Razgovor Dragice Bajić i Slobodana Mileusnića
O Dobru
Izdavač: Dragica Bajić novinar, DVIT
Intervju Beograd 2011.
O dobru, razgovor Dragice Bajić i Slobodana Mileusnića
Strana 233
Internet domen: www.odobru.rs
ISBN 978-86-915787-0-1
a) Gnoseologija
Sva prava su zadržana. Ni jedan deo, a i u celini ne može
biti reprodukovan/publikovan bez pismene dozvole
autora/izdavača
Beograd 2011.
2
O Dobru
Sadržaj:
1. Predgovor….............…………………………………………………………………………..…….3
2. Geneza knjige “O Logici mogućeg” ….............……………………………………….…..7
3. Albert Einstein……………………………………………....................………….…………….27
4. Ernst Bloch……………………………………………………………………….........................53
5.
“O Logici mogućeg” ( Uvod, definicija apsoluta i Duh i/ili materija)….…….67
6. Život(Biljka, Životinja, Čovek)……………………………………….........................….102
7. Samosvest……………………………………………………………………….....................…..110
8. Podsvest………………………………………………………………………….....................…..131
9. Humanum…………………………………………………………………….............................144
10. Grafički prikaz knjige ”O Logici mogućeg”..…………………………………..............153
11. Fototipsko izdanje knjige “O Logici Mogućeg” iz 1991.g. (1-73).…………….….155
3
1. Predgovor
4
O Dobru
Predgovor
“O Dobru” je naslov intervjua sa Slobodanom Mileusnićem. U pitanju je razgovor na bazi
njegove knjige “O logici mogućeg” koja je objavljena pre dvadeset godina. To je knjiga
koju sam najsporije pročitala u životu. Ni manje knjige, ni veće zavrzlame. Tema je bila
vladajuće stanje duha u tadašnjoj Jugoslaviji) i nezadovoljstvo obrazovnim sistemom,
izložena u formi klasične logike. Pretpostavljam da tadašnja populacija (kojoj je esej bio
namenjen) nije baš previše verovala sebi i svojim sposobnostima pa je posledično
prepustila da joj drugi kroje život. Naravno da se ništa od tada nije promenilo. Autor,
nepomirljivi i večiti buntovnik, smatra da je tadašnje i sadašnje vladajuće stanje duha
jednostavno takvo kakvo jeste. On i dalje misli da je neophodno da se ukaže na to da je
boljitak vezan nužno za promene poimanja odnosa čoveka prema samom sebi i svojoj
okolini. Da bi se, po njegovom mišljenju, promene dogodile ljudima, treba izložiti i
„optiku”, kako ju je on sagledao i trebalo bi ih pustiti da misle svojom glavom i da kroz
istinite („dobre“) demokratske procese ostvare sopstvenu viziju boljeg i lepšeg života.
Izabrali smo intervju kao formu koja je unela dinamiku i na neki način ukazala da je
danas u svetu u kome živimo potreban tempo. To je i brzočitajuća forma za koju mlad,
nestrpljiv svet jedino ima vremena i živaca. A stalo nam je da upravo te mlade generacije
misle svojom glavom i misle brzo kako bi bile u stanju da realizuju za sebe bolji život,
odnosno život po sopstvenoj meri. Najbitnije je da se ne mire sa stvarnošću i ne dozvole
da budu predmet manipulacije, da nauče da prepoznaju laži i prevare.
Intervju nudi logički koherentna rešenja, dokazuje da rešenja uvek postoje i da su
moguća. Potrebno je to želeti, iskoristiti potencijale i pronaći sopstveni izlaz i rešenje.
Ovo je tekst za nezadovoljne i radoznale, odnosno brzomisleće ljude. Za one koji veruju
u sebe, za one uporne, one koji znaju šta hoće i definitivno su u stanju to i da ostvare.
Ovo je esej koji govori na temu “šta bi to za mene bilo dobro“ i ’’ šta je to dobro i da li je
dobro uopšte moguće’’, a do tog odgovora - dobra se stiže samostalno, po uslovno
„prostoj i jednostavnoj“ metodologiji koju daje autor kao sopstveno vidjenje stvari.
Dve osobe koje su izvršile snažan uticaj na autora su: Ajnštajn i Bloh, prvi sa svojom
teorijom relativiteta, i već legendarnom formulom E=mc2 i sjajnim govorom pred
društvom fizičara na proslavi 60-og rodjendana Maksa Planka u Berlinu (1918. godine)
koji je dat u izvornoj formi i prevodu sa autorovim komentarom. Drugi, Princip Nade E.
Bloha koji je po autoru neophodan kao oslonac savremenom čoveku, koji je do te mere
izmanipulisan, izlagan i sistemski prevaren da je prestao da veruje čak i u sopstvene
sposobnosti.
Autor, iako je ekonomista, je samo želeo, pre svega samom sebi, da da adekvatne
odgovore na neka pitanja koja su ga u to vreme okupirala. Tako je i nastao, pre dvadeset
godina, esej „O logici mogućeg“, kada je shvatio da je došlo do sistemskog poremećaja u
5
procesu obrazovanja, kada se svaka iskra individualizma morala sistemski uništiti u
korenu. Shvatio je da je sve što nas okružuje, energija, što ga je u to vreme automatski
svrstalo u, najblaže rečeno, individualce, čudake. Pronašao je načine kako da dodje do
odgovora na pitanja koja su ga interesovala pa i odgovore na večita pitanja: ko smo,
odakle smo došli, kuda idemo, kako nastaje misao i šta je to razum. Postoji i šema,
grafički prikaz, objašnjenja do kojih je došao zahvaljujući metodologiji koju je formirao.
Opredelio se za metodologiju klasičnih logičkih vrednosnih sudova i logički koherentnih
metodološki izvedenih zaključaka, čini se po ugledu na metodologiju klasične grčke
logike za koju se pretpostavlja da je tako „izgledala“. Bilo je poprilično teško čitati je, a i
morali ste da imate solidno predznanja, pre svega iz logike, da biste bili u stanju da je
razumete.
Kada sam ga pitala zašto je baš tako napisao knjigu, odgovorio mi je da je to bio jedini
mogući način da iznese odgovore na pitanja koja su ga mučila i da ga nije uopšte
zanimalo šta će ko misliti. Na pitanje, zašto su odgovori bili dati u obliku taksativno
definisanih stavova (na način kako se to čini u nauci koja se zove logika), rekao je da mu
je bilo jasno da neće imati istomišljenike, a i da će verovatno steći brojne protivnike. Bio
je spreman da ih izazove da „stanu na crtu“ i da se kroz te polemike neke stvari razjasne
i definišu i tako utiče na ljude da ostvare sopstvenu viziju boljeg i lepšeg života, života
dostojnog čoveka. No, to se nije dogodilo i on, pokreće tu temu ponovo (posle dvadeset
godina). Na pitanje zašto baš sada, autor odgovara:
– Odlučio sam, da sve to, čime sam se u ovom eseju „O Logici mogućeg“ bavio,
pojednostavim, učinim razumljivijim, da ovaj put, za razliku od pre dvadeset godina,
kada sam pisao za sebe, ovaj put govorim za druge. I dalje imam osećaj da to možda
može da bude bitno. Ja i dan danas verujem da istina ne bi trebalo da bilo kome smeta,
odnosno škodi, jer istina je dobro, a laž i posledično prevara, je nešto što jednostavno
ne može biti i nije dobro ... I dalje imam isti osećaj da svi oni koji su nesvesno izgubili
sposobnost da u životu istinito razmišljaju, žive loše i užasno gube na kvalitetu života...
Rekoh već, ni manje knjige ni veće zavrzlame, ali bila je za mene izazov i onda i sada.
Posebno danas, kada se ni posle dvadeset godina ništa nije promenilo, nego je još gore i
još je teže bilo kome bilo šta objasniti pa i to da su ljudi postali „formirani“ sistemski
poslušnici koji su upropastili sopstvene živote i što je još tragičnije, uopšte ne shvataju
da su izmanipulisani i pretvoreni u robove. Neverovatno je koliko će vam ružnih reči
izgovoriti na ovu konstataciju.
– Verovatno da to nije ni malo jednostavno. Verovatno da ne znaju ili nisu svesni šta je
to kvalitet života, ali oni jednostavno žive loše i toga su duboko svesni. Naučeni
(naterani) da zaborave, oni su zaboravili nadu (Ernest Bloch), a tako je, ipak teško
(ustvari verujem, gotovo nemoguće) živeti... Ja jednostavno ne volim, ne prihvatam i
prezirem neistinu, laž i prevaru, kakva god da je i od koga god da dolazi jer od toga ne
može nikad proizaći nešto što je čak i nalik dobru, – kaže autor.
Šta smo to uradili, pred vama je. Daćemo vam mogućnost da razmenimo stavove.
Bićemo zadovoljni ako izazovemo reakciju i ako budemo uspeli da vas inspirišemo da
stvorite život po sopstvenoj meri.
6
Najbitnije je da se pokrenete, da ne dozvolite da vas lažu i mažu, a ostalo kreirajte
sami. Samo to uradite brzo, sebe radi. Ovde nećete naći rešenje, ali ćete shvatiti da ono
postoji, da je moguće.
Vreme krize je vreme nezadovoljstva, depresije i mračnih misli, ali je i vreme kada treba
iskoristiti potencijale i pronaći izlaz i rešenje. To morate uraditi sami. Ne morate,
možete, ako želite. Ako ste zadovoljni, onda ništa. Ovo nije za vas. Ovo je knjiga za
inteligentne, radoznale, misleće i brzomisleće. Ovo je štivo za one koji znaju šta hoće i
uporni su da to i ostvare.
Pored intervjua sa autorom, tu je i fototipsko izdanje knjige “O logici mogućeg”.
Prenesena je u izvornoj formi. Pronaćićete i neke druge stvari, ako to budete želeli.
Voleli bismo da je pročitate.
Dragica Bajić, novinar
7
2. Geneza knjige „O Logici mogućeg“
8
Razgovor o knjizi „O logici mogućeg“ Slobodana Mileusnića
D: Ideja je da razgovaramo o knjizi „O Logici mogućeg“ čiji si autor.
B: Evo, prošlo je dvadeset godina kako je knjiga “O Logici mogućeg“
publikovana. Ni dan danas ne znam koliko je ko bio u stanju da
razume to što je bilo napisano. Činjenica je da definitivno nisam
zadovoljan reakcijom, iako pošteno govoreći ja i nisam ništa „bolje“
očekivao, intuitivno, oduvek sam na neki način znao sa kim imam
posla.
Za sve ove godine, ne da se ništa nije promenilo već su se stvari po
svim segmentima ekstremno pogoršale, može se slobodno reći da su
kulminirale. To, čak ako ćemo po negativnoj konotaciji, ispada da i
nije tako loše. Veliki broj ljudi je danas ipak postao mnogo svesniji po
pitanju problematike koja je mene tada okupirala.
D: Šta je to, kakva je to bila, kako kažeš problematika, koja te toliko
okupirala?
B: Naravno. Stvari se po pravilu mogu razumeti i objasniti samo ako
se posmatra vreme u kome su nastajale.
To je period kada sam ja završavao redovno školovanje. Jedva sam
čekao da to konačno završim i podvučem crtu na tu fazu života, jer mi
je sve to zajedno doslovce činilo da mi bude čak i fizički „muka“.
D: Šta je to bilo toliko mučno kad kažu: najlepše je djačko doba?
B: Postojale su stvari koje su me, čini mi se, „oduvek“, da kažem još
od osmogodišnjeg obrazovanja bez prestanka ekstremno nervirale,
ljutile i iritirale i tad su, kad se primakao kraj redovnog obrazovanja
jednostavno kulminirale.
D: Šta te to toliko nerviralo?
9
B: Jednostavno, kao i uvek uostalom. Nerviralo me je baš sve u
odnosu obrazovnog sistema prema tim retkim pojedincima, odnosno
da budem precizniji „individuama“ , jer oni su to u punom smislu te
reči i bili.
Činjenica je da su neke ekstremno pametne devojke i momci
konstantno imali odredjenih „ciljanih“ problema sa nekim „nazovi“
predavačima. Uvek sam imao utisak da njihov „individualizam“,
njihova pamet i evidentno je, brzo mišljenje, kod nekih predavača nije
imalo „prodju“, pa su ih bez prestanka „sistemski“, „lomilili“ i to iz
dana u dan. Jednostavno rečeno, doslovce su ih maltretirali (ili su im
sistematski, svakodnevno i permanentno „ispirali mozak“. )
Kad god bi se tako nešto dogadjalo, a dogadjalo se svakodnevno,
uvek sam imao neki intuitivni osećaj, (ma to se, da je samo iko sem
mene od prisutnih to samo poželeo), prosto moglo osetiti u vazduhu
tih zagušljivih učionica. Možda je tragedija bila upravo tu, baš u skupu
tih mojih sapatnika koji su sve to bezočno ignorisali. Po pravili bili su
egocentrični i sami sebi dovoljni, uz lako uočljivu dozu ogromnog, pa i
paničnog straha, po sistemu, „samo da mene ne dira“ (ta mimikrija ili
kako to vole da zovu ketmanizam me je dodatno iritirao i nervirao
izazivajući samo jeftini prezir prema ovim usputnim „sapatnicima“).
Činjenica je da je sve to o čemu govorim, „predavače“ ekstremno
iritiralo, da je kod njih gotovo podsvesno to moglo da se oseti kao
nekakva vrsta nekontrolisanog besa pa ček i otvorene mržnje i
netrpeljivosti prema takvim pojedincima, odnosno „individualcima“.
Na početku, kada sam se susreo sa tim fenomenom, nekako sam
mislio da su to stvari prolaznog karaktera, kako ono kažu „koliko ljudi
toliko ćudi“. Na žalost sve te stvari ne samo da su nastavile da se
dogadjaju, nego su, kad sam počeo da prepoznajem mehanizam, više
čak nije ni bilo bitno koji je to predavač. Sistem je jednostavno bio
isti.
Ako je bilo šta kulminiralo, kulminirao je taj pogani i neljudski odnos
prema „deklarisanim“ individualcima koji je bio tako evidentan da
samo „slepac“ to nije mogao da vidi i oseti.
10
Već krajem osmogodišnjeg školovanja, počeo sam da shvatam da
nije u pitanju nekakav ekstremni jaz izmedju različitih pojedinaca i
njihovih karaktera, već da je u pitanju jedna daleko dublja i ozbiljnija
stvar. Naravno, kako je vreme prolazilo, bio sam u stanju i da
definišem problem. U pitanju je bio sistemski poremećaj u procesu
obrazovanja.
Preostalo je bilo samo da se objasniti zašto i šta je dovelo do takvog
suludog poremećaja, pa se sistemski svaka iskra individualizma
mora po svaku cenu životinjski satrti u korenu?
D: A kako si ti prolazio u takvim okolnostima? Ne poznajem nikog da
je imao toliko volje i drskosti i rekla bi “urodjenog bezobrazluka“ da
se tome u toj meri posveti?
B: Ma relativno laganica i bez bilo kakvih „ozbiljnih“ problema. Ne
znam kako to da objasnim. Definitivno sam u datim okolnostima bio
recimo, prilično intelektualno superioran u odnosu na okruženje, ali
ne znam baš da li je to pravi odgovor, bilo je tada i boljih od mene.
Nisam ja nikad bio neki naročiti djak, niti me je to nešto posebno
interesovalo.
Ali, sam imao jednu možda neuobičajenu osobinu. Kad god bi se neki
od tih “strvinara“ ostrvio na mene ja sam potpuno svesno i bez bilo
kakvog straha ulazio u otvoren intelektualni konflikt sa svakim od njih
(a ponekad ga, zašto ne reći, i namerno izazivao, iziritiran dotičnim
likom).
To je („na moju tadašnju žalost“) značilo, da sad taj predmet ma
koliko on dosadan bio, ja definitivno moram da savladam, makar na
nivou „ovog mog“ strvinara. Po pravilu ti okršaji su znali da budu
burni i žestoki i rešavali su se uglavnom u moju korist.
Nekoliko konflikata, istina ni malo naivnih, obezbedili su mi lagodnost
da me niko ne dira, pa čak i da ne moram da učim (ili “odgovaram“)
kako je to tim njihovim planom i programom bilo predvidjeno.
Jednostavno su, začudjujuće lako, dizali ruke od mene i ja sam to
krajnje bezočno i bezobrazno zloupotrebljavao, baveći se u životu
11
nekim drugim mnogo interesantnijim sadržajima nego što je to
škola mogla u tom trenutku da mi ponudi.
Sve u svemu, kako sam privodio studije konačnom kraju, to se
pretvorilo u vreme kada su me ta problematika, tema i širina polja,
potpuno preokupirali. Tada nisam bio u prilici da se sretnem, mada
sam pokušavao, nije da nisam, sa nečim što je već bilo napisano, a što
bi, koliko toliko zadovoljilo moje interesovanje.
Kad sam već odlučio da se tome posvetim, bilo mi je jasno, da to
moram da odradim sam za sebe, da samom sebi teme o kojima sam
razmišljao, pojasnim i pokušam da definišem, jer to očigledno niko
nije želeo ili ga nije interesovalo.
Vremenom, opredelio sam se za jednu zbilja čudnu, da ne kažem
sofisticiranu metodologiju (koja je za mene ili makar mom egu bila
potpuno nepoznata), pretpostavljam nesvesno „isisanu“ kako se to
često kaže „iz malog mozga“.
Opredelio sam se za metodologiju klasičnih logički vrednosnih sudova
i logički koherentnih metodološki izvedenih zaključaka, čini se po
ugledu na metodologiju klasične grčke logike kakva je recimo ili
pretpostavimo ona mogla da bude (tačnije bi bilo reći, logosa, a ne
logike, jer to u to doba logika kao jeftini lažni surogat nije bila ni
postojala). Govorim o periodu dok klasična grčka civilizacija nije bila
sravnjena do temelja i pretvorena u pepeo i zgarišta.
Znam da sve to zvuči dosta neobično, jer ja ništa nikad slično nisam
čitao u životu (niti sam bio u prilici). Uostalom sve je koliko ja znam
bilo temeljno spaljeno, popaljeno i proskribovano. Odakle mi sve to
zbilja nisam u stanju da odgovorim, ali pamtim da sam se u tim i
takvim tokovima misli doslovce osećao kao riba u vodi. Svaka
rečenica koju sam tada napisao jednostavno je morala da bude
formirana upravo tako ili nikako.
D: O, to znam i u tom smislu se ni kod tebe ništa nije promenilo tolike
godine.
B: Kolike sam samo sate proveo noćima radeći i beskrajno
komponujući rečeničku konstrukciju dok na kraju ne bi bio zadovoljan
12
ili bi na kraju, sam sebi, onako premoren do krajnjih granica, rekao:
e baš je to što mi je trebalo. Metafizika, valjda (HA!).
Jesam isčitao i solidno bio upoznat sa svim što nam je bilo dostupno
iz
surogata,
(odnosno
Aristotela,
Platona,
raznoraznih
srednjevekovnih skolastičara koji su po meni, ipak samo mlatili
praznu slamu). Koliko je njima za verovati to ne znam, pretpostavljam
da tu ipak postoje daleko kvalifikovaniji ljudi od mene.
Možda je bitno napomenuti da ako baš posmatramo taj period i moje
verovatno, većini savremenika dosta čudne, ali i krajnje precizne
rečničke konstrukcije i vratolomije, da u tom periodu o kome sad
govorimo, periodu procvata klasične grčke kulture koja je nekad
postojala, ali je posle tako sistemski satrvena sa zemljom, da ti očevi
(oci) evropske civilizacije i vrednosti, (a to je definitivno činjenica,
dopadalo se to nekome ili ne) nisu poznavali (niti su pravili) razliku
izmedju duha i materije.
Oni čak nisu pravili razliku izmedju subjekta i predikata. Ljudi su se
prosto bavili dijalogom želeći da spoznaju i upoznaju svet u kome su
živeli, a svi ti (i ostali) „izumi“ su samo stvari koje će doći tek kasnije
kad se zatrave paljevine ovog varvarskog čina i vreme učini svoje.
D: Da li ti se činilo da ima ljudi koji slično misle kao i ti i da ima
razloga da se na temu obrati pažnja?
B: U to vreme sam imao utisak da je većina ljudi bila barem intuitivno
svesna istih problema o kojima govorimo, ali kao da su taj svoj
instinkt jednostavno ignorisali.
Oni su bili nezainteresovani, ispunjeni misaonim komoditetom,
lenjošću duha, na koji su, pokazalo se, nakon analize, bili sistemski
naučeni (ili da budem jasniji, bili pogrešno naučeni) kroz
metodologiju školovanja.
Pokazalo se da je u pitanju gotovo klasična misaona nesloboda, kroz
koju su u kontinuitetu, učeni tokom svih faza školovanje, pa su, ne
znajući (ustvari pogrešno znajući) ćuteći prihvatali zdravo za gotovo
sve te dogme kao nešto što im je zauvek, od kad je sveta i veka,
dato i kao takvo nepromenljivo.
13
D: Kako je do toga moglo da dodje?
B: Ovde se radi o čudovišnom metodu kada se ljudi vremenom,
sistematski obučavaju da svaki problem, kao i svako njegovo rešenje,
ma kako ono apsurdno, tragično, a neretko i komično bilo, dogmatski
jednostavno shvataju, prihvataju zdravo za gotovo.
Pokazalo se da je u pitanju ozbiljna stvar, da se ovde radi o ključnim
posledicama metodologije sistema obrazovanja koji datira još od
vremena sumraka civilizacije stare klasične Grčke (a to je, da budemo
na početku jasni Platonovo i Aristotelovo doba).
Vremenom ti (pogrešno) učeni i (pogrešno) naučeni ljudi
posredstvom obrazovnog sistema prihvataju bez kriterijuma sve
dogme, oni doslovce prihvataju sve što im „sistem“, odnosno
„autoritet“ kaže, naučeni su da prihvataju sve to kao nekakvu datost
i rutinski se, ne razmišljajući, prilagodjavaju svim tim veštačkim i
netačnim metodologijama.
U pitanju je u suštini jedan opasan i veoma uhodan način kako ih ta
nasledjena okoštalost, ali i posledično spontano, preuzeta rutina
savremene obrazovne metodologije, koja odredjenim tehnikama
modelira, odnosno kreira to ne tačno (ne istinito) mišljenje u glavama
ljudi.
D: Šta misliš pod tim opasan i veoma uhodan?
B: Dnevno politička vlast misli da je potrebno da mladi ljudi
sistematski budu usmeravani, da bi, korak po korak, jednostavno
prestajali da istinito razmišljaju, ne bi li (ovi mladi ljudi) onda
vremenom polako počeli da zaboravljaju kategoriju istinitog
razmišljanja, kako bi na taj način počeli da gube tu svoju iskonsku
sposobnost da istinito misle.
Cilj je jednostavan: dnevno politička vlast uvek smatra da je zarad
svojih egocentričnih interesa poželjno da se u životu ne istinito
razmišlja, odnosno da se dogmatski razmišlja!
Iskonski, čoveku pravo da istinito razmišlja, pripada kao
neprikosnoveno pravo, kao i pravo da se radja, pravo da diše, pravo
da raste i odrasta, pravo da se (kad ima) i hrani.
14
Na žalost, ovo iskonsko neprikosnoveno pravo da se istinito
razmišlja, pokazalo se kao sjajno i efikasno sredstvo za bezočnu
manipulaciju posredstvom dogme dnevno političke vlasti.
D: Kako je to moguće?
B: Pa jednostavno, tokom analize se pokazalo, kao i uvek uostalom, i
relativno lako i banalno prosto – obrazovnim sistemom.
Usmeri ga (ili da budem precizniji nauči ga) kroz faze obrazovanja da
razmišlja neistinito, podrži ga da tako razmišlja, nagradi ga da tako
razmišlja, usput ga zabavi i čovek danas, kao toliko godina unazad već
istorijski formirano inertno biće (odviknuto, odnosno naučeno da
neistinito razmišlja) neće ni osetiti kako si mu uzeo njegovo iskonsko
neotudjivo pravo da istinito razmišlja.
Ustvari proizilazi da ga je baš briga što je to svoje iskonsko,
neotudjivo, pravo, pravo da istinito razmišlja, u krajnjoj liniji pravo
da bude moralan sam prema sebi, prodao za jeftinu večeru i zabavu.
D: Kako to misliš, prodao za zabavu i jeftinu večeru?
B: Jednostavno i, na žalost, ponovo krajnje banalno i primitivno. To
je činjenica. Pre dvadeset godina pisao sam, da je od gladi svake dve
sekunde umiralo jedno zdravorodjeno dete, što jeste bilo istinito,
skandalozno, nemoralno i krajnje nekulturno, ali koga je tada to bilo
briga? Ja tad nisam rekao ama baš ništa novo.
To što se, nakon ovih dvadeset godina, efikasnost ovog amoralnog
ludila udvostručila, pa danas od gladi svake jedne sekunde umre od
oca i majke zdravorodjeno dete je tragična činjenica i to i dalje, ama
baš nikog ne interesuje.
Kao da je ta „njihova“ jeftina večera pa i zabava postala još jeftinija,
zar ne?
Kako pričati nekom o istini, o dobru, o iskonskom neotudjivom pravu
čoveka da istinito razmišlja, o poštenom (istinitom) odnosu prema
samom sebi (moralu), kad je on sistemski i metodološki naučen da
pogrešno razmišlja, da sve prihvata kao dogmu, kao nešto što je
„dato i nepromenljivo“, kao kad zdravorodjena deca jednostavno
15
umiru od gladi, jer „oni“ „nemaju“ čime da ih nahrane“, pa „oni“,
još pride imaju i „nagradu“, tu jeftinu večeru i obilje zabave (i
naravno ne umiru od gladi kao ova jadna nesrećna deca, upravo u
vreme dok mi ovako lagodno razgovaramo, ili dok neko eventualno
bude čitao ovo o čemu mi sad razgovaramo)!
D: Kako to čovek može da postane svestan bilo čega, ako je, sad već
vekovima učen i naučen?
B: Ma nije on na svu sreću ništa genetski naučen. To je samo još
jedna od tradicionalnih dogmi dnevno političke vlasti. Svako
zdravorodjeno dete, u okruženju zdrave porodice ima šansu da
sačuva svoje iskonsko pravo da istinito razmišlja. Nije da je
jednostavno, daleko je to od toga, ali ta šansa definitivno postoji i
problem je samo tom detetu pružiti adekvatnu šansu.
Mislim da onaj ko jednom oseti zadovoljstvo da istinito razmišlja
teško da je spreman da to zameni za neku tamo jeftinu ili „bogatu“
večeru i „obilje“ zabave. Formirana ličnost se ne prodaje tako lako.
Dnevno politička vlast to jako dobro zna.
Kad se čovek suoči sa ovim i ovakvim preovladjujućim stanjem duha, i
misaone neslobode i postane ga svestan, jako je teško otpočeti baviti
se uzrocima i razlozima koji su doveli do ovakvih problema –
razmišljati o ozbiljnim stvarima koje zahtevaju duboku koncentraciju i
striktnu metodologiju u procesu mišljenja.
D: Zašto si prihvatio da baš sada, počnemo da razgovaramo?
B: Odlučio sam, da sve to, čime sam se u knjizi bavio, pojednostavim,
učinim razumljivijim, da ovaj put za razliku od pre dvadeset godina,
kada sam pisao samo za sebe, ovaj put govorim za druge. I dalje
imam osećaj da to možda može da bude bitno.
Ja i dan danas verujem da istina ne bi trebalo da bilo kome smeta,
odnosno škodi. Jer istina je dobro, laž i posledično prevara je nešto
što jednostavno ne može biti i nije dobro.
Ne svidja mi se što zdravo-rodjena deca umiru sve brže i brže, ne
svidja mi se dok su kojekakvi nazovi experti - stručnjaci, koji očigledno
gube kompas i ne znaju više kuda i zašto se kreću, sve nas i ovu našu
16
jadnu planetu (bez pitanja) vode ka otvorenoj ekološkoj katastrofi
od čega teško da će biti povratka na predjašnje stanje.
D: Misliš da je došlo vreme da se ljudima objasne neke stvari?
B: Ja ne mislim na taj način. Ne mislim da ljudima treba nešto da
objašnjavam ili crtam, uostalom ko sam pa ja da im nešto „solim
pamet “, ili kako kažu, neka „svako svoj krst sam nosi“ i mislim da je
dobro da tako i ostane.
Ja jednostavno imam izgradjeno neko svoje mišljenje o stvarima o
kojima govorim. Mislim da ne postoji ni jedan razlog zašto to svoje
mišljenje ne bi na ovaj način izložio.
Moguće je da je došlo vreme, da je postalo važno da svu tu
zapetljanciju kojom sam se ja tada bavio, učinim čitljivijom, jasnijom i
prepoznatljivijom, logički razumljivijom, misaono prilagodljivijom.
Ja i dalje imam osećaj da svi oni koji su nesvesno izgubili sposobnost
da u životu više istinito razmišljaju, žive loše i da užasno gube na
kvalitetu života, i to samo zato što im je „ciljano“ (sistemski) formiran
podanički (robovski) mentalitet, koji je u ova naša nesrećna vremena,
definitivno metastazira!
D: Kako neko ko je nesvesno izgubio sposobnost da istinito razmišlja
može da zna da postoji nešto drugo?
B: Verovatno da to nije ni malo jednostavno. Verovatno da ne znaju
ili nisu svesni šta je to kvalitet života, ali oni jednostavno žive loše i
toga su, duboko u sebi, potpuno svesni. Svojim usporenim načinom
mišljenja oni su sistemski naučeni da zaborave, tako su zaboravili
nadu (Ernest Bloch), i zato, oni prihvataju da žive loše.
Siguran sam da ih, s’ vremena na vreme, muči ona Jungova kategorija
kolektivno nesvesnog, ili mutna prisećanja u fazi odrastanja, na nadu
doživljenu i potom vremenom zaboravljenu.
Ali tu je i dnevno politička vlast da uvek „obezbedi“ obilje jeftinih
narkotika, nikotina i alkohola, pa i zabave da se sva ta muka koliko
toliko razblaži.
17
Ja jednostavno ne volim, ne prihvatam i prezirem neistinu, laž i
prevaru, kakva god da je i od koga god da dolazi jer od toga ne može
nikad proizaći nešto što je čak i nalik dobrom.
D: Da, ali, kako si došao do stavova što mnogi ljudi smatraju u
najmanju ruku neobičnim?
B: Pre dvadeset godina kad sam tokom svojih istraživanja došao do
rezultata da u realnosti materija zapravo ne postoji i da kretanje ne
postoji, da je to samo sistemski privid, mit, odnosno jeftina i
jednostavna laž u glavama ljudi, i da u realnosti postoji samo energija,
energija koja se kreće i to je tada bila velika, nepojmljiva i neoprostiva
jeres.
Danas to više ne zvuči toliko jeretički, sve više ljudi se javlja sa sličnim
idejama.
Bez obzira na sve, meni je i dalje neverovatno da se uz sav ovaj burni
rast informatike, za ovih dvadeset godina stanje duha i neslobodne
misli baš ništa nije promenilo, ako se čak nije pogoršalo. Na primeru
ove dece koja sve brže umiru od gladi to je tako očigledno.
D: Ako sam dobro razumela, suština je neadekvatno obrazovanje?
B: Upravo tako. Još od sumraka klasične antičke Grčke civilizacije,
postoji samo jedan jedini metodološki način (aristotelovski pre svega)
sistema obrazovanja: naučiti mehanički beskrajni niz manje više
veštačkih podela i struktura pa ih onda ponavljati do besvesti.
D: Kako se to zove?
B: To zovu „učenje“ ili je možda precizniji termin „dogmatsko
učenja“ (poželjno je čak, naučiti to napamet, ali je ljudski nemoguće,
jer čovek onda poludi), i zato učiti, isključivo dogmatizovano učiti
(naravno da je razradjena metodologija koja usmerava kako da se na
tom putu istraje), ali zato nikad ne kritikovati, odnosno nikad ne učiti
kako se stvara sopstveni (slobodni) sud mišljenja odnosno kako se
istinito razmišlja.
Čak po pravilu, ako posmatramo vremensku seriju u datom periodu,
žalosno je kad vidimo, da oni, koji vremenom ispolje veštinu da i sami
18
stvaraju te „nove“ veštačke podele, postaju cenjeni, uspešni članovi
društva, raznorazni experti - specijalisti, doktori nauka i profesori.
E tu postoji jedan brilijantan Ajnštajnov tekst iz 1918. godine, o
njemu se ima šta razgovarati, iz njega se može dosta naučiti.
D: Šta je u stvari ova knjiga „O logici mogućeg“?
B: Knjiga o kojoj razgovaramo, je jedan nov metodološki sistem koji
je logički koherentan i koji otvara mogućnosti da se postojeće dogme
učine irelevantnim da se eventualno ljudima probudi (ili vrati) nada u
zavičaj (prema E. Bloch-u ) koji svima u detinjstvu sija, a gde nije bio
još niko.
Baveći se temom i opirući se veštačkim pokušajima lažnog nametanja
autoriteta i manipulacije, uspeo sam da postavim metodologiju
saznanja kao jedno od mogućih rešenja za probleme koji su prisutni, a
pred kojima, očigledno je, svi uporno zatvaraju oči.
D: Kažeš da se ništa nije promenilo, ne samo od kada je ugledala
svetlost tvoja knjiga, nego mnogo, mnogo godina unazad?
B: Ako hoćemo da budemo intelektualno pošteni prema sebi,
videćemo da se poslednjih nekoliko hiljada godina, nažalost uz sav taj
„nazovi“ tehnološki napredak civilizacije, u suštini ništa nije
promenilo.
Kad pogledamo crkvene i ostale dogme, odnosno metodologiju
(tehniku - manipulaciju) dnevno političke vlasti nad ljudima, koja je
stara nešto više od 2000 godina, videćemo da se nije mrdnulo dalje
od toga. Pakovanje se možda malo promenilo ali suština, mehanizam
manipulacije nije ni malo. Još uvek se užasno loše živi.
D: Nudiš rešenje?
B: Ma ja se ne bavim takvim stvarima, to me ne interesuje. Pogotovu
ne smatram da sam ja sad pa „neko“ ko ljudima treba da nudi
rešenja. Nije ovo nikakav instant recept za zašećerenu vodicu: smuti,
promućkaj, popi i biće ti lepo. To su ordinarne marketinške gluposti.
Na analizi dijagnoze postojećeg sistema, formirajući potpuno novu
metodologiju zasnovanu na nekim spoznajnim civilizacijskim
19
tekovinama: učenjima Galileja, A. Einstein-a i Norbert Viner-a
(autor teorije sistema, knjige „Kibernetika“) i Ernsta Blocha, ali i na,
instrumentarijumu klasične grčke logike (odnosno logosa) formirane
iz perioda procvata ove civilizacije, uspeo sam da dodjem do
odredjenih mogućih rešenja i tako sistematizujem neke nove i
jednostavne odgovore, logički dosledne, koherentne odgovore, ali
ovaj put rasterećene ili čak „oslobodjene“ dogmi koje zagorčavaju
život.
D: Ako sam dobro razumela, suština je misliti svojom glavom?
B: Upravo tako. Uvek sam bio krajnje podozriv prema nekim „nazovi“
teškim, dubokim i komplikovanim mislima (dogmama ili doktrinama).
Po pravilu sve je to najobičnija zapetljancija, pa kada se sve to
„razgrne“, kad se pogleda istorija, jasno vidimo da je u pitanju gotovo
uvek jeftina, najčešće dnevno politička prevara i manipulacija.
Ubedjen sam, da su sve stvari u životu, pa i sam život uostalom,
uvek proste i jednostavne. Tokom ovih nekoliko hiljada godina
istorije koja je predmet posmatranja, pokazalo se, da su od tog
upornog, sistematskog i doslednog dogmatskog „prevarantskog
mućenja vode“, petljanja i zapetljavanja, jedini koji su imali koristi
uvek, po pravilu, bili dnevna politika odnosno banalna vlast. Sve je to
tako prosto i jednostavno!
D: Šta je suština te jednostavnosti?
B: Osnovna sposobnost je brzo misliti i kao posledicu, imati svoj
misaoni stav. Onaj ko to ima, ima sve, a onaj ko to ima, pa dozvoli da
izgubi, džabe mu sve – izgubio je sve.
Brzo misliti. To ustvari, verujem, potencijalno ima svako, iskonski, po
rodjenju. Samo je pitanje, ko će i kako, uspeti da se „odbrani“ i
„preživi“ taj sistem obrazovanja i odrastanja koji bi sistemski trebalo
da te formira da počneš da misliš sporo i pogrešno, da usvojiš dogme
koje ti tako uporno plasiraju, da bi onda, kako dnevna politika to
često zna da kaže „počeo da živiš i da se konačno uklopiš u društvo“.
Tužno je i banalno komično kad ti ta dnevna politika čak kaže „i da se
uklopiš medju „ljude“ (pogledati šta pesnik Džoni Štulić misli o tim
20
„ljudima“). Sve stvari o kojima razgovaramo su jako jednostavne, da
ne kažem proste, nekad tragične, a nekad i banalno komične.
D: A metod?
B: Koristan je metod posmatrati ideje, dogadjaje i dogme kroz
„vremensku seriju“, odnosno da se stvari analiziraju (promišljaju)
gledajući kroz seriju istorijskih dogadjanja unazad više od 2000 godina
onda kada su se te ideje i ti dogadjaji formirali, odnosno nastajali.
Uvek kad pokušavamo da saznamo nešto što je očigledno
zakukuljeno i zamumuljeno, nešto što je vešto skrivano da bi se
varalo i manipulisalo, ta priča se na kraju svodi na jednostavne stvari,
na dogme i na banalni dnevno politički interes da bi se, kao i uvek,
očuvala postojeća dnevno politička vlast.
D: A za to je potrebno vreme?
B: Nažalost, danas je potrebno neko vreme, i to verovatno nije ni
malo jednostavno, da ljudi ovo o čemu mi razgovaramo, pokušaju da
prihvate sa svim svojim sistematski i civilizacijski namerno usporenim
i pogrešnim tokovima mišljenja.
Monopol znanja, to je ključ moći nad ljudima i prevare dnevno
političke vlasti. To je metodologija sistema koji teži da uspostavi taj
podanički (robovski) mentalitet
To je, detaljno objašnjeno u knjizi “O logici mogućeg“ (time se, ova
knjiga bavila, kao i pravom na probudjenu nadu uz odbranu iskonskog
prava na kvalitet boljeg života, na pravo da se istinito razmišlja).
Umetnici, naučnici, ljudi koji se ne uklapaju u postojeći sistem – uvek
su bili etiketirani kao neprilagodjeni, u ekstremnim situacijama
sledovala ih je još gora kvalifikacija. Mene je za to oduvek bilo baš
briga.
D: Kada je po tebi sve to počelo?
B: Ključne stvari su se desile davno, početkom sunovrata Grčke
civilizacije. Ti prevaranti, nedoučeni filistri, militantni prvosveštenici i
ljubitelji dnevno političke vlasti, imali su zadatak da sve do tada
stečeno znanje unište i zatru (te civilizacijske brilijantne domete
21
klasične Grčke), da im unište tragove o postojanju u istoriji.
Naravno da oni nisu uspeli, pošto „rukopisi ne gore“.
Srećom postoje ljudi, autori, na koje sam u medjuvremenu naišao,
koji su to po meni veoma kvalitetno i slikovito napisali i objasnili. To
što u nekim stvarima i nisu baš bili u pravu, ni u čemu ne umanjuje
kvalitet toga o čemu su tako slikovito pisali i objašnjavali. Mislim da bi
bilo kontraproduktivno kad bih ja sad sve to pokušao da prepričavam.
Verujem da bi rezultat u najmanju ruku bio katastrofalan. Original
nikad ne treba po svaku cenu menjati surogatom.
„Oblici i načini – najbolji ih mrze, najgori ih vole. Iz godine u godinu,
iz desetljeća u desetljeće (iz stoleća u stoleće, op.a) maleni „čitači“ iz
prvih klupa, oponašatelji umilna smiješka i urednih olovaka ističu se
da dobiju (verifikuju, op.a.) svoje („društveno-političke“, op.a.)
Aristotelovske (i/ili Platonovske, op.a) petice, dok oni koji imaju pravo
árete sjede od traga i tiho pitaju se što to s njima nije u redu...“ (str.
71, stav 3 prema Robertu M. Pirsgu „Zen i umjetnost održavanja
motorcikla“, Grafički zavod Hrvatske, 1981.g.).
Uvek su u pitanju Ljudi koji imaju pravo árete.
U početku su to mladi ljudi koji se iskonski (pretpostavimo kolektivno
nesvesno) instinktom protive, i koji se razlikuju (koji nisu i ne žele da
budu prilagodjeni). U školi oni najčešće sede u zadnjim klupama i
pitaju se šta to nije u redu sa njima kad ne vole, odnosno odbacuju
(ne žele) da budu društveno politički verifikovani kao maleni „čitači“
iz prvih klupa, oponašatelji umilna smiješka i urednih olovaka, jer oni
jednostavno smatraju („osećaju“) da takav život za njih nije
dovoljno dobar, odnosno da je kvalitetet takvog života loš. I to je to!
„ Árete je jedan lep i izuzetno važan termin klasične Grčke.
D: Árete – šta je to?
B: Tu je došlo do jedne opasne i u suštini jeftine prevare odnosno
bezočne laži. Árete se, od, početka sumraka i sunovrata grčke
civilizacije, počelo isključivo prevoditi kao vrlina (posredno ili „svesno
izmedju redova“, prvo lagano, a zatim, po potrebi i radikalno
militantno, ukazujući -upućujući na duhovnost, odnosno „božanske“
korene pojma).
22
Katastrofalan prevod. Dakle: árete – prevod vrlina, je laž, jeftina
prevara, i jednostavno to nije tačno. Árete izvorno znači izvrsnost,
(odnosno valjanost).
Ili „Grčki ratnik žudi za onim što mi prevodimo „vrlina“, ali u Grčkom
je to ÁRETE, to jeste izvrsnost (odnosno valjanost)... ona se provlači
kroz sav grčki život... prava duša Homerovog junaka, legendarne
figure... Tako je junak Odiseje veliki borac, vešt govornik, čovek
odvažna srca i velike mudrosti... on je zapravo izvrstan, svestran
čovek, on ima viška árete...“
„Árete ’’ uključuje poštovanje prema celovitosti ili jedinstvenosti
ljudskog života i iskonski ljudski prezir prema specijalizaciji.
Árete uključuje ruganje specijalizaciji koja zapravo nikad nije
postojala u jednom, u nekakvom, bilo kakvom delu, ili segmentu,
života, nego je ona - árete zapravo suština samog životu.“
(H.D.F.Kitto „Grci“, mix citata, prema R.M.Pirsig „Zen i umetnost
održavanja motorcikla“, str. 402,403 i 404).
Svi mi znamo da još uvek, pored tih silnih bura i lomova u
civilizacijskim traganjima za znanjem, pravom istinom, proteklih 2000
godina postoje (još uvek ih ima) ljudi koji su odlični u svemu, odnosno
možemo reći da imaju višak árete.
Sa druge strane ne možemo reći za nekoga da je dobar arhitekta,
majstor ili „uspešan čovek“ ili nešto drugo, a da je on ovako u životu
moralno ne kvalitetan čovek, da je loš čovek, odnosno da kažemo „da
je kvaran, smrad ili đubre“( ili kako bi Džoni Štulić, pesnik, slikovito
pevajući o ljudskim bićima i „ljudima“ rekao „Ako ikad iko napiše
pijesmu nad pjesmama, biće to pjesma o suživotu ljudskih bića i
poganih svinja. Sjeme im se zatrlo!).
„Tko god kaže da ne može razumjeti ovo značenje (árete kao kvalitet
- izvrsnost odnosno valjanost dobrog života op.a.) bez logičkih
pojmova definiens, definiendum, differentia ili laže ili je toliko van
dodira s ljudskom zajednicom da nije ni vredan nikakva odgovora...
Kvaliteta (dobrog života op.a.)! Izvrsnost (dobar kvalitet života op.a.)!
indijska Dharma! Kineski Tao (ili japanski prevedeno Zen)!
23
Prije duha i materije, bitno je razumjeti na ovom mjestu da do tada
u doba klasičnog procvata brilijantne stare Grčke civilizacije nije
postojalo ništa što bi bilo duh i materija, subjekat i objekat, oblik i
sadržaj... (H.D.F.Kitto „Grci“, mix citata, prema R.M.Pirsig „Zen i
umetnost održavanja motorcikla“, str. 400,402,403 i 404).“
Kvalitet (dobar život), odnosno Dobro ( dobar kvalitet života)! To je
ono dobro koje su proučavali Sofisti.
D: Kako ti misliš da su se stvari dalje dogadjale?
B: Sokrat je postao tragična metafora iz perioda sumraka Grčke
civilizacije. Ta istina je tako banalna i jednostavna – ali ipak nekako
tužna i tragična. Nije slučajno što je za istoriju sačuvana i negovana
ta legenda kao jedan surovo jasan, ali, po život opasan primer i
neskrivena tekuća pretnja dnevno političke vlasti!
Sokrat, taj veliki um, i moralan čovek, izabrao je, da po cenu
sopstvenog života, odbrani sam prema sebi ljudsko (kvalitet i
izvrsnost, odnosno valjanost dobrog života kakvog je poznavao i
kakvim je konačno i sam živeo), kad već klasičnoj grčkoj civilizaciji,
koja je bila na izdisaju, drugačije nije mogao da pomogne.
Mogu samo da pretpostavim da je imao ne mali broj sledbenika, ljudi
koji su svrstali, ljudi koji su smatrali da je dobro da budu učeni kako
da se odbrane i kako da sačuvaju ono ljudsko dobro prema samom
sebi ili kvalitet dobrog života kako su ga oni živeli i doživeli.
Sokrat je likvidiran je jer je odbio da promeni mišljenje, odnosno da
se javno, pred svima (pre svega prema svojim učenicima i
poštovaocima i porodici) izjasni da je lažov, da je slagao. Odbacivši
nudjenu mogućnost trulog kompromisa, svojom voljom je (po legendi
barem) popio otrov.
Njegovi sledbenici su se verovatno sklonili i na tren zaćutali, da ne bi i
oni bili likvidirani i zato „rukopisi nisu izgoreli“ . Oni su odbranili svoje
ideje i sačuvali kroz istoriju do današnjih dana kao učenje (sećanje) o
(izvrsnom, odnosno valjanom i dobrom) kvalitetu života klasične
Grčke.
24
Danas ne postoji ni jedan originalan tekst koji je napisao Sokrat, ali
zato imamo sve ono što je „nabedjeni expert - stručnjak za ideju i
dušu“ Platon, „odlučio“ da bi trebalo da znamo.
Uvek je nemoguće izbrisati bilo kog čoveka ili ideju sa lica zemlje i
konteksta istorijskih istina u kojima je živeo i radio, jednog Sokrata
pogotovu, a Platon kakav god da je bio, on ipak nije bio glup,
zlonameran možda, samohvalisav takodje, ali sigurno ne i glup.
D: To mnogi misle o Platonu.
B: Mene zbilja baš previše ne interesuje šta mnogi misle o Platonu.
Uostalom rekao bi da sigurno ima ljudi koji pripadaju kojekakvim
„grupama ili pokretima“ pa ga opet uzdižu u visine i smatraju ga
svojim lučonošom i to je njihov problem, ali nikako ne i moj . Platon je
bio toliko jednostavan, čak i trivijalan (da ne kažem nešto drugo, to je
ipak bila njegova privatna stvar), on je doslovce satirao mišljenje koje
mu je oponiralo.
Medjutim čak i on je, takav kakav je bio, kada je već satro sve
postojeće rukopise, to je jednostavno znao, ipak je morao to da
napiše, jer, da ponovim, on ipak nije bio glup čovek.
To što je ostalo sačuvano, Platon je napisao u „Sokratovim
dijalozima“ kao post mortem brilijantnoj klasičnoj Grčkoj (post
mortem dobrom kvalitetu života - dobru kako je u ta vremena bio
shvaćen i civilizacijski opšteprihvaćen).
Uzroci su opet jednostavni i krajnje trivijalni. Ustvari Platonova „ideja
i duh“, odnosno „fašizoidna vlastodržačka priča o nesuvislom, a u
suštini jeftinim, banalnim i jednostranim lažima i prevarama o
nejednakim podelama od istih, od oca i majke zdravo rodjene dece,
na ljude radnike, ljude ratnike i ljude filozofe koji bi takvim
nakaradnim svetom vodjeni duhom i idejom, odnosno po „božijoj
volji“ svima njima vladali“ morala je da ima svoju, kakvu takvu,
istorijsku verodostojnost i kontinuitet.
Ipak mu je (Platonu), u toj banalnoj i post mortem morbidnoj priči,
nešto promaklo (otelo mu se, pogrešio čovek, dešava se to-HA!).
25
Citiram mrtvog Sokrata iz onog što nam je jedino preostalo, iz ovih
dijaloga (autor je Platon naravno i mislim da je 11 dijalog u pitanju).
„A Šta je dobro Fedro, i šta nije dobro – treba li ikoga pitati da to
kaže…“ .
Za mene je to pitanje, koje, i danas misaono usmerava i/ili kontroliše
svaku našu moralnu dilemu. Kad kažem „našu“ mislim na nas, koji
srećom nismo izgubili (zaboravili) pravo da budemo moralni prema
samom sebi, za naše pravo da tragamo za istinom, za naše iskonsko
pravo da istinito razmišljamo, a koje nam je ostalo iz tog
veličanstvenog perioda razvoja klasične drevne Grčke.
Dnevno politička vlast je bila i pre Platona, i oduvek je, koristeći moć
sile, bila fašizoidna, ali ta dnevno politička vlast nikada nije bila tako
dugovečna, stamena i dugotrajna, kakva je postala nakon njega.
Stručnjak „za ideju i dušu“ Platon koristeći laž i prevaru umesto
dobrog života kakav je poznavala klasična Grčka (árete) uveo je lažni
supstitut „vrlinu“ .
„Vrlini“ je odredio „božansko“ poreklo, zloupotrebivši starogrčku
mitologiju, kad se po predanju, „vrlina“ vezivala za starogrčke
mitološke „bogove“ („koji po predanju behu toliko slični ljudima, …ali,
toliko slični ljudima…“), samo da bi obrazložio svoju nesuvislu laž i
prevaru, a to je kako eto „zbog vrlina božanskih“, zdravo od oca i
majke rodjena deca mogu i moraju da budu nejednaki kao ljudi
radnici, ljudi ratnici i ljudi filozofi koji bi tu i takvu nakaradnu državu
svojom „božanskom pameću“ sad vodili. Zavesa je bila dignuta i
komedija, ali i tragedija, koju i dan danas na žalost još uvek živimo
sad je mogla da počne.
Na tren zaboravimo klasičnu Grčku koju je pojeo mrak (rane su bile
isuviše sveže i smrtonosne), zaboravimo Sokrata i Platona koji je
svako prema zasluzi dobio svoje mesto u istoriji kolektivnog sećanja, i
pogledajmo na tren dolazeću istoriju… koja je rodjena na toj jeftinoj
trivijalnoj i bezočnoj laži i prevari o suštini pojma árete, na toj lažljivoj
priči o „prevarantskim vrlinama“ kao „ključnim“ razlozima da ljudi iz
čista mira postanu i doveka budu(ostanu) nejednaki.
26
Videćemo da je dnevno politički monstrum „Pax romana“ bio
neminovan, a sudbina zapadne civilizacije, naša kolektivna sudbina,
na žalost je, već je tada bila rešena, odnosno odredjena.
D: Zašto često koristiš termin „dnevno politička vlast“, nisam ga
sretala do sada, barem ne u toj formi, tako konstruisan?
B: To je jednostavno. Ovih nekoliko hiljada godina ljudi su
doktrinirani da je vlast od Boga, da je vlast nedodirljiva i („po Božijoj
volji“) nepromenljiva.
Ja ovom rečeničkom konstrukcijom „dnevno-politička vlast“ govorim
kako to jednostavno nije tačno, kako je to, još samo jedna od niza
zaglupljujućih dogmi laži i prevara, kojima je ta dnevno politička vlast
usporila brzinu misli zdravorodjenih ljudi.
Čini mi se da je adekvatno da se na taj način pojmi vlast. Ne više kao
nešto što je od ovoga ili onoga dato (od Boga recimo) ili je opet
nastala od otvorenog terora i diktature, (od i u ime boga razume se) i
ne zato što se ona naizgled čini neprikosnovena u svoj svojoj paradi
surove moći, već zato što je ta vlast jedna sasvim obična ljudska reč.
Ta je sasvim obična ljudska reč dnevna odnosno promenjiva, pa nije
ni smak sveta ni kraj ove civilizacije ako bi se ta dnevno politička vlast
kojim slučajem promenila, kao što ne mora da znači da bi ta i takva
novodolazeća vlast trebala da bude gora od prethodne jer je ponovo
jeftina laž, dogma i prevara kad se kaže „sjaši Kurta da uzjaše Murta“.
Umoran sam već od tih dogmatskih lažova i prevaranata. Pitaš zašto
sam rešio, ne znam šta i zašto baš sada. Možda je najprecizniji
odgovor da sam se umorio. Godine valjda čine svoje(HA!).
D: Verujem da si umoran, ali znam da si i veoma uporan.
B: Sve u svemu „Kvaliteta („dobrog“ života op.a.) je bila apsolutna...
Ti prvi učitelji zapadnog svijeta proučavali su kvalitetu (dobrog života
op.a.)...“ (R.M.Pirsig „Zen i umetnost održavanja motocikla“, mix
citata, str. 400, 402, 403 i 404).
27
3. Albert Einstein
28
29
30
31
32
33
Albert Einstein
Principi istraživanja
Govor održan pred društvom fizičara na proslavi 60-og rodjendana
(1918.) Maksa Planka u Berlinu. Objavljeno u Mein Weltbild (Moj
pogled na svet), Amsterdam: Querido Verlag, 1934. godine. Maks
Plank (1858-1947) je dugo godina bio profesor teoretske fizike na
Berlinskom univerzitetu. Daleko najistaknutija od njegovih doprinosa
fizici je njegova kvantna teorija, koju je unapredio 1900. godine i koja
je obezbedila osnovu za celokupan razvoj moderne atomske fizike.
Pored Planka tu je bio i Ajnštajn koji je obavio pionirski posao u ovom
mladom polju iznad svega u njegovoj teoriji kvantna svetlosti ili
fotona (1905) i njegove teorije specifične toplote (ili odredjene
kvalifikacije) (1907). On je bio taj koji je spoznao, više nego bilo ko
drugi fundamentalan i sve prisutan karakter koncepta kvanta u svoj
svojoj razgranatosti (raširenosti):
„U hramu nauke ima mnogo odaja i različiti su zaista oni koji tamo
prebivaju i motivi koji su ih tamo odveli. Mnogi se okreću nauci iz
radosnog osećaja superiorne intelektualne moći, nauka je njihov
posebni sport kome se raduju, živo iskustvo i zadovoljenje ambicija; u
ovom hramu, mogu se naći i mnogi drugi koji na njegov oltar stavljaju
produkte svojih mozgova iz čistog koristoljublja (utilitarizma). Kada bi
andjeo Gospodnji došao i izneo iz hrama sve ljude koji pripadaju ovim
dvema kategorijama skup bi bio ozbiljno osiromašen, ali bi i dalje
ostalo nešto ljudi unutra i iz sadašnjosti i iz prošlosti. Naš Plank je
jedan od njih i zato ga volimo.
Potpuno sam svestan da smo upravo sada u našoj imaginaciji čistog
srca izbacili mnoge odlične ljude koji su u velikoj meri, možda
prvenstveno (glavno) odgovorni za gradnju hrama nauke i u mnogim
slučajevima našem andjelu bi bio vrlo škakljiv posao u odlučivanju. Ali
u jednu stvar čvrsto verujem, da su vrste koje smo upravo izbacili bile
jedine vrste tamo, hram nikad ne bi ni postojao, kao što šuma ne
može da raste, ako je čine samo puzavice. Za te ljude, bilo koja oblast
ljudske aktivnosti neće delovati, ako se dodje dotle, da zavise od
okolnosti da li postaju inženjeri, oficiri, trgovci ili naučnici. A sad
pogledajmo (vratimo se) još jednom na one koji su u milosti andjela.
34
Mnogi od njih su nekako čudni nekomunikativni, usamljeni ljudi,
zaista manje slični jedni drugima, uprkos ovim zajedničkim
karakteristikama, nego oni odbačeni. Šta ih je dovelo u hram? To je
teško pitanje i nijedan pojedinačan odgovor ga neće pokriti. Za
početak, verujem kao i Šopenhauer da jedan od najjačih motiva koji
vodi ljude ka umetnosti i nauci bekstvo od svakodnevnog života sa
svojim bolnim grubostima i beznadežnim turobnostima, iz veriga
sopstvenih uvek promenljivih želja. Istančana priroda čezne da
pobegne iz ličnog života u svet objektivne percepcije i misli, ova želja
može da se uporedi sa neodoljivom čežnjom da se pobegne iz svog
bučnog skučenog okruženja u tišinu visokih planina, gde oko
slobodno kruži još čistim vazduhom i spokojno i nežno otkriva mirne
oblike koji su očigledno stvoreni za večnost.
Sa ovim negativnim motivom ide i jedan pozitivan. Čovek pokušava
da stvori za sebe, na način koji mu najviše odgovara,
pojednostavljenu i razumljivu sliku sveta, on zatim pokušava donekle
da zameni ovaj svoj kosmos za iskustveni svet, a time i da ga
prevazidje. To je ono što slikar, pesnik, spekulativni filozof i
prirodnjak rade, svaki na svoj način. Svaki čini ovaj kosmos i njegovu
izgradnju stožerom svog emocionalnog života, kako bi na ovaj način
pronašao mir i sigurnost koju ne može da nadje u uskom vrtlogu
ličnog iskustva.
Koje mesto zauzima slika sveta teoretskih fizičara medju svim tim
mogućim slikama? To zahteva najviši mogući standard rigorozne
preciznosti u opisivanju relacija, koji samo matematički jezik može da
da. U odnosu na njegov predmet, s druge strane fizičar mora da se
ograniči jako strogo: mora da se zadovolji opisivanjem
najjednostavnijih dogadjaja koji se mogu doživeti u domenu našeg
iskustva; svi dogadjaji složenijeg reda su izvan moći ljudskog intelekta
za rekonstruisanje sa finom preciznošću i logičkom perfekcijom koju
zahteva teoretska fizika. Vrhunska čistoća, jasnoća i sigurnost su
troškovi kompletnosti (potpunosti). Ali šta može biti privlačnost u
tome da se sazna tako sićušan deo prirode potpuno (temeljno), a
stidljivo i bojažljivo ostavi sve suptilnije i složenije na miru. Da li
35
produkt tako skromnog napora zaslužuje da nosi ponosno ime teorija
univerzuma?
Po mom verovanju, ime je opravdano; za opšte zakone na kojima
počiva struktura teoretske fizike tvrdi da je validna za bilo koji
prirodni fenomen. Sa njima, moguće je doći do opisa, to će reći,
teorija, svakog prirodnog procesa, uključujući i život, pomoću čiste
dedukcije, ako taj proces dedukcije nije daleko izvan kapaciteta
ljudskog intelekta. Fizičarevo odricanje od kompletnosti svog
kosmosa stoga nije pitanje osnovnih principa.
Vrhunski zadatak fizičara je da dodje do tih univerzalnih osnovnih
zakona sa kojima kosmos može biti izgradjen čistom dedukcijom. Ne
postoji logičan put do ovih zakona, samo intuicija koja počiva na
saosećajnom razumevanju iskustva koje može da se dosegne. U ovoj
metodološkoj nesigurnosti, može se pretpostaviti da je bilo više
mogućih sistema teoretske fizike podjednako dobro opravdanih, i to
mišljenje je bez sumnje tačno, teoretski. Ali razvoj fizike je pokazao
da u svakom trenutku, od svih zamislivih konstrukcija, jedna se uvek
pokazala decidno (odlučno) superiorna nad svim ostalim. Niko ko je
zaista zašao duboko u stvar neće poreći da u praksi svet fenomena
jedinstveno odredjuje teorijski sistem, uprkos činjenici da ne postoji
logičan most izmedju fenomena i njihovih teoretskih principa, ovo je
ono što je Lajbnic tako srećno opisao kao pre-establirana harmonija.
Fizičari često optužuju epistemologe da ne obraćaju dovoljno pažnje
na ovu činjenicu. Ovde, čini mi se, leže koreni kontroverze koja se pre
nekoliko godina odvila (odigrala) izmedju Maha i Planka.
Čežnja da posmatramo ovu pre-establiranu harmoniju je izvor
neiscrpnog strpljenja i upornosti kojima se Plank posvetio, kao što
vidimo najopštijim problemima naše nauke, odbijajući da bude
preusmeren ka zahvalnijem i lakšem kraju. Često sam čuo kolege
kako pokušavaju da pripišu ovaj njegov stav njegovoj neobičnoj volji i
disciplini-pogrešno, po mom mišljenju. Stanje uma koje omogućava
čoveku da radi ovu vrstu posla slično je onom kod religioznog
obožavaoca ili ljubavnika, dnevni napor ne dolazi iz namere ili plana,
već pravo iz srca. Tu sedi naš voljeni Plank i smeje se u sebi na moje
36
dečje igranje sa Diogenovom svetiljkom. Naša ljubav prema njemu ne
treba otrcano objašnjenje. Možda ljubav prema nauci nastavi da
osvetljava njegov put u budućnosti i odvede ga do rešenja najvažnijeg
problema današnje fizike koje je sam postavio i uradio tako mnogo da
ga reši. Možda uspe da objedini (ujedini) kvantnu teoriju sa
elektrodinamikom i mehanikom u jedan logičan sistem.“
Prevela: Tijana Bajić
37
Albert Einstein
D: Zašto tekst Einstein-ovog govora održanog pred društvom fizičara
na proslavi 60-og rodjendana Maksa Planka u Berlinu 1918. godine,
smatraš toliko bitnim za razgovor o tvojoj knjizi da si čak smatrao za
neophodno da se u sklopu ovih razgovora objavi integralni tekst?
B: Prvo, Einstein je okosnica knjige „O Logici mogućeg“ sa njegovom
legendarnom formulom E=mc2 i istinitim stavom da u kosmosu
trenutne interakcije ne postoje.
Znači za bilo koji proces u kosmosu potrebno je neko vreme, bez
obzira koliko se nama činilo da je to kratak ili dugačak interval. Čim ne
trenutne interakcije ne postoje to znači da svaka posmatrana pojava
mora imati svoj početak, svoje trajanje i konačno kraj-okončanje
samog procesa što je veoma bitno za metodologiju o kojoj govorimo.
Drugo, pored beskonačnog prostora, praznine kosmosa u kome se
prema Einsteinu ta energija po formuli E=mc2 rasprostire, sad imamo
definitivno dve jedine postojeće koordinate u kojima kosmos
(energija) egzistira, a to su prostor i vreme. Taj stav je isto tako jako
bitan za metodologiju o kojoj govorimo.
Treće, institut u kome su Plank i on zajedno radili u Berlinu koji je dao
toliko svetskih stručnjaka - fizičara, više od dvadeset Nobelovaca,
uključujući i Planka i Einstein-a. Znači, to je institucija koja zaslužuje
respekt. Mi imamo jednog nobelovca (Andrić), pa se kunemo u njega.
Ako ponovo posmatramo vremensku seriju u periodu kada je došlo
do nastanka, a kasnije i publikovanja teksta videćemo sledeće.
Činjenica je da je Einstein dok je bio na početku karijere, verovatno
vodjen intuicijom pojmio, značaj Plankov-og rada, kvantnu teoriju.
Taj period danas nazivaju Einstein-ove zlatne godine. To je 1905.
godina, kada je objavio svoju teoriju o kvantnoj prirodi svetlosti u
najprestižnijem časopisu koji se bavio fizikom. Tako je on dobio
kredibilitet, jer kad se tu nešto objavi to ima odredjenu težinu.
Moguće je da je on od tog istog Planka dobio poziv, da dodje u Berlin.
38
Tad je živeo u Švajcarskoj, radio u nekakvom patentnom zavodu
kao činovnik. Nekoliko godina kasnije je dobio Nobelovu nagradu,
postao akademik i ostalo. Dakle, postao je institucija.
Ali, ono što je po meni posebno značajno je da je on te 1918. godine
imao lične hrabrosti, znanja, snage i poštenja da oda priznanje svom
učitelju, Maxu Planku. Tu postoje po meni, tri dosta bitna, za vreme u
kome su nastali, po malo čak i radikalna stava. Smatram da su to
dobri i kvalitetni stavovi.
Einstein je smatrao taj svoj govor na proslavi Plank-ovog rodjendana
značajnim, da ne kažem prekretničkim. Da je to baš tako, jednostavno
se objašnjava činjenicom da je Einstein tek 1934. g. (znači punih 16
godina kasnije) i to u Amsterdamu (pretpostavljam da je Hitler u to
doba već previše zanovetao u rodnoj mu Nemačkoj), publikovao taj
svoj tekst u integralnom obliku u tamo nekim novinama ili časopisu.
D: Tekst pred nama je sigurno intrigantan i začudjujuće fascinantan.
Nije li to dokaz o postojećem monopolu informacija o kome si već
govorio, kada jedan ovakav tekst jednostavno nije poznat?
B: Naravno dokaz je toliko čist i jasan da mislim da nema potrebe
posebno ga elaborirati. Razmislimo samo koliko bi, na primer
integralna publikacija ovoga teksta objavljena u tamo nekom drugom
ili trećem razredu srednje škole u okviru teme o Einsteinu pobudila
interesovanje, koliko bi već polu uspavanih mozgova nagnala da se
malo trgnu, da ponovo počnu da misle, da se makar na trenutak malo
razbude iz tog večnog sna za koji ga ovi veliki meštri, ti nazovi
prvosveštenici dnevno političke vlasti polako pripremaju. Klasičan
primer monopola,dogme i manipulacije zar ne?
D: Možeš li da objasniš na koje konkretne stavove misliš, kada kažeš
da postoje tri bitna, za vreme u kome su nastali, ekstremno radikalna
stava?
B: Prvo: Jedna je stvar kad kažem da je jedan profesor ovdašnji ili
belosvetski koje sam imao priliku da čitam, loš, da je sa znanjem ili iz
gluposti svog neznanja običan lažov – ja mogu to da obrazložim, ali
naravno mene to niko ne pita. Ne smeta meni toliko što je taj članak
ili taj intelektualni stav tako katastrofalno loš, pogrešan i lažljiv.
39
Ne smeta mi ni što taj lik ima i neku svoju karijeru, što živi od takvih
gluposti i laži, ali mi užasno smeta što znam da taj lik obrazuje neke
mlade likove, uči ih pogrešno, tera ih da uče gluposti i neistine pa
tako oni gube vreme na potpuno nepotrebne stvari, zaglupljući se. To
po meni onda već ima sasvim drugu težinu, to je onda direktan
(otvoren) zločin prema tim mladim ljudima.
Videli smo kako je jedan Platon ili Aristotel, moguće iz puke sujete, a
možda se to tad i dobro plaćalo, šta ga ja znam, zakotrljali ovu lavinu
laži, prevara i neslobode o kojoj smo razgovarali, lavinu pod kojom se,
eto već celih 2000 godina, ceo svet i mi na njemu iz dana u dan
koprcamo nadmudrujući se sa tim velikim meštrima tih, nazovi,
prvosveštenika dnevno političke vlasti.
Sa druge strane je potpuno druga situacija kad jedan čovek poput
Einsteina koji je već ušao u taj zaštićeni svet, iznese svoj lični, pošten i
hrabar stav, to ti je nešto slično lekarima. Nikad nećeš čuti od jednog
lekara da za drugog kaže da je loš, oni se cehovski čuvaju, oni najbolje
znaju da li su i koliko su šuplji (da ne znaju, da ne poznaju) i koliki
uticaj ta šupljina (neznanje i nepoznavanje) ima na sudbine ljudi koji
su oboleli, čiji su životi i zdravlje u pitanju. Njima je najvažnije da sami
sebe čuvaju i to je manje više tako u svim segmentima društva.
Einstein je imao veoma mnogo hrabrosti i ja nigde nisam naišao na
sličan tekst, i jasan stav poput ovog.
Einstein je prvi koji je progovorio ono što je jednostavna istina u
okviru onoga što je pozicija sistema. Rekao je: „Alo, ljudi ovde se
nakupila neka gomila nekih ljudi, lažova prevaranata i
nesposobnjakovića koji ne zaslužuju da se neko njima uopšte bavi.“
Čini mi se da je to veoma važno.
D: Kako je on to nazvao?
B: Einstein je to nazvao hramom, crkvom uma. Tu, u tom hramu, u toj
crkvi uma, sad je već očigledno da postoji neka gomila ljudi koji su tu
zabasali, kojima tu nije mesto, tu se eto nalaze i tako tumaraju kroz
vekove sistematski muteći vodu.
Moguće je, zašto da ne, da su oni jednostavno na trenutak (jedan
sasvim običan i jednostavan ali i banalan dnevno politički trenutak)
40
bili prihvaćeni (zloupotrebljeni i izmanipulisani) od strane aktuelne
političke vlasti, iskorišćeni i izmanipulisani (zloupotrebljeni pa
zaboravljeni) i slično.
Ti likovi su tu bili za jednokratnu upotrebu, oni su samo fingirali,
odnosno folirali (i razume se bili debelo plaćeni za to).
Često je bio slučaj (naročito u viktorijanskoj Engleskoj), da su oni tu
bili iz nekog pukog patološkog intelektualnog zadovoljstva. Oni su, bili
bogataši, grofovi, puni ko brodovi i to im je bila neka vrsta
intelektualnog sporta, zanimacije.
Otprilike, hajde da malo iskočimo iz te šeme (tako je dosadno što je
sve isto, što su mi i dedovi i pradedovi grofovi), što smo mi stalno
grofovi, što stalno imamo pare, pa stalno imamo pravo da budemo,
recimo, u gornjem domu, gde se definiše strategija te dnevno
političke vlasti, pa ćemo mi, malo za promenu, da se poigramo, da
steknemo neku svoju individualnu popularnost tako što ćemo se
zevzečiti sa naukom.
Ključna stvar je posmatranje te, već pomenute vremenske serije. Šta
se dogadjalo, da napravimo malu digresiju. Recimo kod umetnosti,
sasvim je ista stvar kao kod nauke. U nauci recimo, to su neki ljudi
koji bi trebalo da vide, šire i dublje od drugih, konačno da znaju više
od drugih pa se kobajagi bave naukom, ali postoje i oni drugi koji
opet samo intuitivno osećaju da nešto tu ne valja pa iskazuju to tako
što komponuju neku muziku ili slikaju neke slike. Tada ćeš videti da
imaš gomilu, pogotovo u Engleskoj koja je bila epicentar sveta tamo u
doba Viktorijanske Engleske u 18. i 19. veku, vreme, u kojem su
kojekakva mazala, slikari dobro živeli, dobro prodavali svoje slike,
pravili izložbe, bili slavljeni i sve ostalo.
Oni su bili, za života institucije, a na kraju (vremenom) je ispalo da su
te njihove slike obične bezvredne mazarije. Oni nesretnici nisu prošli
sud istorije, nisu uspeli da pronadju tu tananu crtu umetnosti kroz
istoriju. Tu istančanu crtu kvaliteta odnosno univerzalnog dobrog koja
je za tu vrstu posla neophodna (ili eto nas opet kod klasične Grčke… A
šta je dobro Fedro, i šta nije dobro.. treba li ikoga pitati da to kaže ..)
41
Na njihovom mestu su se pojavili neki drugi likovi, koji su u ta
vremena bili neshvaćeni, ali koji su prepoznali tu tananu crtu
umetnosti u duhu vremena u kom su živeli (Hegelov termin
„Zitgeist“). Oni su na žalost, patili pošto su bili ispred svog vremena i
ne retko, gotovo umirali od gladi. A onda su odjednom iskočili kada
su svi ti ostali (mislim pre svega na te stručnjake, meštre dnevno
političke vlasti, kojima iz ko zna kojih razloga, a razlog je uvek ta
jeftina dnevnopolitička vlast), kad je sve to prošlo (činilo im se da to
više nije opasno, da im ne ugrožava tu olinjalu tekuću dnevnopolitičku vlast), shvatili duh vremena koji je bio prošao u kome su ti
mučenici živeli i stvarali, pa su onda naknadno bili verifikovani od
dnevno političkog suda istorije, (i to po pravilu posle smrti - u
principu to je onda gotovo uvek bio i sjajan biznis, lova i tako to).
Einstein je to isto govori o stanju duha u nauci. Tu je neka gomila ljudi
koja je mogla tu nešto da se zeza. Iščitaju šta iščitaju, napišu šta
napišu, odu na put da vide nešto sveta, imaju svoje ekskluzivno
društvo (kao recimo ono čuveno kraljevsko društvo za biologiju u
Engleskoj, našao čovek novu vrstu leptira u tamo nekoj nedodjiji, ej,
zamisli bitne li stvari za nauku, za civilizaciju, za imperiju i tako to) i na
taj način stiču ime.
Ali nije poenta u tome da postoji gomila ljudi koja to radi iz nekog
svog intelektualnog hira, neke svoje sujete, Einstein i to otvoreno
kaže: pored gore pomenutih postoji tu i gomila ljudi koji su osetili da
kroz to zevzečenje sa naukom (fingiranje nauke jel’ tako?) mogu
egzistencijalno da prežive i to dobro da prožive. U krajnjoj liniji,
pogledaj sve ove današnje doktore, profesore ko su i šta su.
D: Da malo to demistifikujmo zarad boljeg razumevanja različitih
mogućnosti manipulacije.
B: Došao je (primljen je u hram nauke, u tu crkvu uma) zato što je
klimao glavom ono što je bilo dnevno politički pomodno, pisao i
pričao, zato što je dnevna politička vlast smatrala da to tako treba, da
baš (iz ko zna kojih samo tim meštrima znanih razloga) treba da se
pomodno piše i priča i da se tako postaje profesor. Čega, bre, i u ime
čega profesor? Šta on zna o suštini, o istini, o dobru pa i o znanju? On
možda (verovatno) zna (ili tačnije ne zna!) tamo neki iscepkani,
42
specijalizovani fachen-idiotishen pomodni segment, i on uvek isto
piše i priča, ko švaba tra-la-la. On je formacijski delegiran kao prvi
čovek iz establišmenta koji o tome ima pravo (stekao je valjda pravo,
ko nekom papskom bulom šta li?) da piše i priča. Neistinu? Naravno!
Jeftinu i banalnu laž? Naravno, pa on ni ne zna ništa drugo nego to!
Da li je on štetočina i zločinac koji sistematski guši iskonski duh istine
kod mladih ljudi nad kojima neko pokušava da uspostavi kontrolu i
vlast. Naravno, pa to mu je posao! Pa on je zato plaćen. Da li je on
svesan prljave uloge koju mu je dnevno politička vlast namenila? Ne
verujem i čisto sumnjam. On mučenik ne zna (pa i on je konačno
naučen da neistinito razmišlja).
Einstein i danas smeta, celoj toj hijerarhiji, tih citatomanijaka. Ući u
taj zabran citatomanijaka, to je nemoguće, to se brani kao da je život
(a ne prokleta laž) u pitanju.
U stvari, kad tu gomilu pogledaš baš je tako, kad bi ih uklonio, oni ne
bi imali jadni od čega da žive, da prehranjuju sebe i porodicu, smatra
se (kaže se ili kažu ti), ali bre, ti nemaš ulaznicu, ti nisi verifikovan, nisi
hteo da budeš vrli učenik u prvim redovima, sa uredno naoštrenim
olovkama. Ti nemaš pravo da misliš, da izneseš svoj sud (kao mi smo
nedodirljivi, mi smo koherentni, mi se čuvamo, jedan za sve, svi za
jednog i tako to… jel’da?). Pa oni žele da ti oduzmu tvoje
neprikosnoveno iskonsko pravo, pravo da slobodno misliš, oni su
bezobrazni, oni su jeftine barabe sa pozicija dnevno političke vlasti.
Baš tako jednostavno i prosto, kao i sve i uvek, uostalom.
Da, ono što si čitala tamo (Ain Read „Veličanstveni izvor“) o onom
arhitekti koji komentariše neki skup, ti vidiš da je govornik budala, ali
ti nemaš pravo da govoriš. Ono, kao, ti si možda sjajan arhitekta, ali ti
nemaš pravo da govoriš, ti „nisi za ljude“, ti „ne pripadaš, odmetnuo
si se od ljudi“ i tako to.
…“Doći će dani kad ćeš stajati u uglu dvorane i slušati kreaturu za
govornicom koja govori o zgradama, o poslu koji toliko voliš, i ono što
govori učiniće da čekaš da neko ustane i zgnječi je prstima, ali umesto
toga čućeš aplauz odobravanja i poželećeš da vrištiš jer nećeš znati ko
je stvaran, ti ili oni, i nećeš znati da li si u sobi punoj probušenih
lobanja ili je neko ispraznio tvoj sopstveni mozak i ništa nećeš reći jer
43
bi zvuk koji bi proizveo u toj sobi prestao da bude jezik; ali i kad bi
hteo da progovoriš, ne bi ti dali, jer ti si uklonjen sa scene, jer ti o
gradnji nemaš šta da kažeš! Da li je to ono što želiš?...“Da“ rekao je
Rork“… (Ajn Rend „Veličanstveni izvor“, str. 56. i 57.; Stylos, Bgd.
2003. g.)
Einstein, kad priča o tome, to je opet tako jednostavno, za mene
sjajna stvar. Znači nemojmo uzimati sve zdravo za gotovo, tobož, to
što je neko citirao neku nedoučenu budalu koja nema pojma o čemu
je pričala.
D: Ajnštajn se očigledno ruga i ironiše.
B: Da, Einstein definitivno potkopava te stubove, on iznosi alegoriju o
hramu nauke, crkvi uma kao o šumi i puzavicama. On to sjajno kaže:
Ako bismo prognali sve te lažove i neznalice, zabluda je, (laž i prevara,
odnosno jeftina dogma) kad se kaže da bi hram znanja tako propao,
da bi nestao, istina je da bi ipak tu ostali kroz vekove neki jako, jako,
retko dobri ljudi, koji su imali kvalitet, koji su doprineli nešto nauci
(dobru istini i znanju) koji su samoniklo izrasli u moćna stabla, a sve
ove ostale, lažove i neznalice, kada bismo eventualno ove dobre
prognali, pa onda ne bi ni bilo šume, ostala bi samo puzavica, a to
onda i nije šuma. Puzavica, prema biologiji mora da se svija oko nekih
stabala u šumi ili dobrih likova, (na primer, po onom Rusu Megreu,
recimo, kedrova), to je bitno. Znači, skinimo tu dogmu o
neprikosnovenosti nekog citata, citatomanije i citatomanijaka, jer to
jednostavno ne mora da bude istina. Da li to zbilja mora da bude
bitno i značajno i važno, da li će neki nazovi profesor pročitati nešto ili
neće. Ne on je tu samo da pročita časopis u instituciji kojoj pripada
koje izdaju, ili koji su referenca na koju on može da se pozove i on će
tako biti u „toku“ (toku neznanja, neiskrenosti zapravo laži). On će
ošljariti.
Ali uvek postoji neko ko stoji u uredništvu tog časopisa, on faktički
usmerava, on kontroliše znanje, to je sistem, sistemska dnevnopolitička kontrola znjanja. Ono što nekome, ko je na vlasti ne
odgovara, toga nema i ne sme da ga bude.
44
Znači, Einstein je hrabro odškrinuo ta vrata. Rekao je jasno i glasno:
ne može to tako. Znači, puzavica ne može nikako da bude bez šume.
Ali, šuma bez puzavica može.
D: Očigledno je ovo Ajnštajnovo mišljenje tebi veoma važno kako bi se
razumeli stavovi koje iznosiš u knjizi .
B: Ne znam baš da li je to tako ili nije tako. Einstenovo mišljenje
možda jeste važno, možda jeste čak i najvažnije, ali kakve sad to pa
ima veze sa razumevanjem knjige koju sam napisao. Pa ja sam
napisao jednu knjigu. Onaj ko smatra da može da nešto tu razume on
će to i razumeti.
Onaj ko to neće razumeti džaba mu Einstein i to što ga možda
razume, jer hajdemo opet ispočetka, vratimo se klasičnoj Grčkoj …A
šta je dobro Fedro i šta nije dobro.. treba li ikoga pitati da to kaže….“
Einsteina, iako je umro čovek, sigurno nešto takvo ne bi trebalo pitati
čak i da je živ mučenik.
Znaš mi načelno možemo biti fascinirani, oduševljeni nekom
dogmom, nekim nazovi opštim napretkom neke vere u ljudski um, što
je jeftina dnevno politička dogma, ali dokle god ljudi loše i
nekvalitetno žive, a baš tako žive, nije to bre to. Bitna su neka stabla
(kedrovi) koja su samostalno izrasla. Dakle to su ljudi koji su došli do
neke svoje istine, ali ova gomila što sad nama to priča, da njih nema,
pa ne bi imali tu gomilu, oni, te gomile puzavica, ne bi imali
fotosintezu, bili bi na zemlji i istrulili, nestali.
Imamo dve kategorije tih puzavica - ljudi, ljudi koji imaju pare i ljudi
koji se probijaju kroz socijalnu vertikalu, što je i najpropulzivnije i
definitivno najlukreativnije (da kažem najisplativije).
Jednostavno je činjenica da su postojali ljudi kao kedrovi i ljudi poput
puzavica koji su se savijali oko njih. To su neke bitne, ali jednostavne
stvari da bi se došlo do istine, ako je nekom stalo do istine.
D: Šta je po tebi sledeće?
B: Druga tačka koja je po meni značajna. Einstein, dalje kad priča o
tome, postavlja pitanje, šta ih je, te ljude, te gigante nauke i znanja,
te kedrove uopšte dovelo u taj hram. Kako su ti ljudi došli, kako je on
45
došao? On daje sjanu fenomenološku kategorizaciju toga, to su po
njemu mahom neki čudni, nekomunikativni ljudi, ljudi koji se u suštini
jako razlikuju jedni od drugih, ali ljudi koje ne opterećuje to da li će
imati ovoliko ili onoliko novca. Oni su svoj put izabrali svojom voljom i
samo smatraju da je ta istina, kojoj su posvetili svoj život jedina bitna.
Oni već znaju šta je dobro i šta nije dobro i da nikoga ne treba da
pitaju za to. Oni su manje više slični, ma koliko različiti bili. Diogen je,
na primer, imao lovu, a šetao se sa buretom. Imao čovek svoj stav.
On može biti sličan jednom Sokratu i toliko različit od jednog Platona
ili Aristotela. On je mnogo insistirao na istini i ništa nisi mogao da mu
uvališ, znači ili istina jeste, ili istina nije i to treba umeti poštovati, na
tome se jednostavno mora insistirati. Opet je to jednostavno, zar ne
(šta je dobro, Fedro, i šta nije dobro i treba li ikoga to pitati …)?
D: Dakle, trebalo bi insistirati na istini?
B: Tako je, a ne kad ustanem ujutru i pijem kafu čujem na vestima da
treba da se zbog sunca ili atmosfere, koju su ti stručnjaci ili experti
očigledno nešto gadno pokvarili, da moram da se mažem nekakvim
faktorom 30 i da to još skupo platim. Alo ljudi, pa zajebali ste nešto.
Nešto se stvarno iz neznanja dogodilo, a što nije trebalo uraditi, ali
ko je to uradio i šta je to uradio, kada je to uradio, kako je to uradio
i sa kojim razlogom je to uradio, i da li je taj neko to baš uradio kako
nam ovi „stručnjaci“ i manipulatori pričaju?
Smem li ja da insistiram da mi neko ko je više upućen u te
zapetljancije i zezancije (jer me doslovce mrzi da se sa time bavim)
konkretno kaže šta je to bilo, a smem, zašto ne bi smeo. Ja
jednostavno neću da me uporno sistemski lažu kad kažu, to je zato
što si nekad vozio automobil ili koristiš dezodorans i takve
nedorečene glupave doktrinarne laži. Hoću istinu, prostu i
jednostavnu istinu, da li je to nešto što nekome može biti nejasno?
D: Znači, imam pravo da znam istinu i imam pravo da to pitam?
B: Ne može meni niko da uzme iskonsko pravo da razmišljam i da
biram dobro i da uradim šta ja hoću, šta ja mislim da je dobro. Ma, ja
ne moram ništa, ja se trudim da budem dovoljan sam sebi. Ne može
niko meni da uzme pravo da ja kažem ono što mislim, to ne može
46
niko da mi uzme. Možda je to teško, ali ja sam sačuvao to svoje
pravo da mislim. Mogu da me vole ili ne vole, ali, mi ne mogu oduzeti
to pravo da mislim. Znači, Einstein je čovek za koga ja znam, da je prvi
iskreno progovorio, zato ja citiram ovaj tekst ispred izvorno jer su to
dobre, kvalitetne i ključne stvari.
On se usudio da priča i o segmentu laži i prevara, jer uvek tamo, to
već i mala deca znaju, zar ne, gde ima laži ima i prevara.
Ali, onda je brzo dobio upozorenje, počele su priče o njegovom
školovanju, pa, („zamisli samo“!!!) pao iz geografije, bio loš djak, hoće
da kažu on nije ono za šta nam se prestavlja, on nije bio kao mi, on
nije bio umiljati čitač iz prvih redova, umilna smeška i redovno
podrezanih olovaka, on (o užasa!) ovde ne pripada, on nije poput nas,
on je uljez u našim redovima! Opet jednostavno, sve je tako
jednostavno.
D: Kažu da je Ajnštajn bio čudan, čak ludak, mada je svaki veliki um
uglavnom čudan običnom čoveku. Kažu da svaki genije mora da ima
dozu ludila.
B: Baš volim kad sretnem te što tako dogmatski pričaju ta „opšta
mesta“, smatrajući da su baš oni ti koji drže taj „blesimetar“ u svojim
rukama, a u suštini su iskompleksirani i samodopadljivo vole da lažu i
pričaju notorne gluposti. Einstein je jednostavno bio takav kakav je
bio, bio je kažu nekomunikativan, ali voleo čovek matematiku, a
mrzelo ga da uči geografiju, pa šta? Ali uvek postoje neki koji žele da
ga na taj način diskredituju i to neuspešno po pravilu, jer rukopisi
nikad ne gore (to ti je kao kod ovih kompjutera kako deca to kažu po
defaultu). Medjutim, on se ipak tu malo povukao (ja nisam naišao ni
na jedan njegov tekst koji bi bio sličan ovome o kome sad
razgovaramo), ali on je voleo tog lika, tog Planka, cenio ga je, zato je
valjda i rešio da rizikuje i kaže šta misli. Plank za njega očigledno nije
bio bilo ko. Plank je, smatrao je Einstein, zbog svih prisutnih na toj
proslavi bio dostojan da mu se to i to na takvom skupu otvoreno
izgovori (ne naravno njemu Planku, već tim ostalim zvanicama,
razume se). Nema razloga da posumnjam da Plank nije bio
zadovoljan svojim učenikom.
47
On je to od srca odradio, zato je taj tekst lep i on govori o tri bitne
stvari i to je zatečeno stanje kolektivne svesti.
On je prvi rekao da duh vremena (Hegelov termin„Zitgeist“) čine oni
koji valjaju (koji su dobri) i oni koji ne valjaju (koji lažu i koji su
prevaranti), ali trebalo bi da to malo razgrnemo da vidimo šta to
stvarno valja (šta je dobro i kvalitetno), a šta ne valja (šta je to loše i
lažljivo), odnosno šta je dobro, a šta nije dobro.
Bilo kakav napredak bez toga nije moguć. Opet je sve jednostavno.
Zar ne? I opet smo se vratili drevnoj Grčkoj i njenom sjajnom
civilizacijskom doprinosu (... A šta je dobro Fedro, i šta nije dobro –
treba li ikog pitati da to kaže?…)
Ili šta je to duh vremena, je li to kad vam onaj ujutru na vestima kaže
da se obavezno mažete tamo nekim faktorom, i da (posledično)
morate da se plašite, da strahujete (E. Bloch) od raka kože, ili je duh
vremena prava dobra stvar (recimo istina) pa da se otvoreno kaže šta
je tu posredi pa da znamo i sami odlučimo šta nam je činiti. Opet
neko namerno, kao da pokušava da nas sistematski iz sve snage
uplaši (E. Bloch). Otvara se ozbiljno pitanje, ako niko neće ništa da
kaže, ako svi nešto lažu i mažu, pa onda ustvari, niko ni neće da kaže
istinu. Opet je sve jednostavno – neko ponovo bezočno manipuliše i
nameće iz istorije otrcanu dobro poznatu omiljenu igru dnevnopolitičke vlasti - igru straha ili zastrašivanja (E. Bloch).
D: Imam utisak da te to petljanje po atmosferi izuzetno iritira?
B: Ma nema veze, baš me briga za atmosferu, kako meni tako i svima
drugima. Iritira me kao i sve drugo, gde god osetim da je dnevno
politička vlast umešala svoje lažljive i prevarantske prste. Sve ti je to
isto – ovo mi je jednostavno palo na pamet. Ja i onako ne smem
(bolestan sam kao što znaš), a i ne volim da se sunčam, ali pitam se
kad čujem takve dogmatske gluposti šta da rade ovi nesrećni roditelji
kada po savetu lekara odvedu malu decu na more zbog zdravlja ili ih
dnevno izvode u šetnju opet zbog zdravlja. Pa ti mučenici mora da
postaju paranoici.
D: Šta bi po tebi trebalo da bude sledeće?
48
B: To bi bilo treće, Einstein-ovo vidjenje, koje se meni jako dopalo.
On kaže: „Čovek pokušava da stvori za sebe, na način koji mu najviše
odgovara, pojednostavljenu i razumljivu sliku sveta“. On izvorno
jednostavno i istinito govori - pa svaki to čovek radi i radi i onaj
čobanin s brda, crnac iz savane, kinez koji okopava rižu i td., svaki to
čovek radi, zato što mu je to neophodno, zato što je on socijalno,
društveno biće, on treba da definiše svoje mesto u društvu, svetu i
konačno kosmosu, onako kako ga sam vidi.
On mora negde da se pozicionira, on mora sebi da objasni zašto je
neki lik lošije ili bolje plaćen, zašto je ovaj lik opet bio likvidiran, a
onaj tamo nije, zašto je padala kiša ili nije padala, zašto je bila
poplava ili je padao grad i koješta tako, on mora nekakvu sliku sveta
da nosi u glavi, istinitu ili neistinitu sasvim je svejedno, jer ako tu sliku
(te sopstvene odgovore) ne napravi, ako je nema, on nema kompas,
kreće se kao muva bez glave, on onda poludi.
To su zapravo one elementarne, dve postojeće koordinate koje smo
spominjali u kosmosu, ali to su isto tako i dve koordinate u mozgu
(svesnom i nesvesnom), te dve osnovne koordinate, prostor i
vreme. Svako mora da nadje negde svoje mesto, njegovo kolektivno
nesvesno (K.G. Jung), mora da se smiri negde.
To je tako sjajno i jednostavno napisano. On kaže da svako mora da
načini pojednostavljenu sliku sveta i zatim pokušava da zameni ovaj
svoj kosmos za iskustveno, dakle mora da strpa iskustvo u neku
globalnu sliku (nekakvih odgovora, bili oni istiniti ili ne, to je u ovom
trenutku najmanje bitno) u neko svoje kolektivno nesvesno koje
postoji u njegovoj glavi (K. G. Jung), hteo on to ili ne, znao on da ima
nesvesno u svojoj glavi ili ne, sasvim je svejedno.
Svako u sebi i za sebe kaže: ja sam tu, dakle, onda ja imam korene,
onda me vetrovi ne mogu oduvati, jer on jednostavno to nesvesno
zna ili možda tek samo intuitivno sluti, ali, ako nema toga, onda nema
ni njega.
Njegovo, lično iskustvo može da ga oduva, čas posla. On isto tako
tada može nažalost čas posla da promeni mišljenje (primer Kosova).
Podatak da smo mi jeli escajgom, a drugi po Evropi prstima, nekome
49
nešto znači (i to jako puno znači) u njegovoj slici sveta, znači mu da
izdrži neke stvari (neke loše i neke jako teške stvari).
Znači mu da formira nekakav svoj kosmos i da ta slika sveta (taj
kosmos) može biti istinita ili neistinita, ali on u svesnom i nesvesnom
mora da postoji, to mu je izvor, koren, emotivna stabilnost, da ga
vetrovi ne oduvaju.
Einstein u svom nadahnuću širi priču dalje. To ja recimo nigde i nikad
nisam uspeo da nadjem. On kaže: „To je ono što slikar, pesnik,
spekulativni filozof i prirodnjak rade, svaki na svoj način. Svaki čini
njegov kosmos i njegovu izgradnju stožerom svog emocionalnog
života, kako bi na ovaj način pronašao mir i sigurnost koju ne može da
nadje u uskom viru ličnog iskustva“. On mora da se opredeli, šta je
lepo, a šta ne (ili, pazi sad! - on mora de se opredeli „a šta je dobro
Fedro, i šta nije dobro – treba li ikog pitati da ti to kaže…“). Tako se
ponovo vraćamo do korena u staroj Grčkoj.
A šta je dobro ili ne, ne treba to niko da ti kaže. Ako ti misliš da je
tako (da je to za tebe dobro), onda je to tako i kraj. Jednostavno,
naravno.
D: Opet insistiraš na tome da svaki od nas treba da misli svojom
glavom.
B: Ma ništa ja ne insistiram, briga mene da bilo šta insistiram. Hoće li
neko ili neće da razmišlja svojom glavom. Baš me briga šta on hoće ili
neće Ja samo razgovaram o nekim stvarima za koje smatram da su
ispravne, da su dobre. Meni je stalo do mog dobra, to je osnova mog
morala, osnova mog odnosa prema sebi samom i ništa više i ništa
manje od toga i to, otkad pamtim sebe uvek instinktivno branim po
svaku cenu. Jednostavno zar ne?
Samo je bitno šta ti misliš (ali važno je da ti misliš, da ti razmišljaš) čak
i kad pogrešno misliš. Ako grešiš u nekom periodu ti ćeš to saznati pa
ćeš zapamtiti. Niko nije bezgrešan, ali je bitno da se ti držiš svog
stava i da ti dodješ do toga šta je za tebe dobro, bez obzira šta drugi
misle. Ako ti daje neko savet koji ti misli sve najbolje, to je u redu, ali
to nikad nije opredeljujući faktor (odakle ti ideja da savetodavac zna
šta ti misliš, šta ti smatraš istinom i šta je za tebe dobro?).
50
Ti moraš sam za sebe da napraviš tu široku sliku sveta (kosmosa) da
te ne bi progutao vir. To su, za onoga koji ne zna da prepozna šta je
dobro i šta nije dobro za njega samog, njegovu sudbinu i njegovu
budućnost jako bitne stvari.
D: Ali Ajnštajn je pre svega, matematički genije i on govori o
matematičkom promišljanju.
B: Bitno je kada Einstein govori o doslednosti matematičkog
promišljanja. Možeš da govoriš, koji hoćeš jezik, ali kad ti napišeš to
matematičkim jezikom, onda je to tako i svi koji se bave
matematikom to mogu da pročitaju da razumeju (poput one njegove
genijalne E=mc2).
Vrlo je zanimljivo da klasična Grčka i Rim, uopšte nisu znali za nulu i
po nekoj priči su Kinezi (po nekima opet, to su Indusi) znali za tu nulu,
a Arapi su preuzeli. U suštini, oni (Arapi) su raširili to novo pismo, to
matematičko pismo(ali o tome kasnije).
To je taj splet kolektivnog preplitanja kultura, ako jedan nešto
pogreši, u ovom svetu, drugi to popravi, pa svi konačno sedimo na
istoj planeti.
Einstein kaže, intuicija je to i ne može(ili se možda ne želi) da se to
objasni. On kaže: „Ne postoji logičan put do ovih zakona, samo
intuicija koja počiva na saosećajnom razumevanju iskustva koje može
da se dosegne. U ovoj metodološkoj nesigurnosti, može se
pretpostaviti da je bilo više mogućih sistema teoretske fizike
podjednako dobro opravdanih i to mišljenje je bez sumnje tačno,
teoretski“.
A šta je matematika, kada gledaš te geometrijske aksiome (prema
Pirgsovom tumačenju Poencare-ovog „Temelja znanosti“) kako
vrednovati razlike aksioma izmedju Euklid-a, Bolyaila, Lobačevskog i
Reimanna. (R.M.Pirsig „Zen i umetnost odražavanja motorcikla,
str.280), pa sve je to isto. Ali upravo to što je sve isto daje ti kako
pesnik Džoni Štulić kaže „…prokletu mogućnost izbora koja mora da
postoji…“. I opet smo u vremenima stare klasične Grčke, …a šta je
dobro Fedro i šta nije dobro, treba li ikog pitati da ti to kaže…. Tako ti
je u ovim matematičkim aksiomima. Tvoje dobro ima pravo da bira
51
izmedju Euklid-a, Bolyaila, Lobačevskog i Reimanna i to niko ne
može da ti uzme. Istina dnevno-politička vlast je verovatno iz samo
njoj znanih razloga ili jednostavno po inerciji izabrala Euklid-a u
sistemu redovnog obrazovanja i tako ti jednostavno nemaš pravo
izbora.
Oduzeli su ti ga, a niko te nije ništa pitao i niko ti nije objasnio zašto je
to uradio.
D: Šta je planina ljudskog znanja?
B: Postoji još jedna sjajna Einstein-ova alegorija - planina ljudskog
znanja (kako Einstein kaže „ova želja može da se uporedi sa
neodoljivom čežnjom da se pobegne iz svog bučnog skučenog
okruženja u tišinu visokih planina, gde oko slobodno kruži još čistim
vazduhom i spokojno i nežno otkriva mirne oblike koji su očigledno
stvoreni za večnost.“
I različiti su putevi kojima se svi pojedinačno, ako smo rešili da se
penjemo, različite su staze, različiti su oni koji su uspeli da se popnu
na taj vrh, retki su ti. Postoji hiljadu načina da se neko popne na
planinu, neki se ljudi penju istom trasom, oni tačno znaju put, i onda
je to utabano kao „staza slonova koju prave te puzavice“, ali uvek
postoje i neki drugi izazovniji putevi.
D: Bitno je shvatiti da postoji pravo izbora.
B: Shvatićeš šta znači pravo na slobodu, prava na izbor činjenica,
drugo šta znači ogled (eksperiment). Pa, ti si taj, koji svojim znanjem
šta je dobro, a šta nije dobro (tom svojom intuicijom), svojom voljom
biraš šta hoćeš, pa ti si taj koji dokazuješ. Ja sam izabrao ono što sam
ja hteo (Galileo, Einsteina, Vinera i Blocha) i kad sam izabrao, sazidao
sam stepenice (formirao metodologiju), i mogao sam da se penjem
na planinu. To je sve u suštini, banalno jednostavno. Ali Einstein kaže:
„Vrhunski zadatak fizičara je da dodje do tih univerzalnih osnovnih
zakona sa kojima kosmos može biti izradjen čistom dedukcijom“.
D: Kako si to znao?
52
B: Prvo ja nisam fizičar i nikad to nisam bio (mada ne mogu poreći
da sam tu oblast dosta pristojno poznavao), ali istina je da sam ja to,
nekako intuitivno znao kad sam krenuo da razgrćem taj splet neistina,
mitova i laži i dogmi koje nam tako uporno svi nameću da ih
usvojimo, jer mi je svega toga bilo zbilja dosta. Zašto je to baš tako, to
ne znam i nikad nisam mogao sebi to da objasnim (a i nije me baš
previše ni interesovalo). Ja sam jednostavno, tamo pre oko dvadeset
godina kada sam pisao „O logici mogućeg“, u jednom trenutku znao
„kako da dodjem do tih univerzalnih osnovnih zakona sa kojima
kosmos može biti izradjen čistom dedukcijom“ i to sam i napisao u
knjizi „O logici mogućeg“. Nije sve to tako komplikovano kako na prvi
pogled izgleda da jeste, jednostavno je, možda na trenutak malo
naporno, ali sasvim jednostavno.
„Pre dvadeset godina kad sam tokom svojih istraživanja došao do
rezultata da u realnosti materija zapravo ne postoji i da kretanje ne
postoji, da je to samo sistemski privid, mit, odnosno jeftina i
jednostavna laž u glavama ljudi i da u realnosti postoji samo energija,
energija koja se kreće, to je bila velika, nepojmljiva i neoprostiva
jeres.“ (str. 16)
Iz tako shvaćene energije, sistemskim pristupom (formirao sam,
izabrao metodologiju) i ja sam našao svoj odgovor. U knjizi „O logici
mogućeg“ sam baš tom čistom dedukcijom uspeo „da dodjem do tih
univerzalnih osnovnih zakona sa kojima kosmos može biti izradjen
čistom dedukcijom“. I to je ono o čemu sve vreme razgovaramo.
53
4. Ernst Bloch
54
Ernst Bloch
D: Vidim da u dosadašnjim razgovorima u nekim segmentima citiraš
Ernsta Bloch-a i njegov princip Nade, stiče se utisak da su to po tebi
neke važne kategorije?
B: Tačno! Pričati o Ernstu Blochu, odnosno o „Principu Nade“ je važna
tema. U jednom delu knjige „O Logici mogućeg“ citirane su neke
izuzetno bitne kategorije bez kojih bi naš razgovor mogao da ostane
manjkav .
D: Ko je u stvari Bloch?
B: Spekulativni filosof, temeljan poznavalac struke kojoj se posvetio i
veliki erudita. Rodjen 1885. godine u Ludvigshafenu na Rheini,
gimnaziju završio u Mannhaimu, a studirao u Würsburgu. Doktorirao
je filozofiju brilijantno u svojoj 23. godini života na temu nekakve
savremenosti u tokovima filozofije. Poznat je po izuzetno složenom
stilu pisanja, a i opus mu je veoma obiman, tako da ga nije lako čitati.
Njegovo kapitalno delo po kome je poznat „Princip Nade“ (izdanje
Napred, Zagreb, 1981.g.), je detaljna trotomna studija od oko 1600
stranica.
Bloch je tipičan primerak spekulativnog filosofa (prema Einsteinovoj
klasifikaciji), a briljantan doprinos je dao u procesu traganja za
znanjem. Da bismo shvatili tokove misli koje su ga rukovodile u radu,
potrebno je posmatrati tu vremensku seriju u kojoj je živeo i radio.
To su prelomne godine sa kraja 19. veka i gotovo ceo 20. vek. Umro je
u 93.-oj godini života 1977. godine u Tübingenu kao profesor i
predavač, gde je, nakon nepromišljene avanture u Leipzigu, u Istočnoj
Nemačkoj 1949. godine po povratku iz fašističkog izbeglištva iz
NewYorka, jedva živu glavu spasao od svojih „prijatelja“ u koje se kleo
– marksista (zapravo pre svega staljinista) i uspeo je da se skloni u
univerzitetski centar u tom Tübingenu u Zapadnoj Nemačkoj,
otprilike 1960.-ih godina, a to je, da ne zaboravimo, bilo doba
najžešćeg hladnog rata koji je tada harao Evropom, a pre svega
55
podeljenom Nemačkom. Pretpostavljam da mu je dugogodišnje
druženje sa Tomasom i Henrikom Manom, Bertoldom Brehtom i
ostalim, ostavilo tu mogućnost da bezbedno pobegne i skloni se od
progona.
D: Zanimljiv je način njegovog opstanka u neobičnim životnim
okolnostima.
B: Da bi ga koliko toliko jasnije objasnili, moramo se načas osvrnuti na
onu već spominjanu Hegelovu kategoriju „Zitgeist“, odnosno duh
vremena u kome je Bloch živo, stvarao i radio.
1. To je doba nastanka i extremno popularne psihoanalize, doba
Frojda, Adlera i Junga,
2. To je i doba prve uspele socijalne revolucije po Marx-ovom vidjenju
sveta i stvaranja prve zemlje komunizma, Rusije, zapravo Sovjetskog
Saveza
3. Ali to je i doba dva surova svetska rata koja su do temelje uzdrmali
i gotovo u paramparčad razbili sve renesansne iluzije koje su koliko
toliko još uvek postojale u Evropi.
D: Šta je ono što je sem Principa Nade, važno za ovu tvoju priču?
B: Kategorije koje implicite dotiču ovaj naš razgovor su tema: a)
Straha, b) Utopije i na kraju c) Nade. Naravno da su one čvrsto
isprepletane pa ih je nekad gotovo nemoguće razdvojiti.
D: Kaži nešto o tome.
B: Po meni intrigantna je geneza, onome koji ima volju da se bavi
svim tim, a ja sam je pre dvadesetak godina definitivno imao, put po
kome je Bloch došao do kategorije straha, nade i utopije pre svega su
fascinantni.
Spomenuo sam da je to bilo doba apsolutne dominacije
psihoanalitičara, Frojd, Adlera i Junga.
56
Frojd je smatrao da je sex osnovni afekat koji determiniše formiranje
psihoanalitičke metodologije, Adler je smatrao da je to moć. Jung se,
nakon početnog koketiranja sa obojcom, sa njima vrlo brzo razišao i
došao do zbilja brilijantnih kategorija: kategorije
kolektivno
nesvesnog, odnosno arhetipova i „mape duše“.
Bloch je naravno to vrlo detaljno pratio, a bio je, ne zaboravimo, vrlo
kompetentan.
Interesantno je da Bloch Jungu nikad i nikako nije mogao da oprosti
činjenicu što se Jung prihvatio mesta predsednika društva
psihoanalitičara u Hitlerovoj Nemačkoj 1936. godine. Bloch ga je uvek
u svom tom ipak, bez kompromisno crno belom svetu, koji je, po
njemu, bio jasno podeljen na, a) socijaliste i b) fašiste uvek i u svakoj
prilici nazivao fašistom. Bloch je bio filozof i da stvari budu još
dodatno komplikovanije on je bio marksista i to ortodoksni marksista.
D: A njegov odnos prema Frojdu, Adleru i Jungovom učenju?
B: Učenje Frojda, Adlera i Junga, Blochu se nije baš previše svidjalo.
Prihvatao je mogući uticaj afekata na formiranje ljudske psihe, ali je
odbacivao tada aktuelna (seksualna) pomodna tumačenja. Krenuo je
svojim putem. Po njemu, Frojdova priča o sex-u je tipična
mlogradjanština i može da bude intriganta onima koji su tom temom
subjektivno opterećeni ili su pomodni, jer ova je tema ipak bila
iskonski evropski tabu katoličke crkve (a ni protestanti se nisu po
tome mnogo razlikovali).
D: Bloch i značaj afekata?
B: Bloch je bio dosledni pobornik Marx-a i njegovog socijalno
konotiranog pogleda. Po njemu značaj afekata i njihov uticaj na psihu
činili su da je psihoanaliza definitivno našla neko svoje polje rada i to
je, smatrao je, moglo da bude u redu. Sa druge strane tvrdio je da su
ta gospoda (u svim svojim tekstovima titulisao ih je isključivo
pežorativno), klasični malogradjani i bio je ubedjen je da su neke
stvari ozbiljno pobrkali.
57
Osnovno pitanje je bilo: gde je, pored svog tog sex-a, glavni afekt,
afekt gladi koji je neprikosnoveno primaran u svoj toj priči o afektima
i koji je to razlog da ga predmetni psihoanalitičari ignorišu. Za njega je
odgovor sa pozicije ortodoksnog marksiste bio više nego jasan i
jednostavan.
Uputivši se tim explicite socijalnim (marksističkim) pravcem kada su
afekti u pitanju, on je dosta brzo stigao i do kategorije straha. I tu je,
po meni, jedan od njegovih velikih doprinosa.
Bloch naime jasno dolazi do činjenice da je kategorija straha direktno
zavisna, odnosno uslovljena socijalna kategorija. On kaže „nekad je
onaj koji se htio naučiti strahovanju odlazio vrlo daleko…“ (E, Bloch
„Princip Nade“ str. 1) ili „U vreme koje je netom minulo, (kad se neko
htio naučiti strahovanju, op.a.) to se postizalo lakše i brže, tim se
umijećem (umijećem manipulacije strahom op.a.) strahovito
ovladalo“ (E. Bloch Princip Nada str. 1).
Ili: afekt straha, pa dobro, ali on se pokazao kao politički
manipulativan i upotrebljiv i slažem se da, ako se detaljnije posmatra
zapravo ne vodi ničemu. Ili, po Bloch-u: „Mnogi se osećaju samo
zbunjeni…to njihovo stanje jeste tjeskoba, postane li odredjenijim,
ono je strah“… „Još negativni afekti očekivanja, tjeskobe, strah, uza
svu tu odbrambenost ipak bolećivi, potišteno neslobodni. Štaviše, u
njima se javlja upravo dio vlastite propasti i ništavila u koje ne kraju
uvire puka pasivna strast.“ (E. Bloch, „princip Nade“ I svezak, str 1. i
86.);
Ovo su za mene sjajne misli, ako uzmemo u obzir Einsteinov-u
karakterologiju, njemu definitivno daju za pravo da ga, bez obzira što
je bio toliko militantno zadojen marksizmom, svrstavaju u kategoriju
stabala (kedrova) u hramu (crkvi uma), a ne nekakvih jeftinih
puzavica u tom istom hramu nauke.
Ernest Bloch, kao sistemski školovan, precizan i dosledan učenik
nemačke škole mišljenja, nije tek tako ostavio afekte kojima je tek
počeo da se zanima.
58
D: Šta je po Blochu utopija?
B: Inače Utopija je zamisao o „idealnom“ društvu. Utopije uglavnom
nastaju usled postojeće svesti, saznanja o nezadovoljavajućem stanju
u društvu. Termin je vezan za Tomasa Mora autora teksta „Utopija“.
Bloch iznosi svoje mišljenja: „Ipak valja razlikovati utopističko i
utopisko: prvo se samo neposredno apstraktno upušta u prilike da bi
ih popravilo naprosto iz glave; drugo svakako uzima u račun i same
prilike izvana. Pri tome se, dakako, i samo utopističko kao apstraktno
koje zahvaća iznad zbilje ne treba sramiti pred nečim naprosto
empirističkim koje samo na drugi način apstraktno zahvaća ispod
zbilje. Kritika utopijskog može uslediti samo sa adekvatnog stajališta
koje prijeletanje ne mjeri, a još manje nadomješta fakticističkim
gmizanjem“.
„Nešto je utopija – to je izraz omalovažavanja u ustima poslovnih
ljudi, koji sebe smatraju naročito pametnim (zapravo kao i uvek
lažljivim i veštim, prepredenim, spremnim i sposobnim prevarantima
kad nekog u poslovnim transakcijama treba prevariti odnosno
prevesti žednog preko vode i oteti mu pare op.a.)“.
„Ovo omalovažavanje svega i svačega ionako je postalo provincijsko,
ili fraza garnirana strahom od budućnosti kao takve. Ipak i upravo
stoga moramo najtemeljnije razlikovati apstraktne utopije od onih
koje postaju konkretne.“ (E. Bloch „Tübingenski uvod u filozofiju“,
Bgd. 1966 str. 115)
D: A, kategorije nade?
B: E tu Bloch intuitivno (rekli bismo po Jungu kolektivno, arhetipski
nesvesno) stiže do po meni epohalne kategorija NADE, odnosno
Principa Nade.
D: Da li afekt nade afekt poput afekta gladi i afekta sex-a?
B: Nedvosmisleno je da jeste. Ali pogledajmo šta Bloch kaže o tome:
„Odlučujuće je naučiti se nadanju. Njegov se rad ne odriče, zaljubljen
je u uspevanje umesto u jalovost. Nadanje stavljeno iznad
strahovanja, niti je pasivno poput njega, niti pogotovu zatvoreno u
neko ništa. Afekt nadanja izlazi iz sebe, proširuje ljude umesto da ih
59
sužava, nikad mu dovoljno znanja, o onome što ih iznutra
usmeruje cilju, što li izvanjsko može biti njihovim saveznikom.
(E.Bloch „Princip nade“ Predgovor, str.1)
Odnosno:
„Zbiljska geneza nije na početku nego na kraju“… ili … „Kada pojmi
sebe i bez odricanja i otudjenja utemelji svoje u realnoj demokratiji,
tad u svijetu, nastaje nešto što svima svijetli u detinjstvu i gde nije
bio još nitko: ZAVIČAJ“ (E. Bloch, Princip Nada, Zagreb 1981g. str.
1637)
Ovo su završne reči trotomnog kapitalnog dela E. Bloch-a „Princip
Nade“ i za ove stavove po meni možemo slobodno primeniti ono što
je Pirsg (str. 21) rekao kad je árete u pitanju.
„Tko god kaže da ne može razumjeti značenje pojma nade (odnosno
nešto što svima svetli u detinjstvu i gde nije bio još nitko: ZAVIČAJ)
bez logičkih pojmova definiens, definiendum, differentia ili laže ili je
toliko van dodira s ljudskom zajednicom da nije ni vredan nikakva
odgovora...“
Sve u svemu… „Sve ostalo je terra incognita – ničim ne ograničeni
prostor ne dosegnutog znanja. Metafizika kao misaona spekulacija.
Intuitivno izmedju aktivnog i pasivnog. A) aktivne „nade“ kao
utopijske kumulacije prospektivno mogućeg (teorija) i prospektivno
sanjajućeg
(umetnost) i B) pasivnog „straha“ kao animalno
tendirajućeg u retrogradno (praanimalno). Pitanje voljnog u izboru
uvek je moralni čin. („O logici mogućeg“ str. 32)
D: Slažem se da je pojam nade interesantan, ali prosto se nameće
pitanje iz koga perioda ona datira, deluje mi gotovo nemoguće da je
morao da se pojavi jedan Ernst Bloch da bi se za nju saznalo?
B: To je dobro i po meni dosta složeno pitanje. Naravno da Bloch nije
taj koji je bio neophodan da bi se pitanje pojma nade saznalo. On
jeste čovek erudita, i on je jednostavno precizno definisao neki pojam
sa kojim smo mi živeli jednostavno ga ne primećujući, i ne pridajući
mu značaj koji on u svojoj ljudskoj suštini ima.
60
Na trenutak se ponovo vratimo vremenskoj seriji ali ovaj put u neki
period koji se dešavao dosta ranije pre perioda o kojim smo do sad
razgovarali.
Po meni to je period kad takozvana prvobitna zajednica (podsistem
prvobitna zajednica) prelazi u formu ljudskog društva (podsistem
Ljudsko društvo), kad se od odredjenog oblika komunikacije u okviru
prvobitne zajednice prelazi na artikulisani govor koji je i conditio sine
qua non razuma i to su stvari koje su u knjizi „O logici mogućeg“
dosta detaljno objašnjene.
Mislim da bi bilo dosta kontraproduktivno to sad detaljno
prepričavati, ali samo da istaknemo sledeću činjenicu. Shodno
usvojenoj i prihvaćenoj metodologiji rekli smo oslanjajući se na
ingeniozni Einstein-ov doprinos da ne trenutne interakcije u kosmosu
ne postoje. Nema razloga da kategoriju Ljudsko društvo koje je
nastalo iz prvobitne zajednice ne posmatramo na isti način. I Ljudsko
društvo ima svoj početak, svoj period trajanja procesa i svoj
završetak (odnosno okončanje procesa uspostavljanja ljudskog
društva u vremenskoj seriji kao već formiranog podsistema u sistemu
energija je apsolut).
Analiza o kojoj govorim ukazuje da je Ljudsko društvo koje ja shodno
usvojenoj sistemskoj metodologiji nazivam podsistem Ljudsko
društvo jeste bez obzira na sve priče, (istinitu istoriju ili najčešće
falsifikovanu istoriju i/ili dugo pamćenje) jedan sasvim prost i
jednostavan podsistem koji je u ovom trenutku u fazi ne trenutnog
konstituisanja, odnosno da proces formiranja ljudskog društva
jednostavno još uvek nije okončan.
Ako na taj način posmatramo ili analiziramo Ljudsko društvo
videćemo da stvari postaju dosta jednostavne, da je nešto što se
činilo užasno komplikovano i ne retko dnevno politički namerno
dosta zapetljano i zamuljano u suštini jeste krajnje jednostavno da ne
kažem banalno prosto.
D: Meni to ne deluje ni malo jednostavno i pogotovu ne banalno
prosto.
61
B: Moguće. Verovatno da ja toliko živim sa datom problematikom
pa su mi neke stvari postale rutinske, ali pokušaću da budem jasniji.
Kod Einsteina smo rekli da kosmos egzistira u jedine dve postojeće
koordinate i to su prostor i vreme. Podsistemom čula koja su
limitirana (ali o tome kasnije) čovek saznaje (istina, zbog limitirane
čulne, najčešće pogrešno, po sistemu „ovde potok, onde cvet“)
kosmos čiji je sastavni deo. Naravno da su njegovi kapaciteti krajnje
skromni zbog dužine života i odsustva elementarnih saznanja sem
ličnih individualnih iskustava pa on udružen u Ljudsko društvo
posredstvom artikulacije proširuje svoje ograničeno iskustvo
saznavanja kosmosa.
Tako se vremenom iskustveno, uspostavljanjem proizvodnje i
konkretnog rada, a i po prenesenom predanju zahvaljujući sećanju
predaka korak po korak formira razum( o tome isto malo kasnije).
Mesto gde se razum formira je mozak i on je da kažemo uslovljena
kompatiblinošću sopstvenih čula pa je koliko toliko (i to ne baš
previše istinita) uslovno rečeno „verna“ slika kosmosa koji čoveka
okružuje i čiji je sastavni deo, pa konačno i on (mozak) ima postojeće
koordinate vreme i prostor( i o tome će mo kasnije).
Ovo jesu složeni procesi i oni jesu dosta detaljno elaborirani u knjizi
„O logici mogućeg“, ali za sad samo recimo sledeće.
Prvobitno uspostavljena proizvodnja je poljoprivredna proizvodnja i
ona je preduslov za formiranje porodice, pošto je ostvaren prvi i
osnovni preduslov da se glad (i smrtnost od gladi) koliko toliko bude
stavljena pod neku vrstu nazovi kontrole. Možemo slobodno reći da
je ovo krajnje simplificirani put kako je od prvobitne zajednice, preko
agrarne proizvodnje formiranjem porodice otpočeo proces
uspostavljanja podsistema Ljudsko društvo.
Nužan preduslov za sva ova dešavanja je uspostavljanje razuma (koji
je direktno uslovljen procesom te primitivne agrarne proizvodnje) u
mozgu i on se lagano formira kroz akumulaciju iskustva i kroz
artikulaciju, razmenu iskustava koja se zahvaljujući postojanju
porodice sad već dodatno proširuje tim nazovi kolektivnim
pamćenjem. Naravno da je ovo užasno spor i mukotrpan proces, a za
62
ovu priliku i dosta simplifikovana predstava o realno dogadjajućem
u ta pra davna vremena.
Sve u svemu da skratimo kako se razum korak po korak formira u
mozgu tako i rastu proizvodni kapaciteti i tako i raste akumulacija
brojnih iskustava članova porodice i ljudskog društva u procesu
njegovog nastajanja neka nazovi elementarna (razumska, kognitivna)
saznanja o prirodi koja ih okružuje, odnosno o kosmosu čiji su
sastavni deo.
I sve je to barem se nadam manje više jasno. U mozgu se formira taj
manje više svesni deo i njega zovemo (kognitivnim) razumom i on je
tek minimalni deo kapaciteta mozga koji se, kako se čini, izgleda u
tom periodu dosta burno razvija. Čini se daleko više nego što su to i
danas realne potrebe.
Pre dvadeset godina smatralo se da je taj ne razumski, ne svesni deo
nekih 92 do 93 %, a danas ima onih koji tvrde da je to otprilike
izmedju 95 i 97% kapaciteta moždane mase.
Postavlja se pitanje, a šta je sa tim ostatkom, tim ne razumskim, tim
nesvesnim. Ja sam to pre dvadeset godina nazvao podsvest, a Jung ga
je, verovatno sa razlogom nazvao kolektivno nesvesno.
Sve u svemu imamo uslovno rečeno slobodnih izmedju 92 i 97 %
moždane mase i dan danas se manje više nezna ako apstrahujemo
Junga i njegove hipoteze šta se tu dešava.
Nešto je prema mojoj analizi ipak nedvosmisleno. Taj prostor koji
ipak jeste prenesena slika kosmosa, potpuno isto kao i ovaj
kognitivni, razumski deo mozga i on ima potpuno iste koordinate, a
to su prostor i vreme („…Drugo, pored beskonačnog prostora,
praznine kosmosa u kome se prema Einsteinu ta energija po formuli
E=mc2 rasprostire, sad imamo definitivno dve jedine postojeće
koordinate u kojima kosmos (energija) egzistira, a to su prostor i
vreme…“ str. 36)
Diferenciranjem tih koordinata (i o tome detaljnije nešto kasnije),
prostora i vremena koji ničim nisu ograničeni (nema potrebe za
kognitivnim, saznajnim delom, kada se nešto proizvodi i sasvim je
63
svejedno da li je tu istinit proces proizvodnje ili ne, kad ga u
podsvesti već i onako nema, onda je rezultat tog diferenciranja
podsvesti jednostavno i obično puko maštanje.
Po meni to je sjajno mesto da se tu formira nada.
D: Dobro, daleko od toga da je sve jednostavno, ali šta dalje sa
ostalim kategorijama?
B: Opet metodološki sve postaje jednostavno i nažalost banalno.
Vratimo se ponovo na trenutak komentarima u posmatranju
dogadjaja u vremenskoj seriji (period uspostavljanje Pax romana)
koja nas ovaj put interesuje.
Sumrak jedne veličanstvene civilizacije stare Grčke gde je dobro bilo
preovladjujući način života, a kategorija straha bila tako nepoznata da
se za nju moralo putovati vrlo daleko (Bloch), i pojava Platonovih
opasnih fašizoidnih ideja, odnosno činjenica da je slavoljubivi Platon,
„autor duha i ideje“, sebi uzeo za pravo (ili ga bez pitanja prisvojio) da
te po iskonskom pravu jednake, od majke i oca zdravo rodjene ljude
(bez ikakvog razloga), za sva vremena podeli na nejednake ljude,
ljude radnike, ljude ratnike i vladajuće ljude filozofe, imala je
odredjene posledice. Bez ovih Platonovih igrarija nastanak „Pax
Romana“ teško da bi bio moguć, zapravo bio bi nemoguć.
Vreme izvesnosti i kvaliteta dobrog života iz perioda procvata klasične
grčke civilizacije, ostali su u sećanjima jer „rukopisi nisu izgoreli“.
Dolazilo je dekadentno vreme, vreme tirana i vreme straha.
Moćna i silna, tada u svetu nevidjena „Pax Romana“ je, na taj način
dobio sve potrebne preduslove da nastane, da se formira, sa svim
svojim epohalnim putevima, vojskom, arhitekturom, akvaduktima,
arenama, pravničkom regulativom i striktnom uredjenošću
totalitarne (fašističke) države.
Naravno da je čak i „Pax Romana“, vremenom počeo da pokazuje
slabosti. Beskrupulozna surovost (fašizoidne) sile je u svoj svojoj
monolitnosti ipak prevazilazila svoje potencijale, time lagano i svoj
zenit. Problemi su se gomilali.
64
Sad je već preovadjujuća i opšte prihvaćena individualna i
ekstremna diktatura i tiranija. Iz tog perioda datira i jako poznata i
omražena suluda kletva tiranina (Sic Volo! Sic Iubeo! Stat Pro Ratio
Volontas! – „Tako želim! Tako hoću! Umesto razloga volja neka
bude!“).
Iako je ova nesrećna kletva zasijala u svoj svojoj bezočnoj i suludoj
snazi, ipak je na kraju pokazivala svoja istorijska ograničenja, ona na
žalost tirana više nije imala kontinuitet, koji je u jednom istorijskom
trenutku, pre svega zahvaljujući Platonu i njegovim „nesuvislim
idejama“ imala.
Platonova banalna i jednostavna priča jeste učinila da ta vlast ranije
nikada nije bila tako dugovečna, stamena i dugotrajna, kakva je
postala nakon njega (str. 24), ali, pokazalo se, ni ona više nije bila
dorasla, da bi (po želji tiranina) sve ostalo onako kako je bilo (Pax
Romana).
Trebalo ju je na neki način nadgraditi, učiniti je, po mogućstvu, još
dugovečnijom, još stamenijom i još dugotrajnijom (ako je po želji
vlastodržaca, tirana moguće, učiniti je čak i trajnom odnosno
večitom).
Vratimo se Blochovom pojmu nade.
I tako, opet je sve jednostavno i tako prosto, taj već vremenom
uspostavljen postojeći princip nade, („…nastaje nešto što svima
svijetli u detinjstvu i gde nije bio još nitko: zavičaj“) vešto (lukavo,
prevarom i bezočno) je zamenjen (ne retko naravno i upotrebom sile
i moći odnosno diktature tiranina) dnevno političkim interesom,
hrišćanstvom koja je kao sekta nastala negde na prostorima bliskog
istoka, dovoljno dislocirana da bi se izbegli neželjeni dnevno politički
uticaji moćne Persije i njenih čak i tad već poznatih i veoma moćnih,
militantnih prvosveštenika, Zaratruste i naročito Mitre (učenje
bogumila direktno vode poreklo od te njegove doktrine), ali ipak
dovoljno blizu (na samoj teritoriji „Pax Romana“) da se uticaj, baš
zahvaljujući kvalitetnim „Pax Romano“ komunikacijama (dobrim
rimskim vojnim putevim), relativno lako i brzo raširi celinom prostora
65
„Pax Romana“ i sad već pod surovom diktaturom, nejednakim
ljudima koji na tim prostorima žive.
Zastrašujuće jednostavno, jer tu „nadu, kako god da su je u tom
periodu nazvali, što svima svetli u detinjstvu“, sada više nije potrebno
dodatno ubedjivati ljude (jer to je svakome dobro poznato). To „gde
nije bio još nitko“ čini da svedoka ili iskustva jednostavno nema.
Za dnevno političke manipulatore (tiranine, prevarante i lažove)
doslovce sjajna i jedinstvena prilika, to se ne propušta, a i dobro se
plaća.
Dislocirajmo zavičaj iz te realno moguće, koliko god da je, daleke
budućnosti (prema E. Blochu), izmestimo ga (maštom) na ničim
poznati onostrani (virtuelni) svet podsvesti i sve ostalo postaje jedna
obična (lažljiva i prevarantska) prosta i jednostavna rutina.
Zaplašimo te nejednake ljude (pa to se već naučilo!), bezočno
manipulišimo (lažimo i varajmo!), naučimo ih da se boje smrti. Prvo
objasnimo im (slažimo i prevarimo!) da je strah od smrti najveći,
objasnimo im da je taj strah od smrti, strah svih strahova. Zatim im
obećajmo (opet naravno slažimo i prevarimo!) raj, ako slušaju (ustvari
zavičaj, bez obzira kako ga tada tamo u ta vremena zovu, koji svi
poznaju, što svima u detinjstvu sjaji) i dodatno ih uplašimo (to je tako
lako, pa naučilo se!) ako se slučajno usude da u životu ne slušaju
(paklom naravno).
Platonova tiranija tako je marifetlukom (bezočnom laži i prevarom)
postala trivijalna rutina. Dnevno politička vlast je i dalje naravno
fašizoidna, lažljiva i prevarantska, ali je sad postala stamena sa
neskrivenom željom da bude (postane) trajna i nedodirljiva.
Tiranija je sad lažima i prevarom manipulativno jednostavno
(virtualno) izmeštena u podsvest. Ona je data, kako kažu, od
virtuelnog Boga kao iskonskog (virtuelnog) tvorca. Nepromenljiva je i
nedodirljiva, kako nas silom vlasti i ogoljene tiranije, nas nejednake,
neuke i neobrazovane, (a takvi su ne zaboravimo u ta vremena bili
apsolutna većina populacije) sad novokomponovani expertistručnjaci, ti militantni prvosveštenici i profani magovi „laži i prevare“
odjednom uče. Nastala je priča (ko poput čarobnog štapića - ni iz
66
čega) da je sve to tu od kad je sveta i veka. Platonova nesuvisla
nejednakost od oca i majke zdravo rodjene dece postaje „virtuelno
prirodna“.
Da bi se poput Platona sačuvala ili lažima i prevarom obezbedilo
kakav takav nazovi kontinuitet, opet je sve postaje jednostavno,
prosto i bedasto, ali zato se sad (pošto je sve virtuelno) ništa tu i
nikad, promeniti ne može. Vlastodršci (tirani, kriminalci, lopovi i
siledžije) su sad od (virtuelnog) Boga izabrani (ali, sad niko više nema
ambicija da se mlati i zamlaćuje tamo nekim Platonom ili nekakvom
njegovom, „nazovi“ filozofijom).
Institucija crkve kao novoformirana struktura je sad dnevno politički
manipulativna institucija par excellence. Delegirana je da tumači
tajne novo uvedenih pravila i procedure da “muti vodu“, petlja i
zapetljava (laže i vara) u ime potreba dnevno političke vlasti.
Povlastica je, pored basnoslovnih količina novaca, da po cenu života
brani i strogo kontroliše prisvojeni monopol znanja - aristetolovsku
metodologiju znanja i obrazovanja („postoji samo jedan i jedini
metodološki način sistema obrazovanja: naučiti mehanički beskrajni
niz manje više veštačkih podela i struktura pa ih onda ponavljati do
besvesti“, str. 16), da posledično guši i satire individualce i njihovo
iskonsko pravo da postavljaju pitanja, odnosno da razmišljaju.
Platonove duh i ideje dobili su sad već trajan zamah i bilo ih je, u tim
vremenima, teško, gotovo nemoguće zaustaviti. Na renesansu i na K.
Kolumba se čekalo više stotina godina, a to je u posmatranoj
vremenskoj seriji ipak užasno puno, neproduktivno potrošenog
dekadentnog vremena (dekadentnog vremena potrošenog u
potocima ljudske krvi i ljudskim lomačama i besmislenim surovim
ratovima „u ime nametanja vere“). Opet je sve deluje tako
jednostavno, surovo i zastrašujuće banalno.
67
5. „O Logici mogućeg“
(Uvod; Definicija apsoluta; Duh i/ili materija)
68
Uvod
D: Odakle ideja da daš ovaj naslov i zašto baš “O logici mogućeg”?
B: Da prvo probam da objasnim zamisao te ilustracije sa naslovne
strane. Taj peščani sat koji se faktički pojavljuje ni iz čega (iz Beline) figurativno možemo reći iz Kosmosa i koji se potom vraća nazad u istu
tu Belinu-Kosmos.
U peščanom satu se neke stvari očigledno dešavaju. „Pesak“ se sporo
koncentriše ka sredini sata, a zatim se širi i zgušnjava ka osnovi sata.
Možemo reći da je poruka da se „pesak“ koji figurativno predstavlja
neko naše kolektivno dostignuće, neko naše mukotrpno,
kumulovano, vremensko, civilizacijsko „koliko toliko dosegnuto i
delimično Znanje“ o Kosmosu, pa i „koliko toliko dosegnuto i
delimično Znanje“ o nama samima jer, hteli mi to da priznamo ili ne,
mi jesmo pripadajući deo Kosmosa.
Ili na drugi način rečeno to je istorijski (hronološko-vremenski) tok
tog Kosmičkog procesa o Znanju odnosno ne trenutnog procesa
dosegnutog i delimičnog Znanja o Kosmosu. Kosmos i Znanje o
Kosmosu može da se posmatra (analizira) samo kroz dve moguće
koordinate koje realno postoje, koordinate vremena i prostora koji
Kosmos, poznaje kao stvaran, kao realno postojeće (pa i sat
uostalom, makar i peščani služi da se meri neko vreme, zar ne?).
U peščanom satu su stilizovano napisane reči naziva knjige „O Logici
mogućeg“. Slovo O nalazi na pregibu peščanog sata, a reči Logici i
Mogućeg su ispunile donji deo peščanog sata gde je se taj pesak
odnosno, kako smo rekli figurativni koliko toliko dosegnuto i
delimično Znanje zgušnjavaju u mnogo većoj meri nego na samom
početku sata. To je taj prirodni tok, to je naš civilizacijski tok, naš
napor da sebi odgovorimo na prastaro pitanje: Šta je Kosmos? Ko
smo mi i odakle dolazimo i kuda idemo?
Ali ispuna slova je kao što vidimo bele boje, znači iste boje kao što je
poledjina naslova i simbolizuje belinu, Kosmos. Tu možemo reći,
posmatrajući istoriju, da su bili dati neki odgovori, ali ti odgovori
nikako ne mogu biti bilo kakvi odgovori sem odgovori koji su
proistekli iz te beline Kosmosa i iz njenog sklada. Mi ne možemo biti
69
bilo šta sem deo tog sklada koji je Kosmos. Bilo kakvi odgovori koji
negiraju sklad čoveka sa Kosmosom odnosno prirodom je proizvoljan,
lažan, špekulativan i prevarantski. Sigurno je da takve priče nikad nisu
bile ni konačne ni istinite. To su dnevno političke priče. U pitanju je
jednostavno žalosni nusprodukt zloupotrebe dnevno političke vlasti,
rezultat neznanja i surovih zloupotreba u toku napretka te naše
civilizacije, koje su bile prevarantske i manipulativne i uvek su služile
nekoj želji da se ljudi prevare, obmanu i iskoriste.
Slovo O koje se nalazi na pregibu peščanog sata ima svoj stilizovano
uvećani komentar koji je dat na zadnjoj strani ilustracije. To je
činjenični istorijski komentar na neke stvari koje su se dešavale
tokom XX veka. Tiču se doba prve, na momenat, činilo se „uspele“
socijalne revolucije po Marxovom vidjenju sveta čiji su nam istorijski
rezultati bez obzira na enormnu količinu energije koja je tu bila
uložena, nažalost dobro poznati. To što se to slovo O ipak nalazi na
pregibu peščanog sata, govori o mom intuitivnom i verovatno
subjektivnom osećaju, da su upravo na toj tački koordinata vremena i
prostora posmatrano kroz realne kategorije Kosmosa, civilizacijski
tokovi ljudske zajednice započeli da se prelamaju. Pri tom ne bi
trebalo da smetnemo sa uma da prema Albertu Einsteinu, trenutni
procesi u kosmosu ne postoje i da su konačno to, kao i sve uostalom,
ne trenutni procesi. Bez obzira na sve to što se dešavalo, a jeste se
desilo ili sam ga ja barem tako video, doživeo i razumeo, ja sam ovaj
ne trenutni proces shvatio tako da sam tekst naslovio “O logici
mogućeg”, locirajući slovo O na ilustraciji na pregibu peščanog sata.
Sve ovo oko naslova ja ne bih baš previše tumačio jer imam nekakav
utisak ili osećaj (a on me retko vara) da je verovatno podsvest dovela
do toga.
D: Obično je tako, ali naslov je uvek najkraće moguće objašnjenje
onoga što nas u knjizi očekuje. Moralo je nešto da stimuliše tu
podsvest .
B: Naravno. Naime naš čuveni samozvani „otac nacije“ Dobrica Ćosić,
negde,79/80, objavio je knjigu “Stvarno i moguće” i tu se bila digla
„velika“ prašina. Knjiga je po hitnom postupku zabranjena i povučena
iz prodaje. Ja sam se nje nekako bio dokopao ne znam zašto…
70
D: Znam ja. Baš se čudim da se ti ne dokopaš knjige oko koje se
digla velika prašina.
B: Moguće da znaš, ali ja stvarno ne znam, odnosno ne sećam se,
davno je to bilo. Ali činjenica je da sam u principu voleo da se
dokopam takvih stvari. Kad sam to pročitao, (naravno da sam morao
istog trenutka da je vratim) ja sam se zgrozio. To je bila jedna loša
knjiga. Gospodin Ćosić, se odrekao po prvi put javno marksizma,
pošto je poznati poljski profesor Kolakovski već do detalja „recimo,
razobličio“ tu famu oko marksizma - mislim da je čovek , u to doba
bio negde u Kanadi i da je predavao na nekom univerzitetu, nebitno
je. Pored javnog odricanja od marksizma tu su se pojavile neke „novo
komponovane“ i „fascinantne“ kategoriju (ako se dobro sećam)
recimo “nacionalni istoricizam” ili će biti „istorijski nacionalizam“,
sasvim je svejedno. U krajnjoj liniji je zbilja sasvim svejedno, ali je tu
bila i ona njegova čuvena i po život opasna, kako je to istorija kasnije
pokazala, teza, da Srbi u ratu dobijaju, a u miru gube. Meni se sve to
uopšte nije dopalo, nametala se neka gomila nedorečenih pitanja i
odgovora. Sve u svemu prašina se bila digla, skrenuta je pažnja na
jednu zbilja bezvrednu knjigu, Srbi su opet na prostoru ex-Jugoslavije
po već ustaljenom običaju, kao uvod u nadolazeću tragediju, ispali
krivci, što bi se reklo déjà vu ili već toliko puta vidjeno.
On je to nazvao „Stvarno i Moguće“, a ja sam, razmišljajući kako da
nazovem knjigu koju sam počinjao da pišem, verovatno podsvesno
reagovao i svoju knjigu nazvao “O logici mogućeg“.
Naravno, bez onog “stvarno”. To „stvarno“ mi je nekako delovalo kao
da vuče u bezdan iz koga nema povratka, kako se kasnije tokom ovih
nesretnih ratova i pokazalo. Po meni, neko ko baš voli da se bavi tim
stvarima, ne bi smeo da se tako igra sudbinom sopstvenog naroda.
Opasne su to i nekad po narod, užasno skupe igre.
Tu ima još jedna anegdota, interesantna je i na neki način govori kako
ništa nije slučajno.
Prošlo je dosta vremena od tada, knjiga „O logici Mogućeg“ bila je
objavljena. U to vreme sam bio nekakav direktor neke Ruske firme u
osnivanju, pa pošto se u Beogradu pravila ta firma sa Rusima, a ja
71
ruski nisam znao, tražio sam da mi preporuče nekog dobrog da ja
taj ruski koliko toliko naučim. Ponešto sam razumevao, gledajući
dnevnik dok sam bio u Moskvi, ali poželeo sam da to malo ubrzam.
Daju oni meni neku profesorku koja je u vreme rata došla iz Bosne,
predavala u nekoj beogradskoj gimnaziji. Iskopirala mi ona neke silne
knjige, neke gramatike, došla ona na drugi čas i uopšte se ne sećam u
kom kontekstu je ona našla za shodno da pomene Ćosića. Nešto je
ona tamburala oko ruske književnosti i kaže otprilike: „Za razliku od
nas, Rusi su imali tri genijalna pisca XIX veka Tolstoj, Dostojevski i ne
znam ko reče da je bio treći, možda Puškin, ali mi srećom imamo sve
to u jednom čoveku i to danas, u XX veku (živ čovek, valjda je htela da
to onako ushićena istakne), a to je naš Dobrica Ćosić. Nisam verovao
da je to izgovorila.
– Vi gospodjo imate pravo da mislite šta hoćete, ali nas dvoje ipak ne
možemo da saradjujemo, odgovorio sam joj.
– Zašto?
– Da platim koliko košta ovaj vaš čas i da završimo i da se više ne
vidimo.
Tako je u principu nastao ovaj naslov, ali je moglo da se tumači i kao
odgovor na nešto što sam smatrao glupošću.
D: Nisam ni u jednom trenutku posumnjala da je naslov neka reakcija
na nešto, ali moram priznati da mi se svojevremeno, kad se knjiga
pojavila, veoma dopao. Izmedju ostalog zbog logike, koju sam oduvek
obožavala i poprilično naučila .
B: Naslov u suštini govori dosta toga počev od samog idejnog rešenja
korica. Ja sam logiku prihvatio u izvornom smislu te reči, a ona znači
razum. Dakle, naslov „O Logici mogućeg“ znači ono što je razumom
moguće. Ja sam u uvodu, odmah negde na početku, to definisao kao
„Misaoni ogled“. Misaoni, što znači razmišljajući, a ogled je stara
srpska reč, koja se ne koristi često, jer je ustvari zamena za tako
popularan i pomodan termin esej, kao jednu manje obavezujuću
formu rasprave koju je izmislio Bekon dok se pljuvao i nadmudrivao
sa tamo nekim Francuzom.
72
D: Znači to je esej?
B: Da, to je jednostavno jedan esej o logici mogućeg, o onome što se
čini razumom da je moguće. Reč logika ima svoj koren u starogrčkom
pojmu Logos izvedenog iz glagola Legein. Kad se Logos pojavio, on je
imao neki svoj koren sa neka dva značenja, sakupiti ili sabrati, ili
imenovati. Grci su pravili malu razliku izmedju pisanog i izgovorenog,
vrlo su bili vešti u živoj diskusiji. Homer u njegovim epovima
upotrebljava u izvornim značenjima kao govor, reč, iskaz, svojstvo,
istina. U suštini se sve svodi na razum.
Ono što je interesantno kod stoika, da oni Logos (razum) svode na
princip celokupnog morala, ceo taj razgovor, cela ta Sokratova priča
bez logosa (razuma), bez morala ne pije vodu. Čak, ako se dobro
sećam, po Jevandjelju, po Jovanu, što su naši opet pogrešno preveli,
kaže: U početku beše reč, netačno prevodeći reč Logos, a izvorno piše
upravo Logos i po njegovom, Jovanovom piše: U početku beše logos
znači ne reč, već razum.
Logiku je osmislio Aristotel ne bi li na bilo koji način obesmislio i
umanjio civilizacijske domete klasične antičke Grčke. Kad već nikako
nije mogao da negira logos (razum) on je pribegao (kao i uvek
uostalom) jednom jeftinom triku, umesto reči logos izvršio je
supstituciju i osmislio (u principu besmisleno deleći sve i svašta, šta
god mu je bilo palo na pamet), termin logika gde je pokušao da strpa
šta sve po njemu logika može i treba da bude, ali i da po svaku cenu
negira suštinu koja je bila ideja vodilja klasične Grčke, razum i
moralne implikacije koje su iz tog pojma proizilazile.
To je taj Aristotel, vrli Platonov učenik, kome je Platon bio namenio
bavljenje „ovozemaljskim stvarima“- materijalističkim stvarima. Tu je
i petljanje sa obrazovanjem po modelu nizanja gomile besmislenih
kategorija i insistiranje da se te stvari uče napamet.
Zašto? Pa opet banalno jednostavno, ukinuti pravo na bavljenje
razumom, ukinuti pravo na bavljenje moralom, u suštini ukinuti pravo
na epohalno pitanje… “A šta je dobro Fedro, i šta nije dobro – treba
li ikoga pitati da to kaže…“ Jednostavno, zločinački, žalosno i
tragično.
73
Aristotelova dika, novouspostavljeni obrazovni sistem i beskrajno
učenje besmislenih kategorija i njihovih podela je jeftini surogat, za
klasičnu Grčku, za dobro kojim se tad živelo, za demokratsko pravo
jednakih od oca i majke zdravo rodjenih moralnih ljudi, za činjenicu
da nikad i nikog nije trebalo pitati šta je to dobro. Jer ako je to sve
tako bilo (ili da kažemo ostalo) onda je krajnje besmislen sistem
obrazovanja koji je imao zadatak da nametne kako se uči, naravno ne
više šta je to dobro i šta je konačno treba da se uči (eto ti tog jeftinog
monopola - nećeš ti da učiš ono što ti želiš ili smatraš da treba, da te
interesuje, već ćeš da učiš ono što ti ja kažem i ako nećeš da slušaš
onda za tebe nema perspektive u sistemu obrazovanja koji ja
kontrolišem).
Shodno Platonovoj posvećenosti Duhu i opsesivnoj želji da na bilo koji
način pokuša da dokaže o po njemu novouspostavljeno pravo ne
jednakosti izmedju jednakih zdravorodjenih ljudi i otvorenoj
pretenziji da negira i ukine sve ono što je bio civilizacijski domet
klasične Grčke, za njega je Aristotel bio pažljivo izabran i krajnje
prilježan učenik. Za Aristotela je logika grana filosofije koja izučava
idealne („idealističke“znači „duhovna“) metode mišljenja i ispitivanja.
Dakle, logika bi trebalo da je idealna („idealistička“) nauka o
formalnim uslovima i principima, pravilnog i korektnog mišljenja. To
je klasična logika, lažno izvorno grčka logika. Kaže: Klasična logika je
uobičajeni naziv za logiku nastalu na Aristotelovim tumačenjima i
podrazumeva tri temeljna principa: identitet, neprotivrečnost i
isključenje trećeg, odnosno definiens, definiendum i differentia.
Prema tome, šta god da su Platon i/ili Aristotel smatrali (priželjkivali)
da treba da urade da bi zatravili i/ili uništili dosegnute civilizacijske
domete klasične Grčke to se svodi da se zatravi i/ili uništi dobro i
razum, klasičan razum klasične grčke i ništa tu nema komplikovano.
D: A dijalektika?
B: Dijalektika nema veze sa tim, jer dijalektika izvorno znači upravo
umeće (prirodu ili veštinu) razgovaranja, raspravljanja, a za logos se
smatra da je raspravljanje i dolaženje do argumenata, do istinitih
argumenata. Sokrat je uvek tražio da mu se definiše, navodno, pojam
o kome se diskutuje. Dijalektika je umeće razgovora i sigurno nije sve
74
ono što su kasnija pokoljenja pokušavali da joj nakaleme i ne treba
je svrstavati u idealističku, marksističku, materijalističku jer tako
nastaje banalni problem kao onaj čvor koji se sam od sebe stalno
upetljava. Oni su to u 18. veku sveli na problem protivurečnosti koji
se suočavaju kao antiteza i rezultiraju rešenjem i novim
razumevanjem zvanim sintetsko. U staroj klasičnoj Grčkoj svi ti
razgovori su bili o toj árete, izvesnosti, odnosno dobrom kvalitetu
života. Onda dolazi do Platonove ideje „idealizma“ što nas ovde u
Evropi i dan danas tako surovo kinji. U suštini civilizacijski dometi
klasične grčke je ista priča, sva ta neka razumna saznanja, neka dobra
i istinita saznanja, kad pogledaš tu neku Darmu, Tao odnosno Zen taj
neki kvalitet i sve se vraća na istu stvar, o kvalitetu ili ’’šta je dobro
Fedro i šta nije dobro, treba li ikoga pitati da ti to kaže’’…što je
faktički moralno pitanje koje i dan danas postoji i danas je više nego
alarmantno aktuelno. Evo ti o Darmi, moralni kodeksi, sve se u svetu
ispoljava kroz vrline. Po meni definitivno Voljno u izboru je ipak
moralni čin.
D: Ti si u stvari postavio novi sistem, novu metodologiju?
B: Tačno. Postavio sam taj novi sistem. Taj sistem je dosta specifičan.
On je, govorili smo već o tome, u saglasju sa jednom Einsteinovom
tezom u tom njegovom govoru, gde on kaže: „Svaki čovek pokušava
načiniti za sebe, na način koji mu najbolje odgovara,
pojednostavljenu i čitljivu sliku svijeta. Zatim pokušava do neke mere
zameniti taj svoj kozmos za iskustveni svijet i tako ga savladati.
Čovek od tog kozmosa i njegova izgradjivanja stvara stožer svog
emocionalnog života ne bi li na taj način našao mir i zadovoljstvo koje
ne može naći u uskom viru osobnog iskustva. Najviši je zadatak je
stići do onih sveopćih osnovnih zakona iz kojih se može izgraditi taj
kozmos čistom dedukcijom“ (str 35).
Ja sam to upravo probao da uradim, kao matematički aksiom, kao
energija. Dodao sam tu prihvaćenu kategoriju da ne postoji ne
kretanje (mirovanje) da se sve kreće i potom dodao tu teoriju
sistema. To treba malo pojasniti, ali u suštini znači da sam sve, Galilo i
Einstein i Vinerove teorije sistema, i E. Bloch, ceo korpus zidao iz
75
jednog polja: Energija apsoluta. To je ta metodologija, na koji god
problem da naidješ, kad upotrebiš metodologiju naći ćeš odgovor.
Metodologija koju sam postavio omogućava mi da lako dam stav o
bilo čemu. Nema tu nikakvog petljanja, ja ne verujem u teoriju
zavere. Možeš da tumačiš kako hoćeš, ali kad na primer u proizvodnji
ne dobiješ to što si zamislio, onda, ti ne valja teorija ili ti ne valja
dosegnuti nivo znanja. Nema tu nikakve priče, nikakve velike istine, to
je čista dedukcija, čista klasična logika, pred Aristotelovska logika.
D: A Kina, Japan, Indija?
B: Jako je interesantno posmatrati kako je sve to nastalo u Indiji
(Darma), Kini (Tao), preuzeto u Japanu (Zen), interesantno je kad vidiš
kako su oni dolazili do tog istog pojma. Kako su ti kanali išli to je
jedno baš intrigantno pitanje, ali ja nikad nisam imao živaca da se sa
tim mlatim
D: Šta se po tebi dešavalo dalje?
Na početku kad su Rimljani dohvatili dnevno političke vlasti, nisu oni
mnogo bremzali tu „propalu“ starogrčku nauku i ostalo. Kad su uveli
kao surogat ( ili „prepevali“) te starogrčke religijske mitove, oni su se
samo dnevno politički držali mita, predanja i svega ostalog, što je
svima, baš svima bilo dobro poznato, naravno radi lakše manipulacije
masama i nisu se nikad oni puno baktali starogrčkim tekstovima.
Popaljeni su i poprilično je njih izgorelo.
Bilo je nešto knjiga koje je sakriveno zbog manipulacije, tiranske
vlasti. Već smo pričali o tome, prvi je Platon osmislio, faktički,
stamenu (trajnu) fašisoidnu diktaturu, ta proizvoljno izmišljena
nejednako rodjena deca, budući radnici, seljaci, vojnici i konačno
filosofi koji će da vladaju, upravljaju takvim nakaradnim društvom. To
on nikada nije uspeo da progura u Grčkoj, ali koren je nažalost već bio
tu i čekao pojavu rimske imperije. I kad su Rimljani preuzeli učenje,
oni su u suštini tražili to i Cezar je pokušavao upravo to i da napravi.
Kad su uvodili hrišćanstvo (kao večno i večito, kao trajno i
nepromenljivo), koje se pokazalo kao vrlo upotrebljivo i onda su
sakrili sve moguće knjige. Ako su imali prevarantsku potrebu da
nametnu da je prva reč bila reč (a ne logos - razum), onda je bilo
76
neophodno uništiti svaku reč pre postojeće, novouspostavljene
vladajuće doktrine, pa su oni sve te tekstove skembali i popalili.
Jedino, vremenom, Arapi počinju da prave probleme pošto kao što
rekosmo “rukopisi ne gore“.
Interesantna je stvar, da to što je ostalo tekstova gde su u suštini,
tamo negde u 7. i 8. veku kad je nastao taj muhamedizam,
muslimanstvo, da su oni, šireći se okupirali Aleksandriju naišli i na
njenu čuvenu popaljenu biblioteku, pokupili sve ono što im se činilo
da nije koliko toliko izgorelo, vremenom, naučili grčki i preveli na
arapski. Tu je bila gomila nekih, verovatno poluspaljenih ili
nedogorelih knjiga koja je ostala.
Svuda je to bilo isto, svuda je ta moć bila centralizovana. Moći se
dokopao neko ko je uspeo da se nametne kao neprikosnoveni
pravozastupnik (posrednik i tumač) izmedju zemlje i „virtuelnog
podsvesnog izmaštanog neba“ i zato je svako ko je uspevao da se
proglasi (najčešće surovom silom nametne) njegovim izvornim
glasnogovornikom on imao neograničenu vlast i zato je sve to bivalo
tako lako.
Arapi su lepo uhvatili pa su (pošto rukopisi inače ne gore), vremenom
prepisali na arapski sve knjige što su pronašli.
Kako je muhamedanstvo jačalo tako su se širili. Nije im bilo teško da
se šire tamo po nekoj Africi, po Sahari gde i inače nije bilo ničega,
osim peska i kako su se širili, došli su čas posla do Španije, što nije baš
bilo daleko. Preselili su se u Španiju i napravili tu halifat, neku vrstu
kraljevine. Dosta je to bila prosperitetna trgovačka zemlja, lepo se
živelo, lepa arhitektura, posvetili se ljudi neophodnim preduslovima
da možeš da se baviš intelektualnim radom. Treba da ti bude lepo da
bi mogao da mozgaš i fantaziraš. Oni su dovukli te knjižurine
sistematizovali ih i koliko toliko precizno(verovatno da je tu bilo dosta
proizvoljnosti, jer su im ipak nedostajali ti popaljeni delovi rukopisa)
preveli ih na arapski. Oni su inače još negde u 12. i 13. veku napravili
neke hidraulične pumpe za vodu na bliskom istoku, što ovi Evropljani
nisu ni sanjali da je moguće. Pošto su oni bili tu u Španiji i onda kad su
nastajale te neke katoličke zemlje, ta neka Andaluzija, oni su zauzeli
halifat i njihov glavni grad taj Toledo u kome je već bila ta biblioteka
77
da se smrzneš. Sve što je bilo misleće iz Evrope se faktički sjurilo da
tamo to čita. Učili su arapski, pa su sa arapskog prevodili na latinski.
Nedavno sam negde slušao, neki engleski Biskup je u ta doba, poslao
nekog očigledno je pametnog čoveka, on se tu malo smucao po
Parizu, a onda je čuo za Toledo, otišao i pokupovao tamo knjige šta
god je stigao. Imao lovu, platio da se prevede na latinski i kad se on
vratio posle desetak godina u Englesku, on je doneo Biskupu, faktički
jednu od moćnijih biblioteka. Doneo mu je najbogatiju biblioteku u
Evropi. Biskup je u tom trenutku bio u jednoj selendri Oksfordu, tu je
kasnije napravljen univerzitet i tako je nastala čuvena Oksfordska
biblioteka za koju se godinama tvrdi da sad tu postoje svi naslovi na
svetu.
D: Opet korist!
B: Pa stvari se uvek tako menjaju, ne nečijom voljom, a kada se
razgrne i raspetlja neka petljavina, iza nje je uvek neka puka korist.
Šta je bila ta korist? Arapi su, pored toga što su uspeli da sačuvaju
baštinu klasične Grčke, izmislili te arapske brojeve, to je čist njihov
proizvod. Zahvaljujući modernoj civilizaciji, celom renesansnom
nastanku, pretumbacijom, Kolumbovim putovanjima, ništa to ne bilo
da nije bilo Arapskih brojeva. Zašto? Pa probaj da odradiš bilo šta u
metodologiji Rimskih brojeva, pokušaj da odradiš neku banalnu
poznatu matematičku operaciju, nemaš ni teoretske šanse. Garant je
da ćeš da se zezneš. Sa arapskim brojevima je sve bilo nekako
jednostavnije, preciznije i sigurnije.
Kad su arapski brojevi stigli u Evropu, inženjeri, gradjevinci i arhitekte
su našli konkretnu primenu i razume se korist. Zato se to tako brzo
raširilo, tako je konačno engleska dobila prednost, postala epicentar
znanja, tako je došlo do Njutna i td. U svim tim previranjima Arapi
nisu računali na katoličku crkvu koja je ortodoksno braneći sopstvenu
veru u svom evropskom zabranu za koji su smatrali da im po
stečenom pravu pripada, pa su pre svega u Španiji uspostavili
inkviziciju(što je de facto bila surova i profana borba protiv znanja,
borba za očuvanje starih doktrina i sna o večitom „Pax Romana“) i
tako su Arapima došli glave. Tako su za desetak godina potamanili i
proterali ne zna se koliko ljudi (i naravno sve temeljno opljačkali). Ali
78
bili su zakasnili. Ovamo je znanje iz Engleske stiglo u Nemačku, pa
stiglo do Lutera, pa su ovi počeli dalje da zezaju, pa su se malo
pobunili, pa onaj Gutenberg napravio štampariju, pa preveo Bibliju na
Nemački, pa više nisi mogao da lažeš narod, pa nastali protestanti, pa
Kolumbo našao novu zemlju, pa su ljudi zbrisali glavom bez obzira u
Ameriku od „bogom date dobročiniteljke“ Evrope.
Sve se to dešavalo kad se nadje konkretna svrha. Katolici su recimo
našli svrhu u gradjenju svojih objekata, tako si ipak morao da znaš
matematiku, nisi mogao bez toga. Čak su našli (negde) u 13. veku
tamo negde u Engleskoj, tu njihovu najveću katedralu, one grede na
velikoj visini su obeležene arapskim brojevima. Prvi put nakon
Platonovih marifetluka, zahvaljujući Arapima u Evropi je preovladalo
znanje, konkretna korist od znanja.
D: Preovladalo jeste, ali barem ja, celog života se borim za znanje i
obrazovanje.
B: To nam je sudbina. Ali pogledaj šta se dešava sa tom
informatikom? Država plaća koliko plaća, vojska plaća koliko plaća, ali
to su male serije, ne možeš ti to da razviješ. Evo ti još jedna anegdota.
Ja u Holandiji, prodajem neke cipele i naravno ti nikad nemaš
vremena da bazaš nešto po gradu, kao turista. Kad smo krenuli ka
aerodromu ja tražim da se stane pored neke samoposluge da kupim
neke budalaštine čokoladu i kafu i tako to. Snadjem se ja nekako u toj
samoposluzi medju mnoštvom proizvoda i dodjem na kasu. Neka
mulatkinja tamo, zvaće žvaku, ma ni ne gleda me, kao da me nema,
uzima ono iz korpe i nešto provlači, a ja ne razumem šta radi, kad ona
mi pokaže na ogroman displej iznad njene glave na kome je pisao
iznos, znači nisam morao sa njom da komuniciram uopšte na
njihovom, po pravilu katastrofalno lošem engleskom. Platim ja to i
izadjem. Pitam ja onog mog domaćina šta je to, a on mi odgovara da
se kompjuterski sistem veoma brzo razvija u trgovini. Napravili ljudi
kompjuter, povezali materijalno knjigovodstvo, stanje na stovarištu,
napravili binarni kod (to je naš čovek izmislio) i sad kad ti on provuče
kroz ono čitalo, on ti odmah da cenu, nema laži, nema prevare, ne
može radnik, prodavac da te pokrade, što je za trgovce inače jako
bitno da ne može da te krade njegov zaposleni u radnji (trgovci po
79
pravilu tu privilegiju da te kradu ljubomorno čuvaju samo za sebe),
a i automatski skida proizvod sa lagera i ima odmah stanje. Možeš da
napraviš inventar kad god hoćeš i imaš realno stanje kad god hoćeš.
Osnovni razlog zašto trgovci investiraju u tehnologiju je da se spreči
kradja zaposlenih i da učine kupca donekle bezbednijim, da bi oni
onda mogli da mu otimaju pare. Znači, ista korist kao sa tim arapskim
brojevima i sa uvodjenjem informacionih sistema. Ja nisam verovao
da će to doći ovde tako brzo, ali vidiš korist je korist i nema tu šta da
se puno priča.
Sve u svemu da se vratimo našoj temi razgovora, slažem se da se od
svega toga o čemu već danima razgovaramo mora da se nadje neka
korist. Korist mogu da nadju neki mladi ljudi koji dolaze, koji su
kompjuterski obrazovani, koji nisu opterećeni nekim dogmama,
budalaštinama i koji će naći neku svoju korist, neki svoj interes. To je
samo pitanje čiste inženjerske tehnologije i primene. To se već
pomalo radi i to plaćaju Rusi, Amerikanci, plaćaju Francuzi, valjda se
to zove eksperimentalna industrijski kontrolisana fuzija ili tako
nekako.
Francuzi (uz Ruske i američke pare) pokušatavaju da dobiju energiju iz
vode i već su uspeli razdvajanjem vode na kiseonik i vodonik, (valjda
ako spaljuješ vodonik, treba ti kiseonik), količina toplotne energije
koja se dobija spaljivanjem vodonika i td. Vrlo brzo će tu da se nadje
neka čista korisna matematika, a osnovna te matematike će da se
pronadje u toj suboptimalnosti neracionalnog trošenja energije. Kad
se te stvari izvedu na čistac, tu će, moguće je, ležati taj osnovni
interes, odnosno korist. Pretpostavljam da će taj proces lako ići, vrlo
jednostavno. Pogledaj dokle je kompjuter otišao za ovih 30 godina
kada sam ja pisao knjigu. Sad čas posla možeš da nadješ šta hoćeš i
još je sve sistematizovano.
D: Ja sam shvatila naslov, znači, da bi bilo šta bilo moguće, potrebna
je ta neka misao razum. Kako napraviti sebi život valjanim,
funkcionalnim, srećnijim? Kojim putem bi trebalo krenuti da bi se
došlo do nekog cilja koji je nama važan pojedinačno, bez obzira ko šta
mislio od nas o tome. Ako sam razumela?
80
B: Dobro si razumela, samo sve te stvari o kojima govoriš mene to
uopšte ne interesuje. To sa mojim dobrom, koje me je interesovalo
nema ni najmanje veze.
D: Ti već to imaš od naslova, znači sedi, misli, upotrebi pamet, zašto si
čovek.
B: U pitanju je ne misli, nego prihvati, primeni. Osnovni problem je da
apsorbuješ metodologiju što je verovatno jedan dosta složen proces,
ali moraš da osetiš korist od nje. Ja ne mogu i neželim, ponavljam,
nemam baš nikakvu ambiciju da se time bavim ili da dajem bilo kakav
predlog (…neka „svako svoj krst sam nosi“ i mislim da je dobro da
tako i ostane. Str. 15). Ti moraš da proučiš metodologiju. Ovaj model
potpuno odgovara čak i klasičnoj Aristotelovoj logici Princip
identiteta, princip protivurečnosti i princip isključenja trećeg, što su
„idealistički“ klasični postulati logike. Tu je faktički bačena rukavica.
Hajde, majstori, da vas vidimo na terenu. Tu nema dileme. Kad neko
metodološki usvoji to, ali kako će to da usvoji to je po meni njegov
problem, a nikako ne moj. Ako ljudi to ne pročitaju i ne osete korist i
moralne prednosti, džabe ti priča. Samo oni imaju tu moralnu snagu.
Zašto? Ne verujem ni u kakve teorije zavere. Pretpostavka je da su
ljudi pismeni, razumni, onaj ko koristi kompjuter on ume da misli i to
brzo da misli, i ako prihvati tu metodologiju, onda to više ne možeš
da zaustaviš. Ako ti ne veruješ u njihovu mogućnost da oni to shvate,
ako im se ova ni malo jednostavna priča približi kako treba, oni će sve
to čas posla da razgrnu i raščivijaju. To je čist inženjerski odnosno
tehnološki posao i niko nikog više neće ništa da pita.
Neminovno dolazi do supstitucije odredjenih tehnologija. Kad imaš na
ovaj način formirane odgovore imaš odgovore za sve. Imaš
metodologiju koja ti daje mogućnost da možeš da odgovoriš na sva
pitanja. Samo je u pitanju usvajanje te medologije. Kad se usvoji
metodologija ti više to ne možeš da zaustaviš, dogme se ruše i
nestaju, prekida se tok ovog dekadentnog vremena koje nas tako
bezočno kinji i ti se praktično vraćaš na stanje stare Grčke, stanje
razuma i stanje dobrog, ali o tome će mo više razgovarati kad
budemo razgovarali o pojmu Humanum. Kod Kineza će to brže da ide.
Brzo će da ide i kod Japanaca, Rusa i kod Amerikanaca zato što su u
81
lošem (dekadentnom) stanju, a i neverovatno su intelektualno
pošteni. Ja nikad nisam pretendovao da bilo kome izručujem rešenja.
To me nikad nije ni najmanje interesovalo.
D: Mene zanima da li misliš da je ovom metodologijom ti pobudjuješ
tu neku ciljnu grupu da dodju...?
B: „Razabrati razloge na tragu svrhe. Opciji čina restrukturalizacije
konvencionalnog predočiti optiku izloženog. Makar samo inicirajući
temu otvoriti mogućnost za ukorak u novo“, („O logici mogućeg str.
63) to je moje, moj pristup problematici o kojoj me pitaš. Ja
jednostavno ne želim sad da uzmem i da ti sve to pročešljavam i
razčešljavam. Isuviše sam, kao što sam ti rekao umoran od svega
toga. Neka svako sam sebi otvori prostor na konkretnim uslovima ako
to želi, ako ga tako nešto interesuje, to je opet njegov problem a
nikako moj, ponovo jednostavno. To ti je klasična američka škola,
mislim da oni to u slengu zovu „self made man“ ili ti čovek koji je sam
sebe stvorio (formirao).
D: Znači razmišljaj?
B: Pa da, to niko ne može da ti uzme. To je nešto što dnevno politička
vlast nikad nije uspela da zarobi, pokušavali jesu, ali ne vredi, ne
mogu. Tačno je da svuda u svetu postoji negativna selekcija kadrova,
ali kad god tog i takvog lika (negativno selektovanog „stručnjaka“)
staviš u trku sa tim „self made man“-om, on jadničak definitivno
nema baš nikakve šanse. Zašto, pa on razmišlja dogmatski (zato je i
negativno selektovan), tako je naučen. Ovaj drugi nije učen dogmama
i on prirodno pobedjuje. Opet je sve tako jednostavno.
Svaki taj iskorak u novo, taj eksperimentalni iskorak u novo, ima
odredjene direktno konkretne reperkusije. Samo treba pobacati
nekoliko koski i razbucati neke nesuvisle dogme.
D: Te neke velike krize koje plaše ljude, treba da te stimulišu da
razmišljaš i da smisliš način kako iz krize da izadješ, a ne da te strah
blokira i da nisi u stanju ništa pametno da smisliš.
B: Jer ako tebi, zvanična nauka tvrdi da će biti energetska kriza, onda
ti njima veruješ i bojiš se i naravno da ćeš učiniti sve da sačuvaš
82
stečenu poziciju. A to je po svemu ovom o čemu razgovaramo
jedna jadna i bedna jeftina dogma, zar ne, pa sve što postoji je
energija i kakva je sad pa to kriza energije, dnevno politička laž i
prevara ponovo. To je samo odbrana moći kontrolisanja jednih od
vidova energija, naplativog vida energije pre svega (zašto ono Tesli
zapališe laboratoriju, sećaš li se?). Kad već koristiš mozak, onda
zvekni u glavu i udari ga što jače možeš, jer on definitivno nema
nikakve šanse čak i kad bi smeo da „stane na crtu“.
„O Logici Mogućeg“
D: O logici mogućeg, o naslovu knjige smo već pričali. Zanimljiv je
način kako si naslovio poglavlja.
B: Ne mislim da je to nešto posebno. Ako sam već imao ideju da
zaokružim taj primarni aksiom „energija je apsolut“ i da obradim
postojeće kategorije na osnovu čiste dedukcije što je polazna
pretpostavka, onda mi se naslovi poglavlja čine prirodnim sledom
stvari (Uvod; 1. Definicija apsoluta; 2. Materija i/ ili duh; 3. Život; 4.
Samosvest; 5. Podsvest ; 6. Humanum i Árete umesto pogovora).
D: Oko uvoda, naslova knjige, činjenice da je u pitanju esej, već smo
razgovarali, imaš li nešto da kažeš o napomenama koje u uvodu
posebno ističeš?
B: Kao što sam u uvodu istakao, napomene su integralni deo teksta.
Na neki način sam hteo da ih izdvojim jer je njihova namena da
posebno apostrofiraju neke poznate i manje poznate, a ne retko i
krajnje komične Dogme koje nam zagorčavaju život i koje nažalost, ne
retko iz te komedije, kako su nastale, često umeju da prerastu u
tragediju i u velikoj meri čine ovaj život, kojim živimo na ivici
podnošljivog.
„Definicija apsoluta“
D: Dobro, a definicija apsoluta?
B: Ja sam pošao od vrlo jednostavnih stvari, izabrao sam neke opšte
priznate elemente koje niko ne može da ospori: Galilea i Einsteina.
Terminološki, kad sad posmatram taj naslov tu je evidentna jedna
83
nepreciznost. Imam osećaj da pojam apsolut i nije baš najsrećnije
izabran, ali ne bi sad gubio vreme na tome. Linijom manjeg otpora
opredelio sam se da je dobro da ostanem dosledan, jer mislim da bi
bilo krajnje kontraproduktivno bilo šta menjati u strukturi teksta koji
je objavljen pre dvadeset godina. Ja svoje mišljenje o svim ključnim
pitanjima nisam ni malo promenio. Isto tako sam rešio da rečeničnu
konstrukciji ni malo ne menjam jer ona definitivno po meni govori
krajnje precizno o svemu o čemu sam smatrao da je neophodno da
iznesem svoj stav. Umoran sam, a i prilično bolestan kao što znaš i
nemam sad je baš te neke volje i snage da se sa svim tim
zapetljancijama ponovo bakćem.
D: A, Galileo?
B: Uvek mi je bilo simpatično kako je Galileo sačuvao živu glavu, što je
za poštovanje. Veoma mi je draga priča, kad je izašao iz one crkvene
sudnice u Rimu (valjda) i krenuo svojoj kući, bar tako kaže legenda,
promrmljao sebi u bradu “Ipak se okreće. Jesam ja to njima porekao,
ali ipak se okreće”.
To je bila za mene bitna i jako hrabra činjenica. Prosto u to doba, nisi
smeo da sumnjaš, a ako posumnjaš odmah te razapnu na krst ili te
zapale (inkvizicija, spaljivanje na lomači i ostale metodologije).
Medjutim, neminovno je svet ipak išao napred, svaki period je imao
svoj zenit, a onda je počinjalo sve da se ljulja. Dok je čovek imao da
preživi, ćutao je i trpeo, ali kada nije mogao, onda je dolazilo do
revolucija, haosa i promena. Svaki sistem je imao ozbiljne razloge da
nastane.
Evidentno je da je Galileo ličnost koja je uspela da do temelja
uzdrma, do tada neprikosnovenu Dogmu o svrsi i razlozima
crkvenog postojanja i njenog učenja koje je do tada bilo doslovce
nedodirljivo.
Kad je u vremenima počeo proces uspostavljanja (formiranja)
ljudskog društva i porodice, nastao je višak vrednosti. Čovek (onaj koji
je to mogao) ga je odmah prisvojio, ne iz neke zlobe i pakosti već je to
bilo racionalno (ali u velikoj meri egoizmom uslovljeno) ponašanje.
84
Kada nekom malom broju ljudi daš mogućnost da ne mora da se
brine o egzistenciji, dao si mu mogućnost da može da se bavi nekim
drugim stvarima. Dao si mu mogućnost da se bavi naukom,
umetnošću, i razume sa dnevno političkom vlašću (kako bi po svaku
cenu sačuvao tu svoju egoizmom stečenu prednost) i tu je jedan od
osnovnih sukoba pa i nesklada ove naše nesretne civilizacije.
Evidentan je nastanak egocentrizma koji i dan danas (u ova još uvek
dekadentna vremena) odnosi prevagu nad moralom. To po meni baš
i nije u skladu sa ljudskom prirodom, ali o tom potom, kad budemo
razgovarali o Humanumu. Ima logike da se u nekim verama sveštenici
(ti de facto jedini učeni ljudi) nisu ženili pa nisu morali da brinu kako
da prehrane ženu i decu, bile su to uslovno rečeno, neke pogodnosti,
kada se tako posmatra. Posle su naravno došle sve moguće
zloupotrebe, manipulacije i izopačenja, seksualne perverzije i pare.
Dnevna politika nije naravno bila posve nevina, morala se sačuvati
kontrola vlasti (ucenom pre svega) nad tim jedinim, nazovi pismenim
ili uslovno rečeno koliko toliko obrazovanim ljudima.
Sve što nije moglo da se objasni pripisivalo se Bogu. Na ceni je bilo
totalitarno jednoumlje i krajnje žalosni defetizam. Crkva se tako
postavila kao da se ništa ne može i ne sme promeniti (Pax Romana po
svaku cenu, sada i do veka) i oni su stvarno verovali su da će to uvek
tako biti.
Dnevno politički nedosanjani san o „Pax Romana“ se, smatralo se,
morala braniti po cenu života, i tu, u tom civilizacijskom dosegnutom
kontekstu teško da ima ičeg što se ne bi moglo razumeti, mislim
naravno da je sve to loše da lošije ne može biti, ali se na neki način
koliko toliko da razumeti. Jednostavno ljudi su svojim dosegnutim
nivoom znanja smatrali da bilo koji drugi sistem izuzev „Pax Romana“
(kao „uredjenog“ sistema) sigurno vodi ka haosu, bezvlašću i
kataklizmi, a to jednostavno niko nije želeo. Dekadentni neslobodni
duh (zasnovan na ovoj davnoj Platonovoj laži i prevari o suštini pojma
árete) vladao je surovo, stameno i neprikosnoveno. A onda se pojavi
neko ko zna (Galileo), neko ko kaže: pa to se sve mrda, kreće se i tako
odmah po automatizmu ruši temelj crkve. Nekako je to bilo
85
nezamislivo da se ti vrtiš na nekakvoj lopti, da visiš naglavačke i da
ne padaš odatle.
D: Da, nema logike to, a ima logike da je u pitanju ravna ploča na
kojoj možeš da dodješ do kraja i da se strmekneš, ako ne paziš.
B: To je banalni i primitivni nivo znanja („Ovde potok, onde cvet“).
Verovatno je postojala potreba da dnevno politička vlast izmišlja
takve stvari i stvara prostor za manipulaciju, da se dodatno kreira
strah i panika. Zamisli samo kakav je to strah bio, kad „kao“ ti možeš
da padneš sa tako vidjene „ivice“ zemlje, da sa „kraja zemlje“ padneš
u neko „ništa“ i da te nema, (ljude po pravilu kad preminu zakopaju u
zemlju ili kremiraju i to je manje više jasno, ali u ovom slučaju te, kad
padneš u tamo neko „ništa“ jednostavno nema (i to je sjajna i ogavna
manipulacija strahom).
Ne treba smetnuti sa uma da je cela ta dogmatska koncepcija laži i
prevare bila zasnovana na još jednom postulatu, a to je da je svima
strogo zabranjeno putovanje (da se „navodno“ slučajno putujući ne
strmekneš sa te „ivice“ zemlje i da te „nema“). Kmetovi, ti bivši
kontrolisani robovi te dnevno političke vlasti iz te nikad nedosanjane i
neprežaljene „Pax Romane“ su pod pretnjom smrću bili pod
zabranom da slučajno ne napuštaju zemlju koju su „dužni“ da
obradjuju. Pomisao na putovanje moralo se zabraniti, pogotovu
onima koji su bili, još od perioda starogrčke klasične civilizacije, toliko
proskribovani „individualci“, jer ih je njihov radoznali duh slučajno
mogao da dovede do želje da putuju, da upoznaju nove ljude, nove
kulture, konačno da nešto samoinicijativno nauče, a to je,
postojećom dogmom, bilo tako strogo zabranjeno.
Samo su „dnevno politički izabrani“ i posebno „provereni“ trgovci i
avanturisti (u suštini jeftini obevštajci), imali to monopolsko pravo da
putuju po belom svetu, ali naravno da oni (uslovno rečeno) „nisu“
smeli da pričaju o tome.
Pošto su živeli pretežno u varošicama gde su se ukrštali putevi, u
zajednici sa raznoraznim zanatlijama i trgovcima, razume se da nije
baš bilo tako, da se, bez obzira na postojeće „zabrane“, nikome ništa
nije pričalo.
86
Uostalom, to je jedan od razloga kako su te varošice postala jezgro
buduće renesanse i promene postojećih dogmi.
D: Sve u svemu, ti si mislio da svojim čitaocima objasniš…
B: Ma ne. Nisam ja želeo ništa da objasnim. Ja tako jednostavno ne
razmišljam. Ja se ni u kom slučaju ne osećam kao neko ko je bilo
kome dužan da bilo šta objašnjava. Ja samo sebi zadržavam pravo,
koje mi je smatram iskonski dato, da razmišljam o sopstvenom
dobru i da jasno i glasno iznesem šta i kako mislim.
D: Zašto si onda tako započeo knjigu?
B: Ja sam hteo da ukažem kako se, po mom mišljenju, čak i takva, u ta
vremena vladajuća, na izgled surovo moćna (inkvizicijom i ljudskim
lomačama poduprta) i nedodirljiva dnevnopolitička vlast i nad njome
konstruisana religijska Dogma crkve mogla upotrebom znanja tako
jednostavno, srušiti.
Recept je bio tako jednostavan, pa u pitanju je najobičnije novo
znanje - novi pogled na svet ili kosmos, koji je svako ko je bio u
prilici to mogao da proveri (samo proviri malo u teleskop, jel tako?).
I opet se sve to dekadentno postojeće, taj nedosanjani san o večitoj
„Pax Romani“, ta Platonova nebuloza o nejednakim pripadajućim
pravima za zdravorodjenju decu koja je trebala da deluje naizgled
tako stameno, trajno i nedodirljivo, pa sve se to srušilo u prah i
pepeo ko obična kula od karata. Opet baš jednostavno i prosto,
gotovo banalno, zar ne?
D: Dobro, a Einstein?
B: Još uvek niko od tih dnevnopolitičkih mešetara i militantnih
prvosveštenika i jeftinih magova dogmatskog načina mišljenja nije u
stanju da to dovede u pitanje (a pokušavaju, nije da ne pokušavaju).
O tome se izgleda ne da razgovarati jer se zapravo ni nema o čemu
razgovarati. Donekle ti je to slično kao sa Galileo-m {dovoljno je da
samo malo pogledaš u teleskop (odnosno da pogledaš onu epohalnu
formulu E=mc2) i vidiš kako počinju da padaju dogme}.
87
D: Ako ti kažeš nekome, ovaj sto ne postoji, a on tebi kaže: da li si ti
normalan, pa zar ne vidiš da postoji, šta mu ti kažeš?
B: Ne kažem mu ja ama baš ništa, briga me za njega. Za mene to je
klasičan komunikacijski nesporazum. Ja ne kažem da sto ne postoji, ja
samo kažem da sto nije sto kako se svakodnevno (rutinski i banalno
uobičajeno, po sistemu „ovde potok, onde cvet“) smatra, da je od
drveta, stakla, metala, čega već, sasvim je svejedno, već da je isti taj
sto, ako to samo malo razgrnemo jedan obični postojeći energetski
podsistem, odnosno da je i on kao i sve uostalom, energija.
Posledica toga je (rutinski i banalno) veliki broj privida, netačnih i
neistinitih mitova u glavama ljudi, otvorene mogućnosti da se baš na
bazi te neistine, te laži i prevare tog banalnog mita, jeftino manipuliše
ljudima, a dnevna politička vlast to savršeno dobro poznaje i
zloupotrebljava. Opet je sve, prosto i banalno, zar ne?
D: Medjutim, čovekova svest nije ista u vreme Galileja, u vreme kada
si pisao knjigu i danas.
B: Tu nisi u pravu. Kažu da taj famozni (i veoma verovatno krajnje
manipulativni) IQ danas nije ništa veći od ljudi iz srednjeg veka ili
recimo tih nesretnih, glupih i primitivnih nevernika (kako ih je
tadašnja dogma tumačila) Indijanaca u novootkrivenoj zemlji Americi
koje su Evropljani tako bezdušno, pogano i amoralno jeftino pobili,
odnosno istrebili.
Ja ne osećam bilo kakvu potrebu da ulazim u te neke rasprave,
jednostavno za mene sve to što postoji i od kad postoji je nešto što se
zove energija. Nema tu ničeg „novog“, pa mi smo sve to učili, kad
smo učili fiziku, ali sistemski nismo to preokrenuli u sopstvenim
glavama, obrazovni sistem je jednostavno takav kakav jeste. Pitanje
je samo imaš li ti snage, volje i znanja, pa i neophodnog bezobrazluka
da to prevazidješ. Ja sam samo uspeo da to u svojoj glavi
preokrenem, da pojmim da postoji samo energija, dakle, nešto što je
sve i, konačno postavio adekvatnu metodologiju, dajući neophodne
odgovore, koji su se po prirodi stvari nametali.
A energija je negacija svih dogmi, mitova koji postoje i to nije ni malo
slučajno. Sve te dogme su neophodne banalnoj dnevno političkoj
88
vlasti da bi te naveli da pogrešno misliš. Opet je sve tako
jednostavno, zar ne?
Kada počneš da razmišljaš kako je energija apsolut i formiraš
adekvatnu metodologiju videćeš kako sve te dogme, ti lažni mitovi, te
gomile laži i prevara jednostavno padaju same od sebe i to je jedno
zbilja prijatno, zapravo jedno sjajno i neponovljivo iskustvo. Veruj
mi na reč.
D: A koji ti je bio IQ, da li te to nekad interesovalo da saznaš?
B: Kad sam bio mladji nisu mi merili, sem kad sam (na nagovor žene i
dece) već baš bio omatorio i potrošio se, kad sam, na žalost, bio skroz
u autu, bila su to neka za mene jako teška i surova vremena i ne bih
sad pričao o tome, a i ne sećam se rezultata, ali sigurno nije bio
„spektakularan“, a mene je oduvek, kao što sam ti to već rekao, zbilja
bilo baš briga.
D: Ma jesu, samo te nije interesovalo. Imaš sve karakteristike
natprosečno inteligentne osobe.
B: Ne znam, možda ti više znaš nego ja, ali to meni uopšte nije bitno –
ja mislim da sam ja jednostavno baš takav kakav jesam, ne smeta mi
to i nemam ni najmanju potrebu da sad ja tu nešto sam sebi
objašnjavam, zašto sam takav, a nisam ovakav. Jedina prava
posledica (ili ako hoćeš realna korist od te nazovi je uslovne
superiornosti) je bila da je meni tokom školovanja, sve vreme bilo
užasno dosadno i što me je stalno nervirao taj pogani odnos
obrazovnog sistema prema tim proskibovanim i maltretiranim
individualcima, kao i to dekadentno vreme dnevno političke vlasti
koje je takvo kakvo jeste .
D: Zanimljivo je kako ti nešto, na neki tebi svojstven način izgovaraš.
B: Moguće, znaš, na žalost, srpski jezik je prilično siromašan kad su
ove stvari u pitanju pa se koristila hrvaština valjda kao nekakva vrsta
kulturnog imperijalizma, šta li?
A ja sam se na to bio navikao, pa svi srednjoškolski udžbenici (logika i
filozofija) su bili štampani u Zagrebu, a ne u Beogradu. Opet ne
mislim da je u pitanju bila nekakva zavera. Možda jednostavna lenjost
89
ili inercija, odnosno komoditet duha, ili možda odsustvo
nacionalnih interesa i definisane politike. U krajnjoj liniji to su
evidentne i donekle banalne stvari, to su stvari na koje sam se bio
navikao jer ja sam zvanično obrazovan na srpskohrvatskom jeziku,
gde su i srpski i hrvatski, barem ovde u Beogradu valjda bili relativno
ravnopravni. Na kraju, u vreme kada sam pisao knjigu, živeli smo u
državi koja se zvala Jugoslavija, koju smo tako jeftino prodali i
unesrećili se, zahvaljujući sopstvenoj gluposti, odnosno neznanju.
D: Tvoje rečenice ne mogu da prate ljudi koji nisu dovoljno
skoncentrisani, pošto se one grade tako, kako izgledaju u nauci koja
se zove logika.
B: O tome sam već govorio. Koliko sam bi jasan to ne znam, ali cela
knjiga se formira odredjenim redom i ne mogu ja sad tu nešto da
preskočim (čak i kad bi hteo), ako mi se neki odgovor ne svidja, ili
jednostavno ne umem da nadjem adekvatan odgovor. To je
elementarno poštovanje drevne grčke logike (odnosno logosa) kako
smo konstatovali. Da bi ispravno mislio ja mislim da moram da se
držim nekakvih pravila, nekakve metodologije doslednog mišljenja
kako bi sve to bilo kako treba. Možda ti je sad jasnije kad kažem kako
je ovo za mene bio jedan izuzetan napor i intelektualni i fizički kada
sam to radio... Težak je to posao. A to da li će neko kad pročita ovaj
intervju imati smelosti da se upusti i eventualno pokuša da valorizuje
knjigu „O logici mogućeg“, to ti je pre svega problem svake te
individue, njegove hrabrosti, njegove upornosti i doslednosti i sigurno
da nije ni moj, a ni tvoj problem.
D: Ipak, stalno nešto učiš.
B: Ma ne učim ja ama baš ništa, previše sam ja za to lenj, star,
bolesan i umoran, a i retko je to da mene nešto posebno
zainteresuje, da me zaintrigira.
D: Ma učiš, bilo te volja ili ne.
B: Pa dobro, kad me nešto ozbiljno zainteresuje pokušavam da to
protumačim i onda me je po pravilu dosta teško (gotovo nemoguće)
zaustaviti dok to ne razčivijam u svojoj glavi.
90
D: Pa to je isto učenje. To ti pričam, da ovo tvoje preuzeto “Ipak se
okreće” nije slučajnost. Knjiga ti počinje tako, a to nije slučajno .
B: Za mene je to slučajnost, nisam to uradio svesno ili barem ja o
tome ama baš ništa ne znam, ali mi je simpatičan tvoj način gledanja,
mada sam ja, u principu od tih tvojih upornih „pokušaja tumačenja
vizija“, blago rečeno, operisan.
D: Sve vreme te navodim da to kažeš, a ti zapeo kao mutav .
B: Ponavljam, ne znam. Mislim da nisam to uradio svesno.
D: Neki prosečan čitalac, mada ovo nije pisano za prosečnog čitaoca,
mora da ima neka predznanja, posebno da razume rečenicu koja je
napravljena po svim pravilima logike.
B: Ne znam šta da ti kažem na to. Tačno je to da, ako mi nešto fali u
rečenici ja nisam miran dok to ne bude onako kako ja mislim (ili
možda je tačnije instinktivno „osećam“) da treba (tada se tu izgleda
isključivo pita taj moj „mali mozak“, kako ga ja najčešće zovem), a ja
bez obzira na sve jednostavno nisam u stanju da to objasnim zašto je
to tako i kako je to baš tako. A to, da li potrebno neko predznanje ili
nije, pravo da ti kažem baš me briga za to. Pa nije ovo dečiji Bukvar za
prvi razred osnovne škole koji svaki djak prvak treba da savlada, ovo
je ipak jedan misaoni ogled kako smo to već konstatovali.
D: Ti odbijaš sve vreme, da daš bilo kakvu poučnu varijantu, a u stvari
je ona sve vreme takva. Ona je bitna zarad nekih ljudi u budućnosti,
koji će se razviti na mnogo višem intelektualnom nivou nego što je to
danas slučaj .
B: Nisam baš siguran da će budućnost biti baš takva, i previše se zla,
laži i neistine i lenjosti duha u medjuvremenu nakupilo, ali nije loše
verovati u tako nešto, ali o tom potom (razgovaraćemo o tome kad
budemo razgovarali o poslednjem poglavlju 6. Humanum). Oko ovih
tvojih pitanja o „vizijama“ treba voditi računa o samo jednoj stvari.
Prošlo je dvadeset godina od kada se knjiga pojavila. U
medjuvremenu sam dosta čitao, i ne smatram uopšte sebe
kompetentnim da procenjujem šta je to nesvesno, u suštini, ja sam,
dok sam se bavio time čime sam se bavio, to cedio iz „malog mozga“.
91
Kad sam ja to pisao, znao sam (osećao sam) da to jednostavno baš
tako treba, i to ti je baš poput onog “A šta je dobro Fedro, i šta nije
dobro – treba li ikog pitati da to kaže…“. Ne vidim nikakvu potrebu da
se ovo što sam radio dodatno muti i zamućuje. Pa ipak sam ja sve to
radio zato što me užasno ljutilo to mućenje i zamućivanje ovih
belosvetskih probisveta dnevno političke vlasti
„Duh i/ili materija“
D: Sledeće poglavlje je materija i/ili duh. Kod tebe to ne postoji, ali
ipak si ga tako naslovio?
B: O tome smo već razgovarali. Duh i/ili materija, pa to su samo
jeftini i banalni „izumi“ ili proizvodi, pogrešni proizvodi, iz sfere
ljudskog razmišljanja, neuspeli pokušaji tumačenja sveta, koji su
došli puno kasnije, nakon sumraka klasične grčke civilizacije. To je za
mene, i dan danas fascinantno, u kolikoj su meri sve te neistinite
stvari bile krajnje korisne u svrsi laži i prevare, zloupotrebe i dogme
dnevnopolitičke vlasti i manipulacije. Da, ja sam shvatio da i jedno i
drugo postoji kao nešto zajedničko, a to je energija i onda sve te laži i
prevare, sve te dogme, nestaju same od sebe. To je ponavljam jedan
sjajan proces i iskustvo.
D: A crkva?
B: Nemam neko naročito mišljenje o crkvi kao o instituciji i njenim
toliko očiglednim vezama sa dnevno političkom vlašću. Privatno, imao
sam neki banalni sukob kad sam bio peti-šesti razred kad su me
izbacili iz tamo nekog manastira i ja od tada ne volim čak i da idem u
crkvu, ali ni na slave. Jednostavno ne znam (ne umem, ili nisam
naučen) da se ponašam. (Priča kako je prolio vodu na glavu igumaniji
jer je naplaćivala vodu u porti).
D: Dakle tvoj odnos prema crkvi je jasan: imaš loše iskustvo.
B: Mislim da to ima korene i u mojoj porodičnoj prošlosti (moja baba
po ocu je imala nekakvu ideju da moj otac treba da postane pop, ali
naravno da od toga nije bilo ništa, ko god da je poznavao moga
pokojnog oca, to lako može da razume), a onda se u životu stvore
situacije koje ti to potvrde.
92
D: Mnogi su imali takva iskustva, ali ja sam kao mala žalila što
nisam muško da budem pop. Bilo mi je jako žao kada su moji vršnjaci
vikali za popovima “baksuz”. Posebno sam volela monahinje i časne
sestre.
B: Mene niko, ni moj pokojni otac, ni moja pokojna majka, nikad nisu
presirali ili mi ispirali mozak, bilo u tom smislu ili u bilo kakvom
drugom smislu, jednostavno su me puštali da rastem kako sam ja to
hteo (što bi rekli, bili su me baš dobro razmazili – HA!). U dvorištu je
bilo oko 30-40 mojih vršnjaka, sve oficirska deca, samo utrči jedan i
vikne, eno ga pop i svi izlete na ulicu i sa strašću počinju da viču:
„baksuz, baksuz“. Po meni, to nije bilo u redu, a on jadničak, sagne
glavu i ne reaguje, nije smeo, takvo je bilo vreme, dosta surovo
vreme, rekao bih.
Prema tome, kod mene duh ima negativnu konotaciju. Ipak sam ja
rastao u vreme marksizma koji je preovladavao u našem obrazovnom
sistemu i nekako je bilo logično da za mene duh ima negativnu
konotaciju. Vremenom (kako sam se udubljivao u problematiku)
materija je dobila potpuno istu negativnu konotaciju, pa sam došao
do zaključka da materija bez duha ne može, da jedno bez drugog ne
može i da je to ustvari sve jedno te isto (kao da je isti autor, činilo mi
se). Čitao sam mnoge knjige i shvatio da to ne može tako, da je to
jedna obična laž i prevara u pitanju.
Postavio sam metodologiju i napljuvao se tog materijalizma i
idealizma i njihovih lažljivih zloupotreba, dogmi i ostalih gluposti. To
ne postoji, bre, ljudi nemojmo da lažemo, stalno nešto lažemo. Seo
sam i to napisao što sam napisao. Duh i materija = energija
D: Materija i/ili duh, to je ono što po tebi ne postoji, odnosno jedno
bez drugog ne može, a ustvari je sve energija.
B: Ja sam naslov tako namerno dao. To je neko zatečeno stanje u
momentu kada sam počeo da pišem. Ljudi su se tada oštro delili, ili si
materijalista ili marksista ili si čovek „idealista“ koji veruje u duh i tu
nije navodno bilo mirenja. U suštini, kad to skupiš i sabereš shvatiš da
je sve to ustvari jedno te isto. Sa pozicije da materija definitivno ne
postoji (odnosno postoji u odredjenim energetskim oblicima, kao
93
formiran, odnosno uspostavljen podsistem sistema energija je
apsolut), a duh (misao) evidentno postoji u nekim energetskim
oblicima, (Indusi, Kinezi, čakre, aure i sl.), pa sve je to vezano za ljude,
kontinuitet civilizacijskog razvoja ljudskog društva, a i ljudi su
energija(podisitem energija). Ako je ta neka dilema u Evropi trajala
2000 godina, da li je duh ili je materija, pa čas preovladava duh, pa
čas preovladava materija, pa kad sve sabereš, ni jedno ni drugo ne
daje neke ozbiljne rezultate, onda je normalno rešenje da kažeš: OK,
to je definitivno neka veštačka lažna i prevarantska podela. Šta to
može da bude zajednički imenitelj? Analiziraš i za jedno i za drugo,
kažeš, e pa to je tako jednostavno, to je energija. I onda naravno
pažljivo pročitaš Einsteina i tako to krene. Jednostavno zar ne?
Duh, dobro ja to nisam previše znao, posle sam to nešto iščitavao,
pokazalo se da tu postoji gomila stvari kada je duh u pitanju, koji
dokazuju upravo taj energetski potencijal i strukturu. Ljudi su snimili
te moždane energetske talase, te znaju kakva im je struktura, znaju
šta to jeste, to definitivno i nije materija, to su opet energetski talasi
(ustvari energija). Naziv kao naziv je normalan tok izmedju jednog
stava da postoji samo energija i onda se iz tog stava koji je tako
formiran, jednostavno kreneš u tu neku analizu vremenske serije.
Šta je to materija ili duh i šta je energija? Kako te stvari u načelu
funkcionišu, šta je razum, a šta je misao, kako to zapravo funkcioniše i
šta je konačno znanje, pravo istinito znanje, a ne nekakva laž i
prevara i kuda sve to konačno vodi u budućnosti?
Okupiran svim tim i sličnim pitanjima, ja u tim vremenima
jednostavno osećam i smatram da postoji potreba da formulišem
adekvatnu metodologiju. To je taj sistemski pristup, ta teorija sistema
Norberta Vinera (autora knjige „Kibernetika“) kao izabrana (pokazalo
se) adekvatna metodologija. To su neke opšte stvari, ne vidim šta bi
tu trebalo nešto da se pojašnjava, to se jednostavno zna, pa cela ova
informaciona revolucija, svi ovi silni kompjuteri za koje se sad misli da
bi život malte ne bio nemoguć bez njih, što naravno da nije tačno (to
je jedna od novijih laži i prevara, novijih dogmi te dnevno političke
vlasti), oni su posledica ovog pristupa.
D: Šta to sistemski pristup podrazumeva?
94
B: Pa, jednostavno, kako to u stvari funkcioniše (kao to energija
koja jedino realno postoji, zapravo funkcioniše), kakav je taj sistemski
pristup, uopšte nije važno da li je on energetski ili na nekom nižem
nivou neke firme ili čak na nivou glupog kompjutera. Pa svaki taj i
najlošiji kompjuter ima svoju osnovnu strukturu, odnosno sistemski
pristup, koja je čak i vizuelno (grafički, na ekranu kompjutera) data
(to je ono što zovu „drvo“ odnosno po engleskom „tree“) – da nema
tako formiranu sistemsku strukturu, pa kompjuter jednostavno ne bi
bio u stanju da radi – to svaki iole pametan kompjuteraš zna i nije to
ništa naročito, jednostavno je.
Za sad samo konstatujmo neke od elemenata do kojih sam došao u
primeni sistemske analize na radu u knjizi „O logici mogućeg“:
1. spomenuo sam već da je analizom utvrdjeno da je materije i
kretanje privid, mit, odnosno laž u glavama ljudi. Da realno
postoji samo energija i da ona sačinjava sve što nas okružuje pa
i nas same, razume se.
2. Energija je organizovan složen (najsloženiji) hijerarhijski
sistemski koju čini skup svih različitosti za koja naša čula čine
da smo u stanju da ih uočimo, kao nešto što je definitivno
različito od nečeg drugog, što svojim čulima možemo da
konstatujemo da postoji.
3. Svaka ta različitost koju smo svojim čulima u stanju da uočimo
su jednostavno obični, istina mahom složeni hijerarhizovani
podsistemi, na različitim nivoima koji pripadaju, koji su sastavni
deo, tog najvišeg, najsloženijeg hijerarhizovanog sistema energija je apsolut.
4. Ceo hijerarhizovani sistem i svi pripadajući (takodje najčešće
isto tako složeni i hijerarhizovani) podsistemi, metodološki se
sastoje od osnovnih elemenata (a to je energija), ponašaju se
shodno teoriji sistema Norbert-a Viner-a. Odnosno, da bi
podsistem mogao da egzistira kao pripadajući podsistem nekog
nadredjenog sistema on mora da se sastoji od istih elemenata
(energije) kao i nadredjeni sistem.
95
5. Kada se od tih istih elemenata (energija) formiraju
podsistemi (bez obzira da li su složeni ili ne i da li su
hijerarhizovani ili ne) oni kao deo većeg sistema, uspostavljaju
bilans veze sa tim nadredjenim sistemom (ili podsistemom na
višem nivou) na bazi direktne veze of tog nadredjenog sistema i
povratne veze od tog podredjenog podsistema koja je rezultat
delovanja te direktne veze.
6. Taj bilans veze čine direktna veza od nadredjenog podsistema,
(sistema u celini) i povratna veza od samog tog posmatranog
podsistema.
7. Kad se uspostavi bilans veze izmedju direktne veze
(nadredjenog sistema odnosno, nadredjenog podsistema u
okviru istog sistema) i povratne veze (podredjenog podsistema
u odnosu na nadredjeni podsistem ili sistem u celini čiji je taj
posmatrani podsistem, pripadajući deo, upravo taj bilans veze
diferenttia specifica (specifična razlika) tog posmatranog
podsistema u odnosu na sve ostale posmatrane podsisteme u
okviru sistema kao celine.
8. Kako su po definiciji svi elementi jednaki u bilo kom
podsistemu i pripadajućem sistemu oni mogu da budu samo ne
trenutno (jer prema Einstein-u trenutne interakcije ne postoje)
nejednaki samo dok u tom vremenu ne trenutnih interakcija
koji traju dok traju ti procesi formiranja (uspostavljanja)
podsistema.
U ovih 8 tačaka dat simplifikovan model (metodologija) sistemskog
pristupa iz knjige „O logici mogućeg“.
U knjizi „O logici mogućeg“ analiziran je ovom metodologijom,
konačni proces formiranja pripadajućih podsistema koji su
diversifikovani na:
a) podsisteme neživog sveta(„O logici mogućeg“ str. 19-22) (sve ono
što je najšire rečeno obuhvaćeno):
1. hemijom i
2. fizikom; i
96
b) podsisteme živog sveta („O logici mogućeg“ str . 22-31)a to su:
1. biljka,
2. životinja i
3. čovek ;
koji svi pripadaju nadredjenom, najsloženijem i hijerarhizovanom
sistemu-energija je apsolut.
To je ta teorija sistema koja je vremenom postala nekako moderna.
To je bitna direktna veza od nadredjenog sistema pa ka podredjenom
podsistemu, pa posledično imaš povratnu vezu. Da bi neki sistem
funkcionisao, on mora da uspostavi neku vezu, neki balans, neku
ravnotežu (bilans veze izmedju direktne veze i povratne veze), da bi
njega mogao da oceniš kao realno postojeći podsistem za sebe. Ako
on nema taj balans veze, onda on još nije formiran kao podsistem, ti
njega ne možeš da odrediš. Čime da ga odrediš? Ne možeš da ga
definišeš.
To je ta metodologija, ta teorija sistema koje su smislili neki ljudi,
inženjeri, ljudi koji su se bavili matematikom, informatikom i
upravljanjem preduzećem. To je Viner prvi smislio, to su
matematičari radili. Ja sam to sreo kod ove moje profesorke (erudite
i brilijantnog prof. Dr Radmile Stojanović, sa ekonomskog fakultetа u
Beogradu, koja je nažalost pokojna). Ja sam samo iskoristio jedan
moderan, u smislu, najsvežiji civilizacijski napredak u jednom načinu
analiziranja privrede, inženjerskih problema i svega ostalog.
Ništa tu ja nisam bitno uradio, mada sam sve to dosta dobro znao (za
razliku od svega drugog na fakultetu to mi je bilo interesantno,
zaintrigiralo me nekako), čak sam i u vojsci, u školi (opet ta škola,
HA!) održao neko predavanje i sve ih izbunjivao: odakle sam ja to
znao, po njima to su bile stvari koje ja nisam trebalo (smeo) da znam.
U pitanju je bio samo sistemski pristup za bilo koju metodologiju, bilo
koje nauke, bilo koje oblasti i struke, pa i vojne razume se. Nema tu
baš ništa komplikovano, sve je to jako jednostavno.
Stvari su postale toliko zapetljane i složene, a onda se pokazalo da se
sva ta zapetljancija, sistemskim pristupom lako može uprostiti
97
naslonjene na taj grafički prikaz, takozvani graf. Svaka firma ima
svoju šemu: direktor, ovakva ili onakva organizacija. Nije to ništa
posebno. Sve praktično ima svoju organizaciju, a grafički prikaz je
nešto što je najjednostavnije. On ima neka svoja pravila od kojih ne
može da se odstupa. Postojanje sistema na različitim nivoima,
složena ustrojenost pojedinih sistema. Uzmi samo preduzeće ili
(samog) čoveka, definitivno mora da postoji jedna hijerarhijska
ustrojenost, znači ništa ta metodologija nije posebno.
D: Dakle, za sve praktično postoji šema organizacije.
B: Da. Da bi jedan sistem bio hijerarhijski, mora da ima odredjene
podsisteme. Neminovno, to mora tako da bude. Ne možeš da staviš u
podsistem nekog preduzeća, jednog nilskog konja, on tamo ne
pripada, njemu nije mesto tamo, on nema tu nikakvu funkciju, on
jednostavno nema svrhu da bi tu bio.
To su dinamički sistemi, to je ono što treba istaći. Šta to znači? Da
stalno postoji informacioni (i energetski razume se) protok od
sistema ka podredjenim podsistemima i povratna informacija, jer to
jednostavno drugačije ne funkcioniše. Zašto su te stvari bitne? Tu
vezu od sistema u neki podsistem, nju zoveš direktna veza, ona je
ustvari upravljačka veza. Ona ima neko svoje dejstvo, ali ona rezultira
formiranjem nekog podsistema na bazi te direktive (informacije i/ili
energije) koju je dobila. Ali to što je nastalo, to je tako i rezultira
jednom povratnom vezom (opet naravno energija, pošto ne postoji
ništa sem energije razume se, i/ili informacije). Pa ta direktna i
povratna veza faktički prave bilans veze da bi sve to stabilno moglo
da funkcioniše. To ti je kao da posmatrani podsistem poželi da se
oslobodi i hoće da pobegne. Ako nije dovoljno jaka veza, ona (pa i
sam podsistem) nestaje, ode čas posla (seti se onih banalnih
eksperimenata koji se rade tokom nastave hemije u osnovnoj školi).
Znači, ako postoji direktna i povratna veza i ako je ključna stvar
balans te veze, kako bi mi mogli da razlikujemo neki sistem od nekog
drugog sistema? Upravo po kvalitetu te povratne veze koju on čini.
To je taj balans veze. E, sad ako ćemo to da pretočimo u energiju, pa
ništa, kažemo sve je energija. Najveći postojeći sistem, to je energija.
98
Veze koje su delovi podsistema su takodje energija (kao i
informacije uostalom) i td. Ja sad, dok razgovaramo pokušavam da ga
pretvorim u nešto što je jednostavno, ali ne želim da ga vulgarizujem.
Ima tu i složenih stvari koje je malo teže ispratiti, traži ozbiljnu
koncentraciju. Te neke stvari, ako neko ne zna to, onda nije vredan
nikakve priče.
D: Onda „nije za tebe“ .
B: Ma ne, svejedno mi je da li je za „mene“ ili nije, baš me briga za
njega, onda on jadan, „nije sam za sebe“. Smatram da je besmisleno
to objašnjavati. Ja u knjizi citiram Hegela, on je formulisao „stvar po
sebi“ (nem. „Ansich“), „stvar za sebe“(nem „Fürsich“). U suštini, ovo
su klasični filozofski pojmovi. Da bi mogao da radiš da analiziraš, da bi
ta analitika, kako tako funkcionisala, javlja se potreba da se izvrši ta
lucidna podela,šta stvari jesu po svojoj suštini („Ansich“) i šta stvari
jesu po svom pojavnom obliku, onako kako ih ti vidiš, odnosno
prihvataš u svojoj glavi („Fürsich“) i to je opet klasična idealistička
podela, jer Hegel je bio idealista. Ja sam opet negde naleteo da je to
Kant osmislio.
Ne znam tačno ko je izvorni autor ove podele, a i ne interesuje me čiji
je ovde primat u pitanju, ustvari baš me je briga.
Od famoznog Platona i njegovog konjstva (ideje konjstva u tom
„njegovom“ novoformiranom Duhu ideja). Konjstvo je kao nešto što
bi svaki konj trebalo da ima. Poredjenje medju konjima od kojih jedan
ne ispunjava neku normu. Čak neki ti ljudi koji su se bavili filozofijom
dosledno i uporno tvrde da je cela ta podela na materiju i duh, sve je
to nastalo od Platona. On je stvorio taj duhovni svet ideja, a pošto je
to teško pilo vodu morao je da traži „iznudjeno“ rešenje. Onda je on
izabrao dobrog, umiljatog djaka, razume se „sa uredno zašiljenim
olovkama“, djaka Aristotela i rekao mu: e, sad ti „mali“ malo
razigravaj materiju i „mali“ se dohvatio posla, prilježno, kako je već
bio naučen. Na žalost ozbiljno se dohvatio posla i krenuo je da pravi
kategorije konja... u stvari, kako je počeo tako je i nastavio (dopalo
mu se valjda, šta li?), krenuo je da pravi beskonačne kategorije svega
i svačega, svega što mu je doslovce bilo palo na pamet, to je bilo
totalno ludilo od laži i prevara, proizvoljnosti i naravno dogmi.
99
Eto šta ti je jedna nakaradna metodologija i kakav haos i ludilo ona
može da napravi. Dodaj tome još ekstrem tog ludila da je taj „mali“
(Aristotel) rešio da napravi „strog“, autoritatativan sistem
obrazovanja, kako bi onemogućio ljude da iskonski razmišljaju i da ne
bi slučajno postavljali neka „škakljiva“ pitanja i eto ti kompletnog
ludila u kome se mi i dan danas koprcamo i branimo od te njegove
„pameti“ kojom nas tako sistematski truju i zaglupljuju. Postoji čak
neko mišljenje da su svi filozofi ili Platonovci ili Aristotelovci, što je
naravno neistina, krajnje besprizorna laž i prevara, odnosno jeftina
dogma dnevno političke vlasti.
Sve se svodi na kraju na taj sistemski pristup. Čim nešto deliš, malo je
jednostavnije da ga pojmiš, u celoj toj priči ubacuje se ta podela
„stvari po sebi (nemački ansich ili šta su te stvari zapravo po svojoj
suštini), i „ stvari za sebe“ (nemački fürsich ili šta su te stvari zapravo
kao pojavni oblici, kao stvari koje ti omogućavaju da ih razlikuješ od
nekih drugih stvari)“.
Ako smo rekli da je energija apsolut, onda to znači da je „stvar po
sebi“ (ansich) i „stvari za sebe“ (fürsich) znači doslovce sve što
postoji energija.
D: Kaži mi zašto ti je to bilo bitno u celoj ovoj priči, šta si ti u stvari
želeo da objasniš?
B: Kao opšteprihvaćena kategorija, onda je energija kao stvar po sebi
(„ansich“), a različiti pojavni oblici (sto, stolica, čekić, pištolj), ona je
stvar za sebe („fürsich“) i naravno da su svi pojedinačno, energija.
Postoji jedna kategorija koja kaže da jedan element da bi pripadao
sistemu mora da ima sve jednake osobine kako bi pripadao
podsistemu ili sistemu. Sad smo metodološki dobili jedan problem,
kad gledamo ljude, Ljudsko društvo, ljudi su nejednaki i kako sad to
objasniti?
Sad dolazimo do problema koji je mene davio i koji sam uspeo da
razrešim. Ta nejednakost elemenata, ona je neminovna, ona mora da
se dinamički rasporedjuje (ta dolazeća energija od direktne veze) ona,
ne može da nestane (energija), to je osnovno. Dok se ona
rasporedjuje (dovoljno je da baciš malo hipermangana u čašu vode i
100
da posmatraš kako se ta boja vremenom ravnomerno rasporedjuje
u toj čaši, pa da ti sve bude jasno), to je jedini momenat (jedno
postojeće ne trenutno trajuće vreme) jedan ne trenutni proces,
period kada elementi mogu biti nejednaki pripadajućem podsistemu.
Kao Ljudsko društvo koji je podsistem u procesu uspostavljanja
podsistema. Zašto? Pa zato što su elementi još uvek nejednaki. Znači,
ako ja njega gledam u procesu nastajanja i gde će vremenom on da
dodje do procesa ravnomerne raspodele energije u okviru elemenata
koji pripadaju posmatranom podisitemu kao stvari za sebe, do tog
Bloha, do te nade, do tog Humanuma, do tog zavičaja i do tog morala
...Znači ta energija trenutno nije ravnomerno rasporedjena. Mi
imamo tu u kontinuitetu te neke veze, to ne može da se
prenebregne.
Pošto jedino postoje ti legendarni Ajnštajnovi „ne trenutni procesi“ i
ako gledamo taj neki sistem i neki podsistem, ta energija razigrava
podsistem, čini ga dinamičnim. To je ne trenutni podsistem u
procesu formiranja, to traje u vremenu i prostoru (ima svoj početak,
period nastajanja, formiranja i uspostavljanja i svoj kraj, odnosno
uspostavljanje posmatranog podsistema). Šta se u principu dešava,
svi elementi treba da budu jednaki (da imaju jednako rasporedjenu
energiju izmedju sebe), a za to je potrebno neko vreme, vreme da se
okonča taj ne trenutni proces. Sve je to po meni nije baš tako
jednostavno i ja ne bi želeo da sve to na bilo koji način ovim
razgovorom banalizujem. Uostalom knjiga „O logici mogućeg“ je
napisana , ona postoji, pa ko voli neka izvoli, a ako ne voli, e to je
onda ipak samo njegov problem. Moj sigurno nije.
Ta kumulovana energija dolazi dotle i uspostavlja bilansne veze. Taj
podsistem ima svoj stabilan odbrambeni sistem u standardnim
okolnostima u kontinuitetu (u kontinuitetu standardno
uspostavljenih odnosa Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni
podsistem, kontinuitetu koji traje nekoliko miliona godina ili koliko
god da to već jeste, - ako se taj kontinuitet razbije imaćemo
kataklizmu na zemlji i sve će otići, nestati).
Formiran, već nastao postojeći podsistem, sa uspostavljenim
bilansom veze-on se ne menja i ne može da se menja, postao je po
101
Hegelovoj terminologiji stvar za sebe („fürsich“). Kad su stvari u
kontinuitetu poput odnosa Sunca sa Zemljom, promena ne utiče na
njega sem ako ne utičeš nekom razornom silom (odnosno energijom)
ili recimo promenom postojećeg kontinuiteta (Staklena činija kao
podsistem funkcioniše savršeno, služi da se u njoj drži voće, a ako
uzmeš dodatnu energiju i kreneš da je udaraš čekićem, razbićeš je i
onda ona više ne postoji kao formiran, uspostavljen podsistem). Taj
bilans veze je povratna veza, kao diferenttia specifica što ga čini
različitim u odnosu na bilo koji drugi podsistem jer i ovo postoji i ovo
drugo postoji, ali ovo je različito u odnosu na drugo ovo, znači taj
bilans veze je to različito u svakoj stvari za sebe.
D: Celo ovo poglavlje u ovoj priči znači šta?
B: To je sistemska metodologija koju sam ja preuzeo, rekao sam da
postoji samo energija i ne postoji materija i duh i počeo da
primenjujem, da vidim kakve će to rezultate da pruži. Jedna, obična,
sistemska metodologija, čiji je tvorac Norbert Viner. Onda sam malo
očepio Marksizam. Ljudi, Ljudsko društvo, su se užasno mnogo
potrošili tokom XX veka, probudila im se jedna lažna, prevarantska
manipulativna nada, mnogo energije su uložili ispostavilo se baš ni za
šta i sad naravno, da više niko ne veruje nikome. Marksizam je sjajan
sve dok negira idealistički pristup i dok kritikuje ili analizira ono što je
postojeće.
Čim treba da pruži (metodološki) nešto novo, napravi gomilu gluposti,
, to je totalno ludilo i uvek me je fasciniralo kako to niko, od svih tih
ljudi koji su se da kažem „bavili“ marksizmom, to nije hteo ili želeo da
vidi. Sve u svemu eksperiment sa socijalizmom se pokazao kao
evidentna katastrofa, užasno skupa katastrofa.
D: Da li imaš neke reakcije na tvrdnju: sve je energija?
B: Ne. Ima neka gomila ljudi koji se javljaju sa sličnim idejama, ali
nemaju objašnjenje. Nemaju metodologiju i barem ja nisam nigde ni
čuo ni pročitao da su došli do rezultata, odnosno tumačenja pitanja
koja sam ja pred sebe bio postavio.
102
6. Život
(Biljka, Životinja, Čovek)
103
Život
D: Često imam običaj da započnem nešto od kraja, pa i ovaj put.
Nešto što je na mene ostavilo utisak je rečenica: „Prema zakonu o
održanju energije kategorije nastajanja i nestajanja su besmislene“. Ti
si u ovom segmentu knjige, poglavlje Život, krenuo po principu onoga
što smo pričali u prethodnom poglavlju, po svim metodološkim
pravilima koje si sam postavio .
B: Pa ajde da započnemo „nešto od kraja“, to je jedna, da kažem
elementarna kategorija kad počnu da te uče fiziku i hemiju. Energija
ne može da nestane, a evidentno je, još odavno eksperimentalno
dokazivo da to jednostavno nije moguće. Ona može da se
transformiše u ovaj i onaj oblik, ali ne može da nestane. Ako ćemo po
klasičnoj starogrčkoj logici (odnosno logosu), nešto što ne može da
nestane, ne može ni da nastane. To je kao jedan i jedan su dva,
matematički. Energija može samo da menja forme(oblike).
Postavio sam tezu, da je sve što postoji je energija. Da ne postoje
trenutne interakcije i da su sve ove laži i prevare (materija i duh)
proizvodi ljudske glave.
Pa cela ta laž i špekulacija se entropijom i ponašanjem toplote.
Toplota je banalni i običan marginalni oblik energije, energija ima
koliko hoćeš i ponašanje toplote je u suštini potpuno nebitno.
Toplota prelazi sa tela više temperature na telo niže temperature.
Tačno, ali pa šta onda? E problemi nastaju kad neko hoće da to
pretvori u dogmu pa kaže to onda znači da je taj manipulativni neko
(a taj neko je naravno sam taj nazovimo ga „Bog - vodeći virtuelni
duh“) „rasejao energiju po kosmosu i sad će ona ponovo da je sakupi
i sve ima da nestane“. Neverovatna glupost, laž i sistemski uradjena
dogma svesno (namerno) garnirana strahom. Šta drugo reći. „Pax
Romana“ mora se po njima sačuvati ’’po svaku cenu’’ i tu niko ne
pita koliko laži i gluposti to treba da košta. Dosta mi je tih jeftinih
prevaranata.
104
Imamo neke fizičke i hemijske zakone koji se doslovce uče čak i u
osnovnoj školi, a koji direktno kažu da je sve energija i treba biti lud
pa sve to ne videti.
Biljke i životinje i čovek ne mogu da imaju nikakav razlog da ne budu
energija, a i baza su mu raznorazni fizičko hemijski procesi, znači opet
čista energija, zar ne? Postavlja se pitanje, kako to može uopšte da
funkcioniše. Tu po meni dolazi do jednog formiranja evolutivnih
procesa, formiranja podsistema organskih jedinjenja i uspostavljanje
odredjenih fizičko hemijskih procesa koji otpočinju da žive u nekoj
vrsti zajedničke simbioze, a formirane su tako da u jednom trenutku
ta uspostavljena veza deluje povratno(ja sam to nazvao „evolutivni
paradoks“ i to je dosta detaljno objašnjeno u knjizi „O Logici
mogućeg“ str. 25) . Onda ona ( taj složeni hijerarhizovani podsistem)
radi i svi oni pripadajući delovi te simbioze rade (takodje složeni
hijerarhizovani pripadajući podsistemi), organizovano. Šta je tu
karakteristika života, odnosno kako ja to često u knjizi kažem,
diferenttia specifica, odnosno specifična razlika? Pa upravo ta
organizovana povratna veza. Sve to je nastalo da ga nazovemo,
evolutivnim procesima kao organizovana povratna veza, to su procesi
koji užasno dugo traju i realno ti procesi nisu ni malo jednostavni.
D: Traju i danas .
B: Naravno da traju i danas. Ispostavilo se da je to osnovna
karakteristika živog sveta, da je to organizovana povratna veza.
Došlo je do specijalizacije, što nije uopšte strašno ni komplikovano.
Krajnje je jednostavno. Redukuje se osobina primarne direktne veze.
Ako se šematski prikaže, protok energije, gde se ona uglavnom
propušta, do jednog momenta. Onda se ta povratna veza na kraju
vraća i naravno uspostavlja bilans veze. Donekle je redukovana
primarnost direktne veze i ja to nazivam evolutivnim paradoksom.
Zašto? Zato što ne deluje na prvu loptu (kad je život u pitanju uvodi
se u igru ona koordinata kosmosa, faktor vreme). Sunce je osnovni
energetski izvor, barem kad je u pitanju Zemlja. Kad dodje do nekog
poremećaja, onda to jako utiče na Zemlju. Dok je ta sunčeva energija
u kontinuitetu, ona uopšte nije problematična, ona može da uzme
1/3 ili verovatnije je reći 1/10000 x n i nekakav recimo 2/3 (ostatak,
105
koliki god da stvarno on jeste) da propusti. Kad propusti 2/3, ona
nije više primarna veza, ta njena primarnost je postala redukovana.
Posledica te redukcije je upravo ponašanje tih sistema u simbiozi i tih
njihovih delova, odnosno da kažem složenih hijerarhizovanih
podsistema i njihovih hijerarhijski podredjenih, takodje
hijerarhizovanih podsistema. Ona faktički, shodno kontinuitetu
direktne veze, uspostavlja kontinuitet u formiranju povratne veze
koja može da uspostavi bilans veze. Ona je ustvari samostalno
(organizovano) postavila povratnu vezu, i tako je u stanju da
uspostavi taj bilans veze. Znači, to je osnovna evolutivna osobina, (to
je) taj „evolutivni paradoks“, to je teoretski model živog sveta, biljke,
životinje, pa i čoveka.
Biljka
Šta je bitna osobina biljke. Biljka u suštini kad već uspostavi taj
evolutivni paradoks, a šta ona radi, ona radi u suštini jedan sjajan
posao, ona postaje akumulator energije. Putem fizičko hemijskih
procesa, fotosinteze, ona pravi (transformiše) energiju i čuva je dok je
god postoji(živa ili mrtva, nebitno je, čak i kad umre , nafta recimo i
sl.).
Kod nje postoji zaliha energije. Ona je faktički postala trezor
energije. Životinja faktički nastaje tek kasnije na osnovu tog
akumulatora energije. Životinja nema ništa od toga što sunce sija.
Ona evolutivno nastaje nakon biljke, a preduslov da bi nastala je da
biljka ima neki trezor energije, tako da životinja počinje da konzumira
tu akumuliranu energiju iz biljke. Tako nastaju te životinje biljojedi,
razume se da je sva ta njihova mišićna i nervna struktura (ti složeni
ihijerahizovani pripadajući podsistemi), energija.
D: Dakle biljka je živo biće?
B. Naravno da je živo biće.
D: Neki ne misle tako.
B: Naravno da je živo biće i ja nikad nisam čuo da ima nekih koji biljku
ne smatraju živim bićem(zaintrigiralo me je to što si pitala, probaj da
106
mi sve to koliko toliko objasniš, ko to i kako to neko smatra da
biljka nije živo biće ?).
Ali ajde da mi idemo dalje…Osnovni element je negiranje, te neke
uslovne (po definiciji) primarnosti direktne veze kroz organizovanu
povratnu vezu. Ona uspostavlja energetske evolutivne procese (taj
„evolutivni paradoks“). Čim se dobije (uspostavi) ta apstraktna
koordinata, prostor- dobija se životinja, a evolutivno korišćenje tih
apstraktnih koordinata i prostor i vreme stvara čoveka.
D: Sunce i Zemlja, tu postoje neke zakonitosti. To, emitovanje
energije, ili već kako da ga nazovem, vidi se da postoji nekakva veza
jer bilo kakva promena utiče.
B: Ako se promeni kontinuitet veze izmedju Sunca i Zemlje, ako se on
poremeti, ovde nastaje kataklizma, sve ode do djavola, uspostavljeni
energetski podsistemi se raspadaju se i sve nestaje. Suština je u
stalnom (permanentnom) kontinuitetu koji se očekuje, ako ga nema,
sve uspostavljene veze pucaju.
Životinja
D: Kako izgleda životinja kao energetsko biće?
B: Sada dolazimo do životinje kao naredne evolutivne faze u razvoju
živog sveta. U toj nadgradnji životinja ima nešto sasvim drugo. Kod
nje se javljaju ti neki nervni završeci (nešto poput internog
informacionog sistema recimo), nervni podisitem u sklopu
podsistema životinja. Kad se formiraju nervni završeci, u suštini
čitavog procesa dolazi do jako bitne stvari, uspostavlja se taj neki
izvorni centar (koordinator) tog nervnog sistema, a to je mozak,
verovatno prilično mali mozak. On upravlja i koordinira energetskim
impulsom, ali u njemu ostaje nešto viška energije. Ta energija, njemu
stvara u tom nekom malom mozgu, apstraktnu koordinatu prostora,
odnosno da kažemo apstraktni osećaj (definiciju) prostora. U
kosmosu gde postoji energija, ti imaš samo dve realne veličine:
prostor i vreme. Ono što životinju čini različitom u evolutivnom
razvoju u odnosu na biljku, je stvaranje u njenom svesnom delu
(mozgu) apstraktne koordinata (definicije) prostora, pa zato kažemo
da je differentia specifica životinje svesno organizovana povratna
107
veza. Životinja je sad u stanju da apstraktno „shvati“ (svesno) da
postoji neki prostor kojim teoretski sad može da se kreće, da bi
zadovoljila tu neku svoju potrebu, neki izvor energije, a to je biljka.
Tek kad životinja (svesno i apstraktno) shvati prostor (kao realno
egzistirajuću koordinatu kosmosa) ona može da se kreće. Životinja ne
može da se kreće napamet. To je iluzija. Prirodan je tok da ta energija
ima osobine kao energija u celini. Ona je samo jedan (delimični)
segment preslikanog makrokosmosa, njegove koordinate prostor.
Čovek
D: A čovek, kao energija?
B: Sistem se stalno menja, proba jedno, proba drugo i postaje
stabilniji. To je taj evolutivni paradoks i optimalizacija do koje dolazi.
Čovek evolutivno nastaje nakon životinje. U njegovom mozgu nije
definisana samo apstraktna koordinata prostor već i apstraktna
koordinata vreme, a to su ne zaboravimo koordinate kosmosa i zato
kažemo da je differentia specifica čoveka samosvesno organizovana
povratna veze.
Kako god da je uspostavljanjem tih apstraktnih koordinata prostora i
vremena u ljudskom mozgu čovek je u stanju da (samosvesno)
anticipira (anticipirati, lat. anticipare) unapred uzeti (ili:uzimati),
unapred primiti (ili: primati), preduzeti, preduzimati; predujmiti,
predujmljivati; dobiti predstavu ili stvoriti sud o nečemu unapred) tu
svoju potrebu za energijom.
I to je ključ evolutivnih promena čoveka, nastajanja prvobitne
zajednice i procesa otpočinjanja formiranja ljudskog društva kao
postojećeg podsistema.
Tokom ove evolutivne analize (analize u posmatranoj vremenskoj
seriji), formirani podsistem čovek analiziran je u svom totalitetu, kao
podsistem čovek organizovan prvo u svom totalitetu kao Prvobitna
zajednica, a potom kao podsistem Ljudsko društvo u periodu svog ne
trenutnog konstituisanja koji još nije okončan. Rezultati analize
pokazali su da je podsistem Ljudsko društvo u tom ne trenutnom
(Einstein) procesu formiranja, koji još je otpočeo verovatno pre nekih
108
6-7.000 godina i on još uvek nije okončan odnosno još uvek ne
trenutno traje.
U ovom ne trenutnom, periodu formiranja Ljudskog društva kao
podsistema, stvorena je realna mogućnost da ljudi kao pripadajući
podsistemi podsistema Ljudsko društvo mogu da budu (da egzistiraju)
kao ne jednaki (i to je jedna jako važna činjenica) elementi
podsistema u procesu formiranja (što je realno jedino teoretski
moguće, a i u praksi, od samog početka, od nastanka i formiranja
viška vrednosti, od procesa formiranja ljudskog društva jeste).
Ovo su sve dosta jednostavne stvari, ali za sad samo napomenimo da
su prema rezultatima analize differentia specifica (specifična razlika)
bilansa veze podsistema čovek je SAMOSVESNA ORGANIZOVANA
POVRATNA VEZA u centru koordinacije samoregulacije (mozak)
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek, što je (mozak,
razume se) zapravo apstraktna definicija (slika) koordinata jedinstva
dogadjajućeg, koliko toliko (uslovno rečeno) verno preslikana od
kosmosa, (a i od čega bi uostalom mogla biti preslikana ako ne od
samog kosmosa i to posredstvom čula koja su koliko toliko
ograničena - determinisana, ali o tom potom) ne trenutnosti
interakcije (vreme) i negacije – praznine (prostor).
Nivo preciznosti i tačnosti tih koliko toliko vernog preslikanih
koordinata, vremena i prostora iz kosmosa je zapravo civilizacijski
nivo dosegnutog, odnosno najčešće nedosegnutog (mutnog i
nedorečenog) znanja o samom kosmosu pa i o nama samima.
Period kad u nekoj dalekoj budućnosti ta vrsta saznanja (istinitosti
odnosno preciznosti i tačnosti) o samom kosmosu i nama samima kao
sastavnim delom te celine je period koji sam nazvao Humanum, nivo
potpuno dosegnutog znanja o procesima o kojima govorimo.
Govoreći o Einstein-u i kosmosu spomenuo sam „zapravo one
elementarne, te dve osovine u svesnom i nesvesnom, dve osnovne
koordinate, prostor i vreme (o tome se puno detaljnije govori u
samoj knjizi „O logici mogućeg“).
Recimo još i to da je po iznetoj analizi ta samosvesna organizovana
povratna veza podsistema čovek evolutivnim putem, posredstvom
109
pripadajući čula (koja su donekle redukovana, ali o tom potom…)
zapravo pripadajući podsistemima podsistemu čovek koju čine
svesno i nesvesno odnosno mozak kao centar svesnih podsistema
(kognitivnog razuma) od nekih 7% do 3% (samog) mozga i onih
preostalih, kako rekosmo, izmedju 92% i 97% kolektivno nesvesnih
(po Jungu) podsistema.
Sa druge strane isto tako procesom diferenciranja (Decartes),
odnosno jednostavnim, običnim matematičkim diferenciranjem po
svakoj od tih apstraktnih osa – vreme i prostor, (ili jednostavno po x
osi i/ili y osi) svake od ovih već formiranih koordinata (apstraktni
prostor i apstraktno vreme u ljudskom mozgu i u njegovom
nesvesnom delu) teoretski je postala moguća, a samim tim i realno
prisutna kao mogućnost da se formira mašta, odnosno kategorija
utopijskog i utopističkog i konačno i sam princip nade.
110
7. Samosvest
111
Samosvest
D: Poglavlje Samosvest je najduže poglavlje u knjizi „O logici
mogućeg“ i za mene najteže, u smislu objašnjenja. Ima i najveći broj
definisanih logičkih stavova čak 18, pa i najdužu napomenu. Zašto?
B: Potpuno si u pravu i to je jedno ispravno zapažanje. Govoreći o
poglavlju br. 1 Definicija apsoluta, o problematici rada na tekstu i
činjenici ako sam već imao ideju da zaokružim taj primarni aksiom
„energija je apsolut“ i da obradim postojeće kategorije na osnovu
čiste dedukcije što je polazna pretpostavka…“ (str. 52); i „…da se
knjiga formira odredjenim redom i da ne mogu ja sad tu nešto da
preskočim ako mi se nešto ne svidja…“(str. 89); ili jednostavno,
pitanja koja su obradjena u poglavlju 6. Samosvest su na izgled toliko
složena da je bilo nemoguće obraditi ih u manjem obimu. U suštini
stvari su se po meni pokazale, nakon analize, dosta jednostavne, kao
i sve uostalom.
D: Na šta misliš konkretno?
B: Ovde su u pitanju problemi u tumačenju evolutivne hronologije
civilizacijskog nastanka i formiranja razuma, misli, uspostavljanje
istinitog znanja kod ljudi odnosno u ljudskoj zajednici sa stanovišta
primarnog aksioma „energija apsolut“ i energetsko tumačenje
pomenutih kategorija i procesa. U najmanju ruku to jesu krajnje
složena i zahtevna pitanja, ali pokazalo se nakon analize i dosta
jednostavna i banalna pitanja. Po meni upravo ovde dolazi do izražaja
usvojena metodologija, kao jedan, krajnje jednostavan i pokazalo se
veoma efikasan alat u traganju za odgovorima po ovim pitanjima.
Na str. 108 konstatovali smo da je differentia specifica (specifična
razlika) bilansa veze, odnosno njegove povratne veze, samosvesno
organizovana povratna veza u centru koordinacije samoregulacije
(mozgu) hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek.
112
Samosvesno organizovana povratna veza u (mozgu), a koja je (o
tome nešto kasnije) koliko toliko uslovljena (ograničena),
kompatiblinošću odnosno determinisanošću ljudskih čula (koji su
takodje složeni i hijerarhizovani energetski podsistem, složenog i
hijerarhizovanog energetskog podsistema čovek, detaljnije u knjizi „O
Logici mogućeg“ str. 36 stav IV-3) kao conditio sine qua non (uslov
bez koga se ne može) kao uslov za relativno verno preslikanu sliku u
apstraktnim koordinatama jedinstva dogadjajućeg kosmosa u
ljudskom mozgu, a to su, kako što smo konstatovali (apstraktno)
vreme i (apstraktan) prostor.
Kao i svaki put potrebno je da posmatramo vremensku seriju kada su
ovi procesi uspostavljani, a to je pradavni period ne trenutnog
procesa formiranja Prvobitne zajednice.
Naime podsistem čovek nalazi se (posredstvom determinisane
strukture čula) u direktnoj interakciji sa prirodom kao neposrednim
okruženjem. Svaku konkretnu stvar koja je predmet recimo
posmatranja i/ili osluškivanja, kao čula, mi možemo reći da su to
neke konkretne stvari i/ili živa bića u prirodi koji su energija, to smo
već razume se konstatovali takodje složeni i hijerarhizovani
podsistemi najsloženijeg hijerarhizovanog podsistema energija je
apsolut.
Da bi stvari učinili još jednostavnijim, iskoristićemo alat koji je
definisao i koristio ga, filozof Hegel (ili Kant, sasvim je svejedno). U
pitanju su najobičnije i najjednostavnije stvari za sebe („Fürsich“)
koje su toliko različite u svoj mogućoj raznolikosti koju nam priroda
svojim bogatstvom i različitim varijetetima i dan danas pruža. Sve to
posmatrane kao stvari po sebi („Ansich“) i/ili stvari za sebe
(„Fürsich“) su energija i to je krajnje jednostavno, banalno i prosto.
Kad analiziramo mehanizme čula, ovde je sasvim jednostavno, u
pitanju jedan informacioni tok, koje je razume se takodje energija
kao i sve drugo uostalom.
Kad god su u pitanju informacije, a to je već, razume se, poznato, mi
imamo sledeći standardnu diversifikaciju procesa koji je u pitanju, a
113
to je 1. Kodiranje 2. Komunikacioni kanal i 3. Dekodiranje
(detaljnije u knjizi „O Logici mogućeg str. 37 stav IV-5).
1. Kodiranje je transformacija energije apstraktno posmatranog
podsistema (stvari za sebe) u direktnu vezu.
2. Komunikacioni kanal u ovom slučaju dejstvujuća kodirana direktna
veza posmatrane apstraktne stvari za sebe koja posredstvom čula
(kao komunikacionog kanala) stiže do podsistema čovek (primaoca)
odnosno njegovog podsistema mozak (pripadajućih apstraktnih
koordinata vreme i prostor) .
3. Dekodiranje je transformacija energije direktne veze u pripadajući
podsistem apstraktne primarne informacije kao proces
uspostavljanje povratne veze i naravno uspostavljanog bilansa veze u
podsistemu mozak u kako smo već rekli, realno postojećih
(pripadajućih apstraktnih koordinata vreme i prostor).
U suštini, sve ovo je jedan dosta jednostavan proces. Možemo reći da
apstraktna definicija (slika) nekakve realno egzistirajuće stvari za
sebe(„Fürsich“), formiranjem povratne veze i uspostavljanjem
bilansa veze kao jedinstvo dogadjajućeg u mozgu, u apstraktnim
koordinatama vreme prostor, i konačno sama po sebi postaje stvar
za sebe („Fürsich“) , postaje apstraktno formirani podsistem u
podsistemu mozak i možemo je definisati kao apstraktnu primarnu
informaciju.
Razume se da su ovo klasični evolutivni procesi, da je dosta teško
odrediti koliko su ovi procesi, kad su otpočeli konkretno trajali,
odnosno koliko je bilo potrebno vremena da se ovi procesi
standardizuju. Naravno da, kod od oca i majke zdravog,
novorodjenog deteta isti ti procesi traju u kontinuitetu i dan danas.
D: Šta si mislio kada o ljudskim čulima kada kažeš da su „ona koliko
toliko uslovljena kakvom takvom kompatiblinošću odnosno njihovom
determinisanošću“?
B: To je mislim svima poznato da su čula kvalitativno i kvantitativno
determinisana. Mislim da je to toliko jasno i jednostavno da nema
potrebe to dodatno pričati o tome.
114
Uzmimo samo onaj epohalni primer prevrata u domenu nauke i
dosezanja novih znanja koji je Galileo tako brilijantno izveo. Ljudi su
od davnina videli i sunce i mesec i koristili ga za koje kakva najčešće
neistinita tumačenja i naravno zloupotrebe. Galileo je to jednostavno
prevazišao - realno postojeću kvalitativnu i kvantitativnu
determinisanost svojih čula (vida) prevazišao je tako što je upotrebio
teleskop, da poboljša svoja čula (vid) i napravio totalni haos u
opšteprihvaćenim dogmama kada je crkva bila u pitanju. Jedan
hrabar, prost i jednostavan ljudski čin, zar ne?
Sa druge strane bilo bi krajnje neozbiljno kada bi u daljim
razmatranjima jednostavno, a lažno i prevarantski špekulativno,
prosto zanemarili tu činjenicu o kvalitativno i kvantitativno
determinisanim čulima (ja to često opisujem kao „Ovde potok, onde
cvet“) naročito kada su u pitanju apstraktne primarne informacije
(nivo njihove dosegnute odnosno pre svega ne dosegnute tačnosti
odnosno istinitosti, zahvaljujući ovoj kvalitativnoj i kvantitativnoj
determinisanosti čula) u mozgu.
D: Dobro, a šta se dalje dešava sa tom i tako formiranom primarnom
informacijom?
B: Vratimo se na tren na str. 108 „Sa druge strane isto tako
diferenciranjem (Decartes), odnosno jednostavnim, običnim
matematičkim diferenciranjem po svakoj od tih apstraktnih osa –
vreme i prostor, (ili jednostavno po x osi i/ili y osi) svake od ovih već
formiranih koordinata (apstraktni prostor i apstraktno vreme u
ljudskom mozgu) teoretski je postala moguća …“
Apstraktna primarna informacija je samostalno formiran entitet ili da
kažemo uslovno rečeno stvar za sebe („Fürsich“) (odnosno podsistem
i ima razume se, svoju povratnu vezu i uspostavljen bilans veze) u
apstraktnim koordinatama ljudskog mozga (a to su da opet podsetim
apstraktno vreme i apstraktan prostor) i ona je potpuno je nezavisna
od realnog podsistema, u realnoj (objektivnoj)prirodi te, kakve god da
su, a i potpuno je nebitno, što je u toj realnosti (objektivne) prirode i
sama ta realna stvar, jeste i stvar za sebe(„Fürsich“) .
115
Jednostavnim, najobičnijim matematičkim diferenciranjem po
svakoj od tih apstraktnih osa u mozgu – vreme i prostor, (ili
jednostavno po x osi i/ili y osi) apstraktna primarna informacija
postaje transcedentalna. Ako je na primer primarna informacija
recimo jelen i on je kao apstraktna primarna informacija (slika u glavi
tog jelena) transcedentalan. Ništa strašno i ništa opasno u ljudskom
mozgu, jelen može biti (po želji, maštom) u stanju da leti kroz prostor
kao da je ptica. Pitanje je samo ko i koliko razigrava sopstvenu maštu
kada poželi i/ili počne da diferencira. Opet je jednostavno zar ne?
D: Šta smatraš pod pojmom transcedentalan?
B: E to je već standardna, nazovi filozofska i spekulativna
komplikacija, ako posmatramo latinski jezik iz koga je pojam izveden,
onda je sve jednostavno i prosto, ako pak posmatramo Immanuela
Kanta (1724-1804) onda ti je to klasičan primer spekulativne filozofije
i to je takva zapetljancija, jedan tako izgradjen sistem oko samog
pojma, da se tu zbilja dosta teško može snaći. U suštini to označava
upravo neki pojam ili primarnu informaciju koja prevazilazi uske
okvire iz koga je izvorno nastala. Evo ti recimo, nekoliko primera
prema rečnicima:
transcedenan (lat.) trensscedenes, trensedere, prelaziti, prevazilaziti
transcendentan - (lat.), oznaka za sve što nadilazi iskustvenu
spoznaju, ono što se nalazi izvan osjetilnog spoznajnoga svijeta. Pod
pojmom transcendentan razumijeva se u širem smislu svaki, o
spoznajnoj svijesti neovisan, samosvojan, zbiljski objekt koji postoji
izvan subjekta. Tim se pojmom označava i natprirodno, nadosjetno,
nadiskustveno.
transcendencija - (od lat. transcendere 3. = prijeći preko; prestupiti),
pojam je suprotan imanenciji, a označuje aktivno nadilaženje nečega
što je prihvaćeno kao granica. U ontologiji je povezan s procesom
racionalne interpretacije konačne stvarnosti, odredjujući joj osobito
posljednje uvjete mogućnosti. U spoznaji označuje ljudsku
sposobnost da razumije nešto različito od sebe. U Augustinovoj
filozofiji važnu ulogu ima u pronalaženju istine, koju čovjek mora
tražiti prvo u sebi, ali i transcendirajući samoga sebe kada uvidi da je
promjenljivo biće. Za K. Jaspersa t. ide iznad mogućnosti egzistencije i
takvo je, npr. biće koje kao takvo čovjek ne može doseći i koje se
može pokazati samo kao "šifra" u graničnim situacijama.
116
D: Dobro, a šta dalje sa tim tvojim transcedentalnim, šta se dešava
sa tim „letećim“ jelenom o kome pričaš?
B: Pa ništa posebno, taj leteći jelen je samo jedan običan primer i za
priču je krajnje nebitan, bitno je da se shvati da on može i kako on
može u ljudskoj glavi da postoji, pa još i da „leti“. Bilo koja stvar koju
posmatramo u evolutivnoj vremenskoj seriji trebala bi da rezultira
nekim novim kvalitetom, nekom svrhom zbog koje je formirana. Nisu
sve te stvari toliko komplikovane kako se na prvi pogled čine.
Kad apstraktna primarna informacija postaje transcedentalna ona u
stvari postaje conditio sine qua non (uslov bez koga se nemože) za
komunikaciju, što je opet razmena apstraktnih primarnih informacija
kao formiranih podsistema (stvari za sebe) u mozgu izmedju već
postojećih formiranih hijerarhizovanih podsistema ljudi u formiranom
hijerarhizovanom podsistemu Prvobitna zajednica.
Komunikacija je jednostavno razmena apstraktnih primarnih
informacija, izmedju podsistema čovek/ljudi, složenih i
hijerarhizovanih i to na istom nivou. I sastoji se (kao i svaki
informacioni tok uostalom, str. 113) od:
a) Kodiranja (samoregulacijom osamostaljene transformacije
energije pripadajućeg podsistema apstraktne primarne informacije u
mozgu složenog hijerarhizovanog podsistema čovek) u direktnu vezu;
b) Komunikacionog kanala (ne trenutno dejstvujuće primarne
direktne veze od hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek –
pošaljilac, ka hipersloženog, hijerarhizovanom podsistemu
čovek/ljudi – primalac, odnosno primaoci;
c) dekodiranja (samoregulacijom osamostaljena transformacija
energije te direktne veze u pripajući novouspostavljeni podsistem te
apstraktne primarne informacije kod primaoca).
D: To mi izgleda kao da je nekakva vrsta razgovora medju ljudima koji
pripadaju prvobitnoj zajednici?
B: Otprilike da je tako ali, to su verovatno evolutivno i hronološki
posmatrano dosta spori i primitivni procesi. Ono što je bitno to je da
je upravo ta komunikacija, koja je koliko toliko, ostvarena upravo
117
differentia specifica (specifična razlika) koja čini posmatrani
podisitem prvobitna zajednica kao primarnog oblika organizacije
(sveobuhvatnosti) celine (grupe tog hipersloženog hijerarhizovanog
podsistema prvobitna zajednica koju čine hipersloženog
hijerarhizovanog podsistema ljudi.
Da ne bi komplikovao stvari sad ću samo citirati deo logičkog stava IV
-6 na str. 39 knjige „O logici mogućeg“:
„Prostornom i vremenskom sveobuhvatnošću sa stanovišta
sveobuhvatnosti celine prvobitne zajednice, ne trenutni proces
evolutivne hronološke povezanosti u razvoju živog sveta u
determinantama specijalizacijom definisanog segmenta iz spektra,
kao stvar za sebe (fursich Hegel) različitih kontinuirano dejstvujućih
primarnih ne trenutnih direktnih veza u okviru relacija relativno
stabilne interakcije Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni
pripadajući složeni hijerarhizovani podsistem( „O ,Logici mogućeg“,
stav II-4 str. 21) JE OKONČAN (prostorno i vremensko anticipiranje
biljožderstva i mesožderstva anticipiranjem sa stanovišta
sveobuhvatnosti organizacije – grupe kao celine se optimalizuje).
D: Zašto si ovaj deo stava citirao iz knjige?
B: Jednostavno, verujem da ove neke, precizne i složene iznesene
stavove, nikad ne mogu biti tako kvalitetni i precizni kada se
prepričavaju kao što su u originalu izneseni. Smatram da ovde prosto
nije potrebno dodati ništa u datom stavu, odnosno da bi bilo kakva
intervencija učinila izneseni stav nepreciznim i nedorečenim.
D: Zašto smatraš da je bitno naglasiti da je taj proces formiranja
prvobitne zajednice okončan?
B: Ma samo pratim tu vremensku seriju, posmatramo te evolutivne
ne trenutne procese u njihovom nastajanju, formiranju i okončanju.
U periodu kada dolazi do početaka uspostavljanja podsistema
Ljudsko društvo u mozgu dolazi do novih evolutivnih procesa. To su
induktivne i deduktivne operacionalizacije apstraktnih primarnih
informacija što je zapravo jedan, istina tek početni i nerazvijen oblik
jedne vrste Mišljenja.
118
Evolutivnim protokom vremena, apstraktna primarna informacija,
kroz proces mišljenja, dovodi do procesa formalizovane simplifikacije
kao transcedentalne analitičke i sintetičke transformacije, kada se
sama apstraktna primarna informacija transponuje u Pojmove
(simbole), a to je conditio sine qua non (uslov bez koga se ne može)
što je oblik evolutivnog prerastanja komunikacije u osmišljen govor
Artikulaciju.
D: Slušam te samo, to što pričaš, deluje tako skladno i harmonično.
B: Moguće da je da deluje tako, ali lično mislim da su to bili užasno
spori, neizvesni i naporni procesi.
D: No dobro, šta se dalje dešava sa tom artikulacijom, kako je ti
formulišeš?
B: Da ponovo, zarad preciznosti, citiramo deo knjige „O logici
mogućeg“ (str. 41):
„Artikulacijom selektivno akumulirano mišljenje – induktivno i
deduktivno transcedentalno kretanje pojmova u okvirima apstraktne
definicije (slike) koordinata jedinstva dogadjajućeg, ne trenutnosti
interakcija vreme i negacije – praznine (prostor), u pripadajućem
podsistemu
centru
koordinacija
samoregulacije
(mozgu)
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek, svojim totalitetom
je conditio sine qua non Razuma kao apstraktne definicije (slike)
ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste.“
D: Ovo je deo knjige koji me je oduvek izuzetno intrigirao.
B: Ovo su verovatno ključne postavke u mom razmišljanju kao
produkt činjenice da sam prihvatio tezu da je energija apsolut i kad
sam uopšte počeo da se bavim ovim stvarima. Naravno da se ovde ja
nisam zaustavio u analizi. Mene je, rekao sam ti to već ranije čini mi
se, inače dosta teško zaustaviti kad negde krenem. Razume se da sam
u ovoj analizi išao do samog kraja.
D: Kako to misliš?
119
B: Pa lepo opet se, iako sve ovo verovatno izgleda dosta
komplikovano, pokazalo se kao i uvek da su sve te stvari u suštini
krajnje jednostavne.
Način na koji sam izvršio analizu razuma i, kako sam ga već definisao
pokazuje da je baš taj i tako formiran, odnosno uspostavljen razum
conditio sine qua non (uslov bez koga se ne može) anticipacije samog
realno egzistirajućeg segmenta koji je specijalizacijom definisan iz
spektra kao stvar za sebe različitih, ne trenutno kontinuirano
dejstvujućih primarnih direktnih veza, a u okviru relacija relativno
stabilne interakcije Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni
složeni hijerarhizovani podsistem, koje su uslovile formiranje bilansa
veze, odnosno evolutivno uspostavljanje složenog hijerarhizovanog
podsistema Čovek („O Logici mogućeg“ str. 20)
D: Na šta misliš?
B: Ako posmatramo taj realno egzistirajući segment koji je
specijalizacijom definisan iz spektra kao stvar za sebe različitih, ne
trenutno kontinuirano dejstvujućih primarnih direktnih veza, a u
okviru relacija relativno stabilne interakcije Sunce kao nadredjeni i
Zemlja kao podredjeni složeni hijerarhizovani podsistem, koje su
uslovile formiranje bilansa veze, odnosno uspostavljanje
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema Čovek („O Logici
mogućeg“ str. 20) jednostavno se vidi da je prema knjizi „O logici
mogućeg“ u pitanju običan podsistem koji je:
a) uslovio ((„O Logici mogućeg“ stav III-4 str 21); i
b) determinisao ((„O Logici mogućeg“ stav IV -5 str 37)
evolutivnu hronološku povezanost živog sveta, odnosno čoveka kao
posmatrani hipersloženi hijerarhizovani podsistem.
D: Kako?
B: A priori specificirana razumom, samoregulacijom osamostaljena
transformacija energije hipersloženog hijerarhizovanog podsistema
čovek, kao samosvesno organizovana povratna veza, je nešto što je
još od početaka uspostavljanja ljudskog društva kategorija koja je
svima poznata, a to se zove ljudski rad, koji, tom ne trenutnom
120
interakcijom, a i to je opet kategorija koja je svima poznata, a zove
se proces proizvodnje, na ne pripadajuće (a priori razumom
specificirane) podsisteme složenog hijerarhizovanog podsistema
zemlja i/ili Sunce i to je ponovo opet kategorija koja je svima dobro
poznata, a zovu se, sirovine, rezultira ne trenutno uspostavljenim
bilansom veze, kao stvar za sebe upravo okončanim ne trenutnim
procesom odnosno formiranim, ili uspostavljenim podsistemom, a to
je opet nešto što je svima dobro poznato još iz vremena
uspostavljanja složenog podsistema Ljudsko društvo, a zovemo ga
proizvodom.
D: Šta je proizvod, sem što je to, razume se, rezultat procesa
proizvodnje, po tebi?
B: Stvari su opet krajnje jednostavne, ali to je i polje bazne
zloupotrebe, laži i mahinacije dnevno političke vlasti.
Dolazimo do kategorije o kojima smo toliko puno pričali u ovim našim
razgovorima, koju ovi belosvetski stručnjaci sistematski izbegavaju u
sklopu svih tih prevara i laži sa kojima smo zatrpani ovim našim
nesrećnim civilizacijskim tokovima, koji nam jednostavno ne daju da
dišemo, koji nam, pričali smo o tome, ne daju da mislimo, koji nas na
kraju krajeva, sistematski obučavaju (uče) da sporo i ne kvalitetno
mislimo ne bi li tako bez pitanja, po sistemu zdravo za gotovo
prihvatili sve te glupe i lažljive dogme kojim nas sistematski iz dana u
dan zatrpavaju.
A sve je to, kada se sve te laži i prevare razgrnu zapravo tako
jednostavno i banalno prosto da misleći čovek hteo ne hteo mora da
bude ljut na njih. I to po meni, opasno ljut!
Krenimo redom. Pogledajmo samo na čas, šta nam ta ekonomska
nazovi nauka kaže: zašto mi u stvari proizvodimo, pa u suštini i zašto
mi zapravo radimo? Da bi proizvodili ? A zašto to mi nešto moramo
da radimo i da nešto proizvodimo? Pa nije valjda zato što volimo da
radimo? Ili, kako pesnik Džoni Štulić kaže „rad nije mala zajebancija…“
Ljudi nemojmo se zajebavati sa tako ozbiljnim stvarima kao što je
ljudski rad.
121
Vratimo se, kad već moramo, makar na tren, ovim našim
stručnjacima, prevarantima i lažovima. Ma ne, ti stručnjaci, lažovi i
prevaranti nikad to neće da kažu (oni se ne bave takvim banalnim
pitanjima, „zašto mi u stvari proizvodimo“, valjda smatraju da im je
to ispod časti, šta li?). Svi oni bez obzira na distinkcije zasnovane na
ideološkim divergencijama, na kraju proizvodnju svode na floskulu
„Da se proizvodi radi zadovoljenja potrebe (potrošnje) na sve višem
nivou“.
Kad pitaš, kojih to potreba i čijih to potreba? Ili kako, zašto i zbog
čega i u ime čega baš rastućih tih potreba? To ti je kao da pitaš
gluvonemog. Nikad nećeš dobiti odgovor na ova tako banalno
jednostavna pitanja. Zašto je to tako? Pa odgovor je krajnje
jednostavan, banalan i da nisu ovako ozbiljne stvari ( ove, ozbiljne
zajebancije) u pitanju, bio bi čak i komičan. Pa svi oni jadni (a i mi sa
svima njima) zapravo ne znaju, oni pojma nemaju zašto se radi i
zašto se proizvodi! A stvari su tako jednostavne, tako banalno proste,
kao i sam život uostalom, da ti nekad bude baš žao svih ovih
nesretnih mučenika, ovih jadnih malih puzavica ako ćemo da se
vratimo onom Einstein-ovom tekstu.
Naravno da je tačno da se proizvodi proizvode da bi se trošili, ali šta
mi to u stvari, da kažem, proizvodimo i trošimo, šta je taj proizvod
koji smo proizveli i zašto smo ga proizveli sem da bi smo ga potrošili,
ili kakav je to način na koji mi trošimo te proizvode koje smo
proizveli?
Koliko je sve to zapravo jednostavno kada na ovaj način razgrneš svu
tu zapetljanciju i ovu krajnje ozbiljnu zajebanciju.
Proizvodeći kako smo to ispričali na str. 119, mi jednostavno
proizvodimo Supstitut ne trenutne direktne veze koja je neophodan
uslov (conditio sine qua non) za već uspostavljeni kontinuitet
bilansa veze hipersloženog hijerarhizovanog podsistema
čovek/ljudi.
Ako tako posmatraš taj proizvod, ako shvatiš da je to jedan banalni i
obični pa i jednostavni supstitut te već postojeće direktne veze koji je
122
neophodan uslov za uspostavljanje bilansa veze tog podsistema
čovek /ljudi onda ti postaje jasno da:
a) ako nemaš formiran razum, odnosno neophodno znanje ti
jednostavno nisi u stanju da uspostaviš taj proces proizvodnje,
odnosno nisi u stanju da radiš i posledično da proizvodiš.
b) uspostavivši taj proces proizvodnje, realizujući taj proizvod kao
supstitut te direktne primarne veze koja je conditio sine qua non
(uslov bez koga se ne može) uspostavljanja hipersloženog
hijerarhizovanog podsistema čovek, čovek je na taj način po prvi put
u svojoj istoriji prevazišao granice objektivne determinisanosti i
makar na tren, proizvodeći i radeći, postao slobodan, odnosno
nezavisan od te po definiciji primarne direktne veze. Jer, kako ona
sad pa može po definiciji biti primarna, nužna i neophodna, ako si je
baš ti (tu direktni vezu) sam svojim mozgom, svojim razumom i
svojim znanjem i svojim radom sam proizveo kao adekvatni
supstitut? Dosta prosto i jednostavno, zar ne?
D: Šta se dešava dalje?
B: Ovde kod proizvodnje, odnosno proizvoda, ako si pažljivo slušala,
imamo dve bitne kategorije, a to su:
a) a priori razumom specificiranog; i
b) de facto potrošnjom (supstituta) ospoljenog.
Ako evolutivno, hronološki posmatramo ove procese, odnosno ako ih
posmatramo u vremenskoj seriji dolazi do jednog izuzetno značajnog
procesa.
Kumulacija ovako formiranog iskustva (uočavanje razlika izmedju
ovako zamišljene i posle realizovane ove potrošnje) dovodi do
objektivizacije apstraktnih primarnih informacije, što je zapravo
oblik prevazilaženja kvalitativne i kvantitativne determinisanosti
ljudskih čula. Rezultat je jednostavan, ali po meni i sjajan, posledica
ovih procesa je Periodično restrukturiranje sadržaja razuma.
Ako se na trenutak vratimo Einsteinovom tekstu, evo nas ponovo kod
njegove sjajne kategorije, njegove crkve, odnosno hrama znanja,
123
alegorije šume i tih kako on to reče „..i istina je da bi ipak tu ostali
kroz vekove neki jako, jako, retko dobri ljudi, koji su imali kvalitet,
koji su doprineli nešto nauci (dobru istini i znanju) koji su samoniklo
izrasli u moćna stabla…“ (str. 42). Vratili smo se jednom Galileou,
jednom Newtonu („Newton je IZUMEO novi oblik razuma…“ R.M.
Pirsg, Zen i umetnost održavanja motorcikla, str 179) i jednom Blohu i
naravno Einsteinu.
D: Ispada da je proces proizvodnje po tebi ključna karika?
B: Tačno tako. Po iznetoj analizi proces proizvodnje je, pored
činjenice da mu je osnovna funkcija supstitucija direktnih veza
složenog hijerarhizovanog podsistema čovek njegova uloga se
pokazala kao ključna u procesu evolutivnih promena posmatranih u
toku vremenske serije i konačno noseća kategorija koja čini
uspostavljanje (periodično restrukturiranja)razuma i spoznaje realnih
istina.
Ove kategorije su po meni izuzetno važne i značajne i njihov razvoj
direktno uslovljava pitanje od koga zavisi sudbina ljudskog društva
odnosno ljudi u budućem periodu razvitka. Prepustiti se sadašnjoj
fazi u napretku ljudskog društva znači prepustiti se stihiji, prepustiti
se vladavini dogmi i prepustiti se lažima i prevarama dnevno političke
vlasti koja sve manje iskazuje kapacitet koji je gotovo neophodan da
bi Ljudsko društvo prevazišlo krizu u kojoj se trenutno nalazi.
D: Na šta konkretno misliš?
B: Pa to bi po meni trebalo da bude više nego očigledno. Mislim da bi
gotovo svako kada bi izvršili jednu vrstu ankete na takvo pitanje to
bio u stanju da precizno odgovori. Aktuelna problematika je
jednostavno danas previše eskalirala i u vremenima poput sadašnjeg,
vremenima koliko toliko slobodnih protoka informacije više se čini
nemogućim neke stvari držati pod velom tajne.
Konkretno:
a) Rekli smo da svake sekunde, svakog dana i svake noći, jedno od
oca i majke zdravo rodjeno dete umre od gladi što je, kako smo
već konstatovali krajnje nemoralno, nekulturno i primitivno.
124
b) Ovo nisu nikakve fraze ili nekakve lažima poduprte
„humanitarne“ floskule kojima se dnevno politička vlast tako
besprizorno služi. Ovo su nažalost proste i jednostavne
činjenice koje teško da bilo ko sme, ili može da ospori.
c) Sa druge strane enormna eskalacije suboptimalnosti
(neracionalnosti, odnosno bezočnog rasipanja svih elemenata
procesa proizvodnje i pogotovu samog ljudskog rada) u
procesu proizvodnje su isto tako proste i jednostavne činjenice
koje teško da bilo ko sme da ospori.
d) Vremenom
postojeći
procesi
proizvodnja
pod
neprikosnovenom komandom postojeće dnevno političke vlasti
više je nego jasno da su potpuno van bilo kakve smislene (a
pogotovu neke recimo demokratske) kontrole, da predmetna
suboptimalnost dobije neslućeno ubrzanje i taj se proces
jednostavno mora okončati.
e) Dosta je teško (više je obimno) precizno nabrojati sve moguće
oblike ove suboptimalne, odnosno ovih zapravo
degenerativnih procesa, ali nabrojmo barem neke od njih:
1. Proces sveopšte militarizacije. Mislim da svaki student ekonomije
lako može da izračuna da su sredstva koja se godišnje troše na ovu
namenu više nego dovoljna da se problem smrtnosti od gladi reši u
najkraćem mogućem periodu. Sa druge strane ti procesi sveopšte
militarizacije dosegli su takav nivo da postaju infantilni pa i besmisleni
čak i po funkciji cilja zbog kojih su nastali. Danas čak i sporadična
upotreba ovih resursa vodi ka otvoreno ekološkoj katastrofi pa i
uništenju ovog procesa uspostavljanja ljudskog društva koji se, kako
tako, evolutivno evidentno održava i otvara (omogućava) odredjene
perspektive.
2. Da bi se dokinuo ovaj postojeći trend u procesima sveopšte
militarizacije neophodno je da se struktura konflikata koji su
evidentni na odredjeni način restrukturira, a to je bez adekvatnog
znanja i istine i preuzimanja demokratske kontrole nad dnevno
političkom vlasti taj proces je objektivno nemoguć, on više zvuči kao
utopija. Postojeće znanje i periodično restrukturiranje razuma koji
125
više ne deluju kao utopija, već su ovim pogledom na svet,
činjenicom da postoji energija i da je sve uključujući i nas same
obična energija, objektivno postaje moguć. Uspostavljanje smislenog
i racionalnog obrazovanja postaje conditio sine qua non (uslov bez
koga se ne može) za uspostavljanje ovih tokova o kojima sad
razgovaramo.
3. Opšta nezaposlenost je direktna posledica tih lažnih i
prevarantskih dogmi postojeće dnevno političke vlasti „da se
proizvodi radi zadovoljenja potrebe (potrošnje) na sve višem nivou“.
Enormni rast „gadgeta“ (nepotrebnog i besmislenog djubreta) bez
ikakve koristi, odnosno upotrebne vrednosti, odnosno bez ikakvog
uticaja na uspostavljanje, odnosno supstituciju direktne primarne
veze kad je u pitanju čovek, koji se proizvodi samo da bi se
masmedijalnim i marketinškim perverzijama izvukao teško zaradjeni
novac od zaposlenih i da bi se neistinito i prevarantski po svaku cenu
očuvala dogma dnevno političke vlasti da se i dalje proizvodi radi
zadovoljenja potreba (potrošnje) na sve višem nivou.
4. Opšti trend rastuće birokratizacije usled nedostatka realnog
zaposlenja dodatno komplikuje i ne racionalno dovodi do
suboptimalne potrošnje, čime je postojeća preraspodela realno
stvorenog, odnosno zaradjenog od rada postala krajnje
problematična i direktno uslovljava pad potrošačke moći onih koji
rade, koji proizvode. Lažni socijalni mir pod kontrolom dnevno
političke vlasti postaje tako isuviše skup i realno objektivno neodrživ.
O ovim i sličnim stvarima (evidentnoj suboptimalnosti) lako bi se
mogla napisati ozbiljna knjiga. Tu postoje neki verujem i dalje, još
uvek dosta pametni mladi ljudi koji bi to čas posla mogli da detaljno
odrade bilo šta na ovu ili sličnu temu.
D: Dobro, a šta je sa novcem ili kako pesnik Džoni Štulić to lepo kaže
„lova bez koje se ne može…“?
B: Nikad se nisam sa tim pitanjem detaljnije bavio. Ali to su dosta
jednostavne stvari po meni. Tačno je što pesnik Štulić kaže, ali tačno
je i da je u pitanju još jedna možda i ključna laž i prevara, odnosno
okoštala dogma te dnevno političke vlasti. Prvo ako danas
posmatramo novac pa on je postao virtuelan. Njega zapravo kao i da
126
nema. Koriste se odredjene vrste štampane hartije (papira) i ili
većinom kompjuterski (elektronski) zapisi. Ta vrsta dogme, ta vrsta
tiranije dnevno političke vlasti nikad nije bila jasnija i očiglednija nego
što je zahvaljujući dostupnosti informacija posredstvom
informacionih tehnologija kao što je sad to slučaj. Pa taj svetski
novac, to je mislim nešto što svi već znaju, štampa nekoliko
prvosveštenika dnevnopolitičke vlasti po sopstvenom nahodjenju. Ne
mali deo haosa u kome sada živimo je rezultat ove samovolje i obične
proizvoljnosti. Mislim da se sve stvari daju dosta jednostavno urediti.
Ne mislim ja da bi sad nekome trebalo otimati to što je njegovo,
daleko bilo, videli smo do kakvog zla i haosa dovode takve
nepromišljene stvari. O ovome bi mogli dosta detaljno razgovarati, ali
za sad samo da napomenem:
1. Novac ukoliko se izmakne iz robno-novčanih tokova postaje
sam po sebi neproduktivan. On može samo da se troši i onaj ko
ga ima, a nije deo robno - novčanih tokova neka izvoli, hteo ne
hteo, on vremenom mora da ga troši i kad tad će ga i potrošiti,
to je valjda jasno. Ukoliko on nije rezultat rada i rezultat
proizvoda, odnosno supstituta direktne veze koja je uslovila
nastanak čoveka on je manje više nepotreban. Ali ako je on
rezultat rada, rezultat supstituta pominjane direktne veze onda
on jednostavno treba da ostane u postojećim robno-novčanim
tokovima (jer bolji mehanizam uz sve mane kojima je novac
ophrvan ni dan danas valjda nije poznat). U principu gotovo da
sam siguran da uspostava demokratije u upotrebi
informacionih tehnologija i potpuna dostupnost informacija o
preraspodeli novca (jer de facto je to ključni problem, problem
koji vuče korene još iz perioda nastanka viška vrednosti u tek
uspostavljenom podsistemu, Ljudsko društvo) iz tako
formiranih robno - novčanih tokova može se učiniti
neuporedivo
racionalnijom i adekvatnijom i konačno
demokratskijom.
2. Sve u svemu o tome se da još razgovarati i premišljati. Ono što
sam siguran to je činjenica da bez „Uspostavljanje smislenog i
racionalnog obrazovanja postaje conditio sine qua non (uslov
bez koga s nemože) za uspostavljanje ovih tokova o kojima sad
127
razgovaramo…“ (str. 123, stav 2), ali i o robno-novčanim
tokovima, tokovima samog novca, koji bi prestali da budu
suboptimalni,
njihovom racionalnijom, adekvatnijom i
konačno demokratskijom upotrebom, tu ne može biti govora.
D: Dobro, a u jednom delu napomena pominješ Marshala McLuhana
B: Tačno i sve je tu, po meni, manje više poznato. U pitanju je
njegova kategorija doktrinarne masmedijalne glorifikacije stupidarije
potrošnje kada se od centara moći te dnevno političke vlasti
uspostavlja diktatura, odnosno globalna seljačka (seoska) tiranija ili
„globalno selo“ kako on vizionarski to naziva(predosećajući period
tkz. „globalizacije“). To je dobro poznato i ne mislim da je to
potrebno dodatno obrazlagati.
Isti slučaj je i sa ostalim dogmama koje su u ovim napomenama
apostrofirane:
1. Uspostavljanje lažne i prevarantske dogme o nekakvom
idealnom modelu dnevne preraspodele vremena (sistem 3 x 8
= 24 časa), navodno jednu trećinu (osam sati) radiš, drugu
trećinu (drugih osam sati) si kao u dokolici, a treću trećinu
(poslednjih osam sati) spavaš da bi se odmorio. Ova
budalaština kao „dokaz“ o „dosegnutoj slobodi ili
permanentnom rastu standarda kao o sve većem zadovoljenje
potreba“ (humanom civilizacijskom napretku i takve
propagandne laži, nebuloze i budalaštine) je u praksi puka
prevara i besprizorna laž. Pa svi znaju da ti je za dolazak i
povratak sa posla potrebno nekoliko sati, drugo (kao moderno
je) sad se radi od 9 do 17 časova. Razlog je banalan. Nije tu u
pitanju samo težnja da se ljudski radni potencijal iskoristi u
najoptimalnijem segmentu, u pitanju je daleko ozbiljnija stvar.
Ovu „Bitku za vreme“ nameće dnevno politička vlast, potreba
da se forsirano nametnutim ritmom života čovek dovede u
situaciju „hroničnog nepostojanja – neimanja vremena).
Cilj je da se onemogući prostor (raspoloživo vreme) i da se
nakon završetka obrazovanja, po svaku cenu umanji čak i
teoretska mogućnost da ljudi dobiju priliku da ophrvani
128
tekućom besmislicom nametnutog modela življenja,
eventualno ne pokušaju, da tako tražeći izlaz, iz ove naizgled
bezizlazne situacije, probaju da se vrate ispravnom načinu
razmišljanja. Hronično nepostojanje – neimanje vremena jeste
jedna doktrinarna ogavna laž i prevara, ali se ne može poreći
da je i efikasna.
2. Sveprisutni teroristički čin dogme kao bezpogovornog
nametanja sistem poslušnosti. Cilj je isto tako očigledan,
onemogućiti bilo kakav neredak u samom procesu rada,
onemogućiti kritiku i bilo kakve razumne i racionalne predloge
za povećanje efikasnosti rada i korišćenja fundusa namenjenog
za proces rada (tih famoznih osam sati).
U suštini dnevnopolitička vlast silom moći (pretnjom otkaza)
onemogućava iskonsko ljudsko pravo, pravo na realnu kritiku
postojećeg, pravo na sopstveno mišljenje. To se postiže dosta
jednostavno. Dnevnopolitička vlast je tu beskompromisna.
Upotrebom otvorene sile (upotrebom terora pretnje i realne
mogućnosti da se posao posle opomena na kraju i izgubi) i
sistemski uspostavljenom monopolu informacija (zaposlenom
je strogo zabranjeno de dobije priliku da se upozna sa celinom
konkretnog procesa rada koji je u posmatranom slučaju
uspostavljen. To pravo je monopolizovano od pažljivo
probranih rukovodilaca procesa rada, pri čemu njihovi prirodni
kvaliteti i urodjene sposobnosti ni najmanje nisu bitne, bitna je
dosledna i u praksi dokazana i potvrdjena kategorija sistem
poslušnosti). Tužno, banalno i konačno komično, zar ne?
3. Kad su u pitanju ova druga trećina od osam sati modela 3x8,
koja je kao namenjena odmoru i dokolici tu su lažovi i
prevaranti iz dnevnopolitičke vlati prevazišli same sebe (po
sistemu njihovog nikada ne prežaljenog uzora „Pax Romana“, a
to je čuvena i po zlu poznata tiranska dogma „Hleba i igara“).
Komedija je kada se posmatraju ti dometi masmedijalne
stupidarijom otudjene doktrinarne diktature zabave,
izmiksovane beskrupulozno nametanim marketinškim lažima i
129
prevarama, koji treba da te navedu da svoje teško stečeni
novac trošiš na kojekakve budalaštine, odnosno gadgete.
Elektronski mediji doživljavaju, uspostavom takozvanog reality
show-a nadam se, svoj konačni kraj, odnosno zenit, ali mi nešto
deluje kao da su ti veliki meštri, ti prvosveštenici dnevno
političke vlasti planirali (odnosno zamislili) da bi informaciona
tehnologija trebala da preuzme taj primat koji elektronski
mediji trenutno imaju. Ovaj proces bi mogao da postane dosta
opasan. Igrice, odnosno primena teorije igara, otvoren besplatan dostup popularnoj muzici i famoznim marketinški
nametnutim blok basterima, kao da govore da je ideja zatrpati
moćnu informacionu tehnologiju gadgetom i tako
onemogućiti da se iskoristi evidentan postojeći demokratski
potencijal ovako uspostavljene informacione mreže. Da li je
surovo vreme ponovo pred nama, izgleda da jeste. Da li bi sve
ovo, ovako nametnuta dogma moglo da se desi? Sumnjam i
ne verujem!
4. Žalosni produkt uspostavljanja te stupidarnom (lažnom,
budalastom i prevarantskom) diktaturom i tiranijom
mediokritetske hijerarhizovane doktrine dnevno političke
vlasti, odnosno opšteprihvaćenog sistema poslušnosti, koja je
zasnovana na selektivnom monopolu informacija, je
eskalirajući egocentrizam svakodnevnice u kome više ne
postoji mesto za bilo šta osim za egocentrični fanatizam i
otvoreni pa i militantni egocentrični fundamentalizam. Ova
dogma po kojoj su ti veliki meštri, ti prvosveštenici dnevno
političke vlasti zacrtali, odnosno planirali (odnosno poželeli da
realizuju), je da na svetu treba samo da postoji, odnosno da na
svetu mora da ima mesta samo za „ja“ , za „moju porodicu“ i
„moju naciju“. Ovo bi trebala da bude tendirajući dominion koji
je celinom samo moj i isključivo moj „ egocentrični interes“. Po
ovoj dogmi sve bi trebalo da može (i da silom koncentrisane
vlasti) i da konačno mora da bude moralno, ili jeste
moralno(!!!), da se okupiraju i porobljavaju nekad samostalne i
nezavisne zemlje, da se nekažnjeno krade i otima, pa i ubija i
pljačka od koga se god stigne, da se konačno taj nesretni broj
130
od oca i majke zdravorodjene dece koja umiru od gladi po
mogućstvu udvostruči ako ne i utrostruči (tkz. Maltus-ova
„zlatna milijarda“), ali samo da sve to ni po koju cenu ne zadire
u taj moj „egocentrični interes“ ili tu moju „jeftinu“ večeru.
Totalno dogmatsko i krajnje bolesno ludilo. Kao da pojmu árete
konačno treba zadati završni
i smrtonosan udarac. Ovako
posmatrane stvari deluju dosta besperspektivno i sumorno, kao da je
u svim segmentima stvarnosti sve agresivnije prisutna najcrnja
fukareština koja sad već i otvoreno militantno ispoljava frivolnost
AMORALNOG koje, kao da ponovo pokušava da reinkarnira credo
„cilj opravdava sredstva“. Naravno da je sve to najobičnija dogma,
bolesna laž i prevara. Dovoljno je setiti se da „cilj opravdava sredstva“
, posmatran u vremenskoj seriji, nije nikakva novotarija. To je iz
istorije dobro poznat neuspehom rundamentiran pokušaj crkvene
inkvizicije (putem krvi i ljudskih lomača i bezočne pljačke) da se po
svaku cenu zaustavi novo, da se zaustavi Galileo, Newton, da se
zaustavi Kristifor Kolumbo, da se zaustavi Luter, da se zaustavi
konačno sam život. Da li je civilizacijska cena ovog ludila koja je
plaćena bila skupa, jeste bila je skupa (koliko samo ono poklaše ljudi
u Parizu tokom samo jedne noći, sećaš li se ?), ali da li su uspeli da
zaustave novo, pa nisu niti to tako može i niti je to ikada tako moglo.
Tekuća kulminacija ludila dogme dnevnopolitičke vlasti jeste skupo i
nažalost postaje sve skuplje i skuplje, ali je definitivno krajnje
sterilno i impotentno.
No „…U tom smislu, za pretpostaviti je da je intelektualni čin
restrukturiranja monopolom informacija dogmatizovanog znanja, na
kome je totalitarna indoktrinacija statusom quo zasnovana, kao ne
trenutni proces razvijajućeg potencijala u civilizacijski i evolutivnom
kumulovanom iskustvu u eksplozivnom razvoju kibernetske obrade
informacija, dobio svoju racionalnu osnovu“(„O logici mogućeg“ str
50)
131
7. Podsvest
132
Podsvest
D: Mene sad zanima šta ti znači u ovoj celoj priči podsvest, šta ona
tebi objašnjava?
B: Samo sledi kontinuitet posmatrane vremenske serije. Nisam ja
ranije čitao te psihologe, nikad nisam imao nekakvog afiniteta prema
toj oblasti ne znam ni ja zašto. Jednostavno, ja samo konstatujem,
sledim logički niz, kontinuitet, razmatram stav iz ovog poglavlja
samosvest, da je to neka anticipirana, transcedentalna anticipacija,
apstraktne definicije slike ukupnosti jedinstva dogadjajućeg
univerzuma koji jeste. To smo izveli logički da to može da postoji i da
to postoji i da je to suština razuma, nekog svesnog (kognitivnog)
delovanja, nekog puta ka saznanju apsolutne istine, nečeg što
funkcioniše.
D: Dobro...
B: Ja naravno ne ostavljam tu nedorečenu stvar i, ako, imamo razum,
ali ta mogućnost postoji kao transcedentalna kategorija, pošto je u
pitanju anticipiranje, metodološki apsolutno nema nikakve razlike
izmedju svesnog i podsvesnog. U suštini imamo ogroman prostor koji
nije svesno, koji je onostrano razumu, ja to zovem podsvesno. Onda
kad sam ja to pisao to je bilo negde, odnosno neki su tvrdili, da je to
94 % nešto nesvesno, što ne znaju ni šta je i 6% svest. Zadnje što sam
čitao, kažu da je 3% svest, a 97% nesvesno.
Tu postoji odredjena terminološka razlika. Ja sam to nazvao
podsvesno, a Karl Gustav Jung iz njemu poznatih razloga to formuliše
kao kolektivno nesvesno. Verovatno da je to ispravniji i precizniji
terminološki pristup, možda bi mogao sad i da ga objašnjavam, pošto
sam u medjuvremenu pročitao odredjeni broj stvari na tu temu, ali
mislim da nema neke naročite potrebe za tim, zna se o čemu
razgovaramo.
133
U svakom slučaju postavlja se pitanje šta je to, šta je to kolektivno
nesvesno koje okupira većinski kapacitet tako formiranog mozga? Ti
tu imaš te koordinate prostor i vreme i evidentnu mogućnost, znači
(kognitivan) Razum (sticanje znanja o okruženju i o nama samim),
pričali smo o tome. Ono što je kolektivno nesvesno, ono što je po
kapacitetu realno fizički većinsko u samom prostoru mozga ( tih 93%
ili pak tih 97%) to je otvoren prostor, da ti možeš da anticipiraš to
transcendentalno. Da definitivno možeš da pustiš mašti na volju da
bacaš konja ili jelena da leti ili da ne leti. Sve ti je to moguće
variranjem postojećih koordinata (prostor i vreme), zato što je to
jedna faktički, apstraktna mikro slika ili transcedentalna slika makro
kosmosa. Nema nikakvih problema da ti možeš to da radiš, da pustiš
mašti na volju, ali pošto znamo da to postoji, sve to što je totalitet,
što može da bude, ja ga čak ovde, na neki način dodatno analiziram,
zato što mi se dopala Bloch-ova definicija utopijsko, utopističko.
Sve ono što da kažemo nije ego svest, nije svest (kognitivnog)
razuma, svest proizvodnje, kontakta sa prirodom, sve što jeste to je
direktno ta podsvest i ona je neograničena onda ona nema limit (kao
kosmos, jel tako?). Znači, sva ta maštanja, neke bajke, sve neke priče
za spavanje, sva dečja ludovanja, ja ću da letim, ja ću postati ovo, ja
ću postati ono, , to definitivno neme limit. Da li je sada to utopija ili
utopističko, zavisi kako takve stvari posmatraš, ali taj prostor je
realno tu i on, ne samo po Blochu, postoji. Jesu oni tu nešto počinjali,
Frojd, Adler, a naročito Jung, koji je stigao do kategorije kolektivno
nesvesnog, do arhetipova, ali realno oni nisu otišli baš previše daleko.
Najviše je tu ipak uradio Bloch, čovek je krenuo sa tim afektima,
spustio je loptu na mestu: s’ pravom pitao kakav sad pa seks kad
realno nema šta da se jede. Trebalo bi malo obratiti pažnju na te
socijalne strukture gospodo! Meni je to simpatično, ja i dalje
insistiram na tome da je morbidna stvar da ta deca i dalje umiru od
gladi, pa nemoj sad da mi tražiš tu razrešenja u seksu, baci se na neke
realne stvari, na tu sveprisutnu glad, tu smrtnost od gladi, naročito na
smrtnost te zdravorodjene dece. Taj kontinuitet, znači od realne
gladi, preko maštanja i manipulativnog straha, preko utopije,
utopijskog, utopističkog, pa do nade i zavičaja, to je ono što je veliki
doprinos Ernsta Blocha.
134
Vremenski posmatrano pojmovi utopije, utopijskog, utopističkog,
pa do nade i zavičaja, to je čist primer jedne supstitucije termina.
Realno mi možemo osmisliti tu fazu (uspostavljanja) nastanka
ljudskog društva, koje je u ne trenutnom procesu nastajanja,
otpočelo negde pre 4-5 hiljada godina, neka samosvesno
organizovana veza differentia specifica tog ljudskog društva, njegova
karakteristika, prvo nastanak tih kategorija tih transcedentalno
anticipirajućeg kolektivnog ljudskog društva koje ide ka nekom
transcedentalnom razumu, ali je to i trenutak kad nastaje (kada se
uspostavlja) u podsvesti nada.
D: Ko zna kad je nastao princip nade, Bloch ga je definisao, a da li
smo ga mi danas svesni?
B: E, sad gde je problem, nešto smo malo pričali o tome. Problem je
vrlo jednostavan, Bloch jeste sredinom dvadesetog veka objavio te
Principe nade. Ja mislim da je to o čemu on govori nastalo pre
otprilike 4000 godina, i od tog perioda ljudi (ili Ljudsko društvo u
procesu formiranja, sasvim je svejedno) hteli nehteli žive sa timu
okviru podsvesti uspostavljenim (formiranim) pojmom nade. Po
meni nije ni najmanje važno kako su to ljudi tada nazvali, kako su ga
formulisali u procesu uspostavljanja artikulacije, kako su ga u krajnjoj
liniji pojmovno prvobitno osmislili. Ali Bloch je to nazvao princip nade
i jako lepo dao tu neke misli i meni se to dopada.
Posmatrajmo malo tu vremensku seriju, period prestanka
(okončanja) prvobitne zajednice i period početka uspostavljanja
ljudskog društva, period koji taj proces jeste tada bio uspostavljen,
ali nije bio okončan i koji još uvek traje… To je vreme kad su ljudi
shvatili da je mnogo jednostavnije i sigurnije da gaje neko žito na
livadi, nego da ubijaju nekakve jelene po livadama, pa kad im nestane
jelena da menjaju livade, odnosno prvobitna staništa. Sve su to dosta
složeni procesi, dosta komplikovane stvari, ali za pretpostaviti je da
se, kad se to stabilizovalo, da je tada formirana porodica i deca, da je
tada došlo do te kategorije medjugeneracijske prepričavanja,
odnosno kumulacije tih velikom mukom stečenih iskustava,
odnosno prvobitnih znanja i saznanja (pre svega znanja o proizvodnji
u poljoprivredi jer sad se prevashodno od toga živi, jer se u tom
135
trenutku zbog toga koliko toliko ne umire od gladi). Čini se da je ta
nada verovatno baš tu i tokom tih mukotrpnih procesa nastala .
Ali sada dolazi veliki problem, jer to što su oni osetili u podsvesti, to
što su ta deca osetila u trenutku svog nekog perioda odrastanja, 3-5
godina uzrasta (zavičaj) i naravno zapamtila. U suštini oni nisu bili
toliko daleko da je to bilo nemoguće zamisliti kao realno kakve takve,
makar u samom začetku intelektualne procese i onda dobijaš jedno
relativno jednostavno objašnjenje religije. Tada nastaje potreba za
artikulacijom i pojmovnim odredjenjem kategorije Boga, kao nekoga
ko je u stanju da zahvaljujući podsvesti (mašti) omogući odgovore na
sva moguća i nemoguća pitanja. Od tog trenutka mi imamo i tu
intelektualnu kategoriju prvosveštenika, tih žrelaca i tih šamana.
Znači, od tog perioda kada su ti prvi intelektualci pojmovno i
artikulacijom osmislili tu kategoriju Boga, tada prestaje da postoji po
meni ta bitna kategorija medjugeneracijskog prepričavanja, odnosno
kumulacije tih velikom mukom stečenih iskustava, odnosno
prvobitnih znanja i saznanja, kao što rekosmo pre svega znanja o
procesu proizvodnje u poljoprivredi jer sad se prevashodno od toga
živi i zbog toga se manje umire od gladi).
Uopšte, kao da nestaje hronologija razvoja ljudskog društva, više na
tom intelektualno nivou i ne postoji (kao da nestaje) proizvod, on
kao da više nije ni najmanje važan. Svi ti silni teolozi, ti
prvosveštenici, ti žreci i ti šamani, oni su imali šta da jedu, pa je do
neke razumljivo da ih ta banalna (pre svega krajnje mučna, surova i
fizički teška proizvodnja) više nije interesovala. Svi ti koji su
„propatili“ tih nekoliko hiljada godina, mukotrpno deleći dlaku na 5
delova. Oni verovatno jesu to iskreno radili, i tu nema ni tragova da
postoji nekakva zloća, želja za zloupotrebom, želje za manipulacijom.
On su jednostavno to osetili da u podsvesti postoji, ta nada, taj
zavičaj. Oni su to(tu postojeću, već formiranu nadu) verovatno nazvali
Bogom i onda su to ubacili u maštu u neki svoj virtualni svet, svet
svoje podsvesti, razigrali sopstvenu maštu koja im je otvorila
mogućnost da po ličnom nahodjenju konstruišu odgovore na sva ta
pitanja koja su nastajala i koja su mučili ljude, ko smo mi, zašto
postojimo, odakle smo došli? Priroda u čijem okruženju su živeli i iz
čega su sticali ta prvobitna iskustva i saznanja o procesu proizvodnje
136
(„ovde potok, onde cvet“) usled, te činjenice o kvalitativno i
kvantitativno determinisanim čulima, nije bila u mogućnosti da im da
odgovore na ta pitanja.
Pored neke tako(maštom) virtuelno uspostavljene nedokučive
kategorije koja je (maštom) bila u stanju da pruži uslovno rečeno
„zadovoljavajuće“ odgovore na bilo koja i bilo kakva pitanja, i onda se
podsvest (i mašta sa njom zajedno) razigrala, da ne kažem
razgoropadila.
Onda su definitivno ovi Rimljani (Pax Romana) sabrali dva i dva i rekli
pa to je sjajno za manipulaciju, za potrebe dnevno političke vlasti.
Dogovorićemo se sa popovima, prvosveštenicima, žrecima i
šamanima čas posla, šaka zlata i kraj (ako neko eventualno ne bude
hteo da se dogovara, otkotrlja mu se glava čas posla). Oni su odradili
ono gde je Platon zakazao i dopunili tu priču o kontinuitetu vlasti na
nejednakim ljudima. Ali kad ti čitaš te srednjevekovne teološke
tekstove Toma Akvinski i ostalo ti u suštini vidiš, da oni kad govore o
Bogu oni zapravo govore o carstvu nebeskom na zemlji. Tu je
poenta, ali o tome kasnije (kada budemo razgovarali o Humanumu).
Znači samo je u pitanju da li ga, Dinarskim žargonom rečeno, zoveš
taraba ili ne zoveš taraba na kojoj je napisano to što je napisano,
odnosno da li ga zoveš nada (čekajući da se tamo negde sredinom XX
veka pojavi jedan Ernst Bloch) ili ga ne zoveš nada, sasvim je
svejedno.
D: A mogućnost manipulacije?
B: Jeste, ogromna mogućnost manipulacije, pa nisu se Rimljani
odnosno „Pax Romana“ dohvatili slučajno toga kao pijan plota
(tarabe), ali trebalo je da dodje Bloch, da prodje, 4-5 hiljada godina,
da on kaže, ljudi, pa to je nada i tako, poput one priče o Galilo-u
konačno ne tragom nestaje ta manipulacija podvesti, ta
opšteprisutna dnevno politička dogma. Sve ti je to isto. Tokom svog
ovog proteklog vremena (tih 4-5 hiljada godina), pre pojave Blochovih Principa nade, manipulacija podsvesnog je (uz sveprisutni teror,
diktaturu i razume se strah) je nešto što je bio prirodan tok. U tim
koordinatama realno je što oni, ti nosioci dnevno političke vlasti znaju
– manipulativne institucije podsvesti u funkciji dnevno političke vlasti
137
koje razigravaju do besvesti. Dodaju one žrece, prvosveštenike koji
će to da primenjuju, namećući (ispirajući mozak ljudima) i naravno da
zloupotrebljavaju. Oni će to da tumače, zvezde, astrologiju, sve što im
padne na pamet ili sve što je neko spreman da im plati. Oni na račun
tog monopola znanja o manipulaciji podsvesti žive kao bubrezi u loju,
oni ne smeju da budu gladni. Lepo su oni to postavili.
Kad su videli da se ljudi primaju na to, rekli su: ovo je jedini način
kako možemo da rešimo taj Platonov konflikt o kontinuitetu vlasti
nad tim jadnicima (nepismenim i neslobodnim) - silom vlasti
deklarativno i po potrebi te dnevno političke vlast proglašenim
nejednako rodjenim ljudima i njima se gro populacije primio na ta
učenja. Oni su („Pax Romana“) imali problem kako da etabliraju
dnevno političku vlast. Uspostavljen je kontinuitet vlasti, a to je bio
njihov najveći problem, koji su mislili da su rešili. Jednostavno su to
rešili kad su usisali i usmerili i izmanipulisali tu nadu tu religiju koje u
suštini jeste lepa priča o ljubavi, iskrena, dečja priča o ljubavi. Ništa
tu nema ružno. Oni su samo to silom vlasti pretočili i rekli to je tako,
to su trajni odnosi i ostaće takvi zahvaljujući postojećoj tiraniji
dnevno političke vlasti i praktično tu se ta priča skockala, i to je sve
posle samo razigravanje do krajnjih granica, ne retko do ludila (do
ljudskih lomača, do inkvizicije, verskih ratova i sličnog). Oni su bili
napravili moćnu manipulativnu instituciju crkve i ta institucija i dan
danas funkcioniše.
D: Kako se danas utiče na podsvest ili se stvara podsvest?
B: To su ovi manipulanti u cilju dnevno političke vlasti doslovce
doktorirali (imaju ogromno iskustvo iz istorije, ko zna šta tu sve ima
zapisano, nije slučajno da je vatikanska biblioteka zabranjena za
korišćenje) i sad to rade (naravno kada ih dobro i kvalitetno obuče,
odnosno nauče) relativno lako i maksimalno profesionalno i efikasno.
D: Prosto, to neki ljudi treba da prepoznaju.
B: To ne bi trebalo da bude neki problem. Čim su oni otvorili
mogućnost manipulacije nesvesnog, koja, pokazalo se, kao da je
„stvorena“ odnosno otvorena mogućnost za manipulaciju, svi oni koji
drže dnevno političku vlast, svi oni koji su prosvećeni, svi oni
138
prvosveštenici, šamani su dosta surovo i bezdušno iskoristili
ukazanu im priliku, tu nije bilo pardona. Oni su iz stečenog iskustva
apsolutno dobro znali da iskoriste nesvesno, ali njima se nada tu
našla ko na tacni, na tanjiru.
Fakat da su oni nesvesno, uključi slobodno tu Jungove arhetipove, i
sve ostalo, da to nesvesno daje mogućnost da se bezočno manipuliše
ljudima u svrhu dnevno političke vlasti. Sad da li to neki ljudi treba da
prepoznaju ili ne treba da prepoznaju to je individualna i privatna
stvar. Rekoh već svako svoj krst nosi sam i ja tu i dalje smatram da je
najbolje da tako i ostane – ja se ni najmanje se ne osećam prozvanim,
moje dobro sa tim nema ama baš nikakve veze.
Moje je da iznesem šta ja mislim, da sačuvam to moje iskonsko pravo,
a sad da li će neko razumeti taj tok misli ili (baš onako dogmatski
potkovan) neće, e to već ni najmanje nije moj problem, problem je
definitivno njegov i zato me je ustvari baš briga.
Zamisli onog nesrećnog mučenika kmeta, on ne zna ništa, samo zna
da gleda u zvezde kad mu je vreme da ore i da seje, da se hrani da
radja decu i ništa drugo, ali ima jednom nedeljno (mislim da se to
zove nedeljna misa, i sl.) ciklus ispiranja mozga, dobio je školovanog
lika u selu koji ne radi ništa, koji ne mora da ide na njivu i da radi, ima
popa koji mu puni glavu i taj pop je frontmen crkvene institucije u
lokalu, delegirani frontmen dnevno političke vlasti. On je tu da
(obaveštajno i svim drugim, mogućim i nemogućim sredstvima)
kontroliše situaciju, on vidi ko nedeljom dolazi na ispiranje mozga i ko
ne dolazi. Pošto je ta nedelje to neko kao slobodno vreme, taj ko ne
dolazi, verovatno je otišao u šumu da ulovi nekog kraljevog jelena (jer
jeleni sad pripadaju isključivo kralju tiraninu, kralju koji je priznat i
prihvaćen od crkvene institucije kao posrednik izmedju tako
definisanog virtuelnog neba i Boga i ovozemaljskih ljudi) da jede bre,
nešto, pa gladan je i deca su mu gladna. Pa onda kad ga taj sveštenik,
taj prvo zastupnik dnevno političke vlasti pita gde je bio, onda on tu
nešto tuc-muc folira, odnosno naivno i neškolovano laže. E sad i po
instituciji crkve, on koji laže je grešan i to se razigrava do besvesti, do
krajnjih granica, do ludila ljudskih lomača i ostalog. Dakle lokalni pop
apsolutno kontroliše situaciju i institucija crkve je to sjajno razradila.
139
Pa je taj polupismeni sveštenik, kao svaki polupismeni diplomata
pisao neke izveštaje centrali. Nisu oni iz centrale te popove nešto
previše učili i obrazovali, ali su budno pratili te neke ispade i
ponašanja (nije slučajno to baš tako bilo, da neko slučajno ne smota
nekog kraljevskog jelena i dobro se najede pa da prodje nekažnjeno,
to nije moglo da se desi, narušavalo je dogmu, jer kako to kao Bog sve
vidi, kad Bog sve zna) bezočno su i krajnje surovo s’ vremena na
vreme, sve neadekvatne pojave presecali u korenu(često spaljujući
ljude, nesuvislo ih optužujući iz čista mira da su „prodali dušu
djavolu“). Oni su tokom srednjeg veka sjajno odradili tu manipulaciju,
ali na bazi priče koja je već postojala, na bazi principa nade, koja je
došla iz energetske prirode strukture razvoja razuma.
Kad je došlo vreme da se prevazidje ta priča o bezuslovnom
autoritetu crkvenih institucija, pa svaki onaj seljak je to znao, svima je
već bilo dosta svega toga i cele te pričanije o grehu, a posebno o
mogućnostima da se greh može otkupiti šakom zlata. Kao što znaš
počeli su u Rimu da štampaju te oprostnice (valjda su se bili previše
osilili, šta li, a i verovatno im je zafalila lova, trebalo je sve te
neradnike finansirati, a navikli su ih da žive baš luksuzno), ali i
Gutenberg je počeo da štampa. Postao je ključna ličnost, čovek koji je
osmislio i napravio štampariju. Čovek je odštampao Bibliju na
nemačkom, znači ne možeš više da mi pričaš na latinskom, da
bezobrazno manipulišeš kako ti kad i u kakvom kontekstu trenutno
odgovara, sad i ja znam šta gde piše. Gutenberg je napravio revoluciju
i tako je nastala osnova za pojavu Lutera, za uspostavljanje
protestantizma.
Ali, ako realno gledaš instituciju religije, crkvu, unazad 500 godina, od
Galilea, preko Gutenberga i Lutera, pa ona nema više šansi da brani
taj nesrećni „Pax Romana“, ona više nema argumente, ali majstori
koji vode instituciju crkve vrhunski znaju posao, oni su vrlo
kvalifikovani, vrlo obrazovani i zato traju i dan danas . Podsvest je
ciljna tačka te manipulaciju. To je period kad se javljaju Iluminati i
valjda jezuiti kao ratni segment od institucije uspostavljen sistem da
bi se institucija ( i „Pax Romana“) koliko toliko branila. Sve je to (ta
potreba odsutne odbrane ili odbrane „Pax Romane“ po svaku cenu)
vremenom prevazišlo samu crkvu i postalo stvar izvršne dnevno
140
političke vlasti, odnosno države (finansiranja, vojska, policija,
sudstva i sve ostale pre svega masmedijalne manipulacije). Vojska,
sud, policija, školstvo će da uradi sve što joj država kaže jer država je
ta koja na kraju sve to i plaća zar ne? Kako deluje, šta deluje, reklame
i sve ostalo, direktno delovanje na podsvest, apsolutna kontrola,
beskrupulozno nametanje tudje volje (projektovanog „Pax Romana“
vidjenog sveta) i bezočno satiranje individualne volje.
D: Dakle, nema slobode?
B: Bitna je kategorija diktirane, nametnute (terorističke) neslobode i
naravno stravične zloupotrebe i masmedijalne manipulacije. U
suštini, ovde se radi o jednom forsiranom, jednom manijakalnog
nametanju sistema vrednosti koji neko (dnevno politička vlast ili sad
već sama država) smatra da sve treba da se preuzme, da je baš sve
dozvoljeno da bi sve ostalo(„Pax Romana“) baš takvo kakvo jeste.
Platonova doktrina se ponovo opasno ljulja, i teško da će (to ljuljanje)
ikad više prestati i to je manje više jasno, rekao bih kao da je jasno
kao sunčani dan.
Pa tako je izvorno nastao rock and roll, a nastao je iz podsvesne
potrebe za pobunom, ali je gotov odmah manipulativno, marketinški i
masmedijalno prisvojen i predstavljen kao nekakvo globalno,
masmedijalno „svetsko“ seljačko čudo. Tu je u pitanju direktna
umešanost dnevno političke vlasti, odnosno manipulacija. Rock and
roll je nastao tamo negde u nekim šupama i garažama u urbanim
sredinama iz džeza, ritma i bluza. Ti crnci su imali sasvim drugu
kulturu. Medjutim taj institucionalno podanički kreiran um, taj
preovladjujući podanički (robovski) mentalitet to nije mogao da
pojmi. Ta muzika govori o nekim ritmovima stare Afrike, o nekim
mukama preživljenim tamo, o nekim mukama branja pamuka kada su
dovedeni da budu robovi, ali ti sa podaničkim (robovskim)
mentalitetom, nisi za to, ti to ne razumeš. Rock and roll ili se
(podsvesno) shvati, ili se ne shvati. Tada se otvorila ta breša kroz
umetnost muzike za najšire populacije, ta masovna popularna
muzika, a ne više, kako je Evropa to nekad radila, od muzike
posvećene Bogu, vrhunske istančane i tanane umetnosti, za posebne,
posvećene obrazovane ljude. Kad se otvorila (kreirala) ova vrsta
141
masovne umetnosti, onda se dobila mogućnost da se time
bezočno manipuliše.
Prvo kreće manipulacija (ucenom i suludim količinama novca) sa
ljudima koji su, imali tu sposobnost pa su stvarali , kreirali tu muziku,
koja je bila masovno prihvaćena i slušana. Onda kreće dirigovana
manipulacija sa sexom i konačno drogom. To je interesantna tema,
tema manipulacije mladih naraštaja je tema koja zanima u principu,
svaku dnevno politički vlast. Dnevno politička vlast se od samog
početka bavila time. Krenuli su silovito, a sad su stigli do te jeftine
sintetičke droge (ekstazija) koje se masovno proizvodi i namenjene su
za masovnu upotrebu, a i zna se ko sve to radi.
Ja se sećam kad je to sredinom šezdesetih godina prošlog veka došlo
kod nas(tada još uvek „samo“ lake i teške droge), znam neke ljude
koji su to probali (gledao sam ih uživo).
To nije normalno, ljudi odlepe. Jednostavno im razori podsvest.
Odšrafe im se te koordinate podsvesnog i onda ih to razbuca. Onda je
krenula manipulacija, oni su to doveli u red stavili tržište droge pod
kontrolu i tako to traje. To što je alkohol biznis kao biznis, pretvoren u
državni posao i to onda po automatizmu više nije ni malo jeftina
zezancija (sužava se tržište zbog umanjene platežne sposobnosti),
onda je jeftinije da mu daš ekstazi. Daš mu ekstazi i time dodatno
manipulišeš, zapakuješ im tu dodatno nekakve mućke za seks. Oni
su u to stavili neke blokatore, šta god da je, ubacili su hemiju kao
oslobadjanje inhibicija za seksualne egzibicije, a priča se da su ubacili i
nešto za pedere. On proguta to neko sranje i neki mišić u dupetu im
se valjda opusti. Totalno ludilo, ogoljena teroristička manipulacija
dnevno političke vlasti prema mladim naraštajima. Totalno bolesno
ludilo.
D: Ja to prvi put čujem, nisam znala…
B: Sva ta sranja se prave od neke hemije (nafte). To se štancuje,
naprave čitav šleper čas posla, u pitanju je sitna lova i dostupno je
svima, ta pilula je jeftinije od pakle cigareta, a i profiti su ogromni.
D: Ja imam teoriju, pomenuo si cigarete pa sam se setila. Zašto su po
meni Amerikanci krenuli u borbu protiv pušenja, zato što je to mnogo
142
jeftinije. Onaj koji manipuliše, njemu je mala zarada od cigareta,
našao je bolju zaradu, a tu bolju zaradu, treba raširiti isto kao
cigarete. Cigarete su zabranjene, ali droga nije, duvanje nije. Znači on
ne sme da puši u zatvorenom prostoru, ali sme da se drogira. To niko
neće da mu zabrani, čak je i poželjno.
B: Tu, iako su ogromne pare u pitanju, nikad nisu samo pare u
pitanju, cilj je drugi, cilj je da mu slome volju.
D: Da mu slome volju?
B: Naravno, pa to više niko ni ne krije. To kad je krenula to masovno
razigravanje i zloupotrebama nesvesnog (priča se o eksperimentima
razno raznih obaveštajnih službi, i ko zna koga sve dugog u svetu). To
i ostali marifetluci, šta god da je to bilo, sad već ima dosta literature o
tom periodu, o laboratorijskom eksperimentisanju sa LSD-om i
ostalim hemikalijama za promenu svesti i ko zna šta je sve to tu bilo.
Ima jedna druga stvar sa cigarama, Američke cigare su se navodno
sredinom pedesetih godina XX veka natapale odredjenim
hemikalijama koje imaju zadatak da pojačavaju tu želju za duvanom.
U to vreme, sredinom XX veka pojavljuje se čovek u Americi koji je
radio u laboratoriji Philip Morrisa koji je napisao ozbiljnu,
dokumentovanu knjigu o svemu tome. Čovek je poginuo posle tri
dana u nekakvoj „slučajnoj“ saobraćajnoj nesreći, a knjiga je „nekako
nestala“ i nema je (ko zna u kojim arhivama skuplja prašinu).
D: A i gore kao lude, treba ti mnogo više pakli.
B: To isto se dešava i sa pićima. Napravili su kolektivno piće, taj viski
za koji se uopšte ne zna kako se pravi, ali se sigurno ne pravi od
Škotskog ječma, jer da je tako Škotska bi bila veća od Rusije, veća od
Ukrajine. On se pravi i prodaje u suludim količinama, ali definitivno,
nije kao naša šljivova rakija. Kod nas su sa narkoticima (prvo lake pa
teške droge), sredinom šezdesetih godina, dolaskom rock and roll-a
prvo krenuli Dorćolci i srednji sloj Novobeogradjana. Oni koje sam
poznavao, sa kojima sam se tada družio su većinom propali, neki
poumirali, sve je to bilo baš bezveze, nisu to bili loši momci i devojke,
mahom su bili individualci, nažalost dosta pomodni individualci, ali
143
šta da mu radiš, takva su vremena bila. Sami su izabrali kako su
izabrali.
D: Jao čime si se ti bavio.
B: Ma ničim sa ja nisam bavio, samo sam, sticajem okolnosti bio u
toku. Nikad me niko nije naterao ili nagovorio da to probam, nisam
hteo i definitivno me nije interesovalo.
D: A sida?
B: Ne znam i ne zanima me nešto posebno. Verovatno da je to
ponovo nekakva manipulativna dnevno politička nameštaljka,
nekakav agresivni radikalni pokušaj slamanja volje i ponovo
protežirana seksualna perverzija kao već poznata dogma zloupotrebe
straha, namenjena iz ko zna kojih razloga, najširim afričkim
populacijama.
D: I ja tako mislim.
144
9. Humanum
145
Humanum
D: Hajde da krenemo od korena reči humanum .
B: To je pojam kojim se objašnjava Ljudsko društvo do kog se može stići.
Ljudsko društvo u smislu pravednog i dobrog, a razumom zasnovanog ili
istinitim nivoom znanja zasnovanog, Ljudsko društvo u smislu ispravljanja
svih nepravdi koje su postojale ili koje na žalost još uvek postoje u ovoj ne
trenutnoj fazi procesa uspostavljanje ljudskog društva kao podsistema koji
je svojim konstituisanjem otpočeo pre nekih davnih 5 ili 6 hiljada godina.
Ili: „actus humanus- (lat. Ljudski čin), čovekovo djelovanje izvršeno
slobodnim samoodredjenjem, uporabom slobodne volje. Pripada čovjeku,
kao čovjeku, ukoliko proizilazi od razuma i slobodne volje tipičnih ljudskih
sposobnosti, koje ga razlikuju od drugih bića. Kao slobodan čovjek actus
humanus podlježe moralnoj prosudbi i može biti moralno dobar ili loš“
D: Da li humanum može da se dostigne?
B: Siguran sam, da može. Postoje samo dva bitna uslova (conditio sine qua
non), odnosno uslova bez kojih se ne može:
1. Evolutivno prerastanje kvalitativno i kvantitativno determinisane
primarne informacije koja se dobija posredstvom čula u kategoriju
potpune (apsolutne) objektivne informacije. Ovaj proces
objektivizacije je, o kome smo već govorili, direktno je uslovljen
tehnološkim napretkom procesa proizvodnje, odnosno povećanjem
kvalitativnog i kvantitativnog nivoa tako dobijene supstitucije
proizvoda, odnosno proizvodnjom
apsolutne i objektivne
supstitucije postojeće direktne veze.
2. Drugo, prerastanja kvalitativno i kvantitativno determinisane
primarne informacije u kategoriju potpune (apsolutne) objektivne
informacije dovodi do ključnog procesa, a to je restrukturiranja
razuma u kategoriju apsolutnog (objektivnog) razuma i o čemu smo
već razgovarali, pa ovaj proces rezultira apsolutnom i objektivnom
istinitosti znanja, saznanje o svim pitanjima koja postoje.
D: Bitna je istinita informacija i ona je po tebi preduslov slobode?
146
B: Tačno, ta potpuna informacija je prvi preduslov, koja uslovljava
restrukturiranje strukture razuma, to je taj proces apsolutne i objektivne
potpune istinitosti znanja kada više nema laži, nema prevare i konačno
nema dogmi.
D: Ovo po meni veoma ozbiljno zvuči. Neverovatno je da ti procesi mogu
da budu tako laki i jednostavni kao mi trenutno izgledaju?
B: Pa ja ti sve vreme govorim, kada smo počeli da razgovaramo, kako su svi
ovi procesi o kojima razgovaramo, kad ih samo malo razgrneš, kada
detaljnije posmatraš njihove korene u periodu nastajanja, procese koji su u
odredjenim periodima evolutivnog razvoja doveli do svih tih petljanja i
zapetljavanja, laži, prevara i sveprisutnih dogmi u suštini krajnje banalni,
jednostavni i prosti.
Lično mislim da put, put do konačnog uspostavljanja podsistema ljudskog
društva, koji je objektivno pred nama nije ni malo jednostavan, a nije ni
lak. Preduslov slobode, kako ti malopre reče, zahteva puno posla i
organizaciono nisu to baš tako jednostavne stvari kako se na prvi pogled
čine.
D: Na šta misliš konkretno?
B: Prva faza ili uslov bez koga se nemože (conditio sine qua non) je proces
ukidanja monopola dogmatizovanog znanja. To je po meni jedan izuzetno
složen proces i možda ključni, odnosno opredeljujući u modelu o kome
upravo razgovaramo.
Iluzije je očekivati da će svi ti stručnjaci ili nazovi stručnjaci, mešetari i ti
veliki meštri odnosno prvosveštenici te dnevno političke vlasti tek tako
dozvoliti da se monopol na kome oni zasnivaju sebe svoju egzistenciju i
svoju konkretnu moć nad drugim ljudima tek tako sve to ispustiti izvan
kontrole. Pa videli smo kako se tokom više od dve hiljade godine ta
struktura tako mukotrpno, dosledno i stameno zida. Siguran sam da to, ako
se oni budu pitali neće biti ni malo jednostavan proces.
Sa druge strane ja sam gotovo isto tako siguran da su svi ovi procesi o
kojima sada razgovaramo realno i te kako mogući. Vratimo se na trenutak
na pojam humanuma, odnosno kako smo već rekli actus humanus - „actus
147
humanus - (lat. Ljudski čin), „čovekovo djelovanje izvršeno slobodnim
samoodredjenjem, uporabom slobodne volje…“.
Ili, kada „bez odricanja i otudjenja utemelji svoje u realnoj demokratiji…“
(str. 58) vidimo da je u pitanju jednostavna obična ljudska reč a to su
istiniti demokratski procesi u donošenju odluka, procesi koji su jako dobro
poznati još iz perioda procvata klasične starogrčke kulture ili ako će mo da
nastavimo po Blochu ( na str .58)“… tad u svijetu, nastaje nešto što svima
svijetli u detinjstvu i gde nije bio još nitko: ZAVIČAJ“ (E. Bloch, Princip
Nada, Zagreb 1981g. str. 1637).
Da li su ovi procesi mogući ako smo konstatovali da je iluzija očekivati „da
će svi ti stručnjaci ili nazovi stručnjaci dnevno političke vlasti tek tako
dozvoliti da se monopol na kome oni zasnivaju sebe svoju egzistenciju i
svoju konkretnu moć nad drugim ljudima tek tako ispustiti izvan kontrole“?
Naravno da jesu mogući. Ne postoji ta ljudska sila koja demokratski proces
u donošenju odluka kada je ona oslobodjena diktature sile, laži prevara i
dogmi, koju bi bilo koja dnevno politička vlast mogla zauzdati odnosno
onemogućiti.
Teror i diktatura to već znamo, nema baš nikakve šanse kada joj je oduzeto
pravo na surovi silu, laž, prevaru i dogmu, ona (teror i diktatura)
jednostavno nema šta da traži u eventualnom sukobu sa demokratskim
procesom donošenja odluka, odnosno kako već malopre citirasmo:
„čovekovim delovanjem izvršenim slobodnim opredeljenjem, upotrebom
slobodne volje“.
Čak i ako se desi da taj konflikt izazove dodatne, krajnje nepotrebne i
nesuvisle da ne kažem suboptimalne troškove sa pozicija ljudskog društva u
ne trenutnom procesu uspostavljanja ljudskog društva posmatrano kao
podsistemu procesu formiranja, ni to nije ništa opredeljujuće. Malo li je
puta tokom posmatranih evolutivnih procesa ova suluda (i morbidna) cena
već bila plaćena, pa je sistem u procesu ne trenutnog formiranja i
uspostavljanja ipak išao dalje. I nema ni najmanjeg razloga da i sutra on ne
ide dalje.
Buran razvoj informacione tehnologije i informacione mreže (Web-a) čini se
da je sasvim dovoljan preduslov za stvari o kojima trenutno razgovaramo.
148
Konkretna korist (govorili smo već o tome šta to znači po pitanju
ljudskih poriva, čini mi se) koja bi svaka od već uspostavljenih komercijalna
mreža mogla da ima je više nego dovoljan organizacioni garant da sva ta
priča o nekakvoj kontroli definitivno ne može biti uspostavljena, odnosno
ona jednostavno pada u vodu (čak i da tako posmatrana nije tačna
pretpostavka „da će svi ti stručnjaci ili nazovi stručnjaci dnevno političke
vlasti tek tako dozvoliti da se monopol na kome oni zasnivaju sebe svoju
egzistenciju i svoju konkretnu moć nad drugim ljudima tek tako ispustiti
izvan kontrole“).
Ulog je (okončanje procesa uspostavljanja podsistema ljudskog društva)
jednostavno prevelik. Kad i ako bude problema sa ovim samozvanim
stručnjacima. Jedna sasvim obične ne komercijalna mreža (Web) koja već
ima na raspolaganju znanje i iskustvo tih već postojećih komercijalnih
mreža može da se uspostaviti o čas posla. To već niko ne može da zaustavi,
odnosno da spreči. Opet je sve jednostavno i prosto gotovo da je banalno,
zar ne?
D: Koja bi po tebi bila druga faza?
B: Druga faza je uslov bez koga se nemože (conditio sine qua non) je
proces uspostavljanja adekvatnog i demokratskog sistema obrazovanja.
Ovo je složan i dugotrajni proces. Potrebno je nekakvo ne trenutno vreme
da bi se ovaj proces osmislio, mada on već u prethodnom procesu
dokidanja monopola dogmatizovanog znanja po automatizmu dobija
svoju racionalnu osnovu.
Verovatno da je u pitanju jedan permanentni ne trenutni proces. Pa samo
za prvu generaciju ovako obrazovane dece treba da prodje, uz sve moguće
racionalizacije, minimum dvadeset godina.
Možda delujem kao pesimista, ali nešto mi se čini, da tek nakon pet pa
možda čak i deset ovako obrazovanih generacija imajući na umu
permanentnost ovih procesa a i zatečeno stanje koje trenutno jeste ovako
kako jeste, mi možemo početi da razgovaramo o periodu da je ne trenutni
proces uspostavljanja podsistema Ljudsko društvo okončan, odnosno da je
Ljudsko društvo nakon svih ovih muka, haosa i bezrazložnog i najčešće
morbidnog prolivanja ljudske krvi, formirano, odnosno uspostavljeno, i da
tada od majke i oca zdravo rodjena deca više nikad neće umirati od gladi!
149
E tu bi voleo da nisam u pravu, da moja procena nije tačna i da je
potrebno vreme mnogo, mnogo kraće nego kako ga ja sada vidim.
D: Ne znam šta da kažem.
B: Ma nema veze, navičićeš se. Ništa tu nije komplikovano i nema tu
nikakvih „vrački“, sve je krajnje jednostavno i prosto.
D: Samo upotrebi mozak.
B: Tačno tako. Jednostavno i prosto, jednostavno da jednostavnije ne može
da bude.
U tim kategorijama se javlja pojam slobode koji je meni jako drag.
Ako prihvatimo definiciju da je sloboda negacija nužnosti, ako prihvatimo
činjenicu u procesu nastanka ljudskog društva, uvek bila preovadjujuća ta
direktna veza koja primarno odredjuje kvalitet povratne veze i svega
ostalog. Onog trenutka kad se ti proizvodno osposobiš da vršiš supstitut te
neke (bilo koje) direktne veze, ti postaješ apsolutno slobodan i ništa više
nisi i to ni od koga zavisan.
Sad sve to može da se sačuva, da se izbalansira ta primarnost, zato što
poseduješ tu potpunu informaciju. Ti realno postaješ slobodan onog
trenutka kada si prevazišao uslovljenost direktne veze, primarnost
direktne veze, kada si negirao primarnost proizvodeći njen supstitut zato
što poseduješ potpunu informaciju.
Razum se restrukturirao zato što sad ti apsolutno znaš kako ćeš kroz neki
proces proizvodnje da formiraš taj neophodni supstrat proizvoda, tu nekad
primarno uslovljenu direktnu vezu koja je nekad davno uslovila
uspostavljanje podsistema čovek.
D: Dobro, ali znaš šta mene kopka, kako ti možeš doći do potpune
informacije, ako je sve oko tebe manipulacija, od nastanka života,
obrazovanja i td.?
B: Pa prvo treba da prihvatiš činjenicu, da shvatiš, da pojmiš da te lažu, da
si prevaren, da ne znaš. Drugo sedi pa čitaj, i treće kreni da se slobodno
igraš. Pusti tu decu da se malo (slobodno, vodjeni sopstvenom maštom)
razigraju, samo pusti tu neku generaciju koja dolazi da se slobodno igra.
150
Neka oni otkrivaju kako se sa njima, sa njihovim roditeljima manipuliše.
Čas posla će oni to sve da raščivijaju. Zamisli tu generaciju širom sveta koja
se besomučno i slobodno igra, oni što su gladni, ti crnci, kinezi, rusi ili
amerikanci, svi drugi na ovome svetu svi oni koji su manipulisani ideološki,
bezočno lagani i varani. Pa oni će čas posla steći sposobnost da sve to
razbucaju. Kako će oni to da izguraju, ne znam, i po meni nije moj posao da
razmišljam o tome. Ovo o čemu sada ja sa tobom pričam (ta nova, srećna i
dobra deca koja, kao da su „puštena sa lanca“ i besomučno se igraju), to ti
je isto, kao kad onaj trgovački putnik koji ti stavi nogu kad mu slučajno
otvoriš vrata i ti više ne možeš da ih zatvoriš, a ti mu ne možeš ama baš
ništa. Opet je sve tako jednostavno i prosto.
Jedna noga trgovačkog putnika koja je blokirala vrata, kakav komični kraj
(HA!), za sve “sanjane“ („Pax Romana“) i „večite“, ove „samozvane“ tirane
i belosvetske manipulatore, probisvete i lažove, zar ne?
D: Uslovno rečeno, istinitom informacijom čovek će postati slobodan?
B: Da, moraš da dodješ do prave informaciju. To niko neće da ti da. To ti
moraš da uzmeš sama i moraš da znaš šta ti konkretno treba. Samo ti je
bitno otvaranje (otpočinjanje) varijante istinitom informacijom. Zamisli
koliko je ovoj deci danas dosadno gledanje filmova i ovih masmedijalna
stupidarija, daj otkači ih toga, pusti neke druge informacije, pusti(oslobodi)
sve istinite informacije. Očas posla će oni da se preorijentišu na nešto
drugo čim dobiju to obilje novih istinitih informaciju. Ne brinem se ja za
njih.
Samo je bitno shvatiti pojam slobode. Oslobadjaš se monopola,
uporedjuješ šta si učio, a šta je stvarno istinito, neko će to sa zadovoljstvom
da odradi, da oslobodi klince, neki gnevni matematičar, ili neki ljutiti učitelj
i ne možeš mu dalje ništa.
Gde je poenta? Tek onda faktički možeš da kažeš da se ceo proces
formiranja ljudskog društva okončao. Ne postoje više nejednaki ljudi,
možda neko ima više para, ali ničim on nije drugačiji. Za te mlade ljude koji
imaju informacije, njih baš briga što ti imaš više para. To je potpuno
deplasirano. Samo je bitno, pustiti ih, pusti njihovu maštu da se na miru
igra. Oni imaju sve, publiku, sagovornike, oni su konačno apsolutna
demokratska većina. Formirao se sistem, formiralo se Ljudsko društvo, više
151
nema laži i nema prevara. Sad su u realnoj demokratiji (E. Bloch) svi
svoji i oni, poput legendarnog Fedra, ponovo biraju svoje lično izabrano
dobro. „Pitanje voljnog u izboru uvek je moralni čin…“(„O Logici mogućeg“
str. 32) Ljudi se pretvaraju u nešto što je sanjano vekovima, još iz vremena
kada je formirana nada, kada je formiran zavičaj, pa ta deca sad postaju
bogoljudi, ispunjavaju im se i najsmeliji snovi u carstvu nebeskom na
zemlji (Toma Akvinski str. 135). Više nikakav problem nije da se uspostavi
ta medjugeneracijska veza. Um je čudo, vratiš se čas posla gde god hoćeš.
Vrlo je to jednostavno, sve ti je to stvar treninga i naravno donekle
bezobrazluka(HA!). Dolazi do neke totalne transformacije gde energija
prerasta iz kosmosa u univerzum u neki sasvim novi, ljudski različit,
razigran i DOBAR kvalitet.
D: Ne mogu da verujem, ovo zvuči super.
B: Kad ti to kažeš ali, da se vratimo Humanumu, odnosno actus humanus „actus humanus - (lat. Ljudski čin),“…. Kao slobodan čovjek actus humanus
podlježe moralnoj prosudbi i može biti moralno dobar ili loš“.
Eto kako smo se na kraju razgovora ponovo vratili na sam početak priče: drevnim korenima antičke Grčke kao kolevke evropske civilizacije „ A šta je
dobro Fedro i šta nije dobro, treba li ikog pitati da to kaže…“
D: Knjigu „O logici mogućeg“ završio si poglavljem „Árete umesto
pogovora?
B: Tačno. Uostalom knjigu „ O logici mogućeg“ ipak bi bilo dobro pročitati
– znam da to nije ni malo jednostavno, tu se slažem sa tobom, ali ne može
da šteti kako god da okreneš (možda će, makar malo ubrzati ovu usporenu
misao o kojoj smo pričali ,str. 156-233).
Ne mislim da je u tom tekstu (Árete) iznesenom u formi pogovora, bilo šta
potrebno dodavati ili oduzimati. Pogovor u svakom slučaju nakon sve ove
priče bi baš bilo dobro (možda i odmah ?)pročitati (str. 217), nekako je
relaksirajući.
Ali, ako nakon ove naše priče, još postoji neka sumnja ili nedoumica da je
čak tom pogovoru eventualno potrebno nešto komentarisati, onda ovaj naš
razgovor po meni potpuno gubi svoju svrhu i smisao - deca bi rekla:’’Džaba ste krečili !’’.
152
D: Ako sam te dobro razumela, vraćamo se na pitanje koje sam ti postavila
ranije: - „suština je misliti svojom glavom“
B: Tačno ! Potpuno si u pravu. Ipak je sve to tako jednostavno, zar ne?
Beograd, 06. Oktobar, 2011.
153
10. Grafički prikaz knjige „O Logici mogućeg“
154
Grafički prikaz knjige „O Logici mogućeg“, Beograd, 1991. g.
Prostor
Kosmos
Vreme
ENERGIJA
Ne živi procesi
Sunce
Fizički procesi
Zemlja
Hemijski procesi
Fizičko-hemijski procesi
Podsistem Prvobitna zajednica
Komunikacija
Ne trenutni proces uspostavljanja
podsistema Ljudskog Društva
Organska jedinjenja
Živi svet
Biljka
Organizova povratna veza
Životinja
Svesno Organizova povratna veza
Mozak životinje
Apstraktna definicija prostora
Mišljenje
Čovek
Pojmovi
Samo Svesno Organizova povratna veza
Artikulacija
Svesni deo mozga
Razum- Znanje
Ne svesni deo mozga
Kvalitativno i kvantitativno determinisana
čula
Mozak Čoveka
Apstraktna definicija prostora i vremena
Nada
Evolutivno prevazilaženje kvalitativne i kvantitativne determinisanosti čula, restrukturiranje Razuma,
uspostavljanje Nade i uspostavljanje podsistema Ljudsko društvo - HUMANUM
155
12. Fototipsko izdanje knjige „O Logici mogućeg“
156
157
SLOBODAN MILEUSNIC
O LOGICI MOGUĆEG
158
-3-
UVOD
„0 logici mogućeg,, je misaoni ogled iz
metodologije spoznaje. Racionalno u polaznoj osnovi
ovog ogleda o prospektivno mogućem čine: 1. pitanja
- za koja je konstatovano da ih postojeći model (modeli)
promišljanja ostavljaju otvorenim; 2. parcijalni
„odgovori,, - koji su dati na neke delove nekih od ovih
pitanja, a koji se adekvatnom primenom instrumentarijuma klasične logike direktno svode na apsurd.
Opservacijama na temu jasno prepoznatljivih
ideologizacija tih i takvih parcijainih odgovora
posvećene su „napomene,,. Napomene prate svaku od
posebnih tematskih celina u kojima su grupisani rezultati ogleda i one kao takve predstavljaju integralni deo
istog. Izuzetak čine prva i šesta tematska celina. U
prvoj je definisan osnovni pojam. U naredne četiri
tematske celine grupisani su rezultati sistemskog pristupa jedinom aksiomatskom principu, koji prema
izloženom modelu, odredjuje hronologiju osnovnog
pojma. U pitanju je niz, iz osnovnog pojma dosledno
logički izvedenih pojmova koji su grupisani kao konzistentan konglomerat odgovara na pitanja: A) materija
i/ili duh, B) život, C) samosvest, D) podsvest. Šesta
tematska celina sintetizuje prospekciju humanuma in
genere.
159
I. DEFINICIJA APSOLUTA
160
-5-
1-1.
IPAK SE KREĆE,,, poznata rečenica koju je
izgovorio Galileo Galilei (1564-1642), izazvala je u
procesu spoznaje sveta u kome živimo značajan pomak.
Postalo
je
jasno
da
je
kretanje
opšte
svojstvo
univerzuma čiji smo mi samo jedan deo, a da je ne
kretanje (mirovanje) privid (logička apstrakcija - mit) u
glavama ijudi do koga dolazi ukoliko zbog potreba
proučavanja (i/ili iz neznanja) neki sistem apstrahujemo
(izdvojimo)
iz
njegovog
prirodnog
okruženja
(univerzuma).
***
I-2.
„Brzina svetlosti (maksimalna brzina interak-
cije) je univerzalna konstanta.
- Trenutne interakcije ne postoje.
- Energija nekog tela jednaka je proizvodu
mase tog tela i kvadrata brzine svetlosti - E = mc2
(Albert Einstein 1879,-1955).
***
161
-6-
1-3.
Ukoliko bi smo insistirali na logičkoj dosled-
nosti stava l-l da ne postoji ništa što se ne kreće, stav
1-2 implicira da:
U univerzumu postoji samo energija i ona
stvara i/ili je raznolikost onoga što mi, uključujući i nas
same smatramo (predpostavljamo) da je „sve„ što postoji, ili
Postoji energija koja je i (o tome kasnije),
„materija koja se kreće,,, ali
a) ne postoji „materija,, kao materija, ne postoji
materija koja se ne kreće - ta materija kao materija, ta
materija koja se ne kreće je privid (logička apstrakcija
- mit) u glavama Ijudi.
b) ne postoji ,,ne kretanje,, kao ne kretanje (stav
l-l str 5) - to ne kretanje (mirovanje) je privid (logička
apstrakcija - mit) u glavama Ijudi.
162
-7-
c) ne postoji ni „kretanje,, kao kretanje. Kretanje
materije jeste energija, a kretanje kao kretanje je privid
(logička apstrakcija - mit) u glavama Ijudi, odnosno.
- POSTOJI SAMO ENERGIJA, ONA JE APSOLUT i van nje ne postoji ništa, koje je negacija svega
(energije koja je apsolut) - praznina u kojoj se ona
(energija koja je apsolut) objektivno ospoljava kao realno egzistirajuća kroz ukupnost svega onog raznolikog
koje jeste.
***
163
II. MATERIJA l/ILI DUH
164
-9-
II-1.
Ukoliko se pod sistemskim pristupom podra-
zumeva:
- postojanje sistema na različitim nivoima:
- složena, hijerarhijska ustrojenost pojedinih
sistema:
- postojanje podsistema kao definisanih,
relativno stabilnih „delova,, složenih, hijerarhijskih sistema:
- indentičnost nekih bitnih svojstava koja element mora posedovati da bi pripadao nekom sistemu
(podsistemu):
- postojanje veza medju elementima koji čine
sistem (podsistem):
- postojanje veza medju podsistemima na
istom ili različitim nivoima, kao i veza izmedju podsistema i sistema kao celine, pri čemu kod hijerarhijskih
sistema razlikujemo:
165
-10-
a) direktnu vezu - od nadredjenog sistema
(podsistema), sistema (podsistema) na višem nivou,
ka podredjenom podsistemu, podsistemu na nižem
nivou:
b) povratnu vezu - od podredjenog podsistema, podsistema na nižem nivou, ka nadredjenom
sistemu (podsistemu), sistemu (podsistemu) na višem
nivou:
onda možemo reći da je, na osnovu definicije
energija je apsolut JEDINI SISTEM KOJI REALNO
POSTOJI ENERGIJA, da je to složen (najsloženiji)
hijerarhizovani sistem i da su ukupnost svega onog
raznolikog što čulno opažajući mislimo da postoji podsistemi ovog sistema.
II-2. Prema distinkciji koju je Georg Fridrih Wilhelm
Hegel (1770-1831) postavio izmedju pojavnog oblika
pojma (pojave) koji on naziva A) „stvar za sebe (fürsich),,, a koji je proistekao iz onoga što taj pojam
166
-11 -
(pojava) stvarno, po svojoj suštini jeste i što on naziva
B) „stvar po sebi (ansich),,, predhodni stav bi mogao
da se formuliše kao:
Raznolikost onoga što čulno opažajući mislimo da postoji je raznolikost stvari za sebe (fürsich) i
ona je odraz iste suštine koja ta raznolikost kao stvar
po sebi (ansich) zapravo jeste, odnosno:
KAO STVAR PO SEBI (ansich) APSOLUT JE
ENERGIJA, A ČINI GA UKUPNOST POJAVNIH
OBLIKAI MEDJUSOBNIH ODNOSA STVARI ZA SEBE
(fürsich): ili,
***
II-3.
a) kad direktna veza (koja je energija), kao
kumulovani izraz energije koja je sistem (podsistem) na
višem nivou, ne trenutno (stav I-2, str.5 ) „deluje,, na
podsistem na nižem nivou,
b) na osnovu dogadjanja kao jedinstva ne
trenutnog vremena i mesta (prostora) dogadjanja, ta
167
-12-
„dodatna,, energija medju elementima (podsistemima)
podsistema koji su pre dogadjanja bili jednako energije, postaje kod elemenata (podsistema) koji su bili u
neposrednom kontaktu (ne trenutnoj interakciji) sa
direktnom vezom ne trenutno ,,više„ energije u odnosu
na preostale pripadajuće elemente (podsisteme) podsistema na nižem nivou,
c) pa su elementi (podsistemi) posmatranog
podsistema na nižem nivou postali medjusobno ne
trenutno NE JEDNAKI. Ovu ne trenutnu ne jednakost
determiniše isključivo ne trenutni proces koji jeste
(traje) i to samo u ne trenutnom periodu dok se
dejstvom ne trenutnih veza medju elementima (podsistemima) u okviru samog posmatranog podsistema ta
„dodatna,, energija ravnomerno ne rasporedi,
d) čime se posmatrani podsistem zapravo
„ponovo,, formira, ali ovaj put na višem nivou nego pre
početka procesa, ili, sad je posmatrani podsistem više
energije koliko je, u skladu sa „zakonom o održanju
energije,, posmatrana direktna veza na tom mestu
168
-13-
(prostoru) u tom ne trenutnom procesu (vremenu) bila
energija,
e) tako, ponovo formiran posmatrani podsistem nalazi se u ne trenutnoj interakciji sa okruženjem
kroz kumulovani izraz energije koja on sad jeste i koja
je u odnosu na uočenu (stav ll-3/a, str.11 ) direktnu
vezu, povratna veza.
f) ovaj (a-e) ne trenutni proces dešava se u
kontinuitetu, determinisan isključivo kontinuitetom
direktne veze koja je primama, sve do momenta kad
ovako formirajuća (e) povratna veza sa kontinuirano
dejstvujućom direktnom vezom, u odnosu na koju ima
isti pravac i suprotan smer, ne uspostavi neku vrstu
ravnoteže,
g) od tog momenta, kao i za sve ne trenutno
vreme trajanja ravnoteže posmatrani podsistem se više
ne menja pod uticajem okruženja (nadredjenog podsistema) - razume se, ukoliko ne dodje do promene u
samom nadredjenom podsistemu- okruženju,
169
-14-
h) možemo reći da je posmatrani podsistem
postao relativno stabilan i mi ga kao takvog (iskustveno) možemo upoznati kao nešto - podsistem
različit od nekog drugog podsistema, mi ga sad
možemo definisati kao stvar za sebe (fürsich).
i) to ne trenutno stanje ravnoteže izmedju
direktne i povratne veze je BILANS VEZE i on je conditio
sine qua non egzistencije podsistema kao stvari za
sebe (fürsich).
j) u veoma velikoj (apsolutnoj) raznolikosti
mogućnosti uspostavljanja različitih bilansa veze (podsistema) u najsloženijem hijerarhizovanom sistemu
definisanom sa energija je apsolut, po osnovu metode
„crne kutije,, povratna veza nekog konkretnog podsistema je izraz (medij) differentije specifice tog podsistema kao različite stvari za sebe (fürsich) u odnosu na
druge podsisteme - stvari za sebe (fürsich) i/ili njihovu
ukupnost (univerzum).
***
170
-15-
II-4.
U stavu II-3, opisan je simplificirani model
procesa, jedinstva dogadjajućeg u koordinatama ne
trenutnosti interakcije (vreme) i negacije - praznine
(prostor), koji čini kvantitet (direktna veza) koji
negacijom (povratna veza) uspostavlja kvalitet (bilans
veze) kao negaciju negacije.
Kako se radi o procesu koji je definisan pojmom DIJALEKTIKA to stav I-3 možemo sad preciznije
izkazati:
KAO STVAR PO SEBI (ansich) APSOLUT JE
ENERGIJA - DIJALEKTIKOM JEDINSTVO DOGADJAJUĆEG U KOORDINATAMA NE TRENUTNOSTI INTERAKCIJE (VREME) I NEGACIJE - PRAZNINE
(PROSTOR) STVARI ZA SEBE (fürsich) KOJE UKUPNOŠĆU (TOTALITETOM) POJAVNIH OBLIKA I
NJIHOVIH ODNOSA JESU UNIVERZUM.
***
171
-16-
Napomena: Dosadašnje razmatranje implicira
da materijalističko poimanje sveta u kome živimo nije
ništa manje idealizam (apstrakcija - privid - mit u
glavama Ijudi) od vere u postojanje nečeg
(onostranog) kao pratvorca i/ili makar u sferi determinisanosti konačnog ishoda i koordinatora svega
dogadjajućeg.
Kada je Karl Marx (1818-1883) negirajući
idealizam dijalektike G.F.W.Hegela kako se to popularno kaže „okrenuo dijalektiku sa glave na noge,, bio je
to značajan pomak u istoriji procesa mišljenja.
Nažalost, intelektom oslobadjajući (voljnim zasnovan)
čin negacije idealističke dijalektike odveo je Marxa
samo do materijalističke dijalektike. Jedna apstrakcija
(privid - mit u glavama Ijudi) -„idealizam,, bio je zamenjen
drugom apstrakcijom (prividom -mitom u glavama
Ijudi)
„materijalizmom,,.Negirajući
idealizam
G.F.W.Hegela K.Marx je na trenutak bio na tragu
„zavičaja,, (Ernst Bloch 1885-1977). Razradom
materijalističke dijalektike kao alternativne idealističkoj
dijalektici on (Marx) se (nesvesno) „vratio sa nogu na
koje je za trenutak stao ponovo u položaj na glavačke,,
vratio se u neoidealizam - vratio se u contradictio in
subjecto. Verujući da stvara novo bio se vratio starom.
A socijalizam? Rušivši staro nije imao na osnovu čega da stvara novo. Od vere u stvaranje novog,
praksa, taj neprikosnoveni sudija svake teorije, ostavila
172
-17-
je sećanju (istoriji) samo verujuće kao moralni čin. Za
stvaranje novog „dobre namere,, (Dante Alighieri 12651321) ipak su (i uvek su) i suviše malo.
173
III. ŽIVOT
174
-19-
III-1
Kao stvar po sebi (ansich) energija, Sunce i
Zemlja, kao stvar za sebe (fürsich) formirani složeni
hijerarhizovani
nadredjeni
podsistem
Sunce
i
pripadajući podredjeni složeni hijerarhizovani podsistem Zemlja imaju uspostavljen bilans veze, nalaze se u
relativno stabilnoj interakciji (a prox. 4.500.000 god.).
III-2.
Evolutivna hronološka povezanost stvari za
sebe (fürsich), kvaliteta, pripadajućih podsistema
složenom hijerarhizovanom podsistemu Zemlja u
sklopu relativno stabilne interakcije Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni složeni formirani hijerarhizovani podsistem predstavljaju se sledećim nizom:
A) ne živi svet (atom, molekul, neorgansko jedinjenje i
organsko jedinjenje): B) živi svet (biljka, životinja i
čovek).
***
175
-20-
I II-3
Relacije za koje je eksperimentalo utvrdjeno
da determinišu ne živi svet, sa stanovišta pristupa
definiciji energija je apsolut su:
a) foton (kvant energije) i elektron, proton,
neutron i mezon (kvantovi materije) jesu podsistemi a
kvankovi elementi (osnovni podsistemi) sistema
definisanog sa energija je apsolut.
b) dodavanjem ili oduzimanjem energije atome
(stabilne podsisteme) jednog prevodimo u atome
(stabilne podsisteme) drugog od 103 elementa Mendeljejeve tablice.
c) 4 agregatna stanja gas-fluid, tečnost, čvrsto
stanje i stanje plazme ova 103 elementa (stabilna podsistema) Mendeljejeve tablice determinišu se količinom
(kvantitetom) energije koja im se dodaje ili oduzima.
d) 4 osnovne sile (polja) slabo i jako nuklearno
elektromagnetna indukcija i gravitacija su, kao stvar po
sebi (ansich) energija, a kao stvar za sebe (fursich) one
su različiti oblici veza (direktnih i povratnih) medju
176
-21 -
elementima odnosno podsistemima na istom ili
različitim nivoima uključujući i sistem energija je apsolut
kao celinu.
***
III-4. U relacijama relativno stabilne (stav 111-1, str.
19) interakcije Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao
podredjeni formirani složeni hijerarhizovani podsistem,
posmatrano kao hronologija jedinstva dogadjajućeg u
koordinatama ne trenutnosti interakcije (vreme) i
negacije - praznine (prostor), moguća oscilacija svake,
kao stvar za sebe (fürsich) različite, primarne ne
trenutne direktne veze nije takva da uzrokuje radikalno
različite ne trenutne interakcije sa podredjenim podsistemima.
Ovakva, (relativno) kontinuirana dejstva
primamih ne trenutnih direktnih veza uslovila su nastanak i razvoj evolutivne hronološke povezanosti
ŽIVOG SVETA (biljka, životinja i čovek), do danas
najsloženijih poznatih pojava, odnosno, u skladu sa
sistemskim pristupom definiciji energija je apsolut,
177
-22-
najsloženijih - hiper složenih hijerarhizovanih
pripadajućih podsistema složenom hijerarhizovanom
podsistemu Zemlja.
***
I II-5.
Formiranje hipersloženog hijerarhizovanog
podsistema BILJKA kao stvari za sebe (fürsich) je
jedinstvo dogadjajućeg - uspostavljanje bilansa veze
kao jednoznačno odredjeno u koordinatama ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije - praznine (prostor),
gde je povratna veza rezultat ne trenutne Interakcije sa
primarnim dejstvom većeg broja ne trenutnih direktnih
veza.
Hronološki posmatrano ovako uspostavljen
bilans veze zasnovan je na evolutivnom procesu
podele funkcija specijalizacijom pripadajućih podsistema koji je otpočeo medjusobnom koegzistencijom a
potom i interakcijom jednog broja kao stvar za sebe
(fürsich) različitih već formiranih podsistema ne živog
sveta (stav I I I -3, str. 20) na istom i fazličitim nivoima od
kojih je svaki bio u ne trenutnoj interakciji sa jednom
178
-23-
kao stvar za sebe (fürsich) različitom ne trenutnom
primarnom direktnom vezom.
Evolutivni hronološki proces podele funkcija
medju pripadajućim podsistemima (i samim složenim i
hijerarhizovanim) hipersloženog hijerarhizovanog podsistema biljka, determinisao je interakciju svake ne
trenutno
dejstvujuće
direktne
veze
na
neki,
specijalizacijom evolutivno prilagodjen („odredjen,,)
pripadajući podsistem, pa je primarnost ne trenutne
direktne veze u ne trenutnom procesu uspostavljanja
povratne
veze
(stav
II-1,
str.
9
)
donekle
REDUKOVANA, odnosno:
nakon
primarnog
ne
trenutnog
dejstva
direktne veze ne trenutni proces formiranja povratne
veze u okviru hipersložene hijerarhizovane strukture
podsistema biljka je, na specijalizacijom formiranoj
strukturi zasnovana SAMOREGULACIJOM OSAMOSTALJENA TRANSFORMACIJA ENERGIJE - ŽIVOT.
179
-24-
Differentia specifica hipersloženog hijerarhizovanog podsistema biljka je ORGANIZOVANA POVRATNA VEZA.
Sa druge strane specijalizacijom pripadajućih
podsistema selektivno se redukuje jedinstvo dogadjajućeg u koordinatama ne trenutnosti interakcije
(vreme) i negacije - praznine (prostor) na jedan segment spektra kao stvari za sebe (fürsich) različitih kontinuirano dejstvujućih primarnih ne trenutnih direktnih
veza u okviru relacije relativno stabilne interakcije
Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni složeni
hijerarhizovani pripadajući podsistem, čime se determiniše maksimalizacija interakcije a to je hronološki
posmatrano evolutivno ograničenje hipersloženog
hijerarhizovanog podsistema biljka kao stvari za sebe
(fürsich).
***
I I I --6.
Kao naredna etapa evolutivne hronološke
povezanosti živog sveta, hipersloženi hijerarhizovani
podsistem ZIVOTINJA je sve ono što biljka kao
180
-25-
hipersloženi hijerarhizovani podsistem jeste, uz „novi„
kvalitet koji životinju kao stvar za sebe (fürsich) čini
bitno različitim podsistemom, podsistemom na višem
nivou.
Drugim rečima, kao deo evolutivne hronološke
povezanosti živog sveta hipersloženi hijerarhizovani
podsistem životinja i dalje ostaje u okvirima iste selektivne redukcije interakcije na već poznatom segmentu
(specijalizacijom) definisanom iz spektra, kao stvar za
sebe (fürsich) različitih kontinuirano dejstvujućih ne
trenutnih primamih direktnih veza u okviru relacija
relativno stabilne interakcije Sunce kao nadredjeni i
Zemlja kao podredjeni složeni hijerarhizovani
pripadajući podsistem, ali ne ostaje (nije) i u okviru
postignute determinisanosti maksimalizacije interakcije.
Rešenje ovog „Evolutivnog Paradoksa,, (u
okruženju koje se ne menja i pored primarnosti
direktne veze kao predpostavke sistemskog pristupa
definiciji energija je apsolut podsistem se menja)
181
-26-
moguće je, i to zahvaljujući postojećoj (dosegnutoj)
samoregulacijom osamostaljenoj transformaciji energije u okviru samog podsistema u ne trenutnom
procesu formiranja povratne veze:
Relativna autohtonost procesa specijalizacije
pripadajućih podsistema rezultira evolutivnim
hronološkim razvojem specijalizovanog pripadajućeg
podsistema koordinatora samoregulacije (nervni sistem sa mozgom) u čijem se centru (mozgu) formira
svest kao apstraktna definicija (slika) prostora
(negacija-praznine) kao jedne od koordinata jedinstva
dogadjajućeg. Zivotinja je na ovaj način saznala
(„shvatila,,) prostor, znači mogla, a time i počela da se
u njemu svesno kreće. Ne trenutni proces formiranja
povratne veze prospektivno postaje jednak ,,koncentrisanoj interakciji,, većeg broja (svih) hipersloženih
hijerarhizovanih podsistema biljke u prostoru kretanje
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema životinje
(zivotinja biljožder u stanju je da prostorno anticipira to
svoje biljožderstvo).
182
-27-
Na ovaj način formirana povratna veza rezultira
uspostavljanjem bilansa veze na višem nivou,
hipersloženi hijerarhizovani podsistem životinja postaje
realno egzistirajući kao stvar za sebe (fürsich) a
njegova
differentia
specifica
je
SVESNO
OR-
GANIZOVANA POVRATNA VEZA.
***
II I -7.
Kao poslednja etapa evolutivne hronološke
povezanosti živog sveta hipersloženi hijerarhizovani
podsistem ČOVEK je sve ono što životinja i biljka kao
hipersloženi hijerarhizovani podsistemi jesu, uz ,,novi„
kvalitet koji čoveka kao stvar za sebe (fürsich) čini bitno
različitim podsistemom, podsistemom na višem nivou.
I hipersloženi hijerarhizovani podsistem čovek,
kao deo evolutivne hronološke povezanosti živog
sveta ostaje u okvirima iste selektivne redukcije interakcije na poznatom segmentu (specijalizacijom)
definisanom iz spektra kao stvar za sebe (fürsich)
različitih kontinuirano dejstvujućih ne trenutnih primar-
183
-28-
nih direktnih veza, a u okviru relacija relativno stabilne
interakcije Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni složeni hijerarhizovani pripadajući podsistem, ali ne
ostaje (nije) u okviru postignute determinisanosti maksimalizacije interakcije hipersloženog hijerarhizovanog
podsistema životinja.
Evolutivni Paradoks kao modus transformacije
više gotovo kao da to (paradoks) i nije. Kontinuirano,
relativna
autohtonost
procesa
specijalizacije
pripadajućih podsistema, u poslednjoj evolutivno
hronološki povezanoj etapi razvoja živog sveta,
specijalizovani pripadajući podsistem koordinatora
samoregulacije (formiranu svest kao apstraktnu
definiciju - sliku prostora) transformiše u SAMOSVEST,
apstraktnu definiciju (sliku) vremena (ne trenutnosti
interakcije) i prostora (negacije - praznine) što je
zapravo apstraktna definicija (slika) KOORDINATA
dijalektikom dogadjajućeg jedinstva stvari za sebe (fürsich) = kvaliteta koji ukupnošću pojavnih oblika i medjusobnih odnosa jesu univerzum (stav 11-4, str. 15).
184
-29-
Za sad samo recimo da „koncentrisana interakcija,, većeg broja (svih) hipersloženih hijerarhizovanih podsistema životinje i biljke u prostoru
kretanja i vremenu formiranja povratne veze rezultira
uspostavjanjem bilansa veze na višem nivou (čovek
biljožder i mesožder u stanju je da prostorno i
vremenski
anticipira
to
svoje
biljožderstvo
i
mesožderstvo).
Hipersloženi hijerarhizovani podsistem čovek
kao stvar za sebe (fürsich) postao je realno egzistirajući
a njegova differentia specifica je SAMOSVESNO ORGANIZOVANA POVRATNA VEZA.
***
I I I-8.
Evolutivna hronološka povezanost
hipersloženih hijerarhizovanih podsistema kao realno
egzistirajućih stvari za sebe (fürsich): biljke životinje i
čoveka oblikom:
rodjenje - postojanje - smrt =
n x rodjenje -n x postojanje -n x smrt =
185
-30-
nxrodjenjen- itd ......
ostvaruju kao stvari za sebe (fürsich) hronološki posmatrano dinamičnu, periodično zanavljajuću strukturalnu prilagodljivost prospekciji mogućih oscilacija iz
definisanog segmenta spektra primamih ne trenutnih
direktnih veza (stav 111-4, str. 21).
Pripadajući podsistem svakog hipersloženog
hijerarhizovanog
PERIODIČNI
podsistema
KRISTAL
živog
(strukturalni
sveta
oblik
A`
gena)
hronološki je varijabilan medij aktivne i dinamične
periodično zanavljujuće strukturalne prilagodljivosti
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema u evolutivnoj hronološkoj povezanosti datoj gore navedenim
oblikom. Kao stvar za sebe (fürsich) pripadajući podsistem a'periodični kristal je veoma stabilna struktura
(kvalitativno „velika,, - koncentrisana samoregulacijom
osamostaljena transformacija energije) koja u ne
trenutnom procesu neposredne interakcije sa selektivno
redukovanim
segmentom
spektra
primarnih
direktnih veza (rodjenje) samom svojom strukturom
usmerava (determiniše) optimalizaciju efekta ne
186
-31 -
trenutne interakcije kontinuirano dejstvujućih realno
egzistirajućih (specijalizacijom) definisanih segmenata
iz spektra kao stvar za sebe (fürsich) različitih ne trenutnih primamih direktnih veza na (novo) stvarajuću strukturu hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čiji je
on (a'periodični kristal) medij, dosežući i/ili razvijajući
dostignutu samoregulativnost u osamostaljivanju
transformacije energije u procesu ne trenutnog formiranja povratne veze.
***
Napomena: Prema zakonu o održanju energije
kategorije nastajanje i nestajanje su besmislene, Kao
deo ukupnosti koja univerzum jeste, svaki proces i/ili
pojava uvek je onakav kakav ne trenutno jeste. I kad
se ne trenutno menja (a menja se) opet ostaje onakav
kakav ne trenutno (promenjen) jeste. Naša spoznaja
univerzuma se zasniva na saznanju o parcijalnom,
sveobuhvatnom toliko koliko je sveobuhvatno
eksperimentalno kao precizno izmerivo i kontrolisano
ponavljanje praksom parcijalnog koje jeste.
Saznanje o parcijalnom koje jeste, kao
eksperimentalno fundirana opservacija zbog svog je
187
-32-
parcijalnog karaktera i (objektivnih) teškoća u
eksperimentalnom
fundiranju,
često
bivalo
isprepletano sa takozvanom zdravo-razumskom opservacijom kao prostodušno čulno zasnovanim („ovde
potok, onde cvet„) koje je po pravilu nesvesno i ne
argumentovano - proizvoljno apstrahovanje samo jednog (čulno opazivog) dela pojave i/ili procesa koji
jeste.
Sve ostalo je terra incognita - ničim ograničen
prostor ne dosegnutog znanja. Metafizika kao misaona
spekulacija. Intuitivno izmedju aktivnog i pasivnog: A)
,,nade„ (E.BIoch) kao utopijske kumulacije prospektivno mogućeg (teorija) i prospektivno sanjajućeg (umetnost) i B) straha kao animalno tendirajućeg u
retrogradno (pra animalno). Pitanje voljnog u izboru
uvek je moralni čin...
Jedno od (verovatno) najsveobuhvatnijih i najrasprostranjenijih saznanja o parcijalnom koje jeste je
saznanje da toplota prelazi sa tela više na telo niže
temperature. „Opštim uopštavanjem,, isto je intuitivno
(nesvesno) i/ili opskurnom špekulacijom (na mesto
misaone spekulacije) ukomponovano sa najrasprostranjenijim prostodušno čulno zasnovanim
prividom, zdravo-razumski vidjenim životom kao ne
raskidivim (od „prirode i/ili stvoritelja,, datim) lancem
dogadjajućeg koji čine: A) rodjenje (nastanak života),
B) postojanje (trajanje života) i C) smrt (nestanak
života).
188
-33-
Sve „kockice,, (A.Einstein) za scenario koji je
pretendovao da bude promišljena slika sveta jednom
za sva vremena bile su tu: A) primordijalna eksplozija
(pra davni nastanak) B) entropija promovisana u
primarni aksiom kao generalni modus trajanja (koje bi,
tako entropijom definisano, eksperimentalno i
matematički višestruko dokazivo, trebalo da prestane)
i C) a'periodični kristal (strukturalni oblik gena hiperstabina struktura kakva u „prirodi,, ne postoji, pa
kao takva samim svojim postojanjem asocira
(,,dokazuje„) da je nastankom „života,, nestajanje
shvaćeno kao „povratak,, u hiper stabilno stanje pre
primordijalne eksplozije otpočeo), ili
Paranoja umesto intuicije. Strah od smrti kao
strah svih strahova. Pomalo groteskno, egoizmom
zasnovano i zato u suštini banalno, jeftinije nego prezreno profano. Prokletstvo pitajućeg „kako nastanak,, i
„zašto nestanak,, odnosno„otkud život,, i „zašto smrt,,
suštinom je farsa „kako potok,, i „zašto cvet„. (sic !).
189
IV. SAMOSVEST
190
-35-
IV-1.
APSTRAKTNA DEFINICIJA (slika) REALNO
EGZISTIRAJUĆE STVARI ZA SEBE (fürsich), kao
jedinstva dogadjanja u koordinatama vreme-prostor,
formira se u samosvesti - apstraktnoj definiciji (slici)
koordinata jedinstva dogadjajućeg (vreme-prostor),
uspostavljanjem bilansa veze nakon ne trenutne interakcije sa selektivno (specijalizacijom čula kao perifernih pripadajućih podsistema podsistemu koordinacije
samoregulacije) redukovanim segmentom iz spektra
ne trenutno dejstvujućih primamih direktnih veza, koje
kao stvar za sebe (fürsich) jesu izraz (medij) differentie
specifice svakog podsistema kao realno egzistirajuće
stvari za sebe (fürsich): (stav ll-3/j, str.14.).
***
IV-2.
Jednom formirana, apstraktna definicija
(slika) realno egzistirajuće stvari za sebe (fürsich), kao
ne trenutno uspostavljen bilans veze u centru koordinacije samoregulacije (mozgu) kao apstraktnoj
definiciji (slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg
(vreme-prostor) je samoregulacijom osamostaljena
191
-36-
transformacija energije (stav I I I -5, str.22.) i kao takva
ne zavisna je od realno egzistirajuće stvari za sebe
(fürsich): ili
Osamostaljena apstraktna definicija (slika)
realno egzistirajuće stvari za sebe (fürsich) - PRIMARNA INFORMACIJA i sama je stvar za sebe (fürsich):
(stav ll-3/i, str.14.).
***
IV-3. Selektivno (specijalizacijom čula kao perifernih
pripadajućih podsistema podsistemu koordinacije
samoregulacije) redukovanim segmentom iz spektra
ne trenutno dejstvujućih primarnih direktnih veza (stav
IV-1, str.35.) KOMPATIBILNOST primarne informacije
- kao stvar za sebe (fürsich) osamostaljene apstraktne
definicije (slike) realno egzistirajuće stvari za sebe (fürsich) u odnosu na samu realno egzistirajuću stvar za
sebe (fürsich) kao jedinstvo dogadjajućeg u koordinatama ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije praznine (prostor) je KVALITATIVNO I KVANTITATIVNO DETERMINISANA.
192
-37-
***
IV-4.
Centar koordinacije samoregulacije
(mozak) hipersloženog hijerarhizovanog podsistema
čovek - apstraktna definicija (slika) koordinata
jedinstva dogadjajućeg, ne trenutnosti interakcije
(vreme) i negacije - praznine (prostor) svojom ukupnošću je ničim redukovano polje ospoljavanja primarne
informacije, pa, i pored kvalitativno i kvantitativno determinisane kompatibilnosti (stav IV-3, str. 36. ),
hronološki posmatrano potencijom u varijaciju polja
ospoljavanja - diferenciranjem apstraktne definicije
(slike) jedne i/ili druge koordinate jedinstva dogadjajućeg ona (primarna informacija),kao osamostaljena
apstraktna definicija (slika) realno egzistirajuće stvari
za sebe (fürsich) u odnosu na samu realno egzistirajuću stvar za sebe (fürsich) postaje „TRANSCEDENTALNA,, (Immanuel Kant 1724-1804).
***
IV-5.
Ali, transcedentalno nije samo differentia
specifica primarne informacije već je i conditio sine qua
193
-38-
non KOMUNIKACIJE (razmene primarnih informacija)
izmedju hipersloženih hijerarhizovanih podsistema
Ijudi, odnosno,
Komunikacija (razmena primarnih informacija)
je, shodno sistemskom pristupu definiciji energija je
apsolut, oblik ne trenutne interakcije izmedju podsistema na istom nivou (stav 11-1, str. 9), a sastoji se od:
a) kodiranja (samoregulacijom osamostaljene
transformacije energije pripadajućeg podsistema
primarne informacije u direktnu vezu)
b) komunikacionog kanala (ne trenutno
dejstvujuće primarne direktne veze od hipersloženog
hijerarhizovanog podsistema čovek - pošiljaoc, ka
hipersloženom hijerarhizovanom podsistemu čovek
/ijudi - primaoc/ primaoci).
c) dekodiranja (samoregulacijom osamostal
jene transformacije energije direktne veze u pripadajući
podsistem primarne informacije).
194
-39-
***
IV-6. Komunikacija (razmena primarnih informacija) izmedju hipersloženih hijerarhizovanih podsistema Ijudi kao ne trenutna interakcija izmedju
podsistema na istom nivou je differentia specifica
PRVOBITNE ZAJEDNICE kao (primarnog) oblika organizacije
(sveobuhvatnosti)
celine
(grupe)
hipersloženih hijerarhizovanih podsistema Ijudi.
Prostornom i vremenskom sveobuhvatnošću
interakcije sa stanovišta sveobuhvatnosti celine
prvobitne zajednice ne trenutni proces evolutivne
hronološke povezanosti u razvoju živog sveta u determinantama specijalizacijom definisanog segmenta iz
spektra, kao stvar za sebe (fürsich) različitih kontinuirano dejstvujućih primarnih ne trenutnih direktnih
veza u okviru relacija relativno stabilne interakcije
Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni
pripadajući složeni hijerarhizovani podsistem (stav III4, str. 21 ), JE OKONČAN (prostomo i vremensko
anticipiranje biljožderstva i mesožderstva anticipiran-
195
-40-
jem sa stanovišta sveobuhvatnosti organizacije - grupe
kao celine se optimalizuje).
***
IV-7. Medjutim, komunikacija (razmena primamih
informacija) hronološki kumulovana diferenciranjem
apstraktne definicije (slike) koordinate ne trenutnosti
interakcije (vreme), kao oblikom ne trenutne medjugeneracijske (stav I I I-8, str. 29) interakcije je i conditio
sine qua non MIŠLJENJA - induktivne i deduktivne
operacionalizacije primarnih informacija
samoregulacijom osamostaljene transformacije energije u pripadajućem podsistemu centru koordinacije
samoregulacije (mozgu) hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek.
U pitanju je, hronološki posmatrano, proces
koji primarnu informaciju kao osamostaljenu
apstraktnu definiciju (sliku) realno egzistirajuće stvari
za sebe (fürsich) formalizovanom simplifikacijom kao
transcedentalnom analitičkom i sintetičkom transformacijom transponuje u POJMOVE (simbole) - deter-
196
-41 -
minantu evolutivnog prerastanja komunikacionog kao
- (primarne) razmene primarnih informacija u ARTIKULACIJU (osmišljen govor).
***
IV-8.
Artikulacijom selektivno akumulirano
mišljenje - induktivno i deduktivno operacionalizovanje
kao transcedentalno kretanje pojmova, transcedentalnih apstrakta realno egzistirajućih stvari za sebe (fürsich) u okvirima sveobuhvatnosti apstraktne definicije
(slike) koordinata jedinstva dogadjajućeg, ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije - praznine (prostor)
u pripadajućem podsistemu centru koordinacije
samoregulacije
(mozgu)
hipersloženog
hijerar-
hizovanog podsistema čovek, svojim totalitetom je
conditio sine qua non RAZUMA kao APSTRAKTNE
DEFINICIJE (slike) UKUPNOSTI JEDINSTVA DOGADJAJUĆEG UNIVERZUMA KOJI JESTE.
***
197
-42-
IV-9.
Razum kao stvar za sebe (fürsich) realno
egzistirajuća apstraktna definicija (slika) ukupnosti
jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste u centru
koordinacije samoregulacije (mozgu) hipersloženog
hijerarhizovanog podsistema čovek kao apstraktnoj
definiciji (slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg, ne
trenutnosti interakcije (vreme) i negacije - praznine
(prostor), je conditio sine qua non ANTICIPACUE
SAMOG REALNO EGZISTIRAJUĆEG SEGMENTA
(specijalizacijom) definisanog iz spektra kao stvar za
sebe (fürsich) različitih, ne trenutnih kontinuirano
dejstvujućih, primarnih direktnih veza (stav III-4, str.21), a
u okviru relacija relativno stabilne interakcije Sunce
kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni složeni hijerarhizovani pripadajući podsistem (stav III—1, str.19).
***
IV-10. Anticipacija realno egzistirajućeg segmen-ta
(specijalizacijom) definisanog iz spektra, kao stvar za
sebe (fürsich) različitih ne trenutnih kontinuirano
dejstvujućih primarnih direktnih veza je SAMOSVESNO
198
-43-
ORGANIZOVANA (stav III-7, str. 27) ne trenutna interakcija hipersloženog hijerarhizovanog podsistema
čovek u okviru relacija relativno stabilne interakcije
Sunce kao nadredjeni i Zemlja kao podredjeni složeni
hijerarhizovani podsistem, kojom se pripadajući (a
priori razumom specificirani) podsistemi složenog
hijerarhizovanog podsistema Zemlja i/ili Sunce transformišu u neku (takodje a priori razumom specificiranu)
kao stvar za sebe (fürsich) različitu ne trenutnu primarnu direktnu vezu iz poznatog segmenta koji je:
a) uslovio (stav III-4, str.21)
b) determinisao (stav IV-5, str.37)
evolutivnu hronološku povezanost živog
sveta: odnosno:
a
priori
specificirana
razumom,
samoregulacijom osamostaljena transformacija energije hipersloženog hijerarhizovanog podsistema
čovek, kao samosvesno organizovana primarna
direktna veza (RAD)
199
-44-
- ne trenutnom interakcijom (PROCESOM
PROIZVODNJE)
- na pripadajuće podredjene (a priori razumom
specificirane) podsisteme složenog hijerarhizovanog
podsistema Zemlja i/ili Sunce (SIROVINE)
- rezultira, ne trenutno uspostavljenim bilansom veze, kao stvar za sebe (fürsich) formiranim (stav
ll-3/i, str.14 ) podsistemom (PROIZVODOM) čija je
direktna veza hronološki posmatrano, kao stvar za
sebe (fürsich) a priori razumom specificirana realno
egzistirajuća anticipacija odredjene (a priori razumom
specificirane) ne trenutne primarne direktne veze iz
poznatog
realno
egzistirajućeg
segmenta
(specijalizacijom) definisanog iz spektra, kao stvar za
sebe (fürsich) različitih ne trenutnih kontinuirano
dejstvujućih primarnih direktnih veza (stav III-4, str.21).
***
200
-45-
IV-11.
Hipersloženi hijerarhizovani podsistem
čovek POTROSNJOM PROIZVODA kao stvar za sebe
(fürsich) realno egzistirajućom primarnom direktnom
vezom - SUBSTITUTOM ne trenutne direktne veze iz
realno egzistirajućeg segmenta (specijalizacijom)
definisanog iz spektra, kao stvar za sebe (fürsich)
različitih kontinuirano dejstvujućih primarnih direktnih
veza PREVAZILAZI GRANICE OBJEKTIVNE DETERMINIRANOSTI koju je u redukciji primarnog dejstva
direktne veze u ne trenutnom procesu uspostavljanja
bilansa veze, samoregulacijom osamostaljenom transformacijom
energije
u
evolutivnoj
hronološkoj
povezanosti u razvoju živog sveta dosegao hiper
složeni hijerarhizovani podsistem čovek (primarnim)
oblikom organizacije (sveobuhvatnosti) celine (grupe)
prvobitne zajednice - kao stvar za sebe (fürsich) realno
egzistirajućeg podsistema.
***
IV-12.
Sa druge strane anticipacija realno egzis-
tirajućeg segmenta (specijalizacijom) definisanog iz
201
-46-
spektra, kao stvar za sebe (fürsich) različitih kontinuirano dejstvujućih ne trenutnih primarnih direktnih
veza je conditio sine qua non MISAONIH PROCESA u
centru
koordinacije
samoregulacije
(mozgu)
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek kao
apstraktnoj definiciji (slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije praznine
(prostor)
operacionalizovanja
-
induktivnog
permanentno
i
deduktivnog
kumuliranih,
a
kvalitativno i kvantitativno determinisanom kompatibilnošću primarnih informacija, zasnovanih distinkcija izmedju:
a) a priori razumom specificiranog
b) de facto potrošnjom ospoljenog
što, hronološki posmatrano, objektiviziranjem
primarnih informacija kao oblikom prevazilaženja
njihove kvalitativno i kvantitativno determinisane kompatibilnosti u odnosu na same realno egzistirajuće
stvari za sebe (fürsich) rezultira PERIODIČNIM
RESTRUKTUIRANJEM SADRŽAJA RAZUMA kao
202
-47-
apstraktne definicije (slike) ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste u centru koordinacije
samoregulacije (mozgu) hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek kao apstraktnoj definiciji
(slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg, ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije-praznine (prostora):
(„Nevvton je IZUMIO novi oblik razuma...,, R.M.Pirsig,
Zen i umetnost održavanja motocikla, str. 179).
***
_______________
Napomena: Excesna kumulacija suboptimalnosti
privrednih tokova kao modalitet in extenso koja
totalitetom jeste odrednica in genere društveno
ekonomskih sistema današnjice definitivno je nerešiv
problem, čak i na nivou teoretskog elaboriranja za
ekonomiju kao nauku koju čini skup učenja o proizvodnji koja se, bez obzira na distinkcije zasnovane na
ideološkoj divergenciji, na kraju svojim sadržajem
svode na FLOSKULU ,,da se proizvodi radi zadovoljenja potreba (potrošnje) na sve višem nivou,,.
Pitanje: - kojih i čijih potreba i kako, zašto.zbog
čega i u ime čega rastućih ? gotovo da i nema odjeka
203
-48-
u „globalnom selu„ (Marshal McLuhan 1911-1981 )
modela „3x8„ u kome:
a) agresivna ANTIKULTURA mas - medijalnog
glorifikovanja stupidarije otudjene - od profit-centara
moći dirigovane potrošnje, kao agens medjufazne
kumulacije sa,
b) potrebom za snom, i
c) alijenacijom bivstvujućeg na radnom mestu
(bespredmetnošću rastuće birokratizujućeg, ova
trećina fundusa ,,3x8„ tendira infantilnom čak i u smislu
gore navedenom floskulom definisane funkcije cilja):
čine circulus vitiosus „hroničnog ne postojanja
(ne imanja) vremena,,.
Nevešto prikrivena paranoja „A.E. kockica,,
(napomena, str. 31) tendirajući da u ime egocentrične
sadašnjosti („potrošnja na sve višem nivou,,) dokine
pravo na „verujuće u budućnost,, svojom je radikalnošću „makar u sferi determinisanosti konačnog
ishoda,, (napomena, str. 16 i str. 31 ) iskristalisala
nominalno dezideologizirani substrat „verujućeg,, u
kome se ispod terminološke profanosti kovanice ,,permanentni rast standarda,, de facto praksom ospoljava
totalitamost ortodoksne ideologizacije statusom quo
svih segmenata stvarnosti.
204
-49-
U tim uslovima dokidanje tržišnosti kao predpostavke slobodne utakmice sa jedne strane i odustajanje od neoidealističkog („materijalističkog,,
napomena str. 16 ) voluntarizma svakidašnjice u ime
nekakve kolektivitet svetle budućnosti na drugoj strani
konvergiralo je u sveobuhvatni svetski amalgam
(„globalno selo„) koji svoju stabilnost uspostavlja na
stupidarnom diktaturom mediokritetski hijerarhizovane
sistem-poslušnosti zasnovanom selektivnom
monopolu informacija.
Rezultat je sve žalosniji egocentrični fanatizam
svakodnevice u kome ima mesta samo za ,,ja„, „moja
porodica,, i „moja nacija,, kao tendirajući dominion koji
je celinom ,,moj egoistični interes,,. Kao normalni
produkt ,na ovim osnovama sazdane sistemposlušnosti, u svim segmentima stvarnosti je sve
agresivnije prisutna najcmja fukareština koja militantno
ispoljavajući frivolnost AMORALNOG reinkrinira credo
„cilj opravdava sredstvo,, (iz istorije poznati neuspehom
rudimentirani pokušaji crkvenih inkvizicija da se zaustavi novo), u čemu vidi jedinu istorijsku šansu sebe i
svog.
U ovakvim okolnostima kada je indokrinacija
statusom quo totalitarna tenzija menjajućeg, determinisano bi da se transponuje na modalitete eventualnog prestrukturiranja postojećeg.Kako je jedan od
akceleratora suboptimalnog - sveopšta militarizacija ,
klasične „civilizacijske,, metode promene u okviru pos-
205
-50-
tojećeg (kao iz istorije jako dobro poznato stanje ratno)
transponovanjem u pokušaj kolektivnog samoubistva
.učinila apsurdnim, o tenziji menjajućeg ipak se može
govoriti isključivo kao o PROSPEKCIJOM DOKINUTOJ
TOTALITARNOJ INDOKTRINIZACIJI STATUSOM
QUO.
U tom smislu.za pretpostaviti je da je intelektualni čin restrukturiranja monopolom informacija dogmatizovanog znanja na kome je totalitarna
indoktrinacija statusom quo zasnovana, kao ne trenutni proces razvijajućeg potencija civilizacijskim napretkom kumulovanog iskustva u eksplozivnom razvoju
kibernetske obrade informacija, dobio svoju racionalnu
osnovu.
206
V. PODSVEST
207
-52-
V-1.
Samoregulacijom
osamostaljenom
transfor-
macijom energije u centru koordinacije samoregulacije
(mozgu) hiper složenog hijerarhizovanog podsistema
čovek, kao transcendentalnim operacionalizovanjem
(prestruktuiranjem) apstraktne definicije (slike) ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste, u
sveobuhvatnosti relacija apstraktne definicije (slike)
koordinata jedinstva dogadjajućeg: ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije-praznine (prostor) - formira
se
transcedentalna
ANTICIPACIJA
apstraktne
definicije (slike) ukupnosti jedinstva dogadjajućeg
univerzuma koji jeste - APSTRAKTNA DEFINICIJA
(slika) UKUPNOSTI JEDINSTVA DOGADJAJUĆEG
UNIVERZUMA KAKAV Bl MOGAO DA BUDE.
***
V-2.
Kao realno egzistirajuća stvar za sebe (für-
sich) apstraktna definicija (slika) ukupnosti jedinstva
dogadjajućeg transcedentalne anticipacije univerzuma
kakav jeste (univerzum kakav bi mogao da bude), u
centru koordinacije samoregulacije (mozgu) hiper
208
-53-
složenog hijerarhizovanog podsistema čovek, koja je
(stav 111-7, str.27 ) TOTALITETOM sve ono, što u tom
istom centru koordinacije samoregulacije (mozgu) kao
apstraktnoj definiciji (slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg: ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacijepraznine (prostor) što NIJE razum (samosvest) kao
apstraktna definicija (slika) ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste, odnosno što jeste NE
RAZUM iii ONOSTRANO RAZUMU (podsvest) .... kao
kumulacija utopijskog i utopističkog .... (E.BIoch „Princip Nada„ I svezak, str. I).
***
V-3.
Povratna veza i/ili veze, odnosno differentia
specifica (stav ll-3/j, str. 14) ne razuma ili onostranog
razumu (podsvesti) kao apstraktne definicije (slike)
ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma kakav bi
mogao da bude kao kumulacije utopijskog i utopističkog, kada
.... ipak valja razlikovati utopističko i utopijsko:
prvo se samo neposredno apstraktno upušta u prilike
209
-54-
da bi ih popravilo naprosto iz glave, drugo svakako
uzima u račun i same prilike izvana. Pri tome se dakako i
samo utopističko kao apstraktno koje zahvaća iznad
zbilje ne treba sramiti pred nečim naprosto empirističkim koje samo na drugi način zahvaća ispod zbilje,,
(E.BIoch „Tübingenski uvod u filozofiju,, str. 115,
prema P.Vranicki „Historija marksizma,, str. 54, III
svezak)
definisana je UKUPNOŠĆU AFEKATA (aktivnih i pasivnih: negativnih i pozitivnih), pri čemu:
„Mnogi se osećaju samo zbunjeni... To njihovo
stanje jeste tjeskoba, postane li odredjenijim ono je
strah.
Nekoć je onaj tko se htio naučiti strahovanju
odlazio vrlo daleko. U vreme što je netom minulo to se
postizalo lakše i bliže, tim se umijećem strahovito ovladalo.
Odlučujuće je naučiti se nadanju.... Nadanje,
stavljeno iznad strahovanja niti je pasivno poput njega,
niti pogotovu zatvoreno u neko ništa... On (afekt
210
-55-
nadanja) ne podnosi pasiji život, što se osjeća tek
pasivno bačenim u bivstvujuće, u neprozreno,
pogotovu kukavički priznato bivstvujuće... Afekt
nadanja izlazi iz sebe, proširuje Ijude umesto da ih
sužava, nikada mu dovoljno znanja o onomu što ih
iznutra usmjeruje cilju, što li izvanjsko može biti
njihovim saveznikom.
Ali najvažnijim afektom očekivanja,. najistinitijim
afektom čežnje, dakle afektom jastva pri tome svemu
ostaje nada. Još negativni afekti očjekivanja tjeskobe,
strah uza svu su obrambenost ipak bolećivi, potišteno
ne slobodni. Štoviše u njima se javlja upravo dio vlastite
propasti i ništavila u koje na kraju uvire puka pasivna
strast. Nada, taj protu afekt protiv tjeskobe i straha
stoga je najljudskiji od svih nutarnjih uzbudjenja i dostupno je jedino čovjeku, ona se ujedno odnosi na
najdalji i najsvetliji horizont. Ona je u nutrini onog appetitusa koji subjekt ne samo ima nego se od njega kao
neispunjen još bitno sastoji,, (E.BIoch „Princip Nade,, I
svezak, str. I i 86).
211
-56-
Napomena: Afekt nade izmislio je (stav IV-12,str
45.) Ernest Bloch (1885-1977).
Afekt nade zapravo samo in genere kumulira
hronologiju svekolikih aktivnosti na polju individualnog
i kolektivnog ospoljavanja anticipirajućeg kao suštine
humanuma (do tada, elaborirane u najširem smislu
pojmom religijskog). U tom kontekstu data se
sveobuhvatnost religijskog, posmatrana čak i kroz
hronologijom definisane osnovne institucionalizovane
segmente (zen-budizam, hrišćanstvo, islam) može sintetizovati na osnovu apstrahovanja distinkcije lokacije
tako anticipirajućeg humanuma (individualna podsvest
kao predpostavljeni prostor za dosegnutu i/ili ne
dosegnutu nirwanu, pretpostavljena posthumno
locirana valorizacija kanonizovanog moralnog, dakle
voljnog, odnosno individualizovanog kodeksa i
konačno njegove obligacijske kolektivizacije) onim što
E.Bloch pojmovno odredjuje kao zavičaj, odnosno
.. Što svima svijetli u detinjstvu i gde nije bio još nitko:
ZAVIČAJ (E.BIoch „Princip nada,,, str. 1637).
212
VI. HUMANUM
213
-58-
VI-1.
I na kraju, imajući u vidu napred
konstatovano može se reći da je prospektivno:
- transponovanje objektivizirane primame informacije u pravcu POTPUNE INFORMACIJE kao oblik
prevazilaženja determinisane kvalitativne i kvantitativne
kompatibilnosti u odnosu na realno egzistirajuću stvar
za sebe (fürsich)
- realna osnova KONVERGIRAJUĆE STRUKTURE RAZUMA kao apstraktne definicije (slike) ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji jeste u
centru
koordinacije
samoregulacije
(mozgu)
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek kao
apstraktnoj definiciji (slici) koordinata jedinstva dogadjajućeg, ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije praznine
(prostor),
strukturi
ukupnosti
jedinstva
dogadjajućeg u koordinatama jedinstva dogadjajućeg
ne trenutnosti interakcije (vreme) i negacije - praznine
(prostor)
- čime bi TENDIRAJUĆA SUPSTITUARNOST
ANTICIPACIJOM REALNO EGZISTIRAJUĆEG SEG-
214
-59-
MENTA (specijalizacijom) definisanog iz spektra, kao
stvar za sebe (fürsich) različitih ne trenutnih kontinuirano dejstvujućih primarnih direktnih veza bila
odredjena totalitetom jednoznačne definicije energija je
apsolut
- a samoregulacijom osamostaljena transformacije energije bi redukovanjem primarnosti direktne
veze negirala primarnost direktne veze u ne trenutnom
procesu uspostavljanja bilansa veze pa bi hipersloženi
hijerarhizovani podsistem čovek de facto (negirajući
nužnost - primarnost direktne veze) DEFINISAO
POJAM SLOBODE - što bi ne trenutni proces koji jeste
(traje aprox.6-7000 god), proces ne trenutnog uspostavljanja bilansa veze na višem nivou kao stvar za sebe
(fürsich) realno egzistirajućeg podsistema prvobitna
zajednica kao primarnog oblika organizacije (sveobuhvatnosti) celine (grupe) hipersloženih hijerarhizovanih
podsistema Ijudi okončano obrazovanjem kao stvar za
sebe (fürsich) REALNO EGZISTIRAJUĆEG PODSISTEMA UUDSKO DRUŠTVO - HUMANUM (čime bi se
zapravo dokinula ne trenutna nejednakost elemenata
215
-60-
(podsistema) po definiciji (stav ll-3/c, str. 12) moguća
isključivo u ne trenutnom procesu uspostavljanja bilansa veze (na višem nivou) i ne trenutno stanje ne jednakosti pripadajućih elemenata (podsistema) hipersloženih hijerarhizovanih podsistema Ijudi): ili
predpostavivši prospekciju kao futurom objektiviziran totalitet;
- samoregulacijom osamostaljena transformacija energije bila bi primarni oblik veze u ne trenutnom procesu uspostavljanja bilansa veze:
- a razum, kao apstraktna definicija (slika)
ukupnosti jedinstva dogadjajućeg univerzuma koji
jeste u centru koordinacije samoregulacije (mozgu)
hipersloženog hijerarhizovanog podsistema čovek bila
bi SAMOSVESNI conditio sine qua non samoregulacije
sistema energija je apsolut kao stvari za sebe (fürsich),
čime bi se de facto proces formiranja sistema energija
je apsolut kao stvari za sebe (fürsich) OKONČAO: ili
shodno stavu II-4, str. 15 :
216
-61 -
APSOLUT JE KAO STVAR PO SEBI (ansich)
ENERGIJA (kvantitet) KOJI SE DIJALEKTIKOM KAO
JEDINSTVOM DOGADJAJUCEG U KOORDINATAMA
NE
TRENUTNOSTI
INTERAKCIJE
(vreme)
I
NEGACIJE - PRAZNINE (prostor) RESTRUKTUIRA U
STVAR ZA SEBE (fürsich) - UNIVERZUM (kvalitet)
- a hipersloženi hijerarhizovani podsistem
čovek kao stvar za sebe (fürsich) realno egzistirajuće
jedinstvo dogadjajućeg u koordinatama ne trenutnosti
interakcije (vreme) i negacije - praznine (prostor)
samoregulacijom osamostaljenom transformacijom
energije samosvesno bi, kao stvar za sebe (fürsich)
uspostavljao realno egzistirajuću KREACIJU, kao
KONSTITUTIVNO univerzuma (kvaliteta) - apsoluta
kao realno egzistirajuće stvari za sebe (fürsich):
***
217
-62-
ÁRETE
UMESTO
POGOVORA
Preko 2.000 godina duga tradicija dosledno
mehanicističke partikularizacije, posledicom, fachenidiotischen uspavanom profi-segmentiranom intelektualnom specijalizacijom, suboptimira sveukupnost
potencijalnog u objektivitetu koji jeste.
Argumentima fundirati isto.dok u vreme u
kome jesmo, krajem XX veka nove ere, svake 2
sekunde u svakom minutu svakog sata, dana, nedelje,
meseca, godine po jedno od oca i majke zdravo rodjeno dete umre od gladi, opskumo je, apsurdno i
krajnje nekulturno. Ne hteti poimati, odnosno tvrditi i/ili
verovati da baš tako i jedino tako jeste i mora, je
suštinom amoralno, primitivnim egoizmom zasnovano
- status quo definitivno nije ništa do profani strah od
budućnosti (napomena str. 31).
ZAŠTO?
.. Ako pogedate unatrag poslednje tri tisuće
godina pomislit ćete da vidite izrazite sustave i lance
uzroka i posledica zbog kojih su nastale stvari kakve
jesu. Ali ako se vratite prvobitnim izvorima književnosti
bilo kog posebnog doba, naći ćete da ti uzroci nikad
nisu bili očiti u ono vreme kada su prema našem
shvatanja djelovali. Za vreme razdoblja korenitih
proširenja, stvari su uvek izgledale i kaotične i besmislene kao danas.
218
-63-
Smatra se da je cijela renesansa nastala kao
posledica kaotičnog osjećanja prouzročenog Kolumbovim otkrićem Novog sveta. Ono je jednostavno
zgromilo Ijude. Kaotičnost tog vrijemena posvuda je
zabeležena. Ničeg nije bilo u ravnozemaljskim
pogledima Starog i Novog zavjeta što bi to (Kolumbovo
otkriće, op.a.) poreklo.A ipak Ijudi to nisu mogli
zanijekati. Jedini način da se to upije bilo je napuštanje
celokupnog srednjevekovnog shvaćanja i ulazak u
novo proširenje razuma... Newton je izumio novi oblik
razuma...,, (R.M.Pirsig „Zen i umetnost održavanja
motocikla,,, mix citata, str. 179 i 180).
Razabirati razloge na tragu svrhe. Opciji čina
restrukturalizacije konvencionalnog predočiti optiku
izloženog. Makar samo inicirajući temu otvoriti
mogućnost za ukorak u novo.
„... U hramu znanosti postoje mnoga
prebivališta... i različiti su zaista oni koji u njima stanuju
i motivi koji su ih tu doveli.
Mnogi se prihvaćaju znanosti od radosnog
osjećanja nadmoćne umne snage: znanost je njihov
poseban sport gde traže uzbudljivo iskustvo i zadovoljenje ambicija: u hramu se mogu naći mnogi drugi koji
su žrtvovali plodove svojih mozgova na tom oltaru u
svrhu puke koristi... Da su kategorije koje smo upravo
prognali bile jedine kategorije u hramu, hram ne bi
219
-64-
postojao kao što ne može postojati šuma u kojoj rastu
samo puzavice...
Ali bi u njemu (hramu znanosti op.a.) još ostalo
Ijudi iz sadašnjeg i prošlih doba... (to op.a.) su pomalo
čudni nekomunikativni osamljeni Ijudi, zaista manje
slični jedni drugima nego one vojske prognanika... Šta
ih je dovelo u hram... neće se pokriti jednostavnim
odgovorom... bijeg od svakodnevnog života s
njegovom mučnom surovošću i beznadnom dosadom
(bijeg op.a.) od okova vlastitih poletnih želja.
Istančana ćud da pobegnu iz svoje bučne skučene
okoline u tišinu visokih planina gde oko slobodno
kruži još čistim zrakom i nježno otkriva spokojne
obrise koji su očito stvoreni za vječnost...
... (svaki op.a.) čovek pokušava načiniti za
sebe, na način koji mu najbolje odgovara, pojednostavljenu i čitljivu sliku svijeta. Zatim pokušava do neke
mijere zameniti taj svoj kozmos za iskustveni svijet i
tako ga (iskustveni svijet op.a.) savladati... On od tog
kozmosa i njegova izgradjivanja stvara stožer svog
emocionalnog života ne bi li na taj način našao mir i
zadovoljstvo koje ne može naći u uskom viru osobnog
iskustva... najviši zadatak... je stići do onih svopćih
osnovnih zakona iz kojih se može izgraditi taj kozmos
čistom dedukcijom ... (A.Einstein, mix citata iz govora
održanog 1918. godine, prema R.M.Pirsig,„Zen i umetnost održavanja motocikla,, str. 119 i 120).
220
-65-
A brzina svetlosti jeste maksimalna brzina interakcije, energija nekog tela jeste jednaka proizvodu
mase tog tela i kvadrata brzine svetlosti (E=mc2): a sve
interakcije koje jesu, jesu ne trenutne a trenutne interakcije ne postoje:
.. istraživanje Mjeseca ne uključuje stvarna
proširivanja misli. Nemamo razloga posumnjati da postojeći oblici misli nisu tome dorasli. To je zaista samo
gransko proširenje onog što je Kolumbo učinio...
... Mislim da je današnji razum analogan
razumu ravne zemlje srednjevekovnog razdoblja. Ako
odete predaleko izvan njega pretpostavlja se da ćete
ispasti iz njega u ludilo. A Ijudi se toga silno boje. Mislim
da se taj strah od ludila može uporediti sa nekadašnjim
strahom Ijudi da će pasti s ruba svijeta...
... Ali dogadja se to da svake godine vaša stara
ravna zemlja konvencionalnog razuma postaje sve
manje i manje dorasla da se nosi s iskustvom koje
imamo i to stvara veoma proširen osjećaj kaotičnosti.
Kao rezultat toga imamo sve više i više Ijudi u iracionalnim područjima misli - okultizam misticizam, droge i
tome slično - jer oni osjećaju nedoraslost klasičnog
razuma da se nosi s onim što oni znaju kao prava
iskustva,, (R.M.Pirsig „Zen i umetnost održavanja
motocikla,, mix. citata, str. 180 i 181): ili
221
-66-
I. „Nekoć je onaj tko se htio naučiti strahovanju
odlazio vrlo daleko,,. (E.BIoch „Princip Nada„, str. 1).
Nekoć .....Grčke ratnike na velika dijela nije
poticao osjećaj dužnosti kako ga mi poimamo dužnost prema drugima, to je prije dužnost prema
samom sebi (u pitanju je zapravo nekakva vrsta imperativnosti bivstvujućeg - živuće je obuhvaćeno
celinom permanentno aktivno praksom upoznavajućeg sa svekolikim mogućnostima za koje
sopstvena ličnost sluti da jeste i može op.a.). Grčki
ratnik žudi za onim što mi prevodimo „vrlina,,, ali u
grčkom je to ÁRETE, to jest izvrsnost... ona se provlači
kroz sav grčki život... (árete je op.a.) prava duša
Homerovskog junaka, legendarne figure... Tako je
junak Odiseje veliki borac, prepredeni lukavac, vešt
govomik, čovek odvažna srca i velike mudrosti... On je
zapravo izvrstan, svestran čovek, on ima viška árete...
Árete uključuje poštovanje prema cijelovitosti ili
jedinstvenosti života i slijedbeno tome prezir prema
specijalizaciji. Ona uključuje ruganje djelotvornosti - ili
bolje uključuje mnogo višu ideju djelotvornosti koja ne
postoji samo u jednom odjelu života, nego u samom
životu,,. (H.D.F.Kitto ,,Grci„ mixcitata, prema R.M.Pirsig
„Zen i umetnost održavanja motocikla,,, str. 402, 403 i
404):
I „Tko god kaže da ne može razumijeti ovo
značenje (árete op.a.) bez logičkih pojmova
definiens, definiendum i differentia ili laže ili je toliko
van dodira s Ijudskom
222
-67-
zajednicom da nije ni vrijedan nikakva odgovora...
Kvaliteta! Vrlina! Dharma!... To je ono što su sofisti
proučavali... Prije duha i materije... Bitno je razumjeti na
ovom mjestu da do tada nije postojalo ništa što bi bilo
duh i materija, subjekt i objekt, oblik i sadržaj. Te
podjele su samo... izumi koji su došli kasnije...Kvaliteta
je bila apsolutna... Ti prvi učitelji zapadnog svijeta
pručavali su kvalitetu, a sredstvo koje su izabrali bilo je
retorika ... (R.M.Pirsig „Zen i umetnost održavanja
motocikla,,, mix citata, str. 400, 402, 403 i 404).
II. ,,U vrijeme koje je netoom minulo to („kada
se netko htio naučiti strahovanju,, op.a.) to se
postizalo lakše i brže, tim se umijećem( straha op.a.)
strahovito ovladalo,, (E.BIoch „Princip Nada,,, str. 1).
,,U vrijeme koje je netom minulo...,,, to vreme
nakon..... prave duše homerskog junaka, legendarne
figure preddekadentne, predsokratovske Grčke,,
(H.D.F.Kitto „Grci,,, prema R.M.Pirsig „Zen i umetnost
održavanja motocikla,,, str. 402) to vreme jeste
dekadentno vreme, vreme koje je nakon árete.
U to vreme, vreme nakon árete vreme ..... kada
se netko htio naučiti strahovanju to (se op.a.) postizalo
lakše i bliže... , bilo je, trajalo je (i još uvek traje) kao
vreme kada „odlučujuće je naučiti se nadanju,,
(E.BIoch, „Princip Nada,,, mix citata, str. 1).
223
-68-
„ Trenutne interakcije ne postoje,, (A.Einstein),
pa to, prema tome, ne trenutno, dekadentno vreme,
vreme nakon árete, vreme.....kada se tim umijećem
(straha op.a.) strahovito ovladalo, jeste vreme koje dok
traje kao vreme kada „odlučujuće je naučiti se nadanju,,
(E.BIoch „Princip Nada,„ str. 1) jeste i vreme koje traje
kao vreme duha i materije i vreme straha od kletve
tiranina: „SIC VOLO! SIC IUBEO! STAT PRO RATIO
VOLONTAS! (lat. „Tako hoću! Tako želim! Umesto
razloga volja neka bude!,,)
III. A vreme koje će netom minuti jeste vreme
nakon ne trenutnog (koje još uvek traje) „odlučujuće je
naučiti se nadanju,,, jeste vreme naučenog nadanja,
vreme nakon duha i materije.
„Njegov (onog koji se u vremenu koje će netom
minuti već naučio nadanju op.a.) se rad ne odriče,
zaljubljen je u uspijevanje umesto u jalovost... (takvo u
vremenu koje će netom minuti već naučeno op.a.)
nadanje, stavljeno iznad strahovanja, niti je pasivno
poput njega niti pogotovu zatvoreno u neko ništa... Rad
tog afekta (nadanja koje u vremenu koje će netom
minuti već jeste naučeno) iziskuje Ijude koji se delatno
bacaju u postojeće (vremena koje će netom minuti
op.a.) kojemu i sami pripadaju. On (koji se u vremenu
koje će netom minuti delatno baca u postojeće kojemu
i sam pripada op.a.) ne podnosi (i neće podnositi op.a.)
pasiji život što se (još uvek, sve do vremena koje će
netom minuti op.a.) osjeća tek pasivno bačenim u
224
-69-
bivstvujuće u neprozreno, pogotovu kukavički priznato
bivstvujuće,, (E.BIoch „Princip Nada,,, mix citata, str.1).
To vreme, vreme koje će netom minuti.vreme
nakon duha i materije, vreme nakon vremena kada
odlučujuće je naučiti se nadanju, vreme naučeno
nadanju jeste vreme koje „iziskuje Ijude koji se delatno
bacaju u postojeće kojemu i sami pripadaju,, (E.BIoch
„Princip Nada,, str. 1) jest vreme ÁRETE, vreme poput
vremena „Prave duše Homerskog junaka, legendarne
figure predekadentne, predsokratovske Grčke,,
(H.D.F.Kitto „Grci„, prema R.M.Pirsig „Zen i umetnost
održavanja motocikla,,, str. 402), vreme poput vremena
sofista kada „čovjek je merilo svih stvari... a kvaliteta
koja stvara svijet izrasta iz odnosa izmedju čoveka i
njegova iskustva,,. (R.M.Pirsig „Zen i umetnost
održavanja motocikla,,, str. 401).
KAKO?
U vremenu koje će netom minuti kao vreme
nakon duha i materije, vreme nakon vremena kada
odlučujuće je naućiti se nadanju u vremenu koje će
netom minuti kao vremenu naučenom nadanju,
vremenu árete retorika će se ponovo nakon toliko
dugo vremena („vremena koje je netom minulo,,), baviti
razgovorom, ali ovaj put razgovorom onih koji su
naučeni nadanju. Biće to razgovor u kome će kvalitet
izrastati iz argumentacije individualnog, ali sada is-
225
-70-
kustveno fundirano mislećeg razuma onih koji jesu
naučeni nadanju. Tek taj razgovor, razgovor naučenih
nadanju, razgovor u vremenu koje će netom minuti
biće razgovor u kome „dijalektika općenito znači ono
što se tiče naravi dijaloga: koji je opet razgovor izmedju
dve osobe,, (R.M.Pirsig ,,Zen i umetnost održavanja
motocikla,,, str. 392): ili
Argumenti individualnog, iskustveno fundirano
mislećeg razuma onog koji jeste naučen nadanju
(ratio) vremena koje će netom minuti, jesu argumenti
vremena árete, vremena nakon vremena duha i
materije kao vremena straha kada se zarad svekolike
volje (volo) tiranina dijalektika tako dosledno uporno
želela (iubeo) nasukati na Scilu duha i/ili Haridbu
materije medju kojima sve vreme koje jeste vremena
koje je netom minulo, potonula ležaše Atlantida drevne
Helade u kojoj: „Dobro nije bilo oblik stvarnosti. Ono je
bilo sama stvarnost,, (R.M.Pirsig „Zen i umetnost
održavanja motocikla,,, str. 406).
.. Aristotelovska (i/ili Platonovskaop.a.) etika,
Aristotelovska (i/ili Platonovska op.a.) definicija, Aristotelovska (i/ili Platonovska op.a.)logika, Aristotelovski
(i/ili Platonovski op.a.) oblici, Aristotelovkske (i/ili
Platonovske op.a.) tvari, Aristotelovska (i/ili
Platonovska op.a.) retorika, Aristotelovski (i/ili
Platonovski op.a.) smijeh... HA-HA, HA-HA
226
-71 -
... Dobro je relativno sporedna grana znanja
zvana etikom: razum, logika, znanje predstavljaju
njegovu osnovnu brigu. Árete je mrtva, a znanost i
logika i sveučilište kakvo ga danas poznajemo dobivaju
svoju temeljnu povlasticu: pronalaziti i izmišljati beskrajno množenje oblika sastavnih dijelova svijeta i
zvati ih oblicima znanja i prenositi te oblike budućim
generacijama kao „sistem,,.
A retorika? Jadna retorika nekad samo
„učenje,, sada se svodi na poučavanje načina i oblika,
Aristotelovskih (i/ili Platonovskih op.a.) oblika za
pisanje, kao da je to važno...
Oblici i načini - najbolji ih mrze najgori ih vole.
Iz godine u godinu, iz desetljeća u desetljeće (iz stoleća
u stoleće op.a.) maleni „čitači,, iz prvih klupa,
oponašatelji umilna smiješka i urednih olovaka ističu se
da dobiju svoje Aristotelovske (i/ili Platonovske op.a.)
petice, dok oni koji imaju pravo árete sjede od traga i
tiho pitaju se što to s njima nije u redu...
... A danas na onim rijetkim sveučilištima gde
se još uči klasična etika studenti, sledeći vodjstvo Aristotela i Platona, beskrajno saleću sa pitanjem koje u
staroj Grčkoj nikada nije trebalo postaviti: - Što je
dobro? i kako ga definiramo? Budući da su ga različiti
Ijudi različito definirali kako možemo znati da ikakvo
dobro postoji? Neki kažu da se dobro nalazi u sreći,
ali kako znamo što je sreća? i kako se sreća može
227
-72-
definirati? Sreća i dobro nisu objektivni pojmovi. S njima
ne možemo postupati znanstveno...
... Naučit ćemo istinu („znanstvenu,, op.a.) u
našim drugim akademskim predmetima, pa ćemo
zatim naučiti malo retorike tako da možemo lijepo pisati
tu istinu i zadiviti svoje šefove koji će nas pomaknuti na
viši položaj...
... I budući da (sreća i dobro op.a.) nisu objektivni, (oni op.a.) postoje samo našem mišljenju i zato,
ako želiš biti sretan (i/ili zadiviti svoje šefove... op.a.)
samo promijeni svoje mišljenje. HA-HA, HA-HA
(R.M.Pirsig „Zen i umijetnost održavanja motocikla,, mix
citata, str. 407 i 408): iii
Univerzitet vremena koje jeste kao univerzitet
vremena koje je netom minulo jeste univerzitet
vremena duha i materije, vremena kletve tiranina i
vremena straha.
HA-HA, HA-HA jeste Aristotelovski i/ili
Platonovski smeh univerziteta vremena koje jeste ali to
vreme koje jeste jeste vreme koje je netom minulo.
Gotovo da je šteta što nakon svega árete nije makar i
na kratko i takav „HA-HA, HA-HA,, smeh (sic!)
A univerzitet vremena koje će netom minuti,
vremena nakon duha i materije, vremena árete?
228
-73-
Taj univerzitet jeste univerzitet vremena koje će
netom minuti, univerzitet vremena nakon duha i
materije, univerzitet vremena árete. Taj univerzitet jeste
univerzitet budućnosti...
Univerzitet budućnosti koji jeste univerzitet za
budućnost shvaćenu kao večnost - „nešto što svima
svijetli u djetinjstvu, a gde nije bio još nitko: ZAVIČAJ...
Zbiljska geneza nije na početku nego na kraju .....
(E.BIoch „Princip Nada,,, str. 1637).
KADA?
Ovo pitanje nije pitanje ogleda o logici
mogućeg.
229
230
231
232
233
Download

preuzmite ceo tekst u pdf formatu