VOJVODE ZNAMENITI JUNAK PETRONIJE ŠIŠO
BROJ 62/63 MART/APRIL 2015. CENA:150 RSD, CG 2 €, BIH 3 KM, MAK 100 DEN
Afera Majerling
Dvesta godina
od pobedničke srpske revolucije
MISTERIJA O SMRTI
PRINCA I BARONESE
DUŽA OD STOLEĆA
Tomas
Lipton
Dimitrije Matić
CEO ŽIVOT U SLUŽBI
OTADŽBINE
KRALJ
ČAJA
POMAGAO
SRPSKE
BOLNICE
E
REVIJE
10 - 2013. GODIN
ZA 2010
GODINU
NARUČITE
SVOJ
PRIMERAK
količine su
ograničene
informacije
na telefon:
011 31 96 321
ili na e-mail:
[email protected]
Rezervišite
svoj primerak na
vreme
1.980
za samo
din.
godinu dana
za godin
Pretplatu
možete naručiti
na telefon:
+381 11 31 96 321
ili na e-mail:
[email protected]
www.pregled.rs
Istorija
REVIJA
Izdavač:
Ecoprint d.o.o.
Generalni direktor:
Drago Delić
Glavni i odgovorni urednik:
Momčilo Karan
Novinari:
Devet kilograma
zlatnog novca
nađeno u moru
Slavica Danilović
Marija Delić
Radovan Radović
Marija Božanić
Ljiljana Lukić
Dizajn:
Zoran Mihailović
Prelom:
Milka Milinčić
Fotografija:
Predrag Todorović
Lektor−korektor
Mira Nikitović
Sekretarijat:
011/3196−320,
Redakcija:
011/3196−318
Pretplata:
011/3196−321
Marketing:
011/3196−322; 011/3196−323
www.pregled.rs
E−mail:
[email protected]
mart/april 2015.
Štampa: Politika a.d.
CIP − Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
93/94
Mesečno
ISSN 1821−4096 = Istorija (Beograd, 2010)
COBISS.SR−ID 172587788
Distribucija
BEOKOLP d.o.o.
G
rupa ronilaca naišla je naj−
veće skrovište zlatnih
novčića ikada pronađenih u
izraelskom delu Sredozem−
nog mora, oko 2.000 ko−
mada starih više od 1.000 godina, saopšti−
la je sredinom februara izraelska Uprava
za antikvitete. "Najveće blago zlatnih ko−
vanica ikada otkrivenih u Izraelu nađeno je
u poslednjih nekoliko nedelja na dnu mora
u drevnoj luci u Cezareji", nave−
deno je u saopštenju te uprave.
Radilo se o pukoj slučajnosti.
Članovi ronilačkog kluba u toj luci
iz rimskog doba naišli su na go−
milu novčića tešku devet kilogra−
ma, koja je označena kao nepro−
cenjiva, preneo je AFP. "Najpre
su mislili da su primetili novčić
igračku i tek nakon što su shvatili
da je kovanica prava stvar, saku−
pili su nekoliko i brzo se vratili na obalu da
obaveste direktora ronaličkog kluba o
svom otkriću", dodaje se u saopštenju.
Eksperti iz Uprave za antikvitete pro−
cenili su da su ti novčići raznih vrednosti
korišćeni u vreme kalifata Fatimid koji je
vladao većim delom Bliskog istoka i Se−
verne Afrike od 909. do 1171. godine. Ko−
bi Šavrit, direktor odeljenja za marinsku
arheologiju rekao je da će se pokrenuti
istraživanje kako bi se više saznalo o po−
reklu blaga. "Desio se verovatno brodo−
lom zvaničnog broda s blagom koji je bio
na putu u centralnu vladu u Egiptu s pore−
zom koji je sakupljen", rekao je Šavrit.
"Možda je blago bilo namenjeno za plate
vojnog garnizona Fatimida stacioniranog
u Cezareji, koji je štitio grad. Druga teori−
ja je da je blago pripadalo velikom trgo−
vačkom brodu, koji je trgovao s priobal−
nim gradovima i lukom na Sredozemnom
moru i tamo je potonuo", dodao je.
Uprava za antikvitete nije htela da
proceni vrednost novčića, za koje je rekla
da su otkriveni nakon zimskih oluja. "Ot−
kriće je tako vredno da je neprocenjivo,
rekao je Joli Švarc za AFP, dodavši da
sada pripada državi i da nema nagrade
nalazačima. "Novčići su u izuzetnom sta−
Fatimidski kalifat
Pronađeno oko 2.000 novčića
nju i uprkos činjenici da su bili na dnu mo−
ra oko hiljadu godina nije bilo potrebno
da se čiste ni konzerviraju", rekao je Ro−
bert Kol, numizmatičar .
Ronioci koji su pronašli novac pohva−
ljeni su, a da su pokušali da ga prodaju
suočili bi se sa zatvorskom kaznom od pet
godina. Najstarije kovanice su četvrtina di−
nara iz Palerma i druge polovine 9. veka.
Većina pronađenog novca je iz doba
kalifa Al −Hakima i njegovog sina Al − Za−
hira, koji su živeli u 11. veku. Kovani su
u Egiptu i Severnoj Africi. Otkriće tog im−
presivnog blaga istaklo je jedinstvenost
Cezareje, drevnog lučkog grada bogate
istorije i kulturnog nasleđa, saopštila je
kompanija za razvoj tog grada i Uprava
za prirodu i parkove.
Tanjug
Istorija 3
IZ SADRŽAJA
Srpske godine Ludvika Hiršfelda
strane 16–23
Tokom Prvog svetskog rata dr Ludvik Hiršfeld (1884−1954) došao je u Sr−
biju kako bi pomogao u borbi protiv epidemije tifusa, o čemu smo pisali u
prošlom broju Istorije. Nastavak teksta o doktoru Hiršfeldu posvećen je
njegovom boravku i radu na Solunskom frontu gde je njegova laboratori−
ja bila centralna laboratorija srpske vojske. Smeštena je bila u francuskoj
zaraznoj bolnici u selu Sedes kod Soluna. Doktor Hiršfeld je za laborato−
riju dobio jednu baraku, „doduše bez poda, ali prostranu i dosta vidnu. U
toj baraci bilo mi je suđeno da učinim nekoliko pronalazaka, koji su kasni−
je bili ubrojani u važnije naučne pronalaske ovoga rata“, zapisao je on u
svojoj knjizi "Istorija jednog života".
Tomas Lipton u Vrnjačkoj Banji
Ser Tomas Lipton, poznati proizvođač čaja u Velikoj Bri−
taniji, u Prvom svetskom ratu svojim jahtama prevozio je
sanitetski materijal, kao i bolničko osoblje, koje je dolazi−
lo u pomoć srpskim bolnicama. Luksuzna Liptonova jah−
ta „Erin”, kao i druge jahte, često su saobraćale od Lon−
dona, preko Marseja i Atine do Soluna. Patnja i stradanje
malog a hrabrog srpskog naroda pokrenula su jedra nje−
govih brodova na duge i opasne plovidbe u vreme rata.
U februaru 1915. godine Lipton je lično doplovio u naše
krajeve zajedno sa Misijom britanskog Crvenog krsta, na
čelu sa kapetanom Benetom.
strane 24 – 25
Slikarska škola Kirila Kutlika
Pre skoro 120 godina, s jeseni 1895. godine, akademski slikar Kiril
Kutlik, slovački slikar, pedagog i ilustrator, osnovao je prvu slikarsku
školu u Beogradu. Osnivanju škole on je pristupio sa dosta veštine,
predanosti i znanja, utemeljio je, pa je ona prerasla u organizovan
sistem modernog likovnog i primenjenog obrazovanja. Uspostavio
je likovnu pedagogiju u srpskoj sredini, imena slikara koji su učili u
njegovoj školi su njegov najveći spomenik. Najznačajniji njegov đak
bila je Nadežda Petrović.
strane 54–55
Reagovanja
Bogata istorija Hercegovine
Poštovana redakcijo,
Redovno čitam Vašu "Istoriju" od oktobra 2013. godine. Sviđa mi se velika veći−
na Vaših članaka. Samo tako nastavite. Jedna sugestija: volio bi da pišete u nekom
od sljedećih brojeva o hercegovačkim junacima ili bitkama ili nešto slično jer je Her−
cegovina jedino bogata po tom pitanju. Još jednom svaka čast za časopis.
"Ispravio" bih i jednu grešku, nije velika ali mi je zapela za oko. Naime, u broju
59, na strani 13 u desnom uglu dolje, ispod slike piše: "Petar Petrović Pecija, jedan
od ustaničkih vođa". Petar Pecija se prezivao Popović a ne Petrović koliko ja znam.
Greška nije strašna, Bože moj, ko radi, taj i griješi.
Srdačan pozdrav
Vaš vjerni čitalac
Petar Al. Milošević, Trebinje
Poštovani gospodine Miloševiću,
u pravu ste i vi, ali i mi. Istaknuti ustanik rođen je kao Petar Popović 1826. u
Buševićima u Bosanskoj Krajini kod Krupe na Uni. Kasnije je promenio prezime
iz Popović u Petrović. Po nekim izvorima, prozvan je Petrović po ocu Petru, u
vreme kada je boravio u Srbiji. Nadimak Pecija dobio je kad se kao čoban ope−
kao prilikom pečenja bundeva i kukuruza. Urednik "Istorije"
4 Istorija
strane 28–33
Misterija
dvorca Majerling
U dvorcu Majerling, u Donjoj Au−
striji, jugozapadno od Beča. kra−
jem januara 1889. godine pro−
nađeni su mrtvi prestolonasled−
nik Austrougarske Rudolf od Au−
strije i grofica Marija Večera. Ru−
dolf je bio sin austrijskog cara
Franca Jozefa. Njihova smrt ob−
jašnjena je kao zločin u kome je
Rudolf ubio svoju ljubavnicu Ma−
riju, a zatim izvršio samoubistvo.
U stvari, ovaj zločin nikada nije
rasvetljen do kraja, pa je i dan
danas velika misterija. Obdukci−
ja izvršena 1992. godine na telu
Marije Večere, koju je Rudolf po
službenom izveštaju iz 1889.
ubio hicem iz pištolja, dokazala
je greške tog izveštaja, pošto je
ona ubijena tupim predmetom, a
ne hicem. Takođe je kasnije ot−
kriven i stari policijski izveštaj
koji govori o tome da je Rudolf
ubijen sa šest hitaca iz puške.
Čitav događaj je zataškan iz po−
litičkih razloga.
Knjige na popustu
Prodajem po izuzetno povoljnim cenama
interesantna izdanja:
- Milutin Čolić, Ćudi našeg filma, Prometej, Jugoslovenska kinoteka, 1997.
Cena 700 dinara
- Miloš Obilić u narodnoj poeziji i legendi, priredio Stevo Ćosović, Svet knjige,
2014, 500 dinara
- Henri Ford, Moj život i delo, biografija,
Finesa, 2008, 400 dinara
- Tomaš Ćorović, Šavnik iz z aborava,
Svet knjige, 2009, 1000 dinara
- Marko Vrbica, Dejan Stanković, o životu
i karijeri fudbalskog asa, MG studio,
2010, 800 dinara
- Borislav Stanković Moje olimpijske igre
– od Pariza 1960 do
Pekinga 2008, 350 dinara
- Vesna Zmijanac, Kad zamirišu
j orgovani, autobiografija,
Evro, 2000, 400 dinara
Tel.: 064/1626-663
MARTOVSKA DECA/Branko Žeželj
Projektovanje i gradnja
bili su njegov život
Najpoznatiji
ranko Žeželj je rođen u
po mostovima:
Benkovcu 14. marta
Branko Žeželj
1910. godine. Srednju
školu završio je u Splitu a
fakultetsko obrazovanje
stekao na Tehničkom fakultetu,
građevinski odsek, u Beogradu. Diplo−
mirao je 1932. godine čime je stekao
zvanje diplomiranog građevinskog
inženjera. Zaposlio se kao inženjer−
projektant u Ministarstvu građevina −
Odsek za mostove. Od 1938. je profe−
sor Srednje tehničke škole u Beogra−
du, da bi s početkom Drugog svetskog
rata dospeo u nemačko zarobljeništvo.
Uspeo je 1944. da pobegne iz logora i
uključi se u Narodnooslobodilačku bor−
bu. Posle rata od 1945. do 1948. bio je
šef Odseka za mostove Saveznog ministarstva građevina. Od
1948. pa do 1953. je direktor Saveznog građevinskog instituta.
Godine 1966. izabran je za predsednika Naučnog saveta Institu−
ta za ispitivanje materijala SR Srbije. Kao predsednik ovog save−
ta, u okviru svojih redovnih dužnosti, rukovodio je naučnoi−
straživačkim radom. Izabran je, po pozivu, za redovnog profeso−
ra Građevinskog fakulteta u Beogradu, i (1968) za redovnog čla−
na SANU. Kao profesor držao je nastavu na postdiplomskim stu−
dijama na Građevinskom fakultetu u Beogradu. Bio je gostujući
predavač na međunarodnim kongresima i drugim skupovima, na
univerzitetima u Londonu, Moskvi, Lenjingradu, Njujorku, Kijevu,
Milanu, Parizu, Pragu, Rimu, Sofiji, Havani i drugde.
B
Projektovanje i gradnja su bili njegov
život. Dao je 30−ak originalnih patentira−
nih rešenja i projektovao preko 60 obje−
kata. Najveći doprinos domaćem i svet−
skom građevinarstvu dao je uvođenjem i
popularizacijom upotrebe prednapregnu−
tog betona. Nije mu bilo lako da se izbo−
ri s protivnicima inovacija, pre svega s
tadašnjim inženjerima koji su želeli da se
drže proverene prakse. Kada je za−
vršavana gradnja železničko−drumskog
betonsko lučnog mosta na Dunavu u No−
vom Sadu (građen od 1957. do 1961, po−
znat kao Žeželjov most), zbog izraženih
sumnji u njegovu bezbednost, Žeželj se
prilikom probe koja se sastojala od prela−
ska najtežeg teretnog voza preko mosta
vozio čamcem ispod mosta kako bi svi−
ma pokazao kako veruje u svoje delo. Lukovi mosta su godi−
nama bili simbol Novog Sada i preko njega je išla međunarod−
na pruga, kao i tranzitni put kroz Novi Sad. Most je srušen u
NATO bombardovanju SR Jugoslavije 23. aprila 1999. godine.
Prvi objekat od prednapregnutog betona koji je građen u
Jugoslaviji bila je zgrada instituta IMS na čijem je čelu kasni−
je bio Žeželj, a koja se i danas nalazi u Bulevaru vojvode
Mišića nedaleko od Beogradskog sajma. Šira javnost Žeželja
ipak najbolje poznaje po mostovima koje je projektovao. Pr−
vi most od prednapregnutog betona izgrađen je preko Sma−
ilske reke kod Kraljeva, a kasnije je više velikih mostova iz−
vedeno u istoj tehnici. Mađu njima su, pored navedenog
Žeželjevog mosta, i most na Tisi kod Titela i most
kod Beške. Po Žeželjovoj tehnologiji građeni su i
brojni značajni mostovi u svetu. Pored mostova,
njegovi patenti su našli široku primenu i kod iz−
gradnje velikih hala. Zajedno s kolegama Milora−
dom Pantovićem i Milanom Krstićem projektovao
je Beogradski sajam, čija je Hala 1 s kupolom ra−
spona 97,5 metara 1957. izgrađena dotad nepri−
menjenim tehnikama prethodne fabrikacije, uz
upotrebu prenapregnutog betona.
„Beton ima svoje ćudi, propinje se, otima se, ne
da se. Ali je vaše da ga zaustavite, da ga pokorite,
da sve bude kako vi hoćete i da doživite ono što
doživi vešti konjanik u sedlu: fini osećaj ugodnosti i
superiornosti...“, govorio je Žeželj koji je imao i broj−
ne hobije u kojima je uživao sa skoro podjednakom
posvećenošću kao i u građevinarstvu. Bio je ve−
slač, uživao je u lovu i podvodnom ribolovu. Prijate−
lji kažu da je voleo dobra vina, ali da gotovo nikada
nije pio žestoka pića. Umro je 20. februara 1995. u
Žeželjov most pre rušenja
Beogradu.
Slavica Danilović
Istorija 5
KALENDAR/MART
1. mart 1941.
Bugarska u Drugom svetskom ratu
pristupila Trojnom paktu i već 2. mar−
ta 1941. u nju iz Rumunije počele da
21. mart 1990.
snost u okviru Komonvelta, čime je
počeo talas dekolonizacije u Africi.
Umro Lav Jašin, golman sovjetske
fudbalske reprezentacije, jedan od
7. mart 1875.
najboljih golmana svih vremena.
ulaze nemačke trupe. Uz pomoć
Rođen francuski kompozitor Moris
Adolfa Hitlera, revanšistička politika
Ravel. Njegova klavirska dela zahte−
Bugarske još više je usmerena protiv
vaju znatnu veštinu od izvođača, dok
U londonskom listu "Dejli ilustrejtid Mi−
Jugoslavije, prema kojoj je godinama
njegove orkestralne kompozicije sa−
ror" objavljena, na naslovnoj stranici,
imala teritorijalne pretenzije, pa je
drže veliki broj tonova i instrumenata.
prva novinska fotografija u boji.
ubrzo zauzela veći deo Makedonije i
Širokoj publici, Ravel je najpoznatiji
jugoistok Srbije.
po delu Bolero.
22. mart 1904.
23. mart 1923.
2. mart 1919.
8. mart 1910.
14. mart 1908.
U Moskvi održan osnivački kongres
U Kopenhagenu održana Druga kon−
Rođen Koča Popović, književnik i pe−
Komunističke internacionale (Komin−
ferencija žena−socijalista, na inicijati−
snik, vojnik, španski borac, narodni
terna), kojem su prisustvovala 52 de−
vu nemačke revolucionarke Klare
heroj, političar.
legata iz 30 zemalja. Kominterna je
Cetkin. Na toj konferenciji ustanovljen
odigrala značajnu ulogu u odbrani
praznik, Dan žena, u znak sećanja na
SSSR−a, prve socijalističke zemlje, a
demonstracije žena u Čikagu 8. mar−
Beograd dobio prvu "telefonsku sta−
mnogim partijama i pokretima pružila
ta 1909. Prva proslava Dana žena u
nicu", sedam godina pošto je izumljen
je ideološku, političku i materijal−
organizaciju
su
članice
čije
bile
koji je odigrao značajnu ulogu u prav−
Bonaparta
je za uvođenje telefona u Srbiji 1882.
nom i društvenom životu Srbije.
oženio Žozefinu de
dobio Panta Mihajlović, prijatelj Niko−
Boarne,
le Tesle.
udovicu
bivšeg
oficira koji je giljotini−
francuskog
ran za vreme Francu−
ske revolucije.
10. mart 1945.
U dotad najtežoj nesreći u
26 . mart 1913.
16. mart 1953.
Jugoslovenski predsednik Josip Broz
jednoj zapadnoj zemlji posle Drugog
nulo svih 346 osoba u turskom put−
ren napadom 300 američkih bombar−
ničkom avionu DC−10, koji se srušio
dera B29. Poginulo oko 100.000 sta−
blizu Pariza.
novnika japanske prestonice, bez do−
U Beogradu umro Mita Rakić, srpski
mova ostalo oko milion.
književnik. Bio je i prevodilac, poli−
U Veneciji rođen italijanski barokni
vojske Bugari u Prvom balkanskom ra−
tu osvojili turski grad Jedrene.
27. mart 1968.
stvo, što je bila njegova prva poseta
Tokio u Drugom svetskom ratu razo−
11. mart 1943.
Posle duge opsade i uz pomoć srpske
Tito doputovao u Ujedinjeno Kraljev−
istoriji civilnog vazduhoplovstva, pogi−
4. mart 1678.
šampiona u drevnoj igri.
Proglašen Srpski građanski zakonik,
de Staljinovu lini−
3. mart 1974.
sta i jedan od najpoznatijih svetskih
ske žandarmerijske stanice. Koncesi−
obavezne da sle−
ju.
24. mart 1946.
Umro Aleksandar Aljehin, ruski šahi−
vodili ministar vojni i kapetan palilul−
Napoleon
la u centralističku
problemima između ove dve države.
25. mart 1844.
9. mart 1796.
ljinovo vreme pretvori−
Kraljevina SHS i Bugarske u vezi s
telefon, a prvi telefonski razgovor su
Srbiji održana 1914.
nu pomoć, da bi se u Sta−
15. mart 1883.
U Nišu potpisan sporazum između
svetskog rata.
17. mart 1890.
U avionskoj nesreći, u trenažnom le−
tu u blizini Moskve poginuo ruski ko−
smonaut Jurij Gagarin, prvi čovek ko−
ji je u aprilu 1961. vasionskim brodom
„Vostok“ obleteo Zemlju.
28. mart 1939.
tičar i ekonomista, a nekoliko mese−
ci 1888. godine i ministar finansija.
Republikanska vojska predala Madrid
kompozitor Antonio Vivaldi. Veoma
U Makedoniji bugarski fašisti uhapsili
Njegov sin je Milan Rakić, poznati
snagama generala Franka, čime je
popularan i cenjen u svoje vreme, po−
sve Jevreje iz Štipa, Bitolja i Skoplja i
pesnik.
okončan trogodišnji Španski građanski
sle smrti zaboravljen, a prava vrednost
prebacili ih u sabirni logor u Skoplju.
njegovog obimnog dela otkrivena tek
Odatle je 7.215 lica, posle nekoliko
1930, kada je nađeno više od polovine
dana, deportovano u logor uništenja
Potpisan Evijanski mirovni sporazum
njegovih danas poznatih dela. Napi−
Treblinku.
kojim je okončan osmogodišnji rat za
Grčka vratila suverenitet nad ostrvima
nezavisnost Alžira od francuske kolo−
u Jonskom moru koja su bila pod ko−
nijalne vlasti.
lonijalnom upravom Velike Britanije.
sao više od 300 koncerata za soli−
stičke instrumente i orkestar, među nji−
12. mart 1868.
ma čuveni „Četiri godišnja doba“, oko
Skinuta zabrana s pravopisa Vuka
60 simfonija, opere i druge kompozici−
Karadžića i dozvoljena njegova upo−
je.
18. mart 1962.
rat.
29. mart 1864.
19. mart 1563.
30. mart 1972.
treba. Rešenje o tome doneo, na
Mirom u Amboazu završen prvi ver−
Velika Britanija stavila Severnu Irsku
osnovu odluke kneza Mihaila Obre−
ski rat u Francuskoj nakon kojeg su
pod direktnu britansku upravu. Su−
novića, ministar prosvete Dimitrije Cr−
hugenoti dobili ograničenu slobodu
spendovan severnoirski parlament i
Nacionalsocijalistička radnička partija
nobarac. Zabrana skinuta četiri godi−
veroispovesti. Hugenotski ratovi raz−
vlada Unionističke stranke Brajana
Adolfa Hitlera osvojila većinu u ne−
ne posle Karadžićeve smrti.
dirali su Francusku više od 30 godi−
Foknera.
5. mart 1933.
mačkom Rajhstagu.
13. mart 1990.
6. mart 1957.
Sovjetski parlament izglasao uvođen−
na.
31. mart 1892.
20. mart 1956.
Srbija među prvima u Evropi donela
Bivše britanske kolonije Zlatna obala i
je višepartijskog sistema, nakon 72−
Francuska priznala nezavisnost Tuni−
zakon o pomaganju sporta van škola.
Togoland ujedinjene
godišnjeg monopola na vlast Komuni−
sa, s Habibom Burgibom kao prvim
Gimnastika kao obavezan predmet u
stičke partije.
predsednikom.
školama uvedena je zakonom iz 1883.
u državu pod
nazivom Gana, koja je stekla nezavi−
6 Istorija
APRIL/KALENDAR
1.april 1939.
12. april 1890.
22. april 1945.
Okončan trogodišnji građanski rat u Španiji u kojem
Počelo uređivanje beogradske Botaničke bašte na
Iz ustaškog koncentracionog logora Jasenovac probi−
je poginulo više od milion ljudi, a više od pola milio−
Paliluli.
lo se 80 logoraša, a njih 520 je tom prilikom ubijeno.
na izbeglo iz zemlje. Španija narednih 36 godina bi−
13. april 1919.
23. april 1616.
Britanske trupe u Amricaru masakrirale oko 380 In−
Umro čuveni engleski dramski pisac Vilijam Šekspir.
la pod diktaturom generala Franciska Franka.
2. april 1792.
Dolar ozakonjen kao novčana jedinica SAD.
dusa, pristalica vođe pokreta za nezavisnost Indije
Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Predsed−
3. april 1807.
U selu Voganj kod Rume počela Ticanova buna, u
24. april 1987.
Mahatme Gandija.
14. april 1759.
Umro nemački kompozitor Georg Fridrih Hendl.
kojoj je učestvovalo 15.000 seljaka iz 45 sela rum−
15. april 1952.
skog i iločkog vlastelinstva.
ništva Saveza komunista Srbije, posetio Kosovo
Polje i dao podršku Srbima sa Kosova koji su se
žalili na sve agresivniji nacionalizam kosovskih Al−
banaca.
Banka “Frenklin” u Njujorku izdala prvu kreditnu kar−
25. april 1765.
ticu u svetu.
16. april 1912.
Rođen srpski pesnik−guslar Filip Višnjić.
Harijet Kvimbi postala prva žena koja je avionom
preletela preko Lamanša.
4. april 1823.
Rođen Vilijem (Vilhelm) Simens, jedan od konstruk−
tora Simens−Martinove peći.
5. april 1818.
U bici kod Maipua čileanske i argentinske trupe po−
razile špansku vojsku, čime je obezbeđena nezavi−
snost Čilea.
6. april 1941.
17. april 1814.
26. aprila 1945.
Nemačke trupe
bombardovanjem Beograda za−
počele napad na Jugoslaviju.
Rođen Josif Pančić, srpski botaničar i prirodnjak.
Prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.
7. april 1943.
18. april 1942.
Umro Jovan Dučić, srpski pesnik, esejist, putopisac
Američki avioni u Drugom svetskom ratu prvi put
i diplomata.
bombardovali Tokio, Jokohamu i Nagoju.
8. april 1904.
U Londonu
potpisan anglo−francuski sporazum
„Srdačna antanta“.
9. april 1821.
Rođen Šarl Bodler, francuski pesnik, začetnik mo−
19. april 1921.
10. april 1912.
Irsku i Severnu Irsku, koja je ostala
deo Velike Britanije.
Grujić,
27. april 1992.
Po raspadu SFRJ, proglašena Savezna Republika
Jugoslavija, zajednička država Srbije i Crne Gore.
28. april 1918.
Umro Gavrilo Princip, izvršilac atentata na Franca
Ferdinanda, nadvojvodu Austrije.
29. april 1945.
Nikanor
Savezničke trupe u Drugom svetskom
književnik,
ratu oslobodile nemački koncentracio−
pesnik, crkveni go−
vornik, vladika pa−
nje.
krački.
Američke trupe osvojile, u Drugom svetskom ratu,
tu.
20. april 1887.
Brod Titanik isplovio na svoje prvo i jedino putova−
11. april 1945.
kolaboracionističkog režima u Drugom svetskom ra−
Stupio na snagu zakon o podeli Irske na Republiku
Preminuo
dernizma.
Uhapšen maršal Anri Filip Peten, šef francuskog
ni logor Dahau.
30. april 1999.
U vazdušnim napadima NATO na
21. april 1924.
SR Jugoslaviju pogođene zgrade Mi−
Osnovana Prva srp−
nemačke gradove Esen i Vajmar i oslobodile kon−
ska fabrika aeroplana
centracioni logor Buhenvald.
Živojin Rogožarski A. D.
nistarstva odbrane i Generalštaba Voj−
ske Jugoslavije u užem centru Beogra−
da.
Istorija 7
SRPSKA REVOLUCIJA
Dvesta godina od Drugog
"Evo mene, a eto vam
Drugi srpski ustanak, slika Paje Jovanovića
Ova godina u znaku je obeležavanja velikog držav−
nog jubileja, dva veka od Drugog srpskog ustanka.
Na Cveti, 23. aprila 1815. godine, ispred Crkve−brv−
nare u Takovu, na narodnom saboru, doneta je od−
luka o podizanju ustanka, a Miloš Obrenović je iza−
bran za vođu. Pobede izvojevovane 1815. godine
predstavljaju prekretnicu ka modernom oblikovanju
srpske državnosti.
S
lom Prvog srpskog ustanka 1813. godine nije
značio i kraj ustaničkog otpora i pobune protiv
viševekovnog neprijatelja. Uprkos prestanku
oružanih borbi, srčana borbenost još jače se ras−
plamsavala u pokorenom srpskom narodu. Poli−
tičke prilike na međunarodnom planu, međutim, nisu išle naru−
ku Srbima. Napoleonov pohod na Rusiju 1812. godine, uticao
je i na propast Prvog srpskog ustanka. Član osmi Bukureškog
mirovnog ugovora, koji je 28. maja 1812. godine zaključen
između Rusije i Turske, garantovao je Srbima amnestiju i unu−
8 Istorija
trašnju samoupravu. Ali, Rusi su naglo odlazili sa balkanskih
bojišta, tako da su Srbi ostali bez saveznika u bitkama. Treba−
lo je i da, prema pomenutom članu Bukureštanskog ugovora,
dozvole povratak turske vojske i njihovih garnizona u gradska
utvrđenja i dogovore se s Turcima o ubiranju danka. To bi
značilo povratak na stanje pre 1804. godine, pa Srbi nisu pri−
stali na ove mirovne uslove. Velika turska ofanziva na Srbiju
usledila je 1813. godine iz tri pravca: sa bosanske strane, uz
Dunav, i iz pravca Niša preko Morave. Položaj ustanika pred
mnogo nadmoćnijom turskom vojskom bio je veoma težak.
Pogibijom Hajduk Veljka Petrovića u Negotinu 13. jula 1813.
godine, pao je srpski istočni front. Od tada turski odredi nadi−
ru sa svih strana, a Srbija je na meti turske odmazde.
"Očekujući turski vojni pohod golemih razmera, Ka−
rađorđe je zavapio na opštu srpsku mobilizaciju. Svakom na−
hijskom knezu je tačno odredio koliko treba da podigne vojske,
i 'tako svima ljudima da se javi: da trgovci trgovine svoje pre−
seku, majstori majstorije svoje da prekinu, zemljodelci svoje
poljske rabote i vodenice da ostave, i popovi i kaluđeri da
SRPSKA REVOLUCIJA
srpskog ustanka:
rata s Turcima!"
Đakon Avakum
Kao ranije dahije, tako je i Sulejman−paša verovao da će
zemlju smiriti zastrašivanjem. Nabijanje na kolac postala je
svakodnevna pojava. Iz tog vremena je divna slika herojskog
mučenika đakona Avakuma. Tog lepog mladića naterivali su
Turci da silom primi njihovu veru, ali on ne samo da to nije
hteo, nego je, šta više, pevajući nosio svoj kolac. Očajna maj−
ka savetovala mu je u poslednji čas da popusti i da se spase,
ali je on i to odbio. I sami Turci bili su zadivljeni tom jačinom
volje i svesti i učinili su mu "milost". Nisu hteli da ga, po običa−
ju živog nabiju na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u sr−
ce. Sem toga na narod su udareni silni nameti, da bi se iz−
državala nagomilana vojska i isplatili troškovi utvrđivanja, a
bilo je nasilja i drugih vrsta. U časovima nerazumnosti mislilo
se, da će se srpsko pitanje rešiti najlakše na taj način, ako se
unište Srbi (V. Ćorović, „Istorija srpskog naroda“)
Dakle, međunarodne okolnosti za Srbiju tih godina bile su
teške i nepovoljne.
Narod je u velikom broju prelazio na austrijsku stranu (po−
minje se oko 100.000 nevoljnika) i smeštao se u zbegove po
Sremu. Sa narodom su prebegle i brojne srpske vojvode.
Turci su ponovo zagospodarili Srbijom. Porazni dani srp−
skog vojevanja oglašeni su topovskom pucnjavom sa Kale−
megdana u oktobru 1813. godine.
Zulum Sulejman-paše Skopljaka
pođu, i tako svakoga da vi isterate bez ikakvog izgovora, i svi
jednodušno na noge, i staro i mlado, da ustanemo i sa svim si−
lama da se od neprijatelja branimo...i bogomoljstva i bdenija u
nahiji neprestano da činite'. Kad se uskoro pokazalo da ovo ni−
je dovoljno, u očajanju pred srpski slom, Karađorđe je verovao
da može izbeći potpunu katastrofu ako mu austrijska vlada do−
pusti da sa celom srpskom vojskom i delom naroda pređe na
austrijsku stranu" ( M.Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790−
1918). Tražio je pomoć i od austrij−
skog cara u jednom pismu avgusta
1813. godine, ali je to bio uzaludan
napor. Iste godine, 3. oktobra, Ka−
rađorđe je krišom napustio Srbi−
ju.
Bilo je to vreme priprema
Kubura ledenica,
za odlučujuću bitku protiv
dar kneza Miloša
Napoleona kod Lajpciga
ustaniku Tanasiju
16. oktobra 1813. go−
Simiću (Narodni
dine ("Bitka naroda").
muzej Čačak)
Porta je za novog beogradskog vezira imenovala Sulej−
man−pašu Skopljaka, znajući za njegovo iskustvo u ratovima
sa Srbima, svirepost i osvetoljubivost. Više puta Srbi su ga po−
razili u borbama, a na Zasavici 1813. godine teško ranili. Ka−
da mu se Miloš Obrenović predao, postavio ga je za obor kne−
za rudničke nahije, čak ga je i posinio, da bi lukavstvom smi−
rio Srbe da se ne bune, a
preko Miloša Srbima vla−
dao.
U razgovoru Skopljaka i Mi−
loša, koji je zabeležio Vuk Karadžić,
Miloš se pokorava Turčinu radi interesa Srbije i
planira kako da opet pripaše oružje i krene na Turke. "Vi−
dite li ovoga moga maloga kneza i posinka! Koliko se sad čini
miran i pokoran, ja sam od njega nekoliko puta tako bežao, da
nisam znao, kuda ću udariti; pa mi evo najposle i ruku prebi na
Ravnju! Ti si me ovo ujeo!“, pokazao je Skopljak Milošu ranje−
nu ruku. "Ja ću je i pozlatiti, čestiti pašo!", odgovorio mu je Mi−
loš.
Nastao je period nezapamćenog terora nad srpskim sta−
Istorija 9
SRPSKA REVOLUCIJA
Suparništvo o uticaju na Balkanu
Stanoje Glavaš, najpoznatija žrtva surovog Skopljak paše
novništvom. Zločini, zulum i turska odmazda prevazilazili su
one iz vremena svirepih dahija. Na hiljade srpskog roblja sliva−
lo se putevima sve do Carigrada. "Putevi su bili zakrčeni neo−
bičnom povorkom kola, ljudi, žena, dece, svakojake stoke i
plena: plač i kuknjava srpskoga roblja mešao se sa blekom
stoke, jaukom turskih ranjenika i uzvicima srećnih pljačkaša
koji su hitali u Beograd da prodaju svoju robu brojnim marode−
rima svakojakih narodnosti i agentima najudaljenijih tržišta s
robljem u Turskoj carevini" (Mihailo Gavrilović). Mnogi su ubi−
jani, nabijani na kolac, bacani sa bedema beogradske
tvrđave... Srbi su platili strašnu cenu sloma ustanka. Procenju−
je se da je tada stradalo blizu 100. 000 ljudi. Turci su hteli da
ubiji srpski moral i otpor i ugase svaku pomisao na ponovni
ustanak. Ali, upravo je Sulejman paša Skopljak svojim stra−
vičnim terorom ubrzao i razbuktao Drugi srpski ustanak. Miloš
je realno procenio sve političke okolnosti i izabrao da ostane u
Srbiji i preuzme ključnu ulogu u predstojećim događajima i bu−
de među svojim narodom. Glave su mu mogli doći i Turci i Sr−
bi. Takav potčinjen život, dok je boravio u Brusnici i gledao
svoj napaćen narod, Milošu je teško padao, tim više što je bio
okružen muselimovim sejmenima i pašinim uhodama.
Hadži-Prodanova buna
Neustrašivi starovlaški vojvoda Hadži−Prodan Gligorijević
u septembru 1814. godine podigao je bunu u Požeškoj nahiji,
koja se proširila i na Kragujevačku i na Jagodinsku nahiju. Mi−
loš se nije pridružio Hadži−Prodanu, smatrajući da još nije vre−
me za borbu. Naprotiv, on je pomogao Sulejman−paši da se
buna uguši. Buna je, naravno, bila odgovor na turski zulum.
Pobunjenici su se brzo rasturili, a nedovoljno pripremljena bu−
10 Istorija
Za vreme novog turskog zuluma (1814/15) zasedao je
kongres velikih sila u Beču, koje su imale da sravne stanje u
Evropi poremećeno Francuskom revolucijom i Napoleonovim
ratovanjima. „U Beču se tad nalazio među drugima i car Alek−
sandar. Srbi emigranti poslali su kao svog predstavnika u Beč
protu Matiju. On se prvi put vratio otud brzo, da, po savetu pri−
jateljskih krugova, utiče na smirivanje Hadži Prodanove bune.
Za to, međutim, nije bilo više potrebe, pošto je ona bila uguše−
na pre njegova dolaska. Kad se potom, krajem 1814. godine,
vratio ponovo u Beč prota se prvo trudio, da zainteresuje pred−
stavnike velikih sila za srpski slučaj. Glavni oslonac imao je
među Rusima. Austrijski car kazao je lično proti Matiji, da će
se zauzeti na porti za Srbe. Rusija se obratila cirkularnom no−
tom svima članovima Kongresa upozoravajući ih na turska ne−
dela i pozivajući se na svoje moralno pravo, da se zauzme za
ugroženo pravoslavlje. Rusija je nameravala, da dobije na
osnovu toga od Kongresa mandat za zaštitu pravoslavnih
hrišćana, ali je u tom pravcu naišla na opoziciju Engleske i Au−
strije. Javilo se ponovo suparništvo o uticaju na Balkanu.
Turska nasilja u Srbiji nisu prestajala. Izveštaji koje je do−
bijao prota Matija tokom januara i februara 1815. godine pred−
stavljali su stanje da ne može biti crnje... Ovaj je odmah pitao
u Beč ima li ikakvih izgleda na uspeh "da se branimo, da ne
puštamo ovako nevin narod da se kolje i istrebljuje". Zabrinu−
ti, videći da nisu više ni u čem sigurni, ljudi počeše da sve više
misle na ustanak. Bolje poginuti u borbi i zameniti glavu, kad
već mora da se mre. Tokom marta počeše tajni sastanci i do−
govaranja („Istorija srpskog naroda“, Vladimir Ćorović).
na je ugušena. Turci su oko 150 zarobljenika posekli ili nabili
na kolac i izložili na zidinama Kalemegdana.
Najpoznatija žrtva surovog Skopljak−paše bio je glasoviti
vojvoda iz Prvog ustanka, Stanoje Glavaš. Uz to, Skopljak se
uverio da Srbi imaju dosta oružja pa je nasilno krenuo da im
ga oduzima. Pošto je buna ugušena, Hadži−Prodan je prebe−
gao u Austriju. "Miloš je uz ovu bunu dobio čest i poverenije
kako kod Sulejman−paše, tako i kod naroda srpskoga: kod Su−
lejman−paše što i on ne prista s buntovnicima, nego mu osta
veran i umiri narod; a kod naroda srpskoga, što ne dade Tur−
cima arati ni robiti... ali je njemu i velika žalost na srcu ostala,
što Sulejman−paša pogazi veru i prevari ga, te iseče tolike lju−
de, što je on na veru domamio... Ovaj čovek ne drži vere; s
njim se ne može ništa raditi. Kad on sad ovakvu neveru učini,
i tolike ljude na veri pobi, kako ću mu ja sutra verovati za mo−
Hadzi−Prodan Gligorijević
čiju su bunu Turci ugušili
uz pomoć
Miloša Obrenovića
SRPSKA REVOLUCIJA
Ustanici iz Takova
Mapa
Karađorđeve Srbije 1813.,
pre sloma Prvog srpskog
ustanka
ju glavu, da joj neće ništa biti?", zapisao je o tim zbivanjima
Vuk Karadžić.
Strašni primeri mučenja Srba uticali su da i sam Miloš
promeni odnos prema Turcima, videvši šta se desilo i sa njim
kada ga je paša "narodnim poslom " poslao u Beograd i stavio
u pritvor. Znao je da je uz njega narod i da je vreme da mu se
pridruži u borbi protiv tlačitelja. Poslužio se lukavstvom da od
paše izmoli slobodu. “Izgovorio se, da za otkup nekog roblja,
koji je trebao predati vezirovom ćehaji, mora prikupiti novac
kod kuće i od svojih ljudi. Čim je došao kući, u Crnuće, bio je
posvećen u celu stvar i određen za vođu ustanka. Oprezan i
mudar Miloš nije hteo nagliti s pokretom. Hteo je sačekati da
gora olista, da obavesti prijatelje preko granice, da pohvata
veze i spremi nešto municije“ („Istorija srpskog naroda“, Vladi−
mir Ćorović).
Zborovi u Rudovcima i Vreocima
Za vreme Miloševog zatočeništva u Beogradu održana su
dva važna zbora istaknutih narodnih prvaka. U martu 1815.
godine, u Rudovcima, u pivnici popa Ranka, narodni glavari iz
nekoliko nahija "zakleli su se da složno ustanu na Turke, sa−
mo da pričekaju da se iz šaka Sulejman−pašinih izmakne Mi−
loš, kome će ponuditi vođstvo u ustanku. Svaki koji ne bude
hteo u njihovo društvo bio je proklet i oglašen narodnim nepri−
jateljem. Prva uloga namenjena je Milošu. Na njega se mora−
lo čekati jer je bio jak u narodu, njegov pristanak bio je jemstvo
za srećan ishod".
Drugi put su se narodne starešine okupile u Vreocima i tada
su otpočele opsežne pripreme za ustanak. Dogovoreno je da se
ugledni trgovac iz Ostružnice, Nikola Stanković, uputi u Zemun,
kako bi zatražio pomoć za ustanike od austrijskog generala Čer−
vinke. Pošto se nekoliko dana kasnije Miloš domogao zavičajne
Brusnice, obavešten je o svim planovima za organizovanje no−
vog ustanka. Pristavši da povede narod u borbu, Miloš je od−
lučio da se konačna odluka o ustanku donese na crkveni pra−
znik Cveti, kada se kod takovske crkve održavao veliki narodni
sabor i u Takovo dolazio narod iz mnogih krajeva. Agitacija o
ustanku proširena je sa Rudničke i na druge nahije.
Milan Ð. Milićević u svojoj knjizi "Kneževina Srbija" na−
vodi neke od ljudi koji su bili na skupštini kod crkve u Ta−
kovu: Miloš Obrenović, Gospodar Jovan (?), Lazar Mutap
iz Prislonice, Nikola Lunjevica iz Lunjevice, Milić Drinčić,
Todor Belja, Dobrica Vesković iz Teočina, Perica N. Bu−
ljugbaša iz Miokovaca, Damnjan Matović−Krdža iz
Ločevaca, Marko i Nikola, braća Rakići iz Rudnika, Milo−
van Lomić iz Dragolja, Vasilj Milojević, Milić Brajović i La−
zar Vasiljević iz Brezne, Radovan Žižović iz Leušića, To−
dor Jeremić i Blagoje N. iz Pranjana, Ivan Šalavardić iz
Grabovice, Petar Grk iz Nevada, Jovan Lazić iz Svračko−
vaca, Tanasko Mihailović i Vaso Popović iz Beršića, Prsta
Janko Vitomirović, Radojica Paunović i Milovan Topalović
iz Takova, Jovan Ponjavić iz Brusnice, Nikola Terzija iz Si−
noševića, Milisav Koruščić iz Rujčića, Radovan Bajić iz
Brajića, Marko Radosavljević iz Klatičeva, Sima Baralija iz
Šarana, Aksentije i Vićetnije Čalukovići iz Ljevaje, Pavle
Štule i Petar Štule iz Ozrema, Marko Draškić iz Poloma,
Mali Radojić iz Mojsinja, Petar Mali i Ivan Petrović iz
Stančića, Ilija Preljinac iz Preljine, Jova Tomić iz Metinca
(okr. kragujevačkog), Radovan Nikavica (iz okr. užičkog) i
Petar Tomašević iz Ločevaca. Na sastanku nije bio vojvo−
da Loma (Misli se na Arsenija Lomu koji se ponajviše od
svih srpskih vojvoda zalagao za pokretanje oružane bor−
be protiv Turaka 1815. godine. Na prvim dogovorima u
Rudovcima i Vreocima, Loma je vodio glavnu reč. Tražio
je da se na ustanak privoli Miloš ako ne milom ono silom,
rekavši da će ga on ubiti ako neće. Kasnije mu je lično
preneo tu pretnju. Sam je na cvetni četvrtak pokrenuo
ustanak napadom na Turke na Rudniku, nap. priređ.)
Veliki sabor pred Crkvom u Takovu
Narodni prvaci okupili su se na crkveni praznik Cveti,
23. aprila (11. april, po Jul. kal.) 1815. godine ispred Crkve
brvnare u Takovu na velikom narodnom saboru i tada je do−
neta odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka. Za vođu
ustanka izabran je knez Miloš Obrenović. Najbolji hroničar
tih zbivanja, Vuk Stefanović Karadžić ostavio je dragocene
zapise o podizanju Takovskog ustanka: "Miloš na Cveti uju−
tru dođe u Takovo, i onaj dan ode kod Crkve, učini skupšti−
nu, i stane se već javno dogovarati s narodom i s kmetovi−
ma, šta će sad činiti. I sav sabor nađe, da drukčije nikako
biti ne može, nego da se biju s Turcima dok svi ne izginu; i
još što je najčudnije, i sami starci i kmetovi, koji su svagda
bili protivni buni, i oni sad pristanu i poviču, da nema dru−
goga spasenija, nego da se biju s Turcima, i da se brane
dok se uzmože. I svi složno stanu moliti Miloša, da im on
bude starešina, i da ji ne izda. Miloš im na to odgovori, da
će im on biti starešina, ako će oni njega slušati i između se−
be se kao braća paziti, oprostivši jedan drugome ako je ko−
ji kome što nažao učinio. I na to pristanu svi.
Miloš posle te skupštine otide sa svojim starim, a sad na
novo pristavšim, momcima, u Crnuću, i onde posle dugoga
premišljanja i većanja otide u vajat, te se obuče u svoje voj−
vodske aljine i pripaše oružje srebrno, pa onako nakićen iziđe
među momke noseći u ruci svoj vojvodski barjak, koji je do
sad ležao negde sakriven, pa pruži barjak Simi Pastrmcu, go−
Istorija 11
SRPSKA REVOLUCIJA
Knez
Miloš
Obrenović
u vreme
ustaničkih
dana
Vođa ustanka knez Miloš Obrenović
Rodonačelnik novovekovne
srpske dinastije Obrenović i
vođa Drugog srpskog ustan−
ka, Miloš Obrenović, central−
na je ličnost Srpske revoluci−
je, pored vožda Karađorđa
Petrovića.
Miloš Teodorović Obre−
nović (po očuhu Obrenu),
rodio se u Užičkoj nahiji u
selu Srednja Dobrinja, pod−
no Maljena, na Teodorovu
subotu, 18. marta 1780. go−
dine. Milošev otac, Teodor−
Teša Mihailović bio je iz Do−
brinje, a Miloševa majka
Višnja Gojković iz Gornje
Trepče. Teodoru i Višnji su se posle Miloša rodila još dvojica
sinova, Jovan i Jevrem.
Miloš je pored njih imao i braću po majci Jakova i Milana
i sestru Stanu. Višnja se za Teodora udala kao udovica Obrena
Martinovića iz Brusnice. Miloš je imao i braću po ocu, Radosla−
va, Radonju i Rada. Otac Milošev je bio veoma siromašan, "ha−
rač se nije mogao iscediti iz njegove kese". Pa ipak, uprkos si−
romašnom i teškom detinjstvu, Miloš će za vreme ustanka i vla−
davine Srbijom postati jedan od najbogatijih i najmoćniji čovek u
Srbiji. "Prisećajući se teških dana iz svoga detinjstva, Miloš je
kasnije pričao: 'Po nekom vremenu pak i otac naš Teodor umre,
i mi, još nedorasla deca, ostanemo sirotni. Ja, kao najstariji, kad
sam vozrastom prispeo za službu, mati me moja da u službu
kod marvenih trgovaca koje sam tri godine služio. Kroz to vre−
me s njima hodio sam trgovine radi u Zadar i Veneciju" (Krsman
Milošević, Knjaz Miloš Obrenović).
Miloš je na putovanjima mnogo naučio. Bio je veoma mu−
dar i pronicljiv. Na početku ustanka borio se uz svog brata,
rudničkog vojvodu Milana Obrenovića. Ratovao je u bitkama
za Rudnik, Užice, na Mišaru, za oslobođenje Beograda. Zva−
nje vojvode dodelio mu je Karađorđe 1807. godine, posle
osvajanja Užica, kada je teško ranjen.
Komandant Rudničke nahije postao je 1809. a 1811. godi−
ne glavni komandant Rudničke, Dragačevske, Užičke i Staro−
vlaške nahije. Hrabro se borio i na Ravnju 1813. godine, a po−
sle sloma ustanka ostao je u Srbiji. Na Cveti 1815. godine na−
rod ga je u Takovu izabrao za vođu Drugog srpskog ustanka.
Knez Miloš Obrenović Srbijom je vladao dva puta, prvi put
od 1815. do 1839. a drugi put od 1859. do 1860. godine. Sna−
lažljiv, lukav i prek, potkupljivao je Turke, uklanjao viđene Srbe,
protivnike i konkurente. Iako neobrazovan, imao je dosta poli−
tičkog i diplomatskog dara. Uspeo je da za Srbiju obezbedi au−
tonomiju hatišerifima iz 1830. i 1833. godine, a za sebe nasled−
no kneževsko dostojanstvo. U spoljnoj politici oslanjao se na
Beč i vodio austrofilsku i apsolutističku politiku. Kakav je apso−
lutista bio knez Miloš najbolje pokazuje njegova izjava "Ama
more, ja sam gospodar, pa 'oću da me služiš; ako 'oćeš, 'oćeš;
ako nećeš opet oćeš!" Za njegove vladavine, 1835. godine, do−
net je Sretenjski ustav, prvi ustav u istoriji Srbije.
Knez Miloš Obrenović sa svojom ženom Ljubicom Vuko−
manović izrodio je dva sina i četiri kćeri. Umro je u svom ko−
naku na Topčideru 14. septembra 1860. godine. Miloševa
oruka "Evo mene, eto vas − rat Turcima!" izgovorena pre dva
veka u Takovu najavila je Srbiji slobodu. Besmrtna poruka be−
smrtnog čoveka.
Spomen-kompleks Drugi srpski ustanak
Crkva brvnara u Takovu kod koje je donesena odluka
o novom ustanku
12 Istorija
Spomen−kompleks Drugi srpski ustanak u Takovu je
istorijski kompleks koji obuhvata građevine i spomenike
vezane za podizanje Drugog srpskog ustanka. Pouzdano
se zna da je na tom prostoru bila gusta hrastova šuma, a
kao sećanje na nju ostalo je nekoliko moćnih hrastova,
sada pod zaštitom države. U tadašnjem zabranu, na Cve−
ti 1815. godine, pod najvećim hrastom, doneta je konačna
odluka o podizanju Drugog ustanka.
U vitrinama Muzeja Drugog srpskog ustanka su izloženi
krst na kome su se zakleli ustanički prvaci, odežda kneza
Miloša Obrenovića i deo „Takovskog grma“. Takođe, u
okviru muzejske postavke, izloženo je i poznato delo slika−
ra Paje Jovanovića „Takovski ustanak“.
Crkva−brvnara nalazi se na uzvišenju u neposrednoj
okolini spomen−škole i muzejske postavke. Nakon pra−
znične liturgije u Crkvi−brvnari okupljeni narodni vođi izabra−
li su za svog zapovednika rudničkog kneza Miloša, potonjeg
naslednog kneza Srbije i osnivača dinastije Obrenović. Zna−
meniti kamen, prikazan na kompoziciji Paje Jovanovića „Ta−
kovski ustanak“ kao mesto sa kog knez Miloš razvija barjak
ustanka, nalazi se uz sam južni zid takovske crkve.
Pod Takovskim grmom podignut je 1887. godine spo−
menik Milošu Obrenoviću. Po skici inženjera Manoka, vajar
SRPSKA REVOLUCIJA
Takovski grm sa spomenikom Milošu,
crtež Feliksa Kanica, kraj 19. veka
Znamenito mesto Takovski grm sa spomenikom knezu Milošu (www.togm.rs)
voreći: 'Evo mene, a eto vam rata s Turcima'. U svima je ko−
ji su tu bili, srce od radosti zaigralo, kad su videli Miloša ta−
ko nakićena, i većma su mu se obradovali, nego ozebao
suncu; jer je svaki u sebi pomislio: sad je zaista rat, i on pri−
staje s nama.
Pastrmac uzme barjak iz Miloševe ruke, te ga pobode u
zemlju, i stadu se pod barjak kupiti junaci; a Miloš se vrati u
sobu, pa sedne s pisarom, te raspiše knjige na sve strane, da
ustaje na oružje i malo i veliko, i da biju Turke, gde god ze−
lenu strizu vide. Na take glasove narod skoči, i, povadivši iz
klada i iz panjeva svoje sakriveno oružje, stane se oružati
nanovo. Koji je imao dve duge ili male puške, onaj dade ono−
me, od koga su Turci oduzeli sve". Za ovaj poduhvat vojvo−
de su svom novom vođi donele "konjski tovar srebrnih talira".
Ustanak se brzo rasplamsavao, a nove borbe ponovo
probuđenog srpskog naroda krvlju su natopile još nezacelje−
na srpska bojišta. Ustanička Srbija je nepokolebljivo zako−
račila u osvajanje slobode.
Marija Delić
(Nastavak u sledećem broju)
Mihailo Čebinac iz Kraljeva izradio je četvorostrani obelisk od
crvenog poliranog mermera, postavljen na šestougaono pod−
nožje i ograđen sa šest stubova povezanih lancima. Na spo−
meniku se nalaze stihovi Ljubomira Nenadovića(vidi fotogra−
fiju). Ostaci prvog grma, osim u Muzeju Drugog srpskog
ustanka u Takovu, čuvaju se i u crkvi svete Trojice u Gornjem
Milanovcu.
Nedaleko od ovog spomenika nalazi se i hrast koji je knez
Mihailo, prilikom posete Takovu 1867. godine, osveštao za
„naslednika“. Istovremeno, otkupio je okolni prostor koji se od
tada naziva „kneževe livade“.
U kompleksu je zasađen i „mladi grm“ i pored njega 1995.
postavljena spomen−ploča, sa natpisom:„Tu je nova Srbija
stvorena/U narodu hrastovih
korena. Sve ljubeći slobodu i
čast/Ponovo smo posadili
hrast. Da i dalje širom naših
strana/Nad Srbijom sloboda se
grana/Da sačuva zavetni nam
glas „Evo mene, a eto i vas“.
Zapadno od spomenika
Milošu Obrenoviću, na blagoj
padini, nalazi se drugo spo−
men−obeležje, delo Petra
Ubavkića, „Takovski ustanak“.
Na monumentalnoj figuralnoj
Natpis na spomeniku Milošu
kompoziciji su predstavljeni
Obrenoviću u Takovu, u
Miloš Obrenović i Melentije
okviru istorijskog kompleksa
Pavlović. Prikazuje trenutak
Takovski grm
ustaničke zakletve pred ta−
kovskim protom koji u ruci drži drveni krst dok knez Miloš
razvija ustanički barjak. Rađena je za Svetsku izložbu u Pa−
rizu 1900. godine, ali će u Takovo stići tek 1990. prilikom
proslave "175 godina od podizanja Drugog srpskog ustan−
ka“. Kopija ovog Ubavkićevog dela postavljena je na platou
koji se nalazi između zdanja Vlade Srbije i Ministarstva fi−
nansija u beogradskoj Ulici kneza Miloša (Wikipedia)
Monumentalna
bronzana
kompozicija
Takovski ustanak,
delo vajara Petra
Ubavkića
Istorija 13
VOJVODE
Starovaroški junak
Petronije Šišo
U vreme ustaničkih borbi za oslobađanje po−
tlačenih srpskih teritorija od turske vlasti, po−
seban doprinos dao je hrabri starovlaški junak
i vojvoda Petronije Šišo. Mada njegova biogra−
fija nije dovoljno poznata, čuvena je njegova
junačka smrt u boju na Zasavici avgusta 1813.
godine. Omogućivši ustanicima povlačenje
posle sedamnaest dana strahovite borbe,
žrtvovao je svoj život zajedno sa Zekom
Buljubašom i njegovim bećarima
P
etronije Šišo se najverovatnije rodio u zla−
tiborskom selu Draglica u drugoj polovini
18. veka. Neki izvori beleže da potiče iz
porodice Šuljagić koja se doselila iz Bo−
sne. Predanje kaže da je prozvan Šišo,
pošto su ga Turci prilikom jednog okršaja ošišali, dok
druga legenda govori da se Petronije sam ošišao „iz re−
volta prema Turcima“. Petronijeva mladost protekla je u
hajdukovanju po gustim i neprohodnim zlatiborskim
šumama. Turskim vlastima bio je dobro poznat, pa su
za njim često organizovali potere kako bi ga likvidirali.
Bili su to uzaludni napori, jer su duboke i tamne šume
zlatiborskih obronaka bile sigurno utočište za Petronija
i njegovu družinu.
Uspeh na Rasnici
Ustanak koji je planuo 1804. godine nije odmah za−
hvatio sve srpske teritorije. Oblast Starog Vlaha koja
je obuhvatala pod−
ručje zlatibor−
skog i moravičkog okruga i pripadala Bosanskom pašaluku,
tek kasnije postaće poprište ustaničko−turskih bitaka. Najpre
se vodila borba za oslobođenje Užica u leto 1805. godine. Ra−
tujući oko Užica Petronije Šišo je pokazao zavidnu hrabrost i
borbenost. „Turske posade u Starom Vlahu su se osećale sve
nesigurnijim, jer je ustanička vojska ugrožavala odbranu Bo−
sne i njenu vezu preko Sjenice i Novog Pazara od ostalog
dela Turskog carstva. S druge strane, za veze Srbije sa
Crnom Gorom i za presecanje veza između Bosne i Tur−
ske, Stari Vlah je bio važna strategijska i politička
tačka za srpske ustanike“ (Dr Vojislav Subotić, Kne−
zovi Raškovići u Starom Vlahu).
Približavanje organizovane ustaničke vojske
Starom Vlahu je počelo u januaru 1808. godine.
Petronije Šišo je zajedno sa Maksimom Raško−
vićem, Hadži Prodanom Gligorijevićem i drugim
viđenijim Starovlašanima počeo da organizuje
ustanike tog kraja da se povežu sa frontom usta−
ničke vojske iz Srbije. Utvrđivao je sančeve, oku−
pljao vojnike, pripremao oružje. Njegova dovitlji−
vost i ratničko umeće posebno su došli do izražaja
za vreme velikog poleta ustanka u Starom Vlahu
1809. godine. U nameri da potisne tamošnje usta−
nike, Sulejman−paša Skopljak krenuo je od Drine
sa brojnom vojskom. Karađorđe je 23. aprila
1809. godine sa pešadijom i konjicom uspeo da
zauzme Sjenicu. Starovlaški ustanici, među koji−
ma je bio i Petronije
Šišo, pod komandom Maksima Raškovica, po−
razili su Skopljaka na Zlataru i Kosatici. U zlati−
borskom selu Ra−
snica,
Ravnje čuva uspomenu: spomenik Zeki Buljubaši i ostalim junacima poginulim u bici protiv Turaka
14 Istorija
VOJVODE
hajdučkoga, još visoko Petronije Šišo s
hajducima, družinom junačkom“.
U januaru 1811. godine, Petronije Šišo
je učestvovao na skupštini vojvoda Sta−
rog Vlaha. Karađorđev Delovodni protokol
za 1812. i 1813. godinu pominje narodne
starešine u Starom Vlahu iz tog vremena.
„Iz njega saznajemo da su u tom periodu
starešine u ovom kraju bile: Hadži Prodan
Gligorijević, Maksim Rašković, Petronije
Šišo, Stanoje Pucar. Sva četvorica stekli
su u ustanku vojvodsko zvanje“. Napu−
stivši predele južno od Uvca, Petronije
Šišo boravio je na oslobođenom prostoru
Starog Vlaha, čuvajući granicu. Prema
voždovom protokolu, gde se on u 17 nared−
Ratujući oko Užica 1805. Petronije Šišo je pokazao zavidnu hrabrost i borbenost
bi obraća Šišu kao starovlaškom vojvodi, sazna−
fotografija Užica iz 1903. godine, www.opusteno
jemo da je od polovine 1812. do kraja leta 1813.
godine Šišo boravio na Zlatiboru, čuvajući granicu Starog Vla−
oko šančeva na Talambasu, odigrao se veliki sukob ustaničke i
ha „od turske prevare i hvatajući lupeže koji prelaze granicu“.
Skopljak pašine vojske. Pošto je prešao Uvac Skopljak je plani−
rao prodor ka Čačku i Šumadiji. Ustanici pod komandom Miloša
Junačka smrt na Ravnju
Obrenovića ulogorili su se u Draglici na Rasničkom polju
i organizovali sastanak starešina o planu napada
Poslednja bitka Prvog ustanka vođena je u
na turske čete.
Mačvi, na Ravnju, između Save i Zasavice,
Bećari čuvali
Od svih predloženih strategija usvo−
početkom septembra 1813. godine. Tu,
granicu
jen je plan Petronija Šiša, prema kome
na Zasavici, prekodrinskom vojvodi Si−
je on sa svojim odredom i četiri topa
mi Katiću pridružilu su se Miloš Obre−
„Petronije Šišo je imao bećare, vojni−
trebalo da sakriven u šumi iznenadi
nović, prota Mateja, Stojan Čupić,
ke dobrovoljce, pod najmom. Bećari su bili
Turke s boka u dogovoreno vreme.
Zeka Buljubaša i Petronije Šišo. Ze−
pretežno pešaci, a služili su i kao konjanici. U
Ipak, Miloš se nije pridržavao pla−
ka se sa svojim „golim sinovima“
Starom Vlahu i užičkom kraju kao pograničnim
na, već je pre nego je trebalo kre−
(bećarima) ušančio na desnom krilu
oblastima oni su čuvali granicu ili su služili kao
nuo u napad sa svojom vojskom.
između Save i Zasavice, a odmah
posada u utvrđenim šančevima. Vojvoda Šišo
Od sigurne katastrofe Miloša su
do njega Petronije Šišo sa svojim
je sa njima čuvao granicu od turskih upada
spasli Petronije Šišo i Maksim
momcima. Krvavi boj bio se sedam−
od Sjenice i Prijepolja. Prve regularne jedi−
Rašković koji su mu odmah pritekli u
naest dana bez prestanka. Srbi su
nice srpske vojske organizovane su
pomoć sa svojim odredima.
pružali strahovit otpor, ali iscrpljeni od
1808. godine“
U žestokoj borbi na Rasnici srpski
nespavanja, gladi i bez municije, prinuđeni
(Dr Vojislav Subotić).
ustanici su odneli pobedu, ali uz velie gubitke.
su na povlačenje. U odlučujućim trenucima
Goneći Turke preko Lima Šišo je izgubio oko dve−
vojvoda Šišo i kapetan Zeko sa svojim bećarima
sta svojih boraca.
omogućili su odstupnicu srpskim ustanicima. Dok su imali
baruta branili su se puškama, a kada je municije nestalo isu−
Narodni starešina
kali su noževe i očajnički se tukli sa Turcima, prsa u prsa, šti−
u Starom Vlahu
teći svoju braću. „Šišo kao i slavni mu drugovi, izbaci posled−
nju pušku, isuče nož, pa juriš u Turke, te sekući njih, sam
Za Stari Vlah u ustanku najznačajnija je 1809. godina.
isečen bude na komade“(Milićević, Pomenik). Svoj život na
Posle Sjenice, oslobođeni su i Nova Varoš i Novi Pazar. Ka−
Ravnju je ostavio i neustrašivi Zeka Buljubaša i oko sedam
rađorđevi ustanici su se spremali da prodru u limsku dolinu
stotina njegovih vernih bećara. Govorilo se „Zasavica− srp−
i uspostave vezu sa Crnom Gorom. Međutim, zbog burnih
ska kasapnica!“. Zahvaljujući njihovoj junačkoj odstupnici
zbivanja na Deligradu, ta dejstva su prekinuta i srpska voj−
spasle su se mnoge srpske vojvode. Prota Mateja je pobe−
ska je bila primorana na povlačenje. Prilikom odstupnice,
gao na tuđem konju, Miloš Obrenović i Sima Katić domogli
neprijateljske vojske su se sukobile na masivu Kukutnica,
su se čuna srušivši za sobom ćupriju na Modranu, a vojvoda
zapadno od Ivanjice, i daleko nadmoćnijim Turcima naneti
Stojan Čupić, bez košulje i sa jataganom u ustima, preplivao
su veliki gubici. Upamćen je dvoboj na Kukutnici između
je Zasavicu i preko Noćaja stigao u Šabac. U boju na Rav−
čuvenog hercegovačkog harambaše Jovana Šibalije, koga
nju, puška kneza Miloša je osakatila Sulejaman−pašu Sko−
je Karađorđe nazivao „hrabročuveni“ i turskog delije Turan−
pljaka. Spomenik Petroniju Šišu, Zeki Buljubaši i njihovim ju−
bega Bošnjaka. Oba junaka su poginula u dvoboju.
nački izginulim saborcima, kao i borcima izginulim u ratovima
Narodna pesma Boj na Kukutnici veliča i junaštvo Petro−
1912−1918, podignut je na Ravnju 1925. godine.
nija Šiša: „drugo beše Starovlah Maksime, s junacima Sta−
Marija Delić
rovlašanima, i sa njima Šibalija mladi od Morače gnezda
Istorija 15
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
Pomogao narodu i vojsci
i postavio temelje
bakteriologije
Dr Ludvik
Hiršfeld
Tokom Prvog svetskog
rata dr Ludvik Hiršfeld
(1884−1954) došao je u
Srbiju kako bi pomogao
u borbi protiv epidemije
tifusa, o čemu smo pisali
u prošlom broju Istorije.
Nastavak teksta o dokto−
ru Hiršfeldu posvećen je
njegovom boravku i radu
na Solunskom frontu gde
je njegova laboratorija bi−
la centralna laboratorija
srpske vojske.
16 Istorija
P
o povratku u Cirih, Hiršfeld,
u organizaciji društva Crve−
nog krsta, drži predavanje
o svojim iskustvima iz Srbi−
je. To je bilo prvo sve−
dočenje u Švajcarskoj jednog očevica o
sudbini srpskog naroda i njegove vojske
u prvim godinama Velikog rata. Pred pu−
blikom koja je ispunila veliku koncertnu
dvoranu do poslednjeg mesta govorio je
o stradanjima, natčovečanskim napori−
ma i patnjama, o epidemiji pegavca.
Opisivao je spaljena sela i majke nad
grobovima svoje dece. Govorio je o bo−
lu rastajanja sa otadžbinom onih koji su
se povlačili preko albanskih vrleti.
Da bi se srpske trupe, koje su bile
stacionirane na Krfu, oporavile i zaštitile
od zaraznih bolesti neophodno je bilo da
se, pored postojeće francuske bakterio−
loške laboratorije, obrazuje još jedna.
Omogućeno je obrazovanje Srpske bak−
teriološke laboratorije pri Sanitetskom
odeljenju Vrhovne komande. Upućen je
poziv dr Ludviku Hiršfeldu, koji je kao
bakteriolog radio u srpskoj vojsci od fe−
bruara 1915. do egzodusa, s molbom da
u Švajcarskoj kupi svu neophodnu opre−
mu za rad jedne vojne bakteriološke la−
boratorije i sa ženom doputuje odmah
na Krf. Novac za nabavku laboratorije i
troškove puta i transporta čekao je u
srpskom poslanstvu. Hiršfeld se pozivu
odazvao. „Nisam se kolebao ni trenut−
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
Bolnica prestolonaslednika Aleksandra u Solunu
ka", zabeležio je u svojoj knjizi "Istorija
jednoga života".
Tako počinje Hiršfeldov rad u srp−
skoj vojsci u izgnanstvu. Rad koji, po dr
Svetislavu Stefanoviću, „zaslužuje naji−
skrenije zahvalno priznanje“.
Malarija u savezničkim
snagama
Kada su se Ludvik Hiršfeld i njegova
supruga Hana stigli u Solun 1916. godi−
ne, ovaj grad je bio, „najkosmopolitskije
mesto u svemiru − moderni Vavilon“. Bor−
bene snage stacionirane na Solunskom
frontu činili su pripadnici francuskih, bri−
tanskih, ruskih, srpskih, italijanskih, grčk−
ih vojski. Pri tom su Francuska i Britanija
poslale brojne odrede iz svojih kolonija:
Vijetnama, Magreba, Senegala, Indije i
Madagaskara.
Hiršfeldova laboratorija je bila cen−
tralna laboratorija srpske vojske.
Smeštena je u francuskoj zaraznoj bolni−
ci u selu Sedes kod Soluna. Za laborato−
riju je dobio jednu baraku, „doduše bez
poda, ali prostranu i dosta vidnu. U toj
baraci bilo mi je suđeno da učinim neko−
liko pronalazaka, koji su kasnije bili ubro−
jani u važnije naučne pronalaske ovoga
rata“ (L. Hiršfeld, "Istorija jednog života").
Za 645 dana rada Bakteriološke la−
boratorije, odnosno do prelaska labora−
torije u Srpsku bolnicu, u njoj je izvršeno
2−182 pregleda. Mesečni broj pregleda
u toku čitavog tog perioda kretao se od
62 (u decembru 1917) do 812 (u sep−
tembru iste godine). Broj pregleda od
početka avgusta do kraja novembra
1917. bio je oko dva puta veći od broja
pregleda u istom periodu 1916. godine.
Analizom protokola iz ove godine proiz−
lazi da je ovo povećanje bilo u vezi s po−
većanjem broja pregleda krvi na malari−
ju.
Hiršfeld se u Makedoniji najpre
suočio s trbušnim tifusom, dizenterijom
(amebnom i bacilarnom) i malarijom.
„Na kraju leta i s jeseni 1916. godine
buknula je malarija s neiskazanom sili−
nom, ali nije slomila balkanski front sa−
mo zato što je i na drugoj strani fronta
austrijsko−bugarska vojska ne manje od
nje pretrpela“, navodi Hiršfeld.
Malarija je bila jedna od najtežih
pretnji, medicinskih i/ili vojnih, za Armée
d’Orient. Savezničke trupe stigle su u
Solun nespremne za epidemiju koja ih
čeka. Do kraja rata, malarijom će se za−
raziti više od polovine vojnih snaga iz
Istočne armije. Preciznije, u periodu od
1915. do 1918. godine rasprostranje−
nost malarije u savezničkim snagama
iznosila je ovako: u britanskim trupama
od ukupnog broja vojnika obolelo je 88,9
odsto, a 0,5 odsto obolelih je i umrlo;
kad su u pitanju francuske trupe obolelo
je 58,6 odsto, a umrlo 1,2 odsto od obo−
lelih. U srpskoj vojsci obolelo je 33,3 od−
sto, a umrlo 0,8 odsto od broja obolelih.
Uzimajući u obzir sve trupe na Solun−
skom frontu morbiditet od malarije izno−
sio je oko 65 odsto, a mortalitet oko 1,5
odsto od ukupnog brojnog stanja.
Kao što se vidi iz iznetih podataka u
srpskoj vojsci su manji i morbiditet i mor−
talitet kada je malarija u pitanju. Ovakvi
rezultati mogu se objasniti boljim radom
srpskog vojnog saniteta u odnosu na
savezničke, pre svega u kinin−profilaksi.
Kinin su vojnici u trupi uzimali u prisu−
stvu lekara i oficira i to se sprovodilo
uredno i bez problema. Prilikom obila−
ska trupa, Hiršfeld je to konstatovao u
svom raportu. Međutim, „ne treba is−
ključivati ni mogućnost razvoja boljeg
imunološkog odgovora na malariju kod
naših vojnika posle preležane akutne
forme malarije".
Hiršfeld je i sam oboleo od veoma
teškog oblika malarije. To je bila druga
teška bolest od koje je bolovao, prva je
bila paratifus A od koga se razboleo ne−
Istorija 17
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
sićušan izgledao pronalazak novoga ba−
cila prema istorijskoj buri. Tek dve godi−
ne kasnije, kada sam na kursu pokazi−
vao svojim učenicima pronađene bakte−
rije i kada sam govorio o njihovu znača−
ju za epidemiologiju Balkana, videvši nji−
hovo interesovanje, postao sam svestan
značaja toga pronalaska i poslao sam
belešku u Lancet. Ovaj tip Englezi su
nazvali mojim imenom; pokazalo se da
on igra veliku ulogu u epidemiologiji Is−
toka". Danas se ovaj izazivač paratifusa
naziva Salmonella hirszfeldi.
su upoznali Engleskinju gđicu Tabet.
Radila je u logoru kao pralja. „Pored nje−
noga obrazovanja i društvenoga op−
hođenja ljudi su smatrali da vodi poreklo
iz siromašnih i prostih krugova. Ali kada
je trebalo urediti dentistički kabinet, mis
Tabet je poklonila za tu svrhu veću su−
mu novca. Pokazalo se da je to bogata
žena, koja je želela da pomogne Srbi−
ma, a smatrala je da je pranje rublja isto
tako potrebno kao i druge obaveze“.
U Vodenu su upoznali i dr Miloša Ð.
Popovića, koji se u svojim "Uspomena−
ma" sa radošću seća Hiršfeldovih: „Još
kad sam prvi put došao u Voden zate−
kao sam dr Hiršfelda i njegovu gospođu.
Oboje su bili odlični moji prijatelji s koji−
ma sam najlepše vreme provodio. Go−
spođa Hiršfeld je odnekud našla kod
mene sličnost s nekim japanskim dokto−
rom koga je još ranije poznavala, pa su
me zvali srpskim Japancem“, napisao je
Popović.
Hiršfeld je 1916. godine izolovao iz
krvi jednog bugarskog zarobljenika koji
je bio na lečenju u Solunu do tada nepo−
znati soj paratifusa (...). O svom otkriću
obavestio je poverljivim pismom save−
zničke generalštabove. Rad o ovome ot−
kriću nije odmah objavio, „tako mi je
posredno po dolasku. „Sećam se beso−
mučne glavobolje i nekakve neuhvatljive
slabosti. Srpski vojnik mi je uzeo krv iz
vene, ispitivanje sam izvršio sam, a ka−
da sam utvrdio u krvi paratifus A, prizna−
jem sa stidom da sam imao nekakav
osećaj satisfakcije što bolujem od bole−
sti tako retke u Evropi. Pripremio sam se
za smrt i preporučio sam ženu brizi dok−
tora Sondermajera, ali sam se nekako
izvukao. I pored bolesti nisam prekidao
rad, osim vremena kada sam imao su−
više veliku vatru“.
Kada su u generalštab počele da do−
laze informacije o „tajanstvenim slučaje−
vima“ nagle smrti na frontu, Hiršfeld je
septembra 1916. krenuo da u samim ro−
vovima otkrije razlog tih smrti. Po po−
vratku podnosi izveštaj načelniku sanite−
ta Vrhovne komande u kome stoji da je
srpska vojska „u većini slučajeva suoče−
na s tropskom malarijom.
Posle malarije, još jedna bolest koja
je vladala u Makedoniji pronalazi Hiršfel−
da. To je bila papatači groznica. Od nje
se razbolela i njegova supruga Hana, ta−
ko da su, kada je bolest uminula, odlučili
da posle dvogodišnjeg neprekidnog ra−
da odu na oporavak u logor za rekonva−
lescente u planinama, u Vodenu. Tamo
Hiršfeldova pentavalentna
vakcina
Statistički pregled rada u Bakterio−
loškoj laboratoriji u Sedesu pokazuje da
je za sedam meseci (maj−decembar)
1916. bilo 120, tokom cele 1917. godine
12, a u 1918. godini osam pozitivnih he−
mokultura. Smrtnih slučajeva usled raz−
boljevanja od tifusa i paratifusa bilo je za
sedam meseci 1916. godine 60, a tokom
cele 1917. godine 11. Brojno smanjiva−
nje trbušnog tifusa ne može se objasniti
opštim zdravstvenim prilikama, pošto se
broj dizenteričnih oboljenja nije smanjio.
„Brojni pregled dizenterije u mom labora−
torijumu ostao je uvek visok, s jakim
1
2
3
6
10
7
9
8
11
4
5
Bakteriološki kurs u Srpskoj bolnici prestolonaslednika Aleksandra, Solun, 1918. Na slici: (1) dr Kosta Todorović, (2) Radmilo Jova−
nović, (83) dr Hranislav Joksimović, (4) dr Stevan Ivanić, (5) Jeremija Petrović, (6) dr Ludvik Hiršfeld, (7) dr Ljubiša Vulović, uprav−
nik bolnice, (8) Ilija Arsenović, (9) Dušan Nikoliš, (10) Stojan Najdanović, (11) dr Nikolaj Kosovič
18 Istorija
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
dvik Hiršfeld je odlikovan Orde−
nom Svetoga Save trećeg reda.
Po naređenju tadašnjeg
načelnika saniteta Vrhovne ko−
mande, pukovnika dr Romana
Sondermajera srpska vojska je,
počev od 1917. godine pa do
proboja Solunskog fronta, vak−
cinisana Hiršfeldovom vakci−
nom četiri puta. Zahvaljujući
ovoj vakcini srpska vojska je
bez trbušnog tifa ušla u otadžbi−
nu.
Original knjige
Ludvika Hiršfelda
„Istorija jednog života“
Dr Hana Hiršfeld, fotografija iz 1917. godine
mortalitetom, što obeležava i statistika
Vrhovne komande“.
Samo vakcinaciji može da se za−
hvali suzbijanje tifusa u ovakvom obi−
mu.
Srpska vojska je krajem aprila i
početkom maja 1916. godine bila vakci−
nisana francuskom vakcinom proizve−
denom u Pasterovom zavodu. Reakcija
na vakcinu bila je neobično burna. Po−
red izraženog lokalnog otoka, većina
vakcinisanih je reagovala visokom tem−
peraturom, povraćanjem i opštom klo−
nulošću, tako da su čitavi pukovi bili ne−
sposobni za ma kakvu akciju. „Lično
sam video kod
starijih ljudi neko−
liko
smrtnih
slučajeva. U voj−
sci je dolazilo do
formalnih pobu−
na i komande su
obavestile gene−
ralštab da neće
dopustiti vakcinaciju iz voj−
ničkih razloga. Osim toga,
vakcina nije sadržavala
paratifus C, koji sam ja
pronašao i koji Francuzi još
nisu poznavali“ (L. Hiršfeld).
Ludvik Hiršfeld se obra−
tio svom dobrom poznaniku
iz valjevskih dana, vojvodi
Mišiću s tvrdnjom da u svojoj
laboratoriji može da pripremi
vakcinu koja neće izazivati bur−
ne reakcije i koja će stvoriti otpor−
nost prema mesnim sojevima. „Ako
uspete da stvorite takvu vakcinu, ja ću
se prvi njome vakcinisati“,odgovorio je
vojvoda Mišić.
Uz pomoć brojnih improvizacija,
Hiršfeld odgaja bujonske kulture, jer ne−
ma dovoljno agara za toliki posao; ter−
mostat je adaptirana „rerna“, grejana
odozdo običnom petrolejskom lampom
koju dežurni bolničar dan i noć primiče i
odmiče, regulišući temperaturu prema
toplomeru proturenom kroz plutani čep
uglavljen u plafon ove rerne – termosta−
ta. Ubijanje klica vrši fenolom. „...Naj−
važnija stvar u tome je što sam svoje
saradnike, proste vojnike, na−
dahnuo da razu−
meju važnost
našega posla.
Razbuktao se
rad danju i
Bakteriološki kurs
U maju 1917. godine otvo−
rena je u Solunu „Srpska bolni−
ca prestolonaslednika Aleksan−
dra“ u kojoj je jedna manja
zgrada dodeljena Srpskoj cen−
tralnoj laboratoriji. Zgrada je
imala pet prostorija i svu po−
trebnu laboratorijsku opremu. Jedna
soba bila je stan Ludvika i Hane
Hiršfeld. Ostale prostorije bile su na−
menjene za obavljanje tekućih poslova,
naučne i bakteriološke kurseve. Uprav−
nik bolnice bio je dr Ljubiša Vulović.
Ludvik Hiršfeld i načelnik saniteta
pukovnik dr Jordan Stajić dogovorili su
se da se krene sa obrazovanjem srp−
skih bakterioloških kadrova, kako bi se
i u armijama otvorile bakteriološke la−
boratorije. Na taj prvi bakteriološki tečaj
primljeno je pet lekara i pet medicinara.
Prilikom izbora polaznika vodilo se
Dva ordena koja je
dobio dr Hiršfeld:
Orden belog orla s
mačevima III reda
i Orden Svetog Save
III reda
noću. I pobedio
sam. Vakcina je ispi−
tana na našim vojnicima, on−
da je poslata na front", zabe−
ležio je Hiršfeld. Vojvoda
Mišić se vakcinisao prvi, za
njim članovi štaba i viši oficiri,
potom preko 110.000 boraca. Za
uspešan rad na izradi vakcine Lu−
računa o njihovom afinitetu i sposobno−
sti da sa uspehom završe složeni bak−
teriološki tečaj. Kao prvi javio se kape−
tan II klase dr Stevan Z. Ivanić, koji je
već pohađao bakteriološke kurseve u
Beču, ali je želeo da se dalje specijali−
zuje. Kapetan I klase dr Kosta Todoro−
Istorija 19
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
naprava, koje su sami
vić stigao je „po preporuci“
osmislili, i praktično su
pukovnika Stajića koji je
vežbali tehniku transfu−
Hiršfeldu govorio da je „upo−
zije. O prvoj primeni in−
znao mladoga lekara koji je,
direktne transfuzije u
sedeći u rovu za vreme bom−
istoriji srpske medicine
bardovanja, studirao tropsku
koju je primenio dr Niko−
medicinu“. Polaznici kursa bili
la Krstić, hirurg Prve ar−
su još lekari: major dr Hrani−
mije, u skočivirskoj bol−
slav Joksimović, kapetan I
nici na Solunskom fron−
klase dr Milutin Ranković i dr
tu, i prvom srpskom bor−
Nikolaj Kosovič (ruski lekar);
cu koji se prijavio za do−
medicinari: Radmilo Jovano−
brovoljno davanje krvi
vić, Dušan Nikoliš, Stojan
unapred za nepoznatog
Najdanović, Jeremija Petrović
primaoca, Budimiru Ga−
i Ilija Arsenović.
jiću iz Četvrtog takov−
Kurs je trajao pet meseci
Naslovna strana "Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo" u kome je
skog puka Šumadijske
(od februara do juna 1918).
objavljeno predavanje bračnog para Hiršfeld
divizije Drugog poziva
Ujutru je dr Hiršfeld držao pre−
objavljen je rad M. Čan−
davanja na srpskom jeziku.
Serološke razlike između
ković Kadijević: „Početak savremene
Potom su obilazili bolesnike, konsulto−
krvi različitih rasa
srpske transfuziologije“ (u: 800 godina
vali se s ordinirajućim lekarima o
srpske medicine – Studenički zbornik,
slučajevima, šta treba ispitivati, kako in−
Kada je došao u Srbiju 1915. godi−
Zbornik radova 15. Studeničke akade−
terpretirati rezultate...
ne dr Ludvik Hiršfeld je bio jedan od vo−
mije, ur. Brana Dimitrijević, Infini−
Po završetku kursa prva generacija
dećih svetskih autoriteta za krvne gru−
tas&SLD, Beograd, 2011, str. 213−216).
vojnih bakteriologa školovana u srpskoj
pe. Zato je bilo prirodno, da će u boljim
Najznačajnije Hiršfeldovo istraživa−
bolnici, otišla je na rad u naše prve ar−
uslovima za rad, kakvi su svakako bili
nje u oblasti krvnih grupa sprovedeno
mijske bakteriološke laboratorije. „Nigde
oni na Solunskom frontu, da nastavi
na Solunskom frontu bilo je ispitivanje
moja pedagoška delatnost nije bila tako
distribucije krvnih grupa kod raznih na−
plodonosna“, konstatuje Hiršfeld.
roda i rasa. Dr Hiršfeld je u Solunu „mo−
Dr Kosta Todorović je docnije postao
dernom Vavilonu rasa, jezika i naroda“,
profesor Medicinskog fakulteta u Beo−
gde su na relativno malom prostoru bili
gradu, član SANU; dr Stevan Z. Ivanić je
sabrani predstavnici mnogih naroda po−
postao direktor Centralnog higijenskog
tražio odgovor na pitanje koje ga je
zavoda u Beogradu; dr Milutin Ranković
odavno zaokupljalo: „da li anatomske
je bio dugogodišnji šef serološkog i bak−
razlike kod raznih naroda i rasa imaju
teriološkog odeljenja Centralnog higijen−
svoga izraza u krvi, da li možemo sa me−
skog zavoda dr Milutin Ranković je u
todama naše struke razlikovati krv belog
Centralnom higijenskom zavodu proiz−
od krvi crnca, Francuza od Nemca, itd“.
veo prvu domaću Be−Se−Že vakcinu
Rad kojim su ispitane varijacije u
1926. godine. Dr Hranislav Joksimović
proporciji krvnih grupa ABO sistema
je bio šef sanitetske službe grada Beo−
među različitim populacijama, objavljen
grada, dr Nikolaj Kosovič se po svršetku
je u Lansetu (The Lancet), Antropologiji
rata preselio u Pariz i u Pasterovom in−
(L'Anthropologie) i Srpskom arhivu za
stitutu nastavio naučnu karijeru; Radmi−
celokupno lekarstvo. To je bila jedna od
lo Jovanović je bio sanitetski general,
prvih i najvećih studija te vrste, i označi−
profesor VMA i dopisni član SANU, a
Hiršfeldovu knjigu uspomena 'Istorija jed−
la je početak duboke promene u antro−
Stojan Najdanović, Ilija Arsenović i Je−
noga života' objavila je kod nas Srpska
pološkom razumevanju rasnih kategori−
remija Petrović su postali sanitetski pu−
književna zadruga (SKZ) 1962. godine u
ja. Sistem krvnih grupa ABO Vilijem
kovnici...
LV kolu (knjiga 377). Knjigu je preveo
Šnajder označava kao „prvi genetski
Hiršfeld je imao zavidan uspeh kao
Ðorđe Živanović, profesor poljske književ−
marker“. Hiršfeldov rad je takođe pre−
profesor. U Valjevu je na traženje leka−
nosti na Beogradskom univerzitetu
teča molekularne antropologije, koja ko−
ra i medicinara po okončanju kursa po−
risti genetske podatke za proučavanje
svećenog epidemiologiji pegavog tifu−
svoja istraživanja i usavrši njihovu
evolutivne veze između vrsta i između
sa, nastavio predavanja obuhvatajući
praktičnu primenu.
drevnih i modernih ljudskih populacija.
njima i druge zarazne bolesti. U Solunu
Zahvaljujući Hiršfeldovom radu srp−
Hiršfeldovi su na Solunskom frontu
je u toj meri raspalio oduševljenje svojih
ska vojska je bila jedna od prvih koja je
ispitali krvne grupe 6.900 ispitanika, koji
učenika, da ih je zaticao u poodmaklo
primenjivala transfuziju krvi u širim raz−
su podeljeni po nacionalnosti u 14 gru−
doba noći nadnesene nad mikroskope.
merama.
pa: Englezi, Francuzi, Italijani, Srbi, Gr−
„Takva je pedagoška delatnost mo−
U toku bakteriološkog kursa polazni−
ci, Bugari, Arapi, Turci, Rusi, Jevreji,
gućna samo u vreloj atmosferi borbe i u
ci su obučeni da utvrde krvne grupe, a
Mamaši, Senegalci, Anamiti, Indusi.
želji za obnovom“, zaključuje Hiršfeld.
uz pomoć improvizovanih jednostavnih
20 Istorija
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
Serološka diferencijacija krvi kod raznih naroda i rasa
Izvor: Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, XXI (1919)
Svaka grupa je obuhvatala između 400 i 1.000 pojedinaca. U
svoj rad su uključili i dva seta podataka (Nemce i Austrijance,
oko 1.100 ispitanika) uzete iz Ludvikovih i Landštajnerovih
predratnih istraživanja. Ispitivali su krv medicinskog osoblja,
bolesnih vojnika, izbeglica (Grci iz Male Azije i Jevreji, Sefar−
di, iz Bitolja), ratnih zarobljenika (Bugari) i zdravih kolonijalnih
vojnika. Uzorak krvi (nekoliko kapi po ispitaniku) uzimao je Lu−
dvik, koji je radio i analizu, a Hana je bila zadužena za stati−
stičku obradu dobivenih podataka.
Pre objavljivanja rad je dva puta prezentovan na sastanku
Solunskog lekarskog društva, jednom na francuskom (Ludvik)
drugi put na engleskom (Hana). Rad su najpre poslali u Britan−
ski medicinski žurnal (British Medical Journal). Redakcija ovog
časopisa je odbila da objavi ovaj rad sa obrazloženjem da
„predmet istraživanja nije od interesa za lekare".
Posle preporuka britanskih kolega Hiršfeldovi su svoj rad
objavili u Lansetu, a zahvaljujući francuskim lekarima rad je
dospeo do antropologa Pola Rivala koji ga publikuje u časopi−
su "Antropolog". Ovaj rad je saopšten i na sastanku Srpskog
lekarskog društva u Beogradu 1919. godine i potom objavljen
u 'Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo'.
U svakoj od ispitivanih populacija sadrže (videti tabelu) se
sve četiri krvne grupe u različitim proporcijama, koje variraju od
populacije do populacije. „Brojnost A i B, prema tome, zavisi čisto
od geografskog položaja: Što bliže Evropi to više A, što bliže Azi−
ji i Africi više B. Ako proporciju A prema B nazovemo biohemij−
skim indeksom jednog naroda, vidimo da je taj indeks veći od
dva u Evropi, manji od jedan u Aziji i Africi, veći od jedan a ma−
nji od dva kod intermedijarnog tipa“.
Rad Hiršfeldovih bio je inspiracija za mnoge istraživače. To
se najbolje vidi na osnovu citiranosti ovoga rada i broja rado−
va koji su rađeni primenom Hiršfeldove metode. U periodu od
1919. do 1939. urađeno je više od 1.000 studija u kojima su
prikazani rezultati dobijeni na preko 1,3 miliona testiranih su−
bjekata.
Hiršfeldovi su u svom radu naglasili da je krvna grupa neza−
visna nasledna osobina, koja nema veze sa izgledom, bojom
kose ili polom. Štaviše, oni insistiraju na činjenici da su svi na−
rodi „melanž“ u pogledu tipa krvi.
Na osnovu dobijenih i obrađenih rezultata istraživanja u
zaleđu Solunskog fronta Hiršfeldovi zaključuju: „Vi vidite kakve
velike konsekvence i kakvo neizmerno polje rada otvara sero−
loški pregled krvi. Mi vidimo dve kolevke čovečanstva: jednu u
Aziji a drugu u Evropi. Gonjene neodoljivom silom šire se dve
primitivne biohemijske pace, jedna u pravcu istoka, a druga sa
istoka ka zapadu, slivajući se i infiltrirajući se uzajamno. Ta
preistorijska i istorijska putovanja ostavljaju traga u krvi
čovečanstva, tako da rezultat serološkog pregleda krvi iz−
ražava istoriju hiljada godina naših predaka. Jedno od naj−
većih i najdubih pitanja, koje čovečanstvo može sebi postavi−
ti: pitanje svog porekla i prapostojbine svojih praotaca,
možemo sada diskutovati, pomoću naše struke“.
Rad Hiršfeldovih o serološkoj diferencijaciji krvi kod raznih
naroda i rasa izazvao je određene kontroverze, manje iz
naučnih, a više iz političkih razloga. Te kontroverze počinju da
se javljaju već tridesetih godina prošlog veka i traju do današn−
jih dana. Tako je Austrijanka Mirjam Spori, istoričar sa Univerzi−
teta u Cirihu, objavila 2013. knjigu „Kulturna istorija istraživanja
krvnih grupa 1900−1933“ i u njoj je iznela apsurdnu ideju da je
proučavanje krvnih grupa, pre svega od strane jevrejskih
naučnika, podstaklo širenje ideja o čistoti krvi u nacističkoj Ne−
mačkoj. Za glavnog krivca proglasila je Hiršfelda, glavnog bak−
teriologa srpske vojske na Solunskom frontu, koji je „ogrezao u
eugeniku“ i prvi u naučnoj zajednici uveo u kontekstu imunolo−
Istorija 21
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
Iz Varšavskog geta hteo po treći put u Srbiju
Po dolasku iz Srbije u Varšavu dr Hiršfeld osniva Institut
za serološka istraživanja, koji je radio u okviru Centralnog
epidemiološkog zavoda. Ubrzo je postao zamenik direktora
i naučni rukovodilac Državnog instituta za higijenu. Za re−
dovnog profesora bakteriologije Varšavskog medicinskog
fakulteta izabran je 1931. godine.
Hiršfeld je 1925. godine pisao o serološkom konfliktu
između majke i fetusa i tvrdio da ovaj konflikt može da dove−
de do oštećenja ploda. Njegova hipoteza je potvrđena kada
je 1940. otkriven Rh faktor.
U periodu između dva rata učestvovao je kao predstav−
nik poljske države i nauke na brojnim međunarodnim kon−
gresima širom Evrope. Na Međunarodnom kongresu antro−
pologa u Amsterdamu (1928) stvorena je posebna serološka
sekcija na kojoj je Hiršfeld predstavljao rezultate svojih ispi−
tivanja i komentarisao istraživanja drugih autora u oblasti se−
rološke diferencijacije krvi. Izabran je za potpredsednika
Međunarodnog kongresa mikrobiologa i Kongresa za
proučavanje raka u Njujorku, koji je održan u septembru
1939, ali zbog neposredne ratne opasnosti nije otputovao.
„Prvi septembar. Prve bombe u Varšavi i prvi ranjenici. ...
Šta da radim? Odluka je pala onoga časa kada je Varšava
opkoljena i odlučila da se brani. Ostajem“. Ranjenici su sti−
zali sa svih strana. Hiršfeld je još ranije, poučen iskustvima
sa Solunskog fronta o neophodnosti dobro organizovane
transfuziološke službe u ratnim uslovima, sa studentskim
udruženjem Kolo medicinara organizovao centre davalaca
krvi. Ali, nakon nemačke okupacije Poljske Hiršfeld je kao
„nearijevac“ izbačen iz Instituta za higijenu. Zahvaljujući
zaštiti prijatelja, uspeo je da nastavi s naučnim radom kod
kuće. Između ostalog, pripremio je za štampu drugo izdanje
svoje knjige o krvnim grupama.
Polovinom oktobra 1940. godine stvorena je jevrejska
četvrt u Varšavi. Ludvik, Hana i njihova ćerka Marusja prese−
ljeni su u varšavski geto 20. februara 1941. godine. Taj deo
grada je ograđen bodljikavom žicom, potom su sazidani viso−
ki zidovi. Ljudi su umirali od gladi ili od pegavog tifusa.
Hiršfeldovi su podneli molbu da otputuju u Jugoslaviju.
Kada se u Beogradu saznalo za prinudno preseljenje „srp−
skih vojnih lekara“ Ludvika i Hane i njihove ćerke u geto, re−
agovalo se odmah. Kralj Petar II dodelio je dr Hiršeldu
počasno državljanstvo Kraljevine Jugoslavije. Na osnovu to−
ga jugoslovenska vlada ih je tražila kao neophodno potreb−
ne stručnjake. Za jedan broj poljskih intelektualaca interve−
nisao je i jugoslovenski poslanik u Berlinu Ivo Andrić. U Ar−
hivu SANU, u Ličnom fondu Ive Andrića (14.433) pod brojem
2.118 čuvaju se dva pisma koja je Hana Hiršfeld uputila
našem piscu. U prvom, pisanom rukom na poljskom jeziku,
Hana kaže: „Poštovani gospodine! Veoma mi je žao što se
nisam s Vama videla i što nisam uspela da se Vama lično
zahvalim na svemu što ste tokom okupacije učinali za
nas...“(Pisano u Beogradu 16. juna 1959. kada je Hana bila
gost prof. Koste Todorovića). Drugo pismo je poslato iz
Vroclava, 19. juna 1962. pisano je na francuskom jeziku pi−
saćom mašinom, na zvaničnom papiru Hane Hiršfeld. U
ovom pismu ona čestita Andriću dobijanje Nobelove nagra−
de za književnost. Pismo završava rečenicom „Ova vest, ko−
22 Istorija
ju sam čula na radiju, učinila me je toliko radosnom, jer se
tiče i vaše domovine meni drage i bliske (votre pays m’est
cher et proche)“. Odluku o dodeli državljanstva Hani i Ludvi−
ku Hiršfeldu kralj je potpisao 24. marta 1941. godine. A on−
da je došao 27. mart. Trećeg Hiršfeldovog dolaska u Srbiju
nije bilo.
Pošto je ostao u Varšavskom getu dr Hiršfeld odlazi
predsedniku Černjakovu i traži da kao bakteriolog, epidemi−
olog i pedagog, bude od pomoći. S početkom vakcinisanja
stanovnika geta protiv pegavog tifusa, Hiršfeld lekarima koji
obavljaju vakcinaciju drži predavanje u opštinskoj dvorani.
„Prisutan je predsednik, svakako da bi izbegao demonstra−
cije protiv mene od strane jevrejskih nacionalista. Pri ulazu
lekarka nacionalistkinja agituje da bojkotuju moje predava−
nje“. Hiršfeld je, naime, prešao iz judaizma u katoličanstvo
posle Prvog svetskog rata. Otuda ta netrpeljivost prema nje−
mu. Potom organizuje i predavanja o zaraznim bolestima.
Po završetku ovog kursa počinje nastava za dentiste, pa
kurs opšte patologije. U getu je godišnje umiralo oko pede−
set hiljada ljudi, od pegavog tifusa oko 6.000. Najveći broj
stanovnika geta umirao je od gladi.
Krajem leta 1942. godine Hiršfeldovi uspevaju da pobeg−
nu iz geta. „Inženjer D. mi saopštava da mu je meni naklo−
njen Poljak magistar Potocki preporučio da spase mene i
porodicu bez obzira na troškove. Sve je spremljeno i na onoj
strani će čekati automobil, koji će nas odvesti na selo“. Za−
počinju život „sivih ljudi“, koriste lažna imena, stalno menja−
ju mesto boravka, često su razdvojeni. U februaru 1943. go−
dine umire mu ćerka Marusja, u dvadeset trećoj godini. Ute−
hu nalazi u radu. Napisao je nekoliko odeljaka udžbenika i
preveo ih na engleski. U junu 1943. Hana mu predlaže da
napiše knjigu u kojoj će opisati ono što su preživeli i što je
preživljavala Poljska. Odlučio je da prihvati Haninu sugesti−
ju, ali je želeo da napiše knjigu o njihovom životu. Čitava
knjiga napisana je u roku od dva meseca, osim dela koji se
ticao vremena posle njihovog bekstva iz Varšavskog geta.
Po oslobođenju 1944. godine Hiršfeld je poslat u Lublin,
da pomogne u osnivanju univerziteta. Bio je na čelu Odelje−
nja medicinske mikrobiologije. Drži i predavanja. Pošto u Lu−
blinu nije našao povoljne uslove za realizaciju svojih široko−
postavljenih naučnih planova, u avgustu 1945. stiže u Vroc−
lav, potpuno razoren grad na reci Odri. Na Medicinskom i
Tehničkom fakultetu drži predavanja iz bakteriologije, sero−
logije, imunologije i patologije trudnoće. On je na čelu Ode−
ljenja za medicinsku mikrobiologiju Vroclavskog univerziteta
do 1954. godine. U međuvremenu osniva Institut za imuno−
logiju i eksperimentalnu terapiju Poljske akademije nauka,
koji danas nosi njegovo ime.
Hiršfeld je bio nominovan za Nobelovu nagradu za fizio−
logiju i medicinu 1950. godine. Za svoj rad dobio je veliki broj
priznanja, uključujući i počasne doktorate u Pragu (1950) i
Cirihu (1951).
Ovaj veliki naučnik i mislilac umro je 4. marta 1954. go−
dine od posledica srčanog udara.
Sahranjen je 10. marta, posle velikog komemorativnog
skupa. Na Hiršfeldovom grobu uklesana je sentenca „Non
omnis moriar”.
SRPSKE GODINE LUDVIKA HIRŠFELDA
Grob Ludvika i Hane Hiršfeld u Vroclavu
gije pojam „čistota krvi“. Spori konstruiše:
„Hiršfeld i ostali istraživači krvi tog doba
smatrali su da je očigledno da su različite
krvne grupe indikatori inferiornih ili super−
iornih rasnih karakteristika. Ovi naučnici
su takođe uvereni da se osobine ličnosti
mogu zaključiti na osnovu krvne grupe“.
Posleratne godine i odlazak
iz Srbije
Posle proboja Solunskog fronta
(septembra 1918) i oslobađanja Srbije,
dr Ludvik Hiršfeld u proleće 1919. dola−
zi u Beograd, putujući brodom do Du−
brovnika, a od Dubrovnika vozom. U tri
vagona su smešteni laboratorija i oso−
blje. Sa sobom donosi laboratorijske
protokole i dnevnike. Po dolasku u Be−
ograd postavljen je za šefa bakterio−
loškog odeljenja Vojne bolnice u Beo−
gradu – prvog po redu. U Vojnoj bolnici
nastavlja rad započet u Solunu. Ne za−
postavlja ni obrazovanje lekara koji su
radili u laboratoriji. Jedan od njegovih
učenika u to vreme bio je dr Tihomir Si−
mić, kasnije prvi profesor bakteriologije
Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Hiršfeldova bakteriološka laboratorija
je kasnije ušla u sastav novoosnova−
nog Vojnohigijenskog zavoda. Hiršfeld
počinje da radi i na izgradnji zgrade za
Vojni serovakcinalni zavod. „Ali, dalje
od jednog metra iznad zemlje zidovi ni−
su izgrađeni. Sebični interesi i lične
ambicije nekolicine tadašnjih uticajnih
građanskih i vojnih lekara onemogućili
su Hiršfeldu dalji rad kod nas“.
Na 11. sednici Stalne epidemijske
komisije, koja je održana, 6. maja
1919. godine, dr Milovan Milovanović
podneo je opširan referat o potrebi
osnivanja bakterioloških ustanova u Ju−
goslaviji. Nedelju dana kasnije, 13. ma−
ja, komisija je utvrdila da postoji neod−
ložna potreba, da se osnuje serovakci−
nalni zavod čiji bi zadatak bio da proiz−
vodi sredstva za borbu protiv zaraznih
bolesti.
Hiršfeldovi su Srbiju napustili u je−
sen 1919. godine.
Dr Lazar Genčić je na 6. sastanku
SLD−a održanom 22. oktobra 1921. go−
dine pokrenuo pitanje odgovornosti dr
Milana Jovanovića Batuta za odlazak dr
Ludvika Hiršfelda iz Beograda. „Došlo
je na red pitanje: ko ima da bude šef tog
Serovakcionalnog zavoda? Prvo se
beše za to mesto ponudio sam doktoru
Hiršfeldu, nama vrlo dobro poznatom iz
ratova; čoveku, koji je istina došao k na−
ma iz Poljske, ali koji je našoj vojsci u
ratovima učinio neizmerne usluge, koji
nas je bio zavoleo i hteo našu zemlju da
primi kao drugu otadžbinu. Taj čovek
šalje puno svojih naučnih radova, štam−
panih u raznim medicinskim listovima,
profesoru Batutu na uviđaj. Ali sve uza−
lud; fatalnost stalno postoji; čovek od
vrednosti, koji ume da radi, da stvara
školu, koji ima naučno obrazovanje,
rutine, ideje i koji čak ima i direktnih
zasluga za našu vojsku u ratovima − taj
po mišljenju prof. Batuta i drugih ne
može da bude šef projektovanog Sero−
vakcinalnog zavoda“. Po Genčiću, dr
Hiršfeld nije izabran zbog „krajnje netr−
peljivosti i egoizma onih koji su ga od−
bili baš zbog njegove sposobnosti i
spreme, koja se nije smela zadržati
kod nas, da ne bi koga pomračila“.
U leto 1926. godine u završenu
zgradu Vojnohigijenskog zavoda, za−
početu u doba dr Hiršfelda, useljava se
Vojno−sanitetska škola, a u prizemlje
se smešta bakteriološka laboratorija.
Hiršfeldovu ideju o stvaranju Voj−
nog serovakcinalnog zavoda tri mlada
vojna lekara preventivca (major dr Ð.
Novaković, kapetan dr R. Tadić, i kape−
tan dr A. Ðorđević) oživljavaju i una−
pređuju u ideju osnivanja Vojno−higijen−
skog zavoda. To je i ostvareno 1929.
godine s dolaskom novog načelnika sa−
niteta generala dr Jordana Stajića (s
kim je Hiršfeld radio u Valjevskoj bolni−
ci 1915. i na Solunskom frontu). Vojno−
higijenski zavod je otvoren aprila 1930.
godine.
Hiršfeldov rad u Srbiji nije zabora−
vljen. Na jednoj sednici komisije Lige
naroda dr Andrija Štampar je govoreći
o dr Ludviku Hiršfeldu s pravom rekao
da je on „postavio temelje jugosloven−
skoj bakteriologiji i higijeni“.
Prilikom otvaranja Higijenske škole
u Zagrebu, 1928. godine, počasni gost
je bio dr Hiršfeld. Tadašnji ministar
zdravlja dr Aleksa Savić je svoj govor
na banketu započeo ne od zahvalnosti
misijama stranih država, nego od uspo−
mene na ona vremena kada je mladi
docent iz Ciriha sa svojom ženom do−
putovao u Srbiju da pomogne ljudima
koji su umirali. Sledećeg dana dr Ludvi−
ku Hiršfeldu je svečano uručen Orden
Beloga orla s mačevima, odlikovanje
koje se dodeljuje za vojne zasluge.
Dr Ludvik Hiršfeld je učestvovao u
radu obnovljenog Srpskog lekarskog
društva držeći i predavanja na srpskom
jeziku. Za redovnog člana SLD−a pri−
mljen je 12. avgusta 1919. godine,
istog dana je redovni član SLD postala
i dr Hana Hiršfeld. Na XLV godišnjem
skupu SLD−a 14. septembra 1923. na
predlog Upravnog odbora za počasne
članove su izabrani kao „veoma za−
služni za SLD i srpsku medicinu“ dr Jo−
van Danić, dr Vojislav Subotić i dr Lu−
dvik Hiršfeld. Predsednik SLD−a dr M.
Petrović: „Naš stari dugogodišnji kole−
ga, predsednik Lekarskog društva dr
Jovan Danić, drugi je naš prvi hirurg u
Srbiji, profesor Univerziteta dr Vojislav
Subotić, otac hirurgije kod nas. ... Treći
je poljski lekar dr Hiršfeld, šef epidemi−
ološke stanice koji je za vreme ratova
učinio i srpskom narodu i srpskoj voj−
sci velike usluge“.
Dr Zoran Vacić
Istorija 23
HUMANOST BEZ GRANICA
Sto godina od dolaska
ser Tomasa Liptona
u Vrnjačku Banju
„Veličanstvena mala Srbija! Kako ona divno igra svoju ulogu u Velikom ratu”, izjavio je 1915. godine
poznati proizvođač čaja koji je tokom Prvog svetskog rata svojim jahtama prevozio sanitetski materijal,
kao i bolničko osoblje, koje je dolazilo u pomoć srpskim bolnicama
S
er Tomas Lipton, poznat kao proizvođač čaja u
Velikoj Britaniji, rođen je 10. maja 1848. godine u
Glazgovu. Skromna poro−
dica, irskog porekla,
ostavila je naj−
mlađem sinu Tomasu blago−
slov da predano i pošteno
radi, a nagrada i
uspeh neće izostati. To−
ga se pridržavao celog
života, pa je radio razne po−
slove kako bi pomogao siro−
mašnim roditeljima. U tride−
setoj godini postao je multi−
milioner i najpoznatiji proiz−
vođač čaja na svetu, ali je s po−
nosom pričao da je odrastao u
sedmočlanoj porodici u malom
stanu sa dve sobe.
U Prvom svetskom ratu
svojim jahtama prevo−
zio je sanitetski
24 Istorija
materijal, kao i bolničko osoblje, koje je dolazilo u pomoć srp−
skim bolnicama. Luksuzna Liptonova jahta „Erin”, kao i druge
jahte, često su saobraćale od Londona, preko Marseja i Atine
do Soluna. Patnja i stradanje malog a hrabrog srpskog naroda
pokrenula su jedra njegovih brodova na duge i opasne plovid−
be u vreme rata. U februaru 1915. godine doplovio je sa Mi−
sijom britanskog Crvenog krsta, na čelu sa kapetanom
Benetom .
„Veličanstvena mala Srbija! Kako ona divno igra
svoju ulogu u Velikom ratu”. Ovim rečima Lipton se ogla−
sio iz Vrnjačke Banje, 1915. godine, u vreme bitaka, po−
sle kojih je izbila velika epidemija pegavog tifusa. Te vrlo
burne ratne godine, obišao je pored Vrnjačke Banje i Niš,
Beograd, Kragujevac, a svratio u Skoplje i Ðevđeliju.
Vrnjačka Banja je tokom rata bila veliko lečilište, naj−
veće u Srbiji, u kom su se lečili i rehabilitovali srpski ratnici.
Tomas Lipton je doneo pomoć u vidu sanitetskog materijala,
hrane i odeće za Berijevu bolnicu u Vrnjačkoj Banji.
Sedište Berijeve bolnice bilo je u stacionaru „Tera−
pija“(u međuvremenu je srušen), koja je bila loci−
rana u neposrednoj blizini izvora Slati−
na, a druga medicinska misija bi−
la je bolnica Crvenog krsta Ve−
like Britanije, smeštena u tri
banjske vile − Šumadiji, Zlati−
boru i Avali. One su stacio−
nirane na padini Crkvenog
brda i još su u funkciji.
Bolničarka Elsi Kor−
bet koja je radila u sa−
stavu Berijeve misije
seća se posete Ser
Tomasa Liptona
Vrnjačkoj Banji:
”Lipton se po−
našao
sr−
dačno i ne−
nametlji−
vo. Po−
setio je
mana−
HUMANOST BEZ GRANICA
Sedište Berijeve bolnice bilo je u stacionaru Terapija
stir Žiču, upoznao mnoštvo ljudi, zavoleo narod, muziku i
hranu, divio se voćnjacima, livadama punim lekovitog bilja,
prirodnim lepotama Vrnjačke Banje i Srbije. Bio je iznenađen
da dame iz najuglednijih porodica pomažu u privremenim
bolnicama, a mnoge žene, čiji su muževi na frontu, rade na
poljima, kako bi prehranile porodicu”.
„Lepotu jednog mesta čini priroda, zdanja, ulice, klima,
ali da bi neko mesto moglo zaista da nosi epitet „lepo“, mo−
ra da ima nešto što čini njegov duh. A to su ljudi…. Ovo je
prilika da posle 100 godina, adekvatnim tablama sa kratkim
tekstom obeležimo mesta gde je boravio veliki čovek i hu−
manista Ser Tomas Lipton kada je bio gost Vrnjačke Banje”,
kaže Goran Karavesović iz Turističke organizacije Vrnjačka
Banja koja priprema jednu kompletniju sliku ratne Vrnjačke
Banje i njenih vila i pansiona u kojima je boravilo dosta po−
Rudari pobednici nezvaničnog prvenstva sveta u fudbalu
Vila Šumadija bila je pretvorena u bolnicu britanskog Crvenog krsta
znatih ličnosti, uticajnih izbeglica, medicinskih misija i oku−
patora. Sagrađene su krajem XIX i početkom XX veka, i sa
svojim izgledom i namenom su kreirale gospodski i građan−
ski duh Vrnjaca, koji nije utihnuo ni u toku rata. Neke od njih
je, nažalost, preuzeo zub vremena, a neke su sačuvane i
biće obeležene na zadovoljstvo brojnih posetilaca Vrnjačke
Banje.
Ljubav prema fudbalu
Tomas Lipton bio je veliki ljubitelj fudbala, pa je početkom
20. veka odlučio da organizuje međunarodni fudbalski turnir
koji se danas smatra prvim nezvaničnim klupskim prven−
stvom sveta. Uz podršku tadašnjeg italijanskog ambasado−
ra u Velikoj Britaniji odlučeno je da se turnir igra u Torinu
1909. godine. Nemci su poslali Štutgarter Športfrojnde, Ita−
lijani su sastavili tim od Torina i Juventu−
sa, nazvan „Torinovih 11“, Švajcarci su
poslali Crvenu zvezdu iz Ciriha (prema
nekim izvorima nastupio je Vintertur, ali
prema Britanskoj enciklopediji fudbala
igrala je „Zvezda“), dok je „kolevku fudba−
la“ predstavljao klub rudara Vest Oklend,
iz severoistočne Engleske, koji je igrao u
regionalnoj ligi?! Došlo je, naime, do
greške jer je jedan od Liptonovih saradni−
ka, koji je u slobodno vreme sudio utakmi−
ce u toj regionalnoj ligi, na prvenstvo sve−
ta pozvao rudraski klub koji je imao
skraćenicu WAFC, istu kao i Vulvič Arse−
nal iz Londona, koji je, prema Liptonovoj
želji, trebao da predstavlja Englesku. Iako
šokirani predlogom da putuju na turnir u
Torinu, rudari su pojačali treninge i na tur−
niru u Torinu pobedili Štutgarter sa 2:0,a u
finalu Zvezdu takođe sa 2:0 i osvojili ne−
zvaničnu tutulu prvaka sveta. Dve godine
kasnije su ponovili uspeh i u trajno vla−
sništvo dobili „Trofej Tomasa Liptona“.
Istorija 25
ZABORAVLJENI
Mirko Cvetković
sa svojim đacima
i na streljanje
N
Učitelj
(na „masi“). Osim što je imao ve−
ovo Korito, malo pogra−
Mirko Cvetković, deda bivšeg predsednika
liko imanje, Trifun je počeo
nično mesto, nala−
Vlade Srbije Mirka Cvetkovića, držao je do svojih
da se bavi otkupom i
zi se na ispod
načela zbog kojih nije govorio s rođenim ocem, u nastavu je
preprodajom stoke, a
prevoja Kad−
ulagao celog sebe - istovremeno postupajućć i najstrože s decom,
potom je otvorio kafa−
bogaz, jed−
da bi u oktobru 1941. u Kragujevcu dobrovoljno otišao na
nu „Kadibogaz“ i ba−
nog od prirodnih graničnih
streljanje sa svojim u čenicima odbivši svaku mogućnost
kalnicu u selu. Dobar
prelaza ka Bugarskoj, gde je
da bude pošteđen njihove zle sudbine
materijalni status omo−
vojvoda Živojin Mišić imao svo−
gućio mu je i bavljenje politi−
je vatreno krštenje, kojim je za−
kom pa je još početkom avgusta
početa njegova blistava vojnička karijera.
1907. izabran u mesni radikalni odbor, kao
U tom mestu se 5. novembra 1901, uglednom do−
predsednik opštinskog suda; kasnije je bio i predsednik seo−
maćinu Trifunu Cvetkoviću rodio sin Mirko. Trifun je bio poznat
ske opštine u dva mandata – najpre kao član Radikalne
po nadimku Masadžija, koji označava status zeta u dobroj kući
stranke (u isto vreme, od 1909, bio je i blagajnik Crvenog kr−
sta), iz koje je prešao u Samostalnu radikalnu stranku, da bi
potom, po svršetku Velikog rata, pristupio Demokratskoj
stranci, 1920, i imao drugi mandat, nakon smenjivanja Riste
Vučića i državne bruke oko utvrđivanja granice. Naime, iako
su postojali svi uslovi i podrška Društva naroda da se deo
granice ispravi na štetu poražene Bugarske, predsednik
Vučić se, umesto da sačeka međunarodnu komisiju, napio, a
komisiju su sačekali Bugari i odveli na bogat ručak u pogra−
nični salaš – a granica je ostala na pređašnjem mestu. Na−
kon ponovnog izbora za predsednika, Trifun Cvetković je
uredio spaljenu školu, postavio kamenu ogradu oko nje, i za
svoju opštinu „oteo“ delove atara susednih opština Tumbe i
Radičevca.
Mirko Cvetković, Trifunov sin, niže razrede osnovne ško−
le završio je u rodnom Novom Koritu. Prvi učitelj bio mu je
Mirko Cvetković iz vremena boravka i rada u Kragujevcu
26 Istorija
Cvetković na jednom od skupova Zemljoradničke zadruge
ZABORAVLJENI
Današnji izgled kuće u kojoj je odrastao Mirko Cvetković i kafane „Kadibogaz“
Spasoje Hadži Popović, koji je nakon Velikog rata izdavao u
Makedoniji list „Južna zvezda", i koga su 1924. ubili pripad−
nici VMRO−a. Drugi učitelj bio je Lazar Bjelić, socijalista iz
okoline Čačka. Nižu gimnaziju i učiteljsku školu Mirko je za−
vršio u Negotinu, leta 1922, i prvo privremeno učiteljsko na−
meštenje dobio je u selu Bačevci, 6. februara 1923, a status
stalnog učitelja dobio je tek 13. decembra 1926.
Sve to vreme, Mirko Cvetković nikada ne prekida vezu s
rodnim mestom. Iako službom van njega, duhom je u njemu
stalno prisutan. Na njegovu inicijativu, neki napredniji do−
maćini formiraju Zemljoradničku nabavljačko−potrošačku za−
drugu 16. februara 1924. godine, a učitelj Mirko Petković po−
staje knjigovođa zadruge. Zadrugari su se tako odvojili od tr−
govaca, od kupovine i prodaje na taj način (Zemljoradnička
zadruga je čak prodavala i školski pribor), i sve svoje potre−
be rešavali preko zadruge. Broj zadrugara se popeo na više
od 300. To je produbilo i onako loš dotadašnji odnos između
oca Trifuna (tada trgovca i predsednika opštine) i sina Mirka
Cvetkovića. Njihov odnos bio je dodatno narušen različitim
političkim stavovima, pa se Mirko izdvojio i iz očeve kuće u
zasebno domaćinstvo. „Ne sme da vas zbuni trgovac,
dućandžija, špekulant, zelenaš...“, piše on u jednom od
svojih govora (ispod koga se potpisuje kao „zadrugar“). „Za−
drugari moraju da budu posvećeni, vaspitani, da razumeju
zadrugarstvo, da se dobro razumeju, da dobro razmisle o
svačijem predlogu“, savetuje Mirko Cvetković.
Posle upornih molbi, uspeo je da novo nameštenje dobije
u rodnom selu, od 3. januara 1928, gde je s velikim elanom
nastavio učiteljsku misiju, istovremeno se uključujući i u
društveni život tada velikog sela. U Nišu je 1930. završio kurs,
nakon koga je u Novom Koritu osnovao sokolsku četu. Školu
za gajenje živine u Beogradu završio je 1931, da bi uspešni−
je pomagao meštanima, a podsticao ih je na bavljenje pčelar−
stvom, kao unosnim poslom. Kao čovek, važio je za vrlo od−
govornog i disciplinovanog, posvećenog; kao učitelj je čak
preterivao u strogosti − često je tukao učenike štapom, u jaro−
sti i ne gledajući da li udara po dlanovima ili po glavi, terao ih
na klečanje na zrnima i u ćošku, zadržavao ih posle nastave
„u zatvoru“ – ali je istovremeno nepristrasno podsticao sva−
kog učenika na maksimalni učinak. Za bolje đake (među koji−
ma je bio i Božin Jovanović, potonji direktror RTB BOR i otac
Miće Jovanovića, vlasnika i bivšeg rektora „Megatrenda“) an−
gažovao se kod njihovih roditelja da ih obavezno daju na da−
lje školovanje. Tako je za vreme njegovog učiteljevanja iz No−
vog Korita na dalje školovanje krenula i prva devojčica, Ðurđa
Krstić. Tokom školske godine, predano je radio na pripremi
školskih priredbi u povodu paznika (najčešće Vidovdana i
Svetog Save), na kojima su svi učenici, zavisno od svojih afi−
niteta i uspeha, morali da uzmu učešća, a posle priredbi, ko−
jima su, uz roditelje, prisustvovali predstavnici opštinske vla−
sti i crkve – i posle obilnih ručkova – bila su velika narodna
veselja. Znao je da svoje učenike pešice odvede do skoro 30
kilometara udaljene tadašnje varošice Kraljevo Selo (kasnije
Andrejevac, danas Minićevo), da vide izvođenje pozorišnog
komada lokalne družine.
Istovremeno, od 1932. do 1934. davao je ispite na Višoj
pedagoškoj školi u Beogradu, i odmah je, nakon diplomiranja
30. oktobra 1934, upućen u Crnu Goru, u Risan, u tamošnju
građansku školu. Dve godine kasnije premešten je u Bar na
mesto upravitelja građanske škole.
No, status upravitelja nije zadovoljio njegove ambicije.
Sudbinskom odlukom, kako se kasnije pokazalo, po svojoj
molbi, a u želji da mu deca (sinovi Srboljub i Smiljan) odra−
staju u srcu Srbije, seli se samo sedam meseci kasnije u Kra−
gujevac, u čijoj građanskoj školi dobija nameštenje nastavni−
ka biologije i hemije.
Prilikom izvršenja velike nemačke odmazde u Kragujev−
cu, Mirko Cvetković je, zajedno sa još trojicom nastavnika i
svojim đacima 20. oktobra 1941. izveden iz učionice (u veći−
ni izvora navodi se samo streljanje učenika 5. razreda gim−
nazije, a streljani su i učenici drugih škola), odakle su ih od−
veli u Topovske šupe (prvi nacistički logor u Beogradu, nala−
zio se na Autokomandi).
Sutradan je, zajedno sa svojim đacima, streljan – odbivši
svaku mogućnost da bude pošteđen njihove zle sudbine.
Njegov unuk i prezimenjak, mlađi Mirko Cvetković, sin
Mirkovog sina Srboljuba, bio je predsednik Vlade Srbije od
2008. do 2012. godine.
Radiša Dragićević
Istorija 27
AFERA MAJERLING
Misterija oko smrti
PRINCA I BARONESE
duža od stoleća
S
Baronesa Marija Večera
28 Istorija
lobodarski pucnji
crnomanjastog
gimnazijalca Ga−
vrila
Principa
ugasili su hab−
zburšku monarhiju. Međutim,
početak serije čudnovatih ne−
sreća, koje su imale vidov−
danski epilog, označili su dru−
gi meci. Bilo je hladno zimsko
jutro 1889. godine kada su u
privatnim prinčevskim odaja−
ma zamka Majerling pro−
nađena beživotna tela presto−
lonaslednika Rudolfa i malo−
letne baronese Marije Večere.
Uz tajanstvenu konstataciju
Franca Jozefa„Sve je bolje od
istine“, počinje zagonetka ko−
ja je premašila jedan vek
Austrougarska dvojna mo−
narhija uspostavljena je 1867.
godine i bila sastavljena od de−
set država, uzdrmavana čestim
sukobima naroda i stranaka.
Obeležje i stožer njenog
službenog jedinstva predsta−
vljao je car, Franc Jozef. Nje−
gova očekivana mirna luka, po−
rodica, bila je nasuprot tome od
samog
početka
izlagana
iskušenjima i udarcima. Zalju−
bio se i mimo plana oženio
osam
godina
mlađom
rođakom, ali, nije mu pošlo za
rukom da ga zavoli. Elizabeta
zvana „Sisi“, kći bavarskog voj−
vode Maksimilijana, bila je naj−
lepša i najnesrećnija vladarka
svoje epohe. Udajom stupa u
krut dvorski život koji joj nikada
neće biti blizak. Volela je da
čita, jaše, putuje, a sa godina−
AFERA MAJERLING
Veza sa tragičnim krajem: Rudolf i Marija
ma sve više traži samoću. Njihovo prvo dete, devojčica Sofi,
umire sa dve godine, što je bio početak postepenog caričinog
povlačenja u sebe. Sa troje mlađe dece − Žizelom, Rudolfom i
Marijom−Valeri, nikada nije uspela da uspostavi bliskost. Kako
je i sama govorila, jedino je sin po naravi bio „njen“, nasledivši
istu melanholičnu prirodu, istančan duh, šarm, inteligenciju i
zanošenje velikim idejama, ali i razdražljivost, osetljivost, na−
gle promene raspoloženja i smene potištenosti nervozom.
Međutim, suprug joj ga rano oduzima i tu udaljenost nikada
neće premostiti.
Rođen 21. avgusta 1858. godine u zamku Laksenburg,
željno očekivani naslednik Rudolf dobija ime po osnivaču dina−
stije. Od šeste godine pripreman za vladara, odrastao je i naj−
veći deo života proveo u rezidenciji Hofburg, a s proleća i je−
seni porodica se selila u Šenbrun. Usled rane majčine distan−
ciranosti, bio je posebno blizak sa dve godine starijom sestrom
Žizelom. Pored obavezne vojne obuke, na Elizabetino insisti−
ranje, mnogo pažnje je posvećeno dečakovom obrazovanju.
Smatra se da njegovi kasniji ideološki pogledi imaju korene
upravo u stavovima prvih učitelja koje mu carica pronalazi.
Pod uticajem tutora Ferdinanda fon Hohštetera, geologa i
prvog upravnika bečkog prirodnjačkog muzeja, rano se zainte−
resovao za nauku. Kasnije objavljuje oko 40 eseja, dopisuje se
sa zoologom Alfredom Bremom, piše putopise, pamflete o pa−
ranormalnom i spiritualizmu, štampa anonimne političke član−
ke. Bavio se ornitologijom (proučavanjem ptica) i etnografijom,
dobio počasne doktorate Univerziteta u Budimpešti i Beču, u
svakoj prilici naglašavao potrebu za modernošću i naučnim
razvojem. Veoma zaposlen i posvećen, predstavljao je dvor
na inostranim političkim, kulturnim, religijskim i humanitarnim
događajima.
Rudolf je bio potpuna suprotnost svom ocu − liberal, deka−
dentniji, naučnički tip sa boemskim sklonostima koje su vre−
menom naginjale ka promiskuitetu. Suviše slobodne ideje i
komplikovanu ličnost carevića, čija će politika biti "trn u oku"
zvaničnim konzervativnim krugovima, trebalo je zauzdati i vra−
titi poslušnosti. Uobičajeni recept koji su vladari primenjivali na
svom podmlatku bilo je venčanje. Na putu za Brisel i ceremo−
niju veridbe sa, ruku na srce, neprivlačnom princezom Stefani
od Belgije, javno ga prati tadašnja ljubavnica Ana Pik. Već ta−
da se naziru nagoveštaji da će brak, sklopljen 1881. godine,
funkcionisati samo u okvirima dvorskog prikazivanja lažne idi−
lične slike. Do rođenja jedinog deteta, kćerke Elizabete, par se
potpuno otuđio, a ljubomorna Stefani pravi sve češće ispade
zbog muževljevog slobodnog životnog stila. Navodno ju je za−
razio gonorejom, zbog čega je ostala sterilna. S druge strane,
carica ne pokazuje nimalo simpatija prema snahi, nazivajući je
bezličnom i krutom osobom. Ni Rudolfa brak nije usrećio. Od
Istorija 29
AFERA MAJERLING
Grofica Mari Lariš bila je istovremeno
Marijina dobra vila i zao duh
Mesto gde počiva baronesa Marija Večera (1871−1889)
Franca Albina. Njena majka je poticala iz imućne grčke poro−
dice, a udajom za dvadeset dve godine starijeg pripadnika
nižeg plemstva, kome car 1870. daje titulu, nastoji da što više
Nesrećni princ i očarana devojka
doprinese usponu svoje porodice u visokom društvu. Njene
dve devojčice su pohađale „Institut za kćeri plemića“. Prirod−
Postojala je struja koja je smatrala da bi idealno rešenje bi−
no, tamo je više pažnje posvećivano učenju manira, francu−
lo svrgnuti starog cara i dovesti njegovog sina na tron. Care−
skog jezika, muzike, crtanja i ručnog rada, nego formalnom
vić je bio naočit, otmen, obrazovan i u narodu prilično omiljen.
obrazovanju. Kao skorojevićka, He−
Međutim, vremenom počinje sve više
lena teži da se što više približi dvo−
da uništava sebe razuzdanim živo−
ru i upozna Mariju, u koju je polaga−
tom, tražeći utehu zbog lošeg, na−
la najviše nade, sa najuglednijim
metnutog braka, otuđenosti i zateg−
neženjama.
nutih odnosa unutar porodice, kao i
Kao i Rudolf, Marija je bila svo−
neslaganja sa onim što se od njega
jevrsni zatočenik ambicija svoje po−
kao budućeg vladara očekivalo.
rodice i uloge koja joj je od početka
Otvoreno nezadovoljan očevim upra−
predodređena, a čiji joj je pritisak sa
vljanjem državom, protivio se pan−
godinama sve više smetao. Važila
germanskoj politici i imao napet od−
je za najlepšu i najmoderniju devoj−
nos sa nemačkim kajzerom Vilhel−
ku iz bečkih aristokratskih krugova.
mom II. Sa druge strane, rado je učio
Kako su je savremenici opisivali,
jezike manjina i zalagao se za ko−
njen izgled je bio u skladu sa egzo−
smopolitizam. Oštro kritikuje antise−
tičnim poreklom − veoma duga crna
mitizam, nacionalizam i versku neto−
kosa, prodorne plave oči i „držanje
leranciju. Voleo je da bude u dodiru
istočnjačke sultanije“. Mada postoje
sa svetom, obilazi taverne i degustira
izvori koji tvrde da je njena veza sa
vina, sluša narodne pesme i dijalek−
prestolonaslednikom započela tri
te, odaje se svim telesnim uživanji−
godine pre majerlinške drame, po
ma. U noćnim pohodima ga je obično
svemu sudeći, prvi susret dogodio
pratio njegov lični vozač Jozef Bratiš.
se na konjičkim trkama (koje je
Marija Aleksandrina fon Večera,
obožavala) u Prateru, u proleće
rođena 19. marta 1871. godine, bila
1888. godine. Bio je to Marijin prvi
je najmlađa kći mađarskog diplomate
izlazak
nakon povratka iz Egipta, gde
Albina i Helene, rođene Baltaci. Imala je
Princ Rudolf kao mladić
je sa porodicom provela zimu. Rudol−
sestru Hanu i dva brata, Ladislava i
ovog perioda začinju se navodne suicidalne namere i psihička
nestabilnost.
30 Istorija
AFERA MAJERLING
Serija neobičnih događaja
Uvreženo je mišljenje da je Majerlinški
incident preokrenuo tok istorije.
Ugroženi su odnosi Austrijanaca i
Mađara, nasledna linija se pomera pre−
ma carevom bratu Karlu Ludvigu i nje−
govom sinu, nadvojvodi Francu Ferdi−
nandu, a uticaj Berlina na Beč postaje
sve jači, dok su manjine sve nezado−
voljnije. Događaj je označio početak ni−
za bizarnih i tajanstvenih nesreća, koje
su kulminirale propašću carstva i
gašenjem dinastije.
− Nakon tragedije grofici Mari Lariš
Valerze zabranjen je pristup dvoru. Na−
vodno dobija veliku svotu novca u za−
menu za to da ne objavi memoare i emi−
grira u SAD. Učiniće samo ovo drugo.
− Liberalni i buntovni Johan Salvator
od Toskane se u oktobru 1889. odriče ti−
tule, uzima ime Džon Ort i venčava sa
plesačicom Mili Štubel. Kupuju brod i
kreću na prekookeansku plovidbu, tokom
koje misteriozno nestaju naredne godine.
− Carica Elizabeta putuje na Ženev−
sko jezero 10. septembra 1898, u
društvu svoje dvorske dame. Dok su
žurile da se ukrcaju na parobrod, pre−
sreće ih italijanski anarhista Luiđi Luke−
ni i zabada joj nož u grudi „u ime slobo−
de“. Zahvaljujući uskom i čvrstom kor−
setu, uspeva da se ukrca i tek tada pri−
meti krv. Pre samrtnog klonuća će izu−
stiti:“Šta mi se dogodilo?“. Primivši tele−
gram, car je skrhan: „Nisam pošteđen
baš ničega na ovome svetu − niko nika−
da neće znati koliko sam je voleo.“
Atentator je osuđen na doživotnu za−
tvorsku kaznu i obesio se u svojoj ćeliji,
dvanaest godina kasnije.
− Omraženi Franc Ferdinand takođe
je bio nepodoban zbog svog tzv. morga−
natskog braka. Naime, Sofija Hotek jeste
pripadala plemstvu, ali, nije bila član ni−
jedne dinastije iz koje bi u obzir dolazila
buduća carica, tako da se Franc oženio
njome protiv volje svog strica i zbog toga
je njihovoj deci bilo onemogućeno da na−
slede tron. Sofija nije smela da stoji ili
hoda pored njega na javnim dešavanji−
ma, nego na bar nekoliko metara odsto−
janja. Nisu smeli ni da se voze istim
službenim kolima, što je on sve prekršio
na dan posete Sarajevu 28. juna 1914.
inače žena možda ne bi stradala. Uosta−
lom, Gavrilo je više puta istakao da se
kaje, jer nije želeo da pogodi vojvotkinju
− ciljao je na Oskara Poćoreka.
− Rudolfov nećak, princ Lepold od
Saks−Koburga i Gote, jedini naslednik
bogate porodice i husarski kapetan u au−
fu sa donžuanovskom reputacijom, koji je došao u pratnji pru−
skih prinčeva, nije mogla da promakne nova pojava u presto−
ničkom visokom društvu, pa se raspitao ko je devojka.
Još uvek samo tipična tinejdžerka, očarana popularnim
mladim čovekom, Marija počinje da sanjari o princu i idealizu−
je ga kao junaka iz priča. Uprkos tempiranim susretima tokom
šetnji u Prateru i razmenjivanja pogleda iz loža u Operi, pred−
met ljubavi joj ostaje nedostupan budući da niko od njenih ni−
je bio predstavljen na dvoru. I pored Heleninih opštepoznatih
nastojanja da napreduje na društvenoj lestvici, zbog čega je
kod starog plemstva bila na lošem glasu, ti su im krugovi i da−
lje bili zatvoreni. Sve do pojave četrdesetogodišnje grofice
Mari Lariš Valerze, koja će devojci postati istovremeno dobra
vila i zao duh….
Mari Lariš je bila Helenina prijateljica, a istovremeno, kao
vanbračna kći caričinog starijeg brata (vojvode Ludviga Ba−
varskog), Rudolfova starija rođaka. Upućena u dešavanja na
dvoru, koristoljubiva i sklona spletkarenju, kao spona između
dva sveta postaće Marijina veza za stupanje na put bez po−
vratka. Devojka joj se brzo počinje poveravati i potpuno zavi−
siti od njene pomoći i posredovanja. Lariševa im je udesila pr−
vi sastanak (navodno na insistiranje samog Rudolfa), kao i niz
kasnijih, pri čemu bi Marija bivala „prokrijumčarena“ do vla−
darskih odaja da sa njim provede koji sat. Viđali su se između
Rudolfovih čestih i dugih službenih putovanja. Njena prijatelji−
ca se seća kako je Marija veoma ozbiljno shvatila ovu vezu i,
za razliku od princa čije su brojne ljubavnice bile svima po−
strougarskoj vojsci, na dobrotvornom
bazaru upoznaje Kamilu Rubicku, kćer−
ku člana dvorskog veća. Započinju za−
jednički život i putovanja širom konti−
nenta, ali, devojka sve češće insistira na
venčanju, što sa stanovišta Leopoldove
porodice nije dolazilo u obzir. Uslovlja−
vaju ga izuzimanjem iz nasledstva i
ostavkom koju će morati da podnese u
vojnoj službi, sklopi li socijalno nedolični
brak. Nakon više bezuspešnih pokušaja
ucene, pretnji i spletkarenja, činilo se da
su se sve Kamiline strategije izjalovile.
Ponuđeno joj je četiri miliona kruna na−
doknade i Leopold u oktobru 1915. za−
kazuje oproštajni sastanak, prilikom
kojeg bi joj i uručio ček. Ni ne pomišlja−
jući da uzme novac, devojka će u nje−
ga ispaliti pet metaka, razbiti mu bocu
sumporne kiseline o glavu i na kraju
prostreliti sopstveno srce. Leopold je
umro nakon šest meseci teških muka,
a skandalozna smrt podsetila visoko
društvo na Majerling.
− Jedino dete carevića, Elizabeta
„Erži“ (1883−1963), nakon prvog ne−
srećnog braka (takođe morganatskog,
zbog koga se morala odreći prava na
presto) udala se za socijaldemokratu i bi−
la poznata kao „Crvena nadvojvotkinja“.
znate, nije bila zainteresovana za druge udvarače. Rudolfov
blizak prijatelj je tvrdio da su delili mističan temperament i
sklonost ka sujeverju, da su mu prijale Marijina vrcavost i ve−
drina, a iznad svega bezuslovna posvećenost. Pisala je: “Da
mogu, rado bih mu dala svoj život, jer šta je život za mene?“.
Prsten, tabakera i meci
Rudolfovo sve slabije zdravlje bilo je posledica ne samo
razuzdanog života, već i stalnog stresa usled sukoba ideo−
loške prirode sa ocem, kao i uzaludnih nastojanja da u vojsci
sprovede reforme. Osećao se nadgledano, što nije bilo dale−
ko od istine. Okruženost mrežom špijuna bila je opravdavana
brigom za njegovu bezbednost. Naročita podozrivost bila je
usmerena na Rudolfovog (zbog revolucionarnih ideja) kom−
promitovanog prijatelja, nadvojvodu Johana Salvatora od To−
skane. Navodno su u oktobru 1888. Johan i grupa oficira na−
prednih ideja, svesni pogrešne politike vlade koja je carstvo
već dovela na ivicu propasti i pretila da na duže staze prou−
zrokuje velike probleme, planirali da ubede Rudolfa da ocu
predloži abdikaciju, preuzme tron i preokretom kursa spasi
državu. Iako se ideološki slagao sa njima, carević ne pristaje
da podrži državni udar. Njihova sastajanja, međutim, nisu mo−
gla promaći hofburškim uhodama, niti je bilo teško povezati
princa i revolucionare.
Istovremeno, u priču ulazi njegova rastuća opsednutost
smrću. Na pisaćem stolu u svom kabinetu držao je mrtvačku
lobanju i revolver, što je dodatno doprinelo kasnijoj slici kao
Istorija 31
AFERA MAJERLING
Zamak Majerling
večeri svečano predstavljena i uvedena
u društvo, blista i pobira veliki uspeh.
Njen čuveni nakit, polumesec od dijama−
nata u kosi, bio je neuobičajen detalj i
potvrdio njenu ekstravaganciju. Urbana
legenda, kojoj su dodatno doprineli ro−
mansirani prikazi događaja, glasi da se
jedina ne klanja pred princezom Stefani,
stojeći uspravno dok ona prolazi dvora−
nom i pozdravlja podanike. Rudolf provo−
di tu noć sa Mici Kaspar − ili barem tako
njegova ogorčena udovica tvrdi u memo−
arima, pokušavajući da unizi Marijin
značaj u životu nevernog supruga.
Po planu, 28. i 29. januar provodi u
društvu prijatelja, sa grofom Jozefom Ho−
jošem na čelu, u svom lovačkom dvoru
Majerling nadomak Bečke šume. Dogovor
sa porodicom je da se u utorak uveče oku−
pe zbog veridbe najmlađe sestre, Marije−
Valeri, međutim, Rudolf se neće pojaviti.
Umesto toga, već u ponedeljak, uz sve
mere predostrožnosti stiže njegova mlada
gošća. Marija je rano toga dana napustila
kuću, pod izgovorom da ide na fotografisanje u društvu grofice
Lariš. Međutim, sačekaće je kočija koju je poslao Rudolf, dok on
sa svoje strane uspeva da zavara trag dvorjanima. Pod izgovo−
rom da je prehlađen, propušta čitav dan predviđen za lov.
modernog Hamleta, junaka drame kojom je (uz Vagnerovu
operu „Tristan i Izolda“) bio opčinjen. U jesen 1888, nudi jed−
noj od svojih dugogodišnjih metresa, glumici i prostitutki Mici
Kaspar, da mu se pridruži u samoubistvu, što ona odbija, bez−
uspešno obavestivši policiju. Istovremeno, veza sa Marijom
Strašnije od fikcije
postaje ozbiljna. Sredinom januara joj daje gvozdeni prsten,
nalik na burmu, sa ugraviranim „I.L.V.B.I.D.T.“ − In Liebe vere−
Kada je u zoru 30. januara došao da ga probudi, Johan
int bis in dem Tode“, u značenju „Sjedinjeni u ljubavi, sve do
Lošek, Rudolfov lični sluga i poverenik, ne dobija odgovor. Za−
smrti“. Ona njemu poklanja srebrnu tabakeru, takođe sa ugra−
brinut, zove grofa Hojoša, sekirom provaljuju vrata i zatiču
viranim rečima zahvalnosti i datumom kada su postali ljubav−
stravičan prizor. Soba je bila polumračna, na podu pištolj, a na
nici. Ni jedan od ovih predmeta nije
stočiću sa Rudolfove strane ogledalo
sačuvan. „On je moj Bog i moje sve“,
i čaša. Sluga na prvi pogled za−
piše Marija prijateljici „Izgubili smo
ključuje da se prestolonaslednik otro−
glave, sada pripadamo jedno drugo−
vao strihininom, zbog krvarenja iz
me dušom i telom“.
usta. I Rudolf i Marija su za svoje naj−
Krajem meseca, Rudolf nestrplji−
bliže ostavili oproštajna pisma, koja
vo iščekuje odgovor na molbu koju je
je carska porodica brižljivo sakrila,
uputio papi Lavu XIII za poništenje
možda i uništila. Rudolfova predsmrt−
braka. U nemačkoj ambasadi je 26.
na poruka upućena carici navodno je
januara 1889. održan bal nemačkog
počinjala sa: „Draga majko, ja sam
princa Hajnriha VII Rojsa, događaj
ubio…“ U šoku i bez bližeg zagleda−
sezone i najblistavija zimska
nja, Hojoš hvata voz za Beč i zahteva
svečanost. Ranije toga dana, car vo−
od carevog ađutanta, grofa Para, da
di veoma neprijatan razgovor sa si−
smesta javi porodici. Hofburški proto−
nom. Ne samo što mu saopštava da
koli su neumoljivi i carica, koja se u
razvod nije odobren, već u žučnoj
tom trenutku nalazi na času grčkog,
raspravi − o čijem povodu i sadržaju
negoduje zbog prekidanja. Uznemire−
postoje različite verzije − Franc Jozef
na i bleda dvorska dama je uporna,
zahteva da veza sa mladom baroni−
nagovestivši da se radi o smrtnom
com bude okončana. Navodno su
slučaju.
pale veoma teške reči, car govori si−
Ministar policije okuplja nacional−
nu da nije vredan prestola i uslovlja−
ne bezbednosne službe i blokira oko−
va ga potpunim lišavanjem sredstava
linu Majerlinga. Zvanična objava gla−
za život, bude li se odrekao titule i na−
si da je princ preminuo od srčanog
stavio da bruka dinastiju.
udara. Međutim, posle izveštaja
Ambasadorskom balu prisustvuje
dvorske lekarske komisije, otkriva se
Prestolonaslednik Rudolf, fotografija oko 1880.
čitava carska porodica. Marija, te
pravo stanje stvari. Dok prestonička
32 Istorija
AFERA MAJERLING
štampa još uvek insistira na prvoj verziji, strana dopisništva
ubrzo otkrivaju da je Rudolfova ljubavnica važan činilac priče.
Procurela je informacija da je ubio nju, pa nakon nekoliko sati
sebe. Uzrok nalaze u konfliktu sa carem koji se protivio njiho−
voj vezi, ali i u poznatim političkim pritiscima i nervnom rastroj−
stvu. Istraga je iznenađujuće brzo zatvorena, dosije nikada ni−
je dostavljen državnoj arhivi.
Šok u carskoj porodici pojačale su panične težnje da se,
koliko je to moguće, zataška skandal. Uzrokom prestolona−
slednikove smrti najpre je proglašen srčani udar, pa samoubi−
stvo usled trenutnog duševnog rastrojstva. Car uspeva da,
služeći se različitim ucenama (između ostalog i abdikacijom),
izdejstvuje od Vatikana hrišćanski pogreb za sina, koji je uz
sve vladarske i vojne počasti sahranjen 5. februara 1889,
među precima u Kapucinskoj kripti. Elizabeta nije imala snage
da prisustvuje sahrani svog jedinca, ali je prethodne noći, po−
služivši se svojim autoritetom, od monaha dobila dozvolu za
bdenje nad njegovim kovčegom. Od toga dana, pa do kraja
života, nije skinula crninu.
Posmrtni ostaci Marije Večere krišom su uklonjeni iz Ma−
jerlinga, na izuzetno okrutan način. Dvoru je stalo da istina ni−
pošto ne izbije na videlo i trebalo je učiniti sve da se devojka
uopšte ne dovede u vezu sa time, kao da nije ni postojala. Za−
brinuta zbog kćerkinog nestanka, povezavši sve detalje njene
tajne i rizične avanture, Helena Večera najpre bezuspešno
traži od policije da sprovede potragu. Odgovaraju joj da je be−
smisleno i nemoguće optužiti princa za otmicu, kada je ionako
njihova veza javna tajna − neka sačeka, devojka će se vratiti,
verovatno samo pokušava da skrene pažnju. Kako se odsu−
stvo produžilo, naposletku se odlučuje da zatraži audijenciju
kod carice, što joj i polazi za rukom. Elizabeta joj lično sa−
opštava vesti. Međutim, agonija tek počinje, jer su je najpre
ubedili da je njena kći otrovala Rudolfa. Sa dvora stiže nared−
ba da se Marija u tajnosti sahrani na obližnjem manastirskom
groblju u Hajlingenkrahcu, uprkos želji koja je u oproštajnom
pismu izražena, da ljubavnike−samoubice pokopaju zajedno.
Majci je bilo zabranjeno da prisustvuje.
Devojčino telo je obučeno u odeću koju je nosila po pristi−
zanju u zamak, uspravljeno drškom od metle, a frizurom i
šeširom sakrivena je smrtonosna rana na glavi. Njeni ujaci,
grof Štok i baron Aleksandar Baltaci, bili su primorani da je iz
dvorca iznesu krišom i do manastira odvezu u običnoj kočiji,
stisnutu između sebe kao da je živa. Deset kilometara truckan
po lošem putu, leš nesrećne baronice u ponoć je, po pristig−
nuću, spušten u na brzinu sklepan kovčeg i pokopan narednog
jutra. Car je kasnije, u pismu Heleni, izrazio žaljenje i stid zbog
ponižavajućeg postupka, pravdajući se nužnošću i delikat−
nošću slučaja. Ovaj dokument, kao i svedočanstvo o surovom
postupku Marijinog uklanjanja sa mesta zločina, došao je do
javnosti tek dvadesetih godina prošlog veka. Mada je kasnije
dobila dozvolu da je prenese u Beč, baronica to nije učinila. U
spomen na Mariju, podigla je kapelu na mestu njenog večnog
počinka. Daleko od Rudolfa i njegovih roditelja.
Ali, dok je Kapucinska kripta, gde Franc Jozef počiva
između voljene supruge i sina, jedno od najposećenijih istorij−
skih znamenitosti austrijske prestonice, Marijin grob je nekoliko
puta poharan. Na samom kraju Drugog svetskog rata, sovjetske
trupe pomeraju granitnu ploču, verovatno tražeći nakit. Mladi le−
kar Gerd Holer, sa članovima porodice Večera i grupom
stručnjaka, 1955. pažljivo istražuje lobanju i skelet, ustanovivši
da nema tragova metka. Sledeća i poslednja ekshumacija do−
Plakat za jedan od filmova o aferi Majerling
godila se 1991. kada Helmut Flacelstajner, trgovac nameštajem
opsednut majerlinškom pričom, u toku noći odnosi kosti radi fo−
renzičke analize koju preduzima o svom trošku. Ustanovljeno je
da lobanja otkriva tragove jakog udarca tupim predmetom.
Prve sumnje u pozadinu događaja javno iznosi još Rudolfo−
va tetka, princeza Zita, uverena da je reč o ubistvu zbog odbi−
janja da učestvuje u zaveri protiv Franca Jozefa. Navodno je
Žorž Klemanso, zagovornik francusko−pruskog rata, smatrao
da bi dovođenjem fleksibilnijeg Rudolfa na tron bilo lakše raski−
nuti ionako „klimav“ savez Austrougarske i Nemačke, a pove−
zati ih sa Francuskom. Večerina smrt je možda bila nužno pri−
krivanje političkog atentata. Na Rudolfovom telu su pronađeni
tragovi borbe, a sahranjen je u rukavicama. Svi upućeni su se
morali zakleti na ćutanje, ali, jednoglasno tvrde da je prava isti−
na „daleko strašnija od svega što se može zamisliti“. Pominja−
lo se šest hitaca iz puške koja nije pripadala Rudolfu, a kao
osumnjičeni − Bizmark, Vilhelm II i Franc Ferdinand.
Na velikom platnu, Mariju su ovekovečile Leni Rifenštal,
Katrin Denev i Odri Hepbern, a Rudolfa su igrali Omar Šarif i
Mel Ferer. U filmu „Iluzionista“, likovi prestolonaslednika Leo−
polda (igra ga Rufus Sjuel) i njegove verenice Sofi (Džesika
Bil) inspirisani su tragičnim parom, a da bi aluzija bila još jasni−
ja, značajan deo radnje smešten je u Majerling i pojavljuje se
„oživeli“ portret cara Franca Jozefa. Balet Keneta Mekmilana
„Majerling“ odavno je nezaobilazni deo repertoara na ugled−
nim scenama, a knjigama koje se bave ovim događajem (što
fikcije, što dokumentarnih) ne zna se broj. Na mestu zamka
Majerling danas se nalazi karmelićanski manastir, čiji je oltar
podignut tamo gde je bila prinčeva spavaća soba.
Isidora Ðolović
Istorija 33
NAUKA
Vuk Marinković
utemeljitelj fizike
u Srbiji
Mnogi poznati srpski naučnici bili su veliki entuzi−
jasti koji su svakodnevno mnogo radili jer su znali
da bez ozbiljnog rada nema ni rezultata. Tako je i
Vuk Marinković (1807−1859) iz Novog Sada mogao
vrlo udobno da živi, ali je on sve dao da se podig−
ne nivo srpske nauke. Bio je lekar a bavio se fizi−
kom, jer je u tom periodu postojala potreba za fizi−
kom. On je potom, posle Atanasija Nikolića, bio i
rektor Liceja u Beogradu
L
ekar, pedagog i lingvista amater, doktor medicine,
profesor fizike i hemije i rektor Liceja − sve to za svog
ne dugog života bio je Vuk Marinković. Rođen je 24.
decembra 1807(5. januara 1808. godine) u Novom
Sadu. Njegov otac Kosta bio je sveštenik i prosvetni
radnik. Imao je tri brata Pavla, Maksima i Dimitrija i tri sestre
Anastasiju, Hristinu i Julijanu. Osnovnu školu završio je u No−
vom Sadu. Pohađao je novosadsku Srpsku pravoslavnu veliku
gimnaziju, u kojoj je završio šesti razred. Dok je pohađao gim−
naziju, za profesora i direktora došao je Pavle Josif Šafarik.
Vuk Marinković, crtež prema fotografiji
Sedmi i osmi razred gimnazije, odnosno filozofiju je završio u
Anastasa Jovanovića (1859)
Jegri (Eger). Zatim je studirao medicinu na peštanskom i
upražnjeno mesto profesora fizike postavi Vuka Marinkovića
bečkom univerzitetu od 1826. do 1830. godine. Doktorirao je u
kome je fizika bila omiljena nauka. Knez je 19. jula 1849. pot−
Pešti, odbraniviši disertaciju „Dissertatio inauguralis medica de
pisao ukaz i Marinković školske 1849/50 na Liceju počinje da
epilepsia“, 1830. godine, kada mu je bilo 23. godine.
predaje elementarnu fiziku. U okviru fizike je predavao i hemi−
Posle završenih studija se vratio u Novi Sad, gde je otvorio
ju sve do školske 1853/54. godine kada je ona izdvoje−
privatnu lekarsku praksu. Uživao je veliki ugled u
na kao samostalan predmet.
društvu. Imao je i ponudu od Miloša Obreno−
Dolaskom Marinkovića na Licej, podiže se
vića da kod njega radi kao knjaževski le−
Fotografije nestale
teorijski i eksperimentalni rad na viši nivo.
kar u Kragujevcu. Oženio se Sofijom,
u požaru
Zalagao se da se fizički kabinet opremi
ćerkom imućnog Jovana Pavlovića.
svim potrebnim učilima. Posle reforme
Radio je u Novom Sadu sve do
Bio je omanjeg rasta, okruglog lica, izbu−
iz 1853. godine na Jestastveno−teh−
revolucije 1848−49. godine. Po−
ljenih očiju, krutih pokreta. Dok je pričao stalno
ničkom odeljenju dr Marinković je pre−
sle uništenja Novog Sada na−
se iskašljavao i ustresao desno rame. Kako za
davao fizičku geografiju s meteorolo−
kon bombardovanja, juna 1849.
života nije sačuvana ni jedna njegova slika, jer su
gijom. Ova dva predmeta držao je sve
godine, kada je postao bes−
one koje je imao u Novom Sadu izgubljene u
do smrti 1859. godine. Istraživačkim
kućnik, otišao je u Srbiju, gde je
požaru, a po dolasku u Beograd više se nije sli−
radom bavio se u oblasti meteorologi−
do svoje smrti bio profesor na
kao, na posmrtnom odru slikao ga je njegov pri−
je, a pretpostavlja se da su se polazni−
Liceju (preteča Velike škole).
jatelj i fotograf Anastas Jovanović. Na osnovu
ci Liceja od strane Marinkovića upoznali
Lazar Arsenijević Batalaka,
fotografije, zajedno sa opisima koji su dali
i sa pojedinim pojmovima iz astronomije.
koji je bio na čelu Popečiteljstva
porodica i njegovi učenici, naslikan je
Na Liceju je za deset godina koliko je ra−
prosveštenija, predlažio je knezu
njegov lik.
dio, u dva navrata, odnosno četiri školske godi−
Aleksandru Karađoreviću da da na
34 Istorija
[email protected]
RATNIH
DOBROVOQACA
1912-1918
WIHOVIH
POTOMAKA
I PO[TOVALACA
Obave{tavamo Vas da je formirana posebna,
interaktivna WEB stranica
Posle bombardovanja Novog Sada 1849.
Marinković je ostao bez kuće
Odeljak o geologiji
U Srbiji je geologija uvedena 1794. kada je profesor Andrija Vol−
ni počeo da je predaje u Karlovačkoj gimnaziji. U visokom obra−
zovanju odomaćila se 1849. u Liceju gde ju je predavao Vuk Ma−
rinković koji je 1851. napisao udžbenik za jestastvenicu(prirodne
nauke, nap.priređ.) sa odeljkom posvećenim geologiji.
ne obavljao funkciju rektora
1850/51, 1856/57, 1857/58. i
1858/59.
Bio je redovni član
Društva srpske slovesnosti
od 8/20. januara 1850. Po−
stavio je osnove naučnoj ter−
minologiji iz oblasti fizike na
srpskom jeziku. Sa njim je fi−
zika postala obavezan pred−
met u školi, na univerzitetu.
Još u 19 godini je, neza−
dovoljan prevodom sa latin−
skog, koji je pre njega uradio
Svetić, preveo drugu knjigu
„Enejide“, rimskog pisca Vir−
Istoričar Lazar Arsenijević
gilija. Autor je udžbenika „Je−
Batalaka (1793−1869) predložio je
stastvena povestnica (za mla−
Marinkovića da predaje fiziku
dež srbsku)“, na 286 strana,
na Liceju
koja je imala široku upotrebu,
koristila se kao udžbenik u gimnazijama i na liceju, sve do pojave
udžbenika Josifa Pančića. Autor je i „Načela fizike“ iz dva toma i na
515 strana, kao prvog visokoškolskog udžbenika fizike u Srbiji,
štampanog 1851. godine. Takođe je napisao „Močnikovu geometri−
ju“, ali je ona izašla bez njegovog potpisa.
Umro je iznenada u Beogradu 7/19. avgusta 1859. godine i sa−
hranjen je kod Crkve Svetog Marka. I pored njegovog značajnog
doprinosa srpskoj nauci, o Marinkoviću se nedovoljno zna i govo−
ri. Ili, kako u svom radu „Život i delo Vuka Marinkovića“(Zbornik ra−
dova konferencije ’Razvoj astronomije kod Srba VII’, Beograd,
april 2012) navodi Petar V. Vuca, „učinio je mnogo, ali je u široj
javnosti ostao zapostavljen. Malo se o njemu zna među učenici−
ma, među studentima fizike, hemije i medicine, a verovatno neću
pogrešiti ako kažem da o njemu malo znaju i profesori. Nije jedini
koji je zapostavljen i zaboravljen“. Priredila: Slavica Danilović
[email protected]
RATNIH DOBROVOQACA 1912-1918
WIHOVIH POTOMAKA I PO[TOVALACA
u okviru Informativne mre`e Srbije
www.info−tours.net
Pogledajte link:
Srpski:
http://www.infotours.net/object.php?id=1350&force_
lang=sr
Engleski:
http://www.infotours.net/object.php?id=1350&force_
lang=en
Zahvaquju}i tome, u mogu}nosti smo da u punoj
meri komuniciramo sa celim svetom na
efikasan i savremeni na~in – preko
Interneta, razmewuju}i dopise, priloge,
komentare, fotografije, dokumentaciju, pa i
video materijale maweg kapaciteta, u obimu
koji pru`a ovaj na~in poslovawa.
Sajt je na srpskom i engleskom govornom
podru~ju, u perspektivi: ruskom, francuskom i
jo{ nekim jezicima, {to omogu}ava razvijenu
me|unarodnu korespodenciju.
Na ovaj na~in, na{u delatnost i saradwu jo{
}emo vi{e unaprediti, popularizovati i pribli`iti svima u Srbiji a posebno inostranim
korisnicima na na~in koji }e razumeti, pratiti
i ponuditi aktivno u~e{}e.
Poslata pitawa, primedbe, predlozi, komentari i dokumentacija }e stizati u na{u slu`bu
i, zavisno od `eqa, zahteva i potreba,
dobija}ete odgovore li~no i/ili kao informaciju za op{tu korist, a odre|eni materijali
bi}e pohraweni u elektronskoj arhivi - bazi
podataka.
O~ekujemo va{e aktivno u~e{}e, pi{ite nam.
Vladeta Stoji}
Slu`ba za komunikacije
Udru`ewa ratnih dobrovoqaca 1912-1918
Beograd
Telefoni: +381 (011) 761.07.70 / 761.03.20
Savski Trg 9 / III spr.
11000 Beograd, Srbija
Istorija 35
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
Obrazovao se kako bi bio
Kroz ličnost Dimitrija
Matića, njegovo obra−
zovanje i rad u prosve−
ti, predstavljamo neke
od osnovnih ideja prve
generacije liberala u
Srbiji. Posebna pažnja
je posvećena njego−
vom školovanju u ino−
stranstvu, potkreplje−
nim njegovim dnev−
ničkim i memoarskim
beleškama. Kroz
učešće samog Dimitri−
ja Matića predstavljen
je i period revolucije
1848. godine, što je
važno zbog nacional−
nih ideja koje je tu is−
poljavao
D
imitrije Matić je jedan od
najvažnijih predstavnika
srpske intelektualne elite
19. veka u njenom začet−
ku. Njegovo školovanje u
Kneževini Srbiji, potom na univerzitetima
u Berlinu, Hajdelbergu i Parizu, predsta−
vlja razvojni put u obrazovanju koji su
prolazili intelektualci tog doba. Matić je
uz to ostavio i dnevnik o tom periodu, a
važne podatke je pružio i u svojim kasni−
jim memoarskim beleškama. Kao profe−
sor na beogradskom Liceju imao je prili−
ku da svoje znanje, koje je usvojio na za−
padnim univerzitetima, predaje čitavoj
generaciji mladih ljudi, na čije je stavove
tako direktno uticao. Period od početka
njegovog školovanja pa do kraja njegove
profesure na Liceju (1838−1851) stoga
čini doba njegovog intelektualnog sazre−
36 Istorija
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
od koristi narodu i državi
Engleski liberalni politički mislioci Džejms Stjuart Mil i Džeremi Bentam
vanja i predstavlja temu ovog rada. Kasnija politička umere−
nost Dimitrija Matića u stvari je u sebi sadržala njegove liberal−
ne ideje, za koje je i tokom svog rada na Liceju smatrao da
moraju da se ostvaruju postepeno, po čemu se razlikovao od
nove generacije mladih liberala.
Liberalne ideje - pojam i okviri
Pojam liberalizam predstavlja političko učenje koje u prvi
plan stavlja slobodu pojedinca, podrazumevajući otvorenost
ka ljudima i novim idejama. Glavna ideja liberala bila je istica−
nje individualnosti čoveka, njegove samosvesti i razlike u od−
nosu na ograničavajuću vlast. Odnos čoveka prema državi i
njegovo pravo slobodnog delovanja, pre svega u ekonomskoj
sferi, razrađivali su engleski liberalni politički mislioci Džeremi
Bentam i Džejms Stjuart Mil.
Benžamen Konstan je takođe zastupao pravo slobodnog
preduzetništva, ali je priznavao mogući značaj države u podi−
zanju moralne svesti građana. Liberalima, kao predstavnicima
finansijske i trgovačke buržoazije, cilj je bio ostvarenje političk−
ih sloboda, odnosno aktivnije političko učešće u jednoj reakcio−
narnoj sredini, kakva je bila Evropa nakon Bečkog kongresa
1815. godine. Svoju „šansu“ za potpunije političko delovanje li−
berali će dobiti nakon Julske revolucije 1830. godine. Pitanje
posebnosti nemačkog liberalizma (čije ideje će usvajiti i Dimitri−
je Matić) je važno, jer se on donekle razlikuje od francuskog i
engleskog liberalizma. Čitav period od Bečkog kongresa 1815.
godine do „proleća naroda“ 1848. godine u nemačkim zemlja−
ma naziva se Formerc periodom (nem. Vormärz ili u prevodu
“predmartovski”, odnosno pre marta 1848. godine) i odlikuje ga
politička dominacija aristokratske i apsolutističke elite, razvija−
ne tokom vekova u nemačkim zemljama. Međutim, važna ka−
rakteristika Formarc perioda je i početak borbe za političke po−
ložaje u zemlji, pre svega od strane progresivnih snaga u
društvu. Polovinom 19. veka liberalni pokret je bio najdina−
mičnija sila u nemačkoj politici. Podjednako je bio zastupljen u
ekonomskom i kulturnom životu, u predstavničkim telima na
svim nivoima, čak i u nekim delovima administrativne i sudske
birokratije. Svuda su se kao najprogresivniji javljali oni delovi
društva koji su se identifikovali sa liberalnim idejama. Liberali
su smatrali da je njihovo doba napretka nauke i industrije, kao
i razvoj obrazovanja i gradova, upravo ono što im daje prednost
nad silama starog režima u borbi za predvodničku ulogu u
državi i društvu. Nakon svakog uspeha liberala koji bi se ostva−
rio na političkom polju oni su gubili neku dotadašnju revolucio−
narnu dimenziju, te su se potom zalagali za održavanje posto−
jećeg političkog poretka, koji je podrazumevao u manjoj ili većoj
meri liberalne institucije.
Političke prilike u Pruskoj, najvećoj i najjačoj nemačkoj ze−
Istorija 37
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
kratiji i vlada čvrstom rukom. Oni su
bili deo ustavobraniteljskog režima,
koji je trajao od 1838. do 1858. godi−
ne. Parizlijama su se nazivali oni
obrazovani intelektualci koji su se za−
lagali za Skupštinu, kao predstavnika
volje naroda, za pravnu, ali ne i poli−
cijsku državu, predstavničku vladu,
slobodu prosvete i štampe i dr. Oni
su bili protivnici ustavobraniteljskog
režima, koji ih je sam smatrao za po−
tencijalne revolucionare i ljude nezre−
le za državne poslove. Pored razlika
u viđenju načina funkcionisanja
države, parizlije i nemačkari su se
pre svega razlikovali po mestu gde
su svoje obrazovanje dobili. Ne−
mačkarima su nazivani pre svega Sr−
bi iz Austrije, školovani na tamošnjim
Licejima i u jednoj apsolutističkoj bi−
Jovan Sterija Popović bio je profesor
rokratskoj državi koja im je služila
i prijatelj Matića
kao uzor. Parizlijama su nazivani svi
Srbi koji su se školovali na nemačkim
univerzitetima i na kraju u Parizu na
usavršavanju, kako im samo ime go−
vori. Oni su predstavljali prvu domaću
inteligenciju, odškolovanu na Liceju
Kneževine Srbije, da bi potom bili
planski poslati da pohađaju zapadne
univerzitete.
Odlika parizlija bila je njihova
učenost i oni su se svojim znanjem
isticali nad većinom nemačkara, od
kojih su mnogi primani u državnu
službu čak i sa samo nekoliko
svršenih razreda ugarskih i austrijskih
Liceja. Iako je objavljenim delima pa−
rizlija nedostajalo originalnosti, jer su
bili tumači i prenosioci tuđih ideja,
ipak su i takve ideje bile potpuno ne−
poznate u narodu, samim tim i neop−
Ljudevit Štur, profesor Liceja u Požunu
hodne.
Oni su bili izraziti nacionalisti, i
(Bratislava) okupljao je slovensku omladinu
pored optužbi da su zavedeni „zapadnim
Liberalizam u Srbiji - nemačkari i parizlije
idejama“, i jednako su bili opsednuti romantičarskim predsta−
vama srpske prošlosti ali i progresivnim idejama o napretku
Prve izraze liberalnih ideja u Srbiji možemo pronaći već na
države i društva.
početku 19. veka, tokom Prvog srpskog ustanka, kada je
Kao grupacija koja politički deluje liberali se javljaju već sa
Božidar Grujović govorio da Srbija pored spoljne slobode mo−
delovanjem Družine mladeži srbske 1847. godine i Petrov−
ra ostvariti i unutrašnju slobodu. Grujović je smatrao da to
skom skupštinom 1848. godine. Međutim, liberali su svoj poli−
može biti ostvareno samo pomoću poštovanja zakona kao je−
tički proboj ostvarili tek na Svetoandrejskoj skupštini 1858. go−
dinog gospodara u zemlji. Iste ideje prisutne su i u Sretenj−
dine. Važno je istaći da su liberali u tada dinastički podeljenoj
skom ustavu iz 1835. godine gde se u povelji o građanskim
Srbiji bili većinom neopredeljeni i da su izlaz iz tih podela vide−
pravima, po francuskom uzoru, pominju jednakost pred zako−
li u redovnom sazivanju Narodne skupštine.
nom, Narodna skupština, nezavisno i trostepeno sudstvo i sl.
Dimitrije Matić je bio deo prve generacije parizlija i on u pot−
Liberalne ideje u Srbiji 19. veka nisu samonikle, jer nisu
punosti odgovara slici jednog obrazovanog liberalnog intelektu−
mogle da nastanu iz društvenih procesa, već su uvezene iz
alca. Međutim, Matićeva najveća karakteristika je bila njegova
Zapadne Evrope. Bez obzira na njihovo strano poreklo, one su
politička umerenost, jer se zalagao za neku vrstu postepenog
imale presudan uticaj na razvoj političkih prilika u zemlji.
napretka društva. On je smatrao da je jednoj zemlji kakva je bi−
Međutim, nije čitava intelektualna elita koja se obrazovala u
la Kneževina Srbija, tada još uvek autonomna, u okviru
inostranstvu usvajala liberalne ideje, što se pre svega ogleda−
Osmanskog carstva, potreban unutrašnji poredak kako bi se
lo kroz podelu na nemačkarei parizlije. Nemačkarimasu se na−
ravnomerno razvijala i jednog dana postala matica oko koje bi
zivale pristalice autoritativne vlasti, koja sama počiva na biro−
mlji, dramatično se menjaju od četrdese−
tih godina 19. veka, kada na površinu iz−
bijaju dugo potiskivana nezadovoljstva
društvenim i političkim stanjem u zemlji.
Jačali su zahtevi za Ustavom, za parla−
mentarnom vladavinom, ekonomskim re−
formama i nemačkim nacionalnim ujedi−
njenjem. Ove zahteve je iznosila prilično
heterogena grupa ljudi koja je zajedno
nosila ime − liberali. Pojava liberalizma u
gradskim sredinama je u velikoj meri bila
povezana sa jačanjem političke, eko−
nomske i socijalne svesti gradskih elita.
To su bili ljudi koji su svojim bogatstvom
i obrazovanjem stekli siguran položaj u
lokalnoj sredini i postepeno razvijali
svest o svojoj predvodničkoj ulozi u
društvu.
Ove grupe ljudi nisu težile tome da
svoju političku akciju usmeravaju prema
širim narodnim masama i tako sa njima
ostvaruju veze. Oni su međusobno, pre−
ko rodbinskih, društvenih i poslovnih po−
vezivanja, gradili zatvorenu društvenu
grupu i time svesno od sebe stvarali ma−
lu i izdvojenu elitu. Značaj univerzitet−
skog obrazovanja za stvaranje nove bi−
rokratije je bio primetan. Prestiž koji je
donosilo znanje koristio je ovim ljudima
da lakše formiraju zatvorene društvene
grupe koje su se otvarale samo prema
istomišljenicima i tako lakše širile svoj
uticaj u birokratiji.
Tri su osnovne stvari u kojima je srp−
ski liberalizam nalikovao nemačkom libe−
ralizmu: otvoren put liberalima ka činov−
ničkim položajima i karijeri, svest univer−
zitetski obrazovane elite o svojoj pred−
vodničkoj ulozi u društvu i povezivanje
liberalnih ideja sa nacionalnim pitanjem,
nastalo iz težnji srpskog/nemačkog naro−
da za nacionalnim ujedinjenjem
38 Istorija
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
Od 1844. Licej je smešten u Konaku kneginje Ljubice (fotografija iz 1876.)
se ujedinio čitav srpski narod. Po ovome je Matić bio sličan
konzervativnom režimu ustavobranitelja, koji je smatrao da je
liberalizam prevremena pojava u Srbiji, što je objektivno po−
smatrano odgovaralo istini. Za Dimitrija Matića najjače sred−
stvo za ostvarenje slobode bila je prosveta, odnosno obrazo−
vanje stanovništva, kao prvi korak ka dostizanju svih ljudskih
sloboda.
Obrazovanje za vreme ustavobranitelja
Ustavobranitelji se kao grupa koja je držala vlast u zemlji
formiraju donošenjem tzv. Turskog ustava 1838. godine, kada
je bitno ograničena vlast kneza Miloša. Koliko je ovaj akt ojačao
opoziciju knezu Milošu dovoljno govori činjenica da su uspeli
da ga primoraju da napusti vlast samo godinu dana kasnije, pr−
vo u korist sina Milana, a nakon njegove prerane smrti, u korist
sina Mihaila. Ustavobranitelji su svoje ime dobili upravo nakon
obaranja kneza Mihaila i dinastije Obrenovića 1842. godine,
kada su narodu govorili da oni ne napadaju kneza već da štite
Ustav od njega. Pod okriljem zvanične vladavine kneza Alek−
sandra Karađorđevića (1842−1858) pravu vlast vrše ustavobra−
niteljski prvaci, predvođeni Tomom Vučićem Perišićem, Ilijom
Garašaninom, Stojanom i Aleksom Simićem, Avramom Petro−
nijevićem, Stefanom Stefanovićem Tenkom i dr.
Najvažnija tekovina ustavobraniteljskog režima bila je iz−
gradnja institucija. Naime, raniji apsolutistički oblik vladavine
kneza Miloša Obrenovića nije počivao na zakonom uređenim
pravima i njegova samovolja je bila ključna u ophođenju pre−
ma opoziciji. Kako bi pravno uredili državu i ograničili vlast
kneza, ustavobranitelji su uz pomoć Srba iz Južne Ugarske
počeli da rade na utvrđivanju privatnih prava stanovnika
Kneževine, pre svega sigurnosti njihovog života i imovine. Što
se tiče državnih organa, ustavobranitelji su odlučili da umesto
Narodne skupštine glavnu ulogu vrši Državni savet, manje
podložan uticaju kneza nego skupštinske mase. Srbi prečani
su ustavobraniteljima savetovali da takav Savet treba da poči−
va na činovnicima, odnosno da je za novu državnu upravu po−
trebno izgraditi birokratski aparat. Osnovni preduslov za stva−
ranje činovničkog aparata, koji bi bio oslonac postojeće vlasti,
bio je unapređivanje obrazovanja u Kneževini.
Potreba države za obrazovanim kadrom bila je prisutna i
pre dolaska ustavobranitelja na vlast, tako da ne možemo reći
da su oni bili pokretači razvoja visokog školstva. Počeci viso−
kog školstva u Kneževini Srbiji se vezuju za 1838. godinu i
otvaranje Liceja u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, iako ih
možda treba tražiti još u 1808. godini i otvaranju Velike Ško−
le. Na Liceju su velikom većinom predavači bili Srbi Prečani,
iz objektivnih razloga, pa je stoga i ova obrazovna ustanova
bila ustrojena po ugledu na ugarske kraljevske akademije.
Ovo je bilo važno, jer polako počinje da nestaje razlika u obra−
zovanju koje dobijaju Srbi iz Kneževine i Srbi iz Južne Ugar−
ske, sem toga, cilj ugarskih škola je bio da školuju činovnike,
pa je to još jedan razlog zašto one služe kao uzor Liceju.
Na Licej su prve školske godine upisani učenici Vojne
škole iz Požarevca, jer su oni bili jedini koji su imali završenu
gimnaziju, ili bar neki od razreda. Jedan od učenika koji su
došli sa te Vojne škole na Licej bio je i Dimitrije Matić. Rođen
Istorija 39
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
Manastir u Sremskoj Ravanici
je u Rumi, tada Habzburškoj monarhiji, 18. avgusta 1821. go−
dine, dok je u Licej stupio sa 17 godina. U dokumentu gde se
nalazi spisak prvih učenika Liceja za Matića se navodi da je
„bez oca i siroma“, dok je dotadašnjim uspehom on bio „pre−
vashodan“, odnosno među najboljima. Zbog velikog siro−
maštva u napomeni je dodato da se njemu i još dvojici Liceja−
ca izda „blagodejanije“, odnosno državna stipendija.
Ministarstvo prosvete je odmah po osnivanju Liceja pred−
ložilo da se siromašnijim studentima dodeljuje „blagodejanije“
pod uslovom da održavaju visok prosek ocena tokom školova−
nja. Gotovo polovina studenata imeđu 1838. i 1853. godine
prima stipendiju, što samo po sebi govori o njihovom imovin−
skom stanju. Oni su većinom dolazili iz zemljoradničkih ili udo−
vičkih porodica (kao i sam Dimitrije Matić), po čemu su se ovi
učenici razlikovali od onih koji su dolazili iz bogatijih trgovačk−
ih ili činovničkih porodica. Zbog toga, učenici koji primaju „bla−
godejanije“ u školovanju i napredovanju u birokratiji vide svoj
jedini izlazak iz nemaštine, pa na Liceju dolazi do stvaranja
neke vrste „intelektualnog proleterijata“.
Školovanje na Liceju
Sve do šezdesetih godina 19. veka na Liceju su podstica−
ne humanističke nasuprot prirodnih nauka, opet zbog već po−
minjane potrebe države za izgrađivanjem činovničkog apara−
ta. Dimitrije Matić je pisao da je obrazovanje u Srbiji bilo slabo
i loše predavano, posebno žaleći za nedostatkom znanja iz
prirodnih nauka. Sve do premeštanja u Beograd 1841. godine
Licej je bio u rangu zavoda za opšte obrazovanje, da bi od ta−
40 Istorija
da postepeno dobijao izgled stručne škole. Odmah po pre−
meštanju 1841. godine uvodi se jedna godina prava, a od
1842. godine i druga, nakon čega se konačno odvajaju poseb−
no filozofsko i pravno odeljenje.
Dimitrije Matić je slušao sledeće predmete: Opšta istorija,
Filozofija, Matematika, Prirodno pravo, Tumačenje jevanđelja,
Nemački jezik, „Hudožestvo načertanija“ i osnove Francuskog
jezika.
Na Liceju se Matić školovao u periodu 1838–1841. godine,
a neki od predavača bili su mu i prvi uopšte postavljeni profe−
sori na Liceju – između ostalih Atanasije Nikolić (prvi rektor Li−
ceja, profesor Matematike), Isidor Stojanović (profesor Opšte
istorije) i Konstantin Branković (rektor od 1841/2. godine i pro−
fesor Filozofije). Dimitrije Matić je revnosno učio i održavao vi−
sok prosek ocena, samim tim nastavljao da prima državnu sti−
pendiju. Nemačkim jezikom je dobro ovladao i već tokom licej−
skih godina on je počeo da prevodi sa njega na srpski. Na Li−
ceju se veoma zainteresovao za filozofiju, najviše zbog uticaja
profesora i kasnijeg prijatelja Jovana Sterije Popovića, od koga
i usvaja ideje prirodnog prava. Sam Matić kaže da je u mlado−
sti na njega najviše uticalo čitanje Dositeja i dela o životu Mar−
ka Aurelija. Pod uticajem ovih dela, pre svega stoičkih učenja,
on je počeo rano da rasuđuje o sebi i već sa 20 godina se
upuštao u „tešku borbu sa samim sobom“. Doista, stoička vo−
lja, bez ikakvog preterivanja, je primetna tokom čitavog Ma−
tićevog školovanja, pre svega u odricanjima na koja je svesno
pristajao kako bi sebe obrazovao i bio od koristi narodu i državi.
Po završetku Liceja Matić je, zajedno sa kolegama Davi−
LIBERALIZAM DIMITRIJA MATIĆA
dom Rašićem i Andrijom Stamenkovićem, posebnim ukazom
kneza Mihaila Obrenovića od 27. septembra 1841. godine pri−
mljen u državnu službu. Kao razloge knez navodi njihovo siro−
maštvo ali i visoke ocene tokom studiranja. Takođe, ovom me−
rom je trebalo da se podstaknu drugi licejci koji su takođe težili
ulasku u državnu službu. Matić se prvo zaposlio kao pisar u
Državnom Savetu, da bi se potom bavio advokaturom.
Prekid u radu u državnoj službi za Dimitrija Matića predsta−
vlja smena na kneževskom prestolu krajem avgusta 1842. go−
dine i odlazak Mihaila Obrenovića iz zemlje, kada Matić zajed−
no sa njim i njegovim pristalicama odlazi u emigraciju. Ova po−
litička emigracija nije dugo trajala i ne može se izvući zaključak
da je Matić u potpunosti bio privržen stranci Obrenovića, pre
svega zbog toga što su emigracije nastale iz političkih borbi u
Srbiji bile „normalna“ pojava. Neko vreme je boravio u Srem−
skoj Ravanici, posvetivši se čitanju knjiga u tamošnjoj mana−
stirskoj biblioteci. U Srbiju se vratio na jesen 1843. godine i ra−
dio kao pravozastupnik (advokat) do avgusta 1845. godine,
uštedevši za to vreme, kako sam tvrdi, priličnu svotu novaca.
Studiranje na zapadnim univerzitetima
Srpska država prvu organizovanu grupu studenata na za−
padne univerzitete šalje već tokom jeseni 1839. godine, da bi
upoznali zapadna kulturna i naučna dostignuća. Na zahtev ta−
dašnjeg ministra prosvete Stefana Stefanovića Tenke, te
1839. godine na strane univerzitete Kneževina Srbija, kao
državne pitomce, šalje 11 mladih Srba, i svake sledeće godi−
ne ona se trudila da pošalje nekoliko pitomaca, uprkos finan−
sijskoj oskudici. Potreba za visokoobrazovanim kadrom je bila
hronična, pre svega onih koji bi se usavršili na pravnim nauka−
ma. Naravno, svrha slanja pitomaca nije bila da se stvore
naučnici već da se stvore činovnici, preko potrebni za stvara−
nje moderne države.
Dimitrije Matić je poslat 1845. godine da o državnom
trošku studira filozofiju i pravo, kako bi se spremio za mesto
predavača na beogradskom Liceju. On je tokom svog školova−
nja u inostranstvu jedini od tadašnjih srpskih pitomaca vodio
dnevnik, što nama pruža dragocene podatke o izgledu života
tadašnjeg srpskog studenta. Matić je prvo krenuo iz Beograda
ka Požunu (današnja Bratislava), gde se u to vreme školovao
znatan broj Srba, ali i pripadnika drugih slovenskih narodnosti,
zbog čega je taj grad postao poznato mesto okupljanja pansla−
vista. Ličnost oko koje se okupljala tadašnja slovenska omla−
dina bio je profesor požunskog luteranskog Liceja, Ljudevit
Štur. On je u Požunu dočekao i prve srpske studente, koje je
poslala srpska vlada 1839. godine. Upravo zbog dobrog glasa
koji je imao ovaj profesor, Matić je odmah po dolasku u Požun
otišao „narodnom otcu slovenskom Ljudevitu Šturu“, kako bi
dobio preporuke za dalje školovanje. Štur je srdačno dočekao
Matića i saslušavši ga, preporučio mu da ide u Berlin da uči fi−
lozofiju i to tako što će prvo pola godine učiti Istoriju, Etiku,
Istoriju filozofije, Statistiku i Psihologiju, a potom bi pola godi−
ne trebalo da uči političke nauke. Pošto mu je ukazao na po−
trebu takvih znanja među njegovim sunarodnicima, Štur je Ma−
tiću predao i dva pisma preporuke, jedno za Pavla Šafarika u
Pragu, a drugo za profesora lingvistike na berlinskom univer−
zitetu, Cibuljskog.
Matić je potom parobrodom otplovio za Beč, koji je bio nje−
gova sledeća stanica na putu. Sa svoje pune 24 godine on do
tada nikada nije imao šansu da vidi veliki grad kakav je bio
Beč i sav njegov užurbani i razvijeni kulturni, ekonomski i so−
cijalni život. Čitanjem njegovog dnevnika skoro da se može
zamisliti slika mladog srpskog studenta, koji stoji u gomili ne−
poznatih ljudi i pita ljude za željeno odredište. Za Beč je napi−
sao da se srpski toliko često mogao čuti da je ličio na neku
srpsku varoš, što je svakako bila olakšavajuća okolnost za
svakog novajliju u nekom novom gradu. Prvi put je video fija−
ker i vozio se njim, smatrajući ga skupim zadovoljstvom. Iz
Beča je dalje nastavio za Prag železnicom, koju je prvi put vi−
deo i koja je na njega ostavila veliki utisak.
U Berlin je stigao polovinom septembra 1845. godine, gde
se sastao sa ranije spominjanim Cibuljskim, kome predaje pi−
sma preporuke, i zvanično postaje student Univerziteta u Berli−
nu. Dimitrije Matić je nekoliko meseci bio jedini srpski student u
Berlinu, što je kod njega, prirodno, izazivalo osećanje usamlje−
nosti: „Svaki ovde svog domorodca ima, samo ja ne“. Jedina
stvar koja je Matića održavala i nagonila da u tim usamljeničkim
danima ide napred bila je glad za naukom, sama proizašla iz
svesti o služenju otadžbini. Kao i svi mladi obrazovani Srbi to−
ga vremena, Dimitrije Matić bio je vatreni nacionalista i želja da
svojim obrazovanjem pomogne svom narodu, koji ga je i iz−
državao, prisutna je tokom čitavog njegovog školovanja. Njego−
vo obrazovanje je po njemu od njega trebalo da napravi šraf
koji bi bio deo pokretačke mašine čitavog srpskog društva.
Matić je u Berlinu između ostalog slušao Državno pravo
kod Štala, Prirodno pravo kod Hajdemana i Filozofiju mitologi−
je kod čuvenog, tada već ostarelog, Šelinga. Na predavanjima
je provodio prosečno šest, nekada i do 10 sati dnevno, a slo−
bodno vreme je takođe provodio učeći, ponekad do duboko u
noć, pod svetlošću sveća, narušavajući tako sebi zdravlje. Naj−
više je voleo da čita Hegela, mada je čitao i Francusku revolu−
ciju Fransoa Minjea, Opštu istoriju Karla fon Roteka, Političku
ekonomiju Kuzena, Adama Smita i dr. Od svih predmeta naj−
više je voleo da sluša filozofiju, pre svega kod čuvenog hegeli−
janca Karla Ludviga Mišlea, profesora filozofije i prirodnog pra−
va, prema kome je osećao divljenje i pod čijim je velikim utica−
jem bio. Uopšte, Hegel i njegova „Istorija filozofije“ ostavljaju
dubok uticaj na mladog Matića, koji je priznao da je pred takvim
sistemom onaj Krugov, koji je sam učio na Liceju, bio zastareo.
U aprilu 1847. godine Matić napušta Berlin. Najpre je od−
branio doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Lajpcigu, a po−
tom otišao u Hajdelberg, zajedno sa prijateljem Ljubomirom P.
Nenadovićem, kako bi nastavio studije prava. Na svom propu−
tovanju po nemačkim zemljama Dimitrije Matić je ostavio vred−
ne zabeleške o stanju društva i institucija u njima, pitajući se
zašto još uvek u 19. veku postoje cenzure i ograničenja slobo−
de. Po njemu ni države koje su imale ustave nisu bile slobod−
ne jer su ti akti bili samo karikature i nisu garantovale stvarne
slobode, što govori i za Julsku monarhiju Luja Filipa u Francu−
skoj. Bez obzira na lični stav prema režimu Julske monarhije,
Matić već po dolasku u Hajdelberg želi da se prebaci u Pariz,
ali nije verovao da će mu to odobriti državna vlast. Kada su do
njega februara 1848. godine dospeli glasovi o promenama u
Francuskoj i kasnijoj abdikaciji kralja Luja Filipa, Matić šalje
kući molbu da školovanje nastavi u Parizu, bar tog proleća
1848. godine. Važno je naglasiti Matićevu želju da ode tamo
gde su se dešavali događaji za koje je verovao da su od veli−
ke važnosti i koje je želeo da vidi iz prve ruke.
Dušan Ljuboja
(Nastavak u sledećem broju)
Istorija 41
DOKUMENTA
Ljubav i samopregor
Petnaest godina posle
muževljeve smrti, Milica Mi−
ca−Predić počela je povre−
meno da pravi beleške, ne
nadajući se da će ih neko
čitati. Ti zapisi, koje donosi−
mo skraćene, otkrivaju veli−
ku ljubav između dvoje su−
pružnika i pomažu da bolje
sagledamo odnos između
Mice i Steve Mokranjca
R
etko se govori o udelu pojedi−
nih supruga u stvaranju njiho−
vih muževa, iako, često, taj
udeo nije mali, mada pone−
kad nevidljiv. Čak i onda, ako
je samo supruga, domaćica i majka, ako ni−
je javni radnik, kao njen muž, žena ima
učešća u društvenom ugledu, stvaranju i
uspehu svog bračnog druga. Supruzi Kiri i
Šuman nisu tako retki izuzeci. Mi smo u
našoj prošlosti takođe imali slične primere
samo se smatralo prirodno da se stavljaju
po strani. Međutim, ženina ljubav, njen od−
nos prema domu, požrtvovanje, nisu jed−
nom bili značajan faktor u stvaranju uslova
za razvitak i zamah muževljevih ideja. Ma−
rija − Mica Predić bila je baš takva supruga
Stevanu Mokranjcu. Šesnaestogodišnja
Mica upoznala je kompozitora i dirigenta
kada je imao 35 godina. Desilo se to na
probi za horske glasove, da bi kasnije nje−
na ljubav i krajnji dugogodišnji samopregor
omogućili da njen muž dostigne domet ne
samo u našem srpskom muzičkom stvara−
laštvu, već da se vine do svetskih razmera.
Iako ne može ništa sigurno da se tvrdi,
sasvim je opravdano pitanje, šta bi Mokra−
njac dao da nije bio okružen velikom ljuba−
vlju svoje žene, i da li bi, posle teške ope−
racije bubrega 1900. živeo sve do 1914.
godine, odnosno da se Mica nije nalazila
kraj njegove bolesničke postelje koju sve
češće nije napuštao?
Ni mnogo godina posle njegove smrti,
Mica ne može da zaboravi svog muža. Jed−
nog dana 1929. godine, četrnaest godina
posle muževljeve smrti, ona počinje povre−
meno da pravi beleške, ne nadajući se da će
ih neko čitati. Ti zapisi, koje donosimo
skraćene, otkrivaju veliku ljubav između
dvoje supružnika i pomažu da bolje sagleda−
mo odnos između Mice i Steve Mokranjca.
Nemački car i carica
slušaju Rukoveti
Mica i Stevan Mokranjac sa sinom Momčilom
42 Istorija
Posle uspelog putovanja Beogradskog
pevačkog društva kroz Bugarsku, Tursku i
Rusiju, sledovao je uspeh u Berlinu, Drezde−
nu i Lajpcigu. Evropa je tada prvi put čula
srpsku muziku i Mokranjčeve Rukoveti, i
iskreno je aplaudirala. Međutim, najveća za−
DOKUMENTA
Mokranjčeve supruge
sluga za te uspehe pripadala je jednom
kratkovidom, ćutljivom i povučenom
čoveku s pelerinom preko ramena i
umetničkim šeširom od mrkog velura. Taj
čovek − kompozitor i dirigent hora − bio je
Stevan Stojanović Mokranjac.
Jednog hladnog zimskog jutra,
početkom 1899. godine, na ulicama
Berlina osvanuli su plakati u kojima je
stajalo da Beogradsko pevačko društvo
priređuje tri koncerta vokalne muzike.
Nemačka prestonica još nije bila čula
nijedan srpski hor. Jer, trebalo je biti sigu−
ran u sebe pa izaći pred publiku jednog
od najjačih kulturnih centara Evrope.
Sem toga, u toj zemlji Srbija nije gledana
prijateljskim očima. Pa ipak, šezdeset
horista – od kojih su članice bile odevene
u živopisnu nošnju jugoslovenskih naro−
da, a članovi u crna, večernja odela –
oduševili su berlinsku publiku.
Trećem koncertu prisustvovao je ne−
mački car s caricom, koji nije mogao da
predstavnicina društva više puta ne po−
novi: „Famos, meine Herrn!“ Stupci
štampe su imali puno laskavih reči, ali je
ceo prihod s trećeg koncerta poklonjen
kao pomoć sirotinji Berlina, iako je bilo
članova hora koji su na turneji pevali u
tuđim, pozajmljenim odelima.
Idealan kandidat za hor
Micin stric Uroš Predić, čuveni srpski
slikar (autoportret iz 1916.)
Mokranjac je prvi kompozitor rođen
tek u oslobođenoj srpskoj zemlji. Još se
nije sasvim slegao miris baruta od dva
ustanka. Još nisu pomrli svi Ka−
rađorđevi i Miloševi borci, kad je u Ne−
gotinu, 10. januara 1856. godine, u kući
trgovca Stevana Stojanovića ugledalo
sveta njegovo sedmo dete. Otac je bio
iz obližnjeg sela Mokranje, a mati iz Si−
Peta rukovet je najpoznatija od Mokranjčevih rukoveti, a nosi naziv
Iz moje domovine i sadrži 10 pesama
Marija Mica Predić je rođena 1876.
u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu).
Sa ocem i maćehom, preselila se u
Beograd, gde je široko obrazovanje
dobila u tada poznatom „Cermanki−
nom zavodu“. Njen otac Stevan, koji je
napustio oficirsku karijeru i zaposlio se
kao profesor nemačkog jezika, izve−
sno vreme je bio i na mestu srekretara
u Ministarstvu prosvete. Uz Marijinog
strica Uroša Predića, najistaknutijeg
srpskog slikara svoga doba, i braću
koja su zauzela istaknuto mesto u
našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu
porodicu. Micin muzički talenat i divan
sopran bili su zapaženi i tako je posta−
la idealan kandidat za članicu hora Be−
ogradskog pevačkog društva kojim je
rukovodio
Stevan
Mokranjac.
Međutim, njen otac je bio protiv učešća
kćeri u mešovitom horu i to na javnim
mestima. Ipak, delegacija društva
uspela je da ga privoli da dopusti Mici
da im se pridruži. Sa društvom je često
putovala na nastupe u inostranstvu
(Rusija, Carigrad, Solun...). Razbolela
se posle porođaja 1899. godine, pa su
dovedeni bili u pitanje i njen i život sina
Momčila. Posle tri teške godine,
uključujući i muževljevu bolest, usledi−
la je decenija puna sreće, spokojstva i
radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, uz
slavu i uspehe s Pevačkim društvom...
Umrla je 1949. godine
kole. Na nesreću, dva dana po rođenju
umire otac, a sin, kasnije, na krštenju,
dobija njegovo ime Stevan.
Tadašnja Srbija, koja je brojala ne−
pun milion stanovnika, bila je sva u na−
stajanju i previranju. Obnaroduju se prvi
zakoni, ustanovljavaju se sudovi − u ko−
jima ima više nestručnjaka i nepismenih
nego li pravnika − podižu se škole, razvi−
ja trgovina. Familije se brzo i često
uzdižu, ali i propadaju. Posle smrti tr−
govca Stojanovića, njegova porodica sve
dublje pada u materijalne neprilike. Du−
Istorija 43
Beleške Mice Predić
DOKUMENTA
Pitanje, da li bi Mokranjac u muzici toliko dao i da li bi toliko
živeo da nije imao za suprugu Micu Predić−Mokranjac, i nije
neumesno, kada se bolje zagledamo u njihove živote. Dosta
toga može da se sazna iz dnevničkih razmišljanja i zapisa Mi−
ce Predić, koje donosimo u skraćenom obliku:
Uoči Nove 1929. godine
Umesto da su uspomene na tebe sve bleđe, potisnute
vremenom i novim utiscima, one su sve svežije i jače...
18. februar 1929.
Stipane moj, večeras mi je srce puno veselja i tuge, rado−
sti i žalosti! Bila sam na koncertu „Obilića“. Pevane su moder−
ne, savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta rukovet. Sve
rukoveti volim, svaka je kao neki tvoj i moj dnevnik. Desetoj
se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom poznanstvu s
tobom i o našoj ljubavi.
21. novembar 1929.
Juče, prošavši Jevremovom ulicom, zastala sam pred
kućom broj 16. u kojoj je bio tvoj prvi stan. Kad si se vratio iz
Nemačke tu si komponovao Petu rukovet. Koliko sam puta
zaželela da uđem u tu kuću, da vidim tu sobu. Čini mi se da
je moralo ostati nešto od tebe. Setila sam se da sam te prvi
put videla baš u vreme kada si tu stanovao. Slušala sam o te−
bi, pisalo se i pričalo o Prvoj rukoveti. Tada sam još bila u Cer−
Porodica Mokranjac
govi, poverioci i menice počinju da prate
malog Stevana od samog rođenja i neće
ga napustiti do kraja života, pa ipak ta po−
rodica neće propasti. Pored oskudice,
pesma mu takođe postaje veran životni
saputnik. Njegova mati, obdarena lepim
sluhom, često je otklanjala tugu pevajući
u dva glasa sa starijim sinom i kćeri me−
lodične krajinske popeve. Zadojen narod−
nim melodijama, Stevan ih nikad neće
zaboraviti. Ni u gimnaziji u Beogradu kad
je kao zanešenjak samoučki kompono−
44 Istorija
mankinom zavodu. U podne, vraćajući se iz škole s drugari−
com, ona mi reče: „Ako hoćeš da vidiš Mokranjca, eno ga!
Stoji pred izlogom fotografa Jovanovića“.
Moje prvo poznanstvo sa Stevom bilo je u jesen 1892. go−
dine. Pevačko društvo „Kornelije Stanković“ bilo se rascepilo
i osnovana su dva društva: „Kornelije“ i „Stanković“. Tu su bi−
li mamin i tatin dobar prijatelj čika Pera Dimić, kao pretsednik
i Otimija Prahthajzer, koja je stanovala s nama u istoj kući.
Čika Pera, znajući da dobro i rado pevam, navalio je na tatu i
mamu da mi dozvole da pevam u tom novosklopljenom horu
od deset pevača i to samo za Spasovdan, u Voznesenjskoj
crkvi. Tog dana trebalo je da se reši hoće li društvo dobiti da
u njoj stalno peva. Posle uspešno otpevane liturgije, i na
predlog mitropolita Mihaila, društvo dobije crkvu. Tad je od−
lučeno da društvo uzme Stevu za horovođu u crkvi, iako je on
već bio u Beogradskom pevačkom društvu. Mama je odgovo−
rila da, izuzev u crkvi, neće me pustiti da pevam na drugom
mestu... Steva pošto su mu predstavljeni članovi, koje je više
od polovine poznavao, uzeo je da proba glasove. Kad je
došao red na mene, sećam se, srce mi je lupalo kao da mi
život zavisi od tih otpevanih tonova. Razume se da sam sav
trud i volju uložilla da što bolje upravljam glasom. Pogledao
me je ispitujući i znalački preko cvikera, kao da je bio svestan
utiska koji je učinilo to prvo lično poznanstvo i razgovor. Pitao
me je da li sam učila pevati, a ja rekoh da jesam, u zavodu
kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo
vao na Kalemegdanu zaboravljajući da
ide na časove, ni kao đak prirodno−ma−
tematičkog odseka Beogradskog univer−
ziteta, ni kad je bio pristalica Svetozara
Markovića, ni na Konzervatorijumu u
Minhenu i Rimu.
Mokranjac se borio za umetničku
muziku na bazi nacionalnog melosa. On
je bio protiv onih koji su tvrdili da se tre−
ba ugledati isključivo na strane kompozi−
tore zato što se na folkloru, „koji stvaraju
svinjari i govedari“, ne može zasnivati
umetnička kompozicija. Međutim, zahva−
ljujući baš tim svinjarima i govedarima, i
Mokranjčevom stavu u muzici postizani
su uspesi. Posle srpskog oružja i dese−
terca, horska pesma obrađena prema
motivima jugoslovenskog folklora takođe
je pronela kroz Evropu, ime malene Srbi−
je, pa i Mokranjca.
Teška bolest i velika
materijalna oskudica
U dvadesetoj godini Mokranjac za−
pada u veliku oskudicu. Upravnom od−
boru Beogradskog pevačkog društva on
piše pismo sledeće sadržine:
„Siromah sam, zarade nikakve ne−
mam. I starao sam se i zauzimao ne bi li
kakvu zaradu našao, no sve staranje,
sve zauzimanje osta bezuspešno. Moje
bedno i jadno stanje nagoni me te se
obraćam odboru Beogradskog pe−
vačkog društva da me, kao svog člana,
pomogne, dok se u meni, i poslednja
iskra ne ugasi za svaki dalji mogućni rad
za se i za opštost...“.
Kao što se vidi, teško je živeo, ali put
koji je bio izabrao, nije hteo da menja. U
toku studija gladovao je, kao nastavnik i
horovođa primao je malu platu i to nere−
dovno, ali je sve to trpeljivo podnosio, jer
je imao jedan cilj u životu: stvarati!
Godine 1900. posle teške operacije
bubrega, piše iz Karlovih Vari svojoj Mi−
ci:
„Šetam i mislim: zašto da srpsko−
umetnički džep nije malo dublji, ili zašto
da ja nisam malo praktičniji, da svuda i
na svakom koraku gledam samo za svo−
ju korist. Jest, ali drugi nekakav duh u
meni, da li zao ili dobar, ko bi to rešio,
veli mi: Ti nećeš to učiniti, jer ti nisi navi−
kao da svoju struku smatraš kao kravu
muzaru. Ti osećaš da treba raditi: ra−
dićeš, jer misliš da treba da ostaviš za
sobom vidnu stazu kojom si išao; ra−
dićeš jer si ubeđen da svakom narodu −
a koliko tek srpskome − valja poslenika,
valja dela. Ti ćeš raditi bez obzira na to,
da li ti se trud materijalno nagrađuje ili
ne. Nagrada za tvoj rad biće onako isto
idealna, kao što su i pobude za rad“.
Mokranjac, koji je taj nadimak uzeo
DOKUMENTA
kući, on, još sedeći za klavirom, viknu me da se vratim i tiho,
da ne bi čuli ostali, reče: „Vi treba da dođete u Beogradsko pe−
vačko društvo. Putovaće se u Dubrovnik, pa su nam potrebni
dobri, mladi i sveži glasovi“. Ja mu rekoh da me mama i tata
neće pustiti i pobegoh.
To putovanje s Pevačkim društvom, koje je bilo moje prvo
veće putovanje, za mene je predstavljalo velik događaj. Ono je
učinilo pravi preokret u mom unutrašnjem životu. Sa svojih 17.
godina, mlada, zdrava, puna života i želje da doživim nešto novo,
nepoznato, oduševljena pesmom, morem, mesečinom i lepotom
dalmatinske prirode – nije mi mnogo trebalo pa da Stevu počnem
smatrati idealom koj je moja devojačka mašta zamišljala.
Jedno veče, dok smo se bavili u Dubrovniku, dođoše mnogi
Dubrovčani da nas na lađi posete, jer smo na njoj ručavali,
večeravali i noćivali, a obdanice odlazili u varoš. Pevalo se, igra−
lo, naš orkestar je svirao, Staša Binički je svirao u flautu i dekla−
movao, a Steva pevao „Hajduk Veljka“ zatim smo se na meseči−
ni vozili barkama po moru... Za mene nije bilo srećnijeg dana.
7- 20. februar 1932.
... Mislima sam vazdan trideset četiri godine unazad.
Sutra je dan moga venčanja. Sutra je nedelja, 8. februar,
kao i pre 34. godine. „Sećaj se i ne zaboravi“. Još od puta u Du−
brovnik, tvoj lik i tvoje biće duboko su se urezali u moje srce. Ti
si bio ideal kakvog sam ja u mašti stvarala još u ranoj mlado−
sti. Pet godina smo se poznavali.
... Rekao si da ćeš doći u ponedeljak, da imaš nešto da raz−
govaraš sa,mnom. Došao si, razgovarali smo samo o mami,
koja je dva meseca ranije umrla. Stao si pored mene, i naslo−
nio ruku na moje rame, i tako smo ćuteći gledali i oboje zadrh−
tali. Zatim, ne rekavši ništa, pošao si kući, a u hodniku, kad
sam htela da te ispratim, ogrnuo si mi šal i, ne znam kako, nag−
nuo se prema meni i poljubio me prvi put. Osetila sam kao da
mi je sva krv nestala. Zatim sam pocrvenela i otišla u sobu, a
ti kući. Celo veče bila sam kao u bunilu, nisam umela ništa da
mslim, ali jednog sam bila svesna, da je sad rešeno i ako ništa
nije rečeno...
S puno vere, nade i ljubavi pošla sam u nov život, s naj−
većom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa
još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim ruko−
vetima, koje sam i ja toliko volela, spremna da sve nezgode i
nevolje, ako mi u životu naiđu, lako i voljno snosim, jer pored
tebe, zaista mi je bilo moguće da sve junački izdržim...
16- 29. septembar 1932.
Punih je osamnaest godina od Stevanove smrti, pa ipak,
sve uspomene, radosne i tužne, sumorne i svetle, toliko su
sveže kao da su se juče dogodile. Često se pitam, šta je to što
me toliko vezuje za Stevu da ni jedan dan ne može da prođe,
a da ga se ne setim, da ne pomislim koliko mi nedostaju njego−
ve reči, saveti, ona odana ljubav, duboka i čista, koja je trajna,
koja vezuje dušu za ceo život...
U spomen−kući Stevana Mokranjca fotografije sa suprugom i sinom zauzimaju istaknuto mesto
po selu Mokranj odakle je bio starinom,
jedno je od najistaknutijih imena srpske
i jugoslovenske muzike. On je sakupljao
po zemlji narodne melodije i harmonizi−
rao ih. Sakupljao je godinama narodno
crkveno pojanje i tvorac je značajnih de−
la crkvene muzike. Osnivač je prvog gu−
dačkog kvarteta u Srbiji, Prve Srpske
muzičke škole, čiji je bio direktor. Od−
ličan pedagog, on je vaspitač prvih
naših muzičkih naraštaja, pokretač i
glavna poluga muzičkog života Srbije,
tvorac Rukoveti koje se sve do danas ne
skidaju s repertoara horskih koncerata.
Stevan Mokranjac je umro 28. sep−
tembra 1914. godine u Skoplju. Pored
talenta za muziku, u njegovoj ličnosti
srećno su se stekle odlučnost, istraj−
nost i visoka umetnička etika, bez kojih
ni muzička obdarenost ne bi došla do
izražaja. Što je ovoliko stvorio, jednim
delom doprinela je i njegova supruga.
Mica i Stevan Mokranjac zadužili su
jedno drugo onim što je u životu bilo
najlepše, pomogli su da im se životni
ideali ostvare.
Slobodan N. Jovanović
Istorija 45
ISTORIJA I EKONOMIJA
Nemački
od 12.
Najveći deo istorije češkog naroda čini
borba protiv strane, tj. nemačke domina−
cije, koja je uglavnom imala negativan i
ponekad čak poguban uticaj na sve kul−
turne vrednosti i osobenosti domaćeg
stanovništva, na njegov jezik, pismo,
običaje, tradiciju...
A
došao Metodije sa svojim učenicima i počeo da
širi hrišćanstvo na slovenskom jeziku.
U 10. veku češki kneževi, inače podanici ne−
mačkog cara, shvatajući značaj hrišćanstva za
jačanje svoje vlasti, kao i za učvršćivanje feu−
dalnih društveno−ekonomskih odnosa, dodelji−
vali su Crkvi velike zemljišne posede na kojima su nicali ma−
nastiri. Na nesreću češkog naroda, skoro svi ti manastiri u ze−
mlji bili su tada nemački, tako da hrišćanstvom, nije samo
učvršćivana centralna, kneževska vlast, već je preko njega
jačao i nemački uticaj u zemlji.
U 11. veku, preciznije 1086. godine,
češki knez Vratislav II proglašava se za
kralja Češke uz dozvolu nemačkog cara
Henrika IV, i time Češka postaje kraljevi−
na, ali ostaje i dalje u sastavu nemačkog
Svetog Rimskog carstva. Pored toga,
češki kraljevi postaju izbornici, tj. s dru−
gim izbornicima (ukupno ih je bilo 7) od−
lučuju o izboru nemačkog cara. Čak se
kroz istoriju nekoliko puta desilo da je
češki kralj izabran za nemačkog cara.
ktuelne vlasti u našem regionu utrkuju se
međusobno koja će pre da dovede u svoju ze−
mlju strane investitore obećavajući svojim po−
danicima da će zahvaljujući njima da podigne
domaću, pokradenu, propalu i uništenu privre−
du. Tvrde svi u glas da nam bez stranih inve−
sticija nema spasa. Suprotno od njih, ekonom−
ska nauka je već odavno zauzela stav da raz−
voja privrede nema samo na stranim investici−
jama, već da je za njega najbitniji uslov posto−
janje domaće pameti, domaćeg rada i domaće
akumulacije. To je potvrdila i ekonomska isto−
rija time što se ni jedna jedina kolonija nije eko−
nomski razvila na osnovu stranih investicija, in−
vesticija kolonizatora, već je njima, baš suprot−
no od toga, uništen tadašnji domaći ekonom−
ski sistem, a novi nije stvoren. Na taj način ko−
Dva veka procvata
lonije su opljačkane i opustošene. Upravo, ako
konsultujemo istoriju, videćemo koliko nisu u
U 12. veku češki kraljevi, u nameri da
pravu oni koji se zaklinju u strane investicije,
ekonomski razviju zemlju da bi time po−
koji u njima vide spas, odnosno da će neko
većali svoje prihode i učvrstili vlast u svo−
drugi, tj. stranci da nam razviju našu ekonomi−
joj stalnoj borbi protiv čeških krupnih feu−
Otakar II Pšemisl, kralj Češke
ju, a ne mi sami. Čak i pojedine narodne mu−
dalaca, dele velike zemljišne posede
(Bohemije), od 1253. do 1278.
drosti negiraju očekivanja vlasti od stranih in−
stranom, nemačkom plemstvu i dodelju−
vesticija, kao na primer: „Tuđa ruka svrab ne
ju im visoke položaje u državnoj i crkve−
češe“, „U se i u svoje kljuse“, ili „Nema džabe ni kod babe“. Kao
noj hijerarhiji. S nemačkim plemstvom doseljavaju se i ne−
jednim od najkarakterističnijih primera iz istorije, a u vezi sa do−
mački seljaci, odnosno njihovi kmetovi.
minacijom stranca u životu i privrednom razvoju jedne zemlje, na
Sa istim ciljem, radi razvoja domaće privrede, češki kralje−
ovim stranama „Istorije“ pozabavićeme se slučajem Češke.
vi dovode u zemlju i nemačke trgovce i zanatlije i njima dode−
Česi su sredinom 9. veka primili hrišćanstvo od Franaka, tj.
ljuju velike povlastice. Njihov dolazak prouzrokuje razvoj gra−
Nemaca, ali je ono konačno učvršćeno tek kada je sedamde−
dova u zemlji, ali zbog toga u gradskim većima dominantnu
setih godina tog veka u tadašnju Velikomoravsku državu
poziciju zauzimaju upravo Nemci.
46 Istorija
ISTORIJA I EKONOMIJA
ja u zemlji. On je kritikovao
visoke crkvene krugove zbog
njihovog bogaćenja i mnogo−
brojnih zloupotreba. Zahte−
vao je da osnov vere bude
Sveto pismo. Takvim svojim
stavovima i svojom celokup−
nom javnom delatnošću Jan
Hus stekao je veliki broj pri−
stalica u Češkoj. I njegova
tragična sudbina još je više
povećala njegov uticaj u ze−
mlji. Naime, Jan Hus je po−
zvan na crkveni koncil u Kon−
stanci, gde je, i pored dobijenih garancija za svoju ličnu bez−
bednost, osuđen i na kraju spaljen kao jeretik.
uticaj u Češkoj
do 21. veka
Ali, ni tu nije kraj. U istom veku u Češkoj dolazi do razvoja
rudarstva. Međutim, i ta privredna delatnost ubrzo potpada
pod potpunu kontrolu stranaca. I u ovom slučaju, Nemaca.
Za naredna dva veka privreda Češke (poljoprivreda, za−
natstvo, trgovina, rudarstvo) veoma se razvila. Takođe, dolazi
do procvata gradova, a pre svih Praga, koji čak 1348. godine
osniva svoj univerzitet. Prihodi čeških kraljeva enormno su
uvećani, ali cena toga bila je u velikom doseljavanju Nemaca
u zemlju, i to kao privilegovanog društvenog sloja. Jak uticaj
stranaca (Nemaca) u zemlji češki kraljevi su tolerisali, ali je on
kod pripadnika češkog naroda, bez obzira kom društvenom
staležu pripadali, izazivao veliko nezadovoljstvo.
Poraz na Moravskom polju
Često kroz istoriju nadolazeća snaga jedne
države dovodi i do njenog rasipanja, „gde ima tu
se i prosipa“, te tako češki kralj Pšemislav II (1253
−1278) koristi bezvlašće u carstvu, takozvani In−
terregnum, koji je trajao od 1250. pa do 1273. go−
dine, i osvaja, odnosno pripaja Češkoj, Austriju,
Štajersku, Korušku i Kranjsku. Ali, kada je 1273.
godine za nemačkog cara izabran kao srednje
rešenje, do tada beznačajni Rudolf Habzburški
(1273 −1291) drugorazredni grof s manjim posedi−
ma u Alzasu i Švajcarskoj, uskoro je usledila reak−
cija carstva. Godine 1278. carska vojska je pora−
zila Češku na Moravskom polju, a u bici je pogi−
nuo i sam Pšemislav II.
Do tada nebitni Habzburzi iskoristili su ukaza−
nu priliku, te su kao svoje nasledno dobro zauze−
li Austriju, Štajersku, Korušku i Kranjsku. Tako je
češki kralj svojom alavošću i megalomanskom po−
litikom prouzrokovao rađanje Habzburške monar−
hije, koja će narednih nepunih sedam vekova biti
nosilac germanizacije i svih vidova pritisaka na
zapadne i južne Slovene.
Češki narod i njegova elita nisu blagonaklono
gledali na privilegovan položaj Nemaca u svojoj
zemlji i na njihov sve veći uticaj. Njihov odgovor
morao je da usledi pre ili kasnije. Takođe, mnogi
Česi su i delovanje katoličke crkve smatrali jed−
nom od vrsta nemačkog uticaja.
Češki odgovor je usledio u liku i delu Jana
Husa (1370 −1415), profesora i rektora praškog
Univerziteta, verskog reformatora češkog jezika i
pravopisa i velikog borca protiv nemačkog utica−
Otpor češke braće
Jan Hus je na prevaru pogubljen, ali je njegovo delo osta−
lo da živi među Česima. Samo četiri godine posle Husovog
pogubljenja 1419. godine, njegove pristalice, husiti ili češka
braća su u Pragu zbacili sa vlasti gradski patricijat sastavljen
isključivo od Nemaca i odbili su da priznaju za češkog kralja
nemačkog cara Sigismunda Luksemburškog. Tim njihovim
činom započeti su husitski ratovi, koji su trajali sve do 1436.
godine.
U husitskim ratovima ceo češki narod se složio i hrabro bo−
rio protiv nemačkog uticaja u zemlji, tj. protiv
nemačkih feudalaca i katoličke crkve, odnosno
protiv nemačkog cara i protiv rimskog pape.
Kada su taboriti preuzeli vođstvo ustanka, on
je dobio sve karakteristike seljačkog antifeu−
dalnog rata.
I pored velikih vojnih uspeha Husita, uništi−
li su pet krstaških pohoda koji su pokrenuti na
njih, prodrli su čak do Baltika i uspeli da na
ustanak podignu i nemačke seljake, pred−
vođeni prvo Janom Žiškom, a zatim Prokopom
Velikim, ipak su na kraju poraženi od krstaške
vojske i od umerenih husita koji su izdali tabo−
rite u odlučujućoj bici kod Lipana 1434. godi−
ne. Sigismund je dve godine kasnije ustoličen
u Pragu za češkog kralja.
Ponekad u istoriji poraz može da predsta−
vlja pobedu, što najbolje znaju Srbi imajući u
vidu Kosovski boj, te je tako i husitskim ratovi−
ma nemački uticaj u Češkoj za duži vremenski
period veoma splasnuo, dok je upotreba na−
rodnog jezika u crkvi omogućila procvat nacio−
nalne kulture i književnosti.
Ali, kao što neko reče, mir je samo period
između dva rata.
Početkom 16. veka, Turska dostiže vrhu−
nac svoje moći za vreme vladavine Sulejmana
Rudolf I Habzburški,
II Veličanstvenog (1520 −1566). Sa ogromnom
kralj Nemačke
vojskom on kreće na Evropu i 1526. godine na
od 1273. od 1291.
Mohaču mu se suprotstavlja hrišćanska vojska
započeo germanizaciju i
koju predvodi Ludvig (Lajoš) II, koji je istovre−
pristiske
meno bio i poljski i češki i ugarsko−hrvatski kralj.
na zapadne i južne
To je, u stvari, bila personalna unija, jer su sve
Slovene
Istorija 47
ISTORIJA I EKONOMIJA
tri zemlje zadržale svoju unutrašnju samostalnost.
Na Mohaču Turci su strahovito porazili hrišćansku vojsku.
Poginuo je i sam Ludvig II. Plašeći se turske najezde, iste go−
dine su češki staleži za češkog kralja izabrali Ferdinanda I
Habzburškog.
Ali, i manje zlo može da bude veliko zlo, te je posle tog iz−
bora nemački uticaj u zemlji naglo ojačao i Habzburzi kao ve−
liki zaštitnici katoličanstva i papstva, odmah započinju s progo−
nima Husita (češke braće).
Tridesetogodišnji rat
U isto vreme, početkom 16. veka, u Nemačkoj, na čelu sa
Martinom Luterom (1483 − 1546) pojavljuje se pokret verske
reformacije. To je bio događaj od epohalnog značaja za bu−
dućnost čitave Evrope. S obzirom da je taj pokret bio protiv ka−
toličanstva i protiv papstva, samim tim je bio i protiv Habzbur−
govaca, te su mu Česi masovno pristupili i ubrzo je cela Češka
postala protestantska zemlja. Odgovor Habzburgovaca bio je
veoma surov u vidu progona sada ne samo Husita, već i pro−
Jan Hus (1370−1415) borbu protiv nemačkog
uticaja platio glavom
Češka privreda se snažno razvila u 13. i 14. veku: Prag
testanata (Luterana). Sukob između češkog protestantskog
naroda i njihovih habzburških, nemačkih katoličkih vladara po−
stao je neizbežan.
Na zboru čeških protestantskih staleža u Pragu 21. 5.
1618. godine, doneta je odluka da se iz grada uklone hab−
zburški namesnici, što je i učinjeno na taj način što su oni
izbačeni kroz prozor zgrade. Dogodila se čuvena „defenestra−
cija“. Druga odluka zbora bila je da se sa vlasti zbace Hab−
zburzi, da im se oduzme kruna Svetog Vaclava, i da se za
češkog kralja izabere protestantski knez Fridrih Falački.
Na odluke čeških staleža Habzburzi, tj. Ferdinand II,
odgovorili su vojnom akcijom, čime je započeo evropski Tride−
setogodišnji rat. Rat je bio toliko surov da je, po njegovom za−
vršetku 1648. godine, Vestfalskim mirom stanovništvo Češke
spalo na samo jednu petinu predratnog broja. Čitave oblasti
Češke su opustošene. U zemlji je zavladao strahoviti katolički
teror. Mnogi češki plemići su pogubljeni, a njihova imanja su
konfiskovana, pa zatim dodeljena takozvanom „novom plem−
48 Istorija
Sigismund Luksemburški je nakon husitskih ratova
postao češki kralj
ISTORIJA I EKONOMIJA
Po završetku Drugog svetskog rata, sovjetski lider Josif
Visarionovič Staljin na sebi svojstven način rešava problem
nemačke manjine u Češkoj time što njih 2,9 miliona iseljava u
Nemačku, a 500.000 u Austriju, a iz centralnih oblasti zemlje
na ta područja naseljava 1,8 miliona Čeha. Češki narod bi,
dakle, dok god postoji, trebalo da bude neizmerno zahvalan
Staljinu, a ne da zanemaruje to što je on epohalno učinio za
njega (bez obzira na neke druge poteze).
Ulazak nemačkog kapitala
Tridesetogodišnjim ratom (1618−1648) češko stanovništvo
svedeno na petinu predratnog broja: Bitka za Sablat
stvu“, tj. nemačkom i austrijskom katoličkom plemstvu. To no−
vo nemačko plemstvo u Češkoj na opu−
stošene teritorije naseljava doseljenike iz Ne−
mačke i time se stvara brojna, a prema
češkom narodu neprijateljska nemačka ma−
njina. Protestantizam je najstrože zabranjen
po cenu života i Češka je ponovo postala u
potpunosti katolička zemlja. Češka inteligen−
cija beži iz zemlje, dok se češki jezik sve više
potiskuje u korist nemačkog. I na kraju,
Češka postaje habzburška nasledna zemlja,
najobičnija provincija pod starim keltskim na−
zivom Bohemija.
Po propasti komunizma 1989 −1990. godine Česi i Slova−
ci su se razišli mirnim putem, te su od nekadašnje Čekoslo−
vačke 1. januara 1993. godine nastale dve države: Češka Re−
publika i Slovačka. Češka je 1999. godine postala članica NA−
TO pakta, a zatim je primljena i u Evropsku uniju. Na taj način
ponovo u Češkoj jača nemački uticaj. Nemački kapital je u ze−
mlju ušao na velika vrata i pokupovao je ogroman deo češke
industrije. Najpoznatiji je svakako primer Folksvagenove ku−
povine Škode.
Pripajanje Sudetske oblasti
Po završetku Tridesetogodišnjeg rata,
Češkoj i češkom narodu trebalo je puna dva
veka da se ekonomski i duhovno oporavi.
Tek u 19. veku dolazi do nastanka i razvoja
pokreta češkog nacionalnog preporoda. Čak
Sudetska oblast i Austrija pripojene Nemačkoj 1938. a Češka okupirana 1939.
je sredinom 1848. godine u Pragu planuo
ustanak protiv Habzburgovaca, ali je on ubr−
Još samo da EU natera Češku da vrati zemlju Nemcima
zo ugašen.
proteranim posle Drugog svetskog rata, tj. njihovim nasled−
Po završetku Prvog svetskog rata i raspadom Austro−
nicima, i time bi se još jedan istorijski krug zatvorio... U sva−
Ugarske češki narod je najzad uspeo da se oslobodi ne−
kom slučaju, napred navedena sažeta istorija Češke najbo−
mačkog “zagrljaja“, a koji je tako davno započet težnjom
lje nam pokazuje kakve sve posledice može da prouzroku−
čeških kraljeva da uz stranu, nemačku pomoć ekonomski raz−
je dovođenje stranog kapitala u zemlju radi razvoja domaće
viju zemlju.
privrede. Sasvim se opravdano nameće pitanje: ne čini li
U Pragu je 28.10.1918. proglašena nezavisna država
najveći deo istorije Češke od 12. pa do 21. veka upravo
Čehoslovačka. Nezavisna, ali sa velikom nacionalnom ma−
borba češkog naroda protiv stranog, tj. nemačkog uticaja?
njinom od preko tri miliona Nemaca nastanjenih pre svega
Istorija Češke nam pokazuje kako sa stranim investicija−
u Sudetskoj oblasti. Posle samo dve decenije isti ti sudet−
ma, sa stranim kapitalom i sa strancima, ruku−podruku, do−
ski Nemci, a na Hitlerov mig, zahtevali su izdvajanje iz
lazi i strani politički uticaj, a s njim i negativan i ponekad čak
Čehoslovačke i pripajanje Nemačkoj cele Sudetske oblasti.
poguban uticaj na sve kulturne vrednosti i osobenosti do−
U tome su i uspeli Minhenskim sporazumom, koji su 29.
maćeg stanovništva, na njegov jezik, pismo, veru, običaje,
septembra 1938. potpisali Čemberlen, Daladje, Hitler i Mu−
tradiciju, što je sve zajedno ponekad dovodilo u opasnost i
solini, dok Čehe niko ništa nije pitao, niti su oni bilo šta pot−
sam biološki opstanak češkog naroda.
pisali. Hitlera ni Minhenski sporazum nije zadovoljio, te on
S druge pak strane, uporna viševekovna borba Nemaca
15. marta 1939. godine šalje nemačke trupe da okupiraju i
da pod svojom dominacijom po svaku cenu zadrže Čehe,
preostali deo Češke. Našavši se u okvirima hitlerovske Ne−
dokazuje nam i o veličini njihove ekonomske i svake druge
mačke, ponovo je češki narod bio izložen velikom teroru od
koristi od takve situacije.
Aleksa Mijailović
strane Nemaca.
Istorija 49
KNJIGE
Između posvećenja
i prosvjećenja
O knjizi Milenka Miše Todovića "Adresar mrtvih Fočana − Srpske žrtve u 20. vijeku"
N
e rijetko, sasvim
dobronamjerno
i
podvižničko
traganje zarad
popisivanja svih
stradalih sunarodnika u jed−
nom istorijskom okviru –
lišeno svake politike, religije i
ideologije – nađe se na
nišanu zluradih osporavanja
ili propitivanja o povodima i
motivima za krajnji cilj takvog
poduhvata. Svjestan i takvih
mogućnosti, autor ove knjige,
jedinstvene čitulje Srba sa
definisane teritorije fočan−
skog kraja, jasno je odredio
svoj cilj i njegove rezultate
kao prilog kulturi sjećanja.
Osnovna težnja je da po−
svećuje mrtve i prosvjećuje
žive, ne samo njihove nepo−
sredne potomke, već i sve
naredne naraštaje.
S takvim određenjem,
Mišo Todović nije ni imao po−
trebu da precizira svoj stav i
odnos prema multikulturali−
stičkim, odnosno dvoznačnim
ili višeznačnim memorijama,
prema "svojim" i "tuđim" ili po−
nekad zbirnim i zajedničkim žrtvama iz minulih vremena. Nije
se povodio niti opterećivao danas poželjnim i prigodnim "pri−
lozima pomirenju u regionu", kojima se pokušava umanjiti ili
poništiti upotreba nacionalnih grobova za namirivanje pravde.
Todović ima u vidu, prije svega, linearno vrijeme istorije,
a ne povode za neka ciklična ili periodična pamćenja, koja
se često mogu izroditi i u nacionalnu homogenizaciju i šovi−
nizam, koji zove na osvetu svojih stradalnika, ma šta da su
činili u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti. Isuviše je dokaza kako
etnizirani grobovi često postaju mjesta za sabiranje emocija
i integraciju vjere i nacije u osvetnički poklič.
Ovim kolektivnim popisom srpskih žrtava (blizu 2000
imena stradalih u tri velika rata tokom 20. vijeka), Todović je
izgradio branu prolaznom i nepovratnom vremenu, da ne bi,
svojim neumitnim hodom, izbrisalo ne samo imena, tragove
i grobove svih tih stradalnika, već i svjedočanstva o anticivi−
50 Istorija
lizacijskim poništavanjima
pojedinih kolektiviteta i na−
roda. U toj i takvoj brani ne−
ma nikakve zakletve, ni po−
kliča "nikad više". Nema ni
naznake za bilo kakvo poli−
tičko korišćenje.
Kolektivna
fočanska
čitulja se ne saobražava ni
nekoj konkretnoj potrebi
živih, niti je vrišteći zavjet
pokoljenjima, ali treba i
može da posluži u suočava−
nju i promišljanju o prošlo−
sti, koja je i "učiteljica živo−
ta". I ne samo jednima i svo−
jima, već i svima.
Todovićeva zajednička
čitulja mrtvih Srba fočan−
skog kraja ne negira i nega−
tivno pamćenje, da su i pre−
ma drugima činjene neprav−
de i zločini, kao i u okviru sa−
me sopstvene grupe, u ime
političkih i ideoloških razvr−
stavanja i sučeljavanja. On
je ne naznačava ni kao pri−
log nacionalnom, odnosno
unutarsrpskom pomirenju. I
u prvom, i u drugom slučaju,
ona je, prije svega, svje−
dočanstvo o žrtvi i trpljenju, zarad prosvijećenog sjećanja.
Knjiga "Adresar mrtvih Fočana − Srpske žrtve u 20. vije−
ku" rezultat je desetogodišnjeg i upornog istraživačkog rada
i traganja za primarnim istorijskim dokumentima. Ovde se
prvi put pojavljuje arhivska građa, koja je u depoima čamila
cijeli vijek i dočekala dan da ne ostane u vječnom zaboravu.
Autor je obišao i proučio sve relevantne domaće i inostrane
arhive, prelistao i pročitao desetine dnevnih i periodičnih no−
vina i časopisa, razgovarao sa potomcima žrtava iz Prvog
svjetskog rata i aktuelnim svjedocima stradanja u Drugom
svjetskom ratu i u građanskom ratu 1992–1995. godine,
čime je knjiga dobila na autentičnosti i zaokružen naučni
metod istraživanja.
Autor se potrudio da piše razgovjetno i razumljivo svim
kategorijama čitalaca. Knjiga je ilustrovana sa brojnim kolor
i crnobijelim fotografijama.
Dušan Milovanović
POVODOM IZLOŽBE
Srbija u srcu Čeha
U Istorijskom muzeju Srbije na Trgu Nikole Pašića u Beogradu priređena je izložba pod nazivom „Srbija u
srcu Čeha. Vladislav Titelbah (1847–1925) i njegovo vreme“ kojom se obeležava 90 godina od smrti veli−
kog umetnika češkog porekla. Istovremeno, ovo je nastavak težnje Istorijskog muzeja Srbije da upoznaje
javnost sa delovima svojih zbirki
Vladislav Titelbah
Ćilimarska radionica,Vladislav Titelbah
I
naroda”, koji je obuhvatio sto akvarela.
zložba „Srbija u srcu Čeha. Vladislav Titelbah
Usledila su i druga međunarodna priznanja i nagrade (Mo−
(1847–1925) i njegovo vreme“ obuhvata originalna de−
skva, London, itd.), koje su uticale da se još predanije posveti sli−
la iz likovne zbirke Istorijskog muzeja Srbije i nastoji da
kanju narodnih motiva. Lično je objavio dve sve−
približi lik i delo Vladislava Titelbaha, koji je
ske sa motivima srpskog veza, likovne
ostavio neizbrisiv trag u srpskoj umetno−
osvrte na izložbe svojih savremeni−
sti krajem 19. i početkom 20. veka.
Sin Stojan
ka, a ostavio je zapis i o svom
Vladislav Titelbah je umetnik koji je
promišljanju o umetnosti.
srpskom narodu ostavio veliki broj ski−
Sin Vladislava Titelbaha je Stojan Titel−
Napustio je Češku, ze−
ca, crteža, grafika, akvarela, slika,
bah (1877−1916) koji je početkom 20. veeka pro−
mlju u kojoj je rođen, i zame−
scenografija i nacrta za pozorišne
jektovao brojne zgrade u glavnom gradu Srbije od ko−
nio je Srbijom. Promenio je
kostime. Njegova dela su često bila
jih je svakako najpoznatija palata Novog dvora. O Stoja−
veru, bio u društvu naj−
izlagana na raznim tematskim iz−
nu Titelbahu smo pisali u Istoriji, broj 60(januar 2015.).
viđenijih srpskih intelektua−
ložbama koje su organizovali brojni
Vladislav Titelbah je nakon smrti sina Stojana na Krfu
laca i umetnika, bavio se
muzeji.
1916. godine živeo povučeno od javnosti, a poslednje
pedagoškim radom, putovao
Učestvovao je 1889. godine u
godine života je proveo veoma skromno. Umro je 6.
po svim srpskim krajevima.
Parizu na izložbi povodom stote go−
decembra 1925. u Beogradu gde je i sahra−
Među prvima se u Srbiji bavio
dišnjice Francuske revolucije na kojoj je
njen u porodičnoj grobnici na groblju
amaterskom fotografijom. Posvetio
i nagrađen srebrnom medaljom za svoj rad
kod Crkve Svetog Nikole.
je svoj život dokumentovanju kulturno−
pod nazivom „Kulturno−istorijske slike srpskog
Istorija 51
POVODOM IZLOŽBE
Grupa u narodnim nošnjama,
Vladislav Titelbah
Seljanka,
Vladislav Titelbah
etnografske građe Srbije, ilustraciji knjiga, novina, izradi prvih
razglednica u Srbiji.
Učestvovao je na međunarodnim izložbama koje su afirmisa−
le Kraljevinu Srbiju i srpski narod u svetu (Moskva, Petrograd, Li−
jež, Amsterdam...), radio za kraljevsku porodicu, bio nagrađivan,
ali kao što to često biva, posle smrti je pao u zaborav. U novije
vreme priređena je samo jedna izložba posvećena isključivo nje−
govim radovima. Za života je uradio preko devet hiljada umet−
ničkih radova od kojih je danas sačuvano oko hiljadu, budući da
Žena u šalvarama,
Vladislav Titelbah
je najveći broj stradao tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Nje−
govi radovi se danas svrstavaju u prvorazredne istorijske izvore
za sagledavanje i tumačenje srpske narodne umetnosti s kraja
19. i početka 20. veka. Broj originalnih radova koji se danas
čuvaju u Istorijskom muzeju Srbije nije velik, ali je složenog i ra−
znovrsnog umetničkog izraza i prikazuje različite umetničke teh−
nike i oslikava različita umetnikova interesovanja. Spisak dela je
raznolik i u tematskom pogledu i sastoji se od predstava srpskih
predela i pejzaža, različitih kulturnih manifestacija, slika iz svako−
Novi Sad, Beograd, Jagodina...
Franc Vladislav Titelbah (što mu je bilo pravo ime) je rođen
u Češkoj, u mestu Lenešice u blizini Praga. Školovao se u
Pragu na Tehničkoj školi i uporedo pohađao slikarsku školu.
U Novi Sad je došao 1872. godine i tu je radio kao profesor
realke, a predavao je matematiku i nacrtnu geometriju.
Družio se sa Svetozarom Miletićem, Mihailom Politom−De−
sančićem i drugim istaknutim slovenofilima. U Novom Sadu
je radio i kao ilustrator šaljivog rukopisnog lista "Kamila" koji
je izlazio u Jovičićevoj gostionici "Kod Kamile".
Ovaj list, značajan u izučavanju naše karikature i satire, su
od 1873. inicirali, rukom pisali i vizuelnou obličavali Jovan Jo−
vanović Zmaj i Ilija Ognjanović−Abukazem. U drugom broju iz
1874. godine, na poslednjoj stranici, objavljena je strip−šala,
čiji je autor bio Titelbah. Sastavljena je od osam crteža koji su
rađeni mastilom sa tekstom u stihovima ispod.
Titelbah je učestvovao u izdavanju prvog broja časopisa
Orao − veliki ilustrovani kalendar koji je objavljen 1875. godi−
ne. Njegov urednik je bio Stevan V. Popović. U ovom časo−
pisu se sve do 1897. godine mogu pronaći brojne ilustracije
sa Titelbahovim potpisom.
Titelbah je prešao u Beograd 1875. i radio kao profesor
geometrijskog crtanja ikrasnospisa u Prvoj beogradskoj gim−
52 Istorija
naziji, a zatim i u Učiteljskoj školi.
Sledeće godine pojavljuje se u javnosti kao saradnik stra−
nih ilustrovanih listova. U njima je objavljivao crteže sa do−
gađajima iz srpsko−turskog rata.Sudeći prema očuvanim ra−
dovima, Titelbah je1878. boravio u Nišu i Leskovcu, da bi se
sledeće godine ponovo našao u Beogradu. Iz tog vremena
potiče crtež tušem na kartonu koji prikazuje panoramu Beo−
grada sa okolinom, a signiran je na nemačkom jeziku.
Bio je i izveštač−ilustrator iz srpsko−bugarskog rata1885.
godine. Između 1880. i 1882. radio je u Jagodini kao profe−
sor u Nižoj gimnaziji. Školske1880/81. predavao je aritmeti−
ku, algebru i kosmografiju, a 1881/82. nemački jezik. Titelbah
se potom vratio u Beograd gde je nastavio rad kao profesor
crtanja i krasnopisa u Učiteljskoj školi i geometrijskog crtanja
u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Angažovan je na izradi ilustracija za narodnu pesmu "Ivo−
Senković i aga od Ribnika", a očuvan je i notes iz 1883. go−
dine sa crtežima detalja iz beogradskih parkova i okoline gra−
da (Jasmina Trajkov, "Rad Vladislava Titelbaha na istraživa−
nju i predstavljanju srpskog kulturno−istorijskog i etnograf−
skog nasleđa", Istorijski arhiv Jagodine, 2009.)
POVODOM IZLOŽBE
Album kraljice Natalije
Obilasci srpske zemlje po nalogu Srpskog učenog
društva najverovatnije su doneli Titelbahu važan an−
gažman od strane kraljice Natalije Obrenović. Nakon slika−
ra Ðorđa Krstića, Titelbah i Ðorđe Milovanović su 1884. go−
dine nastavili izradu ilustracija za album koji je kraljica žele−
la da ima. Rad na albumu započet je1881. godine, a
osmišljen je tako da prezentuje srpski narod i zemlju kroz
predstave nacionalnog kostima, enterijera i eksterijera
kuća, narodnog života, zanatskih radionica, junaka, presto−
nica, istorijskih spomenika i prirodnih lepota.
Važnog udela u njegovom kreiranju, od 1885. godine,
imao je Milan Ð.Milićević, jedna od najpoznatijih ličnosti iz
književnog, kulturnog i naučnog života Srbijeu drugoj polo−
vini 19. veka. On je kraljici davao savete, mišljenje i vršio
korekciju radova predviđenih da se nađu u albumu.
Sudbina albuma može se pratiti do kraja 1887. godine,
do kada je Titelbah bio angažovan na ovom poslu. Ilustra−
cije pripremane za album, rađene su u tehnici akvarela.
Očuvana su dva Titelbahova rada u ovoj tehnici datirana u
1886. godinu: Valjevka i Devojka iz Niša (Sićevo). Takođe,
u Narodnom muzeju u Užicu čuva se akvarel na kartonu iz
iste godine na kome je predstavljena devojka u narodnoj
nošnji((Jasmina Trajkov, "Rad Vladislava Titelbaha na
istraživanju i predstavljanju srpskog kulturno−istorijskog i et−
nografskog nasleđa", Istorijski arhiv Jagodine, 2009.)
Kod vojničkog kazana, Vladislav Titelbah
Hajduci, Vladislav Titelbah
dnevnog života, prikaza arhitektonskih zdanja i srednjovekovnih
spomenika, starih zanata i narodnih nošnji, kao i radova koji su
ga uveli u sferu primenjene umetnosti: ilustracije za knjige, okvi−
ri za slike i fotografije, nacrti za razglednice, kalfenska pisma, ali
i povelje i diplome, čijim su se dizajniranjem bavili gotovo svi Ti−
telbahovi savremenici (Paja i Milan Jovanović, Ðorđe Krstić,
Uroš Predić, Ðorđe Čarapić i mnogi drugi). Izloženi umetničko−
istorijski materijal je rezultat višegodišnjeg sakupljanja, a po−
slednji Titelbahov akvarel, koji je ušao u Likovnu zbirku Istorij−
skog muzeja Srbije je nabavljen neposredno pred izložbu. Bu−
dući da je izložba koncipirana sa idejom da se u retrospektiv−
noj formi što potpunije i sveobuhvatnije predstavi život i delo
Vladislava Titelbaha posetioci imaju priliku da se, pored osnov−
ne biografije sa prilogom o umetničkom formiranju Vladislava
Titelbaha na teritoriji Češke, upoznaju sa različitim segmentima
njegovog rada, kao i planiranim ali neostvarenim radovima iz
poslednjih godina života.
Izložbu o Titelbahu je priredila muzejski savetnik kustos Tija−
na Jovanović−Češka, dok je dizajner postavke bila kustos Izabe−
la Martinov−Tomović.
svakog 1. u mesecu
A
LN
JA DA
I
EC NU
SP PO
1/4 o
180 X glas
60 mm
Na četvrtini kolorne strane u reviji „Istorija“
Po promotivnoj, izuzetno povoljnoj ceni
Saopštite vašu poruku
Promovišite proizvod i uslugu
Najavite aktivnosti i skupove
(konferencije, manifestacije, sajmove...)
Predstavite vaša izdanja...
Informacije na tel.: 011/3196 322, 011/3196 323
Email: [email protected]
Istorija 53
LIKOVNA UMETNOST
Slovak Kutlik osnovao
prvu slikarsku školu u
Srbiji
Pre 120 godina, s jeseni
1895. godine, akademski sli−
kar Kiril Kutlik, slovački sli−
kar, pedagog i ilustrator,
osnovao je prvu slikarsku
školu u Beogradu. Njegovi
prvi đaci bili su i prvi veliki
srpski slikari: Borivoje Steva−
nović, Dragomir Glišić, Kosta
Milićević, Milan Milovanović i
Nadežda Petrović. Kutlik je u
svom radu bio inspirisan srp−
skom tradicijom
K
Kiril Kutlik, Događaj na Čukur česmi (Muzej grada Beograda)
iril Kutlik je imao samo 24 godine kada je u Beo−
gradu osnovao slikarsku školu. Bio je plućni bole−
snik, imao tuberkulozu, od koje se lečio u Južnom
Tirolu i nije dugo živeo. Godinu dana pre smrti
oženio se Miladom, ćerkom češkog inženjera
54 Istorija
www.arte.rs
Na slici, snimljenoj u Sali mira, gde se do pre desetak godina nalazio bioskop “Slavija”, a sada je parking prostor, vidi se druga gen−
eracija Kutlikovih “đaka”: Ljuba Ivanović, Kiril Kutlik, Emilo Rebrić, Todor Grujić, Milorad Vukajlović i Ljuba Gajić. Na podijumu
sedi jedan od prvih modela – aktova u Srbiji, nemi Ciganin. Pod uticajem patrijarhalnih nadzora onog vremena, akt se slikao samo de−
limično, dok je veći deo tela morao biti pokriven
Františeka Nekvasila koji je projektovao stari hotel „Slavija”.
Kiril je umro u Beogradu 4. aprila 1900. godine, kad su školu
preuzeli Rista i Beta Vukanović, iz koje je, u krajnjoj liniji na−
stala Akademija likovne umetnosti u Beogradu..
Došavši u Beograd Kiril ili Kirilo Kutlik je sam srbizovao
LIKOVNA UMETNOST
Kiril Kutlik (1869−1900), autoportret, oko 1893.
svoje ime Cyril, koristio se novim imenom i tako se potpisivao
i na svojim slikama. Zastupnik je istorizma u likovnoj umetno−
sti i slikao je najviše motive iz srpskog narodnog života, por−
tretne, sakralne i istorijske slike, a radio je i na ilustraciji narod−
nih kalendara.
Rođen je 29. marta 1869. godine u Križlicama, gde je za−
vršio i osnovnu školu, a gimnaziju je završio u mestu Hradec
Kralove 1883. godine, te otišao na slikarsku akademiju u Prag.
Interesantno je i to da veza sa Srbijom postoji i preko njego−
vog oca Bogdana Kutlika, evangelističkog sveštenika koji je
rođen u Staroj Pazovi. Kiril je studije završio 1891. sa zavid−
nim uspehom. Te godine je studirao na slikarskoj akademiji u
Beču odeljku za istorijsko slikarstvo i živeo kao slobodan
umetnik. Još za vreme studija u Pragu 1887. godine došao je
u Beograd za svečanosti koje su bile u čast Vuka Karadžića,
video da Beograd nema umetničku školu i odlučio je da je
osnuje. U julu 1895. godine došao je ponovo u Beograd i u
septembru iste godine je otvorio Srpsku crtačku i slikarsku
školu. Posle pokušaja Stevana Todorovića trideset godina ra−
nije, Kutlik je postao osnivač prve slikarske škole u Beogradu
koja je postala kamen temeljac umetničkog obrazovanja u Sr−
biji. Škola je imala odeljenja za redovne i vanredne učenika, za
zanatlije i za žene. Osnivanju škole Kutlik je pristupio sa dosta
veštine, predanosti i znanja, utemeljio je, pa je ona prerasla u
organizovan sistem modernog likovnog i primenjenog obrazo−
vanja. Uspostavio je likovnu pedagogiju u srpskoj sredini, ime−
na slikara koji su učili u njegovoj školi su njegov najveći spo−
menik. Najznačajniji njegov đak bila je srpska slikarka Na−
dežda Petrović.
Bio je talentovan slikar i naslikao je mnoge slike od kojih
su se brojne pogubljene. Sačuvane slike se nalaze u Narod−
nom muzeju Beograd, Muzeju grada Beograda, Nacionalnoj
galeriji Slovačke i privatnim kolekcijama. Posvetivši se isto−
rijskom slikarstvu Kutlik je proučavao srpsku nošnju. Tako
je, inspirisan našom tradicijom, naslikao nekoliko dela kao
što su „Čučuk Stana”, „Događaj na Čukur česmi”, „Marko
Kraljević ubija aždaju”… U Narodnom muzeju u Beogradu
nalaze se njegovih pet ulja i dva crteža. Slika „Na Čukur
česmi” je u Muzeju grada Beograda, a postoji i još jedan rad
u Legatu Veljka Petrovića. Za diplomski rad naslikao je de−
lo „Poslednji trenuci Husove slobode”. Potpisao je i autorske
slike za evangelističke crkve, a pretpostavlja se, ali se ne
zna tačno, i da je radio na ikonostasu u crkvi u Golopku, kod
Smederevske Palanke.
Nažalost, Kutlik nije imao veći umetnički ugled u Srbiji. Li−
kovni kritičari tog vremena nisu ga previše cenili i s njima se
često sporio. Ipak, vreme je potvrdilo njegove vrednosti.
U Beogradu je polovinom novembra 2008. godine organi−
zovana izložba pod nazivom „Kiril Kutlik – Srpska crtačka i sli−
karska škola” autora Zdravka Vučinića u Prodajnoj galeriji „Be−
ograd”. Tada su predstavljena dela nekih od najuglednijih srp−
skih slikara prve polovine 20. veka koji su bili Kutlikovi učenici.
Izložba je, pre svega, podsetila na Kirila Kutlika, njegovo delo i
šta je uradio za Srbiju i našu likovnu umetnost.
Slobodan N. Jovanović
Istorija 55
Ukoričeni kompleti
revije
za 2014.
Svih
12 brojeva u
kvalitetnom
povezu za
1.650
dinara
Istinite priče
o vladarima,
dinastijama,
intrigama,
velikim ljubavima
i događajima
koji su
menjali svet,
na preko
600 strana
u koloru
na jednom
mestu
Rezervišite svoj primerak na telefon: +381 11 31 96 321
ili na e-mail: [email protected] i [email protected]
Download

Dvesta godina od pobedničke srpske revolucije