Priznati genije nepriznate knji`evnosti
Prepričavao sam Dušanu Radoviću šta mi je pričao
Miodrag Bulatović. Svojevremeio je u svoju samačku sobicu primio na konak jednog kolegu, tadašnjeg beskućnika. U toku noći probudio ga je propinjanjem i mumlanjem
kao u bolesnom snu. Posumnjao je da je podstanar kroz
jastuk namirisao skrivene mušmule koje je držao u vreći
iza uzglavlja. Ali nije hteo ništa da tvrdi dok ne proveri.
Naredne noći, u gluvo doba, sve se ponovilo. Nečujno je
pomerao ruku po zidu i kad je u mraku napipao prekidač
— naglo ga okrenuo. Na svetlu se imalo šta videti: kolega
se već gušio i krkljao. Razjapljene čeljusti mu behu pune
mušmula i perja.
Onako kako mi je i prenet, kraj zgode sam manje pričao a više izgestikulirao — idući rukom po vazduhu i naglo
okrećući zamišljeni prekidač.
„Seljače”, upitao me Radović, „zašto bi okretao i zavrtao prekidač. Što ga ne bi samo pipnuo?”
I zaista u mojoj glavi bio se još uvek zadržao onaj starinski prekidač koji se zavrće, a ko zna kad je izbačen iz
upotrebe, dok je u Radovićevoj svesti i jeziku bio najnoviji
model.
Čitalac je već razumeo zašto sam prepričavao anegdotu u kojoj je ulogu Bulatovićevih mušmula iznenada preuzeo Radovićev prekidač. I da uopšte nije reč ni o prekidaču
ni o mušmulama, nego o jednom načinu mišljenja i dečijoj
odanosti tehničkim izumima i modernim medijima koje je
Dušan Radović više uvažio, dublje razumeo i srećnije iskoristio nego i jedan naš pisac.
Ili je možda najređim darom samo hranio jednu glupost.
Pisao je priče i pesme, najave i odjave, songove i skečeve, kuvarice i slikovnice, aforizme i reklame, sinopsise za
9
filmove i proslave, parole za akciju gradske čistoće i tekstove za matičare. Ali se čini da to nisu bili oblici ispoljavanja njegovog raskošnog dara nego jelovnik medija čija je
nezasita usta valjalo hraniti svakog dana. Mediji su, a ne
pesnik, obesvetili pesnički čin a pesnik je njihovu prinudu proglasio potrebom svoje prirode. Ono što se nekada
zvalo šćerdavanje dara nazvano je profesionalizmom, ispečenim zanatom, ohološću majstora, službom svome narodu, radom da hleb. Istina, niko pre njega nije bio lucidniji
po porudžbini, duhovitiji na određenu temu, nadahnutiji
u označeno vreme, dosetljiviji na dati znak, raspevaniji u
gotovom kalupu, dublji na plićem mestu.
Kad bismo se zagledali ko je bio filozof i šta je sve smatrano filozofijom i ozbiljnom književnošću a šta dečijom
poezijom, lakše bismo razumeli zašto je Dušan Radović
izabrao da bude pisac za decu.
Niko nije manje ličio na dete a više imao dušu deteta.
Od prevelike osećajnosti i plemenitosti branio se humorom. Nije verovao da se u našem veku, posle svega, može
pisati ozbiljno. Ovaj Zmaj posle Zmaja podigao je značaj
poezije za decu i postao priznati genije jedne nepriznate
književnosti. U stvari, izmislio je čitavu jednu oblast u kojoj nije bilo nadležnijih od njega. Tamo gde su drugi nalazili uhlebije i sinekuru, našao je sebe i svoj jezik. Pisao je
reklame kao da piše zakone. I na sve što je radio trošio je
najdragoceniju kovinu. Na prepreke se nije žalio, misleći
da se glupost podrazumeva. I da slobode ima koliko i dara.
Osporavao je pravo da se ljute na narod oni koji nisu ništa
učinili za njega. Radio je i mislio gotovo javno i sve što je
smislio odmah emitovao, a ni u najvećoj stisci kao da nije
rekao ni jednu banalnost. Bio je redak duh koji se užasavao
prostaštva, a voleo široku publiku i popularnost.
10
Dušan Radović je pokazao koliko dobra mogu učiniti
mediji koji su inače počinili tolika zla i koliko može unaprediti opšti ukus oruđe koje ga je unazadilo i uprostačilo
kad je dospelo u ruke prizemnog i neodgovornog sveta.
Mislio je da poezija treba da obraduje, a ne da zbunjuje i
ponižava čitaoce. I da se istinom čuva maternji jezik.
Jedan je od onih koji je najviše mario za književno majstorstvo, a sve više se udaljavao od književnog života i književnih merila, ostajući izvan nadležnosti književne kritike.
Govorio je da je umetnost kompromitovana i da mu je
teško da ga zovu umetnik, da je knjiga prevaziđena a ime
pesnik „nije voleo ni da čuje”.
Svojevremeno sam za televiziju Beograd ponudio sinopsis za humorističku seriju “Književnik u dvorištu”. Ideja
je bila ova: poput drugih firmi u zanatskom centru, i književnik, naš glavni junak, otvara svoju radionicu za književne usluge. Mušterije dolaze sa svojim željama i ispovestima, poručuju roman ili pesmu, govor ili nekrolog. Kao
i svaki majstor, pisac nudi uzorke, daje savete, pogađa se
ili radi po cenovniku i svoju veštinu demonstrira na licu
mesta.
Radović je bio ozaren ovom idejom koja je i ličila na
njega i koju niko ne bi ostvario bolje od njega.
Čeznuo je za širokom publikom, a pisao za književne
znalce, primao porudžbine, a užasavao se izveštačenosti, pisao za estradu, a grozio se banalnosti i prostaštva,
odupirao se šablonima i rvao s navikama, a težio lakoći i
produktivnosti, bio izumitelj, a umnožavanje svojih izuma prepuštao drugima. Sanjao o velikim, a ostvarivao se u
malim formama. Bio klasik i zakonodavac, a uživao slavu
književnog ekscentrika.
Jedna od neostvarenih želja Dušana Radovića bila je da
sve što je napisao vidi u jednim koricama. Bila bi to kabasta
svaštara, nešto poput “Sveznanja”, “Kuvara” ili Pelagićevog
“Narodnog učitelja”.
11
Sve što je napisao bilo bi skupljeno i poređano jedno
za drugim pa knjiga kolika bude da bude. Spojio bi se par s
neparom: priče i reklame, pesme i najave, skečevi i songovi, aforizmi i intervjui. Spominjao je vrstu sloga, ilustracije, pa čak bi se nekoj iskrici, rečenici ili paroli moglo naći
mesta i na margini. Samo da sve bude na jednom mestu,
da se knjiga može čitati gde god se otvori, bez redosleda
i s vremena na vreme, prema raspoloženju. Obraćao se sa
ovom idejom i jednom uglednom izdavaču i bio razočaran
što je odbijen.
Zapisujem ovu piščevu nameru, koju bi preduzimljiv
izdavač još uvek mogao ostvariti, ne samo zato da se mnogo šta od onog što je Radović uradio ne bi pogubilo i zaboravilo, već što ona svedoči dublju istinu o ovom piscu i
njegovom delu. O čežnji za nedostupnom celinom, o konačnom odustajanju od te najviše ambicije, o svesti o unutrašnjem jedinstvu njegovog rukopisa, o jednakom značaju koji je pridavao svemu što je radio i na šta je trošio isti
fosfor, ljubav i dar, usamljene opise, dijaloge, skice, prizore
koji su ostali razbacani i nepovezani ne možemo razumeti
drukčije sem kao odlomke, građu za neku složenu, veliku
zamisao kakve je bio dostojan njegov um i dar. Kao što nas
ostaci hramova opominju na izgubljenu celinu.
Radović je mnoge projekte napuštao i ostavljao nedovršene. Odustajao je pri samom kraju i počinjao ispočetka
sa novim planom. Nikad nije ništa krpio i presipao, ni preuzimao iz prethodnog rukopisa. Hteo je da sve bude svoje
i samorodno. Falile su mu mane, stideo se veštačkih spona.
I kad nije našao formulu gde bi potrošio svu građu koju je
godinama pripremao i ove obukao u jedno telo, dosetio se
da ove skupi u jedne korice gde bi delovi sami hvatali veze
i brinuli o celini.
***
12
Kada se našao izdavač spreman da ostvari pesnikovo
zaveštanje, ispostavilo se da bi “Svaštara” izrasla u pozamašan soliter, ako bi se sve što je napisao tek mehanički
poređalo. I da bi za ostvarenje ove zamisli bilo neophodno
ne samo tehničko umeće već i izvestan odabir.
Uz to, u rukopisnoj zaostavštini našao se popriličan
broj tekstova koje bi, pre nego što bi bili uzidani u zajedničku kuću, valjalo objaviti i kao posebne knjige.
Jedna od tih knjiga je pred nama.
Priređivači su intervjuima priključili autobiografske
zapise, izjave, male eseje, govore i predgovore, jer čine prirodnu celinu. Pojedine ideje, izrečene usput u intervjuima,
u ovim tekstovima su samo proširene i uobličene.
Ali ma koliko bili deo jedinstvenog rukopisa odlomci
ostaju odlomci, a u svakom od njih je uvek ceo Radović i
njegova poetika koja nikad nije bila, niti je mogla biti celovitije izložena.
Ova knjiga je dragocena ne samo za razumevanje
Radovića, već i kao obrazloženje celine kojoj je težio — a
koja će se posthumno sklopiti u novu “Pevaniju” novog
Zmaja — ne samo kao neostvarena pesnikova želja već i
kao unutrašnja težnja samih tekstova.
0DWLMD%HüNRYLü
13
Download

Preuzmi PDF