Sadržaj
1. UVOD ...…………………………………………………………........................
2
2. RAZVOJNI PROCES FOTOGRAFIJE ……………………………...................
3
2.1 Analogna fotografija ……………………………………………................
8
2.2 Digitalna fotografija
………………………………………….................. 17
2.3 Osnovni princip zapisa digitalnih fotoaparata ………................................. 19
2.4 Elementi digitalnog fotoaparata ………....................................................... 20
2.5 Vrste digitalnih fotoaparata …………………….......................................... 21
2.6 Princip rada SLR fotoaparata ……………………….................................. 22
2.7 Sličnosti i razlike analognih i digitalnih fotoaparata ………....................... 23
2.8 Prednosti i nedostaci analognih i digitalnih fotoaparata ……….................. 24
3. FOTOGRAFIJA KAO DINAMIČKI PROCES …............................................... 24
3.1 Kompozicija slike ………………………………………………................ 24
3.2 Podešavanje potrebnih parametara na digitalnom fotoaparatu …................ 27
3.2.1 Ekspozicija ……................................................................................ 27
3.2.2 Oštrina ……….................................................................................. 28
3.2.3 Boja ………………………………................................................... 29
3.3 Rukovanje fotoaparataom ………................................................................ 29
4. OBRADA DIGITALNIH FOTOGRAFIJA ……................................................ 31
5. FOTOGRAFIJA U NASTAVI …........................................................................ 35
6. NASTAVA TEHNIKE ……................................................................................ 36
7. FOTOGRAFIJA KAO VIZUELNO NASTAVNO SREDSTVO …................... 38
8. TRADICIONALNA I SAVREMENA NASTAVA …………………................. 43
9. ZAKLJUČAK ……………………………………………………….................. 46
10. LITERATURA .................................................................................................... 47
‐1‐
1. UVOD
O značaju i zastupljenosti fotografije u savremenom svetu življenja koji je praćen brzim
razvojem tehnike i tehnologije je suvišno pričati.
Fotografije nas okružuju i bez reči opisuju svet oko nas. One su na naslovnim stranama
novina, časopisa, na stranicama knjiga, plakata, postera, razglednica, interneta i slično.
Kroz porodične albume pomoću fotografija pratimo rođenja, prve korake, rođendane,
školske priredbe, proslave, veselja, venčanja... ona je postala neophodan deo industrije,
zanatstva, sudstva, medicine, trgovine, i slično jer dokazuje istinitost, činjenice ali je i
savršen način manipulacije mišljenja.
Fotografija
danas poprima novu dimenziju, posebno zahvaljujući internetu i
dostupnosti digitalne kamere, ona postaje sveprisutna - globalna.
Ako se vratimo na sam početak,kada smo se počeli školovati, kada smo prvi put došli u
dodir sa udžbenikom, prvo šta smo mogli zapaziti bila je fotografija na naslovnoj
stranici naše knjige. Adekvatno ilustrovana dekoracija udžbenika imala je zadatak da
preko vizuelnog sadržaja utiče na pridobijanje naše naklonosti.
Slika 1.1 Motiv iz udžbenika
Fotografija je danas postala skoro neophodna potreba svakodnevnog života savremenog
čoveka . Ona hiljadama ljudi pričinjava velika zadovoljstva , bilo kao dokument života ,
bilo kao saradnik u poslu i učenju , kulturna razonoda , umetnost, tehnička zabava ili
nešto slično.
Uloga i značaj fotografije tokom školovanja je rasla i suštinski je imala zadatak da nam
prenese neophodnu i značajnu informaciju koja je imala svrhu boljeg razumevanja i
lakšeg shvatanja.
‐2‐
2. RAZVOJNI PROCES FOTOGRAFIJE
Reč fotografija prvi je upotrebio Džon Heršel, 1839. godine. Ta reč potiče iz grčkog
jezika, od phos (svetlo) i graphis (pero) a zajedno prevedene znače crtanje svetlom.
Put razvijanja fotografije, mehanike aparata, optike, hemijskih procesa i računarske
elektronske tehnologije kakvu danas poznajemo je veoma dug.
Podstaknuti značajem i vrednošću same fotografije u nastvnom planu i programu je
zastupljena i ova tema, odnosno suštinski smo bazirani na obradu pre svega digitalne
fotografije i svega onog što prati ovu nastavnu jedinicu.
Slika 2.1
Makro fotografija
Slika 2.2 Celuloidna filmska traka
Skoro da smo stavili tačku na analognu fotografiju ali ne možemo a da je ne
spomenemo i ovom prilikom joj damo značaj jer predstavlja važnu kariku u lancu
razvoja . Boravak u laboratoriji i druženje sa razvijačima i fiksirima dok razvijamo film
i izrađujemo fotografiju je doživljaj i ushićenje kojeg se sada samo rado sećamo.
Analogna fotografija podrazumeva snimanje na film, a digitalna na neki fotoosjetljivi
medij (svetlosni senzor). Digitalna fotografija pohranjuje se na neki digitalni medij
(najčešće na memorijsku karticu, tvrdi disk ili CD-ROM), ali može se razviti na papir.
Isto tako analogna se fotografija skeniranjem može digitalno sačuvati.
Film je jedan od izuma u fotografiji koji je omogućio jednostavno zapisivanje svetla na
medij. Film je engleska reč koja u prijevodu znači tanki sloj“. Filmovi su zapravo
prozirne plastične (celuloidne) trake koje na sebi imaju tanke premaze hemikalija koje
su osjetljive na svetlo. Zato nerazvijeni film ne smijemo izlagati svetlu jer ćemo ga
uništiti. Film koji se nalazi u posebnoj zatvorenoj kutijici stavlja se u analogni
fotoaparat i zatim se zatvara kako se ne bi osvetlio.
Kad se pritisne okidač na aparatu, film se kratko osvjetljava i zatim se mora pomaknuti
navijanjem kako bi se kod narednog okidanja aparata osvetlio sedeći deo filma.
‐3‐
U jednoj kutijici najčešće ima filma za 36 ekspozicija, što znači da se jednim filmom
može dobiti 36 negativa (ili pozitiva, ako je film pozitiv) i 36 fotografija. Kad se film
ispuca u fotoaparatu se premota u svoju kutijicu i s tom kutijicom ide na razvijanje u
mračnu komoru. Mračna je zbog toga da se film nebi osvetlio pre nego što se razvije.
Film se razvija posebnim hemikalijama koje razvijaju i fiksiraju (učvršćuju) sliku na
filmu. Dobili smo negativ film sa svetlom i bojama suprotnim onima u prirodi.
Slika 2.3
Perforirani negativ film 35 mm
Nakon razvijanja, film (Slika 2.3) se preko posebnih aparata (osvjetljivača) prenosi na
foto papir na kojem napokon dobijemo fotografiju. Ovako dobijenu fotografiju zovemo
analognom fotografijom. Ona, dakle, nastaje hemijskim putem.
Za pronalazak tehnike fotografije u boji, najviše su zaslužni dva slavna naučnika Isak
Njutn i Maksvel. Njutn je tri veka ranije razložio sunčevu svetlost na 3 osnovne boje crvenu, zelenu i plavu. Maksvel je znao da se kombinacijama ovih boja mogu dobiti sve
ostale, tako da je uradio jedan eksperiment - koristio je tri diapozitiva obojena u
osnovne boje, projektujući ih na istu površinu i tako je dobio sliku predmeta u boji.
1826. Nicephore Niepce, francuski pronalazač, napravio je prvu fotografiju pomoću
kamere i fotoosetljivog papira. Prva fotografija eksponirana je čak 8 sati zbog slabe
osetljivosti papira (Slika 2.5).
Slika 2.5 Fotoaparat Nicephore Niepce-a kojim je napravio prvu fotografiju
‐4‐
Slika 2.6 Prvi Kodakov fotoaparat namenjen za prodaju
Prvu fotografiju koju je načinio Nicephore Niepce , nastala dugotrajnim eksponiranjem
prikazana je na sledećoj slici .
Slika 2.7 Izgled prve fotografije
Prvi fotoaparat za '' široke mase '' napravio je George Eastman 1900.godine pod
imenom Kodak Brownie. On je pronalazač i fotografskog filma.
U fotoaparat je bio ugrađen film i kada bi se potrošio, kamera se zajedno s filmom slala
u fabriku Kodak gde je film razvijen i zamenjen novim filmom u fotoaparatu (Slika 2.6)
da bi bio spreman za dalje korišćenje .
-1861. godine škotski fizičar i matematičar James Clerk Maxwell napravio je prvu
trajnu fotografiju u boji. 1907. godine braća Lumiere proizveli su prvi komercijalni film
u boji.
‐5‐
-1963. napravljena je prva digitalna kamera , sliku je smeštala na disk i trajala je samo
nekoliko minuta.
- 1969. Bell labs se pojavljuje sa prvom CCD kamerom koje je bila namenjena video
telefonima.
- 1981. Sony Corporation je patentirala “Mavica” kameru (0,28Mpx) koja je smeštala
slike kao magnetne impulse na flopi disk (Slika 2.8) . Tada je koštala 30,000 $.
- 1986. pojavljuje se prvi mega piksel senzor koji je snimao 1.4 miliona piksela , a
slika se štampala na 5x7 inča u digitalnom kvalitetu. Ovo je bio početak digitalne
fotografije za koju znamo danas.
Slika 2.8 Izgled fotoaparata “Mavica”
Digitalne fotografije su u stvari sastavljene od velikog niza sitnih obojenih kvadratića
koji se nazivaju pikseli. Ovaj princip se ne razlikuje od analogne fotografije jer film je
sastavljen od srebrnih zrnaca, tako da u suštini sama slika nije jedna celina već je
sastavljena od velikog dela sitnih zrnaca, u slučaju digitalne fotografije - piksela, zato
mnogi nazivaju piksele „digitalno zrno“. Svaki piksel pojedinačno predstavlja jednu
boju i jedan ton. Zajedno, mnogo piksela kreiraju oblike i detalje na slici, a broj piksela
određuje kvalitet i veličinu slike.
Broj piksela po jednom inču naziva se rezolucija. Koliko velika će biti rezolucija
fotografija zavisi od aparata, tj. koliko ima megapiksela.
Slika 2.9 Izgled CCD senzora
Pravilo – „što više megapiksela to bolje“ je u suštini tačno, ako vam je cilj da vam
izrađene fotografije budu što veće i što boljeg kvaliteta, ali aparati se prvenstveno mere
po kvalitetu optike, tako da neke kamere sa manje megapiksela mogu da naprave
mnogo bolje slike od aparata sa više megapiksela, tako da ovo nije presudno,ali jeste
važno, jer broj megapiksela određuje rezoluciju, tj. u kojem formatu možete izrađivati
fotografije.
‐6‐
Pikseli kao delovi slike (PIcture ELements), to su uprošćeno tačke, tačnije mali kvadrati
od kojih je u vidu mozaika sastavljena digitalna fotografija. Logično je zaključiti da što
ih je više - slika je kvalitetnija. Svaki piksel ima svoju numeričku vrednost od 0 do 255 i
sastavljen je iz tri kolorna kanala koja obično nose 8 bita informacija, pa je uobičajeno
da digitalna fotografija ima 24 (3 x 8) bitni kolor. Naravno, ove vrednosti mogu biti i
veće, tj. nositi više informacija od 12 do 16 bita po kanalu ili 36 - 48 bita po slici), ali to
nema neke veće važnosti, jer ove vrednosti još uvek nisu podržane izlaznim uređajima –
štampačima ili laboratorijskim fotoprinterima. Danas količina piksela (megapiksela,
Mpix) polako postaje ne važna, jer se danas ne mogu kupiti fotoaparati sa manje od
nekih pet megapiksela, što je više nego dovoljno za format fotografije od 18 x 24 cm.
Postoji još jedna mera vezana za veličinu, a to je odnos strana slike koji može biti 2:3
ili 3:4. Prvi odnos odgovara tradicionalnom formatu filma a drugi je standard
kompjuterskih monitora i većine današnjih kompaktnih digitalnih fotoaparata. Sama
veličina senzora (Slika 2.9) ima važnost samo kod opcija visokih osetljivosti, a varira
zavisno od modela i proizvođača.
U kom formatu (fajla) ćete smeštati slike na memorijskoj kartici u aparatu, direktno
utičče na kvalitet slike. Tri osnovna formata koja koriste digitalni fotoaparati su JPEG,
TIFF i RAW (Slika 2.10) .
Slika 2.10 Određivanje vrste formata
Da bi na memorijsku karticu stalo više fotografija, ali i da bi se ubrzao proces
zapisivanja podataka na karticu koristi se metod kompresije podataka. Najčešće se radi
o tzv. JPEG kompresiji koja nudi odličan odnos kvaliteta i veličine digitalnog zapisa.
Ipak, u procesu JPEG kompresije dolazi do odbacivanja određene količine podataka
koji nepovratno nestaju i tako gubimo na kvaliteti slike.
Većina fotoaparata nam nudi da odaberemo stepen kompresije, ostavljajući nam tako
izbor između manjeg broja kvalitetnijih ili većeg broja fotografija manjeg kvaliteta.
Obično su ponuđena dva ili tri različita stepena kompresije. U slučaju kada postoji
dovoljna količina memorije ili se ne planira snimanje velikog broja snimaka, najbolje je
odabrati najniži stepen kompresije, jer se tako dobijaju najkvalitetnije moguće
fotografije. Ako nema dovoljno memorije, onda se pravi kompromis kvaliteta i veličine
zapisa.
U svakom slučaju preporučljivo je važne fotografije čuvati u što većem kvalitetu.
‐7‐
2.1 Analogna fotografija
Već smo se dotakli istorijskog značaja analogne fotografije i ukratko opisali njen
hronološki razvoj sa ciljem da dočaramo istorijsku vezu tj. prelaz na primenu novih
tehnoloških dostignuća . Svedoci smo brzog razvoja tehnike i tehnologije kojim, hteli to
ili ne , moramo ovladati da bi se pre svega mogli baviti onim što najviše i želimo –
fotografijom.
Savremeni analogni fotoaparat sa svojom pretečom kamerom obskurom ( Camera
Obscura), od koje je fotografija počela, u principu, zajedničko samo ima mračnu
komoru. Camera Obscura (latinski: "kamera" je "svod komore / soba" + "obscure" znači
"mrak" = "zamračeni komore / soba") je optički uređaj koji projektuje sliku okoline na
ekranu.
Slika 2.1.1 Kamera Obskura
Svetlo iz spoljnog okruženja prolazi kroz otvor ,udara u površinu gde se reprodukuje
naglavačke,u veoma precizan prikaz ali je boja i perspektiva sačuvana. Veličinom
otvora se određuje stepen oštrine dobijenog snimka.
Slika 2.1.2 Materijalizovani prikaz kamere Obskure
‐8‐
Dok je pra-predak bio sanduče sa otvorom sa jedne strane i mat staklom sa druge strane,
savremena kamera je jedan optički,mehanički i elektronski veoma složen instrument.
Unutar kamere ugrađen je čitav niz uređaja za kontrolu i određivanja elemenata koji
utiču na karakter fotografije. Ovi uređaji su pak složeni instrumenti veoma precizne i
komplikovane izrade i služe samo jednom cilju- da fotograf za što kraće vreme dobije
što preciznije elemente potrebne za korektnu fotografiju. Možemo doći na misao da
tako složena instrumentacija umanjuje umetnički udeo u stvaranju fotografije. Međutim
nije tako. Fotografija je kao tehnika, umetnička delatnost nove ere u kojoj elektronika i
automatizacija čine sastavni deo svakodnevnog života.
Da bi se nešto postiglo u fotografskoj umetnosti neophodno je raspolagati kamerom
koja omogućuje sigurnu kontrolu nastajanja slike a format kamere je važan element
njene sposobnosti. Uzimajući u obzir samo kvalitet slike kao kvalitet reprodukcije
objekta, oštrinu i sposobnost registrovanja detalja, uvek je za svaku priliku najbolja
kamera najvećeg formata.
Nosioci slike u foto-emulziji su zrnca halogenog srebra, koja, ma kako bila sitna i fino
raspoređena, ipak ograničavaju količinu detalja koja se mogu registrovati po jedinici
njene površine. Prema tome,bez obzira koliko je bio fini objektiv kojim je slika
snimljena i bez obzira na sposobnost razlaganja detalja objektiva, registrovanje detalja
na snimku biće ono koje omogućuje emulzija. Oštrina i briljantnost fotografije, odnosno
količina detalja koji če biti na fotografiji, najdirektnije zavise od toga kolika je površina
negativa na koji se snima.
Ako nam je potrebna fotografija sa što većom oštrinom i što većom količinom detalja,
upućeni smo na kameru velikog formata. S druge strane , uz ove vrline kamere velikog
formata imaju u praksi veoma bitna ograničenja.
Uz veliki format negativa ide proporcionalno i duža žižna daljina objektiva, a kao
posledica toga mala dubinska oštrina pri snimanju. Zato smo prinuđeni na snimanje
malim otvorima blende i dugim ekspozicijama, što nam onemogućuje da kamerom
velikog formata snimamo druge motive, osim statičnih. Nasuprot njima, kamere manjih
formata, sa oštrinom proporcionalno kraćom žižnom daljinom, sa većom dubinskom
oštrinom i mogućnošću snimanja većim otvorima blende i kraćim ekspozicijama,
najčešće opremljene objektivima velikih svetlosnih jačina, u brzini snimanja su
neuporedivo nadmoćne u odnosu na kamere velikog formata. Ove kamere su veoma
pogodne za snimanje živih objekata i pokretnih scena. Ove svoje sposobnosti plaćaju
manjim negativom, manjom mogućnošću registrovanja detalja, kao i manjom oštrinom
snimka.
Kao uzročno-posledična veza predhone priče imamo podelu kamera na tri standardna
formata kamera sa karakterističnim konstrukcijama: kamere malog formata, kamere
srednjeg formata i kamere velikog formata.
Kamere malog formata snimaju na filmsku traku širine 35mm i veoma se često po ovoj
dimenziji i nazivaju .
‐9‐
Kamere srednjeg formata su redovno refleksne. Ovim kamerama se snima na rol filmu
na kojima se pravi po 12 snimaka formata 6x6 cm.
Kamere velikog formata su kamere koje snimaju na negative formata : 6x9cm, 9x12cm,
13x18cm, 18x24cm i veće. Ovo su uglavnom studio kamere sa mehom, kojima se
snimaju pojedinačni negativi na ploče i sečene filmove (plan filmove).
Na kameri se mogu razlikovati tri osnovna dela: prednji deo, srednji deo i zadnji deo.
Prednji deo čini optički sistem – objektiv sa dijafragmom, zatvaračemi dr. Srednji deo
ili kućište aparata koji odgovara mračnoj komori aparata . Zadnji deo čini mat staklo,
kaseta sa pločom ili filmom, uređaj za transport filma itd.
Drugačije rečeno svaki analogni fotoaparat se sastoji od sledećih delova:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
mračna komora
objektiv
kućište
zatvarač
blenda (zaslon)
tražilo
mehanizam za pomeranje filma …
Beleženje vizuelnog trenutka klasičnim fotoaparatom oslanja se na hemijsku reakciju
svetlosti i odgovarajuće podloge za koju smo već naglasili njen značaj u konačnom
rezultatu.
Obično se radi o plastičnom nosaču emulzije koja je svetlosno osetljiva a sastoji se od
želatina i srebro-nitrata. Nosači mogu biti u obliku ploča ili namotane rolne (foto
filmovi).
Zapis se vrši na način da se nosač s emulzijom izloži svetlosti na delić vremena. U tom
trenutku se počinje odvijati hemijska reakcija na srebro-nitratu, foto osetljivom
materijalu, pokrenuta elektromagnetnim zračenjem odbijene svetlosti od predmeta u
okolini. Srebro-nitrat različito reaguje na različite talasne dužine svetlosti (boje i
nijanse), pa tako pravi privremeni vizuelni zapis.
Privremenost vizuelnog zapisa leži u činjenici da sama hemijska reakcija svetlosti i
srebro-nitrata nije dovoljna da se vizuelni trenutak trajno zabeleži.
Da bi smo dobili stabilan i trajan vizuelan zapis, potrebno je emulziju sa nosačem
podvrgnuti hemijskom procesu razvijanja.
Ovaj proces se sastoji od stvaranja srebrnog sloja na nosaču, tako da osvetljena
emulzija u reakciji sa hemijskim sredstvima (razvijačima) na određenoj temperaturi
stvara metalnu srebrnu površinu na nosaču. Gustina te površine je proporcionalna s
količinom primljene svetlosti. Tako dobijeni finalni i trajni vizuelni zapis na nosiocu
nazivamo negativ.
‐ 10 ‐
Negativ je svoje ime dobio po činjenici da se na nosaču svetlije površine vide kao
tamnije površine a to je zbog toga što srebro-nitrat jače reaguje na jaču svetlost (veće
elektromagnetno zračenje.
Negativ film je celuloidna traka presvučena sa jedne strane tankim slojem materije
osetljive na svetlost (srebro-nitrat). Različite je širine ali se najčešće koristi perforirani
film širine 35 milimetara i neperforirani smotani film širine 60 milimetara. Prvi se
koristi kod fotografskih aparata malog formata koji daje negativnu sliku veličine 24x36
mm (slika 2.1.3) a drugi u aparatima koji daju negativne slike veličine 6x6 cm ili 6x9
cm.
Neperforirani smotani film je jednim krajem zalepljen za zaštitni dupleks papir koji štiti
film od delovanja svetlosti. Kalem sa filmom se stavlja u staniol pa u kartonske kutije i
tako prodaje na tržištu. Perforirani film je isto tako namotan na kalem, ali se stavlja u
valjkastu kasetu koja ga štiti od delovanja svetlosti.
Emulzija za čuvanje crno-belih zapisa i zapisa u boji se razlikuje po tome što u prvom
slučaju koristi samo jedan sloj emulzije dok se u drugom slučaju koriste tri sloja
emulzije (za plavu, zelenu i crvenu boju).
Slika 2.1.3 Presek savremenog analognog fotoaparata
KUĆIŠTE
Kućište fotoaparata objedinjuje sve elemente u jednu celinu pa omogućava priključak dodatne
opreme kao što su : blic, filteri, stativi, objektivi… Kućište je obično napravljeno od plastike ili
aluminijuma i ima namenu zaštite ostalih delova fotoaparata od spoljnjih uticaja .
MRAČNA KOMORA
Deo za film ili poznatije kao mračna komora, nalazi se u kućištu analognog fotoaparata .
Mračna komora je dobila naziv po tome što od trenutka stavljanja filma pa do njegovog vađenja
u zaštićenom kućištu ne sme ući niti jedno drugo svetlo osim onog koje dolazi kroz optički deo
fotoaparata.
‐ 11 ‐
OBJEKTIV
Optički deo fotoaparata obično se poistovećuje sa objektivom koji se sastoji od sistema sočiva.
Objektivi su različiti kod različitih aparata a ta razlika se ogleda po broju i vrsti sočiva, kvalitetu
i slično. Od objektiva zavisi i kvalitet fotografije. Da bi se podesilo da pri svakom snimanju
najoštriji lik padne na film koji je uvek na istom mestu mora se primicati ili odmicati objektiv u
zavisnosti od udaljenosti predmeta koji se snima. Na prstenu objektiva je skala za podešavanje
rastojanja. Za tačnije određivanje razdaljine koristi se naročita optička sprava koja se zove
daljinometar a može se postaviti ili skinuti sa aparata. Sa daljinometra možemo pročitati
razdaljinu predmeta koji snimamo te prema dobijenoj vrednosti podešavamo objektiv. Bolji
aparati imaju ugrađen daljinomer pa se podešavanje vrši uz pomoć tražila.
U osnovi, objektive delimo na: fiksne objektive i na objektive sa promenljivim fokusom (zoom
objektivi). Podela objektiva, shodno vrednostima žižne daljine, može biti na:
•Normalni objektiv - obično se sastoji od 6 do 8 elemenata. Ima objektiv normalne žižne dužine i
primarni optički sistem sočiva.
•Širokougaoni objektiv - ima malu žižnu dužinu, oblikovan tako da pokriva široko vidno polje.
•Teleobjektiv - dugožižni objektiv sa ugrađenim divergirajućim elementima na kraju aparata.
Ponekad je manji od normalnog ali su iste žižne dužine.
•Dugožižni objektiv - daje vrlo kvalitetne slike i kroz uski ugao gledanja. Njegova velika žižna
dužina znači da glavni elementi objektiva moraju biti ugrađeni na početku duge cevi kako bi
mogli biti dovoljno udaljeni od filma.
•Zum objektiv - specijalno oblikovan da bi se mogle dobiti različite žižne dužine. Okretanjem
kontrolnog prstena objektiv menja područje žarišne dužine povećavajući ili smanjujući veličinu
slike.
•„Riblje oko“ - daje ravne linije kao zakrivnjene te slika deluje kao da je slikana na
konveksnom ogledalu.
•Makro objektiv - služi za snimanje objekata koji su veoma blizu.
•Specijalni objektiv – koristi se u specijalnim uslovima (na primer ultra-violentni objektivi koji
se koriste u raznim naučnim istraživanjima).
Slika 2.1.4 Objektivi
‐ 12 ‐
ZATVARAČ
Zatvarač je mehanički uređaj koji ne dozvoljava da svetlost kroz objektiv prodre u
mračnu komoru aparata za vreme dok se ne vrši snimanje. Pritiskom na dugme okidača
ili polugu zatvarača, zatvarač se otvori kratko vreme, propusti svetlost i ponovo se
automatski zatvori. Dužina vremena kada je zatvarač otvoren se zove vreme
ekspozicije. Ono se može podešavati da bude kraće ili duže.
Ako je objekat koji snimamo slabije osvetljen ili je blenda manja onda se uzima duže
vreme ekspozicije i obrnuto. Time se postiže da na film deluje uvek određena količina
svetlosti. Oznaka za regulisanje dužine ekspozicije je na nosaču objektiva. Broj koji se
odabere predstavlja deo sekunde. Kod boljih aparata je mehanizam zatvarača u vezi sa
mehanizmom za pomeranje filma. Trajanje ekspozicije se označava u sekundama i
uobičajeno je da svaki sliedeći korak traje dvostruko više. Standardne vrijednosti
trajanja ekspozicije su: 1/4000, 1/2000, 1/1000, 1/500, 1/250, 1/125, 1/60, 1/30, 1/15,
1/8, 1/4, 1/2, 1.
BLENDA
Blenda je smeštena u objektivu, obično na zadnjoj strani, blizu mesta spajanja objektiva
sa telom aparata.Uloga blende je da određuje količinu svetla koja ce proći kroz objektiv.
Druga uloga je da određuje dubinsku oštrinu. Sastavljena je od više listića, koji se mogu
pomicati i time širiti odnosno skupljati se i povećavati ili smanjivati otvor.
Što je otvor blende veći, do filma ili senzora prolazi više svetla. Ako kroz blendu prođe
više svetla, potrebno je kraće vreme za osvetljavanje filma ili senzora. Kad je otvor
blende manji, kroz njega prolazi manje svetla, pa je potrebno duže vreme za
osvetljavanje filma ili senzora.
Veličina blende mogla bi se označiti presekom otvora u milimetrima, ali postoji
problem kako uporediti različite objektive, jer je otvor blende na različitim formatima
filma ili senzora različit, pe je teško porediti količinu svetla koju propuštaju blende na
različitim formatima. Kako bi se rešio taj problem, uveden je pojam "f broj".
Od f brojeva je sačinjen i klasični f niz, a on se ponešto razlikuje ovisno o tipu
fotoaparata odnosno objektiva kojeg koristimo. Tako objektivi za aparate sa klasičnim
35 mm filmom ( i digitalni fotoaparati sa izmenjivim objektivima) imaju uobičajeno
sledeći niz:
1,4 - 2 - 2,8 - 4 - 5,6 - 8 - 11 - 16 - 22 -32
Svaki susedni veći f broj izražava dvostruko manju količinu svetla koju blenda propusti.
Na primer, f broj 4 propušta dva puta manje svetla od f broja 2,8.
‐ 13 ‐
Slika 2.1.5 Različiti otvori blende
TRAŽILO
Tražilo omogućava da pre osvetljenja emulzije usmerimo fotoaparat prema objektu koji
želimo fotografisati, pa izvršimo osnovno kadriranje.
Tražilo ima svaki fotoaparat, a služi,drugačije rečeno, da kroz njega vidimo koji će deo
objekta biti zahvaćen na snimku. Na osnovu njega podešavamo šta želimo da vidimo na
snimku. Važno je napomenuti da u zavisnosti od vrste klasičnog fotoaparata, tražilom
vidi samo 60% do 95% stvarnog područja slike zabeležene na emulziji.
Pri snimanju tražilo trebalo je prisloniti što bliže oku (sem refleksnih tražila) da bismo
videli ivicu isečka motiva i ne sme se kroz njega gledati iskosa. Kod fotografskih
aparata koji imaju ugrađen daljinomer kroz tražilo se vrši i optičko izoštravanje lika tj.
podešavanje objektiva za snimanje na određenu daljinu.
MEHANIZAM ZA POMERANJE FILMA
Namenjen za transport i manipulaciju negativ filma. Imamo različite sisteme transporta
filma. U osnovi ih možemo podeliti na mehaničke i električne. I jedni drugi mogu u
sklopu imati i brojčanik načinjenih snimaka. Mehanizam mora omogućiti pomeranje
negativ filma u dva pravca unutar mračne komore.
ISO OSETLJIVOST NEGATIVA
Filmovi mogu biti više ili manje osetljivi na svetlost. Ista količina svetla koja padne na
film koji je deklarisan kao ISO 100 stvoriće manje svetlu fotografiju od filma koji ima
osetljivost ISO 400. Dakle, što je film osetljiviji, sa istom količinom svetla dobićemo
svetliju fotografiju.
U praksi, ako smo brzinu zatvarača maksimalno produžili, i maksimalno otvorili otvor
blende, a fotografija je i dalje pretamna, imamo samo još jedan način da posvetlimo
fotografiju koliko nam treba. To radimo tako što stavimo u aparat film vece ISO
osjetljivosti, ili na digitalnom foto aparatu povećamo ISO osetljivost preko opcija na
fotoaparatu.
Dakle uz istu brzinu zatvarača i otvor blende, ali s povećanom ISO osjetljivošću,
dobićemo svetliju fotografiju i obrnuto.
‐ 14 ‐
ISO osetljivost je standardna vrednost, a skala ISO osetljivosti najćešce ima sledeće
vrednosti:
100 - 200 - 400 - 800 - 1600 - 3200
Postoje i vrednosti ispod 100, a moguće je dobiti i vrednosti iznad 3200, no raspon od
100-1600 ili 3200 je najuobičajniji.
Osim ISO jedinica, postoje i starije jedinice, npr. ASA vrednosti koje su brojčano
jednake kao i ISO jedinice. Postoji i puno stariji DIN standard, a te vrednosti možete
naći na vrlo starim aparatima i ne poklapaju se sa ISO-ASA vrednostima, a DIN
standard danas se gotovo uopšte ne koristi.
I na filmu i na senzoru povećanjem ISO osetljivosti dolazi do jedne neugodne prateće
pojave, a to je nastanak šuma, odnosno elektronskog šuma. Posebno se ovo lako može
primetiti kod digitalnih fotoaparata, jer se kod njih jednostavno povećava sa
povećanjem ISO osetljivosti.
Elektronski šum ne zavisi samo o ISO osetljivosti. Ukoliko smo uspeli dobiti ISO 1600
uz brzinu zatvaraca od 1/200s ili krace, na boljim foto aparatima kolicina šuma ce biti
znatno manja nego u slucaju da uz ISO 1600 imamo brzinu zatvarača od 1/30s ili duže.
Dakle duže brzine zatvarača dodaju uz visoku ISO osetljivost daleko više šuma na
fotografiji u odnosu na kraću brzinu zatvarača uz visoku ISO osetljivost.
NEGATIVSKI PROCES
Za dobijanje korektno razvijenog filma potrebno je izvršiti neophodne pripreme
ukoliko da to sami uradimo,nakon toga pristupamo poslu. U pripremu spada: priprema
razvijača, kupka za prekid razvijanja i fiksirna kupka. Sve kupke su na adekvatnoj
temperaturi. Spremimo zatim signalni sat kao i priprema adekvatnog osvetljenja u
zamračenoj prostoriji. Negativ film u potpunom mraku ubacujemo u dozer
namotavajući ga na odgovarajući kolut i dobro zatvorimo. Uz adekvatno osvetljenje u
dozer sipamo razvijač vodeći računa o vremenu razvijanja uz periodično okretanje
koluta sa filmom. Razvijač potom isipamo i zamenimo ga sa kupkom za prekid
razvijanja, koja je u dozeru pola minuta uz stalno obrtanje koluta sa filmom. Ovu
tečnost menjamo zatim sa fiksirnom kupkom koja se u dozeru zadržava od 15 do 20
minuta uz stalno i lagano obrtanje koluta sa filmom. Nakon ovih radnji pristupamao
ispiranju filma tekućom vodom od fiksira, nešto više od pola sata. Posle ispiranja, film
vadimo iz dozera, brišemo ga odgovarajućom krpom i sušimo u adekvatnom prostoru
što bi označilo kraj negativskog procesa.
POZITIVSKI PROCES
Dobar negativ sam po sebi nije dovoljan garant dobre fotografije. Za konačni izgled
fotografije važan je i kvalitetan fotografski papir na koji će slika biti kopirana ili
povećana.
‐ 15 ‐
Slika 2.1.6 Aparat za uvećanje
Napraviti pozitiv-sliku sa negativa nije teško, osim što je potrebno imati i nešto
složeniju opremu, kao što je aparat za povećavanje (Slika 2.1.6). Princip rada ovog
aparata je sledeći: kroz negativ propuštamo svetlo na foto-papir, koji je osetljiv na
svetlo, i na njemu nastane latentna slika. Na tom fotografskom papiru, kad ga
razvijemo, pojavljuje se pozitivna slika, koju zatim fiksiramo, isperemo i osušimo.
Mesta na kojima je kroz negativ prošlo više svetla biće tamnija, a na mestima gde je
svetlo delimično zadržano, nastaće sivi tonovi raznih gustina, a mesta na kojima svetlo
kroz negativ uopšte nije prošlo – biće bez tona, dakle bele površine.
Kao i u negativskom procesu i ovde su neophodne pripreme koje se sastoje u
obezbeđivanju razvijača, kupke za prekid razvijanja i fiksirne kupke, sve na određenoj
temperaturi i adekvatnom prostoru. U ovom postupku je potrebno obezbediti foto-papir
sa gradacijom shodno negativu.
Nakon osvetljenja foto-papira, kao što smo već opisali, papir uranjamo u razvijač
štipaljkom,vodimo računa o vremenu razvijanja i blagim pokretima napred-nazad
čekamo trenutak kada ćemo sliku prebaciti u kupku za prekid razvijanja na isti način
manipulisati sa njom nekih 30 sekundi. Sliku zatim uronimo u fiksir 15 do 20 minuta.
Ceo postupak izvodimo u mračnoj komori sa adekvatnim osvetljenjem. Nakon ispiranja
sa tekućom vodom (30min) sledi brisanje i sušenje što predstavlja kraj pozitivskog
procesa.
Slika 2.1.7 Posuda za razvijanje negativ filma
‐ 16 ‐
2.2 Digitalna fotografija
Iako bi mnogi pomislili da istorija digitalnih fotoaparata počinje tek relativno nedavnom
pojavom istih na svetskom tržištu, istina ide daleko dalje nego što bismo se usudili
pomisliti.
Pojavom digitalnih snimaka onakvih kakve mi poznajemo danas, predhodile su
aktivnosti i izumi kao što je televizija koja je bila rezultat ideje škotskog naučnika Alan
Campbell Swinton-a(1908) , da prenese sliku na daljinu spajanjem dva uređaja
elektronskim putem.
Od 1910. do 1915, tri druga naučnika, Marconi, De La Forest i ponajviše Edwin
Armstrong, smislili su niz postupaka po pitanju prenosa radiotalasa i frekventne
modulacije radiotalasa, bez koje ne bi bilo današnjeg radio i televizijskog programa, kao
i ostale bežične radio komunikacije.
Slika 2.2.1 Prenos slike na daljinu
Godine 1923. Vladimir Zvorkin radi na nizu projekata koji rezultiraju uređajem zvanim
Iconoscope, kamerom i televizijskim uređajem koji po prvi put obrađenu sliku deli na
hiljadu delova, budućih piksela. Godine 1924. poznata američka radio kompanija RCA
naprvila je još jedan značajan korak u prenosu podataka – prvi put je poslata radio
fotografija, preteča današnjeg telefaks uređaja, poslana preko Atlantskog okeana.
Zanimljivo je da je iste godine predstavljen i prvi maleni fotoaparat 35-milimetarskog
formata, legendarna Leica sa svojim prvim tipom . Ova informacija je važna zbog i
danas upotrebljavanih optičkih rešenja i u najmodernijim digitalnim fotoaparatima.
Na stranu informacije o televiziji jer ipak je ovde reč o istoriji digitalne fotografije, no
teško je ne spomenuti jednu vest koja je tada pospešila razvoj klasične fotografije, a i
danas je sastavni deo većine digitalnih fotoaparata. Naime, 1927. godine poznati
proizvođač električnih uređaja, američki General Electric, izumeo je blic.
Sredinom 1964. godine, u NASA-i je primljena prva elektronska slika poslana s
videokamere satelita Mariner IV, sa snimkom nadolazećeg Marsa. Ne smemo zaboraviti
i fantastičan pomak u svetu računara. Naime, 1967. godine u IBM-u Alan Shugart
predstavio je izum za prenosno čuvanje podataka – do ovih dana popularni floppy disk
drive, tj. računarsku disketu. Ovaj izum bio je preteča memorijskih kartica danas
neophodnih pri radu s digitalnim fotoaparatima.
‐ 17 ‐
Slika 2.2.2 Snimak Marsa
Godinu dana pre istorijskog hoda čoveka na Mesecu, kao i slanja prvih fotografija s
površine Meseca, 1968. godine, dizajniran je prvi patent čvrstog uređaja koji je nizom
foto dioda sledio principe sakupljanja podataka iz ploče na koju je padala svetlost.
Uređaj je patentirala korporacija Philips, a potpisnici dizajna bili su Edward H. Stupp,
Pieter G. Cath i Zsolt Szilagyi. I onda, napokon, 1969. godine predstavljen je CCD
senzor koji je nizom električnih fotoosetljivih jedinica, spojenih u redove, mogao
zabeležiti sliku i preneti je do procesora za obradu slike. Ovaj integrisani krug, koji će
se koristiti najpre za digitalnu fotografiju, osmislili su Willard Boyle i George Smith.
CCD (Charged-coupled Device) najpre se koristio kod videokamera, no prvi modeli
koji su davali dovoljno oštre snimke napravljeni su tek pet godina kasnije od njihovog
izuma.
U svakom slučaju, 17. oktobar 1969. godine možemo slobodno priznati kao pravi datum
rođenja digitalne fotografije jer je rođen najbitniji element koji je nedostajao za
komercijalnu uspešnost digitalnih fotoaparata. Svi ostali bitni delovi preneseni su iz
klasične fotografije (zatvarači, optika i sl.) ili iz računarske tehnologije (procesori,
memorija). Prvi komercijalni CCD senzor firme Fairchild pojavio se 1973.godine , s
veličinom od 100 X 100 piksela. Ovaj prvi komercijalni svetlosni senzor korišten je
1974. godine na 8-inčnom teleskopu na kojem je snimljen prvi elektronski astronomski
snimak Meseca, a 1975. godine i na prvom poznatom fotografskom uređaju za
dobivanje elektronske fotografije. Autor ovog prvog poznatog digitalnog fotoaparata
bio je Kodakov inženjer Steve J. Sasson, a da bi se snimila jedna fotografija na
magnetnu traku, bile su potrebne 23 sekunde. Ovaj vrlo teški Kodakov uređaj, dakle,
smatramo prvim digitalnim fotoaparatom na svetu.
Godine 1981. počinje nova era digitalne fotografije. Kao što smo već spomenuli te
godine Sony je na tržište lansirao prvi komercijalni digitalni uređaj – MAVICA (od
MAgnetic VIdeo CAmera) .
Do 1990. godine, glavni proizvođači koji su prednjačili u razvoju digitalne fotografije
bile su kompanije Canon, Kodak i Sony. Od 1990. godine u igri se pojavio i danas
poznati proizvođač Olympus. Kasnije su se u borbu za interesantno tržište priključili i
drugi poznati i nepoznati, uspešni i propali proizvođači.
‐ 18 ‐
Tek od 1992. godine može se reći da se na tržištu može pronaći veliki broj amaterskih i
profesionalnih uređaja zadovoljavajućeg kvaliteta a najpre cene, koja je obećavala
uspešnu prodaju a time i brz razvoj digitalne fotografije.
Godine 1993. na najvećem fotografskom sajmu na svijetu, nemačkoj Photokini, Canon
je prikazao zaista neverovatan digitalni fotoaparat (videokamera za statične snimke,
kako se tada popularno zvao takav uređaj), rad već priznatog talijansko-nemačkog
dizajnera Luigija Colanija, sa svim zaobljenim delovima, tražilom i objektivom u istoj
osi i blicom koji je svetlio iz smera samog objektiva.
U vrlo brzom razvoju digitalne fotografije još jedan značajan trenutak bio je 1994.
godina i pojava prve komercijalne memorijske kartice za digitalne fotoaparate.
Američka kompanija SanDisk pustila je u prodaju prve CompactFlash memorijske
kartice, a njihov današnji opstanak i uspeh u svetu mogu zahvaliti mudrom potezu autorska prava su preneli na sve zainteresovane proizvođače memorijskih kartica i
digitalnih fotoaparata, pa je taj tip kartica i danas najuspešniji tip u prodaji. Razvoj i
prodaja digitalnih fotoaparata toliko je uspešan posao da je gotovo nemoguće pamtiti
sve ponuđene modele na svetskom tržištu. Najbolja je prednost takvog tržišta stalno
poboljšanje kvaliteta i pad cene uređaja što pogoduje kupcima.
Fotografija nikada nije bila toliko pristupačna kao što je danas - zahvaljujući razvoju
digitalne fotografije.
Slika 2.2.3 Kompakt i DSLR fotoaparati
Vrlo korisna činjenica kod digitalnih fotoaparata je ta da oni beleže dodatne podatke o
fotografiji uz samu sliku (npr. upotreba blica, ekspozicija, blenda, ISO osjetljivost,
vreme fotografisanja, datum, model fotoaparata...). To je korisno kod organizacije
fotografija na računaru ili kod naknadne analize snimaka. Digitalna fotografija, za
razliku od klasične, ne koristi film već sliku "vidi" preko elektronskog senzora kao skup
binarnih podataka. To omogućava čuvanje i uređivanje slika na ličnom računaru. Danas
su digitalni fotoaparati (Slika 2.2.3) prodavaniji od klasičnih koji su gotovo isčezli iz
prodaje.
2.3 Osnovni princip zapisa digitalnih fotografija
Zapis vizuelnog trenutka vremena digitalnim fotoaparatom bazira se na reakciji fotoosetljivog senzora usled delovanja svetlosti.
‐ 19 ‐
Kada kažem foto-osetljivi senzor, mislim na pravougaonu površinu materijala koji se
sastoji od više manjih tačkica (pixela) senzora. Foto-osetljivi senzori se razlikuju
površinom i načinom detekcije dobijene svetlosti.
Foto-osetljivi senzori koji detektuju samo jačinu svetlosti su crno-beli senzori a oni koji
detektuju stvarni vizuelni zapis su kolor senzori.
Razlika između ove dve grupe senzora je da crno-beli senzori na sebe preuzimaju svu
svetlost koja dođe do njih, nezavisno o njenoj boji, dok kolor senzori filtriraju pojedine
osnovne boje (crvenu,zelenu,plavu) mereći jačinu svetlosti za pojedine boje tako da
rekonstruišu stvarni vizuelni trenutak vremena.
Da bi nastala slika u digitalnom fotoaparatu potrebna je pomoć elektronike, odnosno
grafičkog procesora, koji obrađuje informacije koje mu stižu od strane senzora. U
zavisnosti od tipa senzora grafički procesor kreira u svojoj memoriji stvarnu sliku koja
je crno-bela ( zahteva manje memorije i manje procesorke snage) ili u boji,
kobinovanjem podataka dobijenih od senzora (zahteva dosta memorije i procesorske
snage).
Nakon što grafički procesor prikupi i obradi dobijene podatke od senzora, on kreira
sliku vizuelnog trenutka koju zatim
smešta u svoju internu memoriju. Iz interne
memorije slika se šalje i čuva (zapisuje) u stalnu memoriju. Zapisivanje na stalnu
memoriju obavlja se uz korišćenje definisanih načina zapisa (RAW,JPEG,TIFF).
Ovako nastala fotografija prikazuje stvarni vizuelni trenutak (pozitiv).
2.4 Elementi digitalnog fotoaparata
Osnovni elementi digitalnog fotoaparata su: optički deo, element za detekciju svetlosti
(CCD) i čuvanje fotografije, element za pokretanje procesa obrade i upravljanje, tražilo
i LCD ekran i kućište.
Optički deo predstavlja objektiv koga čini sitem sočiva koje služe za izoštravanje
željene slike. U ovaj sklop spada sva oprema koja se može spojiti na objektiv i koja
služi za obradu vizuelne informacije.
Deo za detekciju svetlosti (CCD), odnosno, senzor za detekciju svetlosti, nalazi se u
kućištu digitalnog fotoaparata. Propuštanjem svetlosti kroz optički deo fotoaparata uz
kontrolisano trajanje osvetljenja, preko senzora put vodi ka delu za privremeno čuvanje
obrađenih podataka – grafičkom procesoru. Grafički procesor poseduje vezu sa
internom memorijom koja dalje preko odgovarajuće elektronike šalje i čuva obrađene
podatke na trajnu memoriju koja je u obliku memorijske kartice.
Tražilo digitalnog fotoaparata omogućava da pre osvetljenja samog CCD senzora
usmerimo fotoaparat prema objektu koji želimo fotografisati napravimo osnovno
kadriranje objekta kojeg želimo fotografisati. Potpuno ista priča kao i kod analognog
fotoaparata. Važno je napomenuti da, u zavisnosti od vrste digitalnog fotoaparata,
vidimo 90% do 100% izgleda slike koja će biti zabeležena na CCD senzoru.
‐ 20 ‐
LCD ekran paralelno sa tražilom pokazuje 100% izgleda buduće slike koju bi
eventualno mogli napraviti ako zaista to i želimo, kao i da dodatno omogućava rad sa
fotografijama nakon njihovog smeštanja u stalnu memoriju – memorijsku karticu.
Mogućnost isključivanja LCD ekrana povećava autonomnost u korišćenju fotoaparata.
Slika 2.4.1 LCD ekran na digitalnom fotoaparatu
Kućište digitalnog fotoaparata kao i kod analognog objedinjuje sve elemente u jednu
celinu. Pravi se od plastike, aluminijuma, magnezijuma ili neke legure tako da pruža
odličnu zaštitu od spoljašnih uticaja (vlaga, prašina i mehanički udari).
Zbog svoje specifičnosti digitalni fotoaparat kao dodatni element kućišta ima izvor
napajanja u obliku baterija, mada je to bio slučaj i kod savremenih analognih aparata
gde su baterije služile za napajanje elektronike za sistem merenja kao i transportnog
sistema za manipulaciju negativ filma.
2.5 Vrste digitalnih fotoaparata
Dve su osnovne vrste fotoaparata koji se danas najčešće koriste – to su kompaktni
fotoaparati i SLR fotoaparati.
Kompaktni fotoaparati su manji, praktičniji i jednostavniji. Sastoje se od manjeg tela
koje je najčešće veličine šake. Imaju jedan objektiv promenjive fokusne dužine, tzv.
zoom objektiv i najčešće ugrađeni blic. Njima se fotografiše tako da se na LCD zaslonu
(koji je na zadnjoj strani aparata) odredi kadar i jednostavnim pritiskom na okidač (koji
je najčešde na vrhu aparata) snimi fotografija. Ovakvi fotoaparati najčešće nemaju
optičko tražilo. Ako ga i imaju njime se ne gleda kroz objektiv, već kroz poseban
prozorčić. Imaju ograničene mogućnosti za kreativno snimanje, no neki od kompakata
ipak nude neke mogućnosti kontrolisanja blica, određivanje načina snimanja (makro,
sport, pejzaž, portret, noćno snimanje) te podešavanja osvetljenja fotografija.
Prvenstveno su napravljeni za snimanje u automatskom režimu, a to znači da se njima
jednostavno nacilja i fotografiše bez razmišljanja. Fotoaparati bez mogudnosti ručnog
podešavanja nazivaju se „point-and-shoot-camera“ („uperi i okidaj“). Ovakvi se
fotoaparati ugrađuju i u mobilne telefone.
‐ 21 ‐
Prednosti ovakvih fotoaparata su njihova kompaktnost (mali su i lako prenosivi, stanu u
džep), niska cena, najčešće su vrlo oštri ako se snima na otvorenom i rade izvrsne
makro snimke (snimke izbliza). Nedostaci su im, međutim, mnogi. Ne mogu im se
menjati objektivi, ograničene su im mogućnosti za kreativno snimanje, okidaju sa
zakašnjenjem (puno većim od SLR-a) i najčešće pružaju malo mogućnosti za obradu
fotografije jer nude čuvanje samo u JPEG formatu.
SLR aparati su veći i komplikovaniji. Sastoje se od tela fotoaparata na koje se mogu
stavljati različiti objektivi i spoljnji blic. Njima se fotografiše gledajući kroz tražilo i u
tražilu je vidljiv kadar koji „gleda“ objektiv. SLR aparati nude potpunu kontrolu u
fotografiranju što znači da fotograf njima može postići upravo ono što želi fotografijom.
Da bismo naučili fotografisati ovakvim fotoaparatima treba puno učenja i upornosti u
fotografskim vežbama. Nedostaci su im veća cena, veličina (pogotovo ako imamo više
objektiva i spoljni blic), težina opreme (može težiti i nekoliko kilograma ako koristimo
kvalitetnije teleobjektive) i osetljivost na vremenske prilike (vlaga i prašina) te na
udarce.
2.6 Princip rada SLR fotoaparata
SLR je kratica od Single Lens Reflex – što označava da kamera ima jedno sočivo
(objektiv) i ogledalo. Ovakvi fotoaparati kod nas se nazivaju refleksnim fotoaparatima.
DSLR je skraćenica za Digital Single Lens Reflex, dakle digitalni refleksni fotoaparat.
Slika 2.6.1 Šema (Wikipedija): 1 – objektiv, 2 – ogledalo, 3 – zatvarač, 4 – fotoosetljiv
medij (film ili senzor), 5 – autofokus, 6 – sabirno sočivo, 7 – pentaprizma, 8 – tražilo
‐ 22 ‐
Princip rada ovih fotoaparata je sledeći. Zahvaljujući ogledalu koje se nalazi iza
objektiva u telu fotoaparata i pentaprizmi koja se nalazi iznad ogledala ( slika 2.6.1)
kroz tražilo je vidljiv kadar koji će se kroz objektiv zabeležiti na film ili na svetlosni
senzor. Pri okidanju fotografije ogledalo se podiže i propušta svetlo iz objektiva do
filma ili senzora. Dakle, svetlo prolazi kroz objektiv i lomi se na određeni način da bi se
dobila oštra slika. U objektivu, blenda (otvor) kontroliše količinu i ugao svetla koja će
doći do filma ili senzora. Kad je blenda pritvorena prolazi manje svetla pod oštrim
uglom, a kad je otvorena prolazi više svetla i ne pod oštrim uglom. Zato je blendom
moguće kontrolisati stepen oštrine na fotografiji. Pre osvetljavanja filma ili senzora
zatvarač se otvara na kratko vreme koje se meri najčešće u delovima sekunde (1/125,
1/250, 1/500) ili pri dužim ekspozicijama i u desetinama sekunde ili u sekundama.
Zatvarač se nalazi tik ispred filma ili senzora.
Slika 2.6.2 Presek DSLR-a (iza ogledala i zatvarača je svetlosni senzor)
2.7 Sličnosti i razlike analognih i digitalnih fotoaparata
Zajednički delovi klasičnih i digitalnih fotoaparata su: optički deo, deo za pokretanje
procesa čuvanja fotografije, tražilo i kućište. Ti delovi nisu promenili svoju osnovnu
funkciju pa na obe vrste fotoaparata obavljaju istu funkciju.
Potrebno je naglasiti da su digitalni fotoaparati više osetljiviji na spoljne uticaje
(vlaga,prašina) pa je kućište fotoaparata dodatno zaštićeno kako bi se sprečio ulazak
prašine i vlage u unutrašnjost fotoaparata. Veća osetljivost se ogleda i u pogledu
optičkog dela kod digitalnih fotoaparata gde se svaka nepravilnost odražava u kvalitetu
urađenog snimka.
Osnovna razlika između klasičnih i digitalnih fotoaparata je u načinu čuvanja
propuštene svetlosti kroz optički deo. Iz toga proizilaze bitne razlike u samome dizajnu
tj. delovima fotoaparata. U jednom slučaju podatak se beleži na emulziju negativa iz
čega proizilazi potreba za mračnom komorom i sve ono što prati traženi zahtev.
‐ 23 ‐
U drugom slučaju podatak se beleži na fotoosetljivi senzor (CCD) koji preko grafičkog
procesora i interne memorije podatak skladišti i čuva na memorijsku karticu. Ovakav
sistem obrade podataka - digitalni sistem, poseduje i odgovarajuće okruženje koje se u
svakom slučaju razlikuje od predhodno opisanog – analognog.
2.8 Prednosti i nedostaci analognih i digitalnih fotoaparata
Prednosti analognog fotoaparata je u pouzdanosti, jednostavnosti korišćenja,
izdržljivosti na spoljne uticaje kao i u mogućnosti velikog povećanja fotografija bez
značajnijeg gubitka na kvalitetu. U nedostatke mu možemo nabrojati sam postupak
izrade fotografija (dug i zahtevan), nemogućnost odabira željenih (dobrih) fotografija
kao i korišćeni medij koji se troši (celuloidna traka).
Prednosti digitalnog fotoaparata je svakako postojanje mogućnosti odabira željenih
fotografija, mogućnost neograničenog zapisivanja fotografija zbog korišćenja
obnovljivog medija, postojanje mogućnosti trenutne obrade fotografije kao i u
jednostavnosti čuvanja fotografija na malom prostoru.
U nedostatke digitalnog fotoaparata spadaju visoki tehnički zahtevi za izradom
fotoaparata, osetljivost optike i svetlosnog senzora, nedovoljna optička razlučivost za
velike formate kao i potreba za izvorom napajanja- ograničena autonomija.
3. FOTOGRAFIJA KAO DINAMIČKI PROCES
3.1 Kompozicija slike
Početnici u svetu fotografije često misle da pored današnjih foto aparata koji "sve sami
rade", nije potrebno poznavati pravila fotografske kompozicije , no to je velika zabluda.
Pravila su jednostavna, lako shvatljiva i nije potrebno mnogo vremena da bi se naučilo
primenjivati ih u praksi. Uz malo truda i vremena, vrlo brzo ćete primetiti da će vaše
fotografije postati mnogo bolje ako poznajete ova pravila, čak i ako se ne mislite
ozbiljnije baviti fotografijom.
Svi fotoaparati, senzori, objektivi i ostali delovi fotografske opreme su ništa drugo nego
običan alat za pravljenje slike. Aparati mogu biti tehnički dosta napredni i sofisticirani,
ali ne mogu da vide i da misle za sebe.
Svako ko krene malo ozbiljnije da se bavi fotografijom, otkrije koliko je za to vreme
razvio svoju percepciju, sposobnost da bolje vidi i zapaža stvari oko sebe. Drugim
rečima, prvi izazov je da se fotografije ne uzimaju zdravo za gotovo, već treba primetiti
intenzitet različitih vizuelnih elemenata koje one sadrže - oblike, teksture, boje, ali i
regularne ljudske situacije i događaje na njima.
‐ 24 ‐
Drugi izazov je - kako koristiti tu bezumnu mašinu (fotoaparat) na pravom mestu u
pravo vreme kako bi napravili efektnu fotografiju.
Proučavajući i organizujući vaš lični proces fotografisanja je podjednako važno
naspram znanja o tehnici fotografije. Ono dolazi s praksom i to iskustvo može biti vrlo
uzbudljivo i isplativo.
Slika 3.1 Vrste kadriranja
Da bi počeli, prva stvar koju treba shvatiti je - koliko se gledanje razlikuje od
fotografisanja, tj. kako će se ono što vidite pojaviti na slici kada pritisnete okidač.
Slike imaju ivice - Gledajući oko sebe, nismo svesni da nešto može imati definitivne
granice ili biti uramljeno u jednu sliku. Međutim, kada gledamo kroz tražilo aparata,
svet je ograničen na jedan mali pravougaonik (frame/kadar) sa oštro definisanim
ivicama i uglovima.
Oštre ivice i proporcije (visina puta širina) imaju snažan efekat na fotografiju . Na slici
se vidi kako se menja originalna scena promenom položaja fotoaparata ( horizontalno i
vertikalno) . Horizontalnim kadriraenjem naglašava se tok horizontalnih linija i prostora
levog prema desnom kraju slike. Nameštajući aparat uspravno dobija se efekat veće
dubine prostora i daljine između prednjeg plana i detalja u pozadini.
Digitalni fotoaparati, sem tražila obično imaju i LCD ekran na kojem takođe možete
komponovati, tj. kadrirati sliku.
‐ 25 ‐
Jako je bitno ispraviti horizont u odnosu na ivice slike pogotovo kada slikate pejzaže.
Da bi na slici dobro pozicionirali predmet koji se nalazi blizu aparata i tako simetrično
popunili kadar potrebno je precizno kadrirati.
Takođe predmet može u kadru biti decentrisan kako bi se nadovezao na neki drugi
predmet ili jednostavno kako bi dodali osećaj prostora. Kroz praksu primećujemo da
pomeranje aparata za samo par santimetara u određenu stranu može napraviti veliku
razliku u odnosu bližih i daljih elemenata na jednom pejzažu ili još bitnije kada slikate
nešto što je jako blizu aparata , samo tih par santimetara može napraviti ogromnu
razliku na konačnoj slici.
Aparat ne bira sam – Kada gledamo u nešto, imamo tu inzvanrednu sposobnost da se
kocentrišemo na ono najvažnije, bez obzira na zbrkano okruženje. Taj proces
podrazumeva okretanje glave, fokusiranje očiju i generalno - neobraćanje pažnje na sve
ono nevažno. Fotoaparat, međutim nema "mozak" da bi procenio šta je važno, a šta ne.
Obično na slici uhvatimo i previše nepoželjnih detalja. Zbog toga što aparat nije
selektivan kao ljudsko oko, fotografi koriste razne tehnike da bi skrenuli pažnju na
određene delove slike.
Slika 3.2 Efekat trodimenzionalnosti prostora
Fotoaparat ima jedno „oko“, fotoaparati nemaju isto vidno polje kao ljudi. One takođe
nisu trodimenzionalne. Isto tako, ne fotografišemo sa dve tačke gledišta. Dakle, ako
želimo da stvorimo osećaj dubine prostora kada fotografišemo moramo se služiti raznim
trikovima, za primer na slici dole, krivim linijama koje se sastavljaju u jednom delu
slike zajedno sa različitim nijansama boja na koje direktno utiče osvetljenje kako bi
stvorili osećaj prostora i trodimenzionalnosti na slici (Slika 3.2).
Na svim fotografijama zarobljen je jedan trenutak. Kada se sve oko vas kreće dok držite
fotoaparat ispred sebe, vaš izbor trenutka kada ćete pritisnuti okidač stavlja na sliku
momentalni izraz lica i položaj ljudi koje ste slikali u odnosu na okruženje.
‐ 26 ‐
Spontano „hvatanje“ vrhunca akcije (radnje, događaja) često rezultuje fotografijama
koje su zamrznuti trenutak u vremenu. Tu takođe postoji presudan trenutak kada treba
pritisnuti okidač kako bi na najbolji način opisali situaciju u kojoj smo se našli ili
jednostavno kako bi fotografiji dali bolji izgled. Zato moramo biti svesni svega što se
dešava oko nas u trenutku. Još jednom, aparat ne može da misli za vas.
Postoji pravilo po kojem su slikari vekovima komponovali sliku. Naziva se „pravilo
zlatnog preseka“. Koncept ovog pravila za fotografiju je da najintenzivnija,
najzadovoljavajuća pozicija za tačku interesa, tj. onog što je najvažnije na slici je na
jednom od preseka linija koje odvajaju vertikalne i horizontalne zone u proporciji 8:5.
Jednostavna interpretacija ovog se obično naziva „pravilo trećine“.
Slika 3.1.1 Primena pravila trećine
Na slici (Slika 3.1.1) vide se četiri, takoreći, "jake" pozicije na formatu slike
fotoaparata. Mnogi fotoaparati mogu prikazati ovu mrežu u tražilu kako bi pomogli u
komponovanju slike. Dakle, preporučljivo je ono što želimo da istaknemo fokusiramo
na mestu jedne od ove četiri pozicije.
Zlatni presek je korisna stvar za fotografiju, ali kao i sva ostala pravila, nije nešto što je
univerzalno i čemu treba robovati. Linije i tonovi raspoređeni na slikama doprinose
objedinjenosti i skladnosti fotografije. Slike sa glavnim elementom postavljenim van
centra u jednostavnom okruženju izgledaju nestabilno i nesimetrično, ali takođe mogu
biti vrlo živopisne i dati osećaj prostora. Decentrisanje u kompoziciji može dati odlične
rezultate kada postoji drugi element na slici (obično na suprotnoj strani kadra), ono se
nadovezuje na primarni i daje slici skladnost i ravnotežu.
3.2 Podešavanje potrebnih parametara na digitalnom fotoaparatu
3.2.1 Ekspozicija
Današnji fotoaparati imaju mogućnost da sami određuju parametre ekspozicije,
oslobadajući nas time brige oko određivanja vrednosti otvora blende i brzine zatvarača,
uz još neke elemente.
‐ 27 ‐
Kako se iz prakse često možemo uveriti, taj sastav iako u velikom broju slučajeva radi
sasvim dobro, isto tako zna i potpuno pogrešno odrediti ekspoziciju, pa je naša
fotografija ili pretamna ili presvetla.
Ekspozicija je dakle kombinacija brzine zatvarača i otvora blende. Ekspozicija određuje
ukupnu količinu svetla koja ce pasti na senzor.
Svetlomer ugrađen u digitalnom fotoaparatu je tehnološki veoma napredan. U većini
slučajeva u automatskom modu, aparat će izabrati pravu ekspoziciju za odgovarajući
prizor. Na displeju LCD ekrana, kao i u tražilu skoro svih današnjih fotoaparata možete
pročitati koju blendu i brzinu zatvarača je aparat programirao za određenu sliku. Počnite
da primećujete ove dve stvari i pokušajte da prepoznate kako će aparat reagovati na
određene svetlosne uslove.
Današnji foto aparati imaju poprilicno razvijen sistem automatskog merenja ekspozicije,
postoji nekoliko vrsta od kojih su najčešći : Matrix merenje, Center Weighted merenje i
Spot merenje.
Popunite kadar! Većina svetlomera u aparatu određuje ekspoziciju prema subjektu koji
se nalazi u centru kadra. Najbolji način da pravilno eksponirate je da stavite najvažnije
delove slike u centralni deo kadra, potom držite tzv. jedno koleno (okidač blago
pritisnut), pravite kompoziciju i tek onda stisnuti okidač do kraja.
Pazite na tamne predmete! Svetlomer meri po prosecima. Zato, kada dobijete sliku koja
je preeksponirana (presvetla) i uglavnom svedena na nijansu srednje-sive, smanjite
otvor blende za par stopa (prim. ako je blenda 4, smanjite na 5.6) i primenjujte ovo sve
dok ne budete zadovoljni rezultatom. Na kopaktnim aparatima gde ne možete uticati na
otvor blende, imate uvek u manualnom modu EV skalu, na kojoj možete uraditi nešto
slično. Ako je slika pretamna, pomerite ka <+>, a ako je presvetla pomerite ka <–> za
par stopa. Ova skala utiče na brzinu zatvarača, ne na otvor blende.
Pažljivo sa svetlom koje dolazi iza subjekta! Recimo da želite da slikate nečiji portret
ispred otvorenog prozora iz kojeg prodire svetlo. Zvuči kao scenario za dobru
fotografiju, ali obično aparat izvrši merenje svetla tako da osoba koju slikate na slici
bude previše tamna, a često i silueta. Svetlo koje dolazi s prozora prouzrokovalo je da
slika bude podeksponirana. Za ovo važi isti recept, povećavajte EV skalu (ili manualno
ekspoziciju) ili otvor blende za par stopa dok ne budete zadovoljni rezultatom.
3.2.2 Oštrina
Prva važna stvar koja će vam pomoći da dobijete oštre fotografije je da pravilno i čvrsto
držite aparat, a poželjno bi bilo i da posedujete stativ. Profesionalni fotografi uvek
slikaju sa stativom, čak i po danu.
Sledeći trik koji će vam pomoći jeste da koristite najoštriji otvor blende objektiva. Za
većinu objektiva to je za 2 stope manji od potpuno otvorene blende. Primer – ako imate
f/2.8 objektiv, najoštrije blende su f/5.6 i f/8.0. Naravno ne možete uvek koristiti ove
vrednosti, ali kada ste u situaciji da možete, 2 stope manji otvor blende od potpuno
otvorenog ili relativnog otvora blende obično daje najbolje rezultate tj. najoštrije slike.
‐ 28 ‐
Takođe, kao što je već rečeno kvalitet objektiva utiče na oštrinu slike - bolji i skuplji
objektivi daju oštrije slike.
Kada slikate na stativu, ne povećavajte ISO, koristite vrednosti 50, 100 i 200, jer velike
ISO vrednosti prave šum (noise) na slici.
Naravno, ako slikate iz ruke u lošim svetlosnim uslovima morate povećati ISO, a na
računaru možete smanjiti šum na slici koristeći noise-reduction pluginove (Noise Ninja,
Topaz Labs...) za Photoshop ili druge programe.
Iako vam slike na LCD ekranu aparata iz prve izgledaju oštro, uvek zumirajte sliku
kako bi se uverili. Ovaj ekran je suviše mali i slike uglavnom izgledaju oštro i ovo često
zna da prevari. Potom možete koristiti Photoshop kako bi fotografije učinili još oštrijima
– meni Filter – Sharpen – Unsharp Mask opcija. Kada otvorite ovo, videćete 3 skale
koje određuju parametre oštrine.
3.2.3 Boja
Ako slikate u JPEG modu, pre dodatnog obrađivanja slika na računaru, pokušajte da
podesite mod boja na aparatu tako da izvučete maksimum iz fotografija. To ćete uraditi
tako što ćete izabrati već podešeni mod (vivid, landscape, portrait, monochrome,
tunsgen...) ili ćete ručno namestiti odgovarajući nivo osvetljenosti, kontrasta, saturacije,
itd. Ako slikate u RAW formatu, mod boja je nebitan, jer sve možete podešavati na
računaru.
U digitalnoj fotografiji postoje dva neoubičajena prostora boja: sRGB i Adobe RGB.
Prvi je fabrička postavka koja se koristi u većini digitalnih aparata kao i računarskih
monitora. Obe postavke kao referentnu boju koriste crvenu, zelenu i plavu boju.
Kako bi se boje koje vidimo na LCD-pozadini fotoaparata ili računarskih monitora
pretvorile u one potrebne za konkretan prikaz, potrebno je upravljati bojama. U praksi,
radi se o stvarno složenom aritmetičkom algoritmu koji određuje upustva štampaču
koko će i kojim redosledom na papir stavljati tačke cijan, magneta, žute i crne boje kako
bi oponašale crvenu, zelenu i plavu boju i njihove nijanse koje vidimo u pozadini. Ni uz
najbolju volju na svetu ne postoji način da kapljica tinte tačno oponaša ono što vidimo
na pozadini monitora, ali time je moguće zaista značajno se približiti- a to ćemo postići
koristeći se upravljanjem bojama. Većina savremenih DSRL aparata omogućava
korisnicima izbor prostora boja, a način izbora prostora boja razlikuje se od aparata do
aparata. Pogledajte u korisničom priručniku aparata kako se radi.
3.3 Rukovanje fotoaparatom
Jedna od osnovnih veština koje fotografi moraju svladati jeste pravilno držanje
fotoaparata. Ako naučimo pravilno držati fotoaparat izbeći ćemo neoštre fotografije i
brzo umaranje kod fotografisanja.
‐ 29 ‐
Fotoaparat se mora držati čvrsto, ali opet ne prečvrsto jer ćemo se brzo umoriti i ruke će
nam drhtati. Desna ruka mora telo fotoaparata držati čvršće od leve ruke koja drži
objektiv. Leva ruka služi samo za podupiranje. Fotoaparat se dodatno podupire i
glavom, jer ga na glavu moramo prisloniti ako želimo gledati kroz tražilo. Fotografiše
se držeći oba oka otvorena. Najbolje je kroz tražilo gledati desnim okom, a levim
gledati scenu. Kod okidanja fotografije najčešće dolazi do potresanja zbog nervoznog
pritiskanja okidača kažiprstom desne ruke. Pritisak na okidač mora biti što laganiji.
Disanje mora biti normalno, umereno. Fotografiše se pri blagom izdisaju. Okidač ima
dva kolena. Prvim se fokusira a drugim fotografiše.
Pri fotografisanju potrebno je uskladiti tri međusobno povezana faktora ekspozicije.
Ekspozicija je izloženost svetlosnog senzora svetlu. Ekspozicija će zavisiti o f-broju, tj.
o otvorenosti objektiva (količini svetlosti koju objektiv propušta kroz sebe), o vremenu
osvetljavanja senzora (to vreme određuje zatvarač, tj. koliko je dugo otvoren) i o ISO
vrednosti (osetljivosti senzora na svetlo). Kad naučimo usklađivati ta tri faktora,
spremni smo napraviti tehnički dobru fotografiju (osvetljenu upravo onoliko koliko je to
potrebno).
F-broj je vrijednost otvora blende (otvorenosti objektiva) i to je brojčana vrijednost koja
može biti f/1.2, f/1.4, f/1.6, f/1.8, f/2, f/2.2, f/2.5, f/3.2, f/3.5, f/2.8, f/4, f/4.5, f/5, f/5.6,
f/6.3, f/7.1, f/8, f/9, f/10, f/11, f/13, f/14, f/16, f/18, f/20, f/22, f/32. Otvor blende
možemo kontrolisati na fotoaparatu. Dakle, fotograf sam određuje koliko će objektiv
biti otvoren ili zatvoren za prolazak svjetlosti. Što to sve kontrolišemo f-brojem? Dve su
osnovne stvari: količinu svetla koja dolazi do svetlosnog senzora i polje dubinske
oštrine.
Otvaranjem blende dovodimo više svetla do senzora, dakle – brzina zatvarača će biti
veća. Zatvaranjem blende do svetlosnog senzora dovodimo manje svetla, dakle – biće
nam potrebna manja brzina zatvarača. Uz to moramo istovremeno i kontrolisati
osetljivost senzora (ISO vrijednost). Na manje osetljiv senzor moraćemo „poslati“ više
svetla, a na osetljiviji senzor manje svetla. Pomoću otvora blende kontrolišemo polje
dubinske oštrine.
Brzina zatvarača određuje vreme za koje će svetlosni senzor biti izložen svetlu. Kažemo
da brzinom zatvarača određujemo dužinu ekspozicije. Najčešće se koriste brzine
zatvarača koje su kraće od stotog dela sekunde (stotinke sekunde). Brzinu zatvarača
prilagođavamo otvoru blende (f-broju) i ISO vrijednosti (osjetljivosti senzora na svetlo).
Merna jedinica za brzinu zatvarača je sekunda. Ovo su moguće brzine zatvarača
(počevši od najbrže): 1/4000, 1/3200, 1/2500, 1/2000, 1/1600, 1/1250, 1/1000, 1/800,
1/640, 1/500, 1/400, 1/320, 1/250, 1/200, 1/160, 1/125, 1/100, 1/80, 1/60, 1/50, 1/40,
1/30, 1/25, 1/20, 1/15, 1/13, 1/10, 1/8, 1/6, 1/5, 1/4, 0“3, 0“4, 0“5, 0“6, 0“8, 1“, 1“3,
1“6, 2“, 2“5, 3“2, 4“, 5“, 6“, 8“, 10“, 13“, 15“, 20“, 25“, 30“, BULB.
BULB nam omogućava da sami odredimo dužinu ekspozicije i iznad 30 sekundi (dakle,
može biti i više minuta pa čak i nekoliko sati).
‐ 30 ‐
Kratke ekspozicije koristimo kada želimo „zamrznuti“ pokret (najčešće u fotografisanju
sporta i brzih objekata). Duge ekspozicije koristimo kod slabih svetlosnih uslova (malo
svetla) ili kada želimo snimiti pokret (dobijemo karakterističan zamućen deo slike u
kojem se objekt kreće).
ISO je oznaka za osetljivost senzora na svetlo. Na digitalnim fotoaparatima pojavljuju
se oznake ISO 100, ISO 200, ISO 400, ISO 800, ISO 1600, itd. To su oznake za
osetljivost svetlosnog senzora na svetlo. Senzor je na svetlo najmanje osetljiv kada je
namešten ISO 100, a najosetljiviji kada je namešten ISO 1600. To znači da će za ISO
100 otvor blende i dužina ekspozicije morati biti veća, a za ISO 1600 manja. Dakle, za
dobre svetlosne uslove koristimo ISO 100 – ISO 200, a za slabije svetlosne uslove ISO
400 – ISO 800. Za noćno snimanje koristićemo ISO 1600.
Preporuka je koristiti što nižu ISO vrednost (100-400) jer time izbegavamo digitalni
šum na fotografijama. Digitalni šum se javlja zbog preopterećenosti senzora na visokim
ISO vrednostima. Digitalni šum vidimo kao malena šarena zrnca na fotografiji koja
kvare sliku. Takođe se preporučuje ručno određivanje ekspozicije radi kontrole
dubinske oštrine kao i ručni odabir balansa bele boje. Za odabir formata fajla kojeg
šaljemo na memorijsku karticu preporučuje se RAW jer nam daje najveće mogućnosti
izmene. Držeći se ovih uputstava dobijamo maksimalnu korektnost urađenog digitalnog
fotografskog snimka.
4. OBRADA DIGITALNIH FOTOGRAFIJA
Najbolji program za obradu slika je "Adobe Photoshop", ali može za početnike biti
dosta konfuzan i komplikovan. Postoji niz besplatnih programa koje možemo preuzeti
sa interneta kao što su "Picasa" , "Easy Share" , "Paint Shop Pro" i "GIMP" . Verzije
ovih programa postoje i na srpskom jeziku tako da je sve u mnogome olakšano.
Sa ovim programima možete na jednostavan način obrađivati fotografije, slagati ih po
albumima i slati preko interneta ili ih koristiti kao vizuelno sredstvo u nastavi.
Adobe Photoshop važi za veoma detaljan programa koji ima jako detaljne algoritme sa
mnogo opcija za rukovanje digitalnom slikom, profesionalni program za obradu
digitalnih fotografija koji poseduje širok spektar alatki i pruža
neograničene
mogućnosti korisniku . Za korišćenje ovog programa potrebna je izvesna edukacija što
zapravo i nije neki problem jer je ponuda neophodnih informacija zaista obimna i
raznovrsna i na dohvatu ruke.
Adobe Photoshop je program namenjen za grafičku obradu i prezentaciju 2D ili 3D
slike. Kao ovakav program namenjen je ozbiljnijim korisnicima ali i onim koji tek
počinju "istraživati" grafički svet računara i njegove sposobnosti.
‐ 31 ‐
To je program za dizajniranje i uređivanje slika i fotografija i kao takav pretežno se
koristi od strane grafičkih dizajnera i fotografa. Dopušta manipulaciju sa slikama i
stvaranje specijalnih efekata, a na naprednijoj razini moguće je od mnogo pojedinačnih
slika napraviti složene slike kojima se mogu promeniti boje i po želji im uređivati
pozadinu. Mada se uglavnom koristi za retuširanje i manipulaciju fotografijama, može
se koristiti i za stvaranje slika otpočetka ili na temelju postojeće fotografije. Photoshop
je vrlo moćan program za uređivanje sa neverovatnim postavkama i upravo zbog velikih
mogućnosti koje nudi vrlo je teško u kratkom vremenu u potpunosti ga savladati.
Takođe treba imati na umu da često trebamo koristiti i nekoliko različitih alata da bismo
stvorili željene efekte, a mnogi od tih alata, da bi se uspešno koristili, zahtevaju
vežbanje i upotrebu mašte.
Obrada digitalne slike je postupak menjanja detalja na nekoj digitalnoj fotografiji. Za tu
svrhu se koriste posebni programi koje nazivamo vektorski i rasterski, grafički softver
koji služe kao alat za menjanje, obradu, poboljšavanje i razmeravanje slike. Obrada
digitalnih slika se koristi u nauci, medicini i forenzici.
Slika 4.1 Prikaz radnog prostora programa Adobe Photoshop
Rasterske slike se u računaru čuvaju kao mreže piksela. Pikseli sadrže informacije o
boji, osvetljenju i ostalim postavkama neke digitalne slike. Grafički programi mogu
menjati te piksele, odnosno čitave slike, da bi se neka digitalna slika promenila ili
poboljšala na mnogo načina. Za to služe rasterski grafički programi, dok imamo i
vektorske grafičke programe koji su više stvoreni za pravljenje novih i drukčijih slika u
vektorskoj grafici.
‐ 32 ‐
Poznati rasterski grafički programi su Adobe Photoshop, Paint Shop Pro i potpuno
besplatni „GIMP“.
Slika 4.2 Primena efekata u obradi digitalnog snimka
Mnogi formati slika koriste tehniku sažimanja za smanjivanje veličine grafičkog
podatka. Primer sažetog formata je JPEG format koji pokušava smanjiti veličinu
podatka uz neprimetne gubitke kvaliteta slike što uvek nije slučaj (zavisi od nivoa
sažimanja). Postoje i algoritmi sažimanja koji ne umanjuju kvalitet slike, takav je PNG
format. Veoma često se prave kompromisi na ovom polju, tako da se na internet obično
postavlja sažeta grafika koja je često slabijeg kvaliteta nego original.
Svi napredni fotografi fotografišu isključivo u RAW formatu (eng. raw = sirov).
Doduše, takva fotografija kad se prebaci na računar nije upotrebljiva gotovo ni za šta.
Ne može se objavljivati na Internetu, koristiti u dokumentima, ne može se čak ni
ispisivati niti razvijati. Nju treba naknadno obraditi i snimiti u komprimovanom
("stisnutom") obliku kao JPEG. Mogućnosti obrade RAW datoteke su ogromne – puno
veće nego JPEG formata. Novije verzije programa Adobe Photoshop omogućavaju
korisnicima da neposredno obrađuju RAW formate sa širokim spektrom mogućnosti i
da nije potrebno dodatno posedovati posebne programe za obradu.
Osnovna funkcija svakog grafičkog programa je mogućnost odabira ili isecanja
označenog dela slike. Tako je moguće napraviti promene na samo jednom delu slike
koji neće uticati na čitavu sliku. Jedna od važnijih osobina svakog grafičkog programa
jesu slojevi ("layer"). Doslovno jedan grafički program može imati neodređeni broj
slojeva od kojih se sačinjava celina odnosno slika. Grafičkim programom je u
mogućnosti sakriti jedan sloj slike, promeniti samo jedan da ne utiče na drugi, te stopiti
dva sloja u jedan, grupisati ih i tako dalje.
Ovo je jedna od najvažnijih mogućnosti jer omogućuje lagano i efikasno rukovanje
slikom a da se ne učini neka nepovratna akcija koja će uništiti celu sliku. Takođe je
moguće dodatno isprobavanje raznih efekata i promena bez diranja same slike, taj se
sloj kasnije može ukloniti ili ostaviti, zavisno od kvaliteta kako je odrađen.
Skoro sav grafički softver može menjati veličinu ili rezoluciju neke slike. Većinom se to
koristi kod smanjivanja slika koje su velike rezolucije, jer nema smisla postavljati
veliku sliku na internet jer se u protivnom slika sporije učitava kod korisnika sa
sporijom vezom, a i sama slika je nepregledna jer prelazi dimenzije monitora i njegove
prirodne rezolucije.
‐ 33 ‐
U uređivanju grafike nekih novina ili časopisa zahteva se uvećavanje slike, jer pikseli
nisu iste jedinice kao uobičajene metričke (kao što je centimetar). Zato grafičari cene
digitalne fotoaparate koji mogu proizvesti veću sliku, što se očitava u megapikselima
(Mpx), a neretko se dešava da je fotoaparat u nemogućnosti prozivesti dovoljno veliku
sliku pa se slika dodatno uvećava u grafičkom programu što umanjuje kvalitet slike.
Snimljeni materijal prebacujemo u računar radi pregleda ili obrade na više načina:
spajanjem fotoaparata i računara kablom (USB kabl), vađenjem memorijske kartice i
prebacivanjem podataka pomoću čitača za kartice u računaru i za sada najmoderniji
način prenosa podataka, pomoću WiFi konekcije - bežičnim putem.
Pomoću grafičkih programa moguće je doslovno izrezati deo jedne slike koji će kasnije
i sam postati nezavisna slika. To se koristi i kod rezanja neželjenog dela jedne slike.
Pomoću ove tehnike se poboljšava kompozicija slike. Grafički programi imaju i
slikovni histogram neke digitalne slike. Histogram prikazuje vrednost osvetljenja
pojedinačnog piksela. Algoritmi u grafičkim programima omogućuju određivanje
svetline svakog piksela. Tako je moguće postići bolje rezultate i kvalitet slike.
Skoro svi grafički programi mogu stvarati neke specijalne i neobične efekte koje
rezultiraju zanimljivim ishodima (Slika 4.2). Program može primeniti umetničke,
geometrijske, teksturne itd. efekte. Moguće je i promeniti dubinu boja, najčešće su one
sa 2, 16, 256 boja, te one sa 16 miliona boja. JPEG i PNG slike su u mogćnosti imati
16,7 miliona boja.
Slika 4.3 Pretvaranje kolor fotografije u crno-belu
Takođe je moguće pretvoriti sliku u 8 bitnu , crno-belu (Slika 4.3), menjati osvetljenje i
kontrast kao i izoštravanje snimaka. Određivanje boja je jedna od najosnovnijih opcija,
pomoću ove tehnike se može unaprijediti kvalitet slike kao njen tonski balans.
Fotografija predstavlja stvaranje slike upotrebom svetla. Ona uvek predstavlja
individualan način interpretacije stvarnosti od strane fotografa. Mnoge fotografije su
imale tako veliki uticaj na ljude da su uspele promeniti svet. Fotografija je danas postala
skoro neophodna potreba svakodnevnog života savremenog čoveka. Dominantnost
digitalne fotografije se svakodnevno intenzivira u svim sferama života a da se pritom ni
malo ne zanemaruje segment digitalne obrade gde se tehnike unapređuju a fotografije
bivaju sve kvalitetnije .
‐ 34 ‐
5. FOTOGRAFIJA U NASTAVI
Intenzivan razvoj nauke, tehnologije i tehnike zahteva da svaki nastavnik dobija na
dubini poznavanja svoje discipline, a to zahteva multidisciplinarni metodološki pristup
u nastavi. Nastavnik ima za cilj da formira kod učenika određena znanja, veštine i
sposobnosti. Cilj škole je da razvije ličnost i individualnost svakog deteta.
Savremena nastava, uključujući tehničko-tehnološke inovacije, treba da omogući
kreativnu slobodu učeniku, što se ogleda kroz izabrane i pripremljene programske
celine. Te celine omogućavaju da učenici nauče i pokažu svoje sposobnosti i da
formiraju pozitivne stavove prema savremenom tehničko-tehnološkom stvaralaštvu.
Tehničko-tehnološke inovacije predstavljaju gotovo novu životnu filozofiju koja ne
utiče na opredeljenje učenika u daljem razvoju. Te inovacije trebaju učeniku da
obezbede sticanje osnovne tehničke kulture, da učenika osposobe za korišćenje
tehničkih dostignuća u svakodnevnom životu.
Primena digitalnih fotografija u nastavi (podrazumeva se koriščenje računara i
projektora, pa samim tim govorimo o fotografiji u digitalnom obliku), pruža velike
mogućnosti i njihova uloga u nastavi je višestruka.
Njihova primena u podučavanju omogućava nastavniku da prikaže ili ilustruje pojmove,
oblike, pojave, predmete, uređaje, u razumljivom i očiglednom obliku prilagođenom za
svakog učenika. Osim toga, digitalna fotografija i eventualno učestvovanje učenika u
produkciji fotografija, predstavlja dobar način za aktivno uključivanje samih učenika u
nastavni proces i razvoj partnerskog odnosa između učenika i nastavnika.
Slika 5.1 Primena digitalne tehnologije u nastavi
Manipulisanje fotografijama, učenik, pored svih poruka koje im fotografija šalje,
podstaknut je da uči i ono što se od njega tog trenutka ne traži a to je – digitalna obrada
fotografije. Razlog je taj što se jednostavno to od njega očekuje da uradi sam, iz proste
želje za tim, jer u toj gomili fotografija "leži" materijal koji privlači njegovu pažnju i
interesovanje. Možemo konstatovati da smo dobili više od očekivanog.
‐ 35 ‐
Primenom modernih nastavnih sredstava, aktivno se poboljšava pristup savremenim
tehnologijama učenika i nastavnog osoblja i unapređuje se njihovo korišćenje u učenju.
Tako se ohrabruje inovativan pristup pedagogiji i stručnom usavršavanju nastavnika.
Ako na trenutak ostavimo po strani filozofiju, psihologiju i pedagogiju, odnosno stepen
razvijenosti nauke, poznato je da je položaj učenika u nastavi određen i stepenom
razvoja tehnike i tehnologije . Sve ove okolnosti utiču na osavremenjivanje nastave i
nastavnih sredstava.
Dobra primena modernih nastavnih sredstava, među kojima i digitalna fotografija, ima
veliku obrazovnu i vaspitnu vrednost, obogaćuje nastavu, čini je zanimljivijom i
raznovrsnijom, a stečena znanja učenika trajnijim.
6.
NASTAVA TEHNIKE
Nastava tehnike obuhvata širok dijapazon različitih oblasti primenljivih u
svakodnevnom životu. Zadatak nastavnika tehnike je da učenika što više približi
odredjenoj tematici i osposobi ga da reši odgovarajuće zadatke i probleme sa kojima se
susreće. Sve će to postići korišćenjem pristupačnih komponenti, ali i korišćenjem
odgovarajuće nastavne metode i nastavnih sredstava među kojima je i fotografija kao
vizuelno nastavno sredstvo koje može na najlakši način učeniku da dočara temu o kojoj
nastavnik govori.
Nastavne metode predstavljaju jedan od osnovnih uslova za organizovanje efikasnog
nastavnog rada. Kao naučno provereni i didaktički prilagođeni načini postupanja
učenika i nastavnika u nastavnim aktivnostima, nastavne metode obezbeđuju savremenu
orijentaciju, racionalan metodički tok i efikasnu realizaciju cilja i zadataka nastavnog
rada. Zato je od neprocenjive vrednosti da se u nastavni rad, koji ima svoje određene
specifičnosti, uvode i primenjuju samo one nastavne metode koje izazivaju i razvijaju
takve nastavne situacije u kojima dominira stvaralačka delatnost nastavnika i učenika
usmerena ka aktivnom proučavanju prirode i njenih zakonitosti.
Pravilan izbor, kvalitetno kombinovanje i efikasna primena nastavnih metoda uslovljeni
su, u prvom redu, didaktičko-metodičkim kvalitetima nastavnika. Nastavnikov stav
prema nastavnim metodama i njegova sposobnost za njihovu primenu proističu iz fonda
njegovih psihološko-pedagoških znanja i širine njegovog praktičnog iskustva.
Slika 6.1 Realizacija nastavne metode sa grupom učenika
‐ 36 ‐
Zato je neobično važno da nastavnik stalno produbljuje svoja stručna znanja o
nastavnim metodama i da usvojene metodičke stavove, koji moraju da budu stalno
evolutivni, proverava i neprekidno usavršava i obogaćuje u svakodnevnoj nastavničkoj
praksi. Odavno je potvrđena činjenica da svaka nastavna metoda vredi onoliko koliko
sadrži evolutivnih i adaptiranih mogućnosti, koliko pruža uslova za savremeno
izvođenje nastave i koliko ima uslova za udruživanje s ostalim nastavnim metodama, jer
ni jedna nastavna metoda - i ona najsavremenija, kao i ona koja obezbeđuje maksimalne
uslove za aktivan stvaralački nastavni rad - ne može sama za sebe, u svojoj apsolutnoj
metodičkoj izdvojenosti i svojom isključivom primenom, da realizuje kompleksne i
raznorodne zadatke savremene nastave. Ovakvo didaktičko-metodiičko saznanje
pretstavlja vredan oslonac za rešavanje problema izbora, kombinovanja i primene
nastavnih metoda.
Savremena nastava odlikuje se raznorodnom primenom raznih nastavnih metoda.
Integrisanjem pozitivnih elemenata iz pojedinih nastavnih metoda ostvaruje se
savremena metodska osnova za punu stvaralačku, nastavnu aktivnost i svestraniju
povezanost nastave sa savremenim društvenim životom.
Zato se i u savremenoj nastavi prirodnih nauka problem nastavnih metoda rešava na taj
način da se u nastavnom radu stalno primenjuje i dinamično kombinuje veći broj
nastavnih metoda.
Sve metode i oblici rada u nastavi mogu se svrstati u tri grupe: verbalno – tekstualne,
demostrativno – ilustrativne i laboratorijsko – eksperimentalne.
Svaka od navedenih grupa obuhvata odgovarajuće metode i oblike rada. Osnovna odlika
demonstrativno – ilustrativne metode je očigledno pokazivanje predmeta, pojava i
stanja. Osnovni uslovi za primjenu ove metode su posmatranje kao psihološka osnova i
zahtevi za pokazivanje kao metodička osnova. Racionalno određivanje odnosa između
opisivanja, objašnjavanja i pokazivanja je prvi zahtev dobre pripreme nastavnika za
demonstriranje i ilustrovanje.
Demonstracija u nastavi (pokazivanje,dokazivanje,objašnjavanje) je prikazivanje svega
što je moguće perceptivno doživeti. Ova metoda je najuže povezana sa materijalnotehničkom stranom nastave, sa primenom nastavnih sredstava i radom u laboratorijskim
uslovima. Zato se najčešće, u ovom smislu, koristi sledeće: demonstracija statičkih
predmeta (slike,crteži,šeme,predmeti), demonstracija aktivnosti (dinamička struktura
određenog rada, radni procesi i dr.).
Osnovna svrha demonstriranja je da učenici steknu adekvatna saznanja o stvarnosti
(prirodnoj i društvenoj), da usvoje neke činjenice koje služe kao osnova za razvijanje
generalizacija. Stoga je naročito važno da nastavnik odabere adekvatne izvore, izvore iz
prve ruke, jer će na takvim izvorima prezentovane činjenice biti veoma korisne za dalja
uopštavanja. Metoda demonstracije se uvek povezuje sa ostalim nastavnim metodama.
To je nužno jer kad nastavnik na primer izlaže nastavno gradivo, on to propraćuje
demonstracijom odgovarajućih sredstava, postupaka, pokreta, radnji i sl., kako bi se
učenici potpunije uneli u problem i shvatili ono što je predmet izlaganja. Zato se metoda
demonstracije primenjuje u svim etapama nastavnog procesa, pa čak i u fazi provere
naučenog. Retko se ova metoda primenjuje kao jedina metoda rada.
‐ 37 ‐
Nastavniku danas služe mnoga sredstva za ilustraciju i demonstraciju u nastavi. Može se
demonstrirati i putem statičkih (crteži,slike,skice tekst i dr.) i dinamičkih (film,
televizija, radio, magnetofon, kasetofon i dr.) nastavih sredstava.
Ilustrativno-demonstrativne
metode
omogućuju
punu
vizuelnu
komunikaciju.
Nastavnikova ilustracija veoma je raznovrsna: crteži nastavnika, stručnjaka i učenika
(grafički znaci, simboli, šeme, grafikoni i dr.). Zatim, koriste se fotografije, dijaslike,
modeli, predmeti iz prirode (biljke, životinje, minerali). Veoma je važno da u korišćenju
ilustracije nastavnik, stručnjak ili učenik, moraju obezbediti maksimalne uslove za
posmatranje.
Savremenom tehnologijom u nastavi ostvaruje se posredna ilustracija uz pomoć filma i
TV emisija. Na taj način ilustracija poprima očekivani i traženi kvalitet sa velikim
mogućnostima metodičko didaktičke eksplikacije.
Nastavnikova, stručnjakova ili učenička demonstracija često se primenjuje u vidu
pokazivanja i prikazivanja pojedinih procesa, pokreta, radnih operacija, organizacija
rada, određenih situacija i odnosa. Demonstrirati se mogu različita nastavna sredstva,
objekti, radne operacije, priroda i dr. I kod demonstracije treba voditi računa da se
svakom učeniku obezbede povoljni uslovi za posmatranje.
7. FOTOGRAFIJA KAO VIZUELNO NASTAVNO SREDSTVO
Treba napomenuti da se izvori znanja (sredstva) mogu podeliti i prema drugim
kriterijumima: prema medijima (tekstualni, govorni, auditivni, vizualni, audiovizualni),
prema stepenu obrazovanja (od predškolskog do visokoškolskog), prema načinu
primene (statični, dinamični) i prema obliku (knjiga,časopisi,ilustracije,crteži,
fotografije, itd.).
Slika 7.1 Knjiga kao najzastupljenije vizuelno nastavno sredstvo
Vizualna nastavna sredstava obuhvata ona nastavna sredstva koja služe isključivo za
vizuelno prikazivanje i oblikovanje određenih slika u pamćenju, a utiču i na pamćenje,
razumevanje i interpretaciju nastavnog sadržaja. Takođe pomažu učenicima da lakše
upamte nova saznanja, a vežbaju i fotografsko pamćenje.
‐ 38 ‐
Najpoznatija vizualna sredstava koja se upotrebljavaju u nastavi tehnike su knjige,
časopisi, ilustracije, crteži, fotografije, šeme, tablice, skulpture. Međutim, postoji i
drugačija podela vizuelnih nastavnih sredstava koja obuhvata četiri grupe.
Prvu grupa predstavlja dvodimenzionalna statična nastavna sredstva koja obuhvata
slike, crteže, fotografije, dijagrame, plakate i dijafilmove.
Drugu grupu predstavlja dvodimenzionalna dinamična nastavna sredstva poput
aplikacija, dinamičnih slika,elevizijske emisije.
Treću grupu predstavlja trodimenzionalna statična nastavna sredstva koja obuhvata
makete, skulpture itd.
Četvrtu, posljednju, grupu vizualnih nastavnih sredstava čine trodimenzionalna
dinamična nastavna sredstva, a toj grupi pripadaju mašine tj. dinamični aparati.
Prema navedenoj podeli vizualnih nastavnih sredstava može se uočiti bogata
raznovrsnost mogućnosti korištenja vizuelnih sredstava u nastavi a učenici pozitivno
reaguju na njih. Nastavnici se trude da donesu zanimljive ilustracije, crteže, slike i
fotografije na nastavu kako bi ono što se radi imalo neki oblik svoje materijalizacije u
stvarnosti. Isto tako, uočava se da učenici pri vizuelnom kontaktu s nastavnim
sadržajima bolje pamte i uočavaju detalje teoretskog sadržaja. Isto im pomaže i pri
proverama znanja kada se fotografskim pamćenjem prisećaju istog.
Fotografija kao segment multimedijalne pozornice (Slika 7.2) ima važnu ulogu u
obrazovnom ciklusu učenika i nezaobilazni je segment u lestvici znanja.
Savremeni pristup u procesu učenja pomaže učeniku da ovlada procesom
selektuje bitno od nebitnog, traži i nalazi informacije koje su važne, da
razmišlja i zaključuje i da rešava probleme. Postojeće tehnologije se
menjaju, neke nestaju, a druge nastaju. Primenom metodoloških postupaka
su permanentne promene koncepcije obrazovanja.
da ume da
samostalno
neprestano
omogućene
Dodavanjem uređaja za gledanje slika, filmova ili slušanje muzike sistem se znatno
usložnjava. Takav sistem predstavlja multimedijalnu pozornicu.
Najbolji izbor za gledanje slika je video projektor, koji daje veliku sliku odličnog
kvaliteta ili LCD televizor.
Prednosti koje pruža Internet omogućava nastavnicima da usavrše svoja znanja, da
pripreme bolje svoja predavanja. Jedna od prednosti Interneta je da nastavnici mogu da
prate dostignuća u oblasti obrazovanja u celom svetu, a materijal može da se
implementira u predavanja, učenje i vannastavne aktivnosti. Učenici koriste Internet da
bi vršili istraživanja, učestvovali u interaktivnim aktivnostima na Veb-u, ili stvarali
originalni materijal za druge.
Upotreba savremenih tehničko-tehnoloških inovacija u nastavnom sadržaju kod učenika
podstiče njihovo radno raspoloženje, doprinosi suprostavljanju mišljenja i usvajanju
novih znanja, podstiče samostalnost, sistematičnost i logičko zaključivanje.
‐ 39 ‐
Slika 7.2. Multimedijalna pozornica
Nastavnik kreira uslove u kojima će nastava biti atraktivnija za učenike, bliža njihovim
potrebama i sposobnostima. Savremena nastavna sredstva omogućavaju bolji način
učenja, trajnije pamćenje, bolje prepoznavanje i bolju upotrebu onoga što je zapamćeno.
Učenici su u stanju da bolje prate i pamte nastavne sadržaje i aktivnije učestvuju u
nastavi koja se izvodi putem računara uz primenu multimedijskih prezentacija gde su
fotografije njen neizbežni sadržaj (Slika 7.3).
Primena multimedijalnog pristupa pruža nastavniku znatno povoljnije šanse za
uspešnije i kvalitetnije izvođenje nastave, dok učenicima omogućuje potpun doživljaj i
formiranje jasnih predstava i pojmova iz kojih se izvode objektivne činjenice, sudovi i
zaključci.
‐ 40 ‐
Slika 7.3 Video projektor u funkciji multimedijalne prezentacije
Modernizacija školskog obrazovnog programa uz razvoj i primenu multimedijalnog
procesa nastave stvoriće uslove da svaki nastavnik i učenik povećaju motivaciju na bilo
kom planu. Nastavnik će u svojoj pripremi za neposredno izvođenje nastave, među
ostalim, predvideti kojim će se vizualnim nastavnim sredstvima koristiti, kada će ih
upotrebiti i kako će ih pokazati. Temeljno je pravilo u uporebi vizuelnih nastavnih
sredstava da se pokažu tako da ih svi učenici dobro vide, kako bi ih mogli detaljno
promatrati i iskoristiti u procesu spoznavanja.
Vizuelna sredstva imaju široku primenu u nastavi tehnike, imaju ogroman didaktički
značaj.
Slika 7.4 Savremeno informatičko odeljenje
Pravilno izabrana i adekvatno iskorišćena u nastavne svrhe, vizuelna sredstva
omogućuju razumevanje nastavnog sadržaja , odnosno podstiču saznajni , misaoni i
estetski razvoj .
Fotografija je najčešće dvodimenzionalno nastavno sredstvo u koja za cilj ima da
korisniku pruži neophodnu informaciju. U suštini, fotografija je mirno vizuelno
nastavno sredstvo koja nagoveštava pokret, ističe impresiju i ideju a možemo je
koristiti za prikazivanje pojedinih detalja ili za celovit prikaz nastavne građe. Ako se
uzme u obzir raznovrsnost nastavne građe nastave tehnike koja je data nastavnim
programom, možemo nedvosmisleno zaključiti da je uloga i značaj fotografije takav da
spada u nezaobilazni i nezamenljiv segment u nastavnom procesu.
‐ 41 ‐
Slika 7.5 Vizuelni prikaz elektronskih komponenti
Ako se uzme u obzir raznovrsnost nastavne građe nastave tehnike koja je data
nastavnim programom, možemo nedvosmisleno zaključiti da je uloga i značaj
fotografije takav da spada u nezaobilazni i nezamenljiv segment u nastavnom procesu.
U nastavnom procesu fotografije dobijaju sve značajniju ulogu pre svega zbog svog
objektivnog karaktera. Jedna od bitnih prednosti fotografije je što može zameniti veliku
količinu teksta, što mnogo "govori bez reči" .
Fotografije se mogu koristiti u seriji prikaza postupka pojedinih faza izrade nekog
predmeta, projekta itd. Serija fotografija (Slika 7.6) uz propratna tekstualna objašnjenja
omogućava učeniku da jednostavno i uspešno savlada postavljeni zadatak.
Slika 7.6
Vizuelno uputstvo za rad
Vidimo da na ovaj način utičemo na bolji efekat razumljivosti. Na tim činjenicama
zasnovana je tvrdnja da su vizuelna sredstva, marljivo odabrana i znalački primenjena,
utiču da se nastava organizacijski, sadržinski, metodički i po rezultatima koje daje,
podiže na kvalitativno viši nivo.
Pravilnom upotrebom vizuelnih sredstava utiče se na racionalizaciju rada nastavnika i
učenika a time se i povećava njihova uspešnost u nastavi.
‐ 42 ‐
Vizuelna sredstva oslobađaju nastavnika suvišnog izlaganja materije a učenicima
omogućavaju veću koncetraciju na proces učenja.
Slika 7.7
Fotografija i crtež kao neophodni izvor potrebnih informacija
Istraživanja su pokazala da učenici više nauče kada koriste ova nastavna sredstva
zajedno sa drugim nastavnim sredstvima. Naravno, na ovaj način se ne mogu rešiti
brojni problemi u nastavi već je u podjednakoj meri bitna, pored zalaganja samog
nastavnika i stepen motivacije učenika, interakcija između nastavnika i učenika, kao i
između samih učenika.
8. TRADICIONALNA I SAVREMENA NASTAVA
Nesporna je važnost uloge obrazovanja u napretku društva i činjenica da inovacije u
obrazovanju doprinose pozitivnim promenama u društvu ali i da inovativna društvena
misao utiče na obrazovanje.
Prirodna težnja društva odnosno civilizacije jeste da se razvija, da napreduje u svim
svojim poljima. U vremenskom kontinuumu kada je o vaspitanju i obrazovanju reč,
kretanje je teklo od tradicionalne do savremene škole. Na pitanje šta je to što savremenu
školu čini u nekom trenutku savremenom odgovorićemo: uvođenje inovacija.
Inovacija kao težnja da se stvori nešto novo, originalno, nešto što osim novine sadrži i
unapređujući elemenat.
Tradicionalna škola zasniva se na koncepciji koja je vrlo stara ali koja je po mnogim
svojim karakteristikama održava i danas u obrazovanju gotovo svih zemalja.
Tradicionalna škola ima sledeće karakteristike :
•
unapred definisan plan i program
‐ 43 ‐
•
cilj nastave jeste usvajanje programa
•
osnovna metoda nastave je predavanje (verbalno prenošenje znanja)
•
uloga učenika je da sluša, da pokuša da razume i zapamti obavezno gradivo
•
ocenjivanje (usmeno ili pismeno) sastoji se u proveravanju u kojoj meri je
obavezno gradivo usvojeno
•
motivacija za učenje je više spoljna (ocene, nagrađivanje, kazne..) ...
Slika 8.1 Tradicionalni oblik nastave
Tradicionalan način držanja nastave uglavnom podrazumeva auditorna predavanja,
odnosno prenošenje znanja (nastavnika) širem auditorijumu (učenicima). Slušaoci imaju
mogućnost ili da pamte informacije iznete tokom predavanja ili da koriste neka priručna
sredstva za zapisivanje važnih elemenata tokom samih predavanja da bi kasnije mogli iz
tih zabeleški da uče.
Učenicima ostaje da samostalno prelaze knjige i ostalu literaturu radi proširivanja
pređenog nastavnog gradiva. Nastavnici takođe mogu da koriste određena pomagala
tokom predavanja (tabla, kreda, skica...).
Razvoj novih tehnologija omogućilo je njihovu primenu u obrazovnom procesu.
Predavanja se izvode preko multimedijalnih pomagala, učenici koriste edukativni
softver za učenje, koriste Online servise za brži pristup materijalima, dok se provera
znanja izvodi preko softvera za testiranje. Držanje auditorne nastave i čitanje iz knjiga
je danas samo deo nastavnog procesa.
Razvoj nauke omogućio je da se pojavi veliki broj naučnih disciplina gde neke od njih
postaju samostalne i mogu se smatrati naukom.
Među njima je i informatika, sa kojom se bave stručnjaci, pored ostalog, i u proučavanju
informacija u nastavi i učenju, komunikacije u nastavi i učenju i upravljanju u nastavi i
učenju. Zbog poteškoća u definisanju opšteg pojma informatike teško je izvršiti i njenu
klasifikaciju, jer se danas informatička delatnost prožima kroz sve ljudske delatnosti.
‐ 44 ‐
Zbog takve široke lepeze u okviru informatike razvijene su specifične primene
informatike, pa je jedna od njih i informatika u obrazovanju.
Slika 8.2 Savremeni tip nastave
Savremeno društvo kod koga informacija i znanje postaju strateški resursi primorava
obrazovne institucije da ovladaju svim oblicima mehanizama saznanja u procesu
rešavanja zadataka i načinima sticanja i čuvanja znanja. Samim takvim pristupom i
uvođenjem računara bitno su se izmenile tradicionalne metode i sredstva, a primena
inovacija se naziva informaciona tehnologija.
Učenje uz pomoć računara je čest oblik učenja u razvijenim zemljama koji omogućava
praktično učenje upotrebom računara kao instrumenta koji se koristi u gotovo svim
oblicima delatnosti van škole. Pored tehničkog ovladavanja samim računarom, učenici u
ovom obliku učenja imaju prilike za raznovrsne aktivnosti individualno ili u grupi,
korišćenje bogatih računarskih baza podataka za bilo koju potrebu u školskom radu
(uključujući "krstarenje Internetom"), korišćenjem multimedijalnih izvora , elektronskih
knjiga itd.
Sada nastavnik za pripremu časa i opremanje učionice ima na raspolaganju računare,
softverske aplikacije, prateće uređaje za prikaz materijala, internet i njegove resurse koji
se mogu smatrati beskrajnim. Šta god se poželi saznati ili pronaći, to je omogućeno uz
pomoć interneta. Velika količina digitalnih slika (mape, grafikoni, skice, fotografije…)
može se pronaći i iskoristiti u cilju predstavljanja teme časa.
Inoviranje nastave, više nego ikad pre, uvođenjem elemenata nove tehnologije, stvara
neslućene uslove za ostvarenje humanog sna pedagogije o samorealizaciji svih
subjekata u nastavi, posebno učenika.
Nova didaktička tehnološka sredstva: savremeni udžbenički kompleti, kompjuteri,
komunikatori, zatim demokratski oblici učenja rešavanjem problema, istraživanjem i
otkrivanjem, individualizacijom i novim formama udruživanja učenika u nastavi
nagoveštavaju novu eru u kojoj će, osim odnosa u nastavi, značajne promene doživeti i
školska radna sredina, organizacija časova i drugi elementi nastave.
‐ 45 ‐
Savremena tehnologija treba da koristi kao podrška nastavnom procesu, njene prednosti
treba iskoristiti u skladu sa sve većim potrebama i mogućnostima korisnika, gde se
prostor i vreme pojavljuju kao ograničavajući faktori.
Tradicionalno i savremeno ne treba posmatrati odvojeno ili po principu isključivosti
već jedno drugom treba biti podrška odnosno, trebamo primeniti princip kombinacije
oba pristupa.
9. ZAKLJUČAK
Obrazovanje je ključna karika društva čija je zvanična uloga da prenese neophodno
znanje za uspešno i korisno učestvovanje u održavanju i razvoju društva. Zbog toga što
je za rad potrebno sve više veština i znanja, efikasnost usvajanja istih sve više dobija na
značaju.
Drugim rečima, obrazovanje čini osnovu učenja koje se odvija tokom celokupnog
života, a posebno tokom radnog veka zaposlenih u 21. veku. Neophodna osnova koju
obrazovanje pruža uključuje saznanje o svetu koje učitelji i nastavnici aktivno prenose
u učionici, ali isto tako i poimanje sebe kao osobe koja je manje ili više sposobna za
učenje i razvoj veština. Pored saznanja o svetu u kome živimo, istorijat učenja svake
osobe istovremeno ostavlja otvorena vrata (kao što ih može i zatvoriti) učenju o
fenomenima koji će tek biti otkriveni.
Ukoliko se pogledaju analizirana nastavna sredstva, dolazi se do zaključka da se
ponajviše upotrebljavaju vizuelna nastavna sredstva, što i nije novina u odnosu na
prošla vremena.
Ono što treba istaknuti kao posebnost koja se pojavljuje u modernoj nastavi jeste
uključivanje fotografije u nastavne časove. Raznovrsnim i modernim nastavnim
sredstvima nastava postaje dinamičnija i bogatija, a konačni rezultati nose veći uspeh,
kako za učenika, tako i za nastavnika.
‐ 46 ‐
10.
LITERATURA
1. Jovan Đorđević: "Inovacije u nastavi", Prosveta, Beograd 1986.
2. Mr Milisav Arsić: "Kako unapređivati nastavu", Viša škola za obrazovanje,
Kruševac, 2000.
3. Dr Miroslav Kuka: "Pedagogija", Autorsko izdanje , Beograd , 2010.
4. Marko Ek:" Nastavna sredstva kao izvori literalnog znanja",Autorsko izdanje,2010.
5. M. Blesić, M.Kurtović, F.Gaši, S.Bajramović: "Metode i tehnike učenja",
Poljoprivredno-prehrambeni fakultet, Sarajevo, 2007.
6. D.Kažić: "Fotografija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
7. Dr Branislav Egić:"Digitalni fotoaparat i digitalni video", TF "Mihajlo Pupin",
Zrenjanin, 2006.
8. D.Penezić: "Uporedba klasičnih i digitalnih fotoaparata", Autorsko izdanje,2006.
9. Đ.Belić: "Škola fotografije", Autorsko izdanje, Pula, 2005.
10. Olimpus:"Najčešće postavljena pitanja o digitalnoj fotografiji", Digitalna biblioteka,
2006.
11. Scott Kelby: "Digitalna fotografija", Mikro knjiga, Beograd, 2007.
12. http://sr.wikipedia.org
13. http://www.tt-group.net/skola_fotografije/uvod_u_skolu_fotografije.htm
14. http://digitalna-fotografija.110mb.com/
15. http://www.digitalnafotografija.net/
16. http://refoto.rs
17. http://www.dphotoworld.com/foto_vodic/prirucnik.htm
‐ 47 ‐
Download

Primena fotografije u realizaciji nastavnih sadržaja tehnike