Ученик генерације Милош Павловић, IV-4
1.Због чега си одлучио да упишеш
баш гимна­зију?
Нисам се много двоумио око уписа
гимназије. Одувек су ме занимале
природне науке, а пошто сам школовање након основне школе хтео
да наставим у Неготину, гимназија
и природно – математички смер су
били логичан, а сада могу рећи и
одличан избор јер пружају добру
основу за даље школовање.
2. Који предмети су те највише интересовали?
Највише су ме интересовале природне науке – математика,
хемија и биологија. То су предмети које сам највише волео и
у основној школи те је у гимназији дошло до проширивања
знања и бољег упознавања света природних наука.
3. На којим такмичењима си учествовао и које ти је најдраже?
Учествовао сам на такмичењима из математике, хемије и
биологије, а најупечатљивија су ми републичка такмичења
из математике у Новом Саду и биологије у Београду. То су
дивна искуства. Поред надограђивања и усавршавања знања,
такмичења су идеална прилика за упознавање пријатеља, остваривање нових контаката, обилазак других градова и свако
је једно ново и драгоцено искуство.
4. Како би описао школовање у гимназији?
Памтићу га дуго и остаће ми у најлепшем сећању. На почетку
је деловало тешко и чинило ми се да ће трајати у недоглед, а
онда је све кренуло својим током. Потребно је било само мало
више рада и добре организације времена, а онда нема препрека добром успеху. Наравно ту су и добра сарадња професора
као и другари који су ту да све буде много лакше и забавније.
5. Шта мислиш о нашем образовном систему и које би новине увео
у школе?
Наш систем је доста традиционалан. Има много
теорије која се учи напамет, а онда брзо заборавља. Мало је практичне наставе, што би
требало променити, а за
данашње време потребна је и боља техничка
опремљеност кабинета
Ученик генерације на пријему у
за бољи и продуктивБелом двору са престолонаследником
нији рад.
Александром и принцезом
Катарином и разредним
старешином на додели награде
6. Награда за ученика генерације је посета Белом
двору. Како је то изгледало и
да ли си добио неку награду?
То је пре свега велика част.
Част је упознати краљевску породицу али и стајати поред још
шест стотина других ученика
генерације, колико их је било
ове године на пријему од којих
је свако заслужио да се нађе на
том месту. Престолонаследник
је свима лично честитао и уручио похвалницу за постигнути
успех.
7. Који си факултет уписао и
какав је био пријем­ни испит?
Око одабира факултета сам помало био неодлучан, али сам
онда добро размислио и схватио да ме ипак највише интересује електротехника те сам уписао Електротехнички факултет
у Београду. На пријемном испиту се полагала математика а
тест је био тежи него ранијих година, али када се припремате
све може да се уради како треба.
8. Даљи планови за будућност?
На првом месту је сада факултет. Потрудићу се да га завршим
са што бољим просеком, а онда да пронађем посао у струци.
Надам се да ћу каријеру моћи да градим у земљи, али с обзиром на тренутно стање, не бих искључио ни могућност одласка у иностранство уколико буде било прилике за то.
Успеси ученика Неготинске гимназије у школској 2013/ 2014. години
Републичка такмичења
- Павловић Милош IV-4-треће место, биологија
- Матејевић Давид IV-3-треће место, биологија
- Буквић Владан I-4- друго место, стони тенис
- Милошевић Милан I-3- друго место, стони
тенис
- Могош Михаела IV-2-треће место, немачки језик
- Живановић Невена III-3-прва награда из
фотографије на Академији уметности из
Београда
- Милановић Михајло II-3– треће место на
међународном такмичењу у Тршићу, ликовна
култура
- Којић Ана I-3 – шесто место на кросу РТС-а
- Дамњановић Алекса II-1 – шесто место из
српског језика
- Радовановић Анђелија II-4 – учешће на
републичком из математике
Регионална такмичења
- Дамњановић Огњен I-3 – друго место из математике
- Ђорђиески Никола I-3 – треће место из математике
- Николић Ненад III-4– прво место из билогије
- Матејевић Ненад IV-3 – прво место из билогије
- Дамњановић Алекса II-1 – прво место у другом
разреду из српског језика и књижевности
- Наталија Станојевић III-1– прво место у трећем
разреду из српског језика и књижевности
- Митановић Сања III-1– друго место у трећем
разреду из српског језика и књижевности
- Сладојевић Даница IV-2 – прво место у четвртом разреду из српског језика и књижевности
- Милисављевић Катарина IV-1 – друго место у
четвртом разреду из српског језика и књижевности
- Станковић Марија IV-1 – треће место у у четвртом разреду из српског језика и књижевности
- Милисављевић Емилија IV-1 - треће место у четвртом разреду из српског језика и књижевности
- Радованић Анђелија II-4 – прво место из
математике
- Милошевић Ивана II-4 – треће место из
математике
- Николић Млађан III-3 – друго место из
математике
- Борвичановић Филип II-4 – треће место из
физике
Учешће на окружном из енглеског језика
- Перић Душан IV-1
- Мијушковић Филип IV-2
- Миљковић Марија IV-1
- Јевтић Јована IV-2
Учешће на окружном из рачунарства и
информатике
- Јурасовић Никола III-4
Општинско такмичење
- Шаботић Ениса IV-4 – треће место на
такмичењу рецитатора
- Рајковић Алекса II-3 – прво место на
литерарном такмичењу
- Којић Ана I-3 – друго место у женској
конкуренцији на тениском турниру
- Стефановић Никола I-4 – друго место у
мушкој конкуренцији на тениском турниру
У Петници боравили
Никић Петар III- 4 – област психологије
Даздаревић Тијана III-4 –област антропологије
Вуковић Данило IV-4 – област физике
Ученик генерације школске 2013-2014. је
Павловић Милош IV-4, природно-математички
смер
Ученици без изостанака:
- Николајевић Милан IV-1
- Степановић Марија III-1
- Буркић Милош III-1
- Ђорђевић Сања II-3
- Станисављевић Невена II-1
- Дамњановић Огњен I-3
- Живановић Тијана I-4
- Степановић Никола I-4
Добитници Вукове дипломе су:
- Сладојевић Даница IV-2
- Матејевић Далибор IV-3
- Бабић Анђела IV-4
- Гатановић Марија IV-4
- Чубљић Весна IV-4
- Павловић Милош IV-4
- Гагић Марина IV-4
1
Ученички парламент Неготинске гимназије
Ученички парламент Неготинске
гимназије постоји од 2009. године.
Он се састоји од по два представника из сваког одељења, али и од свих
заинтересованих ученика који радо
узимају учешћа у акцијама или давању идеја како да се потребе ученика остварују.
Током школске године, представници Ученичког парламента се
састају једном недељно, а по потреби и чешће, и договарају о активностима. Постоји план рада, али се
он допуњује актуелним темама и
дешавањима.
У протеклој 2013/2014. години,
Ученички парламент је био врло
активан,остаривала се богата сарадња на свим нивоима, нарочи-
то са Канцеларијом за младе
општине Неготин, а поједини
представници
парламента су
исказали изузетну осетљивост
према
деци и омладини са сметњама
у развоју и старим лицима.
Представници
Ученичког парламента
су учествовали у неколико пројеката:
-Убаци тројку-дај гол
-Уређење игралишта у Борској улици
-Пројекат са Министарством технологијеобука деце са сметњама у развоју на рачунару
-Прозор у свет
Учествовало се на Дечјем вашару, поводом
Дечје недеље (10.10.2013.), где се остварила
финансијска добит важна за покретање других активности.
Представници парламента су учествовали
на трибини ,,Репродуктивно здравље адолесцената“, у оквиру Дечје недеље.
Реализоване су три хуманитарне акције : за
2
Уну Савић из Београда,болеснудевојчицу ради лечења; за Eму Радовановић, девојчицу из Јасеницеи за помоћ пострадалима у поплавама у Србији,
у новцу и роби.
Ученици су учествовали на следећим семинарима:
-Партиципација младих са хендикепом
-Превенција психо-активних супстанци
Ученички парламент је био носилац организације
маскенбала 12.12.2013., где су ученици исказали
своју маштовитост, као и Дана ученичког парламента (14. 02. 2014.), када су били у улогама одраслих.
Представници Ученичког
парламента
су учествовали у различитим манифестацијама на нивоу школе и града и показали
да желе да учествују
у креирању сопствене
будућности, уз подршку и поверење одраслих који им дају
простора за то.
Мирослава
Маринковић,
психолог
Болести зависности, са посебним освртом на зависност од интернета
Зашто овај текст када је свима преко главе омогућава умањену личну одговорност,омогућава
тема о било којој врсти зависности ?
им да некажњено испољавају различите облике
Нажалост, у школској пракси неколико година понашања и да буду у симулираним световима из
уназад се све чешће сусрећемо са проблемима које маште.
зависности стварају. Ученици који имају проблем
Интернет остварује потребе за интерперсозависности од интернета слабије уче, напуштају налним контактом током 24 сата, идентитет, пол,
дотадашња интересовања (нпр.бављење кошарком године подлежу промени, а на сцену ступа машта
и сл.), слабије се друже у директном контакту, до и свесне и несвесне пројекције. Код младе особе
тога да скоро престају да се друже са друговима, се преко интернета подстиче додатни труд јер је
мењају ритам живота, спавају све дуже ујутру и успех подстиче на нове напоре (нпр. да достигне
тешко се буде, јер остају уз компјутер до сванућа. виши ниво), а недостатак сличних потврда у стварТакав ритам доприноси томе да не могу да устану ном свету престаје да буде битан.
за школу па начине велики број изостанака, најпре
Сексуални мотив се буди и јача (услед луоправданих, а касније, када и сами родитељи уви- чења хормона уласком у пубертет), а корисници инде да не могу да правдају неодговорно понашање тернета у том периоду су увелико овладали знањем
своје деце, и неоправданих изостанака, због чега његове употребе, најчешће боље од родитеља, тако
се покреће васпитно-дисциплински процес. Уче- да је размена текстуалних, аудитивних или визуелници постепено мењају карактер који још није ни них порука еротског саржаја доступна (најчешће
формиран, али чешће испољавају незаинтересова- без надзора родитеља). Овај моменат може да буде
ност према реалном свету и обавезама које тај свет са последицама на свеукупни развој ученика, јер
намеће, анксиозни су, кратке пажње, ниске фруст- је као младо сексуално биће изложено еротским
рационе толеранције, нарочито у ситуацијама када пројекцијама било које особе са којом је повезано
треба да се баве неким другим активностима које у виртуелном свету.
нису везане за боравак за компјутером. Почињу да
Дакле, како поступити, јер без компјутера се
испољавају тешкоће у учењу и то рационализују да не може?
им је градиво непотребно, да је преобимно, неза- * Aнализирајте породичну историју, будите обазнимљиво и сл.
риви и спречавајте зависност у зачетку уколико
Социјални и емоционални живот им постаје
утврдите да је у вашој породици било знакова
све сиромашнији, а виртуелни свет све „богатији“,
било које зависности.
у смислу контаката преко друштвених мрежа.
* Процените као родитељ што објективније какав
Узроци проблема зависности од интернета
сте модел својој деци и колико сами користите
потичу због одлика самих људи (склонији овој
дуван, алкохол, компјутер, рад...(да ли сте и сами
зависности су стидљивији, склони маштању, који
зависник од нечега).
имају тешкоћа у социјалним контактима, они који * Оснажујте породичну повезаност да бисте помогнису задовољни својим социјалним статусом ...) и
ли детету да се супротстави притисцима вршњазбог карактеристика сајберпростора који провока.
цира зависничко понашање.
* Успоставите јасна правила у погледу понашања у
Активност на интернету постепено негује
породици.
социјални облик зависности услед
* Научите дете да подноси фрустрираанонимности комуникације на мреност и да савлађује препреке.
жи, услед могућности упознавања
* Осамостаљујте дете/ученика и наи комуницирања са великим бројем
учите га да само доноси одлуке.
просторно удаљених људи у било
* Разговарајте са дететом о било чему
које доба дана и ноћи, омогућава
без осуђивања или ,,читања буквице“.
одложену размену порука и пружа
* Омогућите детету /ученику бављење
симулацију фантастичних светоспортом, музиком, хобијима.
ва. Несоцијални аспект зависности
Прочитајте заједно овај текст,
одвија се кроз играње игрица, придеца и родитељи, и поразговарајте на
купљање информација, слика, или
ову тему!
кроз истраживање сајбер светова.
Млади су нарочито склони
Психолог Неготинске гимназије,
Ивана
Милошевић,
II
4
зависности од интернета, јер им
Мирослава Маринковић
3
Eвропско наградно путовање у Брисел
Током 2013-2014. године троје
ученика трећег разреда Неготинске
гимназије, изабраних жребом, имало је
среће да борави у Бриселу, заједно са
групом ученика из Београда, Лесковца
и Чачка, у пратњи наставника.
Сврха путовања је туристичко
упознавање Брисела и околине, као и
упознавање са радом Европског парламента и Европске комисије. Ученици и
наставници су обишли град аутобусом
и пешице, посетили Атомијум, симбол
атомског доба, парк Мини-Европа, музеј чоколаде, Бриселски парк, Музеј
старих и модерних уметности, катедралу Св. Михајла грађену од XIII до XVII
века.
Један дан је посвећен упознавању рада Европског парламента, где
су ученици и наставници учествовали у
role play game parlamentarium –у. Решавао се проблем да ли треба чиповати људе или не, који су разлози за, а који против. Били смо подељени као представници одређених држава и партија и у складу
са тим требало је да аргументујемо и изборимо се
за свој став. Било је то занимљиво искуство. Затим
смо разговарали са представником директората за
проширење, господином Мануел Мунтеануом, а
господин Дино Бабић нам је објаснио како функционише Европска комисија.
Следећег дана смо обишли Бриж, фландријски град који називају ,,мала Венеција севера”,
4
познат по музејима, продавницама ручно везене чипке и чувене белгијске чоколаде. Нетакнути
средњевековни центар изгледа као у 16. веку.
Ово наградно путовање од 9-13.октобра
2013. године, организовано од стране Европске
уније, омогућило је ученицима и наставницима да
боље упознају ову западну земљу.
Путници на овом путовању били су:
ученици -Јурасовић Никола, Пауновић Маја и Даздаревић Тијана и наставник Маринковић Мирослава.
Мирослава Маринковић,
психолог
Радови Алексе Дамњановића
ОВАЈ СВЕТ
РАЂАЊЕ СУНЦА
– Овај свет је превише суров.
– Јесте, али је зато донекле занимљив.
– Овај свет је превише похлепан.
– Јесте, али се нађе по која душа задовољна оним што
има и која не гледа само материјално.
– На овом свету влада незахвалност.
– Да, слажем се са тобом, али, веруј ми, има оних који
не кажу „хвала“ ради реда него познају уметност захваљивања. Да, захваљивање је данас уметност.
– На овом свету свако мисли само на себе.
– Јесте, али има оних који помажу својим најближима,
познаницима, чак и непознатима, сиромашнима. Такви су хероји данашњице.
– Овај свет не зна шта је морално, а шта не.
– Овај свет одржавају они који то знају, мада се то можда нама не чини тако.
– Овај свет уништава простор на коме живи.
– Битно је да има оних који то увиђају.
– Ја не припадам овом
свету.
– Не причај тако! Нађи
онда свет у коме би живео! Знаш да то није могуће! Прилагоди се овом
свету! Прилагоди бар
делић њега себи – прилагоди себи неколико људи,
пријатеље, истомишљенике! Онда ће ти се бар
мало изменити поглед на
овај свет.
Анђела Јовановић, I3
Након дуге ноћне шетње која је одисала
меланхолијом зауставио се на обали језера. Сео је
на песак који је и даље упорно упијао влажност
прохладног ваздуха. Приметио је да вода помало
бурно запљускује тло уз звук који прија његовим
ушима. Ништа друго није чуо. Био му је потребан
мир да би, као и претходних сати, наставио да размишља о свом животу. Није ни приметио да је целу
ноћ провео напољу – на хоризонту је почело да излази сунце. Нове мисли су стално окупирале његов ум. Покушавши напокон да их се отараси, узео
је каменчић и бацио га у воду. Каменчић је одмах
потонуо. Бацио је још један, али он није доспео до
воде. Онда је и тај каменчић вода прекрила. Тако је
и са човеком – ако га неко или нешто гурне, он тоне
или се понекад пак сам потапа у својим делима.
Бацивши каменчиће, устао је и одлучио да
оде кући и настави свој живот тамо где је стао пре
те ноћи.
Свећа
Све у нашем животу је као свећа која догорева. Сам наш живот је, уосталом, као свећа која се топи,
полако али сигурно се гаси. Наша љубав према некоме – гаси се. Стрпљење, срећа, туга – једном им долази
крај. Младост – остаримо. Љутња – морамо се одљутити. Очекивања – нестаће. Снови - срушиће се. Смех
– престанемо се смејати. Свим тим гашењима осећамо
суровост живота, али најсуровије је то што je суровост
живота сачињена од суровости људи. Једина свећа која
уопште и не гори је нада – увек се надамо.
СТРАХ
У соби дечака се налазио један орман од ораховог дрвета, стар, али и те како
добро очуван. Однедавно је премештен у собу малишана. Њему у почетку орман
није сметао, али, временом, посматрајући линије на вратима ормана, почео је да
примећује нешто што га је уплашило – то је била широко отворена шкољка у чијој
се унутрашњости налазила контура нечега што је у његовој глави представљало
облик главе ђавола. Уплашио би се
сваки пут када би погледао у орман
и плашио се да заспи мислећи да га
глава гледа, а опет се некад трудио да
заспи плашећи се да ће неки демон
или нешто још горе искочити из те
шкољке.
Замолио је оца да врати орман тамо
Вања Николић, I4
где се раније налазио.
Када је мало порастао, присетио би
се свог страха гледајући у „слике“ на неким другим комадима намештаја и смејао се сам себи.
Катарина Савић, I2
5
„Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и камењем гађаш
сваког пса који на тебе лаје, никада нећеш стићи на циљ“ (Ф. М. Достојевски)
Крај радног времена у руднику „Лабло“. Напаћена, црна прилика излази из ходника начињеног уз
помоћ динамита сигурним, али измученим кораком.
У бунилу од мањка кисеоника и опште физичке изморености, кроз маглу чу шуштање за узбуну. Колена су
почела да му губе своју функцију и натерала га да се
ухвати за стену поред себе. Исцрпљеност, помешана
са шоком, довела га је до тога да не буде у могућности да се помери. Видео је како се све око њега тресе.
Радници на улазу у бушотину су викали имена недостајалих рудара, али одговора није било. „Одрон“,
помислио је Павел само се насмејавши и, чим је то
рекао, пред њим паде завеса од камења, блокирајући
му сваку могућност проласка светлости. Смејао
се, смејао се тешко, масно и мучно у мрклом
мраку без свежег зрака.
Задах запосленог човека
и задах земљине утробе
су се мешали, стварајући
гас који као да је стварао
тегове на плућима и чинио их тежим.
Није имао много
простора,
само толико да
Филип Васић, II4
рашири руке и исправи
се. У очају је почео да
шутира стене око себе. Прво једном, а затим и са обе
ноге, стварајући у себи све већу тензију, која је прерасла у хистерију. У поновном налету беса, урадио
је нешто неочекивано-сео је, бацио осмејак на лице
смисливши план, и главом, са пуно њутна, ударио у
оближњу стену. Касније, схвативши да је то она стена
коју је до малочас шутирао, виде светлост, која није
допирала из његовог мозга, као манифестовано бунило од удараца, већ права светлост, зрачење са небеског
тела. У чуду се усправи и крене према извору и схвати да је све око њега у ствари светлост, без икаквих
физичких творевина. Окрећући се око себе, чу познат звук. Касније разазна
лавеж. У чуду, збуњен, дезоријентисан, Павел крену да се ротира око своје
осе, тражећи било какву
назнаку живота око себе,
било шта, предмет, дрво,
камен, па и те проклете
псе чији лавеж није престајао. У даљини виде црн,
неправилан облик који му
се приближавао. Зенице,
6
Емилија Аћимовић, III2
уморне од изненадне заслепљености, нису ваљано
обављале своју функцију,
тако да је Павел, уместо
расног шар-планинца, угледао аморфни скуп облика
који се котрљао, не видевши танке ноге пса. Павелу
се то учини као претња, и
инстинктивно гурну руку
у џеп и погоди пса, стеновитом каменом громадом
пронађеном у џепу капута.
Пас болно зајаука и маса
Анђела Стакић, I2
одједном нестаде. Већ привикнут на светло, Павел крену напред, у очајну потрагу за било каквим знаком живота. Опет чу пробадајући лавеж, у пратњи са парајућим завијањем. Пред
њим се створе два пса, необична у својој величанствености, сјајне длаке и здравих зуба који су вирили
из раскежених чељусти. Павел се сада већ уплаши,
сматрајући да нема довољно једино доступног оружја
да их се реши. Из џепа извуче преостало камење и погоди првог, а затим поче да бежи. Први пас је нестао
од силине ударца чврстих
руда, а други се да у трк са
Павелом. Трчећи, и трчећи
бесомучно, гађајући у трку
пса преосталим камичцима и сваки пут га промашујући, саплете се и паде.
Од силног ударца у главу
зацрни му се пред очима.
Нашао се на каменом подручју, знао је то јер их је
осетио на леђима и под
главом. Осетио је да је на
Вања Станковић, II1
земљи, још увек је у мислима био у сјајном белом
окружењу, бежећи од пса. Померајући се, и „трчећи“,
губио је све више и више крви. Доктори нису могли
да га умире. Последњи пут је отворио очи, и схватио
да се није ни померио из бушотине, разазнајући само
бела одела медицинских сестара које су се бориле да
зауставе крварење из главе и слабина, проузроковано
његовим „дивљањем“ из очаја. Још увек је трчао, и
трчао, гађајући пса преосталим камењем…
„Време смрти, десет и тридесет. Однесите га“.
Да је Павелу неко рекао да би га најобичније гађање,
макар и имагинарног пса, спречило да не оствари свој,
а и свачији циљ-да преживи, не би му никад веровао.
Јована Думитрашковић III-2
Без растанка не бисмо знали колико су нам драги они од којих се растајемо
Дванаести децембар, болница. Док напољу олује нама?“, понављао је Никола дрхтавим, бесним гласом.
и снегови руше мир и мртвило, један човек, са тек не- Кривио је себе, кривио је цео свет. Није му било јасколико оседелих власи у својој коси, седи у чекаоници но како је могуће да се све промени због једног парчета
са сјајем у очима које као да су посечене хладним зимс- папира овереног докторским печатом. Више ништа није
ким ветром. Мозаик емоција полако му клизи низ лице било исто. Канцер је метастазирао и било је јасно да јој
и пада на стари, оронули болнички под. Доктор саопш- није остало много од живота. Након неколико исплакатава: „Време смрти -11:24“. Стрела пробада младићево них непроспаваних ноћи, Никола је схватио да мора да
срце. Стрела успомена, стрела губитка…Стрела која ос- буде јак, због ње, због њиховог детета. Решио је да јој
подари незаборавних неколико месеци живота, како би
тавља вечни траг.
Маја и Никола су одувек били савршени пар. Упоз- на онај свет отишла са осмехом на лицу. Сама помисао
нали су се још у основној школи и неколико година били на тако нешто раздирала му је срце, превртала стомак и
нераздвојни, најбољи другови. Он је одувек био лежеран, секла га невидљивим сечивом на ситне комадиће. Био је
смирен, док је она чезнула за путовањима, авантурама и сломљен, али је то морао да крије. Њена највећа страст
добрим проводом. Често је због тога било несугласица била су путовања, те је одлучио да је одведе на други
међу њима, али, када се све сагледа из друге перспекти- медени месец-у Париз. Август у Паризу. Град љубави
ве, може се рећи да су међусобно употпуњавали своје не- је одисао пријатним мирисом и летњом свежином. Младостатке. Као што је и било очекивано, то њихово прија- ди брачни пар је са великим одушевљењем посматрао
тељство полако је расло у нешто више, у ланац њихових Ајфелову кулу. „Извините, господине, можете ли да
емоција уврстиле су се нове карике које су их зближи- нас сликате?“, промрмљала је Маја на француском и у
ле на другачији начин. Још од њиховог првог пољупца, следећем тренутку једна дивна фотка је красила њихов
обоје су знали да је тај осећај „онај прави“. Паралисани апарат.
Септембар… Из болничке собе чули су се јецаји…
том неизмерном љубављу, целу средњу школу провели
су као пар, живећи у свом савршеном свету који ништа “Јаче, гурајте!“ Болни крици пресецали су Николу док је
није могло да наруши. Године су одмицале и време је чврсто држао Мајину руку. Њено крхко тело једва је
дошло да иду на факултет. Прва баријера која је могла успело да се избори са порођајем, али је готово немода уздрма њихову везу била је на путу. Свако је желео да гуће описати израз лица када је угледала то мало, неостане доследан својим начелима, те је Никола уписао жно створење, умотано у ћебенце. Након недељу дана, у
економију, а Маја туризам. Свађе су пљуштале, раскол кући је владала другачија атмосфера. Новопечени родије био на помолу, али заједничким снагама успели су да тељи су неспретно, али уз пуно бриге и пажње купали,
хранили и успављивали малу Јану. Она је сада била ценприхвате своје разлике и једно друго такве какви су.
Факултете су завршили у року. Око себе су виђали трална сфера њихових живота и готово да су заборавили
многе љубави које су прекинуте, много сломљених срца, на Мајину болест.
Они су заборавили, али стварност дефинитивно
али је њихова љубав само јачала из дана у дан. Када су
већ стасали у зреле особе, нашли посао и увидели да их није. Та стварност, која узима и даје животе како јој се
та љубав испуњује неким магичним осећајем, решили прохте, која не мари за сузе и патњу која остаје иза тога.
Дванаести децембар…Олује и снегови руше мир и мрсу да се венчају.
Јануар. Сунце је, након масе тмурних дана, ко- твило. Један човек седи у чекаоници. Један човек, који
начно успело да се избори за својих пет минута. Маја више није човек. Један човек коме је, са смрћу његове
и Никола су лежали у кревету и слушали старе плоче. жене, на онај свет однето и срце и душа. Један човек
који сам одгаја своје дете.
Наједном, након низа несвестица и тегоба,
Седа у кола. Прогута кнедсхватила је-трудна је. Неизмерна срећа је,
лу у грлу, обриса сузу и упали их.
као божанствена птица, раширила своја
Окују га свакојаке мисли. Стиже у
крила у њиховом дому и све је било као у
свој стан и, док немо посматра слисну. Обоје су били спремни да ту своју неку двоје, њему врло познатих људи
контролисану љубав поделе са још једним
испред Ајфелове куле, која виси на
малим бићем, плодом њихове љубави. Мезиду, сипа чашу црног вина и пали
сеци су летели док је Мајин стомак бивао
цигарету. Емоције га савладавају.
све већи. Често се Никола шалио како се
Последња мисао му је како ништа
ту налази њихов шампион!
неће бити исто док лагано тоне у
Вративши се са још једног прегледа, Маја је била бледа. Њене очи нису
сан, надајући се да ће макар тамо
сијале оним чаробним сјајем. Била је одујош једном видети љубав свог жизета. Њихова срећа је доживела пад када
вота.
су видели резултате-имала је карцином
Кристина Паушкић, II2
плућа. „Не, то није могуће! Зашто? Зашто
Давид Матејевић IV-3
7
NAGRADA ZA FOTOGRAFIJU
У септембру 2013. године сам освојила прву
награду на фото конкурсу који је организовала издавачка кућа Лагуна.
У мају 2014. године сам освојила прву награду на конкурсу за најбољу фотографију који
је организовала Академија уметности у Београду. На конкурсу су могли да учествују ученици
трећих и четвртих разреда средњих школа. Након доделе
награда је била одржана и фото радионица, на којој смо
имали прилике да се упознамо са њиховим радом, као и са
самом катедром фотографије Академије уметности. Видели
смо фото лабораторију, простор за излагање, као и њихов
Марија Бошковић II3
Анастасија Радовановић II4
Филип Васић II4
Кристина Паушкић II2
Ана Ђорђевић II1
8
Невена Јанковић II4
Анђелија Радовановић II4
Анђела Ђорђевић
ћ II3
В
VUKOV SABOR
уков сабор је одржан у Тршићу крајем маја. Иако смо тамо провели два
дана, за рад смо имали један дан. Мотиве смо бирали сами, технику,
као и локацију за рад. Оно што је мени запало за око био је сам Вуков
портрет који се налазио у његовој кући, а
такође ми се допало
и дрво испред Вукове
куће и корење које је
избијало у виду мреже
из земље, те сам се ту и
сместио. Први рад који
сам одрадио био је Вуков портрет. Портрет
сам урадио оловком,
за разлику од корења и дрвета који
су урађени тушем.
Осим ових радова,
бодовало се и десет
радова које смо пре одржавања такмичења послали. Моји радови обезбедили су ми треће место. Претежно су рађени оловком, попут портрета Хјуа
Лорија (Доктор Хаус), Вудија Харелсона, Ван Гога, и тушем рађена Зимска
башта Ван Гога.
Михаило Миловановић
Михаило
Миловановић
“Вуков сабор”
Тршић, 2014.
3. републичка
награда
Милош Бабић II1
Дарко Остојић III2
Сара Њагојевић II4
9
„Бити исти, бити посебан, бити
слободан, бити само свој“
Када плач означи почетак новог живота, првим
уздахом уносимо највећу дозу слободе коју ћемо икада
имати. Тај први поглед на свет, први контакт, прво искуство, јединствени су, јер је то наш лични доживљај,
неометен било каквим искуством. У том тренутку, неограничен број могућности је пред нама, то је највећи
почетак нечег прелепог, и није необично заплакати од
еуфорије пред пут чудом званим живот.
Како растемо, тако се сасвим спонтано смењују
различите наочаре на наше детиње носиће. У живот се
уносе разне норме, правила, искуства, савети и, пре него
што тога постанемо свесни, наша личност се обликује у
зависности од начина живота, културе, окружења и свих
људи са којима комуницирамо. Почетним инструментима, који су нам додељени у виду гена, током времена се
придружују нови, стицањем нових знања и искустава.
Овај се оркестар константно мења, а непрекидно ствара
мелодију уз коју плешемо кроз живот. Откривамо нове
инструменте, одбацујемо оне чији се звук више не уклапа уз нашу песму и настаје непоновљиви састав. Све
што треба да радимо је да слушамо музику, и дозволимо ритму да нас наведе на праве кораке. Треба слушати
пажљиво, и по потреби дириговати и прилагођавати се
променама.
Наравно, кроз живот
нећемо плесати сами. На
свом путу сретаћемо друге
људе, и свако ће од њих барем делићем бити део нас,
као што ће и наша музика
у извесној мери утицати на
њега. Када наиђемо на оне
чији се ритам уклапа уз
наш, моменат је када осетимо чар припадања, јер
је човек пре свега социјално биће и углавном тежи
да припада групи људи у
Јелена Марковић, II2
којој се добро осећа. Различити звуци допиру са
свих страна, и није увек лако чути тон који нам је потребан. Наилазићемо на оне који покушавају да стишају
нашу музику, намећући своју, или нас убеђујући да не
звучимо онако како треба. Већина плесача истим корацима иде кроз живот, и делује као да је најлакше само се
придружити већ постојећем мјузиклу. Али, хеј, па колико времена смо провели стварајући јединственост себе,
није ли штета протраћити то? Заврти се, ослушни, ко
си заиста ти? Ослободи се жица туђих виолина којима
си везан. Осети како неописив осећај слободе прожима
твоје тело и уздиже те.
Тијана Даздаревић III-4
10
Милена Петровић, I3
Љубав је једини ваздух који удишем
Седим, пијем кафу, размишљам. Гледам како таласи запљускују обалу. И чекам њега, гледам у његову
ружу, и чекам.
Људи, као руже. Лепи, али обавијени трњем.
Трњем којим се бране од осталих. Потребан им је неки
сигуран разлог да одлуче да склоне ту одбрану и да почну да верују људима, потребно им је да удахну љубав.
И када вену, љубав може да их уздигне. Љубав је
покретач свега, покретач нашег даха, нашег срећног јутра и још срећнијих ноћи. Као дуга после кише, тако се и
човек озари кад спозна љубав. За њу живи, за њу ради,
за њу осећа. Она га тера да крене напред и када је без
наде. Заједно са ваздухом сваког дана удишемо и трачак
љубави. Она нам даје снаге да устанемо и да кренемо
даље. Зато се и појавила љубав, баш из разлога да нам да
до знања да нисмо сами, да постоји неко ко нас воли.
Удахнути љубав значи почети да осећаш, да примећујеш ствари које раније ниси примећивао, да спознаш свет без траница. Нема ограничења, све је дозвољено. Чудно је како само један уздах може да од једног
странца направи нама блиско вољено биће. Само један
је довољан. Тако мали, а у ствари сасвим довољан да
измени цео свет. Да нас вине у небеса и дозволи нам
да додирнемо звезде. Да нам омогући да у маси других
пронађемо баш тог једног. Све то, а само уздах, само љубав. Само та, мала, врло
битна ствар. Без ње се
може живети. Ма, не
може! То онда није живот, то је само рутина.
Рутина која је досадна и
тмурна. Шта је она наспрам једне тако величанствене љубави?
Размишљам, винем се у небеса, па се
вратим. Чекам. Ружа,
таласи и ја. Удахнем дубоко. Видим га. Љубав.
Милена Митановић I-4
Тијана Живановић, I4
Мој поглед на свет који нас окружује
Пишем ти…
Поглед људи на свет око њих умногоме зависи од
Коначно почињем да схватам неке ствари…
њиховог менталног склопа. Скуп људских особина у једСада знам да само ћутањем можемо убити тишину
ном бићу одређује његову условну реакцију на све добре
у нашем срцу, али и даље ћутим, јер је прекасно да
или лоше ствари које ће их задесити у животу. Неки једбило шта кажем. Или можда и није. Не знам. Осваноставно нису предодређени да увиде, нити их уопште
нуће још једно јутро, бледо и меланхолично. Додирзанимају негативни аспекти света око нас, а некима су,
нуће ми лице то монотоно сивило. Срце ће по ко зна
хтели они да их примете или не, трн у оку.
који пут откуцати симфонију као пар корака до очаја.
Око нас влада ужурбан и сваким даном све више
Можда ти тада кажем све што нисам успела рећи.
материјалистички свет. Главни циљеви су како стићи до
Никад ти нисам рекла да свет не престаје тамо
вишег положаја и показати се у друштву. Сматрам упоргде се небо спаја са крајем, нисам ти рекла да свет
не престаје, да је велики онолико колико очима виност златном врлином, али не до те мере док не пређе у
димо, па и оно невидљиво. Никад ти нисам показала
болесну тенденцију да се створи већи капитал, притом
како се ветар може везати у облаке и како се сунцем
занемарујући своје „ја“ у духовном смислу, који је много
може преварити даљина између људи. Никад ти ниважнији. Људи заправо раде на себи, раде на свом углесам рекла да ме небо понекад пробуди у ноћи и да
ду и физичкој појави, притом занемарујући оно што нас
ми киша донесе твој шапат на моје прозоре. Нисам
у ствари и чини људима-онај ментални, интелектуални
ти показала речи које сам сакрила у споменар своје
део. Самим тим занемаривањем нисмо ништа друго до
душе. Велике су то речи. Ни тишина им није одолела,
нижа створења, шепурећи паунови који животињски
па је као опасан играч пустила свој крик кад сам их
сежу ка циљевима који само тренутно задовољавају сујеспоменула. О, да…нисам ти успела рећи како је бол
ту и его, а душу никако. Зато смо и несрећна, неиспуњена
јака и неиздржива кад знам да си још мој, а да можи искомплексирана гомила која, не обраћајући пажњу на
да никад нећеш бити. Никад те нисам научила да је
своје исконске и првобитне, сирове потребе, и задовољаборба за оно у шта верујемо снажнија од победе, од
вајући само оне површне, краткотрајне, унезверено трапостигнутог циља. Ниси схватио да сам се годинама
жи срећу, склад и мир који никад неће достићи. И у том
борила за минут твог длана на мом лицу. Нисам устрагању сами себе покопавају, јер су системи вредности
пела да ти покажем своје снове и нисам ти доказала
и нацрти среће толико исда заједно можемо све, баш све. Нисам ти рекла да
кривљени да доносе више
на небу можемо оставити траг својих дланова да нам
сијају уместо звезда које ће нам показати пут до саме
штете него користи човеку
вечности.
који њима тежи. Крчећи
Нисам ти рекла да жалим што те нисам упознасеби пут ка тим кривим
ла
раније,
да се ова љубав није завршила никада, да
идеалима, земљу из своје
ју
је
само
прекинуло
време које је већ прошло. Никад
лопате бацају на околне
ти
нисам
рекла
да
је
свемир
сковао план да се родимо
младе изданке, који су
једно за друго и да ме пронађеш, а онда пустиш да
можда и увидели прави,
одем и опет пронађеш у мноштву других. Не, нисам
истински пут до испуњеја теби рекла оно што сам хтела…Нисам успела да ти
ности, спутавајући њихов
кажем... Можда никада и нећу.
сопствени, индивидуални
развитак, и намећући им
Уна Грекуловић II-1
ту исту земљу преко главе, приморавајући их да се
Милош Бабић, II1
прилагоде том „систему“ и да и они сами почну да
„копају“ своју рупу, налик на остале унезверене и узалудне трагаоце своје „среће“.
Искакати из тог већ утврђеног плана и програма овог нашег света је готово немогуће,
јер људи, сами, као јединке, нису у стању да се уздигну из милионске, нискосвесне
„твари“, а сам увид, као и најмања свест о тој немогућности избављења из тог мртвог мора доводи до лудила, а затим следи врло познат бег од реалности. Средство
није битно. Тако на крају сви постајемо људски отпад, схватили ми безнадежност
ситуације или не.
Онај ко спозна право, истинско и дуготрајно испуњење, вероватно живи негде
далеко од осталих, на неком изолованом острву, где чува своју тајну формулу среће,
далеко од похлепних и себичних људи.
Јована Думитрашковић III-2
Катарина Станисављевић, II
11
3
„Постоји лудило љубави, али не постоји мудрост у љубави“ (Ј. Дучић)
Љубав. Прва помисао након ове изговорене друго. Када би он начинио
речи је мутна, нејасна. Осећамо неки немир у себи, нешто што свака особа на
преплитање различитих емоција, осећања као што су свету не да не би прећутасрећа, спокој, али, са оне друге, мрачне стране, то су ла, него би ставила тачку
туга, патња, бол.
на његово име и презиме,
Да ли љубав заиста постоји или је то само још она би то разумела, мада
једна заблуда? Да ли је свако од нас спреман да, зарад би знала да не би требаљубави, учини све? Људи су бића и свако мора имати ло. Склапала би коцкице
неког, у ствари, и не мора, али ће макар у машти неком догађаја онако како би усљубав бити указана. Имати неког поред себе, неког на пела да оправда њега. А
кога се можеш ослонити, неког коме ћеш веровати и он… Он би у склопу целе
ко ће веровати теби, неког кога ћеш моћи да загрлиш те приче, на крају свих
када ти је тешко и тај неко ко ће те пољубити у чело и крајева, окривио њу, иако
рећи ти да не бринеш и да се све може средити. Када она апсолутно није била
Сања Илић, I1
нађеш такву особу, заљу- ни за шта крива. Чак је и
биш се или бар мислиш то прихватила, кривицу сваљену на себе без икаквог
да си се заљубио, кажеш: разлога, само да оправда њега. Трајало је то дуго, да“Да, то је та особа. То је нима, недељама, месецима, годинама, а сада се пита
особа за коју бих учинио где јој је памет била.
све!“ То је свакако грешка
Заљубила се. У то време, када јој је све било
коју начини свако од нас, савршено, када је све блистало, а заправо је она чиниали ето, у тим тренуцима ла да све блиста, у ствари је нанела себи бол који траје
не размишљаш тако. Када и дан-данас, и који ће трајати. Није размишљала, а исје пут којим идеш срцем крено, нико не размишља онда када му је најлепше.
вођен, тада
Сматрам да не треба чинити све зарад
једностављубави. Треба следити срце, да, али не треба
но не разсебе водити у пропаст. Неко је рекао: „ДваИвана Стојковић, I2
мишљаш.
пут мери, једном сеци!“ То је изрека коју моПрепустиш се својим мислима и оджеш примениПретпоставка
лазиш у бескрај, али да ли је сам твој
ти у било којој
живот вредан тога? Сви ти прелепи моситуацији да се
Неко ме је једном упименти среће и задовољства који, нажанађеш. Никада
лост, доводе до пакла.
не треба ићи тао:
„Зашто увек упорно биПостоји она, девојка која је чиниглавом без обраш
тежи начин?“
ла све, за њега. Било да се слави или
зира, некада моОдговорила сам:
жали, они су били заједно, једно уз
раш патити због
Јована Пејкић, II3
„Зашто претпостављаш
губитка љубави,
Прича о истини и лажи
да видим два начина?“
што је боље него да патиш у љубави.
Светом су лутале лаж и истина. Свака својом пуМарија Миљковић IV-1
Марина Николић III-2
тањом. Сви су се питали да ли ће се икад срести. Од
силног лутања, лаж је решила да се одмори у једној
посластичарници. Уморила се и истина и свратила у
једну библиотеку, да прочита неку занимљиву мисао.
После краћег одмарања, истина и лаж су кренуле даље.
Када су се једног дана среле, истина је упитала лаж где
се одмара. Лаж је одговорила: „Одмарам се у добрим
књигама.“ Истина је знала да то није истина и уз смешак јој је одговорила: „Књиге не крију лажи, ниједна
лаж још није тамо остала вечито. Само истина може
живети вечно у свакој књизи. Јер књиге се пишу да би
се открила истина, а не да би се у њима сакрила лаж.“
Милена Милосављевић IV-1
12
Марија Бошковић, II3
Ивана Милошевић, II4
Поноћ је…
Паклена ноћ… Небо је
примило црвену боју ватре и
крви док је нападачка војска
опседала Рас. У том пакленом
стампеду нико није могао побећи…Нити је ико желео…
Нападачка војска господара Марка Вукановића пробила
је зидине Раса и све већи број
војника је улазио у тврђаву.
Али нису могли тако лако да
се пробију. Војска господара
Завиде није се тако лако дала
освојити. Иако су се храбро
борили, војници господара
Завиде били су надјачани, не
снагом и вештином Маркове
војске, већ бројем…
Видевши да више нема
сврхе да се боре у нижим деловима града, прешли су на
виши ниво. Ушавши у битку,
Марко је убио двојицу припадника Завидине гарде. Једном је одрубио главу, другом
је просуо утробу по земљи.
Њихова крв му се сливала низ
оклоп и мач. Његове нараменице у облику бика су уз ватру личиле на демонска лица.
Сав задихан, ослонио се на
мач и заспао.
-Завида, псето, изађи и суочи се са мном ако желиш да
ти породица преживи! - повика Марко из свег гласа, дозивајући свог старијег брата .
Господар Завида је све то
гледао са прозора своје куле.
У кули су у тим тренуцима
пре поноћи били његови синови, жена и бабица. Његова
жена се порађала већ пуна
четири сата, тачно када је почела битка. Теодосије, који
је био заповедник Завидине
гарде, управо је ушао у кулу.
-Господару, коњи су спремни- објави Теодосије.
Завида, који је и даље
стајао крај прозора, био је
обузет мржњом према свом
брату.
-Теодосије, најбољи си ми
пријатељ, добар заповедник.
Никоме осим тебе не бих по-
верио безбедност своје породице, рече Завида, још увек
гледајући кроз прозор.
Чуо се плач бебе, била је
поноћ… Родио се четврти
син Завиде. Пришао је постељи своје жене која је управо донела на свет дечака чије
ће име бити познато. Иако је
била измучена од порођаја,
Јелисавета је и даље била
најлепша жена у Рашкој. Завида је пољуби у чело.
-Јелисавета, пре него што
пођем у бој, морамо дати име
нашем сину- рече Завида док
су му сузе навирале на очи.
-Дуго сам размишљала и
волела бих да се избор имена
овог пута препусти теби, али
је моја жеља била да се зове
Немања, одговори Јелисавета.
-Онда ће бити Стефан Немања, дечак који ће уздићи
ову земљу- рече Завида. А сад
морате поћи са Теодосијем.
Теодосије је помогао Јелисавети и Завидиним синовима да се попну на коње, а
затим пришао Завиди који се
припремао за бој.
-Желим ти срећу, Завидарече Теодосије, загрливши
пријатеља.
-И ја вама такође. Чувај
ми породицу и сети се увек
ко си!- рече му Завида.
-До последњег даха, пријатељу!
-До последњег даха…
Завида је тада отишао у
бој, из којег се није вратио,
али је барем успео да својој
породици пружи сигуран
пролаз.
Те ноћи, тачно у поноћ,
рођено је дете које ће уздићи
Рашку и показати колико су
њени људи жилави и храбри.
Душа Стефана Немање и данас лута у потрази за новим
наследником, а његов глас
одјекује кроз векове.
Вељко Петровић II-1
Прича о онима који се неће вратити
Већ је било близу осамнаест часова. Састанак је требало убрзо да почне. Око дугачког стола
елипсоидног облика скупљала су се позната лица,
полако заузимајући своја места. Није било непотребног гурања и неспоразума, јер је број чланова групе одговарао броју столица, па је, сходно
томе, још на прошлом сатанку свако изабрао где
ће седети и није било потребе да се то сада мења.
Међутим, једна столица је остала празна.
Испрва нико није приметио. Почела је прозивка и, тек тада, пар упитних погледа се окренуше вратима, затим се спустише на столице. И
даље је била празна. Ипак, то није стварало пометњу.
Почело је да се говори о писању рада због
којег је ова група уопште и била састављена, али
идеје су се појављивале у облику дима и исто
тако нестајале пред њиховим очима, остављајући
папир који је пред њима стајао да се и даље бели,
одударајући од тамне површине стола. Столица
је била празна.
Било је ту свакаквих ликова: један паметњаковић који много каже а, у ствари, не каже
ништа, један поспанко који је дошао само да се
угреје и да по који пут зевне, један лењивац који
је ту јер је било једноставније пријавити се одмах
овде, него тражити неку бољу групу, и још њих
неколико који су чекали да се рад просто сам напише. У читавом овом саставу могло се ослонити и поуздати само у једну особу, али је столица
била празна.
Постоје ти људи којима просто све иде од
руке и њих сви наводно воле и сви их увек желе
у свом тиму. Међутим, када једна таква особа,
ипак, пронађе ту споредну, али важну ствар, коју
друштво изузетно вреднује, а у којој није добра ма колико да се труди, она постаје одбачена
и приликом одабира и поделе у групе, коју врше
они који су рођени управо за то и ни за шта друго, она се бира последња, само под нуждом и ако
нема где даље. У осталим случајевима се увек
бира прва. Столица је, и даље, била празна.
Време је одмицало. Нервоза се већ осећала
у ваздуху и празнина која је до малопре заузимала мали и безначајни простор, сада је испуњавала читаву просторију. Где ли је? Забринутост
се могла видети на лицима свих присутних. Иако
ти људи које сам поменула воле да осете припадност и буду прихваћени, они некако временом
схвате. Знају тачно где су и због чега. Осете се
често искоришћенима и то могу дуго да трпе, па
чак и да се помире са тим. Ипак, постоји тај један
тренутак, тај мали делић секунде у коме све једноставно нестане и буде им свега доста. Столица
је остала празна.
Даница Сладојевић IV-2
13
„Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа,
а ипак траје и остаје“
(И. Андрић)
Моја филозофија живота је доста једноставна. се онога што има да каже. Можда је то страх од презиСматрам да је живот борба и чин храбрости, а претера- ра, неуспеха или страх да се прекине чаролија. Схватила
ни опрез уништава срце и душу, јер је
сам да у оваквим ситуацијама треба поштоваживот, као чин храбрости, увек и чин
ти законе природе. Посматрајући животиње,
љубави.
можемо видети како се оне боре за свој проМноги би рекли да је циљ овог
стор. Живот је превише кратак да бисмо се
живота бити срећан и вољен, али је
плашили у срцу чували најважније речи.
тешко доћи до тог циља. Морамо знаЉубав, пријатељство и храброст чине
ти које људе треба пустити да нам се
живот, а оно што га чини занимљивим јесте
приближе. Треба избегавати оне који
могућност да се један сан оствари. О животу,
себе сматрају јачима, јер они скривају
као и о љубави, не треба постављати сувишсопствену слабост. Будите са онима
на питања, јер када почнемо да размишљамо,
који се не плаше да буду рањиви, јер
јавља се страх. Лепота живота је управо у неони имају поверења у себе и разумеју
знању и његовој непредвидивости, осипа се и
да се свако у неком тренутку саплетроши, а ипак траје.
те, али на то не гледају као на знак
Јелена Цветковић III-3
слабости, већ као на знак људскости.
Сматрам да су прави пријатељи они
Огњен Дамњановић, I3
Први пут
који су уз мене у тренуцима среће, јер
ће само они знати да радост поделе са мном на најисДуго сам размишљао о томе. Да ли ће јој бити
кренији начин. То
угодно?
Да ли јој се гадим? Да ли ће мени бити угоднису они који су ту у
но?
Јесмо
ли спремни? Девојке увек говоре како смо ми
тужним тренуцима,
говорећи да ће све момци рођени спремни за то, али то није истина. Прабити у реду, а заправо ва истина је да се бојимо исто колико и оне. Шта њима
је то једина ствар која прија? Шта оне воле? Да ли ће их ово болети? Желим да
причињава задовољс- ми она да овај цвет својом вољом, а ја ћу сам зарадити
тво њиховим бедним остатак ливаде.
„Ту сам за два минута“. Овако гласи порука коју
животима. Сви знадобијам
од своје изабранице. Добро, дакле, имам два
мо да треба искористити сваки тренутак минута да се приберем да се ово стварно дешава. Палим
овоземаљског
жи- свеће, навлачим завесе, искључујем звук на телефону и
вота и проживети га напокон пуштам музику коју је она одабрала.
Звоно на вратима праћено нервозном тишином
на најинтензивнији
Ивана Милошевић, II4
начин. Има тренута- коју испуњава само шкрипутање степеништа, шкрипука када морамо бити тање, али сада мојих врата и напокон дуго очекивани
храбри и када се морамо суочити са многим изазови- звук кључа.
Дрхти. Дрхтим. Дрхтимо. Желео бих да је, сада
ма који ће се јављати у животу. Борац се у арени нађе
вероватно
нервозним гласом, питам још једном: „Да ли
својом вољом или га је недокучива судбина ту ставила.
си
сигурна?“
Али знам
Оно што свако мора знати јесте да пораз прихвати са
вером и чашћу. Пораз је за храбре, јер само они могу да за тиме нема потреосетити радост због победе и част због пораза. Храбри бе чим је овде, а и била
људи, који су тужни због пораза, себи дозвољавају да би то чиста класика,
пусте коју сузу, али то време искористе за одмор и да као из филмова.
Ставила је торвиде где су погрешили. Победа ће свакако доћи, а најбу
на
столицу, развеважније је имати веру у себе. Кроз живот нам пролазе
различити људи, а треба се борити само са онима који зала косу и изула се
то заслужују. Ако је неко ту само да би те провоцирао, без иједне изговорене
отреси прашину са ципела и настави даље! Јер они који речи. А онда је рекла:
се служе триковима увек покушавају да продуже већ „Дођи. Не бој се.“
Пришао сам јој.
давно изгубљени рат. Љубав, као смисао живота, и као и
сам живот, не може се контролисати нашим напорима и
Сања Црногорац IV-1
вољом. Да бисмо чули реч љубав, морамо јој дозволити
Марина Николић, III2
да нам се приближи. Када нам се приближи, плашимо
14
Хиљаду пута се покајеш за
оно што кажеш, ретко за
оно што прећутиш
Често у афекту, пуни беса, непромишљено кажемо чак и оно што не
мислимо. Неретко падну и речи чије
тежине у том тренутку нисмо свесни. Када бура емоција прође, следи
кајање.
Намерно или не, често повређујемо људе око себе оним што кажемо,
ретко оним што прећутимо. Када нешто прећутимо, те речи падну као
бродови на дно океана, заболе само
када заронимо у дубине, чак и тада
заболе мање него нечија бол на савести.
Више зла човеку може да нанесе
зао језик него зао човек, јер зао глас
остаје да живи и после човека. Пажљиво анализирајмо речи пре него
што их изговоримо, јер зло можемо
нанети и себи и осталима. Кајање
које не исплива на површину је врста зла која нас прати као болест. Увек
је ту. Прогања нас и не пада на дно.
Кајемо се због грубих речи, увреда које смо упутили другима, гласина
које смо ширили и њима етикетирали друге. Не обећавај када си срећан
и не говори много кад си љут. Пусти
да бура прође. Дозволи себи да преиспиташ своја осећања. Помисли на
затражене опроштаје које ниси добио. Запитај се зашто ти људи неке
речи нису опростили. Сети се тада
оних претходних хиљаду пута када
си се покајао за оно што си рекао и
оног једног када си се покајао што си
нешто прећутао.
Бирајмо пажљиво речи, јер за покајање и извињење
никад није касно,
али за опроштај
може бити. Ако смо
у недоумици да ли
нешто треба рећи
или не, задржимо
то за себе, јер да не
треба, недоумица не
би постојала.
Татјана Брјазовић
IV-4
„Ако си се упутио према циљу и путем почео да
застајкујеш и камењем гађаш сваког пса који на тебе
лаје, никада нећеш стићи на циљ“
(Ф. М. Достојевски)
„Циљ оправдава средство“ је реченица коју људи, који су до свог одређеног и зацртаног циља стигли, изговарају,
занемарујући начин на који су до њега
стигли. Да ли је то коректно? Да ли пут
ка жељеном циљу може бити толико лак
или су они својим одређеним поступцима њега учинили лаким? Да ли је то уопште био циљ за који се толико требало
борити?
Истина је да људи не размишљају.
Достићи циљ који си себи задао, био он
велики или мали, свакако је успех. Постати директор фирме у трећој деценији
свог живота или узвраћен осмех особе
која ти се свиђа, циљ је циљ. Али, да ли
је пут до сваког циља исправан? Треба ли
заиста учинити све како бисмо били задовољни собом? Многи сматрају да треба, али ја не. Сигурна сам да свако
од нас као појединац има неки свој циљ. Да ли је икада ико размислио
како је испунио свој жељени циљ. Готово да није. Људи газе, људи понижавају, људи вређају. Раде све како би то постигли. Гледају на дно самог
дна, а себе виде као успешну особу која је краљ овог света. Је ли то заиста
успех? Можеш ти погазити све који ти сметају, али шта на крају добијаш?
Добијаш свој пехар који сам себи предајеш и то је све што заправо имаш.
Породицу, пријатеље, људе које можда и ниси добро познавао, а који су те
ценили, губиш. Све то остаје као једна бледа слика, лепо сећање, а ти, ти
остајеш шупаљ изнутра, а то се тек касно схвати. Тада мућнеш главом и
схватиш шта си све изгубио и чега си се одрекаои колико то заправо није
било вредно тога.
Да ли ја као просечан грађанин заиста могу остварити свој циљ?
Може то бити и нешто банално, нешто што је многима безвредно, мени
вредно, нешто што мени значи. Као прво, сматрам да циљ треба искључиво за себе задржати (мада је ово „као прво“ уједно и последње). Зашто?
Већина људи је завидна. Могу да спутавају. Да се смеју се, ругају, каљају
те, због свог незадовољства. Али, наравно, то није нешто што треба да
нам буде препрека на путу. Треба доброразмислити о свему,
јер можда и ми сами нисмо у праву, можда је неко желео да
нас преусмери да не бисмо кренули низбрдо. Мада, не треба
слушати свачији савет. Људи знају бити добри, али, где је добро, увек је и зло, и зато увек треба бити опрезан. Једноставно,
никад не знаш шта носи дан а шта ноћ.
Сматрам да циљ није неостварив. На овај или онај начин
можеш стићи до њега, али… Последице. То је оно на шта нико
не обраћа пажњу. Не треба занемаривати и потцењивати друге.
Не мисли нам свако лоше када нас посаветује, али не значи ни
да нам истим тим саветом мисли добро. Треба бити коректан и
самокритичан када се ка циљу крећеш, а треба знати да кажеш
себи „стани“ ако је то и када је то потребно. Треба учинити све
за свој циљ? Треба ли? На сваком од нас је да одлучи.
Марина Николић III-2
Марија Тодоровић, I3
15
Шта “нагриза” мој мали свет
Љубав је једини ваздух који удишем
Имагинарни свет у коме постојим само ја и
моја осећања. Често волим да се удубим у своје
мисли, подигнем зидине око свог разума које
ништа не може да пробије и препустим се машти
и лепим стварима. То ми помаже да заборавим на
тмурну, ружну стварност и да барем ту живим неким лепшим животом. У мој мали свет је готово
немогуће приступити. Међутим, док пловим тим
небеским пространством и истражујем границе
свог постојања, често осетим како зидови полако пуцају, како их нека моћна сила руши. Та сила
је сила успомена, сећања, старих слика, која увек
вреба да ме скрха, поново и поново. Та сила је
непрежаљена љубав… Свако од нас је некада био
вољен, свако је волео и свако је имао лепе тренутке са том особом. Неки теже ка томе да у љубави добијају и више од ње саме. Потребни су им
поклони, лепота, изглед, изласци по скупим кафићима и ресторанима, али, шта је уствари права
срећа? Права срећа је када вас та особа неизмерно
воли. Све остало је небитно, све остало је пролазно. Била сам једна од неизмерно вољених девојака, била сам срећна… Враћам се у прошлост…
Мај месец, тмурно вече. Седели смо на клупи у
насељу, причали, смејали се. Одједном је почела
јака киша која је у мени изазивала страх. Хтела
сам да пођем, али ме није пустио, ухватио ме за
руку и рекао: ''Немој никада отићи.'' Сваке вечери,
пре него што утонем у сан, мисли ми одлутају до
те вечери и тренутка када је све почело. Сећања
навиру, поток суза се слива. Мисли се појављују
и питања пристижу: ''Да ли ћу икада бити поново
срећна, да ли ћу наћи особу налик њему?''. Сав тај
бол, туга која траје месецима и никако да престане. Мој имагинарни свет, свет маште је преокупиран тим стварима, стварима за које немам прави
одговор. На први поглед изгледам јака, као да ме
ништа не дотиче. Али, када би ме други видели
ноћу, онако престрављену од свих тих мисли, осетили би да је моје срце сломљено, рањено, да вапи
за том љубављу које нема. Али, кажу, „јутро је паметније од вечери“. Не допуштам да други продру
у мој мали свет, не желим да ме познају као такву.
Колико год се трудили
да наш лични свет буде
на дистанци од свега, да
буде непробојан и несаломив, увек постоји нешто што је јаче од њега,
што може да поколеба
наша осећања. И тада
схватимо каква је стварност и да је тај свет само
привремени бег од ње.
Анђела Ђурковић
Дефиницију љубави не могу рећи, јер не постоји. Не
постоје довољно јаке речи које би могле да је дефинишу и
потом да је осетимо.
Када се спомене љубав, углавном се сви изгубимо у
свом свету маште који је једино нама познат. Љубав је за мене
нешто што улепшава мој мали свет маште. Када размишљам о
њој, ја се потпуно изгубим, као да нестајем из реалног света и
препуштам се свом, свету маште. Наравно, постоје различите
љубави, ја говорим о оној љубави када ни сами себе не можемо препознати, њу најбоље могу описати заљубљене особе.
Понекад, када говорим о љубави, постајем себи смешна, јер
ни ми сами нисмо свесни шта љубав може да направи од нас.
Заљубљена особа цео свој свет види у очима те једне особе.
Када се заљубимо, постајемо несвесни онога што се догађа
око нас и не видимо ништа пред собом, јер нам је само та љубав у очима. Љубав је покретач свега, ја не бих могла замислити живот без ње. Љубав уме и да нас растужи, на пример,
када та љубав није узвраћена, или када нас та особа разочара,
и имамо осећај да се цео свет руши, али то је све део љубави.
Заборавите на проблеме, побегните у свет љубави и видећете
колико је љубав јака и да је са њом све лепше.
Ана Николић I-4
Милица Петровић, II1
16
Срећна будућност не долази сама,
њу треба освајати
Кроз живот корачамо несигурним корацима, бојимо се
сваког следећег, у нади да ће наредни бити бољи од претходног.
Корак по корак стварамо себи пут ка циљу, ка будућности. Човек сваког дана жуди за бољим сутра, али није довољно само
желети и чекати да нам се живот сам промени, потребно је у
њега улагати. Док смо мали, о нама брину родитељи, немамо о
чему да размишљамо нити да се плашимо, јер имамо све што
нам је потребно, чак и не морамо размишљати о будућности.
Сваким даном постајемо зрелији, старији и свесни да је пред
нама дуг живот, са пуно искушења и сурових препрека које
треба сами да превазиђемо. У нама се јавља страх, почињемо да се плашимо своје будућности, јер знамо да живот није
нимало једноставан и лак. Пошто желимо бољу и сигурнију
будућност, морамо радити на себи и утицати на ток нашег живота. Да бисмо успели у нашем циљу, морамо вредно да радимо, да се боримо са свим препрекама и да не одустајемо, колико год било тешко. Размишљајући
о животу, бољој и срећнијоj будућности, схватам да смо за све
што нам се дешава у животу ми
заслужни; сами доносимо одлуке, па тако и сносимо последице.
Морамо са сигурношћу да корачамо и боримо се за оно што желимо
и што нам је потребно, једино тако
можемо успети, јер је живот једна
велика битка у којој побеђују само
нај упорнији.
Милица Цветковић
Вања Николић I-4
КАЊОН РЕКЕ ВРАТНЕ
У оквиру плана и програма I разреда у настави биологије изведен је једнодневни излет у
Вратни, где су се ученици упознали са флором
и вегетацијом кањона реке Вратне.
Учесници регионалног такмичења из биологије,
ученици Неготинске гимназије са професором биологије Данилом Петровићем.
На републичком такмичењу из биологије одржаног у Београду ученици Матејевић Давид, IV-3 и
Илић Предраг, IV-4 освојили су 3. место у Србији.
Download

Školski list Misao - Negotinska gimnazija