ZA INTERNACIONALIZAM I SOCIJALIZAM ODOZDO
50 din.
br.22
oktobar 2011.
064/200-19-17
www.marks21.info
[email protected]
Žensko
oslobođenje_Žena
pre fenomena sponzoruše Kultura_Zvuci (sa)
ulice
Radnička borba_Borba u Egiptu se nastavlja! LGBT borba_Stounvolska revolucija
Glas pokreta_Intervju sa Predragom Azdejkovićem: Prajd da bude anti-državni
2
OKTOBAR 2011.
ANALIZA REDAKCIJE
OKTOBAR 2011.
3
PIŠERedakcija
Č
ITAV SVET prolazi kroz ekonomsku krizu koja uništava
živote miliona ljudi, bacajući ih u bedu i nezaposlenost. Ova kriza će odlučujuće oblikovati živote naše
generacije. Pitanje je samo da li ćemo ćutati i trpeti, ili ćemo
se kolektivno boriti za rešenje zasnovano na slobodi pojedinca i društvenoj jednakosti.
Teško je potceniti izazove koji nas čekaju. Svet kakav
danas poznajemo gotovo sigurno će uskoro nestati, kada
Grčka bude primorana da prizna da ne može da plati svoje
dugove. Taj čin će dovesti u pitanje zapadni finansijski sistem
i evro kao zajedničku evropsku valutu.
To će svakako poljuljati stabilnost Evropske unije.
Kao što smo videli na Bliskom istoku, kada su širom
arapskog sveta buknule narodne revolucije protiv tiranije i
imperijalizma, ekonomska kriza će kad-tad razneti sterilnu
vladajuću političku oligarhiju.
Mnogima je teško za poverovati da je tako nešto moguće
u Srbiji. „Žuti“ su uzjahali i nikako da siđu. Međutim, treba se
setiti kako je Petooktobarska revolucija zamenila čitavu garnituru iz devedesetih.
Zato nije nemoguće zamisliti da će režim koji opstaje na
kreditima i represiji pasti jednom kada više ne bude mogao
da klijentelistički ucenjuje čitav narod i računa na to da će
policijski aparat da suzbija narodni bes.
Da li će nova kriza izbiti pre izbora ili nakon njih, doduše,
nije ključno pitanje – nažalost, nijedna politička partija ne
predstavlja obespravljene u današnjoj Srbiji.
Naprotiv, današnja opozicija ne pruža nikakav aktivan
otpor i suštinsku alternativu današnjim vlastima. To se najbolje vidi u nedostatku jasnog otpora spoljnjoj politici koja
se sažeto naziva „i Kosovo i EU“.
Pokušaj naših elita da se udvaraju Evropi u nadi da će
ona dozvoliti povratak sprskih institucija na Kosovo, ili čak
njegovu podelu, uvek je zavisio od potpuno podaničkog
odnosa koji nas izlaže sve dubljem dužničkom ropstvu. Najskoriji primer propasti takve politike su jeziva realnost pucanja KFOR-a na nenaoružani narod, s jedne i šuškanja o
odlaganju kandidature za EU, s druge strane.
Takva politika vladajuće partije i njene tzv. opozicije
otvaraju vrata ekstremnoj desnici. Opasnost da će ona da
profitira na nadolazećoj krizi više je nego realna, ali njena
alternativa neće doneti narodu ništa veću slobodu i prosperitet.
Nije nemoguće da ćemo završiti kao Mađarska: sa
desničarskom vladom koja odgovara interesima svetskih
banaka, sa ekstremnom desnicom kao glavnom opozicijom
i bez ikakvih prava na radnim mestima i ulicama, zbog straha od batinanja – od strane policije, ili fašističkih paravojnih
formacija.
Upravo da bismo se spasli podaničke politike prema
stranim silama i desničarke budućnosti, potrebno je izgraditi širok pokret koji bi se protivio kako fašistima, tako i
dužničkom ropstvu u koje nas guraju vlasti: sa zahtevima
da se odbije otplaćivanje duga, da se banaka i industrija nacionalizuju pod demokratskom kontrolom, da se investira u
stvaranje novih radnih mesta, očuvaju javne službe...
Ali danas nema takvog pokreta. Gde je on bio kada su
krenule privatizacije i dužnička ekonomija? Gde je bio kada
je država krenula da građanima uskraćuje pravo na besplatno zdravstveno osiguranje i školovanje? Gde je on sada
da se suprotstavi rastućim cenama potrebnih namirnica i
kućnih troškova?
Takvog pokreta više nema i policija zato može da zabrani protest malinarima, ili održavanje Parade ponosa, protesta
jedne od najpotlačenijih grupa u našem društvu!
Sada svi igrači profitiraju na porazu LGBT zajednice:
država nastavlja da se postavlja kao glavni arbitar u zemlji,
jer navodno čuva red i mir, desnica likuje jer je ispala pobednik, LDP kupi poene među razočaranim liberalima, iako nije
ni prst pomerio protiv državne represije u slučaju, samo kao
primer, malinara.
Svi su ti „igrači“ zadovljni, aliA LGBT zajednica nije, niti
su milioni nezaposlenih, kojima se na isti način kao LGBT
zajednici svakodnevno krše ustavom zagarantovana prava:
sloboda okupljanja, slobodno oglašavanje, grupno organizovanje...
Zabranom Parade tako slabe svi oni koji imaju interes da
se današnje stanje u Srbiji promeni.
Zato je potrebno izgraditi pokret koji će danas da počne
da stvara jezgro nove levice koja može da se suprotstavi
kako fašističkim huliganima, tako i planovima vladajuće
klase da putem mera štednje i policijske represije prebaci
teret krize na narod.
Uslovi za to svakako postoje širom Srbije: u većim gradovima ima antifašističkih grupa koje imaju istoriju borbe i
protiv fašizma i protiv državne represije.
Antifašistička borba, dakle, može da bude odskočna
daska za postavljanje širih pitanja u društvu. Ona može da u
praksi ponudi alternativu politici oslanjanja na državu i logiku tržišta – koja karakteriše mnoge grupe koje brane LGBT
prava, romsku zajednicu i radničku klasu, koja nosi zemlju
na svojim leđima kao ogroman teret, stvarajući svu robu
koju vidimo i pružajući sve usluge koje koristimo.
Stoga, umesto da se poput organizatora Parade ponosa oslonimo na Dačića da brani naša prava na okupljanje,
ili da se poput određenih sindikalnih centrala za izlazak iz
krize oslonimo na poslodavce kao na saveznike, treba da
razvijemo solidarnu svest svih potlačenih i eksploatisanih,
reagujući na svaku nepravdu i pokazujući da je nemoguće
rešiti je se bez rušenja kapitalizma.
U praksi, možemo da krenemo od organizovanja
antifašističkih tribina i akcija koje bi uvukle kako LGBT zajednicu, tako i Rome i sindikate. Na taj način bismo stvorili
masu koju desnica ne može da razbije, a država ne može
da zabrani – pokazujući, dakle, da istinsku promenu može
da stvori samo pokret koji se gradi odozdo, u društvu, nezavisno od institucija postojećeg poretka.
To treba raditi u svakom protestu, bio on za smanjenje
školarina, protiv privatizacije nekog preduzeća, ili u odbranu
neke javne službe.
Dalje, da bismo uspeli da dignemo Srbiju protiv tajkuna
i krvopija, da bismo izbrisali svu nepravdu, da bismo postavili uslove za ekonomiju koja stvara nova radna mesta i
demokratiju na radnom mestu, potrebno je da svoje snage
uperimo protiv države, koja brani interese vladajuće klase.
Drugim rečima treba da stvorimo revolucionarnu partiju, koja bi povezivala sve borbe odozdo i davala im koherentnost protiv centralizovanog aparata kapitalističke države.
Omladina tu može da odigra ogromnu ulogu, jer nju
još uvek ne pritiskaju stalan posao i održavanje porodice,
a budućnost joj je najviše ugrožena usled nezaposlenosti i
policijske represije.
Ona tu ulogu igra širom sveta, u arapskim revolucijama
i u pokretima otpora protiv budžetske seče u različitim zem-
Ne može nam niko ništa: grčki narod predvođen radnicima i studentima u beskompromisnoj borbi protiv mera štednje
ljama poput Grčke, Španije, Britanije i Čilea.
Novi pokret, koji bi tokom borbe izgradio nove institucije vlasti i svrgnuo državu, oslobodio bi zemlju od balasta
dužničkog ropstva koji nam stoji oko vrata.
Radni narod u Grčkoj se oslobađa svojih lanaca. Ukoliko
mu se pridružimo, napokon bismo mogli da stanemo na obe
noge i da rame uz rame sa susednim narodima isteramo ve-
like sile iz regiona.
Odbijanjem da Evropskoj uniji, Međunarodnom monetarnom fondu i zapadnim bankama otplatimo dugove
stvorili bismo preduslov za stvaranje Balkanske Socijalističke
Federacije, kao alternative i Zapadu i Istoku.
Naša borba je za revolucionarnu partiju i balkansku federaciju! Pridružite nam se – učlanite se u Marks21!
ZA ŠTA SE MARKS21 ZALAŽE
NEZAVISNA BORBA
RADNIČKE KLASE
Radnici i radnice proizvode svo bogatstvo u kapitalizmu. Novo društvo
može biti izgrađeno jedino kolektivnim preuzimanjem kontrole nad tim
bogatstvom od strane radničke klase i
daljim planiranjem njegove proizvodnje i raspodele.
REVOLUCIJA, NE REFORMA
Postojeći sistem ne može biti popravljen ili reformisan, kako to tvrdi “socijalno odgovorna” vlast. Kapitalizam se
mora iščupati iz korena.
PARLAMENTARNI PUT NIJE REŠENJE
Strukture postojećeg parlamenta,
vojske, policije i sudstva ne mogu
biti preuzete i korišćene od strane
radničke klase. One su izrasle u kapitalizmu i napravljene su da štite
vladajuću klasu od radnika i radnica.
Država je oruđe u rukama vladajuće
klase i služi ugnjetavanju radnika i
radnica. Međutim, država ne može
biti ukinuta prostim dekretom – ona
će odumreti zajedno sa iščezavanjem
klasnih razlika.
Zbog toga je radničkoj klasi u
prelaznom periodu potrebna potpuno drugačija vrsta države – radnička
država, bazirana na radničkim savetima i radničkoj miliciji.
Parlamentarna govornica se u najboljem slučaju može koristiti u svrhu
propagande protiv trenutnog sistema.
Jedino masovna akcija samih radnica
i radnika može uništiti kapitalizam.
INTERNACIONALIZAM
Borba za socijalizam je deo globalne
brobe. Mi se zalažemo za solidarnost
sa radnicima i radnicama u drugim
zemljama.
Protivimo se svemu što okreće radnice i radnike iz jedne, protiv radnica
i radnika iz druge zemlje. Protivimo se
rasizmu i imperijalizmu. Podržavamo
pravo svih potlačenih grupa da organizuju sopstveni otpor.
Podržavamo sve istinske narodnooslobodilačke pokrete.
Iskustvo
Rusije
pokazuje
da
socijalistička revolucija ne može
preživeti u jednoj zemlji.
U Rusiji je rezultat toga bio državni kapitalizam, a ne socijalizam.
Staljinističke partije su kasnije u
Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i Kini uspostavile slične režime.
Mi podržavamo borbu protiv privatnog i državnog kapitalizma koju vode,
ili su vodili, radnici i radnice u tim
zemljama.
Zalažemo se za stvarnu društvenu,
ekonomsku i političku jednakost
žena. Tražimo prestanak svih oblika
diskriminacije prema lezbejkama, gej,
biseksualnim i transrodnim osobama.
REVOLUCIONARNA PARTIJA
Da bi se socijalizam ostvario, najmilitantniji radnici i radnice moraju biti okupljeni u revolucionarnoj
socijalističkoj organizaciji.
Učestvovanjem u socijalnim pokretima moramo kroz praksu pokazati da
se reformističke ideje kose sa interesima radničke klase i njenih budućih
pripadnica i pripadnika iz redova studentske i srednjoškolske populacije.
PRIDRUŽI NAM SE!
IMEJL: [email protected]
TELEFON: 064/079-36-21
VEB SAJT: www.marks21.info
4
INTERVJU
OKTOBAR 2011.
OKTOBAR 2011.
Što se tiče sadašnjeg stanja, rekli ste da u nas postoji unutarnji i vanjski moment, regionalni i globalni. Radi se o
dužničkoj klopci, ali i svjetskoj recesiji.
-Rast je u nas zasnivan na stalnom prilivu kredita i investicija
izvana. Bio je to potrošački bum, bez velikog investiranja u
proizvodnju. A to znači da je društvo skupo platilo za strani
kapital. Cijena o kojoj se ne govori očituje se kao izvoz radne
snage i uništenje domaće industrije. Velike kamate, koje
su bile potrebne ne bi li se strani kapital privukao na „divlji
Balkan“, istovremeno su pravile izvozni sektor i uopće proizvodnju nekonkurentnima. Sada postoje i monopoli, poput
telekoma u Srbiji.
Prenosimo intervju sa našim drugom Andrejom Živkovićem objavljen 30. jula 2011.
u samostalnom srpskom nedeljniku Novosti, koje izdaje Srpsko narodno vijeće u
Hrvatskoj. Razgovor vodio Srećko Pulig.
U
TRI RADNA dana, od 21. do 23. jula, u organizaciji Rosa
Luxemburg Stiftunga održana je na Fruškoj gori ljetna škola na temu „Kriza, odgovori, ljevica“. Uglavnom
mlađi intelektualci s područja Jugoslavije, od kojih su neki ili
obrazovanjem ili adresom vezani i uz druge evropske zemlje,
referirali su i raspravljali o kapitalizmu i krizi, o tome što nakon neoliberalizma, sasvim neretorički pokušavši odgovoriti
na pitanje: Čemu još ljevica?
Jedan od govornika bio je i Andreja Živković, sociolog na
doktorskim studijima u Cambridgeu. Polje njegovog interesa
– politička ekonomija tranzicije u Jugoistočnoj Evropi i historija socijalističke misli na Balkanu – zbog recentnog razvoja
događaja našlo se u središtu teorijskog i praktičnog događanja
koje, urgentnošću potrebe za političkom intervencijom, nadilazi puko akademsko zanimanje. Razgovor smo vodili u pauzi
skupa, na mješavini srpsko-hrvatskog jezika i upotrebe engleskih termina koju smo, bez cenzorske namjere, pretočili u
hrvatski novinarski jezik.
Historijat slobodnog tržišta
Teza da nam nedostaje slobodnog tržišta i da ga treba
liberalizirati nije novost koju nam je donio raspad Jugoslavije i realnih socijalizama?
-Jedni tvrde da tranzicija još nije gotova, drugi da nije pravo ni počela. Treba dosljednije ostvariti fleksibilnost rada,
konkurentnost tržišta i privatizirati javne službe. Sada galame
da javni sektor suviše troši. No, godinama su pričali drugačije.
Panaceja je bila privatizacija, dok se monetarna politika hvalila kao solidna. Sve vrijeme dok je trajao financijski bum, činilo
se da nema problema. Sada su preokrenuli ploču. Krive javni
sektor, pričaju o nužnosti izvoza. No, to je sve zavođenje. Ono
što skrivaju jest da tranzicija nije počela jučer, već da je cijeli
taj pojam puki eufemizam za tržišne integracije nekadašnjeg
Istočnog bloka. Proces se može promatrati na dva nivoa. Prvi
je geopolitički, a drugi se odnosi na sve ono što u svakodnevnom životu zovemo tržišnim odnosima. Tvrdim da je
tzv. hladni rat bio vojno takmičenje između dva bloka koje je
imalo bitne posljedice na obje političke ekonomije. SAD i Britanija imali su tada permanentnu ratnu ekonomiju, što znači
da je vojna potrošnja bila bitan integralni dio ekonomije. Ona
je, kejnzijanski gledano, stimulirala potražnju, no bitnije je da
je to, s obzirom na teoriju vrijednosti, bio način da se spriječi
pad profita. Naoružanje je ustvari vrsta luksuznog konzuma,
ono ne ulazi u kapitalistički ciklus ni kao nadnička dobra ni
kao konstantni kapital. To je ustvari destrukcija koja je pomogla kapitalistički sistem. Zato je zapadno društvo najbolje
zvati državnim kapitalizmom.
Moralistički bismo mogli gledati kakve sve vrste uništenja
ljudi i stvari ulaze u BDP kapitalističke privrede?
-Da. Tako smo imali prividni paradoks da je opasnost od
nuklearnog holokausta s druge strane bila spas sistema. Dak-
le, sve ono što se danas podvodi pod kejnzijanizam nije ni
precizno ni točno. Američki državni kapitalizam imao je otvoreno polje u vojnoj ekspanziji.
A kako je sistem funkcionirao na Istoku? Tvrdite da se ni tu
ne može govoriti o socijalističkim državama?
-Autentična revolucija dogodila se u Rusiji, no ona je propala
porazom svjetske revolucije i usponom birokracije. U drugim
zemljama Istočne Evrope, osim Jugoslavije, nije ni bilo revolucije. Govorimo kako je sistem državnog vlasništva uvezen
na tenkovima. Bilo je to oslobođenje odozgo. No, utrka u
naoružanju primoravala je i ovu stranu da akumulira kapital,
tj. sredstva za proizvodnju, e da bi bila vojnički konkurentna. U takvoj situaciji, zakon vrijednosti na globalnom nivou
funkcionirao je kroz vojnu kompeticiju. To nije bilo tržište
u današnjem zapadnom smislu, moralo se strašno stiskati
potražnju da bi se akumulirao kapital.
Naveli ste podatke kako su se ti odnosi u dijelovima BDP-a
mijenjali kroz desetljeća, od 1920-ih do 1960-ih godina u
SSSR-u.
-Pred kraj Gorbačovljeve ere, kada su se svi važni podaci iz
prošlosti mogli naći u novinama, ruski ekonomski novinar
Vasilij Seljunin napisao je kako je taj sistem funkcionirao sve
više samo za sebe, a ne i za stanovništvo. Upravo je to logika
akumulacije. Birokracija je na neki način bila prinuđena da
akumulira kapital. Gledamo li Istočnu Evropu, vidimo da ta
konkurencija, nužda da se nađu resursi, završava kao stiskanje radničke klase. Ali to je izazivalo tolike pobune i revolucije,
sjetimo se Mađarske, Poljske…
Cijena stranog kapitala
Rješenje je pronađeno u obećanju tržišta.
-U Jugoslaviji je to počelo puno ranije, zbog drugačijih
geopolitičkih razloga. Tu je na djelu bila autentična nacionalna revolucija, koja je u jednom trenutku ušla u direktni sukob sa Staljinom. Zato je Jugoslavija bila isključeni s istočnih
tržišta, iz Istočnog bloka. Bile su to neke vrste sankcija, poput
onih Srbiji 1990-ih. Što je u takvoj situaciji vlast mogla? Mobilizirati interne resurse. No, to bi izazvalo ogromne i oštre
sukobe sa seljacima. Država nije bila sposobna da dosljedno
mobilizira na centralno-planski način. Otvoreno je pitanje za
interpretaciju zašto je sve to bilo tako. Ali, rezultat je bio da
se vlast morala okrenuti Zapadu. Prvi američki zajam pristigao je već 1949. To je rezultiralo nuždom većeg otvaranja svjetskom tržištu, većim gledanjem na produktivnost rada. I to
je zametak ideje samoupravljanja. Na početku je odlučeno da
radnici daju poduzeću postotak svoga prihoda, danas bismo
rekli da je to bila vrsta human resource managementa. Tzv.
političko-demokratska nadgradnja služila je kao motivacija
radništvu da ispunjava planove. No, tako strukturirano tržište
počelo je vršiti dezintegraciju.
U Hrvatskoj je njemačka državna telekomunikacijska firma, ironijom povijesti, privatizirala našu državnu firmu.
-U Srbiji je na djelu dvostruka ironija, pošto je vlasnik druge
mreže po snazi ušao u vlasništvo i najveće mreže. Na djelu
je čisti monopol, koji se može baviti dizanjem cijena bez
ikakvih investicija na tako zarobljenom tržištu. Govorimo li o
vezi unutrašnjih i vanjskih razloga krize, vidimo da su strane
direktne investicije u opadanju, od nekadašnjih šest-sedam
spale su na jedan posto udjela u BDP-u, i u Srbiji i Hrvatskoj.
Srbija sada živi od kredita nadnica, reforme mirovinskog sustava. Čitate li odvratne izvještaje MMF-a, možete vidjeti kako
oni još 2009. pjevaju o kreativnoj destrukciji, baš tim riječima,
a sada zagovaraju internu devalvaciju. Takvo rješenje krize
neće uspjeti, jednostavno zato što potražnja pada, a dug
raste. Nastupit će propast, ili državnih financija direktno ili
kapitala u opticaju, pa će proračun ostati prazan…
Tranzicijski put Slovenije razlikovao se od onoga Hrvatske
i Srbije. No, sada je i tome „posebnom putu“ kraj?
-Slučaj Slovenije posebno je interesantan. Kada čitamo
rasprave o slovenskoj ekonomiji, pa i izvještaje MMF-a, vidimo kako ih svjetske i evropske institucije ne vole, jer su bili
uspješni bez da su se otvorili i slušali recepte koji su stizali
izvana. Austrijski lijevi publicist Hanes Hofbaueri francuska
marksistička ekonomistica Catherine Samary bili su uvjereni
kako slovenski model pokazuje da je alternativa moguća. Bila
je to u biti stara strategija da se na svjetsko tržište probije
preko izvoznog sektora. Neko vrijeme to je bilo moguće i
točno je da je on bio snažan, no u odnosu na evropske integracije nije mogao ostati konkurentan. Zašto? Zato što je politika jedinstvene valute u eurozoni bila politika najsnažnijih
kapitala, koji su htjeli valutu koja neće devalvirati, koju neće
uništiti inflacija. Da bi se to postiglo, spriječena je svaka samostalna socijalna monetarna politika. U borbi unutar EU-a
oko toga tko će biti najkonkurentniji, a to znači tko će najviše
eksploatirati vlastitu radničku klasu, pobijedila je Njemačka.
Rezultat toga je i ovaj sadašnji unutrašnji dug, trgovinski
deficit južne i sjeverne Evrope. To znači da je proizvodnja u
evropskom središtu uništila onu na evropskoj periferiji. Ona
nije mogla štampati novac, no zbog eura dobila je valutu koja
ima kamatnu stopu kao u Njemačkoj. Dobivši jeftine tarife,
periferija se zadužila da plati trgovinski deficit. Zadužila se
kod njemačkih, francuskih i britanskih banaka, dakle banaka
privredno najjačih zemalja, koje dominiraju periferijom. To je
napravilo ogroman financijski balon u kojem je i jedna Slovenija mogla jedno vrijeme, tokom 2000-ih, izvoziti. Ali čim
je Slovenija ušla u eurozonu, njen izvozni sektor pokazao se
nekonkurentnim. Sada ima veliku krizu – slovenski je BDP
pao za osam posto u jednoj godini. Sve to pokazuje da je cijela ta strategija pukla, a to otvara mnoga pitanja. U Sloveniji
još uvijek postoji moćni sindikat, koji se posljednje četiri godine oštro bori protiv nametanja reformi, no taj model ide
prema svome kraju.
Spašavati ili rušiti eurozonu?
Pred stanovništvom Hrvatske je referendum o ulasku u
EU. Kako pitanje ući ili ne, a već smo dobrano ušli, preformulirati u suvislu strategiju odnosa spram EU-a?
-To se usložnjava zbog trenutne krize eurozone. Pitanje treba
5
li je spašavati ili rušiti postavljeno je kao pitanje borbe nacionalizma protiv supranacionalizma, ali ono to nije! To je
pitanje želimo li diktaturu kapitala ili neko ljudskije društvo.
U sjajnoj knjizi britanskog historičaraPerryja Andersona Novi
Stari svijet (The New Old World) o ideji Evrope, pokazuje se
da Zajednica za ugljen i čelik i Evropsko zajedničko tržište,
preteče EU-a, ustvari nisu imali ekonomsku, već geopolitičku
bazu! Pošto, zbog SAD-a, nije mogla ponoviti svoju politiku spram Njemačke nakon Prvog svjetskog rata, francuska
država je putem ovakve suradnje htjela obuzdati ekonomski
moćniju njemačku privredu. Nijemci, pošto su izgubili Drugi
svjetski rat, vidjeli su evropske integracije kao mogućnost da
se učlane u ekonomske i vojne strukture Zapada. Time su
pripremali i buduće njemačko ujedinjenje, a savez je imao i
svoju ulogu u evropskoj politici spram SSSR-a.
Inače, svoje probleme s ugljenom i čelikom Nijemci su
riješili u Drugom svjetskom ratu imperijalističkim posizanjem
za Belgijom i Francuskom, koje su im u međuratnom periodu
bile velika konkurencija. Evropske integracije bile su otpočetka
vrsta racionalizacije tih među-industrijskih problema. To je
otpočetka bio i uspješan način eksploatacije radničke klase,
jer je izmišljen sistem u kojem ekonomska konkurencija nije
direktno povezana s vojnom. Na kraju svoje obimne studije
Anderson nije siguran: htio bi da ideja Evrope predstavlja
nešto više od pukog ujedinjenja reakcionarnog kapitala, od
pukog supranacionalizma.
Vidimo da ljevica u Evropi ima problema s tim koliko želi i
može biti i evropska ljevica. Je li baš prostor EU-a odlikovani, a ne samo zadani, prostor njenog djelovanja?
-Anderson lijepo pokazuje da je neoliberalizam hotwired, da
je to puki mehanizam u kojem nema demokratskog potencijala. Na djelu je evropska birokracija koja kroti nacionalne
države, praveći tijela poput COREPER-a, netransparentne
dilove u prilog destrukcije države blagostanja. Moramo li mi
kao ljevičari braniti ideju EU-a? To se pitanje postavlja na
ljevici širom Evrope. Ako imamo najveću krizu eurozone, ako
je u pitanje doveden njen opstanak, zašto je onda baš mi
moramo sada graditi, ne bismo li je jednom, u budućnosti,
socijalistički transformirali? Ne podsjeća li to na ponašanje
Kautskog i Hilferdinga iz 1930-ih godina, kada su govorili da
u krizi kapitalizma ne mogu učiniti ništa, da socijalizam ne
raste iz krize kapitalizma, već iz evolucije samog sistema?
A za nju treba čekati da se sistem oporavi. Zato je Hilferding kao ministar financija slijedio monetarističku politiku u
Njemačkoj. Ta je praksa, dakle, već viđena! Zato mislim da je
stvarno besmisleno da mi na Balkanu prepuštamo EU-u da
od nas napravi pacificiranu koloniju iz koje će samo izvoziti
radnu snagu, dok će regija ostati potrošačka pustinja. U njoj
ćemo skupo plaćati uvezenu evropsku robu izvozom radne
snage. I to je sve? Ne, alternativa je balkanska federacija.
I Hrvati i Arapi bore se protiv stranog pritiska
-I u Egiptu i u Hrvatskoj očituje se politička kriza države.
No, to je odraz svjetske krize koja ima svoje regionalne
specifičnosti. Ono što je zajedničko Balkanu i Magrebu jesu
posljedice događanja u središtu, koje su na periferiji revolucionarne. U arapskom svijetu protesti su oblik borbe protiv
nejednakosti, korupcije, nezaposlenosti i strane dominacije
nad arapskim svijetom. Iako ne živim u Hrvatskoj, slobodan
sam reći da su demonstracije ovoga proljeća u njoj imale
iste razloge. To su nezaposlenost, korupcija – Sanadera su
simbolički izbacili iz igre zbog EU-a, inače to ne bi učinili –
ali i strana dominacija. Demonstranti su palili zastave EU-a i
korumpiranih političkih partija, htjeli su bolji život. To zaista
ne smatram nacionalističkim protestom. To pokazuje da se i
Hrvati i Arapi bore protiv stranog pritiska, suočavajući se sa
svojim vladarima. To budi veliku nadu, bez obzira na trenutnu
političku artikulaciju toga gibanja. Pokazuje se snaga otpora
pobunjenog naroda, u arapskom svijetu, u Južnoj Americi,
sada i u Evropi, gdje trenutno predvodi Grčka.
www.novossti.com
6
TEMA BROJA
OKTOBAR 2011.
OKTOBAR 2011.
DANAS SVI veruju u slobodu medija. Ali, pod
kapitalizmom, kako bi Šekspir rekao, to je sloboda „više
cenjena u pogrdi nego u hvali“.
Svetski mediji, uključujući novine, danas su u
posedstvu šačice tajkuna i korporacija. Samo Rupert
Merdok poseduje 175 listova širom sveta, uključujući i
neke od najvećih masovnih tabloida, kao što su San i
Njujork Post.
Oni koji poseduju sredstva za proizvodnju
u kapitalističkom društvu poseduju i sredstva
informisanja. Vladajuće ideje u društvu, na šta nas
Marks upozorava, su takođe ideje vladajuće klase.
San liberala o slobodnim medijima kao izrazu „javnog
mnjenja“ i „demokratskog društva“ trune iznutra. Otud
Lenjinova proklinjuća presuda, koja ostaje sasvim sveža
i u našem „društvu spektakla“:
Sloboda štampe u buržoaskom društvu znači
slobodu bogatih da sistematski, istrajno, u milionima
primeraka, varaju, kvare i zbunjuju eksploatisanu i
potlačenu narodnu masu, siromašne.
Novine u kapitalističkom društvu postoje zbog profita.
Ali, kako je Marks protestovao, „prva sloboda medija je
sloboda da ne postanu biznis.“ Profitna logika znači da
se novine moraju obratiti bankarima, kako bi prikupili
finansijska sredstva, i oglašivačima kako bi išta zaradili.
Umesto da obavljaju svešteničku funkciju, novine
su postale oružje političkih partija; sada su postale obična trgovine; i kao sve trgovine, nemaju
ni veru ni principe. Svaki list je... prodavnica koja
javnosti prodaje koje god nijanse mišljenja da joj
odgovaraju. Novine se više ne smatraju nečime
što prosvetljuje, već nečim što laska javnom mnjenju. Posledično, u dogledno vreme, sve će novine
biti izdajničke, licemerne, ozloglašene, lažljive,
ubliačke; one će ubijati ideje, sisteme i ljude i time
će se gojiti. To je neizlečiva rana koja će postajati
sve kancerogenija, sve nepodnošljivija; i što je zlo
veće, više će se tolerisati, sve dok ne dođe dan kada
će, zahvaljujući njihovom obilju, novine biti postati
zbunjene kao Babel... Ima čitava skupina nas koji
znamo da će novine odlaziti dalje u nezahvalnosti
od kraljeva, dalje u špekulacijama i kalkulacijama
od najprljavije vrste trgovaca, da će nam pamet istruliti od kupovanja njihove mentalne vatrenu vode
svakog jutra.
Onore de Balzak, Izgubljene iluzije, 1837-43
Ukoliko se odluče da sistematski kritikuju mnoge od
nepravdi kapitalističkog društva, izgubiće podršku
svojih finansijera. Ne mogu da ujedu ruku koja ih hrani.
Htele to ili ne, novine postaju „psi čuvari“ bogatih i
moćnih.
Bilo bi besmisleno tvrditi da su kritički, čak
socijalistički, glasovi zauvek izbačeni iz medija.
Ne, problem je daleko lukaviji. Novine se orijentišu
prema tržištu, tj. prema ljudskim bićima koja žive
pod kapitalizmom. Svakodnevna patnja i monotonija
eksploatacije stvaraju potražnju za senzacijama i lakoj
Šta je tačno ovo što držite u rukama? Da li je u pitanju još jedan običan list, ili nekakav
„ekspertski“ časopis? Šta uopšte hoćemo od vas? Na narednih šest strana objašnjavamo
zašto nismo samo još jedan kapitalistički list (levo), kako vidimo ulogu Solidarnosti u
stvaranju pokreta protiv dužničkog ropstva i za besplatno obrazovanje (desno), koja je
uloga socijalističkih novina u eri interneta (strana 9) i šta vi možete da uradite da biste
postali deo ovog procesa (strana 10). Piše, Andreja Živković.
razonodi. Otuđivanje proizvoda rada – u vidu profita za
kapital – stvara naopak i poremećen svet u kom odnosi među
ljudima dobijaju oblik odnosa među proizvodima.
Tako se kapitalizam naturalizovao. Funkcionisanje tržišta
posmatra se kao vremenska prognoza – tu ništa ne možemo
da uradimo. Društvene suprotnosti, prvenstveno između onih
koji poseduju sredstva za stvaranje bogatsva i onih koji za
njih moraju da rade, su zamazane. Ušuškani smo i spremni
za spavanje.
Štampa, što je još gore, postaje ogroman rezervoar
krcat nebitnim informacijama i glupostima. U njemu su sve
stvari jednake, vladine uredbe postaju značajne kao novi pas
Novaka Đokovića, a mišljenja se razmenjuju kao dobra na
tržištu. Ono što se vidi uzima se za stvarnost, dok se stvarnost
kapitalizma nigde ne vidi.
Sama forma kapitalističkih novina odražava ideološki
privid kapitalizma. To je crna kutija. „Događaji“ ulaze, izlaze
„informacije“. Tržište se u vestima pojavljuje kao tržište
dobara, kao rezultat miliona proizvoljnih individualnih
izbora. U stvarnosti, odluka o tome da li će se određena
dobra proizvoditi, odnosno informacije proslediti, donosi se
u zavisnosti od toga da li će to kapitalisti doneti profit. Pod
prividom slobodnog protoka informacija, mišljenja i ukusa,
vesti se proizvode. Proizvode se prema kapitalističkim
načelima.
Tako je slobodna štampa pod kapitalizmom štampa
koja je slobodna samo za kapitaliste. Slobodna štampa
zahteva ukidanje kapitalističkog monopola nad sredstvima za
komunikaciju. Tačno je da je internet, kao decentralizovano
sredstvo za komunikaciju, prva pukotina u zidu. Međutim, da
bi se zid srušio neophodni su socijalistički mediji usmereni na
organizovanje obaranja kapitalizma.
7
NASUPROT KAPITALISTIČKIM novinama, socijalističke
novine nisu ogledalo sveta (kapitalističkih privida). One
su vodič za promenu sveta.
Socijalističke novine otvoreno objavljuju svoju
pristrasnu prirodu. One su glas političke tendecije,
partije socijalističke revolucije. Njihov cilj nije ništa
drugo do stvaranje ogromnog oslobodilačkog narodnog
pokreta predvođenog radničkom klasom, koji će zbaciti
nepravedan i bankrotiran kapitalistički poredak i zameniti
ga slobodnim, samoupravnim socijalističkim društvom.
Sredstvo koje one zarad ispunjenja tog cilja predlažu
jeste partija revolucionarnih radnika i intelektualaca,
povezanih i organizovanih putem novina, koje će služiti
propagandi, agitaciji i organizovanju velikih narodnih
ustanaka, pomoću kojih će se mase konačno osloboditi
okova kapitala.
Radničke novine se ne bave hronikom vladavine
kapitalizma, već se inspirišu vizijom njegovog pada – to
je herojska vizija novina koje mogu da same podignu,
organizuju i povedu veliku narodnu revolucionarnu
vojsku u pobedu.
Ali kako same novine mogu da budu vodič i vođa?
Kao prvo, izazivajući kapitalistički monopol nad
sredstvima za komunikaciju – ogromni aparat laži,
dezinformacija i demagogije koji ojačava vladajući
poredak. Socijalističke novine su propagandni
organ, sredstvo sistematskog širenja kritičkih ideja o
kapitalističkom sistemu, sredstvo njegovog prevazilaženja
i socijalističke alternative.
Budući da je radnička klasa jedina klasa u društvu
koja ima moć da povede narod u pobedu protiv sistema,
socijalističke novine svoje kritičke ideje usmeravaju ka
njoj i njenim saveznicima. One ne podučavaju mitsko
stvorenje „javnost“ – koja je zapravo podeljena na dve
suprotstavljene klase – već napredne elemente radničke
klase i inteligencije. Za razliku od buržoaske štampe, one
se ne prave da svojoj publici daju „ono što traži“. Umesto
toga one, recimo, napadaju uticaj buržoaske ideologije
na potlačene. Trude se da podignu revolucionarnu klasnu
svest kod onih koji već vide da je društvo podeljeno na
antagonističke klase.
Na koji način one to rade? Ako buržoaska štampa
iznosi masu informacija, organizovanih u odvojene i
veštačke kategorije kao što su „ekonomija“ i „politika“,
koje maskiraju jedinstvo kapitalizma kao sistema,
socijalistička štampa pokušava da predstavi sistematsku
sliku kapitalističkog totaliteta.
Osim u slučaju teorijskih izlaganja, u pitanju je
metod „političkog razotkrivanja“ ¬– gde neki događaj,
čovek ili grupa postaju početna tačka razotkrivanja
klasnih odnosa u društvu, načina putem kojih se oni
kondenzuju u odnosu političkih partija prema državi,
a zaključci koji se izvode naglašavaju političke ciljeve i
karakter socijalističkog pokreta. Evo šta kaže Lenjin:
Svest radnih masa ne može da postane autentična klasna
svest, osim ako radnici ne nauče, iz konkretnih i pre
OKTOBAR 2011.
8
OKTOBAR 2011.
9
svega aktuelnih političkih činjenica i događaja
da posmatraju svaku drugu društvenu klasu u
svim manifestacijama njihovog intelektualnog,
etičkog i političkog života; osim ako ne nauče
da u praksi primenjuju materijalističku analizu
i materijalističku procenu svih aspekata života
i aktivnosti svih klasa, slojeva i grupacija među
stanovništvom.
Metod razotkrivanja ne služi samo podučavanju,
već i potpirivanju besa i inspirisanju. Propaganda
je nerazdvojna od agitacije. Socijalističke novine
su potpuna suprotnost ogledalu događaja, one
umesto toga pokušavaju da ih centralizuju
i organizuju u smeru revolucionarne
transformacije društva, vođene perspektivom
i skupom taktika.
Tinejdžer izboden na ulici, razbijena
služba male verske zajednice, „ulepšavanje“
grada ostavilo Rome bez krova nad glavom
– toliko informacija zatrpanih u stranicama
dnevnih novina. Za socijalističke novine,
toliko prilika da se u radnicima probudi navika
Maj ‘68. u Francuskoj: „Sva štampa je otrovna – čitaj letke,
da odgovore na „sve oblike tiranije, tlačenja,
postere i zidne novine“
nasilja i zlostavljanja, bez obzira na to koja
klasa je u pitanju“. One ciljaju da na bazi činjenica
iz svakodnevnog života razviju klasnu svest svojih čitalaca u
političku, odnosno socijalističku klasnu svest.
iskustva svih svojih članova i proširi ovo iskustvo u vidu
Zbog toga je Lenjin strastveno zagovarao ne „radničku
smernica i agitacionih slogana, tako da njeni metodi rada
štampu“, već „pravu narodnu štampu“. „Narodna štampa“ pod
mogu da se konstantno ispravljaju i poboljšavaju; i tako da
kapitalizmom je tabloidna štampa, koja servira „hleba i igara“.
novine mogu da postanu stvarni organizator revolucionarnih
Često pisane u veštačkom „popularnom stilu“, takve novine
aktivnosti.
zapravo povlađuju svojim čitaocima, podrazumevajući da su
Novine podjednako ne mogu postojati bez partije. Partija
nesposobni za razmišljanje. Upravo zato što veruju da probleme
je posrednik koji opšti pogled na svet – socijalizam – prevodi
koji zaokupljaju kritičke intelektualce mogu da razumeju
u konkretne svakodnevne političke slogane. Reč ne može
i radnici, socijalističke novine odbijaju da „zaglupljuju“. Za
da se takmiči sa morem lažnih reči buržoaskih medija ili sa
Lenjina ovo znači drugačiju vrstu „popularizacije“:
policijom buržoaske države, ako nema partije koja bi joj dala
centralizovan i organizovan izraz.
Narodni spisatelj navodi svog čitaoca na duboke misli,
Isto tako, novine ne mogu da centalizuju i organizuju
na dublje studiranje problema, počevši od jednostavnih i
iskustva najnaprednijh i najborbenijih elemenata ukoliko oni
opštepoznatih činjenica; uz pomoć jednostavnih argumenata
sami nisu sposobni da se slože oko zajedničkog programa i
ili upečatljivih primera, on ukazuje na glavne zaključke koji se
strategije. To je ono što partija – tendencija sa zajedničkim
iz tih činjenica izvode i stalno u glavi mislećeg čitaoca podstiče
programom i strategijom – daje sebi u zadatak da kroz novine
nova pitanja za razmišljanje... i uči ga da dalje nastavi sam.
postigne.
Novine su zato daleko od proročišta. One su forum u
Ovo je ujedno daleko i od školskog propovedanja „kvalitetne
kom najnapredniji elementi, učeći iz iskustava narodnih masa,
štampe“, sa njenim pretencioznim, uvijenim i zamršenim
međunarodnog pokreta i celokupne istorije revolucionarne
stilom. To je dijalektika u Sokratovom stilu. Ona započinje
tradicije, kritički raspravljaju o perspektivama i taktikama; i,
razgovor između socijalističke tendencije i naprednih
nakon raspravljanja strategije i taktika, primenjuju ih kao jedno
radnika i studenata, razgovor iz kog obe strane uče, dobijaju
telo, istovremeno pregledajući i upoređujući iskustva, tako
samopouzdanje i...pripremaju se za akciju. Jer, kako je Lenjin
otvarajući nove faze organizovanog procesa demokratske
čuveno rekao:
debate i centralizovane akcije.
Ali da bi takva debata stvarno izrazila najdublja stremljenja
Uloga novina, ipak, nije ograničena samo na širenje ideja, na
potlačenih masa, da bi novine bile vodič hiljadama boraca, i
političko obrazovanje i na prikupljanje političkih saveznika.
kroz njih masovnim borbama, novine moraju da uče iz iskustva
Novine nisu samo kolektivni propagandista i kolektivni
i borbe radnika. One moraju da postanu „radnički forum“ u kom
agitator, one su takođe i kolektivni organizator.
same radnice i radnici kroz pisma, izveštaje i prepiske pokreću
različita pitanja u vezi sa uopšte radničkim životom i posebno
Moć socijalističkih novina nije primarno moć pisane reči, već
socijalističkim pokretom.
moć organizovane reči. Upravo zato što radnici uče prvenstveno
Kroz takav forum radnice i radnici razvijaju bolje
kroz borbu, novine traže kako da povežu i organizuju partiju
razumevanje sopstvenog pokreta i tako obezbeđuju njegove
boraca koji će preneti „dobre vesti“ socijalizma u svakodnevne
veće uspehe. Novine ispunjavaju stvarnu potrebu radnika i
borbe radničke klase. Novine mogu da budu samo vodič i vođa
njihovog pokreta. Obični radnici na takve novine počinju da
samo ukoliko centralizuju i organizuju iskustva najnaprednijih
gledaju kao na „svoje“; kupuju ih, čitaju, pišu za njih i prodaju
i najborbenijih elemenata u jednu jedinstvenu revolucionarnu
ih svojim saborcima. „Radnički forum“ onda organizuje mrežu
strategiju, koja povezuje i generalizuje zasebne borbe
pretplatnika i čitalaca koji prate njegove rasprave i preuzimaju
potlačenih klasa u politički pokret protiv kapitalističke države.
njegove slogane u pokretu; i koji kolektivno prikupljaju novac
Još jednom, veza između novina i partije je dijalektička.
kako bi podržali „njihove novine“. Vodič – partija i novine –
Nijedna partija ne može da postoji bez svojih novina,
stvara mrežu vođa, osnovu revolucionarnog masovnog
bez centralnog organa koji predstavlja partiju, odnosno
pokreta.
nudi objašnjenje celine političkog života i slogane koji iz
To je san socijalističkih novina. Kao Danteovi vodiči Vergil
njega proističu. Novine su „skele“ građevine koja je stalno „u
i Beatris, one ciljaju da nas uzmu za ruku i povedu nas iz pakla
izgradnji“ – partije. One partiji omogućavaju da prikupi vredna
kapitalizma.
Shvatajući da su „intelektualci do sada samo interpretirali svet, a da je poenta promeniti ga“, Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr
prodaju 1971. zabranjeni komunistički list La Cause du Peuple na ulicama Pariza.
Nažalost, teško je na osnovu
L’Humanite-a
[dnevni
list
Komunističke partije Francuske]
proceniti kakvo je raspoloženje
u najširim krugovima radničke
klase. Jer, L’Humanite ne
prenosi praktično nikakva pisma radnika, nikakve prepiske
iz fabrika i postrojenja, niti ma
koji drugi materijal koji direktno odražava svakodnevni život
masa. Od presudne je važnosti
za francuski i svetski komunizam da se dobije daleko jasnija
slika toga koji tačno krugovi
proleterijata čitaju L’Humanite
i šta je tačno to što čitaju u
novinama. Dobro uspostavljena mreža radnika-saradnika
i radnika-dopisnika može da u
određenom trenutku postane
aparat revolucionarnog ustanka i da masama prenosi slogane i direktive njihovih novina, ulažući u spontane pokrete
ono jedinstvo koje je tako često
falilo tokom pređašnjih revolucija. Revolucionarne novine ne
mogu da vise okačene iznad
masa; one moraju pustiti svoje
korene u masama.
Lav Trocki, Pismo
drugovima Kašinu i Frosaru,
14. jul 1921.
LENJIN JE bio taj koji je izjavio da će
dvadeseti vek biti vek štampe. Da li će 21.
biti vek interneta?
Neki aktivisti iz raznih društvenih
pokreta kažu da ljudi više ne čitaju
novine. Danas drugačije komuniciramo,
direktno, bez medija poput novina
koje se postavljaju između nas. Više je
demokratski, svako može da kaže šta
misli, da otvori internet stranicu i pokrene
sopstvenu mrežu. Neka cveta hiljadu
cvetova!
Istina je da ljudi drugačije
komuniciraju, ali ovaj argument meša
tehnologiju sa politikom. U suštini, priča
je da se decentralizovani organizacioni
oblik novih komunikacionih mreža
na neki način direktno suprotstavlja
kapitalizmu. Možemo da promenimo
svet bez preuzimanja vlasti.
Iako možemo da se pravimo da
država ne postoji, to ipak ne znači da će
ona nestati. Mnogi internet aktivisti iz
arapskog sveta podvrgavaju se mučenju
ili ih ubijaju. Decentralizovanost interneta
omogućila je da masovne mobilizacije
tokom arapskog proleća zaobiđu državni
radar. Pa ipak, postojeće državne strukture
ostaju netaknute.
Žalbe koje internet aktivisti upućuju
na račun novina mogu se svesti na
njihovo
generalno
nezadovoljstvo
centralizovanim organizovanjem. Ali šta
je to tako nedemokratsko u glasanju i
praćenju odluke većine? Ako je odluka
bila pogrešna, onda smo nešto naučili,
pa glasamo ponovo. Neglasanje znači ne
raditi ništa.
Nije li to i bio problem sa 4.
aprilom i Fejsbuk protestom protiv
zvaničnih političkih partija, siromaštva
i nezaposlenosti mladih? Kao jedan
od inicijatora, Marks21 je zagovarao
pokretanje
pokreta
zasnovanog
na dogovorenom skupu zahteva i
minimalnoj organizacionoj strukturi. Naši
saradnici se nisu složili. Imati zajednički
skup ciljeva i organizacioni komitet je
bilo užasno nametanje. Pustimo da
pokret demokratski izraste odozdo, rekli
su. Izgubili smo raspravu. Ništa se nije
desilo jer nije bilo političkog vođstva. (Za
detaljniju analizu vidi Solidarnost, jun
2011, str. 6)
Svako
političko
vođstvo
podrazumeva element centralizacije.
Suština je u tome da je njega potrebno
bazirati na demokratskoj proceduri.
Alternativa tome je jednostavno reći
da neko nije obavezan kolektivnom
OKTOBAR 2011.
10
Maj ‘68. u Francuskoj:
„Režim pritiska – štampa
saučestvuje“
odlukom. To je politički ekvivalent ponašanju
razmaženog deteta.
Političko vođstvo podrazumeva borbu
između sučeljenih ideja, između vladajuće
ideologije i različitih ideja o tome kako promeniti
sistem. Ako nemamo jasnu ideju o tome šta je
sistem i kako ga preomeniti, ne možemo se
nadati učinkovitoj borbi.
Zato je potrebno da imamo socijalističke
novine koje organizuju one koji veruju u
revolucionarnu promenu i obezbeđuju im
zajedničku strategiju za napredak pokreta.
Neki socijalisti brane novine tvrdnjom da
efikasna organizacija zahteva interakciju licem u
lice i dugoročnije razvijanje veza. Internet mreže
su nestalne i kao takve su slabo organizaciono
oruđe. Na primer, Fejsbuk grupe i događaji su
slab indikator odziva na protest.
Uprkos tome, nema principijelnog razloga
zbog kog bi internet mreže bile nestalne. Niti
je podignut Kineski zid između onlajn i licemu-lice komunikacije. Politika pokreta je ta koja
određuje da li je efikasan ili ne.
Nove tehnologije se koriste u razne svrhe,
od zabave do politike. One povezuju ljude,
često nehotično, na decentralizovani način.
Činjenica da su ove mreže decentralizovane i
virtuelne otežava državi i drugim teritorijalnim
organizacijama, poput kapitalističkih firmi ili
sindikalnih birokratija, da ih kontrolišu.
Zato bi socijalisti trebalo da počnu da sanjaju
o potencijalima novih tehnologija.
Nije teško zamisliti da ove često inertne
mreže mogu da se pretvore u borbene mreže
aktivista koje mogu delovati nezavisno od
sindikalne birokratije. Ipak, one se moraju načiniti
svesnim i učinkovitim. Moraju se pretvoriti u
radničke forume za diskusiju i borbu.
Ovo od socijalističkih aktivista zahteva da
postupaju zajednički i prema planu; drugim
1. Solidarnost želi da postane glas
pokreta koji stavlja čoveka iznad profita
– zato uvek traži nove dopisnike ili osvrte
čitalaca. Zanimaju nas vaša zapažanja,
razmišljanja, kritike, problemi i pitanja.
Pošaljite nam izveštaj, članak ili pismo:
[email protected]
2. Ukoliko često čitate Solidarnost – i
znate druge koje zanima ili bi potencijalno
zanimao naš list – organizujte diskusiju
na temu koja vas zanima i zajedno
pročitajte i prodiskutuje neki članak. Sa
kolegom, bratom ili sestrom, komšijom
ili prijateljima. Upoznajte nekoga sa
ovim listom!
3. Ukoliko ste saglasni sa stavovima koje
prenosi Solidarnost, prodajte primerak u
školi, na fakultetu, na poslu ili na javnom
mestu. Ukoliko uspete da organizujete
grupnu prodaju, stanite sa obe strane
nekog ulaza ili ulice, stavite list na prsa
i pitajte prolaznike da li žele primerak:
Solidarnost je aktivan list – želimo ne
samo da nas čitaju istomišljenici, nego
da menjamo svet oko sebe!
4. Ako neko kupi list od vas, pitajte ih
da li su ga čitali pre: ako jesu, pitajte
ih šta misle o listu i ponudite im više
primeraka da prodaju nekom prijatelju.
Ukoliko nikad nisu videli Solidarnost,
objasnite im šta ima u listu i pitajte ih
za stav o nečemu što se diskutuje u
novinama: uđite u razgovor sa ljudima.
Pažljivo ih slušajte i napišite redakciji
pismo o vašem iskustvu. Uvek pitajte
da li su ljudi željni da ostave kontakt
(telefon, mejl). Nemojte biti pasivan
potrošač novina, uključite druge u
njihovu distribuciju! Solidarnost želi da
stvori mrežu koja može da reaguje na
velika dešavanja!
5. Ukoliko živite negde gde nema grupe
koja prodaje Solidarnost – pozovite
nekog iz redakcije Solidarnosti da vam
pomogne. Najbolje je da prva prodaja
bude u funkciji održavanja tribine,
predavanja ili diskusije na nekom
javnom mestu. Tako možete da okupite
rečima, to zahteva centralizovanu organizaciju,
sa nešto licem-u-lice kontakata pre, tokom
i nakon borbi. Socijalističke novine su nam i
dalje potrebne, ali i takve novine moraju da
grade onlajn mreže, koje su politički šire od
revolucionarne partije i koje same mogu da
utiču na razvoj drugih onlajn mreža.
U situaciji političke krize sistema, takve
onlajn mreže mogu da postanu baza novih
pobunjeničkih tela radnih masa, zasnovane na
direktno-demokratskim skupovima u fabrikama i
komšilucima, nalik na sovjete iz Ruske revolucije
1917. godine.
Stoga možemo samo da čestitamo Slavoju
Žižeku na viziji, kada je kao novu formulu
socijalizma predložio: „internet plus sovjeti“.
On pod ovim smatra da internet socijalizuje
koordinaciju proizvodnje i administracije na
decentralizovan i participativan način, stvarajući
osnovu za viši oblik demokratije.
Ali da bismo došli dotle potreban nam je
„sajber-lenjinizam“ koji zagovara neophodnost
centralizovanog organizovanja kroz novine, kako
bi se stvorile efikasne onlajn mreže aktivista, i koji
zagovara da je svrha takvih mreža svrgavanje
teritorijalnih struktura kapitalističke države.
I dalje smo tek na početku ere interneta.
Potencijal novih tehnologija daleko premašuje
našu političku imaginaciju, kamoli bilo koju od
njihovih dosadašnjih primena. Test za socijaliste
u ovom novom dobu biće do koje su granice
sposobni da svojim prisustvom na internetu
kreativno oblikuju i generalizuju nastajuće
onlajn mreže borbe.
Uključi se i prosledi M21 Fejsbuk stranicu!
Napravi jednu, dve, tri Fejsbuk revolucije!
Više o ulozi onlajn aktivizma možete pročitati u
Solidarnosti iz marta/aprila 2011, dostupan na
marks21.info
zainteresovane i započnete saradnju
oko lista. Nama je bitno da se list proširi:
Solidarnost želi da bude glas pokreta
širom zemlje, ne samo u glavnom gradu,
jer je potreban narodni pokret da bi se
nešto promenilo!
6. Ako želite da se uključite u rad ili da
dobijate redovne novosti od Solidarnosti,
pošaljite mejl na ovu adresu i stavićemo
vas na mejling listu! Tako ćete znati
kada se nešto novo pojavi na sajtu ili
kada se negde odvija tribina, protest ili
štrajk. Ako želite da nešto reklamiramo,
pošaljite nam detalje. Budite u stalnom i
redovnom kontaktu sa nama, da bismo
mogli jedni od drugih da učimo i da
ojačamo pokret!
7. Ukoliko ste protiv imperijalizma,
dužničkog ropstva, državne represije
i korupcije, fašizma i diskriminacije,
učlanite se u Marks21 kako biste redovno
učestvovali u svim aktivnostima u
smišljanju, stvaranju i distribuciji novina
– vreme je da dignemo Srbiju!
OKTOBAR 2011.
REVOLUCIONARNA TEORIJA 11
PIŠESlobodan Santrač
U
SVETLU SVE dublje i teže ekonomske krize koja zahvata
Srbiju i Evropsku uniju, ali i revolucionarnih dešavanja
Arapskog proleća, kao i mnogih drugih izražaja narodnog
bunta širom sveta, trebalo bi razmotriti koje to društvene sile mogu
biti nosioci promena samog društva.
Na ovo pitanje mogu se čuti razni, često i konfuzni odgovori.
U našem društvu je, nažalost, jedan od češćih odgovora „niko,
stanje je loše i ne možemo ga promeniti“. Ovakav stav, osim što
je besmisleno ciničan, vrlo je istorijski neutemeljen i ne moramo
tražiti primere dalje od, recimo, Egipta, gde je revolucijom svrgnut
dugogodišnji diktator Hosni Mubarak.
Istina, borba za oslobođenje Egipta od zapadnog imperijalizma
i vlasti vojne oligarhije još traje, ali su ogromni koraci učinjeni, a
istorija (u skorijoj istoriji Arapsko proleće) uči nas da revolucionarni
talasi, pri određenim okolnostima, imaju tendendiju da se šire.
Oružje
Bilo da je u pitanju Oktobarska revolucija, pad Hosnija Mubaraka ili
Slobodana Miloševića, pokazuje se da najveća snaga i kapacitet za
borbu potlačenih protiv tlačitelja leže u organizovanim radnicama
i radnicima. Objašnjenje leži u jedinstvenoj poziciji radničke klase
u kapitalističkom društvu i „oružju“ koje joj ta pozicija stavlja na
raspolaganje.
Pogledajte oko sebe. Gotovo sve što vidite (ukoliko se trenutno
ne nalazite u nekakvoj divljini) napravio je čovek. Praktično sve to
proizvele su radnice i radnici, naravno, pomoću mašina, oruđa itd,
ali uloga radnika u proizvodnji je centralna. Uostalom, i mašine je
neko negde morao prvo da napravi.
Naravno, u kapitalističkom društvu radnici su eksploatisani,
odnosno ne plaća im se puna vrednost proizvoda njihovog rada, već
taj višak vrednosti zadržava kapitalista. Ali, samim tim što proizvodi
praktično sve što se u društvu može proizvesti, radnička klasa ima
na raspolaganju štrajk, kao masovnu kolektivnu obustavu rada.
Prilikom štrajkova kapitalisti je „zavrnuta slavina“ prihoda,
a znamo da je do te slavine kapitalistima obično poprilično
stalo. Takođe, štrajk radnika u sektorima poput transportnog ili
energetskog može efektivno da parališe celo društvo i time otvori
prostor za borbu.
Dalje, radnička klasa je u jedinstvenoj poziciji zbog toga što
je ta proizvodnja koju ona obavlja kolektivne prirode. Kolektivna
proizvodnja je ogroman korak unapred u odnosu na prethodni
manufakturni oblik proizvodnje i na još raniji oblik individualne
proizvodnje po domaćinstvima.
U kombinaciji sa tehnološkim napretkom, kolektivna
proizvodnja daje neuporedivo veće rezultate nego svi dotadašnji
oblici proizvodnje. Ali to nije sve. Kolektivna proizvodnja pod
kolektivnim vlasništvom radnika i radnica nad sredstvima za
proizvodnju predstavlja srce socijalističkog, a i budućeg besklasnog
društva.
U medijima možemo čuti mnoge priče o „postindustrijskom“,
„informacionom“ društvu. Te priče stvaraju (izmišljenu) sliku
društva u kom svi sedimo za kancelarijskim stolovima, kuckajući
na kompjuterima i nemajući praktično nikakve veze sa procesima
proizvodnje.
Međutim, realnost ipak slika drugačiju sliku. Industrijski i uslužni
radnici predstavljaju veliki deo populacija razvijenih zemalja. U
mnogim manje razvijenim zemljama ti procenti su još veći. Osim
toga, iskustva mnogih socijalnih pokreta širom sveta pokazuju
da radnička klasa, čak i ne preterano brojna, može odigrati ulogu
avangarde celog pokreta, upravo zbog toga što ima moć da
obustavi proizvodnju.
Ovo je posebno važno za nas u Srbiji koja prolazi kroz proces
deindustrijalizacije i koja trenutno nema ni grubu skicu strukture
radničke klase.
Snagu i značaj radničke klase jasno vidimo na primerima
Tunisa i Egipta , gde su vladajuće garniture žrtvovale svoje maskote
(Ben Alija i Mubaraka) upravo zbog radničkog delovanja (u vidu
štrajkova) u revolucijama. Takođe, kao opomena ostaje i situacija
u Libiji, gde se opozicija, umesto radnicama i radnicima, okrenula
ka NATO paktu, što je revoluciju sputalo i oduzelo joj narodni i
emancipatorski karakter.
Zbog svoje pozicije u društvu i zbog toga što su radnice i radnici
praktično svakodnevno meta surove kapitalističke discipline, koju u
delo sprovode uprave fabrika i preduzeća, radnička klasa poseduje
nešto što bi se moglo nazvati „klasnim instinktom“ za borbu protiv
eksploatatora.
Dok bi neki intelektualac samo promišljao društvenu situaciju
do sudnjeg dana, radnici će već borbeno nastupiti protiv buržoazije,
svog klasnog neprijatelja, jer su konstantno izloženi njenim
pritiscima i eksploataciji.
Veza između studenata i radnika je u današnjem društvu još
više intenzivirana činjenicom da, zbog visokih školarina, sve više
studenata mora da nalazi makar privremene poslove. Tako studenti,
gurnuti u svet rada, počinju da dobijaju radnički pogled na razne
probleme u društvu.
Kada preko dana biva izložen pritisku, a verovatno i maltretiranju
na poslu, a noćima ne može da se naspava zbog učenja, studentu
postaje jasno da sa sadašnjim društvom nešto fundamentalno nije
u redu.
Srbija je u procesu EU integracija, što će nam doneti još puno
neoliberalnog terora nad radnicima i studentima, raznih mera seče
budžeta i guranja stanovništva u bedu. Osim po leđima radnica i
radnika, neoliberalna politika udara i na studente.
Bila u pitanju povećanja školarina ili namere vlade da u upravne
odbore fakulteta dovede „privrednike“, jasno je da je kapitalizam
pokazao svoje zube.
Otpor se javlja svuda, sa različitim intenzitetom. Radnička klasa
je ta koja može da zada smrtni udarac kapitalizmu, ali mnogo puta
u istoriji studenti su bili ti koji su prvi izlazili na ulice kada je život
postajao težak. I, što je još bitnije, povlačili su druge, često radnice
i radnike, za sobom.
Trenutni radničko-studentski protesti u Čileu (o kojima je
pisano u prethodnom broju Solidarnosti) su sjajan primer toga.
Naravno, ne treba zaboraviti ni ulogu omladine u rušenju
Slobodana Miloševića. Tu se, ipak, pokazalo da mladi nisu otišli
dalje od rušenja tadašnje vlasti, dok radnička klasa poseduje klasni
potencijal za izgradnju novog, socijalističkog društva, koje se temelji
na radničkoj demokratiji.
Sami studenti ne mogu da promene društvo, ali ono što svakako
mogu da urade je da stvore impuls koji će na scenu pobune dovesti
radničku klasu, a zatim se rame uz rame sa radnicama i radnicima
boriti za bolji i pravedniji svet.
OKTOBAR 2011.
12 ŽENSKO OSLOBOĐENJE
PIŠEVladimir Unkovski-Korica
U
DANAŠNJOJ Srbiji ponašanje mladih često dovodi do moralne panike i histerije. Bilo da je reč o
konzumiranju alkohola ili droge, lenjosti i zavisnosti od roditeljskog doma, oblačenju i društvenim ukusima, pa čak i seksualnim slobodama, stalno se insistira
na tome da je omladina na neki način nezdrava i da je
sama kriva za to stanje.
To se posebno loše odražava na mlade žene. Etikata
„sponzoruše“ je možda najslikovitiji primer duplih standarda prema ženama. Muškarac koji spava sa više žena
je uspešan, žena koja to radi ima negativnu odrednicu:
ona je „kurva“ ili „sponzoruša“.
Neposredan uzrok takvog licemerja je tenzija koja
prati ulogu porodice u kapitalizmu. Porodica je institucija kroz koju se reprodukuje nova radna snaga. Tu se
nova generacija mladih radnica i radnika odgaja, socijalizuje, održava. Žena naravno ima ključnu ulogu u tom
procesu, pogotovo jer rađa decu.
Upravo zbog toga što su ove delatnosti pod kapitalizmom privatizovane unutar porodice, uloga žene je
svedena na uzgajanje dece, na majku i domaćicu. Tu se
krije izvor savremenog oblika ženske potlačenosti – žena
postaje puki zbir svojih sposobnosti da reprodukuje.
Pa ipak, prebacujući trošak reprodukcije na porodicu, kapitalizam ne obezbeđuje sredstva koja će porodici
omogućiti opstanak na plati muškarca „hranitelja“. Tako
se od žene očekuje ne samo da bude supruga, majka i
kućna spremačica, već i da zarađuje. Međutim, ni onda
kada je prisili da napusti četiri zida svog doma, kapitalizam joj ne dozvoljava da napusti svoju „prirodu“ koju joj
sam nameće. Ona ni na radnom mestu nikada nije jednaka sa drugima, jer je uvek pod sumnjom da je lojalna
svojoj porodici, a ne kapitalu.
Zato će i tu biti deskriminisana: moraće više da se
trudi da bi izgradila karijeru, poslovi koji su za nju otvoreni često su manje plaćeni, često će i za isti posao
imati manja primanja od muškarca, a biće pod stalnim
pritiskom da se povinuje društvenim (muškim) stereotipima o ženama.
Jedno od tih stereotipnih očekivanja je da žena
treba da svoj seksualni nagon shvata ne samo kao svoje
pravo već i kao moć koja joj stoji na raspolaganju. Ova
moć je, pod kapitalizmom, predmet dvostruke kontradiktornosti.
OKTOBAR 2011.
Kao prvo, usled uloge žene u porodici, ova moć svedena je na jedan trenutak u procesu reprodukcije dece.
Seksualnost kod žena ne može da postane nezavistan
izraz njenih individualnih potreba. Paradoksalno, da bi
bila uspela u tome da u što manjoj meri bude objekat
muških fantazija, ona treba da se tim fantazijama sve
više približi. Ona postaje subjekt time što od sebe čini
objektom.
I drugo, baš kao kod svakog objekta, njena seksualnost se približava statusu koji pod kapitalizmaom ima
radna snaga: njena upotrebna vrednost srozava se na
njenu razmensku vrednost, dok kapital od nje otuđuje
njen proizvod. Sponzoruša koja prodaje svoje telo da bi
se oslobodila porodice ne razlikuje se od radnika ili radnice koji moraju da svakodnevno prodaju svoju radnu
snagu da bi uspeli da se prehrane.
Zato je Marks zaključio da je „prostitucija...samo
specifičan izraz opšte prostitucije radništva“. Sponzoruša,
tako, na najbolji način simbolizuje sudbinu radnica i radnika pod kapitalizmom: da bi bila „slobodna“ ona mora
da se proda u ropstvo.
Upravo u doba kapitalističke krize tenzija unutar
porodice, a pogotovo uloga žene, dostiže svoj vrhunac.
To je bilo posebno jasno osamdesetih i devedesetih u
Srbiji.
Razaranje SFRJ bilo je propraćeno ekonomskim kolapsom, sankcijama, ratom. U takvim okolnostima nezaposlenost raste, institucije koje su pružale osnovne javne
usluge se srozavaju, uništavaju se mreže društvene solidarnosti.
Na porodicu spada da vrši sve neophodne funkcije
za održavanje minimalnog blagostanja, a uloga žene je
sve vezanija za domaćinstvo. Odsečena od svojih koleginica na poslu, žena postaje rob iza četiri zida. Iza četiri
zida jača patrijarhat: vlast muškaraca ili starijih.
Muškarac pored posla ima kafanu, utakmicu i
sportsko društvo. Tokom devedesetih on je možda ratnik ili kriminalac. Povratak kući je potencijalni trenutak
pražnjenja: na ženu i decu.
Istovremeno, da bi mlada žena u takvim vremenima napredovala u muškom svetu, od nje se očekuje
da odgovara sve izopačenijim muškim željama. Tako se
rađa fenomen „sponzoruše“.
Povratak dužničke krize krajem dvehiljaditih obnavlja sve te trendove. Naravno, danas je drugačije. Nema
rata i nije sve toliko ekstremno koliko je bilo devedesetih.
Međutim, mlade žene se ponovo nalaze u situaciji da se
od njih očekuje sve više, u kući i na poslu ili studijama.
Žene tako često uzimaju privremene, nesigurne i
loše plaćene poslove, samo da bi imale nešto veću nezavisnost. Neke svakako traže spas kroz (često neobaveznu)
vezu (rizikujući tako etiketu „sponzoruše“) ili (trajno)
napuštanje zemlje („trbuhom za kruhom“).
Većina, ipak, nema mogućnost da traži izlazak iz
zone sumraka putem ličnog bekstva i ne vidi alternativu
ni u desničarskoj svetoj trojci: „porodica, nacija, vera“. Ta
bajka je upravo iznedrila devedesete.
Većina, stoga, pada u apatiju. No, što situacija u
zemlji bude teža, bes će rasti. Širom Evrope omladina je
u prvim redovima borbe protiv nezaposlenosti i besperspektivnosti. No, ona još uvek ne vidi mogućnost za bolje
sutra.
To podseća na situaciju kakva je bila pred Drugi svetski rat. Tada je omladina bila prisiljena da se
angažuje. Rezultat je bio neočekivan. Žene su u prvom
redu iznenadile i izborile se za sva prava koja je potom
generacija naših roditelja uživala.
Ta prava su bila neposredan rezultat masovne borbe
Antifašističkog fronta žena (AFŽ) kao sastavnog dela partizanske borbe u Drugom svetskom ratu.
Parizanke kao građanke: društvena emancipacija
partizanki u Srbiji 1945-1953, nova knjige mlade autorke
Ivane Pantelić, je korisno štivo koje nam omogućava da
13
Pokret je za mene bio škola i fakultet. Dve godine
ranije bila sam seljanka koja nije znala ništa osim
cene slanine i kako da zavrne poreskog službenika.
Umela sam da čitam i pišem jer mi seljaci iz Bačke
možemo da idemo u školu i živimo dobro. Ali nisam
čitala knjige i nisam pisala ništa osim računa u prodavnici, a i moj muž isto tako.Bio je dobar čovek,
ali nije razumeo, šta je uopšte ko od nas razumeo?
Otišao je u partizane jer smo bili Srbi, a ovi drugi
su bili Mađari i žandari. Mrzeli su nas i mi smo mrzeli njih. Nismo videli dalje od toga. Nismo znali šta
znači jedinstvo, šta jedinstvo može da uradi. A mi
žene, mi smo mislile da smo tu da služimo muškarce
i da je to ceo naš život. Bile smo čak i ponosne na to.
Pokret je sve to promenio, ja sam se promenila.
Leposava Andrić, poznatija po svom
partizanskom imenu Baba, terenac Bačkog
odreda 1944. i učesnica AFŽ
razumemo uspon i pad AFŽ, kao najvećeg ikad ženskog
pokreta na prostorima bivše Jugoslavije.
Za mene je najdramatičniji doprinos knjige glas
komunistkinja i partizanki, koji se čuje kroz čitav rad.
On objašnjava često više nego hiljadu reči, počevši od
reakcije mladih žena, koje su zaostalost i nazadnost
Kraljevine Jugoslavije gurnli u borbu za sopstvena prava,
poput prava na glas koje žene u kraljevini nisu imale, na
letargiju starijeg i neaktivnog ženskog pokreta:
„Tada, ’35. godine, ustanovljena je omladinska
podružnica Ženskog pokreta. Ženski pokret je već postojao, jedna organizacija tih starijih žena, ali one, međutim,
nisu imale to što smo mi imale, tu borbenost, to je bilo
više jedno kabinetsko društvo, sastajalo se, zgražavalo
i ništa od toga dalje. Dok smo mi, mladi, bili drukčiji.
Mi smo išli na široku popularizaciju tog društva i ovaj,
koji je, kao što kažem, imao potpuno tu žensku zadaću
zaštite ženskih prava, ali je polako prelazilo na političke
teme, tako da bi se mogli (stvoriti) politički uslovi za to.“
(str. 20)
Citirana je Herta Haas, partizanka iz Maribora. Za
očekivati je da su mlade žene tada išle u ekstrem u odbijanju ne samo tradicionalnih vrednosti, već vrednosti
koje su dolazile sa Zapada. Govori Olga Ninčić Humo,
partizanka koja je doktorirala na Filološkom fakultetu u
Beogradu:
„Naše su drugarice skoro sve imale pravu, kratko
potšišanu kosu, muške kapute i cipele. Ni najmanje nije
bilo ženstvenosti, koketerije. Tek pred rat su počele da se
interesuju za izgled.“ (str. 21)
One su posustale jer su shvatile da nije dovoljno
da se one promene, sebe radi, već da je potrebno da
promene društvo. Zato su morale da prave veze i sa
drugima koji su trpeli nepravdu. Opet Herta Haas:
„Mi smo imali svake nedelje popodne, u sali Prehrane u Zagrebu, igranku, na koju su i kolege dolazile,
koje su nas isto, naravno, podržavale i mi nismo hteli
napraviti jedan šturi pokret nego smo to tako, te igranke
imali, tako da prosto, kako bih rekla, da se ne izolujemo
kao žensko društvo. Naravno, tako smo onda dolazili u
kontakt i sa drugim društvima koja su bila napredno usmerena, to su bili sindikati radnika, sindikati službenika i
tako dalje, i razne druge masovne organizacije.“ (str. 20)
Nije čudno, stoga, da se Komunistička partija Jugoslavije omasovila pred rat posebno među omladinom.
KPJ je obećavala novo društvo onima kojima je bilo dosta međuratne krize, nacionalne nepreljivosti i diktature
vladajućih klika. Put ka novom društvu je bila zajednička
borba svih potlačenih.
Nije, stoga, ni čudno da je obećanje drugačijeg sveta
pokrenulo mnoge žene sa sela. Bazel Dejvidson, Engleski
OKTOBAR 2011.
14
oficir koji je padobranom ubačen u Jugoslaviju da bi uspostavio kontakt sa pokretom otpora protiv nacističke
Nemačke, piše u svojim memoaroma kako je upoznao
ženu na selu u Vojvodini:
„‘Šta tražiš u ovom ratu’, zapitao sam seljanku koja
je nudila utočište partizanima u ravnici koja je vrvela neprijateljem, a koja je i mene sakrila, a ona je odgovorila
bez oklevanja: ‘Prvo, da muškarci neće više imati pravo
da nas ovako biju.’“
Uspeh partizanske borbe protiv okupatora je stoga
zavisio od obećanja da dolazi novi svet, jer je to mobilisalo na herojsku borbu sve koji su trpeli nepravdu pod
starim režimom.
Ta mobilizacija je bila itekako impresivna. Pantelić
navodi da je partizanski pokret imao žensku sekciju
od 1942, dok je kontrarevolucionarni pokret Draže
Mihailovića osnovao svoj ženski ogranak tek pred kraj
rata, kada je bilo jasno da gubi.
Čak i tada, četnički pokret se nadao samo mobilizaciji žena u sporednim ulogama. Partizanski je, naprotiv, menjao ulogu žene: ona je bila ravnopravna, borac
u prvim redovima. Partizanski pokret je u tom pogledu
prednjačio širom Evrope. U svoje redove je tokom rata
uvukao oko 100,000 žena.
No, kao što objašnjava Pantelić, društvo koje je
propagirala KPJ po ugledu na SSSR nije moglo da ispuni
sva očekivnja običnih žena nakon pobede u Drugom
svetskom ratu.
KPJ neka od tih očekivanja jeste trajno ispunila.
Možemo navesti par simboličnih primera: žene su dobile pravo glasa, izjednačena su prava i odgovnornosti u
„Njen posao terenca bio je da se bori sa...utuvljenim navikama koje su se protivile samom značenju
oslobođenja; boriti se za budućnost, za kolektivnu
ali isto tako i za ličnu budućnost, to bi bilo nešto
drugo...
Baba je objašnjavala seljanci [koja je krila partizane]
da će godine koje dolaze postaviti žensko pitanje.
Seljanka je htela da zna da li partizanke spavaju
sa partizanima. Baba joj je objasnila da ne spavaju
zajedno. Žene su u pokretu bile na bazi jednakosti i poštovanja između žena i muškaraca; a to što
nisu spavale sa muškarcima, ostavimo li po strani
sve bezbednosne i disciplinske razloge, bila je neophodna garancija tog odnosa. Već je duboko ušla
u tematiku kada se [nov i neiskusan] volonter iz
Beogrda priključio razgovoru.
„Tako je,“ reče, „mi poštujemo naše žene jer su one
hrabre i pomažu nam.“
„Ne, Momo, nisi razumeo. Mi ne pomažemo
muškarcima. Mi se borimo i radimo pored njih, mi
smo njima jednake. To znači oslobođenje. Kakav bi
to napredak bio da vam prosto pomažemo? Mogle
bi onda i da batalimo pa da spavamo sa vama.
Hajde, reci jel bi tad rekao da vam pomažemo? Ne,
mi smo u pokretu jer društvo mora da se menja, a
neće se promeniti ako se mi ne promenimo.“
Momo se nasmešio. „U pravu si,“ rekao je. „Kao
kad sam bio činovnik pre rata. Znaš, mi činovnici
se snalazimo. Ne bi verovala kako je bilo lako naći
žensku. Radile su to za novac, ne za ljubav ili osećaj
ljudskosti.“
Baba ga je posmatrala pod bledim svetlom na tavanu [gde su se krili od Nemaca], mogao sam da vidim da razmišlja o ovom problemu. Ubeđivati ili napasti? Trebalo je odabrati taktiku. Baba se odlučila
za napad: možda je bilo do njegovih samozadovoljnih očiju.
„To je korupcija, Momo. Problem je u tome što si ti
toga ponosan. Moraćeš da promeniš svoje stavove
ako ćeš da ostaješ sa nama.“
Momo je odlučio da se uvredi. Te beogradske devojke mogu biti i pomalo lake, ali bile su dobre devojke. „Dobre devojke,“ ponovio je trepćući. „Nisu
pridikovale i torokale. razumele su život. Nisu morale da džangrizaju o tome.“
Momo se okrenuo žalopojci: očekivao je nešto
drugo od partizana, ne ovo jurcanje i skrivanje po
rupama. Nisu mu to obećali...I još to džagrizanje!
Na kraju su ga pustile na miru. Kasnije će ga poslati
preko reke u relativnu sigurnost Srema, a sremski
odredi će ga prebaciti u Bosnu gde će da primiti u
vojsku. Nije bio loš čovek; ali nije bio ni blizu dobar
da bi ostao ovde...“
odlomak iz knjige Special Operations Europe,
Scenes from the Anti-Nazi War, Bazila
Dejvidsona
Partizanka Mira Pejić u objektivu Žorža Skrigina, 1944.
braku (žene u braku nisu se više vodile kao maloletnici,
kao pre rata), žene su dobile pravo na jednaku platu za
jednak rad...
Takođe, sve dok je u posleratnoj atmosferi entuzijazma nakon pobede i kasnije tokom svađe sa Staljinom
prevladavao duh široke mobilizacije za ispunjavanje
društvenih ciljeva, AFŽ je igrao bitnu i vidnu ulogu u
životu zemlje. Žena borac u ratu postala je žena borac u
obnovi i izgradnji zemlje.
AFŽ je postao prostor u kom su žene i sa najnazadnijeg sela mogle da se sastaju u relativno bezbednoj
i nezavisnoj atmosferi, slobodne od pritisaka očeva ili
muževa. Doprinosile su društvu i imale sve veći glas i
sve više sloboda.
OKTOBAR 2011.
Međutim, AFŽ je 1953. iznenadno ukinut,
bez prethodne diskusije. Kako je bilo moguće da
su najsvesnije i najborbenije žene poput članica
AFŽ dozvolile da se ukine masovna organizacija
koja je igrala tako bitnu ulogu u emancipaciji
žena na Balkanu?
Pantelić daje u nekoj meri zadovoljavajuć
odgovor na to pitanje. Ona tačno tvrdi da je partizanski pokret, iako masovan, bio pokret manjine. Po ugledu na Staljinov Sovjetski Savez, posleratna Jugoslavija je postala partijska diktatura
u kojoj je upravo ta aktivna manjina vladala.
Stoga su bivše partizanke na pozicijama
dozvolile da se ugasi AFŽ, jer nisu imale interes
da ga brane. One koje su možda razmišljale o
tome da se bune znale su da mogu da završe
u logoru za političke zatvorenike na Golom
otoku, koji je dosta jezivo i verodostojno opisan
u šestom poglavlju knjige.
Naposletku, mnoge partizanke su početkom
pedesetih započele porodični život. No, autorka
ne pita zašto.
To je upravo zato što je staljinistički sistem
bio specifičan oblik kapitalizma: birokratski
državni kapitalizam. On je eksploatisao radničku
klasu radi vojnog takmičenja sa Zapadom, a to
takmičenje je obnovilo društvene hijerarhije i
ojačalo, pored ostalih, i strukturnu podređensot
„ženskih poslova“ (tekstilne radnice, sekretarice,
čistačice itd. najčešće su bile žene) i instituciju
porodice.
Isto se tokom pedesetih dogodilo u Jugoslaviji, iako je Jugoslavija prilagodila svoj sistem
državnog kapitalizma svetskom tržištu, održana
na površini američkim kreditima.
Dok je uspeh sistema uspevao da održi
pojedine besplatne javne službe, poput jaslica, škola ili domova zdravlja, uloga porodice
je opadala i žena je imala više mogućnosti za
samoizražavanje.
Međutim, nakon sedamdesetih, kada je
dužnički sistem ušao u krizu, titoistička vlast je
odgovorila na isti način kao i desničarske vlade
na Zapadu: sečom budžeta i jačanjem patrijarhata.
Finalni krah početkom devedestih samo je
krizu na Balkanu učinio drastičnijom, ali se ona
nije suštinski razlikovala od situacije na Zapadu.
Zapad se održao na bazi imperijalističkih dobitaka u proteklim decenijama i putem dužničke
ekonomije. Ona sada puca po šavovima, kao što
vidimo u Grčkoj.
Sada se iznova postavljaju pitanja koja su
pred omladinom stajala pred početak Drugog
svetskog rata. No, da li će naša generacija odgovoriti na izazov? Da li je moguće da se ovog puta
sve završi drugačije?
Na to će odgovor dati nova generacija žena,
generacija koja pokrene širok i samosvestan
pokret protiv diskriminacije i kapitalizma, u duhu
partizanske borbe, ali vođen idejom da promena
mora da dođe odozdo, a ne odozgo.
Taj pokret će srušiti sve vladajuće elite
širom sveta i izbrisati granice koje dele ljude
na nacije. Tada će, kako je rekao Lenjin, svaka
kuvarica uzeti učešća u upravljanju državom i
podela društva na klase biće ukinuta. Instituciju
porodice zameniće iskreni i neposredni odnosi između pojedinaca, kao i šire demokratske
mreže društvene solidarnosti.
Borba za takav svet kreće danas i podrazumeva borbu protiv svake sitne nepravde. Solidarnost teži da bude glasilo te borbe. Priključi
nam se!
ANTIFAŠIZAM 15
PIŠESava Jokić
N
A POZIV druga otišao sam na „antifašističku“ tribinu koja se održavala u
domu kulture Studentski Grad. Bio sam zaintrigiran pokušajem objašnjenja
reinkarnacije fašizma koji se nalazio u pozivu na sajtu doma.
Naime, trvrdi se da u određenim delovima Evrope zbog potreba krupnog
zapadnog kapitala da zauzimanjem „istočne evropske teritorije“ dođe do novih
sirovina i jeftine radne snage, dolazi do borbe između dve sile. Reč je, naime,
o „zapadnom fašizmu“ i „rusko-pravoslavnom antifašizmu“, a ne o suparničkom
konkurentskom odnosu svetskih kapitalističkih sila.
Očekivao sam bljutavu čorbu teorija zavere i priča o tome da će bela kuga
da uništi srpstvo, a ko zna ko ćirilicu, kao i to da je najbitniji element borbe protiv
NATO-a oslanjanje na majku Rusiju.
Na tribini se moglo čuti o svemu osim o antifašizmu. Koautor knjige i jedini
govornik na tribini, Zoran Milošević, inače novinar desničarskog magazina Pečat,
odbijao je da objasni pojam fašizama, jer su, zaboga, SAD i njihov satelit EU njegov
izvor, pošto se to „vidi“ kroz finansiranje istočnoevropskih neonacista u cilju razbijanja ruskog uticaja.
Prevashodno je bavljenje geopolitikom zaklonilo naučnu analizu fašizma i
njegovih korena, stvarajući potpuno apstraktan, a time i arbitraran pojam, pogodan za etiketiranje političkih neistomošljenika bilo koje vrste – što je jednog nadobudnog „intelektualca“ dovelo do toga austrijske socijaldemokrate da nazove
fašistima, zbog njihove iizjave da sve bogataše treba povešati.
Na zaprepašćenje prisutne omladine, usledila je konstatacija da fašizam u
Srbiji ne postoji! Neko od učesnika je zblanuto upitao „a... šta je onda Obraz?“ U
tom trenutku javila se osoba koja se predstavila kao predsednik udruženja Ćirilica,
koje se ponosi time što finansira Obraz.
Da posetimo, pokret Obraz je jedna od mnogih fašističkih organizacija koje se
zalažu za staleški korporativizam i agresivni velikosrpski šovinizam.
Kada je neko iz publike dobacio da je i Dimitrije Ljotić – miljenik i uzor „zdrave
srbske omladine“ – bio fašista, nakon što je Milošević tvrdio suprotno, neki drugi,
mahom stariji učesnici omalovažavali su nas i vređali kako „nismo dovoljno čitali“
i da „radimo protiv interesa srpstva“.
Jedan od „načitanih“ je lično citirao Bertolda Brehta (!) i izvrnuo suštinu do
paradoksa, izjavljujući da su Nemci genetski predodređeni da budu nacisti, što je
ispraćeno burnom reakcijom jednog studenta koji se prodrao iz petnih žila.
Nakon žučne rasprave, Milošević je odlučio da prekine tribinu pre vremena.
Odbijanjem i neprihvtanjem postojanja fašističkih ideja i pokreta u našem
društvu, problem se ne rešava nego zataškava. Relativizovanjem fašizma od
strane revizionista stvara se prostor za delovanje ultradesničarskih organizacija i
afirmaciju njihovih ideologija.
Ne zaboravimo da je prva žrtva fašista u Srbiji pala već 1936, kada je neki
ljotićevac ubio nožem, s leđa, studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Žarka
Marinovića. Taj dan, 4. april, od tada se slavi kao Dan studenata – a desničarski
šljam Ljotića diže u nebesa!
Štaviše, SPC je njegovog političkog pobratima i čoveka koji je svetosavlje
pronašao u Hitleru – vladiku Nikolaja Velimirovića – čak proglasila za sveca!
Srpski narod je svojim učešćem u narodnooslobodilačkoj borbi četiri godine krvario protiv naci-fašističkih okupatora i njihovih prirepaka – četnika, ustaša,
balista, ljotićavaca, nedićevaca i ostalih.
Glorifikovanjem tog ološa pljuje se po grobovima palih boraca za slobodu u
Narodnooslobodilačkom ratu, kao i po stotinama hiljada nevinih žrtava koje su
čentičke kame i ustaške žice mučki klale.
Borba protiv fašizma i imperijalizma velikih sila je jedna od najsvetlijih tekovina levičarskih pokreta. Omladina koja mrzi EU, NATO, kapitalizam i fašizam
treba da digne glas protiv njihovih institucija i dužničkog ropstva, a ne da sluša
kojekakve prevarante koji će da grabe prvu priliku da je ponovo šalju kao topovsko
meso u Bosnu, Hrvatsku ili na Kosovo.
Za to vreme na
Gazimestanu...
Pomahnitali
ruski ambasador
Konuzin i bagra iz
Obraza
OKTOBAR 2011.
16 RADNIČKA BORBA U SVETU
OKTOBAR 2011.
17
Revolucija se
nastavlja:
prosvetari u
štrajku u centru
Kaira,
24. septembar
2011
PIŠEDušan Jovičić
E
GIPATSKA REVOLUCIJA je još uvek živa! Uzroke za egipatsko
proleće treba tražiti u imperijalističkom prodoru u region.
S jedne strane, uzrok je ekonomski: tridesetogodišnja
primena neoliberalnih doktrina je usled surovih privatizacija dovela do toga da se celokupna ekonomska moć slila u ruke nekolicine
diktatorovih najbližih saradnika i srodnika, a narod gurala sve dublje u siromaštvo, koje je postalo neizdrživo.
S druge strane, radi se o široj slici: sprega arapskih diktatora,
zapadnog kapitala (MMF) i imperijalnih sila predstavlja mehanizam
za očuvanje pozicije SAD kao globalnog hegemona, koja je uspostavljena kao neprikosnovena invazijom Iraka i Avganistana, i
ostvarenje ekspanzionističkih interesa njihovog najbližeg saveznika u regionu, Izraela. Zbog toga je jasno da ostvarena pobeda nad
Mubarakom ne može biti dovoljna da bi se situacija u Egiptu zaista
promenila.
Uprkos tome što je Zapad uspeo da borbu libijskog naroda za
demokratska prava preokrene u svoju korist, borbe koje se danas
vode na ulicama Kaira zadržale su revolucionarni potencijal.
To su borbe socijalnog karaktera, protesti radništva sa ciljem
poboljšanja ekonomskih uslova koji su ostali nepromenjeni uprkos
svrgavanju diktatora koji je u službi zapadnog imperijalizma
pomoću neoliberalnih reformi doveo narod do prosjačkog štapa.
One su ujedno i političke, pošto su usmerene protiv državne
represije i jarma MMF-a, a za puno ostarenje demokratskih prava
koja su padom diktature postala nominalno dostupna.
Ali to su i antiimperijalističke borbe sa jakim nacionalnim sentimentom, jer su lažna obećanja prelazne vlasti učinila očiglednim
da je na putu do pravih promena krucijalni prvi korak ostvarenje
elementarnih demokratskih prava. Samim tim to je neophodno
sredstvo, ali ne i konačni cilj.
Sa istim nabojem kojim je svgnuta Mubarakova diktatura, narod ponovo izlazi na ulice u borbi protiv vladajućeg vojnog saveta
i starih saveznika novog režima, MMF-a, SAD-a i Izraela. Najveći
protivnik imperijalizma u regionu je autentična demokratija u
arapskom svetu, kao što je najveći protivnik oslobođenju arapskih
naroda krvava čizma imperijalizma.
S jedne strane, danas je radnički pokret u Egiptu jači nego
ikada, pošto su novoformirani nezavisni sindikati sve brojniji i
borbeniji. Primer za to je štrajk prosvetnih radnika koji se proširio
nacijom pod sloganom „Ispunite naše zahteve ili neće biti školske
godine.“
U Egiptu postoji oko 46,000 škola u kojima je zaposleno milion i po radnika i radnica. Prosvetari su besni jer je vlada ponovo
odustala od obećanih povišenja plata i poboljšanja radnih uslova.
Oni su danas u toliko teškoj poziciji da su mnogi od njih prinuđeni
da pored predavanja u osnovnim i srednjim školama preuzmu i
drugi posao, kao što je konobarisanje ili taksiranje.
Tokom subote 24. septembra, desetine hiljada nastavnika i
nastavnica protestovalo je u Kairu. Protest je počeo u 10h, kada su
delegacije prosvetnih radnika iz svih krajeva Egipta marširale kroz
centar grada uz dobrodošlicu stanovnika prestonice.
Više od deset časova prosvetari su držali opsadu pred zgradom vlade. Postavivši barijere na ulici, uspeli su da održe blokadu
saobraćaja tokom čitavog dana, a parole upućene ministru prosvete predstavljale su odjek uzvika sa trga Tahrir kojima je na kraju
Mubarak ispraćen sa vlasti.
Demonstranti su odbili da pošalju delegaciju u kabinet ministra, zahtevajući od njega da izađe na ulicu i da se lično obrati
narodu. Ako sme.
Uprkos nekim korumpiranim medijima koji pokušavaju da
okrenu ostatak radništva protiv prosvetara, prikazujući ih kao malobrojne pohlepne neradnike, činjenica je da je preko 80% prosvetara
u štrajku i da su usled propasti legalnih metoda, kao što je najavio
predstavnik Nezavisnog sindikata učitelja, svi spremi na radikalizaciju borbe ukoliko, tj. kada predstojeći pregovori propadnu.
Pre pada Mubaraka bilo je potpuno nezamislivo da zaposleni
u državnom sektoru preduzmu bilo kakav oblik kolektivne akcije.
Danas se talas štrajkova širi kroz ceo Egipat, a iz dana u dan sve je
više radnika i radnica koji se udružuju u nezavisne sindikate.
Uprkos tome što vladini službenici, potpomognuti korumpiranim medijima, naglašavaju da je revolucija okončana padom
Mubaraka, za milione ljudi stvari stoje drugačije. Pod izgovorom
uspostavljanja reda u pripremi za predstojeće izbore, tranzitorna
vlada koristi još uvek važeće zakonske uslove vanrednog stanja da
bi represijom obuzdala nezadovoljni narod.
Međutim, novoostvarene slobode omogućuju građanima da
preuzmu kolektivnu akciju protiv lažnih obećanja u pokušaju da se
izbore za svoje zahteve.
S druge strane, incident međunarodnog karaktera koji su
radikalni protesti pokrenuli početkom septembra predstavlja dokaz
da su revolucionarne borbe u Egiptu zadržale antiimperijalistički
karakter. Naime, desetog septembra, izraelski ambasador je sa svojom porodicom i oko osamdeset službenika evakuisan iz Kaira, nakon što su tokom višednevnih uličnih borbi sa policijom demonstranti napali zgradu ambasade.
Više od hiljadu ljudi je povređeno, a potvrđena su tri smrtna
slučaja u sukobima između građana naoružanih kamenicama i
policijskih i vojnih trupa koje su protiv stanovništva koristile suzavac i pucale u vazduh. Demonstranti su u jednom trenutku
uspeli da sruše bezbednosni zid ispred ambasade i da upadnu u
kancelarije, ali je policija uspela da ih rastera.
Incidenti ispred izraelske ambasade počeli su prethodnog
meseca, kada je jedan mladić zamenio izraelsku zastavu egipatskom, a povod je bila pogibija petoro egipatskih graničara
tokom operacije izraelske vojske protiv palestinskih pobunjenika.
Jedan od visokih službenika u ministarstvu spoljnih poslova
Izraela izjavio je: „Vlada Egipta je pomogla našim građanima i
na tome smo im zahvalni, ali ono što se desilo predstavlja ogroman udarac miroljubivim odnosima i prihvaćenom diplomatskom
ponašanju između dve suverene zemlje.“
Ovaj diplomatski incident predstavlja produbljivanje regionalnih trvenja, s obzirom na to da su odnosi između Turske i Izraela
zategnuti već godinu dana. Da podsetimo, tokom prošlogodišnjeg
napada izraelskih vojnih snaga na flotilu koja dostavljala huminatarnu pomoć Gazi devetoro aktivista je ubijeno na turskom brodu
Mavi Marmara.
Egipatska omladina je pokazala da ne želi više da toleriše izraelsku ekspanzionističku politiku, da Egipat ne može biti slobodan
dokle god je arapski svet pod pritiskom krvave represije Izraela.
Neprijatelji egipatskog naroda, vladajući vrhovni vojni savet
i mehanizmi imperijalističke vojne i ekonomske dominacije,
stoje ujedinjeni pod imenom države kao oružja kojim vladajuća
klasa eksploatiše potlačene. Zbog toga se nameće pitanje da li je
moguće ostvariti pobedu spontanom borbom.
Uprkos
tendenciji
objedinjavanja
ekonomskih
i
antiimperijalističkih momenata, čini se da je faktor koji egipatskoj
revoluciji nedostaje jedinstvena politička artikulacija borbi sa ciljem
njihovog kanalisanja i ujedinjavanja u organizovani opštenarodni
pokret.
Karika koja nedostaje jeste masovna revolucionarna organizacija sposobna ne samo da ispravno artikuliše međuzavisnost
vojnog režima, lokalnih tajkuna i zapadnog kapitala, već i da uspostavi koordinaciju između makro i mikro poprišta borbi, između
organizovanih masovnih demonstracija nezavisnih sindikata i neophodnih komiteta na radnim mestima i po komšilucima u kojima
bi se direktno-demokratski odlučivalo o akcijama tokom uličnih
sukoba.
Takođe, jedino je jedna takva organizacija kadra da egipatsku
borbu učini istinski internacionalnom.
U tom slučaju, borbe na ulicama Kaira, borbe koje su usmerene
i protiv vojnog saveta i protiv njihovih imperijalističkih saveznika,
odnosno protiv države kao simbola njihovog jedinstva, predstavljale bi kapislu kojom će se pokrenuti novi talas arapskih ustanaka.
Jedini put do potpunog ostvarenja ekonomskih, demokratskih i
političkih sloboda unutar granica arapskih država je upravo njihovo prevazilaženje.
Autentična demokratija u regionu može se ostvariti samo
ujedinjenjem arapskih naroda u borbi protiv zapadnog imperijalizma i Izraela kao njegove lokalne ekspoziture.
MASOVNI PROTESTI su početkom septembra pružili otpor
novom talasu represije u Siriji, naaiz vojske.
Svedokinja iz Hame, grada koji se nalazi u središtu
četvoromesečne sirijske pobune, izjavila je za Socialist
Worker:
„Sirija se menja veoma brzo. Svuda se diskutuje, posebno među ljudima koji nisu nisu bili deo masovnih demonstracija.
Pokret se širi i produbljuje.
I dalje nam je teško da prihvatimo prizor sirijskih vojnih
tenkova na ulicama. Osećamo kao da je naša vojska postala okupaciona vojska. Ovo je promenilo mentalitet ljudi,
posebno onih koji su prvobitno bili sumnjičavi prema opozicionom pokretu.“
Početkom meseca, državni tužilac iz Hame, Adnan
Muhamed al-Bakur, postao je čovek sa do sada najvišim
položajem koji se odmetnuo od režima. Vesti su prenosile
izveštaje o vojnicima koji napuštaju svoje pozicije u Rastanu
i Damasku.
Evropska unija je najavila uvođenje trgovinskih sankcija
na sirijsku naftu, a državna sekretarka SAD Hilari Klinton,
pozvala je „međunarodnu zajednicu“ da pojača pritisak.
Međutim, većina sirijskih demonstranata protivi se ideji
zapadne intervencije nalik onoj u Libiji. Društvena pobuna
koja se sve više produbljuje pokazuje put napred.
„U svakoj dnevnoj sobi i na svakom uličnom ćošku ljudi
pričaju o tome šta želimo nakon što zbacimo Asada.
U Siriji se živo diskutuje i sva pitanja su otvorena za debatu o tome kako da povedemo pokret napred i kako da pridobijemo što više razočaranih vojnika.“
18 STUDENTSKA BORBA U SRBIJI
OKTOBAR 2011.
OKTOBAR 2011.
19
PIŠEMatija Medenica
P
OČELA JE još jedna školska godina na univerzitetima.
Sa novom godinom nadolazi i novi talas studentskih
protesta. Nova generacija brucoša time verovatno
neće biti zatečena – studentski protesti su već godinama
jedna od glavnih tema jesenjih vesti. Blokade ulica, mostova
i fakulteta, ulične šetnje, viorenje transparenata ispred
zgrade vlade, masovni plenumi i sukobi sa fakultetskim
upravama i ministrima samo su neke od manifestacija ovih
pobuna. Ove godine pada i petogodišnjica studentskog
pokreta iz 2006-07 koji je po prvi put artikulisao studentsko
nezadovoljstvo neoliberalnim reformama univerziteta.
I pored svih dosadašnjih protesta, pred svakom
novom generacijom stoji isto pitanje: da li se protestima
UNIVERZITET JE deo društva, kao što su to i osnovne škole,
ili domovi zdravlja. U društvu podeljenom na klase, na univerzitetu će se prelamati sve one ideje koje vladajuća klasa
smatra ispravnim ili korisnim. Ali pored toga, na njega će
uticati i njena opšta državna politika. Budući da se državni
univerziteti finansiraju iz republičkog budžeta, ovo je prvi
neposredni uticaj na koji nailazimo: neoliberalna politika
koja diktira smanjenje budžetskih izdataka direktno pogađa
i univerzitet.
Odgovor na pitanje kako da univerzitet u novim uslovima besparice pokrije svoje troškove neoliberalizam nudi
na tržištu. Fakulteti izlaze na domaće i međunarodno tržište
i zato su primorani da prilagode svoje kurseve (ponudu) na
bazi jedinstvenog i koliko-toliko uređenog sistema (Bolonjska deklaracija), kako bi studenti (potrošači) mogli da odaberu gde će i šta studirati. Kao i na svim drugim tržištima,
potražnju kreira sposobnost studenata i njihovih porodica
da plate školovanje na ovom ili onom fakultetu, odnosno
da odaberu kurs koji sebi mogu da priušte.
Iza svega toga ponosno se uzdiže ideologija izgradnje
„ekonomije znanja“. Ukratko, reč je o uspavanci sa, čuda li,
srećnim krajem: pristani na uslove igre, uči i imaćeš dobar život, a društvo će, kad se svi ti dobri životi saberu,
da procveta. „Znanje je moć“ i slične besmislice – tako su
npr. diplomirani filozofi i sociolozi creme de la creme liste
čekanja na posao na birou. Ovo ukazuje na to da je pretpostavka neoliberalne reforme državnih univerziteta morala biti opšta neoliberalna reforma u privredi: privatizacija,
deregulacija i liberalizacija – drugim rečima sve ono što je
u proteklih 10 godina uništilo domaću proizvodnju, a od
išta postiže? Većina studenata ni do sada nije bila sigurna
u odgovor i držala se podalje od svega što bi zaličilo na
poprište borbe. Strah od uprave i profesora je takav da
je pojaviti se na protestu postalo ravno prkošenju vojnoj
diktaturi. S druge strane, osvrnemo li se na uspehe
protesta od prethodnih par godina videćemo da su jedva
malo uspeli da uspore rasklimani točak reformi visokog
obrazovanja. Kakva je onda i od čega zavisi sudbina
predstojećih protesta?
Da bismo se približili odgovoru, potrebno je da ukratko
sagledamo dosadašnji tok promena sistema visokog
obrazovanja i artikulaciju studentskog nezadovoljstva.
Pogledajmo prvo na šta se termin „reforme“ odnosi.
države napravilo potrošačku pustinju za strani uvoz i kredite.
Kako se univerzitet snašao u vrtlogu dvehiljaditih? Nakon što je država samoj sebi rekla lessez faire, lessez passer, predala je ključeve univerziteta profesorima. Uzmimo
Beogradski Univerzitet za primer. Upravu Univerziteta na
bazi esnafskih, klanskih i partijskih dilova, postavlja država,
iz redova profesora. Ti profesori, potom, prepuštaju faktičko
upravljanje pojedinačnim fakultetima – u čijim upravama
sede profesori koji se biraju međusobno. Država jednom
godišnje objavljuje iznos koji će preko ministarstava prosvete i nauke uplatiti univerzitetima (po glavi budžetskog
studenta-potrošača) i taj iznos nikada ne bude ni blizu dovoljnog da bi se pokrili tekući troškovi, kamoli da bi se investiralo u poboljšavanje kvaliteta nastave.
Profesori, koji su se devedesetih listom borili za
promene i koji gotovo po pravilu ne bi da se zameraju
svojim kolegama i vladajućoj partokratiji, za finansiranje
svojih plata i nastave se u novim uslovima međusobnog
nadmetanja okreću studentima. Tako na univerzitetima
imamo svojevrsnu profesorsku samoupravu, unutar koje
država gotovo da i ne igra ulogu – jer je tako nešto i ne
zanima. Država se „rešila bede“ odvajajući interese studenata od interesa profesora, prebacivanjem tereta reformi na
same studente-potrošače, u vidu školarina i različitih taksi.
Hronični nedostatak profesorske podrške dosadašnjim studentskim protestima mora se tumačiti u ovom ključu.
Za sve ovo bilo je potrebno i „racionalno“ objašnjenje.
U opštem raspadu vrednosti koji traje još od osamdesetih,
konfuzija je rasla tokom devedesetih i svako objašnjenje
koje je dolazilo iz Novog Sveta Evropske unije je nakon
obaranja Miloševića prihvatano kao jedino moguće ili
funkcionalno. Tako je i u Srbiji znanje postalo roba čiju
cenu određuju „ponuda i tražnja“. Kao što ne može svako sebi da priušti litar najfinijeg francuskog vina za uz
meze, ne može ni svako na fakultet. Visoko obrazovanje,
i pored neoliberalne kanibalizacije nauke i mahom lenjih
i nestručnih profesora sa šestocifrenim platama, počinje
da se tretira kao stvar prestiža. Ona stara da „nije fakultet
za svakoga“ sada poprima još tužnije značenje.
Reforme gradiva sprovodili su, tako, ljudi koji nisu
bili zainteresovani da dovode u pitanje integracije cele
države u sistem zapadnog kapitalizma. Nezainteresovanost i bogom dano pravo na profesuru primoravaju ih
i da se često ne osvrću ni na zadate im šeme, pa su tako
pri usvajanju „bolonjskog zakona“ iz 2006. ESPB bodovi
za mnoge predmete-kurseve često dodeljivani na bazi
pomenutih klanskih pripadnosti i tobožnje važnosti ovog
ili onog profesora za fakultet – nezavisno od vremena
koje je studentima potrebno da bi savladali predviđeno
gradivo.
Bolonjska reforma osmišljena je kako bi „uredila“ evropsko tržište obrazovanja, cepkanjem obrazovnih celina na sitne kurseve koje, ako ne može svako da priušti
bar svako može da savlada. Otuda i česta kritika da iz
takvog sistema izlaze štancovani, polupismeni i priučeni
kadrovi, sposobni da obavljaju mali broj poslova za koji
su se specijalizovali. Najhrabriji od njih mogu da nastave
sa lajftajm stadis programom, pa da ceo život provedu u
uzbudljivom sticanju novih saznanja o tome kako da od
HR menadžera postanu PR.
Primena takve duboko reakcionarne i anti-naučne
reforme u perifernoj Srbiji, zagađenoj birokratijom i korupcijom i šokiranoj zaokretom na neoliberalizam, morala je poprimiti specifičan smrad.
U GODINI stupanja na snagu novog zakona koji je trebalo da odozgo propiše pomenuta nova pravila poslovanja i funkcionisanja univerziteta, došlo je do prvog značajnog talasa otpora odozdo. Na
leto 2006. mala grupa radikalnih levičara, okupljena pod kapom Socijalnog fronta, odlučila je da pokuša da na dnevni red stavi pitanje
školarina koje su iz godine u godinu rasle negde i za po 40,000
dinara. Vredi pomenuti i to da je pokretanje borbe protiv školarina
koincidiralo sa rapidnim usporavanjem dotoka stranih direktnih investicija (SDI), koje su uz prihode od privatizacione pljačke i spoljnjeg zaduživanja činile okosnicu održanja socijalnog mira u zemlji.
Početkom oktobra desetak ljudi je svakodnevno ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu delilo letke, prikupljalo peticiju za smanjenje školarina i obaveštavalo koleginice i kolege o planiranim protestnim sastancima i, kasnije, okupljanjima i šetnjama. Oko mesec
dana kasnije 500 studenata je, nakon protesta, na zajedničkom
sastanku izglasalo blokadu Filozofskog fakulteta, sa zahtevom za
smanjenjem školarina i izjednačavanjem „starih“ zvanja diplomiranih, sa novim masterima. Blokada je trajala šest dana.
Ostatak školske godine ispunile su protestne šetnje, blokade
na Arhitektonskom i Fakultetu likovnih umetnosti, kao i još jedna
blokada Filozofskog. Iako su rezultati anketiranja javnosti, uprkos
medijskom ratu protiv blokada, pokazali jasnu naklonjenost studentima i iako je peticiju sa zahtevima potpisalo preko 20,000
ljudi, pokret je sveukupno uspeo da angažuje tek par hiljada studentkinja i studenata. Ipak, blokade i ulične šetnje pokazale su da
je samoorganizovani otpor nepravdi i dalje moguć. Sama artikulacija tadašnjih zahteva, koja je prolazila diskusiju i glasanje na
zajedničkim sastancima (zborovi, odnosno plenumi), pokazala je
da su studenti u stanju da na svoje probleme ne gledaju izolovano
od ostatka društvenih problema.
20
STUDENTSKI POKRET iz 2006-07 ipak je imao i neke konkretnije
rezultate. Senat Univerziteta doneo je odluku o tome da će od
države zahtevati ponovno uvođenje sufinansirajućih studenata,
bez smanjenja budžetskih mesta. Ova odluka nikada nije osporena, ali ni sprovedena u delo. Na većini fakulteta obustavljen je
dotadašnji progresivni rast školarina, a zvanja su, uprkos velikom
otporu države i fakulteta, na kraju izjednačena.
Pa ipak, novi zakon koji je propisao „bolonjski“ sistem bodovanja kurseva i rangiranja studenata, doneo je nove uslove.
Pobunu iz 2006. ispratilo je i donošenje Pravilnika o disciplinskoj
odgovornosti studenata (ni blizu slična stvar ne postoji za profesore), kao i uvođenje reda u međupartijski rat dve najveće studentske organizacije – Studenstkog saveza Beograda (predvođen
kadrovima DSS-a) i Studentske unije Srbije (predvođen kadrovima
DS-a i LDP-a) – u pokušaju da se nezavisni studentski impulsi kakvi
su i pokrenuli pokret 2006. uguše na marginama legitimiteta. Taj
red uveden je zakonskim propisivanjem osnivanja Studentskog
parlamenta na svim fakultetima, zbirno okupljenih u Studentski
parlament BU.
Partijski aparatčici su brže-bolje zauzeli mesta u parlamentima na koje je prebačen sav legitimitet u artikulaciji studentskih
interesa. Jedan problem sa ovom novom institucijom je taj što
ona ni u jednom upravnom organu nema glas dovoljan da utiče
na donošenje odluka, a nema ni pravo veta. Drugim rečima, studentski parlamenti služe prikrivanju nedostatka ikakve demokratije
u rukovođenju ustanovama koje bi članovima ovog društva trebalo da obezbede uslugu visokog obrazovanja.
Ovu činjenicu podvlači i to da je od samog starta na čelu
Studentskog parlamenta BU uvek stajao čovek iz u tom trenutku
OKTOBAR 2011.
vladajuće partije u Srbiji. Oni među njima koji su se osmelili da
se proglase vođama studentskih protesta, poput Jovana Ličine iz
Demokratske stranke, izdavali su proteste prvom prilikom i neispunjavanje zahteva predstavljali kao pobede, nakon „pregovora“
sa svojim partijskim seniorima iz organa državne vlasti. Pored već
navede svrhe, Parlament dakle služi i kao poligon za treniranje
omladine vladajućih partija na račun, pa i o trošku, svih nas. Dovoljno je reći da je pomenuti Ličina ove godine promovisan u
člana Predsedništva Demokratske omladine.
Tamo gde partijski kadrovi nisu uspevali da zauzmu parlamente – poput beogradskog Filozofskog fakulteta u periodu
između 2007. i 2010. – otvoreno bi sarađivali sa fakultetskom
upravom da bi lažiranjem sednica i izbora u parlamentima aktiviste ili entuzijaste zamenili „ljudi od poverenja“. Primer Filozofskog fakulteta ključan je utoliko što je grupa studenata Odbrani
Filozofski ovakve malverzacije brižljivo dokumentovala i razotkrila (pogledajte Youtube klipove „Odbrana autonomije“ i prateća
saopštenja).
Katastrofa je bila u najavi na svim nivoima. Već prvi semestar
primene novog zakona o visokom obrazovanju dao je katastrofalne rezultate: samo 14% studenata na nivou celog Beogradskog
Univerziteta uspelo je da u roku ispuni sve zadate obaveze. Umesto
da ostvari proklamovani cilj povećanja prolaznosti i poboljšanja
kvaliteta nastave, bolonjska reforma počela je da smrdi na trulež i
pre nego što je izbacila prvu seriju mastera.
Novi uslovi primoravanja studenata da prikupljaju bodove
i kroz sistem rangiranja se međusobno nadmeću za sve manji
broj budžetskih mesta, uticali su i na promenu sadržaja borbe u
postojećim uslovima.
OKTOBAR 2011.
OD JESENI 2007. studentski protesti vraćaju se korak unazad. Preuzeti od strane predstavnika vlasti iz redova
studenata i oblikovani drastičnim porastom celogodišnje
nesigurnosti – rangiranje podrazumeva da nema više uslova za budžet, odnosno da se do kraja godine ne zna ko
će biti na budžetu a ko ne; država i fakulteti krše stečena
prava studenata, menjajući uslove upisa pred sam upis;
survavanje standarda radničke klase i pauperizacija srednjih slojeva usled propasti privrede, prekida dotoka SDI i sve
dublje svetske krize, onemogućavaju plaćanje školovanja
rastućem broju ljudi – protesti gube gotovo herojski karakter koji su imali 2006.
Dok se u susednoj Hrvatskoj stvara jezgro koje će
2009, poučeno iskustvima beogradskih blokada, pokrenuti
masovnu borbu za besplatno obrazovanje za sve, u Srbiji
studentski zahtevi prestaju da se artikulišu u sklopu šireg
društvenog konteksta. Borbu za dosupnost i kvalitet obrazovanja koja se oslanjala na borbu protiv školarina, smenjuje borba za rešavanje akutnih problema upisa naredne
godine.
Kako su ovim problemom zahvaćeni mnogi, protesti
zadržavaju masovnost, ali jenjavaju sa prvim obećanjem
ispunjenja zahteva. Iz godine u godinu ovaj scenario ponavlja se gotovo bez ikakvih promena, ponavljaju se iste
greške, iste nade se izneveravaju istim lažnim obećanjima.
Skromna, ali aktivna radikalna levica na Univerzitetu,
koja je do tog trenutka uspevala da se unutar pokreta izbori za viziju borbenog univerziteta, gubi idejno vođstvo.
Nakon raspada Socijalnog fronta krajem 2007. različite
grupe koje su iz njega iznikle na različite načine pristupaju
ovom problemu. Ovo postaje posebno jasno nakon 2009.
kada je buktanje blokada fakulteta, sa zahtevom za ukidanjem školarina putem preraspodele sredstava iz državnog
budžeta, zahvatilo Hrvatsku.
Nesposobnost da sagleda nove uslove gurnula je
levicu na marginu pokreta. Konfuzija i nesigurnost među
studentima oduvali su deo levice u sigurnu luku konzervatizma ogrnutog ultra-radikalizmom: protestni zahtevi se
sada tretiraju kao „reformistički“ (kao da je zahtev iz 2006. za
smanjenjem školarina sam po sebi revolucionaran!), pa se
studentski plenumi tretiraju kao Agora za retoričke vežbe u
iskazivanju želje za besplatnim obrazovanjem, u nadi da će
se uz dovoljno insistiranja pokret iz Hrvatske preseliti u Srbiju. Štaviše, i sami direktno-demokratski plenumi prestaju
da se posmatraju kao organi studentske borbe koji služe
da bi se neorganizovani studenti samoorganizovali i postali
stvarni društveni akteri, masovno okupljeni oko svojih slogana, već se i samo njihovo formalno uspostavljanje tretira
kao uspeh.
Iz takvog pristupa levica niti je izrasla, niti je uspela da
organizuje pokret – štaviše, studenti kojima bukvalno gori
pod nogama i kojima je na jesen pitanje nedelje ili čak dana
da li će se izboriti za budžetska mesta, počeli su da zahtev
za besplatnim školstvom tretiraju kao neprijateljsku opstrukciju. Tako su i uzastopne izdaje parlamentarnih vođa
ostavljene da među studentima neometano seju apatiju.
Za to vreme gotovo polovina upisanih studenata napušta
fakultete pre završetka studija.
S druge strane, grupe kao što su Drugačiji Univerzitet je Moguć i Odbrani Filozofski u kojima smo igrali
značajnu ulogu, i pored bazičnog osećaja potrebe za
prilagođavanjem „tranzicionih zahteva“ promenjenim uslovima, tako da se uopšte stvori pretpostavka kontinuirane
borbe za besplatno školstvo, nisu uspele da izgrade permanentnu mrežu sposobnu da se suprotstavi neoliberalnim reformama i zvaničnom studentskom vođstvu. Ovo je
problem bez čijeg rešavanja nećemo moći da se suprotstavimo centralizovanoj mašineriji države pomognutoj
studentskom birokratijom. Plenumi ne mogu postojati van
21
„Blokada Filozofskog – jer znanje nije roba“, 2006.
borbe, a rezultati borbe uvek će zavisiti od odnosa organizovanih snaga koji u njoj učestvuju.
Interesi većine studenata, čiju su izdaju partije
vladajuće klase poverile svojim podmlatcima, ostavljeni su
haosu trenutka: tamo gde se pojavi borbeno jezgro, partije
i država se trude da ga usisaju ili razbiju; tamo gde uspe da
održi autonomiju to jezgro mora da iznova uči iste stvari:
od vođenja plenuma, do pisanja letka. U takvoj situaciji sa
osekom političke oštrice protesta, čak i one studentkinje
i studenti koje je iskustvo borbe nagnalo na preispitivanje ne samo ovakvog sistema obrazovanja, već i opšteg
društvenog sistema, odlučuju da je iluzorno boriti se.
Ne možemo očekivati da će se ovi problemi rešiti sami
od sebe. Revolucionarna levica dostojna tog naziva mora
da ponudi konkretne korake.
Neophodno je, dakle, okupljati koleginice i kolege oko
konkretnih problema koji ih zaokupljaju: nekada će to biti
uslovi upisa, nekada visoki troškovi itd. Ti problemi se, od
diskusija po hodnicima, preko plenuma, pa sve do formulisanja zahteva, moraju artikulisati tako da ukazuju na
zajednički koren: neoliberalne reforme.
Jasno je da se ovde krećemo u domenu bavljenja
politikom – što nam zakon lukavo zabranjuje. Ali upravo
tu nam je mesto!
Nije problem samo u školarinama, niti je problem
OKTOBAR 2011.
22
OKTOBAR 2011.
23
PIŠEPavle Ilić
S
Omladina je ove godine u Tunisu bila u prvim redovima narodnog pokreta koji je zbacio višedecenijskog diktatora Ben Alija.
samo u bolonjskoj reformi. Problem svih problema je
državna neoliberalna politika koja je u interesu tajkuna i
oko njih okupljene političke kaste, a koja je protiv naroda
koji živi od svog rada i koji hoće da se obrazuje. Sistem besplatnog obrazovanja postojao je tamo gde su se masovni
narodni pokreti za njega izborili i gde su nacionalni uslovi
razvoja kapitalizma to dopuštali. Povratak takvog sistema
ne možemo da očekujemo, niti ga priželjkujemo. Mi se
borimo za novo društvo koje je zasnovano na potrebama
ljudi, a ne tržišta i kapitala. U toj borbi potrebno je u svakom trenutku izneti pravu parolu koja je ujedno i radikalna
i dovoljno široka da iza sebe okuplja slojeve mnogo šire
od organizovane levice. Potrebno je otvoreno diskutovati
ideje. Potrebno je rušiti vlast koja nas po diktatu zapadnih i
istočnih imperijalista gura u propast.
Studenti kroz borbu za obrazovanje moraju igrati
pomoćnu ulogu u tom procesu – tako što će inspirisati
potlačene i eksploatisane klase i grupe da ustaju za svoja
prava. Mi imamo dovoljno vremena i snage da pokrećemo
stvari. Slikovit primer toga odvija se danas na ulicama,
fakultetima i ranim mestima Čilea. Mnogo poznatiji primer je francuski studentski pokret iz 1968. koji je inspirisao
do tada najradikalnije i najmasovnije generalne štrajkove
koji su u jednom trenutku doveli u pitanje sam opstanak
vladajuće klase. Sličan proces odvija se danas u Grčkoj.
Ali šta ako i inspirišemo masovni pokret koji će srušiti
vladu? Jel nam draže da vladaju Nikolić ili Koštunica? Ne!
Svi oni zavise od MMF-a, EU i Rusije i zauzvrat se kockaju
našim životima. Oni koji su krivi za krizu, zbog koje danas ne mogu da obezbede ni naše osnovne potrebe, oni
su ti koji moraju biti bačeni u krizu! Svako ispunjenje i
najsitnijeg zahteva jačaće i pokret i krizu. Rušenje vlade
biće samo kraj prve etape revolucionarnog prebaci-
vanja tereta krize na vladajuću klasu, u vidu eskalacije
političke krize.
U tom procesu gradićemo narodni pokret solidarnosti,
predvođen idejama o društvu slobodnom od kapitalističke
eksploatacije i tržišne destrukcije. Te ideje okupljaju našu
grupu Marks21 koja je nukleus buduće partije revolucije:
zato će rast njenog uticaja u pokretu osigurati njegovo
napredovanje. Kada na čelo pokreta stupi organizovana
radnička klasa, osvešćena svojim i našim iskustvima borbe,
taj pokret će moći da ponudi alternativu.
Vlada će pristati na naše zahteve tek onda kada je
dovedemo pred svršen čin, onda kada se zamene uloge,
kada njihova budućnost bude zavisila od nas. Ali tada će
mnogo više nas biti svesno da su svi oni deo problema a ne
rešenja. Samo radnička klasa može da stvara i raspoređuje
društveno bogatstvo u opštem interesu.
Zato svaki studentski pokret mora da generalizuje svoj
problem, mora da teži spajanju sa drugim, prvenstveno
radničkim borbama, da ukazuje na to da je problem u vladinoj neoliberalnoj politici koja ne može biti drugačija.
To je pravo značenje šezdesetosmaškog „zahtevanja
nemogučeg“! Tu je početak, sve ostalo je danas smrtonosno tapkanje u mestu, sve ostalo će pustiti da nas krahiranje
evrozone samelje i porazi bez borbe.
Svi koji su toga svesni moraju momentalno da se
angažuju: zovite nas da razgovaramo, organizujte plenume
na fakultetima i zovite predstavnike već postojećih plenuma da prenesu svoja iskustva, organizujte diskusiju na bazi
projekcije nekog angažovanog filma, koristite predavanja i
pauze da pokrećete ove teme, pridružite nam se u protestima, pomozite nam da ih ujedinimo i usmerimo ka pobedi
– a ako se slažete sa nama, ne gubite vreme i pridružite
nam se!
RBIJA 21. veka je zemlja uništene ekonomije, dužničkog
ropstva i državne represije. U takvoj zemlji žive ljudi
koji ne vide svetlu budućnost za sebe ili svoje bližnje.
Živimo strahujući od toga da li će nas otpustiti sa posla zbog
„mera štednje“. Strahujemo da li će nam inflacija pojesti plate
i ostaviti nas na ulici. Strahujemo da će nas neko napasti na
ulici zato što nekoga volimo, ili zato što smo drugačije boje
kože.
Mi koji smo mladi u Srbiji strahujemo od svih navedenih
stvari, ali se nalazimo i u još goroj situaciji. Pored straha od
neizvesnosti koju novi talasi svetske krize donose u naše
živote, mi se suočavamo i sa odgovornošću koja pada na nas
da budemo „budućnost naše države“, kako to slatkorečivo
tvrde mnogi naši političari. A opet, isti oni temeljno su se
postarali da nam ne preostane nikakva budućnost.
Prema istraživanjima stopa nezaposlenosti među
mlađima od 30 godina tri puta je veća od one među starijom
populacijom. Srbija prednjači u odlivu mozgova i zauzima
nezavidno drugo mesto među svim svetskim državama (u
ovoj statistici odzvanja hladna ironija mantre o „Srbiji kao
lideru na zapadnom Balkanu“).
Državna politika okreće se u pravcu represije i zaglupljivanja
mladih, kako bi nas napravila poslušnim slugama sistema
koji nas vodi u ambis i ugušila potencijal za stvaranje velikih
promena koji leži u ogorčenim mladima Srbije.
Pomenimo uredbe koje ograničavaju radno vreme
ugostiteljskih lokala u kojima uglavnom rade mladi na crno
da bi platili stanarinu ili školarinu. Setimo se neprijatnosti sa
policijskim legitimisanjem na ulici sa kojim smo se svi susreli.
Zabrana prodaja alkohola nakon 22 časa samo je još jedan
primer takve politike.
Zagovornici ovakvih postupaka vlade tvrdiće da je to za
naše dobro, da se tako smanjuje izloženost uličnom kriminalu
i ko zna čemu još, ali pogledajmo i samu izloženost mladih
tzv. uličnoj kulturi.
Nije li takav način zabave samo reakcija mladih na
nedostatak autonomnih prostora u kojima bismo mogli da
razvijamo naše ideje i kulturu i ulažemo naše sposobnosti
u samoaktuelizaciju i stvaranje solidarnog omladinskog
pokreta? Državu to ne interesuje.
Studenti u Srbiji čine mali ali značajan procenat ove
ugrožene omladine. Prema poslednjem popisu, u Srbiji je
tek nešto preko šest posto visokoobrazovanih ljudi. Strah od
mogućnosti studentske pobune vidi se u akcijama koje naša
vlast preduzima po pitanju svoje visokoškolske politike. Nakon
prihvatanja bolonjske reforme, student u Srbiji našao se u
veoma nezavidnom položaju. Pa ipak, prinuđen je da guta
tone gluposti koje mu se serviraju.
Univerzitet i studiranje nisu oduvek izgledali ovako. Prvi
univerziteti nastaju još u srednjem veku, u tada najrazvijenijim
zemljama Zapadne Evrope. U njima se obrazuju isključivo
plemstvo i kler, mahom u disciplinama koje će im biti potrebne
da bi sutra rukovodili rajom i državom. Razvoj kapitalizma sve
do ’60-tih godina XX veka ovu šemu nije korenito poremetio.
Međutim, sa razvojem i internacionalizacijom tržišta i
podele rada raste i potreba za sve stručnijom radnom snagom.
Iz te potrebe univerzitet se ’60-tih otvara i radničkoj klasi.
Dojučerašnja ekskluzivna institucija za obrazovanje buduće
elite postaje svojevrsna fabrika znanja.
Pored širenja dotadašnje funkcije da buduću elitu
obrazuje u skladu sa načelima vladajuće ideologije na
radničku omladinu, univerziteti se sve više orijentišu prema
tržištu rada – nudeći stručne kadrove sposobne za poslove
u rastućoj piramidi državne birokratije i konstantne inovacije
koje rešavaju nove probleme i umanjuju troškove i vreme
proizvodnje u kapitalističkim preduzećima.
Ulazak radničke omladine uneo je napetost u fabriku.
Obrazovano društvo svoje obrazovanje počinje da shvata
kao pravo svih, a ne privilegiju bogatih. Studenti počinju
da organizovano podržavaju bitke svojih roditelja. Klasna
borba se tako proširila sa ulica i radnih mesta na fakultete.
Pa ipak, vladajuća ideologija je i pored fantastičnih epizoda
studentskog otpora odozdo – poput talasa iz 1968. – ostala
dominantna na univerzitetu.
„Država blagostanja“ koja je nižim klasama omogućila
studiranje o budžetskom trošku, smenjena je ’80-tih zvaničnom
ideologijom neoliberalizma. Ta ideologija insistira na tome
da su budžetski troškovi štetni po društvo i da je potrebno
rezanjem državnih izdataka primorati ljude da se snađu sami
za sebe. Kao rezultat toga imamo i propadanje i privatizaciju
školstva. Ovo je najočiglednije upravo na periferiji sistema,
na kojoj se nalazi i Srbija. Uvođenje i rast školarina i raznih
taksi odraz su upravo ove ideologije „reformi“, koja se trudi da
točak istorije gurne unazad i ponovo zamandali kapije znanja
radničkoj omladini.
Tržište znanje vrednuje kao i sve druge robe i usluge –
na bazi toga da li individualnom korisniku visoko obrazovanje
pruža bolju poziciju na tržištu rada. Neprofitabilne katedre se
zatvaraju, predavanja se grupišu u kurseve koji se plaćaju po
bodu. Siromašniji su primorani da kupe ono znanje koje sebi
mogu da priušte.
Krahiranje neoliberalne ideologije koje je 2008. nastupilo
sa širenjem svetske krize, unelo je konfuziju i na univerzitete.
Rastuće školarine poterale su desetine hiljada studenata u
potragu za kakvim-takvim radnim mestom koje bi ih opskrbilo
novcem za život i studije. Rastuća nezaposlenost pritisla je
u suprotnom smeru. Mnogi, stoga, beže u apatiju, trudeći
se da ispune proklamovanu potrebu za stvaranjem „stručnih
kadrova“, sposobnih da doprinesu konkurentnosti domaće
privrede. Posla nema. U slučaju Srbije, ti kadrovi služe da se
izvezu u inostranstvo.
Ipak, više nam nije potrebno crtati sa kojim ćemo se
problemima suočiti jednom kada izađemo na tržište rada –
veliki broj nas je danas već na njemu. To otvara novi prostor
za izgradnju pokreta za bolji svet. Raspad sistema omogućava
nam da jasnije sagledamo svoju poziciju u društvu.
Uprkos tome što nas kljukaju glupostima o tome kako
mi predstavljamo ne samo „budućnost“ već i buduću „elitu“,
jasno je da to prosto nije tako. Borba za drugačije obrazovanje
– oslobođeno birokratske sitničavosti, ponižavajućeg
autoritarizma i besmislenih kvantitativnih mera – može da se
ostvari jedino u sklopu borbe za drugačije društvo.
Zato je potrebno da se pobunjeni studenti okreću narodu,
da kao preduslov uspeha naše borbe shvatimo da je potrebno
da celu Srbiju dignemo na noge i slomimo kičmu krvopijama
predvođenim državom!
OKTOBAR 2011.
24 REVOLUCIONARNA TEORIJA
OKTOBAR 2011.
25
Ovaj tekst Aleksa Kalinikosa prvi put smo štampali u drugom broju Solidarnosti (jul 2008).
Ponovo ga prenosimo kao doprinos razumevanju aktuelnosti marksizma kao vodiča naše
političke prakse.
P
RETHODNA DECENIJA svedočila je pojavi novih pokreta
otpora. Oni su prvobitno bili izazvani oblikom korporativne
globalizacije koju je nametnula neoliberalna politika vodećih
zapadnih zemalja.
Otpor je postao još intenzivniji sa pozivom na rat koji je Džordž
Buš uputio nakon 11. septembra 2001.
Ali pitanje na koje se još uvek čeka odgovor je: koje ideje najbolje izražavaju aspiracije ovih pokreta?
Početkom 2000-tih, najuticajnije su bile one ličnosti koje su
slavile postojanje pokreta i njihove decentralizovane metode organizovanja, poput Antonia Negrija, Naomi Klajn i Džona Holoveja.
Ali, kako nisu nudile gotovo nikakav pravac, ove ideje su
značajno izgubile uticaj.
Noam Čomski ostaje veoma poštovana figura zbog svoje
bespoštedne kritike imperijalizma SAD-a, ali on se odlučno
povlači pred bilo čime što liči na sveobuhvatnu analizu ili pružanje
strateškog pravca pokretu.
Možda i ne bi bilo loše da umesto traganja za novim misliocima konsultujemo jednog starog – Karla Marksa. Ovo mnogima
izgleda kao besmislen predlog – nije li Marks prevaziđen, devetnaestovekovni lik?
Vrlo daleko od toga, Marks je zapravo najsavremeniji društveni
teoretičar. I to iz veoma prostog razloga.
Opšte je prihvaćeno da živimo u eri kojom dominira dinamični,
globalizovani kapitalizam.
Upravo je kapitalizam bio Marksova glavna tema. Njegova
originalnost bila je u tome da je shvatio, čak tokom 1840-tih godina, da će se industrijski kapitalizam, zasnovan na masovnoj, tehnologijom vođenoj proizvodnji, proširiti iz Engleske i osvojiti svet.
U Komunističkom manifestu, objavljenom 1848. godine,
Marks je skicirao proces ekspanzije kapitalizma, proces koji će se u
svojoj potpunosti ostvariti 150 godina kasnije.
Više od toga, on je uvideo i koliko je kapitalizam zapravo
krhak.
U svom remek delu Kapital, Marks je pokušao da otkrije mehanizme koji kapitalizam čine neminovno podložnim dubokim i
destabilišućim ekonomskim krizama. Ovo su beksrajno značajna
saznanja.
Ranjivost
Mnogi su uvideli koliko je savremena globalizacija društveno nepravedna i ekološki štetna. Međutim, i strogi kritičari sistema retko
prepoznaju sklonost tržišnog kapitalizma prema krizi.
Ovo je naravno, još i istinitije kada govorimo o mesijama
neoliberalizma. U proteklih pet godina, dok je svetska ekonomija
ubrzano rasla, oni su najavljivali ulazak kapitalizma u novo zlatno
doba.
Međutim, umesto toga, sada se suočavamo sa ozbiljnom finansijskom krizom koja potiče iz samog jezgra
sistema u SAD-u i koja preti da povuče ceo sistem u recesiju.
Mesije su sada promenile pesmu.
Umesto da se prepuste „magiji tržišta“, kako je to opisao
nekadašnji američki predsednik Regan, oni spas traže u državi.
Marks je shvatao da kapitalizam nije samo ekonomski sistem,
već i režim odnosa moći koji počiva na suštinskom antagonizmu –
klasnom konfliktu između radnika/ca i poslodavaca.
Marks je ustanovio da izvor profita koji je pogonsko gorivo
kapitalizma leži u eksploataciji radničke klase. Ova osnovna podela
rascepala je društvo na dva dela, oslobađajući prostor klasnoj borbi između eksploatatora i eksploatisanih, borbi koja će promeniti
svet.
Upravo se ovo Marksovo stanovište najčešće odbija kao
zastarelo, jer navodno odražava polarizaciju društva između
bogatih i siromašnih koja pripada XIX veku. Ali, izgleda da su upravo
kritičari te ideje sve više zastareli.
Za početak, polarizacija društva na bogate i siromašne nije
nestala.
Naprotiv, aktuelni rast cena hrane izazvao je masu nemira
širom sveta, pošto siromašne porodice nisu više u mogućnosti da
sebi priušte najosnovnije namirnice poput pirinča i hleba.
Marksovo objašnjenje kriza u kapitalizmu počiva na tome
da one ne nastaju usled nedostatka nečega, tj. usled nedovoljne
proizvodnje.
Ljudi ne gladuju zbog toga što nema dovoljno hrane, već zato
što nemaju dovoljno novca da je kupe. Porast cena odražava anarhiju kapitalističkog sistema.
Žan Cigler, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za pravo na
hranu, izjavio je u aprilu: „Glad već dugo nije rezultat slepe sudbine
– baš kao što je Marks mislio. Ovo što se dešava je tiho masovno
ubistvo.“
Podela na siromašne i bogate postoji i u razvijenim ekonomijama. Istini za volju, jaz između njih povećao se u razdoblju neoliberalizma.
Sve je očiglednije da je najveći problem SAD-a, najbogatije
zemlje na svetu, apsolutni pad životnog standarda.
Prosečan porodični prihod bio je niži u 2006. godini, pred kraj
poslednjeg ekonomskog buma, nego što je bio u istoj fazi prethodnog buma 1999. godine.
Ali Marks pitanju klase nije prišao iz ugla jednog sociologa.
Njega nisu interesovale mape poslovnih struktura po granama
privrede ili raspodele zarada.
Promena
Marks je bio zainteresovan za klasne suprotnosti, zbog toga što su
one davale odgovor na pitanje gde leži moć – za očuvanje ili pak
menjanje današnjeg društva.
Upravo zbog toga oni koji ga optužuju da zanemaruje pitanja
roda, rase ili religije ne shvataju suštinu.
Naravno da je Marks bio svestan postojanja različitih vrsta
podela u društvu, koje mogu da dovedu do dominacije jedne grupe
nad drugom. Ali nečija patnja nije nužno i izvor moći promene.
Po tome se radnička klasa razlikuje od ostalih potlačenih grupa:
Marks živi:
grčki studenti
crvenim
zastavama
predvode proteste
protiv novih
izmena zakona
rad koji radnici/e prodaju, kapitalistima stvara profit. Sama činjenica
da su radnici/e eksploatisani/e daje im moć koju mogu da iskoriste
protiv gazda.
Ova moć se pokazuje svakim štrajkom, kada radnici i radnice
kolektivno povlače svoj rad i samim tim prekidaju dotok profita.
Neke grupe radnika/ca su strateški raspodeljene tako da imaju
još veću moć, pošto mogu da utiču na profit ne samo svojih, već i
svih ostalih gazda.
Haos koji je nastao u Londonu krajem prošlog leta zbog štrajka
radnika u metrou ilustracija je takvog vida moći.
Isto se dešava širom Evrope i sveta.
Značajno je da Marks nije video radničku klasu isključivo onako kako je predstavljaju mnogi u akademskom svetu i po medijima
– sastavljenu od muških, manuelnih, industrijskih radnka.
Za Marksa, klasu definiše odnos između eksploatatora i eksploatisanih.
Iz tog ugla, svako ko nema nezavisan izvor prihoda i ko mora
da prodaje svoju sposobnost da radi kako bi preživeo deo je
radničke klase.
Zbog nedostatka mogućnosti da pregovaraju o uslovima svog
rada, radnice i radnici bivaju u manjoj ili većoj meri eksploatisani
na poslu.
U tom smislu, da bi bio/la radnik/ca ne moraš raditi svojim rukama ili u fabrici. Možeš raditi u kancelariji, bolnici, školi ili na univerzitetu – i biti član radničke klase.
Većina
Možeš prizvoditi usluge, ne samo fizička dobra. Tvoj poslodavac
može biti i država a ne samo privatnik.
Radnička klasa u ovom širem društvenom smislu čini veliku
većinu stanovništva u bogatim zemljama i raste na globalnom nivou.
Industrijalizacija priobalja Kine u prethodne dve decenije znatno je povećala brojnost i moć radničke klase sveta.
No, Marks se nije zadovoljavao samo time da dokaže da
radnička klasa postoji.
On je razlikovao „klasu po sebi“ i „klasu za sebe“ – tj. razlikovao je klasu koja samo postoji i klasu koja je samosvesni politički
činilac koji se bori za svoje interese.
Mladi Marks je prepoznao u velikim socijalnim borbama –
poput onih koje su vodili britanski Čartisti ili francuske revolucije
1848. – početak svesnih radničkih političkih pokreta koji su predstavljali „klasu za sebe“.
Ali razumeo je da će ovo biti dug i mukotrpan proces i da će se
suočavati ne samo sa pobedama već i sa mnogim porazima.
Na primer, on je u Pariskoj komuni 1871, kada su radnice i radnici na kratko vreme preuzeli vlast pre nego što su bili slomljeni od
strane vladajuće klase, našao bitne pouke za radnički pokret.
Komuna je pokazala da će radnička borba stvarati nove
političke oblike, koji će biti pod neposrednom radničkom kontrolom i demokratičniji nego bilo šta što se u kapitalizmu može zamisliti.
Marks je smatrao da će socijalizam, kao alternativa kapitalizmu, da se izrodi iz ovakvog procesa.
On je to nazvao samo-emancipacijom radničke klase – radnice i radnici mogli bi da se oslobode samo putem svojih organizacija i sopstvene borbe.
Niko drugi, nikakva elita, koliko god ona bila dobronamerna,
ne bi mogla to da uradi umesto njih.
Marksova koncepcija socijalizma je, dakle, radikalno drugačija
od staljinističkog sistema koji je u njegovo ime došao na vlast u
Sovjetskom Savezu, Istočnoj Evropi i Kini.
Ova društva su bila karikature autentičnog socijalizma.
Novi pokreti otpora koji su se pojavili nakon pada staljinističkih
režima krajem osamdesetih godina predstavljaju preporod procesa
borbe kroz koje je Marks smatrao da će nastati samosvesna klasa
za sebe.
No, te borbe biće uspešne samo ako se Marks shvati ne kao
zastarela ličnost od marginalnog istorijskog značaja, već kao nezaobilazni saveznik u borbama protiv globalizovanog kapitalizma.
OKTOBAR 2011.
26
Tekst ove deklaracije je usvojen na sastanku Evropske antikapitalističke levice, u
Londonu 11-12 juna 2011.
S
VETSKA EKONOMSKA kriza ušla je u četvrtu godinu.
Očigledno je da u pitanju nije „normalna“ ciklična
recesija, već sistemska kriza koja ima isti pogubni potencijal i koja je uporediva sa Velikom depresijom
1930-tih. Poput Velike depresije i ova kriza je dugotrajna
i prolazi kroz različite faze – kreditna kriza, finansijski krah,
globalna kriza, a sada i „oporavak“ obeležen masovnom
nezaposlenošću, intenziviranom konkurencijom među
vodećim kapitalističkim snagama i krizom javnog duga. Na
levici ima prostora za diskusiju oko toga šta su tačno uzroci
krize – da li je u pitanju tendencija ka padu profitne stope ili
su uzroci ograničeni na specifičnije probleme uzrokovane
neoliberalizmom? – ali je jasno da će prevazilaženje krize
biti teško.
Spremnost vladajućih klasa razvijenih kapitalističkih
država da povećaju javnu potrošnju i pozajmice sprečila je
„Veliku recesiju“ iz 2008-09 da se razvije u pad dubok poput
onog iz 1930-tih: budžetski deficiti razvijenih ekonomija
su 2009. porasli za pet procenata nacionalnog prihoda.
Međutim, odbili su apele za raskid sa neoliberalnom politikom koja je pomogla uzrokovanju krize. Umesto toga
povećane pozajmice vlada, uzrokovane krizom, proglašene
su za problem koji zahteva oštre mere štednje, koje predstavljaju radikalizaciju neoliberalizma i prete opstanku
države blagostanja. Ovakvu politiku u Evropi sada gura
buržoaska desnica, koja je sada skoro svuda u vladi.
Ipak, kriza i dalje predstavlja akutnu političku opasnost
za vladajuće klase, zbog zaoštravanja klasne borbe koje
može da isprovocira. U arapskom svetu je ova opasnost realizovana revolucijama u Egiptu i Tunisu. Tamo se materijalna oskudica, povećana krizom – masovna nezaposlenost
mladih, porast cena hrane itd. – spojila sa akumuliranom
mržnjom prema korumpiranim, brutalnim i mizogenim
režimima koji su uživali podršku SAD-a i Evropske unije.
Rezultat toga bile su zapanjujuće eksplozije narodne volje,
čija je budućnost nesigurna, ali koje su revoluciju vratile na
politički dnevni red.
Uprkos tome što su arapske revolucije najspektakularniji primeri, dolazi i do opšteg porasta otpora. U 2010.
smo bili svedoci borbe oko penzija u Francuskoj, generalnih štrajkova u Portugalu i Španiji, višestrukih generalnih
štrajkova u Grčkoj, studentskih pokreta u Velikoj Britaniji,
Francuskoj i Italiji, kao i anti-prekarnog pokreta u Portugalu.
Pokret 15. maj u Španiji, koji se otisnuo pozivom na „istinsku demokratiju“ i odbijanjem da „budemo roba u rukama
političara i bankara“, uspeo je da privuče na desetine hiljada
uglavnom mladih ljudi, koji su ubrzo formirali svoje „Tahrir trgove“ širom zemlje, upustivši se u samoorganizovanu
i sve samouvereniju građansku neposlušnost, privlačeći
sve više simpatija, sa potencijalom da se proširi na druge
države. Sličan pokret se razvio i u Grčkoj, sa dinamikom
koja kombinuje trgove i štrajkove.
Nedavni pokret za odbranu prava na kolektivno pregovaranje u Viskonsinu pokazuje da je talas mera štednje
stigao i do SAD, posebno zahvaljujući pobedama republikanaca, uz podršku pokreta Čajanka, na srednjeročnim
izborima prošlog novembra. Pored toga, pokret pokazuje i
upornu borbenost američke radničke klase. Radnički pokret
u razvijenim ekonomijama bio je oslabljen neoliberalnom
ofanzivom iz prethodne generacije, ali skorašnji napadi
prete da podstaknu oživljavanje borbenosti.
Ovoj velikoj ofanzivi otpor možemo pružiti
samo borbenom, potpuno demokratskom saradnjom
antikapitalističke levice i sindikalnog pokreta, zasnovanoj
na jakom učešću aktivista iz baze. To zahteva raskid sa politikom klasne kolaboracije koja prečesto dominira u sindikatima i koja je ukorenjena u društvenom pritisku na sindikalna rukovodstva da istovremeno i sprovode i ograničavaju
radničku borbu. Rast uticaja antikapitalističke levice u
sindikatima, kao i sve veća samouverenost i samoorganizovanost samih članova sindikata, najjača su oružja za
postizanje tog cilja.
Konkretnije, moramo:
• Braniti demokratska i socijalna prava radnica i radnika,
narodnih klasa i omladine protiv mera štednje, biti u svim
okolnostima njihovi glasnogovornici, gurati posebno u
sindikalnim organizacijama politiku nezavisnu od gazda,
kao i od države i vlade, kakva god ona bila;
• Iako krećemo od bezuslovnog protivljenja partijama
buržoaske desnice, sprovoditi i u neumornu političku kritiku
takozvanih socijalističkih, laburističkih i socijaldemokratskih
partija zbog njihove kapitulacije pred neoliberalizmom;
• Mobilizacijama, na izborima i u parlamentu braniti
antikapitalističku alternativu da bi se ponudila perspektiva
raskida sa kapitalističkim društvom, raskida do kog se može
doći samo pokretom celog stanovništva protiv apsolutne
vlasti kapitalističke oligarhije nad društvom i stavljanjem na
dnevni red demokratske vlade radnika i naroda.
• Uporno i kreativno koristiti taktiku ujedinjenog fronta za
izgradnju borbenog jedinstva radničke klase i sarađivati na
kritički način sa svim onim političkim snagama koje se protive neoliberalnoj politici, kao i sa pokretima i sindikatima
koji joj se odupiru.
Ovaj pristup ima najveće izglede za uspeh ako je baziran
na aktivnom učešću u izgradnji otpora merama štednje.
Sam intenzitet krize znači da će se ovakav otpor suočiti
sa ideološkim pitanjima: iznad svega, koja je alternativa
štednji? Zapadne vladajuće klase su odbacile kejnzijanizam,
a socijaldemokratija je odbila ga pokupi. Antikapitalistička
levica se mora protiviti sečama javnog sektora i njegovoj
privatizaciji i tražiti reviziju duga. Ali ona takođe mora biti
spremna da ponudi alternativni program koji će početi
da raskida sa logikom profita – na primer, nacionalizaciju
banaka, energetskog sektora, železnica i glavnih uslužnih
industrija pod demokratskom radničkom kontrolom, progresivno oporezivanje prihoda i bogatstva, ukidanje duga
stvorenog finansijskom špekulacijom, ulaganje u „klimatske
poslove“, koji bi istovremeno smanjili emisije ugljen-dioksida i nezaposlenost. Podržavamo narod Islanda u njihovoj
OKTOBAR 2011.
odlučnosti da odbiju plaćanje dugova bankrotiranih banaka.
Antikapitalistička politika mora nastaviti da ide ruku pod
ruku sa antiimperijalizmom. Američki imperijalizam, već oslabljen iračkim debaklom, dalje je potkopan revolucijama u Egiptu
i Tunisu. Ali rezolucija o Libiji Saveta bezbednosti Ujedinjenih
nacija dala je zeleno svetlo zapadnoj vojnoj intervenciji, čiji je cilj
ponovna izgradnja sistema država na Bliskom istoku koji su pod
imperijalističkom dominacijom. Radikalna i revolucionarna levica
moraju da kombinuju podršku borbi protiv Gadafijevog režima sa
protivljenjem američkoj, francuskoj, britanskoj i NATO vojnoj intervenciji u Libiji. Takođe, potrebno je nastaviti kampanje protiv
okupacija Avganistana i Iraka.
Jedna od mnogih negativnih posledica „rata protiv terorizma“ je polet koji je dao razvoju rasizma i ksenofobije u Evropi i
SAD-u. Zvanični napadi na multikulturalizam od strane Merkelove,
Sarkozija, Kamerona i njima sličnih daju opravdanja pokušajima
ekstremne desnice – bili to Gert Vilders u Holandiji, Marin Le Pen
u Francuskoj ili Engleska odbrambena liga i njeni saveznici u Velikoj Britaniji – da antimuslimanski rasizam načine glavnom snagom njihovog pokušaja izgradnje baze u narodu. Drugde u Evropi
Romi su glavna meta rasističke ofanzive. Među našim najbitnijim
zadacima je izgradnja široke opozicije rasizmu i islamofobiji, kao
i sprečavanje pokušaja fašističkih organizacija da se izgrade parlamentarno i na ulicama.
To znači nastavak ofanzive na socijalnom i političkom frontu,
primenu politike solidarnosti elsploatisanih protiv vladajućih klasa,
koje pokušavaju da nas podele da bi nam nametnuli svoju politiku.
Predaje i povlačenja stvaraju klimu demoralizacije koja otvara put
reakcionarnoj ideološkoj ofanzivi. Nastavak naše ofanzive na socijalnom polju znači i izgradnju nove socijalističke klasne svesti. Jasno
je da situacija pred radikalnu i revolucionarnu levicu stavlja mnoge
zahteve – pridobijanje novih boraca u naše redove i produbljivanje
naših korena u radničkim zajednicama. Takođe se možemo ojačati
i boljom međusobnom saradnjom. Antikapitalistička levica mora
27
dostići stepen međunarodne organizacije kapitalizma. Naša snaga
je ograničena, ali je veća kada smo zajedno. Ako se sastajemo i
diskutujemo, možemo doći do zajedničkih inicijativa i akcija i, nadamo se, do definisanja političke baze za evropsku antikapitalističku
regrupaciju.
U tom duhu, podržavamo i, tamo gde je moguće, intervenisaćemo
zajedno u sledećim inicijativama:
• 16. jul: mobilizacija kampanje ENOUGH protiv MMF-a u Dablinu
• 1. oktobar: Evropska konferencija protiv mera štednje i privatizacije u Londonu
• 15. oktobar: poziv pokreta „poniženih“ (indignatos) na akciju protiv mera štednje širom Evrope
• 1. novembar: mobilizacija protiv samita G20 u Francuskoj
Belgija: Ligue Communiste Révolutionnaire (LCR/SAP)
Hrvatska: Radnička borba
Danska: Crveno-zelena alijansa
Francuska: Nouveau Parti Anticapitaliste (NPA)
Velika Britanija: Counterfire – Socijalistički otpor – Socijalistička
partija – Socijalistička radnička partija (SWP)
Grčka: Antikapitalistička politička grupa (APO) – Socijalistička
radnička partija (SEK)
Irska: Narod ispred profita – Socijalistička partija – Socijalistička
radnička partija (SWP)
Holandija: Internacionalni socijalisti – Socijalistička alternativna
politika
Poljska: Poljska radnička partija (PPP)
Portugal: Levi blok
Škotska: Škotska socijalistička partija (SSP)
Španija: En Lucha – Antikapitalistička levica – Partido Obrero
Revolucionario (POR)
Švedska: Socijalistička partija
28 STUDENTSKA BORBA U SVETU
OKTOBAR 2011.
Nakon dvodnevnog generalnog štrajka, Majk Stenton izveštava iz Čilea o
eksplozivnom studentskom pokretu.
P
ROŠLOG MESECA dosta se pričalo o obeležavanju i
nasleđu terorističkih napada od 11. septembra 2001.
Ove godine je tog dana u Čileu, u naelektrisanoj atmosferi, obeležena jedna druga godišnjica – puča koji je
general Pinoče izveo 11. septembra 1973.
Na površini se činilo kao da se sve odvija mahom na
isti način kao i svake godine. U glavnom gradu Čilea, Santijagu, između pet i deset hiljada ljudi održalo je demonstracije kroz grad, a policija je tokom noći zauzela pozicije
u kvartovima da bi „sprečila nerede“.
Pa ipak, za razliku od prethodnih godina, ove demonstracije održane su nakon možda najmasovnijih marševa
za besplatno obrazovanje koje je Čile ikada video i nakon
dvodnevnog generalnog štrajka iz avgusta.
Desničarsku vladu predsednika Sebastijana Pinjere
predvode milioneri, bivši izvršni direktori multinacionalnih
kompanija i tehnokrate. Da citiramo predsednika Pinjeru,
oni veruju da je obrazovanje „potrošačko dobro“. U njihovom perverznom svetu, besplatno obrazovanje je zapravo
„nedemokratsko“. Studentski pokret bori se protiv tih principa.
Protesti su otpočeli nakon što je bivši ministar obrazovanja, Hoakin Lavin, predložio povećanje finansija za profitne univerzitete. Okupiran je veliki broj univerziteta, a nacionalna studentska federacija povezala se sa srednjoškolcima
i započela proteste. Srednjoškolci traže centralizovanu
upravu nad osnovnim i srednjim školama, koja bi zamenila sadašnji sistem opštinske uprave, koji stvara ogromne
nejednakosti.
Rast finansiranja profitnih univerziteta samo bi produbilo ovaj jaz. Za to vreme, još od kraja Pinočeove ere nije
otvoren nijedan novi javni univerzitet, uprkos tome što je
broj studenata masovno porastao.
Proteklih meseci ova borba je eskalirala. Srednjoškolci
su marširali zajedno sa štrajkačima iz rudnika bakra „El Teniente“, a 14. jula održan je jedan od najvećih protesta još
od pada Pinočea. Četiri dana kasnije, u Pinjerinom pokušaju
da zaustavi proteste, Lavinu je promenjen položaj.
Pinjera je prvog avgusta ponovo pokušao da umiri
proteste predlogom sastavljenim iz 21. tačke, koji je podrazumevao i ukidanje kontrole lokalnih vlasti nad javnim obrazovanjem. Predlog je odbijen, a na protestima održanim
četvrtog avgusta bilo je najviše sukoba do tada; policija je
na masu ispalila na hiljade kanistera sa suzavcem.
Treći vladin predlog odbačen je 18. avgusta, a 24. i 25.
avgusta u celoj zemlji je održan generalni štrajk protiv vlade,
u kom je učestvovalo 600,000 ljudi. Sve do generalnog
štrajka radnici i studenti nisu se preterano međusobno integrisali. Štrajk je radnicama i radnicima dao priliku da kažu
da su demonstranti njihova deca, nećake, sestrići i unuci – i
to su poručili u ogromnom broju. Na stotine hiljada nastavnika, zdravstvenih radnika i službenika marširalo je rame
uz rame sa učenicima i studentima svih generacija.
Ideje koje pokret širi postaju opšteprihvaćene. Nedavno sam u prolazu čuo pet studenata kako diskutuju o
protestima na Tehničkom koledžu u Santijagu. Jedan od
njih okrenuo se prema drugom i pitao: „Zašto nas nazivaju
komunistima ako kažemo da novac za obrazovanje treba
da uzmu od rudarskih kompanija?“
Poverenje koje ova vlada uživa je na istorijskom minimumu. Studenti su poslednji put fakultete okupirali 2006,
tokom vlade Mišel Bačelet. Bačelet je na kraju morala da
se udruži sa desničarskom opozicijom i pristane na to da
sedne za okrugli sto i raspravlja o rešenju situacije. Ništa se
nije promenilo, pa pokret sada još manje veruje političarima.
Pinjera sada ima najniži rejting od svih predsednika posle
Pinočeove diktature, dok studentske proteste podržava 80
odsto stanovništva.
Rađa se nova politika. Meseci marševa, kreativnih studentskih akcija, radosti i pobeda koje vidimo na ulicama
i na televiziji rastapaju apatiju, osećanje da Čileanci ne
mogu da promene status kvo. Biće zanimljivo videti da li
će ovo u narednim godinama dovesti do stvaranja nove
političke grupacije. Ako dovede, to neće biti slučajno, već
plod razgovora, organizovanja i argumenata.
Nakon scena stotina studenata koji ispred predsedničke
palate igraju uz zvuke Majkl Džeksonovog Trilera, osuđujući
zombirano stanje obrazovnog sistema, sve je moguće.
OKTOBAR 2011.
29
Virdžinija Rodino, antikapitalistkinja iz SAD, izveštava o protestu koji se odigrava u samom srcu
sistema
G
RUPA UGLAVNOM mladih aktivista, umetnika
i studenata okupirala je u petak 17. septembra
Vol Strit, u njujorškoj finansijskoj četvrti.
Duh protesta podseća na demonstracije održane
1999. u Sijetlu. Cilj mu je da predstavi onih „99 posto
nas koji više nećemo da tolerišemo pohlepu i korupciju jednog procenta.“
Ovo se nije moglo desiti u bolji čas. Na svakih
šest Amerikanaca jedan živi u siromaštvu. Javni
sistemi zdravstvene zaštite, Medikejd i Mediker, nalaze se pod udarom budžetske seče. Tokom iduće
godine očekujemo visoku stopu nezaposlenosti.
Demonstranti svoju akciju porede sa akcijama
iz prodemokratskih pokreta „Arapskog proleća“, koji
su izbili širom Bliskog istoka i Severne Afrike.
Oni ukazuju na nepravednu situaciju u kojoj se
našim novcem spašavaju gigantske banke, a glavni
ljudi u korporacijama i dalje grabe ogromne bonuse,
dok radnike čeka gubitak kuće, posla i socijalnih usluga.
Policija je na mirne demonstrante odgovorila
prekomernom silom i brutalnošću. Na jedom videoklipu vide se ljudi koje obaraju na zemlju i hapse bez
ikakvog povoda. Na drugom se vidi kako prskaju suzavac u lice grupi mladih žena sateranih u ćošak.
Nekoliko stotina demonstranata koji okupiraju
Vol Strit iznikla je iz grupe „Njujorčani protiv seče
budžeta“, koja je nedavno održala tronedeljnu okupaciju njujorške gradske većnice. Protestovali su
protiv mera štednje koje sprovodi Majkl Blumberg,
gradonačelnik Njujorka i milijarder.
Obični Amerikanci koje primoravaju da plate za
sve dublju krizu za koju su krivi ultra-bogati i bankari, sve su besniji. Ranije ove godine demonstranti
su okupirali većnicu u Viskonsinu. Protesti na Vol
Stritu ciljaju na jedno od sedišta globalne finansijske moći. U petak će im podršku pružiti i njujorški
Sindikat transportnih radnika, koji okuplja 38,000
članova.
Drugi put se borim za svoju zemlju, prvi put znam ko mi je neprijatelj:
ratni veterani koji se zalažu za povlačenje američkih trupa sa Bliskog
istoka najavili su svoj dolazak u nešto većem broju, da pomognu odbranu
protesta od napada policije.
OKTOBAR 2011.
30 ANTIIMPERIJALIZAM
OKTOBAR 2011.
GLAS POKRETA 31
PIŠEMiljan Jelić
P
ALESTINSKA UPRAVA je započela diplomatsku
ofanzivu pred Ujedinjenim nacijama. Uz žestoku
kritiku od strane SAD i pretnji stavljanja veta u
Savetu bezbednosti UN, palestinska vrhuška ne odustaje
od svog cilja – konačnog sticanja državnog statusa.
Naime, da bi to prošlo, potrebno je da za to glasa
devet od 15 država članica SB, (uz mogućnost stavljanja
veta od strane stalnih članica – SAD je jedna od njih) kao
i dvotrećinska većina u Generalnoj skupštini UN.
S obzirom na to da će Amerika pretnjom stavljanja
veta i diplomatskim pritiskom na ostale članice pokušati
da spreči primanje Palestine u članstvo UN i njeno sticanje državnosti, takav scenario će biti prilično teško ostvariv. Međutim, Palestinska uprava može odigrati na kartu
sticanja „statusa posmatrača“ pri UN (a time i državnog
statusa) – za šta je potrebna samo prosta većina u Generalnoj skupštini UN.
Glavni inicijator svega bila je PLO (Palestinska
oslobodilačka organizacija). Nova država bi imala manju
teritoriju nego prema prethodnoj rezoluciji UN, koju je
Izrael konstantno ignorisao. Ova inicijativa je bruka za
palestinski narod, a još je veća bruka način na koji je
dočekana u SAD. No, hajde da se na trenutak podsetimo
istorije Palestine.
Tek 1947. godine cionistički kolonizatori zauzimaju
55% palestinske teritorije, pripremajući teren za stvaranje
nove aparthejd države, bazirane na rasnoj segregaciji i
etničkoj isključivosti. Već naredne godine dolazi do terora: cionisti zauzimaju 80% teritorije proterujući preko
750,000 ljudi. Palestina je nestala sa karte – iz krvave
utrobe judejske pustinje rodio se Izrael.
Međutim, Izrael je od tada pod opsadom arapskih zemalja u regionu, što ga je još čvršće vezalo za SAD, svog
imperijalnog patrona. Veza između te dve države postaje
još intenzivnija posle prvog regionalnog Šestodnevnog
rata, stvarajući od Izraela vernog američkog „buldoga“.
Tada je palestinski pokret otpora, predvođen levim nacionalistima, buknuo po izbegličkim logorima,
dovodeći u pitanje čak i okolne arapske diktature.
Arapski režimi su zato napali Palestince i od tada je
vodeća politička snaga, PLO, morala da olabavi retoriku,
pa čak i da prizna postojanje izraelske države! To nije
prošlo bez narodnog otpora i počeo je prvi narodni ustanak ili intifada, te je Izrael bio primoran da prizna neku
vrstu palestinske vlasti u okupiranim teritorijama.
Ta vlast, iako rezultat narodnog bunta, nastavila je
da prati podaničku politiku PLO-a. Kao posledica njene
saradnje sa Izraelom i sve dubljih uključivanja u svetski
imperijalistički sistem, ali i sve veće segregacije Palestinaca, 2000. godine je buknula druga intifada. Narod je
najviše zgražavala činjenica da je Izrael izgradio zid koji
odvaja palestinsku teritoriju.
Par godina kasnije, na izborima je pobedio Hamas,
militantna islamistička organizacija. Međutim, PLO je
izveo puč – kao rezuultat toga, pojas Gaze drži Hamas
koji trpi sankcije i bombardovanja, dok Zapadna obala,
koju drži PLO, dobija pomoć od SAD. PLO se time još
više iskompromitovala – pa sada inicijativom pred UN
pokušava da vadi kestenje iz vatre.
UN nema drugu funkciju do legitimisanja gole
sile imperijalnih država. No, velike sile nikada nisu imale problem da ignorišu UN ukoliko veruju da ih pravila
previše koče. SAD to često rade – setimo se samo bombardovanja SRJ! Sa njenim blagoslovom cionistička soldateska ubija palestinski narod, dok se rezolucije UN potpuno ignorišu.
To ne znači da izlazak palestinskih vlasti pred UN,
koliko god motivisan željom da se narodni bes smiri,
neće kompromitovati velike sile: naprotiv, američki veto
će razbesneti arapske mase koje već decenijama trpe
ponižavanja od Amerike i njenog buldoga.
Dalje, ukoliko dođe do palestinskog kraha pred UN,
situacija može da proključa i rezultuje novom, trećom
intifadom. Živimo u periodu u kom su masovni narodni
pokreti svrgli diktatore širom Severne Afrike, a pre svega
u Egiptu koji je prvi „komšija“ Palestincima.
Iako PLO suštinski traži kompromis sa SAD,
očigledno je da američki političari neće prihvatiti arapsku
demokratiju sve do trenutka kada su sigurni da mogu da
je kontrolišu.
Budući da nisu sigurni u to, jer im zemlje na Bliskom
istoku često izmiču kontroli – primera radi, sami su
postavili Sadama na vlast, samo da bi im se on otrgao od
kontrole i da bi morali dva puta da okupiraju zemlju kako
bi povratili kontrolu nad naftom – onda oni rade sve da
sačuvaju svog vernog slugu Izrael.
Što oni to duže budu radili, doduše, tlo pod nogama
biće im sve nestabilnije: Izrael je u proteklim danima izjavio da će da izgradi hiljadu novih stambenih jedinica
na palestinskoj teritoriji kod Jerusalima. Izrael, dakle,
pokušava da otme ceo Jerusalim pre nego što bude spreman na pregovore oko Palestinske države.
Takav pristup može samo još više da razbesni arapske mase širom Bliskog istoka. To nikako ne pomaže
vladajućim klikama, poput vojne hunte u Egiptu, koje
pokušavaju da održe prijateljske odnose sa SAD i Izraelom. Svaki korak koji arapske mase naprave prema
demokratiji ulazi u direktan sukob sa interesima njihovih
vladara i imperijalista.
Znači, svaki korak prema demokratiji je korak prema
širokoj narodnoj anti-imperijalističkoj revoluciji.
Stoga, ne bi trebalo gajiti iluzije o UN, jer UN predstavlja masku velikih sila. Rešenje je intifada, širom arapskog sveta, kojoj će se priključiti svi narodi Bliskog istoka.
Imperijalizam u regionu je div na staklenim nogama.
Kako bi bilo divno da tako mali narod poput palestinskog
pokrene lavinu pobuna i poljulja vlast najveće imperije u
istoriji čovečanstva!
Stvaranjem federacije na Bliskom istoku, bazirane
na socijalnoj ravnopravnosti i mirnoj koegzistenciji svih
njegovih naroda, otklonila bi se međusobna trvenja koja
imperijalizam podstiče i stvorili uslovi za slobodan razvoj
svih.
Država je, kao pre dve godine, odlučila da zabrani održavanje Parade ponosa. Tim
činom podignut je ulog: još jednom se pokazalo da država ne može biti garant naših
prava, fašistima je dunut vetar u leđa, a njihovo dalje nasilje pratiće novi apeli državi
da reši probleme koje sama stvara. Tako će se nastaviti trend jačanja državne represije
uperene ne samo protiv fašista (naprotiv!), nego protiv svih nas.
Tim povodom obavili smo kratki intervju sa Predragom Azdejkovićem, predsednikom
Gej lezbejskog info centra.
Kako ocenjuješ zabranu Prajda? Ko je kriv?
-Mene zabrana nije ni malo iznenadila. To se očekivalo od onog trenutka kad je policijski sindikat seo sa fašistima i s njima se
složio da zajedno pozovu organizatore da odustanu od parade. Odgovornost za zabranu snose svi, od države, političkih partija,
nevladinog sektora, policije, do organizatora. Državni organi godinu dana nisu ništa učinili da se obračunaju sa onima koji
su prošle godine rušili Beograd. Gde je Mladen Obradović i šta radi? Isto što i prošle godine. Država, da je želela, mogla je da
sredi situaciju, ali ona to ne želi, jer su huligani njena deca, njena malo radikalnija omladina. Država i huligani su isto, oni dele
vrednosti. Organizatori ovogodišnje parade su pokazali da su amateri i da nisu spremni da se izbore sa situacijom. Ponašali su
se jako naivno.
Da li smatraš da je bilo greška osloniti se na državu koja inače vrši represiju nad drugima, poput malinara kojima je
nedavno zabranila skup?
-Paradu u Srbiji je nemoguće organizovati bez podrške države jer joj je potrebna policijska zaštita, osim ako ne bude u fazonu
da se bijemo sa fašistima. Onda nam treba naoružanje. Ali, bez obzira na to, skandalozno je da se organizatori parade toliko
uvlače državnim organima, da svaku svoju izjavu započinju sa „saradnja sa državom je super“, „saradnja sa policijom je divna“...
i vidite šta se na kraju te divne saradnje desilo. Isto što i 2009. godine! Parada ponosa mora da bude opozicioni događaj, mora
da bude anti-državni, protiv vlasti i protiv mejnstrima, jer država, vlast, političke partije i srpski mejnstrim nas ugrožavaju.
Desnica je u Srbiji ovim činom ojačana – kako se treba boriti protiv nje?
-Desnica u Srbiji je šuplja jer sve svoje aktivnosti bazira na praznim pričama, manipulacijama i zaluđivanju naroda. Jedini
način borbe protiv desnice jeste ojačati levicu i pokazati alternativu. Nažalost, levica u Srbiji je izuzetno slaba i to me posebno
zabrinjava. Izgleda da su mnogi levičari pobegli iz Srbije, a da su nam ostali desničari!
Šta treba raditi da bismo se efikasno borili protiv homofobije u Srbiji?
-Najveću odgovornost da se bori protiv homofobije u Srbije ima sama LGBT populacija u Srbiji. Uvek pričamo kako u Srbiji
ima oko pola miliona LGBT osoba. Ja se samo pitam gde su? Pokažite svoje lice, jer LGBT pokret mora da se omasovi. Mora da
pokaže svoju snagu i moć, jer veličina je bitna. Sve dok smo slabi, uplašeni i jadni, bićemo nebitni i nećemo dobiti svoja prava.
Ne možemo da očekujemo da će neko umesto nas da se bori za naša prava i da ih nam ponudi na srebrnom poslužavniku!
U prošlom broju, u našoj novoj rubrici Glas pokreta, objavili smo tekst Dejane Spasojević Ivančić „Štrajk u važećem
zakonu i nacrtu zakona“ i naš komentar na taj tekst. Nažalost, došlo je do nesporazuma oko tih tekstova. Od autorke je zatražena analiza novog zakona u odnosu na stari, a ne komentar promena. Autoru našeg komentara, zbog
omaške i nesporazuma u redakciji, te odsustva zbog bolesti vršioca dužnosti urednika Solidarnosti, nije bila poznata
ta činjenica niti pokušaj autorke da ga kontaktira pre publikacije novina. Stoga, iako naša kritika zakona stoji, kritika
autorke je bila duboko nekorektna. Greška je u potpunosti naša i zbog nje se iskreno izvinjavamo. Ovakve greške ne
idu u prilog izgradnji međusobnog poverenja koje je nužno za ispunjenje našeg cilja – pružanja doprinosa povezivanju pokreta otpora protiv društvene nepravde i za drugačiji i solidarniji svet. Ipak, ne dozvoljavamo da nas takve
greške sputaju u našoj borbi koja se nastavlja. Nadamo se daljoj saradnji sa kolektivom S.T.R.I.K.E. i pojačaćemo
napore da ovakve greške u buduće ne ponavljamo.
OKTOBAR 2011.
32 LGBT OSLOBOĐENJE
PIŠEMaja Marković
U
NOĆI 27. juna 1969. u Njujorku su se odigrali nemiri
koji su zauvek promenili živote pripadnika LGBT
populacije u SAD. Sve je počelo policijskom racijom
u Stonvol In-u, u Grinvič Vilidžu (grad Njujork), andergraund
baru koji su često posećivale lezbejke i gejevi iz radničke
klase, mnogi od njih tranvestiti, prostitutke, Hispano- i
Afro-Amerikanci.
Smatrani za „gore od najgoreg“, bili su naviknuti na
takvu vrstu uznemiravanja i maltretiranja od strane policije.
Ali te noći oni su stali u svoju odbranu.
Serija spontanih nasilnih demonstracija LGBT osoba
protiv policijske racije ostala je poznata kao Stounvolska
revolucija ili Stounvolska pobuna. Ona se često navodi kao
prvi slučaj u američkoj istoriji kada su se gejevi, lezbejke,
biseksualne i transrodne osobe suprotstavile progonu
LGBT osoba od strane vlade. Ona se, takođe, često uzima i
kao početak savremenog pokreta za borbu za prava LGBT
populacije u SAD i u svetu.
Homoseksualnost u SAD
1779. godine, Tomas Džeferson je predložio zakon koji je
zahtevao kastraciju gej muškaraca i sakaćenje nosa gej
žena. Taj predlog Džefersona smatran je liberalnim! U to
vreme, najčešće je kazna za homoseksualnost bila smrt. U
XX veku homoseksualcima i homoseksualkama život nije
bio ništa bolji nego u XVIII veku, budući da su tokom 1950tih i 1960-tih FBI i policija pravili spiskove homoseksualnih
osoba, njihovih omiljenih mesta okupljanja i prijatelja; a
američka poštanska služba je imala posebne adrese na
koje su slati materijali koji su se ticali homoseksualnosti.
Lokalne i državne vlasti su zatvarale barove koji su
služili homoseksualne osobe, mušterije su hapšene i njihov
identitet se obznanjivao u novinama. Gradovi su sprovodili
„čistke“ u kvartovima, parkovima, barovima i na plažama
gde su se homoseksualne osobe okupljale.
Hiljade LGBT osoba je zatvoreno, otpušteno s posla
ili poslato u mentalne institucije. Mnogi su, iz tog razloga,
vodili dvostruke živote i svoje privatne živote držali daleko
od poslovnih.
Tokom 1950-tih i 1960-tih, gejevi i lezbejke koji su
živeli u Americi suočavali su se sa pravnim sistemom koji
je bio više antihomoseksualan nego što je to bio slučaj
u državama potpisnicama Varšavskog pakta. Situacija u
vreme Depresije podstakla je primenu opštih represivnih
mera.
Restrikcije, racije barova i ostali oblici zvanične kontrole
bili su toliko oštri da se stiče utisak da se činilo sve kako
bi se gej muškarci i lezbejke učinili nevidljivim. Čonsijeva
studija gej Njujorka pokazuje da su kvir osobe pre nego
što su sredinom veka „izašle u javnost“, u nju zapravo bile
uterane.
Tako je i godine 1952. Američka psihijatrijska
asocijacija uvrstila homoseksualnost u listu mentalnih
poremećaja (DSM) kao sociopatski poremećaj ličnosti, tako
još više ugrožavajući njihov društveni položaj. Psihijatri
su u tom perodu koristili kastraciju, emetike, hipnozu,
terapije elekrtošokovima i lobotomiju kako bi „izlečili“
homoseksualne osobe od njihove bolesti.
Kao odgovor na ovakav društveni trend, osnovane su
dve nezavisne organizacije koje su se zalagale za prava
LGBT osoba i koje su kreirale društveni ambijent u kome je
gejevima i lezbejkama bilo moguće da se socijalizuju bez
Kako je sve počelo: njujorška policija maltretira i hapsi lezbejke, gejeve i transseksualce ispred Stounvol Ina
OKTOBAR 2011.
straha od represije. U Los Anđelesu je 1951. godine organizovana
grupa Društvo Matačin, koju je predvodio komunistički aktivista
Hari Hej.
Ubrzo zatim, nekoliko žena u San Francisku takođe se
organizovalo u grupu pod imenom Ćerke Bilitisa, kao prvu
lezbejsku grupu.
Rane homofilne grupe pokušavale su da dokažu da se gejevi i
lezbejke mogu asimilovati u društvo i nudile su nekonfrontirajuću
edukaciju o njihovim pravima. Međutim, poslednje godine 1960tih bile su vreme kada se pojavilo mnogo grupa i pokreta za
ljudska prava poput afro-američkog pokreta za građanska prava,
protivkultura 1960-tih i antiratnih demonstracija čije metode su
uključivale direktnu akciju.
Tako je u nedostatku aktivnog pokreta oslobođenje
homoseksualaca počelo spontano tamo gde su se LGBT osobe
ujedinjene, kao i ostali pokreti, borile za osnovna ljudska prava
koja su im godinama bila ustkraćivana u beloj, patrijarhalnoj
Americi.
Uspeh borbe pokreta za manjinska prava kao i liberalno
okruženje Grinvič Vilidža uticali su na ispunjenje uslova potrebnih
da se desi Stounvolska revolucija.
Život u Grinvič Vilidžu
Njujorška naselja, Grinvič Vilidž i Harlem bila su dom velikom
broju LGBT osoba posle Prvog svetskog rata, kada su mnoge
osobe koje su služile u vojsci iskoristile priliku da se presele u
veliki grad.
„Getoi“ gejeva i lezbejki tokom naredne dve decenije razvili
su prepoznatljivu supkulturu. Prohibicija je donela koristi LGBT
zajednici, jer je alkohol, zajedno sa drugim oblicima ponašanja
koja su se smatrala nemoralnim, bio gurnut u podzemlje. Grad
Njujork je doneo zabranu okupljanja homoseksualnih osoba, ali
zbog popularnosti alkohola koji se tajno služio u nekim barovima
i zbog velikog broja tih barova, policija nije mogla da drži sve pod
kontrolom.
Socijalna represija 1950-tih podstakla je socijalnu revoluciju
u Grinvič Vilidžu. Grupa pesnika, kasnije nazvanih Bitnik
generacijom pisala je o anarhiji, drogama i hedonističkom
uživanju. Među njima, Alen Ginsberg i Vilijam S. Borouz, obojica
stanovnici Vilidža, pisali su o homoseksualnosti. Njihovo pisanje
naišlo je na simpatije među liberalnom publikom, kao i među gej
populacijom, kojoj je bio potreban osećaj zajednice.
Početkom 1960-tih kampanja gradonačelnika Roberta F.
Vagnera Mlađeg kojom je trebalo pročistiti grad od gej klubova,
bila je u punom jeku. Gradonačelnik je bio zabrinut za imidž
grada pred nastupajuću Svetsku izložbu, 1964. godine.
Maskirani policajci su neprestano radili sa ciljem da uhapse
što je više gejeva moguće. Društvo Matačin uspelo je da kod
novog gradonačelnika Džona Lindzija, koji je već imao previše
posla oko kontrole točenje alkohola, izdejstvuje stopiranje ove
kampanje.
Uprkos velikom broju gejeva i lezbejki u Grinvič Vilidžu, bilo
je malo lokala gde su mogli slobodno da se okupljaju. Stounvol
In je bio jedan od barova koji je primao LGBT osobe, ali kao i
većina drugih gej barova, nije bio u vlasništvu LGBT osoba, već
pripadnika mafije koji su plaćali reket policiji, kako bi sprečili
stalne racije.
Uslovi u klubu su bili očajni, od nepostojeće tekuće vode, do
toaleta koji je stalno bio poplavljen i nepostojanja izlaza za slučaj
požara. Ipak, ovo je bio jedini gej klub u kom je bilo dozvoljeno
igranje.
Posetioce je primao izbacivač koji ih je proveravao kroz otvor
na vratima kako bi izbegli neopaženi ulazak policajaca u civilu. U
slučaju dolaska policije palilo se obično svetlo, što je signaliziralo
posetiocima da moraju da prestanu sa igranjem ili dodirivanjem.
U zadnjem delu kluba nalazila se mala prostorija u kojoj su
se najčešće okupljali transvestiti. Stounvol In je bio jedan od dva
bara u Njujorku u kome su feminizirani muškarci koji su nosili
šminku i frizure (mada u muškoj odeći) mogli da se okupljaju.
Bilo je poznato da je u to vreme Stounvol bio popularan
među najmarginalizovanojim grupama u okviru LGBT zajednice:
transvestitima, feminiziranim gejevima, muškim prostitutkama i
beskućnicima, zbog čega je često bio na udaru policije.
33
Racija
Tokom 1960-tih policijske racije na gej klubove bile su
uobičajene i česte. Period neposredno pre Stounvolske revolucije
bio je obeležen čestim upadima u lokalne barove u Grinviču –
uključujući i Stounvol, koji je imao raciju u utorak pre pobune.
U subotu, 28. juna, 1969. u 1:20 ujutru četvorica policajaca u
tamnim odelima, dvojica uniformisanih policajaca, detektiv Čarls
Smit i inspektor Simor Pajn došli su u bar i najavili svoje prisustvo:
„Policija! Preuzimamo mesto!“
Dve policajke u civilu i dvojica policajaca u civilu ušli su u
bar ranije, kako bi osmotrili atmosferu i prikupili dokaze. Te večeri
se u baru nalazilo oko 200 ljudi, neki su bili zbunjeni dok su neki
počeli su da trče prema izlaznim vratima. Policija je zatvorila
vrata, što je dodatno unelo paniku.
Racija nije išla predviđenim tokom. Standardna procedura je
bila to da se posetioci poređaju i da im se pregledaju legitimacije,
nakon čega bi oni bez legitimacije i muškarci u ženskoj odeći
bili uhapšeni. Međutim, posetioci su počeli da odbijaju da krenu
u toalet (gde ih je policija vodila da bi im odredili pol), kao i da
predaju legitimaciju. Policija je odlučila da sve prisutne odvede
u policiju stanicu, a transvestite su odveli u prostoriju u zadnjem
delu kluba.
Patrolna kola su kasnila i policija je držala posetioce poređane
u red skoro 15 minuta. Oni koji nisu bili uhapšeni, bili su pušteni
da izađu, ali se nisu razišli kao obično. U svega nekoliko minuta
broj ljudi ispred kluba narastao je na 100 do 150, od kojih su
neki već bili u klubu, a drugi su se priključili kada su videli šta se
dešava. Policija je na silu izbacivala neke osobe iz kluba, koje su ih
pozdravljale ismevajući ih, na veliko oduševljenje okupljenih.
Kada je došla prva marica, inspektor Pajn se priseća da je
masa, među kojima je bilo najviše LGBT osoba, narasla na broj
deset puta veći od broja uhapšenih. Zbog zabune preko radija
druga kola su kasnila.
Policija je počela da uvodi članove mafije u kola, što je
izazvalo ovacije posmatrača. Jedan od posmatrača je uzviknuo
„Gej snaga!“, a masa je reagovala sa oduševljenjem. Počeli su da
bacaju kovanice, a zatim i pivske flaše na policijska kola kada se
pronela vest da policija tuče one koji su još uvek u baru.
Tuča je otpočela kada je policija nekoliko puta odvodila i
vraćala jednu ženu u kola. Uspela je da pobegne i počela je da
psuje i viče na policajce, što je trajalo desetak minuta. Neki od
posmatrača se sećaju da je žena, čiji je identitet ostao nepoznat,
podstakla masu na tuču kada se okrenula prema njima i počela
da viče: „Zašto ne uradite nešto?“ Kada ju je policajac ubacio u
kola masa potpuno pobesnela.
Policija je pokušala da obuzda masu i oborila je nekoliko
ljudi, što je samo još više razbesnelo ljude. Neki od onih, koji su
bili vezani lisicama i nalazili se u kolima, počeli su da beže. Kada
je masa pokušala da prevrne policijsku maricu dva policijska
automobila i marica su se povukli.
Nemiri su privukli ljude koji su saznali šta se dešava. Kada je
policija bila nadjačana brojem od nekih 500-600 ljudi, zgrabili su
nekoliko ljudi iza kojih su pokušali da se sakriju i zabarikadirali su
se u Stounvol zbog sopstvene sigurnosti.
Masa je upalila đubre i počela da ga ubacuje u bar kroz
polomljene prozore. Kada su provalili u bar kroz prozore, policija
je uzela pištolje. Sukob je trajao oko 45 minuta. Nakon toga su
stigle specijalne snage policije da oslobode policajce zatvorene
u Stounvol baru.
Specijalna policija je formirala falangu i pokušali su da očiste
ulicu marširajući polako i gurajući masu pred sobom. Masa je
otvoreno ismevala policiju pevajući provokativne pesme.
Oko četiri sata ujutru ulice su bile gotovo prazne. Mnogi ljudi
su sedeli na stepeništu ili su bili okupljeni u obližnjem Kristofer
Parku. Ukupno je uhapšeno trinaestoro ljudi, dok je ceo bar bio
uništen, što od strane demonstranata, što od strane policije. Neki
od učesnika su hospitalizovani, a ranjeno je četvoro policajaca.
Situacija je postala još nategnutija naredne i nekoliko večeri
kasnije.
nastavak u sledećem broju...
OKTOBAR 2011.
34 KULTURA
OKTOBAR 2011.
35
PIŠEJakov Bajović
D
A STE prošetali Bronksom ili nekim drugim
siromašnim njujorškim predgrađem sedamdesetih
godina prošlog vijeka, na svakom drugom ćošku biste
naišli na žurku – gomila omladine koja đuska u ritmu koji
diktira DJ, periodično vraćajući brejkove (break – dionica
pjesme u kojoj se čuju samo perkusije) na koje se publika
najjače izloži.
Od vremena kada je ovakav tip muzičkog izraza bio
samo jedan novootkriven, svjež fazon prošlo je dosta –
danas je hip-hop formiran kao (sup)kultura koja ima pripadnike na svim kontinentima. Zašto je hip-hop interesantan
revolucionarnim socijalistima?
Kao što je slučaj kod bilo koje druge pojave, sociološkokulturološko ispitivanje hip-hopa mora, kao prvi faktor, uzeti
u obzir njegove materijalne uslove, to jest, klasnu pozadinu.
Ovdje su stvari jasne – hip-hop nastaje u kvartovima
naseljenim pripadnicima manjinskih grupa (crnci, latinosi),
koji, uz zanemarljivo male izuzetke, pripadaju radničkoj klasi
(ili lumpen-proleterijatu). U uslovima siromaštva i nezaposlenosti, pojačanih krizom, mladi rezonuju da im ne ostaje
ništa drugo do – da izađu i zabave se.
Čak i danas, nakon što je u rep muziku izvršen upliv
raznoraznih (suprotnih) uticaja, ona prevashodno ostaje
autentičan izraz života (vrijednosti, običaja, slenga, i sl.) na
ulici – života radničke omladine kojoj je kapitalizam uskratio
obrazovanje i bilo kakvu perspektivu u životu.
U toku svoje evolucije, rep doživljava mnogo kritika sa
pozicija „muzički obrazovanih“: često se kaže da ga ne bi ni
trebalo nazivati muzikom, jer je – da navedemo samo par
opštih mjesta – jednoličan (instrumental se sastoji od ponavljanja istovjetnog loop-a od par sekundi uz minimalne
varijacije) i neoriginalan (instrumental nastaje sampleovanjem tuđeg rada), itd.
Ove kritike su pogrešne na više nivoa – jasno je da se
radi o elitistima koji, prosto, imaju problem sa dominantnom
pozicijom ritma i ritmičnosti (karakterističnom za rep, ali još
očiglednijom u nekim drugim srodnim muzičkim pravcima,
nastalim iz afričke tradicije – od fanka do dramenbejsa) i
koji ne umiju da pronađu vrijednost u samom iznalaženju
Crna omladina zaplenjuje policijski auto tokom pobune siromašnih u Los Anđelesu 1965.
takvog loop-a koji je, u svom trajanju od par sekundi, dovoljno jak da sam iznese čitavu „kompoziciju“.
No, ovu vrstu kritike ovdje možemo i zanemariti: ono s
čim građansko društvo ima veći problem i što se repu u poslednjih dvadesetak godina – od početka devedesetih, kada
se kao dominantan podžanr uspostavio „gangsta rap“ – s
toliko prezira spočitava, jeste ono što reperi preko tih instrumentala izgovaraju. Koja je, onda, priča koju rep nosi? Kakva
je njegova poruka?
Složićemo se odmah sa kritičarima – hip-hop legitimiše
kriminal i nasilje, život sa one strane zakona. Hip-hop veliča
hedonizam – reper se često na traci predstavlja kao neko
ko želi da uživa u svim, a naročito fizičkim, tjelesnim, dobrima (od seksa, preko droga, do skupe odjeće i automobila),
želi ogromne, neiscrpne količine tih dobara i želi ih odmah,
često bez obzira na to kako se do njih može doći.
Jedan način na koji se ovo može tumačiti je sledeći:
hip-hop kultura, s jedne strane, prihvata vladajuće vrijednosti savremenog društva („zapadni materijalizam“), ali, s
druge, odbacuje prihvaćena sredstva njihovog ostvarivanja.
Reper je, kako u životu, tako i u pjesmama, „uličar“ koji
je svjestan da se „svijet vrti oko novca“ i želi da se popne
koliko je god moguće više na statusnoj ljestvici, ali ne tako
što će steći obrazovanje, raditi od devet do pet i čekati
unapređenje – niti mu je, na kraju krajeva, to omogućeno! –
već tako što će uzeti stvar u svoje ruke (to jest, uzeti pištolj
u svoje ruke).
Shvaćena na ovaj način, kultura ulice se pokazuje kao
kapitalizam doveden do vrhunca: tek na ulici bogatstvo/
profit postaje potpuno ogoljen kao vrhovni princip.
No, čini se, ton ove ocjene je nepravedan. Hip-hop se
može posmatrati kao riznica nataloženog životnog iskustva
potlačenih koji, u određenom stepenu i na određeni način,
proziru ideologiju kapitalizma.
Sistem na svojoj strani ima moćan ideološki aparat (obrazovanje, mediji, religija, itd), ali hegemonija vladajuće klase
nije potpuna – svakodnevnica puna sukoba između rada i
kapitala (otpuštanja, štrajkovi) doprinosi samoosvješćivanju
pripadnika podređene klase. A ono čega je u većoj ili manjoj
mjeri svjestan, reper pretače u muzički izraz.
Na primjer, očigledno je da se hip-hop ne obazire na
barijere opšteg morala: to je muzika prepuna psovki, eksplicitnog govora o seksu, upotrebi oružja i uživanju u ilegalnim psihoaktivnim supstancama. Za rep se može reći da ga
– ukoliko je dobar – ne možete slušati pred roditeljima.
U tom smislu, jasno je da se pripadnici ove kulture ne
daju obuzdati nametanjem određenih obrazaca ponašanja
kao normalnih, a isključivanjem nekih drugih kao devijantnih.
Dalje, u temelju hip-hopa nalazi se otpor prema policiji
kao represivnom aparatu koji oni koji u društvu imaju moć
koriste za tlačenje „običnog čovjeka“. Hip-hop, zatim, nije
obmanut prihvaćenim diskursom koji intelektualni rad, kao,
navodno, teži i zaslužniji, stavlja iznad fizičkog – naprotiv,
jasno je, vrijednost stvaraju „braća“ koji rade u fabrici, a ne
buržuji izašli sa privatnih univerziteta.
Hip-hop zajednica ne vjeruje u parlamentarnu
demokratiju – svjesna je da se tu ne radi o vladavini naroda,
već o „foteljašima“ koji služe interesima bogate manjine.
Hip-hop zajednica zna da je insistiranje liberala na nenasilju
čisto licemjerje.
Na kraju, hip-hop ima progresivan stav po pitanju
etničke različitosti, i, na momente, čak i u pogledu seksualnih manjina. Jedina društveno bitna razlika je ona između
„nas sa ulice“ i „njih na Vol Stritu“.
Naravno, ova klasna osviješćenost nije eksplicitna i nije
ono što rep čini repom. Naprotiv. Pokušaja da se rep muzika
učini medijumom osvješćivanja potlačenih bilo je relativno
puno; završavali su, sa izuzetkom nekih grupa predvodnica
(Public Enemy), kao prazni, izvještačeni govori određenih
„proroka“ crnačke zajednice.
A hip-hop ne trpi paternalizam, još manje toliko često u
„političkom repu“ prisutno moralisanje. Hip-hop su beat koji
udara i MC koji preko njega životnim jezikom izlaže neki svoj
trip dovoljno realno da se slušalac s njim srodi i poistovjeti.
Hip-hop, dakle, ne možemo nazvati muzičkom podlogom revolucije. Hip-hop zajednica nije zajednica ideal-tipskih revolucionarnih socijalista. U hip-hop zajednici itekako
i dalje ima ideoloških zabluda.
No, kao što, recimo, skorašnji neredi u Londonu
pokazuju, ta i slične društvene grupe će vjerovatno biti
okidač budućih socijalnih pobuna i pokretač širih slojeva
stanovništva u borbi za bolji život. One se mogu osloboditi
jedino revolucionarnim preobražajem društva; utoliko svaki
revolucionarni pokret mora sa tim zajednicama računati!
Solidarnost je jedini revolucionarni mesečnik u
Srbiji!
Pretplati se i obezbedi sebi primerak svakog
broja! Pošalji nam imejl na adresu:
[email protected] ili nas pozovi na broj
064/200-19-17
Solidarnost možeš kupiti i kod Učitelja
neznalice, u Beogradu, Birčaninova 21 (CZKD).
Svi raniji brojevi besplatno su dostupni na našoj
veb stranici: www.marks21.info
PIŠESvetlana Gutić
N
IJE LAKO biti student jer student
osim što mnogo uči, konstantno strahuje za svoju bližu i dalju
budućnost. Od kada je na vrata našeg
univerziteta zakucala Bolonja, razloga za
brigu ima daleko više.
Školarine su previsoke, a steći uslov za
finansiranje iz budžeta je sve teže i teže –
naučiti i položiti ispite, pa prikupiti dovoljan broj bodova, sa tim bodovima steknete
uslov za rangiranje i onda se rangirate sa
kolegama prema proseku i broju bodova.
Određeni broj studenata se izbori za
budžet, dok ostali prosto otpadnu sa rang
liste i moraju da plate punu školarinu. Mi
više ne studiramo, mi sabiramo.
Filološki fakultet je jedan od prvih
fakulteta koji su usvojili poslednje izmene
zakona, i to u sred upisa u novu školsku
godinu!
Neki studenti su se upisali pre nego
što je ta izmena stupila na snagu, dok su
ostali morali da se upišu prema uslovima
koje predviđaju nove izmene. Godinu
dana kasnije, posle brojnih nedoumica i
pogrešnih tumačenja sporne izmene zakona, ispostavilo se da su generacije koje
su upisane 2006. i 2007. godine izgubile
pravo na finansiranje iz budžeta.
Država je odlučila da finansira samo
prve četiri godine studija i ništa nam ne
vredi što smo stekli uslov za budžet. Apsolventski rokovi R.I.P.
Mlađe generacije će se za upis u
2011/12 školsku godinu po prvi put
međusobno takmičiti za mesta na budžetu.
Ošamućeni usled promena, shvatili smo
da je vreme za akciju onda kada je Fakultet
doneo odluku da poveća cene usluga.
Prvo smo se organizovali preko grupe
na Fejsbuku. Sastavili smo zahteve koje
smo uručili dekanici na zajedničkom sastanku sa upravom fakulteta. Nema potrebe
trošiti reči na to kako je sastanak protekao.
Oni ne mogu uticati na rangiranje,
tako mora biti po zakonu! Oni neće smanjiti cenu školarine, jer fakultet nema para
i moramo biti srećni što je nisu povećali!
Još kažu, vreme besplatnog obrazovanja
je prošlo i nama je krivo, ali mi moramo
da se držimo zakona. Znaju oni da nešto
nije u redu sa tom Bolonjom, ali, kaže naša
uprava da nas ipak neće podržati ako budemo protestovali.
Tako je na svim fakultetima. Oni koji
su studirali besplatno, koji nas lažu da je
finansijski izveštaj fakulteta poslovna tajna,
koji fiktivno iznajmljuju prostorije od susednih zgrada da bi se skrpili za akreditaciju,
oni će uvek biti prvi da slegnu ramenima i
kažu „takav je zakon“!
Da ne ispadne da nisu želeli da nam
izađu u susret, smanjili su cenu ispitne
prijave na 100 dinara. To bi sve bilo bajno
da ta ista prijava samo nedelju dana ranije
nije sa 50 skočila na 200 dinara!
Kako neće da nam dostave finansijski
izveštaj i kako tako olako dižu i spuštaju
cene, biće da se radi o čistom ekstra profitu
– na uslugu prijavljivanja koja bi sada tek,
nakon uvođenja elektronskog prijavljivanja
ispita, trebalo da bude besplatna!
Nakon sastanka nismo bili ni najmanje zadovoljni, ali čak i to spuštanje cene ispitne prijave nam je pokazalo da možemo
da utičemo na njihove odluke ako se
pobunimo. Ako je dekanica malo popustila
pred nas dvadeset, šta će da bude kada se
okupi nas 200?
Nedugo zatim zakazali smo i održali
jedan (skupilo se tih 200!), pa drugi studentski plenum, na kojima smo diskutovali
o problemima i formulisali zahteve – konkretno za naš fakultet, ali i šire.
Hoćemo da se ukine rangiranje, vrati
apsolventski staž, smanje školarine i uspostavi transparentnost finansija fakulteta.
Prva akcija koju ćemo izvesti biće pro-
test na našem, Filološkom fakultetu, jer je
potrebno informisati ostale studente i pozvati ih da nam se pridruže u daljoj borbi,
kao i još više privući pažnju uprave. Akcija
će biti za vreme svečanog prijema novih
studenata. Moramo da u startu upoznamo
brucoše sa time šta ih čeka i podstaknemo
ih da se odmah aktiviraju.
Ipak, naš krajnji cilj za sada je da sa
studentima drugih fakulteta izgradimo jedinstven masovni protest koji bi direktno
od vlade tražio da usvoji naše zahteve.
Mi smo svesni da svi problemi proističu
iz činjenice da vlada neće da izdvoji dovoljno novca za visoko školstvo. Pare se
troše na vojsku, hramove, prepreskupi
most, ali se za obrazovanje naroda nema!
Ali moramo biti svesni i toga
da nećemo sve moći sami. Iskustva
dosadašnjih protesta nas upozoravaju da
nije dovoljno prošetati se do raskrsnice
ispred vlade. Nije dovoljno ni biti glasan i
radikalan, to je samo početna pretpostavka. Oni umeju da čekaju, njima
na jesen ne isključuju struju u kancelarijama kao nama u slušaonicama – a baš
to bi i trebalo da im se desi!
Potrebno je zato povezati se sa svima
drugima koji su pod pritiskom tržišta i
dužničkog ropstva jer, isto kao što neće da
izdvoji za obrazovanje, vlada neće da izdvaja ni za šta drugo što narodu treba. Zato
moramo da da gradimo široke i borbene
narodne pokrete, onako kako to rade u
Grčkoj ili Čileu.
U četvrtak 6. oktobra izlazimo prvi put
na ulice. Naša borba nije samo za naše
školovanje, nego za celo društvo koje su
svi političari izdali – i zato, ako nas vidite
šestog da blokiramo saobraćaj, nemojte
samo da nam trubite i mašete; zastanite, popričajte sa nama i pridružite nam
se. Znaćete da je i vaše mesto ponovo u
štrajku i na ulicama.
Download

Oktobar 2011.