STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
"Unutrašnja čistota istinitog čoveka
ulepšava i njegovu spoljašnjost"
Poglavlje 1.
SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE
Poglavlje 2.
RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA
Poglavlje 3.
NOVA POKOLENjA
Poglavlje 4.
DRSKOST I NEMANjE ČASTI
Poglavlje 5.
UNUTRAŠNjI BESPOREDAK
I SPOLjAŠNjI RAZVOJ
POGLAVLjE I
SVETSKO OBRAZOVANjE I ZNANjE
Sadržaj
Mudar čovek je očišćen čovek
Kada čovek ne izoštrava svoj um Bogom, nego ga izoštrava zlobom, prima u
sebe đavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao
olakšanje na dan Suda.
- Starče, razlikuju li se prostota ( = neznalaštvo) i lukavstvo?
- Da, kao lisica od šakala. Šakal, kada nešto vidi, on to i poželi, i žurno ide da to
uzme. Lisica će, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom će otići da uzme ono što
je htela.
- Može li neko, starče, da lukavost smatra za mudrost?
- Da, može, ali ako ispita samoga sebe, shvatiće šta je lukavstvo a šta je
mudrost. Ima i spisak, pomoću koga to može da razume. Koji su darovi Duha
Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono što ima u sebi, ima sa tim veze? Ako
nema, onda je to nešto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena
Mudar čovek je onaj koji se pročistio, koji je očišćen od strasti. Onaj ko je osvetio
svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije očišćen, mudrost mu uopšte ne
koristi. Pogledajte novinare, političare - mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga što
nemaju osvećeni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike
mudrosti govore velike bezumnosti! Ako čovek ne usavršava svoj um, đavo ga
iskoristi. Ako ne usavršava svoj um u pravcu činjenja dobra, đavo ga iskoristi za
zlo.
- Ako, dakle, čovek ne usavršava svoj um, time đavolu otvara mogućnosti?
- Ako ga ne usavršava, sve te mogućnosti se same otvaraju. Ako čovek ne dela
duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne đavo, čini zlo. Tako je neko,
na primer, mudar, ali ne dela umom svojim već lenjstvuje. A ako ne koristi svoj
um, kakve koristi ima od toga što je mudar?
- Može li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne može svoju
mudrost pravilno da koristi?
- Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je čovek
duhovan pa veruje svom umu - prelastiće se, a ako je od ovoga sveta - poludeće.
Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvećuje
svoju mudrost. I uopšte, čovek treba da osvećuje sve što ima. Ako je mudrost
osvećena, ona pomaže pri svakom rasuđivanju. Ako je neko mudar, ali njegova
mudrost nije osvećena, on ne može duhovno da rasuđuje. Neko može, zbog
svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki
bezobrazluk smatra za blagočestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje
veoma razborit.
- Starče, kako se mudrost osvećuje?
- Da bi se čovek osvetio, ne treba da od lukavog ( = đavola) primi poruke, niti da
razmišlja lukavo, već da sve čini sa dobrotom i prostodušnošću. Tako dolazi
duhovna jasnoća, božansko prosvetljenje, i tada čovek sagledava srca ljudi, i ne
donosi ljudske zaključke.
- Starče, da li je rasuđivanje povezano sa znanjem?
- Rasuđivanje dolazi od božanskog prosvetljenja. Neko može da čita Oce, da
pravilno zna određene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasuđivanje,
međutim, dolazi od božanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.
- Da li je svet, starče, nekada bi bolji?
- Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodušnost i dobro razmišljanje. Danas
ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo
mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem
duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim,
naučili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su već na samom početku
skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa
nekim razumeš, jer iako je bilo blagočestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Sećam
se, jedan kaluđer se jednom prilikom, kada je čuo da se pominje "Grigorije, Papa
rimski"[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu!
Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u
isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da
ispitaju stvari, stvaraju probleme.
Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast
Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se
odmoriti, ali će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja
je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog
i prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema
svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro
vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i
ovo još ništa ne govori. Jer telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.
Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju božansko prosvetljenje, jer odbacuju
sunce kao nešto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga
javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se čovek ne osveti, ako ne dođe
božansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno - na ovo mislim - to je
samo jedan racionalizam i ništa više od toga. Ako nedostaje božansko
prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im pomoći.
Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku
dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa
takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da
vidiš kako ga je vodio Duh Božji.
I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi
kako hoće. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi
đavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti.
- Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?
- Da, jer drugačije, rešenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se
kasnije stvaraju smutnje. Skupštine, paraskupštine... A zlo je u tome što nisu
prepoznali ono što je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima
imamo neko ispravno znanje, zašto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta?
Kada čovek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju
same sebe, spoznaće i rugobu svoju i više uopšte neće govoriti.
Jednom prilikom mi neko reče. "Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja
pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd". I tako je govorio, govorio,
govorio, prekorevajući. "Prorok Ilija", rekoh mu, "kada ga Bog upita: šta tražiš Ilija
na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog reče: "Ostavih sebi sedam
hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom". Sedam hiljada ljudi bilo je verno
Bogu, a prorok Ilija reče: "Ostah sam!" I ti tako prekorevaš, iako postoje toliki
verni! ... Ko je naš Pantokrator ( = Svedržitelj)? Da li je On Svedržitelj u građevini
koja ima oštećenja od zemljotresa, i mi razmišljamo šta da radimo da je spasemo
da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?" "Ali tamo u Americi nema
nikoga", reče mi. "Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike", rekoh mu. "Da, ali
katolici deluju lukavo". "Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u
pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, zar ti isti katolici
nisu vikali: "Patrijarh je istiniti hrišćanin, a papa je trgovac"? Zar nisu to katolici
govorili sa gnevom? Zašto onda govoriš o tome da katolici žele da prevare
Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar đavo može uspeti?"
Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje,
i tako se našao i u telu jedine Istočne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav
u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad
pogleda duhovno, svetlošću Istoka, svetlošću Hristovom, tada će se videti
zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji
napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o
stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali
toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotužilo i kako bi se
sablaznili, i kako bi ih gurnuli - jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time đavo
zaradio. O, o... muče i usložnjavaju život ovi ljudi!
I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umišlja da je
duhovan čovek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom čistoćom uma i sa
malim znanjem koje ima, reći će ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa
velikim obrazovanjem, sa umom zamućenim demonskim iskustvom koje je
primio, govori ti najveće bezbožnosti.
Onaj ko stalno izoštrava svoj um znanjem, a živi udaljeno od Boga, na koncu
razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo će malo po malo sam propasti, a
drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim rešenjima. Ljudsko znanje, kada se
osvećuje, postaje božansko i tada je od pomoći. Drugačije je sa ljudskim
sučeljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Čisti um je kao koristiti lepak za
gvožđe. A magnet privlači metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.
To je današnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je
katastrofalna. Zar nije rečeno da "znanje nadima" (1 Kor. 8, 2). Ako nema
božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast.
Nauka treba da se razvija duhovnim životom
Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada
je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir
i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku
za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.
- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?
- Nauka mnogo pomaže ali i mnogo zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa
najvećom jasnoćom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom,
pa ga blagodaću Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj
posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga
koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju,
ako u njega uđe doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju,
obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se
brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da
mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih rajskom
blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali
da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (=
diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva.
Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo
pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u
pitanju "rudnik" duše.
Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost
(=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu
metaniju i reče: "Svetitelju Božji, zastupi nas"! Jednom jedan brat beše bolestan,
a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa
otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: "Sveti
Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata". I odmah - o, čuda - jedna vrlo velika
riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su
zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: "Šta ste
čudno videli?" Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je
neki drugi mučenički postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i
kako dogodilo, međutim ne možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta
čudesnost duhovnog života, koju oni, koji logiku traže samo u sebi samima, a ne
u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je
sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.
Duh Sveti ne silazi mehanički
Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha
Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki
mehanički način - zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto
naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće
pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rđu sa svog duhovnog užeta,
da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane
duhovni naučnik, teolog. Kad kažem "teolog", mislim na one teologe koji imaju
teološko pokriće, i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju
samo papir bez ikakvog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće
zemlje.
Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše
vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa
jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se
teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada naš um predstavljamo kao
prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (εγκεφαλολογια) koja rađa
Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi
jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici
su ognjeni.
- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "stalno pruža..."?[4]
- Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija
je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog
srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze
brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik
Svete Pedesetnice.
Osvetimo jezik
Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u
propast. Dođoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi:
"Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta
znanje?" "Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stiče umom?" "Da", rekoše. "To
znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre
su snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do
zvezda, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne snage,
koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove snage uzdižu
čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog
Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste
tako veliki narod?" "Išli smo na mesec", odgovori mi. "Koliko je daleko?", upitah
ga. "Recimo, pet stotina hiljada kilometara", reče. "Koliko ste stotina miliona
potrošili da biste išli na mesec'?" Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne
količine dolara". "A do Boga, jeste li došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?"
"Bog je, reče mi, veoma daleko". "Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa
beznačajnim materijalnim troškovima - prim. prev.) idemo do Boga!"
Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim,
čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne
uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između
Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje
nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u
nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga
ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa
Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas
kuša.
- Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da
izučava i dogmatiku, teologiju, itd?
- Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On,
međutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori
mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog,
dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije,
jer takav živi tajne Božije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da
nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao.
- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili - prim. prev.), a još uvek želimo
znanje ovoga sveta, šta to znači?
- Znači da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina će vas osloboditi".[6] Kada
se čovek smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove
razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna.
Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje
dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju.
Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite,
smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti,
najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i
egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv
častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi,
ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju
bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako,
neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete.
Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, bez da je
u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio.
Rekao bi: "Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti ( = razjasniti). Da
ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!"
- Dakle, starče, kada neko izučava Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i
blagočestivosti?
- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma,
razuma, i ono ostaje bez božanskog prosvetljenja.
- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?
- Da, da kaže: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako
radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao
da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: "Ovde je
nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to
što nisam razumeo zatrebalo - cak - i došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: "Da
pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači". I bilo je tačno onako, kako sam
i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevanđelje kad ga ne
razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga tumačiti umom, već
promislite dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje rasuđivanja, i samo će se
rastumačiti.
- Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto
dublje?
- Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova.
Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita - da čita,
da sazna mnogo, a da uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak,
može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog
prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog
častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko
se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i
umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a
sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.
- Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: "Ovaj je čovek dobrodeteljan ( =
vrlinski)"[7]. Da li uvek tako?
- Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno
dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su
veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma
gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina.
Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: "Najvažnije je da imaš uzvišenu misao[8] i
smirenu pomisao". Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se
opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez
opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj
dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao.
Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je
štetno ako o sebi ima visoko mišljenje.
Prirodno znanje
Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče
visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja
sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu,
lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim
božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, međutim, napaćeni čovek ima visoko
mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo
mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod
mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da
će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje
rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog
toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem,
kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.
Kada uđu egoizam i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada
počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno
događa, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo
smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek
pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se pred Bogom pokloni,
i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se
ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!
- Ako, međutim, ima znanje koje ne služi ničemu?
- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više
dopada put naviše ili naniže?" Ona reče: "Zašto? Prav se izgubio?"
Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi
činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji
nemaju um su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju um,
imaju mnogo muka.
- Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati
dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati?
- Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je
Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu
znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Možda će im
o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrđeni.
Radimo ispravno na svome umu
- Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo?
- Vidi da ti kažem. Neko ko je obrazovan može da uzme da čita neki Otački tekst,
i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je
neobrazovan, ako nema blagočestivosti, teško će napredovati. Neobrazovani
treba da se trudi da stekne iskustvo i božansku pomoć, i da u okviru toga shvati
ono što čita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi,
dobro će napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drži samo
teorije. Svakako nisam rekao da treba da želi da umom spozna tajne Božije.
- Dakle, starče, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti?
- Ne samo to, nego i šire. Pogledaj na sva dobročinstva Božija, na sav svemir.
Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidiš, prvo je Avram tražio Boga, a potom je Bog
tražio Avrama.
- Kako, dakle?
- Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i
zapita se zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegov um stade da dela: "Nije
moguće da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je
načinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da
verujem i Njemu da se molim". Tada se Bog otkri njemu i reče mu. "Iziđi iz zemlje
svoje i od rođaka svojih" (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno
čedo Božije. Obrazovani, ako i nema blagočestivosti, lako može da razume, i sa
malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj
službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili
obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je
teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili, drugi su to razumeli, jer su znali razne
stvari, a nama je opet bilo teško.
Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako treba da razume šta mu je dato.
zašto nam je, inače, Bog dao um? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo
sebi samima, itd? Bog nije čoveku dao um, zato da bi pronašao kako da sa
jednog mesta brže pređe na drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da
spoznamo kako da krenemo putem našeg naznačenja, kako da priđemo Bogu,
kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj.
Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela!
Kada je, međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe
sa gore Sinaja, narod već beše dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu
se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U naše vreme nema ni jednog čoveka sa... telećim
umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zašto ne bi
razumeo šta je ispravno. Bog je dao čoveku um, da bi čovek pronašao svoga
Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smućenosti i padaju sa litice,
jer su izbacili Boga iz svog života.
Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - um, pamet, itd., da bi
napredovali, ne paze šta govore. Ako im daš neki savet, oni kažu "razumeo
sam", i onda žure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni
odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne paze. A
ako, i sa manje pameti, paze, ako sa pažnjom slušaju što im se govori, u njima
ostaje ono što čuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se
znanjem a ne čine ništa. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u
sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu
mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. "Nisam razumeo", i ponovo pitaju:
"Kako si to rekao?", i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i
napreduju. Smireni čovek je često veoma učen, a egoista, pošto nema smirenje
ne želi da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u čitavoj
vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i
Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u pustinju, on sede pokraj Avve
Makarija, koji je bio nepismen, i reče: "Ni azbuku njegovu ne znam"!
- Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo umom?
- Um treba pravilno da radi. Da radi na veličanju Boga, da radi kako bi Boga
pronašao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu
duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom
umu, on može da pomogne drugima, a može i da ga muči. Imam pred očima ono
što se događa među laicima. Znao sam jednog dečačića koji je ostao siroče,
zajedno sa troje svoje braće, a njihova majka se preudala. Siročići nisu imali
ljubavi ni od majke ni od svog očuha. Taj jadničak, kada je odrastao, postade
trgovac. Jednom prilikom ču da je neko umro i za sobom ostavio troje siročadi.
Sažali se na siročiće, ode toj ženi i reče: "Želiš li da se uzmemo i da živimo kao
brat i sestra, i da othranimo ovu decu"? I ona se složi. Sada žive duhovnim
životom, čitaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj
čovek je ispravno razmišljao i u skladu sa tim i činio, i zadobio je blagodat Božiju.
A neko bi mu rekao: "Sada ćeš da mučiš tu decu, kao što su nekad tebe mučili".
Ovaj čovek, međutim, nije hteo da potraži zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni,
dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost
ih na to primorava.
Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Možda je Bog
drugačijim načinio Avelja a drugačijim Kajina? Avelj je međutim, na ispravan
način upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmišljao je: "Bog mi je dao sve.
Zar da mu ne dam jedno jagnje?" I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze žito sa
plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na žrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje
jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne želiš da ponudiš jagnje, uzmi i
samo malo čistog žita. Kajin je na žalost, uzeo žito sa plevom i to spalio. Šta je
prineo jedan, a šta drugi? I Bog prihvati žrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade
ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u
šumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.
POGLAVLjE II
RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA
Sadržaj
Razum u duhovnom životu
- Starče, kakva je uloga razuma u duhovnom životu?
- Kog razuma? Ovoga sveta? Taj razum[1] nema nikakve uloge u duhovnom
životu. Anđeli, Svetitelji ulaze kroz prozor, a ti ih gledaš. Razgovaraš sa njima, i
oni odlaze... Ako ovo pokušaš da objasniš razumom, to ne ide. U naše vreme
kada su znanja veoma uznapredovala, poverenje samo u razum je na žalost,
uklonilo veru kao temelj, i ispunilo duše pitanjima i sumnjama. Zbog toga nas
čuda utvrđuju, jer se čudo događa i ono se ne objašnjava Razumom (= logikom).
Vera u Boga privlači božanske sile dole, i svi ljudski zaključci se preokreću. Čini
čuda, vaskrsava mrtve i ostavlja nauku sa otvorenim ustima. Sve vezano za
duhovni život spolja izgleda naopako. Ko ne obrne svoj svetski način mišljenja, i
ko ne postane duhovan čovek, nemoguće mu je da spozna tajne Božije koje nam
se javljaju kao čudne. Onaj ko misli da može da spozna tajne Božije spoljašnjim
izučavanjem, liči na nekog bezumnika koji pokušava da vidi Raj pomoću
teleskopa.
Razum čini mnoga zla kada neko pomoću njega pokuša da izuči ono što je
božansko, da tako shvati tajne, čuda. Katolici su sa razumom došli dotle da
hemijski ispituju Sveto Pričešće, da bi videli da li je ono stvarno Telo i Krv
Hristova. Sveti su, međutim, verom koju imaju, uvek videli Telo i Krv u svetoj
Čaši. Još malo pa će doći dotle da Svetitelje stave pod rentgen da vide u čemu
se sastoji njihova svetost! Odbacili su Duha Svetoga, a ubacili su svoj razum i
sada se služe belom magijom. Jednom Katoliku, koji je imao dobro raspoloženje
- jadnik se zaplakao - rekoh: "Jedna od najvažnijih razlika među nama je ovo: vi
se oslanjate na mozak, a mi na veru. Vi ste razvili racionalizam i uopšte ljudska
dostignuća. Svojim razumom ograničavate božansku silu, jer ste božansku
blagodat ostavili po strani. Vi u osvećenu vodicu stavljate konzervans da se ne
pokvari. Mi u ono sto se pokvarilo stavljamo osvećenu vodicu, da bi postalo
dobro. Verujemo u blagodat koja osvećuje, i osvećenu vodicu čuvamo po
dvadeset i po pedeset godina i ona se uopšte ne kvari".
- Da li razum, ispravno mišljenje, dolazi pre Boga?
- Možda ne dolazi razum nego gordost? U suštini, ovakva logika je pre kriva
nego ispravna. Gordost je oštećenje razuma. Razum koji je egositičan je gnezdo
demona. Kada se ovakva logika pretoči u naša dela, predajemo se đavolu.
- A kada, starče, neko ko je duhovan treba da se suprotstavi iskušenju, zar tu
razum nema nikakvu ulogu?
- Tada, čovek treba da čini ono što je u njegovoj moći, a ono što nije neka ostavi
Bogu. Neki pokušavaju da sve postignu samo svojim umom. Takvi su, na primer
oni koji pokušaju da dostignu umnu molitvu umom. Stiskaju glavu da bi se
skoncentrisali, i posle ih boli glava. Ako se ja suprotstavljam onome čemu treba
da se suprotstavljam svakoga dana, zar misliš da bih to mogao, tek tako, sam da
činim? Nego, ono što kao čovek mogu, to činim, a ostalo ću ostaviti Bogu. "Bog
će, kažem, dati, ukazaće na ono što treba da bude". Mnogi počinju: "Kako će ići
ovaj posao, i šta će biti s ovim ili sa onim", i tako ih i zbog sitnica boli glava. Kada
neko pokuša da stvari uredi samo logikom, tada mu se sve pomuti. Trebalo bi da
Boga postavi ispred svakog svog dela. Da ne čini ništa, bez poverenja u Boga,
jer se kasnije njegov um bori i umara, a duša se loše oseća.
- Starče, rekli ste da ne dolazite u stanje napetosti. Kako se to postiže
- Ne, ne dolazim, jer se stvarima ne suprotstavljam umom. Ako mene zaboli
glava, zaboleće me od prehlade ili od niskog pritiska. Tome imam da se
suprotstavim! Svakoga dana mi dolaze ljudi sa svojim problemima, sa svojim
bolovima. Mislim na one koji su prošli kroz različite probleme, kroz bolesti itd. I
ako nekome bude dobro, ne govori da mu je dobro, da se i ja poradujem malo,
nego i dalje mislim da mu nije dobro.
- Kako može monah da pravilno uredi svoje misli, a da se ne umori od
razmišljanja?
- Stvarni spokoj biva od drugog spokoja. Bog uspokojava čoveka, i čovek postaje
čovek, obožuje se. Drugačije je ako radi samo umom, jer tada je sve telesno,
ljudsko.
Svetska logika umara um i oslabljuje telesne sile, ograničava srce, dok je
duhovna logika za srce blagotvorna. Um, ako se ispravno koristi, može da
pokrene srce i da bude od pomoći. Kada um siđe u srce i kada sa srcem zajedno
dela, svako delo koje činimo nije više samo delo razuma. Razum je blagodat.
Međutim i on treba da se osveti.
- Starče, imam li ja srce?
- Imaš srce, ali umesto da ono radi, tvoj um ga ućutkava. Pokušaj da ostvariš
logiku srca, logiku vere, ljubav.
- Kako da to postignem?
- Prvi korak - da prošetaš Solunom bos, da kažu da si poludeo, kako bi um
otišao!!! Ti, blagosloveni, sve uzimaš sa matematičkom tačnošću. Ti si astronom?
Prestani da razmišljaš racionalistički, da bi mogao da radiš na samom sebi.
- Starče, koje izučavanje će mi pomoći da se odvojim od logike ovoga sveta?
- Pre svega treba da čitaš Starečnik, Filotejevu Istoriju, dakle, ne teorijske knjige,
nego one koje govore o delanju, da bi jednostavnim otačkim duhom svetiteljstva
odagnao logiku ovoga sveta. Nakon toga treba da čitaš Avvu Isaaka, ali da ga ne
shvatiš kao filosofa, nego kao onoga ko je od Boga prosvetljen.
Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost
Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, božanskim očima. Svetootački spisi su
pisani Duhom Božjim, i Duh Božji je taj koji tumači Svete Oce. Danas nema često
ovoga Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga
sveta, i ništa se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije
Veliki[2] je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo
mirisala. A šta ćemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kažu
ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu još nešto, nego dobacuje zato što ne razume!
Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume - ni Jevanđelje ni Sveti Oci.
Duhovni osećaj se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on
dolazi do toga da kaže: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem,
postom, itd!" Ovo je bogohuljenje. Dođe jednoga dana jedan monah u Koliviju
automobilom. "Dete moje, rekoh mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!" "Zašto
starče", reče mi. Zar ne piše u Jevanđelju: "sto puta više primiće i naslediće život
večni? (Mt. 19, 29)" Ovo, "sto puta više primiće", rekao je zato što je želeo da
ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže Apostol Pavle da: "ništa nemajući
sve poseduju". Monah, dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim
vrednostima, zato što mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da
imamo! Vidite kako se uz pomoć logike može doći do pogrešnih tumačenja?
Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti ( = očisti od greha), ako ne dođe
božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će dati biće uvek smutno.
Upitaše me jednom: "Zbog čega Presveta /Bogorodica/ nije učinila čudo na Tinu,
i Italijani razvališe brodić "Eli" na dan njenog spomena?" A Presveta je tamo
učinila i veće čudo. Uništavanje brodića "Eli" izazvalo je srdžbu Grka. Grci su
shvatili da Italijani ništa ne poštuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vičući
"napolje". Da nije tako bilo, Grci bi rekli: "I ovi /Italijani/ su religiozni, oni su naši
prijatelji". Ne bi razumeli bezbožnost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom
logikom i govore: "Zašto Presveta nije učinila čudo?" I šta da im kažeš?
A drugi pitaju: "Zar su u Vavilonu, kada su u peć bacili trojicu mladića, zaista
merili vatru, i izmerili da je bila četrdeset devet lakata?" Pa kada je vatra isprva
bila sedam metara visoka, dodali su još materijala za loženje da bude
sedmostruko veća. Zar sedam puta sedam ne daje četrdeset devet? Vidiš li kako
su znali kolika je vatra? Ovde vidiš jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku,
koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od današnjih teologa zamajavaju
se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: "Da li su se demoni koji su bacili
krdo svinja u more udavili? (up. Mt. 8, 32)" A značenje je da su otišli od čoveka.
Šta se tebe tiče šta je bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu, i nemoj se
brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.
- Starče, neki pokušavaju da usaglase Jevanđelje sa ljudskom logikom. Tumače
Jevanđelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.
- Jevanđelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevanđelju je ljubav.
U logici ovoga sveta je interes. Jevanđelje kaže: "ako te ko neko potera jednu
milju, idi sa njim dve ( up. Mt. 5, 41)". Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog
toga oni koji pokušavaju da Jevanđelje usklade sa logikom ovoga sveta čine
jednu ružno zamešateljstvo. Postoje, primera radi, različite grupe koje se bave
filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromašio i
da mu je potreban novac. "Pomoći ćemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je
novac zaista neophodan". I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li
mu je pomoć zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u
sobama, kažu: "E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Pošto ima toliko
nameštaja, pomoć mu nije potrebna". I ne daju mu pomoć. Oni, međutim, ne
razumeju da je taj čovek gladan. Jer, kada neko osiromaši, to ne znači da se
istog časa promeni i njegova odeća. Otkud znaš da taj nameštaj nema od ranije,
a još niko do sada nije došao da ga kupi? A može biti, da mu je to poklonio neko
ko je saznao sa siromaštvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i
vrše smutnje, a Jevanđelje ostaje van njihovog života. Ljudi gledaju na stvari
spoljašnje, i zato sve pogrešno tumače.
- Starče, logiku i ljudsko razmišljanje koje imam, osećam kao zapreku za
napredak u duhovnom rasuđivanju.
- To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija.
Čovek tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudsko suđenje i
rasuđivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasuđivanje Božije jeste ljubav,
dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to što
stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada čovek
skreće desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga,
ako mnogo koristiš razum, neophodno je da dobro paziš na svoje pomisli, jer i
zaključci do kojih svojim umovanjem dolaziše jesu ljudski a ne duhovni i
osvećeni.
- Starče, zašto tako često padam u osuđivanje?
- U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili
neko zanimanje, na izvestan način stvaraju jednu suvu logiku. Logika je česta
bolest onih koji umuju. Ona je suština bolesti. Ako imaš srca, logika ide mnogo
ispred tvog srca.
Ima mnogo onih koji imaju veliku moć mišljenja i koji rasuđuju sa egoizmom, i koji
ništa ne primaju. Sve traže od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim
nemoćima a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni,
napravili su jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga
od prostodušnosti. To i jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada
kažem "jelinskog" mislim na duh Pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne možeš
da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš da mu se približiš. Uvek kaže "dobro
došli" sa lažljivim osmehom. Dok Jelina možeš da razumeš. Radostan je? To i
pokazuje. Hoće da te prevari? I to pokazuje, pa i to uviđaš.
- Kako biva kriv, onaj ko lako osuđuje ljude, stvari ( = događaje) i vlasti ( državne)?
- Samo se krećete u sferi logike, služite se samo svojim mozgom, a ovo je
posledica toga. Dobro je za one koji imaju otvoren um, da Bog uzme ventil pa da
ga malo okrene. Koliko se um više isprazni, toliko više blagodat ispunjava
čoveka. Kada kažem um, mislim na ljudsko rasuđivanje, na egoizam, na
samouverenost. U onom momentu, međutim, kada neko shvati da ne rasuđuje
ispravno i kada kaže: "Rasuđujem na način ovoga sveta, moje rasuđivanje nema
božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da koristim to moje
rasuđivanje" - tada ga Bog prosvetljuje, i tada može ispravno da rasuđuje šta je
pravo.
Pametnim ljudima iskušenje ne dolazi kao očigledno osuđivanje. Kada čovek u
sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se udalji
od tog ljudskog elementa, da bi se njegov sud postao božanski. Sud ovoga sveta
je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon
Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kućicu da pojedemo sir i jaje.
Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič mazgi, i koji je donosio drva.
Gledam ga, stavlja u svoj ćošak ono što mu je ponuđeno. "Jedi", rekoh mu.
"Dobro, dobro, ješću", reče mi. Gledam ga posle, opet ne jede. "Jedi, opet ti
govorim. Danas je Pasha." "Blagoslovi starče, reče mi, "ja, kad se pričešćujem,
ne jedem do dva popodne". Od prethodnog dana posti (tj. ne jede - prim. prev.) a
ješće tek popodne! Vidiš šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga
smatraju običnim mazgovodcem.
Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: "Da li je ovaj sud
božanski, ili je pun pristrasnosti?" Da li je to nesebično ili puno samovolje?
Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma.
Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I
kada sam stao na molitvu, pošto sam sa nesebičnošću i nepristrasnošću sudio,
nisam osećao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja
odluka o tom pitanju, nego to što sam sudio kao čovek. Koliko je često naš sud
prevaran i koliko su tu često prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u
suđenju. Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno, ako onaj ko sudi ima i
dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu.
Potrebno je mnogo rasuđivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasuđivanje, ali na
žalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim.
To rasuđivanje koje imamo, pomućujemo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da
se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto
ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti,
kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.
POGLAVLjE III
NOVA POKOLENjA
Sadržaj
Nestade duha žrtve
Mnogi ljudi danas nisu osetili radost žrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su ušli,
donoseći mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i žrtve. Uspehom smatraju kada
nešto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nešto nije postignuto
bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se
raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.
Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nešto postignu sa lakoćom. Duhovni ljudi
gledaju kako da se što manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu što više novca,
a da ne rade. Mladi, kako da prođu ispit, bez učenja, kako da dobiju diplomu, a
da ne izlaze iz kafića. I ako bi bilo moguće, da telefoniraju iz kafića, i da im daju
diplome! Da, to traže! Mnogi mladići dolaze u Koliviju i kažu mi: "Pomoli se da
prođem ispit." Ne uče, a kažu: "Bog može da mi pomogne". "Uči", kažem mu, "i
pomoli se". "Zašto", kaže, "Bog ne može da mi pomogne". Da Bog, dakle,
blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uči, ali mu ne ide, onda će mu Bog
pomoći. Ima mladih koji imaju teškoće sa pamćenjem ili sa razumevanjem, ali
koji pokušavaju da to savladaju. Ovima će Bog pomoći da postanu mudri.
Srećom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri škole i u svima
je prošao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on više voleo da nađe
posao i da tako olakša svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije
otišao da studira nego se odmah prihvatio teškog posla. Ova duša je za mene
lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge
mlade je, međutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe štetu. Naučili
su da se zanimaju samo za sebe same, i uopšte ne misle na svoje bližnje nego
samo na sebe. I što im više pomažeš, sve više nepodopština prave.
Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osuđuju, drugo im je teško, i srce
njihovo niti se umara niti uopšte stari. Da postanu monasi, teško im je, da se
ožene plaše se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru... "O, teško je biti monah",
kažu. Stalno treba da ustaješ u ponoć! Nije to jedan ili dva dana!... ". Vraćaju se
onda u svet. "Šta da radim u ovom društvu, s kim ću se uplesti ako se oženim?
To je bezveze", kažu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kažu "teško
je...".
Mladi danas liče na nove mašine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje,
da bi mašina krenula, drugačije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina - i to ne
jedan ili dvojica - i pitaju me: "Šta da radim, oče? Kako da utrošim vreme?
Dosadno mi je". "Nađi posao, sine". "Imam para", kaže mi. "Što da radim?"
"Apostol Pavle kaže da "ko neće da radi neka i ne jede" (2 Sol 3, 10). Treba da
radiš, da bi jeo, ako i imaš para. Rad pomaže ljudima da odlede ulje u njihovim
mašinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako,
dete, da nađeš neki posao koji će ti se malo dopadati, i da se pokreneš. Pobaj da
vidiš!"
Vidiš, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju,
sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo prilježno pitaju: "Šta da za tebe
uradimo, šta da ti donesemo?" Nikad ništa ne tražim. Uveče radim, odem da
skupljam drva da zimi naložim dve peći. Mnogi posetioci sve ostave u neredu,
uprljano, smrdljive čarape. Dam im tanke čarape koje i donose, a oni ih posle
bace. Dam im maramice, ne nose ih. Tri puta sam u svom životu nešto zatražio.
Jednom mladiću rekoh: "Želim dve kutije šibica iz Kareje" - iako sam imao četiri
upaljača, ali sam to učinio da ga obradujem. Otrča radostan, oznoji se da ih
donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost žrtvovanja. A drugi je
sedeo i od sedenja se umorio. Oni traže da osete radost, ali čovek treba se
žrtvuje, da bi radost došla. Radost biva od žrtve. Zaista, radost dolazi od
istrajnosti. Tako, ko se drži revnosti, uspeh sledi! Muka čovekova je egoizam,
sebeljublje. To je ono što svakoga hvata.
Jednom dođoše dva oficira na Svetu Goru i rekoše mi: "Želimo da postanemo
monasi". "Zašto", rekoh, "želite da postanete monasi? Otkuda vam je to došlo?"
Eto, došli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nešto mislimo da ostanemo,
jer možda će biti neki rat". "Ajde, nemojte se sramotiti", rekoh. "Možda će da
bude nekakva rat! I kako ćete da napustite vojsku?" "Naći ćemo neki razlog",
rekoše mi. Šta će da nađu. Da se prave ludi... ili tako nešto da nađu. "Ako sa
takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog početka nećete imati
uspeha", rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se oženi, da
zasnuje porodicu, dođe i kaže mi: "Zašto da se oženim? Zar da stvaram decu i
porodicu u ova teška vremena?" "Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je život
stao. Zar i tada nisu radili, ženili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?" "Želim da
postanem kaluđer", reče mi. "Ti si umoran! Kakav ćeš ti trudoljubivi kaluđer da
budeš?" Shvatate? Ako neko pođe da se zamonaši pa razmišlja: "Zašto da
ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otići ću u manastir,
izvršiću neko poslušanje, odgovornosti nemam, a ako mi nešto kažu sagnuću
glavu. Zašto bih pravio kuću? Tamo ću imati svoju keliju, imaću hranu, itd". Takav
neka zna da je od početka osuđen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj
ko je vredan, stalno se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao
monah će biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio
vredan.
Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskušenik, i nije želeo da se zamonaši.
"Zašto, dete moje, ostaješ ovde?", upitao sam ga. "Zato što me kaluđerska sufija
podseća na kacigu", čuh odgovor. Nije želeo da postane kaluđer, da ne bi nosio
kaluđersku skufiju. Podseća ga na kacigu! A kad nosiš kacigu? Samo ponekad
treba da se nosi. Gde će da ide u rat! Podseća ga na kacigu! Pa, šta on traži u
monaštvu? Kad neko tako počne, kakav će kaluđer da bude? Možeš li da mi
kažeš? Na kraju je postao nekakav jadni kaluđer, i nije nosio veliku skufiju.
Jednom dođoše u Koliviju dvojica mladića sa kosom do zemlje. Ja pođem da ih
ošišam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio perčine. Imao sam i
jednu mačku tamo. "Da je ponesem", pita me jedan. "ponesi", kažem mu. Išli
smo za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi mačku u rukama. Poče da kiši.
Kad smo stigli do manastira, on traži da ga prime sa mačkom. "Ne može", rekoše
mu, i on čitavu noć ostade napolju na kiši. A da mu kažeš da pričuva škorpiju
jedan sat, kazaće: "ne mogu". Ali da celu noć sedi napolju sa mačkom, to može.
Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeže. Dođe u Koliviju i kaže mi: "Želim da se
zamonašim". "Idi da odslužiš svoj vojni rok!", kažem mu. "U vojsci nije kao kod
kuće", kaže mi. "Dobro da si mi to rekao, dete, da to kažem i drugima!" U
međuvremenu su ga njegovi tražili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro.
Bila je Tomina nedelja. "Tebe tražim", reče mi. "Šta hoćeš?", rekoh mu. Gde ideš
u crkvu?" "Nigde", kaže mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenoćno
bdenije, a ti ne ideš? A hoćeš da budeš monah. Gde si bio?" "Bio sam u hotelu.
Bilo je tiho. U manastiru je buka!" "I šta ćeš sada da radiš?" "Razmišljam da
odem na Sinaj jer želim da živim težim životom", "Učini jedno poslušanje", rekoh
mu. Uđoh unutra i uzeh jednu zemičku koju su mi doneli i dadoh mu. "Uzmi ovu
veliku zemičku, rekoh mu, da živiš težim životom, i idi!" Takvi su mladi danas. Ne
znaju šta traže, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle žrtvuju?
Sećam se, kada sam služio vojsku, kako si mnogo puta u slučajevima nužde
mogao da čuješ: "Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Oženjen je ima
decu. Da mu deca ne ostanu na ulici". Molili su oficire da dođu na mesto drugog,
u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi
deca ostala na ulici! Gde će danas neko da učini takvu žrtvu! Čudna je to stvar.
Jednom prilikom smo na položaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini
ima vode. Međutim, tamo su bili neprijatelji. "Ovde u blizini ima vode, ali je veoma
opasno. Ko će da ide na napuni čuturu? Ni svetlo ne sme da se pali". Jedan
skoči: "Ja ću da idem, gospodine oficiru", za njim drugi "ja ću", pa treći "ja ću! Svi
su dakle tražili da idu! A noću, bez svetla, strah je veliki. "Ne možete svi da
idete!", reče oficir. Želim da kažem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se
izvlačili, pa da neko kaže. "Gospodine oficiru, mene boli noga", a drugi "mene
boli glava" ili "umoran sam". Svi smo želeli da idemo, iako je bilo opasno po život.
Danas postoji jedan duh mlakosti - nema muževnosti, nema žrtve. Sve je
preokrenuto današnjom štetnom logikom. Vidiš, nekad su rado išli u vojsku, a
danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne služe vojsku. Gledaju šta da rade, da ne
idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio
junačan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i reče
mu kako razmišlja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan
povika: "Sram te bilo oče, da kažeš tako nešto! Samo prevaranti tamo sede". Bio
je iskren i častan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom prešao liniju fronta i
potrčao pravo. Njegova kabanica je bila izrešetana od metaka, ali nije poginuo.
Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.
Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom
Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće
imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi
su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da
njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod
dece ljubav prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to
rade sa dobrom namerom. Uskraćivati deci nešto, a da ona to ne razumeju, je
štetno. Ali pomoći im da izgrade monašku svest, i da se sama raduju kada su za
nešto uskraćena, to je veoma dobro. Međutim, tom svojom dobrotom, tom
nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakoviće. Sve im daju u
ruke, čak i vodu, kako bi učili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladići i devojke
postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na
ruke. Od dobre namere počinje zlo. "Ti dete moje samo da učiš. Ja ću čarape da
ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi kafu"! I deca ne razumeju
koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda počinje
- tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu - jedu pice, a ne
znaju ni da ih stave na papir!... Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se
od života. Ako im se pertla odveže, kažu: "Mama, veži mi pertle!" Takva deca da
kasnije postanu vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo. Zato kažem
majkama: "Ne dajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka naprave
petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo
pomuče".
Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monaštvo. Tako vidite u
manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa
starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a
sam je završavao čitav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne
mogu da savrše ni svoje duhovno poslušanje, nego neko stariji mora da im
pomogne!
Poredak mračnih sila
Današnja nesrećna deca stradaju od različitih teorija. Zbog toga su smućena i
ošamućena. Dete, tako, jedno želi da čini a čini drugo. Želi da ide na jednu
stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda
sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U školama neki učitelji
govore: "Da biste uspeli, nemojte poštovati roditelje, nemojte im se potčinjavati", i
tako decu čine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slušaju ni roditelje ni učitelje. I
smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i država to
podstiče, i oni koji su na vlasti, i iskorišćavaju ih i oni koji ne mare ni za
otadžbinu, ni za porodicu, ni za bilo šta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E,
sve ovo, malo po malo, pričinjava veliko zlo današnjoj omladini. I to veoma veliko
zlo, koje vodi tome da deca za svog vođu imaju rogatog đavola! Satanizam se
mnogo proširio. Čuo sam da u nekim centrima, čitavu noć pevaju: "satano, mi te
obožavamo, ne želimo Hrista. Ti nam sve daješ". Strašno! Šta vam daje a šta
vam uzima, nesrećna deco!
Mala deca, razdražena kafom i cigaretama... Kako da vidiš čist pogled, kako da
vidiš blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je,
jednoj grupi mladih koji su išli na Svetu Goru, rekao: "Naše oči su kao oči
pokvarene ribe". Došao je na Svetu Goru sa desetak mladića, od osamnaest do,
otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladići živeli
raspusnim životom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru.
Pošao sam iz Kolivije i oni me susretoše na putu. "Sada idem, rekoh im, ali hajde
da malo ovde posedimo". I sedosmo. Tada naiđoše i neka deca iz Atonijade.
"Sedite i vi malo ovde", rekoh im. I sedoše. Onda arhitekta reče ovim koji su bili
sa njim: "primećujete li nešto?" Oni rekoše da ne primećuju. "Pogledajte malo lica
jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladića. Da vidite kako njihove
oči sijaju, a naše su kao kod pokvarene ribe. Zamućene, izmenjene... A oči druge
dece su sijale! Jer deca iz Škole čine metanije, idu na službe. Čovek se poznaje
po očima. Zbog toga je i Hristos rekao: "Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)". Koliko
mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored
svega - kako bi rekli? - nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje
im lice sija. U svetu, pak, imaju sve što požele, ali jadnici užasno žive.
Do nas sa svih strana dolaze različite struje. Sa istoka nam dolazi induizam, i
druge tajne religije, sa severa stiže komunizam, sa zapada gomile teorija, sa
juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladić, zahvaćen takvim strujama,
dođe jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke.
Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: "Vidi, dete moje, da nađeš duhovnika,
da se ispovediš i da te pomaže, i da ti sada od početka pomogne. Treba da te
pomažu, jer si odbacio Hrista". Zaplaka se jadnik. "Molio sam se, oče, reče mi,
jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me
ovde dovele molitve moje majke". Koliko je pomogla molitva majke!
Onesposobljavaju jadnike kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju
se narkotika itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!
- Starče, da li se interesuju kada im neko kaže da je to satanska rabota?
- Kako da ih ne interesuje? Ali to treba učiniti na pravi način.
- Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?
- Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego što su se upoznali sa Pravoslavljem,
idu u Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju
tamo da u Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traže viđenje
svetlosti, da traže viša stanja itd. A kada ih pitaš: "Koliko vremena ima a da se
nisi pričestio", kažu: "Ne sećam se, ako me je majka pričestila kad sam bio mali".
"Jesi li se nekad ispovedio?" "Ne interesuje me ta tema". Šta tu može da se
očekuje? Ništa o Pravoslavlju ne znaju.
- Starče, kako im se može pomoći?
- Od onog trenutka kad kažu "estabilišment" Crkve,[2] kako da im se pomogne?
Shvataš li koliko tako možemo da se saglasimo? Međutim, oni mladi koji imaju
dobro nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.
"Ne dirajte decu!"
- Starče, šta če biti sa decom koja dana odrastaju bez discipline?
- Njima je malo toga olakšano. Roditelji koji ne razumeju značaj discipline
ostavljaju deci na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kažeš jednu reč, a
oni tebi pet bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Današnja mladež je
sasvim raspuštena. Sloboda! "Ne dirajte decu!" A deca kažu: "Gde ćemo još biti u
ovakvom položaju?" Nastoje stoga da se bune, da ne slušaju roditelje, da ne
slušaju učitelje, da ne slušaju ništa, da ne čuju nikoga. Ovo im olakšava njihov
cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako će ta deca kasnije da budu u
raznim partijama? Vidiš, jadnici su sasvim demonizovani.
Ako se sloboda ne razvija u duhovnom životu, da li će se razviti u životu ovoga
sveta? Čemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa državom ide onako kako
ide. Mogu li današnji ljudi da razvijaju slobodu koja ima je data? Sloboda, ako je
čovek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom
ogrehovljenom slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je
duhovno potčinjavanje volji božijoj. I vidiš, dok je poslušnost sloboda, iskušenje
zla je predstavlja kao ropstvo i deca se tome suprotstavljaju, naročito u naše
vreme, u kome su zatrovani duhom buntovništva. A prirodno, umorni su mladi i
od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na žalost i dalje iskrivljuju divotu Boga
i Njegove tvorevine, ispunjavajući ljude stresom i udaljujući ih od radosti, od
Boga.
Znate li šta smo pretrpeli kada smo otpušteni iz vojske? Da se to dogodilo
današnjoj omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se završio gerilski rat.
Mnoge klase vojnika su bile otpuštene u isto vreme. Neki su u ratu bili četiri i po
godine, neki četiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u
Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do
hotela. Ali ni tamo nisu želeli da nas prime, čak i da platimo. Kažu ti: "Vojnik! Gde
ćemo s njima? Usmrdeće nam ćebad!" Srećom, jedan oficir nas je spasao - da je
živ i zdrav! Otišao je i saznao vozni red vožnje, kada premeštaju vagone itd.
Sakupio nas je i smestio nas u vagone! "Noću će ih, reče, premeštati, ali nemojte
da se plašite - tek ujutru će da krenu". Celu noć smo se klackali. Napokon
stigosmo u Solun. Neki koji su bili odatle otidoše svojim kućama. Mi ostali
odosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Odemo do hotela, i tamo
ništa! Molio sam ih u hotelu: "Dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platiću vam
duplo nego što košta soba sa krevetom!" "Ne može!", kažu mi. Možda su se
plašili da će neko videti kako drže vojnika pa da će ih tužiti. I ostalo je samo da
odeš napolje, i da noć provedeš na zidu! Na svim trotoarima su bili vojnici, kao
da je parada! Shvataš: da su se današnji mladi našli u takvoj situaciji, spalili bi i
Larisu i Solun i celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde nemaju nikakvih teškoća,
pogledaj šta rade! Osvajanja, katastrofe... A ona jadna omladina tada, nije imala
nikakvu računicu. Osećali su svakako izvesnu gorčinu, ali uopšte nisu pomišljali
da učine nekakvo zlo, iako su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na
hladnoći. Osakaćeni u ratu - kolika je to žrtva ovih jadnika! - a nakon toga, kao
poslednje "hvala", bilo je da spavaju napolju. Pravim malo poređenje, kakvi su bili
mladi nekada a kakvi su sada... Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije
prošlo.
Današnja mladež je slična govedu koje je vezano na livadi i koje udara nogom,
otkine ular, ruši ogradu i počne da trči, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi
ga na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoći, kada je dete malo. To
se vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. "Ne, ne",
vikneš, i malo ga pljesneš. Kasnije ne misli da tako može da pogine, nego misli
da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema straha ni u školi, niti u vojsci ima zorta.
Zato danas mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci opet, što je tvrđa bila
obuka, to su se bolje pokazivali u bici.
Mlad čovek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga
sluša, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica.
Svaki čovek, tokom uzrastanja, tokom godina, zadobija nešto od sebe samog i
od drugih. Mlad čovek se drži onoga što je primio. Onaj ko je odrastao uzima ono
što je korisno i od sebe i od drugih i time se služi da pomogne mlađem da ne
greši. Onaj ko je mlad, ako to ne sluša, sam na sebi isprobava. S druge strane,
ako sluša, imaće od toga koristi. Došli su tako u Koliviju neki mladići iz jedne
hrišćanske organizacije, govoreći sa samopouzdanjem. "Nemamo potrebe ni za
kim. Sami ćemo naći naš put!" Ko zna? Možda bi, na neki način na to mogli biti
primorani. Kada je došlo vreme da idu, upitaše me kako da dođu do puta, da bi
išli za manastir Iviron. "Kuda da idemo", rekoše. "Dobro, deco, rekoh im, rekoste
da ćete sami naći put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli?
Najmanji je problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo ćete da se pomučite,
neko će naići i reći će vam: "Ovuda idite". Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi
gore, Nebesima, kako ćete taj put naći sami bez putevoditelja?" Jedan od njih
reče. "Starac ima pravo".
Mladi treba da prođu
ispit čistote
Dođoše danas dvoje-troje studenata i rekoše mi: "Starče, pomolite se da
položimo ispit". A ja im rekoh: "Moliću se da položite ispit čistote. To je mnogo
važnije. Sve ostalo dolazi kasnije". Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to
stvar da na licima današnje omladine vidiš čestitost i čistotu! Veoma je to velika
stvar!
Dolaze neke devojke koje su zaista povređene. Žive sa svojim mladićima a da
nisu u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu časne, i zbog toga bivaju
oštećene. "Šta da radim oče", pitaju me. "Pijanica se druži sa bekrijom, ali se ne
ženi njegovom ćerkom". Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, oženiće vas. A
ako vas odbace, znači da vas nisu ni voleli, i tako ćete uštedeti svoje vreme".
Lukavi pomućuje mladalačke godine, jer mu kao oružje služi buđenje putenosti, i
pokušava da uništi mlade u ovom teškom periodu kroz koji prolaze. Um je još
neutvrđen, i u njemu postoji velika praznina, a duhovne uzdržanosti nema
uopšte. Zato mlad čovek, u ovim kriznim godinama, svagda treba da oseća
potrebu za savetima starijih od njega, da se ne bi okliznuo na slatku strminu
svetskih provalija, koje bez prestanka ispunjavaju dušu stresom i za večnost je
udaljavaju od Boga.
Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da
postigne takvo duhovno stanje da ne pravi razliku jer "nema više muško ni
žensko" (Gal. 3, 28). Zbog toga su duhonosni Oci i savetovali da mladići ne žive
sa devojkama, ma kako duhovni bili, jer je taj uzrast takav da im ne pomaže.
Iskušenje prlja mladost. Zbog toga je uputnije da mlad čovek bude i glup za
devojke (ili devojka za mladiće) zbog svog duhovnog staranja i čistote, i da
ponese ovaj teški krst. Jer u tom teškom krstu je skrivena sva sila i premudrost
Božija, i mlad čovek je tada jači od Samsona (up. Sud. 15, 14 i dalje) i mudriji od
Solomona (up. 1Sam. 3, 9-12). Najbolje je da pazi dok ide, i da se ne osvrće
desno i levo, čak ako su u pitanju i osobe sa kojima je u srodstvu, jer ih navodno
prezire i sa njima ne govori, tako da od njih nema štete. I oni, međutim, mogu biti
od ovoga sveta, ljudi koji smišljaju svako zlo. Hiljadu puta je bolje da beži kao
divlja životinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadržao svoju duhovnu pažnju.
Udaljavajući se nakon službe, umesto da sedi i gubi vreme u kožnim odelima (ili
kravatama) i da se duhovno razdražuje zbog ogrebotina koje će mu na srcu
napraviti neprijatelj.
Istina je da svet na žalost truli, i da ako odatle i dođe neka duša koja želi da
očuva čistotu, ona zaudara. Ovde, međutim, postoji razlika, jer Bog neće tražiti
od hrišćana koji žive danas, isto što je tražio od onih koji su živeli u ranijim
epohama a koji su želeli da očuvaju svoju čistotu. Potreban je duševni mir, i mlad
čovek će ga zadobiti ako ume da se bori, da se udalji od uzroka, a Hristos će mu
pomoći. Božanska ljubav, ako se razgori u njegovoj duši, je toliko vrela da ima
moć da sažeže svaku drugu želju i svaku ružnu predstavu. Kada se zapali ova
vatra, tada se osećaju božanska zadovoljstva, koje niko ne može uporediti sa
bilo kojim drugim uživanjima. Ko okusi ovu nebesku manu, na njega više neće
ostavljati nikakav utisak različiti divlji plodovi. Zbog toga treba da čvrsto uhvati
svoj volan, da se prekrsti i da se ne plaši. Nakon male borbe primiće veliko
bogatstvo. Jer kada nastupi čas iskušenja potrebna je hrabrost, i Bog čini čuda
da bi pomogao.
Meni je pripovedao starac Avgustin[3] : Kao iskušenik je bio u jednom manastiru
u Rusiji, u svojoj otadžbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da
pomaže u ribolovu nekom čoveku koji je radio u manastiru, jer se manastir
izdržavao od ribolova. Jednoga dana dođe ćerka ovog čoveka, i reče ocu da brzo
ide kući radi nekog neizbežnog posla, a ona ostade tamo da pomaže. Međutim,
iskušenje zagospodari njome, i ona se bez razmišljanja raspali grešnim
namerama. U tom momentu zbuni se Antonije - to mu je bilo svetovno ime - jer
se sve dogodilo iznenada. On se prekrsti reče. "Hriste moj, bolje je da se udavim
nego da zgrešim", i skoči pravo u duboki potok! Ali Dobri Gospod, gledajući na
veliko herojstvo čistog mladića, koji se poneo poput novog Svetog Martiniana[4]
kako bi sačuvao čistotu, zadrža ga iznad vode tako da se nije ni okvasio! "Kada
sam skočio, reče mi, sa glavom na dole, nisam shvatio kako sam se našao
uspravno iznad vode, tako da se ni moje odelo nije pokvasilo!" U tom času osetio
je i neko unutrašnje smirenje sa neizrecivom sladošću koja je sasvim uništila
svaku grehovnu pomisao i svaku telesnu razdraženost, koja je ranije nastala
zbog nečistih pokreta devojke. A kada je devojka videla Antonija kako stoji nad
vodom, poče pokajnički da plače zbog greha koju je počinila, potrešena ovim
velikim čudom.
Hristos ne traži velike stvari, da bi nam pomogao u našoj borbi. Jedan mladić mi
je pričao kako je išao na Patmos[5] radi poklonjenja, ali mu je iskušenje postavilo
jednu zamku. Dok je išao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i
reče: "Hriste, ja sam ovde došao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja". To
reče i pobeže. Uveče u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj
svetlosti. Vidite šta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se
godinama bori i čini velike podvige, da bi se kako udostojio nečeg takvog! A ovaj
vide Hrista, samo zbog toga što se usprotivio iskušenju. Naravno da ga je ovo
duhovno veoma osnažilo. Kasnije je nekoliko puta viđao Svetog Markela, Svetog
Rafaila, Svetog Georgija. Jednom dođe i reče mi: "Pomoli se oče, da ponovo
vidim Svetog Georgija. Želim malo utehe, a utehe nemam u ovom svetu!"
A vidiš u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dođe u Koliviju neki mladić sa
svojim ujakom koji mu je bio vršnjak i reče mi. "Pomoli se za jednu devojku.
Nesrećnim slučajem je slomila pršljen. Njen otac je vozio, i zaspao je za
volanom. On je poginuo a devojka je tako nastradala. Daću ti njenu fotografiju".
"Nema potrebe", rekoh. Dok smo razgovarali, ja uzmem fotografiju i imam šta da
vidim! Devojka leži dole a dvojica je drže. "Ko su joj ovi", upitah. "Prijatelji", kaže
mi. "A ovo šta je? Šta to rade?". "Ništa, kaže, to su joj prijatelji". Nemoj pogrešno
da razumeš decu", reče mi njegov ujak, "takva je današnja omladina". "Pomoliću
se, rekoh u sebi, ali ne da joj popravi kičmu nego da joj ispravi um. I njoj i tebi,
izgubljeni čoveče". Gde je čestitost? Trebao je ujak da je izgrdi. Duhovna deca...
da ima duhovnika i da se nađe u takvom stanju! Nije bilo razloga da je dvojica
tako tegle, a drugi da mi pokazuje fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nešto nije
u redu. Mene to ne dotiče, ali to nije ispravno. Kakvu porodicu će stvoriti ovakva
omladina? Neka ih Bog prosvetli da dođu k sebi.
Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke čuvale svoju čistotu! Sećam se da su
tokom rata neki seljani bili prinuđeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda.
Muškarci su od smrznutog drveća napravili nekakvu krovinjaru da se zaštite od
hladnoće. Žene su, pak, bile primorane da se tu smeste zajedno sa njima,
poznatim ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica su bile iz nekog
udaljenog sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih
krovinjara. Tu su, na žalost bili i neki bezbožni strašljivci koji nisu mnogo marili
što je rat. Nisu saosećali sa svojim bližnjima koji su ranjavani i ginuli, nego su,
kada bi našli vremena, gledali kako da sagreše, jer su se plašili da slučajno ne
poginu a da se ne ižive dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se
pokaju. Jedan takav, koji, kao što rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje,
već je vrebao priliku da greši, toliko je ružno uznemiravao devojku, da je ona
zbog toga bila primorana da beži. Ona je radije odabrala da se smrzava, pa čak i
da umre napolju na hladnoći, samo da ne izgubi svoju čednost. Kada je sirota
starica videla da je devojka pobegla, pođe i ona za njom da je traži, i nađe je na
tridesetak minuta hoda, pod nadstrešicom crkvice[6] Svetog Preteče Jovana.
Preteča se brinuo za čestitu devojku i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka
uopšte nije ni znala da postoji. I šta dalje učini Sveti Preteča! Probudi jednog
vojnika[7] iz sna, i reče mu da ide do njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade,
dakle, vojnik i krenu u noć osvetljenu snegom, i dođe do crkvice za koju je
otprilike znao gde se nalazi. I šta vidi! Jedna starica i jedna devojka, u snegu do
kolena, pocrnele i ukočene od hladnoće. Vojnik odmah otvori crkvicu, i nekako
uđoše. Vojnik nije imao ništa da im da osim jedne marame i rukavica, za koje im
reče da ih stavljaju naizmenično. One mu ispričaše o iskušenju koje ih je snašlo.
"Dobro, reče vojnik devojci, kako si se odlučila da pobegneš usred noći, u zimu i
u nepoznatom kraju?" A ona mu odgovori: "Ja sam samo to mogla da uradim, a
verovala sam da će me Hristos izbaviti". Tada vojnik, spontano, sa saosećanjem,
a ne prosto da bi ih utešio, reče: "Vašim mukama je došao kraj. Sutra ćete biti
kod svoje kuće". One se veoma obradovaše ovim rečima. I zaista, L.O. M.[8] se
pokrenuo, put je otvoren, i sledećeg dana ujutru, vojska koja je tamo bila se
sklonila, i ove jadnice otidoše svojoj kući. Ove Grkinje koje su bile odevene, a ne
obnažene, blagodaću Božijom, treba da se dive i da blagodare. Nakon ovoga,
ona zver[9] - neka mi Bog oprosti - ode i ispriča komandantu, kako je neki vojnik
razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge! Komandant mu reče: "Ne verujem
da je on tako nešto učinio!" I taj napasnik je na koncu završio u zatvoru.
Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje
- Starče, oni koji bi želeli da unište društvo, napadaju na temelje, na koren, na
decu, kako bi postigli svoj cilj.
- Neće u tome uspeti. Zlo će uništiti njih same. U Rusiji su bila velika stradanja i
vidiš šta se dogodilo nakon samo tri generacije. Vidiš šta se sada događa!
Gospod nije napustio svoje. Niti će grehe današnje mladeži suditi na isti način
kao što je sudio u naše vreme.
- Starče, kako dolazi do toga, da neki mladi koji žive sasvim svetskim životom, po
pitanjima vere daju veoma ispravne odgovore?
- Ovi mladi imaju dobro nastrojenje, ali ne mogu da se obuzdaju i da se približe
veri. Zbog toga daju ispravne odgovore. Želim da kažem, da ako neko hoće da
krene nekim putem - on to želi, ali ne može da krene. Onaj ko ga gleda kako
pokušava, treba to da ceni. Takve ljude Bog neće napustiti, jer nemaju u sebi
zlobe. Doći će čas kada će imati snage da krenu napred.
- Kako se može prići mladima koji su zastranili?
- Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna ( = nepatvorena) ljubav, mladi to odmah
primaju i prilaze. Mladi dolaze u Koliviju, sa različitim problemima. Primim ih,
počastim ih, pričam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju
moju ljubav. Neki, zlosrećni, tako su okoštali! Traže ljubav. Međutim, vidi se da
nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca. Kada sa njima sastradavaš, kada ih
voliš, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i
bezakonja, i vraćaju se na Svetu Goru kao blagočestivi poklonici. Jer na neki
način su spoznali ljubav Božiju. I vidim da u sebi imaju velikodušnost koja ti
slama srce. Treba da ne primaju ekonomsku pomoć. Kada im treba, neka se
prihvate posla a u školu da idu uveče. Ti mladi ljudi zaslužuju da im se pomogne.
Na novoj železničkoj stanici u Solunu postoje kuće, gde mnogi mladi, devojke i
mladići borave zajedno. U prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih
petnaestoro. Oni potiču iz rasturenih porodica - šta da rade, da kradu? Ali imaju
čestitost i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da im priđu, da
im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram da ih tamo okupljaju. Sada
imaju jednu malu crkvicu, posvećenu Apostolu i đakonu Filipu, zaštitniku
željezničara.
Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi prilike koje su mu date,
đavo će ih iskoristiti. Zašto kaže poslovica: "gvožđe se kuje dok je vruće"?
Kovači, kada žele da prilepe dva komada gvožđa - ne mislim danas kada imaju
aparate za zavarivanje - stavljaju gvožđe u vatru, a onda sipaju vrelu vodu, i tako
ga lepe. A ako se ohladi, onda neće da se prilepi. Isto hoću da kažem i za mlade.
Kada im se pruži prilika, ako je ne iskoristi, kasnije će početi da se bavi drugima,
da sudi, da osuđuje, jer se blagodat Božija udaljila. Dok, ako ima božansku
revnost i ako pazi, napredovaće. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da
pomognu deci dok su mala. Deca su kao prazne kutije. Ako se ispune Hristom,
svagda će biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu
stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoć, ako se kasnije malo i udalje,
ponovo se vraćaju. Drvo koje se pomaže uljem ne truli. Ako se deca malo
pomažu blagočešćem i strahom Božjim, kasnije nemaju teskobe.
POGLAVLjE IV
DRSKOST I NEMANjE ČASTI
Sadržaj
Bestidnost proteruje pobožnost
- Starče, odakle dolazi bestidnost?
- Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Božji, kao dim koji koristimo da
bismo oterali pčele od košnice.
- Starče, kako da se oslobodim bestidnosti?
- Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji,
treba da prema svoj braći svojoj imaš poštovanje i čestvovanje. Svoje misli treba
da izlažeš smireno, ne pokazujući se kao onaj ko sve zna. Tada će te Bog
posetiti i napredovaćeš. Pasivna (prikrivena - prim. prev.) bestidnost je tvoj
najveći neprijatelj, jer to izgoni blagočešće. Obično za bestidnošću sledi
buntovništvo i, u početku se, rađa neosetljivost i nezaintenerpvanost za male
grehe, na koje se čovek, malo po malo, navikava i na njih počinje da gleda kao
na nešto prirodno ( = normalno). Tako, međutim, u duši ne ostaje ništa drugo do
uznemirenost. Čovek čak ne može ni da razume šta mu je, jer mu je srce spolja
zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseća koliko je tvrdovrat.[1]
- Kakav je, starče, odnos prostodušnosti i bestidnosti?
- Jedna je stvar prostodušnost a druga bestidnost. Prostodušnost u sebi ima i
blagočešća i nečeg dečijeg. Bestidnost je bezobzirnost.
I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u
prostodušnosti mnogo puta se, ukoliko čovek ne pazi, krije mnogo bestidnosti.
Kaže neko: "Ja sam po karakteru neposredan", ili, "ja sam jednostavan", i onda
govori bestidno, a da to i ne shvata. Međutim, drugo je prostodušnost a drugo je
bestidnost.
- Starče, šta je duhovno sabiranje?
- Duhovno sabiranje je strah Božji, sa dobrom mišlju. Taj strah, njegovo
prisustvo, donosi radost i toči med u srce - duhovni med! Vidiš, jedno malo
detence, koje je stidljivo poštuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca.
Ako nešto hoće da pita, pocrveni! Da ga staviš u ikonostas. Drugo dete razmišlja:
"To je moj otac", i bezobzirno istupa napred. A kad nešto želi, zahteva da mu se
da, i udara nogama kao da preti.
U dobroj porodici deca žive slobodno. Postoji poštovanje, ali deca nisu
pritešnjena, nema vojničke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i
oni se raduju njima. "Ljubav ne poznaje sram", kaže Avva Isaak.[2] Postoji strah,
ali sa dobrim razmišljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji čestvovanje i poštovanje, i
ona pobeđuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plaši, jer ne postoji stvarna
sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plaši, jer stvarno ima duhovno sabranje.
Kada je neko duhovno sabran, oseća radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju
majku, ali je i bezobrazno na neki način, jer se ne plaši da će ga istući. Uzima
očev šešir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije
bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodušnost) od bestidnosti. A
posle čuješ devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: "Mama, donesi mi
čašu vode! Da bude hladna! ... E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneseš hladnu".
Tako počinje, i posle govore: "Zašto da se žena plaši muža?"[3] U strahu je
međutim i poštovanje, a u poštovanju ljubav. Žena treba da poštuje muža, a muž
treba da voli ženu. Ali danas je sve uniženo ( = obezvređeno), i porodica se
raspada, jer su Jevanđelje bacili pod noge. "Žena treba da sluša", govori muž. Ali
ako nemaš ljubavi, drugi te ne čuje, i ne možeš ni čašu vode da mu potražiš da ti
donese. Kada neko poštuje drugog, samoga sebe poštuje, ali sebi ne polaže
računa. U poštovanju drugoga može biti častoljublja, ali ako se čovek pazi, onda
to izbegava.
Poštovanje starijih
- Starče, često sam ružno govorio sa starijima. Shvatam da sam grešio i to
ispovedam.
- Kada to razumeš i ispovediš. malo po malo ćeš omrznuti sebe sa dobrom
mišlju, smirićeš se, i tada će doći blagodat Božija, a ova ružna navika će nestati.
- Starče, više puta sam govorio bestidno, iskušavajući ljubav braće, ali se plašim
bezobrazluka.
- Ne može tako, ti si još mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kušaju decu i sa
njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da
jedno dete iskušava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskušava dedu ili
baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali
kad odrastao začikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao
postaje kao dete i zajedno se raduju.
- Starče, kada svoje mišljenje kažem nekom starijem, a on mi kaže nešto za šta
mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?
- Ne, ne treba se saglasiti sa nečim što je zlo. Treba da kažeš ono što je
ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajući) način. "Možda to ipak ide
ovako? Kažem to kao svoje mišljenje". Ili da kažeš: "Imam ovakvo mišljenje".
Tako se, kao magnetom, privlači blagodat Božija. Ima i onih koji po navici, a ne iz
namere, iznose svoje mišljenje na bezobziran način. Međutim, svakome, kakav
god bio, treba poštovanje starijih. Ali i stariji, na neki način očekuje poštovanje. I
ako i ima nekih grešaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te
pitaju, kaži svoje mišljenje smireno i sa poštovanjem, ako u sebi i ne veruješ da
je baš onako kako ti kažu, jer drugi može da zna nešto što ti ne znaš ili o čemu
nisi razmišljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, čuje raspravu o nekoj
stvari, i misli da je ono što on o tome misli najispravnije. Ako vodi računa o
sagovorniku, treba da kaže: "Izgubio sam misao". A ako je sagovornik neko ko je
po godinama stariji, treba da kaže: "Izmače mi jedna ružna (= pogrešna) misao".
Ako neko kaže i nešto što je tačno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga prim. prev.) to što kaže je drskost.
- Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni život?
- Uglavnom na godine. Jer, vidiš, onaj ko je uznapredovao u duhovnom životu,
poštuje onoga ko je po godinama stariji od njega.
- Starče, da li je prirodno da čovek više poštuje nekoga ko je mlađi ali je duhovno
više napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?
- Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga poštovati makar
zbog godina. Starijeg ćeš poštovati zbog godina, a mlađeg zbog duhovnosti.
Kada postoji poštovanje, tada i mlađi poštuje starijeg i stariji mlađeg. U
poštovanju je ljubav. Apostol Pavle kaže: "Podajte svakome što ste dužni: kome
porezu - porezu, kome čast čast" (up. Rim. 13, 7).
- Ako mlađi prigovaraju starijima, to je zlo?
- Ovo je tipično za današnju mladež. Ali Pismo nam govori: "Ako ti zgreši brat tvoj
idi i pokaraj ga nasamo", a ne kaže: "Ako ti zgreši otac tvoj" (up. Mt. 18, 15).
Današnja omladina razmišlja sa protivljenjem, ne shvatajući to. I takav način
razmišljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kažu ti: "Rekao sam
jednostavno". Iskušani su pravim duhom ovoga sveta, koji ništa ne poštuje.
Nema poštovanja u odnosu mlađih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je
ovo zlo. Kada mlad čovek bez poštovanja govori starijima, da bi tako navodno
izrazio svoju ličnost, šta očekuješ? Potrebno je mnogo pažnje. Savremeni duh
ovoga sveta, kaže. "Ne slušajte roditelje, ne slušajte učitelje, itd". Zbog toga su
najmlađa deca danas najgora. Odrasli takođe škode toj istoj deci, jer kao njihovi
roditelji ne shvataju kakvo im zlo čine time što im se dive i smatraju ih pametnima
kad govore bestidnosti.
Tako su jednom u Koliviju došla dva dečačića od osam - devet godina, zajedno
sa svojim ocem. Jedan ga drži za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan
moj poznanik, ikonopisac, dobar dečko i dobar umetnik - za jedan minut može da
nacrta nekoga. "Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno". "Da
vidimo, reče, da li ću uspeti, pošto se mrdaju". I poče da crta. Kad će jedan od
dečaka: "Da vidimo bre budalo, šta si uradio". Mali uopšte nije imao straha.
"Takva su današnja deca oče, reče mi i nastavi da slika". A meni krv navre u
glavu. A njihov otac sedi, kao da se ništa nije dogodilo! Da tako kaže čoveku od
trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, bezbožnost je to! ... Strašno! A posle
će neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo
dete postane dobar monah! Kad majke ne vode računa, uništavaju svoju decu.
Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nešto i promenilo, to je zato što su
se majke krišom držale vere i blagočstivosti i što su na taj način pomagale deci.
Dobro je da još uvek ima malo pažnje u hrišćanskim porodicama inače bi smo se
skroz iskvarili.
- Mogu li takva deca, starče, kada odrastu, ako žele, kasnije da se promene ili da
postanu monasi?
- Ako veruju da nije dobro ono što su činili, Hristos će im pomoći. Ako u čoveka
uđe dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju
pravo, i govore igumanu ili igumaniji: "Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je čuo za
ovako nešto u današnje vreme?", kako će se ispraviti. Dolazili su poneki kaluđeri
sa nemirom da mi govore ovakve gluposti.
Malo po malo, poštovanje se sasvim izgubi. Dolaze u Koliviju mladi, pa posedaju
jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. A, opet gledam, ako se panj
nalazi dva koraka dalje, teško im je da odu da ga donesu, da bi seli. Ja treba da
im donesem. I gledaju me kako ga vučem a ne dolaze da ga uzmu. Hoće da piju
vode, a neće da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne
ostavlja to zaista na mene neki utisak - tako velika deca - dolaze po njih
tridesetoro u društvu, gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako
vadim čaše da ih postavim, i ništa. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa
im dođe konobar, da tako i u Koliviji ima konobara. Pet šest puta sam morao da
se potrudim, da donesem vodu i da je stavim pred njih. "Doneću vam vode, deco,
ali to vam neće pomoći".
U gradskom prevozu, gledaš malu decu kako sede, a stari stoje. Mladi sede sa
nogama jedni preko drugih, a odrasli stoje, umesto da ustupe mesto nekom
starijem. Ali mladi ne daju. "Platio sam, kaže, za ovo mesto", i nastavlja da sedi
ne izvinjavajući se nikome. Kakva je duh nekada vladao! Žene su sedele sa
desne i leve strane ulice, a kada naiđe sveštenik ili neko stariji, ustajale su, i
deca njihova su se ovome učila.
Koliko su puta ustajale! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih
bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pričala gluposti, i to smatraju uspehom.
Da pomisle da prekinu - ništa od toga. Treba da ih posramiš da bi prekinuli,
drugačije ne ide! Nigde u Pateriku ( = Otačniku) ne stoji da mladi tako govre.
Starečnik govori: "Reče starac", a ne: "Reče mladić". Nekada mladi nisu govorili
pred starijima i bili su srećni zbog toga. Nisu čak ni sedeli tamo gde sede odrasli.
A ako je neko dete ružno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izađe napolje
od stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije bio sed, nije se peo za pevnicu. A danas
vidiš (kako poju) i iskušenici i oni koji još nisu ni iskušenici! ... Tako neće naučiti
da zajedničare u poštovanju i blagočestivosti.
Možeš videti i učenika Atoniade, kako se obraća rekrotu, koji je i vladika:
"Preosvećeni rektore, da govorimo kao jednaki". Eto dokle se stiglo! Zlo je što ti
kaže: "Zašto, šta sam rekao? Ne shvatam". Ne kaže: "Oprostite, imam li
blagoslov da kažem jednu reč? Može da bude i besmislica", nego reč po reč kao
da to nema nikakvog značenja: "Tvoje mišljenje i moje mišljenje". Shvataš: Ovaj
duh je nažalost ušao i u dihovni život monaštva. Poslušaj iskušenike kako
govore: "Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Reći ću mu ponovo." "Dobro,
kako ćeš mu to "ponoviti"? To je kao da kažeš: "Starac se nije popravio". "Zašto,
kaže, ne mogu da iznesem svoje mišljenje?" Da skočiš u vis od takvih stvari. I na
kraju ti kaže: "Ožalostio si se? Oprosti". Oprostiću mu, ali ne zbog toga što je
rekao, već zbog toga što mi je krv jurnula u glavu!
Počinju da sude i Bogu
- Starče, kod novih naraštaja postoji jedno raspoloženje da svemu i svakome
sude. Da li je tako bilo i nekada?
- Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena. Danas nije dovoljno što
osuđuju laike, što osuđuju političare i crkvene ljude, danas sude i Svetiteljima i
dolaze do toga da sude i Bogu. "Bog je, kažu, u tom slučaju trebalo da učini
nešto. Nije postupio ispravno. Bog to nije trebalo da učini! Čuješ li taj razgovor?
"Dete moje, kuda ideš?" "Zašto? Govorim po svom saznanju", kaže ti, i ne shvata
koliko u tome ima bezobraznosti. Duh ovoga sveta uništio je mnoge dobre stvari.
U tako lošem stanju, u bogohulstvu, zlo napreduje. Osuđuju Boga i uošte ih se
ne dotiče što je to bogohuljenje. Ima i onih koji su odrasli, i ako imaju i malo
pameti, počinju da osuđuju: "Ovaj je zbunjen, ovaj je slap, drugi radi tako i tako",
govore, i nikad se ne izvinjavaju.
Dođe jednom jedan u Koliviju i kaže mi: "Bog ovo nije trebao tako da učini".
"Možeš li ti, rekoh mu, da jedan kamenčić držiš u vazduhu da lebdi? Ove zvezde
koje gledaš, nisu samo okrugle lopte koje sijaju. One su čvrsta tela koja se
okreću i koja se tako drže, a ne padaju". "Koliko ja znam, to ne bi trebalo da bude
tako", reče. Čuješ li ti ovaj razgovor! Zar mi da sudimo Bogu? Dođe logika i
nestade vere u Boga. I šta god da mu kažeš, odgovara: "Oprosti, ali moje znanje
mi govori drugačije. Zar ne mogu da kažem ono što znam?" Šta Bog sluša da
pričamo! Srećom, te nam to ne uzima za zlo.
U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: "Proterajte Hananejce
sasvim iz zemlje" (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zašto je to rekao. Ali neki
od njih rekoše. "To baš nije čovekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to učiniti".
Međutim, kasnije su zapali u nemoral, u idolatriju, i svoju decu su žrtvovali
idolima, kako što kaže Psalam[4]. Sve što čini, Bog zna zbog čega čini. Neki
bestidno govore: "Zašto bi Bog činio strašne stvari?" Tako počinje suđenje i
nakon toga u čoveku nestaje svakog duhovnog stanja, te više nema nimalo
blagodati Božije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog čega je
Bog tako postupio. To "zašto?" predstavlja suđenje, preuznošenje, egoizam.
- Neki mladi, starče, pitaju: "Zbog čega je bilo potrebno da Hristos bude razapet?
Zar nije Bog mogao da spase svet na drugačiji način?"
- On nas je spasao na takav način i nije na ljudima da pitaju zašto to nije
drugačije uradio! Ima i onih koji govore. "Bog uopšte nije stradao. Sin se
žrtvovao". Jedan otac bi, prema mom mišljenju, pre pristao da sam strada nego
da strada njegov sin. Kolika je to muka za jednog oca da žrtvuje svoje dete za
druge. Kad ne razumeju šta je to ljubav, šta možeš da im kažeš?
A jedan drugi mi kaže. "Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin
kasnije našao sebi ženu?" Ali ako neko pažljivo čita Stari Zavet, videće da je
Adam "rodio mnogo sinova i kćeri" nakon Sita. Kajin[5] je pobegao u planine
nakon ubistva svoga brata, pa nije znao da je žena koju je uzeo njegova sestra.
Tako je Bog to ustrojio, da ljudi budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba i
zločin. Učinio je to Bog da bi ljudi rekli: "Od istih smo praroditelja, od Adama i
Eve", da bi se tako izbegla ljudska zloba. I uprkos svemu tome vidiš kakva sve
zla postoje danas!
Šta sam sve čuo od takvih nekih koji dolaze u Koliviju! Kažem im: "Boli me glava
a nemam aspirin". Nakon toga odlaže tužni. Ne razumeju zašto sam im rekako
da me boli glava, i govore: "Toliko smo se trudili da dođemo ovde da bi nam on
rekao kako ga boli glava!" Drugi me pitaju: "Da ti donesemo aspirin?"
Bestidnost izgoni blagodat Božiju
Potrebno je mnogo pažnje. Neuredno i nepažljivo postupanje ( = delanje) je
prepreka za božansku blagodat. Nedostatak čestitosti je najveća prepreka za
približavanje blagodati Božije. Koliko su mladi neposlušniji toliko se više
udaljavaju od blagodati Božije. Sloboda ovoga sveta ne proteruje samo
blagočestivost, nego i svetsku mudrost. Došli su tako, ovde u Koliviju neki mladi,
i viču svom ocu: "Ej, tata, imaš li cigare? Popušio sam moje". Na šta to liči? Čak i
da puše, treba da puše krišom. Danas kao da to nije ništa! Kako da na koncu ne
ostanu sasvim bez blagodati Božije? Danas devojke vređaju svoju braću, i pred
roditeljima koriste tako prljave reči, a otac ništa na to ne kaže. Meni se kosa na
glavi diže kad to čujem. Kad ostanem sam, kažem i više nego što treba.
Okruženje koje vlada u svetu i roditelji u svetu uništavaju svoju decu. Svetovno
okruženje mnogo štete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i čestiti. Mnogo je
više mladih koji su besni ( = divlji, neobuzdani), a to ja zato što se ponašaju
bestidno. Mnogi roditelji mi dovode svoju decu i govore: "Oče, moje dete je
đavoimeno". A vidim da nije đavoimeno - neka Bog sačuva! Malo je maladih koji
su stvarno đavoimeni. Mnogo je više onih koji imaju jedno spoljašnje iskustvo sa
demonima. Đavo im, dakle, spolja naređuje, nije u njima, ali i od spolja on
završava svoj posao. Odakle to potiče? Od bestidnosti. Kada se deca sa
bestidnošću obraćaju starijima, blagodat Božija se udaljuje. A kada se udalji
blagodat Božija deca postaju divlja i čine bezakonja. S druge strane, deca koja
su blagočestiva, koja imaju poštovanja, koja slušaju svoje roditelje, svoje učitelje,
starije, stalno primaju blagodat Božiju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva
blagodat Božija. Sa velikim čestvovanjem Boga, sa velikim poštovanjem prema
starijima, u dušu dolazi i velika blagodat Božija, koja je raduje, dok je blagodat
sasvim ne obasja. Blagodat Božija ne dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na
one koji revnuju, koji su razboriti i koji se pokazuju blagočestivi. Takvi imaju
pogled koji zrači! I što više poštovanja imaju prema roditeljima, utoliko više
primaju blagodat Božiju.
Onaj, međutim ko počinje: "Ne, ne želim ovo, želim ono drugo", i ko to čini
bezobrazno, takav uskoro postaje bundžija, postaje đavo ( jer "đavo" znači
klevetnik, ali i protivnik - prim. prev.). Zato je i Neprijatelj ( = đavo) želeo da svoj
tron postavi iznad prestola Božijeg. Vidite, svi mladi koji vrše volju njegovu,
postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne pokaju, ako se ne izvuku iz talasa koji ih
dave, i ako nastave da se bestidno ponašaju, tada - Bože sačuvaj! - nastaje
dvostruko ostavljenje i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ružno, i sasvim
potpadaju pod vlast zlih duhova.
"Poštuj oca i mater svoju" [6]
Dokle su stigla današnja deca! Ne drže ni jedno mišljenje. Nemaju poštovanja, ali
su egoisti i nervozni. Zloupoptrebljavaju slobodu. Dete kaže svojim roditeljima:
"Prijaviću vas policiji". Dete koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki
prekršaj, kada ga je otac ošamario, napiše tužbu i tuži oca sudu. A otac na
suđenju kaže. "Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada ošamario, zatvorili bi
moje dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio". Priđe dečaku, udari
mu dva šamara i reče: "Zbog ova dva šamara me osudite, a ne za onaj. Sada me
stavite u zatvor, jer sam ga za malu stvar udario".
Želim da kažem, dokle su stigla deca. Na ovaj način danas razmišljaju. Nekada
su nas roditelji tukli, udarali nam šamare, ali nam nisu dopuštali da nedolično
govorimo. Dobijali smo batine kao i milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da
ne znamo da li smo pogrešili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za naše
dobro. Znali smo da nas roditelji i vole i kada nas kažnjavaju, i kad nas čuvaju i
kad nas ošamare. Jer i šamar i milovanje i čuvanje roditelja, sve - kako bi se
reklo - je iz ljubavi. Kad roditelji biju svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada
dobije šamar, zaboli ga obraz. Veći je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu.
Majka, šta god da radi deci, bilo da ih kažnjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to
čini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, međutim, deca to
ne razumeju i kada govore bestidno, suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone
iz sebe blagodat Božiju, i tada podležu odgovarajućim demonskim uticajima.
- Starče, zar ne postoje i loši roditelji?
- Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoći će Bog. Bog nije nepravedan.
Divlje masline su pune gorčine. Tu na putu za Koliviju raste divlja šljiva. Roda ne
donosi jer je prepuna šljiva. Grane se slome od previše plodova. Tako i danas,
pored svega što im se pruža, mladi ne donose roda.
Jaz među generacijama
Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoći, a trebalo bi da izlaze po danu.
Zatvoreni su u zgradama i podražavaju način života odraslih. Šta da rade ta
deca, šta da rade njihovi roditelji? "Roditelji nas ne razumeju". Dolaze roditelji i
kažu mi: "Deca nas ne razumeju". Stvorio se jaz između dece i roditelja. Da bi se
to prevazišlo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla
roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije neće
vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne čuju i ne poštuju svoje roditelje, i njih će
kasnije mučiti njihova sopstvena deca, jer će delovati duhovni zakon.
- Starče, neka deca kažu da im škodi ljubav roditelja?
- Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne škodi ljubav
roditelja. Ako iskorištavaju njihovu ljubav, propašće. Ako dete ima štete od
roditeljske ljubavi, onda je ono, u suštini, poremećeno. Dok bi trebalo da
blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se žalosti što ga vode
putem vrline, a neka druga deca nemaju roditelje! Šta reći! Ako neko dete ne vidi
svoje roditelje kao dobročinitelje i ako ih ne voli - tim pre ako roditelji imaju straha
Božijeg - kako je moguće da takvo dete poštuje i voli Boga, velikog dobročinitelja
i Oca svih ljudi, što je u mladalačkom dobu i inače teže razumeti?
POGLAVLjE V
UNUTRAŠNjI BESPOREDAK
I SPOLjAŠNjI RAZVOJ
Sadržaj
Jadnici ovoga sveta oblače se
a to što oblače je u njima
- Starče dajte mi blagoslov (= poslušanje).
- Blagoslovim da činiš duhovni karneval kao Sveta Isidora[1] jurodiva, kako bi
izgradio jednu dobru dvoličnost.[2] Vidiš, jadnici ovoga sveta slave svoju svetsku
dvoličnost, oblačeći na sebe ono što je u njima.[3] Nekada su karnevali bili samo
jednom godišnje, na poklade. Danas stalno ima nekakvih karnevala.... Svako se
oblači kako hoće! Ljudi su danas zaista postali čudni. Poludeše! Malo je onih koji
su pribrani, časni, bilo da su u pitanju muškarci, žene ili deca. Žene su, pak
posebno grozne. Kada sam danas išao u grad, video sam jednu sa vrpcom
dugačkom kao zavoj, sa čizmama do gore i sa jednom kratkom maramom. Kažu
mi: "To je moda!" Druge, opet idu sa nekakvim tankim štiklama! Ako s tim samo
malo hodaju, moraće da idu kod ortopeda... A kakve su frizure, nemoj ni da pitaš!
Gledam jednog - neka mi Bog oprosti - kakav je to čovek bio? Sa nekakvim
besnim izrazom lica, sa cigaretom u ustima, puši, a oči mu crvene! ... Sada kažu
da je neko pravilo da ne puše kod kuće kad imaju malu decu. Među njima, ta
jadna deca su od rođenja pušači! Ljudi stradaju i od silnih kafa, prave neke
grimase... Otišla je blagodat Božija. Sasvim ih je napustila!
Sećam se, kada sam bio na Sinaju. Koliko me je samo bolelo kada sam gledao
turiste koji su dolazili u manastir! Kako je to bilo ružno! Kao da sam gledao divne
vizantijske ikone, bačene na đubre, samo što su ovi turisti, sami sebe bacili.
Jednom sam video jednu devojku koja je nosila nešto kao felon[4], i rekoh:
"Hvala Bogu da neko nosi nešto pristojno, makar i da liči na felon, nije kao kod
ovih drugih". Ali kad se vraćala, imam šta da vidim, sva je bila dekoltirana!
Dokle je svet stigao! ... Poslali su mi sliku jedne neveste ( = mlade) da se
pomolim za sreću tog braka. Imala je na sebi neku groznu venčanicu. Takvo
oblačenje je nepoštovanje Svete Tajne, i svetog crkvenog tla. Duhovni ljudi a ne
misle! Šta drugi da rade? To kažem zbog toga, što ako se u manastirima ne drže
pravila, gde će ih držati. Danas su ljudi sasvim neumni.
Ranije kada je bilo makar dvoje Hrista radi jurodivih, bilo je manje ludih na svetu.
Možda treba da molimo ovo dvoje jurodivih Hrista radi, da se ponovo prihvate
svog jurodstva? Danas svuda vidiš i čuješ najčudnovatije stvari. Kaže mi jedan prekrstio sam se kada sam čuo - da je danas moderno kod ovih lenjivaca, da
pocepaju svoju odeću, da je iseku pa da posle stave zakrpe. Dobro, normalno je
da neki radnik izgleda tako, ali da tako izgleda neka lenština! ... Taj što mi je to
rekao, pojednostavio je. "Da ti kažem, starče, nešto još čudnije: moja žena je
jednom išla u Omoniju, i tamo je videla kako dete iz porodice naših prijatelja, ima
pantalone iscepane od pozadi. "Dete moje, kaže mu, pogledaj se od pozadi..."
Ma pusti me, kaže, to je moda"! Jadna ta deca!
- Starče, da li je ispravno to što neki nose na garderobi likove Svetitelja?
- Ako je na bluzi ili na majci, dobro, nema veze. Bolje je tako, nego da stave
đavola. Ali ako je na pantalonama, onda stvarno ne ide, onda je to bezbožno.
Eto, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, neki su pravili majce sa likom
patrijarha i crkve Svete Sofije.
- To su činili iz blagočestivosti?
- Pa nisu to činili Jevreji, nego hrišćani. Ima i nekih koji čine dobra dela, kao što
postoje i dobri lekari, a i oni loši!
- Starče, svo ovo bezakonje je pod uticajem stranaca?
- A odakle bi bilo? Zbog toga su u moje vreme govorili: "Ljudi iz Smirne su..." Jer
je to bio primorski grad i dolazilo je tamo mnogo stranaca. Sveti Arsenije je bio
veoma strog po ovom pitanju. Bila je tamo na Farosu neka mlada, koja je nosila
nekakvu šarenu smirnsku maramu. Stalno joj je Sveti ponavljao da je baci i da
nosi onakvu kakvu su nosile i ostale žene. Ali ona ga nije slušala. Jednoga dana,
kada je Sveti Arsenije vide da ponovo nosi tu šarenu maramu, reče joj strogo:
"Boleštine Francuske na Farosu ne želim. Ako ne poslušaš, decu koju ćeš roditi,
nakon što se krste, odneće anđeli a ti nećeš imati radosti". I ni tada nije
poslušala, i dvoje dece joj umre. Tek tada dođe, baci onu maramu, i ode kod
Svetog Arsenija da traži oproštaj.
- Starče, da li tamna odeća pomaže u duhovnom životu onome ko želi da
postane monah?
- Da, tamna odeća mnogo pomaže. Na taj način se čovek udaljava od sveta, dok
se šarenom odećom vezuje za svet. Onaj ko kaže: "Ići ću u manastir i tamo ću
nositi crninu. Ići ću u manastir i tamo ću vršiti pravila", takav će i kad ode tamo,
činiti crne ( = loše, pogrešne) stvari. Kada je neko u svetu i kada sa radošću čini
ono što čine monasi, takav se i svetu duhovno raduje, i u monaštvu će
napredovati dva po dva i tri po tri stepenika.
- Starče, često puta, mladi koji su pobožni i koji se oblače blagočestivo imaju
mnogo problema sa odraslima.
- Ako veruju i ako to čine od srca, privešće i odrasle na svoju stranu. Znao sam
jednu devojku koja je nosila crninu i dugačke rukave. Bila je blagočestiva! Kaže
joj jednom jedna moderna starica: "Ne stidiš li se devojko, da nosiš crninu i
dugačke rukave?" A ona joj odgovori: "Pošto ne vidimo vaš primer, onda ćemo mi
nositi crninu". Tako ju je pridobila.
Vidiš, ta žena je nedavno postala udovica a nosila je šareno. Ali šta da kažeš?
Moja sestra je pre dvadeset tri godine postala udovica, i od kada joj je muž umro,
nije skidala crninu. Ja smatram blaženom udovicu koja nosi crninu celog života, i
koja živi čistim duhovnim životom, bez roptanja proslavljajući Boga, dok
nesrećnicama smatram one koje nose šarenu odeću i i u skladu sa takvom
odećom žive.
Danas ne može da se razlikuje čovek od žene
Nekada su, da bi iskušali mudrost Solomonovu, doveli grupu dečaka i devojčica,
slično odevenih, da ih on razdvoji.[5] On ih odvede do jednog vrela i reče im da
plivaju. Po načinu na koji su plivali, razdelio ih je. Devojčice su skakale pažljivo,
stidljivo, dok su dečaci skakali na glavu i dlanovima pljuskali.
Danas muškarci tako mnogo oponašaju žene da često puta ne možeš da ih
razlikuješ. U stara vremena si sa pedeset metara mogao da razlikuješ da li je
neko muškarac ili žena. A danas, mnogo puta, ni izbliza ne možeš da razlikuješ
ko je šta. Ne shvataš - muškarac je? - žena je? Zbog toga i postoji proroštvo da
će doći vreme kada neće moći da se razlikuje da li je neko muškarac ili žena.
Starac Arsenije Spileotis, reče jednom mladiću koji je imao kosu do zemlje:
"Dobro, šta si ti? Mladić ili devojka?" Nije mogao da razlikuje. Kasnije su ih na
Svetoj Gori šišali. Sada dolaze kao pod konac... Ja sam ih šišao makazama
kojima sečem konop kada pletem brojanice. Koliko njih sam samo ošišao! Šišao
sam ih iza crkve. Kad dođu takvi, kažem im: "Treba mi kose za neke ćelavce da
im zalepim... Učinite mi ljubav da vam malo kose odsečem!" Šta da rade sad?
- I to su prihvatali?
- Važno je na koji način im priđeš. Ne počnem. "Kako je to grozno. Zar se ne
stidite? Ne poštujete ovu svetu zemlju!" Nego im kažem: "Bre deco, vi sa tom
kosom ismejavate svoju muškost. Da vidite nekoga kako po Omoniji šeta sa
ženskom tašnom, na šta bi to ličilo? Zar to ide? `Ajde da odsečete kosu!" I onda
ih šišam. Znate li koliko sam kose skupio? Ponekad, ako se neko malo buni, i
počne da pita "zašto", itd, kažem mu: "Šta "zašto"? Zar nisam kaluđer? Ja šišam.
To je moj posao"! To je način da im to kažeš. Smeju se i to je to. A posle ih šišam.
Ne menjam im imena! Samo sam jednog nazvao Dostojno jest, jer je u tom času
prošla Litija sa ikonom Dostojno jest. Kako su se samo roditelji radovali što ih
šišam! Shvataš li koliko sam obradovao roditelje, majke njihove? Ohoho... Samo
zbog toga da me prosti Bog! ...
Sada je opet moda da se šišaju i da pozadi ostavljaju nešto kao pramenove.
"Čemu ti to služi?", pitam ponekad. "To ostavljamo, kaže mi, da nas se svi paze".
"Dete, i da platite, sa toliko problema koje imaju danas neće na vas obraćati
pažnju". A vidiš kako mnogi mladići danas stavljaju minđuše! I to koliko minđuša
stave!
- Starče, neki nose samo jednu minđušu.
- To su anarhisti koji nose jednu minđušu. Jedna minđuša je simbol anarhije. Ne
stavljaju minđušu zato što su homoseksualci - buše uši i stavljaju to, kao znak
pobune. Dođe jedan momčić sa ocem, ovde u Koliviju, dvadeset dve godine, sa
dugačkom kosom, bradom i jednom minđušom u uvu. "Nije važno, rekoh. Mnogi
vas osuđuju. Ja vas ne osuđujem. Ti koji vas osuđuju ne znaju da ste anarhisti, i
zato vas osuđuju". Posle je to skinuo i dao mi. Bilo je od zlata. "Daj to, rekoh,
nekom zlataru, i neka ti od toga napravi krstić".
- Starče, neki stavljaju minđuše i u nos.
- To znači da im je đavo stavio alku u nos, samo se povodac ne vidi... Ima i onih
koji oko vrata imaju zlatne lance, odavde do ovde! Jednome sam dao sredstvo
za čišćenje. Kasnije ga je stavio na vrat, a ja mu rekoh. "To da daš nekom
siročetu, ili da daš svojoj majci da da nekom siromahu". Kad sam mu izneo takvo
razmišljanje, reče mi: "Šta da radim"? "Od sad pa nadalje, rekoh, da nosiš lančić
sa krstićem". Muškarci, pa da nose nakit! Nose debele zlatne lance, od po dva tri
reda, što ni prinčevi ne stavljaju na sebe. Stave to oko vrata, a onda ti pričaju o
svojim problemima. To /što rade/ je problem! Pravila! Neka ih preuzmu od drugih,
neka ih sami postave. Izgubili su meru. Sasvim sasvim, sasvim! Neki oko vrata
stavljaju znakove zodijaka. Pitam jednog: "Šta je to? Prvi put to vidim". "To je moj
horoskopski znak", kaže. A ja sam mislio da je ikonica Presvete Bogorodice.
"Dobro, rekoh, životinje ste, pa nosite zodijak".[6] Ludost! Unutrašnje bezakonje (
= besporedak) je provalilo napolje. Treba mnogo da se molimo Bogu da prosvetli
omladinu, kako bi sačuvali barem malo pameti.
Ljudi su žedni jednostavnosti
Dobro je ako su ljudi žedni jednostavnosti, pa su došli dotle da prave
jednostavnu modu, ako se i ne čini jednostavnom. Dolaze neki na Svetu Goru sa
ispranom odećom. Kažem: "Ovi ne rade na polju, zašto su takvi"'? Neko govori
seljački po prirodi, i njemu to stoji. A drugi se trudi da tako govori i to je da ti
pripadne muka. Ima i onih koji dolaze sa svojim kravatama... Iz jedne krajnosti u
drugu. Jedan je imao šest-sedam kravata sa sobom. Jedno jutro kad su se
spremali, ponese sa sobom kravatu, sako, itd. "Šta radiš tamo"?, pita ga neko.
"Ići ću kod oca Pajsija", kaže. "A, šta ti je to što nosiš?" "To sam obukao da mu
tako ukažem poštovanje". E, gde smo stigli!
Uopšte nemaju jednostavnosti, i zbog toga postoji ovaj huliganizam ( =
divljaštvo). Kada duhovni ljudi ne žive jednostavnim životom, nego su stegnuti,
onda ne pomažu omladini. Tako mladi danas, nemajući nikakvog uzora, žive
razvratno ( = kao divljaci). Jer, kada gledaju uštogljene hrišćane, ljude pridavljene
kravatama, stegnute - ne vide tu nikakvu suprotnost niti protivljenje svetu. Ako ne
vide jednostavnost kod duhovnih ljudi, ni sami neće dostići to stanje. Mladi danas
prihvataju duha ovoga sveta, poredak ovoga sveta. "Tako treba da činimo mi
hrišćani, tako treba ovo, tako treba ono...". I ne čine to iz sebe, zbog
blagočestivosti, nego zato što "tako treba". Nekada mladi govore: "Šta je ovo?
Da idu u crkvu sa stisnutim vratom ( - zbog kravate - prim. prev.)! Odoh odande!"
I odlaze i vraćaju se nagi. Idu u drugu krajnost. Shvataš: Sve to čine jer se
suprotstavljaju. I kada imaju ideale, nemaju valjane uzore. Zbog toga je potrebno
da ih neko usmeri ka revnosti, da ih pokrene jednostavnim životom. Oni se ljute
kada duhovni ljudi i sveštenici pokušavaju da ih zadrže metodima ovoga sveta.
Kada, međutim, nađu ono što je časno, ali i jednostavno i iskreno, tada imaju
problema. Jer kada je neko iskren i ne potčini samoga sebe, onda je jednostavan
i ima smirenje. Onoga ko je to postigao ovo smiruje, ali to osećaju i drugi. Svako
razume da li sa njim zaista saosećaš ili licemerstvuješ. Jedan huligan je bolji od
jednog licemernog hrišćanina. Zato, ne treba imati licemerni osmeh ljubavi, nego
se treba prirodno ponašati - niti zloba niti licimerstvo, nego ljubav i iskrenost. Još
je bolje ako su tu i emocije, kada je ostalo dobro postavljeno. Treba imati
poštovanja ( prema ljudima - prim. prev) i svakako ljubavi. Treba delati
jednostavno a ne po šablonu, jer tako čovek ostaje samo na onome što je
spoljašnje i postaje spoljašnji čovek, karnevalski klovan.
Unutrašnja čistota divne duše istinitog čoveka, ulepšava i njegovu spoljašnjost, i
sladost božanske ljubavi oslađuje i njegov pogled. Unutrašnja lepota duše, osim
što ulepšava i osvećuje čoveka duhovno, čini to i sa njegovom spoljašnjošću,
predaje ga božanskoj blagodati, ulepšava i osvećuje i ružnu odeću koju nosi
blagoslovni čovek Božji. Otac Tihon je sašio samo jednu skufiju i jedan ogrtač od
dela rase - to je nosio, ali je zadobio veliku radost. Jer ako je od spolja i nosio
nešto što je stvarno bilo ružno, to nije izgledalo ružno, jer ga je ulepšavala
unutrašnja lepota njegove duše. Jednom ga je neki posetilac fotografisao u toj
njegovoj odeći i u nekakvoj pidžami, kojom ga je ogrnuo jer je video da se starac
smrzava. I sada, oni koji gledaju na fotografiji oca Tihona, misle da je nosio
vladičansku mandiju, dok je to u stvari bila stara pidžama. Ljudi su i njegove
dronjke posmatrali sa pobožnošću i uzimali su ih kao blagoslov. Jedan takav
blagosloveni čovek, koji se iznutra izmenio i koji se i spolja osvetio, ima veće
dostojanstvo, od svih onih ljudi koji se samo spolja menjaju (presvlačeći svoju
odeću), a u sebi zadržavaju starog čoveka sa drevnim gresima.
Žena da ne nosi muško odelo,
niti čovek da se oblači u ženske haljine" [7]
- Starče, kako se treba postaviti prema ženama koje u manastir dolaze u
pantalonama? Često kažu da je to mnogo praktičnije, a i da je bolje tako nego da
dolaze u kratkim suknjama.
- Danas će nositi i kratke pantalone! To je tačno rešeno u Starom Zavetu! "Čovek
ne treba da nosi žensku odeću, niti žena da nosi mušku". To je zakon, a i tako
nešto je nepristojno. Muškaraca koji nose suknje je malo, vrlo malo.
- Žene koje rade na polju ( = na njivi), kažu da ne mogu lako da se pokreću, ako
ne nose pantalone.
- To je opravdavanje.
- Starče, majke takođe govore devojčicama da nose pantalone da se ne bi
prehladile.
- Nema drugog rešenja? Ne postoje čarape do struka? Ako neko želi, naći će
rešenje.
- A kada dođu neki zvaničnici i kada među ima nekih žena u pantalonama?
- Ispitajte ih. "Želite li da vam snishodimo, da pokvarimo poredak i da u manastiru
nastane besporedak?"
- Jednom prilikom je došlo trideset učiteljica u pantalonama i i smo ih pustili da
uđu.
- Loše, to ni ide! Trebalo je da im kažete: "Oprostite, postoji manastirska uredba
da ne dopuštamo da uđu žene u pantalonama". Jer one će posle da odu u neki
drugi manastir i da kažu: "U tom manastiru su nas pustili da uđemo u
pantalonama". Jer vi ste snishodili i pustili ih, a posle će neko zbog vas takođe da
snishodi. Stavite na vrata tablu sa onim mestom iz Starog Zaveta. Nabavite i
pedeset suknji, da ih na lep način date onima koje prvi put dolaze u pantalonama
pa ne znaju, ili onima koje imaju kratke suknje.
- Starče, a kada dođe čitava srednja škola, i sve devojke su u suknjama?
- Počastite ih napolju, ispred vrata, jer je to kako su obučene, problem. Ili, ako se
najavljuju telefonom da će doći, kažite: "Molimo vas da nastavnice i učenice ne
nose pantalone". Tako će razumeti da je potrebno da poštuju mesto na koje idu.
Manastir nije parohijska crkva. U parohiji, sveštenik je dužan da ispravlja žene,
da bi shvatile zbog čega ne treba da nose pantalone, i da se upristoje. Ako
nekada dođe kod njega žena koja je iz druge parohije, i koja nosi pantalone,
treba da se stara da uredi stvar. Crkva je majka a ne maćeha.
- Starče, mnogi, međutim kažu. "eto šta radite, odbijate narod od crkve".
- Ma zašto u Starom Zavetu postoji zapovest od Boga koja zabranjuje ženama
da nose muško odelo itd? Šta još hoće? Ti kaži: "Zašto da žene ne idu u crkvu u
pantalonama? Zašto da se za upravitelje crkve ne izaberu ateisti, kad je crkva
narod?" Tako će dobrobit Crkve zavisiti od bezbožnika. Načiniće do Crkava
biblioteke, apoteke itd, kada raznesu sve! "Zašto ovo, zašto ono?" Šta da se
kaže?
U manastir ne treba puštati ni golišave turiste da bi se sakupio novac za
siromašne, jer je ovo zamka lukavoga, kako bi monaha udaljio od blagoslova
Božjih i kako bi ga posvetovnjačio. U stvari, stranstvovanje Hrista radi, čini
monaha bogatim vrlinama.
- Starče, u Stomiji su morali da stave tablu zbog turista?
- Da, bile su table. Na manastiru je bila jedna na kojoj je pisalo "Dobro došli!"
Niže, dvadesetak minuta od manastira, stajala je druga tabla na kojoj je pisalo:
"Nepristojno obučeni, neka idu prema Aosu"[8] sa strelicom koja je pokazivala
prema potoku. A na drugoj tabli je pisalo: "Pristojno obučeni, neka idu pram
Svetom Manastiru", sa strelicom koja je pokazivala prema manastiru. Zar nisu
dobro napisali?
- Šta da radimo starče, kada na proleće dolaze žene sa velikim dekolteom?
- Dajte im nešto da se ogrnu. Tako će shvatiti da je potrebno poštovati mesto na
koje su došle.
Ulepšavanje: Prljanje ikone Božije
Kakvog izgubljenog sveta ima danas! Žene danas stavljaju u svoju kosu nekakve
smese i na šta mirišu! Tako se dobija alergija. Kada gledam žene ovoga sa
njihovom svetskom lepotom i mirisima, iznutra se žestim. Kažu mi: "Ova je išla u
Nemačku da uči za kozmetičarku". Šta je to kozmetika, pitam. "Kozmetičarke
traže, stare mlade ( = stare devojke - prim. prev)". Tada se setih da sam video
jednu stariju ženu sa nečim na čelu. Posle sam pitao jednog njenog poznanika:
"Šta joj se, jadnici, dogodilo?" A, ništa, kaže mi. Imala je operaciju zatezanja
kože, da bi nestale bore". A ja sam mislio da se povredila pa je imala hiruršku
intervenciju... Dokle je stigao današnji svet!
- Starče, danas ulepšavanje ne smatraju grehom.
- Da, to sam shvatio. Video sam jednu dušu, koja je prvo bila kao Anđeo, a
kasnije nisam mogao da je prepoznam kada se ofarbala. "Bog je sve stvorio
veoma dobro, rekoh joj, ali je sa tobom napravo veliku grešku!" "Zašto oče"? kaže mi. Nije ti dao crne oči! Tu je pogrešio! Dok je druge ljude stvorio dobro, i
načinio ih lepima, kod tebe je pogrešio! Zar ne shvataš? To te poružnjuje! Kao da
uzmeš jednu vizantijsku ikonu, pa je odavde i odande zamažeš bojama, i tako je
pokvariš. Da odemo do ikone Božije da stavimo boje? To je kao da jedan
ikonopisac naslika ikonu, a da posle dođe neki koji ne zna da ikonopiše, pa uzme
boje i poružni ikonu. Isto i ti radiš. To je kao da kažeš Bogu: "Nisi to dobro uradio,
Bože moj. Ja ću to da ispravim!"
Drugom prilikom dođe jedna sa noktima do ovde, kao u mačke, ofarbana u
crveno, i kaže mi: "Dete mi je ozbiljno bolesno. Pomoli se oče! I ja sam se molila,
ali... " "Kako si se molila", kažem joj. Ti grebeš Hrista sa ovakvim noktima! Prvo
iseci nokte, i dete će biti dobro. Za zdravlje svoga deteta, ubuduće da sečeš
nokte i da se ostaviš farbanja. "Da ih ofarbam u belo, oče?" Ja sam ti rekao da
isečeš nokte, da učiniš jednu žrtvu za zdravlje svog deteta. Šta je ovo? Da je
hteo, Bog bi te napravio sa crvenom kosom. " "Da ih ofarbam u belo?" Eto ti
opet! "Da si dobro i ti i tvoje dete", rekoh u sebi. Dete najviše osuđuje majku, kad
nije obučena pristojno i kada pokušava tako da čini i sa detetom.
Može neko da bude malo ružan, ili da ima neki nedostatak. Zna Bog to i duhovno
će mu pomoći, jer se Bog više stara o duši nego o telu. Svi imamo svoja dobra i
malo nedostataka - neke svoje krstiće - ne krst - što nam pomaže u spasenju
duše naše.
Sadržaj
Download

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC