Izdavački savet
Dobrivoje Radovanović, Univerzitet u Beogradu
Predsednik
Pino Arlaki, Univerzitet u Sazariju
Klaus Bahman, Univerzitet u Vroclavu
Bojan Dobovšek, Univerzitet u Mariboru
Jorgos Leventis, Internacionalni forum za bezbednost
Marina Mališ-Sazdovska, Univerzitet „Sveti Kliment Ohridski”, Skoplje
Džon Slejter, savetnik za policiju i bivši načelnik Skotland Jarda
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Republike Srbije
Jovanka Šaranović, Institut za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Vlade
Republike Srbije
Aleksandar Trešnjev, Viši sud u Beogradu
Jasmina Kiurski, Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu
Uredništ vo
Aleksandar Fatić, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
Glavni i odgovorni urednik
Srđan Korać, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
Izvršni urednik
Božidar Banović, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu
Aleksandra Bulatović, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
Miodrag A. Jovanović, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Želimir Kešetović, Fakultet za bezbednost Univerziteta u Beogradu
Dragan Manojlović, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Pazaru
Mijodrag Radojević, Institut za političke studije, Beograd
Milan Škulić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Milan Žarković, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd
REVIJA ZA BEZBEDNOST
ONLINE
ISSN 1452-9777
Izdavač:
Centar za bezbednosne studije
Gračanička 18
11000 Beograd
Srbija
Tel/Fax:
(+ 381 11) 2646 440
E-mail:
[email protected]
Website:
www.cbs-css.org
Lektura i korektura:
Slobodanka Živković
Prelom i kompjuterska obrada:
Slobodan Papić
Projekt podržava:
Švedska agencija za inostrani razvoj i saradnju (Sida)
SADRŽAJ
BIOTERORIZAM
I UPOTREBA BIOLOŠKOG ORUŽJA
Danijela Milić
103
BORBA PROTIV TERORIZMA
Mina T. Zirojević
117
MORALNA PANIKA
I ORGANIZOVANI KRIMINAL
Srđan Korać
132
NEZAKONITA OBAVEŠTAJNA OPERATIVA
Aleksandar Fatić
150
SUZBIJANJE
ORGANIZOVANOG KRIMINALA U ITALIJI
Aleksandra Bulatović
167
MEDVEDEVLJEVA INICIJATIVA
I ULOGA SRBIJE U
„NOVOJ ARHITEKTURI EVROPSKE BEZBEDNOSTI”
Miljan Filimonović
177
MODUS OPERANDI „AUTOMAFIJE” U SRBIJI
Saša Mijalković
191
UDK: 623.458.2:343.326
Godina IV, broj 2, 2010, str. 103–116
Izvorni naučni rad
April 2010.
BIOTERORIZAM
I UPOTREBA BIOLOŠKOG ORUŽJA
Danijela Milić ∗
Centar za bezbednosne studije, Beograd
APSTRAKT
Autorka u radu razmatra prirodu pretnje bioterorizma i upotrebe biološkog oružja polazeći od pretpostavke da tehnološki razvoj u dvadeset
prvom veku ovu bezbednosnu pretnju čini realnom. Napredak u tehnologiji i činjenica da biološko oružje poseduje karakteristike koje ga u određenim situacijama i okolnostima čine veoma pogodnim sredstvom za nasilno
ostvarivanje političkih ciljeva, stvorile su mogućnost njegove zloupotrebe
od strane terorističkih organizacija. Tekst pokušava da odgovori na pitanje
koji su efi kasni odgovori na pretnju od bioterorističkog napada i ukazuje
na značaj sposobnosti javne zdravstvene infrastrukture da pravovremeno
odgovori na ovu bezbednosnu pretnju i saradnje na nacionalnom i međunarodnom nivou između medicinskih institucija u cilju razvoja mehanizama neutralisanja efekata upotrebe biološkog oružja. Autorka naglašava
značaj uspostavljanja dobre zakonske regulative za sankcionisanje zloupotrebe bioloških agenasa.
Ključne reči: bioterorizam, biološko oružje, biološki agensi, javno zdravstvo, prevencija, zakonodavstvo.
Napredak u tehnološkom razvoju posredno utiče na unapređenje tehnologije koju koriste terorističke grupe u svojim akcijama. Sadašnja pretnja od
terorizma razlikuje se od one iz prošlosti u promeni taktike, povećanom obimu
∗
[email protected]
104
Danijela Milić
aktivnosti, jačanju destruktivnosti, uvođenju profesionalno koordiniranog
planiranja napada i transnacionalnom karakteru delovanja. U akademskim krugovima sve se više govori o pojmovima postmodernog terorizma ili superterorizma, čime se želi skrenuti pažnja na upotrebu oružja za masovno uništenje
u terorističkim napadima — biološkog, hemijskog, nuklearnog i radiološkog.
Nabavka i upotreba oružja za masovno uništenje teroristima omogućuje višestruko uvećanje razornih efekata. Kako postoji mogućnost pojedinačne primene
oružja za masovno uništenje može se govoriti o bioterorizmu, hemijskom terorizmu, biohemijskom terorizmu, nuklearnom, radiološkom, a prisutan je i kibernetski terorizam (cyber terrorism).
Pored ratne primene u lokalnim i međunarodnim sukobima, već duže
vreme se u stručnoj javnosti govori o mogućnostima zloupotrebe prelaska terorista sa konvencionalnih sredstava, poput eksploziva i vatrenog oružja, na biološko ili hemijsko oružje. Iako istorijski posmatrano nije reč o potpuno novoj
vrsti naoružanja, biološka komponenta oružja za masovno uništenje predstavlja
fenomen koji nije dovoljno teorijski razrađen. Ono što u velikoj meri doprinosi
nedostacima prilikom teorijskog istraživanja jesu brojni problemi u suočavanju
sa bioterorizmom različitih nivoa, kao na primer razvoj i istraživanje u oblasti
primenjivih tehnologija, prevencija, saniranje kriza i posledica od bioterorističkog napada, a otežavanju doprinose različite nacionalne politike borbe protiv
bioterorizma.
Bioterorizam predstavlja specifičnu bezbednosnu pretnju jer ga karakteriše spoj visokog stepena smrtnosti, relativno jednostavan način proizvodnje i
mogućnost tajne upotrebe. O jednostavnosti zloupotrebe biološkog oružja možda
najbolje svedoči njegova definicija kao „atomske bombe siromašnih”, zbog relativno malih troškova proizvodnje. Posmatrano iz ugla terorističkih organizacija
i grupa, upotreba biološkog oružja donosi više prednosti u odnosu na konvencionalna eksplozivna sredstva:
• biološko oružje proizvodi visok stepen smrtnosti ljudi, životinja i
biljaka;
• veoma malim količinama patogena može se postići visok stepen destrukcije;1
• patogeni se relativno lako i brzo aktiviraju (oslobađaju);
• biološko oružje pruža mogućnost trajnog aktiviranja;
• oprema koja je neophodna, nije skupa i lako je dostupna, i
1 Patogeni su biološki agensi koji izazivaju bolest, a uključuju bakterije, viruse i gljivice. Videti
detaljnije na Internet portalu: “MedTerm online medical dictionary”, www.medterms.com/
script/main/art.asp?articlekey=6383.
Danijela Milić
105
• aktivni živi mikrobi, koji se koriste u sklopu biološkog oružja, već se
nalaze u prirodnom okruženju ili se mogu naručiti iz nekog biološkog
skladišta.2
Teroristi su postali svesni da je masovno ubacivanje zaraznih i smrtonosnih
virusa radi stvaranja depresivne i vanredne situacije u stanovništvu najdelotvorniji način ugrožavanja nacionalne ili međunarodne bezbednosti. Takođe, razvoj
biološkog oružja veoma je teško pratiti i kontrolisati zato što se proizvodnja klica
za upotrebu u terorističke svrhe i za laboratorijski rad na proizvodnji vakcina
malo razlikuju. Proizvodnju patogena odlikuje jednostavnost jer se mogu proizvoditi i prenositi u malim količinama, a za njihovu produkciju dovoljni su mali
objekti koji se lako mogu prikriti.
Određenje pojmova i istorija upotrebe
biološkog oružja i bioterorizma
Pojmovi biološkog oružja i biološkog rata prvi put se zvanično pojavljuju
posle Drugog svetskog rata, tačnije od sednice Generalne skupštine Ujedinjenih
nacija održane 1947. godine, kada je biološko oružje, pored nuklearnog i hemijskog, uvršteno u grupu oružja za masovno uništenje. Od tada se o biološkom
oružju govori kao o potencijalno najopasnijem oružju za masovno uništavanje
ljudi, životinja i biljaka sa mogućim nesagledivim posledicama. Biološko oružje
obuhvata biološke agense koji su u stanju da razmnožavanjem i lučenjem otrovnih produkata prouzrokuju masovna oboljenja ili smrt ljudi i životinja i oštećenja biljaka. Ipak, ono što u velikoj meri sa jedne strane razlikuje, a sa druge daje
prednost biološkim agensima u odnosu na hemijske i nuklearne agense jeste visok
stepen delovanja, slabo uočavanje i relativno lako distribuiranje. Bioterorizam se
najčešće definiše kao namerno korišćenje bakterija, virusa ili toksina izolovanih
u nameri da ubiju ili izazovu bolesti kod ljudi, životinja i biljaka.3 Biološki terorizam definiše se i kao mogućnost korišćenja štetnih agensa od strane pojedinaca
ili grupe, motivisanih političkim, religioznim, ekološkim ili nekim drugim ideološkim razlozima. 4
Zarazne bolesti jesu od davnina bile pratilac ratova, a često su odlučujuće
uticale na njihov ishod, pa je tako u svim ratovima do osamnaestog veka među
2 Više o tome videti u: Radovan Jović i Andreja Savić, Bioterorizam, biološki rat i biološko
oružje, Institut za političke studije, Beograd, 2004, str. 62.
3 Definicija Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti SAD (Center for Disease Control
and Prevention — CDC), videti na: www.bt.cdc.gov/bioterrorism/overview.
4 Videti: Carus W. Seth, Bioterrorism and Biocrimes: The Illicit Use of Biological Agents Since
1900, Center for Counterproliferation Research, National Defense University, Washington D.C.,
2001, pp. 3–9.
106
Danijela Milić
civilima i vojnim snagama bilo dva do 15 puta više bioloških nego borbenih gubitaka. Stari Rimljani prvi su „patentirali” biološko oružje: koristili su mrtve životinje kako bi zagadili vodu svojih neprijatelja.5 U srednjem veku katapultirani
su leševi mrtvih vojnika preko zidina gradova pod opsadom, čime su se lakše i
brže širile kuga i kolera i sa bojnog polja eliminisali protivnički vojnici. U vreme
Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812. godine, gubici od zaraznih bolesti bili su
šest puta veći nego od ranjavanja. Za vreme Prvog svetskog rata zaraćene strane
koristile su nervne i druge plinove koji su u sebi sadržali bakterije i viruse za iscrpljivanje ljudi i tako izazivali groznice, visoke temperature, kolitise itd. Upravo
ova tragična dešavanja navešće članice Društva naroda da 1926. godine u Ženevi
potpišu Ženevski protokol i zabrane upotrebu biološkog oružja, mada ne i njegovo posedovanje. Ženevskim protokolom države članice nameravale su da rezervišu pravo za upotrebu biološkog oružja u slučaju da same budu napadnute istom
vrstom oružja.6 Protokol nisu ratifikovali SAD i Japan već su nastavili nesmetan
rad na razvoju biološkog oružja. Japan će kasnije pribeći izgradnji prve namenske
fabrike za proizvodnju biološkog oružja pod nazivom „Odred 731”, gde su vršeni
brojni eksperimenti biološkim agensima.7 Nakon Drugog svetskog rata, obdukcijskim nalazima utvrđeno je da je više od 3 000 ljudi, kineskih zatvorenika i civilnog stanovništva, umrlo u japanskim logorima od posledica eksperimenata sa
pomenutom vrstom oružja. Druge nacije ograničile su se na eksperimentisanje ili
razvijanje takvih tipova oružja u svrhe odmazde. Tako je, na primer, Velika Britanija proizvela više od pet miliona kolačića od klica životinjskog antraksa koje je
trebalo da iznad ciljnog područja izbace bombarderi u toku Drugog svetskog rata.
Britanci su koristili ostrvo Gruinard blizu škotske obale za testiranje, smatrajući
da je dovoljno daleko od obale da bi izazvalo bilo kakvu kontaminaciju kopna.8
U periodu posle Drugog svetskog rata veliki broj država (prvenstveno SAD
i SSSR) razvija mnogo efikasnije biološko oružje i nove tehnologije, kao što su biološko oružje u obliku suvog praha načinjenog od štetnih mikroorganizama i bioinženjering usmeren na manipulaciju genima radi stvaranja „super klica–ubica”.
Rezultati istraživanja u ovoj oblasti omogućili su sigurno i lako skladištenje bio5 U četvrtom veku p.n.e. kod rimskih legionara u Africi pojavila se epidemija kuge i kolere
u kojoj je umrlo oko 30 000 rimskih vojnika. Jedan vek kasnije, Hanibal je proterivao zaražene
ljude, žene i decu sa osvojenih teritorija i na taj način širio zarazu kod protivnika.
6 Malcom Dando, Bioterror and Biowarfare: A Beginner’s Guide, Oneworld, Oxford, 2006,
p. 147.
7 Japanskim „Odredom 731” rukovodio je major japanske armije Širo Iši (Shiro Ishii), kojeg su
nakon Drugog svetskog rata, zajedno sa nekolicinom biologa i lekara tvoraca programa, amnestirale SAD u zamenu za predaju svih podataka vezanih za istraživanje. Cilj je bio da se prikupi
što više naučne građe koja bi koristila razvoju američkog programa biološkog oružja.
8 “History of Biowarfare and Bioterrorism”, Bureau of Emergency Preparedness and Response, Arizona Department for Health Services, 2005, www.azdhs.gov/phs/edc/edrp/es/
bthistor2.htm.
Danijela Milić
107
loškog oružja. Na primer, Sjedinjene Američke Države posedovale su 1969. godine
— u vreme kada se poricala upotreba biološkog oružja — skladišta za sedam vrsta
oružja i testirale su napredne biološke bojeve glave za krstareće rakete tipa „Polaris” i „Snark”.9 U istom periodu, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska,
Kina i Severna Koreja izgradili su velika skladišta biološkog oružja. SAD i SSSR
su od šezdesetih godina prošlog veka postepeno povećavali broj zaposlenih stručnjaka u bioistraživačkim centrima. Međutim, podatak koliko je biologa, hemičara, infektologa i drugih stručnjaka zaista radilo na otkrivanju novih izuma za
uništavanje čovečanstva i uništenje biljaka nije nikada objavljen.
Ipak, 1972. godine u Londonu potpisana je Konvencija o zabrani razvoja,
proizvodnje i skladištenja biološkog i toksičkog oružja, kako bi se na međunarodnom planu pravno regulisala zabrana usavršavanja i skladištenja bioloških
materijala i istraživanja bioloških agenasa u vojne svrhe. Konvencijom je dopunjena zabrana upotrebe biološkog oružja iz Ženevskog protokola, a potpisnice su
se obavezale da će Ujedinjenim nacijama proslediti sve podatke o dosadašnjim
istraživanjima, saznanjima i postojanju biološkog oružja. Konvencija je stupila na
snagu 1975. godine, a do sada su je ratifikovale 163 zemlje.10
Danas, novi laboratorijski postupci i napredak vojne tehnologije i hemijske
industrije, neodgovarajući sistem uništavanja i sigurnog odlaganja otpada i napuštenih tehnologija, omogućavaju ilegalnu nabavku i razvoj crnog tržišta virusa,
bakterija i mikroba. Zbog toga poslednjih 15 godina biološko oružje predstavlja
značajnu pretnju nacionalnoj i globalnoj bezbednosti, a u akademskoj literaturi
najčešće se navode četiri okolnosti koje su na to uticale.11 Prvo je 1990. godine
američka administracija objavila, te više puta ponovila u narednim godinama, da
je širenje ofanzivnog programa biološkog oružja postalo rastući trend među državama i nedržavnim subjektima, posebno terorističkim grupama. Druga okolnost
bilo je otkriće, između 1989. i 1992. godine, da je SSSR prekršio Konvenciju o upotrebi biološkog oružja od njenog ratifikovanja 1975. godine jer je pokrenuo tajni
program razvoja i proizvodnje biološkog oružja. Treća okolnost bila je potvrda
Specijalne komisije Ujedinjenih nacija (UNCOM) 1995. godine da Irak od 1974.
9 Program razvoja biološkog oružja u SAD počeo je 1942. godine, u Kamp Detriku (sada
Fort Detrik) u Merilendu, osnivanjem Instituta za istraživanje zaraznih bolesti, kao odgovor na nemačku proizvodnju. Program je trajao do 1969. godine kada je američki predsednik
Ričard Nikson (Richard Nixon) okončao istraživanje i proizvodnju biološkog oružja u ofanzivne
svrhe.
10 “Convention on the Prohibition of the Development, Production and Stockpiling of
Bacteriological (Biological) and Toxin Weapons and on Their Destruction”, www.unog.
ch/80256EDD006B8954/(httpAssets)/C4048678A93B6934C1257188004848D0/$fi le/BWC-textEnglish.pdf.
11 Videti više u: Donna E. Shalala, “Bioterrorism: How Prepared Are We?”, Emerging Infectious
Diseases Journal, Vol. 5, No. 4, July–August 1999, p. 142.
108
Danijela Milić
godine vodi tajni program biološkog oružja, da je imao proizvedenu i uskladištenu veliku količinu agenasa.12 Četvrta okolnost bilo je otkriće da je japanski
totalitarni pseudoverski kult „Aum Šinrikjo” (Aum Shinrikyo), čiji su pripadnici
1995. godine izvršili napad nervnim gasom u tokijskom metrou, četiri godine
bezuspešno pokušavao da proizvede i upotrebi za napade na civile dve vrste patogenih bioloških agenasa — botulinis i antraks. Ishod napada bio je katastrofalan:
12 ljudi je ubijeno, 600 ljudi bilo je kontaminirano, 3 000 podvrgnuto lečenju, dok
je desetak osoba pretrpelo trajna oštećenja mozga.
Neposredno posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine,
dodatnu zabrinutost u sedmicama koje su nastupile izazvali su slučajevi slanja
stručno pripremljenih spora antraksa posredstvom poštanskog sistema na adrese
državnih institucija.13 Nakon što su decembra 2002. godine američke snage intervenisale u Avganistanu, otkriveno je da je organizacija Al Kaida takođe provela
nekoliko godina u pokušajima proizvodnje bioloških agenasa. U periodu od 2001.
do 2004. godine budžetom SAD predviđena je suma od gotovo 30 milijardi američkih dolara za finansiranje mera suprotstavljanja očekivanim terorističkim
pretnjama. Godine 2004. na udaru bioterorista bila je Engleska. Panična vest o ilegalnom dovozu bačvi punih smrtonosno otrovne supstance ricina, bila je dovoljna
da uznemiri i pokrene britansku vladu, policiju, laboratorije i zdravstvene ustanove. Opisane okolnosti uslovile su da bioterorizam počne da se posmatra kao
jedna od najvećih pretnji po nacionalnu i globalnu bezbednost.
Klasifikacija biološkog oružja
Međunarodna komisija stručnjaka iz 14 zemalja, sastavljena na predlog
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija izradila je 1969. godine dokument o štetnim posledicama eventualne primene biološkog oružja u ratne svrhe, a tim dokumentom je, između ostalog, prvi put na međunarodnom planu utvrđeno koji se
mikroorganizmi mogu smatrati ratnim biološkim agensima. U grupu mikroorganizama koji mogu izazvati zarazna oboljenja ljudi i životinja uvršćene su bakterije, virusi, rikecije i gljivice.
Postoji oko 1 200 bioloških agenasa od kojih se samo određeni mogu koristiti kao biološko oružje.14 Jedna od opšteprihvaćenih podela bioloških agenasa
koji se mogu koristiti kao biološko oružje jeste podela američkog Centra za kontrolu zaraznih bolesti. Navedeni Centar biološko oružje klasifikuje u tri osnovne
12 “Iraqi Weapons of Mass Destruction: Biological Weapons”, The Henry L. Stimson Center,
March 2003, www.stimson.org/cbw/pdf/FSIraqBW.pdf.
13 Više o tome: Jeanne Guillemin, From the Invention of State-Sponsored Programs to Contemporary Bioterrorism, Columbia University Press, New York, 2004, pp. 172–82.
14 Više o tome na: www.slocounty.ca.gov/health/publichealth/btprep/biologicalagents.htm.
Danijela Milić
109
kategorije: A, B i C kategoriju.15 Oružja A kategorije uključuju mikroorganizme
koji predstavljaju veliku opasnost po nacionalnu bezbednost jer se lako šire ili
prenose sa osobe na osobu, uzrokuju visok mortalitet, sa potencijalom udara na
zdravlje šireg kruga stanovnika. Takođe oružja A kategorije mogu da prouzrokuju paniku i zahtevaju posebne mere za pripremu celokupnog sistema javnog
zdravstva. U njih ubrajamo:
• variolu;
• antraks;
• kugu;
• botulizam;
• tularemiju;
• filoviruse (ebolu i „Marburg” groznicu);
• arenaviruse.
U biološka oružja B kategorije ubrajaju se agensi koji su relativno pogodni
za širenje i karakteriše ih nizak mortalitet, ali teško detektovanje:
• Cohiella burnetti (Q groznica);
• Brucella tipovi (bruceloze);
• Burkholderia mallei;
• alfavirusi;
• ricin otrovi dobijeni iz ricinusovog ulja;
• Clostridium perfingens epsilon otrovi;
• enterotoksini B stafilokoka.
Postoji i podvrsta agenasa B kategorije kojom su obuhvaćeni patogeni koji
se prenose putem vode ili hrane:
• tipovi salmonele;
• šigela dizenterija (Shigella dysenteriae);
• ešerihija koli (Escherichia coli);
• kolera (Vibrio cholerae);
• Cryptosporidium parvum.
Oružja C kategorije obuhvataju patogene koji spadaju u treću vrstu prioriteta jer ih karakteriše lakoća proizvodnje i širenja, potencijalno visok mortalitet i
udar na zdravlje velikog broja ljudi. Reč je o patogenima koji su zbog svojih karakteristika i raspoloživosti pogodni za masovno uništavanje, pa zahtevaju stalno
istraživanje radi unapređivanja otkrivanja zaraza, dijagnoze, tretmana i prevencije. U oružja C kategorije spadaju sledeći agensi:
15 Detaljnije videti na Internet portalu američkog Centra za kontrolu zaraznih bolesti: www.
bt.cdc.gov/agent/agentlist-category.asp.
110
Danijela Milić
• nipa virusi;
• hanta virusi;
• virusi hemoralgične groznice krpelja;
• virusi encefalitisa krpelja;
• žuta groznica;
• tuberkuloza otporna na više vrsta lekova.
Taktika upotrebe biološkog oružja
Biološko oružje ima određene specifičnosti u odnosu na hemijsko i nuklearno, a posebno u odnosu na konvencionalno oružje. U pogledu efekata destrukcije, kontaminacija može da traje od nekoliko sati do nekoliko nedelja, prate je
zakasneli efekti i simptomi koji izazivaju onesposobljavanje ili smrtni ishod.
Postoji visok rizik od pogrešne identifikacije agenasa ili od konfuzije u prepoznavanju da li je u pitanju biološki ili hemijski agens.
Specifičnost biološkog oružja ogleda se i u tome što se većina tečnih agenasa
brzo razlaže, mada su klice, neki toksini i suvi agensi veoma postojani i potrebno
je neko vreme da bi se razvilo dejstvo. Za razliku od hemijskih, efekti agenasa koji
se koriste kao biološko oružje nepredvidljiviji su usled veće podložnosti uticaju
temperature i vremenskih uslova, kao i visine sa koje se rasipaju i konfiguracije
terena. U isto vreme, način na koji će agens biti upotrebljen u napadu određuje
stepen opasnosti po žrtve. Na primer, ista bolest je smrtonosnija u obliku suvog
sitnog praha koji može biti raširen i udisan iznad šireg područja, nego ako bi se
ona širila u vidu agensa u tečnom obliku. Eksplozijom bojevih glava može se izbaciti dosta agenasa, dok ispuštanje niz vetar može biti isto tako efikasno. Razlike u
temperaturi i jačini vetra, pa i prisustvo ultraljubičastog svetla, mogu da ugroze
podjednako i smrtonosnost i život samog agensa. Jednaka količina istog agensa
može biti nekoliko puta smrtonosnija pod povoljnim uslovima, a potencijalno
veoma opasni agensi mogu imati minimalan efekat pod nepovoljnim uslovima
aktiviranja i ispuštanja.
Taktika bioterorizma obuhvata način upotrebe biološkog oružja, njegove
odlike, specifičnosti, način primene u bioterorističkom napadu, ali i način odbrane
od ovakvog oružja. Koncipiranje uspešnih rešenja odbrane zahteva poznavanje
taktike napada, pa je tako i kod bioterorizma. Da bismo mogli pravovremeno da
primetimo ili prepoznamo terorističko delovanje biološkim agensima ili namere
terorista, potrebno je da poznajemo metode i načine na koji se takav napad može
izvesti. Sa izuzetkom odgođenog delovanja nekih bojnih otrova, od trenutka delovanja do prvih simptoma, ovo oružje ima odgođeno delovanje (vreme inkubacije),
a za bioterorizam bi se moglo reći da je jedan od „najtiših” oblika terorizma, bar
u trenucima terorističkog čina.
Danijela Milić
111
Oružje i agens u slučaju bioterorističkog napada mogu se slobodno poistovetiti jer se za takvo ratovanje upotrebljavaju uglavnom tzv. priručna sredstva
prenosa — bočice, kišobrani, poštanske koverte itd., a nije isključena ni upotreba
čoveka, samoubice. Za taktiku je potrebno poznavati i karakteristike oružja, a u
ovom slučaju to su odlike biološkog agensa — patogenost, put prenosa, rezistentnost na antibiotike, otpornost na ekološke činioce itd. Uspeh i rezultati napada
zavise i od prostora u kojem se napad izvodi — da li je u pitanju otvoreni ili zatvoreni, i od meteoroloških parametara (temperature, vlažnosti vazduha itd.). „Najzanimljivija” mesta sa stanovišta terorističke taktike jesu podzemna železnica,
podzemni prolazi, zatvorene sportske dvorane sa ventilacijom, veliki trgovački
centri, velike zgrade sa posebnom ventilacijom. Prostori podzemne železnice izrazito su pogodni za kontaminaciju jer je to poluzatvoren sistem i zato što u njemu
postoji pojačano strujanje vazduha koje pogoduje boljoj diseminaciji — tzv. klipni
način raspršivanja. Iz sličnih razloga kao i prostori podzemne železnice, objekti
zatvorenog tipa u pogledu cirkulacije vazduha, prevashodno oni kojima se prozori ne mogu otvoriti, takođe su izvrsna meta bioterorista.
Uporedna analiza biološkog sa ostalim oružjima prema kriterijumu pouzdanosti utvrđivanja primene agenasa (mikroorganizama) u bioterorističkom
napadu, ukazuje na težinu pribavljanja pouzdanih dokaza da je napad izveden
i krivičnog procesuiranja osumnjičenih. Pribavljanje sudski validnih dokaza
otežano je u slučaju upotrebe genetski modifikovanih organizama, a posebno
mikroorganizama koji se nalaze u prirodi. Kod upotrebe konvencionalnog oružja,
dokazivanje je lako jer se na mestu napada mogu pronaći tragovi pucnjave, eksplozije, ostaci čaura itd. Kada je u pitanju izvođenje terorističkih akata hemijskim
oružjem, na mestu napada mogu se pronaći bojni otrovi čija se prisutnost dokazuje raznim hemijskim metodama. Takođe, u slučaju upotrebe radioaktivnih
materijala, zračenje na mestu događaja se lako detektuje specijalnim instrumentima. Pored teškoća u otkrivanju pojedinih vrsta agenasa, prisutni su i problemi
u otkrivanju laboratorija koje se bave proizvodnjom agenasa biološkog oružja, jer
su sredstva i oprema gotovo potpuno isti kao oni koji se upotrebljavaju za regularna istraživanja.
Veliki problem predstavlja nemogućnost predviđanja koji novi patogen
teroristi mogu da upotrebe, pa je stoga od posebne važnosti povezati spremnost
za reagovanje na bioteroristički napad sa nadzorom zaraznih bolesti i aktivnostima efikasnog odgovora na napad. Raznolikost biološkog oružja i teškoće u
prognoziranju načina na koji će ono biti upotrebljeno predstavljaju osnovne probleme u otkrivanju, karakterisanju i reagovanju na terorističke pretnje, posebno
što ono može biti upotrebljeno u prikrivenim napadima. Tajno ispuštanje agensa
na javnim mestima zbog perioda inkubacije ima odloženo dejstvo na ljude, pa
se na primer može desiti da prve žrtve identifikuje tek medicinsko osoblje, van
112
Danijela Milić
mesta napada. Prvi simptomi kod žrtava obično upućuju na određenu vrstu bolesti, da bi se postepenom manifestacijom simptoma došlo do prave dijagnoze koja
upućuje na zarazu. Za to vreme, medicinsko osoblje bi trebalo da zaključi da se
napad desio, da identifikuje agens i spreči nove žrtve. Problemi brzog i ispravnog dijagnostifikovanja posebno je izražen kada su agensi prenosivi sa čoveka na
čoveka.16
Preventivne mere u borbi
protiv bioterorizma i upotrebe biološkog oružja
Nacionalna bezbednost danas počiva na sposobnosti državnih institucija
da veoma brzo reaguju u slučaju izvršenog bioterorističkog napada. Potencijalne
štete prouzrokovane eventualnim bioterorističkim napadom pre svega zavise od
vremena potrebnog za distribuciju antibiotika, lekova ili vakcina za ugrožene.
Zbog toga je veoma značajno upravo rano otkrivanje i blagovremeno reagovanje
na upotrebu biološkog oružja. Bez posebne pripreme na lokalnom i državnom
nivou napadi biološkim agensima mogli bi lako da nadvladaju lokalni i nacionalni
zdravstveni sistem. Brojnost potencijalnih agenasa uslovljava da zdravstvena
infrastruktura mora biti opremljena tako da se krizne situacije brzo rešavaju.
Preventivne mere pre svega podrazumevaju pripremanje stanovništva za prepoznavanje opasnosti od napada biološkim ili hemijskim oružjem. Usled negativnih
iskustava, u SAD se posebno radi na razvoju strategija koje su namenjene edukaciji civilnog stanovištva u cilju prepoznavanja eventualnih napada.
U kojoj meri će preventivne mere odgovoriti pretnjama koje nosi bioteroristički napad zavisi od više faktora. Prvi faktor se odnosi na to koliko je kod
ljudi uopšte razvijena svest da bioteroristički akt može da se dogodi, polazeći
od saznanja da je verovatnoća napada potpuno nepoznata, kao i od toga da li
će se napad uopšte desiti. Pošto teroristi danas tragaju za novim, destruktivnijim i lakše dostupnim oružjem narasta opasnost od upotrebe biološkog oružja u
posthladnoratovskom periodu, što ukazuje koliko je pretnja od bioterorističkog
napada u većoj meri realnija nego u prošlosti.
Kada postoji svest o tome da bioteroristički napad može da se desi, drugi
faktor koji doprinosi uspešnosti preventivnih mera jeste priprema za odbranu.
Priprema podrazumeva angažovanje javnih zdravstvenih službi i obuhvata:
16 Na značaj pravovremenog reagovanja ukazuje slučaj epidemije virusa variole vere koja je
1972. godine izbila u SFRJ. Jugoslavija je bila pogođena virusom Variole vere, a ispostavilo se da
su nosioci virusa bili hodočasnici koji su, u povratku sa puta iz Meke i Medine, prenoćili u jednom selu kod Peći, odakle se virus dalje proširio. U bolnici su oboleli hodočasnici inficirali 35
osoba, uključujući medicinske sestre i lekare. Do trenutka kada je otkriveno da je reč o varioli,
oko 150 ljudi je bilo zaraženo. Nakon proglašenja epidemije Jugoslavija je bila izolovana, granice
su bile zatvorene i u roku od 10 do 12 dana je vakcinisano blizu 20 miliona ljudi.
Danijela Milić
113
medicinski nadzor, efi kasnost medicinskih službi, stvaranje potrebnih zaliha
lekova i materijala i rad na daljem istraživanju u ovoj oblasti. Ključnu ulogu igra
poboljšanje javnog zdravstvenog nadzora jačanjem sposobnosti brzog detektovanja i izveštavanja o epidemiji, sprovođenje epidemioloških ispitivanja, laboratorijsko testiranje za identifikaciju bioloških agenasa i potrebne komunikacije
kako bi relevantne informacije i upozorenja bili preneti.17 Ubrzavanje istraživanja
i razvoja tzv. brzog dijagnostifikovanja, doprinosi ne samo bržem identifikovanju biološkog agensa već i razvoju efikasnih terapija, što u krajnjem ishodu može
umanjiti štetne posledice eventualnog bioterorističkog napada.
Spremnost vodi trećem faktoru, a to je da javno zdravlje i medicinska zajednica preuzme vodeću ulogu u borbi protiv bioterorizma. Kod konvencionalnih
terorističkih napada, institucije poput policije, vatrogasaca, hitne pomoći predstavljaju prvu liniju odbrane. Sa aspekta bioterorističkog napada, javne zdravstvene ustanove i medicinska zajednica direktno su na prvoj liniji odbrane.
U kojoj meri se uspešno odgovorilo na pretnju ili napad zavisi od spremnosti
lokalnih zdravstvenih ustanova i medicinske zajednice. Na primer, u slučaju
saznanja da postoji pretnja od biološkog napada i dojave da će smrtonosni patogeni biti pušteni na javnom mestu, lekari su ti koji moraju biti u stanju da prepoznaju i prijave slučajeve koji su sumnjivi, javne zdravstvene ustanove moraju
biti u stanju da sprovedu istragu kako bi se utvrdili vreme i sat izlaganja, veličina
i lokacija izložene populacije, da procene izglede za sekundarni prenos, a laboratorijsko osoblje mora biti posebno obučeno i sposobno da bi se biološki agens
identifikovao.
Problem je još više izražen u slučaju kada prilikom oslobađanja agenasa
zaražene osobe počinju da imaju simptome tek nakon nekoliko dana ili čak nedelja, što dovodi do opasnosti od nesmetanog prostornog širenja zaraze, kao i teškoće prilikom preciznog identifikovanja onih koji su bili izloženi zarazi. Da bi se
utvrdilo tačno šta se dogodilo neophodna je jaka komunikacijska mreža između
početnog izveštaja, epidemioloških podataka i laboratorije, kako bi zdravstvene
javne službe preduzele brzu akciju. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti igraju
važnu ulogu u ovom procesu zbog njegovih posebnih ekspertiza u nadzoru, zaraznim bolestima i javnog zdravlja.
Proizvod prva tri faktora jeste četvrti koji podrazumeva neophodnost sveobuhvatne saradnje na lokalnom i državnom nivou. Između ostalog, saradnja
17 Velika sredstva za pripremu od bioterorističkog napada posebno izdvajaju SAD, pa je tako
2001. godine Odeljenje za zdravstvo i javne usluge (US Department of Health and Human Services) izdvojilo 194 miliona dolara uz trend daljeg povećanja budžetskih sredstava. Videti
u: “Bioterrorism: Review of Public Health Preparedness Programs”, United States General
Accounting Office, Washington D.C., 2001, http://frwebgate.access.gpo.gov/cgi-bin/getdoc.
cgi?dbname=gao&docid=f:d02149t.pdf, p. 4.
114
Danijela Milić
podrazumeva i potrebu da se kroz podršku državnih i lokalnih planova za preventivne mere, obezbedi obuka na svim nivoima, kao i razvoj medicinske infrastrukture koja bi bila u stanju da u potpunosti i efikasno odgovori bioterorističkim
pretnjama. Dakle bez saradnje vlade, nacionalnih i lokalnih medicinskih zajednica, javne bezbednosti i obaveštajnih agencija ne može se govoriti o sveobuhvatnoj borbi protiv ove vrste pretnje. Doprinos lokalnih lekara za planiranje hitne
intervencije variraju širom njihove nadležnosti i mogu uključivati: sposobnost da
se brzo proceni zdravlje stanovništva u ugroženim oblastima, stručnost potrebnu
za implementaciju sistema nadzora za praćenje zdravstvenog stanja stanovništva,
sredstva za proizvodnju i distribuciju materijala o zdravstvenoj edukaciji medicinskih usluga.
Imajući u vidu da su bioterorizam i upotreba biološkog oružja globalna
opasnost, međunarodne organizacije poput Crvenog krsta, Svetske zdravstvene
organizacije, mnoga lekarska, farmaceutska društva i stručnjaci apeluju da je
neophodno da svaka država zakonodavstvom, oslonjenim na međunarodne
propise i konvencije, reguliše i uspostavi kontrolu nad radom mikrobioloških i
genetičkih laboratorija. Rad laboratorija treba da bude transparentan i dostupan
kontroli javnosti kako bi se sprečile eventualne zloupotrebe. Posebno se insistira
na uspostavljanju pravne regulative koja sankcioniše zloupotrebu bioloških agenasa kao oružja i međudržavne saradnje u toj oblasti. Osnov za izradu zakonske
regulative predstavlja Konvencija o zabrani biološkog oružja iz 1975. godine, koja
sadrži obavezu ugradnje međunarodnih standarda u nacionalno krivično zakonodavstvo. Ujedinjene nacije preduzimaju brojne mere i savetovanja sa ciljem da
podstaknu države članice na donošenje pravne regulative na planu prevencije i
sankcionisanja svih oblika zloupotrebe biološkog oružja i bioterorizma. Tako se
u okviru Ujedinjenih nacija svake dve do tri godine održavaju konferencije o primeni Konvencije, na kojima se sumiraju postignuti rezultati na izradi relevantnih
regulativa na nacionalnom nivou, a definiše se i zajednički program aktivnosti
država članica.
Zaključak
Biološki činioci kao uzročnici ljudskih stradanja i patnji, masovnih obolevanja i umiranja pratili su ljudsku civilizaciju od njenog začetka do danas. Posebno
povoljni uslovi za nastanak i širenje zaraznih bolesti prisutni su u vreme ekonomskih i društvenih kriza i u ratnim sukobima, usled postojanja loših higijenskih
uslova života i izražene masovne migracije. Kraj dvadesetog i početak dvadeset
prvog veka donosi razvoj svesti o objektivnoj opasnosti od zloupotrebe novih
naučnih dostignuća u oblasti bioloških agenasa kao oružja od strane terorističkih organizacija. Potpuna raznolikost biološkog oružja i teškoće u prognoziranju
Danijela Milić
115
načina na koji će ono biti upotrebljeno predstavljaju probleme u otkrivanju i reagovanju na ovakve pretnje. Spremnost na brz i delotvoran odgovor na eventualne
terorističke napade postala je osnovna komponenta sistema za nadzor javnog zdravlja, a to podrazumeva posebnu pripremu na lokalnom i državnom nivou. Brojnost
potencijalnih bioloških agenasa ukazuje na potrebu da zdravstvena infrastruktura bude opremljena tako da brzo reši krizne situacije nastale napadom biološkim
oružjem, posebno usled činjenice da su rano otkrivanje i blagovremeno reagovanje od presudnog značaja. Sveobuhvatan pristup u borbi protiv bioterorizma i zloupotrebe biološkog oružja podrazumeva i zakonodavnu saradnju koja se ogleda u
usklađivanju nacionalnih zakona sa međunarodnim aktima. Ipak, najbolja zaštita
stanovništva od ovake vrsta napada podrazumeva pripremu nacije za prepoznavanje ove vrste opasnosti. Statistički podaci o smrtno stradalima od bioterorizma
nisu toliko verodostojni kao oni o bombaškim terorističkim napadima, ali posledice prvoga po čovečanstvo i biljni i životinjski svet dalekosežnije su i trajnije.
Bibliografija
Biological Weapons Technology, Office of the Under Secretary of Defense for Acquisition and Technology, U.S. Department of Defense, Washington D.C., 1998.
“Bioterrorism: Review of Public Health Preparedness Programs”, United States
General Accounting Office, Washington D.C., 2001, http://frwebgate.access.gpo.
gov/cgi-bin/getdoc.cgi?dbname=gao&docid=f:d02149t.pdf.
Dando, Malcom, Bioterror and Biowarfare: A Beginner’s Guide, Oneworld, Oxford,
2006.
Fraser, R. Michael, Brown, Donna, “Bioterrorism Preparedness and Local Public
Health Agencies: Building Response Capacity”, Public Health Reports, July 2000,
http://academic.udayton.edu/health/syllabi/bioterrorism/2PublicHealth/phealth05.htm.
Guillemin, Jeanne, From the Invention of State-Sponsored Programs to Contemporary Bioterrorism, Columbia University Press, New York, 2004.
Jović, Radovan i Savić, Andreja, Bioterorizam, biološki rat i biološko oružje, Institut za političke studije, Beograd, 2004.
Leitenberg, Milton, Assessing the biological weapons and bioterrorism threat, Strategic Studies, Institute of the U.S. Army War College, Carlisle, 2005.
116
Danijela Milić
Preparedness for the deliberate use of biological agents: A rational approach to the
unthinkable, World Health Organization, Geneva, 2002.
Public health response to biological and chemical weapons — WHO guidance,
World Health Organization, Geneva, 2004.
Seth, Carus W., Bioterrorism and Biocrimes: The Illicit Use of Biological Agents
Since 1900, Center for Counterproliferation Research, National Defense University, Washington D.C., 2001.
Shalala, Donna E., “Bioterrorism: How Prepared Are We?”, Emerging Infectious
Diseases Journal, Vol. 5, No. 4, July–August 1999.
BIOTERRORISM AND THE USE OF BIOLOGICAL WEAPONS
The paper provides an overview of the nature of bioterrorism and the
threats of biological warfare, which has heightened over the past several
years. Advances in technology and the rise of fundamentalist terror
groups combine to present a significant threat. The growing awareness of
the possibility that a terrorist organisation might use a biological agent in
an attack on a civilian target raises important issues about capability to
respond effectively to the threat and to deal with the consequences of an
attack. A timely and definitive response to the threat will require proper
planning, good communication between various health, police, defence and
intelligence agencies, as well as sufficient financial support for a realistic state
of preparedness. Maintaining effective disease-surveillance is an essential
first step in ensuring adequte preparedness, and is important in helping
law enforcement officials to react swift ly. The author stresses that only with
substantial additional resources at the global, state and local levels a credible
and meaningful response can be mounted. For long-term solutions, the
medical community have to educate both the public and policy-makers
about bioterrorism and build a global consensus condemning its use.
Key words: bioterrorism, biological weapons, biological agents, public
health, prevention, legislation.
UDK: 343.326
Godina IV, broj 2, 2010, str. 117–131
Izvorni naučni rad
April 2010.
BORBA PROTIV TERORIZMA
Mina T. Zirojević ∗
Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
APSTRAKT
Shvatanje, definisanje, pa samim tim i borba protiv terorizma dobili su
novu dimenziju posle napada na mete u Sjedinjenim Američkim Državama
11. septembra 2001. godine. Terorizam je sada dobio novi oblik. Mete više
nisu unutardržavne, već je to globalni rat protiv neprijatelja koji u određenom trenutku mogu biti neko ili svi, države ili pojedini delovi sveta. Upravo
ove osobine dovele su do toga da se nekoliko godina kasnije preispituje
„akcija odmazde” i postavlja pitanje o novom bellum iustum, moralnosti
terorizma kao i razlozima „samoubilačkog terorizma” kao najdrastičnijeg
oblika nasilja. U ovom radu pokušaćemo da navedemo načine međunarodne saradnje borbe protiv finansiranja terorizma, da objasnimo faktore
uticaja i da damo realističnu procenu mogućnosti za eliminaciju pretnji.
Ključne reči: terorizam, zakonski okvir, finansiranje terorizma, globalizacija, frustracijska tolerancija.
Shvatanje terorizma, a samim tim i njegovo definisanje, promenjeno je
posle napada 11. septembra 2001. godine. Terorizam se sada ne smatra sukobom
između jasno definisanih neprijatelja (određene grupacije na određenoj teritoriji),
već je to globalni rat koji može u određenom trenutku da obuhvati sve i svakog. To
je možda prvi definisao bivši američki predsednik Džordž Buš (George W. Bush)
koji je izjavio da je „naš neprijatelj radikalna mreža terorista i svaka vlada koja ih
podržava” i da se samim tim rat protiv terorizma „neće okončati dok svaka teroristička grupa sa globalnim dejstvima ne bude pronađena i poražena”.1
∗
[email protected]
1 Citat preuzet iz knjige: Čarls V. Kegli ml., Judžin R. Vitkof, Svetska politika: trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska akademija, Beograd, 2004, str. 632.
118
Mina T. Zirojević
Nova antiteroristička koalicija dobila je novu dimenziju — multilateralnu
saradnju globalnih razmera — na državnom, finansijskom, diplomatskom, obaveštajnom, policijskom, vojnom i logističkom planu.
Međunarodna saradnja
u pogledu borbe protiv finansiranja terorizma
Posle 11. septembra 2001. godine donesen je niz antiterorističkih mera koje
države članice antiterorističke koalicije, svaka za sebe, zatim multilateralno i bilateralno, moraju sprovesti. Te su mere podeljene u osam kategorija: političke i
upravljačke; državne i socijalne; psihološko-komunikacijsko-edukativne; vojne;
sudske i zakonske; policijske i zatvorske; obaveštajne, mere obaveštajnih službi i
ostale mere.
Načelni okvir borbe protiv terorizma, uz već ranije donesene rezolucije o
terorizmu, usvajanjem Opšte rezolucije o međunarodnom terorizmu, kojom se
zahteva zamrzavanje finansija lica osumnjičenih da su teroristi, dao je Ujedinjenim nacijama oštre mere protiv organizacija i država koje im pomažu. Nakon ove
rezolucije i pojedinačne države usvojile su odredbe kojima se omogućava blokiranje finansijskih transakcija pojedinaca i pravnih lica za koje se sumnja da sarađuju s terorističkim organizacijama.2
Međunarodna zajednica, a posebno Evropska unija, razvile su opsežan i
komplikovan sistem za borbu protiv terorizma. Postoje brojni dokumenti Saveta
Evrope, Evropske komisije i Evropskog parlamenta koji čine pravnu, političku
i akcionu osnovu za adekvatnu borbu protiv terorizma. Izrađena je strategija
za borbu protiv terorizma, Haški program, zatim opširan šengenski acquis, te
mnogo propisa u pogledu finansijskih tokova, imigracije, azila, itd. Ipak ostaje
niz otvorenih pitanja.3
Uvođenjem većeg i odgovornijeg nadzora u bankarskom poslovanju i finansijskim transakcijama sprečava se u dobroj meri pranje novca, a novom pravnom
regulativom olakšava se, odnosno omogućava, zamrzavanje i konfiskacija imovine i finansijskih sredstava osumnjičenih za terorističke aktivnosti ili pomaganje teroristima. Sve je to stvorilo novu situaciju u kojoj se sve intenzivnije počinju
povezivati terorističke organizacije i organizovani kriminal i stvarati neprirodno
2 Više o rezolucijama Ujedinjenih nacija u oblasti borbe protiv terorizma videti na: www.
un.org/terrorism/.
3 Na temelju analize pravne regulative i dosadašnje prakse EU, koja se odnosi na antiterorističku borbu, može se zaključiti da: 1) na nivou EU još nema institucije ili organa koji bi se
potpuno bavio borbom protiv terorizma, već postoji čitav niz organa koji se bave delom problematike; 2) osetljivost tematike terorizma, slaba međusobna koordinacija organa Unije i činjenica
da osnovna nadležnost na tom području pripada državama članicama, slabi operativnu sposobnost EU za efikasnu borbu protiv terorizma.
Mina T. Zirojević
119
savezništvo. U takvim uslovima, kad je ojačan međunarodni nadzor, terorističke
organizacije sve češće se koriste manje uobičajenim mehanizmima finansiranja
(npr. nezakonitom trgovinom, falsifikovanjem novčanica, trgovinom drogama
itd.). Navedena pojava jeste temelj „Gudhartovog zakona” koji priznaje mogućnost zamene metoda finansiranja preko strogo regulisanih kanala finansiranjem
preko manje regularnih kanala.4 Nakon uvođenja reda i uspostavljanja nadzora u
svim finansijskim institucijama radi sprečavanja finansiranja i pranja novca terorističkih grupa, međunarodna zajednica nalazi se pred novim problemom: kako
osujetiti povezivanje terorističkih grupa i organizovanog kriminala, i kao drugo,
kako ući u trag i sprečavati ilegalne načine finansiranja, odnosno kako zapleniti
tako otkrivena sredstva i imovinu. Zadatak nije nimalo jednostavan i zahteva
angažman svih relevantnih međunarodnih i nacionalnih institucija — od policije, preko obaveštajnih službi do vojske.
Savet EU usvojio je Akcioni plan koji je predviđa više mera: 1) snažniju
policijsku i pravosudnu saradnju; 2) prihvatanje jedinstvene definicije terorizma;
3) uspostavljanje jedinstvenog popisa terorističkih organizacija; 4) osnivanje
zajedničkih istražnih grupa; 5) veću razmenu informacija; 6) snažniju saradnju
članica sa Evropolom; 7) razvoj međunarodnih pravnih instrumenata; 8) sprečavanje finansiranja terorizma; 9) povećanje avio-sigurnosti i koordinaciju delovanja Evropske unije na globalnom nivou.5 Savet EU za pravosuđe i unutrašnje
poslove usvojio je niz odluka iz područja pravosudne saradnje, saradnje policije i
obaveštajnih službi, sprečavanje finansiranja terorizma i zaštite državnih granica.
Ove odluke ubrzale su usvajanje Evropskog sudskog naloga, koji je trebalo da
među članicama olakša ekstradiciju osuđenih svih težih krivičnih dela, pa i terorističkih. Savet EU i Evropski parlament usvojili su, krajem 2001. godine, Direktivu
o sprečavanju upotrebe finansijskog sistema za pranje novca, kojom se preciznije
određuju termini na koje se odnosi. Institucije i pojedinci obavezali su se da identifikuju svoje stranke, sakupljaju potrebne informacije, dopunski stručno osposobljavaju službenike i informišu nadležne službe o sumnjivom ponašanju i drugim
činjenicama koje bi ukazivale na pranje novca.
Sve finansijske institucije u obavezi su da dostave relevantne informacije o
sumnjivim transakcijama, te institucijama i pojedincima koji u tome učestvuju.
Direktivom se zabranjuje svim pojedincima i institucijama da izvode bilo kakvu
sumnjivu finansijsku transakciju. Institucije koje dostavljaju tražene podatke time
neće povrediti tajnost podataka ili bankarsku tajnu i za to ne mogu biti odgovorni. Pomenuta Direktiva bila je 2005. godine dopunjena delom koji se odnosi na
4 Više o „Gudhartovom zakonu” vidi na: http://cyberlibris.typepad.com/blog/fi les/Goodharts
_Law.pdf.
5 Akcioni plan Saveta EU dostupan je na: http://register.consilium.europa.eu/pdf/en/09/st15/
st15358.en09.pdf.
120
Mina T. Zirojević
terorizam (Direktiva EP i Saveta EU o sprečavanju upotrebe financijskog sistema
s namenom pranja novca i finansiranja terorizma).6 S tom Direktivom konačno
su zabranjeni anonimni bankovni računi, pojačavalo se odgovorno proveravanje
identiteta pojedinaca i institucija pre nego se transakcija obavi. U cilju jačanja
borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma osnovane su finansijske obaveštajne jedinice (Financial Intelligence Unit — FIU), sa funkcijom da prikupljaju
i analiziraju dostavljene podatke i prosleđuju ih nadležnim državnim organima.
Garantuje se tajnost podataka i zaštita identiteta saradnika. Arhiva i svi podaci o
određenoj instituciji i pojedincu moraju se nakon određenog vremena uništiti.
Treba reći da se brojni regionalni i međunarodni instrumenti za suzbijanje finansiranja terorizma, dobrim delom zasnivaju na Specijalnim preporukama
FATF-a o finansiranju terorizma, koje predlažu sledeće: ratifikaciju i implementaciju instrumenata predviđenih u okviru Ujedinjenih nacija; inkriminisanje finansiranja terorizma i s njime povezanog pranja novca; zamrzavanje i oduzimanje
imovine terorista; izveštavanje o sumnjivim transakcijama potencijalno povezanim s terorizmom i podržavanje i sprovođenje međunarodne saradnje.
Države članice Evropske unije 2003. godine usvojile su Okvirnu direktivu o sprovođenju odluka u EU o zamrzavanju imovine i dokaza.7 Na osnovu te
odluke jedna država članica Unije može na svom području zamrznuti imovinu
na osnovu sudske odluke, ili drugog nadležnog tela druge zemlje, pri čemu nije
bitno da li je to delo kažnjivo u obe države.8
Nakon terorističkog napada u Madridu 2004. godine Evropski savet je u
okviru borbe protiv finansiranja terorizma, kao temelja borbe protiv međunarodnog terorizma, pozvao članice da implementiraju Konvenciju UN o sprečavanju
finansiranja terorizma iz 1999. i Rezoluciju UN S/RES/1373 (2001) usmerenu na
zamrzavanje imovine.9
Svi međunarodni dokumenti, i u njima utvrđene mere, usmereni na monetarne aspekte terorizma, implementirani su u nacionalna zakonodavstva velikog
broja država. U tim zakonima regulisani su: zabrana finansiranja terorističkih
organizacija, zamrzavanje imovine porodica otetih osoba radi sprečavanja plaćanja otkupa, predviđanje sankcija za one koji finansiraju terorističke organizacije
6 Videti na: http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32005L0060:
EN:NOT.
7 Za razliku od EU u SAD su odmah nakon terorističkog napada 11. septembra, na temelju
The Patriot Act-a u prvih sto dana zamrznuli svu imovinu i finansijska sredstva 153 osumnjičenih terorista, terorističkim organizacijama i centrima (za koje se sumnjalo da sarađuju s Al Kaidom). Radilo se o nekoliko milijardi dolara.
8 „Zamrzavanje” ili „privremeno oduzimanje” znači privremenu zabranu prenosa, konverzije,
raspolaganja ili premeštanja imovine ili privremeno preuzimanje poseda i čuvanja imovine ili
kontrole nad imovinom na osnovu naloga koji je izdao sud ili drugo nadležno telo.
9 Videti na: www.coe.int/.../UN%20SC%20Res%201373%20(2001)%20E.pdf.
Mina T. Zirojević
121
kao i za pravna lica koja investiraju u države označene kao države sponzori terorizma, utvrđivanje obaveza za institucije pranja novca i vođenje podataka o tokovima kretanja kapitala, osnivanje specijalizovanih institucija i datoteka sumnjivih
preduzeća i pojedinaca. Isto tako, osnažuju se policijske i obaveštajne službe i
povezuju u zajedničkom delovanju. Niz zemalja potpisalo je bilateralne ugovore
koji treba da omoguće lakše praćenje i konfiskaciju fondova kojima se finansira
terorizam, zamrzavanje i oduzimanje sumnjive imovine kao i ekstradiciju počinioca krivičnih dela terorizma i organizovanog kriminala.
Bez obzira na svu pravnu regulativu o sprečavanju finansiranja terorizma,
može se ipak reći da se svi ti dokumenti kreću u okviru više ili manje formalizovanih i legalnih finansijskih institucija. Van prostora nadzora ostaje, nažalost,
veliki deo aktivnosti i finansijskih transakcija što predstavlja svojevrsnu „sivu
zonu”, posebno u prostoru finansijske delatnosti nevladinih i humanitarnih organizacija, gde je kontrola vrlo složena, a da ne govorimo o transakcijama u okviru
muslimanskih tradicionalnih bankarskih sistema.
Činjenica je da se borba protiv finansiranja terorizma, uz kontrolu i sprečavanje pranja novca, uvođenjem veće transparentnosti kod otvaranja bankovnih računa i finansijskih transakcija, mora odvijati i u saradnji sa nizom drugih
institucija, od policije i obaveštajnih službi, carinskih službi i drugih inspekcijskih službi. Posebno to mora pratiti profesionalno i nezavisno pravosuđe, koje
ima posebnu ulogu u procesuiranju koruptivnih aktivnosti, kojima organizovani
kriminal, a s njim i međunarodni terorizam po pravilu pribegava i, kao što smo
svakodnevno svedoci, često uspeva.
Faktori uticaja na terorističke mreže
Danas postoje dva stava — načina kako se boriti protiv terorizma. Jedan
način je, nazovimo ga ovde, „akcija odmazde” koji utiče na počinioce kada se
napad dogodi, i drugi način je „akcija prevencije” ili „akcija pomirenja” odnosno
delovanje na uzroke nezadovoljstva koje dovodi do povećanja nasilja a samim tim
i terorističkih akcija. Razmotrimo sada bliže ova dva dijametralno suprotna stava
u pogledu toga da li je represija ili pomirenje najefikasniji lek protiv terorizma.
Oni koji smatraju da je represija jedini način „pregovora” sa teroristima smatraju
da teroristi pristupaju nasilju iz racionalnih razloga, pa shodno tome jedino rešenje i jedini odgovor na pretnju i nasilje, jeste nasilje i to kao odmazda (pošto se
teroristički akt dogodi) i kao prevencija (pre nego što se dogodi).
Nasuprot njima stoje oni koji naglašavaju socijalne, političke i ekonomske
uzroke terorizma te stoga kao rešenje nameću društvenu prevenciju (suzbijanje
siromaštva, smanjenje političkih tenzija) u prvom redu pregovaranje kao metod
122
Mina T. Zirojević
povratka određene količine moći i dostojanstva. Kao polaznu tačku za ovaj način
reagovanja na nasilje uzima se rezolucija Ujedinjenih nacija u kojoj se zaključuje
da „mere za sprečavanje međunarodnog terorizma iziskuju proučavanje uzroka
onih oblika terorizma i nasilnih akcija koje leže u bedi, razočaranju, nezadovoljstvu i očajanju”.10 Oni koji veruju da je ovaj put jedini pravi put, predlažu dugoročne reforme i politiku pomirenja odmah, na kratki rok.11
Podsetimo i da se u dokumentima Ujedinjenih nacija ne razlikuju „manje
opasnosti” (siromaštvo) od „većih opasnosti” (terorizam), jer su ove vrste pretnji
usko povezane. „Siromaštvo može dovesti do terorizma, a terorizam može velike
dijelove svijeta baciti u siromaštvo. U dokumentu piše: ’Siromaštvo je opasno
koliko i oružje za masovno uništenje’”.12
Fundamentalizam nemoćnih i siromašnih najbolje je okarakterisao Herbert Markuze (Herbert Marcuse) opisom „nasilje tlačenja i nasilje oslobađanja”:
„(s) obzirom na to da su države, među njima i mnogi američki saveznici, od 1965.
ubile 2,5 milijuna ljudi, a teroristi nekoliko tisuća, koliko bi ljudi trebalo pobiti
da bi se prema takvom scenariju iskorijenio terorizam?”.13
Svakodnevno, u iračkom ratu, najviše u Bagdadu, gine na desetine civila.
Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, u Iraku je u 2006. godini poginulo oko 34 000
civila. Prema medijima, od početka američke okupacije Iraka u 2003. do kraja
aprila 2007. godine, poginulo je više od 500 000 civila. Oružani i neoružani otpor
američkoj okupaciji u Iraku i građanski rat, sa svakodnevnim obeležjima državnog i samoubilačkog terorizma, u toj zemlji sve više eskaliraju. Oružana intervencija Antiterorističke koalicije u Iraku i 3 350 poginulih samo američkih vojnika
zaključno sa aprilom 2007. godine, stvaraju sve više protivnika rata i u SAD i u
svetu. Čini se, s prevelikim zakašnjenjem. Besmislenost rata u Iraku povećala je
i odluka američke administracije, 2007. godine, da u irački ratni pakao pošalje
dodatnih 21 000 vojnika. Prema medijima, predsednik Buš, početkom 2007. tražio je od Kongresa dodatnih 124 milijarde američkih dolara za pokriće troškova
rata u Iraku i Avganistanu. U 2006. godini na ime troškova rata potrošeno je 120
milijardi američkih dolara.14
Iračanin čije su dete ranili američki vojnici tokom napada tenkovskim projektilima i „pametnim bombama” na civilne objekte, vidno uzbuđen, pred televizijskim kamerama rekao je: „Je li ovo napad na teroriste? Tako ćemo svi postati
10 Ibid.
11 Čarls V. Kegli ml., Judžin R. Vitkof, Svetska politika trend i transformacija, op. cit., str. 633.
12 Gerhard Staguhn, Knjiga o ratu: zašto ljudi ne mogu živjeti u miru?, Mozaik knjiga, Zagreb,
2007, str. 198.
13 Lloyd Pettiford i David Harding, Terorizam: novi svjetski rat, Mozaik knjiga, Zagreb, 2005,
str. 192–3.
14 „Bush prijeti vetom zbog povlačenja iz Iraka”, Jutarnji list, 4. februar 2007, str. 7.
Mina T. Zirojević
123
teroristi”.15 Emocije ponekad izjednačavaju želju za životom i želju za smrti: „(š)
to nas briga za američko bombardiranje (i svako drugo bombardiranje i ubijanje, op. a.)! Naši ljudi žele umrijeti koliko i Amerikanci živjeti!”16 Ova stravična
izjava možda nam najbolje oslikava užas i očajanje samoubilačkog terorizma kao
najradikalnijeg oblika nasilja. Na primeru bombaša samoubica možemo najbolje
dočarati razloge pribegavanja terorizmu i samim tim naći najoptimalnije načine
za eliminisanje ili bar smanjenje ove pretnje.
Elija Avad (Elia Awaad), direktor odeljenja za mentalno zdravlje u Palestinskom crvenom polumesecu iz Beit Sahura, kaže:
Stravično je to što se događa, no bombaš samoubica djeluje zbog traume
koja se taložila generacijama, u nekim slučajevima od 1948. Mark Juergensmeyer akcije bombaša samoubica smatra sredstvima za „ispravljanje poniženja” svih jako poniženih. „Oni se pridružuju teroristima ne
samo da bi omalovažili svoje neprijatelje, već i zato da za sebe osiguraju
osjećaj moći”, tumači on.17
I Džon Rouz (John Rose) uzroke akcija bombaša samoubica pronalazi u
poniženju, traumi, nemoći: „(b)ombaš samoubojica kadšto je bio doslovno izbjeglica kojemu nije dopušteno vratiti se kući”.18 Prema Džesiki Štern (Jessica Stern),
profil tipičnog palestinskog bombaša samoubice pre druge Intifade i pre napada
11. septembra, čiji je opis dobila od svojih sagovornika — predstavnika Palestinske vlade, izgleda ovako:
Mlad je, često tinejdžer. Mentalno je nezreo. Pod pritiskom je da se zaposli. Ne može pronaći posao. Nema izbora, a nema ni mreže socijalne
sigurnosti koja bi mu pomogla (…) Nema djevojku ili zaručnicu. U slobodne dane nema novaca da bi otišao u diskoteku i udvarao se djevojkama. Nema načina da bilo kako uživa u životu. Život nema značenja,
osim patnje. Brak nije mogućnost — to je skupo i ne bi se mogao brinuti
ni za vlastitu obitelj. Osjeća da je izgubio sve.19
Ovakva kombinacija otuđenja i beznađa, spleta ukupne jadne društvene
stvarnosti i crnih misli mladog čoveka utiru put samoubistvu. Nepravda, siromaštvo i beda, poniženje i uvrede, nemogućnost bilo kakvog napredovanja mladim ljudima umesto nade uliva frustracije i apatiju, zbog kojih im život postaje
prazan, besmislen i bezvredan. Besmisao života, posebno, pojačava i gubitak
voljenih i najbližih članova njihove porodice. Osećaj beznađa i doživljaj apsurda
potiskuju svaki smisao života u budućnosti. Apsurd je rezultat protivrečnosti
15
16
17
18
19
Jean Baudrillard, Duh terorizma, Meandar, Zagreb, 2003, str. 19, 30.
Ibid.
Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, Slovo, Zagreb, 2006, str. 83.
John Rose, Mitovi cionizma, Naklada Ljevak, Zagreb, 2005, str. 19.
Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 79–80.
124
Mina T. Zirojević
između žudnje čoveka za trajnošću i njegovog doživljaja vlastite besperspektivnosti. Ako se, u takvom stanju depresije, nemoći i otuđenja, potencijalni samoubica
nađe u društvu pojedinaca ili organizacija koji ga pripremaju za samoubilačku
terorističku akciju, čuće:
O životu nakon smrti i raju koji ga čeka ako umre za džihad. Objašnjavaju mu da će se, prijavi li se dobrovoljno za samoubilačku akciju,
ime njegove obitelji spominjati s najvećim poštovanjem. Pamtit će ga se
kao shaheeda (mučenika, junaka). Postat će mučenik, a Hamas će njegovoj obitelji dati 5 000 dolara, brašna, šećera, drugih namirnica i odjeće.
Najvažnije, status njegove obitelji značajno će porasti — prema njima će
se odnositi kao prema junacima. Uvjet za sve to: nikom ni riječi. Od kuće
će ga odvesti 48 sati prije akcije tako da nema mogućnosti da se predomisli. Za to će vrijeme napisati svoja oproštajna pisma i potpisati oporuku,
čime se otežava odustajanje.20
Sijed Kurban Husain (Syed Qurban Hussain), otac sedmorice sinova, po
zanimanju je hakim — tradicionalni iscelitelj biljem. Njegov peti sin, oblasni zapovednik u Kašmiru, proveo je dve godine u, „kako to Pakistanci kažu, Kašmiru
pod indijskom okupacijom (…) Ubijen je sa 26 godina”.21 U razgovoru sa Džesikom Štern kazao je:
Danas kad imam sina mučenika, svatko se prema meni odnosi s više
poštovanja. A kad u selu postoji mučenik, to drugu djecu potiče da i
sama krenu tim putem. To potiče duh cijelog sela.22
Često u analizama i medijima dobijamo i suviše pojednostavljeno objašnjenje da je glavni motiv samoubica u terorističkom činu — nagrada statusom
rajskog stanovnika. To, verovatno, može biti samo jedan povod zbog kojeg se
potencijalni samoubica odlučuje na samoubilačku akciju. Obesmišljavanje njegovog života jeste individualno, ali ono nije izolovano već je povezano s posebnim i opštim obesmišljavanjem — poniženjem i dehumanizacijom života njegove
zajednice, „suštinu procesa dehumanizacije čoveka, ljudskih aktivnosti i ljudskih
delatnosti čini upravo proces obesmišljenja ljudskog života”.23
Pogrešno je i mišljenje da je svaki potencijalni samoubica „otpisani” član
zajednice, te da su roditelji i ostali članovi obitelji neizmerno srećni što ga šalju
u sigurnu smrt. Iako neki palestinski roditelji kažu da su srećni što su njihova
deca svoje živote darovala džihadu, palestinski doktori koji se bave duševnim
20 Ibid., str. 80.
21 Ibid., str. 237.
22 Ibid., str. 238.
23 Bogdan Šešić, Čovek, smisao i besmisao: dijalektika smisla i besmisla, Rad, Beograd, 1977,
str. 252.
Mina T. Zirojević
125
zdravljem izveštavaju da neki roditelji traže savet o tome kako sprečiti decu u
nameri da postanu mučenici.24 Napomenimo da islam (Kuran) izričito zabranjuje
samoubistvo (intihar). Još konkretniju potvrdu dobili smo u izvrsnoj studiji holandskog Instituta za međunarodne odnose Cligendael iz Haga koja je objavljena
2007. godine pod naslovom Jihadi terrorists in Europe, their characteristics and
circumstances in which they joined the jihad: an exploratory study. Prema rezultatima studije, od 2001. do 2006. godine teroristi su u Evropi ubili oko 250 ljudi.25
U istom razdoblju identifikovana je 31 aktivnost terorista džihada u Evropi.
U odnosu na geografsko područje delovanja, gotovo sve planirane akcije
ciljale su na Zapadnu Evropu. Prema kriterijumu aktivnosti analiziranih terorističkih mreža, u Velikoj Britaniji aktivno je 12 mreža, u Holandiji 7, u Francuskoj
4, u Španiji 3 i u Belgiji 3.26 Opšte je pravilo da se članovi mreža regrutuju u istom
mestu i zemlji u kojoj žive. Trinaest terorističkih mreža potiče iz arapskog govornog područja, najviše iz Severne Afrike i to iz Alžira i Maroka. Reč je o prvoj,
drugoj ili čak trećoj generaciji imigranata koji pripadaju srednjoj društvenoj klasi
i stari su između 20 i 30 godina. Više od tri četvrtine pripadnika ovih terorističkih mreža ne nalaze se u krivičnim evidencijama. Upoređujući razlike između
mreža i njihovih članova može se utvrditi kako su te razlike znatno veće među
mrežama, nego među njihovim članstvom. U odnosu na bračni status, u celom
analiziranom uzorku jednako su zastupljeni oženjeni, neoženjeni i razvedeni.
Analiza verskog aspekta pokazuje da u svakoj od mreža postoji očigledan porast
verske predanosti pre i u vreme stvaranja mreže, te da su članovi tada dosta religiozniji, nego što su to bili u detinjstvu. Što se tiče mesta osnivanja mreža, većinu
su ih osnovali sami članovi i to u zemljama njihovog prebivališta, iako se u nekim
slučajevima proces radikalizacije i regrutovanja dogodio spolja. Pojedine osobe
bile su regrutovane u drugim zemljama (Grafički prikaz 1).
Sprovedena analiza pokazuje da je reč o vrlo efikasnim terorističkim mrežama, te da ih je najviše aktivno u Velikoj Britaniji, gde je takođe regrutovan i
najveći broj terorista. Postavlja se pitanje zašto. Razloge mnogi analitičari objašnjavaju partnerstvom Velike Britanije sa „omraženim” SAD, ali bi se dodatni
razlozi mogli tražiti u razmatranju drugih aspekata: politikoloških, socijalnih,
ideoloških, pravnih i brojnih drugih.
24 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 83.
25 U studiji se negiraju tradicionalna objašnjenja da faktori kao što su siromaštvo, trauma, bes,
ludilo ili ignorisanje vode ljude u terorizam. Umesto toga objašnjava se ključna uloga socijalnih
mreža u transformaciji socijalno izolovanih pojedinaca u fanatične mudžahedine. Jihadi terrorists in Europe, their characteristics and circumstances in which they joined the jihad: an exploratory study, Cligendael Security Paper 2, Cligendael Security and Conflict Programme (CSCP),
December 2006, www.cligendael.nl.
26 Pod pojmom mreže može se podrazumevati jedna osoba, ili, kao što je to bio slučaj bombaških napada u Madridu, više od 30 osoba. Neke od mreža odgovorne su za više terorističkih
napada.
126
Mina T. Zirojević
Od 242 pripadnika terorističkih mreža, 237 su žene. Interesantan je podatak, da je 211 osoba, za koje se u studiji instituta Cligendael iz 2007. godine navode
podaci o prebivalištu, živelo samo u okviru Evrope. Unutar celokupnog broja od
242 osobe njih 50 povezano je rodbinskim vezama. Ovaj podatak jasno pokazuje da rodbinska povezanost nije jedan od odlučujućih činjenica kod donošenja
odluke o pristupanju terorističkoj mreži, jer iznosi samo dvadesetak posto ukupnog uzorka, već da je odluka o pristupanju terorističkoj mreži kod 80 posto terorista vezana uz širi socijalni kontekst. Dalja analiza dostupnih podataka pokazuje
kako 96 posto terorista iz analiziranog uzorka živi u Evropi, što govori o tome
da je Evropa takav socijalni kontekst koji generiše terorizam iz različitih razloga.
Zanimljivo bi bilo da smo pronašli ovakvu studiju rađenu na teritoriji SAD.
Potvrdu ranije iznesenih teza daje druga studija u kojoj su prikazani rezultati
istraživanja Marka Sejgmena (Marc Sageman).27 Uporednom analizom rezultata
istraživanja do kojih su došli Sejgmen i Baker (Edwin Bakker) utvrdili smo kako su
obojica uočila zajedničke crte u društvenom statusu i zanimanjima pripadnika terorističkih mreža među magrebskim Arapima. Interesantan je podatak da su obojica
došla do gotovo identičnih rezultata u odnosu na prosečnu starost članova terorističkih mreža — prosek godina Sejgmenove grupe je 27,7 godina, a Bakerove 27,3 godine.
Analizom rezultata sprovedenih istraživanja utvrđeno je kako nema standardnih
terorista džihada, iako postoje neke zajedničke crte među pripadnicima pojedinih
mreža. Ono što Baker navodi kao značajnu razliku, a što je nama u ovome istraživanju posebno zanimljivo, jeste mesto gde su se teroristi priključili svojim mrežama.
Za razliku od Sejgmenovih globalnih mudžahedina salafista, Baker je utvrdio da
su teroristi koje je on istraživao to postali u zemljama svog boravka, tj. u Evropi.
Broj terorističkih napada počinjenih u Evropskoj uniji od 2006. godine uverljivo pokazuje razmere ugroženosti Unije ovim problemom. Tokom 2006. godine u
Evropskoj uniji je izvedeno ukupno 498 terorističkih napada.28 Iste je godine uhapšeno ukupno 706 osumnjičenih terorista u 15 država članica. Analiza dostupnih
podataka za 2006. godinu pokazuje da najviše terorističkih mreža džihada postoji
upravo u zemljama koje su tokom iste godine najviše bile ugrožene problemima
unutrašnjeg terorizma. To se u prvom redu odnosi na: Francusku, Španiju i Veliku
Britaniju. Isto se odnosi i na mesto regrutovanja terorista-pripadnika međunarodnih terorističkih mreža. Najveći broj terorista džihada u Evropi regrutovao se
takođe u onim zemljama Unije koje su najviše bile ugrožene napadima unutrašnjih terorističkih grupa (Velika Britanija i Španija). Osumnjičeni i umešani u osujećene terorističke planove u Velikoj Britaniji i Danskoj rođeni su, ili su odrasli,
27 Marc Sageman, Understanding Terror Networks, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 2004.
28 Pogledati: www.europol.europa.eu/publications/EU_Terrorism_Situation_and_Trend_
Report_TESAT2007.pdf, 2007.
Mina T. Zirojević
127
u zemljama članicama Evropske unije. Time se i praktično potvrđuju rezultati
istraživanja Edvina Bakera po kojima je u Evropskoj uniji aktivan velik broj terorističkih mreža džihada koje svojim napadima najviše ciljaju upravo na Evropsku uniju, čiji su stanovnici mnogi od njih, ili su se u njoj rodili i odrasli. U oba
ranije navedena slučaja bili su umešani obraćeni koji su radikalizovani u Evropi.
Grafički prikaz 1: Udeo terorističkih mreža džihada po zemljama EU29
Grafički prikaz 2: Udeo regrutovanih terorista džihada po mestu
regrutovanja u Evropi (u poređenju sa podacima za Avganistan)30
29 Izvor podataka za izradu ovog prikaza je pomenuta studija Edvina Bakera od 2007. godine.
30 Ibid.
128
Mina T. Zirojević
Realistična procena mogućnosti za eliminaciju pretnji
Čovjeku nanosi nepravde,
uskrati mu sve mogućnosti nadoknade ili olakšanja položaja,
prognaj ga ako se potuži,
začepi mu usta ako digne glas,
raspali ga po licu bude li se opirao,
pa će na koncu početi napadati nožem i bombama.
Džordž Kenan31
Siromašne države izvoznice su zločina, izbeglica i sveopšteg nezadovoljstva njihovih građana. U izbegličkim logorima vladaju siromaštvo, beda, glad,
bolesti, frustracije, beznađe i ekstremizam. Stoga se terorizam nemoćnih i siromašnih ne iskorenjuje terorističkim sredstvima i metodama — oružanom agresijom i okupacijom, potčinjavanjem i dominacijom. Naprotiv, iskustvo pokazuje
da nasilje podstiče novo nasilje. Terorizam nemoćnih i siromašnih ne iskorenjuje
se ni novim svetskim „dugim ratom” (War without End).32 Etički prihvatljiv izbor
borbe protiv terorizma jeste izbor samo moralno dopuštenim sredstvima. Pritom
se postavlja pitanje etičko prihvatljivog kriterijuma izbora moralno dopuštenih
sredstava i ko ga određuje. Neizbežne su primerene dimenzije upotrebe moći u
okolnostima borbe protiv terorizma. Međutim, ne smemo zaboraviti da moć bez
pravde vodi u nasilje i tiraniju, a pravde bez moći nema. Ius ex injuria non oritur
— pravda se ne temelji na nepravdi — glasi jedna latinska izreka, a društvo koje ne
štiti vladavinu prava postaje društvo bezakonja. Prevladavanje terorizma moguće
je promenom ove politike koja nije suprotna istinskim demokratskim vrednostima, osudom i podsticanjem osude ekstremističkih tumačenja religija, recepcijom i podsticanjem svetskog etosa, bez obzira na rasnu, nacionalnu, kulturnu
i religijsku pripadnost, pospešivanjem dijaloga među sukobljenim stranama, te
prevladavanjem siromaštva.33
Kao što piše Džesika Štern, „(t)rebamo priznati da neke od vrijednosti po
kojima su Amerikanci (ali i zapadne zemlje, prim. aut.) poznati i izvoze ih u svijet, uključuju neumorni konzumerizam, atomizirano društvo, interpretaciju slobode bez pravila i odgovornosti, te glorifikaciju vulgarnosti i nasilja na filmu i u
31 Lloyd Pettiford i David Harding, Terorizam: novi svjetski rat, op. cit., str. 19.
32 Doktrina „dugog rata” je termin Bušove administracije iz 2006. godine, ujedno i naslov
knjige Majkla Klarea: Michael T. Klare, War without End, Alfred A. Knopf, New York, 1972.
33 „Projekt svjetskog etosa (Küng), programsko stajalište, označava tri ključne teze: 1) nema
preživljavanja bez svjetskog etosa; 2) nema svjetskog mira bez religijskog mira; 3) nema religijskog mira bez religijskog dijaloga” (Ivan Cifrić, Moderno društvo i svjetski etos: perspektive
čovjekova nasljeđa, Hrvatsko sociološko društvo i Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u
Zagrebu, Zagreb, 2000, str. 86).
Mina T. Zirojević
129
glazbi”.34 Osuda širenja takvih vrednosti, ne samo u okviru arapskog svijeta, razumljiva je, ali ne i osuda oružanim nasiljem. Postoji li realna pretpostavka za razgovor sukobljenih strana čija je isključivost utemeljena na osvetničkim ciljevima
jednake ili veće smrti? Postoji. Kada je reč o politici, rešenje sukoba između državnog terorizma i terorizma samoubica jeste u pronalaženju političkoga (Urlih Bek).
Prema Beku (Ulrich Beck), „(p)olitika koja pravila ne samo provodi nego ih i mijenja, politika koja nije samo politika političarâ, nego i politika društva, ne samo
politika sile (…) nego i politika oblikovanja, umijeće politike. To se može pokazati
na svim razinama, u svim temama, posebno u vanjskoj i vojnoj politici”.35
Dijalog, u pronalaženju političkog rešenja, među sukobljenim stranama
podrazumeva jezik kao sredstvo komunikacije kao i samu komunikaciju između
ljudi. Uslov za to jeste i stanje ataraksije — stanje duševnog mira kao ideala
mudrih ljudi. Ataraksija je kod stoika ideal mudraca koji to stanje ostvaruju kad
se uzdignu iznad svih afekata. U razgovorima međutim dolazi do interakcije u
kojoj se iskazuju različiti pojedinačni, grupni, grupni–politički, državni, kulturni
i drugi interesi. Ranije se prednost davala procesima konsenzusnog sporazumevanja, a zapostavljali su se konfliktni procesi. Sada prema Francu Vregu (France
Vreg), paradigma nove komunikacijske interakcije „(…) temelji se na pretpostavci
da je komuniciranje oblik strateške interakcije koja sadrži dva protivrečna procesa: proces približavanja, konjunkciju dviju ličnosti, dvaju identiteta kao i proces udaljavanja, disjunkciju dviju ličnosti, odnosno čuvanje identiteta, vlastitog
interesa i nadmoći”.36
U interkulturalnoj komunikaciji reč je o „’susretanju’ kultura s različitom
povijesnom i kulturnom tradicijom, s različitim oblicima civilizacija i stupnjevima socioekonomske i tehnološke razvijenosti”.37 Svakodnevna stvarnost pokazuje nam da, najčešće, nije reč o mirnom susretu kultura, nego o „suočavanju”,
„udaljavanju” i „sudaru” dve ili više kultura, dve ili više ličnosti, dve ili više nacionalnih, verskih, ideoloških identiteta. „Interkulturno komuniciranje je”, podseća
Vreg, „sposobnost, kretanja kroz kulturne prepreke”.38 Čovek zapadne kulture
često iskazuje svojevrsni kulturalni narcizam i ne pokazuje dovoljan interes za
upoznavanjem sa vrednostima drugih kultura. Naprotiv, on često nekritički prihvata doktrinu o „sukobu civilizacija” podelu svetske populacije, recimo Samjuela Hantingtona (Samuel Huntington), na „zapadni”, „islamski”, „hinduistički”,
„budistički” svet ili Hegelovu (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) na „istorijske” i
34 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 308.
35 Ulrich Beck, Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refleksivne modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001, str. 25.
36 France Vreg, Humana komunikologija: etološki vidici komuniciranja, ponašanja, djelovanja
i opstanka živih bića, Nonacom i Hrvatsko komunikološko društvo, Zagreb, 1998, str.18.
37 Ibid., str. 81.
38 Ibid., str. 83.
130
Mina T. Zirojević
„neistorijske” narode. Pluralizam kultura, jezika i prava na dostojanstven život,
nužne su pretpostavke pravde i istine. A borba za istinu i pravdu jeste i konkretno
preuzimanje odgovornosti. Prema teoriji socijalne komunikacije Jirgena Habermasa (Jürgen Habermas), „istina se oblikuje kao suglasje (konsenzus) u jednome
univerzalnom razgovoru koji je, dakako, ’lišen moći’”.39
Socijalni dodiri, u svakom pa i u interkulturnoj komunikaciji, utiču na
izgradnju poverenja, na prevladavanje predrasuda i suzbijaju agresivnost. Ignorisanje pravde, objektivne istine, tolerancije, dijaloga, pristanak je na isključivost
i sukob, na stabilnu ravnotežu terorizama, radikalnom destrukcijom i osvetom
jednakom ili većom smrti — pristanak na pročišćenje sveta terorom, na „pobede”
koje nikome ne donose dobro. Takve pobede morale bi da posrame pobednike,
posebno što konačna pobeda nije moguća ni za jednu stranu.
Bibliografija
Baudrillard, Jean, Duh terorizma, Meandar, Zagreb, 2003.
Baudrillard, Jean, Power inferno, Meandar, Zagreb, 2003.
Beck, Ulrich, Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refleksivne modernizacije,
Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.
Chomsky, Noam, Moć i teror, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003.
Cifrić, Ivan, Moderno društvo i svjetski etos: perspektive čovjekova nasljeđa, Hrvatsko sociološko društvo i Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu,
Zagreb, 2000.
Habermas, Jürgen, Filozofski diskurs moderne, Globus, Zagreb, 1998.
Kegli ml., Čarls V. i Vitkof, Judžin R., Svetska politika: trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska akademija, Beograd, 2004.
Maalouf, Amin, U ime identiteta: nasilje i potreba za pripadnošću, Prometej,
Zagreb, 2002.
Pettiford, Lloyd i Harding, David, Terorizam: novi svjetski rat, Mozaik knjiga,
Zagreb, 2005.
Rose, John, Mitovi cionizma, Naklada Ljevak, Zagreb, 2005.
39 Alois Halder, Filozofijski rječnik, Naklada Jurčić, Zagreb, 2002, str. 132.
Mina T. Zirojević
131
Sen, Amartya, Identitet i nasilje: iluzija sudbine, Masmedia, Zagreb, 2007.
Staguhn, Gerhard, Knjiga o ratu: zašto ljudi ne mogu živjeti u miru?, Mozaik
knjiga, Zagreb, 2007.
Stern, Jessica, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, Slovo, Zagreb,
2006.
Šešić, Bogdan, Čovek, smisao i besmisao: dijalektika smisla i besmisla, Rad, Beograd, 1977.
Vreg, France, Humana komunikologija: etološki vidici komuniciranja, ponašanja,
djelovanja i opstanka živih bića, Nonacom i Hrvatsko komunikološko društvo,
Zagreb, 1998.
Zinn, Howard, Terorizam i rat, Prometej, Zagreb, 2003.
FIGHT AGAINST TERRORISM
Nowadays, after the September 11 attacks on New York and Washington,
the use of the words “war”, and „war on teror“, seems to be omnipresent in
political declarations, in the world media, and even in the writings of some
legal commentators, when referring to the unilateral use of force by some
states. Terrorism thus potentially pertains not only to terrorist organizations
(e.g. Al-Qaida) and their members, but also to states “accused” of supporting
terrorism. However, in contemporary international law there is no legal
basis for the unilateral use of force, except in self-defense. In this article the
author addresses the reasons of terorism, especially suicidial terrorism, as
well as measures undertaken by the international community and national
legislation in anti-terrorism policy.
Key words: terrorism, financing of terrorism, globalisation, war on terror,
vengeful policy.
UDK: 343.9.02:316.774
Godina IV, broj 2, 2010, str. 132–149
Izvorni naučni rad
April 2010.
MORALNA PANIKA
I ORGANIZOVANI KRIMINAL
Srđan Korać ∗
Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
APSTRAKT
Rad analizira kako se opažanje fenomena organizovanog kriminala u
kontekstu postojanja pretnje po ličnu bezbednost i zajedničke vrednosti
menja u međudejstvu sa medijima, državnim institucijama i ostalim akterima demokratskog političkog procesa. Raznorodnost i brojnost novih
bezbednosnih pretnji stvara pometnju kod građana u pokušaju da ocene
koje opasnosti jesu objektivne i da na osnovu toga postave zahteve državnim institucijama za njihovo otklanjanje iz socijalnog okruženja. Budući
da iz ugla pojedinca i njegove bezbednosti nije važno da li je neka pretnja
objektivna već da li je on opaža kao realnu, cilj analize jeste utvrđivanje
dinamike oblikovanja opažanja pretnje organizovanog kriminala po bezbednost posredstvom sociološkog koncepta moralne panike. Autor takođe
posvećuje pažnju i istraživačkoj upotrebnoj vrednosti koncepta moralne
panike za objašnjavanje reakcije javnosti na društveni problem organizovanog kriminala.
Ključne reči: moralna panika, organizovani kriminal, ljudska bezbednost,
mediji, javnost, institucije, kontrolna politika.
Sudeći prema senzacionalističkim naslovima priloga u štampanim i elektronskim medijima, te apokaliptičnom diskursu sadržanom u proizvodima
masovne kulture, živimo u društvu koje obiluje opasnostima odnosno pretnjama
∗
[email protected]
Srđan Korać
133
po bezbednost pojedinaca i socijalnih grupa. Pretnje proističu iz narušene prirodne ravnoteže ili su prouzrokovane ljudskim delanjem i krahom moralnih
vrednosti. Globalno zagrevanje, zemljotresi, cunami, vulkanske erupcije, poplave,
uragani, svinjski grip, HIV, nekontrolisano širenje nuklearnog materijala, ilegalni
imigranti, terorizam, organizovani kriminal, korupcija itd. — jesu popularne
teme koje iznova, dan za danom, cirkulišu u medijskom prostoru i, oblikovanjem javnog mnjenja, utiču na opažanje pojedinaca o stepenu ugroženosti bezbednosti. Uporedo sa medijskim „spinovanjem”, jačanje represivnih funkcija i
ovlašćenja kao institucionalni odgovor savremene demokratski ustrojene države
na raznorodnost bezbednosnih pretnji, doveo je do sekuritizacije javnih politika.1
Dramatično predstavljanje pojedinih društvenih problema i naglašavanje navodne
ugroženosti zajedničkih vrednosti otvorilo je prostor primeni ekstremnih mera i,
u krajnjem ishodu, mešanju organa vlasti u područje neprikosnovene privatnosti građana. Utoliko je značajno preispitati promenu sadržine pojma bezbednosti
koja je utrla put sekuritizaciji javnih politika.
Bezbednost se najsažetije može odrediti kao „odsustvo pretnji usvojenim
vrednostima”, kako je to učinio Arnold Volfers (Arnold Wolfers), ili kao „mala
verovatnoća nanošenja štete usvojenim vrednostima”, kako je prethodnu definiciju preformulisao Dejvid Boldvin (David A. Baldwin).2 Uporedo sa povećanjem
interesovanja akademske zajednice i organa javne vlasti za fenomen organizovanog kriminala sredinom devedesetih godina dvadesetog veka odigrala se promena
u shvatanju sadržine vrednosnog elementa obuhvaćenog pojmom bezbednosti.
U središtu tradicionalnog koncepta bezbednosti nalazi se zaštita nacionalne
države i osnovnih atributa njene suverenosti prvenstveno vojnim sredstvima,
razradom mehanizama spoljne i odbrambene politike kako bi se sprečili i izbegli
sukobi sa drugim državama i izvojevala pobeda — ako do sukoba ipak dođe. Novi
koncept — koncept ljudske bezbednosti, ne osporava značaj nacionalne države
već naglašava jednaku važnost zaštite ljudi, njihovih zajednica i životnog okruženja. Bezbednosne pretnje više ne potiču samo od drugih država, nego i od
raznovrsnih prirodnih i društvenih procesa i pojava koje prevazilaze nacionalne
granice. Koncept ljudske bezbednosti prvi put se pojavljuje u Izveštaju o ljudskom razvoju Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavljenom 1994.
godine, gde su kao njegove glavne karakteristike navedeni univerzalnost, međuzavisnost sastavnih elemenata, naglasak na politici prevencije i antropocentričnost.3 Usledila je potom višegodišnja akademska rasprava o mogućim pravcima
sužavanja prvobitnog koncepta, čija širina i obuhvatnost predstavljaju značajno
1 Opširnije o sekuritizaciji i njenim posledicama u: Aleksandar Fatić, Uloga kazne u savremenoj poliarhičnoj demokratiji, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2010.
2 David A. Baldwin, “The concept of security”, Review of International Studies, Vol. 23, 1997, p. 13.
3 “Human Development Report 1994”, UNDP, 1994, http://hdr.undp.org/en/media/hdr_1994_
en.pdf.
134
Srđan Korać
ograničenje za analitičke potrebe — bez rezultata. Primera radi, Horhe Nef (Jorge
Nef) ljudsku bezbednost sagledao je kao sistem sačinjen od pet, na brojne načine
međusobno povezanih podsistema — životne sredine, privrede, društva, političke
zajednice i kulture.4 Džordž Meklin (George MacLean) pomenutim pojmom obuhvata bezbednost pojedinca u neposrednom okruženju, zajednici sa drugima i
životnoj sredini, u vidu pristupa elementarnim životnim potrebama i lične sigurnosti od: kršenja osnovnih ljudskih i kolektivnih prava, epidemija, nasilja, prinudne migracije, političke korupcije, kriminala, terorizma, prekomerne upotrebe
prirodnih resursa i zagađenja.5
Valjana analiza bezbednosnih pretnji pretpostavlja razlikovanje između
objektivne i subjektivne dimenzije bezbednosti, kojim se naglašava neophodnost
opreznog istraživačkog pristupa u proceni da li je neka pretnja stvarna ili su je
politički odlučioci precenili/potcenili u zavisnosti od konteksta osmišljavanja i
sprovođenja javne politike i proklamovanih interesa i ciljeva.6 Koncept bezbednosti primenjen u konkretnom slučaju zapravo nikada ne predstavlja odgovor
na objektivne društvene okolnosti, već je proizvod političkih i saznajnih izbora
kojima se određuje njegova sadržina.7 Zbog toga ni teoretičari nisu saglasni u
sagledavanju kvantitativnog elementa pojma bezbednosti odnosno mogućnosti stepenovanja bezbednosti. Premda se čini da ideja bezbednosti sâma po sebi
podrazumeva da je nešto ili bezbedno ili nije bezbedno, u praksi je skoro nemoguće postići da neka vrednost bude apsolutno bezbedna od ugrožavanja.8
Široko poimanje bezbednosti prati dugačak spisak novih pretnji, koje se u
zavisnosti od okolnosti smenjuju na dnevnom redu koje akteri — državne institucije, političke stranke, interesne grupe i organizacije građanskog društva —
postavljaju u okviru političkog procesa. Efikasno suprotstavljanje delovanju grupa
organizovanog kriminala predstavlja jedno od prioritetnih pitanja javne politike u oblasti očuvanja ljudske bezbednosti, jednako u razvijenim i tranzicionim
zemljama. Posmatrano sa stanovišta prirodne egzistencijalne potrebe za očuvanjem bezbednosti nije važno da li je organizovani kriminal objektivna pretnja,
već da li ga pojedinac opaža kao realnu opasnost po osnovne vrednosti. Zbog toga
će analiza u ovom radu biti usmerena na utvrđivanje osnovnih obeležja međudejstva vlasti, medija i građana u kontekstu oblikovanja opažanja pretnje organizovanog kriminala po ljudsku bezbednost. Kao analitičko oruđe poslužiće sociološki
4 Gary King and Christopher J. L. Murray, “Rethinking Human Security”, Political Science
Quarterly, Vol. 116, No. 4, 2001–2, p. 591.
5 Ibid.
6 Arnold Wolfers, “‘National Security’ as an Ambiguous Symbol”, Political Science Quarterly,
Vol. 67, December 1952, p. 485.
7 Keith Krause and Michael C. Williams, “Broadening the Agenda of Security Studies: Politics
and Methods”, Mershon International Studies Review, Vol. 40, No. 2, October 1996, p. 234.
8 David A. Baldwin, “The concept of security”, op. cit., pp. 14–5.
Srđan Korać
135
koncepti moralne panike i društva rizika, ali uz kritičko preispitivanje koji koncept je podesniji za objašnjavanje percepcije bezbednosnih pretnji i kolektivnih
akcija članova jedne društvene zajednice.
Preteče moralne panike
Preovlađujući osećaj opšte ugroženosti podstakao je pojedine teoretičare da
moderno doba nazovu dobom moralne panike (Kenet Tompson) ili da tvrde da
je moralna panika sve vreme i svuda oko nas (Čes Kričer).9 Čini se da svaki fenomen danas može da izazove moralnu paniku — rejv žurke, nasilje na televiziji i
filmu, genetski modifikovana hrana, bolest ludih krava, svinjski i ptičji grip, seksualno prenosive bolesti, internet pedofilija, pasivno pušenje, kompjuterske igre
itd. — stoga smo svi u panici od nečega. Ukratko, pojam moralne panike označava socijalni fenomen preterane reakcije medija, policije, drugih državnih institucija ili šire javnosti na delovanje pojedinaca ili društvenih grupa, koje može,
samo po sebi, biti trivijalne prirode, ali se opaža kao realan društveni problem i
ozbiljna pretnja osnovnim vrednostima jedne zajednice.
Mada jeste neposredan proizvod jakog uticaja medija na formiranje javnog
mnjenja, moralna panika se može pronaći i u vremenima davno pre nastanka
štampe i televizije. Primera radi, manija progona veštica, koja je tokom šesnaestog
i sedamnaestog stoleća zahvatila delove Evrope i SAD, može se smatrati pretečom savremenog fenomena moralne panike. Najopsežniji lov na veštice, posmatrano na evropskom nivou, sproveden je između 1645. i 1647. godine u Engleskoj,
a predvodio ga je advokat Metju Hopkins (Mathew Hopkins) — samoproklamovani državni progonitelj veštica. Veštičarenje je smatrano antihrišćanskim delovanjem pogubnim po zajedničke vrednosti, pa su lokalne vlasti i anglikanska
crkva organizovali lov na veštice, sa krajnjim ishodom u vidu hiljada optuženih,
saslušavanih, mučenih i pogubljenih osoba — skoro isključivo žena.10 Sličan slučaj
moralne panike odigrao se u Srbiji 1725. i 1732. godine, a zabeležen je u zvaničnim dokumentima Habzburške monarhije i o njemu je izveštavano širom Evrope,
kada su meštani dva sela u Pomoravlju prijavili ubistva koja su navodno počinili
povampireni pokojnici.
Moralna panika postojala je i u viktorijansko doba britanske istorije, kada je
tokom pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog veka u stanovništvu bio raširen
strah od novog vida uličnog kriminala, tzv. garotiranja (garroting) — pljačkanja
davljenjem i onesvešćivanjem žrtve. Panika je rezultirala uvođenjem posebnih
9 Kenet Tompson, Moralna panika, Klio, Beograd, 2003, str. 9; Chas Critcher (ed.), Moral
Panics and the Media, Open University Press, Berkshire, 2006, p. 3.
10 Ian Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the Media, Routledge, London and New
York, 2009, pp. 54–6.
136
Srđan Korać
propisa i strožih kazni, a procvetale su i firme koje su nudile usluge obezbeđenja.
U prvoj polovini dvadesetog veka poznati su talasi moralne panike u pojedinim
delovima SAD kao odgovor na pojavu radija i automobila, gde su ovi izumi osuđivani kao izvori nemoralnog ponašanja.11
Razvoj pojma moralne panike
Prvi izveštaj o savremenom fenomenu moralne panike objavio je 1971.
godine britanski sociolog Džok Jang (Jock Young), a povod je bio statistički zabeležen porast upotrebe narkotika među omladinom. Jang je ukazao na spiralni efekat međudejstva medija, javnog mnjenja, interesnih grupa i državnih institucija
koji je doveo do pojave moralne panike.12 Takođe, britanski sociolog ukazao je
na problem koji nastaje usled stereotipnog prikazivanja devijantnog ponašanja u
medijima.13 Kako stereotipi jesu iskrivljene predstave i proističu iz jednodimenzionalnog saznanja devijantnih obrazaca ponašanja, onda ni društvena reakcija
pobuđena izmišljenim stereotipima, umesto tačnim podacima i pouzdanom znanju, ne može biti racionalno utemeljena i usmerena na zaštitu opšteg dobra.
Stenli Koen (Stanley Cohen) prvi je sistematično uveo koncept moralne
panike u sociologiju 1972. godine, kada je objavio studiju o potkulturama modsa
i rokera u Velikoj Britaniji, podstaknutu učestalim izveštavanjem medija o njihovom asocijalnom ponašanju tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Preterano pridavanje značaja tučama modsa i rokera Koen je pripisao činjenici da ih
je javnost opažala kao simbole štetnog uticaja američkog hedonizma na domaću
omladinu, koja je time odbacila tradicionalne britanske vrednosti trezvenosti i
marljivosti.14 Procesualni model rasta devijantnosti ponašanja koji je razvio Koen
prikazuje kako neki događaj ili društvena akcija stvaraju moralnu paniku. Prvo
mediji u želji da osvoje veću publiku preuveličavaju problem devijantnog ponašanja ili životnog stila proisteklog iz pokušaja mladih da razreše svoj strukturni
položaj. Potom institucije sistema reaguju pojačanim kontrolnim i represivnim
merama posredstvom policije i pravosuđa, što dalje podstiče devijantno ponašanje. Na to političari iniciraju usvajanje novih, represivnijih propisa legitimizovanih podrškom lokalnih građanskih grupa, spontano stvorenih u ugroženim
tačkama susreta sa akterima asocijalnog ponašanja, koje zahtevaju hitno rešavanje
11 Na primer, vođstvo malih protestantskih zajednica automobil je nazivalo javnom kućom na
točkovima.
12 Detaljnije o Jangovom istraživanju u: Ian Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the
Media, op. cit., pp. 45–7.
13 Devijantnost je nepostupanje prema datom skupu normi koje prihvata značajan broj članova jedne zajednice ili društvo kao celina (Entoni Gidens, Sociologija, CID, Podgorica, 2001,
str. 125).
14 Opširno o Koenovoj studiji videti u: Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 41–53; Ian
Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the Media, op. cit., pp. 41–5.
Srđan Korać
137
nastalog društvenog problema, a što dalje oblikuje javno mnjenje i mobiliše celokupnu političku zajednicu.
Na tragu opisanog Koenovog modela moguće je kao osnovne elemente definicije moralne panike izvući sledeće stavove: 1) opažanje postojanja pretnje vrednostima ili interesima zajednice; 2) pretnju mediji interpretiraju i posreduju na
način razumljiv široj javnosti; 3) nagli porast zabrinutosti javnosti; 4) reakcija
državnih institucija ili onih koji utiču na oblikovanje javnog mnjenja; i 5) panika
iščezava iz javnog diskursa i prelazi u kolektivno pamćenje ili proizvodi društvene
promene. Moralna panika uvek podrazumeva da je pretnja upućena temeljnim
vrednostima oko kojih postoji konsenzus u jednom društvu, a veća je verovatnoća
da će zajednica biti ranjivija na pretnju u kriznim i burnim razdobljima krupnih
društvenih promena, kada su ljudi pod ogromnim stresom. Doduše, moralna
panika se može pojaviti i kada nema primetnog porasta stresa, te okolnosti koje
pogoduju njenom nastanku nikako ne treba svoditi na fiziološke činioce.15 Ipak,
među teoretičarima postoji saglasnost da se moralna panika najčešće pojavljuje u
okolnostima zabrinutosti nesrazmerno velike u odnosu na objektivnost navodne
pretnje, povećanog neprijateljstva prema grupi koja se devijantno ponaša, te da
nastaje iznenada i traje kratko.
Stjuart Hol (Stuart Hall) je prateći i dalje razvijajući Koenov model istražio paniku stvorenu tokom sedamdesetih godina minulog stoleća oko kradljivaca
afričkog porekla koji su nasilno otimali tašne na britanskim ulicama i uneli veliki
stepen nesigurnosti među građanstvo. Hola je zanimalo da otkrije zašto je britansko društvo tako oštro reagovalo u ovom slučaju moralne panike, a objašnjenje je našao u tome da je medijsko izveštavanje o razbojništvima jasno pokazalo
osećaj društvene nemoći, zabrinutost za slom porodice kao institucije i svest o
moralnom padu. U osvrtu na politički aspekt, Hol primenjuje Gramšijev (Antonio Gramsci) koncept hegemonije, pa rađanje „društva zakona i reda” sedamdesetih godina u Velikoj Britaniji tumači kao izraz nesposobnosti države da osvoji
srca i umove članova zajednice, oličene u sve otvorenijoj upotrebi poluga moći
kako bi kontrolisala pojedine segmente društva.16
Tokom devedesetih godina u SAD, moralna panika je u okviru konstrukcionističkog pristupa u sociologiji sagledana kao društveni problem koji je kolektivno identifikovan i definisan kao takav, odnosno problem predstavlja misaoni
konstrukt pre nego objektivnu stvarnost. Na primer, narkomani su devijantni
zato što njihovo ponašanje ostali članovi društva, a posebno oni na vlasti, označavaju kao devijantno. Prema Filipu Dženkinsu (Philip Jenkins) nije moguće definisati neki društveni problem na objektivan način bez upliva vrednosti koje nosimo
15 Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 17.
16 Stuart Waiton, The Politics of Antisocial Behavior: Amoral Panics, Routledge, New York and
London, 2008, pp. 107–8.
138
Srđan Korać
u sebi, jer sam govor o „problemu” implikuje da postoji rešenje, te da je potrebno
i poželjno da dođe do neke promene. Ipak, potpravac kontekstualnih konstrukcionista u svojim istraživanjima kritički ispituje činjenice i statističke podatke, te
stavove i iskaze žrtava, interesnih grupa, društvenih pokreta, stručnjaka i političara.
Kako je pristup sociološkog konstrukcionizma pretio da izjednači pojam
moralne panike sa pojmom društvenog problema, dalja akademska razmatranja naglasila su zašto ipak treba razlikovati navedene kategorije. Erih Gud (Erich
Goode) i Nahman Ben-Jehuda (Nachman Ben-Yehuda) naveli su u studiji objavljenoj 1994. godine pet merila koja moralnu paniku razdvajaju od socijalnog problema: 1) kod moralne panike neophodno je da postoji povišen nivo zabrinutosti
za ponašanje određene socijalne grupe i posledice tog ponašanja; 2) zabrinutost
vodi povećanom stepenu odbojnosti prema toj grupi; 3) zabrinutost i odbojnost
moraju se spojiti sa određenim nivoom saglasnosti čitavog društva da ponašanje
te grupe predstavlja realnu i ozbiljnu pretnju; 4) kod moralne panike se na ponašanje reaguje nesrazmerno; i 5) sama priroda moralne panike nestalna je — ona
poput erupcije izbija brzo i naglo se sleže.17 Razdvajanje dvaju pojmova posebno
je postalo značajno nakon početka javnog govora o HIV-u, kada su talasi moralne
panike postali sve češći i, sveobuhvatnošću potencijalne viktimizacije, postali
trajni uzročnik visokog nivoa društvene zebnje. Uprkos stalnom rastu društvene
zebnje, slabljenje osećaja privrženosti osnovnim vrednostima zajednice uticalo je
na građane da sve teže oko sebe prepoznaju i definišu društvene probleme.18 Čini
se da u postmodernom dobu događaji i fenomeni u području socijalnih odnosa
moraju da budu ekstremni, ili da se o njima priča jezikom krajnosti, da bi uopšte
bili primećeni i označeni kao društveni problemi.
Moralna panika zbog organizovanog kriminala
Akademska razmatranja moralne panike iz prve dekade dvadeset prvog
veka usredsređuju pažnju na strukturne probleme sa kojima se suočavaju mladi
naraštaji u postindustrijskim društvima, gde se usled nepovoljnih ekonomskih
okolnosti produbljuje jaz između imućnih i siromašnih slojeva. Strukturni problemi jedan su od važnih činilaca reprodukovanja devijantnog ponašanja koje
pogoduje opstanku i širenju mreža organizovanog kriminala. Teoretičari iz različitih disciplina u okviru korpusa društvenih nauka i stručnjaci za javnu politiku u SAD, tokom poslednjih nekoliko godina, upozoravaju na znake nastanka
i konsolidacije crne „potklase”, zarobljene u segregisanim getoima nastalim u
17 Detaljnije u: Erich Goode and Nachman Ben-Yehuda, Moral panics: The Social Construction
of Deviance, Blackwell, Oxford, 1994, pp. 33–40.
18 Eamonn Carrabine et al., Criminology: A sociological introduction, Routledge, London and
New York, 2004, p. 73.
Srđan Korać
139
urbanistički propalim starim jezgrima američkih metropola. Novi društveni sloj
karakterišu čvrsta opredeljenost ka antisocijalnim obrascima ponašanja i sve veća
izolovanost od šire društvene zajednice. U Francuskoj i okolnim zemljama EU,
istinska moralna panika stvorena je oko isključenosti i segregacije u predgrađima
otelotvorene u konsolidaciji „geto-gradova” (cités-ghettos), za koje se veruje da
predstavljaju smrtnu pretnju javnom redu i integracionističkom modelu narasle
imigrantske populacije.19 Odsustvo perspektive ostvarenja pristojnog životnog
standarda na društveno prihvatljive načine, nagoni mlade da započnu kriminalnu karijeru, prevashodno kroz ulični kriminal. Poznato je da vinovnici sitnog kriminala predstavljaju regrutnu osnovu za organizovani kriminal, pa lična
ambicija, surovost, praktične „veštine” i sposobnost brzog učenja kriminalnog
„zanata” mogu mladom pojedincu da osiguraju „napredovanje” inicijacijom u
grupu koja se dugoročno i sistematično bavi ozbiljnim krivičnim delima.
Moralna panika zbog umnožavanja getoa u mnogoljudnim urbanim sredinama sazdana je na zabrinutosti većeg dela društva koji živi u pristojnom socijalnom okruženju, proistekloj iz ranije medijski posredovanog i kontinuirano
promovisanog stereotipa o Afroamerikancu ili Hispanoamerikancu kao tipičnom počiniocu krivičnog dela i, stoga, glavnoj pretnji bezbednosti građana.
Utoliko se reakcija javnosti uklapa u elemente Koenove definicije moralne panike.
Ipak, stereotipna predstava smeštena u kolektivnom pamćenju moralno ispravne
većine pristojnih građana čini se da zahteva da se u ovom slučaju primene pomenuta Gudova i Ben-Jehudina merila razlikovanja moralne panike od socijalnog problema. Primetna je povećana odbojnost prema grupama sa devijantnim
ponašanjem, koja se prenosi u vidu rasta nepoverenja prema svim pripadnicima
etničkih zajednica koje su najčešći stanovnici geta. Opšta saglasnost čitavog društva da ponašanje pripadnika geta predstavlja realnu i ozbiljnu pretnju, pojačana
institucionalnim odgovorom vlasti, vodi ka nesrazmernoj reakciji javnosti, koja
se kod ovog slučaja moralne panike odnosi na pogrešnu logičku pretpostavku
da život u getu nužno sa sobom nosi izbor kriminalne karijere. Često policija i
drugi kontrolni državni organi pristupaju omladini iz geta sa jakim predrasudama koje mogu ozbiljno da naruše pretpostavku nevinosti ili čak da, bez opravdane potrebe, dovedu do prekomerne upotrebe sile sa smrtnim ishodom.20 Iako je
tačno da značajan broj prestupnika potiče iz geta — što može da bude racionalan
razlog moralne uznemirenosti pristojne većine, to nikako ne znači da su svi žitelji siromašnih gradskih četvrti po prirodi stvari kriminalci ili da su skloni usvajanju devijantnih obrazaca ponašanja. Naprotiv, osnovano se može tvrditi da su,
19 Loïc Wacquant, Urban Outcasts: A Comparative Sociology of Advanced Marginality, Polity
Press, Cambridge and Malden, 2008, pp. 229–30.
20 Više slučajeva prekomerne upotrebe sile u postupanju policije izazvalo je u poslednje dve
decenije žestoke nemire u getoima gradova SAD, Francuske, Nemačke i još nekih razvijenih
zemalja.
140
Srđan Korać
dugoročno posmatrano, veću štetu ekonomskoj i socijalnoj bezbednosti pripadnika srednjih slojeva u razvijenim zemljama, odnosno uopšteno kvalitetu životnog standarda, nanele krupne korupcijske afere u korporativnom i bankarskom
svetu i insajderske manipulacije na svetskim berzama. Glavni vinovnici ovih dela
iz područja tzv. kriminala belih okovratnika nisu moralno dezorijentisani članovi
omladinskih bandi, već osobe visokog socijalnog statusa, sa društvenim ugledom
i snažnim poznaničkim i interesnim vezama sa krugovima političke elite.
Obeležja dinamičke dimenzije opažanja fenomena organizovanog kriminala kao pretnje po bezbednost građana i zajedničke vrednosti posredstvom
koncepta moralne panike možemo ispitati u slučaju zabrinutosti javnosti prouzrokovane povećanom zloupotrebom narkotika kod mladih. Na primer, krajem
osamdesetih i početkom devedesetih godina minulog veka u Velikoj Britaniji bila
je stvorena moralna panika oko tzv. rejv žurki kao novom potkulturnom hedonističkom omladinskom stilu koji uključuje upotrebu psihodeličnih supstanci. Smrt
jedne sedamnaestogodišnje devojke prouzrokovane ekstazijem pokrenula je kampanju protiv rejvera kao novih „narodnih demona” (Koen), koji ugrožavaju tradicionalni sistem društvenih vrednosti. Tada je senzacionalističkim sadržajima u
medijima javno mnjenje bilo uvereno u visoku stopu smrtnosti od ekstazija, iako
to ne potvrđuju podaci iz SAD gde je ova droga najduže u upotrebi. Mediji su prenaglašeno izvestili o tragičnom događaju i uznemirili javnost, koja je zahtevala
hitnu akciju policije i pravosuđa. Vlada je na zahteve građana odgovorila represivnim merama u vidu zabrane rejv žurki i pojačane potrage za trgovcima ovom
vrstom narkotika. Dvadeset godina kasnije ekstazi je i dalje jedna od najtraženijih
i najjeftinijih droga. Proizvodnja i trgovina droga jedna je od najunosnijih oblasti
delovanja grupa organizovanog kriminala i dokle god bude postojala potražnja
među mladom populacijom, te mogućnost ubiranja ogromnih profita, postojaće
ova grana kriminalne industrije.
Umesto cenzorskog udara državnih institucija na nenasilnu potkulturu rejvera, čini se da je britanska vlada trebalo da javne resurse usmeri na prevenciju
u vidu obrazovanja mladih o štetnim posledicama upotrebe ekstazija i srodnih
sintetičkih narkotika. Na širem planu osmišljavanja socijalne javne politike, nadležne ustanove trebalo je da ozbiljno i odgovorno prouče zašto mlada pokolenja
od stvarnosti rado beže u svet halucinacija i da ponude alternativni stil života
— jednako privlačan tinejdžerima. Tek onda bi bilo moguće sprovesti i efikasnu
kontrolnu politiku prema trgovcima narkoticima, koji se samo ponašaju prema
zakonu ponude i potražnje, čime bi bila umanjena jedna od tzv. mekih bezbednosnih pretnji. Postoje primeri konstruktivnog odgovora na zabrinutost bez nepotrebnog i kontraproduktivnog omalovažavanja potkulture mladih, koje nikada
ne vodi rešavanju postojećeg društvenog problema. Moralna panika oko droga
Srđan Korać
141
u SAD iznedrila je samostalne građanske inicijative za video nadzor javnog prostora u neposrednom susedstvu i snimanje lokalnih narkodilera radi pribavljanja validnih dokaza za njihovo krivično procesuiranje. Time je socijalna akcija,
u saradnji sa državnim institucijama, ispravno usredsređena na uklanjanje konkretne bezbednosne pretnje, a na duži rok sužava polje delovanja kriminalnih
grupa koje se bave trgovinom narkoticima na veliko.
Opisani slučaj moralne panike i prateća društvena reakcija mogu se teorijski uokviriti demokratski konstruisanim modelom, koji naglašava genezu panike
iz mnjenja običnih građana — temelja savremene političke zajednice. Ipak, najunosniji vidovi organizovanog kriminala ne pogađaju neposredno ličnu bezbednost većine građana, pa se usled izostanka spontane kolektivne moralne reakcije
može dovesti u pitanje primena sociološkog koncepta moralne panike na opažanje
organizovanog kriminala. Na primer, većina građana ne prepoznaje nezakonitu
trgovinu naoružanjem, kulturnim dobrima, zaštićenim biljnim i životinjskim
vrstama ili ilegalnim migrantima kao pretnju po ličnu bezbednost, a često nije
ni svesna postojanja ovih vrsta kriminalnih aktivnosti. Primera radi, ispitivanje
javnog mnjenja sprovedeno 2008. godine u Srbiji pokazalo je da svega 11 odsto
građana opaža organizovani kriminal kao najveću pretnju po ličnu bezbednost
gledano na nivou čitavog društva, a tek tri odsto posmatrano na nivou lokalne
zajednice.21 Utoliko je važno ispitati koji akteri političkog procesa i iz kojih razloga
stvaraju moralnu paniku u javnom mnjenju.
Zastupnici elitistički konstruisanog modela objašnjavanja moralne panike,
navode podsticanje zabrinutosti građana zbog porasta kriminala kao instrumenta
od presudne važnosti za očuvanje privilegovanog položaja vladajuće elite posredstvom jačanja mera za suzbijanja kriminala. U okviru ovog modela težište analize
pomera se ka pitanjima ko ima korist od stvaranja moralne panike i kakvu ulogu
u njenom stvaranju igra država. Institucije sistema uvek teže da tumače društvene
fenomene i događaje tako da podupiru vlastite zahteve za očuvanjem i unapređenjem birokratskih interesa. Ben-Jehuda naglašava jednaku važnost interesne
dimenzije u proučavanju moralne panike i pokazuje, kroz analizu panike o rastu
narkomanije koja je izbila 1982. godine u Izraelu, da u pozadini moralnih tema
pokrenutih u javnosti mogu da stoje politički, ekonomski ili drugi interesi.22
Moguće je izdvojiti dva tipa interesa za stvaranje moralne panike. Opšti
politički interesi, vezani za nivo čitave političke zajednice, izražavaju se u pokušaju vladajuće stranke da usvajanjem i sprovođenjem mera za suzbijanje organizovanog kriminala, motivisanu navodnom brigom za bezbednost građana, dodatno
21 „Javno mnjenje o reformama policije”, Strategic Marketing Research, OEBS, 2008, http://arhiva.
mup.gov.rs/domino/mup.nsf/Javno%20mnjenje%20o%20reformama%20policije.pdf, str. 6.
22 Opširnije o rezultatima analize u: Nachman Ben-Yehuda, “The Sociology of Moral Panics:
Toward a New Synthesis”, The Sociological Quarterly, Vol. 27, No. 4, Winter 1986.
142
Srđan Korać
legitimizuje dominantan položaj na političkoj sceni. Takođe, problem organizovanog kriminala može biti vešto doveden u vezu sa etničkim grupama koje
tradicionalno imaju ulogu spoljnog neprijatelja u odnosu na domaću političku
zajednicu. Tako se kroz medijski konstruisanu moralnu paniku jača nacionalna
homogenost domaće javnosti i skreće pažnja sa realne dimenzije kriminalnog
delovanja, pogotovo ako je ono interesno isprepletano sa pojedincima iz vladajuće elite. Drugi tip interesa predstavljaju grupni interesi javnih funkcionera
srednjeg nivoa ili pojedinih struka. Na primer, policijski funkcioneri mogu
imati interes da, manipulativnim predstavljanjem statističkih podataka, podstiču nastanak moralne panike da bi opravdali budžetska sredstva uložena u
rad specijalizovanih jedinica za suzbijanje organizovanog kriminala ili zahteve
za dodelom budućih uvećanih resursa, kao i da skrenu pažnju sa svakodnevnih
propusta u radu policijskih službenika. Stručnjaci različitih obrazovnih profila
profesionalno povezani sa proučavanjem ili osmišljavanjem politike borbe protiv
organizovanog kriminala, takođe mogu da prenaglašavaju realno stanje u ovoj
oblasti kako bi opravdali lične ambicije ili potvrdili tačnost ranije datih projekcija i preporuka.
Medijskim posredovanjem se neki društveni događaj može preobraziti u
talas moralne panike, pa je neophodno razmotriti ulogu sredstava javnog informisanja u okviru elitistički konstruisanog modela. Kvalitet izveštavanja o kriminalu uopšte, pa i o organizovanom kriminalu, prevashodno zavisi od policije
i pravosuđa kao osnovnih zvaničnih izvora proverenih informacija. Stjuart Hol
razlikuje tri tipične forme vesti o kriminalu: 1) izveštaj zasnovan na izjavama
policije o istraživanjima određenog slučaja, odnosno na policijskoj rekonstrukciji
događaja; 2) izveštaj o stanju borbe protiv kriminala, zasnovan na statističkim
podacima i njihovom tumačenju; i 3) izveštaji o kriminalu zasnovani na okončanim sudskim procesima ili praćenju aktuelnih krivičnih postupaka.23 Autoritativnost podataka u posedu državnih organa otvara pitanje monopola institucija
sistema u tumačenju socijalnih fenomena i događaja. Na primer, državni organi
mogu potencirati opasnost od vidova organizovanog kriminala gde postoji politička volja za suzbijanjem i koje inače lako drže pod kontrolom i pokazuju visok
stepen efikasnosti rešavanja otkrivenih slučajeva. U tome im na ruku može ići
nestručnost novinara, koji usled elementarnog nepoznavanja fenomenologije
organizovanog kriminala u svakoj iole „profesionalnijoj” kriminalnoj grupi vide
„mafiju”. Suprotno, postojanje složenih oblika delovanja grupa organizovanog
kriminala koji su teži za otkrivanje i procesuiranje, ili gde zbog koruptivnih interesa nedostaje politička volja, biće prikrivano ili marginalizovano u zvaničnim
statistikama i dokumentima, te oni nikada neće postati predmet moralne panike
konstruisane sa vrha društva.
23 Navedeno prema: Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 73.
Srđan Korać
143
Osnovano se postavlja pitanje da li je moguće posredstvom medija uopšte
voditi razumnu javnu raspravu o predmetima koji se pojavljuju u talasima moralnih panika. Politika izveštavanja obuhvata složen proces odabira i razvrstavanja
događaja i njihovo pretvaranje u vesti u obliku prilagođenom ciljnoj čitalačkoj
grupi. Izbor vesti određen je privlačnošću teme prema kriterijumu nesvakidašnjosti, dramatičnosti, emotivnog naboja, tragičnog ishoda itd. Neki događaj postaje
medijski značajan samo ukoliko mu se može dodeliti mesto u okvirima postojećih kulturnih identifikacija.24 Mediji preuzimaju ulogu glasa celokupne javnosti i
tvrde da govore u njeno ime, čime osiguravaju legitimitet za vlastito viđenje nekog
događaja. Građanima se manipuliše tako da jedno društveno pitanje uzimaju previše ozbiljno a drugo, možda stvarno važno, nedovoljno ozbiljno.
Zbog toga Rodni Tifen (Rodney Tiffen) ispravno prepoznaje pet „crnih”
tačaka u kvalitetu medijskog izveštavanja: 1) netačnost jednog ili više elemenata
priče direktno otvara prostor za manipulisanje javnim mnjenjem; 2) selektivnost
motivisana političkom, ideološkom ili interesnom pristrasnošću profiliše vesti i
određuje šta javnost može da zna; 3) nesrazmernost značaja događaja i pažnje koja
mu se poklanja, tako što se prikazuju hapšenja sitnih narkodilera a ne izveštava se
o vidovima organizovanog kriminala koji dugoročno donose ogromne profite ali
su manje uočljivi za javnost; 4) pogrešno predstavljanje motiva ili razloga aktera
događaja o kojem se izveštava — ignoriše se složenost odnosa aktera i nameće
se tumačenje u jednostavnim kategorijama dobra i zla; i 5) kroz generalizacije ili
insinuacije sadržane u vestima pogrešno se javnost navodi u pogledu stepena i
preovladavanja prestupa, pa je tako lakše reći da ima korumpiranih policajaca
nego da je neki konkretni službenik policije korumpiran.25 Stoga ne čudi što je
moralna panika za pojedine teoretičare, poput Elison Kavanah (Allison Cavanagh), postala termin isključivo za označavanje zloupotreba novinara u izveštavanju u vidu namernog „spinovanja” društvenih problema, posebno antisocijalnog
ponašanja i kriminala.26
Sociološki koncept moralne panike samo je delimično podesan kao analitičko oruđe za objašnjavanje dinamike opažanja pretnje organizovanog kriminala po bezbednost građana. Sudeći prema izloženim elementima definicije
moralne panike, organizovani kriminal samo u pojedinim svojim pojavnim oblicima može postati predmet panike. Na primer, trgovina narkoticima u kontekstu
porasta zloupotrebe droga među mladima lako podstiče javnost da, uz dodatnu
medijsku interpretaciju štetnog dejstva narkotika, počne ovo područje delovanja
24 Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 69–70.
25 Rodney Tiffen, “Tip of the Iceberg or Moral Panic?”, American Behavioral Scientist, Vol. 47,
No. 9, May 2004, pp. 1171–3.
26 Opširnije u: Allison Cavanagh, “Taxonomies of anxiety: risks, panics, paedophilia and the
Internet”, Electronic Journal of Sociology, 2007, www.sociology.org/content/2007/__cavanagh_
taxonomies.pdf.
144
Srđan Korać
kriminalne industrije da opaža kao neposrednu pretnju vrednostima zajednice.
Dugoročna upotreba droge uništava zdravlje zavisnika, podriva njegovu porodicu i čini ga socijalno neproduktivnom individuom, pa stoga predstavlja jasno
prepoznatljiv udar na moral i temeljne društvene vrednosti. U slučaju drugih, u
javnosti manje vidljivih „grana” kriminalne industrije ili tzv. kriminala belog
okovratnika, koje ne prouzrokuju neposredne ljudske žrtve, teško da će moći da
se izazove nagli porast zabrinutosti javnosti koji bi stvorio talas moralne panike
jer građani ne opažaju da to pogađa njihovu bezbednost. Izuzetak su pojedini
vidovi visokotehnološkog kriminala (krađa identiteta i zloupotreba elektronskih
kartica i ostalih dokumenata), mada oni jesu realna pretnja samo u zemljama sa
visokim udelom korisnika Interneta u ukupnom stanovništvu.
Mogućnost primene koncepta moralne panike na organizovani kriminal
posebno je malo verovatna u postkomunističkim društvima, koja pate od hroničnog manjka solidarnosti i konsenzusa oko temeljnih društvenih vrednosti i
moralnih principa. Slom komunističkog morala i težnja svakog pojedinca da se
što bolje lično socijalno pozicionira, u okolnostima kada se tranziciona reforma
odvija pod geslom „zgrabi i beži”, dovela je u krajnjem ishodu do kriminalizacije
čitavog društva. Nužnost osiguranja biološkog opstanka navelo je većinu građana da u nekom trenutku počine neko, makar i sitno, kriminalno ili nemoralno
delo, dok se veština beskrupoloznog napredovanja na društvenoj lestvici počela
označavati kao „sposobnost”. Tako je za većinu građana odgovor na nedoumicu
oko izbora alternativnog vrednosnog sistema bio prilagođavanje stanju društvene anomije prihvatanjem kriminalnih obrazaca ponašanja kao „normalnih”,
uobičajenih modela društvene komunikacije. Rašireno prihvatanje kriminalnog
ponašanja, ma koliko neki njegovi vidovi bili „bezazleni” sa stanovišta društvene
opasnosti, u velikoj meri bilo je izraz podražavanja ponašanja predstavnika vlasti koje nije bilo sankcionisano. Zahvaljujući „domino efektu” kršenje moralnih
i zakonskih normi postalo je rasprostranjeno u svim slojevima društva, čime je
bio podriven nekadašnji vrednosni konsenzus. Etika je iščezla iz profesije, svih
segmenata javnog i privatnog sektora i društvenih odnosa.
Opisana moralna dezorijentisanost u pogledu vrednovanja kriminala kao
devijantnog ponašanja dodatno je bila pojačana u bivšim jugoslovenskim republikama, usled učešća u građanskom ratu i izolovanosti pod pritiskom međunarodnih aktera. Brojnim televizijskim emisijama i novinskim tekstovima stvorena je
kod dela tadašnje javnosti, posebno mladih naraštaja, predstava o akterima organizovanog kriminala kao uspešnim poslovnim ljudima i požrtvovanim rodoljubima. Nekritičkim poređenjem sa idealizovanim epskim junacima iz nacionalne
prošlosti javno mnjenje je dodeljivalo oreol heroja pojedinim vođama paravojnih jedinica — zametaka kasnijih grupa organizovanog kriminala. „Kritična
Srđan Korać
145
masa” javnosti potrebna za izazivanje moralne panike oko organizovanog kriminala teško da može nastati upravo zbog iskrivljenih predstava i/ili nedovoljne
informisanosti građana o posrednom štetnom dejstvu organizovanog kriminala
po njihove živote i blagostanje. Utoliko se čini malo verovatnim da otkriće, primera radi, ilegalne trgovine kulturnim dobrima, raširene prakse pranja novca
ili upliva organizovanog kriminala u sport mogu da stvore moralnu paniku kod
inače slabo razvijene demokratske javnosti, kojoj je još uvek strana autonomna
socijalna ili politička akcija.
Selektivna reakcija državnih institucija ili aktera političkog procesa koji
utiču na oblikovanje javnog mnjenja u postkomunističkim društvima, poput
Srbije, čini se da ne odgovara sadržini Koenove definicije, niti pominjanom elitistički konstruisanom modelu moralne panike. Izostanak zahteva građana za
uklanjanjem bezbednosne pretnje usled odsustva same moralne panike ne iziskuje preduzimanje odgovarajućih akcija državnih organa u vidu zakonodavnih,
represivnih ili kontrolnih mera. U okolnostima netransparentnog finansiranja
političkih stranaka i predizbornih kampanja postoji verovatnoća da vladajuća
elita neće posredstvom medija podstaći talas moralne panike oko organizovanog kriminala ukoliko ne postoji saglasnost da se ozbiljno pristupi borbi protiv
ovog socijalnog fenomena. Manjak saglasnosti mogao bi da bude posledica interesne povezanosti pojedinaca iz krugova vlasti sa kriminalcima, odnosno podele
kriminalnih profita sa visokim javnim funkcionerima u vidu stabilnih korupcijskih aranžmana.27 Alternativno objašnjenje neprikladnosti elitistički konstruisanog modela jeste praksa političke instrumentalizacije moralne panike. Vladajuća
stranka/koalicija koristi moralnu paniku oko organizovanog kriminala kako bi
prvo prenaglašavanjem značaja manje opasnih kriminalnih grupa ukazala na
postojanje društvenog problema, a potom krenula u već pripremljeni obračun i
tako prikazala u javnosti kako baš ona ima delotvoran odgovor na pretnje bezbednosti građana. Opozicione političke snage mogu posredstvom naklonjenih medija
da izazovu moralnu paniku kako bi u okviru predizborne kampanje pokazale da
vlast ne želi da suzbije organizovani kriminal. Na planu zaštite grupnih birokratskih interesa prirođenih rukovođenju policijom, pravosuđem i javnim službama
sa ulogom u sistemu institucija za sprečavanje i suzbijanje organizovanog kriminala, moguća je pojava smanjenja značaja primećenog kriminalnog ponašanja.
Policijski rukovodioci sa srednjeg nivoa hijerarhije, vođeni motivom očuvanja vlastitih položaja i privilegija, mogu da manipulacijom statističkim podacima o radu
policijskih službenika i gonjenim krivičnim delima spreče protok informacija
27 Opširnije o potencijalnom uticaju organizovanog kriminala na vlasti balkanskih zemalja
videti u: Srđan Korać, „Korupcija kao model delovanja transnacionalnog organizovanog kriminala u jugoistočnoj Evropi”, Međunarodna politika, God. LVII, br. 1124, oktobar–decembar
2006, str. 38–48.
146
Srđan Korać
o devijantnom ponašanju ka medijima, i time posredno onemoguće nastanak
moralne panike. Takođe, sudeći prema žalbama roditelja koje su dospele u javnost tokom proteklih nekoliko godina, pojedini direktori osnovnih ili srednjih
škola u Srbiji svesno su prikrivali prodaju droge u školskom dvorištu, kako bi
pred nadređenim prosvetnim vlastima stvorili lažnu predstavu da pod njihovom
upravom nema problema.
Uloga u modernom demokratskom poretku kao svojevrsne četvrte vlasti preporučuje medije za edukaciju šire javnosti o štetnom delovanju fenomena
organizovanog kriminala. Nažalost, manjak profesionalnog integriteta i kritičkog
pristupa u izveštavanju i senzacionalističko bavljenje problematikom organizovanog kriminala i kriminalizacije društva u celini, obeležilo je rad medija tokom
protekle dve dekade u postkomunističkim zemljama Balkana. Pasivan stav većeg
broja urednika i novinara u pogledu primene analitičko-istraživačkog pristupa
bio je uslovljen različitim vidovima institucionalnog i neformalnog zastrašivanja, pretnje i upotrebe nasilja protiv pojedinaca koji bi se eventualno angažovali
na planu prevencije i suzbijanja organizovanog kriminala. Pojedini mediji su,
vođeni ciljem širenja čitalačke publike i maksimalizacije profita, umesto naglašavanja društvene opasnosti od organizovanog kriminala, čitav problem sveli na
jeftinu zabavu i (ne)svesno olakšali promociju interesa pseudopatriotskih kriminalnih krugova.28
Zaključak
Međudejstvo javnosti, medija, državnih institucija i ostalih aktera demokratskog političkog procesa u značajnoj meri utiče na to kako će građani opažati
fenomen organizovanog kriminala u kontekstu postojanja pretnje po ličnu bezbednost i temeljne vrednosti društva kojem pripadaju. Razlika u prirodi i stepenu
bezbednosne pretnje koju pojedini vidovi organizovanog kriminala predstavljaju
za ljudsku bezbednost stvara pometnju kod građana u pokušaju da ocene koje
opasnosti jesu objektivne. Teškoće u ocenjivanju objektivnosti bezbednosnih
pretnji umanjuju mogućnost stvaranja konsenzusa u javnoj raspravi i političkom
procesu o tome da li bi trebalo uputiti zahteve državnim institucijama za otklanjanjem izvora pretnji iz socijalnog okruženja.
U postkomunističkim društvima, poput Srbije, pojavljuje se problem zato
što nema ko da formuliše zahtev institucijama vlasti da reaguju na organizovani
kriminal. Slabo razvijena svest građanskog društva da upravo ono treba i može da
utiče na stvaranje i vođenje javne politike uvek, a ne samo glasanjem na izborima,
28 O tabloidima kao primeru neprofesionalnog izveštavanja pogledati više u: Miša Đurković,
„Tabloidi u Srbiji”, Revija za bezbednost, God. III, br. 4, april 2009, str. 53–61.
Srđan Korać
147
otvara prostor vladajućoj eliti da manipuliše društvenim problemom organizovanog kriminala. Analiza dinamike oblikovanja percepcije organizovanog
kriminala posredstvom sociološkog koncepta moralne panike pokazuje da su,
u okolnostima moralne dezorijentisanosti na nivou čitavog društva, institucije
sistema i mediji glavni akteri u procesu stvaranja talasa moralne panike. Zapravo
je češći slučaj u tranzicionim zemljama da vlasti posredstvom medija sprečavaju
nastanak moralne panike oko fenomena povezanih sa delovanjem grupa organizovanog kriminala. Opažanje bezbednosne pretnje organizovanog kriminala je
instrumentalizovano radi osvajanja, očuvanja ili jačanja vlasti, pa se organizovani
kriminal problematizuje u javnom diskursu u zavisnosti od trenutnog odnosa
snaga političkih aktera.
Opisane strukturne okolnosti navode na zaključak da u postkomunističkim zemljama koncept moralne panike ima ograničenu upotrebnu vrednost za
objašnjavanje reakcije javnosti na društveni problem organizovanog kriminala.
Tamo gde usled kraha morala i neizgrađene demokratske javnosti postoji manjeviše trpeljiv stav prema kriminalnim obrascima ponašanja, nije moguće primeniti model moralne panike. Postojana egzistencijalna ugroženost većine građana
i tradicija odobravanja i blagonaklonog stava prema nasilnom ponašanju u svim
oblastima društvenih odnosa čini se da su osnovni uzroci preovlađujuće moralne
ravnodušnosti. Moralna većina sa jasnom svešću o dugoročnim opasnostima
organizovanog kriminala, koja bi „žigosala” ovo devijantno ponašanje i postavila konkretne zahteve u političkom procesu, ili uopšte ne postoji ili, u najboljem
slučaju, postoji ali nije sposobna da javno artikuliše stavove o društvenim problemima.
Bibliografija
Baldwin, David A., “The concept of security”, Review of International Studies,
Vol. 23, 1997.
Béland, Daniel, “The Political Construction of Collective Insecurity: From Moral
Panic to Blame Avoidance and Organized Irresponsibility”, Working Papers Series
126, October 2005, Center for European Studies, www.ces.fas.harvard.edu/
publications/docs/pdfs/Beland.pdf.
Ben-Yehuda, Nachman, “The Sociology of Moral Panics: Toward a New Synthesis”,
The Sociological Quarterly, Vol. 27, No. 4, Winter 1986.
Carrabine, Eamonn et al., Criminology: A sociological introduction, Routledge,
London and New York, 2004.
148
Srđan Korać
Cavanagh, Allison, “Taxonomies of anxiety: risks, panics, paedophilia and the
Internet”, Electronic Journal of Sociology, 2007, www.sociology.org/content/2007/__
cavanagh_taxonomies.pdf.
Critcher, Chas (ed.), Moral Panics and the Media, Open University Press, Berkshire, 2006.
Findlay, Mark, “Governing Through Globalised Crime”, in: Wilson, Eric and Lindsey, Tim (eds), Government of the Shadows: Parapolitics and Criminal Sovereignty,
Pluto Press, London and New York, 2009.
Goode, Erich and Ben-Yehuda, Nachman, Moral panics: The Social Construction
of Deviance, Blackwell, Oxford, 1994.
“Human Development Report 1994”, UNDP, 1994, http://hdr.undp.org/en/media/
hdr_1994_en.pdf.
King, Gary and Murray, Christopher J. L., “Rethinking Human Security”, Political Science Quarterly, Vol. 116, No. 4, 2001–2.
Marsh, Ian and Melville, Gaynor, Crime, Justice and the Media, Routledge, London and New York, 2009.
Tiffen, Rodney, “Tip of the Iceberg or Moral Panic?”, American Behavioral Scientist, Vol. 47, No. 9, May 2004.
Tompson, Kenet, Moralna panika, Klio, Beograd, 2003.
Ungar, Sheldon, “Moral Panic Versus Risk Society: The Implications of the Changing Sites of Social Anxiety”, British Journal of Sociology, Vol. 52, No. 2, June 2001.
Wacquant, Loïc, Urban Outcasts: A Comparative Sociology of Advanced Marginality, Polity Press, Cambridge and Malden, 2008.
Waiton, Stuart, The Politics of Antisocial Behavior: Amoral Panics, Routledge, New
York and London, 2008.
Woodiwiss, Michael and Hobbs, Dick, “Organized Evil and the Atlantic Alliance:
Moral Panics and the Rethoric of Organized Crime Policing in America and Britain”, British Journal of Criminology, Vol. 49, 2009.
MORAL PANICS AND ORGANISED CRIME
The paper analyses how public perception of organised crime, considered as
a security threat posed to individuals and social values, has been changed
due to the interaction between citizens, the media, public institutions, and
Srđan Korać
other stakeholders. The analysis is aimed at establishing the dynamics
of forming perceptions of the threat of organised crime by applying the
sociological concept of moral panic. After a brief theoretical introduction
and a short review of case studies, the author explores whether this
sociological notion is methodologically aplicable to the security situation
in post-communist societies. The diverse threats arising from organised
crime create a confusion in the public opinion, and hamper the citizens’
ability to objectively evaluate which particular threats are real. Obstacles to
making an objective threat assessment minimise the possibility of reaching
a consensus within the society on the required protective measures. A weak
democratic political culture, rudimentary civil society or moral turmoil,
have all encouraged political elites and the media to use moral panic with
regard to organised crime. In the transitional societes that have experienced
a civil war — e.g. the countries of former Yugoslavia — there tends to exist
a generally tolerant attitude towards violence. This contributes to an easy
instrumentalisation of moral panics for political purposes. Organised crime
becomes a part of public discourse only if and when the issue supports the
particular interest of a political elite: either to defeat political enemies at
an election, or to prepare the public for new anti-organised crime police
actions. The author concludes that the concept of moral panic carries
limited methodological utility when applied to perceptions of the threat of
organised crime in societies in transition.
Key words: moral panic, organised crime, human security, the media, public
opinion, state institutions, control policy.
149
UDK: 343.137
Godina IV, broj 2, 2010, str. 150–166
Izvorni naučni rad
April 2010.
NEZAKONITA OBAVEŠTAJNA OPERATIVA
Aleksandar Fatić ∗
Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd
APSTRAKT
Tekst se bavi diskusijom obaveštajne operative sa tačke gledišta represivnog
i tradicionalnog delovanja obaveštajnog aparata i suprotstavlja taj pojam
obaveštajne operative savremenoj neagresivnoj operativi, koja oštro razdvaja obaveštajni rad kao prikupljanje informacije od bilo kakvih policijskih, represivnih funkcija. Autor diskutuje političke i bezbednosne
okolnosti koje utiču na to da neka zemlja izabere jedan od dva opšta stila
obaveštajnog rada i ukazuje na cene u domenu demokratske kulture koje
proističu iz jednog i iz drugog stila obaveštajnog delovanja. Autor zaključuje da je nadzor nad obaveštajnim agencijama nesporno bitan, ali da je
daleko bitnije da obaveštajne strukture raspolažu sopstvenim unutrašnjim
etičkim standardima koji će delovati kao korektiv i ograničavajući faktori
bez spoljašnje represije, a koji će biti zasnovani na uvidu u odgovarajući
pojam građanskih prava i na princip proporcionalnosti u primeni ovlašćenja kada je reč o doživljaju različitih bezbednosnih pitanja.
Ključne reči: agresivni/neagresivni obaveštajni rad, bezbednosne okolnosti,
bezbednosni/kriminalistički obaveštajni rad, represivni model, Bliski istok,
upotreba otrova, ubistva, subverzije, prikupljanje informacija, građanska
prava, etika obaveštajnih agencija.
Grigori Mairanovski (Григорий Моисеевич Майрановский), direktor
specijalnog odeljenja sovjetskog KGB zadužen za razvoj i eksperimente sa otrovima koje je služba koristila za ubistva političkih protivnika u inostranstvu za
∗
[email protected]
Aleksandar Fatić
151
vreme Staljinove (Ио́сиф Виссарио́нович Ста́лин) vlasti (postavljen za direktora
laboratorije 1938, uhapšen i poslat u gulag 1951), u jednom trenutku došao je do
zanimljivog otkrića prilikom eksperimentisanja sa otrovima na ruskim zatvorenicima. Prilikom ubrizgavanja koktela koji je nazivao „injekcija C”, namenjenog
brzom ubijanju žrtve bez uočljivog hemijskog traga prilikom obdukcije, primetio
je da žrtve, tokom 24 časa pre nego što umru, počinju da govore i odgovaraju na
pitanja bez kontrole. Na jednom mestu Mairanovski je primetio:
To me je navelo na pomisao da bi ova mešavina mogla da se upotrebljava na osumnjičenima tokom ispitivanja, kako bi se postiglo ono što
nazivamo većom otvorenošću osumnjičenog prilikom saslušanja. To bi
moglo biti izuzetno korisno (...) sa onim zatvorenicima koji previše energično odbijaju da priznaju krivicu.1
Opisani redovi potiču iz polovine prošlog veka, ali ni u kom slučaju nisu
ostali u arhivu istorije kao oznaka prakse koja je u tom veku i prestala. Novembra 2006. godine u Londonu otrovan je polonijumom viši pukovnik sovjetskog KGB-a, a kasnije ruskog FSB (Federalne službe bezbednosti), Aleksandar
Litvinjenko (Алекса́ндр Ва́льтерович Литвинéнко), prebeg na Zapad i kritičar ruske vlasti. Litvinjenko je ubijen radioaktivnim polonijumom visokog stepena čistoće čije je poreklo trasirano ka izvesnom Andreju Lugovoju (Андрéй
Константи́нович Лугово́й), bivšem operativcu KGB-a, čije je, 2007. godine,
izručenje od Rusije i zvanično zatražilo britansko ministarstvo spoljnih poslova.
Izručenje je odbijeno, Lugovoj je u međuvremenu izabran za poslanika u ruskoj
Dumi, a neposredno posle ovih događaja citirao ga je španski El Pais kako tvrdi
da, na mestu predsednika Rusije, ne bi oklevao da daje naloge da se svi koji rade
protiv interesa Rusije „istrebe”.2
Na drugoj strani sveta, u Pakistanu, jedinstvena vojno-civilna obaveštajna
služba sa istovremenim funkcijama službe državne bezbednosti, ISI (Inter-Services Intelligence), koja je bila pod direktnom kontrolom generala koji su do 2009.
godine rukovodili Pakistanom, od kojih je poslednji bio general Pervez Mušaraf (Pervez Musharraf), do kraja dvadesetog veka aktivno je obučavala islamske
radikale. ISI je, uz podršku SAD, pomogao da u Avganistanu na vlast dođu talibani, i samo do početka devedesetih godina prošlog veka je, u mreži logora za
obuku u Pakistanu i Avganistanu, obučio oko 35 000 mudžahedina, islamskih
boraca iz zemalja širom sveta, od kojih je značajan broj bio iz Saudijske Arabije.
Saudijska Arabija je tokom osamdesetih godina direktno finansirala oko 20 000
1 Carey Scott, “Poisons testen on Stalin’s prisoners”, Sunday Times, 15 October 2005; takođe
navedeno u: Boris Volodarsky, KGB’s Poison Factory, Zenith Press, Minneapolis, 2009, p. 42.
2 “Anyone harming Russia should be exterminated, says Andrei Lugovoy”, Times Online,
16 December 2008, www.timesonline.co.uk/tol/news/world/europe/article5349013.ece,
12/03/2010.
152
Aleksandar Fatić
pakistanskih medresa, islamskih škola, odakle su studenti često direktno regrutovani za obuku za džihad u vojnim kampovima. Centrala za obuku islamskih
boraca nalazila se u gradu Pešavaru na severu Pakistana, blizu granice sa Avganistanom, u oblasti za koju se i danas smatra da se u njoj skriva Osama bin Laden
(Osama bin Laden), koji je, što treba imati u vidu, i sam Saudijac. Kompletna
obuka, pa i sama centrala, nalazila se u zvaničnom ISI-jevom trenažnom centru
u Pešavaru, pod imenom Makhtab al-Khidmat. Ovaj centar se 1989. godine transformisao u tajnu vojnu bazu poznatu kao Al-Quaida. Iz rata sa Avganistanom u
bazu Al Kaide, koja je kasnije postala poznata kao svetski razgranata teroristička
mreža, regrutovano je preko 100 000 islamskih boraca, veterana avganistanskog
ratišta.3 Sve vreme formiranja ove mreže ključnu ulogu u obuci igrao je ISI, koji
se danas, pod pritiskom SAD, bori protiv terorizma u Pakistanu.
ISI je osnovan 1948, posle pakistansko-indijskog rata 1947, a njegov osnivač
bio je britanski general Viljem Kotorn (William R. Cawthorne), koji je, u samoj
fazi nastanka Pakistana kao muslimanske države koja se odvojila od Indije, bio
zamenik šefa pakistanskog generalštaba. Zvanična misija ISI uključuje: praćenje političkog i vojnog stanja u susednim zemljama i u svojoj zemlji, koordinaciju obaveštajnog rada pri armiji, mornarici i vazduhoplovstvu, stalan i aktivan
nadzor nad zaposlenima, nadzor nad strancima i medijima, kao i nadzor nad
„politički aktivnim segmentima pakistanskog društva”. Ona takođe zvanično
uključuje i nadzor nad stranim diplomatama u Pakistanu, kao i nad pakistanskim diplomatama u inostranstvu, presretanje i praćenje komunikacija, obezbeđenje pakistanskog nuklearnog programa, i obezbeđenje vrha generalskog kadra,
koji je donedavno bio i politička elita Pakistana.
Glavni stil rada ISI je tzv. agresivni obaveštajni rad, koji uključuje segmente
špijunaže, psihološkog rata, subverzije, sabotaže i podsticanja pobunjeničkih
pokreta u susedstvu. Najpoznatiji projekt ISI bio je upravo njihova saradnja sa
talibanima. Zvanično, primarni institucionalni okvir delovanja operativaca ISI
čine pakistanske ambasade u svetu, mediji i multinacionalne kompanije, a svi
operativci, uključujući i one regrutovane iz jedinica pakistanskih komandosa
(SSG jedinice) obučeni su u metodologiji diplomatskog rada i diplomatskoj administraciji. Služba je pod kontrolom vojske, s tim da se u nju ne raspoređuju oficiri iz drugih rodova vojske iznad čina majora na periode duže od tri godine, a
generalni direktor je general-pukovnik koji se tom prilikom prvi put postavlja u
ISI, to jest koji nikada nije bio operativac ili rukovodilac u službi pre nego što je
postao direktor. Na opisani način postiže se odgovarajuća kontrola po vertikali
od strane samog vrha generalskog kadra.
3 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global intelligence: The World’s Secret Services Today, Zed
Books, London, 2003, p. 87.
Aleksandar Fatić
153
Kada se razmotre segmenti zvanične misije ISI vidi se sasvim jasno da se
ona u domenima poput subverzije ili promovisanja pobunjeničkih pokreta u inostranstvu nalazi u potpuno nelegalnom području delovanja, jednako nelegalnom
kao što je agresivno sprovođenje ubistava političkih protivnika koje su sprovodile sovjetske obaveštajne strukture pod kišobran institucijom KGB-a, a danas
FSB-a. Ista je situacija i sa brojnim drugim obaveštajnim službama koje se bave
takozvanim bezbednosnim obaveštajnim radom, koji je upravo po svom odnosu
prema zakonitosti možda ponajviše različit od takozvanog kriminalističkog obaveštajnog rada.
Pojam „operative” u bezbednosnom obaveštajnom radu:
agresivni i neagresivni obaveštajni rad
Savremeni zapadni koncept obaveštajne operative različit je od koncepta
operative nasleđenog iz sovjetskog i srodnih okvira obaveštajnog delovanja. Prvi
koncept relativno jednoznačno razdvaja prikupljanje informacija, kao autentični
obaveštajni rad, kako mu i ime kaže, od represivnog delovanja, a pogotovo od
ofanzivnih akcija koje se po svom opisu poklapaju sa najozbiljnijim krivičnim
delima, a koje u sovjetskom modelu spadaju u klasičnu „obaveštajnu operativu”.
Isti taj model prisutan je u pakistanskom, kineskom i nekim drugim organizacionim oblicima obaveštajnih službi.
Savremena obaveštajna operativa podrazumeva, pre svega, sposobnost da
se, korišćenjem veština u komunikaciji sa ljudima, ali i analitičkih veština koje se
primenjuju na analizu „otvorenog izvora” (javno dostupne informacije u medijima, recimo), dođe do korisnog obaveštajnog materijala na osnovu koga se mogu
izvoditi zaključci o nekoj temi koja je od interesa za državu. Ta vrsta obaveštajne
operative pre svega podrazumeva da operativac igra ulogu aktivnog ili pasivnog
posmatrača (bilo da posmatra zbivanja kao njihov učesnik, recimo kao učesnik
u nekoj komunikaciji, bilo da ih posmatra sa strane), a nikako da on preduzima
nekakve intervencije, pogotovo ne akcije agresivnog tipa, prema licima ili institucijama druge države. Isti je model delovanja obaveštajnih službenika — sa
pojavom kriminalističkog obaveštajnog rada koji se odvija na teritoriji sopstvene
zemlje i koji je, za razliku od bezbednosnog obaveštajnog rada, strogo u skladu sa
zakonom — prenesen u zapadnim zemljama i u domen kriminalističkog obaveštajnog rada. Kada danas službenik britanske službe bezbednosti MI5 deluje na
terenu prema grupama koje su osumnjičene da su uključene u operacije organizovanog kriminala ili terorizma, on uopšte ne poseduje policijska ovlašćenja za privođenje i zadržavanje lica, za oduzimanje stvari, pa čak, u mnogim slučajevima,
ni za podnošenje krivičnih prijava. Stav te u Evropi najrazvijenije i najuspešnije
obaveštajne službe jeste da je represija posao klasične policije, a da je obaveštajni
154
Aleksandar Fatić
rad „elitni” deo bezbednosnog rada u zemlji, i da se njime bave osobe koje imaju
sklonosti i sposobnosti za analitičko izvođenje zaključaka i dolaženje do informacija na diskretan način. Isti taj model delovanja zapadne službe, uključujući
i obaveštajne službe SAD, primenjuju i na bezbednosni obaveštajni rad. Njihov
osnovni cilj jeste da dođu do informacija, a ne da na mestu delovanja prouzrokuju poremećaje iz kojih će se jasno videti da su na tom mestu bili i da su imali
interes za neko konkretno pitanje. Deo misije obaveštajca je ne samo da prikupi
informacije, već, ako je moguće, da strana o kojoj prikuplja informacije ne bude
svesna da uopšte postoji interes za te informacije, a pogotovo da je neko pokušao
da do njih dođe. Stoga je pojam obaveštajne operative zapadnog sveta upravo ono
što sugeriše reč intelligence: analitički pristup tajno dobijenim informacijama.
U bivšem komunističkom svetu, pojam obaveštajne operative tradicionalno
je znatno širi i podrazumeva dosta siroviju i manje efektivnu strategiju dolaženja do informacija, ali i agresivnog delovanja u inostranstvu. Tako se, ponekad,
za obaveštajne službe kakve, recimo, postoje pri diplomatijama bivših i sadašnjih istočnih zemalja, kaže da „nemaju ovlašćenja za operativno delovanje”, iako
se one po svojoj misiji bave upravo onakvim prikupljanjem obaveštajnih podataka kakvo primenjuju i zapadne zemlje. U istočnom modelu poimanja obaveštajnog rada „operativno delovanje” podrazumeva agresivno postupanje, subverzije,
ubistva političkih neistomišljenika (što je, recimo, Služba državne bezbednosti
SFRJ činila upotrebom ljudi iz podzemlja, za šta su neki i robijali u evropskim
zemljama), dakle jednu vrstu postupanja koja je, u svojoj gruboj formi, skicirana
u zvaničnim formulacijama misije pakistanske službe državne bezbednosti sa
integrisanim funkcijama obaveštajne službe. U bivšoj Jugoslaviji mogli su se sresti pripadnici takozvanog obaveštajnog aparata koji su ponosno izjavljivali koliko
su ljudi uhapsili, što pokazuje da njihovo delovanje i nije bilo obaveštajno, nego
obično policijsko delovanje. Slična je situacija bila i sa sovjetskim obaveštajnim
službama, koje su se, što je sada dobro dokumentovano, bavile sistematskim planiranjem ubistava disidenata, pogotovo političkih ili disidenata iz samih obaveštajnih struktura, često upotrebom otrova. Ta praksa se nastavlja i danas. Svakako
najpoznatiji su slučajevi trovanja Litvinjenka 2006. i pokušaj trovanja tadašnjeg
ukrajinskog predsedničkog kandidata, Viktora Juščenka (Віктор Андрійович
Ющенко), 2004. godine, ali je reč o praksi koja potiče još iz vremena kada je
vođa ruskih belogardejaca u izbeglištvu, general Vrangel (Пётр Никола́евич
Вра́нгель), otrovan aprila 1920. godine u Sremskim Karlovcima, a umro u Briselu 1928. godine.
Viktor Juščenko je septembra 2004. godine iznenada počeo da oseća snažan bol u abdomenu, a potom je usledilo oticanje i pojava lezija po koži lica. Posle
niza ispitivanja u jednoj austrijskoj klinici konačno je utvrđeno da je Juščenko
otrovan koncentrisanom dozom hemikalije po imenu dioksin, koja ne ostavlja
Aleksandar Fatić
155
trag ako se specifično ne traži upravo ta hemikalija. Juščenkov izborni tim odmah
je optužio njegovog protivkandidata i tadašnjeg ukrajinskog premijera, ruskog
favorita na izborima, Viktora Janukoviča (Вiктор Федорович Янукович), koji je
takođe bio favorit odlazećeg ukrajinskog predsednika, Leonida Kučme (Леонід
Данилович Кучма). Neposredno po incidentu Vasil Baziv (Васи́ль Андрі́йович
Ба́зів), zamenik šefa Kučmine predsedničke administracije otvoreno se izrugao
Juščenku izjavivši da „bi sa njim sve bilo u redu da je odmah popio sto grama
votke”.4 Izrugivanje je nastavljeno i kasnije, tako da je 2008. godine, četiri godine
nakon incidenta, tadašnja ukrajinska premijerka, a 2004. i Juščenkova politička
saveznica, Julija Timošenko (Юлія Володимирівна Тимошенко), izjavila da
je Juščenkov „jedini problem trovanje neograničnom vlašću”, u vreme kada je
Juščenko bio predsednik Ukrajine.5
Tradicionalni model agresivnog obaveštajnog rada nasleđen iz sovjetskog
perioda može se dobro sagledati upravo na primeru Juščenka. Akcija prema njemu
koordinisana je sa unutrašnjim političkim protivnicima, uključujući i nestabilne
saveznike. Na ovaj način postizao se cilj da se u ciljnoj zemlji (u ovom slučaju u
Ukrajini) podrže određene političke snage, a onemoguće u delovanju druge, njima
suprotstavljene snage, ali i cilj da se politički protivnici zastraše i da im se stavi
do znanja da postoji samo jedna, za njih lično, bezbedna politička orijentacija.
Agresivni obaveštajni rad sastoji se upravo u strategiji da se prikupljanje informacija tretira ravnopravno sa specijalnim akcijama, ubistvima i subverzijama.
Iako je i pasivni obaveštajni rad nezakonit u ciljnoj zemlji (stoga recimo da „agenti
spavači” u američkoj CIA, za koje se otkrilo da rade za sovjetske i kasnije ruske
strukture, iako su se bavili isključivo pasivnim obaveštajnim radom i danas izdržavaju dugogodišnje zatvorske kazne u SAD), agresivni obaveštajni rad, u direktnom smislu, zadovoljava, sa tačke gledišta same fenomenologije akcija, definiciju
terorizma, i utoliko je problematičniji sa tačke gledišta međunarodne bezbednosti. Činjenica da akcije trovanja političkih protivnika, naručene likvidacije od
strane podzemlja, subverzije i slične taktike preduzimaju države, a ne terorističke
grupe, sama po sebi ne znači da se te akcije ne mogu okarakterisati kao epizode
državnog terorizma. Stoga je agresivni obaveštajni rad neka vrsta sankcionisanog
državnog terorizma van granica svoje zemlje, a u ekstremnim slučajevima i unutar svoje zemlje, što je, recimo, bio slučaj sa američkim FBI u vreme direktorovanja Edgara Huvera (Edgar J. Hoover), koji je nezakonito prikupljao materijale za
dosijee američkih državljana, uključujući i političare i javne ličnosti.
4 “Candidate ‘poisoned’ in Ukraine”, BBC News, 17 September 2004, 11/03/2010; “Ukraine: Mystery Behind Yushchenko’s Poisoning Continues”, RFE/RL, 18 September 2006, www.
rferl.org/content/article/1071434.html, 11/03/2010; “Who poisoned Yuschenko?”, Timesonline,
8 December 2004, www.timesonline.co.uk/tol/news/world/article400357.ece, 12/03/2010.
5 “Ukraine prime minister mocks president’s poisoning”, USA Today, 18 September 2008,
www.usatoday.com/news/world/2008-09-18-3581908726_x.htm, 12/03/2010.
156
Aleksandar Fatić
Bezbednosni kontekst agresivnog obaveštajnog rada
Razlozi iz kojih se neka zemlja opredeljuje za dominantni stil bezbednosnog obaveštajnog rada, za agresivni ili neagresivni, zavise pre svega od bezbednosnog konteksta u toj zemlji i od njenog doživljaja najizraženijih bezbednosnih
pretnji i najadekvatnijih načina da na te pretnje odgovori. U prethodnom poglavlju je pomenuto da, bar u istočnoj Evropi, agresivni bezbednosni obaveštajni rad
pre svega nosi asocijaciju sovjetskog nasleđa, možda zbog toga što su Sovjeti u
najvećoj meri sprovodili problematične akcije u drugim zemljama, uključujući
i zapadne zemlje, i te akcije su otkrivane. Na primer, posle otkrivanja danas već
antologijskog ubistva bugarskog disidenta Georgi Markova (Георги Марков),
7. septembra 1978. godine, u zajedničkoj sovjetsko-bugarskoj akciji agresivnog
obaveštajnog bezbednosnog rada, kada je Markov, disident još od 1969. godine i
izraziti kritičar bugarskog komunističkog lidera Todora Živkova (Тодор Живков)
na radiju Bi-Bi-Sija, gde je bio zaposlen, ubijen ispaljivanjem otrovnog zrna iz specijalno pripremljenog kišobrana, na mostu Vaterlo u Londonu, postala je opšta
praksa da se ta vrsta atentata pripisuje sovjetskim obaveštajnim službama.6
Navedene činjenice, međutim, ne znače da druge zemlje ne primenjuju
agresivni obaveštajni rad, pre svega one koje doživljavaju takvo postupanje kao
neophodno za sprečavanje direktne bezbednosne pretnje za svoju teritoriju i stanovništvo. Možda najpoznatija takva država danas je Izrael.
Bliski istok: politika sankcionisanih ubistava
Izrael poseduje tri glavne obaveštajne agencije: unutrašnju službu, pod popularnim imenom Šin Bet (Shin Bet), vojnu obaveštajnu službu Aman (Aman) i Institut za obaveštajne i specijalne poslove — Mosad (Mossad). Poslednja služba je od
prevashodnog značaja za razmatranje nezakonite obaveštajne operative, jer agresivni obaveštajni rad u svom ekstremnom obliku spada u njenu zvaničnu misiju.
6 Treba, međutim, imati u vidu da „metodologija kišobrana” nije primenjena jedino na Markovu. Prilikom priprema za ubistvo Markova, bugarski KDS (ekvivalent sovjetskog KGB) je
kišobran dobijen od KGB-a isprobao na disidentu iz redova samog KDS, Vladimiru Kostovu
(Владимир Костов), 28. avgusta 1978. u Parizu. Kostov je preživeo jer se otrovni projektil nije
aktivirao, to jest začepili su se otvori iz kojih je trebalo da isteče ricin, otrov koji je ubio Markova.
Zahvaljujući Kostovu utvrđeno je kako je Markov ubijen, jer je ricin još jedan od otrova koji ne
ostavljaju tragove. Kada je čuo za ubistvo Markova, Kostov je prijavio da je i sam povređen kišobranom u butinu, pa je deo njegovog tkiva sa mesta uboda hirurški odstranjen i u njemu je pronađen mikroskopski projektil sa dva zapušena otvora, pun ricina koji nije uspeo da isteče u telo.
Potom je isti takav projektil, inače nevidljiv golim okom, tražen i nađen u telu Markova, ali, kao
što se moglo i očekivati, u njemu su otvori bili slobodni i ricin je istekao u telo. Neposredno pre
pokušaja ubistva Kostova, bugarski KDS izvršio je još jednu neuspešnu probu, ispalivši projektil ricina u telo jednog bugarskog zatvorenika osuđenog na smrt, ali i tada projektil nije ispustio
ricin i zatvorenik je ostao živ. Videti u: Boris Volodarsky, KGB’s Poison Factory, op. cit., p. 24.
Aleksandar Fatić
157
Mosad je baziran u Tel Avivu i prema široko prihvaćenim procenama
ima oko 1 200 stalno zaposlenih službenika, podeljenih u nekoliko odeljenja.
Najveće po obimu je Odeljenje za prikupljanje podataka koje se bavi klasičnom
špijunažom i raspolaže široko rasprostranjenom mrežom operativaca na terenu,
što govori o naglasku na ono što obaveštajni žargon poznaje kao Humint (skraćeno
od engl. Human Intelligence), to jest obaveštajni rad zasnovan na ljudskom faktoru, obično sagledavan u kontrastu sa modelom Sigint (Signals Intelligence), koji
se zasniva na presretanju poruka poslatih putem elektromagnetnog spektra, to jest
elektronskih komunikacija. U Izraelu je Sigint najvećim delom u rukama vojne
obaveštajne službe, dok se Mosad bavi u načelu „ljudskim obaveštajnim radom”.
Odeljenje Mosada za specijalne operacije, pod imenom Metsada (Metsada)
zaduženo je za tajna ubistva, sabotaže, paravojne operacije i psihološke operacije
u saradnji sa Odeljenjem za psihološko ratovanje (Lohama Psichologit — LAP).
Najkomplikovanija ubistva, specijalno u okupiranim teritorijama, obavlja vojna
obaveštajna služba Anan preko svoje jedinice Dudevan (Dudevan, hebr. trešnja).
Metode koje se koriste za ubistva različite su: od vazdušnih napada projektilima
iz helikoptera, preko trovanja, sve do vrlo popularnog metoda postavljanja malih
količina eksploziva u sedište automobila ili u mobilni telefon.
Izraelske službe ubile su, 1992. godine, lidera pokreta Hezbolah (Hezbollah),
šeika Abasa al Musavija (Abbas al-Mussawi), projektilom iz helikoptera kojim
je pogođen konvoj automobila u kome se on nalazio.7 Novembra 2000. godine
aktivista Hamasa Ibrahim Odeh (Ibrahim Odeh) ubijen je tako što je postavljena bomba u naslon za glavu na sedištu automobila kojim se vozio, a doušnik
koji je u tome pomogao bio je njegov rođak. U septembru 1997. godine Mosad
je otrovao lidera Hamasa Kaleda (Meshala Khaled Meshal), u Amanu, navodno
po direktnom naređenju premijera Izraela, Benjamina Netanijahua (Benyamin
Netanyahu). Trovanje je međutim iskomplikovano, tako da se stvorio politički
skandal, i na kraju je šef Mosada Deni Jatom (Danny Yatom) morao lično da
otputuje u Jordan i da preda protivotrov.8 Izraelski mobilni operater je maja 2001.
godine emitovao signal kvara mobilnog telefona na broj palestinskog bombaša
Jahi Ajaša (Yahya Ayyash), koji je potom odneo telefon u servis na opravku, kada
je iza slušalice telefona postavljeno eksplozivno punjenje koje je jedan doušnik
Mosada aktivirao pozvavši Ajašev broj.9
7 Posle ubistva Musavija, međutim, na čelo Hezbolaha došao je Hasan Nazralah (Hassan
Nasrallah), pod čijim vođstvom je Hezbolah proterao izraelsku vojsku iz južnog Libana, što svedoči o tome da, bar u nekim slučajevima, politika državno naručenih ubistava ne samo da ne
zastrašuje zajednicu iz koje je žrtva, nego čak proizvodi kontraefekte i generiše dodatnu odlučnost za neprijateljsko delovanje.
8 Alan Cowell, “The Daring Attack Which Blew Up in Israel’s Face”, New York Times, 15 October 1997.
9 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global intelligence: The World’s Secret Services Today, op. cit., p. 155.
158
Aleksandar Fatić
Zvanično sankcionisana politika ubistava u Izraelu slična je ranije pomenutoj politici ruskih službi. Krajem marta 2010. godine čečenski bombaši
samoubice simbolično su izveli napad na moskovski metro upravo ispod ulice
Lubjanka, u kojoj se nalazi sedište službe FSB, koju je i Litvinjenko optuživao
da je nastavila sa KGB praksom likvidacija i diverzija u Rusiji i u inostranstvu.
Visok politički nivo sa koga direktno dolaze nalozi za ubistva koja sprovodi
Mosad proističe iz činjenice da, recimo, vojna služba Aman odgovara ministru odbrane, Mosad i Šin Bet odgovaraju direktno premijeru, što znači da se
svi nalozi za ubistva mogu trasirati do samog premijera. Odluke o ubistvima
donose se u uskom krugu koji čine premijer, načelnik generalštaba i predstavnici
unutrašnje obaveštajne agencije Šin Bet.10 Ovakva struktura donosilaca odluka o
naručenim državnim ubistvima preti da kriminalizuje državnu politiku i omogućava da jedna uska klika počne da koristi ubistva za političke ciljeve koje
ne deli niko drugi, pogotovo kada se ima u vidu neophodna tajnost ovakvih
odluka i nedostatak svakog demokratskog nadzora nad ovom vrstom neformalnog nalogodavnog tela.
Objašnjenje za delovanje Mosada može se tražiti u činjenici da Izrael svoju
bezbednosnu politiku tretira kao primarnu u odnosu čak i na spoljnu politiku,
pa je zbog toga i Henri Kisindžer (Henry Kissinger) jednom napomenuo da je
iluzija da Izrael može spoljnu politiku voditi u formi bezbednosne ili odbrambene politike.11 U celini posmatrano, dok su neke obaveštajne službe posle kraja
Hladnog rata ukinute (na primer, istočnonemački Štazi), neke su se transformisale tako da im više nije dopušteno značajno angažovanje na prekograničnoj
osnovi, a pogotovo ne agresivni obaveštajni rad u inostranstvu (čileanski Direccion de Inteligencia Nacional — DINA, ili južnoafrički Bureau of State Security
— BOSS), Mosad i Šin Bet u Izraelu zadržali su identičan mandat kao u vreme
Hladnog rata, a isti je slučaj i sa brojnim drugim obaveštajnim službama širom
Bliskog istoka, uključujući i sirijski Mukhabarat (Mukhabarat). U zemljama
kao što su Izrael i Sirija agresivni obaveštajni rad koordinisan je na nacionalnom nivou i služi učešću ovih zemalja u hroničnoj borbi za premoć na Bliskom
istoku. Sa druge strane, ista vrsta obaveštajnog rada u drugim zemljama, na primer u Pakistanu, koristi se za održavanje relativnog uticaja u regionalnim rivalstvima (poput rivalstva Pakistana i Indije) i unutrašnje političke borbe, i to je
za demokratiju najopasnija vrsta upotrebe agresivnog obaveštajnog delovanja.
Primer pakistanskog ISI, koji je 1985. godine u Parizu izvršio atentat na brata
premijerke Benazir Buto (Benazir Bhutto), šeika Navaza Butoa, (Nawaz Bhutto), i koji ima sopstvene političke saveznike i interese u Pakistanu. Benazir Buto
10 Vincent Cannistraro, “Assassinating Israel’s Adversaries is Wrong and Also Dumb”, The
Washington Post, 31 August 2001.
11 Henry Kissinger, The Years of Upheaval, Weidenfeld, London, 1982, p. 621.
Aleksandar Fatić
159
takođe je ubijena 2007. godine u gradu Ravalpindiju u Pakistanu, neposredno
pred izbore i odlazak sa vlasti vojne hunte generala Mušarafa.12
Imajući u vidu navedene razlike u upotrebi agresivne obaveštajne operative, jasno je da iz nje proističu bitne opasnosti za demokratski poredak.
U zemljama poput Izraela ili Sirije te opasnosti su unekoliko manje, mada je
u Izraelu u javnosti bilo rasprave o tome da li preti opasnost da Mosad, koji je
ostao isključivo pod diskrecionom kontrolom premijera, postane „privatni odred
za ubistva”, jer je u međuvremenu, 2002. godine, formiran poseban komitet za
nadzor specijalnih operacija Šin Beta, dok je Mosad ostao bez takvog nadzora.13 U Švajcarskoj je februara 1998. godine uhapšeno pet operativaca Mosada
pri pokušaju da ozvuče stanove u Bernu u kojima je trebalo da borave predstavnici organizacije Hezbolah u poseti ovoj zemlji. Iako je posle ovog incideta smenjen šef Mosada, samo mesec dana kasnije, 13. marta, troje operativaca Mosada
hitno su se vratili u Izrael nakon neuspelog pokušaja da ozvuče islamske aktiviste u Londonu. Praksa Mosada da deluje u drugim zemljama po hladnoratovskom modelu postupanja, sa lažnim pasošima, nastavlja se u kontinuitetu.
Dva operativca Mosada uhapšena su na Novom Zelandu, 2005. godine, pod
optužbom da su koristili falsifikovane novozelandske pasoše. Početkom 2010.
godine 11 operativaca Mosada, uključujući i jednu ženu, koristeći falsifikovane
evropske pasoše stiglo je u Dubai različitim letovima, smestili su se u različitim
hotelima, i, 19. januara, u hotelskoj sobi udavili osnivača vojnog krila Hamasa,
Mahmuda al Mabhuha (Mahmoud al-Mabhouh). U Siriji je, 17. februara, uhapšen pripadnik Hamasa, Nahro Masud (Nahro Massoud), koji je izraelskom timu
ubica pomogao da identifikuju Mabhuha. Među falsifikovanim pasošima koje je
tim Mosada koristio bilo je šest britanskih pasoša, i to sa ukradenim identitetima stvarnih britanskih državljana, od kojih četvoro živi u Izraelu. Identitet je,
prema izjavi britanskog šefa diplomatije Dejvida Milibenda (David Miliband),
ukraden prilikom pasoške kontrole, verovatno prilikom prelaska izraelske granice, i zbog ove zloupotrebe Velika Britanija je marta 2010. godine proterala
jednog izraelskog diplomatu iz Londona u klasičnoj špijunskoj aferi hladnoratovskog tipa.14 Zbog izveštavanja londonskog Gardijana o navedenoj aferi, 25. marta
2010. godine, izraelski Harec je objavio dugački komentar o tome da li je britanska štampa „neprijateljski nastrojena prema Izraelu, iako su vlasti Dubaija tražile
12 Benazir Buto se 2007. godine vratila u Karači nakon osmogodišnjeg egzila u Dubaiju i Londonu, tokom kog perioda su trajali procesi protiv nje za korupciju koje je pakistanska vlada
pokrenula i u zemlji i u inostranstvu. Njen povratak bio je povezan sa učešćem na izborima o
kojima se dogovorila u okviru sporazuma o podeli vlasti sa generalom Mušarafom.
13 Ze’ev Segal, “A Law for the Mossad”, Ha’aretz, 1 October 2002.
14 Julian Borger, Paul Lewis and Rory McCarthy, “Dubai assassins stole identities of six UK
citizens”, The Guardian, 17 February 2010, www.guardian.co.uk/world/2010/feb/17/dubaiassassins-stolen-british-identities, 18/02/2010.
160
Aleksandar Fatić
hapšenje šefa Mosada Meira Dagana (Meir Dagan) i preduzele korake za izdavanje crvene poternice Interpola za timom ubica i za samim Daganom”.15 U Alžiru
uhapšen je, marta 2010. godine, operativac Mosada sa lažnim španskim pasošem
i alžirskom vizom izdatom u jednoj ambasadi u Evropi (Alžir je jedna od brojnih zemalja sa kojima Izrael nema diplomatske odnose). Operativac je delovao
pod identitetom tridesetpetogodišnjeg Španca Alberta Vagila (Alberto Vagilo), i
pre hapšenja proveo je deset dana u Alžiru, za to vreme su ga alžirski operativci
pratili, utvrdivši da dobro poznaje grad, da govori arapski i da je čak učestvovao
na jednoj muslimanskoj molitvi tokom boravka u zemlji.16 Reč je o seriji akcija
kakve se smatraju ozbiljnim pretnjama demokratskoj kulturi i poretku, pa je
stoga reakcija Velike Britanije na krađu identiteta njenih državljana i korišćenje
britanskih pasoša za ubistvo u trećoj zemlji sasvim razumljiva.
Opravdanje za agresivnu operativu Mosada pre svega se zasniva na palestinskom terorizmu, reč je o jednom suštinskom pitanju za razumevanje i opravdavanje misija obaveštajnih službi posle Hladnog rata u celini:
„Sa odnosom konvencionalne vojne moći koji se sve odlučnije pomera
u korist globalnih velikih sila, terorizam je bio i ostalo tradicionalno
oružje obespravljenih i onih koji žele da podignu pobunu. Međutim, on
je istovremeno tradicionalno oružje izbora za nestabilne i autoritarne
režime, pogotovo one na Srednjem istoku, ali je takođe i oružje koje koriste same obaveštajne službe.”17
Navedena kratka analiza pruža najmanje tri bitna elementa za razmatranje. Prvi je činjenica da terorizam nije nova pojava u svetu posle 11. septembra
2001. godine, već da je on sredstvo borbe za one koji nemaju legitimnu alternativu. Stoga proglašavanje „rata protiv terora”, a posebno upotreba agresivnog obaveštajnog rada u smislu borbe protiv terorizma predstavlja represivni odgovor na
jednu aberaciju koja je rezultat sistemskih nepravičnosti. Utoliko je važnije da
upotreba obaveštajnog aparata protiv terorizma ne prevaziđe izvesne granice koje
proističu iz legitimnosti nekih od ciljeva za koje se teroristi zalažu. Ako je, recimo,
palestinski terorizam odgovor na jednu političku beznadežnu situaciju u kojoj se
palestinski narod nalazi u odnosu na svoje aspiracije za ostvarenjem države Palestine, onda politika ubistava svih onih koji su u vezi sa tim terorizmom predstavlja
15 Anshel Pfeffer, “Is the British press hostile toward Israel?”, Ha’aretz, 25 March 2010, www.
haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=dubai+passport+affair&itemNo=1159037,
26/03/2010.
16 “Report: Algeria arrests Mossad agent with fake Spanish passport”, Ha’aretz, 30 March 2010,
www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=mossad+assassination&itemNo=1159947,
30/03/2010.
17 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global Intelligence: The World’s Secret Services Today, op. cit.,
p. 7.
Aleksandar Fatić
161
istovremeno politiku sistemske represije i protiv legitimnih ciljeva. Vrlo je osetljiva granica između bezbednosne politike, kojom se osujećuju teroristički napadi,
i pregovora, kojima se uklanjaju uzroci terorističkih kampanja, upravo tako što
se uvažavaju i na neki način zadovoljavaju legitimne potrebe zajednica u čije ime
teroristi sprovode nasilje.
Sasvim druga vrsta terorizma, i to je drugi uočljiv element u kratkoj gorenavedenoj analizi Toda (Paul Todd) i Bloha (Jonathan Bloch), jeste terorizam tzv.
bezakonih država (rogue states), koje mogu koristiti terorističke pokrete nastale
iz potrebe za kolektivnom emancipacijom obespravljenih zajednica da bi postizale svoje subverzivne ciljeve u odnosu na druge države. Takve države se mogu
služiti terorizmom kao sredstvom prikrivene borbe za unapređivanje svoje relativne pozicije u odnosu na druge države na regionalnom i na globalnom planu.
Protiv ove vrste terorizma represivna borba agresivnim obaveštajnim radom
takođe daje vrlo ograničene rezultate, jer i ona država koja sprovodi terorističke
kampanje može koristiti svoj obaveštajni aparat za takve akcije (što je najčešće i
slučaj), i ona država koja se bori protiv terorizma takođe može koristiti agresivni
obaveštajni rad. Na opisani način obaveštajne službe postaju akteri radnji koje se
uzajamno ne razlikuju, i sve zadovoljavaju opis terorističke aktivnosti.
Treća vrsta terorizma u vezi je sa drugom. Reč je o upotrebi terorističkih
akcija od strane samog obaveštajnog aparata da bi se postizali različiti politički
ciljevi. Neki od najpoznatijih obaveštajnih disidenata optuživali su svoje službe
da stoje iza poznatih terorističkih napada za koje su potom okrivljene različite poznate terorističke grupe. Aleksandar Litvinjenko je, pre nego što je otrovan, optuživao ruski FSB za učestvovanje u bombardovanju stanova u Moskvi,
za koje su okrivljeni čečenski teroristi, kako bi se Vladimir Putin (Владимир
Владимирович Путин), tadašnji obaveštajni oficir, doveo na čelo države. Litvinjenko je takođe optuživao rusku obaveštajnu službu za posredno omogućavanje
tragedije prilikom kidnapovanja učenika u školi u gradu Beslan, septembra 2004,
kao i terorističkog napada na pozorište u Moskvi oktobra 2002. godine.
Kada se posmatra politika ubistava, koja je karakteristična za agresivnu
obaveštajnu operativu, pre svega povezanu sa bivšim sovjetskim svetom i Bliskim
i Srednjim istokom, reč je o kampanjama koje su u suštini akti terora.18 Izraelska
politika vazdušnih napada na lidere islamskih organizacija često proizvodi kolateralnu štetu u vidu brojnih nevinih žrtava. Bombardovanje kuća u kojima borave
18 Ovom tvrdnjom se ne želi reći da zapadne zemlje ne koriste ubistva protivnika u inostranstvu kao oblik tajnih akcija, nego se ta vrsta zadatka daje „specijalnim operativnim timovima”
(popularno poznatim kao special ops jedinice), koje ne sačinjavaju obaveštajci, niti se oni strukturno smatraju delom obaveštajne zajednice. Reč je najčešće o specijalnim vojnim jedinicama
koje su namenjene delovanju u neprijateljskoj pozadini i izvršavanju specijalnih desantnih zadataka, prepada i oslobađanju talaca. Ista vrsta obuke koristi se i za vršenje ubistava.
162
Aleksandar Fatić
lideri Hamasa i drugih organizacija dovodi do smrti čitavih porodica. Napadi na
automobile iz helikoptera faktički pretvaraju sve prolaznike i čitave ulice u mete.
U svim tim slučajevima stvarna meta jesu civili, pa se stoga akcije mogu u celosti
svrstati u domen državnog terorizma. Upravo zbog sličnosti u opisu akcija između
palestinskih terorista i izraelskih službi bezbednosti stiče se utisak o stalnom ratnom stanju u kome karakterizacija „terorista” ne pripada stabilno samo jednoj
strani, nego se obe strane služe potpuno identičnim sredstvima, a jedinu razliku
sačinjavaju različita vojna moć i resursi kojima raspolažu. Kada palestinski bombaš samoubica raznese autobus prepun izraelskih civila, a potom izraelske snage
ispale granate na palestinski izbeglički logor i ubiju nekoliko desetina ili stotina
ljudi ili nekog lidera terorista, i potom njegovoj porodici tenkovima sruše kuću
„za kaznu”, takvim odgovorima se briše mogućnost da karakterizacija „terorista”
pripadne samo bombašu samoubici, već se stvara utisak o jednom terorističkom
ratu dve strane u kome se ne biraju sredstva, a žrtve su civili sa obe strane.
Od kraja Hladnog rata, Izrael nije promenio svoj doživljaj regionalne bezbednosti, iz jednostavnog razloga što na Bliskom istoku kraj Hladnog rata nije
označio kraj neprijateljstava i glavne linije konflikta ostale su nepromenjene.
Zemlja u kojoj svi odrasli stanovnici, uključujući i žene, služe dvogodišnji vojni
rok, veliki broj njih ima borbeno ratno iskustvo (najsvežiji rat je bio onaj sa Hezbolahom u Libanu 2006. godine) i svi služe u rezervi i imaju aktuelan ratni raspored, stalno angažovanje svojih obaveštajnih službi u okupiranim teritorijama, pa
i širom Evrope, uz postavljanje eksploziva u mobilne telefone palestinskih boraca
i lidera ili helikopterske desante na automobile, doživljava kao uobičajen tok jednog hroničnog ratnog stanja.
Sličan zaključak odnosi se na tehnike koje izraelske bezbednosne službe,
uključujući i Mosad i Šin Bet, primenjuju prilikom isleđivanja osumnjičenih,
među kojima se redovno primenjuju električni šokovi, kolektivno kažnjavanje
porodica i prijatelja, uključujući ubistva, kao i fizička tortura, od kojih je jedna
od poznatijih formi karakteristična za ove službe takozvani tahqiq, ili dugotrajno
trešenje tela uhapšenog, sve dok ne nastupi potpuna dezorijentacija, pa i unutrašnje povrede i krvarenja. Sve navedene metode spadaju u domen ekstremne
agresivne obaveštajne operative kakva je ne samo nepoznata, nego i civilizacijski neprihvatljiva u Evropi. Posle rata u Iraku, tehnike koje je primenjivala CIA
u isleđivanju osumnjičenih za pripadnost mreži Al Kaida postale su predmet
međunarodnih kontroverzi. Tehnike su uključivale puštanje pasa na zatvorenike,
dugotrajno lišavanje sna i davljenje u vodi (waterboarding). Navedene radnje se
u američkom pravnom sistemu smatraju nezakonitim i stoga se ne primenjuju
na američkom tlu, iako su neki konzervativci, na čelu sa bivšim američkim potpredsednikom Dikom Čejnijem (Dick Cheney), zagovarali njihovu legalizaciju.
Aleksandar Fatić
163
Izraelske službe, s druge strane, i pored bliske saradnje sa američkim službama,
sve ove i još radikalnije tehnike tretiraju kao legitimne. Tokom poslednjih nekoliko decenija, međutim, tenzije između Izraela i SAD proističu delom iz agresivnog
obaveštajnog rada Mosada na teritoriji SAD, pre svega u krađi vojne tehnologije
koju Izrael potom prodaje Kini. Opisano delovanje Mosada okarakterisano je
u američkim izveštajima kao „najagresivnije delovanje jedne obaveštajne službe
protiv SAD od strane zemlje koja je saveznik SAD”.19
Savremeni neagresivni obaveštajni rad
Priroda obaveštajnog rada, i samim tim njoj odgovarajući pojam obaveštajne operative, mogu se sagledati na osnovu ovlašćenja koja po zakonu ili unutrašnjim pravilima službe pripadaju operativcima neke obaveštajne strukture.
Ukoliko ovlašćenja uključuju policijske funkcije, poput prava na hapšenje, oduzimanje predmeta i sprovođenja pretkrivičnih ili krivičnih postupaka i istrage,
reč je o strukturi koja se bavi agresivnim obaveštajnim radom. Savremeni neagresivni obaveštajni rad podrazumeva odsustvo bilo kakvih represivnih funkcija
i ovlašćenja operativaca. Njihov posao je isključivo posmatranje i prikupljanje
podataka. Kada je reč o bezbednosnom obaveštajnom radu, prikupljanje podataka se, po definiciji, odvija van zakona. Kada je, međutim, reč o kriminalističkom obaveštajnom radu, ono se odvija strogo u skladu sa zakonom. U oba slučaja,
neagresivni obaveštajni rad neprimetan je i koristan za odlučivanje o konkretnoj
politici postupanja prema nekom problemu, što nije slučaj sa agresivnim obaveštajnim radom koji uključuje terorističku metodologiju.
Neagresivna obaveštajna operativa manje je opasna za međunarodne odnose
jer u slučaju otkrivanja vodi do sankcionisanja operativca, ali ne mora da dovede
do ozbiljnog međunarodnog skandala. Kada je, međutim, reč o naručenim ubistvima, a sprovode ih obaveštajne službe koje se bave agresivnom obaveštajnom
operativom, ili o subverzijama, otkrivanje takvih operacija može dovesti do rata.
Upravo zato je u promenjenim evropskim uslovima izražen trend jačanja neagresivnog obaveštajnog rada po britanskom modelu. Mera u kojoj su pojedine zemlje
ostvarile ciljeve neagresivne obaveštajne operative sagledava se iz količine represije koja stoji na raspolaganju njihovim obaveštajnim i paraobaveštajnim strukturama. S jedne strane, neagresivni obaveštajni rad ide ruku-pod-ruku sa sve širom
primenom obaveštajnih metoda i tehnike i od strane takozvane klasične policije.
S druge strane on uključuje manje direktne primene kontroverznih metoda koje
uključuju silu. Pitanje je koja vrsta obaveštajnog rada je štetnija za građanska i
ljudska prava, jer agresivni obaveštajni rad direktno ugrožava suverenitet druge
19 R. Jeff rey Smith, “Defense Memo Warned of Israeli Spying”, The Washington Post, 30 January 1996.
164
Aleksandar Fatić
države i osnovna prava onih koju su njegova meta, uključujući i pravo na život.
Neagresivna obaveštajna operativa je neprimetna, ali sve raširenija, i ona ozbiljno,
strukturno i često nemerljivo u preciznim okvirima, ugrožava pravo na privatnost
i izlaže praktično sve građane neumerenom uvidu vlasti u njihove živote.
Obaveštajna operativa u celini problematična je sa tačke gledišta građanskih i ljudskih prava. Ona nije pozitivna tekovina demokratskog poretka, nego
naprotiv, nužan kompromis demokratiji koji proističe iz bezbednosnih problema.
Upravo stoga, pored pomeranja ka neagresivnoj obaveštajnoj operativi kao evropskoj normi, ključno pitanje za ponovnu legitimaciju obaveštajnog rada u novom,
posthladnoratovskom kontekstu, nije automatsko „preorijentisanje” na probleme
terorizma i organizovanog kriminala, što je bio spontani refleks većine obaveštajnih struktura, nego izgradnja standarda kojima bi se ograničilo narušavanje privatnosti u skladu sa objektivno procenjenim bezbednosnim potrebama. U tom
kontekstu treba sagledavati perspektivu društvene prihvatljivosti obaveštajne operative, uvek imajući u vidu ukupnu cenu koju društvo plaća za eventualne disproporcionalne odgovore na doživljaj pretnje od organizovanog kriminala i drugih
unutrašnjih pretnji bezbednosti. Stoga je ne samo nadzor nad radom obaveštajnih struktura ključni element demokratskog poretka i organizacije obaveštajnog
rada, nego takođe, u još većoj meri, unutrašnja etika obaveštajnih agencija koje
moraju biti same sebi korektiv i faktor ograničenja delovanja s obzirom na razvijene moralne uvide, koji se stvaraju etičkom edukacijom i razvijanjem moralne
svesti kod onih koji raspolažu instrumentima masovnog ugrožavanja prava građana.
Bibliografija
Borger, Julian, Lewis, Paul, and McCarthy, Rory, “Dubai assassins stole identities of six UK citizens”, The Guardian, 17 February 2010, www.guardian.co.uk/
world/2010/feb/17/dubai-assassins-stolen-british-identities.
“Candidate ‘poisoned’ in Ukraine”, BBC News, 17 September 2004.
Cannistraro, Vincent, “Assassinating Israel’s Adversaries is Wrong and Also
Dumb”, The Washington Post, 31 August 2001.
Cowell, Alan, “The Daring Attack Which Blew Up in Israel’s Face”, New York
Times, 15 October 1997.
Kissinger, Henry, The Years of Upheaval, Weidenfeld, London, 1982.
Aleksandar Fatić
165
Pfeffer, Anshel, “Is the British press hostile toward Israel?”, Ha’aretz, 25 March
2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=dubai+passport+affair
&itemNo=1159037.
Report: Algeria arrests Mossad agent with fake Spanish passport, Ha’aretz, 30
March 2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=mossad+assas
sination&itemNo=1159947.
Scott, Carey, “Poisons testen on Stalin’s prisoners”, Sunday Times, 15 October
2005.
Segal, Ze’ev, “A Law for the Mossad”, Ha’aretz, 1 October 2002.
Smith, R. Jeffrey, “Defense Memo Warned of Israeli Spying”, The Washington Post,
30 January 1996.
Todd, Paul, and Bloch, Jonathan, Global Intelligence: The World’s Secret Services
Today, Zed Books, London, 2003.
“Ukraine prime minister mocks president’s poisoning”, USAToday, 18 September
2008, www.usatoday.com/news/world/2008-09-18-3581908726_x.htm.
“Ukraine: Mystery Behind Yushchenko’s Poisoning Continues”, RFE/RL, 18 September 2006, www.rferl.org/content/article/1071434.html.
Volodarsky, Boris, KGB’s Poison Factory, Zenith Press, Minneapolis, 2009.
“Who poisoned Yuschenko?”, Timesonline, 8 December 2004, www.timesonline.
co.uk/tol/news/world/article400357.ece.
ILLEGAL INTELLIGENCE OPERATIONS
The paper deals with the concepts of intelligence from a traditional,
repressive standpoint, and from the point of view of modern nonaggressive model of gathering of information without taking any
repressive action. The author discusses the political and security
contexts that impact a country’s decision to chose one or the other
style of intelligence gathering, and points it out that each model has
costs attached in terms of compromises to the democratic culture.
In conclusion, the author argues that, while democratic oversight over
the intelligence agencies is undoubtedly important, the key element
of effective delimitation of intelligence-gathering with a view of civil
liberties is the development of a specific ethics for the intelligence
profession, which would act as an internal catalyst of values and the
166
Aleksandar Fatić
limiting factor in the context of proportionality of the use of intelligence
resources to the perceived security issue.
Key words: aggressive/non-aggressive intelligence, security context,
security intelligence/criminal intelligence, the repressive model, the
Middle East, use of poisons, subversions, gathering of raw intelligence,
civil liberties, ethics for intelligence agencies.
UDK: 343.9.02(450)
Godina IV, broj 2, 2010, str. 167–176
Izvorni naučni rad
April 2010.
SUZBIJANJE
ORGANIZOVANOG KRIMINALA U ITALIJI
Aleksandra Bulatović ∗
Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
APSTRAKT
Istorijska povezanost mafije i političkog i državnog vrha Italije koja se
prepliće sa pretenzijama na upravljanje društvom inicirala je specifični
pravni i institucionalni okvir putem kojih se država bori sa organizovanim kriminalom „mafijaškog tipa”. Organizovani kriminal prepoznat
je kao fenomen izuzetno dinamične prirode, pa je italijanski pristup
zasnovan na ideji da efi kasna borba protiv organizovanog kriminala
podrazumeva odgovarajuću dinamiku u transformaciji društvenih
struktura. U osnovi tako postavljenog koncepta jeste osnivanje specijalizovanih institucija sa visokom autonomijom u radu i unapređivanje
koordinacije aktivnosti svih relevantnih institucija. Uprkos postignutim
impresivnim rezultatima, delovanje mafije nastavilo se velikim intenzitetom, što je rukovodilo aktuelne italijanske vlasti da usmere napore ka
izradi nove strategije koja bi omogućila uspešnije suočavanje sa mafijom. Kroz savremen fenomenološki prikaz organizovanog kriminala u
Italiji i na njega usmerene društvene kontrole, autorka u tekstu valorizuje kako strateški trend tako i očekivanja od konkretnih inicijativa
koje predviđa nova strategija protiv mafije, predstavljena krajem januara 2010. godine.
Ključne reči: savremeni organizovani kriminal, mafija, Italija, institucije, strategija, mere.
∗
[email protected]
168
Aleksandra Bulatović
Delovanje organizovanog kriminala u Italiji
Italija je istorijski obeležena delovanjem mafije. Iako se prvobitno koristila
da označi pojavu specifičnu za oblast Sicilije, danas se reč „mafija”, širom sveta,
kolokvijalno upotrebljava da opiše bilo koju organizovanu kriminalnu grupu.
Međutim, mafija je mnogo više od toga. Od kako su se pojavili početkom devetnaestog veka, italijanska kriminalna udruženja poznatija kao mafija uspela su
da postanu deo socijalnog i ekonomskog tkiva Italije. Danas predstavljaju neka
od najozloglašenijih i najrasprostranjenijih kriminalnih organizacija na svetu, a
u Italiji predmet fokusa borbe protiv organizovanog kriminala (lotta contra la
mafia).
Kao naučna paradigma, mafija predstavlja kompleksni fenomen koji uključuje krivičnopravnu, ekonomsku, političku, kulturnu i društvenu dimenziju.1
Kriminalna organizovana grupa deo je mreže odnosa koji predstavljaju društvenu
koaliciju u kojoj su zastupljeni razni slojevi. Članovi koalicije usvajaju obrazac po
kome nasilje i nezakonite aktivnosti predstavljaju oblike preživljavanja i načine
da se ostvari uloga u društvu. Unutar tog sistema odnosa, dominantnu funkciju
zakonito imaju najbogatiji i najmoćniji pojedinci koji funkcionišu van zakona —
mafijaški bosovi, političari, privrednici, finansijski savetnici, pravnici itd. — i oni
čine tzv. mafijašku buržoaziju (borghesia mafiosa). Drugim rečima, prema svojim
osobinama mafija predstavlja političku grupu u onom smislu u kome to definiše
klasična sociologija: to je organizacija koja ima svoj kodeks ponašanja, teritoriju,
fizičku silu i upravljački potencijal sposoban da obezbedi poštovanje utvrđenih
pravila i efektivnih mera prisile, a kao društvena koalicija doprinosi formiranju
političkog života u najopštijem smislu, odnosno određuje ili doprinosi donošenju odluka i pravljenju izbora koji se odnose na manipulisanje moći i distribuciju resursa.
Odnos mafije prema državi i drugim institucijama ima dva lica. Nalazeći se
na marginama društva, mafija deluje protiv institucija; ne priznaje državni monopol sile i pribegava ubistvima shodno sopstvenom sistemu pravila koji uključuje
i kažnjavanje smrću. Posmatrano na drugi način, mafija je sasvim „infiltrirana”
u tkivo društva putem niza aktivnosti u vezi sa korišćenjem javnih finansija (npr.
ugovori o javnim radovima), što ukazuje na njenu aktivnu participaciju u javnom životu (na izborima, kontrolisanjem funkcionisanja institucija). Subjekti
mafijaške društvene koalicije državu i institucije doživljavaju kao strane i impotentne u obavljanju svojih funkcija, tj. moguće ih je obezbediti samo uz posredovanje mafije. Privreda je suviše slaba da bi mogla da ponudi neke značajnije
1 Umberto Santino, “The Law Enforcement in Italy and Europe against mafia and organized
crime”, in: W. F. McDonald (ed.), Crime and Law Enforcement in the Global Village, Anderson
Publishing Co., Cincinnati, 1997, pp. 151–66.
Aleksandra Bulatović
169
mogućnosti. Pokušaji društva da se bori protiv mafije neuspešni su, što unutar
društva generiše skepsu značajnog obima u pogledu mogućnosti promene situacije. Političke partije jesu u krizi zbog čega trpi društveni život. Sindikati nemaju
adekvatnu ulogu u društvu, a građansko društvo suviše je slabo. Zbog svojih
specifičnosti, mafiogeno društvo (društvo koje zbog svojih karakteristika predstavlja plodno tle za pojavu i razvoj mafije, tj. društvo koje „proizvodi” mafiju)
jeste oblik totalitarnog društva koje ima kontrolu nad određenom teritorijom i
to kako u ekonomskoj sferi i politici, tako i u privatnom životu ljudi koji tu žive.
U takvom kontekstu ne postoje prava građana, već samo usluge koje samo mafija
može da obezbedi.
Savremena, transformisana mafija oblikovala se u aktuelnu formu tokom
sedamdesetih godina prošlog veka. Deluje u međunarodnim okvirima, ostvaruje
ogromnu dobit, infiltrirana je u finansijski sistem i zloupotrebljava međunarodna
pravila u vezi sa garantovanjem tajnosti bankarskih uloga, postojanjem tzv. poreskih rajeva i mogućnostima da se izbegne kontrola kapitala i koriste nove forme
kruženja i prikupljanja novca (tzv. finansijske inovacije). Zbog takvih obeležja
često se o savremenoj mafiji govori i kao o finansijskoj mafiji.
Dominantne organizovane kriminalne grupe u savremenoj Italiji
Savremeni kriminalni milje u Italiji, u kontekstu organizovanog kriminala,
čini više autohtonih italijanskih organizacija i grupa. Osim njih, sve je veći broj
„uvezenih” kriminalnih grupa poput kineskih trijada, nigerijskih bandi i albanske mafije koja među njima dominira.2
Sicilijanska mafija specijalizovala se za trgovinu heroinom, političku korupciju i trgovinu oružjem, ali takođe podmeće požare, vrši prevare, krijumčari i
reketira. Sicilijanska mafija ozloglašena je zbog agresivnih napada na pripadnike italijanskog pravosuđa. Na Siciliji se izraz „odličan kadaver” upotrebljava da
označi ubistvo istaknutog predstavnika institucija, za razliku od ubistava običnih
građana ili samih kriminalaca. Takve „istaknute žrtve” jesu visoki funkcioneri
policije, sudije, gradonačelnici i poslanici u parlamentu. U Sjedinjenim Američkim Državama predstavlja najmoćniju i najaktivniju mafijašku organizaciju s
obzirom na procene američkih agencija da ima preko 2 500 saradnika. Ujedno,
to je svrstava u grupu najuticajnijih transnacionalnih organizovanih kriminalnih grupa.
Kamora (Camorra) ili napolitanska mafija (prema svom sedištu u Napulju)
predstavlja najveću mafijašku organizaciju u Italiji. Tokom sedamdesetih godina
2 Albanska mafija mahom „radi” u bogatim severnim i centralnim oblastima Italije, poput
Lombardije i Toskane. Nakon dolaska početkom devedesetih godina prošlog veka, Albanci-mafijaši specijalizovali su se za organizovanje prostitucije i trgovinu narkoticima.
170
Aleksandra Bulatović
prošlog veka sicilijanska mafija ubedila je Kamoru da svoje trase za krijumčarenje cigareta počne da koristi za krijumčarenje narkotika, uz pomoć sicilijanske
mafije. Neke vođe Kamore protivile su se tom novom poslu i ubeđivanje nije išlo
glatko, što je za posledicu imalo vođenje tzv. Kamora ratova, u kojima je pobedu
odnela struja pristalica trgovine drogom odnevši živote preko 400 ljudi. Osim
toga, Kamora je stekla ogromno bogatstvo u javnim radovima na rekonstrukciji oblasti Kampanja, koju je pogodio razorni zemljotres 1980. godine. Danas
Kamora ima potpunu kontrolu nad trgovinom cigareta bilo tako što ih krijumčari bilo tako što od drugih koji time trguju naplaćuje reket kao svojevrsni porez.
Takođe je umešana i u pranje novca, iznude, krijumčarenje ilegalnih imigranata,
pljačke, ucene, kidnapovanja i otmice, političku korupciju i krijumčarenje legalne
robe.
Ndrangeta (’Ndrangheta) ili kalabrijska mafija bazirana je u oblasti Kalabrija. Specijalizovala se za političku korupciju i kidnapovanja i otmice, ali se
takođe bavi i trgovinom narkoticima, ubistvima, postavljanjem bombi, krijumčarenjem ilegalnih artikala, kockanjem, prevarama, krađom, reketiranjem naknada
za rad, zelenašenjem i krijumčarenjem ilegalnih imigranata.
Ujedinjena sveta kruna (Sacra Corona Unita) bazirana je u oblasti Apulija
sa sedištem u njenom jugoistočnom delu, u gradu Brindiziju. Krijumčari cigarete,
narkotike, oružje i ljude. Bavi se i pranjem novca, iznudom i političkom korupcijom. Druge kriminalne grupe joj plaćaju reket za korišćenje jugoistočnog italijanskog priobalja koji predstavlja prirodnu trasu na putevima krijumčarenja od i
ka Zapadnom Balkanu.
Oblikovanje društvene kontrole organizovanog kriminala u Italiji
Specifičan element organizovanog kriminala mafijaškog tipa jeste kapacitet
zastrašivanja zasnovan na podređenosti i zavetu ćutanja. S obzirom na postignuti
stepen i u jednom i u drugom domenu, mafijaška organizacija predstavlja organizovan sistem u kome vlada apsolutno pravilo poslušnosti i zakon ćutanja koji
zahteva od svih odbijanje saradnje sa predstavnicima institucija, što se odnosi i
na celu populaciju određene teritorije koju kontroliše. Dakle, u pitanju je potpuna
podređenost pojedinca moći mafije.
Odnos centralne državne vlasti prema mafiji obeležen je korišćenjem dvostrukih standarda. Do 1982. godine, mafija u Italiji nije zakonski smatrana kriminalnom organizacijom, te su tadašnje okolnosti amnestirale mafiju od kažnjavanja
za ubistva i druga krivična dela koja je činila. U takvoj konstelaciji država se
praktično odrekla monopola sile. Takva vrsta izuzimanja od kažnjivosti može
se smatrati oblikom legitimacije, na osnovu čega je logično ispravno zaključiti
Aleksandra Bulatović
171
da je do tada u Italiji bilo dva načina društvene reakcije na nasilje. Navedeno se
može objasniti činjenicom da je mafijaško nasilje, čije su žrtve većinom bili politički i društveni protivnici mafije koji su simbolisali preporod društva, bilo korisno za održavanje na vlasti dominantnih društvenih slojeva u slučajevima kad je
direktna intervencija države bila nemoguća zbog očigledne nezakonitosti takve
reakcije ili ako državna reakcija ne bi bila dovoljno brza i brutalna kao što je to
mafijaško nasilje. Na ovaj način mafija je simbolizovana kao institucionalizovan
kriminal. Tokom vremena, kada je unutar države postojao rascep između formalne i materijalne ustavnosti, tj. između pisanih principa i stvarnog postupanja,
formirane su aktuelne kriminalne institucije.3
Odnos lokalnih institucija vlasti i mafije odvijao se ili kroz direktnu participaciju pripadnika mafije u njihovom radu ili kroz blisku rodbinsku ili prijateljsku povezanost sa zvaničnicima lokalnih uprava čime su direktno zanemarivani
zakonitost i građanska prava (posebno pravo na slobodu i bezbednost). To su
situacije tzv. formalne kriminokratije, tj. vlasti kriminalaca, koji su na lokalnom
nivou bilo imali direktnu vlast, bilo vršili vlast indirektno, neformalnim putem,
kroz različite forme poslovanja i saradnje lokalne uprave, tj. funkcionera lokalnih
institucija i poslovnih ljudi sa mafijašima.4
Oblikovanje normativnog okvira
za borbu protiv organizovanog kriminala
Italija je u različitim okolnostima i situacijama donosila specifične propise
usmerene protiv organizovanog kriminala koji su danas ugrađeni u njen nacionalni pravni sistem. Tek poslednjih decenija prošlog veka zakonodavna aktivnost
obezbedila je odgovarajući normativni okvir za suočavanje institucija sa umnožavanjem mafijaških aktivnosti i porastom drugih oblika organizovanog kriminala u Italiji. Tokom deset godina (1982–1992), doneto je čak 114 zakona koji se
neposredno ili posredno odnose na organizovani kriminal. Donošenje ovih propisa inicirano je izvršenim zločinima mafije koji su šokirali i domaću i svetsku
javnost, a predstavljaju reakciju države na provokaciju kriznom situacijom, tj. nisu
deo koherentnog programa sprovođenja zakona.
Iskustvo je potvrdilo da je korpus propisa u borbi protiv mafije, gledano kao
celina, konstantno zaostajao za zahtevima trenutka iako su propisi donošeni kao
3 Neki teoretičari smatraju da je demokratija u Italiji od kraja Drugog svetskog rata, iako formalno otvorena, realno blokirana, izvan granica domašaja opozicije u smislu mogućnosti promene stanja koje se označava kao status quo.
4 O dimenzijama ovog odnosa možda najbolje svedoči podatak da je nakon usvajanja zakonskih propisa 1990. godine, tokom naredne tri godine, raspušteno 72 gradske uprave zbog veza sa
mafijom. Najnoviji primer jesu mafijaški orkestrirani opštinski izbori u gradu Katolika na Siciliji
održani 2007. što je otkriveno kroz nedavnu uspešno realizovanu policijsku akciju „Minoa”.
172
Aleksandra Bulatović
hitna reakcija države na konkretnu aktivnost mafije i uglavnom obeleženi simboličnim merama.5 Italijanski krivični zakonik donet je 1930. godine i od tada je u
više navrata noveliran, ali sa sličnim posledicama kao i pravni sistem u celini.6
Prvi opšti nacionalni zakon, tzv. Rognoni–La Torre zakon koji se konvencionalno zove Antimafijaški zakon, usvojen je 13. septembra 1982. godine.7 Od tada
je obim represivnih mera u italijanskom zakonodavstvu narastao do nivoa koji se
ne može uporediti sa zakonodavstvom bilo koje druge evropske zemlje. Dotadašnje italijansko zakonodavstvo raspolagalo je samo jednostavnom definicijom
organizovanog kriminalnog udruživanja zasnovanom na prisustvu tri elementa:
udruživanju, organizovanoj strukturi i cilju da se vrše krivična dela, ne određujući šta je to organizovani kriminal.8 Navedeni zakon prvi put je definisao mafiju
kao specifičan oblik organizovanog kriminala: pripadnici mafijaške organizacije
koriste zastrašivanje, podređivanje i zavet ćutanja (omerta) da bi činili krivična
dela, direktno ili indirektno upravljali ili kontrolisali privredna preduzeća, koncesije i proces odobravanja ugovora o javnim radovima i javnim uslugama zarad
ostvarivanja bilo nezakonitog profita ili drugih koristi za sebe ili druge. Drugim
rečima, aktivno članstvo u mafijaškoj organizaciji ovim zakonom definisano je
kao krivično delo. Osim drugačijeg definisanja bića krivičnog dela, najvažniji
i originalni elementi novog zakona bile su mere koje su se mogle preduzeti sa
ciljem kontrole porekla imovine, uključujući i mere konfiskacije nezakonito stečenih dobara i obavezu pribavljanja dozvole za izvođenje javnih radova u svojstvu podizvođača.
Narednih godina usledili su novi pokušaji kreiranja efikasnijeg normativnog okvira za borbu protiv organizovanog kriminala. S obzirom na posledice,
kao najznačajnije mere izdvajaju se one usmerene protiv pranja novca, mere u
vezi sa „pokajnicima” (pentiti) tj. nekadašnjim mafijašima koji sarađuju sa vlastima, mere kojima je revidiran krivični postupak čiji su predmet mafijaši kao
i propisi koji se odnose na odsluživanje kazne osuđenih mafijaša, proširenje
definicije mafijaške organizacije tako da se odnosi i na lica koja se umešaju u
izborni proces i tako utiču na ostvarivanje prava slobodnog glasanja, obrazovanje
5 Na primer, pokazalo se da je nefunkcionalna koordinacija borbe protiv mafije Visokog
komesara, institucije koja je kreirana zakonom 1982, usled čega je ona i ukinuta deset godina
kasnije.
6 Na primer, dopunama člana 416 Krivičnog zakonika predviđena je teža kazna za mafijaša
koji je naoružan. Međutim, mafijaši su uvek naoružani shodno osobenosti da koriste silu, jer ne
priznaju monopol države na korišćenje sile.
7 Ovaj zakon je nazvan po predlagačima dva nacrta koja su naknadno objedinjena, ministru
iz redova Hrišćansko-demokratske partije — Virđiniju Ronjoniju (Virginio Rognoni), i lideru
komunista — Piju la Toreu (Pio La Torre), koji je ubijen 30. aprila 1982. godine.
8 Okosnicu italijanskog krivičnog zakonodavstva i danas čini Krivični zakonik donet 1930.
godine, koji je od tada više puta noveliran.
Aleksandra Bulatović
173
Istražnog odeljenja za borbu protiv mafije (Direzione Investigativa Antimafia — DIA), obrazovanje Državne direkcije za borbu protiv mafije (Direzione
Nazionale Antimafia — DNA) koje funkcioniše kao posebno odeljenje javnog
tužilaštva (Superprocura).
Krivično delo pranja nezakonito stečenog novca uvedeno je u italijanski pravni sistem 1978. godine, dopunama člana 648 Krivičnog zakonika, ali
se tada odnosilo na dobit ostvarenu razbojništvom, iznudom i kidnapovanjem
u svrhu iznude. Kasnije je uvedena mogućnost da institucije hitno postupaju u
cilju ograničavanja raspolaganja gotovinom, ograničavanja transakcija i sprečavanja korišćenja finansijskog sistema u pranju novca. Proces harmonizacije
sa evropskim propisima uslovio je proširivanje pojma bića krivičnog dela pranja novca, pa se promenama uvedenim 1993. godine krivično delo pranja novca
odnosi na bilo koji slučaj ponovnog investiranja dobiti ostvarene izvršenjem
bilo kog krivičnog dela.
Tokom 1990. godine usvojeni su propisi u vezi sa služenjem zatvorskih
kazni osuđenih pripadnika mafije za dela defi nisana kao dela organizovanog kriminala (trgovina drogom, otmice, ubistva, aktivno članstvo u mafijaškoj organizaciji). Naime, suspendovane su odredbe koje omogućavaju služenje
kazne u kućnom pritvoru. Usvojene su i mere u vezi sa pritvorom lica optuženih za teška krivična dela, propisi u vezi sa prisluškivanjem i mere koje omogućavaju umanjenje kazne kriminalcima koji sarađuju sa vlastima. Produženo
je trajanje preliminarnih istraga sa šest meseci na godinu dana.
Najčešće se o društvenoj kontroli kriminala razmišlja u kategoriji represivnih mera. Međutim, italijansko iskustvo pokazalo je da se kriminalnim organizacijama može uspešno suprotstaviti i sredstvima koja ne predstavljaju direktnu
represiju. Navedene alternativne mere zapravo su komplementarne represivnim
merama u smislu da je represija uvek potrebna protiv organizovanog kriminala,
a posebno protiv organizacija mafijaškog tipa, ali da se bolji rezultati postižu
ukoliko se istovremeno primenjuju i određene mere koje indirektno utiču na
njih. Komplementarne indirektne mere, u najširem smislu rečeno, usmerene su
na ekonomsko osnaživanje stanovništva, promenu kulturnog obrasca, raskidanje veza sa negativnim istorijskim nasleđem i jačanje civilnog društva putem
obrazovanja i promovisanja građanskog aktivizma.9
9 Na primer, tradicionalna kopola kapa (coppola) koja je decenijama bila simbol pripadnika
mafije, danas se prepoznaje kao simbol otpora mafiji i omogućava egzistenciju zanatlijama Sicilije mimo mafijaških usluga. „Čist biznis” kao deo brenda sve više dobija na marketinškom značaju, pa se u prodaji nalaze testenina i maslinovo ulje sa oznakom „proizvedeno bez ikakve veze
sa mafijom”. Poruke protiv reketiranja čest su predmet građanskih akcija i postaju deo supkulture mladih. Zaplenjena imovina mafije koristi se u različitim socijalnim programima.
174
Aleksandra Bulatović
Nova strategija protiv mafije
Na vanrednoj sednici italijanske vlade, krajem januara 2010. godine, predstavljena je nova strategija borbe protiv mafije zasnovana na nekoliko ključnih
inicijativa. Strategija je rezultat zajedničkog rada ministra unutrašnjih poslova
Roberta Maronija (Roberto Maroni) i ministra pravde Anđelina Alfana (Angelino Alfano).
Osnivanje nacionalne agencije za kontrolu oduzete imovine mafije i rukovođenje njenom prodajom sa sedištem u oblasti Kalabrije strategija je predvidela
kao meru hitnog karaktera. Oduzimanje imovine od mafije smatra se ključnim za
rušenje njene ekonomske moći.10 Rad agencije usmeren je na konfiskaciju nekretnina u vlasništvu mafije i njihovom pretvaranju u javno dobro, slično onom što
je u manjem obimu već postignuto na Siciliji u nekim slučajevima. Prvi zadaci
agencije jesu sastavljanje nacionalnog registra zaplenjene imovine mafije, kreiranje nove baze podataka i postavljanje brana pokušajima mafije da učestvuje na
tenderima za javne radove putem distribucije svojevrsne crne liste kompanija koje
zbog povezanosti sa mafijom ne mogu da budu podizvođači radova.
Nova strategija predviđa stvaranje jedinstvenog zakonodavstva kojim bi
bili objedinjeni svi propisi protiv organizovanog kriminala, a koji bi rukovodio
u radu sve angažovane institucije. Takođe, predviđeno je i stvaranje nacionalne
mreže za podršku žrtvama iznude. Strategija predviđa i mere u vezi sa prikupljanjem otpada koji predstavlja jedan od najprofitabilnijih zakonitih poslova kojima
se mafija bavi. Neksus između iskorištavanja ilegalnih useljenika od strane mafije
ima i dimenziju povećavanja ljudske nebezbednosti u različitim oblastima, te su
novom strategijom predviđene i dodatne mere za suzbijanje ilegalnog useljenja.
Čini se da je namera tvoraca nove strategije za borbu protiv organizovanog kriminala bila konačno raskidanje sa dosadašnjim obrascem društvene kontrole organizovanog kriminala prema kome je ova pojava tretirana kao vanredna
okolnost, ali je za potpuno argumentovanu ocenu potrebno još sačekati na prve
rezultate shodno planiranom.
Zaključna razmatranja
U kontekstu borbe protiv organizovanog kriminala, suočavanje sa ovom
pojavom kriminala u velikoj meri je posledica sopstvenog (ne)činjenja. Ako javna
institucija ne uspe da vrši javne poslove i obezbedi stalan uvid javnosti u vršenje javnih poslova, ako država izgubi svoj monopol na upotrebu sile — volja
10 Najnovije procene ekonomske moći mafije određuju je u nivou prihoda na godišnjem nivou
od 10 odsto bruto nacionalnog dohotka, te je u tom smislu mafija najveći preduzetnik u Italiji.
Aleksandra Bulatović
175
građana je oteta uz pomoć podmićivanja i upotrebe sile. Loše je kada organizovani kriminal reciklira prljav novac u nacionalnoj ekonomiji, jer na taj način
podriva solidnost privrednog sistema i time negativno utiče na ljudsku bezbednost. Još je gore kada organizovani kriminal podmićivanjem javnih službenika
utiče na ishod izbornog procesa i na taj način stiče moć. Ali, ako organizovani
kriminal uspostavi veze sa teroristima i nedemokratskim režimima, postaje bezbednosna pretnja državi ili, čak, regionu.11 U skladu sa aktuelnim civilizacijskim
dometima, pojednostavljeno govoreći, ono što građani traže kao uslugu od mafije,
država treba da efektivno i efikasno garantuje kao pravo.
Svrha represivnih mera jeste da obeshrabre potencijalne učinioce krivičnih
dela da ih izvrše jer je tim merama predviđena kazna za takva dela. To znači da
represivne mere ispunjavaju svoju svrhu ako se kažnjive aktivnosti otkriju, izvršioci uhapse, sudski proces efi kasno odvija, dobit od izvršenog krivičnog dela
umanji ili u potpunosti eliminiše i ako se onemogući interakcija između osuđenih kriminalaca međusobno kao i sa njihovim organizacijama. Italijanski pristup kreiranju politike suzbijanja organizovanog kriminala obeležen je ne samo
sa posebnim direktnim represivnim merama, već i sa kreiranjem brojnih drugih
politika usmerenih na civilno društvo i javnu upravu koje se tiču mafije samo
indirektno.12 Kako se čini, shodno postignutim rezultatima poslednjih godina,
da je ostalim potrebnim elementima priključena i politička volja kao odlučujući
faktor uspešne društvene kontrole kriminala, Italija se profilisala kao jedan od
nezaobilaznih partnera u identifikovanju mogućeg strateškog pristupa borbi protiv organizovanog kriminala.
Bibliografija
Cook, Dee, Criminal and Social Justice, Sage, London, 2006.
Jamieson, Alison, and Violante, Lucinao, The Antimafia: Italy’s Fight Against
Organized Crime, St Martin’s Press, New York, 2000.
11 Zbog toga savremene strateške doktrine i bezbednosne procene danas standardno uključuju
i elemente u vezi sa organizovanim kriminalom.
12 Sudija Paolo Borselino (Paolo Borsellino) u euloškom govoru (grč. eulogίja znači blagoslov,
posveta, slavljenje; u ovom slučaju — govor na sahrani) o tužiocu Đovaniju Falkoneu (Giovanni Falcone) istakao je da borba protiv mafije mora biti ne samo hladna, represivna akcija, već i
moralni i kulturni preobražaj u koji su svi uključeni, a posebno mlađa generacija, sposobna da
uoči tamne strane moralnog kompromisa, nedostatak zainteresovanosti ili kontinuiteta i odgovornosti. Obojica su stradali u atentatima koje je organizovala mafija 1992. godine, u razmaku
manjem od dva meseca.
176
Aleksandra Bulatović
La Spina, Antonio, “Recent Anti-Mafia Strategies: The Italian Experience”, in:
Dina, Siegle and Nelen, Hans (eds), Organized Crime: Culture, Markets and Policies, Springer, New York, 2008.
Lindo, Samuel B., Identity in Flux: The Mafia, Antimafia, and Sicily’s Discovery of
New Italian Unity, Italian Department, Italian Honors Papers, 2008, http://digitalcommons. conncoll.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1001&context=italhp.
Paoli, Leticia, “Mafia and organised crime: the unacknowledged successes of law
enforcement”, West European Politics, Vol. 30, No. 4, 2007.
Paoli, Leticia, “The political criminal nexus in Italy”, Trends in Organized Crime,
Vol. 3, No. 1, 1997.
Santino, Umberto, “The Law Enforcement in Italy and Europe against mafia and
organized crime”, in: W. F. McDonald (ed.), Crime and Law Enforcement in the
Global Village, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 1997.
Schneider, Jane, and Schneider, Peter, “Suggestions from the Antimafia Struggle
in Sicily”, Anthropological Quarterly, Vol. 75, No. 1, Winter 2002.
CURBING ORGANISED CRIME IN ITALY
The historical connection between the Mafia and the political elite of Italy,
including the aspirations of the Mafia to influence public governance, have
triggered the creation of a special legal and institutional framework within
which the Italian state addresses “Mafia-like” crime. Organised crime
is recognised within this framework as a highly dynamic phenomenon,
resulting in Italy’s adoption of the idea that an efficient anti-organised
crime strategy entials an adequate dynamics in the transformation of social
structures. This concept is the basis for the establishment of specialised
institutions, highly autonomous in daily operations, along with the
improvement of coordination of the activities of all other relevant agencies.
Despite the impressive results achieved in Italy through this approach, the
activities of the Mafia have continued at a high intensity, and the Italian
government has developed a new strategy to address organised crime.
The concrete initiatives arising from the new anti-Mafia strategy, which was
publicly presented in late January 2010, are critically evaluated in the text,
through the discussion of a phenomenological view of organised crime in
Italy.
Key words: modern organised crime, Italy, institutions, strategy, measures
taken to address the Mafia.
UDK: 343.8(4+571)
Godina IV, broj 2, 2010, str. 177–190
Izvorni naučni rad
April 2010.
MEDVEDEVLJEVA INICIJATIVA
I ULOGA SRBIJE U
„NOVOJ ARHITEKTURI EVROPSKE BEZBEDNOSTI”
Miljan Filimonović ∗
APSTRAKT
Predmet istraživanja jesu posledice koje usvajanje inicijative predsednika
Rusije o stvaranju „nove arhitekture evropske bezbednosti” može imati
po nacionalnu bezbednost Republike Srbije. Autor analizira strateško-konceptualne i praktično-političke izvore Medvedevljevog predloga i stavlja
ga u kontekst bezbednosne politike Ruske Federacije u poslednjoj deceniji. Analizom međunarodnog položaja Srbije autor upoređuje prirodu
bezbednosnih problema sa kojima se suočava Srbija i težišne tačke Medvedevljeve inicijative. Analizom procesa strateškog opredeljivanja Republike
Srbije posle 5. oktobra 2000. godine autor poredi osnovne vizije budućeg
bezbednosnog poretka u Evropi iznete u strateškim dokumentima Srbije i
Ruske Federacije. Na osnovu toga autor procenjuje komplementarnost interesa dveju država, koju uzima kao analitički osnov za procenu posledica
koje šire prihvatanje Medvedevljeve inicijative može imati po nacionalnu
bezbednost Srbije. Autor daje osvrt na stav značajnih subjekata evropske
politike o načelno pozitivnom stavu srpskog državnog rukovodstva prema
predlogu ruskog predsednika.
Ključne reči: Dimitrij Medvedev, evropska bezbednost, Ruska Federacija,
Srbija, Severnoatlantski savez, Ujedinjene nacije, OEBS, multipolarnost,
teritorijalna celovitost, četiri stuba spoljne politike Srbije.
∗
miljanfi [email protected] Autor se zahvaljuje mr Draganu Živojinoviću, Urošu Todoroviću, mr Milošu Markoviću, Milanu Raviću i Branku Nikoliću na stručnim savetima i tehničkoj pomoći prilikom izrade teksta.
178
Miljan Filimonović
Dve decenije posle završetka Hladnog rata, evropski bezbednosni poredak
i dalje se naziva poslehladnoratovskim. Teoretičari i praktičari, državnici i funkcioneri međunarodnih institucija, još uvek nisu pokazali sposobnost da domisle celinu međunarodnih odnosa i stvore prihvatljivi oblik novog bezbednosnog
poretka u Evropi. Postojeći pravni i institucionalni okvir evropskih bezbednosnih
procesa, koji se ogleda u de jure prvenstvu Ujedinjenih nacija i OEBS-a, odavno ne
uspeva da ispuni svoju funkciju. Međunarodni akteri koji sopstvenim delovanjem
krše pravna pravila i narušavaju nadležnosti međunarodnih organizacija u oblasti
očuvanja mira i bezbednosti nisu uspeli da obezbede širu prihvaćenost, legalizaciju i institucionalizaciju sopstvene prakse. U svojevrsnoj pat poziciji pravnog i
političkog, normativnog i stvarnog poretka, prolazi druga decenija od nestanka
bipolarne podele. Iz letargije stvorene ovakvim stanjem, međunarodnu javnost
probudila je serija govora Dimitrija Medvedeva (Дмитрий Медведев), predsednika Ruske Federacije, kojima je izneta celovita zamisao kontinentalnog bezbednosnog poretka, sa precizno određenom pravnom i institucionalnom dimenzijom
i sa vidljivim realpolitičkim implikacijama.
Govorima ruskog predsednika u Berlinu i Evianu, u junu i oktobru 2008.
godine, na dnevni red evropske politike stavljena je inicijativa o stvaranju „nove
arhitekture evropske bezbednosti”. Navodeći da sadašnja „bezbednosna arhitektura još uvek nosi pečat ideologije nasleđene iz prošlosti”, Medvedev je predložio
održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi bio sačinjen tekst sveobuhvatnog ugovora o evropskoj bezbednosti. Pravno obavezujući ugovor, neka vrsta
regionalnog pakta, trebalo bi prema Medvedevljevom predlogu da pruži „rešenje
bezbednosnih problema i problema kontrole naoružanja u Evropi”.1 Na skupu bi
trebalo da učestvuju sve evropske države zasebno, a ne u okviru saveza ili drugih
strateških grupacija, sa „nacionalnim interesima lišenim distorzivnih ideoloških
motivacija” kao početnom tačkom u pregovorima. Konačni tekst ugovora trebalo
bi da bude zasnovan na „punoj posvećenosti ispunjavanju međunarodnopravnih
obaveza; poštovanju suvereniteta; teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država i poštovanju svih drugih principa iznetih u istinski fundamentalnom
dokumentu — Povelji Ujedinjenih nacija”.2 Ugovor bi utvrdio da „nijedna država
ili međunarodna organizacija ne može imati ekskluzivno pravo očuvanja mira i
stabilnosti u Evropi” i da vodeću ulogu imaju Ujedinjene nacije i OEBS, institucije sa najširim članstvom, najvećim legitimitetom i jasno određenim nadležnostima u evropskim bezbednosnim procesima.
Ovako uobličena inicijativa ruskog predsednika izazvala je nedoumice u akademskoj javnosti. Predlog ne zahteva promenu bilo pravnog ili institucionalnog
1 Dmitry Medvedev, “Speech to German political, parliamentary and civic leaders”, Berlin,
5 June 2008, http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_type82912type82914type84779_
202153.shtml, 25/02/2010.
2 Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy Conference”, Evian (France), 8 October 2008,
http://natomission.ru/en/society/article/society/artnews/21/, 25/02/2010.
Miljan Filimonović
179
okvira evropskih bezbednosnih procesa, već traži poštovanje ugovornih aranžmana
sklopljenih u vreme Hladnog rata, kakvi su ugovori o ograničavanju i smanjivanju
strateškog nuklearnog naoružanja, ugovori o antibalističkim projektilima i ugovor
o konvencionalnim snagama u Evropi. Zašto, onda, Medvedevljev predlog nailazi na
snažnu opoziciju u pojedinim političkim krugovima na Zapadu? Zašto se državnici
protive predlogu koji afirmiše postojeći pravni i institucionalni okvir evropskih bezbednosnih procesa i predlaže poštovanje ugovornih obaveza? Zašto, sa druge strane,
Medvedev predlaže „novu bezbednosnu arhitekturu u Evropi” ako ona ne sadrži
ništa suštinski novo? Odgovor na pitanje koji nacionalni interes Rusija ostvaruje
ovako snažnim zastupanjem međunarodnog prava, centralne uloge i UN i OEBS-a
i zbog čega bi Medvedevljeva inicijativa bila interesantna evropskim državama leži,
kao što to najčešće i biva, u realpolitičkoj sferi. Takođe, u realpolitičkoj sferi leže i
razlozi na osnovu kojih Srbija određuje sopstveni stav prema Medvedevljevom predlogu. Komplementarnost spoljne i bezbednosne politike Republike Srbije i Ruske
Federacije i komplementarnost nacionalnih interesa dveju država, stoje kao osnov
za ocenu uloge koja je Srbiji namenjena u predlogu ruskog predsednika.
Strateški i konceptualni osnov Medvedevljeve inicijative
Medvedevljeva inicijativa ima konceptualno izvorište u ruskim strateškim
dokumentima i govorima ruskih državnika u prvoj deceniji ovog veka. Dokument sa nazivom Koncept nacionalne bezbednosti Ruske Federacije, usvojen na
početku Putinovog (Влади́мир Влади́мирович Пýтин) predsedničkog mandata
2000. godine, promovisao je ideju o postepenom nastanku multipolarnog međunarodnog sistema. Pre nego što su Putinove reforme dobile izraz u povećanoj moći
države, dokument je predvideo uzrastanje Rusije do „jednog od centara multipolarnog sveta”.3 Posle usvajanja ovog dokumenta teza o prelasku u multipolarni sistem
postala je uobičajeni deo nastupa ruskih državnika na međunarodnim skupovima.4
3 “National Security Concept of the Russian Federation”, www.russiaeurope.mid.ru/russiastrat2000.html.
4 „Zbir bruto društvenih proizvoda Indije i Kine je već viši od bruto društvenog proizvoda SAD.
I slični proračun bruto društvenih proizvoda BRIK država — Brazila, Rusije, Indije i Kine — nadilazi kumulativni bruto društveni proizvod EU. Prema stručnjacima, ova razlika će se povećavati u
budućnosti. (...) Nema razloga za sumnju da će ekonomski potencijal novih centara globalnog ekonomskog rasta biti pretvoren u politički uticaj i da će ojačati multipolarnost”. Navedeno prema: Vladimir Putin, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy”, op. cit. „Mnogo godina
je mit o ’unipolarnom svetu’ vodio misli i ponašanje država koje su verovale i politički investirale u njega. (...) Razumljivo je da mnogo ljudi sa one strane Atlantika i dalje ne mogu sebe naterati da izgovore reč ’multipolarni’. (...) Iskustvo iz poslednjih šest godina pokazuje da se pokušaji
ignorisanja realnosti multipolarnog sveta završavaju neuspehom. (...) Mora se shvatiti da ne vrede
pokušaji držanja Rusije u regionalnoj ’školjci’. Mi smo davno napustili takvu mogućnost u toku
našeg razvoja”. Navedeno prema: Sergei Lavrov, “The Present and the Future of Global Politics —
A View from Moscow”, Russia in Global Affairs, Vol. 5, No. 2, April–June, 2007, pp. 8, 10, 11, 15.
180
Miljan Filimonović
Isti trend pratili su pisci nove verzije Koncepta nacionalne bezbednosti (2009),
osnovnog strateškog dokumenta Ruske Federacije sa rokom važenja do 2020.
godine.
Doktrinarno predviđanje prelaska u multipolarni sistem pratila je praktična priprema za takav razvoj događaja. Pored oštre kritike unilateralnosti
američke politike, Rusija se tokom protekle decenije našla u centru okupljanja
država u usponu, bilo da su ta okupljanja ekonomskog ili bezbednosnog tipa.
Grupacija BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) održala je prvi samit u Rusiji, a
Šangajska organizacija za saradnju okupljena je oko Kine i Rusije kao tzv. antihegemonska koalicija u srednjoj Aziji. Sličnu namenu ima Organizacija ugovora
o kolektivnoj bezbednosti kao regionalna organizacija postsovjetskih država, po
formi slična NATO savezu, sa vodećom ulogom Rusije. Pored osnivanja višestranih foruma, potpisivanjem strateških energetskih sporazuma za dugi niz
godina utvrđena je energetska zavisnost Evrope od Ruske Federacije i tako ojačana ruska pozicija u evropskoj politici.
Iz strateške vizije o prelasku iz unipolarnog u multipolarni međunarodni
sistem, dedukovana je strateška vizija nove bezbednosne arhitekture u Evropi.
Prema njoj će „natocentrični” sistem evropske bezbednosti, koji odgovara unipolarnom sistemu, postepeno prerasti u „tripartitnu” arhitekturu evropske bezbednosti, sa Rusijom, Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkim Državama
kao ključnim subjektima. Tačna Medvedevljeva formulacija iz berlinskog govora
glasi: „istinski jednaka saradnja Rusije, Evropske unije i Severne Amerike kao
triju grana evropske civilizacije”. Sledi zaključak da Medvedevljeva inicijativa
zapravo nije nova ideja, nego primenjena i prilagođena verzija Putinove vizije
sa početka predsedničkih mandata.
Praktično-politički uzroci Medvedevljeve inicijative
Osnovni uzrok nezadovoljstva sopstvenim položajem Kremlj nalazi u
poslehladnoratovskoj politici Severnoatlantskog saveza i SAD koju karakteriše
kao verolomnu i nasrtljivu. Širenje NATO na istok i jednostrano istupanje SAD
iz Ugovora o antibalističkim projektilima Moskva je shvatila kao pokušaj marginalizacije Rusije i težnju ka očuvanju američke dominacije u evropskim bezbednosnim procesima. Iz ovog razloga, stanje koje je stvoreno politikom SAD
u Evropi posle Hladnog rata predstavlja praktično-politički razlog iniciranja
Medvedevljeve ideje o novoj arhitekturi evropske bezbednosti.
Smatrajući da je mirnim povlačenjem iz Hladnog rata Rusija zaslužila status konstruktivnog učesnika međunarodne politike, Moskva je čvrsto računala
na bezbednosne garancije zapadnih državnika sa početka devedesetih godina
Miljan Filimonović
181
prošlog veka.5 Nasuprot datim garancijama, do 2004. godine NATO savez je
u dva maha (1999. i 2004) uključio celu sferu uticaja bivšeg SSSR u svoj sastav.
Vodeća uloga sistema UN osporena je nelegalnim bombardovanjem SRJ 1999.
godine, a usvajanjem novog strateškog koncepta NATO je preuzeo pravo borbenog delovanja van teritorije država članica. Takozvane obojene revolucije u bivšim sovjetskim državama, pre svega u Gruziji (2003) i Ukrajini (2004), stvorile
su preduslove za novi krug širenja saveza u postsovjetskom prostoru.6
Pored toga, Bušova (George W. Bush) administracija je 2002. godine jednostrano istupila iz Ugovora o antibalističkim projektilima (tzv. ABM ugovora)
i započela pregovore o izgradnji antiraketnog štita u Istočnoj Evropi.7 Iako su
ova postrojenja ograničena po mogućnostima, ruski analitičari naglašavali
su činjenicu da slična postrojenja SAD imaju i u drugim delovima sveta i da
u sadejstvu ona mogu da pruže odsutnu prednost nad svakim potencijalnim
rivalom. Obamina (Barack Hussein Obama II) administracija, pored određene
zadrške koju je pokazala, nije vratila SAD u okvire Ugovora o antibalističkim
projektilima i nije odustala od projekta izgradnje štita. Medvedevljev osvrt iz
Eviana, uz podrazumevajući stav da je štit usmeren protiv Rusije, obuhvatio je
obe komponente problema, i američki unilateralizam i svrhu postavljanja štita:
„(d)a, broj balističkih projektila će biti ograničen, ali čemu oni služe, zašto će
biti raspoređeni? I još jednom, zašto se Sjedinjene Države nisu konsultovale sa
saveznicima?”.8
5 Garancije su Mihailu Gorbačovu (Михаи́л Сергéевич Горбачёв), između ostalih, ponudili Džejms Bejker (James Baker), Helmut Kol (Helmut Kohl) i Manfred Verner (Manfred
Wörner). Bejkerova formulacija glasila je „da se na istočnom pravcu ni za inč neće proširiti
jurisdikcija ili vojno prisustvo Severnoatlantskog saveza”. Izvor: „Beleška o razgovoru Mihaila
Gorbačova i državnog sekretara Džejmsa Bejkera od 9. februara 1990.”, u: Primakov Jevgenij,
Godine u visokoj politici, Izdavački grafički atelje „M”, Beograd, 2002, str. 229.
6 „Varšavski pakt je prestao da postoji pre dvadeset godina, ali na našu žalost, širenje NATO
se nastavlja punom brzinom. Danas, NATO aktivno razmatra prijem Gruzije i Ukrajine.
Štaviše, oni to posmatraju u borbenim terminima: prijem tih zemalja bi bio pobeda nad Rusijom, dok bi neuspeh u tome bio sličan kapitulaciji. (...) NATO doprema svoju vojnu infrastrukturu do naših zapadnih i južnih granica. Bez obzira šta nam se govori, prirodno je da
ove akcije posmatramo kao da su uperene protiv nas. Ali čim pokušamo da istaknemo da je to
protivno interesima ruske nacionalne bezbednosti, svi postaju nervozni. A kako drugačije da
protumačimo ovo ponašanje?”. Navedeno prema: Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy
Conference”, Evian, op. cit.
7 Ugovor o antibalističkim projektilima potpisan je 1972. godine. Osnovna namena ovog ugovora bila je da očuva paritet u defanzivnim nuklearnim kapacitetima supersila, da očuva ravnotežu snaga i straha a time i stabilnost u odnosima supersila. Obe strane su se ugovorom obavezale
da u Evropi zadrže po jedno postrojenje antibalističke odbrane sa ne više od 100 projektila na
njima. Princip na kome je bio zasnovan ovaj ugovor, kao i većina sklopljenih u vreme Hladnog
rata, bio je paritet. Ovaj princip je narušen jednostranim istupanjem SAD iz ugovora, a odnosi
u oblasti nuklearnih snaga ušli su u novu fazu.
8 Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy Conference”, Evian, op. cit.
182
Miljan Filimonović
Nastojeći da u potpunosti iskoriste priliku koju je pružila pobeda u Hladnom ratu, Sjedinjene Države su de facto osporile pravni i institucionalni okvir
evropskih bezbednosnih procesa. Time je uvećana specifična težina SAD u evropskoj politici, razume se, nauštrb ruskog značaja i uloge. Otuda u Medvedevljevoj inicijativi ima prostora da se iznova „predlože” već postojeća pravna pravila
i institucionalni okvir.
U realpolitičkim terminima, Medvedevljev zahtev za poštovanjem pravnog
i institucionalnog okvira evropske politike i ugovornih aranžmana može biti protumačen kao pokušaj derogiranja američke uloge u evropskim bezbednosnim procesima i svojevrsno „obuzdavanje” SAD u Evropi. Ukoliko bi se zaista vratile u
ugovorne aranžmane, u pravne i institucionalne okvire, Sjedinjene Države izgubile bi sposobnost da u evropskim poslovima učestvuju na način na koji su to do
sada činile. Posmatrano iz te perspektive, Medvedevljev predlog deluje smisleno sa
stanovišta ruskih nacionalnih interesa, a reakcije pojedinih zapadnih državnika
deluju politički opravdano. Ipak, uzevši sve navedeno u obzir, ne bi bilo ispravno
reći da je obuzdavanje SAD u Evropi najvažniji cilj Medvedevljeve inicijative.
Važniji cilj je uvećanje specifične težine Ruske Federacije u evropskim bezbednosnim procesima, s tim što su ova dva cilja u ovom slučaju sasvim komplementarna.
Značenje „posebne uloge” Srbije u Medvedevljevoj inicijativi
Složen skup okolnosti na kraju dvadesetog i početku dvadeset prvog veka
uzrokovao je umnogome poseban međunarodni položaj Srbije koji direktno
ugrožava njenu nacionalnu bezbednost. Tokom dve decenije Srbija se više puta
našla na magistralnom toku svetske politike i podnela teret koji u međunarodnim
odnosima nose „objekti politike velikih sila”, države koje su, sa ili bez sopstvene
volje, uključene u tzv. veliku politiku. Doktrinarnim osporavanjem suvereniteta
kao zastarelog koncepta, sa jedne strane, i potragom Severnoatlantskog saveza za
novim identitetom, sa druge, osporene su osnove međunarodnopravnog i institucionalnog poretka posthladnoratovske Evrope. Kosovska kriza je Srbiju učinila
oglednim poligonom za oba procesa krajem devedesetih godina. Posle jedne decenije oružane i diplomatske borbe za očuvanje teritorijalne celovitosti, Srbija i dalje
stoji između principa prava i politike, starog pravnog i novog političkog poretka.
Zbog toga Srbija, više nego druge države, trpi posledice politike koja za cilj ima
izmenu pravnog i institucionalnog okvira bezbednosnih procesa u Evropi. Iz ovih
razloga, načelno posmatrano, svaka inicijativa koja afirmiše principe međunarodnog prava i postojeći institucionalni okvir, sa vodećom ulogom Ujedinjenih
nacija i OEBS-a, doprinosi jačanju nacionalne bezbednosti Srbije.
Princip teritorijalne celovitosti suočen je ne samo sa praktičnim osporavanjem u slučaju Kosmeta, nego i sa prvim zvaničnim preispitivanjem pred
Miljan Filimonović
183
Međunarodnim sudom pravde. Uprkos tezama o Kosmetu kao jedinstvenom slučaju, praksa pokazuje da države sopstveni stav određuju prema stepenu identifikacije sa problemom, pa one koje imaju problema sa separatizmom pojedinih regija
ili etničkih grupacija odbijaju da priznaju Kosmet. Takva praksa govori u prilog
tezi o Kosmetu kao primeru (presedanu), zbog čega se osnovano smatra da kosovska kriza menja pravni okvir evropskih bezbednosnih procesa tako što trajno
derogira jedan od osnovnih principa međunarodnog prava i Povelje UN. Otuda
je za Srbiju suštinski značajan pravni aspekt Medvedevljeve inicijative i činjenica
da velika sila nastoji da reafirmiše tzv. Helsinške principe među kojima i princip teritorijalne celovitosti, bez obzira da li te iste principe Rusija zanemaruje ili
krši na Kavkazu.9 U nedostatku moćnih saveznika i ograničenosti instrumenata
diplomatske borbe za očuvanje Kosmeta, argument međunarodnog prava jeste
pojedinačno najznačajniji argument Srbije. To potvrđuju i nastojanja pojedinih
zapadnih država da osiguraju što šire priznanje Kosmeta pre iznošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Ukoliko bi Medvedevljeva inicijativa
bila prihvaćena i princip teritorijalne celovitosti potvrđen novim međunarodnim
ugovorom, srpski predlog o novom krugu pregovora o statusu Kosmeta dobio bi
na kredibilitetu kao jedan od mogućih izlaza iz pat pozicije stvorene prihvatanjem Medvedevljeve inicijative. Destabilizacioni potencijal kosovskog presedana
u regionu i šire bio bi umanjen, a prostor za pritisak na države koje nisu priznale
nezavisnost Kosmeta bio bi u značajnoj meri ograničen.
Kosovska kriza je Srbiju postavila u središte procesa izmene institucionalnog okvira evropskih bezbednosnih procesa. NATO savez uvećao je sopstvene
nadležnosti i prisvojio pravo borbenog delovanja van teritorije država članica
upravo u vreme bombardovanja SR Jugoslavije u proleće 1999. godine. Tom prilikom NATO je delovao bez mandata Saveta bezbednosti, čime je faktički osporena
vodeća uloga sistema kolektivne bezbednosti UN u evropskim bezbednosnim procesima. Tokom protekle decenije na međunarodnim skupovima često se mogla
čuti ideja o podjednakom značaju Ujedinjenih nacija, NATO saveza i Evropske
unije u procesu rešavanja međunarodnih problema, bez obzira na širinu članstva i propisane nadležnosti organizacija.10 Praktična prevlast vojno-političkog
9 Ovde se pre svega misli na protivrečnost između zastupanja teritorijalne celovitosti kao principa i priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Rusije. Teoretičari ocenjuju da
zbog stava prema J. Osetiji i Abhaziji Rusija gubi pravo na „moralni argument” u kosovskoj krizi
i zastupanje principa teritorijalne celovitosti prikazuju isključivo u realističkim (interesnim) terminima.
10 Na konferenciji o međunarodnoj bezbednosti u Minhenu, održanoj 2007. godine, Putin je u
polemičkom tonu sumirao ruski stav o hijerarhiji međunarodnih institucija u procesu rešavanja
međunarodnih problema. „Ubeđen sam da je jedini mehanizam kojim se mogu donositi odluke
o upotrebi vojne sile Povelja UN. I u vezi sa ovim, ili ja nisam razumeo šta je naš kolega, italijanski ministar odbrane upravo rekao ili je ono što je on rekao nije precizirano. U svakom slučaju,
razumeo sam da upotreba sile može biti legitimna kada odluku o tome donesu NATO, EU ili UN.
184
Miljan Filimonović
saveza, kakav je NATO, nad međunarodnom organizacijom univerzalnog tipa,
kakve su Ujedinjene nacije, suštinski menja institucionalni okvir bezbednosnih
procesa u Evropi, sa očiglednim posledicama po interese Srbije u kosovskoj krizi.
Šire prihvatanje Medvedevljeve inicijative i reafirmacija UN i OEBS-a, zaustavilo
bi proces prerastanja NATO u centralnu instituciju evropske bezbednosti. Time
bi se umesto u okviru Severnoatlantskog saveza, u kome Rusija nema nikakvu
ulogu osim konsultativne, ključni bezbednosni procesi odvijali unutar institucija
u kojima Rusija ima pravo veta. Medvedevljevi razlozi za ovakav stav jasni su, a
posledice po srpske interese u kosovskoj krizi očigledne.
Kada je prilikom posete ruskog predsednika Beogradu rečeno da Srbija zauzima „posebno mesto” u ruskoj viziji evropske bezbednosne arhitekture, analize
u srpskim medijima krenule su ustaljenim kanalima. Jedan broj analitičara je u
izjavi video potvrdu prijateljstva i bliskosti naroda. Drugi su videli još jedan pokušaj grube instrumentalizacije Srbije. Međutim, koji god od ovih motiva da je vodio
Medvedevljevo ponašanje, strukturalni osnov izjave o „posebnom mestu” nesporan je, a to je komplementarnost srpskih nacionalnih i bezbednosnih interesa sa
postavkama Medvedevljeve inicijative. Otuda se „posebno mesto” može tumačiti
ne po ulozi koja je Srbiji namenjena — jer joj nije namenjena neka posebna uloga
— nego po pozitivnim posledicama koje Srbija može imati od šireg prihvatanja
i usvajanja ove inicijative. Medvedevljev predlog direktno osporava sve procese
koji kroz kosovsku krizu dugoročno ugrožavaju nacionalnu bezbednost Srbije.
Razlog tome su, razume se, ruski a ne srpski interesi, ali je rezultat svejedno prisutan. Zbog toga nijedna evropska država nema ni približno onoliko razloga koliko
Srbija ima da načelno prihvati Medvedevljevu inicijativu.
Kosmetski problem
u realpolitičkoj dimenziji Medvedevljeve inicijative
Posmatran u duhu Medvedevljeve inicijative, kosmetski problem, pored
pravne ima i realpolitičku dimenziju. Putinova politika u protekloj deceniji zaustavila je širenje NATO na istok i usporila proces postavljanja ovog saveza za
centralnu instituciju evropske bezbednosti. Međutim, svojevrsna borba međunarodnih organizacija za prestiž i uticaj u evropskim bezbednosnim procesima
nije završena, a primer Kosmeta najsnažniji je pokazatelj postojećeg „odnosa
Ako on zaista tako misli, onda imamo različita mišljenja. Ili nisam tačno čuo. Upotreba sile
se može smatrati legitimnom, samo ako je odluka o tome doneta u UN. Nije potrebno menjati
UN NATO-om ili Evropskom unijom. Kada UN zaista ujedine snage međunarodne zajednice
i budu sposobne da reaguju na događaje u različitim državama, kada ostavimo za sobom ovo
nepoštovanje međunarodnog prava, onda će situacija moći da se promeni”. Navedeno prema:
Vladimir Putin, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy, 10 February 2007,
www. securityconference.de/konferenzen/rede.php?sprache=en&id=179&, 21/01/2010.
Miljan Filimonović
185
snaga” UN i NATO. Severnoatlantski savez ima interesa da kroz uspeh kosovske
„državnosti” dokaže svrsishodnost vojne intervencije iz 1999. godine, opravdanost kršenja međunarodnih normi u ime humanitarnih principa i, u širem smislu, superiornost sopstvenog moralnog prosuđivanja u odnosu na krute principe
međunarodnog prava. „Država Kosovo” sa demokratskim političkim uređenjem,
poštovanjem visokih standarda ljudskih prava, konstruktivnim učešćem u međunarodnim procesima, bila bi dokaz da se supstancija međunarodne „pravde”
uspešno ostvaruje i bez poštovanja pravnih procedura i da NATO savez uspešnije zastupa opštečovečanske vrednosti od neefikasnih Ujedinjenih nacija.
Sa druge strane, Rusija ima interesa da kroz neuspeh kosovske „državnosti” prikaže NATO intervenciju kao isključivo geopolitički projekat, koji je iskorišćen za promenu strateškog koncepta saveza, povećanje nadležnosti i izgradnju
strateške vojne baze u Uroševcu. Medvedevljeva opaska da „NATO nije uspeo da
pronađe novu svrhu svog postojanja” nalazi najsnažnije opravdanje u kosovskoj
i avganistanskoj krizi, od kojih zavisi dalja sposobnost vojno političkog bloka da
se legitimiše u međunarodnim odnosima.11 Zbog toga Medvedev ima mesta da
tvrdi da odabrani put NATO „očito nije rešenje” i da je „atlantizam, kao istorijski princip već proživeo svoje dane”.12 Takođe, Rusija ima interesa da nezavisno
Kosovo prikaže kao isključivo američki projekat, koji u mnogo čemu ugrožava
interese evropskih partnera SAD.
Zaključna razmatranja:
Medvedevljeva inicijativa i nacionalna bezbednost Republike Srbije
Posle petooktobarskih promena 2000. godine, Srbija je dva puta određivala
strateško opredeljenje. Prvi put 2004. godine, u dokumentu sa nazivom Strategija odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora, u kome je ozvaničeno opredeljenje za članstvo u Severnoatlantskom savezu.13 Drugi put 2008. godine, kada
je rezolucijom Narodne skupštine proglašena vojna neutralnost države. Najzad,
11 „Lord Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a od 1999. do 2004, tvrdi da se Severnoatlantski savez nalazi na ivici ambisa. (...) ’Nalazimo se na ivici ambisa dok je svet zahvaćen
sve većim nezadovoljstvom i previranjima. Jedino otvoren i pošten razgovor može da nas spasi
od propasti’. (...) Robertson je kritikovao lidere NATO-a zbog toga što evropskoj javnosti, koja
se sve više okreće protiv operacije u Avganistanu, ne objašnjavaju zašto je pobeda u Avganistanu
bitna za mir i bezbednost udaljenog evropskog kontinenta”. Navedeno prema: Jela de Frančeski, „Lord Robertson: NATO na ivici provalije”, Glas Amerike, 5. mart 2010, www.voanews.com/
serbian/2010-03-05-voa3.cfm?rss=politics, 06/03/2010.
12 Dmitry Medvedev, “Speech to German political, parliamentary and civic leaders”, op. cit.
13 „Srbija i Crna Gora potvrđuje novo opredeljenje za članstvo u međunarodnim bezbednosnim strukturama, prvenstveno za priključenje Programu „Partnerstvo za mir” Severnoatlantskog saveza (NATO), NATO savezu, zasnovanom na demokratskoj volji građana i drugim
evropskim i evroatlantskim integracijama”. Navedeno prema: „Strategija odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora”, www.mod.gov.rs/02ministarstvo/04-odredbe/0413-strategija-s.htm.
186
Miljan Filimonović
usvajanjem Strategije nacionalne bezbednosti 2009. godine, spoljna i bezbednosna
politika države je u celosti sistematizovana, a prioriteti politike hijerarhizovani.14
Vojna neutralnost potvrđena je u donekle blažem obliku od Rezolucije o vojnoj
neutralnosti koja je znatno oštrije odredila odnos prema politici Severnoatlantske
alijanse u kosovskoj krizi.15
Proglašenje vojne neutralnosti za osnovni cilj ima odricanje od opredeljenja
za članstvo u NATO savezu. Uzimajući u obzir činjenicu da nema konkurentskih
vojnih saveza za koje bi Srbija mogla da se opredeli, ili u odnosu na koje bi mogla
da bude neutralna, očigledno je da je rezolucija usvojena da bi odbacila prethodno
opredeljenje. Na takav postupak tadašnje državno rukovodstvo odlučilo se u trenutku kada je postalo jasno da su očuvanje teritorijalne celovitosti i integracija u
NATO međusobno suprotstavljeni ciljevi. Razumljivo, odabrano je očuvanje teritorijalnog integriteta kao jedan od osnovnih vidova očuvanja nacionalne bezbednosti. Ovim postupkom Srbija je ponovo vraćena u status neopredeljene države čime
je nametnuta potreba za izvesnom vrstom pozitivnog strateškog samoodređenja.
Pozitivna vizija savremenog međunarodnog i bezbednosnog poretka i mesta
Srbije u njima izneta je u zamisli predsednika Republike Borisa Tadića o „četiri stuba
srpske spoljne politike”. Uz očuvanje integracije u Evropsku uniju, kao osnovnog
spoljnopolitičkog cilja, navedeno je da „strategijska partnerstva sa SAD, Rusijom i
Kinom ne ometaju postizanje tog zadatka”.16 Zastupajući istu tezu o postepenom
prelasku u multipolarni sistem, na kojoj je ruski predsednik zasnovao svoju inicijativu, Tadić zaključuje da je određenjem „stubova” spoljne politike „Srbija zaokružila svoju spoljnopolitičku doktrinu”.17
14 „Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”, www.srbija.gov.rs/existfi les/sr/107131/
stategija_nacionalne_bezbednosti0078_lat.zip.
15 „Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke SB do
Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vlasti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti
Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na
kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju”. Navedeno prema: „Predloženi tekst Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji”, B92 internet portal, www.b92.
net/info/dokumenti/index.php?start=10&nav_id=278035, 21/01/2010.
16 „Tadić: Četiri stuba diplomatije”, B92 internet portal, 30. avgust 2009, www6.b92.net/
info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=08&dd=30&nav_id=378801&nav_category=206,
03/03/2010.
17 „Na početku 21. veka svet je doživeo dve značajne promene. Prvo smo imali nedvosmislenu
dominaciju SAD i zaokruživanje ekonomskog prostora EU i pojavu nove evropske valute. Druga
izmena je došla posle svetske finansijske krize kada je Kina potpuno jasno nastupila kao budući
svetski ekonomski lider (...) U međuvremenu, Rusija je pre nastanka svetske ekonomske krize
zbog rasta cena nafte i zemnog gasa obnovila svoje ekonomske i spoljnopolitičke potencijale i
bila veliki prijatelj u podršci Srbiji u odbrani integriteta naše zemlje na Kosovu i Metohiji što
nas je nedvosmisleno vodilo u posebno bliske odnose s Rusijom, pored istorijskog prijateljstva”.
Navedeno prema: „Tadić: Četiri stuba diplomatije”, op. cit.
Miljan Filimonović
187
Oba konceptualna pristupa srpske spoljne politike, vojna neutralnost i četiri
strateška stuba, pokazuju izuzetnu sličnost sa postavkama Medvedevljeve inicijative. Politika vojne neutralnosti, odnosno odustajanje od integracije Srbije
u NATO, potvrđuje Medvedevljev stav da NATO ugrožava teritorijalni integritet Srbije, a time i teritorijalni integritet kao princip međunarodnog prava.
Kršenje institucionalnog okvira bezbednosnih procesa, prema stavu Beograda
potvrđuje uloga NATO u tzv. Ahtisarijevom planu (Martti Ahtisaari), prema
kome ovaj savez na Kosmetu preuzima vodeću ulogu od Ujedinjenih nacija. Dalje,
od četiri stuba srpske spoljne politike tri učestvuju u evropskoj politici, što se
sasvim uklapa u Medvedevljev koncept „tripartitne” arhitekture evropske bezbednosti. Čak su i odabrani „stubovi” u Tadićevoj zamisli identični Medvedevljevim „stranama” — Sjedinjene Države, Evropska unija i Ruska Federacija. Iz ove
sličnosti zaključuje se da je komplementarnost interesa dveju država uzrokovala
slične strateške i konceptualne zamisli u spoljnoj politici. Zato Srbija spada u onu
grupu država koje Rusija ne mora naročito da pridobija za sopstveni predlog, bilo
ustupcima bilo diplomatskim ubeđivanjem. Razlozi za načelno prihvatanje Medvedevljeve inicijative više su nego očigledni.
Ključni obzir koji su srpski državnici dužni da pokažu jeste stav Sjedinjenih Država i članica Evropske unije. Realpolitička dimenzija Medvedevljevog
predloga usmerena je na obuzdavanje američke politike u Evropi, pa bi, logički
posmatrano, prihvatanje ove inicijative moglo biti shvaćeno kao antiamerički akt.
Ovu logiku, međutim, relativizuje značaj prihvatanja ruske inicijative od strane
Srbije, a on je u suštini veoma mali. Inicijativa ovog tipa ima izglede na uspeh
samo ako je prihvati najveći broj evropskih država, skoro sve, i sve velike sile
među njima. Tek onda je moguće održavanje međunarodne konferencije na kojoj
bi se usaglasio tekst sveobuhvatnog ugovora o evropskoj bezbednosti, čime bi
ruska inicijativa bila usvojena. Novu bezbednosnu arhitekturu Evrope, dakle,
promoviše Rusija, glavni predmet uticaja jesu velike evropske države, a podrška
koju Srbija može da pruži nema veliki praktični značaj. Zbog toga i neće imati
veliki odjek u percepciji Sjedinjenih Država, iako svakako neće ostati neprimećena. Značajniji problem za SAD i pojedine članice EU predstavlja uporna politika Srbije u kosovskom problemu, koja Rusiji pruža najraznovrsnije prilike za
angažovanje, bilo na bilateralnom nivou ili u okviru Ujedinjenih nacija. Načelno
prihvatanje Medvedevljeve inicijative od strane Srbije nema takav značaj.
Nužno je još jedno pojašnjenje o načinu na koji Srbija ostvaruje interese
nacionalne bezbednosti prihvatanjem Medvedevljeve inicijative. Problemi u
analizi nastaju zbog poistovećivanja dva vida „prihvatanja” predloga. Prvi vid
je prihvatanje predloga od strane Srbije, a drugi vid prihvatanje na širem nivou
koje bi dovelo do usvajanja ugovora o evropskoj bezbednosti. Srbija ne ostvaruje iste interese u oba slučaja. Sama činjenica da se Srbija saglasi sa predlogom i
188
Miljan Filimonović
preduzme potrebne radnje ne donosi nikakvu naročitu korist osim saznanja da je
utvrđena saradnja sa jednom od velikih sila i potpornim „stubom” srpske politike
u kosmetskoj krizi. Međutim, šire usvajanje Medvedevljeve inicijative u obliku u
kome je predložena, a time i reafirmacija pravnog i institucionalnog okvira evropske politike, omogućava puno ostvarenje srpskih interesa u kosmetskom problemu. Za Srbiju je, prema tome, mnogo korisnije šire usvajanje ruskog predloga
koje bi dovelo do potpisivanja ugovora o evropskoj bezbednosti. Pošto Srbija nema
načina da utiče na evropske države i uveća stepen prihvaćenosti ruskog predloga,
sve što srpska politika može da učini jeste da sačeka da Rusija, u nastojanjima
da ostvari sopstvene interese u evropskoj politici, donese Srbiji veliku „kolateralnu” korist. Takođe, zadatak Beograda je da svojim postupcima ne oduzme
Rusiji osnov za kritiku protivpravnog ponašanja Severnoatlantskog saveza, koji
stoji u osnovi Medvedevljeve inicijative.18
Bibliografija
Lavrov, Sergei, “The Present and the Future of Global Politics — A View from
Moscow”, Russia in Global Affairs, Vol. 5, No. 2, April–June, 2007.
Medvedev, Dmitry, “Speech at World Policy Conference”, Evian (France),
8 October 2008, http://natomission.ru/en/society/article/society/artnews/21/.
Medvedev, Dmitry, “Speech to German political, parliamentary and civic leaders”, Berlin, 5 June 2008, http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_
type82912type82914type 84779_202153.shtml.
“National Security Concept of the Russian Federation”, www.russiaeurope.mid.
ru/russiastrat2000.html.
18 Ambasador Rusije pri NATO-u Dimitrij Rogozin (Дми́трий Олéгович Рого́зин) ukazao
je na posledice eventualnog ulaska Srbije u NATO po ruski stav u kosmetskom problemu: „(t)u
je i problem Kosova, čiju je nezavisnost priznala većina zemaélja članica NATO-a, zatim, problem demonizacije srpskog naroda, flagrantni antisrpski dvostruki aršini Zapada prema učesnicima rata u bivšoj Jugoslaviji (...) Zar je sve to zaboravljeno? Rusija naprosto neće razumeti izbor
Srbije u korist NATO-a u svetlu svega što sam nabrojao, rekao je Rogozin. (...) On je naveo da
se stav većine zemalja NATO-a neće menjati, a to znači da Alijansa može da primi Srbiju samo
u ’novim’ granicama, odnosno, bez Kosova. (...) Na pitanje kako Moskva gleda na polemike u
Srbiji o atlantskim integracijama, Rogozin je rekao da ne razume stav onih predstavnika srpske
političke i vojne elite koji žele ulazak Srbije u NATO. (...) Ako Srbija želi da uđe u NATO, moraće
da se odrekne Kosova, kaže predstavnik Rusije pri Severnoatlantskoj alijansi Dmitrij Rogozin”.
„Rogozin: Možete u NATO, bez Kosova”, B 92, 6. februar 2010, www.b92.net/info/vesti/index.
php?yyyy=2010&mm=02&dd=06&nav_id=409229, 05/03/2010.
Miljan Filimonović
189
„Predloženi tekst Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i
Metohiji”, B92, www.b92.net/info/dokumenti/index.php?start=10&nav_id=
278035.
Primakov, Jevgenij, Godine u visokoj politici, Izdavački grafički atelje „M”, Beograd, 2002.
Putin, Vladimir, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy,
10 February 2007, www.securityconference.de/konferenzen/rede.php?sprache=
en&id=179&.
„Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”, www.srbija.gov.rs/existfiles/
sr/107131/stategija_nacionalne_bezbednosti0078_lat.zip.
„Strategija odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora”, www.mod.gov.rs/
02ministarstvo/04-odredbe/0413-strategija-s.htm.
MEDVEDEV’S PROPOSAL FOR A NEW EUROPEAN SECURITY
ARCHITECTURE AND THE ROLE OF SERBIA
The article analyses the proposal for a New European Security Architecture
introduced by Russian President Dmitry Medvedev in his speeches delivered
in Berlin and Evian (June–October 2008). The idea of establishing a New
European Security Architecture was directed towards establishing a system
based on the respect for international law and a key role of multilateral
institutions such as the United Nations and the OSCE. Medvedev’s initiative
is based on assumptions made in the Concept of National Security of the
Russian Federation, adopted in 2000, and in the other strategic documents
and speeches of high state representatives during the last decade.
The “realist” aspect of Russian President’s initiative is the idea of creating
a tripartite structure of European security with the United States, the
European Union and Russian Federation as key actors, and thus reaffirming
a great power status of Russia. In this sense, the initiative is a result of postCold War policy of the United States and NATO in Eastern Europe — the
eastward expansion of NATO and the ongoing negotiations about building
an antiballistic missile shield in Poland and the Czech Republic. These are
processes that Russia sees as being aimed against it. The alleged special place
of Serbia in Medvedev’s initiative should be judged in terms of Serbia as a
“collateral” benefactor of the Russian diplomatic efforts. The similarities
of national security problems and strategic visions of Serbia and Russia
logically led to similarities in foreign policy outlooks by the two states.
The legalistic position taken by the Russian President on the issue of Kosovo
190
Miljan Filimonović
supports the international position of Serbia with regard to this pressing
problem, which at the moment may be regarded as the most important
national security issue. Therefore, there are strong arguments that the
success of Medvedev’s initiative would additionally strengthen Serbia’s
national security and that Serbia’s political elite should act accordingly,
while making every effort to make sure that no misunderstandings occur
between Serbia and the USA or the European Union.
Key words: Dmitry Medvedev, European security, Russian Federation,
Serbia, United Nations, OSCE, multipolarity, territorial integrity, Serbian
National Security Strategy.
UDK: 343.9.02:629.331](497.11)
Godina IV, broj 2, 2010, str. 191–207
Izvorni naučni rad
Mart 2010.
MODUS OPERANDI „AUTOMAFIJE” U SRBIJI
Saša Mijalković ∗
Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu
APSTRAKT
Autor u radu razmatra pojmove krađe motornih vozila i „nove automafije”,
modele organizovanja, specijalizaciju i modus operandi pripadnika automafije u pripremanju i izvršenju krađe motornih vozila i u eksploataciji
ukradenog vozila. Autor kroz analizu empirijske građe koja potiče iz policijske prakse ukazuje na trend diferenciranja novog sektora organizovanog
kriminala poznatijeg kao „automafija”, koji se bavi protivpravnim oduzimanjem motornih vozila. Obim kriminalnih aktivnosti automafije je velik,
a njihov sadržaj raznolik, pa je analiza fokusirana na aktivnosti pripreme
za krađu vozila, radnje protivpravnog oduzimanja vozila i radnje eksploatisanja ukradenog vozila kao dominantne oblasti delovanja automafije.
Nagli razvoj mehanizama za fizičku i elektronsku zaštitu vozila uslovili su
angažovanje profesionalaca i specijalista za izvršenje pojedinih radnji krivičnih dela kojima se manifestuje krađa vozila. Autor zaključuje da jedino
veće ulaganje u resurse policije i jačanje bezbednosne kulture građana u
odnosu prema sopstvenoj imovini mogu povećati efi kasnost kontrolne
politike ovog vida organizovanog kriminala.
Ključne reči: organizovani kriminal, automafija, krađa motornih vozila,
modus operandi, bezbednost.
Oduzimanje vozila, krađa vozila, krađa sa vozila i iz vozila spadaju u tzv.
lukrativna krivična dela, koja se vrše radi sticanja protivpravne imovinske koristi
∗
[email protected]
192
Saša Mijalković
za sebe ili drugog. Zbog toga su u bezbednosnoj praksi i zastupljenija nego pojave
uništenja i oštećenja vozila. Najveća protivpravna korist stiče se krađom vozila,
pa se kradu razne vrste vozila — bicikli, motocikli, putnički automobili, teretna
vozila, autobusi, kombinovana vozila itd. Predmet ovog rada je krađa putničkih
automobila (u daljem tekstu automobili ili vozila), mada je modus operandi krađe
ostalih kategorija vozila isti, sličan ili se neznatno razlikuje.1
Problem krađe vozila izražen je širom sveta, pa nije zaobišao ni naš region.
Interpol i Evropol navodno potražuju oko 130 000 automobila za koje se osnovano sumnja da se nalaze na teritoriji zemalja Zapadnog Balkana. Prema navodima ovih dveju međunarodnih organizacija, polovina ukradenih vozila nalazi se
na teritoriji Crne Gore, oko 30 000 na prostoru Bosne i Hercegovine, a oko 25 000
na području Kosova i Metohije. Ostatak od oko 15 000 vozila nalazi se na teritorijama Hrvatske, Makedonije i tzv. centralne Srbije. Od 1995. godine na teritoriji
Republike Srbije nestalo je oko 18 000 vozila naših i stranih državljana, računajući
i vozila naših državljana koja su nestala u inostranstvu. Reč je o organizovanoj
kriminalnoj delatnosti međunarodnih razmera: vozila ukradena na teritoriji centralne Srbije završavaju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde se kod tamošnjeg
organizovanog kriminala razmenjuju za vozila koja su tamo ukradena. Drugi deo
vozila završava na teritoriji Kosmeta, Makedonije i Crne Gore. Jedan kanal krijumčarenja ukradenih automobila vodi ka Moldaviji, Ukrajini, Belorusiji i Rusiji,
a drugi preko Bugarske ka Turskoj, Iraku i Siriji.2
Navedeni oblik kriminala u poslednje vreme poznatiji je pod žargonskim
nazivom „automafija”, kojim se obuhvata kriminalno delovanje lica usmereno
ka protivpravnom oduzimanju motornih vozila koja su u tuđoj svojini ili državini, radi sticanja protivpravne imovinske koristi za sebe ili drugog.3 Ovakve
1 „Vozilo” je sredstvo koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno
i osposobljeno za kretanje po putu. „Motorno vozilo” je vozilo koje se pokreće snagom sopstvenog motora, koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno
za prevoz lica, odnosno stvari, za obavljanje radova, odnosno za vuču priključnog vozila, osim
šinskih vozila. „Putničko vozilo” je vozilo za prevoz putnika koje ima najviše deset mesta za sedenje, uključujući i mesto za sedenje vozača (član 7, stav 1 tačke 31, 33 i 41 Zakona o bezbednosti
saobraćaja na putevima, Službeni glasnik RS, br. 41/2009).
2 Iz izjave Božidara Stojiljkovića, glavnog policijskog inspektora Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. „Interpol na Balkanu traži 130 000 ukradenih vozila”, Blic, 4. avgust 2007. Opširnije u: Saša Mijalković, „Obaveštajno-kriminalistički
aspekti suprotstavljanja automafiji”, rad izložen na međunarodnoj konferenciji „Politika suprotstavljanja organizovanom kriminalu”, Centar za bezbednosne studije, 21–22. novembar 2008,
Beograd.
3 „Državina” je pravno zaštićena faktička vlast (corpus possessionis) nekog lica na stvar, koja
je nezavisna od postojanja imovinskog prava na stvar i razlikuje se od pravne vlasti koju ima
titular subjektivnog prava. Između ostalog, može da bude zakonita i nezakonita. Pod „pravom
svojine” podrazumeva se subjektiv no pravo iz kojeg proističe najviša prav na i faktička vlast
na stvar. Titulari prava svojine mogu biti fizička i pravna lica. Nazivaju se vlasnicima i imaju
Saša Mijalković
193
aktivnosti mogu, ali i ne moraju da imaju obeležja organizovanog kriminala i
mogu, ali ne moraju da imaju međunarodnu dimenziju. Tako se, u širem smislu,
pod „automafijom” podrazumeva svaka krađa motornih vozila, kao i sve aktivnosti pripreme krađe i aktivnosti dalje eksploatacije protivpravno oduzetog vozila.
Suprotno, u užem — pravom smislu, automafija podrazumeva da su navedene
kriminalne aktivnosti preduzete od strane organizovane grupe, uključujući i lica
koja nisu stalni članovi, već spoljni saradnici kriminalnih grupa. U kriminološkoj teoriji smatra se da automafija najčešće ima strukturu lanca sastavljenu iz tri
komponente, odnosno podgrupe specijalizovane za: 1) tipovanje i krađu vozila;
2) za recikliranje vozila (izradu novog identiteta vozila falsifikovanjem isprava i
identifikacionih oznaka vozila); i 3) transportovanje ukradenog vozila u inostranstvo. Navedene komponente ne moraju da ostvaruju direktne kontakte, već mogu
da sarađuju posredstvom (svojih) određenih članova.4
Situacija u Republici Srbiji slična je, s tim što je primetna specijalizacija pripadnika kriminalnih grupa za pojedine nezakonite aktivnosti. Tako kradljivci
automobila mogu da imaju ulogu: tipera (pronalazi vozilo pogodno za krađu),
stražara (upozorava provalnika na nailazak vlasnika vozila ili trećih lica), provalnika (provaljuje u unutrašnjost vozila i onesposobljava mehanizme fizičke i
elektronske zaštite), vozača, čistača (kreće se vozilom ispred ukradenog vozila i
upozorava na prisustvo policijskih patrola na putu), borca (sa tzv. borbenim vozilom, koje ima pogon na sva četiri točka kreće se iza ukradenog vozila kako bi ga
„pogurao” ukoliko ono iz nekog razloga stane na putu, pokvari se, nestane goriva
itd.), iznuđivača (iznuđuje novac za povraćaj vozila licu od kojeg je ono ukradeno), ucenjivača (novčano ucenjuje lice koje je savesno kupilo vozilo ne znajući
da je ono ukradeno), posrednika („živa javka” — lica kod kojih vlasnici ukradenih vozila ostavljaju novac za povraćaj svojih vozila), majstora-automehaničara/
limara (menja izgled ukradenog vozila, falsifikuje njegove identifikacione oznake
ili ga rastavlja u delove), falsifikatora (falsifikuje dokumentaciju ukradenog vozila)
i prodavca (prodaje ukradena vozila).5
Pojedini pripadnici kriminalnih grupa često imaju više uloga pri krađi
vozila. Osim toga, automafija ima i spoljne saradnike: pripadnike policije, carine,
ovlašćenja držanja, korišćenja i raspolaganja stvarju. To znači i da, npr. državinu nad vozilom
imaju i zakupac, lice koje ima službeno vozilo u zaduženju, lice kome je vozilo pozajmljeno, ali
i lopov koji je vozilo ukrao. Opširnije u: Ilija Babić, Privredno pravo, Policijska akademija, Beograd, 1998, str. 111, 122.
4 Gerben Bruinsma and Wim Bernasco, “Criminal groups and transnational illegal markets
— A more detailed examination on the basis of Social Network Theory”, European Journal on
Criminal Policy and Research, Crime, Law & Social Change 41, 2004, pp. 79–94.
5 Najveći deo informacija i podataka o modus operandi automafije dobijen je intervjuisanjem
Željka Kovačevića, samostalnog policijskog inspektora Uprave policije Policijske uprave za Grad
Beograd i Borislava Kovačevića, višeg policijskog narednika, šefa Odseka za suzbijanje delikata
na motornim vozilima Uprave kriminalističke policije u Policijskoj upravi za Grad Beograd, te
analizom sadržaja više krivičnih prijava koje su oni podneli protiv „kradljivaca automobila”.
194
Saša Mijalković
osiguravajućih društava, radnike autoperionica, automehaničare i autolimare, bravare, radnike parking-servisa itd., koji im pomažu u izvršenju krivičnih dela.
Obim kriminalnih aktivnosti automafije očigledno je velik, a njihov sadržaj raznolik. Načelno, dominantne oblasti kriminalnog delovanja automafije jesu
pripremne radnje za krađu vozila, radnje protivpravnog oduzimanja vozila i radnje eksploatisanja ukradenog vozila. Reč je o čitavom „sistemu nezakonitih radnji” što automafiju, generalno, svrstava u red dobro organizovanih kriminalnih
struktura.
Pripremne radnje
Savremeni kradljivci vozila se permanentno „edukuju” i usavršavaju taktiku i tehniku izvršenja krivičnih dela, te u nastojanju da inoviraju znanja sve
više koriste popularnu, stručnu i naučnu literaturu. Informišu se kod stručnjaka
različitih profila, pre svega kod automehaničara, radnika u auto-industriji, prodavaca auto-delova, vlasnika auto-pijaca i auto-otpada, profesionalnih vozača,
vlasnika određenih kategorija automobila. Razmena znanja i iskustava sa „kolegama” veoma je značajna, naročito sa profesionalnim i specijalizovanim izvršiocima krivičnih dela koji su krali vozila u inostranstvu, sa kojima se često susreću
na odsluženju kazne zatvora. Takođe, sami kupuju određena sredstva za mehaničku i elektronsku zaštitu automobila da bi analizirali njihovo funkcionisanje,
strukturu, „slabe tačke” i načine stavljanja van funkcije. Najzad, nisu retki ni slučajevi „eksperimentisanja” krađom određenih vozila (tzv. probne krađe). Prema
„nepisanom” pravilu brojni kradljivci specijalizuju se za krađu određenih kategorija vozila (za tzv. mercedesov, folksvagenov, audijev, zastavin i druge „programe”)
i predstavljaju profesionalne izvršioce krivičnih dela.
Savremeni mehanizmi fizičke i elektronske zaštite automobila zahtevaju od
izvršilaca krivičnih dela da u protivpravnom oduzimanju vozila sve više koriste
izvesna tehnička sredstva, koja mogu da se podele na „tradicionalna” i „moderna”.
U tradicionalna sredstva za krađu vozila spadaju alati i oruđa koja se svakodnevno koriste u domaćinstvima, zanatskim radionicama i industriji, ali i podešene i prigodne stvari pomoću kojih se tradicionalno provaljivalo u auto napadom
na staklo, vrata i bravu volana vozila. Reč je o odvrtki, čekiću, pajseru, polugama,
metalnim palicama, sajlama na čijim su krajevima pričvršćene „svećice” skinute
sa motora automobila, plastičnim trakama, podesnim (podešenim) ključevima,
češljevima, čvakama, bušilicama, brusilicama, turpijama, šilima itd. Pored izvijača koji tradicionalno ima najširu primenu u krađi motornih vozila (za obijanje brava na vratima vozila, za razvaljivanje zaštitnih mehanizama ugrađenih u
upravljače automobila, kao „kontakt ključ”), za otvaranje brave vrata automobila
Saša Mijalković
195
i kontakt brave koriste se raznovrsna jednostavna i primitivna oruđa i predmeti.
Reč je o metalnim cevima, montiračima guma, originalnim i podesnim ključevima, kalauzima, džepnim noževima, metalnim šnalama, turpijama i makazicama za oblikovanje noktiju, žicama različitih debljina itd. Za napadanje kontakt
brave koriste se još metalni novčići, pincete ili makazice.6
Moderna sredstava izvršenja krivičnih dela jesu modernizovana tradicionalna sredstva (tzv. lomači brava, čupalica belgijanka), ali i određena savremena
tehničko-tehnološka rešenja i sredstva (čipovi sa kodovima, elektronski deaktivator alarmnog sistema vozila, dekoderi kodiranih ključeva modernijih vozila i
sl.). Najzastupljenija sredstva su tzv. podesni ključevi koji se dobijaju određenim
fizičkim izmenama (brušenjem, struganjem, glodanjem) originalnih ključeva, a
ređe njihovim livenjem. U domaćem „podzemlju” često se koristi „lomač”. Reč je
o komadu čvrstog metala koji s jedne strane ima oblik ključa brave automobila,
a s druge strane ima oblik pogodan za smeštanje u zglobni osmougaoni ili okasto-viljuškasti ključ iz automehaničarskog alatnog pribora. „Lomač” se ubacuje u
bravu vrata automobila, koja se lomi dejstvom sile na polugu ključa. Na isti način
se lome i kontakt brava automobila i brave nekih oblika mehaničke zaštite automobila.
„Čupalica belgijanka” jeste mehanizam koji radi na principu otvarača za
flašu, tzv. vadičepa. Vrh ove sprave ubacuje se u otvor brave vrata automobila,
mehaničke zaštite ili kontakt brave vozila. Okretanjem poluge u vidu slova „T”,
vrh sprave prodire u unutrašnjost brave. Istovremeno, cilindar sprave onemogućuje dublji prodor vrha. S obzirom na to da je vrh sprave spiralan (u vidu bušilice
i burgije), on čupa bravu iz njenog ležišta. Tome u dobroj meri doprinosi i mali
teg koji se nalazi na sastavu poluga sprave „T” koji korisniku olakšava manipulisanje spravom.
Do modernih sredstava za izvršenje krivičnih dela najčešće se dolazi od
„kolega” iz inostranstva. U beogradskom kriminalnom miljeu i u policiji kruže
priče o tome da su neki pojedinci, poznati distributeri (uvoz, prodaja, ugradnja i
servisiranje) alarmnih uređaja, istovremeno kradljivcima automobila prodavali
uređaje za deaktiviranje, odnosno za stavljanje van funkcije alarmnih sistema.
Automobil je najlakše otvoriti pomoću originalnog ključa ili njegove kopije.
Do originalnog ključa dolazi se krađom prilikom provaljivanja u kuće, stanove i
vikendice ili džepnim krađama. Tako se vrlo lako kradu čak i vozila koja se nalaze
u garažama. Ukoliko je ključ kodiran njegovo dekodiranje vrši se pomoću odgovarajućeg soft vera. Najveću mogućnost kopiranja ključa imaju lica kod kojih se
6 Jovan Stanisavljević, Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanje motornih vozila,
krađe sa i iz motornih vozila i krađe motornih vozila, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove,
Beograd, 1973, str. 14, 16.
196
Saša Mijalković
vozilo iz nekih razloga ostavlja na određeno vreme (automehaničari, radnici u
auto-perionicama, radnici servisa za ugradnju alarma itd.). Koristi se odsustvo
vlasnika vozila, ili lica kome je vozilo povereno, da se kopira originalni ključ.
Kradljivci automobila često sami izrađuju ili nabavljaju tzv. numeratore.
Reč je o sredstvima koja se izrađuju od legura velike tvrdoće, pomoću kojih se
ukucavaju i prekucavaju brojevi na motorima i šasijama vozila. Navedene radnje
imaju obeležja krivičnog dela „izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela”.7
Odluka da se izvrši krivično delo može biti samoinicijativna, motivisana
željom za „dokazivanjem svojih kvaliteta” pred kriminalnom grupom, odnosno
neophodna „inicijacija”, „karta za ulazak u kriminalnu grupu”. Nisu retki ni slučajevi tzv. krađa vozila po narudžbini (određenog tipa, marke, performansi ili
cene): postoje podaci da je ova delatnost tako razrađena da se naručeni automobil može dobiti za samo dva sata, što je dovoljno da se vozilo ukrade, da se uklone
serijski brojevi motora i šasije i utisnu novi, kao i ugrade novi ili preinstaliraju
postojeći soft verski i alarmni sistemi.8
Načini izbora vozila, mete napada, takođe su različiti. Izvršioci krivičnih
dela tragaju za vozilom obilazeći javne garaže i parkinge zgrada, ugostiteljskih
objekata, sportskih i rekreativnih objekata i površina, površina za odmor i razonodu, velikih bolnica i zdravstvenih centara i slične javne i neobezbeđene parking
površine koje su, po mogućstvu, bliže autoputevima ili saobraćajnicama kojima
se može brzo pobeći sa lica mesta krađe. Kradljivci često obilaze grad, pre svega
prometne ulice, ne bi li uočili vozila pogodna za krađu, a potom ih prate sve dok
se ne zaustave ili parkiraju, kada preduzimaju izvršenje krivičnog dela. Ne postoje
pravila, ali to se često događa noću, vikendom, u proleće i leti, tokom održavanja
većih manifestacija (sportskih, kulturno-umetničkih i sl.).
U policijskoj praksi zabeleženo je protivpravno prisvajanje vozila koja su
kradljivci, na osnovu falsifikovanih dokumenata za utvrđivanje identiteta, prethodno iznajmili od rentakar agencija. Sa iznajmljenog vozila skidaju se registarske oznake postavljaju se na ukradeno vozilo istog tipa i karakteristika, koje se
potom, pomoću dokumentacije iznajmljenog vozila, odvozi iz zemlje. Potom se
registarske oznake i dokumentacija iznajmljenog vozila vraćaju u zemlju i sa vozilom razdužuju agencijama.
7 Izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela čini lice
koje oružje, eksplozivne naprave, sredstva potrebna za njihovo pravljenje ili otrov za koje se zna
da su namenjeni za izvršenje krivičnog dela izrađuje, nabavlja ili drugom omogućava da do njih
dođe (član 347 Krivičnog zakonika Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/2005 sa kasnijim izmenama i dopunama).
8 Đorđe Ignjatović, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998, str. 78.
Saša Mijalković
197
Veoma je zastupljena i pojava tzv. tipovanja vozila, odnosno ukazivanja
kradljivcima na vozilo pogodno za krađu, na mesto, vreme ili čak i na pogodan način za krađu. Njihov motiv je finansijski: svoje „usluge” tiperi naplaćuju
u iznosu i do 20 odsto vrednosti ukradenog automobila.9 Najbolji tiperi su lica
koja imaju mogućnost kopiranja original ključa vozila, jer istovremeno imaju
uvid u saobraćajnu ili vozačku dozvolu i u mehanizme zaštite vozila od krađe.
Tiperi mogu da budu lica koja imaju pristup raznim bazama podataka o vozilu
i vozaču, do kojih dolaze na osnovu uočene registarske oznake vozila: policajci,
carinici, službenici koji rade na registraciji vozila, službenici osiguravajućih društava, radnici servisa za tehnički pregled vozila, radnici agencija za uvoz vozila
iz inostranstva, radnici agencija za posredovanje pri registraciji i preregistraciji
vozila, radnici agencija za posredovanje pri kupoprodaji vozila, radnici u fotokopirnicama koji kopiraju određenu dokumentaciju vozila i vozača, službenici
opštinskih organa za prekršaje itd.
Pripadnici automafije u okviru pripreme krađe vozila preduzimaju i aktivnosti kojima će kasnije prikriti izvršenje krivičnog dela: priprema lažnog alibija,
priprema prostora u kojem će se skladištiti ukradena vozila (tzv. štekovi — garaže,
skladišta itd.), sklapanje „dila” sa određenim (najčešće „divljim”) automehaničarima koji će preuzeti vozila i rasklapati ih u delove itd. U pripremnoj fazi nabavljaju
se isprave legalnih vozila, odnosno falsifikuju se isprave vozila. Do saobraćajnih
dozvola legalnih vozila najčešće se dolazi krađom, provaljivanjem u vozila ili se
kupuju od džeparoša koji su do njih došli krađom. Primetna je saradnja sa vlasnicima i radnicima auto-otpada od kojih se kupuje dokumentacija havarisanih
vozila i/ili delovi takvih vozila na kojima se nalaze serijski i identifikacioni brojevi vozila. Uz pomoć ove dokumentacije i ugradnjom delova havarisanog vozila
u ukradeno vozilo zameniće se identiteti vozila.
Prodaja ili potražnja havarisanih vozila oglašava se u medijima najčešće
„zbog rezervnih delova”. Pravi cilj potražioca zapravo je saobraćajna dozvola
za koju se „dobro plaća”. Najzad, i pojedini neprofesionalni pripadnici policije,
istražne sudije, radnici preduzeća za puteve, sudski veštaci, radnici osiguravajućih društava i druga lica koja su na neki način informisana o učesnicima saobraćajnih nezgoda u mogućnosti su da dobave informacije o vlasnicima havarisanih
vozila.
U navedenim situacijama stanje vozila prilagođava se činjenicama iz
nabavljene dokumentacije. Praktikuje se i suprotan proces, odnosno falsifikuje
se dokumentacija o poreklu vozila tako da se prikaže da je vozilo kupljeno na
nekoj licitaciji, često od preduzeća u postupku stečaja ili državnih organa (npr.
carine, vojske itd.). Popularno je i pravljenje tzv. automobila blizanaca, odnosno
9
Mićo Bošković, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998, str. 23.
198
Saša Mijalković
falsifikovanje dokumentacije o vozilu čija je sadržina identična sadržaju dokumentacije o već postojećem, legalnom vozilu. U žargonu, ove se pojave nazivaju
reciklažom vozila.
Načini protivpravnog oduzimanja vozila
Način delovanja kriminalnih grupa evoluira zajedno sa promenama mnogih
okolnosti. Do pre nekoliko godina bilo je mnogo jednostavnije provaliti u parkirani automobil, dok su danas brojna vozila opremljena modernim bravama, elektronskim alarmima, sistemima mehaničke i slične zaštite. Modeli protivpravnog
oduzimanja vozila različiti su i ograničeni su maštom izvršilaca krivičnih dela.
Iz aspekta žrtve, najnaivniji su slučajevi krađe zaustavljenih vozila, pri čemu
vozila ostanu otključana, često i sa ključevima u bravi volana ili sa aktiviranim
pogonom motora. Kod slučajeva krađe parkiranih vozila prvi korak kradljivaca
je da se uvere da ih niko neće „ometati u poslu”. Zbog toga postoji praksa praćenja žrtve, odnosno stražarenja, a sledeći korak je otvaranje vrata automobila.
Vlasnici vozila često zaborave ili iz nekih razloga namerno ostave vozilo otključano. Takve slučajeve nije potrebno komentarisati.
Ukoliko je vozilo zaključano, u njega je najlakše prodreti ključem: originalnim ključem, „podesnim ključem”, „češljem” ili „čvakom”. Ukoliko kradljivci
nemaju takva sredstva, tada se napada na vetrobransko staklo, staklo prozora
automobila, na bravu vrata ili na kompjuter sigurnosnog sistema. Za razliku od
lica koja kradu iz vozila, kradljivci vozila nastoje da pričine što manju štetu.10
Slučajevi lomljenja vetrobranskog stakla radi krađe automobila danas su retki.
Ova je praksa česta u situacijama krađa stvari iz automobila. Staklo se lomi nekim
prigodnim predmetom (palica, čekić, drvo, kamen i sl.), najčešće sajlom na čijem
je kraju fiksirana svećica motora automobila. Zamahnuto u pravcu stakla, ovo prigodno sredstvo izuzetno je efikasno u njegovom razbijanju. Staklo se „flasteriše”
— lepi lepljivom selotejp trakom, lepljivim platnom, folijom, gumom ili sličnom
materijom, kako bi se prigušio zvuk lomljave, sprečilo rasipanje parčića stakla i
umanjila mogućnost povrede provalnika.
Napadu na stakla prozora na vratima pribegava se u krajnjem slučaju.
„Najjeftinije” je razbiti tzv. leptir staklo, provući ruku u automobil i iznutra otvoriti vrata. Ili, nekim tankim, črvstim i šiljatim oruđem (šilo, odvrtka, pajser)
probija se dihtung-guma u predelu mehaničkog osigurača leptir stakla i, pravljenjem poluge, odvaljuje se staklo. Međutim, gotovo da nema modernijeg vozila sa
10 Šteta koju provalnici načine prilikom obijanja vozila kako bi iz njega otuđili neku stvar
često je veća od vrednosti plena. Vidi u: Rudolf Ondruch, “Diebstahl aus Kraftfahrzeugen — das
Massendelikt unserer Zeit”, Kriminalistik, No. 6, 1978, ss. 241–7, u: Zdenko Vernić, „Krađe iz
motornih vozila — masovni delikt našeg vremena”, Izbor, br. 1–2, RSUP SR Hrvatske, 1979, str. 66).
Saša Mijalković
199
takvim staklima. Stoga se pribegava drugim tehnikama: ukoliko mehanizam za
spuštanje i podizanje stakla nije kvalitetan, moguće je da se provlačenjem tankog i čvstog oruđa (odvrtka, dleto, nož, pajser) kroz dihtung-gumu u koju staklo
uleže svojim vrhom kada je zatvoreno i pritiskanjem na dole staklo spusti onoliko
koliko je dovoljno da se ruka provuče u unutrašnjost automobila. Nekad je za to
dovoljno prisloniti dlanove na staklo (tzv. vakumiranje) i pritiskati sa strane i na
dole. „Šiber”, odnosno pokretni deo krova napada se na dva načina. Ukoliko je
od stakla, napada se na isti način kao i vetrobransko, odnosno staklo na vratima
vozila. Ako je od lima, odnosno od istog materijala kao i karoserija vozila, onda se
najčešće napada nekom polugom, pajserom, odvrtkom i sličnim prigodnim sredstvom tako što se vrh ovih oruđa zabija što dublje kroz dihtung-gumu na spoju
šibera i krova, a zatim povlačenjem oruđa prema površini krova vozila, po principu poluge, polako odiže iz svog ležišta. Pod pritiskom šiber se nekada odvali
ili se podigne toliko da kroz načinjen otvor može da se provuče ruka kojom se
deluje na polugu za mehaničko otvaranje šibera. Problem je veći kod šibera koji
se pokreću elektronski, gde se ovaj deo automobila bukvalno odvaljuje.
Vrata nekih automobila (npr. stariji modeli „audija”) otvaraju se i pomoću
poluge i plastične trake. Potrebno je da se nekom tanjom polugom (nož, odvrtka,
pajser, palica) gornji desni ugao vrata malo odvoji od karoserije. Kroz tako načinjeni otvor provuče se omča napravljena od plastične trake. Omča se spušta sve
dok se njome ne obuhvati dugme kojim se s unutrašnje strane automobila mehanički zaključavaju vrata. Zatezanjem omče i njenim podizanjem podiže se i
dugme. S obzirom na to da je primena ove tehnike otežana kod modernijih automobila, izvršioci krivičnih dela za razbijanje brave vrata sve češće koriste lomač
i „čupalicu belgijanku”.
U vozilo može nasilno da se prodre i prorezivanjem mekog — pokretnog
krova vozila tipa kabriolet. Zbog toga što je mobilan, tj. sklapa se i postavlja mehanički ili automatski, krov mora da bude od veoma elastičnog, u isto vreme postojanog i vodootpornog materijala, kao što su posebna — gumirana platna, cirade
itd. Za njihovo probijanje najčešće se koriste oštri predmeti poput noževa, skalpela, žileta, stakla, malih sekira, dleta i slični alati.
Jedan od najmodernijih načina otvaranja automobila jeste napadom na
kompjuter sigurnosnog sistema vozila. Kutija sa kompjuterom sigurnosnog
sistema, kod različitih vozila, nalazi se na različitim mestima. Na primer, u kriminalnom miljeu veoma je zastupljena krađa automobila Volkswagen Touareg,
a bilo je i slučajeva krađa džipova Porsche Cayen. Izvršioci krivičnog dela znaju
da se kutija sistema zaštite automobila nalazi ispod zadnjeg desnog sedišta automobila. Kutija se napada spolja bušenjem bušilicom ili drugim prigodnim sredstvom, odnosno zasecanjem lima karoserije vozila u obliku položenog ćiriličnog
200
Saša Mijalković
slova „P”. U prvom slučaju, kutija i provodnici koji su u njoj buše se i prekidaju.
U drugom slučaju, omogućava se pristup provodnicima koji su u kutiji i njihovo
prekidanje. Na taj način otvaraju se sva vrata automobila i deblokiraju se točak
upravljača automobila i kontakt brava za stavljanje motora vozila u pogon.
Drugi od najmodernijih načina otvaranja automobila jeste pomoću iskopirane frekvencije za aktiviranje i deaktiviranje elektronskog alarma vozila. Pomoću
specijalnog elektronskog uređaja (tzv. skener) snima se frekvencija alarma u trenutku kada vozač daljinskim upravljačem aktivira ili deaktivira alarmni uređaj.
Kradljivac sačeka da se vozač udalji, a onda pomoću istog elektronskog uređaja
reprodukuje usnimljenu frekvenciju pomoću koje se alarmni uređaj deaktivira.
Po žrtvu su najopasniji slučajevi protivpravnog oduzimanja vozila na razbojnički način. Izvršioci krivičnih dela strpljivo vrebaju pogodnu priliku, najčešće na parkinzima, u javnim garažama i neosvetljenim ulicama, iznenadno se
pojavljuju i uz primenu sile ili vatrenog oružja oduzimaju ključeve vozila i vozilo.
Poznate su situacije oduzimanja vozila pod pretnjom upotrebe vatrenog oružja
u trenutku kad su vozači zaustavili svoja vozila na raskrsnici i čekaju zeleno svetlo na semaforu ili da se podigne rampa na pruzi, automatizovanom parkingu i
slično. Takođe, u bezbednosno-kriminalističkoj praksi, npr. Italije, ima slučajeva
oduzimanja vozila od strane tzv. drumskih razbojnika. Kriminalne grupe, pretežno Albanci, svojim vozilom, koje ne mora da bude ukradeno, izazivaju „blažu”
saobraćajnu nezgodu sa vozilima visoke klase. Kada se vozač žrtva zaustavi da
bi se uverio u stanje svog automobila, kriminalna grupa mu uz upotrebu sile
oduzima vozilo.11 Kod nas se ovakav modus u žargonu naziva „krađa vozila na
čukanje”. Slične su situacije razbojničkih krađa kada sila prema vozaču biva upotrebljena tokom njegovog pokušaja da spreči oduzimanje vozila, nakon što su
kradljivci ušli u vozilo ili prilikom pokušaja da u njega provale. Najneobičniji
način krađe vozila svakako je odvoženje parkiranih vozila iznajmljenim tzv. pauk
vozilima, kakve koriste moderne parking službe.12
Nakon otvaranja vrata i ulaska u automobil sledi uklanjanje sredstava
mehaničke zaštite automobila. U poslednje vreme su veoma popularna i zastupljena zaštitna sredstva poznatija kao „Zeder” (blokada osovine točka ušravljača),
„lavlja kandža” (blokada točka upravljača), blokada menjača stepena prenosa i
blokada poluge „kvačila i volana”. Iako proizvođači garantuju apsolutnu zaštitu
11 Prema navodima italijanske policije, potrebno je četrnaest sati da se vozilo ukradeno u centralnoj Italiji isporuči u Tiranu, gde je potražnja za vozilima, naročito visoke klasa, velika. Videti
u: “An Overview of Motor Vehicle Crime from a European Perspective”, January 2006, Europol, www.europol.europa.eu/publications/Serious_Crime_Overviews/overview.Motor_vehicle_
crime_2006_1.pdf.
12 Opisanu praksu primenjivali su pripadnici tzv. Banjičko-miljakovačkog klana početkom
2000. godine u Beogradu i okolini.
Saša Mijalković
201
vozila primenom pomenutih sredstava, u praksi se događalo da ih kradljivci automobila vešto uklone. „Zeder” blokada menjača stepena prenosa i blokada poluge
„kvačila i volana” napadaju se tako što se alatom ili prigodnim sredstvom buše u
predelu cilindara njihovih brava. Osovina — telo poluge „kvačila i volana” često
bude presečena. „Lavlja kandža” se može otvoriti isključivo originalnim, a veome
retko podesnim ključem, što se može koristiti i pri napadu na ostala sredstva
mehaničke zaštite. Poznati su slučajevi „provaljivanja” ovog uređaja pomoću tečnog azota koji menja agregatno stanje materijala „kandže” tako da ona, poput
ledenice, puca pod udarcem.
Sledeći korak je stavljanje motora vozila u pogon, što je najlakše učiniti ključevima. Pošto ih kradljivci automobila najčešće nemaju, oni za razbijanje kontakt
brave na točku upravljača vozila najčešće koriste već pomenutu „čupalicu belgijanku” ili lomač. Lomačima se napada kontakt brava vozila koja nemaju kompjuter i imaju slabu mehaničku zaštitu. Neveštim rukovanjem lomačem može
doći do kratkog spoja elektroinstalacija u kontakt bravi, čime se može uzrokovati požar na vozilu.
Nakon što je kontakt brava polomljena, pristupa se stavljanju motora vozila
u pogon. Vešti izvršioci krivičnih dela kod starijih modela vozila to čine spajanjem izvesnih provodnika električne struje direktnim prevezivanjem žica, spajanjem žica plastičnom štipaljkom ili izolir trakom (tzv. spajanje kablova). Da bi
vozilom moglo da se upravlja, neophodno je da se razbije fabrički ugrađena blokada volana čija je uloga da onemogući okretanje točka upravljača ukoliko se
kontakt ključ ne nalazi u kontakt bravi. To se postiže naglim i snažnim okretanjem volana u jednu stranu. Kada se polomi „zub blokade”, točak upravljača može
nesmetano da se okreće.
Međutim, stvar je nešto komplikovanija kod modernijih automobila. Kod
njih se koriste čipovi sa kodovima. „Razbijanjem” borda kompjutera i umetanjem čipova sa kodovima, preko laptop računara opremljenih posebnim soft verom omogućava se stavljanje motora vozila u pogon. Do takvih računara najčešće
se dolazi krađom iz nemačkih auto-fabrika, odnosno kupovinom od nemačke
automafije koja do njih dolazi na razne nezakonite načine. Mnogi izvršioci krivičnih dela sposobni su da pomoću posebnih uređaja za ometanje radio signala
— statičnih i mobilnih ometača GPS sistema — isključe uređaj koji omogućava
satelitsko praćenje i lociranje vozila u prostoru.
Pošto je motor stavljen u pogon, vozilo se odvozi do jedne od lokacija na
kojima se skladišti i kamuflira (u tzv. štekovima). Sa tih lokacija počeće tzv. eksploatisanje ukradenog vozila. Ukoliko je automobil „ukraden po narudžbini” odvozi
se naručiocu, a ako je ukradeno radi rasturanja u delove vozilo se odvozi u određene registrovane ili divlje automehaničarske radionice.
202
Saša Mijalković
Posebno je interesantna tehnika pseudokrađe automobila u inostranstvu.
Reč je o automobilima koji su osigurani, pa krađa vozila ne predstavlja nanošenje
naročite materijalne štete za vlasnike. Automafija od vlasnika vozila kupuje rezervni duplikat ključa vozila kojim ga oduzima i uz prateću falsifikovanu dokumentaciju krijumčari u drugu, najčešće zemlju u kojoj živi. Vlasnik prijavljuje krađu
tek onda kada je pronalaženje vozila nemoguće, tj. kada vozač pređe državnu granicu. Po istom principu, vozilo može biti i „prodato u delovima”. Vlasnik navodno
ukradenog vozila dobija premiju od osiguranja, a agenti osiguravajućih društava
dobijaju zadatak da pronađu ukradeno vozilo. Takva tehnika poznatija je pod žargonskim nazivom skidanje vozila sa osiguranja.
Eksploatacija ukradenih vozila
Cilj krađe vozila je protivpravno sticanje imovinske koristi za sebe ili drugog. Ukoliko je krađa vozila naručena, vozilo se uz dogovorenu naknadu predaje „naručiocu posla”, ali se pre toga vozilo „pere” stvaranjem novog identiteta
falsifikovanjem isprava o vozilu ili fizičkim promenama na vozilu i u njemu.13
Novi identitet vozila podrazumeva prilagođavanje ukradenog vozila činjenicama
iz pripremljene ili ukradene lažne dokumentacije o vozilu, delimično (nekih)
ili potpuno (svih cifara i slovnih oznaka) prekucavanje ili preinačenje brojeva
motora i šasije (mehaničkim numeratorima ili električnom pisaljkom), koji su
prethodno najčešće uklonjeni brušenjem, struganjem, turpijanjem ili grebanjem,
ugradnju pločica sa identifi kacionim brojevima havarisanih vozila, promenu
enterijera vozila, prefarbavanje vozila, ugradnju nekih novih delova, dodatno
ukrašavanje vozila i slično. Naručilac krađe automobila je ovim radnjama i
posedovanjem ukradenog vozila izvršio krivično delo prikrivanja.14 U mnogim
13 Povećanje obima falsifikovanja isprava u zemljama Evropske unije se, između ostalog, dovodi
u vezu sa krađom motornih vozila i stvaranja njihovog novog identiteta. Falsifi kovanje se smatra
tzv. sekundarnom delatnošću organizovanog kriminala koja je u funkciji primarnih kriminalnih aktivnosti, u ovom slučaju — krađa, krijumčarenja i eksploatisanja ukradenih automobila.
Opširnije u: “EU Organised Crime Threat Assessment 2007”, Europol, Hague, 2007, p. 17.
14 Krivično delo prikrivanja čini lice koje stvar za koju zna da je pribavljena krivičnim delom
ili ono što je za nju dobijeno prodajom ili zamenom prikriva, protura, kupuje, prima u zalogu
ili na drugi način pribavlja. Poseban oblik ovog dela čini i lice koje preduzme navedene radnje,
a moglo je i bilo je dužno da zna da je stvar pribavljena krivičnim delom. Drugi poseban oblik
ovog krivičnog dela čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku
korist, zahteva naknadu za povraćaj stvari za koje zna ili je mogao ili bio dužan da zna da su pribavljene krivičnim delom, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog težeg krivičnog
dela. Najzad, teži oblik prikrivanja postojaće ako se učinilac bavi vršenjem osnovnog ili drugog
posebnog oblika krivičnog dela ili je delo izvršeno od strane grupe ili prikrivena stvar predstavlja kulturno dobro od izuzetnog ili velikog značaja, odnosno dobro koje uživa prethodnu zaštitu
ili vrednost prikrivanih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (član 221 Krivičnog
zakonika Republike Srbije).
Saša Mijalković
203
slučajevima „oprano vozilo” prodato je savesnom kupcu, čime je kupac postao
žrtva prevare.15
Policijska praksa beleži trend specijalizacije pojedinaca i grupa za posredovanje u kupoprodaji ukradenih automobila. Takvu ulogu može da ima pripadnik automafije, što se u praksi ređe događa zbog straha od otkrivanja i krivične
odgovornosti, već se osnivaju agencije (kao legalni pravni subjekti ili kao tzv. fantomska preduzeća) ili se koriste postojeće agencije za posredovanje u kupovini
automobila. Agencije se specijalizuju za kupoprodaju ukradenih vozila primenom
pomenute tehnike skidanja vozila sa osiguranja i često pripremaju falsifikovanu
dokumentaciju o vozilu.
Među otkrivenim načinima delovanja automafije nalazi se metod kojim se
za ukradeno vozilo formira dokumentacija tako što se u saobraćajnu dozvolu, koja
je takođe ukradena, upisuju podaci ukradenog vozila. Zatim se lažnim pečatom
overava ista dozvola i time potvrđuje da je vozilo odjavljeno iz mesta gde je bilo
registrovano. Uz saučesništvo lica iz preduzeća koje se bavi prometom motornih vozila omogućuje se da se vozilo proda istoj firmi bez prisustva lica koje je
kao vlasnik upisano u saobraćajnu dozvolu. Ako to nije moguće, onda se izrađuju lažna punomoćja kojima se član kriminalne grupe ovlašćuje da u ime vlasnika izvrši ovu transakciju. Pri tome se može koristiti lažna lična karta. Kada je
vozilo prodato na ovaj način, od preduzeća za promet motornim vozilima dobija
se nalog za kupovinu i jedan od članova kriminalne grupe kupuje isti automobil.
Za kupovinu koristi tuđu ili falsifikovanu ličnu kartu. Jedan član kriminalne grupe
prodaje a drugi član grupe kupuje isti automobil, sve sa ciljem dobijanja legalne
dokumentacije na osnovu koje će moći da registruju ukradeno vozilo. Po obavljenoj kupovini dobija se račun o kupovini koji glasi na ime lica čija je lična karta
korišćena pri transakciji. Nakon toga, sa nalogom za kupovinu, računom o kupoprodaji, falsifikovanom saobraćajnom dozvolom i ličnom kartom vozilo se registruje, dobija novu (legalnu) saobraćajnu dozvolu i registarske tablice i spremno
je da se ponudi na prodaju. Poznati su slučajevi u kojima nije bilo fiktivnih kupoprodaja preko preduzeća za promet motornih vozila, već se na neovlašćeni način
dolazilo do blanko memoranduma i obrazaca ovih firmi, koji se potom popunjavaju potrebnim podacima i overavaju lažnim pečatima, nakon čega se vozilo
registruje.16 Bezbednosno-kriminalističkoj praksi poznati su slučajevi u kojima su
15 Prevaru čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist
dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi
i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Teži oblik postoji
ukoliko je prevara učinjena s ciljem da se drugo lice ošteti. Još teži oblik postojaće ukoliko je krivičnim delom pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristo pedeset hiljada dinara, a najteži ukoliko taj iznos premašuje milion i petsto hiljada dinara (član 208
Krivičnog zakonika Republike Srbije).
16 Božidar Banović, „Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanja i krađe motornih vozila”,
Bezbednost, broj 2, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Beograd, 1993, str. 148.
204
Saša Mijalković
kradljivci automobila prodavali vozila savesnim kupcima, od kojih bi odmah
nakon toga opet krali vozila kako bi ih prodavali drugim licima — novim
„žrtvama”.
Sledeći vid eksploatacije ukradenog vozila jeste iznuđivanje otkupa od
vlasnika vozila radi povraćaja.17 Vozač se pronalazi na osnovu podataka iz saobraćajne dozvole ili preko pripadnika policije koji sarađuju sa automafijom.
Za povraćaj automobila zahteva se izvesna svota novca koja se dostavlja u ugovoreno vreme i na ugovorenom mestu, neposredno ili preko posrednog kontakta,
tzv. javka (neko mesto, objekat, konobar, taksista). U ulozi posrednika između
automafije i vlasnika ukradenog vozila pojavljuju se i privatni detektivi, vlasnici
agencija za pronalaženje ukradenih vozila, lažni proroci i vidovnjaci i drugi.
U velikom broju slučajeva vozila se rasturaju radi prodaje delova. To rade
specijalizovani automehaničari u „divljim”, ređe u registrovanim automehaničarskim radionicama. Delovi se odatle prevoze na druga mesta (na buvlje pijace, na
auto-pijace, u prodavnice auto-delova) sa kojih se prodaju neposredno ili preko
oglasa. Ostaci vozila koji ne mogu da se prodaju na tržištu auto-delova (ostaci
šasije), prodaju se na otpadu kao staro gvožđe.
Ređi su, ali prisutni, slučajevi da su profesionalni i specijalizovani kradljivci
automobila zadržavali ukradena vozila za sebe, zbog opasnosti od otkrivanja ne
samo njih već i kriminalne grupe. Isto je i sa poklanjanjem automobila drugim
licima (rođacima ili prijateljima). Ukradena vozila se koriste i pri izvršenju nekih
drugih krivičnih dela iz oblasti nasilničkog, imovinskog i politički motivisanog
kriminala.
Zaključak
Krađa motornih vozila jedan je od unosnijih vidova nezakonitog biznisa
organizovanog kriminala na Balkanu i u Srbiji, na šta ukazuje razvijeno tržište
ukradenih automobila i auto-delova sa ukradenih vozila. Istovremeno, ovo tržište je i „zahvalni sektor” transnacionalnih kriminalnih tržišta. Automafija spada
u red bolje organizovanih kriminalnih struktura. U njenom sastavu najčešće su
višestruki povratnici i to kriminalci-specijalisti i kriminalci-profesionalci, sa preciznom podelom poslova i zadataka. Automafiju odlikuje visoka sofisticiranost,
17 Iznudu čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist,
silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine. Teži
oblik postojaće ukoliko je tom prilikom pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi četristo pedeset hiljada dinara. Još teži oblik postojaće ako taj iznos prelazi milion i petsto hiljada
dinara. Sledeći teži oblik ogleda se u bavljenju vršenja ovog krivičnog dela ili ako je delo izvršila grupa, a najteži ukoliko je delo izvršila organizovana kriminalna grupa (član 214 Krivičnog
zakonika Republike Srbije).
Saša Mijalković
205
složenost i brojnost protivpravnih aktivnosti, permanentno usavršavanje taktike
i tehnike izvršenja krivičnih dela.
Modus operandi automafije u Srbiji uvažava primenu izvesnih „primitivnih” sredstava (mašinska i mehaničarska oruđa i alati i prigodna sredstva koja
sami izrađuju), savremenih mehaničkih naprava (lomači brava, „čupalica belgijanka”), ali i savremenih tehničkih dostignuća u sferama elektronike i automatike
(čipovi sa kodovima, elektronski deaktivator alarmnog sistema vozila, dekoderi
kodiranih ključeva modernijih vozila i sl.). U fazi protivpravnog oduzimanja
vozila, kradljivci automobila specijalizovali su se za nasilno prodiranje u unutrašnjost automobila, savladavanje složenih mehaničkih i elektronskih sistema
zaštite vozila, savladavanje borda kompjutera vozila, stavljanje motora vozila u
pogon i za veštu vožnju koja često zahteva bežanje od policijskih patrola. „Primitivnim” sredstvima stvaraju se uslovi za oduzimanje starijih modela vozila koja
nemaju savremene sisteme zaštite, dok se savremena sredstva koriste za krađu
modernih automobila.
Pripadnici policije su ozbiljno pristupili izazovu koji je pred njima — oni se
edukuju; unapređena je saradnja sa tužilaštvom i istražnim sudijama; ostvaruje
se saradnja na nivou policijskih uprava u Srbiji, odnosno međunarodna saradnja
posredstvom Interpola; efikasno se primenjuju specijalne istražne radnje; unapređena je saradnja policije sa građanima itd. Međutim, brojnost i tehnička opremljenost policije nisu dovoljni da bi formalnu socijalnu kontrolu ovog zločina učinili
efikasnijom. Neophodno je bolje tehnički opremiti i obučiti postojeće odseke i
grupe kriminalističke policije za suzbijanje delikata na motornim vozilima reorganizovati u odeljenja i odseke. Takođe, ni bezbednosna kultura građana, pre
svega u odnosu prema svojoj i tuđoj imovini, ne zadovoljava potrebe efikasnije
neformalne socijalne kontrole krađa vozila. Ukoliko bi se pomenute komponente
suprotstavljanja automafiji unapredile, povećale bi se i mogućnosti da se ovaj vid
organizovanog kriminala efikasnije kontroliše.
Bibliografija
“An Overview of Motor Vehicle Crime from a European Perspective”, January
2006, Europol, www.europol.europa.eu/publications/Serious_Crime_Overviews/
overview-Motor_vehicle_crime_2006_1.pdf.
Babić, Ilija, Privredno pravo, Policijska akademija, Beograd, 1998.
206
Saša Mijalković
Banović, Božidar, „Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanja i krađe
motornih vozila”, Bezbednost, broj 2, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Beograd, 1993.
Bošković, Mićo, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.
Bruinsma, Gerben, and Bernasco, Wim, “Criminal groups and transnational illegal markets — A more detailed examination on the basis of Social Network Theory”, European Journal on Criminal Policy and Research, Crime, Law & Social
Change 41, 2004.
“EU Organised Crime Threat Assessment 2007 — OCTA 2007”, Europol, Hague,
2007.
Ignjatović, Đorđe, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd,
1998.
„Krivični zakonik Republike Srbije”, Službeni glasnik RS, br. 85/2005 sa kasnijim
izmenama i dopunama.
Mijalković, Saša, „Obaveštajno-kriminalistički aspekti suprotstavljanja automafiji”, međunarodna konferencija „Politika suprotstavljanja organizovanom kriminalu”, Centar za bezbednosne studije, 20–21. novembar 2008, Beograd.
Ondruch, Rudolf, “Diebstahl aus Kraftfahrzeugen — das Massendelikt unserer
Zeit”, Kriminalistik, No. 6, 1978, u prevodu: Vernić Zdenko, „Krađe iz motornih vozila — masovni delikt našeg vremena”, Izbor, br. 1–2, RSUP SR Hrvatske,
1979.
Stanisavljević, Jovan, Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanje motornih
vozila, krađe sa i iz motornih vozila i krađe motornih vozila, Savezni sekretarijat
za unutrašnje poslove, Beograd, 1973.
„Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima”, Službeni list SFRJ, br.
50/1988 sa kasnijim izmenama i dopunama.
MODUS OPERANDI OF “AUTO THEFT MAFIA” IN SERBIA
The paper examines the notions of “auto theft-related crime” and “new auto
theft mafia”, and analyses the modus operandi of organised crime groups
in Serbia, specialised in preparing and carrying out motor vehicle theft.
The analysis is based on empirical crime statistics, police files and prosecution
cases. The illicit trafficking of vehicles is a form of organised crime that
Saša Mijalković
generates enormous profits for the perpetrators (estimated at billions
of american dollars), and a feeling of insecurity that affects the general
public, particularly arising from the increased used of violence. The author
focuses on the ever growing “expertise” of criminals in new technologies
applied in the car industry, and emphasizes long-term investments in the
constant development of a functional specialisation of organised crime
groups involved in auto theft. The latest trend in the work of auto theft
mafia is an increased “contracting” of professionals with an expertise in
the new mechanisms for the physical and electronic protection of vehicles.
The author urges that the constant development of police capacity for the
efficient curbing of auto theft mafia is required, as well as is an efficient
media campaign aimed at raising public awarness on the issue.
Key words: organised crime, auto theft-related crime, motor vehicle theft,
structure of criminal organisations, Serbia.
207
UPUTSTVO ZA AUTORE
Revija za bezbednost je naučni časopis specijalizovan za akademsko razmatranje
različitih dimenzija novog koncepta bezbednosti, sa težištem na analizi pitanja iz
područja tzv. meke bezbednosti. Revija za bezbednost izlazi tromesečno. Revija
za bezbednost izlazila je kao mesečnik u razdoblju od ju la 2007. do decembra
2009. godine i predstavljala je forum za razmenu mišljenja svih zainteresovanih
društvenih aktera o kreiranju nacionalne strategije i politike borbe protiv organizovanog kriminala. Rešenjem Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Vlade
Republike Srbije od maja 2009. godine Revija za bezbednost uvršćena je na listu
naučnih časopisa (kategorija M53).
Svi do sada objavljeni brojevi Revije za bezbednost dostupni su u PDF formatu na
internet prezentaciji časopisa:
www.cbs-css.org/Publikacije/revija_0909.html
Autori su dužni da se pridržavaju sledećih smernica prilikom izrade priloga
za Reviju za bezbednost:
1. Autorski prilozi treba da budu obima 12 do 15 stranica jednostrukog proreda (Single) u Word formatu (5000–6500 reči).
2. Članke pisati korišćenjem latiničnog pisma, font Times New Roman, veličina 12, sa brojevima stranica u donjem desnom uglu.
3. Naslov treba što vernije da opiše sadržaj članka i poželjno je korišćenje
reči prikladnih za indeksiranje i pretraživanje. Naslov pisati velikim slovima,
zadebljano (Bold), veličina slova 14. Ispod naslova teksta stoji ime i prezime autora
članka, a pored njih naziv institucije u kojoj je zaposlen i njeno sedište. Ovi podaci
se navode u Italic-u.
Primer:
Dobrivoje Radovanović, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju,
Univerzitet u Beogradu
4. U napomeni u vidu posebne fusnote sa simbolom*, datoj na dnu pr ve
stranice članka, autor navodi svoju elektronsku adresu. Takođe, u istoj fusnoti
autor može da ukaže čitaocima da pojedini pogledi izneti u članku odražavaju
njegov lični stav, a ne institucije u kojoj je zaposlen.
5. Nakon naslova treba napisati apstrakt na srpskom jeziku obima od 150
do 200 reči, koji pruža kratak informativan prikaz članka predstavljanjem cilja,
metoda i rezultata istraživanja. Ispod apstrakta autor prilaže najviše 10 ključnih
reči na srpskom jeziku koje najbolje opisuju sadržaj članka.
6. Osnovni tekst, kao i fusnote treba da budu poravnati u skladu sa opcijom
justify, dok naslovi treba da budu napisani izborom opcije center.
7. Podnaslovi u radu se pišu zadebljano (Bold), dok se pod-podnaslovi pišu
u Italic-u; u oba slučaja veličina slova je 12.
8. Početni red u svakom pasusu nikako ne uvlačiti tabulatorom — opcija tab.
9. Latinske, starogrčke i druge ne-engleske reči i izrazi u tekstu navode se u
italic-u (npr. status quo, a priori, de facto, acquis communautaire, itd.).
10. U tekstu moraju biti data puna imena, nika ko inicija li. Strano ime i
prezime treba pisati u srpskoj transkripciji, s tim što se prilikom pr vog pominjanja u tekstu mora navesti kako glase u originalu, i to u zagradi posle srpske
transkripcije. Imena i prezimena koja potiču iz naroda koji ne koriste latinično
pismo treba navesti u latinizovanoj transkripciji (npr. kineska, japanska ili arapska imena i prezimena).
11. U tekstu koristiti samo sledeći oblik navodnika — „ i ”. Kada se unutar
ovih znakova navoda nalaze i dodatni, unutrašnji navodnici treba to učiniti na
sledeći način: ’ i ’. Posebnu pažnju skrećemo da se u engleskom i drugim stranim
jezicima (izuzev ostalih južnoslovenkih) koriste samo gornji navodnici — “ i ”,
odnosno ‘ i ’ u slučaju unutrašnjih navodnika.
12. Srednja crta (–) se koristi prilikom označavanja broja stranica u fusnotama (npr. str. 22–55) ili se stavlja između godina (npr. 1999–2004). Duga crta (—)
koristi se prilikom razdvajanja nezavisne i zavisne rečenice, odnosno kada veza
između njih nije pokazana izričito rečima (npr. Bosna i Hercegovina se sastoji od
dva entiteta — Federacije BiH i Republike Srpske).
13. Fusnote je neophodno pisati na dnu strane (opcija Footnote), a oznake
za fusnote stavljati isključivo na kraju rečenice.
Podat ke o navedenoj bibliografskoj jedinici u fusnotama treba navesti u
skladu sa sledećim sugestijama:
a) Monografije
Puno ime i prezime autora, naslov monografije (u Italic-u), naziv izdavača,
mesto izdavanja, godina izdanja, str. ukoliko se navodi jedna ili više strana izvora
na srpskom jeziku, odnosno p. ukoliko se citira jedna strana izvora na engleskom
ili pp. ukoliko se citira više stranica. Ukoliko se navodi više stranica koristi se
srednja crta bez razmaka pre i posle (npr. str. 123–245; pp. 22–50).
Kada se navodi zbornik radova na srpskom jeziku koji je priredila jedna
osoba, stavlja se (ur.) ili (prir.) sa tačkom u oba slučaja. Sa druge strane, kada se
radi o više urednika monografije na srpskom jeziku stavlja se (urs), bez tačke.
Kada se navodi priređeni zbornik radova na engleskom jeziku koji je priredilo više priređivača, iza imena priređivača se u zagradama stavlja (eds), bez tačke.
Ako se radi o jednom priređivaču, stavlja se (ed.), sa tačkom.
Primeri:
Džon Rols, Pravo naroda, Alexandria Press i Nova srpska politička misao,
Beograd, 2003, str. 107.
John Gillingham, European Integration 1950–2003, Cambridge University
Press, Cambridge, 2003, p. 221.
Aleksandar Fatić (ed.), Security in Southeastern Europe, The Management
Center, Belgrade, 2004.
Theodor Winkler, Brana Marković, Predrag Simić & Ognjen Pribićević
(eds), European Integration and the Balkans, Center for South Eastern European
Studies, Belgrade & Geneva Centre for the Democratic Control of the Armed Forces, Geneve, 2002, pp. 234–7.
b) Članci u zbornicima radova
Puno ime i prezime autora, naslov teksta (pod znacima navoda), naziv zbornika radova (u Italic-u), izdavač, mesto izdavanja, godina izdavanja, str. (ili pp.)
od–do. Brojevi stranica se odvajaju srednjom crticom (–), bez razmaka. Ukoliko
su neki podaci nepotpuni neophodno je to i naglasiti.
Primer:
Michael Levi, “The Organisation of Serious Crimes”, in: Mike Maguire,
Rod Morgan & Robert Reiner (eds), The Oxford Handbook of Criminology, Oxford
University Press, Oxford, 2003, pp. 878–84. (pp. 878–9 ili p. 878).
c) Članci u naučnim časopisima
Puno ime i prezime autora, naslov teksta (pod znacima navoda), naziv časopisa (u Italic-u), broj toma, broj izdanja, str. (ili pp.) od–do. Brojevi stranica se
odvajaju srednjom crticom (–), bez razmaka. Ukoliko su neki podaci nepotpuni
neophodno je to i naglasiti.
Robert J. Bunker & John. R. Sullivan, “Cartel Evolution: Potentials and Consequences”, Transnational Organized Crime, vol. 4, no. 2, Summer 1998, pp. 55–76.
d) Članci u dnevnim novinama i časopisima
Navesti ime autora (ili inicijale ukoliko su samo oni navedeni), naslov članka
— pod znacima navoda, ime novine ili časopisa (u Italic-u) datum — napisan
arapskim brojevima, broj strane/stranica.
Primer:
John Gapper, “Investor votes should count”, The Financial Times, 17 April
2006, p. 9.
e) Navođenje dokumenata
Navesti naziv dokumenta (pod znacima navoda), član, tačku ili stav na koji
se autor poziva, časopis ili službeno glasilo u kome je dokument objavljen (u italic-u, broj toma, broj izdanja, mesto i godinu izdanja.
Primer:
“Resolution 1244 (1999)”, Security Council of the United Nations, 10 June
1999.
„Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine”, Službeni list APV, br. 17/91, Novi
Sad, 18. jun 1991, str. 1–14.
f) Navođenje izvora sa Interneta
Ime autora, naziv dela ili članka, puna internet adresa koja omogućava da
se do izvora dođe ukucavanjem navedene adrese, datum pristupanja stranici na
Internetu, broj strane (ukoliko postoji).
Primer:
Mark Bovens, “Analysing and Assessing Public Accountability: A Conceptual Framework”, European Governance Papers, No. C–06–01, 26 January 2006,
www.connex-net work.org/eurogov/pdf/egp-connex-C-06-01.pdf, 24/12/2009,
p. 3.
g) Ponavljanje ranije navedenih izvora
Kada se pozivamo na izvor koji je već ranije navođen u tekstu posle drugih
fusnota, obavezno treba staviti ime i prezime autora, naslov izvora, zatim op. cit.
I na kraju broj strane (npr. Michael Levi, “The Organisation of Serious Crimes”,
op. cit., p. 879). Ibid. ili ibidem koristiti isključivo pri navođenju izvora navedenog
u prethodnoj fusnoti, uz naznaku broja strane/stranica, ukoliko je novi navod iz
tog izvora (npr. Ibid., str. 11).
14. Članak može sadržati tabele i druge priloge (poput geografskih karata,
grafikona, i sl.) s tim što je neophodno da se navede njihov broj i potpun naslov
(npr. Tabela br. 1: Pregled etničke strukture Kosova i Metohije od 1945. do 2005.
godine ili Prilog br. 3: Karta naselja sa srpskim kulturnim spomenicima na Kosovu
i Metohiji). Ukoliko je prilog preuzet od nekog drugog autora ili iz nekog dokumenta neophodno je ispod njega navesti izvor.
15. Na kraju članka autor daje spisak korišćene literature, a bibliografske
jedinice navodi prema pravilima utvrđenim za citiranje izvora, s tim što se pr vo
navodi prezime pa onda ime autora. Redosled bibliografskih jedinica na spisku
literature se utvrđuje prema pr vom slovu prezimena autora ili naslova dokumenta.
16. Nakon spiska literature treba dati rezime na engleskom jeziku obima
oko 300 reči i ključne reči, takođe na engleskom jeziku. Molimo autore da obrate
pažnju na stil i pravopis engleskog jezika jer se tekstovi sa rezimeima pisanim na
engleskom ispod standarda neće prosleđivati na recenziranje.
♦ ♦ ♦
U slučaju eventualnih nedoumica molimo vas da se obratite Uredništvu.
Svi prilozi dostavljaju se u elektronskom obliku izvršnom uredniku Srđanu
Koraću na e-mail: [email protected]
Rukopisi se ne vraćaju.
Uredništvo
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
351 . 74/ . 76
REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanom
kriminalu. – God. 1, br. 1 (juli 2007) –
.
– Beograd (Gračanička 18) : Centar za bezbedonosne studije, 2007– . – 25 cm
Tromesečno
ISSN 1452-9335 = Revija za bezbednost
COBISS. SR – ID 141336588
Download

BROJ 02-10.indd - Centar za bezbednosne studije