МЕНТАЛНА ХИГИЈЕНА ИЛИ ,,ЦИВИЛНА КОНТРОЛА
СТРУЧНОСТИ“ У ПСИХИЈАТРИЈИ И ВАН ЊЕ
,,Молите се... нашем Богу...
Нек оном који воли и лута сумрачан пољем
Не дâ да умре горак, напуштен и невољен“.
Лаза Лазић, „Молите се...“
Увод
1.
Живимо у свету све савршенијих специјализација у најразличитијим струкама, уз истовремени развој све „професионалнијег“ односа људи који раде у
специјализованим службама према ,,људима опште
праксе“, како је ,,корисник“ једне од таквих институција назвао оне који су у реду покорно чекали неку од
тих „високопрофесионалних“ услуга.
Што је чин професионализације већи, то је однос
према другоме блеђи, све мање особен и издвојен по
11
ономе по чему би га памтили и све бржи у поређењу са
пређашњим временима, па човек не стигне да са собом
понесе чак ни мирис просторија у којима се, за њега
као човека свакодневице или „човека опште праксе“, догађа понекад веома значајан тренутак у животу. Ваљда је за тог другог, новог човека специјалне
праксе, све то без икаквог значаја, тако ,,багателно“ и
увек дато на исти начин: и када се, на пример, уписује
купљено парче земље у земљишне књиге, и када се
неко уписује у књигу рођених, или када се некоме вади
зуб, оперише слепо црево, или када се човеку одагнају
самоубилачке идеје, или... или... или... Увек само „ташна, машна и осмех“ воштаних фигура.
Све специјализованијој интервенцији прилази се
безлично, без ,,интимизације са клијентом“, с намером
да се сваком појединцу покаже о чему се ту заправо
ради: да је све то „професионално“ и да никоме није
стало до тога што се, рецимо, некоме вади зуб, односно да стручни тим уопште нема никакав лични однос
према клијенту, већ му је једино важно професионално
савршенство специјализоване радње коју врши. Никакву важност нема то што је неко напредовао, те купио њиву или добио наследника, што ушивамо нечији
трбушни зид после извађеног слепог црева, па ни то
што смо некоме растерали суицидне идеје, јер је то
наша свакодневна, рутинска, специјализована активност. Она је толико изнад сваког личног одређења да
ономе ко је ,,корисник“ наших услуга не упамтимо ни
лик, ни име, па га не препознајемо ни кад прође поред
нас на улици, ни када нам поново дође на контролу.
12
За нас су важни само бројеви и проценти, који умеју
да измаме осмех на нашем лицу или да га обоје сетом.
Чуо сам да се настоји да и војска буде што више
„специјализована“ и „професионална“. Али шта ћемо
ако постане тако професионална да престане да се
односи лично према онима које брани и према онима
које сматра непријатељима, бавећи се само усавршавањем, попут, узмимо, вађења слепог црева, без обзира коме и када, треба ли или не треба то чинити. Шта
ћемо ако од силног доброг васпитања у нашој колевци одњишемо војску која, избегавајући „простаклук“
емоционализовања својих ставова и одабраних усмерења, постане толико нивелисане осећајности да јој
је сасвим свеједно да ли грува из својих топова, усавршавајући се на маневрима и забављајући нас, или
је пак у некој, било којој и било каквој, бици, чинећи
то без „простачке“ или „балканске фамилијарности“
са ма којом од конфронтираних страна.
2.
Такво, свеопште усмерење стручних служби довело је у здравству до тога да нам из болница долазе
људи, можда и са решеним проблемом због којег су
тамо отишли, али узнемирени немаром према њиховој
личности, понижени оним што су доживели од стручног, па и високостручног особља, и то од тренутка
када су обукли болничку пиџаму па све до отпуста из
болнице. У нашим условима никoга не ословљавају са
„господине“ и презименом, што се углавном не чини
ни у интервјуима на телевизији, нити се ико именује
13
титулом коју је стекао озбиљним радом и делом. Сви
су увек на „ти“ („Миле, склони се, зар не видиш да
сметаш“), и нико никада нема времена за нас лично,
рива но, ни пре интервенције коју треба обавити,
на пример у болници, ни после ње. Пацијенти често
не знају ни ко је обавио неки од трауматичних прегледа, чак ни ко их је оперисао, зашто им је неколико
дана продужен боравак у болници, нити зашто су тако
„нагло“, или, како мисле, „прерано“ отпуштени. Често
им је само дата отпусна листа уз став: „Ту све пише, а
ваш лекар у дому здравља ће вам све лепо објаснити“.
Проблем високе с ручнос и и ниско нивоа вас иања у о хођењу са љу има, односно роблем мен алне
хи ијене или, тачније, нехи ијене, примећен је још у првој
деценији ХХ века, када је амерички грађанин Бирс изашао из једне психијатријске установе у Њујорку сасвим
опорављен, али веома гневан због понижавајућег понашања особља према болесницима. Своје искуство он је
предочио јавности и организовао прве ментално-хигијенске активности, о којима ће овде бити речи.
Савремени обрасци менталне хигијене
Покрет менталне хигијене настао је као обуна
љу ске осећајнос и ро ив ре ерано сцијен изма
стручњака, нарочито психијатара. Реч је о настојању да се стручни тимови у здравству подсете да је и
болестан човек, као и онај са менталним поремећајем,
или онај који је у егзистенцијалном шкрипцу, још увек
одређен својим хуманитетом, који захтева поштовање
14
и размену пажње са другима. Ниједна стручна особа,
заокупљена професионалним предрасудама о сопственој стручности и личној особености, није у стању да
обухвати целину личности другога, јер је човек ,,увек
више од онога што може да зна о себи“, како је то, већ
почетком прошлог века, установио Јасперс (9).
Ни научни приступи, скучени закономерностима
које их одређују, ни „погледи на свет“ аутора психотерапијских школа, сувише лелујави и некомпетентни,
нису у стању да обухвате сву варљивост осећајности,
која је суштина људског бића. Она се, њиховом применом, увек негде губи, исцеди, остављајући нам у рукама само сасушен и беживотан концепт човека. Научне области, на пример анатомија, ма колико успешне,
говоре само о једном сегменту људског. Ни физиологија, хистологија, кардиологија, неурологија и тако редом, нису у стању да кажу о човеку више од онога што
обухватају својом специфичношћу. Психологија увек
говори о једној компоненти људског психизма, без
компетентног указивања на изворишта или путеве
хармоничне оркестрације можданих функција. Другим
речима, свака закономерност, заснована на било којој
грани науке о човеку, примењена на описивање личности, било здравог било ментално оболелог човека,
не обухвата његову људскост нити отвара пут ка њој.
Мен ална хи ијена нема ш а а очекује о
их
наука. Она се ојавила као окре љу ске осећајнос и,
а бу е кори енс, ис рављач наукама о човеку, с циљем
очувања целови ос и љу ско ос ојања, а о значи
очувања човеково мен ално з равља.
15
Међутим, све дефиниције менталне хигијене носе
у себи чин идолатрије према научним достигнућима.
Она их угрожава у њиховој пролазности, а управо пролазност научне чињенице чини истинитим. И ола ријом научнос и наука рес аје а бу е научна, а хумани
с ав не обија ни о ору ни о с рек.
Узмимо, на пример, психијатријски речник Пороа
из 1965. године (француско говорно подручје) и његову дефиницију менталне хигијене:
„Ментална хигијена је скуп мера предострожности ради успо ста вља ња пси хич ке рав но е же,
спречавања менталних поремећаја и ради подстицања а а ације субјеката на њихово окружење“
(13, стр. 271; подвукао С. Б.).
Не знам да ли је тиме обухваћен захтев менталне
хигијене којим се од сваког стручног лица тражи осмех,
који бисмо радо видели на лицима у болницама, код
продавачица у трговинама, чиновника на шалтерима,
при чему би они прекидали своје разговоре-разбибриге
и смех када се појави неко са својом тегобом или потребом. Чини ми се да пословни и стручни свет види благодет у човековој а а ибилној природи, у смислу онизнос и пред недаћама, коју човек у невољи прихвата,
сматрајући да је то једино могуће решење да опстане.
То „решење“ стручни свет препознаје као повратак „равнотеже“ коју је болест пореметила. Они као да не препознају потребу да се, у овом случају, болесни, у било којем
виду оку е заједно са стручним људима, како би се удру16
жили у борби за осмишљавање живо а је них и ра а
ру их, на шта их позива ментално-хигијенски покрет.
Ако се заиста усредсредимо на људску а а ибилнос , као на последњу одбрану људског идентитета
угроженог болешћу, шта ћемо са креа ивним чином
који се управо заснива на немирењу са окружењем.
Шта ћемо са борбом, која је једна од битних одредница људске природе и човековог начина постојања.
Или, узмимо дефиницију из Обухва но речника сихолошких и сихоанали ичких ојмова, аутора
Инглиш и Чампни-Инглиш, из 1966. године (енглеско
говорно подручје), дакле из истог периода, али с другог културног поднебља:
„Ментална хигијена је наука и веш ина очувања
и, у највећој мери, одржавања менталног здравља“, при
чему се мисли на мере ,,спречавања менталног поремећаја“, као и на ,,склоност за усклађивањем о носа у
групама“ (8, стр. 282).
Овде се ментална хигијена сврстава у науку и вештину, за шта мислим да нема довољно аргумената. Ни
за је ан ак мен алне хи ијене, који би био ,,с ручно
ос ављен’’, не може се са си урношћу ре ви е и очекивани учинак. Не знам ни како се обавља то „усклађивање односа у групама“, с циљем спречавања менталних поремећаја. Ми не можемо менталне поремећаје одмах везивати за конфликте у групама, зато што
не знамо њихове узроке. Конфликти се могу јавити
и услед различитих нарави или различитих материјалних интереса, што све не мора да води било каквој
патологији.
17
У најновијем уџбенику Мен ална хи ијена (српско говорно подручје), из 2003. године – који сам као
рецензент похвалио као бољи уџбеник из ове области,
не видећи у томе прилику да дискутујем о научности
наставног предмета који већ постоји и према чијем је
програму уџбеник и написан – домаћи аутори Видановић и Колар иду за већ постојећом предрасудом о менталној хигијени као научној дисциплини и сматрају да је:
,,Ментална хигијена научна исци лина која, користећи се сопственим, али и достигнућима других
наука“ (набрајајући те науке), служи очувању менталног здравља (7).
Сврставајући менталну хигијену у научне области, више механички и по навици него с темељним
увидима у сâм предмет проучавања, само отупљујемо њену оштрицу и слободарске визије које су биле
на помолу. Тиме онемогућавамо да она буде равнотежа пуком сцијентизму, који науку и њене посленике
све више извлачи из живота на нека ледена беспућа
ништавности.
Подвиг грађанина Писена
и позив Клифорда Бирса
1.
Носе ћи у себи одјек феудал них, сред њо ве ковних вре ме на, пред рево лу ци ју 1771. годи не, ЖанБабтист Писен (Jean Babtist Pussin), сеоски младић
18
стар двадесет и пет година, оболео, по свему судећи,
од туберкулозног аденита, долази у Париз, у општу
болницу Бисетру (Bisetre) на лечење, где остаје низ
година. Свидео му се живот и рад болничара, којима је
и помагао када је већ приздравио, посебно онима који
су збрињавали психијатријске болеснике. Положио
је потребне испите и 1784, у својој тридесет и осмој
години, постао болничар на одељењу за узнемирене
психијатријске болеснике у истој болници. Они немирни и агресивни ноћу су везивани ланцима, а некада су
остајали везани и читав наредни дан, па и дуже.
Веза ни ма су узне ми ре ност и бес расли, да би,
изморени, обично клонули безнадно цвилећи по целу
ноћ. Све је то, посебно ноћу, одјекивало психијатријским болницама и њиховим суседством.
Као сведок тога, остајући у ноћној смени усамљен и очи у очи са тим напаћеним људима, Писен,
мада скроман и послушан шефовима, дрзнуо се да на
своју руку, никоме оворећи и нико а не и ајући, скине
ланце са је но болесника, чију је патњу разумео, саосећајући са њим. Овај је то радо прихватио, смирио се и
уморан заспао, а чак је и сутрадан био миран. Наредне
ноћи Писен је исто учинио и са другим пацијентом,
потом и са трећим, и тако редом. Скроман, вредан,
неконфликтне нарави, али морално храбар и ау ономан, о оваран самом себи, доводећи тиме у питање и
своју службу, све чешће је ослобађао човека од лудила ланаца, који су били намењени „лечењу“ болесног
менталног склопа. То му нико званично није одобрио,
али му није било ни замерено. Причало се, не баш на
19
сав глас, како има обичај да скида ланце са болесника
и да се при том ништа лоше не догађа (12).
Године 1789. есила се револуција. Пинел, познати психијатар, лични пријатељ сестре краља Луја XVI,
у чијим је салонима до касно у ноћ водио главну реч,
наведен је на повлачење из јавности и једног дана,
1793. године, док је гиљотина радила пуном паром,
дошао је да као лекар ради у Бисетру. Он је постао шеф
Писену, сада грађанину Писену. Касније ће признати
да је доласком у Бисетру чуо да у тој болници имају обичај да болесницима скидају ланце. Пинел је био
ихи осма рач о ађаја и није се мешао у ај роблем,
док је Писен, вредан и послушан, за све своје активности најпре питао шефа и слушао његове налоге, али је
морално био свој, па је све посвећеније настављао своју
деветогодишњу праксу. Без одобрења, упорно, тврдоглаво, као сваки феудални сељак опчињен вером, он
је обављао свој хришћански задатак и пружао помоћ
унесрећенима.
Пинел, који је већ дуже времена био гласни ,,пријатељ народа“, чиме се додворио револуционарима и
постепено успоставио свој стручни ауторитет, добио
је место шефа психијатријске болнице Салпетријер, у
коју одлази, али са собом о во и и болничара Писена,
вредног, скромног и оданог (12).
У Салпетријери Писена и даље нико не контролише у раду са пацијентима, па он наставља да их ослобађа од везивања, што сада постаје видљиво и добија
нове обрисе. Пуно двориште болесника без ланаца
препознаје се као део општег ослобађања човека под
20
утицајем и еја револуције, што Пинел, као професор
психијатрије на париском универзитету, прихвата, и
чак почиње да пише о том револуционарном преображају. Слободарство револуције, ето, омогућава и нови
приступ психијатријским болесницима и развој новог
модела могућег болничког лечења у психијатрији.
Његови биографи тврде да он никада није себи
приписивао ослобађање психијатријских болесника,
али и да никада није помињао Писена. У првом издању свог чувеног уџбеника психијатрије, који је у том
периоду изашао, чак ће написати, како је поменуто,
да је већ у Бисетри ,,затекао обичај да се болесници
не везују ланцима“, чиме су ,,ноћи постале мирније“,
али није поменуо име аутора те идеје и праксе. Ни у
другом издању истог уџбеника, где о свему говори
опширније, Пинел не помиње грађанина Писена (12).
Тим текстовима је обнародовано званично ослобађање сихичких болесника у револуционарној Француској и могућност њиховог третмана у атмосфери слободе кретања и рада на болничким имањима. Свет се
заинтересовао за проблем, те су, нарочито у следећем,
XIX веку, почели да долазе сви значајнији странци који
су се бавили том облашћу, да виде како то функционише у пракси, како би је увели и у својим срединама.
Како је тихо и неприметно ушао у историју психијaтрије и у њој тихо и неприметно ра ио нове облике ра а, Жан-Бабтист Писен (1746–1811) је без помпе и конфликата и ишчезао из ње у својој шездесет
и петој години (12). Он је први лаик који је упозорио
научни свет свог времена, иако је према њему гајио
21
осећање поштовања, да се, бавећи се психијатријским
болесником, не сме заборавити да се и ту човек бави
човеком. Био је о рви алас мен алне хи ијене, који
се ис речио уком сцијен изму Пинелово оба и као
такав, ненаучан и људски из фундамента, представља
битан, ослобађајући догађај. Својим животом и начином рада, Писен је показао ме о мен ално-хи ијенско еловања, који је једино могућ и ефикасан: ихо,
неконфлик но и о оворно.
Оно што је на научно увек је љу ски нео хо но а
бисмо ос ојали, ос ајали и ишли на ре .
Писенов тих, чврст, делотворан и безуслован захев (9) могућ је само као чин смиреног, трпељивог
човека средњовековног васпитања и мисли која опстаје и поред просветитељства које гракће на сав глас у
градовима и међу писменим светом. Писен је дошао
као посвећеник са послањем, које је обавио нечујно и
вратио се одакле је дошао. О његовом постојању и улози сазнали смо тек у другој половини ХХ века, детаљнијом анализом документације из тог доба (12).
2.
После сто десет година поново ће се појавити један
лаик, који ће имати више среће да дође до јавне речи
и непосредно, шире делује. Реч је о чиновнику осигуравајућег друштва Клифорду Бирсу (Кliford Beers) из
САД, тачније из Њујорка, који је, изашавши опорављен
из психијатријске болнице, 1903. године објавио књигу
Разум који се враћа, у којој је изнео облике мен ално
ерора над психијатријским болесницима и методе
22
које су тада примењиване у њиховом лечењу (7). Тиме
је покре нуо савест одре ђе них сло је ва гра ђан ског
друштва, осетљивих на проблеме менталног здравља и
демократије, почео да организује акције у сврху хуманизације високостручних ставова у раду са психички
оболелим људима, што се потом прелило и на кадрове у другим здравственим установама, а затим и на
а минис рацију, росве у, р овину, банкарс во итд.
Јер, приликом контакта на шалтерима, у канцеларијама, продавницама, као и у здравственим установама,
особље често заборавља основно домаће васпитање,
постајући непријатно хладно, одурно, препотентно.
Први апели за менталну хигијену били су првенствено позив на рис ојно онашање „стручних људи“
према „људима опште праксе“, који трпе своју болест
или желе да реализују неку потребу која им је важна.
Покрет за менталну хигијену био је на прагу да
постане заштитник нормалног, људскијег понашања
професионализованих служби у равни с ручно лице
– клијен , у свим релевантним институцијама, али је
постепено престао да буде покрет, прелазећи у руке
здравствене службе, која је настојала да га моделује
попут других стручних области, умртвљујући га тиме
део по део. Тако је данас ментална хигијена практично део превентивне медицине и здравственог просвећивања становништва које спроводе здравствене
службе. У осталим областима она је постала инструмент менаџмента, углавном у функцији профита специјалиста или оних који су их ангажовали као најамне
раднике у својим институцијама.
23
О стању менталне хигијене у здравству, првенствено у психијатрији, најречитије говори филм Ле
изна кукавичје нез а (Милош Форман, 1975), који
показује степен обезљуђења који се може достићи у
савременој психијатрији, и поред усавршене фармакотерапије и бројних психотерапијских школа. Приказана је, наиме, једна психијатријска болница, у којој
је бело све што треба да буде бело и све обојено онако како треба да буде обојено, где је све чисто, и то
беспрекорно. Време је плански испарцелисано и зна
се кад ко и где треба да буде. На пример, зна се када
терапеут води групне разговоре или групну психотерапију са болесницима. Он то заиста и чини, само што
су болесници дементни или крајње аутистични и не
разумеју шта им терапеут говори, а не знам ни колико
он разуме њихово мрмљање. Нигде нема дијалошког
односа посредованог додирима и покретима између
лекара и ацијен а, нигде размене активности и радости током игре удвоје или у групи, нигде имитације
телом и гласом, нигде спонтаности у међуљудском
сусретању или у комуникацији речју и телом.
Наравно, живот се у својој пуноћи одвија разуђено, изван свих теоријски замишљених шаблона. Али,
када он није вођен виталношћу, и то код оних код
којих је виталност у паду, што је случај са сваким појединцем који је у егзистенцијалном шкрипцу, живот се
расипа неодмерено, смртоносно. Разобручавање једне
чврсто организоване али бесмислене заједнице видели смо у филму Ле изна кукавичје нез а. Стручни
људи те психијатријске установе вероватно нису ни
24
знали за искуство сељака–болничара Писена, а сами
га нису могли доживети, стешњени између наслага
збрканих, текућих токова савремене психијатријске
мисли у времену расула, у којем су, умногоме већ тада,
речи врлина и саосећање скриване као срамне.
За њујоршког грађанина Бирса можда су и знали,
али су његову менталну хигијену, којом је он желео да
прочисти болничке ходнике у психијатрији, вероватно
доживљавали као израз одређених ком лекса, и тиме
је бацили на сметлиште, ван својих интересовања.
3.
Писен, као зрео човек са села, у равни непосредног сусрета са човеком узнемиреним менталном болешћу, а изложеног телесној патњи због ланаца на ногама и везаности ланцима за зид, кога је он при томе
морао да надзире, био je преплављен саосећањем, том
спасоносном особином, урођеном сваком човеку. Тим
путем Писен је открио:
• разумевање ру о . Саосећањем се о вара разу-
мевање а ње ру о , без обзира на епоху у којој
човек живи. Доживљај истоветности са другим
– кога поремећај чини другачијим, а дух времена га чак сматра лу им и тиме нама супротним
– обузео је Писена. То је у њему побудило:
• обро у. Она се исказује уклањањем сваке не рија нос и и зла према другом човеку, што зближа ва људе и побу ђу је уза јам ну накло ност и
поверење. Доброта, већ по себи, буди:
25
• о оворнос
човека ре самим собом за оно ш о
чини. Та одговорност је независна од ставова
заједнице или духа времена, наређе ња ауторитета, угледања на узоре. Она је израз људске
е ичнос и, која се њоме испољава у заједници.
Е ичнос је увек ау ономна у о носу на све оно
ш о је о ш е рихваћено у заје ници, и онда када
прихвата опште ставове, и онда када их не прихвата. Е ичнос је чин слобо не воље човека.
Саосећање, разумевање, обро а и о оворнос су
основни феномени љу ско сихизма које је Писен, сељак
који је живео у уху сре њовековне ра иције, а болничар, увео у раксу савремене сихија ријске болнице,
која је тиме добила прилику да се суштински хуманизује и оствари као лечилиште. Психијатријска болница је препорођена овим променама: слобо а кре ања и
ра на ера ија, која се појавила организовањем живота све већег броја слободних људи у болничком кругу,
наставила је свој савремени ход, али у старим меховима.
Јер, још дуго ће остати да живе предрасуде о ментално
поремећеним особама и однос особља према њима као
према објектима за спровођење сопствених вештина, а
не као субјектима са којима се сарађује зарад бољитка
њиховог менталног здравља и начина живота.
Није се наставило са скидањем једног по једног
окова, у ем саосећања са ближњима, уз обро у и
о оворнос , како је то некада започео Писен.
Грађанин Њујорка Бирс, у време појаве идеје о
америчком сну, попут Наполеонове изјаве да сваки
26
редов у свом ранцу носи маршалску палицу, у датим
животним условима једне психијатријске установе
тог, демократског друштва, ражестио се, са свим својим моћи-бити, на непоштовање себе као особе. Он је
поставио ле о онашање и емокра ију као проблем
менталне хигијене, што је остао њен проблем до данас.
Понашање стручних особа у тој болници није било оно
што се очекује од људи просечног грађанског васпитања, који се срећу у неким другим срединама. Мнои с ручни љу и, у основи ле о вас и ани, оком сво
ра но времена у сихија ријским болницама, онашају
се као а ника нису обили елемен арно оро ично
вас и ање.
Одузимајући менталној хигијени самосвојност и
сврставајући је у технике исцелитељских традиција изгубило се све што је она могла да донесе нашем времену.
Ментална хигијена као појава
И Писен и Бирс су поставили питање основа хумани е а, чији смо, као људи, носиоци, и питање хуманос и у сопственом раду за који смо одговорни, најпре пред собом, а потом, као стручне особе које се баве
менталном болешћу и њеним лечењем, одговорни смо
и пред појединцем кога лечимо и групом коју терапијски водимо. Теме обро е и ле о онашања према онима који траже помоћ због свог нарушеног менталног
здравља нису постале садржаји психијатријске струке
ни након антипсихијатријске побуне, која је покренула питање односа људске слободе и менталне болести.
27
Писен је у себи препознао природни зов оброе да се помогне ближњем који пати у ланцима, као
и о оворнос , која природно обитава у људском бићу,
одговорност за извршење или неизвршење захтева које
поставља препозната доброта. Tиме је свима поставио задатак да приликом пружања помоћи онима чије
је ментално здравље у кризи не буду без саосећања и
с ремнос и на обро у, као и без со с вене о оворнос и, независно од правила понашања у датим условима
или у датој средини. То је прво и најопштије правило
којим се чува сопствено и туђе ментално здравље. Оно
чини носећу структуру сваке људске активности.
Бирс је, са своје стране, покренуо и ање ле о
онашања, које је тако површно уткано у нас домаћим,
породичним васпитањем, до којег декларативно толико држимо. Он је открио оли ичку с рану питања
која намеће мен ално оболели човек, који има раво
на свој хумани е у целини и на хумано онашање руих рема њему. Међутим, европски грађанин као да
једва чека да збаци хуманитет са себе, као неки терет,
чим се сусретне са човеком немоћнијим од себе или са
неким ко је болестан.
Тако је било и у појединачним односима међу људима кроз историју, као и у односима између моћних државних колективитета и оних који су мањи или мали, односно, тако је и у међународним политичким односима.
Да би остварили доброту и путем разумевања
помогли превазилажењу међа и препрека међу људима морамо, као превенцију кризама менталног здравља и менталних обољења, познавати:
28
• свет и улогу нагона,
• раст и зрење личности,
• пут од биолошких основа до постизања етично-
сти и слободе у понашању и мишљењу и
• безусловни захтев човека.
Свет нагона и смисао живота
Свет наго на и сми сао живота који се засни ва
на нагон ским импул си ма обје ди ње но ћу при ка зати у табели бр. 1. У колонама табеле се налазе путеви и видови развоја сва три нагонска изворишта, од
њихо вих првих поја ва оком рве о и не живо а,
ка а се сва ри на онска извориш а обело ањују, до
психичких процеса које они буде и подстичу у најви шим обла сти ма пси хич ких функ ци ја које човек
досеже.
На он за самоо ржањем се јавља кроз: борбу за
о с анак, ла и си ос , о ор неудобном смештају
тела и настојање да се живи у удобном. Нагон за самоодржањем се остварује:
• у ем ос варења на онске функције, које чине:
сна а ела, веш ине, ин ели енција;
• ви ови ис ољавања се јављају одржавањем соп-
ственог телесног или биолошког идентитета у
сталном развоју и добробити;
• ра е а осећа ња: с ра ха, који наго ве шта ва
опасност и мобилише одбрану и а ресије, која
покреће одбрамбене или нападачке могућности
29
30
Полни
однос
Полни
нагон
3
Полни
органи
Заједничење
са другима
Социјални Приврженост
нагон
говор
2
Живот удвоје
Заједница;
Бити Неко
Некоме
Бити
вољен и
волети
Еротска
љубав
Сигурност
Удобност
Настале
животне
ситуације
Агресија
Страх
Видови
Пратећа
испољавања осећања
Снага тела
Опстајати у
Интелигенција телесном
Вештине
идентитету
Путеви
остварења
Самоодржање
Нагони
1
Редни
број
Све на она и смисао живо а
Табела бр. 1
С. Бојанин
Рађање
деце
Етичност
односа
Естетично
постојање
Смисао
постојања
особе или њене могућности за рад, обезбеђујући
опстанак датом идентитету;
• нас а ла живо на си уа ци ја ути че на оживљај у обнос и и си урнос и, као и на мо ућнос
а човек разликује ново о озна о , и то час у
већем час у мањем обиму, у одређеном, више
или мање пријатном виду, увек у различитим
нијансама, што буди наследну љу ску особину
а увек бира боље, што у човеку ствара ес е ско осећање;
• смисао ос ојања се јавља кроз ес е ско осећање, као чар ле о или као рија нос коју човеку ричињава ес е ски оживљај амбијен а у
којем живи или за којим чезне. Очаранос ле им
ос аје мо ив чи аво низа човекових ак ивнос и, о најраније е ињс ва о о расло оба.
Тиме на он за самоо ржањем у човеку превазилази биолошки образац, када је он сам себи циљ. Досезањем естетске потребе, нагон самоодржања не мења ни
свој правац ни своју природу, већ омо ућава ос вареном о с анку ес е ско усавршавање. Тиме овај нагон
остварује свој коначни смисао, који се састоји у буђењу, људским генима програмираног, процеса очовечења или хоминизације.
Социјални на он се јавља кроз риврженос мајци,
коју појединац разликује и издваја од осталог света,
остварујући посредством ње основе комуникације са
светом, као и однос са свим што настањује њено окружење или рани свет детета.
31
• ма ернализовани све . Говор
елом, ме акомуникација, орални овор или ма ерњи језик, који
се развијају у оквиру ма ернализовано све а,
омогућавају стварање социјално оља и заје ницâ унутар тог поља у каснијим етапама развоја
људског постојања. Социјални нагон се испољава:
• у евима ис ољавања, као што су: риврженос
бићу мајке и овор тела, покрети, орални говор
који уопштава, успостављајући тако односе са
другима;
• ви ови ис ољавања су заје ничење1 са мајком и
ру има, и о нос са све ом с вари и риро ом;
– ра и а осећање љубави, које настаје у човеку
као одговор на љубав коју већ прима. Он има
о ребу а бу е вољен и а и сâм воли;
• нас ала живо на си уација гради ширу заје ницу, која захтева да човек нађе сопствено место у
њој, што у њему буди жељу да буде Неко Некоме
ко је и њему Неко;
• сми сао раз во ја соци јал но на о на је у томе да
кроз успостављене односе међу људима робу и
е ичнос , која је урођена о реба човека, у ем
које он је ино може а уре и о носе у ру и и а
о ржи љу ску заје ницу.
Љуба вљу роди тељ ског пара и око ли не пре ма
детету, која се рађа и развија у свакој заједници, социјални на он подстиче људско биће да воли то вољење.
1 Под речју заједничење подразумевам активно дружење у заједници.
32
Само римљена љубав може а ро и љубав у рав ни
биолошких образаца живо а. Појава љубави у човеку, пројектована у социјално поље, омогућава процес
хоминизације.
Хоми ни за ци јом се чове ку омо гућа ва да путем
љубави превазиђе пуки образац раве нос и као кружни ток логич ке пове за но сти узро ка и осле и це,
што је динамика односа у хомеостази као биолошком
обрасцу одржавања живота и нижих облика односа у
заједници, и то у равни авање – узимање, дакле у равни размене, или у равни ро авање – ку овање. Виши
облик отворености ка апсолутном постојању, ка којем
води очовечење, омо ућава јављање љубави без о ребе за узвраћањем – љубави као слободног, безусловно
и ничим условљеног чина постојања, ш о је ау енично ис ољавање човека у све у.
Полни на он се такође доноси на свет рођењем, у
виду постојања олних ор ана, који врше прво обележавање човека и истовремено деле људе на полове:
мушки и женски. Полност прати еро ска љубав, која
под леже процени зрења, сходно телесном узрасту
и зрелости појединца. Овим нагонским захтевом се
остварује потреба мушкарца и жене за животом удвоје,
која се осмишљава рађањем детета. Као и у претходна
два случаја, пратићемо:
• у еве ис ољавања сексуалног нагона, а то су:
секундарна сексуална обележја и полни органи;
• ис ољавање сексуално на она се обавља путем
еротског понашања и полним односом, за који
33
човек постаје зрео тек сазревањем тела и хуморалних структура у њему, а то је негде после
четрнаесте године живота, када човек биолошки постаје способан за родитељство;
• ра еће осећање, које чини себи својствена ероска љубав;
• живо на си уација која се тиме заснива јесте
живо у воје;
• смисао олно на она јесте рађање еце.
У табели бр. 1 се говори о три нагонска изворишта и о посебностима њихових у ева, ви овима исољавања, ра ећим осећањима, живо ним си уацијама у које уво е човеково ос ојање и смислу који
име ос варују, сходно нагонском изворишту којем
припадају.
У првој колони се указује на ри на онска извориш а, и то на: на он за самоо ржањем, који је претежно
одговоран за човеков биолошки опстанак и буђење
естетских потреба човека; социјални на он, који је одговоран за буђење и организовање човекове друштвености и буђење етичких потреба; олни на он, који је
одговоран за репродукцију људског живота на земљи.
Сва три нагонска изворишта имају себи својствене изворе, начине јављања, самосвојну динамику развоја и специфичан смисао који се путем њих остварује
у људском начину постојања. Они не мењају своје циљеве и својс ва оком развоја, ни он а ка а се укрш ају
и сусре ну на ис ом извору за овољавања.
34
У другој колони су у еви ос варивања на она.
Њих чине: ело и ин ели енција у области самоодржања, риврженос и оворна комуникација у равни
социјалних потреба, олни ор ани којима се остварује
чин рађања потомства, то јест репродукција врсте.
У трећој колони су ви ови ис ољавања на она,
које чине: у равни самоодржања – ос ојање човека у
свом и ен и е у елом; у равни друштвених односа
– ос варено заје ничење са ру има; у равни полности – олни ак .
У четвртој колони су наведена ра ећа осећања, и
то: у равни одржања – а ресија и с рах којима се мобилише о брана у служби опстанка и у озорава на опасност; у равни друштвености – потреба сваког човека
да бу е вољен и а воли, то јест усмерена љубав; у равни полности – развој сасвим својеврсног типа љубави,
еро ске љубави.
У петој коло ни су наве де не нас а ле живо не
си уације, од којих се очекује да у равни тежње ка
самоодржању обезбеде си урнос и у обнос , да у равни социјалног нагона побуде у човеку потребу да буде
Неко Некоме ко је и њему Неко, док се у равни полности
постављају захтеви за успостављањем живо а у воје,
у пару.
У шестој колони се указује на ос варени смисао
човековог нагонског живота. Оквир за самоодржање
открива човекову о ребу за ле им; социјални нагон
открива е ичку раван људских односа; а од људске
полности се очекује рађање е е а.
35
Три битне чињенице о нагонима
1.
Нагонске тежње разврстане у три поменуте групе – на он за самоо ржањем, социјални на он и олни
на он – имају и своје делове тела или органе путем
којих је омогућено њихово испољавање (Гиро). То су:
• снага тела, зуби, вештине, интелигенција, осећа-
ње агресивности, када је реч о нагону за самоодржањем;
• говор, мисао, тежња за другим, међуљудска љубав, пожртвованост за другог, када је реч о социјалном нагону;
• полни органи и еротска љубав, када је реч о полном нагону или нагону за размножавањем.
2.
Описане нагонске структуре и функције од рођења су међусобно независне и самосвојне, што остају до
краја живота, мада се оком чи аво живо а, од доба
развоја до старости, међусобно рожимају, ос варујући ос е енос љу ско ос ојања у свакој на онској
облас и онаособ.
3.
Нагонски свет формиран у човеку служи успостављању моста и узајамности са материјалним светом
изван тела субјекта и са другима, остварујући човеково
постојање на земљи као однос, као е зис енцију о носа.
36
Растење и зрење личности
Биолошке основе се, попут сваке клице, разлиставају у смеру развоја ела, заје нице и сихичко живоа, који се узајамно прожимају, градећи целовитост
сваког појединачног људског постојања. Поменути
развојни процес покушаћу да прикажем у табели бр. 2.
У хоризонталним колонама табеле описујем развој сваког од поменута три слоја, кроз која се људско
биће јавља у свом окружењу.
Телом се оно јавља као кон и ну и е
ро с ора обликован увек на свој начин, а његове активности покрећу мо иви у ви у биолошких им ера ива. У
области осећања у оквиру процеса развоја у овом слоју
доминира осећање риврженос и извору си урнос и.
Са ашњос се открива као доживљај времена које се
увек поново препознаје и увек поново јавља као исто
време. Све то остварује о с анак човека у све у, што
тим догађајима даје смисао, односно смисао описаних догађаја јесте ос варивање човеково ос ојања
елом и мо ућнос има, са а и ов е.
Заје ница као постојање са другим или са другима
остварује се кон инуи е ом у времену, и увек на тај
начин. Човекову активност обично покреће о реба за
заје ниш вом. У свакој животној ситуацији човек заједнице има неко рас оложење, којим гради део атмосфере у њој. Постепено се препознаје да свака садашњост
заправо траје неко време, које постепено, путем сећања,
постаје прошло време, рошлос као имензија времена. На тај начин у очи пада и чињеница да садашњости
37
38
Слободна
Психички
Субјективитетом воља:
живот
Ја хоћу!
3
Усмерена
љубав
Будућност
Неко
Прошлост
расположење
С. Бојанин
Одговорност
Обавеза
Потребе
заједништва
Смисао
Континуитетом
у времену
Заједница
2
Откриће
времена
Биолошки
Приврженост Садашњост Опстанак
императив
Доминантно
осећање
Континуитетом
у простору
Тело
Мотиви
за акцију
1
Остваривање
постојања
Слојеви
бића
Редни
број
Рас ење и зрење личнос и
Табела бр. 2
увек претходи једно јуче прошлости, је но рајање које
садржи одређене обавезе, које постају мотиви за делање
у већ постојећој (већ насталој) садашњости.
Психички слој остварује доживљај субјек иви еа сваког људског бића, чије се активности мотивишу
слобо ном вољом исказаном ставом: „Ја хоћу“, без обзира на ставове околине и захтеве других. У њему се препознаје љубав која је усмерена на оно што је изабрано,
а што обухвата општу људску љубав и еротску љубав,
када за њу дође време. Свака љубав очекује оживљај
ис уњења, било као сегмента континуитета који се
одвија било као будућности која се тиме отвара.
Бу ућ нос је тре ћи сег мент вре ме на који је, у
ствари, скровиш е ајних жеља и помисли људског
бића у свакој етапи развоја кроз коју пролази. Бу ућнос ра и оживљај о оворнос и за ос варење свих
очекивања љу и, у ближој или аљој бу ућнос и.
Вертикалне колоне:
• у првој колони се указује на:
ело, заје ницу и
сихички живо , као на видове људског постојања у свету;
• у дру гој коло ни се ука зу је на ос ва ри ва ње
ос ојања човека у равни ела, у којој је одређен
кон инуи е ом рос ора сопственог тела, који
се стално одржава; у равни заје нице је његово
постојање одређено временом рајања ус ос ављене заје нице; у равни сихичких функција се
препознаје по испољавању субјек ивнос и ставова, процена и начина успостављања односа;
39
• у трећој колони се указује на мо иве за акцију
човека, који се заснивају на биолошком им ераиву у равни ела; на обавезама према заједници у равни заје нице; на слобо ној вољи у сихичкој равни;
• у четвртој колони су, сходно видовима личности које пратимо, дата оминан на осећања, и
то: у равни ела, риврженос извору сигурности који се препознаје у биолошким датостима;
у равни заје нице, увек одређено рас оложење,
које одређује атмосферу у заједници; у равни
сихичких функција, усмерена љубав према предметима, појавама и особама као и, сходно узрасту, еротска љубав;
• у петој колони је дато откриће времена. У равни
ела, сходно закономерностима које га одређују, а претежно биолошким обрасцима, открива
се са ашње време, изван којег тело и не досеже; у равни заје нице, ре ознавајући чин рајања, еца, а осебно о расли, лако о кривају
рошлос и њену важнос за рену ну мо ивацију; у сихичком слоју се отвара бу ућнос ,
оверавајући човекова дела и надања;
• у шестој колони је дат резиме овог процеса и
указано на смисао о исаних ос и нућа у односу
на људско постојање. У равни ела све оно што
беше везано за тело добија свој смисао очуваним постојањем сваке људске јединке са којом
ступамо у контакт; у равни заје нице, заснивајући се на прошлости, јавља се императив обавеза
40
рема рошлом, које ревносно извршавамо; у
равни сихичких функција открива се будућност,
као образац времена којим се склапа кутија времена чији смо поданици.
Од биолошке основе до етичности
Када посматрамо развојни ток људског постојања видимо пут који из биолошке клице води разлиставању на биолошко-социјално-психички слој, који
се завршава слобо ном вољом, ес е ским и е ичким
реображајем и о оворним онашањем према себи,
према другоме, као и према заједници и свету у целини. Тај пут, о биолошке основе о е ичнос и, покушао
сам да прикажем у табели број 3.
У хоризонталним колонама табеле ћу настојати
да што краће, а разумљиво, обрадим токове развоја и
хоминизације сва три развојна слоја човековог бића:
биолошко , социјално и сихичко , којима оно на свим
нивоима остварује интеракцију са својим окружењем
и са светом.
Биолошки слој, којим започиње све људско, јавља
се са на онским о ребама, остварујући прва и најчвршћа повезивања новорођеног човека са стварношћу. Прва комуникација детета и окружења обавља се
путем о ажања и окре а, који почињу као елементарни, да би се усложњавали до свог максимума. Тим
активностима човек овла ава рос ором, веш инама кре ања у њему, бара ањем ре ме има и обавља
сусре ања са ру има, што је битно за његов лични
41
42
Психички
слој
3
Мисао
Говор
Социјални
Традиција
слој
2
Слободна
воља
Опажање
Покрет
Биолошки Нагони
слој
1
Редни
Слој
Енергетска Комуникација
број личности
основа
са светом
О биолошке основе о е ичнос и
Табела бр. 3
Формалне
операције
С. Бојанин
Истинитом Одговорност
Богу
понашања
Етичност
односа
Децентрација
интелигенције Другом
и осећајности
Остварење
смисла
Естетичност
постојања
Откриће
свести о...
Сензомоторна Себи
интелигенција
Сазнајни
процес
развој. Цео процес опажања, који прати све покрете и
људске активности, преводи се на представни ниво и
рађа прве облике интелигенције – сензомо орну ин ели енцију.
Искуствима која се тиме стичу, човек открива
ранице со с вено ела и све рија них и не рија них оживљаја, што му помаже да пробуди и развије
свес о себи и потребу за новим и пријатним, о ребу
за ле им – чар ес е ско .
Социјални слој је дат кроз активности које дуже
време могу бити исте у једној породици, завичајној
или националној заједници, стварајући тиме ра ицију. Такви, стални облици понашања на тај начин се
и заволе, нарочито у детињству које је оптерећено
потребом за репетитивношћу онога што је детету драго. Тако традиција, својим садржајима, обликује дату
средину.
Значај сваке традиције зависи од дужине времена
у којем је заснована и од намене којој служи. Аналогно
нагонским снагама, које су чувар биолошког идентитета, у социјалном пољу је то ра иција. Она је чувар
и ен и е а о ређене ру не ри а нос и или целови е кул уре, којој се припада кроз време. Централни догађај једне културе, у највећој мери, јесте овор.
Он је супстрат којим се култура гради, а његовим се
токовима и облицима реченице, путем којих се говор
испољава, он преноси и уграђује у људе.
Однос са другима открива нам мањкавост наших
сазнајних процеса и осећајности, ако не искористимо
људску могућност ецен рације, то јест посматрања
43
ствари са тачке гледишта другога. Сам однос са другим, као и однос са светом предмета и простором, чини
да човек уочава да са различитих тачки гледишта има
другачији поглед на исту појаву. Тако открива еценрацију мишљења и осећајнос и, што му отвара све
богатство света у којем живи и чини да различитости
које га интересују буду приступачне преиспитивању.
Открићем другог, човек препознаје своју праисконску
потребу да односи међу људима увек буду уређени на
најбољи могући начин, о кривајући име е ичнос
као ојаву, као своју сасвим личну о ребу.
Психички слој обележава вечита борба човекових
свесних захтева, у било ком, рудиментарном или пуном,
зрелом облику, са на онским им ера ивима и зах евима ра иције који увек теже ка остваривању истости
и непроменљивости. Борба свести за надвладавање
нагонског и традиционалног остварује чин човекове
слобо не воље, којим се човек испољава као сасвим
особено биће живота и природе. На слободној вољи се
емељи ојава љу ске личнос и; она се увек јавља у
крајњим, граничним ситуацијама, у којима је сваки човек оно што стварно јесте. Свако од нас се оје иначно
ос варује као личнос у својој биографији и у историји.
То не значи да слобо ном вољом, а не императивом нагона или стереотипом обичаја, можемо о абраи мо иве на онских х ења, као и мо иве ра иције, који он а не вла ају нама, чинећи нам мрским о
ш о морамо а ра имо, него постају наш избор и оно
што хоћемо. Процес одвајања од стереотипа и рађање
новог увек се обавља путем формалних о ерација које
44
су ослобођене ослонца на непосредно, конкретно. Увек
је о чин ес е изо вања на он ско и ро убљивање
е ичких вре нос и ра ицијом.
На том правцу слобо но о абирања, када се слободна воља човека излаже могућностима погрешног
избора, човек препознаје истинитост живота. О воренос
и ања о ис ини ом омо ућава разумевање
и ојма Бо а, без обзира да ли ће Он бити изабран као
веровање или одбачен човековим атеизмом.
Е ичнос љу ско бића је у мо ућнос и ос ављања и ања и слобо и о абирања. При том нас не може
мимоићи о оворнос за сваку одлуку и за свако дело.
У вертикалним колонама табеле бр. 3 указујем на
биолошки образац из којег извиру: на онске или енер е ске облас и, облас комуникације, сазнајни роцеси, развој свес и о себи, и пратим њихово обликовање у равни
социјалних на онских о реба, као и њихов израз у сихичкој равни. У осле њој колони сажимам њихове највише домете, којима оне граде кровне особине личности.
У првој колони описујем све на она као енергетску основу људског постојања, која се уобличава
ес е изовањем, преко ра иционалних схема о носа и ус ос ављене слобо не воље оје инца, којом се
човек остварује у свету.
У другој колони обрађујем област комуникације
оје инца и све а, која почиње о ажањем и окре ом,
а потом се у пољу импулса социјалног нагона развија
путем овора, да би се, у свом коначном виду, јавила
као исказана мисао, која је у функцији човекове слободне воље.
45
У тре ћој коло ни се обра ђу је сазнај ни ро цес,
заснован на о ажању и акцији, који се пројектује у
представну раван и тамо јавља као овор којим се описују догађаји и дефинишу ојмови у равни љу ске мисли, која се тиме развија у оквиру међуљудских односа
социјалног поља и заједнице.
У четвртој колони се прати развој сазнајних роцеса, који почиње појавом сензомо орне ин ели енције
у биолошкој равни, да би се у равни социјално на она
развили роцеси ецен рације, а у облас и љу ске
мисли све то истанчало до равни формалних о ерација, лишених сваког ослонца на сензомоторну раван и
непосредно стечена искуства особе у развоју.
У петој колони се прати развој свес и о себи у сопственом телу и у свету, као простору и кроз трајање у
времену, субјективитетом који постепено почиње да
живи кроз искуство и зрење. Свака свес о со с веном Ја у све у о крива све и окружење као не-Ја, као
нешто друго од мене самог, што се формира у појму
ру ос и, наспрам које и са којом се постоји. У равни
психичких функција јасно се указује одвајање ис инио о неис ини о , Ја о не-Ја, обро о не рија но ,
зло , што отвара богат психички живот и област сталног одабирања и бивања одабраним из слободе другог.
Тиме други постаје мерило мојих вредности и објекат
мојих тежњи, који ми је тешко доступан услед његовог
недокучивог субјективитета. То је драма пријатељства
и социјализације.
У равни сихичких функција човека, према табели бр. 3, јавља се могућност препознавања а солу не
46
ис рав но с и или ојма Бо а, уз сумњу у постојање
апсолутне исправности света, која, као дар људске слободе, прати свако људско одабирање. У храброс и а
се и ак нађемо у ој илеми, јавља се љу ска с ре ња
која б и на сваким нашим о лучивањем, чинећи нас
нека о резним, нека амбивален ним, све ок сами
не онесемо о луку, својом слобо ном вољом и уз реузимање о оворнос и за све ш о из ње роизилази.
У последњој, шестој колни пратимо смисао који
из свега реченог произлази и закључујемо да:
• у равни биолошких образаца остварује се ес е-
изовање човеково ос ојања на нивоу сва три
нагонска изворишта, не мењајући ни њихову
основну природу нагонских тежњи ни њихов
непосредни циљ;
• у равни им улса социјално на она открива се чар
међуљудских односа и е ички зах ев као окосница тих односа. Понашање усклађено са врлинама или етичност увек је обележје зрелог избора особе која држи до свог људског достојанства.
Поводом ове теме Керовић наводи ставове Ватцзекера, сматрајући их занимљивим: „[...] занимљива
(је) теза о повезаности моралног стања људске личности са душевном болешћу, односно здрављем. По
тој тези здравље има неке везе са истином и искреношћу, са етичношћу и чистотом, док је болест у готово
свим случајевима повезана са неистинитошћу“ (10;
стр. 813).
47
• у равни човекових сихичких функција јавља се
свесност о сопственом постојању у тежњи ка
апсолутној истинитости.
Безусловни захтев
Свака човекова вољна акција има своје образложење у користи која се њоме постиже, било у материјалном виду, у успешној размени рада, било у виду угледа у друштву, одржавања пријатељства, остваривања
понашања које је усклађено са врлинама или задовољења личне страсти. Међутим, неки људи истанчане
етичности, у граничним животним ситуацијама, доносе
одлуку из јасне свести о сопственој истинитости, која
је њихово уверење чак и ако су у смртној опасности,
односно под тортуром, што упркос свему уноси мир у
њихову душу и поступке. Та о лука није условљена никаквим с ољним разло ом, не о обасјаношћу у себи самоме.
То је одлука безусловно зах ева, који Јасперс описује
као појаву могућу у свим временима, а при којој човек:
• ,,... бира оно што је исправно,
• ... постаје истинит у својим побудама и
• ... живи од љубави“. (9)
Постојање безусловно зах ева улива наду у могуће боље човечанство у будућности, каже Јасперс (9).
Он указује на људску слободу, која се испољава у граничним животним ситуацијама, када човек бљесне
собом самим, оним што јесте. У тим ситуацијама, увек
48
нео че ки ва но, осве тља ва се људ ска егзи стен ци ја у
њеном правом изразу, оним што је њена бит, дакле
у ,,ис инској с варнос и“, јер ,,безусловно... није оно
ш о се хоће, не о оно на основу че а се неш о хоће... није
с вар сазнања не о с вар вере“ (Јасперс) (9).
Људска егзистенција, остварена безусловним захтевом јесте частан и достојанствен чин. Њиме се:
• ником ништа не доказује,
• нити се било шта саопштава;
• он није мотивисан ни материјалном добити, ни
славом,
• није му мотив било какав дијалог са другима
или са вековима који долазе,
• није последица неке природне особине и закономерности.
Њиме се човекова личност враћа к себи.
Јасперс, између осталих, наводи примере Сократа
и Ђордана Бруна (9), којима ја додајем ђакона Авакума и Вукашина Јасеновачког, који нису нашли разлог
да не остану то што су били или да порекну оно у шта
су веровали као у истину. Слободног духа, слободном
(снажном) вољом ослобођени од нагонских императива, ината и социјалне зависности, јасни себи и верни
истини, они нису имали ни речи ни мисли за недостојни свет судија и њихових ниских образложења.
Морално понашање, као израз људске етичности,
чини осовинску с рук уру свако љу ско бића, као
ојаве међу љу има и свако међуљу ско о носа, као
49
и а ос ојања међу живим с ворењима. И када је
не препознајемо у себи, она се јавља у нама као узнемирена савес , којој понекад дуже времена не разазнајемо разлог. Пос ојање роже о савешћу о ликује
само љу ска бића као бића-у-све у. Обележен односом
са другима, путем којег се сагледава, човек даје смисао
заједници, као облику свог опстанка.
Закључно разматрање
1.
Све што је специфично у људском животу, све ш о
је с ецифично љу ско, о вија се у равни свесно уобличаваних и ор анизованих кре ања љу ско сихизма у целини. Свесни однос човека према свету одређује његове:
• циљеве
• начине и
• очекивања од других и од живота уопште,
што чини параметре према којима се одређује његова
нормалнос , ниво зрелос и или сихо а оло ија појединца са проблемом менталног здравља.
2.
Човеков живот препознајемо према тежњи да
задовољи основне људске потребе, које му омогућавају постојање у хоминизованом свету, а које делимо
у три групе:
50
– тежња да буде у сигурном и удобном,
– тежња да буде вољен и да воли,
– тежња да бира слободном вољом и да буде изложен избору из слободне воље другога.
Искуства која појединац стиче на овај начин откривају му међуљудске односе и буде генски кôд урођене потребе за етичношћу, која се увек јавља као
осовинска структура стабилности у самоостваривању појединца.
3.
Позиви једног болничара психијатријске болнице
из XVIII века (Париз) и једног чиновника осигуравајућег друштва из XX века (Њујорк), које смо помињали, нису ништа друго и ништа више тражили од људи
него да омогуће једни другима:
• да буду сигурни у то да их је неко разумео;
– да их неко поштује, омогућавајући им слободу
бирања;
• да им се пружи понашање усклађено са врлинама, како би знали да им се нико не подсмева
зато што их не бира онај кога би они желели да
их одабере, и
• да прихвате чињеницу да онај кога су они изабрали од њих очекује разумевање и наклоност,
које ће донети љубав и пријатељство међу људима.
51
Све то заједно поставља човеку задатак – најнаучнији, најчаснији и најљу скији – да при сваком сусрету
са другим увек буде обар. То би било довољно да се
измени свет.
52
Download

KONRAS_cetiri eseja o dobroti.indd