme članstva u EU za 34,5 odsto
građana bio je period 2010–2014., ali je polovina ispitanika smatrala da pre 2015. ili 2020. godine
to nećemo postići. Na pitanje kakva je njihova predstava o EU, 38,5 odsto građana je odgovorilo
„ni pozitivna, ni negativna“, 39,4 „pozitivna“, a 22 „negativna“. Biti u Uniji tada je za građane Srbije, pre svega, značilo pravo na rad u bilo kojoj njenoj zemlji (81 odsto omladine između 18 i 29
godina i 73 odsto od ukupnog broja ispitanika), mogućnost studiranja u evropskim državama i
pravo na stalni boravak u njima. Istraživanje je pokazalo i to da se omladina i srednje generacije,
uz to obrazovani ljudi iz gradskih sredina, mnogo više osećaju kao Evropljani (42,6 odsto), ali se
37 odsto građana Srbije tako nije osećalo, posebno stariji od 65 godina.
Takođe, istraživanje je pokazalo da je postojao veliki otpor prema promenama: skoro 50 odsto
ispitanika nije bilo spremno da se školuje ili prekvalifikuje i usavršava, 41,2 odsto nije bilo spremno na nezadovoljavajući životni standard za neko vreme, a skoro 40 odsto nije želelo da menja
radne navike. Svega 38 odsto žena izjasnilo se da se oseća Evropljankama, u odnosu na muškarce,
koji su se u 46 odsto slučajeva osećali Evropljanima.
Zastoj u procesu evropske integracije bii je razlog pada prve vlade Vojislava Koštunice. Nova vlada
je formirana 15. maja 2007. godine a novi/stari premijer Vojislav Koštunica je u svom govoru izneo
82
http://seio.gov.rs/upload/documents/prezentacije/press_javno_mnenje_nov_2006.ppt.
istraživanje javnog mnenja : 197
osnovnih pet njenih glavnih zadataka, među koje je spadao i proces evropske integracije Srbije,
kao i njena puna saradnja sa Tribunalom u Hagu. Ipak, do nastavka pregovora o Sporazumu o
stabilizaciji i pridruživanju nije moglo doći dok nije napravljen pomak u saradnji sa Haškim tribunalom – taj pomak je učinjen hapšenjem generala vojske Tolimira i generala policije Đorđevića
– i dok svoju pozitivnu ocenu o toj saradnji nije dala glavna haška tužiteljka. Tako su pregovori
nastavljeni 13. juna 2007. godine u Briselu i zaključeni su septembra te godine. Međutim, ni tada
stvari nisu u velikoj meri napredovale – Sporazum je zaključen tek aprila 2008 godine, ali je njegova primena bila zaustavljena do ostvarenja pune saradnje sa Tribunalom u Hagu. Vlada Srbije
se odlučuje u novembru 2008. godine na to da Sporazum jednostrano primenjuje od 2009, što
je trajalo godinu dana. Tek decembra 2009. godine Savet ministara EU donosi odluku o početku
primene SSP-a i njegovoj ratifikaciji, ukida vize za građane, a Srbija podnosi kandidaturu za
članstvo 22. decembra 2009. godine.
5. Stavovi građana – prava podrška ili želja za bekstvom?
Dakle, Srbija je u proces evropske integracije ušla kao poslednja od država regiona kome pripada
i, tokom svih ovih godina, neprestano se suočavala sa velikim unutrašnjim političkim problemima, koji su uticali na to da ne može da se kreće brže ka članstvu u EU iako za to ima kapacitet.
Veliki teret za Srbiju su svih ovih godina bila, pre svih, statusna pitanja (formiranje Državne zajednice i nefunkcionalnost odnosa Srbije i Crne Gore, pitanje Kosova i Metohije) koja su oduzela
i mnogo vremena i političkog kapaciteta za proces evropske integracije te stoga i ne iznenađuje
što političke elite nisu uspele da postignu istinski konsenzus. I ne samo to: Srbiji je ubijen premijer, izborni procesi gotovo da ne prestaju a – kao da to nije dovoljno – snažno osećamo i efekte
svetske ekonomske krize.
Ako proces evropske integracije posmatramo samo kao kretanje ka članstvu Srbije u EU, onda
ocena ne može biti pozitivna: suviše dugo je trebalo da Srbija zaključi Sporazum o stabilizaciji i
pridruživanju, da on stupi na snagu, trebaće vremena i za postizanje statusa kandidata, otvaranje
pregovora o članstvu i, na kraju, zaključenje sporazuma o stupanju u članstvo.
Ako pak proces evropske integracije Srbije posmatramo kao sprovođenje unutrašnjih reformi
koje treba da promene ekonomiju, pravo i društvo i tako dovedu do stanja normalne, razvijene,
stabilne i napredne države koja može bez problema da funkcioniše unutar EU (što je zapravo njegova suština), ocena bi bila mnogo pozitivnija. Srbija nije ono što je bila na kraju 2000. godine! To,
nažalost, nije uočljivo na prvi pogled, običan čovek to ne vidi i treba ulaziti u detaljnije analize da
bi se promene konstatovale. Takođe, dodatni problem je i u utisku da su sve promene polovične
ili započete sa namerom da se nikada ne dovedu do kraja.
Zapravo, to znači da proces evropeizacije, to jest, prevođenja Srbije iz stanja totalitarnog režima,
uništene ekonomije i niskog standarda u društvo stabilnih demokratskih institucija koje počivaju
na vladavini prava, sa tržišnom ekonomijom u kojoj je osnovni postulat konkurencija. Istovremeno, ovo su uslovi koje treba ispuniti za članstvo u EU. To se postiže najpre stvaranjem zakonodavnog, pravnog okvira, potom primenom usvojenih zakona (mogućnost da pred sudovima fizička
i pravna lica zaštite pravo koje zakonski okvir garantuje) – ovo se naziva procesom usklađivanja,
odnosno, harmonizacijom sa pravom EU. Ovaj proces je u Srbiji počeo još 2003. godine kao dobrovoljan jer obaveza zapravo nastaje tek kada država počne da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (da podsetimo, to se dogodilo tek februara 2009!). Od tada je svake godine
Vlada Srbije pravila svoj akcioni plan harmonizacije, koji je godišnje brojao oko četrdeset zakona
uglavnom iz ekonomije, finansija, trgovine, usluga, poljoprivrede jer je te oblasti prve trebalo
uskladiti. Nažalost, ovaj plan nije ostvaren u velikoj meri – tokom pet godina nije se dogodilo
da godišnje bude usvojeno više od desetak zakona. Ali, da bismo bili krajnje precizni, reč je o
198 : Kako građani Srbije vide tranziciju
sistemskim zakonima poput zakona o spoljnoj trgovini (neophodan zbog uključivanja u svetske
trgovinske tokove), o konkurenciji (borba protiv monopola), o putnoj ispravi (neophodan zbog
ukidanja viza), o ombudsmanu (zaštita ljudskih prava). Naravno, ne treba zaboraviti ni to da je Srbija dobila i Ustav 2006. godine, koji je bio neophodan za njenu konstitucionalizaciju – no, takođe
ne treba zanemariti ni prigovore na neka od njegovih rešenja, koja su i danas predmet spora upravo sa EU (na primer, vlasništvo nad mandatima, nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija).
Upravo da bi bio popravljen taj nizak učinak u usvajanju zakona neophodnih za usklađivanje
(ispod 30%), 2007. godine je usvojen Nacionalni program integracije kao dugoročni plan kako do
2012. ispuniti sve što je potrebno za proces evropske integracije. Teško je navesti sve zakone koji
su od 2003. usvojeni u svrhu usklađivanja sa standardima EU. Svakako treba naglasiti značaj usvajanja zakonā o zaštiti potrošača, o finansijskim uslugama i tržištu hartija od vrednosti, carinske
zakone, zakone o medijaciji ili o bankarskim uslugama. Takođe su standarde EU u Srbiju uneli i
zakon o radiodifuziji, zaštitniku građana, sprečavanju pranja novca, zdravstvenoj zaštiti i osiguranju, zabrani diskriminacije, o ravnopravnosti polova, o visokom obrazovanju, računovodstvu i
reviziji, restituciji imovine crkava, o azilu. Treba svakako pomenuti i zakone koji su usvojeni zbog
sprovođenja novog ustava: o lokalnoj samoupravi i lokalnim izobrima, o teritorijalnoj organizaciji
i glavnom gradu, o uređenju sudova, sudijama, tužilaštvu, Visokom savetu sudstva i Državnom
veću tužilaca. Pre nego što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju stupio na snagu, usvojeni
su zakoni koji su važan elemenat njegovog sporovođenja – o veterinarstvu, standardizaciji, bezbednosti hrane, stočarstvu, rakiji, vinu, kontroli državne pomoći, statistici. U borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije, ali i u pitanjima bezbednosti stvoren je usklađeni zakonodavni okvir usvajanjem zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, oduzimanju imovine
stečene kriminalom, tajnosti podataka, zaštiti državne granice, strancima, sprečavanju sukoba
interesa, ali i zakoni o vojsci i odbrani, kao i spoljnoj politici. Ne treba zanemariti ni usvajanje
zakonā o zaštiti životne sredine, zaštiti prirode i vazduha, o vodama, energetici, turizmu.
Međutim, nije važan samo broj usvojenih zakona – mnogo važnije i značajnije je to kako se ti
zakoni sprovode i koliko građanima omogućavaju da se na njih pozovu. Nažalost, suviše primera
svedoči da tu nema velikog napretka od vremena kada je bila uobičajena rečenica „zakoni su nam
dobri, ali se ne sprovode“. Čini se da ne preovlađuje svest da je samo to prava mera našeg uspeha,
ne samo u kretanju ka EU već i u promenama Srbije. Nije dobar ni ozbiljan pristup reformi ako
se tek usvojeni zakoni proveravaju na Ustavnom sudu i dožive neuspeh, ako se menjaju tako da
im bude izmenjena poenta i promene standard koji je trebalo da donesu ili ako nezavisna tela
imaju ozbiljne zamerke zbog njihovog usvajanja. To sve kao posledicu ima negativan stav i EU, ali
i građana Srbije: EU daje lošu ocenu o procesu reformi i time se usporava ionako već spor proces,
a građani sve manje veruju u institucije države.
A da postoji „šizofrenost“ građana u oceni pređenog puta ka evropskoj Srbiji, pokazuju njihovi
stavovi.84 Polazna osnova je tzv. referendumsko pitanje – „Da li ste za članstvo Srbije u Evropskoj uniji?“ Od 2002. godine do danas pozitivan odgovor na njega daje veoma visok procenat građana:
on se kreće se 59 odsto (maj 2009) do 72 odsto (2003). Procenat onih koji se protive članstvu Srbije u Uniji kreće se u manjoj margini od 8 odsto (2003, koja se može smatrati godinom najvišeg
evrooptimizma) do 18 odsto 2007, odnosno, 2009. godine, ali nikada nije prelazio 20 odsto. Slično
je i sa procentom uzdržanih – od 10 odsto (2002) do 18 odsto (2006). I rezultati našeg istraživanja
pokazuju isti trend.
Na pitanje „Da li odobravate ili ne odobravate ideju da se naša zemlja pridruži Evropskoj uniji?“
u našem sadašnjem istraživanju, našli smo da 62% odobrava, da 21% ne odobrava, dok 17% nije
84
Najobuhvatniji pregled istraživanja stavova građana o procesu evropske integracije Srbije od 2002. godine videti na site www.seio.gov.rs.
istraživanje javnog mnenja : 199
u stanju da odgovori na pitanje. Međutim, kada se ovi podaci ukrste sa odgovorima na pitanja
o percepciji Evropske unije među građanima, slobodno se može zaključiti da je reč o njihovoj
nadi da je Unija beksto od teškog života. Naime, polovina građana smatra da je Unija dobra za
budućnost mladih, a 43% da ona predstavlja više mogućnosti za zapošljavanje. Shvatanje da je
Unija zajednica vrednosti rašireno je u manjini – 27% građana smatra da je Unija ta koja donosi
uređenje stanja u državi, da je garancija mira smatra 17%, a da je instrument zaštite prava građana
16%. I u Srbiji imamo evroskeptike – 14% građana smatra da Unija nije ništa više do utopija!
Zapravo, bez svake sumnje bi moglo biti zaključeno da građani ne vide korist od članstva u EU.
Tako su, na pitanje ko najviše dobija od članstva Srbije u EU, odgovori podeljeni u ovim procentima: 21% drđava, 18% vlasnici velikih preduzeća, 17% političke partije, 13% građani, 1% poljoprivrednici a 30% kaže: niko!
S druge strane, na pitanje ko najviše gubi od članstva Srbije u EU, građani sami sebe smatraju
najvećim gubitnicima u 34% slučajeva, 13% kaže da su to poljoprivrednici, 9% političke partije,
7% država, 7% vlasnici velikih preduzeća, a 30% tvrdi: niko!
Interesantan podatak, ali i dokaz da se ne vidi korist od evropske integracije Srbije, jeste odgovor da niko nema ni koristi niti gubitke od članstva (30%). Zapravo, ako nastavimo da posmatramo stavove građana, primetićemo zbunjenost oko procesa približavanja EU. Naime, dok je u
istraživanjima iz 2009. godine 72% građana smatralo da su reforme pre svega dobre zbog nas
samih, taj procenat opada na 63% samo godinu dana kasnije. Relativno mali procenat građana
(12%) smatra da vlast ulazi u proces reformi samo zato što su one uslov za članstvo u EU. I na naše
pitanje šta je važnije za Srbiju, odgovori se poklapaju sa ranijim istraživanjima: 32% - uporedo sa
dolaženjem do članstva u EU, da napreduje u reformama; 25% - da se što pre reformiše, a članstvo
u EU nije važno; 18% - da što pre postane članica EU (25% ne zna).
Građani su saglasni s tim da su najznačajnije reforme u vezi sa borbom protiv korupcije,
pravosuđem, zdravstvenim sistemom, zaštitom potrošača i obrazovnim sistemom. Da je taj proces veoma spor, ocenjuje velika većina građana, a za to okrivljuje političko uslovljavanje (43%),
neispunjavanje međunarodnih obaveza (17%), nesposobnost domaćeg rukovodstva (13%).
Izazov za građane je i pitanje o statusu Kosova i Metohije i približavanju EU. Odgovori na jedno
artificijelno pitanje „Kada biste bili suočeni sa izborom: članstvo u EU ili očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, kako bi ste izabrali?“ izgledaju ovako: Kosovo bi izabralo 47% ispitanika, EU
– 24%, a 29% ne zna šta da izabere.
Galupovo istraživanje Balkan monitor85 od 2006. godine, međutim, beleži konstantan pad evroentuzijazma u Srbiji, Makedoniji i Hrvatskoj. U Srbiji je 2006. godine čak 61% ispitanih smatralo
da je priključivanje EU dobro za njihovu državu, a danas tako misli 17% manje anketiranih. U
Srbiji je, kako je utvrđeno istraživanjem, u porastu broj onih koji su eksplicitno protiv EU, i danas
je takvih 17%. Trend pada evroentuzijazma zabeležen je i u ostalim državama zapadnog Balkana,
pokazuju rezultati Galupovog istraživanja. Odnos prema EU u 2010. godini imao je negativan
trend i u Hrvatskoj, Makedoniji i Albaniji. U Hrvatskoj je procenat onih koji se eksplicitno protive
ulasku te države u EU za godinu dana porastao sa 28 na 32%, a čak 38% ispitanih je potpuno indiferentno prema evrointegracijama. U Makedoniji je podrška pristupanju EU u 2010. opala sa 62
na 60%, a u Albaniji sa 88 na 81%. I pored rastuće evroskepse u većini država zapadnog Balkana,
jedino bi u Hrvatskoj u slučaju raspisivanja referenduma za pridruživanje EU broj onih koji bi glasali protiv bio veći od onih koji bi se izjasnili za: 43 prema 38%.
85
http://www.balkan-monitor.eu/files/BalkanMonitor-2010_Summary_of_Findings.pdf.
200 : Kako građani Srbije vide tranziciju
Građani ostalih država zapadnog Balkana, kao i žitelji Kosova i Metohije, iz godine u godinu pokazuju sve veći evroentuzijazam: u Crnoj Gori je podrška evrointegracijama porasla sa 67 na 73%, u
BiH je za dve godine podrška ulasku u EU porasla sa 48 na 69%. Kada je reč o očekivanom datumu
pristupanja EU, u Srbiji je zabeležena manja promena budući da je za godinu dana on pomeren
sa 2016. na 2017. godinu.
6. Umesto zaključka – neke pouke
Tri su osnovne pouke desetogodišnjeg procesa evropske integracije Srbije. Prva se odnosi na
činjenicu da, iako proces već dugo traje, o njemu se zapravo veoma malo zna. Stepen nepoznavanja i nerazumevanja ovog kretanja je velik, ne samo među građanima već i među političkom
elitom. Kod građana se to može videti u istraživanjima javnog mnjenja – iako veliki procenat
izjavljuje da je za članstvo u EU, više od polovine ne želi da se zbog toga menja, da radi na sebi, da
uči i pokuša da bude konkurentno, ili sami sebe okrivljuju zbog nemanja informacija (61 odsto).
A to zapravo znači da nismo spremni da iskoristimo mogućnosti koje nam pruža uključivanje
u ogromno tržište, što EU jeste. Što se političke elite tiče, nepoznavanje same Unije i uslova za
članstvo u njoj stvara situaciju da se svakoga dana iznenađujemo zbog novih i novih uslova.
Nema novih uslova, kriterijumi su isti za sve, ali oni nisu samo politički – standardi se moraju
uvoditi u sve oblasti u kojima deluje država, ne samo na centralnom nego i na lokalnom i regionalnom nivou: od ekonomije, zdravstva, socijalne politike do industrije, životne sredine, bezbednosti. Neophodno je što pre stvoriti svest o tim uslovima kako bismo ih što pre razumeli kao
svoju potrebu i kako bismo razumeli obim tog posla – čekaju nas na stotine novih zakona i hiljade
podzakonskih akata kako bi Srbija mogla normalno da funkcioniše. Takođe, mora se razumeti i to
zašto su svi ovi zakoni potrebni – ne samo zbog članstva u EU već pre svega zbog nas samih, zbog
našeg normalnijeg života. Ko bi od nas imao išta protiv toga da živi u državi gde je zabranjena
diskriminacija, gde institucije rade svoj posao, a mi im potpuno verujemo i obraćamo im se kada
nam je potrebna pomoć, gde nema monopola niti korupcije! Sve su to standardi EU, koje građani
treba da prihvate kao svoje – ne zbog EU, već zbog sebe samih. No, to bez EU nije moguće učiniti
jer je njena pomoć potrebna svakoj zemlji u tranziciji.
Druga važna pouka je u sledećem: neophodna je politička volja za proces evropske integracije. Dobar primer jeste dobijanje bezviznog režima – ovo iskustvo nam je pokazalo da, kada se
vidi jasan politički interes (ukidanje viza), postoji i istinski konsenzus o tome da posao mora biti
urađen, pa su onda u tome saglasne i pozicija i opozicija, pa je onda moguće za nekoliko meseci
uraditi ono za šta su ranije bile potrebne godine! Zaključujemo da se ništa ne može učiniti ako za
ovako složen i obuhvatan posao nema volje, konsenzusa političke elite koja potiče od nacionalnog konsenzusa građana, koji, opet, izjavljuju da žele Srbiju u Evropskoj uniji.
Konačno, proces integracije u Evropsku uniju ne treba posmatrati samo kao cilj po sebi već i kao
sredstvo za ostvarivanje unutrašnjeg mira i stabilnosti, jačanja demokratije i vladavine prava
te ekonomskog prosperiteta i sveukupnog napretka u državi. Članstvo u EU treba da bude tek
potvrda da je Srbija uradila svoj posao i postala napredna i stabilna evropska država, za šta, nadamo se, postoji politički konsenzus. Srbiji je, zapravo, neophodno ubrzavanje procesa evropske
integracije, a time i ubrzavanje unutrašnjih reformi. No, ne mislimo da će to ubrzavanje reformi,
odnosno, procesa evropske integracije Srbije biti lako – on će i dalje biti predmet političkog pregovaranja i različitih koncepcija, nerazumevanja i problema, kako s naše strane, tako i sa strane
EU. Posebno zbog toga što u narednim fazama reforme i približavanja članstvu u EU situacija
postaje mnogo složenija. Naime, tada sve oblasti u kojima funkcioniše država moramo dovesti
u sklad sa pravilima Unije, a istovremeno moramo nastaviti da ispunjavamo preuzete obaveze,
nastaviti s reformama i da čak i pojačati. To nije nemoguć cilj, ali je posao da bi se od postigao
obuhvatan, težak i zahteva mnogo rada.
istraživanje javnog mnenja : 201
Iskustva država koje su pre nas prošle ovaj put pokazuju da je odluka o stupanju u članstvo uvek
politička, ali da će Unija uvek pozitivno odgovoriti onoj državi koja dobro obavlja svoj unutrašnji
posao na uspostavljanju kriterijuma i biti otvorena prema njoj. Da ne govorimo o tome da će
države koje spremnije uđu u EU na najbolji mogući način iskoristiti to svoje mesto da zaštite
sopstvene interese, što ne mogu one koje tek moraju da se privikavaju na okruženje razvijenih
država. Takve poruke se neprestano upućuju i od evropskih zvaničnika – pitanje je da li je došlo
vreme da ih na dobar način razumemo i iskoristimo.
Literatura
Big Bang, Smaller Shoks, 2004 Enlargement Impact on EU Policies and Processes. Burson-Marsteller, Brussels,
2006.
Cini, Michael. 2003. European Union Politics. Oxford University Press.
Communication From the Commission to the Council and the European Parliament – Enlargement Strategy
and Main Chalanges 2007-2008, Brussels, 6.11.2007, COM (2007) 663 final, http://ec.europa.eu/enlargement/
pdf/key_documents/2007/nov/strategy_paper_en.pdf
Communication from the Commission to the European Parliament, the Council, the European Economic and
Social Committee, the Committee of the Regions and the European Central Bank, Five years of an enlarged EU
– Economic achievements and challenges, Brussels, 20.2.2008, COM(2009) 79/3.
Crnobrnja, Mihajlo (ur.). 2007. Evropska unija prvih pedeset godina, Zbornik radova. Beograd: Fakultet za
ekonomiju, finansije i administraciju.
Crnobrnja, Mihajlo (ur.). 2008. Ubrzanje procesa evropske integracije Srbije. Beograd: Fakultet za ekonomiju,
finansije i administraciju.
Dinan, Desmon. 2004. Europe Recast – A History of European Union. Palgrave MacMillan.
European Council. 1993. Conclusion of the Presidency, Copenhagen. Brussels: General Secretariat of the Council, SN 180/1/93 REV 1.
Five years of an enlarged EU – Economic achievements and challenges, European Economy, No. 1/2009.
Kochenov, Dimitry. 2004. Behind the Copenhagen facade: The meaning and strucutre of the Copenhagen
political criterion of democracy and the rule of law, European Integration online Papers, Vol. 8. No. 10, http://
eiop.or.at/eiop/texte/2004-010a.htm
Nugent, Neill (ed.). 2004. European Union. Enlargement, Palgrave, MacMillan.
Miščević, Tanja i Branko Budimir. 2006. „Oslobađanje“ procesa stabilizacij i pridruživanja – Srbija/SCG i Evropska
unija i pregovori o pridruživanju. Beograd: Godišnjak Udruženja za međunarodno pravo. 285-307.
Miščević, Tanja. 2009. Pridruživanje Evropskoj uniji. Beograd: Službeni glasnik.
Miščević, Tanja. Srbija i Crna Gora i Evropska unija, Godišnjak 2000-2003, Udruženje za međunarodno pravo
SCG, ISBN 1820-2039, str. 164-183.
Nicolaides, Phedon. 1999. Enlargement of the EU and Effective Implementation of Community Rules: An
Integration-Based Approach. European Institute of Public Administration, Working Paper 99/W/04.
Τhe Thessaloniki agenda for the Western Balkans: Moving towards European integration, http://www.eudelyug.
org/en/documents/Agenda.doc
Vachudova, Milada Anna. 2005. Europe Undivided. Oxford University Press.
The White Paper on European Governance, European Commission, July 25, 2001.
202 : Kako građani Srbije vide tranziciju
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
32.019.5:316.42(497.11)”1990/2010”(082)
316.334.2/.3(497.11)”1990/2010”(082)
338.24.021.8(497.11)”1990/2010”(082)
KAKO građani Srbije vide tranziciju :
istraživanje javnog mnenja tranzicije /
[urednik Srećko Mihailović]. - Beograd :
Friedrich Ebert Stiftung, 2010 (Beograd :
Službeni glasnik). - 202 str. : graf. prikazi
; 23 cm
Tiraž 300. - Napomene i bibliografske
reference uz tekst. - Bibliografija uz svaki
rad.
ISBN 978-86-83767-28-1
a) Јавно мњење - Социолошка истраживања
- Србија - 1990-2010 - Зборници b) Србија Транзиција - 1990-2010 - Зборници
COBISS.SR-ID 180668172
Download

Untitled - balkandata.net