ПОЈМОВНИК
БЕЗБЕДНОСНЕ
КУЛТУРЕ
Београд 2009.
Појмовник безбедносне културе
1. издање
Уредници: Светлана Станаревић и Филип Ејдус
Рецензенти: Мирослав Хаџић и Љубомир Стајић
Издавач: Центар за цивилно-војне односе, Београд, Гундулићев венац 48
Тел: +381 11 32 87 226, www.ccmr-bg.org, [email protected]
Аутори и сарадници: Светлана Станаревић, Филип Ејдус, Драгана Матовић, Јелена Унијат, Ђорђе Поповић, Марко
Милошевић, Иван Димитријевић, Саша Ђорђевић, Марија Ђелић
Лектура и коректура: Тања Хаџић
Илустратор: Марко Вигњевић
Дизајн и компјутерска припрема: Саша Јањић
ISBN: 978-86-83543-58-8
copyright Центар за цивилно-војне односе, Београд
Штампа: Triton Public d.o.o., Вршац, Абрашевићева 4
Тираж: 1000 примерака
Београд, 2009.
Реч уредника
Појмовник безбедносне културе настао је као део пројекта Истраживање и подизање безбедносне културе
младих који је Центар за цивилно-војне односе у сарадњи са колегама са Факултета безбедности спровео током
2008. и 2009. године. Пројекат је покренут ради имплементације Националне стратегије за младе (циљ 4.9.3.) и уз
финансијску подршку Министарства за омладину и спорт Владе Републике Србије. Појмовник је намењен, пре свега,
младим људима, али и свим осталим особама које су заинтересоване за област безбедности. Аутори су пошли од
претпоставке да је повећање безбедносне културе код младих људи предуслов за повећање њихове безбедности.
Структура појмовника направљена је у складу са Националном стратегијом за младе, као и у складу са резултатима
истраживања које су Центар за цивилно-војне односе и ЦЕСИД спровели током 2008. године. С обзиром на то да су
на оба места истакнути проблеми личне и људске безбедности младих, одлучили смо да половина свих појмова буде
управо из ове области. Другу половину чине појмови из области националне и међународне безбедности. Неки од
појмова обрађивани су у ранијим енциклопедијама, лексиконима и појмовницима, као што је, на пример, случај
са појмом рата. Са друге стране, неки појмови се, према нашем сазнању, први пут представљају домаћој јавности у
овом облику, као што су, на пример, појмови секуритизације, социјеталне безбедности, критичне инфраструктуре
или безбедносне заједнице. Појмови су према општости и релевантности за безбедносну културу младих били
категоризовани у три групе: суштински, важни и изведени. Од тога којој је групи неки појам припао, зависили
су дужина, садржај и елементи одредница. Потребно је напоменути да одређења у појмовнику не представљају
једини начин да се ови појмови објасне, нити она исцпрљују садржај и разноврсна значења која ови појмови могу
имати у различитим друштвеним областима. Такође, потребно је истаћи да циљ овог појмовника није, свакако, тај
да свеобухватно покрије све оне појмове који су значајни за безбедносну културу младих. Безбедносна култура,
као скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности, свакако, обухвата много ширу
област од оне коју смо захватили овим Појмовником. Уколико смо неки значајан појам испустили, то је пре свега
због ограничености простора који нам је био на располагању. У обради појединих појмова коришћена је домаћа
и инострана стручна и научна литература, као и многобројни електронски извори. Такође, аутори су се трудили
да у што већем броју случајева покажу променљивост и контекстуалну условљеност значења која појмови могу
имати. Надамо се да су илустрације, које прате један број појмова, учиниле ову публикацију интересантнијом
млађој популацији. На крају, велики број појмова не може се посматрати изоловано и независно од других. Да би
3
се дошло до задовољавајућег степена разумевања, препоручује се да се поједине одреднице упоређују, како због
заједничког етимолошког корена речи, тако и због супротности које појмови номинално (вредносно) носе.
Учесници на пројекту су и аутори следећих појмова:
Светлана Станаревић: агресија, азил, апартхејд, антисемитизам, банда, безбедносна култура, грађански
нереди, грађанска непослушност, дроге, девијација/девијантно понашање, демонстрације, дисциплина,
дисциплинске мере, еколошка безбедност, еколошка култура, епидемија, заштита, здравствена култура, избеглица,
климатске промене, култура, култ, људска безбедност, манипулација, малтретирање, миграције, национална
безбедност, некрофилија, патриотизам, патологија, перверзија, политика, преступништво, превенција, пропаганда,
странац, толеранција, традиција, фалсификовање, халуцинација, хулиган, штрајк, шовинизам.
Филип Ејдус: апсолутизам, аутократија, безбедност, безбедносна заједница, демократија, држава,
енергетска безбедност, евроатлантске интеграције, глобална безбедност, идентитет, колективна безбедност,
међународна безбедност, међународни односи, претња, регионална безбедност, секуритизација/десекуритизација,
слабе државе, социјетална безбедност, суверенитет, нација, национализам.
Ђорђе Поповић: демократска цивилна контрола оружаних снага, хуманитарна интервенција, клевета,
људска права, НАТО, НВО, приговор савести, рат, реформа сектора безбедности, Савет за националну безбедност,
тајна, УН, устав, ванредно стање, војна обавеза, војска.
Марко Милошевић: Ал Каида, етничко чишћење, Еуропол, глобализација, контрола наоружања, крвна
освета, лако и лично наоружање, мировне операције, моћ, нацизам/неонацизам, оружје, приватне агенције за
обезбеђење, приватне војне компаније, рекетирање, изнуда, специјалне јединице, терор/тероризам, трафикинг,
верске заједнице, злочин из мржње.
Јелена Унијат: закон, казна, корупција, крађа, кривично дело, кривичне санкције, Међународни трибунал
за бившу СФРЈ, Омбудсман, организовани криминал, отмица, прање новца, правосудни систем, ратни злочин,
убиство уцена.
Иван Димитријевић: анархија, атентат, бруталност, ванредне ситуације, вршњачко насиље, државна
безбедност, екстремизам, елементарне непогоде, заштита и спасавање, Интерпол, криминал, компјутерски
криминал, критичне инфраструктуре, криза, насиље, одбрана, ОЕБС, оружје за масовно уништење, параполицијске
снаге, полиграф, политичко насиље, полиција, породично насиље, систем безбедности, службе безбедности,
службе безбедности РС, хакери, хемијски акцидент, Хладни рат, цивилна заштита.
4
Појмовник
безбедносне
културе
Драгана Матовић: алкохолизам, алтруизам, апстиненција, болести зависности, васпитање, вредности,
дискриминација, етика, инцест, мобинг, морал, мржња, наркоманија, обавеза, одговорност, пол, породица,
предрасуда, принцип једнаких шанси/могућности, ресоцијализација, род, самоодбрана, самоубиство, саобраћајни
прекршај, саобраћајни прописи, секс, секс-туризам, сексуална експлоатација, сексуално насиље, секта, сида/ХИВ,
социјализација, хомосексуалност.
Саша Ђорђевић: дипломатија, ЕУ
Помоћ приликом израде овог Појмовника пружили су нам Марија Ђелић, стажисткиња у Центру за
цивилно-војне односе и Саша Ђорђевић, истраживач из Београдске школе за студије безбедности. Посебну
захвалност дугујемо научним супервизорима и рецензентима проф. др Љубомиру Стајићу и проф. др Мирославу
Хаџићу због корисних сугестија и подстицајних критика.
мр Светлана Станаревић
мр Филип Ејдус
5
Симболи:
- личнa безбедност
- националнa безбедност
- међународнa безбедност
- штампани извори
- електронски извори
- погледај појам
Појмовник
безбедносне
културе
A
Агресија
Агресија (lat. aggressio – напад) представља међународно кривично дело и односи се на насилну акцију једне или више држава предузету против територијалног интегритета или политичке независности друге државе у намери да се оспори право на
опстанак државе, измени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене територије и томе слично.
Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација, агресија обухвата следеће акте без обзира на то да ли је рат објављен
или није – инвазију или напад оружаних снага једне државе на територију друге, бомбардовање које изврше оружане снаге
једне земље на територији друге, блокаду лука или обала, напад копнених или ваздухопловних оружаних снага једне земље
на копно, море, ваздушни простор или морнарицу друге земље, као и многе друге акте које Савет безбедности на основу
одредаба Повеље УН може одредити као акте агресије.
Агресија је сложен појам и често се употребљава као синоним оружаног напада. Оружани напад свакако спада у појам агресије,
али се тиме не исцрпљује значење овог појма. Наиме, поред оружане агресије, тј. агресије извршене употребом силе, данас је
могуће говорити и о економској агресији, извршеној ради слабљења војне и економске моћи или ради онемогућавања економског развоја одређене земље. Политичка и економска независност су до те мере међусобно условљене да их је практично
веома тешко раздвојити. Данас је могуће говорити и о агресији која се врши пропагандом, као што су ратнохушкачка пропаганда или пропаганда која као циљ има изазивање нереда у једној земљи.
Посматрано са социјално-психолошког аспекта агресивно понашање може бити дефинисано као облик понашања усмерен
на наношење штете или повређивање другог људског бића иако за то не постоје објективни разлози, при чему сам акт агресије
у агресору изазива осећај задовољства. Људска агресија се испољава директно, вербалним, физичким или комбинованим
нападима или индиректно, компензацијом или индиректном агресијом. Агресија може бити прихватљива, уколико је
употребљена за самоодбрану или самопобољшавање, али може бити и деструктивна уколико је окренута против других и
нас самих. Тако неко термин «агресија» користи само да би означио штетна понашања, а термин «асертивност» да би означио
понашања која немају намеру да нашкоде другима.
Агресивност представља особину личности због које се она, мање-више доследно, према својој околини односи непријатељски
и разорно. С обзиром на опсег регистра понашања, претпоставља се да агресија произлази из структуралних односа у личности и да је упоредиво постојана, али да не представља трајну особину, те да се реорганизацијом може мењати.
Стајић, Љубомир. Основи система безбедности, Нови Сад: Правни Факултет Универзитета у Новом Саду, 2008.
Аврамов, Смиља и Крећа, Миленко. Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација, 1996.
7
Кордић, Борис и Пајевић, Десимир. Општа социологија са социјалном психологијом, Београд: Центар за примењену психологију,
2007.
Јеротић, Владета. Човек и његов идентитет, Београд: Арс Либри, 2003.
Центар за психотерапију Корак Београд, http://www.psihoterapija.co.yu
Азил
Азил представља заштиту коју нека држава даје појединцу који тражи уточиште на њеној територији или на месту ван њене
територије које је под контролом органа те државе.
Реч азил потиче од латинске речи асyлум која у дословном преводу значи склониште, уточиште, а у ширем неповредиво место.
Историјски гледано, азил се у пракси античких држава Блиског истока и Медитерана појављује као привилегија коју је уживао
појединац, а не као право.
У почетку азил је представљао место на које се појединац склонио. То су обично били храмови и светилишта, чија је неповредивост произлазила из страха од освете богова. Развојем модерних држава азил постепено добија политички карактер. Данас
се азил даје само политичким избеглицама и починиоцима политичких кривичних дела. Проблем је у томе што критеријуми
оцењивања политичких кривичних дела нису јединствени, као и у томе што чак ни међународно право не садржи те
критеријуме.
Право на азил припада темељним људским правима и одређено је Општом декларацијом о правима човека ОУН.
Азил може бити дат појединцу који је био принуђен да напусти своју земљу или је принудно изгнан из ње, а може бити дат и
колективној групи која је у својој земљи изложена прогону на верској, расној или политичкој основи.
Право азила не могу користити лица за која постоји оправдана сумња да су према дефиницији међународног права починили
злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности.
Аврамов, Смиља и Крећа, Миленко. Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација, 1996.
American Immigration Lawyers Association, http://www.aila.org
Refuge! (Amnesty International), http://www.refuge.amnesty.org/
United Nations High Commission for Refugees (UNHCR), http://www.unhcr.ch
8
Појмовник
безбедносне
културе
Ал Каида
A
Појам Al – Qaeda потиче од арапске речи „база“. Ал Каида је прва глобална насилна религијска група која користи терористичке методе. Ова терористичка група
је прва развила идеологију насиља на глобалном нивоу усмерену против „Јевреја
и крсташа”, а не само против локалних елита, као што је то чинила већина
дотадашњих терористичких организација. Мрежа организација које чине ову групу налази се у различитим земљама. Најпознатије групе су египатске групе „Исламски џихад” и „Џама а Исламиа”, „Група исламске армије” из Алжира, али и бројне
мање групе из Пакистана, Чеченије, Судана, Сомалије, Филипина итд. Ове
организације чине Саветодавно тело које има четири комисије: религијсколегалну, војну, финансијску и медијску. „Ал Каида је најпознатија по терористичком нападу на мете у САД који је извела 11. септембра 2001. године. Сједињене
Америчке Државе су на овај напад одговориле акцијом спроведеном у Авганистану. Тамо се налазио највећи број припадника
Ал Каиде, који су подржавали талибански режим у тој земљи.
тероризам, екстремизам, глобална безбедност
Алкохолизам, алкохоличар
Алкохол је психоактивна супстанца коју су људи почели да употребљавају пре око 7.000 година. Алкохолизам је хронична и
прогресивна болест зависности коју карактерише потреба конзумирања алкохолних пића због постизања осећаја
задовољства. У каснијој фази алкохолизам проузрокује телесна и психичка оштећења, али и шире друштвене и породичне
проблеме. Алкохоличар је особа која прекомерно употребљава алкохолна пића дужи низ година, тако да јој опијање постаје
саставни део живота и понашања. Алкохолизам је болест која се може лечити, али је то лечење дуготрајно и захтева велику
упорност и истрајност пацијента који мора да апстинира, односно да се потпуно уздржава од узимања алкохола.
Станковић, Зоран и Беговић, Дејан. Алкохолизам од прве до последње чаше, Београд: Креативни центар, 2003.
Деспотовић, Александар и Игњатовић, Милан. Алкохолизам: етиологија, клиника, лечење и превенција, Ниш: Институт заштите
на раду, 1978.
Алкохол, Алкохолизам, Алкохоличар, http://www.alkoholizam.com
Психо центар „Неуромедица“, http://www.psihologija.autentik.net
9
Отворена, електронска база едукационих радова, прируцника и књига из области науке, културе, спорта и забаве, http://www.znanje.org
Ваш водич до савршеног здравља, http://www.stetoskop.info
Алтруизам/Човекољубље
Алтруизам (од lat. alter – други) или човекољубље представља несебичну бригу за добробит других. Алтруистичко понашање
обично се описује као „несебично”, јер алтруиста или човекољубац испољава љубав према другоме и помаже му чак и по цену
личне штете и жртве, и то без икакве награде. Дакле, да бисмо били прави алтруисти, морамо да помажемо другима, али да при
том не очекујемо никакву награду, јер помажемо другима зато што волимо људе и поштујемо њихов живот, а не зато што
очекујемо новац или признање за своју помоћ.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Новости и занимљивости из области психологије, http://www.psihologija-blog.com
Департман за психологију Филозофског факултета у Нишу, http://www.psihologijanis.org
Анархија
Анархија (грч. an – не, archē – власт), буквално преведена, означава безвлашће, односно друштво у ком не постоје владавина
закона или било ког ауторитета. Овај термин често представља синоним за хаос или неред.
Анархија је заправо идеално друштвено уређење у ком не постоји владар или владари и у ком сваки појединац има потпуну
слободу. Анархизам зато представља друштвени покрет који се залаже за укидање друштвене хијерархије и сваког облика
власти.
Анархију можемо посматрати у контексту државе или у контексту система држава (међународних односа). Када је посматрамо
у контексту државе, анархија представља безакоње настало због непостојања или неефикасности власти. Она тада постаје синоним за политички неред који настаје онда када власт није у стању да испуни своју функцију.
У међународним односима појам анархије означава одсуство централне власти у систему држава, односно непостојање светске владе. То не значи да у међународним односима влада хаос, већ да у таквом систему државе решавају међусобне сукобе и
проблеме уз помоћ међународних организација (Уједињене нације) и поштујући међународно право.
10
Појмовник
безбедносне
културе
Ђоковић, Милорад. Анархизам – од Бакуњинове идеје до пада совјетске државе, Београд: Утопија, 2007.
Кропоткин, Петар. Анархија, Београд: Либер, 2005.
Антисемитизам
Антисемитизам може бити сагледан на два начина: 1. представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима као
према религијској групи или нацији (ова појава датира из средњег века, а врхунац је достигнут током II светског рата када је у
геноциду Хитлерове нацистичке Немачке страдало око 6 милиона Јевреја) и 2. представља реакцију (одговор) на акцију
семитизма.
У суштини, сам појам није довољно прецизан, јер се под њим не подразумева мржња исказана према свим народима из групе
семитских народа (Арапи такође припадају семитском етницитету, а за исказивање мржње према њима користи се појам расиста, а никада антисемита), већ само према припадницима јеврејске верске заједнице. С обзиром на то, прецизнији назив за
ову врсту мржње био би антијеврејство.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
Апартхејд
Реч апартхејд дословно значи одвојеност. То је систем расне сегрегације у коме се владина политика и мере које она спроводи
заснивају на присилном пресељавању становништва, контроли над земљиштем, експлоатацији рада, понижавању и убиствима. Апартхејд је постао и званични универзални термин у документу Уједињених нација из 1976 – „Међународна конвенција
о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда“. Најшире познат пример апартхејда је режим који је постојао у Јужноафричкој
Републици.
Концепт и реалност апартхејда могу се потпуно разумети само уколико смо упознати са историјом колонијализма. Најчешће
схватан као „посебан тип колонијализма”, апартхејд је био колонијални пројекат којим су колонизатори настојали трајно да населе колонизовану земљу и да раселе аутохтоно становништво. „Владар” се није налазио негде у Европи, већ је окупирао те
територије. У апартхејду власт стимулише експанзионизам и расистичко угњетавање и настоји да искорени аутохтоно становништво уз помоћ закона, политике и оружане силе.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
11
A
Israeli Apartheid Week, http://www.apartheidweek.org
Апсолутизам
Реч апсолутизам потиче од латинске речи absolutus што значи потпун, безграничан, савршен, неограничен и представља
државни облик у коме поседник државне власти нема никаквих ограничења у вршењу те власти. У европској историји под
раздобљем апсолутизма и апсолутне монархије углавном се подразумева период између XV и XVIII века. Као опис апсолутне
власти илустративан пример представља мисао коју је изговорио Луј XVI непосредно пред избијање француске буржоаске
револуције 1788. године. Наиме, он је сматрао да је свака његова одлука закон, зато што он тако жели. Термин апсолутизам
ушао је у употребу тек крајем XVIII века када су многе апсолутне монархије биле пред нестанком. До данас је то остао
колоквијални назив за сваку самовољну власт.
демократија, аутократија
Апстиненција, апстиненцијална криза
Апстиненцијални синдром је скуп телесних и психичких симптома који се јављају код зависника који су зависни од психоактивних супстанци као знак смањења или изостанка тих супстанци у њиховом организму или као знак апстиненције (популарно
„бити на мајмуну“). Болести зависности изазивају сталну потребу за уношење супстанци које изазивају ту зависност (дроге,
алкохол, никотин). Међутим, када зависник из неког разлога престане да узима супстанце од којих је зависан (нема пара да
купи нове дозе или је у фази лечења), наступају неугодни и болни физички и психички поремећаји (који чине апстиненцијалну
кризу), које медицина сврстава у четири фазе. У I фази апстиненцијалне кризе наступају следећи симптоми: жеља и изразита
жудња за тим да се узме дрога, нерасположење, психичка напетост, вегетативна иритабилност (зевање, кијање, сузење,
најежена кожа...), несаница, гашење апетита. У II фази јављају се: дрхтавица, напади знојења, неугодност у мишићима и напетост.
Мишићни болови и изразита узнемирења наступају у III фази, док IV фаза настаје 72ч након последњег узимања опијата и у њој
се изразитије јављају сви побројани симптоми, уз појаву стомачних тегоба, дијареје, повраћања, изнемоглости и дрхтања.
Апстиненција може значити и уздржавање од сексуалних односа (сексуална апстиненција).
Прерадовић, Милоје, Вељко Тодоровић, Гордана Мандић-Гајић, Миливој Панић, Весна Бућан, Ранко Раичевић, Славица Вучинић,
Звездана Јовић и Александар Ерор. Болести зависности, Београд: Војноиздавачки завод, 2005.
12
Појмовник
безбедносне
културе
Значај и место родитеља у примарној превенцији наркоманије адолесцената, Зборник радова. Београд, 2005.
Дани превентивне медицине са међународним учешћем, Наркоманија као масовна незаразна болест, Зборник радова. Ниш, 2005.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Удружење „Добри људи“, http://www.nikad-heroin.com
Новине Торонто, http://www.novine.ca/razno/BOLESTI/index.html
Специјална болница за болести зависности, http://www.drajzerova.org.yu
Атентат
Атентат (lat. attentatum од attentare, attemptare – напасти, покушати) представља противправни напад на нечији живот, имање или
част, односно злочин, злочиначки напад, покушај убиства. Атентат означава убиство или покушај убиства неке особе, најчешће
оне која има изузетан политички или неки други значај у једној држави или шире, и то ради изазивања веће политичке промене. Атентатори могу бити професионалне убице, особе фанатичних убеђења, али и особе оболеле од душевне болести.
Атентат треба разликовати од политичког убиства, односно елиминације политичких противника које најчешће користе репресивни режими, тирани и диктатори.
Симеуновић, Драган. Политичко насиље, Београд: Радничка штампа, 1989.
Ђорђевић, Милан и Марјановић, Боривоје. Атентати који су променили свет, Београд: Књига комерц, 2005.
Аутократија
Појам аутократија потиче од грчке речи autokrates што значи власт једног неограниченог господара. Супротност појму
аутократија је појам хетерократија, односно постојање некога са ким се власти дели. Посебан облик аутократског владања
представља деспотија, у којој владалац арбитрарно и грубо поступа са својим поданицима. Сродни појмови су диктатура и
тиранија. Диктатура се односи на посебан, законима невезани, положај владара у периоду кризе републиканског режима.
Тиранија потиче од грчке речи tyrannis што значи самовлашће. За разлику од апсолутног владара који свој легитимитет црпи из
„божанског провиђења” и своју власти врши „по милости божијој” , тиранин нема никакав легитимитет и своју власт базира на
пукој сили.
демократија, апсолутизам
13
A
Банда
Банда потиче од италијанске речи banda и означава чету, одред, гомилу,
дружину (лоповску), путујуће друштво свирача, глумаца, војну музику.
Енглеска реч која се користи за исказивање овог појма је gang и налази
се у основи речи гангстер – криминалац, бандит. Гангстеризам (термин
пореклом из САД) означава све облике криминалних понашања и активности, које су организоване и које карактерише употреба силe, принуде
и насиља.
Такође, појам банда може се тумачити и на следећи начин: 1. примарна
група младих људи, која настаје спонтано ради дружења, игре и других
заједничких активности; 2. група малолетних делинквената, чија се култура разликује или је у сукобу са општом културом друштва (поткултура
или контракултура делинквентне банде) и 3. криминална група одраслих преступника.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација,
1982.
Robert Walker’s Gangs OR Us, http://www.gangsorus.com
ERIC Digests (education articles), http://www.ericdigests.org/pre-9216/gangs.htm
Безбедност
Реч безбедност потиче од префикса без (непостојање, одсуство) и речи беда (велико сиромаштво, положај који изазива презир,
невоља, несрећа, зло) и представља стање онога који је заштићен од опасности, осигуран, сигуран, безопасан. Поред речи без-
14
Појмовник
безбедносне
културе
бедност, у српском језику је у употреби још и реч сигурност чије значење потиче од латинске именице sēcūrĭtas, ātis ф. (мир духа,
безбрижност, сигурност, безопасност) и придева sēcūrus (без бриге, безбрижан, без бојазни, који се не боји никакве опасности).
Иако се у српском језику ове две речи у општој употреби често употребљавају као синоними, сигурност представља шири
појам од појма безбедности, јер поред одсуства опасности обухвата и извесност, самопоуздање, па и лакомисленост. Појам
безбедности у објективном смислу представља одсуство претњи по усвојене вредности, док у субјективном значењу
представља одсуство страха од тога да ће дате вредности бити угрожене. У односу на ниво на коме се налази вредност која се
жели заштитити, односно на којој се налази референтни објекат безбедности, разликујемо људску, државну, регионалну,
међународну или глобалну безбедност. Безбедност се традиционално, и у теорији и у пракси, везује за суверену државу као
за главни субјекат, али и објекат безбедности, и за њен монопол над легитимном применом физичке и, изнад свега, војне силе.
У српском језику се у политичком говору често прави разлика између појма јавне безбедности (стање у коме су искључени
против правни акти) и појма државне безбедности (одсуство претњи по уставни поредак, политичку независност, територијални
интегритет и целовитост државе). Међутим, у последњих пар деценија дошло је до критичког преиспитивања оваквог, војног и
државоцентричног приступа безбедности, што је довело до проширења његовог значења на невојне области, попут политике,
економије, друштва итд. Отуда и савремено разликовање појмова тврде, војне безбедности и меке, невојне безбедности. У
односу на извор претње, често се прави разлика између унутрашње и спољне безбедности. По тој логици, за унутрашњу безбедност задужена је полиција, за спољну безбедност задужена је војска док су и за једно и за друго задужене обавештајне
службе. Међутим, због процеса глобализације губи се јасна разлика између унутрашње и спољашне области, па је све мање
претњи које на овај начин могу бити дефинисане. Такође, глобализација и крај Хладног рата довели су до све интензивније
приватизације безбедности, односно до настанка приватних војних, безбедносних и обавештајних компанија.
Симић, Драган Р. Наука о безбедности: Савремени приступи безбедности, Београд: Службени лист СРЈ, 2002.
Димитријевић, Војин. Појам безбедности у међународним односима, Београд: Савез удружења правника Југославије, 1973.
Buzan, Barry, Ole, Weaver and Wilde, Jaap de. Security: a New Framework for Analysis, London: Lynne Rienner, 1998.
Сајт мреже организација цивилног дрштва у Србији које се баве питањима безбедности, http://www.bezbednost.org
Водећи портал за актуелна питања међународне и глобалне безбедности, http://www.isn.ethz.ch
Безбедносна заједница
Безбедносна заједница је група држава које су толико интегрисале своје институције и праксе да су међусобно изградиле
очекивање како ће проблеми и неспразуми између њих бити решени искључиво мирним путем. Због тога се безбедносне
заједнице могу такође назвати и „заједницама без рата”. Стварањем безбедносне заједнице државе међусобно превазилазе
15
Б
безбедносну дилему и страх да ће једна другу војно угрозити. Појам је сковао Карл Дојч 1957. године, анализирајући
међународне односе у северноатлантском региону. Дојч је „плуралистичке” безбедносне заједнице у којима државе, иако
развијају осећај заједништва, ипак задржавају своју независност разликовао од „амалгамираних” заједница у којима државе
одлазе један корак даље и уједињују се у нови политички ентитет. Пример „плуралистичке” безбедносне заједнице представља
НАТО савез док ЕУ, због свог наднационалног карактера, представља зачетак „амалгамиране” безбедносне заједнице. Термин
безбедносна заједница понекад се односи и на групу појединаца који се баве истраживањем или доношењем одлука у области
безбедности.
Deutch, Karl W., Burrell, Sidney A. and Kann, Robert A. Political Community and the North Atlantic Area: International Organization in the
light of Historical Experience, Princeton: Princeton University Press, 1957.
Adler, Emanuel and Barnet, Michael, eds. Security communities, Cambridge: Cambridge University Press, 1998.
Безбедносна култура
Под безбедносном културом може се подразумевати безбедносна активност која изражава спремност деловања и понашања
у складу са стеченим знањима и вештинама, као и у складу са прихваћеним вредносним ставовима. Огледа се у препознавању
опасности, реаговању на њих избегавањем опасности, отклањањем опасности или упућивањем на оне субјекте који ће професионално реаговати и сачувати угрожене вредности.
Према мишљењу Љубомира Стајића, безбедносна култура представља скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из
области безбедности, испољених као понашање и процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених и
међународних вредности од свих извора, облика и носилаца угрожавања, без обзира на место или време њиховог испољавања.
Безбедносна култура има своје унутрашње и спољашње манифестације. Унутрашње се односе на промишљање безбедности, а
спољашње на понашање у безбедности, као и на однос и приступ безбедности, под чим се пре свега мисли на спремност и
способност да се, било материјално било духовно, одговори на изазове и претње.
Како култура обликује националну безбедност, најбоље се види кроз понашање државе у међународним односима и у
складу са тим, остваривањем такве позиције са које може значајно утицати на друге државе на међународној сцени. Када се
посматра/анализира ова сфера деловања културе препознају се дакле, три подручја/области где она често проналази употребу у међународним односима и то су сродна поља политичке, стратешке и организационе културе.
У студијама међународне безбедности често је у употреби управо појам стратешке културе. Према Аластаиру Иану Џонстону,
она се може дефинисати као «интегрисани систем симбола који утемељују дуготрајне стратешке преференце путем формулисања
концепата о улози и ефикасности војне силе у међународним односима приказујући при том ове стратешке преференце као
толико чињеничне да оне изгледају једнозначно реалиситичне и ефикасне“. И безбедносна и стратешка култура део су поли-
16
Појмовник
безбедносне
културе
тичке културе једне политичке заједнице.
Још од времена настанка савремених националних држава, постало је јасно да културе могу бити обликоване конструкцијама
и свесним политикама, али да такође могу бити оруђе помоћу којег можемо обликовати људе, њихово мишљење, предрасуде,
емоције, обрасце понашања и политичке преференције.
За разлику од политичке, стратешке и организационе културе, безбедносна култура, треба да омогући да се утврде нека
понашања у безбедности, у систему као целини, његовим појединим деловима унутар посебних групација (субкултура), као и
на кључним тачкама безбедносне иницијативе и одлучивања на нивоу државе или неког другог ентитета. Култура и правила
понашања у безбедности се мењају, развијају и усложњавају у складу са промењеном улогом државе и са променом безбедносног простора/амбијента унутар или изван државног простора/територије.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Јohnston, Аlаsтаir И. “Thinking about straтеgic culture“, Интернатионал Сецуритy, Вол.19, но. 4, (1995)
Katzenstein, Peter J., ed. Culture of National Security, New York: Columbia University Press, 1996.
Болести зависности
Светска здравствена организација је болест зависности дефинисала као посебно душевно, а понекад и физичко стање организма, које настаје деловањем психоактивних супстанци (то су супстанце које утичу на промену стања свести, мишљења,
расположења и опажања). Ове супстанце стварају зависност организма, као и реакције организма на те супстанце. Болести
зависности зовемо овим именом, јер човек који од њих болује доживљава да је принуђен да повремено или редовно узима
супстанцу која ствара зависност. Он то чини у намери да доживи њен жељени ефекат (стање пијанства, стање дрогираности)
или да избегне неугодности због неузимања тих супстанци. У случају зависности често се догађа да особа која је зависник мора
да уноси све веће дозе психоактивних супстанци, јер претходне (мање) дозе више немају ефекта. Зависност може бити психичка и физичка. Психичка зависност настаје када телесно и душевно стање и понашање особе почну да зависе од узимања психоактивних супстанци. Јавља се зато што узимање ових супстанци изазива привидно пријатан осећај или доводи конзумента у
посебно стање, па корисници желе поново да доживе тај осећај или да буду у том стању. Управо ради тога они узимају нове
дозе. Физичка зависност постаје видљива после престанка уношења супстанци и манифестује се физичким и психичким
поремећајима, који се једним именом називају апстиненцијална криза (синдром). Најчешћи симптоми ове кризе супротни су
оном привидно пријатном осећају који узимање супстанце проузрокује. У болести зависности спадају наркоманија, алкохолизам и никотинизам. Неке психоактивне супстанце које изазивају болести зависности су алкохол и дроге (наркотици), у које
спадају, на пример, кокаин, хашиш, марихуана, хероин, ЛСД, speed (спид), екстази, гљиве, таблете, амфетамини и метамфе-
17
Б
тамини, инхаланти итд. Болести зависности могу се успешно лечити, али је за то потребна велика упорност.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Прерадовић, Милоје, Вељко Тодоровић, Гордана Мандић-Гајић, Миливој Панић, Весна Бућан, Ранко Раичевић, Славица Вучинић,
Звездана Јовић и Александар Ерор. Болести зависности, Београд: Војноиздавачки завод, 2005.
Дани превентивне медицине са међународним учешћем, Наркоманија као масовна незаразна болест, Зборник радова. Ниш,
2005
Удружење „Добри људи“, http://www.nikad-heroin.com
Новине Торонто, http://www.novine.ca/razno/BOLESTI/index.html
Специјална болница за болести зависности, http://www.drajzerova.org.yu
Бруталност
Бруталност је посебно грубо или сурово понашање једне особе према другој. Присутна је у скоро свим врстама насиља, а карактеристична је за посебна психичка стања, као што је, на пример, раздраженост. Њом се наносе веће повреде или штете. У
свакодневном говору термин бруталност служи за посебно наглашавање последица одређеног насилног чина (нпр. терористичког напада који је изазвао огромне цивилне жртве), а често се користи и за описивање прекомерне силе коју употребљава
полиција (полицијска бруталност).
насиље, агресија
18
Појмовник
безбедносне
културе
В
Ванредне ситуације
Ванредне ситуације представљају поремећено стање друштва изазвано крупним догађајима који паралишу функционисање
друштвеног система или природним и техничко-технолошким несрећама које угрожавају живот становништва, као и њихову
имовину и материјална добра. Ванредне ситуације могу изазвати огромне људске жртве и материјална разарања, па стога
представљају велику потенцијалну опасност за друштво у целини.
криза, претња, ванредно стање
Ванредно стање
Ванредно стање представља ситуацију у којој влада неке земље привремено суспендује редовно функционисање државе.
Ванредно стање се проглашава онда када је угрожен опстанак државе или грађана, а најчешћи разлози за проглашење ванредног стања су елементарне непогоде или избијање масовних грађанских немира. Поменуте ситуације оправдавају и привремено ограничавање и укидање појединих људских права. Овде треба нагласити то да ово ограничавање и укидање мора
бити сведено на што краћи могући временски период, као и то да основна људска права, попут права на живот, не могу бити
ограничена ни током ванредног стања. Институт ванредног стања се први пут јавља у римском праву, у коме је био познат под
именом justitium. Justitium је проглашаван најчешће након смрти владара у периоду док још увек није био познат нови владар,
али и у случајевима опасности од инвазија. Пракса је да се разлози за проглашење ванредног стања, као и процедура по којој
се оно проглашава прописују Уставом. Такав је случај и код нас, тако да је ова материја регулисана чланом 200 Устава Републике Србије. У Србији је за проглашавање ванредног стања надлежна Народна скупштина. Ванредно стање је ограничено на период од 90 дана, а његово трајање може бити продужено само још једном за додатних 90 дана, и то већином гласова. Уколико
Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ванредног стања заједно доносе председник Републике, председник Владе и председник Народне скупштине.
19
Agamben, Giorgio and Attell, Kevin. State of Exception, Chicago: University of Chicago Press, 2005.
Hensel, Howard M. The Law of Armed Conflict: Constraints on the Contemporary Use of Military Force. London: Ashgate Publishing, Ltd.,
2007.
DCAF – Појмовник о ванредном стању, http://www.dcaf.ch/publications/kms/details.cfm?lng=en&id=18420&nav1=4%20%96
Сајт мреже организација цивилног дрштва у Србији које се баве питањима безбедности, http://www.bezbednost.org
Водећи портал за актуелна питања међународне и глобалне безбедности, http://www.isn.ethz.chi
Васпитање
Васпитање је трајан процес усвајања и усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних
способности детета, али и одраслог човека. Васпитање представља облик социјализације, што значи да се васпитањем детета
или одраслог човека уобличава понашање тако да буде прихватљиво у друштвеној средини. Васпитање може бити физичко
(учење и усавршавање сензомоторних особина и покрета тела, спортско васпитање), интелектуално (стицање знања из области науке, уметности, књижевности итд.), морално (стицање знања о томе шта је добро, а шта је лоше), естетско (стицање знања
о томе шта је лепо, а шта није), религијско (стицање знања о вери, Богу, верским обичајима и традицији), безбедносно (стицање
знања о безбедном понашању, заштити од претњи и угрожавања, избегавању и решавању сукоба итд.). Васпитање може бити
индивидуално и групно, а васпитавати могу родитељи и породица, школа, медији, вршњаци, црква, државне институције итд.
Васпитање се не завршава одрастањем детета, већ траје током читавог живота. Човек се учи, стиче нова знања, вештине и
квалификације, и васпитава се током целог свог живота како би могао да се прилагоди свету који се стално мења, као и како би
се развио у културну, образовану, психички и телесно здраву особу.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Срећковић, Олга Р., Породично васпитање, Београд: Радничка штампа, 1969.
Ивић, Иван. Васпитање деце раног узраста, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1994.
Извештај, Способност учења – наше сакривено богатство. Образовна, научна и културна организација Уједињених Нација
(УНЕСЦО), Париз
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
http://www.vaspitanje.co.yu
Педагошко друштво Србије, http://www.pedagog.org.yu
Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, http://www.fasper.bg.ac.yu
Информативни сајт за родитеље, http://www.roditeljportal.com
20
Појмовник
безбедносне
културе
Верске заједнице
Верске заједнице представљају институционализовани скуп верника одређене религије, који практикују своје обреде и ритуале. Припадници верских заједница испољавају верска убеђења, појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно,
учествовањем у обредима, похађањем верске наставе и неговањем верске традиције.
Верске заједнице се деле на традиционалне и на мале верске заједнице. Уколико су друштвено опасне, односно уколико
угрожавају право на живот, право на здравље, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину или
уколико изазивају и подстичу верску, националну или расну нетрпељивост, закон их забрањује. Секте представљају пејоративни
назив који се користи за означавање малих верских заједница и верских заједница које закон не признаје.
Закон о црквама и верским заједницама, Службени гласник 36/06, Београд, 2006.,
Београдска отворена школа, текстови и анализе, Баук секташтва, http://veraznanjemir.bos.org.yu/srp/tekstovi/baricic.html
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Christian_Church
Војна обавеза
Војна обавеза се углавном односи на обавезу сваког грађанина, најчешће само мушкарца, али све више и жена, да ради припреме за одбрану земље служи у оружаним снагама у законом одређеном временском периоду. Постоје и оне земље чије
оружане снаге не почивају на војној обавези, него су састављене од добровољног или професионалног састава. Међутим,
многе од ових земаља задржавају могућност увођења војне обавезе, нарочито за време ратног стања или за време неке веће
кризе. Модерна војна обавеза, која се састоји од регрутовања грађана одређене доби, потиче из периода Француске
револуције када се Република управо спровођењем војне обавезе одбранила од напада других европских монархија. Као начин противљења општој војној обавези настао је институт приговора савести, којим се појединцу чија су лична уверења у
супротности са војном обавезом омогућава да на други, друштвено користан начин, испуни своју обавезу. Овај алтернативан
начин служења може бити остварен служењем војног рока без оружја или цивилним служењем. Војна обавеза, према Закону
о одбрани Републике Србије, представља право и дужност сваког грађанина да се припреми и оспособи за учествовање у
одбрани земље. У Србији су данас сви мушкарци до своје ненавршене двадесет и седме године старости упућују на испуњење
своје војне обавезе. Устав и закони предвиђају и могућност по којој она лица чија се уверења косе са испуњењем војне обавезе своју обавезу могу испунити служењем у цивилној служби. Стратегијски преглед одбране који је сачинило Министарство
одбране предвиђа да ће у Србији до 2010. године бити уведена професионална војска, тако да ће војна обавеза бити укинута,
а самим тим биће укинута и цивилна служба.
21
В
Anderson, Martin and Bloom,Valerie. Conscription: A Select and Annotated Bibliography, Stanford: Hoover Press, 1976.
Prasad, Devi and Smythe, Tony, eds. Conscription: A World Survey of Compulsory Military Service and Resistance to it, London: War
Resisters’ International, 1968.
Joenniemi, Pertti. The Changing Face of European Conscription, London: Ashgate Publishing, Ltd., 2006.
Закон о одбрани Републике Србије, Службени гласник 117//05, Београд, 2005., http://www.mod.gov.rs/cir/dokumenta/zakoni/
Zakon%20o%20odbrani.pdf
Уредба о вршењу војне обавезе, http://www.ccmr-bg.org/cms/view.php?id=1148
Војска
Војска представља оружану силу једне земље чија је основна мисија одбрана земље од спољашњег непријатеља. Међутим,
војска може имати и друге мисије и задатке
које јој поверава влада, наравно, у складу са
Уставом, законима и стратешким документима једне земље. Војска је обично структурно
организована у видове, родове и службе. Видови војске су копнена војска, ваздухопловство и морнарица, а родови су пешадија,
артиљерија и друго, док су службе војске интендантска, санитетска и остале службе. Поред
цивилних органа који командују војском, као
што су председник и министар одбране,
највиши војни орган управљања војском је Генералштаб. Потчињеност Генералштаба Министарству одбране један је од битних предуслова за стављање војске под демократску цивилну контролу, што је опет један од предуслова модерних демократских цивилновојних односа. Војска Србије има следеће три
мисије: одбрана Републике Србије од војних
изазова, ризика и претњи безбедности,
22
Појмовник
безбедносне
културе
учествовање у изградњи и очувању мира у региону и свету и подршка цивилним властима у супротстављању невојним
претњама безбедности. До промене у дефинисању мисија Војске Србије дошло је због промењених изазова, ризика и претњи
безбедности земље, који су пак последица промена на глобалном спољнополитичком и безбедносном плану. Војска Србије је
организована у два вида – копнена војска и ваздухопловство и противваздухопловна одбрана. Председник Републике одређује
родове и службе на предлог министра одбране. Војском Србије командује председник Републике који поставља начелника
Генералштаба. Генералштаб Војске Србије највиши је стручни и штабни организациони део војске који служи за њену припрему и употребу у миру и у рату. Од војске треба разликовати формације које својим активностима, па и изгледом подсећају на
војску, али то заправо нису. То су такозване паравојне формације. Паравојне формације се најчешће везују за илегалне
оружане групе које су повезане са недржавним ентитетима, као што су политичке партије и покрети. Међутим, има и државних
актера који имају паравојне функције. Најбољи пример за то је жандармерија. Жандармерија је формација која обавља
полицијске послове, а може бити у саставу полиције, војске или може бити самостална.
Енло, Синтија и Шћурић, Љиљана. Полиција, војска и етницитет: темељи државне моћи, Загреб: Глобус, 1990.
Хаџић, Мирослав, ур. Цивилна контрола војске и полиције, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2000.
Хаџић, Мирослав. Плутајућа војска, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2002.
Хаџић, Мирослав. Судбина партијске војске, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2001.
Министарство одбране Републике Србије, http://www.mod.gov.rs
Војска Србије, http://www.vs.rs
Центар за цивилно-војне односе, http://www.ccmr-bg.org
Global security, http://www.globalsecurity.org
Вредности, вредносни систем
Вредности су наша веровања о томе шта је добро или лоше, односно о томе колико је нешто добро или лоше, пожељно или
непожељно, корисно или некорисно, допустиво или недопустиво. Баш зато што представљају наше идеје о томе шта је добро и
исправно, вредности носе моралну димензију. Вредности су субјективне, што значи да људи имају различите вредности, јер су
одрасли у различитим околностима. На пример, за некога је љубав највиша вредност, за некога је то живот, а за некога новац.
Већи број повезаних вредности чине вредносни систем, где су вредности поређане по важности коју имају за одређеног човека. На пример, у нечијем вредносном систему на првом месту налази се породица, затим посао, а након њега здрава животна
средина. Међутим, тај човек би увек рекао да му је породица важнија од каријере или природе. О исправности неког свог или
туђег поступка човек суди управо на основу свог система вредности. На пример, терористи имају системе вредности којима
23
В
оправдавају убиства невиних људи ради остваривања својих политичких циљева, јер је у њиховим вредносним системима
политички циљ битнији од људског живота. Људи који имају вредносне системе другачије од вредносних система терориста и
људи којима је живот битнији од политике, мисле да су таква убиства хладнокрвни и свирепи злочини и не могу за њих
пронаћи никакво оправдање.
Дулић, Драгана и Ромчевић, Бранко. Етика Хрестоматија, Београд: Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду,
2000.
Мур, Џорџ Е. Принципи етике, Београд: Нолит, 1963.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Психо центар „Неуромедица“, http://www.psihologija.autentik.net
Клуб студената филозофије Скандалон, http://www.filozofija.differentia.co.yu
Клуб студената социологије, http://www.sociologija.differentia.co.yu
Вршњачко насиље
Вршњачко насиље је, најчешће, насиље међу децом истог или сличног узраста у школи или ван ње. Оно осим физичког, све
чешће подразумева и вербално насиље, као што је вређање и понижавање. Често се за вршњачко насиље користи израз
„насиље у школама“.
насиље, малтретирање, породично насиље
24
Појмовник
безбедносне
културе
Глобализација
Г
Реч глобализација потиче од латинске речи globus – лопта, а касније се под њим подразумева
земаљска кугла. Глобализација је процес ширења, продубљивања и убрзавања светске
међузависности у свим аспектима модерног живота, почев од културе, па све до криминала,
односно од финансија до духовности. Најчешће се спомиње у контексту економије, политике и
културе. Економску глобализацију карактеришу организација производње и обим размене широм света. Политичку глобализацију карактерише расправа о будућности националних држава
због опадања њихове моћи. Културну глобализацију одликује мешање различитих култура.
Појам глобализација помиње се у расправама економиста од 1980. године, а у друштвеним наукама у употреби је још од 1960-их. Иако се сматра дуготрајним процесом, не постоји сагласност
о томе када је започет процес глобализације. Најчешће се сматра да глобализација почиње након завршетка Хладног рата (1989–1990) нестанком биполарности у свету. Неки аутори сматрају
да крај Другог светског рата и формирање међународних организација представљају почетак
процеса глобализације, а има и оних који су мишљења да глобализација почиње са индустријском
револуцијом која представља прекретницу у економском развоју.
Последице глобализације су различите. Већа имиграција, већи значај међународних
организација (ММФ, Светска банка), развој глобалног тржишта роба и капитала, повећање
друштвене неједнакости, пораст загађења, промена климе, глобално загревање, формирање
међународног кривичног суда и ширење комуникација само су неке од најзначајнијих последица глобализације.
Мимица, Аљоша и Богдановић, Марија, ур. Социолошки речник, Београд: Завод за уџбенике,
2007.
Вулетић, Владимир. Глобализација, Зрењанин: Градска народна библиотека “Жарко
Зрењанин”, 2006.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Globalisation
Global Education, http://www.globaleducation.edna.edu.au/globaled/go/pid/178
25
Глобална безбедност
Глобална безбедност подразумева тежњу ка одсуству претњи по цео свет. Кроз историју, безбедност је схватана, пре свега, у
унутардржавним или међудржавним оквирима. Међутим, тек су развојем технологије и процесом глобализације током двадесетог века настале како прве претње које могу угрозити целу планету земљу , тако и свест о њима. Поред развоја оружја за масовно уништење, а посебно нуклеарног наоружања, на развој концепта глобалне безбедности утицали су и избијање два светска
рата, а затим и избијање Хладног рата, убрзано глобално загревање планете и, коначно, почетак светског рата против тероризма. Међутим, идеји о томе да је безбедност планете недељива погодовали су и други фактори, попут освајања свемира (први
снимци планете Земље начињени из летелице Аполо 8), развоја глобалне културе, снимања холивудских филмова о планетарним
катастрофама, информатичке револуције, као и попут, иако парадоскално, постојања све јачег антиглобалистичког покрета.
Hough, Peter. Understanding Global Security, New York: Routledge, 2004.
Грађански нереди
Грађански нереди су нарочито агресиван и деструктиван облик нарушавања јавног реда и мира. Том приликом може бити
проузрокована знатна материјална штета, а може доћи и до одређеног броја повређених и погинулих лица. Социјална, економска или политичка превирања и незадовољства у једном друштву могу довести до избијања грађанских нереда.
Посматрано са становишта безбедности државе, грађанским нередима непосредно се угрожавају јавни ред и мир, као и безбедност грађана и имовине, односно витални интереси државе. Управо зато државе организационо, кадровски и тактички
припремају полицијске јединице које ће моћи ефикасно да заштите јавни ред и мир.
Да би неки догађај био процењен као угрожавање јавног реда и мира, морају бити испуњена два услова: прво, изгред мора
бити учињен на јавном месту (улица, кафана, зграда, стадион и слични простори) и друго, њиме се мора нарушавати нечији мир
или јавни ред. Изгредници испољавају агресију на различите начине: вербално или физички, директно против неког лица,
групе или имовине. Она се испољава као активно агресивно понашање (туче, убиства, уништавање и оштећивање имовине,
изазивање пожара, ругање, псовање, вређање, клеветање и сл.) и као пасивно агресивно понашање (ускраћивање пролаза,
блокада мостова, раскрсница, аеродрома и сл.).
Грађански нереди често представљају наставак демонстрација, односно настају онда када током демонстрација дође до рушилаштва или агресије. Насиље тада постаје доминантни облик изражавања свог става о некоме или нечему и, при томе, у
њему учествује више изгредника. Опасност од избијања грађанских нереда је велика, зато што они лако могу прерасти у оружану побуну и у грађански рат.
26
Појмовник
безбедносне
културе
Стајић, Љубомир С. и Стевановић, Обрад. Грађански нереди, Београд: Полицијска академија, 1995.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Грађанска непослушност
Г
Грађанска непослушност представља свесно непоштовање, односно кршење закона на основу уверења да је он у несагласности са вишим, природним, моралним, верским или политичким начелима и нормама. Она представља врсту грађанског
отпора који је ненасилан, јаван, некриминоген и користи се само изузетно и ради скретања пажње и промене услова којима се
изазивају органи власти.
Могуће је разликовати неколико етапа у испољавању грађанске непослушности – почев од протеста (трибине, петиције,
растурање литературе, јавне демонстрације итд.), преко несарадње (бојкот, штрајкови, одбијање плаћања дажбина, бојкот
владиних медија, избора, законодавних тела и свих јавних служби), па све до ненасилне акције (седење у месту, штрајк глађу,
блокирање владиних зграда, путева, формирање паралелних тржишта, административних система, паралелних влада итд.).
грађански немири, демонстрације, штрајк
Стајић, Љубомир С. и Стевановић, Обрад. Грађански нереди, Београд: Полицијска академија, 1995.
Мијатовић, Бошко, Вујачић, Илија и Маринковић, Танасије. Појмовник либералне демократије, Београд: Службени гласник,
2008.
27
Демократија
Реч демократија је грчког порекла (demos – народ, kratein – владати) и у буквалном преводу значи „владавина народа“. Скована
је у 5. веку п. н. е. како би био обележен тип владавине који је постојао у неким грчким градовима-државама попут Атине. Пошто
народ тешко постиже једногласност, демократија заправо значи владавину већине. Демократију треба разликовати од
аутократије која представља владавину једног као и од олигархије која представља владавину неколицине. Савремену
демократију је водећи теоретичар демократије Роберт Дал дефинисао као „систем у коме је влада политички одговорна за политичке преференције својих грађана у условима у којима су сви грађани једнаки“. У својој књизи „Полиархија“ он предлаже
осам критеријума на којима се заснива демократија: 1) постојање активног бирачког права (право гласања); 2) постојање пасивног бирачког права (право кандидатуре); 3) постојање права политичких вођа да се надмећу за подршку и гласове; 4)
постојање слободних и фер избора; 5) постојање слободе удруживања; 6) постојање слободе изражавања; 7) постојање различитих извора информисања и 8) постојање институција које омогућавају то да јавна политика зависи од датих гласова и
других начина изражавања (политичких преференци). У Старој Грчкој, па и у XVIII веку када је овај појам поново откривен,
демократија није имала искључиво позитивна значења, пошто је изједначавана са владавином масе која стоји насупрот владавини елите. Међутим, данас је овај појам у толикој мери испуњен позитивним значењем да се чак и државе које немају демократско уређење називају демократијама (нпр. Демократска Република Немачка током Хладног рата). Потребно је разликовати
„директну“ демократију, каква је постојала у Старој Грчкој и која данас још увек постоји у неким швајцарским кантонима, од
„репрезентативне“ демократије, која је заступљена у готово свим савременим демократијама. Док код „директне“ демократије
сви грађани који имају право учествовања у јавном животу доносе одлуке (нпр. референдум), код „репрезентативне“
демократије у име грађана одлуке доносе њихови представници. Такође, можемо разликовати „нелибералну“ демократију, у
којој само постоје слободни избори, од „либералне“ демократије, у којој је принцип слободних избора и владавине већине
употпуњем либералним вредностима, попут поделе власти, људских и мањинских права и грађанских слобода. Организација
уједињених нација прогласила је 2007. године 15. септембар за међународни дан демократије.
Dahl, Robert. Polyarchy: participation and Opposition, New Haven: Yale University Press, 1971.
Лајпхарт, Аренд. Модели демократије: облици и учинак владе у тридесет чест земаља, Подгорица: ЦИД, 2003.
Матић, Милан, „Демократија“, у Енциклопедија политичке културе, уредник Милан Матић, 208. Београд:
администрација, 1993.
28
Савремена
Појмовник
безбедносне
културе
Центар за слободне изборе и демократију, http://www.cesid.org
Међунаордни портал за разумевање демократије и људских права, http://www.opendemocracy.net
Демократска цивилна контрола оружаних снага
Демократска цивилна контрола оружаних снага један је од најважнијих предуслова реформе сектора безбедности и модерних цивилно-војних односа. Оваква врста контроле подразумева ефективну потчињеност оружаних снага демократски
изабраним цивилним властима. Поред овог, најважније принципе демократске цивилне контроле представљају препознавање
и прихватање одговорности и оперативне самосталности професионалних припадника оружаних снага. Такође, у њих спадају
и политичка, интересна и идеолошка неутралност оружаних снага, што подразумева то да они не смеју утицати на рад цивилних, демократски изабраних власти. Поред парламента који је носилац цивилне демократске контроле и осталих државних
институција као што су ревизорска тела, ову контролу врше и институције грађанског друштва, медији, академска заједница,
али и најшира јавност. Управо је то смисао демократске цивилне контроле над оружаним снагама. Грађани као носиоци суверенитета у свакој држави и, што је можда и важније, као финансијери сектора безбедности, имају право да знају на који се
начин њихов новац користи и шта се у овом сектору ради. Овај облик контроле уведен је још Уставном повељом Државне
заједнице СЦГ из 2003. године. Устав Србије из 2006. године преузео је ово решење и прописује то да је Војска Србије под демократском и цивилном контролом. Двадесет девети члан Закона о Војсци Србије говори о демократској и цивилној контроли Војске Србије. Поред набрајања тога шта све обухвата ова врста контроле, овај члан садржи одредбу по којој демократску и цивилну контролу војске врше Народна скупштина, Заштитник грађана и други државни органи у складу са својим
надлежностима, грађани и јавност.
Dimitrijević, Vojin. Social and Cultural Prerequisites for Promotion and Implementation of the Democratic Control of Armed Forces (Working
Paper Series No. 67), Geneva: Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF), 2002.
Fluri, Phillip H., Johnsson, Anders B. and Born, Hans. Parliamentary Oversight of the Security Sector Principles, mechanisms and practices,
Geneva: Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF), 2003.
Хаџић, Мирослав, ур. Цивилна контрола војске и полиције, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2000.
Joo, Rudolf. “The Democratic Control of Armed Forces.“ Chaillot Paper, No. 23 (1996)
Simić, Predrag. “Armed Forces in a Democratic Society.“ Review of International Affairs, No. 1109, January-March 2003, The Institute of
International Politics and Economics, Belgrade (2003)
Geneva Center for Democratic Control of Armed Forces, http://www.dcaf.ch
Центар за цивилно-војне односе, http://www.ccmr-bg.org
Institute for Security Studies, http://www.iss.europa.eu
29
Д
Демонстрације
Демонстрације представљају јавни скуп на ком се јавно и масовно изражавају незадовољство и спремност демонстраната на
то да остваре неке своје тежње. Најчешћи облик демонстрација представљају уличне демонстрације, које могу бити праћене
и актима насилничког понашања. Да ли ће демонстрације прерасти у грађанске нереде, зависи од понашања демонстраната,
од броја људи који у демонстрацијама учествују, као и од адекватне реакције државе и органа који одржавају јавни ред и мир.
Демонстрације често имају ограничен карактер, стриктно везан за одређени догађај. Деле се према различитим критеријумима,
па се тако према структури већине учесника деле на радничке, ученичке, студентске, грађанске, страначке, верске, а према
циљу који желе да остваре на социјалне, политичке, националистичке итд.
На то како се демонстранти понашају у маси утичу следећа четири фактора: емоционалне потребе, морални ставови, вођа и
спољни фактори (поступци руководства клуба, политичких партија, државних органа, медија, вођа скупова и штаба полиције
представљају важан фактор који делује на понашање масе. Када су они спремни да могућу конфликтну ситуацију реше пре него
што понашање масе измакне контроли, догађаји ретко кад постају насилнички).
Стајић, Љубомир С. и Стевановић, Обрад. Грађански нереди, Београд: Полицијска академија, 1995.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006
Дипломатија
Реч дипломатија потиче од грчке речи „diplŌma“ која у свом првобитном значењу, у Старој Грчкој, представљала спис савијен
двоструко као доказ завршених студија. Временом, реч диплома мењала је своје значење. За време владавине Римске империје
ова реч односила се на путну исправу. У енглеском језику термин diplotatics упућивао је на одржавање званичних државних
докумената или архива. У XVIII веку Француска је за своје државне службенике који су радили у страним државама користила
термин дипломатски кор (corps diplomatique). Тај термин се и данас користи као ознака за све представнике страних држава
који су акредитовани у једној држави. Након Наполеоних ратова крајем XVIII века дипломатија се увек везује за међународне
односе и спољну политику. Дипломатија представља начин вођења спољне политике једне државе са другом државом или
државама путем овлашћених органа (Министарство спољних послова као „Центар“ дипломатске активности, као и дипломатске и конзуларне мисије). Постоје два основна облика дипломатије – билатерална и мултилатерална дипломатија. У почетку,
дипломатија је представљала односе између две државе и овај вид дипломатије назива се билатерална дипломатија.
Други вид дипломатије је мултилатерална дипломатија чије корене налазимо у делу „Историја пелопонеског рата“, у коме Тукидид (велики грчки историчар) описује деловање Пелопонеске лиге у рату између Спарте и Атине. Настанак модерне мулти-
30
Појмовник
безбедносне
културе
латералне дипломатије везан је за потписивање Вестфалског мира 1648. године
на конгресима одржаним у Минстеру и Оснабрику. Конгреси су основни начин
вођења мултилатералне дипломатије и представљају састанке шефова држава
или председника влада. Након Првог и Другог светског рата мултилатерална
дипломатија била је водич за стварање међународних организација – Друштва
народа и Уједињених нација, чији је циљ очување мира средствима мирног
решавања спорова, као што је преговарање, тј. дипломатија.
Дипломата представља занимање које је увек привлачило доста пажње и иза
ког се скривало доста тајни и контроверзи. Дипломата има задатак да представи
и штити интересе своје државе, преговара и решава међународне проблеме,
обавештава своју државу о друштвеној, политичкој, економској и културној
ситуацији у некој другој држави, као и да продуби сарадњу са другим државама.
Занимљивост у вези са именима министарстава спољних послова представља
то што она веома често добијају име на основу места (зграда или трга) на комима се налазе. Тако је Министарство спољних послова Аустрије добило назив
Ballhausplatz по имену трга, а Министарство иностраних послова Малезије зове
се Wisma Putra.
Јанковић, Бранимир М. Дипломатија – савремени систем, Београд: Научна књига, 1988.
Бериџ, Џефри Р. Дипломатија – теорија и пракса, Београд: Филип Вишњић, 2008.
Кисинџер, Хенри. Дипломатија, Београд: Клуб Плус, 2008.
Министарство спољних послова Републике Србије, http://www.mfa.gov.yu
Британски уред за спољне послове и послове Комонвелта, http://www.fco.gov.uk/en/
Државни секретаријат САД, http://www.state.gov/
Министарство спољних послова Руске Федерације, http://www.mid.ru/
Уједињене нације, http://www.un.org
Часопис Foreign Affairs, http://www.foreignaffairs.org/
Директоријум свих амбасада, http://www.embassyworld.com/
31
Д
Дискриминација, позитивна дискриминација
Реч дискриминација потиче од латинске речи discriminare што значи „одвајати“, „правити разлику“. Људи се разликују по својим
ставовима, мишљењима, етничкој, националној и религијској припадности, раси, полу, менталним и физичким способностима, старости, финансијском стању итд. Дискриминација означава свако неоправдано и недозвољено прављење разлике међу
људима или групама, као и неједнако поступање (искључивање, ограничавање или давање првенства) према лицима или групама, било да се врши на отворен, било на прикривен начин, на основу горе наведених карактеристика. Дискриминацију могу
вршити појединци, групе људи или институције. На пример, онда када послодавац не жели да запосли некога само зато што је
ромске националности, женског пола или хомосексуалног опредељења, кажемо да тај послодавац врши дискриминацију
Рома, жена и хомосексуалаца. Дискриминација је забрањена међународним и домаћим прописима и законима, а принцип
недискриминације (или право човека на једнако поступање) представља универзални принцип људских права, који је гарантован овим прописима. Позитивна дискриминација означава праксу фаворизовања појединаца и групација, који су током
историје били дискриминисани и којима је због њихове различитости наношена штета неједнаким поступањем или лошим
односом према њима. Пример позитивне (или обрнуте) дискриминације представља случај у коме послодавац између кандидата мушког и женског пола, запосли другог кандидата само зато што је женског пола. Дискриминацију треба разликовати од
предрасуде.
Дискриминација у Србији: извештај Коалиције против дискриминације. Центар за унапређивање правних студија, Београд,
2007.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Невладина организација „Хајде да...“, http://www.hajdeda.org.rs
Министарство за људска и мањинска права Владе Републике Србије, http://www.humanrights.gov.yu
Дисциплина
Дисциплину (лат. disziplin – учење, неговање/одгајање) представља поредак који је успостављен и који се одржава спољашњом
претњом санкцијама или самоконтролом, а створен је ради укључивања појединца у неку групу или друштво.
Дисциплина, дакле, представља ред или поредак који се одржава не на основу покорности, слепе послушности и страха већ на
основу убеђења да је такво стање неопходно за вођење нормалног живота и за рад појединца у институцијама и организацијама
(политичким, спортским, васпитнообразовним, професионалним итд.).
Корен речи дисциплина означава процес учења деце и и/или одраслих прихватљивом понашању унутар одређених граница.
32
Појмовник
безбедносне
културе
Праву и педагошки вредну дисиплину чине свесна и радна дисциплина, а она постаје потпуна онда кад прерасте у самодисциплину. То заправо значи да је права дисциплина она до које долази без спољних притисака и која подразумева поштовање
реда који је у складу са моралним критеријумима друштва. Пут до постизања свесне и радне дисциплине је веома дуг, сложен
и често неизвестан. Он почиње у породици, а наставља се током школовања.
Изграђивање дисциплине је најуспешније у колективу. Дисциплина је један од услова, али и један од резултата живота у колективу. При томе, дисциплина није само средство одржавања спољашњег поретка у колективу, већ и педагошки инструмент за
постизање унутрашњих промена човека и његовог карактера. Дисциплином и самодисциплином развија се способност
појединца да контролише своје поступке и да на активан и одговоран начин учествује у битним питањима живота заједнице.
Педагошка енциклопедија. Београд: Завод за издавање уџбеника и наставна средства, 1989.
Педагошко друштво Србије, http://www.pedagog.org.yu/disciplina.php
Дисциплинске мере
Дисциплинске мере представљају врсту васпитних мера које се као специфичне санкције предузимају према малолетним учиниоцима кривичних дела. Ове мере се могу изрећи оним малолетницима према којима није потребно примењивати трајније
мере васпитања. Оне су најчешће изричу оним малолетницима који су кривично дело извршили због непромишљености или
због лакомислености, а не због васпитне запуштености. Постоје две врсте дисциплинских мера: 1. укор – као најблажа врста
васпитне мере и 2. упућивање у дисциплински центар за малолетнике.
Неизбежне дисциплинске последице настају онда када до њиховог изрицања доводе вољни поступци појединца, а не неки
други фактори. Дисциплинске мере могу бити изречене и појединцима у организацијама и институцијама у којима се нарушава
или омета радни процес и нормално одвијање свакодневних активности.
Педагошка енциклопедија. Београд: Завод за издавање уџбеника и наставна средства, 1989.
Јовашевић, Драган. Лексикон кривичног права, Београд: Службени лист СРЈ, 1998.
Девијација, девијантно понашање
Девијација (лат. deviatio) значи одступање од уобичајене путање или скретање неког тела са своје путање или правца.
Термин девијантно понашање етимолошки се везује за све облике понашања који у значајној мери одступају од
општеприхваћених вредности, норми и правила понашања. Постоји велики број различитих одступања од друштвено
33
Д
дозвољеног кодекса понашања, почев од врло безазлених (повлачење – изолација појединца), до веома опасних (угрожавање
живота других људи). Како то одступање од просека може бити одступање у позитивном и у негативном смеру, уводи се и
критеријум друштвене реакције, па се истиче да је реч о „одступајућим” понашањима која изазивају друштвену реакцију. Друштвена реакција, такође, може бити различита. У неким случајевима заједница може бити потпуно незаинтересована, пасивна, а
у неким другим може применити репресију, што зависи од тога која су добра погођена девијацијама и какав се значај тим добрима придаје.
Поповић, Бранислава и Павловић-Жунић, Весна. Превенција преступништва деце и омладине, Београд: Министарство просвете и спорта РС, Педагошко друштво Србије, 2005.
Увод у социологију девијантности, http://www.umsl.edu/~rkeel/200/intrdev.html
Држава
Реч држава потиче од словенског глагола држати. У романским и германским језицима, речи eng. state, fr. еtat, nem. staat, ita.
stato, šp. estado потичу од латинске речи status што значи стање. Држава обухвата највишу власт над становништвом које живи
на једној територији. Осим поседовања ова три елемента – ефективне власти, становништва и дефинисане територије – да би
постала држава једну власт морају признати друге државе. Ови услови нису апсолутни, па тако постоје неке државе које немају
ефективну власт на једном делу своје територије (Србија), дефинисану територију (нпр. Израел) или пак међународно признање
(нпр. Тајван). Државна власт је суверена, пошто, према чувеној дефиницији Макса Вебера, поседује монопол над легитимном
употребом физичке силе. Такође, држава је субјект међународног права и централни, мада не и једини, актер у међународној
политици. Иако су по међународном праву формално једнаке (принцип суверене једнакости), државе се међусобно доста
разликују у односу на величину територије, популације, војних, политичких, економских потенцијала итд. Према критеријуму
војне силе можемо разликовати суперсиле, велике силе, регионалне силе и мале државе. Према критеријуму снаге, односно
према критеријуму унутрашње социополитичке кохезије, разликујемо пропале, посустале, слабе и јаке државе. Једна држава
може бити суперсила, а и даље бити слаба, као што је то случај био са СССР, али и обрнуто. Држава може бити мала, а јака, као
на пример Холандија. Такође, по државном уређењу државе могу бити монархије или републике. Данас је целокупна територија
планете Земље, осим Антартика, под државном влашћу. Тренутно постоји укупно 192 међународно признате државе, које су
чланице Организације уједињених нација. Међутим, држава не представља једини облик политичког организовања који је
постојао у историји. Поред државе, постојали су градови-државе, односно полиси и империје. Држава је постала доминантан
вид политичког организовања тек након окончања феудализма, односно на преласку из средњег века у модерно доба. На пример, у XI веку у Француској је постојало неколико стотина „династија“ које су се надметале за власт. Крајем XII било их је само
34
Појмовник
безбедносне
културе
16, а 1483. године, након окончања владавине Луја XI, париска династија Бурбона имала је само четири конкурента у борби за
доминацију. Реч држава почиње да улази у употребу у западној Европи, пре свега у Италији, у XVI веку. Корак по корак, прве
модерне европске државе, апсолутне монархије, централизовале су своју власт и развијале државну бирократију – војску,
полицију, судство итд. Првобитно настала у Европи, модерна држава се, распадом европских империја, као модел политичког
организовања проширила на остатак света. То је посебно био случај током процеса деколонијализације у другој половини
двадесетог века када је број држава у свету драстично повећан. Иако је држава и даље централни актер у међународним односима, савремени процеси глобализације отварају простор за нове видове политичког организовања, као што је, на пример,
процес европске интеграције.
Матић, Милан. „Држава“, у Енциклопедија политичке културе, уредник Милан Матић, Београд: Савремена администрација, 1993.
Платон. Држава, Београд: Дерета, 2005.
Лукић, Радомир Д. Теорија државе и права, Београд: Савремена администрација, 1964.
Портал о свим земљама на свету, http://www.nationsonline.org
Мониторинг државе и грађанских слобода у Европи, http://www.statewatch.org
Државна безбедност
Државна безбедност подразyмева заштиту институција државе и носилаца власти. Овај појам је настао изједначавањем државе са онима који су у датом тренутку на власти. Пошто се државна безбедност везује за конкретан режим на власти, тај режим
често одређује ко и шта представља највећу претњу, што доводи до разних злоупотреба.
Појам државне безбедности често се поистовећује са појмом националне безбедности. Међутим, национална безбедност
обухвата и питања опстанка државе, територијалног интегритета, политичке самосталности, квалитета живота и друго. Према
појединим тумачењима, државна безбедност је унутрашња, а национална безбедност је спољашња безбедност државе.
У Србији се овај појам најчешће поистовећује са некадашњом Службом државне безбедности МУП (данашњом Безбедносноинформативном агенцијом), углавном због њеног назива, али се користи и као синоним за остале службе безбедности у
Југославији.
Димитријевић, Војин. Појам безбедности у међународним односима, Београд: Савез удружења правника Југославије, 1973.
Милошевић, Милан. Систем државне безбедности, Београд: Полицијска академија, 2001.
35
Д
Дроге
Под опојним дрогама подразумевају се супстанце или материје које имају психоактивни ефекат и које утичу на промену стања
свести, мишљење, запажање, расположење и понашање. Током продуженог узимања, ове супстанце могу довести до стања зависности, те због тога стварају здравствене и социјалне проблеме.
У свакодневном говору се као синоним појму опојна дрога често користи израз наркотик (грч. narkoticos – стање летаргије и
инертности). Значење овог појма уже је од значења појма опојна дрога, јер се њиме обухватају само дроге опијатског типа –
опијум и његови деривати – као и синтетски препарати који се користе као њихова замена. Из корена те речи изведени су изрази наркоманија и наркоман, који се у свакодневном говору користе као синоними за зависност од опојних дрога, односно
за особу која је зависна од ових супстанци. Уместо термина опојне дроге све више се користи израз психоактивне супстанце.
Реч наркоманија синоним је за злоупотребу опојних дрога, односно за прекомерно редовно узимање дроге услед чега наступа
физичка или психичка зависност, односно оба вида зависности. Наркоманија ствара неодољиву жељу, али и потребу да се узима дрога и да се она набавља по сваку цену. Наркоманија повећава толеранцију, психичку и физичку зависност, штетне последице по физичко и ментално здравље наркомана, као и по личну безбедност и безбедност из окружења.
Опојне дроге се, с обзиром на начин и интензитет деловања, деле на:
• наркотике (опијате) који обухватају деривате опијума – хероин, морфијум и кодеин – као и све друге супстанце које
делују слично морфијуму, односно које стварају физичку и психичку зависност, делују на централни нервни систем
тако да изазивају депресивност, умањују бол, смањују моторичке и интелектуалне способности
• психостимулансе који обухватају кокаин, амфетамине, кофеин и сличне супстанце чије конзумирање подстиче менталну и физичку активност, ублажава глад и умор, ствара осећај живахности, изазива халуцинације и раздражљивост
и ствара психичку зависност
• психодепресоре који обухватају барбитурате и седативе, сиснтетичке препарате наркотичких супстанци чије
конзумирање делује на централни нервни систем тако да доводи до депресивности, ствара осећај поспаности и опуштености, слаби интелектуалне функције и концентрацију, ствара физичку и психичку зависност
• халуциногене дроге, попут мескалина, псилоцибина, марихуане, хашиша, ЛСД, које имају психичке ефекте и
изазивају визуелне халуцинације у простору и времену, стварајући психичку зависност, психотичне поремећаје продужене и повратне психотичне реакције и хроничне измене личности.
Поред овога, у безбедносној пракси присутна је и злоупотреба одређених лекова који самостално и у комбинацији са другим
лековима или са алкохолом (тзв. „коктели“) имају психоактивна својства – апаурин, хептанон, валорон, тродон, бенседин, либракс, фенобарбитон, метадон, кодеин и др. Такође, користе се и нека хемијска једињења као што су лепкови, разређивачи и
лакови који се удишу, стварајући тако психичку зависност и одређене сметње – зујање у ушима, тетурање, помућен вид,
оштећење дисајних путева.
36
Појмовник
безбедносне
културе
Игњатовић, Ђорђе. Криминологија, Београд: Правни факултет, Центар за публикације, 2008.
Маринковић, Дарко. Кривичноправни и криминалистички аспекти спречавања злоупотреба опојних дрога, Београд: Правни
факултет у Београду, 2004.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства, 2003.
Е
Евроатлантске интеграције
Појам евроатлантских интеграција односи се, пре свега, на савезништво САД и Европе у оквиру НАТО савеза. Међутим, овај
појам може се односити како на безбедносне односе између самих држава чланица унутар НАТО (нпр. однос Француске и САД),
тако и на проширење НАТО и његов однос према потенцијалним чланицама (нпр. питање чланства Грузије у НАТО). Након 2000.
године, Република Србија је у више наврата прокламовала евроатлантске интеграције као свој спољнополитички приоритет.
Међутим, у децембру 2007. године, Народна скупштина Републике Србије прогласила је војну неутралност у односу на постојеће
војне савезе, која ће важити све док грађани Србије на референдуму не донесу коначну одлуку о том питању. До тада, као
спољнополитички приоритет остају само европске интеграције, односно чланство у ЕУ. Евроатлантске интеграције треба разликовати од НАТО програма „Партнерство за мир“ и евроатлантског партнерства које подразумева сарадњу у области безбедности и одбране између НАТО савеза и осталих европских држава које нису чланице тог савеза. У те сврхе је 1997. године
основан Евроатлантски партнерски савет који представља мултилатерални форум НАТО. Он окупља свих 26 држава чланица
НАТО и 24 државе на европском континенту или на европској периферији, укључујући у то и Руску Федерацију, ради
успостављања дијалога и сарадње поводом решавања заједничких политичких и безбедносних питања.
Čehulić, Lidija. Evroatlantizam, Zagreb: Politička kultura, 2003.
37
Европска унија
Идеје о европском уједињењу налазимо још у средњем веку када су постојали нацрти о наднационалној власти која решава
одређене проблеме народа Европе (нпр. Дантеова монархија), а која истовремено поштује разноликост народа и обичаја.
Данашња Европска унија представља наднационалну организацију која је настала као резултат појачане економске и политичке интеграције европских држава након Другог светског рата ради успостављања и одржавања мира у Европи. Наднационалност је елемент Европске уније на основу ког је можемо разликовати од државе и типичне међународне организације као што
је, на пример, организација Уједињене нације. Тај појам подразумева да постоји власт која се налази изнад власти држава
чланица, која поседује више законодавних овлашћења у односу на државе чланице, као и власт чије је право директно
примењиво. Централне институције Европске уније налазе се у Бриселу (Европска комисија, Савет Европске уније), Луксембургу (Суд правде Европских заједница) и Стразбуру (Европски парламент). Европска унија је организација састављена од 27
пуноправних чланица. Заузима територију од преко четири милиона квадратних километара и има око петсто милиона становника. Данас она представља мултикултуралну, мултиконфесионалну и мултијезичку заједницу.
Уговор на основу ког је Европска унија формирана потписан је у холандском граду Мастрихту 1992. године. Ступио је на снагу
1993. године након ратификације 12 држава чланица. Процес европских интеграција започет је 50-их година 20. века
формирањем Европске заједнице за угаљ и челик, Европске економске заједнице и Европске заједнице за атомску енергију.
Уговором из Мастрихта створена је нова архитектура Европе, која је сликовито приказана у облику храма чије темеље чине три
стуба. Први стуб представљају Европске заједнице, други чине заједничка спољна и безбедносна политика, а трећи сарадња
у области правосуђа и унутрашњих послова. Заједничка спољна и безбедносна политика Европске уније настала је као резултат пада Берлинског зида, који симболично представља крај Хладног рата, поновног уједињења Немачке, краја социјалистичких
и комунистичких држава у Европи, као и резултат рата у бившој Југославији. Основно средство европске политике одбране
представља Западноевропска унија (ЗЕУ). Сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова много је интезивнија и доноси
много веће резултате у пракси. Политику Европске уније у „трећем стубу“ чине политика борбе против организованог криминала, тероризма, трговине наркотицима, људима, оружјем, затим политика режима виза, питања азила и имиграција.
Dinan, Desmond. Europe Recast – A History of European Union, Hampshire: Palgrave Macmillan, 2004.
Wallace, Hellen, Wallace, William and Pollack, Mark A., eds. Policy-Making in the European union, Oxford: Oxford University Press, 2005.
Прокопијевић, Мирослав. Европска унија – увод, Београд: Службени гласник, 2005.
Хикс, Сајмон. Политички систем Европске уније, Београд: Службени гласник, 2007.
Јањевић, Милутин. Спољна политика Европске уније, Београд: Службени гласник, 2007.
Јањевић, Милутин. „Трећи стуб“ Европске уније, Београд: Службени лист, 2003.
38
Појмовник
безбедносне
културе
Канцеларија за европске интеграције Републике Србије, http://www.seio.sr.gov.yu
Делегација Европске комисије у Србији, http://www.eudelyug.org/
Новине Европске уније, http://euobserver.com
Портал Европске уније, http://europa.eu
Европска унија у Сједињеним Америчким Државама, http://www.eurunion.org
Еколошка безбедност
Е
Термин еколошка безбедност користи се за означавање проблема који повезују стање животне средине са интересима националне и људске безбедности. Еколошка безбедност подразумева разматрање оних проблема који се односе на недовољну
количину природних ресурса, деградацију животне средине, биолошке опасности, а који могу довести и до ратних сукоба. Ови
проблеми решавају се применом еколошки оправданих технологија (коришћење обновљивих ресурса ради смањења
потрошње природних ресурса уопште, смањивање настајања отпада и рециклирање насталог отпада итд.), применом политике одрживог развоја, као и правних и економских инструмената у области животне средине.
Еколошка безбедност је усмерена ка превенцији сукоба који могу настати због угрожавања животне средине, затим ка додатној
употреби оружаних снага које треба да штите од еколошких опасности, као и ка санацији штете нанете животној средини.
Стање у којем постоји одржива интеракција друштвених система и система животне средине, у ком сви појединци имају равноправан и разуман приступ добрима која проистичу из природне средине, као и у ком постоје механизми за решавање еколошких криза и конфликата представљају услов за остваривање еколошке безбедности.
Стеинер, А., Мартонакова, Х., Гузиова, З. Водич за добро управљање у области животне средине, Београд: Регионална
канцеларија за Европу и Заједницу Независних Држава УНДП, 2003.
Cross-border Environmental Monitoring and Early Warning Systems. OSCE, UNEP, ENVSEC Projects, 2004.
Стање људске безбедности у Србији, Извештај за 2005–2006. Београд: Фонд за отворено друштво, 2007.
Еколошка култура
Еколошка култура подразумава постојање еколошке свести о потреби развијања еколошког односа према свету, као и свести
о еколошким проблемима и потреби њиховог решавања. Поштовање и примена усвојених закона о заштити животне средине,
прописно бацање и одлагање отпада, еколошки примерен начин индивидуалног понашања, одржавања хигијене и слично,
одраз су развијене и свеприсутне еколошке културе.
39
Стање људске безбедности у Србији, Извештај за 2005–2006. Београд: Фонд за отворено друштво, 2007.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Екстази
Екстази се по свом дејству и особинама може сврстати у дрогу која је између стимуланса и халуциногена. Психоефекти ове
дроге су осећање еуфорије, обиље енергије, хиперактивност и повећање будности, док су биолошке реакције повећање
крвног притиска, аритмија срца и убрзана дехидрација целог организма. Након врло кратког периода узимања екстазија
јављају се психофизичке сметње попут вртоглавице, узнемирености, дрхтавице, напада панике, страха, грчева и сл. Ова дрога
обично је у облику таблета и узима се орално. Екстази је веома популарна дрога, нарочито међу младима. Симптоми
конзумирања екстазија слични су симптомима које изазива кокаин.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Екстремизам
Екстремизам (лат. extremum – крајност, претераност, врхунац) представља претераност, непопустљивост или непомирљивост у
ставу, гледишту или било каквом односу према некој појави или проблему.
У свакодневном говору термин екстремизам користи се како би била наглашена претераност, најчешће политичких ставова, па
се због тога за одређене политичке покрете или партије каже да припадају екстремној левици или екстремној десници. Поред
тога, термин екстремизам се често користи како би била обележена крајња непопустљивост у деловању одређених милитантних покрета или организација, а припадници оваквих организација називају се екстремисти.
Термину екстремизам супротстављен је термин умереност. Овај контраст често се истиче како би биле наглашене супротности
између одређених политичких, идеолошких и сличних покрета.
тероризам, нацизам/неонацизам, Ал Каида, антисемитизам, шовинизам
40
Појмовник
безбедносне
културе
Елементарне непогоде
Елементарне непогоде (или природне несреће) настају
деловањем природних сила и под њима се
подразумевају земљотреси, пожари (укључујући у то и
шумске пожаре), поплаве, суше, снежне лавине, олујно
невреме, одрони и клизање тла, оркански ветрови, вулканске ерупције и друго.
Све непогоде карактерише изненадност (на пример,
земљотреси, одрони и клизање тла, пожари на отвореном простору и друго) иако је, захваљујући научним
достигнућима и модерној технологији, данас могуће
предвидети време и место природне непогоде (на пример, поплаве, урагани, ниске температуре, суша и слично).
Закон о заштити од елементарних и других већих непогода Републике Србије као непогоде дефинише: земљотрес, поплаву,
бујицу, атмосферске непогоде, сушу, снежни нанос и лавину, нагомилавање леда на водотоковима, одроњавање и клизање
земљишта, пожар, експлозију, неконтролисано ослобађање, изливање или растурање штетних гасовитих, течних или чврстих
хемијских и радиоактивних материја, саобраћајну незгоду, рушење бране на водотоку, епидемију заразних болести, сточну заразну болест, биљну болест и појаву штеточина, као и сличне појаве које могу да угрозе здравље и животе људи или да
проузрокују материјалну штету већег обима.
Заштита од елементарних непогода обухвата разне мере и активности везане за припрему, реаговање и отклањање последица
елементарних непогода, а у чијем спровођењу учествују државне институције и грађани.
Јаковљевић , Владимир Р. Систем цивилне одбране, Београд: Факултет цивилне одбране, 2006.
Енергетска безбедност
Енергетска безбедност представља стање у коме једна нација и сви њени грађани имају приступ довољним количинама
енергије по разумној цени и без ризика да ће у блиској будућности доћи до прекида снабдевања. Све земље које су увозници
енергије суочавају се са проблемом енергетске безбедности с обзиром на то да је енергија покретач економије. Питање енер-
41
Е
гетске безбедности на дневни ред међународне политике долази заједно са нафтним шоком 1973. године. Драстичан пораст
цена нафте на светском тржишту, изазван заливским ратовима, све јаснији научни показатељи о глобалном загревању и
исцрпљеност необновљивих извора енергије нафте и гаса, као и све учесталије гасне кризе на релацији Русија-Европа, уврстили су питање енергетске безбедности у сам врх приоритета безбедносне политике многих земаља на свету. Претње енергетској
безбедности могу бити политичка нестабилност у државама које су главни снабдевачи енергије у свету, политичка злоупотреба
испорука енергетских ресурса, надметање великих сила око необновљивих извора енергије, напади на енергетску инфраструктуру, као и природне и индустријске катастрофе. Дугорочне мере за повећавање енергетске безбедности подразумевају
смањење зависности од појединачних увозних извора енергије, повећање броја снабдевача, искоришћавање обновљивих извора енергије и смањење домаће тражње применом разних мера уштеде енергије.
Савковић, Марко. „Да ли је Србија енергетски безбедна?,“ Безбедност Западног Балкана, бр. 4, (2007): 30-36
Центар за енегетску и еколошку безбедност, http://cees.colorado.edu
Часопис о енергетској безбедности, http://www.ensec.org
Први приватни сајт у целој Европи који емитује информације о енергетици; посебан акценат је стављен на енергетску
ситуацију у Југоисточној Европи, http://www.energyobserver.com
Епидемија
Епидемија (грчки epidimia – међу народом распрострањено или епи – на и демос – народ) представља појаву поремећаја здравља
великог броја људи у одређеној популацији и у одређеном периоду. У првобитном значењу термин епидемија употребљиван
је искључиво када је реч била о заразним болестима. У историји најпознатије епидемичне болести биле су, између осталих,
колера, грип, тифус и куга. Током XX века структура морбидитета и морталитета почела је да се мења. У почетку су у развијеним,
а касније и у осталим деловима света, све већи значај добијале хроничне незаразне болести. Значење појма епидемије је стога
постало шире и комплексније, што је довело до промене методолошког приступа изучавања епидемија.
Континуирани надзор развоја и појаве одређених болести омогућава одређивање уобичајене, тј. очекиване учесталости болести у одређеној популацији. Број оболелих који ће указати на епидемију зависи од агенса, величине и типа изложене популације,
претходног присуства, односно одсуства болести, као и од времена и места појављивања болести.
За разлику од епидемије, ендемија описује нормално и уобичајено појављивање (ширење) болести у једној популацији. Тако,
на пример, постоји одређени проценат оболелих од грипа у једној популацији који је сасвим нормалан. Чим број оболелих
пређе одређену границу (код грипа је то 10%), може се говорити о епидемији. Епидемије које бројем оболелих прелазе државне или чак континенталне границе називају се пандемије.
42
Појмовник
безбедносне
културе
Костић, Александар Ђ. Вишејезични медицински речник, Београд: Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника, 1976.
Гледовић, Зорана, Славнека Јанковић, Ивана Јевремовић, Љиљана Марковић-Денић, Татјана Пекмезовић, Сандра ШипетићГрујучић, Христина Влајинац и Мирјана Јарабенски. Епидемиологија, Београд: Медицински факултет, 2006.
Eurosurveillance, http://www.eurosurveillance.org
PLIVAzdravlje!, http://www.plivazdravlje.hr
Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, http://www.batut.org.yu/morbili/epidemija
Е
Етика/Етично понашање
Реч етика је грчког порекла и настаје од две сродне речи, које су касније добиле различита значења: од речи ɛθος која је значила навику, навикнуте и уобичајене спољашње радње и речи ηθος која је значила унутрашње одлике, вољне и душевне карактеристике. У Србији је за означавање ових спољашњих и унутрашњих одлика била коришћена реч „наравственост”, али је она
касније замењена латинским изразом „морал”, који опет значи нарав или обичај. Етика је, према томе, наука о наравима, моралу или етосу. Она проучава моралност људских поступака и усмерава човека да се понаша на одређени начин како би постао
морално добар. Етика проучава вољно, слободно понашање човека, јер се такво понашање налази у нашој контроли – можемо
изабрати то да ли ћемо поступати добро или лоше. Етично понашање је оно понашање у коме човек поступа добро и избегава
зло. Основни етички принцип подразумева то да не треба другима чинити оно што не желимо да други чине нама. Етику треба
разликовати од морала, јер је етика наука која проучава морално понашање.
Дулић, Драгана и Ромчевић, Бранко. Етика Хрестоматија, Београд: Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду, 2000.
Кант, Имануел. Заснивање метафизике морала , Београд: БИГЗ, 1981.
Мур, Џорџ Е. Принципи етике, Београд: Нолит, 1963.
Сајт о политичкој култури дипломираног филозофа Владимира Милутиновића, http://www.filozofija.info/index.html
Клуб студената филозофије Скандалон, http://www.filozofija.differentia.co.yu
Етничко чишћење
Етничко чишћење представља процес насилног елиминисања непожељног становништва са одређене територије због њихове
националне, расне, културне или религиозне припадности. До овога долази из политичких, стратешких, идеолошких разлога
43
или из свих ових разлога заједно. Степен етничког чишћења може варирати, почев од размене становништва, преко масовног
пресељења, депортације, физичких ликвидација, па све до истеребљења (етноцид, геноцид).
Етничко чишћење многи повезују са значењем које је оно добило у медијима током деведесетих година XX века. Њим су описивали ратни злочини и депортације до којих је долазило у бившој СФРЈ. Сам термин чишћење често је коришћен у историји за
означавање просторног елиминисања неке групе са одређене територије, па је у нацистичкој Немачкој у употреби био термин
чишћење земље од Јевреја.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Ethnic_cleansing
Encyclopædia Britannica, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/194242/ethnic-cleansing
Model United Nations of the Far West, http://www.munfw.org/archive/50th/4th1.htm
Еуропол
Еуропол (енг. European Police Office) скраћеница је за европску полицијску обавештајну службу чији је циљ унапређивање
ефективности и кооперације различитих полицијских и судских институција земаља чланица у броби против тероризма, трафикинга наркотика и других озбиљних облика организованог криминала. Ова организација нема извршне функције, већ се
ослања на извршне функције полиција држава чланица. Еуропол се бави разменом и прикупљањем информација, експертизом
и тренинзима локалних полиција.
ЕУ, Интерпол, дроге, организовани криминал
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Europol
Званични сајт Еуропола, http://www.europol.europa.eu/
44
Појмовник
безбедносне
културе
Закон
Закон је општи правни акт, који по тачно утврђеној процедури доноси законодавни орган, најчешће скупштина (парламент). Закон је након устава највиши
и најважнији правни акт и сви други правни акти у држави морају бити с њим
у складу. Закон који на свеобухватан начин уређује једну заокружену ширу
правну област назива се законик. Сматра се да је Хамураби доношењем
Хамурабијевог законика први успоставио норме и принципе управљања
државом. Поред тог, познати историјски закони су још и римски закони и Душанов законик.
Одредбе закона се детаљније разрађују подзаконским актима, уредбама, правилницима, наредбама и упутствима. Основна материја ипак мора бити
предвиђена и разрађена у законима, а подзаконски акти не смеју бити у супротности ни са одредбама закона, ни са одредбама устава. Ове акте доносе
органи извршне власти, првенствено влада и надлежна министарства. Контролу свих општих правних аката, па и закона, врши уставни суд контролом
уставности и законитости.
Народна скупштина Републике Србије, http://www.parlament.sr.gov.yu
Заштита
Међународни комитет Црвеног крста под заштитом подразумева све оне активности које се предузимају како би права
појединца била потпуно поштована у складу са словом и духом релевантних правних тела (људска права, хуманитарна и права
избеглица). Подразумева се да ће сви они који доприносе остваривању људских права ове активности спроводити потпуно
непристрасно и да њихово поступање неће зависити од расе, националног и етничког порекла, језика или рода.
45
З
Заштита подразумева превенцију, успостављање људског достојанства, обезбеђивање адекватних животних услова накнадом
штете, обнављање и рехабилитацију, очување животне средине, поштовање права индивидуа, пружање адекватне помоћи у
условима у којима су нарушени здравље, животни простор, социоекономски статус итд.
Међународни комитет Црвеног крста, http://www.icrc.org
Заштита и спасавање
Заштита и спасавање обухватају систем мера и послова који се предузимају ради откривања и спречавања опасности од елементарних непогода (природних несрећа), пожара, техничко-технолошких несрећа, хемијских, биолошких, нуклеарних и радиолошких контаминација, последица ратног разарања и тероризма, епидемија и других несрећа, као и ради спасавања
грађана и материјалних добара угрожених овим опасностима.
Заштиту и спасавање спроводе надлежни државни органи, јединице локалне самоуправе (општине), грађани, привредни
субјекти и друга правна и физичка лица. У Србији су за заштиту и спасавање надлежни органи и службе Министарства одбране
(службе цивилне заштите) и Министарства унутрашњих послова (ватрогасне и спасилачке службе). Поред њих, у систем заштите и спасавања активно су укључене и друге институције и организације, као што су војска, полиција, здравствене службе,
инспекцијске службе, Црвени крст, хидрометеоролошке и сеизмолошке службе и друго.
За заштиту и спасавање користе се и изрази цивилна заштита, управљање у ванредним ситуацијама и цивилна одбрана.
Јаковљевић , Владимир Р. Систем цивилне одбране, Београд: Факултет цивилне одбране, 2006.
Здравствена култура
Под појмом здравствена култура подразумева се вођење здравог живота, здрава исхрана, активно бављење физичким активностима, редукција стреса и других фактора ризика (пушење, алкохолизам), превенција и рана дијагностика обољења чиме се
значајно чува и унапређује здравље људи. С тим у вези треба рећи да се здравље више не посматра само као одсуство болести
или неспособности, већ као стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања.
безбедносна култура, еколошка култура, култура
46
Појмовник
безбедносне
културе
Злочин из мржње
Злочин из мржње израз је нетолеранције и дискриминације засноване на припадности некој друштвеној групи, а најчешће на
припадности раси, полу, језику, религији, националном или друштвеном пореклу, сексуалној опредељености, хендикепу или
политичкој припадности. Злочин из мржње најчешће се испољава насилним актима, нападом, убиством, претњама, оштећењем
имовине, скрнављењем гробља, вербалним злостављањем, слањем претећих писама и писањем графита. Једна од
манифестација злочина из мржње је и говор мржње.
Combating the Hate Crimes in the OSCE Region: An Overview of Statistics, Legislation and National Initiatives, Warshaw: Organization for
Security and Co-operation in Europe, 2005.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Hate_crime
The Home Office, the lead government department in UK for immigration and passports, drugs policy, counter-terrorism and police,
http://www.homeoffice.gov.uk/crime-victims/reducing-crime/hate-crime/
Идентитет
У најширем смислу, идентитет је све оно што појединца или групу чини оним
што они јесу. Реч идентитет потиче од латинских речи idem што значи исти и
речи identidem што значи изнова. Идентитет увек има унутрашњу субјективну
димензију и спољашњу интерсубјективну димензију. Унутрашња димензија
подразумева саморазумевање, док спољашња димензија обухвата начин на
који нас други разумеју. На пример, Милош може себе сматрати мирољубивим
момком. Међутим, уколико га се остали појединци плаше и мисле да је агресиван, његов мирољубиви идентитет неће добро фунционисати у друштве-
47
И
ним односима. Исто важи и за друштвене колективе попут држава и нација. Једна држава може сматрати себе великом силом,
али она таквом не може постати све док је остале велике силе не признају као такву. Због тога што се идентитет конституише
узајамним деловањем унутрашње и спољашње димензије, он је увек променљив и зависи од друштвеног и историјског контекста. Осим тога, како појединци, тако и групе могу имати истовремено неколико различитих идентитета. На пример, Марија је
истовремено жена, Ромкиња, Српкиња и Европљанка. Неки теоретичари сматрају да се политички колективни идентитет превасходно конституише у односу на Другост. Тако, исрцтавање границе у односу на оно што нисмо чини нас оним што јесмо. У
таквом тумачењу, једна од централних функција спољне и безбедносне политике јесте одржавање такве границе означавањем
безбедносних претњи и очувањем територијалног интегритета и суверенитета. Када је индивидуални, односно колективни
идентитет угрожен, говоримо о (не)безбедности идентитета. Данас је све учесталија крађа идентитета, која подразумева лажно
представљање, углавном ради придобијања одређених незаконитих материјалних добити, посебно преко интернета. Када је
угрожен колективни идентитет, говоримо о социјеталној (не)безбедности. Неки од најкрвавијих конфликата данашњице заправо су изазвани осећањем социјеталне небезбедности одређених друштвених група (нпр. ратови у Југославији деведесетих
година, израелско-палестински конфликт итд.). Због тога је изучавање колективног идентитета изузетно значајно за разумевање
националне и међународне безбедности.
Hansen, Lene. Security as practice: discourse analysis and the Bosnian War, New York: Routledge, 2006.
Cambell, David. Writing Security: United states Foreign Policy and the Politics of Identity, Minneapolis: University of Minnesota Press, 1992.
McSweeney, Bill. Security, Identity and Interests: a sociology of International Relations, Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
Giddens, Anthony. Modernity and Self Identity: Self and Society in the late Modern Age, Stanford: Stanford University Press, 1991.
Стенфордска филозофска енциклопедија о идентитету, http://plato.stanford.edu/entries/identity
Избеглица
Појам избеглица користи се да би било означено лице које пребегне на страну територију услед прогона на расној, верској или
националној основи или услед свог политичког схватања и припадности одређеној друштвеној групи. Реч избеглица порекло
води од речи избег, који подразумева просторну и/или социјалну дислокацију грађана над којима се врши (не)организовано
насиље због расног, етничког, религијског, политичког, социјалног, поткултурног, сексуалног или неког другог идентитета. Четири појавне форме избега – миграције, избеглиштво, маргинализација и аутсајдеризам – не представљају раздвојене феномене, већ се међусобно преплићу, надовезују и утичу једни на друге.
Избеглице чине једну од најугроженијих категорија лица. Изгубиле су дом и државу, насилно су одвојене од свог психосоцијалног
окружења, често трпе трауме, суочене са немаштином, страхом и неизвесношћу. Проблем избеглица веома је комплексан и
48
Појмовник
безбедносне
културе
садржи политичку, правну, економску и психолошку димензију, те његово решавање захтева ангажовање свих релевантних
чинилаца, почев од ангажовања међународне заједнице, преко ангажовања држава, па све до ангажовања невладиних и хуманитарних организација. Због социоекономске угрожености, избеглицама је неопходно обезбедити смештај, храну, одећу,
лекове, гориво, при чему им треба омогућити иста права и услове као и домаћем/локалном становништву, пуну здравствену
заштиту, могућност уписивања деце и студената у школе и на факултете и могућност боравка деце у предшколским установама,
као и повластице у јавном транспорту, цени електричне енергије, цени јавних услуга и сл. Ова категорија становништва има
иста радна и својинска права као и други грађани, изузев права и обавеза који се односе на лични статус држављанства, као
што су активно и пасивно бирачко право, војна обавеза и сл.
National Strategy for Resolving the Problems of Refugees and Internally Displaced Persons Government of Republic of Serbia. Belgrade,
2002.
Комесаријат за избеглице Републике Србије, http://www.kirs.sr.gov.yu
American Immigration Lawyers Association, http://www.aila.org
Refuge! (Amnesty International), http://www.refuge.amnesty.org
United Nations High Commission for Refugees, http://www.unhcr.ch
Интерпол (Међународна организација криминалистичких полиција)
Назив Интерпол представља скраћени, односно телеграфски облик пуног назива ове организације – International Criminal
Police Organization.
Интерпол је највећа међународна полицијска организација на свету, у коју је укључено 187 држава чланица. Настао је 1923.
године ради олакшавања прекограничне полицијске сарадње. Рад Интерпола усмерен је на следеће области: јавна безбедност,
тероризам, организовани криминал, ратни злочини, производња и трговина дрогама, кријумчарење оружја, трговина
људима, прање новца, дечија порнографија, привредни криминал, компјутерски криминал, кривична дела уперена против
интелектуалне својине и корупција.
Главни органи Интерпола су Генерална скупштина, Извршни комитет и Генерални секретаријат. У свакој држави чланици Интерпола постоји Национални централни биро посредством којег националне полиције размењују информације и одржавају
стални контакт са Генералним секретаријатом и са другим државама чланицама. Бирои су у надлежности матичних држава чији
органи одређују њихов састав.
Интерпол има статут, грб и заставу. Званични језици комуникације у Интерполу јесу енглески, француски, шпански и арапски.
Интерпол не треба мешати са међународним полицијским снагама (или међународном полицијом), чија је улога да под манда-
49
И
том међународних организација, као што су Уједињене нације, одржавају јавни ред и мир у нестабилним подручјима у свету.
Никач, Жељко. Транснационална сарадња у борби против криминалитета – Интерпол и Еуропол, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства, 2003.
Интернет презентација Интерпола, http://www.interpol.int
Инцест
У Кривичном законику Републике Србије дефиниција инцеста ограничена је на „сексуалне односе између ближих сродника”.
Међутим, инцестом се може сматрати и „сексуално злостављање детета које врши одрасла особа од поверења која је у позицији
моћи и представља ауторитет за дете”. Иако у овој дефиницији особа која врши сексуално насиље над дететом не мора бити у
сродничком односу са дететом, ефекти злостављања код детета су исти као и онда када је реч о сродничким односима. Сексуално злостављање деце представља било који вид експлоатације детета млађег од 16 или од 18 година ради сексуалног
задовољења и уживања одрасле особе. Сексуално злостављање детета обухвата: опсцене телефонске позиве, показивање
иначе покривених делова тела и воајеризам, миловање, снимање порнографских фотографија, покушај сексуалног односа,
силовање, инцест и дечју проституцију. Особе које сексуално злостављају децу у највећем броју случајева имају уобичајене
партнерске односе са одраслим особама и треба их разликовати од педофила који не остварују функционалну везу са одраслим особама.
Богавац, Љиљана. Моја тајна као страх, као срамота, као бол... Студије случајева Инцест Траума Центра – Београд, Београд:
Инцест Траума Центра – Београд, 2006.
Попадић, Душица и Богавац, Љиљана. Технике интервјуисања деце и жена који су преживели сексуално насиље (са освртом на
технике интервјуисања извршилаца сексуалног насиља над децом) – практичан приручник за припаднице / припаднике
полиције и правосуђа, Београд: Инцест Траума Центра – Београд,2003.
Инцест Траума Центар, http://www.incesttraumacentar.org.yu
Педагошко друштво Србије, http://www.pedagog.org.yu
50
Појмовник
безбедносне
културе
Казна
Казна је законом предвиђена репресивна мера која се ради сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног
дела на основу одлуке суда, а након спроведеног кривичног поступка. (З. Стојановић: 2006). Казна се од санкције разликује по
томе што је претпоставка за примену казне учињено кривично дело. Односно, да би казна била примењена неопходно је да
починилац буде крив. Степен репресивности највиши је код казне. Примена казне служи да: спречи учиниоца у томе да поново
чини кривична дела и утиче на њега да убудуће не врши кривична дела, утиче на друге да не врше кривична дела и изрази
друштвену осуду кривичног дела, јача морал и учвршћује обавезу поштовања закона.
У Кривичном законику Србије прописане су четири врсте казни: затвор, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе. До 2002. године постојала је и смртна казна, али је она укинута изменама и допунама Кривичног закона Србије.
Казна затвора састоји се у лишавању слободе, а њено увођење везује се за почетак XIX века. Према одредбама домаћег кривичног
законодавства опште је правило да казна затвора траје најкраће тридесет дана, а најдуже двадесет година. Међутим, за најтежа
кривична дела може бити изречена и казна затвора од тридесет до четрдесет година. Издржавање казне у затвору у трајању од
тридесет до четрдесет година представља практично замену за смртну казну и може се изрећи само оним лицима која у време
извршења кривичног дела нису навршила 21 годину живота. Осуђеника који је издржао половину казне затвора суд може пустити
на условни отпуст. Малолетним учиниоцима изриче се казна малолетничког затвора. Казна која се издржава у малолетничком
затвору може бити изречена само старијим малолетницима, односно онима који имају 16 и више година живота.
Под новчаном казном подразумева се плаћање одређеног новчаног износа у корист државе. Настала је у вези са системом
композиције, односно настала је из обичаја да учинилац оштећеном или његовој породици плаћа одређену суму новца како
би била избегнута крвна освета. Углавном се изриче за лакша кривична дела, а за кривична дела учињена из користољубља
може се изрећи иако није прописана законом. Ако осуђени не плати новчану казну, она се претвара у казну затвора, у тзв. суплеторни затвор.
Рад у јавном интересу може бити изречен за кривична дела за која је прописана казна затвора до три године или новчана казна.
Ова казна уведена је у наш систем кривичних санкција да би заменила казну лишавања слободе у случајевима када је то оправдано. Рад у јавном интересу може трајати најдуже шест месеци.
Одузимање возачке дозволе представља нову казну која је у Кривични законик Србије уведена 2005. године. Она се изриче
учиниоцима који су за припремање или извршење кривичног дела користили моторно возило. Возачка дозвола може бити
одузета на период од једне до три године.
51
К
Стојановић, Зоран. Кривично право – Општи део, Београд: Правна књига, 2006.
Игњатовић, Ђорђе. Право извршења кривичних санкција, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2006.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Службени гласник 85/2005,
Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=287&t=Z
Управа за извршење кривичних санкција, http://www.uizs.mpravde.gov.rs
Клевета
Клевета је кривично дело којим се угрожава част или углед неког лица и то изношењем или проношењем неистина.
Кажњавање за чињење овог кривичног дела води порекло из Универзалне декларације о правима човека. У члану 12 Универзалне декларације начело признавања урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице
гарантује се речима: „... нико не сме бити изложен произвољном мешању у приватни живот, породицу, стан или преписку, нити
нападима на част или углед. Свако има право на заштиту закона против оваквог мешања или напада.” Кажњавање клевете је
одувек стварало напетост између два права – права на заштиту части и угледа и права на слободу изражавања. Велике полемике су вођене о томе да ли клевета треба да буде кривично дело и да као такво подлеже кривичној санкцији. У Србији је
Кривични законик прописао да је клевета кривично дело за које се одговара новчаном казном. Ово решење постоји у највећем
броју земаља.
Јовановић. Слободан. Сабрана дела, Београд: Геца Кон, 1932.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Правни информатор, http://www.informator.rs/tekstovi/kleveta_505.htm
Народна скупштина Републике Србије, http://www.parlament.sr.gov.yu
Климатске промене
Клима се на Земљи одувек мењала, али је све до почетка индустријске револуције била условљена променама природних
околности. Данас термин климатске промене користимо онда када говоримо о променама климе до којих долази од почетка
52
Појмовник
безбедносне
културе
XX века. Дакле, сматра се да климатске промене које су регистроване претходних година, као и оне које се предвиђају у наредних 80 година, представљају директну или индиректну последицу човекових активности, а не последицу природних промена
у атмосфери. Глобалне последице промене климе су: пораст глобалне средње температуре Земљине површине, пораст нивоа
мора, промене у падавинама, измене хидролошког режима водених ресурса, утицај на еко-системе, пољопривреду, шумарство, топљење глечера.
Климатске промене и многи аспекти глобалних еколошких промена могу представљати комплексну и многоструку претњу,
изазове, рањивости и ризике за различите димензије безбедности (еколошку, друштвену, економску, али једино у веома екстремним случајевима и за политичку и војну безбедност) и за различите референтне објекте, почев од појединаца, до породица, села, племена, као и за микрорегионе, државе, макрорегионе. У веома екстремним случајевима са ниском вероватноћом
они ће угрозити целу планету.
Стање људске безбедности у Србији, Извештај за 2005 – 2006. Београд: Фонд за отворено друштво, 2007.
Часопис Људска безбедност/Хуман Сецуритy. Београд: Факултет безбедности, Универзитет у Београду, 2005.
Републикчки хидрометеоролошки завод Србије, http://www.hidmet.gov.rs
Министарство животне средине и просторног планирања, http://www.ekoplan.gov.rs
South Environment and Weather Agency, http://www.sewa-weather.com/sclimap.html
Кокаин
Кокаин је дрога која се добија екстракцијом из лишћа биљке коке, која расте на планинама западног дела јужне Америке, а
највише у Боливији, Перуу, Колумбији, Еквадору и Бразилу. Реч је о снежнобелом кристалном праху који стимулише кору великог мозга тако да изазива субјективни осећај неограничене интелектуалне моћи, а смањује телесни и ментални замор због чега
је данас једна од најпопуларнијих дрога. Конзумирање ове дроге изазива проширење зеница, знојење, пробавне проблеме.
Може се употребљавати на различите начине, најчешће ушмркавањем мањих количина, при чему ова дрога веома брзо
дејствује долазећи до крвотока преко слузокоже носа и плућа. Може се, такође, конзумирати и орално, узимањем таблета, а
веома ретко убризгавањем ињекцијама. Не развија толеранцију и физичку зависност, али проузрокује веома снажну психичку
зависност која може довести до тзв. „кокаинских психоза”. Један од најпознатијих деривата кокаина је „крек”, који се добија
мешањем кокаина са содом бикарбоном и водом.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд: Драганић,
2006.
53
К
Колективна безбедност
Колективна безбедност представља принцип у међународним односима који полази од тога да је мир недељив и да свака
држава треба да учествује у заједничким акцијама против оних држава које нарушавају територијални интегритет и политичку
независност других. Овај принцип је у светску политику ушао тек у двадесетом веку стварањем Друштва народа, а касније и
Организације уједињених нација. За разлику од колективне одбране, колективна безбедност није усмерена против унапред
дефинисаног непријатеља.
међународни односи, мир, рат
Компјутерски криминал
Компјутерски криминал (или високотехнолошки криминал, сајберкриминал) обухвата активности током којих се компјутери,
компјутерске мреже или компјутерски подаци користе као извори, средства, објекат или места извршења одређеног кривичног дела.
Кривични законик Републике Србије познаје кривична дела против безбедности рачунарских података, а нека од њих су, на
пример, оштећење компјутерских података и програма, компјутерска саботажа, уношење компјутерских вируса, компјутерска
54
Појмовник
безбедносне
културе
превара, неовлашћени приступ заштићеном компјутеру или мрежи. Посебним законом регулисан је и рад посебних институција
за борбу против ове врсте криминала. Посебан облик компјутерског криминала представља сајбертероризам, односно тероризам у коме се користе компјутери и компјутерске мреже за планирање, припрему и извођење терористичких напада,
најчешће на критичне инфраструктуре појединих држава.
Кривични законик Републике Србије (Глава 27), Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/
lat/akta/akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала, Службени гласник
61/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=233&t=Z
Контрола наоружања
К
Термином контрола наоружања означава се широк спектар рестрикција развоја, производње, складиштења и употребе оружја.
На међународном нивоу се успоставља дипломатским активностима и употребом међународних стандарда, а на националном
нивоу се врши контрола наоружања које поседују грађани. Сврха контроле наоружања је избегавање трке у наоружању на
међународном нивоу, која је контрапродуктивна и која представља претњу мировним напорима. Контрола наоружања треба
да разреши безбедносну дилему тиме што је усмерена на учвршћивање међусобне сарадње земаља и регионалне стабилности. Пример примене овог концепта представља Дејтонски споразум којим је окончан рат у Босни (1992–1995) и успостављен
одређен баланс војних снага у региону.
Goldblat, Jozef. Arms Control, the New Guide to Negotiations and Agreements, London: PRIO, SIPRI, SAGE publications, 1996.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Arms_control
Корупција
Према широко прихваћеној дефиницији корупција представља злоупотребу службенг положаја ради остваривања личне користи. (Кауфман, Сигелбаум: 1997) У преводу, корупција значи подмитљивост, поткупљивост, поквареност. Корупција је настала
још у античком периоду, а у данашњем облику постоји од времена формирања царинске службе почетком XIX века када су
створене могућности за злоупотребу јавне службе ради личног богаћења. Ова појава први пут је била санкционисана у Напо-
55
леоновом Code Penal 1810. године.
Корупцију, у социолошком и криминолошком смислу, можемо посматрати као
појаву која има три степена. У првом, најблажем степену постоје само спорадични примери корупције у било којим сегментима друштва, и то је карактеристично за све земље у свету. У другом степену постоји корупција која је већ
озбиљније захватила важне сегменте друштва. У трећем степену постоји системска корупција, која захвата целокупно друштво и тада друштво или држава функционишу једино на коруптивни начин. (Д. Радовановић: 2002)
Типична коруптивна кривична дела представљају примање и давање мита.
Међутим, корупцију је тешко доказати, па су многе корупционашке афере на
западу разрешаване осудом јавности, чак и у случајевима кад није било
довољно чврстих доказа.
Јовановић, Предраг, ур. Анатомија корупције, Београд: Транспарентност Србија, 2001.
Лутовац, Зоран ур. Отворено о корупцији – Полиција, Београд: Фриедрицх Ебарт Стифтунг, 2002.
Транспарентност Србија, http://www.transparentnost.org.yu
Савет за борбу против корупције, http://www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu
Крађа
Крађа је основно дело из групе кривичних дела учињених против имовине. Дефинише се као одузимање туђе покретне ствари у намери да се њеним присвајањем себи или другом прибави противправна имовинска корист. (КЗ Србије, чл. 203). За
извршавање овог кривичног дела предвиђена је новчана казна или казна затвора у трајању до три године.
Тешка крађа постоји у следећим случајевима:
• обијање или проваљивање затворених зграда, соба, каса, ормана или других затворених простора, као и друго
савлађивање већих препрека
• крађа у којој учествује више лица
• крађа на нарочито опасан или нарочито дрзак начин
• крађа коју је извршило лице које је при себи имало било какво оружје или опасно оруђе за напад или одбрану
• крађа извршена за време пожара, поплаве, земљотреса или другог удеса
56
Појмовник
безбедносне
културе
•
•
крађа извршена искоришћавањем беспомоћности или другог тешког стања неког лица
крађа у којој вредност украдених ствари прелази износ од четристо педесет хиљада динара или у којој украдена
ствар представља културно или природно добро
• крађа у којој вредност украдених ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара.
За тешку крађу прописана је казна затвора у трајању од једне до осам година, а за последњи облик тешке крађе предвиђена је
казна затвора у трајању од две до десет година.
Најтежа кривична дела учињена против имовине су разбојничка крађа и разбојништво. Онда када је крађа већ извршена, а
учинилац који је затечен на делу употреби силу или претњу да ће непосредно напасти живот или тело како би задржао украдену ствар реч је о разбојничкој крађи. Разбојништво се разликује од разбојничке крађе по томе што се сила или претња користе
да би се ствар одузела, а не да би се задржала, односно у разбојништву употреба силе или претње претходи крађи. За разбојничку
крађу предвиђена је казна затвора у трајању од једне до десет година, а за разбојништво у трајању од две до десет година.
Уколико је дело заједнички извршило више лица или уколико вредност украдених ствари прелази милион и петсто хиљада
динара, сматра се да су извршени тежи облици ова два кривична дела.
Стојановић, Зоран. Кривично право – Општи део, Београд: Правна књига, 2006.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Крвна освета
Крвна освета је врста освете која је карактеристична за примитивна друштва. Она подразумева физичко кажњавање припадника другог племена (братства или породице) због којег је дошло до повреде неке особе или неког обичаја. Крвна освета је
један од најстаријих обичајних механизама регулације друштвених односа. Она обухвата скуп казни које чланови оштећене
или повређене заједнице (породице, племена) примењују на члановима заједнице чији је члан изазвао ту повреду. Крвну освету карактерише солидарност која се развија међу члановима на принципу „сви за једног, један за све“. Постојање крвне освете
има ефекат генералне превенције кршења норми и вредности неке заједнице.
Крвна освета је универзална друштвена појава и општи правни обичај коју су познавали сви стари народи. Првобитна крвна
освета била је несразмерна (санкција је спровођена невезано за процену нанешене повреде) и колективна (могла се вршити и
на прекршиоцу и на члановима његове групе). Историјски гледано, крвна освета јављала се у племену, где је регулисала односе на нивоу племена и братства, док се у савременим условима јавља на нивоу породице.
Извршење крвне освете подрива моћ државе и њених правосудних институција и угрожава безбедност грађана.
57
К
Ђурић, Слађана С. Освета и казна – Социолошко истраживање крвне освете на косову и Метохији, Ниш: Просвета, 1998.
Мимица, Аљоша и Богдановић, Марија, ур. Социолошки речник, Београд: Завод за уџбенике, 2007.
Кривично дело
Према Кривичном законику кривично дело је оно дело (1) које је законом предвиђено (2) као кривично дело, које је противправно (3) и које је скривено (4). Дакле, Закон одређује четири конститутивна елемента сваког кривичног дела: дело човека,
„предвиђеност” дела у закону, противправност и кривица. (КЗ Србије, чл. 14) Редослед ова четири елемената не може се мењати,
а они представљају четири новоа кроз која се мора проћи да би било утврђено то да ли је учињено кривично дело.
Први елемент кривичног дела подразумева то да оно мора бити дело човека. Учинилац дела мора имати преко 14 година живота да би могао кривично да одговара. Традиционалне дефиниције кривичног дела уместо појма дело користе појам радња.
Међутим, у домаћој кривичноправној теорији, уобичајено је коришћење термина дело који се употребљава као шири појам. Он
сем радње обухвата и последицу, али и узрочну везу између радње и последице. Постоји више врста радње, као што су радња
извршења, радња саучесништва, радња чињења, радња нечињења, као и алтернативно и кумулативно прописана радња. С
обзиром на врсту последице, кривична дела подељена су на кривична дела повреде и кривична дела угрожавања. Лице које
погађа последица кривичног дела назива се пасивним субјектом, односно жртвом.
Други елемент кривичног дела подразумева то да дело буде предвиђено у закону као кривично дело. „Предвиђеност” у закону
дериват је најважнијег начела Кривичног права, начела законитости. У њему стоји да се за извршење неког дела учинилац
може казнити само када су, у време извршења тог кривичног дела, обележја тог дела, као и казна која је за њега предвиђена
били одређени у Закону. „Предвиђеност” кривичног дела у закону има своју формалну страну, односно има законски опис кривичног дела. У њега спадају биће кривичног дела и услови кажњивости, као и материјална страна која се огледа у друштвеној
опасности дела.
Противправност се обично схвата као противност некој правној норми, односно као кршење неког прописа одређеном
људском радњом. Међутим, није свако противправно дело истовремено и кривично дело, јер постоје различити основи који
могу искључити противправност. Такви су, на пример: дело малог значаја, дело извршено у нужној одбрани, дело извршено у
крајњој нужди, дело извршено током вршења службене дужности, дело извршено уз пристанак повређеног, дело извршено на
основу наређења претпостављеног, дело извршено уз дозвољени ризик, као и дела извршена уз постојање права на дисциплинско кажњавање малолетне деце и обављање лекарске дужности. Када је искључена противправност, онда нема ни кривичног дела.
Кривица представља последњи елемент кривичног дела. Она се схвата као психички однос учиниоца према делу које је извршио и за које му може бити упућен социјално-етички прекор. Кривица се може степеновати (умишљај и нехат), пре свега,
58
Појмовник
безбедносне
културе
приликом одмеравања казне. Основи искључења кривице, а самим тим и кривичног дела су: неурачунљивост, стварна заблуда,
правна заблуда, сила и претња.
У међународном кривичном праву постоји и међународно кривично дело. За разлику од кривичног дела у унутрашњем праву,
међународно кривично дело предвиђено је у међународним актима, пре свега, у међународним конвенцијама.
Стојановић, Зоран. Кривично право – Општи део, Београд: Правна књига, 2006.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Википедија, http://sr.wikipedia.org/sr-el
К
Кривичне санкције
Кривичне санкције су законом предвиђене репресивне мере које се ради сузбијања криминалитета примењују према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело, на основу одлуке суда донете након спроведеног
кривичног поступка. (З. Стојановић: 2006). У домаћем правном систему постоје четири врсте кривичних санкција: казне, мере
упозорења, мере безбедности и васпитне мере.
Казна је законом предвиђена репресивна мера која се ради сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног
дела на основу одлуке суда, а након спроведеног кривичног поступка. (З. Стојановић: 2006). Казна се од санкције разликује по
томе што је претпоставка за примену казне учињено кривично дело. Односно, да би казна била примењена неопходно је да
починилац буде крив. У нашем кривичном праву постоје четири врсте казни: затвор, новчана казна, рад у јавном интересу и
одузимање возачке дозволе.
Мере упозорења чине условна осуда и судска опомена. Ове мере изричу се да би се избегла примена казне, као и да би се извршио
утицај на учиниоца како убудуће не би вршио кривична дела. Изричу се само за лакша кривична дела. У нашем кривичном систему
постоје две врсте условне осуде: условна осуда и условна осуда са заштитним надзором. Судска опомена не може бити изречена
двема категоријама учинилаца – малолетницима и војним лицима за кривична дела почињена против Војске Србије. Уместо ње,
малолетницима се изриче укор, а војним лицима дисциплинска казна.
Мере безбедности су вредносно неутралне санкције које се примењују онда када постоји опасност да ће учинилац поново извршити кривична дела. У нашем кривичном праву постоји девет врста мера безбедности: 1) обавезно психијатријско лечење и чување у
здравственој установи; 2) обавезно психијатријско лечење на слободи; 3) обавезно лечење наркомана; 4) обавезно лечење алкохоличара; 5) забрана вршења позива, делатности или дужности; 6) забрана управљања моторним возилом; 7) одузимање предмета;
8) протеривање странца из земље; 9) јавно објављивање пресуде. Прве четири мере имају медицински карактер.
59
Васпитне мере су врста кривичних санкција које се изричу малолетним учиниоцима и деле се на три врсте: 1) васпитне мере
упозорења и усмеравања – судски укор и посебне обавезе; 2) васпитне мере појачаног надзора – појачан надзор који врше
родитељи, усвојитељи или стараоци, појачан надзор у другој породици, појачан надзор који врше органи старатељства и
појачан надзор уз дневни боравак у одговарајућој установи; 3) заводске васпитне мере – упућивање у васпитну установу,
упућивање у васпитно-поправни дом и упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.
Стојановић, Зоран. Кривично право – Општи део, Београд: Правна књига, 2006.
Игњатовић, Ђорђе. Право извршења кривичних санкција, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2006.
Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Службени гласник 85/2005,
Београд, 2005. http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=287&t=Z
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Управа за извршење кривичних санкција, http://www.uizs.mpravde.gov.rs
Криза
Криза (грч. Crisis – пресуда, одлука) представља пресудни тренутак у коме се одлучује о томе да ли ће даљи развој неке
ситуације бити позитиван или негативан.
Криза може имати различита значења у зависности од тога да ли се односи на појединца, друштвену групу, организацију,
институцију, друштво, државу, међународни систем итд. Може се користити за описивање ситуације у којој се налази нека личност, али и за описивање ситуације у којој се налазе организације, институције или цело друштво, а да при томе та ситуација
може имати негативне последице.
Постоји више различитих дефиниција кризе. Према неким криза је непријатан догађај који представља изазов за доносиоце
одлука и проверу тога како се сналазе у неповољним условима, у недостатку времена или у ситуацији када нису припремљени.
Криза такође може бити дефинисана као озбиљна претња основним деловима друштва или основним вредностима и нормама
друштва која, у условима када постоји временски притисак и веоме несигурне околности, захтева доношење одлука.
Термин криза не треба мешати са терминима ванредна ситуација или катастрофа. Треба имати у виду и то да различити људи,
организације, институције, па и државе, на различите начине доживљавају, схватају и реагују на потпуно исте кризне
ситуације.
Кешетовић, Желимир. Кризни менаџмент, Београд: Факултет безбедности и Службени гласник, 2008.
Кековић, Зоран и Кешетовић, Желимир. Кризни менаџмент И: Превенција кризе, Београд: Факултет безбедности, 2006.
60
Појмовник
безбедносне
културе
Криминал
Криминал представља кршење утврђених, пре свега, законских правила којима је одређено нормално, односно уобичајено
понашање људи, чиме се појединци или друштво у целини доводе у опасност.
Реч криминал води порекло од латинске речи crimen која означава злочин или кривично дело. Данас реч криминал означава
активности опасне за становништво или државу, односно за друштво у целини. То је општи назив за сва кривична дела у једној
држави. За онога ко врши кривично дело користи се израз криминалац. У употреби је и израз криминалитет, који означава
укупност свих кривичних дела у друштву у одређеном периоду. Овај израз користи се превасходно у науци.
Пошто је криминал друштвено опасно понашање, свака држава развија механизме за његово спречавање. То чини доношењем
закона који одређују дефиницију сваког кривичног дела посебно, а затим прописују и одговарајуће санкције, односно казне за
свако од њих. Како би закони имали ефекта на учиниоце кривичних дела, судови и остали државни органи задужени су за
њихово спровођење. На тај начин се на починиоца делује репресивно, а на све остале превентивно.
Постоје разни облици криминала који су кривичним законима сврстани у различите групе кривичних дела, па тако постоје
општи, привредни, политички, високотехнолошки, организовани криминал, као и други облици криминала.
Криминал је предмет проучавања различитих наука. Најобухватнија је криминологија која проучава злочин имајући у виду
околности под којима је он извршен, као и психолошке узроке који су до њега довели. Криминалистика испитује то на који је
начин злочин извршен, који су били мотиви и циљеви злочина, као и то којим методама злочин може да буде откривен.
Игњатовић, Ђорђе. Криминологија, Београд: Службени гласник, 2005.
Игњатовић, Ђорђе. Криминолошко наслеђе, Београд: Службени гласник, 2005.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Законик о кривичном поступку, Службени гласник 46/06, Београд, 2006., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_
detalji.asp?Id=360&t=Z
Критичне инфраструктуре
Инфраструктура (лат. infra – под, испод, structura од речи struere – слагати, склапати) представља темељ, основу, односно основу за
привредни и друштвени развој, коју чине саобраћајна мрежа (путеви, железничке пруге, канали и слично), водоводне инсталације,
извори електричне и друге енергије, објекти намењени јавним потребама (осветљење, паркови, тргови, домови здравља, болнице,
диспанзери, школе итд.). Критичне инфраструктуре су физички или виртуелни системи и средства кључни за нормално
61
К
функционисање државе. Њихово онеспособљавање или уништење могло би да ослаби безбедност, привреду, јавно здравље и
сигурност. У критичне инфраструктуре најчешће спадају: телекомуникације, системи електричне енергије, складиштење и
транспорт нафте и гаса, банкарство и финансије, транспорт, системи водоснабдевања, хитне службе (медицинске, полицијске,
ватрогасне, службе за спасавање), информациони и комуникациони системи. Критичне инфраструктуре постале су битан елемент националне безбедности 1990-их година. Тада је уведена заштита критичних инфраструктура, која данас представља
један од приоритета сваке државе, пре свега зато што оне могу бити мета напада терориста.
Moteff J., Copeland C., Fischer J. Critical Infrastructures: What Makes an Infrastructure Critical?, Washington: Congressional Research
Service (The Library of Congress), 2003.
Програм заштите критичних инфраструктура Универзитета Џорџ Мејсон, http://cipp.gmu.edu
Центар за заштиту националне инфраструктуре Велике Британије, , http://www.cpni.gov.uk
Култура
Реч култура има латински корен, било да је њена основа реч cultus – гајење, обрада поља, било да је то реч colere – неговање,
гајење, обрађивање, било да је то реч cultura – обрада поља. Временом је значење термина култура еволуирало и добило метафорички смисао: са „културе земље” преноси се на „културу духа”, са обраде поља на обрађивање, култивисање духа.
Језгровито одређење појма култура дао је УНЕСКО: „културу чине вредности, веровања, језици, науке и уметности, традиције,
институције и начин живота којима се једна личност или група изражавају, остварују и развијају”.
Постоји мноштво култура, од којих свака представља легитимни израз људског „духа” и исход посебног историјског процеса.
Култура утиче на вредности, на погледе на свет и на структуру међуљудских односа. Начин на који култура утиче на ставове и
социјалне односе може се уочити у областима као што су индивидуализам, родност, дистанца моћи и културна комплексност.
Културне разлике огледају се у постојању различитих система вредности, начина на које су регулисани друштвени односи и
обичаји, као и у општем погледу на живот. Основне разлике у вођењу политике, развоју економије или промишљању безбедности потичу из разлика дубоко укорењених у различитим културама. Како различите културе стварају/негују посебне обрасце
политичког и економског развоја, тако и обликују специфична понашања у сфери безбедности.
Културне разлике које постоје између одређених друштвених група на одређеном подручју могу утицати на стварање добре
социјалне климе, али истовремено могу бити и извор социјалне напетости. Ако међу припадницима разних етничких група,
националности, вероисповести постоји поштовање и разумевање, њихови односи и везе биће прожети симпатијом,
толеранцијом и дружењем, као психолошким механизмима који развијају добре међуљудске односе. Уколико ти односи нису
засновани на поштовању и разумевању припадника различитих културних обележја, јављају се нетрпељивост и нетолеранција.
62
Појмовник
безбедносне
културе
Нетрпељивост могу потенцирати разне предрасуде и негативни стереотипи који постоје о припадницима других културних
ентитета, као на пример, уверење да су примитивни, неморални, лењи, прљави, фанатични итд. У таквој атмосфери често долази и до конфликтних ситуација, које могу бити различитог интензитета и имати различите последице.
Гиденс, Ентони. Социологија, Подгорица: ЦИД, 2001.
Хантингтон, Семјуел и Харисон, Лоренс. Култура је важна, Београд: Плато, 2004.
Фукујама, Френсис. Судар култура, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997.
United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization (UNESCO), http://www.unesco.org
Култ
К
Култ (латински cultus, као један од облика глагола colere – гајити, поштовати или славити и одавати почаст божанству) представља
учења или мистичне, религиозне атрибуте који се придају неким стварима, људима или животињама. Реч cultus била је општа реч
за слављење бога, без обзира на то о ком се богу радило. Овај се појам, дакле, може користити како би њиме били означени:
•
•
•
неинституционализована, недовољно организована верска заједница, која не поседује уобичајени крути систем религиозног веровања, односно неформална верска група, која је често медитативне природе
религиозно поштовање божанства и религиозни обреди, служење божанству, обожавање неког предмета као облика
религије (култ лобање као претпостављени првобитни облик религије или култ црног камена у исламу и сл.)
велика љубав или изузетно поштовање према некоме или нечему, претерано дивљење, обожавање неке особе – „култ личности”„култ покојника” или „култ предака”.
верске заједнице, секте, манипулација
Петровић, Сретен. Митологија, култура, цивилизација, Београд: Чигоја штампа, Салус, 1995.
Цермановић-Кузмановић, Алесандрина и Срејовић Драгослав. Лексикон религија и митова, Београд. Савремена
администрација, 1992.
63
Лако и лично наоружање – SALW
Лако и лично наоружање кованица је која означава оружје
које је лако преносиво, а које могу носити појединци или тимови без употребе моторних возила или запрежних
животиња. У лично наоружање спадају хладна оружја, попут
ножева, мачева, секира, копља, лукова и стрела, и ватрена
оружја, попут пиштоља, пушака, аутомата, пушкомитраљеза
и митраљеза, ручних ракетних бацача (РРБ) и бомби. Лако
наоружање служи за подршку мањим и већим јединицама у
борби са пешадијом, као и у борби против оклопних возила,
тенкова и летелица. У њега спадају бестрзајни топови, аутоматски бацачи граната, минобацачи, противоклопне вођене
ракете, противавионске ракете, противавионски топови и
митраљези, као и нагазне мине.
Живети са наслеђем Република Србија, SALW
истраживање. Програм за развој Уједињених
нација (UNDP), 2005.
Унијат, Јелена. „Лако оружје – тежак проблем у
Србији,“ Безбедност Западног Балкана бр. 2, (2006):
11–15.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/SALW
Peace and Security through Disarmament,
http://disarmament.un.org/cab/salw.html
Encyclopædia Britannica,
http://www.britannica.com/EBchecked/topic/549308/small-arm
64
Појмовник
безбедносне
културе
ЛСД
Дрога позната као ЛСД (диетиламид лизергичне киселине) основни је представник халуциногених дрога. Уколико је чист, ЛСД
је у облику белог прашка без мириса и укуса. На илегалном тржишту се налази у различитим облицима, а између осталог може
се ставити и на упијајућу хартију, осушити и исећи по жељи. Реч је најјачој халуциногеној дроги и једној од најактивнијих супстанци уопште. Конзумира се првенствено орално, али и убризгавањем ињекцијама. Деловање ЛСД се препознаје тако што су
конзументу промењени размишљање, расположење и активности. Утиче на чуло вида, слуха и додира, тако да конзумент „види”
звукове или „чује” укусе, док предмети добијају невероватне форме и стања. Под дејством ЛСД мења се психа човека, оштећује
памћење, умањује способност расуђивања и стварају тешки психички поремећаји, који се манифестују акутним реакцијама
напада панике и параноидним идејама прогањања.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Људска безбедност
Људска безбедност односи се на заштиту личне безбедности појединца и на непостојање директних и индиректних претњи
насиљем. У најширем смислу овај појам значи много више од непостојања насилног сукоба. Он обухвата поштовање људских
права, постојање добре владавине, могућност образовања и коришћења здравствене заштите, као и стварање услова у којима
ће сваки појединац имати могућности да изабере свој пут и оствари свој властити потенцијал.
Људску безбедност треба разликовати од националне безбедности, јер њен „референтни објект” чине људи и заједнице, а не
државе.
65
Л
Љ
Програм за развој Уједињених нација (УНДП) први пут је у свом годишњем Извештају о људском развоју 1994. године промовисао концепт људске безбедности и описао га као приступ „оријентисан на људе” (пре него оријентисан на државу), чије су
основне компоненте „ослобођеност човека од страха и од оскудице”. Ова врста безбедности нуди човеку сигурност која га
ослобађа страха од хроничних претњи, као што су глад, болест и политичка репресија, као и „заштиту од изненадних и болних
ремећења образаца свакодневног живота”. Према објашњењу УНДП, нови модел од друштава у свету захтева предузимање два
нивоа хитних промена, које подразумевају прелажење пута „од искључивог нагласка на територијалној безбедности, ка много
снажнијем нагласку на људској безбедности...“ и од безбедности коју пружа оружје, ка безбедности која се остварује одрживим
људским развојем.
Листа претњи људској безбедности је дугачка, али се већина њих може разматрати у оквиру неколико категорија:
1.
Економска безбедност: незапосленост, несигурност задржавања радног места, лоши услови на раду, неједнакост прихода, инфлација, слабо развијене мреже социјалног осигурања и бескућништво.
2.
Безбедност која се односи на храну: проблеми који се односе на физички и економски приступ здравствено исправној
храни
3.
Здравствена безбедност: инфективне и паразитске болести, ХИВ и други вируси, болести изазване загађеним ваздухом или водом, као и неадекватан приступ здравственим службама.
4.
Безбедност животне средине: деградација локалних и глобалних еко-система, несташица воде, поплаве и друге природне катастрофе, нерационално крчење шума, загађење воде, ваздуха и земљишта.
5.
Лична безбедност: физичко насиље које могу вршити држава и криминалне организације, насиље унутар породица и
на радном месту, као и индустријски и саобраћајни удеси.
6.
Безбедност заједнице: етничке напетости и насилни сукоби.
7.
Политичка безбедност: државна репресија и угрожавање људских права.
Дулић, Драгана, ур. Људска безбедност, зборник радова И и ИИ, Београд: Фонд за отворено друштво, 2006.
Часопис Људска безбедност/Human Security. Београд: Факултет безбедности, Универзитет у Београду, 2005.
Људска права
Под људским правима подразумевају се међународне норме које служе за заштиту свих људи од политичког, правног и друштвеног угњетавања. Концепт људских права садржи идеју о томе да сва људска бића имају универзална природна права која
стичу рођењем и која су неотуђива. Људска права су дефинисана у међународном праву и у унутрашњем праву великог броја
држава. Међутим, за велики број људи доктрина људских права има и ванправни карактер и представља фундаменталну мо-
66
Појмовник
безбедносне
културе
ралну основу за регулисање савременог политичког поретка. Људска права се због тога приказују као демократски идеали.
Након завршетка Другог светског рата Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Универзалну декларацију о правима човека (1948). Иако има необавезујући карактер, ова Декларација поставила је стандарде заштите људских права у свету.
Људска права се могу ограничити привремено само током ванредног стања, али ни тада се ничим не смеју ограничавати
основна људских права. Постоје три генерације људских права: прва генерација грађанских и политичких права (право на
живот и политичку партиципацију), друга генерација економских, социјалних и културних права и трећа генерација права солидарности (право на мир и чисту животну околину). Људска права представљају основу и општи принцип на којем су
изграђени политички системи. Осим те, интерно системске карактеристике, треба истаћи да људска права чине основу глобалних цивилизацијских вредности, зачетак нове универзалне политичке културе, претпоставку међусобног уважавања различитих политичких система и суживота различитих вера и нација.
Steiner, Henry and Alston, Philip. International Human Rights in Context: Law, Politics, Morals, Oxford: Clarendon Press. 1996.
Donnelly, Jack. Universal Human Rights in Theory & Practice. 2nd edition, Ithaca, London: Cornell University Press. 2003.
Forsythe, David P. Human Rights in International Relations, Cambridge: Cambridge University Press, 2000.
Ignatieff, Michael. Human Rights as Politics and Idolatry. Princeton, Oxford: Princeton University Press, 2001.
Landman, Todd. Studying Human Rights, Oxford, London: Routledge, 2006.
Shute, Stephen and Hurley, Susan, eds. On Human Rights: The Oxford Amnesty Lectures. New York: BasicBooks, 1993.
Sunga, Lyal S. Individual Responsibility in International Law for Serious Human Rights Violations, Hague: Nijhoff Publishers, 1992.
Београдски центар за људска права, http://www.bgcentar.placebo.co.yu/home_sr
National Human Rights Institutions Forum, http://www.nhri.net
Универзална декларација о правима човека, http://www.un.org/Overview/rights.html
УН Људска права, http://www.un.org/rights
67
Љ
Малтретирање
Малтретирањем се сматра узнемирујуће и разорно понашање које разумном и објективном посматрачу делује као намерно
изазивање негативних осећања код циљане особе или особа, обично (али не и увек) ради застрашивања. Често они људи који
малтретирају имају намеру да особи коју малтретирају живот и рад учине непријатним, да их ометају у свакодневним активностима, застрашују, узнемиравају. Постоји, дакле, више врста понашања које се сматрају малтретирањем: праћење, ометање у
раду, вршење циљаних личних напада, претња, објављивање личних података, изношење лажних или проблематичних оптужби, упозоравање, узнемиравање на послу, али и у приватном животу и сл.
Информативни веб сервис за средњошколце, http://www.mingl.org/it_vodic/maltretiranje-i-uznemiravanje.php
Манипулација
Манипулација је термин којим се означава коришћење различитих података или информација ради „завођења јавности”, односно ради усмеравања пажње јавности ка оној поруци или значењу које аутор, без обзира на валидност података, жели да изазове. Користи се у свим сферама живота, а у социјалном раду често означава приказивање стања појединца или породице тако да
се њиме посредно подрже нека намера или циљ, који иначе не произилазе из законских или других локалних прописа. Често се
у психологији користи да би означио и посебне манипулативне способности, које стоје насупрот вербалних способности.
Кордић, Борис и Пајевић, Десимир. Општа социологија са социјалном психологијом, Београд: Центар за примењену психологију,
2007.
Марихуана
Марихуана је дрога биљног порекла која се добија мрвљењем листова индијске конопље (Canabis sativa). Од марихуане се
праве цигарете, у жаргону зване „џоинт”, па се ова врста дроге најчешће конзумира пушењем. Иначе, може се и жвакати или
68
Појмовник
безбедносне
културе
јести. Психички ефекат конзумирања марихуане варира у зависност од особе. Њено конзумирање изазива проширење зеница,
еуфорију, говорљивост и неконтролисани смех у друштву, црвенило очију, сушење уста и грла, лупање срца и слично. Реч је о
најкоришћенијој опојној дроги, чије је узимање попримило епидемијске размере.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Међународна безбедност
У најширем могућем значењу појам међународне безбедности односи се на стање у коме дешавања унутар једне државе не
угрожавају друге државе и људе који у њима живе. Тако дефинисана међународна безбедност представља одсуство рата
између држава, али и одсуство других претњи које могу погађати две или више држава, попут међународног тероризма, нуклеарних акцидената, транснационалног организованог криминала, климатских промена, илегалне прекограничне миграције итд.
У ужем смислу, међународна безбедност представља онај део међународне политике који настаје када су актери у међународним
односима спремни да запрете или да употребе силу како би постигли жељени исход. Неки аутори разликују међународну безбедност, која пре свега укључује државе као поседнике монопола на легитимну примену силе, од транснационалне безбедности која укључује и остале поддржавне актере, попут терористичких група, кланова, организованих криминалних група итд.
Иако је у пракси понекад тешко разликовати међународну од националне и глобалне безбедности, ове категорије припадају
различитим нивоима анализе. Док државна безбедност подразумева одсуство претњи унутар једне државе, глобална безбедност подразумева одсуство претњи на глобалном нивоу. Међународна безбедност се налази између ова два нивоа анализе и
може имати билатерални, регионални, континентални, па чак и интерконтиненатлни карактер. Постоје различити начини
достизања међународне безбедности и они се крећу од дипломатије, преко економских и социјалних средстава, па све до
претње и употребе војне силе.
Robinson, Paul. Dictionary of International Security, Cambridge: Polity, 2008.
Buzan, Bary and Waever, Ole. Regions and Powers: The Structure of International Security, Cambridge: Cambridge University Press,
2003.
69
М
Међународни односи
Међународни односи представљају скуп односа између актера у међународном систему. Под тим се, пре свега, мисли на односе између држава, али и на односе између других актера који играју све значајнију улогу, као што су, на пример, међународне
организације, мултинационалне компаније, транснационалне интересне групе, невладине организације, терористичке
организације и покрети итд. Појам међународних односа шири је од појмова као што су међународна политика, међународна
безбедност, међународно право и међународна економија, који представљају само неке од димензија односа у које улазе
актери у међународном систему. Као прекретница, па чак и као нулта тачка, у историји савремених међународних односа узима се Вестфалски мир из 1648. године. Склапањем овог мира којим су окончани тридесетогодишњи верски ратови у Европи,
настају суверене државе, чиме религијски хијерархијски поредак бива замењен секуларним анархичним поретком
међународних односа. Последња велика прекретница у међународним односима били су крај Хладног рата и нестанак биполарне структуре међународног система када су из темеља промењени глобални односи моћи. Због ерозије концепта суверености у условима глобализације, као и због све значајнијег утицаја недржавних актера, неки аутори савремене међународне
односе називају поствестфалским. Праксу међународних односа треба разликовати од студија Међународних односа. Као засебна академска дисциплина, која се разликује од Међународног права и Дипломатске историје, студије Међународних односа
добиле су сопствени идентитет тек након Првог светског рата, односно тек оснивањем првих катедри за Међународне односе
на Велшком универзитету у Абериствиту 1919. године и на Лондонској школи за економију и политичке науке 1920. године. У
оквиру студија Међународних односа налазе се многобројне академске поддисциплине, као што су Глобална политика,
Међународна политичка економија, Анализа спољне политике, Стратешке студије, Студије безбедности, Мировне студије итд.
Иако се често третирају као дисциплина политичких наука, савремене студије Међународних односа комбинују сазнања из
такорећи свих друштвених наука. У студијама Међународних односа постоји велики број различитих теоријских праваца, од
којих су најзначајнији реализам, либерализам, марксизам, социјални конструктивизам и постмодернизам. Ове теоријске
традиције полазе од другачијих филозофских полазишта, наглашавају различите димензије међународних односа и користе
другачију методологију, па често долазе до радикално другачијих закључака и објашњења међународних феномена. Овакав
интелектуални плурализам илуструје не само изузетну комплексност савремене праксе међународних односа, већ и богатство
и ширину академских студија Међународних односа.
Baylis, John and Smith, Steve. The Globalization of World Politics, Oxford: Oxford University Press, 2001.
Evans, Graham and Newham, Jeffrey. The Penguin Dictionary of International Relations, London: Penguin Books, 1998.
Димитријевић, Војин и Стојановић, Радослав. Међународни односи, Београд: Службени лист СРЈ, 1996.
Нај, Џозеф С. Јр. Како разумевати међународне сукобе, Београд: Стубови културе, 2006.
Институт за међународну политику и привреду Републике Србије, http://www.diplomacy.bg.ac.yu
70
Појмовник
безбедносне
културе
Асоцијација високошколских установа у области међународних односа, http://www.apsia.org
Водећи амерички часопис за спољну политику и међународне односе, http://www.foreignaffairs.org
Међународни институт за стратешке студије, водећи британски think-tank за стратешке студије http://www.iiss.org
Међународни трибунал за бившу СФРЈ
Међународни трибунал за бившу СФРЈ основао је Савет безбедности УН 1993. године резолуцијама 808 и 827. Реч је о ad hoc
трибуналу, пред којим треба да буду гоњена лица одговорна за тешке повреде међународног хуманитарног права извршене на
територији бивше Југославије од 1991. године. Надлежан је за три међународна кривична дела: злочин против човечности,
ратни злочин и геноцид. Седиште овог Трибунала је у Хагу.
Трибунал је састављен од шеснаест судија и највише девет ad litem судија (судије које се ангажују у одређеним предметима на
период од четири године). Главне организационе јединице суда су судска већа, тужилаштво и секретаријат. Рад Трибунала заснива се на Статуту и Правилима поступка и доказивања. Хашки суд је установио контроверзну праксу у којој се неке од оптужница подижу јавно, док су неке „запечаћене” у нади да ће тако бити олакшан процес хапшења и привођења оптужених. Поред
Трибунала за бившу Југославију, постоји и ad hoc Трибунал за Руанду.
Од ових ad hoc трибунала треба разликовати сталне међународне судове, као што су Међународни кривични суд и
Међународни суд правде. Међународни кривични суд надлежан је за вођење кривичних поступака за вршење геноцида,
злочина против човечности, ратних злочина, као и за агресију. Овај Суд има јурисдикцију само онда када је неко од ових дела
учињено на територији земље која је прихватила Статут суда (Римски статут) или онда када је дело учинио њен држављанин.
Земља која није прихватила Статут може својом изјавом прихватити надлежност Суда само за конкретан случај. Римски статут
је ратификовало око 160 земаља, а поражавајуће је то што га још увек нису прихватиле највеће светске силе – Америка, Кина и
Русија.
Међународни суд правде је главни судски орган Уједињених нација. Седиште суда је у Палати мира у Хагу. Основан је 1945.
године према одредбама Повеље Уједињених нација, а почео је да ради 1946. године као наследник Сталног суда за међунаро­
дно право. Надлежан је за спорове између држава.
Зоран, Стојановић. Међународно кривично право, Београд: Јустинијан, 2006.
Међународни кривични суд за бившу Југославију, http://www.un.org/icty/
Међународни кривични суд, http://www.icc-cpi.int
Међународни суд правде, http://www.icj-cij.org
71
М
Миграције
Миграције представљају физичко кретање појединаца или група у географском простору, које доводи до релативно трајне
промене места боравка. Емигранти се исељавају из своје изворне средине (емиграције) и усељавају у нову друштвену средину
(имиграције). Оне који се усељавају на дуже време називамо имигрантима.
Мењање места боравка изазива значајне друштвене промене – промене друштвених односа, интеракцијских система, друштвених група, институција, норми, вредности, културе, идентитета итд.
Основни узроци миграција могу бити економски и политички. Економски узроци су: могућност запошљавања, добијање већих
прихода и подизање животног стандарда, могућност побољшања економског положаја. Политички узроци су, такође, бројни,
а најзначајнији су: ратови, преврати, појава дискриминације, политичких прогањања, притисака. У савременом друштву постоје
међународне и унутрашње миграције, затим трајне и привремене, организоване и неорганизоване, добровољне и присилне.
Посебну врсту савремених миграција чине миграције стручњака („излив мозгова” или „бег мозгова”), који из неразвијених одлазе у развијенија друштва. Честе су и унутрашње миграције из села у градове (урбане миграције), док су ређе миграције из
градова у села (руралне миграције).
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
Мировне операције
Уједињене нације дефинишу мировне операције као начин на који УН помаже земљама у конфликту да створе услове за
одржив мир.
Мировне операције су оне активности којима се раздвајају зараћене стране и/или којима се намеће мир оружаном силом.
Мировне операције подразумевају и примену мировних споразума, изградњу поверења, расподелу моћи, пружање подршке
приликом изборног процеса, пружање помоћи приликом успостављања владавине права, као и пружање помоћи приликом
економског и друштвеног развоја.
Традиционалне мировне операције, према VI глави повеље УН операције очувања мира, подразумевале су обострани прекид
непријатељства током Хладног рата и распоређивање снага УН у тампон зони. Током деведесетих година XX века, УН преузима
активнију улогу и започиње спровођење операција наметања мира, према VII глави повеље УН, током којих миротворци користе оружану силу да би прекинули непријатељства. Примери ових акција су операције спровођене у Босна и у Авганистану.
Новији трендови омогућавају регионалним организацијама да преузму иницијативу приликом регулисања и обуздавања сукоба у својој близини. У Африци је у мировним операцијама најзаступљенија Организација афричког јединства (ОАУ), а у Европи
72
Појмовник
безбедносне
културе
је то ЕУ. Да би мисија УН била одобрена, неопходно је да Савета безбедности УН дâ сагласност за слање мисије у зараћену област.
Милошевић, Марко. „Мировне мисије – српска дебата,“ Безбедност Западног Балкана бр. 1, (2006): 27 – 31
United Nations Peacekeeping, http://www.un.org/Depts/dpko/dpko/faq/q1.htm
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Peace_keeping
United Nations Peacekeeping, http://www.un.org/Depts/dpko/dpko/
Мобинг
Реч мобинг изведена је из енглеског глагола to mob која значи бучно навалити,
насрнути у маси, злостављати. Тај израз први пут је употребљен да би било
описано понашање неких врста животиња које се удружују и нападају, истерују
из крда или стада, или убијају једног свог члана. Касније је понашање људи у
радној средини које је било слично овом понашању животиња у крду или
злостављање на радном месту названо мобингом. Мобинг је увек присутан
онда када шеф или колега на послу злостављају и понижавају другог колегу/
колегиницу или колеге како би угрозили његов/њен или њихов углед и
достојанство, што ствара непријатељско, понижавајуће и увредљиво радно
окружење и, на крају, доводи до угрожавања психичког и физичког здравља
злостављаних. Сексуално узнемиравање, исмевање, претње и смањивање зараде само су неки облици мобинга. Мобинг је у свету забрањен и кажњив.
Балтазаревић, Весна. Мобинг: комуникација на четири ноге, Панчево:
Мали Немо, 2007.
Нацрт Закона о спречавању злостављања у раду. Министарство рада и
социјалне политике Србије, 2008.
Удруга за помоћ и едукацију жртава мобинга, http://www.mobbing.hr/
Удружење „Стоп мобинг“, http://www.scribd.com/doc/500919/
UDRUZENJE-STOP-MOBING
Интернет синдикат Србије, http://intersindikat.hyperphp.com
73
М
Морал
Морал је предмет проучавања етике и представља систем неписаних правила и обичаја, који прописују шта је добро, а шта
рђаво понашање. Свака друштвена заједница поседује скуп правила која управљају моралним понашањем чланова заједнице,
а сваки појединац поставља себи личне моралне принципе по којима се понаша. Морално исправно је оно што сама заједница
или појединац одреде као исправно, тако да немају сви исте моралне норме. Сви људи свакодневно исказују моралне судове
говорећи како је нешто добро или зло. Међутим, они се не слажу увек у томе, јер различито схватају и разумеју ствари. На пример, неки људи сматрају да жене имају право на абортус, док други не признају ово право жени, јер сматрају то аморалним
чином. Казне за људе који се неморално понашају различите су и могу се кретати од гриже савести коју осећа појединац, па до
мера бојкота, избегавања и одбацивања појединца који не поступа по моралним нормама друштва.
Дулић, Драгана и Ромчевић, Бранко. Етика Хрестоматија, Београд: Факултет цивилне одбране Универзитета у Београду, 2000.
Pharo, Patrick. Sociologija morala: smisao i vrijednost između prirode i kulture, Zagreb: Masmedia (Biblioteka Orbis), 2006.
Филозофска енциклопедија на Интернету, http://www.utm.edu/research/iep/
Клуб студената социологије, http://www.sociologija.differentia.co.yu
Морфијум
Морфијум је најзначајнији и најпознатији дериват опијума. Реч је о белом кристалном праху снажног аналгетског својства
(могуће га је пронаћи и у течном стању у ампулама). Најчешће се конзумира поткожним или интрамускулаторним убризгавањем,
ређе интравенским. Олакшава бол, доводи до дремежа и индиферентност према околини и сопственом стању. Делује на централни нервни систем тако да изазива депресивност. Смрт наступа најчешће због узимања прекомерне дозе, али и због
преосетљивости организма на ову врсту дроге.
дроге, здравствена култура, болести зависности, наркоманија
Моћ
Моћ се најопштије може схватити као способност чињења или успостављања контроле над људима. Моћ је способност неког
да утиче на доношење неке одлуке упркос противљењу других. Она се заснива на утицају. Сличан овом појму је и појам вла-
74
Појмовник
безбедносне
културе
сти. Власт се заснива на директној контроли подређених која се остварује применом силе.
Утицај се, а самим тим и моћ, заснива на телесној снази или лепоти, новцу, друштвеном положају, стручности, слави и, уопште,
на поседовању неке вредности. Захваљујући тој вредности особа која пројектује моћ може утицати на другу особу и натерати
је да уради оно што иначе не би урадила. Власт се заснива на поседовању физичке силе и закона.
Мимица, Аљоша и Богдановић, Марија, ур. Социолошки речник, Београд: Завод за уџбенике, 2007.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Power_(philosophy)
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Power
Мржња, говор мржње
Мржња је негативна емоција усмерена према другим људима и појављује се као осећање јаке одбојности према некоме или
нечему. Јован Дучић рекао је о мржњи: „Мржња је сама по себи осећање ниско и ружно, зато човек поносит не може да носи
мржњу, као што не би носио на леђима џак ђубрета. Мржња заслепљује и најпаметнијег, тако да овај обневиди за све врлине
које би могао имати његов противник…” Људи чине многе лоше ствари другим људима зато што их мрзе, те мржња представља
сталан извор насиља и конфликата. Говор мржње је говорно изражавање осећања мржње, шовинизма, ксенофобије, расизма
и других негативних осећања. Због убрзаног развоја медија, говор мржње постао је моћно средство изражавања у јавности,
које може имати бројне негативне последице, као што су појава насиља, мржње и дискриминације. Зато јавне институције и
државни службеници имају посебну одговорност и морају у медијима да се уздрже од изјава које могу бити схваћене као говор мржње, док надлежни органи гоњења треба да обрате посебну пажњу на случајеве говора мржње. Закон о јавном
информисању забрањује говор мржње.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Дучић, Јован. Благо цара Радована/Јутра са Леутара, београд: Штампар Макарије, 2008.
Закон о јавном иннформисању, Службени гласник 814/03, Београд, 2003., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_
detalji.asp?t=Z&Id=84
Министарство Културе Републике Србије, http://www.kultura.sr.gov.yu/
Питам Сам Тебе, Дигитална фиока за новинаре, http://www.jolepuz.com/index.htm
Стоп дискриминацији! Коалиција против дискриминације, http://www.stopdiskriminaciji.org/
75
М
Наркоманија
Светска здравствена организација сврстава наркоманију у болест зависности.
Наркоманија представља психичку и/или физичку зависност од дрога. Она мења
карактеристике раније личности наркомана: његово понашање и осећања, одговорност и морал, па и способност сагледавања реалности. Зависност од дрога представља неодољиву жудњу за конзумирањем наркотика (дрога) и она се
може појавити код било ког људског бића које користи дрогу, без обзира на
његову/њену расу, религију, пол, сексуалну оријентацију или социјални статус.
Уживаоци дроге постају психолошки зависни, јер редовним узимањем дроге
желе да достигну и осете њен психолошки ефекат. Ефекат дроге понекад смирује,
понекад даје осећање самопоуздања или еуфорије, понекад чини човека екстремно осетљивим на све чулне надражаје итд. Међутим, када узимање дроге
почне да изазива физичке и психичке поремећаје и отказивање виталних телесних органа, одвикавање од употребе дрога представља веома тежак и дуготрајан
процес, јер наркоман („џанки”) у процесу лечења пролази кроз апстиненцијалне кризе. Осим што проузрокује психичке и
физичке поремећаје, наркоманија је болест која врло штетно утиче како на породицу, тако и на шире друштво, јер наркомани
имају поремећен систем вредности, сужену свест, неурачунљиво понашање и неочекиване реакције. Услед тога они могу починити различита кривична дела, почев од пљачки ради набављања новца за дрогу, преко туча и насиља у породици, па све
до убиства.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Прерадовић, Милоје, Вељко Тодоровић, Гордана Мандић-Гајић, Миливој Панић, Весна Бућан, Ранко Раичевић, Славица Вучинић,
Звездана Јовић и Александар Ерор. Болести зависности, Београд: Војноиздавачки завод, 2005.
Значај и место родитеља у примарној превенцији наркоманије адолесцената, Зборник радова. Београд, 2005.
Дани превентивне медицине са међународним учешћем, Наркоманија као масовна незаразна болест, Зборник радова. Ниш, 2005..
Удружење „Добри људи“, http://www.nikad-heroin.com
Специјална болница за болести зависности, http://www.drajzerova.org.yu
Новине Торонто, http://www.novine.ca/razno/BOLESTI/index.html
76
Појмовник
безбедносне
културе
Насиље
Насиље (води порекло од речи сила) означава неовлашћену употребу силе којом се повређују људи или којом се наноси штета
имовини. Овако схваћено насиље представља делатност, док сила представља средство којим се наноси одређена повреда
или штета. Насиље је друштвено неприхватљиво и адекватно је санкционисано.
Од свог постанка човек прибегава насиљу, најчешће због опстанка или због заштите територије. Упоредо са развојем човекова
и друштва развијали су се и облици насиља. Насиље међу појединцима карактерише употреба физичке силе која је усмерена
на наношење физичких повреда или понижења.
Насиљу прибегавају разне групе (политичке, идеолошке, религијске), и то најчешће због супротстављених интереса и циљева.
Поред тога, оно је присутно и у односима између држава и тада поприма облике већих међусобних сукоба, најчешће ратова.
Употреба насиља у ратовима регулисана је правилима која су прихватиле све државе (међународно ратно и хуманитарно право). Држава примењује силу када изриче казне појединцима који крше закон. Овај вид употребе силе прихватљив је и не сматра
се друштвено опасним.
Поред физичког насиља, које је најзаступљеније, постоје још и психичко (емоционално) насиље, које је најчешће вербално и
којим се наносе психичке повреде другој особи, као и сексуално насиље, које представља посебан облик физичког насиља и
подразумева нежељени сексуални контакт.
Посебну врсту насиља представља структурално насиље. То је насиље које спроводе држава или друштво, а карактерише га
неадекватно поступање приликом решавања проблема везаних за одређене друштвене групе. У ове проблеме спадају расизам, сексизам, национализам, омаловажавање старих особа и слично.
Постоји много различитих врста насиља које се деле према различитим критеријумима. Тако постоји политичко насиље, ратно насиље, породично насиље, вршњачко насиље, насиље на радном месту итд.
Симеуновић, Драган. Политичко насиље, Београд: Радничка штампа, 1989.
Кластр, Пјер. Археологија насиља: Рат у примитивним друштвима, Нови Сад: Студентски културни центар, 2004.
НАТО
Северноатлантски савез (НАТО) је одбрамбени савез који се састоји од 26 земаља Европе и Северне Америке. Савез је настао
4. априла 1949. године потписивањем Вашингтонског споразума. Њим су се државе потписнице обавезале да ће се након завршетка Другог светског рата ујединити како би створиле колективну одбрану и очувале мир и безбедност у свету. На основу овог
споразума утврђена је основна улога НАТО савеза – заштита слободе и безбедности држава чланица политичким и војним
77
Н
средствима. НАТО је међународна организација чије земље чланице задржавају пун суверенитет. Све одлуке доносе се консензусом држава чланица. Најважнији орган НАТО савеза је Северноатлантски савет који се састоји од амбасадора, министара
или шефова држава и влада свих држава чланица. На челу Северноатлантског савеза налази се Генерални секретар који се
иманује на период од четири године. НАТО има и своју војну компоненту, чији је најважнији орган Војни комитет сачињен од
војних представника држава чланица. Овај комитет се редовно састаје и на вишем нивоу – на нивоу начелника генералштаба
земаља чланица. НАТО савез нема сопствене оружане снаге. Трупе које стоје на располагању НАТО савезу налазе се под пуном
контролом националних команди све до додељивања задатка који од њих захтева предузимање неку од операција. Ове
операције крећу се од операција колективне одбране до мировних мисија и мисија одржавања мира. Приликом подношења
кандидатуре за учлањење у НАТО савез свака држава кандидат добија Акциони план чланства (МАП), који саветима и политичком подршком треба да помогне земљама кандидатима током припрема за учлањење. НАТО је 1994. године представио
иницијативу познатију под именом Партнерство за мир (ПфП). Овај програм представља облик билатералне сарадње НАТО
савеза и земаља чланица програма. Ово партнерство се креира индивидуално за сваку земљу чланицу у зависности од њених
безбедносних потреба и могућности. Основу за учлањење у програм Партнерство за мир чини Оквирни документ којим се
државе кандидати обавезују на поштовање основних принципа Партнерства за мир. Након тога, заинтересована држава подноси Презентациони документ НАТО, у ком су назначени кораци који ће бити предузети да би били постигнути циљеви које
учлањење захтева. На основу свега овога НАТО и заинтересована држава заједно формулишу Индивидуални програм партнерства (ИПП), који се креира за сваку појединачну земљу посебно. Србија је од новембра 2006. године позвана да се учлани у
програм Партнерство за мир. Месец дана касније у Бриселу је потписан Оквирни документ, а у септембру 2007. године
представљен је и Презентациони документ.
NATO Handbook. NATO Office of Information and Press, Brussels, 2001.
NATO u 21. veku. NATO Public Diplomacy Division, Brussels, 2004.
НАТО, званични веб сајт, http://www.nato.int
Србија у Партнерству за мир, http://www.mod.gov.rs/cir/mvs/partnerstvo_za_mir/index_pzm.php
Водич кроз Партнерство за мир, http://www.mod.gov.rs/cir/mvs/partnerstvo_za_mir/prilozi/Vodic_kroz_PzM.pdf
Нацизам, неонацизам
Реч нацизам потиче од немачке скраћенице за Национал-социјалистичку немачку радничку партију – Nationalsozialistische
Deutsche Arbeiterpartei.
Нацизам је појам којим је иницијално означаван ауторитарни систем у Немачкој 1933–1945. године, који карактеришу шови-
78
Појмовник
безбедносне
културе
нистичка, расистичка, антилиберална, антисемитска и антикомунистичка идеологија и милитантна политичка култура. Тај појам
применљив је и на бројне десничарске покрете. Нацистички режим има доста сличности са фашистичким режимом који је
владао у Италији од 1922. до 1943. године. Овакве покрете одликују харизматични вођа, хијерархијска структура и парамилитарни одреди. Нацистички покрет је изразито антидемократски и користи насилна средства за придобијање политичке подршке. У Немачкој је нацистички покрет вршио систематско убијање Јевреја у концентрационим логорима, познато као холокауст. Процењује се да је тада убијено преко шест милиона Јевреја. Појмом неонацизам означавани су покрети који су настајали
после 1945. године и који су тежили рестаурацији нацистичког покрета. Главна разлика између нацизма и неонацизма је у
структури покрета. Структура у неонацистичкој организацији није више доминантно хијерархијски устројен, већ је децентрализована, док ксенофобија представља његову доминантну карактеристику.
Нација и национализам
Реч нација потиче од латинског глагола nasci што значи родити се и од именице natio што значи род, народ, племе. Она се односи на популацију чији чланови деле све или неке од следећих елемената: осећај заједничког идентитета, историју, митове,
културу, заједничку економију, језик, етничко или расно порекло, вероисповест, географску локацију на којој живе, иста права
и обавезе, политичке, односно државне институције. Пошто се већина припадника једне нације никада не сретне и не упозна,
Бенедикт Андерсон (Benedict Anderson) дефинисао је нацију као „замишљену заједницу”. Ентони Смит (Anthony Smith) разликује
две концепције нације, етничку и грађанску. Етничка концепција нације, која је доминантна у Источној Европи и у Азији
представља заједницу људи истог порекла и исте културе. Према овој дефиницији, једна нација може постојати и без државе
(нпр. Јевреји пре оснивања државе Израел 1948. године) или у више држава (нпр. Курди данас). Према грађанској концепцији,
која је доминантна на Западу, под појмом нације подразумева се заједница људи који поштују исте законе и институције на
датој територији. Њени главни елементи су историјска територија, правно-политичка заједница и једнакост њених чланова,
заједничка грађанска култура и идеологија. Због тога што се у енглеском језику често не прави разлика између нације и државе, у савременим међународним односима нација често представља синоним за државу. Ово потврђује и сам назив светске
организације Уједињене нације.
За разлику од патриотизма, који представља посвећеност сопственој нацији, али без постојања некаквог политичког програма,
национализам подразумева и постојање пројекта за политичку акцију. То може да подразумева, на пример, више или мање
легитимне тежње за самоопредељење и постизање независности, али и опасне тежње ка иредентизму, шовинизму, насиљу,
дискриминацији, антисемитизму, фашизму и нацизму. Национализам је представљао најмоћнију идеологију двадесетог
века и, по свему судећи, тако ће бити и у будућности. Као што је то добро приметио Андерсон, парадокс национализма је у истовремености његове политичке моћи и филозофске беде. О томе најбоље сведочи морална и интелектуална пустош коју је за
79
Н
собом, поред ратних згаришта, оставио талас етнонационализма након што је преплавио простор бивше Југославије током
деведесетих година двадесетог века.
Андерсон, Бенедикт. Замишљена заједница, Београд: Плато, 1998.
Smith, Anthony D. National Identity, London: Penguin Books, 1991..
Портал за студије национализма, http://www.nationalismproject.org
Национална безбедност
Национална безбедност је способност државе (нације) да опстане тако што ће заштитити свој територијални интегритет и суверенитет, остварити политичку самосталност и, уз помоћ државних атрибута, заштитити своје унутрашње вредности од свих
облика угрожавања, без обзира на то да ли долазе споља или се налазе унутар државе. Заштита основних вредности друштва
заснива се на активности националних безбедносних структура у оквиру специфичног система безбедности. Систем безбедности, између осталог, служи и за успостављање унутрашње и спољашње равнотеже у оквиру међународне заједнице. У корпус вредности које се чувају и унапређују деловањем система националне безбедности најчешће се убрајају: идентитет, опстанак у најширем значењу те речи, опстанак државе, национални опстанак, физичко самоодржање, територијални интегритет,
политичка самосталност, квалитет живота и др.
Национална безбедност се доводи у везу или се поистовећује са државном безбедношћу, па се разуме и као скуп свих безбедносних функција одређене политичке заједнице. Истовремено, она се користити и за то да означи настојања једне нације
да организовано оствари и заштити виталне националне интересе. Национална безбедност је у радовима многих аутора
представљена као „несводиво језгро националног интереса”.
Када желимо да утврдимо да ли је у некој земљи остварена национална безбедност, посматрамо то да ли та нација живи у миру
или је у рату, да ли је слободна или није, као и да ли се развија или пропада. Савремена национална безбедност треба да
деловањем државе омогући владавину закона ради стварања опште климе погодне за друштвено-економски, социјални и
културни развој грађана и заједнице у целини.
Симић, Драган Р. Наука о безбедности: Савремени приступи безбедности, Београд: Службени лист СРЈ, 2002.
Ђорђевић, Обрен. Лексикон безбедности, Београд: Привредапублик, 1998.
Mc Sweeney, Bill. Securitty, Identity, and Interests: A Sociology of International Relations, Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
Global Security, http://www.globalsecurity.org
80
Појмовник
безбедносне
културе
Невладине организације
У демократским друштвима грађани, по правилу, и формално утичу на власт. Да би остварили то своје право, грађани се
удружују у невладине организације желећи тиме да подстакну, осмисле и промене политику и понашање институција у
којима се доносе одлуке важне за њихову заједницу и битисање. Такође, грађани се удружују и да би остварили одређене
заједничке интересе које имају као појединци. Невладин сектор превасходно има улогу медијатора између грађана и државе,
а у појединим случајевима и између грађана и бизниса. Окупљени око заједничких идеја, грађани јавним заступањем
покушавају да те идеје наметну политичким елитама. Поред појма невладина организација често је у употреби и појам
удружење грађана. Своје постојање невладине организације заснивају на основнм, Уставом загарантованим људским правима на слободу говора и удруживања. С обзиром на то да се налазе у области колективне акције, законска регулатива која је
потребна за регулисање њиховог рада превазилази заштиту ова два основна индивидуална људска права. Ова колективна
акција састоји се из права невладиних организација да заступају не само сопствене интересе, него и интересе трећих лица.
Деловање невладиног сектора и могућности које му стоје на располагању да би могао несметано и успешно да делује морају
бити прецизније правно регулисани. Данас невладиним организацијама у Србији на располагању стоји неколико облика
деловања. То су лобирање, предлагање закона и надзор над њиховим спровођењем, и протести као последњи радикални облик деловања.
Citizens as Partners, OECD Handbook on Information, Consultation and Public Participation in Policy-Making. Paris, OECD, 2001.
НВО сектор у Србији. Грађанске иницијативе, Београд, 2005.
Право на приступ информацијама од јавног значаја. Београд, Фонд за отворено друштво, 2006.
Сукоб јавних и приватних интереса и слободан приступ информацијама. Београд, Транспарентност Србија, 2003.
Грађанске иницијативе, http://www.gradjanske.org
Фонд за отворено друштво, http://www.fosserbia.org
Транспарентност Србија, http://www.transparentnost.org.yu
Некрофилија
Некрофилија је, како наводи познати психолог Фром, „љубав према смрти”. Некрофилија представља моћну страст, љубав према свему што у себи нема живота, што је механичко и што се распада. То је и тежња ка томе да се живо претвори у неживо, односно страсна склоност ка уништавању и разарању ради самог разарања. Она није биолошки дата тежња која постоји равноправно са биофилијом, већ је њена алтернатива. Фром, такође, сматра да некрофилни карактер имају оне особе којима је својствено
81
Н
да се никада не смеју, које су шкрте и говоре хладно и монотоно, које воле тамне боје, које су у међуличним односима арогантне и које имају ултраконзервативне, ригидне политичке ставове.
Википедија, http://sr.wikipedia.org/wiki/Некрофилија
Обавеза
Обавеза представља појам који подразумева захтевање одређене врсте делања. Обавеза од људи захтева да поступају на
одређени начин. Неке обавезе могу да буду наметнуте људима (законске обавезе), али постоје и обавезе које људи могу, али и
не морају прихватити (моралне, друштвене, религијске обавезе). Ако људи не буду поступали онако како им наметнута или
преузета обавеза налаже, сносиће одговорност за непоштовање обавезе, која може укључивати и разноврсне казне. На пример, морална обавеза човека била би да помогне особи у невољи. Ако човек, упркос својој моралној обавези, не помогне
особи у невољи иако је могао то да учини, врло је могуће да ће га друштво осуђивати због тога или да ће он сам осећати грижу
савести. Ово су неки од видова казни за кршење моралне обавезе. Грађанска обавеза људи је поштовање закона државе у
којој живе. Свако кршење закона повлачи за собом одређену казну (новчану, затворску итд.). Држава, такође, има одређене
обавезе у међународној заједници, као што је, на пример, обавеза поштовања међународних уговора и међународног права.
Радишић, Јаков. Облигационо право, Београд: Номос, 2004.
Перовић, Слободан К. Облигационо право, Београд: Службени лист СФРЈ, 1982.
Стојановић, Драгољуб Д. Увод у грађанско право, Београд: Савремена администрација, 1996.
82
Појмовник
безбедносне
културе
Law Initiative, http://www.lawinitiative.com/Vesti/up7/PUHAC%20Disciplinska%20odgovornost%20ne%20ukida%20krivicnu.htm
Министарство просвете, http://www.mps.sr.gov.yu
Одбрана
Одбрана државе обухвата одвраћање од напада и супротстављање војним и невојним изазовима, ризицима и претњама по
безбедност земље и грађана, материјалних добара и животне средине.
Одбрана се остварује ангажовањем расположивих људи и материјалних средстава, а обезбеђује употребом војске и других
снага ради заштите суверености, независности, територијалне целовитости и безбедности. Држава одбрану спроводи самостално или у сарадњи с другим државама у оквиру институција система националне, регионалне и глобалне безбедности.
Систем одбране је део система националне безбедности. То је јединствен облик организовања ради извршавања задатака
одбране, спровођења мера и радњи за обезбеђивање рада грађана, државних органа, привредних друштава и других правних
лица, као и за употребу Војске Србије и других снага одбране у ратном и ванредном стању. У систему одбране грађани, државни
органи, друга правна лица, предузетници и војска чине субјекте система одбране.
Стратегија одбране је највиши стратешки документ у области одбране којим су дефинисани ставови државе о безбедносном
окружењу, одбрамбеним интересима, мисијама и задацима војске, као и структура и функционисање система одбране.
Стратегија одбране, (нацрт). Београд, Министарство одбране Републике Србије, 2008.
Закон о одбрани, Службени гласник 116/07, Београд, 2007., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=456&t=Z
Министарство одбране Републике Србије, http://www.mod.gov.rs
Одговорност
Једна од дефиниција одговорности подразумева да„бити одговоран значи бити подложан санкцији једне норме”. Ова дефиниција
одговорности није потпуна, јер се односи само на казне или санкције које се изричу због повреде неке норме – правне, моралне
или неке друге. Међутим, одговорност се не испољава само онда када су људи приморани да нешто чине како не би били
кажњени уколико то не учине. Она представља и добру вољу и жељу људи да чине нешто што је правно или морално исправно,
зато што поштују своје моралне и етичке принципе и опште правне принципе који су корисни за друштвену заједницу. Да би
људи били одговорни према себи, својој породици, друштвеној заједници, држави и планети, морају бити вољни и спремни да
чине оно што унапређује друштвене односе, односно да чине исправне и добре ствари, а не погрешне и лоше. Одговорност
83
О
људи доприноси успостављању и одржавању правног, моралног или било каквог другог вредносног поретка. Неке ситуације
у којима људи треба да буду одговорни прописане су законом. Уколико у тим ситуацијама људи испоље неодговорност, држава
може да их казни. Таква је, на пример, одговорност за малолетнике. Она подразумева да су малолетна лица до навршене седме
године живота деликтно неспособна, те за штету коју она проузрокују другим лицима одговарају њихови родитељи, без обзира
на сопствену кривицу. Позната је и кривична одговорност која подразумева све услове потребне да би се на извршиоца кривичног дела применила кривична казна. Постоје разне врсте одговорности, у зависности од тога на шта се односе, односно у зависности од тога који је објекат њихове одговорности. Одговорност треба разликовати од обавезе.
Јовашевић, Драган. Кривично право – Општи део, Београд: Номос, 2006.
Ђурђић, Војислав и Јовашевић, Драган. Кривично право – Посебни део, Београд: Номос, 2006.
Марковић, Бранислав. Наука о управљању, Крагујевац: Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, 2003.
Димитријевић, Војин, Обрад Рачић, Владимир Ђерић, Татјана Папић, Весна Петровић и Саша Обрадовић. Основи међународног
јавног права, Београд: Београдски центар за људска права, 2007.
Станковић, Обрен и Водинелић, Владимир В. Увод у грађанско право, Београд: Номос, 2004.
Зоран Ивошевић, Асоцијације на знакове Титоника, http://147.91.230.48/ifdt/izdanja/casopisi/ifdt/XVIII/d009/document
Врсте одговорности, http://www.steta.rs/steta/vrste_odgovornosti.php
Menagement Support System PLARK, http://www.plark.net
Омбудсман
Омбудсман је институција која потиче из Шведске. Уведена је 1809. године како би парламент контролисао извршну власт. Речју
„омбудсман” у шведском језику означава се особа која има слуха за народ. Овај парламентарни повереник имао је задатак да
спречи управну власт и краља да не примењују закон. Он је то могао чинити захваљујући овлашћењу на основу ког је од њих
могао да захтева извештаје о примени закона, као и захваљујући овлашћењу на основу ког је могао да покреће одговарајуће
поступке ради утврђивања одговорности управних службеника. Омбудсман је инокосни државни орган који се стара о заштити и унапређењу људских слобода и права.
У правни поредак Републике Србије институција Заштитника грађана уведена је 2005. године када је донет Закон о Заштитнику
грађана. Постојање ове институције потврђено је и Уставом Републике Србије из 2006. године. Заштитника грађана бира и разрешава Народна скупштина Републике Србије, којој је он дужан да подноси годишње извештаје о раду. Садашњи, први републички заштитник ступио је на дужност 23. 7. 2007. године. Посебну пажњу омбудсман посвећује заштити: права припадника
националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и равноправности полова. Он
84
Појмовник
безбедносне
културе
поступа по притужби грађана или по сопственој иницијативи како би спречавао незаконит рад органа управе и републичког
јавног правобраниоца, као и органа и организација који врше јавна овлашћења. Ако нађе да су постојали недостаци у раду
ових органа, Заштитник грађана им упућује препоруку о томе да наведени недостатак треба отклонити. Поред поступања по
притужбама и по сопственој иницијативи, Заштитник грађана може, ако сматра да је то значајно за остваривање и заштиту
права грађана, Скупштини и Влади подносити иницијативе за измене закона и доношење нових прописа.
Закон о заштитнику грађана, Службени гласник 79/05 и 54/07, Београд, 2005/2007., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/
akta/akta_detalji.asp?Id=273&t=Z
Заштитник грађана Републике Србије, http://www.zastitnik.gov.rs
Опијум
Реч је смеси која се добија из сока чаура опијумског мака. Она је светлосмеђе, смеђе или црносмеђе боје, има тежак мирис на
мак и горког је укуса. Опијум се употребљава на различите начине. Може се пушити помоћу специјалних лула, жвакати, јести,
пити или убризгавати интравенски, вагинално или ректално. Изазива сужење зеница, црвенило лица, депресију и дремљивост,
појачано лучење пљувачке, прекомерно знојење, цурење носа, сузење очију, деструкцију мозга и јетре. Слично дејство имају и
морфијум и хероин.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,
2003.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд: Драганић,
2006.
Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС)
Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) највећа је европска организација оријентисана на успостављање
сарадње у области безбедности. Бави се проблемима контроле наоружања, одржавања слободних избора, поштовања људских
права и слободе штампе. Основан је као регионална организација у складу са VIII главом Повеље Уједињених нација. Своје активности спроводи системима раног упозоравања, превенције сукоба, управљања кризама и постконфликтне реконструкције.
Чини је 56 држава из Европе, Централне Азије и Кавказа, и Северне Америке.
Првобитни назив ОЕБС био је Конференција за европску безбедност и сарадњу (КЕБС), а настао је током Хладног рата. Његова
85
О
улога била је да приближи САД и СССР ради ублажавања напетости и унапређивања економске сарадње између европских
држава које су припадале различитим блоковима. Током 70-их година прошлог века одржане су три конференције које су завршене усвајањем Завршног документа из Хелсинкија. На спровођењу овог документа радило се до краја 80-их година на наредна три састанка у Београду, Мадриду и Бечу.
Завршетак Хладног рата захтевао је од КЕБС да промени своју дотадашњу улогу, што је и учињено потписивањем Париске
повеље за нову Европу 1990. године. Тако је ОЕБС и званично институционализован 1995. године и данас функционише као
међународна организација.
Први од три допунска састанка одржан је у Београду крајем 1977. и почетком 1978. године. За ту сврху саграђен је Сава центар,
највећи конгресни центар у Србији.
OSCE Handbook. The Organization for Security and Co-operation in Europe, OSCE Press and Public Information Section, Vienna, 2007.
Интернет презентација ОЕБС, http://www.osce.org/
Интернет презентација Мисије ОЕБС у Србији, http://www.osce.org/serbia/
Организовани криминал
Прва реч овог појма – организовани – указује на облик деловања више људи између којих постоји однос хијерархије, односно
субординације. Обично је реч о најмање три лица. Свака криминална организација има вођу, а у зависности од степена организованости и друге врсте управника. Друга реч овог појма – криминал указује на организацију која се у основи бави вршењем
кривичних дела.
Израз организовани криминал настао је у Енглеској почетком XVIII века када је тим именом названа делатност једне банде
крадљиваца. Наиме, на челу банде налазио се Џонатан Вајлд (Jonathan Wild). Његови људи су крали вредности, а затим од власника тражили откуп. У противном, ове вредности су продавали посредством своје мреже у Европи. Вајлд је имао заштиту
тадашњег енглеског краља Џорџа I. Када је краљ умро, Вајлд је био осуђен и обешен. Тако је делатност једне банде која је своје
криминалне делатности обављала као уређени посао и имала разрађене међународне везе, а која је била под заштитом државе названа „организовани криминал“.
Универзална дефиниција овог појма још увек не постоји. У литератури постоје различита – шира и ужа – схватања ове врсте
криминала. Шире схватање појма организованог криминалитета обухвата оне облике организованог криминалног деловања у
којима постоје криминална организација и организован приступ припреми и извршењу кривичних дела ради прибављања
имовинске користи. Према ужем схватању, „појам организованог криминалитета своди се само на оне облике организованог
криминалног деловања где је дошло до успостављања одређених веза између шефова различитих криминалних организација
86
Појмовник
безбедносне
културе
и представника државе и њених органа“. Једну од свеобухватнијих дефиниција поставио је Абадински: „Организовани криминал је неидеолошко удружење једног броја лица, која међу собом остварују врло блиске друштвене интеракције, организовано
на хијерархијској основи, од најмање три нивоа/ранга, а у циљу обезбеђивања профита и моћи, захваљујући учешћу у незаконитим и законитим активностима.“
Поред академских, постоје и дефиниције које дају међународне организације. Дефиниција УН гласи: „Организована криминална група је структурисана група од три или више лица која постоји током одређеног периода и делује ради извршења једног
или више тешких кривичних дела (за која је прописана казна затвора у трајању од четири или више година), са циљем стицања
директне или индиректне финансијске или друге материјалне користи.“
По дефиницији Савета Европе морају бити испуњене следећи критеријуми да би рад одређене групе могао бити квалификован
као организовани криминал:
• Основни критеријуми су:
1. сарадња три или више лица
2. планирање делатности унапред
3. вршење тешких кривичних дела
4. стицање добити или моћи.
• Додатни критеријуми подразумевају:
1. да је сваки члан имао унапред одређени задатак или улогу
2. да је делатност организације заснована тако да постоји интерна контрола и дисциплина чланова
3. да се делатност организације планира и врши у међународним размерама
4. да се приликом вршења делатности примењује насиље или застрашивање, односно да постоји спремност да они буду
примењени
5. да се приликом вршења делатности користе привредне или пословне структуре
6. да се користе прање новца или незаконито стечене добити
7. да постоји утицај организације на политичку власт, медије, извршну или судску власт, као и на друге друштвене или економске чиниоце.
Да би одређена криминална активност била квалификована као организовани криминал, потребно је да буду испуњени сви
основни критеријуми и најмање два додатна критеријума. На тај начин можемо мерити јачину одређене криминалне
организације. Што је више додатних критеријума испуњено, то је организација јача.
Игњатовић, Ђорђе. Организовани криминалитет, Београд: Полицијска академија, 1998.
Бошковић, Мићо. Организовани криминалитет, Београд: Полицијска академија, 1998.
Шкулић, Милан. Организовани криминалитет – Појам и кривичнопроцесни значај, Београд: Досије, 2003.
Ћирић, Александар, ур.. Атлас организованог криминала на Балкану, Београд: НП Време, 2005.
87
О
Оружје (хладно/ватрено, експлозивне направе)
Оружје је сваки предмет који служи за повређивање, убијање или онеспособљавање људи или других живих бића, односно за
уништавање и онеспособљавање предмета или материјалних добара везаних за одређене људе или друштва. Оружје служи и
за напад и за одбрану.
Можемо га према начину функциуонисања поделити на хладно, ватрено, експлозивно, хемијско, биолошко и нуклеарно
оружје.
У хладно оружје спадају ножеви, мачеви, секире, копља, стреле, док у ватрено спадају пушке, пиштољи, аутомати, митраљези,
минобацачи, топови, ракетни лансери итд.
Употреба биолошког, хемијског и нуклеарног оружја регулисана је разним међународним конвенцијама, а ова оружја често се
називају и оружја за масовно уништење (eng. Weapons for Mass Destruction – WMD)
Википедија, http://sh.wikipedia.org/wiki/Oru%C5%BEje
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Weapon
The Weapons of Mass Destruction Commission, http://www.wmdcommission.org/
Federal Bureau of Investigation, http://www.fbi.gov/hq/nsb/wmd/wmd_home.htm
Оружје за масовно уништење
Израз „оружје за масовно уништење” (eng. Weapon of Mass Destruction, WMD) први пут је употребљен 1937. године у Шпанском
грађанском рату, за време бомбардовања баскијског града Гернике. Након бацања атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки,
као и током Хладног рата, овај израз постао је синоним за нуклеарно, хемијско и биолошко оружје, а први пут је био употребљен
у руском језику (оружие массового поражения).
Оружје за масовно уништење данас представља заједнички назив за оружје које својим деловањем може да убије или да повреди велики број људи и да нанесе велику штету животној средини и живом свету у њој, као и свему што је човек направио (на
пример, грађевине, фабрике). Овај израз се најчешће користи за означавање три врсте оружја: нуклеарно (атомско), хемијско
и биолошко (такозвано НХБ или АБХ оружје), али се њима често додаје и радиолошко оружје, којим се радиоактивни материјал
шири без употребе директне физичке силе.
Употреба овог оружја је ретка, али има разарајуће последице. Нуклеарно оружје употребљено је једино у Другом светском
рату, док примера употребе хемијског и биолошког оружја има више (оба светска рата, рат у Вијетнаму, ирачко-ирански рат).
Поред тога што је употребљавано у рату, ово оружје употребљавано је и у миру. Најпознатији напад хемијским оружјем извела
је јапанска секта Аум Шинрикјо 1995. године у Токију.
88
Појмовник
безбедносне
културе
Стерн, Џесика. Екстремни терористи, Београд: Александрија Прес, 2004.
Отмица
Отмица спада у групу кривичних дела која су усмерена против слобода и права човека и грађана. Подразумева одвођење или
задржавање неког лица, праћено употребом силе, претње, обмане или неког другог подобног начина у намери да се од отетог
или неког другог лица изнуди новац или нека дуга имовинска корист, као и да се отето или неко друго лице принуди да нешто
учини или трпи (чл. 134 КЗ Србије). За основни облик овог дела прописана је казна затвора у трајању од једне до десет година.
Тежи облици овог кривичног дела постоје онда када се ради остваривања циља отмице отетом лицу прети убиством или тешком телесном повредом, када се са отетим лицем свирепо поступа или када је услед овог дела наступила смрт отетог лица.
Вршење овог кривичног дела често је повезано са организованим криминалом. Често се догађа да се учињено дело не
пријави надлежним органима због страха да ће отмичари остварити претње, због неповерења у органе гоњења, као и због
уплетености отетог у криминалне радње.
кривично дело, организовани криминал, убиство, уцена
Стојановић, Зоран. Кривично право – Посебни део, Београд: Правна књига, 2006.
Алексић, Живојин и Шкулић, Милан. Криминалистика, Београд: Правни факултете Универзитета у Београду, 2007.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
89
О
Параполицијске снаге
Параполицијске снаге (грч. pará – погрешка, заблуда, поред) представљају све оне државне органе који имају одређена
полицијска овлашћења, али не спадају у званичне полицијске снаге. У ову групу спадају судско и затворско обезбеђење, као и
финансијске, пограничне и царинске службе.
У свакодневном говору термин параполицијски користи се за означавање самосталних добровољних јединица, састављених
најчешће од активних или бивших припадника полиције, које делују као ратне јединице. Овако употребљен, термин
параполицијски има негативно значење и везује се за ратне злочине. Потребно је разликовати термин параполицијске снаге
од термина паравојне снаге.
Патологија
Патологија је наука о болестима. Изучава морфолошке и физиолошке промене настале услед болести или повреда. У социолошком смислу, патологија означава и стање у коме друштво или институције одступају од нормалне структуре и функција. У
систему наука појам социјална патологија (социологија девијантности) користи се као назив за научну дисциплину која се бави
социолошким проучавањем оних друштвених појава код којих се испољава значајно неслагање између прихваћених друштвених стандарда (о томе каква треба да буде друштвена стварност) и постојећег друштвеног стања. Социолошка истраживања
проучавају две области друштвене девијантности: 1. понашање људи које у значајној мери одступа од друштвених норми једне
заједнице и изазива неодобравање друштва – девијантна понашања и 2. свако слабљење или распад формалних и неформалних образаца друштвених односа, на којима се заснива организација групе, делатности или институције. Њихова неспособност
да делују ефикасно у складу са утврђеним или признатим циљевима последица је оваквог слабљења, што доводи до стања
друштвене дезорганизације.
У девијантна понашања (социопатолошке појаве) спадају: проституција, коцкање, самоубиство и покушај самоубиства, алкохолизам, злоупотреба дрога (наркоманија) и друге.
90
Појмовник
безбедносне
културе
Шпадијер-Џинић, Јелена. Социјална патологија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1988.
Речник психотарпије о патологији, http://www.psihotarapija.rs/patologija.html
МУП о социјалним патологијама у Србији, http://www.mup.sr.gov.yu/domino/arhiva.nsf/patologija
Патриотизам
Патриотизам (лат. patriota – љубав према отаџбини, родољубље) представља емоционалну идентификацију са одређеном
заједницом и територијом (завичај, домовина, нација,) која је историјски условљена. Свест о припадности одређеној заједници,
која је по правилу, али не и искључиво, етничког порекла, повлачи са собом и поштовање одређених вредности, традиције,
културе, као и осећање дужности очувања њеног интегритета.
Због овакве идентификације људи су спремни на то да активно учествују у различитим активностима које су означене као важне за добробит заједнице. Међутим, то како ће бити схваћена добробит заједнице, зависи од много фактора, а свакако и од
различитих интереса.
Патриотизам није урођено осећање, већ је производ социјализације. Свака заједница се труди да код својих припадника изгради патриотски однос према себи. Мада има упориште у неким најдубљим човековим потребама – као што су потреба
формирања идентитета и осећање укорењености, као и потреба припадања одређеној групи или заједници – патриотизам је
пре свега позитивно осећање према ономе што је наше, а не суревњивост према ономе што је другачије, у шта се често претвара. Данас у литератури постоји разлика између такозваних слепих и конструктивних патриота. „Слепе” патриоте личе на
људе који декларативно изражавају свој патриотизам, користећи бомбастичне изразе и одређена знамења. Они су склони
томе да превиде лоше стране и да механизмима одбране изграде лепу слику о својој заједници. Сваки човек жели да припада
доброј заједници, само што је неко изграђује овим механизмима одбране, а неко, као на пример „конструктивни” патриота,
настоји да у тој заједници стварно нешто промени како би се она приближила концепту добре заједнице. „Конструктивне” патриоте имају критички однос и према сопственој и према другим заједницама. Њима је стало до тога да имају свој национални
идентитет, али допуштају и другима да га имају.
У зависности од историјских услова, појам патриотизма се стално трансформисао, почев од осећања припадности граду – полису, преко националне свести која има тенденцију прерастања у интернационалну и општељудску свест, што се увек, мада
никад до краја, повезује са одређеним понашањем.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
91
П
Перверзија
Перверзан (лат. perverterе – покварити, уништити; perversus – изопачен, покварен и неприродан (полно) и, у ужем смислу, хомосексуалан). Перверзним се сматра све оно што је ван уобичајене праксе која се сматра „нормалном”. Пошто је веома релативно
то шта је за кога „нормално”, следи да је и одређивање тога шта је перверзно ствар искључиво личног доживљаја.
морал, секс, сексуално насиље, девијација
Пол/Полни идентитет
Пол подразумева биолошке (анатомске, физичке) разлике између жена и мушкараца, које су углавном трајне и универзалне
(људи могу мењати пол хируршком интервенцијом). Полни идентитет представља начин на који особа себе види као особу
мушког или женског пола. На основу физичких и психичких особина које су карактеристике одређеног пола, стварају се тзв.
друштвене улоге (родне улоге), које подразумевају низ уобичајених „мушких“ и „женских“ радњи и понашања у друштву. Зато у
друштву постоје поделе на женска и мушка занимања, на женске и мушке активности итд.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Сингер, Питер. Практична етика, Београд: Сигнатуре, 2000.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Папић, Жарана. Полност и култура, Београд: Библиотека XX век, 1997.
Часопис за политичку теорију и истраживања глобализације, развоја и родности, http://www.globalizacija.com
Жене на делу, http://gotech.zenergija.org
Београдски центар за европске интеграције, Европски форум http://www.becei.org/evropski%20forumi%20u%20pdf-u/Evropski_
forum__No%5B1%5D._7__2006.pdf
Политика
Политика у свом најширем значењу представља друштвену делатност којом људи стварају, одржавају и мењају општа правила
по којима живе. Реч политика изведена је од речи полис, која дословно значи град–држава и традиционално подразумева
највиши или најжељенији облик организације друштва.
92
Појмовник
безбедносне
културе
Пошто представља друштвену активност, политика је с једне стране нераскидиво повезана с постојањем различитости и сукоба, а са друге стране, с постојањем воље за сарадњу и колективно деловање. То заправо значи да постојање супротстављених
мишљења, различитих жеља, сукобљених потреба и интереса доводи до неминовног неслагања око правила која би требало
да регулишу живот људи. Такође, људи морају међусобно да сарађују уколико желе да утичу на та правила или да обезбеде
њихово поштовање. Политику је боље посматрати као потрагу за решењем сукоба, него као постизање решења, пошто сви
сукоби нису или не могу бити превазиђени. Њена суштина је дакле у томе да представља процес током ког се различити погледи и супротстављени интереси међусобно усаглашавају.
Политику различито схватају различити мислиоци и различите традиције. На политику се гледа као на уметност владања, односно као на „оно што се односи на државу”. Такође, гледа се као на вођење и управљање јавним пословима, као на решавање
сукоба расправом и споразумима, односно као на моћ да се у оквиру друштвене стварности производе, расподељују и
употребљавају ресурси. Политику можемо посматрати и као свесну акцију различитих субјеката политичког деловања у друштвеном животу једне земље, али и као сплет политичких односа и сила и њиховог деловања приликом решавања противречних
тежњи на међународном плану. Од опредељења и деловања појединих учесника политичких збивања (било на унутрашњем,
било на спољашњем плану) зависи то да ли ће резултати решавања политичких интереса и сукоба кренути ка смиривању или
ка ескалацији/ширењу различитих сукоба, као што су оружана побуна, оружана интервенција или рат.
Хејвуд, Ендру. Политика, Београд: Kлио, 2004.
Gibbins, John R., ed. Contemporary Political Culture: Politics in a Post-Modern Age, London: Sage, 1989
Мала политичка енциклопедија. Савремена администрација, Београд, 1966.
Енциклопедија политичке културе. Савремена администрација, Београд, 1993.
Међународни УНЕСЦО образовни сервер, http://www.dadalos.org
Полиграф
Полиграф (грч. poly – више, graphós – оно што је написано) би у буквалном преводу био многописац, односно писац који
пише много и о свему и свачему, а у пренесеном значењу користи се као назив за детектор лажи. Полиграф је уређај
који истовремено може да бележи више физиолошких процеса у организму (крвни притисак, пулс, брзину дисања, итд.). Када
се користи у истражном поступку, назива се детектор лажи. У судској пракси Републике Србије није прихваћен као валидан
доказ иако се често користи у компликованим процесима.
полиција, етика, кривично дело, тајна
93
П
Политичко насиље
Политичко насиље можемо дефинисати као директну или индиректну примену силе у области политике, односно као примену
силе према политичком противнику. Политичко насиље подразумева насиље као средство (претњу, мучење, повређивање,
убиство), али пре свега представља врсту политичког чина, односно политичке активности и спроводи се потпуно свесно и са
јасним циљем. Током историје политичким насиљем су се служили, мада са супротним циљевима, како они на власти, најчешће
тирани и диктатори, тако и они који су били потлачени.
Постоје разни облици политичког насиља. Најједноставнија је подела на основне и сложене облике насиља. У основне облике
политичког насиља спадају претња силом, принуда и притисак, мучење, политичко убиство, атентат и диверзија, док у сложене облике спадају насилни протести, побуне, нереди и немири, терор, тероризам, субверзија, репресија, организовање гериле, устанак, интервенција и рат.
Због посебног карактера који имају, облици политичког насиља су у кривичним законима одређени као посебна група кривичних дела и за њихово извршење предвиђене су драстичније казне него за друге врсте насиља.
Симеуновић, Драган. Политичко насиље, Београд: Радничка штампа, 1989.
Полиција
Реч полиција потиче од латинске речи politia која, опет, потиче из грчког језика (polis – град држава, politea – државно уређење,
устава, управа и управљања државом, поредак који је из таквог уређења резултирао).
Полиција представља посебно организовану службу или више служби чији су задаци одржавање јавног реда и поретка,
превенција и репресија криминалитета и спровођење закона. Полицијом се често називају и сами припадници те службе, односно служби.
Очување јавне безбедности, односно заштита живота, као и личне и имовинске сигурности грађана представљају основне надлежности полиције у сваком друштву. Полицији је поверено чување јавног реда и поретка. Она штити основна права и слободе
грађана, као и друге уставом заштићене вредности.
Полиција обавља и друге послове, као што су спречавање и откривање кривичних дела, проналажење и хватање учинилаца
кривичних дела и њихово привођење надлежним органима, одржавање јавног реда и мира, обезбеђивање зборова и других
окупљања грађана, обезбеђивање одређених личности и објеката, контролисање безбедности саобраћаја, контролисање
прелажења државне границе, контролисање кретања и боравка у граничном појасу, контролисање кретања и боравка странаца у држави.
94
Појмовник
безбедносне
културе
У Републици Србији полиција је организована по такозваном централизованом систему. Она функционише у оквиру Министарства унутрашњих послова и подређена је Дирекцији полиције. На челу Дирекције полиције налази се директор који одговара
министру. Дирекција полиције састоји се од специјализованих управа, па постоје криминалистичка, саобраћајна, гранична и
друге полиције.
Извршење задатака полиције у Републици Србији обезбеђено је јединственом територијалном организацијом у којој су
заступљени територијални, линијски и објектни принцип рада. Поред седишта Министарства у Београду, у складу са
територијалном поделом на округе, послови и задаци из делокруга рада Министарства обављају се и у подручним јединицама
које се називају Подручне полицијске управе, којих има укупно 27. Постоји посебна полицијска управа за град Београд и она
се често назива београдска полиција. Поред тога што је чланица Интерпола, Република Србија је и једна од потписница
Конвенције о полицијској сарадњи у Југоисточној Европи из 2006. године. Циљ постојања ове Конвенције представља
унапређивање борбе против криминала у региону.
Милосављевић, Богољуб. Наука о полицији, Београд: Полицијска академија, 1997.
Стевановић, Обрад. Руковођење у полицији, Београд: Полицијска академија, 2003.
Милетић, Слободан. Полицијска етика, Београд: Полицијска академија, 2003.
Никач, Жељко. Полиција у заједници, Београд: Полицијска академија, 2007.
Закон о полицији, Службени гласник 101/05, Београд, 2005, Beograd, 2005.,
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=296&t=Z
Закон о потврђивању Конвенције о полицијској сарадњи у југоисточној Европи, Службени гласник 70/07, Београд, 2007.,
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=412&t=Z
Министарство унутрашњих послова Републике Србије, http://www.mup.gov.rs
Управа полиције – презентације, http://prezentacije.mup.sr.gov.yu/upravapolicije/index.htm
Криминалистичко – полицијска академија, http://www.kpa.edu.rs
Породица
Породица је основна друштвена ћелија, а то значи да породица представља темељ и ослонац друштвене заједнице. Породица
спада у најстарије и најсложеније друштвене групе, које имају одређене улоге у друштву. Те улоге су разноврсне и промењиве,
али у неке од основних улога породице можемо убројати: биолошку улогу (задовољавање полног нагона људи, задовољавање
емотивних потреба, репродукција – продужење људске врсте); социјалну улогу (одгој и брига за потомство, заштита од напада
и угрожавања слободе појединца, развој социјалних и индивидуалних, моралних и психичких особина личности итд.); економску улогу (физички опстанак чланова породице, рад и привређивање итд.); образовну улогу итд. Породично право представља
грану правне науке која регулише породичне односе и породицу као целину.
95
П
Драшкић, Марија. Породично право и права детета, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, Службени гласник, 2006.
Срећковић, Олга Р., Породично васпитање, Београд: Радничка штампа, 1969.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Педагошко друштво Србије, http://www.pedagog.org.yu
Информативни сајт за родитеље, http://www.roditeljportal.com
Породично насиље
Насиље у породици представља сваки облик насиља који се дешава између чланова породице. Ради се о једном од
најраспрострањенијих облика кршења људских права на свету. Најчешћи облици овог насиља јесу насиље над женом и децом,
и то пре свега физичко, а затим и психичко (емоционално) и сексуално.
У породичном закону Републике Србије дефинисано је да је насиље у породици понашање којим један члан породице угрожава
телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Насиљем у породици сматрају се наношење или
покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде, присиљавање на сексуални однос, навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14. годину живота или са
немоћним лицем, ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима, вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање. Овим законом дефинисане су мере заштите које суд одређује насилном члану породице.
Тејић, Мирјана. Правна регулатива о насиљу у породици у Србији и међународни стандарди, Нови Сад: Футура публикације, 2007.
Николић-Ристановић, Весна. Међународни стандарди о насиљу у породици и њихова примена на Западном Балкану, Београд:
Прометеј – Земун, 2006.
Николић-Ристановић, Весна. Породично насиље у Србији, Београд: Прометеј – Земун, 2002.
Породични закон, Службени гласник 18/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.
asp?Id=209&t=Z
Правосудни систем
Правосудни систем једне земље чине судство, јавно тужилаштво, јавно правобранилаштво и адвокатура. Судство представља,
поред законодавне и извршне, једну од грана власти. Судска власт има контролну функцију и мора бити независна. У Србији
постоје судови опште и посебне надлежности. У судове опште надлежности спадају општински, окружни, апелациони и Врхов-
96
Појмовник
безбедносне
културе
ни суд Србије, док у судове посебне надлежности спадају трговински судови, Виши трговински суд, прекршајни судови, Виши
прекршајни суд и Управни суд. При Окружном суду у Београду постоји и посебно судско веће за ратне злочине, као и Посебно
одељење за борбу против организованог криминала. Војна одељења постоје у окружним судовима у Београду, Новом Саду и
Нишу, а надлежна су за кривична дела учињена против Војске Србије.
Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони учиниоце кривичних дела, штити уставност и законитост и предузима друге радње на које ја законом овлашћено. Овом органу се подносе кривичне пријаве, непосредно или посредством
полиције. У нашој земљи постоје општинска и окружна јавна тужилаштва, као и Републичко јавно тужилаштво. Слично као што
је то случај код специјализације кривичног судства, и овде је предвиђено постојање одређених облика специјализације јавног
тужилаштва – специјално тужилаштво за организовани криминал и тужилаштво за ратне злочине. Јавни тужилац покреће кривични поступак само за кривична дела која се гоне по службеној дужности, а у поступку према малолетницима он је једини
овлашћени тужилац. Малолетник не може бити кривично гоњен по приватној тужби. За поступак према малолетницима неопходна је специјална едукација тужилаца, судија и адвоката који учествују у поступку. Јавни правобранилац штити имовинска
права и интересе Републике Србије и заступа је као странку на суду и у осталим поступцима. Јавно правобранилаштво постоји
на нивоу републике, покрајина, градова и општина. Републичког јавног браниоца поставља влада, којој је он одговоран за свој
рад. Адвокатура је независна и самостална професија, чија је основна функција заступање странака у судским и другим поступцима. Адвокат се обично ангажује путем уговора о пуномоћју и због тога се другачије назива и пуномоћник. Адвокат може бити
само оно лице које је завршило правни факултет, положило правосудни испит и које је уписано у именик адвоката. Адвокат
који је ангажован за заступање окривљеног у кривичном поступку назива се бранилац.
Национална стратегија реформе правосуђа, Службени гласник 44/06, Београд, 2006., http://www.mpravde.sr.gov.yu/lt/articles/
pravosudje/nacionalna-strategija-reforme-pravosudja/
Закон о уређењу судова, Службени гласник 63/2001, 42/2002, 27/2003, 29/2004, 101/2005 и 46/2006., http://www.parlament.sr.gov.yu/
content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=9&t=Z
Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник 63/2001, 42/2002, 39/2003, 44/2004, 61/2005, 46/2006., http://www.parlament.sr.
gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?t=Z&Id=137
Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, Службени гласник 67/2003, 135/2004 и
61/2005.,http://www.bezbednost.org/files/zakon_o_organizaciji_i_nadleznosti_drzavnih_organa_u_postupku_za_ratne_zlocine.pdf
Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног правобранилаштва, Службени гласник 137/2004.,
http://www.bezbednost.org/zakon-o-preuzimanju-nadleznosti-vojnih-sudova-vojnih-tuzilastava-i-vojnog-pravobranilastva
Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, Службени гласник 42/02, 27/03,
39/03, 67/03, 29/04, 58/04, 61/05., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?t=Z&Id=102
Врховни суд Србије, http://www.vrhovni.sud.srbija.yu/
Окружни суд, http://www.okruznisudbg.org.yu
Адвокатска комора Србије, http://www.advokatska-komora.co.yu/
97
П
Прање новца
Постоје шире и уже дефиниције прања новца. Према широј дефиницији, прање
новца представља процес у коме се приходи, за које постоји основана сумња да су
стечени криминалном активношћу, преносе, пребацују, трансформишу, размењују
или мењају легалним средствима ради скривања или прикривања праве природе,
извора, намене, кретања или власништва тих прихода. Циљ прања новца је да
средства добијена недозвољеним активностима или средства повезана са њима
буду приказана као легално стечена. Према ужој дефиницији, прање новца подразумева сваку радњу или покушај радње којом се скрива или прикрива нелегално порекло средстава, тако да изгледа као да она потичу из легалних извора.
Такође, третира се као процес током којег се прикрива порекло средстава стечених криминалном делатношћу. (Скакавац Здравко: 2003).
Термин прање новца настао је у САД за време прохибиције, тридесетих година
прошлог века. Овом техником се новац стечен криминалним активностима
легализује, односно убацује у легалне новчане токове. Обично се одвија у
међународном контексту. Прање новца омогућава криминалцима да прикрију порекло прихода стеченог криминалним активностима, као и да га искористе.
Вилијам, Гилмор С. Прање новца, Београд: Плус, 2006.
Скакавац, Здравко. „Појам и појавни облици организованог криминалитета.“
Магистарска теза, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2003.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Закон о спречавању прања новца, Службени гласник 107/05., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.
asp?Id=315&t=Z
Управа за спречавање прања новца, http://www.apml.org.rs/index.php?lang=rs
Превенција
Превенција (лат. praeventio) представља поступке и мере који се предузимају да би се спречило, предупредило нешто нежељено,
односно да би се спречила или отклонила опасност и заштитио објекат напада. Превенција или превентива у основно значењу
98
Појмовник
безбедносне
културе
представља спречавање неке болести, поремећеног понашања или појаве која оставља последице на неке особе или групе.
Постоји примарна, секундарна и терцијарна превенција.
Примарна превенција се односи на акције које се предузимају како би се спречила појава услова/узрока који доводе до болести или социјалних проблема. Да би се спроводила превенција болести, неопходно је развијати квалитетне санитарне системе,
центре за рекреацију, паркове и сл. У социјалној заштити, примарна превенција подразумева активности којима се обавља
основна едукација и социјализација људи (становање, основно образовање, стручно оспособљавање, развој вештина и сл.).
Секундарна превенција спроводи се онда када је опасност/болест већ наступила, али се још увек није развила. Терцијарна
превенција спроводи се како би се ублажили негативни ефекти настали деловањем неке опасности/болести.
Превенција представља основно подручје деловања којим се супротстављања преступништву деце и омладине. У том смислу,
она је најчешће одређена као систем разноврсних мера и активности које државни и друштвени субјекти предузимају ради
спречавања појаве и понављања преступништва. Међутим, овај исти појам може означавати и процес чији је крајњи циљ
стварање услова који би омогућили и подстакли правилан социјални развој индивидуе. Све то прати формирање и учвршћивање
просоцијалних облика понашања, чиме се посредно делује на спречавање испољавања и понављања оних облика понашања
који носе елементе преступништва.
Превенција криминалитета обухвата све мере којима се смањује или којима се на други начин доприноси квантитативном и
квалитативном смањењу криминалних радњи. На тај начин се, директним одвраћањем од криминалних активности или политиком превенције која смањује потенцијал за криминал и његове узроке, повећава осећање сигурности код грађана. Превентивне мере се не односе само на криминал, већ обухватају и „антисоцијално понашање” које представља неку врсту фазе која
претходи кривичном делу, као и неку врсту погодног амбијента за вршење криминалне активности. Антисоцијално понашање
угрожава осећање сигурности код грађана који живе у том окружењу, а значајно нарушава и осећање одговорности носилаца
антисоцијалног понашања, који је потребан за учествовање тих појединаца у животу своје заједнице. Превенцијом би, такође,
требало смањивати осећање страха од криминала, јер такав страх може бити штетан исто колико и сам криминал и може довести до повлачења појединца из друштвеног живота и до губитка поверења у полицију и правну државу.
Многи ризици који су саставни део свакодневног животу могу бити смањени предузимањем једноставних превентивних мера.
Тако, на пример, ризик од провале у домаћинство може бити драстично смањен уколико се предузму следеће превентивне
мере: остављање упаљеног светла након напуштања домаћинства, уграђивање додатних брава на врата и прозоре, постављање
додатног спољашњег осветљења, уграђивање противпровалног аларма и/или набављање пса чувара.
Поповић-Ћитић, Бранислава. „Стратегија социјалног развоја у превенцији девијантних понашања: концептуални оквир
деловања протективних фактора.“ у Истраживања у дефектологији бр. 4, 103-116. Београд: Дефектолошки факултет, Центар за
издавачку делатност, 2004.
Милосављевић, Милосав. Девијације и друштво, Београд: Драганић, 2003.
Кривокапић, Владимир. Превенција криминалитета, Београд: Полицијска академија, 2002.
99
П
Предрасуда
Предрасуда, на латинском језику praejudicium, означава претходни суд, претходно решење, одлуку донесену унапред, унапред донесено мишљење. Предрасуда је став који имамо према некој особи, ствари или догађају, а који није
заснован на стварном искуству, већ на унапред донесеном суду који нема везе са реалним стањем ствари. Предрасуде се обично испољавају као негативни или непријатељски ставови које доносимо о особи која припада некој групи
само зато што припада тој групи, те стога верујемо да и та особа има све особине групе којој припада. На пример,
многи људи имају негативну предрасуду да су жене лоши возачи. Негативне предрасуде можемо изражавати тако што
ћемо оцрнити и оговарати, избегавати, дискриминисати, физички напасти и истребљивати припаднике групе према
којој имамо предрасуде. Међутим, предрасуде нису урођене, већ их људи стичу процесом социјализације, што значи да број предрасуда може бити смањен бољим информисањем о стварима, особама или догађајима према којима
смо развили одређене предрасуде. Постоје и позитивне предрасуде. Оне представљају безразложно добар, афирмативан став о некоме или нечему. На пример, уколико тврдимо да су сви црнци добро грађени, тада изражавамо позитивну предрасуду према црнцима. Ова предрасуда сматра се позитивном, јер њом не вређамо припаднике те
расе.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Министарство за људска и мањинска права Републике Србије, http://www.humanrights.gov.yu
Media Diversity Institute, Едукативно-информативни сервис за права мањина и међуетничку толеранцију, http://www.media-diversity.org
Аутономни женски центар, http://www.womenngo.org.yu
Претња
Претња безбедности је све оно што представља извор опасности и има могућност да нанесе озбиљну штету лицима, имовини,
друштву или држави. У контексту националне безбедности претња је неко или нешто што има могућност да науди националним интересима једне државе. Током Хладног рата традиционалне претње по националну безбедност углавном су биле војне
природе и долазиле су од других држава. Опасност од избијања нуклеарног рата између САД и СССР била је ултимативна
претња, која је имала потенцијал да у потпуности уништи људски живот. Након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног
рата, дошло је до промена перцепције, те се све више говори о новим, невојним и асиметричним претњама безбедности, попут
тероризма, организованог криминала, пандемија, пролиферације оружја за масовно уништење, илегалних миграција и
100
Појмовник
безбедносне
културе
глобалног загревања. Често се прави класификација опасности, по којој се оне деле на изазове, ризике и претње безбедности.
За разлику од изазова који представљају неизвесну ситуацију која некога или нешто ставља на пробу, као и за разлику од ризика који представља могућност губитка, повреде, стварања неугодне ситуације или уништења, претња представља јасно и непосредно изражену намера и/или способност да се неко или нешто повреди, уништи, казни итд. Политика националне безбедности увек зависи од перцепције претњи које постоје у односу на националне интересе и представља развијање могућности
заштите од безбедносних изазова, ризика и претњи. Перцепција претње по безбедност зависи од нивоа и сектора на коме их
идентификујемо. Нивои могу бити индивидуални, друштвени, државни, регионални и глобални, а сектори војни, политички,
економски, социјетални и еколошки.
Baldwin, David A. “Thinking about Threats.” Journal of Conflict Resolution, Vol. 15, no. 1, (March 1971): 70-78
Milburn, Thomas W. and Watman, Kenneth H. On the Nature of Threat: a Social Psychological Analysis, New York: Praeger, 1981.
Daasse, Christopher and Kessler, Oliver. “Knowns and Unknowns in the War in Terror: uncertainty and the political contruction of
danger.“, Security Dialogue, Vol. 38, no. 4, (2007)
Преглед претњи по светску безбедност, http://www.worldthreats.com
Мониторинг савремених безбедносних претњи, http://threatswatch.org
Приговор савести
Приговор савести представља право грађана да из политичких, верских, филозофских или моралних разлога одбију ношење
оружја или обучавање за рат. Ово право је једно од основних људских права и потиче из права на слободу савести, мишљења
и веровања. У неком земљама се право на приговор савести признаје уставом, док је у неким оно прописано законском регулативом. Већина земаља у којима постоји обавезно служење војног рока прописује алтернативне начине служења за приговараче савести, као што су цивилно служење која се обавља у установама од општег друштвеног интереса финансираним
из буџета. Право на приговор савести загарантовано је у Уставу Републике Србије, у члану 45. У њему стоји да лице није дужно да, противно својој вери или убеђењима, испуњава војну или другу обавезу која укључује употребу оружја. Право на приговор савести приликом регулисања војне обавезе, односно право на то да војни рок служи у цивилној служби не може
остварити лице: које поседује дозволу за ношење или држање оружја, које је у последње три године поднело захтев за ношење
или држање оружја, које је правоснажно осуђивано за кривично дело које се гони по службеној дужности или за кривично
дело са елементима насиља које се гони по приватној тужби, које је у последње три године правоснажно кажњавано за
прекршаје са елементима насиља. Служење цивилне службе биће прекинуто лицу које за време трајања службе изврши
радњу противну разлозима због којих је упућен у ту службу (туча, употреба хладног или ватреног оружја, насилничко понашање
и сл.), као и у случају неизвршавања радних дужности.
101
П
Правно саветовалиште за грађане, припаднике ВСЦГ и војне обвезнике. Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2005.
Бесплатно правно саветовалиште за активне и пензионисане припаднике Војске и Полиције Републике Србије. Центар за
цивилно-војне односе, Београд, 2008.
Министарство одбране Републике Србије, http://www.mod.gov.yu
Београдска канцеларија Европског бироа за приговор савести (EBCO Балкан), http://www.ebcobalkan.org
Европски биро за приговор савести, http://www.ebco-beoc.org
Нацрт закона о цивилној служби, http://www.mod.gov.yu/cir/aktuelno/nacrt_zakona/nacrt_zakona_o_civilnoj_slizbi.pdf
Часопис Приговор савести, http://prigovor.tripod.com/index.htm
Регионална мрежа Приговор за мир, http://www.prigovorzamir.org/index.php
Принцип једнаких шанси/једнаких могућности
Сва људска бића имају једнаку вредност и једнака права. Различите појаве у друштву, као што су дискриминација, расизам,
нетолеранција и друге, могу створити неједнакост међу
људима. Због тога постоји принцип једнаких могућности који
морално и законски обавезује људе да се једни према другима
понашају тако да свако има једнака права и могућности да
развије и унапреди своје таленте и способности, као и тако да
сви имају једнаке могућности да се докажу у послу којим се
баве. Принцип једнаких могућности први пут је примењен у области радних односа и запослења, а касније се проширио на све
области људског деловања, као што су образовање (на пример,
покретање иницијативе за унапређење услова и исхода
школовања деце и младих ромске националности), политика
(укључивање политички маргинализованих друштвених
групација у процес политичког доношења одлука), односи
између полова (једнака права и могућности жена и мушкараца
када је реч о запослењу, доношењу одлука, породици итд.) и
друге области.
102
Појмовник
безбедносне
културе
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Дулић, Драгана, ур. Људска безбедност, зборник радова I и II, Београд: Фонд за отворено друштво, 2006.
Часопис Људска безбедност/Хуман Сецуритy. Београд: Факултет безбедности, Универзитет у Београду, 2005.
Стратегија за смањење сиромаштва, Влада Републике Србије, http://www.prsp.sr.gov.yu
Министарство рада и социјалне политике, Влада Републике Србије, http://www.minrzs.gov.rs/portal/
Преступништво
Преступништво се најчешће користи као синоним стране речи делинквенција. Посматрано с правног аспекта, преступништво
представља кршење правних прописа. Уколико се тако посматра, преступништво обухвата само она понашања која су у кривичном закону и, евентуално, у другим законским и подзаконским прописима у друштву (нпр. прекршаји) представљена као
кривична дела.
Према ширем социолошко-криминолошком схватању појам преступништва младих људи подразумева све облике неодобреног понашања у друштву, односно све облике понашања које социјална средина сматра негативним и неприхватљивим. Тако
схваћен, појам преступништва обухвата широк спектар неприхватљивих облика понашања, као што су: неприхватљива
понашања која се јављају током школовања и у школским срединама, бежање од куће, скитња и просјачење, злоупотреба психоактивних супстанција (ПАС), насилно понашање и вандализам, поремећај сексуалног понашања и друго. Најтежи вид преступничког понашања представља криминалитет малолетника (вршење кривичних дела).
Преступници су појединци који одбијају да живе по правилима која већина људи у једној заједници или друштву поштује.
Ниједно друштво не може се једноставно поделити на оне који одступају од норми и на оне који их се придржавају. Већина
људи у извесним околностима крши прихваћена правила понашања.
Поповић, Бранислава и Павловић-Жунић, Весна. Превенција преступништва деце и омладине, Београд: Министарство просвете и спорта РС, Педагошко друштво Србије, 2005.
Free online dictionary, http://www.yourdictionary.com
Journal of Research in Crime and Delinquency, http://intl-jrc.sagepub.com
103
П
Приватне фирме за обезбеђење
Термин приватне фирме за обезбеђење представља превод енглеског термина Private Security Companies. У свом називу садржи одредницу приватне што указује на њихову власничку структуру, као и термин обезбеђење које је доскора било под монополом државе.
Приватне фирме за обезбеђење представљају хијерархијски организоване економске субјекте који на тржишту нуде услуге
обезбеђења.
Приватизација функције обезбеђења није непозната појава. Монопол над употребом физичке силе који има држава постоји од
почетка деветнаестог века, односно од Наполеонових ратова. Пре овог периода било је доста најамничких војски које су у замену за новац или плен нудиле услуге обезбеђења. Након завршетка Хладног рата, почетком деведесетих година двадесетог
века, долази до бројчаног смањења великих армија, па се на тржишту појављује седам милиона бивших војника. У овом периоду долази и до маркетизације јавне управе, која је између осталог утицала и на демонополизацију физичке силе. Велики број
приватних фирми за обезбеђење појављује се на тржишту и нуди услуге које су некада биле у домену војске или полиције.
Процењује се да у Србији у овом сектору има око 30.000 људи. Неке од ових фирми (Приватне војне компаније) појављују се
и у оружаним сукобима, склапајући уговоре са владама земаља које су у конфликту.
Singer, Peter W. Corporate Warriors, the rise of the privatized military industry, New York: Cornell University, 2003.
Петровић, Предраг. „Приватизација безбедности у Србији,“ Безбедност Западног Балкана, бр. 4, (2007)
Mandel, Robert. Armies without states, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2002.
Schreier, Fred and Caparini, Marina. Privatizing security: law, practice and governance of private military and security companies, Geneva:
Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF), 2005.
Приватне војне компаније
Приватне војне компаније су хијерархијски устројене фирме које пружају војне услуге. На појаву ових фирми утицала је
маркетизација јавне управе, којом је држава изгубила монопол над употребом физичке силе. Бројчано смањење људства великих армија обезбедило је овим компанијама довољно радне снаге, док су средства за рад обезбедиле куповином јефтиног
наоружања из периода Хладног рата.
За разлику од приватних фирми за обезбеђење које су присутне у свим регионима, приватне војне компаније ангажоване су
у оружаним сукобима. Често их ангажују владе умешане у сукобе како би уместо њих обављале споредне дужности, попут заштите објеката или конвоја, али и послове логистике. Неретко су увучене у ратове, о чему сведоче и чињенице из ратова у
Африци (фирме Еxеcutivе Outcomes која је ратовала у више афричких земаља), Ираку (фирма Blackwater) и на Балкану (фирма
104
Појмовник
безбедносне
културе
МПРИ која је обучавала хрватску и бошњачку војску). Рад оваквих фирми ван граница матичне земље још увек није добро законски регулисан, а није ни у сагласју са Женевском декларацијом којом се у конфликтима забрањује ангажовање плаћеника.
Пропаганда
Пропаганда (лат. propaganda) представља деловање појединаца, група, организација или специјализованих установа којим се
утиче на мишљење, ставове и понашање људи. Циљеви пропаганде могу бити различити: почев од утицаја на потрошачко
понашање људи, па све до ширења и прихватања вредносних и идеолошких система. У основи сваке пропаганде налази се
одређени интерес, који треба открити како би се заузело властито становиште према пропагандној поруци.
Садржина пропагандне поруке формулисана је тако да изазове национални и/или емоционални одзив/реакцију. Пропаганда
може бити усмерена ка томе да обезбеди активну подршку неком настојању или ка томе да обезбеди уздржавање од активности (пасивизацију циљне групе). Она, такође, може бити усмерена на постизање краткорочних или дугорочних ефеката, зависно од намера онога ко врши пропаганду. Да би били постигнути дуготрајни ефекти, неопходно је да садржај пропаганде буде
истинит и у складу са интересима група којима је упућен. У супротном се постиже тзв. бумеранг ефект, односно повратно
дејство на извор пропаганде.
Гледано са друштвеног становишта, пропаганда може бити корисна или штетна по друштво. Корисна је уколико се пропагирају
истините и оправдане идеје и ставови, који воде друштвеном развоју, а штетна је уколико се промовишу нетачне и злонамерне
идеје и ставови. Према свом садржају она може бити политичка, комерцијална, религиозна, културна, спортска итд.
Кордић, Борис и Пајевић, Десимир. Општа психологија са социјалном психологијом, Београд: Центар за примењену психологију,
2007.
105
П
Рат
Рат је сукоб између држава или других друштвених група у коме се употребљава оружана сила. Поред израза рат често се користе и други изрази попут оружаног сукоба или непријатељства. Поводи за избијање ратова могу бити веома различити, а
најчешће су то сукоби око суверенитета, територије, природних ресурса, религије или идеологије. Поред освајачких, који се
воде ради освајања непријатељске територије, ратови најчешће могу бити ослободилачки – који се воде ради ослобођења
окупиране територије и грађански – који се одвијају између зараћених групација унутар једне државе. Сматра се да је ратовање
старо колико и историја модерне људске врсте и да значење појма рат води порекло од организованог пљачкања конкурентских група ловаца. Разарања која ратови могу произвести довели су до потребе да чак и овакви сукоби буду регулисани. Наиме, данас постоји низ међународних конвенција које регулишу вођење ратова и које чине ратно право. Најпознатије међу
њима су Женевска и Хашка конвенција. Међутим, ратно право се углавном односи на вођење конвенционалних ратова, односно ратова који се воде између регуларних војски по строгим правилима ратног права. Проблем настаје код модерног, неконвенционалног ратовања, које се данас све чешће назива и асиметрично ратовање. Ова врста ратовања представља сукоб
између оружаних формација од којих је једна супериорнија од друге, било технички, било бројчано. У таквим случајевима инфериорна страна посеже за асиметричним – герилским или партизанским – ратовањем у коме често долази и до кршења
ратног права. Ово кршење ратног права инфериорна страна обично правда управо својом неравноправношћу у конфликту.
Ратови у Ираку и Авганистану добар су пример асиметричног ратовања. Рат доноси низ лоших последица за друштво које га
је преживело, почев од оних које погађају саме војнике, попут посттрауматског стреса, па до оних које погађају друштво у целини, попут смањења броја становништва и економске кризе.
Clausewitz, Carl von. On War. London: Penguin Books, 1968.
Sunzi, Sun Tzu. The Art of War, El Paso Norte Press, 2005.
Machiavelli, Niccolo. Art of War, Chicago: University of Chicago Press, 2005.
Дефиниција филозофије рата, http://www.iep.utm.edu/w/war.htm
106
Појмовник
безбедносне
културе
Ратни злочини
Ратни злочини представљају најстарије међународно кривично дело.
Деле се на ратне злочине учињене против цивилног становништва,
ратне злочине учињене против рањеника и болесника и ратне злочине учињене против ратних заробљеника. У ратне злочине у ширем
смислу спада и употреба недозвољених средстава борбе, противправно убијање и рањавање непријатеља и противправно одузимање
ствари од убијених лица. То су злочини који се врше само за време
рата. Најчешће су то радње које представљају тежак напад на живот
и тело, а разликујемо их према томе ко је жртва дела. Најважније
међународне уговоре којима су регулисани ратни злочини
представљају Женевска конвенција из 1949. године и два допунска
протокола која иду уз ту конвенцију из 1977. године.
Од ратних злочина треба разликовати злочин учињен против мира и
злочин учињен против човечности, који такође представљају
међународна кривична дела. Злочин против мира (агресија) подразумева планирање, припремање или вођење нападачког рата, односно употребу оружане силе противно Повељи УН. Постојање агресије
утврђује Савет безбедности УН. Последњи пут су пресуде за ово кривично дело донете на суђењу у Нирнбергу и Токију, након завршетка
Другог светског рата.
Злочин против човечности може бити извршен и у доба мира и у ратно доба. Под овим злочином се подразумева вршење одређених криминалних радњи на цивилном становништву, у ком суделује или које
толерише држава или нека политичке организација, а које представљају део ширег или систематског напада. Под тиме се обично подразумевају: убиства, поробљавање, принудно пресељавање, мучење, силовање, прогањање и тако даље.
Међународна кривична дела не могу да застаре, односно њихови учиниоци могу се гонити док год су живи.
Стојановић, Зоран. Међународно кривично право, Београд: Јустинијан, 2006.
107
Р
Регионална безбедност
Реч регион потиче од латинског глагола regere што значи командовати и у политичком смислу представља групу држава које
повезују географска блискост и одређени ниво међузависности. Регионална безбедност представља тежњу ка одсуству претњи
у једном региону. У студијама безбедности регионална безбедност представља ниво анализе који се налази изнад људске и
државне безбедности, али испод глобалне безбедности. Овај ниво анализе погодан је за разумевање оних безбедносних проблема који се генеришу на регионалном нивоу и који се као такви могу и превазићи само на регионалном нивоу. Рецимо, сукобе
у бившој Југославији током деведесетих година немогуће је разумети изоловано, већ само у регионалном контексту проучавања
Западног Балкана и Југоисточне Европе. И данас безбедносне проблеме држава у региону Западног Балкана није могуће разумети и превазићи одвојено једне од других. Тиме се може објаснити и велики број регионалних безбедносних иницијатива у
нашем региону. Неке од тих иницијатива су: Процес сарадње у Југоисточној Европи (SЕЕCP), Пакт за стабилност Југоисточне Европе (SP), Регионални савет за сарадњу (RCC), Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи (SЕCI), Централноевропска
иницијатива (CEI) итд. Регионалном безбедношћу се у студијама безбедности посебно бави теорија регионалног безбедносног
комплекса, коју су развили припадници Копенхашке школе студија безбедности. Према овој теорији, регионални безбедносни
комплекс чини група држава, чији су примарни безбедносни интереси толико међусобно повезани да се њихове националне
безбедности не могу разумно одвојити једна од друге. Према овој теорији, у свету тренутно постоји девет регионалних безбедносних комплекса – европски, амерички, јужноамерички, постсовјетски, источноазијски, јужноазијски, блискоисточни, централноафрички и јужноафрички – и два комплекса у настајању (тзв. протокомплекса) западноафрички и источноафрички.
Buzan, Bary and Waever, Ole. Regions and Powers: The Structure of International Security, Cambridge: Cambridge University Press, 2003.
Тодорова, Марија. Имагинарни Балкан, Београд: Библиотека XX век, Чигоја штампа, 2006.
Регионални савет за сарадњу (наследник Пакта за стабилност), http://www.rcc.int
Интернет портал за Западни Балкан, http://www.western-balkans.info
Часопис Безбедност Западног Балкана, http://bsss.ccmr-bg.org
Рекетирање, изнуда
Рекетирање је илегална радња која је повезана са организованим криминалом. Два најпознатија начина рекетирања су илегална лутрија и плаћање заштите, познатије и као изнуда. Плаћање заштите подразумева употребу силе, или претњу употребе силе, коју примењују криминалне групе над фирмама или појединцима. Оне заузврат нуде заштиту од штете која би била
причињена њиховој имовини у случају да рекет није плаћен. Појам рекетирање потиче од италијанске речи ricatto која значи
108
Појмовник
безбедносне
културе
уцену. Често се користи у колоквијалној употреби, пеjоративно, за означавање легалног посла или услуге онда када цена те
услуге или тог посла превазилази њен, односно његов квалитет.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Racketeering
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Extortion
Ресоцијализација
Појам ресоцијализација потиче од латинских речи, односно од префикса/речи ре што значи „поново“ и sotialisatio што значи
„подруштвљавање“. Дакле, ресоцијализација представља процес поновног подруштвљавања или поновног укључивања неке
личности у живот заједнице. Особа која се ресоцијализује имала је у својој прошлости проблеме због којих је изгубила контакт
са друштвеном заједницом или је ту исту заједницу угрожавала својим понашањем, па је из ње била искључена на неко
одређено време. Ресоцијализују се особе које су прошле дугу и тешку болест, бивши затвореници, лечени наркомани и алкохоличари итд. Постоје разноврсни програми на основу којих се врши третман и ресоцијализација ових особа. На пример, програм ресоцијализације бивших затвореника може укључивати њихово запошљавање и успостављање нормалног породичног
живота како би се они што пре поново укључили у живот заједнице из које су били искључени за време служења казне у
затвору.
Ансел, Марк. Друштвена одбрана, Београд: Институт за криминолошка и социолошка истраживања, 1991.
Жунић-Павловић, Весна. Евалуација у ресоцијализацији, Београд: Партенон, 2004.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Независни активисти и Веган група Србија, http://nezavisniaktivisti.bravejournal.com/
Црвени крст Суботица, http://www.suredcross.org.rs/
Герентолошки центар Суботица, http://www.gcsu.co.rs
Реформа сектора безбедности
Реформа сектора безбедности представља теоријски концепт којим се потпомаже реформа или поново стварање сектора
безбедности у једној држави. Ова реформа се превасходно тиче актера који на ефикасан и ефектан начин и у оквиру демократске цивилне контроле обезбеђују безбедност у држави. Постоје многе дефиниције сектора безбедности које одређују
109
Р
његове чиниоце, али је данас једна од најприхваћенијих холистичка дефиниција. Она под сектором безбедности подразумева државне актере којима је поверен монопол над употребом силе (војска, полиција, службе безбедности), недржавне актере који употребљавају силу (приватне безбедносне компаније), државне актере који не употребљавају силу (парламент,
правосуђе) и недржавне актере који не користе силу (грађанско друштво, медији и академске институције). Поред тога што је
ова реформа један од основних предуслова за постојање добре управе (good governance), безбедности, људских права и за
постизање трајног мира, она је и кључна компонента сваког процеса демократизације. Један од циљева реформе сектора
безбедности је отклањање препрека које нереформисан сектор безбедности представља за процес демократизације. Елементи (институције) овог сектора, односно његови актери могу доста утицати на политичке токове у друштвима у транзицији.
То посебно важи за постауторитарна и постконфликтна друштва, као што је, на пример, Србија.
Hängi, Heiner. Conceptualising Security Sector Reform and Reconstruction. Zürich: Centre for Security Studies, 2004.
Chanaa, Jane. Security Sector Reform: Issues, Challenges and Prospects (Adelphi Paper 344), London: IISS/DCAF, 2002.
Bryden, Alan and Fluri, Phillip, eds. Security Sector Reform: Institutions, Society and Good Governance, Baden-Baden: Nomos
Verlagsgesellschaft, 2003.
Buzan, Barry, Ole, Weaver and Wilde, Jaap de. Security: a New Framework for Analysis, London: Lynne Rienner, 1998.
Edmunds, Timothy. Defining Security Sector Reform in Proceedings of the 2001, Geneva: DCAF/IISS Conference, 2001.
Edmunds, Timothy. Security Sector Reform: Concepts and Implementation (DCAF Working Papers), Geneva: Centre for the Democratic
Control of Armed Forces (DCAF), 2002.
Hadžić, Miroslav and Fluri, Phillip, eds. Sourcebook on Security Sector Reform, Geneva, Belgrade: DCAF, Center for Civil-Military Relations,
2004.
Мирослав Хаџић. „Замисао реформе сектора безбедности.“ у Смисао реформе сектора безбедности, уредници Мирослав
Хаџић, Милорад Тимотић, Богољуб Милосављевић, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2004.
Global Facilitation Network for Security Sector Reform (GFN-SSR), http://www.ssrnetwork.net
Security Sector Reform and Governance - DAC Guidelines, OECD (the only guidelines from an international organization available at this
time), http://www.oecd.org/document/33/0,2340,en_2649_34567_33800289_1_1_1_1,00.html Geneva Centre for the Democratic
Control of Armed Forces (DCAF), http://www.dcaf.ch
Центар за цивилно-војне односе, http://www.ccmr-bg.org
Род/Родна улога/Родни идентитет/Родна равноправност
Свако друштво очекује од мушкараца и жена да се понашају на одређени начин. Како ће се мушкарци и жене понашати у друштву (које ће им бити родне улоге) зависи од културних, политичких, економских, друштвених и религиозних фактора, као што
110
Појмовник
безбедносне
културе
су обичаји, право, класна и етничка припадност, и предрасуде раширене у датом друштву. Обично, друштво припаднику мушког пола приписује одређена културолошка очекивања и правила понашања, а исто важи и за женски пол. На пример, друштво
обично сматра припаднике мушког пола агресивнијим, безосећајнијим, независнијим, објективнијим, доминантнијим и
активнијим од припадница женског пола. Њих пак друштво сматра пасивнијим, причљивијим, нежнијим и осећајнијим од мушкараца. Међутим, ово не мора бити истина. Какве ће ко имати карактеристике зависи од начина на који мушкарци и жене
доживљавају своје улоге у друштву, као и од начина на који су оформили свој родни идентитет. Мушкарци могу живети, радити
или се понашати као жене (било да је то погодно у њиховом друштву или не), док жене могу живети, радити или се понашати
као мушкарци. Овај променљиви аспект живота мушкараца и жена зове се род. Ставови и понашања које захтева род научени
су и могу се мењати. Може се рећи да особа „јесте“ пол, а да „ради“ род, односно да пол најчешће представљају физичке, а род
психичке одлике. Свако друштво би требало да се придржава принципа „родне равноправности“, који подразумева једнаке
шансе и једнака права свих родних идентитета унутар правног и друштвеног поретка.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Сингер, Питер. Практична етика, Београд: Сигнатуре, 2000.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Папић, Жарана. Полност и култура, Београд: Библиотека XX века, 1997.
Часопис за политичку теорију и истраживања глобализације, развоја и родности, http://www.globalizacija.com
Жене на делу, http://gotech.zenergija.org
Београдски центар за европске интеграције, Европски форум, http://www.becei.org/evropski%20forumi%20u%20pdf-u/Evropski_
forum__No%5B1%5D._7__2006.pdf
С
111
Савет за националну безбедност
Савет за националну безбедност је државно тело настало из потребе да на једном месту буду окупљени главни доносиоци
одлука у сектору безбедности, као и из потребе да буде успостављена координација функционисања елемената овог сектора.
Савет за националну безбедност постоји у многим другим земљама света и углавном представља моћно тело, превасходно
зато што окупља људе који управљају сектором безбедности у једној земљи. Свакако најпознатији Савет за националну безбедност постоји у Сједињеним Америчким Државама. Ово тело, на чијем је челу председников саветник за националну безбедност, има задатак да саветује и помаже председнику у пословима везаним за националну безбедност и спољну политику.
У Србији је Савет за националну безбедност формиран у децембру 2007. године Законом о основама уређења служби безбедности Републике Србије. У састав Савета за националну безбедност, поред председника Републике који је и
председавајући, улазе и: председник Владе, министар одбране, министар унутрашњих послова, министар правде, начелник
Генералштаба Војске Србије, директор Безбедносно-информативне агенције, руководилац Војне службе безбедности у Министарству одбране, руководилац Војнообавештајне службе у Министарству одбране и секретар Савета чију функцију по положају
обавља шеф кабинета председника Републике. Надлежности Савета своде се на сарадњу и координацију елемената сектора
безбедности, и то оних традиционалних – војске, полиције и тајних служби. Закону који регулише рад Савета за националну безбедност може се замерити недостатак прописане контроле рада овог тела, односно непостојање прописане одговорности Савета за свој рад.
Одлука о оснивању Савета за националну безбедност Републике Србије. Службени Гласник 50/07, Београд, 2007.
Живојиновић, Драган. „Савет за националну безбедност: Наше потребе и америчка искуства.“, Време бр. 809, јул 2006.
Васић, Милош. „Оснивање Савета за националну безбедност – страна искуства и домаћа пракса“, Време бр. 857, јун 2007.
Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије. Службени Гласник 116/07, Београд, 2007., http://www.parlament.
sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=459&t=Z
Интернет портал Националног Савета за Безбедност САД, http://www.whitehouse.gov/nsc
112
Појмовник
безбедносне
културе
Самоодбрана
Самоодбрана представља акт одбране себе, сопствене имовине или неке друге особе од било које врсте угрожавања. Свака
особа има право на самоодбрану. Самоодбрана може бити без употребе оружја (голорука, ненаоружана) или уз употребу
оружја (ножева, пиштоља, спрејева). У друге облике самоодбране спадају: ниво свести – приступ у ком се човек брани тако што
избегава опасност повишеним нивоом свести о могућим догађањима, као и доношењем исправних одлука; затим смиривање
(деескалацијом) – приступ у ком човек користи глас, тон и говор тела како би смирио потенцијално насилну ситуацију. Бежање,
такође, представља вид самоодбране и оно се сматра најбезбеднијим. У самоодбрани се могу користити и различити лични
аларми, спрејеви и тејзери (електрошокови) који представљају пасивна средства самоодбране. Кривични законик Републике
Србије штити право човека на самоодбрану следећим чланом: „Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани, при чему је нужна одбрана она која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије.“ Државе,
такође, имају право на самоодбрану. У Повељи Уједињених нација стоји да онда када једну државу, или више њих, нападне
друга држава или група држава, нападнуте државе имају право на појединачну или заједничку одбрану.
Димитријевић, Војин, Обрад Рачић, Владимир Ђерић, Татјана Папић, Весна Петровић и Саша Обрадовић. Основи међународног
јавног права, Београд: Београдски центар за људска права, 2007.
Радош, Јово и Нешић, Милан. Вештина самоодбране: ју-јутсу, Бачка Паланка: Спортска асоцијација града, 2002.
Портал посвећен борилачким вештинама и спортовима, http://www.borenje.info
Уједињене нације, http://www.un.org
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Повеља Уједињених нација, http://www.bgcentar.org.yu/documents/Povelja%20Ujedinjenih%20nacija.htm
С
Самоубиство
Значење речи самоубиство очигледно је – она значи убити себе. Осим овог термина, користи се још и термин суицид који
потиче од две латинске речи: sui – себе и occidere – убити. Дакле, самоубиство је уништавање сопственог живота. Раније је
самоубиство сматрано свесним чином човека, али се данас у обзир узимају и многи несвесни елементи који доводе до овог
чина, па се говори о самоубилачком (суицидном) понашању. То понашање обухвата извршена самоубиства (фаталан исход),
покушаје самоубиства (без фаталног исхода) и самоубилачке гестове, претње, идеје и планове. Друштвена средина на различите начине тумачи одлуку самоубице да себи одузме живот. Негде се самоубиство сматра изразом храбрости, а негде бек-
113
ством од неиздрживе реалности. Неки људи самоубиство сматрају чином који је усмерен против Бога и обавеза појединца у
односу на друштво, док га неки сматрају највишим изразом слободе човека који одлучује о томе хоће ли живети и како ће живети. Тешко је дати само један одговор на питање шта узрокује самоубиство, јер обично више комбинованих психичких и
социјалних чинилаца утичу на одлуку човека да себи одузме живот. У највећем броју случајева до суицида доводи психијатријски
поремећај, али често то могу бити и различите животне кризе из којих индивидуа у датом моменту не види излаз. Међутим,
самоубиство могу проузроковати и друштвене околности. На пример, самоубиство је у неким друштвима било део ритуала –
самоубиство слугу којима није било дозвољено да надживе умрлог господара или самоубиство жена које нису смеле да надживе умрлог мужа. У историји су познате и камиказе – јапански пилоти-самоубице, који су у II светском рату имали задатак да
авионом ударе у мету и жртвују свој живот. Данас су актуелни терористи самоубице, који бомбама убијају и жртве и себе како
би њихов напад имао максималан ефекат и како би убили што више људи у име идеја у које верују. Навођење на самоубиство и
помагање у самоубиству по Кривичном законику Републике Србије представљају кривична дела.
Срна, Јелена. Бити или не бити: Студија самоубистава младих, Београд.
Институт за психологију, 1997.
Влајковић, Јелена. Животне кризе и њихово превазилажење, Београд: Плато,
1998.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005.,
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
в, http://www.pedagog.org.yu
http://www.stres.co.yu
Ваш водић до савршеног здравља, http://www.stetoskop.info
Саобраћајни прекршај
Учествовање у саобраћају подразумева поштовање одређених саобраћајних
прописа који су прописани законом државе. Када људи не поштују ове
саобраћајне прописе, држава их може казнити (новчаном казном, казном затвора итд.). Примери кршења саобраћајних прописа су вожња моторног возила без
везаног сигурносног појаса или вожња мотора без кациге, прелажење пута у тренутку када семафор показује црвено светло, непоштовање саобраћајних знакова
и симбола, вожња неприлагођеном брзином, непрописно претицање или
обилажење возила, управљање возилом у алкохолисаном, дрогираном или
уморном стању итд. Сви ови поступци забрањени су саобраћајним прописима.
114
Појмовник
безбедносне
културе
Саобраћајни прекршаји се могу спречити познавањем и поштовањем саобраћајних прописа, развијањем толеранције у
саобраћају, пружањем помоћи другим учесницима у саобраћају и познавањем културе саобраћаја.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Милошевић, Весна. Дете у саобраћају, Београд. Модел 5, 2008.
Јованов, Дејан. Мултимедијални саобраћајни буквар, Београд. Модел 5, 2008.
Организација за безбедност саобраћаја и медије, http://www.tsm.org.yu
http://www.blic.net
Паркинг сервис Ниш, http://www.nisparking.rs/
http://www.saobracaj.net/
Ауто-мото савез Србије, http://www.amss.org.yu
Саобраћајни прописи
Саобраћај се дефинише као превожење људи и товара помоћу друмског, железничког, водног и ваздухопловног превоза. Правила учествовања у саобраћају дефинисана су законом. Непоштовање ових правила често доводи до људских жртава и
материјалне штете. Безбедност учесника у саобраћају је веома битна, јер њено нарушавање утиче и на личну безбедност учесника (у саобраћају особа може изгубити живот или остати привремено или трајно онеспособљена и повређена) и на општу
безбедност земље (у саобраћајним несрећама настају материјални губици, трошкови и штете, као што су хаварије возила,
оштећена или уништена саобраћајна инфраструктура, медицински трошкови лечења повређених, губитак или оштећење превоженог товара итд.). Да бисмо заштитили сопствену безбедност и безбедност својих породица, као и безбедност државе, али
и да бисмо избегли законске казне за саобраћајне прекршаје, приликом учествовања у саобраћају морамо да поштујемо
саобраћајне прописе, као што су ограничење брзине, забрана управљања возилом у лошем психофизичком стању (под
утицајем алкохола, дрога итд.), коришћење сигурносних појасева или кациге, поседовање возачке дозволе итд. Знања о правилима понашања у саобраћају стичу се саобраћајним васпитањем у породици и у школи, али и у оквиру ваннаставних активности, самообразовањем и сталним праћењем нових или измењених саобраћајних прописа. Поштовање саобраћајних прописа део је саобраћајне културе.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Милошевић, Весна. Дете у саобраћају, Београд. Модел 5, 2008.
Јованов, Дејан. Мултимедијални саобраћајни буквар, Београд. Модел 5, 2008
115
С
Организација за безбедност саобраћаја и медије, http://www.tsm.org.yu
http://www.blic.net
Паркинг сервис Ниш, http://www.nisparking.rs/
http://www.saobracaj.net/
Ауто-мото савез Србије, http://www.amss.org.yu
Секс
Секс, настао од латинске речи sexus – пол, појам је којим се означава акт између две или више особа (супротног или истог пола)
у ком долази до стимулисања полног органа бар једне од особа. Ово је шира дефиниција секса која обухвата вагиналнопенилни, орални и анални секс и узајамну мастурбацију. Секс у најужем смислу представља вагинално-пенилни однос између
мушкарца и жене, током ког може доћи до оплодње и зачећа. Сексуални нагон је код живих бића инстинктивна, урођена и несвесна потреба, као што су, на пример, и потреба за храном и водом. Међутим, секс код људи није само нагонски и инстиктивни
чин, већ представља и свесну радњу која има одређену друштвену функцију и улогу у развијању личности. То је стога што људи
у сексуалне односе ступају и да би осетили задовољство, исказали своју љубав према партнеру, као и да би се ослободили негативне енергије. За мушкарце који као сексуалне партнере бирају само жене, као и за жене које као сексуалне партнере бирају
само мушкарце кажемо да су хетеросексуалне оријентације. Особа која има подједнака сексуална интересовања за особе оба
пола назива се бисексуалном. Људе могу сексуално привлачити и особе истог пола, што се назива хомосексуалност. Секс
може упражњавати само једна особа, што се онда назива самозадовољавање или мастурбација (аутосексуалност). Сексуалним
односом могу се пренети разноврсне инфекције проузроковане микроорганизмима: вирусима, бактеријама, паразитима,
гљивицама и протозоама. Ове инфекције су јако опасне по здравље и репродуктивну способност људи, а могу се спречити
упражњавањем безбедног секса. Безбедан секс подразумева секс који искључује директан контакт са туђом крвљу, вагиналним секретом или спермом и подразумева заштиту од вируса ХИВ, као и од осталих полно преносивих инфекција, али подразумева и заштиту од нежељене трудноће. Кондом је тренутно најефикасније средство којим се омогућава упражњавање безбедног секса. Постоје мушки и женски кондоми (фемидоми). Као заштита од нежељене трудноће користе се контрацептивна
средства. Коришћење контрацепције у већини случајева представља ефикасну заштиту од оплодње и зачећа, али се понекад
дешава да и ова средства закажу. У контрацептивна средства спадају кондом, контрацептивне пилуле, „пилула јутро после“,
спирала, дијафрагма, спермициди. Од свих ових контрацептивних средстава, само кондом у 97% случајева штити и од нежељене
трудноће и од полно преносивих инфекција. Остала наведена контрацептивна средства штите само од нежељене трудноће.
Осим ових, постоји још неколико метода које треба избегавати уколико желимо да се заштитимо од нежељене трудноће, јер су
веома несигурне. То су метод „плодних и неплодних дана“ и метод „прекинутог сношаја“. Нежељена трудноћа може угрозити
здравље жене у случају да се трудница одлучи на абортус. Абортус је сваки вештачки прекид трудноће старе до 10 недеља, који
116
Појмовник
безбедносне
културе
спроводи медицинско особље у медицинским условима. Абортус касније може довести до здравствених компликација и
инфекција и угрозити репродуктивно здравље жене која је извршила абортус. Свака особа има право на заштиту од полних
болести и од нежељене трудноће, па зато упражњавањем безбедног секса и коришћењем контрацепције показујемо поштовање
према партнеру, али и према свом телу и здрављу. Сексуално образовање део је нашег васпитања, као и опште и здравствене
културе.
Варга, Шандор. Млади и секс, Бачка Топола: Центар за културу, 1987.
Бјекић, Милан. Полно преносиве инфекције:сексуално образовање, Нови Сад: Прес комерц, 2007.
Сексуалност и односи међу половима: избор текстова. Нови Сад, Вршац: Савез педагошких друштава Војводине,Виша школа
за образовање васпитача, 2004.
Косановић, Милена. Шарм је јачи од лепоте: сексуално образовање у школској клупи, Чачак: Удружење за безбрижно одрастање
деце и омладине „Тајо“, 2007.
Омладина ЈАЗАС-а, http://www.jazas.org.yu
Ваш водић до савршеног здравља, http://www.stetoskop.info
Durex, www.durex.com
Медика Центар, приватна гинеколошко-акушерска ординација, http://www.medicacentar.info/
Едукативни и информативни портал посвећен женском здрављу, http://www.zdravljezene.co.yu
Секс-туризам
Секс-туризам је облик сексуалне експлоатације. Назван је тако, јер означава лажна туристичка путовања, углавном у иностранство, чији је циљ сексуално експлоатисање других лица проституцијом и порнографијом. Неки од поменутих „туриста“
могу бити педофили који траже децу, педерасти који траже првенствено дечаке између 13 и 17 година, као и хетеросексуалци
који у већини случајева бирају адолесценткиње између 12 и 15 година. Секс-туризам посебно погађа и угрожава децу, јер подстиче продају деце, дечју проституцију и дечју порнографију. Цене ових услуга су у многим земљама које представљају туристичко одредиште ових лица много ниже него у земљама из којих „туристи“ долазе, те због тога многе особе и путују у иностранство како би задовољиле своје нагоне.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Протокол Уједињених нација о спречавању, сузбијању и кажњавању трговине људима, посебно женама и децом, који допуњава
Конвенцију УН против транснационалног организованог криминала. Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 2001.
Димчевска, Антоанета. Трговина људима изблиза, Београд: Беосуппорт, 2003.
117
С
Астра, http://www.astra.org.yu
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, http://www.iksi.bg.ac.yu
Анти-Трафикинг Центар, http://www.atc.org.yu
Центар за права детета, http://www.cpd.org.yu
СОС телефон, http://www.sos-telefon-beograd.org.yu
Сексуална експлоатација
Сексуална експлоатација је искоришћавање, злоупотребљавање тела људи ради задовољења нагонских (сексуалних) или неких патолошких потреба. Сексуална експлоатација је већ вековима присутна у људском друштву, а жртве ове експлоатације
могу бити особе оба пола иако су жене много чешће жртве ове експлоатације. Најпознатији видови сексуалне експлоатације
су проституција, порнографија и „секс-туризам“. Сексуална експлоатација може бити део експлоатације жртава трговине
људима.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Вуковић, Невена. Експлоатација деце са посебним освртом на Факултативни протокол уз Конвенцију о правима детета, о
продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, Београд: Центар за права детета, 2006.
Астра, http://www.astra.org.yu
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, http://www.iksi.bg.ac.yu
Анти-Трафикинг Центар, http://www.atc.org.yu
Центар за права детета, http://www.cpd.org.yu
The UN Refugee Agency (UNHCR), http://www.unhcr.org.yu
Сексуално насиље
Сексуално насиље представља заједнички назив за разноврсне облике сексуалног понашања које укључује употребу силе или
претње. Сексуалним насиљем можемо назвати сваку ситуацију у којој насилник (особа која врши сексуално насиље) ступа или
покушава да ступи у интимни однос са особом која то не жели у том тренутку или на тај начин или са особом за коју је тај чин
болан, односно са особом која је уплашена, постиђена или је под присилом, претњом и уценом натерана или преваром наведена на тај сексуални чин. Сексуално узнемиравање, сексуално уцењивање, принудне сексуалне радње, сексуална
експлоатација жртава трговине људима представљају неке од облика сексуалног насиља.
118
Појмовник
безбедносне
културе
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Протокол Уједињених нација о спречавању, сузбијању и кажњавању трговине људима, посебно женама и децом, који допуњава
Конвенцију УН против транснационалног организованог криминала. Службени лист СРЈ – Међународни уговори, 2001.
Димчевска, Антоанета. Трговина људима изблиза, Београд: Беосуппорт, 2003.
Астра, http://www.astra.org.yu
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, http://www.iksi.bg.ac.yu
Анти-Трафикинг Центар, http://www.atc.org.yu
Центар за права детета, http://www.cpd.org.yu
СОС телефон, http://www.sos-telefon-beograd.org.yu
Секта
Постоје две теорије које говоре о пореклу термина „секта“. Прва теорија порекло ове речи види у латинској речи secare, која
значи „сећи“ или „одвајати“. Ова теорија настанак секти објашњава као одвајање религиозних група од својих матичних вера.
Друга теорија корен речи „секта“ проналази у латинској речи sedui, која значи „следити“ „ићи за неким“, те се мисли на то да
следбеници секте прате или следе свог вођу. Према Закону о црквама и верским заједницама у Србији постоји седам традиционалних цркви и верских заједница, а нетрадиционалне верске заједнице разврстане су на деноминације и мале верске
заједнице. Избегава се то да се оне назову сектама, јер ова реч има пејоративни предзнак и асоцира на нешто лоше или зло.
Нетрадиционалне верске заједнице могу се регистровати код органа јавне управе само уколико у свом култу и ритуалу не
садрже поступке опасне за друштво, људску личност, права и слободе других. Дакле, нису све нетрадиционалне верске
заједнице лоше или опасне. Оне секте које у свом култу садрже опасне поступке и угрожавају људска права и слободе називамо деструктивним сектама. Активности таквих секти угрожавају безбедност својих следбеника, грађана и државе, зато што их
карактерише манипулација која је усмерена на то да психолошки дестабилизује следбенике како би они били потпуно
потчињени вођи, како би им ослабило критичко мишљење и како би прекинули везу са општеусвојеним етичким, грађанским
и општеобразовним нормама. То за собом повлачи опасност угрожавања индивидуалних слобода, здравља, образовања и
демократских институција. Деструктивне секте користе филозофске, религијске и терапеутске методе да би сакриле своје
праве циљеве: стицање профита, добијање власти или учествовање у власти и стицање следбеника. Секте можемо поделити
на синкретистичке (које представљају мешавину више религија у комбинацији са окултизмом и магијом), псеудохришћанске,
псеудохиндуистичке и далекоисточне секте, сатанистичке секте и комерцијалне култове. Данашње секте су веома богате. У
њиховом власништву налазе се бројне фабрике, предузећа, школе, универзитети, болнице и институти. Њихови чланови су
анонимни и обични људи, али и успешни професори, политичари, глумци и друге јавне личности. Сви они уобичајено одвајају
119
С
10% својих прихода и дају их својим сектама. Чланови секти, такође, раде тешке послове и зарађују новац за своје секте. При
томе, већина чланова живи сиромашно, а сав зарађени новац припада вођи. Вође секти су најчешће особе које су осуђиване, а
велики број умешан је у тешка криминална дела или у масовна убиства. Секте имају циљне групе људи које врбују. То су обично људи са психичким, егзистенцијалним, здравственим и другим проблемима, којима секте обећавају спас и лепши живот.
Заштита од опасног деловања секти врши се на нивоу државе и на нивоу локалне заједнице, школе и породице.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Ђурђевић-Стојковић, Биљана. Пази секта!, Београд: Антуријум, 2004
Закон о црквама и верским заједницама,Службени гласник 500/06, Београд, 2006., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/
akta/akta_detalji.asp?Id=349&t=Z
http://www.vidovdan.org/
Појмови, дефиницје, особине култова, Рејчел Адамс и Џејмс Р. Лејн, , http://www.pravoslavni-odgovor.com/Sekte_i_kultovi/kultovi_
definicije_osobine.htm
Политика Онлине, http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Sekte-i-drugi-demoni/t40382.lt.html
Министарство вера Републике Србије, http://www.mv.sr.gov.yu
Секуритизација и десекуритизација
Секуритизација је процес конструкције опажања изазова, ризика и претњи. Секуритизација је „језички акт” којим се одређено
политичко питање формулише као посебно значајно за опстанак заједнице и тако се премешта ван поља у коме важе утврђена
правила понашања. Уколико се као резултат таквог језичког акта (односно. секуритизујућег покушаја) усвоје „специјалне мере“,
које иначе не би биле сматране прихватљивим у демократском друштву, сведоци смо процеса успешне секуритизације. Актери
који спроводе процес секуритизације називају се секуритизујућим актерима. Како би секуритизација била успешна, језички акт
мора се придржавати „граматике“ безбедности (нпр. егзистенцијална претња, опстанак, тачка без повратка, специјалне мере
итд.), а секуритизујући актер иза себе мора имати велики политички и симболички капитал. Као пример успешне глобалне
секуритизације можемо узети секуритизацију глобалног тероризма након 11. септембра 2000. године коју су извршиле САД.
Десекуритизација представља обрнут процес. То је процес којим се одређени безбедносни проблем из сфере безбедности
враћа у сферу нормалне политике. Добар пример десекуритизације представља пацификација међудржавних односа у
Западној Европи након завршетка Другог светског рата.
Инспирисан француским постструктурализмом Jaques Derrida и теоријом „језичког акта” John L. Austin и John R. Searle а, теорију
секуритизације је најпре осмислио дански научник Wæver, Ole деведесетих година прошлог века. Касније је теорија
секуритизације развијана у оквиру Копенхашке школе студија безбедности.
120
Појмовник
безбедносне
културе
Buzan, Barry, Wæver, Ole and Wilde, Jaap de. Security: a New Framework for Analysis, London: Lynne Rienner, 1998.
Wæver, Ole. “Securitization and Desecuritization.” In On Security edited byLipschutz, R.D. New York: Columbia University Press. 1995.
СИДА/ХИВ
Треба правити разлику између сиде и ХИВ, јер су у питању називи за различите појаве. ХИВ је скраћеница за хумани
имунодефицијентни вирус којим људи могу да се инфицирају и да га преносе на друге људе. Код инфициране особе ХИВ напада
имуни систем (то је систем који служи за одбрану организма од разних болести). Инфицирана особа може изгледати и осећати
се добро дуги низ година, тако да се може десити да не зна да је носилац вируса (осим ако се превентивно не тестира на ХИВ).
Овај вирус слаби имуни систем инфициране особе која постаје све осетљивија на многе болести (инфекције и туморе). Болести
које се јављају постају све озбиљније и на крају доводе до дијагнозе сиде или синдрома стечене имунодефицијенције. Дакле,
тек када ХИВ позитивна особа (особа заражена ХИВ) развије једну или више тешких инфекција и тумора, поставља се дијагноза
АИДС (на енглеском: Аcquired Immune Deficiency Sindrome). Незаштићени сексуални однос са зараженим партнером, као и
интравенозно убризгавање дрога коришћењем игле и/или шприца који је већ користила заражена особа најчешћи су начини
преношења ХИВ. Овај вирус налази се у свим течностима у зараженом људском телу, али је само концентрација вируса
заступљена у крви, сперми и вагиналном секрету довољна да изазове инфекцију. Дакле, ХИВ се може добити: вагиналним сексом, оралним сексом, аналним сексом, убризгавањем дрога, трансфузијом крви, преношењем са ХИВ позитивне мајке на дете
(пре порођаја и за време порођаја, као и у току дојења путем млека), инфекцијом у здравственим установама, тетоважом/пирсингом. Вирус се не може добити: љубљењем, кијањем, кашљањем, коришћењем истих чаша, шоља и других предмета, убодом
инсеката, инекцијом датом стерилним шприцевима и иглама, упражњавањем заштићеног (безбедног) секса који подразумева
употребу кондома. Тренутно не постоји лек против сиде и зато су превентивне мере (то су све оне мере и начини којима се
човек може заштитити од инфицирања ХИВ) веома значајне у борби против ове неизлечиве и смртоносне болести.
Даблинска декларација о партнерству у борби против ХИВ и АИДС
Национална стратегија за борбу против ХИВ/сиде
Жакула, Невенка. Здравствени радници и ХИВ инфекција, Београд: Градски завод за јавно здравље, 2004.
Причајмо о сиди, брошура организације Јазас, http://www.jazas.org.yu/view_file.php?file_id=58
Да не суде предрасуде, стоп дискриминацији!, брошура организације Јазас, http://www.jazas.org.yu/view_file.php?file_id=26
http://www.aids.org
Јазас, http://www.jazas.org.yu
Отворена, електронска база едукационих радова, прируцника и књига из области науке, културе, спорта и забаве, http://www.znanje.org
www.torexin.co.yu
121
С
Систем безбедности
Систем (грч. sýstēma) представља скуп различитих елемената који чине једну функционалну целину која постоји ради остварења
неког циља. То значи да је систем безбедности специфична врста система чији је циљ остваривање безбедности државе.
Према једној дефиницији, систем безбедности представља облик организовања и функционисања једног друштва (државе) у
спровођењу превентивних и репресивних мера које се предузимају ради очувања суверенитета и интегритета државе, уставног поретка, права и слобода грађана, као и свих осталих друштвених вредности од сваког угрожавања.
Систем безбедности треба да остварује циљ који поставља друштво, а његово устројство и организација правно су регулисани.
Правно су регулисани и функција и деловање система безбедности, сарадња система безбедности са другим друштвеним системима унутар државе, као и сарадња са системима безбедности других држава. Систем безбедности је изузетно сложен систем, јер обухвата велики број елемената који покривају читаву државу, као и све њене институције и организације.
Систем безбедности начелно обухвата две компоненте – спољашњу и унутрашњу безбедност. Спољашња безбедност заснива
се на држави као чланици међународне заједнице и учеснику у међународним односима, унутрашња безбедност чува
унутрашњи суверенитет државе од свих антидруштвених појава, а често се поистовећује са заштитом уставног и правног поретка које се обавља посредством институција намењених надзору спровођења правних норми (службе безбедности, војска,
полиција, инспекцијске службе итд.).
Кековић, Зоран. Системи безбедности, Београд: Факултет безбедности, 2007.
Стајић, Љубомир. Основи система безбедности, Нови Сад: Правни факултет, 2008.
Стратегија одбране, (нацрт). Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2008.
Слабе државе
Слабе државе су оне у којима постоји низак ниво друштвено-политичке кохезије, односно низак ниво легитимитета државних
институција и слаба идентификација грађана са државом у којој живе. Слабост државе огледа се и у слабости њених институција,
као и у њиховој неспособности да омогуће јавна добра свим својим грађанима. У зависности од степена слабости разликујемо
пропале (енг. collapsed), неуспеле (енг. failed) и слабе (енг. wеак) државе. Појам слабе државе треба разликовати од појма мале
државе. Једна држава може бити велика сила, а да је и даље слаба држава, као што је то био, на пример, Совјетски Савез.
122
Појмовник
безбедносне
културе
Службе безбедности
Служба безбедности (други назив: обавештајна служба) представља специјализовану, релативно самосталну државну институцију
овлашћену да законским, јавним, али и тајним начинима и средствима прикупља обавештајне податке и информације о другим
државама или њеним институцијама, као и о могућим противницима. Оне својом активношћу, самостално или у сарадњи са
другим државним органима, спроводе део државних и политичких циљева земље везаних за безбедност.
Настале су у време настанка државе и имале су улогу у сукобима између држава, јер се показало да без доброг познавања противника нема ни успеха у рату. Службе безбедности развијале су се упоредо са државним апаратом. На почетку су, према потреби (ратови, унутрашња нестабилност), ову функцију вршили изабрани појединци, док се касније појављују организоване
службе безбедности као сталне институције у одређеним државним органима.
Да би могле да обављају своју функцију, службе безбедности користе тзв. обавештајни рад. То је скуп испланираних мера спроведених ради добијања увида у стање,
могућности и намере појединих држава и
појава које су објекат обавештајног
истраживања. На основу тих сазнања држава
предузима одговарајуће активности на политичком, економском и војном плану.
Службе безбедности могу бити подељене на
основу неколико критеријума, у зависности
од тога да ли припадају војним или невојним
структурама (цивилне и војне), да ли припадају
влади или поједином министарству (централне и ресорне), да ли су усмерене на сва безбедносна питања или само на поједина (опште
и специјализоване). Најпознатија је подела на
контраобавештајне службе, које се називају
само безбедносне службе, јер су усмерене на
спречавање рада служби безбедности других
држава, и на обавештајне службе, које су усмерене на прикупљање података о другим државама. У најпознатије службе безбедности
света
спадају
америчка
Централна
обавештајна агенција (ЦИА) и Агенција за на-
123
С
ционалну безбедност (НСА), руска Федерална служба безбедности (ФСБ) и спољна обавештајна служба (СВР), британска Тајна
обавештајна служба (МИ6) и Служба безбедности (МИ5), немачка Федерална обавештајна служба (БНД) и израелски Мосад. За
службе безбедности често се у јавности и у медијима користи израз тајна полиција, што је у суштини погрешно, јер у надлежност полиције спада јавна безбедност, односно заштита живота, као и лична и имовинска сигурности грађана. Овај израз се
најчешће користи онда када се служба безбедности доводи у везу са репресивним режимима.
Савић, Андреја и Бајагић, Младен. Безбедност света од тајности до јавности, Београд,: Полицијска академија, 2005.
Стајић , Љубомир. Основи система безбедности, Нови Сад: Правни факултет, 2008.
Обавештајне агенције света, http://www.fas.org/irp
Службе безбедности Републике Србије
У Републици Србији постоје три службе безбедности, једна цивилна и две војне. То су Безбедносно-информативна агенција
(БИА), која представља посебну организацију Владе Републике Србије, Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војнообавештајна
агенција (ВОА), које представљају организације у саставу Министарства одбране.
Безбедносно-информативна агенција (БИА) представља агенцију Владе Републике Србије. Она обавља послове везане за заштиту безбедности Републике Србије и за откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом
утврђеног поретка Републике Србије. Она истражује, прикупља, обрађује и процењује безбедносно-обавештајне податке и
сазнања који су значајни за безбедност Републике Србије и информише надлежне државне органе о тим подацима. Њен рад
регулисан је Законом о БИА из 2002. године.
Војнобезбедносна агенција (ВБА) представља орган Министарства одбране који се стара о безбедности система одбране и
Војске Србије и бави се планирањем, организовањем и реализацијом послова и задатака из контраобавештајне и безбедносне
области. Војнообавештајна агенција (ВОА) представља главни војнообавештајни орган Министарства одбране и саставни је
део система безбедности Републике Србије. Надлежна је и одговорна за обавештајно обезбеђење, као и за представљање и
заштиту интереса Министарства одбране у иностранству. Своју функцију остварује обавештајно-оперативном и
војнодипломатском делатношћу. Ове две службе представљају тзв. војне службе безбедности. Њихов рад регулисан је Законом о службама безбедности из 2002. године.
Рад служби безбедности у Србији под демократском је цивилном контролом Народне скупштине, председника Републике,
Владе, Савета за националну безбедност, као и других државних органа и јавности, односно грађана.
Закон о основама уређења служби безбедности, Службени гласник 116/07, Београд, 2007., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/
lat/akta/akta_detalji.asp?Id=459&t=Z
124
Појмовник
безбедносне
културе
Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник 42/02, Београд, 2002., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/
lat/akta/akta_detalji.asp?Id=51&t=Z
Закон о службама безбедности, Службени лист СРЈ 37/02 и Службени лист СЦГ 17/04, Београд, 2002/2004., http://www.bgcentar.
org.yu/documents/ZAKON%20o%20sluzbama%20bezbednosti.pdf
Безбедносно-информативна агенција, http://www.bia.gov.rs
Министарство одбране, http://www.mod.gov.rs
Социјализација
Реч социјализација потиче од латинског глагола socialisare, што значи подруштвенити, учинити друштвеним. Дете се рађа као
биолошка јединка, без икаквих знања, културе или морала. Одрастањем, дете се формира као друштвено биће, стиче друштвене облике понашања и формира се као личност. Постоје два аспекта социјалног учења: индивидуални и друштвени. Индивидуалним аспектом социјализације дете развија своје способности, учи да мисли, да говори, да мрзи, да воли, да буде агресивно или мирно, да стиче знања, вештине и све друго што је неопходно за његов живот. Друштвеним аспектом, системом
образовања и васпитања, на дете се преносе знања, тековине и култура одређене друштвене заједнице. Социјализацију врши
појединац или друштвене институције које плански и циљано утичу на понашање детета, као што су родитељи и породица,
школа, вршњаци, политичке, верске и спортске организације, медији итд. Социјализацијом у својој друштвеној околини, дете
стиче добре и друштвено пожељне начине понашања, као што су поштовање старијих, поштовање закона итд. Међутим,
социјализацијом дете може развити и лоше, односно штетне облике понашања, као што су алкохолизам, наркоманија, преступништво итд.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд. Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Психо центар „Неуромедица“, http://www.psihologija.autentik.net
Родитељ Портал, Информативни сајт за родитеље, http://www.roditeljportal.com
Социјетална безбедност
Социјетална безбедност, односно безбедност друштва може имати више различитих значења. У студијама безбедности она се
најчешће односи на стабилност колективног идентитета. У том смислу, социјетална безбедност постоји онда када је друштво
способно да очува своје суштинске особине услед променљивих околности и упркос могућим или стварним претњама. Главни
125
С
референтни објекат социјеталне безбедности представља дакле колективни идентитет, односно скуп идеја и пракси које
одређене појединце идентификују као припаднике неке социјалне групе. У данашњем свету, иако то није одувек било тако,
најмоћнији колективни идентитет је национални идентитет. Поред националног, колективни идентитети друштвених група
могу бити расни, верски, класни, цивилизацијски, родни итд. Колективни идентитет могу угрожавати претње попут неконтролисаних миграција становништва, културног империјализма, сецесионизма или интеграцијских пројеката. Друштва се против
социјеталних претњи безбедности боре или симболички, програмима јачања сопственог колективног идентитета, или употребом политичких или војних средстава. Социјеталну безбедност треба разликовати од социјалне сигурности, која се, пре свега,
односи на економску помоћ појединцима који су суочени са незапосленошћу, сиромаштвом, инвалидитетом или неким другим
проблемом који их онемогућава да остваре минималне економске услове за достојанствени живот.
Buzan, Barry, Ole, Weaver and Wilde, Jaap de. Security: a New Framework for Analysis, London: Lynne Rienner, 1998.
McSweeney, Bill. Security, Identity and Interest: a Sociology of International Relations, Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
Ole, Waever, Barry Buzan, Morten Kelstrup and Pierre Lamaitre. Identity, Migration and the New Security Agenda in Europe, London:
Pinter, 1993.
Специјалне јединице
Специјалне јединице су јединице војске или полиције намењене обављању посебних задатака, који захтевају већу обученост,
посебну опрему и који подразумевају већи ризик.
Специјалне јединице намењене су изазивању пометње у редовима непријатеља, најчешће у непријатељској позадини,
извиђачким мисијама и извођењу саботажа. Ове јединице користе се у противдиверзантској борби против других специјалних
јединица, као и у борби против тероризма.
Једну од првих специјалних јединица у историји чинили су Темплари у Крсташким ратовима, а у феудалном Јапану познате су
биле Нинџе. Са појавом ватреног оружја – топова и аркебуза, појавили су се и људи који су били обучени да рукују тим оружјем.
Аркебузе су биле касније замењене једноставнијим пушкама – мускетама, којима су руковали мускетари. У Првом светском
рату немачка војска је за вођење рововског рата користила посебне јединице Sturmtruppen, а у Другом светском рату
најпознатије јединице специјалне намене били су британски Командоси, САС, Гурке, амерички Ренџери, те немачки Бранденбургери. Савремене специјалне јединице су, пре свега, намењене борби против тероризма, као и борби са герилским групацијама.
У најпознатије савремене специјалне јединице спадају америчке јединице СЕАЛ и Зелене беретке, руске Спетснатз, Алфе и
Вимпел, француске ГИГН, израелске Саyерет, те британске јединице САС и СБС. У Србији постоје Специјална бригада ВС,
Жандармерија и САЈ.
126
Појмовник
безбедносне
културе
Странац
Странац је свако оно лице које није држављанин неке земље, тј. лице које нема
држављанство те земље. То, дакле, могу бити туристи који се налазе у посети некој земљи,
страни и дипломатски представници или војни изасланици, конзуларни представници,
избеглице и азиланти.
Свака држава је надлежна за доношење прописа којима се регулишу права и обавезе
странаца на њеној територији. Прописи земље у складу су са политиком коју она води на
спољном и унутрашњем плану, а ослањају се на одредбе и препоруке међународног
права и на принципе реципроцитета. У складу са тим, навешћемо нека од основних права
странаца у Републици Србији:
• странци који имају важећу путну исправу (пасош) могу долазити, кретати се и боравити на њеној територији до 3 месеца
• свој боравак морају пријавити најкасније у року од 24h, а ако долазе због школовања,
специјализације, научног истраживања, запошљавања и слично, дужни су да у року
од три дана поднесу захтев за одобрење привременог боравка
• камером могу снимати на основу дозволе надлежног органа, док је употреба фотоапарата дозвољена, уз нужно поштовање јавних знакова забране снимања и забране
снимања војних објеката и јединица
• странци који су стално настањени и који у земљи бораве дуже од једне године, могу
набављати, носити и држати оружје под условима прописаним Законом
• у ратном стању могу бити примљени у оружане снаге Републике Србије
• не могу обављати посао судије, судије поротника и јавног тужиоца
• обавезни су да се придржавају важећих прописа за странце и да извршавају одлуке државних органа, засноване на законима и обавезама преузетим из међународних уговора.
Стајић, Љубомир. Основи система безбедности, Нови Сад: Правни Факултет Универзитета у Новом Саду, 2008.
Аврамов, Смиља и Крећа, Миленко. Међународно јавно право, Београд: Савремена администрација, 1996.
127
С
Суверенитет
Реч суверенитет потиче од старофранцуске речи soverein што значи главни, врховни. Сувереност представља својство државне власти, по коме она представља највишу власт на одређеном простору. Концепт суверенитета настао је у Европи током XVI
и XVII века, а устоличен је први пут у међународном праву Вестфалским мировним споразумом потписаним 1648. године. Суверенитет има унутрашњу и спољашњу димензију. Унутар одређеног простора и у односу на одређену популацију, суверенитет
подразумева способност врховног доношења и спровођења одлука. Према чувеној дефиницији Carl Schmitta, суверен је онај
који одлучује о ванредном стању, дакле она власт која има способност не само да ствара, већ и да легитимно суспендује или
укида постојећи правни поредак уколико то прилике налажу. У односу према споља, једна власт је суверена уколико је стекла
међународно признање других међународно признатих власти. Дакле, у теорији је суверена власт надређена свим унутрашњим
властима, а независна је у односу на све друге спољне власти. То по логици ствари доводи до постојања анархије у
међународним односима, односно до стања у коме не постоји врховна међународна власт. Иако је суверенитет један од централних појмова међународне политике, њега прати неколико контроверзи. Прво, поставља се питање да ли је реч о правном
или о политичком појму. Уколико је реч о правном појму, проблем је како правно дефинисати могућност укидања самог правног поретка. Уколико је појам строго политички, онда је он подложан различитим интерпретацијама које зависе од контекста и
од односа моћи. Ова дилема отвара још нека тешка питања, као што је на пример питање да ли се за једну државну власт може
рећи да је суверена уколико само поседује међународно признање, али не и ефективну политичку моћ да на својој територији
своју сувереност спроводи или питање да ли са друге стране међународно непризнату власт која ту ефективну моћ поседује
можемо третирати као суверену власт. Како бисмо разрешили ову дилему, „негативни суверенитет“ који подразумева само независност у односу на спољне власти разликујемо од „позитивног суверенитета“ који обухвата и могућност ефективног
спровођења те власти. Државе које имају само негативни суверенитет, а таквих је пуно поготово међу земљама у развоју,
називају се „квазидржаве“. Друго питање које се поставља јесте где лежи сувереност – у грађанима или у држави, односно код
сувереног владара. Одговор на ово питање може имати значајне последице по међународну безбедност. Уколико сувереност
лежи у држави, онда војна интервенција предузета ради промене деспотског режима и успостављања демократије, као на
пример она коју су САД и њене савезнице покренуле против Ирака 2003. године, очигледно угрожава сувереност те земље.
Уколико пак сувереност потиче од грађана, спољна интервенција предузета ради успостављања демократије може бити
оправдана као обнова суверености и као таква биће у сагласју са међународним правом. Треће, данас се све више доводи у
питање корисност појма суверености за разумевање међународне безбедности. Према овом тумачењу, државе никада нису
биле у потпуности суверене, а то поготово нису у ери глобализације и комплексне међузависности.
Самарџић, Слободан. „Сувереност.”, у: Енциклопедија политичке културе, уредник Милан Матић, Београд: Савремена
администрација, 1993.
Morgenthau, Hans, Politics Among Nations: The Struggle for Power and Peace, 7th edn, McGraw-Hill: Guilford, 2005.
128
Појмовник
безбедносне
културе
Устав Републике Србије, http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=382&t=Z
Тајна (државна, војна, службена, пословна)
Постоје подаци који су у поседу државних органа и који не би смели да буду изложени јавности, зато што би могли да угрозе
одбрану земље, националну или јавну безбедност или међународне односе. Ови подаци представљају тајну. Када говоримо о
тајним подацима, морамо превасходно знати о којим подацима је реч, односно који то падаци заслужују да носе ознаку тајне.
Сама тајност тих података извире из њихове садржине, те су се они до сада најчешће делили на државне, војне и пословне
тајне. У Србији се државном тајном сматрају подаци или документа чије би одавање проузроковало, или би могло да
проузрокује, штетне последице по безбедност, одбрану или по политичке, војне и економске интересе земље. Војном тајном
сматрају се подаци чије би одавање проузроковало, или би могло да проузрокује, штетне последице по Војску Србије или по
одбрану и безбедност земље. Пословном тајном сматрају се подаци чије би одавање проузроковало, или би могло да
проузрокује, штетне последице по предузеће или по други субјекат привредног пословања. Ово су информације чија тајност
претеже над интересом слободног приступа информацијама и то су углавном информације које би могле да угрозе живот и
здравље људи и откривање кривичног дела, затим информације које би могле да угрозе безбедност земље и међународне
односе, као и информације које би битно умањиле способност државе да управља економским процесима у земљи, и на крају
информације које се односе на приватност, част и углед неког лица. Такође је веома битно одредити врсте информација које не
могу бити класификоване као тајне. Прешироко одређивање врста информација које могу бити класификоване као тајне
представља повреду међународних норми. Информације које не би требало класификовати као тајне односе се на науку,
истраживања, технологије, привреду или финансије, осим онда када ти подаци директно утичу на националну безбедност. То
129
Т
што је нека информација проглашена тајном не значи да нико више неће моћи да јој приступи. Свакако да постоје особе које
по службеној дужности имају право да приступе тајним подацима, наравно, уз обавезу чувања тајне. То су углавном најзначајнији
одлучиоци у земљи попут председника, премијера, председника парламента. Приступ тајним подацима могу имати и други
државни службеници, који према природи свог посла морају имати увид у тајне податке – народни посланици, министри и
судије. Веома је важно нагласити то да не постоје информације које представљају вечите тајне. Сваки тајни податак ма колико
био значајан за једну државу престаје да буде тајна након истека одређеног временског периода. Данашњи тренд у
међународном праву указује на то да мора бити утврђен временски период у коме ће се неки податак сматрати тајним, као и на
то да тај период треба да обухвата између десет и двадесет година.
„Модел закона о начину утврђивања и поступању с тајним подацима од значаја за одбрану земље.“ у Модели закона о безбедности и одбрани, уредници Мирослав Хаџић и Богољуб Милосављевић, Београд: Центар за цивилно-војне односе, 2006.
Миленковић, Дејан. „Доношење Закона о тајним подацима као предуслов реформе сектора безбедности.“, Ревија за безбедност, бр. 2, (2007)
Примена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја: извештај о мониторингу. Београд: Фонд за отворено
друштво, 2006.
Banisar, David. Komentari na hrvatski Prijedlog zakona o tajnosti podataka, Vienna: OSCE, 2007.
Модел закона о тајности података, http://www.cups.org.yu/download/27/
Коалиција за слободу приступа информацијама, http://www.spikoalicija.fosserbia.org
Центар за унапређење правних студија, http://www.cups.org.yu
Комитет правника за људска права, http://www.yucom.org.yu/index.php
Грађанске иницијативе, http://www.gradjanske.org
Фонд за отворено друштво, http://www.fosserbia.org
Центар за антиратну акцију, http://www.caa.org.yu
Београдски центар за људска права, http://www.bgcentar.org.yu
Повереник за информације од јавног значаја, http://www.poverenik.org.yu
Терор, тероризам
Терор, потиче од латинске речи terror или француске речи terrour, што значи плашити се, бити уплашен. Најкраћа дефиниција
тероризма је да је то „ратни злочин у миру“. Представља израз слабије стране која у конвенционалном сукобу нема снаге да
победи противника, па зато напада цивиле како би изазвала атмосферу опште несигурности и страха.
Тероризам представља начин борбе мањине која тежи остварењу неког вишег интереса. Постоје различити мотиви за терори-
130
Појмовник
безбедносне
културе
зам, па тако можемо разликовати:
1. фундаменталистички, религиозни тероризам (Ал Каида)
2. идеолошки тероризам (Црвене бригаде)
3. национал-сепаратистички тероризам (ИРА, ЕТА)
4. државни тероризам или терор (владавина Јакобинаца)
Тероризам представља намерно, политички мотивисано насиље, или претњу применом насиља, које је усмерено против цивила или цивилних мета, а које спроводи слабија страна у асиметричном сукобу.
Елементи тероризма су:
1. асиметрија сукоба – када слабија страна користи насилне методе против јаче стране
2. политичка природа тероризма – разликује га од обичног или организованог криминала; има три елемента: а) субјективни
однос терористе – његово уверење да одређеном радњом може да изазове жељене последице; б) објективне могућности
да се терористичким актом остваре жељени ефекти и ц) утврђивање стварних последица терористичког акта
3. насиље – оно није само себи сврха, нити му је циљ уништавање објекта на ком се примењује, већ је преносилац поруке;
мете су углавном цивили или цивилни објекти, али и репрезентативне мете из циљне групе (политички и војни функционери)
4. изазивање страха код противника – физичко уништење је начин да се изазове страх; поред примарне мете, терористички
акт усмерен је и на шири круг људи
5. утицај на ширу околину – поред непосредне жртве, постоји и шира популација која је мета застрашивања; терориста
својим чином настоји да покаже слабост система, као и његову неспособност да својим грађанима пружи безбедност како
би грађани престали да подржавају поредак који он напада.
Димитријевић, Војињ. Тероризам, Београд: Самиздат фрееБ92, 2000.
Вукадиновић, Ђорђе, ур. НСПМ – Свет после 11. септембра, Београд: ПС Нова српска политичка мисао, 2002.
Stepanova, Ekaterina. Anti-terrorism and peace building during and after conflict (Policy Report No. 2), Stockholm: International Peace
Research Institute, 2003.
Halliday Fred, Terrorism in historical perspective, http://www.opendemocracy.net/debates/article.jsp?id=6&debateId=103&articleId=1865
Kaldor Mary, Terrorism as regresive globalisation, http://www.opendemocracy.net/debates/article-3-77-1501.jsp#
131
Т
Толеранција
Иако је сама реч постојала још у старом латинском (лат. tolerantia, настала од
речи tolerans – толерантан и од речи tolerare – бити помирљив, трпељив),
толеранција је у Европи због подела и верских ратова постала друштвени проблем тек у шеснаестом веку. Толеранција је једноставно значила непрогањање
других због њихових религиозних уверења и праксе.
Толеранција представља поштовање, прихватање и уважавање богате разноликости култура света, форми изражавања и начина егзистенције. Она се
негује проширавањем знања, отвореношћу, комуникацијом и неговањем слободе мисли, савести и веровања. Толеранција представља хармонију различитости. Она је не само морална дужност, већ и политички и правни захтев.
Толеранција, врлина која омогућава мир, доприноси „замени културе рата културом мира”.
Толеранција, такође, може значити отпорност на деловање нечега или
издржљивост у односу на нешто (алкохол, дрогу, лекове и сл.).
Толеранцију мање штити закон, а више морално прихватљиви принципи и
обичаји. Нетолерантност и могућност да се она испољи постоје код сваког човека, јер код сваке индивидуе постоји јака потреба да своју слику света наметне другима. Хоћемо да сви верују у оно што и ми, јер се тада осећамо сигурно и не морамо да
разматрамо властита уверења или да их конфронтирамо са уверењима других.
Један од најважнијих начина испољавања толеранција је спремност на разговор и на признање права на различита веровања,
ставове или деловања иако за њих не постоји наклоност или симпатија. То заправо значи да је човек слободан да се придржава
сопствених убеђења, али и да прихвата то да се други придржавају својих убеђења. Она, такође, значи прихватање чињенице
да су људска бића по природи различита (у односу на своју појаву, на ситуацију, на говор, на понашање и на вредности) и да
имају право да живе у миру и да буду онаква каква јесу. Тиме што схватамо да треба да будемо толерантни, ми одустајемо од
искључивости, без обзира на то да ли је реч о култури, спорту, политици, вери или нечему сличном.
Толеранција – сусрет разлика. Београд: Савезно министарство националних и етничких заједница, 2002.
Kaplan, Benjamin J. Divided by Faith: Religious Conflict and the Practice of Toleration in Early Modern Europe, London: Belknap Press,
2007.
132
Појмовник
безбедносне
културе
Традиција
Традиција (лат. traditio, настала од глагола tradere – предати, уручити) представља скуп материјалних, техничких и духовних
знања и достигнућа, вредности и образаца понашања, који се преносе с генерације на генерацију. Одржава се усменим
преношењем, на којем се заснивају континуитет и идентитет једне културе. Механизми преношења традиције могу бити свесни и несвесни и најчешће се у друштвеној стварности преплићу.
вредност, идентитет, култура, морал
Клосковска, Антоњина. Социологија културе, Београд: Чигоја, 2001.
Трафикинг
Трафикинг се често преводи и као кријумчарење. Под овим појмом се подразумева тајно транспортовање роба и особа преко
државних граница или у неке забрањене области (затвор), приликом којих се крши закон или друге норме друштва.
Најчешћи мотиви за трафикинг су финансијски, али то често могу бити и учествовање у илегалној трговини (дроге), илегалним
миграцијама, избегавање пореза или промет крадене робе. Други примери трафикинга подразумевају преношење забрањене
робе мимо контролних пунктова (на аеродромима) или укљањање поверљивих докумената из државних установа или
корпорација.
Посебне врсте трафикинга су трафикинг људи, дроге, људских органа, вредних роба и слично. Иза највећег броја ових врста
трафикинга стоји стицање директне финансијске користи или могућност економске експлоатације трафикованих људи, било
физичким радом, било пружањем сексуалних услуга.
Трафикинг је термин усвојен у свакодневном говору, а потиче од енглеске речи traffic – саобраћај, односно од усвојене
деривације trafficing – саобраћање, илегални промет роба и људи.
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Smuggling
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Human_trafficking
Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Drug_trafficking
Coalition Against Trafficking in Women-International (CATW), http://www.catwinternational.org/
Interpol, http://www.interpol.int/Public/THB/default.asp
133
Т
Убиство
Убиство је најтеже дело учињено против живота и тела и представља лишавање живота другог лица. (КЗ Србије, чл. 113). За
извршење основног облика овог кривичног дела прописана је казна затвора у трајању од пет до петнаест година. Поред
основног облика постоји још девет облика тешког убиства, затим убиство на мах, убиство из нехата, убиство детета при порођају
и лишавање живота из самилости.
Под тешким убиством подразумева се:
• лишавање живота на свиреп и подмукао начин
• лишавање живота приликом безобзирног насилничког понашања
• убиство једног лица при чему се умишљајно доводи у опасност живот још неког лица
• лишавање живота приликом извршења разбојништва или разбојничке крађе
• лишавање живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или
из других ниских побуда
• лишавање живота службеног или војног лица приликом вршења службене дужности
• лишавање живота детета или бремените жене
• лишавање живота члана породице којег је учинилац претходно злостављао
• умишљајно лишавање живота више лица под условом да се не ради о убиству на мах, убиству детета при порођају или
убиству из самилости.
За тешко убиство прописана је казна од најмање десет година затвора или казна затвора у трајању од тридесет до четрдесет
година.
Убиство на мах представља лишавање живота другог лица у ситуацији у којој је то лице учиниоца без његове кривице довело
у стање јаке раздражености, и то нападом, злостављањем или тешким вређањем. Прописана казна за овај облик креће се у
распону од једне до осам година затвора.
Убиство из нехата разликује се од основног облика убиства само по степену кривице. У овом случају предвиђен је нехат уместо
умишљаја. За извршење овог дела предвиђена је казна затвора у трајању од шест месеци до пет година.
Убиство детета при порођају, тзв. детеубиство или чедоморство, представља привилеговани облик убиства и може га извршити само мајка детета за време порођаја, односно непосредно после порођаја док траје поремећај изазван порођајем. Лица која
у томе помажу мајци детета или је подстичу на убиство одговарају за основни облик убиства. Овај облик убиства добио је при-
134
Појмовник
безбедносне
културе
вилеговани статус у деветнаестом веку када је у медицини откривено да се породиља после порођаја, као и извесно време
након тога може налазити у стању значајних психофизичких поремећаја изазваних порођајем. У средњем веку детеубиство је
сматрано тежим обликом убиства. За ово дело прописана је казна у трајању од шест месеци до пет година затвора.
Лишавање живота из самилости, тзв. еутаназија сматра се такође привилегованим обликом убиства и представља убиство пунолетног лица из самилости због тешког здравственог стања у коме се то лице налази. До њега долази на озбиљан и изричит
захтев тешко болесног лица. За ово кривично дело предвиђена је казна у трајању од шест месеци до пет година затвора. Данас
се у научној и стручној јавности воде расправе о томе да ли овакав облик лишавања живота уопште треба предвидети као
кривично дело, јер су мотиви за извршење овог дела крајње хумани.
Стојановић, Зоран. Кривично право – посебни део, Београд: Правна књига, 2006.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
Уједињене нације (УН)
Уједињене нације су светска организације основана у Сан Франциску 1945. године усвајањем Повеље Уједињених нација.
Повељу су потписали и усвојили представници 50 земаља света. Ова организација основана је ради очувања светског мира и
безбедности, развијања пријатељских односа међу народима и решавања светских економских, културним, хуманитарних и
социјалних тешкоћа. Седиште Организације уједињених нација налази се у Њујорку, на обали реке Ист Ривер. Генерална скупштина, Савет безбедности, Економски и социјални савет, Међународни суд правде и Секретаријат представљају главне органе
ове организације. Генералну скупштину сачињавају сви чланови Уједињених нација. Сваки члан Генералне скупштине има
један глас. Овај највиши орган састаје се једном годишње. Савет безбедности састоји се од 15 чланова Уједињених нација.
Кина, Француска, Русија, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе стални су чланови Савета безбедности. Генерална
скупштина бира десет других чланова Уједињених нација као несталне чланове Савета безбедности, водећи нарочито рачуна
о томе колико чланови Уједињених нација доприносе одржању међународног мира и безбедности, као и осталим циљевима
Организације. Такође, воде рачуна и о правичној географској расподели. Нестални чланови Савета безбедности бирају се на
период од две године. Савет безбедности је у сталном заседању и он је једини орган Уједињених нација који може наредити
употребу силе против неке земље у случајевима претње миру, повреде мира и агресије, који не могу бити решени мирним путем. Економски и социјални савет састоји се од педесет и четири члана Уједињених нација које бира Генерална скупштина.
Економски и социјални савет може да проучава или да покреће проучавања, да припрема извештаје о међународним економским, социјалним, културним, просветним, здравственим и сродним предметима, као и да даје препоруке о свим тим пред-
135
У
метима Генералној скупштини, члановима Уједињених нација и заинтересованим специјализованим агенцијама. Међународни
суд правде представља главни судски орган Уједињених нација. Сваки члан Уједињених нација обавезан је да се у сваком
спору у коме је странка придржава одлуке Међународног суда правде. Генерална скупштина или Савет безбедности могу од
Међународног суда правде тражити да дâ саветодавно мишљење о сваком правном питању. Ову могућност Србија је искористила након што је Косово прогласило независност, а поступак је још увек у току. Секретаријат сачињавају генерални секретар
и оно особље које Организација може да захтева. Генералног секретара именује Генерална скупштина на препоруку Савета
безбедности. Он је главни административни службеник Организације. Данас су Уједињене нације на мети снажне критике.
Овој организацији се замерају неуспешност у мировним мисијама и достављању хуманитарне помоћи, као и низ скандала
који су пратили њен рад, почев од корупционашких, па све до оптужби подигнутих против мировњака за сексуално злостављање.
Међутим, највећи недостатак у раду Уједињених нација представља све мања улога Савета безбедности. Овај орган је врло
често блокиран због супротстављених ставова, превасходно сталних чланица, тако да се значајне одлуке о безбедности у
свету све чешће доносе ван овог форума. Реформа ове организације се у међународној јавности помиње као једно од могућих
решења овог проблема.
Basic Facts about the United Nations: About the United Nations. United Nations Dept. of Public Information, News and Media Division,
2004.
Krasno, Jean E. The United Nations: Confronting the Challenges of a Global Society, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2004.
Meisler, Stanley. United Nations: The First Fifty Years, New York: Atlantic Monthly Press, 1997.
Уједињене нације, http://www.un.org
Универзална декларација о људским правима, http://www.un.org/Overview/rights.html
Повеља Уједињених нација, http://www.un.org/aboutun/charter/index.html
Устав
Устав представља највиши правни акт једне земље који дефинише основне политичке принципе и утврђује структуру владе,
њене процедуре, овлашћење и обавезе. Поред овога, устав садржи прописе о друштвеном, политичком и економском уређењу
државе, прописује права и дужност њених грађана и одређује највише органе власти. Устав најчешће доноси парламент или,
за ту прилику посебно изабрана, Уставотворна скупштина. Устав је постојао још у античкој Грчкој. Аристотел је први у својим
делим помињао потребу стварања једног акта којим би био утврђен однос између органа у држави. Тиме што је највиши правни акт, устав обезбеђује то да сви остали правни акти буду у складу са њим. Овај принцип се назива уставност. Устав прописује
процедуре заштите уставности и формирање органа који је за њу надлежан – најчешће је то Уставни суд. Устави могу бити класификовани на више начина. Према форми деле се на писане и неписане, према броју уставних аката на кодификоване и не-
136
Појмовник
безбедносне
културе
кодификоване, према начину доношења на октроисане – које самовољно доноси извршна власт, уставне пактове и народне
уставе, а према начину доношења и мењања на чврсте и меке. Србија данас има писани, кодификовани Устав који је усвојен на
референдуму 2006. године, што га чини чврстим уставом.
Марковић, Ратко. Уставно право и политичке институције, Београд: Јустинијан, 2003.
Пајванчић, Маријана. Уставно право I, Нови Сад: Правни факултет, 2001.
O'Brien, David M. Constitutional Law and Politics, New York: W.W. Norton & Co., 2000.
Народна скупштина Републике Србије, http://www.parlament.sr.gov.yu
Уцена
Уцена спада у групу кривичних дела учињених против имовине и састоји се од претње упућене лицу које је уцењено да ће,
уколико не буде нешто учинило или трпело, бити откривено нешто што би шкодило његовој части и угледу или части и угледу
њему блиском лицу, а све ради прибављања противправне имовинске користи. (КЗ Србије, чл. 215). За извршење овог дела
прописана је казна у трајању од три месеца до пет година затвора. У теже облике овог кривичног дела спада прибављање имовинске користи која прелази одређене износе или дело које врши организована криминална група.
Неко лице уцењује се најчешће слањем анонимних или псеудонимних писама, као и у телефонским разговорима. Углавном се
врши континуирано у дужем временском периоду и осим материјаних губитака, причињава и тешке психичке патње уцењеном
лицу. Жртве нерадо пријављују ово дело надлежним органима плашећи се да не буде откривено нешто из њиховог приватног
живота што их може компромитовати, па ово дело стога карактерише велика тамна бројка криминалитета.
Стојановић, Зоран. Кривично право – Посебни део, Београд: Правна књига, 2006.
Алексић, Живојин и Шкулић, Милан. Криминалистика, Београд: Правни факултете Универзитета у Београду, 2007.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник 85/05, Београд, 2005., http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
akta_detalji.asp?Id=285&t=Z
137
У
Фалсификовање
Фалсификовање (лат. falsificatio – кривотворење, прављење лажних
ствари) представља кривично дело дуплирања и дистрибуирања нелегалних копија различитих вредности, као што су: фалсификовање знакова за вредност (припада групи кривичних дела против привреде и
јединства тржишта), фалсификовања знакова (кривично дело за
обележавање робе, мера и тегова), фалсификовање избора и гласања
(група кривичних дела против изборних права и слободе изјашњавања),
фалсификовање исправе (кривично дело против јавног реда и правног
саобраћаја), фалсификовање службене исправе (група кривичних дела
против службене дужности), фалсификовање новца (кривично дело
против привреде и јединства тржишта).
Јовашевић, Драган. Лексикон кривичног права, Београд: Службени лист СРЈ, 1998.
138
Појмовник
безбедносне
културе
Хакери
Хакер (од енглеске речи hacker која означава особу која без дозволе улази у туђе рачунаре, најчешће путем рачунарске мреже)
други је назив за особу која вешто употребљава познавање компјутерског програмирања ради неовлашћеног упада у рачунарске мреже.
компијутерски криминал, критичне инфраструктуре, криминал
McClure, Stuart, Scambray, Joel i George Kurtz. Хакерске тајне – Заштита мрежних система, Београд: Микро књига, 2006.
Mitnick, Kevin D. i Simon, William L. Умеће провале. Истините приче о подухватима хакера, уљеза и превараната, Београд: Микро
књига, 2005.
Халуцинација
Халуцинација представља привиђење, опажај који није произишао из одговарајуће чулне стимулације, већ је праћен
субјективним доживљајем да је реалан. Јавља се најчешће као визуелна и акустична халуцинација, али може се јавити и у осталим чулним модалитетима. До ње долази у неким посебним ситуацијама и у особеним стањима организма, као што су превелика емотивна напетост, умор, несаница, стање интоксикације. Познате су халуцинације под утицајем дрога, али и халуцинирање
које настају у верским обредима или религиозним заносима.
У патолошком облику јавља се у психозама и представља један од сигурних знакова разликовања неуроза. Карактеристичне су
за шизофренију, а јављају се и у манији. Знатно утичу на понашање и стање болесника, а повремено га могу доводити и до
стања делиријума.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Центар за психотерапију Корак, http://www.halucinacija.com
139
Ф
Х
Хашиш
Хашиш (Canabis mexicana) представља дрогу која је десетоструко јача од марихуане. То је, вероватно, најстарија и
најраспрострањенија дрога која је у употреби већ 5.000 година. У Кини се користила као лек против болова („света трава”), а у
Индији као саставни део религиозног и световног живота. Реч је о тврдој, смоластој излучевини биљке канабис, која је маслинастозелене или смеђе боје и која има јак мирис и непријатан горак укус. Једна од варијанти хашиша је и хашишово уље, које
се добија финијим излучивањем и обрадом смоласте материје канабиса. Као и марихуана, и хашиш се најчешће конзумира
пушењем (може и као напитак или помешан са храном), а његово узимање доводи до халуцинација, губитка осећаја за простор
и време, као и до губитка моћи расуђивања.
дроге, наркоманија, марихуана, опијум, морфијум, хероин, болести зависности
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Хемијски акцидент
Акцидент (lat. accidens – који се догађа, fr. accident – случајност, несрећни случај) термин је којим се означава несрећа, изазвана
случајно или намерно, у којој је страдало много људи. То је неочекивана појава која има нежељене последице.
Хемијски акцидент је ненамерни и неочекивани догађај у хемијским, техничким и технолошким постројењима, током ког долази до ослобађања хемијских материја и отрова. До њега долази изненада и он представља опасност за људе, материјална
добра или животну средину. То су најчешће непредвиђена испуштања, експлозије, пожари или други штетни инциденти са
хемијским супстанцама, које чине токсичне или опасне материје. Хемијски акциденти догађају се онда када се токсичне материје
складиште, транспортују или користе. Најопаснији облик хемијских акцидената је индустријски акцидент до ког долази у великим постројењима за хемијску производњу и складиштење.
Највећи хемијски акцидент догодио се у граду Бопалу у Индији 1984. године када је после отпуштања високотоксичног гаса из
фабрике пестицида погинуло око 3.000 људи.
Ђармати, Шимон и Јаковљевић, Владимир. Цивилна заштита у СР Југославији, Београд: Студентски трг, 1996.
140
Појмовник
безбедносне
културе
Хероин
Хероин се добија искључиво прерадом морфијума. Тешко га је пронаћи у апсолутно чистом облику. Његова боја зависи од тога
где је произведен – онај који долази са Далеког истока има пурпурно црвену боју, а онај из југоисточне Азије плаву, смеђу или
белу боју. Може се ушмркавати, уносити орално, пушењем, интравенозним или поткожним убризгавањем. Врло брзо изазива
психичку и физичку зависност. При томе код конзумента расте и праг толеранције, због чега се јавља потреба за сталним
повећавањем дозе која се уноси у организам. Нагла смрт може наступити због дубоке респираторне депресије, застоја срца
или едема плућа.
Стајић, Љубомир С., Мијалковић, Саша и Станаревић, Светлана. Безбедносна култура младих: како живети безбедно, Београд:
Драганић, 2006.
Стајић, Михајло, Слијепчевић, Драган и Вујовић, Светлана. Болести зависности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003.
Хладни рат
Појмом Хладни рат означава се период од завршетка Другог светског рата до почетка 1990-их година прошлог века. Овај период обележила су стања сукоба, напетости и непрестаног надметања између Сједињених Америчких Држава (САД) и Савеза
Совјетских Социјалистичких Република (СССР), односно између тзв. блокова које су предводиле ове две државе – Организације
Северноатлантског уговора (НАТО) и Организације Варшавског уговора. Иако се никада директно нису сукобиле, САД и СССР
су током Хладног рата често војно интервенисале на територијама трећих држава. За време Хладног рата директан војни сукоб
између САД и СССР био је немогућ због тога што је могло доћи до потпуног међусобног уништења уколико би било употребљено
нуклеарно наоружање. Управо је поседовање нуклеарног оружја и огромних војски дефинисало обе државе као водеће светске силе, а период Хладног рата као период биполаризма у међународним односима. Кључни моменти Хладног рата били су
блокада Берлина, рат у Кореји, берлинска криза и подизање Берлинског зида, рат у Вијетнаму, рат у Авганистану и кубанска
ракетна криза.
Током Хладног рата већина европских држава припадала је једном од два блока, док је Немачка била подељена на две државе
– Савезну Републику (Западну) Немачку и Демократску Републику (Источну) Немачку. Берлин је био подељен на два дела, јер је
СССР 1961. године подигао зид који је раздвајао источни и западни део града. Овај зид је током трајања Хладног рата симболизовао блоковску поделу. Граница између два блока у Европи називана је Гвозденом завесом. У другој половини 80-их година у
СССР долази до друштевно-политичких и економских промена које доводе до рушења Берлинског зида 1989. године, уједињења
обе Немачке у јединствену државу 1990. године, распада СССР 1991. године, као и до распада Варшавског уговора. Тиме је
Хладни рат био завршен.
141
Х
Поред тога што су нестале биполарност света и претња уништењем нуклеарним наоружањем, након завршетка Хладног рата
долази и до стварања нових држава на територији Европе, ширења НАТО и Европске уније, појављивања нових економских
сила, глобализације, али и до појаве нових безбедносних претњи које више нису искључиво војне (глобални тероризам,
ширење оружја за масовно уништење, трговина људима, организовани криминал и друге претње).
Постоји неколико различитих верзија настанка израза Хладни рат. Најпознатија верзија везана је за говор који је одржао амерички финансијер Бернард Барух (Bерnаrd Bаrucх) априла 1947. године: „Немојмо да се заваравамо, данас се налазимо усред
хладног рата.” Крајем исте године колумниста Волтер Липман (Wаlтеr Lippmman) употребио је овај израз у књизи „Хладни рат”.
Заправо, израз „хладни рат” први је употребио британски писац Џорџ Орвел (George Оrwеll) 1945. године у тексту о атомској
бомби, у коме је представио незванични сукоб који ће у наступајућим годинама постојати између САД и СССР.
Гедис, Џон Луис. Хладни рат – Ми данас знамо, Београд: Kлио, 2003.
Вестад, Арне. Глобални Хладни рат. Интервенције у Трећем свету и обликовање нашег доба, Београд. Архипелаг, 2008.
Кисинџер, Хенри. Дипломатија, Београд: Клуб Плус, 2008.
Baylis, John and Smith, Steve. The Globalization of World Politics – An introduction to international relations, New York: Oxford University
Press, 2001.
Хомосексуалност
Реч хомосексуалност потиче од грчког префикса homo („исти”) и латинског корена sexus („пол”). Мушка и женска (лезбејство)
хомосексуалност (данас још популарно названа и геј /gay/ сексуална оријентација) сексуална je оријентација која представља
емоционалну, сексуалну, физичку и духовну склоност према особама истог пола. Записи откривају податке који сведоче о
постојању хомосексуалног понашања током целе историје људског рода, а научна истраживања доказала су и хомосексуално
понашање код неких животиња. Хомосексуалци су током историје прогањани, осуђивани за разврат и перверзију, пребијани,
сматрани психијатријским болесницима, а њихова основна сексуална права још увек су угрожена. У Републици Србији на снази
су закони који санкционишу дискриминацију на основу сексуалне опредељености. Међутим, у пракси се показало да је хомосексуална популација социјално угрожена, изложена насиљу, дискриминацији и друштвеној изолацији.
Хомосексуалност се од 1973. године у званичним медицинским круговима више не сматра менталним поремећајем, што значи
да овакво понашање није болест и да га не треба модификовати и лечити, јер свако људско биће има право на лични сексуални
идентитет.
Чворовић, Ивана. Истополна оријентација у факултетским уџбеницима и литератури, Београд: Стандард 2, 2006.
Говор мржње у лезбејској и геј популацији у електронским медијима. Стандард 2, Београд
142
Појмовник
безбедносне
културе
Пајевић, Десимир и Касагић, Љубомир. Психологија, Београд: Студио МС, 2002.
Папић, Жарана. Полност и култура, Београд: Библиотека XX века, 1997.
Рот, Никола. Основи социјалне психологије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Српска геј и лезбејска онлине заједница, www.gay-serbia.com
Центар за психотерапију Корак Београд, http://www.psihoterapija.co.yu
Лабрис – организација за лезбејска и људска права, http://www.labris.org.yu
Хулиган
Хулиган (енглески hooligan, по презимену једне ирске породице у Лондону) означава насилника, силеџију. Хулиганство је термин који описује понашање којим се крше правила и друштвене норме. Појавио се у Великој Британији крајем XIX века, а
описује девијантно понашање и начин живота уличних банди и појединаца који су их сачињавали. Данас је тај термин опште
прихваћен и описује понашање појединаца или групе људи који се својим деструктивним понашањем не уклапају у друштвене
норме и законе и вандализују своју околину. Таква врста понашања приписује се обично навијачким групама различитих спортова најчешће екипних, као што су фудбал, рагби, кошарка и сл.
Бримсон, Доугие. Ногометно насиље у Европи – како се развијао ногометни хулиганизам, Београд: Целебер, 2006.
Хуманитарна интервенција
Хуманитарна интервенција представља оружану интервенцију једне земље против друге земље да би се спречиле или
смањиле патње становништва земље у којој се интервенише. Ове патње најчешће представљау последицу грађанског рата,
хуманитарне кризе или злочина, укључујући у то и геноцид. Оправдање за овакав акт постоји у међународном обичајном
праву, које другим земљама прописује дужност да занемаре суверенитет једне земље да би се очувало човечанство. Овај
концепт је настао након Другог светског рата, као и након открића масовних злочина који су током њега почињени. Заговорници концепта хуманитарне интервенције истичу да је она превасходно морални императив и да је легитимна у случајевима
масовног кршења људских права. Хуманитарне интервенције се најчешће спроводе на захтев неког међународног тела,
углавном на захтев Савета безбедности Уједињених нација. Међутим, то у пракси није увек случај. Један од познатијих
случајева спровођења хуманитарне интервенције који није испунио услов обавезног одобрења Савета безбедности је НАТО
интервенција у Југославији 1999. године. Хуманитарни интервенционизам је настао из правне празнине коју је проузроковало
143
Х
несагласје забране рушења државног суверенитета, гарантованог Повељом УН, и Универзалне декларације о људским правима која гарантује право појединца да се бори против репресивног државног режима. Стога је овај концепт предмет многих
расправа и несугласица како у међународном праву, тако и у међународним односима. Хуманитарну интервенцију треба
разликовати од превентивних и преемптивних интервенција. Превентивна интервенција представља напад у случају када се
верује да је будући сукоб неизбежан, али не и непосредан. За разлику од тога, преемптивна интервенција представља напад у
моменту у коме постоји непосредна ратна опасност.
Robson, John M. ed. The Collected Works of John Stuart Mill, Volume XXI - Essays on Equality, Law, and Education, Toronto: University of
Toronto Press, London: Routledge and Kegan Paul, 1984.
Hilpold, Peter. “Humanitarian Intervention: Is there a Need for a Legal Reappraisal?“ European Journal of International Law, no. 12
(2002): 437-467.
Weiss, Thomas George. Humanitarian Intervention: Ideas in Action. Polity, 2007.
Kuperman, Alan J. The Limits of Humanitarian Intervention: Genocide in Rwanda, Washington: Brookings Institution Press, 2001.
Wheeler, Nicholas J. Saving Strangers: Humanitarian Intervention in International Society. Oxford: Oxford University Press, 2000.
United States Institute for Peace, http://www.usip.org
Global Policy Forum, http://www.globalpolicy.org
144
Појмовник
безбедносне
културе
Цивилна заштита
Цивилна заштита обухвата мере и активности за припрему грађана за рат, односно подразумева разноврсне задатке којима се
грађани припремају да адекватно реагују на све цивилне последице ратних дејстава. Појам цивилне заштите био је у широкој
употреби током Хладног рата и током претње оружјем за масовно уништење. Данас је проширен на све ванредне ситуације
у миру и најчешће се назива заштита и спасавање, управљање у ванредним ситуацијама и слично.
Задаци цивилне заштите дефинисани су у међународном праву Допунским протоколом I уз Женевску конвенцију.
Допунски протокол I (1977) уз Женевску конвенцију од 12. августа 1949. године, Члан 61.
Шовинизам
Шовинизам (назив настао по Наполеоновом војнику Николи Шовену коме је приписивана беспоговорна оданост Наполеону)
представља екстремни вид национализма. Многи га сврставају у примитивну идеологију и политичку доктрину, која се заснива на мистификованој националној историји, изразито позитивним предрасудама о вредности сопствене нације, као и на
негативним предрасудама о другим, посебно о нацијама из окружења, које су повезане са мржњом, презиром, нетолеранцијом
и агресивношћу према припадницима других нација. Јачање шовинизма може се отети друштвеној контроли, а често се завр-
145
Ц
Ш
шава избијањем етничког рата или прогоном и погромом неке националне мањине. Настанку и развоју шовинизма у једном
друштву доприносе затвореност националне економије, непостојање демократије, непросвећеност, сиромаштво, постојање
појачане социјалне тензије и сл.
Социолошки лексикон. Београд: Савремена администрација, 1982.
Штрајк
Штрајк је ограничено, заједничко и истовремено
обустављање рада или онемогућавање нормалног
процеса производње (рада) у предузећу. Изводе га
радници да би остварили неко своје право. Узрок
избијања штрајка може бити или незадовољство радника постојећим условима рада (укључујући у то и зараде) или коришћење штрајка као средства притиска
током колективних преговора. Законом су обично регулисани како дозвољени разлози за отпочињање
штрајка, тако и потребне процедуре за спровођење
штрајка. Потреба да штрајк буде регулисан законом
проистиче из чињенице да се штрајком угрожава право коришћења приватне својине послодавца. Нелегални штрајк је сваки штрајк који се не одржава у складу са законом.
Стајић, Љубомир С. и Стевановић, Обрад.
Грађански нереди, Београд: Полицијска
академија, 1995.
146
БИОГРАФИЈЕ
Унијат Јелена
Дипломирани правник. Тренутно похађа магистарске студије на Правном факултету у Београду.
Ејдус Филип
Магистар за међународне послове (Лондонска школа за економију и политичке науке) и Магистар конфликта и безбедности
(Институт политичких студија у Паризу). Извршни директор Центра за цивилно-војне односе.
Станаревић Светлана
Магистар наука одбране, безбедности, и заштите. Асистент на Факултету безбедности Универзитета у Београду.
Поповић Ђорђе
Дипломирани правник. Магистар политичких наука (Институт за мировне и безбедносне студије, Хамбург, Немачка).
Истраживач у Центру за цивилно-војне односе од 2006. године.
Милошевић Марко
Дипломирани социолог. Истраживач у Центру за цивилно-војне односе од 2006. године.
Димитријевић Иван
Дипломирао на Факултету безбедности. Тренутно похађа мастер студије на Факултету политичких наука у Београду.
Матовић Драгана
Дипломирала на Факултету безбедности. Тренутно похађа мастер студије на Факултету безбедности у Београду.
147
ИНДЕКС
А
Абортус 74, 116
Ad hoc трибунал 71
Ад литем судија 71
Адвокатура 96, 97
Агресија 4, 71, 107, 111, 124, 135, 145
Агресивно понашање 7, 26, 47,
Азил 8, 15, 38
Азиланти 126
Академска заједница 29, 70
Акциони план чланства 78
Ал Каида 9, 130
Алкохол 9, 18, 36, 115, 131
Алкохолизам, алкохоличар 9, 46, 59, 114, 125
Алтруизам/Човекољубље 10
Аморалност 74
Анархија 10, 70, 127
Анти-семитизам 11, 79
Антисоцијално понашање 99
Апархејд 11
Апстиненција 12, 17, 76
Апсолутизам 12, 13, 35
Асиметричне претње 100,
Асиметрично ратовање 106, 130
Атентат 13, 94
Аутократија 12, 13, 28
Ауторитет 10, 50, 78, 110
Аутсајдеризам 48
Б
Банда 14, 86, 142
Барбитурати 36
Безбедност 14, 16, 23, 26, 29, 53, 57, 61, 78, 110, 120, 130
Безбедан секс 116, 121
Безбедносна дилема 16, 55
Безбедносна заједница 15
Безбедносно-информативна агенција 124
Безбедност државе 35, 115
Безбедност хране 46, 49, 66
Безбедност заједнице
Бенедикт Андерсон 79
Билатерална дипломатија 30, 78
Биофилија 81
Биолошка контаминација 46
Бојкот 27, 74
Болест 41, 46, 65, 90, 99, 109, 141
Болест зависности 9, 12, 17, 76, 121
Бранилац 85, 96, 97
Бруталност 18
В
Вандализам 103, 142
Ванредна ситуација 19, 46, 60, 144
Ванредно стање 19, 66, 83, 127
Васпитање 20, 115, 125
Васпитна установа 59
Васпитне мере 33, 59
Васпитно-поправни дом 59
Вашингтонски споразум 77
Велика сила 34, 42, 48, 122
Верска заједница 11, 21, 63, 118-119, 125
Верски ратови 70, 131
Вестфалски мир 31, 70, 127
Влада 10, 19, 22, 31, 45, 85, 97, 104, 112, 123, 124, 1361
Воајеризам 50
Војска 15, 17, 21, 22, 34, 35, 46, 55, 59, 69, 83, 104, 106, 110, 112, 122, 124,
129
Војна обавеза 21, 49, 101
Војни рок 21, 101
Војни комитет 78
Војнобезбедносна агенција 124
Војнообавештајна агенција 112, 124
Вредности 15, 16, 23, 33, 57, 60, 62, 67, 72, 75, 80, 91, 94, 121, 132, 144
Вредносни систем 23, 76, 83, 105
Врховни суд Србије 97
Вршење службене дужности 58, 97, 101, 129, 133, 137
Вршњачко насиље 24, 77
Г
Геј 141
Генерална скупштина Уједињених нација 7, 66, 134-135
Генерални секретар 135
Генералштаб 22, 23, 112
Геноцид 11, 43, 71, 142
Герилско ратовање 106, 126
Глобализација 15, 25, 26, 35, 70, 128, 141
Глобална безбедност 15, 23, 26, 69, 83, 108
Глобално загревање 25, 26, 41, 101
Гљиве 18, 116
Грађани 19, 21, 28, 29, 37, 41, 45, 46, 48, 57, 81, 83, 94, 99, 119, 122, 124,
128, 130, 136, 144
Грађанска и политичка права 67, 89, 101, 121
Грађанска обавеза 82
Грађанска непослушност 27
Грађански нереди 26, 30
Грађански рат 26, 106, 142
Грађанско друштво 29, 81, 110
Грижа савести 74, 82
Грип 42
Д
Делинквенција 14, 103
Делиријум 138
Дело човека 58
Демократија 28, 128, 145
Демократска цивилна контрола оружаних снага 22, 29, 109-110, 124
Демонстрације 26, 27, 30
Деноминације 119
Детектор лажи 93
Деспотија 13, 128
Деструкција 85
Девијација, девијантно понашање 33-34, 90, 142
Дипломатија 30, 55, 69, 70
Дипломата 31, 126
Дипломатска мисија 30
Дипломатски кор 30
Дисциплина 32-33, 59
Дисциплинске мере
Дискриминација 32, 47, 72, 75, 79, 100, 102, 141
Дистанца моћи 62
Добро 19, 20, 23, 34, 39, 43, 46, 57, 74, 83, 88, 122, 139
Доза 12, 17, 74, 140
Дозвољени ризик 58
Доминација 35
Достојанство 46, 52, 73, 125
Дрога 12, 18, 36, 40, 49, 53, 64, 68, 74, 76, 90, 115, 120, 131, 132, 138, 139
Држава 7, 8, 10, 12,15, 16, 19, 25, 28, 30, 34, 37-38, 60, 61, 65, 66, 69, 70,
77, 79, 80, 82, 85, 93, 99, 100, 106, 107, 109-110, 112, 114, 122, 124, 127, 129,
130, 136, 140
Државна безбедност 15, 26, 108, 115, 119, 121
Државни службеник 30, 35, 75
Друштвена група 47, 48, 60, 62, 77, 95, 102, 106, 125
Друштвена опасност 21, 53, 58, 61, 77
Друштвена реакција 34
Друштвена улога 92
Друштвена заједница 74, 83, 95, 109, 125
Друштвени односи 57, 62, 72, 83, 90
Друштвени проблеми 9, 131
Друштво народа 54
Е
Евроатланстке интеграције 37
Европска економска заједница 38
Европска интеграција 35, 37, 38
Европска заједница 38
Европска комисија 38
Европски парламент 38
Еколошка безбедност 39
Еколошка култура 39
Еколошка свест 39
Еколошке кризе 39
Еколошки проблеми 39
Економска безбедност 53, 62, 66
Економска, социјална и културна права 67
Експлоатација 11, 50, 132
Екстази 18, 40
Екстремизам 40
Елементарне непогоде 19, 40, 46
Емоција 17, 75
Емотивне потребе 95, 138
Ендемија 42
Енергетска безбедност 41
Ентони Смит 79
Епидемија 41, 42, 46, 69
Етика 43, 74
Етички принцип 43, 83
Етично понашање 43,
Етничко чишћење 43, 145
ЕУ – Европска унија 16, 37, 38, 73, 141
ЕУРОПОЛ 44
Еутаназија 134
Ж
Женевске и Хашке конвенције 106, 107, 144
Живот 9, 13, 19, 21, 24, 25, 28, 33, 41, 46, 57, 62, 66, 68, 80, 93, 99, 107,
109, 113, 115, 119, 123, 125, 129, 133-134, 136
Животна средина 23, 39, 46, 83, 88, 139
Животне кризе 113
Жртва 10, 19, 58, 107, 113, 117, 130, 136
З
Забрана 59, 115, 127, 143
Зависност 12, 17, 36-37, 42, 53, 140
Заједница 33, 34, 38, 49, 57, 65, 74, 79, 80, 81, 82, 90, 91, 99, 103. 109,
120, 122
Заједница без рата 15-16
Закон 10, 11, 12, 21, 22, 27, 32, 39, 45, 51, 52, 55, 59, 61, 68, 75, 79, 80, 81,
82, 84, 94, 101, 114, 115, 122, 131, 132, 141, 142, 145
Закон о Војсци Србије 29
Законом о основама уређења служби безбедности Репу-
блике Србије 112, 124
Законска обавеза 82
Законски опис кривичног дела 58
Заливски рат 41
Западноевропска унија 38
Заступање 81, 97
Заштита 8, 15, 16, 20, 35, 39, 45, 52, 59, 66, 77, 80, 81, 83, 94, 95, 108, 115,
119, 122, 136
Заштита и спасавање 46
Заштита критичних инфраструктура 61
Заштитник грађана 29, 84
Затворска казна 51, 56-57, 59, 82, 87, 89, 114, 133, 134, 136
Здравље 21, 36, 41, 42, 46, 61, 73, 116, 119
Здравствена безбедност 66
Здравствена култура 46, 116
Зло 14, 43, 74, 119
Злочин 11, 13, 24, 60-61, 142
ИНДЕКС
Злочин из мржње 47
Злостављање 47, 50, 73, 117, 134
Злоупотреба 35, 36, 42, 103
Злоупотреба службенг положаја 55
И
Идентитет 47, 48, 70, 72, 79, 80, 91, 92, 110, 125, 141
Идеологија 9, 79, 106, 144,
Изазови 16, 22, 23, 53, 60, 83, 101, 105, 120
Избеглица 8, 45, 48, 126
Избеглиштво 48
Инцест 50
Индивидуализам 62
Индивидуални програм партнерства 78
Индустријске и природне катастрофе 42, 66
Индустријски акциденти 139
Интегритет 21, 91, 96, 121
Интерпол (Међународна организација криминалистичких
полиција)49, 95
Интервенција 92, 94, 128, 142
Интоксикација 138
Инфективне болести 66
Информација 44, 49, 68, 122, 129
Информатичка револуција 26
Искоришћавање 42, 56, 117
Исмевање 73
Историја 8, 12, 26, 30, 32, 34, 42, 43, 45, 48, 57, 62, 70, 79, 91, 94, 106,
113, 126, 141, 144
Ј
Jавна безбедност 15, 49, 94, 123, 128
Jавна институција 75
Jавни правобранилац 85, 96, 97
Jавни ред и мир 26, 30, 49, 94, 137
Jавни скуп 30
Jавна служба 27, 55
Jавно место 26
Jавност 29, 56, 68, 75, 123, 124, 128, 134, 135
Jака држава 34
Jеднакост 25, 34, 66, 79
Jеднаке могућности102
Jезик 15, 30, 45, 47, 79,
Jурисдикција 71
К
Казна 51, 56, 57, 58, 59, 74, 77, 82, 83-84, 87, 89, 94, 101, 115, 134, 136
Карл Дојч 16
Катастрофа 26, 42, 60, 66
Квазидржава 128
Клевета 26, 52
Клима 52-53, 62, 80
Климатске промене 25, 52-53, 69
Кокаин 18, 36, 40, 53
Колективна безбедност 54, 77
Колера 42
Компјутерски криминал 49, 54-55
Кондом 116, 121
Конфликти 30, 39, 48, 72, 75, 104, 105, 106
Конгреси 31, 86
Консензус 78
Контрацептивна средства 116
Конзуларна мисија 30
Копенхагеншка школа 108, 120
Користољубље 51, 133
Корупција 49, 55-56
Крађа 48, 56, 133
Кријумчарење 49, 132
Криминал 25, 49, 60, 61, 69, 86, 95, 99
Криминалац 14, 61, 98
Криминалистика 61, 95
Криминалитет 51, 55, 59, 61, 86, 94, 99, 103, 136
Криминална радња 86, 89, 98, 99
Криминалне активности 14, 87, 98, 99
Криминологија 61
Критичне инфраструктуре 55, 61
Кривица 58, 84, 134
Кривична пријава 97
Кривична санкција 51, 52, 59
Кривични поступак 51, 59, 71, 97
Кривично дело 7, 8, 33, 49, 51, 52, 54, 56, 57, 58, 59, 61, 71, 84, 86-87, 89,
94, 97, 99, 101, 103, 107, 112, 113, 133, 134, 136, 137
Криза 13, 21, 41, 60, 85, 106, 113, 140, 142
Кршење закона 27, 82
Крвна освета 51, 57
Ксенофобија 75, 79
Куга 25, 42
Култ 63
Култура14, 16, 17, 25, 43, 62, 72, 79, 91, 105, 114, 124, 125, 131, 132
Културна различитост 25, 62
Л
Лако и лично наоружање 64
Лезбијство 141
Лечење 9, 12, 59, 76, 115
Либерализам 70
Либерална и нелиберална демократија 28
Лична безбедност 36, 65, 66, 115
Лишење слободе 10, 43, 84, 89, 95, 119
Лобирање 81
ЛСД 18, 36, 64
Луј 1612, 34
Љ
Љубав 10, 23, 63, 81, 91, 115
Људска безбедност 15, 39, 65, 108
Људска права и грађанске слободе 8, 19, 28, 32, 45, 65, 66, 81, 84, 85,
96, 101, 110, 119, 142, 143
М
Макс Вебер 34
Мала држава 34, 122
Малолетник 33, 51, 58, 59, 84, 97, 103
Малтретирање 68
Манија 138
Манипулација 68, 119
Маргинализација 48
Маргиналне друштве групе 102
Марихуана 18, 36, 68-69, 139
Марксизам 70
Медији 20, 27, 29, 30, 75, 87, 110, 123, 125
Међународна безбедност 15, 16, 48, 69, 70, 128, 135
Међународна економија 70
Међународна организација 10, 25, 31, 38, 49, 70, 78, 86, 87
Међународна политика 30, 34, 41, 69, 70, 127
Међународни односи 10, 16-17, 30, 35, 54, 69, 70, 79, 127, 128, 129, 140, 143
Међународни трибунал за бившу СФРЈ 25, 71
Међународно хуманитарно право 71, 77
Међународно кривично дело 7, 58, 107
Међународно кривично право 58
Међународно право 8, 10, 34, 66, 70, 71, 82, 126, 127, 128, 129, 143, 144
Мека безбедност 15
Механизми одбране 91
Ментални поремећај 141
Мере безбедности 42, 59, 83
Мере упозорења 59, 68, 85
ИНДЕКС
Мескалин 36
Миграције 25, 38, 48, 69, 72, 100, 125, 132
Министар 22, 23, 95, 112, 129
Министарство спољних послова 30, 31
Мирно решавање спорова 31, 93, 134
Мировне операције 72-73
Мисије одржавања мира 38, 78
Мобинг 73
Морал 43, 51, 74, 76, 124
Морална норма 27, 74, 83
Морална обавеза 82
Морални принцип 74, 83, 131
Морални суд 74
Морално понашање 43, 74
Моралност 43, 102, 131
Моћ 7, 25, 50, 53, 57, 62, 70, 72, 74-75, 79, 87, 93, 127
Мржња 11, 75, 145
Мултилатерална дипломатија 30-31
Н
Наднационалност 38
Насиље 14, 18, 26, 48, 75, 77, 79, 87, 101, 130, 141
Напад 7, 13, 18, 21, 47, 52, 55, 68, 83, 89, 95, 107, 113, 134, 143
Наређење претпосављеног 58
Наркоман 36, 59, 76, 109
Наркоманија 18, 36, 76, 90, 125
Наркотици 18, 36, 38, 44, 76
Народна скупштина 19, 29, 37, 45, 84, 124
Насилничко понашање 30, 101, 133
НАТО - Организације Северноатлантског 16, 37, 77-78, 140-141, 143
Наука 20, 43, 61, 62, 70, 90, 95, 129
Нафтни шок 41
Нација 11, 41, 48, 67, 79, 80, 91, 144-145
Национализам 77, 79
Етно-национализам 79
Национална безбедност 16, 35, 48, 61, 65, 69, 80, 83, 100-101, 108, 112,
129
Национални интереси 80, 100-101, 125, 144
Нацизам, Неонацизам 78-79
НВО - невладине организације 70, 81
Невладин сектор 81
Незаконитост 48, 84, 87
Независност 7, 15, 16, 54, 79, 83, 128, 135
Некрофилија 81
Нелегално 98, 137
Неморалност 62, 74
Непријатељ 7, 22, 54, 72, 73, 106, 107, 126
Неурачуњљивост 58, 76,
Неуроза 138
Неутралност 29, 37, 59
Нехат 58, 133-134
Никотин 12
Никотинизам 18
Норме 27, 33, 45, 57, 58, 60, 66, 72, 74, 83, 90, 103, 119, 122, 129, 132, 142
Новац 10, 23, 29, 51, 75, 76, 89, 104, 119, 137
Новчана казна 51, 52, 56, 59, 82, 114
Нуклеарна контаминација 46
Нуклеарни рат 100
Нуклеарно оружје 26, 88-89, 140-141
Нужна одбрана 58, 112
О
Обавештајна служба 15, 44, 112, 122-123
Обавештајни рад 122
Обавеза 49, 51, 79, 82, 101, 113, 126, 136
Обичаји 20, 38, 43, 51, 57, 62, 74, 111, 131
Обмана 89
Образовање 65, 99, 102, 119, 125
Овисник 17
Одбојност 72
Одбрана 21, 22, 37, 38, 58, 83, 88, 91, 112, 128, 129
Одрживи развој 39, 66
ОЕБС - Организација за европску безбедност и сарадњу 85-86
Олигархија 28
Оквирни доцумент 78
Омбудсман 84
Опасност 14, 15, 16, 19, 26, 46, 58, 59, 60, 98, 100-101, 112, 119, 139, 143
Опијат 9, 36
Опстанак 7, 19, 35, 77, 80, 95, 120
Оптужница 71,
Органи управе 84, 94, 104, 110, 119
Организовани криминал 38, 44, 49, 61, 69, 86-87, 89, 97, 108, 130, 136,
141
Оружана интервенција 93, 94, 128
Оружана побуна 26, 93, 94
Оружане снаге 7, 21, 29, 39, 78, 83, 127, 130
Оружје 38, 49, 55, 56, 64, 66, 88-89, 101, 112, 126, 127
Оружје за масовно уништење 26, 88-89, 100, 140, 141, 144
Осуда 51, 56, 59
Отето лице 89
Отмица 89
П
Пандемија 42, 100
Паника 40, 64
Паравојне снаге 23, 90
Парламент 29, 38, 45, 84, 129, 136
Партизанско ратовање 106
Партнерство за мир 37, 78
Патологија 90
Патриотизам 79, 91
Педофил 50, 117
Перцепција 100-101
Перверзија 92, 141
Планета 26, 34, 53, 83
Принуда 14, 89, 94, 107
Пљачка 76, 106
Повеље Уједињених нација 7, 71, 72, 85, 107, 113, 134, 143
Позиција моћи 50
Пол 32, 47, 76, 84, 92, 95, 102, 111, 115-116, 117, 141
Полни идентитет 92
Полни нагон 95
Полиција 15, 18, 23, 35, 44, 46, 49, 61, 94, 97, 99, 104, 110, 112, 122, 123,
126
Параполицијске снаге 90
Полицијске јединице 26
Полиграф 93
Политичар 119
Политика 11, 15, 17, 24, 25, 28, 30, 38, 41, 54, 62, 69, 70, 81, 92-93, 101,
102, 112, 120, 126, 127
Политичка безбедност 53, 66
Политичка одговорност 28
Политичке партије и покрети 23, 40
Политичко доношење одлука 102
Политичко насиље 77, 94, 130
Политичко убиство 13, 94
Политика одбране 38
Помоћ 10, 46, 72, 114
Понижавање 77
Породица 20, 23, 33, 52, 57, 59, 66, 68, 76, 83, 95, 96, 115, 119, 125
Породично право 95, 96
Породични проблеми 9
Породично насиље 77, 96
Последица 18, 25, 41, 46, 52-53, 58, 60, 62, 75, 89, 99, 106, 128-129, 130
Постмодернизам 70
Прање новца 49, 87, 98
Права и обавезе 49, 79
Права детета 21, 84
Права лица лишених слободе 84
Права особа са инвалидитетом 84
Права припадника националних мањина 84
Правила 16, 17, 92-93, 103, 111, 120, 142
ИНДЕКС
Правила понашања 33
Правни поредак 84, 111, 122, 127
Право 7, 8, 21, 32, 52, 81, 101, 111, 112, 129, 132, 141, 143
Правни принцип 83
Право на слободу изражавања 28, 52
Право на заштиту части и угледа 52
Правосудни систем 96
Превенције сукоба 39, 85, 99
Презентациони доцумент 78
Предлагање закона и надзор над њиховим спровођењем 81
Предрасуде 11, 17, 32, 62, 100, 111, 144, 145
Председника Републике 19, 22, 23, 112, 124, 129
Председник Владе 19, 31, 112, 129
Предвиђеност дела у закону 45, 51, 58, 59, 94
Преговарање 31
Преступништво 14, 99, 103
Претње 15, 16, 20, 23, 26, 32, 35, 41, 47, 48, 53, 57, 58, 60, 65-66, 68, 69,
73, 83, 89, 94, 96, 100-101, 108, 113, 118, 120, 125, 135, 136, 141
Приговор савести 21, 101
Природне катастрофе 19, 40-41, 42, 46
Приватне фирме за обезбеђење 104
Приватне војне компаније 104-105
Прогон 8, 48, 145
Пропала држава 34, 122
Проституција/дечја проституција 50, 90, 117
Протести 27, 81, 94
Противправна имовинска корист 56, 107, 136
Противправност 13, 58, 59
Психичка зависност 17, 36-37, 53, 76, 140
Психоактивна супстанца 9, 12, 17-18, 36, 103
Психоза 53, 138
Псилоцибин 36
Пуномоћје 97
Р
Рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе 51, 59
Радна експлоатација 11
Рат 15, 23, 39, 46, 69, 70, 72, 77, 80, 93, 94, 106, 131, 142, 144
Ратни злочини 8, 43, 49, 71, 90, 97, 107, 130
Радња чињења 58
Радња извршења 58, 86, 133, 134, 136
Радња нечињења 58
Радња саучесништва 58
Раса 8, 32, 43, 45, 47, 76. 79, 100, 125
Расизам 11, 21, 48, 75, 77, 79, 102
Равноправност полова 39, 84
Разбојништво 57, 133
Разбојничка крађа 57, 133
Реализам 70
Ревизорска тела 29
Резолуције 7, 71
Регионална безбедност 15, 69, 83, 101, 108
Регионална сила 34
Регионални безбедносни комплекс 108
Рекетирање 108-109
Религија 20, 21, 32, 43, 47, 48, 63, 76, 77, 106, 119
Религијска обавеза 82
Репресија 34, 61, 65-66, 94, 123, 143
Репресивна мера 51, 59, 121
Ресоцијализација 109
Референтни објекат безбедности 15, 53, 65, 125
Реформа сектора безбедности 29, 109-110
Ризици 23, 41, 53, 83, 99, 101, 120
Род 45, 110-111, 125, 141
Родне улоге 62, 92, 110-111
С
Саботажа 54, 126
Савет безбедности Уједињених нација 7, 71, 73, 107, 135, 142
Савет Европе 87
Савет Европске уније 38
Савет за националну безбедност 111-112, 124
Саобраћајна култура 115
Саобраћајни прекршај 114, 115
Саобраћајни пропис 114, 115
Самоодбрана 7, 112-113
Санкција 32, 33. 51, 55, 57, 59, 83, 141
Светска здравствена организација (WHО) 17, 76
Секс 115
Секс-туризам 117
Сексуална експлоатација 117, 118
Сексуална оријентација 47, 76, 116, 141
Сексуални идентитет 48, 141
Сексуално узнемиравање 73, 118
Сексуално злостављање 50, 77, 96, 118, 135
Сектор безбедности 29, 101, 110, 111-112
Секуритизација 120
Сида/ХИВ 66, 116, 120-121
Сигурност 15, 61, 94, 99, 123, 125, 130
Сила 7, 13, 14, 18, 34, 57, 58, 69, 75, 77, 88, 89, 94, 104, 108, 110, 118, 135
Силовање 50, 107
Систем безбедности 17, 80, 83, 121, 124
Систем композиције 51
Систем одбране 83, 124
Системска корупција 56
Слаба држава 34, 122
Слобода 10, 43, 80, 95, 113, 119, 131
Слобода говора и удруживања 28, 52, 81, 96, 101, 131, 137
Службе безбедности 15, 35, 110, 122
Службе безбедности Републике Србије 112, 124
Социјализација 20, 91, 99, 100, 124, 125
Социјална заштита 99, 125
Социјални конструктивизам 70
Социјални статус 46, 76
Социјетална безбедност 48, 101, 125
Специјалне јединице 126
Специјално тужилаштво за организовани криминал 97
Спољна политика 30-31, 37, 38, 48, 112
Стање дрогираности 17, 114
Стање пијанства 17
Статут 49, 71
Страх 15-16, 32, 40, 48, 65, 96, 99, 130
Стратегија одбране 21, 88
Стрес 46, 106
Суд правде Европских заједница 38
Судска опомена 59
Судставо 35, 87, 93, 96
Сукоб 10, 66, 72, 77, 93, 104, 106, 122, 130, 140
Суверенитет 29, 48, 78, 80, 106, 121-122, 127, 142, 143
Т
Таблете 18, 40, 53
Тврда безбедност 15
Тајна 31, 122, 128
Тајна полиција 123
Тајне службе 112, 123
Тамна бројка криминалитета 136
Техничко-технолошких несрећа 19, 46, 139
Телесно оштећење 9, 12, 17, 53, 89, 96
Територијални интегритет 7, 15, 34, 35, 48, 54, 66, 77, 80, 83
Тероризам 9, 26, 38, 44, 46, 49, 55, 61, 69, 94, 130. 141
Тешка крађа 56-57
Тешка кривична дела 87
Тифус 42
Тиранија 13, 94
Толеранција 47, 62, 102, 114, 131, 145
Традиција 20, 62, 91, 132
Транснационална безбедност 69
Трговина људима/трафикинг 117, 118, 132, 141
Туча 26, 76, 101
ИНДЕКС
У
Убиство 13, 24, 26, 47, 76, 89, 94, 96, 107, 133
Учинилац 51, 57, 58, 59, 94, 112
Удружење грађана 81, 87
Углед 52, 73, 129, 136
Угрожавање 15, 16, 19, 20, 21, 26, 39, 48, 49, 52, 57, 58, 66, 69, 73, 80, 96,
99, 109, 112, 117, 119, 121, 125, 128, 141
Уједињене нације 10, 11, 28, 31, 34, 38, 49, 54, 65, 71, 72, 79, 134
Ултраконзервативно 82
Умишљај 58, 134
УНЕСКО 62
Универзална декларација о људским правима 8, 52, 66, 143
Управљања кризама 85
Услови кажњивости 58
Условна осуда 59
Условни отпуст 51
Устав 19, 21, 22, 29, 45, 81, 84, 94, 101, 124, 136
Уставна повеља Државне заједнице СЦГ 29
Уставни суд 45, 136
Уставност 45, 97, 122, 136
Ф
Феудализам 34, 126
Физичка зависност 17, 36, 53, 76, 140
Француска буржоаска револуција 12, 21
Х
Хакери 138
Халуцинација 36, 40, 64, 138, 139
Хамурабије законик 45
Хашиш 18, 36, 139
Хемијска контаминација 46
Хемијски акцидент 139
Хероин 18, 36, 85, 140
Хладни рат 15, 25, 26, 28, 38, 70, 72, 85-86, 88, 100, 104, 140, 144
Хомосексуалност 32, 116, 141
Хуманитарна интервенција 142
Хуманитарна криза 142
Хуманитарне организације 49
Ц
Царинска служба 55, 90
Цивилна служба 21, 101
Цивилна заштита 46, 144
Цивилно-војни односи 22, 29
Code Penal 55
Ч
Част 13, 52, 129, 136
Чулне стимулације 138
Ш
Шизофренија 138
Шовинизам 75, 79, 144
Штета 7, 10, 18, 32, 39, 77, 88, 100, 108, 115
CIP - Каталогизација у пибликацији
Народна библиотека Србије, Београд
327. 56 : : 351. 88(031)
351.78 : 316.7(031)
ПОЈМОВНИК безбедоносне културе / [уредници
Светлана Станарчевић и Филип Ејдус ;
илустратор Марко Вигњевић]. - Београд :
Центар за цивилно војне односе, 2009 (Вршац :
Triton Public) . / 157 стр. : илустр. ; 30
cm
Тираж 1.000. - Регистар.
ISBN 978-86-83543-58-8
а) Наука о безбедности - Култура Лексикон
COBISS.SR/ID 156380940
Download

Security culture glossary, a group of authors, 2009.