Dnevnik
Sreda , 22.09.2010. 01:00
Dragi dnevniče,
Upravo smo stigli u Poljsku. Kada sam izašla iz autobusa osećala sam se
kao da sam u Srbiji! Ponovo! Vazduh je imao, ne znam ni sama kako bih
to dočarala, ali nekako drugačiji miris. Osećala sam se kao da sam kod
kuće. Kroz moje telo projurila je neka čudna jeza, ne znam ni sama zašto,
kao da sam se bojala nečeg, nečeg sto čak i ne postoji. No, to sada nije ni
važno, prošlo je. Stigli smo u hotel. Konačno! Hotelska soba nije bila baš
onakva kakvom sam je ja zamišljala. Ali, šta je tu je!Mašta je jedno, a
realnost pak ono drugo, na žalost. Gde ono zastadoh...?(misli su mi skroz
odlutale, verovatno zbog uzbuđenja)... Da, soba... Kao što rekoh, uopšte
nije izgledala onako kako sam je ja zamišljala, bila je puno veća, ali se
ipak, verovatno zbog broja devojaka koje su zajedno sa mnom bile u
njoj,nekako činila zatvorenom i skučenom, jedina stvar koja me je
impresionirala jeste to da smo bile te sreće da je naša ”velika'' sobica
imala dva kupatila. S obzirom da smo mi devojke, divno zvuči, zar
ne? A dečaci? Ma, da kao i uvek,dobili su mnogo lepšu sobu odnaše, hm...
Ali, šta je tu je, ne želim da se žalim. Možda je sve ovo ipak bio samo
jedan novi test na koji nas život stavlja, da li smo dovoljno odrasle da
možemo provesti par dana zajedno u istom prostoru bez svađe, drame i
sličnih neprijatnosti... Ko zna, svaki dan nosi nešto novo, tako da svašta
mogu očekivati, mada iskreno nadam se najboljem. Nadam se da će biti
zabavno,a moram priznati i poučno stanovati sa dvanaest devojaka i
dvanaest različitih temperamenata ličnosti u jednoj malenoj prostoriji.
Uh... Sat lagano otkucava, trebalo bi da se uvučem u krevet, zato što
nisam uopšte spavala u autobusu, svo to uzbuđenje zbog mog dolaska
ovamo, i iscrpljenost od samog putovanja, polako ali sigurno na moje lice
navlače zavesu koja znači samo jedno, a to je san. Oči mi postaju umorne.
I sama sam svesna da moram da se odmorim i napunim baterije za
sutrašnji dan, koji će za mene, nadam se biti poseban. Predstoji nam
upoznavanje prekrasnog grada Krakova.
Odlučila sam da u novom danu izgledam sveže i da moje raspoloženje
bude na zavidom nivou, i potpuno sam ubeđena da da sa tim neću imati
nikakvih problema, jer želim da otkrijem sve čari ovog prelepog grada
koje su mi do sada bile skoro i nepoznate. Sada žurim na spavanje.
Laku noć, dragi dnevniče
Tvoja, Sara
Sreda, 22.10.2010. 22:00
Oh, konačno... Dokopala sam se svog kreveta, pa rekoh da prosprem po
koje slovo po mom dragom dnevniku. Predivno zaista, čak izvan mojih
očekivanja, samo to mogu reći! Ja sam se zaljubila! Ja volim ovaj grad!
Ovde se zaista puno toga čarobnog može videti, samo pomisao da sam
videla ovako nešto čini me presrećnom. Građevine su jedinstvene. Svaka
tvorevina ima svoje značenje i svoju istoriju. Današnji dan bio je zaista
poseban, čak i Sunce koje nas je čitav dan pratilo sijalo je posebnim
sjajem. Opčinila me je posebnost ovog grada. Prepun je zaista
jedinstvenim kreacijama.
Ups, ja i dalje pišem o tome kako je čaroban, nikako da kažem nešto
konkretno, zar ne? Dakle, počinjem. Kao što rekoh sve je zaista kao u
nekoj najlepšoj bajci, raspoloženje je predivno, Sunce kao da sija samo za
mene i još jedna čarobna stvar koja me je svojom lepotom impresionirala
je i dvorac pod nazivom Wawel. No, to nije samo obična građevina u kojoj
su se smenjivale kraljevske dinastije, ovo je zapravo jedno svetilište,
katedrala. U ovom prelepom ambijentu videla sam tri različita
crkvena zvona, jedno od njih , najveće se zove Sigismud zvono, teško je
čak 12 tona. Nakon obilaska same katedrale i svega što je krasi, svi koji su
želeli bilo im je dostupno da siđu u podrum ove prekrasne građevine i
posete grobnice poznatih kraljeva. Ja sam odbila. Osećala sam da mi je
potrebno malo svežeg vazduha i naravno hrane pošto sam od
silnog uzbuđenja i želje da dođem do novih saznanja bila pomalo
iscrpljena i gladna.
Nakon kraće pauze stiže i vrhunac ovog posebnog dana. Poseta crkve
Presvete Marije. Oh, koliko uzbuđenja i reči da prosto ne znam kako da
počnem, kada sam ušla prvo što sam primetila bili su prozori koji su na
sebi imali jedinstvene ikone, koje su krasile sve moguće boje od najtamnije
sive pa do prozirne. Predivno, zar ne? Pa da, i ja sam bila zadivljena! No
tu nije kraj moje priče, imam ja jos puno toga za tebe, dragi moj
dnevniče.
Hodajući tako dalje, primetila sam stvar koja me je impresionirala, a to je
oltar i to ne bilo kakav oltar, već onaj na kojem je bilo više od dvestotine
duboreza ukrašenih sa prelepim figuricama i ikonama koje u sebi kriju sve
tajne ranijeg života. Fascinantno? Da i sama tako razmišljam.
Posle posete ovoj predivnoj svetinji, otišli samo na kratak predah i
naravno bilo je i vreme ručku.Zajedno sa svojim drugarima i drugaricama
otišli smo u neki, ne baš po mom ukusu,podzemni restoran. Sama reč
''podzemni'' u meni ubija želju za gladi, no glas većine je odlučio. Stigli
smo. Nije baš tako jezivo kako sam očekivala, ambijent je bio čak šta više i
prijatan, ali evo mane, hrana nije bila po mom ukusu. (nadam se da ovaj
dnevnik neće čitati niko osim mene, jer samim tim da skoro svemu
nalazim manu, čitalac bi mogao pomisliti da sam neka izbiračica i da sam
navikla da uvek bude kako ja kažem, ali kako kaže naša narodna: ''Sto
ljudi, sto čudi'', meni je najbitnije da ja znam kakva sam). Prođe i taj
famozni ručak, jedva nekako. Možda je na sve uticao umor i silnog
trčkaranja i radoznalosti, tako da sam rešila da se vratim u hotel i malo
odmorim, sabirajući utiske i razmenjujući mišljenja sa drugaricama.
U sobi smo provele par sati. Sve je proteklo u najboljem redu. Zamislite
dan bez svađe i raspravke, divnoooooooo. Dok se noć polako spuštala i
zvede rasipale po nebu,odlučile smo da se dogovorimo sa drugarima i svi
zajedno upoznamo noćne čari ovoga grada. I naravno,s ve je bilo po planu,
izašli smo. Dnevniče, sećas li se kako sam bila impresionirana danas
Krakovom , e pa duplo bolje izgleda noću. Sva ta svetla u centru, svaka
ulica, svi ti konji sa kočijama, oh sve je tako predivno.
P.S.moram ti priznati nije samo grad lep, lepi su i momci koji žive u
njemu (ups, nadam se da ovaj dnevnik nikada neće čitati moj tata, inače
ću morati da polažem račune... hehehehe). Osećam da moje noge polako
počinju da budu umorne, kao i moje telo, tako da se zajedno sa celom
družinom vraćam u hotel i spremam za spavanje.
Jako sam uzbuđena sutra ću posetiti nešto što me je oduvek zanimalo
Aušvic i Birkenau.
S obzirom da poznajem istoriju, tačnije znam šta se tamo zbivalo tokom
drugog svetskog rata, u meni se budi još veća želja i nestrpljenje da
osvane novi dan. I tako, sa nestrpljenjem odlazim na počinak.
Dosta je od mene za danas, bar se nadam, umor me savlađuje, sve što
trenutno želim je malo sna.
Laku noć, dragi dnevniče
Tvoja Sara
četvrtak, 23.09.2010.
Dragi moj dnevniče,
Danas su moja osećanja gore-dole. Ja sam tužna, ali na neki način i
srećna, moja osećanja su jako čudna. Puna sam razmišljanja, misli
cirkulišu mojom glavom. Osećam se kao da imam hiljade i hiljade pitanja,
a odgovora pak ni od kud!
Celo putovanje od hotela ka muzeju gledala sam kroz prozor autobusa sa
pogledom punim interesovanjima i radoznalošću. Želela sam da zapamtim
svaki detalj, da vidim sve ono što su nas učili u školi. Konačno ću sve
spoznati i to upravo sada. Kada se autobus zaustavio, u meni je
preovladalo jako tužno osećanje, s obzirom na moje poznavanje istorije i
šta se sve zbivalo na ovom mestu za vreme drugog svetskog rata, u meni
je budilo osećanje tuge, ali stalno sam u sebi ponavljala da mogu ja to,
dovoljno sam jaka.
Prišao nam je vodič i počeo lagano pričati istoriju o muzeju. Ispred mene
u jednom trenutku se pojavila tabla na kojoj je pisalo:' 'Arbeit Macht
Frei'', i u toj sekundi kroz moju glavu projurila je samo jedna misao:
''Konačno ću videti ono što sam oduvek želela, kucnuo je i taj čas.
''Oduvek sam mislila da su Aušvic i Birkenau logori na istom mestu, ali
sam se prevarila. Birkenau je 3km udaljen od Aušvica. Birkenau je bio
logor, kao i Aušvic naravno, samo razlika je u tome što Aušvic nije običan
logor, već je, mogu slobodno reći logor radničke snage, ali su se na žalost i
u njemu, kao i u Birkenau događale užasne stvari. Razgledajući tako
okolinu, u svim tim ciglanim prostorijama mogli su se videti sačuvani
ostaci ljudskih lobanja, takođe su bili izloženi razni drugi eksponati kao što
su tašne, cipele i razne stvari koje su pripadale svim tim nesrećnicima koji
su ovde stradali. U mojoj glavi zavladao je haos. Motale su se samo misli
da sve ove stvari pripadaju ljudima koji su isti kao mi danas, ali čija je
sudbina bila da budu na svirepi nacin lišeni slobode i života. Ta misao
doprinela je da se osećam jako loše. Dragi moj dnevniče, možda ti zvuči
čudno, ali u jednom trenutku osećala sam se kao da u ovim prostorijama
nismo samo mi, mislim na mene i moje školske drugare, osećala sam kao
da su svi ti nesrećni i mučeni ljudi sa nama, oh sama pomisao na to mi
uliva strah i jezu u kosti. Posle nekog vremena otišli smo da obiđemo i
gasnu komoru koja je bila jako očuvana i moglo se čak i ući u nju. Da,
želela sam da uđem i vidim kako izgleda mesto u kome su pre svega
ubijana deca, zatim žene, ljudi, stari, mladi,… oh, ne… Osećaj je užasan,
čim sam kročila unutra pred mojim očima je bila samo slika svih tih
nesrećnika... Pokušavala sam da se saberem i da nastavim dalje, bilo mi je
jako teško sve te slike, plač dece koja mole za milost i spas u poslednjim
sekundama života. Morala sam izaći iz te jezive prostorije. Posle nekog
vremena sam se smirila i pomislila sam da je najgore prošlo. Polako smo
ušli u autobus i nastavili putovanje do logora Birkenau, bila sam jako
smirenija, ali to je na žalost trajalo samo nekoliko trenutaka jer kada smo
stigli, videvši samo koliki je logor, zanemela sam od tuge, laganim
koracima, sa kvasnim i suznim obrazima. Lagano sam pošla ka kapiji i
setih se kada sam sama sebi rekla da je najgore prošlo, nisam ni bila
svesna da najgore upavo počinje ovde.Teškim koracima išla sam dalje sa
jednom misli u glavi: ''Ovom istom stazom, kojom ja danas hodam, ovim
istim dvorištem je išlo na hiljade i hiljade ljudi koji su svirepo ubijeni.
''Suze su sve više i više kvasile moje lice, nagon emocija je bilo nemoguće
kontrolisati. Ovo sada je stvarnost ovo nije više istorija sa školskog časa,
ovo nisu slike u knjigama, pomislila sam u sebi. Jedva nekako sam uspela
da se suzdržim.Kada smo ušli u jednu od prostorija u kojoj su bile
istaknute sve slike porodica koje su pre dolaska ovde bile srećne i
nasmejane, a ovde surovo zlostavljane i ubijane, ponovo je krenuo nagon
emocija, sela sam na klupu i ponovo zaplakala.
Moj dnevniče, ne znam da li sam ti mogla rečima opisati sve moje utiske,
samo želim da znaš da je ovo putovanje u meni probudila samo veću želju
da se borim kao pojedinac, da svi ljudi ovoga sveta shvate da ni jedna
mržnja nije vredna da bi se dogodilo nešto ovako opako. Svi ljudi su
različiti, ali sa druge strane,s vi su zapravo isti...
Umor me sve više savlađuje, toliko bih ti puno pisala dragi moj dnevniče,
ali ponestaje mi snage, za kraj želim da ti se zahvalim što sam i danas
podelila osećanja sa tobom.
Laku noć, moj dragi dnevniče
tvoja Sara Avramović
Mi smo isti, iako nam se čini da smo različiti.
Mi imamo jedno srce, jednu dušu.
Mi možemo uraditi nešto bolje.
Mi smo jači kada smo zajedno.
Download

Dnevnik