НОВА ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И
ЗАПАДА (05)
ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ У ХРВАТСКОЈ – ПОТИСКИВАЊЕ СРБА ПРЕМА
БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ. НАТО БЕЗ МАСКЕ У ОСВАЈАЊУ „СИВЕ
ЗОНЕ”. ЗА КОГА ЋЕ „СИВА ЗОНА” ИЗ ПЕРИОДА „ХЛАДНОГ РАТА”
ПОСТАТИ „ЗОНА СУМРАКА”?
СВЕТОЗАР РАДИШИЋ
Када су Срби између 1389. и 1690. године у 7 наврата (1389, 1433, 1439, 1459,
1481, 1538. и 1686/87.) протеривани са својих вековних огњишта, у правцу Сентандреје и
Војне крајине, готово нико није могао да наслути да ће њихови потомци доживети готово
идентичну одисеју враћајући се према полазиштима. Да апсурд буде већи, иза нове српске
епопеје „потискивања у семе”, и овог пута уз геноцидну претњу, стоји неиживљена сила
која за време велике сеобе Србља није ни постојала. Бринући се за опстанак Срба садашњу
трагедију свог народа предвидео је Јован Дучић када је средином јула 1941. године у
Лисабону писао да је у Европи прави пакао, и да верује да ће за дуго време „све ићи још
горе и ужасније”.
Наравно, простор који су насељавали и поседовали више векова Срби нису сами
изгубили. Иако је мрежа око Срба исплитана такође вековима, посебно од стране Ватикана
и германске школе, са Хрватима у главној улози, преко крађе српског језика (да би
присвојили дубровачку штокавску литературну баштину и ускочки циклус, припремајући
се за пресудну битку са Србима, које су мрзели од искона, тек је пад берлинског зида
означио почетак коначног обрачуна. Територија претходне Југославије, која је била у тзв.
сивој зони у време „хладног рата”, више није неутрална - она сада припада Западу. За
истину да је југословенско тло престало да буде тампон између Истока и Запада, не треба
кривити Србе, већ поражене: бивши СССР и Варшавски уговор.
Сједињене Америчке Државе и Немачка поделиле су подручје Балкана на зоне о
којима су у својим југословенским мисијама говорили Шон Џервази, Јан Оберг, Јохан
Галтунг и други миротворци. С обзиром на циљеве наведених великих сила, методе и
модалитете њиховог остварења и вековни однос Запада према српском народу, природно је
што су се Американци и Немци, у остваривању својих интереса, ослонили на Хрвате и
муслимане. Пошто се ради о светски значајном геостратешком подручју може се рећи да је
2
на прилично умерен начин саопштено да „Запад не жели да види Србе западно од Дрине и
северно од Дунава и Саве”.
ГРАНИЦА ЗАПАДНОГ СНА
О граници између Истока и Запада која се, према тврдњама истраживача мира и
експерата за залечивање конфликата, сада успоставља преко простора претходне
Југославије, знали су и наши преци Јаша Томић, Милош Црњански, Сима Ликин Лазић,
Јован Дучић, Јован Стерија Поповић, Иво Андрић и други. На жалост, њихова дела о
границама и српско-хрватском проблему нису довољно изучавана у претходној
Југославији. Јован Дучић је у вези са границама забележио:
„... За ово је требало да послужи и теза о 'линији Замун - Котор', као граница
Истока и Запада. Све што је источно од те линије, припада сфери балканских Словена, а
све што је западно, припада хабсбуршким Словенима. Та идеја коју заступају Хрвати, није
хрватског порекла, макар што је они, по свом обичају, протурају као своју. Не само да је
ово стара теза аустријска, него чак и византијска, управо римска, из времена поделе
Царства на источно и западно”. Наравно, Туђман ни овога пута није оригиналан, као што
то нису били ни Анте Старчевић, Стјепан Радић и Анте Павелић.
Циљ Запада да се Срби потисну преко Дрине обелодањен је на разне начине: у
наговештајима, пропагандним материјалима и претњама. Наравно, остварење циља је увек
више – мање проблематично. Често се сведе на пусте жеље. Занимљива је процена чувеног
америчког аналитичара Мајкла Роскина у студији „Трећи балкански рат и његов исход”,
сачињеној на Унивезитету Пенсилванија у августу 1994. године: „Трећи балкански рат ће
се завршити само онда када српска моћ постане недовољна за очување територија које сада
Срби држе, тј. када буде оружјем одбачена”... „Срби ће озбиљно размотрити проблем мира
само када схвате да им је територија превелика, да је српска економија пропала, да млади
људи беже од регрутације и да се истовремено Србија суочава са више непријатеља
(Хрвати, муслимани, Албанци...)”.
ПОКЛОПЉЕНИ ИНТЕРЕСИ
На блиским и компатибилним интересима сусрели су се с једне стране САД и
Немачка, са својим економским сателитима и међународним механизмима за стварање
новог светског поретка (Уједињене нације, Европска унија, ОЕБС и сл.), затим Турска,
Хрватска и муслимани са исламским земљама, а с друге стране Срби и руска трапава
3
комбинација Думе и владајуће наднационалне администрације, који су успели да створе
илузију о скорој и неизбежној источној православној помоћи и српску лажну наду.
Хрватска сазнања о поклапању њихових интереса и циљева са интересима и циљевима
Запада једина су и реална потпора испољене хрватске сигурности и подстрек за фанатично
стварање обећане и вековима жељене државе.
Може се заборавити да су Срби дежурни кривци и да им се (само на речима)
придружују искључиво смењени генерали, али је немогуће заборавити понашање
најзначајнијих дипломата које покушавају да својом (не)пристрасношћу успоставе мир. У
том смислу требало би да су довољно репрезентативни следећи примери. Прво, када су
Хрвати првом агресијом погазили Венсов план лорд Дејвид Овен је изјавио да разуме
одлуку Туђмана да освоји “свој” Масленички мост, иако је неколико месеци касније
доказао да зна о чијој је територији реч. Истовремено, опоменуо је председника СРЈ
Добрицу Ћосића да он нема ништа са територијом Српске Крајине. Друго, крајем априла
1994. генерал Мајкл Роуз се јавно пожалио рекавши: “муслимани су мислили да ћемо ми
да водимо рат за њих” и тако јасно рекао кога подржавају “плави шлемови”. Треће, Клаус
Кинкел, човек који је одиграо једну од кључних улога у разбијању СФРЈ, 08. августа 1995,
у време када је поновљен напад хрватске авијације на избеглиуце, код места Сводна
западно од Приједора, исказао је непревазиђиво лицемерје изјавивши да је хрватска
офанзива отворила нове могућности за мир.
О савезништву и реализацији подударних интереса веома речито казује и
душебрижнички готово мајчински савет Хрватима (који тренутно на Балкану успевају што
Немци нису успели), упућен од актуелног немачког министра иностраних послова: “Треба
заштитити избеглице – од данашњег понашања Хрватске зависиће и будућа слика у свету
о тој држави и то морате да знате”. Занимљиво је да је Џозеф Крузел, један од погинулих
америчких преговарача, Шаћирбејов рођак. Наследник преминулог Роберта Фрејжера,
Робертс Овен, имао је кључну улогу у стварању хрватско – муслиманске федерације.
Индикативна, са аспекта тима који тренутно одлучује о миру на просторима претходне
Југославије, је и изјава Ричарда Холбрука, једног од кључних америчких преговарача, који
је рекао да “САД никада нису хтеле да разговарају о окончању санкција него о њиховој
суспензији, с истовременим одржавањем санкционог режима који би се поново применио
ако затреба”. На основу претходног, није чудно што је на беџу једног од кључних
пратилаца команданта Унпрофора исписано далматинско презиме.
Поклапање интереса огледа се и у тежњи да се смањи број Срба на подручјима
која “припадају Западу”. Хрватски социолог и политичар др Стипе Шувар недавно је
4
прокоментарисао да у време стварања прве Југославије петина становника у Хрватској
била је српске националности: “То што сад Срба има тако мало треба 'захвалити' политици
Анте Павелића (којег сада славе у Хрватској) у НДХ и политици Фрање Туђмана данас”.
Према изјави Владимира Павићевића, шефа мисије СРЈ у Женеви, од 400.000 Срба који су
живели у Хрватској изван Крајине у фебруару 1993. године остало је још свега седамдесет
хиљада.
Наравно, тежње да се са тог простора уклоне Срби пренесена је из дубоке
прошлости. У књизи “Спорна питања Краљевине Југославије” забележено је: “До освита
XIX-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља: и у том ЏИЏ
веку политика хрватска кретала се само у оквиру аустријанства и католичке пропаганде са
крупним заверама против православних крајева”. Јасно је да управо ту чињеницу користи
Запад за успостављање нове границе. Један од најбоље упућених америчких дипломата
Питер Голбрајт једноставно је протумачио најновији егзодус Срба, који очигледно
доживљава само као неминовну сеобу: Хрватска војска кренула је пуном снагом на
Крајину баш кад је било јасно да Срби пристају на мирну реинтеграцију. О несрећи
српског народа изјаснио се крајем августа 1995. године и Др Радош Смиљковић,
југословенски амбасадор у Бугарској: “Агресија Туђманове Хрватске и нови геноцид над
народом Крајине догодили су се зато што су у питању Срби и православци”. И, наравно, не
само зато.
ПОТИСКИВАЊЕ СРБА
Очигледно је да Запад, уз помоћ Хрватске, потискује Србе према “београдском
пашалуку”. Највеће ефекте постигли су намерно нереално скројеним плановима
рачунајући да Срби не могу да их прихвате, јер су губили територију за “зеленим столом”.
Огромне ефекте постигли су преко санкција, узрокујући поделе по принципу “завади па
владај”.
У оквиру реализације тзв. операције изван ратног стања Срби су од почетка
ратних дејстава потискивани према Истоку. Вероватна психотронска дејства, за
уништавање, потискивање или контролу воље људи, створила су услове за наведене
резултате анализа какве се израђују у Пенсилванији. Може се рећи да је стање у Републици
Српској Крајини последица, пре свега, дезорганизованости и дезоријентисаности државне
структуре као ефеката примењених мера из арсенала неокортичког рата. Против Срба
предузете су бројне мере, вероватно договорене на самиту Савета безбедности 1. фебруара
1992, када су усвојена нова правила која омогућавају освајање српских територија и
5
наношење губитака српској војсци и цивилима. Уведене су економске и друге санкције
против СРЈ; постављани међународни посматрачи на границу Босне и Србије; запоседнуте
енклаве („заштићене зоне”) трупама Унпрофор-а; стављено тешко наоружање Срба под
контролу УН. Снаге Унпрофора су својим присуством обезбедиле балансирање војне моћи
и стварању снага које могу да потисну Србе. Истовремено, блокирали су маневар српских
снага и ометали евентуално снабдевање. Претње војним интервенцијама и дозирана
бомбардовања учинили су да Срби не заузму ниједан простор који им не припада, да се
паралише систем јављања и обавештавања и окрњи војна моћ српске војске. Наравно,
предвиђени ефекти су “утеривање страха” и “сламање воље” код војника и становништва.
Још увек актуелна претња укидањем ембарга на увоз оружја за муслимане може се
остварити уколико баланс снага буде поремећен на штету америчко – немачких
штићеника. Наоружавање, иначе, није ни прекидано од 1990. године. Сједињене Америчке
Државе и Турска нашле су начина да обучавају хрватске и муслиманске официре.
Сателитски подаци, затим подаци из Авакса, информационих центара, обавештајних
служби и уграђених гарнитура у српске редове обезбедили су довољно услова за
постизање информативне надмоћи. Хрватско – муслиманска федерација, као америчка
мутантна творевина, већ је оправдала постојање, јер је уз турско старо кумство потпомогла
пад Републике Српске Крајине. Снаге за брзе интервенције треба да обезбеде агресивнија
дејства и одмазде након инсценација којима ће се одређивати кривци (Срби). Ретки су
људи који нису схватили да су хуманитарне операције “падобран”, “морска стража” и
“забрањен лет” имали превасходно војни циљ – да одузму моћ Србима и обезбеде
сваковрсну, а пре свега информацијску, премоћ Хрватима и муслиманима.
Када Хрвати нападну Србе, без обзира где се то догоди, понавља се готово
идентичан сценарио: Американци, који отворено подржавају муслимане и Хрвате, запрете
Србима уместо Хрватима, а лошим инсценирањима покушавају да обезбеде услове за даље
претње; Немци опомињу Хрвате условљавајући, по ко зна који пут, њихово повлачење
економским мерама; руска администрација успева, незаинтересовано, да се изнова
изненади “нетактичношћу” Хрвата; затечени батаљони Унпрофора (сада УНЦРО-а)
синхронизовао се склањају са правца напада сарађујући са снагама агресора итд. Да апсурд
буде већи догађа се да Хрвати изгрде своје заштитнике за недовољну подршку у односу на
очекивану. Све се циклично завршава “прозивком” Хрвата и осудом Срба, а тако су
обезбеђени услови за постепено откидање делова српске територије и њихово припајање
хрватским – уз благослов Запада. За то су довољна само два, од признавања бивших
република СФРЈ, створена услова: 1) Срби не смеју да нападну ниједан део било чије
6
територије, јер ће их напасти НАТО – на тај начин је омогућено непрекидно
прегруписавање хрватских снага и стварање премоћи на изабраном правцу напада и
извесан успех; и 2) признавањем Титових административних граница обезбеђен је
легалитет агресије на било који српски простор, јер су они признањем Хрватске постали
формално-правно хрватски. Уколико се ништа битно не промени у међународним
односима веома су мали изгледи да Срби задрже свој етнички простор и да касније не буду
асимилисани.
Хрватске снаге су преорганизоване и ојачане, са пресудном подршком НАТО
механизма, који је српске снаге подвео под режим пуне изолације и интегралне контроле.
Наравно, Хрватима због ограничења наметнутих Србима, који нису имали адекватно
“залеђе”, није ни потребно да имају посебну војну доктрину. Међутим, освајачке амбиције
учиниле су да хрватски војни врх створи свој први војни доктринарни концепт. Најбоље га
је представио Тихомир Блашкић, начелник главног стожера Хрватског вијећа одбране.
Наиме, хвалећи се после полугодишњих успеха у рату у Босни рекао је, средином јуна
1995. године, да у ХВО већ дуже од године дана важи филозофија руковођења и
командовања према принципу “мање је важно – шта се ваља иза брда, а много важније –
ко се иза брда ваља”. Додао је: “Територија се ослобађа с брда на брдо и то једноставним
решењима - изводивом тактиком силовитих наступа”. Од формирања прве војне формације
из Хрватске су стизале информације о веома одговорној војсци, вежбама, обуци и
дисциплини.
КОРАЦИ КА РУБ(ИКОН)У
Од четвртог октобра 1990, када су Хрватска и Словенија поднеле свој
“Конфедерални модел међу југословенским државама”, преко хрватског Устава према
којем су Срби постали мањина, до поступака признавања сецесионистичких република и
стварања садашњег организованог хаоса зачетог 6/7. априла 1992. године, прошло је готово
пет година. После отвореног учешћа у рату оружаних снага САД (авијације), уплитања
Немачке и Турске и новог геноцидног егзодуса српског народа поставља се основно
питање: где ће бити нова граница између Истока и Запада?
По свему судећи, амерички експеримент “операције изван ратног стања”
обезбеђује остварење и такве врсте циљева према којима се народи могу потискивати у
нове границе и формирати “банана државе” погодне за лаку контролу. Примењена
америчка војна доктрина по концепту “пројекције силе” потврдила је ефикасност принципа
на којима се заснива стварање хаоса и претходна дезорганизацију државе и оружаних снага
7
војног ривала. Пошто њихова прагматична политика поштује могуће, и непрестано
процењује цену ангажовања сопствених снага, није тешко предвидети докле ће, барем у
догледно време, потискивати источну границу своје империје. Пошто је циљ Запада био да
се успостави граница на Дрини а у Босни и Херцеговини има још увек много војно добро
организованих Срба готово је извесно да Американци неће плаћати цену потребну да се
сви Срби потисну преко Дрине. Од Срба у Босни највише зависи колики ће део територије
задржати у свом поседу, а да ли ће је поседовати не би требало да буде спорно. Један од
циљева креатора најновијег “новог светског поретка” је да створи услове за владавину из
једног центра. Није чудно што се, упркос наднационалном принципу, дозвољава етничко
чишћење, јер се тако стварају компактна подручја која умањују услове за тензије и стална
жаришта. Српско-хрватски однос је, према анализама на Западу, изнесеним у говору
Бжежинског у Упсали још 1978. године, у претходним Југославијама водио ка рату, јер је
паралисао и довео до колапса економски систем.
Што се тиче Источне Славоније интереси и циљеви Запада и Хрватске разилазе се
тек у висини административне границе Србије и Хрватске. Вероватно ће подршка Запада, у
садашњем облику и обиму, да траје све до Дунава. Јер, подршка административних (тзв.
Титових) граница претворена је у основни принцип признавања нових држава на
просторима претходне Југославије и вероватно ће тако и бити и даље. Разлог за непрелазак
Рубикона (Дунава) неће бити умањене амбиције Запада, већ до сада ненарушена подела
интересних зона између великих сила. Пут ка Земуну угрозио би сигурност великих сила
на Истоку. Пад Републике Српске Крајине променио је и однос према косовском
проблему, чије решавање ће, вероватно, остати трајно у српској надлежности. На Западу су
се дипломате, од париског сусрета председника Србије и Француске, припремале и за
такву солуцију. Показатељ могу бити изјаве: Алојза Мока (5. јули 93): Косово је српска
провинција; Дагласа Хога (24. јануар 94): Косово је део Србије и Мајка Макарија (25. март
94): Косово је део суверене Србије. Све је то стога што је изгубио смисао и више не
постоји, барем за сада, захтев Запада да се проблем Косова треба решити по моделу по
којем се решава проблем аутономије Срба у Републици Српској Крајини. С друге стране,
ваљало би да српски народ има нешто од тога што је у последње четири године у Београду
угошћавао: Константина Мицотакиса, Дагласа Херда, Алена Жипеа, Андреја Козирева,
Александра Зотова, Реџиналда Бартоломеа, Виталија Чуркина, Дејвида Овена, Торвалда
Столтенберга, Карла Билта, Јасуши Акашија и друге дипломате. Занимљиво је и веома
индикативно, да дипломате из прве и друге америчке и свих немачких гарнитура, које у
ствари воде рат, нису непосредно контактирале са Београдом, иако “теже миру”. Наравно,
8
о граници одлучује и решеност Срба да бране матичну територију. Вероватни знак за крај
рата, и коначно успостављање границе између Истока и Запада, биће тренутак размене
територије Горажда (града на чувеној Зетри) за неку територију у централном делу Босне.
Најновија сеоба Србља требало би да буде њихова завршна лекција за бољу будућност –
без заблуда.
Download

„Ревија 92” бр. 154, 8. септембар 1995, стр. 6