www.marks21.info
50 din. br.12 maj 2010.
NE
KREDITNOM
ROPSTVU!
NE
I
J
I
C
A
Z
I
T
A
V
I
PR
DA LI će ova godina za Srbiju
zaista biti godina oporavka i
izlaska iz krize, kako to mesecima
tvrdi ministar i jedan od glavnih
odgovornih urednika Vladine
„ekonomske politike“ Mlađan
Dinkić, ili nastavljamo da tabanamo
mračnom bogazom u sve dublji mulj
kreditnog ropstva? Ovo je jedno od
pitanja koja nas najviše muče i na
koje teško da ćemo naći odgovor
u obećanjima i komentarima
vladajućih ili opozicionih političara
– kao ni njihovih stručnjaka i
savetnika. Da li se iz dužničke
krize izlazi novim zaduživanjem;
da li se ekonomski prosperitet
jednog društva obezbeđuje sečom
javnog sektora i njegovom daljom
privatizacijom?
Celokupan sled događanja u
poslednjih par meseci – nesuglasice
oko odmrzavanja plata, poreske
politike, povećanja PDV-a i,
konačno, odlazak sa funkcije
guvernera NBS Radovana Jelašića –
ukazuje na podele unutar vladajuće
klase. Rasplitanje ovog čvora može
nas navesti na pomisao da unutar
vladajuće strukture postoje „dobri“
i „loši“ momci i devojke. To je,
svakako, ono što bi oni i voleli da
mislimo.
Od dva putića – provalija
Zvučaće paradoksalno, ali pitanje od
milion dolara – ili u našem slučaju
MMF-ovih (za sada obećanih) tri
milijarde evra – koje muči vlast,
može se sažeti u samo nekoliko
reči: Na koji način doći do novca?
Izbora nema mnogo i tu počinje, ali
se i završava trenutni spor unutar
vladajuće koalicije.
S jedne strane imamo ministra
Dinkića i njegovu partiju-unestajanju G17 plus. Dinkić je već
desetu godinu jedan od ključnih
aktera u procesu privatizacije i
otvaranja granica stranom kapitalu.
On, međutim, danas govori o
poželjnosti odmrzavanja plata i
navodnom privrednom oporavku
zasnovanom na većoj potrošnji koja
DA Li SRbIJI
pRETi GRčki SCENARI0?
str. 4
Madjarska:
str. 18
Fašisti u maršu
ODBRANIMO FIL0ZOFSKI
str. 16
Telekom nije str. 6
krava muzara!
DA LI ŽENE TREBA DA SE
ZASEBNO ORGANIZUJU? str. 13
srednjoškolci i
studenti:
NOVI TALAS
BORBE ZA
str. 14
!
ZNANJE
str.16
recenzija
LIBAN
str. 26
bi tome usledila. U narodu poznatiji
kao Mlađa-krađa, on sada pokušava
da se predstavi kao kakav Robih
Hud, prkoseći naredbama MMF-a
pod tmurnim nebom ekonomske
krize. Tim ljudi koji se bavi
popravljanjem njegovog rejtinga
u narodu očigledno pokušava da u
roku od nekoliko meseci uradi posao
za koji je „najevropljaninu“ Dačiću
bila potrebna čitava decenija.
Dodatno, ova struja zalaže se
za to da se novac od kredita uloži u
„infrastrukturu“ i javnu potrošnju.
Drugim
rečima,
predizborna
obećanja o Koridoru 10 pašće na
pleća nas i naše dece, ali DS-SPS
Vlada će možda uspeti da popravi
nezavidnu statistiku: bezobrazni
podaci govore da je čak i za vreme
vladavine Miloševića u Srbiji
izgrađeno više kilometara autoputa
i železnica nego za proteklih deset
godina.
>>nastavak na strani 2
2
sa naslovne
S DRUGE strane stoje „loši momci“, od
kojih je i bivši šef Narodne banke, koji e već
srećno napustio brod koji tone. Oni razumeju
da veza između potrošnje i investiranja u
proizvodnju u Srbiji, posebno nakon deset
godina uništavanja industrije, ne može
postojati ni u pijanim snovima. Oni su
mahom „stručnjaci“, ljudi hladnog srca ali i
„hladne glave“. Vlast i opstanak na njoj nisu
nužno na vrhu njihovih prioriteta budući da
ih već sutra može uposliti neki renomirani
ekonomski univerzitet ili firma koja pruža
usluge iz oblasti finansijskog konsaltinga
(razlike gotovo da nema). Šta oni predlažu?
Plate i penzije moraju ostati zamrznute,
porezi moraju rasti, budžet se mora puniti
svim sredstvima. Cilj opravdava sredstvo.
Njihovim rečima, novim kreditima
trebalo bi otplatiti najskuplje dugove i novac
držati što dalje od javne potrošnje koja je do
sada bila „neodgovorna i nekontrolisana“.
maj 2010.
konstantnom zaduživanju i rasprodaji
industrije, valja ostati na vlasti. Na jednom
sečivu makaza u kojima se nalaze blješti logo
MMF-a, na drugom se sve jasnije vidi odraz
gomile stisnutih pesnica – onih za koje su
se pre samo godinu dana nadali da bi mogle
nestati, prst po prst.
Sukob o kom pišemo suštinski je
taktički spor. Dok i jedni i drugi čekaju sveže
spasonosne evre i rublje, ni jedni ni drugi ne
razmišljaju o posledicama upadanja u sve
dublje kreditno, tj. dužničko ropstvo. Osim
toga, zajednička im je još jedna stvar.
pod etiketom „propalo“, iako većinska
privatizacija Telekoma znači skuplje cene
usluga i otpuštanje radnika i iako se profiti
više neće odlivati u državni budžet već u džep
nekog budućeg kupca, Vlada je jedinstvena u
nameri da prodajom svoje odlikovane krave
dođe do preko joj potrebnog novca – kako
bi se dodvorila stranom kapitalu i došla do
evra za kupovinu socijalnog mira i opstanak
na vlasti.
Privatizacija Telekoma, dakle, ukazuje
na nameru vlasti da iz istog razloga kako
vreme bude proticalo privatizuje i ostatak
javnog sektora: EPS, JAT, Železnice Srbije...
Prodaj Belku!
Nakon toga ostaju još zdravstvo, školstvo i
I pored toga što je u pitanju preduzeće koje je verovatno vazduh. Posle Vlade – potop.
tokom krizne 2009. godine ostvarilo rekordan
profit čime je značajno napunilo republički Šta je alternativa?
budžet, Vlada je odlučila da 40% državnog Ne treba da začudi u ovakvim okolnostima
paketa akcija „Telekoma Srbija“ stavi na da pristižu vesti o tome da se glasači po
tender. Ovde nije potrebno razmršavati prvi put dvoume između DS i SNS. Sve
širim društvenim krugovima je preko glave
„žutog“ režima i okreću se jedinoj snazi koja
može da ih smakne sa vlasti.
No, šta ta opozicija u stvari predstavlja
osim antirežimski sentiment sve širih
društvenih krugova nije jasno. SNS, po
malo nalik na Demokratsku opoziciju
Srbije (DOS), okuplja najšareniju koaliciju
unutar svojih redova samo kako bi smakla
korumpiranu partiju vlasti – ali ne pruža
nikakav jasan i konkretan program.
To znači da SNS može samo da
predstavlja novu partiju vlasti, jer ona nema
neku istorijsku misiju kakvu je sebi umislio
DOS davnog 5. oktobra 2000. Štaviše, SNS
je veoma pažljiva i svoju podršku okuplja
na što umereniji način, dok je DOS morao
da za sobom povuče masu kako bi oborio
autoritarni režim Slobodana Miloševića.
Ako DOS, uz sve strane donacije i
pomoć, nije uspeo da stvori čvrsto civilno
Štrajk Zastave elektro prošle godine ispred Agencije za privatizaciju društvo koje bi promovisalo makar građanski
oblik društvenog samoorganizovanja, jer je
I jedni i drugi pribojavaju se „grčkog Gordijev čvor, premijer Cvetković je i sam to navodno bio cilj liberalizma u njegovoj
scenarija“ – padanja u pred-bankrotno priznao da Telekom mora „da ide“ kako bi se borbi protiv autoritarnog režima, šta bismo
stanje, praćenog masovnim radničkim pokrpile rupe u budžetu.
onda mogli da očekujemo od SNS?
protestima i štrajkovima koji prete da ih sve
Svi koji su gledali Rekvijem za snove
Politički život u Srbiji sve više zjapi
skupa pošalju na smetlište istorije. Za srpsku zasigurno se sećaju početka filma. Mladić, iznutra, jer se stabilizuje jedan sistem koji
vladajuću klasu Grčka nije samo u Grčkoj. navučen na heroin, po ko zna koji put nosi se zasniva na principima korumpiranog
Ona nije tek srećnim okolnostima raspada porodični televizor kod istog čoveka i korišćenja državnog aparata za ličnu korist.
Jugoslavije izolovani bauk s one strane ostavlja ga u zalog, u zamenu za nešto novca. Stapanje državnog i partijskih aparata
Makedonije. Gotovo 20% grčkog kapitala Po ko zna koji put, majka potom ide do istog isprepletano je interesima međunarodnog
uloženo je mahom u Bugarsku, Makedoniju i „trgovca“ i otkupljuje natrag svoj televizor, finansijskog kapitala i domaćih tajkuna.
Srbiju. Kolaps koji preti Grčkoj mogao bi da negodujući sramežljivo zbog sinovljeve Parlamentarne intrige nerazdvojive su od
preko noći sruši špekulantske kule od karata hirovitosti.
kapitalizma.
Slična situacija već je zadesila Telekom,
ne samo unutar balkanskih ekonomija, već
Kako god se odvijala borba između
i širom Evrope i sveta. Primer odlučnog kada je deo državnih akcija 1997. godine vlasti i opozicije, stvarna alternativa
otpora ovakvoj politici koji grčke radnice prodat jednom italijanskom konzorcijumu. kapitalističkom poretku stvaraće se
i radnici pružaju svojim koleginicama i Godine 2002. nova i demokratska vlast prvenstveno vanparlamentarnim metodima.
kolegama u Srbiji uteruje dodatni strah u osudila je ovaj potez svojih prethodnika i Ona će, međutim, nužno morati da razvije
kosti Vladi Srbije, a sa njom i udruženjima dobar deo akcija vratila u svoje vlasništvo. sopstveni politički pravac, budući da trenutno
„privrednika“ i tajkuna koji su svoje imperije Osim toga što je u pitanju kompanija koja je uređenje ne može trajno da udovolji socijalne
izgradili na krvoproliću devedesetih i potom do sada donosila velike budžetske prihode, zahteve iznad trke za profitom.
na radničkoj bedi.
Telekom je i strateški bitan zbog vrste
Ipak, taj politički pravac u ovom
Kriza srpske vladajuće klase je, stoga, usluga koje obezbeđuje praktično čitavom trenutku može da se rodi jedino iz solidarnog
i ekonomska i politička. Nakon decenije, stanovništvu.
karaktera tih različitih socijalnih borbi.
najblaže rečeno, društveno neodgovorne
Iako je zvanično priznato da se Možda je najbolji nedavni primer hrabar
ekonomske politike koja se zasnivala na čak trećina privatizacija u Srbiji vodi otpor posledicama tranzicije radnica i
maj 2010.
Radnici Petroremonta zavarili vrata da direktorka ne može da umakne
radnika bivše „Zastave Elektro“ iz Rače
Kragujavačke koju je kupila južnokorejska
„Jura“.
Kapitalistički mediji ironično su
komentarisali postupak radnog kolektiva:
„Godinu dana su ratovali protiv države,
zahtevajući da ponovo rade. Blokirali su
autoput, probijali kordone žandarmerije,
demonstrirali su i u Beogradu, pregovarali
s ministrima, preteći da će kolektivno da se
isele u Ameriku. Spavali su mesecima po
holovima opštine Rača Kragujevačka, padali
u nesvest, dobijali infuziju, razboljevali
se, živeći na minimalcu. Kad su konačno
pobedili i primorali vladu da im dovede
novog vlasnika i to ozbiljnu kompaniju
iz Južne Koreje, koja snabdeva pogone
„Hjundaija” i „Kije” u centralnoj Evropi,
radnici „Zastave elektro” sada – odbijaju da
rade.“ (Politika, 20.04.2010.)
Međutim, ono što su lakeji tajkunske
tranzicije izbegavali da spomenu je nešto
što je lepo objasnio Predsednik Gradskog
veća Saveza sindikata Kragujevca Jugoslav
Ristić:
„Radnici su opravdano zabrinuti i
između neizvesnosti koja ih čeka prelaskom
u novu kompaniju i opredeljenja da uzmu
otpremninu. Oni biraju ono što je u ovom
trenutku sigurnije i izvesnije. Vlasnik, a
to je već poznato, nema obavezu da pored
imovine preuzme i radnike, odnosno njih
čeka probni rad od tri meseca. Lično mislim
da bi moralo da se razmišlja o tome da im
se da šansa da mogu, i posle probnog rada
u „Juri“, pod određenim uslovima da uzmu
otpremninu.“
To što je grupa radnica i radnika bila
spremna da svoju golgotu prolazi zajedno,
pa čak i po cenu da ne dobije posao u firmi
koju su godinu dana spasavali, trebalo bi
da čitavoj javnosti bude znak da postoji
alternativa individualizmu, takmičenju
i sebičnosti koju apologeti kapitalizma
predstavljaju kao ljudsku prirodu.
Solidarnost tih radnih ljudi je simbol
onoga što je moguće. Nažalost, korak između
stvarnosti i mogućnosti je za značajnu većinu
stanovništva još uvek prevelik.
To je razumljivo, ljudi mahom polaze od
sebe i previše često su se uzaludno oslanjali
na druge, tako da nisu u stanju da preko
noći pođu u širi pokret solidarnosti koji
spaja različite zahteve. Vlastima je tokom
proteklih deset godina bilo veoma lako da
nezadovoljnima podele nešto malo sredstava
od stranih kredita, da delimično podmire
situaciju, da spreče povezivanje raznih
štrajkova i protesta, da daju kredit umesto da
stvaraju radna mesta putem ulaganja u nove
državne fabrike i društvene projekte.
Dodatno,
vladajući
krugovi
su
veoma vešto ubeđivali različite grupe
ljudi sa različitim parcijalnim interesima
da u njihovim zahtevima nema ničeg
zajedničkog: uostalom, šta povezuje odbranu
kragujevačkog „Velikog parka“ od strane
meštana, studentsku borbu za smanjenje
bodova za upis na budžet, otpor romskih
stanovnika ispod beogradske Gazele
da ostanu u kartonskom naselju i štrajk
aranđelovačkih radnica i radnika u „Knjaz
Milošu“ da se obustavi otpuštanje viška od
106 radnika, povećaju zarade zaposlenih koji
rade najjednostavnije poslove za procenat
rasta troškova života i poštuje kolektivni
ugovor?
To je bilo teško za objasniti, pogotovo
kada su antikapitalističke grupice za koje 98
odsto stanovništva nikada nije čulo jedine u
zemlji koje su pokušale da sve te različite
borbe povežu sa pitanjima funkcionisanja
sistema koji stavlja profit iznad ljudi.
Međutim, priroda kapitalizma je takva
da je u pitanju neracionalan sistem koji
periodično upada u krize. Jedini izlaz iz krize
mu zavisi od toga da li će ubediti većinu da
je sniženje životnog standarda u njenom
dugoročnom interesu.
To će naša vladajuća klasa teško
uraditi kada, pod pritiskom MMF-a, mora
da masakrira javni sektor kako bi punila
budžet i krenula iznova u dužnički karusel.
Sada borba „Zastave elektro“ može da bude
borba svih zaposlenih u javnom sektoru –
ali ne samo njih, već i svih onih koji će kao
korisnici javnih usluga biti pod udarom seče:
srednjoškolci i studenti čija je budućnost
3
sve skuplja i neizvesnija, korisnici javnog
prevoza koji propada, građani koji ostaju
bez zdravstvenog osiguranja, penzioneri
čije penzije sve manje vrede, porodice čije
hipoteke više ne pokrivaju vrednost kredita
koji su podigli...
Novca za održavanje javnog sektora i
ponovno pokretanje proizvodnje svakako
bi bilo kada bi država zaplenila imovinu i
kapital Miškovića, Beka, Matića, Drakulića
i drugih tajkuna.
Oni u takmičenju i trkom za profitima ne
mogu racionalno da ulažu u ono što bi moglo
da uzdigne zemlju iz zaostalosti. Ali ako bi
se privreda organizovala tako da proizvodnja
bude planski i demokratski uređena, to bi i te
kako bilo moguće.
Kako bi se stvorio pokret oko takvog
programa, potrebna je organizacija. Štaviše,
potrebno je shvatanje da svaka borba kreće
sa posebnim zahtevima i ima potencijal da
preraste u opštu antikapitalističku borbu
jedino ukoliko se koordiniše sa drugim
borbama i počne da postepeno prevazilazi
bedne uslove koji održavaju sve veći broj
ljudi na rubu egzistencije.
Takva borba počinje samo ako se što veći
broj ljudi mobiliše oko zahteva koji imaju
najveći potencijal da se prošire i zahvate sve
šire društvene grupacije. Par kandidata za
takvu borbu već postoje ili su u najavi.
Prvi je otvoreno pismo grupe
intelektualaca Predsedniku Republike Srbije
povodom najave prodaje Telekoma, koje
može da igra ulogu katalizatora šireg pokreta
protiv privatizacije javnog sektora i na
prvom mestu Telekoma. Ta inicijativa mora,
doduše, da uključi sindikate i da se okrene
široj javnosti za širu podršku.
Drugi je serija protesta Samostalnog
sindikata metalaca Srbije za usvajanje
Strategije za stvaranje nacionalne metalske
industrije i restrukturiranje metalske
industrije, reviziju privatizacije, očuvanje
velikih poslovnih sistema RTB Bora i
Zastave, javne radove na energetskoj
i saobraćajnoj infrastrukturi i državne
garancije za ulaganje stranog kapitala. Takav
protest može da inpiriše zaposlene iz drugih
grana privrede da se dignu u odbranu svojih
plata i radnih mesta.
Treći bi bio eventualno spajanje protesta
javnog i privatnog sektora, nalik na pokret
u Grčkoj.
Naše vlasti u kontekstu najveće svetske
krize kapitalizma od tridesetih godina
nesumnjivo vode zemlju u propast. Vreme
je da im se, rame uz rame sa radnicama i
radnicima širom sveta, stane na put.
Marks21 nije u zabludi da je naša
organizacija ni približno snažna da takav
pokret iznese u našoj zemlji, ali će se graditi
kao deo svakog pokreta koji ima potencijal
da preraste u borbu protiv kapitalizma.
Unutar tih pokreta, trudićemo se da pružimo
pravac koji predstavlja interes celopkupnog
čovečanstva da sruši sistem koji živi na
ljudskoj bedi i uspotavi sistem koji se zasniva
na ljudskim potrebama: socijalizam.
Redakcija Solidarnosti
4
ekonomija
maj 2010.
Da li Srbiji preti
grčki scenario?
piše andreja živković
Š
IROM SVETA, nakon što su uspele da
svog kapitalističkog pacijenta spasu
blagovremenom velikom dozom
kredita, države se sada trude da srede račune,
pošto im zaduženost raste.
U zemljama poput Grčke, čak je i
održavanje bolesnika u životu dovelo do
dužničke krize, jer država više nije u stanju
da isplaćuje ogromne premije koje njeni
međunarodni finansijeri zahtevaju da bi
nastavili da joj pozajmljuju novac.
Grčka kriza je najdramatičniji
primer osnovne protivrečnosti s kojom se
suočavaju sve kapitalističke države. Kao što
ćemo videti, ovo je protivrečnost koja je u
zamku uhvatila i vlast u Srbiji.
Budući da je većina ekonomija i dalje
u depresiji, nastave li da zasipaju banke
novcem, rizikovaće povećanje neodrživog
državnog duga i nastanak novih inflatornih
spekulativnih balona.
Banke su danas poput vampira koji sisa
krv ekonomiji. To su „zombi banke“ koje
novac pozajmljuju od države po gotovo
nultim kamatnim stopama, a zatim zarađuju
i do 7.5% pozajmljivanjem tog novca
zemljama poput Grčke, koje su im prvobitno
taj novac i dale! Drugim rečima, banke
odbijaju da pozajme firmama i potrošačima,
ali nastavljaju sa štetnom spekulacijom kako
bi otplatile sopstvena dugovanja. Bankarska
ucena glasi ovako: „Ako radnici, potrošači
i poreski obveznici ne otplate naše dugove,
nema više kredita!“
Iako države nastavljaju da banke
obasipaju novcem, njihove vlade ipak
znaju da ne mogu doveka nagomilavati
dugove. Ironično, upravo su ucenjivači,
banke i njihovi saveznici u MMF-u, ti koji
sada vrište kako su međunarodni nivoi
zaduženosti „neodrživi“ i „neodgovorni“,
zahtevajući „fiskalnu odgovornost“, tj. da se
socijalna davanja i radničke plate brutalno
smanje.
Međutim, ako vlade odluče da
smanje plate i socijalne izdatke kako bi
otplatile dugove i sredile račune, rizikuju
da uguše bilo kakav oporavak. Drugim
rečima, rizikuju stvaranje novih recesija
i padova, jer će se potražnja za robom i
uslugama smanjiti, a kapitalisti odgovoriti
obustavljanjem investicija, zatvaranjem
fabrika i otpuštanjem radne snage.
Cela fama oko kapitalističkog oporavka
liči na čoveka sa povezom preko očiju koji
hoda preko razapetog kanapa, bez sigurnosne
mreže koja će mu zaustaviti pad. Ako i uspe
da pređe na drugu stranu, to će biti po cenu
ili još većeg ekonomskog pada ili stagnacije,
a uvek postoji i mogućnost usputnog pada
u dužničku krizu. U tom slučaju, stvari
će mu se otrgnuti kontroli i brutalne mere
štednje nametnute Islandu, Irskoj, Letoniji,
Mađarskoj a sada i Grčkoj, postaće zahtev
međunarodnih bankara u zamenu za spas
ekonomije. Rezultat će ponovo biti depresija
ili stagnacija.
U nedavnim izveštajima, kao što je
poslednji izveštaj o Srbiji (april 2010.),
MMF drage volje priznaje da je rast
zabeležen tokom prethodne decenije građen
na pesku; ovakvo priznanje možemo čuti i
od jedne pijanice. Čim se otrezni, više nigde
neće videti problem.
Tako MMF u svom izveštaju napokon
priznaje da rast u Srbiji nije bio zasnovan
na investicijama u proizvodnju, već na
potrošačkom bumu koji je bio podstaknut
stranim
investicijama
i
privatnim
zaduživanjem. Ovo je dovelo do rastućeg
jaza između uvozne robe koju je potrošački
bum usisao i stagnirajućeg nivoa izvoza koji
je bio neophodan da bi se za uvoz platilo.
Kako bi sprečila da mehur pukne,
država je morala da nastavi da se zadužuje
i da privatizuje, jer je jedino tako mogla
da privuče inostrani novac radi pokrivanja
trgovinskog i budžetskog deficita. Potrošači
i firme su takođe bivali obasipani novcem,
kako bi se sredile poreske knjige koje bi
državi obezbedile dovoljan kredibilitet kod
međunarodnih zajmodavaca. Mehur je na
kraju pukao.
MMF je sada zabrinut zbog slabosti
srpskog izvoznog sektora. Šta je njihov
savet? Još privatizacije, kao što je slučaj sa
Telekomom. Međutim, ovo je poput lečenja
pacijenta novom dozom otrova zbog koga se
i razboleo.
Bum nije bio zasnovan na ulaganju u
industriju, već na stranim zajmovima koji
su odlazili u potrošnju. Više potrošnje nije
značilo više ulaganja u industriju, već više
uvoza stranih dobara. Pošto privatizacija
podrazumeva da se ostvareni profiti ne
reinvestiraju natrag u ekonomiju, država
je morala da poveća iznos zajmova kako
bi pokrila cenu uvoza, nadnice i socijalna
davanja, kao i finansiranje prethodnih
dugova. Drugim rečima, morala je da nastavi
da se zadužuje jer se razlika između onoga
što ubira kroz poreze i onoga što mora da
potroši neprekidno povećavala.
MMF je istovremeno zabrinut nivoom
plata i socijalnih davanja – užasnuti su jer
je porast plata u periodu 2005-2008 iznosio
osam procenata iznad inflacije i rasta
proizvodnje zajedno. Ono sada zahtevaju
da se zamrzavanje penzija i plata u javnom
sektoru produži i u 2011. Traže fiskalnu
reformu, tj. privatizaciju društvenih usluga,
masovna otpuštanja u javnom sektoru i
smanjenje državnih penzija.
Ono što ovaj pristup ne uviđa je to da je
državna potrošenja na javni sektor, penzije
i usluge bila ključna za održavanje buma.
Ako ne proizvodiš ništa, ako ne ulažeš u
proizvodnju, onda moraš da nastaviš da trošiš
da bi održao ekonomsku aktivnost. Drugim
rečima, trošenje koje se ne dopada MMF-u
je druga strana privatizacione neoliberalne
medalje i otvaranja stranom finansiranju.
Ako se krene u smanjenje potrošnje,
onda će se, naravno, otplatiti dugovi, tj.
radnici će otplatiti dugove, ali neće biti
oporavka, pošto je upravo pozajmljivanje
ono što je sprečilo da se piramida uruši.
Stoga je MMF-ov program za Srbiju,
koji je ujedno i uslov stendbaj aranžmana sa
Srbijom, još jedan primer protivrečnosti na
koje smo prethodno ukazali.
maj 2010.
Ako država nastavi da privatizuje i da se
zadužuje kako bi ljudima dala novac da
ga troše na dobra i usluge, on neće otići
u investicije, već će, kao i pre, dovesti do
porasta uvoza i državnog duga. Ukoliko
država smanji budžetsku potrošnju kako
bi otplatila dugove, onda će ekonomski
oporavak ili biti odložen, ili će se dogoditi
još jedan ekonomski pad.
Tako se alternative svode na dužničku
krizu ili na depresiju, ili na neku njihovu
kombinaciju usled toga što će opadajući
poreski prihodi dovesti do nemogućnosti
otplate javnog duga. Zanimljivo je da MMF
ne vidi bilo kakav održivi oporavak u Srbiji
pre 2011. godine.
Na ovaj način bi trebalo razumeti
trenutne rasprave unutar srpske vladajuće
klase.
Jelašić, guverner Narodne banke Srbije
u ostavci, bio je prisiljen da podnese ostavku
jer je zahtevao sređivanje državnih knjiga.
Ovo bi značilo masovno i trenutno rezanje
javnog sektora, što bi ugrozilo ne samo
ekonomski oporavak, već bi podrazumevalo
i dalji pad proizvodnje. Takođe, uzdigao se
i bauk masovnih nemira, jer su se napadi
proširili na najjače delove radničke klase u
javnom sektoru.
Ministri Dinkić i Dragutinović žele
da nastave sa upumpavanjem novca u
ekonomiju, kako bi kupili sebi vreme
čekajući na oporavak. Privatizacija
Telekoma znači prodaju najvrednijih resursa
zarad popunjavanja rupe u budžetskom
deficitu. Time će država biti sposobna da
otplati deo svog duga. To, dakle, znači
odlaganje seče u svrhu sprečavanja širih
nemira, ali i mogućnost delimičnog
ulaganja u infrastrukturu koje će omogućiti
građevinskom i njemu srodnim sektorima da
prebrode krizu.
Dinkić i kompanija, stoga, pokušavaju
da vaskrsnu piramidu rasta, žele da ožive
stari model stranog zaduživanja i stranih
investicija kao pokretačku silu rasta. Kao što
je i sam MMF primetio, strane investicije u
Srbiji su ostale na iznenađujuće visokom
nivou, čak i za vreme recesije. Za ovo je
delom zaslužan porast imperijalističkog
nadmetanja na Balkanu.
Ulazak Rusije u igru obezbedio je nove
izvore finansija (otud zajam od 200 miliona
evra) i investicija (iako ćemo tek videti
u kojoj meri je u pitanju išta više od puke
priče).
Šablon zaduživanja i spekulacije,
međutim, ne rešava osnovni problem srpske
ekonomije – nedostatak ulaganja u industriju
i njenu slabost. To je razlog zbog kog su
se i tajkuni uključili u raspravu, tražeći od
države da ulaže u njihovo poslovanje.
Jednim delom, ovo je očigledni manevar
kako bi naterali državu (dakle radništvo
i potrošače!) da otplati dugove koje su
nagomilali u vreme trajanja buma. S druge
strane, to je i priznanje da im spekulativna
ekonomija ne obezbeđuje siguran osnov za
dugotrajne investicije, tako da se protive
privatizaciji stranim kompanijama i, umesto
toga, zahtevaju da se državni monopoli i
investicije predaju njima.
Međutim, ne postoje nikakve garancije
da tajkuni neće državni novac upotrebiti da bi
otplatili sopstvena dugovanja i zatim uvećali
svoje profite prostim iskorišćavanjem svog
monopolskog položaja (tj. podizanjem cena
i smanjivanjem plata). Ulaganje u tajkune
isto tako može dovesti do trošenja novca na
inostrana luksuzna dobra ili oticanja kapitala
u strane banke i investicije, kao i do ulaganja
u ekonomiju.
Ipak, iznoseći svoje zahteve na tako
nezgrapan način, tajkuni su nam učinili
uslugu puštajući mačku iz džaka.
Zbog čega bi radnici i potrošači nastavili
da otplaćuju dugove kapitalista, države i
stranih banaka? Zašto da pristanemo na
kapitalističku ucenu kojom nas nagone da
prihvatimo brutalno ugrožavanje životnog
standarda radi otplaćivanja njihovih dugova?
Zašto da prihvatimo dalju privatizaciju kada
to znači punjenje džepova vladajućoj mafiji
političara, tajkuna i stranih spekulanata,
kada će teret otplaćivanja ogromnih dugova
nastalih ovim rasipanjem pasti na pleća
radnica i radnika? I zašto da progutamo
gorak lek, kada ne postoji nikakav dokaz da
će delovati, kada nas, čak i ako platimo te
dugove, na dno mogu odvući dugovi drugih
(npr. grčkih banaka koje kontrolišu 15%
srpskog bankarskog sistema)?
Ne, ne smemo pristati na kapitalističku
ucenu!
Jedina moguća i dugoročna budućnost
jeste ona u kojoj će država odmah izvršiti
masovna ulaganja u industriju, kako bi
sprečila porast nezaposlenosti i poboljšala
životni standard.
Tajkuni su priznali da oni ne mogu
ili ne žele da ulažu na ovaj način. Oni
moraju biti uklonjeni. Industrija se mora
nacionalizovati.
Međutim, ne možemo ulagati u
industriju ako se investicije žrtvuju radi
otplaćivanja dugova kapitalista i onih koje
je država nagomilala kako bi podstakla
strane kapitaliste da spekulišu u Srbiji. Da
bismo bili u stanju da ulažemo sa ciljem
zapošljavanja novih radnica i radnika i
povećavanja njihovih plata na nivo dovoljan
za dostojanstven život, moramo otkazati sve
dugove. Moramo odbiti da platimo dug.
Na ovaj način bi trebalo shvatiti
raspravu o deviznim rezervama NBS, koje
sadrže i rezerve stranih banaka koje sada
iznose novac iz srpske ekonomije (putem
naplata kamata i zajmova) i smanjuju svoju
izloženost u Srbiji.
Tajkuni kažu: potrošite rezerve na
5
industriju, što bi bilo idiotski ako bi se to
bukvalno sprovelo. Ako ste u dugovima
preko glave – zajednički javni i privatni
dug je oko 70% BDP-a i povećava se – i
krenete da trošite devizne rezerve, onda
strani bankari više neće biti sigurni da ćete
moći da garantujete za pozajmice koje ste
dogovorili i odbiće da vas dalje kreditiraju.
U tom slučaju, država će morati
da proglasi bankrot i preda se MMF-u.
Rezultat toga bile bi brutalne mere štednje
u kombinaciji sa privatizacijom, kako bi se
skupilo dovoljno novca da se otplate strani
zajmodavci.
Jedini način na koji možemo upotrebiti
milijarde evra koje NBS čuva kako bi održala
dotok krvi bankarima i ucenjivačima jeste da
odbijemo da platimo dug i nacionalizujemo
banke. To bi bio raskid sa logikom
kapitalističkog sistema, u kom sav kredit
namenjen ulaganju znači da bankarima i
kapitalistima moraju biti isplaćene rente,
provizije i premije i u kome svaka investicija
zavisi od mogućnosti kapitalista da ostvare
profit.
Širom Evrope smo videli veliki otpor
seči budžeta, zamrzavanju plata, zatvaranju
fabrika i nezaposlenosti. Međutim, otpor
je bio ograničen kapitalističkom ucenom.
„Ukoliko ne platite naše dugove, svi ćemo
propasti!“ „Posle nas potop“ je moto
današnjeg Kapitala!
Socijalisti moraju da budu prvi koji će
radnike uveriti da postoji alternativa prepirci
oko toga u kojoj meri i u kom trenutku ćemo
platiti za njihovu krizu. Ključ je u odbijanju
da se plate dugovi.
Kredit je krv kapitalističkog sistema.
Odbiti da se plate dugovi danas znači
postaviti temelje međunarodnom otporu
kapitalizmu. Kapitalizam se 2008. skoro
urušio sa bankrotom Liman bradersa u SAD.
Krv je jednostavno prestala da teče.
Međunarodna kampanja koja bi danas
zahtevala da se ne plaća za kapitalističke
dugove može da socijalistima omogući
prostor za povezivanje već postojećeg otpora
sa konkretnim alternativama kapitalističkoj
logici dužničke krize i mera štednje.
Do sada smo u Srbiji imali prilike da
vidimo očajnički gerilski rat izolovanih
grupa radnika koje se bore protiv korumpaške
privatizacije i neisplaćivanja plata. Takođe
smo videli da kroz štrajkačke aktivnosti,
kao u slučaju TE „Nikola Tesla“ i Telekoma,
radnici mogu izvojevati ustupke.
Povezivanjem rastuće atmosfere otpora
privatizaciji, oličene u primeru Telekoma,
sa jasnim programom koji nacionalizaciju,
ulaganje u javni sektor i pravo na rad
povezuje sa idejom neplaćanja dugova,
možemo početi ne samo da generalizujemo
borbu protiv neoliberalizma, već i da
stvorimo uslove za političku alternativu
samom kapitalističkom sistemu.
6
privatizacija
maj 2010.
Telekom nije
krava muzara!
piše jovana urošević
V
LADA REPUBLIKE Srbije je 26.
marta tekuće godine donela odluku
o raspisivanju tendera za prodaju
40 odsto akcija a.d. „Telekom Srbija“.
Prethodnih dana dosta se spekulisalo o
potencijalnom kupcu, ceni, ali i pobudama
Vlade da se na ovakav korak odluči. Jasno
je da je na prodaju paketa akcija koje se
trenutno nalaze u posedu države Vlada
podstaknuta pretećim budžetskim deficitom i
nagomilanim obavezama vraćanja dugova.
Telekomunikacione kompanije su
od strateškog značaja za ma koju državu.
Ni neke od razvijenijih zemalja Evrope
poput Italije, Švedske, Finske, Norveške...
nisu se odrekle većinskog vlasništva
nad dominantnim telekomunikacionim
operatorima. Od sredine 2003. godine, kada
je 29 odsto akcija otkupljeno od italjanskog
telekoma, „Telekom Srbija“ je u većinskom
vlasništvu JTT PTT „Srbija“ (80%), pri
čemu je Republika Srbija vlasnik tzv. „zlatne
akcije”, na osnovu koje se bez saglasnosti
Vlade ne mogu doneti značajne odluke, čime
se štite strateški interesi zemlje. Zbog čega
su onda vlasti rešile da, za razliku od brojnih
drugih zemalja, privatizuju Telekom?
Brojni funkcioneri su do skora otvoreno
govorili da do privatizacije ne sme doći, da
je s obzirom na krizu trenutak za prodaju
nepovoljan itd. Naprasno, oni poslednjih
dana menjaju izjave ili o ovome ćute. Tako
je npr. potpredsednik Vlade Srbije Božidar
Đelić od ranijih izjava da se Telekom „ne sme
prodati zbog budžeta“, nedavno izjavio da je
ovo preduzeće spremno za privatizaciju.
Slično se može primetiti i u izjavama
bivšeg ministra za privatizaciju Aleksandra
Vlahovića. Niko, međutim, ne spori da
je Telekom profitabilno preduzeće koje
uspešno odoleva konkurenciji na domaćem
tržištu. Na nivou poslovne grupe koju čine
Telekom Srbija a.d, Telekom Srpske a.d. i
m:tel CG d.o.o, u 2008. godini ostvaren je
ukupan poslovni prihod od 105.4 milijardi
dinara, što predstavlja rast od oko 25% u
odnosu na 2007. godinu. Godišnji prihod
samog „Telekoma Srbija“ iznosi preko
milijardu evra i tako republičkom budžetu
doprinosi u visini od jedne trećine ukupnih
prihoda. Telekomunikaciona mreža a.d.
opstanak brojnih firmi koje su sa Telekomom
sarađivale, što ima direktne posledece na
srpsku privredu.
Ne treba zaboravati ni to da se na
Strano vlasništvo?
Univerzitetima u Srbiji školuju vrhunski
U oblasti fiksne telefonije, koja je osnov stručnjaci u ovoj oblasti, te ovakvim korakom
za mobilnu i internet komunikaciju, Vlada dovodi u pitanje ne samo njihovu
Telekom neosporno drži monopol, budući budućnost, već i budućnost čitave grane
da jedini ima infrastrukturu za ovaj vid nauke. Dekan Elektrotehničkog fakulteta
telekomunikacija. Privatizacija, dakle, Miodrag Popović po ovom pitanju je izjavio:
znači i predaju tog monopola stranoj firmi. „Prodaja Telekoma imala bi dalekosežne
Ekonomista Mlađen Kovačević upozorio posledice po razvoj telekomunikacija, koje
je da se prodajom Telekoma može doći predsatvljaju kičmu razvoja u budućnosti.“
u situaciju da strani monopolista diktira
Iz Vlade Srbije stigle su najave da je
uslove poslovanja, a da to može biti i strano Telekom moguće prodati za 1.1 milijardi
državno preduzeće.
evra. Ove navode su u „Telekomu Srbija“
Bivša ministarka telekomunikacija demantovali, izjavivši je da je tržišna
Aleksandra Smiljanić
izjasnilahomoseksualci
se protiv vrednost
akcija tesmrti
kompanije znatno veća od
Obeleženi
u logoru
privatizacije i izjavila je da bi „prodaja procena koje iznose stručnjaci. „‘Telekom
Telekoma stranoj firmi automatski značila Srbija’ nije društveno, niti javno preduzeće,
proizvoljnost cena i usluga, budući da nego akcionarsko društvo, zbog čega je
država u tom slučaju ne bi imala uspešne Zakon o privatizaciji na njega neprimenjiv”,
mehanizme oganičavanja poslovanja“.
ukazuje se u saoštenju.
Očekivati, dakle, da će strani investitor
u razvoj telekomunikacija ulagati više, Sindikati protiv privatizacije
prosto je nerealno. Prvo, zato što će se Stav protiv prodaje akcija Telekoma zauzeli
svakako najpre sačekati da se povrati novac su i predstavnici sindikata ovog preduzeća.
uložen u kupovinu i drugo, zbog toga što Oni su u ime zaposlenih apelovali na vlasti
strani vlasnik, kao i svaki privatnik, ima da Telekom ne privatizuju, zbog brojnih
veći interes u zaradi nego u podmirivanju posledica koje sa sobom nosi prodaja
jednog od poslednjih uspešnih preduzeća
potreba korisnika.
Prodaja Telekoma će sasvim sigurno u zemlji. Predstavnici reprezentativnih
izazvati rast cena usluga, prvenstveno u sindikata Telekoma iz Republike Srpske,
oblasti fiksne telefonije, kao i masovna Crne Gore i Srbije potpisali su i sporazum
otpuštanja zaposlenih. „Telekom Srbija“ o saradnji i formirali koordinaciono telo
zapošljava više od hiljadu mladih ljudi radi zajedničkog delovanja na poboljšanju
putem omladinskih zadruga i oni će biti prvi položaja kompanije i zaposlenih.
Predsednik Jedinstvenog sindikata
u redu za otpuštanje. Iskustva privatizacija
telekomunikacionih operatora u susednim „Telekoma Srbije“ Slavoljub Kandić istakao
zemljama govore u prilog svemu navedenom. je da je zajednički stav svih da u ovom
U Hrvatskoj je nakon privatizacije vođena trenutku većinski paket akcija treba ostati u
vrlo restriktivna investiciona politika. vlasništvu države i da jednu uspešnu firmu
Kvaltet usluga poboljšan je samo u većim kao što je „Telekom“ u ovom trenutku ne
gradovima, dok su cene usluga višestruko treba privatizovati.
On je za okruglim stolom održanim
skočile, a bez posla je ostao veliki broj
u Medija centru 15. aprila, a povodom
radnika i radnica.
Prodaja Telekoma imaće posledice na najavljene privatizacije, izjavio da će se do
gotovo sve segmente društva. S obzirom kraja boriti svim sindikalnim sredstvima da
na činjenicu da strane kompanje materijal do prodaje ne dođe.
Osvrnemo li se na prethodne
i softvere gotovo po pravilu nabavljaju
iz matičnih zemalja, u pitanje se dovodi privatizacije koje su razne tranzicione vlade
„Telekom Srbija“ izuzetno je kompleksna
i skupa i pokriva celo područje Srbije. U
njenu izgradnju ulagalo se čitav vek.
maj 2010.
sprovodile, naići ćemo na devastirajuće
rezultate. Brojne firme su uništene, a u onima
koje su i opstale dolazilo je do masovnih
otpuštanja i opšteg pogoršanja uslova rada,
kao i do zanemarivanja osnovnih prava
radnika i radnica. Zvanični podaci govore
da se čak trećina dosadašnjih privatizacija
vodi kao neuspela. Prodavano je sve što je
bilo moguće prodati, a dobijenim sredstvima
raspolagano je neracionalno i neodgovorno,
uglavnom za pokrivanje „rupa“ u budžetu,
ispunjavanje po kojeg predizbornog
obećanja i omogućavanje nastavka ciklusa
zaduživanja.
takvih „reformi“ i „strategija“.
Najavljuje se, takođe, da će novac
dobijen od privatizacije biti uložen u
obnovu infrastrukture. U situaciji u kojoj je
proizvodnja opala za više od pola u odnosu
na 1989, i ne prestaje da zamire, ovakve
najave se mogu objasniti samo nadanjima
da će se na taj način privući investitori i u
zemlju uvesti još nešto stranog kapitala.
Ali podizanje i priliv kapitala putem
raznih privatizacija, kredita i stranih
investicija tokom zadnjih deset godina
nisu stvorili dinamičnu privredu zasnovanu
na proizvodnji za ljudske potrebe, već
Tako se godinama kupovao socijalni
mir u Srbiji. Što više vremena prolazi,
što su dugovanja veća, sve je kraći
vremenski period na koji se može podmiti
nezadovoljstvo građana – u prvom redu
radnica i radnika.
Treba, stoga, postaviti pitanje zašto
su i pored najavljivane privatizacije, cene
pretplata za fiksnu telefoniju udvostručene,
kada će se novac direktno prelivati u džep
stranog vlasnika. Predstavnici sindikata
tvrde da do toga nije došlo na zahtev
Telekoma. Ovim je, dakle, u pokušaju da se
Telekom učini što primamljivijim, učinjena
još jedna usluga budućem kupcu, usmerena
direktno protiv građana Srbije.
Tender za privatizaciju Telekoma
još nije ni otvoren, o privatizaciji EPS-a
jedva da se i govori, a ministar ekonomije
Mlađan Dinkić već je požurio sa najavama
da će akcije ovih preduzeća građanima biti
podeljene i pre privatizacije. Šta to ustvari
znači?
potrošački balon koji zavisi od stranih
uvoza i jakog dinara, a koji se finansira
zaduživanjem države kod najvećih
međunarodnih finansijskih institucija.
Svetska ekonomska kriza je u tom
smislu samo pogoršala situaciju na
globalnom nivou. Vlasti u Srbiji pokušavle
su da za loše stanje okrive njene negativne
efekte, skrećući tako pažnju sa činjenice da
je Srbija visoko zadužena zemlja.
Sve efekte globalne recesije ćemo tek
iskusiti i stoga značajnije strane investicije,
pogotovo u nestabilna tržišta kakvima Srbija
pripada, ne treba očekivati. Štaviše, uzdati
se i planirati ekonomiju oslanjajući se na
takva očekivanja, krajnje je neozbiljno.
Sadašnja vlast je pritisnuta zahtevima
MMF-a za restruktuiranjem javnih
preduzeća, što znači – prodaju. Tako se
prodaju i preduzeća od strateškog i vitalnog
značaja za opstanak zemlje, budžetski
prihodi se, zarad kratkoročnog pokrivanja
rupa, dugoročno značajno smanjuju i to
u trenutku kada 40 odsto istih odlazi na
servisranje stranih dugovanja.
U intervju za Blic, gospodin Kovačević
je rekao da su tranzicione vlade koje se
nisu oslanjale na pomoć MMF-a zabeležile
mnogo bolje rezultate od onih koje jesu, jer,
između ostalog, MMF na nezaposlenost ne
gleda kao na ekonomski faktor.
Privatizacija je političko pitanje
Jednom kada građani Srbije budu prihvatili
i podigli akcije javnih preduzeća, vlasti će
otvoreno i još oštrije krenuti u sprovođenje
kojekakvih „reformi“ i „strategija privrednog
razvoja“. Trenutno stanje ekonomije u
zemlji direktna je posledica upravo tih i
7
Ovo ukazuje na opasnost da će se trend
rasta nezposlenosti nastaviti, ukoliko Vlada
pod hitno ne promeni politiku intenzivnog
zaduživanja i besmislenih privatizacija.
Da podsetimo, Miloševićeva Vlada je
1997. prodala italijanskoj firmi 49 odsto
akcija Telekoma i sebi tako kupila još
tri godine opstanka na vlasti. Ovakakv
oportunizam je glavna karakterna crta
trenutnog vladajućeg etalona. Današnja
najava prodaje paketa akcija poništila bi
državni otkup 29% akcija od italijanskog
Telekoma 2003. i tako dozvolila gubitak
javne kontrole nad tom firmom.
Ovo nije ništa više do pokušaja da se
građanima zamažu oči ispunjenjem po
kojeg predizbornog obećenja, kako bi se na
vlasti ostalo do sledećeg kruga izbora. Šta
će biti posle, ne zna se, niti se stiče utisak da
bilo ko iz vladajuće garniture o tome uopšte
i razmišlja.
Na posletku, ne možemo a da se ne
zapitamo kako će i ko u budućnosti vraćati
dugove koji uporno rastu. Niko drugi do
stanovnika Srbije, koji su već velikim
delom ispod granice siromaštva. Radnice i
radnici će za krizu koju Vlada stvara platiti
svojim primanjima i radnim mestima,
penzioneri smanjenjm ionako mizernih
penzija, sadašnji i budući studenti sve težim
uslovima studiranja, visokim školarinama,
nemogućnošću nalaženja zaposlenja itd.
Privatizacija „Telekoma Srbija“ je
poslednji trenutak da se kaže „dosta“ –
pre nego što nas zapljusne talas novih
velikih privatizacija, na prvom mestu
Elektroprivrede Srbije, ali i daljih udara
na zdravstvo, školstvo, penzioni sektor...
Par godina opstanka na vlasti jedne vlade
i skupljanje sitnih političkih poena zadaće
društvu udarac od kog će se teško oporaviti.
Zato je potrebno organizovati se pod
parolom: Ne privatizaciji Telekoma – ne
dužničkom ropstvu!
Tribina
Diskusiona grupa Solidarnost
organizovaće u Domu omladine
Beograda (Makedonska 22), u
sredu 12. maja sa početkom u
19 časova tribinu pod nazivom:
Kome
treba
privatizacija
Telekoma?
Na tribini će govoriti sindikalni
predstavnici
zaposlenih
u
Telekomu, kao i štrajkači iz drugih
preduzeća koji se godinama bore
za raskid privatizacionih ugovora
koji su im upropastili preduzeća
a njih ostavili bez plate i posla.
8
balkan
maj 2010.
Radnička borba u Crnoj Gori
Nikšićki rudari pobedili
upravu i vlast
piše jakov bajović
P
OSLEDNJIH MJESECI privatizacija
na crnogorski način pokazala je svoje
pravo lice u „crnogorskoj prijestonici
protesta“, Nikšiću.
Grupa od osamdesetak rudara,
zaposlenih u „Rudnicima boksita“, par dana
pred kraj decembra 2009. godine započela
je štrajk glađu u jami Biočki stan, koja se
nalazi na 350 metara dubine i udaljena je pet
kilometara od ulaza u okno.
Bezobzirno nepoštovanje kolektivnog
ugovora od strane rukovodstva „Centralnoevropske
aluminijumske
kompanije“
(CEAC), na čelu sa ruskim tajkunom,
Olegom Deripaskom, tih dana je dovelo
do kulminacije radničkog nepovjerenja u
mogućnost iznalaženja mirnog rešenja za
realizaciju Vladinog socijalnog programa,
preko kojeg se za napuštanje preduzeća uz
otrpemnine prijavilo više od polovine od
1,200 radnika – a na čemu su radili još od
ljeta prošle godine.
I rudarima je postalo jasno da je ovako
radikalan potez – naime, u jami nema
struje i grijanja, pa su temperature oko pet
stepeni ispod nule; vlažnost vazduha je
nepodnošljiva usled ogromnog prisustva
podzemnih voda; postoji konstantna
opasnost od obrušavanja budući da je jama
van upotrebe od kraja 2008. godine – bio
jedini preostao način da se izbore i za isplatu
četiri zaostale zarade, regresa, dve zimnice
i jubilarnih nagrada, otpremnina onima
koji su preduzeće napustili, za mogućnost
penzionisanja nakon 30 godina radnog staža
i garanciju da u rudniku neće biti stečaja.
Crnogorski mediji obilovali su izjavama
poput one da „nijedan pošteni Nikšićanin
neće moći da slavi Novu godinu, sve dok
rudari u jami štrajkuju glađu“, solidarnost su
pokazali radnici mnogih drugih crnogorskih
preduzeća, svakodnevno su ispred rudnika
održavani skupovi podrške u organizaciji
porodica i brojnih nevladinih organizacija...
To je Vladi bio znak za uzbunu: premijer
Milo Đukanović putinovski je upozorio
ruskog vlasnika na „obavezu poštovanja
zakona i institucija države“ i pozvao ga „da
se vrati sa odmora i preuzme odgovornost za
situaciju u preduzeću“.
Par dana kasnije, premijer je svoje
stavove i konkretizovao – po ministru rada i
socijalnog staranja stigla je njegova pismena
garancija o izvršenju obećanja koje je
CEAC na sebe preuzeo. I to je rudarima bilo
dovoljno da, nakon osam dana, izađu iz jame
i prekinu štrajk.
Koliko su se prevarili u procjeni toga
kome mogu pokloniti svoje povjerenje
postalo je jasno već sredinom februara.
Naime, isplata dugovanja, koju je garantovao
prvi čovjek Vlade, nije se desila.
Odlučeno je da se opet uđe u štrajk.
Ovoga puta državno rukovodstvo nije ni
formalno stalo na stranu radnika – od prvog
dana optuživali su ih za „orgijanje“ i nerealne
zahtjeve, te za organizaciju protesta u režiji
par „drskih i hirovitih“ ljudi koji za osnovu
imaju ne radničke, već interese pojedinih
opozicionih političkih partija. Niko iz vlasti
nije se pojavljivao na sastancima Komisije
za praćenje privatizacije.
Rudari su insistirali na tome da Ratko
Radulović, šef sindikata Rudnika, bude
zamijenjen novoizabranim, legitimnim
predstavnikom i da preda dokumentaciju
koja se nalazila u njegovom posjedu, a
koja „krije mnogo toga“. To što su odbili
da uzmu kopije, Radulović je pokušao da
iskoristi za kontra-optužbu: u (režimskim)
medijima mogli ste pročitati kako ovaj
štrajk za prevashodni cilj ima uništenje te
sindikalne arhive, a sve sa pakosnim ciljem
da nijedan od rudara ne vrati pare koje je iz
kase sindikata pozajmio.
Međutim, ta optužba je ostala jalova.
Kroz 25 dana štrajka u nehumanim uslovima,
nakon što je izvršni sekretar SSCG dao
ostavku zbog „zakazivanja institucija u
rešavanju problema“, nakon što je jama
minirana kako bi rudari stavili svima do
znanja na šta su spremni, nakon što je dobar
broj njih zadržan na bolničkom liječenju
– radnički zahtjevi su (u par pokušaja)
ispunjeni.
Najprije su u Skupštini usvojene izmjene
i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom
osiguranju, koje rudarima omogućuju da se,
posle 20 godina efektivnog rada, penzionišu
(na to je premijer imao komentar da su
„neozbiljne inicijative usvajanja zakona na
zahtjeve štrajkačkih odbora“!).
Potom je poklekao i bord direktora.
Obećano je da će oni koji žele da ostanu
zaposleni, budući da jamska eksploatacija nije
u planu za naredni period, biti preraspoređeni
na površinskim kopovima (uz zadržavanje
prioriteta povratka u jamu, po eventualnom
puštanju u rad), te da će onima – koji to ne
žele – biti isplaćene otpremnine.
Garantovano je da će „Tunelogradnja“
ostati dio preduzeća – uprava CEAC-a je,
inače, imala namjeru da je, kao profitabilniji,
ili, bolje rečeno, manje zadužen sektor
preduzeća odvoji i, vjerovatno, proda.
Zatim, dogovoreno je da plate ne smiju
kasniti više od mjesec dana i da organizatori
štrajka neće biti gonjeni. Uz to, osam
otpuštenih radnika vraćeno je na posao.
Na kraju, od nadležnih je prihvaćen
zahtjev za smjenom nelegitimnog sindikalnog
vođe i predajom dokumentacije.
Radikalni štrajk nikšićkih rudara
pokazuje par stvari. Pokazuje, najprije, koliko
je velika snaga radničkog (neposrednog)
organizovanja. Međutim, pokazuje i to da je
sve do radikalizacije – radnička borba nešto
što se danas ne uzima za ozbiljno. Dodatno,
uz kreativne i dramatične načine okretanja
pažnje javnosti ka sebi, mala grupa radnika
stvorila je širu i moćnu mrežu podrške i
pokazala svoju stvarnu snagu.
S druge strane, baca svjetlo na još tužniju
činjenicu da ogroman dio crnogorskog
radništva te sopstvene snage još uvijek nije
svjestan, budući da i dalje miruje zarobljen
katastrofalnim posledicama privatizacije i ne
pokazuje namjeru da se tome organizovano
suprotstavi.
Ostaje nam da se nadamo da će ovaj
primjer makar malo „pogurati istoriju“.
maj 2010.
9
komentar
Srce, ruke, lopata
ili zašto se rudar vraća u jamu?
piše aleksandra veljković
P
RAVO PITANJE posle vesti koja je
odjeknula u medijima o postavljanju
Miloša Vesića, rudara iz rudnika
mrkog uglja „Rembas“ u Resavici na
mesto predsednika SO Despotovac, inače
člana Demokratske stranke, jeste da li će
Demokratska stranka uspeti da povrati
izgubljeni ugled u ovoj opštini?
Činjenica je da nijedan od problema
koji su mučili građane opštine i koji su
kulminirali protekle godine nisu dospeli
do medija, niti su doživeli neki rasplet.
Vest o predsedniku-rudaru nije mogla da
ostane nezapažena. Od RTS-a preko Blica i
Politike:
„Možda to što je on iz jame prihvatio
fotelju i nije prava vest,“ prenosi Politika,
„jer bi bolje bilo da je neko iz fotelje otišao
u rudare, ali svakako jeste neobično to što
Miloš praktično nije zaseo u fotelju, već
je nastavio da radi svoj posao u Rudniku
mrkog uglja „Rembas“ u Resavici. Takođe,
kada je trebalo da bira koju će platu primati,
Miloš se odlučio da zadrži dosadašnju, koja
je za 10,000 dinara manja od predsedničke.
Jedino je prihvatio funkcionerski dodatak.
–Zašto ne koristiš gužvu dok možeš,
mnogi su me pitali, a ja sam svima
odgovorio da u politiku nisam ušao iz ličnih
interesa. I dalje svakog dana silazim u jamu
sa rudarima, a u opštinu odlazim jednom
nedeljno da se informišem o događanjima
i vidim na koji način mogu da pomognem
nekom sugrađaninu koji mi je zatražio
pomoć. Želim da radim s rudarima i znam
šta muči običnog čoveka, a moja poslovna
filozofija je da im pomognem da sa što
manje znoja zarade što veće plate – kaže
Miloš za naš list i dodaje da mu nije bilo
svejedno kada je vodio prvu sednicu, ali
da je bio spreman na pokušaj miniranja od
strane opozicije, jer je dobro proučio Statut.“
(Politika 8.3.2010.)
Šta je politika danas postala najbolje
vidimo iz ovog slučaja koji je pokušaj
umivanja na lokalnom, čak i državnom
nivou. Vest je odjeknula i na državnoj
televiziji u vreme uskršnjih praznika, kada je
mnogo ljudi imalo neradne dane i provodilo
više vremena pred televizijom nego obično.
Ovaj slučaj podseća na stavljanje rudara na
novčanicu i stvaranje neke vrste legende, ili
kulta, od čuvenog Alije Sirotanovića.
Korišćenje ove inverzne tehnike
razdvajanja politike od poziva, u ovom
slučaju resavskog rudara, zapravo maskira
najgrublje mešanje politike i poziva
(profesije).
Posle ostavke koju je podneo Bratislav
Trifunović, na njegovo mesto dolazi Miloš
Vesić, pomenuti rudar iz „Rembasa“. Da
li nam pošteno lice ovog čoveka i njegova
obećanja za boljitak rudara (koji čine važan
deo radne snage u toj opštini, ali ipak ne
isključivi ili jedini) deluju dovoljno uverljivo
da možemo da zanemarimo njegovo slučajno
članstvo u vladajućoj stranci u opštini i
državi i trenutak u kom je došao na vlast?
Naime, poštovanje zakona i „pravilnika“
o radu skupštine, uz povremene odlaske
jednom nedeljno do skupštine i uz, za svaku
pohvalu, zadržan stari posao, ne obećavaju
nam da će mnogo popraviti stanje koje se
zateklo u opštini. Pogotovu što prijemom
dužnosti i vlasti, ovom, reklo bi se,
skromnom i nevlastoljubivom čoveku nije
palo napamet kako je tako lako dobio tu
vlast i kakav mu je vruć krompir uvaljen.
Možda je razlog tome što Miloš Vesić
živi i radi na bezbednoj udaljenosti od
centra opštine, pa vreva i trvenja u samom
centru nisu predmet njegove pažnje, niti
pažnje ičije druge osim građana koji bi
ionako „trebalo da rade svoj posao“, ako
ga imaju. Ovom igrom je svakako nešto
isplivalo na površinu i bojim se da je to tek
vrščak ledenog brega koji je odavno počeo
da se topi i preplavio one koji žive dole, u
„nižim predelima Despotovca“.
Pitanje je da li će Miloš Vesić biti nešto
drugo do žrtveno jagnje prethodnih i sadašnjih
majstora spajanja politike i profesije. U
nečemu postoji sličnost među njima svima.
I Bratislav Trifunović je obavljao svoje
profesionalne dužnosti lekara i hirurga dok
je bio predsednik opštine. I neka je, vrstan
hirurg , kakvog opština nije imala. Ali on
se skromno povukao sa mesta predsednika
skupštine opštine, pomalo uvređeno čak,
kao da mu opština nije poklonila dovoljno
i ljubavi i zahvalnosti (koja se neretko i
novčanim apoenima meri!), a čak je izgradio
i privatnu bolnicu u istoj.
Opštini nije padalo na pamet da
nagrađuje i da se zahvaljuje svojim talentima,
školovanoj deci, kojoj nije pružila čak ni
običan posao u struci, ako im se ime ne bi
pojavilo na članskoj karti neke od stranaka,
nego je nagrade delila svojim funkcionerima
i uprkos seči budžeta odbijala da smanji broj
zaposlenih u birokratiji opštinskog zdanja,
koje je u jednom trenutku počelo da liči na
kulu od karata koja se, doduše, još uvek drži
visoko.
Da li će Miloš Vasić pokrenuti pitanja
zloupotreba društvenih položaja i da li će se
boriti da i drugi radnici primaju svoje plate,
a ne samo rudari (što u privatnom, što u
javnom sektoru)? Meni ne izgleda tako, ali
videćemo.
Ovaj slučaj nam, takođe pokazuje da
humanizam, najbolje namere, pa i poštovanje
zakona, u najmanju ruku nisu dovoljni, već
ograničeni i problematični, a ipak to je
ono što se najčešće javlja kao alternativa
pragmatizmu koji se nameće kroz društveno
poželjno ponašanje. Vidimo da su na neki
način u pitanju dve strane iste medalje.
I to jedna strana: eksploatatorska, a
druga: eksploatisana; gde pojedinac ponekad
svesnim, ponekad nesvesnim izborom bira
gde će da se svrsta. Put kojim se ređe ide, to
je klasna borba. Tako da scenario za pravu
vest, o kojoj je bilo reči u citiranom delu iz
Politike možemo videti u obrtanju one slike
s početka teksta, da bi „prava“ vest bila vest
o odlasku predsednika u rudnik, a ne jednog
rudara na mesto predsednika SO.
Obrtanjem te slike, ja bih pre rekla da
bi prava vest bila izlazak rudara iz rudnika i
njihov (masovni) ulazak u skupštinu (tačnije
– na skupštinu). To bi tek bila vest.
Dok je „silazak predsednika SO u
rudnik“, obrnut od Platonove pećine (mit u
kom se filozof vraća u pećinu da oslobodi
svoje okovane prijatelje, pričajući im o
istini i dobru koji su „gore“ izvan pećine
): on silazi „dole“ (u rudnik) po istinu, a
ne oslobađa niti sebe niti druge stanovnike
„pećine“.
Nadam se da ćemo izvući neke pouke iz
toga, jer mit je uvek bio tu da pouči. A čemu
nas uči moderan mit koji je pomenut? Da
je stalno zaposlenje i pored obećavajućih,
ali promenljivih i nesigurnih političkih
funkcija, prava dragocenost i retkost. Ali da
li jedno bez drugog ne ide?
Izgubiš jedno – sve si izgubio? Čini mi
se da bi dobra vest bila ona koja nam prenosi
ono što se desilo. Ništa neobično ni vredno
vesti tu nije bilo sve dok se nije pojavio
rudar. Ako nas o ičemu obaveštava ta vest
– to je nezamenljivost radne snage i radnog
mesta, suprotno onome čemu tranzicija
pokušava da nas pouči.
A ono preko čega ta vest olako prelazi,
to je širi kontekst u kom je takva vest uopšte
moguća. Ništa se ne govori o privredi,
investicijama, kulturi, radnim mestima,
tekućim problemima radništva i građana.
Govori se samo o unutarstranačkim platama
i problemima. Da li to znači da se i vidokrug
„elite“ sveo na golo preživljavanje, a da je
svima ostalima dobro u ovoj opštini?
maj 2010.
10
ekonomija
Pre deset godina
Dužnička kriza i
socijalni bunt u Argentini
Argentina se pre deset godina nalazila u sunovratu dužničke krize. Članak koji ovde objavljujemo Kris Harman
je napisao u februaru 2002. Sve sličnosti između ekonomskog stanja Argentine opisanog u tekstu i onog u kom
se danas nalazi Srbija su namerne
M
ASOVNE DEMONSTRACIJE
rešile su se dvojice predsednika
u isto toliko nedelja. Glavni
lik zajedničkog cirkusa MMF-a, Svetske
banke i vašingtonskog konsenzusa, Kavalo,
primoran je da
napusti ministarstvo
ekonomije, dok lider najveće političke partije
upozorava na opasnost od građanskog rata.
Ovako je izgledala slika Argentine
krajem decembra. Iz pisanja većine
zapadnih medija sticao se utisak da su ovo,
ipak, dešavanja od marginalnog značaja.
Rečeno nam je da se to odvija negde daleko,
u nekoj „zemlji u razvoju“ ili „ekonomiji
u nastanku“, vrlo različitoj od Zapadne
Evrope, Severne Amerike ili Japana.
Zapravo, slika koju šalje Argentina
daje nam naznake onoga što se može
dogoditi ma gde drugde, budući da sve veće
fluktuacije na svetskom tržištu šire pustoš
na neočekivanim mestima.
Argentina je industrijska zemlja, sa
većim udelom industrijske radne snage od
Britanije. Ona je, takođe, zemlja u kojoj je
radni narod, za svog životnog veka, iskusio
životni standard na nivou bliskom zemljama
Zapadne Evrope.
Početkom dvadesetog veka je bila
poznata kao „žitnica sveta“, sa ekonomijom
sličnom Australiji, Novom Zelandu ili
Kanadi, koja se zasnivala na masovnoj
proizvodnji
prehrambenih
proizvoda
za svetsko tržište i to na ogromnim
kapitalisičkim farmama. Relativno visoke
plate načinile su je magnetom za milione
imigranata iz Italije i Španije, koji su
sa sobom doneli i tradiciju industrijske
militantnosti.
Ključni delovi vladajuće klase bili
su u mogućnosti da, koristeći državnu
intervenciju i kontrolu uvoza, preliju deo
profita od poljoprivrede u pokretanje novih
industrija 1930-tih i 40-tih godina, posebno
u trenutku kada je rat u Evropi prouzrokovao
udvostručenje
cena
poljoprivrednih
proizvoda.
Vlada Huana Perona, vojnog oficira,
mogla je da podmiti borbene radnike
udvostručujući realne nadnice paralelno
sa procesom indrustijalizacije. Njegove
pristalice su stekle kontrolu nad najvećim
sindikatima i pridobile ogroman deo
radničke klase za intenzivno nacionalističku
ideologiju koja je propovedala jedinstvo
radništva, države i „patriotskih“ kapitalista.
Ipak, bum cena hrane na svetskom
tržištu okončan je do 1950, i vojska je 1955.
svrgla Perona s vlasti.
Od tog trenutka pa nadalje, argentinski
kapitalizam se sučeljavao sa centralnim
problemom koji ga i danas muči. Bio je mali
i nemoćan i većina industrijskih grana nije
bila konkurentna na svetskim tržištima.
Profitabilnost je počela da zavisi od
povremenih napada na životni standard
radnika i radnica. Radnička klasa je,
međutim, očuvala svoju borbenu tradiciju
i svaki pad industrijske ekspanzije i svaka
inflacija, iznedrili bi u nekom trenutku
porast štrajkačke aktivnosti koja bi bila
slomljena tek bacanjem zemlje u recesiju i
surovim represivnim metodama.
Utvrđivanjem vojne diktature 1976.
represija je dostigla puni zamah. Ubijeno
je oko 30,000 aktivista (šest puta više negu
u Čileu). Diktatura je preživljavala sve do
kobnog rata sa Britanijom oko Foklandskih
ostrva 1982. godine.
Iako je uspešno je nanela težak poraz
najborbenijem delu radničke klase, ono u
čemu nije uspela je prevazilaženje centralnih
problema argentinskog kapitalizma –
nedostatka konkurentnosti na globalnom
nivou – niti je u potpunosti zaustavila svaku
vrstu radničkog otpora.
Ni ne-peronistička građanska vlada
koja je usledila nije bila mnogo uspešnija.
Pokušaji da se ekonomija razvije doveli su
do hiperinflacije (od 5,000 procenata 1989.),
koja je jedino mogla biti zaustavljena
ekonomskim padom. Proizvodnja je 1990.
bila niža od one iz 1977. godine.
Peronista Menem je upravo na talasu
ovakve krize dobio izbore 1989. i za ministra
ekonomije postavio Kavala, glavnu osobu u
Narodnoj banci iz vremena diktature. On je
bio uveren da postoji samo jedan način za
rešavanje krize.
Celokupan pristup koji je karakterisao
argentinski kapitalizam još od 1930-tih,
morao je biti napušten. Država je morala da se
pomeri u stranu, ostavljajući nekonkurentne
grane industrije da propadnu.
Ovaj
„neoliberalizam“,
tvrdili
su, privući će strane investitore i
argentinskom
kapitalizmu
obezbediti
budućnost u globalizovanoj ekonomiji.
Sve stare nacionalizovane industrije bile su
privatizovane, zdravstveno osiguranje za
nezaposlene je ukinuto kako bi se pospešila
„fleksibilnost rada“, a lokaklna valuta,
pezos, vezana je za dolar.
U narednih sedam godina argentinska
ekonomija rasla je vratolomnom brzinom,
a Kavalo je postao miljenik mejnstrim
ekonomista širom sveta, dajući savete
vladama poput Rusije i Ekvadora. Potom se
sa novom fazom ekonomske krize u Aziji
1998. čitava ova politika najednom raspala.
Skok je odjednom postao pad.
Komentatori su, uz dosta naknadne pameti,
pisali kako je ekonomski bum počivao
na finansiranju uvoza luksuzne robe,
zaduživanju i prihodima od privatizacije. S
ekonomijom u padu, nije više bilo novca za
servisiranje tih dugova.
Svaka nova mera dovodila je do daljih
ekonomskih kontrakcija i problema sa
vraćanjem dugova.
Podele u vladajućoj klasi bivale su
sve veće. Jedan deo – oni koji su živeli od
bankarskih kamata i prihoda od privatizacije
– želeo je da lokalnu valutu zameni
američkim dolarom. Drugi deo – oni koji su
vodili kompanije čiji su se proizvodi skupo
prodavali na svetskom tržištu – tražili su
zadržavanje pezosa i njegovu devalvaciju.
Dovedeni ispod linije siromaštva
Jedino oko čega je vladajuća klasa bila
saglasna bili su rastući napadi na radničku
klasu, a kada ovo više nije bilo dovoljno
da se poravnaju računi, napali su i široke
slojeve srednje klase.
Tako je došlo i do napada na obrazovni
sistem u proleće prošle godine – do napada
koji su odlučno zaustavljeni. Do kraja
leta usledila su smanjenja penzija i plata
u javnom sektoru za 15%, odbijanje da se
provincijalnim upravama obezbede sredstva
za isplaćivanje zaposlenih, pražnjenja
pezionih fondova zarad otplaćivanja kamata
na inostrane dugove i konačno zamrzavaja
maj 2010.
računa u bankama.
Nezaposlenost je rasla i gotovo
polovina populacije dovedena je ispod linije
siromaštva. Radnici nisu isplaćivani, srednje
klase su otkrile da ne mogu da dođu do
svojih plata koje su dobijale preko banaka,
a bakalnici nisu mogli da prodaju robu jer je
narod nije mogao priuštiti.
Rezultat je bio rastuće nezadovoljstvo
koje je zahvatalo širok opseg društvenih
slojeva. Savezi sindikata proglasili su
tokom osamnaest meseci šest jednodnevnih
generalnih štrajkova.
Agitacija među studentima i prosvetnim
radnicima bila je masovna. Ljudi su pretili
samoubistvima na javnim mestima ukoliko
ne dobiju svoje poslove nazad. Nezaposleni
su organizovali blokade puteva i tako
danima blokirali čitavu zemlju. Siromašni
su pustošili samoposluge kako bi došli do
hrane. Jedan broj nastavnika je čak okupirao
banku zbog neisplaćenih plata.
Do sredine decembra raspoloženje se
činilo sličnim onom u Nemačkoj 1923. ili
1931. – čitava zemlja, obuhvatajući sve
slojeve društva osim onih najbogatijih, bila
je uništena ekonomskom krizom.
Onda je 19. i 20. decembra došlo do
eksplozivne fuzije ogorčenosti koja obično
obeležava početke revolucionarnih situacija
– siromašni su napadali supermarkete, niža
srednja klasa je lupala u šerpe, vlasnici sitnih
trgovina i farmi su se solidarisali, a hiljade
besnih mladih radnica i radnika izašlo je na
ulice.
Ankete su pokazale da je 30%
stanovništva izjavilo da su učestvovali u
protestima, a da ih 90% podržava. Politička
elita u Argentini bila je kontuzovana i morala
je oglasiti obustavu plaćanja inostranih
dugova.
Nisu imali izbora nego da izađu u susret
pokretu koji preti da ih proguta – sastancima
sa sindikalnim birokratama, vođama
pokreta, obraćajući se Madres de la Placa
(majci „nestalih“), objavljujući da je „zemlja
opljačkana“ privatizacijama, upošljavajući
jezik Peronista iz 1940-tih i šaljući policiju
da ispituje poslovanje stranih banaka.
Istovremeno, oni pokušavaju da uvere
MMF i vlasnike privatizovanih firmi da
takve poteze ne treba ozbiljno shvatati.
Dva ključna elementa Lenjinovog opisa
predrevolucionarnog stanja bila su prisutna
– masa ljudi ne želi da nastavi po starom, a
to ne može ni vladajuća klasa. Do revolucije
ipak nije došlo.
Ljudi se raduju zato što su uspeli da
ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE
NEZAVISNA BORBA RADNIČKE
KLASE
Radnici i radnice proizvode
svo bogatstvo u kapitalizmu.
Novo društvo može biti
izgrađeno jedino kolektivnim
preuzimanjem kontrole nad tim
bogatstvom od strane radničke
klase i daljim planiranjem
njegove proizvodnje i raspodele.
REVOLUCIJA, NE REFORMA
Postojeći sistem ne može biti
popravljen ili reformisan, kako
to tvrdi “socijalno odgovorna”
vlast. Kapitalizam se mora
iščupati iz korena.
PARLAMENTARNI PUT NIJE
REŠENJE
Strukture postojećeg
parlamenta, vojske, policije i
sudstva ne mogu biti preuzete
i korišćene od strane radničke
klase. One su izrasle u
kapitalizmu i napravljene su da
štite vladajuću klasu od radnika
i radnica.
Država je oruđe u rukama
vladajuće klase i služi
ugnjetavanju radnika i radnica.
Međutim, država ne može biti
ukinuta prostim dekretom –
ona će odumreti zajedno sa
iščezavanjem klasnih razlika.
11
svrgnu dve vlade, ali država i tržišni sistem
ostali su netaknuti. Promena vlasti još uvek
nije rešila probleme sa kojima se suočavaju
milioni ljudi.
Tako nešto zahteva pojavljivanje snaga
koji su sposobne da čitav sistem dovedu
u pitanje. Ukoliko levica nije ta koja nudi
alternativu, javlja se opasnost da će doći do
ponovnog uspona desnice.
Pokret narodnih zborova počeo je da
pušta korenje u nekim oblastima. Ljudi ističu
zahteve za okupacijom i nacionalizacijom
firmi koje su otpuštale radnike, preuzimanjem
velikih hladnjača kako bi se obezbedila
hrana za gladne i preuzimanjem kontrole
nad bankama kako bi se zaustavilo izlivanje
novca u inostranstvo.
Treći element Lenjinovog opisa,
međutim, idalje nedostaje, a to je moćna
revolucionarna partija koja bi bila u
stanju da se suprotstavi konzervativnoj i
korumpiranoj sindikalnoj birokratiji i da
ovaj pokret narodnih zborova pretopi u
alternativu na nacionalnom nivou.
Argentina nam pokazuje kako u
uslovima globalne krize takozvano
„ekonomsko čudo“ može da se raspadne i
stvori predrevolucionarnu situaciju. U tome
je sadržana poruka aktivistima širom sveta.
Zbog toga je radničkoj klasi u
prelaznom periodu potrebna
potpuno drugačija vrsta države
– radnička država, bazirana na
radničkim savetima i radničkoj
miliciji.
Parlamentarna govornica se u
najboljem slučaju može koristiti
u svrhu propagande protiv
trenutnog sistema.
Jedino masovna akcija samih
radnica i radnika može uništiti
kapitalizam.
Jugoslaviji i Kini uspostavile
slične režime.
Mi podržavamo borbu protiv
privatnog i državnog kapitalizma
koju vode, ili su vodili, radnici i
radnice u tim zemljama.
Zalažemo se za stvarnu
društvenu, ekonomsku i
političku jednakost žena.
Tražimo prestanak svih
oblika diskriminacije prema
lezbejkama, gej, biseksualnim i
transrodnim osobama.
INTERNACIONALIZAM
Borba za socijalizam je deo
globalne brobe. Mi se zalažemo
za solidarnost sa radnicima i
radnicama u drugim zemljama.
Protivimo se svemu što okreće
radnice i radnike iz jedne,
protiv radnica i radnika iz druge
zemlje. Protivimo se rasizmu
i imperijalizmu. Podržavamo
pravo svih potlačenih grupa da
organizuju sopstveni otpor.
Podržavamo sve istinske
narodnooslobodilačke pokrete.
Iskustvo Rusije pokazuje da
socijalistička revolucija ne može
preživeti u jednoj zemlji.
U Rusiji je rezultat toga bio
državni kapitalizam, a ne
socijalizam. Staljinističke partije
su kasnije u Istočnoj Evropi,
REVOLUCIONARNA PARTIJA
Da bi se socijalizam ostvario,
najmilitantniji radnici i
radnice moraju biti okupljeni u
revolucionarnoj socijalističkoj
organizaciji. Učestvovanjem u
socijalnim pokretima moramo
kroz praksu pokazati da se
reformističke ideje kose sa
interesima radničke klase
i njenih budućih članica i
članova iz redova studentske i
srednjoškolske populacije.
Ako želiš da nam se pridruziš,
možeš nas kontaktirati na
sledeći način:
putem imejla: [email protected]
putem telefona: 064/079-36-21
putem veb sajta: www.marks21.info
12
maj 2010.
revolucionarni socijalizam
Od narodne do radničke vlasti
piše socialist worker
R
EVOLUCIJA JE ponovo na
vestima. Teško naoružani policajci
se na Tajlandu povlače pred kišom
projektila koje ispaljuju demonstranti.
U međuvremenu, mase u Kirgistanu
konfiskuju tenkove da bi srušile korumpirani
režim koji ih je doveo do bede. Na vlasti
je nova vlada koju predvode ljudi koji su
učestviovali u revoluciji.
U obema državama hiljade ljudi zauzelo
je ulice kako bi izrazili volju naroda protiv
korumpiranih, diktatorskih elita. Protesti
ovog tipa se često označavaju kao „narodna
vlast“ – pošto uključuju pripadnike svih
klasa i zastupnike mnogih političkih ideja.
Ukoliko je bunt toliko ozbiljan da
uspeva da svrgne postojeći poredak, on
postje „demokratska revolucija“ – sredstvo
pomoću kog obični ljudi mogu da ponovo
ustvrde svoje pravo na izabranu vladu i
vladavinu zakona.
ovu ulogu odigrali sami, onda kada kriza
počne da se širi.
Međutim, to što radnice i radnici
ne predvode društveni pokret od samog
njegovog početka ne znači da klasne razlike
u njemu nisu prisutne.
Kako bi smakli postojeći poredak,
onima koji žele da preuzmu kontrolu nad
državom neophodna je pomoć mnogo većih
snaga. Tako oni mogu odlučiti da upregnu i
silu radničke klase.
U gotovo svakoj revolucionarnoj
situaciji, radnice i radnici su ti koji rizikuju
sopstvene živote u jurišima na parlamente i
zamkove – a jedino oni imaju ekonomsku
moć da ugase zemlju.
Događaji na Tajlandu ilustruju način na
koji problem toga šta sve čini „demokratiju“
može postati klasno pitanje.
Supavadi Khamhaeng je oduvek bila
siromašna. „Ali to je bilo u redu ranije“,
dele među sobom... i okreću svoja oružja
jedni na druge.“
Engels je napomenuo da proces
revolucije sadrži mogućnost da će radnička
klasa istaći sopstvene zahteve.
Uzvraćanje
udarca
moći
koju
država poseduje zahteva organizaciju i
samopouzdanje koje radnice i radnici u
običnim vremenima poseduju. Revolucije,
međutim, nisu obična vremena.
I oni najugnjeteniji mogu sebe gotovo
iznenada zateći na sastancima na kojima se
planira kako proširiti štrajkove i postavljati
barikade. Osećaj moći koji počinje da
se uliva u radničku klasu, može poništiti
decenije prisilnog potčinjavanja.
Ova novootkrivena sloboda obično
označava početak nezavisnog političkog
organizovanja koje može služiti kao
alternativni izvor moći i, pod određenim
okolnostima, čak zameniti postojeću
Svaki socijalista se zalaže za osnovna
demokratska prava. Uostalom, ona nam
i obezbeđuju prostor da agitujemo i
organizujemo se. Da li, međutim, skorašnja
iskustva u zemljama poput Ukrajine i Gruzije
(ili iskustvo Petooktobarske revolucije
u Srbiji) dokazuju da su demokratske
revolucije samo-ograničavajući događaji?
One se često završavaju promenama
na vrhu, dok stanje onih na dnu ostaje
nepromenjeno.
Može li borba za osnovna prava
ikad otići dalje od zamki parlamentarne
demokratije?
Bacimo li pogled na vođstvo ovih
pokreta, može nam se učiniti da su
verovatnoće male. Oni obično dolaze iz
redova opozicionih lidera za koje se smatra
da poseduju sposobnosti potrebne za
vođenje države.
Retko se dešava da radnice i radnici
pokažu samopouzdanje neophodno da bi
rekla je novinarima Ejdža. „Moja porodica
je imala nešto malo zemlje, gajili smo
dovoljno pirinča i to su, uostalom, bila
prošla vremena. Danas ne može biti tako;
oni uvek bogati, mi uvek siromašni. To nije
demokratija.“
Za milione ljudi u zemljama poput
Kirgistana i Tajlanda cena prihvatanja
toga da svaka revolucija bude ograničena
na čisto „demokratske zahteve“ znači
život koji je stalno na rubu siromaštva. U
međuvremenu, sićušna manjina se bogati.
Ponekad je duh revolucije među
radnicama i radnicima toliko jak, da
neispunjavanje njihovih zahteva može da
rezultuje obnovljanjem sukoba
Fridrih Engels je, pišući o revoluciji u
Nemačkoj iz 1848, primetio: „Sudbina je
svih revolucija da ovo zajedništvo različitih
klasa... ne može opstati dugo
Već samim činom pobede nad
zajedničkim neprijateljem, pobednici se
državu.
Ono što je nekad bilo neupitno – kao
što je neizbežnost toga da tobom vlada
„od tebe bolji“ – sada može početi da se
raspada.
Nove
institucije,
stvorene
u
svrhu uklanjanja jedne diskreditovane
vladajuće klase, mogu biti iskorišćene
protiv onih koji su je na vlasti zamenili.
Oni koji na pitanje „Ko upravlja
fabrikom?“ u glas odgovaraju „Mi!“ mogu
početi da postavljaju pitanje „Ko upravlja
državom?“
Da li će radnice i radnici moći da ponude
sopstvene odgovore na bilo koju krizu, u
velikoj meri zavisi od njene veličine, ali i
obima u kojem su oni izgradili sopstvenu
nezavisnu organizaciju pre same revolucije
Upravo
zbog
toga
stvaranje
revolucionarne
organizacije
ostaje
glavni zadatak svih nas koji želimo
potpunu
transformaciju
društva.
maj 2010.
13
feljton
Da li žene treba da se zasebno
organizuju?
U drugom delu feljtona Estel Kuč postavlja pitanje koji je najbolji način borbe protiv tlačenja žena
K
ARL MARKS je 1868. godine
zapisao:
„Društveni
napredak
može se tačno odmeriti društvenim
položajem ženskog pola.“
Ovo nam može pomoći da shvatimo
zbog čega je seča službi koje pružaju
socijalnu pomoć – koja najviše pogađa žene
– praćena ideološkim napadima na slobode
za koje su se žene borile i izborile.
Borbe iz perioda ’60-tih i ’70-tih su
ženama donele mnoge pobede, ali nisu
okončale potlačenost i seksizam.
Danas se javlja potreba da se pod hitno
pokrene i obnovi borba za oslobođenje žena.
Pitanje glasi: Koji je najbolji način da se ovo
učini?
Ima ljudi koji podstiču nezavisno
organizovanje žena, kako bi se ono
usredsredilo na „ženska pitanja“ kao što su
abortus, kontracepcija ili jednaka plata.
Ne postoji, međutim, nijedno isključivo
„žensko“ pitanje.
Ideja da žene treba da se organizuju
nezavisno često proističe iz politike
identiteta, što znači da samo potlačeni mogu
ispravno razumeti sopstvene probleme i
stoga se efikasno boriti kako bi ih rešili.
Istina je da žene, za razliku od muškaraca,
trpe seksizam, ali one, u zavisnosti od klase
kojoj pripadaju, imaju različita iskustva.
Zagovornici politike identiteta kažu
da potlačeni ljudi mogu steći moć tako što
će naučiti da jasnije izraze svoje probleme,
često kroz proces „podizanja svesti“.
Ipak, nije tačno da ljudi koji ne trpe
neposredne posledice tlačenja ne mogu
da učestvuju u borbi ili, pak, da to nije u
njihovom interesu.
Podizanje svesti može uticati na
promenu ideja onih koji su u to uključeni, ali
za menjanje ideja čitavog društva neophodna
je masovna borba.
Uzmimo abortus kao primer: oko 80
hiljada žena godišnje umire širom sveta od
posledica opasnog abortusa, a milioni pate
od trajnih posledica ovog zahvata.
Iskustva žena po ovom pitanju, međutim,
nisu ista. Upravo su najsiromašnije žene
one koje su primorane da se izlažu opasnim
abortusima.
Jasno je da je pravo na abortus veliki
korak napred. Ono, takođe, predstavlja
pobedu i za muškarce čije bi partnerke u
suprotnom bile primorane da „biraju“ između
opasnog i potencijalno fatalnog, podrumskog
abortusa, i rađanja neželjenog deteta.
Stereotipi
Najveće demonstracije za pravo na abortus
u Britanji organizovao je Kongres sindikata
1979. godine, upravo zbog toga što je i u
interesu muškaraca iz radničke klase da se
bore za pravo žena da imaju kontrolu nad
svojim telima.
Kada se žene bore rame uz rame sa
muškarcima – dakle, ne nezavisno – veće su
šanse da će uspeti i dokazati da su seksističke
ideje i stereotipi pogrešni.
Žene mogu da pokažu da su sposobne
da organizuju štrajk ili da govore na sastanku
kao i bilo koji muškarac.
Radnice fabrike „Li džins“ u Škotskoj
su 1981. okupirale svoju fabriku kako bi
sprečile njeno zatvaranje. Podrška širih
krugova radničke klase je bila ključna. Na
hiljade radnika brodogradilišta odložilo je
svoj alat u znak solidarnosti. Ova okupacija
je sprečila zatvaranje fabrike i sačuvala
mnoga radna mesta.
Skoriji primer je okupacija fabrike autodelova „Vistion“ koja je dokazala kako svi
radnici – muškarci i žene, crni i beli – mogu
da se bore zajedno i pobede.
Sam proces borbe pomaže pri
uklanjanju predrasuda i stereotipa mnogo
više od apstraktnih sastanaka usmerenih
na podizanje svesti. Borba takođe može da
natera radnice i radnike da prepoznaju svoje
zajedničke interese.
Kada se žene poput Harijet Harman
(potpredsednica
Laburističke
partije)
viktimizuju u medijima, podcrtani seksizam
je sramotan i treba mu se suprotstaviti.
Harmanova je, međutim, borbi za žensko
oslobođenje nanela više štete nego koristi.
Ona je odgovorna za smanjenje dečijeg
dodatka samohranim roditeljima 1997.
godine, koje je najviše pogodilo žene. Bila
je, takođe, saglasna sa ograničenjem prava
na abortus i uskraćivanjem prava na izbor
ženama u Severnoj Irskoj.
Radnici bi prema ovakvom scenariju
bili daleko uspešniji u borbi za žensko
oslobođenje od žena koje pripadaju
vladajućoj klasi.
Žensko „oslobođenje“ u kapitalističkom
društvu omogućava malom broju žena da
učestvuje u eksploataciji većine.
Istinsko oslobođenje zahteva društvenu
promenu koja će okončati tlačenje žena, ali
ujedno i eksploataciju i muškaraca i žena.
Jedini način da se ovo postigne je da
se cela radnička klasa – i muškarci i žene –
zajedničkim snagama bori za bolji svet.
Solidarnost je jedini revolucionarni
marksistički list u Srbiji!
Pretplati se i obezbedi sebi primerak
svakog broja! Pošalji nam imejl na adresu:
[email protected] ili nas pozovi na
broj 064/079-36-21
Solidarnost takođe možeš kupiti i u knjižari
Beopolis, TC Eurocentar (Makedonska 30) u
Beogradu.
14
bolonja
maj 2010.
Srednjoškolci i studenti
Novi talas
borbe za znanje
piše sara tešić
U
UTORAK, 23. marta, preko 500
učenika srednjih škola i gimnazija i
studenata, održalo je protest protiv
donošenja novih izmena Zakona o viskom
obrazovanju. Protest je počeo na Platou
ispred Filozofskog fakulteta, gde su se
okupljenima obratili srednjoškolci, studenti
i radnice IP „Prosveta“. Podrška je stigla i
od štrajkača „Trudbenika“.
Nakon toga, skup je krenuo ka Skupštini,
Ministartvu prosvete i Vladi Srbije, gde su
predati zahtevi. Od prostorija Demokratske
stranke na Terazijama pa sve do Vlade,
skandiralo se: „Lopovi, lopovi“, „Mi
nismo deca buržuja“, „Hoćemo besplatno
školstvo“ i „Dole školarine“.
Nakon protestne šetnje, pedesetak
srednjoškolaca i studenata je na Filološkom
fakultetu održalo zbor na kom je dogovoren
naredni protest za 23. april, ukoliko zahtevi
ne budu ispunjeni.
„Reforme“
Jedan od osnovnih ciljeva reforme
visokog školstva, čiji je bolonjski proces
deo, zvanično je bio povećati broj
visokoobrazovanih ljudi u Srbiji.
Nove izmene zakona, koje su se tokom
marta još uvek držale u tajnosti, predviđale
su da status studenta finansiranog iz budžeta
može imati samo onaj student koji položi
sve ispite u jednoj školskoj godini, dok onaj
koji to ne učini, automatski prelazi u status
samofinansirajućeg.
Pritom bi od onih koji polože sve ispite,
a upisali su fakultet kao samofinansirajući
studenti, samo 20% moglo da bude
prebačeno u status studenata finansiranih iz
budžeta. Nije precizirano koji su kriterijumi
rangiranja.
Prolaznost koja je predviđena reformom
mora prelaziti 80% ukupno upisanih
studenata, a na našim univerzitetima ona
jedva da dostiže 20%.
Ovakve izmene zakona rezultat su
propale reforme visokog školstva, koja za
cilj ima da državu u što većoj meri oslobodi
obaveze njegovog finansiranja. Studenti već
godinama unazad ukazuju na ovaj problem,
a sada su im se u toj brobi pridružili i
srednjoškolci.
Ministar
Žarko
Obradović
je
nemušto izjavio da mu nije jasno zašto se
„preventivno“ protestvuje kada izmene
zakona još nisu ušle u javnu raspravu.
Ministru očigledno nije bilo jasno da
su nakon nekoliko godina protesta učenici
i studenti naučili svoju lekciju i da više
neće čekati da se stanje prvo pogorša, pa
da onda ulaze u proteste. S obzirom na to
da su studenti i učenici nemaju uticaja na
sprovođenje reformi, ovo je bio logičan
korak. Svedoci smo novih talasa protesta,
koji će biti sve češći i masovniji.
Ono sto ovaj protest čini uspešnim jeste
upravo broj srednjoškolaca koji su odlučili
da protestvuju i uključe se u organizaciju
sledećih protesta – ali i konkretni pomaci ka
ispunjenju zahteva. Naime, nakon protesta
od 23. marta, studenti Ekonomskog i
Defektološkog fakulteta takođe su masovno
izašli na ulice sa sličnim zahtevima.
Rezultat ova dva protesta bio je
očigledan: predlog izmena zakona koji je
konačno dospeo na „javnu raspravu“ nije
imao ni slova o tome da je neophodno
položiti sve ispite. Štaviše, predloženo je
da za upis naredne godine na budžet bude
potrebno 48ESPB bodova, što je, iako još
daleko od idealnog, svakako ustupak koji je
nastao kao direktan plod borbe.
Mobilizacija
Među srednjoškolcima generalno vlada
slaba informisanost. Veliki broj budućih
brucoša nije ni znao šta nove izmene zakona
predviđaju. Zato je u srednjim školama
pokrenuta inicijativa, kako bi se obavestio
što veći broj ljudi. U kratkom vremenskom
roku trebalo je obavestiti što veći broj
učenika, što svakako nije bilo lako.
Sastanci su održavani svake nedelje,
svi su odlučivali i imali veliku pomoć
studenata sa fakulteta, koji su preneli svoja
iskustva i ukazali na moguće probleme.
Glavni problem srednjoškolaca koji su
bili u samoj inicijativi bilo je ograničeno
vreme za obaveštavanje ljudi i deljenje
letaka. Trebalo je uskladiti školske obaveze
sa obavezama oko protesta. Svima bi bilo
mnogo jednostavnije da je veći broj ljudi od
samog početka bio aktivan.
Jedan od najvećih problema jeste i to
što je u većini srednjih škola nemoguće
održavati tribine na kojima bi se
razgovaralo o konkretnim problemima i
koje bi mobilisale još ljudi. U svim školama
u kojima je trebalo održati tribine, nailazili
smo na negativan odgovor od školske
uprave.
Na zboru koji je održan odmah nakon
protesta 23. marta, na Filološkom fakultetu,
priključio se veliki broj novih ljudi.
Dogovoreno je da postoji predstavnik svake
škole koji će dolaziti na sastanke, a na nivou
maj 2010.
škole ljudi će se informisati na sastancima
odeljenske zajednice. Ovakvo organizovanje
ljudi nije nimalo jednostavno, ali je jedini
način, s obzirom na to da parlament u
školama nema nikakav uticaj, a tribine je
nemoguće organizovati.
15
Međunarodni studentski samit protiv Bolonjske reforme
Beč, mart 2010.
Šta dalje?
Potrebno je povezati borbu srednjoškolaca sa
borbama drugih grupa u društvu koje su pod
udarom tržisnih reformi. Videli smo kako
je u Grčkoj ubistvo jednog srednjoškolca
izazvalo sveopšti socijalni bunt u decembru
2008.
Nije li logično da roditelji koji celog
svog radnog veka izdvajaju novac od svojih
plata za finansiranje školstva i koji danas trpe
otpuštanja i sniženja plata usled ekonomske
krize, stanu uz svoju decu i traže za svoju
decu besplatno školstvo koje su oni imali?
Nije li logično da srednjoškolci ustanu
u odbranu radnih mesta i plata njihovih
roditelja, porodičnih prijatelja ili roditelja
svojih drugarica i drugova?
Protest koji je održan 23. marta bio je
samo početak borbe protiv novih izmena
zakona i za širu socijalnu pravdu – po
ugledu na Grčku.
Sada je bitno obavestiti što više ljudi i
uključiti ih u sam proces organizovanja.
Sve bitne odluke u vezi sa našim
studiranjem donose se na proleće, što
još više otežava situaciju, jer maturanti
spremaju prijemne ispite, a studenti imaju
ispitne rokove.
Sveopšte nezadovoljstvo mladih ljudi
zbog stanja u kome se naše školstvo nalazi
dostiglo je tačku ključanja. Pojedini fakulteti
su već najavili poskupljenje od deset odsto.
Visokoškolske ustanove ovu odluku
pravdaju inflacijom i rastom evra, ali ističu da
je školarina i sa povećanjem ispod „realne“.
Ovakve informacije ionako nepodnošljivu
situaciju čine još gorom.
Budući brucoši ne pristaju da studiraju
pod ovakvim uslovima, pogotovo sada kada
imamo primer susedne Hrvatske u kojoj
su naše kolege uspele da se izbore da prva
godina studija bude besplatna. Protest 23.
aprila predstavlja nastavak zajedničke borbe
da nam se omogući pravo koje nam pripada
– da se besplatno obrazujemo.
izveštava dušan jovičić
J
EDANAESTI MART. Nešto
pre podneva stigli smo u Beč.
Devetoro studenata iz Srbije,
skoro svi sa Filozofskog. Kratak
odmor kod drugova i drugarica iz
sestrinske organizacije Linkswende,
revolucionarnih socijalista u Austriji.
Nestrpljivo smo iščekivali početak
protesta, znali smo da će biti
nezaboravno. I bilo je.
Povod za demonstracije bio je
svečani bal zakazan te večeri u dvorcu
Šembrun, u čast desetogodišnjice
implementacije Bolonjske deklaracije.
Zvanice su bile državni zvaničnici
nadležni za primenu bolonjske
reforme u sistemima visokog
obrazovanja širom Evrope. Čak ni
dragi nam ministar obrazovanja Žarko
Obradović nije propustio priliku da se
pojavi.
Protest je počeo jednočasovnom
serijom govora. Borci za studentska
prava sa svih krajeva kontinenta
zagrevali su petnaestak hiljada
demonstranata na ulicama ispred
Vestbanhofa. Kada su govornici,
među kojima je bio i Matija Medenica,
konačno sišli u gomilu, počela je
šetnja kroz centar grada. Zaista sjajan
način da se upozna Beč.
Pod
zastavama
brojnih
studentskih i levičarskih organizacija,
demonstranti su blokirali čitav grad
uzvikujući parole na više jezika.
Transparenti su pozivali na borbu
protiv kapitalizma i diskriminacije
stranih studenata na univerzitetima.
Iako je marširanje trajalo satima,
entuzijazam nije jenjavao, masa je
delovala nepobedivo.
Vrhunac
protesta
bilo
je
okupiranje prilaza Parlamentu, nakon
čega su se demonstranti podelili u
grupe kako bi što uspešnije blokirali
sve prilaze dvorcu i otežali održavanje
bala, koji je bio pod punom zaštitom
specijalnih snaga policije.
Kao učesnik studentskih protesta
u Beogradu, bio sam postiđen pred
požrtvovanošću i brojnošću naših
bečkih i evropskih saboraca, pogotovo
s obzirom na to da austrijski obrazovni
sistem naspram našeg izgleda kao
rajsko ostrvo – studiranje u Austriji
je skoro pa besplatno u poređenju sa
visinom prosečne plate.
Sutradan je u univerzitetskom
kampusu panel diskusijom na kojoj
su učestvovali i studenti iz Beograda
i Zagreba otvoren samit protiv
bolonjskog procesa. Kampus je ugostio
mnogobrojne strane studente koji su
spavali po hodnicima i učionicama.
Narednih par dana celodnevno su
organizovane tribine i radionice sa
ciljem utemeljivanja šireg studentskog
pokreta kroz diskusije o problemima
Bolonjske deklaracije i njene primene
u specifičnim okolnostima nekih
država potpisnica.
Zaključak samita ukazuje na to
da Bolonjska deklaracija, kao koncept
skrojen prema idealima neoliberalnog
društva, vodi u potpunu degradaciju
visokog obrazovanja na nivo tržišta.
Iako konkretne smernice za
internacionalizaciju
studentske
borbe nisu zacrtane, revolucionarna
atmosfera koja je dominirala tokom
tri dana samita obećava radikalizaciju
borbe. Novembar je određen kao mesec
tokom kog će cela Evropa ponovo ući
u talas protesta i okupacija.
Postavlja se pitanje kako
dragoceno iskustvo iz Beča primeniti
na studentski pokret u Srbiji.
Specifičnost ovdašnjih uslova naizgled
deluje kao nepremostiva prepreka u
takvom pokušaju. Međutim, moramo
prepoznati zajedničkog neprijatelja.
Borba protiv načina sprovođenja
reforme je besmislena jer je
utemeljivanje drugačijeg univerziteta
nemoguće unutar bolonjskog procesa.
Borba za poboljšanje visokog
obrazovanja je politička borba koja
ne sme biti izdvojena iz šireg spektra
političkog aktivizma, jer je Bolonjska
deklaracija nužna posledica jednog
nepravednog društvenog poretka.
Put do pobede podrazumeva
saradnju i solidarnost sa svima onima
koji su bili, jesu ili će tek postati
studenti, ma gde se nalazili... Studenti
svih zemalja, ujedinite se!
16
UNIVERZITET
maj 2010.
Politika na fakultetu
Postojeći zakon autonomiju Univerziteta štiti na taj način što zabranjuje političko organizovanje studenata.
Razotkrivanje uticaja partija na Filozofskom fakultetu u Beogradu stavlja na dnevni red pitanje uloge politike
u studentskom organizovanju. Piše Vuk Vuković
S
KORAŠNJA
DEŠAVANJA
na
Filozofskom fakultetu – naime, ona od
31. marta i 1. aprila, kada su održani
nelegalni izbori za Studentski parlament FF
i Beogradskog Univerziteta – i ono što se
zbilo nakon njih, otkrivaju duboki problem
koji postoji u studentskom pokretu, a koji je
pre svega orijentisan na zaustavljanje propale
bolonjske reforme i zadobijanje besplatnog i
svima dostupnog obrazovanja. Studentski
pokret obiluje protivrečnostima od kojih je
jedna došla do najjasnijeg izražaja upravo
pod uticajem pomenutih dešavanja.
O čemu se radi? Grupa studenata
okupljena pod nazivom Odbrani Filozofski
prekinula je nelegalne izbore koje su, u
savezu sa upravom fakulteta, organizovali
studenti-omladinci DS-a i SNS-a.
Nakon što su iscrpli sva pravnoformalna sredstva, upućujući žalbe i zahteve
za sastankom na koje nije odgovoreno, jedini
način da se spreči ovo brutalno kršenje
autonomije univerziteta (i, naravno, više
zakonskih akata) bilo je da se izbori fizički
spreče, što je i učinjeno. Ubrzo posle toga
otpočela je ogorčena kampanja osujećene
partijaške strane protiv onih koji su sprečili
pokušaj daljeg širenja njihove hegemonije,
krenulo se sa pretnjama, lažima i obmanama,
kako to uvek biva kada je vlast na bilo kom
polju iole ugrožena.
Pitanja koja su se ubrzo postavila
ticala su se politike na fakultetu, jer je dalji
tok borbe vodio u tom smeru. Da li tražiti
zabranu političkog delovanja bilo kakve
vrste na fakultetu?
To bi, međutim, značilo apsurd jer bi
studentski pokret sam sebi vezao ruke. Da
li tražiti zabranu delovanja na fakultetu
omladinskim i partijskim funkcionerima?
Ovakva zabrana ne bi ništa postigla zato što
bi, s jedne strane, omladinci lako mogli da
zamrznu svoju funkciju ili članstvo u partiji,
pa da time zaobiđu formalnu zabranu; s druge,
oni bi mogli da postave svoje ljude koji de
facto nisu članovi neke partije, ali efektivno
rade u dosluhu sa onima koji to jesu.
Zaključak je da bi se ovakvi zahtevi
nezavisnih studenata izjalovili, istrošivši
njihovu snagu i prednost koju trenutno
imaju, a ne bi postigli željeni cilj – uklanjanje
manipulacije fakulteta po partijskim
direktivama sa vrha.
Kada ovako postavimo stvar, dolazimo
do naizgled nerešivih protivrečnosti.
Studentski pokret želi da ukloni politiku sa
Univerziteta, ali je i sam politički; on želi
da spreči političko delovanje i tako izvojuje
autonomiju Univerziteta, a ipak je njegova
borba politička. Kako to da je ona politička?
Tu u svojoj potpunosti dolazi do izražaja
problem s početka teksta.
Na teoretskom nivou, problem leži u
pogrešnim konotacijama u reči „politika“;
na praktičnom nivou postoji strah od
gubitka demokratske suštine i nezavisnosti
samoorganizovanog studentskog pokreta.
Reč „politika“ je odavno izgubila svoje pravo
značenje: ona danas označava intrige, prljave
igre, korupciju, prevare, ugrožavanje svakog
vida kritike i kreiranje veza radi napredovanja
u redovima određene stranke.
Njeno izvorno značenje ukazuje na to
da je politika u stvari svaki vid uticanja na
donošenje odluka, svaki angažman u kome se
grupe ili slojevi društva bore za svoje ciljeve
– politički angažman je onaj u kome se grupe
ili slojevi društva bore za stvarno preuzimanje
kontrole nad sopstvenim životima.
Ovakvo shvatanje političkog angažmana
nije apriorno, nije idealističko, već je
oblikovano konkretnim iskustvima borbe.
U samom studentskom pokretu, zahtevi
za smanjenjem školarina su politički jer
su to zahtevi koji neposredno kontriraju
državnoj politici koja je odlučila da socijalna
(pa prema tome i budžetska) davanja svede
na najmanju meru; zahtevi za slobodnim
studentskim organizovanjem su politički
jer teže da neposredno sruše vlast partija i
države na Univerzitetima; zahtevi za bilo
kakvim izmenama trenutnih zakona koji se
tiču visokog obrazovanja jesu politički jer su
neposredno suprotstavljeni cilju države da od
visokog obrazovanja stvori elitnu instituciju
za dalje obučavanje fah-idiota (dakle, jedne
umno ograničene radne snage).
Stoga, od politike se ne može pobeći,
niti od nje treba bežati.
Pošto smo uvideli da je studentski
pokret političke prirode, praktično lice
problema se relativno lako da rešiti. Kao što
smo rekli, postoji bojazan da bi prihvatanje
političkog angažmana značilo: (a) potpunu
propast autonomije univerziteta i (b) gubitak
demokratske i nezavisne suštine studentskog
pokreta.
Međutim, odbijanje politike ne znači da
se strepnje neće ostvariti. Prema tome, da li
treba prihvatiti politizaciju fakulteta u smislu
dozvoljavanja političkog angažmana?
Odgovor je jasan – da. Zašto?
Zato što to studentskom pokretu
neće oduzeti ništa, njegova demokratska
i nezavisna suština ostaje očuvana (nakon
što smo redefinisali značenje reči „politika“
vidimo da ove stvari nisu ugrožene);
Univerzitet i ovako i onako ne može da
ostane autonoman u punom smislu te reči,
jer formalne zabrane neće sprečiti partije
da utiču na studentsko organizovanje, ali
će nezavisnim studentima omogućiti pravo
na slobodan društveni angažman (koji je,
kako smo videli, skoro uvek politički); u
ovom slučaju, nezavisni studentski pokret
obezbeđuje više prostora za svoju borbu
i to kroz jedan vrlo demokratičan oblik
odlučivanja i delanja – kroz zbor.
Zborovi su, kao direktno demokratska
tela, mesta na kojima je svim studentima
obezbeđeno opšte učešće u procesu
odlučivanja (a ne definiše li se politika kao
zajedničko donošenje odluka?), gde svaki
glas vredi podjednako, gde se svako mišljenje
može artikulisati i podvrgnuti kritici, gde
nema predstavnika sa ekskluzivnim pravima
u odlučivanju i gde mase studenata napokon
mogu imati vlast nad odlukama koje se tiču
njihovih sopstvenih života.
Na zborovima, konačno, funkcioneri
političkih partija gube svoj uticaj, jer
njihov glas vredi isto kao i svaki drugi, a
na svima nama je da lako uvidimo štetnost
njihove ideologije. Zborovi su, za razliku od
parlamenata, tela koja ne delegiraju ljude u
stalne funkcije koje su sklone korumpiranju
i pritiscima, već za svaki zadatak biraju nove
ljude, sa jasnim mandatom da prenesu odluke
zbora daljim instancama – bilo da je u pitanju
uprava pojedinog fakulteta, ministarstvo
ili Vlada – a ne da ulaze u pregovore i
trgovanja. Ti ljudi su direktno odgovorni
zboru i samim tim momentalno zamenjivi,
ukoliko se ispostavi da svoj zadatak nisu
ispunili kako su njihove koleginice i kolege
od njih očekivale.
Studentski parlament je „bolonjskim“
zakonom uveden kao novi vid kontrole
studentskog
pokreta.
Dešavanja
na
Filozofskom fakultetu otkrila su stvarnu
svrhu parlamenta u njegovom punom
sjaju i pružili nam šansu da ga se jednom
zauvek otarasimo i zamenimo ga istinski
demokratskom institucijom, koja se do sada
pokazala daleko uspešnijom ne samo tokom
protesta na Beogradskom i Univerzitetu
umetnosti, već i širom Balkana i Evrope.
Ovo nije tek puko tehničko pitanje forme
organizovanja koju će ovi ili oni studenti za
sebe odabrati, već političko pitanje ukidanja
institucije nametnute od strane vlasti koja
ne želi da se protiv nje i njenih odluka – od
pitanja školarina do toga šta ćemo i kako
moći da radimo nakon studija – bunimo.
Vreme je da oružje kojim se omladinski
puleni političkih partija obilato služe
okrenemo protiv njih samih i da im zadamo
konačni udarac – studentima predstoji
odlučna borba protiv hegemonije vladajućih
partija, produženih ruku međunarodnog
kapitalizma, koje su odgovorne za trenutno
stanje u visokom obrazovanju, ali i čitavoj
zemlji.
maj 2010.
17
Saopštenje grupe Odbrani Filozofski
S
TUDENTI
FILOZOFSKOG
fakulteta Univerziteta u Beogradu
okupljeni pod sloganom „Odbrani
Filozofski“ najoštrije osuđuju odluku o
usvajanju rezultata nelegalnih izbora za
Studentski parlament Filozofskog fakulteta
i Studentski parlament Beogradskog
Univerziteta od strane Uprave fakulteta.
Pokušaj organizovanja nelegalnih
izbora izveden je od strane partijskih
funkcionera dve najveće, prividno
suprotstavljene, političke stranke –
Demokratske stranke (DS) i Srpske
napredne stranke (SNS). U prethodnim
saopštenjima naveli smo na koje su sve
načine partijski funkcioneri iz trenutnog
saziva parlamenta i Uprava fakulteta
prekršili Zakon, Pravilnik o radu
Studentskog parlamenta i Statut fakulteta,
kao i razloge zbog čega ovi izbori
predstavljaju grubo kršenje autonomije
Univerziteta od strane političkih partija.
Deo materijala prezentovali smo i
desetominutnim video klipom pod
naslovom „Odbrana autonomije: uprava i
partije protiv studenata“.
Pokušaj lažiranja izbora za parlament
samo je vrh ledenog brega, nakon decenija
mešanja partijskih i državnih struktura
u pitanja studentskog organizovanja.
Studenti okupljeni u našoj inicijativi
ukazuju na suštinsku sukobljenost interesa
političkih partija (bilo da su trenutno na
vlasti ili u opoziciji) i interesa studentkinja
i studenata. U cilju napredovanja unutar
stranačke hijerarhije, studenti koji su i
partijski funkcioneri zloupotrebljavaju
pozicije
„studentskih
predstavnika“
kako bi sabotirali borbe i zahteve svojih
kolega i kako bi ugušili svaku ozbiljniju
kritiku odnosa države prema obrazovanju.
Činjenica da se ova važna pitanja od
javnog značaja sklanjaju sa dnevnog reda,
a da dozvoljene i poželjne studentske
„teme“ postaju isključivo organizovanja
komercijalnih žurki i ekskurzija, ima
mnogo dalekosežnije društveno negativne
posledice od prostog problema korupcije
na koju ukazuje činjenica da su vlasnici
agencija preko kojih se ekskurzije
organizuju takođe „partijske kolege“.
Fakulteti moraju, upravo zbog
sveprisutnosti partokratije - i uprkos
njoj - ostati stožeri kritičke misli. U tom
cilju je neophodno da studenti imaju na
raspolaganju autonomni univerzitetski
prostor i slobodu organizovanja. Mnogi
studenti iz naše inicijative pokušavali su i
da kroz aktivno učešće u radu parlamenta
(kao jedinog od uprave priznatog tela)
neutrališu stranačko mešanje u studentsku
politiku, odnosno u borbu za ostvarenje
kvalitetnog i dostupnog obrazovanja.
Međutim, Studentski parlament se
pokazao kao neadekvatan (može se reći i
štetan) u odbrani autonomije Univerziteta,
iz više razloga – ponajpre zbog njegovog
od uprave nametnutog monopolskog
položaja u kome je on jedini dopušteni
vid studentskog organizovanja, uprkos
činjenici da i Zakon o visokom obrazovanju
prepoznaje studentsko samoorganizovanje
kao legalno, zatim zbog mandata koji traju
godinu dana, a tokom kojih studenti nemaju
nikakav uticaj na rad svojih „predstavnika“.
Upravo je ovakvo sužavanje prostora za
studentsko organizovanje dovelo do toga
da je dekanica Filozofskog fakulteta, prof
dr Vesna Dimitrijević, stavila svoj potpis
na odluku partijskih „parlamentaraca“
o delegiranju dvoje članova Parlamenta
FF iz njihovih redova u Parlament BU
– uprkos tome što nisu ni održani izbori
za predstavnike u Parlamentu BU. Ovaj
primer jasno ukazuje na činjenicu da se
već suženo i u praksi od strane partija i
uprave kontrolisano, polje studentskog
organizovanja zapravo ukida.
U skladu s tim, mi zahtevamo da se
na fakultetima omogući rad slobodnim
studentskim inicijativama i samostalnom
studentskom organizovanju. Važno je
ukazati na skandaloznu činjenicu da je
uprava Filozofskog fakulteta u proteklih
godinu i po dana uvela praksu zaključavanja
učionica i zabranila sazivanje studentskih
zborova. Ovakva praksa, usled koje se
studenti na svojim fakultetima osećaju
kao nepoželjni gosti, novim generacijama
se predstavlja kao „prirodna“ i jedina
moguća – iako se njihove starije kolege,
kao i generacije njihovih predavača ili
roditelja dobro sećaju vremena kada je
korišćenje praznih učionica za studentsko
dogovaranje, organizovanje pa i obično
ćaskanje bilo najnormalnija stvar.
Tek onda kada bude moguće da svaki
zainteresovani student ili studentkinja
slobodno diskutuju sa svojim kolegama o
problemima na koje tokom studija nailaze,
da zajedno sa njima osmišljavaju aktivnosti
i učestvuju ravnopravno u donošenju
odluka – bez posredovanja „predstavnika“
na koje posle izbora ne može ni na koji
način da se utiče – i kada takvo studentsko
organizovanje prestane da bude ignorisano
ili čak aktivno odbacivano od strane
uprave, moći ćemo da govorimo o istinskoj
autonomiji Univerziteta u kojoj se neguju
prakse koje mogu da dovedu jedino do
oplemenjivanja društva i razvoja kulture
istinske demokratije.
Tek kada studenti zajednički budu
mogli da stanu iza odluka koje su doneli
ravnopravnim učešćem u diskusiji
i jednakim pravom glasa, počeće se
sa ukidanjem atmosfere straha koju
omogućava parlament kao jedino priznato
studentsko telo – u kome su malobrojni od
partija nezavisni studentski predstavnici,
pored toga što su i sami izolovani od ostatka
studenata jednogodišnjim mandatom, laka
meta pokušaja diktata, pritisaka i pretnji
od strane partijski podržanih studenata.
Kada studenti na redovnim i za svakoga
otvorenim sastancima budu zajednički
donosili odluke, za koje nakon toga biraju
delegate koji će zajedničke zahteve samo
preneti željenoj instanci, bez mandata da
ih sami menjaju pod bilo čijim pritiskom,
oni sami će biti bezbedniji od bahatog
ponašanja moćnika, a društvo u celosti biti
bogatije za jednu oazu lišenu partokratije,
čiji su disonantni tonovi apsolutno
dobrodošli.
U četvrtak ćemo na tribini na
Filozofskom fakultetu predstaviti istorijat
poslednjih događaja, način na koji su
se organizovali nelegalni izbori za
Studentski parlament i dešavanja koja su
sledila, a diskutovaćemo i o plenumskim
alternativama
parlamentarnom
organizovanju koje su se u praksi, širom
Evrope i sveta, dokazale adekvatnim
da zaštite duboko ugroženu autonomiju
Univerziteta.
Održana tribina: Od partijske kontrole do slobodnog
Univerziteta
U ČETVRTAK, 22. aprila, u amfiteatru
Filozofskog fakulteta u Beogradu, grupa
Odbrani Filozofski organizovala je tribinu
pod naslovom Od partijske kontrole do
slobodnog
Univerziteta:
perspektive
studentskog (samo)organizovanja.
Tribina
je
počela
projekcijom
desetominutnog
filma
o
uzurpaciji
studentskog organizovanja na Filozofskom,
nakon čega su se okupljenim studentima
obratile aktivistkinje Odbrani Filozofski
Jelena Veljić i Maja Krek, student prorektor
Univerziteta umetnosti Miloš Miletić, kao i
koleginice sa Sveučilišta u Zagrebu, Jelena
Miloš i Vedrana Bibić.
Diskusija je vođena u smeru
razjašnjavanja uloge parlamenta u sputavanju
studentskog organizovanja, te njegove
zamene modelima koji su se, posebno
u Hrvatskoj, dokazali kao neuporedivo
efikasniji u borbi za studentska, i ne samo
studentska, prava.
Okupljeni su imali prilike da vide i
klipove sa studentskih i seljačkih zborova
na zagrebačkom Filozofskom.
Tokom tribine odlučeno je organizovanje
zbora na Filozofskom narednog četvrtka.
maj 2010.
18
region
Mađarska
Fašisti u maršu
Adam Fabri razmatra razloge koji stoje iza uspeha mađarske fašističke partije Jobik na poslednjim izborima
J
OBIK JE osvojio 17% glasova u prvom
krugu mađarskih izbora, što predstavlja
upozorenje ostatku Evrope. Prema
ostvarenom uspehu, Jobik je završio na
trećem mestu sa 842,306 glasova – odmah
iza vladajuće Socijalističke partije.
Jobik je od svog rođenja 2003. godine
i osvajanja 2.2% na izborima 2006.
napredovao brzo. Niko ne treba da se dvoumi
oko karaktera i agende ove partije.
Der Spiegel, nemački časopis, izvestio
je ranije ovog meseca o Jobikovom skupu od
50,000 ljudi u Budimpešti:
Jobik u svom manifestu jasno naglašava
da odbacuje postojeća pravila koja upravljaju
partijama i da želi novi ustav.
Njihov plan je da stvore stalni vigilantski
odsek policije: „Kao oruđe u našoj borbi
protiv rastućeg kriminala, osnovaćemo
žandarmeriju.“
Iako je Vrhovni sud zabranio Jobikovo
paramilitarno krilo – Mađarsku gardu –
oni su mu samo promenili naziv – u Nova
mađarska garda – i nastavili po svom.
Jobik, takođe, ima fiksaciju o postojanju
„jevrejske zavere koja rukovodi globalnom
„Pripadnici građanske milicije i
neonacističkih grupa preuzeli su patroliranje
ulicama…U vojničkim čizmama, kamuflaži
ili crnim vojnim uniformama...“
„‘Mađarska pripada Mađarima’, čuje se
sa razglasa… Romi će biti podstaknuti da
se isele. ‘Neka idu, neka idu’ rulja skandira
jednoglasno…“
„Uzvici ‘Svinjo jevrejska, svinjo
jevrejska’ čuju se sa obale Dunava…ispred
rezidencije gradonačelnika Budimpešte,
Gabora Demskija… Čuje se uzvik, prvo
tiho, pa sve glasnije: ‘U konclogore, u
konclogore!’“
Mnogi mediji i levo orijentisani
komentatori nadaju se da će sada, kada
fašistička partija postaje parlamentarna snaga,
ona biti uvučena u mejnstrim politiku.
Istorija, međutim, pokazuje da kada
fašisti jačaju oni stiču još veće samopouzdanje
da deluju i primenjuju svoja uverenja.
Na određeni način, Jobikov stil nalikuje
italijanskim i nemačkim fašistima iz 30-tih
godina. Njihov uspon otpočeo je tako što
su sa Mađarskom gardom izlazili na ulice,
predvodeći demonstracije u oblastima u
kojima živi veliki broj Roma.
Njihov fokus je bio na stvaranju narodnog
pokreta, okupljajući pristalice na ulicama, da
bi se pomerio ka izbornoj politici 2006.
Jobikov uspon je diktiran dugotrajnom
ekonomskom
krizom
i
političkim
bankrotstvom vodećih mađarskih partija.
Mađarska je još od pada Berlinskog
ekonomijom.“
zida i kolapsa staljinizma 1989. bila zemlja u
Jobikov uspon ubrzale su ekonomska tranziciji ka slobodno-tržišnom kapitalizmu.
kriza u Mađarskoj, ali i skretanje udesno Dvadeset godina neoliberalizma ostavilo je
mejnstrim političkih partija.
katastrofalne efekte po radničku klasu. Preko
Jobik je Rome – najveću manjinsku milion i po radnika je izgubilo posao.
populaciju u Mađarskoj – načinio svojom
glavnom metom. Njihov manifest Rome Slobodno tržište
– najsiromašniji deo mađarskog društva – Dve vodeće političke partije dana su bivši
staljinisti, a sadašnje socialdemokrate
prikazuje kao glavnu pretnju državi.
Jobik najveću podršku uživa u severnim (MSZO), i konzervativci u koaliciji Savez
i istočnim delovima zemlje – delovima Mladih demokrata-Mađarska građanska
narodna
koji imaju najveću nezaposlenost i najveću unija-Demokratsko-hrišćanska
populaciju Roma. Ovi delovi države nekad partija (Fidesz-KDNP). Deluje da će nakon
su bili industrijski centar i uporište socijalista drugog glasačkog kruga konzervativci doći
na vlast.
(MSZP).
Oni su u prvom krugu uzeli 53%, a
Industrija se, međutim, nakon kolapsa
staljinističkog režima 1989. raspala, a sada socijalisti 20%.
Ekonomske promene iz 90-tih su zajedno
su i socijalisti proterani.
Jobikov uspon je značajan. Oni su sa teškom recesijom dovele do smanjenja
napravili delimičan otklon od evrofašističkog životnog standarda za većinu mađarskog
modela, koji između ostalih primenjuje stanovništva.
i Britanska nacionalna partija – a koji se
fokusira na respektabilnost, populističku
politiku, dobijanje glasova i prikrivanje
fašističke politike.
Nacisti napadaju Rome
Uz napade na životni standard i uslove
radništva, došlo je do porasta rasističkih
progona romske manjinske zajednice.
Jobik nastavlja da raspiruje anti-romsku
mržnju. Došlo je do velikog porasta u broju
napada.
Prošle godine, nacisti su ubili najmanje
osam Roma, uz 30 napada zapaljivim
bombama. Jedno od tih ubistava je bilo i
ubistvo Roma i njegovog petogodišnjeg
sina, nakon što su pokušali da pobegnu iz
kuće na koju je bačena jedna od zapaljivih
bombi.
Upucani su na smrt dok su bežali.
maj 2010.
19
Crnokošuljaši iz Mađarske garde
Ovakvo stanje je dodatno pogoršano Ovo je bilo propraćeno žestokim sukobima
uklanjanjem državnih subvencija i uvođenjem u Budimpešti.
oštrih mera za smanjivanje inflacije i
Levi centar je izgubio poverenje građana
stimulisanje ulaganja.
i premijer je 18 meseci kasnije dao ostavku.
Jobiku je moralni bankrot mejnstrim
političara išao na ruku. Budući da se gradio
kao ulični pokret, a ne kao parlamentarna
stranka, Jobik je brzo prikupljao podršku.
Vladajuća klasa u Mađarskoj, poput svojih
Jobik takođe kritikuje pojedine aspekte
kolega iz ostatka Evrope, očekuje od
globalnog kapitalizma i neoliberalizma
siromašnih da plate za krizu.
– što ih čini još popularnijim kod besnih i
Nezaposlenost je u Mađarskoj dostigla 11
razočaranih glasača.
procenata.
Vakuum koji su politička i ekonomska
Ekonomska kriza je sve dublja, uprkos
kriza napravile stvorio je prilike za rast
prošlogodišnjoj pozajmici MMF-a, Svetske
radikalne levice – ona se, međutim, teško
banke i EU, u iznosu od 17.5 milijardi funti.
borila da napreduje.
Taj zajam je mađarsku vladajuću klasu
U 2009. godini formirana je demokratska
spasio bankrota. Najnovije mere štednje
povelja i nekoliko hiljada ljudi je
uključuju:
demonstriralo, formirajući široku koaliciju.
-Ukidanje trinaeste plate
Međutim, socijalisti i određeni elementi
-Podizanje penzione granize za tri godine
starog režima kooptirali su pokret, čime je
-Podizanje PDV-a za 5%
izgubio svoj prvobitni kredibilitet.
Ekonomsku tranzicija još uvek nisu
Radikalno leva aternativa, takođe, nije
ispratile promene u mađarskom političkom uspela da dopre do manjina koje se nalaze na
poretku.
meti.
Stara elita je samo promenila naziv –
Bilo je i biće pokušaja da se oforme
komunisti su postali nove socijaldemokrate, koalicije i organizuju okupljanja poput
a desnica se stopila u novu konzervativnu prošlogodišnjeg koncerta protiv fašizma i
partiju. Nepoverenje i razočarenje u mejnstrim rasizma.
partije puklo je u septembru 2006.
Iako ovi napori do sada nisu uspeli da
Procureli govor premijera Ferenca nadjačaju uspehe ekstremne desnice, oni
Đurčanja otkrio je da je njegova partija lagala moraju da se nastave.
glasače u vezi sa ekonomskom krizom.
Radnički otpor je takođe ključan za
Spontane demonstracije eruptirale su stvaranje bilo kog pokreta protiv fašizma –
ispred parlamenta, a građani su u jednom pokret koji se pun samopouzdanja odupire
trenutku zapalili zgradu državne televizije. seči budžeta i merama štednje može da okupi
Siromašni okrivljeni
za krizu
radnike i pokrene otpor.
Od kada je kriza počela bilo je
industrijskih borbi – još početkom ove godine
ceo glavni grad je bio blokiran na nedelju
dana zbog štrajka radnika gradskog prevoza.
Ekonomska kriza je 2008. teško pogodila
Mađarsku i vlada je tražila pomoć od MMF-a,
uvodeći vrlo rigorozan program štednje.
To je značilo i rastuće nezadovoljstvo
– stvarajući priliku za levicu i sindikate da
ujedine radnike u borbi.
Situacija
Pred nama je dugačak put. Levi centar je već
napustio manjine koje Jobik napada –Jevreje,
gejeve i Rome – u očajničkom pokušaju da
opstane na vlasti.
Oni nastavljaju da se pomeraju udesno,
u strahu od Jobika i uspeha konzervativne
partije. Sve ovo naglašava potrebu za
organizovanjem levice.
Sledeći krug izbora verovatno će
pokazati porast podrške za konzervativce i
dalje uspehe fašista.
U nekim oblastima socijalisti čak govore
svojim glasačima da glasaju za konzervativce
kako bi zaustavili jačanje fašista. Ovo nije
rešenje, već može samo da opravda Jobikovu
fašističku politiku.
Situacija u Mađarskoj mora da upozori
sve antifašiste Evrope. Moramo u svim
zemljama podsticati podršku ideji da se
nastanak organizacije poput Jobika osujeti
od samog starta. To je ono što može pružiti
nadu nama koji se protiv fašista borimo u
Mađarskoj.
20
godišnjica m21
maj 2010.
Izgradnja revolucionarne partije
u jeku krize kapitalizma
piše redakcija
N
AŠA SKROMNA revolucionarna
socijalistička organizacija Marks21
je 27. marta proslavila svoju drugu
godišnjicu.
Budući da sebe vidimo kao deo šireg
pokreta u zajedništvu sa kojim se borimo za
drugačiji i bolji svet, odlučili smo da se kroz
pregled našeg istorijata obratimo svima koji
su u proteklom periodu čitali naše novine,
pratili naš sajt, videli naš baner na nekom
protestu ili prosto, usled duboke i dugotrajne
krize našeg društva, pomislili da je pod hitno
potrebna mlada i avangardna leva opcija na
našoj političkoj sceni.
Reč je, dakle, o želji da nam se
oni koji nas čitaju pridruže u stvaranju
revolucionarne i autentično demokratske
alternative kapitalističkom ludilu.
Bitno je napomenuti da je akciono
jedinstvo na levici sastavni deo našeg
pristupa. Naši stariji članovi su školovani
u duhu svih zajedničkih i borbenih levih
inicijativa od petooktobarskih promena pa
sve do danas.
Direktna inspiracija svih tih inicijativa
bilo je tvrdo revolucionarno jezgro
međunarodnog
antikapitalističkog
i
antiratnog pokreta koji je na svetskoj sceni
eksplodirao tokom demonstracija protiv
Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu
1999. godine i dostigao svoj vrhunac 15.
februara 2003. godine kada je širom sveta po
prvi put organizovan dan masovnih protesta
protiv imperijalističkog napada na Irak.
Naša želja je od samog početka bila da
iskustva tog pokreta prilagodimo uslovima u
našoj zemlji, kako bismo obogatili tradiciju
otpora ratu i totalitarizmu iz devedesetih
godina na našim prostorima.
Tako su sastavni deo naše tradicije,
između ostalog, i Kampanja protiv
privatizacije, Progresivno univerzitetsko
društvo „Dositej Obradović“, Antifašistički
front, kampanja Ne(u)NATO i direktnodemokratski pokret solidarnosti Socijalni
front. Vrhunac tih aktivnosti i određena
prekretnica bio je studentski protest 2006/07
godine. Aktivisti Socijalnog fronta odigrali
su ključnu ulogu u prvoj od serije blokada
na Beogradskom Univerzitetu.
Taj studentski protest je aktivno
zahvatio par hiljada ljudi i dobio pasivnu
podršku desetine hiljada studentkinja i
studenata u Beogradu i širom zemlje.
Revolucionarna levica u Srbiji tada se po
prvi put našla u situaciji da ne preživljava
na račun pojedinačnih akcija ili protesta,
već da je usred jednog pokreta koji je sama
i inicirala.
Bilo je nužno, međutim, da će u tom
trenutku doći do značajnih razmimoilaženja
po pitanju budućeg pravca levice u Srbiji.
Svaka promena u uslovima rada nužno
označava kraj određenih mogućnosti i
koalicija i otvaranje novih mogućnosti i
potencijalnih regrupisanja.
Tako je i protest 2006/07 stvorio uslove
za nastanak novih grupa i koalicija. Na
sreću, to se desilo na taj način da je došlo
do kvalitativnog rasta revolucionarne levice
u Srbiji.
Sve većem broju mladih ljudi postajalo
je sve jasnije da sistem u kom su odrasli
ne funkcioniše baš tako lepo kako su
glasnogovornici
tržišnog
preobražaja
sistema nakon sloma autoritarnog režima
Slobodana Miloševića obećavali. Vrata su se
otvorila svima koji su pružali drugačiji put
od dominantnih kapitalističkih ideologija,
među kojima liberalizam i nacionalizam
svakako prednjače.
Marks21 se, dakle, rodio iz akcionog
jedinstva onih levičara koji su smatrali da je
radnička klasa još uvek jedini nosilac opšteg
interesa celokupnog društva, koji su videli da
su solidarnost i internacionalizam prirodne
alternative eksploataciji i konkurenciji.
Budući da radnice i radnici kolektivno
stvaraju sva dobra i usluge u privredi,
jedino od njih se može očekivati da će
moći da se kolektivno organizuju i postanu
bedem opozicije sistemu koji se zasniva na
takmičenju između pojedinaca, preduzeća i
država.
Sve ostale društvene grupe i klase koje
kapitalistički sistem marginalizuje ili tlači
imaju interes da se pridruže radničkoj klasi,
ali nemaju njen specifičan karakter – jer
sistem od njih ne zavisi. One su zato igrale
ulogu u savremenoj istoriji, ali nikada nisu
mogle da bez aktivnog učešća radništva
izvrše antikapitalističku revoluciju – koja je
cilj naše grupe.
Upravo zbog toga smo se i odlučili da
osnujemo sopstvenu organizaciju. Vodeći
se Marksovom idejom da je „oslobođenje
radničke klase čin same radničke klase“, mi
smo u samom procesu borbe primetili da se
u antikapitalističkom pokretu suočavamo i
sa drugim Marksovim zapažanjem: da su
„vladajuće ideje u društvu ideje vladajuće
klase“.
Prihvatanje činjenice da se ideje
vladajuće klase reprodukuju i u pokretu
učvrstilo nas je u zamisli da je neophodno
međusobno povezati njegove najsvesnije i
najborbenije elemente, kako bi sistematski
uticali
na
prevazilaženje
nasleđa
kapitalističkog poretka unutar pokreta.
Kolektivnom akcijom za socijalna i
građanska prava i širenjem socijalističkih
ideja, mi širimo pokret i spremamo ga za
preuzimanje vlasti. Mi, dakle, nismo tu
da preuzmemo vlast, već da pomognemo
pripremu radničke klase i svih njenih
saveznica za rušenje kapitalističke države i
organizovanje novog društvenog poretka na
osnovama neposredne demokratije i planske
ekonomije.
Sve to znači da mi od samog početka
ne gajimo nikakve iluzije o evro-atlantskim
integracijama
ili
okretanju
Rusiji.
Budući da smo najveću inspiraciju crpeli
direktno od revolucionarnih organizacija
i pokreta u Grčkoj, zaključili smo da
je naš internacionalizam drugačiji od
evro-atlantskog ili rusofilskog – naš
internacionalizam se gradi odozdo,
kroz povezivanje sa radničkim i antiimperijalističkim pokretima širom sveta.
Rušenje kapitalizma je proces koji
ne možemo da okončamo bez svetske
revolucije. Kapitalizam je globalan sistem i
njegovo uspešno svrgavanje može biti jedino
globalno. O tome svedoče sva dosadašnja
iskustva socijalističkih revolucija koje su
ostajale u izolaciji i koje su neminovno, na
ovaj ili onaj način, bivale ugušene. O tome
dodatno svedoči i moderna istorija ovih
prostora, od pokušaja izgradnje socijalizma
u jednoj zemlji nakon Drugog svetskog rata,
pa do šovinističkog divljanja i bratoubilačkih
ratova devedesetih.
Društveno uređenje u SFRJ je bilo
državno-kapitalističko, a ne socijalističko, i
ni sve pozitivne tekovine tog društva, poput
besplatnog obrazovanja i zdravstva, nisu
bile dovoljne da skinu ljagu sa levice nakon
užasnog perioda krize koji je otpočeo pred
raspad zemlje. Da stvar bude gora, ono što
se za vreme i nakon vladavine Miloševića
izdavalo za levicu čini najodvratniju
mešavinu
prostačkog
populizma
i
nacionalizma. Nije potrebno trošiti suvišne
reči na to zbog čega smo mogli jedino da
damo sve od sebe da se od takvih grupa i
ličnosti distanciramo.
Poistovećivanje socijalizma sa raznim
formama etatizma je u SFRJ, SRJ, SSSR,
Istočnoj Evropi, Kini. itd. radničkom
pokretu bilo decenijama obešeno kao
maj 2010.
21
kamen oko vrata, gušeći svaki pokušaj
istinske samoinicijative i samoorganizacije
radničke klase. Bilo je, dakle, potrebno
povezati se sa tradicijom koja se ovakvim
režimima dosledno protivila, sa pozicija
revolucionarnog socijalizma.
Zbog svega toga smo odlučili da se
pridružimo međunarodnoj revolucionarnoj
struji pod nazivom Internacionalna
socijalistička tendencija, koja se organizuje
širom sveta u više od trideset zemalja. Sami
tokovi u kapitalizmu su sve povezaniji,
tako da je i izrađivanje međunarodne
revolucionarne strategije sve više proces
koji se odvija na međunarodnom planu.
Na to pitanje još uvek nismo našli
adekvatan odgovor, iako neke smernice
jesmo razvili. Prvo, razvili smo skromnu,
ali u kontekstu poslednjih dvadeset godina
prilično široku i sistematičnu marksističku
analizu ekonomskih, političkih i ideoloških
prilika u Srbiji. Tako smo, preuzevši analize
najsavremenijih marksističkih autora u
svetu, proširili analizu ekonomske krize na
zemlje Istočne Evrope.
Krizu u Srbiji smo ocenili kao kolaps
rasta koji se zasnivao uglavnom na
potrošačkim i kreditnim balonima zavisnim
od međunarodnog finansijskog kapitala.
Shvatili smo da je dalje prolongiranje perioda
ideologiji.
Budući da su revolucionarne ideje
vodilja za revolucionarnu praksu, sve
to je moralo da se ispoljava na nivou
našeg delovanja. Za početak, Marks21
je prelomio da je već na organizacionom
planu bilo potrebno unaprediti metode rada
u poređenju sa našim prethodnicama na
levici, kako bismo uspostavili dijalog sa sve
širim slojevima koji su postajali otvoreni za
naše ideje.
Tako smo proizveli jedanaest redovnih
i dva specijalna izdanja novina: uspostavili
smo kontinuitet, kakav-takav, u odnosu na
publikaciju naših stavova. Tokom 2009.
Istovremeno, kapitalizam podrazumeva
i postojanje nacionalnih pojedinosti, budući
da nacionalna država još uvek oblikuje način
na koji se međunarodni tokovi odražavaju
unutar
nacionalnih
granica.
Svaka
internacionalna strategija nužno mora da
se taktički prilagođava svojim specifičnim
uslovima.
Konkretno, to je značilo da smo gotovo
od samog osnivanja organizacije morali da
se suočimo sa činjenicom da ceo svet prolazi
kroz najveću krizu kapitalizma od tridesetih
godina, ali da će se način na koji se ona
ispoljava razlikovati od zemlje do zemlje.
Mi smo u Srbiji morali da razvijemo
teoriju i praksu kako bismo mogli da se na
konkretan način orijentišemo od situacije
do situacije. Krenuli smo sa već donekle
utemeljenim iskustvom prethodne decenije,
sa bazom u omladini. Bilo nam je jasno da je
moguće izgraditi organizaciju koja bi imala
ulogu katalista za stvaranje šireg pokreta
protiv vlasti.
Ali kako tačno to uraditi u trenutku kada
ne postoji nikakva zdrava i šira organizacija
radničke klase bilo je otvoreno pitanje.
relativnog socijalnog mira koji je trajao
tokom decenije nakon pada Miloševićevog
režima stavljeno pod veliki znak pitanja.
Međutim, nismo se zadovoljili samo
time. Kriza nije samo ekonomska, već i
ideološka i politička pojava. Predvideli
smo dvojnu ideološku krizu liberalizma
i nacionalizma nakon finansijskog kraha
na Zapadu, odnosno otcepljenja Kosova i
hapšenja Radovana Karadžića.
Ta kriza na ideološkom planu se
prvenstveno ispoljava na političkom
planu, dubokom modifikacijom klasičnog
neoliberalnog modela, za šta je dobar primer
nedavna primorana ostavka guvernara
Narodne banke Srbije Radovana Jelašića,
odnosno podelom desničarske Srpske
radikalne stranke na desno-populističko
„naprednjačko“ krilo i šovinističko
„šešeljevsko“.
Međutim, budući da levičarske političke
opcije nema, za nas je najveće otvaranje na
ideološkom planu. Po prvi put u zadnjih
trideset godina postalo je moguće, makar na
mikro nivou, plasirati revolucionarnu levicu
kao alternativu liberalnoj i nacionalističkoj
organizovali smo mesečne tribine otvorene
široj javnosti.
Naposletku, unutar organizacije smo
uspostavili redovnost internih sastanaka,
prodaju novina na javnim mestima i
skupovima, a od nedavno i čitalačku
sekciju. Nakon nekoliko talasa mobilizacija
i demobilizacija pojačali smo se i brojčano
i obrazovno.
Sve smo to činili bez gubitka orijentacije
ka širem cilju pokretanja socijalnih i
političkih pitanja putem konkretnih akcija i
kampanja i u sklopu širokih koalicija.
Naša ekonomska analiza nam je
dozvolila da od proleća 2009. skromno, ali
uspešno, proširimo polje rada sa studentskog
na industrijski front. Napravili smo specijalni
broj našeg lista Solidarnost tokom „vrućeg
leta“ 2009. i specijalnu seriju letaka za javni
sektor početkom 2010. jer smo uspešno
predvideli da će kriza stisnuti radništvo prvo
u privatnom, a onda zbog pritiska MMF-a i
u javnom sektoru.
Na
političkom
planu,
prošlog
proleća smo, u sklopu međunarodne
mobilizacije protiv NATO-a povodom
22
šezdesetogodišnjice
te
organizacije,
organizovali kampanju kako bismo obavestili
javnost o internacionalnom karakteru borbe
protiv imperijalizma, nasuprot nacionalnom
koji je do sada kod nas bio dominantan i,
ujedno, veoma neuspešan.
Takođe, jesenas smo učestvovali i u
antifašističkoj mobilizaciji 9. novembra,
kako bismo suzbili trijumfalizam ekstremne
desnice nakon uloge koju je odigrala u
državnom zabranjivanju Povorke ponosa
septembra 2009.
Uz sve to, aktivno se zalažemo za
besplatno obrazovanje unutar raznih
mobilizacija studenata i srednjoškolaca
protiv tržišnih reformi obrazovnog sistema.
Naše drugarice i drugovi iz mlađih generacija
su vodeći borci za socijalna prava i kao takvi
su bili pozvani na međunarodni skup protiv
neoliberalnih bolonjskih reformi koji je na
proleće 2010. održan u Beču.
Naše aktivnosti su nekad bile manje,
a nekad više uspešne. Nekad su bile uske,
a nekad široke. Nekad bi nam dovodile
nove članove, a nekad širile uticaj levih
snaga. Nekad su suzbijale državnu represiju
ili fašistički huliganizam, a nekad tražile
bolje uslove na nekom radnom mestu ili u
obrazovnom sistemu. No, ono što nam se
uvek nametalo bile su dve stvari.
Prvo, svakom pojedincu je bilo jasno da
maj 2010.
mu članstvo u našoj organizaciji dozvoljava
da se razvije i kao aktivista i kao čovek.
Uprkos svom uloženom novcu i vremenu,
nikome nije bilo žao što se angažovao kod
nas, iako možda nije dugo ostao ili ostala.
Uzrok toga je to što su svi shvatili da je
članstvo u jednoj organizaciji uslov da svaki
član i svaka članica uvećaju svoj uticaj na
društvo.
Drugo, svakome je postalo jasno da
je jaz između naših mogućnosti i naših
zadataka još uvek ogroman. Nekima je to
bio preveliki izazov, ali činjenica da smo
sve veća i čvršća organizacija znači da je
većini jasno da su i mali koraci koje danas
pravimo uslov za velike poduhvate koji nam
predstoje.
Danas svakako postoji veliki broj ljudi
koji se zgražavaju nad činjenicom da bankari
i tajkuni i dalje profitiraju iako je većina
stanovništva na samom rubu egzistencije.
Sve više ljudi gleda ka Grčkoj, fascinirano
otporom koji tamošnje radnice i radnici
pružaju planovima njihove vladajuće klase
za izlazak iz dužničke krize, a koji se svode
na to da će najskuplju cenu platiti upravo oni
koji za ulazak u krizu nisu ni najmanje krivi,
kroz masovna otpuštanja i seču budžeta za
javni sektor.
Sada je vreme da se i u Srbiji stvori
pokret koji će i vlastima i opoziciji staviti do
znanja da je njihovo vreme isteklo i koji će
svojom borbenošću, poštenjem i razumom
inspirisati novu generaciju da svrgne
kapitalizam i uspostavi nov i pravedan
društveni poredak u ovom regionu.
Bežanje u sigurnu luku privatnog
života, ili u inostranstvo u potrazi za takvim
životom, više gotovo da nikome ne može
obezbediti spas. Vreme je za angažovanost
i borbu. Mnogi još gaje iluzije o tome
da mogu da dobiju posao za koji su se
školovali ili obučavali i koji će njima i
njihovim porodicama dozvoliti normalan
život, ili da će makar moći da se nakon
dugog i iscrpljujućeg radnog staža izbore
za zasluženo dostojanstvo. To u današnjoj
Srbiji nije realnost. Mi smo svesni da
je vreme iluzija prošlo i da će stvarnost
pritisnuti sve šire slojeve da se angažuju u
svoje ime i za svoja prava. Tako je bilo uvek
kroz istoriju.
Kakav će svet biti nakon krize
nemoguće je predvideti, a ljudima je dosta
praznih obećanja. Ipak, jedna stvar je jasna:
jedini pravi proroci su oni koji sami oblikuju
budućnost. Zato ni sada, kada obeležavamo
našu drugu godišnjicu i apelujemo na vas
da se angažujete i učlanite u Marks21, mi
ne obećavamo ništa – osim da se u našim
redovima borba protiv kapitalizma i za
drugačiji i bolji svet nastavlja.
Kako voditi sastanak?
Ovaj kratak članak proizlazi iz dugogodišjneg iskustva u aktivističkim krugovima Beograda – osmišljen je tako
da bude od koristi svakome ko pokušava da oformi neku grupu u cilju borbe za svoja socijalna i građanska
prava. Svako ko je pokušao da vodi sastanke po prvi put, suočio se sa sličnim problemima: kako da okupi grupu
ljudi na jednom mestu i na vreme, kako da na njih utiče tako da rade u konstruktivnoj atmosferi, kako da vreme
koristi efikasno i da donosi konkretne zaključke, šta da radi da bi se u praksi sproveli svi zaključci sastanka? To
svakako nije lako i ovo nije magičan lek za sve probleme, ali se nadamo da će jedan ovakav tekst biti od koristi.
Piše, Vladimir Unkovski-Korica 1.
Obavestite ciljanu javnost
nekoliko dana unapred – vreme, mesto,
tema sastanka.
2.
Uspostavite granice i budite
tačni – poranite, pripremite potreban
materijal, potrudite se da, od samog
početka, stvorite atmosferu u kojoj se
kašnjenje i sastančenje u nedogled neće
tolerisati.
3.
Uspostavite
legitimitet
predsedavajućeg, sklopite dnevni red i
objasnite pravila ponašanja. Glasanje je
dobar način da se uspostavi predsedavajući.
Uzimanje predloga od prisutnih je dobro
za sastavljanje dnevnog reda. Na samom
početku je bitno odrediti trajanje diskusije
o svakoj temi, na koji način se javlja za
reč, vremensko ograničenje obraćanja, da
li postoji pravo replike itd. Zato je važno
odrediti osobu koja će davati reč i voditi
računa o vremenu.
4.
Držite se pravila koja ste
postavili ili konsultujte kolektiv ako
primetite da nešto mora da se promeni
– na primer, ako smatrate da je potrebno
produžiti vreme za diskusiju, stavite taj
predlog na glasanje.
5.
Vodite zapisnik i prosledite ga
svim članovima grupe putem interneta –
ovo je bitno radi uspostavljanja kontinuiteta
grupe i sticanja poverenja svih prisutnih,
kao i informisanja onih koji nisu mogli da
prisustvuju. Trudite se da rezimirate posle
svake tačke dnevnog reda i da donosite
konkretne zaključke – bez jasnih putokaza
za aktivnost nema svrhe sastajati se.
6.
Predložite da se oforme radne
grupe kako bi se obavljali složeni zadaci i
spremali izveštaji za sastanak – to skraćuje
posao na sastancima šireg kolektiva i
omogućava kvalitetniju diskusiju.
7.
Tokom sastanka prikupite
kontakte svih prisutnih radi dalje saradnje
– e-mail adresa i telefon su najkorisniji –
da li cirkulacijom parčeta papira, tokom
pauze ili pri izlasku.
8.
Uključite što veći broj ljudi
u diskusiju – dajte pre reč onima koji se
nisu već javljali, nego onima koji se stalno
javljaju, ukažite priliku ljudima da se jave
čak i ako nisu dali eksplicitnu indikaciju
da žele da govore, budite pažljivi prema
ljudima i svesni njihovih godina, pola i sl.
9.
Stavite na glasanje predlog za
izbor osobe koja će podsećati učesnike/
ce na ispunjavanje zadataka koji su
dogovoreni na sastanku i jasno formulisani
u zapisniku.
10. Naredni sastanak otpočnite
izveštajima o aktivnostima koje ste u
periodu između dva sastanka izvršili – na
taj način se grade poverenje i odgovornost
kod svih članova kolektiva, kao i svest svih
o važnosti izvršavanja svih pojedinačnih
prethodno dogovorenih zadataka za rad
grupe kao celine.
maj 2010.
23
komentar
U Poljskoj ništa novo
Avionska nesreća u kojoj je poginuo sam vrh poljske države zaokupila je veliku pažnju javnosti. U Srbiji je čak
proglašen i dan žalosti. Kataržina Bielinska šalje nam svoja zapažanja sa lica mesta
K
AKVA SE politika, prikrivena
parolom „jedinstva u žalosti“, vodi
u Poljskoj posle tragične avionske
nesreće u kojoj su poginuli mnogi poljski
zvaničnici, uključujući predsednika Leha
Kačinskog?
Na prvi pogled se moglo činiti da je
ta situacija mogla izazvati neko kritično
stanje za postojeću političku konfiguraciju
i otvoriti vrata za nešto novo. Poginuli su
ne samo predsednik, nego i mnogi drugi
zvaničnici među kojima su bili, recimo, šef
Narodne banke, šef Kancelarije za državnu
bezbednost, glavni šef Vojnog štaba i glavne
vođe oružanih snaga. Kancelarija predsednika
je ostala skoro prazna. Poginuli su i mnogi
poslanici.
Međutim, paradoksno, ne samo da se
održao kontinuitet vlasti, već su se postojeće
stanje i vlast neoliberala još više učvrstili.
Naime, prema poljskom Ustavu, u slučaju
nestanka predsednika njegovu dužnost
preuzima predsednik Skupštine. U Skupštini
većinu ima neoliberalna stranka Civilna
platforma, koja je sada po tom osnovu na
vlasti. Predsednik Kačinski je bio vezan za
glavnu opozicijonu stranku Zakon i pravda
– desno od Platforme – tako da je postojala
kohabitacija.
Mada je poljski politički sistem
„parlamentarni“ i predsednik vrši mahom
reprezentativnu funkciju, on ima, na primer,
pravo veta. Kačinski je Platformi pravio
probleme, pokušavajući da u ime odbrane
socijalnih prava blokira neke od njenih
reformi.
Obe stranke su, u stvari, neoliberalne i
konzervativne. Međutim, Zakon i pravda
se trudi da se predstavlja kao neko ko
brani socijalna prava. Štaviše, tu partiju
podržava i sindikat Solidarnost. Faktički,
Leh Kačinski je stavio veto na, na primer,
zakon o komercijalizaciji bolnica, o dizanju
plata menadžerima u državnim preduzećima
i o posebnoj vrsti rane penzije – prema tom
zakonu je, ipak, to pravo zadržalo samo
250,000 od milion ljudi koji su ga ranije
imali, pošto je skupština odbila predsednički
veto.
Sada je, međutim, njegove dužnosti
preuzeo Bronislav Komorovski, koji je već
bio kandidat Platforme za predsedničke
izbore (po planu je trebalo da se održe u
oktobru). Zahvaljujući nesreći, neoliberali su
sada preuzeli sve. Dva meseca (predsednički
izbori će se održati u junu) neće biti nikakvog
faktora koji bi blokirao njihovu delatnost, a
njihov kandidat je već „postao“ predsednik –
barem na dva meseca.
S druge strane, Jaroslav Kačinski, brat
pokojnog predsednika i vođa stranke Zakon
i pravda, koji je uvek bio u prvom političkom
planu u odnosu na brata, vodi sopstvenu
političku igru koja je počela odmah posle
Lehove smrti.
Dok je Kačinski bio na putu za Smolensk
nazvali su ga Putin i Donald Tusk, predsednik
poljske vlade i vođa Platforme. Rekli su mu
da bez njega neće da idu na mesto katastrofe
i da će ga sačekati. Kačinski im je odgovorio
da idu bez njega, pošto će on doći sam sa
sveštenikom. Nije ni prišao šatoru za koji je
znao da se u njemu nalaze Tusk i Putin.
Opšte je poznato da su braća Kačinski
bila rusofobična. Ignorisanje Putina valjda
spada u to. Ovim činom se Jaroslav još više
distancirao od procesa poboljšanja poljskoruskih odnosa, što je jasan cilj ruske politike
u kontekstu ove nesreće i rado prihvaćen
od strane poljskih neoliberala. Kačinski je,
međutim, i dalje nameren da igra rusofobično
kolo. Ponašanje u Smolensku može se
posmatrati kao najava antiruske kampanje,
koju je desnica pokrenula nekoliko samo
dana kasnije.
Sledeći korak je bio izbor mesta sahrane.
U utorak je doneta odluka da se Leh Kačinski
sahrani u Krakovu, u katedrali u kraljevskom
dvorcu na Vavelu. Tamo su sahranjeni kraljevi
i nekoliko ličnosti, koje se, prema buržoaskoj
ideologiji, smatraju nacionalnim velikanima.
Od rođenih u XX veku tamo su
sahranjena samo dvojica – Juzef Pilsudski
i Vladislav Sikorski. Katolička crkva, koja
uvek podržava desnicu, omogućila je da
se Kačinski sahrani na Vavelu, a mediji su
preneli da je to bila odluka porodice.
Izgleda da je to ipak bilo isuviše
bezobrazno od strane Jaroslava. Digla se
buka oko toga, protestovao je i Andžej Vajda,
koji je u poslednje vreme snimio izrazito
buržoasko-nacionalistički film Katinj. Crkva
je apelovala da se „narod ne deli i da održi
jedinstvo“, pa su širom zemlje krenuli
protesti.
U Krakovu se odmah nakon odluke
ispred sedišta krakovskog nadbiskupa
okupilo nekoliko stotina ljudi – prema
nekim izveštajima i dve hiljiade. Ljudi su
protestvovali i u drugim gradovima.
Ti protesti nisu bili brojni, niti levo
inspirisani, ali su u nekom smislu izvršili
udarac i prekinuli atmosferu kolektivnih
emocija koja je otpočela u subotu i koju
Jaroslav pokušava da iskoristi kako god
može.
U Varšavi su ljudi danima išli ispred
predsedničke palate sa cvećem i palili sveće.
Skoro svaka grupa je imala nekoga ko je
poginuo u toj nesreći. Feministkinje su
plakale zbog smrti jedne socijaldemokratske
poslanice feministkinje, Izabele JarugeNovacke. Socijaldemokrate su izgubile
svog kandidata za predsednika Ježoga
Šmajđinskog i poslanicu Jolantu ŠimanekDereš. Šlezjani su bili u šoku zbog pogibije
regionalne aktivistkinje i novinarke Kristine
Bohenek. U toj atmosferi ovi protesti mnogo
znače.
Valja spomenuti da smrti Ane
Valentinovič,
legendarne
aktivistkinje
Solidarnosti, niko nije posvetio suviše pažnje.
Kada je u avgustu 1980. godine bila otpuštena
zbog opozicionih delatnosti, u njenu odbranu
je organizovan štrajk u brodogradilištu
u Gdansku koji je pokrenuo „karnaval
Solidarnosti“. Posle ’89, Valentinovič se
našla na radikalnoj desnici i sa tih pozicija je
napadala Leha Valensu, optužujući ga da je
agent tajne službe. To radikalno desničarenje
odvelo ju je u potpunu izolaciju, tako da su
mahom sve bivše kolege prekinule odnose
sa njom i Anžejom Gviazdom koji joj je u
takvoj delatnosti pravio društvo.
Inače, tužno je da ni posle njene smrti,
oni nisu uspeli da se prisete dobrih starih
vremena kada su svi zajedno delovali u ime
radničke klase, dok je Njujork Tajms objavio
članak u kom je upoređuje sa Rozom Parks,
simbolom borbe protiv rasne segregacije u
SAD.
U ovom trenutku teško je reći kome će
konačno ova katastrofa ići u političku korist:
neoliberalima ili radikalnoj desnici. Ipak,
borba će se voditi oko toga da li će Jaroslav
uspeti da iskoristi te kolektivne emocije, da
ih efektivno skrene u rusofobičnom pravcu
i tako napravi pravi nacionalistički talas na
kom bi mogao pobediti, ili će u suprotnom
pobediti neoliberali sa idejom prijateljskih
odnosa sa Rusijom.
Može se ponoviti i situacija koja se
desila za vreme poslednjih parlamentarnih
izbora 2007. godine, kad su ljudi glasali za
neoliberalnu stranku smatrajući je jedinom
branom protiv agresivnog šovinizma i
nacionalizma braće Kačinskih koji su baš pre
toga organizovali anti-ruski lov na veštice
pod firmom lustracije. Svaka levica, pa čak i
socijaldemokratija, će i sada, kao i onomad,
ostati na margini.
Uprkos tom neobičnom događaju, niti
je politička konfiguracija u Poljskoj doživela
šok niti se javila ikakva nada za alternativom
koja bi morala da se gradi na principima
međunarodnog socijalizma. Ukratko rečeno,
u Poljskoj ništa novo.
24
teorija
maj 2010.
Otuđenje je jedan od najčešće sretanih pojmova ne samo u filozofskim, političkim, psihološkim i sociološkim
delima, već i u književnosti, ali – na gotovo dnevnoj bazi – čak i u masovnim medijima. Ovo ne iznenađuje jer je
ovaj ili onaj vid otuđenja neizbežno iskustvo u životu svakog pojedinca u našem društvu. Piše, Ištvan Mesaroš
R
AZUMLJIVO JE da
iskustvo
otuđenja
sobom nosi negativne
konotacije, što ukazuje na
potrebu da se nešto uradi po tom
pitanju kako bi se prevazišao
njegov često žalosni uticaj. Puko
žaljenje na otuđenje, međutim,
čini se uzaludnim. Zašto je to
tako? Šta je naizgled svemoćni
agens „otuđenja“, sposoban da
negativno utiče na celokupno
čovečanstvo tokom dugog
istorijskog period i na koji način
ga možemo poslati u prošlost?
Jednostavno
rečeno,
otuđenje
čovečanstva
u
aktivnosti; (3) od svojih osobina
kao članova ljudske vrste; i (4)
jednih od drugih. On je snažno
podvukao da sve to nije delo
nekakvog „fatalizma prirode“ –
kako su strukturni antagonizmi
kapitalističkog
sistema,
karakteristično,
pogrešno
interpretirani – pa da sve može
da na miru ostane na svom
mestu. Naprotiv, u pitanju je sve
samo ne misteriozni proizvod
nečega što je konkretni oblik
društvenog i istorijskog razvoja
koji se može preokrenuti
svesnom
intervencijom
u
istorijskom procesu.
da iza njega stoji misteriozna
i nepobediva sila kojoj je
jedini cilj uništenje. Postoji li
očiglednija demonstracija moći
otuđenja od njegove sposobnosti
da uguši napore pozitivno
usmerene ljudske delatnosti?
Otuđenje pogađa sve sfere
ljudskih aktivnosti, od bazične
materijalne proizvodnje do
umetničkog stvaralaštva. Marks
nikako nije bio prvi mislilac
koji je istakao značaj otuđenja,
ali je ponudio njegovu radikalno
drugačiju
interpretaciju
upravo identifikujući duboko
ukorenjene
društvene
izvornom smislu termina znači
gubitak kontrole: ono svoje
otelovljenje ima u spoljnoj sili
koja se pojedincu suprotstavlja
kao neprijateljska i potencijalno
destruktivna sila, podmuklo
nadjačavajući njegove ciljeve
i želje, podvrgavajući ih
sopstvenim presudama.
Kada je Marks u svojim
Ekonomskim
i
filozofskim
spisima
1844.
analizirao
otuđenje, ukazao je na njegova
četiri osnovna aspekta: (1)
otuđenje ljudskih bića od prirode;
(2) od sopstvene proizvodne
Ovo je problem od najvećeg
praktičnog značaja. Da bi
smo ga stavili u odgovarajuću
perspektivu moramo podvući
da je danas direktno ugrožen
ništa manje do sam opstanak
čovečanstva i u vojnom i u
smislu uništavanja prirode. Ovo
je najekstremniji pojmljivi oblik
otuđenja nametnut ljudskim
bićima od strane njih samih.
I pored toga, tmurni razvoj
događaja koji nagoveštava
potencijalni
kraj
ljudske
civilizacije nastavlja da se,
naizgled neometano, odvija, kao
determinante otuđenja, čime je
ukazao i na to kako je moguće
prevazići ga.
Među
Marksovim
prethodnicima Hegel je bio
taj koji je konceptu otuđenja
pridavao najveći značaj. U
njegovoj viziji grandiozne
idealističke
spekulativne
sinteze, „eksternalizacija“ i
„objektifikacija“ su istovremeno
nužno
stvarale
otuđenje.
Konsekventno tome, Hegel
je mogao da ponudi samo
imaginarno
konceptualno
prevazilaženje
otuđenja,
ostavljajući netaknutim čak
i
najbolnije
manifestacije
„eksternalizacije-otuđenosti“
– kao na primer duboke
nejednakosti između društvenih
klasa, koje je i sam Hegel
uočavao – upravo onakvima
kakve one i jesu, uprkos
njihovom
spekulativnom
„prevazilaženju“ (Aufhebung) i
„pomirenju“.
Njegov čuveni slikoviti
primer ovog pretpostavljenog
pozitivnog „drugog otuđenja
otuđenja“ je religiozno iskustvo
siromaha. Njega Hegel opisuje
kao nekoga ko svoje stvarno i
bedno postojanje ostavlja iza
sebe onda kada ulazi u katedralu.
Na taj način, imaginarno
„otuđujući se od svog otuđenog
društvenog života“ on postaje
„jednak princu“ (er ist dem
Fürsten gleich). Sve dok,
zapravo, ne napusti katedralu
i vrati se natrag u ćumez koji
ga čeka u njegovom stvarnom
životu.
Marks je kao ključ za sve
oblike otuđenja identifikovao
otuđenje od rada, koje bi
trebalo i moglo biti otklonjeno
društvenom praksom. U istom
kontekstu on je napravio
važnu razliku između Lebensdusserung
(eksternalizacije
ili
manifestacije
života)
i
Lebensentdusserung
(otuđenja životne aktivnosti).
Predmeti koje ljudi stvaraju su
objektifikacija i eksternalizacija
ljudske proizvodne aktivnosti,
što odgovara manifestaciji života
tih individua. Nasuprot tome,
kapitalistička
eksproprijacija
i komodifikacija predmeta
proizvedenih ljudskim radom –
i radnikovim aktivnim učešćem
u tom procesu – je otuđivanje
životne aktivnosti.
OTUĐENJE
maj 2010.
Tokom procesa kapitalističkog
razvoja univerzalna prodajnost
morala je da prevlada. Svi
predmeti stvoreni ljudskim
radom morali su biti pretvoreni
u robu, uključujući čak i
najveličanstvenija umetnička
i književna dela. Istovremeno
je i sam živi rad morao da
postane stvar – roba koju je
moguće prodati – baš kao i bilo
šta drugo, kako bi mogao da
bude prodat na „tržištu rada“,
tako „redefinišući“ sve ljudske
odnose.
Shodno tome, „fetišizam
robe“ mogao je da potvrdi svoju
dominaciju u svim sferama
života, stvarajući ujedno privid
nepromenljivog
„prirodnog
poretka“.
I značenje nekih bitnih
koncepata
za
orijentaciju
društvenog života je kroz
ovaj praktičan prevrat i
„komodifikaciju“
ljudskih
odnosa moglo da u istom
duhu doživi sopstveni prevrat.
Ovaj proces se odvio u vidu
preokretanja postojećeg odnosa
između apsolutnih i relativnih
uslova društvene reprodukcije.
Proizvodna delatnost posreduje
između ljudskih bića – kao
zasebnog dela prirode – i prirode
u celini i ona je kao takva
apsolutni preduslov ljudskog
postojanja koji kapital sada
sve više potkopava i ugrožava
nemilosrdnim i otuđujućim
narušavanjem prirode.
Istovremeno,
tokom
istorijskog razvoja nastala (i,
naravno, tokom istorijskog
razvoja
prevazilaženju
sklona) posredovanja drugog
reda kapitalističkog sistema
– čiji su potporni stubovi:
kapitalistička
privatna
svojina,
tržišno-regulisana
razmena, strukturno nametnuta
hijerarhijska
društvena
podela rada (koju vladajuća
ideologija tendenciozno brka
sa neophodnošću tehničke/
tehnološke podele rada) i
moderna država – apsolutizuju
se i „ovekovečavaju“, uz
pogubne posledice po aktuelni
društveni i istorijski razvoj.
Ovaj
proces
stvarnog
otuđenja učvršćuje ekspanziju
kapitala
kao
sve-važni
regulativni princip društvene
reprodukcije kom sve drugo
mora da se podredi, bez obzira
na pogubnost posledica. Na
taj način se ljudske potrebe
potkopavaju manipulativnim
podređivanjem
imperativu
ekspanzije kapitala, lažno
poistovećenim sa bezuslovno
poželjnim „rastom“ kao takvim,
donoseći sa sobom proizvodnju
profitabilnih „veštačkih apetita“
i ujedno grubo odbijajući
zadovoljenje čak i elementarnih
potreba ogromne većine ljudi.
Hijerarhijsku
strukturnu
dominaciju,
otelovljenu
u
kapitalističkoj
privatnoj
svojini,
istovremeno
pod
pretnjom sile štiti moderna
država:
sveobuhvatna
politička komandna struktura
kapitalističkog
sistema.
Budući da je otuđenje jedan
stvarni društveni proces, samo
radikalna praktična alternativa –
u formi istinskog socijalističkog
preobražaja – može ponuditi
održivi protiv-otrov za njegov
dehumanizujući uticaj.
Mi dobro znamo da
je
reformistički
pokušaj
suprotstavljanja
društvenoj
nejednakosti i otuđenju kroz
„pravedniju
distribuciju“
sredstava
„progresivnim
oporezivanjem“ u potpunosti
propao u društvu sve većih
nejednakosti.
Mi
takođe
znamo da su svi takvi pokušaji
morali da propadnu zato
što je najosnovniji aspekt
distribucije u kapitalističkom
društvu
eksproprijacija
sredstava za proizvodnju od
strane male manjine, iz čega
sledi strukturom obezbeđena i
čuvana distribucija pojedinaca
u suprotstavljenim društvenim
klasama.
Drugi tip neuspeha, iako
mnogo plemenitijeg u nameri,
bilo je utopijsko zastupanje
suprotstavljanja
moći
„kapitalističke racionalnosti“
putem estetskog obrazovanja.
Svi različiti pokušaji koji su
išli u tom smeru morali su
se ispostaviti nemoćnim jer,
Marksovim rečima, „Brigom
opterećen čovek u nevolji nema
osećaj ni za najbolji komad;
trgovac mineralima vidi samo
komercijalnu vrednost ali ne
i lepotu jedinstvene prirode
minerala: on nema minerološki
smisao.“
Očigledno
je
da
obrazovanje, a ne samo estetsko
obrazovanje, vrši početnu
ulogu u borbi protiv otuđenja
– međutim, ne kao utopijska
alternativa
neophodnoj
radikalnoj društvenoj promeni,
već u tesnoj vezi s njom.
Jedino najradikalnija društvena
transformacija
može
da
čovečanstvo spasi od aktuelnih
uslova otuđenja.
25
Koliko je dece
imala Ledi Makbet?
Ili, biti student i radnik u Srbiji
piše sava jokić
S
EDIM DANAS na Trgu republike, tj. Kod
Konja. Pijem kafu. Ptice cvrkuću, ljudi prolaze,
neki trube na semaforu... Pušim cigaru i
čitam Fukoa… Pravi idilični prolećni dan! Tako
udubljenog u Fukoove govore sa Kolež de Fransa,
prekida me kolega sa fakulteta. Dugo se nismo videli.
Započinjemo razgovor. On je nešto u poslednje vreme
umoran. Radi i studira, tako da nema osećaj da živi…
Oseća se nekako „neispavano“...
Zanimljivo je to što je u poslednje vreme sve veći
broj naših kolega, studenata i studentkinja zapošljen.
Razlozi su raznovrsni… Razlog mog prijatelja, a
ujedno i moj, leži u tome da prošle godine nismo
uspeli da se upišemo na budžet, a novac odnekud
mora da se nabavi! Pošto ne želimo da budemo na
nečijoj grbači odlučili smo da mi budemo ti koji će taj
novac nabaviti.
Jednom prilikom prijateljica mi je objašnjavala
pojam diskursa. „Savo, zamisli ovakvu situaciju:
Aboridžini treba da pomognu kolonizatorima da ulove
kengura. Uče ih da vide tragove koji su njima vidljivi,
dok kolonizatorima nisu. I dok Aboridžini uporno
pokušavaju da im ukažu na tragove kengura, a ovi se
na njih ljute, misleći da ih Aboridžini ismevaju.“
Ove školske godine odlučio sam da se svojim
profesorima i profesorkama obratim sa molbom da
mi ne zameraju što ne mogu biti na svim njihovim
predavanjima zbog posla itd. Kod nekih sam nailazio
na podršku i razumevanje, kod drugih ne! Jedna
profesorka mi je valjda dobronamerno rekla da
nijedan student koji je uporedo radio i studirao nikada
nije završio fakultet i da ona još uvek nije čula za
drugačiji slučaj. Kod te iste profesorke sam izgubio
pravo na polaganje ispita. Kod drugih dobijam niže
ocene iz seminarskih radova i na testovima, jer ne
pohađam njihova predavanja redovno i ne obavljam
druge slične obaveze…
Bolonja donosi dosta problema, a onaj koji
meni naročito smeta je obavezno pohađanje nastave.
Ukoliko za određeni jednosemestralni kurs napravim
više od tri izostanka (za dvosemestralni kurs važi
duplo više), gubim pravo na polaganje tog kursa.
Pokušavam da izvodim vratolomije i čuda sa radnim
smenama, mučim svoje koleginice sa posla ne bih
li postigao da odradim sve svoje obaveze! Zaista
je nezgodno organizovati sopstveno vreme, sve
ukomponovati i stići svuda gde treba.
Svaki ispit na koje izgubim pravo polaganja je
korak dalje od mog cilja – da iduću godinu upišem
na budžet. Ja sam student i radnik, ali student na
prvom mestu! Neću reći da mi je teško jer želim da
budem optimista. Budim se svakog jutra u 6h. Idem
na fakultet ili posao (u zavisnosti od smene), a u stanu
sam oko 23h (ponekad u 22h). I tako svakog dana,
osim nedeljom – tad sam isključivo na poslu.
Zbog svega gore navedenog se često bunim
tražeći niže školarine i niži broj poena za upis u
narednu godinu na budžet. Verovatno ste me viđali na
studentskim protestima!
maj 2010.
26
kultura
FILM///Liban
piše dušan jovičić
U
ČEŠĆE U Prvom libanskom ratu
inspirisalo je Arija Folmana da snimi
potresni animirani dokumentarac
Valcer sa Baširom, koji je skrenuo pažnju
šire publike na savremeni izraelski film
pokupivši Zlatni globus 2008.
Novo ostvarenje Samuela Maoza, koji je
takođe bio regrutovan tokom rata u Libanu,
predstavlja najhrabriji i najiskreniji antiratni
film u poslednjih desetak godina.
Ironično, Liban, dobitnik Zlatnog lava
na prošlogodišnjoj smotri u Veneciji, skoro
da i ne govori o izraelsko-palestinskim
sukobima u ovoj zemlji. Liban predstavlja
univerzalnu kritiku bezimenog rata, priču
bezimenih regruta koji ginu ne znajući za
šta se bore.
Film prati posadu jednog izraelskog
tenka tokom prvog dana rata. Nakon što
se mladoj trojci pridruži glavni akter, novi
nišandžija, „Nosorog“ kreće na prvu misiju.
Nišandžija se ubrzo nađe pred ozbiljnim
iskušenjima, prvo odbija naređenje da uništi
automobil iz koga će zapucati Palestinci, a
zatim isprati naređenje da bez upozorenja
granatira civilni kamion. Epilog – jedan civil
je mrtav, a leš jednog izraelskog vojnika se
pridružuje posadi tenka kao podsetnik na
težinu moralne odgovornosti za orozom.
Poput glavnih likova, i publika je
nespremno bačena u rat, a dramatičnost s
početka opstaje tokom svih devedesetak
minuta, uprkos atipično maloj dozi sirove
akcije za jedan ratni film, što i ne treba da
čudi jer je Liban, na kraju krajeva, sasvim
neuobičajena ratna drama.
Zanimljivo je da, ne računajući prvi
i dva poslednja kadra, koji zajedno traju
manje od minuta, kamera tokom čitavog
filma ne napušta unutrašnjost tenka.
Ovakav pristup uspešno produbljuje
identifikaciju gledalaca sa filmom; publika
postaje jedan od tenkista, zatvorena
u klaustrofobično okruženje krupnim
kadrovima koji stavljaju akcenat na
psihološku devoluciju anonimnih likova,
dok su jedina veza sa užasima u nepoznatom
prostoru s druge strane gvozdenog oklopa,
nišanski periskop i radio.
Subjektivni kadrovi kroz sočivo
periskopa na veoma prirodan način seciraju
stvarnost, a frustracija koju pobuđuje
ograničenost u sagledavanju celovitosti
prostora dodatno pospešuje poistovećivanje
sa situacijom u kojoj se protagonisti nalaze.
Zvuk radio stanice savršeno se uklapa
sa ograničenošću vizuelnog postupka,
povećavajući dramatičnost i emotivnu
težinu situacije.
S druge strane, identifikacija sa samim
akterima je relativno plitka, što je nužna
posledica insistiranja na univerzalnosti
priče.
Akteri su individuirani samo nadimcima,
ulogama koje obavljaju u tenku i emotivnim
reakcijama na kompleksne situacije
neodvojive od bilo kog ratnog iskustva:
opipljiva životna opasnost, moralne dileme,
strah od nadređenog...
Patetične porodične ispovesti koje su
neizostavan kliše većine ratnih filmova
Maoz parodira suludom tragi-komičnom
pubertetskom anegdotom svog alterega, nišandžije Šmulika, utvrđujući
osnovni princip filma – univerzalnost kroz
anonimnost.
Ako bih morao da izdvojim jednu scenu
koja samostalno može da prenese suštinu
filma, to bi svakako bio poslednji kadar u
tenku.
U dugom krupnom dvoplanu vidimo
glavnog protagonistu kako pomaže
zarobljenom sirijskom vojniku da se
olakša u kanister za mokraću. Izražajna ali
suptilna gluma pospešuje gotovo erotičnu
intimnost apsurdne situacije, a trenutak
kada se borcima zaraćenih strana susretnu
pogledi predstavlja simbolično brisanje
granica i odbacivanje akcidentalnih etničkih
i političkih razlika koje ih postavljaju.
Kratak trenutak zbližavanja možemo
protumačiti kao ukazivanje na suštinske
sličnosti među pojedincima kao takvim,
nezavisno od zastave ili relikvije pod čijom
se senkom bore.
Veličina Libana ogleda se u potenciranju
ideje da sve ono što je zajedničko dvojici
pojedinaca obesmišljava rat koji ih čini
neprijateljima.
Međutim, autor filma je zanemario
„ali“ koje mora stajati na kraju prethodne
rečenice: Ali s obzirom na to da ih kao
pojedince zbližava zapravo pripadnost
istoj klasi, samo je borba za njene interese
opravdana i smislena.
maj 2010.
27
OKO 20,00 ljudi okupilo se pretposlednje nedelje aprila
na „narodnoj konferenciji o klimatskim promenama“ u
Kokočambi u Boliviji. Ovo je istorijski događaj. Lideri
najvećih svetskih sila odlučili su prošlog decembra tokom
razgovora u Kopenhagenu da neće učiniti ništa povodom
klimatskih promena.
Veliki broj boraca za očuvanje prirode je pobesneo.
Isti oni lideri koji su bili spremni da spasavaju banke sada
nisu bili spremni da spasu planetu.
Postojala je opasnost da bi klimatski pokret mogao da
se raspadne usled demoralisanosti.
Evo Morales, levičarski predsednik Bolivije, je,
međutim, sazvao globalnu konferenciju društvenih pokreta kako bi se nastavila borba protiv klimatskih promena.
Konferencija je otvoreno istupila protiv vlade SAD,
što se do sada nikada nije desilo. Pokretom za očuvanje
klime i životne sredine su do sada dominirali srednjoklasni belci iz bogatih zemalja.
Na ovoj konferenciji, međutim, većina ljudi došlo je
iz društvenih pokreta Latinske Amerike.
Tom B.K. Goldtut je Indijanac, aktivista
Domorodarčke envajermentalističke mreže.
„Potreban nam je masovan narodni edukativni pokret
koji će oduzeti moć od Ujedinjenih nacija i vlada i vratiti
je narodu,“ izjavio je za Socialist Worker.
„Napokon, oni gube pregovore koji se tiču naših
života.“
Klimatska konferencija u
Boliviji okupila 20,000
Prelazak
Novi ustupak vlasti kupcu
„Prosvete“
Centar otpora klimatskim promenama prelazi na
potlačene.
Mnoge civilne organizacije bile su isključene iz
razgovora u Kopenhagenu – uključujući Oksfam, Prijatelje Zemlje i Grinpis.
Ujedinjene nacije su se pribojavale da su NVOovi postali isuviše radikalni i da će protestvovati protiv
Obame.
Ovo je stvorilo bujicu kontroverzi unutar NVO-ova.
Mnogi od njihovih lidera hteli su da pristanu da igraju onako kako im se svira. Mnogi aktivisti nisu. Tako su Internacionalni prijatelji Zemlje ovde sa nama u Kočabambi.
Mnogi NVO-ovi su ipak preplašeni bilo kakvog
pokreta koji predvodi Morales, jer bi to moglo da izazove
SAD.
Međunarodni Sindikalni kongres poslao je cirkular svojim britanskim saradnicima u kom je, ljubaznim
tonom, pisalo: „Ne idite u Kočabambu”.
Neki delovi globalnog klimatskog pokreta su u defanzivi, što nas sve čini slabijima. Levica unutar ovog
pokreta je, međutim, u napadu – što nas sve jača.
Lora Hernandez i Raul Alban iz venecuele prisustvovali su konferenciji u Kočabambi.
„Mi smo revolucionarni kolektiv poznat kao Lubenica,“ rekli su nam.
„Globalne klimatske promene su posledica
kapitalističkog sistema. Mi podržavamo slogan Huga
Čaveza: ‘Ne menjajte klimu, menjajte sistem.’“
Imperijalizam
Aktivisti razumeju imperijalističko izrabljivanje Globalnog Juga, ali još uvek se premalo govori o nezaposlenosti, o ekonomskoj krizi, o zelenim poslovima ili radnicama
i radnicima.
To je uzbudljivo, daleko uzbudljivije od starih
Svetskih socijalnih foruma. I pored toga, neophodno je
da se radnici, sindikati i seljaci širom sveta bore zajedno.
Kako nedelja odmiče, očekujemo da će strast, bes i
nada rasti.
Hoćemo da u Kočabambi zapalimo vatru koju će ceo
svet videti, zato što cilj ove konferencije nije okupljanje
20,000 aktivista. Nas 20,000 ćemo otići kućama i organizovati stotine hiljada ljudi u borbu.
pišu suzi vajli i džonatan nil
AGENCIJA ZA privatizaciju je zaposlenima u IP „Prosveta“ 25.03
tekuće godine predala izveštaj
vanredne kontrole koju je na zahtev
Samostalnog i sindikata Nezavisnost, kao i udruženja manjiskih akcionara ovog preduzeća, sproveo
centar za kontrolu 02.02.2010. u
vezi provere poštovanja kupoprodajnog ugovora od strane vlasnika Dejana Pantovića.
Kontrolom je utvrđeno da vlasnik zaposlenima ni posle produženog
roka za ispunjenje obaveza kupoprodajnog ugovora nije isplatio poreze i doprinose na razliku zarade za
period jul-decembar 2008. godine,
poreze i doprinose na zarade za period januar–avgust 2009, naknade
za bolovanja za period januar–april
2009, otpremnine za penziju, otpremnine za tehnološki višak i naknade za ugovore o delu. Za ispunjenje ovih obaveza vlasnik je dobio
rok od 60 dana.
Fond za razvoj RS je Dejanu
Pantoviću odobrio pozajmicu za
izvršenje obaveza Socijalnog programa za koju je kupac garantovao
stavljajući pod hipoteku objekat u
ulici Cara Dušana 12 u Beogradu
koji je imovina IP „Prosveta“. Pošto
ovo predstavlja kršenje ugovora, jer
je pozajmicu obezbedio imovinom
Subjekta, Pantoviću je dat rok od 60
dana za brisanje hipoteke sa ovog
objekta.
Utvrđeno je takođe i kršenje
člana 8.4 Ugovora, kojim se Kupac
obavezuje da obezbedi održanje i
uvećanje poslovnog prihoda i nastavi sa izdavanjem svih strateških leksikografskih izdanja. Poslovni prihodi IP „Prosvete“ opali su za 63%
u odnosu na prihode ostvarene 2008.
godine! Zaliha srpsko-nemačkog i
nemačko-srpskog rečnika više nema,
niti su objavljena njihova nova izdanja. Imajući ovo u vidu Kupac je
na osnovu odluke od 19.03.2010.
opomenut da je dužan da obezbedi
kontinuitet obavljanja delatnosti.
Jasno je, dakle, da su vlasniku
načinjeni novi ustupci i da će do
isteka produženog roka proći čitavih
šest meseci od privatizacije „Prosvete“. Radnici i radnice ostaju u
štrajku do ispunjenja zahteva i pri
nastojanju da se ovaj katastrofani
kupoprodajni ugovor raskine i ovo
preduzeće preda na upravu Gradu
Beogradu. Podržimo „Prosvetu“!
KONTAKT
U periodu između dva broja, nove tekstove postavljaćemo na naš
veb sajt www.marks21.info.
Komentare, kritike i sugestije nam možete slati putem imejl adrese:
[email protected] ili pozivom na broj 064/079-36-21
Saopštenje povodom
evropske krize
Francuska Nova antikapitalistička partija (NPA) i britanska Socijalistička radnička partija (SWP) predložile su
svim antikapitalističkim organizacijama u Evropi potpisivanje zajedničkog saopštenja solidarnosti sa radnicama
i radnicima i omladinom u Grčkoj, koji se mobilišu protiv vladinih napada usled finansijskih operacija u vezi sa
grčkim dugom i zahtevima EU i MMF-a. Marks21 se pridružuje ovoj listi i pozivu na organizovanje zajedničkih
solidarnih inicijativa, u vidu javnih skupova i sastanaka. Za više detalja i kompletnu listu organizacija potpisnica
pratite naš veb sajt.
1. Svetska ekonomska kriza se
nastavlja. Ogromne sume novca uložene
su u finansijske sisteme – 14 biliona dolara
na spasavanje banaka i kompanija u SAD,
Britaniji i evrozoni, 1.4 biliona na nove
bankarske pozajmice u Kini – sve to u
pokušaju stabilizacije svetske ekonomije.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će ovi
napori biti dovoljni da dovedu do održivog
oporavka ekonomije. Rast naprednih
ekonomija je i dalje spor, a nezaposlenost
nastavlja da raste. Strahuje se da se stvara
novi finansijski balon čiji je centar ovog
puta Kina. Razvučeni karakter ove krize –
najveće nakon Velike depresije – odražava
svoje korene u samoj prirodi kapitalizma
kao sistema.
2. Nakon velikog talasa otpuštanja, u
Evropi se kriza sada usredsredila na javni
sektor i sistem socijalnog blagostanja.
Upravo ona finansijska tržišta koja su
se spasila sigurne propasti zahvaljujući
državnoj pomoći sada se dižu na oružje
zbog porasta zaduženosti vlada, do kojeg je
došlo upravo kako bi se ta tržišta spasila – i
zahtevaju tešku seču javne potrošnje. Ove
mere su pokušaj cele klase da cenu krize
prebaci sa onih koju su je izazvali – pre
svega sa banaka – na radnice i radnike i to
ne samo one zaposlene u javnom sektoru,
već i sve one koji se koriste uslugama
koje taj sektor pruža. Zahtevanje strogoće
i „reforme“ javnog sektora su najjasniji
znak da neoliberalizam, uprkos tome
što ga je kriza na intelektualnom nivou
diskreditovala, nastavlja da dominira u
diktiranju politike.
3. Grčka je trenutno u centru svih
zbivanja. Ona je jedna od nekoliko
evropskih ekonomija koje su naročito
ranjive, delom zbog dugova koji su se tokom
ekonomskog buma nagomilavali, delom
zbog toga što im je teško da se nadmeću
sa Nemačkom, gigantom evrozone. Pod
pritiskom finansijskih tržišta, Evropske
komisije i nemačke vlade, vlada Jorgosa
Papandreua je pogazila predizborna
obećanja i najavila seču u visini od četiri
odsto nacionalnog dohotka.
4. Na svu sreću, Grčka ima
veličanstvenu istoriju socijalnog otpora,
koja se proteže sve do 70-tih godina.
Nadovezujući se na pobunu omladine iz
decembra 2008, grčki radnički pokret je
na vladine pakete mera odgovorio talasom
štrajkova i demonstracija.
Takođe, pozdravljamo i primer
referenduma sprovedenog na Islandu, gde
je narod odbio vraćanje dugova koje su im
banke nametnule.
5. Grčkim radnicama i radnicima
je potrebna solidarnost socijalista,
sindikalaca i antikapitalista iz celog sveta.
Grčka je samo prva evropska zemlja koja
se našla na meti finansijskih tržišta, ali ona
u vidu imaju i mnoge druge – na prvom
mestu Španiju i Portugal.
6. Potreban nam je program mera koje
mogu da podignu ekonomiju iz krize, ali na
takvim osnovama koje će za prioritet imati
ljudske potrebe umesto profita i stavljanje
tržišta pod demokratsku kontrolu. Moramo
se zalagati za antikapitalistički odgovor:
Naš zivot, naše zdravlje, naša radna mesta
– ispred profita.
• Sva smanjenja domaće javne
potrošnje da se zaustave ili preokrenu:
stop penzionoj „reformi“; zdravstvo i
obrazovanje nisu na prodaju;
• Zagarantovano pravo na rad i
program javnih investicija u zelene poslove
– javni prevoz, industrije obnovljivih
izvora energije i adaptacija privatnih i
javnih zgrada radi smanjenja emisija
ugljen-dioksida;
• Za stvaranje jedinstvenog javnog
bankarskog i finansijskog sistema, pod
javnom i narodnom kontrolom!
• Bez diskriminacije imigranata i
izbeglica: legalizovati ih!
• Ne potrošnji u vojne svrhe: Za
povlačenje zapadnih trupa iz Iraka i
Avganistana, drastično smanjenje vojnih
budžeta i raspuštanje NATO pakta!
7. Odlučili smo da organizujemo
aktivnosti evropske solidarnosti protiv
seče javnog sektora i kapitalističkih
napada. Pobeda grčkih radnica i radnika
ojačaće otpor seči u drugim zemljama.
Download

Maj 2010.